Nema nafte, Mojsije

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:20 am

First topic message reminder :



"Nema nafte, Mojsije" je zbirka Kišonovih humoreski na različite teme. Iako nastale u Izraelu, univerzalne su za svakog u svim prilikama. Kao vrstan humorista, još jednom dokazuje kako naizgled svakodnevne teme kriju u sebi obilje smešnih situacija u kojima lako prepoznajemo i sebe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:36 am




МИ СМО ИЗ ГРАДСКЕ УПРАВЕ

Шетали смо улицама Тел Авива, ја и Ервинке, не знајући шта да радимо. Прво смо мислили да одемо у биоскоп или у позориште, али смо се предомислили због лоших критика. Већ смо, разочарани, хтели да се растанемо кад се Ервинке лупи по челу и рече:
– Знаш шта, хајде да се играмо Ми-смо-дошли-из-градске-управе!
Сместа је зграбио моју ташну и одвукао ме до прве куће у шуми стамбених блокова. Закуцао је на прва врата, ушао и рекао:
– Добар дан. Ми смо из градске управе.
Домаћин је устао, блед у лицу, загрлио жену и упитао о чему се ради.
– Нисте пријавили број столица у вашем стану – рекао је Ервинке и почео да копа по мојој ташни. – То је одавно требало да учините, господине!
– Шта је требало да учиним?
– Да испуните пријаву за порез који се плаћа градској управи за сваку употребљиву столицу у кући. Зар ви не читате новине?
– Ох... ах... – почео је да муца кривац. – Прочитао сам... нешто... али сам... овај... мислио да се то односи само на установе...
– Можемо ли да погледамо? – упитао је Ервинке углађено и прошетао кроз стан пописујући столице. У дневној соби било их је четири и једна фотеља, а у спаваћој две плус једна хоклица сакривена (!) испод кревета. Власник стана и његова супруга ишли су за нама киптећи од беса. Кад je Ервинке упитао имају ли корито, рекли су да имају, једно.
– Жао ми је, и корито се рачуна као столица – обавестио их је Ервинке ако се утврди да може да послужи за седење.
– Е, то је већ превишс, ђаво да вас носи! – просиктао је човек. Већ ми толико одбијају од плате...
– Зашто ви то мени говорите? – прекинуо га је Ервинке. – И ја сам обичан мали службеник. Само радим оно што ми је наређено. Плаћаћете 270 шекела годишње.
Жена је хтела одмах да плати, али Ервинке је одбио да прими новац тврдећи да не зна колика ће бити казна због закашњења. Затим смо отишли до комшија, пописали браве и проценили их на 390 шекела годишње. Тако смо обишли читав блок. Увече смо се вратили кући у најбољем пореском расположењу. Велика је ствар живети у овој земљи.


Не смемо ни на тренутак да заборавимо да смо народ књиге и да смо то од постанка света – догађаја који је, узгред буди речено, први пут детаљније описан управо у хебрејском издању. Због тога терамо децу да уче Стари завет напамет – стих по стих, слово по слово, зарез по зарез. Штавише, сваке године, на Дан независности, одржавамо у Јерусалиму квиз из познавања Библије, како бисмо установили ко је најбоље напамет научио Јеремијину књигу. Сам пророк никад није стигао до финала.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:37 am




КВИЗ

Пошта је у нашој историји одиграла значајну улогу, првенствено захваљујући чињеници што је јеврејски народ живео у дијаспори па су везе између раштрканих племена биле од суштинског значаја за очување националног ентитета. Није, према томе, никакво чудо што је читава израелска јавност одушевљено дочекала саопштење Министарства пошта о томе да ће у сарадњи са Министарством за културу и просвету бити организован национални телефонски квиз.
Прелиминарна такмичења одржана су широм земље, а на крају су се финалисти окупили у сали Народне скупштине. Радијски коментатор извештавао је о колонама узбуђених гледалаца које су се сливале према Скупштини док се остатак становништва, наоружан телефонским именицима, окупљао око радио-апарата у својим домовима. Финалисти, њих четворо, седели су на бини, очигледно задовољни што их гледаоци посматрају с отвореним дивљењем; сви су били свесни какво огромно знање, каква оштроумност, каква способност за логичко закључивање и какав смисао за оријентацију беху потребни да то четворо стигну тако далеко. Њихова имена понављала је читава земља: Глик, стручњак за електронске рачунаре, Товах, телефонисткиња и миљеница публике, професор доктор Бирнбаум са Факултета за електронску обраду података и песник Тола’ ат-Шани, изданак дуге лозе врхунских шахиста. Признајем да сам у гомили која се тискала око улаза настојећи да види шампионе, био и ја. Атмосфера је била свечана али напета, па чак ни представници дипломатског кора нису били у стању да сакрију узбуђење које их је обузело. Министар пошта отворио је такмичење надахнутим говором.
– Ово је први пут после две хиљаде година да Јевреји, слободни и неспутани, могу да одрже овакво такмичење у дворани своје Народне скупштине – рекао је министар, а затим је сликовито приказао историјску позадину догађаја, описујући поштанске активности од голуба праоца Ноје па преко Аврамових анђела и вавилонских епистола до веома интересантног питања персијских Јевреја, и шта би се с њима десило да је Хаман, не дај Боже, могао да шаље наредбе телефоном уместо по лењим куририма... После тога је публици представљен омладински шампион; дечак с наочарима дочекан је с ретко виђеном топлином.
– Право чудо од детета – рекао је неки момак поред мене. – Чујем да зна телефонске бројеве свих апотека!
– У свету?
– Нееее!
Тон којим ми је саговорник одговорио открио је моју крајњу неупућеност у ствар. Такмичење, објаснио је, има потпуно локални карактер. То значи да је у средишту интересовања израелски телефонски именик, и то с топографско-чињеничног аспекта. Прошлогодишњи квиз је, истина, био међународни, али присуство такмичара из других земаља натерало је судије да постављају питања другоразредног значаја као, на пример, ко је пронашао телефон, како функционише разводна плоча и где пролазе трансатлантски телефонски каблови. Вечерашње такмичење ће, међутим, остати стриктно у домаћим границама, што значи да ћемо моћи да се посветимо битним стварима, то јест телефонским бројевима...
Председник судијског жирија, ректор универзитета, постављао је искричава питања које је формулисала специјална комисија састављена од истакнутих научника. Комисија је на њима радила више од пола године. У сали је владала гробна тишина кад је одјекнуло прво питање:
– Који је број први на страни 478, Хаифа?
Инжењер Глик је спремно одговорио, с благим осмехом на уснама:
– Вајншток, Моша, улица Тел-Хаи број 12, 40-572!
Гледаоци су без даха листали телефонске именике, а кад се показало да је одговор тачан, дворана је наградила такмичара громким аплаузом. Убрзо је, међутим, сваком било јасно да су таква питања само загревање пред праву борбу, и да на њих четири жива телефонска именика могу лако да одговоре у свако доба. Само је Товах изазвала сензацију кад је на ректорово питање: „Колико Голденблума има у Тел Авиву?” одговорила „Шест!”
– Жао ми је – рекао је ректор – овде их видим само пет!
– Тако је – одговорила је Товах – али шестог можете да нађете у додатку: Голденблум, Ефраим, Леви-Исакова улица број 22, 27-916!
Ректор је прегледао последње стране именика и узвикнуо, приметно потресен:
– Одговор је тачан!
Уши су ми поцрвенеле од дивљења. Никад, никад до тада нисам видео људе тако широког знања. Ипак, професор доктор Бирнбаум пао је на следећем питању, а песник Тола’ ат-Шани дао је тачан одговор тек у последњем тренутку. Питање је гласило: „Који број у Гордоновој улици у Тел Авиву има три нуле?”
– Знам! – викнуо је песник, а вене на његовом челу, чинило се, само што нису попуцале. – Векслер, Виола, учитељица певања, 2-0-7-0-0!
Памћење је издало Тола’ ат-Шанија кад је требало да наведе Виолин кућни број у Гордоновој улици, али према пропозицијама такмичења, у одговорима на сложена питања није било неопходно да се наводи пуна адреса претплатника. Тола’ ат-Шани је добио два бода и аплауз. Товах је поново демонстрирала своје знање кад је требало да цитира пасусе и текстове.
– Како гласи текст на страни 53, Јерусалим? – поновила је са својом већ пословичном лежерношћу. „Водите рачуна приликом бирања бројева, избегавајте грешке!”
Инжењер Глик је, с друге стране, пао на једном сасвим једноставном питању на које би могао да одговори сваки аматер: „Чију рекламу налазимо на страни 356, Тел Авив?” (Т. Феферман, месар.)
И заиста, у тој фази велике борбе сво четворо учесника почели су да показују прве знаке умора. Професору доктору Бирнбауму поново је истекло време док је напрезао мозак да нађе одговор на питање: „Код ког телефонског броја је средња цифра једнака разлици између збира две последње и две прве цифре?” Професор је изгубио бод, а питање је преузео Глик. Заваљен у фотељу, потпуно исцрпљен, шапнуо је: – Гардош, Шошана, Тел Авив, страна 180, прва колона, двадесети ред одозго: 2-3-1-2-4!
Одушевљена публика узвратила је бурним овацијама па сам и ја аплаудирао, иако су ми се у глави ковитлале неке чудне мисли.
– Извините – обратио сам се свом суседу – можете ли ми кажете каква је корист од тога што неко зна напамет све бројеве у телефонском именику?
– Шта желите тиме да кажете? – упитао је мој сусед љутито. – Како то мислите, каква је корист?
– Не желим да ме погрешно схватите, господине. Телефонски именик је приручник од виталног значаја и сигуран сам да не бисмо могли да живимо без њега ни један дан. Није ми ни на крај памети да негирам фундаменталну важност те књиге за све нас. Питам само зашто је треба учити напамет, кад у њој увек можете лако да нађете све што вам је потребно?
– Говорите као дете – исцери се мој сусед.
– А шта бисте радили кад бисте се нашли усред пустиње, без телефонског именика?
– Тамо нема телефона.
– Претпоставимо да га има.
– Питао бих „Информације”.
– Пссст! – рекао је мој сусед. – Оставите ме да слушам.
У разговор су се, међутим, умешали сви око мене, шаптом али ватрено. Сви честити Јевреји настојали су да ме увере како је мој приступ погрешан. Такмичари пред нама, објаснили су ми, прави су горостаси духа. Док други људи траће време и расипају своје интелектуалне снаге на свакојако научно цепидлачење и сумњива истраживања, мајстори телефонског именика посвећују читав свој живот, већ од треће године, само једном: проучавању сваког слова, сваког броја, сваке штампарске грешке, сваке мрље и сваког набора у израелском телефонском именику док не достигну савршенство које мора да им донесе признање и дивљење свих становника широм земље.
На бини се, у међувремену, одвијала последња рунда. Инжењер Глик изводио је чуда решавајући проблем: „Ако забодете иглу у трећу цифру у четвртом реду трећег ступца на страни 421, кроз које ће бројеве проћи игла на следећим страницама?” Глик је стигао до Петах-Тикваха на страни 605, а за наставак је игла била прекратка.
Публика је све то пратила без даха и тек кад је изговорена последња тачна цифра, дала је себи одушка громким узвицима и звиждањем. Мој сусед је промрмљао: – Нека је слава Богу! – а многи су без имало устручавања заплакали. Ректор је замолио за тишину у сали и рекао да би пре проглашења победника желео да постави питање које је послао сам председник владе. У сали је завладао тајац. – Ево питања – рекао је ректор. – Које радње треба извршити да бисмо добили телефонску везу?
Шампиони су збуњено ћутали. Товах је промрмљала нешто о слушалицама и рупама са бројевима, али је убрзо постало јасно да нико не зна одговор на то неочекивано питање. После консултације обављене на брзину, песник Тола’ ат-Шани је у име свих такмичара изјавио да је питање провокативно и да прелази оквире такмичења, јер се на њега не може одговорити бројевима. Ректор је извукао читаву ствар прогласивши Глика за „Шампиона телефонског именика 1974. године”. Друго место заузела је Товах. Маса је кличући нагрнула ка бини и изнела своје идоле на раменима. Ја сам остао у сали размишљајући о томе како би требало да телефонирам кући и јавим мојима резултате, али никако нисам могао да се сетим властитог телефонског броја.


Наш расни мешанац, куја Макс, већ доста дуго живи са нама и за то време свака страна добро је упознала навике оне друге. На свој слатки, невини начин Макс се још претвара да је патуљасти шнауцер и још се с презиром односи према одређеним правилима елементарне хигијене. Ипак, после много месеци открио сам једну њену слабост коју од стида једва могу и да споменем: секс.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:37 am




ПСЕЋИ ДАНИ

Да, пре извесног времена Макс је изненада почела да показује сасвим неприродно интересовање за псе. С времена на време скакала је на прозорску даску махнито машући репом и испуштајући кратке рафале лавежа сумњиве двосмислености. Кад год сам погледао кроз прозор, запањио ме је исти призор – сви пси из околине били су на окупу очију упртих у прозор. Зулу, џиновски немачки овчар који живи нешто даље у нашој улици, чак се пробио кроз капију и покушао да разбије дрвене капке.
Драгомир, Хрват, власник великог Зулуа, одмах је решио тајну.
– Што се толико узбуђујете? – рекао је мојој супрузи. – Куја има терање.
– Шта кажете? – упитала је моја супруга. – Како то мислите, има терање?
– Хоће да се фуки-фуки – обавестио ју је Драгомир. – Хоће да се упари.
Наравно, хтео је да каже „да се пари”. Изгледа да летње жеге доносе и вруће таласе друге врсте, и Макс је, да се благо изразимо, само следила зов природе. Чак су и деца приметила да наша куја проживљава кризу. – Тата – упитао ме је мој син Амир – зашто Макс тако чезне да се придружи оним другим псима?
– Жели да се игра с њима, сине – одговорио је тата.
– Стварно? – рекао је Амир. – ја сам мислио да жели сексуалне односе.
Употребио је, у ствари, много краћи израз, али ја мислим да се такав језик не користи у културној породици, чак ни кад се животна реалност појави, да тако кажемо, на кућном прагу. Удварачи пред нашом кућом постали су убрзо тако бројни да човек није могао да изађе из куће ако се не наоружа метлом, а они храбрији пси почели су да прескачу баштенску ограду и да се окупљају под самим Максовим прозором. Борили смо се против љубавничких хорди, поливали их млазевима воде а изнад капије смо разапели бодљикаву жицу коју су удварачи искидали док си рекао бритва. Једном сам покушао да погодим Зулуа камењем, али ми је он одмах узвратио истом мером. А Макс, изгубљена душа, стајала је укочена на прозору као лутка из излога која пуца од либида.
– Како би било да је пустимо да се проведе, тата? – упитао је Амир.
– Не – рекао сам. – На свету већ ионако има превише паса.
– Али она чезне за тим да изиђе и...
Поново је употребио ону исту реч.
– Не – одговорио сам тврдоглаво. – Требало би да сматра себе удатом и да схвати да ја не одобравам шврљања ван брака.
Страсти су се у међувремену разбуктале. Пси пред кућом формирали су мушки хор, а онда су се почели да се туку међу собом у слободном кечерском стилу док им је Макс махала с прозора. Ситуација је почела да измиче контроли. Наша шашава мала мезимица није ни јела ни спавала, већ је по читав дан само сањарила о својим љубавницима. Њен реп се претворио у метроном, а цело тело јој је чезнуло за тим да се оплоди.
Мишљење моје супруге о њој било је кратко и недвосмислено:
– Курва!
Очигледно, узрок читавог тог еротског врења беше у томе што је Макс била исувише лепа. Била је, са својим благим, влажним очима и снежнобелим крзном, права лепотица. Зато смо одлучили да спасимо јадницу из канџи њене властите похоте и шишањем умањимо њену привлачност. То је, уосталом, требало да учинимо већ давно, на оној врућини. Сместа смо ступили у везу с фирмом која пружа такве услуге и сутрадан су дошла двојица стручњака, пробили се кроз мушки хор и одвели Макса иа шишање. Макс се борила као мини-лавица, али је коначно подлегла надмоћнијем и лукавијем непријатељу и пустила да је одвуку у град, уз очајнички лавеж безбројних обожавалаца који су пратили комби све до предграђа Тел Авива. Остали смо код куће да се боримо с властитом савешћу.
– Шта сам друго могао да урадим? – уздахнуо сам, подижући поглед према небу. – Коначно, још је малолетна...
Пас који се вратио није више била наша Макс. Специјалисти су се вратили сутрадан, потпуно исцрпљени, довели неког великог ружичастог миша и брзо се удаљили. Нисам, верујте, ни сањао да је Макс изнутра тако ситна! Без крзна претворила се у манекенку на којој су најпривлачнији детаљ кости. Рафи, моја старија кћи, предложила је да је назовемо Твиги. То је сурова шала, морам да признам. Она сама, наша ружичаста мишица, умирала је од срамоте због свог изгледа и није хтела да проговори ни реч с нама, само је увређено зурила кроз прозорска окна...
А онда се догодило нешто што нисмо могли да претпоставимо.
Гвоздена капија наше баште греха изваљене су из шарки под најездом нових легија. Избезумљени пси скакали су према нашим прозорима дању и ноћу. Ако су дотад Макса опседали сви пси из комшилука, сад су се окупили из читавог света не би ли се некако пробили до ње. Сећам се да сам видео и неколико ескимских паса који су стигли право са Северног пола да се мало помазе са Твиги. Показало се да је Макс без крзна још више секси. Направили смо фаталну грешку – сад је седела у излогу потпуно гола. Претворили смо властиту кућу у порно-шоп.
Кад је један од удварача, кучкин син величине булдожера, једним ударцем шапе откинуо кваку на улазним вратима, брзо смо позвали полицију, пре него што пси пресеку телефонске жице. Хтели смо да дођу и ухапсе силеџије, али је линија била заузета. Обруч око наше куће све се више стезао јер сексуални проблем не трпи одлагања. Рафи је предложила да запалимо жбуње у башти и да се, под окриљем ватре и дима, повучемо са Твиги у најближу пошту, онако како то ради Тарзан кад га нападну хорде урођеника. У међувремену, Зулу је скочио с крова и упао у кухињу, а у погледу му се јасно могла прочитати претња: „Прво ћу да силујем Твиги, а онда ћу да докрајчим Наочарку!” Упустио сам се у очајнички двобој с њим, одлучан да одбраним част породице, док је Макс трчала у круговима око нас, очигледно навијајући за Зулуа. Дивљи лавеж достигао је врхунац. Моја мала породица укопала се иза преврнутог намештаја док су напољу пси кренули на јуриш, пуцајући...
– Попусти – простењала је најслађа женица, лица белог као креч. – Дај им Макса...
– Никад – одговорио сам, тешко дишући. – Никад нећу да попустим пред уцењивачима.
А онда – перо ми још дрхти у руци док ово пишем – баш кад смо остали без муниције и кад је изгледало да је све изгубљено, лавеж је престао и псеће чете нестале су исто онако изненада као што су се и појавиле. Опрезно сам извирио, напрежући уши да чујем трубе коњице која по правилу стиже у помоћ досељеницима увек у последњем тренутку, спасавајући их од скалпирања, али никакву организовану спасилачку акцију нисам могао да приметим. Једино објашњење било је да се догодило чудо, или нешто слично томе.
Сутрадан нам је Драгомир, власник Зулуа, објаснио шта се десило.
– Знам – рекао је. – Терање је престало, тачно у подне. Готово је.
Сад опет влада сива свакодневица. Твиги мишица се опет претворила у снежнобело псетанце, заинтересовано само за људе. Псе из комшилука не сматра достојним ни погледа, а они јој узвраћају истом мером. Пре неки дан је на улици прошао поред нас онај бедник Зулу, држећи се као да Макс уопште не постоји. А ипак ми се чини да ће он бити отац малих шнауцера који ће, судећи по свим физиолошким знацима, убрзо угледати свет захваљујући тој ванбрачној вези. Узгред, ко је оно рекао да је пас најбољи човеков пријатељ? Он је alter ego самом себи.


Ево коначно теме без икакве везе с политичким превирањима на превише блиском Блиском истоку. Она, међутим, има своје место међу темама које називамо вечним. Говорим о супи.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:38 am




ЂАВОЛСКА ЧОРБА

Обожавам супу.
Можда та гастрономска пристраност не може непосредно да утиче на стање у савременом друштву, али на личном плану сигурно има своју тежину. Човечанство се дели на два супарничка табора – на оне који једу супу пре главног јела, и на оне који је уопште не једу. Постоји, међутим, и трећа сила; то су они за које је супа главно јело. Ја лично припадам тој малобројној али фанатичној касти. За мене, племенити соnsomme са златним круговима на површини представља чисту поезију, а тешки таtza-bаll инспирацију. „Онај ко воли супу не може да буде лош човек,” рекао је неко – можда Марк Твен?
Било како било, ствар има једну незгодну страну. Супа је врела. Супа је увек исувише врела.
До тог закључка дошао сам после дугогодишњег искуства, после деценија посвећених супологији. И још ћемо се начекати да нам – у ресторанима, приватним кућама и другим институцијама у којима се кувају супе – сервирају роtagе од кога нећемо добити пликове. То изазива и тешке душевне патње: супа је ту, лежи нам дословно испред носа, њен мирис изазива таласе уживања који нам струје кроз читаво тело, желудачни сокови реагују с радосним нестрпљењем – а ми не можемо ни да је дирнемо јер је врела као паклена пећ.
Супа свуда наоколо, а ни капи за пиће!
С тим мучним проблемом суочио сам се први пут кад сам имао три године и опекао усне врелом супом од парадајза. Мајка ме је после тога научила прастаром церемонијалу дувања и мешања, и тако дувам и мешам до дана данашањег. Понекад сам мешао и мешао супу све док ми се рука не би одузела. Једном, у граду Кишкунфелеђхази, ако се добро сећам, мешао сам чувену гулаш супу све док се није претворила у чврсту масу у којој је кашика заувек остала. Такве су моје успомене из детињства. Због супе сам постао нервозно и повучено дете. Читавог живота чезнуо сам за мало хладноће. Гледао сам широки свет својим крупним дечјим очима и питао се: „Зашто?”
Мислим да одговор на то питање нисам нашао све до данас. Људи су навикли на вулканске супе као на лошу климу и високе порезе, и апатично их мешају као да кажу: „Шта ми ту можемо?” Тужно је то. Према прилично опрезној процени, просечан човек проведе око годину дана свог века хладећи супу, што за народну привреду представља губитак од много милиона радних часова.
Само једном сам доживео – и то никад нећу заборавити – да ме послуже супом коју сам одмах могао да једем. Наручио сам тinestroпе у једном малом италијанском ресторану и сад, да ли се супа мало охладила или је на неки чудесан начин охладио настругани пармезан, не знам нити ме интересује. Било како било, успео сам да поједем две кашике кад је шеф сале дотрчао и отео ми тањир.
– Заборавили су да подгреју супу у кухињи – рекао je. Пружио сам очајнички отпор, али он ме je савладао с неколико добро одмерених удараца. Кад je вратио супу, нисам могао да му видим лице од пape. Од тањира je остао нагорели круг на дрвеном столу.
Нимало боље није ни код куће. Ако изнад супе коју сервира моја жена прелети мува, пашће право у тањир, као Икар кад се сувише приближио сунцу. Често осетим како ми супа од гљива греје ноге кроз сто. Према основним физичким законима вода ври на 100° С, али супа од кромпира најслађе женице лако достиже температуру од 140-150° С. Ако поштовани читалац некад на улици примети људе отечених усана и искривљених уста, може са сигурношћу да се клади да су недавно били гости за нашим столом. Једном од мојих стричева пало je неколико капи наше супе на груди и лекари су се недељу дана борили за његов живот. На крају се једва извукао. Била је то супа од шпаргли.
Пао сам пред најслађом женицом на колена.
– Зашто је супа увек тако врела, побогу?
– Не знам – одговорила је, зурећи одсутно у даљину. – Супа мора да буде врела. Мешај... У свему томе крије се нека страшна тајна коју нико неће да ми открије. Замишљам преисторијског човека како сатима таре дрво о дрво да би на крају открио ватру и простењао, испуњен страхом: „Су-па! Супа!” Ја лично не намеравам да се предам и тврдоглаво настављам унапред изгубљени рат против јавног мњења. У ресторанима увек кажем конобару, наглашавајући сваки слог: – Не же-лим вру-ћу, не же-лим вре-лу су-пу, молим вас! – Конобар на то увек реагује стакластим погледом, а кад се врата кухиње отворе, из чиније обавезно сукља стуб пламена.
– А молио сам вас – шапућем – да супа не буде врела.
– Ово је за вас врела супа? – одговара ми глас из облака. – Ово је врела супа?
Молим га да умочи прст у супу. Одбија, и на тај начин избегава тешку озледу. Једног дана, тако ми бога, упашћу у кухињу ресторана с пиштољем у руци. – Сви кувари нека стану уза зид, подигнутих руку! – викнућу, а онда ћу да смањим пламен испод лонца с пилећом супом и посркати је, тањир по тањир онако млаку! У последње време почео сам да наручујем лед уз супу, а понекад пажљиво доспем у њу мало киселе воде или пива. Наравно, то онда више није супа него само обојена течност сумњивог укуса. Али бар није тако врела.
И тако полако старим а све дубље боре на мом уморном лицу сведоче о узалудности читаве те борбе. Човек који је у животу остварио све, само није добио супу која није врела!
На мом надгробном споменику нека буде уклесано златним словима: „Овде лежи Е.К. писац (1924-2013). Читав живота само је дувао и мешао.”


Пракса да згодне мачке користе своје телесне чари за прикупљање строго поверљивих информација и привредних тајни, стекла је у последње време такву популарност да људи који располажу таквим информацијама једва чекају да постану жртве уцењивања те врсте. Тако сам пре два-три дана међу малим огласима приметио овакав текст: „Мушкарац средњих година, поседник виталних информација, тражи младу плавушу, искусног обавештајца, ради споразумне уцене.”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:38 am




СЕКСУАЛНА АФЕРА

– Зеглер, молим вас, дођите за тренутак у моју канцеларију и затворите врата за собом.
– Изволите, господине Шултхајс.
– Седите.
– Хвала, господине Шултхајс.
– Вероватно се питате зашто сам вас позвао.
– Да, господине Шултхајс.
– Данас је петак.
– Опростите, не разумем...
– Чекајте мало. Управа, по правилу, избегава да се меша у оно што се догађа ван ове зграде, али као начелник одељења сматрам се лично одговорним за своје људе. Бићу сасвим отворен: шире се неке чудне гласине о развратним теревенкама на којима суделујете преко викенда.
– Ја?
– Да, Зиглер, ви. Биће боље да ми испричате све, за ваше властито добро!
– Господине Шултхајс, заиста не знам... нас неколико момака састајемо се у једном стану...
– Приватном стану?
– Да, приватном... Долазе и неке девојке... играмо...
– Тренутак! Уз музику?
– Да, уз музику. Играмо уз музику...
– Схварам, Зиглер. Наставите. Како сте обучени?
– У панталонама смо... кошуљама... чарапама...
– Питао сам за го-го герле.
– За кога?
– Девојке.
– Оне су у сукњама.
– Мини-сукњама?
– Да.
– То је све што сам желео да знам. Наставите.
– Играмо и забављамо се. Па то сви раде, господине Шултхајс...
– Можда, младићу, али сви немају могућност да дођу до прворазредних административних тајни. Кад једном кренете путем издаје, Зиглер, ништа вас више неће зауставити! Да ли можда тврдите да се сећате свега о чему сте ћаскали за време тих дивљих оргијања?
– Па и не разговарамо баш све времс, господине Шултхајс...
– Сигуран сам да не разговарате! Али, да ли сте размишљали о томе да тако неразумно оргијајући можете лако да постанете жртва уцене?
– Нисам...
– Тако сам и мислио! Шта пијете?
– Ништа. Вотку.
– Чисту?
– Не, са соком од парадајза...
– Једна трећина према две трећине?
– Да.
– Bloody Маrу! Као што видите, младићу, управа је прилично добро обавештена. А сад, дозволите, мало изненађење: ова слика, исечена из новина, синоћ је нађена у вашој фиоци, сакривена испод извештаја Државне контроле! Могу ли да вас замолим да ми то објасните?
– То је... то је једна девојка са забаве... Холонска Венера...
– Зашто има на себи бикини?
– То није бикини, господине Шултхајс... То је нацртано помоћу спреја ...
– Шта је нацртано помоћу спреја?
– Њен бикини... је нацртан помоћу спреја... Фотографисали су је... овај... на изложби... Био је то хепенинг...
– Па шта онда држи њене... како да кажем...?
– Ништа.
– Желите да кажете да је, у ствари, гола?
– Попрскана спрејом...
– Изванредно! И ви, државни службеник на одговорном положају, одржавате односе с особом тако слободног понашања?
– Не, господине Шултхајс, не бих могао да кажем да...
– Могу да замислим шта се све тамо догађа. Стриптиз! Трбушни плес! Групни секс!
– Групни не...
– Не прекидајте ме! Не би ме ни мало изненадило да чујем како међусобно делите те мачке.
– Како то мислите, делимо?
– Мислим то да за вас, као припаднике данашње омладине, не постоје никакве забране. Поделите међу собом те полуголе го-го герле, затим се повлачите с њима у замрачене просторије и у екстази се ваљате по каучевима прекривеним црвеним плишом и за време... како да кажем, оног... откривате државне тајне, драгоцене, виталне информације до којих долазите на послу...
– Не...
– Содома, Зиглер, права Гомора! Недавно сам о томе расправљао са својом женом. О томе, младићу, како мени у вашим годинама не би било ни на крај памети да играм како се данас игра. Не, ми нисмо дозвољавали да нас обузму изопачене страсти, нисмо сами себе деградирали делећи међу собом полуголе девојке. Нисмо се повлачили с њима у мрачие просторије и тамо се у екстази ваљали по црвеним каучевима. Не, Зиглер, за нас је морал, појам који је данас толико изгубио од своје вредности, још нешто представљао! Је ли плавуша?
– Ко?
– Онај спрејом попрскани хепенинг.
– Не, она је риђокоса, господине.
– И има зелене очи, претпостављам.
– Да.
– Те су најопасније.
– Можете ли да ми вратите ту слику?
– Још не, младићу. Слику је запленила управа као доказни материјал, с обзиром на предстојеће дисциплинске мере.
– Дисциплинске мере...
– Нема смисла да плачете, Зиглер, то вам неће помоћи.
– Никад више нећу да идем на те забаве, господине Шултхајс! Молим вас...
– То није решење, младићу. Моја мото је: „Не избегавај проблем, већ се с њим суочи!” Могу да вам кажем да сам лично преузео истрагу поводом вашег случаја.
– Господине Шултхајс, вама лично...
– Да, док сам на челу овог одељења и док уживам поверење управе, морам лично да сносим сву одговорност! Овог викенда крећем с вама, Зиглер.
– Али... али ми смо... само неколико нас младих...
– Прилагодићу се ја, не брините. Играћу, пићу, а буде ли потребно, учествоваћу и у подели полуголих девојака и повући ћу се с њима...
– Све ми је јасно, господине Шултхајс, али...
– Ни речи више. Моја одлука је коначна.
– Заиста не знам, господине Шултхајс...
– Најважније је да истрага остане у потпуној тајности. Нико не сме ништа да сазна! Да понесем коју флашу?
– Не знам...
– Понећу флашу француског шампањца. Знам много добрих вицева. Да ли ће и она да буде тамо?
– Ко?
– Холонска...
– Господине Шултхајс, молим вас да примите моју оставку.
– Ваш захтев се одбија. Састаћемо се у девет пред управном зградом.
– Не могу...
– Зиги, буди друг, поведи ме!
– А опасност од уцене?
– Држаћу песнице...!


Криза комуникација, без које не би било савремене драме, заснива се на претпоставци да људи не схватају једни друге због подсвесног душевног понора који се отвара између њих у току два чина раздвојена паузом. Овде износимо нову теорију, засновану на властитом искуству, према којој комуникациони јаз није последица синдрома психосоматске алијенације већ само чињенице да људи не слушају шта им се говори, ђаво да их носи!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:38 am




НИКО НИКОГ НЕ СЛУША

Открио сам то случајно пре неко вече. Седео сам са својом многобројном породицом у новом ресторану Мартин & Цион. и тупио нож покушавајући да исечем шницлу жилавију од Голде Меир. Цион је водио кухињу док се елегантно одевени Мартин мотао између столова измењујући са сваким гостом по неколико љубазних речи. Кад је стигао до нашег стола, Мартин се интимно нагнуо ка мени и шапнуо:
– Надам се да је све како треба, драги моји? Каква је шницла?
– Грозна – одговорио сам.
– Драго ми је што то чујем. – Лако нам се поклонио, задовољно се осмехнуо и одлепршао до следећег стола.
Чинило ми се да је реч о сасвим изузетном случају прекида комуникација проузрокованог слабим слухом, али онда се десио други случај, овог пута у уредништву листа у коме радим. Кад сам ушао, у току је била бурна расправа око поновног постављења једног од уредника. Зиги, наш градски репортер, дотрчао је до мене и ван себе од узбуђења упитао:
– Реците, зар вам нисам рекао да ће се вратити за мање од три месеца?
– Нисте.
– Јесте ли чули? – викнуо је Зиги победоносно. – Шта сам вам рекао?
Нико никог не слуша. Наиме, сви слушају, али чују само оно што желе да чују. Дијалог који следи типичан је пример неслушања:
– Како сте?
– Лоше.
– Фино, а породица?
– Доста ми је и породице и свега.
– Драго ми је што то чујем. Свратите понекад.

Нико никог не слуша. Јесте ли слушали недавно онај интервју с министром финансија?
– Господине министре – обратио му се телевизијски репортер – како објашњавате чињеницу да, успркос свему, Израелци поштено и без роптања плаћају све те силне порезе?
– Проблем ми је добро познат – одговорио је министар – али све док будемо присиљени да сносимо терет наоружавања, не можемо ни да помишљамо на промене.
Комуникациони воз се, изгледа, креће по страшно расклиматаним шинама и људи говоре као просечно талентовани папагаји или дремљиви магнетофони. Свако од нас је само покретна касета која одвергла своје кад се притисне дугме. Зато није никакво чудо што људи не слушају једни друге.
Пре недељу дана ушао сам у кабинет административног директора листа у коме радим и, као сви други, затражио да ми повећа надокнаду за коришћење сопственог аутомобила. Директор је прелистао хартије на свом столу и мирно рекао:
– Да чујем ваше аргументе.
– Поскупело је осигурање возила – објаснио сам – а осим тога, као што мало пре рекох, није злато све што сија. Радије бих дао живот него продао свој ауто.
– Финансијско одељење се неће сложити – одговорио је директор. – Ипак, дозволите ми да погледам шта може да се уради. Јавите ми се крајем октобра...

Нико никог не слуша. Можете дивно да се забављате тестирајући на пријемима људску способност запажања. Потражите најчувенијег позоришног критичара у земљи и узбуђено му објасните:
– Нема више никаквих правила, господине! У представу можете да уложите читаво богатство, да ангажујете најбоље глумце, да саградите најфантастичније кулисе, и читав пројект има да пропадне. А онда се окупи групица талентованих младих људи, позајми неколико шекела од рођака, покупи глумце с улице и без сценографије, без оркестра, без ичега направи у правом смислу речи ужасну представу.
– Тако је – одговориће критичар одушевљено. – Од свега је најважнији таленат. С друге стране...
Нико никог не слуша. Ако ми не верујеш, драги читаоче, зашто не изведеш један мали експеримент са својом супругом? Увече, кад се вратиш кући, реци јој нежним, ласкавим тоном:
– Док сам ишао кући, драга, нисам имао нимало воље за јело, али кад сам окусио твоју румунску чорбу, једноставно ми је запела у грлу. – На то ће слатка женица да поцрвени од задовољства и шапнуће:
– Кад је толико волиш, правићу ти румунску чорбу сваки дан. – Очигледно, нису важне речи, него мелодија.
– Какав је био филм?
– У почетку мало досадан, али већ око средине постао је потпуно неподношљив.
– Сјајно, мораћу да набавим карте...
Нико никог не слуша. Добар пример је већ класичан разговор који смо прошле недеље водили с изузетно строгом васпитачицом у дечјем вртићу кад је споменула несвакидашњи таленат наше Ренане.
– Драга госпођо – одбрусио сам оштро – један осмех моје мале кћери за мене вреди више од свих невоља на овом свету!
Недавно, пре празника, стао сам у пошти неком човеку на жуљ.
– Извините – рекао сам – урадио сам то намерно.
– Није важно – одговорила је жртва – то сваком може да се деси.
Нико никог не слуша. Тужно је то.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Mustra taj Uto Mar 13, 2018 11:39 am





ИНТЕРВЈУ СА САМИМ СОБОМ

– Ви сте, дакле, Кишон, писац...
– Нисам писац. Само хумориста.
– У чему је разлика?
– Нема разлике. Људи једноставно не називају хумористе писцима.
– Опростите, али енциклопедија просто врви од имена хумориста.
– Мртвих. Док су били живи, сматрали су их дворским лудама.
– И то је начин да се зарађује за живот, зар не?
– Јесте ли чули да се жалим? Само наводим чињенице. Писац је озбиљна особа. Човек који засмејава друге не може да буде озбиљан, зар не?
– Не може.
– Идиоте!
– Хтео сам да кажем да он јесте озбиљан... али и смешан ... Мислим, то је некако друкчије...
– Можда би било боље да дигнемо руке од овог интервјуа.
– Не будите тако осетљиви, побогу!
– А ко није осетљив кад је реч о њему?
– Познати сте по гневном реаговању на сваку, макар и измишљену увреду, и по нескривеној мржњи према критичарима ваших дела. Можете ли ми кажете да ли је то истина?
– О томе се не желим да се изјашњавам.
– Зашто?
– Зато што то не бисте разумели. Мене боли зуб, а не вас. О томе бисмо могли да разговарамо само кад бих вам разбио зубе. Зато што смо на супротним странама барикаде. Ја пишем, ви читате.
– Звучи страшно, кад то тако кажете...
– Рекао сам вам да би било боље да заобиђемо ту тему. Имам једног пријатеља, новинара, који је увек тврдио да патим од маније гоњења. Сад је написао позоришни комад који је прихватило једно од наших водећих позоришта. „Јадниче,” рекао сам му, „некада си био срећан човек, нико више не би могао да пожели, док си био у табору критичара. Зашто си прешао на другу страну?” Оно што је проживео добро, проживео је. Убрзо ће се претворити у нервозног представника породице креативних. За мање од годину дана разговараћемо о његовој манији гоњења.
– Због чега сте тако уверени да ће његов комад да пропадне?
– Рекао сам да нећете схватити. Ако комад доживи неуспех, мој ће пријатељ бити спасен пропасти. После извесног времена све ће се заборавити и моћи ће поново да дигне главу. Опасност је у томе што његов комад може да постигне успех. После тога јадник би био присиљен да напише нов комад, Бог му помогао! На другој премијери био би већ рушевина од човека, а на трећој би га сасекли на комадиће...
– Ко би га сасекао на комадиће? Публика?
– Публика је апстрактан појам. С њом долази у додир само човек на благајни. Не, на комадиће би га сасекла шачица људи с којима се свакодневно среће.
– Па, што се среће с њима! Што не потражи друге.
– Онда би га сасекли ти други.
– Али, зашто?
– Питајте Кафку. Он је написао неколико књига на ту тему.
– Кафку? Зашто њега?
– Био је велики хумориста а да ни сам није био свестан тога. И кад је најсувопарнији, бољи је од читаве серије вицева...
– Сад сте ме подсетили... Да ли сте чули онај виц о католичком свештенику, муслиманском хоџи и јеврејском рабину који су кренули ракетом у свемир?
– И шта је рекао рабин?
– Молим?
– Не желим да слушам читаву причу само да бих на крају чуо шта је рекао рабин. Зато ми одмах реците шта је било с рабином.
– Рекао је: „Онда, у реду!” и искочио с кишобраном.
– Одлично!
– Упозорили су ме да у приватном животу не показујете нимало смисла за хумор. Зашто сте све време тако забринути?
– Нисам ни најмање забринут. Такво ми је лице.
– Прича се да су хумористи увек тужни.
– Нису. Можда су само усамљени. Или, рецимо, замишљени. Та чудна професија изискује од човека да извлачи истину из љуштуре у коју је увијена, а то је увек рискантно. То значи да се играте чаробњаковог ученика. Може да вам се деси да се једног дана пробудите и откријете да ствари стоје управо супротно од онога како су вас учили у школи. Поштење је изговор за куварице. Лаж је пут који најбрже води до циља. Пријатељи су вам, у ствари, непријатељи, а непријатељи вас обожавају. Учинити некоме услугу је најсигурнији начин да вас омрзне. Љубазност је слабост. Бруталност је снага. Родитељи иду деци на живце. Новац је све. Господ Бог...
– Доста, дођавола! Ко себи сме да дозволи да говори тако страшне ствари?
– Само дворска будала. Зато што није озбиљан човек. И зачудо, све те страшне ствари постају забавне кад их умотате у хумор. Пружате људима горку истину, а они се слатко смију и називају то лаком забавом.
– Презирете човечанство?
– Ни најмање! Само настојим да га упознам. И како се временом ослобађам илузија, тако све више волим људе. Можете да волите хуљу, а да презирете свеца, зар не?
– У сваком човеку постоји нешто добро.
– У потпуности се слажем с вама. Човек је зао и окрутан преко дана, а увече купује карту за последњу представу и рони сузе гледајући како на платну неки зао и окрутан човек мучи друге. Да, ту се оно добро у човеку појављује у пуном сјају, у биоскопу. Али само тамо, мислим.
– Ви сте непоправљив циник!
– По професији. По правилу сам и гневан, али никога не мрзим. И волим да одлазим у биоскоп.
– Да ли сте свесни да говорите с јаким мађарским нагласком?
– Јесам.
– Како пишете?
– Здесна улево.
– Не, мислио сам...
– Жао ми је, али у вези с тим не могу да вам кажем ништа од онога штс људи воле да чују. Не пишем у кади пуној хладне воде уз звуке гудачког квартета, и не налазим инспирацију на месечини. Ујутро устајем тачно у шест и тридесет, седам за сто и пишем добро заоштреном оловком здесна улево до десет сати. Једноставно радим, знате.
– Не звучи баш особито. А шта је са уметношћу, шта је са радошћу стварања?
– Ко је рекао да ја волим да пишем?
– Па, шта онда волите?
– Волим оно што је написано. Готов производ. Оно што имам кад ставим последњу тачку. Волим бебу, али мрзим порођајне болове. Дословно сам пијан од среће кад на полици угледам књиге које сам написао. Али писање је мукотрпан, заморан...
– Не верујем вам!
– У реду, заборавимо то. Само сам се нашалио.
– Хвала богу. Шта сам још оно хтео да вас питам?
– Да ли сам сатиричар или хумориста?
– Тако је! Откуд знате?
– Искуство.
– Кад се мало боље размисли, каква је разлика међу њима?
– Већ сам вам рекао: у тренутку кад хумориста умре, постаје сатиричар. Време ради за мене; цигла у главу и истог трена сам сатиричар. У мећувремену сам хумориста који пише сатиру.
– Откуд сад то?
– Људи не воле сатиру, осим кад долази умотана у громке салве смеха. Не само то, већ властите салве смеха сматрају доказом да се ради о сатири. Погледајте само Чаплина. Годинама је сервирао гледаоцима најординарније бурлеске састављене од низа грубих шала, и свет га је прогласио за великог сатиричара и филозофа који изражава борбу малог човека против друштва сваки пут кад седне на врелу пеглу и прогори панталоне. А онда је Чаплин сазрео и почео да производи праву ствар, првокласну сатиру. И тада је изгубио публику.
– Али је нашао властиту истину!
– Истина не иде у биоскоп. Слична судбина чека сваког ко се бави хумором. Чим почне да пише изнад одређеног нивоа, брзо ће изгубити популарност.
– Како то може да се избегне?
– Тако што ћеге писати осредње ствари, испод свог нивоа.
– Треба ли то да буде шала?
– Не, у приватном животу се ретко шалим. Рећи ћу вам отворено, кад год нека моја ствар доживи успех, прибојавам се да сам написао нешто другоразредно.
– Ви, према томе, мислите да писац мора да се спусти до својих читалаца, да се прилагоди њиховом укусу?
– Не. Може потпуно да их игнорише, да пише у сјајној изолацији. Наравно, осећаће се бедно.
– А ако се писац спусти на ниво маса?
– Онда ће се осећати просто очајно.
– Па како се онда ви сналазите?
– Ја нисам писац. Ја сам хумориста.


{1} Држава нема могућности да сваком новом досељенику додели стан, али зато награђује старе ционистичке борце на други начин. Логична последица тога је да су сад сви стари ционистички борци. Досад је службено регистровано више од педесет бивших секретара Теодора Херцла – оснивача ционизма.
{2} Агудат Јисраел је странка брадатих ултраортодоксних Израелаца. То су наши Јевреји.
{3} Израелске жене не воле да се баве домаћинством због врућине и зато што те послове сматрају заморним. Мајке се запошљавају и потпуно им је свеједно што им цела плата одлази на кућне помоћнице, само да се не злопате у властитој кући. Логично решење би било да две пријатељице воде домаћинство једна другој за одговарајућу и, наравно, исту плату.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63767
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nema nafte, Mojsije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu