Ubistvo u Kapetan Mišinoj

First topic message reminder :



Beograd, 1924. godina. Grad je na početku svog zlatnog doba. Nove mogućnosti i njegov nagli rast privlače ljude sa svih strana sveta. Među njima bila je i Olga, bogata Ruskinja koja je po prvim zvaničnim uviđajima izvršila samoubistvo. Istražujući ovaj naizgled jednostavan slučaj, mladi i nepotkupljivi islednik Krsta Pavlović otkriva da su emigranti doneli u Beograd i misterije svojih prethodnih života. Razmotavanje jednog takvog klupka neočekivano će preusmeriti istragu.

Krstu posebno kopka značenje reči koju je u poslednjim trenucima života Olga ucrtala vrhom cipele u beton. Dok mu kolege i nadređeni traže da se slučaj što pre zatvori, mladi islednik ostaje potpuno sam u traganju za neporecivim dokazima, prisiljen da prvi put stavi na iskušenje ono što mu je najvažnije – svoju hrabrost i moralne principe. Zaključivši da je zapravo reč o ubistvu i da ne može da reši slučaj bez tuđe pomoći, Krsta se obraća svom profesoru s Policijske akademije, čuvenom kriminalisti Arčibaldu Rajsu. Uz pripadnike carske porodice Romanov, on je tek jedan od upečatljivih istorijski likova ovog napetog romana...

ČETVRTI DEO

PISMO

30.

- Pobegao je - širio je nemoćno ruke dežurni doktor koji im je izašao u susret.
Stolica ispred vrata sobe u kojoj je bio Kukhof već je Krsti dosta govorila o nemarnosti žandara koji je sad ležao zavijene glave. U drugom krevetu bio je onesvešćeni portir. I on sa čalmom.
- Štangla - reče doktor.
Žandar i noćni portir nisu bili upotrebljivi za ispitivanje. Po hodniku se bespotrebno muvalo nekoliko patroldžija iz vračarskog kvarta.
- A-ha - rekao je Krsta. - Gde ste bili kada se dogodila otmica?
- U drugom krilu zgrade - odgovara doktor isledniku koji mu liči na nekog ko ne zna gde bi.
- Kom? Pokažite - Krsta brzinom u ispitivanju zatrpava i svoju krivicu što je dopustio da se Kukhof provuče bez saslušanja. Doktor je pokazao niz hodnik. - Jeste li čuli nešto?
- Ništa. Sve je u trenutku... Samo ovi leže.
- Ajde, od početka. Kako je iznet ranjenik?
- Ne znam.
Ni Krsti nije bilo jasno kako je neko ko nije pri svesti mogao da bude munjevito iznet iz bolnice. Nosila?
- Da li je neko video nešto, bilo šta?
- Pacijenti spavaju. Podeljena je večernja terapija, ugašeno svetio po sobama. Ja sam bio na drugoj...
Krsta raspoređuje pripravnike da odu u bolnički paviljon preko puta i tamo provere da li ima svedoka koji su stajali na prozoru. Šterića su na putu do bolnice ostavili ispred Nikodijevićeve kuće za slučaj da je Kukhof otišao kod svog građevinskog kompanjona. U stvari, Krsta nije razmišljao šta bi moglo da iskrsne, samo je rutinski radio kako ga je vodila logika situacije. Proveravao je desetine podataka jer nije želeo da mu se ponovi greška. Potcenio je Kukhofa.
Krenuo je sa doktorom, redom, po sobama koje gledaju ka ulici. Doktor je otvorio vrata prve sobe.
Mrak, tišina, ustajao bolnički vazduh, nakiseo. Bolesnici sklupčani pod ćebadima, kao vreće.
- Spavaju - reče doktor kao da se podrazumeva da ih neće uznemiravati.
Krsta uđe nekoliko koraka između dva reda kreveta.
- Je l’ spavate? - upita glasno.
- Spavamo - odgovori neko iz kreveta.
- Kurac spavate - ote se Krsti.
Tako je bilo skoro u svakoj sobi. Onog koji bi odgovorio da spava islednik je propitao šta je video, da li je nešto čuo.
Tek u toaletu je našao pacijenta pušača koji je zinuo kad mu rekoše da je to što je video u stvari bila otmica ranjenog pacijenta.
Prosedi čovek se smrzavao pored otvorenog prozora. Pušio je u invalidskim kolicima. Jedna noga mu je bila odsečena malo iznad kolena.
- Gde ste izgubili nogu? - upita prijateljski Krsta, misleći da je ratni invalid.
- Ovde.
- Ja sam izvršio amputaciju - potvrdi doktor.
- Šta je bilo?
- Šećer.
- Ne treba da pušite.
- Sad je kasno - odgovori pacijent pomodreo od hladnoće. Kao da govori s onog sveta, tako je staloženi očajnik ispričao da je video kako dvojica ljudi izlaze iz bolnice i idu do kola.
- Hodali su? - Krsta ga zaustavlja.
- Jeste, jedan je bio u ovom mantilu - pokaza na svoj bolnički prugasti.
- Nije bio na nosilima?! - glasno se čudio islednik. Pogledao je u doktora tražeći objašnjenje. Ni ovome nije bilo jasno.
- Doktore, šta je ovo? - sada je Krsta sumnjičav. Doktor se branio.
- Ranjenik je imao snižen puls, bio je u nekom stanju hiber nacije.
- A kako je onda skočio i hodao? To je nemoguće.
- Dobro - tražio je objašnjenje doktor, zamišljen i odjednom zabrinut za sebe jer je islednik sumnjičav i prek. - Ima ljudi koji mogu vežbanjem da postignu stanje hibernacije. Autosugestija. Moguće je.
- Ovo je taj slučaj?
- Njemu je operacija prošla bez komplikacija, ja još nisam sreo takvo nešto... u knjigama samo...
- Ma bre, majku mu, ko je taj čovek? - prasnu Krsta.
Kukhof nije građevinski preduzimač, to mu je postalo jasno, a šta je, to će morati da otkrije u ormaru prepunom stvari u kojem traži zrno šibice. Islednika je počela da zbunjuje veština ranjenika da padne u hibernaciju, spusti puls i u trenutku skoči iz kreveta i pobegne iz bolnice. Austrijanac obaveštajac? Na zadatku? Kom?
Pušač bez noge pokazivao je na usku uličicu u bolničkom krugu. Krsta nije morao da postavlja uobičajena potpitanja kojima bi iz njega još nešto izvukao. Pušaču su fantomski bolovi u odsečenoj nozi izoštrili zapažanje.
- Kola su bila crna, nisam siguran da li je ford ili neki takav automobil. Dugačak napred, ravan pozadi. Četvora vrata. Ovaj u bolničkom mantilu seo je napred. Napred. Čim su seli, krenula su kola. Još se nisu vrata zatvorila.
- Radeka, Radeka, da ti je pamet ko jezik - ubacivao se bez potrebe doktor koji ga je operisao, pa ga je Krsta povukao za rukav kako bi mu dao znak da ćuti.
- Pet i osam - kao da je izvikivao brojeve na tomboli, s podignutim prstom je rekao Radeka.
Pet je prvi broj na registraciji, osam poslednji, zapamtio je Radeka jer je to njegov broj kuće na Sopotskom drumu. Krsta je upisao u notes brojeve pet i osam. Sad je znao pola registracije.
- Dobro, ko je taj ranjenik? - pitao je doktor islednika. - Nisam ovo video...
- Pametniji je od mene - reče Krsta stavljajući notes u džep. - To je sve što znam - I... - preslišavao se pred doktorom - ispred mene je.

31.

Vratio se u Centralu sa pripravnicima. Uzeli su od dežurnog ključ Saobraćajnog registra. Podelili su kutije sa registracionim karticama. Otežavajuća okolnost bila je evidencija po imenima vlasnika, među kojima su bila i nadleštva. Registar se odnosio na celu Srbiju.
Ipak, posle pola sata imali su četiri automobila čije registracije počinju peticom i završavaju se osmicom.
Ali dva nisu bila iz Beograda. Telefonirali su u Vršac i Skoplje da iste večeri patrole provere gde su ti automobili. U Beogradu su sami morali da provere dva taksi vozila: ostin 7 i ford T.
Vlasnik prvog je stanovao u Budimskoj, kod pekare Tri lava. Automobila nije bilo u dvorištu.
Zalupali su na prva vrata u dvorišnom nizu. Probuđene komšije im pokazaše gde stanuje pekarev sin, taksista. Pripravnik Jović je razvalio vrata ramenom.
Komšije su donele lampu. Upalile su potom još jednu koja je visila iznad stola. Videla se Hudinijeva slika iz novina zalepljena na zidu. Mika Top, pomislio je Krsta i pokušao da spoji karike u lanac. Naredio je pretres.
U kutiji za cipele, pored krštenice i zanatske diplome abadžije, našli su grupnu fotografiju gimnastičara ispred zimovnika za čamce. U grupi ispod gimnastičkog vratila Krsta je prepoznao Miku Topa i Magu Bačarević.
Hudinijevo društvo krije Kukhofa? Veza je arhitekta? Krsti se čini da polako uviđa povezanost. Srpski Hudini ne može da živi od nošenja džakova u pristaništu. Njegove ambicije su veće: internacionalna karijera. Mislio je na Kukhofa kao impresarija?
Otišli su do Palilulskog kvarta. Jedan pozornik je poslat da postavi zasedu pored pekare Tri lava. Dobio je zadatak: kada se pojavi ostin 7, privesti vlasnika, uz mere pojačanog opreza.
Pošto u suterenskom stanu pored Dvora nisu zatekli na spavanju Miku Topa, u njegovoj sobi ostaviše sakrivenog pripravnika Milovanovića. Ovaj je ugasio svetio i legao u krevet obučen. Tako je bio najmanje uočljiv.
Pripravnik je zbrojovku repetirao ispod jorgana.
- Ako ti priđe na metar, gotov si - upozorio ga je Krsta.
- Ne brini.
- Samo bez junačenja, ovaj čovek je opasan.
- Razumem - rekao je pripravnik preko volje, kao da su mu upozorenja šefa istrage suvišna. I Krsta je osećao kako već preteruje u detaljima, ali je nastavio da širi mrežu po noćnom Beogradu. Obišao je Šterića koji je držao zasedu kod Nikodijevića.
- Dokle ste stigli? - pitao ga je Šterić.
- Stativa - odgovori Krsta. - Kod tebe?
- Gol-aut - nastavio je Šterić u žargonu kriminalističkog odeljenja koji se ponekad preplitao sa fudbalskim.
- Još je prvo poluvreme - rekao je Krsta okrenuvši se od Šterića prema Nikodijeviću. - Igra se dok sudija ne da znak da je kraj.
Nikodijević je shvatio da se Krsta njemu obraća i uzvratio je ponudom:
- Da li ste za konjak?
- Ne, ima još posla noćas.
- Ako mogu da primetim, ja bih bio dobar naslov u novinama - počeo je da se smeška Nikodijević, kao megdandžija koji prihvata poziv na dvoboj. - „Pilot završio u podrumu“. Šta kažete, nije uopšte loš naslov? - provocirao je Nikodijević Krstu koji je gledao kroz njega.
- A nije to ni tako loše mesto - reče Šterić cedeći konjak i svoj kez.
* * *
Pripravniku Joviću je glava pala dok je Krsta vozio ford T. Šef ga je pustio da dremne.
Isledniku se nije spavalo, iako su ga od duvanskog dima pekle oči. Pekla ga je i ogrlica u tegli sa svinjskom mašću. Kao ujed koji širi otrov. Blagotvoran otrov nesanice.
Pokušavao je da pogodi gde je Mika Top mogao da sakrije Kukhofa. Približivši se mestu koje mu je prvo palo na pamet, ugasio je farove. Vozio je u prvoj brzini. Ford je milio zemljanim putem između topola. Zaustavio ga je ispod drvenih stubova na kojima su podignute kabine plivališta. Probudio je pripravnika.
Polako se spustiše niz nasip do vežbališta. Memlasti zadah noćne reke opomenuo ga je na blizinu Save. Razdvojeno su prilazili zimovniku za čamce. Prema reci se na slinavoj mesečini ocrtavalo vratilo. Dvokrilna vrata barake su bila otvorena, kao da ih je neko u žurbi ostavio.
Oslušnuli su ima li nekog u spremištu. Krsta je kresnuo upaljač. Plamen je buknuo. Ušao je u mračnu baraku noseći pred sobom upaljač koji ga je nenadano podsetio na kandilo. Potpuno usputna i nepotrebna asocijacija, ali on je još jednom registrovao da se u njemu i dalje guraju ramenima policajac i bogoslov.
Krsta je polako spajao delove predmeta koje je plamen osvetljavao u mraku. Postupno je sklapao sliku prostorije. Špicasti pramci kajaka štrčali su kao koplja. Na visokim rešetkama kajaci su bili naredani i po širini i po visini, u tri reda.
U tom pravilnom rasporedu, kajak iz sredine je nedostajao - izvađen zub iz vilice. Tragovi cipela su se mešali pred titravim plamenom. Zemlja je bila ugažena. Previše krnjih otisaka da bi nešto zaključio. Ugasio je upaljač.
Vratio se do kola, okrenuo ih je prema Savi i upalio farove. Krenuo je tragom mlečnog svetla. Uspeo je da pronađe mesto gde su spustili kajak na zemlju. Kobilica je ostavila dugačak trag. Isledniku cipela skoro ostade zaglavljena u rečnoj žitkoj obali. Sagnuo se da još jednom osvetli upaljačem otisak đona cipele, koji nije bio njegov. Po ivici je procenio da je trag svež.
To znači da su odmah iz bolnice došli na Savu. Zašto su uzeli čamac? Kuda su krenuli?
Krsta sledi tok Save u glavi i nalazi da je kuća gatarke Agaije na ušću Save u Dunav. Samo mu nije jasno šta bi Kukhof tražio kod gatarke. On je njen prijatelj ili neprijatelj? Ko je uopšte čovek koji može da svesno hibernira i spusti otkucaje srca na četrdeset u minutu?
- Staje to? - pita pripravnik Jović kad je Krsta izvadio tarot kartu koju mu je poslala Agaija.
- Zašto bi Kukhof išao kod gatarke? - razgovarao je sa pripravnikom gledajući i dalje u tragove čamca.
- Mika Top je poznaje? - pokušavao je Jović da razgrne mrak Kukhofovog bekstva.
- Možda je poznaje Kukhof - mrmljao je Krsta. - Ajmo, upadaj - reče bez odlaganja ulazeći u kola.
Pritisnuo je pedalu ringišpila koji se zavrte oko njega uz otužnu muziku iskidane melodije.
* * *
Jurili su po skoro potpuno mračnoj kaldrmi. Truckali su se praveći polukrug iznad Bare Venecije da bi se iz Ulice Miloša Velikog spustili u Savamalu, pored Železničke stanice. Krsta nije gledao na rupe, dodavao je gas da bi ih što brže prešao, računao je da će točkovi od punjene gume izdržati da se ne pocepaju.
Kod parka Luke Ćelovića ukazaše se farovi koji su išli prema njima kao dvooko đule. Farovi su ih zablesnuli i u poslednjem trenutku Krsta cimnu ford uz ivičnjak da oslobodi prolaz automobilu koji je projurio.
- Ostin! - viknu pripravnik Jović.
U polumraku Savamale ostin produži ka Železničkoj stanici. Krsta je okrenuo ford pod ručnom. Zadnji kraj se zanese kao da su na ledu. Brzo menjajući pogon levom papučicom, Krsta ubrza ford T izvlačeći mu mast. Obojica su bili sigurni da je to automobil koji celo veče traže, iako nisu stigli da mu vide brojeve na registracionoj tablici.
Dok su se oni okrenuli, ostin je već prošao Ćelovićev park. Motor forda je bučao, lim haube se tresao kao da u njemu svira pleh orkestar. Na krivini kod Železničke stanice ugledaše farove koji bacaju snopove svetla uz Nemanjinu prema Generalštabu.
Krsta je iskoristio priliku. Izvukao je FM i repetirao. Sreća da je menjač forda T bila papučica, pa je desnom rukom držao volan, a levu je isturio kroz prozor. Pre njega zapuca pripravnik Jović.
Zrna iz pištolja se izgubiše u mraku. Kazaljke osvetljenog sata u tornju Železničke stanice pokazivale su da je više od dva iza ponoći. Ostin koji se na levak skretanju kod stanice namestio u metu, sada je grabio uz uzbrdicu prema Generalštabu, ali tu dođe do izražaja veća kubikaža forda. Polako su se približavali ostinu opterećenom trojicom putnika.
Krsta je ispalio još dva metka. Kaldrma i tvrde opruge amortizera drmali su mu ruku toliko da nije bilo prilike da solidno nanišani. Pripravnik Jović nije zaostajao, ali obojici ostinovo nesmanjeno grabljenje uz breg poruči da su bili neprecizni.
- Čekaj da priđemo! - viknuo je pripravniku kroz buku koju je pravio automobil. A onda je pored Krste prozujalo zrno.
Uspeo je da kroz razbijeno zadnje staklo na ostinu ugleda proturenu ruku. Uzvratna paljba ga natera da se pomeri iz praćenja pod linijom i da ide nešto ukoso kako bi bio teža meta. Taj manevar je bio dovoljan da uspori i tako izgubi priliku da se približi ostinu dovoljno da bi imao siguran domet.
Ostin skrenu kod Generalštaba prema Londonu. Kada je ford izašao na liniju pregleda u Miloša Velikog, stražar ispred Generalštaba je izašao iz stražarske kućice i već je počeo da skida mauzer sa ramena.
Krsta ipak nastavi za ostinom, ali uzalud. Izgubio ga je u Krunskoj. Ugasio je fordov motor.
Izašli su iz kola u tišinu koja ih je najednom poklopila kao ćebe.

32.

Mesec je premazivao bledom svetlošću Kulu Nebojšu, koja je ličila na ogroman hrast bez grana, na zastrašujuće truplo. Psi zalajaše iz jama u šibljaku odmah pored pruge. Jurnuli su na kola. Krsta je pokucao na gatarkina vrata. Za svaki slučaj je izvukao pištolj.
Na kucanje i povike: „Policija!“, gatarka nije reagovala. Krsta je pritisnuo kvaku ulaznih vrata. Bila su otključana.
- Policija! Jeste li budni?
Bez odgovora.
Krsta je repetirao pištolj u kojem je ostao samo jedan metak u okviru. U sobi je carevao potpuni mrak. Mesečina se skoro uopšte nije probijala kroz uske prozore. Nije poneo lampu, iako je bar sto puta sebi rekao da mu je lampa potrebna za noćne obilaske.
Kresnuo je upaljač. Držao ga je ispred sebe. Isto je uradio Jović.
Daske poda - izvađene. Sve je ispreturano.
Plamen upaljača je uhvatio urokljive oči gatarke Agafje. Piljila je u Krstu kao u čudovište. Islednik joj je prišao. Sedela je u kolicima. Ruke su joj bile vezane uz telo. U razjapljena usta neko joj je nagurao njene tarot karte.
Krsta pritrča. Izvadi velike karte iz gatarkinih usta.
Bilo je kasno. Usta ostaše otvorena. Žila kucavica je bila prazna.
Pronašao je petrolejsku lampu. Upalio ju je da bi imali više svetla. Prineo je svetio mrtvoj ženi. Uzica kojom je bio vezan Miši isečena je.
Pripravnik Jović je psovao da nevešto sakrije strah. Nikada nije video mučenje sa smrtnim ishodom. Tarot karte su još nosile gatarkinu pljuvačku. U prvi mah, gatarkina smrt podsetila je Krstu na smrt Olge Ščedrine. Cilj nije bio samo ubiti - brzo i efikasno okončati nečiji život. Oba ubistva imala su viškove. Olga je ugurana glavom u šupalj stub i ostavljena da se uguši od sopstvene pljuvačke jer nije mogla da pomeri ruke. Neko je hteo da se ona muči umirući. Gatarka je umrla vezana za svoja kolica, sa kartama uguranim u usta. Obe su umrle od gušenja.
- Ugušila se? - reče pripravnik Jović tek da bi sklonio s lica neprofesionalnu zblanutost.
Krsta sede u fotelju u kojoj je sedeo i prvi put kada je došao kod gatarke. Probao je da trenutno zanemari povezanost dva ubistva koja ga je navodila na zaključak da je u pitanju ista ruka. Pokušavao je da razume samo ono što vidi.
Gatarka mu je sinoć poslala tarot kartu. Nešto je htela da mu poruči. Ali šta?
Kukhof? Da li je on ubica? Ako je sa Mikom Topom došao čamcem, zašto se vratio kolima? I gde je čamac?
Poveo je Jovića da probude komšiluk, kako bi se organizovala građanska straža. Kondukterkin muž je nešto čuo, ali nije ustajao iz kreveta.
- Jeste li čuli kola?
I komšija i njegova žena odrečno zavrteše glavom. Pošao je sa njima do obale da pronađu čamac.
- Ako su ga otisnuli kad su izašli, gde je mogao da otplovi? - tražio je Krsta jasne odgovore na koje bi mogao da stane kao na kamen u blatu.
Sitnuljavi ribar odveza svoj čamac s patkastim kljunom. Sa njim je pošao pripravnik Jović. Krsta je ostao da pregleda tragove stopala na obali. Mučilo ga je pitanje šta je Kukhof tražio kod gatarke, jer očigledno je nešto tražio čim je njenu kuću „digao na glavu“.
- Evo ga! - doviknu Jović iz čamca.
- Struja ga vraća na obalu - reče ribar kad pristaše pored Krste.
Ribar se raspitivao o smrti gatarke, ali je Krsta bio zauzet čamcem. Čamac je pomogao Kukhofu i Miki Topu da neprimećeno dođu do Tikvare. Ali zašto s tolikim oprezom? Gatarka je bila bezopasna žena u invalidskim kolicima.
- Šta će im čamac kad imaju kola? - Jović kao da mu je čitao misli.
- Psi su gore pored pruge - preslišavao se Krsta. - Psi su lajali kad smo došli. A pored reke nema kerova. Da, to je. Hteli su da dođu neprimećeni.
- Razumljivo, uvek je bolje da se prikradeš - pametovao je Jović.
- A što bi se prikradali nepokretnoj gatarki? Ona je lak plen. Živi sama. Samo dođeš. Osim ako... - Krsti je počela da kucka krvna žila na drugoj strani glave. - Da, oprezan si ako očekuješ da tu ima još nekoga. Računali su da gatarka nije sama. Znali su da sam dolazio kod nje.
- Ko? Ko je znao?
- Kukhof - reče Krsta i pljunu. Kukhof je u svakom trenutku bio ispred njega. To napipavanje u mraku ga je prvi put više uplašilo
nego što ga je zbunilo. Počeo je da sumnja da podaci iz istrage cure.

33.

Umorni islednik je legao na sto u kancelariji. Podmetnuo je fascikle predmeta ispod glave. Odspavao je u hladnoj sobi onoliko koliko bi mu trebalo da udahne vazduh između dva gnjurenja. Obrijao se u policijskom klozetu. Skuvao je gorku kafu.
Već je svanulo, ali još nije počela jutarnja smena. Islednička kancelarija je bila prazna. Dežurnom je rekao da mu dovede Magu Bačarević.
Sva je bila izgrebana. Dve noći u podrumu pretvorile su je u raščupanu spodobu. Marama oko vrata bila joj je iscepana.
- Šta se desilo? - pitao je malo iznenađeno. Pomislio je na Šterića, ali ispostavilo se da su je napale sestre kradljivice s kojima je delila ćeliju. Pokušale su da joj otmu broš od žada kojim je vezivala maramu oko ramena.
- Dole nema spavanja - zaključila je arhitekta koja je iz sveta projekata i stilskih pravaca upala u kotao policijskog podruma. - Sva sreća da imam još snage, pa sam mogla da ih izbubetam. Dobro je.
Krsta joj je rekao da ustane. Odveo ju je do ogledala pred kojim se maločas brijao.
Maga je vrisnula i okrenula glavu. Videla je lice žene koja se probudila u mrtvačkom sanduku. Zatvor u podrumu je bio kovčeg za tri stotine žena, muškaraca i dece; za čedomorke, lopovke, sifilistične uličarke, trovačice, ubice, kriminalce, obijače, političke zatvorenike, skitnice, prosjake, babe koje rade divlje pobačaje, džeparoše, silovatelje, lumpadžije i - potpuno nevine.
Krsta ju je ispitivao o Miki Topu. Tražio je da po deset puta ispriča svaki detalj o svom treneru gimnastike.
- Mogu da vas prebacim u Gospodski salon - ponudio je pogodbu - ako mi sve ispričate, svaki detalj. Sve što znate, uključujući i ono što ste zaboravili.
Gospodski salon je bio luksuzna samica koja je dodeljivana privilegovanima, obično nekom velikom korupcionašu. Samo u njemu se nalazio krevet. U ostalim ćelijama se spavalo na prašnjavoj slami.
Maga nije krila da prezire islednika. Prezir je bio njena poslednja odbrana od nervnog rastrojstva. Zdrava gimnastičarka u kojoj je strah probudio nagon za samoodržanjem klimnu glavom u znak pristanka, ali je nastavila da ponavlja kako ne zna gde su se upoznali Kukhof i Mika Top.
- Dobro, gde jutros može da bude Mika Top?
Krsta je verovao u ono što je uporno ponavljala: da se ona nije družila sa vežbačima posle treninga. Dolazila je biciklom na Savu, tako da se nije družila ni usputno. Okolišnim pitanjima izvlačio je posredno neke detalje kojima ona nije pridavala važnost.
- Poznat vam je taksista sa nadimkom Pekar?
- Dolazio je ponekad kolima. Žalio se da je litar benzina skuplji od litra rakije. Jednom ili dva puta je došao kolima. Ali meni ne treba prevoz, ja imam bicikl.
Došli su do grupne fotografije gimnastičara koju je video i u Maginom stanu, kod trenera i taksiste Pekara. Slikao ih je Mali Aca, fotograf.
- Acina radnja je na Slavujevom vencu. Išli smo kod njega da nam uradi duplikate. U radnji drži Mikine postere. One sa topom, dok je izbacivao ženu iz topa. Bile su u novinama.
- Njih dvojica se znaju odranije?
- Mislim, ali nisam sigurna. Aca ima filmski aparat za snimanje. Pričao je da će snimiti film o srpskom Hudiniju.
Krsta joj dade vode i reče dežurnom da je vodi u podrum.
- U onu sobu, je l’ da!? - panično se Maga opirala dežurnom koji ju je povukao za ruku. Krsta izvadi iz stola tanku sveščicu časopisa za internacionalnu umetnost Zenit. Otvorio ju je na stranici gde se nalazio spomenik Trećoj internacionali.
- O ovome imamo još da pričamo. Moraćete da mi objasnite kako ste projektovali Kapetan Mišinu.
Maga se nije kočoperila. Bila je sva pretvorena u veliki drhtaj straha.
Krsta reče apsandžiji da je vodi u Salon i da tamo bude sama. Značajno ga je pogledao. Apsandžija malo uvuče glavu u ramena, kao da mljacnu pljuvačku koja mu se nakupila. U Centrali je svima poznata tajna kako apsandžije zarađuju od podvođenja dečaka i žena. Kada zatvori vrata podruma, apsandžija je gospodar pakla.

34.

Ford T je krenuo ispred Centrale policije natovaren dupke. Pored Krste u njemu su bili pripravnik i dva žandara s puškama. Kada su stali na Slavuj evom vencu ispred fotografske radnje, istrčali su iz kola. Žandar je gurnuo stalak sa foto-aparatom i priterao dignutom puškom fotografa uza zid. Brzo ustanoviše da u sobama iznad radnje i podrumu nema Kukhofa, ali je ispitivanje ipak dugo trajalo. Krsta je, kao malopre Magu, cedio fotografa.
- To je bilo pismo - vadi prepadnuti fotograf list papira i presavija ga na trećinu. Zatim još jedan. - Evo, dva papira. Napravio sam četiri snimka. Kažem vam da nisu kod mene, odneo ih je.
- Ko? Ko je odneo?
- Ma on.
Žandar uhvati fotografa za bradu i prodrma ga.
- Stani - reče Krsta žandaru, i ovaj posluša. Spustio je ruku.
- Gukni - unese mu se Krsta u lice.
- Mika Top - reče konačno fotograf.
- A-ha, dobro. I on je odneo fotografije pisma?
- Odneo je - zažmuri i klimnu glavom fotograf.
- Gde je ploča? - sad kratko upita Krsta.
- Ne radim ja sa pločom. Snimam sve na film, ploča je prevaziđena, znate.
- Svejedno, gde je film?
- Odneo ga je. On samo izgleda kao pećinski čovek. Razume se on u svašta.
- Odneo, kažeš?
- Odneo. Doneo, odneo. Tražio je da odnese. Šta ću ja tu, ja samo čvakam.
- Čvaknuću te ja - jedva se suzdržavao žandar koji je spadao u one sa kratkim fitiljem, voleo je da udari one što se prenemažu više nego da pojede fišek duvan čvaraka.
- U redu, pogledaćemo po radnji. Joviću, skupi sve filmove. Vidi po fiokama šta ima. A vi - skupio je dlanove Krsta i nagnuo se ka fotografu - ako mi sada kažete da niste pročitali pismo koje vam je doneo-odneo Mika Top, naljutiću se. A to neće biti dobro.
- Ali stvarno nisam...
- Vi baš hoćete da se provozate do Kraljevog trga o državnom trošku?
- Čekajte, molim vas, kako bih pročitao kad ne znam ruski?
- A pismo je bilo na ruskom?
- Ruski, koji je već, češki. Šta znam. Čini mi se ruski, ima one krivine, trbuščiće.
- Celo pismo je s tim trbuščićima, krivinama?
- Jeste, ruski je. Rekao bih da je ruski. Celo, do kraja. Nisam zagledao, ali to je...
Još nekoliko krugova ispitivanja o istoj stvari nije dalo nove podatke. Mika Top je doneo pismo na ruskom jeziku, tražio je od fotografa da ga presnimi, zatim je odneo i original pisma i njegove fotografije i film na kojem je snimljeno - slagao je Krsta u glavi ono što je izvukao iz fotografa i lupkao prstima po haubi forda. Pitao se šta dalje da radi.
To može biti ono pismo koje je Olga donela za Kukhofa u hotel Kasina. Pošto je na ruskom, znači da Kukhof zna ruski. Nešto važno mu je napisala.
Jedan žandar je ostao u radnji. Poternica za Kukhofom i Mikom Topom je raspisana. Nešto će se uhvatiti u mrežu, očekivao je islednik zapetljan u rukavcima lavirinta svoje prve istrage.
* * *
Iz međunarodnog odeljenja policije isledniku Pavloviču prosleđen je telegrafski odgovor na zamolnicu u kojoj je tražio da se provere podaci iz pasoša izdatog u Austriji, na ime Adam Kukhof. Uneo je i sve generalije iz pasoša. U obrazloženju svrhe zahteva za proveru naveo je „vođa međunarodne kriminalne grupe“ - tako je računao da će austrijska policija više pažnje obratiti na Kukhofov slučaj, te da će brže reagovati. Na Krstino iznenađenje, odgovor je stigao urgentno, suprotno praksi kada se traži provera za sitnije kriminalce. A onda je usledio šok - austrijska policija je odgovorila da je, prema njihovoj evidenciji, traženo lice Adam Kukhof, sa svim odgovarajućim podacima iz pasoša uključujući i njegov broj - mrtvo.
Krsta čita obrazloženje, nemački za toliko poznaje. Adam Kukhof, trgovac iz Salcburga, bavio se poslovima s drvnom građom u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika. U Salcburgu mu živi udovica sa ćerkom. Iz moskovske policije stigao je dopis policiji u Austriji da je 12. maja 1923. godine pronađeno telo Adama Kukhofa u reci Moskvi. Pošto nije bilo tragova nasilja, pretpostavka je da se udavio usled pijanstva. Njegov pasoš nije vraćen austrijskoj policiji.
O čemu se ovde radi?, grize sekutićima donju usnu Krsta. Jasno mu je da je vešto zamenjena slika u originalnom pasošu.
Spustio se u stolicu. Digao je noge na sto. Zažmurio. Izvadio Pelikanovo nalivpero iz džepa. Lupkao je kapicom nalivpera po dasci stola. Držao je ujednačen ritam lupkanja, kao da kapi sa vlažne tavanice padaju čoveku na čelo.
Svaka kap, jedan detalj iz istrage.

35.

Krsta je rešio da rizikuje. Bio je sam u fordu T. Za svaki slučaj krenuo je sa Kraljevog trga u suprotnom pravcu od onog kuda je inače išao, da bi se tek kasnije zaputio ka Slaviji. Odatle se uvukao u splet uličica na Neimaru, pa je izašao iznad Jatagan male i preko Topčiderske zvezde se spustio do Senjaka i kuće profesora Rajsa.
Ovako je jedino moguće, mislio je Krsta dok se znojio ispod šešira. Sav je bio vruć kao podgrejani kazan za kupanje. Zverao je preko ramena ne bi li proverio da li ga neko prati i svuda okolo je tražio zasedu.
* * *
- Profesore, ko je Adam Kukhof?
Krsta je ispričao profesoru Rajsu sve ono što je bitno, završno sa dopisom austrijske policije. Sedeli su kao i prošli put u spavaćoj-radnoj sobi. Bez posluženja. Profesor je voleo izvesnu krutost u odnosima među ljudima, čak je i sa Favrom koga je primio pod krov bio na ,,vi“. Usredsređeno je poslovao sa lulom. Na spuštenoj ploči sekretera držao je lulaški pribor. Kada je sabio duvan i zapalio ga, pućkao je sabirajući svu onu gomilu podataka o Kukhofu koju mu je preneo bivši student: čovek sa hirurškim ožiljcima po telu i bez etiketa na odelu, zakupio je sobu u Kasini i prizemni kvartir u dvorištu bioskopa Koloseum, onda traži da mu fotograf duplira pismo na ruskom. Šta još - olovna praćka u lovu na majmuna, bekstvo iz bolnice, surovo ubistvo gatarke, tu je i srpski Hudini koji ga negde krije... Krsta je i profesoru prećutao dijamante iz Fljangove ogrlice, koje je sklonio u teglu sa svinjskom mašću...
- Rekao bih sa sigurnošću ono što sam prvo pomislio, da nije jednog detalja koji mi se ne uklapa - odlučio je profesor da posle dužeg pućkanja iznese mišljenje.
- Koji je to detalj, profesore?
- Vi, kolega Pavloviću.
Krsta se zaista iznenadio, iako je navikao da profesorova prijateljska iskrenost bude pažljiva kao brijanje šmirglom.
- Ja!?
- Ne bih nikada rekao da vi možete da ustrelite člana Crvenog orkestra - odmahnuo je lulom poručujući Krsti da ga ubuduće ne prekida. - Die Rote Kapelle. Uvek sam mislio da vam kandilo bolje leži u ruci od drške pištolja. Agenti Crvenog orkestra teško da su lake mete. Oni su retke mete ovde. Imali ste višestruku sreću da ga nađete i ustrelite ga - profesor Rajs je to rekao odlučno i ne skidajući pogled sa Krste. Drugim rečima, izgovorio je tačno ono što je mislio. U rečima u kojima bi svako čuo samo podsmevanje, Krsti je, međutim, ipak odjeknula pohvala da je napredovao. - Da bi neko bio primljen u Crveni orkestar, znate li vi šta on sve treba da prođe? - nastavljao je profesor Rajs da rastavlja slučaj upucavanja kod gradilišta Karnegijeve biblioteke. - Tu nailazimo na nelogičnost. Vaša obuka je prekinuta mojim izlaskom iz srpske policije. Vi niste ni četvrt obučeni koliko zahtevaju potrebe službe.
- Napredovao sam, profesore Rajs - nije mogao da izdrži Krsta da ne kaže nešto u svoju odbranu. - Idem redovno na Karaburmu, nešto tamo i pogodim iz ovog mog belgijanca. Vežbao sam ja i za kandilo, nisam se s njim rodio - probao je da se našali, mada mu se osmeh odmah skiseli pred mrštenjem profesora, koji nije voleo šale studenata. Uživao je samo u svojim.
- Ponovo se sa mnom raspravljate umesto da ogradite slučaj i posvetite mu svu potrebnu pažnju. Znate li vi kakvu je obuku prošao član Crvenog orkestra? - sad je profesor uperio lulu u svog nedovršenog studenta.
- Ne. Prvi put čujem za tu bandu.
Profesor Rajs prasnu u smeh.
- Sreća vaša što niste glupi, onda bi to bila katastrofa. Razumljivo. Vi ste neobrazovani. Niste imali od koga da naučite da to nije nikakva banda, mada je neki ovde u svojoj naivnosti takvom žele da vide. Crveni orkestar je isprva ispostava Čeke u Nemačkoj. Posle su napravili mrežu po Evropi. Bolji su od Ohrane, odmah da vam kažem. Nemojte nasedati na ovdašnju propagandu koja crvene Ruse crta kao pećinske divljake. Komunisti su surovi, složio bih se i da su sirovi, ali nisu bez uspeha. Naprotiv. Prilagođavaju se sredini, umeju da vrbuju, što novcem, što osećanjima slovenskog bratstva, klasne solidarnosti, svetske revolucije, ženskih prava. Kad slušam sve ovo što ste rekli, tražim uzrok te nesmotrenosti člana Crvenog orkestra. On vam se namestio kao na dlanu - to zbunjuje. Agent koji je obučen da rukuje kavkaskom praćkom, dovoljno je vešt da jednom nedoučenom srpskom isledniku pobegne. Njegovo ponašanje nije tipično - zamislio se profesor gledajući kroz mlečni dim koji je izlazio iz lule.
- Ko je dirigent Crvenog orkestra? - zgulio je Krsta sa profesorovih reči svu nepotrebnu grubost gledajući da izvuče nešto konkretno što će ga pomeriti u istrazi. Da se ne bi približio profesoru bliže od dužine mača, u jednom trenutku se čvrsto prihvatio za sedište stolice s obe ruke. Hteo je da pukne od uzdržavanja želeći da što pre izvuče iz Rajsa ono što je osećao da zna, a što je na kašičicu davao svom bivšem studentu.
- Ðeržinski. Čovek s licem koje vas navodi da ga potcenjujete.
- Poznajete ga?
- Sa fotografije. Prva pomisao je da je to neko nesposoban da bude dirigent. Lokalni aparatčik. Zatupasto lice. Prazne oči. Svaka prva procena je kod tog lica pogrešna. Jer - profesor je napravio pauzu, u kojoj Krsta primeti da i dalje govori samo francuski, i da je Die Rote Kapelle jedino što je ikada od njega čuo na nemačkom, kao da uživa što su komunisti osnovali organizaciju koja uništava njegovu postojbinu iznutra. Još se nije pomirio sa sobom ovaj čudni čovek, ponovo su Krsti odlutale misli, koje prenu Rajsov glas - pogledajte kako je Crveni orkestar uvežbao žene agente. Prvo, nikada ne biste rekli da su one agenti. Prave potpuno neočekivane izbore. Crveni orkestar ima ženskih članova više nego ijedan drugi. Ozbiljan su oni protivnik. A vi niste bili ništa posebno na strelištu. Rekao bih - prošek. Imate lošu koordinaciju spinalnih i očnih nerava.
Krsta se vrteo u stolici gubeći strpljenje. Ipak je bio na ivici da se posvađa sa profesorom.
- Profesore, šta je član Crvenog orkestra tražio u kući gatarke?
- Primate platu da to saznate - preseče ga Rajs i ustade kao da je zauzet neodložnim poslovima. Bivši student nije mogao da izvuče ništa više od tvrdokornog profesora. Jučerašnja auto-zaseda opominjala ga je da je vreme da pođe.
Favra je sreo u dvorištu i poverljivo mu stegao ruku.
- Nema ih od jutros - reče mu Favr.
- Tu su oni, vratiće se, ne brini, cher ami.

36.

Dok se ford trese u punoj brzini, Krsta rezimira ono što je saznao od profesora. Nešto značajno. Razjasnilo mu se odakle Kukhofu pasoš utopljenog Austrijanca. Dobio ga je od Crvenog orkestra. Znači, sada kada stigne u Anatomski institut gde docent Obućina radi obdukciju gatarke Agafje, videće kako Crveni orkestar ubija. A možda je to drugi leš Crvenog orkestra - šta ako je Olga Ščedrina prvi?
U Anatomskom institutu obdukcija je već bila završena kada je Krsta došao. Secirani leš Agafje Ivanove bio je spušten u bazen. Profesor Obućina je iz beleški diktirao izveštaj šetajući se po sobi. Na pisaćoj mašini je kucala Vana.
- Izvršio sam danas dve obdukcije - reče profesor sipajući mu rakiju. - Agafja i njen miš.
- Šta je s njim?
- Prepariraću ga - rekla je Vana. - Ne možete da verujete koliko miš može da pojede, kao pelikan.
- Šta je jeo? - glupavo upita Krsta. Kao i prvi put kad je video Vanu, dok se ne navikne na njeno prisustvo, po ćelom telu je osećao peckanje, kao da su mu dlačice na rukama naelektrisane.
- Gazdaricu. Dogovorila sam se sa profesorom da vodim sledeće predavanje. Tema je kanibalizam miša.
Krsta pomisli da se luckasta devojka šali. Obućina je pio rakiju od jabuke i pregledao beleške s autopsije od kojih je trebalo da sastavi izveštaj. Vana uze teglu sa komode pored prozora. U žućkastom rastvoru plutao je beli miš zašivenog stomaka.
- Ja sam pre vas otkrila ubicu - reče Vana. - Ne mogu da vam ga predam, on je u rukama nauke. Ali da znate, ovo je ubica Agafje Ivanove.
Obućina je objašnjavao Krsti kako je gatarka umrla, a Vana bi dodavala boreći se za reč.
- Izvlačili su ga na uzicu, kao iz bunara? - pokušavao je Krsta da shvati monstruozan način ubistva.
- Pregled jednjaka je pokazao da su ugrizi mišjih zuba nastajali na različitim mestima. Po ranama bi se reklo da se sve dešavalo u rasponu od desetak minuta. Na kraju je neko presekao uzicu kojom je miš bio vezan za njeno dugme na bluzi.
- Bacili su ga u bunar pun hrane - pokazuje Vana prstom nadole. - Progrizao je želudac, ušao u trbušnu duplju. Tu se udavio u crevima - Vana je bila ushićena zbog ovog naučnog otkrića.
- Zašto su joj karte bile nabijene u usta?
- Da miš ne može da izađe. Naterali su ga da traži izlaz kroz njenu utrobu - Vana je govorila umesto Obućine koji od nje nije mogao da dođe do reči.
Krsta je gledao miša ubicu. Nije mogao da veruje kako nešto tako bezazleno može da progrize gazdaricu koja ga je hranila.
- Da li je mogla da hoda? - pitao je Krsta.
- Mogla je - odgovorio je profesor.
- Mogla je i da trči - dodala je Vana.
- Sačekajte, biće brzo gotov izveštaj - zadržao ga je Obućina.
Krsta je seo u fotelju. Tupo lupanje pisaće mašine je maltene odgovaralo na pitanja u njegovoj glavi. A najviše ga je interesovalo zašto su prerušena gatarka i vlasnica zatvorenog gradilišta državni neprijatelji Sovjetskog Saveza.
* * *
Krsta odlazi u Savamalu. Isključuje iz zida telefonsku žicu. Seo je za kuhinjski sto. Stavio je na čist stolnjak jedan pored drugog jedina dva papira koji imaju veze s gatarkom. Gleda listić na kojem je otisak njenog palca ispod zakletve Bog čuva cara. Gleda i u kartu ciganskog tarota.
Šta bi uopšte mogla da znači karta bez broja? Putnik nalazi zakopano blago. Gatarka je valjda nešto htela da mu poruči pomoću te karte čim mu je baš nju poslala.
Ponovo zagleda prizor na karti. Muškarac u kaputu i sa šeširom na glavi iskopao je iz zemlje kovčeg s blagom. Dobro. Iz otvorenog kovčega ispadaju zlatnici - prikaz bogatstva. U redu. Onda zamak. Valjda je zamak...? Šta predstavlja zamak u tarotu?
Seća se reči gatarke Agafje: „U ciganskom tarotu sve je obrnuto od onoga što onaj ko gleda misli da jeste.“ Hm, problem je što on ne misli ništa. Zamak ima kule s kojih se osmatra neprijatelj. Šta je tu suprotno? Krsta nastavlja da pilji u kartu koja mu se skoro muti pred pogledom. Ne pronalazi značenje koje bi ga nekud odvelo.
Vratio se u sigurnost procedure koju je učio na Policijskoj akademiji. Krenuo je ispočetka, kako nalaže procedura provere nepoznatog dokumenta: prvo proveriti da li postoji poruka ispisana nevidljivim mastilom. Za tu operaciju je morao da izađe iz stana da bi kupio limun. Usput je s nogu pojeo somun premazan džemom od šljiva. Vratio se u stan.
Prekrio je kartu tankim, prozirnim papirom po kojem je prosuo grafitni prah nastrugan iz srca olovke. Utrljao ga je u pelir. Potom je po tome nakapao limunov sok.
Čekao je da se pojavi skriveno mastilo. Tako je uradio i sa poleđinom.
Ništa.
Postupak je ponovio sa papirom na kojem su bili otisci.
Ništa.
Uključio je špiritusni rešo na kojem je zagrejao lonče vode. Kada je voda prokuvala, prekrio je lonče krpom da stvori paru. Onda je potpario kartu. Lepljeni kartonski slojevi su se podigli tako da ih je tankim nožem za papir razdvojio. Tražio je nešto skriveno u unutrašnjosti karte. Opet ništa. Pod parom je gledao i u papir s otiscima.
Ništa.
Popio je rakiju. Spavalo mu se. Legao je obučen preko razmeštenog kreveta. Žmurio je. Oči su ga pekle. Osećao je da drhti.
To što nije našao neku skrivenu poruku, samo ga je vratilo na sliku sa tarot karte. I Agafju. Hodala je, ponavljao je zaključak obdukcije.
Krenuo je za tim tragom. Drugi nije imao.

37.

Sitnuljavi ribar je čistio ribu. Bio je sam. Njegova žena kondukterka je radila. Dobra prilika da ga još jednom ispita, procenio je Krsta. Stajali su ispred niske ribareve kuće kojoj su prozori skoro utonuli u zemlju.
- Ajde, tačno pokažite gde je stajala gatarka - prekinuo ga je Krsta.- Stanite tu gde je ona bila. Gde ste vi bili, tu ću ja da stanem.
Vršio je rekonstrukciju noćnog susreta ribara i ubijene gatarke Agafje.
- Niko mi ne veruje da je hodala - rekao je ribar.
- Ja vam verujem. Pokažite gde ste stajali.
Kada su se namestili u pozicije koje odgovaraju okolnostima slučajnog susreta usred noći, Krsta je rekao ribaru:
- Krenite tačno kuda je ona išla.
Pratio ga je pogledom. Ribar je otvorio drvenu kapiju i izašao na zemljani sokak. Krenuo je pored crnog automobila kojim se dovezao islednik.
- Dovde - podigao je ruku ribar.
Krsta je došao do njega. Nalazili su se između redova kuća. Put je napred vodio na kolski prelaz preko Klaničke pruge. Tuda je Krsta došao.
- Je l’ ona imala nekog u naselju kod koga je išla? - pitao ga je Krsta. - Na primer, na kafu.
Ribar zavrte glavom, pokušavajući da se priseti, neuspešno.
- A gde živi devojka po kojoj mi je nešto poslala?
- Ma, slala je ona po svima. Imala je ta pare, svako je hteo ovde da je posluša. Kažu da joj je kuća bila puna zlata. Donela je ona svašta iz Rusije.
- Nema u njenoj kući ničega.
- To se priča - slegnu ramenima ribar.
- Pričajte vi meni sve što se priča - ohrabrio ga je Krsta.
- Vidim ja da ste vi iskren čovek.
Nastavili su da hodaju prašnjavom stazom između kuća i pre pruge stigli do Kule Nebojše. Ništa značajno Krsta nije izvukao iz ribara koji skoro da se uplašio što su došli pred Kulu Nebojšu.
Stajala je usred korova, sva oronula; tamo gde je polomljen crep virile su krovne grede, ali i tako izlupana i krnjava i dalje je bila narogušena, s otvorima za puške i onim širim za topove. Kula je napuštena i zapuštena. Sujeverni ribari plašili su se Kule Nebojše. Bila je turski zatvor, mučilište, gatalište dahija; sve ono što običan svet tera na izbegavanje. Ime je dobila po turskom dželatu koji je u kuli obavljao pogubljenja. Šaputao je onima koje je morao da udavi da se ne boje, pa je krivo na srpskom izgovarao: Nebojša.
Za Krstu je Kula Nebojša nešto sasvim drugo od mesta za mučenje. To je mesto pobede. Njegovo mesto. Stajna tačka njegove porodice u Beogradu. Kako joj se približavao obuzimao ga je osećaj da je ova siva ruina zaista deo njegove porodične tradicije. Daleki predak po majčinoj liniji Mašan Damjanić pored Kule Nebojše je iskočio iz šajke kada je Eugen Savojski opsedao Beograd 1717. godine. Krsta sada zamišlja svog pretka u nekakvoj zelenoj uniformi s lalom na reveru i mačem u ruci. Vojnik hrišćanske vojske koja oslobađa Beograd od islama.
Kako mu je otac pričao, Mašan je preselio porodicu iz Banata u austrijski Beograd. Stanovali su u Savamali, u zemljanoj kući koja je odavno srušena. U Beogradu su živeli sve do povratka Turaka 1739. godine. Tada se preko Dunava povlače sa Austrijancima i ponovo se nastanjuju u Banatu. Ali ne trajno. Živeti u Beogradu kao da je postala stvar inata za Krstine pretke.
U Beograd se kao dobrovoljac vratio Mašanov praunuk Pavle. Bilo je to posle Prvog srpskog ustanka 1807. godine. Od tada su ustalili prezime Pavlović. Ovoga puta su boravili još kraće u promajnoj prestonici, do 1815. Te godine su se vratili Turci, a na beogradskoj pijaci robova u Vasinoj ulici prodata je Krstina prababa Anđelija sa dve ćerke. Pradeda Pavle ih je tražio duže od godine, potrošio sve što je imao, pa se priženio kod udovice Krune u Kragujevcu. Pavlovići su se trajno nastanili u Beogradu tek 1831, kad se zidao Konak kneginje Ljubice. A Krsta je prvi Pavlović koji se vratio da živi u Savamali.
* * *
Ispred Kule Nebojše Krsta drži tarot kartu koju mu je dala pokojna gatarka Agafja. Još jednom se priseća njenih reči o tarotu. „Sve što ti misliš da jest, ona je obrnuta“, tako nekako beše, češka se Krsta kartom po bradi. I onda dođe do suprotnosti gledajući u sivu kulu, okrenut leđima ušću Save u Dunav, kao što je Mašan video ovu istu kulu. Ako je logika da se iz zamka osmatra neprijatelj, onda je obrnuto da se spolja gleda unutra. A ovde je jedini zamak Kula Nebojša. „Gledati unutra, gledati unutra“, ponavlja glasno Krsta, najednom oduševljen kao da je otkrio ključ kojim će otvoriti bravu istrage. Nešto mu je govorilo da je gatarka sakrila poruku za njega i da će je naći baš ovde u kuli. Sigurno, bio je uveren, ne bi mu slala tarot kartu da nije htela nešto važno da mu poruči. Nekoliko sati pošto je poslala isledniku tarot kartu, bila je ubijena.
Krsta pomeri oprezno tarabu koja je prečila ulaz u Kulu Nebojšu. Unutra je zaudaralo na izmet i pišaćku mačaka.
Krsta je rekao sitnom ribaru da se raspita ima li dobrovoljaca da pomognu. Ovaj se ubrzo vratio s dvojicom. Potom ih je došlo još nekoliko, kao da su ribari osetili da je islednik egzorcista koji će ukloniti vradžbine iz Kule Nebojše.
Ribari uzeše da iznose otpad iz Kule. Zarad poverljivosti, Krsta je unutra ostavio samo jednog krupnijeg čoveka.
- Šta ćemo sad? - pitao ga je čovek s ašovom kad ostadoše sami u Kuli.
Ribare koji su izvlačili otpad postavio je za stražare, što ovi revnosno prihvatiše i sa viškom grubosti uzeše da odbijaju komšije od mesta iskopavanja. Prema starijima su se ponašali mekše a prema mlađima grublje: Je l’ igra mečka? Ajde, odbij sto posto! - i tako već kako im je dolazilo zadovoljstvo da budu deo vlasti i važnosti u događaju koji je uplašio divlje naselje. Oko Kule se okupilo naroda kao na vašaru.
- Polako kopaj. Polako, pazi, kad zakačiš nešto, onda stani.
- Šta tražimo?
- Nešto je ovde zakopano.
- Priča se o tome da ima nešto tursko.
- Ne tražimo to. Ajde poeni.
- Dobro - reče čovek. - Odakle ću?
- Svejedno, kreni pa ćemo videti.
- Sve! - skoro da je hteo da se pobuni.
- Koliko treba - odbrusio mu je Krsta.
Nada da je tu nešto zakopano bila je tanka, ali o mogućnostima više nije razmišljao.
Žilavi muškarac zabode ašov. Izvalio je komad zemlje iz kog pobeže buba, a pojavi se i koren nalik na paučinu.
Izvađena zemlja se polako gomilala. Iz riljača je izbijao znoj. Skinuo je gunj, podvio rukave na košulji, pa nastavio skrivajući kajanje što se prijavio kao dobrovoljac da pomogne u istrazi.
- Čekaj - zaustavio ga je Krsta.
Posle još nekoliko sporijih i plićih otkopa ašov je udario u gredu. Čovek je nastavio da vadi zemlju i sve više otkriva da temelj Kule Nebojše čini rešetka od drvenih greda ispunjena sitnim kamenom i zalivena gašenim krečom. Krsta je čučnuo i opipao grede. Nisu bile trule. Uzeo je ašov i još malo otkopao oko grede u temelju. Počeli su da se krune sitno kamenje i kreč. Temelj verovatno nije pravljen u dubinu zbog podzemnih voda. Sloj zemlje koji je prekrivao grede bio je debeo oko četrdeset centimetara. Zatim je dolazio zaštitni sloj kamenja i gašenog kreča.
Postalo mu je jasno da ga čeka mnogo posla. Pozvao je još dvojicu dobrovoljaca da donesu ašove, motike ili, najbolje, budake. Ostavio ih je da kopaju, a on se nekako uzverao natrulim stepeništem do sprata. Kula je imala dva sprata i tavan.
Pipao je nasumice po zidu tražeći neravnine. Na spratovima je bilo dovoljno svetio od širokih topovskih otvora da je mogao detaljno da pregleda zidove tražeći kakvu nepravilnost. Pipao je svako mesto koje mu se učinilo sumnjivim. Cigle su uglavnom čvrsto stajale. Bilo je dosta odlomljenih, ali je gradnja pretrajala vekove dobrim krečnim vezivom u kojem je sigurno bilo i tovara belanaca koja su zadržavala opeku i kamene blokove da se ne rasprsnu pod udarom đuladi iz brodskih topova. U sadašnjost mu se mešao Mašanov pogled sa reke ka Kuli koju valja osvojiti.
Ugledao je automobil kako se približava kružnim putem oko Kalemegdana. Automobil uspori i stade pored Kule. Prepoznao je vozača. Šterić. Pored njega je sedeo Mračarin. Krsta izađe iz Kule.
Narod koji je stajao okolo sam od sebe se povukao kad je iz kola izašao gospodin u skupom kaputu sa tankim okovratnikom od samurovine, ispod kog se video pepito sako. Nosio je bele kamašne.
Krsta je referisao o toku istrage povezanog ubistva.
- Misliš da ovde nečeg ima? - pitao ga je Mračarin.
- Kukhof je nešto tražio u njenoj kući, nešto što je sakriveno, sva je kuća razvaljena.
- Možda je našao to što je tražio, shvaćaš? - načelnik govori tako kao da urazumljuje zanesenog islednika u njegovoj prvoj samostalnoj istrazi.
- Možda, ali ima sumnje da je dolazila ovde u Kulu noću - mirno je rekao Krsta. - Ona je mogla da hoda. Sledim neke indicije.
Mračarin je zadenuo palčeve u male džepove na prsluku.
- Vidim, voliš da praviš gužvu - procedio je. - Skupio si narod, doći će novinari, biće tu slika, tekstić, jasno, jasno, tako se počinje. Imaš ti smisla za ove stvari. Dižeš prašinu oko sebe, a ja ću najebati. Znaš šta će meni da kažu kad počne štampa da nas ismeva: Ne kontrolišeš svoj odsek. Zato, slušaj me, ovo odmah da prekineš.
- Koje ,,ovo“? - hladno odgovara Krsta, koji oseća da mu pomoć pruža njegov predak Mašan, oslobodilac Beograda.
- Ovu potragu za blagom. Ti si načisto... Ja kad moram tebi na noge dolaziti... Da nije onih govana što su mi legla na vrat, drugačije bismo.
- O čemu vi to, gospodine načelniče? - ne da se Krsta, nošen istrajnošću koja mora da ide dokraja po svaku cenu.
- Antonovič piše Upravi grada. Uvaženi komesar piše prijavu protiv mene. Mene.
- Zašto protiv vas?
- Ti si ker koji ga je ujeo - ne bira reči načelnik Mračarin koji je potpuno izgubio strpljenje s neposlušnim islednikom. - On tuži gazdu. Bez uvrede, samo citiram. On je uvređen, optužio si ga, pretiš mu.
- Komesar Antonovič odbija da kaže sve što zna o Olgi Ščedrinoj i o Agafji Ivanovoj. On je te žene dobro, više nego dobro poznavao - iznosi svoju odbranu Krsta, a načelnik zbrzava prstima kao da nešto meša u loncu:
- Ovo, ovo završi ovde pre nego što se skupe novinari, shvaćaš. Za sat vremena budi kod mene u kancelariji. Dogovoreno.
- Razumem.
Mračarin je uzdahnuo, pa ispustio vazduh iz pluća, kao znak da su rešili problem i da mogu da pređu na lakše teme. Načelnik je napravio grimasu kao da ga nešto boli u leđima, gde se uhvatio dlanovima kao da je trudnica. Krsta se na ovu sliku ,,trudnog“ načelnika skoro nasmeja.
- Bole me leđa, znaš, ali kad krenem u lov, odmah me prođe - rekao je načelnik skoro pa prijateljski, sa željom da budu na istoj strani. - Ništa. Kao rukom odneto, shvaćaš. Ma jebe se tebi za lumbago, mlad si, shvatićeš kad dođeš u moje godine, dobar lov je mnogo važniji od te tvoje istine i tih popovskih gluposti. Ja pričam, ti teraš kockicu - na kraju gotovo ljutito reče Mračarin jer je primetio da ga Krsta odsutno sluša, kao da čeka da ovaj što pre ode, pa da nastavi sa kopanjem u Kuli Nebojši.
Taj izraz Krsta je zatekao kada je došao u kriminalistički odsek. Kad bi stariji islednici nekom rekli „teraš kockicu“ - to je u sebi imalo i nekog poštovanja. Poštovanje se sastojalo u tome što islednik čini neku ludost protiv pravila, po svom ćefu, rizikuje da ga napenale, tera po svome, pa dolazi u opasnost da će teško dočekati penziju; možda rizikuje da ga ubiju kriminalci, ali je on uporan iz nekog samo njemu znanog razloga. Mladi islednik je tako načelnikovo pominjanje „kockice“ shvatio kao priznanje da je tvrd orah koji se ne lomi lako.
Mračarin uđe u službena kola. Zavalio se u široko sedište lančije. Krsta je čekao da odu. Međutim, Šterić nije upalio motor. Njih dvojica su razgovarali, pa onda Šterić izađe iz kola. Krenuo je prema Krsti.
- Vidi, majstore - poče Šterić izokola. Stao je pored mlađeg islednika. Gledao je u zemlju gde je utrljavao cipelom nevidljivi pikavac u busen žilave trave.
- Ajde, raskurči se malo - izbacio je Šterić konačno nešto.
- Ti meni nemaš... - krenuo je Krsta, spreman na svađu.
- Pojavio se muž Olge Ščedrine - zbrza Šterić ključnu vest koju Krsti nije hteo da kaže načelnik.
- Muž!?
- Muž ubijene. Inženjer Ščedrin. Uzeo sam mu izjavu.
- Gde je sada?
- Dođi u Centralu pa ćeš čuti. Kažem ti, raskurči se - reče Šterić i ode.
Bučanje lančijinog motora brzo se izgubilo.
Krsta se vratio u Kulu i ponovo popeo na sprat. Tu je bio sam. Oslonio se leđima na zid. Zažmurio je. Opasnost od Antonovičeve prijave i neizvesnost traženja nečeg što Agafja možda nije ni ostavila, mogućnost da ispadne budala, povratak inženjera Ščedrina - sve je to letelo oko njega, kao ringišpil s punim korpama.
* * *
Kopači su se smenjivali. Osim ašova doneli su budak i pijuk. Nekoliko dečaka je odnosilo zemlju u ručnim kolicima. Krsta je pregledao drugi sprat Kule.
Ne prođe dugo, do islednika se popeo znojavi dečak. Za njim se na sprat pope još jedan sav crven u licu po kojem su iskočile bele pege. Njih dvojica su ostali ukopani u mestu, zbunjeni islednikom koji je klečao i pipao po zidu. Krsta se okrete.
- Dole - pokaza dečak sa pocepanim cipelama i slinama koje su virile iz nosa.
- Šta je bilo?
- Čiko, zovu vas - progovorio je kroz dahtanje pegavi dečak.
- Ko zove?
- Našli su nešto.

38.

Dole, u polumraku Kule gorela je uljana lampa spuštena pored iskopane zemlje. Znojavi ribar oslonjen na ašov pokaza Krsti šta su našli. U tek iskopanoj zemlji, uglavljena između dve grede, ležala je vojnička manjerka, a iz nje je virilo nešto umotano u masne krpe koje su zaudarale. Ribari poslušno nisu odmotali krpe, jer im je islednik rekao da ako nešto nađu ne diraju dok on ne vidi.
Razmotao je krpe. Ukazala se sveska sa tvrdim koricama, veličine dlana. Prinese je do puškarnice gde je bilo dnevnog svetla. Prepoznao je ruske reči.
Prelistao je stranice. Nekih desetak je bilo ispisano plavim mastilom. Okrugla, pravilna slova ukazivala su na ženski rukopis.
Reče ribarima da izađu. Ostao je sam u Kuli Nebojši. Polako je čitao red po red i prevodio u sebi na srpski.

Sat je pred podne. Brod kreće. Ćerka je ostala u Istanbulu. Ona je još mala da bih joj išta objašnjavala. Meni je njih troje objasnilo da tako mora, onda sam i ja, koja sam bila protiv, pristala. Tešim se da ću je tako spasiti od njenog oca koji me progoni. On zna da sam bila u Odesi, raspitivao se o meni, saznaće i da sam bila u Istanbulu. Moja ćerka će zvanično biti mrtva. Stavili smo nas četvoro otiske palca na zakletvu da ćemo čuvati tajnu. A reči te zakletve samo su nama poznate i mi bismo je razumeli. Ostavila sam je kod dobrih ljudi. Nisu Rusi, pa je time još više zaštićena. Moja ćerka ima novca u pologu za udoban život, jednog dana kada prođe opasnost vratiću se po nju. Moja ćerka sada se drugačije zove i samo ja u našoj grupi znam njeno privremeno ime. Tako sam tražila da bude. Sama sam u kabini. Muž je gore u salonu na vojnom sastanku. Pridružiću se, i ja sam deo grupe. Njemu je sada lakše, mada to neće da prizna. Plakao je, iako on nije ostavio svoju ćerku. Ja nisam plakala, nisam zaslužila da suzama sebi olakšam. Ništa nisam bolja od bilo koje čedomorke. Mrzela bih svoju majku da me tako ostavi.
Nisam postala član Crvenih, mada su me zvali. Još od studija bliži su mi Beli. Prošla sam obuku zaverenika, ali mi veštine nisu pomogle da izbegnem silovanje.
Kako se to najednom zamrsilo! Rat mi je prekinuo studije u Peterburgu, vratila sam se kod roditelja u Jekaterinburg, a tamo se sve izmenilo. Griša više nije samo naš dalji siromašni rođak. Prekinuo je kao i ja studije - zašto bih učio istoriju, ja sam istorija koja hoda, govori za sebe. Jedva ga prepoznajem: čizme, zvezda na kapi, jedan, pa još jedan kaiš preko grudi, veliki pištolj za pojasom, čiji vrh cevi viri iz futrole. Ja sam raspoređena u njegovu radnu brigadu. Griša me uzima kao da se to podrazumeva, ja sam njegova revolucionarna nagrada, šapuće da me je želeo oduvek. Moj otpor mu je neshvatljiv. Sve pripada njemu, on je pobednik i pravednik. Moje telo je njegov orden. Svakog dana ga kači na rever. Četrdeset tri dana tako. Nemoćna sam, razmišljam da se ubijem, možda bih to uradila da nisam posumnjala da sam trudna.
Griša hoće da me nagradi. Prolazimo pored stražara, uvodi me u deo grada ograđen žicom. Ne mogu da verujem da će to da učini. On prolazi lako, svi stražari mu se javljaju s poštovanjem. Ušla sam u zabranjeni kvart. Pričalo se po gradu da je carska porodica zatočena u Žutoj kući. Niko ih nije video. Žuta kuća je najveća vila u gradu, brojim prozore poređane na duž, ima ih 11 u prizemlju.
U Žutoj kući je zagušljivo. Prozori ne smeju da se otvaraju. Mračno je u toj kući. Na prozorima su navučeni kapci. Gori poneka gasna lampa koja smrdi. Neprijatno je. Stražari igraju karte. Na stolu su desetka i trojka, ostale ajnc karte kriju u dlanovima. Romanovi su na spratu. Videćeš da su oni obični ljudi, ništa posebno, ručaćeš sa njima, jedu isto kao i ti, car podriguje kad dobije masniju hranu, jednom je prdnuo, da, i to radi car, kao i svaki seljak, daće mu danas pasulj, možda će opet da prdne - leči me Griša od moje ljubavi prema Belima, daje mi prvu lekciju u vaspitavanju Nove žene.
Čujem ih. Silaze. Napred idu dvoje slugu, pa za njima četiri princeze u belim haljinama. Carevića otac nosi u naručju. Car ima belu bradu i skoro crnu kožu lica. Oči su mu mutne i krvave. Iznošena uniforma visi na njemu. Ušli su svi u trpezariju. Sedam sa njima za sto. Oni ne pitaju ko sam ja. Oni sve prihvataju kao sudbinu.
Posle ručka prelazimo u dnevnu sobu. Najmlađa princeza donosi majmunče. Vidiš da su obični, rekao mi je moj mučitelj, klimnula sam, čuvajući svoja osećanja za sebe. Mučitelj koji me je poništio, taj me sad nagrađuje.
Car, carica, kućni lekar, dadilja, njih četvoro odraslih i petoro dece su tihi kao da su na času. Svako je zabavljen svojim poslom. Kao da je samo majmunče Fljango živo. Jedino ime koje su izgovarali. Odjednom Fljango se oteo princezi i meni skače u krilo! Mazim ga po grivi. Pazite, on može da ujede, opominje me carica. Ona bi više da skine odgovornost sa svoje dece, ako me zlatno majmunče ujede. Sveta porodica u meni vidi stražarku, a ja ne smem da se odam. Ne smem da kleknem pred njima, ne smem da caru poljubim ruku, ne smem da ga oslovim sa Vaše veličanstvo.
Majmunče se pripitomilo u mom krilu, kao nestašno detence, liže dugme na mom blejzeru. Mazim ga po grivi ispod koje napipavam široku ogrlicu od kože. „Ti joj ga poklanjaš, je l’ tako?“, kaže moj mučitelj najmlađoj princezi. Ona je zanemela od straha. Car Nikolaj spušta knjigu. Carica je pogledala preko naočara. Princeza trči kod majke. „Kuda ga vodite?“, uznemirenje car, kao da je Fljango više od kućnog ljubimca, nešto kao duh carske porodice. Pogledi cele porodice su unezvereni, pa se brzo vraćaju u hladnu neosetljivost za okolinu. Vidim da se prezirom brane od poniženja. Ne žele da pokažu da su povređeni. Majka ni devojčici ne dozvoljava da pokaže osećanja. Njima je zabranjeno da pokažu slabost. Fljango je i dalje u mom naručju, iako ga ne držim za kaiš. Ni ja ne mogu da odbijem poklon koji mi je dao Crveni Sotona. Moram da ga nosim kući. Nisam znala da sam sa poklonom dobila i bogatstvo i nesreću. Prva luka posle Istanbula je Dubrovnik, pa odatle vozom za Beograd. Ne idemo dalje. U Beogradu čekamo povratak u otadžbinu.

39.

Krsta je ostavio Kulu Nebojšu raskopanu. Samo je navukao tarabu na ulaz. Žuri mu se, ali ipak stiže da primeti kako se u očima ribara pojavila neka strepnja, bliža strahu nego radoznalosti. To nešto neodređeno što je sakrila gatarka i što je sada otkopano, još više je uverilo ribare da je Nebojša ukleto mesto u kojem obitavaju duše mučenih. Neće kopati kad on ode, bio je ubeđen islednik.
Vratio se do Centrale policije. U kancelariji otvara kasu i iz nje vadi dosije Olge Ščedrine. Pronašao je njen potpis na ugovoru za kupovinu placa u Kapetan Mišinoj. Uzima lupu i natenane poredi rukopis dnevnika sa potpisom ubijene. Primećuje pravilnost podignute crte iznad o, kao da tu pravi omčicu. Biće potreban nalaz grafologa, ali Krsta ne bi sada da se odvaja od dnevnika Olge Ščedrine. Drži ga sa obe šake i pokušava da shvati pravac koji mu ova sveščica pokazuje.
„Šta sam saznao iz dnevnika?“ pita se skoro glasno. Sam je u kancelariji. U susednoj ga čeka načelnik Mračarin. Pre nego što uđe kod načelnika, koristi nekoliko minuta da se staloži. Dnevnik otkriva da je ćerka živa. Nije umrla kao što kaže Antonovič. Zašto je ostavila ćerku u Istanbulu? Neko opasan ih je pratio. Taj Griša želi svoje dete, ili je u pitanju ljubomorni muž koji ne želi kopile, pa je izmislio priču da njih Bele prati Crvena agentura. Hm, moguće. Nema jasnih znakova kako su saznali da ih prate Crveni. Pucali su, pretili, šta već da je bilo, dnevnik Olge Ščedrine ne otkriva. Ali otkriva značenje četiri otiska palca. To su oni koji znaju tajnu o ćerki Olge Ščedrine i Griše i koji je neće odati. Antonovič, gatarka Agafja, Olga i bogoslov Topoljski. Otkuda Topoljski? On je s njima došao iz Istanbula, znači. U njega je imala poverenje ili šta je to već kod mističnih Rusa bilo, nije Krsti jasno. Iako su Rusi i Srbi pravoslavne vere, ta vera je u svojoj suštini različita. Srpsko pravoslavlje je mnogo manje mistično od ruskog. Manje isihastično, zaumno, odšelničko. Stop, stop - nisi više na studijama bogoslovije, opominje sebe Krsta Pavlović.
Dnevnik Olge Ščedrine na prvu loptu je izduvan balon jer ne otkriva ko je njen ubica. Međutim, posredno šalje neke nemušte signale koje nije u stanju da dešifruje. Krsta je gotovo siguran da je ubica gatarke Agafje tražio baš ovaj dnevnik. Nema dokaza za tu tvrdnju, ali da dnevnik nije značajan ne bi bio sakriven na tako neočekivanom mestu. Agafja je bila osoba od poverenja Olge Ščedrine. Ako je Kukhof ubio Agalju i ako je Kukhof tražio dnevnik... Ko je onda Kukhof? Već je shvatio na osnovu ukradenog pasoša da nije Austrijanac, nije ni trgovac. Da li je Kukhof u stvari Griša? Bilo bi preslobodno da to zaključi.
Ringišpil se vrti brzo, promiču likovi u sedištima koja su se raširila kao paunov rep u letu. Lica su mutno razmazana. Fljango besno krešti.
Da bi umirio načelnika Mračarina, odnosi mu dnevnik koji je našao u Kuli Nebojši. Krsta je video novinara Pravde u hodniku. Reče mu da nema šta da kaže. U načelnikovoj kancelariji je i Šterić. Ne mogu da kažu da nije bio u pravu, mada načelnik jedva suzdržava ljutnju na neposlušnog islednika s kojim ne zna šta bi sada kada se zaglibio u istrazi koja ne može da se obustavi.
Načelnik Mračarin želi da izgladi odnose sa moćnim komesarom Antonovičem i predlaže da Krsta odnese dnevnik kod Antonoviča u Centralni laboratorijum da se urade signaletičke fotokopije i grafološko veštačenje. Naređuje Krsti da uključi Antonoviča u istragu.
Krsta kaže: „Jasno.“
Šterić pokazuje izjavu koju je dao muž Olge Ščedrine, inženjer Genadij Ščedrin. Krsta čita izjavu. Ščedrin izjavljuje da je u proteklih šest meseci boravio poslom u Zagrebu, Ljubljani i u više drugih gradova na zapadu Kraljevine SHS. Napominje da je morao da napusti Beograd posle atentata koji je nad njim izvršen pre šest meseci. On ne zna ko je to uradio, nikom nije dužan novac. Ne veruje da je njegova supruga izvršila samoubistvo, sumnja da je perfidno ubijena i da je to uradila ista osoba koja je pucala u njega.
- Kako izgleda Ščedrin? - pita Krsta Šterića.
- Gospodin, svetla kosa - kratko ga opisuje iskusni islednik.
Krsta reče da ide kod Antonoviča i da će imati mnogo posla, tražio je da zadrži kola, a Mračarin mu, odobrovoljen njegovom saradnjom, odobri.
Umesto kod Antonoviča, svojeglavi Krsta ode u Papuk da ruča. Seo je za sto pored kase koji je bio jedini slobodan. Vreme je ručku i u kafani je gužva. ,,Ko-oo-njak“, seče glas Gojka kelnera duvanski dim, naslagan kao domaćinska gibanica.
- Video sam onog Rusa, eno mu ih kola pred kućom - kaže glasno
limar Pepić za stolom pored Krstinog.
- Šta se dešava, isledniče, šuška se da je nastradala i ona gatarka što si pitao za nju - navodi Krstu na razgovor Milan Vodnik. - Baš si za nju pitao, je l’ tako? Kad ona - kvekete.
Stalni gosti u Papuku su zabrinuti jer ovo je već drugo ubistvo osobe koju poznaju. Krsta im je sumnjiv, ćuti i seče kolutove kuvane cvekle. Obično se šali s njima, kao da je jedan od njih. Međutim, danas komentari gostiju nisu mnogo zanimali islednika. Sav je bio okupiran dnevnikom. Romanovi, carsko zlatnogrivo majmunče, boljševička straža... sve mu se to vrtelo kao ringišpil bez pauze.
Gojko kelner ostavlja tanjir sa prebrancem ispred Krste i priča tiše da ostali ne čuju:
- Priča se, gos’n Krsto, da vam je gatarka poslala kartu iz špila. Kažu da je na karti bio nacrtan čovek sa kosom na ramenu. A ta karta kad se pojavi, to znači smrt. Evo...
- Šta ,,evo“? - proguta Krsta parče cvekle.
- Pa to, ode gatarka.
- A ko ti je sve to natrućao?
Gojko kupi mrve belim ubrusom koji mu stoji preko ruke.
- Pričaju svi. Pošto kupio, po to prodao. Kažu...
- Šta kažu? Ajde, slobodno, pa nismo ti i ja od juče, majku mu - ne spušta Krsta glas, već mu je dosta govorkanja po kafani.
- Kažu da ste se raspitivali o njoj i to sve, ali da je niste spasli - i dalje šapuće kelner Gojko. - Tako... Kao, mogli ste, ali su vam vezali ruke... neki - rekao je Gojko i pokazao očima naviše.
- Koji to neki?
- Tako se priča. Svašta narod priča.
- Dosta - lupi Krsta rukom o sto. - Gatarka Agafja je ubijena - reče da svi čuju. Pa podiže ruku:
- Ako neko ima nešto meni da zameri, neka dođe kod mene u kancelariju, tamo primam žalbe. A sad ’oću da jedem.
Kafana se utiša. Ljudi skloniše pogled od narogušenog islednika. „Družba je družba, a služba je služba“, reći će Milan Vodnik kada Krsta izađe.
Krsta posle ručka nije dovršio cigaretu. Izašao je iz Papuka bez priče. Seo je u ford. Od Papuka krenu uzbrdo. Umesto da stane kod Centrale i ode do Antonoviča kako je obećao Mračarinu, on produži u Vasinu i skrenu prema Kalemegdanu.
Postalo mu je jasno da će on biti kriv ako ne pronađe ubicu.
* * *
Drugi put toga dana stao je ispred kuće Arčibalda Rajsa. Za samo nekoliko minuta, mladi islednik je profesora uputio kako je našao dnevnik Olge Ščedrine. ,,Hm“, zavrte glavom profesor. Krsta je očekivao pohvalu jer je, naravno, izbacio deo o intuiciji koja ga je vodila do zakopanog dnevnika u Kuli Nebojši. Umesto pohvale je dobio to ,,hm“. Profesor Rajs nije promenio navike. Škrt je bio na pohvalama, široke ruke u skepsi.
Profesor Rajs je počeo da čita dnevnik. Negde na drugoj stranici, uzeo je jednu od nekoliko naoštrenih olovaka koje su virile iz keramičke šolje. Dohvatio je i svesku i otvorio belu stranu. Vratio se na početak dnevnika. Čitao je red po red prateći svaku reč olovkom. Onda je počeo da zapisuje beleške. Tako je radio do kraja. Pošto je pročitao dnevnik, vratio ga je Krsti.
- Ja mislim da je dnevnik ključ za oba ubistva. Mislim da sam blizu - ubaci se Krsta sa svojim viđenjem u prazninu koju je ostavilo profesorovo ćutanje pošto mu je vratio dnevnik.
- Niste blizu - preseče ga profesor Rajs tako odlučno da nije ostavljao mesta nedoumici. Krsti se ova odlučnost učinila ružna, kao nepotrebna grubost.
- Kako znate? - hladno je uzvratio profesoru, čak spreman da oponira, jer je već izgubio strpljenje.
- Dva puta ste rekli „mislim'. A istražitelj uopšte ne treba da misli. Potrebno vam je samo da naučite da gledate. Da ste kod mene diplomirali, to biste naučili.
Krsta nije uspeo da nađe odgovor na ovako logično postavljenu primedbu, pa taman kad je zaustio da uzvrati, profesor nastavi:
- Odgovorite na sledeće pitanje. Kako se zove ćerka Olge Ščedrine?
- Ne znam - kao iz topa izbaci Krsta. - Pa, otkuda to mogu da znam? To zna samo Olga Ščedrina. Tako piše u njenom dnevniku.
- A ne, ne piše tako - nagnuo se profesor na lakat kao neko uveren da je uhvatio protivnika u nepažnji pa sada može malo da se poigra njime.
- Čekajte, profesore - ubeđen je islednik da je u pravu. Otvorio je dnevnik i čita rečenicu: „Samo ja u našoj grupi znam njeno privremeno ime.“ - Evo, lepo piše. Ona krije ime ćerke, neće nikome da ga oda.
Profesor Rajs se retko smejao. Kad je to činio, zvučao je maltene kao konj kad njišti. Nije umeo da se smeje niti je bio baš spontan.
- Ljude obično vode pogrešni ideali - rekao je, spreman da održi poučni govor koji sledi tek kada sagovornika dotera do zida. Čista Sokratova majeutika: znanje počinje kada se shvati koliko ne znamo. - Otkrićete vi ime ćerke Olge Ščedrine, ja sam ga otkrio, piše u dnevniku. Ali, prvo je potreban uvod. Pođimo od pitanja zašto Olga kad već ima dijamante Romanovih nije pravo iz Istanbula produžila za Ameriku već ostaje u Beogradu.
Krsta oprezno ćuti i ne želi više da se izlane i ispadne neuk pred profesorom koji samo vreba njegove greške da bi uživao u svom znanju.
- Vidite, kada je reč o politici i patriotizmu, taj odnos se uvek svodi na idealizam, na Hiperboreju, zemlju koja ne postoji. Samo nepostojeća zemlja odgovara našim političkim idealima. Patriotska politika je san o zemlji koja ne postoji. Niti je postojala. Oni ne mogu da pristanu na to da zemlja u koju sanjaju da se vrate, zapravo ne postoji. „Dogodine u Moskvi!“, čujete ih kako nazdravljaju po beogradskim kafanama. Beli Rusi su do skoro verovali u većini, sada je to već manjina fanatika, da će se vratiti u Rusiju i postaviti u Moskvi novog cara. Koliko na proleće, kad se otopi sneg, izbiće još jedna revolucija, bela kontrarevolucija, tačnije. Zato su oni ovde, Beograd je centar antiboljševizma. Dovoljno su blizu Rusiji, Amerika je daleko od njihovog sna.
Dok je profesor pričao, Krsta je po sivom ćebetu kojim je prekriven dušek kreveta povlačio prst između tri tačke koje su predstavljale Moskvu, Istanbul i Beograd.
- Žene su bliže izvoru života - nastavio je profesor pošto je napunio lulu i sabio duvan u gorioniku. - One instinktom spremaju izlaz iz svake situacije. Za svaki slučaj, Olga Ščedrina je zapisala ime svoje ćerke, ako se njoj nešto dogodi da neko od njenih pronađe devojčicu. Tu je njeno ime. U dnevniku, kolega Pavloviću. Sigurni ste da ga niste pronašli?
- Priznajem, ne znam - predaje se Krsta s mučnim osećajem da je pao na ispitu.
- Kako ne znate, a doneli ste mi dnevnik? Ime te devojčice piše u dnevniku - ne bi profesor Rajs da se tek tako odrekne zadovoljstva u majeutičkom propitivanju svog bivšeg nedoučenog studenta.
- Pogledajte još jednom - pokazuje mu lulom na dnevnik Olge Ščedrine. - Ja sam pogledao i našao.
Bilo je nekog sadizma u Rajsovom iščekivanju da se bivši student još više uplete u dokazivanje da osim imena
Fljango i Griša u dnevniku nije pomenuto treće. Kada se dovoljno nauživao Krstinog uplitanja u kučine, profesor ustade od spuštene ploče za pisanje na sekreteru i ode do komode ispod prozora.
- Šta je ovo? Da li prepoznajete?
Pružio mu je papir sa brojkama i slovima. Izvukao ga je iz komode.



Krsta oprezno zagleda niz sa brojevima i slovima ukrštenim horizontalno i vertikalno, i mada je odmah znao šta je to, ipak je uzeo vazduh za svaki slučaj. Ožiljci profesorovog sarkazma su ga i dalje svrbeli.
- Polibijev kvadrat. Na ćirilici je u stvari, Polibijev pravougaonik - rekao je Krsta i, onda, da pokaže kako nije zaboravio lekciju, brzo je dodao: - Polibije je antički pisac i vojskovođa, Grk iz drugog veka naše ere. On je smislio najstariju šifru za skriveno dopisivanje. Polibijev kvadrat je služio kao tajni ključ za čitanje ratnih poruka koje je razmenjivala grčka vrhovna komanda.
Profesor je lulom kao metronomom pratio Krstino izlaganje.
- Šta je suština Polibijevog kvadrata? - dodade pitanje kad je Krsta rekao poreklo šifre.
- U sledećem: svako slovo ima numeričku vrednost koja je uvek dvocifrena jer se dobija ukrštanjem horizontale i vertikale cifara.
- Slovo A? - bez pauze nastavi da ga propituje profesor Rajs.
- A je 11. B je 12, jer dvocifreni broj pravimo gledajući prvo vertikalni niz, pa horizontalni. V je 13.
- Dobro. I kako onda niste videli Polibijev kvadrat? Ščedrina je pisala dnevnik da bi u njemu sakrila ime deteta. Hajde, probajte da izoštrite pogled. Pronađite skriveno ime i prezime.
- Čekajte, otkuda ona zna Polibijev kvadrat?
- Ona je jedan od onih palčeva koji su overili zakletvu. Je l’ će tako biti? Ha, biće. Znači, nije ona neupućena u zavereničke poslove, i sama kaže da je član grupe. Ne potcenjujte žene. Imaju one ideale koje vešto kriju ispod šminke i nakita, sve dok ih po svojoj ćudi ne promene, ali to sad nije bitno. Vratite se na Polibijevu šifru.
Krsta se počeša po zulufima. Profesor mu je zadao rebus. Treba da pronađe dvocifrene brojeve koji će dati ime deteta koje je ostavljeno u Istanbulu.
- Ne treba vam više od pet minuta. Ni toliko. Ali hajde da kažemo pet. Počnite - reče Rajs pogledavši na ručni sat.
Nije mu bilo druge. Ako je hteo ikakvu pomoć od profesora Rajsa morao je prvo da reši ovaj zadatak. Navalio je na posao. Otvorio je svoje nalivpero. Uzeo je dnevnik Olge Ščedrine. Kreće od početka. Pažljivo čita, sriče, lovi brojeve. Vraća se na prvi red gde mu se učinilo da je nešto sakriveno. Da, osmehnuo se njenom lukavstvu. Olga je prvi broj vešto sakrila. Umesto cifre, opisala ga je. Vesta je u šifriranju, primećuje Krsta i tu mu se usput razjašnjava kako je uspela onako stisnuta sa poslednjim pramičcima svesti da ugrebe cipelom reč Доч. Tražeći rešenje Polibijevog niza u njenom dnevniku, kao da je polako rasvetljavao šta se dogodilo u šupljem stubu na gradilištu u Kapetan Mišinoj.
Olga je zaista vešto posakrivala brojke po dnevniku, ne može Krsta a da je u žurbi još jednom ne pohvali u sebi. Neke brojeve je razdvajala na jednocifrene.
Vrhom penkala Krsta prati redove. Ne želi da mu neka cifra promakne, ali ne može ni potpuno da se koncentriše na dešifrovanje dnevnika, jer paralelno menja mišljenje o Olgi Ščedrinoj. Više je ne vidi kao lepoticu koja je žrtva pohlepe nekog iz svoje okoline, već mu se javlja kao odlučan karakter, žena koja se nekom suprotstavila. Kome? To još nije saznao.
Leti pogledom proveravajući ono što je pronašao.
U petom minutu je bio siguran da je otkrio sve sakrivene dvocifrene brojeve u dnevniku.
Prepisao ih je čitko.
Gurnuo je papir ispred profesora Rajsa.
11 34 11 43 11 13 2445
Profesor ovlaš pogleda brojeve i u znak pohvale kucnu lulom po papiru. Onda izgovori ime devojčice, trudeći se da pogodi srpski akcenat.

40.

Profesor Rajs poziva Krstu da sa njim pođe u suteren. Tamo bivši student nije zalazio. Spustili su se drvenim stepenicama. Ušli su u prostoriju koja je od poda do plafona u policama; fascikle i registratori, veliki oker koverti nagurani postrance ili položeni. Gotovo da je sav prostor na policama bio ispunjen. Krsta vidi i knjige, bodež dopola umotan u papir, bočice sa raznobojnim prahom...
- Pomozite mi - reče profesor Rajs.
Profesor je poslovao oko fiksiranog foto-aparata. Takav su imali i u foto-odeljenju Centralnog laboratorijuma policije. Bertijonova aparatura nabavljena je po Rajsovoj narudžbi. Jaka lampa sa širokim metalnim abažurom postavljena je pod propisanim uglom. U produžetku, iza razdvojene crne zavese, bila je još jedna prostorija u kojoj je nazirao kadice za ispiranje filmova.
Krstu ne iznenađuje suteren u koji su sišli. Rajs je u Lozani držao katedru policijske fotografije. Ovde na Senjaku je napravio svoj foto-studio sa arhivom.
Pošto je Rajs upalio električnu lampu, njeno svetio je usmerio metalnim abažurom na stranice dnevnika. Dok je Krsta držao sveščicu koju je iskopao iz Kule Nebojše, profesor je podešavao optiku aparata i sistematično škljocao. Hteo je da uradi kopiju za svoju arhivu i jednu za Krstu.
Iz aparata je izvukao rolnu filma. Izgubio se iza crne zavese i zatvorio za sobom vrata druge prostorije. Ispod njih se pojavila traka crvenog svetla. Rajs je razvijao film u mračnoj komori. Krstu je počeo da pecka miris hemikalija za pravljenje fotografija na papiru.
Islednik je ostao sam u arhivi. Čitao je sa rikni registratora. Tu su bila i dokumenta iz njihovih forenzičkih analiza u Mačvi. Pedantno pobrojana mačvanska sela u kojima su se dogodili zločini nad civilima. Kada je izvukao registrator s nazivom Lipolist, unutra je pronašao desetine fotografija. Neke je odmah prepoznao. On ih je slikao.
Ali je tu bilo i drugih dosijea. Izvukao je onaj sa natpisom Brut. Taj dosije je sadržao arhivsku građu o atentatu na Julija Cezara. U njemu su se nalazile i fotografije iz našeg doba. Rajs je u savremenom Rimu tražio ostatke grada iz vremena antičkog Rima, kada se dogodio atentat na Cezara. Šta će mu takvo istraživanje, Krsta nije mogao da shvati, osim ako to nije dokaz da je Rajs obilazio Rim da bi rekonstruisao najpoznatiji atentat u istoriji. Profesor je pedantno vodio arhivu, videlo se da je posvećen svom poslu forenzičara. Profesor je voleo da tu novu reč izgovara, kao da njom obeležava novu teritoriju u nauci.
Krsta je osećao čast što se nalazi u sklonjenom arhivu prepunom policijskih istraživanja od antičkog vremena do savremenog doba.
U tom delu ogromne police bilo je još dosijea o atentatima. Izvukao je registrator pod nazivom Romanovi. Na početku dosijea bila je grupna fotografija ruske carske porodice. Opis fotografije bio je otkucan ćiriličkom pisaćom mašinom sa ruskim slovima, što je Krsti sugerisalo da je profesor ovu fotografiju dobio od nekog Rusa.
Cвяmoe ceмйcmвo, Sveta porodica - rekao je Krsta prevodeći sa ruskog na srpski.
Car Nikolaj Romanov, carica Aleksandra, carević Aleksej, princeze Olga, Tatjana, Marija i Anastazija. Svečana fotografija. Svi stoje. Car i carević su u uniformi, carica i princeze u belim haljinama.
Fotokopije dnevnika Olge Ščedrine profesor Rajs će očigledno priključiti dosijeu Romanovih, jer se u dnevniku opisuju njihovi poslednji dani. Osetio je nelagodnost i neku potisnutu drhtavicu pred slikom carske porodice. Ja u svom špajzu, u tegli od pet kila svinjske masti, držim dijamante carske porodice, možda poslednje što je od njih ostalo, skoro u strahu izgovara u sebi Krsta. Antonovič sigurno zna da su Romanovi krili dijamante u ogrlici svog kućnog ljubimca, to zna i muž Olge Ščedrine koji se pojavio iznenada u Beogradu. Pošto neće naći dijamante u stanu, posumnjaće u mene, misli Krsta koji i dalje ne zna šta da radi s teglom svinjske masti. Jedino zna da je neće zadržati za sebe.
Profesorova temeljitost je ispunila dosije Romanovih. Bilo je tu mnoštvo fotografija sa lica mesta. Odnekud je
Rajs nabavio ceo forenzički dosije ubistva iz istrage koju je vodila Bela armija. Krsta je o tome čitao novinske feljtone. O nekim detaljima je pričao i Antonovič na predavanjima. Sudski dosije ubistva Romanovih prenet je u Brisel, gde ga je čuvao istražni sudija Sokolov. Verovatno je Rajs stupio s njim u vezu i tako došao do fotografija spaljenih tela carske porodice.
Tu je i fotografija Žute kuće u kojoj je bila zatočena carska porodica. Krsta broji prozore na kući, koje je brojala i Olga Ščedrina kada ju je u nju uveo Griša. Ima ih jedanaest, koliko ih je i ona izbrojala. Mnoštvo fotografija je iz unutrašnjosti kuće. U zidu se vide rupe od metaka kojima je usmrćena carska porodica.
Nalazi fotografiju Olge Ščedrine, koja je potpisana devojačkim prezimenom Mironova. Olga je dala izjavu sudiji Sokolovu u svojstvu svedoka. Ona je važan svedok. Poslednja je videla žive Romanove. S njima je razgovarala dva dana pre nego što će Bela vojska probiti front i iznenada zauzeti Jekaterinburg. U izjavi Olga opisuje i komesara Grišu koji ju je uveo u Žutu kuću. Primedba Sokolova na margini spisa, koji je očigledno kopija: Griša - Valentin Semjonovič Katunski, jedan od organizatora egzekucije. Ne spominje se da je Olga bila silovana i da je trudna. Nešto dalje, u istražnim papirima, Krsta nailazi na spisak članova komisije koja je dobila zadatak od Vrhovne komande Bele vojske da istraži smrt cara i njegove porodice. U komisiji je i građevinski inženjer, rezervni poručnik Genadij Ščedrin.
U beli registrator s dosijeom Romanovih umetnut je koverat sa svežim isečcima iz novina. Krsti dobro poznati članci. Profesor Rajs je sakupljao detalje iz istrage ubistva u Kapetan Mišinoj. Osim novinskih tekstova, ubačeno je i nekoliko fotografija gradilišta na kojem je ubijena Ščedrina, stuba u koji je gurnuta, njene kuće u Gospodar Jovanovoj ulici. Verovatno je ove fotografije napravio Favr. Krsta iščeprka i papirić koji je poslao po Favru. Tekst zakletve četvoro zaverenika: Baль cappy ycyp. Pored je profesorov prevod: Bog čuva cara. Krsta je zadovoljan. Preveo je tekst zakletve isto kao Rajs.
Profesor je punio dosije kao hrčak.
To što je ubistvo u Kapetan Mišinoj u dosijeu Romanovih, otkriva Krsti da je profesor od prvog trenutka znao da je povezano sa likvidacijom Romanovih. I pored toga što mu je poznata profesorova zatvorena ćud, ipak kosnu Krstu da nije hteo da ga uputi na pravi trag. Puštao ga je da sam traži, davao mu je odgovore na kašičicu. Ali, to je profesor, njegove metode kojima postiže cilj, pomiri se Krsta sa namćorastom prirodom Rajsa više se ne ljuteći.
Vraća se na slučaj Olge Ščedrine. Profesor Rajs ga očigledno smatra nastavkom tog velikog istorijskog događaja, misli Krsta. Jedan pipak se iz daleke Rusije provukao do Beograda. Olga je upoznala carsku porodicu. Donela je njihovo majmunče u Beograd, ovde je počela da gradi veliku ugaonu palatu od novca koji je dobila prodajom dijamanata iz ogrlice. I na svom gradilištu je ubijena.
Svirepo.
Krsta se prisetio projekta palate koji je video u njenom stanu.
I onda mu je nešto kvrcnulo u glavi.
Grozničavo okreće stranice dosijea koji drži u ruci.
Nalazi fotografiju krupnog formata - „Sveta porodica“, njih sedmoro. A palata u Kapetan Mišinoj je imala po projektu sedam skulptura na fasadi. Zapamtio je da su mimo običaja tih sedam skulptura različite veličine. Centralna je na uglu. Ona desno je najmanja, slede veće, dok je prva, levo od centralne druga po veličini. Ponovo je pogledao svečanu fotografiju Romanovih.
To je bio taj raspored. Car u sredini, pa desno od njega princ naslednik, dečak, levo carica, zatim po dve odrasle princeze sa obe strane.
Svaka skulptura je imala nišu, a te niše predstavljaju znak božanskog statusa - projektovane su kao oreoli.
Cвяmoe ceмйcmвo.
U Kapetan Mišinoj se podizao hram „Svetoj porodici“, rasvetlilo se Krsti. Palata pamjatnik - hram, sabira reči u glavi islednik koji najednom dobija suviše podataka i ne može da ih poslaže u odgovarajuće fioke. Zato Crveni orkestar progoni graditelje... počinje da popunjava logičke praznine islednik koga nanovo uplaši veličina slučaja koji je olako preuzeo. Pred njim je slučaj Olge Ščedrine narastao, dopunjen ubistvom gatarke Agafje nalikovao je na vampira koji ustaje iz fioke na kojoj je etiketa samoubistvo. I ta bela vampirska ponjava se širi kao građevinsko platno na uglu Kapetan Mišine, i po platnu, kao u bioskopu, ukazuju se figure likvidirane carske porodice.

41.

Da je upravnik astronomske opservatorije, umesto ka šari Mlečnog puta usmerio pogled naniže, ka parku koji okružuje dvospratnu zgradu opservatorije na čijem krovu, u staklenoj kućici, on sedi za Cajsovim teleskopom - video bi nešto zanimljivo. Dole u parku, jedan čovek se kreće između senki platana. Brzo mine kroz svetio kandelabra, reklo bi se pre da šmugne, i onda naglo, poput šimpanze, skače, hvata grane i uz zamah uspinje se na drvo. Zaklonjen granama, čuči na drvetu i osmatra park.
Nešto kasnije, iz pravca Slavije prilazi još jedan čovek. Taj drži ruke u džepovima kaputa, šešir mu je natučen na čelo. Polako se šeta parkom. Samouvereno, čini se. Prolazi pored drveta na kojem se sakrio čovek-šimpanza i ne primećuje da tu ikog ima. Kada je zamakao niz stazu, sakriveni se tiho spušta sa drveta, odlazi na drugu stranu, prema bolničkom krugu. I tu izbija na stazu i preprečuje put ovome koji se seta s rukama u džepovima.
Umesto da počnu da se bore, njih dvojica se sklanjaju u senku stabla.
Dakle, da ovaj susret gleda upravnik opservatorije, iz svoje staklene osmatračnice bi video kako islednik Šterić izvlači ruke iz džepova grombi kaputa, brzo broji pruženi novac, a onda u pola glasa izgovara informaciju koju je platio Mika Top.
Razilaze se. Šterić ide ka Slaviji, ponovo sa rukama u džepovima. Mika Top se kao senka lepi za okolne zgrade.

42.

Zlatnogrivo majmunče Romanovih držalo je orah obema rukama. Bacilo ga je na pridošlicu koga je zapamtilo kao neprijatelja. Skvičavo krešteći, skočilo je na ljuljašku u naspramnom ćošku.
- Islednik Pavlovič - predstavi se Krsta i pokaza svoju službenu ispravu.
- Dobro veče - klimnu glavom inženjer Ščedrin; uljudna pojava, malo staromodno zakopčan do guše u predugačkom sakou. Nosio je crni flor na reveru, koji nije skrenuo Krstin sumnjičavi pogled sa njegovog lica. Ne samo da mu se odnekud učinio poznat, već se pitao kome se jedan ovako staložen inženjer, što bi se reklo čovek na svom mestu, zamerio da bi na njega bilo pucano kao da je kriminalac. Nije uopšte ličio na kockara, prsti, su mu bili suviše nervozni i nekontrolisano ih je pomerao kao da u jagodicama ima struju. Ako nije napadnut zbog duga, zašto je u njega pucano? I kako to da se pojavljuje tako brzo posle ubistva svoje bogate žene?
Inženjer Ščedrin je ponudio čašu votke za pokoj duše svoje supruge Olge. Krsta je prihvatio. Antonovičev sin je otišao da donese piće.
- Vladimir mi pomaže da raskrčim ovaj lom - pokaza Ščedrin na razbacane stvari koje su ostale posle pretresa. - Rekli su mi u policiji da ste vi radili pretres.
- Jeste - potvrdio je Krsta trudeći se da ostane miran i ne oda nijednim nekontrolisanim trzajem mišića na licu da je uzeo Fljangovu ogrlicu sa dijamantima. Staloženo skida kaput i previja ga preko naslona garniture za sedenje.
- Video sam zapisnik o oduzetim predmetima. Potpisale su ga komšije od preko puta - reče Ščedrin koji je veoma dobro govorio srpski. - Ali u zapisniku nema ogrlice od Fljanga. Crna, kožna ogrlica - rekao je i odasuo kap na tepih, za pokoj duše mrtve supruge, u čemu ga je Krsta sledio, pa se sva trojica prekrstiše. Islednik ih je pratio i u ruskom običaju da se prva čaša popije naiskap. - Niste pronašli tu ogrlicu, možda?
- Nisam.
- Ne možete da se setite da ste je videli, negde... ovde po kući.
- Ne - odsekao je Krsta i, pre nego što je prešao na razlog posete, zatražio je objašnjenje kako je Ščedrin saznao za smrt svoje supruge.
- Iz novina - bio je odgovor.
Sumnja je u Krsti rasla. Imao je utisak da Ščedrin laže. Pre će biti da ga je obavestio Antonovič koji je sigurno učestvovao u njegovom skrivanju.
- Pronašli smo dnevnik na ruskom, pisan rukom - nije krio Krsta detalj iz istrage. - Postoji mogućnost da je to dnevnik vaše supruge. Zamolio bih za neki njen autograf, nešto pisano njenom rukom, da uporedimo.
- Pokažite meni, ja ću odmah da vam kažem da li ga je ona pisala. Poznajem njen rukopis.
Kao da dnevnik nije nešto bitno, Ščedrin pređe na drugu temu:
- Samo da vam kažem, sutra će biti sahranjena. Vratio sam se u poslednji čas... To je strašno šta je ostalo od nje. Onaj kasapin obducent je učinio takve stvari s njom... Kanibalizam, ja to drugačije ne mogu da nazovem.
Islednik je držao dnevnik u unutrašnjem džepu kaputa, ali reče da se nalazi na kriminalističkoj obradi i da ga suprug može dobiti po završenom postupku.
- Uostalom, nema tamo ničeg posebnog - odmahnu dlanom Krsta, a onda pokuša da zvuči poverljivo, kako bi Ščedrin u njemu video pomalo smušenog istražitelja koji pipa u mraku.
- Vaša supruga je skončala u šupljem stubu. Ali moramo o tome da pričamo. Vreme curi. Slučaj je otvoren, znate.
Krsta reče još nekoliko besmislenih rečenica kakve se izgovaraju kao izraz saučešća i razumevanja tuđeg bola, a onda naglo pređe na ključnu reč.
- Za vašom suprugom je ostala jedna reč. Otkrio sam je u stubu. Interesuje me da li znate zašto ju je napisala.
- Koja je to reč? - upao je naprasito Vladimir, očito mladić s tankim nervima i prilično razmažen.
Krsta sačeka Ščedrina.
- Reč?
- Da, jedna reč koju je napisala cipelom. Na cigli - reče Krsta i tek pošto izbroja do tri kaza je.
- ДОЧ.
Ščedrin se trgnuo kao da je opečen.
- Naša ćerka je umrla. Sahranjena je u Istanbulu - brzo je inženjer Ščedrin vratio kontrolu nad mišićima lica.
- A zašto nije napisala njeno ime? Zar to nije logično? Ćerka ime ime, zar ne?
- Šta znam... - mrdao je glavom Ščedrin kao da izbegava neke nevidljive lopte koje lete ka njemu - nisam ovde bio šest meseci, ona se lečila kod doktora Stojimirovića. Vi ste bili kod njega. Čuli ste.
- I dobro, pođimo od te poslednje reči. ,,Ćerka“ - nastavljao je Krsta da proširuje otvor koji je napravio na tvrdom Ščedrinu. - U stubu u kojem je umrla tu reč je napisala cipelom, u neverovatnoj pozi, izvrnuta na teme. Možete misliti kako je to bilo teško! Gimnastičar pa bi to teško izveo. Ta reč joj je očigledno bila važna. Zašto?
- Ne znam - smračio se Ščedrin. - Morate me razumeti, doktor Stojimirović je dao nalaz o depresiji. Tražite od mene nešto nemoguće. Uostalom, vaš načelnik mi je rekao da ste pritvorili jednu osobu.
- Ja ne verujem da se vaša supruga ubila.
- Zašto?
- Ta reč koju piše u poslednjem trenutku nije logična. Tako ne rade samoubice. Samoubistvo je po pravilu svestan, dobro pripremljen čin. Retka su samoubistva u afektu.
- Čekajte, pritvorena je uhapšena pod sumnjom da je izvršila ubistvo?
- Privedena. Ona nema alibi. U takvim slučajevima mora da bude privedena. Samo je pod sumnjom.
Ščedrin je pio brzo, kako su u Papuku govorili: „iz zgloba“, ali ta usuta količina alkohola na njemu nije ostvarivala dejstvo, kao da mu je lice impregnirano. Oči mu nisu caklile. Ovaj čovek ima visoku otpornost na alkohol, procenjivao je Krsta njegovu tvrdu prirodu. Nešto mu je bilo izveštačeno na ovom čoveku, glatko obrijanom, uredno podšišanom, koji je voleo da pokaže kako sa lakoćom vlada votkom. Krsta se pitao gde ga je već video i da li bi taj čovek mogao da ubije svoju ženu.
- Ne znam šta da mislim - rekao je Ščedrin. - Ako je vaša sumnja tačna, da je moja supruga ubijena, onda ja garantujem da je ubica onaj isti koji je pucao u mene pre šest meseci. Vama je poznat taj slučaj.
- Pročitao sam izveštaj. Vi ste bili ranjeni - namršti se Krsta na Antonovičevog sina koji je stajao sa strane kao Ščedrinova lična zaštita i koji je preteći prekrstio ruke na grudima.
- Zar nije logično da, podvlačim, ako je ubijena, to je onda uradila ista osoba koja je pucala u mene. Upao sam u zasedu, pre... ima tome pola godine. Ko je pucao u mene, nije otkriveno, ja ne znam, mogu da sumnjam ali nikakav dokaz nemam, nisam nikome dužan. Ali šta znam, bio je rat, ko zna, neću da nagađam. Morao sam da napustim Beograd, za svaki slučaj. Olga je ostala sama u našoj kući. Šta meni sad vredi što sam ostavio zlato nasred druma? Treba li da se kajem što sam se uplašio?
- Vi nemate pretpostavku ko je to mogao da bude - kopkalo je Krstu nešto drugo. Prevrće po svojim policijskim fiokama. - Da li vi idete u kafanu Papuk? - ipak ga prekida pokušavajući da uhvati kopču sa njegovim likom.
- Možda sam nekad svratio. Prolazio sam pored kafane kad sam išao na gradilište. Moguće. Zašto, izvinjavam se, to odjednom?
- Ja se izvinjavam, samo mi je palo na pamet.
- Šta sam mogao da radim - nastavlja Ščedrin ukrštajući prste. - Krio sam se. Svuda sam išao. Zagreb, Split, Ljubljana. Gledao sam da ne budem duže najednom mestu i da se ne prijavljujem po hotelima. Verovatno je u pitanju neki stari dug, ne znam.
- Pošto ja vodim istragu o ubistvu vaše supruge, morate mi predati pasoš da ga zvanično zavedem. Biće vam vraćen čim obavim formalnosti.
- U redu.
- Gatarka Agafja. Poznajete je?
- Ne poznajem.
- Kod vas je živela gospođa Marusja. Video sam je na fotografijama. Šta o njoj možete da kažete?
- Ništa posebno. Prijateljica moje supruge iz Rusije. Živela je kod nas. Ona je bila žena uglednog oficira. Šta je s njom?
- Mislim da su ona i Agafja jedna osoba. Prerušila se u gatarku u isto vreme kada ste vi otišli iz Beograda. Nije vam to čudno?
- Možda se uplašila. Nije svejedno biti u kući čoveka koga je neko hteo da ubije. Razumljivo. Meni jeste.
Pokazao je Vladimiru da dospe votku. Popio je čašu vode. Vodu je pio između dugačkih gutljaja votke.
- A recite mi, imate li neki novi momenat u istrazi?
- Gatarka je ubijena - reče Krsta.
- Bog da joj dušu prosti - kao da povika Vladimir. Mladić se
prekrstio.
- A što mislite da je ta gatarka u nekoj vezi sa Marusjom? Ista osoba! - raširio je oči inženjer Ščedrin.
- Ima nekih indicija, ne bih vas njima opterećivao. Imate vi dosta svoga jada da na njemu poradite - i dalje je Krsta otupljivao oštricu pažnje inženjera Ščedrina.
- Recite mi još nešto...
Krsta bira reči, koristeći pauzu da proučava sagovorni-ka. Mada uštogljen, pravih leđa, nervozno prekršta nogu, mlati rukama, spaja prste i naglo ih odbija, ponovo se stiče utisak da su mu jagodice vrele. Nije smiren. Nije siguran. Ne zna šta hoće islednik. Mada, uspeva da povremeno navuče voštanu masku na lice i pogleda s visine. Uveren je da je dobro zaštićen. Potcenjuje uticaj mladog islednika. Njegov zaštitnik u policiji je mnogo moćniji. I Vladimir ga poštuje - pristaje da bude poslužitelj.
- Kako ste se upoznali sa vašom počivšom gospođom Olgom? Ispričajte mi, ne obazirite se na ono što ste govorili isledniku Šteriću.
- Dobro, po volji vam. Vladimir, mogao bi nam doneti malo onih blini. Ha, skoči, momčino.
- Hoću - reče Antonovičev sin kojem je očigledno bilo zadovoljstvo da bude u blizini Ščedrina.
- Eh, upoznali smo se u Jekaterinburgu, usred leta, a tamo je to leto - kako bi Čehov rekao, „vrelo je u toj Africi“ - bilo vrelo na svaku stranu. Venčanje preko noći. Obično u Rusiji upoznavanje traje dugo, razmenjuju se pisma, u njima birane reči, sve kako običaji i ljubav nalažu. Nažalost, rat je pojeo veridbu. Pre dolaska u Jekaterinburg ja sam bio zatvorenik boljševika u Petrogradu. To zatočenje i metode mučenja treba izučavati na policijskoj akademiji. Kako su oni tako prostih reči koje ponavljaju ukrug, u stvari dovitljivi kad treba izmisliti novo mučenje; o, da ne verujete. Pred vama sedi mašina za preživljavanje. Ne hvalim se time. To je gorka istina. Sve su mi radili što su zamislili: pekli su me žaračem po tabanima, nisu se obazirali čak ni na to kad se onesvestim - rekao je i Krsti je počelo da bubnja u glavi.
- To je smutno vreme, teško je bilo - nastavio je Ščedrin. - Svi od svih beže i svi se jure, kao zmija što ujeda svoj rep. Uspeo sam da pobegnem. Iskoristio sam priliku, pometnju...
Krsta gotovo da ne čuje šta Olgin muž govori, kao iz daljine se
probijaju do njega Ščedrinove priče o povlačenju s armijom Belih, generalu Vrangelu, dolazak u Jekaterinburg. Obuzela ga je ideja koje ne može da se otrese. Više nije sposoban da s pažnjom sluša Ščedrinove priče iz odvrnute emigrantske slavine. Prvo mora da potvrdi sumnju.
Rekao je da mora da ide i zatražio Ščedrinov pasoš. Izašao je bez suvišne razmene ljubaznih gestova. Nije bilo naklona, ruke spuštene uz bedro, isturenog vrata pri pozdravljanju, odstojanja od jedne dužine mača, skupljenih potpetica kojima se lupne u znak poštovanja, a svim tim manirima Rus je bio sklon. Krsta sede u ford i othuknu boreći se sa mehurićem koji je u njemu rastao.
Gume škripnuše na kaldrmi, poterane previše naglim otpuštanjem papučice. Ako se pokaže tačno ono u šta sumnja, rešio je slučaj.

43.

U svojoj kancelariji islednik Pavlovič pali stonu lampu. Poredi fotografiju bogoslova Topoljskog iz policijske arhive i sliku iz pasoša inženjera Ščedrina. Na moguću sličnost naveo ga je samo jedan detalj iz Ščedrinove priče o životu u Rusiji i mučenju kom su ga podvrgli boljševici: „Pekli su me žaračem po tabanima.“
Hej, pukao mu je mehurić u glavi: ako je pečen žaračem po tabanima, onda to znači da su mu nervni završeci na tabanima sprženi, dakle neosetljivi na hladnoću. Ako je Topoljski prerušeni Ščedrin, zato je mogao da hoda bos po snegu! Onda to nije natprirodna moć proistekla iz molitve i božjeg dara, već posledica mučenja u zatvoru. Deformacija nervnog sistema, dobro iskorišćena za prerušavanje. Ko bi pomislio da se inženjer može prerušiti u bogoslova koji prodaje novine bos po snegu? Niko, osim onog ko zna da su mu nervni završeci na tabanima uništeni.
Krstu boli glava od ove prevare koju nije ni naslutio.
Sada mu je jasno zašto je Topoljski držao kamenčić u ustima - da mu niko ne bi prepoznao glas.
Kao i u slučaju gatarke Agafje, Krsta i sada primenjuje Vincetićevu metodu za poređenje tačaka lica. Postavio je lenjir i povukao oštrim vrhom olovke horizontalu od resice jednog do resice drugog uha. Zatim vertikalu preko sredine nosa. Išao je sporo i redom. Tako je na mestu ukrštanja vertikalnih i horizontalnih linija dobio dvadeset četiri ugla. Sad kraniometrom računa njihov nagib.
Antropometrijska podudarnost je velika. Ipak, gusta brada i gusta kosa zaklanjaju veći deo lica Topoljskog. Ne može da ustanovi stopostotnu podudarnost, ali je veća od pedeset odsto. Dovoljno za osnovanu sumnju.
Prost trik sa kamenčićem u ustima - ali deluje, odaje priznanje Krsta ruskoj carskoj školi prerušavanja.
Analiza fotografija pokazuje da Ščedrin i Topoljski imaju isti oblik očiju. Jagodice - slične. Konture glave - slične. Ali konačan sud daće otisci prstiju.
Krsta pravi plan. Vratiće se do kuće Ščedrina, reći mu da mora poći s njim u policiju zbog prepoznavanja nekih osumnjičenih, tu će mu na miru uzeti otiske prstiju i dok ovaj bude čekao pod prismotrom dežurnog, proveriće ih. Ako se podudaraju sa onima uzetim od bogoslova Topoljskog, privešće Ščedrina.
Ipak, Krsti je potrebno da raščisti situaciju oko maskiranja. Zašto bi se inženjer Ščedrin prerušavao u bosonogog bogoslova i krio u podrumu svoje kuće? Čemu ta maskarada?
Izvadio je notes u kojem beleži dokle je stigao u istrazi. Sporim Pelikanovim nalivperom pravi rekapitulaciju. Ispisuje sled događaja na osnovu dokaza i indicija koje ima.
Kukhof ili Ščedrin?, piše Krsta njihova imena i lupka kapicom nalivpera po papiru. Sve navodi na njih dvojicu.
* * *
Spakovao je notes u kom je napravio popis događaja, dokaza, sumnji, indicija... Popis u skladištu istrage.
Rešio je da prvo raščisti sa Ščedrinom, međutim u njegovoj kuči niko ne odgovara na zvono. Ugašeno je svetio, izuzev kandila u kojem gori ulje i ta svetlost tinja na prozoru. Krsta se reši da proveri. Imao je ključeve nađene u tašni Olge Ščedrine. Izvadio je FM iz futrole i repetirao ga, pa ga vratio u džep.
Ušao je u predsoblje. Sačekao je da se navikne na zvukove u kuči. Tišina je bučala kao vodopad. Majmunče je čučalo na svojoj prečagi. Sijale su mu se oči u mraku. On i Krsta su se gledali. Majmunče nije skvičalo. Kao da se već naviklo na Krstino prisustvo i da mu je oprostilo što ga je strpao u torbu. Krsta misli o tome kako je krajnje neverovatno što je Olga dobila na poklon ljubimca Romanovih. Kakva slučajnost? S tim poklonom doći preko pola sveta i praviti palatu njima u čast. Carska porodica mora da ju je mrzela kada je odnela majmunče, a nisu ni znali da će sakriveni nakit biti upotrebljen da im se podigne spomenik kao Svetoj porodici.
Fljango je nedužan. Neobična je to životinjica. Mali lav. Zlatan, vidi se da je carski. On je sve što je ostalo od Romanovih.
Krsta je pretražio i podrum, ali Ščedrina nije našao. Vratio se do Fljanga i ponovo ga pogledao u oči koje su sijale. Onda se setio kada je zamislio kako mu je stajala ogrlica. Ščedrin je pošao da je traži. Zato je pitao Krstu da li ju je našao dok je pretresao. Suviše je lukav da bi mu poverovao, pomislio je Krsta i izjurio iz kuće ostavljajući vrata nezaključana.
Lomio je ford po kaldrmi kao jedrilica koja udara po tvrdim krestama talasa. Žurio je kući. Bio je siguran da je tamo Ščedrin. Ne obazirući se mnogo i ne trudeći se da bude oprezan, zaustavi kola ispred svog ulaza i utrča uza stepenice. Vrata su zaključana, možda je ušao preko krova, pomisli. Držeći repetiran pištolj u ruci krenuo je da obilazi stan.
Nije bilo nikog.
Odahnuo je i sav umor se tada svalio na njega.
Već je izmožden jurnjavom. Umor ga savlada i on u cipelama i u kaputu leže preko jorgana držeći pištolj pod jastukom. Obećao je sebi da će odremati koliko traje da ispuši cigaretu. Umirilo ga je što je trik sa upaljenim svetlom verovatno zadržao Ščedrina da ne uđe u stan.

44.

Brrruummm!
Prevario ga je san kad je puklo. Skotrljao se sa kreveta na pod, skoro istovremeno je zavukao ruku ispod jastuka odakle je dograbio repetirani FM. Ležao je na krpari na leđima, zid mu je bio iza glave, a ispred prozor koji je pukao kao da je bomba udarila u njega, ali kako on koji je prošao rat nije odmah video dim, shvatio je da je prozor razbijen kamenom.
Ščedrin, bila mu je prva pomisao. Očekivao ga je večeras, zato je dojurio do Savamale. Sada Ščedrin proverava da li je on još u stanu ili ga je napustio kroz sporedni izlaz, prevrće pletivo zamršenih čvorova islednik prepadnut u snu.
Došunjao se do prozora. Provirio je. Trgić ispred Beogradske zadruge bio je prazan. Osvetljavao ga je samo kandelaber postavljen na sredini raskrsnice u Karađorđevoj.
Gleda kroz rupu u duplom staklu. Prati putanju kamena koji je proleteo kroz staklo. Traži kamen ispod trpezarijskog stola. Pošto je ugasio svetio, pipa rukom po podu. Konačno nalazi kamen ispod otomana.
Kamen je umotan u novinske listove. Pre bi rekao kamenčina, kakvom bi mogao da se pritisne kupus u kaci. Ovaj kamen je bacio neko jak. Prva pomisao mu je bila: Mika Top. Taj žilavi atleta je izbacivao ženu iz topa, mogao je i kamenom da dobaci do prozora na prvom spratu.
Odlazi u hodnik gde pali svetio. Kada je razmotao Vreme u koje je bio umotan kamen, vide da je u tom paketu kamene ,,bombe“ i jedan beli koverat.
Naslonio se leđima na vrata špajza. Tu je bio siguran. Nekako mu je bilo lakše jer je imao osećaj i da čuva vrata iza kojih se nalazi tegla sa pet kila svinjske masti, najskupljih pet kila masti u istoriji srpskog svinjarstva. Čita pismo koje je na ruskom.

Ja imam ono što vama treba. Vi imate ono što meni treba. Ja ne mogu bez vas, vi ne možete bez mene. Mi smo viđeni za dobar posao. Vas u policiji zovu Kandilo, jer ste studirali pravoslavnu teologiju, ali ja verujem da ste vi sposoban islednik koji zna šta je krunski dokaz. Ja vam ga nudim. Imam neoboriv dokaz koji će inženjera Ščedrina optužiti kao stvarnog ubicu svoje supruge. Zauzvrat, dajte mi fotografije svake strane dnevnika. Noćas u tri sata u klubu Al fijore. Na poleđini je prepis Olginog pisma upućenog meni. Dobićete original u razmeni. Metak vam opraštam, i ja bih isto učinio da ste vi bežali. Svaki trik bi ovde bio glupost, neka ovo bude samo jedna brza razmena.
* * *
Pismo od Kukhofa, nema sumnje. Kukhof zna mnogo o meni, zna i da čitam na ruskom jeziku, misli Krsta i pita se odakle sve to stranac Kukhof zna o njemu. Kad je pre saznao? Krsta je počeo da ga interesuje tek pošto ga je presreo u noćnoj otmici Fljanga. Za jedan dan saznati nadimak islednika koji ga je ranio, njegovo znanje ruskog, procenu karaktera koja ga navodi da ponudi razmenu. Hm, kakva obaveštenost, vrti glavom Krsta, ne znajući odakle svi ovi podaci Kukhofu. Pa, i Miku Topa je prvi put video iste večeri kad i Kukhofa. Ova pitanja ostaju otvorena. Ne zna im odgovora. Ali govore da je Kukhof ili možda komesar Griša - sposoban agent i da je u pravu profesor Rajs kad kaže da Crveni orkestar ne sme da se potcenjuje. Tim je Krsta ponosniji što je uspeo da ga rani.
Krsta Pavlović je okrenuo poleđinu Kukhofovog pisma. Tamo je prepis pisma Olge Ščedrine upućenog njemu. To je valjda ono pismo koje mu je ostavila na recepciji Kasine, u četvrtak uveče. Pismo bez datuma, ali ima potpis. Krunski dokaz? Važno je da se rukopis podudari sa rukopisom dnevnika, bubnja nešto u Krsti, valjda blizina rešenja zadatka koji ga muči od kada je odlučio da ne pristane na lako rešenje i smrt Olge Ščedrine proglasi samoubistvom.

Ti, rekla sam. Sada ćeš i ti da znaš.
Ti i moj muž. Crveni i Beli. Dve Rusije. Koji mi je više zla naneo? Kakve veze imaju boje i bol? Obojica ste mi na dlanu. Vidim vas.
Ti nisi pretio, kod tebe se podrazumevala pokornost. Muž za koga sam se udala iz ljubavi preti da će me ubiti ako odem. A ja, eto, idem. Kažem ti ovo jer tražim zrno ljudskog u tebi. Nemam drugu nadu osim te, da u tebi postoji to zrno. Obavio si zadatak, gradnja neće biti nastavljena. Nosim novac.
Sve što želim je da nastavim život tamo gde je stao. Nemoj više da me tražiš. Treba li i da dodam jedno „molim te“?
Sutra ću reći da pristajem na nov projekat. To će sve biti završeno i ti možeš da se vratiš i da podneseš izveštaj da si obavio zadatak. Nudim ti da obaviš zadatak, a zauzvrat želim svoju slobodu. Nikada nećeš saznati gde je moje dete. Prestani da ga tražiš. Nikada nećeš saznati njegovo ime. Neću ti reći ni da li je devojčica ili dečak. Ti nemaš prava, ne, grešim, ne radi se ovde o pravu, ti nemaš potrebe da se kao Novi čovek petljaš sa ostacima Starog. Važan ti je zadatak koji je obavljen. Mislila sam i ja da je važniji neki zadatak koji nam stiže odnekud izvan nas, svejedno da li je ta komandna tačka ispred ili iza nas, da li našim koracima diriguje melodija prošlosti ili budućnosti.
Ti, to bih volela da razumeš, ako ti je stalo da bilo šta o meni razumeš, moraš znati da ja od sada slušam zapovesti koje dolaze iz gonga utrobe. Jesi li me razumeo, propali studentu istorije?
Nikada me nisi zvao po imenu. Ime ti je Ti, moje je
Olga.
Post scriptum
Evo kako si mi pomogao ne želeći, ne znajući. Poklonio si mi Fljanga, a nisi znao šta se nalazi u njegovoj ogrlici. Mislio si da mi poklanjaš igračkicu, a poklonio si mi što nikada ni sanjao nisi. Slučajno sam napipala ono što je sakriveno u ogrlici. Slučajno? Ha, zar tako nešto može biti slučajno?! Bilo je u ogrlici dovoljno kamenčića. Tako su fino bili ušiveni, pliš, pa zaliveno voskom. Ko bi primetio, ma pomislio da se takvi sjajni kamenčići tu kriju? Kako sijaju, samo da si ih video, da te zablesnu! Znaš, golubčik, da zrno dobrote postoji u svakom, kolikogod bio zao, čak i kod najvećeg ubice. Svetlost Božja razvije tu klicu i izraste dobro delo. Eto, i u tebi koji si prema meni bio zlo, postojala je ta klica za koju nisi znao, da si znao uništio bije, kao što si mene hteo.

PETI DEO

DETE


45.

Kada je birao stan za sebe, student Policijske akademije Krsta Pavlović kao da je imao na umu ovu noć.
U stan na uglu Karađorđeve i Sokačeta kraljevića Marka, u Savamali, došao je posle dugog traženja. Naći odgovarajući stan je bila obaveza koju je studentima zadao profesor Rajs. Krsta je bio Beograđanin i nije mu se davao novac za zaseban kvartir kada je već mogao da živi kod roditelja na Dorćolu. Međutim, Arčibald Rajs je zahtevao da svi pitomci bez odlaganja pronađu smeštaj odvojen od roditelja i ranijih prijatelja. Dao im je uverljivo objašnjenje:
- Vama je potreban osećaj zajedništva. Pravi islednik je asketa. Ništa tako ne upropasti želju za otkrivanjem istine kao podmićenost. Bićete meta bankara, kriminalaca, političara, bludnica - svako od njih će hteti da vas podmiti. Živite zajedno, razvijajte duh nepotkupljivosti koji je neodvojiv od skromnosti. Živećete u stanovima koji su vojnički čisti. Vaš stan je dom asketa. Vodite računa kad birate stan o još jednoj stvari. Da ima dva izlaza. Morate dobro da upoznate okolinu, svaki ćošak, susede, decu, dvorišne pse, kvartovskog patroldžiju, prosjaka. Zašto? Što poštenije budete radili, neprijatelji će vam se kotiti kao pacovi. Ti pacovi će se razmnožavati u tragovima vašeg poštenja.
Posle ovih reči u Krsti je još više porastao ponos što je izabrao islednički poziv. Profesor je umeo da stvori osećaj elite. Svi koji su te prve godine upisali studije osećali su se kao deo elite nove, velike države, kao njena savest, moralni mač.
Dogovorio se da stanuje sa kolegom Dragoradom Žunjićem. Cunjajući po gradu u potrazi za stanom, pronašli su odgovarajući u Savamali; sa dve spavaće sobe i dnevnom. Nalazio se na spoju Karađorđeve ulice i kratkog, strmog sokačeta. Gledao je u palatu Beogradske zadruge. Dnevna soba je imala zastakljeni doksat koji je ličio na stražarnice na Kalemegdanu, isturene iz bedema. Tri prozora u doksatu gledala su na tri različite strane, što je idealno za osmatranje okoline. Centar Savamale je bio kao na dlanu. Osim doksata, stan je imao još jednu stražarnicu. Okrugli prozor na tavanu. Do tog okulusa stizalo se posle pentranja iz špajza. Kada se podigne kapak na plafonu špajza, ulazilo se pravo na tavan. Tavanski prozor je gledao na Karađorđevu, ali ako se podigne crep, mogla je da se osmatra čak i pijaca na Zelenom vencu. Tavan je bio povezan malim vratima sa tavanom susedne zgrade. Tako je zadovoljen zahtev profesora Rajsa da stan ima i rezervni izlaz u slučaju potrebe za neopaženim izvlačenjem.
Idealan stan je imao samo jednu manu - bio je preskup za studentski džep. Renta je mogla da odgovara nekom bankarskom službeniku srednjeg ranga. U pomoć je priskočio Krstin otac. Odveo ih je kod gazde Savamale, Luke Ćelovića. Stari komitski saborac Luke Ćelovića preporučio je svog sina za suseda. Čika Luka je bio već star, ličio je na sasušen hrast, ali se plašio za svoj život kao da je tek zasađeno drvo.
- Komšiluk je za stare ljude košulja - rekao im je i nastavio da priča sa Krstinim ocem o prošlim vremenima borbe za oslobođenje Makedonije i Kosova od Turaka.
Krsta se iznenadio koliko je stan vlasnika Savamale, verovatno najbogatijeg čoveka u Beogradu, skroman. Na podu nije bilo tepiha, gazda Luka je spavao u gvozdenom krevetu. Iz razgovora Luke Čelovića sa ocem shvatio je da je sve svoje bogatstvo zaveštao otečestvu i da na svoju udobnost ne želi da troši. Ali je bio spreman da nešto potroši na svoju bezbednost. Strahovao je da se ne ponovi atentat, kada je samo slučajem izbegao da pogine od bombe koju je na njega bacio neki Bugarin.
Cenu rente je do prihvatljive spustio dogovor da će Krsta i njegov cimer Žunjić s večeri obilaziti oko Ćelovićevog stana koji je bio u stambenoj kući na dogledu im s njihovih novih prozora, tu odmah na prvoj raskrsnici prema Železničkoj stanici. Od kada mu je bomba bačena na terasu, Luka Ćelović je prepolovio san kao lubenicu. Računao je da je dobio dvojicu stražara u prvom komšiluku.
Posle studija Krstin cimer se odselio za poslom, ali on je zadržao stan i u njemu je živeo sam. Zadržao je i naviku da poznaje sve komšije, pogotovo domarsku porodicu iz Hercegovine koja je stanovala u prizemlju. Poznavao je Savamalu kao svoj džep.
Islednik je i sada sam u stanu u kojem se bori sa strahom i s kombinacijama u glavi. U strahu od bombe koja bi uletela kroz prozor, u zadnjem je delu stana. Zavlači se u špajz, ispod kapka na plafonu koji vodi na tavan. Provirio je kroz kapak. Na tavanu nema nikog. Vratanca koja s tavana vode na susedni dobro su obezbeđena gvozdenom rezom. Proverio je i teglu sa svinjskom mašću. Ogrlica nije dirana. Umirio se. Može da razmisli šta mu je činiti. U špajzu je najsigurniji. Sedi na podu, drži pištolj u krilu. Petrolejka gori na hoklici. Pročitao je još jednom Kukhofovo pismo.
Između sve jače potrebe za alkoholom i šetanja gore-dole u kavezu stana, Krsta je izabrao da se obuče za izlazak preko tavana. Navukao je debeli crni džemper s rol-kragnom i nagaravio lice pepelom. Podigao je džemper i oko struka zategao kožni opasač koji je po narudžbi napravio sarač Ðokić. Sigurne pregrade urađene su prema nacrtima profesora Rajsa. U pojas je Krsta spakovao dnevnik, dleto, rezervni okvir municije, upaljač i isprave, a zadenuo je i FM.
Preciznost posla ga smiruje.
Bio je siguran da ga oni koji motre na zgradu neće primetiti. Izvukao se iz stana preko tavana, zatim se spustio stepenicama susedne zgade iz koje je izašao u dvorište, tako što je čeličnom žicom presekao feder u bravi dvorišnih vrata. Neko vreme je tu, u susednom dvorištu, okruženom zgradama, čekao dok ne oslušne okolinu. Sve je bilo mirno u ovo gluvo doba noći, stanari su spavali. Onda je
Krsta preskočio zid i našao se na praznom placu zaraslom u vrzinu. Plac je bio ograđen i spremljen za gradnju još pre početka Velikog rata. Vlasnik je poginuo i prostor od tada tako stoji ograđen i napušten.
Krsta se primakao ogradi, kroz čije razmaknute tarabe gleda na Karađorđevu ulicu. Nekog ima u mraku ulaza preko puta. Mrak mrda, govorio im je profesor Rajs, kad nekog ima u njemu. Morate da naviknete oko na nijanse mraka.
U ulazu preko puta je čovek srednje visine, zaklonjen od dalekog uličnog svetla uvučenim portalom. Stanovi u zgradi su u mraku. U ulazu nema žara cigarete. Nepoznati je dobro sakriven ali se pomera, taman dovoljno da ga Krsta primeti. Prema položaju glave, Krsta shvata da sakriveni čovek gleda u pravcu njegovih prozora. Oni su osvetljeni. Udaljeni pedesetak metara postali su mamac za poglede s ulice, kako je i planirao. Pomislio je u prvi mah da je čovek u ulazu Mika Top, međutim, kako mu je sve više razaznavao figuru, vide da je to neko viši.
Prazna ulica ga i dalje drži iza tarabe srušene kuće. Primetiće ga čim korakne u Karađorđevu; brinu ga stražari kojih sigurno ima još sakrivenih. Odlučuje da izađe na drugu stranu.
Iskrada se kroz tarabu prema Zelenom vencu.
Gumeni đon na espadrilama utišava njegov korak po kaldrmi.
Dočim je uzmakao Crnogorskom ulicom prema Zelenom vencu, na prvoj raskrsnici skrenu levo. Pazio je da bude priljubljen uz fasade zgrada. Zalazio je u svaki drugi ulaz, gledajući da li ga ko prati.
Napravio je luk prema Varoš kapiji, odakle se niz Velike stepenice spusti ponovo u Karađorđevu. Sve ovo lomatanje ukrug imalo je samo cilj da onom ko stoji u ulazu dođe s leđa. Nekih petnaestak minuta mu je trebalo da napravi krug.
Držao se pristanišnog doka sve do savamalskog magacina, odakle se primakao s leđa zgradi u čijem ulazu se neko krio i osmatrao njegov osvetljeni prozor.
Preskočio je nisku tarabu zadnjeg dvorišta. Sklanjao se od mesečine šunjajući se pored šupa. Iz jedne ga zapahnu smrad. Bio je to klozet.
Uzeo je kamen dovoljno velik da kad ga je iz sve snage hitnuo ovaj gotovo zafijuka prebacujući dvospratnu zgradu. Kamen pade na krov kuće koso preko ulice. Lupio je po crepovima. Taj trenutak udara kamena Krsta je iskoristio da se uvuče u zgradu kroz dvorišna vrata.
Šunjao se stepeništem koje vodi iz dvorišta do ulaznog hola. Oslonjen je na poštanske sandučiće. U zgradi je mrak. Vidi kapiju i polako u njoj nazire senku čoveka. Kapija je od kovanog gvožđa i mlečnog stakla, tako da ocrtava ljudsku figuru, ali, pomisli Krsta, to je nezgodno i za njega koji se prikrada ulazu jer će i on biti izložen pogledu.
Ipak je morao da rizikuje. Računao je da lupa kamena, koji je bacio na crepove preko ulice, sada odvlači pažnju čoveku u ulazu i da ovaj još pažljivije osmatra ulicu, a da o svojim leđima ne brine.
Šunjajući se brzo uza zid haustora, prikrade se kapiji i tu čučnu. Mogao je jasno da vidi figuru. Čovek njemu okrenut leđima i sa kačketom na glavi. U spuštenoj ruci je držao pištolj. Ako se okrene, videće Krstin obris tela kroz staklo, ali na sreću, on i dalje osmatra po krovovima odakle je čuo lupu.
Neiskusni islednik shvata da se doveo u opasnost. Reče sebi da će brojati do deset i tada otvoriti staklenu kapiju, pa šta bude. Kocka se sa svojim životom. Drugo rešenje je da se vrati hodnikom u dvorište i ode kući. Kada stigne do deset, odlučiće. Tako je prelomio. Broji prvo sporije, a onda brzo.
Tresnuo je kvaku nadole i povukao je.
Kapija se otvorila.
Izleteo je i odmah udario nepoznatog po ruci u kojoj je držao pištolj. Pištolj pade na trotoar. Krsta, kao rašlje, zabode dva prsta u oči čoveku. Ovaj jauknu i smota se kao srozana čarapa. Još jedan udarac kolenom u dijafragmu i već je džak od čoveka uvlačio u ulaz. Smirio ga je kratkim džiju-džicu udarcem - bridom dlana po vratu.
Sa kaldrme je podigao pištolj i čovekov kačket. Kresnuo je upaljač. Ustuknuo je kad je prepoznao plavokosog Antonovičevog sina. Ovaj zakrklja očiju stisnutih od bolova.
- Ćuti, ako ti je život mio - upozorio ga je ne dižući galamu.
Vladimir je tiho ječao.
Krsta mu je skinuo kaiš sa pantalona i njime mu stegnuo ruke na leđima. Hteo je da se obezbedi da ovaj ne zove u pomoć, pa oslobodi jedan rukav njegovog kratkog kaputa i nabi mu ga u usta. Dohvatio je njegov nagan i kačket sa kaldrme.
Vladimira je terao kao mečku. Gurao ga je pred sobom do klozeta u dvorištu, govoreći mu kuda da hoda jer ovaj još ništa nije video od zadobijenog udarca.
Krsta je otvorio klozet. Iznutra je zasmrdelo.
- Vladimire - Krsta mu se obraćao na ruskom da bi mu bio bliži - ne želim da se polomiš, ja sam obziran prema svedocima. Sad lagano korakni, pazi, tu je rupa, polako spusti desnu nogu kroz otvor. Klimni glavom ako si me razumeo.
Uplašen, Antonovičev sin klimnu. Plahovit je karakter, procenio ga je već Krsta birajući taktiku kojom će ga slomiti i privoleti na saradnju. Oprezno pipajući nogom, Vladimir se mic po mic približio rupi. Zaječao je od bola kad mu noga upade kroz trougao na daščanom podu, a druga osta oštro savijena u kolenu. Sav je bio iskrivljen od kaiša koji mu je zatezao ruke na leđima.
- A sad ću da ti izvadim rukav iz usta. Ako budeš zvao u pomoć, pucam ti u potiljak. Klimni glavom ako ti je jasno.
Ponovo je zaklimao. Krsta mu oslobodi usta.
- Gde ti je otac?
- U Centrali, kod dežurnog telefona.
- Šta ti radiš ovde?
- Ja sam na zadatku.
- Otac ti je dao zadatak da mene pratiš?
- Ne moj otac. Ja sam rezervista policije. Dobio sam zadatak od načelnika Mračarina da vas pratim.
- Ako me lažeš, neće valjati po tebe.
- Ne lažem. Mračarin vodi istragu protiv vas zbog neovlašćenog pretresa kuće Ščedrina.
- Znači, tvoj otac i moj načelnik su se urotili protiv mene.
- Oslobodite me. Ja sam policajac na zadatku, kao i vi.
- Upucaću te iz tvog pištolja i niko neće znati da sam to ja. Zavisiš od mene, to ti je valjda jasno. Bolje ti je da me slušaš. Pametan si ti momak, video sam ja to odmah, samo si naivan, misliš: sve što leti, to se jede. Ko je još sa tobom?
- Ščedrin.
- Gde je?
- On je sa druge strane. Kod Zadruge.
- A Šterić?
- Nisam ga video.
Krsti je to bilo logično. Lukavi Šterić je hteo da Rusi obave posao u njegovu korist a da njemu ruke ostanu čiste. Za večeras je obezbedio dobar alibi, verovatno igra karte sa kumovima pored osvetljenog prozora da ga celo Pašino brdo vidi. Isto i Antonovič. Obezbedio se od odgovornosti. Kod njega je uvek sve pokriveno papirima.
- Zašto se Ščedrin prerušio u Topoljskog? Od čega beži? Zašto se Marusja prerušila u gatarku? Šta se to desilo među potpisnicima zavere? Reci mi. Nemoj da me lažeš, mlad si, voliš ti crveni kavijar na brusketu, da hrska i da šašoljiš tesnu ribicu? A? - sasuo je sve ovo islednik brzometno, kako nalažu lekcije profesora Arčibalda Rajsa o saslušanju privedenog lica.
Vladimir je stao sa ječanjem, ali je i dalje cvileo iskrivljen. Kaiš mu je zatezao ruke na leđima. Krsta nije hteo da popusti pritisak.
- Nagazila nas je Čeka - izusti konačno mladić. Balavio je, smrad iz rupe mu je išao pravo u usta. - Ništa se ne bi od ovoga desilo. Došao je taj komesar iz Jekaterinburga, Griša. On je bio ovde u Beogradu još prošle godine. Predstavljao se kao trgovac građevinskim materijalom. Pronašao je Olgu. Pretio je da će ih sve pobiti ako ne prestanu sa gradnjom pamjatnika.
- Zašto ih nije pobio kad je zbog toga došao? - sistematičan je Krsta, koji zateže i popušta kaiš.
- Došao je on i zbog te privatne stvari. Hteo je Olgino dete. Zato se pogađao s njom. To je stara priča, još kad smo bežali - dahće mladić i priča bukvalno usran od straha.
- Znači, Ščedrin i gatarka su se prerušili da bi se sakrili od Griše Kukhofa, je l’ tako?
- Griša je pucao na Genjku Ščedrina, pa je ovaj jedva preživeo. Posle toga se Ščedrin prerušio u Topoljskog. Šta da radi...
- Znam to - preseče ga islednik - a ti mi sad reci, dobro pazi da me ne lažeš, kunem ti se da mi neće biti žao da ti prosviram glavu i da ti mozak pomešam sa govnima. Ko je ubio Olgu Ščedrinu?
Krsta je bio uveren da bi bio u stanju da puca. Rizik u koji se upustio stvorio je u njemu bezobzirnost. Hteo je da reši svoj prvi slučaj ili da pogine. Zategao je obarač na Vladimirovom pištolju. Mladića je i dalje držao kaišem u neprirodnom položaju s obe ruke zategnute na leđima. Istovremeno, islednik počinje da se brine što je suviše dugo okrenut leđima dvorištu, Ščedrin bi mogao da primeti da Vladimira nema u zasedi i onda bi Krsta bio laka meta ako mu se prišunja s leđa. Zato reče još jednom preteče tihim glasom: .
- Ko je ubio Olgu Ščedrinu?
- Ščedrin je rekao da je nije ubio. Bio je to nehat. Hteo je samo da je spreči da proda Kapetan Mišinu. da je uplaši.
- Laže - prosikta Krsta.
- Tako je rekao mom ocu - odgovori Vladimir ravnim glasom koji je Krsti zvučao iskreno.
- Šta mu je rekao tvoj otac?
- Da to nije smeo da uradi.
- Tvoj otac je jedan pokvaren čovek - nije mogao da izdrži da ne komentariše Antonoviča, iako je to moglo samo da stvori inat kod njegovog sina, ali je bilo jače od islednika, kao da je bogoslov preuzeo ovo ispitivanje u poljskom klozetu.
- On je policijski komesar - držao je pridiku Krsta. - Mora mu biti preča policijska služba od ideala Belog Rusa. Morao je da prijavi zločin - skoro se prodera, toliko da odjeknu kućica poljskog klozeta. - Nikakvi ideali ne mogu da opravdaju hladnokrvno ubistvo.
- Bio je nehat - ubaci Vladimir.
- Ćuti - kao sablja britko ga opomenu Krsta - kakav nehat! Imam ovde pismo koje ga tereti. Ščedrin zna da je Olga bila u vezi sa Kukhofom od kada je došao u Beograd. Rekla mu je da će pobeći sa novcem. Ona je htela da ponovo uzme dete u Istanbulu. Tako je to, da znaš. Mlad si ušao u usrane gaće svog oca.
Krsta je zabalavio od besa. Pljunuo je na pod klozeta. Onda nastavi da sluša Vladimira koga je strah gonio da priča.
- Tražio je od Oljice da ostavi Fljangovu ogrlicu. Ona nije htela. Negde ju je sakrila. Nije htela ni za živu glavu da prizna gde. I onda se to sve tako desilo.
- Ti mu veruješ?
- Šta znam, afekat - Vladimir je počeo da govori kao student prava koji čita udžbenik iz Krivičnog.
Krsta se premišlja šta da uradi sa njim.
- Kupio si sebi život. Za noćas - prekide ga Krsta koji nije mogao da sluša apstrakcije. Bio je blizu cilja i sada nije hteo da napravi pogrešan korak.
- Vi me ne biste ubili.
- Siguran si?
- Ipak ste vi teolog. Znate da je greh ubiti čoveka bez krivice.
- To nećeš nikada da saznaš - rekao je Krsta ni sam ne želeći da sazna šta bi uradio. - Hoćeš li sve ovo da ponoviš u zapisnik, sve ovo što si sada meni rekao, sve, redom?
- Zašto?
Krsta se nasmeja.
- Spremi onda deset dinara - reče mu ravnim glasom kao da kaže „pomeri se malo“.
- Imam u džepu novca, uzmite sve - Vladimir je zbrzao s olakšanjem, ponadavši se da je spas stigao i da će se otkupiti novcem.
- A, ne meni. Spremi to za Ciganina Garu. Toliko on naplaćuje da ti omču namaže sapunom. Neće ti ostati crvena štrafta na vratu, ne brini. Bićeš ti lep i na onom svetu, zna Gara svoj pos’o. Nećeš mu biti prvi.
- Ne plašim se smrti - reče prkosno Vladimir, prvi put u kontri isledniku.
- Ne plašim ja tebe. Samo ti kažem kako se to radi tamo na Karaburmi. Gledaš u Dunav, i začas je gotovo. Otac ne može da te izvuče. Ne nadaj se. I on će biti u zatvoru.
Poslednji put te pitam hoćeš li da svedočiš? - upitao je Krsta mladića koji je stenjao, kao da će početi da vrišti. Krsta mu još jače prisloni cev pištolja uz potiljak. Mladić udari glavom u dasku klozetske kućice. Plakao je. - Hoćeš? - proštenja Krsta, sada bez imalo strpljenja.
- Daaa - izusti otegnuto mladić.

46.

Krsta se vratio u ulaz zgrade u kojoj je savladao Vladimira. Sada je imao na sebi Vladimirov kaput i kačket. U džepu kaputa držao je mladićev nagan čija je duga cev upirala u postavu preteći da je probuši.
U praznoj ulici odjeknu Krstin zvižduk. Dva puta kratko, jednom dugo. Tako mu je Vladimir rekao da je dogovorio sa Ščedrinom. Dva kratka i jedan dug pisak znače - dođi. Krsta bi rekao da je mladić bio suviše uplašen da bi ga lagao. I još dodatak zviždačke lozinke: kada pozvani priđe na razdaljinu od dvadeset koraka, daće znak raspoznavanja u vidu jednog kratkog piska, a tada mu treba odgovoriti isto, kratkim ali tišim zviždukom.
Ove mere opreza odgovaraju onom koji je preživeo atentat, preslišava se Krsta, pa izađe do sredine ulice i zviznu dva puta kratko i jednom dugo. Vratio se u senku ulaza. Počinje da misli o tome gde su Kukhof i Mika Top.
Šta radi njihova mreža? Da li i oni nadgledaju Savamalu? Ili je kamen bačen u islednikov prozor udica na koju će se uhvatiti pohlepa za rešenjem slučaja? Udica da ga izvede iz kuće...
U tom premetanju misli iz jednog u drugi ćošak, počinje već da ga brine što ne čuje korake Ščedrina. Njegovo osmatračko mesto je udaljeno nekih dvesta metara od ovog na kojem je Krsta. Šta ako ga je Vladimir lagao?
Izvukao je FM iz pojasa. Držao ga je u ruci spuštenoj između noge i uvučenog zida u ulazu. Da li bi trebalo odmah da pucam, razmatra tu mogućnost, tako bi Ščedrin bio ranjen i neutralisan, ali ranio bih ga samo u nogu, što bi ovome ostavilo dovoljno vremena da izvadi pištolj i odgovori. Još pamti izveštaj šefa dorćolskog kvarta o Ščedrinovoj „neverovatnoj spretnosti koja pokazuje da je dobro obučen oficir“.
Sa neočekivane strane, sleva, zvižduk je brzo pomutio u Krstinoj glavi očekivanu putanju Ščedrinovog kretanja. Umesto Karađorđevom ulicom, razumljivo, kretao se sporednom i sada je stigao sa druge strane, od pristaništa. Krsta mu odgovori tankim zviždukom, ali prilazeći na neka tri koraka inženjer upita:
- Чmo cлyчuлoc?
Krsta je zamukao. Zaustavilo ga je iznenadno pitanje koje je od njega tražilo da odgovori istog trenutka, jer poziv znači da se nešto desilo. A kako on nije smeo da otkrije svoj glas i loš ruski, Ščedrin se pretvorio u mešavinu medveda i geparda. Refleksno je izvukao pištolj nastavljajući onako krupan da gazi mekanim korakom i da levom rukom povlači spremnik na cevi pištolja i ubacuje metak u ležište za okidanje.
Prednost maskiranja je okončana u toj sekundi u kojoj Krsta nije odgovorio na ruskom i umesto da on priredi iznenađenje inženjeru i lako ga savlada, postao je meta pred golom cevi na dva metra od svog trbuha. Nije imao vremena da poteže pištolj, dogodilo bi se u najboljem slučaju samo istovremeno upucavanje.
Kao opruga opuštena u punom naboju, islednik se izbaci iz mraka u stranu i nadole, tako da bude što manja meta naspram cevi. Koristeći taj trenutak nedovršenog repetiranja i, bacajući se u susret inženjeru, koji je napravio još jedan korak prema njemu želeći da mu se približi iz hoda pre nego što opali, uspeo je da ga u padu nogom zakači po kolenu.
Inženjer posrnu.
Krsta podiže nogu koja je bila u zamahu i udari ga po ruci. Kao u zvonu, između dva reda zgrada, odjeknu pucanj.
Inženjerov pištolj je odleteo na kaldrmu izbačen iz njegove ruke Krstinim udarcem. Islednik se snašao: nogama je uhvatio Ščedrina u makazice i oborio ga na kaldrmu, a onda se dopola uspravio i drškom pištolja zamahnuo da ga udari u glavu. Međutim, inženjer se iskrenuo pa je primio lakši udarac u jagodicu. Uzvratio je laktom, udarajući Krstu u grudi. Iskoristio je trenutak u kojem je mršavi islednik izgubio vazduh, i otkotrljao se da dohvati pištolj.
Presavijen, skoro u klečećem položaju, Krsta najednom oseća da je sve oko njega nabijeno bodljama milisekundi. Iz tog naboja povuče ga neka struja i neočekivana snaga se stvori u njemu. Krsta se trgnu pre nego što je i pomislio šta treba da uradi. Stigao je da udari Ščedrina u rebra. Strovalio se na njega a onda ga udari još jednom bridom dlana kao sekirom.
Ščedrin životinjski jauknu. Ali kao mačka izvi kičmu i glava mu se stvori pored islednikove. Ujeo ga je iz sve snage za obraz.
Vrišteći, Krsta se trže unazad, dovoljno da se sklupčan nogom odbije od inženjerovog ramena i bauljajući se uspravi. Izbijali su mu svetlaci iz očiju, kriveći pogled i pomerajući svest.
Ali je ipak uhvatio trenutak u kojem je Ščedrin, njemu okrenut leđima, uspeo da se domogne pištolja.
To što je potom uradio Krsta Pavlovič bilo je van svakog udžbenika i lekcija koje bi dao zdrav instinkt samoodržanja. Naizgled je najbrži put da savlada čoveka koji hvata oružje bio da izvuče svoj pištolj, puca u njegov i odbaci ga dovoljno daleko. Međutim, uradio je nešto drugo. Neka skrivena sila, koja je preuzela upravljanje njegovim potezima, navede ga da se prebaci s noge na nogu, da zarotira telo. Bio mu je potreban samo metar slobodnog prostora da se onako žilav i gibak baci u rotirajuću zvezdu.
Ah, to je bila njegova bolna rana sa Policijske akademije. Najslabiju ocenu je imao iz vežbanja kapoeire. Profesor Rajs je tu brazilsku veštinu doneo u Beograd. Tvrdio je da je ubojitija od boksa i rvačkih grifova, čak i od japanskog džiju-džicua, ali da je teža za izvođenje jer traži sajlu od tela i odlučnost. „Mnogo ste kruti, odsekao je ocenu Krsti koji nije uspevao da postigne brzinu zamaha i, bacajući se uvis, postigne faktor iznenađenja na koji protivnik nema odgovarajuću odbranu. A šta ga je sad nateralo da se od svih rešenja koja je imao baš baci u za njega teški zamah celog tela - islednik tog trenutka nije znao, niti će ikada saznati.
Uz vrisak proturen kroza zube, iz rotacije se odrazio, pa odskočio metar uvis. Obe mu se noge nađoše u vazduhu. Gonila ga je sila zamaha. Kičma mu se iskrivila u luk, glava poletela napred, u rotaciji dajući zamah nogama. Savio je stopala u klešta i njima dohvatio već podignutu glavu Ščedrina. Kapoeira zamahom je odiže sa kaldrme kao što se vadi čep iz boce.
Gotovo u istom trenutku je pokosio Ščedrinovo telo i ruku s pištoljem koja ga ponovo ispusti. Podigao se i dalje mu držeći glavu u kleštima svojih stopala, ne verujući da je uspeo ono što na strunjači Policijske akademije nije mogao.
Udarcem u kičmu zaledio je Ščedrinove pokrete. Stegao mu je bukagije na rukama. Inženjer je nemoćno ležao s ustima na kaldrmi vlažnoj od noćne slane. Krsta je dahtao s kolenom na Ščedrinovim leđima. Bio je skoro obnevideo od napora, sav kao naduvani meh kroz koji šišti vazduh.

47.

Stanar koji se probudio i izašao na prozor da vidi ko puca u gluvo doba, izašao je na ulicu. Krsta mu doviknu da je iz policije, ali je ovaj ipak bio nepoverljiv i naoružan, što se i očekivalo u godinama posle Velikog rata. Krsta mu pokaza isledničku legitimaciju i reče da požuri do policijske stanice u Pristaništu. Međutim, već na pola puta je sreo žandarma kojem se učinilo da je čuo nešto. Islednik je dovoljno poznavao ustrojstvo beogradske policije da je procenio kako je najbolje da Vladimira i inženjera Ščedrina prijavi kao lopove, jer za to niže krivično delo kvartovska stanica ne mora da obaveštava Centralu policije. Tako je računao da je izbegao opasnost da Antonovič, koji je sedeo u Centrali, iskoristi uticaj i oslobodi ih pre jutra.
Krsta je predao njihove pištolje. Kad su stigli u stanicu, ukratko je dao usmeni opis događaja u kojem je rekao da je uhapšenike pratio već duže vreme i zatekao ih u trenutku dok su se spremali da nekog opljačkaju, o čemu svedoče napunjeni pištolji.
- Opasni su, držite ih vezane. Imaju još kompanjona, čuvajte se, mogu da upadnu u stanicu da ih oslobode. U stanici vas je samo dvojica! Zamandalite vrata i nikom ih ne otvarajte.
Krsta se umio da bi mu žandari videli lice. I tek tada prihvatiše njegovu priču bez opreza jer su ga prepoznali. Pogledao se u okruglo ogledalo za brijanje. Na licu su mu ostali otisci Ščedrinovih zuba.
* * *
Vratio se kući, presvukao, legao na krevet obučen. Imao je još sat do sastanka sa Kukhofom. Na korak do rešenja ubistva Olge Ščedrine, u njemu se nešto grčevito bunilo. Cena koju je trebalo da plati za ključni dokaz Ščedrinove krivice bila mu je najednom preskupa.
Pred zatvorenim očima iskrsava mu slika devojčice u Istanbulu. Vidi je kako se igra vrtoglavice. U srpskoj mahali u Istanbulu Ana Savić se vrti raširenih ruku i zabačene glave. Plava kosa leti oko nje kao propeler. Devojčica već ima šest godina. Možda je pošla u školu ili će na jesen. Ruskinja, u srpskoj porodici, učiće u školi na turskom. Krsta zamišlja da dete liči na majku. Koščata devojčica izrašće u dugonogu lepoticu. Novac koji je majka ostavila za njeno izdržavanje dovoljan je da bude pristojno obučena: u cipelama je pravljenim po njenoj meri i u čistim belim dokolenicama. I on, bivši bogoslov koji peva u crkvenom horu, predaće tu malu hrišćanku koja raste u islamskoj zemlji komunističkom komesaru koji je likvidirao carsku porodicu Romanov. Krsta ponavlja ovaj zastrašujući scenario ne mogavši da veruje da će za sat vremena baš on predati devojčicu njenom biološkom ocu, ubici Kukhofu Griši.
Krsta ne sumnja da će Kukhof otkriti Polibijev kvadrat u Olginom dnevniku. Bilo bi žalosno da zatvori oči pred istinom, to mu neće otkupiti savest, ne vredi da se zavarava kako ime devojčice neće biti otkriveno. Očigledno da je Griši Kukhofu životinjski stalo da preotme dete. Ponovo će joj promeniti ime, vaspitavaće je u komsomolku. Ko zna šta će joj reći o majci?
Tarot karta sa likom gatarke Agafje iz čijih usta viri krvava njuškica belog Misija... Ta karta leti sa ringišpila. Pada Krsti na nos. Karta zaudara na greh.
Ah, profesor Rajs se ne bi dvoumio. Krsta ga čuje kako govori: „Menjate ništa za krunski dokaz. Bez originala pisma sud će osloboditi Ščedrina. I? Naravno. Zna se šta ćete da uradite. Bez dvoumljenja.“
* * *
Islednik Krsta Pavlović isključuje motor ringišpila. Zavezao je pojas ispod kaputa i seo u kola. Imao je još četrdeset pet minuta do sastanka u bordelu Al fijore.
Krenuo je za svaki slučaj pored Kalemegdana, pa se popeo do Vasine ulice i presecajući dva puta Knez Mihailovu, spustio se do Malog Kalemegdana. Stao je ispod Despotove kapije osluškujući Kalemegdan. Rekao bi da ga niko nije pratio.
Zavukao se ispod građevinskog čaršava koji mu se opet učini kao haljina. Između srušenih zidova vukla je promaja. Negde između dasaka na škrbavom krovu lepetao je odvaljen lim. Krsta je čučnuo pored korita s peskom. Napipao je sveću koja nije dogorela. Kresnuo je upaljač. Znao je da je neoprezan, da se izlaže pogledu nekog ko ga je možda pratio i da je laka meta, ali kad plamen uhvati vosak i zaigra u vetrovitoj šupljini, on ponese patrljak sveće do oltara. Kleknuo je pored pevnice.
„Oče, oprosti mi jer znam šta radim“, mrmljao je. „Uskrati mi širinu duha i pogleda da me više ne muče. Pusti me da se osvetim samom sebi tako što ću znati da je ovo što činim greh. Učini nešto da me sprečiš da učinim ono što me plaši da ću od sada nositi kao grbu. Ne mogu da te se odreknem kao Rajs, mada bi mi moj posao islednika bio zahvalan da isprosim tu milost za sebe. Strašan si, Gospode, u nepravdi svojoj prema onima koji te u sebi nose. Pokloni mi ropstvo, utišaj u meni pitanja. Menjam slobodu za tvoju reč. Čekaću do poslednjeg trenutka. Reci mi šta da radim? Oduzmi mi moć da upravljam onim što je oduvek bilo tvoje.“

48.

U bordelu Alfijore sve je bilo uobičajeno za to doba noći: parovi zavučeni po separeima u kojima na stolovima svetle crvene lampe koje liče na gripozne pečurke. Iz platnenih abažura diže se vrela prašina, puna kašljucavih zrnaca.
Oberkonobar špicastog nosa i patkastog glasa odvodi Krstu u separe bliže šanku. Bolja mesta su već zauzeta. Žena zemičkastih obraza udara palicama po klavijaturi ksilofona i peva na francuskom, a muškarac s leptir-mašnom sedi na barskoj stolici i razvlači malu harmoniku. Da pevačici nije video umorno lice, Krsti bi refren Parlez-moi d'amour zvučao slatkasto.
Prelazio je pogledom po separeima noćnog kluba za srednju klijentelu. Tražio je lice Kukhofa ili Mike Topa ili nekog ko liči na gimnastičara. Mada nije verovao da se Kukhof oporavio od ranjavanja.
Program u bordelu se nastavio kupanjem u kadi. Bila je puna pene. Iz pene su u sporom ritmu izlazile noge, pa ruke igračice. Noć se lenjo vukla.
Na stepenicama iza šanka pojavila se plavokosa devojka čiji je šal sa šljokicama svetlucao. Prilazila je Krsti. Kolena su joj bila debela. Igrala se dugačkim šalom.
Rekla je da se zove Mici. Stavio ju je da sedne na kraj separea. Konobar joj donese konjak. Krsta joj zavuče ruku ispod tanke haljine i nagnu se kao da je ljubi u obraz. Prolaz između separea koji je vodio od ulaznih vrata do šanka je bio prazan.
Kelner donese kuvere. Zasvetleše mu zečji zubi kad se nagnuo da spusti tanjire. Mici uze da maže tartar biftek na dvopek.
Prošlo je dvadeset minuta.
Niko se nije pojavio.
Zamka?
Islednik je odgurnuo devojku debelih kolena kojoj su butine bile uzbudljivo vrele. Ostavio joj je pet dinara napojnice, koje ona prezrivo pogleda. Krsta je uštipnu za mišicu iznad lakta. Devojka jauknu. I to je bilo to. Razumeli su se.
Krsta prođe pored šanka i izađe u dvorište gde su se na duž ređale sobe. Ispod trema su gorele crvene sijalice. U toaletu se umivao neki muškarac. Krsta ga je zaustavio, rekao: ,,policija“, i pretresao ga. Bio je čist. Polako ga je gurao ispred sebe kao živu zaštitu. Ostavio ga je u separeu i izašao iz bordela, praćen prezrivim pogledom gazde kom je ostavio tačno koliko je iznosio račun. Kurva s debelim kolenima je nestala. Možda je njen šal svetlucao u jednom od separea. Na podijumu su nastavljali da pevaju na francuskom o ljubavi.
Krsta odahnu kad izađe iz bordela.
Zaklonjen visokom kabinom forda T, osmatrao je Velike stepenice i pristanište. Napetost je u njemu popuštala. Nije znao šta će uraditi i sad kad nije morao ništa to mu je najednom prijalo. Obradovalo ga je što je pismo bilo lažna uzbuna.
Vrata bordela se naglo otvoriše i umalo da kelner sa zečijim zubićima nastrada. U trbuh mu je bila ugurana cev FM-a.
- Poruka - rekao je prestravljen i pružio mu kožnu fasciklu jelovnika. Krsta ju je otvorio.
Dođite gore na pijacu. Tamo vas čekam, pisalo je.
- Ko ti je ovo dao? - pitao je Krsta konobara.
- Jedan gospodin mi je rekao da vam uručim kad budete izašli.
- Kako je izgledao?
- Pa, takooo, imao je šešir...
- Ne, imao je rogove - preseče ga Krsta koji dobi još nekoliko neodređenih odgovora na kakve je navikao od onih koji prime dobar bakšiš da kriju tragove.
Islednik ulazi u automobil i počinje da vozi. Čini mu se da u retrovizoru vidi farove koji ga prate. Na vrhu Prizrenske se zaustavlja. Gasi motor. Sa Terazijske terase osmatra Zeleni venac.
Razdanjuje se od Karaburme, ali je još pomrčina. Dole, na pijačnom placu, pale se fenjeri na zaprežnim kolima. Neke ljudske figure se pomeraju u polumraku.
Iz Savamale se uspinju volovska kola svetlucajući fenjerom. U Zlatnoj moruni je već upaljeno škiljavo svetio na spratu.
Krstin glavni problem više nije da li ga neko drži na nišanu. Trenutak primopredaje se bliži, a on još nije odlučio da li će predati fotografije dnevnika. Nema pametan odgovor. Još nije odlučio.
Ipak kreće. Spušta se sa Terazija u leru, dok polako drndaju osovine po drvenim kockama.
Parkirao se na nizbrdici pored Zlatne morune.
Ispred haube forda - dve ručne zaprege: dobar zaklon. Na zapregama su spavali ljudi sklupčani ispod ponjava. Svaka zaprega je mogla biti zamka. Za tezgama su neki seljaci već raspoređivali korpe. Čula se lupa kante u kojoj se nosi voda.
Prošao je pijacu i niko mu se nije obratio.
Ljudi su polako ustajali ispod ponjava kao mrtvi iz groba.
Vratio se do forda. Stao je pored gepeka. Tu mu je izgledalo sigurno. Figure ljudi su postajale jasnije. Izbliza je video neispavana lica. Jedan stariji seljak u suknenom odelu je rigao šlajm iz pluća. Pušač. Kuče je tražilo hranu među otpacima u slivniku. Ljudi su silazili do bare gde su se nalazile dve kućice klozeta iza kojih se dizala barska trska. Odatle izađe jedan čovek.
- Dobro jutro, Blagoje - javio se neko čoveku koji je nožem sekao krišku jabuke.
- Pri’vati se malo - odgovori mu Blagoje pružajući sa kalemarskog sečiva krišku.
Sve je izgledalo kao i svakog jutra na pijaci. Ljudi se razmrdavaju, polako raspakuju tezge, skidaju prekrivke sa robe.
Ponovo je krenuo kroz pijacu. U dlanu se zagrevalo FM-ovo gvožđe. Počeo je da se znoji. Gura šaku s pištoljem duboko u džep; probiće postavu. Jutarnja pijaca miriše na svežinu zemlje. Oseća svaku recku na dršci pištolja, kao i znak ugraviran ispod žleba kočnice.
Onda je počelo da mu lupa u grudima. Zategle su mu se tetive u listovima, gamižuća kolona mrava ga je golicala po kolenu.
Video je Miku Topa sa šajkačom kako za tezgom briše jabuke. Prišao mu je. Mika je ispod krpe provukao koverat.
- Uzmite - rekao je i Krsta je prihvatio koverat. - Sve za sve - rekao je Mika Top kojem su oči šarale kao da ih magnet vuče sleva nadesno, pa nazad.
Krsta je rekao ,,u redu“, sa čistom svešću da još ima vremena do konačne odluke. Nije čuo svoje reči koje su toliko bubnjale kao da nisu izašle iz usta. Izvukao je iz unutrašnjeg džepa kaputa koverat sa fotografijama dnevnika. Otvorio ga je. Mika Top to isto učini sa pismom. Pogledali su obojica u ono što razmenjuju.
Svaka dalja reč bi bila suvišna. Ali tada je Krsta vratio fotografije u žuti koverat. Imao je još sekundu da odluči da li će ih predati. Sledeće sekunde će morati nešto da uradi. Više ne može da stoji kao laka meta sa obe zauzete ruke. Moraće da odluči da li pristaje na pogodbu sa đavolom.

EPILOG

SAM





Maga Bačarević je izašla iz podruma zatvora u Centrali policije seda. Izgledala je sablasno. Za tri noći ostarila je tri puta po tri godine.
Ali opet, imala je sreće što je Kukhof dao pismo koje optužuje Ščedrina. Imala je sreće da je Šterić pod unutrašnjom istragom pa je nije obradio. Imala je sreće što je samo osedela, i što u zatvoru nema ogledala, mislio je Krsta da bi sakrio pred njom osećanje kako je bez potrebe završila u podrumu Centrale policije, koji su zatvorenici zvali bajbok ili prdekana, a političar Miladinović koji je u njemu proveo mesec dana - pakao.
- Ovaj dan da slavite - reče joj islednik koji ju je sačekao u hodniku. Pokaza apsandžiji da ide.
Maga je, kao sleđena, obuzeto gledala kroz daleki prozor na kraju hodnika u Veliku pijacu. U sunčano prepodne tamo je bila uobičajena gužva. Ništa posebno. Ljudi su se gurali oko tezgi, na rubu pijace je stajao bronzani spomenik botaničaru Pančiću, koji je nadgledao pijačnu gungulu.
- Znate li vi koliko sam ja kilograma jabuka kupila na ovoj pijaci? - pitala ga je kao da je to sada najvažnija stvar u njenom životu. - Ovo je moje omiljeno mesto. Ima neku posebnu gužvu, koja je privlačna - govorila je zaneto, kao da baš nije sasvim pri sebi. - Valjda što je ova pijaca najstarija i što je tu Pančić, pa da je neki mir.
- Slobodni ste, možete ići - pokaza joj Krsta galantno prema izlazu iz Centrale.
- Dobro, šta se to desilo? - pogledala ga je ljubopitljivo, kao da se interesuje za slučaj neke svoje poznanice. Iako su ljudi oko njih prolazili i skoro se o njih dvoje, koji su stajali na sredini hodnika, češali, ona je htela da sazna rešenje slučaja, kao da joj je do tog saznanja više stalo nego do slobode. - I ja odjednom mogu da idem i gotovo. Tu je za vas kraj. A šta je bilo - ništa. Šta? Nikodijević se setio da sam bila kod njega. I ja mogu da idem.
- Prošli ste najjeftinije što ste mogli, verujte mi.
- Vi jeftino menjate praznu sobu za savest.
- Otkriven je ubica.
- Ko je ubica?
- Čitaćete sve u novinama. Pune su detalja. Odmorite se, idite iz Beograda. Prag...
Mlada arhitekta je blenula u neshvatljivo ljubaznog islednika kao u cinika koji se igra ljudskim sudbinama po volji svoje moći nad bednima. Kakav nesporazum, prozire bivši bogoslov njene misli. Nije krila da ga se plaši i da ga prezire, ali islednik tu nije mogao ništa. Pravilo o tajnosti istrage mu nije dozvoljavalo da joj ispriča da je učinio sve da dođe do istine. I oni su tako stajali, nepotrebno se zadržavajući nasred hodnika.
- Čeka vas život - reče joj i pokaza niz hodnik.
Maga je oklevala. Ona ne zna kuda će, pomisli Krsta. Sa diplomom arhitekte primiče je u nekom projekt-birou, u Pragu recimo, negde gde nisu čitali srpske novine s njenom slikom na naslovnoj strani i gde nema Nikodijevića kojem je smetnja u porodičnim poslovima - sve je to Krsta video u njenom oklevanju na početku hodnika koji je vodio do prijavnice. Ta žena će me mrzeti do kraja života, a trebalo bi da mi je zahvalna što sam je spasao vešanja na Karaburmi, pomislio je.
- Barem jedno „izvinite“, gospodine isledniče, barem to biste mogli da kažete - konačno se oglasila. - „Imali ste sreće.“ Kako je to loš izgovor za ovo što ste mi učinili. Upropastili ste mi život.
Krsta se namršti. Nije hteo da bude grub.
- Čula sam da vas zovu Kandilo.
- Od koga?
- U zatvoru se sve sazna. Ali ništa od duše u vama. Vi ste hladan policajac, sračunat, bez osećanja za pravdu.
- Islednički posao ima pravila - branio se Krsta. - Ja sam samo sledio trag. Ne vidim zašto to kažete, osim zato što ste ogorčeni. Ali gledajte to drugačije, vi ste doprineli da se otkrije ubica. I, slušajte me dobro, vi ste jedina žena koja je iz ovog podruma izašla da nije... - Krsta se ugrizao za jezik da ne završi rečenicu.
- Loš vam je pokušaj da se opravdate. I vaš nadimak je ironija... Kandilo, ne mogu da vas zamislim sa kandilom u ruci.
Hteo je da joj kaže da mu je jedino žao što nije imao dokaze protiv Nikodijevića, ali je upita:
- Da li mogu nešto da učinim za vas? Barem da vas odvezem automobilom, da ne idete ovako izgužvani po gradu?
U stišanom glasu nije skrivao da su ga njene optužbe pogodile i da možda u njima ima neke istine koja ga kopka.
- Neka, sama ću ja - reče seda devojka i ode.
* * *
- Ona je. Sigurno. Samo žena može tako drugu ženu da satera - reče Milan Vodnik držeći raširene novine za svojim stalnim stolom u Papuku. Kafana je po običaju u vreme ručka puna. - Muškarac bi je fiknuo. Odletela bi i gotovo. Ljubomore tu ima, vidiš kako je ova muškobanja...
Krsta naručuje šljivovicu.
- Ma, ima tu još, ne brini ti ništa. Meni je onaj pilot najsumnjiviji - rekao je gazda Cema oslonjen o šank.
- Ti bi pilota optužio? - odgovara Krsta uz cigaretu i rakiju. Prija mu da priča sada kada je zatvorio slučaj kao kutiju za pisma.
- Ja mu tu nikad ne bih živeo, ukleto je to mesto - vrti glavom limar Pepić.
- Šest vladika da opojava - dobacuje neko pored vrata, a drugi od tog stola isto glasno:
- Ma pokvaren je narod, samo gledaj.
- Krsto, ti si dobar čovek, al’ da znaš, ovde ima velika prevara - vraća se Milan Vodnik na ubistvo.
- Zakon je takav.
- Nikad nije kasno. Progovoriće zemlja, to ne može da se sakrije. Nikad - maše novinama Milan Vodnik.
- Ne bih ni ja mogo da zaspim u toj zgradi - uključuje se Gojko kelner spuštajući tanjire pred Krstu.
- Plašljivi ste vi junaci - umiruje ih Krsta koji bi da jede posan đuveč i ajvar mešan sa ljutenicom.
- Ma pusti ti, ubili su je ko kerušu. Namerno. Ima tu nešto od đavola u toj zgradi.
- Grofica nestala kao da je nije ni bilo, onakva žena - trlja ruke o kecelju gazda Cema.
- A priča se da ima naslednike... čuo sam...
- Kaže taj da je Agafja sve videla u kartama... Priča se, Krsto...
Mladi islednik posle prvog zalogaja sipa makedonsko belo vino u čašu. Popiće samo jednu jer mora da se vrati do Centrale i dovrši razgovor koji je započeo pre dva dana.
Trpao je zalogaje u usta na silu. Hrana mu nije prijala. Kao da je žvakao papir.
* * *
Krsta reče apsandžiji da otvori ćeliju.
- Nešto sam hteo da vas pitam o vremenu kad ste bili bogoslov Topoljski - rekao je Ščedrinu, koji je halapljivo pio vodu iz kofe, a onda počeo da žvaće veliki okrajak crnog hleba. Ko bi ih gledao kroz vizir na vratima video bi dvojicu kako sede na krevetu i pomislio bi da je osuđeniku došla poseta. Krsta je zabranio da se Ščedrinu stave bukagije. Svoj FM je ostavio u kasi, gore u kancelariji.
- Kada sam vas video u stanu Antonoviča podsetio sam se svojih studija bogoslovije. Možda je na to Antonovič računao. Na moje poistovećenje sa bogoslovom koje će mi otupiti pažnju. Možda je bio u pravu, jer ja ni jednog jedinog trenutka nisam pomislio da ste ubica. Potpuno ste bili uverljivi. Ni sada ne mogu da poverujem da je to samo bila gluma.
Ščedrin je i dalje žvakao hleb. Usta su mu bila puna, ali ipak reče:
- Zar je sve to sada važno? Ne znam da li razumem vaše motive za ovaj razgovor. Možda pokajanje smanjuje kaznu.
- Zločin je kazna, Ščedrine - odvratio mu je Krsta.
Kažnjenik odmahnu. Protrljao je stisnute oči, pa kad zažmirka, reče:
- Bog je obećao Avramu da će poštedeti Sodomu ako u njoj nađe deset pravednih. Deset. Koliko sada ljudi u Beogradu misli da spada u tih deset? Koliko? Šta mislite?
- Nema olakšica za ubistvo. Po našim zakonima za to se izriče smrtna kazna. Vi ćete biti obešeni na Karaburmi. Neću da vam dajem lažne nade. To je ipak mnogo lakša smrt od one koju je imala vaša supruga.
- Dobro, ali čemu ovaj razgovor? - ma koliko mrzeo Krstu, Ščedrin je i dalje držao ostatak dodatnog hleba koji je dobio zahvaljujući poseti islednika. Kao da se nečega setio, ispustio je okrajak iz šake. Ostavio ga je na slamarici, maltene kao da je otrovan. Nasmejao se. - E, pa vidim ja šta biste vi, isledniče. Još malo da uživate u svojoj pobedi. Vi ste hedonista po prirodi. Eto, malo ste osuđeniku na smrt olakšali muke i sad biste vi tu nešto da naplatite.
Krsta primeti da se u Ščedrinov glas vratila osornost. Nastavio je da žvaće. Nakrenuo je kofu. Adamova jabučica mu je igrala kao da traži izlaz iz grla po kojem se slivao višak vode.
- Video sam vas manje od dvadeset časova posle zločina - nastavio je Krsta da ispituje nešto što mu nije dalo miran san od kada je završio istragu. - Na vama se nije primećivao trag surovosti ili kajanja, griže savesti, pometenosti. Ubili ste svoju ženu kao da ste udarili šarana tučkom po glavi i ubacili ga u lonac. Zar nikakvo preumljenje niste doživeli u postu i molitvi? Meni ste izgledali kao istinski podvižnik. Išli ste redovno na liturgije. Da li ste se redovno molili?
- Jesam - nestrpljivo mu je odgovorio Ščedrin pošto je ispraznio usta. Ustao je i napravio nekoliko uspravnih zgibova s rukama na zidu. - Ali neću vam, isledniče, učiniti dodatno zadovoljstvo - govorio je upirući se o zid - da priznam kajanje. Uradio sam ono što je bila moja oficirska zakletva.
- Niste se zakleli na zločin.
Ščedrin je prestao sa zgibovima. Ispružio je ruke i ukrstio prste koji su kvrcnuli u zglobovima.
- Zakleo sam se da ću sve prepreke savladati zarad ispravljanja poraza. Toliko. Izvinjavam se, ali vam više ne mogu priuštiti zadovoljstvo razgovora sa poraženim.
Ščedrin je zalupao na vrata. U hodniku se čulo kako zvekeću ključevi koje apsandžija uzima sa stola.
- Ipak ne razumem. Mislio sam da to nije moguće - reče Krsta i dalje sedeći na krevetu, više kao da priča sam sa sobom.
Ščedrina je apsandžija odveo u zajedničku sobu.
Krsta se popeo stepenicama. Imao je dovoljno dokaza za optužnu prijavu ubistva. Grafolog je potvrdio da je pismo u kojem Olga Ščedrina optužuje muža napisano njenim rukopisom. Zatim, nesporna je istovetnost Ščedrinovih otisaka prstiju sa onima lažnog bogoslova Topoljskog koji je stanovao u podrumu Olgine kuće. Treći dokaz je priznanje Antonovičevog sina. Sudija će imati lak posao.
* * *
- Potpuno je bez smisla to što hoćete da uradite! - bunio se profesor Rajs.
Krsta je lupkao upaljačem po naslonu stolice. Piljio je u mesinganu kućicu upaljača. Izbegavao da ukrsti pogled sa profesorovim čije oči se kad je ljut pretvaraju u mračne svetionike.
Krstina usta su suva. Prija mu što lupkanjem upaljača razbija sterilnost Rajsove sobe.
- Ja sam došao da vas molim za pomoć u jednoj stvari koja nije lična. Ne verujem da ste toliko bezdušni - Krsta je govorio skoro u ritmu kuckanja. Profesor ga je opomenuo da prestane.
- Granice se, Pavloviću, povlače da se preko njih ne prelazi po meri hira.
- Ovo nije moj hir. Ovo je...
- Jadna hrišćanska varka. Slušajte vi, utulite već to kandilo u sebi. Isledniče, rešili ste slučaj. Otvorite bocu konjaka. Napijte se. Kraj - rekao je Krsti koji je stavio upaljač u džep. - To vam neću dozvoliti - odlučan je Rajs, čije strpljenje njegov bivši student iskušava. - Slučaj je policijski rešen. Podneta je prijava koju je tužilaštvo prihvatilo.
Rekoh vam, kraj. Ne razumem zašto ste išli u ćeliju kod Ščedrina. Niste vi njegov ispovednik.
- Hteo sam da razjasnim sebi tu nemoguću pokrivenost zločina maskom bogoslova, koja mu je savršeno stajala. Tako... - Krsta je raširio dlanove ni sam ne znajući šta tim gestom pokazuje. Hteo je možda da nastavi sa bušenjem rupe u profesorovom čvrstom ,,ne“.
- Ubistvo je prirođeno čoveku, to morate da shvatite - prešao je Rajs na profesorski ton. - Okolnosti bude ubicu u nama. Svako ima ubicu u sebi. Nemojte se začuditi ako sutra ja nekoga ubijem. Antonovič je častan čovek. On se ubio da ne bi ubio. Možda vas.
- Pre mislim da je to učinio zbog sina. Da bi mu smanjio teret svedočenja protiv oca. Verujem da će Vladimir proći samo sa dužom robijom. Saslušajte me.
- Već jesam.
- Ta devojčica u Istanbulu je naslednica velikog bogatstva svoje majke. Želim da se to pravedno...
- Kako mene nervira ta vaša opasna vera da je Bog pravedan. Šta je vama!? Ako taj i postoji samo je objektivni sudija. Bog ne navija ni za dobro ni za zlo.
- Hoću da upozorim policiju u Istanbulu na Kukhofa.
- Dobro, upozorite. Zašto od mene tražite pomoć? Zaista. Znate da sam van službe.
- Oni koji su u službi ili su gluvi ili drže vrata zatvorena.
Profesor je ponovo punio lulu, što Krsti dade nadu da još može da ga ubedi da mu pomogne pomoću svojih veza u internacionalnom birou policije.
- Čuo sam da je ruska crkva tražila da se na nju prenese imovina Ščedrina - kaže kao i uvek dobro obavešteni Rajs. - Uopšte me ne iznenađuje što se tome ne čudim. Gde se pojavi plen, tu se stvori red.
- Ne radi se ovde o plenu, pobogu, profesore. Vi ste osnivač Međunarodne krivične policije. Ovo je slučaj za njih. Pozovite Beč - odlučan je Krsta.
- Nemojte mi govoriti šta da radim. Pitanja lične savesti se ne rešavaju premeštanjem kamenčića iz svoje cipele u tuđu.
- Ostaviću vam papire o slučaju Ščedrin, pa vi vidite. Ako želite nešto da uradite, učinite to.
- Videću - reče profesor, po običaju klateći lulom kao kazaljkom metronoma koji meri reči sagovornika.
- Učinili ste ispravnu razmenu. Ubica je u zatvoru. Tačka - merio je još jednom profesor rezultat Krstine istrage, a ovaj mu je odmah uzvratio po meri svoje unutrašnje napetosti:
- Voleo bih da ispravnost merim nečim tako jednostavnim kao što je svrha.
- Čime drugim se mere naši postupci?
- Ne znam. Valjda osećanjem smirenosti.
- Ah, sami sebi kopate jamu - dočekao je profesor.
Izgleda.
Profesor ga je ponudio holandskom cigarom. Krsta je izvadio iz džepa Auserov upaljač. Holandska cigara je dobar znak. Profesor ih retko nudi.
* * *
Prošlo je šest meseci od kada je pisao u Istanbul. Skoro da je prestao da očekuje kako će se neko iz tog istočnog sveta javiti. Međutim, odgovor je stigao.
Načelnik Mračarin pružio je Krsti telegram turske policije koji je prosledila Međunarodna kriminalistička policija iz Beča.
- Vidi kako ćeš sa ovim - rekao je skoro pa gadljivo. Pokazao je Krsti da je to sve, ali ne kao da ga otpušta, već pre kao da ga moli da svoju tegobu nosi sam.
Policija iz Istanbula traži više podataka o slučaju srpske devojčice Ane Savić. Ona je oteta. Prilikom upada u kuću, u kvartu poznatom kao Srpska mahala, otac devojčice, Milun Savić, pružio je otpor napadaču koji ga je usmrtio udarcem hladnog oružja čudnog oblika, kao da je u pitanju kugla veličine većeg oraha. Nađena je samo jedna rana čudnog ovalnog oblika na slepoočnici. Napadač je nestao bez traga. Na osnovu dopisa beogradske policije o Adamu Kukhofu, potencijalno ime Griša, mole se kolege u Beogradu da pošalju još neke podatke o toj osobi, kao i o slučaju ubijene Olge Ščedrine koja je navedena u dopisu kao stvarna majka devojčice, što je potvrdila i Janka Savić, supruga ubijenog Miluna.
Krsti Pavloviču raste pečurka u grudima, kao harmonika koja se širi pa skuplja. Naslonio je znojavo čelo na ogledalo. Ne smeta mu smrad policijskog klozeta. Hladna površina ogledala ga izaziva da ga udari čelom. Harmonika se još razvlači čineći ga slabim. Gotovo da nema kontrolu nad svojim najednom tankim nogama i velikom glavom u kojoj zuji sa svih strana. U njega se useljava memla krivice.
Spustio se do gradilišta u Kapetan Mišinoj nošen naivnom, dečjom potrebom da se pojavi na mestu gde je sve počelo.
Radnici su se razmileli da što više posla urade pre zimske pauze. Stub u kojem je nađena Olga Ščedrina je srušen, kao i ostali šuplji stubovi nosači. Gradnja je nastavljena drugačije. Široki lukovi od armiranog betona dizali su se nad pločom prizemlja kao rebra kita.
Sud u Beogradu je proglasio imovinu Ščedrina bez-naslednom. Nije prihvaćen Krstin dopis o ćerki koja je ostavljena u Istanbulu iz razloga više sile. Objašnjenje suda je da nema pouzdanih dokaza o jednoj tako fantastičnoj teoriji. Da je njegov dopis upućen preko Međunarodnog biroa fantastična priča, mislili su i u turskoj policiji sve dok devojčica nije oteta. Sad je kasno, za sve, osim za postojan zadah krivice koji se u njega uvukao.
Sa gađenjem gleda veliku tablu na kojoj je nacrtana buduća zgrada. Uverljivo je prikazana dvokrilna palata oljuštena kao kuvano jaje. Ispod je veliki potpis arhitekte Milana Nikodijevića. Krsta prezire njegovu pohlepu koja se ničeg ne stidi. Naravno, oduzeo je projekat Magi Bačarević. Sva slava prve modernističke palate Beograda je Nikodijevićeva.
Krsta stoji pred gradilišnom tablom i poredi Nikodijevićevu zgradu sa spomenikom Trećoj internacionali u časopisu Die neue Kunst, koji je Kukhof dao Magi Bačarević da u njemu nađe mustru za palatu u Kapetan Mišinoj. Halapljivi Nikodijević je izmenio Magin projekat minimalno, ali po svojim merilima dovoljno. Samo onaj koji zna poreklo ovog projekta videće u modernističkoj palati spomenik Trećoj internacionali. Ni traga pamjatniku Romanovih. Krsta mora da prizna da je Kukhof uspeo da pobedi, i to je jedno od mnogih nepotrebnih saznanja o Beogradu.
A ta zgrada, sudi Krsta po njenom crtežu, biće bezdušna. Betonska rebra omogućila su da ulazni hol bude širok i visok i da se iz njega račvaju hodnici kao kraci morske zvezde. Na vratima se sijaju krugovi od aluminijuma. Prozori su široki. Sve je glatko na fasadi bez ukrasa, izuzev kazaljki sata koje su kiklopske. Krsta ne može a da još jednom ne uporedi ovaj moderni projekat sa onim ruskim zbog kog je Olga Ščedrina izgubila glavu i zbog kog su ubijeni gatarka Agafja na Tikvari i pošteni Savić u Istanbulu. Kakav je to nebeski račun, pita se Krsta Pavlović, po kojem za jednu ovako oljuštenu zgradu moraju da budu položene tri žrtve? I, da, da li je njegovo prekoredno unapređenje u samostalnog islednika vredelo otmice deteta i smrti čoveka koji ga je usvojio?
Otežao od pritiska pitanja, oseća da je krivica uneta u temelje nove blešteće bezdušne zgrade i u njegovo unapređenje. Profesor Rajs mu ne bi odobrio ove misli.
- Sranje - reče Krsta - gužvajući u džepu telegram iz Istanbula.

* * *
P.S.
Udovica Siniščević, predsednica Društva za obnovu Crkve Ružice, našla je u svom poštanskom sandučetu crnu ogrlicu od kože u kojoj je napipala da nečeg ima. Izvukla je sedam brušenih kamenčića. Sazvala je vanrednu sednicu Društva na kojoj je prijavila da je dobila donaciju dovoljnu da se posle mnogo godina pokrenu zaustavljeni radovi na Crkvi Ružici i da se ona potkrovi. Darodavac je anoniman.

O AUTORU

Nenad Novak Stefanović rođen je u Beogradu 1961. godine. Objavio je romane Darovi mrtvih (1988), Prisustvo Boga (1990), Pijemont (1992), Doktor sluša sving (2009) i Svetlarnik (2013); hronike Pokrštavanje petokrake (1994), Snegu julu (1996), Jedan svet na Dunavu (1996), Zemlja u koferu (2007), Dijalog na Dunavu (2013) i Beograd kroz ključaonicu 100 kuća (2014). Knjige su mu prevođene na engleski i nemački jezik. Zastupljen je u antologiji kratke priče Četvrtasto mesto (2014). Bio je urednik u redakciji Srpski Who is Who 2011-2013. Koautor je dokumentarnog TV serijala Peti oktobar - poslednja revolucija u Evropi. Bio je glavni urednik magazina Duga, Krug, Auto svet i Muški svet. Sada je novinar u Politici gde piše o istoriji Beograda u rubrici „Jedna kuća jedna priča“.