Sibir, čudo bez čudesa

First topic message reminder :



Beskrajno prostranstvo Sibira oduvek se činilo, u očima radoznalih posmatrača, kao nekakav okean nedokučivih tajni rasutih tamo preko Urala. Nedovoljno obavešteni hroničari su kroz zamišljeni neprobojni oklop videli, jednovremeno, bezbroj misterioznih poduhvata i zbivanja, pokrivenih velom večnog snega i leda.

Na prvom vazdušnom koraku, sa putničkom torbom u kojoj nije bilo predubeđenja - dok je veliki mlazni avion plovio za Irkutsk - beležimo istine o osvajanju džinovskog prostora. Civilizacija je odškrinula vrata sibirskih tajgi i tundri i postavila ostrva života usred "večite hladnoće". Goropadna mehanizacija uz pomoć ljudskih mišica, svakoga dana, metar po metar, otima bogatu zemlju iz ledenog zagrljaja prirode.

Nemilosrdan kraj sveta, divlji Sibir, postaje sve pristupačniji. Udaljeni gradovi i sela većinom su mlađi od svojih stanovnika! Svake godine nova naselja traže da budu ucrtavana u geografsku kartu: danas su sela, sutra će postati varoši, a prekosutra - veliki gradovi. Svi oni su gradilišta na kojima gamižu buldožeri, škripe kranovi i dahću mašine.

Snegovi postaju užareni, led se topi, puca, otvaraju se delovi zemljine kore. Sovjetski ljudi, mladi i stari, radnici i visokokvalifikovani stručnjaci, naseljavaju ogromno tlo prepuno prijatnih i neprijatnih iznenađenja.

DOBRO JUTRO, »USPAVANA ZEMLJO«

Posle obala reke Indigirke, nezaboravnih susreta u varošici Bela Gora, napuštamo polarni krug. Sunce se upravo podiglo iznad horizonta dok je avion plovio plavetnilom visina kao nekakva metalna trojka. Kroz bele čipkane zavesice, napolju, promicala je sibirska zemlja uvek ljubopitljivo opisivana i nedovoljno poznata. Beskrajna mirna ledena ravnica na kojoj su ljudi užarili snegove, nestajala je kada su se, iznenada, pojavila u belo odenuta brda.
»Dobro jutro, uspavana zemljo, možete reći bez razmišljanja, i budite sigurni, niste pogrešili!« — rekao je predusretljivi Jurij Formin, lekar, dok smo maločas u maloj drvenoj pristanišnoj zgradi očekivali poziv za ulazak u avion. Prvi put, na polarnoj zemlji, jedan dobroćudni momak, po rođenju Kazahstanac, otkriva značenje reči Sibir. Na jeziku starih nomada »sib« je značilo — spavati, a »ir« — zemlja; dakle, kovanica, zaista, u prevodu znači »uspavana zemlja«.
Dostojanstveni pejsaž sibirskog jutra navodi na razmišljanje o ljudima koji su nekoliko dana pričali kako nestaje gorka seljačka nevolja vekovima usađivana u topla srca težaka. Lekar, Kazahstanac, dobroćudan čovek, nije samo dao verbalno objašnjenje nomadske složenice, svojim prisustvom u ovim krajevima, dopunio je značenje reči jutro na čistom jeziku naroda Sovjetskog Saveza. Osvajanje Sibira je nepromenljiva stvarnost, jedna vrsta svitanja, posle muklih očaja sakrivenih u prošlosti — zora u naseljima duž obala bogatih reka.
Nikakav ključ za aktuelne zagonetke nije bio potreban. Pošto je čovek izvesno vreme proveo u oblasti polarnog kruga, oseća potrebu da razmišlja, sređuje utiske, potcrta događaje koji se dešavaju u značajnom razdoblju velike zemlje sveta. Jednoličan zvuk avionskih motora dopunjavao je ovo bogato intimno ispovedanje impresija. U preteranoj revnosti, listajući prepunu beležnicu, uspevao sam bez trunke naprezanja da shvatim sve sfere jedinstvenog ljudskog proboja na zemlji.
Preko Jakutska put je vodio u jedan drugi krug na sibirskoj zemlji, krug prepun tema za dešifrovanje, ispunjen nepojmljivim zbivanjima — krug savremene nauke. Nije potreban nikakav izuzetan uvod pred sletanje aviona na pistu aerodroma »Tolmačevo« nedaleko od Novosibirska.
Suvišno je zadržavati se na tuđim impresijama, prisećati se nedavno pročitanih utisaka reportera francuske revije »Pari-mač« koji je gradurinu na obalama Oba, nazvao »grad tajni«, i na njegovoj rešenosti da kamerom nišani samo tragove prošlosti u poplavi budućnosti. Nisam tražio dijaloge sa bradatim starcima ni šoljicu čaja iz starog srebrnog samovara. Najbolje je, kažu, u Novosibirsku tražiti nešto novo, jer ime ovog grada najavljuje da u njemu ništa ne stoji u mestu, sve je u pokretu, sve se kreće napred. Posle punih sedam časova leta, tišinu polarnih prostranstava zamenila je vreva milionskog grada.
»Prestonica Sibira«, kako još zovu Novosibirsk, ličila je na one bučne evropske gradove sa dugim, nepreglednim kolonama automobila. Milionski grad živi sa svojim fonovima bučnosti, u sivo-metalnim bojama, naslonjen na guste šumovite predele obskih brežuljaka. Suvišno je bilo tražiti krštenicu velike varoši, dovoljni su prvi podaci: danas ovde živi više studenata, nego što je 1917. godine bilo stanovnika!
Posle pola časa vožnje od aerodroma, na domak grada, izrasta varoš sa visokim zdanjima, dugačkim višespratnim stambenim zgradama, između kojih se »provlače« široki bulevari i pojavljuju velelepni trgovi ukrašeni zelenilom. I onda, Ob, reka široka na više mesta čitav kilometar, preseca grad za koji se može reći, posle prvih utisaka, da svojim modernim fasadama podseća na metropole koje se stalno podmlađuju.
Drevni, drveni Novosibirsk, nestaje sa lica zemlje: za koju godinu biće uklonjena poslednja drvena zgrada. Analitičari su evidentirali da ovde svake godine građevinari završe oko dvanaest hiljada stanova! Postoji obilje podataka koje daje pečat vizuelnim impresijama. Za svaki kutak, čini se, postoji nešto značajno. Naspram modernog hotela, na drugoj strani grandioznog trga, uzdiže se kupolasta građevina Akademskog pozorišta, opere i baleta. Zgrada je podizana za vreme drugog
svetskog rata, a svečano otvaranje i prva predstava održani su samo tri dana posle kapitulacije hitlerovske Nemačke.
Prostrani grad čije su međe rasprostrte sa jedne i druge strane reke Ob, danas je jedan od velikih industrijskih centara. Ovde nema patuljastih fabrika. Uspomene iz prošlosti kao da sugeriraju graditeljima da ne konstruišu sićušne, bledolike objekte.
»Nemamo vremena za male stvari, Sibir je prostranstvo koje treba osvajati velikim poduhvatima« — rekao mi je kolega Nikolaj Mejsak, Sibirac, novinar i publicista, autor više knjiga, govoreći o karakteristikama velikog grada.
Izvrstan poznavalac svega što se zbiva između džinovski razapetih granica sibirskog okeana, ne pati od preuveličavanja, plastično govori o svim problemima i podvizima, osvetljavajući tako veliki pohod na sever i Daleki istok. Maglovite davnine su iščezle, ono što je dosad postignuto nije malo, a ostvareno je na način odista izuzetan za savremene pojmove osvajanja nepoznatih i teško prohodnih krajeva.
»Sibir, to je gordost i briga Sovjetskog Saveza, napisali su neki od novinara i putopisaca, po povratku iz ovih predela. Sibir, to je, kažemo mi, sovjetsko zrno bisera« — objašnjava Mejsak ne pobijajući da postoje razne teškoće, kao, uostalom, u svakom velikom poduhvatu. Zahuktali tempo preobražaja zahteva dosta napora čitave zajednice.
»Sa svojim nepreglednim gradilištem Sibir je gigantska radna arena, mesto na kome se obavljaju razni eksperimenti i postižu izvanredni rezultati« — dodao je Mejsak iznoseći dokumentovano, novinarski rečito, napore jednog sinhronizovanog hoda, prepunog projekata i planova za osvajanje sibirskih bogatstava. Sa sadašnje vremenske osmatračnice taj pohod sovjetskih ljudi postaje uočljiv iz više uglova. Saznajemo da nema zagonetki i da ćemo u »glavnom štabu« naučnika saznati detalje velike sibirske operacije.
Kao što je nemoguće da čovek doputuje u Sibir i zaobiđe Novosibirsk, isto tako je teško shvatljivo da boravite u Novosibirsku, a da ne posetite Akademski grad.15 Male i velike mene u sovjetskoj nauci nastaju u institutima i laboratorijama ovog velikog centra, odakle se upravlja svim poduhvatima na teritoriji Sibira.
Agata Kristi nije u svojim romanima pominjala Akademski grad, podignut usred sibirske tajge, ali, uprkos ovoj istini, neki su bez razmišljanja, proglasili ovaj naučni centar za »misteriozno mesto«, tajanstven prostor na kome se obavljaju razni eksperimenti. Svim naučnicima je svojstveno da uvek nešto istražuju, i nastoje da, računajući na mogućnost neuspeha, neke svoje radove čuvaju skrivene u laboratorijskim vitrinama. Ovaj manir skromnosti ne može se tumačiti kao želja za izolovanošću, podvođenje pod veo konspirativnosti, nego samo kao uobičajeni princip istraživača. Došljak može, kažu, uprkos svemu, da sazna dosta od tih eksperimenata kada zakorači gradom u koji se uselila nauka. Osvojiti Sibir je krupan i složen zadatak prepun, istovremeno, logike i strategije.
U prvoj etapi se znalo da se ništa ne može učiniti munjevito. Dobiti bitku sa prirodom, na tako ogromnom prostoru, znači pridržavati se naučnih planova, revnosno poštovati faze narastanja koje su projektanti ucrtali na planovima i geografskim kartama i voditi jedan bespoštedan rat protiv surovih klimatskih uslova.
Dolaskom u Novosibirsk, napustili smo za nekoliko dana prvu liniju »fronta«, udaljili se od gradilišta, sa jasnom namerom da pod krovom naučnih instituta upoznamo sutrašnji Sibir, bolje reći,
15 Osnivanje Sibirskog odeljenja Akademije nauka SSSR (maja 1957. godine) pada, slobodnije rečeno, u sredinu XX veka. Nauka je uveliko pronikla u tajne atomskog jezgra, čovečje oko zavirilo je u sastav materije, radioteleskopi su
»odšetali« do dalekih galaksija da bi oslušali zvezde... I, odlukom najvišeg rukovodstva, trebalo je naučno otkriće što svestranije primeniti u proizvodnji. Za to su bila neophodna prirodna bogatstva (sirovina, gorivo, elektroenergija, itd.) prisutna u Sibiru. Predstojala ie mobilizacija velikih prirodnih resursa Dalekog severa i istoka. Naučnici su počeli da kuju planove kako da nauku približe sibirskim prostranstvima. Odgovoran zadatak postavljanja naučno- tehničkih kompleksa u Sibiru dobio je akademik Mihail Aleksejevič Lavrentjev. Ubrzo poznati naučnik pronalazi mesto 25 kilometara južno od Novosibirska na padinama takozvanog Obskog mora gde će postaviti grad nauke, Akademski grad, ili kako se to na ruskom kaže »Akademgorodok«. Nikli su instituti, stambene zgrade, ulice, parkovi... prava, velika varoš naučnika i nauke. Danas Sibirsko odeljenje Akademije nauka SSSR predstavlja 48 naučno-istraživačkih instituta.
Sibir na zgusnutoj skali korisnih pronalazaka, Sibir u najmodernijoj varijanti, odmeren vrhunskim standardom žurno dolazećeg XXI veka.
Na pragu naučnih instituta, jedva nekoliko časova po dolasku u Novosibirsk, nije bilo teško utvrditi da je pohod za osvajanje sibirskih prostranstava podređen nauci. Osnovna misao vodilja, neprestano prisutna u naučnim laboratorijama i velikim gradilištima — kažu nam predstavnici
»sedme sile« — sastoji se, ukratko, u sledećem zaključku: osvojiti tako džinovsku teritoriju metodima kojima je osvajana Severna Amerika u XVIII i XIX veku, uglavnom dugim karavanima, danas, u drugoj polovini XX veka, gotovo je nemoguće zamisliti.
Osvojiti »uspavanu zemlju«, ukrotiti prirodu na kvadraturi jednog čitavog kontinenta, znači raspolagati novim dostignućima tehnike i primeniti ih svestrano na čitavom terenu. To je, bez sumnje, glavni razlog što je nauka postala osnovni faktor ekonomskog rasta i usmeravanja svih puteva koji vode do sibirskih bogatstava.
»Narod, ovde u Sibiru, ništa ne zna!« — pisao je svojevremeno Čehov. Današnji stanovnici Novosibirska, uz sve poštovanje poznatog pisca, nazvaće to vreme davnoprošlim, i odmah, sa bezbroj fakata, predstaviti sve šta je učinjeno proteklih decenija.
Cehov je u prošlom veku krstario Sibirom (1890. godine) i svom svojom rečitošću, perom izvanrednog majstora opisa, dočarao pustoš na ogromnom prostoru, velika prostranstva bez sela, kuća i ljudi...
»Na bespuću koje se pruža u nedogled, samo telegrafske žice podsećaju na čoveka, zavijaju na udaru vetra, satima i danima...«
U to vreme putovanje od Moskve do Vladivostoka obavljalo se konjima i trajalo je čitavu godinu. Transsibirska železnica prevaljuje razdaljinu od 7,5 hiljada kilometara za jednu nedelju, a moderni putnički avion na reaktivni pogon za desetak časova efektivnog leta.
Veliki značaj za osvajanje Sibira u prošlosti imala je transsibirska železnička magistrala. Duž trase naseljavale su se porodice zemljoradnika, rešenih da se oslobode veleposednika i otpočnu lakši život. Na plodnim ravnicama Altaja, Jeniseja i u drugim krajevima počela su da narastaju, kao pečurke posle tople kiše, poljoprivredna gazdinstva farmerskog tipa. Brzo se moglo zapaziti da sibirski seljaci žive bolje nego oni u centralnim delovima zemlje.
Analize ekonomista obuhvataju, pored ostalog, primenu praktičnih mera u cilju osvajanja gigantskog prostora. Nije bilo lako pronaći puteve za naseljavanje ogromnih kompleksa Sibira — kako su ga još od davnina nazivali istraživači — »čaroban kraj sa velikom budućnošću«. Gradovi, varošice i sela udaljeni, često, i po nekoliko stotina kilometara jedni od drugih, predstavljali su samo usamljena ostrvca na sibirskom okeanu.
Osvajanje prostranstava u minulom, najbolje je reći, istorijskom brojanju, preselilo se iz snova u stvarnost. Razdaljina izražena gotovo astronomskim ciframa počinje vrtoglavo da se smanjuje. Neizmerna ljudska snaga mrvi pred sobom ogroman nenaseljen prostor. Ovaj ritam je sve brži, moderna tehnika savlađuje nepregledne sibirske koordinate i neprestano proširuje eksploataciju raskošnih prirodnih bogatstava.
Sibir više nije zemlja »zaboravljena od boga i ljudi«...
Za pedeset godina od formiranja SSSR (1922. godine), Sibir i Daleki istok učinili su veliki skok u razvitku proizvodnih snaga. Na velikom prostoru podignuta je bogata industrijska baza: pojavile su se prve moćne hidrocentrale i rudnici, fabrike, podignute su nove varoši i gradovi. Sovjetski ljudi su otpočeli osvajanje sibirskih prostranstava...
Posle postavljanja narodne privrede na teritoriji Sibira u periodu 1927—1941. godine, industrijalizacija počinje da se uvlači u pore, postaje prisutnija u gotovo svim basenima, i kako je bilo predviđeno u svim dugoročnim planovima, glavnu ulogu počinje da igra Sibir. Osnovna nit koja se provlači od prvog Generalnog plana razvitka, od prve »petoljetke«, oseća se na svakom novom koraku i poštuje kao princip: »privredno narastanje Sibira treba da sinhronizuje interese između krajeva u kojima se razvijaju određene grane sa interesima čitavog SSSR-a; dakle, neprestano treba imati u vidu da je reč o narastanju jedne jedinstvene celine, jedne velike porodice
naroda.
Osnovna koncepcija velikog poduhvata koji se ne počinje od danas do sutra, i ne realizuje u jednom naletu mehanizacije, danas je prisutna na svakom koraku: nauka je postala osnovni faktor ekonomskog rasta. Ova formula igra neobično važnu ulogu u mnogim sibirskim rejonima koji upravo narastaju.
Postupno, etapu po etapu, prostor koji su nekad putopisci nazivali »sneg i nebo, nebo i sneg«, menja svoje lice. Sibir je postao već 1945. godine veliki centar mašinogradnje. Veoma brzo, za pojmove ekonomista nikla je industrijska zona Novosibirska. Statističari nisu imali mnogo muke da bi, na svojim grafikonima, tek što je drugi svetski rat završen, pokazali da je u gradu na obali Oba dostignuta najveća industrijska proizvodnja, veća nego u zoni grada Omska i u takozvanom Altajskom kraju.
Hronologija narastanja, najbolje je reći, vremeplov započetog prodora, pokazuje svu kompleksnost »sibirske operacije«, o kojoj se svestrano brine trust mozgova najeminentnijih naučnika. Boravak u Novosibirsku značio je nedvosmislenu želju da upoznamo džinovski ledeni atar Sovjetskog Saveza i kroz prizmu naučnika i njihovih postavki.
»Ovde u Novosibirsku, bolje, u Akademskom gradu, dragi kolega, možete da vidite tri Sibira. U Institutu istorije, onaj koji je osvetljavan vatrom iverki, prošli Sibir, u institutima ekonomije i geologije, današnji, a u Institutu nuklearne fizike, gde mladi naučnici traže ključ za upravljanje termonuklearnim reakcijama, budući Sibir« — rekao je kolega Mejsak nagoveštavajući predstojeća viđenja na dugom putu našeg otkrivanja ovih dalekih krajeva.
Boravak u krugu nauke postajao je sve zanimljiviji. Svejedno ko će od armije naučnika imati malo vremena da nam predstavi, ukratko, sve što su naučni eksperti, studirajući strategiju napada, otkrili i primenili pomerajući neprestano granicu života prema krajnjem severu. Sibir bi trebalo da promoli lice kroz dveri Akademskog grada.
Nekoliko časova posle dolaska u Novosibirsk, bučni milionski grad, saznajem da je bilo došljaka koji su, beležeći impresije, doslovce napisali, da ova varoš podseća na »blindiranu tvrđavu«. Nema sumnje da se ovakav epitet ponajviše odnosio na Akademski grad, stecište naučnika, upornih ljudi, čija je jedna od osobina da neke svoje radove uporno drže pod ključem.
Zašto bi takav manir trebalo krstiti »blindiranim« čudom? To je pominjano u prvim dijalozima. Sigurno je da svaki institut na svetu, i svaka laboratorija, imaju svoje male i velike radove koje ne žele odmah da obelodane.
Preda mnom je građanin Novosibirska, novinar, Sibirac, Nikolaj Mejsak, čovek koji poznaje Sibir i njegove probleme baš kao svoj džep. Nema pitanja na koje ne može da odgovori, naravno, ne samo radi odgovora, nego naprotiv, svako objašnjenje prezentira analitično, potkrepljeno podacima, samo da bi se dobila potpuna slika onoga o čemu se govori.
»Znamo mi ovde, da za mnoge Sibir predstavlja ništa drugo nego belo platno, razapeto na deset miliona kvadratnih kilometara od Urala do hridi Ohotskog mora, na jednoj četvrtini Azije« — dodao je Mejsak u nameri da što plastičnije osvetli osnovnu sadržinu velikih napora, pravog
»probijanja leda«, prisutnih na tako velikom prostoru.
Glavna epizoda našeg razgovora, dok nam je Mejsak u šetnji Novosibirskom pokazivao znamenitosti grada, nije postao onaj deo Sibira, koji samo u očima nekih dušebrižnih kritičara izgleda u oblacima, nejasan, kako su čak neki autori napisali »zamućen u životu«, maglovit... Poznati sovjetski publicista nije se zadržavao na usamljenim, uznemirujućim opisima, jednom rečju želeo je da bude što jednostavniji u izlaganju, napominjući, pre svega, da je Sibir veliko gradilište, jedna epopeja naseljavanja novih krajeva.
U naknadnom tumačenju svih kretanja, karakterističnih za ova podneblja, Mejsak se zadržao na industrijskom proboju prema »belim prostranstvima«, i naglasio da danas dileme nema, Sibir više ne može da bude opisivan i svrstavan u »kvadraturu hermetičke izolacije«.
»Za otkrivene enormne naslage nafte i gasa, svet je već zainteresovan, ponuđena je i gradnja gasovoda« — kaže Mejsak napominjući da će o ovoj zanimljivoj temi i mnogim drugim naučnici i
sveobuhvatnije da ispričaju na osnovu merenja i ispitivanja koja su dosad obavljena na licu mesta.
Sibir postaje fenomen svoje vrste. Ništa ne treba posmatrati površno i jednostrano, Mejsak veoma slikovito objašnjava:
»Najveća je greška došljaka ako Sibir shvate kao troglavog zmaja na koga je organizovan bespoštedni juriš bez računa!«
Ovo je za mog sagovornika velika opasnost u kojoj može da se nađe namernik, manir površnosti, pogrešan naglasak, močvarno tle kojim se lako da zakoračiti u najboljoj nameri da predstavi osvajanje Sibira bojama sa palete realnosti. Nema sumnje da je ranije bilo, tu i tamo, usijanih zaleta prema »troglavom zmaju«. Međutim, primenom savremene tehnologije, neprestanim traganjem za novim metodima krčenja »snega i neba«, nestali su prastari nadmeni donkihotovski juriši.
»Strategija dejstva na ogromnom prostranstvu je veoma zanimljiva, utoliko pre što je naučno obrađena sa više strana u okviru ekonomskog razvoja svakog regiona ponaosob, sve do detalja, sve do cvetnih bašta belog prostranstva«, — objasnio je Mejsak.
Nije ni najmanje lako »oteti« od prirode neizmerna bogatstva. Neophodan je veliki napor i primena tehničkih savršenstava, da bi se na pionirskom putu po bespućima trasirale staze do oaza na kojima su projektovane nove varoši i novi gradovi.
Ekonomisti, koristeći sva dosad sprovedena istraživanja, poput meteorologa, prave dugoročne prognoze razvoja pojedinih sibirskih rejona. Koncepcija je jasna: svaki kraj postaje centar, naravno, prema svojim mogućnostima za privredni rast. Na primer, tamo gde su nalazišta dijamanata, neće se razvijati prerada gasa... Tačna orijentacija, naučno usmeravanje udaljenih rejona, postaju delovi tih dugoročnih prognoza koje se prave za dvadeset ili trideset godina unapred!
Autor knjige »Tri otkrića Sibira«, Nikolaj Mejsak, pomogao mi ja da kroz jednočasovnu šetnju, na dopadljiv način, gotovo u jednom dahu, saznam novosti o Sibiru danas, uoči posete Akademskom gradu, dakle, neposredno pre ulaska u naučno jezgro svestranih analiza dalekih severnih predela. Jedan takav pristup, posle krstarenja duž zamišljenog trougla, između reka Viljuj i Indigirke, na čijim uglovima su gradovi Mirnij — Jakutsk — Bela Gora, postao je veoma koristan, utoliko pre što je moj sagovornik jedan od retko dobrih poznavalaca svih kretanja na ovim koordinatama.
Upadljivo naglašena pažnja posvećuje se naučnoj strategiji svih poduhvata na sibirskoj zemlji. Ništa se više ne može prepustiti stihiji. Novi industrijski centri zahtevaće žito, meso, mlečne proizvode i druge artikle. Računa se da će na teritoriji Sibira 1980. godine živeti više od 23 miliona ljudi. Uporedo sa svim poslovima industrijalizacije, valja razvijati poljoprivredu svestranije i sveobuhvatnije.
Neki su se, doskora, pitali: kakve su mogućnosti razvoja poljoprivrede u Sibiru? Nadležni su odgovor prezentirali pominjući zanimljiv podatak iz prošlosti po kome nije bilo teško zaključiti da je samo proizvodnja putera u retko naseljenim delovima Sibira, početkom ovoga veka, donosila više koristi nego čitava industrija zlata!16
Ovo je najbolji primer koliko je važno da se pohod u daleke krajeve severa i Dalekog istoka, sinhronizuje, svestrano pripreme etape ravnomernog rasta svih grana privrede. Neposredno pre susreta sa naučnicima moja beležnica je bila puna utisaka sa lica mesta, sa tla gde narastaju novi gradovi — duž nepreglednih ledenih tajgi. Desetak dana krstarenja prethodilo je dolasku u Novosibirsk u kome naučnici, na svoj način, svojim jezikom, treba da mi pokažu puteve koji vode u XXI vek. Ali, to nikako nije značilo da predstoji dijalog sa futurolozima. Želeo sam susret sa ekonomistima koji svoje prognoze i programe baziraju na čisto naučnim istraživanjima.

16 Sibirski puter transportuje se u London gotovo svakodnevno. Izvoz je postao veoma važan jer je na engleskom tržištu traženiji nego francuski; isto tako »sibirska jaja« i drugi mlečni proizvodi su veoma cenjeni na londonskim trpezama. Ne treba zaboraviti takođe da je, početkom ovog veka, sibirski puter dobro prodavan još u Kopenhagenu i Hamburgu«. (Kl. Olanjon: »Sibir i njegova ekonomska budućnost«, SPB 1903. godine).
Ekonomija je u stanju da sve pedantno izbalansira i predvidi, naravno, držeći se danas neprestano jednom rukom za elektronske računare. Samouverenost je nepotrebna reč u svetu nauke, suvišan pojam modernih proroka čija predviđanja ne smeju da omanu, postanu lakoverne procene koje će praksa demantovati.
Nije suvišno pogledati Sibir kroz mikroskop Akademskog grada...

SIBIR NA NIŠANU NAUKE

Asfaltnim putem, za nepunih pola časa, stiže se iz Novosibirska u okrilje jedinstvenog grada nauke, poznatijeg po imenu Akademski grad. Instituti, stambene zgrade, bioskopi, osnovne škole i ulice postavljeni su na blagoj padini i uzvišici Obskog mora.
Usred brezove šume, prepune neophodne tišine, stanovnicima grada nauke nije potrebno da prave viseće vrtove raznobojnog cveća. Priroda je suviše bogata na ovom mestu, ne prima poklone, zaseni stranca raskošnim pejsažom, pokazujući prijatno lice. Varoš je povukla svoje granice između drvoreda, svaka ulica se zavlači između stabala, čini se, nestaje u šumi.
Atmosfera Akademskog grada, na prvi pogled, ostavlja utisak disciplinovane nonšalantnosti i uočljive gordosti. Dok smo »volgom« ulazili u centar grada, izostali su susreti sa tvrđavom nauke koju su, svojevremeno, opisivali avanturisti. Nije bilo materijala ni za egzotične novele sa neobičnim završetkom.
Vizuelne impresije su prekinute pred vratima Ekonomskog instituta. U svom kabinetu nas je očekivao doktor ekonomskih nauka, Vjačeslav Aleksandrovič Smirnov, jedan od veoma dobrih poznavalaca sibirskih zagonetki. Bez uštogljenih manira, otvoreno i neposredno, bez uobičajene uzdržanosti, kada povedu dijalog naučnik i novinar i bez stega kojim je određen okvir izlaganja, počeo je zanimljiv razgovor u kome se Sibir našao »na nišanu nauke«.
Pokazatelji naučnih istraživanja, na osnovu kojih su postavljene dalekovide ekonomske prognoze, dopunjavali su suviše uopštenu sliku o bogatstvima Sibira. Svako tvrđenje potkrepljeno je verodostojnim podatkom. Doktor ekonomije vodio je računa da jezik ekonomskog eksperta učini što razumljivijim, uveren da otvara vrata i onih dalekih rejona u koje, osim naučnika-istraživača, nije zakoračila ljudska noga. Postupno se »pojavljivao« Sibir u odori koja je nevidljiva kada se satima i danima putuje, avionima ili saonicama sa psećom zapregom po nepreglednom bespuću.
Pronalazak nafte i gasa naučnici su, bez razmišljanja, nazvali »otkrićem veka«. Smireni i staloženi ljudi iz naučnih kabineta ne pate od slatkorečivosti, ali naglašavaju, da pedantno odmerene rezerve koje dosežu do više triliona tona, ne mogu da budu uvijene u lažnu skromnost. Istinita priča doktora Vjačeslava Smirnova, pre svega je, na samom početku, ličila na demanti istomišljenika koji su, doskora, tvrdili da su ekonomske analize neka vrsta dosadne »literature«. Međutim, reči cenjenog naučnika postale su izuzetno zanimljive — izlaganje je ličilo na detaljno opisivanje današnjih i sutrašnjih sekvenci sibirskih životnih istina...
Akademik I. M. Gubkin je posle pedantnih ispitivanja 1932. godine postavio veoma smelu prognozu: na teritoriji zapadnog Sibira biće otkrivena velika nalazišta nafte. I, zaista, trideset godina kasnije, ova predviđanja su potvrđena svestranim geološkim istraživanjem. Velika je istina da su malobrojni stanovnici, tamo gde ih je bilo na ogromnom prostoru, često, dok još nije počelo traženje »crnog zlata«, upozoravali nadležne o pojavama nafte na površini zemlje.
Traktorista I. G. Vikulov napisao je pismo 1946. godine ministarstvu, napominjući ukratko:
»naša oblast, rejoni Tjumenja,17 prepuna je zemlje pretvorene u sivomaslinasto blato«. Ubrzo je otkrivena »tajna«, utvrđeno da su rezerve toliko velike da kroz pukotine u zemlji nafta izbija na površinu. Otkriti nalazište, kažu, više nije podvig, ali pripremiti sve što je neophodno za organizovanu eksploataciju, predstavlja pravu odiseju na ledenoj sibirskoj zemlji.
Utvrđeno je da u zapadnom Sibiru postoji čitav okean nafte i gasa. Kojim putevima »oteti«

17 Tjumenjska oblast (zapadni Sibir) postala je danas vodeći naftonosni rejon u Sovjetskom Savezu. Detaljnije o ovom bogatom nalazištu »crnog zlata« biće govora kasnije u posebnoj glavi knjige.
bogatstva? Nije lako naći najcelishodnije metode za iskorišćavanje i preradu na licu mesta. Naučnici, ekonomski eksperti, prosto uzdišu, napominjući da je uprkos modernoj mehanizaciji, veoma teško prići neprocenjivom blagu.
Veliki mrazevi obrvavaju mašine, parališu čitav rad, opasnim ledenim zagrljajem. Sibir nema milosti. Ljudi, međutim, ne gube smelost, ne odstupaju, usavršavaju otpornost mehanizacije računajući na teške klimatske uslove. Kilometar po kilometar, neprestano se smanjuje udaljenost od velikih nalazišta, učinjen je veliki korak napred i, uprkos svemu, počela je eksploatacija nafte i gasa. Naučnici su, organizovanim radom, uspeli da trasiraju puteve do ledenih riznica »crnog zlata«.
Cifre sa kojima barataju ekonomisti, planirajući velike poduhvate, gotovo zaslepljuju došljaka: brzo se zapaža da su one, često, kada je reč o pojedinim rejonima Sibira, daleko veće nego što su, samo nekoliko godina ranije, sami stručnjaci očekivali odmeravajući rezerve.
Invazija na područja bogata naftom i prirodnim gasom uveliko je počela. Ako za trenutak zastanemo kraj nalazišta u Tjumenjskoj oblasti, ekonomisti neće uzimati beleške, reći će da su zalihe gasa na tom mestu oko više milijardi kubnih metara gasa! Na ovom terenu podiže se veliki centar gasne industrije. Računa se da će krajem 1980. godine ovaj rejon obezbediti zemlji 115—145 milijardi kubnih metara gasa! Dakle, rezerve gasa u čitavom zapadnom Sibiru su enormne.
Potok »crnog zlata« na tlu najvećih nalazišta u zapadnom Sibiru narasta kao snežna lavina koja se survava sa planinskih litica. Za 1975. godinu bilo je planirano da se dobije oko 100 miliona tona nafte, međutim, naftaši se mogu pohvaliti da su, uprkos svih teškoća, uspeli da daju 143 miliona tona nafte. Prognoze ekonomista nisu, kažu, neskromne kada se zna da je planirano da eksploatacija nafte u zapadnom Sibiru, do 1980. godine, dostigne 300 miliona tona!
Jedva sam zabeležio ove astronomske cifre nafte i gasa, a moj sagovornik je pomenuo, na terenima nalazišta, neprestano prisustvo teško rešive zagonetke: problema transporta.
Naučnici danas veoma svestrano prilaze ovom problemu. Kako rešiti pitanje prevoza ljudi, robe, građe, proizvoda... Rešavajući ovaj problem valja neprestano imati u vidu troškove. Ekonomisti vrlo dobro znaju da jedan kilometar automobilskog puta u Sibiru košta osam puta više nego u srednjem pojasu SSSR. Računice pokazuju da bi takvi poduhvati — građenje dugih autoputeva — zahtevali velike investicije, a efekat koristi, ako se imaju u vidu dugi mrazevi i visoke naslage snega, sveo bi se na minimum. Sve će se svesti na kraće saobraćajnice, lokalne puteve, o čijem održavanju se nije teško starati i za vreme velikih snegova.
Stručnjaci su, po svemu sudeći, odustali od gradnje dugih arterija, magistralnih puteva, kroz džinovsku teritoriju Sibira. Tehnički je još moguće, primenom savremene mehanizacije, postaviti mrežu puteva, međutim, nema nikakvog ekonomskog opravdanja upuštati se u takve basnoslovne avanture. Ostalo je da se usavršava tehnika transporta po ogromnom bespuću. Sovjetski inženjeri su konstruisali blatosnegohod »Vitez«, automobil sa gusenicama koji sa lakoćom prelazi duboki sneg i blato. Očekuje se da će vozilo postati traženo prevozno sredstvo na neprohodnim prostorima.
Sibir je već danas poligon na kome se obavljaju razni eksperimenti, probaju prototipovi raznih samohoda koji su u stanju po bespuću da razvijaju brzinu i do trideset kilometara na čas. Na Jamalu je nedavno već ispitivan jedan, najbolje je reći vibrator, sposoban da po neravnom i teško prohodnom terenu prevaljuje kilometre pokrivene visokim snegom ili dubokim blatom.
Napori za osvajanje džinovskog prostora postaju podređeni istraživačima u laboratorijama Instituta i drugih istraživačkih ustanova. Naučnici su usredsredili svoj rad, svako u svom domenu delovanja, u nameri da sibirska prostranstva učine lakše dostupnim. Ekonomisti su odbacili klasične puteve i autostrade duž Sibira (ovde se izuzimaju samo nekoliko glavnih železničkih trasa i puteva). Razlog je vrlo dobro poznat: visoka cena izgradnje na terenu gde vladaju surovi klimatski uslovi.
Postoje planovi u kojima se na osnovu dugoročnih prognoza — predviđa uspostavljanje redovnih sibirskih linija, kako se kaže, »nadzemnog transporta« negde oko 1990. godine. To bi trebalo da bude neka vrsta »viseće železnice«, veoma pogodne za terene na kojima se debeli snežni
pokrivač zadržava i po osam meseci.18
Prvi proračuni su pokazali da je postavljanje posebnih nosača za šine po kojima bi jurile kompozicije te »viseće železnice«, znatno jeftinije od klasične pruge ili autoputa. Ekonomisti se, uprkos svemu, ne upuštaju u sferu futurologije, ali se dosledno trude da u svim svojim proračunima ne ostanu kratkovidi.
Slušajući bilanse visprenih tragača, zasnovane na velikom broju podataka dobijenih posle istraživanja, čovek ne može da se otme utisku da korača putevima XXI veka. Ljudi su u bespoštednoj borbi sa prirodom uspeli da »doskoče« svim preprekama koje, na tlu Sibira, nisu lako savladive. Koliko napora i truda treba uložiti, uprkos moderne mehanizacije, aviona i helikoptera, da bi se na krajnjem severu, u srcu sibirskog prostranstva, podigla naselja koja će, postupno, tokom godina, narastati u velike varoši? Uporni ekonomisti nisu ostavili ovo pitanje bez odgovora, potražili su pogodna rešenja. Na prve rezultate se nije dugo čekalo. Zajednički rad svih oblasti nauke, kako se to danas kaže »timski rad«, urodio je plodom: Krasnojarski institut
»Promstrojproekt« razradio je projekte za podizanje sela na krajnjem severu. Gotove zgrade, u delovima, kako su inženjeri i radnici nazvali ove tipove montažnih kuća kratko: »paket«, lako se transportuju avionima i helikopterima.
Ovakav način podizanja kuća omogućuje veoma brzo postavljanje sela, bez velikih pripremnih radova, što je dosad oduzimalo dosta vremena. Pripremljeni blokovi se lako prebacuju do najzabačenijih mesta. Organizovanje naselja sada više ne predstavlja nikakav problem, a ujedno sve ovo je daleko ekonomičnije, nego na pustim sibirskim oazama graditi od stabala ili kamena klasične domove.
Postupno, za vreme ovog »puta u budućnost« — pod krovovima instituta u Akademskom gradu — ređaju se zanimljive novosti. Ovde u krugu nauke čovek se oseća nekako sigurnim, uviđa da je pored snage koja, svakodnevno, lomi nalete sibirskih ledenih mećava, zaustavlja snažne vetrove i divlje krajeve pretvara u pitome.
Naučnici, ekonomisti — kao, na primer, B. P. Orlov u svojoj studiji »Sibir danas« — postavljaju pitanje: da li je kameni ugalj odslužio svoj vek? Odgovor se traži sa puno opravdanja. čovek sve više nastoji da koristi termonuklearnu energiju i opredeljuje se za savremenije vidove naučnih dostignuća. Neprestane analize i proračuni objasniće sve postavljene dileme — eksperti će nastaviti traganja u okviru osvajanja sibirske kvadrature. Usvojeni su programi čitave »ofanzive« prodora u nenaseljene krajeve i jasno označeni ciljevi pohoda.
Lansiranje naučnih dostignuća u orbitu prakse, primena rezultata dobijenih pod naučnim krovom, jedno vreme se gotovo zanemarilo: usporenim hodom, korisna otkrića stizala su do fabričkih hala. Osećala se velika praznina, zjapio je jaz, lako se zapažala udaljenost nauke od prakse.
Gde je bio izlaz? Na scenu je stupio, ponovo, otac Akademskog grada kod Novosibirska, akademik M. A. Lavrentjev i spretno našao ključ za vrata koja su vodila prema industriji — proizvodnim halama. Brzo se pokazalo, naročito među naučnicima, da je taj most čija će konstrukcija povezivati naučne centre Akademskog grada i fabričke hale više nego potreban. Pronalazak, novo tehničko dostignuće, brže stiže do primene, postaje sastavni deo industrijske proizvodnje.
Na spajanje, najbolje je reći, dobara fundamentalne nauke i privrede, nije se dugo čekalo. Otvoreni su specijalni konstrukcioni biroi pri institutima Sibirskog odeljenja Akademije nauka SSSR. Oni su počeli da rade u Akademskom gradu, i naravno, ubrzo postali kao nekakva isturena odeljenja, kako su ih nazvali: »firme poćerke« raznih fabrika. Na njima danas počivaju glavni
18 Inženjer I. A. Beskin registrovao je 13. oktobra 1970. godine pod brojem 290981 projekt »viseće železnice«, takozvanog fermobila, čije će šine biti postavljene na držačima u obliku slova »P«. Neki danas postavljaju pitanje: zašto odmah nije prihvaćena ova vrsta transporta za snežne i hladne sibirske rejone? Predlog je, međutim, postojao, ali teško je bez detaljnih analiza, svestranog posmatranja i neophodnih računica, ,na prečac pristupiti realizaciji zanimljivog projekta. (Leonid Šinkarev: »Sibir, odakle je pošao i kuda ide« Irkutsk, 1974. — izdanje
»Vastočnosibirskoje knižnoje izdateljstvo«).
zadaci kada se govori o naoružavanju osvajača Sibira, o pravoj industrijskoj armiji... Konstrukcija neobično važnog mosta, između nauke i prakse, neprestano se proširuje, konstrukcioni biroi Akademskog grada sada, uveliko, potpisuju dugoročne ugovore o saradnji sa velikim industrijskim preduzećima. Na primer, 1972. godine napravljen je čitav plan naučno-tehničke saradnje Akademskog grada sa fabrikom »Sibseljmaš«, a 1973. godine potpisan dogovor između naučnog tima, takođe u Akademskom gradu i fabrike aviona »Čkalov« u Novosibirsku.
Rezultati su ugledali svetlost dana: za fabriku aviona »Čkalov« eksperti su razradili uvođenje automatizovanog sistema za tehnološku proizvodnju i oblikovanje aluminijuma bez ikakvih deformacija. Ovo je više nego koristan posao, kada se zna da je reč o konstrukcijama aviona. Takvih primera ima danas na stotine — saradnja naučnika i proizvođača postala je svestrana u svakom pogledu.
Prema podacima Sibirskog odeljenja Akademije nauka SSSR (Akademski grad kod Novosibirska), do početka prošle godine, uspostavljena je saradnja sa oko 320 velikih preduzeća. Računa se da je za deset godina, koliko postoji širok most između nauke i proizvodnje, iz naučnih laboratorija izašlo preko 700 naučnih radova svestrano pripremljenih za korisnu primenu u praksi. Statističari su uspeli da prezentiraju i podatak da je od tolikog broja radova, oko 500 uspešno realizovano u praksi. Nova tehnička sredstva neprestano usavršavaju procese proizvodnje i povećavaju ekonomićnost u svakom pogledu. Postoje stotine konkretnih primera koliko nova tehnologija doprinosi usavršavanju čitavog procesa rada, na primer, u rudniku u Gornjoj Šori u smeni je radilo četrdeset ljudi, posle primene novih sistema mehanizacije, sugeriranih iz Instituta, kažu, rade samo četvorica!
Pojavljuje se prava poplava korisnih tehničkih noviteta — savremenih mehanizovanih procesa — serija eksperimenata usavršava razne metode proizvodnje i čini ih, istovremeno, ekonomičnijim. Industrija neprestano prati hod nauke, više ne postoji praznina, vakum, maratonski put otkrića od naučnih instituta do fabričkih hala. Obe strane imaju nesumnjive koristi, i što je najvažnije, nauka »grabi« većim koracima napred, jer neprestano dobija i zahteve, »porudžbine« s lica mesta, nastale u proizvodnji. U Akademskom gradu postoje primeri o svestranoj koristi vezivanja nauke sa industrijskom proizvodnjom i rezultatima tog sinhronizovanog hoda.
Institut rudarstva osvetlao je obraz čitavim nizom novih pronalazaka koji su odmah praktično primenjeni u rudarskim oknima i na drugim gradilištima. Jedan od veoma cenjenih noviteta je takozvana »mehanička krtica« — pneumatični probojnik. Ovaj mehanizam, nalik je na malu raketu, ima svestranu primenu u tehnici gradnje podzemnih kanala: buši rupu do 30 santimetara ispod ulica, puteva i zgrada kroz koje se, zatim, provlače razni kablovi.
»Podzemna raketa«, kako još popularno zovu ovu napravu, ima danas veoma veliku primenu. Firme iz trideset zemalja sveta kupuju ovaj mehanizovani probojnik u SSSR-u. Upotrebom ove »rakete«, proračuni pokazuju, postiže se izvanredna ušteda u raznim vrstama gradnje. Sličnih primera ima u raznim oblastima nauke, i što je najvažnije, gotovo sva dostignuća namenjena su prevashodno velikim radovima u rejonima Sibira. »Glavni štab« naučnika, kako se popularno zove Akademski grad nedaleko od Novosibirska, svestrano planira svaku veliku akciju i svaki veliki pohod na udaljena ledena bespuća.
Na svakom koraku jedinstvene varoši, svejedno da li razgovarate sa naučnicima ili listate bogatu literaturu ostvarenih dostignuća sovjetskih naučnika, možete saznati zanimljive rezultate upornog rada.
Novosibirski institut organske hemije, pod rukovodstvom akademika N. N. Voroncova, izučava jedinjenja visokomolekularnih materija. Za poslednjih deset godina, posle dugih istraživanja, ovaj Institut učinio je, kažu, veliki korak ka polju sjedinjavanja organskih materija. Svestrani rad naučnika dao je višestruke koristi: dobijeni su novi materijali, koji poseduju izuzetna svojstva. Jedan od zapaženih uspeha je, svakako, dobijanje izolacionih (materijala iz organskih etara, koji su u stanju da izdrže temperaturu do 300 Celzijusovih stepeni ispod nule.
Lista specijalizovanih pronalazaka je veoma duga. Nije nimalo jednostavno upoznati
uspešno završene glavnije radove. Ne mogu se, izuzev nekoliko korisnih impresija u jednom dahu, za vreme kratkog boravka od nekoliko časova detaljnije upoznati svi važniji eksperimenti. To i nije bila svrha ove posete. Ali, dileme nema, postoji programiran rad, tačno utvrđeni scenariji za razradu pojedinih oblasti Sibira.
Svaki korak, svaki poduhvat i svaka gradnja je prethodno precizno osmotrena pod
»mikroskopom« naučnih instituta Akademskog grada, i onda — puštena u svet ledenih bregova i dolina.

»NE BAM, NEGO — BUM!«

Kroz avionsko okno trasa BAM-a (Bajkalsko—Amurske magistrale) ličila je na sleđenu, nepomičnu, džinovsku zmiju. Putnici su pokazivali trasu železničkog kolosa čija će duga ruka, kao u dečjoj bajci, snagom gorostasa uhvatiti daleke i raskošne obale koje zapljuskuju vode Tihog okeana.
Na aerodromu varoši Ust-Kut došljak stiče utisak mobilnosti, usred hladne tajge oseća vrelinu graditeljskog fronta, zapaža užurbanost vazdušne flote angažovane na velikom gradilištu o kome se sa ushićenjem govori u čitavom Sovjetskom Savezu. Odavde polazi trasa BAM-a, prvi kilometri železničkog koloseka po kome će, daleko, u srce Sibira, i dalje na Daleki istok, otputovati
budućnost.
Nema nikakve fame, neugašene grandomanije, neskromnog preterivanja, kada je reč o ovom poduhvatu velikih razmera. Ljudi nastanjeni u živopisnoj varoši, ili oni pristigli da se priključe neimarima, rado govore kako nastaje velika pruga:
»Tovariš, ne BAM, nego bum!«
Šale se meštani, ali, kako se ono u narodu kaže, da u svakoj šali ima pola zbilje, onda ova originalna dosetka sasvim pristoji i jasno pokazuje dimenzije ovog sibirskog pohoda.
Nova železnička pruga biće duga 3.200 kilometara. U trenutku pune graditeljske ofanzive, računa se, da će, duž trase raditi preko 4.000 buldožera, traktora, kranova i drugih mašina, zatim oko 10.000 velikih kamiona nosivosti i do dvadeset tona i, što je veoma važno, stotine specijalno pripremljenih mašina za rad u surovim uslovima sibirskih zima.
Projektanti su uspeli da izračunaju da će železnička pruga (BAM) biti puštena u probni rad 1982. godine, a u punu eksploataciju 1983. godine. Prvi desanti graditelja su uveliko počeli, tajga, široka i nepregledna, postupno odstupa, predaje se pred najezdom ljudi i mehanizacije.
Godine 1975. izgrađeno je oko 270 kilometara čelične pruge, 100 mostova na velikim sibirskim rekama, izgrađeno na donedavno pustim mestima trideset novih naselja. Sve ovo menja geografsku kartu jednog dela sibirskog prostranstva. Ova istinita igra brojki vrlo dobro ilustruje dimenzije čitavog poduhvata. Ako se svemu tome doda da je u toku gradnje neophodno podići više pokretnih naselja, čitave male gradove za armiju radnika, lako se može uočiti sva složenost
»provlačenja« trase BAM-a kroz ledenu stihiju prirode.
Desetine hiljada ljudi angažovano je u obimnim radovima na terenu prepunom raznoraznih prepreka. Izuzetni uslovi zahtevali su od projektanata, kao i od svih proizvođača čeličnih konstrukcija u fabrikama, metalurga, da obezbede otpornost materijala i do minus 70 Celzijusovih stepeni! Niko zbog svega toga ne postavlja pitanje kad graditelji predoče verodostojan podatak: kilometar železničke magistrale košta dva puta skuplje nego u evropskim uslovima gradnje.
Veliki poduhvat i velika odiseja, ali — kažu u UstKutu — treba imati u vidu da se ovde
»počinje od početka«. Reljef terena je veoma složen. Postoje stotine teškoća koje će se, pored mrazeva, pojavljivati prilikom postavljanja mostova, probijanja tunela i gradnje vijadukata. Na mnogim mestima uslovi »večne hladnoće« zahtevaju podizanje dugih zaštitnih galerija od snežnih lavina.
»Znate, problemi gradnje ovako grandioznog objekta su predviđeni, uračunati u čitavu
akciju. Na gradilištu železničke magistrale sve je, kako mi često kažemo, bamovski« — rekli su nam kroz razgovor na aerodromu Ust-Kut gde smo proveli čitav čas u očekivanju da nastavimo let za Mirnij.
BAM je postala sinonim snage. Graditelji upotrebljavaju reč »bamovski« kao značenje za nešto snažno, čvrsto ili nesalomivo. Oni mogu da kažu, »ovaj čovek ima bamovsko srce«, ili na velikom mrazu, »ovo je prava bamovska hladnoća«...
Veoma brzo došljak shvati prostrane dimenzije gradilišta. Dovoljno je posmatrati pravu ljudsku košnicu oko trase i slušati reči projektanata. Kada oni između stotinu izuzetnih podataka izdvoje dva, da će buduća magistrala proći kroz sedam planinskih venaca i da će dužina tunela biti 25,3 kilometara onda vam ne ostaje ništa drugo nego da se poslužite rečnikom graditelja i zabeležite: ovde je sve »bamovski«.
Fotoreporter lista »Komsomolskaja pravda«, Aleksej Fjodorov, boravio je na trasi magistrale, kamerom je tražio »uglove« BAM-a, želeo je da na nemoj filmskoj traci ovekoveči graditelja u neprestanom pokretu, brektanje mašina, zveket čelika na oštrom mrazu... Pred njim se, kaže, sve događalo u pokretu, sve mu je izmicalo i činilo mu se da je brže od fotokamere. Ovaj momak, veoma dopadljivo, reporterski, opisuje ambijent velikog gradilišta:
»Trasa ide napred, dalje, tamo ponovo prvi šatori, prve kuće, prvo iskrcavanje radnika, prvi desant mehanizacije, shvatam kao da nekud jurim trasom!« Odmereno slikanje, bamovskim načinom, dočarava ambijent usred tajge, atmosferu u graditeljskim naseljima i stanje na zmijolikoj trasi. Svaki kutak valja ovekovečiti što je moguće brže, jer ako to ne učinite danas, sutra već, možda, ovo naselje neće biti ovde, preseliće ga desetak kilometara, još dublje u srce tajge.
Izgradnja BAM-a je delom komsomolska, omladinska radna akcija. Za veliki poduhvat neophodna je snaga i duhovna energija mladosti. Kada su radovi počeli, 1974. godine, u prva tri meseca, odziv mladih je bio veoma veliki, radilo je preko 900 komsomolaca. Oni su, kako se to kaže, izdržali prvo kaljenje, osetili sibirsku zimu i upoznali sve prepreke koje se pojavljuju na trasi buduće magistrale. Mladići i devojke žele da dođu na akciju, u velikom broju. Sada na različitim objektima BAM-a radi preko 18.000 mladih graditelja.
Smer neobično duge železničke magistrale je od važnog privrednog značaja. Projektanti su raspolagali obiljem podataka o razvitku pojedinih rejona Sibira, kada su, kilometar po kilometar, ucrtavali prugu u projekte rađene na preciznim razmerama geografskih karata. BAM prolazi kroz bogate krajeve istočnog Sibira i Dalekog istoka, i kako je predviđeno, magistrala će ubrzati osvajanje tih dalekih, uglavnom retko naseljenih krajeva. Geolozi imaju običaj da kažu da su ti sibirski predeli »teško pristupna mesta u čijim nedrima se kriju velika rudna bogatstva«. Ako se samo »preleti« preko geografske karte, kako smo učinili kada su nam u Ekonomskom institutu Akademskog grada govorili o BAM-u, mogu da se zapaze okviri budućih rudnika i nalazišta do kojih će stići, za koju godinu, železnička trasa.
U čitinskoj oblasti, daleko na severu od obala Lene ;— veoma blizu trase buduće magistrale
nalazi se udakonsko nalazište bakarnih ruda. Prema proceni geologa, rezerve su među najvećim u svetu. Ugljeni basen u južnoj Jakutiji, takođe, predstavlja diva koga će probuditi BAM: zabeleške geologa pokazuju da na ovom mestu ima rezervi uglja oko 40 milijardi tona na površini koja obuhvata ogroman prostor.
Očekuje se da će BAM pored raznog domaćeg tereta koji će se prevoziti sa područja zapadnog Bajkala do udaljenih mesta Dalekog istoka, imati izuzetno važnu ulogu u prevozu inostranih tereta, naročito onih koji će putovati iz Japana preko teritorije SSSR za zapadnu Evropu. Obim »protoka« tovara danas, u vreme prvih radova na budućoj magistrali, iznosi oko 35 miliona tona. Kada se završi trasa, u prvoj polovini osamdesetih godina, računa se da će težina tereta dostići 75 miliona tona. Na svakom koraku, kada se zaviruje u podatke, dobija se utisak važnosti izgradnje ovog grandioznog objekta i više saznaje o ulozi koju će imati za pust sibirski kompleks danas teško pristupačan i udaljen.
BAM je veliko gradilište, trasa kojom, poput železničke kompozicije, putuju naselja, mašine
i ljudi. Svakoga dana se izvrši poneko iskrcavanje na velikom »frontu« protiv neumoljivog Sibira.
Nijedan korak ovde nije neplaniran, suvišan, uzaludan, učinjen bez prethodnih proračuna.
»Bamovsko« kretanje prati stotine naučnika, inženjera, geologa i visokokvalifikovanih radnika. Ništa ne može da iznenadi ljude koji su, poznajući uslove u kojima nastaje železnička magistrala, pedantno nastojali da sve predvide i pažljivo proračunaju. Postoje pokretne bolnice, domovi kulture, restorani...
Došljaci, obično novinari, kada se nađu između grandiozne mehanizacije, traže nešto izuzetno u susretu sa radnicima, hrabrim neimarima jedinstvenog železničkog puta.
Graditelji najčešće odgovaraju:
»Ovde ima toliko jedinstvenih viđenja na svakom koraku da, u stvari, ništa nije izuzetno, sve su to, u stvari, sasvim obične ljudske stvari«.
Život teče kraj BAM-a kao u velikim varošima. Novinari neprestano prate narastanje
»ledene zmije«, i uvek kada se vrate sa službenog puta, posle nekoliko dana, sećaju se časova provedenih sa graditeljima magistrale i ispričaju poneku originalnu šalu ili dosetku.
Boraveći kraj trase BAM-a novinar sovjetske revije »Oganjok«, G. Rozov, zabeležio je sledeći dijalog:
»Ti si, sinko, sigurno novinar?« — pitala je simpatična starica.
»Da, bako. A otkud znaš?« — zainteresovao se novinar.
»Kako da ne znam, videla sam te na aerodromu« — skresa baka.
»Ali, babuška, tamo nisam bio.« — reče novinar.
»Onda ništa zato, ti si ipak, bez sumnje, novinar!« — snađe se starica.
. »Bako, kako možete da budete toliko sigurni?« »Lepo, sinko, vidim da ovde ima više novinara nego graditelja!« — reče babuška i prasnu u smeh.
BAM postaje radna epopeja. Poduhvat sam po sebi jedinstven po mnogo čemu. Neki dugu magistralu porede sa »strelom«, objašnjavajući da će ona probiti ledeno srce Sibira, prinuditi ogromnu hladnu neman da postane gostoljubiva, srdačna i prisnija.
I na kraju, posle obilja podataka, pristoji reći veliku istinu: BAM je krenuo da zaista napravi
bum!

GENERATORI KAO PLANINE

Kada se stranac obrete u okrilju fabrike »Sibelektrotjažmaš« (»Sibirski elektrozavod teških mašina«) u Novosibirsku, ostaje zadivljen pompeznošću, prosto ne može da se otme utisku velikog prostora koji zauzimaju hale čiji se stakleni krovovi presijavaju na suncu. Beskraj ujednačenih zidova, nalik na nekakvu aždaju iz čijih čeljusti ubrzano izlaze teške mašine, dočarava neuobičajene dimenzije gde vredne ruke radnika, naoružanih mehanizovanim alatkama, oblikuju kule od metala.
»Fabrika je, baš kao i Sibir, zaista ogromna. Turbine za prve hidrocentrale, podignute daleko odavde na tlu ledenih tajgi, otpremljene su sa ovog mesta« — rekao nam je Mihail Grigorjevič Karpunjin, načelnik ekonomskog odseka ovog modernog zavoda odgovarajući na pitanje o proizvodnji u ovom fabričkom kompleksu.
Ništa na ovom terenu, izgleda, ne sme da bude patuljasto. Čini se, stanovnici Novosibirska se pridržavaju nekakvog nepisanog pravila: Sibir je veliki, pa je nepoželjno da fabrike budu male. To bi odudaralo od kolorita velikih prostora i velikih potreba, pa svako pitanje o grandioznosti zavoda domaćini shvataju kao usputno i ne pridaju mu veliki značaj. Sibirci nisu navikli na male pothvate iz prostog razloga što žele da probleme rešavaju dugoročno.
Velika fabrika teških mašina rođena je 1953. godine, i njena namena je, od prvih dana, nedvosmislena: proizvodiće generatore za hidrocentrale koje će izrasti od Urala do Vladivostoka. Ubrzo, vredne ruke radnika »Sibelektrotjažmaša«, počele su besprekorno sinhronizovano da prate radove na obalama velikih sibirskih reka i drugim gradilištima. Prvi turbogenerator napustio je fabriku 1955. godine i otpremljen je za altajski kraj, a prvi hidrogenerator transportovan je 1956.
godine za irkutsku hidrocentralu. Razne vrste elektromašina su, takođe, na listi proizvoda ove fabrike i svake godine se izvoze u mnoge evropske zemlje.
»Pod fabričkim krovom postoje već objektivni uslovi za proizvodnju elektromotora velikih snaga namenjenih budućim atomskim centralama« — objašnjava Mihail Karpunjin uvodeći nas u prostrane fabričke ulice između velikih mašina u nepreglednim odajama. Citav čas smo prolazili kroz šumu metalnih drvoreda, između kojih radnici izgledaju kao patuljci, a ipak, jednim gestom, pritiskanjem na dugme, pokreću se metalni roboti koji se poigravaju sa nekoliko hiljada tona, baš kao veverice sa žirom u dubokoj šumi.
Sve ovo što srećemo ne može da izgleda izveštačeno i nakalemljeno, kao nekakva režirana predstava, ovde neprestano tutnji, zemlja podrhtava, ljudi krote mašine, premašuju postavljene planove...
Pod krovom moderne fabrike zaposlena je armija od pet hiljada radnika. Nije lako programirati posao za svako radno mesto, pripremiti »traku«, jer ovde ne prolaze, dugim konvejerima, novi modeli cipela, moćne dizalice, ugrađene u svodove potkrovlja fabričkih hala, podižu tone i tone, premeštaju ih iz odeljenja u odeljenje baš kao da prenose iverke.
Utrošena je svojevremeno nesentimentalna energija da bi se ovaj gigant stavio u pogon, i ubrzo, počeo da izbacuje seriju generatora velikih kao planine. Organizam jednog čitavog grada smešten je Dod fabričkim krovom, jedna smena zamenjuje drugu, gotovo neosetno, velike mašine nečujno nastavljaju da oblikuju džinovske kalemove...
Prisutna je, čini se, faza industrijskog nestrpljenja, radnici nastoje da povećaju proizvodnju. Takmičenje za »zlatne ruke« kolektiva neprestano je u toku, dobar učinak povlači zvanje i povećanje ličnog dohotka.
»Mladi radnici su nosioci nadmetanja, ko bolje radi, svakog meseca se proglašuje smena čiji je efekat rada bio najbolji. Njima sleduje materijalna nagrada iz fonda određenog za stimulaciju najvrednijih« — objašnjava načelnik ekonomskog odseka, upoznajući nas sa detaljima o određivanju takozvane »dopunske plate« onima koji se ističu u proizvodnji.
Fabrika gigant, »Sibelektrotjažmaš«, nalik na čitav grad, pored složenog procesa proizvodnje, koji planira određeno odeljenje inženjera i tehničara uz redovno konsultovanje radnika, stara se neprestano o čitavoj armiji zaposlenih i o njihovim porodicama. Veliki kolektiv oseća dužnost da, stvaranjem posebnih fondova, neprestano uvećava standard radnih ljudi i vodi brigu o potrebama njihovih familija.
Za vreme krstarenja nepreglednim fabričkim halama, kroz razgovore sa radnicima, saznajemo da u okviru fabrike postoje poliklinike i čitava bolnica. Neprestana zdravstvena zaštita, kako kažu na licu mesta, zadovoljava potrebe grada-fabrike. Bolesni ne moraju da odlaze na lečenje ili kontrolu na drugi kraj milionskog grada, ako je potrebno, tu, na dohvat ruke, nalaze se njihovi lekari-specijalisti, i medicinsko osoblje sprovode lečenje i svu neophodnu negu.
Staranje o deci, dok su roditelji na poslu, preuzima šest obdaništa koja su vlasništvo ovog velikog kolektiva. I ne samo to, u blizini je i škola kao i sva neophodna prostrana dečja igrališta. Najmlađi su pod stalnom kontrolom pedagoga i nastavnika za fizičko vaspitanje.
Fabrika je podigla i svoj pionirski logor u prirodi, van grada, gde zimi i leti deca odlaze na kraći boravak. Velika porodica radnika stvorila je posebne fondove, gde se odvajaju neophodna materijalna sredstva da bi se sve »prateće« ustanove i objekti održavali ili proširivali prema potrebama koje, bez sumnje, neprestano rastu u ovom kolektivu.
»Radnik danas živi u uslovima koji su uobičajeni za Novosibirsk, ima dvosoban ili trosoban stan, vozi automobil, oni mlađi voze motocikl i priželjkuju automobil, zatim uvećavaju biblioteku, zimi redovno odlaze na skijanje«... — zabeležio sam u razgovoru sa radnicima velike fabrike turbo- mašina, upoznajući njihove preokupacije u slobodnom vremenu.
Ubrzo saznajem da se kolektiv svojevremeno postarao da za ljubitelje zimskih sportova izgradi sopstveni centar u planini kraj pogodnih skijaških terena, a za strasne lovce među radnicima otvori prostrano lovište u divnom sibirskom ambijentu. Slobodni dani u prirodi, nedeljni vikend,
postali su sastavni deo svake porodice. Časovi razonode koji se planiraju prema sklonostima.
Fabrika »Sibelektrotjažmaš« narasta kao i Novosibirsk, ako se za varoš na obalama Oba kaže da je sve modernija, onda se to isto može reći i za ovaj veliki kolektiv. Kada namernik napusti ogroman prostor koji pokrivaju staklasti svodovi hala, počinje da razmišlja o dimenzijama grada u gradu, prevrće listove beležnice da bi još bolje uočio neke brojke — prave pokazatelje procesa narastanja zavoda teških mašina. Sa dvadesetak godina starosti fabrika je, bez sumnje, uspela mnogo, specijalizirajući se za proizvodnju džinovskih generatora, onih koji su uveliko ugrađeni u sibirske hidroelektrane i snažnijih koji će uskoro biti postavljeni. Neprestana saradnja sa naučnim ustanovama omogućila je — kažu nadležni u »Sibelektrotjažmaš« — da se obezbede materijali koji garantuju svim generatorima nesmetan rad u teškim klimatskim uslovima Sibira.
Radnici ove velike fabrike mogu da se pohvale ovakvim izvanrednim rezultatima prilagođavanja proizvoda ledenim podnebljima. Teško je bilo pobeležiti, doslovce, stručna imena svih delova za hidrocentrale podignute između obala sibirskih reka. Pre podrobnijih informacija o snazi elektromotora i turbogeneratora, kao nekvalifikovan posmatrač kada je reč o elektrotehnici, lako sam zapazio izuzetnu vrednost džinovskih »radilica« na mestu gde se vajaju u fabričkim halama.
Nekoliko podataka dopunili su ovu usputnu impresiju. Ovaj Zavod može da se pohvali:
...prvim turbogeneratorom u svetu od 300.000 kilovata s novim sistemom hlađenja;
...najvećim asinhronim elektromotorom, čija je konstrukcija dobila više pohvala;
...proizvodnjom ogromnih turbogeneratora od 500.000 i 800.000 kilovata.
Obilazeći ove grdosije setio sam se razgovora sa grupom novinara u modernom restoranu
»Zlatna dolina«, smeštenom kraj živopisnog pejsaža u Akademskom gradu. Glavni krivac za to što je tema razgovora bila gradnja hidrocentrala na teritoriji Sibira postala je moja ljubopitljivost. U dobroj nameri da »svedem račune«, posle prikupljenih podataka u Ekonomskom institutu, postavio sam nekoliko pitanja bez kojih bi slika o snazi ovih izvora ostala nepotpuna.
Reka električne energije potekla je gotovo istovremeno kad je otpočela ofanziva osvajanja sibirskih bogatstava na širokom frontu. Velike hidrocentrale počele su da se grade u Sibiru pedesetih godina. To je period prve etape intenzivnog iskorišćavanja snage velikih reka, neobično važna epizoda privredne ekspanzije na ogromnom prostoru. Na reci Angari, čije vode ističu iz Bajkalskog jezera, proradila je hidrocentrala kod velikog grada Irkutska krajem 1956. godine. Ubrzo, graditelji su »ukrotili« i vode velike sibirske reke Ob, nedaleko od Novosibirska.
Sibir je počeo, postupno, da pretiče evropske rejone SSSR po snazi hidrocentrala. Vodeni kolosi, koji upotpunjuju sve više geografsku sliku prostranstva preko Urala, počinju da pokazuju zube. Moćne brane, postavljene na sibirskim rekama Angari, Obu, Leni, Jeniseju i drugim, ostavljaju iza sebe slične izvore energije podignute na evropskom tlu i najavljuju nezadrživ pohod. Postaje sasvim uobičajen podatak da je jačina hidrocentrala na »belom beskraju« dva ili tri puta veća od onih na drugoj strani: čuvena sibirska hidrocentrala kod Bratska ima snagu oko 4,5 miliona kilovata, Krasnojarska 6 miliona, dok maksimalna jačina jednog takvog izvora na Volgi iznosi oko 2,5 miliona kilovata.
Glavna karakteristika — prema rečima poznavalaca planova razvoja elektroprivrede — dugih sibirskih reka je velika količina vode, u kojoj se krije ogromna snaga. Kada su, u davna vremena, starosedeoci stigli do obala velike reke Jenisej, nazvali su je, zapanjeni širinom i grandioznošću, jednostavno »sestrom okeana«. Danas, ko zna posle koliko godina, podizanjem brane Krasnojarske hidrocentrale, naraslo je veštačko jezero čije su dimenzije zaista nalik na nekakav okean. Postalo je pravilo da se kraj jezera sibirskih hidrocentrala stvaraju pogodna mesta za razvoj turizma.
Listajući podatke o akumulacionim jezerima, kod jedne brojke, suvišan je svaki komentar:
»more« Bratske hidrocentrale dugo je 550 kilometara! Sličan je slučaj sa svim ostalim na teritoriji Sibira.
Postojeći projekti za industrijalizaciju sibirskih bespuća, gde treba postupno da se pojavljuju
zavodi i fabrike, unapred signaliziraju veliku potrebu za električnom energijom. Na taj način se objašnjava današnja intenzivna izgradnja hidrocentrala na velikim sibirskim rekama. Svaki rejon, prema postojećim planovima, naravno u zavisnosti od industrije koja će se razvijati u tom kraju, dobiće odgovarajući izvor energije. Na nekim rekama planirana je izgradnja — kako kažu projektanti — »kaskada« hidrocentrala što omogućuje veće korišćenje snage protoka vode u širokim koritima. Inženjeri elektrotehnike obavili su merenja o snagama sibirskih reka i došli do zanimljivih podataka. Električni potencijal dve sibirske reke — Angare i Jeniseja — dozvoljava da se između njihovih obala podignu hidrocentrale čija će snaga ukupno da bude oko 50 miliona kilovata! Poređenja radi, posle ovog podatka, treba dodati da je ukupna snaga hidrocentrala u SSSR 1970. godine bila znatno manja — grube računice pokazuju za oko 30 miliona kilovata. Ovo je dovoljna ilustracija o mogućnostima daljeg narastanja nepregledne »reke« električne energije, koja će odigrati veoma važnu ulogu u osvajanju sibirskih prostranstava i postavljanju industrijskih kompleksa.
Sovjetski naučnici, naravno, nisu izgubili iz vida nuklearnu energiju, kada su razmišljali o glavnim projektima za osvajanje džinovskog prostora, kako se obično kaže, daleko iza Urala. Za vreme boravka na Dalekom istoku zabeležili smo zanimljiv podatak o prvoj atomskoj elektrani u ovim predelima: konstrukcija modernog kolosa sagrađena je na području Čukotke, rejonu — prema informacijama ekonomskih eksperata — koji postaje mesto gde će se u budućnosti dobijati velike količine zlata.
Nekoliko najosnovnijih podataka o ovoj atomskoj centrali: njeno ime i prezime je Bilibinskaja, gradi se u uslovima »večne hladnoće« i poseduje četiri reaktora.
Atomski stručnjaci tvrde da ova atomska centrala ima važan pionirski karakter, jer će dati prve rezultate razvitka atomske energije na dalekom sibirskom istoku u izuzetno složenim klimatskim uslovima, i istovremeno, predstavljati svestran eksperiment koji će prezentirati ekonomske »atomske normative« o eksploataciji. Atomisti su odlučili da besprekorno prate plimu neprestanog prodora prema neizmernim bogatstvima severa, danas još uvek »uspavanim« pod debelom korom snega i leda.
U poslednje vreme uočljivi su napori da se na licu mesta, duž sibirske zemlje, svestrano ispita mogućnost stvaranja elektrana čiji bi pogon bio isključivo — nuklearno gorivo. Prema mišljenju B. P. Orlova, u knjizi »Sibir danas: problemi i rešenja«, Sovjetski Savez je na vodećem mestu u svetu po razmerama ispitivanja mogućnosti za svestrano korišćenje nuklearnog goriva. Isti autor takođe naglašava da rezultati zabeleženi proteklih nekoliko godina, jasno pokazuju da
»severni predeli — Sibir — postaju pogodno tle za razvitak široke primene atomske energije«. Eksperimenti izvršeni dosad, dali su nedvosmislen odgovor, koliko savremeni metodi mogu da doprinesu svestranom osvajanju bespuća i ubrzaju procese industrijalizacije nedaleko od već otkrivenih rezervi rudnog bogatstva.
Sa bilo kog mesta i iz bilo kog ugla došljak osmatrao Sibir, uvek će se pred njegovim očima pojavljivati iznenađenja. Boravak u Novosibirsku upotpunio je već bogat mozaik prikupljenih impresija u sferi polarnog kruga; izuzetno važna saznanja uneo sam u beležnicu u Akademskom gradu — »glavnom štabu« naučne vojske osvajača. Ovde nije moglo da bude ekonomskih nagađanja, sve ranije pretpostavke i nagoveštaji dobili su potpunu potvrdu. Pod krovovima instituta nisu prisutna samo traganja u okviru pojedinačnih eksperimenata, naučnici sa svojim saradnicima danonoćno rade na prevođenju pustih predela na kolosek naseljenih krajeva, u kojima će, zajedno sa gradovima, varošima i selima, narastati moćna industrija.
Sibir je postao pojam stalnih promena, nekakav veliki točak u neprestanom pokretu. Boravak u krugu nauke, nedaleko od Novosibirska, omogućio mi je da ocenim: koliko je potamnio nekadašnji psihološki kompleks prema Sibiru. Naime, decenijama je svako otiskivanje na pučinu
»belog okeana« stvaralo nepoverenje i neizvesnost. Odlazak na obale Indigirke, Lene ili Jeniseja nekad je mogao da znači samo daleku pustolovinu u kojoj će faktor sreće odigrati presudnu ulogu...
Usamljena ostrva, seoca, zabačena negde preko sedam brda, danas su gradovi koje povezuju
redovne avionske linije sovjetske vazduhoplovne kompanije »Aeroflot«.
Život se uveliko uselio na puste predele i, kako Novosibirci kažu, sa sobom doneo
»harmoniju svemoćne civilizacije«.
Bitka za Sibir je, uprkos svemu, daleko od svog svršetka...
Hidrocentrale, obično, prve zakucaju na vrata tajge, rekli su mi u Akademskom gradu, one su, zaista, postrojenja koja obezbeđuju dolazak moćne industrijske ekspedicije. Džinovske brane, nalik na planine, menjaju sliku severnih snežnih pustinja — pretvaraju ih u pitome, pristupačne predele. Ali, ne treba gajiti iluzije, takvi neimarski poduhvati ne ostvaruju se preko noći. U protekloj devetoj petoljetki (1971—1975), 500 kilometara od grada Magadana, u severoistočnom delu Sibira, počelo je podizanje ogromne hidrocentrale na reci Kolimi koju su graditelji nazvali
»kolimsko blago«. Računa se da će, u narednoj desetoj petoljetki, do 1980. godine, na ovom mestu biti pušteni u pogon prvi agregati.
Nisu samo složeni klimatski uslovi — zimi se redovno temperatura spušta do minus 55 Celzijusovih — izuzetna prepreka za graditelje. Hidrocentrala između obala Kolime imaće branu visoku 126 metara, a široku skoro čitav kilometar!? Projektanti su izračunali da će u nju biti neophodno ugraditi oko 15 miliona kubnih metara betona i ostalog materijala, a to iznosi slikovito upoređeno po kubaturi: petnaest Keopsovih piramida u Egiptu!
Jaki kolimski mrazevi sugerirali su projektantima da pod zemljom postave mašinski deo: koristiće se »večna hladnoća« za izvođenje radova tokom čitave godine. U prvom jurišu, za proteklih pet godina, okolina buduće velike hidrocentrale izmenila je izgled: postavljeni su prilazni putevi i udareni temelji budućeg grada Sinegorja koji danas naseljava četiri hiljade ljudi. Obrisi budućih devetospratnica u naseljima najavljuju predviđanja urbanista da grad treba ga dostigne cifru od 12.000 stanovnika.
Severoistočnu oblast Sibira električnom energijom danas već napaja više centrala; međutim, sve to nije dovoljno za nove industrijske objekte koji se grade ili koji će se graditi na ogromnom prostoru. Bilibinska atomska centrala i takozvana »plivajuća stanica«, kao i sve ostale, neće moći da zadovolje potrebne kapacitete, pa je, pravovremeno, kako je to uobičajeno za sibirska prostranstva, upaljeno zeleno svetlo za izgradnju ogromne hidrocentrale, kako je meštani danas nazivaju —
»kolimsko blago«.

GRAD OPASAN NAFTOM

Moderan industrijski centar, sadašnji Novosibirsk, radna košnica, grad iz koga svi putevi vode u Sibir, nestajao je u jutarnjoj izmaglici. Za nekoliko minuta kroz avionsko okno nazirali su se obrisi satelitskih naselja podignutih na obalama reke Ob. Dopadljiv pejsaž savremenog grada nisu samo fabrički dimnjaci i široki bulevari, milionska metropola čuva u svom okrilju citadelu nauke bez koje je teško razaznati grčevitu sibirsku sadašnjost, a naročito, zagnjuriti se u industrijski komfor budućnosti.
»Otkriće veka« postala su nalazišta nafte i prirodnog gasa u Sibiru. Laskavi naziv, zabeležen u Akademskom gradu, nije deo samouverenosti koja raspaljuje maštu: ogromne rezerve su rezultat preciznih dugogodišnjih geoloških istraživanja.
Uz obilan doručak serviran na avionskom stočiću listam brošuru prepunu podataka o »crnom zlatu« čije su količine u prirodnim rezervatima izražene šokantnim ciframa. Na stranicama knjižice
»Nafta i gas Tjumenja« nalazišta su predstavljena u detalje, tako da se može zaključiti da predodređuju »večnu eksploataciju«, i nagoveštavaju postojanje lavirinta nepreglednih riznica na teritoriji zapadnog Sibira. Ovaj podatak se smatra izuzetno važnim, jer je veliki industrijski proboj vezan čeličnim lancima za procese eksploatacije nafte i gasa...
Statistička poređenja produktivnosti, na stranicama ove publikovane studije, pokazuju da je produktivnost bušotina u Samotloru — jednom od najznačajnijih naftonosnih polja tjumenjske
oblasti — veoma blizu produktivnosti bušotina u Iraku, koje se smatraju, prema svetskim normama, najproduktivnijim u industriji nafte Bliskog istoka. Put do dragocenih bušotina predstavljao je izuzetnu istraživačku odiseju geoloških ekspedicija. Osvajati močvarno tle kraj jezera Samotlor,19 značilo je rvati se sa prirodom, otimati metar po metar naftonosnog predela iz zagrljaja žitkog blata. Deceniju i više traje bespoštedna borba.
Naftaši, predani radnici, rame uz rame sa inženjerima, vodili su bitku za bušotine iz kojih će izbijati nafta. Nije se znalo kada je gore, leti, kada radove ometaju neprohodne močvare, ili zimi, kada snežne mećave i velike hladnoće pritiskaju sa svih strana. Prognoze istraživača su, od prvih dana, bile laskave u svakom pogledu. Međutim, imajući u vidu surove prirodne uslove — potpuna močvarnost terena i mrazevi do 50 Celzijusovih stepeni — ni najveći optimisti među ekonomistima nisu mogli da predvide da će tjumenjska oblast dati već 1975. godine 150 miliona tona nafte! Rekord u kratkom roku pokazuje svu temeljnost i bespoštednost upornosti, uprkos svih teškoća i prepreka.
Hroničari nisu imali potrebe, ipak, da osvajanje samotlorskog jezera nazovu »naftaškom groznicom«, jer je čitava bliska prošlost predstavljala deo planiranog sibirskog juriša, posle prvih signala dobijenih pojavom prve bušotine iz koje je potekla nafta 18. oktobra 1964. godine.20 Na prvom koraku se znalo da će »tjumenjska epopeja« zahtevati izuzetne napore graditelja i hitro obezbeđivanje velikih materijalnih sredstava.
Dugi let avionom vodio je preko tjumenjskih nalazišta nafte i gasa. Sa visine od desetak hiljada metara jedva su se mogle nazreti metalne konstrukcije crpki i pumpnih stanica. Pogled kroz avionski prozorčić ličio je na usputnu ilustraciju mnoštva podataka, upravo pročitanih na stranicama brošure posvećene ovom bogatom nalazištu »crnog zlata«.
Svaki kvadratni metar prostrane močvare je izuzetna zanimljivost — jedno od mnogih
»sibirskih čuda« koja ponajviše iznenađuju došljake. Radnici naftonosnih predela, stanovnici grada Nižnjevartovsk, sve shvataju kao obične stvari, savladive teškoće u igri sa prirodom, dužnošću u okvirima preobražaja sibirskih bespuća.
Velika varoš, Nižnjevartovsk, moderan grad naftaša sa 60.000 stanovnika podignut je na mestu gde je do juče bila močvara. Graditelji su žitko blato nasuli peskom da bi pripremili teren za nova naselja. Odakle pesak u močvarnim predelima? Odgovor je, u stvari, spretno rešena zagonetka: kako jezero Samotlor nema peska, neophodan materijal, bez koga je bilo nemoguće zamisliti podizanje varoši, nađen je na dnu reke Ob; uz pomoć specijalnih sondi-granata pesak se kopao u rečnom koritu i kiperima prevozio nekoliko desetina kilometara dalje, do mesta na kome su projektanti predvideli podizanje naselja.
Čitav Nižnjevartovsk izgrađen je na pesku, sve okolne močvare zasute su peskom, pa čak i neke bušotine sa čeličnim tornjevima, takođe su na peščanoj osnovi. To je, bez sumnje, bio jedini način da se čovek približi bogatim nalazištima nafte i gasa, usred nepregledne i teško prohodne močvare u okrilju jezera Samotlor.
Kada za ovu varoš u tjumenjskoj oblasti kažu da sa svojim trgovima i ulicama »pliva na nafti«, ova opaska nije deo mističnih ocena, želja da se što dramatičnije predstavi sablasan glib —

19 Na jeziku starosedelaca ove oblasti, Hanta i Mansa, Samotlor znači »Mrtvo jezero«. Karakteristike terena: Samotlor je dubok dva metra (!), nafta se nalazi na dnu, ispod izuzetno močvarnog korita jezera čija debljina dostiže i do deset metara. Područje oko jezera je nepregledna močvara u kojoj žitko blato, prema nalazima istraživača, dostiže debljinu i do šesnaest metara!
20 Toga dana u 18 časova i 6 minuta iz bušotine se pojavila tekućina. Vodoskok je potvrdio postojanje nafte u tjumenjskoj oblasti. Ubrzo se sve pretvorilo u praznik geologa-istraživača i neumornih radnika. Podaci govore da je ovu bušotinu napravio Georgij Norkin, i prema tradiciji, prosuo malo nafte po zemlji. Znalo se odmah da u specifičnim uslovima izvora, sve uređaje — tornjeve, protočne cevi i ostalu opremu — valja postaviti tek posle opsežnih »manevara« za blokadu močvarnog terena. Ljudi su se oslonili na tehniku, ali ni ona nije imala nikakvu volšebnu snagu, često je trebalo zagnjuriti se u blato da bi se duga cev ugradila na odgovarajuće mesto. Prva bušotina nafte nalazi se petnaestak kilometara od današnjeg grada Nižnjevartovsk, na mestu koje je bilo potpuno pusto. Posao je u prvo vreme izgledao uzaludan, međutim, niko nije gubio strpljenje, geolozi su pokazali smer, i nešto dalje — nafta je pocurila.
vredan rezervat »crnog zlata«. Sve što postoji u Nižnjevartovsku i u močvarama Mrtvog jezera, kako ga zovu starosedeoci, stiglo je vodenim ili vazdušnim putem.
Delovi tornjeva za bušenje nafte, konstrukcije za devetospratne zgrade, ploče za drumove, daske, hrana... prebacivani su i još danas se prebacuju, najbolje je reći, takozvanim vazdušnim
»liftovima«. Ne postoji nijedan put koji vodi od Nižnjevartovska do Tjumenja. Oni stanovnici koji, na primer, žele sopstvenim automobilom da krenu na duže putovanje, moraju transportnim avionima da prenesu vozilo. Ovako blokiran položaj čitavog područja, u kome se neprestano održava ritam svakidašnjice, bez zastoja i bilo kakve oskudice, košta suviše mnogo zajednicu.
Ove godine (1976) do »ostrva« okruženog močvarama stiže iz Tjumenja železnička pruga čija je izgradnja u punom jeku. Među paradoksima u tehnici gradnje često se pominje nalazište nafte Samotlor. Svaka sitnica je nešto izuzetno — kao i u mnogim sibirskim predelima — složena operacija, obično, bez poštovanja ustaljenih zakona gradnje.
Kada otopli, mnogim uređajima za crpljenje nafte upravlja se sa odstojanja, automatskim putem, zato što su nalazišta pod vodom. To je bio razlog što su angažovane specijalne ekipe gnjuraca da, za vreme kratkog leta, u slučaju potrebe, pomognu da se otkloni kvar. Oni često, umesto u vodu, moraju da zagnjure u — blato. Dolaskom duge zime površina močvare se zaledi, i onda, ljudi i mašine mogu da se slobodno kreću po zamrznutom tlu — počinje građevinska sezona!
U močvarama se često vodi bespoštedna borba protiv stihije: ljudi utonuli do pojasa rade u žitkoj masi. Dešava se da u močvari prsne cev (naftovodi se ne ukopavaju u zemlju, već se polažu na površinu), ali kako močvarno tlo »diše«, cev se izvija i lako prska. Mrtvo jezero (Samotlor) ispresecano je putevima, postavljenim — kako kažu inženjeri — na »plovećim jastucima«, koji predstavljaju najbolji primer kako su graditelji u carstvu sibirskih mrazeva, ljutog neprijatelja — niske temperature, pretvorili u — prijatelja!
Putevi u najbližu okolinu oko grada Nižnjevartovska grade se zimi. Tehnika je svojevrsna, tipično sibirska: seče se led u širini budućeg puta do izvora nafte, i onda odvozi kiperima, zatim se vadi donji sloj treseta i na njegovo mesto odmah nasipa običan treset koji se na niskoj temperaturi zamrzava. Taj nasip se oblaže peskom, pravi se košuljica, čiji je zadatak da preko leta održava nisku temperaturu osnove na koju se postavlja betonska trasa puta. Dakle, stvorena je »večna hladnoća«, neophodan uslov da bi novopodignuti putevi bili čvrsti, stabilni i kada se otopi led i oživi močvarno tle Samotlora.
Prema predviđanjima projektanata, »naftaška prestonica« (Nižnjevartovsk), narašće do
170.000 stanovnika. U ovom močvarnom kraju više se neće podizati gradovi. Do nedavno je najveći problem stanovnika bila voda, ali sada, pošto je završena moderna vodovodna mreža sa centrima za prečišćavanje vode, otklonjen je veliki nedostatak neobične varoši u zagrljaju nafte.
Kada sam ostavio iza sebe obale Oba i tjumenjsku oblast bilo je neophodno nastaviti upoznavanje sa epopejom osvajanja močvarnog tla pod kojim se kriju bogate rezerve nafte i gasa. Na stranicama dokumentovane brošure, jedinstvene hronike o velikim nalazištima, našao sam obilje podataka, koji su dopunili i sve ono uneto u beležnicu još za vreme posete Ekonomskom institutu u Akademskom gradu. Listanje dokumentacije doprinelo je boljem upoznavanju bogatih nalazišta
»crnog zlata«.
Uprkos ostvarenih rezultata na području naftonosnih rejona zapadnog Sibira, stručnjaci neprestano ističu da »osvajanje teško pristupačnih područja stvara složene probleme«. Nije nimalo lako, bez obzira što je dosad dosta učinjeno u traganju za bušotinama i na postavljanju mreže naftovoda i gasovoda, savlađivati nedostatak saobraćajnica i odolevati velikim mrazevima kada najmoćnije mašine otkazuju poslušnost, zastaju i parališu sve postavljene planove...
Naučnici su neprestano osmatrali »otkriće veka«, nalazišta nafte i gasa u zapadnom Sibiru; svakodnevno se, na osnovu dobijenih izveštaja, prati rad na prostranim terenima. Broj bušotina nafte neprestano raste: za više od deset godina, koliko je proteklo od prve bušotine na tlu zapadnog Sibira postavljeno je oko 4.000 dubokih bušotina. Postoji solidna baza, sakupljena su velika iskustva na pustim predelima, pa čak i na onima gde se i najsmeliji geolozi dugo nisu usuđivali da
obave merenja, plašeći se velikih daljina i usamljenih mesta nalik na izgubljena ostrva u prostranstvu sibirskog okeana.
Učinjen je veliki napredak u ovim krajevima, uprkos naglašene skromnosti sa kojom su se završavali gotovo svi susreti u fabrici teških mašina u Novosibirsku, u Institutu Akademskog grada, kao i dijalozi sa inženjerima, ekonomistima, radnicima i kolegama novinarima. Viđenja u glavnom gradu Sibira nadovezala su se na mnoštvo impresija unetih u beležnicu kraj graditeljskih ofanziva, zateknutih u varošicama i selima koja smo prethodno posetili u krugu — polarnog kruga.
* * *
Leteli smo koridorom prema Irkutsku, ponovo prema dalekim rejonima Sibira, u okrilje velikog jezera Bajkal, na obale velike reke Angare. Vreme je brzo proticalo u avionu na mlazni pogon. Posle podrobnijeg upoznavanja sa tjumenjskom naftonosnom oblašću, svaki podatak o gradu Irkutsku i oko Bajkala, koji će narednih dana postati mesto novih susreta, dobro je došao kao predgovor za nove dijaloge.
»Često u svetu, daleko od ovih predela, ljudi imaju običaj da kažu, kako, eto, na životnom piru nema mesta za sve« — rekao je moj saputnik, simpatični govorljivi Sibirac, posle nekoliko reči upoznavanja, u nameri da mi, ne znajući koliko već krstarim sibirskim prostranstvom, što plastičnije predstavi kako pomenuta krilatica ne odgovara istini, pogotovu ako se primeni na nenaseljene krajeve Severa i Dalekog istoka.
»Vidite, mi Sibirci ne mislimo tako, ovde nedostaju ljudi. Učinjeno je dosta. Ukočeni točak migracije se pokrenuo«, — dodao je saputnik.
Prazni prostori vape za došljacima, ponajviše na teritorijama gde je predviđen razvitak određenih industrijskih grana. Usred mora tajgi i tundri, dosad su nikli novi gradovi i naselja, sever se sve više pokorava čoveku.
»Sever je na geografskoj karti još uvek obojen belom bojom. Zašto? Budite oprezni, taj ogroman prostor nije više bela pustinja, sastoji se iz više naseljenih rejona. Svaki deo, ako se tako može reći, je u fazi narastanja«, dodao je saputnik, naglašavajući svu složenost i delikatnost već prisutne »sibirske operacije«.
Irkutsk je veliki grad, raskrsnica avionskih puteva za Daleki istok, industrijski centar, jedna od najvažnijih stanica transsibirske železničke pruge. Za razgovor je ostalo još desetak minuta, veliki avion TU-104 već se približavao aerodromu. Posle veoma korisnog boravka u Novosibirsku, slećemo u grad za koji mi je ljubazni poznanik rekao da »ima spremne zalihe iznenađenja«.
Irkutsk je imao i složenu prošlost, koja, iako nije prisutna u ljudskim naravima, može da se zatekne u drvenim kućama sa doksatima i širokim terasama poduprtim izrezbarenim stubovima, pod čijim krovovima su živeli dekabristi. Saznajem da je u velikoj varoši, na čiji aerodrom upravo slećemo, moguća i jedna šetnja kroz istoriju Sibira...
Prohladan, sunčan dan nadnosio se nad ravnicom opasanom bregovima čiju je površinu ukrašavala gusta šuma. Dostojanstvena Angara sa širokim koritom ličila je na tekuće more. Veliki grad je, napolju, pokazao svoje široke međe, moderne zgrade, bulevare i ulice.
Lice Irkutska je ozbiljno, prepuno poslovne svakidašnjice, ali na prvom koraku, ne može se reći da nedostaju boje i ritmovi savremene racionalnosti. Uprkos utisaka, grad je iz daljine imao neku čudnu privlačnost, možda zato što nije pokazivao razdražljivost velike varoši i bučnost motorizovane reke koja se provlači između fasada višespratnica.
Irkutsk je varoš u sibirskoj odori, koju, dakle, civilizacija još nije pretvorila u mravinjak bučnosti. Ako ste prvi put u gradu na Angari, činiće vam se da ste u njemu bili više puta. I kada, posle nekoliko dana, napustite Irkutsk i njegovu živopisnu okolinu koju zovu »zabajkalje«, nešto će vas vući, kažu, da se, jednoga dana, ponovo vratite na obale Angare.

CARSTVO CELULOZE I KRZNA

A ko ste želeli da uđete u orbitu Bajkala i bogatih područja u njegovoj okolini, dobro ste učinili što ste za orbitalnu stanicu izabrali Irkutsk!« — rekao mi je saputnik kada smo se rastajali na aerodromu, želeći da mi na slikovit način, posle udobnog leta od Novosibirska, predstavi bogatstva rasuta u ovoj oblasti. Obrazovan momak, načitan, veoma pažljiv, inženjer, tehnolog, specijalista u prerađivačkoj industriji drveta — kako se predstavio Volođa, — nagovestio je, u nekoliko rečenica, vrednost »bajkalskog carstva«.
Irkutsk ima ozbiljno lice, možda zato što je postao središte napora da se, na doskora nedovoljno naseljenoj oblasti, provedu životni tokovi. Smešten na obalama Angare, jedine plovne reke od ukupno 360 koliko ih ima u ovom kraju, ovaj grad sa pola miliona stanovnika, brzo osvaja simpatije došljaka. Njegovi stanovnici se hvale da nikada nisu prinosili molitve i žrtve za bogatstva. Žuljevite ruke radnika i seljaka ubedljivo dokazuju da sami otvaraju vrata raznovrsnih riznica prirode.
Velika pažnja poklanja se danas teškoj industriji — gradnji krupnih objekata. Za oblast Bajkala, kažu, to nisu suvišne ambicije, to je naučno najavljen prodor prema nenaseljenim prostorima.
»Zabajkalje se uvek moglo pohvaliti bogatstvima, ali samo jednim — nikad. Nedostajalo je, doskora, najveće bogatstvo — ljudi! Učinjen je veliki korak, mladi su počeli da dolaze, odlučili su da nasele ove prelepe pejsaže: stigli su inženjeri, lekari, kvalifikovani radnici i ljudi desetine drugih profesija« — zadovoljno naglašava Leonid Konstantinovič Zamanovski u Gradskom sovjetu Irkutska. Svi bedemi su, rešenjem ove dugo prisutne zagonetke, probijeni, nema više tihog očaja ni potmulog gneva zbog nedostatka ljudske pokretačke snage.
Sibir je dugo vapio za ljudima. Malobrojne naseljene oaze, duž bespuća, prepune starosedelaca sa njihovim krhkim nadama, pritisnutih opsesijom da treba preživeti, nisu nikoga prizivale u pohode. Suve snežne mećave koje donose ljute mrazeve ličile su na nepobedive nemani, anatemu zlih duhova, čiji je nalet bilo teško obuzdati. Ali, sasvim je drugačiji postao današnji životni stav na prostoru gde sela, varošice i gradovi, usiljeno otimaju zemlju od sibirske pustinje, proširuju svoje međe. Nestali su plašljivi lukavi pogledi, povijena leđa pred nevoljama, tiha mrmorenja starosedelaca; sada se uporno ponavlja: »mladi, novi ljudi su došli«, i sa pravom tvrdi da je to, pre svega, važan moralni faktor za dalje osvajanje.
»Do dobre zemlje su stigli novi ljudi, danas je u toku jedinstven poduhvat — prodor u nedra sibirske zemlje. Na svakom koraku narasta poneki važan objekat, ambiciozni planovi postaju stvarnost, uspavana bogatstva počinju da teku, pretvaraju se u tražene proizvode svetskog standarda« — dodao je Leonid Zamanovski prilazeći geografskoj karti bajkalskog područja u nameri da nam, ukratko, predstavi raznovrsnost nalazišta u čijoj blizini narastaju fabrike, zavodi, čitavi kombinati...
Ubrzo saznajemo da, kako reče moj saputnik na vratima Irkutska, u »orbiti Bajkala« ima svakojakih korisnih nalazišta, gde je veoma unosno podizati čitave industrijske basene. Čitav sliv džinovskog jezera menja fizionomiju, prerasta u region moderno industrijalizovanih predela. Kao što će biti slučaj sa svim rejonima gde će prolaziti trasa buduće Bajkalsko-amurske železničke pruge (BAM), tako će biti i ovde :kraj fabrika će narasti nova sela, varoši i gradovi.
»Sve se ovde sakupilo, koncentrisalo, za sibirske pojmove na ne tako velikom prostoru, bolje reći, ne tako raštrkano na velikim razdaljinama. Milioni hektara šume, nalazišta uglja, zlata, magnezita, reka sa velikom hidroenergijom, prirodni rezervati životinja sa skupocenim krznom i niz drugih bogatstava, još uvek ostaje neosvojeno, predstavljaju izazov, iako je, uveliko, povučena prva industrijska brazda« — objasnio je Zamanovski.
U centru pažnje je dalji razvoj prerađivačke industrije drveta baš u ovom rejonu Sibira:
poseban akcenat, u svim opsežnim ekonomskim planovima i proračunima, stavlja se na dostizanje visokih kvaliteta u proizvodnji celuloze i hartije. Neobično je važno za industriju drveta, kažu,
»obezbediti maksimalni ekonomski efekat«.
Zadatak je u ovoj irkutskoj oblasti — kao i svim ostalim gde je predviđeno podizanje drvne industrije (tomska i tjumenjska oblast i krasnojarski kraj) — razgranati na licu mesta tehnologiju prerade drveta. Na taj način se smanjuju rashodi za transport »sirovog« drveta. Ekonomisti su izračunali da bi prevoženje drveta, kao polufabrikata, kroz sibirska prostranstva, do nekih drugih punktova za preradu, povećalo troškove za dva do tri puta.
Ambicije za proizvodnju visokokvalitetne celuloze dugo su predstavljale samo ambicije, međutim sada čitava armija naučnika radi, u etapama, ekonomsko-matematičku analizu za postavljanje drvno-industrijskih kompleksa, tamo gde to dosad nije učinjeno. U prvu grupu izgradnje svrstani su sledeći »drvni baseni«: bratski, čunski, ustilimski, krasnojarski i asinovski. Ilustracije radi, ako se zaviri u planove, lako se zapažaju prognoze za visoku proizvodnju na svakom od pomenutih kompleksa; na primer, samo ustilimski drvni kombinat davaće 624.000 tona sulfatne celuloze godišnje!
»Ovaj celulozni gigant gradi se zahvaljujući zajedničkim ulaganjima zemalja, članica SEV. Najavljeno je da će u opremanju kombinata učestvovati neke francuske firme« — objasnio je Leonid Zamanovski dopunjujući malopređašnje izlaganje o perspektivama proizvodnje toliko tražene celuloze na svetskom tržištu.
Računa se da će prve tone celuloze sa ovog mesta biti transportovane već 1979. godine. Kombinat industrije drveta, koji kratko zovu i »bajkalski«, ponudiće tržištu najkvalitetnije sorte celuloze, među kojima će biti i veoma tražena »supersuper«. Razrađujući smer razvitka sibirske drvne industrije, naučnici u »glavnom štabu«, u Akademskom gradu kod Novosibirska, dali su preimućstvo i irkutskoj oblasti, odakle će »poteći« tone celuloze i kilometri hartije. Višestruki značaj ima proces hemijske prerade drveta, jer se pored ostalih produkata dobija i guma visokog kvaliteta.
Kako rešiti problem ekonomičnog transporta drveta u kolektivima za krčenje šuma i pripremu sirovina, neke vrste polufabrikata?
Dobiti odgovor nije nimalo laka stvar, ako se ima u vidu da transport na prostranstvima koja najviše meseci u godini pokriva sneg i led poskupljuje troškove. Uprkos planovima da se u Sibiru grade kompleksi za preradu drveta, ipak, stabla treba seći i dovlačiti do velikih kombinata. Šuma se krči brzo, kilometar po kilometar, mesto seče se udaljuje od mesta gde je fabrika — centar za sakupljanje i pripremu ogromnih količina građe. Za nekoliko godina to su velika udaljavanja, novi troškovi i nove teškoće na teško prohodnom terenu. Inženjeri nisu dugo tapkali u mestu. Entuzijazam mladih stručnjaka — o čijem pravovremenom dolasku mi je govorio u Gradskom sovjetu Leonid Zamanovski — rešio je i ovu enigmu, nađeno je ekonomično rešenje, novi vid krčenja šume i čitavog procesa pripreme drvne »sirovine«: projektovane su rečne ploveće fabrike.
Ovakvi ploveći kolektivi nosili bi sve sa sobom: ljude i svu potrebnu mehanizaciju. Na dohvat ruku bi bili: električne testere, traktori, agregati za sortiranje drveta, transporter za prenos balvana i stotinu drugih potrebnih stvari. Posle određenog vremena, kada se ukaže potreba da se
»ploveće preduzeće« premesti sa jednog šumskog masiva na drugi, ništa lakše; »manevar« bi se obavljao leti, pošto se otopi led diže se sidro, sve putuje dalje, uzvodno ili nizvodno, rekom, do novih šumskih gazdinstava.
»U Sibiru šumu nazivaju kratko — tajga. Živopisni predeli su lepi zimi i leti, svejedno, kada sunce greje ili štipa mraz, međutim, uvek je tajga teško pristupačan predeo« — rekao je moj sagovornik odgovarajući na moje pitanje o značenju reči »tajga«, često upotrebljavane u literaturi, ili u svakodnevnom razgovoru kada se pominje Sibir.
Reč »tajga« je mongolskog ili burjatskog porekla i znači: teško prohodna šuma. Ako se svemu ovome doda da tajga pokriva dve trećine teritorije Sibira, i da sela, varoši i gradovi na tom prostranstvu liče na ostrva, dobija se jasna predstava. Ekonomisti su skloni da tvrde, na osnovu
određenih merenja, kako je tajga tek u XX veku postala prava materijalna baza za mnoge industrijske grane. Istočni Sibir je prostor na kome su kompleksi šuma koji po kvadraturi zauzimaju najveći deo u čitavom SSSR. Krasnojarski kraj i Irkutska oblast, dakle, na prostorima u slivovima reka Jenisej i Angara, već su podignuta čitava mehanizovana postrojenja za preradu drveta i izgrađeni kompleksi kombinata u kojima se, primenom najmodernijih procesa, dobija celuloza i desetine drugih produkata, karton, hartija...
Izuzetno cenjeno drvo u Sibiru je — kedar. Još u davna vremena seljaci su krčili tajgu, ali su uvek, kada bi došli do stabla kedra, odustajali od seče, pravili su predah, odlazili stotinak metara dalje do drugih stabala. U to vreme kedar je nazivan i — »hlebnim drvetom«. Više od polovine dohotka u seljačkoj porodici, donosio je nekad kedrov orah. Ništa to nije neobično, tvrde botaničari, osamdeset procenata ploda ovog drveta sačinjava — čisto ulje, toliko ukusno da se može porediti sa maslinovim ili bademovim uljem.
Starosedeoci ovih krajeva, pokrivenih gustom šumom, znaju i za kedrovo mleko! Ako se plod stavi u činiju i preliva ključalom vodom, dobija se ukusno mleko. Ali, tu se ne završava ova istinita skaska o korisnom drvetu čije su osobine poznate iz davnina.
Kuće građene u sibirskim tajgama, od kedrovih balvana, nazivale su se »večnim izbama« jer su bile otporne i dugotrajne. Ljudi su obrađivali drvo, pravili škrinje i sanduke, u kojima su, kaže predanje, čuvali odeću i obuću, koja je ostajala upotrebljiva za unuke i praunuke. Kedrovina je postala pojam za narode koji su živeli usamljeni na nepreglednim oazama Sibira.21
U šumskom moru Sovjetskog Saveza (oko 680 miliona hektara) na kedrovo drvo odlazi oko 37 miliona hektara, i nalazi se uglavnom na područjima u blizini Bajkala i u oblastima Altaja i Sajana. Kedar je i dan-danas veoma cenjeno drvo, ne samo u sibirskim selima nego uopšte u industriji drveta. Višestruka korist samo od ove vrste drveta najbolje ilustruje višestruku korist drvno-prerađivačke industrije, koja je donedavno bila zapostavljena u sibirskim oblastima pokrivenim gustim šumama.
»U čitavoj oblasti, pored eksploatacije drveta koja narasta, svakako treba pomenuti uspešan razvoj obojene metalurgije, koja, takođe, u našem kraju ima pravo građanstva« — dodao je Leonid Zamanovski upoznajući nas sa novim rudnicima uglja, nalazištima ruda i zlatonosnim rekama.
Odakle god pogledali prostore, bogatstva teritorije koja okružuje Bajkal, »iskrsne ponešto značajno, što će doprineti industrijskoj eksploziji u sibirskom okrilju. Zlato nađeno nedaleko od varošice Bodaibo, nije danas vise iskonstruisana priča o lenskom zlatonosnom kraju.
Dok beležim brojke koje su, posle opsežnih ispitivanja, prezentirali naučnici-istraživači, upoznajemo privredne potencijale ovog kraja, i prisećam se da mi je neko, na pragu ovog dugog krstarenja po sibirskim prostranstvima, rekao: »U Sibiru se ne treba čuditi, svejedno kad vam govore o dobrim ili lošim stvarima«. Nalazišta lenskog zlata, baš kao dve nedelje ranije dijamantske zalihe u Mirnom, nisu izazvala nikakvu izuzetnu pažnju. Trebalo je ostati ravnodušan, takođe, u trenutku kada sam prvog dana boravka u Irkutsku uneo u beležnicu da samo basen Tuluna daje 25 miliona tona uglja za godinu dana!
Ljudi bez usiljene grimase i bez izuzetnog akcenta govore, evo i u Irkutsku, o podizanju industrijskih postrojenja, prodiranju armije radnika, graditelja, inženjera... do bogatstava u sibirskim bespućima. Stanovnici velikog grada na reci Angari mogu mnogo da pričaju o sukobljavanju čoveka i prirode, objašnjavaju koliko je bilo potrebno vremena i truda, dosad, da bi se stvorili uslovi za podizanje moćnih fabrika i velikih zavoda.
Brodovi koji doplove danas Angarom do pristaništa u Irkutsku ne odlaze više prazni. Tovari se neprestano uvećavaju; vredni ljudi, pristigli u ove krajeve u kojima se sve menja, ne sećaju se maštovitih predanja u kojima se sibirska zemlja predstavljala kao kraj u koji su i male i velike gladi

21 Publicista V. Dmitrijev, savremenik Puškina, pisao je na stranicama »Sibirskog vesnika« o drvetu kedar, opisujući ga u superlativima, nazivajući ga retkom lepotom prirode. Svojevremeno ovaj čovek je zapisao da se u područjima kedrovih šuma krije ogromno bogatstvo »veoma značajno za ekonomski razvoj države«. Vrednost ploda drveta (šišarke) takođe je pomenuta u ovoj odi o korisnom stablu sibirskih šuma.
dolazile često u pohode seoskim kolibama.
Sasvim je drugačiji ovde psihološki stav i životni ritam nego što je bio ranije, kada su naseljena mesta bila izuzetna retkost a veliki grad Irkutsk bio samo varošica sa nekoliko nizova drvenih kuća. Razgovor sa kolegom Sergejom Osipovičem Ostroumovom vodio se na
»novinarskom nivou«, pa nije bilo neophodno dugo čekati da se zabeleži poneko originalno poređenje. Dobar poznavalac čitave oblasti, dugogodišnji putnik po prostranom bajkalskom carstvu, ovako je predstavio dolazak savremene tehnike u daleke predele:
»Medvedi prolaze, u vreme velikih mrazeva, ulicama Irkutska, ali, istovremeno i — trolejbusi!«
Ovo ne treba shvatiti samo kao dopadljivu novinarsku dosetku. Šume su na dohvat grada, okružuju periferiju, tajga nastaje nekoliko kilometara od centra, pojavljuju se brežuljci, a između njih živopisni proplanci. Skrovišta retkih divljih životinja, čija se krzna visoko cene i veoma traže na svetskom tržištu, nalaze se u gustim šumama gde irkutske ulice »poniru«, gube se u zelenom moru tajge.
»Šaljivčine bi sigurno rekle: lako je vama u Irkutsku, vama životinje sa skupocenim krznom dolaze na kućni prag, pa vam ostaje samo da dobro nanišanite« — rekao je kolega Ostroumov, i odmah dodao da bi većina, pošto je reč o lovu, sve shvatila kao lovačku priču. Međutim, ono od maločas, o medvedima i trolejbusu nije, ipak, ni šala ni lovačka priča.
Krzno se smatra još jednim bogatstvom Sibira. Najcenjenije je, kažu eksperti u Kožnoj bazi Irkutska, bez razmišljanja, krzno sobolja, životinje nastanjene u gustim tajgama bajkalskog pojasa i drugim sibirskim predelima.22 Kada sam se našao u prostranim odajama baze gde se sortira prispelo krzno lisica, veverica, ondatri, belog medveda i ostalih životinja, korist od skupocenog ukrasa i tople odeće postala je, uz objašnjenje poznavalaca kožne industrije, određena.
Dragoceno krzno burguzinskog sobolja video sam dosad dva puta, u Njujorku, na plišanom postolju vitrine u Petoj Aveniji i sada u bogatoj irkutskoj bazi. Pomenut je zanimljiv podatak: u Americi bunda od krzna crnog sobolja cenjena je i do 80.000 dolara! Ali ne treba samo zbog ove astronomske cene čuti sve o sobolju i njegovoj postojbini.
Pre četiri stotine godina sobolja su lovili lukom i strelom. Na sibirskom tlu bilo ih je sve manje — nestajali su usled masovnog istrebljenja. U godinama građanskog rata, i kasnije za vreme prvih petoljetki, trgovalo se »mekanim zlatom« pogotovu najskupocenijim kao što je krzno sobolja, samo da bi se poboljšala finansijska osnova novoga društva: za kožu su kupovane mašine toliko neophodne narodnoj privredi. Međutim, posle masovnog uništavanja, koje je trajalo ne nekoliko godina nego stotinama godina, sovjetska vlada je 1935. godine zabranila lov i preradu krzna sobolja za narednih pet godina. To je bio jedini spas da se održi retka zver čije se krzno visoko ceni u svetu. Posle drugog svetskog rata, pedesetih godina, organizovano je proširenje ogromnih šumskih kompleksa gde živi ova korisna životinja. Više od tri hiljade sobolja pušteno je na područje zapadnog Sibira. Briga o razmnožavanju i neprestana kontrola omogućili su da se danas zadovoljavaju potrebe industrije skupocenog krzna. U 1971. godini, prema podacima dobijenim u Irkutsku, sobolj je pušten u 311 novih rejona od Urala do Tihog okeana i tom prilikom »raseljeno«
oko dvadeset hiljada ovih životinja.
Uprkos organizovanom lovu koji se danas obavlja, računa se da u šumama Sibira ima oko 800 hiljada sobolja! To je prema podacima biologa broj koji je krstario tajgama krajem XVI veka.
Sobolj se vratio u tajgu...

SIBIRSKI VREMEPLOV


22 U XVII veku država je — prema istorijskim faktima — finansirala skupocenim krznom sobolja, čitave ratove, plaćala dugove, a carevi su vlastodršcima u Evropi slali kožu kao vredne darove. Kako piše danas L. Šinkarjov u svojoj knjizi o Sibiru, ne postoji životinja sa skupocenim krznom koja je, svojevremeno, igrala toliko važnu ulogu u svetskoj politici i ekonomiji, kao što je to — sobolj.

Kratka šetnja kroz istoriju Sibira, posle krstarenja nepreglednim prostranstvima, postaje neminovnost. Kaleidoskop prošlosti sa bezbroj zapisa, dokumenata i fotografija dopunjuje u očima radoznalih došljaka, treću dimenziju utisaka nataloženih na putu dugom više hiljada kilometara.
Stari Sibir je ostavio deo sebe pod muzejskim krovom da svedoči o prohujalim vremenima. Želeli smo da iskoristimo priliku i zavirimo pažljivije u prošlost Sibira i saznamo nešto više o ritmu istorijskih mena. Za sveobuhvatnu analizu neophodno je pročitati tomove knjiga. Međutim, jedan kratak osvrt dovoljan je za upoznavanje uopštenog trajanja.
Za put u prošlost nisam tražio mamutske ankete arheologa, doktorske disertacije ni studije sociologa, dovoljno je bilo otvoriti vrata muzeja, zakoračiti između eksponata, i onda, sve impresije zapljusnuti faktima skromne literature koja je, uglavnom, govorila o tome „otkuda je pošao Sibir".
Nekoliko opštih podataka bili su dovoljni da zaokruže skromnu istorijsku celinu. Na prvom koraku opservator i putnik lako mogu da utvrde da je stari Sibir ostavio dovoljan deo sebe na zemlji. Odlomci prohujalih vremena, zahvaljujući neizmernoj upornosti arheologa, ubedljivo vraćaju klatno unatrag.
Kada su došli prvi ljudi u Sibir? Naučnici ne odgovaraju samo hipotetično na ovako postavljeno pitanje. Na osnovu otkopanih materijala i postojeće literature, treba početi od slučajno otkrivenih ostataka kuće sibirskog lovca u selu Maljta, nedaleko od Irkutska.23 Dalekosežne analize pokazale su da je starost lobanje i pronađenih ostataka kuće u Maljti negde između četrnaest ili petnaest hiljada godina!
U prelaznom periodu od starog kamenog doba u novo kameno doba pojavljuju se naselja u kojima žive ljudi čija je glavna preokupacija lov, podeljeni na manje grupe, dakle, pojavljuju se prvi tragovi plemenske organizacije.
Arheolozi tvrde da su lovci mezolita živeli u slivu reke Angare, kod ušća rečice Beloj u živopisnim predelima nedaleko od Bajkalskog jezera. Računa se da je to bilo pre oko deset hiljada godina. Davna vremena su, na osnovu iskopina, postala nešto bliža današnjem čoveku. Logična razmišljanja arheologa, prepuna hipoteza i pretpostavki, proširuju poglede unatrag. P. P. Jefimenko tvrdi da je vrlo verovatno da su kosti mamuta, otkrivene u grobovima, često služile prvim ljudima kao »koks paleolita« i da su imale široku primenu.
Ekspedicija arheologa S. A. Fedosejeva istraživala je punih pet godina područje reke Viljuj u nameri da otkrije ostatke prvobitnog čoveka u tim sibirskim predelima. Smela grupa naučnika i istraživača uspela je da otkrije 23 arheološka spomenika koji su otvorili nove vidike istoričarima da dopune već postavljene hipoteze. Iskopine na pomenutom lokalitetu — kako pišu arheolozi — potvrđuju da su se stanovnici sela duž obala reke Viljuj naselili u ovim krajevima krajem paleolita.
Prve realističke opise Sibira dali su ruski letopisci, oni osvetljavaju sa više strana razdoblje kada su ruski ljudi krenuli na teritoriju, kako se to kaže, daleko iza Urala.24 Ostalo je dosta podataka iz tih vremena, poznato je, na primer, da postoje dve gotovo verodostojne epizode o pohodu ruskih

23 Februarske večeri 1928. godine u selu Maljta, oko 90 kilometara udaljenom od Irkutska, na obalama rečice Beloj, pritoke Angare, otkriveno je arheološko nalazište koje će preko noći zainteresovati čitav naučni svet. Seljak Saveljev pozvao je prijatelja Berilina da mu pomogne da iskopaju jamu u podrumu. Posle izvesnog vremena lopata suseda skliznu niz neku kost, ali se dvojica prijatelja nisu, u prvi mah, mnogo uzbuđivala — iskopane kosti su izneli na sneg. Sutradan su, ipak, reših da obaveste arheologe irkutskog muzeja. Ubrzo u Maljtu je stigao doktor istorijskih nauka M. M. Gerasimov koji je u isto vreme bio i poznati antropolog. Otkriće je bilo više nego vredno: ustanovljeno je da su nađene kosti mamuta i nosoroga služile u nedostatku materijala za gradnju. Kopajući dalje arheolog sa svojim saradnicima otkrio je prvi grob paleolitskog čoveka u Sibiru i ujedno u čitavoj Aziji. To je bio grob četvorogodišnjeg dečaka sa dijademom od mamutove kosti i drugim darovima koji su položeni u grob. Čitav region sela Maljta, duž obale rečice, postao je teren pedantnih arheoloških istraživanja. Osam kilometara dalje od prvog nalazišta otkriveno je novo, takođe, prema proračunima, poreklom iz paleolita. (Leonid Šinkarjov: »Sibir, odakle je pošao i kuda ide«, Irkutsk 1974).
24 Prva priča o putu Novgorodaca u doline reka Pečor i Jugru, gde su živela plemena — preci današnjih narodnosti Mansa, Hanta i Nenka — zabeležena je u Lavrentjevskom letopisu (1377. godine). Ovde se govori o saopštenju Novgorodca Rogoviča iz Jugorske zemlje i plemenima koja su plaćala danak Novgorodu. Druge podatke pruža Ipatevski letopis iz 1114. godine. Autor navodi kako su stari ljudi pričali o odlasku u Jugru.

ljudi u krajeve severozapadnog Sibira. Izvesni Rogovič je sa svojim ljudima uspostavio trgovinu između stanovnika Velikog Novgoroda i plemena Jugorske zemlje. Ove veze su, vremenom, postajale sve tešnje, svestranije otvarajući široki »most« preko koga će ruski ljudi odlaziti u Sibir.
Prisajedinjavanje Sibira ruskoj državi vezano je, prema mišljenju istoričara, koji se pozivaju na arheološka nalazišta, za ime legendarnog predvodnika odreda kozaka — Jermaka. Ovaj hrabri momak, međutim, nije pripadao prvim Rusima koji su odlazili u Sibir, nego on svojim odlaskom na sever upotpunjuje važnu etapu (XVI vek) prirodne veze između ruskog naroda i sibirskih narodnosti, koja datira iz davnih vremena. Ogromno ne prekidno trajanje, zbivanja u dugim vremenskim etapama, nalaze se ispričana do tančina u bogatim istorijskim spisima. Podatak vredan pažnje, da bi se mogao pratiti hronološki tok masovnih odlazaka u zemlje preko Urala, svakako predstavlja zapis B. O. Dolgog o dolasku ruskih ljudi u Sibir, u kome se pominje da su tadašnju populaciju od oko 217.000 stanovnika, koliko se računa da je živelo preko Urala, sačinjavale razne narodnosti.25 Za naredna dva i po veka sibirske nacionalne grupacije, na razne načine, svaku u svom rejonu velikog prostranstva, zadesiće razne teškoće;26 neke će se brojčano uvećavati, a neke će zbog epidemija i borbi sve više nestajati.
Postupno, sibirska teritorija u XVII veku počinje da se, pripajanjem ruskoj državi, deli na srezove. Više srezova zajedno sačinjavali su oblasne grupe kojima su, po administrativnoj šemi upravljale vojvode. Istorijski podaci pokazuju da je u prvoj polovini XVII veka bilo tri grupe: Jakutska, Tomska i Toboljska, dok je u drugoj polovini istog veka formirana nova grupa — Jenisejska.
Prva sibirska gubernija osnovana je 1708. godine, a za prvog gubernatora postavljen je knez
M. P. Gagarin. Glavni grad Sibira postao je Toboljsk. Istorijsko klatno se pokretalo, bogatstvo fakata sve više narasta. U sibirska prostranstva odlaze razne ekspedicije da izvrše prva ispitivanja: poznat je vredan naučni pohod za ono vreme, D. G. Meseršmita koji je otišao duboko u teritoriju
»belog okeana« i prikupio dosta zapisa, oruđa i oružja, narodnosti koje su živele daleko na obalama Lene i u rečnim slivovima Bajkala. Na inicijativu cara Petra I, 1725. godine obrazovana je prva kamčatska ekspedicija čiji je zadatak bio da pregazi snežnom prtinom Sibir i stigne do Tihog okeana. Listajući dalje istorijska fakta utvrđen je kontinuitet sibirskog vremeplova uprkos mnogim burama i dugom trajanju.
Hronika progonstva, kao oblika kazne, opsežno dopunjuje — prema mišljenju istoričara — određene cikluse prošlosti, osvetljava periode snage i opadanja, svedoči o unutrašnjim borbama i ilustruje značajna zbivanja na velikoj sibirskoj zemlji. Zatočeničke staze počinju da se utiru u XVI veku. Za vreme vladavine Ivana Groznog progonstvo dobija izvesnu zakonsku formu, a prostranstvo Sibira, pored geografskog pojma, postaje deo nekakvog džinovskog poligona za prevaspitavanje posrnulih.
Progonstvo se istorijski može pratiti od 12. marta 1582. godine, dakle dana kada ova mera kažnjavanja zvanično biva ustoličena među paragrafe. Od tada postoje pisani dokumenti o odlasku ljudi koji su pali u nemilost cara i carevine, bez obzira na stalešku pripadnost: u »silku«, u progonstvo, odlaze velmože, dvorjani, otpadnici, učesnici seljačkih ustanaka... svi koji su se na razne načine suprotstavljali carskoj vlasti.
Ubrzo, čitav akt progonstva dobija, ako se tako može reći, potpuniju formu, ustaljuje se, postaje veoma prihvatljiv vid kažnjavanja političkih krivaca koji su digli ruku na cara i carsku

25 Prema pomenutim podacima na teritoriji su živele sledeće narodnosti: 36.000 Tunguza (Evena), 28.500 Jakuta,
27.000 Burjata, 16.000 Ugra, 15.000 Samojeda, oko 26.000 severoistočnih azijatskih narodnosti i razne druge etničke grupacije... Na prostranoj teritoriji Sibira nalazila su se plemena koja su naseljavala teritorije van poseda ruskih vladara: to su Tatari, jenisejski Kirgizi, sahalinski Giljaki, računa se njih oko 19.000 duž nepreglednih oaza, naseljenih najčešće kraj obala bogatih reka. Istordjska fakta pokazuju da je, nešto kasnije, krajem XVII i početkom XVIII veka u Sibiru bilo 236.000 stanovnika.
26 Početkom XIX veka slika se izmenila, natalitet nekih narodnosti bio je veliki: računa se da je bilo 289.000 Burjata,
226.000 Jakuta, dok se broj ostalih narodnosti nije izmenio. Malobrojni narodi su, međutim, postupno nestajali — izumirali su ili se asimilirali. Računa se da je u prošlom veku bilo oko 4 i po miliona stanovnika na teritoriji Sibira.
državu.
Život poslanih u Sibir, poniženih i bespravnih, bio je veoma težak. Pored radova na velikom mrazu, postojali su i drugi vidovi fizičkog i psihičkog iscrpljivanja. Hroničari beleže da je samo jedna trećina prispelih preživela, ostali su umrli na dugom i teškom putu. Zla sudbina vrebala je prognane na svakom koraku ogromnog negostoljubivog prostora Sibira.
Epopeja prognanih robijaša postaje, vremenom, u raznim krajevima Sibira, složeni deo dugog istorijskog razvoja. Seljaci su u nekim krajevima veoma pomagali prognane; istoričari kažu da su u selima postojala posebna mesta na kojima se za zatvorenike, dovedene iz evropskog dela, ostavljala hrana. Postupno, ljudi poslani u progonstvo, radeći u zabitim predelima, nailaze, često, na sela starosedelaca i uspevaju da se odomaće: stvaraju porodice sa ženama raznih naroda Jakuta, Tunguza, Burjata...
U progonstvo su slani, često, zarobljeni za vreme dugih ratova koje su vodile carske vojskovođe na raznim stranama. Hiljade oficira i vojnika poslano je u razne krajeve Sibira. Na stranicama istorije zapisane su duge analize tragača prošlosti o boravku prognanih. Za one čija je želja da preturaju po svedočanstvima prohujalih vremena postoje, pored arheoloških, etnoloških i istorijskih fakata, tomovi knjiga u kojima najeminentniji autori prezentiraju rezultate svojih višegodišnjih studija i neumornih traganja za ostacima prošlosti.
Sredinom XIX veka, ruska vlada je ostala privržena praksi da obilato koristi prognane u Sibir kao formu za stvaranje pogodne radne snage neophodne za eksploataciju rudnih bogatstava i dalje osvajanje teško prohodnih predela »večne hladnoće«. Nekoliko hiljada prognanih radilo je na izgradnji velike Sibirske železnice, krčili su gustu šumu, pravili trasu, postavljali šine kojima će vagoni početi da prenose do udaljenih sibirskih gradova i sela sve ono što je nedostajalo za vreme dugih i teških zima. Kompozicije vozova odnosile su gvožđe, mašine, poljoprivredna oruđa, tkanine i drugu robu. Pruga je postala, na više načina, kako bi ovde rekli, prva široka »doroga« prema udaljenim predelima, spona ne samo kao saobraćajnica kojom će putovati tovari, nego kao pruga kojom će, kasnije, revolucionarna stremljenja, napredne ideje i svi vidovi preobražaja hitati prema sibirskim prostranstvima.
Među prognanim u Sibir bila je i, kako su istoričari zabeležili, »posebna vrsta ljudi«. Ne može se tačno utvrditi koliki je njihov procenat među prognanima, ali ostaje kao verodostojan podatak da su oni učinili veoma veliki uticaj, svejedno da li su u pojedinim mestima živeli u grupama ili pojedinačno, na prosvećenost, kulturu i takođe, doprineli da se među življem razviju demokratska i revolucionarna raspoloženja. U različitim istorijskim epohama progonstvo politički nepoželjnih ličnosti, postaje, često, neka vrsta bumeranga za carske vlastodršce koji će snažno najaviti revolucionarna zbivanja.
Među »političkim zločincima« čija je sudbina bila da odu u Sibir, bili su i dekabristi, učesnici ustanka 1825. godine, kada je Rusija, kako je pisao Lenjin, prvi osetila revolucionarni pokret.
Dekabristi su u progonstvu prvo popili gorku čašu stradanja u rudnicima, fabrikama i na gradilištima... ali su, vremenom, preuzeli ulogu prosvetitelja u zaostalim selima i varošima.
Duga je istorijska lista svestranog rada dekabrista, svakojakog preobražaja na mestu gde su stvarali porodice i živeli, neumorno radeći razne poslove. Bestužev je uspeo da otkrije naslage uglja u oblasti Gusinskog jezera.
Raznovrstan je doprinos učenih ljudi kakvi su bili dekabristi, u predelima gde su progonjeni. Izvesni Muravjov — Apostol uspeo je na hladnoj jakutskoj zemlji da zasadi kupus, Rajevski i Olankas pored raznog povrća dobijaju krastavac u staklenoj bašti, i onda, prvi u oblasti Bajkala, počinju u svojim baštama da uzgajaju lubenicu. Trubeckoj, Jakubovič i Podžio razradili su nalazišta zlata na obalama sibirskih reka.
Pored korisnih novina u zemljoradnji, dekabristi su lečili bolesne, otvarali škole i pedantno izučavali prirodna bogatstva Sibira.
Kuća Volkonskog u Irkutsku postala je stecište naprednih učenih ljudi, mesto na kome se
održavaju književne večeri, korisni razgovori i donose odluke o prosvećivanju čitavog kraja. Vrata doma ovog poznatog dekabriste, kažu istoričari, bila su uvek otvorena sasvim običnim ljudima, radnicima i seljacima — Volkonski je rado razgovarao sa došljacima i davao korisne savete.
Epopeja Sibira kao mesta za kažnjavanje »političkih zločinaca« nastajala je naporedo sa razvojem revolucionarnog pokreta u Rusiji. U sećanju naroda još su žive istinite priče o boljševicima koji su nasledili sudbinu svojih istorijskih prethodnika i izdržali strašne dane sibirskog progonstva. Sva iskušenja oni su savladavali sa nepokolebljivom snagom, jer su čvrsto verovali u budućnost svoje zemlje.
Među onima za koje je vlada smatrala da je neophodno potrebno da ih udalji od centralnih rejona zemlje, našao se i Lenjin. Za vreme progonstva Lenjin je snagom svoga vizionarstva zapazio potencijalne mogućnosti Sibira. Vešto je ocenio značaj neiscrpnih bogatstava, govoreći često — kako su zapamtili njegovi drugovi — da je Sibir čaroban kraj, ogroman nenaseljen prostor sa velikom budućnošću.
Sve ovo pokazuje da nije nimalo slučajno interesovanje Lenjina, prvih dana posle oktobarske revolucije, prema Sibiru, kao i njegova pažnja u traganjima za najprihvatljivijim načinima primene praktičnih mera osvajanja gigantskog prostora — velike riznice neprocenjivog bogatstva. Aprila 1918. godine Lenjin je predložio razradu projekta o spajanju kompleksa gvozdene rude Urala s kamenim ugljem Kuznjeckog basena, i, istovremeno, skrenuo pažnju na važnost izučavanja hidroenergetskih mogućnosti Sibira.

JEZERO, AKVARIJUM PRIRODE

Klasičan pejsaž guste šume, široki proplanci zeleni kao smaragdi, između kojih se, skoro ujednačeno, provlače asfaltni put i reka Angara, ispunjavaju razdaljinu od centra Irkutska do obala jezera Bajkal. Za nepun čas, koliko je potrebno da se automobilom stigne na krajičak džinovskog akvarijuma prirode, uz put iskrsne s jedne ili druge strane po koje seoce sa dopadljivim kućama sačinjenim od drvenih balvana. Živopisan ambijent, nalik na skladno uklopljene boje goblenskih šema, najavljuje skori susret sa najdubljim jezerom na svetu.27
Stari narodi, putujući po prostranstvu Sibira, dolazili su do obala Bajkala, i veoma često, zadivljeni velikom vodenom površinom bogatom ribom, podizali naselja i ostajali na padinama jedinstvenog jezera. Na zapadnoj obali Bajkala je i danas selo Onguren (u prevodu s burjatskog jezika znači »kraj puta«), čiji su prvi stanovnici, nekad, računali da su stigli na »kraj sveta« i da je besmislica nastaviti traganje za udobnijim mestom pod Suncem.
Na stotine takvih priča došljak može da čuje kada stigne u predele Bajkala, kako mi je dopadljivo rekao saputnik još na aerodromu po dolasku u Irkutsk, nađe se u »orbiti čuvenog jezera« i poželi da upozna njegovu prošlost i sadašnjost. čitav predeo je skup prirodnih retkosti u čijoj je žiži vodeni gigant, neobičnih kontrasta, ponekad teško objašnjivih pojava. Nije ni atraktivno ni nadmeno kada za taj nepregledni rezervat kažu da je, eto, Bajkal pravi »akvarijum prirode«, koji treba osmatrati sa svih strana, ispitivati veoma detaljno, uvlačiti se u njegovu dušu i osećati sve njegove uzdisaje i izdisaje.
Velika riznica prirode koju smo ugledali na mestu gde ističe Angara ličila je na — zaleđeno more. Bela staklasta površina jezera, skamenjena kao nekakva horizontalno ravna stena čiji obrisi dolaze odnekud, daleko odavde, izgledalo je da ponire u nezaleđeni tok reke Angare.
»Pogledajte, ovde se rađa reka, voda nije zaleđena. Sve što je proizvod Bajkalskog jezera, sve što je u njemu nastalo, po nekom nepisanom pravilu, mora da bude nešto izuzetno, neuobičajeno« — rekao je kolega Ostroumov najavljujući dolazak na obale iznenađenja. Zaista, deo Bajkalskog jezera, na tom prostoru koliki zahvataju vode koje napajaju korito Angare, oteo se od ledenog pokrivača. Nedaleko odatle, jedva dvetri stotine metara dalje, stanovnici obližnjih naselja

27 Bajkal je jezero u kome je na jednom mestu izmerena dubina od 1620 metara, posle njega, prema analizama geografa, dolazi afričko jezero Tanganjika — 1470 metara.
bezbrižno se voze automobilom ili idu pešice ledenom površinom jezera.
Prvo je što namernik pita: kako se ljudi usuđuju, zar ne može da dođe do prskanja leda? Ne, kažu, nije još vreme za to, oni mogu bez brige svakodnevno da koriste »prečicu« do svojih sela, jer debljina leda na bajkalskom jezeru iznosi, sada, prvih nedelja aprila, više od jednog metra!
»Prelepo more, Sveti Bajkal«, kako ga pevaju u pesmi, mirovao je kao ledeni bregovi Arktika. Uspavani džin, nepomičan, delovao je prkosno, skrivajući svoje male i velike tajne. I odmah, na prvom koraku, trebalo je upoznati, ukratko, dvadesetak karakteristika od sigurno hiljadu i više koliko su naučnici, nadovezujući se na iskustva starosedelaca, uspeli da objasne u svojim radovima i studijama.
»Bajkal je čitavom svojom dužinom i svom svojom dubinom ogromna prirodna laboratorija. Za naučnike, ovde, uvek ostaje ponešto neispitano, nedovoljno istraženo, zagonetno i tajanstveno. Proniknuti u svet velikog jezera nije nimalo laka stvar« — rekla nam je odmerena Valentina Galkina, naučni saradnik Instituta za floru i faunu Bajkalskog jezera.
U prostranoj svetloj prostoriji naučne ustanove, podignute uz samu obalu jezera, počela je šetnja po nepoznatom svetu životinja koje su za svoju postojbinu izabrale vode jezera ili njegove raskošne obale pokrivene šumama i sočnim livadama. Teško je pobeležiti sve osobenosti najdubljeg jezera na svetu, a još teže, na prečac, shvatiti prostranstvo koje zauzima Bajkal (557.000 kvadratnih kilometara površine). Saradnici Instituta su izračunali da bi — pod pretpostavkom da 336 reka koje se ulivaju u jezero iznenada presuše — Bajkal oticao ravno 400 godina!
»Svim rekama sveta, kada bi bilo moguće da se kao nekakvi električni vodovi priključe Bajkalu, vode jezera bi otekle za punih osam meseci!« — dodala je Valentina Galkina pokazujući nam maketu jezera na kojoj se mogu sagledati razmere vodene površine i dubine.
Vode Bajkala su pitke (!); ako na bilo kom kraju došljak, negde na pustom predelu daleko od naselja, ožedni, problema nema, može da se napije iz jezera baš kao da se našao na izvoru. Bez hlora i svih ostalih prečišćavanja ljudi mogu da ugase žeđ bez bojazni da će se zaraziti.
Saradnici Instituta za floru i faunu ispitivali su na raznim krajevima vode jezera i utvrdili da određeni mikroorganizmi, igraju ulogu prečišćivača vode koja je uvek, u svako doba godine, čista i kristalno bistra. Zimi, kada sneg ne pokriva ledenu koru, stajati na površini Bajkala znači doživeti izuzetno uzbuđenje: led je providan, pogled dopre do dna, čitav podvodni svet se vidi u detalje kao kroz staklo osvetljenog akvarijuma.
»Česti zemljotresi pogađaju ovo područje. Geolozi tvrde da u zemljinoj kori nisu izvršena sva tektonska pomeranja, sastav stena je, kako se to kaže, mlađeg geološkog sastava. Ispitivanja pokazuju da životinje redovno predosećaju da će doći do pomeranja tla« — objašnjava saradnik Instituta dodajući još jednu karakteristiku iz bogate bajkalske riznice svakojakih iznenađenja.
Posle svakog zemljotresa na jezeru ostane pokoji trag — vidljiva promena. Na primer, 1862. godine pojavio se novi zaliv, obala je na jednom mestu izmenila oblik. Za dugu hroniku potresa najvažniji je bio onaj u noći 29. avgusta 1959. godine. Tlo se dobro treslo, dok je površina jezera bila mirna, ličila je na površinu zejtina. Naučna ispitivanja posle pomeranja tla, dala su konkretan rezultat: dno jezera se spustilo za osam metara!
Jato od deset hiljada ptica svako jutro nadleće mesto na kome ističe iz Bajkala reka Angara brzinom od dve hiljade kubnih metara vode u jednoj sekundi. Prava je atrakcija, nezaboravan doživljaj, posmatrati »stado« ptica kako, upravljajući širokim krilima, leti iznad vodene površine, tražeći hranu na jedino nezaleđenom mestu nepreglednog boravišta. Leti ovi gosti odlaze, sele se na obale duž čitave dužine i širine jezera, ali, posle nekoliko meseci, kada mrazevi ponovo zagrle Bajkal, vraćaju se na krajičak nezaleđenog vodenog neba u poteri za plenom.
Jednočasovni boravak u Institutu se produžio — karakteristike jezera su nepresušne... Naučna saradnica Valentina Galkina, predstavljajući ukratko na najpristupačniji način sve odlike utvrđene posle opsežnih ispitivanja u velikoj prirodnoj laboratoriji, posedovala je uvek neki važan detalj. U svakom litru vode, na svakom kvadratnom metru obale ili guste šume na prilazima Bajkala, krije se ponešto izuzetno, vredno pažnje. Nije ništa neobično ako se, posle dugo godina
naučnih ispitivanja jezera, otvoreno prizna da, pored svih proučenih i objašnjenih karakteristika i pojava, postoje neobjašnjene zagonetke prirode, hipoteze o biljnom i životinjskom carstvu prisutnom u okvirima ogromnog Bajkalskog jezera.
Foke žive na Bajkalu!?
Ovo nije deo legende, detalj uzet iz nekakvog turističkog vodiča, polarne životinje su neprestano u središtu naučnih istraživanja i posmatranja. Foke su zaposele severne i srednje delove jezera; na njih su, još pre više od tri stotine godina, obratili pažnju narodi koji su prvi dolazili na obale Bajkala.
Prvo pitanje koje su naučnici, u novije vreme, postavili i istraživali čitav »slučaj« bilo je: otkud morske životinje na obalama slatkovodnog jezera?
Arheolozi su doprineli da se upotpuni hipoteza o fokama, pišući u svojim studijama da je
»nekadašnji čovek gajio foke na obalama Bajkala već u drugoj polovini osamnaestog veka«. Broj foka se vremenom, prema rečima naučnika, povećavao i smanjivao. To je uvek zavisilo od ulova koji je bio veliki zbog veoma korisne kože i krzna.
Danas više nema nikakvih bojazni da bi moglo da dođe do istrebljenja ove retke životinje na obalama Bajkala. Prema informacijama saradnice Instituta, sredovečne žene, koja poznaje floru i faunu jezera kao svoj dom, Bajkal je mesto na kome sada živi oko šezdeset hiljada foka. 0 njima se vodi briga kao i o svim drugim životinjama u vodi i na suvu, neprestano se ima na umu da je najdublje jezero na svetu redak rezervat — jedinstven akvarijum prirode.
Kada je, svojevremeno, bio završen projekat za podizanje velikih ;kompleksa industrije toliko tražene celuloze na svetskom tržištu, naučnici su odvažno rekli: »stop!« Energično su tražili da se prethodno izvrše detaljna ispitivanja, koliko će otpadne vode iz budućih fabričkih postrojenja, koja su predviđena da se izgrade na rekama čije se vode ulivaju u Bajkal, zagaditi jezero i ugroziti bogat rezervat životinjskog carstva. Sovjetska vlada je naložila da se pristupi detaljnom ispitivanju i eksperimentima na čitavom području Bajkala. Važan korak učinjen je, ako se tako može reći, što u prisutnom obračunu pojmova civilizacija — priroda, nije poremećena ravnoteža na štetu jedne ili druge strane. Eksperimenti nisu bili ni jednostavni ni brzi, prevashodno je trebalo utvrditi kako zaštititi čistu vodu jezera. Prvi opit naučnika bio je sledeći: dva velika akvarijuma napunjena su vodom iz jezera sa ribama i svim ostalim organizmima iz bogate vodene riznice; kroz jedan je puštana »otpadna voda« sa sulfatnim jedinjenjima, a u drugi čista jezerska voda. Rezultat nije bio frapantan kako se očekivalo posle prvih proračuna stručnjaka. Utvrđeno je da, ipak, voda sa raznim sulfatnim jedinjenjima, naravno kada se nađe u kristalno čistoj vodi, ne ugrožava životinjski svet. Ribe i organizmi preživeli su zagađenje, ali su za svaki slučaj eksperti sugerirali da »otpadne vode« ne smeju nikad da pređu određenu procentažu zagađenja.
Posle detaljnih analiza naučnika, najviše sovjetske vlasti odobrile su nastavak podizanja velikih fabrika celuloze — Bajkalski celulozni zavod; ali da neprestano, uprkos obavezne gradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, treba održavati sistematsku kontrolu stepena zagađenja na »kritičnim mestima«, da se, vremenom, životinjski svet Bajkala ne bi ugrozio.
Prirodni akvarijum sa svim svojim ogromnim carstvom odškrinuo je vrata da bi propustio civilizaciju na svoje obale. Naseljavanje giganata industrije celuloze na domak šuma, koje poput nekakvog ogromnog prirodnog venca okružuju jezero, najavljuje početak iskorišćavanja još jednog bogatstva iz nepresušne sibirske riznice.
Kada sam asfaltnim putem napustio Bajkal i krenuo prema Irkutsku, sibirsko putešestvije približilo se kraju.
Jedan ogroman svet govorio je o sebi, otvorena srca, iskreno, neposredno, odmereno i razborito. Sibir, mozaično raznovrstan, doživljen na užarenim snegovima i sa ljudima koji huk industrijalizacije doživljavaju sasvim smireno, predstavlja danas — veliko čudo bez malih čudesa.