Kad je neven bio sunce

First topic message reminder :


...o mladosti Jovana Jovanovića Zmaja

15.

U Sentomašu, kod svoga dede, Pavla Gavanskog, Jovan nije ostao mesec i po dana, kako se mislilo da će ostati, kad ga je otac, Pavle Jovanović, doveo ovamo.
Prilike u porodici Jovanović su učinile da u Sentomašu, u sreći dede Pavla i tetke Mike, Jovan ostane više od godinu dana.
Pavle i Milka Gavanski su, punim srcem, naravno, činili sve da se Jovanova velika sreća u Sentomašu ne pretvori u suprotno, očas kao što se nešto prevrnuto oblači, u veliku žudnju za Novim Sadom i tamošnjim ukućanima.
U Novom Sadu, voljom sudbine, u porodici Jovanović mešale su se sreća i nesreća, u težoj razmeri.
U velikoj tuzi za mužem Jovanom, sa kojim je i u svim sporenjima bila jedan život, vrativši se sa njegove sahrane, pala je u postelju Marija Jovanović, sa pola zdravlja koje je kopnelo. Pala je u postelju da se iz nje više ne digne sem na rukama snahe Marije i kćeri Katarine, i ponekad sina Pavla, sada novosadskog senatora.
Starost je prirodna bolest, koja je, ma kako prirodna, teška i onom ko boluje i onima koji neguju bolesnika. Starost ubija volju bolesnika za ozdravljenjem.
Marija je izgubila svaku volju za život. Ni kada joj je snaha Marija, u vreme odmakle bolesti, rodila drugog unuka Ðorđa, nije joj se vratila volja za život.
Teško kući u kojoj valja podizati rođenče i negovati nepokretnog bolesnika: Što ne može lako da umre, kao što joj je umro muž Jovan? Šta li je zgrešila Bogu ili mužu? Odlučila je da pokuša.
Baba Marija je tražila, preklinjući sina Pavla, da joj unuka Jovana ne dovode iz Sentomaša, dok se njena bolest sasvim ne okonča — onako kako se okončati mora. Želela je da unuk njene sreće nju u toj sreći pamti celog života, koliko ga pamćenje bude služilo.
Pavle Jovanović je obilazio sina Jovana u Sentomašu, donoseći mu slatkiše i pozdrave od svih. Pavle je u Sentomaš dolazio uvek u žurbi, da sve zabašuri i da ode, dok se Jovan raduje poklonima, i dok ne stigne da ga zapitkuje, kako ne bi morao da sina laže o dedi Jovanu i babi Mariji. Jedino se u žurbi malo ustavio onda kada je valjalo da se tastu Pavlu Gavanskom pohvali kako je izabran za novosadskog senatora.
„Zamislite, ja sam izabran sa šezdeset sedam glasova, a posle mene je biran i izabran kum Jovan Hadžić sa manje od trideset glasova."
„U velikoj ste časti, zete, u velikoj. Čestitamo..." — iskreno se radovao Pavle Gavanski, ali se u isti mah radovao i što je tako malo glasova dobio Hadžić: „A Jovan Hadžić ispod trideset glasova... Čestitamo, zete!"
„Bilo mi je veoma neprijatno što je on toliko glasova dobio... Kum sam mu!... Nisam mogao da se poradujem za mojih šezdeset sedam..."
„Uobraženi Jovan Hadžić, ide kroz Novi Sad kao da je samo njegov, kao da se samo za njega podiže, a ispod trideset glasova." — nastavljao je radovanje Pavle Gavanski: „Onako je prepun sebe, da se čini da će pola njega iskočiti i uzeti ga pod ruku, da zajedno nastave kroz Novi Sad..."
Sa manje žurbe je Pavle Jovanović došao sa vešću da se Marija porodila i da je dobila sina. Morao je da primi iskrena čestitanja Gavanskih i da ih podeli sa sinom Jovanom.
„Sine moj, više nam nećeš biti sam, mati ti je rodila brata."
Iako je znao da mu je majka u blagoslovenom stanju i da će se poroditi, Jovan je bio zatečen srećnom vešću. Šta da kaže. Kako zbunjen da se raduje?
„Kakav je brat?"
„Tako... Isti kao ti... Samo mali... Kudelja, jedna... Ali isti kao ti."
„Da li prepišava glavu kad ga povijaju?" — zatekao je oca pitanjem.
„Ne... Za sad to nije uradio..."
„Onda još ne liči, toliko." — odvratio je Jo
van.
Na to je njegovog oca Pavla Jovanovića opet uhvatila žurba.
„Kakvu ti je to lepu vest otac doneo?" — upitala ga je Milka Gavanska, sa željom da se zajedno poraduju i da kolačima proslave.
„Mi smo rodili dete u Novom Sadu." — potom se Jovan okrenuo dedu Pavlu: „Deda Pajo, jesam li ja isto bio u Sentomašu kad me je mama rodila u Novom Sadu?"

16.

Jutro je bilo uveliko odmaklo, a Jovan, iako čekan, još nije dolazio u trpezariju na doručak.
A bio je i probuđen, i ustao, i obučen, i zvat.
„Jovane, dolazi!" — viknuo je Pavle Gavanski: „Moramo fruštukovati!"
„Oprostite, dedice!" — dotrčao je zadihan.
Milka Gavanska, koja ga je već zvala, već se zdravo naljutila.
„A meni oprostite? Ja sam fruštuk spremila..."
„Ljubim ruke!" — dodvoravao se Jovan: „Molim, oprostite, teta Mika!"
„Gde si do sad?" — upitao je, bajagi strogo, deda Pavle.
„Molim, zapričao sam se."
„Zapričao si se?... Ovde nema nikog sem nas troje... Sa kim?"
„Kako sa kim?... Sa sobom!"
„O čemu?" — deda Pavle bi se nasmejao, ali da ne pokvari ono što mu je postalo baš zanimljivo.
„Baš je moj tatica neki... Mogao je bar jednom da doveze dedu Jovana iz Novog Sada ovde, u Sentomaš..." — Jovan je počeo i da dokazuje: „Pa da Vi sedite tu, gde sedite... A on da sedne ovde... Pa da ja Vama sednem u krilo... Pa da iz Vašeg krila pređem u njegovo... Pa da me onda vas dvojica dobacujete iz krila u krilo kao loptu..."
„Kako da te dobacuju iz krila u krilo, kad ti je još pre godinu dana ded Jovan umro...?"
Milka Gavanska se ujela za jezik da ga je okrvavila, ali je bilo kasno.
„Kako umro?" — ciknuo je Jovan: „Njemu to baba Marija ne bi dala!... Ona njemu ne da da čini ikakvu glupavštinu!"
„I baba Marija je umrla, sokole." — kada je već jedno rečeno, treba reći i drugo, odlučio je Pavle Gavanski, uzevši unuka Jovana u naručje i privivši ga uz prsa, da se u zagrljaju isplače.
„Kako i ona?... Kako?..." — cičao je Jovan u nemoćnom detinjem besu.
„Razbolela se od teške tuge za svojim mužem, tvojim dedom Jovanom..." — samo da se dobro isplače, mislio je Pavle, sad je i plač lekovit.
„Sad joj se i tuga smirila." — dodala je Milka Gavanska.
„To nisu smeli da mi učine!... Nisu smeli!... Nisu smeli!" — jecao je Jovan.
„To nisu oni učinili... Nego smrt, koja ih je ponela u grob... Ona ne pita one koje nosi, ni one kojima su oni najbliži, koji ih gube..."
„Prokleta smrt... Smrtnula se, dabogda!" — jecao je Jovan i plač mu je dolazio u talasima.
Pavle Gavanski je seo, spustivši polako i nežno rasplakanog unuka iz zagrljaja u krilo, tako da se u njemu dobro zavali.
Potom je počeo da ga blago bište po kosi, kako ga je, valjda, biskao ded Jovan.
I Jovan se polako smirivao u krilu deda Pavla.
„Deda Pajo, je li Vi nećete da umrete?" — upitao je Jovan, dok su mu jecaji jenjavali.
„Što bih da umrem?" — iznenadio se pitanju. „Da Vam ne dođe nešto...”
„To se ne zna..."
„Nemojte da Vam dođe tako nešto, jer bih onda ostao bez krila u kome sam unuk...”
„Baš zato mi neće doći...”
„Bože, baš sam srećan...”
„Jesi li, sokole?”
„Jesam."
„A što si srećan?"
„Što me moj deda voli..."
Dok je otaljavan doručak do koga nikome nije bilo, Pavle Gavanski je naredio da se upregnu belci za put do Novog Sada.

17.

Stigavši u Novi Sad, Pavle Gavanski i njegov unuk Jovan nisu prvo pošli Jovanovićima u maloj kući Servickih, već su prvo pošli na Almaško groblje.
Na groblju su očas našli dve sveže humke uz uležali grob Konstantina Jovanovića, pradede malog Jovana, koji je on dobro znao, jer je više puta sa dedom Jovanom u šetnjama tu dolazio.
„Zar su sad to moj ded Jovan i moja baka Marija?" — pitao je, gledajući dedu Pavla kako pali sveće.
Jedva da mu je pogledom potvrdio, ali mu je potvrdio, davši mu u obe ruke po jednu sveću.
„Deda, šta treba da radim?"
„Ništa, blago meni, ništa. Samo misli na dedu Jovana i babu Mariju."
„Kako da mislim? Šta?"
„Misli na ono što ti prvo o njima padne na pamet." — rekao je sa tihim dostojanstvom Pavle Gavanski: „To je baš ono što im smiruje i blaži duše. Svaka tvoja misao njima je blagoslov..."
„Da im ja to što mislim kažem, deda?"
„Ne govori ništa. Samo misli."
„Kako će oni to čuti?"
„Oni sad bolje čuju ono što mislimo, jer se rečima ono pravo ne može izgovoriti."
„A da probam?"
„Kako hoćeš, sunce moje, kako hoćeš... Dede, a i babe, ljubav unuka bolje osećaju nego što im oni ikada mogu izreći." — od reči Pavla Gavanskog zalelujao je plamen sveća da se Jovan pobojao kako će se ugasiti, a onda živnuo i zapucketao: „Vidiš li, sunce moje, da su nas čuli!"
„Hoćemo li sada našoj kući?" — upitao je Jovan kad su pošli sa groblja.
„Prvo ćemo svratiti u Hlebarski sokak, sunce moje." — rekao je sa blagim smeškom Pavle Gavanski: „Da obradujemo Jovanoviće velikim, toplim hlebom, kakav do sada nisu probali..."

18.

U maloj kući Servickih, među ukućanima Jovanovićima, nastala je radost, kakvu su u žalosti i zaboravili bili, kada su u nju iznenada banuli sin i nećak Jovan sa dedom Pavlom Gavanskim.
Majci Mariji i tetki Katarini punile su se oči suzama radosnicama, dok je i otac Pavle skretao vlažan pogled. Izgrljen i izljubljen, Jovan je uživao u ljubavi majke i tetke, i u očevoj blagosti.
Sva ova velika radost je bila tiha, jer je mali brat Ðorđe, prepovijen, spavao u kolevci. Kuća je stekla još jednog mladog gospodara.
Jovan je to osetio, ali se tome i povinovao.
Seo je pored kolevke i širom otvorenih očiju počeo da gleda brata.
„Saznao je?" — upitao je potiho Pavle Jovanović tasta, pogledavši ka Jovanu.
„Saznao je... Jednom se moralo i to desiti... Jovanova i Marijina smrt nije mu se mogla dugo tajiti... Unuk je, ej!" — odgovorio je Pavle Gavanski bez ikakve grižnje: „Ponosim se kako je to podneo..."
„Ipak, niste morali da se tako odjednom dižete iz Sentomaša..." — primetio je Pavle, misleći da je Jovana još na to trebalo pripremiti.
„Morali smo... Ustvari, ja sam morao... A onda sam i njega morao povesti... Kad je saznao da mu je umro jedan ded, drugi ded ga nije mogao ostavljati..."
„Što ste Vi tako morali, baš odjednom?..."
„Došao sam da Vam kupim kuću!" — odsekao je Pavle Gavanski: „Tako mi je došlo, odjednom... Kako mi je došlo, tako sam odmah pošao... Da sebe ne bih odgovarao!"
„Hoćete li da Vas ja odgovorim?"
„Taman posla!... Ja sam presekao... A od onoga što sam ja jednom presekao, niko me nije mogao odgovoriti... Zet pogotovu."
Na poslednje — zet pogotovu — presekao se Pavle Jovanović. E, neće moći. On jeste blage naravi, ali neće biti zet pogotovu.
„Nama sasvim pogoduje ova kuća." — odgovorio je Pavle kako se odgovara bez pogovora.
„Do sad je mogla da odgovara, od sad ne može." — presecao je dalje Pavle Gavanski: „Tu sam da Vam kupim kuću i da Vas u nju preselim."
„To neće moći." — odbijao je pomisao Pavle Jovanović.
„Mora! Iz nje se što pre mora izaći."
„Zašto mora, moliću?"
„Iz kuće u koju su ušle dve smrti treba što pre izaći ako se može." — sekao je dalje Pavle Gavanski: „Ja sam tu — da može."
„To su smrti najbližih, moga oca i moje majke!"
„Jeste, časnog oca i časne majke."
„A ja sam im častan sin."
„I meni ste častan zet... I oni su mi bili časni prijatelji!" — poklapao je Pavle Gavanski Pavla Jovanovića: „Zato treba što pre iz kuće otići, da se ukućani sa smrću ne srode... Da lakše veliku žalost prevladaju... Teže je tamo gde vas sve na preminule stalno podseća."
„Pitam li se šta ja tu?" — Pavle Jovanović se polako smirivao, što je čuo, bilo je na mestu.
„Pita se Vaša sujeta, zete." — opet je podgario.
„Hoćete sve sami da nam odredite... Pa neće moći baš tako!"
„Zar je to loše?" — upitao je Pavle Gavanski: „Imam, pa mogu... Sve što imam, sve će ostati Mariji i tvojoj i njenoj deci... Nije li bolje da joj to ostane dok sam još živ, da vidim da je otišlo na dobro... Da deca odrastaju i uživaju u blagorođu i imaštini... Imam i ja dušu, i mogu li da se za to i ja nauživam?..."
„Vi ste već, zasigurno, i namislili u koju kuću ćete nas preseliti?" — podrugnuo se Pavle Jovanović.
„Svakako, zete, svakako, da ne vodimo razgovore uprazno..." — Pavle Gavanski se mašio džepa: „U Hlebarski sokak, zete, u kuću broj 1441... Znate je, znaju je svi u Novom Sadu..."
„Nema se novaca za nju... Ako ova košta 1.000 forinti... Koliko bi tek ona mogla da košta?..."
„Već sam odbrojao 10.000 forinti u carskim šajnama... Evo, je li to piše moje ime? Čitajte ovo što piše dalje na latinskom..."
Pavle Jovanović je bacio pogled na papir ugovora i počeo da čita ono što je između dva palca označavao Pavle Gavanski.
„...in persona illius filiae Mariae nobilis Dni Pauli Jovanovits civitatis hujus senatoris consortis. — Šta da kažem?"
„Dosta je, zete, da mi ne spočitujete išta više, pošto je sve gotovo... Sada ćemo nešto popiti, a od sutra da počnete da se pakujete, natenane... Dok se kuća ne isprazni i ne okreči..."
„Bože, šta će nama onolika kuća?" — uzdahnuo je Pavle, vadeći piće iz vitrine: „To će biti kuća kao gostionica."
„Senator ste i imaćete gostiju... A tek ako postanete gradonačelnik..." — gustirao je zetu budućnost Pavle Gavanski, prihvatajući čašu: „A gradonačelnik se ne postaje iz ovakve, nego iz onakve kuće... Za zdravlje i sreću svih u novoj kući!"
Marija Jovanović, koja se do tada nije mešala u razgovor svog oca i svoga muža, koja bi bila na očevoj strani da ne mora biti na muževljevoj, prišla je i poljubila ocu ruku.
„Evo i prvog ključa, dok se kuća ne isprazni, ostali će biti za useljenje."
Pavle Gavanski je pogledom potražio Jovana, koji je u drugoj odaji sedeo nad kolevkom zaspalog brata, strpljivo čekajući buđenje u kom će se prepoznati.
„Jovana sam poveo da Vam ga vratim... Ocu i materi." — nastavio je Pavle Gavanski, zadovoljno otpijajući piće.
„Je li nešto uradio?" — upitala je Marija, sa strahom.
„Jeste." — odgovorio je Pavle Gavanski. „Šta, kuku meni?"
„Rekao je da sad mene voli najviše..."
„Nemojte reći da Vam to nije milo." — umešao se i zet Pavle.
„Ne, neću. Koji ded to ne bi hteo? Ali to nije U redu!"
„Pa šta nije u redu?"
„Nije u prirodnom redu... Najviše se vole otac i mati, pa tek ostali... Ne može se Jovan toliko vezati za one koji su otišli i za one koji uskoro mogu da odu... Vraćam Vam ga, mada mi je teško... Mada će njemu biti teže... Ispravljajte grešku dok se može ispraviti... Učinite da Vas dvoje više voli nego što je voleo dedu Jovana i babu Mariju, više nego mene i tetku Miku..."
„Nemojte, dedice, mili dedice!" — viknuo je odjednom Jovan koji je, gledajući u kolevku, slušao razgovor.
Na Jovanov uzvik probudio se mališa u kolevci i žestoko se rasplakao.
„Ja nisam kriv, ja nisam kriv, mamice!" — ponavljao je uplašeni Jovan.
„Nisi kriv, srećo." — rekla je majka Marija, uzevši dete iz kolevke da ga pocupka.
Jovan je gledao unezvereno ukućane, dok ga tetka Katarina nije uzela u krilo.
„Da sam ja rođen poslednji, ja se onda ne bih na mene ovako rasplakao." — kazao je, smirujući se i sam.

19.

Pop Ðorđe Vuković je imao bogomdani učiteljski dar da malu decu onih roditelja koji to žele i pre polaska u školu nauči prvo da pišu, a potom da tečno čitaju i deklamuju. Umeo je da se raduje deci, da mu ona nisu odolela. Mitio ih je kockama i komadićima šećera, zrelim ili suvim grožđem, prvim trešnjama i kasnim kruškama, krofnama i kiflama, jabukama kako stižu, od ivanjača i petrovača do kožara iz martovskog trapa. Dešavalo se da deca za nekoliko časova počnu da pišu i sriču.
Kako je Jovanu, sinu Pavla Jovanovića, još na rođendanskom čestitanju, nad kolevkom, obećao da će ga opismeniti, tako ga je krajem novembra 1837. godine počeo da uči i da ga mami obećanjem da će na prvi Savindan u dolazećoj 1838. godini imati svoju prvu oraciju u Sabornoj crkvi, gde će deklamovati pesmu Gavrila Stefanovića Venclovića Pohvala svetim ocima srpskim, koju bi i dobri, odrasli deklamatori gimnazisti teško izgovorili.
Tim obećanjem mali Jovan se pohvalio ocu Pavlu, koji se začudio, i čuđenje preneo i pobratimu Gavrilu Polzoviću i kumu Jovanu Hadžiću.
I Gavrilo Polzović i Jovan Hadžić, pa i sam Pavle Jovanović, smatrali su to nemogućim, pa su svaki na svoj način to i rekli popu Ðorđu Vukoviću.
Pop Ðorđe u životu nije imao veći izazov, pa se sa svom trojicom, mimo Božijeg zakona da je klađenje greh, opkladio da će uspeti i da će to biti čudo, jer je dete Jovan pravo svetosavsko dete.
Valja priznati da su u toj opkladi sva trojica želela da izgube i da opkladu dobije pop Ðorđe u vidu srebrenog krsta, srebrene kadionice i srebrenog kandila.
Kada je krajem samog novembra mali Jovan doneo svojom rukom prepisanu svoju krštenicu, svima je pročitao svoju krštenicu, napravivši i svima ovaj prepis, svi su ga zagledali sa velikim čuđenjem:
„1883 noemvrija 29 krestisja i mirom svajtim pomazasja črez mene dolupodpisanago mladenec Joann roždenij sego 27 ot otca blagorodnago Gospodina Pavla ot Joannovič advokata i matere Mariji izbranih graždanov zdješnih. Vosprijemnik bist blagorodnij Gospodin Georgij Servijskij pritjažatelj Terek Kaniže graždanin zdješnij. — DANIL PETROVIČ, katedr. protopresv. Novosadskij"
Pop Ðorđe je Jovanu govorio da će mu i sam Bog pomoći da sve nauči, pa i svetosavsku oraciju. „Hoće li Bog pomoći svakome?" — pitao je Jovan.
„Svakome ko je dobar — Bog pomaže. Tako će i tebi Bog pomoći."
„Hvala Vam, čestnejši oče Ðorđe, sad sam puno naučio."
„Šta si to puno naučio?" — pitao je pop Ðorđe.
„Kad god budem trebao da mi Bog pomogne, ja ću biti dobar."
„Samo uči i budi dobar." — kazao je pop Ðorđe: „I ne brini!"
„Kako će Bog znati da sam bio dobar?"
„On sve vidi."
„A može li Bog da se vidi?"
„On se ne vidi, ali je zato svuda oko nas."
„To nije dobro. Jer onda moramo paziti da dobrog Boga ne nagazimo."
„Bog unapred pazi da ga dobri ne nagaze. Ako hoćeš da ti Bog unapred pomogne, a da ne misliš koliko si kad bio dobar, nauči dobro oraciju. Onda će i Sveti Sava reći Bogu tvoju dobrotu."
I Jovan je učio.

20.

Posle opklade sa popom Ðorđem Vukovićem, postavilo se pred Gavrilom Polzovićem još teže pitanje.
Bilo je to pitanje obećanja i časti da se održi obećanje.
Nije li on na čestitkama i ponudama u času Jovanovog rođenja prvi počeo da govori i obećava kako će Jovana učiti svemu? I svemu ga tako naučiti da u osnovnu školu krene sa takvim znanjem da izgleda kao da je rođen sa malom maturom.
Jovana je, do ove opklade, učio kao dete koje se igra, u tome ga nije odvajao od svoje nešto mlađe kćeri Lenke, koju je zvao malom svojom vilom. Kad god je svoju Lenku vodio u šetnju, vodio je i Jovana.
„Zašto nam je potrebna voda?" — pitao ih je.
„Da je pijemo." — odgovarao je Jovan.
„Da se kupamo." — odgovarala je Lenka.
„Jeste, voda je najzdravije piće." — potvrđivao je Gavrilo Jovanu, ali i Lenki: „Moramo se kupati, prljavštinu skidati, da se nečisti ne razbolimo. Za šta nam još služi voda, Lenka?"
„Da se kuva na njoj jelo. Ako se nema ulja."
„Za šta nam služi voda, Jovane? Seti se Dunava."
„Voda nam je potrebna da se možemo prevesti do ostrva."
Kad je Leni kupovao krofne, kupovao ih je i Jovanu.
Dok je Jovan kod popa Ðorđa učio da piše, Lenka je kod popadije Hristine učila da veze.
Jednoga dana, Gavrilo Polzović je Jovanu u ruku stavio pisaljku i polako vodio njegovu ruku da po belom platnu ispiše stihove:

Komšija Jova
Pismena ova
Pisao rukom
Kao kukom
Po ledu.

Tu pesmu je Lenka potom istim tragom izvezla.
Kada je Lenka od kume dobila kanarinku u kavezu, hvalila se Jovanu: „Ja imam drugaricu.”
„Gde ti je?”
„Evo je u sobi."
„To nije drugarica." — kazao je Jovan: „To je ptica."
„Jeste ptica, ali mi je drugarica."
„Kako ti se zove drugarica?"
„Kanarinka."
„A kako se preziva?"
„Nikako."
„To nije prezime."
„To i nije prezime. Ona je samo Kanarinka!"
„Ako ti je drugarica, mora imati i prezime."
Tako se za izvesno vreme prekinulo prijateljstvo između Lenke i Jovana.
Gavrilo Polzović je poštovao i dečiju svađu.
Kako je baš tada došla opklada sa Ðorđem Vukovićem, on je odlučio da nauči Jovana koliko god može više latinskom jeziku, koji je u Novom Sadu bio zvanični jezik gradske uprave, sudstva i škola.
„Počećemo sa onim što znamo: Od glave do pete — A capite ad calcem." — Gavrilo Polzović je u latinskom nalazio sentencije koje su odgovarale narodnim rečenijama, koje je objavio Jovan Mušketirović, i srpskim narodnim poslovicama, koje je objavljivao Vuk Karadžić.
Ako nije nalazio potpuno iste, nalazio je slične.
„Šta doktor Vuk Marinković najčešće govori za zdravlje?" — pitao je Jovana.
„Zdravlje je najveće bogatstvo." — odgovorio je Jovan: „To znaju svi u Novom Sadu."
„Latini su to isto govorili na malo drugačiji način: Sani divitibus ditiores. Što će reći: Zdravi su bogatiji od bogataša."
I, začudo, Jovan je pamtio tako dobro, da je iznenadnim latinskim upadicama zbunjivao i najumnije goste kuće Jovanovića.
„Čika Gavrilo, ima li knjiga oštricu?" — pitao je Jovan Gavrila Polzovića, dok su išli prema Kamenici i smišljali rebuse.
„Kakvu oštricu?" — čudio se Gavrilo Polzović: „Šta ti je palo na pamet?"
„Kad knjiga ima korice, trebalo bi da ima i oštricu."
„A, tako. Ima oštrice. To je na listovima, na stranicama, ima knjiga kojima je svaki list, svaka stranica oštrica. Te su knjige najbolje."
„Kad jednom budem činio knjige, ja ću ih praviti sa takvim oštricama."
„Šta ste danas naučili ti i čika Gavrilo, dok ste išli do Kamenice i natrag?" — pitala je majka Marija.
„Važne stvari." — pravio se Jovan važan.
„Kakvu si to važnu stvar danas naučio?" — umešao se Pavle Jovanović.
„Naučio sam zašto mi se štikle na cipelama krive."
„I to mi je neki nauk. Zato što tako ideš." — rekla je majka.
„To mi stalno govorite, ali nije tako. To je zato što je zemlja okrugla. I kad po okrugloj zemlji hodam, kako da mi pete ostanu prave?!"

21.

Postradavši u trgovini, za koju je bio učen, ali za koju nije bio rođen, Nika Stojanović se nija svrstao u red očajnika.
Moglo bi se reći da je, tek kad mu je trgovina otišla na doboš, postao sasvim svoj čovek.
Manuvši se svih računa i računica, svih profita i dugova, a time i svih teških i nerešivih briga, mogao je da se posveti svojoj najvećoj ljubavi — prirodi i da nađe skladan duševni mir u najblagorodnijem — svetu botanike.
Strast prema botanici bila je njegova strast od najmlađih dana, takva i tolika da ga nikada nije napuštala.
Još u Karlovačkoj gimnaziji, san mu je bio da napravi bolji herbarijum ne samo od svih đaka, nego i od profesora i Geršića i Gerčića, pa i od samog mitropolita srpskog, glasovitog Stefana Stratimirovića, za koga se bilje skupljalo po svim eparhijama srpstva i po raspisima vladika.
Propavši u trgovini, Nika Stojanović se mogao posvetiti samo tome, i za to je imao sve vreme ovoga sveta.
Ne bi se moglo reći da je postao osobenjak, jer se nije klonio starih prijatelja, ali je rado sticao i nove. Sve svoje preostalo vreme ovoga sveta delio je sa biljkama i prijateljima.
„I prijateljstva su neka vrsta herbarijuma." — govorio je Nika.
Zvali su ga u neke od novosadskih škola da predaje jestastvenicu. Nije se dao nagovoriti.
„Dok ja budem u školi, ko zna šta sve može nići, procvetati i uvenuti, a da ja to ne vidim." — branio se od ponuda, ali je mislio i na đake: „Ja bih u školi morao da ocenjujem. A ocenjivanje je protiv prirode, jer slabe ocene šire neraspoloženje, pa i mržnju kod đaka spram prirode. Uostalom, ja botaniku predajem celom Novom Sadu i ni kod koga neću stvoriti ni neraspoloženje, a kamo li mržnju prema prirodi."
Nika Stojanović se, postavši ubog, staranjem samog novosadskog senata, smestio sam u najveću i najsvetliju sobu tek podignutog ubogog doma za stare i samohrane.
Ručavao je i večeravao kod prijatelja, za koje je, prema njihovim željama, prema njegovim i preporukama doktora Vuka Marinkovića, tokom proleća, leta i rane jeseni brao bilje za čajeve.
„Što ne prodaješ te čajeve, već ih poklanjaš?" — pitali su ga često.
„Prodajem ih za radost."
„Što novce ne uzimaš?"
„Pa da pogubim prijatelje." — odgovarao je: „Možda sam osobenjak za mnoge... Ali toliko lud nisam... Nema dana da nisam gost kod Hadžića, kod Neškovića, kod Popovića, kod Jovanovića... Nema tih novaca za koje bih ta prijateljstva i gostoprimstva dao."
Kod Jovanovića Nika Stojanović je postao češći gost od Jovanovog rođenja. A od Jovanovog progovaranja svakodnevni.
Za sve je tu bio dragi gost, a za malog Jovana ukućanin.
Svakog lepog i sunčanog dana pred sam smiraj sunca, Jovan je tražio da ga izvedu na kapiju da sačeka Niku, koji je stizao sa novim biljem ili u cilindru, ili u naručju, ili i u cilindru i u naručju.
Jednom je Nika banuo sa naramkom rascvale zove. Pa, dok su Marija, Jovanova majka, i zaova joj Katarina potapale cvetove zove za zimske sokove, Nika je Jovanu od jednog zovinog štapa zdeljao prvu frulicu i ispričao priču o caru Trojanu sa kozjim ušima.
Kako je Jovan dorastao za pristajanje uz druge, tako je i Nika Stojanović počeo da ga vodi svojim putevima, koji su se kretali po prirodnom redu, kako je šta nicalo, raslo i cvetalo, rešen da od njega napravi velikog poštovaoca botanike, ako ne velikog biljobera.
„Ovo je ivanjsko cveće... Tvoj otac i naš učeni Gavrilo bi rekli latinski — galium verum — galska istina... Narod ga zove i Ivanovom travom i Gospinim cvećem i majčinim vencem..." — govorio je Nika Stojančević, berući po više strukova odjednom.
„Što Gospino cveće, što majčin venac?" — pitao je mali Jovan.
„Kažu, kada je Bogorodica htela da okumi Svetog Jovana Krstitelja, onda je splela venac od ovog cveća." — Nika je od ubranog cveća vešto pleo venac: „Onda je sa vencem otišla Svetom Jovanu i zamolila ga da se primi kumstva. Kad se primio kumstva, stavila mu je venac na glavu..."
Toga Ivanjdana skoro šestogodišnji Jovan doneo je majci Mariji prvi venac ivanjskog cveća.
„Ivanjsko, cveće petrovsko,
Jovan te bere, te bere,
Majci ga meće u krilo,
A majka Ðorđu na glavu."
Jovan bi majku i rasplakao, da je nije zatekao u poslu, kako prepovija mlađeg mu brata Ðorđa.
„Dušo moja, kako si samo to naučio!"
„Naučio sam još nešto, mati: Da je kum Jovan naš krstitelj!"

22.

Tokom dugih letnjih obdanica, Nika Stojanović je sa malim Jovanom išao i dalje, uz Dunav i niz Dunav, pa i do Kamenice i mimo Kamenice.
A jednom i do Karlovaca.
Nika Stojanović je želeo da u Karlovcima, u mitropolitovoj bašti, nabere pun cilindar retkog bilja i poneki pelcer, koji se otud samo na glavi može tajno izneti.
U mitropolitovoj bašti Nika je Jovanu pokazivao obično bilje glasno, ono retko tiše, a ono od koga je uzimao pelcer šapatom.
„Šta je pelcer?" — šaptao je i Jovan.
„Pelcer je rasad." — šištao je Nika.
„Šta će nam, molim?"
„Da se i kod nas primi."
„Gde da se primi?"
„U bašti ubogog doma."
Nika Stojanović je ubrao grančicu limuna i poturio je Jovanu pod nos.
„Hajde, Jovo, pogodi na šta miriše ova biljka."
„Ne znam."
„Probaj još jednom."
„Na kiselu čorbu. Samo nije vruća!"
Pošto su izašli iz mitropolitove bašte, a da ih baštovan nije ustavio, Nika Stojanović je skinuo puni cilindar sa oznojene glave, brišući maramicom ćelu.
U karlovačkim vinogradima su seli na pudarevu klupu da se odmore. Pri tome je Nika, već uobičajeno, uzeo Jovana u krilo.
Već uobičajeno, Jovan je gladio Niku po dugoj i negovanoj bradi.
„To je moje cveće!" — ponovio je uobičajeno, i po ko zna koji put, Nika.
Jovan je, prebirajući po bradi, odjednom iščupao nekoliko dlaka.
„Šta to radiš?" — jauknuo je Nika.
„Uzimam pelcere." — rekao je Jovan ozbiljno.
„Za šta pelcere?"
„Za rasad."
„Rasad? Za gde?"
„Za ovde." — Jovan je pokazivao na Nikin proplanak ćele: „Možda se primi."
„Možda. Jednom." — zasmejao se Nika: „Kad na vrbi rodi grožđe."
„Čika Niko, šta je iza?" — Jovan je pokazivao na obzor nedalekih brda na jugu.
„Srpstvo, rode. Srpstvo." — rekao je Nika Stojanović i duboko uzdahnuo: „Kakvo samo tamo raste bilje!"
„Kakvo je tamo bilje?" — pitao je Jovan.
„Slobodno bilje, rode. Slobodno."

23.

Voljena tetka malog Jovana, ot Jovanovića Katarina, Katica, lepa Kata, sestra Pavla Jovanovića, nije dugo devovala i pored zarednih smrti oca Jovana i majke Marije. Kako je skinula crninu za majkom, tako je bila isprošena u uglednu novosadsku porodicu Neškovića.
Isprošena je bila svojom voljom i udavala se iz ljubavi.
Udavači je trebala sprema koja će u svemu da priliči i porodici iz koje je i porodici u koju dolazi.
Pavle i Marija Jovanović, brat i snaha Katarinini, spremali su spremu sestri i zaovi da služi na čast njenoj lepoti, izobrazbi i učenosti, i njihovom ugledu. Da se ni u čemu ne pomisli, a kamoli kaže kako bi sprema bila bolja i bogatija da su joj roditelji živi.
Tako je u kuću Jovanovića u Hlebarskoj ulici stigao iz Budima kraljevski klavir za Katarinu. Prvo tu, da u kuću u koju je tuga dvaput zaredom ulazila unese glasnu radost, pa će sa njom kod Neškovića.
Jovan je klavir dočekao u Katarininom naručju i sa njenim uzbuđenjem.
Osmelio se da priđe klaviru tek kad je klavir-štimer zamakao Hlebarskom ulicom.
Katarina je sviranje klavira naučila za klavirom svoje učiteljice, i nikad nije sedela sama i svirala bez njenog prisustva.
Sada se, postavivši note, bojažljivo i posvećeno, spremala da sedne za svoj klavir i da sa velikom tremom sama zasvira.
„Teta Kato, da li smem da sednem uza Vas i da Vas slušam?" — pitao je, a i molio Jovan.
„Ljubi te teta. Samo sedi."
Tako je Katarina sela za klavir i počela prvi koncert za svoju dušu.
Tako je Jovan seo uz nju i smerno i predano slušao njenu svirku.
I nije se pomerao dok Katarina nije u svirci zastala.
„Je li, teta Kato, jeste li Vi svim tim lastama odsvirali cvrkute?" — njemu su note ličile na jata lasti.
„Valjda si ih čuo."
„Jesam, ali nisam razaznao da li su se sve glasnule."
Katarina ga je ljubila. Što joj je doneo toliku slobodu.
Kada se Katarina udala i kada je klavir otišao sa spremom kod Neškovića, Jovan je danima uzdisao.
„Odseliše nam se laste."

24.

„Ljudi se moraju odvažiti da budu zdravi! Samo kukavice neće da budu zdrave. To je prva tajna zdravlja!" — ponavljao je često doktor Vuk Marinković, jer je to bilo osnovno lekarsko verovanje: „One koji odluče da budu zdravi, bolest teže osvaja. Jer je i bolest kukavica i na odvažne ne udara tako lako!"
Doktor Vuk Marinković je bio uveren da je on odgovoran za zdravlje Novog Sada, jer je njegov lekarski reon zaposedao centar grada u usponu. Siguran da je čist vazduh eliksir života, najbolji lek za sve, kao kućevni lekar on je svakog dana išao od kuće do kuće svoga reona i gledao da li se vetre sobe, naročito gde su deca i stariji.
„Rano smo ustali, doktore. I dobro smo provetrili sobe." — rekla je Marija Jovanović, otvorivši vrata, sa malim detetom u naručju, kada se doktor Vuk pojavio pred vratima kuće Jovanovića: „Sve je kako Bog zapoveda i kako ste Vi naredili."
„Ja ne naređujem, ja samo tražim i preporučujem, moleći ljude da budu zdravi. A sa Bogom ne idem u vizite." — nasmejao se doktor Vuk Marinković, klanjajući se duboko majci s detetom: „Da li je Jovan spreman?"
„Spreman je... Samo..." — snebivala se Marija.
„Spreman je? Ili samo — nije spreman." — pitao je, pošalički, doktor Vuk, koji je sinoć obećao Pavlu Jovanoviću da će danas sa sobom u vizite voditi malog Jovana: „Pacijenti nas čekaju, gospođo Marija."
„Smetaće Vam!" — rekla je Marija.
„Ko će mi smetati? Jovan ili pacijenti?"
Jovan."
„Jovan neće, a pacijent hoće... Plaćaju me, pa misle da mogu da mi smetaju! Spram dosadnih pacijenata treba mi Jovanove radosti."
„Opet se bojim."
„Ne bojte se, prvoga dana mu neću dati da prepisuje lekove." — nastavio je veselo doktor Vuk, pa, videvši spremnog Jovana u vratima iza Marije, pružio mu ruku: „Idemo, asistente, zdravlje Novog Sada odsad je u našim rukama.."
Marija je izašla na ulicu da ih pogledom isprati, za njom je na ulicu izašao jedan mali dečak, manji od Jovana, a veći od onog deteta u naručju, i uhvatio se za materin skut.
„Gde dođemo, ti dobro gledaj jesu li otvorili prozore, a ja ću ostalo." — govorio je doktor Vuk: „Jesmo li se razumeli?"
„Razumeli smo se." — odgovorio je Jovan. „Budim se rano, doktore." — presreo ih je stari knjižar Janković.
„To je dobro. Bar će se mlađi naspavati.”
„Kakvo dobro? Imam nesanice!”
„Jeste li pre sanjali?”
„Ne znam."
„Onda nemate za čim da žalite. Vama je svakim danom život duži."
„I Vi ste mi neki doktor."
„Ako me budete zadržavali, naplatiću Vam vizitu na ulici."
„Idite s milim Bogom."
„Ovaj se ne računa... Počećemo od Hadžića. U Novom Sadu se sve počinje od Hadžića." — tako su se zaputili ka kući Jovana Hadžića: „Gospođa Sofija nas već pogleda i nema te bolesti koja joj neće pasti na pamet."
I pogledala ga je.
„Gde ste do sada, doktore?" — pitala je Sofija Hadžić, majka Jovana Hadžića, držeća starica: „Napogledala sam Vas se."
„Išao sam po asistenta." — odgovorio je doktor Vuk Marinković: „Da me niste pogledali, ne biste otvorili prozor i ne biste sobe provetrili!"
„Gde Vam je taj asistent? Možda će on moći da mi kaže šta mi je!"
„Evo ga!" — doktor Vuk je pokazivao na Jovana. „Ljubim ruku, kuma Sofija." — javio se Jovan.
„Živ bio, kumiću... Doktore, Vi se šalite." — zasmejala se starica: „A ja mislila stvarni asistent! Ta da mi kaže, šta mi je!"
„Jeste stvarni asistent i već Vam je rekao šta Vam je... Staračka mrzovolja, strah da Vas neka bolest može — mimoići..." — doktor Vuk je držao terapijske govore: „I već Vam je i lek dao, gospođo Sofija... Lek pravi za Vaše stanje..."
„Opet se šalite." — smejala se gospođa Sofija: „Kakav lek? Da čujem i tu pošalicu!"
„Smeh, gospođo Sofija, pošalica je lek... Vidite da deluje... Vama treba radosti, gospođo Sofija... Kada Vam ne bude dobro, zovite moga asistenta i obradujte mu se..."
„Meni život odlazi... A Vi se..."
„Svakome život odlazi, a najbolje je da odlazi u radosti životu koji dolazi... Sem starosti, Vama ništa nije." — i kad je govorio surove istine, doktor Vuk ih je govorio na dopadljiv, čak neodoljiv način: „Zato se radujte mladosti, u inat!"
„Kašljala sam noćas, doktore..." — nije odustajala od jadanja gospođa Sofija Hadžić.
„Bože moj, kašljali ste?! A što da ne kašljete? Ko će kašljati, ako nećete Vi u tim godinama? Gospodin sin Vaš, Jovan Hadžić, ne može, on mora da piše! Ne može da kašlje ni gospođa Marija, Vaša snaha, ona mora da vodi kuću... A Vi imate vremena — pa kašljite!" — doktor Vuk Marinković je smatrao da je ova vizita uspešno završena. I udaljio se ne prekidajući govor, kako gospođa Sofija ne bi počela na nešto drugo da se žali: „Otvorite prozor da se kuća vetri, a Vi stanite na prozor, pa gledajte kako mladost prolazi... Ako to ne pomogne, zovite moga asistenta... Ali mu spremite komad makovnjače koju mu danas ostaste dužni..."
„Ljubim ruke, kuma Sofija!" — doviknuo je Jovan, žureći za doktorom.
„Živ bio, asistente!" — smejala se gospođa Sofija.
„Ovako je najbolje, ako jednog dana budeš lekar." — kazao je Jovanu doktor Vuk.
„Biću što i otac, što i čika Gavrilo — advokat." — Jovan je već znao šta će biti.
„Nikad se ne zna. Nikad." — vrteo je glavom doktor Vuk na ovu izričitost: „Uostalom, i advokati su lekari za karakter naroda. A tu su bolesti najteže."
„Čika Vuče, šta je asistent?" — pitao je Jovan. „To li te kopka: Šta si? Asistent je pomoćnik doktora."
„Uh! Bokca mu!"
Sledećeg pacijenta su našli u krevetu, zatrpanog dunjom.
„Gospodine Mušo, kako je?..."
„Ne znam, doktore." — prenemagao se bolesnik: „To mi Vi recite."
„Nemojte da pomislim kako ste dobro."
„Kako to da pomislite, kad sam danas kao juče?"
„Lekovi koje sam Vam dao ne pomažu ni za nedelju, a kamo li za jedan dan... A i bolest Vas je u telu mnogo oslabila... Jeste li jeli onu svoju supicu?"
„Jesam, i bila je odlična." — živnuo je bolesnik.
„Mora da je u njoj bilo dosta mesa." — i Jovan je osetio potrebu da nešto kaže — asistent je.
„Kakvog mesa!" — viknuo je besno gospodin Muša, tresući se u iznenadnoj groznici: „Ja sam vegetarijanac! Doktore, meni nije dobro!"
„Gospodine Mušo, ne vičite na dete." — smirivao je pacijenta doktor Vuk: „Dobro. Biće sve dobro... Moj asistent nije znao da se ne sme pred Vama pominjati ono što ne jedete. A nije ni znao šta ne jedete. To se neće ponoviti!"
„Neka pominje samo pirinač." — smirio se gospodin Muša: „Ako ga morate meni dovoditi!"
„Ko je vegetarijanac?" — pitao je Jovan kad su izašli, još uvek prepadnut.
„Onaj koji nikad ne jede meso."
„A je li gospodin Muša od mesa?" — pitao je opet Jovan.
„A od čega bi bio?" — čudio se pitanju doktor
Vuk.
„Mislio sam od pirinča."
Doktor Vuk i njegov mali asistent su obišli malu Anku. Nju je boleo vrat. Ušinula ga je trzajem.
„Je li ti mati mazala vrat?" — pitao je doktor Vuk.
„Nije vrat, već samo bolest vrata." — Anka je pokazivala vratnu žilu.
„Da li te još uvek jako boli?" — doktor joj je polako pomerao glavu, čas levo, čas desno, čas gore, čas dole...
Jovan je gledao u pun tanjir krofni na stolu.
„Sad me ne boli tako jako, sad promiče." — odgovorila je Anka, povremeno sa bolnom grimasom.
„Kako promiče?" — začudio se doktor Vuk.
„Pa tako, kao kiša. Kad ne pada jako, već samo promiče."
„Gospođo, ja sam veoma zadovoljan, za dva dana će ovde biti lepo vreme, bez ikakvog promicanja."
„Uzmi krofnu, molim." — ponudila je gospođa Milena, Ankina majka.
„Hvala lepo, imamo krofnu kod kuće, molim."
„Moje krofne su možda lepše. Posluži se pa mi reci, jesu li... Izvolite i Vi, doktore..."
„Uzmi, asistente. Ogladnićeš do kuće." — doktor Vuk se poslužio: „Ako ne uzmeš, uvrediće se gospođa Milena."
Jovana više nije trebalo nagovarati. Očas je pojeo dve krofne.
„Kako su ti se dopale moje krofne? Jesu li lepše od onih koje imaš kod kuće?" — pitala je gospođa Milena: „Mora da si zadovoljan."
„Ništa, ništa. Ni kod kuće nisu uvek bolje." — zahvalio se Jovan.
U trgovačku kuću Politovih su ušli kroz veliku magazu, jer se u kapiji nešto istovarivalo. U magazi je bilo svega.
„Ovde ima i od ptice mleka." — promrmljao je doktor Vuk Marinković, dok ih je kalfa provodio između rafova u dvorište.
U dvorištu ih je jedan dečačić, kicoški odeven, sa dugom kosom, punom zlatnih lokni, pozdravio na nemačkom.
„Švaba!" — prošaptao je Jovan.
Gospođa Vladislava Polit je ležala u polumraku salona sa oblogama na glavi.
„Stigoste, doktore!" — zaječala je.
„Kako ste?" — pitao je, a video je kako je.
„I što Vam se žalim i to me nesnosno boli."
„Nisu pomogli ni oni praškovi što smo ih iz Beča tražili?"
„Perini praškovi?"
„Jeste, Perini praškovi."
„Nisu pomogli!"
„Prvi put sam Vam prošao kroz magazu." — doktor Vuk je bio pod utiskom viđenog bogatstva: „I mislim da znam što Vas boli glava."
„Imamo sve, doktore, a nemamo zdravlja."
„Zato što sve nije zdravlje."
„Sani divitibus ditiores." — rekao je odjednom Jovan da je i doktora iznenadio.
„Šta je reklo dete, doktore?"
„Nije to reklo dete, gospođo, nego stari i mudri Latini, a ja se čudim otkud dete zna."
„Šta su to rekli Latini?"
„Da su zdravi bogatiji od bogataša."
„A, to?... Teše se." — bogatstvo i glavobolju prezire: „A kako to dete zna?"
„Rekoh, gospođo Vladislava, da znam što Vas tako boli glava." — nastavio je doktor Vuk Marinković: „Glava Vas boli zbog Pere. Zato i ne pomažu Perini praškovi. Toliko bogatstvo ste skupili Vaš muž i Vi, a Vaš prvenac Pera neoženjen banči po Beču. Vas Pera boli!"
„Joj, Pero, joj, glavo!"
„Gledajte Vi da Vam se sin oženi, pa Vas više neće boleti glava." — doktor Vuk se, dohvativši lekarsku torbu, dohvatio i vrata: „Toliko od mene."
Kad su se dohvatili Zlatne grede, doktor Vuk je zastao i dobro osmotrio Jovana. Ipak, dete je.
„Otkud ti onaj latinski?" — upitao je sa smeškom.
„Čika Gavrilo me uči: Ad ore ad aureum."
„Iz usta u uvo. Tu je tajna." — zasmejao se doktor Vuk, da su ljudi počeli izlaziti na kapije da vide smejača.
„Čika Vuče, da li moju mati jako boli glava?" — upitao je Jovan tek kada je smeh prošao doktora Vuka.
„Možda, ponekad. Ne znam. Što bi je bolela glava?"
„Što sam prvenac i što se nisam oženio."
Doktor Vuk je sumnjičavo pogledao Jovana: Da li se šali ili je pod utiskom Vladislave Polit?
„Da moju mati boli glava što sam ja neoženjen, ja bih se odmah oženio."
Ipak je pod utiskom.
„Moraš porasti, da bi se oženio." — opomenuo ga je.
„Dobro, kad porastem, oženiću se." — obećao je Jovan.
„Ne možeš se ženiti samo zato što si porastao. Moraš imati devojku koju voliš, koja te voli i koja hoće da se uda za tebe." — rano je počeo da uči o braku i ljubavi, ali kad je počeo, neka zna.
„Ja bih oženio Lenku Polzovićevu, samo ne znam..." — Jovan je bio spremniji nego što je doktor Vuk mogao i pomisliti.
„Samo ne znaš da li tebe i ona voli..." — pokušao je doktor Vuk da završi Jovanovu misao.
„To znam." — nije se Jovan dao zateći: „Samo ne znam da li će ona dotle porasti."
Srećne li dece. — raznežio se doktor Vuk Marinković, i ta nežnost mu je punila dušu. Možda bi mu je i prepunila da ga nije sustigao Jova Kulanac, koji ga je panično u rasvit probudio i kome je jutros pregledao sina, dok je buncao u velikoj vrućici, odredivši terapiju.
„Šta se desilo?" — upitao je.
„Velika muka, doktore." — odvratio je Jova Kumanac: „Moj sin, znaš da mnogo liči na mene.."
„Je li živ?" — pitao je, i sam u panici.
„Živ je. A znaš, mnogo liči na mene."
„Ima li veliku vatru i bunca li još uvek, bez obzira na to što mnogo liči na tebe?"
„Nema vatru, ne bunca, i baš ste dobro primetili da mnogo liči na mene!"
„U čemu je onda nevolja, sem što mnogo liči na tebe?"
„Nevolja je što samo spava. A mnogo liči na mene. Da nije dobio zapaljenje mozga?"
„Ako toliko liči na tebe, ne boj se! Kod tebe nema osnova za zapaljenje!"
Kad je doktor Vuk Marinković pogledao u Jovana, bio je uveren da je ugledao smešak zadovoljstva.
Vrativši se u kuću Jovanovića, Jovan nije hteo da uđe dok se ne otvore svi prozori i još jednom ne provetre sobe.
„Danas smo od Novog Sada napravili najzdravije mesto." — rekao je Jovan majci Mariji, ulazeći u kuću.

25.


Uoči Savindana, u kući Jovanovića, u porodici Pavla i Marije, i među njihovim najbližim prijateljima, vladalo je veliko uzbuđenje.
Uzbuđenje je bilo čas u ushitima, čas u nespokoju, pa opet u oduševljenjima, i opet u usplahirenosti.
Sutra će, na ovaj sveti praznik, u Sabornoj crkvi Svetog Ðorđa, posle velike službe ovom srpskom svetitelju, njihov prvenac Jovan, sa drugom odabranom decom imati svoju prvu oraciju u slavu Svetog Save, zaštitnika srpskog naroda i srpskih škola.
Svi su se usplamtavali i stišavali, bili uskomešani i dirnuti, sem samog Jovana.
„Bože, učini da sve bude dobro!" — rekla je Marija Jovanović, paleći kandilo.
„Mati, zašto palite kandilo?" — upitao je Jovan.
„Zato što je sutra Sveti Sava." — ljutnula se pitanju Marija.
„Mati, to je sutra." — Jovan je ostajao pri svome.
„Bog zna zašto ga palim."
„Mati, a da Vi niste upalili kandilo, da li bi Bog znao da je sutra Sveti Sava?"
„Znao bi, jer to svi Srbi znaju." — kazao je kum Jovan Hadžić.
„Nisam znao da je i Bog Srbin..." — Jovan je sledio kumovu misao na svoj detinji način.
„Sine, Bog je svaki narod." — mučio se Pavle Jovanović da odgovori sinu i da završi ovaj razgovor, kako u neku hulu ne bi otišao: „Sveti Sava je prvi Srbin koji je pristupio pred samog Boga."
„Savindan je srpska slava kad Sveti Sava sedi uz Boga." — potpomagao je Pavla Gavrilo Polzović.
„Čika Gavrilo, hoće li oni onda i ručati zjedno?" — upitao je Jovan.
„Moraju ručati." — umešao se Nika Stojanović: „Slava je!... Da nije Svetog Save, mi Srbi bismo ostali Bogu iza leđa."
„To nije nikako moglo biti." — Jovan nije dao da se razgovor završi.
„A zašto nije moglo biti?" — nastavljao je i Nika.
„To nije moglo biti, jer ja znam da Bog nema leđa..."
„Jovane, dosta, kako se to razgovara sa starijima." — Pavle je pojmio da mora sina ućutkati.
„Ali, tatice, ja tačno znam da Bog nema leđa!" — Jovanu su pošle suze na oči. „Hoćeš batine?"
„Znam, tatice... Mogu li da pokažem?..."
„Šta da pokažeš? Da ti ja ne pokažem..."
„Neka pokaže." — rekao je Gavrilo Polzović: „Batinama se ne može sve objasniti."
Jovan je uzeo stolicu i prineo je zidu na kome je bila ikona Svetog Trojstva. Skinuvši ikonu sa eksera, okrenuo joj je naličnu stranu, na kojoj je bila zalepljena bela hartija.
„Vidite da Bog nema leđa?" — rekao je kroz jecaje.
„Bože, učini da sve bude dobro." — ponovila je Marija, uzevši ikonu da je vrati na svoje mesto.

26.

Otkad se seća da je počeo ići u crkvu, Jovan u nju nikada nije išao sam. Do ovog Savindana, za koji ima oraciju, za koji su se prvo i nacvokotali dok se crkva nije napunila.
Kažu da je prvo bio na rukama majke Marije i tetke Katarine, da je posle bio uz njih na ženskoj strani crkve, gde su i mala deca.
Tek po povratku iz Sentomaša počeo je da stoji uz oca, bojažljivo ponavljajući sve ono što rade i otac i čika Gavrilo Polzović.
Danas je stajao na levoj strani sam, napred do oltara, sa ostalim deklamatorima, odakle se crkva mogla dobro osmatrati, što je on i učinio, osmotrivši i crkvu i sve vernike u njoj, koji i nisu bili toliko bogobojažljivi koliko se činilo.
Ruku na srce, nije samo on osmatrao crkvu, nego su to činili i ostali deklamatori, da ih je pop Ðorđe, približavajući im se, tokom službe, morao i opomenuti, ponavljajući: „Mir! Božiji! Mir Božiji!"
Samo deklamovanje je bilo pod punom pažnjom svih u crkvi, da su se i neki pred tolikim očima i zbunili za tren, pa se uz podršku vratili i do kraja kazali oracije.
On, za koga su se svi bojali, ni za tren nije zastao. Nije ga ni sopstveni eho zbunio, kao da svi za njim ponavljaju:

„I kako mi, s kojim naricanjem
da ih pohvalimo?
— Oni su tropesanci crkovni;
kako obmilovaše svetu trojicu
obželi sav hristijanski narod;
tako i ove naše srpske
prosvetitelje nam prve,
i mi smo ih po dužnosti
s počitovanje milovati:
trojicu svetitelja:
Savu, Arsenija i Maksima.
I ova nam tri naša sveta kralja:
Simeona prvoga, Vladislava
i Stefana Dečanskoga
s Urošem Poslednjim
kano ocem dobre dece
i sinovima svojim srpskim."

Pred crkvom je otac primao čestitanja. A pop Ðorđe relikvije stečene opkladom.
Kad su otišli čestitari, prišao je ocu i po pogledu osetio da nešto nije u redu.
„Za oraciju ti moram čestitati." — rekao je otac.
„Ne morate, ako..." — nije završio, činilo se da će zaplakati.
„Moram, jer je bila odlična." — rekao je: „Ne radujem se, jer moram da te ukorim. U crkvi svako mora da stoji mirno, da gleda preda se i da se Bogu moli, a ne da zvera tamo i amo, kao što si ti danas činio..."
„A kako ste Vi to opazili, kad ste se molili Bogu i gledali preda se, a ja sam bio na sasvim drugoj strani?"
„Tako se ocu ne odgovara." — dočekala je majka Marija sa prekorom.
„Ja sam samo danas video veliko čudo u crkvi, da svi puše — a da niko nema cigara."

27.

Nijednom Srbinu ceo svet nije bio njegov kao njemu, srpskom pesniku Simeonu — Simi Milutinoviću Sarajliji..
I nijedan ga Srbin nije prolazio kao on. Sa svojom mukom teglio je muku celog srpstva.
Na koju se stranu okretao — išao je tamo. Tamo gde je stigao, nalazio je razlog što je tu.
Većeg nesmirnika do njega nema, a posle njega teško će biti.
Kao dete je prvi put u životu bežao od kuge. Posle mu je bilo svejedno od čega se uklanja i ka čemu se nakanio.
Na mnogo mesta su mu pretili da će izgubiti glavu, a on je čuvao samo obraz.
S tim obrazom je izlazio pred najumnije ljude toga doba i kazivao im svoja pevanja o Srbima.
Za Srbe svet nije hteo da čuje, svim drugim svetskim jadima zabavljen, sem srpskim. I umni ljudi su slušali pesnika i samo tako čuli za Srbe. Srbima je pevao: „Braćo Srbi, svi ste moja briga!" I bili su.
I pevao je o Srbima ispod svih srpskih i tuđih horizonata u kojima se našao. Od Beograda da Lajpciga, od Trsta do Odese. Od Cetinja do Vijene.
Dok su njegovu istoriju Srba carevine, kraljevine i kneževine zabranjivale, njega je četvrtog jula 1838. godine, srpska omladina u Budimu, na Orlovom brdu, u rasvit krunisala srebrenim vencem za najvećeg srpskog pesnika.
Sa tim vencem ovenčan, otišao je pred oltar srpske crkve u Budimu i venčao se sa najpismenijom Srpkinjom na glasu, Marijom Popović, lepom Macom.
Ovenčan i oženjen, Sima Sarajlija je krenuo 1839. godine na hodočašće između Srba, od Budima do Beograda. Od mesta do mesta umnožavala mu se slava.
Kada je stigao u Novi Sad, odseo je kod Jovanovića.
Za njega se govorilo da je najveći u Srpstvu, a kad je izašao iz kočija među okupljeni svet pred kapijom kuće Jovanovića, on se malom Jovanu, koji mu je izneo hleb i so dobrodošlice, učinio kao katedrala među ljudima, onako kao što je katedrala među zgradama.
Uzevši hleb i so, i blagosiljajući ponuđeno, Sima Sarajlija je uzviknuo:
„Jošt svog Boga Srb imade mrvu!"
„Podaj, Gospode!" — uzviknuli su okupljeni.
Sima Sarajlija nije uzeo samo hleb i so, nego je u svoje duge i ogromne ručerde Karađorđevog ratnika uzeo i dečaka koji ga je ponudio i s njim u naručju stupio u kuću Jovanovića.
Hteo — ne hteo, a nije ni hteo, mali Jovan nije mogao iz pesnikovog krila.
„Šta najviše voliš jesti?" — pitao je Jovana Sima Sarajlija, posluživši se medom i orasima, zalažući i njega.
„Najslađe volim jesti med sa orasima." — odgovorio je: „Ali ne tako!"
„Nego kako?"
„Volim da uzmem veliku jezgru oraha, pa ga umočim u med i onda ga oližem. Pa ga opet umočim u med... I tako dok mati ne kaže dosta je!"
„Umeš ti da uživaš."
Obradovan gostu iz koga mu se i kuća novosadskih gostiju napunila, Pavle Jovanović je izneo najbolje senatorsko vino. Sipao ga je u čaše, govoreći: „Nadam se da nije ciknulo."
Jovan je prislonio uvo na čašu u ruci Sime Sarajlije:
„Šta radiš to, čapkune jedan?" — pripretio je Pavle blago, mileći mu se što je dečak u krilu takvog gosta.
„Čekam da čujem kako će vino da cikne."
Sima Sarajlija je poljubio dečaka u teme, pa probao vino.
„Ja nisam ništa čuo." — rekao je Jovan.
„Zar ambrozija da cikne?" — kazao je Sima Sarajlija: „Sa ovakvim vinom se među grčkim bogovima nazdravljalo!"
„Kako ste, naša najsjajnija zvezdo iznad našeg Parnasa?" — odvažio se da počne razgovor Jovan Hadžić, uveren da samo on može ravnopravno sa Simom Sarajlijom razgovarati.
„Ja sam najzlosretniji Srbin u ovom svijetu i ovom vremenu, jer sam sve srpsko uzeo na glavu i na dušu... Sad mi je glava otežala, a dušu teško i konji u kočijama vuku kad po svijetu odim..." — odgovarao je Sima Sarajlija, izazivajući saučestvujuće uzdahe.
„Nemojte tako, Vi, koji ste svojim glasom sve nas natpevali." — nastavljao je Jovan Hadžić.
Na ovo su ga svi prisutni gledali pomalo u čudu, jer on ovako nikad nije govorio i nikad nikome nije dao ni na svoju visinu.
Gavrilo Polzović se smeškao podsmešljivo, pa je, videći ga, Jovan iz Sarajlijinog krila mu namignuo.
„Amice, ja mislim i govorim stalno, udavljena je darovitost u meni." — Sima Sarajlija je na vrhu slave pokazivao skromnost, jer je baš ta skromnost još više uzvisivala slavu.
Sjaj zalazećeg sunca je čudesno osvetlio sobu. Zrake su se prelamale u dignutim čašama.
„O Gospode, kako si to samo udesio da u Srpstvu sunce na zapadu najbožanstvenije seda..." — uzviknuo je Sima Sarajlija, nazdravljajući tako samom Bogu.
„Ja bih voleo da vidim tu stolicu."
„Kakvu stolicu, junačino?" — Sima mu se radovao.
„Tu stolicu na koju sunce seda." — odgovorio je Jovan.
„Hvala Ti, Gospode, i za ovakvo dete!"
Zahvalan detetu bio je i Jovan Hadžić, da se pribere kako bi nastavio razgovor:
„Čestnejši, kako je bilo kod Getea, kod našeg patrijarha pesništva?"
„Uverio sam ga da je istinska bezazlenost i srčanost svojstvena našem narodu."
„Od svih Srba, niko mu drugi to ne bi mogao reći."
„Rekao mi je da naš narod peva kao Homer... On je već napisao da naš Kraljević Marko kao junak stoji uz grčkog Herakla i persijanskog Rustema... Samo ne shvata kako to može da živi trista godina i da skoro toliko jaše istog konja... Uverio sam ga da kod Srba i to može."
Svi su se nasmejali, veoma srećno. I zbog Getea. I zbog Kraljevića Marka. I zbog Srba kod kojih to samo može.
„Gete je za moju Srbijanku napisao predgovor, u kome veli da će vreme pokazati kako je Karađorđe potomak samog Kraljevića Marka."
Dalji razgovor je prekinula vika sa ulice.
Srpska omladina Novog Sada u prvom sutonu je napravila bakljadu Hlebarskim sokakom za vencem već ovenčanog prvog pesnika Srpstva.
„Vi ste naše sunce." — nameštao je Pavle Jovanović stolicu uz otvoren prozor: „Sedite ovde, da Vas svi Srbi pozdrave, što je najveća čast ovog doma."
„Izgleda da je to ta stolica!" — rekao je u pošalici Sima Sarajlija, ne ispuštajući malog Jovana, kao da želi da sa njim podeli ili uveliča ovo dirljivo slavlje.
Dok su bakljonoše nailazile, napunili su se i ostali ulični prozori kuće Jovanovića licima najznamenitijih Novosađanina.
„Vodi ih jedan moj štićenik gimnazist." — rekao je Jovan Hadžić, ističući posredno svoje zasluge za slavlje.
„Kako je ime tom gimnazisti?" — upitao je Sarajlija.
„Svetozar Miletić." — odgovorio je Hadžić.
„U njemu raste veliki Srbin!"
Dok su bakljonoše klicale pesniku Simi Sarajliji i vascelom srpskom rodu, on im je odgovarao ponavljajući jedno te isto:
„O istino, krasnom svemu duše!"
Bakljonoše su prolazile, po Božijem redu, triput. Tako se završilo slavno.
Sedeći u pesnikovom krilu, i sam srećno odmahujući, mali Jovan je osetio kako mu se vlaži potiljak od pesnikovih suza.
„Pogledaj, Jovane, koliko je zvezda na nebu." — Sima Sarajlija je hteo da zabašuri suze, brišući dečakov potiljak.
,Ja sad znam šta su zvezde." — rekao je Jovan.
„Reci meni, da i ja znam." — kazao je Sima.
„To svako veče sveci prave Bogu bakljadu."
Sutradan je i srpski pesnik Simeon Sima Milutinović Sarajlija, započinjući uvek putovanje sa izgrevom sunca, nije hteo da pođe dok se ne oprosti sa malim Jovanom, koji je još spavao.
Nije dao da ga bude, već je na prstima ušao u sobu u kojoj je Jovan spavao u mirisu jabuka u ovećim korpama.
Sima Sarajlija je došao do kreveta i, kleknuvši i prvo pogledavši gore i prekrstivši se, poljubio Jovana u čelo, rekavši glasno, da i Bog čuje:
„Da Bog da bio pjesnik." Na Simin glas, jak i kad je najtiši, Jovan se probudio.
„Šta ste rekli?"
„Hoćeš li mi dati jabuku za usput?" — upitao je. „A što ne uzmete?”
„Ne znam koju ću!”
„Uzmite najveću, to znam!”
„Zbogom, pa budi dobar!" — Sima ga je ponovo poljubio u čelo.
„Zbogom, pa budite i Vi!"