Džin Kalogridis

First topic message reminder :




Već stotinama godina istina o najpoznatijem osmehu u istoriji ostaje misterija kao i sama žena koja se smeši... sve do sada. DŽIN KALOGRIDIS, autorka sjajno ocenjene i veoma uspešne knjige Žena jednog Bordžije, oživljava zavodljiv glas Mona Lize u ovom predivnom romanu u kome je spojila istorijske činjenice i izuzetnu maštu. Od seksualne strasti do smrtne opasnosti, dramatični obrti stvarnih istorijskih događaja teraju čitaoca da uvek iznova okreće strane. - Filipa Gregori, autorka The Other Boley Girl

Epilog
Liza
juli, 1498.

LXXI
Nisam umrla, nije ni Frančesko. Udarac koji sam zadala Salvatore de Paziju ga je oborio i on ostao da leži krvareći, ubio ga je neko drugi.
Njegovi najamnici koji su ujahali na Trg della Signoria po zvonjavi zvona naišli su na strašan otpor. Posle susreta sa Pjerovim ljudima, i posle vesti da Salvatore neće doći da podigne mnoštvo protiv Medičija i da povede na juriš na palatu i da sruši Sinjoriju, najamnici su se raspustili i razišli.
Meser Jakopo nikada nije bio osvećen.
To nije bilo vreme, kako je moj muž govorio, da se Mediči vrate na vlast u Firencu. Nije postojala dovoljna podrška u Sinjoriji. Pjero je naučio mudrost strpljenja. Ali vreme će doći. Vreme će doći.
Ja sam čula da je Frančesko rekao svakome u Firenci da sam ja još uvek njegova žena, da sam samo otišla na selo sa detetom jer sam imala problema sa živcima koje je izazvao strah u katedrali, što me je uveseljavalo. On je iskoristio snalažljivost i veze da pobegne od vešanja, ali je bio obeščašćen. Nikada više neće služiti u vladi.
Ja sam najzad bila u Rimu sa Đulijanom i Mateom. Tu je toplije sa manje obiaka i manje kiše. Vlaga i magla su ređa pojava nego u Firenci. Sunce je otkrivalo sve sa oštrom jasnoćom.
Leonardo je došao da nas vidi sada kada sam ja ponovo prikupila snagu. Pozirala sam za njega ponovo, uprkos zavoju oko vrata, i počela sam da mislim da on nikada neće biti zadovoljan slikom. Stalno ju je menjao govoreći da će se moj ponovni sastanak sa Đulijanom odraziti na izraz lica. Obećao je da neće ostati u Milanu zauvek. Kada ispuni svoje obaveze prema vojvodi, doći će u Rim kod Đulijana kao svog patrona.
Kratko posle Leonardovog dolaska kada sam prvi put pozirala za njega u Đulijanovoj palati u Rimu, pitala sam ga za moju majku. U trenutku kada mi je rekao da sam njegovo dete, znala sam da je to istina, jer sam ja uvek tražila crte lica drugog čoveka u svom odrazu u ogledalu. Nikada ih nisam videla. Sada vidim njegove crte lica u ženskom obliku svaki put kada se pogledam lik na panelu.
On je bio obuzet Đulijanom sve do trenutka kada je preko Lorenca sreo Anu Lukreciju. Nikada nije iskazao svoja osećanja prema njoj, jer se zakleo da nikada neće imati ženu, pogotovo ako je povezana sa njegovom umetnošću ili njegovim proučavanjima. Ali, emocije su postale nekontrolisane i kada je zaključio da su moja majka i Đulijano ljubavnici, te večeri u senovitoj ulici de Gori, kada je prvi put imao želju da je slika, bio je obuzet ljubomorom. On je mogao, kako je priznao, da ubije Đulijana u istom trenutku.
Sledećeg jutra u katedrali, ta ljubomora ga je rastrojila do naslućivanja tragedije koja će se desiti.
To je bio razlog zašto nikada nije nikome rekao o svom otkriću. Kratko posle dolaska u crkvu Santissima Annunziata kao agent Medičija, saznao je da se moj otac pokajao u katedrali. Kako je on mogao da uhapsi čoveka zbog ljubomore kada je on sam bio mučen od nje? To nije imalo smisla. Niti je imalo smisla da me nepotrebno opterećuje tom novošću.
- -
Kada se ubistvo desilo, Leonardo je bio očajan. A na dan Đulijanove sahrane u San Lorencu napustio je svetilište skrhan i otišao u crkveno dvorište da svojoj tuzi da oduška u tišini. Tamo je našao moju uplakanu majku i priznao joj svoju krivicu i svoju ljubav prema njoj. Zajednička bol ih je vezala i izgubili su se u zanosu.
„I vidite sad koliko je nevolja vašoj majci i vama izazvala moja strast,“ rekao je. „Nisam mogao da dozvolim da napravite istu grešku. Nisam smeo da rizikujem da vam kažem da je Đulijano živ zbog straha da bi vi pokušali da ga potražite i ugrozite njega i sebe.“
Ja sam gledala kroz prozor na nemilosrdan sjaj sunca. „Zašto mi to niste rekli od samog početka?“ Insistirala sam nežno. „Zašto ste mi dozvolili da mislim da sam bila Đulijanovo dete?“
„Zato što sam želeo da imate sva prava kao Medičijeva; oni su mogli bolje da brinu o vama nego siromašni umetnik. Ja ovim nisam nikome naškodio i dao sam Lorencu radost na njegovoj samrtnoj postelji.“ Izraz njegovog lica je postao tužno nežan. „Najviše od svega nisam želeo da kvarim sećanje na vašu majku. Ona je bila žena velike vrline. Priznala mi je da sve vreme sa Đulijanom nije imala ništa, mada su svi verovali da jeste. Tolika je bila njena vernost mužu, a njena sramota, kada je to učinila sa mnom, bila je još veća.
„Zašto bih ja priznao da smo ona i ja, sodomit, bili u vezi, još manje da smo bili ljubavnici? Time bih rizikovao da nanesem štetu njenom poštovanju.“ „Ja je ne poštujem manje,“ rekla sam. „Ja vas oboje volim.“ On se glasno nasmejao.
Poslaću portret nazad sa Leonardom kada se bude vraćao u Milano. A kada ga završi, ako to ikada učini, ni ja ni Đulijano ga nećemo primiti. Ja želim da ga on zadrži.
Za sebe je imao samo Salaija. Ali ako uzme sliku, moja majka i ja ćemo stalno biti sa njim.
S druge strane, ja imam Đulijana i Matea. Svaki put kada pogledam u ogledalo videću svoju majku i oca.
I ja ću se smešiti.