Oscar Wilde

First topic message reminder :





LICA


DŽON VORTING, mirovni sudija

ALDŽERNON MONKRIF

Prečasni KANON ČEZEBL, doktor teologije

MERIMEN, batler

LEJN, sluga

LEDI BREKNEL

GVENDOLIN FERFAKS

SESIL KARDJU

GOSPOÐICA PRIZMA, guvernanta

ALDŽERNON: Naravno da bih, Sesili. Znaš da bih.

SESILI: Da, osetila sam to instinktivno, ali ja ne bih mogla toliko da čekam. Ne mogu da podnesem da nekoga čekam ni pet minuta. Uvek se jako naljutim. Znam da ni sama nisam mnogo tačna, ali volim tačnost kod drugih a čekanje, pa makar bila u pitanju i udaja, ne dolazi u obzir.

ALDŽERNON: Pa šta ćemo onda da radimo Sesili?

SESILI: Ne znam, gospodine Monkrif.

LEDI BREKNEL: Dragi gospodine Vorting, pošto je gospođica Sesili izjavila da ne može da čeka do svoje trideset pete godine primedba koja mi se, moram reći, čini da otkriva ponešto nestrpljivu prirodu molila bih vas da ponovo razmotrite svoju odluku.

DŽEK: Ali draga ledi Breknel, ta stvar je u potpunosti u vašim rukama. Onoga trenutka kada date pristanak da se Gvendolin i ja venčamo, biće mi zadovoljstvo da odobrim brak vašeg nećaka i moje štićenice.

LEDI BREKNEL: Morate biti svesni da to što predlažete apsolutno ne dolazi u obzir.

DŽEK: Onda je samo usamljenost ono čemu se svi ponaosob možemo nadati.

LEDI BREKNEL: To nije sudbina koju bih namenila Gvendolin. Aldžernon, naravno, sam može da odabere. (Vadi sat.) Dođi, draga. (GVENDOLIN ustaje.) Već smo propustili pet, ako ne i šest vozova. Propuštanje bi moglo da nas izloži komentarima na železničkoj stanici. (Ulazi DOKTOR ČEZEBL.)

ČEZEBL: Sve je spremno za krštenja.

LEDI BREKNEL: Krštenja, gospodine? Nije li to pomalo preuranjeno?

ČEZEBL (prilično zbunjen pokazuje na DŽEKA i ALDŽERNONA): Oba gospodina su izrazila želju da se bez oklevanja krste.

LEDI BREKNEL: U njihovim godinama? Takve ideje su izopačene i bezbožne! Aldžernone, zabranjujem ti da se krstiš. Nemam nameru da se pomirim sa takvim preterivanjima. Lord Breknel bi bio jako nezadovoljan kada bi saznao da na takav način traćiš vreme i novac.

ČEZEBL: Da li sam dobro shvatio da danas popodne neće biti nikakvih krštenja?

DŽEK: Kako sada stvari stoje, mislim da to ne bi imalo mnogo praktične vrednosu ni za jednoga od nas.

ČEZEBL: Žao mi je što čujem takve stvari od vas, gospodine Vorting. One naginju ka jeretičkim pogledima anabaptista, pogledima koje sam u potpunosti opovrgao u moje četiri neobjavljene propovedi. Međutim, kako je vaše raspoloženje u ovom trenutku izgleda naročito svetovno, odmah ću se vratiti u crkvu. U stvari, crkvenjak me je upravo obavestio da me gospođica Prizma već sat i po čeka u službenim prostorijama.

LEDI BREKNEL: Gospođica Prizma! Da li sam ja to čula da ste spomenuli nekakvu gospođicu Prizmu?

ČEZEBL: Da, ledi Breknel. Upravo idem da se nađem sa njom.

LEDI BREKNEL: Dopustite mi, molim vas, da vas za trenutak zadržim. Ova bi stvar mogla biti od vitalne važnosti za lorda Brekrlela i mene. Da li je ta gospođica Prizma žensko stvorenje odbojnog izgleda koje ima neke veze sa obrazovanjem?

ČEZEBL (pomalo uvređeno): Ona je izuzetno kulturna gospođa i pravo otelotvorenje vrline.

LEDI BREKNEL: Očigledno je to ista osoba. Smem li da pitam kakav položaj zauzima u domaćinstvu?

ČEZEBL (strogo): Ja sam neženja gospođo.

DŽEK (smirujući): Ledi Breknel, gospođica Prizma je tokom prethodne tri godine bila cenjena guvernanta i uvažena družbenica gospođice Kardju.

LEDI BREKNEL: Uprkos tome što sam čula, moram je smesta videti. Pošaljite po nju.

ČEZEBL (gleda u daljinu): Ona upravo dolazi, samo što nije stigla. (Užurbano ulazi GÐICA PRIZMA.)

GOSPOÐICA PRIZMA: Dragi doktore, rekli su mi da me očekujete u službenim prostorijama crkve. Čekala sam vas tamo čitav sat i tri četvrt (Ugleda LEDI BREKNEL koja zuri u nju skamenjenim pogledom. GÐICA PRIZMA prebledi i počinje da drhti. Uzrujano se osvrće, kao da bi htela negde da pobegne.)

LEDI BREKNEL (strogim, osudujudm glasom): Prizma! (GÐICA PRIZMA postiđeno spušta glavu.) Dođite ovamo, Prizma! (GÐICA PRIZMA ponizno prilazi.) Prizma! Gde je ta beba? (Opšta zapanjenost. DOKTOR se užasnut povlači unazad. ALDŽERNON i DŽEK se pretvaraju da žele da zaštite SESILI i GVENDOLIN od detalja strašnog javnog skandala.) Prizma, pre dvadeset osam godina napustili ste kuću lorda Breknela, ulica Grosvenor, gornji deo, broj 104, sa kolicima u kojima je bila jedna beba muškog pola. Nikada se niste vratili. Nekoliko nedelja kasnije, u detaljnoj istrazi koju je sprovela gradska policija, oko ponoći su pronađena prazna kolica u udaljenom delu Bejsvotera. U njima je bio samo rukopis romana u tri toma pisanog sa više nego uobičajeno odvratnom sentimentalnošću. (GÐICA PRIZMA se i protiv svoje volje uvređeno trgla.) Ali bebe nije bilo. (Svi gledaju GÐICU PRIZMU.) Prizma! Gde je ta beba? (Pauza.)

GOSPOÐICA PRIZMA: Ledi Breknel, sramota me je da priznam da ne znam. Volela bih da znam. Ovo su činjenice tog nemilog slučaja. Tog jutra, dana koji ste spomenuli, dana koji će zauvek ostati urezan u mom sećanju, pripremala sam se da prošetam bebu u kolicima kao i obično. Sa sobom sam, takođe, nosila i jednu nešto stariju, prostranu putnu torbu u koju sam nameravala da smestim rukopis koji sam napisala u retkim slobodnim trenucima. U jednom času rasejanosti, koji sebi nikada neću moći da oprostim, stavila sam rukopis u dečja kolica, a bebu u putnu torbu.

DŽEK (koji je pažljivo slušao): Ali gde ste ostavili torbu?

GOSPOÐICA PRIZMA: Ne pitajte me, gospodine Vorting.

DŽEK: Gospođice Prizma, to je za mene jedno veoma važno pitanje. Insistiram da mi otkrijete gde ste ostavili torbu u kojoj je bilo dete.

GOSPOÐICA PRIZMA: Ostavila sam je u garderobi jedne od većih železničkih stanica u Londonu.

DŽEK: Koje stanice?

GOSPOÐICA PRLZMA (sasvim slomljeno): Stanice Viktorija. Unija za Brajton. (Tone u fotelju.)

DŽEK: Moram na trenutak da odem do svoje sobe. Gvendolin, čekaj me ovde.

GVENDOLIN: Čekaću na tebe i čitav život, samo ako ne traje dugo. (DŽEK izlazi, jako uzbuđen.)

ČEZEBL: Ledi Breknel, šta mislite da ovo znači?

LEDI BREKNEL: Ne smem ni da nagađam, doktore Čezebl. Valjda ne moram da vam naglašavam da u porodicama visokog društvenog položaja takve slučajnosti ne bi smele da se dešavaju. One se nikako ne smatraju primerenim. (Odozgo se čuje buka kao da neko razbacuje stvari po sobi. Svi podižu pogled.)

SESILI: Ujka Džek je izgleda neobično uzbuđen.

ČEZEBL: Vaš staratelj je čovek vrlo emotivne prirode.

LEDI BREKNEL: Ova buka je jako neprijatna. Zvuči kao da se svađa sa nekim. Ja ne podnosim svađe. Uvek su vulgarne, ali često delotvorne.

ČEZEBL (gleda uvis): Prestalo je. (Buka počinje ponovo, dvostruko jače.)

LEDI BREKNEL: Volela bih da već jednom donese nekakvu odluku.

GVENDOLIN: Ova napetost je strašna. Nadam se da će potrajati. (Ulazi DŽEK sa putnom torbom.)

DŽEK (hitro prilazi GÐICI PRIZMI): Je li to ta torba, gospođice Prizma. Pažljivo je pogledajte pre nego što bilo šta kažete. Sreća nekoliko osoba zavisi od vašeg odgovora.

GOSPOÐICA PRIZMA (mirno): Izgleda da je moja. Da, evo ogrebotine koju je dobila kada se u mlađim i srećnijim danima u ulici Gauer prevrnuo omnibus. Evo i mrlje na postavi koju je prouzrokovalo prosipanje flašice tonika za smirenje, što se zbilo u Limingtonu. A na bravi su moji inicijali. Potpuno sam zaboravila da sam u nekakvom ekstravagantnom raspoloženju dala da se tu ugraviraju. Nema sumnje da je ovo moja torba. Oduševljena sam što mi je tako neočekivano vraćena. Bilo mi je jako nezgodno bez nje sve ove godine.

DŽEK (patetičnim giasom): Gospođice Prizma, vraćeno je više od torbe. Ja sam beba koju ste stavili u nju.

GOSPOÐICA PRIZMA (zapanjeno): Vi?

DŽEK: Da... mama.

GOSPOÐICA PRIZMA (povlači se unazad uvređena i začuđena): Gospodine Vorting, ja sam neudata!

DŽEK: Neudati! Ne poričem da je to težak udarac. Ali, na kraju krajeva, ko ima pravo da baci kamen na onoga ko je propado svoje? Zar pokajanje ne može da izbriše jedno lakomisleno delo? Zašto bi postojao jedan zakon za muškarce a drugi za žene? Majko, opraštam ti. (Ponovo pokušava da je zagrli.)

GOSPOÐICA PRIZMA (još više uvređena): Gospodine Vorting, ovde je posredi neka zabuna. (Pokazuje na LEDI BREKNEL.) Evo gospođe koja vam zaista može reći ko ste.

DŽEK (nakon pauze): Ledi Breknel, ne volim da delujem ljubopitljivo, ali da li biste me ljubazno obavestili ko sam ja u stvari?

LEDI BREKNEL: Bojim se da vam novosti koje ću vam preneti neće u celini prijati. Vi ste sin moje sirote sestre, gospođe Monkrif i shodno tome, Aldžernonov stariji brat.

DŽEK: Aldžijev stariji brat! Onda ipak imam brata. Znao sam da imam brata! Sesili, kako si uopšte mogla da posumnjaš da nemam brata? (Dokopao se ALDŽERNONA.) Doktore Čezebl, moj brat Gospođice Prizma, moj nesrećni brat. Gvendolin, moj nesrećni brat Aldži, bitango nedorasla, ubuduće ćeš morati da se ophodiš sa mnom sa više poštovanja. Nikada u životu se prema meni nisi ponašao kao prema bratu.

ALDŽERNON: Pa momčino, priznajem da do danas i nisam. Tradio sam se, iako nisam imao iskustva.

GVENDOLIN (DŽEKU): Jedini! Ali ko si ti uopšte? Kako glasi tvoje kršteno ime, sada kada si neko drugi?

DŽEK: Blagi bože! Potpuno sam zaboravio na taj detalj. Tvoja odluka po pitanju imena je neopoziva?

GVENDOLIN: Ja nikada ništa ne menjam, osim predmeta svoje naklonosti.

SESILI: Gvendolin, kako plemenit karakter imaš!

DŽEK: Onda je bolje da to pitanje odmah raščistimo. Tetka Ogasta, samo jedan trenutak. Da li sam u času kada me je gospođica Prizma ostavila u torbi već bio kršten?

LEDI BREKNEL: Roditelji su ti omogućili svaki luksuz koji se za novac može kupiti, pa i krštenje.

DŽEK: Onda sam kršten! To smo utvrdili. Sada mi recite koje ime su mi dali. Da čujem, kakvo god da je.

LEDI BREKNEL: Pošto si bio najstariji sin, prirodno je da su te nazvali po tvom ocu.

DŽEK (nervozno): Da, ali kako je bilo ime mom ocu?

LEDI BREKNEL (zamišljeno): U ovom trenutku nikako ne mogu da se setim kako je glasilo generalovo kršteno ime. Ali ne sumnjam da je neko ime imao. Bio je čudak, priznajem. Ali isključivo u poznijim godinama. To je, međutim, bila posledica indijske klime, i braka, i loše probave i drugih stvari te vrste.

DŽEK: Aldži! Zar ne možeš da se prisetiš kako se zvao naš otac?

ALDŽERNON: Dragi dečko, mi nikada nismo ni reč progovorili. Umro je kad je meni bilo godinu dana.

DŽEK: Tetka Ogasta, mislim da bi njegovo ime trebalo da se pominje u vojnim spiskovima iz tog vremena?

LEDI BREKNEL: General je uglavnom bio čovek miroljubive prirode, osim u domaćem životu, ali ne sumnjam da se njegovo ime nalazi u svim vojnim imenicima.

DŽEK: Ovde su vojni imenici iz poslednjih četrdeset godina. Trebalo je da ti sjajni spisi budu stalan predmet mog proučavanja. (Trči do police i naglim pokretom vadi knjige.) M. Generali... Malam, Maks bom, Megli, kako jeziva imena imaju ti ljudi Markbi, Miksbi, Mobs, Monkrif! Poručnik od 1840. Kapetan, potpukovnik, pukovnik, general od 1869, krsno ime Ernest Džon. (Vrlo lagano spušta knjigu i sasvim mimo progovara.) Gvendolin, zar ti nisam oduvek govorio da mi je ime Ernest? Pa eto, nakon svega je Ernest. Hoću reći, normalno je da je Ernest.

LEDI BREKNEL: Da, sada se sećam da se general zvao Ernest. Znala sam da postoji neki poseban razlog zbog koga ne volim to ime.

GVENDOLIN: Ernest! Moj Ernest! Od početka sam osećala da ne možeš nositi nijedno drugo ime!

DŽEK: Gvendolin, strašno je za čoveka kada iznenada otkrije da je celog života govorio isključivo istinu. Možeš li mi oprostiti?

GVENDOLIN: Mogu. Zato što osećam da ćeš se sigurno promeniti.

DŽEK: Mila moja!

ČEZEBL (GÐICI PRIZMI): Leticija! (Grli je.)

GOSPOÐICA PRIZMA (strasnim ghsom): Frederik! Konačno!

ALDŽERNON: Sesili! (Grli je.) Konačno!

DŽEK: Gvendolin! (Grli je.) Konačno!

LEDI BREKNEL: Dragi nečaće, čini mi se da pokazuješ znake površnosti.

DŽEK: Naprotiv tetka Ogasta, sada po prvi put u životu shvatam suštinu: jedino što je važno je biti Ernest.

Zavesa

K R A J

foto, William Arthur Breakspeare