Kafkina supa

Kafkina supa



Celokupna istorija književnosti u četrnaest recepata



Napisao i ilustrovao

Mark Krik

Jagnjetina u sosu od mirođije


à la Rejmond Cendler


1 kg posnog jagnjećeg buta isečenog na krupne komade
1 glavica crnog luka iseckana na kolutove
1 šargarepa isečena u štapiće
1 supena kašika izmrvljenog semena mirođije, ili
3-4 grančice sveže mirodije
1 lovorov list
12 zrna bibera
½ kašičice soli
850 ml supe od pilećih kostiju
50 g butera
1 supena kašika običnog sirćeta
1 žumance
3 supene kašike pavlake 2 kašičice limunovog soka sveže samleven crni biber


Srkutao sam viski s limunom, ugasio cigaretu na dasci za sečenje i posmatrao bubu koja je pokušavala da izmili iz sudopere. Trebalo mi je sto dolara, sto kod Maksima i zanosna plavuša; imao sam samo jagnjeći but i nikakve druge tragove. Ščepao sam ga za zglob. Bio je hladan i vlažan, kao da se rukujem s pogrebnikom. Izvadio sam nož i iseckao jagnjetinu na parčiće. Osećajući oštricu pod prstima isekao sam glavicu luka na kolutove i, pre nego što sam postao svestan šta se zbiva, na ploči je ležala šargarepa u štapićima. Ništa se više nije mrdalo. Ubacio sam ih sve na gomilu u tiganj, zajedno s vezicom mirodije, lovorom, biberovim zrncima i prstohvatom soli. Sami su bili za to krivi, prelio sam ih supom od pilećih kostiju i pojačao temperaturu. Hteo sam da sve lagano uvre, dovoljno lagano da se sve ukrčka. Posle sat i po i pola litra burbona, nisu više bili tako žilavi, a nisam ni ja. Odvojio sam meso od povrća i pokrio ga da bi ostalo sočno. Nož mi je i dalje bio u ruci, ali nisam čuo nikakve sirene.
U ovom gradu podmazivanje uvek izbije na videlo, pa sam procedio sok i skinuo masnoću. Dodao sam još vode i vratio ga na vatru. Bilo je vreme da se pozabavim maslacem i brašnom, pa sam ih izmešao u kašu i dodao supi. Niko nije ni pisnuo, pa sam upotrebivši svoju palicu isprepucao svaku gromuljicu dok kaša nije postala sasvim glatka. Počela je da vri, pa sam je pustio da se krčka nekoliko minuta.
Izubijao sam žumance i pavlaku i pomešao ih s malo ljutog sosa pre nego što sam sve vratio u tiganj. Prignječio sam limun i on je ubrzo potom bio isceđen. Sve je bilo lako. Čak isuviše lako, ali znao sam da ako pustim sos da vri, žumance će se zgrušati.
Sad sam već bio spreman da prelijem sos preko mesa i poslužim ga, ali nisam bio gladan. Ni plavuša se nije pojavila. Bila je pametnija nego što sam mislio. Izašao sam napolje da se otrujem cigaretama i viskijem.

Jaja u estragon sosu


à la Džejn Ostin


40 g butera 4 jaja mleveni biber prstohvat soli
2 kafene kašičice estragona (svežeg ili sušenog)


Opšte je poznato da se jaja, ako ih predugo čuvate, pokvare. Jaja s farme Oukli tek nedavno su se skrasila u ovoj kuhinji u Samerkotu, a gospođa B. je već planirala obrok kojim bi ih prikazala susedstvu na način koji bi, nadala se, izazvao opšte odobravanje. Njena jaja priroda je zauzvrat i te kako obdarila, zato što su bila svima dopadljiva, i ona se nadala da će u predstojećoj sedmici doživeti da vidi da bar pola tuceta njih pronađe sebi para. Prispeće pridošlice u tu parohiju pružilo joj je savršenu priliku, i gospođa B. nije gubila vreme nego je prionula na slanje pozivnica za ručak.
Mnogi sati protekli su joj u raspravama sa susetkom, ledi Kamberlend, raspravama o preimućstvima jednog jela nad drugim. Dve dame bile su čudesno pažljive kad god su razmatrale prednosti čaja nad kafom, odnosno, da li bi tost trebalo da bude svetao ili smeđ, teme o kojima je ledi Kamberlend izricala svoje mišljenje tako odlučno da se gospođa B. nije usuđivala da se ne složi. Ledi Kamberlend nije bila pristalica kuvarskih novotarija, koje je optuživala, najpre, za neprikladno


isticanje sastojaka neznanog porekla, a zatim i za ukazivanje takve počasti kuvarima o kakvoj njihovi očevi i dedovi nikad nisu ni sanjali. U znak žrtve koja se podnosi u ime pristojnog ponašanja, gospođa B. se složila da bi jelo trebalo da bude tradicionalno.
Što se više približavao dan zakazanog ručka, gospođa B. je imala sve užasnije probleme s nervima. Događaj koji je razglasila s toliko očekivanja nije više bio uzrok užitka. Naprotiv, nije bilo pošteno što su te lokalne gospe dozvoljavale da teret organizovanja takvih okupljanja prečesto padne na nju; i nije li bilo neobično što joj gospođa Eliot nije uzvratila zahvalnošću zbog ručka koji je ona, gospođa B., priredila petnaestak dana ranije? O svemu tome je gospođa B. mrmljala u sebi dok je koračala tamo-amo baštom tražeći inspiraciju, kad zvuk kočije koja prelazi preko travnjaka oglasi dolazak ledi Kamberlend, koja joj predloži malu probu. I tako se njih dve zatekoše u kuhinji u Samerkotu, i dalje marljivo tražeći pravog pratioca za ta jaja. Dok je ledi Kamberlend sedela i ispijala čaj, gospođa B. izbrala je da se pozabavi pretraživanjem ostave, ne bi li ukebala prateći sastojak koji joj je nedostajao.
„Mogao bi i peršun da posluži”, reče ona. Ta trava se redovno koristila u ovoj kući, a prilika da se ona lepo iskombinuje s njenim jajima značila je da gospođa B. može o tome da misli samo najbolje:
„Lepo izgleda, odaje utisak lakoće i neusiljenosti.” Reakcija ledi Kamberlend bila je nedvosmislena: „Lišće mu je isuviše zakovrdžano i prečesto se vida u velikim strukovima po ribarnicama. To bi bio najnesrećniji spoj.”
Gospođa B. nije bila naviknuta da protivreči bolje obaveštenoj pameti ledi Kamberlend i sada kada se ispostavilo da je svako njeno pažljivo negovano mišljenje o preimućstvima peršuna odbačeno, skrenula je pogled ka nešto redim posetiocima, uključujući i estragon. Uvek je mislila da je estragon teška travka i da joj nije lako ugoditi. „Odbija da raste ovde, odbija da raste onde, a opet je toliko umišljena, iščezavajući svake zime ne znam gde. Baš mrzim tu biljku.”
„Francuski estragon je aristokrata među travama, i mada mislim da je isuviše dobar za vaša jaja, ne mogu da poreknem da bi se lepo slagao s njima”, reče ledi Kamberlend. Gospođa B. prihvati tu primedbu s najučtivijom mogućom trpeljivošću i nipodaštavanje njenih jaja prođe neopaženo. Ali se preporuka tako uzvišene ličnosti kao što je ledi Kamberlend nije mogla zanemariti i nezadovoljstvo gospođe B. plemenitim estragonom uskoro bi zaboravljeno. Mogućnost da se njena jaja nađu spremljena u društvu s tom aristokratskom travom baci gospođu B. u takvo stanje oduševljenja da bi ledi Kamberlend već odavno ustala da krene da nije bilo njenog obećanja da će ostati na ručku. Umesto toga, ona naloži svojoj domaćici da bez odlaganja spremi taj obrok: „Predlažem da počnete.”
Ja Gospođa B. joj se povinova, lako kuckajući jaja ne bi li razdvojila žumanca i belanca. Prema uputstvima ledi Kamberlend ona zatim propusti jaja kroz sito kako bi uklonila vlakna, a zatim nastavi da meša belanca i žumanca, pazeći da ne stvori penu koja može da bude „tako neugledna”. Čim je taj cilj postignut, dodala je estragon, koji je sad već bio u njenoj velikoj milosti. Jedva je uspevala da obuzda svoju ushićenost zbog toga što estragon i jaja tako lepo izgledaju zajedno, u iščekivanju srećnog trena kad će moći da ih ugleda sjedinjene na tostu.
Uzevši polovinu butera, gospođa B. ga razmaza po tiganju i proglasi ga najprilagodljivijim od svih sastojaka. Ostatak butera dodade smesi, u malim grudvicama, zajedno sa solju i biberom, pre nego što ga je pustila da se isprži na tihoj vatri, usput ga neprestano mešajući i grebući dno tiganja. Čim joj se učinilo da se prilog zgusnuo, sklonila je posudu s vatre i nastavila da je meša: toplota tiganja bila je dovoljna da završi kuvanje a da se jaja ne presuše previše.


Ovo očaravajuće sjedinjenje gospođa B. potom posluži s prepečenim hlebom, s toliko ukusa i iskrene hvale, da, kada je ledi Kamberlend bila prisiljena da izjavi kako je to jelo prihvatljivo, sreća njenih gostiju beše osigurana. Tako je i bilo, uz mogući izuzetak gospođe Eliot, koja je, pričajući kasnije detaljno sve pojedinosti svom mužu, zamerila zbog nedostatka ukrasa ili aranžiranja na dekoraciji stola i na inferiornosti tog jela u odnosu na blagoslovenost njenih vlastitih jaja. Ali, uprkos svim dm nedostacima, nadanja, osećajnost i apetiti male čete iskrenih prijateljica koje su se okupile da prezalogaje dobila je dostojan odgovor u savršenom uspehu ovog sjedinjenja.


Savršeno jedinstvo gospođice Jaje i gospodina Estragona posle ponovnog sjedinjenja

-------------

Brza miso supa


à la Franc Kafka


3 kafene kašičice prevrelog misa
150 glatkog, sjajnog tofua 4-5 malih pečuraka nekoliko listića sušenih vakame-algi


K. je shvatao da tako nešto može da se desi ukoliko čovek nije uvek na oprezu. Razgledao je unutrašnjost hladnjaka i otkrio da je skoro sasvim ispražnjen, izuzev nekoliko pečuraka, koje poče da seče u listove. Njegovi gosti sedeli su za stolom iščekujući, a ipak je izgledalo da on takoreći i nema šta da im ponudi. Nije bilo jasno da li ih je on pozvao ili su stigli nezvani. Da mu je to bio prvi put da se ljuti na sebe zbog toga što nije uspeo da nešto skuva za večeru tada bi još i mogao da ispolji neki autoritet za stolom; ovako, njegovi posetioci su gledali na njega kao na nekakvog potčinjenog zbog čije se neefikasnosti odlaže njihova večera. Ali, u ovom drugom slučaju teško da bi očekivali da budu nahranjeni, budući da su neočekivano stigli u to vreme. Zvuk uzavrelog kotla ponovo mu skrenu pažnju na hranu, a u isto vreme on uoči teglu prevrelog misa i blok glatkog tofua, koje je možda zaboravila njegova gazdarica. On spusti tri pune velike kašike misa u lonac s dugom drškom i nasu unutra litar vrele vode, sklanjajući čitav proces iz vidokruga ovih članova komisije. Naljutio se na sebe zbog toga što te pridošlice doživljava kao komisiju; još






nisu obznanili svrhu svoje posete, a dosad nije uspeo da sazna kakav je položaj svako od njih zauzimao. Njihovo ponašanje nagoveštavalo je, možda, da su viši činovnici, ali je isto tako bilo sasvim moguće da je on njihov nadređeni i da su svratili do njega samo da bi ostavili dobar utisak.
Sa osećanjem stida K. shvati da nije ponudio gostima ništa za piće, ali kad podiže pogled vide da je na stolu otvorena boca i da sudije već gustiraju vino. Učini mu se gnusnim što su se sami poslužili bez dopuštenja, ali je znao da njihova drskost nije bez značaja. K. oduči da ih postidi zbog njihove neučtivosti. „Kakvo je vino?”, oglasi se on. Ali njegovo lukavstvo oni dočekaše s uzvratnom paljbom. „Bilo bi bolje da ima i neke hrane uz to”, odgovoriše oni u horu. „Ali pošto nas nisi udostojio čak ni toga da se obučeš za večeru, ne gajimo naročitu nadu.” K. je jedva poverovao u to, primećujući ujedno da je on, odista, u običnoj košulji i gaćama.
Dok se supa krčkala, K. nasecka tofu u kockice veličine jednog centimetra i spusti ih u lonac koji se pušio, zajedno s pečurkama i vakame-algama. Pogledavši kroz prozor u tminu, primeti kako ga devojka iz susedne kuće posmatra. Ozbiljan izraz na devojčinom licu K-u nije bio neprivlačan, ali ga pomisao da ona izvlači izvesno zadovoljstvo iz njegove situacije nagna u bes i on lupi pesnicom po radnoj ploči. Činilo mu se da bi ona mogla na izvestan način da bude povezana sa ispitivačkom komisijom ili da bi mogla da utiče na njegov slučaj, i stoga je preklinjući gledao u nju, ali je ona sada uzmakla i sada je već mogao da se oprosti od bilo kakve prednosti koju bi mu njegova situacija pružala. Kroz dva minuta supa je bila gotova. K. je nasu u činije i posluži je posetiocima. Jedna od četiri stolice za stolom beše uklonjena i, ne bez nelagodnosti, K. vide da komisija ne čini nikakav napor da napravi prostor za njega. Poprskao je pomalo soja-sosa u svaku činiju, dok se najstariji od trojice sudija obraćao ostalima kao da je K. nevidljiv. „Mora da se oslobodi mnoštva iluzija; moguće je da zamišlja kako smo mi njegovi potčinjeni koji su navratili do njega ne bi li dobili njegov pristanak.”
Osećanje da je autsajder na svojoj vlastitoj večerinki K-u nije bilo nepoznato. Bilo mu je žao što nije odenuo svoje sivo odelo; njegov elegantan kroj mamio je uzdahe njegovih prijatelja, a bilo je od neprocenjive važnosti da ostavi dobar utisak u ovakvim prilikama. Za čoveka njegovog položaja bilo je od suštinske važnosti da ga događaji ne iznenade i, dok je istražna komisija između sebe delila sadržaj K-ove činije, K. je i dalje stajao nepomično i pokušavao da se pribere, jer je znao da će pred njega biti postavljeni veliki zahtevi i da bi supa čak mogla da utiče na ishod njegovog slučaja.

------------

à la Irvin Velš


250 g putera
500 g šećera
40g kakaa
250 ml kafe
150 g mlečne čokolade
2 jaja
275 g samokisnućeg brašna
375 ml portoa
Za preliv
200 g čokolade za kuvanje
100 g šećera u prahu
100 ml ekstramasne pavlake
100 ml kalue[1] (po želji)


Zaputih se nazad u usranu rupčagu koju zovem domom, sa svom „opremom” koja mi je potrebna, al’ se jedva mrdam. Glavudža mi pulsira ko da će da prsne i isprska prolaznike koštanom i moždanom kašom, a tol’ko sam jebeno slabašan da noge samo š’o mi ne puknu dok se pentram uz stepenice. Nadam se da me nijedan drkadžija nije video kako se vraćam.




Ne bi’ da delim ništa od ovog sranja s mojim takozvanim drugovima.
Bacam paklicu butera u tiganj i pripaljujem plam ispod njega. Dok se topi, dodajem šećer, posmatrajući kako se beli kristali rastvaraju u zlatnosmeđu tečnost. Skroz se rastvaraju; dobra ova roba. Ruke mi drhture dok tiganj posipam smeđim kakao-prahom, a kad ubacim i štanglicu čokolade s užitkom posmatram kako se i, odmah ona topi. Ovo je jebeno kvalitetno kuvanje.
Dok smesa počinje da ključa i prska, otkrivam da mi je nestalo kafe, al’ nakon brzog čeprkanja ispod kauča pronalazim jednu punu solju, a ja nemam nikak’u jebenu nameru da se ponovo spuštam niz te stepenice. Turam je u lonac. Bol u glavi polako jenjava i, uz vonj laganog kuvanja i umirujuće tinjanje gasa, već mi je malko bolje.
Skidam tiganj s vatre dok razbijam dva jaja u teglu. Oči mi ostaju prikovane dovoljno dugo da pročitam rok trajanja na njima; đubrad bi ‘tela da ih bacim i kupim još jaja. Možda kvočka koja ih je izlegla sedi u zamrzivaču dole u Skotmidu, mada znam da ih tamo drže mesecima. Nema potrebe da ulupam jaja; brzi u 14:22 sa Kings krosa upravo prolazi pored prozora, razdrmavši sve u blizini, čak i mene. Odmeravam brašno i pogled na takvu planinčinu belog praha stavlja me u iskušenje da zabodem nos u nju. Dodajem jaja i brašno smesi i odma’ preko toga sipam kap-dve porta. I ja uzimam pokoju kapljicu; nije izvetrio, pa sipnem još malčice u tiganj. Uskoro je boca ispijena. Pola sam popio, a pola usuo u smesu - pohlepan jebeni kolač.
Čuje se kuckanje na vratima. Sranje. Ne obazirem se. Glava ponovo počinje da mi pulsira i odlučujem da je vreme da se bacim na pivčugu. Imam dovoljno limenki specijalki da preguram dok se kuvanje ne završi, sem ako još neko ne navrne. Ponovo se čuje lupkanje, samo ovog puta glasnije.
- Stivi, znam da si tu, otvori jebena vrata.
To je Spener, moj takozvani najbolji drugar. Nema šanse da išta od ovog što pravim podelim s njim, al’ ima da mi izvali vrata. Otvaram ih.
- Upadaj Spen, baš lepo š’o te vidim. Mo’š li da mi da mi uzajmiš dvadeseticu dok mi ne stigne ček od socijalnog sutra ujutro.
Umalo da jebeno upali. Taman je ‘teo da se okrene, al’ mu je njuh izgleda održ’o još koju trunku funkcionalnosti, jer je počeo da njuška po vazduhu kao pseto.
- Kuvaš, Stivi. Mogu da prepoznam.
Ide pravo u kujnu i dok sam ja zatvorio vrata, on je već otvorio jednu od mojih limenki i gurnuo nos iznad posude, duboko udišući paru. Šta se tu može?
U posudi je brdo smeđe smese, tako da podmazujem dva pleha za tortu i ulivam smesu u njih. Ne mogu da dočekam. U iskušenju sam da je smažem takvu kakva je, al’ mi stvarno ne treba još i loš čokoladni trip. Plehovi idu u rernu na 200 stepeni. Sve kuvam na istoj temperaturi; mrzim te japi kopilane s njihovim ventilatorskim kurcima i temperaturama. Kad kuvaš, kuvaš i jebeno tačka.
- Koliko još, Stivi?
Spener je očajnički nestrpljiv, baš ko i ja.
- Oko jedan sat.
- Može brže?
- Kuvam najbrže što mogu, a ti mi nisi ni od kakve jebene pomoći.
Spener je od koristi u kuhinji kol’ko i tip s amputiranim dokom na kongresu kurvi i već vidim da je došao pripit. Kad je izaš’o da piša, stavljam čokoladu za kuvanje u posudu i merim šećer u prahu. Dodajem pavlaku i kaluu u posudu sa svim drugim. Kalua je jebeno piće za ženske, neg’ šta, al’ nije tako loše u torti. Dok sam siš’o niz stepenice po šećer, Spener je već bio tamo, i uprav’ je bio zgrabio beli prašak i počeo da ga šmrče. Nisam mu ni viknuo da stane, al’ je uskoro i sam skapir’o. Psuje ko kočijaš gurajući nos pod slavinu s vodom, dok ja sipam šećer u posudu, ravnomerno mešajući.
Uto čujem kako me neko zove poimence. Na tren pomišljam da je to glas u mojoj glavi, koj’ me vraća na planetu Zemlju, ali ubrzo kapiram. To je još jedan jebeni nezvani gost. Otići će ako se ne odazovem; ali Spener, beskoris’an kao i uvek, otvara prozor i doziva ih. Hidi i Gav stoje na ulici, u svojim odelcima i čizmicama. Oboje rade za pogrebnika Grensona, te su se te dve pizde dovezle u firminim kolima. Dugujem Gavu pet banki, a on ne zaboravlja. Šta očekuje? Gav i Hidi su jedina dva skota koja imaju posao, otkad ih je socijalno u’vatilo da se prijavljuju na pet različitih adresa. Neće oni skoro jahati grbaču škotske socijale.
- Stivi kuva.
Padam u iskušenje da podignem Spena za noge i da ga gurnem kroz prozor, kurvu jednu lajavu, al’ nem’ snage za to. I odma’, eto ti Gava i Hidija pred vrat’ma, lupajući ko da će da razvale. Spener i’ pušta da uđu, dok ja grabim još jednu konzervu pivdže pre n’o š’o mi ti pohlepni skotovi ne popiju sve. Gav se utetura unutra, ulickan ko pravi čo’ek, sa sve crnim odelom i kravatom.
- Koliko još, Stivi? Klopa nam se.
Hidi ide tik iza njega a između sebe nose jebeni mrtvački kovčeg.
- Žao mi je Stivi, poslednji put kad smo ga ostavil’ u kolima, maznuli su ih. Auto smo našli, al’ je leš falio. Ne gine nam otkaz ako izgubimo još jedan.
Hidi jedva diše. Napor pentranja uz stepenice ga je načisto dokusurio. Spuštaju sanduk na pod a Hidi se sruči u najbližu stolicu, dok mu se koža po licu istegla ko najlonska folija zalepljena za lobanju. Mog’o bi da se zameni s čovekom u sanduku i ne bi primetili razliku.
Odem da zatvorim vrata, kad vidim sićušnu žensku kak’ stoji u hodniku. Nosi crni kaput pet brojeva veći a lice joj belo ko čaršav. Pogledam u Gava.
- A, Stivi, to je Debi. Ovaj u sanduku je njen dečko. Nećemo dugo, Debi, upadaj.
Ona liči na jednu od onih ženski koja će učiniti sve da vam udovolji. Ne pravi frku što je njen dečko malčice skrenuo sa svog puta do poslednjeg odmorišta, nema sumnje. Sela je na stolicu obgrlivši samu sebe. Nije loša, neće još dugo biti sama. Ima sam da je startujem, š’o pre to bolje. A onda primećujem da nije obgrlila sebe: drži derle ispod svog širokog kaputa. Ono se oglašava i ona vadi sisu da ga nahrani. Kurva bezobrazna ga doji, i to u mojoj kući. Ma ko je jebe, moram da završim glazuru. Gav i Hidi su zaboravili da su u žurbi i udarili su po pivu, digavši stopala preko drvenog kaputa Debinog frajera. Ako i njemu sanduk pasuje onako kako Debi pasuje njen kaput, siroti kopilan mora da je bio kepec.
Već je proš’o skoro sat. Zagrevam glazuru i sklanjam pleh s tortom sa šporeta. Nalazim špric i iglu, idealnu za proveravanje je l’ kolač pečen u sredini. Nema frke, igla je čista. Torta je spolja malo zagorela, pa otkidam zagorele komadiće i nabacujem premaz dok je još vruć. Dve kore za tortu cakle se kao table smeđeg zlata. Spener je dosad popio ostatak kalue i pomahnitao, očajnički skakućući naokolo, tražeći komad smeđeg fila. Može, jebiga, i da sačeka. Žao mi je ženske, pa će ona prva da dođe na red - posle mene, naravski. Dok u sobu unosim veliki poslužavnik sa čokoladnim spasenjem, svi se pretvaraju u osmeh, a Debin frajer nam je baš zgodno poslužio kao stočić.
Uskoro se svi punimo, mada ne preporučujem pivo kao idealno piće uz ovo. Mala Debi se ubacila u šemu. Spustila je žgepče na pod s komadićem torte da bi prestalo da kmeči, a ona trpa jednu tamnu krišku u gubicu, prevrćući očima, kao da će, ako se najede čokolade, sav taj bol da prestane. Spener je, kao i obično, predozirao. Kalua se ne slaže najbolje sa pivdžom, kolačem, ni s ičim što je izeo pre nego što je doš’o ova: mo. Ponovo je na prozoru; ko li sad dolazi, da mu jebem? Al’ on se nije nagnuo da priča, već bljuje po ulici, jebena lenština. Spener je maltene izmislio otrežnjenje, i dva minuta kasnije uspeva da pokupi zadnje parče torte.
- Nije loša - kaže - ali nije ni kao dop. Nije loša? Ta vucibatina je pojela pola torte.
Gav i Hidi su ponovo ustali, pokušavajući uz napor da dignu svog tihog prijatelja.
- Hvala Stivi, moramo da žurimo - kaže Gav. - Nemoj da zaboraviš onih pet banki što nam duguješ.
Jedva stižem da na vreme sklonim tanjir sa „stočića” pre nego što mi ga odnesu, i ondak odlaze. Al’ sam dobio Debinu adresu. Gledam kroz prozor: tamo dole liče na pravu pravcijatu pogrebnu povorku, svi u crnom, krivudaju čas na jednu čas na drugu stranu, kao usporeni snimak Arčija Gemila[2]. Ali pogrebna kola ne izgledaju baš najlepše. Spener ih je baš potrefio. Ko da je neko pokušao da kola premaze čokoladnim filom, al’ Gav i Hidi to ne vide i uskoro ponovo utovaruju leš i odlaze. Šta da se radi? Nije ni prvi ni poslednji koga su uneli i izneli iz moje gajbe. Niti je prvi koji je morao da se odveze prekriven povraćkom. Ali, svaka mu čast, uneo je nešto novo u igru, siroto kopile. Da me ne shvatite pogrešno, nije mi ga žao, uskoro ću i ja njegovim stopama. I zato sebe žalim. Ima li išta jebeno novo u ovome što radim? Mislimo da smo centar kosmosa, al’ nismo. Šta je, pa, kosmos, uostalom? Samo veliki jebeni ringišpil u kom se svi beskrajno vrtimo i tu se ništa ne da učiniti. Malo živimo, a onda umremo. Kraj jebene priče.


Prema Hogartu
Ovo je jebeno kvalitetno kuvanje

--------------

Tiramisu


à la Marsel Prust


12-15 piškota savojara 4 jaja 100 gr najfinijeg šećera u prahu malo likera Amaretto di Saronno 500 gr krem-sira mascarpone
2 šolje hladne kafe kakao u prahu


Mada pomodarstvo nekog kafea i stepen zadovoljstva obično uzajamno stoje u obrnutom odnosu, jednog hladnog martovskog dana našao sam se na bulevaru Bomarše, u kafeu čiji su vlasnici, iz svog sedišta bez sumnje udaljenog od dela grada u kome sam upravo sedeo, uspeli da pronađu pravu sredinu tako da smeštaj nije nudio ni stil ni komfor; njegova kombinacija smeđih sofa, svetlog drveta i crvenih zidova kao da je bila isporučena u jednom jedinom sanduku, iz sveta koji nije znao ništa o svetu kome je isporučivao svoju robu, a ishod je bio osrednjost istražena do te mere da je vrišteći najavljivala svoje prisustvo. Pogledavši u kapućino koji mi je poslužen u gruboj beloj krigli, čija je površina bila ulupana u pomamnu penu i isuviše slobodno posuta čokoladom, jadikovao sam nad činjenicom što moja starost iziskuje da zastanem i odmorim se, jer to moje telo traži, a ne onda kada moj pogled privuče nešto ili neko čijem je iskušenju teško odoleti. Pa ipak, dok sam srkutao napitak, iznenada mi jedna uspomena iskrsnu pred očima; čokoladni prah posut po mom kapucinu postade kakao povrh tiramisua koji sam prvi put probao jedne večeri u bašti u Kombreju, gde je moj otac upravo priređivao malu sedeljku u čast bivšeg ambasadora u Rimu, koji se nedavno vratio u naše susedstvo sa kćerkom.
Iz te davne prošlosti - čija su ogromna zdanja nestala a njihovi stanari iščezavali kao poslednja stvorenja neke mitske šume - pojavilo se nešto beskrajno krhkije, a ipak mnogo življe, nematerijalno a ipak istrajno; uspomene na miris i ukus, tako verne, opirale su se uništenju i na trenutak su ponovo izgradile palatu u kojoj je obitavalo sećanje na to veče i taj tiramisu.
Ta kombinacija kafe i pavlake kao da je nudila pristup u svet stvarniji od onog u kojem sam sedeo, od tog privida koji se obznanjivao kao „dom kafe”, čiji su se udaljeni natpisi „Slasno”, „Svratite na ručak”, „Vruće pecivo” obraćali generaciji za koju sam ja bio izgubljen. Da li je iko od njihovih posetilaca znao za lepotu kafea Florijan na Trgu svetog Marka, gde su jednom moji preci pili kafu sa Bajronom? Kad je ta uspomena nestala, ponovo sam srknuo vreli napitak; još jednom sam prizvao u sećanje prizor tog prvog iskustva, te večeri u Kombreju gde su me predstavili Ursuli Patrinjani, čije se telo gibalo kao da je primabalerina, naklonivši se u stavu podsmešljive učtivosti dok mi je pružala zdelicu sa tiramisuom, i dašak te lake ošamućenosti koju sam osetio u njenom prisustvu






dok sam posmatrao pokrete njenih neopisivih botičelijevskih usta, suviše ošamućen da bih čuo njene reči. Nesigurnost u mojim nogama pretvorila se u ljuljanje gondole, kao da smo upravo pristali kod jedne venecijanske palate i došetali ruku podruku kroz izmaglicu u prostoriju ukrašenu Belinijevom „Gozbom bogova”. I ponovo ta uspomena izblede, a oronule žućkastozelenkaste zidove palate sa venecijanskim majstorima zameniše table od crvenog i smeđeg drveta i preuveličane fotografije koje su prikazivale mlad svet u neusiljenoj odeći kako pijucka kafu. Plašio sam se da je taj recept za mene zauvek izgubljen.


Kremasti gutljaj se već bio ohladio; njegova aroma se već gubila, zajedno sa sećanjem na to veče. Osećajući da te uspomene nisu zauvek otplovile i da se zadržavaju kao duše posle smrti, naručio sam drugu solju tog mlečnog napitka, koji bi mi u drugoj prilici bio odvratan; sada sam pak žudeo za njim kao da je eliksir mladosti, sposoban da izleči moju starost. „Istu ovakvu, mesje?”, upita mlada kelnerica. „Žao mi je, ali, malopre sam vam greškom dala kafu sa bademovim sirupom.” Sirota devojka bila je zabrinuta zbog toga, a ja sam se jedva uzdržao da joj ne izljubim te njene bele ruke u znak zahvalnosti; upravo je ukus badema probudio u meni tu lepotu iz njenog dremeža u tamnoj šumi prošlih uspomena, prizivajući Amaretto di Saronno koji sam prvi put okusio te noći sa Ursulom Patrinjani, ispod plinskog svetla među hrizantemama. Konobarica se nasmeši poslužujući me nečim što je za nju bilo običan drugi napitak, dok je za mene ta tečnost bila halucinantno piće koje je moglo da otvori vrata mog opažanja; njena svest jedva da je registrovala moje prisustvo jer sam samo delimično bio u njenom svetu, izabravši da istražim taj portal da bih dospeo do istina pohranjenih u jednom carstvu stvarnijem od njenog.


Ovog puta sklopio sam oči i duboko srknuo gutljaj, shvatajući da se to što sam video nije nalazilo u kapućinu već u meni. Taj napitak pod belom kapuljačom bio je moj vodič u podzemni svet i mogao je da mi pomogne da prodrmam i oslobodim sidro koje je te neuhvatljive uspomene držalo tako čvrsto prikovane u dubinama moje svesti.
Sada smo već pričali izdvojeni od ostalih; skriveni hrizantemama i znajući da sad više niko ne može da vidi koliko glupo mora da izgledam, skupio sam hrabrost, rešen da je zaprosim, tamo i tada, ali tek što sam otvorio usta da to izgovorim ona mi ugura kašičicu te očaravajuće smese i ućutka me. Nikad ranije nisam ni od koga prihvatio da me na taj način hrani, osim od moje majke, kada mi je davala lek pre nego što bi me poljubila za laku noć. Dok sam gutao tu nebeski smišljenu poslasticu osetih kako me prožima nepoznatom hrabrošću; morao sam da joj stavim do znanja šta osećam. „Iskusio sam nešto što nisam nikad ranije osetio”, rekoh joj, ali pre nego što sam mogao da nastavim, ona progovori.


„Znam, to se svakome dešava prvi put. Tiramisu našeg glavnog kuvara je naprosto uzvišen; otac kaže da nas je poštedeo hiljada međunarodnih incidenata i da bez njega nikad ne bismo uspeli da održimo mir u Evropi. Madam Verdurin je na sve načine pokušala da iskamči recept, ali otac nije hteo da ga da čak ni vojvodi od Milana.” Moja osećanja prema njoj bila su tako jaka da sam postao lakomislen, pobrkavši svoje misli sa svojim govorom, tako da nisam bio siguran šta sam izgovorio glasno, a šta u sebi. Da li je išta osećala prema meni? Da li je u svom srcu mogla da nade išta što bi bilo primereno dubokim osećanjima koja sam gajio prema njoj? Nevoljno sam uzviknuo: „Moram da znam.” Bilo da me je stvarno pogrešno razumela ili da je koketno izabrala da moje pitanje protumači na taj način što će oživeti tantalovske sumnje od kojih mi je um bio do te mere grozničav, ona nastavi: „Saznaćeš. Glavni kuvar uvek počinje s kafom, svežom i jakom, ali ohlađenom na ledu, tako da ne istopi savojare, male piškote koje nam redovno šalju iz Italije. On ih umače u kafu, obrćući ih, pre nego što ih položi u zdelu da bi napravio temelj svojoj kreaciji. Tajna je u tome da on uvek dodaje kafi amareto koji sve vreme drži pri ruci.” Jedva sam se održavao na nogama. „Zatim uzme jaja i odvoji žumanca, koja umuti sa šećerom dok ne dobije penasti krem. Belanca ulupa u snežni planinski vrh.” Došlo mi je da se bacim sa te snegom premazane planine. „Zatim spoji te dve mešavine”, o blagoslovenog li spoja, „pre nego što će dodati malo mascarponea kad dođe vreme za to, i konačno ga poškropi amaretom. Potom premaze tu kremastu kombinaciju povrh piškota i nastavi da ih naizmenično slaže jedne povrh drugih, sve do poslednjeg sloja krema, prosejanog kroz sito, pazeći da ne promaši ni trunčicu.” Na tom mestu sam se zateturao unazad i onesvestio.


Kad sam došao k svesti, bio sam u svom krevetu u Kombreju, majka me je tapkala po ramenu da me probudi. Na dodir njene ruke podigoh oči. „Žao mi je, mesje, ali, da li biste bili ljubazni da pređete za manji sto?” Grupa mladih majki s kolicima za bebe čekala je na ulazu, gledajući ka meni. Moja šolja sedela je prazna na stolu, a i ja išetah napolje u prometni pariski bulevar.

------------------


Coq au vin (Petao u vinu)


à la Gabrijel Garsija Markes


1 ceo petao, oko 3 ½ kilograma
800 g sitnih glavica crnog luka
200 g dimljene svinjetine
2 šargarepe
5 češnjeva helog luka
3 struka celera 3 praziluka nekoliko listova žalfije maslinovo ulje


Marinada
2 srednje glavice luka
1 grančica ružmarina
1 mala vezica majčine dušice
3 karanfilića seme korijandera i slačice malo bobica kleke malo crvenog bibera u zrnu
1 litar crnog vina


Otac Antonio del Sakrament del Altar Kastaneda sedeo je u bašti i posmatrao smiraj dana. Počinjao je da pada mrak, težak kao omorina, a on se što je duže mogao uzdržavao od odlaska u pakao kuće. Ali već je popušio poslednju cigaru i sada je bio nenaoružan pred komarcima koji su ga obavijali, te je bio prisiljen da se povuče u unutrašnjost osvetljenu plinskom svetlošću.
Čim je zatvorio vrata pred tim rojem, zaslepi ga kuhinjska svetlost. On se šljepi po vratu, ubivši krilatog uljeza pre nego što je ovaj stigao da se posluži, i poče da razmišlja o poslednjim obredima. Nešto ranije tog istog dana posetio je ubicu Fidela Agosta Santjaga da bi saslušao njegovu ispovest, ali se zatvorenik proglasio nespremnim. Te noći trebalo je da
Santjago pojede svoju poslednju večeru, a pošto je osuđenik odbio




hranu od svoje žene, sveštenik je preuzeo tu obavezu. Poprskao je prostoriju sredstvom protiv insekata i počeo da kašlje.
S izrazom krivice pogledao je preko ka Tobagi, oholoj mulatkinji koja mu je poslednjih petnaest godina svake noći pripremala večernji obrok. U svojim strasnijim godinama uskraćivao je sebi zadovoljstvo da je posmatra u kuhinji, ali je sada ta želja bila samo bledi sjaj nekadašnje, čiji bi se žar zagasio pri svakom pokušaju da je razbukti. Dok je prao ruke osećao je potrebu da se ispisa i izašao je iz prostorije. Njegov nekada moćan mlaz, koji se prolamao u noćnoj posudi zvukom ždrepčevog galopa, sada je bio sveden na curenje, na jak zadah amonijaka iz koga su nadmećući se izlazila dimna isparenja što su uranjala u sumrak iz močvare i ispunjavala ga tugom propadanja.
Kada se vratio u kuhinju, Tobaga je pripremala marinadu u kojoj će naredna dva dana da ogrezne i odstoji petlić, jedna od najžilavijih ptica. „To je za Fidela. Sluga Sirijac je danas dolazio sa petlićem.” Sveštenik sede i poče da razmišlja o zadatku koji ga je čekao u zatvoru, ali ga od tih misli odvratiše zvuci Tobaginog seckanja živine. Svaki put kad bi oborila mesarski nož, haljina bi joj se zanjihala, a konture njenog tela postale bi vidljivije. Spustila je odsečenu glavu u vedro, a otac Antonio oseti oštar ubod na vratu pre nego što spusti ruku na njega, ubijajući poslednjeg preživelog iz prethodne opsade.
Tobaga isecka dva luka u rebarca i dodade ih pevcu u loncu. Prelila je komadiće mesa vinom, i dok su se kupali u krvavocrvenoj tečnosti, dodala je kleku, korijander, slačicu i zrnca bibera, karanfiliće i, najzad, ružmarin i majčinu dušicu. Zatim je ostavila lonac da se sadržaj marinira u mermerom oivičenoj ostavi, jedinom hladovitom mestu u kući, onom istom u koje se otac Antonio povlačio tokom popodneva u vreme opake omorine.
„Kad će jelo biti gotovo?”, upita on.
„Marinada mora da radi četrdeset osam sati”, odgovori Tobaga. „Zar ne može kraće?”
Ona ga pogleda očima u obliku zlatnih badema. „Za ovakvu ptičurinu?” I on je znao da ne može. Petao je bio poklon od Sirijca. Poznat kao El Jaguarčito, Mali jaguar, bio je najuspešniji od svih borbenih petlića. Doneo je tom Sirijcu malo bogatstvo i to što ga je ovaj žrtvovao bilo je znak duga koji je Sirijac osećao da ima prema osuđeniku. Sveštenik bi obično zažmurio na kockanje i krvoproliće u borbama petlova, ali je znao sasvim dovoljno o reputaciji El Jaguarčita da to shvati. „Ujutro ću porazgovarati s gradonačelnikom.”
Idućeg dana otac Antonio je kao i uvek ustao u pet i obukao se u pomrčini. Napolju, dok je pešačio to kratko rastojanje do crkve, zora se borila da zarudi. Proždrljivi oblak ponovo se spusti i on navuče kapuljaču svoje mantije, držeći je tako sve dok se nije domogao sigurnosti crkvenog broda. Kako su pristizali vernici, svak je sa sobom donosio vlastitu tugu, prazninu koja naseli brod crkve. Onaj što pati od nesanice već je bio tamo; govorkalo se da nije spavao 75 godina, izuzev za vreme mise. Druga pridošlica bila je žena koja je nedavno izgubila svog drugog sina; kao i prvog, izujedao ga je besan pas, ali pre nego što se bolest razmahala do vrhunca, ona ga je otrovala. Poslednja je stigla žena onog osuđenika. Sveštenik je održao neubedljivi govor i misa je kratko trajala. Čim mu se pružila prilika da ode, on se zaputi ka gradonačelnikovoj kući, zastavši tek da ukloni bubašvabu iz škropionice.
Grad je vrveo kao marioneta čiji bi konci mogli da se prekinu svakog trenutka. Par crnih makao-papagaja prelete iznad njegove glave i sveštenik ubrza korak. Sa improvizovane tezge pored reke pojavi se dečak i urliknu na mesec; nasmeja se svojoj šali a sveštenik se strese. Malo dalje, on prestiže porodicu koja je izgleda trpala sve svoje stvari u neka kola. Predvodila ih je devojčica koja je svečano koračala noseći vazu crnih božura, a na kraju porodične grupice išao je dečak i nosio kavez u kome je bila bela golubica.
Gradonačelnik je bio poluodeven i sedeo je s naramenicama preko golih ramena. Njegova žena ne pozdravi sveštenika već bez reči nasu kafu dvojici muškaraca, osmatrajući ih svojim crnim prstenastim očima. „Hvala bogu”, reče gradonačelnik. „Imamo još dva sata pre nego što počnemo ponovo da se znojimo.”
„Potrebno mi je odlaganje smaknuća.” Sveštenik to izgovori ne dižući pogled s kafe.
„Nemoguće. Vojnici su već krenuli. Stižu sutra.”
„Zatražio je pevca u vinu i trebaće nam dva dana da ga spremimo.”
„Dakle, istina je da je Sirijac zaklao El Jaguarčita?” ,,El Jaguarčito se ugnezdio u loncu u mojoj kuhinji.” Gradonačelnik se prekrsti. „Zar ne može danas da se skuva?”
„Tobaga kaže da bi to bio zločin pred bogom. Ne možemo Fidelu Agostu Santjagu da poslužimo nedokuvanu poslednju večeru.”
Gradonačelnik nije nimalo želeo da razočara oca Antonija, a ni osuđenika, koji je jedno vreme bio najveći kuvar u celoj oblasti. Posrkao je kafu i išetao na balkon. „Ako se složim, biće to iz počasti prema Malom jaguaru, a ne zbog saosećanja prema Fidelu Santjagu.” Otac Antonio znao je da je uspeo.
„Hoćete li doći na misu u subotu?”, upita sveštenik odlazeći.
„Pomolite se za mene, oče.”
Dok je sveštenik hitao prema zatvoru, sve vreme je pevao neki kos. Fidel Santjago sedeo je i kockao se sa čuvarima. Od jednog vojnika uspeo je da osvoji konja. Zatvorsko zdanje bilo je puno duvanskog dima i sveštenik se nakašlja. Kada je otac Antonio saopštio vest Fidelu, osuđenik duboko izdahnu vazduh. „Reci joj da ne zaboravi žalfiju, oče, samo nekoliko listića.”
Čovek nastavi da se kocka, a sveštenik izađe napolje na sve veću vrućinu.
U noći uoči pogubljenja, otac Antonio zauze položaj za kuhinjskim stolom i poreda po njemu crkvene račune. Tobaga se prekrsti, izvadi komadiće Malog jaguara iz marinade i pusti ih da se osuše. U tiganju zagreja maslinovo ulje i dodade cele glavičice crnog luka. Sitno iskida dimljenu svinjetinu pa i nju stavi u tiganj. U ovu poslednju arenu, lagano i s velikom obazrivošću, ona sada položi komadiće Malog jaguara. Delovi tela su besno skakutali pri dodiru s uzavrelim uljem. Kada je meso postalo zlatno, Tobaga prekri komade mesišta krvavocrvenom marinadom i El Jaguarčito bi ućutkan zauvek. Fino je narezala šargarepe, a grudi bi joj lako odskočile svaki put kad oštrica pogodi dasku za seckanje. Češnjeve belog luka ostavila je u džaku, sa suvom flispapirnom koricom, nalik uspavanim larvama leptirova koje se nikad neće izleći. Ubacila ih je u smesu pre nego što je dodala celer, praziluk i začine. Prekrila je tiganj; sledećih sat i nešto, kad ga je prebacila na osrednju vatru, plamenovi su radoznalo ispitivali njegovo dno. Ostavivši račune netaknute, otac Antonio sklopi oči i skliznu u dremež, dok je Tobaga bdela, ne dozvoljavajući nijednom da joj se tiganj zasuši, neprestano dolivajući tečnost iz marinade.
Kad je došao čas, Tobaga izvadi komadiće El Jaguarčita iz sosa. Čim je to uradila, otac Antonio se uz trzaj probudi.
„Samo spavajte. Probudiću vas kad bude gotovo”, reče Tobaga.
„Sanjao sam da je hrana otrovana i da je vatrogasna ekipa, koja se nije dala prevariti, zatvorila mene umesto njega.”
„Još ima vremena da dođu po vas.”
Tobaga propasira sos kroz sito, a onda, pošto je liznula malo tečnosti s prsta, dodade još malo soli i nastavi da je zagreva. Kad je dobila gustinu koju je htela, vratila je komadiće petlića u tečnost i dodala listove žalfije. Četvrt sata kasnije probudila je sveštenika gledajući u njega. „Petlić je gotov”, reče, i vide bojazan u njegovim pokretima dok je ustajao. „Mogu ja da mu odnesem hranu, ako želite”, dodade.
„Možeš da odeš kasnije, moram najpre da ga ispovedim. Neće jesti pre nego što mu savest postane čista.” I otac Antonio uze posudu i izađe u vrelinu noći. Dok je Tobaga gledala kako odlazi, vide proždrljivi oblak kako se spušta da mu pravi društvo; komarči će imati šta da jedu sve do zatvora.
---------------

Rižoto s pečurkama


à la Džon Stajnbek


ekstra hladnoceđeno maslinovo ulje 25 g vrganja
3 livadske pečurke
1 luk
2 češnja belog luka
200 grama pirinča za rižoto 500 ml supe od povrća so i biber
60 g parmezana
1 čaša belog vina


Vrganji su ležali sasušeni i naborani, svaki list uvijen od žedi, boje sasušene zemlje. Kad je voda konačno pala, najpre samo u kapljicama, napili su se što su više mogli, ali uskoro su bili skroz obliveni tečnošću koja život znači. Sasušeni komadići zadobiše raniji oblik, njihova iskrivljenja, uz blagoslov vode, promeniše oblik u tromu masu, svetlucajući. Ono što je prvobitno ličilo na činiju s korom drveća, sada je imalo raskošnu boju kuvanog mesa, purpurnosmeđu boju vlažne grude zamenio je suvi malter tla Arizone. Kuvar ih je ostavio da čitavih četrdeset pet minuta tako upijaju.
Prvo je ulje, hladnoceđeno, naliveno u tiganj s teškim dnom i, dok su plamenovi lizali metal, ono postade tečnije. Pečurke su bile hladne na dodir. Njihova tanka kožica i meka






bela tela predavali su se nožu i listići su se gomilali u hrpicu na dasci za sečenje. Kuvarica nabra nos kad joj pogled okrznu vrelo ulje i smanji vatru pre nego što poče da isprži pečurke. Njihovo bledo meso upijalo je zelenu tečnost i, kako je vatra nadolazila kroz tiganj, one postadoše smeđe i zlatne, a njihova jednom savršeno mat površina caklila se uljastim sjajem.
Vrelina se sada osećala već svuda i ništa joj se nije moglo odupreti. Vatra je buktala, čvrsto i nepokolebljivo; s unutrašnje strane tiganja, plamen je bez treperenja činio svoje. Kuvarica je obrisala čelo rukom, prevrćući pečurke koje su bivale sve rumenije u tiganju. Čim su bile gotove, stavljene su na jednu stranu. Ponovo je dodato sveže ulje. Vrganji su ubačeni u sito; njihovu tečnost, tamnu i odvratnu, prikupila je da bi je kasnije upotrebila. Ništa se nije bacalo. Isceđeni vrganji iskliznuše cvrčeći u vrelo ulje, koje se uhvati u koštac s vodom u njihovom mesu. Stavivši poklopac, kuvarica priguši zvuk vrganja. S njegove unutrašnje strane kondenzovala se para koja je ponovo kapala u tiganj, stalno obnavljajući kišni ciklus.
Njene izranjavljene i žuljevite ruke oljuštiše crni i beli luk a zatim ih ona konačno nasecka. Znala je da će se pečurke tako ponašati ako se tiganj ne isuši do kraja; vlaga će joj biti potrebna za ono što sledi. Kada ih je spremila, vrganji su bili odloženi u stranu, a njihovo mesto zauzeše crni i beli luk. Njihov miris uzdiže se uvis kao oblak, a kuvarica ustuknu, dok su je oči peckale. Beli luk postade proziran i mek i ispusti sokove. Ona prekri povrće poklopcem. Mrmljali su i cvileli dok se nisu pretvorili u meku, sočnu kašu. Zatim je preko crnog i belog luka kao kiša posut pirinač, čija su se zrnca presijavala dok su se prevrtala u ulju. Kao suva kiša što skuplja svu vlažnost gde god da padne, tako je i pirinač počinjao da upija tečnost. Kad ju je usula, čorba od vrganja oglasi se obrušujućim, klokotavim zvukom, kao udaranje talasa o Pibl bič, a bela zrnca počeše lagano da bubre. Uskoro je tečnosti nestalo. Dodati su začini, i sada je trebalo još samo nasuti supu od povrća, malo pomalo, kao kretanje godišnjih doba.
Parmezan je bio tvrd i suv. Kuvarica ga narenda što je sitnije mogla. Sir se grubo mrvio, kao kukuruz sa vršalice; sir se fino mrvio, kao prvi prah snega; sir se mrvio u strugotinama, kao drveni opiljci koje je izbacivalo rende njenog muža. Izdelila je parmezan i umešala polovinu u gotovo skuvan pirinač, zajedno s pečurkama i vrganjima. Smesa se zgusnula i ona nasu unutra malo belog vina pre nego što ga poslednji put promeša.
Pažljivo izvadi i podeli smesu u napukle činije, i posu ih ostatkom parmezana. Nije bilo mesa i krompira, ali će njena porodica bar jesti večeras.

---------------

Povaljeni pilići s nadevom


à la markiz de Sad


2 pilenceta 85 g butera
1 velika glavica crnog luka
110 gr pečuraka seckanih u listiće
55 g prezle
2 supene kašike fino seckanog svežeg peršuna narendana kora četvrtine limuna
30 g suvib šljiva, natopljenih preko noći 30 g suvih kajsija, natopljenih preko noći soli i sveže tucanog crnog bibera pola ulupanog jajeta
170 g mešanog seckanog luka, šargarepe, repe i celera
290 ml pileće supe od kostiju
1 lovorov list potoćarka za garnirung


Zar ne bi vrhovni cilj gastronomije trebalo da bude taj da razmrsi zbrku ideja oko kojih se čovečanstvo spori, i da pruži tom nesrećnom dvonožnom biću neku vrstu vodiča o tome kako da kontroliše sebe i svoje apetite? Budući da je neprestano šamaran tamo-amo istraživanjima naučnika, pronalascima dijetetičara, modama restorandžija i prerušenih marketinških kampanja hiljada trgovinskih udruženja, njegov vlastiti ukus često mu je bio poslednja rupa na svirali. Tiranija političke






korektnosti još više ga je potkopavala, učinivši od njega čoveka koji izbegava ugrožene vrste, industrijske farme, krčenje šuma, genetsko modifikovanje i nehumane pokolje. Ako povrh svega ima i dovoljno nesreće da je religiozan, verovatno će proživeti najbedniji mogući život u najprikladnije skrojenoj ludačkoj košulji. Hodajući po toj kulinarskoj razapetoj žici, veruje da će požnjeti nagradu u vidu dugog života, dobrog zdravlja, moralne superiornosti i nebesa na onom svetu. Pa ipak, svuda oko sebe taj naš nesrećko vidi disciplinovane vegetarijance kako umiru, antialkoholičare kojima se srce steže i šećerofobičare kako sede u redu u zubarskim čekaonicama. Priznaj, stoga, čitaoče, da te ni sve tvoje godine apstinencije i naivne vere u obrani jogurt nisu spasle od stomačića, teških podvaljaka i nedovoljnog seksualnog nagona. Dijetalni život bolno ti je uštinuo lice, a još više su ti ga izbrazdale oštre osude večerinki koje prave tvoji prijatelji i tvoje duge i usamljeničke večeri.
Ne jedu svi naši uvaženi glavni kuvari hranu koju tako silno preporučuju nama, a ima i mnogo onih čiji se apetiti najbolje ispoljavaju iza zatvorenih vrata. S takvim opservacijama na umu uzimamo olovku i, razmatrajući njihovo mudrovanje, tražimo od tebe, čitaoče, da obratiš posebnu pažnju na ovaj recept koji ti preporučujem, a koji mi je ispričala jedna nevina devojka, Justina, koja je nedavno imala tu sreću da padne pod moje starateljstvo.
Sudija Igon bio je jedan od tih visokih sveštenika uzdržanosti i njegova trpeza beše zapažena zbog njegove ispravnosti. Odeven samo u crno i belo, prilikom svake posete mesnoj crkvi uterao bi strah u propovednika, jer je ovaj osećao da na njega motri oko sudije, kao da mu sam Svevišnji lično sudi. Taj sudija je bio zapažen po čestitosti u svim pitanjima, a njegov dom, koji su često posećivali branioci i političari, bio je tvrđava političke korektnosti. Sudija se zavetovao na uzdržanost od svake vrste nedolične hrane: ugroženih bakalara, neupecane tunjevine, račića koji se gaje usred uništenih močvara mangrova i mesa svih živih stvorenja koja imaju dušu. Najzad, da bi ga još više udaljila od njegovih prijatelja, njegova žena, kad se napokon dokopala troje slatke dečice, poslala ga je da spava u gostinskoj sobi.
Jednog popodneva kucanje na vratima prekide sudiju u vođenju prepiske. Na vratima zateče devojče skromnog izgleda, čije je nežno držanje bilo slika i prilika umerenosti. Njen devičanski izgled i krupne plave oči, čist ten, blistavi beli zubi i divna plava kosa ispoljavali su otvorenost i pravovernost koje će je sigurno uvaliti u nevolje. Ta očaravajuća mlada dama bila je, zapravo, ćerka lokalnog mesara i, kad se očev raznosač razboleo na poslu, ona je s najboljom namerom ponudila svoje usluge. Pošto nije dobro poznavala oskudna pisana slova očevog nameštenika, pogrešno je pročitala adresu i sada je umesto pred brojem 27 te avenije, kućom poznatog bonvivana, došla da isporuči dva fina pilenceta broju 21, boravištu čoveka koji se odrekao svih zadovoljstava, uključujući i putena. Ovo je njena priča i evo šta mi je ispričala:
„Kuća je bila veličanstvena i na kraju dugog puta s obe strane oivičena visokom živicom. Crna vrata delovala su toliko veličanstveno, zapravo, da sam osećala strahopoštovanje i, pošto sam znala da sam već prilično odocnila sa isporukama, zahvaljujući tome što nisam imala sreće s parkiranjem u stambenoj četvrti, nisam baš bila spremna za strogu figuru koja mi je otvorila vrata. ‘O, gospodine, žao mi je što sam toliko zakasnila s vašim pilićima. Kola su mi zaribala i morala sam da pešice obavim poslednje isporuke.’ Mora da sam izgledala iscrpljeno od napora i moj glas kao da je dirnuo sudiju. ‘Slatko moje dete, opraštam ti’, rekao je zadihano. ‘Što ne uđeš da popiješ nešto?’ Pogledavši levo i desno, uzeo je paket od mene i poveo me u dugačak hodnik. U kući nije bilo hladno, ali sam zapazila da je drhtao dok je zatvarao vrata. ‘Siguran sam da možemo da sredimo tvoje vozilo.’ Sudija me je naterao da mu odgovorim na brojna pitanja, dok je on slušao s izgledom velike pobožnosti. 1. Da li je ova kuća definitivno poslednja za isporuku tog dana? 2. Da li je istina da u očevoj radnji ne očekuju da se odmah vratim? 3. Da li sam sigurna da ću, čim završim s tim isporukama, da uzmem slobodan dan? 4. Da li sam parkirala kola dovoljno daleko od kuće?
„Kada sam ga u potpunosd zadovoljila po svim pitanjima, izgledalo je da se opustio. ‘Eto, eto, dete moje, znači da te ne očekuju sve do nekog doba, te imamo dosta vremena da se pozabavimo ovim pticama, ovaj, hoću reći, da se pozabavimo tvojim vozilom u škripcu. Dozvoli da obavim kratak telefonski poziv; moja kancelarija ima nekoliko preimućstava, a nije da nemam moći da resim i tvoju tekuću nepriliku.’
„Bio je vrlo krupan čovek, sveže izbrijan, blede kože i prodornih sivih očiju, i, iz nekog razloga, počinjala sam da žalim što prihvatam njegovu pomoć. ‘Već sam vam zadala dovoljno nevolja, gospodine; otići ću natrag do prodavnice i reći ću ocu.’
„Izgleda da ga je to razljutilo: ‘Da li se ti to bojiš pripadnika sudstva Njenog veličanstva? Da li to sumnjaš da bih postupio na bilo koji drugi način osim onog na koji moram? Kako se samo usuđuješ.’ Rekavši to, zgrabi me za ručni gležanj i ugura me u nekakav špajz. Čula sam kako se vrata zaključavaju spolja i našla se sama u tami. Zalupala sam na vrata vičući u pomoć, ali pošto nije bilo nikakvog odgovora odustala sam od vriske. Kada su mi se oči navikle na tminu, primetila sam da sam u maloj ostavi, ispresecanoj zidnim policama na kojima su stajali lepo poredani paketi testenine od prekrupe, kutije genetski nemodifikovanog ovsa, paketići pirinčanog krekera i tegle sa džemom bez šećera. Opazivši ključaonicu, sagnuh se da pogledam kroz nju. Prizor s kojim se moje oči susretoše nagna me da zadrhtim. ‘O, bože sveti, hoću li možda postati žrtva svoje dobrodušnosti i kćerinske odanosti?’
„Napolju, sudija je polako gulio omot da bi ispod njega otkrio dve mesnate bele ptice, skroz uzdignutih grudi. Videh kako razrogači oči i poče da se obraća ovoj piladi. ‘Šta mi to imamo? Dve zločeste ptičice.’ Dok je govorio šaljivo je špljepnuo jednu od njih. ‘Moraćemo da ti održimo lekciju.’ Smeštajući po jednu šaku na svaku pticu, on ih stisnu. ‘Nemate čega da se plašite, pipice moje male; ja sam taj koji je pokvaren. Dok ja kršim svoj zavet pred nebesima i moram da očekujem najstrožu osudu, vaše nevine dušice spuštaju se u raj.’
„On zatim poče da vadi koščice iz pilića kuhinjskim nožem. Sigurna sam da je moj otac to radio u raznim prilikama, ali nikad ranije nisam to gledala. Sudija se vrlo predano posvetio tom zadatku, a znoj mu se cedio sa čela i kapao po debeljuškastim belim pticama. Taj posao oduzeo mu je neko vreme i on se naprezao i gunđao dok je to radio, koristeći takve izraze da ćete mi oprostiti ako se uzdržim od iznošenja bilo koje reči njegovog užasnog govora. Kada je zastao da se odmori, podigao je pogled s onog što je spremao ka špajzu iz kog sam ja bila svedok njegovih psovki, istovremeno strepeći za vlastitu sigurnost, a on se, izgleda, obraćao pilićima: ‘E, pa, pipice moje, baš sam vas lepo i krasno očistio od kostiju. Ali možemo mi da učinimo i mnogo više od toga; šta mislite da vas malo nafllujem?’ I on uze paklicu butera i stavi jednu grudvicu u tiganj da se istopi na tihoj vatri dok je taj nitkov seckao veliku glavicu luka. Nastavio je lagano da dinsta luk, a zatim je dodao malo pečuraka seckanih na listiće. Dok sam posmatrala njega koji je sada već seckao vezicu peršuna, miris hrane poče polako da nadire kroz ključaonicu i pošto me je moj apetit podsetio da nisam ništa okusila od doručka, smesta zaboravih na svoju muku.
„Uskoro sam se ponovo setila u kakvoj sam se situaciji našla, kad je ovaj što me je zarobio počeo da mrmlja nešto za sebe. Mada nisam mogla da ga jasno čujem, uspela sam da razaberem reči ‘sveže, bele, sočne voćkice’, i skoro da sam prebledela od straha kad sam ga videla kako ide prema vratima mog zatvora. Prekrila sam oči i instinktivno se šćućurila na podu. Vrata su se otvorila i ja osetih njegova stopala dok je ulazio u ostavu. Zatim se začulo zveckanje stakla i vrata se ponovo zalupiše kad on izađe. Da li su moji jecaji probudili izvesnu milost u tom čudovištu? Pogledala sam kroz ključaonicu, očekujući da ga vidim kako preispituje svoj gnusni postupak, ali sam ga umesto toga ugledala kako postavlja tri tegle po radnoj ploči: sa suvim šljivama, suvim kajsijama i prezlama. Dodao je prezle i dobru pregršt seckanog peršuna u mešavinu s lukom, pre nego što je odozgo narendao malo limunove kore i ubacio seckano sušeno voće. Dodao je so i limunove kore i ubacio seckano sušeno voće. Dodao je so i biber i najzad ulupano jaje.
„Sve vreme činilo se da su sudijine oči izbezumljene od duboke gladi koja je potisnula njegovu moć rasuđivanja, ostavljajući samo rešenost da zadovolji svoje telesne apetite bez ikakvih ograničenja ili prepreka; zadrhtah pred toliko silnom erupcijom. Bela košulja koja mu je tako skladno pristajala sada je bila isprskana krvlju i mrljama butera. Posmatrala sam, prestrašeno, dok je olizivao ulupano jaje s prstiju, a zatim ih obrisao o košulju. Da je u takvom stanju otvorio vrata, nikad ne bi iskoristio moju naivnost. Sada je položio dva pileta ispred sebe i počeo da ih nadeva tom smesom. Nisam imala pojma da tako mala ptica može da primi toliko nadeva u sebe, ali on je nastavljao da ga puni, koristeći takve izraze koje moje uši nisu mogle da podnesu, sve dok sirote ptice nisu više mogle da prime ni trunke nadeva. Zatim je uzeo iglu i konac, zašio im otvore i ponovo potapšao izmrcvarena stvorenja da bi im povratio njihov oblik. Spustio je još jedan grumen butera u veliku vatrostalnu posudu, i kada je ona zapenušala od vreline, spustio je unutra piliće da blago porumene sa svih strana. U međuvremenu, nitkov je iseckao malo zimskog povrća - crnog luka, repe, šargarepe i celera - i sve to smestio u posudu umesto već zlatastosmeđih pilića i dodao još malo butera. Nisam mogla jasno da vidim, ali verujem da je, kad je povrće blago porumenelo, vratio piliće u šerpu i dodao malo pileće supe od kostiju. Užasnulo me je kad sam videla da za to koristi kockice supe; da stari podlac nije bio u tolikoj žurbi, mogao je i sam da napravi bujon, koristeći pileće koske. Dodao je lovorov list i začine, a zatim poklopio šerpu i pustio je da se krčka tri četvrtine sata. Mora da sam se onesvestila, jer, kad sam nešto kasnije otvorila oči, zgotovljeni pilići već su bili smešteni u rernu da bi ostali topli, a sudija Igon je gnječio povrće kroz sito da bi mu izvukao sok. Bacio je ostatke isceđenog povrća i ostavio tečnost da vri. Na osnovu toga kako je proučavao kašiku zaključila sam da je čekao da postane gusto kao med.
„Strahovala sam da će, kad to bedno stvorenje jednom zadovolji svoje najhitnije prohteve, nedugo zatim taj njegov ekscesni izliv razvrata preovladati i da ću ja postati jelo kojim će pokušati da nahrani svoje prizemnije apetite. Videla sam da bi se mala ventilaciona ploča u gornjem delu špajza mogla razvaliti ukoliko bih mogla da je dohvatim i prigušim buku svog eventualnog bekstva. Penjući se uz police, počela sam da vrištim da me pusti i da bacam kutije s dijetalnom solju i sojinim mlekom na pod. Kao što sam i sumnjala, moj otmičar je i dalje bio obuzet svojim punjenim pticama i nije ni najmanje mario za to. U isto vreme počela sam da udaram po ventilacionoj ploči, koristeći limenku vegetarijanske paštete. Najzad se mreža srušila; kad je svetlost pokuljala unutra, videla sam pred sobom na podu ostave lokvu bele tečnosti od sojinog mleka i pirinčanog napitka kako se odliva ispod vrata. Ne gubeći vreme ugurala sam ramena kroz rupu i mlatarala nogama dok se nisam provukla. Našla sam se u prostoru između dve kuće. Od straha i olakšanja, jedva sam se uspravila; zaputila sam se u susedovu kuću, prema vratima na čijoj je maloj pločici pisalo ‘Ser Majki Mid, član parlamenta’; on je, dakako, bio ličnost od autoriteta koja bi mogla da pomogne sirotoj devojci u opasnosti i mogao je da vidi da je sudija dobio dezert kakav zaslužuje. Pozvonila sam na vratima i onesvestila se.
Možete da zamislite kako se taj političar zabrinuo kada je našao ovo siroto stvorenje na svom pragu, umrljane odeće i oslabljenog pulsa. Dok se Justina oporavljala i dolazila k sebi na njegovom kauču, član parlamenta tešio je nesrećnu devojku, a ona je pak kvasila finu tkaninu njegovog mekog nameštaja svojim suzama, sve dok nisu sasvim istekle i dok nije bila u stanju da prepriča neizrecive događaje tog dana. Dok je govorila, ljubazan čovek potrudio se da ukloni svaki trag njene patnje: posluženi su joj najukusniji zalogaji kako bi povratila snagu i, dok su joj odnosili odeću na pranje, sredio je da se oslobodi nabavno vozilo njenog oca. U vreme kada je Justina napustila prebivalište plemenitog poslanika, uverena da će optužbe protiv sudije Igona biti uspešnije podnete kad to čini čovek od uticaja kakav je on, već je bila učvrstila svoje saznanje da je našla zaštitnika, moćnog čoveka dobrog srca koji poštuje slabije od sebe.
Nije bilo nikakvog skandala, niti je sudijina reputacija na bilo koji način ukaljana. Ubrzo posle tih događaja bio je imenovan za Majstora valjanja, a njegov sused, plemeniti poslanik, postao je ministar u vladi. Ta dvojica muškaraca bila su podjednako uticajna na lokalnom nivou i ponudila su svoju podršku uspešnom lancu supermarketa koji je hteo da otvori veliki ogranak u tom elegantnom kraju. Uskoro je radnja Justininog oca propala, a s njom i njegovo zdravlje. Njegova odana kći bila je prisiljena da uveče raznosi pečene piliće. Tako sam i ja imao sreće da je otkrijem jedne kasne večeri.
Vi koji ste pustili suzu zbog nesreće jedne tako vrle deve, vi koji sažaljevate nesrećnu Justinu, utešite se. Ukoliko joj, silama koje nam nije dato da razumemo, bog dozvoljava da bude tako proganjana na zemlji, to je samo zato da bi joj sve to nadoknadio na nebu u drugom životu.

Clafoutis grandmere[3]


à la Virdžinija Vulf


500 g višanja
3 jaja
150 g brašna
150 g šećera
10 g kvasca, po potrebi pripremljenog s mlakom vodom
100 g butera
1 šolja mleka


Stavila je višnje u posudu podmazanu buterom i pogledala kroz prozor. Deca su trčala po travnjaku, Nikolas je već bio između busenova tritome, okrenuvši se da sačeka druge. Osvrnuvši se prema višnjama koje nije trebalo čistiti od koštica, tim crvenim tufnicama na belom, tako sjajnim i veselim, čije je malo jezgro tvrdoće bilo nevidljivo, sa žalošću je mislila na gospođu Sorli, tu sirotu ženu bez muža, koja je imala toliko usta da nahrani, gospođu Sorli koja je znala za tvrdo jezgro ali ne i za mekoću; zatim smesti posudu s višnjama u stranu.
Nežno je istopila buter, bistar i gladak, mastan i proziran, jasan i zlatast, i izmešala ga sa šećerom u velikoj činiji. Da li bi trebalo da napravi nešto tradicionalno englesko? (Nehotično, pred očima joj iskrsnuše hrpe kolača.) Naravno da je






ovaj recept bio francuski, od njene bake. Engleska kuhinja bila je pravi užas: podrazumevala je vrenje kupusa u vodi sve dok se ne istopi u njoj; podrazumevala je pečenje mesa sve dok se skroz ne smežura; podrazumevala je ubijanje svih aroma tupim nožem.
Dodala je jaje, zastavši da bi pogledala u jasmin, čija je boja bila tako živa naspram belo okrečenog zida. Zar ne bi bilo divno kad bi Nikolas postao veliki umetnik, pred kojim se pruža čitav život, kao prazno platno, na kome jarko obojeni oblici postepeno postaju sve jasniji? Ljubavnice, trijumf, boje koje tamne, rad, samoća, borba. Želela je da ostane takav kakav je sada, jer bili su tako srećni; nebo je bilo tako bistro i oni nikada više neće biti tako srećni. S velikim spokojstvom dodala je jaje, zaboga, nije li ona vodila poreklo iz te vrle plemićke francuske kuće čije je žensko potomstvo donosilo umetnost i energiju, svoj smisao za boju i oblik, humor i staloženost, u tu inertnu engleštinu? Dodala je jaje, čija se žuta kugla, padajući u zaobljenu činiju, razbila i razlila, kao Vezuv što izbacuje lavu u tu mešavinu, kao sunce koje zalazi u moru butera. Njegova razbijena ljuska ostavila je dve neujednačene kupole na radnoj ploči, i sve patnje i siromaštvo gospođe Sorli pretvorile su se u to, pomisli ona.
Dolazak brašna bio je očaravajući, i taj dodir lebdeo je na njenom obrazu dok je sklanjala u stranu čuperak kose, kao da joj je dosadila njena sopstvena lepota te bi želela da bude kao drugi ljudi, beznačajna, sedeći u udovičkoj kući s perom i hartijom, ispisujući beleške, razumevajući siromaštvo, otkrivajući ispod površine socijalni problem (umešala je brašno u mešavinu). Delovala je tako zapovednički (ne tiranski, ne dominirajuće; nije uopšte marila šta ljudi govore); bila je kao strela koja ide ka cilju. Nekad je želela da izgradi bolnicu, ali sada? Sada je to samo ovaj clafoutis za gospođu Sorli i njenu decu (dodala je kvasac, pripremljen s mlakom vodom). Kvasac je mogao da natera tu smesu da se izdigne u vazduh, kao stub energije nahranjen vrelinom rerne, sve dok se tup kuhinjski nož-mužjak, nemilosrdno zasecajući, ne bi zario u tu kupolu, ostavljajući je ravnom i iscrpljenom.
Malo pomalo, dodala je mleko, zastavši tek kada je smesa postala tečna i glatka, ravna i homogena, bez grudvica i žitka, načinivši pauzu da bi se prisetila svojih primedbi na grešnost engleskog mlekarskog sistema. Podigla je oči: kakav ga je to demon zaposeo, njenog najmlađeg, dok se igrao na travnjaku, demona i anđela? Zašto bi se to promenilo, zašto ne bi ostali takvi kakvi su, ne ostarivši nikada? (Usula je smesu preko višanja u posudi.) Kupola je sada postala krug, u kome višnje behu okružene tom prokislom smesom koja će ih uljuljkati i poslužiti im kao jastuče, prokislom smesom koja ih je sve okruživala, kuću, travnjak, zlatoglavce, to đavolče Nikolasa što je projurio pored prozora, i ona stavi tu smesu u vrelu rernu. Kroz trideset minuta biće gotovo.

-------------------

Fenkata[4]


à la Homer


1 zec
2 glavice luka
3 češnja belog luka hladnoceđeno maslinovo ulje
10 svežih šljivastib paradajza, oljuštenih 1 supena kašika paradajz-pirea zečiji začini (2 grančice, po jedna majčine dušice i ruzmarina, i pregršt peršuna sa ravnim lišćem, sve krupno naseckano)
75 ml crnog vina
2 srednja krompira, oljuštena i iseckana u male komadiće
2 šargarepe, oljuštene i iseckane pregršt graška, po mogućstvu sitnijih zrna
2 lovorova lista začini


Glad mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina. Zbori mi, Muzo olimpska, o, ćeri Divova, o Ahejcima utroboječećim, kojima zalihe prestariše i ustajaše dok navaljivahu deset leta dugih podno zidina ilijskih. Tebi sve je znano, a mi pričanje čujemo tek i ne znamo ništa, stroga kaži mi o lukavosti Odiseja dovitljivog, što videvši glad u redov’ma Ahejaca žalosnih vrlo, ognjem što šumu zapališe neizmernu duž grebena duž gorskog, ne pokleknu, već bahat kroči da štit u ruke uzme bronzani i luk.






A kad ujutro rano ružoprsta Zora zarudi, Odisej se proteže iz sna, veliki podiže luk i na ramena baci. Na noge bele priveza potplate lepe te pođe dalje do peščanog brega. Netom naiđe on na lakonogog zeca brsteć po bregu, a tad Odisej bogoliki, savitljiv držeć’ luk i napunjen tul još strelama mnogim, luk veliki nategne lako i krilatu zastreli strelu. Ne beše mu cilj izmako, al’ Apolon, što udara izdaleka, još gnevan na Ahejce žalosne vrlo, skrenu mu strelu i hitnu je na peščaru ravnu, al’ da nikom ne naudi. Tad se zec u trk stušti da u zaklon umakne, lakonog kao izvorvoda gorska, brzajuć sve žešće dok podno blistavog stenja ne klisne, a onda se ponovo med drugim pojavi. Onda pred Odiseja Atena stane i reče mu da hitne strelicu jošte jednu, ma kako beznadno to njemu bilo; i nije zalud trošio snagu; strela ko bronza teška pronađe metu i probi joj jetru te iziđe otpozadi i izbi snagu nožnu svu iz toga zeca, dok mu je crna krvca pojila zemlju a oči mu kao pokrov obavijala tama.


Šape tog moćnog stvora Odisej sveza i prebaci na rame lagano, noseć ga natrag u ahejski tabor na obali sinjeg mora, podno svoje mrkokljune lađe što je od stabala složi.


Tada brzonogi Ahilej divni utiša svoju ljutnju i iziđe iz čadora svojega. Okolo grudi potpasa se kožnom tad keceljom, guleći zeca i na sitno ga čerečivši. Potom zgrabi komadine i na ulje maslinovo hitne, dok rumeno mesce postalo nije, a dim se podiže taman do Olimpa do strmenog, gde bozi sede što ljudma obesno se gospodare. Videć’ Ahila bogolikog kako se ne da premišljat’ dalje u svom čadoru, osokoli se Menelaj dični pa i sam uze mirisne začine sve dodaj uć liske po kazanu. Dovitljivi tad Odisej zamuti vina, mednog vina u peharu i izli ga nasred mesa nasred ukrčkanog, sklanjajuć’ ga sa vatrice, da sokova napije se žudno.


Moćan nadaleko Atrejev sine Agamemnone, luka dok seckaše suzama ga roseć, kao izvor-voda tamna što sa hridi nepristupne svoju bledu vodu lije, uvide tad da kralju ovo nedolično stoji, i seckanja se tog okane. Tad Ahilej češnjak zdrobi i drugi kotlić od Agamemnona primi, da proprži luka i češnjaka, i nije mira imao dok ih lepo nije zapekao. Tad dodade paradajza kašu, povrća i lovora lisnatoga, i skupa ih krčkaše celih četvrt sata. A tad Nestor premudri, uz pomoć Ateninu, ubedi sve da iba kotlića u jedan samo izmešaju. Pa ga pustiše da se krčka na najtišoj vatri celi jedan časak, da bi zec se topio od mekote. A tad Ahilej molitvu Zevsu mrkogledi reče, vinom krčag napuni i nebu pogled prikloni. „Oče Zevse ti najviši, na Olimpu prostranome, počuj kao što posluša ti mene negda i počast mi učini, uslišiv’ želju moju za koju se moljah silno. Da ti vidiš sada kol’ko se namučih muka sa rukama sa mojima skuvav’ zeca, podariv’ ti žrtve od njegove od utrobe. Kazuj da gozba to beše koju Ahejci ceniće vrli, kao kad u boju kavgu rukam zapodenuh sa Trojcima, i da gostit će se jelom radošću obuzeti, ne sporeć se sa svojima sa starešinam’ Ahejaca oštrookim.” Tako mu reče u molitvi, a Zevs premudri usliši Pelejevog sina jednu molbu, al’ mu ne usliši drugu. Pusti da blagovanje im raskošno bude vrlo, ali ne podari slogu junacima ovim dičnim.


Al’ Odisej dovitljivi tad doseti se Ahejaca proždrljivih strasno, te zgotovi jelo i sam služit umak stade na tepsijam povrh rezanaca najpre. A tad Agamemnon istupi pre drugih i najveću porciju iskaše, „Jer kralj ja sam ti najveći od sviju i nema mi ravnih međ’ ljudma ma kojim”. Tako prozbori krilate reči i zatim on sedne, al’ rasrdi se Ahilej ratoborni a srce mu se junačko raspoluti, ne znajuć’ hoće l’ mačem Agamemnona da svojim proburazi, il’ da srdžbu svoju prikrije i najgorim ga posluži delom. Ahilej pak dični zborit stade tad Agamemnonu silnom, starešini svima. „Vinopijo stara, ko pas proždrljivče, moju bi ti da porciju mi otmeš oko koje se mnogo umorih. Kad Ahejci gozbu prave, da li je moj deo jedanak tvojemu? Jer, premda kad ljuto spremamo jelo, teret najteži moje odvaljuju ruke, kada deoba dođe, dar tvoj mnogo je veći.”


Tad atlija Nestor međ’ njima se ispreči i krilate zboraše reči: „Ahileju vrli, od sviju u boju si jači, nema međ Ahejcima toga što će tvoje poreći slovo ili protiv tebe govorit, ali još uvek se srdiš. Nego me poslušaj, jer svi ste od mene mlađi, te s mnogim saobraćah i svagda ja videh bolje, al’ svagda svi me štovaše. Reko bih vam šta meni od svega najboljim se čini, a vi me počujte, jer niko to bolje u glavi svojoj razabrati neće, kako negda tako i danas. Kocka nek bude bačena sada, neka kocka padne za svakoga, i vidite kome šta će da pripadne.” Tako zboraše on a svako od njih po jednu kocku za sebe uze. U kacigu ih tada Agamemnona, Atreju sinka, svi baciše redom. A Ahilej im, njine svakom porcije dade, kako im kocka pade. Niko glad svoju ne poreče i oni rukama grabit stadoše gozbu što pred njima ležaše i žderahu dotle dok žudnju za jelom a još više pićem ne utoliše silnu.




-----------------

Pile na vijetnamski način


à la Grejem Grin


½ kafene kašičice strugane kore limuna
3 čena belog luka
2 supene kašike ribljeg sosa
1 supena kašika soja-sosa
1 kafena kašičica fino mlevenog crnog bibera
¼ kafene kašičice crvenog bibera
2 komada pilećeg belog mesa bez kostiju
2 supene kašike suvog serija
2 supene kašike soka od limuna
2 supene kašike ulja od kikirikija
1 kafena kašica melase


Ovaj recept nema ni početak ni kraj: svaki pojedinac svojevoljno bira u kom trenutku mu uputstva za kuvanje postaju neophodna, nakon što je mesar završio svoj deo posla i pre nego što se briga o tom obroku ne prenese na kapriciozno začinjavanje od strane gostiju. Ja biram onaj trenutak kada sam, pogledavši u frižider, zapazio belo meso pileta bez kožurice. Dok sam zurio u pileće grudi osećao sam kako mi bol probija glavu. Po celom boravku, sve mračnijem, razleže se zvuk crkvenih zvona što su oglašavala večernju, a ja sam srkutao džin s tonikom. Tonik je bio bajat i izgubio je mehuriće, ostavljajući gorči ukus, ali je sada bilo isuviše kasno da nabavim nešto svežije. Kiša je udarala u prozorsko okno a






voda se skupljala na prozorskom pragu, tamo gde je odbijao da se zatvori.
Miris seckanog belog luka prianjao mi je za šake dok sam ga mešao s limunovom korom, ribljim i sojinim sosom, kao i biberom, crnim i crvenim. Pileće grudi odmarale su se na radnoj ploči, a moja ruka se pomerala prema njima kao da je vodi neka nevidljiva sila. Bilo je isuviše kasno da se vratim; ona će uskoro biti tu.
Ritualno sam naseckao grudi u tanke štapiće. Belo meso ležalo je na tanjiru kao froncle uništenog ugovora i ja ga žurno ubacih u marinadu. Sojin i riblji sos razliše se preko mesa, kao mastilo koje se navlažilo. Poklopio sam celu mešavinu i vratio je u frižider. Bilo bi idealno da odstoji još dva sata, ali biće dovoljno i ako se pile natapa pola sata. Pomislio sam da bih ubuduće morao da budem bolji u tome.
Dok se meso mariniralo u hladnoj tmini, pomešao sam zajedno šeri, melasu i limunov sok. Usuo sam još jedan džin, ovog puta bez tonika, i uključio radio. Horsku muziku prekinulo je čitanje, i to psalma 51. Isključio sam radio, ali znao sam taj tekst i on je nastavio da se emituje u mojoj glavi dok sam zagrevao ulje u voku[5], sve dok nije počelo da se puši.
Izvadio sam marinirane grudi iz frižidera i svalio ih u plamteće ulje, okrećući ih viljuškom. Kad je pile bilo skoro gotovo, dodao sam sos od serija: zgušnjavanje te bogate tečnosti bilo je u oštrom kontrastu s belinom pirinča spremljenog na pari koji sam hteo da serviram s njom. Zaboravio sam da stavim kecelju i, dok sam sve brže mešao, taj gusti sastojak prsnuo je na moju belu košulju. Obrisao sam ga krpom, ali je mrlja izgledala još gore. Razdražen, uzviknuo sam „Prokletstvo...”, ali pre nego što sam stigao da završim, prekinulo me je kucanje na vratima.


-------------------

Riba list à la dipua


à la Horhe Luis Borhes


2 fileta ribe list
Tegla od
½ litra mušula
100 g pečuraka
50 g butera 125 ml belog vina pola limuna
1 supena kašika čistog brašna


Priča koju ću vam ispričati tiče se događaja koji se zbio u Londonu početkom 1945. Njenog protagonistu obe strane u sukobu proglasile su junakom, a ipak su posledice išle u prilog samo jednima i dovele do pada naizgled nepobedivog tiranina nezasitog apetita.
Na početku Drugog svetskog rata, strepeći od invazije, Britanci su uklonili sve oznake sa magistralnih puteva. Namera je bila da se špijuni i osvajači izgube u beskrajnom lavirintu keltskih krivina koje čine veći deo britanske putne mreže. Zadatak nadgledanja tog projekta pao je na ser Henrija Smita. Inspirisan tom britanskom inicijativom, jedan pariski restorandžija, Amad Antonin, uklonio je imena mesta sa svih jela na meniju svoje male gostionice s noćenjem. Kroz malo vremena, nemački oficiri koji su ručavali u Antoninovom restoranu izgubili su se u nejasnom meniju bez naznaka. Odrednice za jela kao što su rakovi à la bordole i jastog à la parizijen






nisu onom ko obeduje nudili nikakvo određenje o mogućoj sudbini nesrećnih oktopoda, a pariške grudi mogao je da naruči samo onaj koji je poznavao taj jelovnik od detinjstva.
Prvi put sam se susreo s pričom o ser Henriju Smitu u staroj poslastičarnici Agvila. Mali članak u buenosajreskom dnevniku Carne y Produccion obeležio je godišnjicu njegove smrti i objavio ukratko detalje njegove karijere. Kasnije, dok sam držao seriju predavanja po Nemačkoj, naleteo sam na drugi izveštaj o ser Henriju Smitu, ili o jednom drugom ser Henriju Smitu. Ovde je priča išla u dubinu i bila je mnogo zapetljanija. Članak se ticao nekih dokumenata vlade iz ratnog perioda, tek nedavno otvorenih za javnost, u kojima je odata počast ser Henriju Smitu, „špijunskom vitezu Rajha”, najistaknutijem nemačkom obaveštajnom agentu u Drugom svetskom ratu.
Potom sam nastavio svoju predavačku turneju u Engleskoj i tamo sam slobodno vreme provodio istražujući neobičnu povest o ser Henriju. Zahvaljujući privilegiji da dobijem pristup njegovom dnevniku koji je vodio poslednjih dana pred smrt, pisanom klinastim pismom koje je naučio kao Vulijev prepisivač u sumerskom Uru, pokušao sam da stvorim celu sliku o njegovim poslednjim satima, ostajući veran činjenicama svuda gde je to bilo moguće. Kao što se može očekivati, promeniću par detalja. Ovo je njegova priča.
Tačno u jedan po podne, 2. marta 1944, ser Herni Smit zašao je u ulicu Grejt koledž i pre nego što je zvono Big Bena izbledelo u vazduhu, setio se beleške koja mu je uručena kad je izašao iz Donjeg doma. Ser Henri pročita njen jedini redak, koji je zauzimao celu stranicu. Plašeći se da se ne onesvesti, oslonio se o zid i odbio ponudu za pomoć nekog prolaznika. Poruka je bila od njegove veze, Agenta 42, koji je nedavno naložio ser Henriju da obrati posebnu pažnju na informaciju koja bi mogla da ukaže na lokaciju moguće invazije Saveznika na Francusku.
Neizbežno hapšenje Agenta 42 navodilo je ser Henrija na zaključak da i njemu preti hapšenje i pogubljenje. Za nekoliko minuta, koliko mu je bilo potrebno da stigne do kuće, a na osnovu beskrajnih mogućnosti izbora koje su ležale pred njim, ser Henri je skovao plan dejstvovanja. Skinuo je pozamašnu knjižurinu s male police za knjige u kuhinji, a njegove ledničke oči počeše da pretražuju indeks: bakalar inglez, bakalar provensal, rak à la bordelez, riblja supa à la nimua, riba list à la dipua. Zadovoljno, ser Henri naškraba belešku koju predade vrataru, uz veliku napojnicu i s uputstvom da ribu ne treba seći u filete.
Ser Henri, osećajući olakšanje kakvo oseća zlikovac kada ga uhapse, sede na sofu pored ormana za knjige. Otvorio je nasumično neki tom i počeo da čita. Te stranice sadržale su priču o Astijagu, mesopotamskom kralju, kome je njegova nemilosrdna boginja sredila da vlada Persijom i koji je svoju nepobedivost zasnivao na tumačenjima snova njegovih magova. Po njihovom savetu Astijag je naredio da ubiju njegovo rođeno unuče. Kad su njegove naredbe osujećene neposlušnošću njegovog vojskovođe, Harpaga, Astijag je zaklao vojskovođinog sina, skuvao ga i poslužio ga ocu koji ništa nije slutio. A pred kraj obeda na sto su izneti dečakova glava i ruke. Harpag nije ispoljio ni trunke gneva, već je tajno poslao poruku, skrivenu u stomaku kuvanog kunića, Astijagovom sada već odraslom unuku, Kiru, obećavajući mu da će on, vojskovođa, učestvovati u zaveri u slučaju da Kir pokuša da zbaci tiranina. Bojeći se da će biti otkriven, Harpag je poslao drugu poruku, skrivenu u oklopu skuvane kornjače, nagoneći ga da pohita, i ta je poruka stigla pre prve i dala povoda za nastanak apokrifne priče grčkog basnopisca.
Knjiga postade teška i ser Henri zaspa. Pohodio ga je isti onaj san koji mu se javljao u više navrata tokom proteklih meseci. Nalazio se u pustom lavirintu, čiji je tvorac osmatrao s neke kule dok je sanjač trčao kroz zelene hodnike kišom natopljenog lavirinta, pokušavajući, neuspešno, da krene skrivenim pravcem ili da načini neki nepredviđeni pokret. Ser Henri beše probuđen dolaskom portira, čiji je izlet bio uspešan. Ostavio je ministra s teglicom mušula i jednom ribom listom, koja je još uvek imala kičmenu kost.
Ser Henri nije bio vičan kuvanju niti je bio ribojed, ali je bio ponosan na to što je, kao lojalan sluga, znao kako da sledi uputstva. Otvarajući knjigu recepata, očistio je mušule i pustio ih da odstoje u činiji sveže vode dok obavi telefonski razgovor sa novinarom Tajmsa. Izveštaji govore da je novinar pristao da dođe u ser Henrijev stan u 8 sati te večeri, razumevši da ministar ima neku priču za njega. Ser Henri tada začini ribu list solju i biberom i smesti komadiće na vatrostalni tiganj. Sunce je sad već sišlo iza krovova kuća i kroz prozor je opažao kulu Vestminsterske opatije. Plamteći gas na šporetu i dalje je svetleo, pozajmljujući sjaj ekstravagantnog zalaska sunca, i osvetljavao ser Henrijevu neizlečivu pribranost. Ocedio je mušule i ponovo ih prekrio svežom vodom tako stranom njihovoj prirodi, odstranjujući nepovratno svaku koja se ne bi zatvorila kad je pritisne. Ispržio je pečurke na malo butera i izgnječio malo limunovog soka poviše njih, prekrivši tiganj da bi sačuvao sokove. U međuvremenu, ponovo je procedio školjke i stavio pokriven tiganj na tihu vatru, blago ga protresajući sve dok se sve polutke školjki nisu otvorile, ponovo odstranjujući svaku koja se nije slagala s većinom. Ser Henri iscedi tečnost u činiju i izvadi mušule iz ljuštura. Pečurke su u međuvremenu bile gotove i on usu tečnost iz njihovog tiganja preko ribe lista, a onda dodade čašu belog vina i sok od pečuraka, tako da je imao dovoljno tečnosti da prekrije celu ribu.
Među nepročitanim knjigama u ser Henrijevoj biblioteci nalazila se i rasprava Avgustina Tršćanskog o asketizmu. Suočen s ribljim obrokom, Avgustin izlaže argument protiv mesožderstva. Kad se jednom pojede, ta riba se svojom materijom prenosi u meso anatemisanog žderača i, za Avgustina, za koga je ova riba bila direktan predak ser Henrija, njeno konzumiranje bilo je ništa manje do kanibalizam. On dovede tečnost do tačke ključanja i poče da je pošira prema precizno određenoj hronometriji. Kad je otkucao osmi minut, ser Henri podiže ribu list iz tečnosti i smesti je u zagrejanu posudu za serviranje. Oko ribe je stavio mušule i pržene pečurke i držao ih na toplom dok je tečnost za poširanje smanjivao, puštajući je da ključa tri minuta i 30 sekundi. U međuvremenu, ser Henri je olakšao kolaboraciju preostalog butera i brašna, koje je postupno umešao u tu tečnost, neprestano mešajući dok se sos nije zgusnuo. Mislio je na beskrajne mogućnosti ovih nekoliko sastojaka i na praktičnu stranu klasifikacije kuvanja kao matematičke grane, odbacujući tu hipotezu u prilog gastronomije kao jezika. Prelio je sos preko ribe i stavio posudu ispod vrelog roštilja na nekoliko trenutaka da porumeni, pre nego što će je poslužiti s pireom od krompira.
Debata u vezi sa sastojcima koji su ovde uključeni je dijalektičke prirode. Knjiga recepata koju je koristio ser Henri nestala je odmah posle istrage, ali je verovatno da je to bilo lažno modernizovano izdanje 366 jelovnika barona Brisea, izdato 1921. Na osnovu svedočenja onog domara i novinara, nadam se da sam rekonstruisao taj recept s osrednjim stepenom tačnosti.
Ser Henri je usuo čašu belog vina da mu pravi društvo dok jede, skinuo rezu s ulaznih vrata i, dok se Vestminsterska opatija rastakala u sumrak, on pretpostavi da neće imati tu čast da se suoči sa sramotom svojih zemljaka. Zvona Big Bena mogla su se čuti dok je časovnik otkucavao pun sat i, prisećajući se drugih davnašnjih večeri, ser Henri izgovori kratku molitvu pre nego što otpoče svoju večeru pročišćenja.
Pronašao ga je, nešto kasnije te večeri, novinar koji je došao da ga poseti, zatekavši njegovu mršavu, atletsku figuru prostrtu preko tepiha, raširenih ruku. Na stolu su bili ostaci napola pojedenog obroka i otvorena knjiga recepata. Sledećeg dana poslednje izdanje Tajmsa imalo je glavni naslov MINISTAR NAĐEN MRTAV. Zajedno s nazivom jela koje je ministar večerao, novinar je uneo i detalj da je grlo ser Henrija bilo razderano ribljim kostima, te se on nasmrt ugušio. Pet dana kasnije nemački pešadijski puk pomeren je s obale Normandije u odbrambenu poziciju u okolini Dipua, i već su se pojavile prve blistave čitulje u čast ser Henrija Smita.


-----------------

Sir na tostu


ä la Harold Pinter


1 vekna ćabate[6] 1 plavi patlidžan hladnoceđeno maslinovo ulje pesto sos[7]
200 g mocarele
2 kafene kašičice svežeg origana, naseckanog
PRVI ČIN



Kuhinja, u neredu. Fluorescentna neonka svetluca, pokušavajući da zasija. Ispod prozora je sudopera, prepuna prljavih sudova. Iz kante za đubre presipa se smeće, a u blizini stoje neke prazne boce. Tu je mali kuhinjski sto; novine i neotvorena pisma zamračuju njegovu površinu. Za stolom su dve stolice. Čuje se ključ u vratima, prigušeni glasovi. Vrata se s treskom otvore, a istog trena HARLI, mladić obučen u kožnu jaknu, i KLAK, stariji čovek koji liči na skitnicu, ulaze na pozornicu sleva.
HARLI: Hajde, raskomoti se.
(KLAK ulazi i osvrće se naokolo.)
Prokleto svetio. Stalno se spremam da nabavim novu neonku.






(HARLI prilazi i tapka svetiljku prstom dok ne prestane da treperi): Napraviću ti nešto da pojedeš.
KLAK: Ceo dan nisam ništa pregrizao. Ne mogu da se setim kad sam poslednji put imao pristojan obrok. Mislim, pristojan obrok za stolom, nešto vruće.
HARLI (gledajući u frižider): Hoćeš li da se poslužiš telefonom? Da se javiš ćerki?
KLAK: Šta, u ovo doba? Zvaću je sutra. Neće hteti da zapuca ovamo gore noćas, svakog jutra rano ustaje.
HARLI: Nemam baš nešto naročito da ti ponudim. Odavno nisam bio u pravoj kupovini, šta misliš o siru na tostu?
KLAK: Koja vrsta sira?
HARLI: Mocarela.
KLAK: Mocašta?
HARLI: Mocarela. Italijanski.
KLAK: Nije to za mene. Radije ću komad samog tosta.
Pauza
HARLI: Moram ponekad da operem ovaj roštilj.
(U ruci drži tiganj sa rebrima za roštilj prekriven suvo preprečenim sirom. Seče lepinju na dve polutke, uzduž. Istovremeno, fino secka patlidžan u listove i stavlja komadiće u tiganj gde se već zagreva neko ulje.)
KLAK: Nije ti loša ova gajba. Je l’ to sve tvoje?
Pauza
Mora da vredi nekoliko petaka. Kol’ko si već ovde? HARLI: Ne znam... tri godine, recimo. KLAK: Jesi l’ zaradio neke petake na njoj, a?
(HARLI stavlja lepinju na gril da se zagreje.) To je velika kriška tosta. HARLI: To je ćabata. KLAK: Ćaba... šta?
HARLI: Ćabata. To ti je italijanski hlepčić. KLAK: A ti si Italijan, je l’?
HARLI: Svi to danas jedu: ćabate, fokače, skjačate, panine[8]. KLAK: Zar ne možeš da mi napraviš par običnih kriški ‘leba u tosteru? HARLI: Toster je polomljen.
Pauza
Voleo bih da imam mali italijanski bife jednog lepog dana. Ništa otmeno, kapiraš? Obična užina: panini, ćabata, fokača, brusketa; makaroni, špageti, pene, rigatoni[9]; osnovni sosovi: pesto, bolonjeze, arabjata. Klasična glavna jela: karpačo s tunjevinom nalivenom uljem od tartufa, pohovane goveđe šnicle u prirodno uvelom spanaću. Hoćeš li šolju čaja s ovim?
KLAK: Baš si se raspričao. Daj jednu dobru solju čaja. HARLI: Jesi l’ ikad bio u Italiji? Znao sam jednog tipa tamo, ličio je malko na tebe. To je bilo pre mnogo godina.
Možda je već mrtav.
(Sklanja patlidžan iz tiganja, meso mu je upilo ulje i dobilo zlatnu boju s tamnim prugama od žlebova tiganja. Cabata se već zagrejala i on maže tanak sloj pesto sosa preko one strane gde je rasečen.) Gde sad živi tvoja ćerka?
KLAK: Moja šta?
HARLI: Tvoja ćerka. Ona što je trebalo da te pokupi na stanici. KLAK:
A, ta.
Pauza
Živi u Ketfordu.
HARLI: Ketfordu? Išao sam tamo, u pasju mater, na pasje trke. Sećam se da mi je jedne noći krenulo, maltene sam pogodio sve, dok nisam stavio lovu na poslednju trku. Napravio sam prognozu, dvojka i četvorka. Ne znam zašto, ali skoro uvek sam igrao na dvojku i četvorku. Ali te noći nisam. Prvi su stigli četvorka i dvojka. Izgubio sam lovu. Je l’ se i ti kockaš?
KLAK: Ma nemoj, pa da tako olako straćim novac? Jok ja. (Pauza dok on gleda sebi u krilo.) Da nemaš slučajno zihernadlu?
(HARLI stavlja listove patlidžana preko ćabate i pesta i počinje da slaže mocarelu.)
HARLI: Možeš da je zovneš ujutro. Spremiću ti krevet.
KLAK: Ujutro je na poslu, rekoh ti.
HARLI: Voliš maslinovo ulje?
(Stavlja mocarelu preko patlidžana, dosipa maslinovo ulje povrh toga i najzad dodaje prstohvat seckanog origana, pre nego što će staviti čabatu na vruć roštilj.)
KLAK: Ne volim taj strani bućkuriš.
HARLI: Maslinovo ulje? To je zdravo za tebe.
KLAK: To je za čišćenje ušiju, je l’ da?
HARLI (baca filter-vrećicu od čaja u prepunu kantu za đubre): Evo izvoli, šolja čaja za tebe.
KLAK (zadovoljno uzdahne): Ne umeš da smućkaš dobar čaj. (Srkuće čaj i krivi lice.) Imaš li ti šećera?
HARLI: Eno ga tamo, na stolu. Ne uzimam ga previše.
(Šećer se malo stvrdnuo. KLAK ga cepka kašičicom sve dok čaj nije dovoljno zaslađen. Svaki čas proba. Sa roštilja dopire cvrčanje. HARLI čeka da mocarela postane mestimično smeđa i zlatna.) HARLI: Evo. Gotovo je.
(HARLI seče dve uzdužne kriške ćabate na komade.) Probaćeš i ti malo, hoćeš?
KLAK: Jok ja. To nije dobro za ovakve kô što sam ja.
(HARLI stavlja tanjir s ćabatom na sto.) Mada ne izgleda loše. Daću ga tebi. Baš je...
Pauza
Lepo si to izveo. Nego šta, lepo si to izveo. HARLI: Napravio bi’ ti malo salate kao garnirung, ili malo svežeg bosiljka, da sam imao. KLAK: Uopšte ne izgleda loše.
Pauza
Samo ću malčice da probam.
(Uzima komad i zagrize ga. Mocarela mu se cedi niz bradu u dugim koncima. Lice mu se ozari od iznenađenja.) KLAK. Ma kak’i loše, nije, bre, loše. Mislim da ti ne bi išlo loše s tim bifeom. (Poseže za drugim komadićem. HARLI već jede. Dvojica ljudi sede u tišini, povremeno srkućući čaj. Fluorescentna neonka ponovo počinje da treperi, ali ovog puta HARLI ne obraća pažnju na nju. Svetlost se lagano gasi.)


Zavesa

--------------

Pita s lukom


à la Džefri Čoser


225 g lisnatog testa ili kora za pitu
1 supena kašika seckanog svežeg timijana
25 g butera
2 supene kašike maslinovog ulja 8 glavica luka, seckanog fino u rebarca soli i bibera, crnog
2 kafene kašičice šećera
¼ kafene kašičice oraščića i đumbira, struganih
2 jaja i
2 žumanca
425 ml skorupa šafrana, dobar prstohvat


Rečju se oglasi domaćin nama: „Naslušasmo se od svakog prisutnog Recepta pokojeg, osim od jednog. Majstor Grejema, znano to je i vam’ Što strasno ljubi priče o rogonjam’. A ti, Blumsberijska gorda nevesto, Smeono svoje baš zauze mesto.
Bog zna kud tvojih misli vetar duva
Zbog slatkih krema gospod nek te čuva.
Man’ se, bre, ćato, knjiškog Ovidija
Za kuvare je ovo diskusija, Kulinarska to su preobraženja[10], Od česti haosa su nam tvorenja.
A kad pojci pohvale čistim glasom
Ars kulinarsku, ko mi, punim kasom, Biće nam duše kristjanske sitije,
Ne i trbusi, trpez i činije.
A ti, fiškal-diko, reč štono slušaš
Piskarajuć dok pivo ‘ladno srkaš
Đakonije slasne spevaj u trenu, Jer čas već kucnu da stupiš na scenu.” „Rado” on će tad, počev pripovedat:
„Znadem peć, pržit, zacelo i krčkat
Al’ pitu ponajbolje umem spravljat.
I rado ću vam priču ispovedit
Recept što će do konca sitost pružit
Počujte kako ću sad vam poslužit.”


I kaza nam recept fiškal detaljno: „Na dasci kore razvaljaj tanano,
Daj timijan, u pleh spusti lagano. Preko ruba skidaj nožem trgajuć Peci na petici, ne otvarajuć.
Puter i zejtin u gvozden-tiganju,
Stapaj sve poklopljeno pri dinstanju. Dodaj luka na rebarca slistanog, Pospi soli i šećera stuckanog.
Tiganj pokrij, nek vatrica je manja,






Mešaj stalno, lukac da ne prianja. Otklopi, još deset minuta krčkaj, Gušći i mrkiji kad je nadevaj.
Pospi orašče tu li se zadesi,
Đumbir mrvljen, i sve plamu prinesi.
Ulupaj sneg sa žumancam’ i jajcam’, Začiniv solju i bibera zrncam’. Skorup tad smlačuj, dodaj šafran rujni, Smućenih jaja prhki oblak bujni.
Luk prženi povr’ testa razmazuj,
Skorupom i jaj’ma prhlim razblažuj.
U rerni peci dva’est pet minuti, Dok pita zlaćana reš se ne skruti.”
Reče domaćin: „Blagosloven sine,
Primer dade da čuju uši njine,
O umeću tvojem za nauk svima, Kojeg podari nam udivljenima.
U veštini kuvarskoj, mili brate,
Ničeg ne beše što drugi ne rade. Al’ žar kojim dočara kak’ ih spravi Večniji biće no namet po glavi.
Trošarini tvojoj punoj divote,
Odsad svi pričama plaćat će kvote.


Konac recepta fiškala londonskog.

Napomene


[1] Kalua (Kahlua) - liker od kafe s vanilom i začinima, prim. prev.
[2] Arči Gemil - čuveni fudbaler škotske reprezentacije, koji je 1978. postigao gol protiv Holandije tokom svetskog prvenstva, prim. prev.
[3] Bakin puding s višnjama, prim. prev.
[4] Ragu od zečetine, prim. prev.
[5] Vok (wok) - kineski duboki polukružni tiganj, prim. prev.
[6] Ćabata (ciabatta), vrat italijanskih hlepčića-lepinja, prim. prev.
[7] Mešavina svežeg mlevenog bosiljka i belog luka s maslinovim uljem, prim. prev.
[8] Ciabatta, focaccia, schiacciata, panini, vrsre iralijanskih peciva, prim. prev.
[9] Vrste italijanskih peciva i pasta, prim. prev.
[10] Preobraženja - aluzija na Ovidijeve Metamorfoze, prim. prev.