Nesporazum u Moskvi

Nesporazum u Moskvi govori o bračnoj krizi i krizi identiteta kroz koju Nikol i Andre, bračni par profesora u penziji, prolaze za vreme putovanja u Moskvu. Provlačeći problem komunikacije kroz celo delo, De Bovoar analizira gorke posledice starenja: propadanje tela, odustajanje od planova i seksualnog života, gubitak nade... Posledica zaoštravanja „nesporazuma“ jeste sve dublje zaranjanje u prošlost koje na kraju dovodi do zapitanosti o samom smislu ljudskog života. U brzom ritmu smenjuju se stanovišta glavnih junaka te tako paralelno stičemo uvid u muško i žensko gledište, njihove razlike i sličnosti. Simon de Bovoar je već koristila ovakav dvostruki fokus u svojim ranijim romanima, ali nikad sa tolikim intenzitetom i takvom komplementarnošću kao u Nesporazumu u Moskvi. A ona se odrekla svih svojih ambicija iz mladosti: zbog njega. Oduvek je odbijao to da vidi. Zbog njega je bila ta žena koja više ne zna kako da upotrebi vreme što joj je ostalo da proživi. Neki drugi muškarac podsticao bi je da radi, davao bi joj lični primer. A on ju je odvratio od toga. Ostala je praznih ruku, na svetu je imala samo njega, koga odjednom nije imala. Surova protivrečnost besa koji je proistekao iz ljubavi i koji ubija ljubav.

Za Pilar, kao kad se kaže voda


Predgovor

Trebalo je da novela „Nesporazum u Moskvi”, nastala 1966-1967, bude objavljena u zbirci Slomljena žena (1968). Uprkos očiglednim kvalitetima, Simon de Bovoar ju je izbacila i zamenila pripovetkom „Doba diskrecije”. Prvi put je objavljena 1992. u časopisu Roman 20-50.

„Nesporazum u Moskvi” govori o bračnoj krizi i krizi identiteta (prevaziđenoj in fine), kroz koju Nikol i Andre, bračni par profesora u penziji, prolaze za vreme putovanja u Moskvu: tamo se pridružuju Maši, Andreovoj ćerki iz prvog braka. Ispostavilo se da je odabrani način pripovedanja savršeno prilagođen temi koja se obrađuje. Naime, u brzom ritmu, kroz kratke sekvence (ukupno dvadeset četiri, ravnomerno raspoređene), Simon de Bovoar smenjuje Nikolino i Andreovo gledište: čitalac tako ima povlašćen položaj u odnosu na oba partnera, koji su trenutno zatvoreni u pogrešnim tumačenjima, neiskazanim razočaranjima i preteranoj ozlojeđenosti. Ta tehnika joj, povrh toga, omogućava da paralelno razvija muško i žensko gledište, kako kroz njihove razlike (Andreove brige su prvenstveno političke prirode, dok su Nikoline pre usmerene na osećajnost), tako i kroz njihove sličnosti. Simon de Bovoar je već koristila taj dvostruki fokus u ranijim romanima (Tuđa krv, Mandarin), ali nikad sa tolikim intenzitetom i takvom komplementarnošću.
Kako pokazuje sam naslov, pripovetka tesno povezuje ličnu i kolektivnu istoriju: bračni nesporazum izbija prilikom putovanja koje je povod za političko razočaranje. Ona tako donosi zanimljivo (kritičko) svedočenje o Sovjetskom Savezu šezdesetih godina XX veka. Simon de Bovoar se nadahnjuje svojim i Sartrovim redovnim boravcima u SSSR-u od 1962. do 1966. na poziv Saveza pisaca (Sartr se, uz to, tamo sretao sa svojom ruskom ljubavnicom Lenom Zonjinom, od koje Maša pozajmljuje neke crte). Tako se kroz konkretno iskustvo protagonista, koji obraćaju pažnju na prizore i utiske, sagledavaju preobražaji u toj zemlji i vide mnoge teškoće prouzrokovane birokratskim besmislicama. Situacija u kulturi i sovjetska spoljna politika, tada u znaku zategnutih kinesko-sovjetskih odnosa, pokreću rasprave između Maše i njenog oca, razočaranog što prilikom ponovnog otkrivanja Moskve ne pronalazi čist socijalistički ideal. Kritika sovjetskog režima u Svođenju računa, napisanom 1971, posle invazije na Čehoslovačku, biće žešća i posvetiće više mesta problemu ljudskih sloboda. Međutim, i ovaj detaljan prikaz situacije u SSSR-u, ovakav kakav je, ostaje dragocen dokument.

Izlazeći iz okvira bračne krize, Simon de Bovoar se bavi mnogo opštijim temama. Ženski likovi ilustruju različite aspekte položaja žena: uprkos želji za emancipacijom i borbama vođenim u mladosti, Nikol, previše zaokupljena porodičnim životom, žali zbog neostvarenih ambicija. Iren, verenica njenog sina, otelovljuje novu generaciju koja, nastojeći da pomiri sve uloge, nijednu ne produbljuje. Mašina neusiljenost i nezavisnost proističu iz ravnopravnosti polova u Sovjetskom Savezu. Problem komunikacije provlači se kroz celu pripovetku, ali se u njoj ipak prvenstveno analiziraju gorke posledice starenja: propadanje tela, odustajanje od seksualnog života i planova, gubitak nade. Razmišljanje o starosti navodi na postavljanje pitanja o vremenu (uz odavanje priznanja Prustu na kraju novele). Smetenost likova često daje izrazito dirljiv lirski akcenat svim tim razmišljanjima.
Zaoštravanje „nesporazuma” ima za posledicu sve dublje zaranjanje u prošlost i na kraju dovodi do postavljanja pitanja o samom smislu ljudskog života: „Ošinula ju je strepnja: strepnja od postojanja, još nepodnošljivija od straha od smrti.” Svi ovi problemi i teme tesno se prepliću. U središtu tog platna nalazi se Maša, vodič i prevodilac, čije prisustvo izaziva krizu i podstiče protagoniste da uvide istinu.
U „Dobu diskrecije”, koje je, dakle, zamenilo „Nesporazum u Moskvi”, Simon de Bovoar se opet bavi starijim parom koji je suočen sa nesporazumom i preuzima mnoge odlomke iz prve pripovetke, prilagođavajući ih kontekstu. Potpuno, međutim, izbacuje sovjetsku dimenziju i iznosi isključivo gledište ženskog lika zapalog u krizu: to joj omogućava da lakše uklopi novu priču u Slomljenu ženu. Posmatran sa ove distance, „Nesporazum u Moskvi” se nameće svojim kvalitetom i zaslužuje da bude objavljen sam za sebe.
Elijan Lekarm-Tabon

Napomena



1. Roman 20-50, n° 13. juin 1992, „Simone de Beauvoir”, p. 137-188. Studije sakupio i prikazao Jacque Deguy (Žak Degi). Pripovetku preveo (i prezentovao) Terry Keefe (Teri Kifi) pod naslovom „Misunderstanding in Moscow”, u: Simone de Beauvoir, „The Useless Mouths” and Other Literary Writings, edited by Margaret A. Simons and Marybeth Timmermann, foreword by Sylvie Le Bon de Beauvoir, „Beauvoir Series”, University of Illinois press, 2011. Original rukopisa (NAF 27409) nalazi se u Francuskoj nacionalnoj biblioteci.

*

Podigla je glavu sa knjige. Kako su dosadna sva ta naklapanja o nekomuniciranju! Ako je ljudima stalo da komuniciraju, nekako će već uspeti u tome. Dobro, neće moći da komuniciraju sa svima, ali sa dvoje-troje ljudi hoće. Andre je sedeo na susednom sedištu i čitao krimić. Nije mu pričala o svojim raspoloženjima, tugama, sitnim brigama; verovatno je i on imao svoje male tajne, ali su jedno o drugom znali manje-više sve. Pogledala je kroz prozor: tamne šume i svetle livade dokle god pogled seže. Koliko su puta zajedno jurili kroz prostor, vozom, avionom, brodom, sedeći jedno kraj drugog sa knjigom u ruci? Još će oni često ćutke kliziti jedno pored drugog po moru, kopnu i kroz vazduh. Taj trenutak je bio nežan poput uspomene i veseo poput obećanja. Da li im je trideset ili šezdeset godina? Andre je rano osedeo: nekada je zbog tog snega, koji je isticao njegovu crnpurastu svežinu, izgledao kao kicoš. I dalje je izgledao kao kicoš. Koža mu je ogrubela i ispucala kao pergament, ali je u osmehu na usnama i u očima i dalje bio onaj isti sjaj. Mada je foto-album tvrdio suprotno, njegov izgled u mladosti uklapao se uz njegovo današnje lice: Nikol nije mogla da mu odredi godine. Verovatno zato što se činilo da se on ne obazire na njih. On koji je nekada toliko voleo da trči, pliva, planinari i ogleda se u izlozima bezbrižno je nosio svoje šezdeset četiri godine. To je dug život, sa smehom, suzama, gnevom, ljubavnim zagrljajima, priznanjima, ćutanjima, ushićenjima, a ponekad se čini da vreme uopšte nije proteklo. Budućnost se i dalje pruža u beskraj.
„Hvala.”
Nikol je uzela bombonu iz korpe, uplašena stjuardesinom korpulentnošću i njenim strogim pogledom, kao što se, tri godine ranije, plašila konobarica u restoranima i sobarica u hotelu. Odsustvo nametnute ljubaznosti i naglašena svest o sopstvenim pravima bile su za svaku pohvalu: pred njima se, međutim, osećala kao da je kriva ili bar sumnjiva.
„Stižemo”, rekla je.
Posmatrala je, pomalo sa strahom, tlo koje se približavalo. Beskrajna budućnost: koja je svakog trenutka mogla da se raspadne. Odlično je poznavala te skokove, od blažene sigurnosti do štrecanja od straha: izbija treći svetski rat, Andre ima rak pluća - dve pakle cigareta su stvarno previše - ili se avion razbija o tlo. To bi bio dobar način da završe: zajedno i mirno; ali ne ovako rano, ne sad. „Još jednom spaseni”, pomislila je kad su točkovi - pomalo grubo - udarili o pistu. Putnici su obukli kapute, pokupili stvari. Tapkanje u mestu dok čekaju. Dugo tapkanje u mestu.
„Osećaš li miris breza?”, upitao je Andre.
Bilo je veoma sveže, gotovo hladno: šesnaest stepeni, saopštila je stjuardesa. Na samo tri i po sata odatle, Pariz je bio tako blizu, a tako daleko. Pariz, koji je tog jutra mirisao na asfalt i oluju, pritisnut prvom velikom letnjom vrućinom: Filip je bio tako blizu, a tako daleko... Autobus ih je prevezao - preko aerodroma mnogo većeg od onog na koji su sleteli ’63. - do zastakljene zgrade u obliku pečurke, gde je bila pasoška kontrola. Maša ih je čekala na izlazu. Nikol se opet iznenadila što na njenom licu pronalazi skladno stopljene Klerine i Andreove tako različite crte. Vitka, elegantna, jedino je frizura nalik na periku odavala Moskovljanku.
„Da li je let dobro prošao? Jeste li dobro? Jesi li dobro?”
Ocu je govorila „ti”, a Nikol je persirala. To je bilo normalno, a ipak čudno.
„Dajte mi torbu.”
To je takođe bilo normalno. Ali kad vam muškarac nosi stvari, on to radi zato što ste žensko; žena to radi zato što je mlađa od vas, pa se osećate staro.
„Dajte mi odsečak za prtljag i sedite tamo”, rekla je zapovednički Maša. Nikol je poslušala. Stara. Pored Andrea, to je često zaboravljala, ali su je hiljade povreda njenog samoljublja podsećale na to. „Lepa mlada žena”, pomislila je ugledavši Mašu. Sećala se da se, sa trideset godina, nasmejala kad je njen svekar izgovorio te iste reči u vezi sa jednom četrdesetogodišnjakinjom. Sada je i njoj većina ljudi izgledala mlado. Stara. Teško se mirila s tim (ta tužna zapanjenost - jedna od retkih stvari koje nije priznala Andreu). „Ima to ipak i svojih prednosti”, rekla je sebi. „Biti u penziji pomalo zvuči kao ’biti za bacanje’”. Lepo je, međutim, što možete da idete na odmor kad god hoćete; tačnije, što ste sve vreme na odmoru. Njene kolege u vrelim učionicama počinjale su da sanjare o putovanju. A ona je već otputovala. Potražila je Andreove oči; stajao je pored Maše, u gužvi. U Parizu je dozvoljavao prevelikom broju ljudi da ga gnjave. Španski politički zatvorenici, portugalski osuđenici, progonjeni Izraelci, kongoanski, angolski, kamerunski pobunjenici, venecuelanski, peruanski, kolumbijski gerilci - i zaboravila je ko sve još - bio je uvek spreman da im priskoči u pomoć, u okviru svojih mogućnosti. Skupovi, manifesti, mitinzi, leci, delegacije, prihvatao je sve zadatke. Bio je član mnogih grupa, komiteta. Ovde ga niko neće tražiti. Poznavali su samo Mašu. Neće morati da rade ništa drugo osim da zajedno posmatraju stvari: volela je da ih otkriva zajedno s njim i da vreme, zamrznuto dugom monotonijom njihove sreće, opet vrvi od novosti. Ustala je. Želela je da je već na ulici, podno zidina Kremlja. Zaboravila je koliko u toj zemlji čekanje može biti dugo.
„Stiže li prtljag?”
„Stići će”, rekao je Andre.




Pola četiri, mislila je. Kako je Moskva blizu, a ipak tako daleko! Deli ih tri i po sata, a tako retko viđaju Mašu? (Ali ima toliko prepreka; pre svega, cena putovanja.)
„Tri godine je dugo”, rekao je. „Sigurno misliš da sam ostario.”
„Ni najmanje. Nisi se promenio.”
„Ti si se još više prolepšala.”
Gledao ju je ushićeno. Čovek misli da ništa više ne može da mu se desi, pomirio se sa tim (i to nije bilo lako, mada nije pokazao), a onda mu velika, potpuno nova nežnost obasja život. Nije se mnogo zanimao za uplašenu curicu - tada se zvala Marija - koju mu je Kler dovodila na nekoliko sati iz Japana, Brazila, Moskve. Mlada žena koja je došla u Pariz posle rata kako bi ga upoznala s mužem za njega je i dalje bila neznanka. Ali za vreme drugog Mašinog putovanja, ’60, nešto se desilo između njih dvoje. Nije najbolje razumeo zašto se tako snažno vezala za njega; bio je, međutim, dirnut. Ljubav koju je Nikol osećala prema njemu bila je živa, pažljiva, vesela; previše su, međutim, svikli jedno na drugo da bi Andre mogao da probudi u njoj tu razdraganu očaranost kojom je u tom trenutku bilo ozareno pomalo strogo Mašino lice.
„Stiže li prtljag?”, upitala je Nikol.
„Stići će.”
Čemu nestrpljenje? Ovde su imali vremena napretek. Andre je u Parizu bio na mukama zato što sati lete, bio je razapet između sastanaka, pogotovo otkako se penzionisao: precenio je razmere svog slobodnog vremena. Iz radoznalosti, zbog nehajnosti, dozvolio je da mu nametnu gomilu obaveza kojih nije uspevao da se otarasi. Mesec dana će biti bez obaveza; moći će da živi sa onom bezbrižnošću koju je toliko voleo, koju je previše voleo, zato što je iz nje proisticala većina njegovih briga.
„Evo naših torbi”, rekao je.
Ubacih su ih u Mašin auto i ona je sela za upravljač. Vozila je polako, kako ovde svi voze. Drum je mirisao na sveže zelenilo, reka Moskva nosila je flotile debala i Andre je osetio kako u njemu raste ono uzbuđenje bez koga život za njega ne bi imao draži: počinjala je pustolovina koja ga je oduševljavala i plašila, pustolovina otkrivanja. Nikad mu nije bilo stalo da uspe, da postane neko i nešto. (Da njegova majka nije dala sve od sebe kako bi nastavio studije, zadovoljio bi se položajem svojih roditelja, nastavnika na provansalskom suncu.) Činilo mu se da istinitost njegovog postojanja i njega samog ne pripada njemu: ona je na neki neshvatljiv način bila rasuta širom Zemljine kugle; da bi se upoznala, trebalo je proučiti vekove i mesta; zato je voleo istoriju i putovanja. Ali dok je smireno proučavao prošlost koja se prelamala u knjigama, kad bi došao u neku nepoznatu zemlju - koja je u svom snažnom bujanju prevazilazila sve što je o njoj mogao da zna - uvek bi mu se zavrtelo u glavi. Ova ga se ticala više od bilo koje druge. Odgajan je u duhu Lenjinovog kulta; majka mu je u osamdeset trećoj godini i dalje bila aktivan član KP; on nije ušao u partiju, ali je, prolazeći kroz vrtloge nade i očaja, uvek mislio da SSSR drži ključeve budućnosti, i samim tim, tog vremena i njegove sopstvene sudbine. Nikada, čak ni u mračnim godinama staljinizma, nije, međutim, imao utisak da ga do te mere ne razume. Hoće li ga boravak ovde prosvetliti? Šezdeset treće su putovali kao turisti - Krim, Soči - zadržavajući se na površini. Ovoga puta će postavljati pitanja, tražiće da mu čitaju novine, umešaće se među masu. Automobil je krenuo Ulicom Gorkog. Ljudi, prodavnice. Hoće li mu poći za rukom da se oseća kao kod kuće? Na pomisao da neće uspeti hvatala ga je panika. „Trebalo je da ozbiljnije učim ruski!”, pomislio je. Još jedna od onih stvari koje se zarekao da će uraditi, a nije: stigao je samo do šeste lekcije metode Asimil. Nikol je u pravu kad ga naziva lenjim starcem. Uvek je bio raspoložen za čitanje, ćaskanje, šetnju. Teško su mu, međutim, padali nezahvalni poslovi - učenje reči ili pravljenje kartoteka. Nije, dakle, smeo toliko da prima k srcu ovaj svet. Previše ozbiljan, previše opušten. „To je moja protivrečnost!”, pomislio je veselo. (Oduševio ga je taj izraz jednog italijanskog druga, ubeđenog marksiste, koji je tlačio rođenu ženu.) Ruku na srce, uopšte se nije loše osećao u svojoj koži.

Železnička stanica provokativne zelene boje: moskovska zelena. („Ako ti se to ne sviđa, ne sviđa ti se Moskva”, govorio je Andre tri godine ranije.) Ulica Gorkog. Hotel Peking, skromna svadbena torta, ako se uporedi sa džinovskim, kitnjastim zgradama, tobože inspirisanim Kremljom, kojima je grad bio načičkan. Nikol se svega sećala. A čim je izašla iz kola, prepoznala je miris Moskve, miris benzina, još jači nego ’63, verovatno zato što je bilo mnogo više vozila: pre svega, kamiona i kombija. Već tri godine?, pomislila je ulazeći u veliko golo predvorje. (Sivkasto platno prekrivalo je police s novinama; na ulazu u restoran - sa prenaglašenim ukrasima u kineskom stilu - ljudi su čekali u redu.) Proletele su zastrašujuće brzo. Koliko joj puta po tri godine ostaje da živi? Ništa se nije promenilo; osim što su za strance - Maša ih je upozorila na to - utrostručene cene prenoćišta, nekada smešno niske. Nadzornica na trećem spratu predala im je ključ. Nikol je osećala njen pogled na svom potiljku celom dužinom hodnika. Na prozorima su bile zavese, to je bila srećna okolnost, jer su okna u hotelima često bila gola. (U Mašinom stanu nema draperija, već samo tankih zavesa. Čovek se navikne, govorila je; štaviše, ne bi mogla da spava u potpunom mraku.) Veliki bulevar u podnožju hotela bio je dovršen; automobili su nestajali u tunelu na Trgu Majakovskog. Svetina na pločnicima bila je u bojama leta: žene su se šetale u cvetnim haljinama, golih nogu i ruku. Bio je jun, uobražavale su da je toplo.
„Evo stvari za vas”, rekla je Nikol Maši, počevši sa raspakivanjem.
Novi romani, iz edicije Plejada, nekoliko ploča. I džemperi, hulahopke, bluze: Maša je volela garderobu. Oduševljeno je pipkala vunu, svilu, poredila boje. Nikol je otišla u kupatilo. Opet imaju sreće: dve slavine i odvod bili su ispravni. Presvukla se u haljinu i popravila šminku.
„Lepa haljina!” rekla je Maša.
„I meni se dopada!”
Kad je imala pedeset godina, uvek joj se činilo da joj je odeća ih previše tužna ili previše vesela. Sada je znala šta joj je dopušteno, a šta zabranjeno, oblačila se bez problema. Ali i bez uživanja. Nije više postojao onaj blizak, gotovo nežan odnos koji je nekada imala sa svojom odećom. Okačila je kostim u orman: mada ga je nosila dve godine, to je bio ravnodušan, bezličan komad odeće, u kome nije bilo ničeg njenog. Maša se, međutim, smeškala u ogledalu, ne lepoj košulji koju je upravo obukla, već sopstvenom preobražaju, neočekivanom i očaravajućem. Da, sećam se toga, pomislila je Nikol.
„Rezervisala sam sto u Pragu”, rekla je Maša.
Setila se da je to Nikolin omiljeni restoran: tako je predusretljiva, a i pamćenje joj je mnogo bolje od mog. Nikol je bilo jasno zašto joj je Andre toliko naklonjen. Utoliko pre što je oduvek želeo ćerku, pomalo se ljutio na Filipa što je muško.
Maša ih je za deset minuta odvezla do Praga. Predali su mantile na garderobi; obavezan ritual: zabranjeno je ulaziti u restoran sa kaputom na sebi ili preko ruke. Seli su u salu sa pločicama na podu, punu palmi i zelenila; veliki ljubičastoplavkasti pejzaž prekrivao je ceo jedan zid.
„Koliko votke?”, upitala je Maša. „Ja vozim: ne pijem.”
„Naruči ipak trista grama”, rekao je Andre.
Očima je potražio Nikolin pogled.
„U čast prve večeri?”
„Dobro, u čast prve večeri”, rekla je nasmejavši se.
Bio je sklon da pije onako kako je pušio: preterujući; odustala je od borbe protiv cigareta, ali je, što se tiče alkohola, uspevala da se obuzda.
„Pošto je prvo veče, prekinuću dijetu”, rekla je. „Uzeću kavijar i čorbu od živinskog mesa.”
„Držite dijetu?”
„Da, već šest meseci. Počela sam da se gojim.”
Možda je jela više nego pre odlaska u penziju; u svakom slučaju, manje se trošila. Filip joj je jednog dana rekao: „Pa ti si se zaokruglila!” (Izgleda da kasnije nije primetio da je smršala.) A baš te godine u Parizu se pričalo samo o održavanju linije i mršavljenju: o niskokaloričnim obrocima, ugljenim hidratima, čudotvornim lekovima.
„Odlično izgledate”, rekla je Maša.
„Smršala sam pet kilograma. I trudim se da ih ne vratim. Svakog dana se merim.”
Ranije nije mogla ni da zamisli da će se ikada brinuti zbog težine. A evo! Što se manje prepoznavala u sopstvenom telu, to je više osećala obavezu da brine o njemu. Bila je zadužena za njega i negovala ga je sa bezvoljnom predanošću, kao nekog starog, poružnelog i oronulog prijatelja kome je potrebna.
„Filip se, znači, ženi”, rekla je Maša. „Kakva mu je verenica?”
„Lepa, pametna”, rekao je Andre.
„Meni se nimalo ne dopada”, rekla je Nikol.
Maša se nasmejala: „Kako ste to rekli! Nikad nisam videla svekrvu kojoj se dopada snaha.”
„Ona je tip ’totalne žene'”, rekla je Nikol. „Pariz je pun takvih. Imaju neki neodređeni posao, ubeđene su da se lepo oblače, bave se sportom, savršeno održavaju kuću, predivno podižu decu; hoće da dokažu sebi kako mogu da budu uspešne na svim poljima. A zapravo se rasipaju, ništa ne postižu. Užasavam se takvih mladih žena.”
„Malčice si nepravedna”, rekao je Andre.
„Možda.”
Opet se zapitala: zašto Iren? Mislila sam da će, kad se bude oženio... Mislila sam da se neće oženiti, da će ostati dečak koji mi je, kao što rade svi dečaci, rekao: „Kad porastem, oženiću se tobom.” A onda je jedne večeri kazao: „Saopštiću ti važnu novost!”, sa pomalo egzaltiranim izrazom lica deteta koje se na praznik previše igralo, previše smejalo, previše vikalo. I odjeknuo je gong u Nikolinim grudima, krv joj je jurnula u obraze, upirala se iz sve snage da spreči podrhtavanje usana. Jedno februarsko veče, navučene zavese, svetlost lampi na jastucima duginih boja, i ta provalija, koja se iznenada otvorila. „Živeće s nekom drugom, negde drugde.” Eh, pa da! Treba da se pomirim s tim, pomislila je. Votka je bila ledena, kavijar somotasto siv, Maša joj se dopadala, mesec dana će imati Andrea samo za sebe. Bila je savršeno srećna.

Bio je savršeno srećan dok je sedeo u naslonjaču, između dva kreveta, na kojima su se smestile Maša, s jedne strane, Nikol s druge. (Šezdeset i treće, Jurij je bio na arheološkoj ekspediciji, poveo je Vasilija, Mašin stan je bio prazan. Ove godine su jedino u hotelskoj sobi mogli da budu sami s njom.)
„Organizovala sam se tako da ceo mesec budem slobodna”, rekla je Maša.
Radila je u izdavačkoj kući koja je u Moskvi objavljivala ruske klasike na francuskom, dok je savremene tekstove objavljivala u časopisu koji je izlazio u nekim stranim zemljama. Ona je prevodila, ali i čitala, birala, predlagala.
„Mogli bismo da otputujemo u Vladimir za vikend”, nastavila je. „To je tri sata vožnje.”
Razgovarala je s Nikol: Novgorod, Pskov, Rostov Veliki, Lenjingrad. Nikol je želela da se kreće, pa dobro, već je i to što je došla u SSSR da bi ugodila Andreu bilo mnogo, želeo je da joj na tom putovanju bude prijatno. Gledao ih je razgaljen. Maša se mnogo bolje slagala s Nikol nego sa Kler, onom slatkom glupačom kojoj se, na sreću, žurilo isto koliko i njemu da se razvede čim se rodilo dete, koje je on priznao. Bilo mu je drago što se tako dobro slažu: dve osobe koje voli najviše na svetu. (Što se tiče Filipa, nikad nije uspeo da se oslobodi izvesne ljubomore. I previše često bio je suvišan pored njega i Nikol.) Nikol. Do nje mu je mnogo više stalo nego do Maše. Pored ove druge je, međutim, imao onaj utisak koji bez nje nikad ne bi upoznao: romaneskni utisak. Ništa ga nije sprečavalo da se upušta u nove avanture. Nikol mu je jednoga dana saopštila da se oseća prestaro za igre u krevetu. (Neverovatno, danas ju je voleo isto onako potpuno kao nekada.) Vratila mu je, dakle, slobodu. I dalje je, međutim, umela da dobije napade ljubomore: a ostalo im je premalo vremena da bi ga traćili na svađe. Osim toga, uprkos gimnastici i strogoj kontroli, nije mu se više dopadalo njegovo telo, to nije bilo telo koje bi poklonio nekoj ženi. Nije patio zbog toga što ne vode ljubav (osim kada je razmišljao o tome, pošto je u toj ravnodušnosti video znak da je star). Neveselo je mislio: „Gotovo je. Život mi više ne priprema nikakva iznenađenja.” A onda se pojavila Maša.
„Tvoj muž se neće ljutiti što ćemo mu te oteti?”, upitao je.
„Jurij se nikad ne ljuti”, rekla je veselo Maša.
Sudeći po njihovom razgovoru u Pragu, činilo se da prema Juriju Oseća pre prijateljstvo nego ljubav; bila je, uostalom, čista sreća što joj je koliko-toliko odgovarao: udala se naprečac, da bi ostala u SSSR-u, zgađena krugovima u kojima su se kretali njena majka i njen očuh i kapitalističkim svetom uopšte. Ta zemlja joj je postala domovina: Andre ju je donekle uvažavao upravo zbog toga.
„Kakva je ove godine situacija u kulturi?”
„Kao i uvek: borimo se”, rekla je Maša.
Sebe je svrstavala u tabor koji je nazivala liberalnim, koji se borio protiv akademizma, dogmatizma, ostataka staljinizma.
„I pobeđujete li?”
„Ponekad. Priča se da se neki naučnici spremaju da razbucaju svetu ideju dijalektike prirode; to bi bila velika pobeda.”
„Dobro je što imate za šta da se borite”, rekao je on.
„I ti se boriš”, rekla je žustro Nikol.
„Ne. Ne borim se od rata u Alžiru. Pokušavam da budem od koristi, to nije isto. Osim toga, to je skoro uvek uzaludno.”
Posle ’62. potpuno je izgubio uticaj na svet i možda se zato toliko batrgao: zato što više nije aktivno delao. Ponekad bi se rastužio zbog svoje nemoći - zbog nemoći celokupne francuske levice. Naročito ujutru, kad bi se probudio; tada bi se, umesto da ustane, zavukao ispod pokrivača, navukao bi čaršav preko glave, i ostao bi tako sve dok se ne bi setio da ima hitan sastanak pa skočio iz kreveta.
„Zašto onda to radiš?”, upitala je Maša.
„Ne vidim nijedan razlog da ne radim.”
„Mogao bi da radiš za sebe. Oni članci o kojima si pričao pre tri godine...”
„Nisam ih napisao. Nikol će ti reći da sam lenji starac.”
„Ma ne!”, rekla je Nikol. „Živiš onako kako želiš da živiš. Zašto bi prisiljavao sebe na nešto?”
Da li je stvarno to mislila? Nije ga gnjavila kao nekad, ali verovatno zato što joj se smučilo. Ne bi pridavala toliki značaj sinovljevom doktoratu da je muž nije pomalo razočarao. Nema veze.
„Ipak je šteta”, rekla je Maša.
U njemu se čuo odjek; šteta. Pomirio se sa Nikolinim nezadovoljstvom. Voleo bi, međutim, da Maši ponudi sliku drugačiju od slike ostarelog penzionera koji nije ništa postigao. Nikol je smatrala da su njegove ideje o nekim savremenim događajima zanimljive. Više puta se zarekao da će ih produbiti. Mučila ga je, međutim, sadašnjost; nije hteo da se okrene ka prošlosti pre nego što u potpunosti shvati savremeni svet; a nastojanje da bude u toku oduzimalo mu je tako mnogo vremena! Ipak, nekada je mislio da će doći dan kada će to istraživanje biti završeno, i tada će nastaviti da radi na planovima koje je oduševljeno započeo i - privremeno - napustio. Taj dan nije došao i neće doći. Danas je bio svestan toga; taj cilj je beskonačan. Iz godine u godinu, bio je sve bolje obavešten, a sve je manje znao. Oko njega je bilo sve više nejasnoća, teškoća, protivrečnosti. Kina mu je izgledala mnogo nedokučivije nego 1950. Zbunjivala ga je spoljna politika SSSR-a.
„Nije kasno”, nastavila je Maša ohrabrujućim glasom, pošto se on bojao da ju je rastužio.
„Ne, nije kasno”, rekao je poletno.
Bilo je kasno, on se neće promeniti. Istini za volju, da je bio disciplinovan, poput Filipa, mogao je da se obaveštava o svom vremenu i istovremeno produbljuje istorijski aspekt. Samo što se on ježio od bilo kakve prinude, možda zato što ju je previše trpeo u detinjstvu. Zadržao je sklonost prema bežanju sa časova, prema izbegavanju obaveza - to je bilo utoliko slađe zato što se tako strogo kažnjavalo. Nikada nije sebi iskreno prebacivao zbog lenjosti: ona je proisticala iz njegove otvorenosti prema svetu, iz želje da ostane na raspolaganju. Ona mu je najednom, pred Mašom, izgledala potpuno drugačije: kao navika, kao mana koja je njegovo neizbrisivo obeležje. Pomirio se sa njom, ona je izbijala iz njega: čak i da je sada hteo da je prevaziđe, ne bi mogao.
„Dirljivo je koliko je Maši stalo do tebe”, rekla je Nikol kad su ostali sami.
„Pitam se zašto”, rekao je. „Mislim da joj je Jurij pre drug nego oslonac. Želela je oca. Kad je šezdesete došla u Pariz, bila je rešena da me zavoli.”
„Ne budi tako skroman”, rekla je Nikol kroz smeh. „Ja sam te zavolela iako nisam bila rešena da te zavolim.”
„Bio sam mlad.”
„Nisi ostario.”
Nije se bunio. Činilo se da Nikol nije svesna svojih godina; on nije pričao o svojim; često je, međutim, ogorčeno razmišljao o tome. Dugo je - licemerno, lakomisleno, lažući sam sebe - odbijao da sebe smatra odraslom osobom. Taj profesor, taj otac porodice, taj pedesetogodišnjak nije zapravo bio on. A život se sad zatvarao nad njim; ni prošlost ni budućnost nisu mu više nudile opravdanje. Bio je šezdesetogodišnjak, starac u penziji koji nije ništa postigao. Samo to i ništa drugo. Kajanje koje je osetio na tren već je nestalo. Profesor na Sorboni, poznati istoričar, imaće breme te druge sudbine iza sebe i ono neće biti ništa lakše. Strašno je što smo određeni, zaustavljeni, uhvaćeni u klopku, to što se prolazni trenuci sabiraju i formiraju oko nas jalovinu u kojoj smo zaglibljeni. Poljubio je Nikol i legao u krevet. Snovi: bar mu oni ostaju. Spustio je obraz na jastuk. Voleo je da oseti kako tone u san. Snovi su ga odnosili negde drugde, bolje od ma koje knjige, bolje od ma kog filma. Oduševljavala ga je njihova iracionalnost. Ako se izuzmu oni grozni košmari u kojima su mu ispadali svi zubi, u snovima nije imao godine, uspevao je da umakne vremenu. Oni su svakako imali svoje mesto u njegovom životu, cvetali su na njegovoj prošlosti, ali na način koji je za njega bio misterija; i nisu se produžavali u budućnost, zaboravljao ih je: čista sadašnjost. Iz noći u noć, oni su se brisali, pojavljivali, ne gomilajući se - uvek novi.

„Voleo bih ipak da znam zašto je strancima zabranjeno da idu kolima u Vladimir”, rekao je Andre.
Voz je jurio, bez drmusanja; jedino su sva sedišta u vagonu bila okrenuta leđima prema lokomotivi, a Nikol je uvek bilo muka kad se vozi unazad. (Kakvo poniženje u vreme kad je htela da se nadmeće sa dečacima u zdravlju, snazi, izdržljivosti!) Klečala je na svom sedištu, okrenuta licem prema Andreu i Maši: s vremenom, to je postalo naporno.
„Shvati da tu nema šta da se shvati”, rekla je Maša. „Put je dobar; prolazi se kroz bogata sela. To je birokratska besmislica, u čijoj je pozadini stara podozrivost prema strancima.”
„Ljubaznost i podozrivost: neobična mešavina”, rekla je Nikol.
To ih je zbunjivalo ’63. U redovima - ispred Mauzoleja, u GUM-u, na ulazu u restorane - bila je dovoljna jedna Mašina reč pa da se ljudi razmaknu kako bi ih propustili. Na Krimu su, međutim, svuda nailazili na zabrane: istočna obala i Sevastopolj bili su zabranjeni za strance. Inturist je tvrdio da se planinski put koji povezuje Jaltu i Simferopolj popravlja: Maši su, međutim, rekli u poverenju da je zapravo zatvoren za strance.
„Nisi previše umorna?”, upitao je Andre.
„Nije strašno.”
Bila je malčice iscrpljena; ali zaboravljala je na to dok je gledala kako promiče ravnica, prostrana i mirna, nežna na svetlosti sunca koje nikako da zađe. Upravo je provela četiri lepa dana. Moskva se malo promenila; tačnije, poružnela je. (Šteta što se i mesta i ljudi skoro uvek menjaju nagore.) Probijeni su bulevari i srušene stare četvrti. Crveni trg, zabranjen za automobile, delovao je prostranije i svečanije: sveto mesto. Nažalost, dok se nekada uzdizao do neba, sada je ogroman hotel iza Crkve Svetog Vasilija zaklanjao horizont. Nema veze. Nikol se radovala što ponovo vidi crkve u Kremlju, ikone u njima i u muzejima; još je ostalo mnogo starih kuća kojima je bila očarana, naročito uveče, kada se, kroz prozorska okna i zavesu od zelenih biljaka, videlo toplo svetlo starinskih lampi sa narandžastim ili ružičastim abažurima sa resama.
„Evo, ovo je Vladimir”, rekla je Maša.
Ostavili su putne torbe u hotelu. Bilo je previše kasno da večeraju u njemu, Maša je odlučila da jedu napolju. Okrugli mesec je izašao na ružičastom nebu. Išli su putem pored zidina tvrđave: ispod njih su bili reka, železnička stanica, treperava svetla. Prošli su kroz park koji je mirisao na plamenak i petuniju, u kome se uzdizala neka crkva; zaljubljeni parovi grlili su se na klupama.
„Mogli bismo ovde da stanemo”, rekla je Nikol.
„Bolje malo dalje”, rekla je Maša.
Ona je zapovedala, oni su slušali; Nikol je to zabavljalo jer nije bila naviknuta da sluša.
Nastavili su da hodaju i ušli su u neki drugi park, oko neke druge crkve.
„Sedimo tamo”, rekla je Maša. „Ovo je najlepša crkva u Vladimiru.”
Vitka, izdužena, sa samo jednom pozlaćenom lukovicom; njeno belo ruho bilo je prekriveno tananim ukrasima na sredini. Bila je prelepa u svojoj jednostavnosti. Seli su i Maša je otpakovala hranu.
„Ja ću pojesti samo dva tvrdo kuvana jajeta”, rekla je Nikol.
„Niste gladni?”
„Ma jesam. Ali neću da se ugojim.”
„Ah! Ne opterećujte se toliko time”, rekla je Maša. „Poješćete još nešto!”
Mašin osorni i ljutiti glas naterao je Nikol da se nasmeje: s njom niko nije razgovarao tim tonom. Zagrizla je pirošku.
„Jesu li i Jurij i Vasilij ovako poslušni kao ja?”
„Prilično su poslušni”, rekla je veselo Maša.
„Pokušajte onda da zaplašite oca: recite mu da sa četrdeset cigareta dnevno može da dobije rak pluća.”
„Pustite me obe na miru”, rekao je Andre pristojnim tonom.
„Tačno je da previše pušiš”, rekla je Maša.
„Dodaj mi onda votku.”
Maša je napunila papirne čaše i neko vreme su ćutke jeli i pili.
„Lepa crkva”, rekao je Andre sa tugom u glasu. „Posmatram je krajnje pažljivo, a znam da je se za osam dana neću više sećati.”
„Ni ja”, rekla je Nikol.
Da, zaboraviće belo-zlatnu crkvu, toliko toga je zaboravila! Znatiželja, koju je sačuvala gotovo netaknutu, često joj je izgledala samo kao neki fanatični ostatak prošlosti; čemu ona ako se sećanja pretvaraju u prah? Mesec je sijao, isto kao i zvezdica koja ga verno prati, i Nikol je ponovila lepe stihove iz romana Okasen i Nikolet: Vidim te, zvezdice, / tebe koju Mesec vuče k sebi. U tome je prednost književnosti, pomislila je: reči nosimo sa sobom. Slike blede, deformišu se, nestaju. U grlu je, međutim, pronalazila stare reči, onakve kakve su bile napisane. One su je spajale sa davnim vekovima kada su zvezde sijale isto kao danas. I to ponovno rađanje i to neprekidno trajanje pružali su joj utisak večnosti. Zemlja se pohabala, ali je bilo trenutaka kad je izgledala sveže kao na samom početku i kad je sadašnjost bila sama sebi dovoljna. Nikol je bila tu, gledala je crkvu: bez razloga, zato da bi je videla. Pošto se zagrejala pomoću nekoliko gutljaja votke, činilo joj se da ta ravnodušnost ima neku dirljivu draž.
Vratili su se. Na prozorima nije bilo zavesa, ali mu je Nikol vezala ešarpu oko glave, pa je brzo zaspao. U sobi preplavljenoj svetlom, sklupčao se na krevetu, vezanih očiju, kao osuđenik na smrt, prislonivši ruku na zid, kao neko dete, kao da je u zbrkanosti sna imao potrebu da oseti čvrstinu sveta. Koliko je puta sela - i opet će sesti - na ivicu kreveta, spustila mu ruku na rame, lagano ga prodrmala. Ponekad bi promrmljao: „Dobro jutro, mamice”, a onda bi se stresao i glupavo nasmešio. Spustila mu je ruku na rame.


* * *

„Hoću nešto da vam pokažem”, rekla je Maša otvorivši vrata crkve. Povela ih je kroz polumrak.
„Pogledajte kakva sudbina čeka strance.”
Freska je prikazivala Strašni sud. Desno od anđela: izabrani u dugim odorama, za koje se nije moglo tačno reći iz kog vremena potiču; levo: predodređeni za pakao, Francuzi u tadašnjoj odeći, u crnim kaputima do kolena i pantalonama stegnutim iznad listova, sa čipkastim okovratnicima i šiljatim bradicama; iza njih: muslimani sa turbanima.
„To je očigledno duga tradicija”, rekla je Nikol.
„Osim u retkim periodima”, rekla je Maša, „Rusija je, zapravo, bila široko otvorena prema Zapadu. Neki krugovi, naročito unutar crkve, uvek su, međutim, bili neprijateljski nastrojeni prema njemu. Obratite pažnju, oni su osuđeni na pakao kao plaćenici, a ne zbog nacionalnosti.”
„Praktično mu dođe na isto”, rekao je Andre.
Tog jutra je bio loše volje. Lepo su se proveli prethodnog dana. Dopali su mu se Vladimir, njegove crkve, Rubljovljeve freske, i nije mu smetalo što su loše jeli, majka ga je dobro vaspitala. Nervirala ga je, međutim, rasprava koju je započeo s Mašom. Do tada je čvrsto verovao da ona deli njegova gledišta.
„Vaš nacionalizam neće biti lako iskorenjen”, nastavio je izlazeći iz crkve. „Sve u svemu, upravo si mi objasnila da više niste revolucionarna zemlja i da je dobro što je tako.”
„Ni slučajno. Mi smo izveli revoluciju i ona se ne dovodi u pitanje. Ali vi u Francuskoj ne znate šta je rat. Mi, međutim, znamo. Ne želimo ga.”
Maša je bila besna, Andre je takođe bio iznerviran.
„Niko ga ne želi. Ja kažem da imamo razloga da se plašimo rata ako ostavite Americi odrešene ruke, ako ne zaustavite eskalaciju. Minhen nije ništa sprečio.”
„Misliš da SAD neće uzvratiti ako bombardujemo američke baze? Nećemo se izložiti toj opasnosti.”
„Nećete mrdnuti prstom ni ako napadnu Kinu?”
„Ah! Ne počinjite opet!”, rekla je Nikol. „Raspravljate se već dva sata: nijedno od vas neće ubediti ono drugo.”
Neko vreme su ćutke hodali. Ulice su bile pune ljudi. Bio je Dan breza: verovatno zamena za Praznik tela i krvi Hristove. Ljudi su do ponoći plesali na velikom podijumu pod vedrim nebom (nije bilo ni stolova, ni stolica, samo podijum okružen ogradom). Rano ujutru, centralnim bulevarom prodefilovali su kamioni sa devojkama u belim haljinama i momcima sa crvenim kravatama koji su držali brezove grančice u rukama. Pevali su. Jedna senica u parku pretvorena je u bife: napolju su bili mali, a unutra veliki stolovi, sa kolačima i zemičkama.
„Sedimo i pojedimo nešto”, predložila je Maša.
„Ah, da. Ako može da se jede, jedimo”, rekla je Nikol.
U Vladimiru je prethodnog dana bila nestašica hrane. Restorani nisu služili ni ribu, ni ovčetinu, ni živinsko meso, ni povrće, ni voće: samo gulaš, koji je, po Nikolinom i Mašinom mišljenju, bio nejestiv. Hleb, ni crn ni beo, imao je ukus lepka. Ljudi su čekali u redu ispred hotela da bi kupili pogačice tvrde kao kamen. A žene su tog jutra izlazile iz senice sa vencima pereca i korpama punim hrane. Naručili su kolače i izvrsne sendviče s jajima i sirom.
„U gradu nema ništa za jelo, a ovde ima hrane u izobilju, kako to?”, pitao je Andre.
„Rekla sam ti da ne pokušavaš da shvatiš”, rekla je Maša.
Smatrala je da ne treba da se čude nelogičnostima, besmislenostima. Zemlja je i dalje bila opterećena okoštalim birokratskim aparatom, odgovornim za ogromno trošenje i parališuće mere. Vlada se svim silama trudila da suzbije tu inertnost; trebaće, međutim, vremena da se s tim izađe na kraj.
„Seti se priče o školskim stolicama”, dodala je.
Prethodnog jutra izašla je iz hotela previjajući se od smeha zbog emisije koju je neposredno pre toga slušala na vladimirskoj radio-stanici. Jedna fabrika je proizvodila naslone, druga sedišta, a treća je sklapala stolice. Ali, s jedne strane, uvek su nedostajali bilo nasloni, bilo sedišta; a s druge, kada bi pokušali da nameste dva dela, jedan bi se polomio. Posle niza koraka i mera, kontrola i izveštaja, zaključeno je da je postupak sklapanja manjkav. Trebalo je, međutim, proći kroz ogromnu administrativnu mrežu pre nego što je odobreno da se on izmeni. „Čista besmislica”, rekla je Maša, primetivši ipak da je objavljivanje te priče na radiju sastavni deo borbe protiv birokratije. Veoma je slobodno osuđivala režim, bila je kritički nastrojena, njen stav je bio iznijansiran. Odobravala je spoljnu politiku, ali ne iz slepe pokornosti, što je Andrea još više nerviralo. Nije, međutim, želeo da ponovo priča o tome. Ne sada. Pogledao je masu oko sebe: lica su bila ozarena, kao da su ljudi dobrovoljno učestvovali u tim defileima, u tim svečanostima, u celoj toj proslavi. Ostavljali su, međutim, utisak da ih vodi čvrsta ruka, da sprovode instrukcije. Veselost i disciplina: to nije protivrečno. Voleo bi, međutim, da zna kako se one mire. Sigurno na različite načine, u zavisnosti od godina i položaja. Kada bi samo razumeo šta govore!
„Trebalo bi da nam daješ časove ruskog”, rekao je Maši.
„ Ah, ne!”, rekla je Nikol. „Ja ne znam čak ni pismo. Šta mogu da naučim za mesec dana? Ali ti imaj časove ako hoćeš”, dodala je.
„Ti ćeš se za to vreme dosađivati.”
„Ma ne, čitaću.”
„Pa dobro! Počinjemo sutra u Moskvi. Možda se neću osećati ovoliko izgubljeno.”
„Osećaš se izgubljeno?”
„Potpuno.”
„To ćeš prvo izjaviti kad stigneš u raj - ili u pakao: osećam se potpuno izgubljeno”, rekla je Nikol nežno mu se nasmešivši.
Uvek se smejala njegovoj smetenosti. Ona je na putovanju prihvatala stvari onakve kakve su. „Pa šta! Ovo je Afrika i ovo je kolonija!”, rekla mu je u Gardaji. (Prvi susret tada još mladog Andrea sa Magrebom. Bilo je kamila, žena pod velom, ali i konzervi i svakojakih drangulija u prodavnicama; daleka Arabija i francusko selo: nije mogao da dokuči kako ljudi koje je sretao doživljavaju tu dvojnu pripadnost.) Razlozi njegove sadašnje zbunjenosti bili su mnogo ozbiljniji. Kako se jedan stanovnik Sovjetskog Saveza oseća u svojoj koži? U kolikoj je meri ta omladina koja prolazi stazama pevajući slična onoj kod kuće, a po čemu se razlikuje od nje? Kako se u njoj mešaju želja za izgradnjom, socijalizam i nacionalni egoizam? Mnogo toga zavisilo je od odgovora na ta pitanja.
„Grešiš kad govoriš o egoizmu”, rekla mu je Maša nekoliko sati kasnije. U sobi u kojoj su se odmarali pijući čaj, posle duge šetnje, nastavila je, mnogo opuštenije, razgovor od tog jutra. „Atomski rat se ne tiče samo nas, već celog sveta. Shvati da smo razapeti između dva imperativa: treba pomoći socijalizmu širom sveta i spasti mir. Ne želimo da odustanemo ni od jednog, ni od drugog.”
„Oh! Znam dobro da situacija nije jednostavna.”
„Pustite to”, rekla je žustro Nikol. „Maša hoće da pogledam njen prevod zajedno s njom: ako to ne uradimo odmah, posle nećemo stići.”
„Da, treba da se latimo posla”, rekla je Maša.
Sele su jedna pored druge za sto. On je otvorio vodič kroz SSSR, koji je poneo iz Pariza, i pretvarao se da se zadubio u njega, ali je sve vreme mislio o jednom te istom. Tačno je da se nije mogla isključiti mogućnost zastrašujućeg američkog odgovora na bilo kakav pokušaj uperen protiv eskalacije. Dakle?
Bomba je ’45. bila prilično apstraktna pretnja: danas je postala dramatična izvesnost. Bilo je ljudi koji se nisu brinuli zbog toga: „Kad budem mrtav, biće mi svejedno da li će me Zemlja nadživeti.” Jedan Andreov prijatelj je čak rekao: „Kad je već tako, manje ću žaliti ako mislim da iza mene neće ništa ostati.” On bi se, međutim, odmah ubio kada bi znao da će Zemlja biti razneta. Ili da će naprosto cela civilizacija biti uništena, istorijski kontinuitet prekinut i da će preživeli - verovatno Kinezi - krenuti od nule. Možda će oni obezbediti trijumf socijalizma: ali njihov socijalizam neće imati nikakve veze sa onim o kome su sanjali njegovi roditelji, njegovi drugovi i on sam. Međutim, ako SSSR ostane pri miroljubivoj koegzistenciji, socijalizam se neće desiti preko noći. Kolike izjalovljene nade! Narodni front, Pokret otpora, oslobađanje zemalja trećeg sveta nisu naterali kapitalizam da u Francuskoj ustukne ni jedan jedini pedalj. Kineska revolucija vodi ka kinesko-sovjetskom sukobu. Ne, Andreu budućnost nikada nije izgledala ovoliko sumorno. „Moj život neće imati nikakvu svrhu”, pomislio je. On je želeo da bude upisan u istoriju koja će povesti ljude putem ka sreći kao neko ko je tome doprineo. Nema sumnje da će oni jednoga dana uspeti u tome; Andre je predugo verovao u to da ne bi verovao još malo: ali zbog takvih skretanja s puta istorija će prestati da bude njegova istorija.
Nikolin glas ga je prenuo iz razmišljanja:
„Mašin francuski je sasvim korektan; čak i previše, malčice je krut.”
„Toliko se plašim da ne pogrešim”, rekla je Maša.
„Oseća se.”
Ponovo su se nagle nad listove otkucane na pisaćoj mašini, smešile su se i ćućorile. Nikol, obično tako stroga prema ženama, gajila je prema Maši iskreno prijateljstvo; Andreu je bilo drago što se slažu.
„Hoću i ja da pogledam taj prevod”, rekao je. Iako je budućnost delovala sumorno, nije trebalo kvariti taj trenutak nežne prisnosti. Otrgao se od svojih misli.

„Rado bih sela”, rekla je Nikol. Uzbečki restoran je bio ljubak, sa malim senicama na otvorenom i egzotičnim gostima: muškarci pljosnatog lica i kosih očiju, sa četvrtastim kapama na glavi, žene u šarenim svilenim haljinama, sa teškim crnim kikama. Tu su se jeli najbolji šašlici u Moskvi. Međutim - to je svuda bilo isto - preglasni orkestar oterao ih je odatle čim su progutali poslednji zalogaj. Maša je predložila da se prošetaju. Ali pošto su preko dana mnogo pešačili, Nikol je bila umorna. To je bilo frustrirajuće; nekada je s lakoćom prevaljivala kilometre, isto kao Andre! Sada su je, posle njihovih dugih šetnji, noge svake večeri izdavale. Nije dozvoljavala da se to vidi. Bilo bi ipak glupo da prisiljava sebe na to. Prolazili su pored prazne klupe, što je bila retka prilika, trebalo ju je iskoristiti. Seli su.
„I možemo li onda da odemo u Rostov Veliki ili ne?”
„Bojim se da ne možemo”, rekla je Maša.
„ A plovidba po reci Moskvi?”
„Mogu da pitam...”
„Oh! Zašto naprosto ne ostanemo u Moskvi?”, upitao je Andre. „Toliko stvari treba ponovo da vidimo.”
„Pa svakako ćemo ih ponovo videti.”
Ponovo videti. Jedno vreme, kad je imala četrdesetak godina, oduševljavala se time. Pre toga nije, bila je žedna novina. Sada takođe. Ostalo joj je tako malo godina da živi: tabananje po Crvenom trgu, iz dana u dan, bilo je gubljenje vremena. Trg je prelep: kakav je to šok bio tri godine ranije. Ove godine takođe, prvog dana. Ali Nikol ga je sada već znala napamet. U tome je bila velika razlika između prvog i ovog putovanja. Šezdeset i treće, sve je bilo novo; ovoga puta, skoro ništa. Verovatno je otuda poticalo to blago razočaranje.
„A gde ćemo provesti veče?”
„Zašto ne ovde?”, upitao je Andre.
„Na ovoj klupi? Celo veče?”
Te godine nisu znali kuda da idu uveče. Jurij je delovao vrlo ljubazno - kako nije govorio francuski, njihovi odnosi s njim bili su prilično površni - ali on je radio u svojoj, a Vasilij u svojoj sobi; da im ne bi smetali, morali su da šapuću, a ipak su se osećali kao nametljivci. Nije im bilo prijatno u hotelskoj sobi. Izgrađeno je mnogo kafea za te tri godine; spolja, sa onim svojim staklenim zidovima, nisu bih ružni; unutra su, međutim, ličili na mlečne restorane, nedostajale su im udobnost i intimna atmosfera; osim toga, bili su zatvoreni u to doba dana. Znači, ta klupa na trgu koji je mirisao na benzin, pored stanice metroa?
„Ovde nam je dobro”, rekao je Andre. „Oseća se prijatan miris zelenila.”
Njemu je svuda bilo dobro. Nije mu bilo hladno u flanelskom odelu; Maša je smatrala da je toplo kad je iznad deset stepeni, ali se Nikol tresla od zime u svilenoj haljini. Osim toga, čovek se oseća kao beskućnik kad celo veče sedi na klupi.
„Hladno mi je”, rekla je.
„Možemo da odemo u bar u Nacionalu”, rekla je Maša.
„Dobra ideja.”
Bar je bio otvoren do dva ujutru; plaćalo se u devizama, imali su viski i američke cigarete; pomenula je to Andreu i Maši onoga dana kad su tamo ručali, ali joj nisu ništa odgovorili. Maša je, međutim, to zapamtila i setila se u pravom trenutku. Ustali su.
„Je li daleko?”
„Pola sata hoda. Možda ćemo pronaći taksi”, rekla je Maša.
Nikol je želela da idu taksijem: bolele su je noge i stopala. Obično su lako mogli da se nađu: od ’63, broj im se udvostručio. Te večeri je prolazilo mnogo taksija, sa upaljenim zelenim svetlom koje je obećavalo; uzalud su im, međutim, mahali, neumoljivo su jurili: nisu smeli da se zaustavljaju na velikim bulevarima. Najbliža stanica je bila prilično udaljena; osim toga, možda će biti veliki red i neće biti vozila. Pešačenje, sedenje na klupama, stroga dijeta. Možda je Moskva bila odlična za svoje stanovnike. Maša ne bi volela da živi negde drugde, pogotovo ne u Parizu (što je ipak bilo neobično). Ali za strance... kakva nemaština! Možda sam ostarila za ove tri godine, pomislila je Nikol; teže podnosim neudobnost. A to će biti samo sve gore i gore. „Mi smo u cvetu starosti”, govorio je Andre. Čudan neki cvet: drač.
„Spadam s nogu”, rekla je.
„Stižemo.”
„Starost je grozna.”
Maša ju je uhvatila podruku. „Ma haj’te, molim vas! Oboje ste tako mladi!”
Često su joj to govorili: mladoliki ste, mladi ste. Dvosmisleni kompliment koji najavljuje mučnu sutrašnjicu. Sačuvati vitalnost, veselost, prisebnost, to znači ostati mlad. Starost, dakle, nosi sa sobom kolotečinu, nabusitost, izlapelost. Kažu: starost ne postoji, ona uopšte nije strašna; ili čak: ona je tako lepa, tako dirljiva; ali kad je sretnu, stidljivo je maskiraju lažljivim rečima. Maša je govorila: mladi ste, ali je uhvatila Nikol podruku. U suštini, otkako su stigli, Nikol je tako živo osećala svoje godine upravo zbog nje. Uviđala je da je sliku o sebi zaustavila na četrdeset godina: prepoznavala je sebe u toj energičnoj mladoj ženi; utoliko pre što je Maša bila iskusna i odlučna, zrela koliko i Nikol: bile su slične. A onda bi je, iznenada, neki pokret, neka promena u glasu, neki znak pažnje podsetili da između njih postoji razlika od dvadeset godina - da je njoj šezdeset.
„Kolika gužva!”, rekao je Andre.
U baru je bilo zadimljeno i bučno. Samo jedan slobodan sto, stisnut između mladih Amerikanaca koji su se zvonko smejali i sredovečnih Francuza koji su se glasno šalili. Zapadni Nemci - primali su samo zapadnu valutu - pevali su uglas. Vrtela se ploča sa džez muzikom, koja se jedva čula. Ali bilo je prijatno ponovo osetiti ukus viskija, ukus večernjih izlazaka u Parizu sa Andreom, sa Filipom. (Tamo je toplo; seli bi na neku terasu na Monparnasu.)
„Drago ti je što si ponovo na Zapadu?”
„Trenutno da.”
On je srušio mostove. Nikome nije pisao: jedva je nažvrljao kratku poruku na Nikolinom poslednjem pismu Filipu. Ujutru se smejao zato što uporno kupuje Imanite star nekoliko dana. Uvek je bio takav na putovanjima. Lako je zaboravljao Pariz; koreni mu nisu bili tamo.
„Razdragane delegacije! To je gore od vašarskog veselja!” rekao je utučeno.
„Hoćeš da idemo?”
„Naravno da neću.”
Ostao je da bi ugodio Nikol, ali ne bi voleo ponovo da dođe; ni Maša se nije prijatno osećala. (Ovde nije bilo Rusa; osim dve nafrakane žene koje su očigledno želele da zarade.) To je ipak bilo prijatno mesto, otvoreno - ili bar odškrinuto - prema svetu. Visoki crnac u crvenoj košulji zaplesao je sasvim sam i ljudi su pljeskali u ritmu muzike.
„Neverovatno dobro igra”, rekla je Nikol.
„Da.”
Andre je delovao odsutno. Od pre nekoliko dana imao je tik: pritiskao je prstom obraz u visini desni. Rekla je pomalo nestrpljivo:
„Boli te? Idi kod zubara.”
„Ne boli me.”
„Zašto onda sve vreme pipkaš obraz?”
„Proveravam da me slučajno ne boli.”
Jedno vreme je merio puls dvadeset puta dnevno, pogleda uprtog u kazaljke na satu. To su sitne, bezopasne manije, ali ipak predstavljaju znak. Čega? Da život okoštava, da vas vreba senilnost. Senilnost. Znala je napamet definicije iz Larusa i pala joj je u oči njihova asimetrija. Mladalaštvo: osobina onoga što je mladalačko. Senilnost: slabljenje tela i uma prouzrokovano starošću.

Jurij i Nikol otišli su odmah posle ručka, Andre je ostao da bi mu Maša držala čas ruskog. Mašio se za bocu votke.
„Dosta smo radili za danas.”
Ogorčeno je dodao: „Pamćenje me više ne služi.”
„Bogami, služi te; ide ti sasvim dobro.”
„Ne pamtim ono što naučim. Kako učim, tako zaboravljam.”
Otpio je gutljaj votke i Maša je zavrtela glavom s neodobravanjem.
„Nikad se neću navići na takvo pijenje.”
Iskapila je svoju čašu.
„Mesec dana je stvarno smešno malo za učenje jezika”, rekao je.
„Zašto mesec dana? Nemate nikakvog specijalnog posla u Parizu.”
„Nemamo.”
„Ostanite onda malo duže.”
„Zašto da ne? Razgovaraću večeras o tome sa Nikol.”
U Moskvi je tih lepih letnjih dana bilo vrlo veselo. Ljudi su se tiskali oko cisterni koje su prevozile kvas i pivo; opsedali su automate koji su za jednu kopejku izbacivali vodu, manje ili više hladnu, a za tri kopejke gazirani napitak sa ukusom nekog voća koje je bilo teško prepoznati; na licima im se videlo da su lepo raspoloženi.
Bili su mnogo manje disciplinovani nego što je Andre mislio: prelazili su ulicu na crveno, isto onako polako kao kad je na semaforu zeleno svetlo. Setio se razgovora koji je za ručkom vodio s Jurijem.
„Jurij me nije ubedio”, rekao je.
„Uveravam te, međutim, da je u pravu”, kazala je Maša.
Razgovarali su o najnovijim sporazumima sklopljenim sa Renoom i Andre se začudio što SSSR namerava da proizvede šeststo hiljada automobila umesto da poboljša putnu mrežu i javni prevoz. Ali javni prevoz je dobar, govorio je Jurij; i sprovodili bismo nespretnu politiku ako bismo pravili puteve pre nego što stanovništvo oseti potrebu za njima: ono će ih samo tražiti kada bude imalo kola. Čak i u socijalističkom režimu građani imaju pravo na neka lična zadovoljstva. Vlada ulaže velike napore da razvije proizvodnju robe široke potrošnje: treba joj čestitati na tome.
„Misliš da će ljudi uspeti da izgrade socijalizam čineći stalno nove ustupke privatnom vlasništvu?”
„Mislim da je socijalizam stvoren za ljude, a ne obratno”, rekla je. „Moramo malo da brinemo o njihovim kratkoročnim interesima.”
„Da, naravno.”
Šta je on tačno zamišljao? Da ovde ljudi imaju drugačije interese? Da se manje vezuju za materijalna dobra? Da socijalistički ideal i dalje živi u njima i nadomešta im sve ostalo?
„Kinezi nas optužuju za zastranjivanje, to je besmisleno; ne radi se o vraćanju na kapitalizam. Ali shvati, ovaj narod je doživljavao samo patnje; za vreme rata, za vreme obnove. Ni dan-danas nismo razmaženi. Ne mogu nam beskonačno nametati ovu oskudicu.”
„Ne brine mene toliko ova oskudica. Moje detinjstvo je bilo teže od Vasilijevog. Život moje majke nije bio lak. Ona je srećna - doduše, onoliko koliko može da se bude srećan sa osamdeset tri godine - ali to je zato što ona ima tako malo potreba.”
„Zašto kažeš: onoliko koliko može da se bude srećan sa osamdeset tri godine? Kad neko oseća da iza sebe ima dug, ispunjen život, to ga sigurno ispunjava velikim zadovoljstvom.”
Namerno je skretala razgovor. Nije volela da razgovara sa Andreom o toj zemlji koju je doživljavala kao svoju; ispravljala ga je, pomalo nestrpljivo, bilo da je upućivao kritike ili pohvale na račun SSSR-a.
„Previše si apstraktan”, često je govorila.
Promenio je temu.
„Sa osamdeset tri godine čovek više nema budućnost; to oduzima svu draž sadašnjosti.”
„Mislim da ću ja, ako doživim te godine, po čitav dan pričati o svom životu. Divno je što iza sebe ima osamdeset tri godine! Šta je sve videla!”
„Čak sam i ja štošta video. I šta mi je ostalo od toga?”
„Mnogo! Sve ono što si mi juče pričao o svom članstvu u Crvenim sokolovima, o tučama za vreme izbora u Avinjonu...”
„Ja pričam, a ne prisećam se.”
Bilo bi lepo, mislio je često, kada bi prošlost bila predeo po kome čovek tumara kako hoće, otkrivajući malo-pomalo njene meandre i skrivene kutke. Ali nije tako. Mogao je da izrecituje imena, datume onako kako neki đak deklamuje dobro naučenu lekciju; imao je određeno znanje; i osakaćene, izbledele slike, zamrznute poput slika u nekom starom udžbeniku iz istorije; one su se svojevoljno pojavljivale na beloj pozadini.
„S godinama čovek ipak postaje bogatiji”, rekla je Maša. „Osećam se bogatije nego sa dvadeset godina. Ti ne?”
„Malo bogatije i mnogo siromašnije.”
„Šta si izgubio?”
„Mladost.”
Sipao je sebi čašu votke. Treću? Četvrtu?
„Ja sam mrzela što sam mlada”, rekla je.
Odmerio ju je, pomalo s grižom savesti. Stvorio ju je, a onda prepustio glupoj majci i ambasadoru.
„Da li ti je nedostajalo što nisi imala pravog oca?”
Oklevala je: „Svesno nije. Brinula me je budućnost. Kako da umaknem sredini iz koje sam potekla. Kako da mi brak uspe. Kako da dobro vaspitam Vasilija. Budem korisna. A onda, sazrevajući, osetila sam potrebu za... kako da kažem?... korenima. Prošlost je postala važna. To jest, Francuska. I ti.”
Gledala ga je s poverenjem i on je osećao krivicu, ne samo zbog prošlosti, već zato što je želeo da danas može da joj ponudi za oca nekog boljeg od sebe.
„Nisi pomalo razočarana što sam obična nula?”
„Šta ti pada na pamet!? Pre svega, ti imaš još vremena pred sobom.”
„Ne. Iskreno govoreći, ja neću nikad ništa postići. Možda bih postigao kada bih otišao iz Pariza. Ali Nikol ne bi podnela da živi negde drugde. Niti da bude daleko od Filipa.”
Pomenuo joj je to jednom, u šali. I ona mu je u šali odgovorila: „Umro bi od dosade, isto kao ja.” Ne. Često je maštao o tome. Njegova majka je bila nenametljiva, ne bi im smetala. On bi radio u bašti, pecao pastrmke u zelenoj vodi reke Gar, pešačio po makiji sa Nikol, čitao, lenčario i možda radio. Možda. U svakom slučaju, to mu je bila jedina šansa. U Parizu, neće nikad ništa postići.
„Uostalom, nije važno”, rekla je. „Ja mislim isto kao Nikol: čovek treba da živi onako kako želi.”
„Nisam siguran da ona to stvarno misli. I sama si rekla: šteta!”
„Ma to sam rekla tek onako.”
Nagla se nad njega i poljubila ga.
„Volim te takvog kakav si.”
„A kakav sam?”
Nasmešila se: „Hteo bi da dobiješ komplimente? Pa dobro! Šezdesete mi je palo u oči - i to je i dalje tako - da možeš u isti mah da se daješ drugima i ostaneš veran sebi. A tu je i pažnja koju pridaješ stvarima: pored tebe sve postaje važno. I veseo si. I uveravam te da si ostao mlad; mlađi od svih ljudi koje poznajem. Nisi ništa izgubio.”
„Pa dobro ako ti se takav dopadam.”
I on se smešio, ali je dobro znao da je nešto izgubio: onaj plamen, onaj polet za koji Italijani imaju tako lepu reč: la stamina. Ispio je čašu. Verovatno je zato tražio veselu toplinu alkohola. I previše, govorila je Nikol. Ali šta nam drugo preostaje u našim godinama? Pipnuo je desni. Bile su jedva primetno osetljive. Ipak malčice jesu. Ako zubar ne uspe da mu spase zub koji drži most, „kastanjete” su jedino rešenje: kakav užas! Nije više želeo da bude privlačan, već da ljudi, kad ga pogledaju, mogu bar da pretpostave da je nekada bio privlačan. Da ne postane potpuno aseksualno biće. Samo što je počeo da se navikava na status odrasle osobe, već je munjevito prešao u status starca. Ne!
„Da li i Nikol smeta što stari?”
„Mislim da joj smeta manje nego meni.”
„Razočarana je što ne ide u Rostov?”
„Pomalo.”
Neukrotiva Nikol, pomislio je nežno. Energična i žudna kao kad joj je bilo dvadeset godina. Da nema nje, zadovoljio bi se tumaranjem moskovskim ulicama, povremenim ćaskanjem, sedenjem na klupi. Možda bi tako bolje osetio atmosferu tog grada. Ali da joj je to rekao, povredio bi je, a to nipošto ne bi želeo.
„Pet sati! A ona nas čeka u pet”, rekla je Maša. „Požurimo.”
Izleteli su iz stana.

Nikol se mnogo dopadao Mašin stan. Dvorište je bilo sumorno, stepenište prljavo, zarđali gvozdeni lift često se zaglavljivao; tri sobice - po jedna za svakoga, plus kuhinja i kupatilo - bile su, međutim, vrlo lepo uređene: nekoliko fotografija, pažljivo odabrane reprodukcije, lepi ćilimi koje je Jurij doneo iz Azije, predmeti koje je Maša sakupila u detinjstvu, kad je mnogo putovala. Dok je silazila niz stepenice, Nikol je iznenada obuzela čežnja za njenom radnom sobom, za nameštajem, predmetima u njoj. Ponovo ju je videla, onakvu kakva je bila kad ju je ostavila poslednjeg jutra, sa velikim buketom svežih i jedrih ruža na stolu. Ovde nikad nije viđala ruže. I otkako je stigla - ima deset dana - nije čula muziku: to je bilo maltene fizičko lišavanje. Skrenula je na uglu i zaputila se širokim bulevarom koji je vodio do hotela. U Parizu je znala sve prodavnice na Bulevaru Raspaj; mnoga lica su joj bila poznata, svi su razgovarali s njom. Ovi ljudi joj ništa ne govore. Zašto je tako daleko od svog života? Bio je lep junski dan. Drveće je bujalo; golubovi su se kupali u mekim potocima polena koji su se zadržavali duž pločnika. Bele pahulje su lepršale oko Nikol, ulazile joj u nos, usta, kačile joj se za kosu, omamljivale je. Lepršale su u biblioteci, kačile su joj se za kosu onog popodneva kada se, u neku ruku, oprostila od svog tela. Znakovi su postojali i ranije. Njen odraz u ogledalu, na fotografijama, izgubio je svežinu; još se, međutim, prepoznavala u njemu. Kad je ćaskala s prijateljima, oni su bili muškarci i ona se osećala kao žena. A onda je taj nepoznati - tako lepi - mladić došao sa Andreom; pružio joj je ruku sa rasejanom ljubaznošću i nešto se preokrenulo. Za nju je on bio muškarac, mlad i privlačan; za njega je ona bila aseksualna poput neke osamdesetogodišnje starice. Nikad se nije oporavila od tog pogleda; nije se više poklapala sa svojim telom: to je bila strana ljuštura, tužna maska. Možda je taj preobražaj trajao malo duže, ali ga je njeno pamćenje sabijalo u tu sliku: dva privlačna oka koja se ravnodušno okreću od nje. U krevetu je posle toga bila hladna kao led: morate da volite sebe da biste uživali u nečijem naručju. Andre je nije razumeo, ali je, malo-pomalo, popustio pred njenom hladnoćom. To sećanje se vraćalo svakog leta, upravo na taj dan, ali je odavno prestalo da je boli. Obično se radovala toj nejasnoj prolećnoj nostalgiji koju je u njoj budio ples polena, reminiscencija vremena kad su lepi dani sadržali obećanja. Danas je bila nervozna i utučena: osećala se loše u sopstvenoj koži. Zašto?, zapitala se kad se vratila u sobu. Sela je na rub prozora, pogledala automobile koji su ulazili u tunel da bi se ponovo pojavili na drugoj strani Ulice Gorkog: „Mislim da mi je pomalo dosadno”, rekla je sebi. Moskva joj nije bila naročito privlačna. Nije strašno što se malčice dosađuje. Otputovaće u Lenjingrad, videće Pskov i Novgorod. Uzela je knjigu. Obično joj je bilo dovoljno da pronađe uzrok svoje sete, pa da je se oslobodi; ali reč dosada nije ništa oterala; neraspoloženje je ostalo. „Ova soba je tužna”, rekla je sebi. Tužna, soba: šta to znači? Kad joj je Filip saopštio da se ženi, nisu joj pomogle jarke ali skladne boje jastuka, ljupkost zumbula, lepa reprodukcija slike Nikole de Stala. U neutralnim trenucima, poput ovog, neka vesela boja, neki elegantan oblik, neki predmet prijatan za oko bili su, međutim, dovoljni da podstaknu želju za životom. Ovde ništa nije pomagalo. Ni prizor na ulici, ni zidovi, ni nameštaj nisu mogli da ublaže njenu tugu. Tugu zbog čega? „Andre!”, pomislila je najednom. „Vidim ga sve vreme. Nikad ga ne vidim.” Maša je ’63. bila zauzeta svojim poslom; ove godine se nije odvojila od njih ni na minut. To je bilo normalno s njene strane. Ali zar Andre nije nikad poželeo da ostane sam sa Nikol? Zar se toliko promenio? Nekada, mnogo davno, on je bio strastveniji od nje. Ona tada nije bila zrela za strast; strast traži neku prazninu, neki bol, nešto što treba nadoknaditi: kod njega je to bilo teško detinjstvo, majčina hladnoća, propala ljubav sa Kler. Nju su, naprotiv, roditelji mazili i pazili i ljubav joj nije bila mnogo bitna u životu: htela je da postane neko i nešto. Pošto bi vodili ljubav, ona bi prva ustala iz kreveta. Pokušavao je da je zadrži kraj sebe, šapnuvši joj: „Ne idi: odbijaš me od sebe.” (Često bi popustila, pomalo nerado.) Kasnije, tokom njihovog dugog života, njena potreba za njim i radost koju joj je pružao bile su sve veće. Nemoguće je reći kome je od njih dvoje danas više stalo do onog drugog. Spojeni smo kao sijamski blizanci: on je moj život, a ja sam njegov. Ali evo: ne pati što nikad nije nasamo s njom. Jesu li njegova osećanja oslabila? Ponekad, stareći, postajemo ravnodušni: sestrina smrt ga je manje pogodila nego svojevremeno očeva. Da li da razgovara s njim o tome? Možda će ga to rastužiti. Odložila je knjigu i opružila se na krevetu; previše dobar ručak, previše votke, spavalo joj se.
„Gde sam? Ko sam?”
Svakog jutra, i pre nego što bi otvorila oči, prepoznala bi svoj krevet, svoju sobu. Ali ponekad, kada bi spavala po podne, osetila bi posle buđenja onu detinju zapanjenost: zašto sam ja ja? Kao da je njena svest, izranjajući anonimno iz noći, oklevala pre nego što bi se reinkanirala. Iznenadila bi se - kao kad dete postane svesno svog identiteta - što je opet u središtu sopstvenog života, a ne nekog tuđeg: kako to? Mogla je da se ne rodi i onda se ne bi to pitala. „Mogla sam da budem neka druga, ali bi se onda ta druga pitala o sebi.” Vrtelo joj se u glavi zato što je u isti mah osećala sopstvenu slučajnost i nužnu podudarnost sa svojim životom. Nikol, šezdesetogodišnjakinja, profesorka u penziji. U penziji: bilo joj je teško da poveruje u to. Sećala se prvog radnog mesta, prvog razreda, opalog lišća koje u unutrašnjosti šušti pod nogama u jesen. Tada joj je dan odlaska u penziju - od koga ju je delio period dvaput, ili skoro dvaput duži od onog koji je proživela - delovao nestvarno kao sama smrt. A on je došao. Ponekad se sa čežnjom prisećala vrata na koja nikad više neće ući, hodnika uglačanog poda, trčanja i smeha koje nikad više neće čuti. Prešla je i preko drugih linija, ali ne tako jasnih. Ova je imala preciznost gvozdene zavese. „Ja sam s druge strane.” Ustala je, očešljala se. Kilogrami joj se sigurno vraćaju. Nervirala se što nema vagu. Pola šest. Zašto se još nije vratio? Iako je znao da mrzi da čeka.
Mrzela je da čeka, ali kad je došao, bilo joj je toliko toplo oko srca da je zaboravila da ga je čekala.
„Nismo pronašli taksi. Došli smo pešice.”
„Ma nema veze”, rekla je.
„Lepo smo radili”, rekao je Andre.
„I popili nekoliko čaša votke.”
Nepogrešivo je primećivala tu blagu govornu manu, to blago oklevanje pokreta koje je ukazivalo da je Andre malo popio. To još nisu bili jasno uočljivi znaci; ona ih je zvala: predznaci.
„Imaš predznake”, dodala je.
„Popio sam malo votke, ali nemam predznake.”
Nije navaljivala. Nije volela da kvari ljudima raspoloženje; plašila se, međutim, za njegovo zdravlje, pritisak mu je bio malo povišen. Ponekad bi se naglo probudila: „Može da dobije rak pluća; srčani udar; izliv krvi u mozak.”
„Pogledaj”, rekao je Andre. „Besprekorna ravnoteža.”
Obuhvatio je Mašu oko struka i zavrteo je, pevušeći valcer. Bilo joj je čudno što ga vidi sa drugom ženom: iako je imala njegove oči, njegovu bradu, Nikol je ponekad zaboravljala da mu je ona ćerka. Andre je upućivao Maši laskave reči i osmehe, kakve je, kad su bili mladi, imao za nju. Malo-pomalo, počeli su da se obraćaju jedno drugom tonom prijateljske osornosti, pokreti su im postali maltene grubi: ko je bio kriv za to? Ja, naravno, pomislila je, pomalo se kajući. Previše lepo vaspitana, previše uzdržana... gotovo stegnuta. On je odmah odlučio da pređu na „ti” i ponekad joj je smetala njegova preterana nežnost. Malo-pomalo, vratila se nekadašnjoj uzdržanosti: bilo bi smešno da dvoje ostarelih supružnika izigravaju zaljubljene golupčiće. Nejasno je, ipak, osećala ljubomoru zbog njegove bliskosti s Mašom i kajala se zato što nije uspela da sačuva nežnu svežinu svojih odnosa s Andreom. Vratila joj se stara ukočenost koju nikad nije u potpunosti pobedila zato što se nikad nije u potpunosti pomirila s tim da je žena. (Nijedan drugi muškarac ne bi joj, međutim, pomogao tako dobro kao Andre da se na to navikne).
„Volite da plešete?”, upitala je.
„Obožavam da igram sa dobrim plesačem.”
„Ja nikad nisam umela.”
„Stvarno? Zašto?”
„Zato što kavaljer vodi: kad sam bila mlada, bila sam glupa. Posle je bilo prekasno.”
„Ja volim da me vode”, rekla je Maša. „To opušta.”
„Pod uslovom da vas vode tamo kuda hoćete da idete”, rekla je Nikol nasmešivši joj se blagonaklono.
Retko je bila blagonaklona prema nekoj ženi. Prema učenicama jeste: postojala je nada da devojčice, tinejdžerke, neće ličiti na starije sestre! Ali odrasle žene! One mlade su poput Iren: bave se, sa napadnom revnošću, „zanimanjem žene”, kao da je to neko zanimanje! One starije su asocirale Nikol na njene pobune u detinjstvu, podsećale su je na majku. „To nije za devojčicu.” Neće postati ni istraživač, ni pilot, ni kapetan duge plovidbe. Devojčica. Muslin, organdin, mamine previše nežne šake, mlohave mišice, miris koji mi se lepio za kožu. Ona je za Nikol želela bogatu udaju, bisere, krzna. I počela je borba. „Jeste za devojčicu.” Nastavila je školovanje, zaklela se da će se usprotiviti svojoj sudbini: napisaće doktorsku tezu koja će podići prašinu, dobiće katedru na Sorboni, dokazaće da ženski mozak vredi isto koliko i muški. Ništa se od svega toga nije desilo. Držala je predavanja i bila aktivna u feminističkim pokretima. Ali kao i druge žene - one koje nije volela - dozvolila je da je iscede muž, sin, kuća. Maša sigurno nije nikome dozvoljavala da je cedi. S lakoćom je, ipak, prihvatala svoju ženstvenost: verovatno zato što je od petnaeste godine živela u zemlji u kojoj žene nemaju kompleks inferiornosti. Maša očigledno nije mislila da je inferiorna u odnosu na bilo koga.
„Ko vodi koga na večeru, gde i u koliko sati?”, pitala je Nikol.
„Rezervisala sam sto za pola osam, u Bakuu”, rekla je Maša. „Pre toga možemo na miru da se prošetamo. To je zgodno vreme.”
„Hajdemo onda u šetnju.”
Razvedrila se. Andre je došao ovamo da bi video Mašu: normalno je što koristi njeno prisustvo najviše što može. Radovala se večeri koju će provesti sve troje zajedno.

Andre je bio očaran hotelom u kome su odseli u Lenjingradu. Dugi hodnici, sa sedefnosivim vratima sa ovalnim staklom u gornjem delu, uokvirenim vencima u rokoko stilu i prekrivenim svilenom zavesom, ružičastom, zelenom ili plavom, u zavisnosti od sprata. U sobi, udubljenje za krevet zaklonjeno zavesom i stari nameštaj koji čoveka razneži: težak radni sto od imitacije mermera, crni kožni kanabe, sto prekriven prostirkom sa resama. Lusteri sa kristalnim visuljcima osvetljavali su trpezariju u kojoj je polunaga mermerna devojka nameštala - ili zadizala - haljinu sa obešenjačkim osmehom na usnama.
„Usluga je isto onako spora kao u Moskvi!”, rekla je Nikol. „Srećom, orkestar nije preglasan.”
„Ne žuri im se”, rekao je Andre, prateći pogledom konobara koji je prilazio stolu sa kolačima; spustio je na njega čašu i ostao da ga zamišljeno posmatra. Svima su pokreti bili nesigurni i nespretni, što je sigurno dovodilo do očaja goste kojima se žurilo. I zidari, putari koje su viđah kako rade na ulicama, službenici i prodavci ostavljali su utisak da rade klaj-klaj. Ta zemlja nije, međutim, bila nastanjena lenjivcima: ne bi postigli tako izuzetne uspehe na nekim poljima. Verovatno su naučnici i stručnjaci dobijali posebno obrazovanje, imali su drugačiji mentalitet.
„Ah! Stiže račun”, rekla je Maša.
Izašli su. Kako je svetlo u deset uveče bilo lepo! U podne se boje palata nisu videle od sunčevog sjaja. Sada su nijanse plave, zelene i crvene treperile na sve bleđem suncu.
„Ovo je prekrasan grad”, rekla je Nikol.
Prekrasan. Ljupkost i sjaj italijanskog baroka ispod severnjačke glazure. I kolika radost na obali plavkastobele Neve! To su bili prvenstveno mladi, koji su šetali u grupama i pevali.
„A ipak hoćeš da idemo u Pskov i Novgorod.”
„Sve u svoje vreme”, rekla je Maša.
Svakako, ali on bi rado ostao ovde deset dana. Lenjingrad. Petrograd. Sankt Peterburg. Hteo bi sve da obuhvati i to - nemoguć san - sve odjednom. Opkoljeni grad, zimski dan, muškarci i žene posrću na snegu i padaju da nikad više ne ustanu, leševi koji leže na poledici. Nevski prospekt prekriven leševima, muškarci koji trče, meci koji fijuču, mornari koji jurišaju na Zimski dvorac. Lenjin. Trocki. Zar ne postoji način da izroni velika epopeja iz vremena njegove rane mladosti, tada tako daleko, a danas tako blizu, pošto je gazio po mestima gde se ona odvijala? Scenografija je ostala, ali nije omogućavala da ljudi i događaji ožive. Naprotiv. Istoričari su delimično uspeli da ih ožive: međutim, da bismo ih pratili, moramo da napustimo sadašnji svet, zatvorimo se u tišinu radne sobe, sami sa knjigom; gustina i težina stvarnosti na tim ulicama potiskivale su fatamorgane iz prošlosti, bilo ju je nemoguće upisati među te kamenove. Te večeri je ostao Lenjingrad u lepoj beloj noći. Šezdeset treće su došli u avgustu, sunce je zalazilo. Danas nije zalazilo. Bio je praznik. Momci i devojke su plesali na kejovima uz zvuke gitare. Neki drugi su svirali gitaru sedeći na klupama na Marsovom polju koje je šumelo od jorgovana: raskošni grozdovi jorgovana, slični onima u francuskim parkovima; jednostavniji, japanski jorgovani, oštrijeg mirisa. Seli su na klupu. Ko su ti momci s gitarom? Studenti, službenici, radnici? Odustao je od namere da pita Mašu. Isuviše često nije umela da odgovori na njegova pitanja i bilo bi joj krivo. Pomalo ga je razočarala kao izvor informacija. Možda su bili sumnjičavi prema njoj zbog njenog stranog porekla; ili je društvo i ovde bilo podeljeno na slojeve, isto kao i drugde; nije znala ništa o životu radnika i seljaka, niti o ogromnim naučnim i tehničkim naporima sa kojima je Andre toliko želeo da se upozna.
„Moja prva bela noć”, rekla je Maša. „Imala sam petnaest godina. Bila sam ushićena. Nisam mogla da shvatim kako moji roditelji mogu da budu tako mirni. Da, tog dana sam pomislila da je starenje užasno.”
„Više to ne mislite”, rekla je Nikol.
„Osećam se bolje nego ikad u svojoj koži”, rekla je Maša. „A vi, žalite li za mladošću?”
„Ne”, rekla je Nikol.
Nasmešila se Andreu:
„Budući da i drugi stare zajedno sa mnom.”
„Moja prva bela noć”, ponovio je Andre u sebi. Osetio je nelagodu: ta lepa srećna noć nije pripadala njemu; mogao je samo da joj prisustvuje, nije bila njegova. Oni su se smejali, pevali, on se osećao isključeno: turista. Nikada mu se nije dopadao taj status. Doduše, u zemlji u kojoj je turizam nacionalna industrija, šetnja je način da se čovek uključi. Na terasama italijanskih kafea ili u londonskim pabovima bio je jedan od gostiju, espreso je imao isti ukus i u njegovim ustima i u ustima Rimljana. Ovde je trebalo upoznati ljude preko posla, trebalo je raditi s njima. Bio je isključen iz njihove dokolice zato što je bio isključen iz njihovih aktivnosti. Bio je zaludan. Niko u tom parku nije bio zaludan. Osim Nikol i njega.
I niko nije bio njihovih godina. Kako su svi bili mladi! I on je nekada bio mlad. Sećao se vrelog i nežnog ukusa koji je tada imao život: ta noć je za njih imala takav ukus, smešili su se budućnosti. Šta je sadašnjost bez budućnosti, čak i uz miris jorgovana i na svežini ponoćnog praskozorja? Na tren je pomislio: ovo je san, probudiću se, ponovo uzimam svoje telo, imam dvadeset godina. Ne. Odrasla osoba, čovek u godinama, maltene starac. Gledao ih je sa zavidljivom zapanjenošću: zašto više nisam jedan od njih? Kako mi se ovo desilo?
Vratili su se pešice do Ermitaža, gde su proveli dva sata; njihova treća poseta te godine: ponovo su videli sve što su želeli ponovo da vide. Sutradan putuju za Pskov, posetiće Puškinovo imanje; selo je vrlo lepo, govorila je Maša i Nikol se radovala pomisli da će udisati miris trave. Lenjingrad je vrlo lep grad, ali se čovek u njemu guši. Uzela je ključ od nadzornice sa sprata, koja je Maši prenela poruku: zvali su je da hitno dođe u Inturist.
„Opet će biti problema”, rekla je Nikol.
„Verovatno treba srediti neke detalje”, rekao je Andre.
Njegov neizlečivi optimizam! Zadubio se u rusku gramatiku, a ona je raširila Imanite.
Želela je to putovanje kolima, predele, svež vazduh, nešto novo. Ermitaž, Smoljni, palate, kanali: znala ih je napamet, nije htela da tu provede još tri dana.
Maša je otvorila vrata: „Nije odobreno!”, rekla je besno.
„Znala sam!”, pomislila je snuždeno Nikol.
„Posvađala sam se s tipom iz Inturista. Ah on tu ništa ne može, dobio je naređenja. Grozno. Grozni su.”
„Ko to?”, upitao je Andre.
„Ne znam tačno. Nije hteo ništa da mi kaže. Možda su u toku pokreti vojnih trupa. Ali verovatno ne postoji razlog.”
Panika koja je obuzimala Nikol bila je preterana. Nestrpljenje pred bilo kakvom preprekom, strah da će se dosađivati... to je postalo neurotično. Pa dobro. Treba već sutra da otputuju za Novgorod: ali neće biti mesta u hotelu, uvek je sve trebalo organizovati unapred i onda će njihov boravak u Moskvi biti beskonačno dug. Treba brzo nešto da smisle.
„A onaj izlet koji ste pominjali? Manastir na nekom ostrvu?”
„Ni to nam neće dozvoliti.”
„Možete ipak da pokušate.”
„Ma ne!”, rekao je Andre. „Neće ponovo preduzeti sve te korake kako bi joj ponovo odgovorili: ne može. Ostanimo lepo ovde. Da ti iskreno kažem, nemam ni najmanju želju da vidim taj manastir.”
„Dobro, nećemo više o tome”, rekla je Nikol.
Čim su otišli, dala je oduška svom gnevu: „Tri dana ću se ovde dosađivati!” Najednom joj je sve bilo dosadno: ti pravolinijski bulevari, jednolične ulice, duge večere uz muziku, hotelska soba, sav ovdašnji život i Mašine beskonačne rasprave s Andreom: on je branio Kineze, koje je ona mrzela i kojih se bojala, on je kritikovao politiku koegzistencije po svaku cenu, koju je ona podržavala. Prežvakavali su jedno te isto. Ili je Andre pričao Maši priče koje je Nikol znala napamet. I dalje ga nikad nije viđala nasamo; ili je to trajalo prekratko da bi zapodenuli razgovor; on bi se bacio na neku rusku knjigu, a ona na novine... Naslonila je čelo na prozor. Kako je ružna ta ogromna crno-oker crkva! „Nije odobreno.” Da je bar mogla da se raspravlja, svađa. Ali sve je bilo na Maši, koja se možda prebrzo obeshrabri. Živcirala ju je ta zavisnost. U početku ju je zabavljala, ali ju je sada opterećivala. U Parizu je bila u središtu svog života, sama je donosila odluke, sa Andreom ili samostalno. Ovde je druga žena bila zadužena za inicijative, za ideje; ona je bila samo jedan element u Mašinom univerzumu. Pogledala je svoje knjige; nije ponela dovoljno, osim toga, još je u Moskvi pročitala one koje su je istinski zanimale. Vratila se do prozora. Trg, skver, ljudi na klupama, sve je delovalo sumorno na popodnevnom svetlu bez senki. Vreme je stajalo. Strašno je - poželela je da kaže: nepravedno je - što može da protiče tako brzo i, u isti mah, tako sporo. Ulazila je na vrata gimnazije u Buru, jedva nešto starija od svojih đaka; sažaljivo je gledala stare sede profesore. A onda hop! Bila je stara profesorka i vrata gimnazije su se zatvorila. Rad u školi godinama ju je držao u zabludi da ne stari: na početku svake školske godine zatekla bi ih isto onako mlade kao pre i prihvatala je tu nepomičnost. U okeanu vremena bila je stena o koju udaraju uvek novi talasi, koja se ne pomera i ne troši. A sada ju je nosila struja; nosiće je sve dok je ne odnese u smrt. Njen život je tragično jurio. A ipak je oticao sat po sat, minut po minut. Trebalo je uvek sačekati da se šećer istopi, da se sećanje umiri, da rana zaceli, da se dosada rasprši. Neobičan raskorak između ta dva ritma. Dani mi izmiču galopirajući, a svakog pojedinačnog dana kopnim.
Okrenula se od prozora. Kolika praznina u njoj, oko nje, dokle god seže pogled. Te godine je pomagala Filipu u istraživanjima. Ali stigao je do tačke kada mu više nije bila ni od kakve koristi. I nije više živeo s njima. Bezrazložno, besciljno čitanje bilo je jedva malo zanimljivija razbibriga od rešavanja ukrštenih reči ili pronalaženja razlika na crtežima. Rekla je sebi: „Imaću vremena, slobodno ću raspolagati svojim vremenom, kakva sreća!” Nije sreća ako nemate šta da radite. Štaviše, uvidela je da nas višak slobodnog vremena osiromašuje. Snažno, neočekivano zadovoljstvo koje su joj - ranije - ponekad pružali odblesak na krovu od škriljaca ili boja neba, obuzimalo ju je kada je rano ujutru odlazila od kuće ili kad je izlazila iz metroa. Kad je polako koračala ulicama, bez obaveza, ono joj je izmicalo. Mnogo bolje osećamo sunčev sjaj kad je filtriran kroz spuštene roletne nego kad se suočimo s njim u njegovoj vreloj sirovosti.
Nikada nije podnosila dosadu. A dosada je tog popodneva u njoj izazivala usplahirenost zato što se prelivala na njenu budućnost. Godine dosađivanja sve dok ne usledi smrt. „Kad bih samo imala neke planove, kad bih nešto radila!” pomislila je. Prekasno. O tome je trebalo ranije da misli, ona je kriva. Ne samo ona. Andre joj nije pomogao. Uporno je vršio pritisak na nju. „Dosta si radila, ostavi te tekstove, dođi da legneš... Ostani još malo u krevetu... Hajdemo u šetnju... Vodim te u bioskop.” Nije ni primećivao da guši sve Nikoline prohteve. „Nije trebalo da popustim”, pomislila je. Izmišljala je razloge da bude kivna. Bila je, međutim, kivna na njega. Presekao je, nije čak ni razgovarao s njom o tome: „Ostanimo ovde!” I što je najgore od svega, nije uložio ni najmanji napor da drži Mašu malo podalje od njih; to mu nije palo na pamet. Nije mu više toliko stalo do mene? U Parizu nas povezuje mreža navika, toliko gusta da ne ostavlja mesta ni za kakva pitanja. Ali šta je između nas ostalo istinsko i živo, ispod te ljušture? To što znam šta je on za mene ne govori mi šta sam ja za njega. „Razgovaraću s njim”, odlučila je. Maša ima šta da radi u Moskvi, neće morati da bude sve vreme s njima. Ipak, zašto bi se trudila da ostane nasamo s njim ako on to iskreno ne želi? Ne. Neće razgovarati s njim. Počeće da piše pismo Filipu.
„Ova crkva je dejstvujuća. Hoćete da uđete?”, upitala je Maša.
„Naravno”, rekla je Nikol. „Oh! Lepo zlatasto svetlo.”
Slike na zidovima i ikonostasu nežno su se presijavale, čak je i senka izgledala kao istopljeno zlato. Andreu je, međutim, bilo muka od mirisa: od mirisa tamjana, sveća i baba koje su se vukle na kolenima mrmljajući, koje su se bacale ničice i ljubile kameni pod. Bilo je još mučnije nego u katoličkim crkvama.
Neki unjkavi glas odjekivao je u dnu, s leve strane. Prišli su. Neobičan prizor. Mladi muškarci i žene išli su ukrug oko popa duge svilenkaste crne brade u svešteničkoj odori, držeći u rukama bebe u belom koje su plakale. Pop je škropio odojčad recitujući molitve. Čovek bi pomislio da je to neka igra, da roditelji uspavljuju decu koja se deru tako što se vrte ukrug.
„Krštenje na traci! Nisam to nikad videla”, rekla je Maša.
„Često krštavaju decu?”
„Kad neko ima staru majku koja je vernica i ne želi da je povredi.”
„ A šta je ono tamo?”, upitala je Nikol.
Sanduci naslonjeni na zid: prazni mrtvački kovčezi... Šest sanduka bilo je poređano na podu i u svakom je bio leš: sva ta otkrivena, voštana lica sa podbradnikom ličila su jedno na drugo.
„Hajdemo odavde”, rekla je Nikol.
„Plašiš se toga?”
„Prilično. Ti ne?”
„Ne.”
Ravnodušno je razmišljao o sopstvenoj smrti: činilo mu se da je teže preživeti, nadživeti sebe nego umreti. A tuđa smrt... Očvrsnuo je. Sa dvadeset pet godina zaplakao je kad mu je umro otac. A pre dve godine nije ni suzu pustio kad je sahranio sestru, iako ju je mnogo voleo. A njegova majka? Maša je pomislila na to u istom trenutku kad i on.
„Volela bih da vidim baku pre nego što umre”, rekla je. „Hoće li ti biti teško kad umre?”
Oklevao je:
„Ne znam.”
„Pa ti je obožavaš!” kazala je iznenađeno Nikol. „Meni hoće”, rekla je. „Osim toga, biće mi čudno. Neće ostati niko iz te starije generacije. Pomerićemo se za jedan stepenik.”
Vratili su se taksijem na Nevski prospekt, gde su seli na terasu jednog kafea.
Andre je naručio konjak: nije bio naročito dobar, ali u kafeima nisu služili votku. Da bi obeshrabrili pijance, konjak je bio mnogo skuplji. Mnogi su zato dolazili sa bocom votke u džepu.
„Ima li mnogo opela?”
„Ne. Opet su to uglavnom starice koje traže da prođu kroz crkvu ili tamo odnose svoje pokojnike.”
Maša je oklevala:
„Doduše, ušla sam jednog nedeljnog jutra u jednu moskovsku crkvu i zapanjila se. Bilo je dosta muškaraca srednjih godina, pa čak i mladih. Mnogo više nego nekad.”
„To je za žaljenje”, rekao je Andre.
„Da.”
„Ljudi žele da veruju u nebo zato što više ne veruju u bogzna šta na zemlji. To znači da politika blagostanja koju ovde počinju da sprovode nije onako uspešna kako ti kažeš.”
„Oh! Blagostanje! Ne preteruj”, rekla je Maša. „Nikad nisam poricala da se, sa stanovišta ideologije, danas nalazimo u periodu vraćanja unazad.”
„Koliko će trajati taj period?”
„Ne znam. Ima mladih, kao što su Vasilij i njegovi drugovi, koji su puni entuzijazma. Oni će se boriti za socijalizam koji ne isključuje ni sreću, ni slobodu.”
„Lep program”, rekao je sumnjičavo Andre.
„Ne veruješ u to?”
„Nisam to rekao. Ali ja ionako neću doživeti taj socijalizam.”
Da, njegovo nezadovoljstvo je imalo ime, ime koje mu se nije dopadalo, ali koje je morao da upotrebi: razočaranje. Uopšteno govoreći, užasavao se putnika koji su po povratku iz Kine, sa Kube, iz SSSR-a, pa čak i iz SAD-a govorili: „Razočarao sam se.” Pogrešili su što su a priori stvorili predstave koje su činjenice onda opovrgle; za to su bili krivi oni, a ne stvarnost. On je, međutim, osećao nešto slično. Možda bi bilo drugačije da je posetio netaknuti Sibir, gradove u kojima su radili naučnici. U Moskvi i Lenjingradu nije nalazio ono što je očekivao. A šta je tačno očekivao? To je bilo nejasno. U svakom slučaju, nije to pronašao. Naravno, postojala je velika razlika između SSSR-a i Zapada. Dok je u Francuskoj tehnološki napredak samo produbljivao jaz između povlašćenih i izrabljivanih, ovde su ekonomske strukture uvedene zato da bi jednoga dana svi imali koristi od njih. Socijalizam će na kraju postati stvarnost. Jednoga dana će pobediti u celom svetu. Ovo je bio samo period vraćanja unazad. Ceo svet - osim možda Kine, ali ono što se o njoj znalo nije bilo pouzdano i nije baš ulivalo spokojstvo - bio je u periodu vraćanja unazad. Dobro, izaći će se iz njega. To je bilo moguće, to je bilo verovatno. Andre nikad neće proveriti tu verovatnoću. Za mlade taj trenutak nije bio gori od nekog drugog, nije bio gori od vremena kad je on imao dvadeset godina; samo što su godine koje su za njih bile polazna taćka za njega bile ishod: kraj. S obzirom na svoje godine, on neće prisustvovati novom skoku koji će možda uslediti. Put koji vodi ka dobru gori je od zla, rekao je Marks. Kad je čovek mlad, kad ima pred sobom iluzornu večnost, on skoči kad stigne do kraja puta; kasnije nema više snage da pređe preko dodatnih troškova koje istorija ispostavlja, smatra ih užasno visokim. Nekada je računao da će istorija opravdati njegov život: nije više računao na to.

Sve u svemu, vreme je brzo prošlo. Dva prijatna dana u Novgorodu; za manje od nedelju dana ponovo će biti u Parizu, kod kuće, vraća se svom životu, Andreu. On joj se smešio:
„Htela si da odeš u daču. E pa dobro! To je sređeno”, rekao je.
„Maša je baš ljubazna!”
„To je dača neke njene prijateljice, na tridesetak kilometara odavde. Jurij će nas odvesti kolima, ne u ovu nedelju, nego u sledeću.”
„Sledeću? Ali mi putujemo u utorak.”
„Ma ne, Nikol: pa znaš dobro da smo rešili da produžimo boravak za deset dana.”
„Vi ste rešili, ne rekavši mi ni jednu jedinu reč o tome!”, rekla je Nikol.
Najednom je imala crveni dim u glavi, crvenu maglu pred očima, nešto crveno joj je vikalo u grlu. Njega je baš briga za mene! Ni jednu jedinu reč!
„Ma daj, molim te, rekao sam ti. Nikad ne bih doneo tu odluku da nisam razgovarao o tome s tobom. Složila si se.”
„Lažeš!”
„To je bilo onog dana kad smo popili malo votke kod Maše i kad si ti tvrdila da imam predznake. Večerali smo u Bakuu. Po povratku, kad samo ostali sami, razgovarao sam s tobom o tome.”
„Nisi ništa rekao; nikada. Znaš to vrlo dobro. Kunem ti se da mi to ne bi promaklo. Odlučio si to bez mene i sad lažeš.”
„Zaboravila si. Hajde, reci da li sam te ikada stavio pred svršen čin.”
„Za sve postoji prvi put. A povrh svega, još i lažeš. To nije prvi put.”
Ranije nije nikad lagao. Ali te godine je slagao u vezi sa nebitnim stvarima; dvaput. Smejao se kad se izvinjavao: „To je zbog godina; čovek se olenji; predugo bi trajalo da ti objašnjavam, pa sam išao prečicom.” Obećao je da neće više. Opet je to radio. A danas je to bilo ozbiljnije od priče o ispražnjenoj boci, neodlasku kod lekara. Njen bes. Retko, veoma retko je bio uperen protiv Andrea. Ali kad jeste, to je bio tornado koji bi je odneo hiljadama kilometara daleko od njega i od nje same, preneo bi je iz njenog života, iz njene kože, u užasnu samoću, ledenu i vrelu u isti mah...
Gledao je promenjeni, tvrdoglavi izraz lica, stisnu-te usne, to lice koje ga je nekada toliko plašilo, koje ga je i sada uznemiravalo. Rekao sam joj, a ona je zaboravila. Tada joj je ovde još bilo lepo, deset dana manje ili više, nije bilo toliko važno. Malo-pomalo, počela je da se dosađuje, nedostajao joj je Filip, ja joj nisam dovoljan, ja joj nikad nisam bio dovoljan. Rekao sam joj u ovoj sobi, posle večere u Bakuu. Ali kao i svi koji misle da imaju nepogrešivo pamćenje, ne priznaje da nekad može da pogreši. Uostalom, znala je da on nikad ne donosi nijednu odluku ako nije razgovarao s njom, a na ovom putovanju joj je ispunjavao sve hirove. Deset dana duže u Moskvi nije smak sveta.
„Slušaj, nije toliko strašno što ćemo ostati deset dana duže.”
Nikoline oči su sevale od besa, reklo bi se maltene od mržnje.
„Dosadno mi je! Ne primećuješ da mi je dosadno!”
„Oh! Primećujem. Nedostaju ti Filip i tvoji prijatelji. Znam dobro da ti nikad nisam bio dovoljan.”
„Odlazi, ostavi me na miru. Ne mogu više da te gledam. Odlazi.”
„A Jurij i Maša? Čekaju nas dole.”
„Reci im da me boli glava. Reci im bilo šta.”
Zbunjeno je zatvorio vrata. „Toliko joj je dosadno sa mnom!” Nije negodovala ni kad joj je rekao: „Nikad ti nisam bio dovoljan.” Njemu se i nije toliko ostajalo, ali je Maši to bilo važno; nije hteo da je rastuži. Nikol bi morala to da razume... Ali nije imao srca da se svađa s njom. Nije mogao da podnese bilo kakvu nesuglasicu između njih dvoje. Uostalom, vratiće se odmah posle večere, sigurno će pristati da ga sasluša. Da nije možda stvarno propustio da joj kaže? Ne, ponovo je video sebe kako sedi na krevetu, u pižami, dok ona četka kosu. Šta mu je odgovorila? „Zašto da ne?”, ili nešto slično. Nikad ne donosim nijednu odluku bez nje, ona to dobro zna.

Čim su se vrata zatvorila, krenula je da se guši u suzama. Kao da je zauvek izgubila Andrea, iako nije bio mrtav. Giljotina može da odseče glavu za manje od jednog minuta; za manje od jednog minuta jedna rečenica je presekla njene veze sa Andreom: odakle joj ideja da su srasli jedno s drugim? Smatrala je, zbog njihove prošlosti, da je njemu stalo do nje isto koliko njoj do njega, uzimala je to zdravo za gotovo. Ali ljudi se menjaju, on se promenio. Nije najgore što je slagao: lagao je zbog kukavičluka, kao dete koje se plaši grdnje. Najgore je što je doneo tu odluku sa Mašom, ne vodeći računa o njoj, što ju je potpuno zaboravio; propustio je da je pita za mišljenje, čak je propustio da je obavesti o tome. Treba da skupiš hrabrost i pogledaš istini u oči: za te tri nedelje nijednom se nije pobrinuo da ostanemo sami; svi njegovi osmesi, sva njegova nežnost namenjeni su Maši; nije ga briga šta ja želim ili ne želim. „Ostanimo, onda, u Moskvi. Ostanimo u Lenjingradu.” Njemu je ovde lepo. Misli da se podrazumeva da je i njoj lepo. To više nije ljubav: ja sam samo navika.
Nije više mogla da podnese sebe u toj sobi. Sredila je lice, sišla na ulicu. Pešačiće: često je to radila da bi ublažila strahove, bes, da bi odagnala slike. Samo što više nije imala dvadeset, pa čak ni pedeset godina, brzo ju je sustigao umor. Sela je na klupu na jednom trgu, preko puta jezerceta u kome je plivao labud. Ljudi su je odmeravali pogledom u prolazu, mora da je izgledala unezvereno, ili su naprosto videli da je strankinja. On je u tom trenutku večerao s Jurijem i Mašom, verovatno u restoranu u luci, pored reke Moskve, kako su planirali. Možda mu je to veče ostavljalo neprijatan ukus u ustima, ali ne mora da znači, on je umeo da zgrabi trenutak, da izbriše sve što mu smeta. Zaboravljao ju je, sklanjao, mislio da će je zateći smirenu kad se vrati. Uvek je bilo tako: budući da je on bio srećan, i ona je morala da bude. Između njihova dva života nije, u suštini, postojala prava simetrija. Dobio je tačno ono što je želeo: dom, decu, razonodu, zadovoljstva, prijateljstva i poneko uzbuđenje. A ona se odrekla svih svojih ambicija iz mladosti: zbog njega. Oduvek je odbijao to da vidi. Zbog njega je bila ta žena koja više ne zna kako da upotrebi vreme što joj je ostalo da proživi. Neki drugi muškarac podsticao bi je da radi, davao bi joj lični primer. A on ju je odvratio od toga. Ostala je praznih ruku, na svetu je imala samo njega, koga odjednom nije imala. Surova protivrečnost besa koji je proistekao iz ljubavi i koji ubija ljubav. Iz sekunde u sekundu, dok se prisećala Andreovog lica, njegovog glasa, sve više je raspirivala ozlojeđenost koja ju je izjedala. Kao kod onih bolesti kod kojih ljudi raspaljuju sopstvenu patnju, pošto im svaki uzdah razdire pluća, a prinuđeni su da dišu. „I šta sad?”, glupo se zapitala po povratku u hotel. Nema izlaza. I dalje će živeti zajedno, ona će skrivati nezadovoljstvo, mnogi parovi tako životare, u rezigniranosti, u kompromisu. U samoći. Sama sam. Sama sam pored Andrea. Treba to da priznam.
Otvorila je vrata sobe. Na krevetu je bila Andreova pižama, na podu njegove papuče, na noćnom stočiću lula i kesa duvana. Na tren je postojao, na dirljiv način, kao da su ga neka bolest ili izgnanstvo udaljili od nje, pa ga je ponovo pronašla u tim ostavljenim predmetima. Suze su joj navrle na oči. Ukočila se. Uzela je kutiju sredstava za spavanje iz torbice s lekovima, progutala dve pilule i legla.
„Sama sam!” Ošinula ju je strepnja: strepnja od postojanja, još nepodnošljivija od straha od smrti. Sama kao kamen usred pustinje, ali osuđena da ima svest o svom izlišnom prisustvu. Celo njeno zgrčeno, napregnuto telo bilo je nemi urlik. A onda se zavukla pod pokrivač i utonula u san.
Ujutru, kad se probudila, on je spavao, sklupčan, ruke naslonjene na zid. Skrenula je pogled. Nije u njoj budio nikakvo ushićenje. Srce joj je bilo ledeno i turobno kao napuštena kapela u kojoj više ne gori svetlo. Nisu je više dirale njegove papuče, lula: nisu je podsećale na odsutnu dragu osobu; bile su samo produžetak stranca koji je živeo u istoj sobi s njom. „Oh! Mrzim ga”, pomislila je očajno. „Ubio je svu ljubav koju sam osećala prema njemu.”
Šetkala je tamo-amo po sobi, nema, neprijateljski raspoložena. Često je, dok su bili mladi, nailazio na to ozbiljno lice: „Ne dozvoljavam... To se ne sme...” Skamenio bi se od te strogosti. Bio je stariji od nje, ali je sve odrasle ljude dugo doživljavao kao stariju braću i sestre. Danas ga je izvodila iz takta: „Koliko će još dugo da se duri?” Preterivala je. Sve je učinio da bude zadovoljna na tom putovanju. I čitavog njihovog života. Zbog nje je ostao u Parizu... Čak i ako je zaboravila njihov razgovor, morala bi da mu veruje bar malo. Kao da je jedva čekala da joj se ukaže takva prilika. Koji su razlozi njenog nezadovoljstva? Žali li što nije imala fascinantnijeg muža? Ona ga, znači, ne voli izistinski. Da ga stvarno voli, ne bi joj bilo dosadno s njim. Na početku njihovog braka patio je zbog njene hladnoće, ali je govorio sebi kako će doći dan... Mislio je da je taj dan došao. Ali nije. Od starosti je očekivao samo jednu nagradu: Filip se oženio, on je u penziji, imaće Nikol samo za sebe. Ali ako ga ona ne voli, ako joj on nije dovoljan, ako je stalno ozlojeđena, nema ništa od tog sna o samoći udvoje. Imaće onu tužnu starost ljudi koji ostaju zajedno samo zato što, kad uđu u izvesne godine, ne mogu više da ostave jedno drugo. Ne, nije mogao da veruje. Da li je to ista žena: ona čiji je osmeh, koliko juče, zračio nežnošću i ova kojoj besna grimasa steže usne?
„Ala si se nadurila!”
Nije ništa odgovorila, pa je i on pobesneo.
„Znaš šta, ako hoćeš da otputuješ pre mene, ja te ne zadržavam.”
„To i nameravam.”
Šokirao se: nije mislio da će ozbiljno shvatiti njegov predlog. Pa dobro, neka ide, rekao je sebi. Sad je bar sve jasno, ne mogu više da se zavaravam, za nju sam samo stara navika, nikad me nije istinski volela. Nekada sam to znao, a onda sam zaboravio. Treba to da imam na umu. Treba da stegnem srce. Da je pustim da radi šta hoće. I da radim šta ja hoću. Pomislio je na park u Vilnevu, na miris čempresa i ruža na vrelom suncu. Kad se vratim iz Moskve, otići ću iz Pariza, nastaniću se u Provansi, glup sam što se žrtvujem zbog nje. Svako za sebe.

Tačno je, znači, ono što se tvrdi: ljudi ne mogu da komuniciraju, niko nikoga ne razume?, pitala se Nikol. Posmatrala je Andrea kako sedi na Mašinom divanu, s čašom votke u ruci, i mislila kako treba da preispita njihovu celokupnu prošlost. Živeli su jedno pored drugog, svako za sebe, nisu znali ništa jedno o drugom, nisu bili stopljeni, već providni. Neposredno pre nego što su tog jutra izašli iz sobe, Andre ju je pogledao, oklevajući, hteo je da započne razgovor. Otvorila je vrata, on je pošao za njom i u taksiju su nastavili da ćute. Nije imalo šta da se objašnjava. Reči su se razbijale o taj gnev, o taj bol, o njeno tvrdo srce. Koliki nehaj, kolika ravnodušnost! Pred Mašom su celog dana glumili ljubaznost. Kako da joj saopštim da odlazim pre Andrea?
Pio je četvrtu čašu votke, moglo mu se. U mladosti je pod dejstvom alkohola bio pesnički raspoložen i šarmantan, malo je lupetao, ali nije zaplitao jezikom i posrtao. Sada - od kada? - zaplitao je jezikom, pokreti su mu bili tromi i lekar je rekao da mu alkohol i duvan ne donose ništa dobro, da pijucka sopstvenu smrt; opet ju je spopao strah, pogubniji od besa. „Previše pije.” Stisnula je usne. Bio je slobodan, mogao je polako da se ubija ako mu tako odgovara, ionako će oboje na kraju umreti, a u nekim slučajevima to je isto što i živeti. Bilo je nečeg staračkog u načinu na koji je pokušavao da razgovara s Mašom na ruskom. Ona se smejala njegovom naglasku, slagali su se kao nokat i meso. Povremeno je zabrinuto pipkao prstom obraz. Nikol je želela da vikne: „Nismo toliko stari, još nismo!” Promenio se; primetila je to na ovom putovanju - možda zato što ga je sve vreme videla iako ga nije viđala. Želeo je samo da ga puste da živi. Ranije je voleo samo da živi. Ali život je za njega bio stalno otkrivanje novog, vesela, nepredvidljiva pustolovina u koju ju je vodio sa sobom. Sad je imala utisak da životari: to je starost, ne želim to.
Nešto joj je blesnulo u glavi. Kao kad dobijemo udarac u lobanju, kad nam se vid zamuti, kad vidimo dve slike sveta, na dve različite visine i ne možemo da odredimo šta je dole, a šta gore. Dve slike njenog života, njene prošlosti i sadašnjosti, nisu se uklapale. Negde je postojala neka greška. Taj trenutak je lagao: to nije bio on, to nije bila ona, taj prizor se odvijao negde drugde... Nažalost, nije! Prošlost je bila fatamorgana; to je česta pojava. Mnoge žene imaju pogrešnu predstavu o svom životu. Njen život nije bio ono što je ona zamišljala. Andre je bio nagao, emotivan, pa je ona mislila da je on strastveno voli. A zapravo bi je zaboravio čim je ne bi video; nije mu smetala treća osoba između njih. Za nju je Andreovo prisustvo bilo neiscrpna radost, ali njeno to nije bilo za njega. Možda ga čak opterećujem, možda sam ga uvek opterećivala.
„Mašo, treba nešto da rešimo: pitanje mog odlaska. Vidite, imam obaveze u Parizu.”
„ Ah, ne pričaj gluposti”, rekao je Andre, pa se okrenuo prema ćerki:
„Ljuta je na mene zato što tvrdi da sam odlučio da produžim naš boravak ovde ne pitavši je za mišljenje. A ja sam joj rekao za to.”
„Naravno”, rekla je žustro Maša. „Kad sam mu predložila da ostanete malo duže, najpre je rekao: razgovaraću o tome sa Nikol.”
To njihovo saučesništvo!
„Nije to uradio. Zaboravio je to da uradi i laže me.”

Opet onaj grozan izraz lica. Ali, prvi put u životu, nije mu ulivala strah. Nije bila u pravu, uopšte nije bila u pravu. Maša je pokušavala da izgladi stvari, ona je osorno odgovarala i prekorno ga je gledala dok je sipao sebi votku, gnjavatorka jedna, eto u šta se pretvara. Popio je votku naiskap, onako kako to rade Rusi, za inat.
„Možeš slobodno da se napiješ, sasvim mi je svejedno”, rekla je ledenim glasom.
„Nemojte da se vratite u Pariz, molim vas, biće mi žao”, rekla je Maša.
„Vama možda hoće, ali njemu neće.”
„Ne, meni neće.”
„Vidite. Bar se slažemo u vezi s tim. Moći će da popije dve flaše votke, a da mu niko ne zvoca.”
„Nije nimalo zabavno gledati te narogušenu. Mislim da će nam oboma prijati kratko razdvajanje. Po povratku iz Moskve, otići ću u Vilnev. I ne tražim od tebe da pođeš sa mnom.”
„Ne brini, neću.”
Ustala je:
„Ne možemo više da se gledamo: nemojmo više da se gledamo.”
Krenula je ka vratima. Maša ju je uhvatila za ruku.
„To je glupo. Vratite se. Kažite šta imate.”
„Ni jedno ni drugo to ne želimo.”
Vrata su se zalupila.
„Trebalo je da je sprečiš da ode”, rekla je Maša.
„Jutros sam pokušao da raspravim to sa njom; nije htela da me sasluša. Đavo neka je nosi!”
„Tačno je da previše piješ”, rekla je Maša.
„Dobro. Skloni flašu.”
Sklonila je flašu, vratila se i sela, zbunjenog izraza lica, preko puta Andrea.
„Oboje ste prilično popili u Bakuu. Možda si zaboravio da joj kažeš, a misliš da si joj rekao.”
„Ili ona nije registrovala razgovor zato što je, pripita, zaspala odmah posle njega.”
„To je takođe moguće. Ali, u svakom slučaju, oboje ste čestiti ljudi; zašto se onda ljutite?”
„Ja ne sporim da je ona čestita. Ona, međutim, tvrdi da ja lažem. Nema pravo to da radi.”
Maša se nasmešila:
„Nisam mogla ni da zamislim da možete tako da se posvađate... kao deca.”
„A imamo više od šezdeset godina? Ali znaš li šta su odrasli, pa čak i stari ljudi? Samo deca uvećana godinama.”
Ta svađa mu je bila mrska upravo zbog njihovih godina, Nikol je izdavala dugogodišnju slogu koja je bila iza njih. Ako je sumnjala u njegovu iskrenost, znači da mu nikada nije u potpunosti verovala, nije ga cenila. Osim toga, stalno mu je brojala čaše: samo zato da bi ga kinjila. Nije više hteo da misli na nju.
„Dodaj mi Pravdu i latimo se posla.”
„Sada?”
„Nisam pijan”, rekao je pomalo grubo.
Počeo je da prevodi neki članak. Ona je posle nekog vremena ustala:
„Pozvaću telefonom Nikol da vidim je li se vratila u hotel bez problema.”
„Zašto bi bilo problema?”
„Delovala je tako izbezumljeno.”
„Ja, u svakom slučaju, neću da razgovaram s njom Nikol još nije bila u hotelu. Nije je bilo ni sat kasnije, u ponoć. Ili se vratila, ali se nije javljala na telefon.”
„Popeću se s tobom”, rekla je Maša zaustavivši auto ispred hotela. „Hoću da budem sigurna da je tamo.” Nadzornica je dala Andreu svoj ključ. Nikol, znači, nije tu. Srce mu se steglo od tišine, od praznine u sobi. Votka je isparila, a sa njom i njegov gnev.
„Gde li je?”
Nerado ju je zamišljao kako luta po tom usnulom gradu u kome su svi bistroi bili zatvoreni.
„Ima jedno mesto koje je otvoreno, možda je tamo: bar u Nacionalu .”
„Hajdemo”, rekao je.
Nikol je sedela sa čašom viskija na stolu, utučena, pogleda uprtog u jednu tačku.
Andre je želeo da je uhvati za ramena, poljubi. Ali na prvu reč koju bude izgovorio, lice će joj se promeniti, postaće strogo. Prišao joj je i stidljivo se nasmešio. Lice se promenilo, postalo je strogo.
„Šta vi tražite ovde?”
Pila je; zaplitala je jezikom.
„Došli smo kolima po tebe.”
Nežno joj je spustio ruku na rame.
„Hajde, popijmo zajedno piće. Pomirimo se.”
„Ne pada mi na pamet. I vratiću se kad je budem htela.”
„Čekaćemo te”, rekao je.
„Ne, vratiću se pešice. Sama. Mislim da je ipak previše što ste došli ovamo da me gnjavite.”
„Dozvolite mi da vas sad odvezem u hotel”, rekla je Maša. „Molim vas, učinite mi to. Ako nećete, čekaćemo do dva sata, a ja ujutru rano ustajem.”
Nikol se kolebala:
„Dobro. Ali zbog vas. Samo zbog vas”, rekla je.

Svetlo joj se probijalo kroz očne kapke. Nastavila je da žmuri. Glava joj je bila teška i bila je užasno tužna. Zašto se napila? Bilo ju je sramota. Čim se vratila, razbacala je odeću naokolo i strovalila se. Utonula je u mrkli mrak; bilo je tečno i zagušljivo, poput mazuta, i jutros je s teškom mukom izranjala na površinu. Otvorila je oči. Sedeo je u naslonjaču u podnožju kreveta, gledao ju je smeškajući se:
„Mala moja, nećemo više ovako.”
To je najednom bio on, prepoznala ga je; prošlost, sadašnjost: jedna jedina slika. Ali ostalo je ono sečivo u njenim grudima. Usne su joj drhtale. Treba više da se ukruti, zaroni do dna, udavi se u tami. Ili da uhvati tu ispruženu ruku. Govorio je, ujednačenim, umirujućim glasom; volela je njegov glas. Niko ne može da bude siguran u svoje pamćenje, govorio je. Možda joj nije rekao: bio je, međutim, iskren kad je tvrdio da joj je rekao. Ni ona više nije bila ni u šta sigurna. Napregla se:
„Uostalom, možda si mi rekao, a ja sam zaboravila. Čudilo bi me, ali nije nemoguće.”
„U svakom slučaju, nema razloga da budemo ljuti.”
Naterala se da se nasmeši.
„Nema.”
Prišao joj je, zagrlio je, poljubio u slepoočnicu. Uhvatila se za njega i zaplakala, prislonivši obraz na njegov sako.
Tako je zamorno mrzeti nekoga koga volimo. Govorio je stare reči: „Mala moja, mila moja...”
„Bila sam glupa.”
„A ja nepromišljen. Trebalo je ponovo da ti kažem. Trebalo je da shvatim da ti je dosadno.”
„Oh! Nije mi baš toliko dosadno. Preterala sam.”
„Dosadno mi je zato što nisam s tobom nasamo” - te reči joj nisu prešle preko usana. To bi zvučalo kao prebacivanje. Ili kao molba. Ustala je, otišla u kupatilo.
„Slušaj”, rekao je kad se vratila u sobu, „ako hoćeš da otputuješ pre mene, idi. Ali ako pođem s tobom, Maši će to teško pasti. Sinoć mi je to predložila, ali to ne bi bilo lepo. Voleo bih da ostaneš”, dodao je.
„Ostaću, naravno”, rekla je.
Bila je priterana uza zid. Lišena gneva, razoružana, neće imati snage za taj neprijateljski - i potpuno bezrazložan! - čin. Šta ju je čekalo u Parizu?
„Kad malo bolje razmislim, i meni se boravak ovde malo odužio”, rekao je. „Nije svakoga dana zabavno živeti kao turista u Moskvi.”
„Uostalom, kao što si rekao, deset dana nije smak sveta”, rekla je.
U hodniku ga je uhvatila podruku. Pomirili su se; osećala je, međutim, potrebu da se uveri u njegovo prisustvo.

Andre je krišom pogledao Nikolin profil u mraku bioskopa. Od njihove svađe, dva dana ranije, delovala mu je pomalo tužno. Ili je on projektovao na nju sopstvenu tugu? Između njih nije više bilo potpuno isto kao pre. Možda se kajala što je pristala da ostane još deset dana u Moskvi. Ili su ga njena podozrivost i gnev pogodili više nego što je mislio. Nije uspevao da se zainteresuje za priču o ženi pilotu. Preturao je sumorne misli po glavi. Kad samo pomisli da Maša veruje kako sa starenjem postajemo bogatiji! Mnogi ljudi to veruju. Godine vinu daju buke, nameštaju patinu, a ljudima iskustvo i mudrost. Svaki trenutak će biti obmotan i opravdan sledećim trenutkom, koji će pripremiti budućnost savršeniju od njega, pošto će pouke biti izvučene čak i iz neuspeha. „Svaki atom tišine šansa je za zreo plod.” Nikad nije naseo na to. Nije, međutim, više gledao na život ni kao Montenj, kao na nizanje smrti: odojče nije smrt embriona, niti je dete smrt odojčeta. Nikada nije video Nikol kako umire i vaskrsava. Odbacivao je čak i Ficdžeraldovu ideju: „Život je proces propadanja.” Nije više imao telo kakvo je imao sa dvadeset godina, pamćenje mu je popuštalo, ali se nije osećao slabašno. Nikol svakako nije bila slabašna. Sve donedavno bio je čvrsto uveren da će njih dvoje sa osamdeset godina i dalje ličiti na sebe. Nije više verovao u to. Taj neizlečivi optimizam, kome se Nikol smejala, nije više bio tako čvrst. Tu su bili ti zubi koje je pljuvao u snu, ta proteza koja mu je pretila: oronulost na vidiku. Nadao se da bar njihova ljubav neće nikad oslabiti; čak mu se činilo da će ostarela Nikol biti još više njegova. A evo, sada se možda nešto između njih dvoje kvarilo. Kako u njihovim pokretima, u njihovim rečima, uočiti ono što nije rutinsko ponavljanje prošlosti, ono što je novo i živo? Njegova osećanja prema Nikol ostala su mlada kao prvih dana. Ali šta je s njom? Nije bilo reči kojima bi je to pitao.
„Odaberite knjige”, rekla je Maša Nikol. Trudili su se da je razonode sa revnošću koja je bila pomalo iritirajuća. Dobar film prethodnog dana; ali ta priča o ženi pilotu, tog popodneva, bila je neizdržljivo dosadna. Čitanje, naravno, šta bi drugo radili? Maša je radila na nekom prevodu, Andre je pokušavao da dešifruje Pravdu uz pomoć rečnika. Ona je pregledala knjige iz biblioteke Plejada poređane na polici. Romani, pripovetke, memoari, priče: sve ih je već čitala, ili skoro sve; ali čega se sećala, osim tekstova obrađivanih na času? Iz Manort Lesko, koju je secirala, rečenicu po rečenicu, one godine kad je diplomirala, nije se sećala nijedne epizode. Izgubila je, međutim, volju kad je pomislila da će prepoznati te stranice kojih nije mogla da se priseti. Bilo joj je dosadno kad je nešto ponovo čitala. Dok čitamo, mi se prisećamo, ili bar imamo iluziju da se prisećamo. Lišeni smo onoga što čini radost čitanja: one slobodne saradnje sa piscem koja je maltene stvaralački čin. Zadržala je znatiželjan odnos prema svom vremenu, pratila je novosti. Ali šta su mogla da joj pruže ta stara dela zbog kojih je postala to što jeste i neće više prestati to da bude?
„Koliki izbor! Da se sludiš”, rekao je Andre.
„Sludela sam se.”
Uzela je jednu Prustovu knjigu. Prust je drugačiji. Čekala je rečenice koje je znala napamet: kada bi ih pronašla, osetila bi istu onu sreću sa kojom je pripovedač pronalazio malu frazu iz Ventejeve sonate. Ali danas joj je bilo teško da se usredsredi. Mislila je: nije više isto. Pogledala je Andrea. Šta je nečije prisustvo? Tu je bila ta duga priča koja je umirala na njegovom potiljku, isto onako poznata, isto onako zaboravljena kao tekstovi zatočeni između tih stranica. U Parizu je bio prisutan, čak i kada je bio kilometrima daleko. Možda je čak u trenucima kada ga je, nagnuta kroz prozor, gledala kako se udaljava konkretnost njegovog postojanja u njenom srcu bila najdirljivija; silueta se smanjivala, nestajala iza ugla, iscrtavajući sa svakim korakom put kojim će se vratiti; taj naizgled prazan prostor bio je polje sila koje će ga nezadrživo vratiti kod nje, gde je njegovo prirodno mesto: ta izvesnost bila je još uzbudljivija od tela od krvi i mesa. Andre je danas bio tu, glavom i bradom, nadohvat ruke. Postojao je, međutim, nekakav nevidljiv, neopipljiv izolacioni sloj između njih: sloj tišine. Da li je Andre to primećivao? Verovatno nije. Inače bi odgovorio:
„Ma isto je kao pre. Šta se promenilo?”
Bilo je svađa u njihovom životu, ali zbog ozbiljnih razloga. Kad je neko od njih dvoje švrljao; u vezi sa Filipovim vaspitanjem. To su bili istinski sukobi, koje su rešavali u žestokim okršajima, ali brzo i za sva vremena. Ovoga puta, to je bio kovitlac dima, dim bez vatre; i upravo zbog svoje nepostojanosti, nije se potpuno raspršio. Treba reći i to, pomislila je, da su se vatrena pomirenja nekada odvijala u krevetu; razlozi za prebacivanja sagoreli bi u požudi, ljubavnom zanosu i zadovoljstvu; ponovo bi se našli jedno naspram drugog, novi i veseli. Sad nisu raspolagali tim sredstvom. Nikol je pomno razmišljala. Bila je dobrim delom odgovorna za njihovu svađu: mislila je da laže. (Osim toga, zašto ju je ranije lagao, makar o nebitnim stvarima?) On je takođe kriv. Trebalo je da ponovo pokrene razgovor na tu temu, umesto što je smatrao da je to rešeno za dva minuta. Bila je previše podozriva, ali je on bio nepažljiv, i dalje je bio - nije ga istinski brinulo šta se dešava u Nikolinoj glavi.
Je li ogrubeo? Pod dejstvom besa, mislila je o njemu mnogo toga što nije tačno. Starački? Ne. Životarenje? Ne. Ali možda je bio manje osetljiv nego nekada. Čovek se neminovno istroši: toliki ratovi, krvoprolića, katastrofe, nesreće, mrtvi. Evo ja, na primer, da li ću se rasplakati kad Manon umre? „Neće više biti nikoga ko će me zvati: dete moje drago”, tužno je pomislila. Ali to je bila sebična pomisao. Hoće li joj biti žao što neće više videti Manon? Moglo je da je zaboli samo nešto što se ticalo Andrea i Filipa. Ali šta je sa drugima? Pa čak ni prema Filipu i Andreu nije u tom trenutku osećala nimalo topline.
Veza koja traje zato što je počela: da li ih čeka takva budućnost? Prijateljstvo, naklonost, ali ne i pravi razlog da žive zajedno: hoće li biti tako? U početku je bilo pravih razloga. Nju, koja se opirala čim bi neki momak hteo da bude makar malo nadmoćan u odnosu na nju, Andre je osvojio nekom vrstom naivnosti koju ni kod koga nije srela; razoružao bi je njegov preneraženi izraz lica kada bi uzdahnuo: „Grdno se varate!”
Majka ju je previše mazila, otac zanemarivao, pa je patila zato što je žena. Grozila se pomisli da jednoga dana legne pod nekog muškarca. Andre ju je pomirio sa njenim polom zahvaljujući svojoj obzirnosti, nežnosti. Sa radošću je prihvatila čulno zadovoljstvo. Čak je posle nekoliko godina poželela dete i bila ushićena zbog materinstva. Da, bio joj je potreban baš on, a ne neko drugi. A on? Zašto ju je voleo kada mu se, uopšteno govoreći, nije dopadala zbog svoje agresivnosti? Možda su ga majčinska krutost i strogost opterećivale, ali su mu u isti mah bile neophodne, a pronašao ih je kod Nikol. Pomogla mu je da odraste, kako-tako. U svakom slučaju, uvek je imala utisak da mu nijedna druga žena ne bi više odgovarala od nje. Da li se varala? I da li bi se ona bolje ostvarila pored nekog drugog muškarca? Izlišna pitanja. Trebalo je jedino videti šta je u njima danas ostalo. Ona to nije znala.
Maša je tog popodneva bila zauzeta; predala je Nikol i Andrea taksisti kome je dala podrobna uputstva. Izašli su iz njegovog automobila u jednom predgrađu - gde su već bili tri godine ranije; pravo-pravcato selo nadomak Moskve. Krenuli su uz ulicu oivičenu starim drvenim kućicama.
„Ne idi toliko brzo: hoću da slikam”, rekla je Nikol.
Iznenada je zaključila da bi bilo šteta da ne odnese kući nijednu fotografiju sa putovanja i pozajmila je aparat od Jurija. Nije skoro nikad fotografisala. Gledao ju je kako hvata jednu kuću u objektiv: „To je zato što joj je dosadno sa mnom”, pomislio je. U taksiju nisu imali šta da kažu jedno drugom. Uopšte se, međutim, nisu loše slagali, to je bilo najtužnije. Možda je postao dosadan; čak su se i na odmorima u Vilnevu viđali manje nego ovde: bila je prezasićena njegovim prisustvom. I pošto joj je bilo dosadno, nije više ni sama bila naročito zabavna. Fotografisala je drugu, pa treću drvenu kućicu. Ljudi koji su ćaskali, sedeći na suncu ispred svojih kuća, gledali su je nezadovoljnog izraza lica; jedan je rekao nešto što Andre nije razumeo, ali što nije zvučalo ljubazno.
„Mislim da im se ne dopada što snimaš”, rekao je.
„Zašto?”
„Kućice su lepe, ali oni misle da izgledaju jadno i da ti, grozna strankinja, hoćeš da poneseš odavde slike njihove bede.”
„Dobro, prestaću”, rekla je.
Tišina se opet spustila na njih. U suštini, pogrešio je što je produžio boravak. Šta time dobija, čak i u vezi sa Mašom? Ionako se dugo neće videti: dve, tri godine, ili duže? Da li će stvarno želeti da se uskoro ponovo vide? Bilo je divno kad joj je ’60. pokazivao Pariz i kad je s njom ’63. otkrivao SSSR. Ovoga puta nije osetio istu radost - osim na početku. Mnogo ju je voleo i ona je njega volela, ali su imali potpuno različit pogled na svet; i nijedno od njih dvoje nije zaista imalo svoje mesto u životu onog drugog. Onaj utisak romanesknog koji ga je očarao kad je stigao postepeno se raspršio. Glupo je što je protivrečio Nikol bez valjanog razloga zbog dve usput izgovorene izjave. „Nemate nikakvog specijalnog posla u Parizu.” - „Nemamo.”
„U suštini, glupo što smo produžili boravak”, rekao je.
„Ako to ni tebi ne pričinjava zadovoljstvo, glupo je”, rekla je.
„Zato što ti je žao zbog toga?”
„Žao mi je ako je tebi žao.”
Dobro. Opet će se vrteti ukrug. Nešto se zaglavilo u njihovom dijalogu. Oboje su naopako razumeli ono što ono drugo govori. Zar neće uspeti to da prevaziđu? Zašto bi danas uspeli u tome, a juče nisu? Nije bilo razloga.
Prošli su ispod nekog trema i pored crkve, koju je Nikol fotografisala. Malo dalje, na vrhu jednog brežuljka, nalazila se druga crkva složene arhitekture. Uzdizala se na obali reke Moskve, iza koje su se videle prostrana ravnica i Moskva, u daljini. Seli su na travu i posmatrali panoramu.
„Evo. Konačno smo sami, ali nemamo šta jedno drugom da kažemo, nemamo čak ni želju da razgovaramo”, pomislila je Nikol sa gorčinom. Mislila je da će Andreu biti zabavno da fotografiše Moskvu zajedno s njom, jer su razglednice bile tako loše. Ali on nije mario za to, izgleda da ga je čak nerviralo. Legla je na travu, zažmurila i odjednom je imala deset godina, ležala je na nekoj livadi, pored obraza je bio taj miris zemlje i zelenila. Zašto je uspomena iz detinjstva bila toliko uzbudljiva? Zato što se vreme rastezalo unedogled, veče se gubilo u daljini i imala je večnost za budućnost. „Znam šta mi je nedostajalo u ovoj zemlji”, pomislila je. Osim jedne noći u Vladimiru, ništa nije ostavilo snažan utisak na nju zato što nije budilo odjeke u njoj. U životu su je uvek uzbuđivali trenuci koji su je podsećali na neke druge trenutke, oni su joj izgledali kao reminiscencija, predosećaj, materijalizacija sna, slika koja je oživela, prikaz stvarnosti koja je sama po sebi nedostižna i tajanstvena. Ne samo da nije imala korene u SSSR-u, nego ga nije volela ni na daljinu, poput Italije ili Grčke. Zato su ovde čak i lepe stvari uvek bile samo ono što jesu. Mogla je da im se divi: nije bila očarana njima. Hoće li me Andre razumeti?, zapitala se. Nabusito je rekla sebi kako je to ne zanima. Ali ipak, bilo je previše tužno da ne iskoriste priliku što su sami, a to je toliko želela.
„Upravo sam shvatila zašto me u SSSR-u ništa ne zanima”, rekla je.
„Zašto?”, upitao je.
Toliko prisutan, toliko pažljiv - bio je takav sa svima, a pogotovo s njom - začudila se što se premišljala da li da mu se obrati. Kad je osetila toplinu tog pogleda, bilo joj je lako da glasno kaže ono što je rekla u sebi.
„Sve u svemu, ovo putovanje nas je oboje malčice razočaralo”, rekao je.
„Tebe nije.”
„Jeste, na neki način. I previše toga nisam shvatio. I dalje sam tamo gde sam bio kad smo stigli, nisam uopšte odmakao. Voleo bih da se vratim u Pariz.”
Pogledao ju je pomalo prekorno.
„Premda se ja nisam dosađivao. Ja se nikad ne dosađujem kad sam s tobom.”
„Ni ja kad sam s tobom.”
„Ma hajde, molim te, viknula si: ’Dosadno mi je!’”
Bilo je iskrene tuge u njegovom glasu. Viknula je te reči u napadu besa, zaboravila ih je. A izgleda da su njega duboko povredile. Oklevala je, a onda je odlučila da mu kaže:
„Istina je da mnogo volim Mašu. Ali nije potpuno isto kada te viđam u njenom društvu i bez nje. Smetalo mi je što nikad nisam sama s tobom. Tebi je bilo svejedno, meni nije”, dodala je sa trunkom gorčine.
„Ali bilo je mnogo trenutaka kada smo bili sami.”
„Nije mnogo. I ti si se onda bacao na tvoju rusku gramatiku.”
„Pa trebalo je samo da mi kažeš.”
„Nisi to želeo.”
„Ma naravno da jesam! Uvek to želim.”
Razmislio je:
„Čudno! Ja sam imao utisak da se viđamo mnogo više nego u Parizu.”
„Ali uvek u Mašinom prisustvu.”
„Imao sam utisak da se lepo slažeš s njom: nisam mislio da ti smeta.”
„Slažem se s njom. Ali nije isto kada je neko treći između nas.”
Čudno se nasmešio:
„Ja to često pomislim kad povedeš Filipa s nama za vikend.”
Zbunila se. Da, često je zvala Filipa da im se pridruži, činilo joj se da je to sasvim prirodno.
„To je nešto drugo.”
„Zato što ti je sin? Ipak je to neko treći između nas.”
„Neće više biti.”
„Žao ti je zbog toga!”
Ponovo će se posvađati?
„Nijedna majka ne voli da joj se sin oženi. Ali nemoj misliti da preterujem.”
Ućutali su. Ne. Ne smeju ponovo da zaćute.
„Zašto mi nikad nisi rekao da ti ponekad smeta Filipovo prisustvo?”
„Tako si mi često prebacivala da sam isključiv! Osim toga, šta bih dobio ako bih te lišio Filipa kada ti ionako nisam dovoljan?”
„Kako to misliš nisi mi dovoljan?”
„Oh! Zadovoljna si što me imaš u svom životu. Pod uslovom da imaš još nešto: svog sina, prijatelje, Pariz...”
„Glupo je što to kažeš”, rekla je iznenađeno. „I tebi su potrebne druge stvari osim mene.”
„Ako imam tebe, ne treba mi ništa drugo. Bio bih savršeno srećan sam s tobom na selu. Jednom si mi rekla da bi ti tamo umrla od dosade.”
Da li je taj san o odlasku u Vilnev ozbiljniji nego što je mislila?
„Ti više voliš selo, ja više volim Pariz, zato što ljudi vole mesta iz svog detinjstva.”
„To nije pravi razlog. Nisam ti dovoljan, a kada sam ti to rekao pre neki dan, nisi to ni osporila.”
Sećala se toga. Bila je besna. Oduvek joj je bilo teško - onako stegnutoj, ukočenoj - da iščupa iz usta reči koje je on tražio.
„Bila sam besna. Nisam htela da ti izjavljujem ljubav. Ali ako misliš da meni nije stalo do tebe onoliko koliko je tebi stalo do mene, onda si stvarno glup.”
Nežno se smeškala. Bilo je istine u tome što je govorila: Maša ih nije baš često ostavljala same.
„Sve u svemu”, rekao je, „desio se nesporazum.”
„Da. Mislio si da mi je dosadno s tobom, a zapravo si mi nedostajao: to je laskavije.”
„A ja sam bio srećan što te imam samo za sebe, a ti to nisi uviđala.”
„Ali zašto se nismo razumeli?”, upitala je.
„Bili smo neraspoloženi zato što smo bili razočarani. Utoliko više što nismo hteli da budemo otvoreni prema sebi.”
„Treba uvek da budemo otvoreni, i prema sebi i prema drugom”, rekla je Nikol.
„Da li ti meni uvek sve otvoreno kažeš?”
Oklevala je:
„Skoro sve. A ti?”
„Skoro sve.”
Zajedno su se nasmejali. Zašto poslednjih dana nisu mogli da žive zajedno? Sve je opet delovalo tako poznato, tako lako.
„Ima nešto što ti nisam rekla, a važno je”, nastavila je. „Otkako sam stigla u Moskvu, naglo sam ostarila. Shvatila sam da mi je ostalo tako malo vremena da živim: zato i najmanje sekiracije postaju nepodnošljive. Ti ne osećaš svoje godine, ali ja svoje osećam.”
„Oh! Osećam ih”, rekao je. „Štaviše, vrlo često mislim na njih.”
„Stvarno? Nikad ne pričaš o tome.”
„Da te ne bih rastužio. Ni ti ne pričaš o tome.”
Neko vreme su ćutali. Ali to više nije bilo isto ćutanje: to je bila samo pauza u dijalogu koji je ponovo uspostavljen i koji neće više biti prekinut.
„Hoćemo nazad?”, upitala je.
„Hajdemo.”
Uhvatio ju je podruku.
Prava je sreća kad ljudi mogu da razgovaraju, rekla je. Ako parovi ne umeju da se služe rečima, nesporazumi se pretvaraju u grudvu snega koja postaje sve veća i veća dok se kotrlja i na kraju upropasti sve između njih.
„Malo sam se uplašio da je nešto između nas upropašćeno.”
„Ali to je, u suštini, nemoguće”, rekao je. „Na kraju bismo to neminovno raspravili.”
„Da. To je bilo neizbežno. Sledeći put se neću više plašiti.”
Stegao joj je ruku.
„Neće biti sledećeg puta.”
Možda će ga biti. Ali to nije bilo važno: nikad se neće previše udaljiti jedno od drugog. Nije joj rekao baš sve što mu je prošlo kroz glavu tih dana. A možda je i ona zadržala za sebe neke sitnice. Ni to nije bilo važno. Ponovo su se sreli. On će postavljati pitanja, ona će odgovarati.
„Zašto si se osetila starom?”, upitao je.

O autorki


Simon de Bovoar rođena je u Parizu 1908. godine u buržoaskoj katoličkoj porodici. Bankrot njenog dede po majci, bankara, osramotio je celu porodicu i ostavio je u siromaštvu.
Sa četrnaest godina postaje ateista i odlučuje da posveti svoj život studijama i pisanju. Pošto je maturirala, upisala je studije matematike, jezika i književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu. Godine 1929, kada je imala 21 godinu, Bovoar je postala najmlađi diplomirani filozof i deveta žena koja je dobila ovo zvanje.
Na Univerzitetu je upoznala Sartra, svog životnog saputnika. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju. Nezadovoljna nastavničkom profesijom, ona je napušta 1943. i okreće se ka književnoj karijeri. Sa Sartrom, Rejmonom Aronom, Mišelom Leirisom, Morisom Merlo-Pontijem, Borisom Vijanom 1945. godine osniva časopis Moderna vremena čiji je cilj da promoviše egzistencijalizam kroz savremenu književnost. Zahvaljujući svojim romanima i esejima u kojima govori o komunizmu, ateizmu i egzistencijalizmu, stekla je finansijsku nezavisnost koja joj je omogućila da se potpuno posveti pisanju. Postaje poznata nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela Drugi pol, obimne, egzistencijalističke analize položaja žena, koja je verovatno najuticajniji feministički tekst XX veka.
Gonkurovu nagradu dobila je 1954. godine za roman Mandarini, u kojem opisuje sukobljene stavove pariskih intelektualaca o francuskom društvu nakon Drugog svetskog rata. Od 1958. godine ona objavljuje autobiografska dela o sredini ispunjenoj predrasudama i o svom odnosu sa Sartrom.
Umrla 1986. godine i sahranjena je pored Sartra na groblju Monparnas.