Preostale priče

Priče su iznad svega i samo priče ostaju – poručuje nam Gordana Kuić, autorka sedam čuvenih romana u kojima žive na stotine priča.
Preostale priče Gordane Kuić su odista i bliske i razumske i nasumične i sudbinske i čudne i snažne i konkretne i elegične. One su i anegdotske i sablažnjive, današnje, pređašnje i buduće, one su mnogostruke, poručuje naša spisateljica na samom početku nove knjige, ali, iznad svega, priče Gordane Kuić su iskrene i interesantne.
Napisane u jedinstvenom, prepoznatljivom i dragocenom duhu, na suštinskom tragu sedmoknjižja, čiji je prvi tom roman Miris kiše na Balkanu a poslednji Balada o Bohoreti, priče u prvoj pripovedačkoj zbirci Gordane Kuić osvetljavaju nepoznate epizode iz života nekih od njenih čuvenih i čitaocu dragih junaka, ali se bave i važnim momentima iz života same romansijerke, kao što govore i o malim, ali i velikim ljudima.
Preostalim pričama Gordana Kuić sagledava život čoveka na Balkanu, u Evropi i svetu na platnu opšte istorije, uvek pažljivo i prisno posmatrajući sudbine svojih predaka, prijatelja, poznanika i, najviše, likova koji su nastali u njenoj imaginaciji i žive u nama upravo zahvaljujući talentu i marljivosti najčitanije savremene srpske spisateljice.
~ Vasa Pavković

Preostale priče
koje su
I BLISKE I STRANE I PETPARAČKE
I HLADNE I ŠAŠAVE I
RAZUMSKE I VEZIVNE I
RAŠTRKANE I NASUMIČNE I
SUDBINSKE I ČUDNE I VESELE I
TUŽNE I LAKE I SNAŽNE I
OPISNE I DIJALOŠKE I STRAŠNE I
LJUPKE I ISTINITE I LAŽNE I
PRIVIDNE I PROVIDNE I KONKRETNE I
RASPLINUTE I RITMIČNE
I ELEGIČNE I PREKRETNIČKE I SAVETNIČKE I
POUČNE I KRITIČNE I SUMNJIVE I VARLJIVE
I LEDENE I SUZNE I BIZARNE
I MEKANE I TVRDE I BESTRAGIJSKE I
ANEGDOTSKE I
PRIVLAČNE I ODBOJNE I
SABLAŽNJIVE I PRISTOJNE I
JEDNOSTRANE I SLOJEVITE I
MLAĐANE I VREMEŠNE I
DANAŠNJE I PREĐAŠNJE I PREDRATNE
I RATNE I MEĐURATNE I
POSLERATNE I SVETSKE I
PRIGRADSKE I BALKANSKE
I EVROPSKE I OTOMANSKE I
AMERIČKE I SLABE I JAKE
I
SVAKOJAKE
ali, nadam se, nikad dosadne,
a da li jesu, odlučite vi
Mojim prijateljima

„... Zašto umesto toga ne napišete još jedan roman? Pa zar niste baš u tome dobri, u romanima?”
„Roman? Ne. Nemam više tu izdržljivost. Da bi napisao roman, moraš da budeš kao Atlas, da čitav jedan svet držiš na svojim ramenima i da ga tako podupireš mesecima i godinama dok se njegovi događaji ne raspletu. Previše je to za mene ovakvog kakav sam sada.”
- Dž. M. Kuci, „Dnevnik zle godine”
* * *
Ništa nije tako lepo kao pisanje kratke priče... Pisanje je umetnost oduzimanja svega onoga što je nepotrebno. Tako nastaju kratke priče. Priča je poput treptaja, odnosno jednog časa je sve ovako, a narednog časa je sve onako, i ništa više nije isto kao ranije. Taj trenutak promene, taj mali trenutak između dve stvarnosti, to je zapravo ono što bi priča htela da bude.
- David Albahari,
iz intervjua za
časopis „Bestseler”

Put granata
Istanbul, s početka XVI veka
Stari Jevrejin u crnom kaftanu, zlatar Isak ben Morales, nedavno prognan iz Španije, bio je nadnesen nad postolje, slično nakovnju, ugneždeno na omalom stolu. Među njegovim vitkim, mirnim prstima blistao je komad prekrasnog nakita: jedna razudena široka ogrlica nalik na čipku izrađenu od duguljastih zlatnih pločica prekrivenih nizovima sitnih granata, a spojenih krupnim zvezdama ovog tamnocrvenog poludragog kamena.
Isak je bio veoma ponosan na svoj rad. To mu je bila prva narudžba posle mukotrpnog putovanja i dolaska u nepoznati grad Istanbul, centar velikog Istočnog carstva koje je njih, prognanike i nevoljnike, oberučke primilo. Zbog tog gesta bez presedana, Ben Morales, kao uostalom sva njegova izbegla sabraća, bio je beskrajno zahvalan padišahu Bajazidu Drugom. Ipak, počeci nisu bili nimalo laki. Trebalo je pronaći prebivalište, otvoriti radnju, zaraditi za kiriju, poreze i namete, a da ostane i za život, jednom rečju, snaći se. Nikada sve to ne bi uspeo da nije dobio podršku starosedelačke zajednice Jevreja, koji su na ovom tlu živeli još iz doba Rimskog carstva po kome su i dobili naziv Romanioti.
Dakle, Isak ben Morales je bio zahvalan i Turcima, i Romaniotima, ali ponajviše svojoj pametnoj supruzi Sari, koja je po cenu prvenstveno sopstvenog, a potom i života cele mnogočlane porodice, uspela da prokrijumčari dukate na izlasku iz njihove ljubljene Španije, naime, predrage Granade. Sve vreme u bežaniji i na dugom putovanju nije ni znao da ih ima. To je mudra Sara Morales prećutala - njena jedina tajna pred čovekom koga je iskreno volela tokom mnogih godina zajedničkog života. I dobro je učinila, a učinila je tako jer ga je dobro poznavala: on bi se, onako zbunjiv i nesvikao na rešavanje sitnica praktične svakodnevice, sigurno odao pred bučnim i grubim lučkim službenicima, koji su ih pretresali do gole kože, i sve što bi im se dopalo ili bilo od ma kakve vrednosti, oduzimali, zapravo otimali, a što je najnepravednije, sve to činili s pravom, zaštićeni zakonskim odredbama koje propisaše španski kraljevski par, Izabela i Ferdinand.
Sara je uspela da prenese na brod sto dukata!!! Nije je dosad upitao kako. Stideo se, jer to bi bio zadatak glave porodice, a ne slabašne žene. Tek nedavno, dok su zajedno poslovali oko granatne čipke, njegov najstariji sin Aron mu je otkrio da ih je Sara prenela u sanduku sa knjigama! Isak je bio preneražen od neverice i iznenađenja! Kako? Pa taj sanduk su svi otvarali, po njemu kuckali i pregledali ga sto puta! Ali, Sara ih je sve nadmudrila: ostavila je netaknutim gotovo sve stranice debelih knjiga, ali je u svakoj jedan tanki prostor između nekoliko slepljenih zadnjih stranica ispunila redom položenih dukata takođe čvrsto slepljenih na karton korica. Kamuflaža je bila toliko savršena da ih ni Isak ni Aron, saznavši za mesta skrivenih dukata, nisu mogli sa lakoćom pronaći. Kada su omraženi lučki istražitelji, poput pasa tragača, protresali knjige, iz njih ništa nije ispadalo, već su se samo stranice velikog formata uredno listale i slagale jedna na drugu. Pošto knjige niko nije otimao, njih niko od progonitelja nije ni umeo da čita jer su bile na jeziku Otaca, jedino su one bile potpuno bezbedne. Bile su glomazne i teške same po sebi, tako da ih dukati zapravo nisu činili sumnjivo otežalim. Mnogi njihovi sapatnici su nosili kovčege pune knjiga, jer za njih nije postojala zabrana iznošenja, ali gotovo svi su ih usput kao pretežak teret ostavljali, pa su i Sari savetovali da ih se reši, ali ona je ostala čvrsta, nepokolebljiva, a on, Isak, srećom, nije sumnjao u ženine odluke. Opterećuju se olovno teškim kovčegom, tačno, ali, Sara je neprestano ponavljala da kad bi njen poštovani muž ostao bez knjiga, to bilo kao da ostaje bez života, što uopšte nije bilo istina, jer on nije bio čovek knjige - ni rabin, ni kantor, ni haham - on je bio čovek umeća, spretnih prstiju. Njegovo zanimanje je iziskivalo osećaj za formu izvajanu u plemenitom metalu ukrašenom dragim kamenjem.
Isak ben Morales, otvorivši mali zlatarski dućan na Galati, goreo je od želje da pokaže potencijalnim mušterijama šta zna i ume! I eto, najzad, pružila mu se prilika: dobio je prvu značajnu narudžbinu od bogatog trgovca Solomona ben Izraela ben Saloma Toledskog za njegovu kćer o čijoj su lepoti kružile legende, i koja je trebalo da se uda za mladog, ali već čuvenog rabina Leona Levija. A za lepoticu jedinicu, samo najlepše! Zato je poštovani Solomon, za koga su, doduše, kružile čudne priče o njegovoj umešanosti u špansku inkviziciju, što se Isaku činilo potpuno neverovatnim, došao kod njega, svakako, raspitavši se prethodno za zlatarev talenat i umeće; zato on mora da napravi ogrlicu i minduše kakve nikad dosad njegove ruke nisu stvorile, jer od tog posla mu zavisi opstanak, život Sarin, Aronov, Rafaelov, Mordehajev, Samuelov, Matildin, i još nerođenog deteta, koje u Sarinom stomaku čeka da ugleda svet.
Udubljen u misli, Isak je nežno prebirao po mrežastoj ogrlici koja bi trebalo da pokrije ne samo vrat već i dekolte po lepoti nadaleko čuvene mlade. A viseće minđuše će biti sazdane samo od zvezdica koje će se blistati pri svakom pokretu... Ah, uzdisao je zlatar, kakvo ushićenje i kakav košmar, kakvo bujanje mašte i kakve stege nametnute metalom i kamenom! Ali, sve teškoće će on prevazići i stvoriće nakit za pamćenje - dragulj Orijenta!
Posle svadbe pronela se priča da je svečanost počela purpurnim bleskom mladinog granata. Na njenom beloputom vratu i poprsju nakit je isijavao čudesne zvezdaste trake svetlosti koje su se otkačinjale od ogrlice i minđuša i lepršale kroz prostor kraseći sve zvanice, sinagogu, čaršije, bazare i sokake Galate. Ljudi su stajali podignute glave, zureći u neobično gusto crvenkasto svetio, a poneki su čak pokušavali da uhvate prstima lebdeće odsjaje zvezda i traka.
Posle ovog svadbenog slavlja koje je nesumnjivo odisalo čarolijom, nije bilo Jevrejina u Stambolu koji nije poželeo nakit Isaka ben Moralesa za sebe i svoju žensku čeljad. Kod tek udate sinjore Levi nagrnule su devojke, buduće udavače, pa supruge bogatih trgovaca, zaove, jetrve, snahe, čak i poneki otac ili zaljubljeni verenik ili muž. Imati u posedu Moralesov nakit, makar i najsitniji, postalo je pitanje prestiža.
Uskoro su se Isak i njegov sin Aron pročuli kao najbolji zlatari u carskom gradu, što su uistinu i bili, pa su ih često posećivali i turski velikodostojnici, čak i oni sa Porte. I sam padišah je kod njih ponešto naručivao, a dolazili su plemići i iz Venecije i iz Dubrovačke republike ili njihovi izaslanici sa mnoštvom porudžbina. Međutim, mnoge od njih nisu nikad bile primljene, jer otac i sin nisu hteli pomoćnike, a posla je bilo previše. Utoliko je jagma oko njihovog nakita bila veća.
Uprkos ogromnoj slavi, ova dvojica zanatlija umetnika svoj rad nisu ni precenjivali ni potcenjivali. Cene su decenijama ostajale iste. Radili su danonoćno, jer mada su mnoge narudžbine odbijali, one koje bi primili isporučivali su tačno u dogovoreni dan i sat. Radnju nisu proširivali niti joj mesto menjali, a ona je kao zaštićena nekim neobjašnjivim silama, preživela i veliki zemljotres i požar koji su gotovo sa zemljom sravnili Stambol. U ruševinama i gareži čitavog jevrejskog kvarta mali dućan Isaka i Arona Moralesa ostao je da štrči kao čudo prirode.
Dubrovačka republika,
druga polovina XVI veka
Marinovo bavljenje zlatarskim zanatom ne bi imalo nikakvu prođu u zapadnim kneževinama i kraljevstvima Evrope da je ostao ono što je bio. Još kao mladić shvatio je da Jevreje nije čekala dobrodošlica u hrišćanskom svetu, pa ostavši siroče bez igde ikoga, on je odlučio da se jednostavno reši judaizma i prigrli hrišćanstvo - da od Jevrejina postane katolik. Nije on bio javni, legalni prebeg: nije se pripremao kod sveštenika za prelazak, niti se u nekoj od mletačkih katoličkih crkava pokrstio, nego je u samoći svoje mansardne sobice sam izučio tuđu religiju, što i nije bilo teško jer se sva zasnivala na Petoknjižju, a što se jezika tiče, to mu tek nije predstavljalo muku, jer ih je učio lako i brzo. Naučio je za tren oka latinski, a već znao arapski, slovinski, turski, hebrejski, a da ne govorimo o španskom koji mu je bio maternji jezik.
David ben Mordehaj Seviljski, alijas Marin Sokočević, započeo je karijeru u Carigradu dok su mu roditelji još bili živi, znači, u dečaštvu. Radio je na isecanju figura od papira. Ta vrsta umetnosti, stara tradicija Otomanskog carstva, koja je iziskivala veliko strpljenje, mirnu ruku i nadahnutost, zapalila mu je maštu. Njegov otac, sitni trgovac torbar, nije bio oduševljen sinovljevim izborom zanata, jer se tim poslom još niko od Jevreja dotad nije bavio, a možda i jeste, ali i ako jeste, on, Davidov otac, za to nije čuo, a i ako se jeste bavio, tvrdoglavo i bez pokrića je stari Mordehaj ponavljao, svakako se nije obogatio, a on, otac, polagao je velike nade u svog sina jedinca koji se isticao pameću, promućurnošću i spretnošću. Majka je po običaju polako smekšala oca ubeđujući ga da je to umetnost koja ne poznaje granice, pa premda su je u carstvu prvenstveno prihvatili derviši, najbolje će proći onaj koji se prvi među Jevrejima počne njome baviti, što se kasnije pokazalo tačnim.
Svoj rad David je započeo izradom kartonskih pločica sa isečenim hebrejskim slovima koja bi se zalepila na papir boje oprečne od slova i tako se stvarala slika u pozitivu, ili je papir sa koga su slova isečena opet lepljen na drugi kontrasne boje, stvarajući na taj način sliku u negativu. Zato su se ova dva načina isecanja nazivala „muški” i „ženski”. Natpise ovako sačinjene prvo je kačio po zidovima njihovog kućerka, potom poklanjao susedima, i najzad počeo da ih prodaje trgovcima. Posle godinu dana upornog rada, David se toliko proslavio da su mu stizale brojne narudžbe ne samo od jevrejske zajednice već i od Turaka, a i od Evropljana u poseti Stambolu, koji tako nešto u svojim zemljama još nisu videli. Davidov talenat se razvio do te mere da su ga ubrzo tražili bogataši sa svih strana da im izradi isečke za korice knjiga, folije sa ilustracijama i kaligrafskim nacrtima za ženidbene ugovore, ukrase za kožne poveze, stihove iz „Pjesme nad pjesmama”, ukrase za Hagadu, blagoslove, molitve, imena anđela, arabeske u sinagogama, a žene su mu naručivale prizore cveća, životinja i drveća iz narodnih priča i papirne isečke za vez. Posao nije bio lak. Sa najvećom pažnjom mladi umetnik se nadnosio nad primerke persijskih knjigovezaca, kao i onih iz Kine koji su stizali do Stambola putevima svile i strpljivo ih proučavao radi ličnog usavršavanja. Ali, Davidu ništa nije bilo teško: on je voleo to što radi. Bio je ushićen i smatrao vrhuncem svog dostignuća jedan prizor jarkih boja koji slavi životni ciklus i godišnja doba, tako gusto islikan da je svaku minijaturu trebalo dugo razgledati da bi se uočio svaki njen detalj.
I tada se dogodila nesreća: njegovog oca su strpali u zindan na neodređeno vreme, zbog neke navodne krađe. Niko nikad nije saznao o čemu se tu zapravo radilo. Otac je ubrzo izdahnuo u zatvoru. Telo vraćeno porodici radi ukopa bilo je toliko unakaženo da je uzrok smrti svima postao sasvim jasan. Torbar Mordehaj je bez ikakve sumnje bio mučen. Majka je dan posle sahrane presvisla od bola, a Davidu su stari Jevreji savetovali da beži, jer je vlast i na njega posumnjala, „bacila oko”, „imala ga na zubu”, pa je bilo samo pitanje vremena kada će i njega odvesti.
Zašto, pitao je pametnije od sebe, zašto?
„Biva to tako, biva, a razlog ne vredi tražiti, jer ga nema, a i ako ga ima, a nema ga, nama nije dostupan”, rekao mu je stari haham sinjor Mojsije i pomilovao ga po crnim kovrdžama.
„Ali, pravda... Ima li pravde?” zavapio je očajni mladić.
„Kazna će stići nepravedne, sine moj. Moramo u to verovati, jer Tvorac je pravedan... Da! Jeste. Ali, ipak... hm, podsetiću te na našu drevnu poslovicu koja glasi: pagan đustus por pikadoris, plaćaju pravednici za grešnike... Pa se ti sad snađi, dete moje!”
David je shvatio i, mada duboko potresen i ogorčen, odmah rešio da se snađe. Odlučio je da ode iz Carigrada i iz Otomanskog carstva. Pošto mu je mletački izaslanik na Porti, Pjetro de la Rosa, bio verna mušterija i prijatelj, on je poslušao njegov savet i pobegao u Mletačku republiku.
U Veneciji, ubrzo shvativši položaj svoje sabraće, počeo je, bez velikog dvoumljenja i drhtaja duše, da se priprema za prelazak u drugu veroispovest. Jer, razmišljao je, ako je Bog jedan, a jeste, a taj Bog je uostalom dozvolio da mu oboje roditelja budu ubijeni, dakle, ako je Jedan Jedini, svejedno je iz kog verskog ugla će on, David ben Mordehaj Seviljski, u Njega verovati - iz judaističkog ili iz katoličkog! Od tada, pojednostavljenje svega što ga je okružavalo, opsedalo, susretalo i sa čim se suočavao - sveta, ljudi, događaja, posla, osećanja - postalo mu je životno pravilo.
Zbog promene veroispovesti, trebalo je još jednom promeniti mesto boravka - pojaviti se kao svež i nov. Još jednom je preplovio Jadransko more i u Dubrovniku se pojavio kao Marin Sokočević. Namolio je jednog od poznatih dubrovačkih zlatara, gospar Ivana, koji je na jedvite jade pristao da mu iznajmi mali deo svog dućana, te je tako započeo svoj novi život i stari rad. Posao mu se sastojao od pomaganja vlasniku radnje u izradi nakita, a život u očekivanju neke čudesne prilike poslate s neba da se i sam pročuje kao dobar majstor.
Jedino blago koje je sa sobom poneo iz Mletaka bila je neobično stara narukvica od granata rađena na nekoj njemu nepoznatoj leguri, pretpostavljao je mesinga i srebra, koju je dobio od svog jedinog prijatelja, Pjetra de la Rose, za srećan, i nažalost neizvestan put na zapad. Pošto se David dvoumio da primi tako vredan poklon, Pjetro mu je rekao da narukvica potiče iz mnoštva kovčega njegove davno počivše prebogate babe od koje je mnogo nasledio, ali i mnogo od tog nasledstva proćerdao na žene i kocku (poroke kojima nije mogao da odoli) te će bez sumnje uskoro otići i ta jedinstvena narukvica. Stoga, naglasio je De la Rosa, bolje je da je David-Marin uzme i unovči kad mu zatreba za preživljavanje, nego da je on, Pjetro, spiska na obest.
Utonulog u misli i samog u radnji jer je gazda otišao na ručak i popodnevni odmor, Davida-Marina trgoše zvončići na vratima zlatare najavljujući ulazak mušterije. Odmah po dolasku u Dubrovnik, Marin, svestan važnosti podrobnih obaveštenja o viđenijim ličnostima u gradu (jer je sebi neprestano prebacivao što nije blagovremeno otkrio mogućnost očevog odvođenja u tamnicu) raspitivao se kod dubrovačkog ženskog življa uvek spremnog na prenošenje tračeva, takozvanih kundurica, o svakome ko je neko u Republici, te je odmah u upečatljivom liku mušterije prepoznao dubrovačkog gospara Marka Orlovića, imućnog trgovca, za čijeg se oca sa istim imenom pričalo da je svojevremeno bio pobegao iz Istanbula prepun bogatstava, u pratnji mlade supruge, jedne od najlepših žena kojima se Republika svetog Vlaha ikada mogla podičiti. Oni su izrodili nekoliko sinova koji su se raspršili po svetu, a najstariji, koji ostade u Dubrovniku, sada, eto, donosi u gospar Ivanovu zlataru tu raskoš od ogrlice prepune zvezda kao vedro noćno nebo, i minđuše u nizovima istih crvenih sazvežđa kao obasjanih zalazećim suncem, i veli da mu treba narukvica slična donesenom nakitu za sina koji se oženio i odlazi iz grada.
„Napušta blesak sunca na morskoj pučini”, dodade gospar Marko uz uzdah, „da bi ga zamenio za tamne, vlažne bosanske šume.”
Ima nas svakakvih, pomisli Marin, ali ne reče ništa, već samo izjavi da će pogledati šta se može učiniti pazeći da mu glas ne zadrhti, da ne pokaže radosno uzbuđenje, jer mu je to bila prva prava mušterija, njegova sopstvena! Doduše, igrom slučaja, ali svejedno, mušterija je bila njegova, samo njegova!
Upitao je pošteno da li gospar želi da popriča sa gazdom, ali on je odlučno odmahnuo i kazao:
„Jeste li vi Marin Sokočević?” pa pošto je Marin potvrdio, gospar Marko nastavi: „Koji je došao iz Mletaka? Dobro. A pre toga iz Carigrada, iz Galate? Ne, ne, ništa ne brinite, vaša tajna ostaje samo vaša...” te je potom izjavio da baš njega traži. Malo je falilo da ga zapita zašto baš njega, ali se srećom uzdržao! Na šta bi to ličilo, ispitivati mušteriju koja u njega ima poverenja i dolazi baš kod njega, nepoznatog, neiskusnog Jevrejina-hrišćanina? Sreća da je oćutao i zauzdao svoju znatiželju.
„Moja mušterija”, mrmljao je kad je gospar Marko otišao, pa i zapevao tiho jednu od retkih veselih španskih romansi.
Marina je zapanjila sličnost njegove, to jest De la Rosijeve narukvice i donesenog nakita. Kao da ih je radio isti umetnik samo sa nekoliko vekova razlike, jer je narukvica bila iz davnijih vremena. Isti tamnopurpurni blistavi granat, dve velike zvezde na prednjem delu narukvice koje se zatim smanjuju i najzad pretvaraju u sasvim sitne da bi sačinile ostatak obruča u vidu duguljastih pločica.
Obavestio je starog majstora o poseti gospar Marka i naglasio da ga je pitao hoće li da razgovara sa njim, gospar Ivanom, te da je dobio negativan odgovor. Zlatar se zlobno nasmešio i izjavio da je bez sumnje u pitanju nekakva mutna i prljava rabota, što bi se dalo i očekivati, jer je Markov otac bio Turčin pre nego što je preverio u hrišćanina, a majka mu je bila Jevrejka, a šta je postala, to niko nikad nije otkrio.
Marin je bio zgranut tim saznanjem. Da li gospar Marko zna da je on Jevrejin, David ben Mordehaj Seviljski, a ne hrišćanin Marin Sokočević, pa mu zato pomaže? Da li poznaje Pjetra de la Rosija iz Mletaka, pa je saznao za narukvicu? Ako je tako, da li da ga o svemu tome upita? Da razjasni stvari? Ne! Ne! Šta će mu razjašnjenje koje može odagnati njegovu prvu mušteriju? Odbacio je košmarna pitanja i usredsredio se na jednostavnost - na prodaju.
Ali neukrotive misli mu nisu dale mira. Sličnu narukvicu ne bi mogao napraviti ni on, ni stari zlatar, niti iko, a i kada bi mogao, trajalo bi to mesecima, a gospar Marko je kazao da se žuri... To je Marina-Davida ili, bolje rečeno, Davida-Marina (jer je prvo bio Jevrejin, a potom hrišćanin) nagnalo na novi splet pitanja svojstvenih njegovom prvobitnom narodu: kako je uopšte gospar Marko Orlović smatrao da će doći do narukvice!? Izrada je bila nemoguća za kratko vreme, a kupovina slične gotovo nemoguća, jer ko bi odjednom našao nešto nalik, ako ne i isto, ovom postojećem jedinstvenom nakitu? I kako je gospar Marko znao da treba njemu da se obrati?
Životno pravilo, opominjao je sam sebe Marin, jednostavnost! Drži se jednostavnosti: prodaj! Ništa ne pitaj!
Ipak, Marin se dugo lomio. Prevrtao je narukvicu po šakama i divio joj se. Jednostavno nije želeo (mada je imao preku potrebu) da se od ovakve lepote odvoji. Međutim, kao praktičan čovek i pravi zanatlija, a povrh svega zanatlija u škripcu, i u ime svog kreda, jednostavnosti, najzad je shvatio da se ovakva prilika ne propušta.
Prodao je gosparu Marku Orloviću narukvicu za svotu cekina koja će mu omogućiti udobnu samostalnost i sigurnu budućnost, ako tako nešto za Jevreje, pa i one pokrštene, uopšte postoji.
Travnik, druga polovina XVII veka
„Ma, ne mogu... mmm... ne mogu uzet... Ništa ne bi i inače naplatio... Ja, ovaj, onaj...” vrpoljio se na tronošcu travar Benjamin Baruh, snebivajući se i mucajući na turskom jeziku koji je loše govorio, ali bi isto bilo i na maternjem španskom, jer je trebalo da naplati svoje usluge. Otkad zna za sebe i bavi se porodičnim pozivom izlečitelja kao što je i njegov otac, deda, pradeda, i čukundeda, Benjamin je štucao i drhturio u takvim trenucima i neprestano nešto premetao po jeziku: „Ma, šta ću ti kazat, časni pašo? Nisam nav'ko... ovaj... Kako cijenu tek tako odalamit?” pa mlateći dugačkim grimiznim šalom opali pašu po licu. „Jao, tristi di mi, kuku meni, evo šta sad učinih! Oprosti, svijetli pašo, nije namjerno... ja patoću, trapav, vazda bio i ostao... eto, raspalih te slučajno... vjeruj, tako mi... ovaj, tako ti Alaha...”
„Dobro, nisam od šećera, spetljani Jevrejine! Hm, čudan si ti izdanak svoga roda, bolan! Obično su tvoji snalažljivi, najbolji trgovci, bolji bogme i od Jermena i od Arapa... A tek kad zvecnu cekini, ih, oči im veselo zaplešu ko jaja na ulju! A ti, baš naprotiv: oči ti kolutaju, kapci ti se sklapaju, glas te izdaje, riječi u grlu zastaju, ko da te kadija na smrt osudio... Ma ne valja ti to, Benjo, beno jedna travarska! Ne valja, velim ti... Nego, ajde da ti ja sve lijepo i natenane objasnim: jesi li me dvije godine liječio od ovih opeklina, čireva i rana?”
„Jee... ss... am”, zastenja Benjamin sa zebnjom u glasu kao da će njegovo priznanje povratiti sve pomenute ozlede.
„Pa šta se onda snebivaš, aman, čovječe!? Trebaš se ponosit! Alal vjera! Jesi l' dolazio u mene svake nedjelje? Jesi. Jesu li se prvo one dvije na prsima zalječile? Jesu. Nemam više ni ožiljka. Pa onda one na nogama, pa na leđima, pa na rukama, a? Sve se zacjelilo, nova mlada koža, kao svijetla opna, izrasla i eto ti čuda neviđenog! Ja sam zdrav, Benjo moj, zdrav! Mogu čučnut, mogu skoknut, mogu hodat ko po oblacima! Nigdje ne zateže, nigdje ne boli! I? Šta...?
„Ššštaaa...?” procedi izlečitelj.
„Šta!? A jesi kenjac, da bili kenjac, na svijetu takvog nema! Pa je li to tvoje djelo?”
„Jes, jes, ali i onog poviše”, zakvoca travar i pokaza dugačkim kažiprstom na nebo.
„Jest, slažem se, slava Alahu ili onom vašem koji nema imena, al' bogme, bez tebe ništa! E, vidiš, zato ti nudim ovo, namjesto dukata... A? Šta veliš? Koliko ovi granati vrijede, nikad ti toliko dukata ne bi' dao, samo da znaš!”
„Ne znam... ovaj, znam, al' ne znam mogu li to primit... previše je i šta ću ja, jadan ne bio, sa tim zvijezdicama... kud ću...” mleo je Benjamin, sav se skupivši na šamlici, ionako mali, a sad da manji biti ne može. Najviše bi voleo da nestane, da ga neka nebeska sila zbriše sa tog mesta gde mu je neugodno, gde se srami, gde nije na svome.
„Ova ogrlica, narukvica i minđuše su... ma, blago, pravo blago! Nikad mi se u životu 'vako nešto nije dogodilo: nagovaram čovjeka da uzme zarađene pare! Ajde, prestani se prenemagat i uzimaj dok se ne predomislim”, povika paša već umoran od besmislenog navaljivanja. „Ne razumijem šta ti je, i zašto me toliko zadržavaš... Bezbeli ti ja imam pametnija posla nego divanit i nagvaždat se s travarima... 'Oćeš, nećeš? Ali, samo da znaš, ako nećeš ovo, nećeš ništa dobit i toj ti je, pa ti vidi!” Pa paša zafrljači nakit pred Benjaminove noge.
Izlečitelj pognu glavu i sumnjičavo pogleda dragulje: jedan sunčev zrak koji zaluta kroz uski prozor pašinog dvora pade na gomilicu, a ona, kao živa zasja takvim grimiznim sjajem da se travar opčinjen saže i uze je u ruke, ali je već u sledećem času pažljivo vrati na pod i ostade stojeći i skakućući u mestu s noge na nogu sav napet kao struna dok ga paša nepomično sedeći na minderluku posmatraše. Usplahireni komarac pred kamenim kipom!
Paša polako podiže ruku kao da će udariti izlečitelja, no klepi samo sebe po čelu, te pun neke učmale, sporohodne, nepokretne mrzovolje, ali i upornosti i radosnog nezadovoljstva (ako tako nešto uopšte postoji) karakterističnih za njegov soj, istiha upita:
„Ti, kol'ko znam, imaš sijaset kćeri?”
„Jeste... Jeste... Imam, kako ne, časni pašo, imam, bog ih blagos...”
„Pomisli na njih, Benjo budalo!” najzad besno grunu paša i upropasti svoju sliku dostojanstvene mirnoće. „Treba im miraz. Sa ovim ćeš omiraziti bar tri, a možda, ako dobro prodaš, u što sumnjam, i sve ostale...” Potom se lukavo osmehnu i promrsi tiše kao da pominje nešto sasvim nevažno: „Pomisli i na svoju ženu, hanumu Mirjam...”
„Joj, Mirjam... jao!” zastenja Benjamin, poskoči kao oparen, štucnu tri puta uzastopce, dva puta kinu, zaklopi oči, zgrabi nakit sa poda i poče ga muljati po šakama. Kad bi ga nekako, ne dao bog, videla, Mirjam bi ga ubila. Ustrelila bi ga pogledom! Ah, njegova slatka opasnica! Šta bi rekla? Uzmi, mužu moj nedokazani, kazala bi, uzimaj odmah! Očekivala je poboljšanje - ma kakvo poboljšanje! - pravi procvat njihove bedne porodične kase, dobre pare za pašino dvogodišnje lečenje, što mu je nekoliko... ma, sto puta naglasila, a on se sad nećka! Ah, sve je zaboravio... I na nju i na kćeri... Joj, kad bi se vratio praznih šaka, ni Tvorac mu ne bi pomogao!
„Dobro”, zavapi majušni plavooki travar klimajući glavom i vrteći šalčiće i nakit tako nervozno da su se skroz zapetljali, „buenu, dobro, grasias, fala, dobri... ovaj, mili, hm... svijetli pašo, fala... Ja znam... velika nagrada... kako se zahvalit... ne znam...”
„Znaš ti ono što trebaš znat: svoj posao, a to je najvažnije”, osmehnu se paša zadovoljno. „I još nešto ću ti reć: granat je kod mene bio samo u prolazu. Čivutski je, pa je red da završi kod Čivutina!”
Sarajevo, prva polovina XVIII veka
Šeher Saraj se oporavljao od temeljitog rušenja. Prošlo je već dve decenije otkad je sultan Mustafinu ordiju napao Evgenije Savojski kod Sente. Sultan je ustuknuo i povukao se. Osokoljen lakom pobedom, neustrašivi austrijski vojskovođa je nastavio vihorni prodor u Otomansko carstvo dolinom Bosne i obrušio se na Sarajevo sa četiri hiljade konjanika i dve hiljade pešaka, te je razrušio, poharao, zapalio i sravnio sa zemljom šeher, a potom se povukao u Osijek. Nijedna kuća, nijedna bogomolja, nijedna bašča, nijedan šedrvan ne ostadoše netaknuti. I premda ga brzo obnoviše - podigoše nove kuće, mostove, mahale, džamije, medrese, hanove, sahat-kule, tekije, pa i tempi - bez obzira što zasadiše nove bašče i što zaprskaše novi šedrvani - ipak, kad sve to završiše, njegovim stanovnicima najednom postade jasno da šeher Saraj više nikada neće povratiti svoj pređašnji sjaj.
Međutim, uprkos nedostatku pređašnjeg sjaja, u šeher Saraju se opet živelo - rađalo, trgovalo, tračarilo, podmetalo, kralo, poklanjalo, proklinjalo, blagosiljalo, slavilo, gladovalo, radovalo, bolovalo i umiralo - kao i pre uništenja.
„Alah imanet, mladiću, alah imanet...” govorio je starački drhtavim glasom hodža Hamzo srčući kafu i rukom pozivao gosta da sedne pored njega. „Nemam ti ja mnogo vremena... Valjda mi je već devedeset... A možda i nije... Sve je zapisano, al' treba pogledat, a oči oslabile... Da, došo vakat za rastajat se... Dani otkucavaju ko sati, a sati ko minuti na mom sahatu, te ću odma' preć na stvar... Jesi li ti, bolan, iz one familje... kako ono bijaše... Ah, da... Ćiferica još radi, jest, bogme! Baba ti se zvala... Estera, kćerka Avrama Atijasa, a djed Izrael Perera, uspješan trgovac koji pogibe negdje daleko, pokraj Beograda... Je li?”
„Jeste”, potvrdi mladi Jošua prilično zbunjeno, jer mu nije bio jasan razlog poziva u posetu starom hodži kojega je poznavao onoliko koliko i svi stanovnici Saraja, pošto mudrac bejaše uticajna ličnost i prava institucija u šeheru.
„A tvoji su živjeli onđe na Bjelavama u onom sokaku... Kako se zvaše...?”
„Sahat sokak... Da, davno, prije Eugena...”
„I imadoše lijepu bašču, je li, Jašo, je li? Punu cvijeća... nekog drugojačijeg... onako ko iz vaše stare postojbine...”
„Pa jest! Moja nona Estera bila je čuvena po cvijeću. Sve su joj susjede zavidjele... Ali ja se toga ne sjećam, dobri hodžo, tad sam bio dijete, gotovo odojče.”
„A sjećaš li se kad si bio dječak, moj Jašo, vašeg šedrvana, a?”
„Sjećam se, njega se sjećam!” uzviknu Jošua Perera radosno. „Bio je najljepši u šeheru, najbujniji i najšumniji, i najluđe je prštala voda iz njega... Volio sam se igrat s mlazevima kad šiknu... ih...”
„Dobro je! Fino! Daklem, ti si, znači, taj”, prekide ga hodža i lupi tankom koščatom šakom o minderluk, pa uzdahnu duboko. „Nije meni, znaš, ostalo još dugo...”
„Ma nemojte, zaboga, estimadu... ovaj, poštovani hodžo...” pobuni se Jošua.
„Šuti i počuj... Elem, uskoro ću ja Alahu na istinu, te hoću sve račune ovog svijeta izravnat, i eto belaja, došo si i ti na red!” „Što belaj? Što ja!?” „Belaj nije, al' ti jesi, baš ti... „Zašto? Kako?”
„Ti si jedini muški potomak te familje, zato baš ti...” „Ali... ali...”
„Ma šta si se toliko zaibretio! Ne prekidaj, jer ću sve zaboravit, a lijepo sam sklopio priču... Dakle, kad smo se vraćali iz bježanije od Austrijanaca, moja kćer Lejla, luda glava, još dijete, naumila potajno, krišom od mene i majke joj, proć kroz grad i vidjet šta je preostalo... Zalutala blentava na Bjelave. Hodala, hodala i zvjerala naokolo i najednom ti ona ugleda kako se nešto na sprženoj zemlji sija. Djevojčurak voli bljesak, pa ti se ona zaleti, čučnu i pogleda: bila je to jedna zvijezdica od granata... Prstićima je otčeprkala i ostatak i izvadila ovo”, hodža se drhtavom rukom maši za džep i izvuče uredno složenu belu maramicu, te je stavi na minderluk. „Otvori, ajde, ne oklijevaj... Tvoje je. Ogrlica, minđuše i narukvica rijetke ljepote... Ih, bolan, što si se spetljo, šta ti je!? Pa nisam lud, ne bi' ti davo 'vako nešto vrijedno da nije tvoje!”
Jošua pažljivo uze smotuljak, stavi ga na krilo i razmota, a zvezde od granata zablistaše tamnim sjajem. On se nadnese nad nakit, a lice none Estere, blagog smeška i mekog pogleda, mu iskoči pred oči koje odjednom, naizgled bez ikakvog povoda, zasuziše.
„Znao sam”, tiho će hodža, „tvoje je ovo blago... Mnogo kasnije kad se malo smirismo od one austrijske furtutme, Lejla me odvede na mjesto gdje je našla granat i ja se sjetih tvojih... Ugledna trgovačka kuća, jest, bogme, i jedan velik čovjek koji se posije smrti tvog dede oženio tvojom bakom Esterom... Rafo se zvao, je li?”
„Jeste, Rafael Atijas”, odvrati mladi Jošua spremno. „Dalji rođak mog pradjeda Avrama...”
„Jest! A zuckalo se da je nekad bio srpski hajduk... Ja, ja! Šta si se izbečio? Biva to, biva! Vazda bilo i vazda će bit! A poznavo sam ja i starog Avrama Atijasa, koji dođe 'vamo iz Dubrovnika... Pametan čovjek, mnogo stariji od mene. S njim sam divanio i slušao ga satima kad zasjedne u čaršiji. Boljeg pripovedača u životu ne sretoh. Jest!” Hodža se nakašlja, pa nastavi: „Hm, vratimo se ovoj dragocjenosti koja leži ispred tebe... Dakle tako, dan za danom, godinica za godinicom, ja čuvo granat... i šutio o njemu, grješna mi duša... Ali, nisam ga nikad ženskadiji davo, čak ni Lejli, koja ga je našla... Nije ovo naše, govorio sam. A volio sam ga, jer mi se činilo da je on jedini ostatak našeg starog šehera... i zato što mi je donio sreću. Jest. Priznajem ti, pogriješio sam, jer ga je trebalo odmah vratit... Oprosti, ako možeš... Ali, imam jedno malo opravdanje... Posije rušenja šehera, vas i nije bilo ovđe...”
„Tačno. Moja porodica je pobjegla u Travnik i tamo živjela jedno vrijeme, a tek kasnije se opet vratila u Saraj.”
„Eto, vidiš, velim ti ja, nije vas ni bilo ovđe! Ajde, u dobar čas, vaše je, i uzimaj ga, i neka i tebi donese sreću kao što je mojima...”
„Fala, poštovani hodžo, fala!”
„Idi s bogom, Jašo, đuvegijo, i neka te vazda u životu prati po jedna od crvenih zvijezdica, ne bi l' otjerala šejtane.”

Sarajevo, s početka XX veka
„Va ti,fižikja mija, idi, kćerkice moja, i odnesi ovu ogrlicu kod zlatara Kamhija da popravi kopču”, cvrkutala je mama Estera svom najstarijem detetu, Lauri, na maternjem španskom.
„Mama”, zavapi Laura zapanjena, „odakle ti ova ogrlica!?”
„Naše jedino porodično blago, kerida, draga! Evo, vidi: i narukvica i minđuše.”
„Jesi l' ih imala i dok smo bili u Istanbulu?”
„Jesam, mi anđelikju, anđele moj, jesam.”
„Pa kako to, mama? Ne razumem: ona se sigurno mogla prodati za puno para, a mi smo tamo gladovali!”
„Tačno, Bukice, mila moja, ali smo, kao što vidiš, preživeli, a nakit je ostao. Vekovima ovi dragulji postoje. Pretpostavljam još od našeg izgona iz Španije. Malo budu kod nas, malo budu u tuđim rukama, ali nam se uvek vraćaju, jer smo im, izgleda, mi pravi vlasnici... I da sam ih prodala, posle izvesnog vremena bismo opet gladovali, i opet bismo se vratili u Saraj neobavljena posla, a ne bismo više imali ovo prekrasno prastaro porodično blago.”
„A je li i Papa znao?”
„Svakako da je znao... Zna otkad smo se venčali.” „I nikad nije tražio da ga prodaš?”
„Nije, nikad. Ajde, Bukice, pametnice moja, dosta ispitivanja! Imam posla... Treba složiti zeljanicu, skuvati čorbu od povrća, ispržiti sungatu, tvoj omiljeni užljevak od poriluka... Si, si, da, da, vazda hitam, i pitam se hoće li doći čas kad više neću moći...”
„Neće, mamili, nikad!” pobuni se Laura.
„Ali, ako ipak dođe”, lukavo se nasmeši Estera, „imam vas pet koje ćete me odmeniti... Dobre ste mi vi kćeri, muj buenas, vrlo dobre... Ali, dosta priče, jer kad se tata i Isak vrate iz templa, mora sve biti na stolu! Va ti, ćika, prestu, idi, mala, brzo!”
Laura, sa nadimkom Bohoreta, kao svako najstarije dete sefardskih porodica (da je muško bilo bi Bohor), što se od milja pretvaralo u Buka ili Bukica (da je muško bilo bi Buki), izađe na sokak i uputi se ka Baš-čaršiji. Još iz daleka začula je prijatni cilik kujundžijskog kuckanja čekića po metalu. Vredno se radilo, ali se pomalo i plandovalo uz srkut kafe i dim nargila. Laura je naprosto obožavala svoj rodni grad. Evo, danas je osvanuo jedan od onih nezaboravnih dana ranog proleća kada sunčevi zraci najednom suknu sa neba i uz pomoć toplog vetra brzo osuše crne barice istopljenih snegova, ostatke podsetnika na dugu zimu. Kaldrma zablešti kao oprani čaršav, a lišće, u svitanje zgrčeno, odeblja i izravna se do podneva. Miljacka se, kao i Sarajlije, poraduje ovom toplom blagu sa nebesa, pa zvonko zažubori, a otkravljeni ljudi se raspojasaju po čaršiji.
Prolazeći pored bakalnica punih urmi i rahatlokuma, kadaifa na drvenom koturu, belog i crvenog sudžuka, pored dućana ukrašenih suvim bamijama nanizanim na kanap, Laura je upijala sve te prizore i miomirise poskakujući od radosti. Kakva lepota, pomislila je, dok je posmatrala šarenilo zakovitlano pred njenim očima: taćandžije sa raznim vrstama kapa, mumdžije zatrpane sapunima i svećama, čemberdžije sa ženskim maramama, papudžije, ćurčije, abadžije, ekmedžije, puškari tufegdžije i bravari ćilidžije, a tek ćilimdžije!
Privučena suncem i ćarlijanjem povetarca, ona odluči da se časti i krenu prema reci da proskakuće preko Careve ćuprije, koja je vodila na drugu stranu Miljacke prema Latinluku. Zastala je na sredini i naslonila se na ogradu: sedam mostova, što drvenih što kamenih, preskakali su nabujalu Miljacku. Preplavljeni svetom - hamalima, zanatlijama, trgovcima, gazdama, slugama, stražarima, kicošima i odrpancima - poput užurbane reke tekli su kao reka nad užurbanom rekom, s tim što je gornja tekla u oba pravca.
Ah, njeno Sarajevo! Nikakav ga carski grad ne može nadmašiti! Četiri strane Sarajeva, tri zaklonjene visovima razderanih neprohodnih grotla, i jedna koja se ljupko i podatno otvara ka ravnici! To dvojstvo okruženja, pomisli Laura, možda uslovljava ćud Sarajlija, jer oni su i grubi i mekani, i smrknuti i srdačni, i preduzetni i mrzovoljni. Upravo o svima njima, o svom gradu i svojim sunarodnicima će odsad pisati, odlučila je u tom trenu, mada se i dotad bavila pisanjem poezije i beleženjem tekstova starih romansi.
Sa nešto malo sitnine koju je sačuvala od prethodne kupovine za mamu, da bi se povratila od toliko lepote, Laura popi čašu surutke, ukusan prolećni napitak koji, mama je tvrdila, a ona je sve najbolje znala, pospešuje probavu.
Najzad je stigla do zlatara Kamhija. Rekla mu je šta je mama Estera molila, a on je ćutao dugo zagledajući ogrlicu.
„Ovo je, senjorita, gospođice Laura, jedno izvanredno parče”, uzdahnuo je. „Bi li vaša poštovna majka htela da ga proda?”
„Ne, nikako, estimadu sinjor, cenjeni gospodine Kamhi! Sigurna sam da ne bi. To je, znate, porodični nakit”, ponosno je dodala.
„Vrlo lep i vrlo star... Ovakve stvari se više ne izrađuju... Nažalost!... Tempi passati. Ovo su radile moje kolege dok su još Osmanlije vladale svetom... mislim, našim svetom... Si, si, kerida senjorita, da, da, draga gospođice, to je bilo vreme, a ne sad ovaj fušeraj koji nadođe sa Austrijom... Uf! Sve na brzinu...” zastade, pa opet zauze profesionalni stav: „Dakle, samo kopča? Da, malo je popustila. Ništa ne brinite. Biće gotovo za sat.”
„Koliko smo vam dužni?” upita Laura plašeći se da će popravka biti skupa.
„Ništa niste dužni... Ovakav nakit je zadovoljstvo imati u rukama... Pozdravite vašu poštovanu mamu.”
„Mučas grasijas, velika hvala”, učtivo se zahvalila Laura i naklonila starom zlataru.
Vratila se za sat i podigla ogrlicu. Kad je došla kući, mama Estera je pogleda i ozbiljno joj se obrati:
„Laura, fiža mija, kćeri moja, ovaj nakit će biti tvoj kad se udaš... On je zapravo već tvoj, jer treba da pripadne mom najstarijem detetu, ali pošto si još mlada, ja ću ga za tebe čuvati.”
„Grasijas, mama, grasijas, hvala, mama, hvala!” vrisnula je Laura oduševljeno i bacila se na majku da je ljubi i grli što je Estera rado prihvatila.
Tako su majka i kćer stajale u kuhinji jedna drugoj u naručju.
Sarajevo, 1941. godina
U katoličkom samostanu, Laura je ležala u sveže okrečenoj beloj sobi na snežnoj uštirkanoj posteljini i borila se dah. Nina je sedela na hoklici pored nje skrivajući suze i neprestano pričala, a da ni sama nije znala o čemu.
„Nemoj o ustašama, molim te”, opomenu je Laura.
„Dobro neću, ali mogu govoriti doslovce o bilo čemu, jer španski niko u samostanu ne razume.”
„Nije u tome stvar, Nina, ja ne želim o njima da slušam”, odvrati Laura umorno.
Skupljenih usana, Nina zaćuta kao uvređeno dete, a onda briznu u neobuzdan plač gorko ridajući.
„Kerida mija ermanikja, draga moja sestrice, nemoj plakati”, reče Laura milujući Nininu ruku. „Evo, imam lepu vest za tebe: završila sam rukopis o našoj prošlosti, pokoljenjima naših predaka... rukopis koji ti ostavljam u amanet... Daj ga a mijus ižus amadus, mojim voljenim sinovima kad se vrate iz Jasenovca... A vratiće se, je li? Znam, jer se vazda nađu dobri ljudi... Mene, Jevrejku, kriju časne sestre... I njih će neko spasiti... Vratiće se, je li?”
Nina zaklima glavom toliko jako da joj se zavrte u glavi i skoro pade sa stolice, koliko od naglog klimanja toliko i od tuge jer je znala da se Leon i Barkohba vratiti neće, da su već mrtvi i pokopani, bačeni u zajedničku jamu.
„Buenu, dobro”, s mukom nastavi Laura. „Uzmi rukopis danas kad budeš odlazila... I još nešto, mala moja, ponesi onu škatulicu... onu što stoji na stolu pokraj prozora... Prendi la, uzmi i nju...”
„Buka, što mi ti sve to daješ? Nemoj se opraštati od mene... Ti ćeš ozdravit... ja... ja ne mogu bez tebe... šta ću 'vako sama?” pa opet zarida.
„Nisi sama, imaš svog Ignju koga voliš ma kakav da je... Kao što sam i ja mog Danijela, neka mu je laka zemlja... A i Ignjo voli tebe, veruj... A ja, ja osećam da sam na odlasku... Tako je i bolje, jer vreme posle ovog rata neće više biti naše, zapamti, Ninić... I preživi, kerida, draga... Neko mora preživeti, a ti si ta... “
Nina ustade, uze kutijicu sa stola i otvori je, pa jauknu: „Ne, neću uzet naš granat! Neću... Puedi ser, možda se... ovaj... možda... ko zna... za njih... kad se vrate... Leon kad se oženi i izrodi dečicu...”
„Ne, granat ide s kolena na koleno po ženskoj liniji. Nina, molim te, uzmi ga, ti si prva posle mene...”
„A Isak?” pobuni se Nina.
„Slušaš li ti mene, Ninić? Je li Isak žensko? Ah, valjda pobeže iz Zagreba, bože dragi! Dakle Isaku, mila moja, nikako, zapamti: ne samo što nije žensko, već i zato što on ne može imati decu.”
„Pa ne možemo ni Ignjo i ja!” zastenja Nina i opet se zaceni od plača.
„Ajde, ajde, dosta plakanja! Treba da me razveseliš, a ne da me rastužiš...”
„Jest, tienis razori, u pravu si... Dakle, sve će biti u redu sa svima nama, veruj ti svojoj sestrici... Imam ja špurijus, nos za takve stvari... Znaš šta, daću ga Klari!”
„Gde li je ona, povereta muestra ermanikja, jadna naša sestrica, sa ono dvoje male dece, sama u svetu!”
„Valjda je uspela pobeći u Italiju...” zacvile Nina.
Laura je dugo ćutala sklopljenih očiju, a onda ih naglo otvori i kao da je došla do raspleta svih svojih nedoumica izjavi: „Daćeš ga Blanki... Tako je, mala moja, baš tako!”
„Pa ona nema decu!” pobuni se Nina, pa pogledavši sestru, dodade kolebljivim šapatom: „Ali će je imati?”
„Pametna si ti ćiferica, vazda sam ja to svima govorila...”
„Jest, a svi su mislila da sam ja najgluplja u porodici...”
„Grešili, grešili...” uzdahnu Laura i jedva čujno dodade: „A sad, kerida, draga, daj mi jedan poljubac i idi... Oprosti, jako sam umorna... Smrtno umorna...”
Beograd, februar 1942. godina
„Otklen ti taj nakit, Branka, zaboga?” pitao je njen muž Marko povisivši ton svog inače odmerenog tihog glasa.
„Dala mi ga Nina prije nego što smo pobjegli iz Sarajeva.”
„Tebi? A zašto?”
„To je naš stari porodični nakit, jedino vrijedno što smo ikada imali. Mama Estera ga je poklonila najstarijem djetetu, Lauri, a naša mila Buka pred smrt Nini, a Nina meni da nam se nađe kad bježimo. Dobro je imati nešto za prodaju, rekla je, za ne daj bože, ako zatreba... Mogli bi ga unovčit, znaš, sada kad su me prijavili na policiji...”
„Možda sam pogriješio... Al' kad smo došli, nisam se usudio prijavit te kao Jevrejku udatu za arijevca!” stisnutih usana procedi Marko. „Nisam smio reskirat da te odvedu kao taoca... Razumiješ li ti mene?”
„Hiljadu puta sam ti rekla da te razumijem i da bih ja na tvom mjestu isto učinila! I nećemo više o tome... Nego, sad o nakitu. Da ga probamo prodat?”
Marko je dugo ćutao, pa najzad kaza: „Ne, ne, nekako ćemo se snaći i bez prodaje porodičnog blaga... Ponijeo sam ja nešto para... Biće dovoljno da se oni nitkovi potkupe...”
Blankino lice tada obli razgaljujući sveobuhvatni osmejak i ona mu se baci u naručje takvom silinom, sa tolikim entuzijazmom da ga gotovo obori sa stolice, pa posle tog prvog naleta kad Marko povrati ravnotežu, smestivši mu se udobno u krilo, poče ga ljubiti po čelu, obrazima, bradi, usnama.
„Blanki... Branka, šta ti je? Nije valjda zbog granata ovoliki izliv?” zbunjeno će Marko. „Što se najednom toliko veseliš? U našoj izbjegličkoj situaciji i u ovim ratnim prilikama nema mnogo mjesta za radost.”
„Ima! Ima!” procvrkuta Blanka sa zavereničkim osmehom. „Zbog čega, molim te?” „Pogodi! Pogodi!”
Prebirajući prstima po crvenim zvezdama i duguljastim pločicama, Marko promrmlja: „Lijepo... starinsko... I ja sam ti mogao 'vako nešto krasno poklonit, ali nisam... Mogao sam nešto za svaki rođendan, ali, nisam... Nikad to sebi neću oprostit... “
„Što je bilo, bilo je, a možda će i opet biti, pa ćeš iskupit grijehe...”
„Sumnjam”, odvrati Marko turobno. „Vrijeme izobilja je za mene zauvijek prošlo...”
„Ajde, bolan, ne daj se, glavu gore”, prekide ga Blanka i promeškolji mu se u krilu. „Nego ti lijepo sad pogađaj! Pogađaj!”
Marko je pogleda i reče šaljivo naredbodavnim tonom: „Ustaj i prošetaj ovdje preda mnom!”
Blanka skoči na noge i poče da hoda naokolo po sobi. Marko ju je pažljivo posmatrao, pa najzad zapita: „Da ti nisi noseća, a, lopove jedan?”
Blanka stade u mestu i klimnu glavom.
„Ah!” uzdahnu Marko i uozbilji se. „Pa zar sad, Brankice!? Zar sad? Ja jedva izvukoh živu glavu iz ustaškog Sarajeva, ti Jevrejka u Beogradu pod nacističkom upravom...”
„Jeste, baš sad. I samo da znaš, ja mislim da smo dosad ostali živi, a i da ćemo preživjet upravo zbog ovog djeteta u mom trbuhu!”
„Ali, oboje smo stari za djecu...”
„Ja? Ja se ne osjećam starom! Da imam krila, poletjela bi'! A ti, ti si ljepši nego onda na vrelu Bosne kad sam te upoznala.”
„Ali rat, osvjesti se! Svjetski rat! Ljudi ginu, gradovi se ruše, a ti hoćeš da rađaš... Brankice, opet te pitam: zar sad?”
„Da, da, baš sad, moj Marko, baš sad... Novi život, u vrijeme kad toliki nestaju! Da, baš sad! Sad ili nikad!”
„Novi život”, promrmlja Marko, „lijepo zvuči.”
Marko je pozva da mu opet sedne u krilo, što Blanka odmah učini. Tako su dugo zagrljeni sedeli ćuteći i osluškujući usklađene otkucaje njihovih srca.
„Dobro, mala, možda si ti u pravu”, najzad prošapta Marko.
„Grasijas, Senjor dil Mundu, grasijas, hvala ti, Gospodaru Sveta, hvala ti”, promrmlja Blanka na svom maternjem jeziku pogleda uperenog naviše, a zatim povika: „A nakit čuvamo za našu curicu...”
„Možda će bit sin.”
„Možda, ali neće”, odvratila je sigurnim glasom, ali sa tajanstvenim izrazom lica kao da je upravo ona u direktnoj vezi sa višim silama koje određuju pol detetu.

Tel Aviv, Izrael, 2009. godina
„Hajde, Inda, dođi malo kod nas u Tel Aviv”, kao obično bez okolišanja gotovo bez pozdrava, s neba pa u rebra rekao je preko telefona Roni Amir, moj rođak iz Izraela na engleskom sa jakim izraelskim akcentom.
„Ali, zašto sad odjednom?... Nisam spremna... Daleko je Beograd od Tel Aviva, a što sam starija sve je dalji”, nesigurno sam se branila na engleskom sa jakim slovenskim akcentom. „Ujedno, nedavno sam bila...”
„Imam razlog!” insistirao je Roni.
„Kakav?”
„Treba da vidiš onaj nakit od granata.”
„Onaj što sam poklonila vašoj Hadar? Pa zašto da ga vidim? Gledala sam ga ceo život... O čemu ti to sad pričaš?”
„Da ga prepoznaš u jednoj radnji.” „Otkud on sad u nekoj radnji?” „Zato što nam je bio ukraden.” „Šta? Iz kuće? Obili su vam kuću?”
„Ne, nisu obili ni vrata, ni prozor. Ništa drugo nije nestalo, samo tvoj, to jest sada naš, porodični nakit od granata, dakle, ogrlica, narukvica i prsten koji si ti napravila od minđuša, ako se ne varam...”
„Ništa ne razumem! Ako je ukraden, kako sad da ga vidim u nekoj radnji?”
„Pnina je bila u kupovini u jednom šoping centru. Vratila se sva uzbuđena jer misli da je upravo naš granat videla u izlogu jedne zlatare koja se bavi preprodajom starog nakita... Ali, samo ti bi mogla stvarno da ga prepoznaš... Imaš li možda neke papire o tim draguljima?”
„Ma kakve papire, Roni, šta buncaš! Pa taj nakit je išao sa kolena na koleno u ko zna koliko generacija... Od moje bake, a Pninine prabake Estere, preko tetke Laure, pa tetke Nine, pa moje mame, pa mene, pa sad stigao do vas... A pre toga, ni sama ne znam... Star je sigurno pola milenijuma!”
„E, pa baš zbog toga se treba potruditi... Hajde, dođi, bar da se opet malo ispričamo, a? Eilona nisi videla od njegove bar-micve, jer je bio na zadatku kad si nas posetila prošli put, a sad je završio vojsku i došao kući i uskoro će na fakultet... A Hadar od njene bat-micve, jer je bila na letovanju u Švedskoj... I ona će uskoro završiti vojsku i već se prijavila za studije medicine...”
„Dobro! Dobro! Ispada da nikog nisam videla prošli put... Razmisliću... Javiću.”
Zelela sam da ih opet vidim, njih osmoro: moju sestru od ujaka, maminog najmlađeg brata Elijasa, Pninu, njenog muža Ronija, njihovu decu, Eilona, Hadar i Ajelet; pa najstariju sestru od tri Elijasove kćeri Esteru i njenu ćerku Širi i sina Ajala. Treća, Lidija, sa troje dece, živela je u Kaliforniji.
Već sledeće nedelje odletela sam za Tel Aviv, a sutradan po dolasku Pnina me je odvela do juvelirnice. Čim sam pogledala ogrlicu, narukvicu i prsten, znala sam da to nije naš granat: ni približno sjajan kamen kao naš, ni približno tako besprekorno izrađen kao naš, ni približno starinski kao naš, mada, morala sam priznati, sličan po nacrtu - zvezdaste čipke i trake od tamnocrvenog poludragog kamena... Ujedno, narukvica je bila takođe izrađena na zlatu, što je značilo da je, uslovno govoreći, novijeg datuma.
Samo tokom tih nekoliko minuta proveravanja identiteta, dodira sa nečijim tuđim, a ne našim nakitom, osetila sam žaljenje, čak, rekla bih, tugu što je ukraden, što je nestao, što više nije u našem posedstvu. Već kad smo izašli iz radnje, promrmljala sam na srpskom: „O njegovu glavu!”, izreku mog oca za sve materijalne gubitke koji su nas štedro šibali tokom posleratnog doba. U tom času mi sinu da upravo zbog tog stava moj otac nikada nije bio gubitnik.
„Šta si to rekla?” upitala me je Pnina.
Mada se nisam setila odgovarajućeg izraza na engleskom, objasnila sam joj šta znači ono što sam kazala. Ona je potvrdno klimnula glavom, a ja sam je upitala za krađu. Nije mi bilo jasno kako je nakit bio ukraden, a kuća nije bila obijena.
„Nismo imali ni majstore, ni nepoznate goste u kući”, objašnjavala je Pnina, „i nikako nismo mogli da shvatimo šta se dogodilo dok Roniju nije palo na pamet da je tih dana prodavao svoj auto.”
„Pa zašto je puštao potencijalne kupce u kuću?” začudila sam se.
„Nije, naravno da nije! Ali, jasno se seća da je jedan od zainteresovanih, dok su sedeli u kolima pred kućom, zatražio papire od auta, a Roni ih nije poneo, pa je otišao unutra da ih donese, ali je ostavio svežanj ključeva na sedištu... Nije morao da otključava ulazna vrata, jer su bila širom otvorena... Ovaj valjda navodni kupac imao je dovoljno vremena da napravi otisak ključa od ulaznih vrata na voštanom jastučetu. Potom je napravio duplikat, i eto!”
„Da, to je moguće...”
„Ali prilično neverovatno.”
„Ništa nije neverovatno!” ustvrdila sam glasom iskustva.
„Bilo kako bilo, mi drugo objašnjenje nemamo... Ih, samo da znaš koliko mi je žao... A tek Hadar!” Pnina se zaplaka.
„Hajde, to nije razlog za suze! Kolika su blaga nestala, zauvek izgubljena! Između ostalih, i blago cara Solomona!” tešila sam je. „Ti imaš mnogo lepog nakita, Pnina...”
„Imam, ali ništa porodično. Staro, a naše. Ništa što su prsti mojih predaka dodirivali! Svaki put kad sam granat držala u rukama, kao da sam milovala sve moje tetke, bake, prabake... sve njih koje nikad nisam upoznala.”
„Čudno, i ja sam imala sličan osećaj! Ali, znaš, još nešto me čudi: zašto nije sav tvoj nakit ukraden?”
„To ni ja, ni Roni, ni Estera... To niko ne razume! Glavu smo oko toga razbijali... Sve je stajalo zajedno... I briljanti, i smaragdi, i rubini... Da je sve ostalo odneo, ne bih toliko marila, ali ovo...” duboko uzdahnu. „Granate smo nosile Hadar i ja naizmenično... Ona kad dođe na odmor iz vojske, najviše narukvicu i prsten, a ja ogrlicu... Da li nas je neko video sa tim nakitom, da li nas je neko pratio... Ne shvatam, samo znam da mi se srce stegne kad pomislim...”
„Hm... Neobično, moram priznati... Ih, da nam je sad ovde jedan Herkul Poaro...”
„Ko?”
„Nije važno... Ali slušaj: možda je to bio neko ko zna celu istoriju upravo tog našeg granata, od pamtiveka do danas... Možda neki istoričar... arheolog... numizmatičar... ili kako li se već zovu ti nakitolozi...”
„Možda”, odvrati Pnina, pognu glavu, a njene crne kovrdže se zatresoše od jecaja.
* * *
Prekrasni porodični nakit od granata nije bio uništen ni u stambolskom zemljotresu i požaru koji su razorili i sagoreli grad na
Bosforu; on nije nestao ni u dubrovačkom zemljotresu koji je šatro grad na Jadranu; nije bio izgubljen ni kada je Eugen Savojski sravnio sa zemljom šeher Saraj; preživeo je dva svetska rata, holokaust i komunističku otimačinu.
Dakle, s početka XXI veka put granata se na izvesno vreme prekinuo, naime, izgubio iz vidokruga stvaraoca ove priče. Nije on zapravo ni sada nestao, samo je otišao iz jedne porodice, što ne znači da se u nju neće opet vratiti kao što je uostalom i dosad nekoliko puta činio.
Sada je to blago, verovatno, u rukama nekih drugih Levija, ili Saloma, ili Koena, ili Baruha, ili Bernštajna, ili Vajsa, ili Mevoraha, ili Abinuna, ili Kamhija. Jer, s obzirom da je blago ukradeno u Izraelu, bilo bi logično pretpostaviti da je ostalo u jevrejskim rukama.
A nisu li svi Jevreji jedna velika porodica?
Sve isto samo
malo drugačije
„Tata, je l' me čuješ? Veza nije baš najbolja...” „Sigurno zoveš sa mobilnog.” „Da...”
„Zar u Kankunu nema fiksnih telefona? Znaš koliko to košta?”
„Znam, ali ovo je hitna stvar!”
„Dobro, sine, dobro... Pričaj, o čemu se radi?”
„Pa, eto, ja sedim ovde na kraj sveta, a moja Tea tamo u Beogradu... Valjda ćemo se videti u Montrealu za praznike, ali to nije sigurno jer ko zna da li će ona uspeti da dobije vizu...”
„Ma dobiće, pokušaćemo preko veze, znaš...”
„Ti i dalje misliš da sve može preko veze. To je tipično socijalistički način rezonovanja! Ne može, ovde u velikom svetu ne može!”
„A kako si dobio radnu vizu za Meksiko, a?” „Čekajući ovde i tamo i svugde, i klečeći... Molbe, žalbe, intervjui...”
„I nikad je ne bi dobio da nije...”
„To sada više nije važno! Nisam te zbog toga zvao. Slušaj, Tea i ja smo se malo sporečkali...”
„Kako da se sporečkate preko telefona? To nema nikakvog smisla!”
„Znam, nema, ali šta ima smisla? Ništa nema smisla: ni što ja sedim ovde, ni što ona sedi tamo, ni što ne možemo slobodno da putujemo gde nam se hoće, ni što vi, moji roditelji, koji ste toliko radili celog života pod stare dane jurite za nekim tezgama i satirete se da biste živeli normalno... Nema smisla ni što ja vodim telefonsku ljubav, a svađa je, ti to najbolje znaš, deo ljubavi, zar ne?”
„Jeste, sine, jeste... Ovaj razgovor će te koštati koliko avionska karta...”
„Neka, baš me briga! Već mi je muka od štednje! Dakle, pošto smo zaključili da ništa nema smisla, imam jednu veeeeliku molbu. Ako možeš da mi je ispuniš, biću najsrećniji na svetu...”
„Naravno da ću je ispuniti.”
„Ja ću ti poslati pare...”
„Nećeš ti meni nikakve pare slati. Ajde, govori.”
„Ovako: pošto je Tea bolesna, trese je neka temperatura, da aranžiraš jednu korpu... Možda bolje da je mama aranžira, pa da joj neko nepoznat, pazi: ne ti ili mama već neko nepoznat, odnese... A u korpi da bude sledeće: pod jedan, di-vi-di filma Kloda Leluša 'Jedan čovek i jedna žena. Pod dva, časopisi 'Kosmopolitan', 'Vog' i 'El'. Pod tri, belgijske čokoladice, nemoj slučajno 'milku'... Pod četiri, čaj eri grej', ali u metalnoj kutiji, ne onom kartonskom paketu, i pod pet, jedan mali buketić margarita, ali mali... sa jednom koverticom, a unutra samo jedan kartončić na kome rukom, pazi: nikako pisaćom mašinom, piše Con amor... Eto, to je sve. Je l' može?”
„Može, evo, sve sam zapisao...”
* * *
„Tata, šta je bilo? Jeste li odneli sve ono? Video sam na mobilnom da me je zvala, ali još joj se nisam javio... Prvo hoću da proverim s tobom...”
„Sve smo spremili i odneli.”
„Je l' onako po mom spisku, sve ste našli?”
„Svih pet stavki je ispunjeno, samo sa malim modifikacijama zbog podneblja, znaš...”
„Šta to znači? Kakvo podneblje? O čemu ti...”
„O sledećem: korpa sadrži sve što si tražio, i di-vi-di, i čokoladu i časopise i čajeve i cveće i karticu, ali, di-vi-di Šijanovog 'Ko to tamo peva', časopisi 'Bazar', 'Viva' i 'Glorija', onda, 'Štarkove 'čokoladice 'najlepše želje', biljne i voćne čajeve 'josif pančić' i mali buket belih rada sa kovertom na kojoj piše S ljubavlju.”
„Tata!!!! Pa to je užasno!”
„Ne, sine, to je samo praktično.”
„Ali... ali...”
„I logično.”
„Kako logično, ako boga znaš, kako!?”
„Slušaj i ne očajavaj. Ako te voli, biće presrećna zbog tvoje pažnje. Ako nije presrećna zbog sadržaja tvoje pažnje, onda te ne voli, a nije ni praktična ni logična. Ako sve to nije, šta će ti takva žena?”
„Ne, ne! Ti mora da se šališ?”
„Šalim se isto toliko koliko si se ti šalio dajući mi tvoj spisak.” „Ali, ali... ja sam to najozbiljnije!” „I ja, sine, i ja.”
Moskva kao kazna
Slojevi nepravde
Postoji negde u mojoj kući u mnoštvu starih fotografija koje su na neki neobjašnjiv način preživele dva svetska rata (mada ih mnogi fotografisani nisu preživeli) jedna koju sada ne mogu da pronađem, ali koju sam u mladosti uporno zagledala jer sam često slušala moju majku Blanku i tetku Rikicu kako pričaju o „nesretnom” hotelu „Moskva”. Fotografija je bila snimljena 1943. godine u Beogradu - starinska, u sepiji, ali veoma dobro očuvana. Na njoj su moj otac Metodije Kuić (pobegao iz ustaškog zatvora u Sarajevu) i njegova dva prijatelja, Aleksandar Saša Aranicki, doktor prava (izbeglica iz Zagreba iz istih razloga) i beogradski predratni bogataš Jovan Mesarović; oko njih je još mnogo sveta, a u centru jedan pravoslavni sveštenik sa kandilom u ruci osvećuje kafe hotela „Moskva”. Lice mog oca, lepog čoveka jasnih crta i kao od mostarskog kamena isklesanog profila, nosi čudan izraz: i zabrinut i radostan. Usne su mu stisnute od brige, ali mu se oči sjaje od olakšanja.
Dok pišem ove redove i naprežem se da obnovim pred očima njegov lik (ne samo neviđen iz njegove mladosti kada još nisam bila rođena, već i viđen iz njegovih starijih dana), dok se unosim u nepronađenu fotografiju, u ušima mi odzvanjaju očeve misli kao da ih on sam izgovara svojim uzdržanim, dubokim, tihim glasom: „Hvala dragom bogu te završismo! Sto puta zažalih što uopće uzesmo hotel u zakup na onoj nesretnoj javnoj licitaciji Poštanske štedionice! Još hiljadu puta zažalih što otpočesmo obnovu! Ali, nešto se moralo radit, moralo se zaradit! Morao sam ishranit Brankicu... nježnu i noseću. Jedva je spasih. Za nju, a sada i naše dijete, sve ovo učinih. Da ih sačuvam od gladi i hladnoće... Od straha ih niko ne može sačuvat.”
Mislio je moj otac i o oduzimanju: kako su mu ustaše mukotrpno stečeno bogatstvo rekvirirale, imanje čije je sticanje započeo kao dečak kalfa u trgovini svoje braće, kolonijalnoj radnji „Braća Kuić” na sarajevskom Marindvoru, potom kao mladić kupio prvu tonu ćumura, te je sa nekoliko hamala raznosio kupcima, pa zaradio za dve tone, pa tri, te drvaru otvorio, preduzeće osnovao, pa automobile i strane filmove uvozio, pa pet kina otvorio. Postao je bogat čovek posle tridesetak godina teškog rada, a na kraju svoj uspeh ovenčao vlasništvom dnevnih novina koje je nazvao „Jugoslovenska pošta”.
Mislio je moj otac kako odjednom sve ode, a umalo da ne ode i glava. Mislio je i o bežanjima - iz zatvora u Sarajevu u koji ga ustaše odmah po dolasku strpaše i iz koga pobeže u Beograd. Mislio je i o odvođenjima: o Sajmištu gde su Jevreje skupljali i odakle se oni nisu vraćali, i o svojoj najvećoj brizi: da mu ne odvedu Branku, njegovu pitomu, odanu ženu, njegovu saputnicu i sapatnicu, njegovo jedino istinsko blago... Jevrejka udata za Arijevca - mada nije morala da nosi žutu zvezdu bila je prva na spisku za taoce, drugim rečima, za odstrel. Jedino Brankicu da mu ne diraju, sve ostalo je nevažno, potrošna roba.
Na očevom licu, na fotografiji koju nisam pronašla, odražavala se sva njegova strepnja, sve nesanice, sav prigušen revolt; mučnina zbog sadašnjice, gađenje na blisku prošlost i sumnja u blisku budućnost...
Mora biti da su se misli Saše Aranickog podudarale sa tatinim, jer je i on imao ženu Jevrejku i sina malo starijeg od mene. Njegovo lice, uprkos osmeha, govorilo je o bežaniji i seljakanju, posustalosti i umoru, upravo kao i tatino, ali je Sašino bilo mekših crta, pa se na njemu nevolja jasnije odražavala.
Dakle, nesretna „Moskva”!
Posle godinu dana mukotrpnog rada uz ulaganja svega što su dvojica trgovaca uspeli da ponesu u izbeglištvo, a treći da sačuva, čim je hotel bio završen, okupatorska Feldkomandantura je rekvirirala sve sobe. Ceo hotel koji su galantno nazvali „Srbija” odmah je postao nemačko vlasništvo. Ostavili su im samo kafanu, te su trojica prijatelja računali da će, ako ih neko ne ubije, ako prežive bombardovanja, i posluži ih zdravlje, nekako izdržati do kraja rata.
Hitam da istaknem da je „Moskva” bila nesretna u posleratnim razgovorima moje porodice ne zbog svega dosad ispričanog, jer šta je sve to bilo u poređenju sa strahotama koje su se odvijale na svakom koraku na ulicama Beograda, na frontovima, u koncentracionim logorima širom Evrope. Ne, ona je za nas bila nesretna zbog onoga što je nastupilo posle željno očekivanog oslobođenja.
Tokom višednevnih uličnih borbi, hotel je bio opet oštećen, ne onoliko koliko tokom šestoaprilskog bombardovanja, ali dovoljno da ga je trebalo nanovo obnoviti, što su trojica partnera i učinila. Oni su primili otvorenih ruku jednu ratnu bolnicu Crvene armije, dali milionsku pomoć u robi - ćebadima, platnu, namirnicama - a zatim hotel stavili na raspolaganje Komandi grada za potrebe naše vojske. Kafanu su predali ljudima iz Prvog rejona koji su radili na zameni novčanica, a najzad su neopozivom pismenom izjavom sve akcije svog društva sa čitavim imetkom poklonili „Putniku” za otvaranje jednog sveslovenskog hotela.
I kada je sve to bilo učinjeno, stiže tužba u ime naroda protiv mog oca od naprečac osnovanog Suda srpske nacionalne časti (koji je kasnije, kada je poslužio svrsi, ukinut, te se moj otac vodio kao nekažnjavano lice) za privrednu saradnju sa okupatorom. Dakle,
„Moskva” je bila inicijalna kapisla za naše posleratno stradanje, povod da se moj otac u brzometnom postupku okrivi, optuži i, uprkos svim dokazima, dokumentaciji i izjavama svedoka, u roku od tri dana pošalje u zatvor u rudnik Bor na prinudni rad. Čoveku jugoslovenskog opredeljenja, Srbinu koji je objavljivao antifašističke članke pod naslovima kao što je „Razbojnik Pavelić na Janka pusti”, oslobodioci oduzimaju srpsku nacionalnu čast! Za mog oca je to bio najžešći udarac, bez obzira što je bio svestan da niko u okviru tog suda nije ni pomišljao na čast, već samo na imovinu.
Sve ono što su ustaše po svom dolasku u Sarajevo početkom rata konfiskovale, sada je oslobodilačka narodna vlast preuzela: preduzeće „Drina d.d.” i prateću zgradu, preduzeće za uvoz filmova „Kinema”, pet bioskopa, dnevni list „Jugoslovenska pošta” i prateću zgradu, štampariju, drvaru, stovarište, imanje na Palama, automobile, a u Beogradu nameštaj i odeću.
Jedan krevet, jedna kolevka, jedan sto, dve stolice (treća je bila nepotrebna pošto se nije očekivao očev povratak iz zatvora), jedan luster sa pet krakova i najnužnije kuhinjsko posuđe - to je sudskim ukazom ostavljeno mojoj majci i meni, njenoj trogodišnjoj kćeri. Sve ostalo je odneto. Sve. I očeve štofane pantalone i grombi kaputi. Uz obavezno: „Smrt fašizmu, sloboda narodu!”
Kada je otimačina završena, bio je pušten.
Ređali su se slojevi nepravde: prvo ustaški, potom nemački, pa partizanski. Svi su pogađali ravno u srž očevog bića, dok je on ćutao, ćutao i ćutao. Tišina je bila njegov odbrambeni bedem - tišinom je obavijao sve svoje nevolje, nemaštinu, bol, iscrpljenost, poniženja, moljakanja, a potom i bolest. Ćutnja ga je štitila, spasavala.
Svesna njegove kamene volje, ipak sam se ponekad pitala kada će je prekinuti, kada će nataloženi gnev grunuti, kada će se brana probiti i bujica poteći. Nije nikada.
* * *

Ne toliko iz principa ili ozlojeđenosti, a pogotovo ne iz mržnje koju nisam osećala prema novim vlasnicima svega u državi (a nisam zahvaljujući opet mom mudrom ocu jer je nije raspirivao dok sam odrastala, svestan da ću živeti u novouspostavljenom režimu) već mnogo više zbog našeg siromaštva, dugo nisam mogla ni da sanjam o ulasku u bilo koji restoran ili hotel, a kamoli „Moskvu”, premda sam je, prolazeći, uvek zagledala i u devojačkim snovima viđala sebe kako u pomodnoj suknji „pun krug” sa žiponom od sedam volana, stegnuta u struku širokim rastegljivim kajšem i u skupim baletankama ulazim u svu tu raskoš, dok mi se livrejisano osoblje poređano u dva špalira klanja, jer je moj otac vlasnik tog prekrasnog zdanja!
Pusti mladalački snovi o negdašnjem tatinom bogatstvu o čemu mi je majka često i nadugačko i široko pričala! Ali, kada bih pokušala i od oca ponešto da saznam, njegov jedini odgovor na sva moja navaljivanja bio je uvek isti:
„Ja nisam ništa izgubio. Ja imam vas dve.”
Moj otac, Metodije Kuić, umro je 1964. godine u šezdeset osmoj godini života, kada sam ja imala dvadeset dve godine, već završila studije i zaposlila se. Brana tišine nije se nikad probila. On je ostao smiren, rezervisan, tihog govora i prijatnog otvorenog pogleda - čovek od reči, dostojanstva i pristojnosti. Redak. Ja nikada sličnog nisam upoznala.
Desetak godina po njegovoj smrti jedan moj prijatelj, veliki sladokusac, pozvao me je na večeru u hotel „Moskva” gde se, istakao je, služi najbolji tatar biftek u Evropi, jer je kuvar, koji ga pred gostima priprema, dobio prvu nagradu na evropskom takmičenju spremanja tog za mene neobičnog jela.
Pili smo votku i jeli tatar biftek, a ja sam, na zaprepašćenje svih prisutnih, odjednom briznula u plač. Iznenada, lik mog oca sa stare fotografije pojavio mi se pred očima i odjednom mi je u ušima zašumeo šapat kojim je jednom kazao mojoj majci verujući da ga ja ne čujem, a ja sam ga i čula i videla, i njegove reči, njegov izraz lica nikad nisam zaboravila.
„Sa mnom, moja Brankice”, rekao je, „nešto nije u redu. Ne mogu više plakat.”
Podigao je svoje umorne zelene oči zacakljene od suza: plakao je moj otac što više ne može da plače.


Napomena autora:
Želim da istaknem da ova priča nije samo moja.
Slične, pa i mnogo tužnije, preživljavale su hiljade
porodica širom naše sada već nekadašnje zemlje.
Indios Reks
Tokom žarkih letnjih dana odlazili smo na Savu, negde daleko gde nije bilo ničega, osim jedne prikolice pretvorene u svojevrsnu montažnu kuhinju sa barom na otkriljenoj strani te bizarne straćare, koja se priljubila uz tlo ispod otegnutih grana žalosne vrbe. One su se nadvijale nad dva duguljasta stola sa klupama od grubo tesanog drveta. Naokolo malo trave, gustiš šipražja, zemlja meka zbog rečnog navodnjavanja - sve prirodno, ali nekako nasumice sklepano kao da se neki davolak poigrao tim područjem ne bi li se zabavio. Na reci se pruža omanji splav daskama povezan za kopno, dovoljno veliki da poneki čamčić pristane, a njegovi putnici ne ugaze odmah do kolena u blato, što se meni jednom dogodilo te sam ostala bez cipele. Na splavu samo jedna rasklimatana drvena ležaljka.
Sa kopna, do tog neobičnog prebivališta moglo se stići kolima donekle, a posle samo pešice kroz visoko šiblje kada je suša, ili kroz vodu ponekad i do struka, kada Sava nabuja.
To bezimeno mesto poznato samo izabranima, pripadalo je čoveku kome je bilo dosta grada, mada je u njemu imao dvosoban stan. Dok nisam saznala taj podatak, mislila sam da je, eto, jadnik ostao bez krova nad glavom pa se snalazi kako zna i ume.
Taj dobrostojeći „jadnik” je tvrdio da za ručak koji je bio uvek po podne, peče samo svojeručno upecanu ribu. Naizmenično sam bivala uverena u istinitost te tvrdnje i sumnjala u nju. Što se pića tiče, svaki gost ga je donosio i ono se služilo i njemu, dotičnom gostu, ali i ostalim prisutnim. S obzirom da je vlasnik leti često i spavao u toj čudnoj skalameriji, držao je „opasnog” psa čuvara, za svaki slučaj, jer na kilometre nije bilo nigde nikoga što mu je, smatrala sam, garant ovalo mnogo više sigurnosti nego nama među pomamljenim gradskim svetom, a tvrdio je da mu je i revolver neprestano nadohvat ruke, što niko nikada nije proverio. Imao je zapravo dva psa vučjaka, ženku i mužjaka.
Kada sam tog leta polovinom devedesetih prvi put došla kod Mileta Pileta, jer tako su ga svi zvali, ugledala sam prekrasnu scenu: pet malih vučjaka su se otimali o majčine sise dok je ona, sva iscrpljena i olinjala od porođaja, nezainteresovano ležala i ostavljala svom porodu da radi šta hoće, zna i ume, naime, šta ga je priroda naučila. Ogromni mužjak, sjajan, našušuren i prpošan, lavovski se šetao naokolo, kao da je svima hteo da pokaže ko je gazda u porodici, te je uredno lajao na sve i svakoga ko bi se pojavio u okruženju.
Nisam odolela večnoj ljudskoj potrebi da pomiluje i poigra se sa mladuncima ma koje životinje od krokodila (ako roditelji nisu u blizini) do mačeta, te sam primetila da su njih četvoro prave male nemirne lopte koje se neprestano igraju, preskaču jedno drugo i besciljno jurcaju ne hajući ni za oblake prašine, ni za lepljivo blato koje se hvatalo i uvlačilo u njihovo gusto ali još paperjastonežno krzno. Ova četvorica vučjačića bili su žestoki momci, dok je peti, neuhranjen mršavko, jedva stajao na nestabilnim nožicama. Psić se toliko razlikovao od svoje braće da sam odmah pokušala da saznam zašto je to tako i dobila odgovor da je on izašao iz majčine utrobe poslednji, rođen majušan i slabašan, te od prvog dana u otimanju o sisu retko uspevao da je dobije, i da će u toj okrutnoj borbi, što vreme više odmiče, imati sve manje šanse, jer ostali jačaju od priliva majčinog mleka, a on slabi bez njega. To se dešava, kazali su mi okupljeni okoreli znalci predvođeni Zokom Kvakom, (jer je običavao da sva svoja objašnjenja završava filozofskom izjavom „U tome ti je kvaka”) koji su već nudili vlasniku pozamašne sume za zdravu četvorku, to je prirodni odabir, tako mora. Pa ne mora, pobunila sam se, ima flašica i cucla. Probao je, izjavio je svečano Mile Pile, (jer je sve žene, i mlade i stare, zvao „pile”) ali mališan neće da povuče, neće pa neće! Eto, pomislila sam, ova četvorica će naći neko manje-više lepše utočište i odgovarajuće gazde, a mališan će uginuti. Čak mi je palo na pamet da ga ja uzmem, ali kako kad živim sama, često putujem, nikad nisam imala psa... Ipak, trebalo ga je spasti... Tako bih ja verovatno lamentirala nad njegovom sudbinom još ko zna koliko dugo i sećala ga se sa nežnošću, ali ne bih ništa učinila.
Međutim, moja prijateljica Izabela bila je mnogo preduzetnija i ispoljivši svoj špansko-argentinsko-poljsko-tatarski temperament uzviknula je da ona ima rešenje za Indiosa (već mu je dala i ime) na šta su je sumnjičavo pogledali Sava Glava (jer je imao veliku glavu i važio kao vrlo pametan) i Neša Keša (jer je i kao mladić izgledao star). Naime, pošto sam je prethodno vodila na Dedinje na jedno od najvećih imanja u tom prestižnom delu grada, odmah je predložila da psića, koji je tada imao osam nedelja, odvedemo Staši, vlasniku tog imanja još iz predratnog doba, jer on voli pse i uvek ima jednog za kuću i jednog za baštu. Tada je dedinjskim imanjem gospodarila dobermanka Ela, dok mu je prethodnog vučjaka neko otrovao. A ja sam znala da Staša najviše voli vučjake. Imao je tomove knjiga o psima, kućnog veterinara i ogromno iskustvo i znanje o tome šta je za kog psa najbolje i kada to što je najbolje treba primeniti.
Bez mnogo okolišanja i pitanja uzele smo malog Indiosa koji se nije ni otimao niti je kevtao, već je samo ispuštao neke piskutave uzdahe drhteći celim telom dok sam ga držala u naručju. Njegovo ponašanje me je dovelo do suza koje sam panično skrivala, jer bih inače bila izložena podsmehu iskusnih „kučkara”, pa i moje prijateljice, žene od akcije. Strpale smo ga u jednu poluiscepanu kartonsku kutiju od piva i taksijem se vratile mojoj kući.
Pošto bi se moglo reći da je psić više ličio na grudvu blata iz koje vire dva posuvraćena trougla od ušiju, dva sjajna okca i mali pokretni štapić u vidu repa, nego na stvorenje sa dlakom kao krznom, odlučile smo da ga dovedemo u red: istuširale smo ga, žustro obrisale velikim frotirom i namirisale. Sloj savske prljavštine nije bio sasvim uklonjen, ali je za nas, neznalice, psić sada bio spremniji da se predstavi svom mogućim budućem gazdi. Dakle, čim smo sve te nedozvoljene radnje obavile - što smo kasnije saznale od stručnjaka - opet smo uzele kutiju, sada jednu lepu od italijanskih čizama, pozvale taksi i otišle na Dedinje.
Stigle smo na brdo u prijatno osvežavajuće predvečerje, ono sanjivo doba kada je nebo još svetio, a naznake pomrčine lebde pri zemlji. Sele smo u pletene stolice pored bazena, sa našom kutijom iz koje se tek naslućivalo neko jadno cviljenje. Staša nas je ponudio pićem, ali ja sam bez reči nestrpljivo otvorila kutiju i iz nje se izmigoljio Indios. Skočio je iz mog krila više šuljajući se niz moju nogu i, opet drhteći celim telom, počeo da njuši negovanu travu poput zelenog tepiha koja se pred njim nepregledna pružala. Dobermanka je počela da laje, ali je ona bila u kući iza zatvorenih vrata.
„Tvoj je, ako ga želiš”, rekla sam i odmah dodala da je možda zdravlje psića ugroženo jer stalno drhti, srce mu ubrzano lupa -možda je srčani bolesnik, mršav je i čudno ciči.
Moj opis Indiosovog stanja izazvao je Stašin prezriv osmeh, ali sam odmah zaključila da je bio iznenađen i vidno oduševljen.
Ćuteći ga je uzeo u ruke, malo izdigao, malo se zagledao u njegove sjajne oči poput dva biljurna dugmeta, pitao koliko je star, a zatim izjavio da će sa Indiosom biti sve u redu kada on preuzme brigu o njemu. Istog časa pozvao je svog prijatelja poznatog veterinara koji se nekada brinuo i za Titove pse, i zakazao njegov dolazak za sutradan.
Dotle se psić okuražio i krenuo da kruži oko stolova, počeo je čak i pomalo da skakuće. Napravio bi nekoliko brzih koraka kao da će da potrči, ali bi ga onda izdale noge pa bi se pružio po travi potrbuške, što mi je opet, razneženoj, nateralo suze na oči, ali bih se uskoro razgalila jer on ne bi nastavio da leži već bi se odmah pridigao i krenuo u nove avanture.
Tokom tih nekoliko sati koje smo provele sedeći na imanju pod čempresima i međ bokorima već uvelih ruža i pričajući o svim Stašinim „istinskim prijateljima” kako je nazivao svoje pse, od boksera Ura, preko vučjaka ženke Kserke, zlatnog retrivera Ganera, vučjaka mužjaka Žorda, dalmatinca Rora, još jednog i poslednjeg vučjaka Arga, do dobermanke Ele, dogodio se početak velike transformacije psića Indiosa.
„Ovaj mališan će biti čuvar mog imanja”, rekao je Staša dok sam ja u sebi gajila veliku sumnju da će Indios ikada toliko avanzovati.
Sledeći put kada sam posetila Stašu, što je bilo tek idućeg leta, naša mala dundica-loptica pretvorila se u ogromnog vučjaka sjajne tamne dlake, (proistekle od čudesnih smeša tucanih ljuski, lekovitog korenja, kačamaka, živih jaja i ko zna čega još čime je bio hranjen) pametnog pogleda iz bistrih očiju i neverovatne snage, koji je trčao oko teniskog igrališta brzinom strele. Bio je to odnegovan pas neobične lepote i gotovo ljudskog ponašanja. Ružno pače se pretvorilo u labuda. Njegove fotografije su putovale od Beograda do Buenos Ajresa ili Njujorka, zavisno gde se nalazila Izabela. Veterinar ga je redovno posećivao, mada mu više nije bio neophodan. Dolazio je prosto da proveri da li je u dobroj kondiciji, a Staša je tvrdio da se njegov prijatelj vezao za Indiosa više nego za bilo kog psa tokom svoje duge veterinarske karijere.
Kada je Beograd bio bombardovan 1999. godine, Indios-Reks (Indios po Izabelinoj želji, a Reks po Stašinoj, jer je tvrdio da se psi odzivaju na kratka imena oštrih suglasnika - po mom mišljenju, oba imena su mu savršeno odgovarala) i Staša su zajedno na prozoru vile na brdu sačekivali bombardere, s tim što je pas uvek pre njegovog gazde znao kada se opasnost približava. Tada bi mu se bogata dlaka na vratu nakostrešila, a pogled govorio Staši da otvori prozor što bi on i učinio. Prednjim šapama oslonjen na prozor, Indios-Reks je ponosno stajao iščekujući bombe dok je njegov gospodar zauzimao isti položaj naslonjen rukama umesto šapama. Tako su njih dvojica pomno pratili nadletanje bombardera! Njihovo prijateljstvo tokom tih teških meseci se produbilo do te mere da je Staša tvrdio da bez Reksa ne može, kao ni Reks bez njega, što je čitao u njegovim očima, jer pogledima su njih dvojica komunicirali. Mnogo bolje, dodavao je Staša, nego sa mnogim ljudima.
Dakle, Indios-Reks je postao čistokrvni princ smešten gde mu i dolikuje: na ogromno dedinjsko imanje sa nepreglednim prostorom za trčanje. Car beogradskih vučjaka koga su stručnjaci tražili za rasplod potekao je iz savskog mulja kao peto neželjeno čedo.
Ni izreka „pasji život” nije svugde primenjiva. I nisu li sudbine svih nas, životinja kao i ljudi, nepredvidive? Psićeva je bila pigmalionska. Kakva sreća, često pomislim kada se setim prljave, blatnjave zemlje na kojoj je mali Indios-Reks ležao umoran i nepokretan, već gotovo spreman da izdahne, i kada ga ugledam sada, veličanstvenog i zavodljivo lepog.

Stid
„Pišem ove redove s nadom da ću zajedno sa njima izbljuvati iz sebe kiseli ukus stida, stida koji me sve više guši, nagoni na povraćanje. Obuzeo me je najednom, bez upozorenja, naišao, ne, nego grunuo kao naglo osvešćenje posle godinu dana oduzetosti i duše i tela, obamrlosti od straha, od gladi, od instinkta koji me goni da preživim, a preživljavam samo zahvaljujući silniku, silovatelju, strašnom krojaču moje sudbine. Gde je sada Golem? Gde? Da ga uništi, da mu se osveti, njemu i svima njima... Ne, ne, njemu ne! On me hrani. Golem treba mene da šatre! Da me zgnječi svojom ručerdom, da me zgazi svojom nožurdom! Da! Jer, ako preživim, kako ću živeti? Ako preživim, kako ću živeti? Ako preživim, kako ću živeti?”
„Ponavljanje tog pitanja ne daje mi odgovor, a ponavljam ga stotinama puta, šapćući, naglas, u sebi urličući... dok spavam, dok žvačem, dok kopam, dok ga kolenima stežem oko slabina, dok ga ljubim i čupam njegovu žutu kosu. Ponavljam pitanje bez odgovora.”
„Valjda neću preživeti, a nadam se svesrdno da hoću, valjda će me Tvorac uzeti, a jedina želja mi je da živim... Blagoslovena smrt, smrt spasilac... Život, samo život i opet život, jedan jedinstveni. Da li mi je drago što sam živa? Za inat živa. Nije, nije. Jeste, jeste...
Istovremeno, želim da umrem sad odmah, i želim da živim još, još, još...”
„Ja sam deo monstruoznog eksperimenta, opita koji stavlja na probu izdržljivost tela, ali i otpornost ličnosti. Lomljenje ljudskog dostojanstva je cilj... Svi moji su odavno skršeni, razbijeni, u prah pretvoreni... A ja još živim. Ali, ne smem se zavaravati: ja više nisam ja. Moj identitet nije onaj od pre. Uz napor se jedva sećam one sebe pređašnje. Gotovo kao da i nije postojala. Prošla sam sve faze šoka, užasa, potom prilagođavanja, pa najzad prihvatanja sebe u nakaznom obliku. Navikla sam da trpim svakodnevicu. To je moj uspeh, iz toga crpim samopoštovanje.”
„Sivo na sivom, bez obzorja, bez vidika. Gore spljošteno nebo, magla što izvire odozdo, magla gusta od kiše koja neumorno sipi odozgo, magla od dima što štipa nozdrve. Blato, ledeno blato na zemlji, a s neba pritiskaju olovne table susnežice. U tom sumračnom bledilu naziru se jednolične konture ravnih zidova baraka. Sve to vidim, a ništa ne vidim. Kao u košmarnom snu sve zapažam, ali povodom svega toga ne mogu ništa da učinim. Ne pokrećem se. Sanjam, da, sanjam. Ne, ne sanjam, ovo je java. Užas jave ili užas sna? Više ne razlikujem jedno od drugoga. Da li se i u snu može ovoliko drhtati? Kosti lupaju o kosti, poluispali zubi cvokoću, od hladnoće valjda... ali i od nečeg drugog čega se sada ne mogu setiti. Može, može sve to i u snu, u noćnoj mori... san obično prenosi parčiće jave - ili one najstrašnije ili one najmekše koji se urežu u samu srž sećanja.”
„Nije mu smetalo, naprotiv, uživao je što sam kost presvučena kožom, i što mi je celo telo prekriveno ranicama i krastama - posledica nedostatka nečega od vitalnog značaja za glatku put. Oči su ti ogromne jer si mršava, kazao je, a tamna put ti se zarumenela od rana, i tvoja kosa, to kovrdžavo runo kao u ovce, najzad se proredila. Nije mu smetalo što iz mene, kao iz razbijene dečje kasice, umesto sitniša ispadaju zubi. Ništa drugo iz mene nije izlazilo jer ništa nije ni ulazilo. Ponekad bi doneo hrane, ali više da bismo se igrali psa i gospodara nego da bi me nahranio. Ja sam se bacala na kolena i šištavo urlikala „av, av!” a on bi me začikavao zamahujući rukom kao da je već hitnuo dragoceni zalogaj ostavljen u ruci, dok bih ja skakala u željenom pravcu. Tada bi se slatko, iskreno smejao! Inače se grimasa na njegovom kamenom licu, ledenom kao sibirska zora, retko menjala. Moj hranitelj, moj ljubavnik, moj mučitelj. Plavi bog lepote. I ja sam se ponekad, njegovim smehom zaražena, osmehivala. Ja osmehnuta, a oblivena zlom, ogrezla u zločin. Igra ne bi dugo trajala, jer je bio svestan da ja za nju nemam rezerve energije. Moralo je nešto preostati za sledeću igru koja bi obavezno usledila, za onu u kojoj smo oboje uživali: ja predsmrtno, poslednjim česticama snage, on bezlično ali silovito, kako dolikuje mladom muškarcu.”
„Ta njegova spoljašnost, ta ukipljenost lica i tela su me izazivale od prvog našeg susreta, od časa kada sam iz voza iskočila i slučajno, naletevši na njega, odjednom se našla u muškom naručju, što mi se oduvek sviđalo, makar i kod najobičnijeg valcera... Ali tek sa njim sam upoznala strast, sirovu... odvratnu požudu, želju pomešanu sa bolom... Bol je bio moj, divljački nametnut, a sve ostalo njegovo... ili i moje? Taj prvi put, dok me je iskrvavljenu od batina silovao, iskra je buknula u meni. Uprkos svemu, ona i dalje tinja. Iskra samo za njega, ili za sve muškarce? Ne znam. Verovatno nikad neću ni saznati. Jer, moja situacija je takva da je pitanje dana kada će me smrt posetiti. Ja joj se ne opirem, čak mi se čini da joj se radujem, premda bih želela nastavak ovih patnji sa njim, ovih buktinja u sebi, ovih zadovoljenja... To je jedino živo oko mene, stoga jedino za čim mogu da zažalim kada budem umirala, jer je sve ostalo ispred mene, pored mene, iza mene mrtvo. Nemam ni za čim i ni za kim da žalim. Taj požar u meni me greje i uništava, sažiže me. Već sam napola izgorela.”
„Čekam ga u mračnom hodniku bolesničke barake drhteći od hladnoće i požude. (Ne, ne, ovo nije java. Sve što mi se događa već toliko dugo ne može, ne sme biti java. Ovo je košmar o kome ja na javi pišem. Sve ovo je plod moje mašte: i on, moj napasnik, plod je moje mašte. Ja sam pobegla u maštarski svet, jer u stvarnom više nisam mogla da opstanem). Dok sam s njim, ništa drugo ne postoji: ni ljudi aveti što me vuku za rukav, ni žitko blato što mi se uvlači u napukle čizme, ni lopata koja mi ispada iz šaka krvavih od napuklih plikova, ni štipanje dima, ni studen zime, ni vrelina peći... Ništa ne postoji! Nema straha, očaja, ništa. Ne postoje ni sećanja. Nema ni doma, ni sestara, ni braće, ni roditelja, ni ujaka, tetaka, strina, stričeva, nema ni balova, ni čipke na podsuknji, ni valovitih oboda šešira, ni beline, ni svatova, ni mladoženje, ni kočija... Ništa ne postoji... Osim stida... Ni ova oskudna odeća neodređenih boja, rasparena, u prnjama, koju on sa mene kida, a ja je posle krpim. Dao mi je jedan stari džemper. Njega skinem ranije da i njega ne pocepa. Vunene čarape koje me tako dobro brane od zime još nije takao. Možda se gadi. Kako me se ne gadi? Ponekad noću, kada nema nikoga, grubo me ugura u limenu kadu u koju se bacaju delovi ljudskih tela posle operacionih zahvata. Trlja me grubom krpom, skida naslaganu prljavštinu.”
„Naša divljačka strast nadvladava sve što je bilo, sve što će biti, pa i sve što jeste. Ubija sebe samu. Da, to je to! Moj jedini izlaz, jedini način da preživim. I opet ga čekam, upravo njega, a ne nekog drugog, čekam ga, čini mi se, beskonačno, doživotno, smrtonosno. Čekam ga svim svojim osećajima, svim čulima, nekim neodređenim praiskonskim nagonom ženke. A kad ga dočekam, on me se dočepa bez reči. I ja njega zgrabim. Uzdišem, stenjem, vapim već dve godine. U kandžama smo rizika da budemo otkriveni. Za mene, naprečac pretvorenu u najgori ljudski talog, u bezmernu bestidnicu, manje opasno jer sam već osuđena na smrt, pedalj od nje. Za njega mnogo više, on gubi sve. Ipak, gde god stignemo, u hodnicima, na bolničkim krevetima, na hrpama mrtvaca, na blatnjavom tlu, na vratima praznih baraka, skačemo jedno na drugo. Ja prljava i smrdljiva, on besprekorno čist i mirišljav. Prodire u moje telo, moj mozak, moje srce. Telo ga hoće, mozak ga se gadi, srce ga mrzi. Uprkos mozgu i srcu, telo pobeđuje. On je zaslužan što sam još živa. On je, znači, odgovoran za mene. On je razlog za moj stid.”
„Stid... Stid... Neću umreti od gladi, bolesti, metka, gasa ili plamena, već od stida. Ja, gadna poleguša, ja, najniža od najnižih.”
Ovaj tekst od pet strana iskidanih iz nekog većeg rukopisa, verovatno dnevnika, ispisan sitnim duguljastim slovima na jidišu, znatiželjni oslobodilac pročeprkao je iz procepa u dasci na logoraškom krevetu u Aušvicu. Listovi su bili ugurani poput molidbenih papirića koje Jevreji ostavljaju međ kamenjem na Zidu plača u Jerusalimu.
Posle detaljne i uporne istrage koju su naknadno sproveli izraelski istražitelji otkrilo se da je na tom krevetu spavala jedna od malobrojnih zatvorenica koje su preživele ovaj ozloglašeni koncentracioni logor i sačekale oslobodioce. Opis muškarca mogao je da odgovara izgledu nemačkog oficira Helmuta Valhofa. Ime logorašice je ostalo nepoznato javnosti, mada se nagađalo da je otkriveno, ali nikad objavljeno.
Pet godina po završetku rata jedna žena je skočila sa prozora svog stana u Tel Avivu. Preživela je Aušvic i poput nekolicine svojih sapatnika izvršila samoubistvo. Ubila se jer je prestala da veruje u ljudsku dobrotu? Ili zbog stida?

Deda Ilija
„Rado, draga moja ženo, ajmo se bogu zahvaliti što je žetva odlična! Biće para, biće para za sve. I za novi traktor idućeg proleća...”
„A i za onu kuću na lakat usred srede sela sa baštom koja mi je tako prirasla za srce. Šta veliš, Lazo, a?”
„Za to nam treba još jedna ovakva berićetna godina. Taman kad deca još malo odrastu... Premda su već veliki, četvrti razred, naša dva rumena momčića... Ih, a kad samo pomislim kako smo bili siroti! Ih, teških li vremena!”
„Ma, učinio si ti neku veliku dobrotu kad te je dragi bog ovako nagradio, ovoliko častio.”
„Koliko ja znam, nisam baš ništa. Uvek sam bio vredan i pošten, ali takvih ima mnogo koji se i dan danas muče i bogorade. Komšija Tića, kum Gvozden... A meni, kao u bajci, bogati ujak iz Amerike, puf! pa pravo na vrata... I od tada...”
„Od tada do sada ti napravi čudo! Stvorio si sa svojih deset prstiju lepo imanje, najbolje od svih u ovom ravničarskom selu, sve sam...”
„Nikad sam, već uvek sa tobom. Ta ti si agronom, a ne ja. Zašto si studirala tolike godine, zar ne? E, bogo moj, argatovala si kao poslednja kulučarka... Tek kasnije uzesmo pomoć... A sada, mila moja Radmila, imamo pravi mali kombinat.”
„Imamo šta da ostavimo našim blizancima. Oni treba samo da odrastu i da sve preuzmu.”
„Saša će svinjac i kokošarnik, on voli životinje. Sećaš se koliko je plakao kada sam zaklao ono jagnje za slavu... Ta jedva smo ga umirili.”
„Nek se samo dobro slažu, nek se ne svađaju... I znaš šta sam mislila, Lazo?” „Šta?”
„Ne treba da planiramo njihove živote, niti da ih pritiskamo da ostanu ovde, jer navaljivanje čoveka nagoni na odbijanje i onda ode mast u propast...”
„Imaš pravo. Ti si, ženo moja, uvek u pravu... A znaš šta ja mislim?”
„Reci.”
„Mislim da je došlo vreme da ih malo upoznamo sa našom prošlošću, sa istorijom tvoje i moje porodice.”
„U mojoj, kao što znaš, ništa zanimljivo. Uvek svi na liniji, bez otpora. Na bundžije poput mene gledali su s prezrenjem. Sistem je bio najbolji na svetu, a oni sve 'moliću lepo', 'izvolte' i tako to. Ja sam bila jedina koja se nije slagala, ali ko je mene pitao. E, baš zato ni ja njih nisam pitala kad sam te izabrala, ovaj, kad si me ti zaprosio! Dotad nisam smela ni da pisnem, ali sam im zato tada zapištala da sam im uši probila. Nisu dali kćer za bivšeg seoskog gazdu, za crnu reakciju'! Crkli dabogda! A bar da su se nešto od novih vlasti okoristili! Revolucija im baš ništa nije donela: pre rata sirotinja, a posle polusirotinja! Ali ne, to je zadrto i tvrdoglavo do besvesti... I da ne dobiše muške unuke, nikad s nama ne bi ni reč progovorili... A sada im ne smeta što si se ti obogatio, a!!! Promenila se vremena, pa i oni posustali. Vidiš, kod mene sve nekako kao po školskom udžbeniku. Ali kod tebe, bogami, ima šta da se priča...”
„Ima, ima, al' mnogo toga više bi' da zaboravim nego da zapamtim.”
„Čudo jedno da u ovom uspavanom prečanskom selu bez ijednog brda, a kamoli planine na vidiku, toliko izmešanih naroda učiniše toliko zla jedni drugima, a obaška prokleti nacisti...”
„Zlo nema veze sa geografijom. U tvom crnogorskom kršu nije bilo ništa bolje, je l' da?”
„Da... Uopšte uzevši, nigde nije savršeno: ovde kaljavi drumovi, gumene čizme do kolena u blato upadaju, a kod mene ogoljeni šiljci, bodu stene... Ali, jedno stoji: nije lako biti bez ičega, Lazo.”
„Kao da ja to ne znam.”
„Ta ti sve znaš, i jedno i drugo...”
„Mada se očevog imućnog doba jedva sećam.”
„Ih, kakvo beše bogatstvo Ilijino, a Lazare?”
„Nisam ga još ni izbliza dostigao...”
„Bio bi on ponosan, jošte kako, da sve ovo vidi...”
„Možda i vidi, možda čuči tamo gore i gledi... Eh, moj Ilija gromovnik! Ne ubiše njega ni Mađari, ni folksdojčeri, ni Nemci, već njegovi Srbi...”
„Šta ćeš, bilo mu je suđeno!”
„E, pa baš me uvek rasrdiš sa tim 'bilo je suđeno'... Je li mojoj majci bilo suđeno da je odvedu u logor, a njenim sestrama iz Hrvatske da završe u Jasenovcu? Hajde bogati, samo mi nemoj s tim 'bilo im je suđeno'.”
„Ajde, Lazare, ne jedi se! Ali, veruj, sudbina je sudbina. Kao što je tebi i meni bilo suđeno da iz potpune bede odjednom stanemo na svoje noge. Zar to nije kao vilinskim štapićem?”
„Izem ti vilinske štapiće, nek se nose u mutnu Maricu! Al' dobro, priznajem, jeste, opet si u pravu... Ali kako to: 'bilo im je suđeno' da objasnimo Saši i Neši? Oni moraju da shvate svu muku ovog tla, opasnosti koje vrebaju, moraju se očeličiti za budućnost, za borbu sa sadašnjim i budućim alamanima... Moraju dobiti... hm... ovaj, takozvanu istorijsku perspektivu! Jer, i sama znaš šta uče u školi, sve crno-belo...”
„Da. I bez obzira što su u svakodnevnom životu stege popustile i više se ne ide u zatvor zbog vica, u školskim programima nema promene. Zato im treba ispričati sve.”
„Baš sve?”
„Sve, do tankih creva.”
* * *
„Tata, nedelja je! Pusti nas na reku da se malo kupamo!”
„Saša, kazao sam: nema reke, nema muzike, nema filmova dok vam mama i ja ne ispričamo istoriju moje porodice...”
„Ali, tata, zašto to baš danas? Zar nisi mogao da izabereš neki kišni dan ili olujni kada niko neće napolje?”
„Pa, mogao sam, Nešo, mogao sam.”
„Pa da idemo onda danas na reku, molim te, tatice naš dragi. Zašto si nam inače kupio one lepe bicikle?”
„Rado, da odu danas na reku, a pričaćemo o istoriji moje porodice neki drugi dan, šta misliš?”
„Ta nek idu kad su zapeli, ali sledeći put bez odlaganja.”
* * *
„Evo, danas je zima, kamen puca, nećete napolje, pa hajde da vam mama i ja ispričamo istoriju moje porodice.”
„Ali, tata, danas idemo sa školom na klizanje... Je l' si zaboravio da si nam nedavno kupio nove sličuge baš za ove nedeljne izlete na zaleđeno jezero!? Moramo da vežbamo, najgori smo, a pogotovo Neša, stalno pada kad hoće da se okrene, a ni ja baš nisam mnogo bolji. To je ujedno fiskultura, znaš. Ionako nam stalno gunđate da se malo krećemo...”
„Rado! Radmila! 'De si, Rado?”
„Evo me u podrumu, uzimam kiseli kupus! Šta 'oćeš?”
„Deca bi na klizanje. Da odložimo priču o istoriji moje porodice, šta veliš?”
„Mama, molim te, moramo na klizanje, nastavnica će nas prebrojavati... Ide i Roćko i Tibor i Sale i...”
„Ah, nek idu s milim bogom! Saša i Nešo, ovo je već drugo odlaganje. Samo da znate, trećeg neće biti!”
„E pa dobro, kiša pljušti, fijuče košava, najzad možemo da ih uhvatimo. Rado, zovni ih, molim te.”
„Saša, Nešo, zove vas tata. Aleksandre! Nenade! Otac vas zove!”
„Zašto?”
„Zbog one priče. Silazite odmah, jeste li čuli!”
„Dobro, najzad vas uhvatismo. Dakle ovako, dragi naši sinovi, slušajte i pamtite šta će vam otac ispričati... Hm... Hm... Kako ono beše... Ovaj, onaj... Onaj Ratomir... strinin zet... čudno ime, zajedno i rat i mir, ali ne mari, tako je i u stvarnosti... Hm, nisam to hteo... Rado, ovaj, odakle da počnem?”
„Bože, Lazo, pa od Ilije!”
„Ah, da. Dakle, vašeg dedu Iliju su ubili partizani...” „Tata, pa to je strašno! Neša i ja uopšte nismo znali!” „Šta to niste znali?”
„Nismo ni sanjali da je naš deda Ilija bio... Bože, pa onda smo i mi...”
„Šta je to bio, deco, šta!? Ništa sad ne razumem...” „Kako ne razumeš? Jesi l' kazo da su ga ubili partizani?” „Jesam... Ubili su ga partizani...”
„Onda je bio Nemac! Jao, Saša, kuku nama, naš deda Ilija je bio Nemac!”

Slikar Vinter
Pavle Vinter, rođeni Beograđanin, bio je visok i vitak mladić pravilnih crta lica, plavih očiju i svetlosmeđe kose. Želeo je da studira slikarstvo i mada je mogao otići i u Pariz pošto mu je porodica bila imućna, s obzirom da je po očevoj liniji bio Čeh, on se odlučio za Prag. Sa izuzetnim pohvalama diplomirao je na Praškoj slikarskoj akademiji, a po povratku u Beograd odmah je dobio nekoliko narudžbina koje su, kada ih je naslikao, u punom smislu afirmisale njegov neosporni talenat. (Ovde treba istaći da je Pavle Vinter bio umetnik u pravom smislu te reči - onakav kakvog ga mi, obični smrtnici, zamišljamo: lepo ali nemarno odeven, ozbiljan radnik ali razbarušen, sjajan u svom poslu ali potpuno izgubljen u svakodnevnom životu, organizovan kad slika ali za sve ostalo sasvim nepraktičan, jednom rečju, suštinski bizaran tip). Dakle, po mladom Vinteru su pljuštale pohvalne kritike kao prolećne kiše. Svi su se slagali da se pojavio umetnik koji će poput zvezde osvetlati beogradski obraz na evropskom nebu. I tako bi i bilo da nije izbio Drugi svetski rat. Zaneseni rodoljub je odmah sa ponosom obukao uniformu potporučnika Jugoslovenske kraljevske pešadije i isto tako bio odmah uhvaćen i odveden u nemački zarobljenički logor u Strazburu, gde je proveo četiri godine rata.
Po oslobođenju, Pavle Vinter je odlučio da se ne vrati u Beograd, mada je čeznuo za svojim neverovatnom srećom živim i zdravim roditeljima i dvema sestrama, koji su, uzgred budi rečeno, ostali bez ičega: porodična kuća im je bila srušena do temelja u nemačkom bombardovanju, letnjikovac na Dedinju sravnjen sa zemljom od savezničkog bombardovanja, veliko bogatstvo nacionalizovano, a ono malo skupocenosti koje su bile spasene topile su se u razmeni za hranu. Međutim, nije to bio razlog za njegovu odluku da ostane u inostranstvu, čak bi se moglo reći da mladog slikara nije uopšte pogađala porodična nemaština. Njega je užasavao režim koji se po oslobođenju ustoličio u Jugoslaviji i koga se njegov slobodarski duh grozio jer, bio je ubeđen, novo ustrojstvo vlasti bi ga sputavalo, vezalo mu i ruke i jezik. O tom režimu je još kao dečak slušao zastrašujuće priče od izbeglih Rusa koji su živeli u Beogradu već u drugoj generaciji i zaključio na osnovu toga i još nekoliko pročitanih knjiga da je u srži takvog društva vladala čista hipokrizija: propovedala se jednakost i besklasnost, a zdušno se gajila gotovo indijska kastinska diferencijacija. Posleratni događaji samo su potvrđivali njegov stav: njegovom ocu, poznatom advokatu, bilo je zabranjeno da se bavi svojim poslom iz nekih nerazumljivih razloga; njegovom ujaku, poznatom lekaru nije bilo moguće da ponovo otvori privatnu praksu, njegovom stricu fabrikantu je oduzeta fabrika... A nije smeo ni da pomišlja na sve ostale članove njegove mnogobrojne i visokoobrazovane porodice - na ujaka Stanimira, profesora filozofije i zagriženog „reakcionara”, strinu Natašu, vrsnog pedijatra, na tetku Pelagiju, bogatu naslednicu i profesorku francuskog jezika, na strica Nauma, arhitektu, i ko zna sve koga još! Ta posleratna nemogućnost pristojne zarade i legalno oduzimanje vlasništva predstavljalo je najprostiju pljačku, zaključivao je po ko zna koji put Pavle Vinter pijući vodu (jer je za bilo šta drugo trebalo platiti) na Pjaci san Marko u Veneciji gde se obreo po izlasku iz logora! (Podrazumeva se da je Italiju, kao destinaciju sa krajnjim ciljem Firencom, izabrao zbog umetnosti).
Ne bi naš vrsni umetnik imao ništa protiv toga da se malo od preostalog bogatstva njegove porodice prelije u narodne ruke, to jest, da ode u ruke siromašnih, ali siromašni su ostajali gde su i bili, sem ako nisu bili u partizanima ili poslušnici u saglasju sa parolama novog društva. A novi siromasi, oni nekad dobro stojeći, nisu imali nikakva prava za život! To je, čak i sa stanovišta mladog zanesenjaka bilo previše, i on u takvu zemlju nije hteo da se vrati pa makar nikoga od svojih više nikad ne video!
Dakle, pomoć ili pomenuto prelivanje novca u njegovom pravcu nije mogao da očekuje. Zato se prvi put u svom relativno kratkom životu morao osloniti samo na sebe. Odlično, mislio je, očeličiti se, osamostaliti, postati svoj čovek - upravo ono što je otac od njega oduvek zahtevao čim završi škole! Međutim, to je bilo lako reći, ali u tom istorijskom razdoblju vrlo teško ostvariti. Pogotovo u Italiji!
U pokušajima da zaradi za goli život, da se dokopa neke narudžbe za portret ili mrtvu prirodu, za pejzaž ili oslikavanje zida ili njegovo najobičnije malanje ili bilo šta, Pavle se upoznao sa nekolicinom umetnika koji su bili u istom položaju kao i on sam.
Nekom ludom srećom uspevao je povremeno da radi kao prevodilac, jer je, pored srpskog i češkog, suvereno vladao italijanskim koji je naučio iz ljubavi prema renesansnim slikarima, nemačkim zbog babe Bečlijke koja ga je obožavala i stalno vukla sa sobom na putovanja po austrijskim banjama, i španskim zbog još jednog obožavanja, naime, jer mu je omiljena baba-tetka bila udata za sefardskog Jevrejina Mošu Altarca iz Sarajeva za kojim je mali Pavle trčkarao kao kučence jer je on, dotični deda-tetak, bio najuzvišeniji pripovedač koga je svet video, takozvani magid kome su se ljupke priče poput bisera kotrljale sa usana. Zbog znanja pet jezika, Pavle je smatrao da vredi za petoricu jer mu je otac utuvio u glavu da u sebi nosi onoliko ljudi koliko jezika govori. Otac je obavezno dodavao da mu, shodno tome, komunikacija sa svetom nikad neće predstavljati problem, ergo, da je ceo svet njegov! Mada je slepo verovao u očevo mišljenje, sada mu se učinilo da će se ta očeva tvrdnja pokazati netačnom.
Pošto se Pavle mučio više od svih njegovih drugova, vajar Italo, uz jednoglasno odobravanje ostalih, skrenuo mu je pažnju jednom prilikom kada su opet svi dobili posao, a on nije, da problem leži u njegovom prezimenu: ono odbija jer zvuči nemački. Pavle se ražestio uporno objašnjavajući da je Vinter čisto češko prezime, premda je shvatao da su njegovi drugovi u pravu.
„Moraš ga promeniti”, rekao mu je violinista Franko.
Posle mnogih predloga, duborezac Anđelo uzviknu: „A što ne bi postao Belini, kao naš veliki kompozitor! A bello, dakle lep, jesi u svakom slučaju!”
Uz dosta opiranja, Pavle je zahvaljujući svesrdnoj pomoći drugova, krenuo u akciju. Onako smušen i spetljan sam se nikako ne bi snašao. Gajio je duboko usađenu averziju prema svakoj administrativnoj proceduri, pravu fobiju od formulara koje jednostavno nije umeo da čita na bilo kom, pa ni na maternjem jeziku. Dakle, posle mnogih peripetija, Pavle Vinter je postao Pio Belini.
Tog dana ga je obuzelo očajanje. Bio je očajniji nego kad su ga odveli u zarobljeništvo, ili kada je odlučio da više nema domovinu, ili kada je shvatio da u dogledno vreme neće videti porodicu. Tog dana nekoliko puta se nekako presamitio, zaneo prvo na jednu pa na drugu stranu, da bi najzad čak i pao ne spotakavši se ni o šta, što mu se obično dešavalo kada je bivao u neizdrživom nervnom rastrojstvu. Treba istaći da je mladi Belini, ma koliko skladno građen, imao sklonost ka neobjašnjivim padovima. Njegove lepo uobličene dugačke noge i ruke sa prekrasnim vretenastim prstima ponekad su se tako nespretno kretale i pružale u samo njima jasnim pravcima, da je ličio na lutka u lutkarskom pozorištu čije konce vuče pijani lutkar.
Bilo kako bilo, posle skoro godinu dana, videvši da u Italiji nikako ne može da preživi, jer su i sami Italijani teško preživljavali, Pavle-Pio odluči da ono malo novca koji je zaradio noseći vreće sa hranom za Amerikance, služeći kao kelner, stanični nosač i gondolijer, čisteći kanale, i najzad (ah, kakvog zadovoljstva!) pomažući u prenošenju umetničkih dela skrivenih po podrumima u njihova predratna prebivališta, dakle, da sav taj novac potroši za parobrodsku kartu koja će ga odvesti do zemalja u kojima nije bilo rata, naime, u Južnu Ameriku, u Argentinu, u Buenos Ajres! Još na akademiji slušao je bajke o tom čarobnom gradu od svog rečitog kolege Italijana Masima Aligijerija, čiji su roditelji tamo živeli. Uzgred budi rečeno, Mašimo je bio podosta zaslužan i za Pavlov izbor Italije kao mesta boravka posle logora i po odbacivanju sopstvene otadžbine, što je valjda bila jedina neopoziva odluka inače povodljivog i rastresenog mladića. Pomišljao je da potraži porodicu Aligijeri (prezime ga je od prvog trenutka začaralo, naravno zbog Dantea) kad stigne u Bajres (kako ga je nazivao Masimo) ne bi li mu pomogli da se smesti i započne novi život.
Stigavši u Buenos Ajres bez prebijene pare i sav iscrpljen od višemesečnog cikcak putovanja na teretnom brodu koji je stalno negde pristajao da istovari ili primi robu, odmah je započeo potragu za Aligijerijevima, ali ih nije našao. Gladan i obeshrabren, počeo je da skicira likove gostiju po krčmama za hranu i za nešto malo novca kojim je plaćao tavansku sobicu u lepom kraju grada. Pročuo se u svom kvartu kao odličan kafanski portretista, ali nikako da mu se lice sreće stvarno osmehne, da mu naleti neki slikarski sladokusac koji bi prepoznao njegov talenat i odveo ga u više krugove. A istinu govoreći, upoznavao je stotine ljudi iz svih krajeva sveta jer je prestonica Argentine postala još više multikulturalna i multinacionalna nego što je ikada bila zbog mnoštva izbeglica iz opustošene Evrope. Rojili su se u njoj kao pčele oko matice, pustošili je kao najezda skakavaca, obogaćivali je kao leptiri koji prenose polen. Bilo ih je svakojakih: onih koji su krenuli trbuhom za kruhom, onih koji su bežali pacovskim kanalima od ruke posleratne pravde, onih koji nisu hteli da se vrate u zemlje komunizma.
U tom Vavilonu, Pavle se za početak dobro snašao, a da toga nije bio u potpunosti ni svestan. Podnosio je, uglavnom stoički, siromaštvo, nije mario za svoj skučen i varljiv položaj i nestabilan život od danas do sutra, ali činjenica da sve svoje crteže mora da potpisuje sa Pio Belini dovodila ga je do ludila! Kako drugačije kad su mu svi papiri bili izdati na to ime? Svaki put kada bi stavljao potpis ruka bi mu zadrhtala od očajanja jer to nije bilo njegovo imel Lažno ime ga je pretvaralo u lažnog čoveka, pa samim tim i u lažnog umetnika! Želeo je iznad svega da se vrati svom imenu kad već nije mogao svojoj zemlji. Ime i njegov talenat su jedino što mu je preostalo! To je bilo njegovo jedino vlasništvo! Pa zar i to zauvek da izgubi? Ne, nikako!
Lamentirao je nad svojom zlehudom sudbinom po svim kafeima i kafanama, bircuzima i bordelima gde je slikao, a njega su ljudi slušali jer je bio i dalje neobično lep, zadivljujuće plav i nekako odsutno privlačan. Žene su ga opsedale i samo da je hteo, da je u sebi imao taj nerv, suprotni pol ga je mogao izdržavati bez ikakve muke, ali to nije bio put Pavla Vintera. On nije mogao ni da zamisli da mu neko drugi, osim njegovih roditelja, bilo šta plati, a kamoli neka žena. Sa njima se upuštao u poneku ovlašnu avanturu. Smatrao je da je suviše siromašan da bi sebi mogao dozvoliti išta ozbiljnije, jer ozbiljnije iziskuje večeru, odeću, šampanjac, stan... Upravo sve ono što nije imao i nije mogao sebi da priušti.
Ipak, zbog svega toga Pavle nije bio očajan, pa čak ni tužan. Pomalo besan, da. Njegov na sve otporni mladalački optimizam i neuništiva nada ukazivali su mu da će se na neki volšeban način svi njegovi problemi rešiti i ceo životni put krenuti takvom uzbrdicom da će dah izgubiti penjući se, samo ako se vrati na svoje pravo ime.
Pavle je najčešće odlazio u prilično mračan ali prijatan kafe pun neke monparnasovske atmosfere, koji je držao Francuz Anri. Čekajući mušterije, naša izbeglica je običavala da pijucka apsint. Kad ih duže nije bilo, kod treće čašice počinjao je nekontrolisano da kuka kako je očajan jer bi da promeni ime, ali ne zna kako se to radi, ne ume da se nosi sa zastrašujućom administracijom, a gaji neobuzdan strah od formulara... I sve tako iz večeri u veče. Jednom je, tokom svoje uobičajene žalopojke, čak i zaplakao, glasno zaridao.
Sledeće noći, baš kada je završavao četvrti apsint i svoj treći lament nad samim sobom zbog puste želje za promenom imena, priđe mu jedan muškarac u kišnom mantilu i šapatom upita na španskom:
„Jeste li visokoplasirani u svojoj struci?”
Pavle se nije zbunio, već je spremno odvratio: „Bio sam.”
„Dobro”, nastavi stranac na nemačkom, „onda me sutra u ponoć čekajte u Aleji konkistadora ispod onog prolaza, znate?”
„Znam, kako da ne! Hoću, hoću svakako”, odvrati mladi slikar takođe na nemačkom. „Ali, zašto?”
„Kako zašto, čoveče!” ljutnu se neznanac u kišnom mantilu. „Pa zar niste pričali... hm, prilično nedostojanstveno cvileli”, dodade s blagim gađenjem, „da morate promeniti ime, da vam od toga sve zavisi?”
„Jesam! Jao! Kad ga promenim počeće moj novi život! Šta? Kako? Možete mi pomoći?”
„Odvešću vas kod čoveka koji može”, odvrati stranac i iščeznu mada je Pavle imao još hiljadu pitanja. Od uzbuđenja slikar se srušio sa barske stolice uz veliku lomnjavu, ali se srećom nije povredio.
Sutradan, još mnogo pre ponoći Pavle Vinter alijas Pio Belini nervozno se šetkao na dogovorenom mestu. Bila je maglovita, neprijatna zimska noć kada se hladnoća zbog tipične buenosaj reske vlage uvlači do kostiju makar kako dobro čovek bio obučen, a Pavlov olinjali kaput nije predstavljao bogzna kakvu zaštitu. Kada je otkucala ponoć na obližnjem zvoniku, isti onaj muškarac u kišnom mantilu sa šeširom nabijenim na glavu tako da se lice jedva naziralo izronio je iz magle i bez reči pokazao da ga Pavle sledi. On je poslušno krenuo za tajanstvenim dobročiniteljem. Mogli bismo se upitati da li je mladi slikar postao sumnjičav zbog ove bizarne procedure. Ne, nije: Pavla nije nimalo čudila sva ta konspirativnost - promeniti ime za njega je predstavljalo najteži mogući, ako ne i neostvariv poduhvat.
Posle dugog krivudanja uskim ulicama, tako da je Pavle potpuno izgubio orijentaciju i nije imao pojma gde se nalazi, njegov vodič najzad priđe jednim masivnim vratima i pozvoni. Kao da je stajao odmah sa druge strane kapije, neko otvori prozorče, oko se zacakli, a šarke zaškripaše. Dotadašnji vodič nestade bez traga, a pozamašni vlasnik oka povede Pavla popločanim puteljkom kroz baštu sa travnjacima i vodoskokom do glomaznih vrata velike vile u koju Pavle bi propušten bez ijedne izgovorene reči. Čekaju ga, pomisli zadovoljno. Preuzeo ga je treći čovek u livreji sa belim rukavicama, sav uštogljen i ušniran. On ga povede na sprat preko širokih mermernih stepenica zastrtih crvenim tepihom koji su presecale uglačane mesingane poluge. Ovde će mu rešiti problem za tren oka, zaključi mladi umetnik veoma impresioniran ambijentom i van sebe od sreće. Podigao je pogled: u tami tavanice gde su se gubili gipsani radovi na ivicama visokih zidova nazirali su se teški kristalni lusteri. Prostorom je vladao polumrak, nigde zračka svetla.
Kako je sve to zapetljano, mislio je Pavle, i kroz šta on sve mora da prođe samo da bi promenio to prokleto ime! Ali, neka, svaki trud za potez koji će mu okrenuti dosad neuspešan životni tok je opravdan. Ko li će ga na kraju ovog sprovođenja dočekati, pitao se. Neko sigurno veoma elegantan, a on, ovako loše obučen, pravi bednik! Ah, samo da se sve ovo već jednom završi!
Najzad stigoše do još jednih vrata malo manjih od dotadašnjih, na koja sluga pokuca, ali ih odmah potom i otvori, mada se iznutra nije čuo nikakav glas koji bi odobrio ulazak. Mladi Belini, drhteći od nervoze, nestrpljenja i sveopšte uznemirenosti, uđe u prostoriju u kojoj je uspeo da nazre samo jedan ogromni pisaći sto sa lampom jarkog svetla uperenom direktno u njega tako da je lice osobe koja je sedela za stolom ostalo u tami. Ništa nije video osim odnegovanih šaka. Njih bi rado slikao, prolete mu kroz glavu.
„Vaše ime”, prošišta glas skrivenog lica i nežnih prstiju.
„Ja se... ovaj, sada... ja se, ja se zovem Pio Belini, ali bih hteo da promenim...”
„Pio Belini? Je l' to vaše pravo ime?” zašuštaše hartije dok je nepoznati listao neki podugačak spisak. „Ne, ne, nije... Znate...”
„Vaš položaj, molim”, nastavi zapovedničkim šapatom skriveni, pa pošto se Pavle nakašljavao, meškoljio i ljuljao stojeći čas na jednoj čas na drugoj nozi i time odavao krajnju nelagodu, šapat se nastavi. „Možete se opustiti i slobodno reći ko ste, jer ste među prijateljima. Mi naše ne damo, verujte. Mnogima smo pomogli, pa ćemo i vama...”
„Jao, hvala vam! Do neba vam hvala!” zapenuša Pavle oduševljeno. „Ja nisam pitao koliko će me vaša usluga koštati, pa... ovaj, onaj, ovde takav luksuz... bojim se da li ću imati dovoljno...”
„Naše usluge su besplatne!” prosikta šaptač ljutito. „Dakle, ime i čin, molim!”
„Pa... pa, pravo ime mi je Pavle Vinter... A čin... Ne znam šta da vam kažem... Pre zarobljeništva bio sam potporučnik...”
„Molim? Kakvog to zarobljeništva?”
„Nemačkog, kog bi drugog?” promuca Pavle.
„Potporučnik čije vojske?” razdra se senka.
„Jugoslovenske kraljevske... Ovaj... Ja sam, znate, Srbin...”
„A ličite na čistokrvnog Nemca... Da... Arijevski tip, visok, plav...”
„Pa i Sloveni su plavi... ovaj... i visoki pokatkad... Imam ja i češke krvi...”
Nastao je dugačak tajac tokom koga je Pavle posumnjao u dobrobit cele ove ujdurme. U jednom času mu se učini da čuje nešto između nehatnog uzdaha ili uzdržanog kikota, ali u to nije bio siguran.
Najzad, čovek u senci progovori opet istiha: „Mladiću, moje nesposobne kolege pogrešile su dovevši vas do mene, ali ja ću vas, eto, ipak rado posavetovati: za vrstu promene imena koja je vama potrebna idite lepo sutra u policijsku stanicu vašeg kvarta i to ćete završiti za časak.”
„Stvarno? Ozbiljno? Samo da odem i da kažem...”
„Da, da, da!!! Kažite jednostavno na koje ime želite papire i to je sve!”
„Sve!?” zaprepasti se Pavle. „I oni će popuniti formulare...” „Zaboga, mladiću, pa valjda ste pismeni, ali i da niste, oni sve pišu!”
„Fobija, znate... formularska fobija..”
Začulo se zvonce, vrata su se otvorila i livrejisani je ušao u sobu. U međuvremenu, šeprtlja Vinter se približio stolu ne bi li se, ophrvan zahvalnošću, rukovao sa neznancem, ali se sluga stušti na njega i zgrabi ga za levu ruku povukavši ga unazad, dok Pavle već ispruženom desnom rukom nespretno udari lampu koja se prevrnu i za časak osvetli lice ispitivača. Niko osim rođenog slikara ne bi taj lik osvetljen samo delić sekunde zapamtio, ali Pavle Vinter jeste, jer je u njegovom izrazu, u rasporedu kostiju i mišića, bilo nečeg uznemiravajućeg, nečeg što bi predstavljalo izazov preneti na platno.
Uprkos svim uzbuđenjima, te noći Pavle Vinter se vratio u svoj sobičak sav razdragan. Došlo mu je da zaigra od sreće što će najzad resiti svoj gorući problem. Pošto za ples nije bilo mesta, tiho je otpevušio svoju omiljenu pesmicu „Moja je ženica ptičica selica” i zaspao čvrstim snom.
Sutradan je otišao u policijsku stanicu i veoma lako, baš kako mu je noćni sagovornik predočio, dobio papire na svoje rođeno ime i ratosiljao se Pija Belinija za sva vremena. Treba napomenuti da su se u to doba na tom meridijanu imena menjala kao odeća. Svako je mogao da postane neko drugi.
* * *
Prohujale su godine. Pavle Vinter je postao cenjen slikar u visokim argentinskim umetničkim krugovima. Njegove slike su se prodavale i u Njujorku preko galeriste koga je pronašla njegova mlađa sestra Vida. Ona je bila talentovana kostimografkinja koja se, uprkos oštre konkurencije, probila na Brodveju. Mada je postala prilično slavna i samim tim imućna, patila je od nostalgije za porodicom. Stalno je zvala u goste roditelje koji su samo jednom došli, jer im je put bio previše zamoran. Njena mlađa sestra Natalija posetila ju je nekoliko puta, ali sada više nije mogla, jer se udala i ostala u drugom stanju. Zato je brat Pavle, i dalje neoženjen, došao na red da bude pozvan u goste.
Vida je stanovala na Četrdeset drugoj ulici, u srcu Menhetna, u zenici brodvejskog oka. Čim je stigao kod sestre, pre nego što se raspakovao, Pavle je izleteo na ulicu oduševljen onim što je video iz taksija i nestrpljiv da opipa njujorške pločnike i udahne onaj specifičan miris menhetanskog vazduha. Veliki grad je pulsirao ubrzanim ritmom koji je našao odjeka u Pavlovom srcu. Tokom te prve šetnje odlučio je da napusti Buenos Ajres i preseli se u Njujork.
Hodao je ulicama oko Central parka do sumraka. U predvečerje se opet našao na Tajms skveru gde ga zaslepeše svetla sa svih strana: sa zgrada su sipali zvezdasti snopovi ogromnih reklama, sa kolovoza su kuljali farovi ogromnih automobila, a pločnike su osvetljavali ogromni izlozi bezbrojnih radnji i restorana. U svoj toj navali bleštećih efekata ipak ga ponajviše privukoše dotad neviđene svetleće vesti koje su jurile po velikom duguljastom ekranu! Takvo čudo još nigde nije video! Zato Pavle Vinter zastade, i stajaše uzdignute glave čitajući o svetskim događajima dana. Kada bi se traka završila, počinjala je od početka, a početna vest, koju je Pavle u prvom navratu propustio jer se bio uključio na sredini, glasila je:
UHVAČEN ADOLF AJHMAN!!!
UHVAČEN NAJOZLOGLAŠENIJI
RATNI ZLOČINAC SVIH VREMENA!!!
„Neka, vala, baš mi je milo! Bolje ikad nego nikad!” zaključio je glasno i radosno.
Odmah potom pojavi se Ajhmanova slika.
Videvši je, Pavle Vinter se zanese od zaprepašćenja. Po još nerazjašnjenom običaju, kao uvek pri velikim uzbuđenjima, pošto je ševrdao malo nalevo, malo nadesno, malo napred, malo nazad, slikar najzad potpuno izgubi ravnotežu i tresnu kao cirkuski pajac pljoštimice na zemlju, ali se, opet po običaju, hitro pridiže, polako ispravi kao da vraća udove i ostale delove tela na svoje mesto, pa ostade tako ukipljen, ukopan, skamenjen, zureći sa nevericom u fotografiju istog onog čoveka kojeg je u tajanstvenom dvorcu u Buenos Ajresu ugledao u snopu svetla oborene lampe, kada je besomučno pokušavao da promeni lažno italijansko ime u svoje rođeno.

Fantom
Roditelji gospođice Natalije, ljupke mlade Beograđanke, pošto im je kćer završila studije prava sa odličnom uspehom, odlučiše da je pošalju preko okeana na godinu dana u posetu starijoj sestri koja je živela u Sjedinjenim Američkim Državama, u državi Mičigen, u gradu Detroitu. Natalija je sa oduševljenjem prihvatila ovo dugo putovanje svesna da će njen znatiželjni duh imati šta da otkrije u velikoj zemlji, da će se napojiti svim mogućim novotarijama velikog sveta, da će se, jednom rečju, prvi put u životu (bar dok putuje brodom) naći lišena obavezne pratnje, odgovorna sama za sebe, bez snažne zaštitničke ruke oca i nežne ruke majke. To je bilo upravo ono za čim je mlada akademska građanka Kraljevine Jugoslavije čeznula. Težila je slobodoumlju, borila se za prava žene koja će je izjednačiti sa muškarcem, otvoriti joj vrata mnogih dotad za ženski pol nezamislivih zanimanja kao i iste zarade za isto radno mesto... Pošto je bila rečita, svoje stavove je prikladno ali otresito izlagala na skupovima Kola srpskih sestara, kao i na čajankama i književnim skupovima na kojima je bila obavezan gost. Po svojim naprednim stavovima bila je poznata kako na fakultetu tako i po imućnim beogradskim kućama gde su je neprestano pozivali. Jer, kada bi gospođica Natalija bila prisutna, nikad nisu nastajali oni neprijatni zastoji u razgovoru tokom kojih domaćin i domaćica retko uspevaju da u trenutku smisle zgodnu temu za dalji razvoj priče.
Stigavši u Detroit, gospođica Natalija je bila toliko impresionirana da je odmah odlučila da piše dnevnik jer, znala je, utisci se nižu, jedni preskaču i brišu druge, pa jedino beleške mogu svaki detalj spasiti od zaborava. Samo zabeleženo će joj omogućiti da prenese sve što bude videla i doživela svojim dragim roditeljima modernih pogleda koji su je već bili poslali, ne štedeći novac, i u Pariz, i u London, i u Beč, i u Prag u želji da im se fakultetski obrazovano dete upozna sa takozvanim „velikim svetom”. Dakle, prvenstveno njima morala je uzvratiti dobrotu primerenim zapažanjima i utiscima, a potom i svojim beogradskim prijateljima i rodbini.
Po dolasku u Detroit prvo je doživela svetlosni šok: hiljade sijalica su osvetljavale svaki ćošak gigantskog grada, koji je blistao kao biljur. A tek za Božić! Takvu proslavu Božića ona nikad nije mogla ni da zamisli, a kamoli da doživi - sve te okićene jelke u stanovima i ispred kuća, u baštama, parkovima, ispred velikih oblakodera; konture ogromnih kuća ocrtane raznobojnim sijaličicama, drveće takođe, svaka grana drugačije, jedna zelena, druga plava, treća crvena; a besprekorno zapakovani pokloni, to obilje mašni, cvetova, traka i čipki!
Potom ju je zapanjio običaj koji se nazivao baby shower, bebeći tuš! Nikad i nigde ranije nije čula za tako nešto! Tuširanje bebe, pomislila je i nikako joj nije išlo u glavu šta bi to trebalo da znači kad beba još nije ni rođena! Najzad je shvatila da su to pokloni koji padaju kao guste kapi vode iz tuša, a svi su namenjeni bebi i njenom rođenju! Zapravo, to je bilo žensko popodne kada su se sve prijateljice buduće majke sakupljale u njenoj kući i donosile darove. Kako su sve one ležerno cepale taj prekrasni poklon papir crvenozelene, srebnozlatne, ružičastoplave i oranž žuto svilenkaste hartije, koji bi gospođica Natalija tako rado ispravila, ispeglala, presavila i čuvala za neku drugu priliku - možda čak i ponela u Beograd, ili možda samo rasprostrla po stolu i divila se neobičnim odsjajima, možda isecala zvezde... bilo šta, samo da se ne baci! Ali, u Americi sve se lako bacalo, lako menjalo za novo, lako se selilo iz kraja u kraj, iz grada u grad, jednom rečju, lako se živelo! Da, to je to, zaključila je gospođica Natalija: lak, bezbrižan život, drugačiji od svih lakih i bezbrižnih života u Evropi, a pogotovo na Balkanu! Bila je fascinirana, istinski zadivljena i pomalo zbunjena neverovatnim rasipništvom, neuporedivim sa evropskim, dakle, nekim opštim blagostanjem, pa čak, moglo bi se reći, i bogatstvom.
Ah, kako joj je sada rodni grad izgledao mračan, stešnjen, provincijalan! Nije se usuđivala o tome da razmišlja i odlučila je radi sopstvenog mira da ne pravi nikakve komparacije, a pogotovo da ih ne beleži u dnevniku. Ništa osim američkih novotarija, ili, bolje rečeno, čuda. O čudesima će pisati, jer čemu poređenja? Mi smo gde smo, a oni su gde su. Razlike jednog mesta, naime, naše starmale kraljevine, i drugog, naime, ove nove zemlje-kontinenta uslovljavali su zamršeni istorijsko-političko-geografski razvojni tokovi, a ona, Natalija, svakako nije bila dorasla zadatku njihovog razjašnjavanja. Zato je najjednostavnije zaključiti da je tako kako jeste i gotovo! Ne ulaziti u dubinu, ostati na površini, tipično američki naivno i lakomisleno - premisa koja čini život mnogo prijatnijim. Zašto ona ne bi preuzela američki način razmišljanja? Postala laka kao perce, lepršava kao šampanjac, slatka kao marmelada?
Bila je toliko zanesena da joj se činilo da se u Americi ljudi ne razboljevaju i ne umiru, da nema saobraćajnih nesreća, jer ko bi mogao da nastrada ili bude povređen u tim uglancanim krv crvenim, nebeskoplavim, pačježutim pokretnim lađama koje su bešumno klizile širokim glatkim drumovima i autostradama sa po tri trake u jednom i tri u drugom pravcu; činilo joj se da nema lakomosti i surevnjivosti jer svi imaju dovoljno pa i previše, imaju udobno nameštene prostrane kuće, a tek kuhinje! - veličine njihovog salona i trpezarije zajedno! Verovala je da nema krađa i ubistava, a policija koju ponekad vidi na ulicama postoji za svaki slučaj, jer ljudi su ipak nepredvidivi. Policajci su bili toliko ljubazni da je jedva sebi mogla da dođe kada je jednog zaustavila, radi provere, upitavši ga za neku ulicu. Svi nasmešeni i predusretljivi, niko turoban, sumoran ili, ne daj bože, bezobrazan. Svakako, zašto bi i bili kad nisu imali razloga, rezonovala je uverena da postaje izuzetno dobar poznavalac američkog načina života, običaja i mišljenja.
Naravno, znala je gospođica Natalija za crnački problem, ali u krugovima u kojima se ona kretala nije bilo crnaca; znala je i za siromašne kvartove velikih gradova, ali ih nikad nije videla; znala je i za nepravedan odnos društva prema ženama; znala je za štošta loše, ali je jednostavno izbacila iz mozga te misli zapahnuta svim ostalim blistavim utiscima. Okružena mladima kakva je i sama bila, koji isključivo jure da se što bolje provedu na igrankama, u restoranima, u mjuzikholovima, bioskopima, teniskim igralištima i na piknicima, naša napredna, borbena, rečita Natalija je zaćutala usled grandioznog uživanja i zaboravila na sve nevoljnike, siromahe i mučenike ovog sveta. Ne bi je trebalo osuđivati, jer ko da pomišlja na pakao kada je u raju?
Došlo je leto sa jakim vrućinama, pa se društvo tog vikenda odlučilo da ide na izlet na jezero Mičigen. Sve se odvijalo po planu: smestili su se u troja kola, dok su četvrta vozila pomoćno osoblje, ručne frižidere sa pićem i hranom, i sve ostale potrepštine. Po dolasku na jedno lagodno mesto sa gustim travnjacima i isto tako gustim krošnjama drveća, prostrta su velika tanka ćebad za one koji žele da se ispruže i osete prirodno tlo pod leđima, ali je otvoreno i nekoliko stolova i mnoštvo stolica na rasklapanje i ležaljki koje su hitre sluškinje rasule na sve strane. Buketi cveća u vaznama našli su se na belim uštirkanim stolnjacima, pa je čak i jedan gramofon izronio iz prtljaga! Kelneri su služili ledeni čaj i limunadu. Sve se odvijalo kao u nekom bajkovitom holivudskom filmu: blagi povetarac je nadirao sa jezera, niske bisera nežno su obavijale ženske vratove, pucketale su boce šampanjca pri otvaranju, a prijatni glasovi u živahnom razgovoru i smeh dopunjavali su ovu, za gospođicu Nataliju sasvim nestvarnu scenu. Neki su se presvukli za kupanje, ali je većina ipak izabrala da posle ručka iznajmi čamce i lenjo se vozika po mirnoj površini jezera.
U toj veseloj družini niko nije mogao oko da odvoji i pogled da odlepi od mladog bračnog para, Ruže i Vinka, dece starih iseljenika, jer su bili valjda najlepši ljudski stvorovi koje su Priroda ili Bog (zavisno od stava i ugla posmatranja) ikada stvorili. Gospođa Ruža je bila prirodna plavuša raskošnog torzoa i dugih nogu. Bila je i imućna, jer su ranopočivši roditelji ostavili svojoj jedinici značajno bogatstvo. Njen izabranik, Vinko, nije za njom u lepoti zaostajao: visokog rasta, plećat, mišićav, crnih kovrdža i preplanulog tena - čovek sa reklame! U tamnim očima iskrio mu je nestašan pogled, a na usnama poigravao neki smeran, gotovo ženskast osmeh, nešto između Đokonde i kreolskog prepredenjaka. Njihova ljubav je bila nadaleko poznata i očigledna: prsti su im se preplitali, njena alabasterska i njegova maslinasta koža su se neprestano dodirivale, a tek pogledi, pokreti, reči! Takvo jednodušje, takvo saglasje bili su među ljudima retkost, zaključila je gospođica Natalija. Kad bi birala muža, što joj dotad nije često padalo na pamet, morao bi prema njoj da se ponaša kao gospodin Vinko prema gospođi Ruži i nikako drugačije! Mada je on ispoljavao dozu arogancije u ophođenju sa ostalima, a pogotovo sa poslugom, prema „maloj” Nataliji je bio neobično ljubazan. Stalno ju je nutkao kolačima, krofnama, puterom od kikirikija i milkšejkom pošto je, po njegovoj oceni, bila preterano mršava.
Odjednom, usred ranopopodnevne tišine remećene samo cvrkutom ptica, začu se krik do te mere užasan da svi koji su ostali na obali skočiše na noge. Kuknjava, zapomaganje i urlici izbezumljenog glasa koji je pozivao u pomoć zaparali su uši, a dolazili su sa jezera prema kome svi pohrliše. Oni koji bejahu u čamcima, zaveslaše prema mestu sa koga su zapomaganja dolazila. Ubrzo se otkri da je gospođa Ružica, lepotica, „krasavica”, (kako joj je tepao muž obožavatelj, zbog nekog pradede Rusa koji je zalutao u porodicu), naglo se nagnuvši sa ispruženom rukom za šarenim leptirom, ispala iz čamca i nestala u jezeru. Vinko je naizmenično nestajao ispod površine vode i izranjao gotovo koloraturno vrišteći, bacajući se i lupajući rukama po vodi kao da je tuče. Svi odeveni i neodeveni muškarci poskakaše u jezero, zaroniše jednom, dva puta, tri puta, ali ne pronađoše telo utopljenice. Tek policajci, koje odmah pozvaše iz obližnjeg restorana objasnivši o čemu se radi, i koji dovedoše ronioce, izvukoše nesrećnu gospođu Ružu i dovukoše je do obale. Na nju se baci neutešni Vinko strahovito grcajući i ispuštajući neke neljudske krike.
Svi su, naravno, otišli na sahranu jedne od najlepših žena među našim življem u Detroitu koja je tako nesrećno nastradala. Sprovodu je prisustvovala i gospođica Natalija koja, uprkos potresenosti, opšteg očajanja i jecaja uvansebljenog muža Vinka, nije mogla a da ne primeti belom svilom tapaciranu unutrašnjost kovčega. Tako nešto nikad nije ni videla niti mogla da zamisli (mada, iskreno govoreći, nije videla nijedan mrtvački kovčeg tokom svog kratkog života ni spolja, a kamoli iznutra)!
Ipak, od tog strašnog iskustva, gospođica Natalija poče drugačije da sagledava „zemlju meda i mleka” u kojoj se, eto, i nesreće događaju, i ljudi pate, i nedužni stradaju, i dobrice ostaju bez najmilijih. Ona poče na drugi način da razgovara sa svetom oko sebe postavljajući relevantna pitanja, poče pomno da prati štampu i vesti na radiju, te da saznaje o problemima ondašnjeg američkog društva: o niskim nadnicama, o pljačkama, nepravdama, iskorišćavanju, prevarama, državnim i pojedinačnim, jednom rečju, ona oseti gorak ukus stvarnosti koji sa sobom ponese natrag u domovinu zajedno sa svojim optimističkim dnevničkim zapisima. Njih je obilato koristila na mnogobrojnim predavanjima, na čajankama i sedeljkama koje su usledile po njenom povratku u Beograd, a mnogo kasnije, posle rata i udaje, i u pričama o Americi tog međuratnog vremena kojima je zabavljala svoje dve kćeri.
„Istina je negde na sredini”, bila joj je omiljena rečenica.
* * *
Negde početkom osamdesetih „Politika” je donela vest da se u Beogradu pojavio fantom davitelj koji napada mlade žene, uglavnom noću. Premda su stizale brojne prijave iz raznih krajeva grada o sličnim nasrtajima, i mada su žene počele naglašeno da se raspituju ko će ih odvesti ili dopratiti do kućnih vrata, jer je u gradu nastala blaga panika koja je pretila da se pretvori u histeriju, zaključeno je da su na udaru bile isključivo tekstilne radnice fabrike „Beko” koje su se vraćale kućama noću sa druge smene. (U današnje vreme beogradski fantom davitelj bi se vodio kao serijski ubica, ili, pošto nikoga dotad nije ubio, kao serijski napadač). Dakle, napadač je uvek prilazio s leđa, navaljivao silovito na žrtvu, hvatao je za gušu, stezao velikim šakama da je zadavi, ali kao da se brzo umarao te nijednu nije uspeo da usmrti. Žene bi se svakako žustro branile, a on brzo odustajao i bežao. Mlakonja, izjavljivale su žrtve u novinama.
„Čudan neki davitelj”, prokomentarisala je gospođa Natalija spuštajući novine pošto je pročitala izveštaj o najnovijem napadu.
„Zašto čudan?” upitala je njena starija ćerka Vera.
„Čudan, čudan... Obično ubica ne ispušta iz ruku tako lako svoj plen.”
„Ali, mama, žene se brane, udaraju ga... Ma ja bih ga opaučila štiklom... Zabila mu je u teme!” ratoborno će Vera.
„Ništa ti ne bi uradila, draga gospođice! Ti ne znaš kako strah oduzme snagu.”
„Ili je poveća...” ubacila je mlađa ćerka Mira.
„Vas dve pazite kad izlazite noću... Neka vas neko uvek prati... Ovaj je postao strah i trepet ženskog življa ovog grada... Samo se o njemu priča, po običaju puno toga i dodaje, pa ispade gori od Džeka Trboseka...”
„Mi smo van opasnosti!” odvratiše u glas sestre. „Ovaj napada samo plavuše!”
Posle nekoliko meseci, Vera i Mira začuše uzbuđen majčin glas koji ih je dozivao. Obe potrčaše u salon gde je gospođa Natalija sedela sa izgužvanom „Politikom” u krilu bleda u licu i očiju punih suza.
„Samo ja... Samo ja znam da je sve ovo istina! Samo ja to znam... Teško meni! A bilo mi je i onda nešto sumnjivo, ali gde da se usudim da kažem! Svi bi pomislili da sam poludela! A sad... A sad... On je sve ispričao! Jao, jao! Strašne li sudbine!”
„Mama, šta ti je? Šta to sve samo ti znaš? O čemu se radi?” uzbuđeno su je pitale ćerke.
„Evo, evo u novinama sve lepo piše... 'Zgrabile su ga kandže naše uvek budne milicije'... Bože, što ovi novinari lupetaju! Ah, donesite mi šećer i vodu da se malo smirim... Sve je priznao, ali mu niko ne veruje. Samo ja znam da govori istinu!”
„Ajde, smiri se, molim te”, reče Vera prinoseći majci slatko i vodu. „Šta se dogodilo, molim te, kaži nam!”
„Uhvatili su beogradskog davitelja! Prekjuče je napao jednu radnicu koja ga je po glavi raspalila tašnom u kojoj je imala kamen za kiseli kupus, i on je pao onesvešćen...”
„Odlično. Uspešan rad unutrašnjih poslova, naših vrednih milicionara”, ubaci sarkastično Mira. „Pa šta onda?”
„Svi su zapanjeni da je to jedan starac... Da, da, on i jeste starac... Preračunala sam... On ima oko osamdeset!”
„Ne razumem, šta si ti to preračunala? Otkud sad pa ti znaš?” zapanjeno će Vera.
„Znam... Ja jedina znam... Sve je priznao, ispričao je celu svoju životnu povest... Evo je u 'Politici' u sažetoj formi, a u 'Ekspresu' od reči do reči... Al' mu niko ne veruje. Svi se sa njim sprdaju! Niko ne veruje istini! Uostalom, to nije čudno: ljudima je lakše prodati laž nego istinu...”
„Da, slažem se... I, šta dalje?” nestrpljivo će Vera.
„Kad sam ja bila u Detroitu kod vaše tetke...”
„Mama, pričala si nam o tome od detinjstva, znamo sve napamet”, pobuni se Mira.
„Dobro, ali ne znate dalji tok stvari... Sećate se gospođe Ruže koja je nastradala, i njenog muža Vinka?”
„Naravno! Ko bi to zaboravio! Toliko ti se dopao! Ih, da si još malo ostala, ko zna čije bismo sad mi bile ćerke! I bile bismo američki državljani i ko zna šta još...”
„Ma hajde, dete, ne bulazni! On je bio star, prastar za mene... Ujedno, nešto posle nesreće koja ga je zadesila i zbog koje je toliko patio, on se izgubio, nestao je i niko ga više iz našeg društva nije video, što smo smatrali i logičnim jer smo ga svi mi, a i ceo grad Detroit, podsećali na njegovu ljubljenu ženu Ružu.”
„Pa gde je otišao?”
„To niko tada nije saznao, ali evo, ja sada saznajem iz 'Ekspresa'...” gospođa Natalija zastade, a pogled joj odluta. „Mama, čekamo, pričaj!”
„Izgubljena sam od zaprepašćenja... Dakle, po njegovom svedočenju, on je ubio svoju obožavanu ženu, lepo je zadavio u čamcu, a potom je bacio u jezero i tek onda počeo da doziva u pomoć. Ah, kakva strahota! Zatim je nasledio Ružino bogatstvo i čim je to obavio, otputovao je. Prvo se prošvrćkao Južnom Amerikom i Dalekim istokom, a posle se ovde, u starom kraju' pojavio kao truli bogataš. I tako je nekoliko godina mirno živeo šepureći se po čaršiji, onako sav naduven i nadobudan kakav je ustvari bio, ali, ne zadugo! Malo se preračunao: izbio je Drugi svetski rat koji mu je pomutio račune. U ratuje, kaže, loše prošao, što me veoma raduje. Izgubio je sve one novce zbog kojih je Ružu ubio, a ponavlja do besvesti da ju je obožavao, voleo iznad svega na svetu! Možete misliti koja je to bila ljubav!? Da, da... Ljudi su čudni i čudovišni, ali vrlo retko čudesni...”
„Ja nijednog čudesnog nisam dosad srela”, izjavi Vera.
„Ni ja”, pridruži joj se Mira.
„Imate još vremena, još ste mlade.”
„Pa jesi li ti, mama, srela nekog čudesnog?”
„Vašeg oca, naravno! Ali, dosta pitanja, zar vas ne interesuje Vinkova priča?” Pošto su obe klimnule glavom, gospođa Natalija nastavi: „Dakle, ratno vreme. Prvo ga je, kako kaže, u svoje šape ščepao Gestapo jer su sumnjali da je engleski špijun pošto je stalno nešto mrsio na engleskom da bi se pravio važan. Mučili su ga toliko da je bio spreman da prizna sve ono što nije znao, ali su pametni Nemci, kako veli, videli da imaju pogrešnog čoveka i pustili ga. Jedva je stajao na nogama, ali ga je duh njegove Ruže čuvao, pa je uspeo da se oporavi ležeći u nekom podrumu gde je navraćala jedna seljanka da sakrije namirnice dok ih ne rasproda, koja se na njega sažalila i hranila ga. Onda su ga, kad je bežao iz Beograda, uhvatili partizani i skoro streljali pošto ga je neko nabedio da je četničke orijentacije, jer je došao iz Amerike, a poznato je da su svi naši Amerikanci četnici... Tako on izjavljuje za novine, možete misliti!... A posle su ga skoro zaklali četnici, jer su mislili da je partizan pošto je sa njima boravio kada su ga uhvatili i hteli da streljaju! Nešto trabunja i o ljotićevcima i nedićevcima, ali tu se više stvarno teško mogu pohvatati konci...”
„Pa zato ovi naši milicijski genijalci smatraju da starac komfabulira.”
„Onda je, četrdeset osme zaglavio Goli otok. Izbrbljao se negde u korist Staljina, tek da bude zanimljiv nekim lučkim probisvetima i pijancima sa kojima se družio... Jedva je preživeo, veli, tukli su ga kao vola u kupusu, čerečili, bacali u neke rupe... I tu mu je opet pomogao duh gospođe Ruže koja ga je ceo život čuvala od nesreće... Možete li zamisliti takvu glupost!? Žena koju je ubio da ga čuva od nesreće!”
„A i lepo ga je čuvala!” promrmlja Vera smejući se.
„Da, smešno... tragikomično, zar ne?” promrmlja gospođa Natalija. „Kad se vratio, malo je klošario, malo krao jer je, tvrdi, gladovao, malo vukao vreće na železničkoj stanici, pa je najzad uspeo da se zaposli kao nosač, a potom kao noćni čuvar jednog staničnog skladišta. Na kraju, verovali ili ne, dobio je i penziju!”
„To samo kod nas može”, umeša se Vera.
„I tek tada je, veli, počela njegova istinska muka, jer mu se Ruža odmetnula, naljutila se, odljubila se. 'Javila' mu se, ali ne kao duh koji ga čuva već jasnije, kao da je živa. Doduše, prvi put je to 'javljanje' bilo poput neke prijatne vizije, pa se i obradovao, ali malo kasnije počeše prave noćne more sa zastrašujućim promuklim unutrašnjim glasovima, vapajima, stenjanjem i naredbama da ubija, da davi mlade plavuše inače košmar nikad neće prestati... I od tada jadni luđak to pokušava, srećom bezuspešno.”
„Pa... Pa, sve je to neverovatno!” zgranuto će Mira.
„Jesu li zatvorili tog matorog monstruma? Jesu li ga osudili?”
„Zatvorili jesu, kazniće ga sigurno, ali pretpostavljam da će kazna biti blaga. Računaju da je dementni starac koji samo želi izmišljotinama da na sebe skrene pažnju... To su utvrdili psihijatri.”
„Ali, možda je on pored gospode Ruže i pre ovih bezuspešnih napada još nekoga ubio”, kaza Mira zabrinuto.
„Možda! Sve je moguće kad je moguće da ubica iz Detroita posle pola veka postaje 'opasni' beogradski fantom”, već umornim glasom odvrati gospoda Natalija.
„Mama, hoćeš li ga prijaviti? Ti si svedok...” upita Mira.
Gospođa Natalija je dugo ćutala i zurila u novine na krilu.
„Mama, tog čoveka treba kazniti”, oglasi se Vera.
„Njega je sam život dovoljno kaznio”, uzdahnu gospođa Natalija, pa savi novine i sklopi kapke.

Siromaštvo
Sve je počelo jednog zimskog dana kada je naša vešerica tija Hanuča trebalo doć, pa pošto je izostala, Mama me posla vidjet šta se s njom dešava. Penjala sam se uz strminu Bjelava i najzad stigla do njene avlije. Sišavši niz nekoliko stepenica, ušla sam u njenu sobu dopola zakopanu u zemlju, malenu, usku. Udara memlom. Na zidu samo jedan prozorčić sa rešetkama. Na dovratku mizuza. Usred sobe pećurica, a pored nje sanduk za ćumur. Prazan. Na hrapavim zidovima drvene čivije sa nešto odjeće. Ulubljen ibrik stoji na uglačanoj tepsiji. Pored vrata na zid naslonjena proređena metla. Na rasklimatanom izribanom stolu usamljeni komad suvog hljeba.
Tija Hanuča sjedi pokraj minderluka pokrivenog pohabanom čojom na kome leži djevojčica tako tanka da izgleda bestijelesna, samo joj glava viri ispod žutog jorgana istanjenog od upotrebe. Hanuča drži u ruci raspolućen nar i sa osmjehom, bobicu po bobicu, stavlja kćerki u usta.
Kad me ugleda poskoči, spusti nar na jorgan, i sva ustreptala poče se izvinjavati što nije došla: „Si, si, ja se, da, da, znam, sinjorita, gospojce Laura, danas je vaš dan, ali nisam mogla ostavit moju malu... Bolesna je već dugo, predugo. Vazda neke temperature...
Neće spast, pa neće! Sve sam probala, sve. Dolazila i bajalica tija Sara di Pesah bacat u vodu usijano kamenje za izvuć urok. Dolazio berberin Moše puštat krv. Tija Mirjam di Hajon joj davala ćufuriju, dževz, ćivit... I ništa! Ondak se na me se sažališe Salomovi, Svevišnji nek im uzvrati dobrim jer ja ne mogu, pa poslaše onu čuvenu tija Merkadu Papo, njihovu kućnu izlječiteljicu sa svim njenim ljekarušama... I opet ništa! Vodila sam je i u špitalj La Benevolnecia platila liječenje i opet ništa! Ma, ni sama ne znam što ću! Ih, da je moja Rahelita iščašila zglob ili, ne dao bog, slomila koju kost, išlo bi sve ko podmazano: klekla bi' pred Sasonom i on bi joj besplatno bacio kosti na mjesto... Ali nije to! Moja mala kenjkava, kopni li kopni, kašlje li kašlje, a rubac joj pokatkad crven... Joj! Tuga i nevolja! Evo, držim joj rutu u kosi protiv uroka, zla pogleda i nesanice kao da je noseća... Smiješno, je li?”
Tija Hanuča klima glavom i osmjehuje se beskrvno, očajno. „Al' proć će, biće njoj bolje, mora! Samo još malo treba izdurat, pa će granut sunce i otoplit... A tek kad nadođu karpuze, onda niko gladan, bogme džabe ih dijele! Ali šta ja to trabunjam... Nisam došla u vas jer je ne mogu ostavit, teško mi pada, a teško mi je i ništa ne zaradit, pa sam razapeta... ni sama ne znam đe ću... Nisu cijela dva groša i ručak i večera mala stvar! Ih! Njoj donesem hranu, a mogu malo i dokupit... Jašta! Meni ne treba, ja sam, hvala Tvorcu, zdrava i žilava i nikad gladna, ali ovo moje čeljade, njoj treba snage... Ah, tristi di mi, teško meni, nemam vas čime ni poslužit... Hoćete li bobicu granata?”
Odmahnula sam glavom i jedva se uzdržala da ne zajecam. „Eh, da nam je ovdje Benjamin Baruh, travar iz Travnika!” uzdahnula sam.
„Možemo li ga pozvat?” prošapta Hanuča bojažljivo.
„Ne, nažalost ne možemo. On je čovjek davnina, ali njegove ljekaruše su i danas u upotrebi. Moja mama Estera po Benjaminovom receptu napravi čaj od majčine dušice, pomiješa sa istucanim biberom, korijenom jedića, glogom u prahu i korom od svježe vrbe i za tili čas nestane glavobolja.”
Prišla sam djevojčici i uzela joj mlitavu ručicu. „Aaahh, aah!” uzdahnula sam namjerno prenaglašeno. „Ili da nam je sad ovdje Isak efendi Salom, sve bi bilo dobro!”
„A što nije ovde?” upitala je Rahelita podigavši najednom kapke oivičene dugim posuvraćenim trepavicama i obasjavši me zažarenom tamom svog znatiželjnog pogleda.
„Nije, jer je i on živio davno, prije sto godina, ali je bio vrlo važan čovjek čije ime treba zapamtit...” zastala sam da vidim da li me prati.
„Zašto?” opet zatrepta i uperi sneni pogled u mene.
„On je, mi kerida, mila moja, bio prvi Bosanac koji je završio medicinske nauke u Parmi...”
„Đe je to?”
„U Italiji... I vratio se ovdje u naš šeher Saraj kao prvi ljekar sa diplomom! Si, si, da, da. Pošto je spasio mnoge živote, i jevrejske i turske i srpske i svačije, turski maršal, silni Omer-paša Latas uze ga za svog vojnog ljekara, ećim-bašu...”
„Šta to znači?”
„Nadljekar, najbolji od najboljih.”
„Kao nadrabin?”
„Tako nekako.”
„I on bi me izliječio?”
„Izliječićeš se ti i bez njega”, rekla sam sa onoliko ubjedljivosti u glasu koliko sam uspela da sakupim i odmah nastavila sjetivši se kako mi je mama stoput kazala da je priča ljekovita. „U svetim knjigama piše”, pružila sam joj prozračnu crvenu bobicu i uhvatila njen radoznali pogled, „da je Izrael zemlja žita i ječma, i loze i smokve, i masline i meda, i... granata, naime, nara! Da, da, nara od Jerihona, posije prenesenog u Egipat... A mi ga jedemo za Rož Hašanu...”
„... da bi naših dobrih djela u novoj godini bilo koliko i bobica”, ponosno me je prekinula.
„Jeste. Svašta ti, bogme, znaš... A egipatski faraon Tutankamon je toliko volio nar da je naredio sa njim da ga sahrane... A prorok Muhamed je zahtjevao od svog naroda da jede nar jer je vjerovao da liječi od zavisti i mržnje... Drvo iz raja nije bila jabuka već nar, vele naučenjaci...”
Maloj Raheli se kapci sklopiše i ona zaspa mirnim snom.
„Fala, dobra sinjorita Laura, fala đe čuli il' ne čuli!” prošaptala je tija Hanuča zadovoljno.
Na povratku, hodajući čaršijom, zakleh se da ću svakog dana ići maloj Raheli u posjetu i svakog dana joj donositi nešto zdravo za jelo i po jednu priču.
„Znaš li ti, kerida, kako se sve zove naša postojbina?” pitala sam je dok sam joj davala bobicu po bobicu crnog grožđa kada sam došla sljedeći put.
„Španija?” upitno je razrogačila okrugle oči slične slatkim zrnima koje je pomno žvakala.
„Ne, nego ona prvobitna.”
„Judeja, Palestina, Erec Izrael...” nabrajala je na tanke prstiće. I ?”
„I... Obećana zemlja!” vrisnula je pobedonosno.
„Bravo, Rahelita! Bravo! Pa, ti sve znaš.”
„Ne znam, ne znam”, zabrinu se Rahelita, „pričajte mi!”
„Kada se Tvorac obratio praocu Avramu, rekao je: Idi iz zemlje svoje i od roda svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati'. I učiniću od tebe veliki narod koji će biti blagosloven među narodima. Ovo obećanje Gospodara Svijeta dovelo je naše praroditelje u...?”
„Obećanu zemlju”, spremno me dopuni Rahela i dodade: „Zemlju kojom teku med i mlijeko!” Zamisli se, pa tiho upita: „A Hanaan?”
Ispričah joj dugu i zamršenu priču o Hanaanu, a ona će: „Tija Laura, što je u nas sve tako spetljano?”
„Zato, fižikja mija, detence moje, što dugo trajemo i sve bilježimo.”
Odlazila sam kod male bolesnica mjesecima, mnogo joj priča ispričala, prestajala kad bih primijetila da je umorna, nosila joj pite, baklavu, urme ili ušećereno voće i, svakako, puno je zavoljela, gotovo kao moja male sestre. Mama me je upozorila da pretjerujem, da, mada činim micvu, dobro djelo, sebe izlažem patnji koja će kad-tad uslijediti. Bila sam svjesna kojim putem idem, ali sam imala neodoljivu potrebu da djevojčici uljepšam posljednje dane života. Kao da sam žudjela da se kaznim zato što sam zdrava, što uglavnom nisam gladna, što liježem na čistu posteljinu, što sam obrazovana, što mi polaznici plaćaju, mada bijedno, za časove francuskog i njemačkog, što imam oba roditelja... Sve te prednosti su mi ličile na grijeh u odnosu na Rahelu i njenu majku. Kao da sam svojim umjerenim siromaštvom (jer tako je živjela moja porodica i gotovo cijela naša zajednica) njima nešto oduzela, na njihovu štetu pomjerila onu tanku liniju koja odvaja moje stanje od njihovog.
Noću sam se budila grcajući od plača. Sanjala sam kako je držim mrtvu na rukama, privijam na grudi i milujem njenu vranu kosu dok joj pjevam o andaluzijskom surom kršu i obijesnom suncu.
Ali, uprkos svim mojim osjećanjima i dobrim namjerama, nisam je mogla spasiti. Moja nježna prijateljica je bivala sve slabija i kraj joj se bližio. Stalno sam se pitala da li je svjesna te činjenice. Jer, u njoj se s vremena na vrijeme javljala takva navala nepatvorene radosti, takvo veselje da mi se činilo da će iz onih stopa poletjeti kao laki organdin na vjetru.
„Kako će bit kad se budem udavala?” upitala me je jednog toplog jesenjeg dana.
„Hm... Dakle, 'vako: za svog lijepog i pametnog momka prvo ćeš se vjeriti, a vjeridba se na hebrejskom zove...?”
„Erusin”, odmah je ciknula.
„Dobar si đak, kerida, draga, sve zapamtiš otprve... Potom će uslijediti posvjećenje...” „Kidušin!”
„A najzad dolazi do uzdizanja, dakle, same svadbe...” „Nisuinl A kako ću bit obučena?”
„Sva u bijeloj čipki, svili i kadifi... Svijet će te gledati sa divljenjem i smiješiti se tebi i tvom izabraniku...” „E dispuez? A onda?”
„Vaš vjenčani baldahin koji će držati četiri muškarca lepršaće na povjetarcu kao bijele golubice, i tebe će mladoženja pod njega uvesti kao u vaš novi dom... Kako će se on zvati?”
„Mošikju.”
„Dakle, Mošikju, tvoj duvegija, uvodi te pod hupu koja će biti postavljena napolju, na meraji, kao znak nade da ćeš bit blagoslovena velikom porodicom...”
„Ah! E dispuez*. A onda?”
„Onda će ti Mošikju stavit burmu i reći: 'Ovim prstenom si mi posvijećena prema zakonu Mojsija i Izraela!' Rabin će pročitati bračni ugovor...”
„Ketubu?”
„Tako je, a onda slijede molitve i blagoslovi. Šesti je najvažniji jer se odnosi na mladence kao na zaljubljene prijatelje...”
„Zaljubljeni jesu, a pošto se vole, onda su i prijatelji, je li tako?” Rahelita me upitno pogleda.
„Zaljubljenost i prijateljstvo su rijetko spajani, ali to je upravo ono što po našoj vjeri čini brak idealnim... Jer mudri Solomon veli u 'Pjesmi nad pjesmama: 'Takav je moj dragi, takav je moj mili prijatelj.' Si, si, kerida, estu ez ansina, da, da, draga, tako je to... A da čuješ tek sedmi blagoslov! Ih, nema mu premca!”
„Kažite mi sedmi, molim vas, tija Laura!” Sva ustreptala, u vrućici, djevojčica se pridigla. Taj molećiv pogled, ah, dala bih joj dušu, pomislih, a ne samo sedmi blagoslov.
„To je zahvalnost Tvorcu”, jedva sam prozborila potiskujući suze, „koji je stvorio mladoženju i nevjestu, koji je stvorio pjesmu, ljubav, veselje, bratstvo, mir i prijateljstvo! To je izraz želje da se u gradovima Judinim i na ulicama jerusalimskim čuju glasovi radosti sa svadbene gozbe.”
„E dispuez, a onda?” Cijelo lice su joj dva sjajna oka.
„Onda će Mošikju otpiti gutljaj vina i dati pehar tebi da učiniš isto. I prije nego što razbije čašu... kako?”
„Desnom nogom!”
„Zašto je razbija?”
„Za sjećanje na rušenje Hrama!”
„Ti, mala moja, sve znaš...” Teško je disala i zakašljala se. Prinela sam joj malo čaja, pa nastavila: „Dakle, izgovoriće: 'Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja...' Potom će usljedit slavlje kakvom premca nema!”
„Ih, kad li će se sve to fino meni desit?”
„Dok trepneš.”
Odahnula je kao da je obavila neki težak zadatak, osmijehnula mi se, sklopila oči i zaspala. Dugo sam joj još držala mršavu ručicu dok su mi suze klizile niz obraze.
Izdahnula je sa vizijom vjenčanja kao posljednjom niti koja ju je vezivala za život, niti za koju se grčevito držala, ali koja je uprkos svemu prepukla.

Irena i Igor
Irena je bila jedinica oko koje se vrteo život i njenih roditelja i njihovih roditelja. Bila je tiho dete koje je kasno progovorilo. Uvek zadovoljna, mirna, nezahtevna, retko plačljiva, jednom rečju, dobro detence, kako su ponosno isticali svi njeni u dve generacije - neobična beba jer nikad nije plakala, nesvakidašnje dete jer ništa nije tražilo, i izuzetna devojčica jer je uvek blistala od neke unutrašnje radosti.
Da, sve je bilo u najboljem redu sa Irenom, osim što je od najranijeg detinjstva, kada se kod dece već odražavaju određene osobine, pokazivala neprimerenu stidljivost, neku nesrazmernu sramežljivost. Tek što je prohodala, odmah je počela strelovito da beži u svoju sobu, ostavu, kuhinju, čak i niza stepenice u podrum koga se inače klonila, pa i napolje u baštu, kada bi kod njih neko nepoznat došao u posetu. A u početku svi i sve su joj bili nepoznati: ceo ovaj ogromni svet sa svim svojim zvucima, šumovima, glasovima, tutnjavom, licima, izrazima, zgradama, bojama, i vetrom i kišom, i snegom i maglom - sve novo i neznano, sve zastrašujuće strano!
Zato je Irena sisala do kasnog detinjstva. Jedino joj je mamina dojka bila neopozivo bliska...
Prolili su se potoci suza, što majčinih, što bakinih, izvođene su razne vratolomije, razne vrste skrivanja i pronalaženja sve dok bar poneke od roditeljskih prijatelja Irena nije pomalo upoznala. Oni upoznati bili su veoma ponosni na privilegiju koju su stekli - Irena se ne sklanja i ne beži kad oni dođu! Oni drugi, još van granica Ireninog oštrog obruča prihvatanja, (mada se o tome nije nikad otvoreno pričalo) bili su uvređeni premda je u pitanju bilo malo dete, ili možda, upravo zbog toga, jer dete ne skriva šta oseća i nikad ne laže, te su pokušavali da dokažu svoje prijateljstvo koliko roditeljima toliko i njoj samoj. Pljuštale su loptice, zvezdice, zvončići, lutkice, plišane medice, mačkice i svakojake igračke kao prolećni pljuskovi po majušnom stvorenju, ali ono je ostalo nepotkupljivo, i niko nikad nije otkrio šta je to što Irenicu nagoni da jedne odbacuje, a druge prihvata.
„Hoćemo li u subotu da priredimo jednu lepu večeru?” pitao je tata. „Hajde, baš divno”, složila se mama. Oboje su bili veoma druželjubivi i voleli da ugoste svet. „Poznati ili nepoznati?” pitao je tata.
„Da probamo ovog puta pomešano, šta misliš? Možda će ih i Irenica u svojoj glavici sve uzeti kao jednu celinu.” „Odlična ideja!” oduševio se tata.
Opit nije uspeo. Od jednih je bežala glavom bez obzira, a od onih drugih nije, nepogrešivo odvajajući one koje je i pre prihvatala od onih koje nije!
Posle tog novog neuspelog pokušaja, pošto su je stavili da spava, porodica se okupila u kuhinji.
„Sa njom se mora nežno, vrlo nežno”, govorila je brižna baka, a deda joj se, po običaju, suprotstavljao ističući da što je više maze biće sve razmaženija, a samim tim i osetljivija, znači, nežnost je samo vrti ukrug umesto da se jednim potezom sve to preseče.
„Kojim potezom, ajde, reci, molim te lepo?” izazva ga baka.
„Pa ne znam kojim, ali odjednom prekinuti sa ovakvim preterano zaštitničkim stavom i...” baka, mama i tata načuljiše uši.
Deda se nakašlja kao da će izreći solomonsku mudrost, ali ne reče ništa.
„Ni tebi ništa nije jasno”, zaključi baka, „kao uostalom ni nama... Šta učiniti? Pa nećemo je izvesti na ulicu i ostaviti da se sama snalazi među nepoznatim ljudima... To bi valjda bio tvoj naprasni način kojim bi se Irenica izmenila, je li?”
„Možda... Što da ne...? Preko kolena i...”
„I dobiješ zauvek poremećeno dete!” pobesne baka dok su mama i tata zamišljeno ćutali.
Majka, uspešan advokat, i otac, uspešan građevinac, jednostavno nisu znali šta da rade sa svojom povučenom jedinicom, pa su u početku sve prepustili starijima, ali kada je došlo vreme za Irenin odlazak u obdanište, takozvanu „školicu”, više nisu mogli da odgađaju određivanje sopstvenog stava, pa su odlučili da dete socijalizuju, da ga jednostavno nateraju da ide među decu makar koliko mu sva ona bila potpuno nepoznata.
Krenulo se, naravno, od privatnog i dosta skupog obdaništa. Prvog dana, mama je Irenu jedva namolila da dođe do kapije. Drugog da uđe u zgradu, trećeg da unutra skine kaputić, a četvrtog, sve uz nekakva zamajavanja, prevare i laži, naterala ju je da priđe vratima jedne učionice. Brzo ih je otvorila i gurnula Irenicu unutra. Mislila je da je uspeh na pomolu, ali se prevarila. Razlegli su se jedan bolan vrisak i jedan srceparajući jecaj onog časa kada je mama zatvorila vrata za ćerkom. Ništa drugo nije mogla učiniti nego da opet otvori vrata, zgrabi dete u naručje, i iznese ga napolje. Vaspitačica, koju su roditelji na samom početku konsultovali predočivši problem njihove male, tvrdila je da treba pokušavati iz dana u dan, biti uporan i na taj način pobediti dečju tvrdoglavost koja je njihova česta karakteristika, primetila je sa znalačkim osmejkom. Znači, samo upornost! Međutim, ta taktika se nije pokazala uspešnom, jer je sedmog dana Irenica počinjala da zapomaže čim bi videla zgradu obdaništa.
Morala se promeniti lokacija, naime, obdanište, zaključili su odrasli. Naći neko novo, drugačije. Odlučeno, učinjeno! Našli su i drugo, i treće, ali ništa nije pomagalo. Svugde se ponavljala ista procedura kao kod prvog. Irenica je pobeđivala na svim frontovima, ako bi se tako može reći, jer, zapravo, ni njoj nije bilo ni lako ni prijatno, o čemu su svedočili njeni crveni obraščići, zamućene krupne neboplave okice, i neko nepravilno štucanje koje ranije nije bilo primećeno.
Mama i tata, deda i baka su se ozbiljno zabrinuli i dugo većali.
„Probaću još sutra u tom petom obdaništu na Neimaru”, rekla je mama, „pa ako ne ide, mi ćemo je na smenu čuvati kao i dosad!”
„Kakvo je to obdanište?” upita baka.
„Obično, državno, sa mnogo dece u razredima...”
„Ah”, uzdahnu tata, „tu tek nema nikakve šanse za uspeh!”
„Nikad se ne zna!” usprotivi se deda. „Ja mislim da će baš tu sve ići kao po loju!”
„Daj bože dragi!” prošapta baka sklopljenih očiju i ruku kao u molitvi.
Mama je odmah sutradan stupila u akciju i odvezla Irenu u novo obdanište. Još na ulici se čula dečja graja - loš znak. Po ulasku u zgradu u holu bacila je pogled na prepune vešalice sa jaknama i kaputićima i zaključila da više nijedan odevni predmet ne može da se okači, a da ne padne na zemlju - takođe loš znak. Jedva je skinula, gotovo iščupala sa Irenice njenu crvenu jaknu koju je ona uporno stiskala ispod pazuha - najgori mogući znak. Nekako ju je dogurala do vrata jedne učionice i otvorila ih. Mališani su sedeli na podu u ispremetanom krugu i igrali neku igricu vičući svi uglas, a njih dve, kao obično, zastadoše na vratima. Mama ju je blago gurnula prema tom raštrkanom krugu, na čijem čelu je stajala vaspitačica. Irena je napravila nekoliko koraka došavši do polovine učionice i upravo u času kada je htela da se okrene i potrči u mamino naručje, jedna mala debeljuškasta ruka se ispružila prema njoj kao da je poziva da im se pridruži. Mališan je Ireni bio okrenut leđima, glavu nije pomerio, ali je izgledalo da je sasvim svestan da ona stoji tu iza njega. Irena je kao hipnotisana pošla prema ispruženoj ruci, uhvatila je čvrsto u svoju i pošto je mališan malo pogurao one oko njega, ona je sela pored Igora, jer tako se zvao njen spasilac.
Pružena ruka i ceo jedan svet se promenio.
Od tog trena njih dvoje su postali nerazdvojni. Irena nije htela nigde bez Igora. Njihovi roditelji su se upoznali, počeli da se viđaju i druže i najzad se i sprijateljili. I deca i odrasli bili su u neprestanom kontaktu.
Kad je došlo vreme, Irena i Igor su krenuli u školu zajedno. Sedeli su u istoj klupi. Kada je on počeo da uči fagot, ona je počela da svira čelo, kada je on išao na skijanje, ona je išla na klizanje, kada je on krenuo na časove glume i ona se odmah prijavila. Irena je ostala povučena devojčica, malo je govorila osim sa Igorom, ali više nije imala strah od ljudi. Igor ju je „upoznao” sa svetom međ kojim je živela.
Kada su stasali za gimnaziju, a Irenini roditelji se preselili kupivši kuću na drugom kraju grada, Irena nije htela ni da čuje o nekoj obližnjoj gimnaziji. Morali su je svakodnevno voziti u centar grada da bi pohađala Igorovu školu. Harmonija koju su njih dvoje uspostavili još kao deca nije smela biti ničim narušena, niti spona između njih dvoje prekinuta.
Ponekad bi Igor otišao sa svojom porodicom na planinarenje ili na izlet kod svoje babe i dede u Dobanovce. Tokom tih odsustvovanja iz grada Irena nije mogla da sačeka čas kada će se on vratiti. Nisu morali da se vide, nisu morali ni dugo da pričaju telefonom, ali ona se osećala sigurnijom kada je on bio u blizini.
Po fizičkom izgledu baš i nisu bili naročito skladan par. Mada oboje lepuškasti, ona je iždžikljala ko trska i bila za glavu viša od njega - ona tanka i dugačka, on mali i nizak. Ali, njima to nimalo nije smetalo da budu par na školskom takmičenju u plesovima na kome su odneli prvu nagradu.
Uprkos tom nerazdvojnom statusu, i on i ona još od detinjstva bili su dovoljni sami sebi: mogli su satima da crtaju, slažu slagalice, boje slikovnice i ne progovore ni reč. Još odmalena su poštovali volju onog drugog i sa tim stavom nastavili i u mladosti. Ona je doduše preterivala sa telefoniranjem, ali to njemu nije nimalo smetalo.
Oboje su upisali isti fakultet - filološki, svetsku književnost. Učili su zajedno, davali ispite u roku s tim što je Irena uvek imala malo bolje ocene od Igora. Diplomirali su zajedno, istog dana. Slavlje što su im priredili srećni roditelji dugo se pamtilo.
Odmah potom registrovali su se u opštini, a venčali u Voznesenskoj crkvi i oboje insistirali na malom broju probranih zvanica, te je svadba bila tiha i otmena.
Smestili su se u tavanski stan u kući Ireninih roditelja, namestili ga nemarno, boemski, ali sa puno ukusa.
Posle godinu dana braka Irena i Igor su se sporazumno razveli.
„Zašto?” pitale su očajne i neutešne mame i tate sa obe strane.
„Jedan život smo već zajedno proživeli. Sada bismo da drugi probamo sa nekim drugim”, objašnjavali su strpljivo.
„Probaće oni na drugim stranama”, kazala je Irenina baka, „ali će se vratiti jedno drugom.”
„Ma kakvi!” usprotivila se Irenina mama. „Kad nešto pukne nikad se ne zakrpi...”
„Da, slažem se, ali, kod njih nije puklo, shvataš? Kod njih se pojavila mladalačka znatiželja. Opet će oni biti zajedno.”
„Eh, mama, nemaš pojma. Zašto bi bili kad su odlučili da ne budu?”
„Zato što ni Igoru ni Ireni niko drugi neće odgovarati.”
* * *
Prvo se oženio Igor jednom pričljivom mladom novinarkom, a ubrzo potom i Irena se udala za jednog ćutljivog, starijeg profesora sa Fakulteta dramskih umetnosti.
Igoru se rodila ćerka kojoj je dao ime Irena, a Ireni se rodio sin kome je dala ime Igor. Kako su na to pristali njihovi supružnici ostala je tajna.
Igor je kasnije dobio još blizance, a Irena još jednog sina.
Godine su prolazile velikom brzinom, sve brže što su njih dvoje bivali stariji.
„Nano”, pitao je Irenin unuk tinejdžer, „šta je najgore u starosti?” „Sećanje na mladost”, odvratila je Irena. „Zašto!?” začudio se unuk.
„Jer shvataš šta si sve mogao, a sad više ne možeš.”
„Deda”, pitala je Igorova unuka tinejdžerka, „koja je najgora stvar u starosti?”
„Sećanje na mladost”, odvratio je Igor.
„Zašto!?” začudila se unuka.
„Jer shvataš šta si sve htela, a sad više nećeš.”
Prvo je umro Irenin muž, a potom, sasvim neočekivano od srčanog udara, Igorova žena.
I eto opet Irene i Igora zajedno u dugim, sporim šetnjama po Tašmajdanu ili Kalemegdanu. Hodaju podupirući se jedno o drugo, ili o kolica svojih praunučića.
Jednog dana, kad im dođe vreme, umreće zajedno.
I da je Irenina baka bila živa, rekla bi slavodobitno: „Zar vam nisam kazala!?”

Pipi zvana Fifi
„Ajde, čoveče, ulazi već jednom! Mora da si mrtav umoran posle celog dana hodanja po Njujorku”, ljubazno se smešio Miroslav zvani Miša uvodeći svog gosta iz Beograda koga je pozvao na večeru.
Miša je bio je ponosan na svoj stan u srcu Menhetna na Istočnoj strani kao što dolikuje uspešnima, na svoju ženu Džesiku, Amerikanku sa najdužim nogama na svetu, na najviši i najskuplji sprat u oblakoderu sa čijih se prozora pružao prekrasan pogled na Central park.
Najsrećniji je bio kada su ga posećivali poznanici ili prijatelji ili prijatelji prijatelja iz „starog kraja” i divili se njegovom uspehu. Ponekad mu se činilo da se više upinjao da uspe zbog njih nego zbog sebe samog, jer je on u osnovi bio skroman i običan čovek koji nikada nije imao velike prohteve... Ali, kad se jednom nađeš u svetskoj metropoli, često je razmišljao, povuče te ta prokleta želja da se pokažeš, da se izdigneš, da odeš nebu pod oblake! Sve potpuno nepotrebno, al' ne možeš da odoliš! A na vrhu nikad nisi, jer uvek ima mnogo bogatijih od tebe, stoput onoliko koliko si ti kad skupiš sve što imaš, pa te ta činjenica neprestano izaziva i gura napred: teraj, teraj dok ne gekneš! E, pa kad je već tako, zaključivao je, onda bar možeš da ostaviš nezaboravan utisak na ove naše jadnike koji stalno nešto dolaze i odlaze, muvaju se i bogorade, kukaju da ostanu, a posle kukaju da se vrate, nit pošli nit došli... Sve je to bedna čeljad, bez papira, radi na crno, gluvari, a i kad se nekako dokopaju te famozne zelene karte, to jest radne dozvole, opet kelnerišu, bebisituju, portirišu, kasirišu, taksiraju, malaju, trguju na sitno, muvaju, sipaju iz šupljeg u prazno, a ako barmenišu u nekom malo boljem hotelu, onda već smatraju da su uspeli! A tek gde stanuju, da te mili bog sačuva! Samo jedan od milion naših stvarno uspe, a ja sam taj jedan... Jedan od milion!
„Hajde, brale, ulazi!” prodra se Miša dok se Svetislav, zvani Sveta, njegov prijatelj iz detinjstva, onako glomazan i visok, nekako postrance jedva uvlačio u velelepni stan pažljivo zatim koračajući po uglačanim parketima zastrtim belim tepisima sa belim trosedima ispred belih zidova.
„Uh, sve belo!” uzdahnu Sveta zabrinuto, ali odmah dodade ulagivački: „Mnogo lepo, druže moj, mnogo moderno! Baš trendi!”
„Tako voli Džes, a bogami i ja... Imali smo dizajnera za unutrašnju dekoraciju koji nam je savetovao kako da namestimo stan... Da, to se ovde tako radi i debelo plaća.”
„Pa, naravno! Nisi ti džabe glavni na Vol stritu!” opet će Sveta radosno, mada mu je bilo nelagodno jer nije znao gde da se dene -kao da je u nekom muzeju, kao da hoda Šenbrunom ili Versajem, pa sad treba da sedne na krevet Marije Terezije ili nekog Luja.
„Ti malo pretera”, nasmeja se Miša pun lažne skromnosti, „ali ne ide mi loše, moram priznati. Samo, ti ne znaš koliko se ovde radi! To je da ne veruješ, od jutra do sutra... Kod vas je ladovinka...”
„Pa... valjda... Tako svi kažu. Ali i ja dosta radim na pošti, pa onda tezge, znaš, od nečeg se mora živeti...”
„Jeste, šta ćeš! A kako ti se sviđa Njujork?”
„Pa, iskreno da ti kažem, ovde ne bih živeo da mi plate...” odvrati Sveta snebivajući se uz dobroćudni smešak. „Izvini, znaš, ti si nešto sasvim drugo... Eto, drago mi je što me poslaše na ovu specijalizaciju, ali... Ubitačna buka, vreva, previše sveta, sve nešto tutnji, a kad uđem u onaj sabvej, e, onda mi stvarno dođe da poludim... Ne znam ni gde sam, ni šta ću, ni kuda ću. Sve piše, kažu mi, ali ja se brate ne snalazim. Da piše, piše, ali to što piše nije ono što meni treba!”
„Kako sad to?” začudi se Miša.
„Recimo, ne piše da li da stanem na levu ili desnu stranu perona kad čekam voz, pa obavezno sednem na pogrešan pravac i umesto da se približavam odredištu, ja se od njega udaljavam, a to dok shvatim... Ih!...”
„Pa što nekog ne pitaš?”
„Ma, neprijatno mi... Svi negde žure, jurcaju, ili namrgođeni, ili drže one slušalice u ušima i melju kao da su ludi pa sami sa sobom pričaju, nikog ne smeš ni da pogledaš, a kamoli da mu se obratiš... Izgledaju kao da su sasvim odvojeni od okoline, sami na planeti, pobegli od ljudskog roda! Juče sam se tri sata vozao naokolo i jedva se nekako spasao...”
„Ma nisi ti ništa video od ovog fascinirajućeg grada... Ih, da ja samo imam vremena da te odvedem na prava mesta, ali, nažalost, ne mogu...”
„Nema veze, ionako se u idući petak vraćam... A gde ti je žena?”
„Ima glavobolju pa će nam se pridružiti malo kasnije, posle večere. Rekla je da je pozovem kad budemo kod dezerta... Ja sam sve spremio: ima i pasulja, i sarme, i prasećeg pečenja...”
Sveta se kiselo nasmeja jer je tu vrstu hrane imao kod kuće, a ovde je očekivao nešto novo i egzotično.
„A znaš”, nastavi Miša, „moja Džesika ne voli ove naše specijalitete, a pogotovo se grozi prasetine! Ona jede samo salate, artičoke, špargle, a ceri tomejtos' joj dođe kao biftek, i kljuca neko zrnevlje, kao ptica zobe li zobe... Da, ali zato ima liniju, tanka je ko flispapir...”
„Providna, je li?” Sveta pomisli na svoju pozamašnu Jelu i odmah se razgali. „Kako ih ono zove onaj vaš poznati pisac... X-ray women, je li, kao, rendgenske žene!”
„Šta ćeš, danas se jednostavno ne sme biti debeo, ma ni punačak, ako hoćeš da se probiješ bilo gde...”
„Pa ne bih imao prođu”, nasmeja se Sveta.
„Bogami, ne bi... Mnogo si se ugojio, mučni moj druže, mnogo! Morao bi to da skineš... znaš, zbog zdravlja...”
„Zdravlje mi je odlično, bogu hvala, a i moja Jela voli...”
„Šta? Ovakvu gromadu?” zalete se Miša, pa shvativši da je preterao, odmah se ispravi: „Ma šalim se, druže stari, šalim se! Ti imaš visinu, ništa tebi ne fali... Nego, znaš šta, baš je dobro što Džes nije s nama jer ćemo se nas dvojica siti ispričati po naški, a ne da se mlatimo sa engleskim...”
„Ali, ne razumem, Mišo, što si se mučio oko kuvanja! I gde si, bre, sve to nabavio? Zar ovde ima... recimo, kiselog kupusa u listovima?”
„Ovde? Eh, prijatelju moj, ovde ima svega, svega što možeš da zamisliš, a i onoga što ne možeš, dakle, svega što poželiš iz bilo kog kraja sveta! A našeg ima u jednoj radnji u Kvinsu, koju drži jedan Rumun... Tamo naši nabavljaju klopu za sve paznike...”
„Pa danas nije nikakav praznik”, ne izdrža da ne primeti Sveta.
„Kako da nije, druže moj!?” pobuni se Miša. „Pa meni je praznik što si mi ti došao na večeru, što se opet viđamo posle toliko godina!” pa ga zagrli i potapša po leđima, a Sveti bi prosto neugodno što, ni sam ne shvatajući zašto, ne deli Mišino ushićenje. „Nego, ajde dosta priče”, nastavi Miša, „pa da krenemo na konkretno: šta ćeš da popiješ? Ali prvo sedi, šta si se ukipio tako nasred srede sobe...”
Sveta krenu prema jednoj velikoj i naizgled udobnoj fotelji srećan što će uroniti u njene ogromne jastuke. Bio je mrtav umoran, spao s nogu koje su ga štrecale i pekle od hodanja i stajanja jer je obilazio, između ostalog, i Metropoliten muzej, i Gugenhajm, i
Frikovu galeriju. Celom svojom značajnom težinom on se sruči u našušurenu foteljčinu.
„Seo si na Fifijevo omiljeno mesto”, reče Miša dok je sipao piće. „To je naš novi član domaćinstva, jedan psić, onaj mali najmanji, a povrh toga, još je i beba, staje ti ceo celcat na dlan...”
„Čivava?”
„Ne, ali nešto slično... Jao, uvek zaboravim! Sad bi me Džesika u top strpala... Mmmm... Jao, kako beše?... Nešto u vezi sa Češkom... Ah, da! Praški krisarik! Što znači lepotan iz Praga, a iskreno govoreći lep sigurno nije! Nema veze, Džesika ga naprosto obožava. Spava s njim... Ja bih više voleo jednog vučjaka, ili našeg šarplaninca, pa da me bog vidi, da znam šta sam izveo u šetnju, ali ona ni da čuje. Ljuti se kad ga zovem Pipi, jer je pljunuto pile, veruj mi... Ne znam gde je sad, valjda je otišao sa njom u spavaću sobu... Još bolje, da nam ovde ne cvili i kevće. Ima neki piskutav, antipatičan glas, ali toliko prodoran da ne veruješ da izlazi iz tako malog stvorenja... Znaš, kao kod beba: male, a urliču jače od nekog gorostasa...”
„Sada je i u Beogradu postalo otmeno imati psa. Sve rasni, pedigrirani, kupuju se od profesionalnih kučkara. Neka vrsta statusnog simbola...”
„Ma, pusti pse, nek se nose, čista su glavobolja... Hajde, da nas dvojica nazdravimo!”
Sveta se jedva iščupa iz fotelje da bi uzeo čašu viskija sa nenormalnom količinom leda, ali u trenu kada je stao na noge, obli ga hladan znoj, kolena počeše da mu klecaju, lice mu pobele. On sasu viski u sebe u jednom gutljaju i zagrcnu se.
„Šta ti je?” zabrinuto će Miša. „Prebledeo si, je l' ti loše?”
„Ne, ne... Naglo sam ustao, sve mi zvezde sevaju pred očima... a i premoren sam... Pritisak, znaš, ovaj...” promuca Sveta i drhtavom rukom pruži prijatelju čašu da mu dospe što ovaj sa zadovoljstvom učini. Tokom tih nekoliko sekundi dok je Miša bio okrenut leđima, Sveta baci pogled na fotelju. Ništa! Znači da halucinira. Pričinilo mu se! Naime, kada se onako s visine srušio u fotelju, imao je utisak da je začuo neko krckanje, štucanje, kao neki kratak uzdah. Toga je postao svestan tek kada je minut kasnije ustao iz fotelje... Jao, do đavola, skoro naglas zakuka nesrećni Sveta. Nije valjda seo na Fifija-Pipija i ugušio ga, koskice mu polomio! Nije valjda, nije! Jer da jeste, gde mu se delo telo? Možda je upalo između jastuka...
„O, bože mili i dragi, pomagaj!” promrmlja Sveta.
„Šta kažeš? Nisam čuo”, reče Miša.
„Ništa, ništa... Divim se ovom dobrom viskiju!” jedva promrsi Sveta.
„Aha, čivas'... najbolji je!”
Kada je Miša otišao u kuhinju da donese hranu, Sveta se bacio na fotelju, uvukao ruku između jastuka i naslona i otkrio Fifijevo beživotno telo. Užasnut, nije znao šta će! Prvo je pomislio da sve prizna, da kaže Miši. Ne, ne! To bi bilo poput i njegovog i Mišinog samoubistva, jer kad bi Džesika čula šta se dogodilo... Da ga ostavi tu gde je? Ne, ne, jer bi ga ubrzo pronašli i odmah utvrdili ko je počinilac zločina neslućenih razmera, zločina ravnog slici Srba u zapadnom svetu... Šta će sad? Šta da radi!?
Očiju punih suza držao je Pipija u ruci. Zajecao je i urlikao bi od bola da se usuđivao... Pa on u životu ni mrava nije zgazio, svoju decu uči da vole bubice i leptire... Ah! Nevolje! Ah! Propasti! Prokleto putovanje, kud je ikada prihvatio da ide na usavršavanje!? Šta on ima da usavršava kad u svojoj zemlji nema ničeg usavršenog! A lepo mu je njegova Jela govorila da ne ide, a on zapeo, hoće u Njujork! Budala! Magarac! I eto šta mu se dogodilo! Najgore od najgoreg! Postao je ubica!
Tada je začuo Mišine korake kako se približavaju vratima trpezarije i potpuno izbezumljen, ne razmišljajući šta čini, automatski strpao Pipija u džep.
Takvu strahotu, takav košmar još nikad nije doživeo (a u tragičnim doživljajima nije oskudevao) - sva ta hrana pred njim i ljubazni domaćin koji mu se u obraćanju smeška, a njemu, crnom nesrećniku, leš kućnog ljubimca, nevinog stvorenja u prvoj mladosti u spoljnom džepu sakoa!
„Ništa nisi pojeo, a ja se toliko trudio”, vajkao se Miša pošto je već sklonio predjelo. „Šta je to s tobom?”
„Na dijeti sam”, promrsi Sveta, pa shvativši šta je kazao brzo objasni: „Ne, ne zato što si mi rekao da sam debeo, već zbog žuči...”
Kako da jede hranu sa raskošne trpeze i u oči gleda svog starog druga, koji se oko njega toliko trudi, kada je - ah! strahote! ah! nepojmljivog užasa! - njegovo kučence takoreći svojeručno, naime, svojeguzno na smrt ugušio, pitao se zgranuto očajni Sveta.
„A i ćutljiv si, brate!” zaključi Miša razočarano. „Ja te se takvog ne sećam! Poznajem te kao veseljaka i brbljivca... Zato smo te svi voleli i otimali se o tvoje društvo... Šta se to dogodilo?”
„Svašta, Mišo, svašta”, promrsi Sveta. „Ratovi, rascepljenja, raspadanja, bežanje, bombardovanja, manipulacije, recesije, inflacije, restrikcije, sankcije... Treba li da nastavim?”
„Ne! Jeste, znam, ali ipak... Sav si nekako, sad odjednom, posiveo u licu...”
„Aaaa, to je drugo... Malo mi je... ovaj, pozlilo... Valjda me zviznuo neki virus...”
Nastade neprijatan tajac koji prekide ulazak mlade plavojke.
„Ah, evo Džesike, moje Džes! Hajde da se upoznate...”
„Gde je Fifi?” upitala je pre upoznavanja.
„Ne znam, ja sam mislio da je kod tebe”, odgovorio je zbunjeno Miša.
Nastala je panika. Dozivali su psića, zviždukali, coktali, pištali, jurili po celom stanu na oba nivoa, izlazili u hodnik, na balkone, nabedivali jedno drugo da su ga izgubili, da je skočio sa terase, da je pobegao i sada bespomoćno čuči i zapomaže u nekom spremištu, jer su mu se automatska vrata zatvorila pred „njegovim slatkim nosićem”, plačno je ponavljala neutešna Džesika. Miša je išao u podrum, u perionicu, lutao hodnicima ogromne zgrade, zvonio susedima... Ništa!
Najzad su se Miša i Džesika na smrt posvađali i skoro potukli, dok je prijatelj iz Beograda, Svetislav zvani Sveta, kao skamenjen sve vreme stajao mrtvačkog lica sa Pipijem u džepu. Nekako se pomerio, jednim pokretom snažnih ručerdi razdvojio par u klinču, jedva promumlao neki pozdrav i izjurio iz stana, kuće, a najradije bi izjurio i iz Njujorka i sa planete Zemlje.
Kada se dokopao ulice, stao je i duboko udisao prohladni vlažni vazduh. Ni Sava ni Dunav ni Hadson neće sprati njegov greh, mislio je. On je uništen čovek. On je davitelj. On je ubica iz nehata! On je... Ređao je mrmljajući glasno sve najgore što mu je padalo na pamet. Ni slavu više neće moći da slavi, jer zločinci na to nemaju pravo! Njegov divni Đurđevdan... Kad je poluglasno, kao neki šetajući manijak, sve izređao, malo je odahnuo...
Šta će sad sa mrtvim telom jadnog psića? O tome do tog časa nije razmišljao. Dragi bože, šta sa njim da učini? Pomerio se s mesta i počeo da hoda. Hodao je tako do kasno u noć. Više nije znao gde je, potpuno se izgubio u nepoznatom kraju i molio se usrdno da ga neki ulični razbojnici napadnu, natenane prebiju, i najzad ubiju, da bi bar delimično platio za svoj neiskupiv greh.
Onda je ugledao nekoliko kontejnera. Izvadio je batistnu maramicu čije je ivice i njegove inicijale Jela izvezla, pažljivo izvadio Fifija-Pipija iz džepa, dugo ga sa suzama u očima posmatrao i u sebi izrekao kratku molitvu, uvio ga, a ćoškove maramice, dva po dva, zavezao i spustio tu boščicu u kontejner... U tom času je osetio takvu grizu savesti da je odmah izvadio Fifija-Pipija i zarekao se da će ga sahraniti kao što dolikuje svakom živom biću koje je bilo u posedstvu čoveka.
Znoj mu je liptao niz lice mada je fijukao ledeni vetar; kosa mu se slepila pa šljapka li šljapka po ukočenom vratu; glava mu je pucala od bola, a slepoočnice pulsirale; stopala nije osećao kao deo sopstvenog tela; gorak ukus u ustima potekao od stomačnih kiselina što se pod stresom znaju popeti do grla, doslovce ga je pekao kao živa soda, a neprestano žiganje u porebrici ga je razaralo. U tako nezavidnom stanju hodao je vukući olovne noge, spoplićući se, klimajući, klecajući i stenjući uz nerazgovetne reći: „Joj, majko... uf! šta me... snađe... crko dabogda... baksuz ostaje baksuz... prokletija... da sam umro, lakše bi mi bilo... Nema... nema... ništa... gotov sam...”
Najzad je naleteo na neki parkić. Pogodno i dostojanstveno groblje za Pipija-Fifija, sinulo mu je kroz moždani mutljag. Kao da je dobio krila potrčao je, ušao u park, bacio se na travnjak i počeo da kopa zemlju golim rukama. Pokušao je da iskopa rupu, ali nije išlo lako - zemlja smrznuta, tvrda, suva. Izvadio je svoju omiljenu „parker” hemijsku olovku, Jelin poklon za četrdeseti rođendan, ali se ona pod njegovim histeričnim udarcima i ubadanjima u tvrdo tlo ubrzo raspala.
I tada, upravo kad je utvrdio da nema alata za bušenje rupe, začu iza sebe glasove, okrenu se, i polegnu po zemlji poput uplašenog deteta pred uniformama dvojice policajaca koji su ga osvetljavali jakom baterijskom lampom. Policajci su začuđeno i sumnjičavo posmatrali tog medveda od čoveka sa belom maramicom u jednoj ruci i nalivperom u drugoj kako na kolenima kopa zemlju i mrmlja neku mantru na nepoznatom jeziku. Pijan, drogiran, neka sekta?
I taman kad su mu se, prišavši malo bliže, obratili s rukom na revolveru (nisu morali da mu narede da legne na zemlju potrbuške jer je on već bio u tom položaju), Sveta se pridiže u nisko klečeći stav, bleskasto se osmehnu, prevali se na bok i izgubi svest uz izraz beskrajne zbunjenosti i očaja, ali i olakšanja.
Pozvali su hitnu pomoć, ali su je i otkazali, jer se Sveta brzo osvestio sam od sebe, što mu je bilo žao jer mu je u nesvesti bilo mnogo bolje nego pri svesti, pa su ga onda priveli. Posle mnogih provera njegovog identiteta i ispitivanja u vezi sa njegovim boravkom u parku u tri ujutro, Sveta je, snašavši se na jedvite jade, složio priču o tome kako se šetao posle obilne večere, našao na ulici mrtvog psića, pa se, tražeći mesto da ga pristojno sahrani, izgubio, što se dešava svim strancima, čak i Amerikancima koji su prvi put u Njujorku, a kamoli nekome iz bivšeg istočnog bloka!
Oko devet sati ujutro Sveta je pušten na slobodu.
„Ah, jadna mi sloboda”, prošaptao je na izlasku iz policijske stanice, „kad počinih greh! Kuku si ga meni i lele... Ne opra me ni Jadran ni Atlantik pred samim sobom, a pred samim sobom biti zločinac, najgore je!”
* * *
„Mišo, evo javljam ti se da se pozdravimo”, pokušavao je da zvuči veselo, ili bar normalno. „U petak putujem natrag za Beograd...”
„Uh, do đavola, kako proleteše ovi dani! A ja se sve nadao da ćemo se bar još jednom družiti... Onaj naš susret je bio baš nesrećan, sve nam upropasti ona zverka Pipi!”
„Je li, jeste li ga našli?” jedva prevali preko usana Sveta.
„Ma kakvi! Ova moja još sa mnom ne razgovara! Možeš misliti! Kao da sam ga ja pojeo, zadavio i bacio u kontejner! Prava ženska budaletina, eto!”
„Slušaj, navratiću večeras na pet minuta samo da...”
„Odlično, odgovara mi, jer bih ti ja dao nešto da nosiš mojima kući...”
Sveta je već danima neumorno obilazio takozvane pet shops, radnje gde se kupuju kućni ljubimci. Locirao je jednu na Istočnoj šezdeset šestoj ulici koja je imala psića iste češke pasmine kao pokojni Fifi zvani Pipi. „Neka mu je laka zemlja” mrmljao bi stresavši se naš trapavi junak uvek kada bi pomislio na uginulog psića koga je najzad zakopao na jednom uzdignuću u Central parku da bi počivši uživao u lepom pogledu. Sveta jedino nije bio sasvim siguran da li su upokojeni psić i onaj živi, a još nekupljeni, istog uzrasta. Pipi je bio beba, a ovaj je bio valjda malo stariji. Pipi Prvi je bio muško, toga se seća, a ovaj koga je prozvao Pipi Drugi je žensko... Ali, šta je tu je! Vreme je isticalo!
Odmah posle prepodnevnih časova odjurio je u radnju i položio ispred razdraganog prodavca celu svoju ušteđevinu i ono što je poneo od kuće da ima za svaki slučaj, a što od Pipijeve smrti nije više ni dotakao, odričući se predano i sa radošću u ime iskupljenja greha, svog jedinog istinskog sladostrašća, svoje omiljene zabave i uvek vernog pratioca - hrane. Dakle, sve do poslednjeg dolara potrošio je na to ružnjikavo stvorenje kratke kestenjaste dlake, crnih očiju, tankih nožica, špicaste njuške i repica kao glista, kome su vezali crvenu mašnu oko vrata i strpali ga u specijalnu kutiju za prenos pasa, uz obaveznu dokumentaciju o poreklu, osmehe i savete oko održavanja istog.
Pešice, pun dobre volje i ushićenja, otišao kod svog prijatelja Miše i njegove žene Džesike.
„Da li si ti normalan?” pobunio se Miša na srpskom i pogledao ga pomalo sumnjičavo. „Da potrošiš tolike pare... Ne, ništa mi nije jasno... Šta ti bi, čoveče?”
„Pa, bilo mi tužno oko srca... nestao je... ovaj, izgubio se baš kad sam vam ja bio u poseti”, odvrati Sveta sa izrazom takve dobroćudnosti da Miša dirnut zaćuta, klimnu glavom i zagrli ga.
Sveta je zatim pogledao Džesiku. Ona je sa prohladnim izrazom čuđenja na licu uzela kučence u ruke, blago ga pomilovala, nasmešila se, ljubazno ali kratko se zahvalila, i izjavila:
„Isti Fifi!”

Grad čovek
Zovem se Jerusalim: hebrejski sam Jerušalajim, antički sam Hijerosolima, arapski sam El Kuds. Ja sam praslika Nebeskog Jerusalima koji će se ostvariti krajem ovog veka. U mom imenu se sadrži hebrejska reč „šalom”, to jest „mir”, što bi značilo da bih se mogao nazvati i gradom mira. Nažalost, taj ljupki naziv se ne slaže sa mojom dosadašnjom sudbinom. Mir, dragi moji, nije ništa do velika zabluda. On je međuvreme od jedne do sledeće ratne utakmice, i kao što ćete i sami čuti, on mi je bivao tek retka poslastica.
Odlučio sam da budem sagrađen na brdovitom vencu, jer volim povetarac, i zapadno od ušća reke Jordana, jer me ona posmatra, svakako sa velikim divljenjem, kada sunce zalazi i oblije me crvenilom.
Svima je poznato da grada ravnog meni nema. U ovoj tvrdnji ne ogleda se moja uobraženost (za koju bi zapravo bilo podosta razloga), već jednostavno činjenično stanje. Ja sam sveti grad Jevreja, hrišćana i muslimana, a pod imenom Cion često simbolišem središte Mesije i mesijanstva u jevrejskoj i hrišćanskoj kulturi. Koliko me Arapi cene, poštuju i čeznu za mnom ne treba ni da pominjem.
Svoj stari deo smestio sam na istoku zarad sunčevog rađanja... Već ste naslutili da sam pomalo opsednut tim blistavim nebeskim telom, jer na izvestan način podseća na mene. Često me nazivaju Zlatnim gradom, a šta je sunce do užareno zlato, ili pak nebeska varijanta tog plemenitog zemnog metala?
Ipak, uprkos mog divljenja Suncu, nameran sam da se poredim sa ljudskim telom, jer je sva prilika da ćete na taj način moju zemljopisnu kartu, pa i priču, lakše shvatiti. To poređenje činim za vaše dobro, premda mi je odavno postalo jasno da su ljudi bezrazložno i neskromno ubeđeni u sopstvenu jedinstvenost, pa stoga uvereni da samo čovek ima odlike čoveka, što lično smatram preispoljnom umnom ograničenošću i uskogrudošću, kao i već nadaleko znamenitom ljudskom arogancijom i isključivošću. Zar gradovi nemaju dušu, puls, narav? Zar se ne granaju kracima poput udova i razmnožavaju, pa se od jednog velikog izrodi manji, obično istog imena sa predloškom „novi”? Zar ne rastu i razvijaju se, stare i zakržljavaju, boluju i oporavljaju se, bivaju ranjavani i krvare? Pa i umiru?
A što se ljudske naravi tiče, smatram da se uopšteno vaša vrsta nema čime podičiti. To ja najbolje znam jer sam sve vaše vampire, zloduhe, histerike i melanholike, pomamljene graditelje i rušitelje, vernike i jeretike (a svi su, zapravo, ah, smejurije, i jedno i drugo, zavisno iz kog ih verskog ugla posmatrate) na sopstvenom tlu nosio, naime, na sopstvenoj koži osetio.
Dakle, ako napravim takvo poređenje, Stari grad je moje srce: bez njega nema ni mene. Moj vitalni organ, za razliku od vašeg, nije trouglast, već je četvorougaona površina. Tu sam smestio muslimansku četvrt sa svetim mestom Haram el Šarifom, unutar koga je podignuta Kupola na steni ili Omarova džamija i Aksa džamija na brdu Morija, odnosno Brdu hrama, gde je bio smešten i Solomonov hram. Prilično sam zapetljao stvari, zar ne? Ali morate me razumeti: u tom lavirintu priča koje se u meni ispredaju i oko mene prepliću kao lijane u prašumi (uvek sam voleo slikovita poređenja!) svaka ima svoj povod i posledicu. Jer, pazite, Morija je takođe i naziv mesta gde se praroditelj jevrejskog naroda Avram (koji se nastani u Hanaanu i gde mu Tvorac obeća da će postati otac izabranog naroda), pripremao da žrtvuje svoga sina Isaka u ime odanosti i poštovanja prema Bogu, ali ga je Bog u tome, hvala bogu, sprečio! Smatram ovu priču veoma važnom, jer kao što je Hajnrih Hajne pametno primetio i izrekao kroz usta svog junaka Jekela Lude „da je Avram uistinu ubio Isaka, a ne kozu, danas bi na svetu bilo više koza, a manje Jevreja”. Da, da... A što se Ciona ili Siona ili Davidovog grada tiče, to je bilo utvrđenje Jevuzita koje je jevrejski kralj zauzeo, ali je postalo, kao što znate, simbol mene, Obećane zemlje, mesijanske nade Izrailja, a kod hrišćana, simbol neba.
Ali da nastavim, jer mi nalažete da se ne rasplinjujem, da budem sažet... (Oprostite, na koji način i kojim sredstvima skraćivanja i sužavanja bi moja istorija, priča duga tri hiljade godina samo što se Jevreja tiče, mogla biti stisnuta na dve-tri štampane strane!? Čista besmislica, ali od vas sam na besmislice navikao!) Pa da požurim: među zidinama sam ostavio da uspravno stoji samo zapadni deo najvećeg jevrejskog svetilišta i nazvao ga Zidom plača. Prilično nepravedno, reći ćete. Zapravo rušilački i zverski... Trpim kritiku, ali vam savetujem da se upitate nije li to učinjeno prvenstveno za dalekosežno dobro tog istog naroda. Hm... hm... Nemam prostora za dublju raspravu, ali, ne postiže li se žilavost i otpornost kroz patnju i stradanje, ne oštri li se žudnja nestankom predmeta ljubavi?
Idemo dalje: na zapadu je jermenska četvrt, a hrišćanska na severozapadu, gde je Crkva Svetog groba, a u njenoj blizini Via Dolorosa, duž koje je Isus Hristos (obratite pažnju: Isus, na grčkom od jevrejskog Jošua što znači „Bog spasava”; Hristos, na grčkom od jevrejskog „mesija”, to jest, pomazanik) po hrišćanskom nauku, koračao noseći na leđima krst. Dakle, kao što je već poznato otkad je sveta i veka, čovek je čoveku, sa zanemarljivim izuzecima, uglavnom zver, ali uprkos mojoj svesti o toj dokazanoj činjenici, koža mi se i danas ježi pri pomisli na svaki korak tog nesrećnika, dok je onako izranjavljen izdržavao bezmernu fizičku bol, nošen nemogućom idejom iskupljenja grehova celog čovečanstva! Tog dana sam zasuzio, što se meni retko dešava, pa su se moji stanovnici čudom čudili odakle najedanput izviru ti potočići iz kamena što za sobom ostavljaju beličast slankasti trag... Hodao je tako jadničak na putu za Golgotu (brdo u obliku ljudske lobanje), koračao valjda voljno, sudbinski određen da postane simbol mučeništva za sledbenike koji u njega verovahu i koji se kasnije milionski namnožiše... Sad bih vam rekao, ali ne smem zbog naređenja o sažimanju teksta, da latinska reč „calvaria” znači „lobanja”, a na hebrejskom je „golgota”. Eto, rekoh, pa vi, naredbodavci, puknite!
Moje ruke i noge - novi deo grada - raširio sam zapadno i jugozapadno od srca, i razvijao ih, kako dolikuje, od devetnaestog veka sve do današnjih dana. Preko doline Kidron rasprostro sam Maslinovu goru, brdo prikladne visine. Leva i desna komora mog srca su prvobitni Jerusalim, Davidov grad. Ovde napominjem: za svaki događaj moje verske istorije, jedna do dve lokacije su u igri, što me zabavlja i uveseljava. Tradicionalne verifikacije razlikuju se u verodostojnosti od sigurnih kao što je, na primer, Getsemanski vrt, gde se molio Isus od Nazareta, do religioznih pretpostavki, kao što je grob Device. Najpoznatije i najteže odredište je već pomenuta Kalvarija.
Dakako, ja bih mogao da pružim sve odgovore na tanjiru raskalašnoj ljudskoj vrsti, koja me je prilično namučila tokom ovih milenijuma, ali neću! Šta bi onda radili ti zaludni naučnici i čime bi se ponosili kad iščeprkaju neki kamenčić pa oko njega obično ispredaju nebulozne priče i postavljaju sumanute pretpostavke? I čime bismo mi, praiskonski gradovi kao što smo ja, Aleksandrija, Rim, Atina, Ur, Efes, Pompeja (ova dva poslednja su umrla, pokoj im duši, te se sada samo razgledaju njihovi leševi) razbijali dosadu? (Kao što ste jamačno već primetili, sklon sam komentarima u zagradama!)
Smešite se s nevericom, jer znate da se oko mene uvek neko otima i u meni nešto uzbudljivo dešava, ali verujte, više me ne zabavljaju sve te prepirke, prepucavanja i nadmetanja. Na njih sam navikao kao vi na svoj lik u ogledalu... (ovo je otrcano poređenje, ali neka ipak ostane!) Oguglao sam na te jednolične... ne, nego istovetne borbe za prevlast među ljudima. Valjda sam već ostario i postao pomalo blaziran.
Mene ushićuju iskopavanja koja se na meni od nedavno vrše, ali, srećom, nikad u velikim razmerama, jer sam ceo naseljen i prenaseljen... Ne znam šta ću sa tolikim svetom u sebi!... Da...
A koliko sam star možete pročitati u svakoj enciklopediji. Nema nijedne bez mene. Datiram iz četvrtog milenijuma pre Hrista. U starom bronzanom dobu bio sam tvrđava Jevuseja. Pošto su u meni živeli kao viši društveni sloj, nazvali su me Jevus. Onda je, posle mnogih naleta i opsada, jevrejski kralj David uspeo da me zauzme i opaše zidinama. (Izvinite što sam povisio ton, ali, oni su, ti jadnici, taj kobajagi izabran narod od izgnanstva iz mene toliko vapili za mnom da sam, mada potpuno neutralan u odnosu na vere koje me opsedaju milenijumima, pomalo osetljiv na taj nesrećni soj). Jevuseji su se s vremenom stopili sa Jevrejima, te sam, pošto je Solomon sagradio Hram, postao jevrejski duhovni i politički centar. Kad slavni Solomon ode svom Tvorcu na istinu, jevrejska se država raspoluti na izrailjsku, sa prestonicom u Samariji, naime, na hebrejskom, u Šomronu, i judejsku, sa prestonicom u meni.
Smušenost obično usledi posle svakog državnog raspada, pa tako padoh u ruke Vaviloncima, koji razrušiše i mene i Hram. Uh, kakvo to bejaše zamešateljstvo! Tih nekoliko vekova patio sam od permanentne nesvestice i glavobolje propraćene migrenskom mučninom, satiralo me je mamurlučko treperenje i malarična drhtavica i, jednom rečju, nalazio sam se na ivici nervnog sloma.
Iz tog labilnog psihičkog stanja bliskog kolapsu povratio me je izrailjski sveštenik i književnik Ezra, koji izvede Jevreje iz vavilonskog ropstva. Sa dozvolom cara Artakseriksa on nanovo zasnova jevrejsku koloniju u meni, sakupi priloge i poče zidati Hram, a o svemu tome, kao retko uzoran i predan beležnik, ostavi zapise u obliku dnevnika. Divan čovek, verujte! Međutim, pun sjaj i lepotu vrati mi kralj Irod („junačan”), koji, zamislite, nije bio jevrejskog, već idumejskog porekla, pripadnik jednog arapskog naroda koji je vek pre toga prihvatio jevrejsku veru. Ah, kakav uzoran graditelj! Kakav preduzimač! Deset hiljada radnika i zanatlija i hiljadu sveštenika zaduženih za radove na svetim mestima, podigoše nanovo Hram neprevaziđenog sjaja i veličine!...
Eh, šta bih vam sve mogao ispripovedati o ovom uzbudljivom vremenu da me ne požurujete jer ovo, velite, mora biti skraćena forma, nekakva priča, šta li...!? Ne brinite, završiću uskoro, ali se nemojte posle žaliti što je, usled hitrine, moj iskaz istumban i nepovezan, takoreći histeričan.
Ali, dobro, idemo dalje: rimski imperator Tit me je razorio i srušio Hram da kazni i potlači Jevreje, a Hadrijan me je ponovo sagradio, ali kao pagansko svetilište i nazvao me Elija Kapitolina. On je raselio Jevreje i zabranio im je pristup meni. Kad su Rimljani polovinom drugog veka pomoću šezdeset hiljada legionara ugušili na jedvite jade Bar Kohbin ustanak, prvi put nakon što su hebrejska plemena pregazila Jordan četrnaest vekova ranije, zemlja je prestala da bude jevrejska domovina, a hebrejski da bude živi jezik, pa je zamenjen aramejskim... A Hadrijan je, prznica jedna, za inat Jevrejima umesto Judeje zemlju nazvao Sirija-Palestina!
I tada sam dosta patio, jednostavno zato što mrzim česte promene. Osećam se sav istumban posle ovakvih migracija... Potom, pošto je imperator Konstantin prešao na hrišćanstvo, a rimski carevi počeli da vladaju iz Vizanta, a ne iz Rima, u četvrtom veku ponovo sam oživeo zahvaljujući, u velikoj meri, svetoj Jeleni. Od njenog vremena postao sam stecište hodočasnika. Muslimani koji su verovali da me je posetio Muhamed (rodom Kurejšit iz mekanskog plemena i poslednji prorok po islamskom nauku) nisu me rušili kada sam pao u njihove ruke, pa sam postao njihovo najsvetije mesto posle Meke i Medine. A kalif Omar je bio velikodušan osvajač. Kad je u mene ušao, posetio je Crkvu Svetog groba, ali odbio da se u njoj moli da muslimani ne bi kasnije od nje napravili džamiju. Uviđavan čovek! On je sagradio malu drvenu džamiju na Brdu hrama...
Uprkos svemu, priznajem, imao sam sreće! A i žilav sam ja, ne dam se! Koliki su gradovi postojali u punom sjaju nekoliko stotina godina, a zatim im se valjda sve smučilo, dojadilo im, digli ruke i puf! nestali! Otišli bestraga... Šta je, recimo, ostalo od Kartagine?...
Dobro, vratimo se meni. U jedanaestom veku po hrišćanskom kalendaru (njega upotrebljavam jer je između najdužeg jevrejskog i najkraćeg islamskog, a ja sam poznat po srednjim, umerenim rešenjima) Fatimidi (dinastija koja zauze Egipat i osnova današnji Kairo) počinju da napadaju hrišćanske hodočasnike koji su se svojski razbaškarivali i tumarali svukuda po meni, te najzad ruše i Crkvu Svetog groba, što pomami krstaše u čije ruke padoh i ostadoh u njima tokom velikog dela dvanaestog veka, kao glavni grad Latinske kraljevine Jerusalima. Ko me sve tada nije posećivao! Čak i engleski kralj Ričard Lavljeg Srca... Krstaši, odnosno Templari, bili su žestoki krvoloci, satirali su čitava sela i ubijali sve pred sobom, a krenuli su na poziv svetog oca pape Urbana Drugog... Možete li vi to zamisliti!? Pa gde je tu logika? Nudiš obraz za drugi šamar, a ovamo skraćuješ za glavu, kosiš i tamaniš!
Onda se muslimani, pod vodstvom Saladina, vratiše. Mameluci* (*Arapski „mamluk” = rob; prvobitno robovi iz Turkestana, docnije gardisti, a posle propasti dinastije Ejubida sultani Egipta sve do turskog osvojenja) bejahu verovatno moji najveći dobrotvori sa muslimanske strane, a posle njih veoma se lepo pokaza i Sulejman Prvi Veličanstveni, koji zidom opasa moje ostarelo, ali još snažno i živahno srce.
U devetnaestom veku doživeh dve odlučujuće promene: hrišćanski hodočasnici opet nagrnuše, što pospeši izgradnju crkava, a masovne jevrejske migracije u talasima me zapljusnuše na svom povratku k meni.
JEDNOM U MENI, UVEK KA MENI moje je najdublje uverenje. Dokazano je i potvrđeno bezbroj puta da sam ja nezaboravan, ne toliko zbog svoje lepote (mada svakako i zbog toga) već zbog neke izazovne jedinstvenosti kojom zračim.
A kad smo već kod moje privlačnosti, moram istaći da su jedino bezočni i ledeni ostrvljani odoleli mom šarmu... Naime, tu naježenu hladnoću sam iskusio kada me je engleski general Alembi ščepao svojim nezgrapnim šapama hiljadu devetsto sedamnaeste i proglasio me glavnim gradom Palestine pod britanskim protektoratom, premda je u meni već preovlađivalo jevrejsko stanovništvo i evropski, a ne orijentalni duh. Kako se približavao kraj britanskog mandata, tako je raslo obostrano duboko uverenje, kako Arapa tako i Jevreja, da ja moram biti njihov. Velim vam, otimačina o mene, večita otimačina! Mišljenje većine hrišćana išlo je u korist ideji da postanem otvoren grad, slobodan za sve veroispovesti. Ovaj stav preovladao je i u Ujedinjenim nacijama koje, deleći Palestinu na arapsku i jevrejsku državu, objavljuju da ja sa okolinom (uključujući i Vitlejem) postajem područje pod međunarodnom kontrolom kao deo jedne buduće arapske države. I pre nego što je podela stupila na snagu, krvave borbe između Jevreja i Arapa izbiše u mom srcu. Što je to bolelo, pa vi to ne možete ni pojmiti! Moram priznati da me i samo podsećanje na jevrejsku četvrt s polovine dvadesetog veka redovno i bez izuzetka dotuče, jer su mi je u borbama Izraelaca i Jordanaca gotovo uništili... Da, da... Sad je nanovo izgrađena, ali istini za volju, tu ranu sam grozničavo i mučno isceljivao i teško preboleo. Dakle, Jevreji nastanjeni u mojim srčanim predelima tada se predadoše, ali moje ruke i noge ostadoše u njihovom posedu. Moja srčana područja pod kontrolom Arapske legije pripojiše se Jordanu, a Izrael proglasi Novi grad Jerusalim, odnosno moje udove, svojim glavnim gradom. To bejahu teški dani. Nisam smeo da se pogledam u ogledalo. Tek kad me hiljadu devetsto šezdeset sedme ponovo sjediniše, opet počeh na nešto da ličim!
E sad, hajde, priznajte: nije li priča o meni, ma koliko bila posebna, ipak samo jedna među hiljadama sličnih o gradovima nastalim i nestalim tokom milenijuma ljudskog postojanja? I nije li ona najuzorniji primer celokupne sumanute istorije čovečanstva? Šta? Začuđeni ste? Pa nisam ja toliko uobražen kao što ste vi mislili! Ja znam gde mi je mesto. Ah, ta vaša osobina da donosite brzoplete zaključke i površne ocene!
A vi biste da saznate šta će dalje biti?
To, dragi moji, mogu izreći samo vremena koja dolaze. Ipak, da ublažim vašu neobuzdanu radoznalost u vezi sa budućnošću (koja je među vama uslovila pojavu mnogih nepotrebnih zanimanja kao što su proroci, vračevi, magovi, čitači zvezda, dlanova, soca od kafe, bačenog pasulja ili kamenčića), reći ću vam kako se osećam, što će delimično ukazati na moj željeni put. Vidite, mnogostruko sam opevan u vašem stvaralaštvu: pominjao me je Dostojevski i Hajne; za mene su komponovali Bah, Berlioz, Verdi i Monteverdi; da ne nabrajam, ušao sam u umetnička dela od krutog severa do vrelog juga, i u svemu tome sam uživao, ali bih sve te počasti sada rado dao za malo dugoročniji ili (ah, nemogućeg li blaženstva) večni mir. Osećam umor, što je sasvim razumljivo s obzirom na moju starost, milenijumsko korišćenje i iskorišćavanje i sledstvenu istrošenost. Ipak, nisam setan niti priželjkujem duhovno zatišje, nekakav duboki san od čega se sav stresam jer on predstavlja predvorje zaborava, što je, uostalom, isključeno kad sam ja u pitanju, jer veći deo stanovništva zemljine kugle polaže pravo na mene, pa me po ustrojstvu stvari, ne može zanemariti...
Znači, otimačina se nastavlja...
wOtkriću vam na kraju, kao nagradu što ste me tako pomno slušali, još samo jedno svoje mišljenje: smatram da ja ne smem biti ničije isključivo vlasništvo. U tom stavu, avaj, leži sva moja sreća (jer me svi žele), i sva moja zla kob (jer niko ni sa kim neće da me podeli)!
Oprostite ako sam odao utisak staračke smušenosti. Ona je uzrokovana prvenstveno prisustvom biča nad glavom u smislu neurotičnog požurivanja, a usledila je, priznajem, pomalo i zbog mog opšteg premora. Izvesno je da mi je neophodno osveženje celokupnog organizma, što se u ljudskom smislu postiže udarnim dozama vitamina, a u gradskom smislu ljudskim pomirenjem...
Eto, tako izrekoh i podarih vam najstrašniju istinu o sebi: bez vas, bez ljudi, nema ni mene!

Plave noge
Ivan Rostov je naprosto obožavao da dođe u Beograd među svoje staro društvo. U rodnom gradu bi se razbaškario u dobro održavanoj stamenoj roditeljskoj kući na Senjaku okruženoj besprekorno podšišanim travnjacima i razgranatim drvećem, koju je za odgovarajuću platu i stanovanje održavao jedan pristojan bračni par -on, Pera, veoma spretan za popravke svih vrsta, ona, Mica, sjajna kuvarica. Ivan je sve te troškove sa lakoćom plaćao, jer je već godinama bio vlasnik razrađene ginekološke ordinacije u Minhenu, dakle, uspešan i dobrostojeći lekar u Nemačkoj.
Odmah posle završenih studija medicine cum laude, (prosečna ocena deset), Ivan, visok plav momak otmenog profila i plemićkih manira, kao da ga je Tolstoj osmislio, otišao je iz Beograda željan života u „velikom svetu” i dobre zarade, i proživeo tridesetak godina međ Nemcima. Uprkos slovenskoj odbojnosti prema Germanima, naučio je da ih ceni, primio njihove savršene radne navike, a tačnost, uzdržanost i lepo ponašanje već je imao od kuće, pa se najzad i oženio Nemicom, doduše, sa dodatkom jevrejske krvi, jednom lomnom crnkom okruglih očiju tužnog pogleda, ali blistavog osmeha.
Pošto, kao što se zna, krv nije voda - otac Rus takođe lekar pobegao od revolucije i majka Ruskinja visokog roda koja mu je jedina tepala „moj Vanja, Vanjuška, mili” - dakle, ne samo beogradski ambijent, već i Ivanovo slovensko poreklo vukli su ga poput magneta u grad na ušću Save u Dunav. Srbi su ga, tvrdio je, opuštali, razblaživali, dekoncentrisali od onog na šta je bio usredsređen u Minhenu, ali, priznavao je, istovremeno pomalo i pomamljivali. Ovde je govorio jedan od svoja dva maternja jezika, ovde je imao sagovornike za preduga besciljna naklapanja o koječemu. Teme tih razgovora su uključivale političke rasprave, tekuće događaje, viceve stare i nove, sećanja na davno doba pre nego što je napustio majčicu Jugoslaviju, sećanja na žurke, na sirotinju koja mu se sada činila kao bogatstvo, na mnoštvo poznanika čiji se broj sve više proređivao - čitavu povest jednog prošlog vremena - a ponajviše njegov omiljeni hobi: temu jezičkih nadmetanja. Voleo je traganje za poreklom srpskih reči, za njihovom transformacijom od originalnog jezika (pretežno turskog, a pomalo i mađarskog i nemačkog) do njihovog uvrštavanja u njegov maternji srpski, pa i ruski. A tek o istoriji Beograda, Srbije, carske Rusije, pa i Osmanlija, nije mu bilo premca! Otkad je otišao u penziju, naime, manje radio u svojoj ordinaciji, bio je okružen putopisima, istorijama, rečnicima i enciklopedijama na nekoliko jezika.
Ali, Ivan se tim znanjem nije hvalio, jer ga je krasila jedna od najređih ljudskih osobina - skromnost. On nikada, recimo, nije isticao da su njegov boršč i blinji sa kavijarom kojima je štedro služio svoje srpske goste kada „navrate” u Minhen, najbolji. Ne, to su oni srećnici koji su ih probali kasnije pričali po čaršiji. On nikada nije isticao svoje bogatstvo osim u učestalim galantnim pozivima svih poznanika i prijatelja u najskuplje restorane.
Ivanova supruga Monika je uglavnom blagonaklono pratila muževljevo „beogradsko otkačenje”: te beskonačne večere sa ogromnim količinama mesa pripremljenog na sve načine (a ona, vegetarijanka duboko odana zdravoj hrani); te zadimljene kafane (a ona, zakleti nepušač kao uostalom i Ivan) u kojima je sedenje od pet sati naprosto obaveza; ti dolasci raznih gostiju i kad je vreme i u nevreme, najavljenih i nenajavljenih; ta spontana zasedanja društva bilo gde (u kafiću „Talija” ili kod „Potkovice” ili na nekom usputnom mestu); to vikanje za stolom uglas, tako da oni koji bi sa njom hteli da porazgovaraju na engleskom - retko koje govorio nemački - nisu uspevali, jer se između sebe ne bi čuli; ta beskrajna priča na srpskom, oštrom, teškom jeziku koji je pokušavala da nauči sve ubrzanije što joj je muž češće kretao put Beograda.
Tokom prvih poseta imala je ljubazan i zbunjen osmejak koji joj nije silazio sa lica. Kasnije, taj osmeh je zadobio znatno iskrenije i spontanije karakteristike. Nije odbijala da prati muža u njegovim eskapadama u mladost, jer to je ono što je za njega značio Beograd. Zato Ivan nikad nije dolazio bez Monike. Kada ona nije mogla da putuje, to jest, kada im se već u zrelijem životnom dobu rodio sin, Nikola - sjajna mešavina majčinih crta lica i očevog pigmenta -srećni otac nije ni pomišljao da dete i majku ostavi same. Ujedno, pogotovo dok je bio mlađi, Ivan nije ni smeo da dolazi često jer, napustiti na duže vreme privatnu praksu značilo bi izgubiti pacijente, drugim rečima, uništiti sav uloženi dugogodišnji rad i trud.
Dakle, Monika, Ivan i Nikola, kada je malo odrastao, uvek su dolazili u Beograd zajedno. Da li je u tom za Moniku egzotičnom, orijentalnom, začuđujućem miljeu ona pronašla neku neobičnu privlačnost? Moguće. Da li je počela da razumeva i voli ljude koje je sretala? Sigurno. Da li je i sama imala potrebu i želju da otkriva nešto novo? Verovatno. Da li je Monika zavolela naše nekadašnje more, naše sadašnje planine, reke, banje i jezera - sve drugačije nego more, planine, reke i jezera u njenoj domovini? Jeste, sigurno, jer je uvek sa oduševljenjem pričala o sve češćim izletima po okolini Beograda, po Šumadiji, o razgledanjima manastira po Srbiji, i putovanjima po Crnoj Gori gde joj je „dah stao u Virpazaru”.
Sve srpsko Monika je nekako prihvatala: i netačnost (njen sin je doručkovao svaki dan tačno u 8:10) dakle, fluidno vreme, drugim rečima, kašnjenje i prekrajanje planova u poslednjem času; i prepucavanje u razgovorima; i goleme količine hrane; i nepotrebno ljubljenje i pri dolasku i pri odlasku sve po tri puta - sve je usvojila, čak je u pozdravima te vrste zdušno učestvovala, ali nije mogla da podnese prepijanje. Kad su drugi bili u pitanju, nije joj se sviđalo, ali nije marila, međutim, kada je njen muž bio u pitanju, stavila je tačku i Ivan je to dobro znao. Previše votke, rakije, viskija, vina ili piva bilo je pogubno za njegovo zdravlje upravo kao i sva ta neprimerena hrana, te se bar jedno od ta dva zla moralo sprečiti. Piću se moralo stati na put! Ivan je uprkos tome često neumereno pio, jer kakvo je to srpsko druženje nekadašnjih žestokih momaka ako su trezni? Nikakvo! Kada bi osetio njen taman prekoran pogled nepomično uperen pravo u njegove oči, samo bi tiho promrmljao: „Joj, ah!... Plll...ave noge.”
Pošto se ta njegova izjava ponavljala, društvo je bilo uvereno da Ivan kao lekar govori o nekoj čudnoj bolesti koju čovek navuče od alkoholom izrovašene jetre pa mu noge poplave.
„Je l' plave noge?” počeli su da ga pitaju kada bi videli da je malo preterao, a on bi samo klimnuo glavom i prelazio na kiselu vodu.
I tako je pravilo plavih nogu trajalo godinama.
U nekoliko navrata, neki od Ivanovih intimnijih prijatelja otvoreno su ga upitali koja je to bolest plavih nogu pošto su i oni bili zabrinuti za svoje zdravlje iz istih razloga, ali on bi im se nasmešio, slegao ramenima i ubeđivao ih da „nije ništa strašno” i da samo nastave sa svojim uobičajenim uživanjima.
Ivan je najviše voleo tri beogradska restorana: „Klub književnika”, „Maderu” i „Franš”. Kada je on bivao domaćin, nije se obraćala pažnja na cene, jer on to nije dozvoljavao. Jednostavno, bio je takav - sve najbolje, a obično je sve najbolje i sve najskuplje.
Naravno, i porodicu Rostov su pozivali njihovi imućniji prijatelji u pomenute restorane, a oni manje imućni na večere u kući.
Tog petka, Rostovljevi prijatelji Antići vodili su ih u „Maderu” na kasni ručak ili ranu večeru, dakle, negde oko pet po podne. Kod Antića je važilo isto pravilo neograničeno široke ruke. Olga i Milan
Antić su ugošćavali svoje prijatelje kako u restoranima tako i kod kuće, otvorenog srca i novčanika.
Između ostalog, Milan je naručio, kao obično, i „carigrad”, Ivanovo omiljeno crno vino. Dugo se sedelo, kao obično, dobro se jelo, kao obično, mnogo se pričalo, kao obično, i, svakako, mnogo se i pilo, kao obično. Svi su pili vino, osim Monike i Nikole koji su konzumirali samo negaziranu kiselu vodu sa kriškom limuna i, kao obično, sedeli sa leve i desne strane od glave porodice, oca i muža, Ivana Rostova.
„Nešto slabo piješ danas”, kazao je Milan Ivanu polu zabrinuto polu prekorno. „Pa zar ti se 'carigrad' više ne dopada? Rekao si da ga obožavaš...”
„Obožavam, obožavam, kako da ne... Ali, znaš, sinoć smo baš zaglavili i ja sam se prilično nacvrckao...”
„Pa dobro, to je bilo sinoć, a danas je novi dan, istreznio si se, sav si prpošan i...”
„... 'idem kući sav našminkan... Sećaš se one divne starogradske?”
„Skrećeš priču na drugu temu... Slušaj, Ivane, stvarno mislim da se ti nikada baš ne napiješ... Onako svojski, da ne možeš da hodaš... Hm... što meni nije strano, hm... Ne znam zašto od komarca praviš magarca?”
„Ma ja sam magarac, i to ti je! Napio bih se ja da ne znam za sebe da nema pla...”
„... plavih nogu? Kako to misliš?”
„Pa eto, tako.”
„Ma, daj, još jedan guc, jednu čašu, pa da završimo ovu bocu!” zatutnja Milan i nasu čaše do vrha. „Hajde da nazdravimo!”
„Ne, Milane, stvarno ne smem... Noge su mi plave.”
„Kako to? Od čega ti zapravo boluješ? Nikad mi nisi objasnio, a stalno kukaš! Noge ti poplave od vina? Ma nemoj, molim te! Onda bi meni trebalo da budu crne!”
„Ma ne, ne od vina, nego od Monike i Nikole, koji me kad preteram, ispod stola stalno lupaju po cevanicama!”

Kad reka sretne utoku
Podigavši pogled prema ozvezdanom nebu, Luna Levi ugleda Orlu-pašu utonulog u polumrak predsoblja kako stoji ispunjavajući svojim stasom vratnice. Njeno telo obuze laka drhtavica. Ona se naglo okrete pravo prema toj naočitoj pojavi, u želji da proveri je li se stresla zbog njega ili zbog svežine noćnog povetarca. Zbog njega, zbog njega! Odmah je shvatila ko je očev gost, uprkos mraku, odmah je spoznala njegovu privlačnost, odmah je prepoznala ono podrhtavanje o kome je sanjala, a koje je nikad nije obuzelo u muževljevom ili bilo čijem prisustvu, odmah je poželela da mu se približi.
Orlu-paši se pak učini da prestade biti gospodar svojih kretnji: kao omađijan i obuzet nekom višom silom on lagano priđe Luni, izreče nekim dubokim, tamnim glasom njeno ime i stajaše nepomično posmatrajući je. S mukom je obuzdavao dotad neiskušenu potrebu da tu zanosnu ženu uzme u naručje i sa sobom ponese, gest koji se kosio sa njegovim uzdržanim i promišljenim ponašanjem, pa ga upravo zbog toga zaprepašćivao. Osećao je kako mu celim bićem struje opasni naleti strasnog divljenja, po svojoj snazi neuporedivi sa bilo kojim osećanjem dotad doživljenim. Jer, mada su žene bile stalno prisutne u pašinom životu, pored određenog poštovanja, uslovljenog svešću da su, između ostalog, bile i nečije kćeri, i nečije majke i nečije sestre, one nisu zauzimale važno mesto u njegovoj svakodnevici, niti im je paša ikada posvećivao značajniju pažnju. On je, uprkos svim svojim ljubavnicama, uvek ostajao sam i nedotaknut. A sada, dok je posmatrao Lunu, shvatao je i razumom a i svakim damarom svog tela da bi njoj podario svu svoju pažnju, svu svoju snagu i sve svoje vreme.
U životu nije video takvu lepotu, iako u lepoticama nikad nije oskudevao. Nije bio uskraćen širokim izborom privlačnih žena. Zbog svog bogatstva, položaja i izgleda mogao je da bira koju je hteo. Mnoge je i hteo, pa ih je ili uzimao u svoj harem, ili, uz odgovarajuće poklone, isprobavao dok mu se mililo. Milovao je Orlu-paša svetle Grkinje, divlje Tatarke i gipke Čerkeskinje, tamne Arapkinje, otmene Jermenke i meke Turkinje, mlečne Mlečanke, i ponosne Dubrovčanke, Bugarke, Latinke, Bohemljanke, Đurđijanke, Induskinje, Bretonke, ropkinje i gospodarice, bele kao sneg i slatke kao med, i crne kao noć, i mazne kao mačke, i vitke kao jela, i punačke kao hurmašica, i mirisne kao šeboj, i glatke kao baršun, i tajnovite kao zagonetka, i treperave kao zvezda, i blistave kao dijamant, i brižne poput dadilje, i podatne poput vode, i vrele poput plamena, i nežne, i grube, i pametne, i glupe, i vešte i nespretne, i svakakve. I paša je smatrao da ih je sve video i sve oprobao, dok nije ugledao Lunu. Ona mu se učini koliko jedinstvena toliko i svakakva. Ona mu se učini kao sažetak svih i svega: kao plima i oseka, kao brdo i poljana, kao voda i vatra, kao zver i jagnje, kao milošta i šiba. Pod tim zbrkanim i smušenim, oprečnim utiscima, paša se, valjda prvi put otkad pamti i sećanje mu beleži događaje, gotovo unezveri, zgranu i ne znade šta da kaže i šta da učini, već ostade nepokretan posmatrajući zadivljeno to čudo prirode.
U istom trenu kada ga je ugledala i zadrhtala, Luna je pronašla sličnost između Orlu-paše i svog oca: visok stas, ali viši od očevog, vitko telo, ali masivnije, ozbiljnost sa još potisnutijom vatrenošću od očeve. Odavao je utisak čoveka zaokupljenog mislima o kojima niko nikad sve neće saznati. Čovek sa tajnom, muškarac opterećen mnoštvom sopstvenih i tuđih istina. Te nataložene spoznaje činile su ga otežalim i nekako zamuklim. Ličio joj je na planinu, sivu i nepomičnu, ispod koje su skriveni nanosi zemljine utrobe koja svakog časa može izbiti u bujicama užarenog kamenja i lave. Posmatrajući ga užarenih očiju, Luna je strelovito pronalazila odgovore na mnoga svoja pitanja. Najednom je razumela zašto se nije brinula, nego često i radovala, što sa svojim mužem Leonom nije zatrudnela, što njeno telo odbija da primi njegovo seme; zašto je imala utisak da živi u čekanju na neznanca koji bi tek trebalo da se pojavi; zašto je neprestano nešto tražila, nečemu težila i nadala se; zašto je majci, rastrzana pitanjima bez odgovora, često stavljala glavu u krilo, da bi joj ona kao detetu pevala „Adio kerida” i smirivala je; zašto je Leona volela bezglasno i smirenošću, a ne vatrom i strašću; zašto su se njih dvoje sve manje milovali, a sve više razgovarali; zašto se odveć često pitala da li je našla ono što je tražila, sama sebi odvraćajući da nije, ali da je našla ono što je izgubila, naime, potrebu da nastavi čekanje. Tek je sad, videvši Orlu-pašu, shvatila zašto se rodila, zašto živi, i zašto je stvorena takvom kakva jeste. Sve joj se pojasnilo, sve joj je postalo logično i razumljivo, prostrto pred očima koje su inače tako često lutale i maglile se. Razlog svim događajima od njenog rođenja pa do te večeri nalazio se u susretu sa ovim muškarcem sivog pogleda, kamenog lika i snažnog stasa, njenoj protivteži, onoj polovini koja će je napokon učiniti celovitom ličnošću.
Orlu-paša za Lunu nije bio ni lep ni ružan, ni privlačan ni odbojan, ni opasan ni pitom, ni Turčin ni Jevrejin, ni paša ni mudrac, ni privid ni java. On je jednostavno bio njen, njen par, njeno dopunjenje. Sa njim, i samo sa njim ona će biti potpuna. Šta se tome još moglo dodati? Da je on bio njena sudbina, a ona njegova? Da se sve poništava u poređenju sa njihovim poznanstvom? Ne, nije se imalo šta dodati.
Tada joj se učini da joj podsvest prelazi u svest, jer je sve to znala odavno, ali nije slutila da zna. Sada, ništa više nije trebalo ni dodavati ni oduzimati, pomislila je Luna. Ona nije žalila što ga nije ranije srela, nije žalila što se udala za Leona, nije žalila što je ona Jevrejka, a on Turčin - bila je sigurna da je sve tako moralo da bude, jer je tako bilo zapisano.
I dok se pašin um mutio od nerešivih pitanja, Luna je, za tih nekoliko časaka dok su stajali i posmatrali se, postala svesna njihovog usuda, pa je zato bez okolišanja prošaptala:
„Naše ponovno viđenje je izvesno. Kada i gde?”
Paša se trže i jedva progovori: „Tavicu.” Zaćuta za časak kao da promišlja o mogućnostima koje su mu na raspolaganju, pa dodade malo zvonkije: „Vi sigurno znate mnoge jezike, jer vidim da govorite turski besprekorno.”
„Da, znam mnoge”, odvrati Luna ozbiljno. „Ali ne znam vaš.”
Paša se iznenadi, ali to ne pokaza, već zapita: „A koji je to moj jezik ako nije turski?”
„Srpski”, odvrati Luna i nasmeši se.
„Rekao vam je vaš poštovani otac?”
„Nije, ali sam odmah shvatila zašto pominjete znanje jezika”, reče Luna i zatrese svojim neukrotivim uvojcima koji su joj se opet rasuli po ramenima. „Ja ću sutra izraziti veliku želju da ga naučim, zar ne?
„Da... Dok ću vam ja, preko vašeg oca, poslati učiteljicu.”
„Poverljivu”, ustvrdi Luna, a paša samo klimnu glavom.
Taj kratki razgovor, činilo se oboma, obavljao se mislima a ne izgovorenim rečima. Oboje su se u istom času zapitali jesu li išta izrekli ili su se njihova htenja podudarila tako jasno da su u trenu stvorila razmenu pitanja i odgovora shvatljivu i jednom i drugom. Ni jedno ni drugo nisu se upitali da li je njihovo viđanje uopšte moguće, i, ako jeste, da li je prihvatljivo po savesti, po veri, po pravdi, po pravilima ponašanja. Nisu se upitali ni koga bi mogli unesrećiti, povrediti, posramiti.
„Kada sa vama ponovo budem progovorila”, reče Luna sada već u stanju da čuje sopstveni glas, „biće to na srpskom.”

Kad si u Rimu, čini sto i Rimljani
Živorad Zdravković zvani Žak bio je naočit mladić jasnoplavih očiju (takva plava se danas postiže obojenim sočivima) koji je pisao, čitao i govorio francuski isto kao i srpski, jer ga je naučio od bake Belgijanke sa kojom je provodio detinjstvo i dečaštvo. Baka Marlena sa njim jednostavno nije htela ni reč srpskog da progovori. U posleratnom dobu, kada je Žak bio još sasvim mali, zaposleni roditelji nisu imali mnogo vremena za svog voljenog jedinca već su ga sa zadovoljstvom prepustili baki Marleni koja ga je naprosto obožavala, ali je imala stroge obrazovne metode i nije bila nimalo popustljiva.
Žak je završio pravni fakultet i zaposlio se prvo u „Putniku”, a kasnije u „Jugotursu”. Uzorno vaspitan, savršenih manira i sa besprekornim znanjem francuskog jezika ispostavilo se da je bio odličan kandidat za jugoslovenskog predstavnika u inostranstvu, te su ga šefovi, posle nekoliko partijski jakih ali u poslu bezuspešnih službenika, prilično nevoljno poslali u Brisel da osvetla obraz velike turističke agencije.
Žak je bio po prirodi pričljiv, osmehnut, duhovit, ali i veoma odgovoran mladić i zbog toga je sa velikom ozbiljnošću prišao svom novom zadatku koji je, povrh svega, označavao i njegovo prvo putovanje van Jugoslavije. Niko od njegovih drugova još nije okusio prelazak preko granice.
„Prvo pa muško! Direktno u veliki svet, na zapad! Nije to šala”, govorio im je Žak jer su ga neprestano zadirkivali zbog svakojakih priprema i stoga najzad prozvali Žak Belžik. „Kako ne razumete?” pitao ih je. „Ja tamo predstavljam ne samo našu agenciju, već i celu zemlju! Nije to mačji kašalj!”
„Šta se, bre, sekiraš!?” odvraćali su Žakovi drugovi nonšalantno kao da su obišli celu kuglu zemaljsku. „Obavezno ćeš zaprepašćivati belgijske klijente kad čuju da nisi Belgijanac!”
„Ma, nije sve u jeziku, ljudi! Kako ne shvatate? Ja moram da se povinujem njihovim pravilima, da se ophodim i ponašam po lokalnim običajima, jednom rečju, da se uklopim! A kolike su razlike između njih i nas... Ih!” Mahnuo bi rukom sa zabrinutim izrazom lica.
„Ma, daj, oni valjda jedu na uši, a slušaju na usta!” pobunio se Saša, njegov najbolji drug. „Sve ti je to svugde isto.”
„Isto, samo malo drugačije... e, to malo drugačije je bitno!”
I tako su se okapanja oko njegovog boravka u Belgiji produžavala i trajala sve do njegovog odlaska.
Kada je najzad otputovao, vesti koje su njegovi drugovi primali iz Brisela bile su odlične. Žak se smestio u mali ali komforan stan u jednoj petospratnici nedaleko od centra grada, nastanjenoj „čistim Belgijancima” kako je u svakom pismu isticao. On je bio jedini stranac.
Pun elana, vredno je radio i uživao u svom poslu, ali i u zabavama, koktelima, restoranima. „A tek žene”, pisao je, „to je prosto milina! Imam nezamisliv uspeh! One su ovde lepršave, zadovoljne, spremne za avanturu, nimalo nalik našim devojkama pred kojima moraš da šeniš sto godina da bi ti udelile smešak, a da ne govorim o poljupcu.”
Kada se posle godinu dana vratio u Beograd na odmor, svi su ga saletali sa desetinama pitanja, a Žak je nadugačko i naširoko o svemu pripovedao, začinjavao duhovitim opaskama, uvek sa osećanjem za meru, nikad previše ali dovoljno pikantno pričao o svojim susretima i iskustvima sa devojkama, što su njegovi mladi prijatelji najviše voleli da slušaju.
„I, reci mi molim te, jesi li najzad uveren da si se uklopio, da su ti sada njihovi stavovi poznati, da si kao jedan od njih?” pitao ga je Saša.
„Ne, još nisam... Još učim”, odvratio je Žak Belžik zabrinuto. „Vidiš, sad baš pred put sam imao problem. Kada oni odlaze na godišnji odmor, uvek svojim komšijama donesu hranu koja im je preostala u frižideru...”
„Da? Pa, jesi li i ti?”
„Pa jesam, ali pošto mi je kao svakom Balkancu neženji frižider uvek prazan, ja sam otišao u samoposlugu i kupio...”
„Kupio!? Šta si, aman, kupio!?” zaprepasti se Saša.
„Kupio... kupio... jošte kako kupio... Sve kao da mi je preostalo: tri jajeta, pedeset grama šunke, dve banane, jedan kornet čokoladnog sladoleda, jedan mali jogurt, pola paklice putera... Kupio sam celu, ali sam je presekao napola... Sve po malo da izgleda verodostojno, nego!”
„Ali, zašto si sve to kupio!?”
„Kako zašto? Da dam mojim komšijama Pjeru i Mari... Kako bi to izgledalo i na šta bi to ličilo da oni meni uvek nešto daju, a ja njima ništa!?”
„Ali...” zbunjeno će Saša. „Njima je ostalo, a tebi nije...”
„Nema veze... Ja, kao oni... Sve kao oni...”
Ne treba isticati da je Živorad, zvani Žak Belžik, kasnije poslat u Pariz kada su ga iz milošte nazvali Etjen Parizjen. On je svakako bio i ostao najbolji „Jugotursov” predstavnik za frankofono inostranstvo.
Šteta što nije znao tako dobro engleski! Ko zna na šta bi se tek na anglofonom području morao da navikava, šta sve da izigrava, jer je anglosaksonski mentalitet uštogljeniji, te stoga ipak za nijansu udaljeniji od slovenskog nego francuski! I ko zna kakav bi mu nadimak izmislili.
Kad se najzad, posle mnogo godina, skrasio u Beogradu, Živorada Zdravkovića svi su zvali Živo-Zdravo.

Ništa bez prave veze
„Ggg...ospodine Rašiću”, Petar Krstić je mucao od uzbuđenja.
Vitak kao hrt, prav kao strela, orlovskog nosa, bujne sede kose, vedrog mladalačkog glasa bez trunčice staračkog drhturenja, uzdignute glave kao da celom svetu kaže: „Gospodarim sobom i onima oko sebe”, gospodin Rašić je lako ustao sa fotelje i, prošetavši po prostranoj kancelariji, uperio svoj pronicljiv pogled u mladog Petra, te usana izvijenih u ciničan smešak tobože besno prozborio: „Ne, ne i ne! Zovi me po imenu, Jovan... Ne dozvoljavam ni unucima ni praunucima da me zovu dedom, pa ni ti nećeš prezimenom...”
„Dobro... ovaj, malo mi je nezgodno, baš nije red”, spetljao se lepo vaspitani Petar, „ali kad želite... Gospodine Jovane...
„Jovane, samo Jovane, mladiću! Imaš li ti uši!?”
„Dobro, kako vi želite... Dakle, Jovane, ja prosto ne umem da vam se zahvalim...”
„Pa kad ne umeš, nemoj!”
„Potegli ste svoje čuvene veze za...” nastavi Petar ne obrativši pažnju na upadicu, „... za moj posao u 'Alvear palasu', najboljem hotelu ovde... Pa ja zaista ne znam šta da kažem... Jednostavno sam ostao bez teksta!”
„Misliš, 'bez reči', a ne 'bez teksta... Poštedi me tih glupih pomodnih izraza! Tako lep mladić, a ne govori kako treba... Ah, lepota!” Streljajući Petra pogledom Jovan Rašić ponovo uzdahnu: „Vidiš, istinska lepota nije pomodna stvar već večiti koncept... Da si filmski glumac, bio bi prikladan i za današnji a, sa malom doradom, i za nemi film... Mora da te devojke saleću na svakom koraku...” Uprkos Petrovom odmahivanju, Jovan nastavi: „Da, mora da je tako!” pogleda uperenog u daljinu kao da se priseća svih svojih bezbrojnih ljubavnih avantura. „I ništa ne moraš ni da mi kažeš!” uzviknu veselo odmahnuvši rukom kao da od sebe odagnava ta sećanja. „ A što se posla tiče, bio bi lud ko ne bi primio ovakvog mladića sa ovakvim manirima, završenom školom i pet jezika u džepu!”
„A kompeticija?” znalački tužno će Petar. „Ne znate vi, mmmm... gospodine... ovaj, Jovane, kakva je danas žestoka konkurencija! Ima ih na stotine boljih od mene!”
„Ajde ne budi preskroman, to nije dobro za rad na svetskom tržištu...”
„Tačno, to ste lepo rekli: ja sam roba koja se prodaje na otvorenoj pijaci kao grašak i krompir...”
„Uh, dete, ako smo kod voća i povrća, neka to budu bar tartufi, avokado i artičoke!” pobuni se Jovan šaljivim tonom. „Hm, hm, te digresije, uvek me zamaju kad započnem nešto važno... Šta sam ono počeo... Aha, da, desilo se, zamisli slučajnosti: poznajem vlasnika tog hotela, čak se i pomalo družimo... Kao dečak, mada iz imućne porodice, radio je za džeparac u mojoj advokatskoj kancelariji, a ponekad i kao potrčko za novinare Stojadinovićevog 'El Ekonomista'... Sjajan momak, svaštar kao i ja!”
„Bilo kako bilo, bez vas nikad ne bih dobio posao šefa recepcije u ekskluzivnom hotelu! Obožavam Alvear palas'! Još u Montreju u Švajcarskoj pre završetka studija, sanjao sam da u njemu radim... I nije to slučajnost što poznajete Rodriga Monteza! Vi svakoga poznajete i to ne samo ovde u Buenos Ajresu, u Argentini ili celoj Južnoj Americi, nego svuda... Zadivljujuće je koliko sveta vi znate!”
„Mnogo, dete moje, mnogo, a bilo bi i više da većina mojih ispisnika nisu već pomrli... Zato mi je pravilo da prijateljujem sa mladima, mnogo mlađim od sebe... Premda, moram priznati da je i među njima nekoliko otišlo bogu na istinu, neka im je pokoj duši... Neke saobraćajke, srčani i moždani udari, galopirajući kanceri... Strašno, ali o tome ne volim ni da razmišljam, a kamoli da pričam...” Jovan Rašić pročisti grlo, vrati se u fotelju, popi gutljaj viskija, pa nastavi: „Dakle, jeste, tačno je, puno sveta poznajem, i lokalce i stare doseljenike, a onda kasnije i nove, pa sad i najnovije... Šta ćeš, dete moje, ja koji pratim istoriju i teorijski i u praksi, tvrdim ti da su prevrati, ratovi, bežanije i seljenja konstanta, jedna neprekidna linija, a sve ostalo - blagostanje, mir, sklad, gradnja, udomljenje - ništa do treptaj...”
„Slažem se sa vama u potpunosti”, potvrdi Petar odlučno. „Osetio sam na to svojoj koži.”
„Osetio, osetio, ali nežno, vrlo blago, dragi moj, zato ti je koža tako bela... Da, dobro, ah, te digresije! Bili smo kod mojih poznanstava... Sve ih znam, jer sam dugo živ i hvala bogu zdrav. Skoro mi je devedeset, ali se osećam kao da imam pedeset... Ma nisam se ni u pedesetoj osećao bolje nego sada - kod mene, kako starost zadire dublje u moj organizam, tako je meni bolje... Moj elan i energiju svet oseća, pa se samo roji oko mene... Dobro je da si me našao, jer sam do pre mesec dana putovao po Evropi... Nešto se uželeo starog kontinenta. Potom sam išao na Severni pol... tamo, Aljaska i okolina... Dosta mi je ovog mekog vremena. Mogao sam i u Tijera del Fuego, ali to mi je previše blizu...”
„Svaka čast! To bi i za mene bilo zamorno! Meni je Ognjena zemlja zvučala kao najegzotičnije mesto na svetu sve dok u Konektikatu nisam upoznao jednu Poljakinju tamo rođenu, čije je zanimanje, zamislite, bilo mešenje testa za krofne! Odmah sam se ohladio prema toj zemlji...”
„Aha, shvatam, testo i Ognjena zemlja nikako se ne slažu... A kad ti ono beše rođen?”
„U prošlom veku, ha, ha... Osamdeset pete.” „Deda ti je onda bio živ?” „Kako da ne! Mnogo sam ga voleo...” „Bio je naočit čovek kad je bio mlad...”
„I kad je ostario... onako krupan sa sedom bradom i gustom talasastom kosom, isti Hemingvej. Nisam znao da ste i njega poznavali?”
„Jesam, kako da nisam...”
„Stvarno!? Ali, kako, gde? Ne verujem da ste imali priliku da ga upoznate pre rata... Vi, neko i nešto u prestonici, a on učitelj na selu...”
„Tvog dedu sam upoznao ovde u Buenos Ajresu posle rata.”
„Moj deda Slobodan je bio u Bajresu!? To prvi put čujem!”
„Svašta se od mene može prvi put čuti i saznati, dečko moj... Došao je u najbolje vreme. Ih, kako se tada ovde živelo! Balovi, toalete, večere, sedeljke, restorani, muzika, ples, šampanjac, kavijar... ma, lepota jedna! Sve je pucalo od zabave, smeha, tanga... Pare navučene sa svih strana, svi presrećni što su preživeli onaj strašni rat, a pogotovo oni koji su uspeli da izvuku sopstveno ili ukradeno bogatstvo! Nije se znalo šta da se radi od izobilja. E, vidiš, tada se tvoj deda Slobodan sa partizanskim imenom Uča pojavio ovde u pratnji još dva druga...”
„Ali... kako, zašto?”
„Sa posebnim zadacima, kao što se dalo očekivati od njegovog položaja, zar ne? Trebalo je, između ostalog, da uhvati ustaškog vođu Anta Pavelića i privede ga u Titovu Jugoslaviju pred lice pravde.”
„Ne mogu da verujem! Mislim, verujem, ali ne mogu da verujem”, spetljao se Petar i najzad zaćutao.
„Verovao ti ili ne verovao, tako je bilo. Nije to bio mačji kašalj... Ozbiljna rabota, velim ti... Sedeo je u ovom prekrasnom gradu punih šest meseci!”
„I nije ga našao?”
„Koga?”
„Pa, Pavelića.”
„Našao ga je, naravno, kako da nije! Pa to za njega nije bio nikakav problem! Doduše, moj tast, Milan Stojadinović...”
„Izvinite što vas prekidam, šta ono beše 'tast'... Malo sam pomešao...”
„Tast je otac nečije žene, Petre. Ja sam se oženio ćerkom Milana Stojadinovića, koji je bio premijer i ministar spoljnih poslova u predratnoj Kraljevini Jugoslaviji...”
„Da, hvala, oprostite... ovaj, o njemu znam iz škole...”
„... gde si naučio sve pogrešno, ali to sad više nema nikakve važnosti... Ah, te digresije! Dakle, Milan je bio sjajan finansijski stručnjak, a kasnije i argentinski ministar za informacije... Da, da, neverovatan tip, taj moj tast! Gde god ga spustiš, on se probije do vrha! E, tako smo tvom dedi nas dvojica malo pripomogli. Uča je dobio u Beogradu instrukcije od ko zna koga, a zna se od koga... da se obrati Milanu Stojadinoviću ako mu zatreba neka informacija... Ha! ha! Partizani imenuju krvnog neprijatelja za savetnika! To je da pukneš od smeha, ali to ti je politika: ništa nije zabranjeno, ništa nije gadljivo ako ti je potrebno za ostvarenje određenog cilja... Doduše, moram priznati, tu su nam se ciljevi poklapali. I mi smo vapili da se smrse konci tom krvniku. Ma, mogao je Uča i sam. Za takvog policajca hvatanje Pavelića je bila čista igra i poskočica! Ali, problem nije bio u pronalaženju, dakle, lociranju tog kriminalca, već u izvođenju dotičnog van ove zemlje... Mogao je drug Krstić njega da smakne hiljadu puta, ali naređenje je glasilo 'privesti ga', dovesti ga živog u Jugoslaviju. Shvataš, živog!?” ražesti se odjednom Jovan Rašić kao da ga je ta odluka naknadno razbesnela.
„Shvatam... potpuno shvatam!” promrmlja Petar pokunjeno.
„Bezobrazluk! Ma, da sam se ja pitao... ali nisam... Dakle, trebalo ga je tiho uhvatiti, možda malo uspavati i transportovati na veliko suđenje u Beogradu, na beogradski Nirnberg iz prve ruke. Međutim, upravo to je bilo vrlo teško izvesti. Moralo se raditi pažljivo, tiho, ispod žita i ispod glasa. Nije se smeo izazvati međunarodni skandal, što nikako ne bi išlo u korist novoosnovanoj komunističkoj državi koja se borila za svoje mesto pod suncem. A koje je to bilo mesto, tek smo kasnije saznali... Da... Dakle, grupa iz Beograda nije smela biti otkrivena tokom ilegalnih radnji hvatanja i odvođenja dotičnog gada. Posle, jednom na odredištu, niko se ne bi ni usudio da pita odakle su ga dovukli. Mogli su da ćute ili da kažu da se krio u Hrvatskoj... Ne bi im bilo prvi put da slažu...”
„Jeste, baš tako”, umeša se Petar tek da nešto kaže.
„A otkud ti to pa znaš?”
„Da, ovaj, zapravo, ne znam, ali...”
„Naravno da ne znaš, jer ti si, sudeći po svom ocu, totalno apolitičan, što ti ne ide kao plus u mojim očima, ali, dobro, ima nas svakakvih, pa i Srba koje ne interesuje politika... Opet digresija! Satreće me te digresije! Dobro, dakle, za ostvarenje tog cilja, to jest transportovanja ratnog zločinca u Beograd, u igri je bilo prvenstveno more: jedan naš, jugoslovenski brod bio je usidren i čekao van argentinskih voda. Ali, kako ga dopremiti do broda kad svuda naokolo patroliraju čamci ovdašnje policije?”
„Nekom barkom, valjda?” bojažljivo će Petar.
„Pa naravno, dete, svakako ne vozom”, ljutnu se Jovan. „Pokušali su sa nekolicinom lokalnih ribara, ali se niko nije usuđivao ni za kakve pare, jer kad bi bio uhvaćen, ode sloboda zanavek, a možda i glava... Isto je bilo sa helikopterom... Sve lokalni piloti, niko ni da čuje... Najzad, dođosmo nekako do imena jednog Engleza koji je imao hidroavion. Odlično: em saveznik Englez, em hidroavion, čime se preskaču presretanja na moru! Uča je odmah kontaktirao s njim. Sve mu je izložio, udario na sentimentalnu žicu, na savezničku borbu protiv nacista koja se, eto, nastavlja lovom na preživele zločince, i sve tako, ali naš hladnokrvni Englez nije mnogo mario za sve te izlive, i posle višenedeljnog razvlačenja zahtevao je neverovatnih dvadeset hiljada funti sterlinga da preveze 'teret' od obale do broda! Za to doba ogromne pare, veruj mi. Kada je Uča poslao brzojav o traženoj sumi, posle većanja od nekoliko dana, stigao je Kardeljev odgovor da Jugoslavija u tom trenutku nema te pare!” „I na tome se završilo?”
„Na tome, bogme, baš na tome! Bez para nema ni muzike, sledstveno, bez para nema ni zločinca. I tako Paveliću nisu smršeni konci te je odlepršao prema horizontu, na najveću žalost svih nas koji bi ga najradije golim rukama zadavili...”
„Ih, kakva šteta, kakav promašaj...”
„Ipak, poseta tvog dede, neka mu je laka zemlja, nije bila sasvim uzaludna.” „Kako to?”
„Pa lepo! Ustaše su imale svakog dana u osam ujutro jednosatnu radio emisiju jakog dometa pod nazivom 'Ustaški čas'. Uča me je zamolio da posredujem preko tasta Milana kod predsednika Perona, inače tastovog dobrog prijatelja, da se ta emisija, u kojoj su se mogle čuti svakojake antisrpske i antijugoslovenske bljuvotine, ukine.” Lukavo se nasmešio i zapalio debelu kubansku cigaru koja mu se tokom priče ugasila. „E, tu sam se ja, moram priznati, cenjkao i na to sam i dan danas ponosan. Usluga za uslugu, pa izvol'te, dragi komunisti, kako želite! Rado ću moliti i izložiti stvar Stojadinoviću, a on će se obratiti Peronu, izjavio sam, ako mi oslobodite brata iz zatvora u koji ste ga vi i vaša kamarila strpali. Dve nedelje posle Učinog i mog razgovora zvoni telefon! Podižem slušalicu i čujem poznati glas: javlja mi se brat i to iz Švajcarske! Retko sam u životu osetio takvu radost, knedla u grlu, jedva govorim... Ali, najednom, usred razgovora, pomislim da me smutljivci nisu prevarili, da ga zapravo nisu pustili, nego su ga pod pretnjom, takoreći ispred puščane cevi naterali... Jednom rečju, toliko sam bio sumnjičav na tu novu jugoslovensku vlastodržačku postavku da sam tražio od brata da mi ispriča neke stvari za koje sam bio uveren da pred njima po cenu života ne bi izrekao. Tek tada sam odahnuo...”
„Je l' vam brat ovde?”
„Nije, eno ga u Beogradu, vratio se posle demokratskih promena u zemlju Srbiju! Ali otkad ubiše Đinđića, malo-malo pa kupuje kartu za povratak ovamo... Dosad je nije kupio, a šta će biti, ne zna se... Nas Srbe niko ne opameti...”
„Šta je bilo sa onom emisijom?”
„Sutradan po mom razgovoru sa bratom, sve sam ispričao mom dragom tastu Milanu, a nedelju dana kasnije Peron je stavio zabranu na emisiju i otkad je ukinuta, više se nikad nije emitovala!”
„Od dede do unuka, vi, gospodine Jovane, ne prestajete da činite dobro!”
„Valjda se zbog toga tako dobro osećam!”

Odrastanje
Nina, „veliki kombinator”, kako ju je Laura često zvala, druga po redu među sestrama, uvek je kovala mnoštvo poslovnih planova. Kao sve tri starije sestre - Klara, nešto mlađa od nje, i Laura, nešto starija - za decu u porodici bila je više majka nego sestra, a za mamu Esteru više prijateljica nego kćerka.
Pošto se muški deo porodice nije mnogo zanimao za svakodnevni život, pa čak ni za odluke u vezi sa zaradom, tri sestre i majka su ih donosile i izvršavale.
Tako je Nina, nekoliko godina pred rat, sa svojih svega dvadesetak godina, a puna elana za poslovne poduhvate, odlučila da otvori modističku radnju. U Sarajevu se do tada nešto slično nije moglo ni zamisliti: mlada, siromašna Jevrejka, a povrh svega žena bez ozbiljnog muškog zaleđa, otvara sopstvenu radnju! Nečuveno! Ali, Nina se nije dala pokolebati. Sa sestrom Klarom, hrabrošću u srcu i spretnošću u rukama, uspela je da sakupi dovoljno novca, da se zaduži i izmoli kredit, i najzad, otvori salon preko puta hotela „Evropa”, u samom srcu poslovnog Sarajeva. Nazvala ga je La Parisienne. Modistička radnja je predstavljala senzacionalno otkriće za stanovnike svih četvrti. Žene koje su pre morale putovati u Zagreb i Beograd da bi kupile šešire, a one najbogatije u Beč ili Pariz, sad su mogle kupiti robu u svom gradu, i to odmah kad im zatreba, a uz to i jeftinije. Za kratko vreme sestre Salom su postale poznate u Sarajevu, jer, svi su se saglasili da Klara i Nina imaju zlatne ruke i mnogo ukusa.
Prebrodivši nekoliko kriza tokom kojih je gotovo propao, salon je opstajao, pa čak često radio i sa značajnim dobitkom. I sama Nina se kasnije čudila kako je u tome uspela.
Po svom karakteru, Nina je pogodovala radnji te vrste. Uvek pričljiva i spremna da ogovara i sluša ogovaranja na nekoliko jezika, bila je nenadmašna u toj veštini. Mušterije su je volele, i začudo, sve bez razlike joj se poveravale.
Nina je u to vreme gospodarila porodicom jednostavno zato što je najviše zarađivala, i taj novac, kao dobra kćer, delila članovima svog domaćinstva. Međutim, kraj njenim kombinacijama, ujdurmama, petljanjima i manipulacijama nije se mogao sagledati. Sprovodila je, sa uspehom ili bez njega, sve što joj je padalo na um.
Tako je došla na ideju da zakupi jednu duvandžinicu, koja bi poboljšala finansijsko stanje porodice tokom ratnih godina. Odlučila je da Blanki vodi tu prodavnicu.
- S toga - samouvereno je razlagala Nina - Blanki mora napustiti školu. Jer, mnogo je važnije da jedemo bolje nego da Blanki uči razne gluposti, koje može i ovako naučit od Laure!
Nina nikad nije cenila nauku i knjigu. Retko je čitala, i sve što je znala, kao, recimo, nemački, francuski, pa i srpski, naučila je slušajući i bez ikakvog dodira sa udžbenicima.
Niko se nije usprotivio Nininoj odluci. Lauri je bilo žao, ali, i sama teško zarađujući novac, nije imala moralnog opravdanja da se suprotstavi sestrinom predlogu. Klari je bilo svejedno. Mama Estera je imala poverenja u svoju preduzimljivu kćerku i toliko posla u kući da nije ni pomišljala da postavlja pitanja oko pravednosti jedne takve odluke. Blanki nisu ništa pitali. Samo su je jednog dana o tome obavestili. Ćutala je i plakala. Osim majke i sestara, na svetu je najviše volela školu.
A sada joj baš te sestre i majka oduzimaju mogućnost da uči. Kako resiti tako težak problem? Nikako, osim suzama, koje nisu mnogo pomagale, jer ih niko nije video. Ona nije kukala i vrištala kao Riki, nego je, krijući se, tužno jecala danima i noćima. Obećali su joj da će je Laura podučavati kod kuće, pa onda, jednog dana, kad rat prođe i novac opet počne da se gomila, moći će da nastavi školovanje. Mada je neograničeno verovala sestrama, Blanki je osećala da su to samo prazna obećanja i da su njeni dani u školi odbrojani.
Baš u to vreme i njena plavokosa školska drugarica, Austrijanka Grethen je odlazila iz Sarajeva. Ceo razred je plakao kada su se ona i Blanki opraštale od svojih malih prijateljica. Tugovale su za Grethen, najlepšom i najbogatijom, i za Blanki, najmanjom i najljupkijom.
Rođaka Simha, mnogo starija od Blanki, trebalo je da joj pomaže u duvandžinici. Nina je Simhu zadužila za novac. Međutim, uvažena kuzina brinula se za novac na taj način što ga je svesrdno trpala u svoj džep.
Posle nekoliko meseci, bez ikakve zarade, kada je Nina najzad posumnjala i pregledala knjigu prihoda, shvatila je da ih je rođaka Simha dobro nasamarila.
Blanki je očajavala, a Nina besnela. Ključala je od nemoćnog gneva i vrištala:
„Il guerku la jevi! Muerta la vejal Zuna! Bića! Mi se kema la tripa kuandu pensu a esta angusija! Đavo je odneo! Dabogda crkla! Beštija! Zmija! Prevrne mi se utroba kad pomislim na tu gaduru!”
„La strinada kun la kagada! Trla baba lan da joj prođe dan”, nemarno je dobacivala Klara već oguglala na Ninino proklinjanje.
Ništa se nije moglo povratiti. Simha je ukrala novac i potrošila ga. A ići na sud i podići tužbu protiv rođake, osramotilo bi celu porodicu.
Kada su se tog dana Nina i Blanki vratile kući, umesto da svima glasno i jasno kaže da Blanki nije kriva što se duvandžinica mora zatvoriti, Nina je samo vikala i sipala nebrojena prokletstva na sve učesnike u zasnivanju ovog posla, zaboravivši da je njen udeo u ćelom poduhvatu najveći.
Blanki je ćutala i gorko plakala.
Najzad je otišla mami Esteri.
„Mama, jo no so kulpanti! Ja nisam kriva!”
„Ja se, kerida di la madri, znam, draga mamina... pokrala nas je ona ladrona, ona kradljivica.”
„To znači da je uzela naše pare?”
„Jest, to je krađa. Tako se to zove.”
„Ali, mama, ona je naša kuzina... zašto bi ona nama to učinila?” „Zato što je nepoštena, zato što ima loš karakter.” „Pa šta će sad Nina?”
„Ništa, šta može? Pare su otišle, potrošene, nestale kao da ih nikad nije ni bilo. Ali, u krajnjoj liniji nije važno...” „Kako, mama? Pa šta je onda važno?” „Da smo zdravi, da smo na okupu, i da se volimo.”
Blanki je toga dana došla do tri važna otkrića: da postoji nešto što se zove krađa, da rodbini ne treba uvek verovati, i da nepravda vlada čak i među sestrama. Jer, to što je Nina prećutala Blankinu nevinost bila je nepravda, najstrašnija uvreda koju je do tada u svom kratkom životu iskusila.
Mama Estera kao da joj je čitala misli:
„No joris, fižikja, ne plači, kćerkice”, rekla je uzevši je na krilo i brišući joj suze. „La vida ez kruela di una parti i muj ermoza di la otra... S jedne strane život je surov, s druge divan. Od svega pomalo: malo smijeha, malo boli, malo pravde, malo nepravde, malo grubosti, malo nježnosti... Si, si, anđelikju miju... Da, da, anđelče moje... A rasti je bolan proces! Danas si porasla, ali još mnogo treba da sasvim odrasteš.”
Osmogodišnja Blanki se osetila vrlo starom.

Dan zahvalnosti u Prištini
Polovinom osamdesetih prošlog veka, Kreg Diker, mladi Amerikanac sa diplomom iz lingvistike sa njujorškog univerziteta Kolumbija, došao je u Jugoslaviju po Fulbrajtovom programu i bio je raspoređen da predaje na Katedri za engleski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Prištini.
Uprkos podignutim obrvama i zabrinutim uzdasima sa svih strana, a pogotovo njegovih bogatih roditelja, Kreg je bio presrećan.
Kreg nije bio običan čovek.
Već po završetku gimnazije Kreg je odbio da živi u roditeljskom stanu na Petoj aveniji. Iznajmio je jedno majušno potkrovlje u Grinič Vilidžu i u njemu obitavao tokom četiri godine studija i još jedne godine magisterija. Po završetku srednje škole, ne samo da je otišao od kuće već je odbio ikakvu roditeljsku pomoć: ni jedan jedini cent od mame Barbare i tate Marvina, na njihovu najveću žalost i opiranje. Roditelji su, uprkos svakojakim pokušajima, metodama ubeđivanja i otvorenim prepirkama, ostali očajni pa čak i sumnjičavi u odnosu na zdrav razum svog prvenca. Kreg će se sam školovati i izdržavati!
Kreg je tako odlučio i tako je moralo biti! Da, takav je bio Kreg.
On je zapravo želeo da se poistoveti sa svojim ocem Marvinom, da mu pokaže da može da se probije sam bez ičije podrške. Jer, Marvin Diker je stigao izbegličkim brodom u njujoršku luku kao dečak bez majke i oca, bez sestara i braće koji su svi nastradali u koncentracionom logoru Aušvic. Ogromnim radom, umešnošću i pameću postao je jedan od vodećih njujorških advokata. Zato je i Kreg odlučio da se zaposli i zarađenim novcem plaća svoje studije. Pošto je bio vanredno bistar i neprikosnoveno vredan, dobijao je stipendiju za stipendijom što mu je omogućilo studije na prestižnoj Kolumbiji. Uprkos majčinim upornim pokušajima, njen tvrdoglavi sin nije nijednom pokleknuo i zatražio roditeljsku pozajmicu.
Šta da se radi, takav je bio Kreg.
Kreg je smatrao da je važno šta čovek nosi u sebi, a ne šta ima na sebi; zalagao se za jednakost žena i muškaraca, za crnačka prava, za slobodu mišljenja i delanja, za očuvanje okoline i amazonskih prašuma, za spašavanje ugroženih životinjskih vrsta poput plavih kitova i bengalskih tigrova, za zdravu hranu i ko zna za šta još. Njegov stil života i način oblačenja odgovarali su njegovim stavovima: on je ličio na nekog, doduše vremenski zakasnelog, hipika. Da, što se izgleda tiče, bio je doista dosledan pripadnik dece cveća, mada ih u to vreme više nije bilo nigde u svetu ni u tragu. Recimo, mladi magistar nije nikada nosio cipele, već samo sandale isusovke, a zimi bi navlačio vunene čarape ispod sandala. Odeća mu se sastojala od istegnutih majica izbledelih od pranja, predimenzioniranih džempera grubog tkanja i neodređenih boja, pantalona od rebrastog somota koje su visile na sve strane, preko čega je zimi prebacivao jedan ofucani teget đubretarac. Oko vrata i ručnog zgloba nosio je po nekoliko ogrlica, to jest narukvica u obliku kožnih vrpci sa raznobojnim perlicama, koje su svakako imale neko samo njemu znano značenje i uticaj. Bio je, jednom rečju, zavodljivo nepraktičan i nemaran.
Baš takav je bio Kreg.
Veoma visokog rasta, koščat i mršav, držao se malo pogureno. Lice pravilnih crta uokviravala mu je raštrkana brada i kosa. Ko je ovaj šumski čovek, neko je upitao kada je Kreg sleteo na beogradski aerodrom. Međutim, Kreg je bio čovek nepresušne ljubopitljivosti, duhovit, ciničan, sjajno obrazovan i svestran: voleo je džez, ali je znao sve o Bahu, Betovenu i Vagneru; voleo je avangardno pozorište, ali je znao mnogo o Molijeru i Servantesu, omiljena knjiga bila mu je „Lovac u žitu”, ali je znao napamet mnoge Šekspirove sonete. Njegov osmeh je otkrivao dva reda bisernih zuba, a oko sebe je uvek širio miris svežeg sapuna.
Jeste, takav je bio Kreg.
Pre Jugoslavije proveo je dve godine u Portugaliji, takođe kao Fulbrajtov stipendista. Iz Lisabona, preko Njujorka direktno u Prištinu! Dok su svi njegovi prijatelji lamentirali nad njegovom zlehudom sudbinom, on je bio oduševljen.
Jednostavno, Kreg je bio takav.
Posle nekoliko meseci provedenih u Prištini, stekao je znatan krug prijatelja sa katedre i van nje, kako među Albancima tako i među Srbima. Pozivao ih je u goste, mada je imao mali stan sa svega dve stolice. Ipak, njegova odlična muzička linija donesena iz Amerike, nepresušiv bar, i duboke činije pune badema, lešnika, suvog grožđa, suvih šljiva i kikirikija, a ponajviše njegova drugarska ljubaznost i opuštenost, naprosto su mamili i mlađe i starije. Gotovo svakog vikenda do ranih jutarnjih časova društvo bi sedelo na podu, slušalo muziku, pričalo, pijuckalo i grickalo.
Da, tako je bilo kod Krega.
Kregovo znanje iz lingvistike i metodike predavanja stranih jezika bilo je zavidno. Studenti su ga obožavali jer je uvodio neke sasvim neobične metode u učionicu. Recimo, kad je trebalo objasniti jednu od upotreba u srpskom i albanskom jeziku nepostojećeg Present Perfecta, Kreg bi otvorio prozor, prekoračio ga i izašao stojeći na ispustu. Dok su zaprepašćeni studenti čekali šta će se potom dogoditi, on bi, posle nekoliko minuta, opet ulazio kroz prozor i slavodobitno izjavljivao: „I've just entered the classroom!” (Tek što sam ušao u učionicu). Tu upotrebu teškog sadašnjeg perfekta studenti, i da su hteli, više nikad nisu mogli zaboraviti. Tako je predavao Kreg.
Mladi Diker je pripadao grupi profesora koji su bili poklonici Gatenjovog pravca The Silent Way (Tihi način) koji je tišinu upotrebljavao kao oruđe, kao način predavanja stranog jezika koji će onemogućiti profesora da previše priča, a studenta da previše ćuti što se uglavnom događalo. Kreg je, svakako, adaptirao tu novu i neobičnu metodu shodno prilikama. Bio je, znači, jedan od retkih profesora koji se nije bojao tišine kada postavi pitanje. Mirno bi čekao, šetajući se po razredu kao na korzou i, eto čuda, najzad bi se uvek neko javio sa odgovorom, a kada prvi progovori, onda je tu uvek i drugi i treći i cela lavina izrečenih misli, tačnih i pogrešnih rečenica. On je naučio studente da se ne treba plašiti grešaka i da, ako ih njihov sagovornik razume, sve je u najboljem redu. Ujedno, sa njim se moralo govoriti engleski, jer su studenti bili svesni da Kreg Diker ne govori ni albanski ni srpski. Ta njegova velika prednost u odnosu na kolege nagnala ga je da nijedan od dva domaća jezika ne nauči.
Tako je radio Kreg Diker.
Tokom zimskog raspusta Kreg je otišao u Nemačku i kupio Mildred. Tako je nazvao jedan prastari „mercedes” banana boje kojim je odlučio da obiđe Jugoslaviju preko leta jer je tražio produženje svog mandata u Prištini, što je Fulbrajtova komisija zdušno prihvatila.
Posle dvomesečnog putovanja od Slovenije do Makedonije, njegovi utisci izlagani do najsitnijih detalja svima koji su hteli da slušaju, pružali su toliko uznesenu i upečatljivu sliku raznolikosti lepota predela da su se i sami Jugosloveni pitali u kojoj, naime, kakvoj to zemlji oni žive, i da li je moguće da je ona do te mere prekrasna... Jeste, priznavali su. Jer, ono o čemu je Kreg pričao i sami su uglavnom videli, ali sve dok nisu čuli hvalospeve stranca, nisu u potpunosti umeli to da vrednuju i cene.
Tako je delovao Kreg.
Krega su pozivali na sva slavlja kojih je bilo podosta u multietničkoj zajednici. Muslimani su slavili Bajram i Ramazan, Srbi svoj Božić, Uskrs i razne slave, bilo je i katolika sa njihovim Božićem i Trojstvom. Kreg, koji nije slavio jevrejske praznike jer je bio zakleti ateista, a želeo je da i on proslavi nešto što niko u njegovom okruženju nije slavio, odlučio se za američki praznik Thanksgiving, Dan zahvalnosti. Unapred je pozvao mnogo gostiju, a studentima na dugačko i široko izložio celu priču o prvim doseljenicima koji su bili gladni, na ivici života i smrti, kad se odjednom pojavilo jato ćurki i spasio ih, pa obeležavaju taj datum kao izraz zahvalnosti.
„Ponovnim ubijanjem ćurki”, prokomentarisao je jedan duhoviti student.
„Tačno!” složio se Kreg. „Ali ćurke nisu ugrožena vrsta.”
Približavao se kraj novembra. Pošto se raspitao kako se na srpskom kaže turkey, Kreg je jednog dana krenuo na pijacu da se na vreme snabde ćurkom, jer bez ćurke nema ni Dana zahvalnosti. Bučna i bogata pijaca nudila je sve i svašta, ali niko nije imao ćurku. „Imaš čurka?” pitao je Kreg.
Zbog izgovora svi su sa smeškom odmahivali i nudili mu piliće i kokoške, prasiće, teletinu, jagnjetinu i svinjetinu, tvrdeći da je to meso mnogo bolje od suvog ćurećeg. Seljaci su držali čitave govore ubeđujući ga ali bezuspešno. Prvo, jer ih Kreg nije razumeo, a drugo, jer je samo ćurku morao da nabavi. A ćurku niko nije imao. A bez ćurke nema ni slavlja!
Možda danas nemaju, pomislio je vrlo uznemiren. Otišao je ponovo na pijacu sutradan, ali se ista scena ponovila i sutradan. Prekosutra je bio već sav očajan, ali uporan kakav je inače bio, nije prestajao da kruži pijacom i da se raspituje.
„Molim, molim, čurka treba!” ponavljao je snishodljivo. „Nema? Ko ima? Neko ima? Pitaj, molim!”
Najzad se jedan seljak smilostivi i pokaza mu nekog čoveka na drugoj strani pijace kuda se Kreg uputi trčećim korakom. „Imaš ćurka?” upita bez daha. „Imam”, glasio je odgovor.
„Kupi, kupi odma!” povikao je presrećan ne pitajući za cenu. „De čurka?”
„Eno, tamo!” pokaza seljak negde neodređeno, ali Kreg ništa ne vide, pa opet postavi isto pitanje misleći da ga seljak nije razumeo.
„Ma, eno ti je tamo, čoveče, vezana za onaj kočić, kako ne vidiš, brate!” ljutnu se seljak i pokaza opet rukom. „Hoćeš da ti je dovedem pred noge?”
Kreg je odmahnuo glavom zgranut i ostao otvorenih usta! Nije mogao da veruje svojim očima: tamo iza seljaka sva prpošna gegala se jedna mala ćurka. Kreg nikad nije video ni živo pile, a kamoli ćurku.
„Ali, ali... on ŽIV!” zavapio je Kreg zgrožen.
„Pa svakako! Šta bi trebalo, da je mrtva?... Šta, bre, hoćeš, ti Amerikanac, hoćeš leš, a?” nasmeja se seljak.
„Ali, kako..., kako, how to...” mučio se Kreg želeći da pita kako da je zakolje, kako da se oslobodi perja sa nje. „Ja ne može...”
„E pa ni ja ne može”, odbrusi seljak. „Nađi nekoga ko će da ti je zakolje... Nemam ja za to vremena... Ih, koje si mi ti muško! Nisu ovi stranci ni za naše crno ispod nokta!”
Pošto drugog rešenja nije mogao da se seti, a da se ne osramoti pred silnim svetom koji je već pozvao na američki praznik čija je centralna ličnost pečena ćurka, Kreg kupi živu domaću životinju prvi put u svom životu. Seljak joj je vezao noge pa je Kreg, sav zgrožen i zblanut, nekako uhvatio te noge dok je ona visila naglavačke koprcajući se i lepećući krilima na njegov najveći užas. Šta će sad sa njom, pitao se. Gde da je skloni? Ne može je odneti u stan, ne može je strpati u kola... Gde će, šta će!? Ah, gde su one njihove divne ogromne samoposluge gde se kupuju ogromne ćurke skroz naskroz očišćene, preparirane, zavijene u celofan, spremne da se odmah stave u pećnicu! Ah, jada, ah, nevolje, šta sad da radi? A ćurkica koprca li se, koprca...
Napokon mu sinu! Pa da, treba da ode u neku mesarnicu i da moli da je zakolju. Ali, kako da pita, kako se to kaže?
Nosio ju je tako od mesara do mesara, pokazivao na pernatu životinju, pokazivao prstom na grlo, ali niko nije reagovao jer mesari nisu mogli ni da zamisle da on, odrastao muškarac, ne ume i ne može da zakolje najobičniju živinu. Slegali su ramenima i odmahivali, a Kreg je već sav u znoju, pokunjeno izlazio mrmljajući „Fala... fala.” Nije znao kako da kaže „da je zakolješ”.
„Tako ti i treba”, mrmljao je sebi u bradu, „kad nisi hteo da naučiš lokalne jezike... Tako ti i treba!”
Najzad, potpuno van sebe, odluči da potraži pomoć. Stavio je ćurku u gepek, on je seo u Mildred i odvezao se u Devet Jugovića kod Borisa, kolege sa fakulteta. Objasnio mu je problem, a ovaj je odmah rekao: „Ništa ne brini, idemo kod komšije Zdravka, on će je srediti i ošuriti i očerupati i sve. Za dva sata, biće spremna za rernu.”
Tako je i bilo.
Kada je ćurka bila pečena (za konsultacije je dvaput telefonirao majci Barbari u Njujork) ispala je još manja. Jedva dovoljno da svaki gost pojede po zalogajčić mada se o ćurku nisu otimali. Kreg, koji je nije ni probao da bi više ostalo za goste, upita Borisa kakva je i dobi lakonski odgovor:
„Nikad nešto slađe, a žilavije nisam jeo!”
Tako se završila verovatno prva proslava američkog praznika Dana zahvalnosti u Prištini.
Za Krega ćurka je bila ne samo slatka već i sudbonosna, jer je te večeri upoznao Zlatanu, vitku i vižljastu tek završenu studentkinju arhitekture, iz stare i vrlo patrijarhalne srpske porodice, u koju se odmah zaljubio. Bespoštedna borba za ćurku urodila je višestrukim plodom! Poput dobroćudnog vihora Zlatana je promenila Kregov životni tok sa zastarelog samotnjaka hipika na uravnoteženu glavu porodice i uspešnog univerzitetskog profesora. Polako ali sigurno ulazio je u main stream, pridruživao se srednjem toku svetske populacije.
Takav je postajao Kreg.
Dakle, kao što se može pretpostaviti, posle nepunih godinu dana zabavljanja usledilo je venčanje u Prištini kojim povodom su doleteli direktno sa njujorške Pete avenije ne samo Kregovi roditelji već i njihovi, naime, majčini roditelji, oboje sa preko osamdeset godina, ali veoma živahni i sveži, pogotovo deda Izi koji je galantno delio ženama komplimente razumele one njega ili ne. Njujorška četvorka je provela dve noći u beogradskom „Interkontinentalu” radi adaptacije, a potom iznajmljenim taksijem otišla za Prištinu, gde je provod bio nezaboravan, izjavljivali su uglas kasnije. Tom prilikom Kreg je prvi put obukao cipele i odelo sa sve košuljom i kravatom, skresao bradu i kosu i počeo sa popunjavanjem svog koščatog stasa.
Tako se menjao Kreg.
Usledio je povratak u Ameriku, doktorat, rođenje dva sina.
Ipak, premda je još mladi Diker bio uzoran muž i otac, zadržao je znatiželjni, nemirni duh, te se porodica svakih tri do četiri godine selila, uvek svi ubeđeni da je promena od vitalnog značaja za svakog od njih ponaosob (za decu, jer uče razne jezike, pored dva maternja, engleskog i srpskog, i postaju građani sveta; za Zlatanu jer joj nikad nije dosadno, nije suočena sa večno istom svakodnevicom; a za Krega, njegova pokretačka snaga, izazov i zadovoljenje svih onih malih ali važnih svakodnevnih želja, jer je opet sve novo, neistraženo, neotkriveno) tako da je život Dikerovih predstavljao neprestano veselo kruženje kuglom zemaljskom - od Pretorije preko Bakua do Budimpešte, Ankare i Katmandua.
Takav je sada Kreg.
A kakav će biti kad ostari, to će vreme pokazati.

Besmislena smrt
Sumračno podne na beogradskom Novom groblju: u izmaglici obrisi ljudi i drveća nestvarni - kraljevstvo senki.
Novembarsko tlo otvrdlo od hladnoće. Ašovi ga jedva razbijaju i lome u gromade, a one, povezane korenjem obližnjeg žbunja i sitnog drveća, nevoljno se otkidaju. Nema snega. Gospodari sivilo sumorne ledene magle, koja se, kao lavina spušta sa otežalog neba, izvire kao ponornica iz usnule zemlje, zmijoliko klizi, vuče se poput bolesne mačke i obujmljuje ljudska stopala, razdvaja se i odmah opet sastavlja kao žitko blato, i poput smrti obavija surim plaštom nadgrobne spomenike svih veličina i obličja ali sa jednakom namenom: u znak sećanja na nestale i kao uteha za preostale.
Pogrebna povorka pognutih ljudi ispraća jednog čoveka, jednog nevoljnog ratnika koji jedva da je pušku u ruke uzeo. Njega će danas sahraniti, a od stotinak prisutnih, desetak će obilaziti njegov grob često u prvo vreme, a kasnije ređe, da bi se broj tokom godina sve više smanjivao.
Na drvenom krstu s lica metalnim slovima ispisano: „Stevan Spasić”, a sa naličja ukrštene godine rođenja 1960. i smrti 1992.
To je sve što će pisati i na kamenoj ploči uz već urezana imena porodice Arsenijević-Spasić, gde će leći jednog dana (a sada bi želeli da već jesu) Berislava, Stevanova majka, i njen muž Spasoje, Stevanov otac. Tu će im se potom pridružiti i Katarina, njihova kćer, i njen muž, Dejan Filipović. Zatim će godine prohujati i grobnica će se otvoriti za Branku Filipović, njihovu jedinicu, a kasnije i za njenu još nerođenu decu ako ih bude imala. Na isto mesto, kada se sanduci od duga vremena pretvore u prah, doći će i Goca Spasić da se pridruži svom voljenom mužu, koga sada ispraća. A zatim njihova deca, Peca i Neca, pa njihova deca, ako ih budu izrodili.
Smrt razdvaja na trenutak, ali nanovo spaja za svagda.
Muk vlada prostranim grobljem. Vrane ne grakću, gugutke ne guču, vrapci ne cvrkuću. Nema razgovora, nema usputnih reči, nema ridanja, jecaja, čak ni uzdisaja - smrtna tišina za smrt dobrog čoveka. Na nekom drugom meridijanu, utroba zemlje se žesti, tlo podrhtava i razdire se: poslednji pozdrav kugle na kojoj ginu Stevani Spasići. Priroda se buni protiv neprirodne smrti, ali ga priroda i prima u svoj zimski zagrljaj, jedini koji mu je preostao.
Na ovom ispraćaju nema ni običaja, nema opela, nema rakije za dušu, nema žita, nema ničega osim usporenog bata koraka i avetinjske ćutnje.
Tišina je ostala za Stevanom.
Goca Spasić, kamenog lica, drži dvoje dece za ruke i korača uspravno, široko otvorenih okruglih očiju koje jedva da trepću. Pogled je uprla u nebo. Hoda polako, a u hodu raste, izdužuje se, pretvara se u vitku brezu koja dotiče trome ostarele oblake, a zatim u belu pticu. Od nje se otkida galebov krik, ona ispušta dečje prstiće i leti za Stevanovom dušom prema tajanstvenom središtu, prema suncu sada natkriljenom tamnim plaštom.

Trbuhom za kruhom
1993.
„Došla sam da se pozdravim pred odlazak”, kaže Jasna. „I da vam se zahvalim.”
„Zahvalite? Za šta?” pita Olivera.
„Da nije bilo vas i sarajevske premijere vašeg baleta, ne bih upoznala Frederika.”
Jasna se pretvorila u osobu toliko različitu od one koju je Olivera videla u Sarajevu, da ju je sada jedva poznala. Ništa od one krhke srne, ranjive, uplašene zverčice. Kratka kosa dala joj je oštrinu i izraz odlučnosti. Mada joj se stomak još ne poznaje, već nosi trudničku haljinu i ravne cipele.
Jasna je smirena i sigurna u sebe - žena pobednik.
„Lepo je što ste došli”, kaže Olivera hladno, „ali ne znam koliko ste svesni bola koji ste naneli Adrijani, mojoj dragoj Rini, drugarici iz detinjstva... Oteli ste joj jedinog čoveka koga je ikada volela.”
„Niko ne može da bude otet, ako to neće.”
„Da... To je nekad bila i moja teorija... Sada već nisam sasvim sigurna.”
„Olivera, da vam objasnim: ja sam imala cilj za koji sam se borila svim silama. Adrijana, to jest Rina, nije. Za nju je Frederik igračka, ukras na torti. Za mene spas, komad hleba. Drugim rečima, ja sam se borila za egzistenciju, a ona za egzaltaciju. Pravedno je, a i logično, što sam ja uspela.”
„Pravde nema, a logika s tim nema nikakve veze... Znate, ja sam u jednoj pomalo sličnoj situaciji...”
„A za šta se vi borite?”
„Pa, ne znam... Valjda za... za sve što je među ljudima retkost..” „Onda nećete uspeti. Cilj mora biti konkretan, a ne nebulozan...” „Dobro, dobro... A, recite mi, Jasna, ako hoćete, da li ga volite?” „Obožavam ga.” „Pa to mi je drago...”
„Obožavam ga jer je Frederik moj izlaz iz bede. Ja nemam nikoga, živim u iznajmljenoj sobi, plata mi odlazi na kiriju. Nemam ni za hranu, a kamoli za ostalo.”
„A balet?”
„Na prazan stomak? Ne, hvala. Meni treba dobar ručak da bih igrala, mir i blagostanje da bih uopšte mislila o svojoj struci... Ujedno, znam da nisam Margot Fontejn...”
„Ipak, žrtvujete profesiju da biste otišli odavde... Nije vam žao?”
„Za pristojan život? Ne, to nije nikakva žrtva.”
„Ali, Frederik je užasno komplikovan i težak čovek...”
Jasna se znalački osmehuje. „Biće on jednostavan i lak kad bude morao da zaradi za ženu i dete...”
„On ima već dvoje odrasle dece iz prvog braka, što znači da mu vaše neće biti prvenac... I, samo da znate, napustio ih je kad su bili mali...”
„Mene neće. On je otišao od žene Engleskinje, koja je imala i posao i kuću i roditelje. Od mene i deteta ne može, jer mi nemamo gde osim s njim... Mi smo kao... kao deo njega... Pošto nije hrabar čovek, neće moći sam sebi da odseče nos!”
„Da otfikari sebi prst”, smeši se Olivera začuđena.
„Možda ćemo mu vremenom postati i ruke i noge...”
„Možda, ali mozak nećete, a on je sav u oblacima, sazdan od razmišljanja...”
„Mi ćemo ga prizemljiti. To je njemu potrebno. Previše lebdi u toj svojoj poeziji... Mi ćemo biti dobre za njega, koliko i on za nas.”
„A ko će biti dobar za moju dragu Rinu?”
„Ona je bogata, prebogata. Ona sebi može da pruži luksuz da to natenane otkriva. Ja ne mogu.”
„Kao da joj zavidite, a i pomalo je mrzite?”
„Tacno.
„Nemate zašto”, uzdiše Olivera. „U svakom slučaju, iskreni ste, neobično iskreni.”
„Samo kad mi je od koristi.” „Od koristi?”
„Da, od vas mi je potrebna usluga. Vi možete, ako hoćete, da ubedite Adrijanu da je Frederikov odlazak konačan.” „Ja? Što baš ja?”
„Vi, jer vas ona voli. Samo vas čuje, pa vas zato i sluša.” „Zašto bih je u tako nešto ubeđivala?” „Zato što je to bolje za nju.” „Ali i za vas.”
Jasna ćuti i srkuće kafu. Olivera joj se divi i u isti mah ne može da je smisli.
„Da li biste bili sa Frederikom da kod nas nije ovako loše?” pita. „Biće i gore, videćete ako ostanete... Ovde je sve gotovo. Zavesa je pala.”
Na odlasku, Jasna okreće svoju lepu glavu i pomalo tužna, ali nadasve ozbiljna, kaže:
„Ne, ne bih otišla sa Frederikom, ostala bih sa mojim voljenim Zoranom...”

Senilnost ili ljubavna prevara
„Čika Staniću, ma jesam li vam već sto puta rekla da ne hranite tu vašu ženu masnim pogačicama i burekom, ako boga znate!” vikala je sestra Mara na suvonjavog starčića koji je svakodnevno dolazio da obiđe svoju ženu Smiljanu u bolnici „Sveti Sava”.
„Pa, znam, ovaj, šta ću kad ona to najviše voli... Evo, obećavam, sutra donosim samo voće.”
Smiljana je pre mesec dana doživela i preživela težak moždani udar i mada su prognoze bile loše, ona se polako oporavljala. Infuzije i cevčice za ishranu bile su skinute i debeljuškasta gospa Stanić je samo kolutala očima i očekivala da joj neko donese nešto da pojede. Bolnički obroci su joj bili nedovoljni.
Prvo što je izrekla kada je počela da govori tihim prozuklim glasom bilo je: „Ovo čime me hranite, ne bi bilo ni za užinu, a kamoli za ručak! Ja sam, deco moja, gladna!”
„Bravo!” oduševljeno će doktorka Ksenija. „Pa vi ste nam progovorili!”
„Ne bih da nisam gladna, draga moja doktorka... Moram da bogoradim za koricu hleba!”
„Gospođo Smiljana, da biste ozdravili morate da držite dijetu! Shvatate li? D i j e t u! I posle, kada izađete iz bolnice, samo laka hrana, nemasna, što više povrća i voća, što manje mesa, a ako je baš neophodno, onda pileće belo...”
„Fuj! Ttto najviššše mrrrzim!” s gađenjem se pobuni još mucajući, ali ratoborno gospa Smiljana.
„...I što manje masti!” nastavi mirno doktorka. „Nema slaninice, nema kolenice, nema sarmice sa suvim mesom, nego posne...”
„Da, da, shvatam... Prestanite, mmmolim vas, jer ako nastavite, opet će me tresnuti slog!”
„Dobro, ajde, ne žestite se, ja vam govorim jer vam želim oporavak.”
„Nek se nnnosi oporavak već znate gde! Ah, budućnost mi je mrmračna da mračnija biti ne može”, uzdisala je skrhana Smiljana.
„Treba da se radujete, da skačete od veselja jer ste ostali živi!” nastavi doktorka ozbiljno. „Sa malo vežbica vratićete se u normalu... Znate li vi koja je to sreća? Pa stotine odavde odu... Bolje da vam ne pričam... A imate i tako požrtvovanog supruga... Hrani vas kao ptičicu. Prosto je prijatno gledati kako mu uzimate zalogaje iz ruke... Svi na odeljenju smo zadivljeni njegovom odanošću. Nije propustio nijedan dan da vas ne poseti! Koliko je taj čovek vezan za vas. To je stvarno retkost, verujte, i kod mlađih... “
„Vezan, vezan... vezan ko vezana vreća, eto kako! Pravi tuta-muta! Mmmrljokur, da oprostite! Nit zbori nit romori... Meni je sad teško da govorim zbog šššloga, a njemu je oduvek bilo teško da prevali dve preko usta... On je šlogiran rođen!” odvratila je prezrivo gospa Smiljana Stanić.
„Nemojte tako, zaboga! Ne znate vi kakvih muževa ima, a tek dece! Mogla bih vam danima pričati i iz ličnog iskustva i onoga što vidim ovde u bolnici...”
„Ma, zzznate šššta, draga dokktorkka”, reče bolesnica poverljivim tonom. „Nije on nikad bio ovakav, a žžživot smo pprprroveli zajedno, skoro pola veka...”
„Pa dobro, sad se promenio, sada kada se suočio sa činjenicom da vas može izgubiti...”
„Ili ima pppputer na glavi, što me ne bi čudilo, ili je i njega nešššto tresnulo u glavu, pa poludeo, što me isto ne bi čččudilo... Jeste, jeste, i on je nnnačisto posenilio ili ga je zakačilo, a da ni sam ne zna... Prprprimetila sam ja to, verrrujte! Nemmmmojte ništa da odmmahujete i da se smejete, kažem vam, nikad ovakav nije bio, sebičnjak jedan, samo da je njemu sve potamman, samo da je njegova zzzadnnnjica u fotelji, a ti, Smiljo, žžžuljaj se na tronošcu! Sve mu donesi, sve mu prinesi, sve mu operi, sve mu saberi! Ma taj nikad u životu nije ni prstom mrdnuo u kući... I sama sam zapppanjena što se ovoliko trtrtrudi.”
„Bolje ikad nego nikad, zar ne?”
„Ne, ne, kažem vam, tttresnulo ga... Ima nekakav odsutan pogled i nišššššta ne govori. Nisssste primetili jer sa njim ne razgovarate. Ne, sa njim nije nešššto u redu. Ne zna on uopššte šta radi. On je gori od mmene. Njega je odavno zvizzznulo, da, da!”
Tu rečenicu je gospa Smiljana kasnije ponavljala u nedogled kao mantru u svakom budnom času i kad je bila sama u svom boksu, a kada je imala pored sebe sestru ili doktora, onda je razrađivala temu do u beskraj. Svi su je puštali, jer kao prvo, senilni su nedokazani, a kao drugo, zato što je vežbala govor koji je u početku potpuno izgubila.
Kada je posle pomenutog razgovora sutradan čika Stanić došao u posetu sa naramkom suvog i svežeg voća, Smiljana je prstom dala znak mužu da joj priđe bliže, privukla ga zdravom desnom rukom uhvativši ga za okovratnik da se nad nju nadnese, pa mu u uho prošištala: „Donosi sssokove i voće i daj mi ih kad ovi kerrrrberi gledaju, ali prokkkrijumčččari burrrek, jesi li čuo?”
Verni suprug je samo poslušno i odsutno klimnuo glavom.
Međutim, sledećih dana donosio je samo jabuke, pomorandže, banane i sok od borovnice. I ma koliko da se Smiljana bunila, žestila, pretila i zvocala mu, on nije popuštao. „Doktorska naređenja”, kazao bi i lukavo se smešio. „Ako hoćeš da se uništiš, to uradi sama! Ja ti neću pomoći.”
Jednom prilikom, Smiljana je osetila miris bureka kada joj je muž prišao i ponadala se, ali on ga nije doneo.
„Bazzzdiš na burek”, kazala je.
„Pa valjda dok sam čekao u redu u pekari da kupim hleb.”
„Aha!” sumnjičavo je promrsila Smiljana.
Posle tri meseca, gospa Stanić je stala na noge. Došlo je vreme da se vrati kući. Uz pomoć sestre Mare koju je specijalno častila za tu priliku, starica je spakovala ono malo stvari koje je njen muž doneo prilikom ulaska u bolnicu, obukla se, natukla šeširić i sela na krevet da sačeka vernog supruga. Međutim on, koji je svakog dana tri meseca dolazio tačno kao sat, sada je kasnio. Prošlo je pola sata, pa čitav sat. Sestra Mara, doktorka Ksenija i sve ostalo osoblje odeljenja pa čak i sama gospa Smiljana, koja je oduvek tvrdila da se od njenog muža može sve očekivati jer je pomerio pameću, bili su zaprepašćeni što nema gospodina Stanića.
„Da mu se nešto nije desilo”, prošapta sestra Mara.
„Bože, valjda nije, baš danas”, odvrati tihim glasom doktorka Ksenija.
„Sve vas ja čujeeem”, glasno će gospa Smiljana. „Ako sam postala mucava, nisam gluva! Ja sam ga videla ovde, prošao je, nešto se muva...”
„Komfabulira, jadnica, nije ona još sasvim dobro”, reče brižno sestra Ruža.
„Ja ga videla, a vi pričajte šta hoćete!” opet će Smiljana, pa to nastavi da ponavlja u nedogled.
Posle jednog sata, doktorka Ksenija krenu u inspekciju, naime, da proveri da li je gospa Smiljana nekim čudom u pravu. Krenula je od jedne do druge pregrade. U poslednjoj, na svoje najveće zaprepašćenje, ona ugleda gospodina Stanića kako mirno sedi pored kreveta jedne žene i polako joj prinosi ustima zalogaje bureka i, učini joj se, pevuši neku uspavanku.

On i ona
On ima ženu i dvoje dece. Jedno deset, a drugo sedam. On ima stan i stari auto i trideset pet godina i sve diplome svoje struke. On teži za uspehom, na ivici je da bude bolesno ambiciozan. On hoće, hoće i mnogo, ali ipak ne po svaku cenu. A kad je cena u pitanju, on se drži nebeskih visina. On je autoritativan, pa se nebeske visine uglavnom prihvataju. On je pametan. Rečit je kad mu se prohte, prijatan sporadično, pažljiv i grub naizmenično. On ima mek glas i tople dlanove.
On je odlučio da sagradi kuću na vrhu brda koja će gledati na pučinu gde ostrva i zalivi i cela Jadranska obala leže kao na zemljopisnoj karti. Ne, to neće biti vikendica, to će biti mesto za življenje, obitavanje, sastajanje sa samim sobom. Mesto za osmatranje sveta. Mesto na nebu, za bogove. Za njega. Zato je podigao kredit, ogroman, bogovski. Kredit koji će, kao kaznu u Alkatrazu, odsluživati devedeset i devet godina.
On nije kukavica. On je ispitivač životnih mogućnosti. On je istraživač, odgonetač zagonetki. Tračak ludosti skriva, ali ne tako duboko da se ne može pronaći i probuditi ako naiđe na prigodan podsticaj. On ne traga za ljubavlju, jer je ima. On žudi za nesvakidašnjim, neobičnim susretima, jer je običnosti i svakodnevice dosad imao na pretek. On je čovek u šablonu i čovek van šablona. On je depresivac koji se krajičkom usana osmehuje.
On je muškarac koji zna šta radi čak i kad se pita šta radi. On ima dosta i, kao većina ljudi ovog sveta, rado bi da ima više, a najradije sve. Ipak, razlikuje se od mnogih po tome što zna da „sve” nije uslovljeno ni mogućnostima ni sposobnostima, već da jednostavno ne postoji. Niko nema sve.
Ipak, kad poželi ono trenutno „sve” sadržano u samo jednom strasnom izazovu, on okrene njen broj telefona. U drugom gradu, ne tako daleko, ali ipak dalje nego što su mnoge razdaljine. Razgovor jednostavan, ispresecan ponekim vapajem za onim što se zbilo, a više neće, za onim što će se dogoditi, ili nikad neće.
A i kad ne bi, od toga niko neće umreti.
Možda će samo on ili ona ili oboje ostati siromašniji za jedan kamenčić blistavih boja u mozaiku koji grade svakim danom svojih odvojenih života.
To je sve, a i nije baš mnogo.
Ali, ako kamenčić poput briljanta zasvetluca na njenom ili njegovom putu, zar taj sjaj nije zavredeo truda da se ponovo susretnu?
Ona je na drugoj strani. Ona nema muža, nema dvoje dece, nema ni kuću na brdu, ni kola. Nije pohlepna, nije arogantna, ali nije ni boem, ni vagabund. Ona radi, zarađuje i ne čeka. Ona jednostavno jeste. Ovde je dok traje. Probirač je od onoga što joj se nudi, ali retko, ako ikada, sama traži. Ona nema suviše prohteva, ali zna šta neće. Zna i dokle želi da ide. Zna gde nema ustupaka i gde ne sme ići protiv sebe. Sviđanja su joj nelogična i teško odrediva. Ona ne zahteva ništa određeno, ali samim tim zahteva više od uobičajenog.
Ona čezne za nežnošću, ali je nikad ne traži. Kad je dobije, vraća je petostruko. Ona je žena od reči. Nadasve pristojna. Širokih pogleda, a stidljiva; hladnog izraza, a toplog srca. Ljudi joj teško prilaze. Previše pronicljiva da bi bila srećna.
Sreli su se u saglasju, ali bez obećanja. Naglo, neočekivano, strastveno. Nisu se upoznali, ne poznaju se ni danas. Osetili su se, osećaju se i danas.
On, kaže, prvi put u bračnoj preljubi. Ona takođe, ali u njegovoj, kao učesnik.
On čuva svoje, uveren da ima mnogo više od nje što treba sačuvati. Ona o svome i o čuvanju ne razmišlja.
Telefon zazvoni u njenoj kući. On je zove. Ne zazvoni u njegovoj. Ona njega nikad ne zove.
On će doći u njen grad. Hoće da je vidi. Kod nje noć da provede.
Ona pristaje.
Njihov susret je isti kao prethodni, a prethodni isti kao prethodni, a taj, isti kao prethodni i onaj pre njega...
Samo se prvih nekoliko izdvajaju. Imaju različite odlike. Burniji su, istraživački, otkroviteljski. Kasniji su smireniji, blaži, raspričaniji.
Kad dotaknu dosadu, ona ih više ne želi.
Tada više neće biti nje i njega, neće više biti njih.
Dotakli su dosadu. Nema ih više.
Deset godina je prošlo.
On i ona se ponovo sreću. Ona je udata, on razveden.
On više nema prebivalište na brdu. Ona ima kuću na selu. On ima sede zaliske. Ona takođe, samo se farba. On je postigao sve što je mogao u svojoj struci. Postao je i profesor na fakultetu i akademik. Ona je promenila profesiju i u novoj je veoma uspešna.
Opet su u saglasju.
Ona ne govori o bračnoj preljubi. Pominje samo saglasje. Telefon zazvoni u njegovoj kući. Ona ga zove. Nikad ne zazvoni u njenoj. On nju nikad ne zove.
Ona će doći u njegov grad. Hoće da ga vidi. Kod njega noć da provede.
On pristaje.
Njihov susret je isti kao prethodni, a prethodni isti kao prethodni, a taj, isti kao prethodni i onaj pre njega.
Kad dotaknu dosadu, oboje ih više ne žele.
Nema više nje i njega, nema više njih. Ali, u međuvremenu, zbog pristojnosti i saglasja, ona se razvela.
Vreme provode u čekanju trećeg susreta. Tada će on biti ponovo oženjen? Ona će biti i dalje razvedena? Ili će oboje biti u braku? Ili će oboje biti slobodni?
U ovom vremenskom plesu, u ovoj upornoj borbi protiv jednoličnosti, on i ona će se venčati? Možda. Na kraju.
Budućnost će, ako je budu imali, pokazati.

Zazi i Ludovik
U znak sećanja na Mojru Makdonald
U Beograd Mojra Makdonald došla je posle Beča, kao savetnik za engleski jezik u Britanskom savetu. Nas dve smo sarađivale organizujući seminare i konferencije za jugoslovenske profesore engleskog jezika. Posle relativno kratkog vremena uspostavile smo ne samo službeni već i prijateljski odnos. Za mene, jedini slučaj takve vrste u mom dugogodišnjem radu na ovim programima, jer engleski savetnici su se svake četiri godine menjali, a ja sam ostajala.
Mojra Makdonald je bila u svakom pogledu nezaboravna ličnost. Jednom kad se vidi, ne može se zaturiti u sećanju, a tek kad se sa njom razgovara, onda ostaje zauvek urezana u pamćenje. Mešavina škotske sa ponekom kapljicom engleske krvi proizvela je njenu riđu kosu, neboplave oči i snežnobelu kožu posutu pegicama, a značajan dodatak irskog porekla njenu visprenost, maštu, rečitost i ljubav prema viskiju. Njena duhovitost se nije ogledala u pričanju viceva, već u neverovatnoj upotrebi reči i obrtanju rečenica, u smešnim poređenjima, namerno izabranim neskladnim pridevima i bujici ustaljenih izraza upotrebljenih na specifičan način. Volela je da se šali na svoj račun, da razlaže tihim glasom (premda se on u svakoj prilici dobro čuo, jer, isticala je, glas prave engleske lady carries, naime, nošen je, uvek je čujan makar ona i šaputala) ono što u tom času čini dajući sve moguće i nemoguće ishode svojih radnji, a uveče kada bi sedela za stolom u restoranu uz svoj malt viski (uvek kada je bio dostupan, a kada nije, rado je ispijala dobru lozovaču) da pripoveda o čudnim i čudesnim događajima sa svojih putešestvija. Ni sama ne mogu da razlučim da li su ti događaji zaista bili toliko izuzetni ili su postajali izuzetni kada bi ih Mojra pričala.
Svoju vitku figuru odevala je uglavnom u uske crne suknje i rolke, sa obaveznom malom maramom vezanom tesno oko vrata i kratkim čizmicama na tanku štiklu. Nosila je mnogo skupocenog nakita, zapravo, najviše prstenja poređanih na jednom prstu jedan na drugi, i male naočare koje su bile u modi šezdesetih godina, naočarice crnog okvira sa gornjim stranama izvijenim u dva špica, što joj je davalo veselo vickast izraz lica.
Mojra je poticala iz dobre i imućne porodice, što joj je omogućilo visoko obrazovanje. Govorila je najprestižniju varijantu maternjeg jezika, a često se sa lakoćom i podsmehom prebacivala na „plemićki” engleski, takozvani oksfordski izgovor, onaj koji smo slušali u filmovanim delima Oskara Vajlda.
Odgajena u katoličkom duhu svoje loze, mada se nije u skladu s tim ponašala, bila je, kako je sa nekim inadžijskim zadovoljstvom tvrdila, practicing catholic što je prvenstveno značilo da je nedeljom obavezno išla u crkvu. Pošto smo mnogo i često zajedno putovale po celoj tadašnjoj zemlji koja se zvala Jugoslavija, posle izvesnog vremena preuzela sam zadatak da se u svakom mestu u kome smo odsedale odmah raspitam postoji li katolička crkva i, ako postoji, gde se nalazi da bi je Mojra mogla posetiti. Sa Slovenijom i Hrvatskom je bilo lako, ali sa ostalim republikama baš i nije. Gde naći katoličku crkvu u Kučevu, Donjem Milanovcu, Tetovu, Guči ili Banji Koviljači? Nikad mi neće biti jasno da li bi se Mojra obradovala ili rastužila kada bih joj rekla da njene crkve nema. Njene male, lepo izvajane usne namazane krv crvenim ružem bi se razvukle u blag osmeh, kao da izjavljuju, mada nikad nisu: „Force majeurl Viša sila!” i na tome bi se sve završilo.
Imala je nesvakidašnje opservacije u odnosu na religiozna pitanja. Što se tiče religije, ja lično sam bila potpuno neodređena: pravoslavnu sam smatrala više tradicijom nego verom, a o judaizmu sam malo znala. Jednom je na moju nevažnu opasku da nam je nepredvidiv rok trajanja, to jest, da nemamo predstavu koliko nam je života podareno, Mojra dala svoje neobično viđenje tog pitanja, koje je bilo, kako je istakla, verskog karaktera.
„Često može da se čuje kako kažu ljudi”, počela je zvonkim glasom mašući cigaretom marke „rotmans” uvučenom u dugačku crnu muštiklu sa njenim monogramom, „pa i oni, poput mene, koji ne veruju naslepo, već svesno, da je život dragocen dar od Gospoda. A meni se čini da to uopšte nije dar, jer dar pretpostavlja prijatnost za dušu i telo, a u životu smrtnih ljudi nema mnogo prijatnosti. Muke telesne i duhovne, gresi i poroci, gubitak bližnjih - to je sav naš život. Zar mi je to neki dar?”
„Pa i nije”, odvratila sam jer je izgledalo da od mene čeka odgovor.
„Stoga mislim”, nastavila je uz kolebljivi osmejak, „da život ne treba da se shvata kao dar, već kao nekakvo poslu š anje poput onih koja se daju monasima, i to svakom čoveku svoje prema granicama njegovih snaga, ni manje ni više. Snaga duše je kod svakog drukčija, zato imamo i razne težine poslušanja.”Tu je zastala, otpila gutljajčić „glenfidika”, pa nastavila: „Svako takođe ima i svoj određeni rok. Koga Gospod požali, onoga još kao bebu uzme. Drugome odredi srednji rok, a koga želi da proveri najviše, toga optereti dugim životom...” Onda je uzdahnula i dodala: „Bojim se da je mene odlučio svojski da isproba!”
Upravo zbog navodne odanosti katolicizmu, (kažem „navodne” jer je s gnušanjem govorila o svom školovanju u katoličkim institucijama za devojke, o restriktivnim dogmama i nedostatku ikakvog razumevanja za ljudske potrebe i prohteve), mada je odavno živela sama, Mojra je smatrala da je još u braku jer se venčala u crkvi, i sve dok ne dobije crkveni razvod, što je bilo gotovo nemoguće, ona je efektivno bila udata. Njen bivši muž, izgleda, toj katoličkoj ujdurmi nije pridavao nikakvu pažnju, te se odmah po njihovom rastanku oženio i dobio dvoje dece što je Mojru, uvek kad je o njemu pričala, bacalo u doduše damsko, ali opasno stanje besa. U takvim prilikama bi izjavila: „Nikad nisam ubila čoveka, ali sam pročitala mnogo čitulja sa zadovoljstvom. I njegovu bih.” Ili: „Ne bih otišla na njegov sprovod, ali bih poslala lepo pismo da ga odobravam!” Kasnije bi naglasila da je to modificirana zabeleška Marka Tvena, jedinog Amerikanca čije sentencije ponekad i ona primenjuje. Dakle, zato se Mojra nije preudala, mada je prilika imala na pretek dok je još bila mlada, pa i u zrelom dobu, jer su njena lepota i ljupkost bile vanvremenske, te ona kao ličnost i kao žena svakako nije mogla ostati nezapažena kod suprotnog pola.
Mojra je primećivala muškarce, a pogotovo ćelave i na visokim vojnim položajima. Za nju, uniforma je imala specijalnu draž i neodoljivu privlačnost. Tokom četiri godine provedene u Kingstonu na Jamajci, vodila je strasnu ljubav sa jednim engleskim pukovnikom čija je supruga odbila da ga prati „u tu nedođiju i među ljudoždere” i ostala da vodi svoj „malograđanski životčić” u Sariju. (Pokazala mi je njegovu fotografiju: bio je visok, svetlook i ćelav!) Mojra je obožavala Jamajku sve dok je u njoj „vladao red”, naime, uticaj engleske krune koji se protezao trista sedam godina unazad, a kad se promenio režim, čim joj se pružila mogućnost za premeštaj, pobegla je glavom bez obzira! U Džalalabadu na reci Kabul u Avganistanu, gde je relativno kratko boravila, u nju se smrtno zaljubio jedan visokorangirani oficir njihove vojske. (Njegovu fotografiju nisam videla.) U Jugoslaviji je imala flert sa jednim robusnim regionalnim savetnikom za engleski jezik. (I on je bio ćelav!) Ipak, Mojra je tvrdila da nije imala sreće u ljubavi poput njene sestre Kler, koja je sahranila dva milionera vrteći ih oko prsta do poslednjeg dana, a sada je živela sa trećim. Govorila je da dok Kler kao poklon za rođendan obavezno dobija dijamantski prsten, ona obavezno dobija jednu crvenu ružu! Dodavala je tokom te svoje žalopojke nad nesrećnom ljubavnom sudbinom, da kada bi je zavitlali sa povezom oko očiju u krugu sastavljenom od muškaraca, ona bi se, kad se zaustavi, sigurno uhvatila za neku bitangu, a Kler za bogataša koji je povrh svega i zgodan i u nju zaljubljen.
Mojra je obožavala plemićke loze, sva „njihova veličanstva i visočanstva”, lordove, kneginje, kneževe, vojvode i vojvotkinje, barone i baronese, prinčeve i princeze kraljevskih porodica u Evropi, a sa malo manjim žarom one iz carske Rusije, i pomno je pratila razna venčanja, rađanja i smrti u tim zamršenim isprepletenim krugovima.
„Znate li šta je ledi Astor rekla Čerčilu na jednom prijemu? Ne znate? Rekla je: 'Kad biste vi bili moj muž, ja bih vam dala otrov!' A on joj je ljubazno odgovorio: 'Da sam ja vaš muž, rado bih ga uzeo!' Ah, kakav iskričav duh kod tog čoveka!”
„Sličan vašem”, odvratila sam tom prilikom.
„Hvala, darling, draga, ali nažalost nije... Sličnost između Čerčila i mene je isključivo u našoj ljubavi prema viskiju”, tužno je naglasila.
Lamentirala je nad činjenicom da plemstva ima sve manje i da je njihovo vreme na izmaku. Bila je vatrena konzervativka, pristalica Margaret Tačer, ali je svoja politička ubeđenja uglavnom držala po strani i nije o njima nikada diskutovala sa našim jugoslovenskim saradnicima koji su uglavnom bili članovi komunističke partije. Nije priznavala klasnu jednakost, zabranu pušenja, pokret za ženska prava, niti ono što se naziva ženskom književnošću - termin koji su izmislile frustrirane Amerikanke koje ne znaju šta će same sa sobom, isticala je. Da li ikada govorimo o muškoj književnosti, pitala bi i odmah izjavljivala da postoji samo dobra i loša, a ne ženska i muška. Mojra je smatrala da takav sud sme izreći, jer je završila književnost i zauvek ostala vezana za knjigu. Retko sam u životu srela tako načitanu osobu. Gutala je knjige svih vrsta: od detektivskih priča, naučne fantastike, romana, bajki, poezije, do putopisa, filozofskih eseja, antičkih drama i istorijskih zapisa.
Tokom jednomesečnog putovanja za Indiju parobrodom, iz čiste dosade i obesti, napisala je roman u šablonu Barbare Kartland. Kada ga je odnela jednom prijatelju izdavaču šale radi, on ga je pročitao i ozbiljno joj kazao da je to neka greška, jer kao da ga je pisala Kartlandova, ali je znatno bolji.
Mojrine priče o bezbrojnim putovanjima bile su pravi govorni putopisi - slike predela i događaja su se ređale pred očima slušalaca. A tek skice ljudi koje je sretala! Njen redak i jedinstven dar da u nekoliko lakih poteza i vazdušastih zamaha stvori živu sliku čoveka sa čitavom lepezom njegovih osobina bio je naprosto neuporediv. Ponekad bih je zamolila da mi opiše predavače na seminaru bez obzira što sam ih svakodnevno viđala - njeni opisi su mi davali bolju sliku nego onu koju sam stvorila gledajući ih svojim očima. „On ima sve vrline koje prezirem”, šarala je svoju priču jednom od njenih omiljenih Čerčilovih izjava, „i nijedan porok kome se divim!” Ili: „Skroman, mali čovek sa mnogo razloga da bude skroman.” Pored Čerčilovih, njene omiljene sentencije bile su uglavnom Dizraelijeve, Bernarda Šoa i Oskara Vajlda.
Kada bih joj savetovala da piše, ona bi samo odmahnula rukom i kazala da ako se time i bude bavila, u šta sumnja jer smatra da nema talenta, to ostavlja za penziju - jer sada, svakako, nema vremena. I to je bila istina. Mojra je sporo radila. Bila je previše rastresena, često toliko užurbana da bi to stanje prelazilo u smetenost. „I am so distracted. Tako sam rasejana!” govorila je. „I am running around like a flee on a griddle! Skakućem naokolo kao muva po mreži.” Zamajana svakojakim okolnostima, događajima ili mislima, nije bila dobar organizator, ali svesna toga, voljno je prepuštala taj posao drugima.
Mada pobornik udobnosti, neudobnost (ledena spavaća kola, prljavi hoteli puni bubarusa ili bubašvaba, zakašnjenja vozova od nekoliko sati, obroci u železničkoj restoraciji) primala je bez reči pritužbe, sa nekom ozarenošću kao da uživa u još jednom neobičnom stanju. Njen slogan je bio: „Ako stojiš, a možeš da sedneš -sedi; ako sediš, a možeš da legneš - lezi! A ako ništa od toga nema, radi što moraš!”
Za decu, u principu, nije imala razumevanja. Lepo vaspitanu je kolebljivo prihvatala ali nakratko: posle uljudnog pozdrava očekivala je da se sklone, da odu da se igraju. Ali onu koja su je kao za pakost obavezno pratila po prevoznim sredstvima, sedela pored nje u avionu urlajući tokom čitavog leta, nije mogla da smisli. „With my luck, little monsters will be next to me! Kakav sam baksuz, mali monstrumi će uvek biti pored mene!” vajkala se, ali samo onima koji nisu imali decu, jer se bojala da će nju proglasiti monstrumom što ih ne voli. Zato je volela mačke i pse, mada ih nikad nije imala jer joj putovanja to nisu dozvoljavala. Za rođendane svima je slala čestitke isključivo sa slikama persijskih ili sijamskih mačića ili zlatnih retrivera i koker španijela.
Takođe je tvrdila da je accident prone, naime, sklona nezgodama - stalno je iščašivala zglobove, udarala u ivice stolova, posecala se na staklo, lomila posuđe, padala sa stolice. Običavala je da izjavi da nije fer što je ona sa debelim člancima stalno u nekim zavojima ili gipsu, a dotle one čiji su članci uski, stoje na njima stabilno i ništa im ne fali!
Od Engleza, Mojra je povukla avanturistički duh. Čim se rastala od već pomenutog muža (koji, rekla bi, nema neprijatelja ali je snažno omražen od svih prijatelja) koji ju je u napadu ljubomore jednom skoro zadavio, a možda i bežeći od njega, ona se zaposlila kao privatna sekretarica jednog milionera dobrotvora i sa njim proputovala za Evropljanku ostrvljanku egzotični deo kugle zemaljske: od Madagaskara preko Trinidada i Kube, do Burme, Nove Gvineje i Južnoafričke Unije. Kada se milioner zamorio, a ona zarazila putovanjima, prešla je da radi za Britanski savet i sa tom službom obišla Indiju i ostatak planete uzduž i popreko. Jednom u Osijeku za doručkom kazala mi je da i dalje, posle toliko godina, svako jutro kada ustane, istrese papuče pre nego što u njih uvuče stopala, jer je tako navikla još iz vremena dok je bila in the bush (u divljini) da bi se oslobodila mogućih opasnih insekata, pretežno škorpija.
Mojra je tvrdila da nema sluha, da ima Van Gogovo uho za muziku tako da nikada nije učestvovala u pevanju engleskih, američkih i jugoslovenskih pesama na večernjim seminarskim skupovima, ali je zato vredno otvarala usta, jer je sve reči znala napamet. Jedino bi se mrštila i stiskala usne kada se pevalo o Makdonaldu koji je imao farmu, a na farmi... Izjavljivala je da je to najgluplja pesma koja je ikada komponovana. Svi smo znali i zbog čega. Ali je zato volela da bude zamoljena da nešto ispriča. Onda bi počela:
„Jednom je član parlamenta rekao Dizraeliju: 'Gospodine, vi ćete ili umreti na stratištu ili od neke opasne zarazne bolesti!' 'To zavisi, gospodine, od toga, odgovorio je Disraeli, da li ću ja obujmiti vašu politiku ili vašu ljubavnicu.'“
A pošto je publika aplaudirala i tražila još, Mojra bi nastavila: „ A Bernard Šo je jednom Čerčilu napisao: 'Prilazem dve ulaznice za premijeru mog novog komada; dovedite prijatelja... ako ga imate.' Na šta mu je Čerčil odgovorio: 'Nikako ne mogu da dođem na premijeru, doći ću na reprizu... ako je bude!”'
Medu desetinama britanskih predavača koji su dolazili na seminare bilo je nekoliko koje Mojra nije podnosila. Tu antipatiju nije pokazivala niti o njoj govorila osim kada sam je jednom upitala zašto, jer mi je taj predavač bio prilično drag. Ona je slegla ramenima i kazala: „ You know, darling, some cause happiness wherever they go; others, whenever they go. Znaš, draga, neki prouzrokuju sreću gde god otišli; drugi, kad god odu.” Tom Vajldovom izrekom zapečatila je razgovor i više nije htela ni da zucne, jer je smatrala da je sve objasnila. Meni se učinilo da nije ništa: gde su razlozi sa antipatiju...? A možda je upravo htela da kaže da razloga nema.
Po prirodi posla - ona sa britanske, ja sa američke strane - stalno smo zajedno putovale kolima, avionima, vozovima, trajektima, autobusima, a zimi, zbog magle na aerodromima, najviše spavaćim kolima. Tada je Mojra obavezno donosila kutije malih ohlađenih flašica šampanjca i kanapee od dimljenog lososa da bi preživele dug put do Rijeke ili Splita ili Ljubljane. Ujutro, kondukter bi je budio sa turskom kafom na koju se odmah po dolasku kod nas navikla i „Navipovim” vinjakom.
Izlazila je iz svoje kabine uvek sveža, neizgužvana, perfektno našminkana i raspoložena, uredno očešljana i prpošna sa već zapaljenom cigaretom, naručivala još jedan vinjak, i davala poneku izjavu poput sledeće: „Poznato je da ne volimo najviše one koji su nam učinili dobro, već one kojima smo mi sami učinili dobro i koji bi, prema našoj večitoj zabludi, tobože trebalo da prema nama osećaju bezgraničnu zahvalnost.” Kao da je cele noći o tome razmišljala i napokon došla do ovog grandioznog zaključka, koji mora odmah da mi prenese. Zapravo, bilo je upravo suprotno: ona je o tome tek tada na časak pomislila i izrekla ono što misli. Pogledala bi me i, u očekivanju mog bunovnog odgovora, nastavljala sa sličnim mislima ilustrujući ih ličnim iskustvima: „Tako mi se dogodilo sa Kejt kad smo u Džajpuru...” pa najzad, shvativši da ja, još nerazbuđena, ne reagujem, samo bi promrmljala:
„As if I talked to a brick wall! Kao da se obraćam zidu!” i naručivala još jednu kafu za mene i vinjak za sebe.
* * *
„Noćas, znate li šta se noćas dešavalo?” cvrkutala je Mojra dok smo doručkovale u zagrebačkom hotelu „Dubrovnik” na jednom od naših bezbrojnih kruženja po Jugoslaviji. Pošto sam još bunovna ćutala, Mojra nastavi ljutito Tvenovim pitanjem: „Što sedite tako kao koverta bez ikakve adrese na sebi?”
„Ja?... Ne, šta se dešavalo?” zabrinuto sam upitala. „Doduše, sad kad razmislim, čula sam neku galamu u hodniku... Valjda su se neki pijani gosti posvađali, a možda i potukli, i upravo kad sam htela da se javim recepciji, sve se odjednom stišalo.”
„Ne! Ne to! To je uobičajeno...” zastala je i konspirativno nastavila: „Sinoć su se Zazi i Ludovik izvukli tiho, neopaženo se izmigoljili iz naših soba i sastali se...”
„Ma nemojte! Otkud znate?” odvratila sam ozbiljno.
„Znam po položaju u kome sam jutros zatekla Ludovika... Cmiljav, otromboljen, visi kao odrana mačka... A istovremeno je i sav nekako naelektrisan, nekontrolisan... Naprosto, izgubljen čovek...”
„Pa, ne flertuju oni džabe već celu prošlu nedelju! Obe smo odmah primetile da između njih postoji nešto, neka hemija...” zaigrala sam i ja ponesena Mojrinim entuzijazmom.
„Ah, bila je to ljubav na prvi pogled! Vrcava, eksplozivna! Cela sazvežđa prštala su kao vatromet onog časa kad su se ugledali... A sinoć, prvi ljubavni sastanak bez našeg prisustva!”
„Ponašaju se potpuno neprimereno situaciji”, prekidoh je gnevno.
„Možda... pomalo bizarno, ali...”
„Mi, draga moja, moramo misliti na naš ugled! Ludovik je vaš, a Zazi je moja... A mi ovde nismo samo mi, privatno, već predstavljamo britansku i američku državu, zar ne? A njih dvoje se noću vuku po hodnicima hotela, pogotovo Zazi, kao uličarka! Pa gde se to sme?”
„Uh! Ah! U pravu ste... ali, ali... treba prvenstveno kriviti Ludovika! On je muško, on je mnogo stariji...” „Hoćete li ga oštro ukoriti?”
„Hm... Moraću, mada stati na put iskrene ljubavi... pa to je greh!” Potom šapatom dodade pokazujući na stolicu: „Vidite ih: leže jedno na drugom, sasvim iscrpljeni, a tako ljupki. Zar ne čujete kako predu, kako šumi mazni šapat?”
„Da, čujem. Slatki su, moram priznati, i nekako su dobar par, zar ne?”
„Sjajan: od iste su sorte, što je neobično važno za njihov budući srećan zajednički život...”
„Mojra!” uzviknuh uzbuđeno, „pa to je jedino rešenje! Njihova veza se mora ozakoniti!”
„Da, bilo bi dobro, ali nije jednostavno: Ludovik mora dobiti dozvolu od svoje uštogljene porodice čiji su nosevi u nebu!” „A što bi mu branili?”
„Eh, draga moja, ne poznajete vi tu plemićku konzervativnost! Zazi je lepa, kratka, bela kao snežna pahuljica, našušurena...”
„... ali dosta siromašna Grkinja iz Atine”, prekinula sam Mojru, „prilično niskog porekla, poteža, drusna, sazdana od nožica...”
„U tome je problem za venčanje, ali i draž ove ljubavi, shvatate? Što je nemogućija to je uzbudljivija! Sirotica i princ! Većina dobrih priča zasnovane su na tom konceptu... Ludovik je Bečlija, plemenitog roda, lak kao pero, gladak, dugačak, smeđkast sa plameno-oranž tonovima, dozlaboga otmen i uzdržan, sav u ravnomernim komadima, sav u leđima... Zajedno su prekrasni... Oni se zapravo obožavaju! Pogotovo je on zaljubljen, on se naprosto ne skida sa nje! On jedva čeka da se skine sa mene da bi polegao po njoj...”
„Mojra!” čistunica u meni je opomenu.
„To je štura istina! Ne mogu valjda zbog Zazi da vas lažem u Ludovikovo ime!? Zaboga i pobogu!”
„Ne možete! Stvarno ne možete!” priznala sam. „A noću se iskradaju da bi bili zajedno i držali se za rukave... Pa na šta to liči?”
„Na mladost, na ljubav, na strast... na sve lepo što se čoveku može dogoditi”, Mojra uzdahnu i posrkuta ostatak kafe. „Toliko su se sinoć stezali...”
„Jao, bože!”
„...da je Ludoviku popustilo jedno dugme... Zamoliću sobaricu da ga pričvrsti... On bi bio očajan da ga izgubi jer su unikatna, napravljena isključivo za njega... Ona su, znate, oni neophodni muški dodaci kao tabakera ili manžete...”
„Da, u pravu ste. Ne brinite, ja ću razgovarati sa onom sobaricom Bosankom...”
„Dobro, dakle, da rezimiramo: opomenuću Ludovika... Večeras nema izlaska!”
„A ja ću jednostavno zaključati Zazi u ormar i sa njom, u znak protesta zbog nedoličnog ponašanja, neću uopšte razgovarati.” „E, pa to je previše okrutno!” „Možda, ali efikasno!”
„Ne, ne i ne! Mi moramo biti veoma pažljivi”, zabrinuto nastavi Mojra, „i moramo biti nežni prema njima, a pogotovo pred kraj ovog putovanja, jer se u Beogradu, kad se vratimo kućama, neće tako često viđati. Ne daj bože, da ne učine neku ludost, da se ne odluče na samoubistvo... Majerling... Ah, ko će podneti Ludovika! On će biti neukrotiv, nervozan, rastrzan, opašće mu kosa, sav će se ofucati! A tek Zazi! Ona će vam, kao svako žensko, neutešno ridati svake noći...”
„Znate šta, Mojra, ja imam rešenje: zbog naših bundi, moraćemo i u Beogradu više da se družimo...”
„Bundi? Kakvih bundi? O čemu vi to?” ljutito će Mojra. „Mislite, zbog Zazi i Ludovika i njihove rasplamsale ljubavne avanture!?”
„Da, zbog zaljubljenog para, zbog Zazi i Ludovika.”
„Hm... To nam neće teško pasti, zar ne?” procvrkutala je pa se okrenula kelneru: „Molim, još jedan kafa i vinjak”, naredila je i zapalila cigaretu.
Tako su se odvijale Mojrine neobične priče, nastavljale se, dograđivale, granale, cvetale i retko venule. Bilo šta i bilo ko mogao je da postane junak, predmet temperamentne, uzbudljive izmišljotine ove leporeke pričalice. A dobra priča je, kao što se zna, lekovita.
Sada su sve njene priče na ovom svetu prekinute.
Ako postoji drugi svet, onda je vidim kako sjaji kao plamenoriđa zvezda udobno ugneždena u paperjasti beli oblak i, mašući crnom muštiklom, priča a reči joj se kotrljaju sa usana kao biseri, priča uz nežne zvuke lire okružena znatiželjnim slušaocima - u bezvremenskom stanju, besedi bez ograničenja.

Kako se u sedamnaestom veku
stvarao bestseller
Jedan od potomaka i naslednika pesnika Rafaela Hulija Estebana de Kapirinje, rođenog u Španiji polovinom XV veka, bio je Alkatraz Migel Rikos de Kapirinjo. Inače nevažan i skrajnut u visokim ešalonima vlasti i bogatstva, Alkatraz je upao u oči javnosti kada je relativno naprasno postao imućan čovek, što je iznenadilo španske plemićke krugove, jer je porodica de Kapirinjo pre toga decenijama polako ali sigurno propadala.
Alkatraz Migel Rikos de Kapirinjo, nadasve dovitljiv, prepreden i pohlepan čovek, obogatio se na neobičan način.
Seme svog budućeg bogatstva našao je sasvim slučajno u prašnjivim sanducima zarđalih katanaca na tavanu svog zamka Sangre di Vino, koji se spremao da proda zbog nepodnošljive besparice. Među brdima spisa, Alkatraz je pronašao i rukopis svog čukunčukunčukundede Rafaela Hulija Estebana de Kapirinje. Žute stranice su se osipale, mastilo mestimično izbledelo, ali Alkatrazu to nije nimalo smetalo da prikovan za tronožac na kojem je sedeo u času pronalaska rukopisa, danima strpljivo odgoneta nepojmljivu i uzbudljivu priču o inkvizitoru na konju, Huanu Garsiji Galanu de Olivaresu, odnosno Solomonu ben Salomu Toledskom, kao i o čudesnim čukunčukunčukundedinim avanturama tokom potere za dotičnim konvertitom. Rafael Hulio je pisao o svojim susretima sa šarenim mnoštvom ondašnjeg sveta: sa bogatašima i siromasima, vlastodršcima i običnjacima, poštenjacima i kvarnjacima, plaćenim ubicama i besplatnim ljubavnicama, nevinašcima i prepredenjacima, crncima, belcima i mulatima, slobodnjacima i robovima, doušnicima i naredbodavcima, srpskim seljacima i jevrejskim trgovcima, sa mletačkim plemićima, dubrovačkim gosparima, levantskim krčmaricama, marseljskim prevarantima, istanbulskim lučkim vucibatinama, pa čak i sa slavnim gusarom Kapodikazom, strahom i trepetom Mediterana!
Rukopis na koji je Alkatraz naišao predstavljao je onu istinitu, neobjavljenu verziju (jer sveta španska inkvizicija nikada, ni za hiljadu godina, ne bi dozvolila njenu obznanu, a da ju je našla, bez sumnje bi skratila autora za glavu ili ga jednostavno ekspedovala na prvu obližnju lomaču) sudbina dvojice jamačno nesvakidašnjih ljudi (jednog plemića-poete i jednog probisveta prevaranta po imenu Sančez Toronja) vezanih progonom jednog, to jest, De Olivaresa. De Olivaresovi davnašnji preci bejahu Jevreji konvertovani u katoličanstvo. On, Huan Garsija Galan de Olivares, ubeđeni katolik i povrh svega inkvizitor, naprasno (zbog čega drugog do ljubavi) preveri u prvobitnu veru, judaizam, i nestade bez traga. Pesnika i De Olivaresovog životopisca, Rafaela Hulija Estebana de Kapirinju, posla sam veliki inkvizitor De Torkemada u poteru za nestalim De Olivaresom. Pesnik i životopisac, doduše, što se vere tiče jednoličan, tražeći i proganjajući predmet svog životopisa, doživeo je retke i teško pojmljive pustolovine i sve ih zabeležio, sakrio i ostavio za nastupajuća pokoljenja.
Alkatraz je naslutio vrednost De Kapirinjovog dela naslovljenog „Istočno od zapada i severno od juga” i dao ga poverljivim ljudima na tajno prepisivanje, svakako izostavivši ime autora. Prvo je trebalo ispitati privlačnost štiva kod čitalaca, štiva koje njemu nije dozvolilo sa stolice da se odlepi dok ga ne dokrajči (a istinu govoreći zadnjica mu je prvo bridela a potom se sasvim oduzela zajedno sa nogama koje su ga izdale kada je, pokušavši da ustane, najzad stao na njih te svom težinom tresnuo na prašnjiv pod potrbuške), ali koje je drugima moglo biti manje zanimljivo ili čak dosadno, s obzirom na to da se za njih nije radilo o piscu pretku. Hteo je da stavi vlastiti sud na probu. Bio mu je potreban dokaz za buduću popularnost, jer bez toga se trošak umnožavanja ne bi isplatio.
U najvećoj tajnosti predao je prepisani primerak rođaki, prilježnom čitaocu, premda je prima ermana nosila ime Dolores Felisidad - bol sreća - što je bacalo sumnju na prisebnost roditelja kada su je krstili. Ludilo kontroverze samog njenog imena moglo se, začelo, preneti i na nju, ali Alkatraz je odlučio da rizikuje. Posle dva dana i dve noći, Dolores Felisidad je dotrčala do Alkatraza, beonjača crvenih od nespavanja i plača držeći se za glavu koja je, kako reče, brujala od neizrecivih osećanja. Nije imala daha niti pronalazila reči kojima bi opisala sve svoje pohvale.
„Čarobno! Iskreno! Bez premca! Sjajno! Izuzetno! Čisto savršenstvo!” uzvikivala je gušeći se od navale oduševljenja.
Alkatrazu ništa više nije bilo potrebno. Znao je da u rukama drži zlatnu koku, te je ne časeći ni časa dao da se knjiga pečati, sada uključivši i ime autora, naime, svoje, a prethodno promenivši imena svih junaka, jer se trag morao zamesti. U izmišljanju novih imena neopisivo je uživao puštajući mašti na volju, ubeđen da je taj njegov doprinos dovoljan za stavljanje sopstvenog potpisa na korice knjige. Zatim je u apsolutnoj konspiraciji, koja obavezno raspaljuje ljudsku znatiželju, tajnosti možda većoj nego što je zapravo bila nužna, počeo prodavati životopis-putopis po Toledu. Otvorena prodaja uistinu nije dolazila u obzir, jer su osvrti u „Istočno od zapada i severno od juga” ponegde crkvu ismevali, a često i obznanjivali ono što je crkva skrivala po cenu života svakog svog vernika, sveštenika, velikodostojnika, pa čak i samih papa, koje su, uostalom, nemilice trovali kad jačem taboru ne bi odgovarala njihova politika.
Alkatraz je bio lukav i obazriv izdavač. Računao je da će upravo taj pritajen i zapetljan način dobavljanja knjige, uz njenu neospornu prijemčivost, učiniti delo još traženijim. I nije se prevario. Posle prvih uspešnih prodaja po gradovima Španije, kada je zaradio podosta novca, Alkatraz je dao da se tajanstvena knjiga prevede na mnoge jezike, te je kasnije imao poverljive ljude koji su je prodavali po Portugalu, Francuskoj, Engleskoj, nemačkim kneževinama i italijanskim kraljevstvima, pa čak i u samoj Papskoj državi! To ga je nadasve uveseljavalo: prodaja od inkvizicije zabranjene knjige papi ispred nosa! Bio je svestan rizika, ali nije mogao da odoli. Knjiga bejaše svugde razgrabljena, potražnja tako velika, čitaoci toliko nezajažljivi, da štampanje nije moglo sustići prodaju, a novac se u bujicama slivao u Alkatrazov prostrani džep!
Sjajna poema u stihovima mestimično prepletena putopisnim pasažima u prozi, dakle, ta romantična, prenapregnuta povest puna neočekivanih preokreta, o sudbini Jevrejina i inkvizitora, divljeg jahača i smirenog trgovca, ubice i spasioca, palila je maštu dvorskih damica, vitezova, trgovaca, pismenih zanatlija, pa čak i ponekog neposlušnog sveštenika. Knjiga je razgaljivala malodušne, kukavice ohrabrivala, ojađene tešila, razmetljivce prizemljivala, a dokone, kakvih je bilo najviše, zabavljala.
Posle nekoliko godina uz izdavačevo neumorno zalaganje i trud, preko Dubrovnika, gde je bila prevedena na slovinski, ona stiže do svog najpogodnijeg tržišta, Otomanskog carstva. Na turskom je otvoreno prodavahu naobraženim velikodostojnicima, učiteljima po medresama, kao razonodu uz Kuran, a poneki primerak na slovinskom zaluta i u ruke preostalih pismenih Srba rumelijskog vilajeta. Nje se dočepaše i Jevreji, ali je masovno odbaciše kao bogohulnu: njihov čovek, Jevrejin, pa konvertit, pa inkvizitor, pa posle opet Jevrejin! Ko je to još čuo!? Tek kada je nekim čudnim slučajem (kakav slučaj uvek i jeste) knjiga zalutala i do Sarajeva, našlo se nekoliko potomaka tog čuvenog konvertita, Huana to jest Solomona, koji su potvrdili istinitost priče, ali istiha - njihova reč nije bila dalekog dometa. Dakle, tek dolaskom u Otomansko carstvo, „Istočno od zapada i severno od juga” dobi svoje puno i javno priznanje.
Alkatraza Migela de Kapirinja, sada već trulog bogataša, toliko zanese slava da je, između ostalih fantazija, čvrsto poverovao da je njegova ruka sve one stranice sjajnih stihova i nezaboravne putopisne proze sama ispisala.
Muzičari dodaše svoj doprinos. Naime, kompozitore nadahnu poetika herojske sudbine, obavezni unutarnji sukob glavnog junaka i tragičan završetak, pa sastaviše čas setne, čas vatrene note koje se slobodno svirahu svukuda, jer muzika je bezrečna te je, za razliku od pisane reči, prodornija.
Ali, upravo muzika dovede celu ovu uspešnu ujdurmu do potpunog kraha i propasti. Alkatrazova obazrivost je s vremenom popustila, pažljivo nadgledanje prodaje mu je opalo, kako zbog javno izvođene muzike, tako i zbog otvorene prodaje po turskom carstvu. I kao što to obično biva, sve je započelo od sitnice i sitnih duša.
Jednoga dana, ambiciozni mladi paroh Kristijan u selu Seviljita kod Sevilje poče se raspitivati kod domaćeg svirača Čikita o muzici koju je sa svojim drugovima na trgu često izvodio. Čikito, ništa ne sluteći, i sam se zainteresova za poreklo zagonetne muzike, te u dokolici ispriča o tome gojaznom gostioničaru Končitu, kojeg je zadužio svirajući njegovim gostima besplatno. Gostioničar zamoli svog brata Virhilijita, sobara kod plemića de Salve, da ispita stvar. Virhilijito, koji je bratu dugovao deset zlatnika te je hteo pošto-poto da mu se oduži a da ne vrati novac, upita svog gospodara dok mu je navlačio čizme pred odlazak u lov, a ovaj, u dobrom raspoloženju, jer ga je sam kralj pozvao na svoja lovišta, ispriča sobaru potku na osnovu koje je komponovana ta muzika.
Nije potrebno isticati da je uskoro, preko probitačnog Kristijana željnog afirmacije, primerak glasovite knjige ulizički dopao ruku španskih inkvizitora najvišeg ranga koji se dvostruko razgoropadiše: prvo, zbog sadržaja spisa, a drugo i još mnogo više, zbog činjenice da je ona, Sveta inkvizicija, poput supružnika koji poslednji sazna za ženinu preljubu, pokazala skandaloznu nesposobnost u otkrivanju knjiške zavere, nespretnost u gonjenju krivaca usled one osnovne prizemne neobaveštenosti, a uprkos gustoj i bez premca najrasprostranjenijoj mreži uhoda i doušnika od kojih su oni najbliži španskoj Svetoj stolici odmah bačeni u lance i po ubrzanom postupku smaknuti u cilju pružanja primera ostalima i kao logična kazna za nebudnost.
Nesrećnog Alkatraza Migela de Kapirinju utamničili su po još kraćem postupku i likujući stavili na garotu, spravu za davljenje, inače, čisto špansku izmišljotinu, a zatim na opšteprihvaćen točak, dakle, na muke strašne i svakojake. On, svakako, nemajući kud, a i nesklon telesnom bolu, priznade da je naslednik tog rukopisa, ali naglasi da ga on nije pisao - mučenje ga je prizvalo k svesti, te se odjednom setio da nije autor prokazanog dela. Pošto mu je gluma bila u krvi, Alkatraz je zdušno i neprestano plakao, čupao kosu, udarao glavom o sve obližnje zidove, i u napadima kajanja vapio za kaznom, doduše šapatom, da bi iskupio svoj ogromni greh.
Podrazumeva se, takođe, da su se otada na trgovima mnogih gradova širom dične Španije opet ložile lomače na kojima su, za razliku od pređašnjih, sada, umesto Jevreja, uglavnom goreli pronađeni primerci nepodobnog romana-poeme-putopisa-životopisa, uz dodatak ponekog njegovog vlasnika.
Dakle, oganj proguta papir lako i lakomo. Tu nije bilo nikakve sumnje. Papir lako gori. Ali, posle nekoliko godina upornog rada na istrebljenju, svi, pa i inkvizicija, shvatiše da se zloglasna knjiga, već predugo u prometu, više ne može sasvim iskoreniti i konačno slistiti, to jest, poput zeca ili čoveka lako ubiti. Tako „Istočno od zapada i severno od juga” ostade u životu sve do dana današnjeg, te i ja pročitah knjigu staru pet stoleća u jednom dahu, popih je naiskap kao žedan u pustinji.
Šta se dogodilo sa Alkatrazom Migelom de Kapirinjom nije mi poznato, jer se njegov trag najednom poput ponornice gubi. Osoba sa sličnim imenom, naime, Malkatraz Agel de Pakirinjo, pominje se u sudskim i državnim spisima nekoliko zemalja toga doba: u Mletačkoj republici, gde kupuje velelepni dvor na Trgu Svetog Marka i priređuje razvratne zabave; u Raguzi, gde se javlja kao trgovac dijamantima, knjižar i knjigovezac visokoga ranga (vrlo indikativno) koji radi samo na starim rukopisima i povezuje knjige u zmijsku ili iguaninu kožu, a ukrašava ih biserima, smaragdima, rubinima i zlatom; i u Istanbulu, gde radi za Portu kao iskusni savetnik za pitanja Zapada i gde postaje slavan (u ozbiljnoj i zavidnoj konkurenciji mnoštva turskih zvaničnika) radi svoje podmitljivosti, ali i darežljivosti i trošadžijstva pogotovo kada su zabave bile u pitanju. Međutim, ovi podaci, mada ukazuju na smicalicu nalik onoj koju bi lako izveo naš slavni izdavač Alkatraz Migel de Kapirinjo, ne dokazuju da se radi o istom čoveku. A dokaz je dokaz... Pogotovo što se u tim vremenima, kao uostalom i danas, često dešavalo da čovek sumnjivog porekla, stekavši bogatstvo na zabranjen način, jednostavno preuzme ime nekog usmrćenog ili nestalog moćnika bez porodice i njime se slobodno služi.
Tako se završava priča o nastajanju prvog svetskog bestselera i sudbini njegovog izdavača. Delo Rafaela Hulija Estebana de Kapirinje „Istočno od zapada i severno od juga” nije moglo da se meri niti je ikad doseglo nebeske visine dela jednog Servantesa, Dantea ili Šekspira, ali se uprkos tome udobno ugnezdilo u opštu svetsku književnu baštinu uz permanentno gunđanje literarne kritike svih dosadašnjih vremena, ali na radost svih nas, njegovih dosadašnjih čitalaca.
A nas je uvek bilo i uvek će biti više nego kritičara!

Put od Rumunije do Pete avenije
Kad sudbina hoće
Izašla je iz lifta oblakodera na Park aveniji čija su se vrata otvarala prema luksuznom stanu njene prijateljice Suzane Klajn koja ju je pozvala na koktel. Kako je kročila u prostoriju prepunu sveta sa obaveznim čašama u rukama, među kojim se provlače spretni kelneri sa poslužavnicima punim kanapea, naprosto je naletela na jednog čoveka koji je stajao sam i sa kojim se, kao što je običaj na ovakvim skupovima, odmah upoznala.
„Ja sam Teodor Bernstin”, predstavio se ugodnim, razgovetnim glasom prosed i, kao svi prisutni, elegantno odeven gost.
„Drago mi je, ja sam Vesna Gras”, odvratila je pružajući jednu ruku njemu, a drugom uzimajući čašu šampanjca. Ovaj čovek mi se dopada, odmah je pomislila, ali i zaključila sa dozom gorčine da su joj se tokom nekoliko poslednjih decenija života mnogi muškarci sviđali, pa je uprkos tome dosad ostala sama. Ipak, nastavila je sa njim ubrzani razgovor opšteg tipa, kao što je i običaj na koktelima. Oboje su s vremena na vreme pogledali na sat.
„Čudno je da se nikada ranije nismo sreli”, kazao je Teodor, „jer se očigledno krećemo u sličnim krugovima.”
„Nije nam dosad bilo suđeno”, izjavila je Vesna sležući ramenima i odmah dodala: „Ne mogu dugo da ostanem, jer sam pozvana na jednu večeru.”
„Kakva slučajnost! I ja... Upravo sam zaustio da vam to kažem. A stvarno mi je žao da ne nastavimo ovaj susret... Da nismo pozvani na istu? Ja idem kod Konradovih.”
„Poznajem ih vrlo dobro, ali ne, ja idem kod Devilovih. Da li ih znate?”
„Kako da ne... Martin i ja smo zajedno studirali!”
„Dakle, svakako imamo mnogo zajedničkih prijatelja, a samim tim i dodirnih tačaka, jer prijatelji se biraju po sopstvenom ukusu”, odvratila je Vesna uz šarmantni osmeh koji je sužavao njene kose oči. Protresla je kratko ošišanom smeđom kosom koja je izgledala tako prirodno kao da je ruka nijednog frizera nije takla (a takva je bila upravo zato što je njen frizer na njoj satima radio) i popila gutljaj vina.
„Tačno, ali prijateljstva se sklapaju i određuju i prema socijalnom statusu.”
„Što je šteta”, odvrati Vesna. „Tamo, dalje od nas, prostire se čitav jedan svet pametnih i zanimljivih ljudi, možda mnogo uzbudljivijih nego što smo mi, ljudi koje nikad nećemo upoznati samo zbog njihovog društvenog položaja...”
„Jeste”, složi se Teodor. „Ipak, priznajem: ove naše podudarnosti u poznanstvima znače da imamo sličan ukus.”
„Da”, odvrati Vesna, pa dodade: „Ja, znate, imam prijatelja koji baš i nisu deo bogataških krugova i u njima nalazim sebe, jer nisam rođena imućna...”
„Pa ni ja... Ni ja, verujte!”
Verovala mu je.
Pošto su proveli petnaestak minuta u razgovoru o najnovijoj operskoj premijeri u Metropolitenu, o postavki sovjetskih postera u Gugenhajmu i solističkom koncertu japanskog pijaniste virtuoza koji je na svojstven način izvodio Čajkovskog a čijeg četvorodelnog imena nisu mogli da se sete, Vesna Gras je izjavila:
„Dobro, sad stvarno moram da krenem...”
„I ja, samo da se pozdravim sa domaćinima.”
„I ja. Hajdemo zajedno.”
„ A da li biste mi dali vaš telefon”, kazao je Teodor u liftu, „da bismo se dogovorili za nastavak naše zanimljive priče?”
Da nije imala preko pedeset godina, a dotični gospodin po njenoj oceni oko šezdeset, Vesna bi mu rekla da zapamti njen broj telefona, ali ovako je izvadila penkalo iz njene „luj viton” tašnice da mu ga zabeleži, međutim Teodor joj zadrža ruku stavivši svoju topog dlana na njenu, pa reče:
„Ne morate da pišete, samo mi ga recite... Ja odlično pamtim brojeve.”
Prilično iznenađena, Vesna mu je polako izdeklamovala svoj broj, jer nikako nije želela da ga on zaboravi i ne javi joj se.
wPozdravili su se na izlazu i svako je otišao na svoju stranu.
Kao svaka dobro upućena Njujorčanka, Vesna je već sutradan pozvala svoju prijateljicu Suzanu Klajn kod koje je bila na koktelu i raspitala se za Teodora Bernstina.
„Ah, sjajan čovek, draga, sjajan...” uzdisala je Suzana.
„Ma to sam i sama zaključila, zato se i raspitujem”, ljutnu se Vesna. „Kaži mi sve ostalo: čime se bavi, je li oženjen...?”
„Dakle, ovako”, odvratila je sa očitim uživanjem Suzana. „Ima koju godinu više od tebe, oko šezdeset, jedan je od vodećih njujorških onkologa... Već znaš: ogromna privatna ordinacija... bolnica Maunt Sajnaj... svi se o njega otimaju... i sve tako... Užasno mnogo radi, ali ne živi da bi radio, već radi da bi živeo... Galantan je... darežljiv baš kao i ti... Što je retkost među bogatima... Volela bih da je onaj moj malo šire ruke...”
„Hajde, ne kukaj, nego nastavi!” pobuni se Vesna.
„Dobro, dakle... Nije oženjen, to jest, bio je dva puta. Jedna žena mu je umrla, a od druge se razveo, ali je i ona kasnije umrla... i sve tako... Ima tri odrasle ćerke koje su poudate i nekoliko unučadi... Sada je sam, ah, tako sam! A žene navalile na njega kao pomamljene tigrice, otimaju se... i sve tako... A nije ni on od raskida... Ono malo slobodnog vremena što ima, ne zna sa kojom će pre... i sve tako... Voli umetnost, a pogotovo klasičnu muziku, operu... Baš kao i ti... Veliki je donator i član nekoliko odbora... Metropoliten, Karnegi... i sve tako... Ma, da ti ne dužim, čovek za tebe: gospodin od glave do pete, prijatan, odmeren, dobar kozer, duhovit na onaj tipični jevrejski ciničan način... i sve tako...”
„I sve onako kako mi odgovara. Hm, sviđa mi se... veoma!”
„Samo ga se treba dokopati!” zabrinuto će Suzana Klajn.
„Ništa ti ne brini... A gde stanuje?”
„Utrkujete se vas dvoje u dobrim adresama... Njegova je za nijansu bolja od tvoje... Na Petoj, kod 'Pjera... Prozori vam preko Central parka gledaju jedni u druge! On na istočnoj, ti na zapadnoj strani... Baš simpatično, zar ne? Uzmi durbin, ha, ha! I sve tako... Ma vidim vas već kao savršen par! A, iskreno govoreći, tebi je davno prošlo vreme za udaju! Pa nije fer da i to ne isprobaš... I sve tako, ne? Je l' ti se udvarao? Je l' ti zakazao sastanak... Znaš, mislim da si ti baš njegov tip... On voli petite žene, malo egzotičnih crta, prevashodno do koske elegantne ali umiljate, sa velikim emotivnim nabojem koji drže pod kontrolom, a to si upravo ti! Ti! Ti!”
„Multum in parvo.”
„Molim?” zbuni se Suzana.
„Mnogo u malom, Suzi!”
„Ah, ti sa svojim latinskim sentencijama! Tako ti izlete... To mora da je odraz nečega... da se pred svetom dokazuješ... ili tako nešto.” „Da nisi naprasno postala shrink?”
„Nisam, ali sam udata za psihijatra, pa kao da sam i sama postala... Dakle, čekam odgovor!”
„Dobro: nije stigao da mi se udvara jer smo oboje bili u žurbi, ali mi je tražio broj telefona. Kaže, javiće se.”
„A ti dotle sine sole sileo... a? a? Bez njega, tvog sunca, ćutiš! A? Samo da vidiš da i ja konja za trku imam!”
„Nisam ni sumnjala, draga Suzi, nisam nikad sumnjala!”
Posle tri dana, koje je Vesna Gras provela u neizvesnosti i priličnoj nervozi i iskoristila da još na nekoliko mesta proveri Suzaninu priču, Teodor joj se javio jedne srede i pozvao je na večeru u „Petrosjan”.
Uz bline sa kavijarom i šampanjac „kristal”, razgovor se nastavio glatko, bez zastoja na zadovoljstvo i uz iskreno uživanje oba učesnika.
„Volela bih da čujem priču o vašem poreklu”, procvrkutala je Vesna. „Obožavam takve priče. Ono što život ispiše uvek je najuzbudljivije. Zato mislim da je piscima mašta nepotrebna. Treba samo umeti uverljivo izneti već ispletene povesti, one koje su se odigrale u stvarnosti...”
„Nije to nimalo lako. Treba ih napisati tako verodostojno da čitalac za istinitu priču ne kaže: 'Ovo može samo u romanu!'“
„Da, u tome je stvar. Znači, stvar je u uverljivosti prepričavanja onoga što se ustvari desilo... Čudno!”
„A šta nije?”
„Što sada sedimo i pričamo.”
„Da, to nije čudno već je čudesno... Ali, dobro, ispuniću vaš zahtev, ali pod jednim uslovom”, obešenjački je pogledao, pa na njoj zadržao pogled kao da ne može da ga odlepi.
„Kojim?” promrmlja ona koketno. „Kojim, dragi Teodore?”
„Da sledeći put kada se vidimo, vi meni ispričate o svom poreklu.”
„Uf! To je priča i po, dozlaboga zapetljana, hm... ali pristajem”, nasmejala se Vesna zadovoljna što se već pominje sledeće viđenje. „A znate li zašto?”
„Ne znam. Recite mi.”
„Reći ću vam kad se budemo opet videli.”
„Dakle, ovako!” počeo je Teodor Bernstin popivši mali gutljaj šampanjca. „Moj pradeda Šlomo stigao je u Ameriku kao izbeglica, kako bi drugačije, zar ne? Ne znam zasigurno od koga i zbog čega je bežao, valjda nekog pogroma, progona... U tome mi Jevreji, kao što vam je poznato, ne oskudevamo. Došao je iz Ukrajine sa mojom prabakom i buljukom dece. Nije se baš snašao. Bio je i ostao trgovčić svaštar, onaj koji po ulicama i vašarima prodaje svakojake proizvode, od lekovitih vodica do bebećih gaćica! Ali, ishranio je porodicu, a to je, samo po sebi, već priličan uspeh. Njegov posao ponosno je nastavio moj deda, Moše, a zatim i otac Icak. Čitav red nespretnih, bezuspešnih sitnih trgovaca! Da, baš tako... što se kosi sa klasičnom postavkom goja da su svi Jevreji bogate derikože!”
„Nikad to nisam ni pomislila”, pobuni se Vesna.
„Odmah sam osetio da ste vi uopšteno izuzetak od svakog pravila”, veoma ozbiljno odvrati Teodor, pa nastavi: „Dakle, ja sam rođen u prilično siromašnoj porodici. Živeli smo u Bronksu koji je, uzgred budi rečeno, tada izgledao bolje nego sada... Kad sam završio gimnaziju, moja majka Rejčel je navalila da upišem studije i to ni manje ni više nego na univerzitetu Kolumbija! Ili medicina ili prava! O tome je sanjala od dana kada sam prohodao... Znate, klasika među jevrejskom decom iz imućnih kuća - postati ili advokat ili lekar... Ništa drugo se ne računa, ništa drugo ne valja. Makar vi doktorirali i astrofiziku, opet ste u njihovim očima ništica, jer se ne bavite advokaturom ili medicinom...”
„Pa, nisu u krivu”, ubaci Vesna, „jer su te dve profesije gotovo bez izuzetka najbolje plaćene!”
„Da, tačno, ali naglasio sam iz imućnih porodica, a mi to svakako nismo bili... Dakle, moja nadasve uzorna ali nepodnošljiva majka se suočila sa problemom: za takve studije mi nismo ni u primisli imali para. Pošto je bila opsesivno obuzeta svojom idejom o mojim studijama, o čemu se ja, podrazumeva se, nisam pitao, stalno je o tome pričala. Druge teme nije bilo! Moj otac ju je puštao svestan da od toga nema ništa. Jednog dana, sva tužna i žalosna, Rejčel ispriča komšinici u parku kako njen sin prvenac, svakako najpametniji mladić na svetu, neće moći da studira zna se zašto... i, kuku, lele, avaj, šta će od njega postati? Postaće sitan dućandžija kao što joj je i muž, ah, kakva tuga i kakav jad... kakva pamet bačena u bunar... proklete pare... to jest, njihov nedostatak... ništa ne pomaže, jednom bednik uvek bednik!... I zapomagala bi ona tako do besvesti sva uronjena u svoj očaj da je komšinica na jedvite jade ne zaustavi rekavši joj da je čula jednu vrlo dobru vest: Njujorški univerzitet, prestižan gotovo kao Kolumbija, od te školske godine otvara ispostavu u Bronksu! Da bi pospešili upis, oni nude stipendije nadarenim učenicima. 'A koliko ima nadarenih ovde?' upitala je s prezirom. Mama je kao bez duše dotrčala kući, okupila porodicu i sve nam izložila... Svi su bili oduševljeni osim mene... Ni sam ne znam zašto. Uhvatila me je neka teskoba: kako da izađem iz onoga na šta sam navikao, mada ono na šta sam navikao nikako ne valja... Jedva sam se odlučio da odem, što sam morao, jer bi mi inače i majka i otac presvisli. Ali jednom kad sam ušao u tu zgradu, kao da sam sa sebe zbacio neki težak teret koji nosim od rođenja. Prvi put u životu osećao sam se kao čovek na pravom mestu u pravo vreme. Bez mnogo premišljanja hrabro sam pokucao na vrata predsednika univerziteta i bez mnogo muke dobio stipendiju! U roku sam završio studije, praksu, specijalizaciju...”
„Sve sa najboljim ocenama”, dodade Vesna lukavo se osmehujući i klimajući glavom.
„Ko vam je otkrio tajnu?”
„Naša zajednička prijateljica Suzi Klajn!” odvratila je Vesna pobedonosno i dodala: „Da, ja sve saznam, zato je bolje da mi vi sami sve kažete... A muzika? Nešto ste i muziku...”
„Da, pohađao sam muzičku školu, zatim dobio stipendiju za Džulijard...”
„Ah, pa to je sjajno!” uzdahnu Vesna Gras.
„Jeste... priznajem...”
„Pa zašto sada ne svirate u Karnegiju umesto...”
„Posle mnogo godina upornog rada shvatio sam da ću biti dobar, ali ne i najbolji pijanista. Zato sam to prekrasno zanimanje napustio.”
„Ali ste postali vrhunski lekar! Što znači da napuštate sve što nije vrhunski kvalitet?”
„Tako nekako... Napuštam uvek kada je napuštanje moguće... Ali, moja avantura sa klavirom i beskonačne vežbe nisu otišli u vetar: ostala mi je ljubav prema muzici uz koju se opuštam, rasplićem misli i pročišćavam dušu...”
„Baš kao i ja!” iskreno će Vesna.
Sledeći put, opet u sredu, dok su večeravali u restoranu „Kafe de Pari” Vesna je ispričala kombinovanu povest o svojoj majci i sebi.
„Ja se još nisam bila rodila kada su se moji roditelji preselili u Bukurešt, jer je moj otac Petar Mašić dobio premeštaj kao diplomata u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Rumuniji...”
„Zamislite, države našeg porekla imaju zajedničke granice! Ma, znao sam ja da nas dvoje imamo dodirnih tačaka”, primeti Teodor šaljivo. „Bešmet, sudbina... Sve je u njenim rukama, a nju vodi onaj odozgo! Upoznali smo se...”
„... u pravi čas...”
„... a ko zna koliko puta su nam se putevi samo za dlaku mimoilazili... Da bi se najzad, figurativno govoreći, dodirnuli!”
„Da, figurativno...” promrmljala je Vesna zamišljeno. „Ipak, sličnosti u našim prošlostima, ma koliko one bile različite, kasnije ćemo pobrojavati... Biće ih mnogo, sigurna sam...”
„Sad nastavak!” nestrpljivo će Teodor.
„Kad je počeo rat, mama je bila već u četvrtom mesecu trudnoće. Nije se znalo kuda će se, da li će doći nalog za povratak u Beograd ili ostanak... Ne znam tačno, ali mama mi je pričala da su to bila zastrašujuće haotična vremena. I tako, jednog dana kao obično moj otac je ujutro doručkovao i otišao na posao: izašao je iz kuće, ali nikad nije stigao do svoje kancelarije u poslanstvu kuda je krenuo. Nikad se više nije vratio kući i nikad nismo saznale šta se sa njim dogodilo. Jednostavno je nestao... Da li je bio kidnapovan, da su ga ubili, da li je radio za Engleze, Ruse... Mama mi je kasnije pričala da se svašta nagađalo, ali se nikad nije otkrilo... Petar nikad nije nađen... ni njegovo telo. Tako sam ja ostala bez oca još pre rođenja.” „To je velika tragedija!”
„To je bilo vreme velikih tragedija. Naša nesreća još i nije bila...” „Nesreću je nemoguće meriti i upoređivati. Za svakoga je njegova najveća.”
„Za mamu naša je bila sigurno najstrašnija: izgubila je voljenog muža, ostala bez ikakve potpore u stranoj zemlji sa porođajem koji se približavao... Ali, tvrdila je, samo zbog mene je preživela, jer sam joj ja, još u stomaku, davala snage i želje da se bori za opstanak... Odlučila je da ode u Temišvar gde je imala brata Teofila, velikodostojnika u pravoslavnoj crkvi, vladiku ili tako nešto, jer je tamo živelo mnogo Srba. Tako sam ja rođena u Temišvaru, u Rumuniji. I tamo smo nas dve nekako preživele rat...”
„Prošle ste kroz pakao...”
„Da, ali sa završetkom rata našem paklu još nije došao kraj. Po oslobođenju za nas nisu nastala lakša vremena... Nismo mogle da se vratimo kući, u našu zemlju, u Jugoslaviju... Nove vlasti nisu odobravale povratak sumnjivim licima, a porodica nestalog Petra predratnog diplomate je to svakako bila... Proglasili su nas državnim neprijateljima, izdajnicima, špijunima, šta li?... A tek naša veza sa crkvom preko ujka Teofila! To je našu sliku u očima vlastodržaca definitivno srozalo...”
„Nema pravde, draga Vesna!” uzdahnu Teodor.
„Nema je i nikad je neće biti... Možete zamisliti: mlada majka i njena četvorogodišnja ćerka zbog oca diplomate koji je nestao bez traga nemaju pristupa svojoj kući! Živele smo pod prismotrom rumunskih vlasti, zapravo, u kućnom pritvoru, u strahu i zebnji... I tako bismo i skončale da se mamin brat Tanasije, visoko plasiran službenik u posleratnom ministarstvu spoljnih poslova, nije za nas zauzeo. Lavovski se borio rizikujući svoj položaj, pa i život, i najzad uspeo da nas iščupa iz Rumunije. Tako smo se dočepale Jugoslavije posle desetak godina izbivanja... Mama je bila apotekarka kao i moj deda, pa je preko veze jedva nekako dobila posao u nekoj prigradskoj apoteci. Tek kasnije je prešla u jednu veliku farmaceutsku kompaniju... Živele smo vrlo skromno u stančiću u jednoj prekrasnoj ulici koja je ličila na tunel od lipa... Preko puta je bila i škola... Ah, koliko sam se u početku mučila sa srpskim jezikom! Mešala sam ga sa rumunskim...” „Je l' ga sad znate?”
„Rumunski? Ni reč... Dakle, živele smo svakojako i preživljavale nekako. Tada je retko ko od običnog sveta imao para... Imale su ih samo glavešine. Vrhuška nije znala šta je dosta i gde je kraj luksuzu, ali neću o tome... Vreme je prolazilo, godine se nizale. Kada sam ja bila u sedmom razredu gimnazije, mamu su poslali samo zato što je jedina u preduzeću znala engleski na neki simpozijum u Dubrovniku... Znate, onaj divni grad na moru...”
„Kako da ne! Proveo sam među zidinama nezaboravne časove... Jednostavna lepota! Možda čak i privlačnija od italijanskih nakinđurenih gradova... Sve što je vrhunsko je jednostavno!”
„Jeste, slažem se u potpunosti!” povika Vesna i zastade jer je nešto slično često iznosila kao svoje mišljenje.
„Dakle, simpozijum?” nestrpljivo će Teodor.
„Da... To joj je bilo prvo putovanje posle povratka iz Rumunije... Uprkos svemu, mama odluči da napusti skup dva dana ranije zato što nam je šestog maja slava, Đurđevdan... Slavi se sveti Đorđe, svetac koji ubija aždaju... Kod pravoslavaca, svaka porodica ima svog sveca i slava se prenosi sa kolena na koleno po muškoj liniji... Mama je bila vrlo... pa rekla bih, više je poštovala tradiciju nego što je bila religiozna... I mada je vapila da ostane na dubrovačkom suncu, ona je izjavila da se razbolela, pa se zaputila u Beograd da ne propusti obeležavanje naše slave. Znate, tada se nisu smeli otvoreno slaviti verski praznici... Ni Uskrs, ni Božić...”
„Razumem. Komunizam. Reductio ad absurdum... “
„Da, da! Sve se svodilo na apsurd, ali to je bio naš život, naša realnost. Dakle, u avionu je sedela pored jednog Amerikanca... U to doba, pre nešto manje od pola veka, svakako ih nije bilo mnogo u Jugoslaviji... Tek sada ih, nažalost, nema u Srbiji i... ne, nego okrnjenoj Jugoslaviji... ma ni sama ne znam kako se sad zove moja zemlja... I ne znam koliko je moja i zašto je uopšte zovem mojom, osim što govorim tečno srpski... Da, ali to je druga priča!”
„Koju bih želeo zajedno da razmotrimo.”
„Hoćemo, ali da nastavim. Još pre poletanja počeli su da razgovaraju. On je bio oduševljen što je našao nekoga ko tečno govori njegov jezik. Mama mu je iz malog propelernog aviona koji je leteo nisko pokazivala šumovite bosanske planine i približno mesto gradića u kome je bila rođena... Tako se priča nastavila i u Beogradu, pa posle prepiskom, pa čak i telefonom. Moris Gras, ispostavilo se, bio je jedan od najpoznatijih matematičara u svetu, oženjen, sa petoro dece... Bio je dosta stariji od mame, ali ljubav ne prepoznaje godine: svi zaljubljeni su mladi... Jeste li vi mladi, gospodine Bernstin? Teo?” odvažila se Vesna prešavši na intimniji način obraćanja.
„Sve se više podmlađujem”, odvrati Teodor Bernstin uz onaj neodoljiv obešenjački osmeh koji bi mu ozario celo lice i odražavao se na njegove svetloplave oči koje bi safirasto zasjale.
„To me raduje”, odvrati Vesna. „Eh, ljubav! Toliko retka istinska ljubav što se rađa u čoveku kada nađe svoj par, razvela je Morisa Grasa od prve žene, venčala ga s mojom majkom i učinila da usvoji mene. Pokoj mu duši! Bio je to najbolji otac i očuh na svetu! Uvek se brinuo koliko o svojoj deci koji su već svi bili odrasli ljudi, toliko i o meni. Kasnije poslao me je na studije u Švajcarsku. Posle Evrope u kojoj sam provela desetak godina vratila sam se u Njujork, najuzbudljiviji grad na svetu... Bar za mene...” „I?”
„I zaposlila se kao PR u muzeju...” I?”
„I čekala da te sretnem.”
„I dočekala.”
„... što me raduje...”
„ A mene još više”, odvratio je Teodor. „Stalno sam se pitao kako tako lepa i pametna žena nije udata...” „Sad si dobio odgovor.” „Mene si čekala?”
„Da li to treba da ponovim još nekoliko puta!?” nasmejala se Vesna Gras. „Što da ne?”
Nedelju dana kasnije, opet u sredu, posle večere otišli su kod njega kući na night cap, još jednu čašicu pića, razgovora i ljubavi, a sledeće srede kod nje, kada su preskočili i piće i razgovor.
Uprkos silnoj zaljubljenosti u neodoljivog Teodora Bernstina, Vesna Gras je ostala, kao što je uvek i bila, razumna žena. Njen mozak se nije pretvarao u magličastu masu pod pritiskom snažnih osećanja.
Uz brojne uzdahe, mucanja i snebivanja, Suzi ju je obavestila da se Teodor sastaje sa još nekoliko žena, mada, odmah je istakla, samo onako, prijateljski. Onako ili ovako, to se Vesni nije nimalo dopalo. Posle dugog razmišljanja i borbe sa samom sobom, kao i konsultacija sa nekolicinom prijateljica Amerikanki, jer je, recimo, Argentinke, Srpkinje ili Francuskinje u njenoj zamisli nikada ne bi podržale, rešila je da postavi stvari na zdrave noge. Sledeće srede posle koncerta u Karnegi holu na kome su slušali odlomke iz dela Teodorovog prezimenjaka Leonarda Bernstina, pa otišli na večeru u „Tratoriji del arte”, dok su još bili kod predjela, Vesna je kazala običnim ali odlučnim glasom:
„Teo, htela bih nešto da ti predložim.”
„Nešto pametno, siguran sam”, odvratio je Teodor galantno.
„Smatram da jeste. Ali, to zavisi od tebe... Dakle, ti i ja se jedno drugom dopadamo, veoma dopadamo, zar ne? Klimaš glavom toliko da se bojim da će ti se otkinuti, znači, slažeš se. Ja znam da se ti viđaš sa još nekim prijateljicama i ne ulazim u to u kakvom si odnosu sa njima, ali ja sam odlučila da ne budem samo tvoja pratilja za sredu. Mi nismo u godinama kada možemo sebi da dozvolimo da se u nedogled vučemo od srede do srede. Zato ti predlažem total commitment, potpuno predavanje. Svaki dan, svi slobodni časovi, vikendi... Kratka putovanja do Hemptonsa, recimo... I sve to tokom dva meseca... Treba probati. Ako ide, ide, a ako ne ide, ostaćemo dobri prijatelji koji mogu izlaziti neobavezno svake srede. Šta kažeš?”
„Pametno jeste”, odgovorio je lakonski. Bio je očevidno uzdrman ovim predlogom. Dugo je ćutao i pijuckajući vino posmatrao Vesnino lepo lice, pa najzad izjavio: „Razmisliću o tvom predlogu i javiću ti se čim donesem odluku.”
„Slažem se.”
Dani su se nizali, a za Vesnu svaki je bio dugačak kao godina. Ali ni u jednom času nije zažalila zbog svog predloga. Nije čak ni pomišljala da ona njega pozove, jer bi takav korak uništio svaku verodostojnost i ozbiljnost njene ponude.
Posle sedam dana Vesna je najzad čula Teodorov zvonki, meki glas koji joj je bez ikakvog uvoda rekao: „Prihvatam!”
* * *
Njihovo gotovo svakodnevno viđanje pokazalo im je sve nove i nove domete bliskosti, razumevanja, podudarnosti stavova i sličnosti mišljenja i sviđanja. Dva meseca su zato predstavljala uvod u venčanje i neobično srećan brak, onakav o kakvom većina žena, a i muškaraca, sanja: nerazdvojni, puni pažnje i poštovanja jedno prema drugom, spremni da se međusobno podrže i podupru.
Na prijemu posle venčanja, okružena celom Teovom brojnom porodicom, Vesna je neprestano ponavljala:
„Nisam dobila samo tebe, dragi moj Teo, nego sam najzad dobila i porodicu - ono što mi je uvek nedostajalo.”
Ona je njegovim trima odraslim kćerima, Rut, Džudit i Rejčel, postala i prijateljica i druga majka; njihovim muževima, Davidu, Menahemu i Ejbu, draga rođaka, a deci Teove dece prava nona koja ih tetoši i mazi i sve im oprašta.
„Ljubav ad infinitum”, cvrkutala je Suzi, ponosna na svoj latinski.
Njihova sreća je blistala zasenjujući okolinu, koja joj se za uzvrat osmehivala. Srećni ljudi poseduju neku neobjašnjivu privlačnost -magnetizam dobrobiti. Svet se roji oko njih, pa je prostrani stan Bernstinovih na poslednjem spratu u zgradi na Petoj aveniji uvek bio pun gostiju, pesme i muzike. Obasjani zadovoljstvom uzajamnog prisustva koje ih je hranilo i podmlađivalo, Vesna i Teodor izgledali su ponekad kao tinejdžeri koji se drže za ruke i samo što ne počnu da skakuću.
„Odakle smo krenuli, a dokle smo došli”, ponavljali su u glas. „Od Rumunije do Pete avenije, od Bronksa do 'Pjera'!”
„Kod nas se kaže: treća sreća”, kazala bi Vesna, Teova treća žena.
„A kod nas: bolje ikad nego nikad!” odvraćao je Teodor.
* * *
Vesna Mašić Gras Bernstin, moja školska drugarica, pozvala me je na Badnje veče, 25. decembra, pošto sam se upravo tada našla u Njujorku. Bila sam dirnuta pozivom, jer se Božić slavi u uskom krugu porodice. Taj uzak krug je brojao nas devetoro odraslih (svi Bernstinovi i njihovi muževi) i petoro dece. Među njima su bile i tri bebe, a najnovija Rutina beba, jedan bucmasti rozikasti muškarčić kome su nadenuli ime Oskar, naprosto me je očarao. Posmatrala sam satima to malo stvorenje sa svim oblicima i odlikama odraslih, sa definisanim izrazom, naravi, temperamentom, sviđanjima - sve je to već u njemu, stešnjeno na tom majušnom prostoru, možda još neotkriveno, ali prisutno.
Beba Oskar je već imao svoj stav prema svetu koji se tek nedavno pred njim rasprostro u svoj svojoj nesagledivoj veličini. Radoznalo ga posmatrajući okruglim plavim okicama, okretao je glavicu po potrebi. Kao sve bebe, a i mala deca, beba Oskar bio je nepotkupljiv, do srži zastrašujuće iskren: ako bi mu se dopao nečiji izgled, na prvi pogled bi se nasmešio i počeo da guguče pružajući ručice, a ako ne, (samo je on znao zašto) počeo bi da stenjucka, kašljucka i onda udara u glasan plač.
Valjda zato što sam sa takvom osmehnutom pažnjom posmatrala bebu Oskara, njegova majka Rut podiže svog sina iz kolevke, prenese ga preko sobe i pruži mi ga u naručje. Zabrinuta kako ću ga primiti zbog činjenice da sam retko, ako ikada, držala u rukama sasvim malu bebu, tako i od straha da će početi da plače u mom krilu i time pokaže da sam mu antipatična, ja sam se sa ustima razvučenim od uha do uha tepajući mu na srpskom „Joj, što si sladak... Kako si, srculence? Ma, ti si jedan strašan frajer... Lep si kao bog!” i tako neke gluposti, malo nagnula nad njega, a on me kritički ozbiljno osmotri, isplazi rozikasti jezičak, a zatim zaguguta! Ah, kakvo olakšanje! Oskar me je kupio za ostatak života.
Kasnije sam shvatila da je bio fasciniran i oka nije skidao sa mog lica, jer sam nosila naočare čiji su se okviri sa utisnutim „svarovski” kristalima veselo caklili i sjaktili! Ali, svejedno zašto, Oskar je ostatak večeri sa malim prekidima bio kod mene na krilu miran: gugutao je, grgoljio, mrštio se, smejao, tražio nešto ručicama po mojim obrazima, skidao mi minđušu, čupkao kosu, mahao kao da nešto važno objašnjava. To živahno telašce bilo je toplo i u pokretu - svaki damar, svaki mišić, svaka koščica na svom mestu, svaki noktić i prstić kao izvajani, a glavica prekrivena riđim paperjem. Nos, usne, obrve, trepavice, debeljuškasti obrazi - sve kao od voska. Rumen i beo, beba Oskar je bio poput jednog slatkog zavežljaja sazdanog od veselja i prirodne lepote koji nisam želela da ispustim iz ruku, po mogućstvu, nikad! Ali, kada je Oskar protrljao okice i zevnuo, mama Rut mi ga je uzela jer, kazala je, bio je pospan.
U mislima i dalje držim bebu Oskara u naručju, srećna što život postoji, što se večno nastavlja preko tih ljupkih malih stvorenja. Tada sam osetila plemenitost rađanja i zažalila što ga sama nisam iskusila.
Kada je beba Oskar zaspao, a ja ostala praznih ruku, pogledala sam prvi put tog predvečerja oko sebe po bogato okićenoj sobi sa jelkom do plafona i svim ostalim zimzelen zelenim, krv crvenim i sneg belim ukrasima razbacanim po trpezi i komodama. Toliko topline zgusnute na jednom mestu, pomislih, a na oči mi udariše lica mojih roditelja, začuh očev glas koji mami i meni, svojoj jedinici, prvi ujutro čestita: „Hristos se rodi”, a nas dve u glas odgovaramo: „Vaistinu se rodi!” Rastužih se do suza. Boreći se protiv tuge bez zaborava, sinu mi smešna ideja, naime, činjenica koju odmah izrekoh:
„Ja stvarno ne znam šta mi, svi mi ovde, slavimo!” oglasila sam se iznebuha.
„Kako to misliš?” upita Vesna zabrinuto, a ostali se zgledaše. „Pa, Badnje veče... sutra je Božić.”
„Da, ali protestantima i katolicima! A nama? Šta je nama dvadeset peti decembar? Uvaženi gospodin doktor Teodor Bernstin, naš dragi Teo, njegove ćerke, njihovi muževi i deca su svi Jevreji. Ja sam pola Jevrejka, pola Srpkinja, a ti si, Vesna, čista Srpkinja. Kome je onda ovde danas Badnje veče? Jevrejima sigurno nije, jer ga kao praznik nemaju, a nama je, koliko znam, prerano, jer je naš u januaru!”
„Tačno”, potvrdiše svi i prasnuše u smeh.
„Šta ćeš, takva je Amerika!” zaključi Teodor Bernstin.

Ljubav prema Rusima
„Bože, gde se taj moj muž deo?” zabrinuto se upitala Nela Branković bacajući nemiran pogled duž ulicu i ne obraćajući pažnju na srebrni sjaj punog meseca koji se belasao na morskoj površini.
„Ma ne brini, Nela”, smirivala ju je prijateljica Sloboda. „Bolje posmatraj pučinu i svu ovu lepotu... Pa nije davno otišao! Možda je gužva u samoposluzi...”
„Gužva u ponoć u Haniotiju!?”
„A što da ne?” pobuni se Slobodin muž Mirko. „Kao, ima malo turista ovde? Pa sve je prepuno... A svet pred ponoć naprosto ožedni, baš kao i mi... Malo pivca, sokova, 'koka-kole', grickalica... Svako nađe nešto što mu upravo sada u sitne sate treba.”
„Možda je opet sreo neke svoje drage i predrage Ruse, pa se raspričao, znaš ti njega... A ovde ih bar ima. Nas i Rusa više nego Grka”, opet se umeša Sloboda ne bi li umirila nervoznu prijateljicu.
„Hajde, ne preteruj... Ima i Ukrajinaca, Uzbeka, Jermena, Gruzijaca i svih tih nekadašnjih Sovjeta...” ubaci Mirko.
„Možda”, uzdahnu Nela i nastavi da prevrće karte po rukama jer su dotad igrali remi. „Možda... Sve je moguće... Ali, znate, moguće je i da mu je pozlilo, da su ga preneli u bolnicu, a nema nikakav dokument pri sebi, da ga je neko napao... Ovde dolaze kojekakve bande i obijaju apartmane... Pa, čuli ste prekjuče...”
„Jeste, ali ne napadaju ljude, Nela, osvesti se!” opet će Sloboda. „Ja stvarno ne razumem šta se to s tobom dešava. Kao da ste mladenci...”
„Eh, da sam mlađa, ništa mi od ovoga što mi prolazi kroz glavu ne bi prolazilo... Mladost uopšte ne misli na opasnosti jer ih ne poznaje, mladost ne strahuje... A ja sam puna neke teskobe... loših predskazanja...”
„Ništa ne brini, draga naša Nela, sad će on, tek što nije!” uverljivo će Mirko.
„Ma, ko bi rekao da je ova naša Nela posle trideset godina braka još toliko zaljubljena u Sergeja”, nasmeja se Sloboda. „Zavisna, a ne zaljubljena... Navikla.”
„Eh, da je ova moja takva”, zakuka Mirko šaljivo, „gde bi mi kraj bio! Ona ne drhti nada mnom, Bože sačuvaj! Ne zna ni da l' sam pošo, ni kad sam došo!”
„Hajde ćuti! Šta ti fali?” pobuni se Sloboda i udari mu čvrgu.
„ Ako ga ne bude bilo još za pola sata, ja idem da ga tražim!” oglasi se Nela žustro.
„Ići ćemo zajedno, ali dotad će se već vratiti...”
„Ma, sreo Ruse, kažem vam”, zaključi Mirko.
Zašto je Milivoje-Sergej Branković toliko voleo Ruse (sovjetske ili carske ili demokratske, svejedno), Rusiju i gotovo sve što je rusko nikome nije bilo jasno, pa izgleda ni njemu samom jer, kad bi ga neko direktno upitao za razlog, on je samo slegao ramenima i pomalo ljutito odvraćao da ne zna, ali da je lako pronaći hiljadu validnih odgovora na to prilično glupo pitanje. Pio je samo votku, naučio da kuva boršč i blinje, čak bi se ponekad bacio u trošak i kupovao kavijar (kao da ga samo Rusi imaju i jedu!) koji je štedro služio svojim gostima u raznim varijantama: na komadićima tosta, na kuvanim jajima, uz blinje...
U doba socijalizma, kada je većina omladine čežnjivo bacala poglede put zapada, slušala retke ploče Reja Čarlsa, Čabija Čekera i Elvisa Prislija, i gledala film „Bal na vodi” sa Ester Vilijams po deset puta, on je uživao u sovjetskim vojnim horovima, kazačoku, ruskim romansama i filmovima „Pastir Kostja” i „Kameni cvet”, i sa gnušanjem odbijao da pogleda bilo koji drugi film osim sovjetskog. Kada ga je majka, uprkos njegovom oštrom protivljenju, ipak odvukla u bioskop da vidi taj raskošni američki šou na vodi iz koje su povremeno sukljale vatre, uz prekrasnu muziku orkestra Glena Milera, ritmično izvođenje Havijera Kugata i simpatično lice i šale Reta Skeltona, Milivoje-Sergej se rasplakao, glasno raskukao, huktao i najzad urliknuo toliko glasno da je njegova nesrećna majka bila prinuđena da ga izvede inače bi ih publika i razvodnici izbacili. A u to vreme za bioskopske karte se čekalo u redu satima i često ostajalo praznih ruku, kada bi oni imućniji odvajali sumu trostruko višu od cene na blagajni kupujući karte kod takozvanih tapkaroša.
Nekom srećnom igrom sudbine Milivoje (tada se još nije zvao Sergej) bio je još dečak kada je na snagu stupio Inofrmbiro, najveća trijaža ili čistka (nešto poput Staljinovih) u redovima jugoslovenskih komunista, tako da je taj događaj preživeo bez posledica. Da je kojim slučajem bio stariji, bez ikakve sumnje bi završio na Golom otoku.
Milivoje-Sergej po svom poreklu nije imao nikakve veze sa Rusima, ni carskim ni sovjetskim. Rodio se u Beogradu tokom rata od majke Spasenije iz Kraljeva i oca Radoja iz Topole. Nigde kapi ruske krvi! Čista Srbija unazad u nekoliko kolena...
„Ali, ko zna”, isticao je lukavog i tajanstvenog izraza lica, „Rusi su nam dolazili u pomoć kad smo se oslobađali od Turaka! Bilo ih je tušta i tma! Ih, kakva divna vremena! Među njima i grof Vronski koji kod nas pogibe, kosti ovde ostavi, krv proli, a onako lep, kao uostalom i svi, ama baš svi Rusi, hm, da... a možda prosu i još nečega međ srpsko žensko življe, i to ne samo on... Krv se izmešala, a krv nije voda...”
„Ko to zna zasigurno?” pitali bi ga.
„Niko! Može se naslućivati ako se logično razmišlja! Jer, ko može tvrditi suprotno? Opet niko! Ali, onaj koji to ipak tvrdi, nema ni česticu zdravog rasuđivanja u glavi!”
Tako je govorio Milivoje tada već Sergej.
U srednjoj školi, na zgražanje roditelja, njihov sin je izabrao ruski kao prvi jezik, a ne engleski, francuski ili nemački, kao sva ostala normalna deca, a kasnije je uzeo francuski samo zato što se koristio kao drugi jezik na ruskim carskim dvorovima. Zato Tolstoj, objašnjavao je, njegov najdraži prozni pisac, ima čitave pasaže na francuskom u romanu „Rat i mir” koji je, svakako, čitao bezbroj puta u originalu, ali, radi poređenja, i u sjajnom prevodu na srpski jezik profesora Jovana Maksimovića kojeg je stavljao na prvo mesto u skali ličnog divljenja prema srpskim intelektualcima ne samo zbog prevoda već i zbog profesorovog odlaska na Jasnu Poljanu gde je upoznao Lava Tolstoja - Milivojev neostvariv san ne zbog udaljenosti, već zbog toga što je slavni pisac u međuvremenu umro.
Čim je postao punoletan, promenio je ime sa Milivoje na Sergej po svom ljubljenom pesniku Sergeju Jesenjinu. Roditelji su ga tokom tog mučnog procesa koji je potrajao ubeđivali, molili, preklinjali, i tukli bi ga da nije izrastao previše veliki, ali ništa nije pomoglo. Milivoje je postao Sergej (razbesni se kad ga zovu Sergije, jer je to ružna srpska varijanta prekrasnog ruskog imena) i od tog časa pa do dana današnjeg on je za sebe i ostatak sveta Sergej, osim za svoje roditelje koji ga i dalje zovu Milivoje. Zbog toga ih retko posećuje, ali često pominje, usled griže savesti što ih retko obilazi, a oni sve stariji i stariji.
„Bolje bi bilo da ih posetiš”, govorila mu je često Nela, „jer su još, hvala bogu, živi, nego što ih svaki čas citiraš kao da, ne daj bože, nisu!”
„E, znaš šta, kad čujem ono 'Milivoje', dođe mi da puknem! A kad počnu šta bi bilo da sam inženjer, a ne bedni profesorčić ruskog, e, to me dovede do belog usijanja... A o tome se povede razgovor svaki put bez ijednog izuzetka kad sam kod njih!”
„Pa da ideš češće, možda ne bi! Možda bi se i oni umorili.”
Podrazumeva se da je sa roditeljima imao velika okapanja oko studija, jer on je želeo i želju ostvario da studira ruski jezik i književnost, a oni su insistirali na „nečemu konkretnom, nečemu što ti neće dozvoliti da ostaneš gladan”. Sergej na glad nije ni pomišljao - on je bio zasenjen poezijom Puškina, Cvetajeve, Ahmatove, Mandeljštama, zanesen prozom Tolstoja, Dostojevskog, Cehova, Turgenjeva, Cibulskog, Šolohova, Vojnoviča, a kasnije i Solženjicina! Kakva glad!? Pa, premda su njegova školska ljubav, a potom i supruga Nela i on živeli skromno, nije je zapravo nikad ni osetio. Osetio ju je samo čitajući o njoj!
U poslednje vreme, oduševljavali su ga moderni ruski pisci, pogotovo Ljudmila Ulicka, koju je, kao jedan od njenih prevodilaca, upoznao na Beogradskom sajmu knjiga. Po njegovom mišljenju, ona je zaslužila Nobelovu nagradu, ali neće Nobel, isticao je, u nedisidentske ruske ruke, jer su disidenti poput Solženjicina i Brodskog, u današnje vreme, nemogući. Disidenti, ta radost zapadnog sveta, nestadoše! Nema ih više, bar sa ruske strane! Borisa Akunjina nije upoznao, ali kao da jeste, jer je o njemu sve znao. Mestimično se grohotom smejući, preveo je neke, a pročitao sve njegove detektivske romane, daleko bolje od onih nepodnošljivo i neprimereno proslavljene ledene Britanke Agate Kristi, o kojoj već decenijama pišu čitave studije! Dakle, uz sve te prevode kao i mnoštvo trgovinskih ugovora sa Rusijom, Sergej je sve bolje zarađivao i nije propuštao da o tome obavesti roditelje.
Zato su, zapravo, Nela i Sergej Branković provodili letovanje na poluostrvu Kasandra, u ljupkom letovalištu Hanioti.
„Znate šta”, odjednom viknu Nela bacivši karte na sto sva crvena u licu, „ja idem da ga tražim, a vi kako hoćete... Njega nema već dva sata...”
„Sat”, ubaci Sloboda. „Ali, dobro, hajde da ga potražimo i da se ujedno malo prošetamo. I da ga nađemo da bi se ti smirila!”
„Gde da ga tražimo?” upita Mirko zbunjeno.
„Bože, Mirko, pa prvo u samoposluzi gde je krenuo po to nesrećno pivo i 'koka-kolu'!”
Nela je hodala žurno, a Sloboda i Mirko su trčkarali za njom.
Najzad ugledaše svetla samoposluge koja je radila celu noć. Nela se tada iz kaskanja dade u pravi trk, a njeni prijatelji, da je ne bi ostavili samu, potrčaše svom snagom za njom. Sve troje potpuno bez daha uleteše u samoposlugu u kojoj je bilo malo sveta i ugledaše sve osoblje, kasirke Ruskinje i dva pomoćnika Gruzijca, kao i nekolicinu kupaca kako sede na pultovima i rone suze dok im Sergej, uzdignut na dve gajbe piva, svojim dubokim teatralnim glasom recituje Jesenjina prvo na ruskom, a posle, da bi ilustrovao sličnost dva jezika, na srpskom:
„Ja namerno idem čupav i zanesen
s glavom ko gasna lampa, ko plam.
Vaše duše - tu golu jesen,
volim u tami da obasjam...”
Potpuno zanesen, Sergej ne primeti prisustvo svoje žene i prijatelja, već krenu sa nastavkom „Ispovesti mangupa” na ruskom, a zatim se opet vrati na srpski:
„O, siroti, siroti seljaci!...”
„Sergej!” zavapi Nela.
„O, kad biste bar vi shvatili
da je pesnik u Rusiji
najbolji - dete vaše!”
„Sergije!”
„Ah...” uzdahnu Sergej duboko, pa nastavi:
„Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il’ što ko on šumu u septembru,
pustoši i mozak alkohol...”
„Alkohol!” vrisnu Nela. „Došao si po alkohol, po pivo, Sergije, aman! Šta to radiš?”
„Kako šta radim!? Recitujem! Recitujem Sergeja Jesenjina ovim divnim ljudima.”
„Prekini, molim te! Da platimo, pa da idemo...”
„Čekaj, stani! Što žuriš? Nemoj da uskraćuješ svetu zadovoljstvo! Sad dolazi opet na ruskom...” nepopustljivo će Sergej sav ustreptao, a samoposlugom se razleže aplauz.
„Eh, blago tebi, blago tebi, mužu moj! Koji si ti srećnik!” promrmlja Nela sležući ramenima i digavši obe ruke u znak predaje. „Što li i meni Bog nije podario takvu ljubav?” izreče i polako izađe ispred samoposluge da popuši cigaretu.

Zaklela se zemlja raju
da se tajne sve saznaju
Bio je svež, sunčan jesenji dan. Priroda se okitila zlatom, a natkrililo je jasno plavetnilo neba bez oblačka - vazduh svež, lako se diše. Upravo zbog takvih vremenskih prilika, a pomalo i zato što se bližila godišnjica smrti njene majke, mada ona na datume nije polagala mnogo pažnje, Spomenka Krunić, sa nadimkom Kiki, izašla je ranije iz kancelarije i uputila se na Novo groblje. Kupila je šest belih ruža i čitav naramak nekog sitnog plavog cveća da rasporedi u dve mermerne vaze koje su stajale na grobu njenog davno počivšeg oca i nedavno počivše majke. Po majčinoj smrti, naručila je novu sivu mermernu ploču sa dve bele skladno oblikovane vaze. Volela je da aranžira cveće, smatrala je da ima oko za kombinacije boja i različitih vrsta cveća, i kada bi odlazila, udaljavajući se od spomenika, nekoliko puta bi bacala pogled na oplemenjenu sliku sivog kamena sa zlatnim natpisima, obavezno pomišljajući: prvo, da će i ona jednog dana ovde ležati i drugo, ko će njoj cveće donositi. I sve što je bivala starija, te su je misli sve više zaokupljivale, a većinom se završavale zaključkom da ako ne bude dolazio njen muž Dostan, sa nadimkom Dodo, pod pretpostavkom da će je nadživeti, onda joj baš i nije važno ko će, ako iko, posetiti njen grob! Baš je briga! Neka njihov grob posle niza godina prekopaju jer niko neće uplaćivati kiriju za grobno mesto, neka je bace na đubre, baš je briga! Naslednika nemaju ni ona ni Dodo, osim u nekim udaljenim zemljama iz kojih niko neće ni nos pomoliti kada oni jednog dana budu počivši, jer nikakav novac neće ostaviti za sobom. Možda jedino prostran i ukusno namešten stan u stilu art dekoa... A nije joj ni žao, jer su sve pošteno zarađene pare trošili na svoja zadovoljstva... Putovanja, letovanja, zimovanja, izleti, pokloni, restorani, lepa odeća i još lepša obuća... Bila je ponosna na svoj i muževljev ukus. Nisu uzalud njihovi prijatelji govorili: „Kiki i Dodo, ih, kakav par! Elegantnijeg nema!” I to čak i onda kada nije bilo lako nabaviti skupe krpice kao sada.
Uz osmeh i uzdah rasporedila je cveće, otkinula još nekoliko olistalih grančica sa obližnjeg drveta i dodala da bi obogatila bukete, a potom kritički bacila pogled na spomenik. Lepo, dragi moji roditelji, pomislila je, lepo! Dobili ste sada malo cveća od mene i ako to znate, onda vam je sigurno drago, a ako ne znate, onda je ostalo da ja verujem da znate i da vam je drago, a meni je u svakom slučaju drago.
„Ah, kada bih još nagovorila Dodoa da vas poseti”, promrmljala je tužno Kiki.
Na groblje idemo zbog sebe, a ne zbog onih koji su nas napustili, govorio joj je Dodo. To činimo da nama bude lakše... Istina, složila se u mislima s njim, ali to nije izrekla. Zato on nikad nije odlazio na groblje. Nikakve sile nisu mogle da ga nateraju da je prati, a kada je sahranjivala majku, on se izvukao tvrdeći da neko mora ostati kod kuće ako neko navrati da izjavi saučešće, što je bilo čisto ludilo, jer su svi obavešteni došli na groblje. I ništa nije pomagalo što je on zaista voleo svoju taštu, Dragu Belić sa nadimkom Dede, koja mu je uvek ugađala i sa njim se čula telefonom češće i pričala duže nego sa rođenom ćerkom. Dodo i Dede su se sjajno slagali i to od prvog dana kada ga je Kiki dovela na upoznavanje. Dede mu je kuvala jevrejske specijalitete koje je Dodo obožavao - za razliku od Kiki koja ih je izbegavala. Uprkos svemu tome, nije otišao na pogreb rekavši da će otići samo jednom na groblje i to na sopstvenu sahranu. I to je bilo to!
Dobro, mislila je Kiki, on stvarno nema mnogo nedostataka. U njihovom braku uglavnom je sve po njenom, pa se ne sme žaliti. Ima zlatnog muža... Da! Zgodan, šarmantan, društven, strpljiv, vredan, odlično zarađuje i, što je najvažnije, ne šara, a mogao bi jošte kako. Sve sekretarice u njegovom velikom i uspešnom preduzeću (čiji je direktor, ali ne po političkoj liniji već po stručnim kvalifikacijama, što je teško poverovati u današnje vreme u Srbiji isto koliko i u prošlo u Jugoslaviji) zaljubljene su u njega i rado bi ga videle bez nje! Ali ne, to se nije donedavno događalo: oni su se uvek i svugde pojavljivali zajedno. Dodo trpi njene bubice - kad nadođu, samo slegne ramenima i kaže: „Kikice, ludice, uhvatile te bubice!” i na tome se sve završi, a ona se posle smiri i ulaguje mu se kao neko kučence koje je pojelo biftek sa stola postavljenog za goste.
Kiki je najzad polako krenula stazom sa vrha groblja (sada već prilično dobro uređenog, mada joj je bilo krivo što je posečeno toliko starih stabala) prema glavnoj širokoj aveniji da bi u crkvi zapalila sveće za sve svoje mrtve. Da li je sada došao red na njenu generaciju, pitala se posmatrajući plamen? Ne, ne, nikako! Ona i njen Dodo su još mladi. Ona svakako ne bi želela da se pridruži većini, naime mrtvima! Život, ubeđena je, ima još mnogo zanimljivosti i iznenađenja uredno spakovanih i spremnih da ih ona otkriva i okuša... I lepo i ružno, i veselo i tužno... svakojako! Ne misli ona da sve što je čeka mora biti lako i slatko, ne! Ona je zakleti realista. Ali, iskreno govoreći, i ono što ne valja biće joj drago jer je novost, iznenađenje. A Kikin duh je bio ljubopitljiv i sklon nepredvidivom. Drugim rečima, jedva je čekala da se nešto dogodi! Nešto nesvakidašnje.
Tako, lagano hodajući i razmišljajući, u oči joj upade čovek povijen nad jednim spomenikom, čovek koji je plakao, zapravo ridao, pridržavajući se za kamenu ploču da ne padne. Kiki je zastala dirnuta ovim prizorom, i pomislila da takav izliv bola može izazvati samo gubitak deteta... Kakva tragedija, kakva nesreća, mislila je i odlučila da mu se približi (u međuvremenu je on pao na kolena) pomalo iz sažaljenja, (takvu patnju još nije videla) da mu iz samilosti ponudi pomoć ako mu je potrebna, jer nikoga u okolini nije bilo, a pomalo i iz radoznalosti, naime, da pročita šta piše na ploči ne bi li potvrdila svoju teoriju o smrti deteta. On joj je bio okrenut leđima i kako mu se Kiki, polako se provlačeći između gusto poređanih spomenika, približavala, tako joj se sve više činilo da joj je njegova vindjakna poznata, ali je ta munjevita misao odmah bila zatrpana tugom koja je i nju obuzela zbog njegovih neutešnih vapaja, lica koje je pokrio rukama, pogurenih ramena, sve te zgrčenosti od bola. Najzad je tiho prišla grobu i zastala da ga ne uznemiri pogledavši ime na spomeniku - Perka Jojkić...
Učinilo joj se u prvi mah poznatim... Malo je razmišljala... Pa da, to je ona mlada glumica, vižljasta lepotica nadarena svime što jedna žena može da poželi, koju je gledala u nekoliko pozorišnih predstava u „Ateljeu 212”, „Zvezdara teatru” i u televizijskim serijama čije je naslove već pozaboravljala jer su joj uglavnom bile beskrajno dosadne... Jadnica, umrla je u naponu slave! Gotovo preko noći. Kakav užas! Kakav gubitak! Nije ni čudo što ovaj mučenik ovoliko tuguje... Hm, Perka Jojkić, koliko joj je poznato, beše neudata ili možda razvedena... Ne, sigurno se prevarila, jer ovaj nesrećnik mora da joj je muž - za oca, učini joj se, doduše ovako s leđa, ipak je premlad...
Da li bi njen Dodo, ako bi uopšte došao na groblje, ikada tako plakao za njom? Ona, daleko bilo, za njim bi, to je sigurno! Da, njena bol bi nadmašila sve dotad zabeležene boli, zaključila je bez dvoumljenja. Što se njega tiče, (neće da se uljuljkuje ispraznim izmišljotinama već da do kraja bude realna) kad bi je izgubio...? Sada nije sigurna, dok bi pre samo nepunu godinu rekla suprotno. U poslednje vreme njen Dodo je postao malčice udaljen, blago zamoren, odsutan, istrošen. Kao da je posustao... Možda su to prve naznake muške menopauze, starosti? Zamutio se njegov optimizam i to bez ikakvog konkretnog razloga; zatamnio se njegov šarm; prekinula se nit njegovog strpljenja; uminula mu je znatiželja; od ugodnika postao je nevoljnik... Naprosto je zamro... Kao da je postepeno, jedva primetno, počeo sa izgradnjom brane između sebe i nje. Sledstveno, stvarala su se dva separatna jezera u kojima se skupljala mutna voda njihovih separatnih nezadovoljstava. Njegovo je proizvodilo njeno. Znači, za njeno je postojao razlog, ali za njegovo joj razlog nije bio jasan. Priznavala je sama sebi da nije previše ni istraživala. Bila je žena koja živi u svetu velike sreće i tu sreću je branila svim sredstvima, a jedno od njih je predstavljalo i odsustvo želje da je naruši time što će roniti po Dodoovim mogućim problemima.
U tom času, stojeći iza leđa ovog paćenika, pukla joj je pred očima činjenica da svom mužu nije posvećivala dovoljno pažnje, uzimala ga je zdravo za gotovo, a sve to da bi zaštitila svoj mir, ugodnost, dobrobit... Ponašala se kao noj sa glavom u pesku, a opasnost se iz potaje primicala! Primetila je, mada nevoljno, da ga izlasci više nisu naročito privlačili, da se mrzovoljno spremao, da nije sa uživanjem birao odeću, da je često navlačio neki kiseo izraz lica... Možda se svega zasitio? Postao blazirano, snobovsko biće? Uh, takve ljude je doslovce mrzela! Eto, ni na predstave u kojima je glavne role tumačila upravo ova sjajna glumica nije hteo da ide... Kad bolje razmisli, u poslednje vreme stalno je nešto odbijao. Žalio se prečesto na glavobolje, mada je od njih uvek patio, ali ređe postavljao ograde, uslove i ograničenja... To nikad dotad nije bio njegov način ponašanja, naprotiv! On je bio borac i kad im nije baš najbolje išlo, on je bio pokretač igara... Pa čak i onda kada su ga smenili i optužili za korupciju, nije se dao. Gotovo pevušeći i u dobrom raspoloženju otišao je na „informativni razgovor” u policiju. Doduše, otad je prestao da se bavi politikom, ispisao se iz svih stranaka i ostao samo sa svojom strukom... Da! A ona je tada, sva očajna, probdela bezbroj besanih noći. I sve se najzad uskladilo, zataškalo i kao neki vodovodni kvar saniralo... I to bez teškog alata.
Moraće sa njim o svemu ozbiljno da porazgovara, da se udubi u njegov problem ako zaista postoji, jer kriva je što nije njegovom stanju posvetila dovoljno pažnje i vremena. Sve u očekivanju da odjednom izroni onaj stari Dodo... Ah, razmaženko, proći će ga!
Sada je Kiki sasvim prišla ožalošćenom, prignula se i upravo kada je htela da mu lako dotakne rame i tiho ponudi pomoć, nešto ju je štrecnulo i zaustavilo... Neka čudovišna sličnost! Bože moj, nešto njoj blisko, tako blisko... Ne, nije moguće!
Vrisnula je prodorno onim krikom kojim se živo biće zauvek rastaje od sveta, poput samrtnika u ropcu, te se širom groblja prolomio njen žestok, gotovo neljudski vapaj.
Zgranut i uplašen, uplakanko je skočio na noge i mahinalno zgrabio za ramena osobu koja mu se prikrala s leđa, te je počeo snažno da je drmusa, ali je, pogledavši je, odmah i prestao. Upiljio se u Kikino lice kao da ga prvi put vidi, kao da je to lice nekog strašnog stvorenja kome tu nije mesto. Pobledeo je kao mrtvac, ukočio se i užasnuto urliknuo:
„Kiki! Otkud ti?”
„Dodo!” prošištala je jedva čujno. „Otkud ti!?”
Za časak su tako stajali skamenjeni u vremenu i prostoru.
„Oooh”, očajnički je uzdahnula Kiki, „da te sad vidi moja majka, tvoja ljubljena Dede!”
„Kiki, draga, razumej me, mila moja Kiki, razumej svog Dodoa... Ona je...” rukom je pokazao na spomenik, „ona je takoreći bila naša... Nju su zvali Jojo, zamisli! Da, da, zvali su je Jojo”, poslednjom snagom promrsio je Dodo kao opravdanje, razlog i izgovor za sve, a potom je izgubio svest i stropoštao se na tle, dok mu je Kiki pridržala glavu da ne udari o oštru ivicu spomenika. Ništa drugo nije uradila da bi ga probudila iz nesvesti. Sela je na mermernu ploču sa muževljevom glavom u krilu i ljuljajući se napred-nazad mrmljala čas tiho, čas glasno:
„Dede, Kiki, Dodo, Jojo... Dede, Kiki, Dodo, Jojo...”
U istom položaju i sa istim rečima na već ispucalim usnama grobari su našli Kiki sutradan ujutro. Odmah su pozvali hitnu pomoć da se pobrine za usamljenu ženu koja je očevidno poremećena i koja je, nagađali su, provela sama noć na Novom groblju.
A Dodo je ispario kao voda na vrelom suncu, nestao bez traga.

Životni putevi Brajana Ebsa i
Ostija Predića
Beograd
„Molila bih te, ako ti nije teško”, brujao je Bojanin glas preko telefona, ljubazan i uglađen kao obično, „da poneseš kad putuješ u Njujork jednu knjigu za sestru moje prijateljice Biserke... To je prilika i da je upoznaš... mislim, pošto ostaješ zauvek...”
„Nemoj, molim te! Ništa nije zauvek!”
„Dobro... ko zna koliko dugo...”
„Knjigu ću svakako poneti. A kako se zove Biserkina sestra?”
„Ksenija Rakić. Bila je balerina, a sada je baletski kritičar... Ona i njen muž, lekar, žive tamo već... ma, ne znam, sto godina... Divni ljudi, videćeš...”
Njujork
„Idete na Sent Lušu! Na mesec dana! Pa to je sjajno!” smešila se Ksenija Rakić.
„Nikad nisam bila na Karibima, a za Sent Lušu do nedavno nisam ni čula”, odvratila sam puna zebnje.
„Ne brinite, tamo je pravi raj, uživaćete... Hmm, kakva ste vi srećnica da vam vaš prijatelj Englez ponudi svoju vilu na mesec dana... I još i sobaricu i šofera... Pa tako nešto još nisam čula! Kakva darežljivost! Mora da ste to prijateljstvo zaslužili...”
„Valjda, ali koliko je meni poznato, nisam učinila ništa naročito...”
„Ako smem da znam, ispričajte mi ko je taj bogataš?”
„Da, sada je sigurno milioner, ali kad sam ga ja upoznala pre petnaestak godina, nije bio... ma kakvi, ni blizu! Zove se Brajan Ebs. Dolazio je u Jugoslaviju na seminare za naše profesore engleskog jezika kao predavač Britanskog saveta. Nije bio bogat, ma ni u primisli, kao uostalom niko od engleskih ili američkih predavača, osim možda onih svetski slavnih metodičara i lingvista, kao, recimo, Meri Finokjaro, Robert di Pjetro, Hauard Altman... ili Daglas Braun ili još ranije, Čomski... da, ali vama ta imena ne znače ništa...”
„Za mene su Pavlova, Fontejn, Nurejev, Barišnjikov, Mišković...” nabrajala je Ksenija Rakić.
„...Lopatkina, Zaharova”, nadovezivala sam se klimavo, jer nisam mogla da se setim imena onih sjajnih Rusa koje sam gledala gde god sam stizala, a ponajviše u beogradskom centru „Sava”.
„Ah, pa vi pratite baletsku scenu!?” začudi se Ksenija.
„Zarazila me je moja tetka Riki, predratna balerina...”
„Pa naravno! Po karakternim ulogama jedinstvena... Izuzetan talenat, rano prekinuta karijera zbog pada... Kakva nesreća!”
„Da, ona me je vodila još kao devojčicu u 'Narodno pozorište'. Mnogo sam je volela”, uzdahnula sam nespremna da utonem u tužna sećanja, pa zato rekoh: „Jedva čekam da opet vidim 'Njujork siti balet' i Balanšinovu koreografiju”, pravila sam se važna, a zatim dodala samouvereno: „Ipak, za mene, u klasičnom baletu, postoje samo Rusi...”
„A šta ćemo sa Huliom Bokom? Hm, ne bih se složila, ali da ostavimo balet i vratimo se, ako nemate ništa protiv, vašem zanimljivom prijatelju Brajanu Ebsu.”
„Da, kako da ne! Gde nas odvede razgovor! Znate, volim iznad svega da pišem dijaloge zbog iznenađenja koje mi pružaju... Razgovor tako čudesno odluta... Teče kao brza reka koja nosi sagovornike gde se njoj prohte!”
„To ste lepo i tačno kazali”, nasmeši se Ksenija.
„Hvala”, odvratih sumnjičavo ponosno. „Dakle, tada Brajan nije bio bogat, ali je zato bio i ostao duhovit, maštovit i odličan stručnjak u svom poslu. Njegovi časovi su bili puni novotarija, urnebesni, a ipak organizovani, uvek sa preciznim ciljem... Tvrdio je da nas dvoje imamo zajedničku crtu: smejemo se istim događajima i ogovaramo iste ljude! Uvek smo imali temu za razgovor. Pošto smo oboje patili od nesanice, noću bi naletali jedno na drugo, sasvim slučajno, u hotelskim hodnicima ili na plažama Jadrana, jer su se hrvatski, slovenački i crnogorski seminari uglavnom održavali u morskim letovalištima...”
„Lepo!”
„Još jedan od razloga što sam volela svoj posao. Božji je dar raditi ono što vam leži i pruža vam zadovoljstvo! Brajan je isto voleo i dalje voli svoju profesiju... Dok je bio siromašan, putovali smo po seminarima i ludovali, a sad otkad je bogat, nema više vremena. Nisam ga videla deset godina!”
„A kako se obogatio, ako nije tajna?”
„Ne, ma kakvi! Postepeno se Brajanova razbuktala maštovitost kanalisala i presula u jedan udžbenik. Uskoro, pošto je prvi imao veliku prođu, nastao je drugi, pa treći, pa peti, pa sedmi, i njegova izdavačka kuća, Longman, tokom nekoliko godina, prodala je nekoliko miliona primeraka... Možete misliti kakvi su to udžbenici kada su se u neuporedivoj konkurenciji knjiga za učenje engleskog jezika probili, postali bestseleri... Tako je on postao milioner i vlasnik kuće u Londonu, dvorca u francuskim Alpima i vile na Sent Luši. Kupio ju je od guvernerove žene, te je zato smeštena na prestižnom mestu gde više niko ne sme da gradi... Iznad malog zaliva sa privatnom plažom...” uzdahnula sam zabrinuto. „Kao da se ne radujete?”
„Radujem se, ali ipak, ja sama u toj kućerini... Neće mi biti prijatno...”
„Ništa ne brinite! Mi smo bili tamo nekoliko puta. To je pitomo ostrvo. Jedva da znaju za drogu i kriminal... hm... bar zasada...”
„Jao, verujem, ali je na kraj sveta! Tri puta presedam da bih donde doletela! Sve sam ovdašnje prijatelje pitala da pođu sa mnom i, kao za pakost, niko ne može! E, pa to je da se čovek ubije... Ili zbog posla, ili već uplaćenog letovanja, ili porodičnih zavrzlama... U Beogradu bi ih bilo onoliko, ali ko će da dođe iz Beograda na Sent Lušu! Vize, let iz Budimpešte jer nam je aerodrom zatvoren, a o novcu da ne govorim! Možda biste vi krenuli?”
„Hvala, ali ni ja, nažalost, nikako ne mogu. Druga ćerka tek što se nije porodila, a treća je tek zatrudnela... Majka im je potrebna, mada one to nikako ne priznaju. Samostalna mladež... A ko zna, možda su one meni potrebne, a ne ja njima! To je teško odvagati...” Ksenija se za trenutak zamislila, pa nastavila, „Ali, ja ću vam dati telefon našeg prijatelja koji živi na Sent Luši...”
„Naš čovek?”
„Da, da, Beograđanin, lekar kao i moj muž, studirali su zajedno... On će biti srećan da vas upozna... Ostoja, koga od milošte svi zovu Osti, sjajno je društvo, verujte!”
„Verujem, verujem, i veoma sam vam zahvalna!” odvratila sam Kseniji koju sam kasnije dobro upoznala i koja mi je bila dragocen savetodavac u uklapanju u njujorški način življenja.
„I Osti je, vidite, napravio značajnu karijeru... Kako to da nikad ne čujem da je neko od naših izuzetno uspešan u našoj zemlji, da se obogatio...”
„Kod nas, draga gospođo Rakić, od početka socijalizma pa do današnjeg bezglavog uređenja, niko se nije obogatio ako se nije bavio politikom. Najnovija varijanta bogaćenja je mafija, koja je u sprezi sa vlastodršcima...”
„Pa dokle tako?”
„Dok mora... a i posle...”
St. Lucia
Sent Luša (engleski izgovor), Sen Lici (francuski izgovor),
Santa Lučija (italijanski izgovor)...
„Da dođete po mene? Divno, Osti... Ali, ali... Problem je što ja ne umem da vam objasnim gde da dođete... Zvuči idiotski, ali ja ne znam gde sam... Još nisam...”
„U čijoj ste... si kući, Gordano, samo mi to reci”, mrmoljio je Osti Predić nežno. „I, ne ljuti se, osim na engleskom gde se ionako ne zna, ja sam sa svima na 'ti'... Samo sam sa Bogom na 'vi'... Ha! ha! Kod mene sve naopačke...”
„Ništa ne mari”, pohitala sam miroljubivo - premda je kod mene prelazak na „ti” bio čin pun značenja - zahvalna što mi je Osti Predić uzvratio telefonski poziv pa makar se samo na tome i završilo: neko, bilo ko, mi se javio (veze sa Beogradom bar sa ostrva su bile u prekidu) i povrh svega hoće da se druži! „Ja sam u kući Brajana Ebsa...”
„Aaa, u guvernerkinoj! Pa što odmah ne kažeš? Poznavao sam i guvernerku, a znam i Brajana, ih! On je jedan od retkih koje ja poznajem. Inače, na ostrvu svi mene znaju... Pih, al' se pravim važan, a?”
„Ma ne, kad ste lekar...”
„Brajan je sjajan momak... Šašav i dozlaboga vickast, leprša u onim svojim ogrtačima i togama kao rajska ptica... Ih, što se nas dvojica zajedno ismejemo, celo ostrvo se ori... A dobar je, darežljiv. Vuče sa sobom uvek neku bulumentu engleske sirotinje sa sve decom, dadiljama, suncobranima... Gosti ih i časti i blesavi se sa mališanima... Dasa i po, bogami! A u toj kući ne znam ko sve nije bio... Voli da učini!”
„Jeste, evo i meni sada dao kuću na mesec dana! A kako ste se upoznali?”
„To ću ti ispričati kad se vidimo... Uf, fala bogu, sad imamo temu!”
Upoznali su se u luci kupujući ribu. U gužvi, gurajući se prema ribarima, Osti je zgazio Brajanov kimono, pa reč po reč izbi strašna svađa. Toliko su se drali jedno na drugo da neko pozva policiju. Međutim, usred najžešće svađe, Ostiju odjednom bi smešno što raspaljeni Brajan u šarenom kimonu, razmahujući besno već odabranom sabljarkom, ubode njenim kljunom podebelu Engleskinju koja poskoči i prodorno zaciča. Osti istog časa poče da urla od smeha, a Brajan, videvši šta je uradio, zdušno mu se pridruži. Policajci su našli dva prijatelja zacenjena od smeha!
„Posle toga smo zajedno otišli na pijacu”, pričao je Osti. „I tu se desilo čudo: bez ikakvog dogovora, obojica smo odmah napunili usta papajom i bananom... Obožavali smo da žderemo 'sa tezge u usta' na zgražanje svih belačkih elemenata...”
Kakva neverovatna igra slučaja, razmišljala sam: potekli sa različitih strana sveta, nas troje se poznajemo, naše sudbine se prepliću, od Jadrana preko Atlantika do Kariba, od velikog britanskog ostrva do majušnog sentlušanskog!
Život ne oskudeva u čudima!
A čudo je bilo i ovo ostrvce. Došla sam u raj na zemlji - činjenica koja mi je pukla pred očima uprkos prvo, sletanju na skučeni aerodrom Viži, prekriven drvenim krovom, kratke piste za male avione propelerce, i drugo, mom očaju što sam sama u „nedođiji”.
* * *
Opis „nedođije”
Ona je još netaknuta turizmom, sa plažama belog peska i tirkiznog mora uvek pogodne temperature za ljudsko telo. Izmenila je francusku i englesku kolonijalnu vlast nekoliko puta, pa najzad, od polovine sedamdesetih, postala samostalna država sa počasnim guvernerom Englezom čiji je jedini zadatak da bude prisutan u „nedodiji”! On, zapravo nema nikakvih ingerencija, jednostavno „sedi i gledi”! Tu je i francuski konzulat zadužen da se brine i za nekoliko obližnjih ostrva, čija je jedna od mnogih konzulkinja Francuskinja srpskog porekla! Prezime na „ić”, ali srpskog ne zna ni reč.
„Nedođija” ima jedan jedini asfaltiran put, dva starovremenska hotela, ribarnicu na obali mora gde se sačekuju brodići sa svežim ulovom i na licu mesta kupuje i čisti riba o čijoj se ceni prodavač i kupac dogovaraju gestikulacijom, jer ribari govore samo lokalni jezik patua (na francuskom pas toi, „ne ti”, ukazuje na vrstu njihove vladavine), potom, otvorenu pijacu sa mnogim, za mene neprepoznatljivim voćem i povrćem; jedan domorodac mačetom odrubljuje glavu kokosu i izliva tečnost u čanče od kokosove kore za nekoliko penija (valuta je engleska funta jer kad Englezi jednom negde zavladaju, dobro se pobrinu da ostave večne tragove); među drvećem manga čije grane u sezoni otežaju od plodova, među egzotičnim žbunjem i mirišljavim, sočnim cvećem, drhturi mnoštvo kolibrija. Nema samoposluge, nema radnji, nema butika, ali ima nekoliko dobrih restorana koje drže francuski kuvari.
Tako je izgledala moja „nedođija”.
Manji deo ostrva je prava neprohodna džungla sa lijanderima, zmijicama otrovnicama i zmijetinama pitonima i svime onim što takav prirodni ambijent sa sobom nosi (osim Tarzana), a ostalo su plantaže banana, najvažnijeg izvoznog artikla Sent Luše.
Francuzi i Englezi su se potrudili da uvedu vodovod, kanalizaciju i struju gde treba, mada te udobnosti ne uživaju većina malih naseobina. Pas toil U tim „ne ti” mestima se održavaju seoske zabave na kojima se svira i igra isključivo rege, a duž samo jedne ulice, ili, bolje rečeno seoskog druma, sa obe strane se prodaje tek spravljena hrana (veoma ukusna, ali nepoznatog porekla), dok se u obaveznoj krčmi može dobiti piće svih vrsta i kombinacija: rum sa „koka-kolom”, mango-papaja koktel, „bela udovica”, koja jeste bela ali je i žestoka kao uostalom većina belih udovica, banana-tekila, džin-merenge, apsint sa lomljenim ledom, „šareni leptir” od koga zaista kaleidoskop treperavih boja zaigra pred očima, „gorki limun” koji se i pije i žvaće, kao i slatki krompir s kokosovim mlekom, i ko zna šta još! I sve to na selu, uz zanosne ritmove regea!
Jednom su me sobarica i njen muž odveli na jedan takav festival, a jedan domorodac me pozvao na ples. Pristala sam jer sam upravo iskapila drugu čašu „šarenog leptira”. Inače ne bih. Uprkos intoksikaciji, moje kruto telo, nesviklo na gipke, graciozne pokrete regea, klimalo se u mestu bez šarma i osećanja za ritam! Isto tako se klatilo još nekoliko zalutalih belaca. Stala sam usred igre, izvinila se ljubaznom mladiću i otišla natrag na svoju barsku stolicu zgađena svojom rasom.
Tako su se ljudi zabavljali u mojoj „nedođiji”.
Stanovništvo je čokoladno tamnoputo, vitko jer se hrani ribom i povrćem, sjajne kože i skladne telesne građe, lepih crta lica, jednom rečju, prekrasno. A tek deca! Ta crmpurasta skupina išarana je ponekim melezom ili belcem, a ponajviše Indijcima koji su u doba belačke izgradnje bili uvezena radna snaga jer ostrvljani jednostavno nisu hteli da rade. Ne, nije to bila lenjost nego nesviklost na takvu vrstu rada. Zašto bi radili kada su sve što im je bilo potrebno imali na dohvat ruke: za jelo ribu iz mora i plodove sa drveća, a za stanovanje svoje lepršave kolibe od trske i palminog lišća.
Tako se živelo u mojoj „nedođiji” početkom devedesetih prošlog veka, kada sam je prvi put posetila i zavolela.
* * *
Sada se moja „nedođija” više ne ponaša kao netaknuta mlađana nedođija, već kao iskusna odrasla turistička zvezda. Izgrađeni su hoteli, naselja kuća za bogatije i usamljenih vila za milionere, otvoreno je nekoliko samoposluga i tržnih centara, aerodrom za mlažnjake, proširena je luka za ploveće oblakodere, takozvane „kruzere”, iz kojih kuljaju hiljade glasnih Amerikanaca. Jedino putevi, osim onog glavnog koji vodi sa severa od Gros Ilea (Gros Islet) do Vije Fora (Vieux Fort) na jugu, nisu asfaltirani jer ih bogataši drže neprohodnim da svet ne bi lako dolazio do njihovih skupocenih zdanja i ometao im mir. Najskuplje vile, obično okružene raskošnim baštama, golf terenima i bazenima, smeštene su na brdašcima tako da pogled puca sa jedne strane na Atlantik, a sa druge na Karipsko more. Na jednom od dva brda na zapadnoj karipskoj strani, nazvana Mali i Veliki piton, na hridi koja se survava u more sagrađen je, naime, urezan hotel sa sobama-bazenima. Iz kreveta u bazen oivičen staklenim zidom koji omogućava nezaboravan pogled na morsku pučinu.
„Eh, moja Gordano”, uzdisao je Osti Predić, „kad bi ti znala kako je ovo ostrvce tek izgledalo kada sam se ja, negde krajem šezdesetih, na njega popeo! Ne, to ti ne možeš ni da pojmiš! Radio sam u bolnici... Da, da, čak i onda su imali odličnu bolnicu, čistu, sređenu i veoma moderno opremljenu, a cakane Engleskinje sestrice... Dabome! Raj, kažem ti, raj na zemlji!” Izvadivši kubanski tompus iz usta, udahnuo bi vazduh i onda bi se prolomio njegov neponovljivi, neobuzdani, njisteći smeh, tako da se sve orilo.
Osti Predić je jedini Srbin na Sent Luši, a pošto je lekar sa svojom privatnom praksom i povrh svega veseo i komunikativan po prirodi, nema čoveka na ostrvu bilo koje nijanse kože i nacije koji njega ne poznaje.
Osti je potekao iz stare beogradske lekarske porodice. Otac mu je svojevremeno učestvovao u osnivanju Kliničkog centra. Mladi Predić je završio studije medicine na Beogradskom univerzitetu i početkom pedesetih sa grupom srećnika, (jer se tada teško moglo otići u inostranstvo) sveže diplomiranih studenata Medicinskog fakulteta, otišao u London na studijsko putovanje. Nije on mnogo razmišljao, već je potez koji će mu promeniti životni put načinio nasumično, više iz stomaka nego iz glave. Cela grupa studenata se vratila u Jugoslaviju osim Ostija Predića koji je ostao na najveće zgražanje, osudu i preneraženost tadašnjih jugoslovenskih vlastodržačkih struktura. Osti je zatražio politički azil i dobio ga. Pošto je položio nekoliko teških ispita iz svoje struke i dobio nostrifikaciju diplome, počeo je da radi za „Britansku krunu” kako je od tada pa zanavek nazivao svoje poslodavce!
„Dabome! Više mi je odgovarala kruna nego srp i čekić!” govorio je.
Dakle, Britanska kruna ga je odmah otposlala kao lekara u najcrnju Afriku, u najugroženija područja. Tako je Osti u pregrštu afričkih zemalja, i to ne samo u bolnicama već i u sklepanim ambulantama u zabitim selima, proveo sledećih gotovo dvadeset godina. Sa ushićenjem je pričao o svom životu uglavnom u vlažnim područjima reka Kongo, Zambezi i Niger.
„A za države me ne pitajte, imena se izmenila kako su se od pedesetih naovamo oslobađale ili ostajale kolonije pod protektoratom britanskih vlasti... Zaspiš u jednoj, a probudiš se u drugoj... Uganda, Tanganjika, Somalilend, Gambija, Sijera Leone, Nigerija, Rodezija, Bocvana, Svazilend... You name it, they've got it... Šta god kažeš, oni imaju!... Služio sam Krunu sa velikim zadovoljstvom... Dabome! Što se čudite, šta bečite oči, uvucite ih, jer iskreno govorim. Zadovoljstvo je poticalo od činjenice da sam lečio one jadnike, spasao poneki život, porađao onu mučnu dečicu... Pa zar u tome nije najveća ljudska zadovoljština, a!?” Prolomio bi se njegov zarazni smeh koji mu je dah oduzimao, pa bi grcajući dodao: „Dobro, mogao bih da navedem još poneko veliko zadovoljstvo... ha! ha!... Vezano za žensku populaciju ove planete... Hmmm... Dabome...” te bi nastavljao sa smehom tako snažnim i dugotrajnim da bi se njegovi sagovornici našli u čudu: prvo, snebivajući se zbunjeno osmehnuti, a posle smejući se njegovom zacenjivanju od smeha.
U obilju opasnih bolesti koje su ga svugde okruživale, Osti se nikad ničim nije zarazio niti ikada od nečega razboleo (osim kada se oporavljao od mamurluka), a kada bi ga neko upitao kako se suočavao sa zastrašujućim bolestima, samo bi lako odmahivao rukom ukrašenom skromnim ali primetnim porodičnim prstenom koji je dobio od oca pred odlazak u London, i sa znalačkim, lukavim i pomalo tužnim osmejkom kazao:
„Još kao dečaka, otac me je vodio sa sobom po istočnoj Srbiji gde je vladao endemski sifilis i kojekakve prateće boleštine... Svačega sam se nagledao... Afrika? Pa to je bila igra i poskočica... Dabome! Ali, moram priznati, jednom sam skoro umro tamo u jednoj kongoanskoj vukojebini! A znate kako?” Opet se prolomio njegov prodoran štucav smeh. „Sam sam sebi otkinuo parče potkolenice... dok sam mačetom raščišćavao teren za izgradnju ambulante... I umesto da se odmah pobrinem za ranu, ja, zamlata, neodgovoran do koske, ali, naglašavam, isključivo prema samom sebi, vezao neki zavoj i nastavio da mlatim bush, ovaj, onaj, kako ono beše... grmlje, je li?... Dakle, tom prilikom sam zaradio dva zla: sepsu i ženu... Jeste. Ali sam oba preživeo. Rana se zagadila, temperatura, udri, avaj, pomagaj... Ja ne znam za sebe... U časovima svesti sam urlao, ali ne od bolova već od smeha: zamisli da umrem od rođene ruke! Pa, zaboga i pobogu, ima li nešto blesavije? I tek što sam se napokon probudio, a ja se već oženio engleskom medicinskom sestrom koja me je negovala... Tek što sam se oženio, a ja dobio ćerkicu, zlato tatino pametno... Sada je Karolina novinar na Trinidadu, a njena majka odavno opet u Londonu... Ostavila me, nije htela da živi na ovom ostrvu! Kaže, klaustrofobično. Svašta! Kao da Engleska nije ostrvo! Ima čudnih ljudi, zar ne? A unučica Sara mi je ko šećer, ko svilena bombona.”
Kada ga je Britanska kruna poslala na Sent Lušu u bolnicu glavnog grada Kastrisa (Castries) gde je proveo četiri godine, stekao mnoštvo prijatelja i zaljubio se u ostrvo, i kada je primio nalog za premeštaj, on se ljubazno zahvalio svojim poslodavcima, raskinuo ugovor sa engleskom Krunom i ostao na ostrvu.
Oženio se sentlušankom Lusindom Fere iz gradića Denerija (Dennery) na istočnoj obali zapljuskivanoj visokim talasima Atlantskog okeana, rasnom lepoticom, poput manekenke Naomi Kembel samo za nijansu popunjenijom, zaposlenom u birou za nekretnine. Sa njom se prvo dugo zabavljao, pored još nekoliko njih sa kojima se isto tako dugo i veselo zabavljao, ali čim ga je obavestila da je ostala u drugom stanju, on je stao pred matičara. Lusinda mu je rodila dve kćeri koje su već odrasle i otišle na Floridu na studije. Posle petnaestak godina braka, kada je lepotica već bila manje lepa, odlučila je da ga ostavi.
„Mene uvek one ostavljaju, ja njih nikada”, objašnjavao je Osti. „Zašto bih ja ostavio jednu da bih se oženio drugom kad su sve zapravo iste, dabome... hm, pa baš nisu iste, ali slične jesu... Bilo kako bilo, ja ih sve obožavam... Naprosto obožavam! Sve su divne...” uzdahnuo je zaneseno. „Da, kad već pitate, jeste, ja proizvodim samo ćerke... Kao sve prave muškarčine... Ha! Ha! Imam ih... čekaj, tri... pet, šest... mmmm... osam... Tri bračne, a pet vanbračnih, ali priznatih! Sve sam ih ja priznao i za sve njih se zdušno brinem... Pa šta ću, ajde, recite, šta ću? Dođe žena i kaže: 'Ostala sam u drugom stanju s tobom...' Ima li nešto lepše od novog života? Nema! Neka si, draga, neka, samo ti lepo rodi, evo, ja ću te poroditi ako želiš, i ja ću se pobrinuti za sve ostalo... Samo se sad više ne ženim, ne, ne... nikako, sem ako još više ne poludim, jer već sam lud! Znam ja da se vi slažete, ha! ha!” Opet grguljiv, nezadrživ, nepojmljiv nalet smeha. „Dosta je, ostario sam... Za brak je potrebna energija, prilagođavanje, strpljenje, a ja sam sve to odavno istrošio, ako sam te lepe osobine ikada uopšte imao... A, priznaću vam, i praksa mi je malo dosadila, pa mada i dalje radim sa onim Indijcem, zlatnim dečkom doktorom koga sam nedavno uzeo, sada sam krenuo u drugu stvaralačku delatnost, u biznis... ovaj, kako se ono kaže? preduzimač, je li? gradim kuće... Kako? Pa lepo: sagradim kuću, uredim je sve u šesnaest i onda je prodam... Idu kao halva... Uf, što volim halvu... Ovde toga nema... Gradnja je sjajna zarada, a treba svu tu silnu decu izdržavati, školovati... Nije to mačji kašalj.”
Tako je pričao Osti Predić dok je sedeo u pletenoj fotelji, grofovskog izgleda: dugačak, vitak, kicoški odeven, večno nasmejan i dobro raspoložen sa čašom odličnog francuskog vina u ruci - čovek nalik na srednjovekovnog viteza u odnosu na žene, a predani izlečitelj, čarobnjak travar u odnosu na sve ljude. Osti je doktor svaštar - i hirurg i akušer i zubar i oftamolog i otorinolaringolog i reumatolog i sve! - doslovce lekar opšte prakse sa ogromnim iskustvom, odličan dijagnostičar, a što je najvažnije, sa duboko usađenom ljubavlju prema svom pozivu i ljudskom rodu. On je ozbiljan samo kada je to sasvim neophodno, naime, kada leči, ali i tada uvek spreman da raspe radost po utučenima i zabrinutima. Za takve, većeg poklona nema.
„Zlopatilo se zlopamtilo... skarabudžila se budža...” pevušio je Osti. „Šta to pričaš?” najzad sam ga upitala. „Lomim jezik. Vežbam srpski”, ozbiljno je odgovorio. „Pa nisi ga nimalo zaboravio.”
„Nisam, jer vežbam. Jezik ti se začas prelomi na engleski i onda si ga ufrkestio... Ufrkestio... dobra reč za vežbu... Nego, ajde da opet slušamo onog Bajagu, Gordano, sestro slatka... Mnogo mi se dopada! Ono, 'Drugovi rasuti po svetu...' u srce me pogađa ko strela jabuku... Usred srede srca... Jeste, priznajem! Nostalgiju nikad nisam osetio, ali, ipak... Ova pesma razara... A i Bora Čorba nije loš... Mnogo je prost, ali Srbi su u principu takvi! Pa neka su, kad im je tako drago!”
Puštao je kasete u kolima na najjače, muzika je treštala toliko da su se prolaznici okretali dok je brzo vozio svoj novi „čiroki” džip. „Volim ove Indijance više nego 'leba da jedem”, rekao je jednom rukom držeći volan, zagledan u daljinu. „Sad ćeš videti moju najnoviju kuću... Šta se čudiš, morao sam je sagraditi, jer sam prethodnu ostavio Penici... mmm, Penelopi... Ko je ona? Kako ko je? Pa ko bi bio? Jedna od mojih kćeri, svakako!” Bilo je jutro, sunčano i sveže, a Osti sveže izbrijan, sede kose, u beloj „polo” majici i belim pantalonama od najtanjeg lana - kod njega uvek sve najboljeg kvaliteta!
Sledeći put sam došla na ostrvo već mnogo bolje organizovana, naime, sa sedam što svojih, što prijatelja mojih prijatelja, naime, sa Jelenom, Tristanom, Nadom, Zoranom, Izabelom, Draškom i Brankom. Pored džipa koji je išao uz Brajanovu vilu iznajmili smo još jedan i krenuli u dubinsko ispitivanje terena na ostrvu.
„Ajde, bre, Gordano, da večeras svi dođete kod mene na večeru, a? Garantujem odlično spremljenu hranu... Ne, neću ja da kuvam, mada volim, nego ću naručiti od Pjera... Ah, kakav bujabez on pravi... maestralan, prste da poližeš. On je šef kuvar u 'Cold Pot'... Pa znaš, vodio sam te, najbolji restoran na ovom i nekoliko obližnjih ostrva... Ma nemoj gunđati! Meni, zapamti meni je zadovoljstvo da mi dođete! Ja sebi pravim plezir, a ne vama... Šta me briga za vas... Jedite kajganu, pravite pofezne... Hm, baš volim pofezne! Ajde reci: koliko ja imam njih koji zapucaju na drugi kraj sveta, pa mi dođu u goste? A vi ste najbolji gosti jer niste gosti, niste kod mene odseli, nego ste u Brajanovoj viletini... ha! ha! ha! Premda, najozbiljnije, i kod mene uvek ima tušta i tma soba i sobetina... ko pleve... Zuje... ovaj, zvrje prazne... Dabome! A da spojimo zabavu sa korisnim, mogu i onu tvoju mučenicu prijateljicu lepoticu Jelenu... mislim da ima herpes na glavi, ah, to su užasni bolovi... mogu nju opet malo da udesim za vrbicu, da je akupunkturišem... Juče joj je pomoglo...”
Bili smo, naravno kod njega na večeri, pa na još jednoj, pa nas je vodio na ručak u jednu kolibu na plažama Atlantika gde se surferi hrane, pa nam je iznajmio jahtu da nas vozika naokolo, (ali on nije sa nama krenuo jer, poverio nam se, nije voleo more ni putovanje morem, ni kupanje u moru već samo u bazenu: „Jesam li ja kontinentalac Srbin ili nisam!?”) pa na izlet U prašumu, pa kod svog prijatelja uspešnog sentlušanskog slikara sa, kako je Osti tvrdio a mi mu bespogovorno verovali, najlepšom vilom na Karibima, pa u posetu kod svog kuma, indijskog trgovca, koja se pretvorila u šampanjsku lumperajku... Ostijevom gostoprimstvu jednostavno nije bilo kraja.
„Treba se zabavljati, Gordano, i ništa ne propuštati, znaš li ti to?” Rekao je vrlo ozbiljno, odmerio me obešenjačkim pogledom i dodao: „Da, ti si jedna od onih koje znaju, dabome! Idemo neprestano napred, napred, kao kobajagi napredujemo, a ne shvatamo da je napred starost, a u rikverc, u mladost se ne može... Dobro, starost nije bolest, evo, ja sam zdrav ko dren, ali stari se brzo, preterano brzo, veruj mi na reč... Dok odeš do kupatila, a ti već pet godina stariji! Istina, crna istina... Da, da! A znaš šta obnavlja ćelije, produžava život? Ne znaš? Smeh, draga moja Gordano, neobuzdan smeh, makar bio i bezrazložan... Zato se ja, zevzek i zamlata, smejem i kad treba i kad ne treba! Obnavljam organizam, nego! Ako te neko upita, slobodno reci: smeje se iz medicinskih razloga... Kod mene sve logično, sve radi lečenja!” Prolomi se njegov grohotan, urnebesan smeh do suza, koji nadjača muziku.
„Ja doduše krijem godine”, nastavi kasnije Osti, „ali bez obzira, znam i osećam koliko mi je, a to nije malo, i žao mi je, veruj mi, što se još više nisam provodio, blesavio, ludovao, sebi ugađao... Zato sad nadoknađujem iz sve snage! Igram golf umesto da radim u ordinaciji, kruziram po Amazonu, obilazim lale u Holandiji, dalaj lamu na Tibetu, orhideje na Tajlandu, Tadž Mahal jer je sagrađen za ženu... Bežim jedino od hladnoće... Mrzim sneg, pa toj ti je!” Opet njegov neosnovan gromoglasan, neobuzdan smeh.
„Slušaj, Gordano, i uči od starijeg”, kazao je Osti Predić zadržavajući eksploziju smeha i na časak prekinuvši svoj ekspoze o životu. „Ovo jeste slatko ostrvo, slatko kao slatka lizalica zvana luša po kojoj je i dobilo ime, a ne po svetoj Luciji, da, ali je i opasno parče kopna, da, da! Dabome! Nemoj da bečiš te tvoje zelene oči! Odmah ću ti obrazložiti. Slušaj: planine nam se zovu Pitoni, mali i veliki: kad te stegne, dok na smrt ne uguši, ne pušta! Naš drugi grad po veličini se zove Sufrijer... Na francuskom nešto kao Mučenica, aha! Onaj ili ona koji su mučeni, zlostavljani! Da, da... Naša najveća reka se zove Kil de Sak... Ha! Ha! Reka Ćorsokak, a? Šta kažeš? Ćorsokak, brale, ćorsokak... Baš kao i život! Kreneš, i taman kad se zaletiš, kad pomisliš da je beskrajan - tras! ZID, nema više!”