Adele Geras - Troja

First topic message reminder :



Ova knjiga posvećena je

uspomeni na REGINU GLIK

s ljubavlju i zahvalnošću

PRIJAMOVA PALATA
U velikoj dvorani svi su ćutali. Poliksena je znala da sada ne bi mogli da jedu ni da je na sto iznesena ambrozija. Svi su bili tu. Mogli su ostati kod svojih kuća, ali večeras su se svi ožalošćeni trojanski prinčevi sa svojim porodicama okupili pod Prijamovim krovom da oplakuju Hektora. Pod velelepnom tavanicom lebdela je tišina.
Hekabino lice beše skriveno crnim velom, a Prijam, još jutros uspravan i čio, još uvek mladolik, kao da je nestao, a na njegovom mestu našao se potreseni, neobrijani beskućnik podbulih očiju, kakvi ponekad zalutaju u grad iz krajeva iza planine Ide.
Kasandra je sedela sama, odvojena od svih, zureći pravo ispred sebe. Bledo lice joj beše ukočeno, a na obrazima je imala crvene pečate.
Andromaha je ušla poslednja. Nosila je svoju najlepšu odeću, i, premda joj je lice bilo otečeno od plača, oči joj behu suve. Prošla je dvoranom i stala pred Hekabu. Bez reči je klekla i zagrlila svekrvu, šapnuvši joj nešto na uho. Hekaba zajeca i prigrli snahu, čvrsto je stežući sve dok je jedan od prinčeva - Helen, Kasandrin brat blizanac - nije poveo do njenog mesta, kraj Prijama.
Poliksena pogleda Hektorovu udovicu, kako prvi put sedi za stolom bez svoga sina. Astijanakt već sigurno spava, pomisli ona, a tamo je i Ksanta: bdi kraj njegovog kreveta.
"Mislim", prošapta ona Pevaču, "da čekaju tebe."
Pevač klimnu glavom i ustade. Prišao je prestolu i poklonio se Prijamu. I on se, pomisli Poliksena, promenio. Izgledao je nekako manji, krhkiji, a glas mu je podrhtavao, kao da će svakog časa zaplakati:
"Nemam ni liru ni doboš,
Već samo starački glas
A pevam o Hektoru, što na Polju pade.
Sinu svog oca i svoje majke:
Koji ga od deteta othraniše.
Mužu svoje žene.
Vođi ratnika svojih.
Drugu sve svoje braće.
O svih nas princu, visokom poput hrasta što raste Južno od kapije Skejske, šireć grane zelene; I građane Troje čuva.
Sad se na zemlju stropoštao
Poput stabla pod sekirom oštrom, A jauci i plač dopiru do samih bogova Što nas s Olimpa gledaju.
Konji njegovi dragi još u štali čekaju Ruke što su ih milovale svakoga dana.
Njegova udova leži na postelji svojoj bračnoj, Cepajuć haljine fine sa svojih belih ramena, Lica suzama oblivenog.
U Hektorovu čast, sipajte vina na zemlju, Neka ga upije ona kao i njegovu krv.
A ptica što pesmom svojom uvek pozdravlja zoru U krošnji, skrhana bolom, utihnula je sad.
Časni Grci i ti, Ahile, okrutni pobedniče:
Vratite nama telo našega princa.
Mirisnim ćemo ga uljima pomazati. Prekrićemo ga pokrovom skerletnim, I plamenom u pepeo sažeti.
Tada će u Haronovom čunu zaploviti
Preko Stiksa,
Pravo ka poljima Jelisejskim, Gde će uz Herakla stati; Uz Tezeja i sve druge junake:
Voljen i slavljen zauvek."
Završivši pesmu, Pevač se ponovo pokloni i vrati na svoje mesto, kraj Poliksene.
Dvoranom se proneo šapat odobravanja, ali niko ne progovori, a Prijam i Hekaba klimnuše glavama. Junakova majka pod velom zaplaka, i bolni krici vinuše se ka zasvođenoj tavanici.
Samo je Andromaha sedela zureći u prazno i ne videći ništa pred sobom; buljeći u tamu najudaljenih kutaka, kao da se nada da će u njima ugledati senku svoje ljubavi.

ANDROMAHINA ODAJA
Astijanakt je konačno zaspao. Ksanta ni sama nije znala koliko mu je uspavanki otpevala da ga uteši i ubedi da se pusti iz njenog zagrljaja i legne u svoj krevet. Sad je tako ležao, poluotvorenih usta, s kovrdžama na čelu vlažnom od znoja.
Noćni vazduh beše lepljiv i težak, iako je sunce već odavno zašlo, a nije bilo gotovo ni daška vetra. Ksanta išeta u dvorište i baci pogled dole, ka gradu.
Obično bi u ovo doba već zavladao mrak. Svi su išli na spavanje što ranije, da uštede ulje, a takođe (kako je govorila Haritomena) i da potraže nešto lepo u carstvu snova i zaborave sve što se u stvarnom životu dešava. Večeras su, međutim, mnogi prozori bili osvetljeni. Građani Troje ostali su budni, znajući da Hektor nesahranjen leži na Polju.
Ksanta se iz sve snage trudila da ne misli o onome što je čula, ali slika voljenog gospodara kojeg vuku Ahilove dvokolice prilepila joj se ispod kapaka poput slike na zidu.
Šta se noćas dešava s njegovim telom? Je li Ahil postavio nekog grčkog vojnika da ga čuva? Da li mrtvo telo trojanskog princa leži u nekom šatoru? I kako? Dostojanstveno, prekriveno? Ili nago, poput strvine koja se baca kerovima? I šta će biti sutra? Prijam i Hekaba želeće da pogrebni ritual za svog sina obave unutar zidina Troje. Ko će ga proneti kroz Skejsku kapiju?
Ksanta odmahnu glavom da odagna takve misli, i seti se Alastora. Kako li je njemu sada, tamo, u Krvavoj odaji? Hektor je za njega bio više od vojskovođe.
Kasnije ću, pomisli ona, kad se Andromaha vrati iz velike dvorane, otići tamo i provesti ostatak noći, sve do zore, sedeći kraj Alastora.
Ona se okrete, opet sede kraj Astijanaktovog uzglavlja i poče da plače. Suze su joj tiho i nezaustavljivo klizile niz obraze.
Siroče malo, reče ona u sebi. Šta će biti s tobom?
Tako sedeći, sklopila je oči i konačno utonula u san, i ništa više nije videla, ni čula.
Odjednom je prenu neki zvuk, i ona odmah skoči.
"Jesi li to ti, gospo?" prošaputa ona. Čula je kako neko šeta po dvorištu.
"To je gospa Andromaha", reče glas koji je Ksanta odmah prepoznala.
Jelena... Otkud ona ovde? Ksanta je znala da osećanja njene gospodarice prema jetrvi nisu baš prijateljska.
"Dovela sam Andromahu kući" reče Jelena Ksanti. "Ne treba da bude noćas sama. Ja ću ostati uz nju."
"Tu je Ksanta", promrmlja Andromaha. "Možeš da me ostaviš. ćekaću ovde da svane."
Jelena ne odgovori. Uzela je Andromahu za ruku i odvela je do kreveta.
"Donesi jastuke, Ksanta, molim te" reče ona. "I neko hladno pice, ako možeš. Sedećemo ovde i pričati."
"Ne želim da pričam", reče Andromaha. "Nemam šta da kažem.
Ni tebi ni bilo kome. Ne mogu ništa da učinim. Hektorovo telo..." Andromahin glas zadrhta i ona umalo zaplaka, ali ipak proguta suze i ponovo progovori. "Telo moga muža ne oseća ništa. Samo mi osećamo taj stid i bol. I moje telo je vezano za dvokolice, i svakog jutra kada Feb Apolon krene preko neba, tako će i biti: vući ću se kroz dan sve dok me noć ne oslobodi. A te muke će se nastaviti iz dana u dan. Nikad neće prestati. Bogovi me kažnjavaju, ali ne znam šta sam to uradila. Zašto ne kazne tebe?" Andromaha upre svoje sive oči u Jelenu."Šta si ti sve učinila..."
"Ššš", reče Jelena. "Ko može da sudi bogovima, i kaže šta oni čine ili ne čine da nas kazne. Srce me boli zbog tebe, ali ti imaš sina koji će naslediti svoga oca. Moraš biti hrabra, zbog njega."
"Zašto si pošla sa mnom?" upita iznenada Andromaha. Stojeći kraj kreveta, Ksanta vide kako se trgla i uzmakla kada joj je Jelena prebacila ruku preko ramena. "Ja nikad... nikad nisam..."
"Ne govori ništa", reče Jelena. "Znam da nikad nismo bile dobre prijateljice. Pa, to je moja kazna. Želela sam da te bolje upoznam, ali..."
"Videla sam kako te je gledao" prošaputa Andromaha. "Svi muškarci imaju taj isti pogled. Pun žudnje."
"Hektor je uvek bio dobar prema meni", reče Jelena. "Od prvog dana. Niko drugi nije. Čak ni ti nisi želela sa mnom čestito da razgovaraš. A Kasandra... Ona je bežala i krila se od mene, kao da sam kužna. Hektor mi je poželeo dobrodošlicu. To je sve. Ništa više od toga, stvarno. Takođe zaboravljaš koliko sam tada bila zaljubljena u Parisa."
"A kasnije? Jesi li još zaljubljena u Parisa?"
"Da, naravno da sam bila... da sam još zaljubljena. Za mene ne postoji niko sem njega. Znaš tu priču. Tako je Afrodita odredila. Mi smo jedno drugome sve."
Zavladala je tišina. Ksanta shvati da i Jelena i Andromaha znaju da to nije baš sasvim taćno, pa ipak, nijedna nije rekla ni reč. Istina je bila da je Paris spopadao sve žene redom, a pošto je bio tako zgodan, mnoge, mnoge su pristajale. To su čak i deca u gradu znala. O tome se pričalo otkad je Ksanta znala za sebe, a Marpesa joj je rekla mnogo štošta...
Dakle, Jelena je lagala da bi utešila Andromahu. A ako je lagala o tome, pomisli Ksanta, mogla je lagati i o Hektoru. Hektor i Jelena... Odbijala je da poveruje u to, ali sve je moguće. Te strele, poput one koja je nju pogodila kad je ugledala Alastora... Te strele lete na sve strane, i teško ih je izbeći.
Ksanta ponovo pomisli na Hektora, pokušavajući da ga zamisli živog, s Jelenom, ali joj se u glavi stalno vrtela slika njegovog krvavog leša. Što god da je osećao prema Jeleni, to više nije bilo važno.
"Volela sam ga" reče Andromaha. "Kad bi samo mogao da oživi, ne bih marila čak ni da me napusti i legne s tobom."
"Marila bi" reče Jelena. "Naravno da bi."
"Da" odgovori Andromaha. "Bih. To ne bih mogla da podnesem." Ona stisnu šake u pesnice i pritisnu ih na oči. "Kad god pomislim na njegovo telo, užasnem se. Ne mogu da prestanem..."
Jelena zagrli Andromahu."Ostaću s tobom. Ostaću cele noći, i sutra, dokle god ti budem potrebna. Nikad nećeš biti sama."
Senke u sobi se izdužiše. Andromaha je legla na krevet i dugo ostala u tom položaju. Kada se u sve odaje zavukla tama, Ksanta pođe po baklju da njome upali lampe.
"Sirotica" prošaputa Jelena. "Potpuno je iscrpljena. Sedeću kraj nje dok se ne probudi. Sanjaće ga živog, a kad se probudi, biće joj strašno."
"Hoćeš li kakav napitak, gospo?" upita Ksanta, a Jelena odmahnu glavom. Zlatna svetlost lampe obasja rubin koji joj je visio oko vrata, i skerletno oboji njenu put.
Ona reče: "Ti si Marpesina sestra, zar ne? Sad to vidim, iako si mnogo lepša od nje. Trebalo bi da se vratim i proverim kako je Paris. Na kraju krajeva, Hektor mu je bio brat." Jelena uzdahnu. "Svi misle da smo tako srećni, zar ne? Tako bar pričaju, je li tako? Meni možeš reći, dete."
Ksanta obori glavu.
"Kažu da se volite, ali niko ne kaže da ste srećni. Mnogi misle da tebi nedostaje tvoja domovina i dete."
Jelena poče prstima da uvrće tkaninu svoje haljine. "On misli da ja ništa ne znam. Misli da ništa ne vidim, ali oduvek sam znala da on uzima sve što poželi, kao dečak na tržnici. Pre nego što sam ga upoznala, dok je živeo na Idi, pre nego što se vratio u Troju, voleo je nimfu Enonu. Jesi li to znala? Priča li se o tome? Svi su toliko obuzeti mislima o ratu da su zaboravili na to, ali ja nisam. Ponekad razmišljam o tome... kako se ona oseća, gledajući me kraj njega. A i ja ga ponekad posmatram, pitajući se da li misli na Enonu. Osoba koja mi je to ispričala veoma mi je jasno rekla da ju je istinski voleo."
"Možda je", reče Ksanta, želeći da Jelena nastavi da priča, želeći da zna da je ona pažljivo sluša, "osoba koja je to ispričala želela da budeš ljubomorna na tu nimfu. Možda je želela da te povredi. Princ Paris, ipak, već deset godina živi s tobom."
Jelena se nasmeši. "Pametna si ti. Naravno, u pravu si. Kraljica Hekaba se postarala da saznam sve o tome. Još uvek me ne prihvata.
Paris je njen sinčić, koji joj je oduzet na rođenju, a kasnije vraćen.
Obožava ga. A hoćeš li da znaš šta je najtužnije od svega?" Ksanta klimnu glavom.
Jelena nastavi. "Sve mi to više nije ni važno. Zar to nije užasno?
Moja ljubav, ta ljubav koja je čitav ovaj grad okupala krvlju, nestaje. Gotovo se ugasila. Ponekad me on zaista uzbuđuje - oprosti mi što ovako otvoreno pričam - i tada se osećam kao na početku, ali sve češće gledam u njega misleći: zar sam zato ostavila svoju zemlju?"
Jelena odmahnu glavom, kao da hoće da je razbistri, i uhvati Ksantu za ruku. "Molim te, nemoj nikom ništa reći. Sramota me je
što sam se ovako izbrbljala. Obećaj mi."
"Obećavam. Neću nikom reći ni reč. Čak ni svojoj sestri."
"Ona zna. Ponekad mislim da tvoja sestra sve zna."
Ksanta se nasmeši. "Meni nikad nije ništa rekla. Ona te voli, gospo."
"Ona mi je kao kći, još otkad sam došla ovamo. Podseća me na Hermionu, iako ne liči na nju." Jelena se nasmeja. "Ali otkud ja znam kako sada izgleda moje dete?" Okrenula se ka Ksanti, a suze su joj klizile niz obraze.
"Prestaću" reče ona. "Ne znam šta mi je... samo bol, to je sve. To bol govori iz mene."
Andromaha u snu zajeca, a Jelena reče: "Uskoro će se probuditi. Moram biti spremna, jer kad se probudi, ne želim da vidi suze." Ona obrisa oči krajem svoje marame i nasmeši se. Na njenoj beloj puti nije bilo tragova tuge. Smešila se skoro kao i uvek, a oči su joj blistale lepotom, sjajnijom od plamena.

MARPESINA SOBA
Stojeći kraj vrata, Marpesa je posmatrala Alastora kako spava u njenom krevetu. Cele noći nije oka sklopila. Paris i Jelena se još ne behu vratili. Pa, to se moglo i očekivati. Verovatno su ostali uz Prijama i Hekabu, da ih teše. Malo ko je noćas mogao da spava.
Zadrhtala je na hladnom noćnom vazduhu.
Šta se to dogodilo? Šta je učinila? Jednim delom, većim delom svoga bića, znala je da treba da se stidi. Pustila je muškarca da je pozna, i nije bila ništa bolja od onih sluškinja i lakomislenih devojaka koje dopuštaju da ih svaki pijani grubijan koji poželi stisne uza zid.
A ne mogu, reče ona sebi, okriviti njega. Mogla sam da učinim šta sam htela: da ustanem iz kreveta. Da se okrenem. Da ga udarim.
Alastor je ranjen, i jača sam od njega, barem sada.
Ona izađe u dvorište i sede na Jelenino mesto ispod krošnje nara, sećajući se kako joj je celo telo odjednom obuzela neka slatka čežnja, i kako je drhtala kao u groznici.
"A to je tek početak" prošaputa neko. "Ljubav je kao sok od maka. Što više uzimaš, to više želiš."
"Gospo Afrodita", uzdahnu Marpesa. "Znala sam da si tu, ali te nisam odmah videla. Zašto si mi to učinila? Šta da kažem sestri?"
"Učinila sam to tebi, jer su svi drugi zauzeti. Okrenuti su Hadu i zaboravljaju na mene. Na to nisam navikla. Osim toga, tvoja sestra, kako sam ti rekla, treba da upozna moć ljubavi. A Alastor joj nije suđen. Ne reci joj ništa. Ne mora da zna."
"Ali ona ga voli" reče Marpesa. "A ja nikad, nikad nisam lagala
Ksantu."
Boginja slegnu ramenima.
"Možda ćeš sada morati da počneš. Skoro je nemoguće biti zaljubljen i svima govoriti istinu. Videćeš. Voliš li ga?"
"Želim ga. Je li to isto?"
"Ponekad jeste. Ponekad je samo obmana. U tvom slučaju, još ne znam..."
"Smiluj se, gospo Afrodita. Ne dozvoli da patim."
"Patnja je deo ljubavi. To znaš. A što se tiče milosti, ja za nju ne znam. Uskoro će zora. Vrati se u postelju."
Marpesa je gledala kako boginja nestaje u senci, obavijena haljinama prozračnim poput dima.
Alastor.
Upamtila ga je svakim delom tela - njegove duge, jake noge ispružene kraj njenih, njegov dah u svojoj kosi, i njegova otvorena usta.
Sada sam, pomisli ona, kao riba na udici: osećam da me vuku, borim se za dah, i potpuno sam bespomoćna.

KRVAVA ODAJA
Uskoro će svanuti. Iza planina, na nebu se već nazirao bledi sunčev sjaj. Utoliko bolje. Ksanta se trudila da ne zazire od mraka (nemaš čega da se plašiš, Astijanakte dušo... To se samo konji Feba Apolona odmaraju preko noći, to je sve... Tako je Andromaha uvek govorila), ali po danu je bilo prijatnije kretati se, a iako sunce još ne beše izašlo, nebo je već bilo srebrnasto poput unutrašnjosti školjke, i tama se topila.
Ksanta se tiho zaputi kroz dvorište ka Krvavoj odaji, kraj palate u kojoj je Paris verovatno čekao Jelenu pitajući se gde je, pored kuhinje, kupatila i štale, gde je spavao Jason, sa svojim konjima. Često je govorio da oni sve znaju, a ako je to istina, i oni su sad sigurno tužni; baš kao i mnogi ljudi u gradu koji su Hektora jedva poznavali, ali su njegovu smrt doživeli kao sopstveni gubitak.
U Krvavoj odaji beše još mračno. Ksanta baci pogled ka Alastorovom ležaju i umalo kriknu, stavljajući ruku na usta, da ne probudi ostale ranjenike. Alastorov ležaj beše prazan.
Prišla mu je i sagla se dodirnuvši posteljinu, govoreći sebi: Luda si, Ksanta. Još s vrata si mogla da vidiš da ga nema. Zašto prevrćeš posteljinu, kao da se mogao sakriti u njoj?
Ona uzdahnu. Gde bi mogao biti? Njegova majka, pomisli Ksanta, Grozna Frontida, verovatno je došla, privila ga na grudi i primorala ga da krene s njom, a ja čak i ne znam gde on stanuje.
Međutim, Poliksena zna, pa ću pitati nju.
Ksanta htede da krene. Odjednom oseti kako joj je muka od mirisa rana i oznojenih tela, i požuri napolje, u rano jutro.
Neko je hitao nizbrdo ka gradu. Pogledala ga je: bio je to visok muškarac, sav u crnom oklopu, još pre zore.
Već sam ga negde videla, pomisli Ksanta. Sećam se. Videla sam ga ovde, u Krvavoj odaji, a zatim na Polju, baš uoči... Ona zadrhta, setivši se Hektorove smrti.
Moram saznati ko je to, pomisli ona. Moram pitati.
Ali čim se okrenula, zaboravila je na crnog ratnika.
Udahnula je hladan vazduh. Uskoro će svanuti. Crna planina ocrtavala se naspram neba boje zrele breskve. Produživši dalje, Ksanta je zurila u svoje noge, a pošto je bila umorna, sopstveni koraci je uspavaše, tako da je gotovo zaspala hodajući. A onda odjednom, bez ikakvog upozorenja, iz jednog ulaza izroni nečija ruka i uhvati je za podlakticu.
"Mala Ksanta" reče neki pijani glas. "Čeko sam te... Znao sam da ćeš doći ako budem dovoljno dugo čeko. Zar me ne prep-prepoz...
naješ... To sam ja... Boros."
Ksanta oseti kako joj se krv ledi u žilama i pretrnu od užasa.
Boros.
Pijano je mrmljao, držeći je za ruku. Pogledala je u njegovu debelu ruku obraslu crnim maljama nalik na životinjsko krzno, i zadrhtala.
"Pusti me", reče ona. "Vrištaću. Moram kući."
"Glupos'. Ne vrišti. Niko neće čuti. Misliće da vriššštiš za
'Ektorom. Ko i ostali. Dođ' vamo i poljubi me..."
"Ne" reče Ksanta. "Idem kući. Pusti me."
"Jok" reče Boros."Dođi 'vamo i zagrli me. 'Oću da me zagrliš.
Nišššta više."
On privuče Ksantu i zagrli je.
Umreću, pomisli ona. Ako ne pobegnem, umreću. Pitala se da li je ikad iko umro od gnušanja. Pijan je, pomisli ona. Jači je od mene, ali baš me briga.
Ona poče da ga udara kolenom, iz sve snage, tamo gde je znala da muškarcima leži snaga i gde ih je lako povrediti, a Boros zaurla i pusti je. Ne osvrćući se, ona iz sve snage pojuri ka Hektorovoj palati.
U dvorištu se saplela i pala, gotovo se bacivši na zemlju, i počela da plače. Dugo je tako plakala, a slane suze padale su joj na usne kao melem. Očistile su joj srce i konačno, kad se isplakala, Ksanta otra oči rubom haljine. Ionako je bila prljava, a i da je bila najčistija na svetu, spaliće je.
Razmišljajući o onome što se dogodilo, Ksanta se čudila sebi. Nikad nije ni pomišljala da bi mogla... povrediti muškarca. I to tako krupnog muškarca. Dok je znala da mora nekako pobeći, nije osećala nikakav strah, ali sad, kad je opasnost prošla, u mislima joj se javila slika onoga što se moglo dogoditi, i ona zadrhta od užasa, setivši se Borosovih ruku na svom telu... Osećala se prljavo, kao da su joj neke gnusne životinje milele po koži.
Opraću se, pomisli ona. Moram dobro da se izribam i operem i sperem tu njegovu štroku sa sebe. Brzo, pre no što se Astijanakt probudi i potraži me.
Sunce je izvirilo iznad vrha planine: novo i zlaćano. Novi dan.

MARPESINA SOBA
Skoro celu noć Marpesa je ležala budna, osećajući toplinu tela do sebe. Dok su kao devojčice živele s Haritomenom, pre nego što su dovoljno odrasle da počnu da rade za Jelenu i Andromahu, Ksanta je spavala s njom u krevetu, i Marpesa je već zaboravila kako je prijatno slušati nečije disanje u mraku, koliko se sigurnijom tada osećala budeći se iz strašnih snova, znajući da će je sestra saslušati, razgovarati s njom i da će tada sve senke u uglovima sobe izgledati manje strašne.
Sada se na prozoru već naziralo svetlo, i uskoro će sunce probuditi Alastora. Ona zbaci pokrivač i ustade iz kreveta.
"Dođi", reče Alastor. "Molim te, dođi i lezi kraj mene."
"Pst", reče Marpesa. "Mislila sam da spavaš. Molim te, budi tih. Paris i Jelena će se probuditi i videti nas. Dođi, pomoći ću ti da ustaneš, a onda se moraš vratiti u Krvavu odaju."
"Neću da se vraćam tamo. Hoću da ostanem ovde, s tobom."
"Ne." Odgovori Marpesa, kleknu kraj kreveta i blago prodrmusa
Alastora da ga rasani. "Ne shvataš. Moraš da ideš. Ono sinoć..." "Tada se nisi bunila. Mislio sam..."
"Znam. Nisam se bunila, ali kao da sam bila negde drugde. Nisam jasno razmišljala. To se više ne sme dogoditi. I ne smeš nikome ništa reći o tome. Obećaj mi."
"Zašto? Zašto bih? Zar se stidiš?"
"Da. Želela sam to, i... Zauvek ću se toga sećati, ali molim te, ne smem te više videti, a i ti mene moraš zaboraviti."
Alastor se nasmeja."Ne vidim zašto. Ne shvatam zašto bih se morao odreći zadovoljstva u životu. Na kraju krajeva, ne znamo koliko će ovo trajati, a kad se vratim na ratište, mogu svakog trenutka poginuti."
Marpesa se nasmeši. Stare žene su bile u pravu kad su govorile da svi mladići samo žele rečima da opčine devojke i navedu ih da odu s njima u krevet.
"Mene nećeš tako nagovoriti", reče ona. "A i ne želim da povredim sestru. Ona nikad, nikad ne sme saznati šta se desilo između nas."
"Zašto?"
"Zato što te voli. Rekla mi je to. Da zna šta smo uradili, bila bi očajna, a ja to ne mogu da podnesem."
"Ali ja nikad nisam rekao ni reč, nikad joj nisam pokazao..."
"Znam. A takođe znam da ti je majka verovatno već odabrala nevestu. Jesam li u pravu?"
Alastor zajeca. "Radije bih umro. Ali u pravu si. Postoji takva devojka. Ona živi s one strane planine Ide, gde njen otac ima polja i vinograde, i bogovi znaju koliko novca, a moja majka je rešila da treba da se venčam s njom. A kad moja majka nešto odluči, tako mora da bude. Ali to nema nikakve veze s nama. Ja ne volim tu devojku koju je ona odabrala. Video sam je samo nekoliko puta. Molim te, Marpesa. Molim te, ne odbijaj me. Viđajmo se ponekad. Neću nikome reći. Neću reći ni reč tvojoj sestri. Pronaći ću neko bezbedno mesto, gde ćemo biti sami. Reci da pristaješ."
"Ništa nisam rekla. Moraš da ideš. Možeš li da hodaš? Brzo, pre nego što se svi probude i zateknu nas."
Alastor s mukom ustade iz kreveta. "Idem. Poljubi me pre nego što odem."
"Ne smem."
"Samo jedan poljubac. Obećavam da ću onda otići i nikad se više nećemo videti."
"U redu. Hajdemo napolje."
Na prstima krenuše kroz kuću, još uvek polumračnu u praskozorje. Prošli su kroz dvorište do kapije.
Alastor je čvrsto držao Marpesu za ruku.
"Zbogom", reče on, naginjući se da je poljubi.
Ona se okrete njemu, a njegove usne na njenima ispuniše je žudnjom. Zar nikad više neće spavati zajedno, kao prošle noći?
Ne smemo, pomisli ona, to može doneti samo nevolje. Ona sklopi
oči udišući njegov miris, privlačeći ga sebi i opet se pripijajući uz njega. Odjednom se uplašila, shvativši da, ako je pozove i nađe neki skriveni kutak za njih, neće moći da ga odbije.
"Pazi", reče ona, puštajući ga. "Upamti da ne smeš ništa da pričaš." On se nasmeši i krenu nizbrdo, ka kući svoje majke.
Marpesa sklopi oči.
Afrodita, pomozi mi, pomisli ona. Pomozi mi da ga zaboravim.

ANDROMAHINA BAŠTA
Andromaha priđe klupi pod smokvom, ne znajući ni sama kuda ide. Morala je neprestano da podseća sebe gde je i ko je s njom, jer bi je inače obuzeo čisti očaj. Svaka izgovorena reč ju je bolela, a svaki pogled joj pekao kožu. Obroci u velikoj dvorani, ispunjenoj potpunom tišinom, takođe su za nju bili mučenje. Kako bi i mogla da jede? Samo je sedela i zurila u hranu pred sobom, ne mogavši čak ni da je prinese usnama. Kasandra i Hekaba takođe već tri dana nisu ništa jele. Kasandrino lice beše bledo i ispijeno, a na obrazima je imala crvene pečate. Oči su joj bile suve, ali je ispod njih imala ljubičaste podočnjake.
Bolje mi je kad nisam s njima, pomisli Andromaha. Bolje mi je samoj. A i tama me donekle skriva i krije moju tugu.
Ona se umorno spusti na sedište i zatvori oči. San joj nije dolazio. Svake večeri lutala je po kući što je duže mogla, jer kad bi legla u postelju, više nije bila u stanju da zadrži suze koje su joj neprestano klizile niz obraze i kvasile jastuk.
"To je već previše" reče jedan glas kraj njenog uha, i Andromaha se iznenađeno osvrte. Ko je to došao za njom iz velike dvorane, a da ona čak nije ni primetila?
"Ko si ti?" upita ona, pažljivo zagledajući ženu koja je sedela do nje.
Da li je moguće da ju je čekala ovde, u bašti?, zapita se Andromaha. Nikad je ranije nisam videla, ali izgleda otmeno. Njena plava haljina presijavala se na slabom svetlu koje je dopiralo kroz otvorena vrata. Lice joj beše izborano, ali je u mladosti sigurno bila lepa.
"Ne razmišljaj o meni" reče žena. "Slušaj, i reći ću ti šta mislim."
Andromaha pomisli: zašto bih radila to što mi ona kaže? I zašto je ne bih upitala ko je, i odakle dolazi?
Ona sklopi oči, a žena nastavi da priča.
"Previše si propatila, draga moja. Tvoj bol je ogroman. Eto šta se dešava kada oni ratuju... muškarci. Muž ti je poginuo: pa, to je već dovoljno strašno, ali šta je učinjeno s njegovim telom! To ni lovci ne rade s ulovljenim zverima. Znam... Znam kako se osećaš, jer telo tvoga muža nije sahranjeno, ali ne boj se. Uskoro će svi obredi biti izvršeni, a u međuvremenu, njegovo telo je na sigurnom. Lično ga čuvam. Niko mu neće nauditi."
"Ko si ti?" prošaputa Andromaha.
"Ja sam boginja Hera. Zevsova žena."
Andromaha uzdahnu. "Mora da sanjam. Ovo je san."
"Zovi to kako hoćeš. Došla sam samo da ti kažem da to što je Ahil danas učinio, neće proći nekažnjeno. Znaš li za to? Jesu li ti rekli?"
Andromaha odmahnu glavom.
"Nisu hteli da te opterećuju, jer ionako previše patiš. Ali danas je Ahil pobio dvanaestoricu trojanskih zarobljenika. Večeras se u ovom gradu još dvanaest udovica oseća isto kao ti. Učinio je to samo da se iskali, da pokaže svoju moć. Postao je suviše nadmen, i kao i obično, ja moram da se obračunam s ljudima koji odu predaleko. Ali Ahil zna da ni njegov kraj nije daleko. Čuo je šta mu je tvoj muž rekao na samrti: 'Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije'. Dok je budan, uspeva to zaboravi. Sluša zvuke doboša i ratnićkih pesama, ali kada sunce zađe i kada leži sam u šatoru, te reči mu odzvanjaju u ušima. A ni Paris nema sna. Prvi put otkad je doveo ovamo Menelajevu ženu shvatio je šta je učinio. I on je čuo reči svoga brata i pun je besa i očaja, budi sigurna u to. 'Kako,' misli on prevrćući se u postelji, 'kako da ubijem strašnog Ahila?' Paris više nema mira."
Andromaha se zagleda u ženu u plavoj haljini, ali dok je tražila reči koje bi mogla uputiti kraljici Olimpa, lik koji je sedeo pored nje na kamenu poče da bledi i nestaje, kao dim razvejan vetrom.
"Čekaj, boginjo", reče ona. "Ne idi - pričaj mi još o mom mužu. Reci mi gde je - reci mi."
Andromaha se osvrnu oko sebe. Bašta je bila prazna, a u ušima
joj je odzvanjala samo tišina. Na trenutak je zaspala i usnila kratak san. To je bilo sve. Nešto kasnije, kad je pokušala da se seti tog sna, skoro ništa više nije znala. Sećala se samo da je kraj nje sedela neka žena u plavoj haljini.

JELENINA PALATA
Jedna nit za drugom.
Marpesi je bilo sve teže da se usredsredi na tkanje. Otkad se uplela u Afroditine čarolije, ni u glavi ni u telu nije imala spokoja.
Svi građani Troje, od kraljevske porodice do njenih najsiromašnijih žitelja, bili su pogođeni Hektorovom smrću, i još više od toga, onim što je Ahil učinio s njegovim telom, i u čitavom gradu zavladao je očaj. I zato je ružno i sebično od mene, mislila je Marpesa, da stalno razmišljam o sebi; o onome što sam učinila i o osećajima u svom telu i na koži, od kojih mi se ponekad muti u glavi.
Sledeća nit... Misliću na to. Crveno, boja krvi, rata i smrti. Čini mi se da mi ruka, birajući boje, prati misli.
"Pesa? Smem li da uđem?"
"Ksanta! O, Ksanta, otkad se nismo videle." Marpesa ustade od razboja i priđe sestri da je pozdravi. "Možeš li da ostaneš? Sedi ovde. Može li Andromaha bez tebe?"
Ksanta sede na ležaj na koji bi se obično smeštala Jelena kad bi se umorila od tkanja.
Mogu da je zamislim na njemu, pomisli ona, ispruženu na mekim jastucima ukrašenim raznobojnim šarama: lozom, cvećem i pticama.
"Tamo je grozno. Čeznula sam da te vidim, ali ne mogu da ih ostavim. Danas više nisam mogla da izdržim, pa sam pobegla kod tebe. Sirota Andromaha hoda gore-dole po sobama poput lavice i ne plače, ali vidim da u sebi guši bol, zbog Astijanakta, a kod nje dolaze Jelena i Hekaba, i ja tada idem u Krvavu odaju, ali i tamo je sad gore nego ikad. Sve što vidim oko sebe podseća me na nesrećnog mrtvog Hektora, a od toga mi je muka. Ni Alastor više nije tamo. To je najgore od svega. Pitala sam Haritomenu, a ona mi reče da je onog dana kad je Hektor poginuo otišao na zidine, i da se više nije vratio. Ona kaže da je sad kod kuće, s groznom Frontidom. Kaže da mu je
Frontida, na kraju krajeva, majka, i da se priča kako ima tajne zalihe hrane, zahvaljujući nekim ljudima izvan grada koje poznaje. Sad ne znam da li ću ga više ikad videti. Poliksena kaže da ga majka verovatno drži na oku da bi sprečila da mu priđem. Ne mogu da podnesem da ga ne viđam, Pesa. Celo me telo boli."
Marpesa uze novu nit vunenog konca iz korpe praveći se da procenjuje gde tačno treba da je utka.
"Veoma si ćutljiva. Zašto ništa ne pričaš?" upita Ksanta. "Uteši me. Šta da radim ako više nikad ne budem mogla da vidim
Alastora?"
Marpesa je bar na to pitanje mogla da joj odgovori.
"Nastavićeš da živiš kao ranije. Neko vreme ćeš biti nesrećna, a onda sve manje."
"Pretpostavljam da je tako. Ali misliš li da treba da odem do njegove kuće i pokušam da ga vidim? Da li ću pogrešiti ako mu priznam šta osećam? Zašto su muškarci tako glupi? Zašto ne razumeju naše poglede i pokrete? Morao je osetiti ljubav u mojim dodirima kada sam mu previjala rane."
"Rekao je da si bila izvanredno nežna."
"Stvarno?" Ksanta se prvi put nasmeši i lice joj se ozari od zadovoljstva. "Kako je to divno! Šta je još rekao? U celoj toj gužvi koja je zavladala otkad je Hektor poginuo, zaboravila sam da sam te onog dana zamolila da pripaziš na njega. Pokušaj da se setiš svake reči. Koliko si ostala s njim?"
Marpesa se ponovo zagleda u korpu s vunicom, trudeći se da izgleda kao da se potpuno udubila u tkanje. Srce joj je udaralo kao ludo a obrazi porumeneli od stida i straha.
"Ah, ne tako dugo. Ne dugo. Odvela sam ga kod jednog prijatelja, i ostavila tamo."
"Kojeg prijatelja? Nikada mi nijednog nije pomenuo."
"Ne znam. Nisam pitala."
Marpesa se pretvarala da je napravila grešku u tkanju i nagla se nad tapiseriju da sakrije svoje zajapureno lice. Kako je teško tako lagati! Kako će nastaviti to da radi? Srećom, Ksanta je mislila na Alastora, pa ništa nije primećivala.
"Stvarno, Marpesa. Pričaš tako zbrkano. Ti nikad ništa ne primećuješ. Znala si da će me to zanimati. Da li se bar sećaš gde je ta kuća?"
"Ne, ne sećam se" odgovori Marpesa. "Ne vredi ti da se ljutiš na mene. Zaboravila si kakav je to dan bio - šta nam se svima dešavalo. Tebi je lako. Ti to nisi gledala. Nikad nisi gledala. Ali ja jesam. Videla sam sve. Krv. Ahila kako likuje nad Hektorom, zabijajući koplje - je li ti to dovoljno? Hoćeš li da nastavim? Da ti pričam kako mu je probušio noge iznad članaka?"
"Ne, prestani!" zajeca Ksanta. "Izvini. Ne želim ništa da čujem.
Ništa."
Marpesa pritrča sestri i zagrli je.
"Ne, ja sam kriva. Izvini. Znam kako to mrziš. Samo sam besna na tebe što se ljutiš bez razloga. Ponašam se detinjasto."
O, bogovi, kako to da radim? Ne mogu čak ni da je pogledam, crvenim od stida zbog svojih laži. Kako će se ovo završiti?
Ksantini jecaji se utišaše.
Marpesa nastavi: "Ti si mi starija sestra, ali se često osećam zrelijom od tebe. Ti si tako nežna. Tako si osetljiva da brinem za tebe."
Ksanta šmrknu.
"Nisam baš tako osetljiva kao što ti misliš. Umem ja da se staram o sebi. Iznenadila bi se." Marpesa se nasmeja.
"Stvarno bih se iznenadila. Ne verujem ti. Šta bi radila da se nađeš u nevolji?"
"To ti mogu reći" reče Ksanta."Neki dan sam šutnula Borosa u prepone."
Marpesa zinu od čuda. "Nisi valjda. Ne bi ti to mogla. Jesi li? Stvarno? Zašto mi to dosad nisi rekla?"
"Želela sam sve to da zaboravim." Ksanta zadrhta. "On je tako odvratan. Vraćala sam se kući iz Krvave odaje, ujutro nakon Hektorove smrti, a on me je napao i počeo da me pipa i spopada, a ja sam ga šutnula tamo gde mnogo, mnogo boli. To je sve."
"Pa, ponosim se tobom", nasmeši se Marpesa. "Ali budi oprezna. Sada je povređen. Hoću da kažem, povređen mu je i ponos, kao i kuvana lignja."
Ksanta se zakikota, i uskoro su se i ona i Marpesa previjale od smeha. Čim bi načas zaćutale, Ksanta bi ponovila: "Kuvana lignja", a onda bi ponovo zavrištale, znajući da je taj smeh samo kratki predah od svih njihovih briga.

PEVAČEVA KUĆA
"Čekaj!" reče Poliksena."Ne govori ni reč. Uđi u moju sobu, pre nego što te moj deda čuje i dođe da vidi šta se događa. Gori je od svake žene, i čim nanjuši neku priču, doći će da je čuje."
"Pričaš li o meni, dete?" reče Pevač izlazeći iz zamračene sobe i smešeći se Ksanti. "Zdravo, Ksanta. Moja unuka misli da treba da se odmaram. Ona ne shvata da mi prija razgovor s mladim ljudima. Moram da čujem sva govorkanja. Imaš li neku dobru priču za mene?"
Ksanta odmahnu glavom. "Bojim se da ne. Želela sam da zamolim Poliksenu za jednu uslugu."
"Hajde, onda, i ne dozvoli da te jedan starac ometa. Ja ću samo sesti ovde..." on se s mukom spusti na stolicu, "a vi, devojke, zaboravite da sam tu."
"Dođi ovamo" reče Poliksena, a kad joj Ksanta priđe, prošaputa:
"On ne shvata da ljudi ponekad žele da budu nasamo. Jesi li dobro?"
Ksanta odmahnu glavom. "Alastor je nestao. Ne znam kuda je otišao. Marpesa kaže da ga je onog dana kad je Hektor poginuo odvela kod nekog prijatelja, ali se ne seća kako se taj prijatelj zove ni gde mu je kuća, a ja se plašim da je sad već prekasno. Andromahina kuća je još u žalosti i Astijanakt zna da se nešto dogodilo, ne zna tačno šta, ali postao je razdražljiv i noću se plaši, i tako sam umorna..."
"Alastor se verovatno već vratio majci, groznoj Frontidi. Odvešću te tamo i videćeš da ćemo ga naći."
"Samo molim vas" dobaci Pevač iz svog ugla gde je sedeo zatvorenih očiju, pretvarajući se da drema, "držite Frontidu što dalje od mene. Njen glas mi para uši. A odavno se znamo."
"Ti, ljubopitljivi starče!" nasmeši se Poliksena. "Ksanta nije htela da čuješ šta priča. Otkad se to poznajete? Moraš nam to ispričati."
"Pa, oduvek je bila grozna, ali nekad davno, nije bila tako neprivlačna. I bila je udovica. Jedne noći, kad se malo popilo, malo sam se opustio i pružio ruke znate već kako to izgleda - i od toga dana me progoni. Ne mogu da nađem drugu reč. Mnogo puta sam morao da se krijem od nje. Na kraju je shvatila da nisam zainteresovan."
Pevač se nasmeja, a Poliksena reče: " Vrati se u krevet, deda. Svi ste vi muškarci isti, stari ili mladi. Slušate samo svoju žudnju."
"To je ona učinila" reče Pevač. "Ona je slušala svoju žudnju. Ali naravno, u pravu si, dete. Mudra si za svoje godine. Svi smo mi stvorenja od krvi i mesa. Svi mi. Mogao bih ti ispričati mnoge čudne priče. Na primer, kad je Jelena tek došla u Troju, u palati nije bilo nijednog muškarca koji nije žudeo za njom. Čak i Hektor... Ali možda ne bi trebalo tako da govorim o mrtvima."
"Šta je bilo s princem Hektorom?" upita Ksanta. "Ne možeš započeti priču i ostaviti je nezavršenu. Molim te, ispričaj nam."
Pevač reče: "E, to je dobar znak. Skrenula si misli s tog Frontidinog sina. Očigledno nećeš potrčati kod Majke Otrova i kupiti neki bućkuriš da okončaš svoje patnje."
"Molim te, pričaj nam o princu Hektoru", reče Poliksena.
"Nije to ništa, zapravo. Ili ništa naročito, inače bih vam već odavno ispričao. Takođe, nikad se nisam uverio da je to istina. Tu priču sam jednom čuo od nekoga - zaboravio sam već od koga - jako davno, na nekakvoj gozbi. Možda od Dejfoba."
"Nije važno od koga si je čuo!", nasmeja se Poliksena. "Hoćeš li nam ispričati priču, ili nas samo mučiš?"
"Nije to ništa značajno", reče Pevač. "Dejfob je rekao samo to da je i princ Hektor bio jednako zanesen Jelenom kao i svi ostali, i da se nije ustručavao da joj pokaže kako su njegova osećanja jaka. Upravo je tako rekao, naglašavajući reč 'jaka' prostim pokretima - svakako vam ne moram pokazati tačno kakvim - a tada su svi klimnuli glavama, pokazujući još gore prostakluke i smejući se uz vino."
"Ne verujem u to", reče Ksanta. "Svi znaju da je Dejfob ljubomoran na svoju braću. On je taj koji želi Jelenu za sebe. Čak i ja sam primetila da se on vrti oko nje kad god Paris nije tu, a ne Hektor. Hektor je voleo Andromahu. Znate da je tako."
"Naravno da jeste, ali to ništa ne menja. Ti to ne razumeš, dete, jer si još mlada. Ja znam sve o tome, jer su ljubav i žudnja najbolje teme. Već godinama pevam pesme o njima. Vi devojke, treba da shvatite da to što muškarac voli jednu osobu ne znači da ne može da žudi za drugom. Pa čak i za mnogim drugima."
"Naravno da znamo to, dragi Pevaču" reče Ksanta. "Iako smo mlade, nismo glupe, i ceo život smo provele u ovim palatama. Ali Poliksena mora da me odvede do Frontidine kuće. Ne znam čak ni gde se nalazi."
"Ja znam" reče Poliksena. "Idemo u zmijsko gnezdo. I sam Herakle bi ustuknuo, ali ja se ne plašim, jer sam radoznala. Nema to nikakve veze s tobom. Hoću da vidim da li je već nekoga namenila svom voljenom sinu."
"Kad idemo?" upita Ksanta.
"Čim princ Hektor bude sahranjen", odgovori Poliksena.
"Sirota Andromaha", reče Ksanta. "U sopstvenom bolu zaboravila sam na nju, a čim je se setim, osećam njenu patnju. Idem.
Trebalo je već odavno da se vratim."
"A priznaješ li da se sada osećaš malo bolje?" upita Poliksena, zagrlivši drugaricu.
"Uz tebe se uvek osećam bolje, Poliksena. Ti si mi prijateljica."
"A i ja sam ti pomogao da se oraspoložiš", reče Pevač. "Priznaj da je tako, dete, i polaskaj starcu koji u današnje vreme ima nezahvalan zadatak da peva samo tužne i ratničke pesme. Želeo bih da umesto toga pišem o ljubavi."
"Da, Pevaču, veoma si ljubazan. Zahvaljujem oboma."
Ksanta izađe iz senovite sobe na kasno popodnevno sunce. Kočija Apolona Feba već je jurila ka hladnim morskim talasima okeana, ostavljajući za sobom zlatne i skerletne tragove.

BRBLJIVICE: PRIJAMOVA PALATA
Teana, Danaja i Halija radile su gotovo ćuteći. Umesto da čavrljaju, tu, gde su se sada našle, mogle su samo da šapuću. Kraljica Hekaba pozvala ih je u ostavu, gde je stajalo rublje koje se koristilo u obredima, zajedno s ostacima imetka kraljevskog domaćinstva.
"Šta mislite, šta namerava?" promrlja Teana, a Halija odgovori:
"Tiše, evo idu. Oboje, ne samo Hekaba. Uskoro ćemo saznati."
Izdaleka su čule kako Prijam besni. "Ma ko drugi... Ma ko od moje beskorisne dece... Dao bih sve samo da je Hektor živ, čak i život bilo kojeg svog drugog deteta. Zašto baš on, najbolji? Odgovori mi, ženo."
"Smiri se, mužu moj", reče Hekaba, "jer bogovi određuju šta se mora dogoditi, a sada su to i pokazali. Značenje tvog sna je jasno."
"Stalno ti govorim da to nije bio san. Video sam je. Iridu, glasnicu bogova. Obratila mi se, i rekla tačno šta treba da radim. I iako mi je muka kad pomislim da treba na kolenima da molim tog psa, Ahila, učiniću to zbog Hektora. Ali moramo da ispraznimo riznicu i damo im sve svoje blago."
"To je to" prošaputa Danaja."Ovde smo da otvorimo sanduke i kovčege s dragocenostima. Sirota kraljica to ne može sama da uradi. Jeste li ikad zavirile u njih? Ja jesam, još pre mnogo godina, i znam da su puni stvari za kojima bi čovek mogao zaplakati od želje. Danas više nema tako fine robe. Vunice tako tanke kao da ih je isprela neka boginja. I prekrasne posteljine, svih boja koje možete zamisliti."
"Teana, Halija i Danaja", pozva ih Hekaba. "Pripremamo otkup za Hektorovo telo. Uzmite sve za šta mislite da išta vredi..." ona odmahnu rukom ka kovčezima, "...i poslažite to ovde. Poslaću sluge da sve natovare na kola."
Ona se tada okrete mužu i blago mu reče: "Reći ću ti šta sam još dogovorila, dragi moj. Nećeš ići preko Polja sam, usred noći... u tvojim godinama."
"Kako se usuđuješ da bilo šta dogovaraš, ženo, a da me nisi prvo pitala? Ne samo da sam ti muž, već sam još uvek i kralj, dokle god dišem. Kako se usuđuješ da menjaš ugovorene uslove, koje je Ahil zatražio? Rekao je da moram doći sam."
"Možda jesi kralj, ali si ipak budala. Nije on mislio da dođeš sam onako kako si ti razumeo. Mislio je, bez vojnika. Bez savetnika. Bez svečane pratnje. One koje sam ja pozvala da pođu s tobom Ahil neće ni pogledati."
"One! Dakle, više njih..." Prijam ostade bez reči.
"Jason sigurno ga znaš - mladi čuvar Hektorovih štala. Neko mora da ti pomogne pri istovaru. Ne želim da to rade Grci. A uz tebe će biti i Pevačeva unuka, Poliksena. Ne pravi se da je ne poznaješ. često si govorio kako je bistra i promućurna."
Prijam odmahnu glavom."To su deca. Obična deca."
"Ti nikad nisi zadovoljan!" Hekaba je bila na ivici suza. "Očigledno, Ahil ne želi da dođe ma ko važan. Ne želi da mu pretiš svojim prisustvom. Zamisli kako bi izgledalo kad bi otišao tamo s pravom kraljevskom pratnjom! Zar ne vidiš da sam ti namerno odabrala mlade pratioce? Od njih niko neće zazirati. U svakom slučaju, sve je sređeno, i ne želim da čujem više ni reč o tome." Ona priđe kovčegu i otvori ga.
"A evo i zlata. Pehari, tronošci, i sve što smo smatrali vrednim. Sve ih uzmite, i stavite na jednu hrpu." Onda odjednom sede na stolicu, pokri lice velom i zaplaka.
"Vi prebacite sve ovo na gomilu", promrmlja Teana svojim drugaricama. "Ja odoh do kraljice."
Dok su radile, Halija i Danaja su čule kako Teana teši Hekabu.
Kralj Prijam je zagledao sve stvari koje su donosile, zamišljeno ih milujući rukom. "Dvanaest ogrtača", promrmlja on. "Tunike, ćebad, kaputi... čime ćemo se pokrivati kad svega ovoga ne bude?"
On odmahnu glavom, a zatim se okrete Haliji. "Hoćeš li da ti kažem šta mi je rekla Irida?"
Halija obori pogled. Kralj joj se nikad ranije nije lično obratio.
"Rekla je da je Hektorovo telo zaštićeno. To su bile njene reči.
Hera ga je sama pomazala mirisnim uljima, tako da... da mu ništa ne naškodi. Razumeš li? Izgledaće kao da je Hektor utonuo u naručje Sna, a na njegovom telu neće biti nikakvih tragova..." Prijamove oči se ispuniše suzama "...onoga što mu je Ahil učinio." Obrisao je oči krajičkom ogrtača i nastavio: "Ni vremena koje je prošlo, ni vrućine. Izgledaće kao da je juče umro."
"Da, gospodaru", reče Halija kralju, ali kada je ponovo prišla kovčegu nad kojim je Danaja savijala poslednju odoru, ona stisnu zube i promrmlja: "Izgubio se, siromah. Prošlo je mnogo dana otkad je Hektor poginuo. Psi, pacovi, ptice: ko zna kakvim su sve stvorenjima ta grčka kopilad dozvolila da grizu njegovo telo? A i da nije toga, na ovoj vrelini se telo već moralo tako usmrdeti da su sigurno već i na Olimpu začepili noseve."
"Tiše!" reče joj Danaja. "Čuće te. Jadnik! Ako želi da veruje da mu se boginja noćas javila i pričala s njim, pusti ga. Svi se mi nosimo sa svojom tugom kako znamo i umemo, zar ne?"
Kada su konačno završile posao, Teana, Danaja i Halija zatvoriše vrata garderobe i poklopce kovčega, a sluge izneše dragocenosti u dvorište i utovariše ih u kola.
"Sad možete ići" reče Hekaba. "Hvala vam na pomoći." Žene se vratiše u kuhinju.
"Ne pomaže baš mnogo, zar ne?" reče Teana. "Bogatstvo i imanja dokle god ti pogled seže. Kad ti je dete mrtvo, mrtvo je, i dok živiš, osećaćeš bol u srcu."
"Hektor ne samo da je mrtav", dodade Halija. "On čak nije ni sahranjen. Kralj ima pravo da traži od Ahila njegovo telo. Pogreb sina je važniji od rata, ponosa i sličnih gluposti."
"Šta ako ga Ahil odbije? Šta će biti s Hektorovim telom? Sama si rekla, što god siroti stari kralj misli, ono je već istrulilo. Šta misliš, kako će mu biti kad to vidi?" upita Danaja.
"Ti uvek očekuješ najgore", reče Teana. "Zašto to sve ne bi moglo biti istina? To da je Irida pohodila kralja, i ispričala mu sve to o Hektorovom telu."
"Ako očekuješ najgore" odgovori Danaja, "onda te to ne može pogoditi, a sve dobre stvari ti dođu kao poklon."
Tri žene pronađoše u kuhinji nešto sasušenog peciva preteklog od prošlog obroka i ćutke ga pojedoše. Mrvice su padale u zdelu s maslinovim uljem, a boginja zore je u svojoj ružičastoj haljini zakoračila na tamne planine i popela se na nebo iznad grada.

NA POLJU I ISPRED AHILOVOG ŠATORA
Poliksena je gledala u Jasonova leđa. On je sedeo na prednjem sedištu kola, kraj vozača. Pozadi je bilo samo jedno sedište na kojem je, umotan toplim ogrtačem, sedeo Prijam, zureći u tamu čvrsto stisnutih usana. Poliksena se smestila na sanduk s blagom, uzbuđeno i uplašeno osluškujući otkucaje sopstvenog srca. Kad ju je kraljica Hekaba pozvala i ispričala joj svoju zamisao, sve je izgledalo jednostavno.
"Pazi na njega, kao na Pevača" kazala je. "Vodi računa da ne napravi neku glupost."
Ali Pevač je stalno pričao, a kralj nije govorio ništa. Naravno, bio je očajan, ali Pevača ni to ne bi ućutkalo. Možda tako mladu devojku nije smatrao vrednom razgovora.
Baš me briga, pomisli Poliksena, tu je Jason. A možda ću videti čak i samog Ahila.
Kola su polako išla preko Polja. Dok su prelazili ravnicu, crno nebo kao da ih je pritiskalo. Poliksena se zapita ko je vozač. Nije ga prepoznala. Bio je veoma mršav i sav u sivom. I koža mu beše siva.
Ima li igde ikakvog svetla? Gusta i vrela tama obavila ih je poput ćebeta. Poliksena je zurila u nju trudeći se da nazre vatre grčkog logora. Videle su se sa zidina, pa gde su onda sad? Prijam, Jason i ćutljivi vozač behu samo tamne mrlje u noći.
Odjednom se zaustaviše, i da nije videla svojim očima, Poliksena ne bi verovala. Tama se razišla poput magle, i ona odjednom ugleda niz šatora ispred kojih su gorele vatre, i ljude okupljene oko njih. Grci.
Dva naoružana vojnika dočekaše kola i prihvatiše konja.
"Kralj Prijam?" upita jedan od njih.
"Ovde sam" reče kralj slomljenim glasom.
Dok mu je pomagala da izađe iz kola, Poliksena primeti da mu ruke drhte. Bile su hladne. Pitala se kako će grčki vojnici izgledati tako izbliza, ali nisu bili nimalo drugačiji od Trojanaca. Ljudi, to je sve. Obični muškarci.
"Kralj Prijam će poći s nama" reče jedan od njih. "Mi ćemo istovariti kola."
"Ja treba da ih istovarim", reče Jason, a Poliksena pomisli kako je hrabro od njega što to kaže mnogo starijem i skoro dvostruko krupnijem čoveku.
"Samo izvoli" reče Grk. "Ali moji drugovi će odneti stvari. Da li ti to odgovara?"
"Odgovara mi", reče Jason ozbiljno, a Poliksena se neprimetno nasmeši. Jason nije baš najbolje umeo da prepozna sarkazam.
"Ti" obrati se Grk Polikseni, "čekaj ovde. Postaraću se da ti donesu nešto toplo da popiješ."
"Ne treba mi toplo piće, hvala" reče Poliksena. "Ali ne mogu da ostanem ovde. Obećala sam kraljici da ću poći s kraljem Prijamom do Ahilovog šatora."
Grk uzdahnu i reče: "Samo izvoli. Pođi za mnom. Ali ne smeš ući unutra, u šator. To shvataš, zar ne?"
"Sedeću napolju i čekati kralja" reče Poliksena. Ona se okrete Prijamu i spusti ruku na njegovu, kao što je uvek činila s Pevačem. "Pođimo, gospodaru, vreme je."
Prijam je, uz Polikseninu pomoć, polako išao iza vojnika koji ih je poveo ka Ahilovom šatoru. Ćutao je, a pošto je hodala uz njega, Poliksena je osetila kako drhti i znala je da se plaši. Samo ga je ljubav prema Hektoru navela da se suoči s ubicom svoga sina. Svi su govorili da je Ahil nepredvidljiv. Da li Prijam strahuje za svoj život? Kakva god bila njegova osećanja, kad su stigli do šatora, sasvim se promenio.
Kasnije, kada je to prepričavala Jasonu, Poliksena je rekla da se "preobrazio". Starac se odjednom uspravio i ušetao u Ahilov šator kao da je došao na pregovore. Ponovo je izgledao kao vladar velikog grada. Krilo šatora se za Prijamom zatvorilo, a Poliksena sede na jednu drvenu klupu u blizini, da ga sačeka. Dva grčka vojnika čuvala su ulaz s kopljima u rukama.
"Pitaš se šta se tamo dešava, zar ne?"
Poliksena se trže. To je bio njihov vozač. Odakle se sad pojavio? Gde je Jason? Zar će joj taj čovek dosađivati?
Poliksena se zapravo nije plašila, jer je u blizini bilo ljudi, a ona je umela baš dobro da zavrišti kad je htela, ali od ovog sivog čoveka osetila je jezu. Možda je noćni vazduh bio izuzetno hladan, ali odjednom je shvatila da joj je zima. Klimnula je glavom.
"Volela bih to da znam. Volela bih da budem sigurna da Ahil postupa s kraljem kako dolikuje."
"Postupa. I postupaće. Prijam je pao na kolena pred njim. Moli ga, u ime njegovog sopstvenog ostarelog oca, da se smiluje jednom starcu i dopusti mu da odnese Hektorovo telo..."
"Otkud ti to znaš? Ne možeš znati šta se dešava u šatoru ništa više nego ja?"
"Ja sve vidim. Ja sam Had, bog smrti."
Znala sam da nešto nije u redu s tim vozačem, pomisli Poliksena. Sirota kraljica verovatno nije mogla da nađe nikog normalnog ko bi bio spreman da usred noći vozi preko Polja. Moram da nađem Jasona. Šta je s njim?
"On pazi na konje" reče Had. "A Ahil diže Prijama na noge. Starac ga je dirnuo. Podsetio ga je na njegovog oca, koji je sad negde daleko. Izdaje naređenje da se Hektorovo telo okupa najfinijim uljima i spremi za pogreb. 'Uzmite skerletni ogrtač', govori Ahil, 'i umotajte telo.' A sluge će dvojici muškaraca doneti hranu i piće."
"On neće ništa jesti" reče Poliksena. "Ništa nije okusio još otkad je Hektor umro. A isto tako ni oka nije sklopio."
"Sad, kad zna da će pogrebni ritual biti obavljen", reče Had, "Prijamu je laknulo. Piju vino. Uskoro će izaći, i moraš se pripremiti.
Idi, stani ispred šatora."
Poliksena ustade i krenu. Kad je stigla do šatora, već je zaboravila šta joj je vozač rekao. Možda je na tren sklopila oči i sve usnila, ali činilo joj se da je rekao da se zove Had. Stajala je i čekala. Kad se pojavio Prijam u pratnji Ahila, prišla mu je i ponovo ga uzela za ruku.
"Dođi, gospodaru", reče ona.
"Doneće Hektorovo telo do kola", promrmlja Prijam Polikseni, a Ahilu ne reče ništa, samo klimnu glavom.
Poliksena nije mogla a da se ne zagleda u tog krupnog, lepog čoveka svetle kose koji je stajao na ulazu u šator.
Ahil. Strah i trepet Troje. Hektorov ubica. Oči mu behu pune suza, i Poliksena se zapita da li mu Hektorove poslednje reči, 'Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije,' noću prolaze kroz glavu.
Pri povratku u Troju, pokraj Hektorovog tela (koje je Polikseni izgledalo manje od živog Hektora, kao da se u smrti nekako smanjio), niko nije rekao ni reč. Nad planinama se nazirala svetlost, i nebo se polako razdanilo. Prijam sada nije bio kralj, već samo starac suznih očiju. Izgledao je iznenađen sopstvenom slabošću i bolom, i pokušavao da sakrije lice ogrtačem.
Poliksena pomisli: muškarci su očevi, baš kao što su žene majke, i sigurno i oni osećaju zov sopstvene krvi. Hektor je bio njegov najdraži sin. Kako će živeti bez njega?
Iznenada, Jason reče: "Eno Kasandre, gore na zidinama. Svi će doći da isprate Hektorovo telo na pogrebni ritual."
Kapija se pred njima otvorila, i Poliksena vide kako ljudi trče sa svih strana. Jecali su i plakali i cepali odeću, prateći Hektorovo telo do pogrebne lomače. Sveštenici su čekali, kao i sva Hektorova braća i sestre, a Hekaba je sakrila lice velom.
Poliksena pogledom potraži Ksantu, i ugleda je s Astijanaktom u naručju. Andromaha je oborila glavu, a niz obraze su joj lile suze.
"Njena postelja je noćas prazna i pusta poput ovog Polja", reče neki glas kraj Polikseninog uha.
Bio je to vozač, Had, koji je sišao sa sedišta kad su telo spustili sa kola, a sada se odjednom pojavio pored nje.
"Mogao bih da je tešim. Mogao bih da joj kažem, Srešćeš svog voljenog muža ponovo, jednog dana, na Jelisejskim poljima, gde junaci večno žive; ali neću joj reći ništa. Bog smrti nikada ne govori o onome što će doći."
Poliksena taman htede da mu dobaci da svoja pijana blebetanja priča nekom drugom, hvala lepo, i kako se usuđuje da ometa ovako važan pogreb, ali tada vide da je nestao. Tražila ga je pogledom u gomili, i na trenutak pomislila da je videla njegovu sivu odoru kraj Andromahe, ali od njega ne beše ni traga ni glasa.
Jason se probijao kroz gomilu ka kolima.
"Hoćeš li poći sa mnom? Moram da vratim ovog konja u štalu." Poliksena klimnu glavom.
"Nešto nije u redu?" upita Jason, primećujući kako je bleda i ćutljiva.
"Ne, ništa. Sećaš li se kako se zvao onaj vozač?"
"Nije mi rekao. Mislio sam da je rekao tebi."
"Ne, ne, nije" reče Poliksena. Stidela se da prizna da je zaboravila svaku reč koju je izgovorio čovek u sivoj odeći. To je bilo veoma čudno, ali Poliksena je nakon noćašnjih događaja bila tako umorna da je mogla da misli samo na svoj topli krevet.

ŠTALE
Timareći jednog konja za drugim, Jason se čudio kako dani i noći i dalje prolaze, i kako se život i posle tako užasnih događaja normalno odvija. Iako su muškarci umirali i žene ih oplakivale, iako su se svakodnevno širile i šapatom prepričavale priče o predznacima i proročanstvima po kojima će grad uskoro pasti, život je tekao dalje.
Konjima je trebala hrana. Neko je morao da brine o njima. A i mačke i psi lutalice, iako su neki od njih nestajali - zbog čega je Jason sumnjao da ih ljudi love da se prehrane - i dalje su dolazili u štale da love miševe i guštere i leže u hladu kraj njega, kad god bi prekinuo rad i seo da se odmori.
Izvesno vreme posle Hektorove smrti bilo je manje bitaka, a ratnice Amazonke pritekle su u pomoć svom prijatelju, kralju Prijamu, te su svi, čak i Ksanta, izašli na zidine da vide njihovu kraljicu, Pentesileju, kako lepa i visoka, na krupnom konju, predvodi svoje ratnice na trojanskom bojnom polju.
Jasonu navreše suze na oči. Pentesileja je poginula od Ahilove ruke. I ona je, tako lepa i hrabra, zauvek nestala, kao i mnogi drugi.
Ne znam, pomisli Jason, četkajući sapi jedne lepe riđaste kobile, da li stvarno postoje Jelisejska polja, ili kraljevstvo Hada. Niko se još nije vratio da nam kaže kako izgledaju, pa je možda ovaj život ipak sve što imamo.
Znao je da to ne može nikome reći, jer su svi verovali u bogove i boginje. Marpesa, Ksantina sestra, viđala ih je i razgovarala s njima, a svuda po brdima dizali su se njihovi hramovi, ali ipak, Jason je sumnjao. On sam nikada nije video ni senku nijednog božanstva.
"Ako su zaista tako moćni" reče on kobili koju je timario, "zašto su tako loše uredili svet? Zašto dozvoljavaju da se vode ratovi? Zašto uopšte moramo umreti? I zašto je ljubav tako komplikovana? Pogledaj Ksantu. Hoda okolo kao zaluđena ovčica, i stalno misli na onog uobraženog Alastora."
"Šta to pričaš tom sirotom konju, Jasone?", upita Ksanta s vrata štale, a Jason ispusti četku. Saginjući se da je podigne, on reče:
"Ništa. Šta si čula? Nisam rekao ništa važno. Jesi li čula nešto?"
"Pa", Ksanta se smesti na ćebe na kojem je Jason ponekad ležao,
"čula sam da si pomenuo Alastora."
"Jesam. Rekao sam da je uobražen. On jeste uobražen."
"Nije. On je samo... Pa, nije uobražen. Samo je bogat, to je sve."
"To je isto", promrmlja Jason kobili u vrat, ali je znao da ga Ksanta ne sluša.
Zašto stalno dolaziš ovamo i mučiš me pričama o njemu?, htede da je upita, ali oćuta. Ja sam kukavica, pomisli on. Više volim da dođe i priča mi ma šta, nego da uopšte ne dolazi.
"Pa šta se, dakle", upita on Ksantu, "dešava u predivnom svetu bogatog Alastora? Želeo bih..."
"Šta? Reci mi šta želiš."
Želeo bih da voliš mene umesto tog maminog sina koji te nikad neće ni pogledati, ma koliko visila kraj njegove kapije, pomisli Jason, ali reče samo: "Želim da budeš srećna. Želim da se rat završi." "To svi želimo" reče Ksanta.
Jason klimnu glavom, ali ne reče ništa, i u popodnevoj tišini čulo se samo njištanje konja.
"Zamisli samo, ići ću u njegovu kuću, u Alastorovu kuću! Poliksena mi je obećala da će me odvesti tamo posle Hektorovog pogreba. Kažu da mu je majka već ugovorila brak, ali to nije sasvim sigurno. Želim samo da popričam s njim."
"O čemu? Šta ćeš mu reći? Zašto svoje srce i ljubav, Ksanta, ne pokloniš nekom drugom? Nekom drugom."
Trudio se ga glas ne oda, ali Jasonu je srce udaralo kao ludo, a u glavi mu je bubnjalo: ako mu nađu neku mladu bogatašicu, Alastor će se oženiti. Nikad je više neće ni pogledati. Na kraju će ga ona zaboraviti. Ima izgleda za mene. Možda će me sada ipak pogledati.
Možda treba nešto da kažem.
"Kome drugom?" upita Ksanta, ustajući."Niko nije kao Alastor.
Niko. Odlazim. Zdravo, Jasone."
"Dođi opet", viknu Jason za njom, trudeći se iz sve snage da zaboravi tu glupost, da niko nije kao Alastor.
Prilazeći buretu u kome je stajala zob, preko ramena dobaci konjima: "Možda ću ipak pokušati da se obratim bogovima, hm?
Možda ću ponuditi Afroditi žrtvu, i zamoliti je da mi pomogne."
Konji zanjištaše osetivši talasanje vazduha kad se boginja ljubavi odjednom stvori kraj njih.
"Budalasti Jasone", reče ona, a njen glas su čuli samo konji. "Ne veruješ u mene! Ti, jedan od mojih najvernijih podanika! Pogledaj samo koliko voliš Ksantu!"
Jason se zapita otkud je štala odjednom zamirisala, i zaključi da je to verovatno Ksantin miris. On zatvori oči i udahnu ga.
"Sanjaš, Jasone", reče neki glas, a on brzo otvori oči.
Na vratima je stajala Poliksena, smešeći se.
"Ne, stvarno" reče on."Učinilo mi se da sam osetio nekakav miris, to je sve. Baš mi je drago što te vidim."
"Stvarno?" Od tih reči Polikseni poskoči srce.
"Smem li te zamoliti za jednu uslugu?"
"Naravno, Jasone. Znaš da bih učinila sve za tebe."
On klimnu glavom. "Da, znam. Ti si mi najbolja prijateljica, Poliksena."
Poliksena se smešila, ali odjednom shvati šta će je Jason zamoliti: da razgovara s Ksantom. Da mu ugovori sastanak? Tako nešto.
"Hoćeš li da popričaš sa Ksantom umesto mene?"
Oh, Poliksena, kako je grozno biti uvek u pravu! Nije se usuđivala da progovori, već samo klimnu glavom, trudeći se da se ohrabrujuće nasmeši. To nije bilo lako, jer se istovremeno upinjala da ne zaplače. Čim Jason progovori, sva nada će biti izgubljena. Više neće moći da sanja, da zamišlja, ni da se pretvara da će jednoga dana pogledati nju, i pomisliti kako je lepa.
"Reci joj da stalno mislim na nju", reče Jason, a Poliksena zatrepta. "Reci joj da je volim. Reci joj da ću, kad se rat završi, otići kod gospe Andromahe da je zaprosim. Hoćeš li mi to ućiniti?" Poliksena reče: "Da, da, naravno, hoću. Ali sad moram da idem,
Jasone. Previše sam se zadržala." "Kako da ti zahvalim, Poliksena?" Ona istrča bez odgovora.

ANDROMAHINA SPAVAĆA SOBA
"Gospo, smem li da razgovaram s tobom?"
Ksanta je stajala kraj bračnog kreveta koji je bez Hektora izgledao ogroman. Od njegove smrti, Andromaha je po čitav dan ležala tu, zatvorenih očiju. Svake večeri sedela je na svom mestu za stolom, s Prijamom i Hekabom u velikoj dvorani, ali ni tamo nije ništa govorila, niti išta jela. Ostatak vremena provodila je ležeći na krevetu, zanemarivši dete, ne razgovarajući ni s kim, venući i kopneći.
Ksanta je upoznala smrt u Krvavoj odaji. Znala je kako ona izmeni ljudsko telo, koje postaje hladno i kruto, gubi životni sjaj i postaje bledo i zelenkasto. Slušala je krike ožalošćenih i gledala udovice i sestre ratnika kako s bolom prebacuju velove preko lica i kidaju odeću od očajanja. Ali ovo još nikad ne beše videla.
Jelena, Hekaba, svi prinčevi i princeze iz kraljevske kuće dolazili su u posetu, ali su ih sluge vraćale.
Gospa Andromaha spava... Gospu Andromahu boli glava... Ksanta se već zamorila od izmišljanja izgovora. To nije u redu. To bežanje od svega, odbijanje da s bilo kim razgovara, protivno je zakonima prirode. Čak se i životinje u brdima staraju o svojim mladuncima. Ali Andromaha je brigu o Astijanaktu u potpunosti prepustila Ksanti, koja je zaista gotovo uvek bila nežna i strpljiva. U poslednje vreme je, međutim, postala pomalo razdražljiva.
Hoću da se igram konjićem, Ksanta. Hoću loptu. Ajde, Ksanta. Ksanta, pevaj mi.
Njegove reči su joj letele oko glave takvom brzinom da je nekoliko puta uhvatila sebe kako misli: odlazi. Pusti me na miru. Idi i gnjavi majku. Međutim, nije rekla ništa, jer dete nije bilo krivo što niko sem Ksante nije slušao njegovo neprestano ćeretanje. I uvek je, uvek, imala na umu da je ostao bez oca.
Ali šta je s mojim ostalim obavezama?, često je govorila Polikseni, koja je ponekad dolazila da sedi s njom, dok je Astijanakt prutom crtao po pesku u dvorištu. Želela je da se vrati u Krvavu odaju. Želela je da pronađe Alastora, koji joj je strašno nedostajao. Gde li se sakrio?
Marpesa, koja je dolazila svako veče u sumrak, bila je još ćutljivija nego obično. Nije vredelo da je pita zna li išta o Alastoru na kraju krajeva, ona ga je jedva poznavala.
Ne, pomisli Ksanta, vreme je da nešto učinim, da nešto kažem, inače ću poludeti.
"Gospo" ponovi ona kad joj postade jasno da joj Andromaha ne odgovara. "Moram da razgovaram s tobom. Moramo da razgovaramo oAstijanaktu."
"Zašto?" upita Andromaha umorno. "Šta mu je? Zar se ne brineš o njemu kao prava majka? Ne mogu... Ne mogu sad da mislim na njega."
"Ali nisam mu ja majka. Ti si. Stalno me pita gde je princ Hektor, a uz to moram da mu objašnjavam i gde si ti, i zašto ne može da dođe kod tebe, i hoćeš li mu pevati uspavanku. Nedostaješ mu, gospo."
"Ne mogu to da podnesem, Ksanta, to je istina. Ne mogu da ga pogledam u oči. Podseća me na oca, a toliko se trudim da zaboravim..."
Odjednom Ksantu obuze bes kakav nikad u životu nije osetila, u grudima oseti neku vrelinu i reči joj pokuljaše iz usta pre nego što je uspela da se zaustavi.
"Ti si zla - ti si zla žena! I mačka u štali brine o svom mladunčetu bolje od tebe. Zašto ne misliš na njega? On je još mali... Šta on zna o životu i smrti? Šta će misliti kad vidi da ležiš tu poput kipa, i samo cviliš i plačeš? Čovek bi pomislio da si jedina udovica na svetu, i da još niko nikad nije izgubio muža. Pa nisi jedina. Sebična si i lenja, i ako te Hektor vidi s Jelisejskih polja, biće očajan što tako postupaš s njegovim detetom. Njegovim detetom. Od trenutka kad je nestao, otkad više nije tu, potpuno si se promenila. Gde je ona stara Andromaha? Znam da nije moje da ti ovo govorim, ali ti si jedina majka koju sam ikad upoznala, a šta misliš kako je meni, kad me odbacuješ i nećeš da razgovaraš sa mnom, i ne dozvoljavaš mi da te tešim dok plačeš? Osećam se beskorisno i glupo i želim da odem odavde i vratim se u Krvavu odaju. Onim ranjenicima bar mogu nekako da pomognem..."
Ksantin glas utihnu. Njen bes se pretvorio u užas. Kako se samo usudila da tako razgovara s gospom Andromahom? Verovatno će je odmah oterati; prognati u nečiju tuđu kuću i udaljiti od deteta koje toliko voli.
Okrenuvši glavu, ne usuđujući se da pogleda Andromahu u oči, ona reče: "Oprosti, gospo. Nije trebalo tako da govorim. Nemam prava da ti prigovaram. Molim te, oprosti mi."
"Opraštam ti" reče glas kraj njenog uha a zatim, iznenada, ruke njene gospodarice je zagrliše i stegoše, a njene suze joj skvasiše kosu.
"O, Ksanta, opraštaš li ti meni? A Hektor... Molim se bogovima da mi i on oprosti. Misliš li da hoće? Volim ga... Toliko sam ga volela. Sve ovo sam radila zbog te ljubavi, ali u pravu si, to nije opravdanje. Promeniću se. Hoću. Od sada ću se brinuti o Astijanaktu i voditi ga u posetu babi i dedi, što je već davno trebalo da uradim." Andromaha se odmaknu i pusti Ksantu, šmrcajući.
"Daj da se umijem i presvučem, a onda mi ga dovedi. Siroto moje dete!" Ona se baci na krevet, i ponovo zaplaka."Šta li on misli o svojoj majci?"
"Sada će biti srećan", reče Ksanta. "Sve će biti bolje. Reći ću mu da si bila bolesna. A i jesi. Ali sada ćeš ponovo biti kao nekad."
"Nikad", reče Andromaha. "Nikad neću biti kao pre, ali ću se potruditi da se ponašam kao ljudsko biće, a ne kao živi leš."
"I još nešto", reče Ksanta. "Nisam to pomenula, ali je veoma važno."
"Kaži mi", reče Andromaha. "Zar ti nisam već dovoljno obećala?"
"Ne, gospo. Moraš mi obećati i da ćeš jesti. Sama si kost i koža."
Andromaha uzdahnu."Mislim da ću morati" reče ona. "Inače mi nećeš dati mira."
"Umrećeš ako ne budeš jela", reče Ksanta. "A koliko god da to želiš, ne smeš, zbog nas. Zbog Astijanakta i zbog mene. Potrebna si nam."
Na to Andromaha, koja je dotad govorila gotovo pribrano, ponovo briznu u plač, a ovaj put je Ksanta morala nju da zagrli.
"Pogledaj nas" reče Andromaha, istovremeno se smejući i plačući. "Prave rasplakane ženturače. Zar je čudo što nas muškarci smatraju slabim?"
Ksanta se nasmeši."Idem da dovedem dete. Pravi s Teanom kolače od ječma."

FRONTIDINA KUĆA
"Kada?" upita Poliksena. "Kada misliš da idemo? Stalno mi prigovaraš, a pogledaj sebe. Prošli su dani i noći, mesec se od srpa pretvorio u loptu, a ti još tražiš izgovore. Hoćeš li da te vodim
Alastorovoj kući, ili nećeš?"
Negde u dubini duše znala je da je dosad već trebalo da prenese
Ksanti Jasonove reči, ali je neprestano nalazila razloge da to ne učini. Njemu je rekla da je bolje sačekati dok žalost za Hektorom ne prođe.
Ksanta će tada biti bolje raspoložena.
Sebi je govorila: Obećala si da ćeš joj reći, ali nisi rekla kada. Sigurno će te spremnije saslušati kad ne bude toliko opsednuta Alastorom. Ali znala je da to odlaže jer će te reči, kad jednom budu izgovorene, Jasonova osećanja učiniti stvarnim. Dok joj ne kaže ništa, još može da se pretvara, bar kad je sama.
"Naravno da hoću", reče Ksanta. "Ići ćemo danas posle podne ako hoćeš. Nisam ja kriva. Sve je bilo tako..."
Ona zaćuta razmišljajući o onome što se dešavalo. Andromaha je ustala iz postelje, to je istina, ali je još tumarala kroz kuću kao duh, i iako je sad vodila računa o sinu, Ksanta je morala da se igra s njim kad bi se njegova majka umorila, a to se dešavalo često, uprkos njenom hrabrom držanju. Ksanta je vodila Astijanakta da vidi Jasona i konje u štali, šetala s njim kraj reke uveče kad zahladi, držala ga na krilu i hranila, i svako veče mu pevala sve dok se sasvim ne smrkne. Kad nije čuvala Astijanakta, radila je u Krvavoj odaji. Tek kad bi uveče legla u krevet, imala je vremena da misli na Alastora.
"Kako?" upita Poliksena.
"Teško. Složeno. Ne znam tačno, ali dosad nije bio pravi čas." "A sada jeste?"
"Da", reče Ksanta. "Haritomena dolazi da čuva Astijanakta. U
Krvavoj odaji je mirno."
I tako, dok se skoro čitav grad odmarao posle ručka, devojke krenuše ka Frontidinoj kući.
"Koliko je još daleko?"
Ksanta je sledila Poliksenu vijugavom ulicom koja je vodila nizbrdo od tvrđave. Kočije Apolona Feba već su počele da se spuštaju ka moru, ali je sunce još bilo vrelo, pa su se trudile da idu kroz hladovinu.
Odjednom, Ksanta povuče Poliksenu za ruku.
"Tamo! Jesi li ga videla?"
"Koga? O kome pričaš? Nisam videla nikoga."
"Bio je tamo. Crni ratnik. Već sam ga viđala."
"Apolon Feb ti je sagoreo pamet... O čemu pričaš?"
"O tom ratniku. Videla sam ga u Krvavoj odaji i jednom na Polju, a sad je zamakao između kuća, ali ja sam ga prepoznala. Veoma je visok... Sigurno si ga primetila. Sav je u crnom, poput dugačke, hodajuće senke."
"Nikad mi ranije nisi pričala o njemu. Jesi li sigurna da ti se nije učinilo?"
Ksanta odmahnu glavom. "Zaboravila sam na njega čim je nestao. Da ti ga nisam spomenula, ne bih ga se više ni sećala." "Onda ga opet zaboravi", reče Poliksena.
"Verovatno je samo neki lik iz sna, a tako je vrelo da ti se možda i priviđa."
"Jesmo li skoro stigle?" upita Ksanta.
"Još malo", reče Poliksena. "Evo je. Lepa kuća, zar ne? Ali Pevač kaže da Frontidu izjeda zavist prema svima koji žive u tvrđavi. Kaže da smatra da je i njoj mesto tamo. Čudi me što nije uspela da veri Alastora s nekim ko je u srodstvu s Prijamom - s onom drugom
Poliksenom, na primer."
"Kako to da Pevač zna sve o njoj?"
Ksanta je zurila u bele zidove koje joj je Poliksena pokazala u daljini.
"Kaže da je to zato što je bio prijatelj njenog oca, ali ja mislim da je Grozna Frontida jedno vreme, nakon što joj je muž umro, čeznula da se uda za Pevača."
"Ali on je tako star!" uzviknu Ksanta, a onda, shvativši kako to zvuči, pocrvene i dodade: "Izvini, ali razumeš šta sam htela da kažem."
"Upravo u tome je stvar. Udaš se za starca, i za nekoliko godina postaješ bogata udovica s kućom u tvrđavi. To bi joj baš odgovaralo."
Ksanta se nasmeši, ali je već uveliko razmišljala o Alastoru.
Šta ako ne bude hteo da se vidi s njom? Šta ako ju je zaboravio nakon toliko vremena? Šta ako ne bude hteo da razgovara s njima? Šta da mu kaže, zašto je došla? Svih tih dana, zamišljajući sastanak s njim, uopšte nije razmišljala ni o tom prvom trenutku, ni šta će mu reći... Hoće li se nasmešiti kad je ugleda? Ili će biti besan? Uprkos vrelini, ona zadrhta.
U međuvremenu, Poliksena je već prišla kapiji.
Jedan muškarac, mlađi od Pevača, ali ipak u zrelim godinama, reče: "Dobar dan, mlade gospe! Mogu li vam pomoći?"
Kasnije se Poliksena kikotala pitajući se koliko li je Frontidi trebalo vremena da ga nauči da to izgovara tako pompezno, ali tada mu je odgovorila: "Želimo da vidimo gospu Frontidu. Ja sam Poliksena, unuka Pevača, koji sedi uz kralja Prijama. On je stari prijatelj vaše gospodarice, i sigurna sam da će rado čuti vesti od njega."
Sluga uđe u kuću, a devojke ostadoše da čekaju.
Vrlo brzo, na vratima se pojavi sama Frontida, skupljajući skute i smešeći se: "Ah, divno, draga moja! Pevač! Kakav sjajan pesnik, baš se radujem što ću upoznati njegovu unuku! Lepo je od njega što misli na mene! Neki kažu da me je zaboravio. Nekad smo bili veoma bliski, jednom davno, ali to je bilo u srećna vremena. Bio je zgodan muškarac, a i ja sam bila prava lepotica, ako verujete na reč staroj babi!"
"Veoma nam je drago što te vidimo" reče Poliksena,"i lepo izgledaš. Reći ću dedi kako lepo izgledaš."
"Uđi, draga moja, uđi", reče Frontida, a zatim se okrenu i odmeri Ksantu od glave do pete. Zatim se zamišljeno namršti. "Ko ti je ova prijateljica, dušo?" upita ona Poliksenu."Tvoje lice mi je", (te reči je uputila Ksanti), "prilično poznato."
"Ovo je moja prijateljica Ksanta" reče Poliksena, a pošto je Frontida još uvek zbunjeno gledala, nastavi: "Ona je dadilja kod gospe Andromahe, a neguje i ranjenike. Lečila je i tvoga sina, Alastora, i predano se brinula o njemu."
Frontida se ukoči. Namrštila se i rekla: "Da, sada se sećam. Naravno, ona grozna odaja što smrdi na krv i prljavštinu i druge užasne stvari. Nikad nisam shvatila zašto mi sina nisu odmah doveli kući, ali šta da se radi. U ratu se svašta dešava, zar ne? Ali zaboravljam na gostoprimstvo. Molim vas, uđite u moju kuću da nešto popijete."
Užasna žena, pomisli Ksanta ulazeći u kuću za Frontidom i Poliksenom.
Frontida je uzela Poliksenu za ruku, i ostavila Ksantu da kaska za njima. A ne samo da joj nije uputila nijednu reč zahvalnosti, već joj se gotovo nije ni obraćala.
Nije važno, pomisli ona osvrćući se po sobi, sad smo u Alastorovoj kući. Uskoro, uskoro ću ga videti, a onda više Frontidine uvrede neće biti važne.
"U stara vremena" govorila je Frontida Polikseni (razgovarala je samo s njom), "našlo bi se domaćeg peciva s medom i začinima, i slatkiša s one strane planine, gde ih spravljaju s ružinom vodicom i bademima... mmm... Ali sad vam mogu ponuditi samo sok od nara i smokve iz svoje bašte. Kakva su ovo strašna vremena! Kako se
Pevač drži, u tim godinama?"
"Kaže da je starim ljudima potrebno malo hrane, i još manje sna", reče Poliksena, a Frontida se nasmeja kao da je to najbolja šala koju je ikad čula.
Ksanta je pomno gledala oko sebe, misleći: ovde on sedi, u ovoj stolici, pod ovom tapiserijom. Iz sve snage se trudila da zapamti svaku pojedinost da bi mogla o tome da razmišlja kasnije, kad bude ležala sama u krevetu. Pitala se kada će videti Alastora, kada će se usuditi da ga pomene... Ili će možda Poliksena nešto reći. Ona pogleda u prijateljicu, oblikujući usnama reč "Alastor".
Poliksena joj odmahnu rukom i upita Frontidu: "Je li ti se sin oporavio?"
"Mnogo je bolje, hvala na pitanju. Zapravo" ona zagladi kosu rukom koja je ličila na koren drveta, "biće mu žao što vas nije video. Toliko sam mu pričala o Pevaču, i sigurna sam da bi veoma voleo da upozna njegovu unuku."
Ksanta ostade bez daha. Nije ni shvatila da je prestala da diše, kao da roni pod vodom. Zatim oseti kako je obuzima tuga, tako tegobna da joj je sve odjednom izgledalo mračno. Nijednom joj nije palo na pamet da Alastor možda neće biti kod kuće.
Šta sad da radi? I gde je on? Smeju li to da pitaju? Smeju li da odu da ga potraže, gde god da je? Svakako više neće moći da dođu Frontidi u goste.
Frontida nastavi: "Ne mogu da ga sprečim da ide na zidine. Da je po njegovom, po ceo dan bi bio tamo. Posmatra bitke. Tako je hrabar... previše hrabar za svoje dobro, rekla bih. Pa, otac mu je bio isti takav. Želela bih da ga zauvek zadržim kraj sebe, ali to je nemoguće. Umeš li da čuvaš tajnu, dušo?"
Obraćala se Polikseni. Ponašala se kao da Ksanta uopšte nije u sobi. Poliksena klimnu glavom.
Frontida spusti glas i reče: "Naravno, znaš da je veren? Ne? Čudi me što ne priča o tome. Upravo pripremam venčanje. Poznaješ li
Agamedu, Hipsenorovu kćerku?" "Ne" reče Poliksena.
"Lepa devojka, iz odlične porodice, u srodstvu (dalekom, doduše, ali ipak u srodstvu) s kraljevskom porodicom. Oni su oduševljeni tim brakom. Mislim da ćemo možda morati da sačekamo s venčanjem dok se rat ne završi, naravno, ali svakako neće još dugo potrajati. Mladina porodica živi s one strane Ide. Veliki su zemljoposednici. Da znaš samo koliki su nam miraz obećali..."
Reči su joj kuljale iz usta poput bujice. Ksanti su ličile na crne mušice koje joj uleću u uši, i požele da ih spljeska, da udari Frontidu, da nešto kaže.
Ona ustade. "Mislim", reče ona, "da treba da krenemo,
Poliksena. Skoro je vreme da se Astijanakt kupa pre spavanja."
"Da" reče Poliksena. "I mnogo hvala na gostoprimstvu."
"Molim te, prenesi najlepše pozdrave tvome dedi, draga
Poliksena", reče Frontida. "Svakako ću vas pozvati na venčanje."
Pre nego što je stigla da se ugrize za jezik, Ksanta reče. "Molim te, reci Alastoru da ga je pozdravila Ksanta."
Frontida je pogleda kao mačku ili psa, koji su odjednom dobili moć govora. Izgledala je zapanjeno. Nije, primetila je Ksanta, rekla da će preneti poruku. Umesto toga, reče nešto o tome kako je kasno i kako ima mnogo posla. Poliksena i Ksanta ćuteći prođoše kroz kapiju i izađoše na ulicu.

NA ZIDINAMA
Paris nije mogao da spava. Mučile su ga noćne more. Noćni sati mu nisu bili ispunjeni spokojem, već uzdasima i rečima koje je tek naslućivao, i jaucima iz umirućih grla. Jedan glas je čuo sasvim jasno, reči koje je njegov brat Hektor izgovorio na samrti: 'Seti me se kad te moj brat Paris bude ubijao u senci Skejske kapije.'
Parisu se ponekad činilo da Hektorov glas u njegovoj glavi zamukne jedino dok razgovara s Jelenom. Sada je stajao na zidinama i premda je bio zagledan u Polje, nije video ništa. Neki ljudi su jahali kroz kapiju, a on spusti pogled da vidi ko to dolazi. Sunce mu je sijalo pravo u oči, odbijajući se o nečiju kacigu.
Ne, to je neverovatno... Je li to moguće? Zar je to Ahil?
Paris zakloni oči rukom.
To je zaista on. Hektorov ubica.
Čuo je mrmljanje i došaptavanje ljudi na zidinama: "Ahil! O, bogovi, pa to je Ahil!" govorili su skrivajući lice šakama, strahujući od onoga što bi se moglo dogoditi...
Paris odjednom oseti da su mu usta sasvim suva, i posegnu za lukom i strelama.
"Vidiš li me, Trojanče Parise?" uzviknu Ahil. "Vidim da su te Apolonovi zraci zaslepili. Nisam došao da ostvarim proročanstvo. Kakve izglede imaš da pogodiš metu koja se kreće? Nikakve. A čak i
ako me ustreliš, zar ne vidiš da sam zaštićen?" Ahilov smeh je odzvanjao u tišini.
Na zidinama svi zanemeše, nepomično zureći u zlatokosog Grka.
Paris uze strelu i odape je bez razmišljanja, a ona polete niz visoke zidine. Trenuci u kojima je strela letela behu najduži u Parisovom životu. Kasnije je rekao Jeleni da ju je sigurno vodila ruka nekog božanstva, jer je stigla skoro do zemlje, a onda kao da se zaustavila i okrenula ka jedinom ranjivom delu Ahilovog tela: peti.
Peti, za koju je majka držala sina potapajući ga u čarobnu reku.
Između kožnog i bronzanog štitnika na nogama, Parisova strela se zabi u meko meso, a Grk pade na kolena u pesak.
"Kopile!" uzviknu Ahil u samrtnom ropcu, dok mu se celo telo grčilo. "Ispunio si proročanstvo i ubio me, ali još mogu..."
Ostatak Ahilovih reči izgubio se u urliku Trojanaca koji su stajali na zidinama.
Paris pogleda u svog neprijatelja. Senka Skejske kapije pokrivala je Ahilovo telo poput tamnog pokrova. Njegovi saborci su ga dizali i odnosili na sahranu. Svetina na zidinama je klicala... urlala od radosti.
"Sad spavaj mirno, moj brate Hektore, i ne pohodi me u postelji", promrmlja Paris, a oči mu se ispuniše suzama, zbog svih njih: onih koji su umrli, i onih koji su čekali da umru.
Poliksena reče: "Alastor možda uopšte i nije na zidinama. Verovatno je samo pobegao od tog njenog glasa."
"Ali ga ipak nisam ni videla, je li tako? Sve je bilo uzalud. Sad se osećam još gore. Čula si. On je takoreći već oženjen. Ne mogu to da podnesem."
"Znala si da je to moguće, zar ne?"
"Pretpostavljam da jesam", reče Ksanta. Nije rekla Polikseni da se potajno nadala nemogućem - da Alastoru strašno nedostaje, kako ne može da jede ni da spava zbog ljubavi prema njoj. Kako je samo bila luda! Kako nas ljubav čini slepim! Ona šutnu jedan kamen, radujući se bolu u nožnim prstima koji joj je na trenutak skrenuo misli od bola u srcu.
"Neko je", reče Poliksena,"tamo na Polju uradio nešto nečuveno. Sa zidina čujem neku buku."
Ksanta na tren oslušnu: urlanje i vika, nimalo nalik onima koji su se čuli kada je Hektor ubijen.
"Hajde, požuri. Dođi da vidimo šta se dešava!"
"Moramo li?" Što god da se tamo dešavalo, sigurno je značilo nečiju smrt.
"Da, naravno da moramo, ili bolje da me nema. Ako se dešava nešto važno, Pevač će mi do kraja života prigovarati - 'Kako si mogla da odeš i ostaviš me u takvom času,' i tako dalje, i tako dalje. Kao da nije sedeo pod lozom i naglas hrkao kad smo krenule."
Zaputivši se ka zidinama, mimoilazile su se s nasmešenim grupama žena i dece i muškaraca prestarih za borbu, koji su žurili ulicama.
"Stanite!" uzviknu Poliksena. "Recite nam. Nešto se desilo. Šta? Je li gotovo? Zar se rat završio? Čekajte, recite nam. Kažite..."
Konačno jedna žena zastade, vedro se smešeći devojkama: "Zar vam još niko nije rekao? Danas je veliki dan. Mrtav je. Ahil je mrtav. Prokleti Hektorov ubica leži mrtav kao preklano pile. Da vidimo koliko će Grci sad biti hrabri! Naš princ Paris učinio je ono na šta ga je Hektor zakleo. Ubio je psa Ahila u senci Skejske kapije...", i žena nestade pre nego što je Poliksena uspela da je još nešto pita.
"Požurimo" reče ona. "Moraš reći Andromahi, a ja moram priču da ispričam Pevaču."
Celim putem do tvrđave sretale su grupe srećnih, raspevanih ljudi. Ksanta je išla za prijateljicom koja je hodala brže od nje, čudeći se, kao i mnogo puta ranije, što nečija smrt može doneti toliko radosti. Nije mogla a da ne pomisli da nije dobro toliko se radovati tome.
Nakon što su devojke otišle, Frontida je dugo sedela i razmišljala. Ona druga, koja nije u srodstvu s Pevačem, zaljubljena je u Alastora. To je jasno kao dan... Kako je samo zagledala kuću, zureći u sve širom otvorenih očiju, vlažnih od ljubavi!
Je li to ona? Je li moguće?
Frontida je primetila da Alastor poslednjih mesec dana često izbiva iz kuće. Pretpostavila je da posećuje ona mesta kuda odlaze svi mladi ljudi, dole kraj zidina.
Ona se namršti, setivši se žena koje je ponekad viđala na pijaci: nafrakanih stvorenja koja se, bila je sigurna u to, nikada čestito ne kupaju, već samo mažu prljavu kožu mirisnim uljima da sakriju smrad svojih poroka. Bolelo ju je što njen mali dečak - da, znala je da je to ludo, ali je još tako mislila o njemu - želi da se druži s takvim ženama, ali zašto bi on bio drugačiji od svih ostalih muškaraca u gradu?
A ova devojčica ogromnih crnih očiju i svetle kose sada se pojavila niotkuda, i Frontida požele da su joj kurve jedina briga.
Znala sam, reče ona sebi, čim sam videla kako ga gleda kada je bio ranjen, da se sprema nekakva nevolja, i bila sam u pravu.
Frontida je navikla da bude u pravu. Po sopstvenom mišljenju, uvek je bila. A nije se ni ustručavala da nešto preduzme.
Ako je Alastor zaljubljen, reče ona sebi, onda se venčanje mora održati što pre, bio rat ili ne. Poslaće poruku na devojčino imanje po nekom od slugu, i predložiti vreme obreda. A čim se Alastor vrati kući, reći će mu šta je odlučila.

RUŠEVINE
Dok su Ksanta i Poliksena pričale s njegovom majkom, Alastor je, ležeći naslonjen na lakat, gledao u Marpesine oči. "Zašto ne?" pitao je.
"Zato što mrzim..."
Marpesa nije znala kako da mu objasni da, čak i u ovim ruševinama za koje ranije nije ni znala, punim skrivenih odaja i prostorija zaklonjenih srušenim zidovima, ima osećaj da je svi vide.
"Ne volim ovo mesto. Mislim da će nas neko videti. Osećam se kao da nas posmatraju."
"Pa kuda onda da idemo? Kraj tvoje sobe stalno prolaze Paris i Jelena i njihove sluge, a moja majka je gazda u kući, i upada mi u sobu kao da sam beba, kao Astijanakt. A to ne mogu da podnesem, Marpesa. Sav gorim. Ti si kao groznica koja me je sveg obuzela. Ne mogu da živim ako te ne držim u naručju, a ponekad želim da se zaletim na prvog Grka kojeg ugledam, samo da me ubije i okonča moju patnju."
"Ne budi smešan", reče Marpesa. "Jedva me i poznaješ."
"Znam da te želim."
Eto, pomisli Marpesa, konačno istine. Želi je. Ne voli je. Nikada joj nije ni rekao da je voli. Njegova majka (koju je često pominjao) već mu je ugovorila brak. Nije rekao: Oženiću se samo tobom, voljena moja Marpesa. Naravno da neće. Šta bi ona mogla da ponudi mladiću poput Alastora? Ništa. Nema novca (osim nekoliko novčića i starih komada nakita koje joj je Jelena ponekad davala, i koji su stajali u njenom kovčežiću s dragocenostima), ni poseda, ni porodice, čak ni sopstveno prezime.
Razmišljala je o svemu tome sve dok joj se misli, kako joj se činilo, nisu zaplele kao niti vunice u korpi, i tako zamrsile da se više nisu mogle rasplesti. Ponekad je, kad bi ostala sama, bila u stanju to da uradi. Mogla je da bude razumna, i tada bi shvatila sva osećanja koja joj leže na srcu, i razmišljala o svakom posebno.
U tim trenucima govorila je sebi: Reći ću Alastoru da više ne želim da ga viđam. Otići ću kod Ksante i reći joj šta sam učinila, i moliti je da mi oprosti. Misliću samo na svoje obaveze. Tada bi dobila poruku od njega. 'Čekaj me kod ruševina. Dođi do ruševina.'
Rekao joj je da niko drugi ne zna za njih. Ta kuća i imanje nekad su pripadali bratu njegovog oca koji je sada bio mrtav, a čitav posed je propao.
A ona je svaki put odlazila. Ležala je naslonjena na njegovu ruku, i posmatrala ga. Celim telom je čeznula za njim, želela samo da ga uzme u naručje i na trenutak sve zaboravi, ali se uzdržavala. Neko bi mogao proći kraj ruševina i zalutati među njih: neko dete, životinja, a Marpesi se činilo da bi umrla kad bi je neko video u ljubavnim položajima, koji su tako nedostojni, tako - ona pocrvene smešni kada ih samo posmatraš.
"Onda možemo da idemo" reče Alastor. "Nema razloga da ostanemo ovde..."
Ako nećemo voditi ljubav, pomisli Marpesa. Ne želiš da razgovaraš sa mnom. Nije ti dovoljno da samo sediš kraj mene. Imaš pametnija posla nego da budeš sa mnom ako ne želim da ti udovoljim. To zapravo misliš, pa zašto onda ne kažeš?
Ćutala je, ali je u tom trenutku odlučila. Ovo je poslednji put da je došla do ruševina. Videćemo, pomisli ona, kako će ti se to dopasti.
Naglas je rekla: "Hajdemo, onda. Već je kasno."
Alastor ustade i krenu po razrušenom kamenju, čak se i ne osvrnuvši da vidi da li ga ona prati. Hodali su razdvojeno, ne razgovarajući.
Odjednom se s gradskih zidina začu pobedonosna jeka, koja je odzvanjala u vazduhu.
"Slušaj", reče Alastor. "Nešto se desilo. Propustio sam nešto. Moram da idem da vidim šta je to. Baš mi je krivo. Šta ako se dogodilo nešto važno? Možeš li sama? Smeta li ti da malo požurim?" "Sve je u redu, hvala" reče Marpesa.
Alastor je na trenutak pogleda, nasmeši se i dotaknu joj ruku.
"Ne možemo ovako" reče on. "Naći ću neko mesto za nas. Znam da mrziš da se sastajemo ovde. Ne brini. Poslaću ti poruku. Ali sad moram da idem. Ko zna šta se desilo? Zdravo."
"Zdravo" odgovori Marpesa. Ali on je već nestao, odjurio ka zidinama.
Više i ne misli na mene, pomisli ona. Ja sam mu nevažna.
Posmatrala ga je kako trči. Za njim je jurio crni ratnik i Marpesa prepozna Areja, boga rata. Često ga je viđala na Polju, u dugom, širokom ogrtaču, tamnom poput noći.

BRBLJIVICE: KUHINJA
"Zanima me samo kome treba da verujemo?" reče Teana gurajući ruku u ogromni keramički ćup i skupljajući zrna žita koja su ostala prilepljena sa strane ili skrivena na dnu, odakle ih je bilo teško pokupiti. "Koliko ja znam, on je bio besmrtan... Njegova majka Tetida je bila nekakvo vodeno božanstvo, ili nimfa, tako nešto, i zato je i on bio poseban."
"Tako je", reče Halija.
Stavljala je na sto svu hranu koju je uspela da skupi, i onim delom mozga koji nije bio obuzet mislima o Ahilu pitala se kako će od tih ostataka napraviti gozbu. Prijam je spremao slavlje. Njegov sin je osvetio Hektora. Strašni Ahil je mrtav. Čitav grad je slavio. Odjednom su se niotkuda, kao nekom čarolijom, pojavile mešine pune vina, a Pevač je konačno dobio priliku da speva pesmu koja nije tužna i pogrebna. Svi su videli kako se šepuri hodnicima, čudesno podmlađen i uspravan, i smišlja pobedničke pesme smešno nacerenog lica, poput mladića koji je upravo pobedio na nekom nadmetanju.
Svi su mislili isto: možda će se rat uskoro završiti. Možda će krvoproliće prestati. Možda ćemo konačno doći do čestite hrane.
Budale.
Halija uzdahnu. Pre nego što stvari krenu nabolje, opet će krenuti nagore. Kasandra se nije priključila slavlju, a dok se njoj ne pojavi osmeh na licu, Halija nije htela ni u šta da veruje. Ponovo se zapitala da li je Ahil zaista bio besmrtan, ili nije.
"Smrtnik ne može umaći Hadu" reče ona. "To je logično. Kad bi to mogao, bio bi bog, poput bogova s Olimpa."
Danaja, koja je ćuteći čistila nešto zeleni, ko zna kako dospele do grada - bolje je, mislila je uvek, da ne pita kako i odakle - upita:
"Zašto onda kažu da ga je majka potopila u Letu?"
"Ah, to" reče Halija."Bogovi su tako lukavi! Rekli su joj da ga
drži za levu petu, je li tako, da se ne utopi... I tako mu je taj deo tela, kad ga je izvukla iz vode, ostao suv, pa ga čarolija reke nije dotakla, zar ne? A Parisova strela ga je baš tamo pogodila."
"Prava sreća, ako mene pitaš", reče Teana, uspevši da nakupi šaku zrnevlja. Možda će ga ipak biti dovoljno da umesi neki kolač. Moraće da proveri koliko ima ulja.
"Slučajnost. Da pogodi Ahila baš u petu. Nikad nisam čula da je Paris tako dobar strelac. Znate već šta pričaju: da svoje najbolje oružje nosi između nogu!"
Žene se nasmejaše, srećne što su uspele da pribave nešto hrane.
Danaja reče: "Pomogli su mu, zar ne? Svakako su mu bogovi pritekli u pomoć. Neki kažu da oni tamo, na Polju, vode strele, štite ratnike i slično."
"Pa ipak", bila je uporna Teana. "Ko je još čuo da je neko poginuo od rane na peti? Čudno je to, ako mene pitate."
"Zar ne znaš?" reče joj Halija. "Mislila sam da to svi znaju. Parisova strela je bila otrovana."
Danaja i Teana naglo udahnuše i odmahnuše glavama. Halija nastavi: "Majka Otrova je bila ovde. Videla sam je svojim očima. Zar vam nisam rekla? Dolazila je više puta u poslednjih nekoliko dana. Baš sam se pitala šta to smera jer, kao što znate, retko izlazi iz one svoje straćare. Pa ipak, mora da ju je Paris pozvao, a ona se sigurno ponašala kao i svaka žena kad je on u pitanju. Ali ja se ježim kad je vidim, kažem vam. Otišla bih kod nje samo u velikoj nevolji. Dovoljno je da joj vidiš zube pa da više noću nemaš mira, a oči... Pa, takve oči sam videla u sove, ali kod žene nikad."
Ona zadrhta, i baci pogled preko ramena kao da Majka Otrova vreba u nekom uglu kuhinje. Ona nije bila tu, ali neko drugi jeste.
"Da, ali kuda nestade? Nešto nam je doneo, zar ne? Neku priču? Ne sećam se više kakvu. Nešto o Parisu."
Danaja odmahnu glavom. "Rekao je" smejala se Halija, "da je Hermes, glasnik bogova!"
Sve se nasmejaše, a Teana reče: "Mladi ljudi svašta pričaju, samo da skrenu pažnju na sebe. Pa, gde je taj med? Mora da ga još negde ima..."
Kad su završile sa spravljanjem kolača, Teana, Danaja i Halija već su sasvim zaboravile svog posetioca.

JELENINA PALATA
Marpesa je sedela sama za razbojem. Od Ahilove smrti Paris je bio bolje raspoložen, a to je značilo da je Afrodita češće boravila u palati. I sada je bila tu. Marpesa je ugleda kraj vrata spavaće sobe u haljini sličnoj srebrnom oblaku, a boginja se nasmeši.
"Baš kao nekad" reče ona. "Zar ne? Jelena u poslednje vreme nije baš bila sklona ljubavi, ali sada sam to popravila. Danas je sasvim zanesena."
Marpesa se nagnu nad razboj pokušavajući da ne obraća pažnju ni na Afroditu, ni na zvuke koji su dopirali iz spavaće sobe.
"Znam da nije baš taktično" nastavi Afrodita, "što se sve to dešava ovde, tako blizu da ti sve čuješ. Zašto malo ne izađeš napolje? Ili se možda prisećaš svojih avantura s lepim Alastorom?"
Marpesa požele da upita boginju: 'Kada? Kada ću moći ponovo da budem s njim? Šta će biti s nama?', ali se nije usudila.
Afrodita joj je, međutim, sigurno pročitala misli, jer je rekla: "Uskoro ću ti ponovo pokloniti pažnju, ne brini. Ne znam šta će se dogoditi... za sada. Jer, videćeš, sad se bavim drugim stvarima."
Marpesa se nasmeši Afroditinim rečima, a bol koji je tako dugo nosila u srcu malo se ublažio. Pošla je ka vratima pomislivši kako bi mogla da prošeta do hrama pre nego što se Paris i Jelena vrate.
Paris je otišao. Čim je ustao iz njene postelje, zbog nečega je morao hitno da ode do Prijamove palate. Jelena se smešila skupljajući kosu. Kad bi joj tako nešto rekao obično je lagao, ali posle onoga što se upravo dogodilo, sumnjala je da mu je ostalo snage za neku drugu. Mada, pomisli ona, s muškarcima se nikad ne zna.
"Marpesa!" viknu ona. "Dođi ovamo i pomozi mi da izaberem haljinu za večerašnju gozbu."
Pošto joj Marpesa nije odgovorila, Jelena uđe u sobu u kojoj je obično tkala, da je potraži.
"Marpesa? Gde si?" Na trenutak se razljutila što nema nikog da je posluži. Moraće da pozove nekog drugog.
Ne mogu se ljutiti na sirotu devojku, pomisli Jelena. Retko kad izlazi sama. Trebalo bi da mi bude drago što se nečim zabavila.
Upravo u tom trenutku, jedan mladić upade u sobu i reče: "Gospa Jelena? Moram da je vidim... Molim te, reci mi gde mogu da nađem gospu Jelenu."
"Ja sam Jelena. Ko si ti, i kako se usuđuješ tako da upadaš ovde?
Da pozovem čuvare da te izbace?"
"Ne, gospo, preklinjem te. Neću ti nauditi. Nosim poruku princu Parisu od moje majke. Ja sam Korit, sin princa Parisa."
Jelena se nasmeja, a skerletni kamen koji joj je ležao na grudima zasvetluca.
"Ne budi smešan", reče ona. "Kako bi ti mogao biti njegov sin? Ja sam Jelena. Znam sve o Parisu što se može znati, i znam da nema sina. Ko je ta majka, o kojoj govoriš?"
"Ona je nimfa. Zove se Enona, i živi na planini Idi. Poslala me je da se predstavim svom ocu... i tražim svoje pravo."
"Nimfa!" uzviknu Jelena prezrivo. "Glupe praznoverice. Slušaj me, mladiću. Ako se moj Paris pre nego što me je upoznao spetljao s nekom slaboumnom seljančicom koja je koristila čudotvorne napitke, to više nema nikakvog značaja. Koliko vidim, to mora da se dogodilo mnogo godina pre nego što me je uopšte sreo. Sigurno je i sam tada bio skoro dete. Sve je to prošlost, i da sam na tvom mestu, zaboravila bih sve to i vratila se na planinu pre no što se moj muž vrati. Veoma je ljubomoran. Ne znam šta će uraditi ako te ovde zatekne..."
Dok je to govorila, ona primeti da Marpesa stoji kraj vrata.
"Marpesa, dušo, baš mi je drago što si se vratila. Ovaj gost upravo odlazi. Hoćeš li biti tako ljubazna da ga ispratiš do kapije?"
"Ne!" viknu Korit. "Neću otići dok ne razgovaram s Parisom. Pašću ti pred noge i sačekati da se vrati, a ko god pokuša da me izbaci, moraće prvo da me odvoji od tebe, gospo."
"Prestani!" vrisnu Jelena. "Odmah sklanjaj te svoje prljave ruke
s mene, jer ću zvati u pomoć..."
Kasnije je Marpesa pokušavala da se priseti šta se dogodilo. Sve se odvijalo veoma brzo. Jelena je vrištala a Paris se odjednom odnekud pojavio, ali zašto je držao nož u ruci? Ipak, nož je bio tu, presijavao se pri svetlosti baklje, i ne pitajući ništa i ne čekajući da Jelena kaže ijednu reč, zario je bodež u mladićevo rame, a ovaj pade.
Bio je mrtav. To je već bilo dovoljno strašno, ali ono što je posle toga usledilo beše još strašnije. Kad je Jelena rekla Parisu šta je mladić tvrdio, on to nije porekao.
Jelena poblede od besa, i zavrišta na Parisa.
"Vrati joj se onda. Neću više ni da me takneš. Odvratan si. Seljančica koja misli da je nimfa, to baš liči na tebe. Zašto sam ostavila svog sirotog muža koji nikad sa mnom nije tako postupao? Sigurno sam pomerila pameću. Ne mogu da verujem da sam zbog tebe ostavila svoje dete, kopile jedno..."
Vrištala je i urlala skoro celu noć, ali se konačno povukla u svoju sobu, i tada je zavladala tišina.
Paris je morao da se postara za mladića, i obezbedi da njegovo telo bude vraćeno na planinu i tamo sahranjeno. Kad su ga odneli, dugo je sedeo u mračnoj bašti i plakao.
Ugledavši Marpesu koja je upravo krenula u svoju sobu, on reče:
"To je bio moj sin, Marpesa. Shvataš li zašto sam ovako očajan?"
"Da, prinče Parise. Ovo je teška noć."
"Nisam ni znao da imam sina. Možeš li da veruješ? Nije stigao ni reč da mi kaže, a ja sam ga ubio. Strašan greh... Najteži greh na svetu, ubiti sopstvenog sina."
"Nisi znao da ti je sin", reče Marpesa.
Paris zajeca. "Sve se polako raspliće... Imaš li i ti takav osećaj?
Ne naravno da nemaš. Ti si još dete. Šta ti znaš o takvim stvarima?"
Marpesa mu je mogla štošta reći, ali je zaključila da je najmudrije da ćuti.

NA ZIDINAMA
Iako je Ksanta i dosad imala dovoljno razloga da mrzi Borosa zbog svega što je učinio, ono što je upravo rekao nateralo ju je da ga omrzne još više. Kako se samo usuđuje! Kako može tako da je muči! Možda ono što je rekao Haritomeni i nije istina.
Kad je video da je Ksanta blizu, izgovorio je, napadno glasno: "Onaj mladić koji je pre nekog vremena bio tu... onaj lepi, koji je ovoj tvojoj maloj zavrteo glavu i pomerio dupe - izvini na izrazu, ali znaš šta hoću da kažem - ima devojku. Zar to nije zanimljivo? Naravno, niko ne zna ko je ona, ali on se ljubaka s njom kao kakav zaluđeni pesnik, i nimalo mu se ne žuri da se vrati na ratište."
Haritomena je coktala. "Ne znaš šta pričaš, kao i obično, Borose. Bolje nosi te ranjenike i ćuti. To jedino umeš. Mladi Alastor je veren s jednom devojkom koja živi preko planine. To zasigurno znam."
"Ko priča o veridbi? To s ovim nema nikakve veze. Ne kažem ja da će se oženiti ovom s kojom se ljubaka... Dečko samo malo uživa, ako shvataš na šta mislim. Samo malo umače. Malo se trpa, i tako to."
"Odvratan si, Borose. Odlazi. Ne želim više da čujem ni reč od tebe. Donesi ranjenike i odlazi. Ja sam stara žena, i ne možeš mi reći ništa što već nisam čula, ali neću da pričaš gadosti pred mlađima.
Gadiš mi se."
Boros izađe iz Krvave odaje, a Ksanti tako laknu kad je otišao da joj je trebalo vremena da shvati o čemu je pričao. Da li bi to mogla biti istina? Prošlo je toliko vremena, toliko dana i noći otkada je videla Alastora. Ponekad ga je sanjala, i tada je bio kraj nje, s njom, gledao je duboko u oči, ali kad bi se probudila iščezao bi joj iz misli, i nije se više sećala njegovog glasa.
Znala je da provodi sate na zidinama gledajući ratnike kako se bore na Polju, i posmatrajući grčki logor da vidi kreću li njihovi junaci u borbu. Morala je da sazna istinu, koliko god bolna bila. Otići će da ga potraži.
"Haritomena, jesam li ti potrebna?"
"Ne, dete. Danas je mirno. Idi. Pozdravi gospu Andromahu."
Ksanta klimnu glavom, ali ništa ne odgovori. Nije nameravala da se vrati u Hektorovu palatu. Izašavši iz Krvave odaje, umesto da krene kući, krenula je nizbrdo od tvrđave, ulicama koje su vodile ka zidinama. Prilazeći im, začu nekakvu viku. To je značilo da se nešto dešava; da se vodi neka borba.
Ksanta oseti kako joj srce jače bije, i kako je obliva znoj. Samo bi zbog Alastora otišla na mesto gde ljudi napadaju, seku i ubijaju jedan drugoga, boreći se na život i smrt.
Zidine su bile načičkane ljudima, ali ih ipak nije bilo onoliko kao kada je Ksanta prošli put bila tu, na dan Hektorove smrti. Zurila je u leđa staraca, baka koje su ovamo dovodile decu kao da je rat nekakava zabava.
Ksanta zadrhta. Znala je koliko je teško reći ne dečacima koji su stalno tražili da idu na zidine. To nije ništa čudno. Kad svi pričaju o ratu i junacima i bitkama, naravno da i njih to zanima. I oni žude za uzbuđenjem.
Gospa Andromaha nije pričala Astijanaktu ništa o bitkama, baš ništa, ali je on to ipak negde čuo i trčao po dvorištu vičući: "Udri Grke!" iz sveg glasa, i mašući grančicom iznad glave.
Gde je Alastor? Ksantin pogled lutao je tamo-amo, i najzad ga ugleda: stajao je sam, odvojen od ostalih. Popela se do njega.
Gospo Afrodita, reče ona u sebi, pomozi mi. Neka sve to bude samo Borosova izmišljotina, kojom je hteo da me povredi.
"Alastore?" reče ona.
On se okrete, primeti je i nasmeši se. Ksanta pomisli da je on najlepši momak na svetu. Zgodniji i od samog Parisa. Sad kad mu je rana zacelila, koža mu je bila boje zlata, sjajna i glatka, i morala je da stisne ruke uz telo da ih ne pruži k njemu i ne dodirne ga.
"Ksanta!" uzviknu on. "Gde si bila? Kako to da te nisam viđao?
Zanimao sam te samo dok sam bio ranjen, je li tako?" "O, ne. Ne. Stvarno."
Zašto joj se jezik tako svezao? Progovori. Sad imaš priliku.
"Pitala sam se šta ti se dogodilo. Kako si. Kako si sad?"
"Srećan. Srećan sam, Ksanta. Zar ne vidiš?"
"Vidim. Odlično izgledaš. Drago mi je..."
"Dođi. Priđi bliže, i šapnuću ti zašto sam tako srećan."
Ksanta se nadala da se neće onesvestiti i obrukati. Prišla je tako blizu Alastoru da je rukom dodirnula njegovu. Odjednom je shvatila da je zadržala dah, i naglo izdahnu.
"Moram da ti šapnem na uho. To je tajna. Obećavaš li, sigurno, da nećeš nikome reći?"
Ksanta klimnu glavom.
"Neću reći nikome. Kunem se."
Alastor primaknu usne njenom uhu: "Našao sam devojku za kojom izgaram", reče on.
Ksanta zatvori oči, i oseti kako posrće. Možda to nije ono o čemu je pričao Boros. Možda samo posećuje nekoga u onim kućama kraj zidina, kuda, kako kažu, svi mladići odlaze. Ali za mene je to kraj. Ne voli me.
"Ne smeš se ljutiti, Alastore, ali to već znam" reče Ksanta.
"Otišle smo u posetu tvojoj majci, Poliksena i ja, i ona nam je rekla sve o tvom venčanju. Nadam se da ćeš biti veoma srećan."
"Venčanje?" Alastor se naceri, a onda poče da se smeje. Uskoro se sav previjao i cerekao tako glasno da su neki od posmatrača na zidinama, koji su pratili bitku, počeli da prave grimase.
"Izvini, Ksanta", reče on konačno. "Ali to je tako smešno. Zar misliš da bih goreo od žudnje za nekom koju mi je izabrala majka? Ne, ovo je druga. Upoznao sam je nedavno. Po ceo dan mislim na nju. Ne mogu da je zaboravim, i to je istina. Venčanje je sasvim nešto drugo. Majka mi preti da će se ono uskoro održati, ali ja o tome ne razmišljam. Ko zna šta se sve može dogoditi dok rat traje. Čak ni moja majka ne može da zaustavi rat, a ja ću brinuti o Agamedi kad budem morao."
"Ko je onda ta tvoja devojka?"
Slušajte me samo kako pričam, kao da je sve u redu! Kao da mi
se njegove reči ne zabadaju u srce poput bodeža! Sad postoje dve zbog kojih treba da brinem.
"Izvini, to ti ne mogu reći. Zakleo sam joj se da ću ćutati."
"Nije važno. Da li je voliš?"
"Vi devojke - stalno pričate o ljubavi. Šta vam to znači? Znam samo kako se zbog nje osećam, svakim delićem tela. Zar to nije dovoljno?"
Ksanta je mislila o svojim osećanjima prema Alastoru. Jesu li i ona samo u njenoj koži, u telu? Da li se, ipak, ljubav svodi samo na to? Setila se Andromahe, koja kopni bez svog muža.
"Ne" reče ona. "To nije dovoljno. To je nešto više."
"Pa meni je dovoljno, veruj mi. Bar dok traje rat."
Ksanta uzdahnu. Rat, uvek taj rat. Dakle, istina je to što starice govore. Muškarcima je rat uvek važniji od svega. Zamišljala ga je poput ogromnog stabla koje pušta korene u zemlju i zariva ih u sve živo, bacajući posvuda svoju senku.
"Moram da idem sada, Alastore. Imam posla."
"Ljuta si na mene. Zašto si ljuta?"
"Ne, ne, stvarno nisam, ali znaš da ne volim bitke. Moram u Krvavu odaju."
"Ali nešto se dešava... Ne možeš sad da ideš. Pogledaj. Gledaj onog čoveka tamo. Znaš li ko je on?"
"Baš me briga ko je on."
"Treba da znaš. To je Filoktet. Kažu da će ubiti Parisa. Eno Parisa, tamo... Ne izgleda zabrinut, zar ne? Vidiš li Filoktetov luk? Nekad je pripadao Heraklu."
"BAŠ ME BRIGA!" vrisnu Ksanta kao da joj neko čupa reči iz grla. "Zar ne razumeš šta ti govorim? Baš me briga i da luk pripada samom Areju. To je samo oružje. Idem."
"Izvini, Ksanta. Znam da mrziš sve ovo. Hajde da se opet sastanemo i popričamo. Volim da pričam s tobom. Ti zaista umeš da slušaš."
"Zbogom", reče Ksanta. Okrenula se i pošla nazad u grad.
Sunce beše u zenitu, a njoj je ipak bilo hladno. Boros nije lagao.
Alastorove reči za nju su bile kraj. Više se nije mogla nadati ljubavi ni radosti. Možda će pitati gospu Andromahu sme li da ode u hram. Tada bi mogla da služi boginji i više nikad ne bi videla ni Alastora, ni bilo kog drugog mladića. Ali ko je ona, ta nepoznata devojka koja se obavila oko njega poput puzavice? I kako bi mogla to da sazna a da nikom ne otkrije Alastorovu tajnu?

KRVAVA ODAJA I JELENINA PALATA
Ksanta se osvrnu oko sebe, ugledavši ranjenike na ležajevima i Haritomenu kako sedi na svojoj niskoj stoličici kraj vrata. Sunce je upravo počelo da se spušta ka moru, i čitavu odaju je ispunila sanjiva zlatasta svetlost. Neki ranjenici su hrkali. Niko od njih nije bio teško povređen.
Ksanta je sedela na podu u najmračnijem uglu prostorije, naslonjena leđima na zid. Negde izdaleka začula je jecaje, ali ipak, kapci joj se sklopiše. Mislila je na ono što joj je Alastor rekao, i osetila detinjastu želju da zaplače.
Ista sam kao Astijanakt, pomisli ona. Plačem zato što ne mogu da dobijem sve što poželim...
"Upomoć! Upomoć! Brzo... Molim vas, požurite! Ima li ovde vidara? Nekoga ko ume da izleči rane... Princ Paris... Dođite brzo."
Ksanta otvori oči. Prepoznala je slugu iz Jelenine palate, koji je drmusao Haritomenu i jecao.
"Priberi se, čoveče" reče mu starica, "i reci mi tačno šta se dogodilo."
"Princ Paris... ranjen je. Pogodila ga je strela. Požurite. Umire." Ksanta odmah ustade. Je li to onaj čovek - nije mu upamtila ime - s Heraklovim lukom? Možda mu se ipak posrećilo. Ksanta zadrhta. Kakav je to veličanstven prizor morao biti za Alastora. Kako će mu biti drago što to nije propustio! Ali nemoguće je da Paris umire?
"Dođi, dete" reče Haritomena. "Ponesi ulje, i čiste krpe. Uzela sam trave."
Pokupile su sve što im je trebalo i pošle uzbrdo za slugom. Vrelina je isijavala iz svakog kamena i treperila u vazduhu kao da prolaze kroz finu, tanku tkaninu. Još mnogo pre no što su stigle do palate, Ksanta začu krike, i sva se naježi. Zar muškarac može tako da vrišti? Taj zvuk je ličio na vrisku izmučenih duša u Hadu.
Paris je ležao na popločanom podu, tik kraj vrata. Jelena je klečala kraj njega, držeći mu glavu na svom krilu. Sluge i vojnici koji su doneli Parisa do kuće stajali su okupljeni oko njega, a Ksanta u uglu primeti Marpesu s bokalom vode, spremnu da doda Jeleni vlažnu krpu, ali nije bila u stanju čak ni da se nasmeši sestri. Užasni urlik dizao se sve do visoke tavanice.
Haritomena sede kraj Parisa obraćajući mu se kao da je dete.
"Da vidimo, dušo... Šta je to... Gadna rana sa strane. Ali izgleda da nije previše duboka. Mislim da nema razloga za brigu... Malo ulja i moje čudesne trave i bićeš ti kao nov za nekoliko dana, ništa ne brini."
Ksanta je zurila u ranu, i zaista, činilo se da Paris paniči bez razloga. Videla je i mnogo gore. Čak i Alastorova rana je bila dublja, a on nije ovako vrištao. Paris se sada bacakao po podu, a na uglovima usta mu se pojavila pena.
"On nešto govori!" uzviknu odjednom Jelena. "Slušaj šta kaže,
Haritomena, zaklinjem te svim bogovima."
Suze su joj klizile niz lice, a haljina joj beše sva zgužvana i poderana i natopljena Parisovom krvlju.
Haritomena se nagnu i oslušnu. Paris je buncao. Goreo je u groznici - otkud tolika groznica od tako male rane?
"Otrov - kaže da je otrovan."
Marpesa je govorila glasnije nego obično, da nadjača vrisku. Svi se okrenuše njoj.
"Jesi li otrovan?" upita Haritomena, nagnuta nad Parisom.
"Parise, reci mi. Je li te neko otrovao? Ko? Reci nam, ko?"
Ksanta začu buku u dvorištu, i odjednom se u palati stvoriše i Hekaba i Prijam, pridodajući svoj plač Jeleninom.
Hekaba se bacila sinu pred noge.
"Dete moje! Dragi moj dečače! Šta će biti s nama?" Čuvši majčin glas, Paris pokuša da se uspravi.
"Majko... vodi me... na planinu. Vodi me... Enona... ljubavi... jedina... spasi me."
Izgovaranje tih reči za Parisa je bio prevelik napor, i on se sruči u Jelenino krilo. Ona ga je dugo gledala, a zatim ustala, ne potrudivši se čak ni da mu stavi jastuk pod glavu. Pogledala je u Hekabu, koja je još plakala i držala Parisa za noge; u Prijama, koji je sedeo kraj njega, držeći ga za ruku; u tužna lica slugu; u Ksantu, Haritomenu i Marpesu koja je još držala bokal vode.
Sklonila je kosu s čela i obrisala suze. Lice joj istog časa opet postade belo i prelepo, kao da nijednog trenutka nije plakala. Zagladila je suknju i preko glave prebacila veo sa svetlucavim srebrnim ukrasima.
"Čuli ste ga. Učinite kako je rekao", reče im ona čvrstim glasom. "Vodite ga toj kučki na planinu, i dajte ga njoj. Očigledno ga voli. Neka joj ga. Drago mi je da sam ga se rešila. Dođi, Marpesa, idemo da tkamo."
Izašla je iz prostorije, a svi ostadoše da zure za njom.
Prvi progovori Prijam.
"Ne gubimo vreme. Donesite nosiljku i nađite četvoricu snažnih ljudi. Nosimo ga na planinu, toj nimfi. Kažu da ima čudesne moći."

JELENINA SPAVAĆA SOBA
Marpesa, ostale sluge i svi u palati već su spavali, a u Jeleninoj sobi još su gorele baklje. Nakon mnogo prolivenih suza sedela je na krevetu, a oko vrata je imala samo svoj Zvezdani kamen.
Parisova sahrana je završena. Bilo joj je teško da je dostojanstveno podnese, ali je uspela. Visoko je držala glavu, i sakrila lice crnim velom. I Hekaba i Kasandra su nosile velove, što je bila prava sreća, jer bi je inače streljale pogledima. Znala je to, naravno, ali pošto ih nije videla, bilo joj je lakše da ne misli na njih.
Kad je ispod Parisa zapaljena pogrebna lomača, osetila je bol u celom telu.
Njen Paris... Zar je moguće da je mrtav? Od takve rane? Čula je govorkanja i šaputanja po hodnicima. Strela je bila otrovana. Filoktet ju je natopio Hidrinom krvlju. Bila je to obična posekotina, ali dovoljna da otrov prodre u telo. A pojavila se i Enona. Progurala se kroz gomilu, odgurnula i najjače stražare i bacila se na lomaču...
Jelena se trgnu i obazre oko sebe. Neko je bio u sobi s njom. Odmah ju je ugledala. Jedna žena je mirno sedela kraj prozora.
"Kako se usuđuješ!" reče joj Jelena. "Ne znam ko si, ali smesta odlazi." Još jedna Parisova ljubavnica, nema sumnje. Još jedna Enona. Ima li im kraja?
"U pravu si. Ja jesam jedna od Parisovih ljubavnica."
Zar sam to zaista izgovorila, začudi se Jelena. Sigurno jesam, a da toga nisam ni svesna.
"Nisi to rekla. Čitam ti misli. Svi stanovnici Olimpa to umeju. Ja sam Afrodita, i volela sam Parisa pre nego što je upoznao tebe. Mi, bogovi, često se zaljubljujemo u smrtnike... To nije ništa novo. Zevs je često uzimao razna obličja, kad god bi to poželeo. Ti bi to trebalo da znaš, njegova si kćerka. Labud... U njega se pretvorio, zar ne, pohodeći tvoju majku?"
"Nema potrebe da mi pričaš o tome", reče Jelena. "Neki kažu da
je to samo legenda."
"To su budale", reče Afrodita. "Ti veruješ u bogove, zar ne?" Jelena klimnu glavom.
"Ali zašto me sada pohodiš? Nikada te ranije nisam videla." "To ne znači da nisam bila ovde. Došla sam jer žalim za njim. Volela sam ga. Želela sam nekoga ko će me razumeti. I ranije sam se zaljubljivala u smrtnike, ali Paris je bio poseban. Niko ga nije voleo više od mene. A i on je voleo mene. Celoga života me je obožavao. Sve je činio zbog mene. Možeš li da podneseš istinu? Voleo me je više od tebe, i mnogo više od one jadne Enone. Možeš li da poveruješ kako se ponela? Zamisli da mu nakon svih tih godina kaže: 'Lepo sam ti rekla.' Bila sam tamo, znaš, kad su doneli Parisa do njene pećine, špilje, ili kako god je već zove. Bio je polumrtav. Izašla je sva važna, i sta je rekla? Reći ću ti. Rekla mu je: 'Ostavio si me zbog Jelene, iako sam te volela. Sad se vrati njoj i vidi da li ti ona može pomoći. Ja te neću spasti!' Kakva kučka! Mogla je da ga vrati u život, a nije htela."
"Hvala ti što si mi to rekla. Pitala sam se šta se desilo na planini."
"Zbog nje smo obe ostale udovice, eto šta se desilo. Odbaciću svoju sjajnu odeću i pokriti lice, i žaliti za Parisom. Kao i ti."
Afrodita ustade, a Jelena je isprati pogledom dok je klizila kroz sobu poput magle, i konačno nestala... Je li izašla kroz vrata ili kroz prozor? Je li uopšte bila tu? Možda sam, pomisli Jelena, sve to samo umislila zbog bola i umora. Ili vina koje sam pila. Ona baci pogled na svoj Zvezdani kamen, a grimizna svetlost razli joj se po koži poput krvi. Afrodita joj iščeznu iz misli poput dima razvejanog vetrom.

BRBLJIVICE: JELENINA PALATA
"Kerovi!" Teanina usta se iskriviše od gađenja."Pepeo s Parisove pogrebne lomače još se nije ohladio, a pogledaj šta oni rade. Otimaju se o Jelenu kao da je koska. I to slasna koska."
"Grozno", složi se Halija. "Grozno je to videti. Parisova braća se otimaju oko nje, prigovaraju Prijamu, a nju čak i ne pitaju šta želi."
"Neće ona nijednog od njih", reče Danaja. "Eto šta ja mislim. Ne bih se nimalo iznenadila ako im se vrati. Grcima. Zašto da ostaje ovde sada, kad je Paris mrtav?"
"Nipošto!" reče Teana. "Zar bi je oni primili? Menelaj bi je zadavio, zar ne, nakon svega što je učinila?"
Halija slegnu ramenima. "Ali pogledajte to s druge strane. Teško je okriviti je, kad se sve uzme u obzir. Vredna je ona zlata svakom mužu, zar ne, i to ne računajući lepotu." Ona uzdahnu. "Dosta sam se već naživela, ali ovakvu raskoš nikad nisam videla."
Ona pomilova sjajnu tkaninu ukrašenu dragim kamenjem, i diže pogled ka tapiseriji istkanoj u srećnija vremena, na kojoj je predstavljena Evropa na obalama plavog mora, kako stavlja venac od skerletnih cvetova belom biku oko vrata.
"Zevs", reče Teana, "izgleda vrlo miran i spokojan, zar ne? Ne sviđa mi se što tako prepada devojke. To je ružno. Devojke vole životinje, to svi znaju, a on ih obmanjuje... Često sam se pitala..." ona zaćuta.
"Šta? Šta si se često pitala?" zapita Halija pomalo odsutno.
Počela je da zavija ćupove i tanjire u krpe i slaže ih u veliki drveni kovčeg u koji je pakovala Jelenine stvari.
"Mislite li da se bogovi ponovo vraćaju u svoja prava obličja? Kad su sa smrtnim ženama? Kad dođe do onoga, ako znate na šta mislim?"
Halija diže pogled, a isto tako i Danaja, koja je sedeći na visokoj stolici skidala tapiserije sa zidova.
Nekoliko trenutaka su ćutale, a zatim uglas rekoše: "Naravno da moraju..."
"Svakako, inače..."
"Inače bi" izgovori Teana ono što su sve mislile, "cela stvar bila gnusna, i sama pomisao na to terala bi nas na povraćanje."
"Zamisli da odeš u krevet s ovim!" reče Halija zgroženo, pokazujući lice Minotaura u središtu lavirinta, na tapiseriji na kojoj se videlo kako ga Tezej ubija.
"Fuj! Bik!"
"Ali" reče Danaja, "moraš da priznaš da muškarci, bar poneki, zaista pomalo liče na bikove, lisice ili pse. Zar vam Dejfob ne liči na konja? Možda je ovaj Minotaur bio običan Krićanin, samo tamnoputiji i maljaviji od ostalih..."
Halija i Danaja prsnuše u smeh. To je bila istina. Sa svojim uskim licem i izduženim nosom, princ je stvarno pomalo podsećao na stanovnike štale.
"Ne smemo se smejati", reče Halija. "Sirota Jelena! Zamislite da posle Parisove postelje završi u njegovoj!"
"I da nakon boravka u ovim divnim odajama završi u Dejfobovoj straćari od palate, koju ženska ruka godinama nije takla."
Danaja se spusti na pod, posrćući pod težinom tapiserije. Pažljivo ju je savijala, ostavljajući zadnji deo spolja, tako da se boje ne oštete.
"Išla sam tamo juče", reče Teana, "da malo pospremim. Pod izgleda kao da ga niko nije oprao još od početka rata. Ne znam kako će to Jelena preživeti."
Ona odmahnu glavom, te ona i njene prijateljice nastaviše da pakuju stvari iz palate. Uskoro će sve živopisne tapiserije, čiji su prizori i boje plenili srca svih posmatrača, biti zatvorene u tamne, mirišljave kovčege od sandalovine, a zidovi će ostati prazni i goli poput pustinje.

TRŽNICA
Marpesa je lutala po tržnici pokušavajući da pronađe nešto što bi mogla poneti u kuhinju.
To nije moj posao, pomisli ona. Zašto bih ja išla na tržnicu da nabavljam hranu za Prijamove kuvarice? Ne znam gde da nađem trgovce... nekoga ko bi mogao imati grožđa iz skrivenog vinograda izvan grada. Nije trebalo da me pošalju.
Ali u dnu duše je znala da je Jelena zapravo samo htela da joj pomogne. U stvari joj nije važno hoću li pronaći hranu ili neću. Poslala me je napolje samo zato što zna koliko sam tužna. Ona misli da je to zbog Parisa i zato što ćemo svi uskoro otići u drugu kuću, gde nećemo živeti kao ovde, kako smo navikli, i kod drugog gospodara koji nije tako ljubazan i širokogrud... koji je u svakom pogledu suprotnost svom bratu.
Marpesa uze komad suvog mesa i zapita se da li bi Teana, nekom čarolijom, mogla od njega da spremi ukusno jelo.
"Uzmi ga ili ostavi, devojko" reče joj izborana starica koja je sedela na zemlji. "Ali nemoj tako da ga pipkaš. Niko ga drugi neće hteti ako vide da ga tako prevrćeš."
"Sve što ova žena takne", začu se glas iza njenih leđa, "pretvara se u ambroziju. Tvrdim to." Alastor.
Marpesa pocrvene, vrati meso na tezgu i okrete se ka njemu.
"Šta ti radiš ovde?"
Marpesa je sasvim zaboravila na hranu. Čim je ugledala Alastora, odjednom joj se zavrtelo u glavi.
"Došao sam da potražim tebe" reče Alastor. "Hteo sam da razgovaram s tobom. Tražio sam te u Jeleninoj palati... Oni su mi rekli da si tu."
"Koga si pitao?"
Marpesa se ohladila od straha. Neko od slugu mogao bi reći Ksanti... Ali možda sad, kad u palati vlada takav haos, niko neće upamtiti da ju je neko tražio.
"Ne sećam se. Nekog starca. Zar je važno? Moram da razgovaram s tobom, Marpesa. Imamo li kuda da odemo?"
Izgledao je veoma ozbiljno. Kuda je nestao njegov osmeh? Zar mu se nešto dogodilo?
Ona reče: "Pod onim drvetom je jedna klupa. Možemo sesti tamo."
Otišli su do klupe u tišini. Seli su na nju, a Alastor se zagleda u zemlju i progovori ne gledajući u Marpesu.
"Ne znam kako ovo da ti kažem", reče on. "Tražio sam prave reči, ali sad, kad sam pored tebe, sve sam ih zaboravio, vidim samo tvoju lepotu i želim da te zagrlim... Smem li da te zagrlim?"
Marpesa odmahnu glavom. "Ne ovde. Svi će nas videti. Reci mi, šta si hteo da mi kažeš?"
"Hteo sam da te zamolim da se sastaneš sa mnom. Večeras, kad svi u kući zaspe, dođi do ruševina. Preklinjem te, Marpesa. Nikad ti više neću tražiti da dođeš tamo, samo još ovaj put... molim te. Moram nešto da ti kažem, ali ovo nije mesto za to."
Marpesa se na trenutak obazre, i ugleda Afroditu naslonjenu na drvo čije su se grane nadvijale nad njih.
"Učini što ti kaže", došapnu joj boginja. "Želećeš da sačuvaš uspomenu u srcu, jer treba da te upozorim da ti se ono što će ti reći neće dopasti..."
"U redu", reče Marpesa. "Doći ću čim budem mogla. Čekaj me." Ona ustade i ode s tržnice ne osvrćući se.
Napustio me je, reče sebi. Traži da dođem do ruševina da mi kaže da me više ne voli.
Ona oseti mučninu i nasloni se na kameni zid.
Molim te, Afrodita, pomozi mi!, reče ona u sebi. Ne daj da povratim ovde, gde me svi vide.
Kad je mučnina konačno uminula, ona nesigurno produži ka palati. Dok je prelazila prag, iznenada joj sinu tako strašna misao da se sva ohladila.
Krvarenje... Šta se dogodilo s krvarenjem koje se javljalo kad god je mesec opadao? Sluškinje su među sobom uvek otvoreno pričale, i Marpesa je znala da ženi koja u utrobi nosi dete krvarenje prestaje. Je li to moguće? Zar je ta mučnina znak da nosi Alastorovo dete? Valjda je, sigurno, kad mu kaže šta nosi u svom telu, neće ostaviti? Nada, poput krhke ptičice, slete u Marpesino srce.

JELENINA PALATA
"Shvatam da ste ucveljeni", reče Dejfob gledajući Parisove sluge okupljene u velikoj dvorani palate svog gospodara. Sedeo je na omiljenoj bratovljevoj stolici, a Marpesa ga je mrzela zbog toga, i zato što nije bio Paris.
Jelena je sedela kraj njega i izgledalo je da se sva skupila i povukla u sebe, kao da joj je i sama njegova blizina bolna.
To, pomisli Marpesa, nije ništa čudno. Ni ja ne bih volela da sedim do njega.
Bilo je teško poverovati da je on Parisov brat. Dejfob je bio zdepast, tamne kose, i najniži od Prijamovih sinova. Imao je izduženo lice, četvrtastu bradu i obrve gotovo sastavljene iznad nosa.
Smešeći se, on nastavi: "Naravno, i ja sam skrhan bolom. Suviše sam braće izgubio u ovome ratu, a čitav grad žali i njih, i ostale ratnike koji su otišli na Jelisejska polja."
"Pređi na stvar", promrmlja neko. Marpesa nije čula ko je to, ali se slagala s tim rečima. Svi su znali šta se dešava: rasturali su Parisovo domaćinstvo. Prijam je tako odlučio, a njegova reč je zakon. Jelena će se preudati za Dejfoba i preseliti u njegovu kuću, a sluge su čekale da čuju šta će biti s njima.
Pitanje je koliko će njih Dejfob moći da povede u svoju palatu. I šta će biti s onima koji budu primorani da se vrate svojim porodicama, koje su se jedva prehranjivale?
Dejfob nastavi: "Gospa Jelena mi je učinila čast da postane moja nevesta. Moja je dužnost da se o njoj brinem onako kako bi to moj brat želeo." On se nasmeši Jeleni. "Potrudiću se da je učinim jednako srećnom kao što je bila s Parisom."
"Slaba vajda, prijatelju", prošaputa neko iza Marpese. "Sa takvim izgledom i naravi."
"Nevolja je, međutim, u tome što se plašim da će većina vas morati da se vrati svojim porodicama. Ja imam sopstvenu poslugu i, naravno, njih ne mogu da otpustim. Moja buduća supruga kaže da neće doći u moju kuću bez Marpese - gde si, Marpesa? Molim te, javi se. Ah, tu si! Gospa Jelena kaže da si joj kao kći. Pomoći ćeš joj pri selidbi. Što se tiče ostalih, dobićete izvesnu nadoknadu. Želim vam sve najbolje."
Sluge okružiše Marpesu. Većina se radovala zbog nje, i želela joj sve najbolje. Neki su se držali po strani, tužni ili ljubomorni, ali su je mnogi smatrali ljubimicom i ukrasom palate još od prvog dana kad je u nju stigla kao mala devojčica.
"Dođi, dete", reče Jelena ustavši i zaputivši se u spavaću sobu. "Pomozi mi da se spremim."
Marpesa izađe za Jelenom u predvorje. Čim su se našle same u spavaćoj sobi, Jelena se sruči na krevet i pokri lice rukama.
"O, Marpesa, šta će biti s nama? Jesi li ga videla? Možeš li da zamisliš na šta će ličiti moj život? Ne mogu to da podnesem. želela bih da legnem ovde i nikad se više ne probudim."
"Ne govori tako, gospo. Ja ću biti uz tebe. Brinuću se o tebi."
"Kad se rat završi, sve će se promeniti. Strahujem od kraja rata već godinama, jer nisam znala šta će se tada dogoditi sa mnom niti s bilo kim od nas, ali sad, kad više nema ni Parisa ni Hektora, gotovo želim da Grci pobede."
"Ne, gospo, ne govori tako. Šta bi se dogodilo s našim gradom i svima nama?"
Jelena diže glavu, i Marpesa jedva prepoznade njeno gnevno lice.
"Baš me briga." Jelena je vikala, reči su joj ogorčeno kuljale iz grla. "Ovo nije moj grad. Nikad nije ni bio. Što se mene tiče, želela bih da od njega ne ostane ni kamen na kamenu. Ako Grci pobede, pašću Menelaju pred noge i moliti ga da me primi nazad. A i ti možeš sa mnom. Možemo da ostavimo ovu bedu za sobom i živimo u kulturnoj zemlji. Ponekad zaboravljam koliko mi nedostaje moj dom. Uz Parisa sam ga zaboravljala, ali kraj Dejfoba ću ponovo žudeti za njim. Zašto plačeš, Marpesa? Šta sam to rekla? Reci mi." Marpesa odmahnu glavom i obrisa suze.
"Nikad nisam mislila da ćeš otići. A ja ne bih mogla da odem bez Ksante i..." Ona naglo zaćuta. Htela je da pomene Alastora, ali se u poslednjem trenu zaustavila. "Ovo je moj dom. Jedini koji imam. Ne bih mogla da ga napustim. Nikada."
"A ja?" Sad je i Jelena plakala, a glas joj je drhtao. "Šta će biti sa mnom? Ti si mi kao kći, Marpesa. Da nije bilo tebe, kako bih izdržala bez Hermione? Mislila sam da me voliš..."
"Volim te. Volim te, gospo, ali moja sestra... Ona mi je sva porodica. Kako bih mogla da je ostavim ovde?"
"Onda će i ona morati da pođe s nama, to je sve. Zamoliću Menelaja. Sigurna sam da mi ništa neće odbiti." Ona se nasmeja.
"Oduvek sam ga vrtela oko malog prsta..."
Ali šta, pomisli Marpesa, ako Ksanta ne bude htela da pođe? Da li da ostavim Troju i sve koje poznajem? Šta ako Alastor bude hteo da ostanem s njim kad čuje da nosim njegovo dete? I šta ako Grci ne pobede? Šta ako budemo morale da ostanemo ovde, ali ne u ovim divnim odajama, već kod Dejfoba?
Jelenu je, to je bilo jasno, bol za Parisom već izludeo.
"Spremimo se, gospo", reče ona konačno. "Moramo uskoro da krenemo, a još ništa nismo spakovale."
Jelena se opet baci na krevet i pokri lice maramom.
"Ti pakuj. Ja sad ne mogu da mislim o tome. Doći ću uskoro. Ponesi dragulje. Moramo ih pažljivo spakovati. Ne verujem tom čoveku. Moramo ih sakriti među odeću i posuđe, gde se neće setiti da ih traži."
"Ne bi valjda to učinio?"
"Bi. Svi bi oni to učinili. Zalihe zlata su na izmaku. Uskoro Prijam više neće moći da kupuje ni konje ni oružje, a onda će muževi rodoljubi ponuditi nakit svojih žena. Samo čekaj, i videćeš. Moramo
sačuvati dragulje. U onom tamo ormanu ima nekih krpa." Jelenino zlato...
Marpesa je uzimala u ruke jednu po jednu ogrlicu, narukvicu i kopču i ređala ih, spremajući se da ih sakrije. Plamen baklji obasjavao je filigranske cvetove i vešto izrađene priveske na prefinjenim lančićima, koji su se presijavali poput sićušnih sunaca. Masivno zlatno prstenje beše ukrašeno dragim kamenjem: rubinima s istoka, tirkizima boje mora i ćilibarima sličnim čvrstom medu, izrezbarenim u obličja ptica, zmija i lišća. Pakujući svaki komad nakita, Marpesa ga je protresala, osluškujući zvonjavu metala pre no što bi ih umotala u tkaninu.
Dok je to radila, Jelena se iznenada pridiže i, sedeći na krevetu, poče da se igra malom narukvicom od korala povezanih tankim srebrnim nitima.
"Sećaš li se ovoga, Marpesa? Dala sam ti je da se igraš prvog dana kad si došla kod mene u službu."
"I rekla si mi da je pripadala tvojoj kćerki, ali da mogu da je nosim ako poželim... I zbog toga sam bila srećna. Nosila sam je danima, nisam je skidala čak ni kad sam odlazila u postelju."
"Bila si tako mala. Haritomena vas je obe čuvala, i tebe i Ksantu, a onda je odjednom Hekaba odlučila da morate početi da radite i prehranjujete se... Sirotice... Bile ste još tako majušne, a ipak tako zrele. Nikad te nisam videla da plačeš, pa ipak, sigurno si bila tužna kad su te odvojili od sestre i dadilje i svega što si poznavala, i doveli u moju kuću."
Marpesa sagnu glavu i nasmeši se. "Nisam plakala, jer sam bila srećna. Čim sam te videla, čim sam ušla u tvoje dvorište, osetila sam da sam okružena lepotom. Činilo mi se da sam na Olimpu, među bogovima. A znala sam i da je Ksanta blizu. Rekla mi je. Rekla mi je da će se uvek brinuti o meni, a ja sam joj verovala. I sad joj verujem, što god da mi kaže."
"Tamo kuda sada idemo, dete, neće biti takve lepote. Čeka nas drugačiji život, i nadam se da on neće dugo potrajati. Evo ti, spakuj i ovo. Kad god je vidim, plače mi se."
Marpesa uvi narukvicu u krpe i smesti je zajedno s ostalim nakitom.
"Evo, gospo", reče ona. "Gotovo je. Sad je sve bezbedno." Jelena je ležala na krevetu sklopljenih očiju i ćutala.
"Ne spava ona", reče neki glas u uglu sobe.
Marpesa se zagleda u senku i vide Hermesa. Odmah ga je poznala, po krilcima na petama i štapu sa zmijama.
"Ona nešto smera" nastavi bog. "Sad se sve izmenilo. Učiniće sve što može da pomogne Grcima. Mogla je to da učini još davno, ali sada će to i ostvariti."
"Šta ona može?" upita Marpesa. "Svakako se ne bi usudila da napusti grad."
"Ne bi joj dozvolili. Ali postoje načini da se uđe i izađe iz grada, ne brini. Grci znaju šta se dešava. Dopreće oni do nje. Samo čekaj i videćeš šta će se dogoditi."
"Ko je to?" upita Jelena s kreveta. "S kim to pričaš?"
"Ni s kim, gospo" odgovori Marpesa. "Završila sam s pakovanjem nakita."
"Sad pređi na odeću. Pred tim konjastim Dejfobom najradije bih se obukla u vreću, ali neću da ostavim nijednu haljinu."
Marpesa je nežno savijala komad po komad odeće i stavljala ih u kovčeg.
"Bleda si, dete" reče Jelena iznenada. "Da nisi bolesna?" "Ne, gospo" reče Marpesa posle dužeg ćutanja.
Pomislila je: kako bi bilo divno sve ispričati Jeleni! Šta bi ona rekla? Da li bi me pustila da ostanem kad bi znala šta sam uradila? Ne mogu joj reći. Ne sada. Možda kasnije, kad se preselimo u novu palatu.
Ona reče: "Samo sam tužna. Mislim na princa Parisa, i na to kako smo ranije ovde živeli, i plašim se."
Jelena uze u ruke suknju koja kao da je bila istkana od mesečine, i prinese je licu.
"I ja se plašim", reče ona. "Samo što ne znam čega se to plašim, i neću to da im pokažem. Dejfobu i njegovim ljudima. Moramo imati na umu ko smo."
"Ti si kraljica, gospo" reče Marpesa, "ali ko sam ja?"
Jelena se nasmeši. "Ti si drago kraljičino čedo, i ja ću se starati o tebi."
"Hvala ti", reče Marpesa.
Uskoro, uskoro će pasti noć, a ona će poći ruševinama, da se sretne s Alastorom.

HEKABINE ODAJE
"Sama? Treba da vodim Astijanakta kod bake, potpuno sama?"
Ksanta se trudila da ne zvuči zabrinuto, ali nije uspevala. Nikad ranije nije potpuno sama ušla u Hekabine odaje. Obično je samo pratila Andromahu i nosila joj stvari. Bebama je potrebno više opreme nego čitavoj kraljevskoj pratnji, te je Ksanta, kad god su išli u posetu, nosila pune ruke igračaka, Astijanaktovu šolju i nekoliko mekih krpa na koje su ga stavljali da odrema. Kako da pazi na njega i istovremeno nosi sve što mu je potrebno? I da li treba nešto i da priča? Ranije je Andromaha bar to radila, odgovarala na Hekabina pitanja i održavala razgovor što je bolje umela.
"Hekaba neće hteti da razgovara sa mnom, gospo" kazala je Andromahi, trudeći se da je ubedi da i ona pođe. "A i za tebe je dobro da malo izađeš iz kuće. Previše si sama."
Istini za volju, Andromaha se svakoga dana bar nakratko izvlačila iz kreveta, ali je i dalje - Ksanta to nije umela da objasni bila nekako odsutna, i više nije gledala ljude u oči već preko ramena, kao da je nešto tamo pozadi više zanima od njih. Skoro kao da joj (tako je bar Ksanta rekla Polikseni) svako koga vidi zaklanja muža.
"Ne prijaju mi posete Hekabi." Ona odmahnu glavom. "Za Astijanakta je dobro da ide kod bake, i želim da zna ko je kraljev unuk - ali meni je tamo užasno. Hekaba samo zuri u mene i pita se vidim da se čak i posle toliko godina pita - šta je Hektor video u meni. Nikada to nije rekla, ali tako je. A tu je i Kasandra. Ni ranije nisam umela da razgovaram s njom, ali sada je nemoguća. Ne znam šta da joj kažem. Oduvek je bila čudna, a koliko čujem, sad je još gora. Molim te, Ksanta, preklinjem te. Molim te, idi umesto mene."
I tako je Ksanta učinila kako joj je rečeno i sad je sedela na podu Hekabine sobe dok se Astijanakt igrao kraj nje svojim drvenim životinjama.
Kasandra je sedela na stolici nalik na mali presto. Noge i rukonasloni bili su ukrašeni sedefnim cvetovima, a jastuci izvezeni srebrnim nitima. Uopšte nije obraćala pažnju na Ksantu, ali je od prvog trena kad su njih dvoje ušli u sobu (Ksanta naručja punog igračaka i drugih drangulija, a Astijanakt držeći joj se za skute) netremice zurila u dečaka. Hekaba je poslala sluškinju u kuhinju da donese limunadu s medom, pa čak i sitne kolače.
"Uzmi kolač, Astijanakte, lepi moj dečače", govorila je Hekaba, gučući kao golubica. "U ratu i u miru, mora se uvek naći neki slatkiš za moje malo zlato. Dođi da poljubiš baku."
Ksanta povede Astijanakta za ruku, a dečak se gotovo izgubio u naborima crne odeće koju je u poslednje vreme Hekaba stalno nosila.
"Konjići..." mrmljao je. "Hoću konjiće..."
Hekaba obrisa suzu iz oka. Rekla je: "Isti je otac. Isti moj nesrećni Hektor. Jesam li ti pričala... Ksanta? Da li se tako zoveš? Naravno... Sad se sećam. Starim, i sve zaboravljam. Hektor je imao mnogo životinja od slonove kosti, a i on je najviše voleo konje. Moram pokušati da ih pronađem. Toliko godina već skrivam stvari da sad jedva više i znam šta nam je preostalo. Da, dušo, idi igraj se s konjićima. Igraj se tu, da mogu da te gledam."
Hekaba se okrete Ksanti i upita je: "Zašto Andromaha nije došla da me poseti? Zar nema poštovanja prema majci svog pokojnog muža?"
"O, ne, gospo" odgovori Ksanta užasnuto. "Ona vas uvek pominje s ljubavlju i poštovanjem, ali danas je..." (Šta da kažem, pomisli Ksanta, kakav izgovor da izmislim koji Andromahi neće prouzrokovati nevolje?) "...muči strašna glavobolja." Došavši na spasonosnu ideju, ona nastavi: "Moja gospodarica veoma loše spava još od pogibije princa Hektora. Sanja ga živog, a kad se probudi, tone u očaj."
"Znam..." Hekaba tužno odmahnu glavom. "I sama patim na isti način. Ponekad ga sanjam malog, kao Astijanakta. Majku ratnika još od dana sinovljevog rođenja čeka očajanje. Ništa sem očajanja."
Ona pruži ruku i uze kolačić. Osvrćući se po sobi, Ksanta je grozničavo razmišljala šta da kaže. Tada Kasandra ustade, a Ksanta je pažljivo pogleda. Prišla je Astijanaktu... Klekla je i zagledala se u njega na onaj svoj izbezumljeni, izluđujući način.
Astijanakt nije obraćao pažnju. Držao je u ruci svog omiljenog konjića Vranca, izrezbarenog od tamnog drveta, i gurao ga po pločicama. Konačno se Vranac zaustavi kraj Kasandrinih nogu, a Astijanakt diže glavu.
"Konjić", reče on. "Vranac."
Kasandra mu pruži skupljene dlanove kao da očekuje da on u njih sipa vodu.
"Hoćeš li mi ga dati?" upita ona Astijanakta. "Samo na časak?
Veoma je lep."
Astijanakt klimnu glavom i spusti konjića tetki u ruke.
Kasandra ga je dugo posmatrala, a Ksanta primeti kako je prebledela. Usta počeše da joj se trzaju i uskoro joj na oči navreše suze. Ona odjednom skoči i, pružajući ruke kao da gura konjića od sebe, poče da vrišti. Usta su joj zjapila poput tamne pećine, a krik koji je iz njih dopirao užasnu Ksantu. Zvučalo je kao da joj neko kida i ruke i noge.
Hekaba skoči i pritrča kćerki. Zagrlila je Kasandru i šaputala joj nešto na uho, dozivajući sluge preko njenog ramena.
Astijanakt priđe Ksanti i zagnjuri lice u njene skute.
Ksanta požele da pobegne. Želela je da potrči, baš kao dete, i sakrije pogled, jer je prizor pred njenim očima bio tako strašan.
Princeza je još držala konjića u rukama i nerazgovatno vrištala, tako da je Ksanta uspevala da razazna tek pokoju reč. Vikala je nešto o vatri i o plamenu. Konačno je bacila konjića i zarila glavu u šake. Dlanovi joj behu crveni, kao da ih je ispekla, ali kako je to moguće?
Konjić je ležao na pločicama. Možda ga je Kasandra stegla tako jako da ju je nažuljao.
Ksanta uze Astijanakta u naručje i krenu da podigne igračkicu.
Kasandra prestade da vrišti. Hekaba je povede u krevet, gde je ležala prevrćući se i tiho mrmljajući.
Ksanta naču reči: "Gore... Ruke mi gore... Bežite. Gasite...
Gasite plamenove... Dolazi vatra. Dolazi... vatra."
Hekaba se odmače od kreveta i priđe Ksanti.
"Ne brini, dete. Samo je... umorna. Iscrpljena. Njoj sve ovo... veoma teško pada. Opsada je iznuruje."
"Shvatam, gospo", reče Ksanta. "Ali Astijanakt sad želi da ide kući, majci."
"Da, da, naravno. Hvala ti što si ga dovela kod mene. I molim te, prenesi Andromahi moje pozdrave."
Ksanta i Astijanakt izađoše iz Hekabine odaje. Kasandrino cviljenje pratilo ih je kroz hodnike sve do dvorišta.
Poremećena je, pomisli Ksanta. Nešto joj je slomilo srce, i njen bol ravan je bolovima ratnika koji leže u Krvavoj odaji, rasporeni kopljima.
Ona odmahnu glavom, trudeći se da zaboravi kako je princeza vrištala, da iz misli izbriše sećanje na Kasandrin glas.
Dečak je cuclao konjićevu nogu, kao da se ništa nije desilo.
"Mama" reče on Ksanti. "Hoću mamu."
"Da", odgovori Ksanta."Uskoro ćemo stići kod mame. Idemo kući."

RUŠEVINE
Noću sve izgleda drugačije. Artemida, boginja meseca, najveća je čarobnica, pomisli Marpesa osvrćući se, posmatrajući poznate zidove koji su na srebrnastoj svetlosti izgledali mnogo lepše.
Vazduh beše topao, iako je kočija Feba Apolona već odavno utonula u more, a teška tišina je gotovo pritiskala krovove, ulice i zidove.
Prišla je ruševinama što je tiše mogla, noseći sandale u ruci da bi mogla da hoda sasvim nečujno.
Trebalo bi da se plašim, pomisli ona. U mraku možda ima zlih duhova, ali ja ne marim za njih. Ništa mi ne mogu, jer idem kod njega.
Ona baci pogled ka grčkom logoru i u daljini ugleda skerletni plam njihovih logorskih vatri. Znala je da na zidinama stoje stražari koji paze da neprijatelji ne pokušaju da napadnu noću, ali svi su znali da oni uglavnom dremaju leđima naslonjeni na zid, računajući na pse čuvare da zalaju i probude ih ako se na Polju nešto pokrene.
"Alastore!" pozva ga ona šapatom. "Jesi li tu?"
Pažljivo koračajući po kamenju, stala je u senku razrušenog zida. "Evo me, Marpesa. Ovde sam. Dođi do mene."
Marpesa primeti da je došao dobro pripremljen. Žalila se da je gola zemlja tvrda, te je on sada doneo ćebe: debelo, fino istkano, verovatno najbolje iz Frontidine kuće. Nije mu valjda dopustila da joj pretura po rublju?
"Sedi ovde", reče on. "Sedi kraj mene."
"Moram prvo nešto da ti kažem", poče Marpesa. "Kasnije", reče Alastor. "Prvo me poljubi." Marpesa priljubi usne uz njegove.
Ovo je čarolija, pomisli ona. Tama i tišina i srebrna svetlost opijaju me i zanose, i više ne znam o čemu sam mislila ni šta sam htela da kažem.
Ona sklopi oči i spusti se na zemlju. Negde u dnu duše je znala. Neki glas ju je pitao: Zašto to radiš? To ti neće pomoći. Na kraju će te samo povrediti. Ali sada je sve samo med i svila.
"Marpesa", uzdahnu Alastor. "Ne mogu da zamislim život bez tebe."
Milovao joj je grudi i dizao suknju. Zaustavi ga, govorio je onaj glas Marpesi, ali telo joj se kretalo po sopstvenoj volji, i njene ruke se obaviše oko njega poput puzavice. Upijala ga je otvorenih usana i pripijala se uz njega, želeći da ga dodirne celim telom, da postanu jedno, da se sasvim prepletu i zajedno dišu. Sklopila je oči i na čitavom svetu postojao je samo on, Alastor; dahtao joj je u vrat sve dok konačno nije osetila kako drhti i tone; kako joj sve telo trne, kao da ga prožimaju iskre iz zapaljene baklje.
Posle ljubavnog čina dugo su ležali bez reči. Marpesa se okrete da ga pogleda, ali mu oči behu sklopljene.
Možda spava, pomisli ona. Da li da ga probudim?
Znala je da uskoro moraju otići odavde, ali nije imala volje da se pokrene. Mogli bismo ostati ovde zauvek. Smešila se srebrnim zidinama, tamnim senkama koje su promicale između njih. Ovo bi nam mogao biti dom. Već imamo ćebe.
"Ne spavam", promrmlja on. "Reci šta si htela, prelepa
Marpesa."
"Ne", reče ona. "Reci ti meni. Ti si me pozvao ovde da mi nešto kažeš. Ili si mi bar tako jutros rekao. Možda je to bio samo izgovor, dok si zapravo hteo da spavaš sa mnom."
"Naravno da sam to hteo. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. U mom telu gori vatra koju samo ti možeš ugasiti."
Marpesa je ćutala, smešeći se u sebi. Dok je bio živ, Paris je stalno govorio takve stvari. I to iskreno, baš kao i Alastor, ali to tako malo znači. On zapravo kaže samo: 'Ja te želim. Privlači me tvoje telo.' Parisa su mnoge, mnoge žene privlačile. Možda je i Alastor isti takav. Možda su svi muškarci takvi.
Želela bih, pomisli Marpesa, da znam više o njima.
Alastor se pridiže i sede, malo se odmakavši od nje.
"Nije mi lako da ti ovo kažem" poče on. "Ali želim da to čuješ od mene, radije nego da saznaš iz govorkanja posluge."
Marpesa je ležala nepomično poput kipa, zureći pravo ispred sebe. Osetila je kako se nešto teško kotrlja ka njoj i pritiska je poput stene koja se valja s planine.
Ustaću i pobeći, a onda neću morati to da čujem, ali skoro istog trena, znala je, bolje nego što je ikad išta znala u životu, da od onoga što Alastor hoće da joj kaže ne može pobeći.
Ona se s mukom pridiže i stade na noge, a zatim sede nešto dalje od mesta na kome su ležali.
"Govori, Alastore", reče ona konačno. "Spremna sam da čujem što god želiš da mi kažeš."
"Treba da se oženim" reče on zureći u zemlju između svojih kolena, tako tiho da je Marpesa morala da se nagne ka njemu da ga bolje čuje. "Moja majka želi da se venčanje obavi za nekoliko dana. Moja... Moja verenica je već stigla sa sela sa svojim ocem, i pripreme su u toku. Ne mogu to da izbegnem, Marpesa. Poslednja želja moga oca bila je da se oženim... Agamedom."
"U redu" reče Marpesa. "Sad idem, i nikad me više nećeš videti.
Tebi i tvojoj nevesti želim svaku sreću." Ona krenu ka izlazu iz ruševina.
"Čekaj, čekaj, Marpesa, preklinjem te!" Alastor potrča za njom, uhvati je za ruku i privuče sebi. "Ne mogu te tek tako pustiti da odeš! Zar te nikad više neću videti? Zar mi nikad više nećeš doći?" "Mesec ti je pomračio um" prosikta ona. "Šta misliš o meni? Samo zato što nemam sopstvenu porodicu i radim kod gospe Jelene misliš da nisam stvarna osoba; da nisam nimalo važna. Zar si stvarno mislio da ću se zadovoljiti time da ti budem suložnica? Igračkica kojom ćeš se zabavljati kad ti supružanske dužnosti dosade? Nikad,
Alastore. Čuješ li me? Nikad."
"Ali ti me voliš! Tako si rekla..."
"Nikad nisam govorila o ljubavi", reče Marpesa. "Svakako misliš na neku drugu svoju mezimicu."
"Nemam drugih mezimica, Marpesa! Zašto se tako ponašaš?
Zašto si tako okrutna?"
"Okrutna? Ja okrutna?"
Zbog te nepravde Marpesa briznu u plač. Kako je mogao da govori o okrutnosti, on koji je upravo razbio u paramparčad svu njenu sreću?
"Ne znam kako ću živeti bez tebe" reče Alastor.
Marpesa otra suze i prošaputa: "Naravno da ćeš živeti bez mene! Druga žena... Ta tvoja nevesta, ako budeš imao sreće, uskoro će učiniti da me zaboraviš. Za tebe sam samo telo, Alastore, i kada se oženiš, mislićeš na mene. Sećanje na našu ljubav će ti prijati kao sećanje na slasnu gozbu na kojoj si se dobro najeo. Zbogom. Sad odlazim. Ne idi za mnom. Ne traži me. Moje telo će te jednog dana zaboraviti."
"Ali rekla si da imaš nešto da mi kažeš", reče Alastor.
"Ne želim više ništa da ti kažem" reče Marpesa, "a svakako ne
to."
"Šta to? Patiću ako ne budem saznao." Marpesa se nasmeši.
"Stvarno? Hoćeš li? Kako me to raduje! Mislim da želim da pomalo patiš. Zar to nije čudno? Sačuvaću svoju tajnu, dakle, i ti je nikada nećeš otkriti."
Jason je već bio budan i upravo je izašao iz štale da konjima donese vode. Pogledavši u pravcu hrama, video je nekoga kako trči. Odakle li dolazi, kad se još nije ni razdanilo? I ko je to? Po koraku i držanju činilo mu se da nije muškarac.
Konačno je video ko je to. Marpesa. To je bila Marpesa.
Pribio se uza zid da ga ne primeti. Od čega beži? Je li u opasnosti? Treba li da joj ponudi pomoć?
On ponovo baci pogled ka hramu. Niko je nije pratio. Možda je išla da prinese žrtvu? Ksanta mu je mnogo puta rekla da Marpesa često viđa bogove. Ali svakako tamo niko ne odlazi usred noći. Da li da nešto kaže Ksanti? Ili da pita Marpesu? Jedva ju je poznavao, i nekako nije umeo s njom da razgovara. Možda to ipak nije njegova stvar.
Jason odluči da za sada ništa ne govori. Okrenuo se i vratio konjima. Dok je hodao, malo riđe mače motalo mu se oko nogu, a on ga podiže i reče mu: "Popričaću s tobom, mala. To stvarno nije teško."

BRBLJIVICE: DEJFOBOVA PALATA
Teana se svojski trudila da Jeleninu novu palatu učini sličnom prethodnoj, ali bez mnogo uspeha.
"Kako da ulepšam ovu sobu kad nam je rekla da ništa ne raspakujemo? Ni tapiserije, ni jastuke, ni ukrase, ništa. To je nemoguće."
"Nije ni nameravala da je ulepšamo", reče Halija. "Samo ćemo je počistiti. Eto šta ja mislim. Jesi li ikad videla toliko prašine? Vidi se da Dejfob većinu vremena provodi van kuće - po tavernama i javnim kućama, rekla bih."
"Ali zašto su", upita Danaja, "svi tako natmureni? Zar se nešto desilo?"
"Sigurno si čula..."
Teana pljucnu na krpu i uze u ruke jednu zdelu, te je protrlja da vidi da li bi je mogla - očišćenu, razume se - staviti u sobu princeze naviknute samo na najbolje.
"Šta?"
Danaja je volela Teanu, ali je njena prijateljica mnogo volela da duži priču.
"Ona statua koju zovu Srećom Troje, i koju čuvaju device u hramu Atene Palade..."
"Znam za tu statuu... Nastavi."
"Nestala je. Neko ju je ukrao."
Danaja se uhvati za glavu i tako je stajala nekoliko trenutaka njišući se napred-nazad. Konačno ponovo pogleda u Teanu i Haliju.
"Zašto mi to niste rekle? Šta je vama?" upita ih. "Zar ne znate koliko je to važno?"
"Pa naravno", reče Halija. "Naravno da znamo. Odana sam boginji. Oduvek. Prinosim joj žrtvu svakog punog meseca, ili sam bar to činila dok sam imala šta da joj dam."
"Ne razumeš" reče joj Danaja. "U gradu nema nikoga ko bi to učinio. Dakle..."
"Dakle, šta?" upita Teana. "Reci nam šta misliš."
"To znači da je to učinio neko sa strane. Neki Grk, na primer." Halija i Teana se nasmejaše.
"Ti si stvarno luda!" uzviknuše. "Kako bi ma koji Grk mogao ući u grad, kad je sve zatvoreno i zabravljeno?"
"To vi mislite", reče Danaja. "Postoje načini da se uđe i izađe iz grada. Kroz kanalizaciju, na primer. Mislila sam da to svi znaju."
"Čak i da je tako" reče Teana, "čak i kad bi se neko stvarno uvukao kroz kanalizaciju - fuj - kako bi mogao da stigne do hrama, uđe u njega i da se vrati natrag istim putem, noseći kip? To je nemoguće."
"Zaboravili ste koliko je Odisej lukav. Naročito kad mu neko iznutra pomaže."
"Šta to treba da znači?" upita Halija. "Odjednom štošta znaš."
"Samo se prisećam nekih stvari. Kao, na primer, da je Odisej želeo da se oženi Jelenom, ali je morao da se zadovolji njenom rođakom, Penelopom."
"Pa?"
"Pa, možda su još... Kako se kaže, naklonjeni jedno drugom.
Neću reći ni reč više."
Teana uze metlu od pruća iz ugla sobe i dodade je Danaji.
"Evo ti, guskice, čisti pod. Ostavi priče pripovedačima."
Ona odmahnu glavom i podiže obrve gledajući u Haliju, kao da kaže: 'Nije nego! Jelena da pomaže Grcima? Nezamislivo. To je sasvim nezamislivo.' Ipak, neko se ušunjao u grad i ukrao Sreću Troje. To je, izvan svake sumnje, zabrinjavajuće.

ANDROMAHINA BAŠTA
"Sladak je, zar ne?"
Poliksena je razneženo posmatrala Astijanakta koji je upravo pravio kašu od zemlje i vode u napukloj zdeli. Svoju tvorevinu mešao je prstima, a Ksanta je pomno pazila da ih ne gurne u usta. Okrenula se prijateljici.
"On je najslađe dete i volim ga najviše na svetu - izuzev Marpese - i, naravno, tebe..."
"Naravno!"
"...Ali je vrlo zamoran. Ni na trenutak ne smem da ga ispustim iz vida. Uvek nekud trči i krije se, ili trpa svašta u usta, ili me tera da ustajem noću kad hoću da spavam, ili hoće da spava kad se meni šeta, ili pak traži da jede kad u kuhinji nema ničega. Ponekad stojim i osećam kako mi se oči sklapaju."
"Ali ti to sjajno radiš. Rođena si majka. Za razliku od mene. Ja bih poludela i bacila bih se sa zidina kad bih morala da čuvam bebu. I Pevač mi je dovoljno naporan, ali njemu bar mogu da kažem: 'Prestani. Pusti me malo da se odmorim.' Nadam se da ćeš imati mnogo sopstvene dece, i da ću ja moći da im budem nekakva počasna tetka, pa ću ti dolaziti u kuću, izležavati se na jastucima i donositi im slatkiše, kolače i igračke."
"Za decu mi treba i otac" reče Ksanta, odvraćajući Astijanaktu pažnju s neke bube koju je gurkao štapićem.
Poliksena uzdahnu. Nikad joj se neće pružiti bolja prilika, a koliko juče, Jason ju je ponovo zamolio da popriča sa Ksantom, te je ona ponovila obećanje. Rekla je: "Baš čudno što to pominješ. Htela sam nešto da ti kažem. Slušaš li me pažljivo?"
Ksanta se nasmeši. "Trebalo je da znam da nisi došla ovde samo da vidiš detence."
"Ne, nisam. Obećala sam nekome da ću razgovarati s tobom i da ću te nešto pitati."
Da to nije možda Alastor?, pomisli Ksanta, iako je unapred znala da je tako nešto nemoguće.
"Kome?" upita ona bezvoljno. "Hajde, reci mi."
"Zar ne možeš da pogodiš?"
"Ne, ne mogu. Stvarno ne mogu."
"Jasonu. Zamolio me je da te pitam da li bi razmislila o njegovoj ponudi. Da li mu dozvoljavaš da ode kod gospe Andromahe i da te zaprosi. Kaže da se ne može oženiti dok se okolnosti ne poprave, ali kako sam kaže, rat ne može večno trajati."
Jason. Njen drug iz detinjstva. Momak kojeg je tako dugo poznavala da više nije ni razmišljala da li joj se sviđa ili ne. Bio je deo njenog života otkad je znalaza sebe. Šta oseća prema njemu?
"Nikad nisam razmišljala o njemu na taj način", reče ona.
"Ali prilično je zgodan, zar ne?" reče Poliksena. "Nije kao bajni Alastor, priznajem, ali svakako nije gori od bilo kojeg drugog mladića. A zaboravila sam da ti kažem najvažnije. On te voli. Zaista. Biće dobar prema tebi, poštovaće te, i biće ti veran."
"Znam šta misliš o muškarcima. Smatraš da nisu sposobni za vernost."
"Ako postoji neko ko jeste, to je Jason. On je dobar. Treba da vidiš kako postupa s konjima. I ne samo prema njima. Prema svim stvorenjima koja žive u tim štalama."
"Ja nisam konj", reče Ksanta. "Ne možeš suditi po tome."
"Možda i ne mogu" reče Poliksena,"ali ja se ne bih udala za nekoga ko šiba konje ili tuče pse, a ti?" Ksanta odmahnu glavom.
Jason.
Ona uze Astijanakta u naručje, pa reče: "Vreme je da ruča, Poliksena. Hvala ti što si mi prenela Jasonovu poruku."
"Mogu li da mu odnesem nekakav odgovor? Ako želiš nešto da mu poručiš, proći ću pored štala i porazgovarati s njim..."
Molim vas, bogovi s Olimpa, neka kaže. Neka kaže da ga nikad ne bi mogla voleti. Neka kaže da se nikad ne bi mogla udati za njega.
"Reci mu da ću razmisliti o tome" reče Ksanta. "Mislim da je to
sve što sad mogu da mu kažem."
"Kad bi zaboravila Alastora", reče Poliksena, "bilo bi ti mnogo lakše."
Kako je to čudno, pomisli ona, što moja najbolja prijateljica ne vidi šta osećam. Toliko se dobro pretvaram.
"Odjednom si tako zrela i ozbiljna. Možda treba da postaneš provodadžika."
"Volela bih, ali nemam vremena za to, zbog Pevača. Zdravo, Ksanta, i daj mi da poljubim ovo bucmasto detence."
Ona usnama dodirnu Astijanaktov ružičasti obraz, izađe iz bašte i zaputi se ka štalama.

ŠTALE
Jason je uvek ustajao rano. Konji su počinjali da frkću i njište mnogo pre no što bi se ljudi probudili, a on bi tada uvek bio spreman da ustane. Trebalo je položiti konjima seno i doneti vodu, a čim bi se on uzmuvao po štali, psi i mačke lutalice bi se probudili i okupili oko njegovih nogu, čekajući da nahrani i njih. Od Hektorove smrti, krili su se u balama sena.
"Princ Hektor vam nikad ne bi dopustio da tu boravite", govorio im je Jason. "On bi vas rasterao. Sva ova hrana namenjena je konjima, ali obećavam da ću naći nešto i za vas."
Od Parisove smrti je među ratnicima, i grčkim i trojanskim, zavladalo nekakvo zatišje, i Jasonu je bilo drago zbog toga. Govorilo se da je to samo privremeno, i da je kraj rata na vidiku. Neki su tvrdili da će uskoro doći do bitke prema kojoj će sve ostale izgledati kao dečja igra. Ali to se oduvek pričalo, otkad je Jason pamtio.
U međuvremenu dani su prolazili, pastuvi i kobile ostajali su u štalama, a on je uglavnom provodio vreme timareći ih, tako da im se dlaka sva sijala. Bili su naravno, strašno mršavi, ali nisu izgledali zapušteno.
Mačke i psi su bili još mršaviji. Rebra i kičmeni pršljenovi štrčali su im kroz krzno, a Jasonu ih je bilo tako žao da ih je pustio da ostanu u štali i nalazio im hrane koliko god je mogao. Bar su izbegli da završe u loncu. Pričalo se da se u nekim delovima grada kuva sve što hoda i gamiže. Domaći golubovi i ptice iz kaveza... svi bi na kraju završili na tanjiru.
Prišao je štali i seo na malu klupu koju beše postavio Hektor. Nije imao šta da radi sem da čeka. Riđe mače pođe za njim i skoči mu u krilo.
"Pa to si ti, moj mali riđi prijatelj. Poliksena kaže da će uskoro reći Ksanti, pa ću za sada morati time da se zadovoljim. A onda, kakav god bio njen odgovor, bar će znati kakva su moja osećanja. To je dobro, zar ne, maco?"
Mačka glasno zaprede, srećna što joj se obraća, što je sklupčana na toplom krilu i što je neko nežno miluje.

DEJFOBOVA PALATA
Marpesa nije mogla da zaspi. Ustala je iz kreveta i izašla u dvorište. Ono nimalo nije ličilo na divnu baštu palate u kojoj je Jelena stanovala s Parisom. U njemu se nalazila samo jedna klupa, i to je bilo sve. Nije bilo drveća, ni loze, ni cvetnih grmova.
Spustila se na kameno sedište. Sada je bar mogla tu da se rashladi. Danju nikom ne bi palo na pamet da sedi tu, na vrelom suncu. Noć beše na izmaku. Nebo se već prelivalo u ružičasto; vazduh je bio hladniji, a ono što je ostalo od Artemidinog lica, koje sada beše tanko i bledo, bez imalo srebrnog sjaja, visilo je nad tamnim senkama planina.
Ne mogu da rodim njegovo dete, pomisli Marpesa. Moram naći načina da se oslobodim... njegovog sina. Njegove kćeri.
Pomislila je na dete, zamišljajući ga slično Astijanaktu.
Ako bi ga rodila i rekla da mu je Alastor otac, možda bi ga i priznao. Možda bi odveo svoje dete (kako bi verovatno on smatrao) u svoju kuću, ali bez nje. Morala bi da se odrekne svoga čeda, sopstvene krvi i mesa... i da ga možda nikad više ne vidi. Frontida bi joj to zabranila, i to bi bio kraj.
A što se tiće neveste, šta bi ona mogla reći? Možda bi mogla sama da odgaja dete, i da za to traži nadoknadu. Takvih je u gradu bilo mnogo, ali Marpesa se toga grozila. 'Eno Alastorovog kopileta,' govorili bi ljudi... Nezamislivo. Mučenje. Deo njene svesti, onaj koji nije želela da sluša ali koji ju je stalno opsedao obraćajući joj se tihim zmijskim šapatom, govorio je: To bi bila njegova kazna... zbog načina kako je postupio s tobom. Ubij njegovo dete. On to zaslužuje.
Ubij ga. Brzo. Izbaci ga iz svoje utrobe. Očisti se.

FRONTIDINA KUĆA
Svi u kući su spavali. Alastor se pobrinuo da sva vrata i prozori budu dobro zabravljeni. Njegova majka je vodila računa o takvim stvarima. Ovo su gadna vremena, sine moj, stalno mu je govorila, i mnogo je zlih ljudi koji noću hodaju i ne ustručavaju se da posegnu za tuđim stvarima. Život mu je bio lakši kad je slušao majku.
Video ga je kako stoji u dvorištu: isti onaj crni ratnik kojeg je već mnogo puta opazio.
"Ti!" uzviknu Alastor. "Šta radiš ovde? I ko si? Svuda te viđam, a nećeš da razgovaraš sa mnom."
"Bio sam zauzet" reče čovek glasom koji je ličio na struganje mača po kamenu. "Jednom sam ti rekao svoje ime, ali vidim da si ga zaboravio. Ja sam Arej, bog rata."
Sigurno sanjam, pomisli Alastor. Marpesa viđa bogove, a ne ja.
To se ne dešava ovako razumnim i praktičnim ljudima poput mene.
Ovo je neki ludak, izbezumljen ratovanjem.
Primetio je da ratnik nosi mač, i kacigu koja mu skriva čak i oči. Zašto su uvek u senci?
Glas nastavi: "Nije tako lako sve urediti. Svaka bitka ima svoj plan, i svaka rana, svaka smrt imaju svoje mesto u njoj. Mogu ti reći da je to vrlo naporno. Ali ovaj rat je skoro gotov."
"Stvarno?"
Na trenutak Alastor zaboravi da priča s ludakom i pomisli da možda zaista sluša istinu iz usta samog boga rata.
"Zevs me pritiska. Dosta im je... svima na Olimpu. Rat predugo traje. Morao sam da obećam da će se brzo završiti. Morao sam da mu kažem da imam plan, i sada ga zaista imam. I to sjajan, mogu da kažem. Smislio ga je Odisej, ali sam mu ga ja ubacio u glavu, naravno. Uskoro će se Trojanci probuditi i videti da su Grci otišli. Na plaži više neće biti ni jednog jedinog šatora. Svi ćete pomisliti: 'Naši neprijatelji su otplovili,' i počećete da slavite. Ali tebi ću nešto reći ako mi obećaš da to nikome nećeš odati."
"Obećavam", reče Alastor. "Hajde."
"Oni uopšte neće otići. Samo će otploviti malo dalje niz obalu i čekati znak za povratak. Već mesec-dva vredno rade. Posekli su drveće i od njega napravili dugačke daske. Testerisali su ih, zakucavali i sastavljali. Sada je sve spremno. Ugasiće svoje logorske vatre i isploviti iz zaliva. A vama Trojancima će ostaviti nešto. Neću ti reći više ni reč. Moraćeš da sačekaš i sam se uveriš šta je posredi."
Crni ratnik - Arej, bog rata - umotao se u svoj dugi, tamni ogrtač i nestao iz dvorišta.
"Čekaj!" viknu Alastor. "Vrati se! Reci mi još nešto. Vrati se!"
Frontida je žurila u dvorište dok joj se spavaćica vijorila oko nogu.
"Šta se dogodilo, dragi moj sine? Je li neko pokušao da provali u kuću? Trebalo bi da zaključavamo vrata pre zalaska sunca, a ne da čekamo noć. Kakva su ovo grozna vremena! Ko je to bio? Jesi li video lopova?"
"To nije bio lopov, majko."
"Pa ko je onda?"
Alastor odmahnu glavom da je razbistri.
"Neko... Ne sećam se tačno. Nešto mi je pričao, ali sam i to zaboravio."
"Jesi li siguran da nisi probao vina svog pokojnog oca? Znaš da je u podrumu ostalo nekoliko vrčeva..."
"Ne, majko, stvarno. Vrati se u krevet. Brzo ću doći." Kad je Frontida gunđajući ušla u kuću, Alastor sklopi oči.
Crni ratnik. Rekao je da je Arej, ali to nije mogla biti istina, zar ne? A o čemu je ono pričao? Alastor odjednom shvati da je sve zaboravio, iako se još nejasno sećao nekog glasa koji je podsećao na struganje mača po kamenu. A onda mu i on izblede iz pamćenja.