Vasko da Gama

„Otkriće zlatnih i srebrnih zemalja u Americi, istrebljivanje, porobljavanje i zakopavanje urođenika u rudnike, početak osvajanja i pljačkanja Istočne Indije, pretvaranje Afrike u zabran za trgovinski lov na crnokošce – eto šta je najavljivalo zoru ere kapitalističke proizvodnje.“

Karl Marks, Kapital

OTADŽBINA




Na pola puta između Lisabona i krajnje jugozapadne tačke Portugalije – rta San Visetija – u malom zalivu nalazi se gradić Sinež. Sa suva grad štite stare zidine, mrke od vremena, i niski planinski venac. Dalje se prostire široka i sumorna pruga dina. Leti tamo peče sunce, u vrelom vazduhu jedva se njišu prutovi žukve i visoko u vazduhu kruži jastreb. U jesen i u zimu oštar i studan vetar podiže oblake peska i baca ih usamljenom putniku u lice. Daljina je tada pokrivena izmaglicom. Unaokolo šumore i povijaju se žbunovi. U daljini huji more. Putnik se bolje uvija u ogrtač i žuri uskom stazicom koja se vijuga između dina, da za videla stigne do gradske kapije Sineža.
Severno od grada strme crne stene grade mali zaliv. Kada je nevreme, tu se spasavaju plavi i žuti ribarski čamci. Čitav gradić živi od ribolova. Ribom plaćaju „desetak“ kaluđerima obližnje opatije Saun Domingož, ribom plaćaju porez kralju i senjoru. Na uskom trgu pokrivenom ribljom kraljušti, u niskim kućicama, u polumračnoj hladovini stražara – svuda je razgovor o moru, vremenu i ribi.
U tome gradu se 1460 godine rodio Vasko da Gama. U porodici su se ponosili tristagodišnjim plemstvom i voleli su da se sećaju toga kako je osnivač roda Gama, španski vitez iz ugledne porodice Uloa, vezao svoju sudbinu s prvim kraljem Portugalije, Afonsom Enrikešom, borio se u bezbrojnim okršajima s Mavrima, a 1165 učestvovao u zauzeću grada Evure.
Docniji pretstavnici roda da Gama uzimali su najaktivnije učešće u vekovnoj borbi s Mavrima. Tako se, 1250 godine, Alvaro Aneš da Gama odlikovao u pohodima kralja Afonsa III, kada je ovaj kralj isterivao Mavre iz Južne Portugalije.
Potomci Alvara Aneša bili su odvažni ratnici, revnosni katolici i verne sluge portugalskih kraljeva. To su bili plemići u kraljevskoj službi. Oni nikada nisu imali velika imanja i sve njihovo blagostanje bilo je vezano za kraljevski dvor. Na suvu i na moru tukli su se s Mavrima i Kastilijancima, u malim gradovima i selima skupljali su kraljevski porez, sudili u ime kralja, za vreme borbe kraljeva sa oholom, silnom aristokratijom ili građanima koji su branili svoje slobode, izvršavali su svaki kraljev zadatak.
Otac Vaska da Game, Estevaun, živeo je u vreme mutno i neobično bogato događajima.
Mlada portugalska država imala je da se brani ne samo od Mavara nego i od suseda – kraljeva Kastilije i Leona. Tek 1385 godine, u bici kod Alžubarota. Portugalci su kastilijanskoj konici naneli tako strahovit poraz, da je za čitava dva veka kastilijansko osvajanje prestalo da preti Portugaliji.
Ali ratovi sa Španjolcima nisu prestajali. Često 6i između Kastilije i Portugalije buknule svađe, koje su se obično rešavale na bojnom polju, i tada bi Estevaun da Gama stavljao oklop na sebe i u pratnji štitonoše i nekoliko slugu žurio na zborno mesto pod kraljevu zastavu.
Rat sa Mavrima bio je prenet u Maroko. Još U početku XV veka kralj Žuaun I zajedno sa svojim sinovima sakupio je pod zastave krstaške vojske mnogobrojne vitezove iz Portugalije, Španije, Francuske i Engleske i zauzeo Seutu. 1438 godine, kralj Duarte i prinčevi Enrike i Fernaun preduzeli su veliki pohod na Tanger, ali se on završio potpunim neuspehom. S vremena na vreme iz Portugalije su odlazili u Maroko mali odredi krstaša. U tim pohodima uzimao je učešće Estevaun da Gama. U Maroku su se portugalski krstaši vladali kao i njihovi dedovi, koji su ratovali s Mavrima u Južnoj Portugaliji. Oni su pustošili njive i sela Marokanaca, opsađivali, a u slučaju neuspeha, pljačkali i palili njihove gradove.
Naročite prilike u kojima se Portugalija nalazila u XV veku udarile su snažan pečat na klasnu grupu iz koje je potekao Vasko da Gama.
Portugalija – dalek, brdovit i siromašan kraj Evrope – bila je tle fantastične mešavine najraznolikijih naroda. Stari Luzitanci i Iberci, Kartaginjani i Rimljani, Svevi i Istočni Goti iz vremena seobe naroda, docnije – Arabljani, Jevreji, Berberi, Kastilijanci i krstaši iz Engleske, Burgundije, Francuske, Katalonije – svi su učestvovali u obrazovanju portugalskog naroda. Portugalci su bili odvajkada navikli na opasnosti; gotovo uvek negde u blizini – na kastilijanskoj granici ili na jugu, u obližnjem Maroku – besneo je rat, na obalu su napadali gusari, u samoj zemlji vladali su feudalni razdori. Često je čak i miran rad bio praćen opasnostima i nevoljama. More je hranilo mnogobrojne porodice i ljudi koji su se bavili ribolovom, trgovinom i pomorskim transportom stavljali su tada na kocku isto onoliko koliko i borci u ratu.
U borbama sa Mavrima veliku ulogu igrali su katolički ratničko-svešteni redovi, stvoreni za borbu s „nevernicima“. Katolicizam je udario svoj pečat na život, naravi i duhovni lik Portugalaca toga vremena.
Katolička crkva ljubomorno je pazila da njenu portugalsku pastvu ne skreću s pravog puta i u tome je postigla velike uspehe. „Jeresi“, koje su bile izraz nezadovoljstva i pobune potlačenih klasa i koje su u poznom srednjem veku postale toliko rasprostranjene, u Portugaliji su bile uništavane u samom začetku. Čak je i štampanje knjiga – izvor tolikih uznemirenosti kod „crkvenih otaca“ – bilo doneto u Portugaliju tek 1486 godine, skoro pedeset godina posle Gutenbergovog pronalaska.
U neprekidnim ratovima sa Mavrima, u pljačkaškim ekspediciJama u Maroko, u piratskim podvizima na moru, U međusobnim ratovima i feudalnim razdorima postupno se stvorila klasa plemića – „fidalga". Za fidalga je rat, iaročito rat sa „nevernicima“, bio ne samo jedino dostojno zanimanje, već i „bogougodno, sveto delo“.
Isti taj fidalgo – iskusan i odvažan borac, verni sluga sizerena i pokorno čedo katoličke crkve – smatrao je da je u ratu sa „nevernicima“ opravdana koja mu drago surovost, svako lukavstvo i prevara. Surovi vojnik koji u borbi nije štedeo ni sebe ni svoje saborce, fidalgo se posle borbe pretvarao u pravog pljačkaša: on se, nije gnušao da krade sa mrtvaca, da mrcvari zarobljenike, da muči žene i decu, da uništava stanovništvo čitavih gradova.
Međutim, Mavri su bili proterani iz Portugalije, a kraljevi su slomili samovoljne feudalce. Međusobni ratovi i plemićke razmirice sve su ređe razdirali Portugaliju.
Čete krupnih feudalaca ostale su bez službe. Fidalgi – ratnici i pljačkaši – nisu mogli tako često da pokazuju svoju hrabrost u otadžbini i da pljačkom pune svoje tanke kese i prazne sanduke. Stoga je među portugalskim fidalgima sve više jačala težnja za morem – upočetku za Marokom, gde se vodio vekovni rat s „nevernicima“, a zatim i za dalekim morskim prostorima, za nepoznatim južnim zemljama, koje su obećavale ratničku slavu i obilan plen. Vitezovi su se pretvarali u pronalazače novih zemalja.
Tako su se kalili ljudi kojima je bilo suđeno da u toku osamdeset godina učine najveća otkrića i da zabačeno kraljevstvo pretvore u silnu imperiju koja se rasprostrla na sve četiri strane sveta – od Brazilije do Kine.
Prekomorske daljine privlačile su i bogate građane velikih primorskih gradova Portugalije – Oporta i Lisabona. Portugalski gradovi, koji su se nalazili na putu iz Sredozemnog Mora u Severnu Evropu, odavno su vodili veliku trgovinu sa flandriskim, severnim francuskim i južnim nemačkim gradovima, a naročito sa Engleskom. Još 1294 godine Portugalija je zaključila sa Engleskom trgovinski ugovor. Međutim, zabačena Portugalija, koja je ležala na dalekoj periferiji tadašnjeg kulturnog sveta, nalazila se po strani od velikih trgovačkih puteva toga vremena. Zarada od trgovine istočnjačkim začinima, dragim kamenjem, tkaninama i ukrasima odlazila je u sanduke turskih, italijanskih, rajnskih i katalonskih trgovaca, a bogati građani Oporta i Lisabona bili su prinuđeni da se zadovoljavaju robom iz treće i četvrte ruke. Naročito nezadovoljstvo portugalskih trgovaca, fidalga i kraljevskog dvora izazivao je monopol italijanskih trgovaca na trgovinu indijskim začinima – jednoj od najvažnijih vrsta robe srednjeg veka.
Fidalgi i trgovci Portugalije gledali su sa zavišću kako se bogate njihovi srećniji takmaci, kako se podižu raskošne palate, crkve, džamije u Veneciji, Kairu, Konstantinopolju i Brižu, kako se povećavaju bogatstva lombardiskih i flandriskih trgovaca. Stoga su Portugalci počeli vrlo rano da se interesuju traženjem puteva za Indiju.
Ali, osim daleke Indije, oni su težili i bližem cilju – u zemlje, bogate robovima, zlatnim peskom i slonovom kosti – afričkoj obali Atlanskog Okeana. Ako se za trgovinu sa Levantom Portugalija nalazila na vrlo nepodesnom mestu, za prodiranje na jug, duž afričke obale, ona je imala mnoga bitna preimućstva.
Portugalija je ležala u dalekom, jugozapadnom kraju Evrope, bliže od sviju ostalih zemalja afričkoj obali Atlantika. Ona je čuvala izlaz iz Sredozemnog Mora u Atlanski Okean i Portugalci su mogli da spreče brodov svojih sredozemnih – italijanskih, a delimično i španjolskih – takmaca da dođu do Zapadne Afrike. Englezi, Holanđani i Francuzi nisu tada još igrali važnu ulogu na svetskim trgovačkim putevima; stoga su Portugalci mogli da prodiru duž afričke obale ne nailazeći na takmace. Na portugalskoj obali pojavili su se vrlo ranodivni mornari i brodograditelji.
Fidalgi, koji su ostali bez službe, i smeli mornari bili su spremni da na prvi poziv uzmu učešća u opasnoj plovidbi prema nepoznatim obalama, u plovidbi koja je obećavala obilan plen. Trgovci i zelenaši Lisabona, Oporta i Evure, bogati sveštenički redovi rado su pozajmljivali novac prekomorskim ekspedicijama.
I portugalski kraljevi zainteresovali su se vrlo rano za prekomorske ekspedicije. Njima je večito bio potreban novac za vođenje ratova, za darivanje manastira i za rashode dvora. Međutim, Portugalija je bila siromašna i slabo naseljena zemlja. Ratovi sa Mavgama i Španjolcima, pljačkaški upadi i feudalni razdori pustošili su Portugaliju u toku nekoliko vekova. Naročito jako nastradao je jug. Na mestu gde su nekada bila mavarska sela i vrtovi prostrle su se sumorne pustare, obrasle šipražjem – sklonište razbojnika i divljih zveri.
Kraljevi su s mukom izvlačili porez od siromašnih podanika. Da bi popunili svoju blagajnu, oni su udarili trostruki porez na Jevreje i sistematski su pribegavali konfiskaciji imanja nepokornih feudalaca. Kraljevi su pokušavali da udare porez čak i na sveštenstvo, ali su naišli na odlučan otpor, u borbu se umešao papa i kraljevi su bili primorani da uzmaknu.
Prekomorska osvajanja obećavala su im spas od novčanih teškoća. Na obali Maroka mogao se zadobiti bogat plen, u nepoznatim južnim zemljama, koje su ležale preko okeana, krila su se, prema pričanju, nebrojena blaga.
Stoga su gospodari Portugalije stali na čelo prekomorskih osvajanja. Ovi pohodi preko mora bili su neposredni nastavak borbe sa Mavrima u samoj Portugaliji. Počevši sa krstaškim ekspedicijama u Maroko, one su se završile plovidbom Vaska da Game u Indiju.
Važnost prekomorskih plovidbi prvi je shvatio sin Žuauna I, heroj Seute i Tangera, Infante Enrike, koga često nazivaju Henrikom Moreplovcem.
Za vreme pljačkanja marokanskog grada Seute, dok su krstaši preko ćilimova polivenih krvlju vukli bakarne zdele, pune dragocenih stvari, i vreće sa biberom, a u polumračnim kutovima karavan-seraja i trgova osvajači, pijani od vrućine i krvi, razbijali mačevima rezbarske kutije od slonove kosti i teške kovane sanduke – mladi Infante Enrike saslušavao je zarobljene trgovce na trgu pred opljačkanom džamijom. Enrika su zanimali podaci o robnom prometu Seute, o putevima kojima idu začini, o karavanima koji se svake godine šalju iz Maroka preko Sahare u tajanstveni grad Timbuktu, o carstvu prvosveštenika Jovana. Od ovih zarobljenika i od poslanika arabljanskih careva koji su dolazili na portugalski dvor Enrike je čuo za veliki svet koji leži na jugu od Maroka, trgovinu sa Indijom, za ostrva, na kojima „žive ovce sa gorkim mesom, ljudi sa pasjim glavama i najlepše žene na zemlji“, za „lepljivo more“ koje sprečava putniku put na jug.
Brat Infanta Enrika, Dom Pedro, doneo mu je iz Italije knjigu Marka Pola i mletačke geografske karte. Kod Marka Pola Infante Enrike je pročitao o velikim carstvima, raskošnim dvorcima, mnogoljudnim gradovima, dalekim južnim morima, zlatovrhim dvorcima Cipanga i tajanstvenoj dalekoj Indiji, odakle su u siromašnu, zabačenu Portugaliju dovozili po basnoslovnim cenama karanfilić i biber, biser i aloj.
Oko 1438 godine Enrike se nastanio u jugozapadnom kraju Portugalije, na uskom i nerodnom kamenitom rtu San Visetiju. Ovde, na ruševinama starog keltskog hrama i rimskog grada Sakres Promotorum, podigao je on grad Infanta ili, kako ga je narod zvao, Sagrež, sagradio opservatoriju, brodogradilišta, utvrđenja, crkvu i kuće za mornare. U tome gradu Enrike je proživeo više od dvadeset godina. Sagrež je postao pravo središte pomorstva.
U Sagrežu je Enrike rukovodio građenjem i usavršavanjem brodova, popravljanjem starih i sastavljanjem novih karata, skupljao podatke o dalekim zemljama i opremao ekspedicije preko mora.
U brodogradilištu Sagreža gradile su se najbrže karavele, u radionicama su pravili i proveravali sprave za merenje geografskih širina. Infante Enrike je privlačio ovamo najbolje mornare, hrabre ratnike, oprobane krmanoše, iskusne brodograditelje, vešte kartografe, matematičare i astronome. On je pokazivao trpeljivost koja je bila retka u to vreme: u Sagrežu su radili Portugalci, Jevreji i Mavri – odlični matematičari i kartografi, Ðenovljani i Mlečani, smeli Baski – najbolji upravljači brodova, poznavaoci pomorstva – Katalonci, veseli mornari sa ostrva Majorke, pa čak i plavokosi i plavooki Nemci i Danci.
Samo je nedostatak u ljudstvu primorao Infanta Enrika da toliko široko otvori vrata Sagreža tuđincima.

U to vreme Portugalija je po svom kulturnom razvitku u mnogome zaostajala od većine zemalja Zapadne Evrope. Neprestani upadi, ratovi i razaranja nisu ostavili gotovo ni traga od rimske kulture. Ognjem i mačem uništavali su krstaši kulturno nasleđe Mavara i u tome im je aktivno pomagala katolička crkva.
Iz Sagreža je Infante Enrike otpočeo i stao na čelo onog upornog, laganog prodiranja Portugalaca na jug koje se završilo krajem XV veka otkrićem morskoga puta u Indiju.
O Atlanskom Okeanu pričale su se najfantastičnije legende, ma da su se još mnogo pre mornara Infanta Enrika Evropljani usuđivali da prodiru na otvoreno more. U X i XI veku Severnim Atlantikom krstarili su brodovi normanskih vikinga. U XIII i XIV veku Španjolci i Talijani pokušavali su više puta da prodru na jug, duž afričke obale, ali su se sve njihove plovidbe završavale neuspehom. Do Infanta Enrika dopirali su nejasni glasovi o plodnim ostrvima koja su ležala negde na jugu.
1420 godine Portugalci su otkrili ostrvo Maderu, pokriveno gustom šumom (Madera na portugalskom znači „Šumska“). Da bi se zemljište očistilo za sejanje, Portugalci su zapalili tropsku šumu. Sedam godina buktao je požar. Ostrvo je izdaleka svetlelo mornarima kao vatra. Posle nekoliko godina Portugalci su otpočeli sa kolonizacijom Madere i na zgarištu su podigli vrtove i vinograde.
Infante Enrike i dalje je slao brodove na jug. Njegovi kapetani ispitali su Azorska Ostrva i obišli strašni Rt Bohador, opasan burnim talasima.
Prodiranje Portugalaca na jug i zauzimanje afričke obale nije nailazilo na ozbiljan otpor crnačkih plemena. Francuski istoričar opat Renal pisao je u XVIII veku: „Njima nije bilo teško da vrše osvajanja i da imaju pogodno tržište u ovim Zemljama, mali narodi koji su tu stanovali, pošto su bili odvojeni jedni od drugih neprohodnim pustinjama, nisu znali ni cene svome bogatstvu ni veštine da se brane.“) U Africi su Portugalci našli zlatan pesak i slonovu kost.
Još jedna okolnost potstakla je zauzimljivost kapetana Infanta Enrika. Oni su počeli da dovoze sa svojih plovidbi nov dragoceni tovar – crne robove. Nedostatak radne snage primorao je velike svetovne i duhovne feudalce da zanemare ogromna imanja koja im je kralj darovao u razorenoj južnoj Portugaliji. Pojava nove radne snage došla je u pravi čas i uskoro je velika bujica robova nagrnula u Portugaliju. Rad robova najpre su počeli primenjivati na prostranim imanjima reda Svetoga krsta, čiji je komandor bio Infante Enrike.
Gomeš Eaneš da Azurara, savremenik i biograf Enrika, ovako opisuje dolazak jedne od prvih partija crnih robova u grad Lagoš blizu Segreža: „U ranu zoru, da bi izbegli vrućinu, mornari su opremili čamce i na njima prevezli robove na obalu, kao što im je bilo naređeno. Robovi, koji su bili sakupljeni svi zajedno na polju, pružali su neobičnu sliku: među njima je bilo dosta belih, lepih na izgled i dobro građenih, dok su drugi bili crni kao Etiopljani i bili su tako ružni u licu i telu kao da su došli iz pakla. Ali čije srce može biti toliko surovo da ga ne obuzme osećanje sažaljenja gledajući ove ljude? Ma da nismo mogli da shvatimo njihove reči, zvuci su im potpuno odgovarali veličini jada. Ali, kao da su hteli da još više povećaju njihove patnje, pojavili su se oni kojima je bila poverena podela robova. Oni su počeli da ih dele na grupe, kako bi učesnici plovidbe dobili jednake delove i morali su da rastavljaju očeve od sinova, muževe od žena, brata od brata“.
Tako je Infante Enrike otpočeo jednu od najsramnijih stranica u istoriji Zapadne Evrope – trgovinu crnim robljem.
U to vreme desio se na istoku događaj koji je izvršio ogroman uticaj na sudbinu većine sredozemnih zemalja i koji je posredno pojačao težnju Portugalaca da dođu do Indije morskim putem. U leto 1453 godine ogromna turska vojska posle dvomesečne opsade i krvavog juriša zauzela je Konstantinopolj. Umesto hiljadugodišnje Vizantijske imperije nikla je otomanska država.
Na velikim trgovačkim putevima između Istoka i Zapada pojavila se Turska kao snažna prepreka. Od toga vremena, da bi dobili istočnu robu, a pre svega začine, Evropljani su morali da plaćaju vrlo visoke carine turskim sultanima i njihovim vazalima – egipatskim mamelucima. Ono istina, Mlečani su brzo uspostavili službene odnose sa novim gospodarima Levanta, ali stanovnicima drugih evropskih zemalja nije bilo tim ništa olakšano. Plaćajući solidnu oštetu za indijske začine koje su prenosili preko turskih i egipatskih pristaništa, vešti Mlečani obilno su pokrivali svoje rashode na račun evropskih potrošača začina, koji su biber i karanfilić plaćali papreno. Stoga je za Portugalce traženje novog puta za Indiju postalo neophodno.
Infante Enrike slao je sa još većom upornošću brodove preko mora. Kapetani Alvize Ka da Mosto, Gonsalo Veljo, Žil Eaneš i drugi došli su duž obale do ušća Senegala i Gambije i otkrili ostrva Zelenog Rta. Infante Enrike pokušavao je čak i da nađe suvozemni put za Indiju koji bi obilazio turske zemlje. On je slao svoje ljude preko Afrike da traže Indiju.
Novembra 1460 godine umro je Infante Enrike. U to vreme portugalski brodovi bili su već prodrli daleko na jug duž afričke obale, a portugalski kapetani – odvažni i lakomi „morski vuci“ – nisu, izgleda, znali za granicu svoje smelosti.
Te iste 1460 godine rodio se Vasko da Gama – čovek kome je bilo suđeno da završi delo Infanta Enrika – da pronađe morski put za Indiju i da udari temelj portugalskoj kolonijalnoj imperiji.
Vasko je proveo detinjstvo u ribarskom Sinežu. Stari Estevaun da Gama bio je upravnik gradova Sineža i Salveža u provinciji Algarve, koju je njegov predak Alvaro Aneš da Gama 1250 godine osvojio od Mavara. Vasko je bio treći od četvorice Estevaunovih sinova. U malenom gradu ceo život je bio vezan za more i dečaci su voleli priče o tajanstvenim morskim daljinama. Ribari Sineža poznavali su jedino obalske vode, a o samom okeanu pričali su strašne i zanosne istorije, u kojima su se prepletala grčka i rimska predanja, srednjevekovne legende i crkvene priče i arapske bajke.
Prema rečima starih ribara, u nepoznatom moru putnika su očekivale strahote. Noću se nad morem nadnosilo nebo bez zvezda i mornari, ne videći zvezde na koje su navikli, gubili su put. Sunce je rastapalo smolu i lađa se punila vodom. Od toplote se isparavala voda u južnom moru; ono je postajalo gusto i lepljivo kao rastopljeni katran – i po takvom moru brod nije mogao da plovi. Starci su pričali da u okeanu kovitlaci razbijaju bokove brodova, mornare vreba strašni morski episkop sa mitrom koja se svetli, da morski jednorog može svojim rogom odjednom da probije tri karavele koje uporedo plove, sirene mame mornare u ponor, iz morskih dubina izlazi džinovski osmonog i, obavivši brod svojim pipcima, proždere nemoćne mornare jednog za drugim.
Ali predanja su govorila da je smelog čoveka koji prebrodi sve te strahote očekivala najveća nagrada. U morskim daljinama krile su se neobične zemlje: Atlantida – ostatak starog potonulog carstva; Bimini, gde žubori izvor večite mladosti; maglovito ostrvo Avalon iz drevnih saga, gde za okruglim stolom među svojim vitezovima spava kralj Artur; blagosloveno ostrvo Sedam Gradova, koje su osnovali portugalski episkopi bežeći od Mavara; zemlja svetog Brendana koja stoji na džinovskom kitu; Antilija – obetovana zemlja zlata; Brazilija – zemlja brazilijanskog drveta i začina.
Osim okeana, maštu dečaka zanimala je borba sa „nevernicima“.
Od samog detinjstva Vasko da Gama osećao je stalno tursku pretnju; on je slušao priče odraslih o padu Konstantinopolja. Otada su skoro svake godine dolazili glasovi o novim turskim pobedama. Turci su osvojili celo Balkansko Poluostrvo, prodrli na Krim, a 1480 godine ispunili strahom Evropu zauzevši grad Otranto u jugoistočnoj Italiji. Zatim su oteli od Mlečana niz ostrva u Sredozemnom Moru, a krajem XV i početkom XVI veka pokorili Arabiju, Egipat i Ugarsku, Rodos, Alžir i Tripolis. Turci i njihovi severnoafrički vazali postali su gospodari Sredozemnog Mora. Nekoliko godina posle pada Konstantinopolja zloslutno znamenje prenerazilo je stanovništvo Zapadne Evrope – pojavila se kometa. Mali Vasko ponavljao je za odraslima reči nove molitve koju je papa naredio da se čita: „Od đavola, od Turaka i komete spasi nas, gospode“.
Tako je Vasko da Gama još kao dete naučio da mrzi Turke – najstrašnije neprijatelje na suvu i na moru.
Uskoro je Vasko napustio rodni grad Sinež. Još kao mladić učestvovao je u jednom od mnogobrojnih ratova pzmeđu Portugalije i Kastilije.
Na brežuljcima spaljenim od sunca i u retkim maslinovim šumama Estramadure borili su se u koštac kastilijanski i portugalski vitezovi u oklopima. Gorela su sela, vitezovi i plaćeni vojnici pljačkali su seljake; građani su se zabrinuto sklanjali iza zidova tvrđava. U tom ratu izdržao je mladi Vasko ratno krštenje. Kasnije je krenuo u Maroko da uzme učešće u opsadi Tangera.
Pod belim zidovima Tangera ponovo se skupila krstaška vojska. Sastali su se borci i avanturisti iz Portugalije, Kastilije, Leona, Provanse. Pod Tangerom je Vasko da Gama učestvovao u okršajima sa mavarskim vitezovima i u pljačkaškim ekspedicijama u uske doline, obrasle vekovnim vrtovima, gde su se u hladovini platana i čempresa skrivala bela sela.
Uskoro po povratku iz Maroka mladi Vasko dospeo je na dvor. On je počinjao dvorsku karijeru u teško vreme.

Portugalski kraljevi, koji su i sami izašli nedavno iz redova feudalne aristokratije{1}, vodili su ljutu borbu sa njom. Ova borba ogledala se u krvavim obračunavanjima kraljeva sa svojim silnim vazalima, u dvorskim metežima i prevratima.
Za vreme vladavine Afonsa V „Afričkog“ (1438–1481) dočepali su se vlasti „dvorski miljenici“ – hercezi Braganca. Oni su okupili u svoje ruke skoro trećinu zemalja Portugalije i držali su pedeset gradova.
Kada je Vasku da Gama bila dvadeset prva godina, na portugalski presto došao je Žuaun (Jovan) II. To je bio tipični despot epohe Preporođaja – pametan, dalekovid i surov. Žuaun II, koga su portugalski istoričari prozvali „Savršeni“, stavio je sebi u zadatak da svim sredstvima sruši moć feudalne aristokratije. On je voleo da govori da je zbog popustljivosti ranijih kraljeva celu zemlju dograbila aristokratija, dok su kraljevima ostali samo drumovi Portugalije.
1483 godine kraljev šurak, svemoćni Fernaun, herceg Braganca, bio je uhvaćen na osnovu optužbe da je izdao državu i odmah pogubljen. Posle godinu dana Žuaun II „Savršeni“ zaklao je handžarom svoga drugog šuraka, hercega Vižeu u njegovom sopstvenom dvorcu. Zatim je kralj naredio da se baci u bunar jedan od ljubimaca Afonsa V, episkop Evure, i da se pogubi osamdeset najuglednijih plemića Portugalije.
U borbi protiv aristokratije Žuaun II oslanjao se pre svega na srednje i sitno plemstvo – osrednje spahije koji nisu imali velike posede i koji su potpuno zavisili od kraljevske službe i kraljevske milosti.
Takvi osrednji plemići bili su Estevaun da Gama i njegov sin, mladi Vasko da Gama. Oni su bili bliski Žuaunu II i uzimali su najneposrednije učešće u svim spoljašnjim i unutrašnjim poslovima kraljevstva.
Događaji krajem vladavine Afonsa V i carevanja Žuauna II izvršili su vrlo veliki uticaj na formiranje karaktera Vaska da Game. On je naučio da po cenu svih mogućih žrtava i krvi, svim sredstvima, ne gnušajući se laskanja i prevare, uporno postiže postavljeni cilj i tamo, gde se radilo o službi kralju ili o njegovoj sopstvenoj koristi, ne štedi ni svoj ni tuđ život. On je navikao da krije svoje misli i namere i da bude „bez laskanja odan“ gospodaru.
Uništavajući feudalnu aristokratiju i boreći se protivu građanskih sloboda, Žuaun II posvećivao je veliku pažnju razvoju portugalske trgovine i moreplovstva. On je pretvorio Lisabon u slobodno pristanište, pozvao je u Portugaliju poznatog jevrejskog matematičara i astronoma, profesora Salamanskog univerziteta, Abrahama ben Samuela Zakuta i postavio ga za „kraljevskog astronoma“.
Žuaun II dao je još više maha prodiranju Portugalaca na jug duž afričke obale. Skoro svake godine dolazile su u Lisabon karavele sa dalekog, nepoznatog juga i Vasko da Gama slušao je priče starih kapetana o „crnačkom Nilu“ – Senegalu, o džinovskom tropskom drveću – baobabu, o ljudožderima koji napadaju noću, o tajanstvenim šumovima tropske noći, o crnim robovima i robinjama, o plićacima u kojima se dobija zlatan pesak, i o gomilama slonove kosti ispod palmi, slonove kosti koju mali crnački carevi menjaju za lepe krpe.
Još sedamdesetih godina XV veka portugalski mornari došli su duž afričke obale do Gvineje. Tu je bio nepresušni izvor za dobijanje robova, zlatnog peska, slonove kosti. 1481–1482 godiie u Gvineju su poslali Dioga d'Asambuža, jednog od najboljih mornara portugalske mornarice. Među oficirima njegove eskadre nalazila su se dva mornara koji su tada bili slabo poznati – Bartolomeu Diaš, kome je bilo suđeno da obiđe Afriku, i Hristofor Kolumbo, koji je tada nosio ime Kristobal Kolon.
D'Asambuž je podigao na gvinejskoj obali tvrđavu Saun Žorže da Mina (danas El Mina). Uskoro su između ove tvrđave i portugalskih luka počele da krstare karavele. Na jug, u Afriku, one su vozile crvene krpe, lažan biser, noževe i gomile svakojakih probisveta, na kojima su bili šlemovi koji su se slabo sijali na suncu i tamni kožni panciri. Brodovi su se vraćali pretovareni jakim palmovim sanducima sa zlatnim peskom, žućkastom slonovom košću i partijama crnih ljudi sa okovima na rukama i nogama.
1482 godine, jedan od poverljivih ljudi kralja Žuauna II, Diogo Kaun, bio je poslat na čelu nove ekspedicije na jug. Kaun je otkrio ušće Konga i krenuo dalje. On je došao do 13° 28' južne širine i na krajnjoj tački svoje plovidbe podigao „padrao“ – kameni stub sa grbom Portugalije i natpisom: „Ovamo su dolazili brodovi slavnoga kralja Dom Žuauna II Portugalskog – Diogo Kaun, Pedro Aneš, Pedro da Kosta.“
U aprilu 1484 godine Kaun se vratio u Lisabon. Za vreme druge plovidbe on je došao do 21° 50' južne širine i vratio se u Lisabon 1487 godine. Njegove plovidbe produžile su dvaput liniju afričke obale poznatu Portugalcima.
Međutim, pametni i surovi vladalac Žuaun II dobro je znao da glavni cilj svih pomorskih ekspedicija Portugalije ne treba da bude samo osvajanje i pljačkanje afričke obale već i traženje Indije.
Od ekspedicija duž afričke obale Žuaun II je dobijao velike prihode. Za portugalske kraljeve prihodi od, prekomorske trgovine bili su od naročito velikog značaja.
Oskudevajući večito u novcu, portugalski kraljevi su bili primorani, uvodeći nove poreze, da svaki put sazivaju kortese. Odobravajući uvođeni porez, kortesi su se trudili da izvuku od kraljeva nove slobode.
Prekomorske ekspedmcije pružale su portugalskim kraljevima novi izvor prihoda koji nije potpadao pod kontrolu kortesa. Međutim, Žuaun II uviđao je vrlo dobro da će, sve dotle dok Portugalci ne dođu do bogatog Istoka, Portugalija i dalje ostati u zavisnosti od zemalja-posrednica i da će lavovski deo prihoda od afričkih ekspedicija odlaziti iz Portugalije za plaćanje preskupe istočnjačke robe.
Indijska roba dolazila je u Evropu složenim i skupim putem. Bogati arabljanski trgovci kupovali su začine na zapadnoj obali Indije, u pristaništima Kalikut, Kočin i Kananor, i tovarili ih na velike morske brodove. Arabljanski brodovi bili su rđavo opremljeni; oni su išli sporo i čak pri povoljnom vetru plovili su do arabljanskog pristaništa Džede čitavih pedeset dana.
U Džedi su trgovci istovarivali robu i plaćali carinu mesnom sultanu. Zatim su robu tovarili na male brodove i slali u pristanište Tuuz, koje se nalazilo na najsevernijem kraju Crvenog Mora. Tamo su ponovo plaćali carinu i pretovarivali začine na kamile. Usput su plaćali carinu od svake natovarene kamile. Išli su sporo. Trgovci su se obično skupljali u velike karavane, kako bi se bolje odbranili od razbojnika koji su vrveli putem. Put od obale Crvenog Mora do Kaira trajao je deset dana.
U Kairu su ponovo naplaćivali carinu na indijske začine. Iz Kaira je indijska roba išla vodom. Nju su vozili na velikim, nezgrapnim barkama s kosim jedrima. Barke su lagano klizile po Nilu. Na palubama su rasprostirali rogožine, prebirali i sušili na egipatskom suncu začine koji su se bili ovlažili za vreme dugog puta.
U Rozeti su mesne vlasti takođe naplaćivale carinu na indijsku robu. Začine su ponovo tovarili na kamile i prenosili u Aleksandriju. Tamo su začine istovarivali u magacine od Kamena, sortirali ih i prebirali. U Aleksandriju su dolazili brodovi mletačkih i đenovljanskih trgovaca. Talijani su kupovali od egipatskih trgovaca indijske začine da bi ih preprodali u Evropi.
Prirodno je da su Portugalci snevali o tome da spreče ovoj robi pristup u Egipat i da zavladaju bujicom koja je nosila nebrojena blaga.
Još jedan zadatak imali su Portugalci pred sobom – da nađu put u carstvo prvosveštenika Jovana.
U XII veku u manastirima i zamcima Evrope počela je da se prenosi od usta do usta legenda o tome da negde na Istoku postoji silno hrišćansko carstvo.
Njegov gospodar – „prvosveštenik Jovan“ – bio je tobože najsilniji car i najpravoverniji hrišćanin. Njemu se pokoravalo sedamdeset i dva kralja, služilo mu sedam kraljeva i šezdeset hercega. U njegovim zemljama živele su sve moguće aždaje, grifoni i harpije srednjevekovnih bajki, ribe koje rađaju purpur, ogromni mravi koji grade mravinjake od zlata.
Prvosveštenik je bio odeven u nesagorivu odeždu, u ruci je držao skiptar izrađen od džinovskog smaragda. Pred njegovim dvorom nalazilo se čarobno ogledalo pomoću koga je on mogao videti sve što se radilo u najskrivenijim krajevima njegovog carstva.
U ovoj legendi preplitala su se na fantastičan način mistična očekivanja Evropljana, nade da na Istoku postoje jaki saveznici u borbi protiv muslimana, delovi hrišćanskih predanja o radu apostola Tome u Indiji i odjeci glasova o hrišćanskim (nestorijanskim) državama Najmana i Keraita, koje su doista postojale u Mongoliji, i o hrišćanskom (koptskom) carstvu u Abisiniji.
1145 godine sirijski monah koji je putovao po Evropi pričao je da je prvosveštenik Jovan naneo muslimanima poraz i da ga jedino to što nema brodova za prelaz preko reke Tigar sprečava da prodre u muslimanske zemlje Male Azije. Još 1177 godine papa je poslao Jovanu svoga ličnog lekara. Razgovori o prvosvešteniku Jovanu oživeli su u XIII i XIV veku pošto su u Mongoliju otišli poslanik rimskog pape – monah-franciskanac Ðovani de Plano Karpini i poslanik francuskog kralja – Viljem Rubrukvis, a naročito posle pojave knjige Marka Pola, koji je potanko ispričao o borbi vladaoca jednog mongolskog hrišćanskog plemena sa Čingishanom. Malog mongolskog kneza Marko Polo je svuda nazivao prvosveštenikom Jovanom. Ono istina, on je pričao o porazu prvosveštenika Jovana i propasti njegovog carstva, ali ni ta vest nije ohladila umove vatrenih sanjalica.
U Evropi su se često pojavljivali različiti avanturisti koji su govorili da su poslanici prvosveštenika Jovana.

Portugalci, koji su se mnogo godina borili sa svojim zakletim neprijateljima – Mavrima, snevali su o tome da dođu jednom do silnog prvosveštenika Jovana. On im se činio kao prirodni saveznik u borbi sa muslimanima. Uz pomoć njegove vojske i ratnih slonova oni su mislili da će savladati Mavre.
Na dvoru Žuauna II često su se pojavljivali razni stranci, koji su predlagali sve moguće planove da se dospe u Indiju i zemlje prvosveštenika Jovana.
1483 godine Ðenovljanin Kolumbo predložio je Žuaunu II svoj plan o traženju puta za Indiju na zapadu. Žuaun II „Savršeni“ poslao je tajno brod na zapad. Mornari su se ubrzo vratili izjavivši da na zapadu leži beskrajni okean. Osim toga, Kolumbov plan odbacio je i specijalni savet, koji se sastojao od mornara i naučnika. Naljućen odbijanjem, koje je bilo u skladu sa pokušajem Žuauna II da iskoristi plan obilazeći njegovog tvorca, Kolumbo je napustio Portugaliju 1484 godine. Posle dugih muka i uporne borbe Kolumbu je pošlo za rukom da ostvari svoj plan: 3 avgusta 1492 godine iz malog španjolskog pristaništa Palos pošla je ekspedicija kojoj je bilo suđeno da otkrije Novi Svet.
Vasko da Gama nalazio se u Lisabonu u vreme kada je savet kralja Žuauna II odlučio sudbinu Kolumbovog plana. Trezvenom, razboritom Portugalcu bio je tuđ polet mašte velikog Ðenovljanina i on je potpuno odobrio odluku Žuauna II.
Baš u to vreme kada se pretresao plan Ðenovljanina Portugalci su dobijali sve nove i nove dokaze o tome da je put za Indiju koji su oni izabrali bio ispravan: ovo je i odigralo veliku ulogu prilikom odbijanja Kolumbovog predloga od strane Žuauna II.
Ne ograničavajući se u slanju brodova, koji su imali da obilaskom Afrike nađu put za Indiju, Žuaun II je svuda skupljao podatke o Indiji i carstvu prvosveštenika Jovana. Još 1484 godine bio je doveden u Portugaliju poglavica crnačkog plemena koje je živelo u Beninu, na obali Gvinejskog Zaliva. On je ispričao da se na istoku od njegove zemlje, za dvanaest meseci hoda, nalazi veliko i silno carstvo. To je bio jedan od prvih glasova o Etiopiji koji su Portugalci dobili u Africi.
Osamdesetih godina XV veka Žuaun II poslao je u Jerusalim dva monaha – Pedra Antonija iz Lisabona i Pedra de Montarojo. Oni su se u Palestini sreli sa abisinskim monasima, ali se nisu odlučili da pođu u Etiopiju, jer su se bojali da prelaze preko Egipta i Arabije, ne znajući arapski jezik.
1487 godine Žuaun II je ponovo pokušao da ispita put za Indiju. On je poslao na Istok urođenika sa Kanarskih Ostrva Gonsala da Pavia i Portugalca Pera de Koviljama davši im za trošak drago kamenje. Uhode portugalskog kralja probile su se kao poklonici preko Palestine, Aleksandrije i Kaira na Sinajsko Poluostrvo. Tu su se rastali. Pero de Koviljam krenuo je na jugoistok preko Adena, u indijska pristaništa Kananor, Kalikut i Toa. Prikupivši podatke o indijskoj trgovini, Pero de Koviljam presekao je Indijski Okean, posetio afričko pristanište Sofalu i zatim se preko Adena vratio u Kairo. Tamo je saznao da je njegov drugi saputnik, Gonsalo da Pavia, umro pre kratkog vremena. U Kairu je Pero de Koviljam zatekao portugalske Jevreje koje mu je poslao kralj – Avrama, rabina iz Beža, i Josifa, obućara iz Lamega. Po tim poslanicima on je poslao kralju iscrpan izveštaj. Pero de Koviljam je sa izuzetnom dalekovidošću označio puteve portugalskim brodovima koji su tražili Indiju. On je pisao da se Kalikut i Kananor nalaze na morskoj obali i da se do njih može doći iz Gvineje, koju su Portugalci već bili otkrili, krećući se duž zapadne obale Afrike i dospevši najpre do pristaništa Sofale na jugoistočnoj obali Afrike.
Samom Peru de Koviljam nije bilo suđeno da se vrati u Portugaliju. Pošto je poslao kralju izveštaj, on je došao u Etiopiju i stupio u službu kod njenog vladaoca. On je svakako bio saznao mnogo stvari o Etiopiji, pošto je, gospodar Etiopije obdarivši ga dobrima, činovima, imovinom, odlučno zabranio Koviljamu da se vrati u Evropu. Pero de Koviljam se oženio u Etiopiji i zasnovao porodicu. Posle trideset godina, 1520 godine, portugalski poslanik ponovo je bezuspešno pokušavao da dobije za Koviljama dopuštenje da napusti Etiopiju.
1490 godine, od abisinskog sveštenika Luke Markosa, koji je posetio Rim i Lisabon, Portugalci su dobili, ovoga puta iz prve ruke, podatke o „carstvu prvosveštenika Jovana“.
Nešto kasnije kralj Manoel je naredio da se na portugalski jezik prevede Kontijeva pripovetka, koju je zabeležio Pođo Braćolini, sekretar pape Evgenija IV. Nikola Konti, mletački trgovac, putovao je po Istoku dvadeset šest godina. U Egiptu je primio muhamedanstvo, ali se docnije javio papi i pokajao se zbog svoga „otpadništva“. U Kontijevoj pripoveci Portugalci su našli mnogo dragocenih podataka o Indiji i indijskoj trgovini.
Tako su Portugalci napipali put za Indiju i Etiopiju.
Međutim, šaljući uhode, Žuaun II nije zanemarivao ni prodiranje na jug duž afričke obale.
U avgustu 1486 godine u Afriku je bila poslata nova ekspedicija da traži Indiju. Na put su pošla tri broda. Na čelu male flote bio je jedan od najboljih mornara iz vremena velikih otkrića – Bartolomeu Diaš de Novaš. Bartolomeu je bio iz slavne porodice mornara. Njegovi preci i stariji rođaci izvršili su mnogo čuvenih plovidbi u slavu Portugalije. Žuaun Diaš otkrio je Rt Bohador, Diniš Diaš – Zeleni Rt. Pre nego što je bio određen Za ovu ekspediciju Bartolomeu Diaš je plovio u Afriku po slonovu kost i upravljao stovarištima kraljevske robe u Lisabonu.
Šesnaest meseci i sedamnaest dana trajala je plovidba Bartolomeua Diaša. On se vratio u Lisabon decembra 1487 godine, donevši izveštaj o neobično teškoj plovidbi i izvanrednim otkrićima.
Bartolomeu Diaš otišao je na jug još dalje nego li Diogo Kaun. Ploveći niz obalu, došao je do Angra daš Volteš, koji se nalazio na otprilike 39° južne širine. Obala je išla na jugoistok i izgledalo je da joj nema kraja. Tada se Bartolomeu Diaš odvojio od obale i otplovio na jug nepoznatim morem. Trinaest dana i noći vetar je gonio brodove kroz buru i pljusak. Zazimilo je, stražari su se smrzavali preko noći, talasi, koji su zapljuskivali brodove, oblivali su mornare hladnom vodom. Diaš je bio iskusan mornar. On je uvideo da je otišao i suviše daleko na jug. Četrnaestog dana vetar se utišao; komandant je okrenuo brodove na severoistok. Posle nekoliko dana mornari su spazili zemlju. Na obali su ljudi crne kože čuvali krave; stoga su Portugalci nazvali to mesto Kabo doš Vakeroš – Pastirski Rt (danas rt blizu reke Gudric u Južnoafričkom savezu na 34° južne širine i 22° 30' istočne dužine).
Tamna obala skretala je na severoistok i Bartolomeu Diaš je shvatio da je zaobišao Afriku. Brodovi su prošli duž obale do ostrvceta u zalivu. Portugalci su ga nazvali ostrvo Santa Kruž.{2} Ovde je posada zatražila da se brodovi vrate kući. Uzalud je Diaš nagovarao mornare, pretio i primamljivao svim blagom Indije. Njemu je pošlo za rukom da izvojuje samo jednu stvar: brodovi su išli na severoistok još tri dana. Svakoga dana Bartolomeu Diaš se uveravao da je ostvario davnašnji san Infanta Enrika i otkrio put za Indiju. Međutim, određeni trodnevni put bio je završen; mornari su se iskrcali pored reke{3} koja se ulivala u okean na 32° 60' južne širine i, odmorivši se, krenuli natrag. Diaš je kasnije pisao da se vraćao sa osećanjem „kao da je ostavio tamo zanavek napuštenog sina“. Na povratku su mornari obišli oštri rt koji je ulazio duboko u more. Za uspomenu na muke koje su podneli za vreme plovidbe Portugalci su ga nazvali Rt Bura.
Kralj Žuaun II shvatio je značaj Diašove plovidbe i u znak svojih nada na skoro otkriće Indije prekrstio je Rt Bura u Rt Dobre Nade.
1492 godine kralj Žuaun II dao je Vasku da Gami prvi odgovoran zadatak. Francuski gusari zaplenili su zlatom natovarenu portugalsku karavelu koja se vraćala iz Gvineje. Kralj je naredio tridesetdvogodišnjem Vasku da Gami da se osveti drskim Francuzima.
Vasko da Gama je odlično izvršio kraljev zadatak. Na brzoj karaveli obišao je obalu Portugalije i u ime kralja zaplenio sve francuske trgovačke brodove, koji su se zatekli u portugalskim pristaništima. Sada je Žuaun II mogao da preti francuskom kralju konfiskacijom zaplenjene robe ako ovaj ne bude kaznio gusare.
U proleće 1493 godine Vasko da Gama došao je u dvor da podnese kralju izveštaj. U Lisabonu je besnela kuga i Žuaun II prešao je sa celim svojim dvorom u rezidenciju izvan grada. Vasko da Gama je pohitao tamo. Prijatelji su ga obavestili o novosti koja je uzbudila čitav portugalski dvor: sanjalica i avanturista, sin đenovljanskog tkača, Hristofor Kolumbo, koga je nekada odbio Žuaun II, vratio se iz Indije na španjolskom brodu, natovarenom zlatom. Vasko da Gama prisustvovao je audijenciji koju je Žuaun II priredio Kolumbu i čuo je pričanja vatrenog Ðenovljanina o divnim prekomorskim zemljama. Međutim, Vasko da Gama i mnogi drugi dvorani Žuauna II slabo su verovali Kolumbu. Kolumbo je pričao isuviše neobične istorije o zemljama otkrivenim na zapadu. Čak, i ako je Kolumbo govorio istinu – on nije otkrio Indiju, već neku novu zemlju, jer se pričanja Kolumbova nisu nimalo poklapala sa podacima o Indiji koje je poslao Koviljam i opisom Indije u knjigama Talijana Marka Pola i Nikole Kontija.
Osim toga, posle Diašove plovidbe portugalskim mornarima bilo je jasno da se Afrika može obići s južne strane.
Ne, put za Indiju nije ležao na zapadu, kao što je tvrdio zaneseni Ðenovljanin, već na jugoistoku – tamo, kuda su oko sedamdeset godina lagano prodirali portugalski brodovi.
Vasko da Gama bio je uveren da se Portugalci nalaze na pravom putu.

PRIPREMA




1495 godine umro je Žuaun „Savršeni", a nasledio ga je Manoel „Srećni". Novi kralj je odlučio da nastavi traženje Indije.
Bilo bi potpuno prirodno da novu ekspediciju predvodi jedan od najboljih mornara Portugalije – Bartolomeu Diaš, koji je stvarno već utro put za Indiju. Međutim, na scenu je iznenada stupio Vasko da Gama, čovek koji se dotle nije ničim istakao i koji nije putovao po dalekim morima.
Kraljeva odluka bila je toliko neočekivana da Gaspar Korea, koji je u XVI veku napisao istoriju otkrića Indije, objašnjava to pukim slučajem:
„Dok se sve pripremalo, kralj je danju i noću bio obuzet brigom kome da poveri tako veliki pothvat. Viđeni ljudi u kraljevstvu, videći pripreme koje su se vršile za odašiljanje flote na ta otkrića, govorili su mu o ljudima koji bi, po njihovom mišljenju, dolazili u obzir za tu ulogu. Međutim, kralj je odgovarao da je već odlučio. Tako je prošlo mnogo dana. Jednom je kralj sedeo u dvorani, gde je radio za stolom, izdajući naređenja. Kralj je slučajno podigao pogled kada je dvoranom prolazio Vasko da Gama. On je bio njegov dvoranin, čovek plemenitog porekla... Taj Vasko da Gama bio je skroman, bistar i smeo čovek. Kralj zaustavi na njemu svoj pogled, srce mu uzdrhta, on ga pozva i kada se ovaj pokloni, kralj mu reče: „Biće mi milo ako se primite da izvršite zadatak koji će Vas stati dosta truda." Vasko da Gama poljubi kralja u ruku, odgovorivši: „Ja sam Vaš sluga, gospodaru, i izvršiću svaki zadatak, pa makar me on stao života."{4}
Razume se, izbor kralja Manoela nije pao nimalo slučajno na Vaska da Gama. Manoel nije slao na čelu nove ekspedicije Bartolomeu Diaša pre svega zato što nije hteo da pruži svome podaniku mogućnosti da se suviše proslavi. Obično, ako bi srećni mornar učinio važno otkriće, drugi put bi na čelu ekspedicije slali novog čoveka. Tako se desilo i sa Bartolomeom Diašom, takva sudbina očekivala je Pedra Alvareša Kabrala, pa i samog Vaska da Gamu.
Međutim, osim toga, kralja Manoela rukovodile su n druge pobude. Bartolomeu Diaš bio je odličan mornar, ali, po kraljevom mišljenju, za vođenje nove ekspedicije nije bilo dovoljno biti neustrašiv i vešt u upravljanju brodovima. U složenim, nesvakidašnjim prilikama bio je potreban ne samo smeo mornar, nego pre svega i iskusan ratnik, čvrst upravljač, lukav diplomata. Kralj je učinio pravilan izbor. Svim svojim radom, svim okolnostima u kojima se izgrađivao njegov karakter, Vasko da Gama bio je odlično pripremljen za povereni mu posao.
Govoreći o uputstvima koja je kralj dao Vasku da Gami, Gaspar Korea piše da je Vasko da Gama „prema tome šta je smatrao za podesnije, mogao da vodi rat ili zaključuje mir, da se pretstavlja kao trgovac, ratnik ili poslanik i da, opet, šalje poslanstva kraljevima i vladaocima i da piše pisma sa svojim potpisom, kako bude našao za potrebno... jer je kralj smatrao da će Vasko da Gama sam znati šta treba da radi, zato što se on sve više i više sviđao kralju".
Vasko da Gama brižljivo se pripremao za ekspediciju. Ponovo su bile izvučene stare, na mnogim mestima izlizane karte, koje su služile još mornarima Infanta Enrika. Žurno su sastavljali nove karte, uzimajući u obzir one podatke do kojih su portugalski mornari došli za proteklih trideset sedam godina.
U prostranim sobama kraljevskog zamka kartografi su unosili na pergamenat vijugavu liniju obale, crtali su planinske lance sa oštrim vrhovima, malene zamkove sa kulama i zastavama, nepoznate životinje, čudno drveće, gole divljake i smele karavele sa napetim jedrima i lepršavim zastavama.
Za Vaska da Gamu još jednom su pregledali i načinili kopiju prevoda talijanskih i arabljanskih geografskih spisa i izveštaja uhoda portugalskog kralja.
Vasko da Gama dobio je od Abrahama ben Samuel Zakuta njegov astronomski spis „Almanah o skladnosti večitog kretanja nebesa", koji je 1496 godine preveden na portugalski jezik. Mnogo briga uložio je u to da svoju ekspediciju snabde svim tada postojećim pomorsknm spravama. Vasko da Gama uzeo je od Zakuta veliki drveni zvezdomer, tri mala metalna zvezdomera, kvadrante i peščani sat.
Ali, glavnim pomagačem svojih krmanoša Vasko da Gama je smatrao kompas. Kinezi su znali za kompas još 300 godine. Međutim, Evropa je saznala za nj mnogo kasnije. Još 1242 godine u arabljanskom priručniku „Trgovačka riznica" govorilo se o „ribici od tankog i šupljeg gvožđa", kojom se koriste moreplovci i koja se odlikuje time što se „bačena u more, drži na površini i svojom glavom pokazuje sever, a repom jug".
Na Siciliji su tu „ribicu" zvali „žaba" (calamita). U XIV veku „ribica" je bila stavljena na nepokretnu osovinu i tako se dobio naš kompas; ali još dugo vremena, kompas nije imao veliku primenu. Sudeći po svemu, Portugalci su prvi primenjivali kompas u velikoj meri, ali su se potrudili da ga zadrže u tajnosti. Marks piše: „Portugalci su gledali na morski put u „zemlju zlata'', Indiju, kao na svoju isključivu svojinu. Oni nisu dopuštali strancima da se koriste njihovim pomorskim kartama, držali su u tajnosti upotrebu kompasa na morskim plovidbama.")
Za brodove se uzimala suva, jaka građa, pripremljena u kraljevskim šumama Lejrije i Alkasera još krajem vladavine kralja Žuauna II. Građu su na volovima dovezli u Lisabon i tu su počeli da grade brodove pod neposrednim nadzorom Bartolomea Diaša, kome je kralj Manoel naredio da pomaže u pripremi ekspedicije svoga srećnog takmaca.
Bartolomeu Diaš predložio je da se povećaju razmere brodova i da se kosa jedra zamene četvrtastim, kako bi se na račun pokretljivosti i brzine povećala njihova stabilnost i nosivost. Ali, u isto vreme, Diaš je udesio da pliće gaze, kako bi mogli da laviraju između plićaka i ostrvaca i da ulaze u ušća reka. Brodovi su imali više od sto tona zapremine istisnuća; njima su dali ime „Saun Gabriel" i „Saun Rafael". Osim toga, od lisabonskog krmanoša Fernaun-Rodrigeša Beria kupili su brod manjih razmera. Njemu su dali ime „Saun Miguel", ali su ga mornari i dalje zvali „Berio", po imenu prvog vlasnika broda. Najzad, od lisabonskog brodovlasnika Ajreša Korea kupljen je brod za hranu, tako zvana karavela-retonda.
„Saun Gabriel" i „Saun Rafael" imali su po tri katarke. Na samom vrhu srednje katarke, iznad „vraninoga gnezda", gde je sedeo stražar i gledao u daljinu, vihorila se, lepršajući se na vetru, purpurna zastava Vaska da Game.
Na prednjoj i srednjoj katarci bila su po dva bela četvrtasta jedra, na kojima se nalazio krst. Zadnja katarka nosila je jedno koso, latinsko jedro; napred se strmo uzdizala mala, sporedna katarka. Na njoj je bilo malo četvorougaono jedro. Kljunovi brodova bili su ukrašeni bogatom, šareno obojenom rezbarijom; daleko napred isticala se, uzdižući se nad talasima, rezbarska figura sveca – zaštitnika broda.
Na krmi i kljunu uzdizale su se „tvrđave" – visoke nadograde, koje su često za vreme pristajanja služile posadi kao poslednja citadela. Između tih nadograda sredina broda ličila je na duboku provaliju.
U „tvrđavama" su se nalazili kapetan i komandanti. Posada je bila smeštena između nadograda, u prostoriji između paluba. Gore, na „tvrđavama" nalazila se „ratna paluba"; dole, u sredinu broda, s nje su se spuštale lestve. Bok broda bio je opleten mrežom. To je otežavalo neprijateljima neočekivani napad na brod. Na sredini, duž broda, stajao je dugačak čamac; osim njega, bila je i mala jola sa šest vesala. Brodski prostor delio se na tri dela. Sredinu su zauzimala burad s vodom. Na njima su ležali koturovi čeličnih konopaca. Zadnji deo brodskog prostora zauzimalo je skladište ratnih zaliha: barut, tučana i kamena đulad, mali topovi i bombarde, lukovi i strele, mačevi, sekire, halebarde, kuke za pristajanje. Na prednjem delu čuvala su se rezervna jedra i kotve.
Vasko da Gama načinio je „Saun Gabriel" komandnim brodom. Za kapetana „Saun Rafaela" bio je određen Vaskov brat – Paulo da Gama. Nikola Koeljo komandovao je malim „Beriom", a Gonsalo Nunjez, koga istoričar Baroš naziva „slugom" Vaska da Game, upravljao je brodom natovarenim hranom.
Po kraljevom naređenju, u novoj ekspediciji uzeli su učešće najbolji mornari Bartolomea Diaša, između ostalih i Pero d'Alemker, Diašov krmanoš.
Nije poznat tačan broj učesnika u prvoj plovidbi Vaska da Game, ali engleski istraživači smatraju da je na put krenulo oko sto sedamdeset ljudi.
Svim učesnicima ekspedicije kralj je dao novčane nagrade. Neoženjeni su dobili po četrdeset krusada{5}, oženjeni – po sto. Nikola Koeljo dobio je hiljadu, a braća da Gama – po dve hiljade krusada.
Brodovi su bili spremni. Oni su stajali u luci, blizu lisabonskog arsenala. Između brodova i obale neprestano su se vrzmale lađice, čamci i dereglije. Visoki kosači uvlačili su vreće sa brašnom i dvopekom, kotrljali po lestvama burad s vodom, vinom i sirćetom, pažljivo podizali sanduke sa robom – crvenim suknom, staklenim biserom, ogledalima, makazama.
Učesnici ekspedicije počeli su da se skupljaju: narednik, krmanoš i njegov pomoćnik, trideset mornara, dva paža, jedan rukovalac bombardi i osam tobdžija, sudija, berberin, koji je ujedno vršio i dužnost lekara, intendant, tri tumača – Martin Afonso, koji je proveo nekoliko godina u Kongu, afrički rob Fernaun Martineš i pokršteni Jevrejin Žuaun Nunjez, zatim glavni ispovednik eskadre, sveštenik Pero de Koviljaneš, majstor za opravku čeličnih konopaca, stolar, kotlar, oružar, kuvar i šuper.
Smeštajući se na brodu, mornari su se svađali oko sanduka: svako je bio dobio sanduk sa ključem za čuvanje plena, i svako je hteo da se smesti što bliže svome sanduku, kako bi se za vreme spavanja sakupljeno blago nalazilo kraj uzglavlja. Mornari su bili pokupljeni sa čitavog portutalskog primorja, malo su se poznavali i nisu mnogo verovali jedan drugom.
Sedi, iskusni mornari potsmevali su se:
– Ne mari, momci, kada se polazi na prekomorsku plovidbu, uvek je teskobno. Onima koji ostanu među živima na povratku će biti lako – mnogo slobodnih mesta za spavanje i mnogo praznih sanduka bez gazde.
Uoči polaska, noću, na brod su doveli blede, bradate ljude. Njih su čuvali vojnici u oklopima, naoružani halebardama. To su bili zločinci osuđeni na smrt. Vasko da Gama uzimao ih je sa sobom, kako bi ih slao na opasne zadatke i ostavljao u neprijateljskim zemljama kao uhode.
Polazeći u nepoznatu daljinu, brodovi Portugalaca koji su tražili nove zemlje obično su polazili sa lisabonskog keja. To mesto narod je bio davno prozvao obalom suza i radosti: obalom suza – za one koji su polazili na daleki put, obalom radosti – za one koji su se posle lutanja po tuđim morima vrađali u otadžbinu.
Otslužili su molepstvije. Mornari su dobili oproštaj grehova – mera, koja je po tadašnjim shvatanjima bila neophodna, jer je putnik mogao poginuti iznenada, bez pokajanja i bez oproštaja grehova. Osim toga, bilo je potrebno da se savest onih koji su polazili oslobodi ranijih grehova – ko zna šta ih je sve očekivalo u budućnosti? Vrlo je verovatno da će u slavu kralja i crkve verni sinovi Portugalije učiniti za vreme plovidbe mnoštvo novih zločina.
Nisu uzalud u ta vremena oni koji su se vraćali sa puta preko mora odlazili najpre da se ispovedaju.
„...Služba je bila završena. Narod je nagrnuo na obalu. U sjajnom oklopu, u tamnom somotskom kaputu, opšivenom flamanskim čipkama, kroz gomilu je prošao na brod Vasko da Gama, a za njim njegovi oficiri. Zasvirale su trube. Kaluđeri su zapevali crkvenu himnu. Vasko da Gama mahnuo je maramom. Izvlačeći lenger, čekrk se počeo vrteti uz škripu. Na „Saun Rafaelu" uzvila se kraljevska zastava, po konopcima su uzleteli mornari, lagano su se raširila i napela jedra, zaškripale su katarke. Brodovi su krenuli niz Taho.“

PLOVIDBA PO ATLANTIKU




8. jula 1497 godine eskadra Vaska da Game isplovila jena pučinu u pratnji karavele Bartolomea Diaša. „Za nagradu za vernu službu" Diaš je bio postavljen za upravnika Saun Žorže da Mina – tvrđave na malaričnom Gvinejskom Primorju, odakle su Portugalci dovozili zlato i robove. Sada je Bartolomeu Diaš pratio do Gvineje Vaska da Gamu, koji je plovio u Indiju putem koji je on, Diaš, utro.
Nedelju dana išli su s povoljnim vetrom na jugozapad. 15 jula na vidiku se ukazao oblak. Celog dana stajao je nepomičan na zapadu. Pokazalo se da je to jedno od Kanarskih Ostrva. Kanarska Ostrva pripadala su Španjolcima. Mada su između španjolskih vladalaca i Manoela portugalskog vladali mir i ljubav, učvršćeni ženidbom Manoela kćerju Fernanda i Izabele, na morima je između Španjolaca i Portugalaca vladalo pritajeno suparništvo. Vasko da Gama znao je za to i, ne želeći da na Kanarskim Ostrvima saznaju za njegov put, prošao je krišom pored španjolskih poseda.
Sutradan su se s leve strane na istoku ukazali beli plićaci i sprudovi, koji su oivičavali afričku obalu. Portugalci su zvali te plićake Tera Alba. Tu su se brodovi zadržali nekoliko sati i mornari su, otišavši na lađicama u plićake, nalovili mnogo ribe.
Noću se spustila gusta magla. Brodovi su izgubili jedan drugog iz vida. Lestve, konopci, katarke i jedra postali su vlažni i klizavi. Mornari su dugo vremena vikali i zurili u tamnu zavesu – niko se nije odazivao. Tada su odlučili da učine onako kako im je komandant naređivao – ako bura ili magla rastave brodove – ploviti prema ostrvima Zelenog Rta. 27 jula svi brodovi su se sakupili kod ostrva Saun Tjago. Na ostrvima Zelenog Rta nalazio se mali portugalski garnizon. Crnci-robovi, koji su pripadali Portugalcima-kolonistima, krčili su tropsku šumu i radili na plantažama. Na ostrvima je bilo pristanište za brodove koji su plovili između Afrike i Portugalije. Tu su Porgugalci ostali do 3 avgusta: popunili rezerve hrane svežim mesom i voćem, snabdeli se svežom vodom i opravili brodove.
3 avgusta, o zalasku sunca, brodovi Vaska da Game pošli su dalje na jug, dok je karavela Bartolomea Diaša skrenula prema afričkoj obali, prema portugalskoj tvrđavi Saun Žorže da Mina, kojom je Diaš imao da upravlja.
Vasko da Gama pokušao je da se probije na jug duž afričke obale. Portugalci se nisu rešavali da gube obalu iz vida: brodovi su bili nesigurni, a navigacionim spravama mornari još nisu potpuno verovali.
Plovidba je u početku tekla uspešno, ali je na otprilike 10° severne širine portugalska flota zapala u predeo bure. Tropski vetar kidao je konopce, jedra su morali da skupe, brodovi su škripali pod pritiskom talasa i vihora. Za sve vreme duvao je suprotan vetar. Krmanoši Vaska da Game znali su već za taj vetar – s njim su se sretali Kaun i Diaš. Iskusni mornari bojali su se da će on besneti mesecima. Put za Indiju bio je zatvoren: Vasko da Gama nije mogao ni da misli na borbu sa vihorom koji je duvao u lice.
Tada je on doneo odluku, koja je njegovim saputnicima odmah stavila na znanje da njihov komandant neće klonuti ni pred kakvim teškoćama. Vasko da Gama je naglo izmenio pravac brodova. Umesto da se bori sa vihorom, probijajući se na jugoistok, on je okrenuo na jugozapad, u dubinu nepoznatog mora, težeći da zaobiće predeo vihorova. To je bio izuzetno smeo korak. Devedeset i tri dana Portugalci nisu videli obale, lutajući otvorenim morem.
Život na brodovima tekao je jednoliko. Ceo dan, sve vreme koje je provodila eskadra bilo je brižljivo raspoređeno. Sačuvao se zanimljiv spis iz tota doba, koji opisuje „pravila unutrašnjeg reda" na brodu. To je „Consolat del Mar" – „Morski savet", izdat 1494 godine u Barseloni na katalonskom jeziku. Ovde se može naći iscrpan popis dužnosti i prava kapetana i posade.
Nedeljom, utornikom i četvrtkom posada je dobijala za ručak meso i vino. Ostali dani u nedelji bili su posni.
Tih dana jeli su ovsenu kašu. Uveče su mornari dobijali hleb i vino i malo dodatka – luka, sira ili sardina. Ako je vino bilo suviše skupo, moglo se zameniti smokvama i suvim šljivama. O praznicima se davala dvostruka porcija. Svu hranu nosili su sa sobom. Za borbu sa pacovima, koji su vrveli na brodu, „Morski savet" je stavljao u dužnost kapetanu da uzme na brod mačke: „ako može da ih nađe u prodaji ili da ih dobije kao poklon, ili da ih dobavi na brod na bilo koji način."
Sva ta pravila važila su uglavnom za Sredozemno More, gde se mogla lako dobiti sveža hrana. Drukčije je bilo za vreme okeanskih plovidbi.
Antonio Pigafeta, učesnik Magelanove plovidbe oko sveta, piše: „U sredu, 28 novembra 1520 godine, izašli smo iz pomenutog moreuza i ušli u Tihi Okean, i plovili smo tri meseca i dvadeset dana, ne obnavljajući zalihe hrane i vode, tako da smo jeli dvopek koji se bio pretvorio u prah i pili žutu vodu koja je zaudarala na izmet pacova i prašinu. Jeli smo i komade volovske kože sa konopaca; ti komadi bili su strahovito tvrdi od sunca, kiše i vetra, i mi smo ih potapali u more četiri do pet dana, pekli na žaru i tako ih jeli, jeli smo strugotinu i pacove. Plaćali smo pola krune za pacova, pa ipak pacova nije bilo dovoljno."
Na brodovima je vladala stroga disciplina. Ako bi brodski pisar, u čijim se rukama nalazilo računovodstvo i nadzor nad robom, zapisao nešto netačno ili progledao kroz prste ma kakvoj prevari, žigosali su mu lice, otsecali desnu ruku i konfiskovali mu imanje. Ako bi mornar zaspao na straži za vreme mirnog vremena, osuđivali su ga na hleb i vodu. Ako bi pak zaspao za vreme bure, skidali su ga golog, šibali i triput gnjurali u more. Za takav prestup su i oficire osuđivali na hleb i vodu i polivali ih vodom „od glave do pete". Vidi se da dobrovoljna kupanja nisu bila u običaju. „Morski savet" baš zabranjuje mornarima da se svlače, „osim u slučajevima kada dođu u pristanište na zimovanje".
Mornar je bio dužan da sluša svaku grdnju komandanta, ali ako bi razbesneli komandant pojurio na njega, udarajući ga i preteći mu nekim smrtonosnim oružjem, mornar bi mogao da beži na kljun broda i da stane pored lengerskog lanca. Ako se komandant ne bi ni ovde smirio, mornar bi prekoračio lengerski lanac. Ovde je mornar bio neprikosnoven i ako bi komandant prekršio običaj lengerskog lanca, mornar bi mogao da pozove drugove kao svedoke i da se brani svim mogućim sredstvima.
U vreme Vaska da Game cela posada pokoravala se disciplini u duhu „Morskog saveta". Docnije se komandantima aristokratskog porekla počelo da gleda kroz prste i disciplina je naglo pala.
Na brodovima je vladala tišina. Uveče je u kabini komandanta gorela svetlost. Vasko da Gama čitao je i pročitavao knjigu Marka Pola, zapise Nikole Kontija, uputstva kralja Manoela i izveštaje kraljevih uhoda. Sve knjige i rukopisi slagali su se u jednom: zadatak je bio težak. On će imati posla sa silnim carevima, koji zapovedaju desetinama hiljada ratnika i hiljadama slonova. U Indiji su bili psoglavi ljudi, ogromna ptica rok, koja može da digne slona u vazduh. Na morima su vršljali gusari. Oni su hvatali putnike i davali im da piju rakiju od tamarinda. Oni su znali da trgovci imaju običaj da za vreme napada gusara gutaju dragocenosti. Rakija od tamarinda delovala je na čišćenje.
U Indiji će morati da lavira i da radi lukavo, da vara i da se krije...
Cilj je, međutim, opravdavao sva sredstva. Ustvari, u ovoj opasnoj igri ulog je bila Indija, indijska trgovina, vladavina nad morima, uništenje sredozemnih takmaca – Venecije i Turske, slava i bogatstvo.
Vasko da Gama odgurnuo bi knjige i teškim odmerenim koracima prelazio kabinu s kraja na kraj. Od njegovih naglih pokreta treperilo bi kandilo i po zidovima bi igrale senke. Čuo se otegnut glas stražara.
Prolazila je nedelja za nedeljom, ali se ništa nije menjalo. Okean je bio pust. Pokatkad bi projurila, trepereći i prelivajući se na suncu, jata letećih riba. 22 avgusta videli su ptice nalik na čaplje. Ptice su letele na istok. Toga istog dana, uveče, u daljini se pojavio kit. 27 oktobra sa brodova su se videli mnogi kitovi. Oni bi se čas pojavili, puštajući vodoskoke, čas bi ponovo nestajali. Plovili su na istok. Pokatkad bi se po moru igrali i plivali, utrkujući se s brodovima, delfini.
U septembru su brodovi došli do krajnje jugozapadne tačke. Da je Vasko da Gama pošao još malo na zapad, otkrio bi današnju Braziliju, kao što ju je posle nekoliko godina otkrio Pedro Alvareš Kabral, ponavljajući manevar Vaska da Game na putu za Indiju. Ne znajući ni sam za to, Vasko da Gama je skoro presekao južni deo Atlantika.
Brodovi su bili otišli daleko na jugozapad, ostavivši za sobom struju vihorova. Bilo je vreme da se promeni pravac. Moreplovci su skrenuli na istok. 1 novembra spazili su najzad zelene pojaseve u vodi. To su bili žbunovi algi. Tri dana su plovili presecajući zelena polja koja su se njihala. Izmerili su dubinu – bilo je plitko. 4 novembra u 9 sati ujutru signalista, koji je sedeo na vrhu katarke u „vraninom gnezdu", spazio je zemlju. Prišli su bliže. U daljinu – na sever i jug – pružala se siva linija obale. Na brodove su istakli šarene zastave, odjeknuo je pucanj iz bombardi. Iznad vrhova talasa ioletela su đulad. Polako se razilazio beo dim.
Međutim, kapetan-komandant bio je nezadovoljan. Mesto nije bilo podesno za iskrcavanje. Brodovi su ponovo pošli na jug i tek posle tri dana obala je naglo skrenula na istok. Pred moreplovcima je pukao zaliv. Vasko da Gama nazvao ga je zaliv Sveta Jelena. To ime nosi on i danas. Zaliv se nalazi u Južnoj Africi, između 32° i 33° južne širine. Tako se završila ova neobična plovidba koja je trajala više od tri meseca.
Sada je bilo potrebno doći do sveže hrane i vode, opraviti brodove i odrediti položaj zaliva.
Na otvorenom moru krmanoši Vaska da Game vršili su merenje zvezda, određivali dužinu i širinu. Međutim, brodovi su se stalno ljuljali i sva ta merenja bila su veoma nepotpuna.
Iskrcavši se na obalu, krmanoš Pero d'Alemker latio se da određuje dužinu i širinu. Treba reći da su krmanoši Vaska da Game bili odlični poznavaoci svoga posla. Prilikom određivanja položaja zaliva Sveta Jelena oni su pogrešili svega za 10'. Međutim, Kolumbo se prilikom određivanja položaja Kube prevario Za nekoliko desetina stepeni.
Dok su se završila merenja, Vasko da Gama uputio je mornare da traže sveže vode. Uskoro se vratio Nikola Koeljo i javio komandantu da je pronašao veliku planinsku reku. Između ušća reke i brodova počeli su da krstare čamci, natovareni drvima i buradima sa svežom vodom.
Na brodovima se spremalo i čistilo. Brod su premestili na plitko mesto, na obalu su preneli svu robu i teret, zatim su nakrivili brod na jednu stranu. Bok koji se izdizao visoko nad vodom čistili su naročitim strugaljkama od školjki i morske trave. Zatim su okretali brod na drugu stranu i čistili drugi bok. Osim toga, brižljivo su pregledali unutrašnjost broda, sva sumnjiva mesta ponovo su zatvarali i zalivali smolom.
Sutradan posle dolaska u zaliv na obalu su dotrčali mornari koje je Vasko da Gama poslao da traže urođenike. Uzbuđenim šapatom javili su da su u šumarku iza brežuljka videli dva gola crna divljaka. Vasko da Gama naredio je da uhvate urođenike. U potpunoj tišini Portugalci su opkolili šumarak. Crnci su bili Zauzeti skupljanjem trava i traženjem divljeg meda i nisu opazili Portugalce. Jedan od urođenika bio je uhvaćen...
Tumač Martin Afonso, koji je živeo nekoliko godina u Kongu, nije mogao da se sporazume sa preplašenim zarobljenikom. Urođenik je sedeo skupivši se u klupče i pokrivši lice rukama. Vasko da Gama zaključio je da je potrebno zadobiti urođenikovo poverenje. On je naredio dvojici mornarskih početnika da ga dovedu na brod, da jedu i piju zajedno s njim. Uskoro se uhvaćeni umirio. Osmehujući se, on je pokazivao na brežuljke koji su se plavili u daljini, stavljajući na znanje da tamo žive njegovi saplemenici.
Sutradan je došlo na obalu petnaest Hotentota. Evo kako ih opisuje nepoznati pisac dela „Roteiro"{6}: „Stanovnici ove zemlje imaju tamno mrku kožu. Njihova hrana sastoji se od mesa morskih pasa, kitova i gazela i od žila trava. Oni su odeveni u kože i naoružani kopljima od maslinovog drveta, na vrhovima kopalja pričvršćeni su rogovi, oprljeni na plamenu. Oni imaju mnogo pasa i ti psi liče na portugalske i laju kao i ovi. Ptice u toj zemlji takođe su vrlo slične portugalskim – to su morski gavranovi, čavke, grlice, ševe i mnoge druge."
Očigledno, portugalski mornari, polazeći na plovidbu u prekomorske zemlje, bili su uvereni da će u dalekim zemljama sve biti čudnovato i tuđe. Zbog toga pisac dela „Roteiro" stalno podvlači u svom dnevniku kada Portugalci naiđu na obične stvari i na poznate pojave. Lavež pasa i gukanje golubova, koji su potsećali na daleku otadžbinu, svakako su mornarima bili naročito bliski i prijatni.
Tumači i Hotentoti nisu se razumevali. Vasko da Gama tražio je zlato, začine i drago kamenje. Po njegovom naređenju, na ravnom sivom kamenu razmestili su otvorene vrećice sa biberom i kardamomom, zlatne narukvice, amajlije, niske bisera i smaragde. Sve je to Vasko da Gama poneo sa sobom iz Portugatije da bi, pokazujući to stanovnicima onih zemalja u koje ga nanese sudbina, ispitivao da li oni imaju te robe.
Međutim, na izložena blaga Hotentoti su gledali bez ikakvog interesovanja. Bilo je očigledno da u njihovoj zemlji ne znaju za tu robu.
U zamenu za ogledalca i praporce Hotentoti su nudili beznačajne ukrase – školjke, koje su oni vešali o uši, i kolutove od šupljikave bronze, koji su mlatarali i zveckali na njihovim grudima umesto ogrlica.
Jednom, kada su urođenici krenuli kući, vojnik Fernaun Velozo, poznati hvalisavac i ubojica, pošao je s njima u selo s dopuštenjem Vaska da Game. Mornari su skupljali drva i lovili rakove. Nikola Koeljo ostao je na obali, pazeći na njih.
O zalasku sunca Paulu da Gami palo je na pamet da lovi mlade kitove koji se su igrali između brodova. On je opremio dva čamca, naoružao njihovu posadu kopljima i ostvama. Ovaj poduhvat umalo što nije stao života Paula da Gamu i njegove mornare. Čamac se približio kitu, Ostvinar je zamahnuo rukom i ostve su se zarile u kitova leđa. Ranjeni kit ze zagnjurio; konopac, privezan za kljun čamca, potpuno se zategao. Kitolovci umalo što nisu poginuli i samo, zahvaljujući tome što su se nalazili na plitkom mestu, kit nije odvukao čamac na dno.
Dan se bližio kraju. Ljudi su se okupljali na brodove. Najedanput se razlegla vika. Sa brda je trčao Fernaun Velozo, a za njim su jurili Crnci.
U to vreme od obale se odvajao poslednji čamac. Po rečima pisca XVII veka, Kastanjede, „Velozo se stalno razmetao svojim junaštvom i zbog toga se mornari nisu mnogo žurili da mu pomognu kada su ga videli kako trči prema obali." To oklevanje umalo što Veloza nije stalo života. Crnci su stizali begunca. Tada su mornari naglo okrenuli natrag, da bi spasli druga. Velozo je potrčao po vodi do kolena i već je hteo da uskoči u čamac, ali baš tada su dojurili Crnci i uhvatili ga za ruke. Portugalci su počeli da veslaju i naneli su Crncima ozbiljne rane. Kao odgovor, na čamac i brodove sručila se kiša kamenja i strela. Vasko da Gama, koji je stigao na drugom čamcu, bio je ranjen u nogu; osim njega, bilo je ranjeno još tri Portugalca.
Iz zbunjenog Velozovog pričanja nije se moglo razabrati šta je on učinio u crnačkom selu. Međutim, drugovi su znali Veloza kao ubojicu, oholog i lakomog čoveka i svima je bilo jasno da je u svađi sa urođenicima bio kriv Velozo.
Vasko da Gama je bio vrlo ljut. Mirni zaliv Sveta Jelena postao je nesiguran. Trebalo je odlaziti odatle, i posle dva dana, 16 novembra, sačekavši povoljan vetar, Vasko da Gama naredio je da se podignu jedra.
Brodovi su krenuli dalje na jug. Plavičasto-siva pruga niske obale protezala se u daljini. Uskoro su moreplovci videli da obala naglo skreće na zapad, u susret brodovima, To je uplašilo mnoge mornare. Oni su zaključili da je prilikom određivanja položaja u zalivu Sveta Jelena načinjena pogreška i da je rt za kojim su žudili još daleko. Zato su mislili da će morati mnogo da zaobilaze obalu koja je naglo skrenula prema zapadu i da će opet ići otvorenim morem. Neko je počeo da zucka o povratku u Portugaliju. Vasko da Gama je, međutim, rekao: „Uveravam vas da rt nije daleko. Treba još jednom da se pustimo na otvoreno more i kada ponovo ugledamo zemlju, rt će već biti iza nas."
On se odvoji od obale i naredi kapetanima drugih brodova da idu za njim.
Otpoče bura. Oblaci se nadneše nad samom vodom. Ogromni talasi smetali su mornarima da vide druge brodove. Bilo je hladno i mračno. Mornarima se činilo da noć traje bez prestanka. Na katarci komandantskog broda zapališe fenjer. Mornarski početnik zazvoni u zvono. Vetar je rasklimatao katarke, one su škripale i ljuljale se. Smrznuti mornari, koji su bili iznureni od neprekidnog teškog rada i koji nekoliko dana nisu dobijali toplu hranu, počeše da gunđaju i da zahtevaju da kapetan-komandant okrene brod natrag.
Vasko da Gama trudio se da svojim ljudima ulije hrabrost. On se stalno nalazio na palubi i delio sa posadom muke i nevolje. Ali, gunđanje se pojačavalo. Gaspar Korea piše:
„Vasko da Gama je bio vrlo razdražljiv čovek, pokatkad bi ih ljutito naterao da ućute, ma da je vrlo dobro video da su oni za sve ovo vreme imali mnogo razloga da se smatraju osuđenima na smrt: kapetani i krmanoši molili su ga da promeni pravac, ali kapetan-komandant nije pristao na to, ma da se u unutrašnjosti broda bilo nakupilo mnogo vode i rad mornara postao dvaput teži. Dani su bili kratki, a noći duge. Osim toga, padala je tako hladna kiša da ljudi nisu mogli da se kreću. Svi su molili boga za spas svojih duša, jer se više nisu brinuli za svoj život. Tada se Vasku da Gami učinilo da je došlo vreme da promeni pravac i on je s velikom ljutnjom pristao na to, zaklevši se da će, ako ne obiđu rt, opet izlaziti na more sve dotle, dok ne obiđe rt ili dok se s njim ne desi ono što je bogu volja."
Kroz buru i mrak brodovi skrenuše na severoistok. Krmanoši odlučiše da se noću, dok kapetan-komandant spava, probijaju ka obali, gledajući da nađu zgodno pristajalište.
Vreme se utiša. Talasi se umiriše. Kiša prestade. Ali se obala još nije videla, ma da su brodovi već dugo vremena išli na severoistok.
Tada su mornari shvatili da su zaobišli Rt Bura, koji je kralj Žuaun II „Savršeni" prekrstio u Rt Dobre Nade.

NEPOZNATA AFRIKA




Vasko da Gama obišao je Rt Dobre Nade 22 novembra. Mornarima dadoše toplu hranu. Mornari se ogrejaše i ohrabriše. Uveče se ukazaše visoki planinski vrhovi. Na brodovima zavlada radost. Vasko da Gama naredi da okrenu ka obali. Tako su plovili ceo dan i tek predveče približiše se obali. Ali se brzo smrče. Mornari se ne usudiše da noću prilaze nepoznatoj zemlji i brodovi pođoše duž obale koja se pružala na istok. Pred zoru brodovi promeniše pravac i uputiše se pravo ka obali. U podne se ukaza pred njima stenovita obala. Uski klanci prosecali su visoke strmeni. S vremena na vreme ukazivali su se duboki zalivi i ušća reka. Voda se ulivala u okean, gradeći virove i brzake. U ušćima se praćakala riba. Portugalci se latiše ostvi i popuniše svoje zalihe svežom ribom.
Najzad su ugledali ušće velike reke. Skupiše jedra. Napred je išao čamac i merio dno. Brodovi su oprezno mimoišli podvodan sprud. Obale su bile strme i divlje. Nije se videlo mesto za pristajanje.
Vasko da Gama i Nikola Koeljo sastaše se na „Saun Rafaelu", gde je Paulo da Gama ugostio kapetane ručkom. Zatim se Nikola Koeljo krenu čamcem da traži mesto za pristajanje. On je plovio dugo. Obale su bile nepristupačno stenovite i gole. Sa obronaka su hučno padali penušavi potoci. Koeljo se vrati. Sutradan, po naređenju Vaska da Game, on ponovi svoj put, otišavši uz reku četiri puta dalje nego li prethodnog dana. Novi put opet nije dao nikakve rezultate. Snabdevši se vodom, Portugalci napustiše negostoprimljivu reku.
Opet otpoče bura. Kapetan i krmanoš rekoše komandantu da oni ne odgovaraju za brod: njegova daščana obloga bila se rasklimatala, pukotine su dobile opasne razmere. Ali Vasko da Gama reče: „Polazeći iz Lisabona, ja sam se zakleo da se neću vraćati natrag. Svakoga koji mi to spomene – baciću u vodu.“
Bura je bila sve jača i jača. Brodovi izgubiše jedan drugog iz vida. Preko noći umre nekoliko ljudi od iscrpljenosti i povreda, zadobijenih za vreme oluje. Ujutru buknu pobuna. Mornari i krmanoši iskupiše se na palubi između „tvrđava". Vasko da Gama je stajao na lestvama koje su vodile gore. Talasi su ga zapljuskivali hladnim mlazevima. Od fijukanja vetra nije se čula vika posade. Munje su obasjavale bleda, ispijena lica mornara; oni su ozlojeđeno pretili pesnicama. Vasko da Gama spusti se za nekoliko prečaga i poče da nagovara mornare, trudeći se da nadviče oluju. On je govorio da je Rt Bura ostao iza njih, da je blizu dugo očekivana Indija, da je potrebno još malo napora i muka – i oni će izvršiti zadatak koji im je dao kralj, i onda ih očekuje slava i bogatstvo. On kratko završi: „Natrag nećemo poći čak i ako stotinu ljudi pogine na moje oči." Okrenu se i ode gore.
Ujutru se bura utiša. Ali se mornari dogovoriše da uhapse kapetana i da se vrate u Portugaliju. Gaspar Korea piše da su se zaverenici tobože nadali da će im kralj oprostiti, pri čemu su hteli da se iskrcaju u Španiji, da tamo sačekaju pismeni oproštaj od kralja. Za zaveru je slučajno saznao Nikola Koeljo. On opomenu Vaska da Gamu i kada se oluja utišala, komandant pređe na „Berio". Saznavši da su krmanoš i kapetan učestvovali u zaveri, Vasko da Gama ih domami na prevaru u kabinu i naredi da ih okuju. Zagim je zvao jednog po jednog zaverenika; njegove sluge hvatale su i vezivale mornare koji nisu ništa sumnjali. Vasko da Gama naredi da im se oduzmu navigacione sprave. Zatim izađe na lestve i reče tihim, odmerenim glasom:
– Mornari, vi nemate više ni kapetana ni krmanoša niti ma koga ko bi vam mogao pokazati put natrag, jer sam te ljude zatvorio i oni će stići u Portugaliju u lancima, ako dotle ne umru.
Tako se završila pobuna. 25 novembra sa katarke prednjeg broda Portugalci ugledaše zaliv i ušće reke. To je bio današnji Mosel Bej. Vasko da Gama dade mu ime Saun Braž. Portugalci, koji su s Diašem posetili to mesto, dali su mu ime Bahia doš Vakeroš („Pastirski Rt"), zato što su tamo videli pastire crne kože. Ovde se Diaš sukobio sa urođenicima i on je ubio jednog Crnca iz strele. Stoga se Vasko da Gama, birajući mesto za pristajanje, bojao da se urođenici sećaju Diaša i da će ga dočekati neprijateljski. Usidršne se. Vasko da Gama naredi da pregledaju brodove koji su bili jako oštećeni u oluji. Pokazalo se da naročito jako propušta pomoćni brod, da on neće moći da izdrži dalju plovidbu. Tada, Vasko da Gama naredi da pretovare hranu na druge brodove, a pomoćni brod da spale. Uveče skidoše sa broda sve što je bilo od vrednosti i zapališe ga. Brod je goreo svu noć. Vatra je obasjavala tamne prilike drugih brodova i ogledala se u tihom zalivu.
Pred zoru dođoše na obalu crni ljudi, koje je očigledno privukao noćni požar. To su bili Crnci – Hotentoti. Bilo ih je oko dvadeset. Većina je ostala na brežuljku i samo su se najhrabriji spustili do peščanog plićaka. Vasko da Gama se čamcem uputi prema obali. Još pre nego što je došao do plitkog mesta, on baci na pesak pregršti praporaca i staklenih kuglica. Crnci poleteše da skupljaju poklone, a kada su se Portugalci iskrcali, crnokošci su uzimali praporce čak i iz ruku Vaska da Game. Njegova strahovanja nisu se obistinila – urođenici su mirno dočekali putnike.
Cela obala je bila obrasla žbunjem i Portugalci se nisu usuđivali da se iskrcaju. Posle dugog traženja oni nađoše otvoreno mesto više uz reku. U pratnji strelaca Vasko da Gama se iskrca ovde. On znacima naredi urođenicima da se ne skupljaju u gomilu, već da prilaze jedan po jedan. Vasko da Gama je stajao na obali, okružen vojnicima. Pored njegovih nogu bila su dva sanduka s praporcima, crvenim kalpacima, đinđuvama i ogledalima. U-rođenike koji su prilazili darivao je poklonima. Ogledala ih dovedoše do ushićenja. Oni su pravili grimase, smejali se i šalili se jedan s drugim. U zamenu za to Crnci su davali narukvice od slonove kosti.
Idući dalje, obala je bila močvarna, blatnjava. Na obali Portugalci ugledaše ogromne, okrugle tragove. Mornari i vojnici, koji su bili na gvinejskoj obali rekoše da su to tragovi slonova. Noć je prošla mirno. Ujutru se pojavi gomila urođenika. Bilo ih je oko dvesta. Crnci su doveli tuce bezrogih krava i bikova. Na kravama i bikovima bila su pričvršćena sedla; na njima su sedeli urođenici, mlatarajući nogama. Crnci su upravljali životinjama pomoću malih uzda, pričvršćenih za štapove koji su bili provučeni kroz nozdrve životinja. Osim toga, urođenici su doveli četiri ovce.
Vasko da Gama naredi da trampe kod njih crnog ugojenog bika. Mornari su se bili zaželeli sveže goveđine. Pisac dela „Roteiro" ističe sa čuđenjem da je goveđina bila istog ukusa kao i u Portugaliji. Opet, kao i u zalivu Sveta Jelena, Portugalci su se čudili i radovali kada su u dalekoj prekomorskoj zemlji, gde su zemlja i trava, zveri i ptice, pa čak i sami ljudi izgledali drukčiji i tuđi, najednom začuli poznate zvuke koji su ih potsećali na otadžbinu – lavež pasa i kukurekanje petlova, videli poznate, slične portugalskim, domaće životinje i ptice.
Kada je pazar bio završen, začuše se zvuci muzike, koji su parali uši. Crnci su svirali na flautama. Pisac dela „Roteiro" piše: „Tada su počeli da sviraju na četiri ili pet flauta, neke su davale visoke tonove, neke – niske, čineći na taj način harmoniju, divnu za Crnce, od kojih je teško očekivati muziku. Oni su igrali crnački. Kapetan-komandant naredio je trubačima da sviraju i mi smo igrali na brodovima, kapetan-komandant činio je to isto i tako nas je razveselio."
To je odista bio čudan prizor. Na peščanoj obali, uz isprekidane zvuke svirala, podižući prašinu, kretali su se u krugu vitki, nagi crnokošci.
Na brodu se, uz pratnju truba, razlegala starinska pesma portugalskih mornara:

Oči su tvoje, draga,
Kô neznabošci Gvineje.
Kô Gvinejci su crne,
Kô neznabošci, neverne.

Uz zvuke ove pesme mornari su igrali svoju staru omiljenu igru, upočetku polako, počučkujući i klanjajući se, a zatim sve brže. Zajedno sa mornarima igrao je i čučao po taktu melodije i strašni komandant eskadre – Vasko da Gama. Rt Bura ostao je iza njih, a pred njima je bila žuđena Indija. Nije imalo smisla da se pravi važan pred golim Crncima, a vesela melodija zvala je na igru.
Sutradan, 3 decembra, na obali se ponovo pojaviše Crnci. Ovoga puta Portugalci nisu videli samo muškarce. U daljini, na vrhu brežuljka, sedels su žene s decom. Urođenici su opet doterali stoku na obalu i ponovo su, kao i prethodnog dana, igrali na pesku.
Međutim, mornari opaziše da se grupa mladih boraca, naoružana asegajama, sakrila u obalskom žbunju. Za kupovinu bika komandant je poslao na obalu tumača Martina Afonsa, Trampa je izvršena sa uspehom i Crnci su, izgleda, bili zadovoljni narukvicama koje su dobili u zamenu za bika.
Međutim, oni iznenada počeše nešto da viču, pokazujući mesto gde su se Portugalci snabdeli svežom vodom. Urođenici su pitali mornare znacima zašto im odnose vodu. Zatim, na nečiji znak, goli mladići, naoružani bičevima, sa vikom i zviždanjem brzo poteraše stoku sa obale. Vasko da Gama naredi Afonsu da se vrati svojima. On odluči da zaplaši Crnce, koji su se usudili da se protive mornarima kralja Manoela. Sa broda se iskrca odred vojnika u sjajnim oklopima. Oni su zamahivali kopljima i nosili odapete lukove. Crnci se dadoše u bektsvo. Tada ispališe za njima dve bombarde. Između stenovitih obala dugo je odjekivao pucanj. Crnci su bežali na vrat na nos, bacajući svoje oružje i odeću od kože; stoku su terali pred sobom. Kada su se urođenici sakrili iza brda, iz žbunja izađoše dva mladića. Oni brzo pokupiše stvari koje su njihovi saplemenici bacili i ponovo nestaše u žbunju.
Portugalci su ostali u Saun Bražu još četiri dana, ali se urođenici nisu više pojavljivali.
Vasko da Gama naredi da se pažljivo pokupe ekseri od spaljenog pomoćnog broda. Od katarke spaljenog broda naredi da se načini veliki krst i da se pobode na brežuljku koji se visoko uzdizao nad rekom. Pre nego što su pošli, Portugalci posetiše malo ostrvo u zalivu, gde je bilo leglo morskih pasa i morskih konja. Ovde su Portugalci prviput videli pingvine.
Pisac dela „Roteiro" piše:
„U tom zalivu, na tri strelometa od obale, nalazi se ostrvo; na đemu ima mnogo morskih pasa. Neki su veliki kao medvedi, vrlo strašni, s velikim očnjacima. Oni napadaju ljude, i ma koliko zamahnuo kopljem, čovek ih ne može raniti. Ima i drugih, oni su mnogo manji, a ima ih i sasvim mali. Iako veliki riču kao lavovi, mali bleje kao koze. Jednom, kada smo razonode radi posetili to ostrvo, izbrojali smo tri hiljade velikih i malih morskih pasa i pucali smo na njih s mora iz bombardi. Na tom istom ostrvu nalaze se ptice, veličine patke, ali one ne mogu da lete, jer nemaju perja na krilima. Ove ptice ubijali smo koliko smo hteli. Zvali smo ih fotilikano. One imaju glas kao u magarca."
8 decembra brodovi napustiše zaliv, reku Saun Braž i uputiše se na sever. Bura ih rastavi i tek predveče s katarke komandnog broda opaziše brod Nikole Koelja.
16 decembra Portugalci ugledaše na strmoj obali beo stub. To je bio „padraun", koji je postavio Bartolomeu Diaš. On je označavao krajnju tačku do koje je došao Diaš kada su se završila tri poklonjena dana koje je on izmolio od posade.
Dalje su nailazile nepoznate zemlje. Ali Vasko da Gama pođe smelo napred, utoliko pre što je obala svakim danom bila sve prijatnija. Najpre sumpornu jednolikost glinastog obronka poče da narušava usamljeno drveće, zatim se obala malo po malo pokri gustim žbunjem, a u daljini se zelenela visoka šuma. Na proplancima se videla stoka. Otopli. Tu su brodovi morali da se bore sa jakom suprotnom strujom. Ako bi se brodovi uveče ukotvili, preko noći bi ih struja odnosila daleko nazad.
25 decembra na brodovima su praznovali Božić. Posle ručka brodski narednik najednom spazi da se jedna katarka „Saun Rafaela" rasklimatala i pukla. Nije bilo moguće izvršiti opravku na moru, morali su katarku dobro stegnuti konopcima. Božić se na portugalskom kaže „Natal“. Tako su mornari i prozvali obalu pored koje su prolazili. Sada je Natal jedan od najbogatijih i najplodnijih delova Južno-afričkog saveza.
28 decembra na „Saun Gabrielu" izlizao se konopac i pao u more lenger. Već dvadeset dana brodovi nisu pristajali uz obalu. Bližio se kraj zalihama sveže vode. Hranu su morali da spremaju sa slanom vodom. Dnevva porcija vode za piće bila je smanjena na jednu kvartilju (0,4 litra). Valjalo je tražiti mesta za pristajanje, ali pogodnih mesta nije bilo.
Tek 11 januara 1498 godine Portugalci su opazili ušće male reke, podesno za pristajanje. Sutradan se mornari iskrcaše na obalu. Tu ih je očekivala gomila ljudi. To su bili Crnci iz plemena Bantu, nimalo nalik na Hotentote sa reke Saun Braž. Na novom mestu Portugalci uspostaviše najbolje odnose sa mesnim stanovnicima i mornari prozvaše ovu zemlju Tera da Boa Žente – „Zemlja dobrih ljudi".
Vasko da Gama pokloni vođi plemena – visokom mršavom starcu – narukvicu, zeleni prsnik, crvene čakšire i mavarsku kapu. Svi ti darovi bili su uzeti iz specijalne zalihe koju su Portugalci pripremili još u Lisabonu i koja je bila određena za razmenu i darove. Stvari su načinile ogroman utisak na crnačkog vođu.
Uveče, na poziv vođe, tumač Martim Afonso krenu u crnačko selo. Usput je vođa navukao na sebe darove. Šetnja se pretvori u svečanu povorku. Napred je dostojanstveno stupao crni vođa, u crvenoj kapi, uskom zelenom prsniku koji se nije mogao napred zakopčati i crvenim čakširama, suviše kratkim za njegov rast. Pored njega je išao preplanuli crnobradi Martim Afonso u bakarnom šlemu i kožnom panciru. Za njima se kretao odred vojnika – visokih, skoro golih mladića, naoružanih ogromnim lukovima i kopljima sa gvozdenim šiljcima. Sa obeju strana puta stajali su podanici vođe. Oni su dočekivali starog ratnika uzvicima divljenja i pljeskanjem. Naročito je bilo mnogo žena i Portugalci zaključiše da u toj zemlji ima žena dvaputa više nego li muškaraca.
Prašnjavi i umorni Afonso ugleda najzad selo. Sunce je na zalasku pozlaćivalo visoke oštrovrhe kupe od slame. To su bile kolibe Crnaca. Na ulazu u selo svetlucala se mirna površina ribnjaka, jedva pokrivenog vodom, oivičenog belom prugom. Afonso se saže i, zahvativši vode, htede da osveži lice, ali je voda bila gorko-slana. Tada on opazi da se od morske obale pa sve do ovoga ribnjaka proteže lanac žena. One su se sagibale pod težinom ogromnih testija s vodom. To su Crnkinje, koristeći se večernjom hladovinom, punile ribnjak vodom, da bi posle dvadeset četiri sata sakupile rskavu skramu soli.
Vođa je prošao kroz celo selo pokazujući čime se ponovio. Zatim tumača odvedoše u zasebnu kolibu i nahraniše ga kuvanim petlom i kašom. I ovoga puta tumač je zapazio i ispričao prijateljima da je „ovaj petao bio isti kao i u Portugaliji".
On nije mogao da zaspi, jer su u kolibu neprestano upadali sve novi i novi posetioci. Oni su bez ustručavanja posmatrali čudnog belog čoveka i glasno raspravljali o njegovom izgledu i ponašanju. Ujutru se Afonso vrati na obalu u pratnji vođinih poslanika, koji su Vasku da Gami doneli uzdarje – kokoši.
Na obali se vodila živa trgovina. Za komade tkanine i stare krpe Crnci su rado davali masivne bronzane i bakarne narukvice i prstenje. Na urođenicima je bilo izvešano toliko bakra da je Vasko da Gama nazvao reku gde su pristali Rio da Kobra („Bakarna Reka").
Pet dana proveli su Portugalci na „Bakarnoj reci" u „Zemlji dobrih ljudi", snabdeli se vodom i gorivom, u zamenu za krpe i ogledala dobili su namirnice. Još nisu bili stigli da naspu vodu, kad dunu povoljan vetar i Vasko da Gama naredi da izađu na more, da se ne bi propustio vetar.
Ali povoljan vetar još nije obezbeđivao brzu plovidbu. Suprotne struje mnogo su usporavale kretanje napred. To mesto Portugalci nazvaše – Kabo Korentež – Rt Struja.
22 januara brodovi se ponovo približiše obali. Niska blatnjava ravnica bila je pokrivena gustom tropskom šumom. Brodovi su išli duž obale. Mornari i vojnici pobolevali su sve češće i češće. „Ovde su se mnogi naši ljudi razboleli; nadule su im se noge i ruke, desni su im otekle i pokrile zube i oni nisu mogli da jedu", piše pisac dela „Roteiro". Ljudi su umirali od strašne bolesti. Portugalci su tek nedavno počeli da idu na duge plovidbe daleko od obala i još nisu znali šta je skorbug.
Komandantu je jedna stvar bila jasna – treba naći pogodno pristajalište i dati posadi odmor.
25 januara opaziše s brodova močvarno ušće velike reke, oivičeno srebrnasto-zelenim šipražjem i visokim drvećem, obavijenim lijanama. To je bila reka Kilimane. „Berio" prvi uđe u reku. Portugalci se uputiše uz reku. Iza okuke je bio peščani sprud. Ovde se šuma razdvoji i u daljini se ukazaše dimovi sela. Upočetku je sve išlo po već utvrđenom redu. Crnci su bili isti kao i pređašnji. Jedino što su mornarima pali u oči čudnovati ukrasi žena: u probodene usne kaćiperki bili su uvučeni komadi kalaja. Uostalom, mesne lepotice veoma se svideše Portugalcima.
Brzo se uspostavi razmena; Portugalci su posećivali selo iza brega: čuvajući se krokodila kojih je u reci bilo mnogo, snabdeli su se svežom vodom, skupljali za gorivo drveće koje su doneli sa rečnih izvorišta i osušili na obali. Tako je prošlo dva dana. Tada se desio događaj koji je naterao Portugalce da drugim očima pogledaju i na crne ljude i na široku mutnu reku koja je leno lizala bokove brodova.
Ujutru su mornari opazili neobičnu živost na obali. Nešto malo iznad peščane obale, na ravnom proplanku, obraslom travom, radilo je dvadeset Crnaca. Oni brzo i vešto ispletoše od pruća dve visoke korpe, okrenute oštrim vrhovima u vis, oblepiše ih glinom i blatom, i one su ličile na džinovske košnice. Sunce brzo isuši glinu i u podne je sve bilo gotovo. Proplanak se isprazni i jedino je crnokoži umetnik, obesivši se o stub koji je bio ukopan u zemlju, bojio žutom bojom glinaste zidove kolibe.
Posle jedno tri sata ukaza se iza rečne okuke glomazni čamac. Vitki veslari po komandi su podizali i spuštali vesla. Na krmi, ispod zaklona od tkanine, sedela su dva čoveka. Čamac se približi i Portugalci su mogli da vide one koji su dolazili. Jedan je bio debeo starac sa živim licem koje je bilo išarano najsitnijim borama; drugi – vitak, suvonjav mladić. To su bile vođe sa zelenim kapama i prljavim, žutim, svilenim ogrtačima, koji su bili opšiveni crvenim.
Oni se iskrcavde i odoše u kolibe. Uveče je na obali gorela vatra.
Usred noći mornare razbudi lupa. Na zaravni obasjanoj mesečinom, ispred kolibe, pored vatre koja je dogorevala jedan čovek je udarao u veliki bubanj: isprekidani i lagani udarci smanjivali su se u čudnom razmaku. Zatim se bubanj umiri. Na obali zavlada tišina. Bubanj se opet začu i ponovo se umiri. Iz daljine, iza šumovitih brežuljaka, koji su oivičavali suprotnu obalu reke, začu se, kao odgovor, potmula lupa. Kao da se obradovao, bubanj na obali poče da udara još brže, još više pozivajući, i ponovo se umiri. Iz daljine se opet začu odgovor...
Tako su se svu noć razgovarali bubnjevi, raspravljajući o brodovima, odeći i izgledu prekomorskih došljaka.
Ujutru su vođe posetile brod. Paulo da Gama pozva pisara i ovaj iznese pred njih tkanine svetlih boja, niske lažnog bisera, ogledala i crvene kape. Starac pogleda s prezrenjem svu tu šarenu gomilu i reče nešto mladom. Mladić se osmehnu i oštrim glasom viknu nešto slugama na obali. Na obali se užurbaše. Ubrzo su na brod bile dopremljene bale. Sluga koji ih je doneo raširi na suncu belu i žutu tkaninu, obojenu ilovačom.
Portugalci shvatiše da vođe, koje su došle s gornjeg toka reke, znaju za dobru robu.
Da bi ipak zapanjio vođe, Paulo da Gama ih provede po brodu i pokaza im druge brodove. Vođe su ćutale. Kada se poseta završila, mladić pokaza znacima da je već viđao takve velike brodove.
Sedam dana živele su crnačke vođe u kolibama na obali. Jednoga jutra sedoše u čamac. Veslari se prihvatiše vesala i čamac se uskoro izgubi iz vida.
Portugalci shvatiše da su dospeli u nova mesta, u zemlju gde se već osećao uticaj neke visoke civilizacije i nazvaše to mesto „Reka dobrih znakova" („Rio da Bonš Signalež").
I odista, zemlje primitivnih plemena završavale su se, a otpočinjale su zemlje u kojima se već osećao arabljanski uticaj.
Od VIII–IX veka Arabljani su prodirali sve dalje i dalje na jug duž afričke obale.
U dubinu zemlje probijale su se vojne ekspedicije, uništavajući one koji su im pružali otpor, paleći im sela i pustošeći njive. One su dobavljale onu istu robu po koju su Portugalci odlazili na suprotnu, zapadnu obalu Afrike – zlato, slonovu kost i, što je najglavnije, robove i robinje. Odrasle muškarce, starce i starice, ubijali su, po pravilu, na samom mestu, a na obalu su terali mlade žene i dečake. Crne robove neprestano su spuštali u primorje. Tu su nikli i neobično procvetali od trgovine robova mnogobrojni arabljanski gradovi – Mogadokšo, Melindi, Mombasa, Zanzibar, Kiloa, Mozambik. U ovim jazbinama trgovaca robova razvrstavali su uhvaćene sužnje. Dečake su obično uškopljavali i oni su postajali evnusi – stražari u haremima bogatih građana Kaira, Bagdada, Basre i Damaska, ili su zamenjivali tegleću marvu, pumpali vodu na plantažama urme Šat El Araba, vukli brodove uz Nil i Eufrat i radili u kamenolomima Libijske Pustinje.
Na afričkoj obali Arabljani su bili jako izmešani sa Crncima. „Belih Mavara", kako su ih docnije nazvali Portugalci, bilo je malo.
Na obalama „Reke dobrih znakova" Portugalci su proveli trideset i dva dana. Ponovo su, kao i u zalivu Sveta Jelena, opravljali i čistili brodove od školjki i morskih biljaka. Izabravši travan burumak, koji se uzdizao nad morem, oni podigoše kameni stub, „padraun", otslužiše misu i dadoše stubu ime svetog Rafaela, zaštitnika jednog od brodova.
24 februara Portugalci ostaviše reku Kilimane i pođoše dalje na sever.

NA SEVEROISTOK




Četiri dana Portugalci su plovili bez doživljaja. Drugoga dana u daljini se ukazaše tri mala ostrva; o zalasku sunca nestade ih iza vidika.
1 marta ponovo se ukazaše sitna ostrva, a u daljini – pruga kopna. Bližilo se veče. Moreplovci odlučiše da bace sidro i da pričekaju do zore.
Sledeći dan započeo je neprijatnošću. Manevrišući između ostrva na ulazu u zaliv, Nikola Koeljo nasuče svoj brod na sprud i samo mu je plima, koja je ubrzo nastala, dopustila da spusti brod u vodu. Iz zaliva izađoše dva čamca brodovima u susret, a kada su Portugalci ušli u zaliv, čamci ih okružiše sa sviju strana. Na jednom ostrvu beleo se grad, okružen zelenilom. To je bilo naselje Arabljana – trgovaca robova – Mozambik. Po zalivu su se vrzmali mnogobrojni čamci, a u pristaništu su se nalazila četiri velika broda i mnoštvo malih. Arabljani su gradili svoje velike brodove bez upotrebe eksera. Oni su vezivali daske konopcima i učvršćivali drvenim klincima. Arabljanski mornari znali su za kompas i umeli da se koriste pomorskim kartama i kvadrantom.{7}
Bele omalterisane kuće urođenika krile su se u vrtovima. Visoko su se uzdizale kokosove palme. Portugalci su ih videli prvi put. Pisac dela „Roteiro" piše: „Ove palme donose plodove velike kao dinja. Jede se jezgro ploda, čiji miris potseća na miris oraha,"
Portugalci baciše kotve. Prišao je čamac i na brod Vaska da Game pope se nekoliko crnih ljudi, u odeći svetlih boja, bogato izvezenoj svilom.
Tumač, mornar-Portugalac, koji je bio u mavarskom ropstvu, prevodio je razgovor.
– Ko ste vi? – upita Vasko da Gama.
– Mi smo ovdašnji trgovci, podanici sultana mozambičkog – odgovori najstariji trgovac.
– Da li su to vaši brodovi? – upita komandant pokazujući na četiri broda koji su se uzdizali iznad čamaca i barki.
– Ne, to su brodovi belih Mavara – bogatih i silnih trgovaca iz Arabije.
– Čime su natovareni?
– Na njima je zlato, srebro, karamfilić, biber, đumbir, srebrno prstenje, biser, rubini.
Tumač prevede odgovor jasno i reč po reč. Na brodu se sve utiša.
– Gde dobijate tu robu?
– Zlato – ovde, u Mozambiku, a ostalu robu doneli su iz krajeva u koje ste se vi uputili...
– A ima li tamo mnogo te robe?
Tihi, odmereni glas Vaska da Game uzdrhta.
– O, začina, dragog kamenja i bisera ima tamo toliko da se ne mora ni kupovati! Podmeći korpe i skupljaj!
Vasko da Gama prekide razgovor. Trebalo je da razmisli o dobijenim novostima. Goste su ispraćali s broda, klanjajući se; u kabini komandanta sasta se savet. Bi odlučeno: dokle god je moguće, ne otkrivati Mavrima da su došli Portugalci-hrišćani da ispituju ima li u blizini hrišćana, naročito prvosveštenika Jovana, o kome je nedavno pisao u Portugaliju kraljev uhoda Pero de Koviljam.
Uveče su trgovci ponovo posetili brod i opet je otpočeo razgovor.
– Da li je težak put dalje, na severoistok?
– Da, pred vama su sprudovi i grebeni, mnoga sitna ostrva. Neiskusan krmanoš može lako da zaluta i da upropasti brod.
Vasko da Gama reče nezadovoljno Nikoli Koelju:
– Ne valja. moraćemo na koji bilo način od mavarskih pasa da dobijemo sprovodnika.
– A kakva je obala dalje na sever?
– Duž obale se nalaze naizmenično stene i močvari. Ponegde se nalaze gradovi. Tamo žive pravoverni muslimani, dobri trgovci i hrabri vojnici.
– A ima li ovde hrišćana? – upita komandant nemarno, gledajući daleku obalu.
– Na severu se nalazi moćno carstvo nevernika, a ovamo dospevaju retko, kao robovi. I sada su, eno, na onom brodu dovezli iz Indije dva hrišćanina-roba. Idući dalje na sever nalaze se ostrva, gde žive upola pravoverni, upola – hrišćanski psi...
Na brodovima je vladala radost. Put za Indiju bio je pronađen, došao je kraj sumornim obalama, obraslim tropskom šumom. Blizu je bilo carstvo prvosveštenika Jovana, a Indija je na domaku.
Portugalci su vikali od radosti – toliko su ih obradovale ove novosti. Mornari su još jednom proveravali katance sanduka koji su im stajali kraj uzglavlja. Nastupili su dani puni briga i žurbe.
Sa obale je dolazio i sam sultan Mozambika, Mavar u godinama, brade crvene kao vatra, obojene kanom. Njegov šareni, ukrašeni čamac bio je pokriven otvoreno zelenim zastorom. Sultanu pokloniše kapu, niske korala i kratak svileni kaput plave boje. Ove kapute nosili su na Levantu i u Indiji i zvali ih „marlota". Pre pet godina Portugalci su pohvatali i opljačkali brodove koji su išli sa Istoka u Seutu, meću plenom bili su i ti kaputi. Njih su čuvali za pogodan slučaj u kraljevim magacinima, a sada je Vasko da Gama poneo kapute sa sobom da ih iskoristi za razmenu i darove. Sultan je smatrao Portugalce za Turke ili Mavre koji su došli iz dalekih zemalja. On pristade da im proda hranu i da im da dva sprovodnika. Mavar u godinama molio je došljake da mu pokažu koran i sam je poklonio Nikoli Koelju crni molitvenik u safijanu, pun arabljanskih znakova.
Kada je razgovor bio završen, sultan zamoli da ga odvezu na obalu portugalskim čamcem. Na obali on pozva portugalske mornare da pođu u dvorac i dade im za Vaska da Gamu i druge komandante velike lonce sa začinjenim jelom od pirinča, urmi, šafrana i karamfilića.
Sprovodnici su živeli na jednom ostrvu u zalivu. Komandant odluči da ih ne čeka dok stignu na brod. Valjalo je žuriti. Mavri su mogli da osete prevaru. 10 marta brodovi podigoše kotvu i uputiše se ostrvu na kome su živeli sprovodnici. U vodu spustiše dve lađice i posada uze oružje sa sobom. Na jednoj lađici pođe sam komandant, na drugoj – Koeljo. U dubini malog zaliva na ostrvu se videlo selo. Počeše da traže sprovodnike. U to vreme sa broda se začu poziv na uzbunu. Iz grada je brzo plovilo ka ostrvima šest čamaca, punih boraca. Na suncu su se presijavala koplja, videli se dugački uski lukovi, veliki žuti štitovi sa crvenim šarama ogledali su se u vodi.
Vasko da Gama ubrza traženje i uskoro su dva bleda i preplašena sprovodnika sedela na lađicama među naoružanim Portugalcima. Mavarski čamci presekoše zaliv i približiše se brodovima. Vasko da Gama se vrati na brod i naredi da znacima objasne Mavrima da odlaze natrag u grad. Kada to nije pomoglo, opališe iz bombardi. Čamci se naglo okretoše i požuriše ka obali.
Otpočeše teški dani. Bilo je opasno prilaziti obali, a suprotan vetar ometao je dalje kretanje napred. Ostrvo na kome su živeli sprovodnici nazvaše ostrvo Saun Žorže. 11 marta otslužiše misu. Sada se više nisu krili od sprovodnika, na njih su budno motrili i, što je najglavnije, nisu dopuštali da oni dolaze u dodir ma sa kojim Mavrom.
13 marta Portugalci su ponovo pokušavali da krenu na put. Pola dana su plovili, lavirajući i hvatajući vetar, duž niske obale, obrasle retkim drvećem. Daleko, u dubini zemlje, plavila su se brda. Uskoro je vetar počeo da duva brodovima u kljun. Morali su da se prepuste struji. Ujutru se pokazalo da je struja opet odnela brodove na ostrvo Saun Žorže, koje im je bilo već dosadilo. Osam dana brodovi su očekivali vetar, za to vreme trampili su kod seoskih stanovnika kokoši, koze i golubove. Iz Mozambika stiže glasnik od sultana – „beli Mavar". Zelena čalma i brada, obojena kanom, svedočili su da je on seid, potomak prorokov. Glasnik je bio miran i dostojanstven, ali, je, na čuđenje Portugalaca, pio vino i brzo se razveselio. „Beli Mavar" doneo je od sultana molbu za mir, Sultan je nudio svoje prijateljstvo.
...Na brodovima se bližila kraju sveža voda, a na ostrvu je bila samo pomalo slana, nju su pile koze i krave, a za ljude su vodu donosili sa obale.
Noću 22 marta Vasko da Gama i Nikola Koeljo pođoše za vodu na tri lađice i povedoše sa sobom Mavra sprovodnika. Ruke Mavra bile su dobro vezane pozadi i jedan vojnik ga je držao za kraj konopca. Sprovodniku vezaše usta komadom materije koje su iscepali od njegove čalme. Sprovodnik je imao da pokaže gde je voda. Sve do zore tumarali su Portugalci po tuđoj obali, spotičući se o žile, udarajući noge o kamenje, upadajući u jame i bare. Mavar ili nije mogao ili nije hteo da pokaže izvor. Kada je počelo da sviće, Portugalci se, umorni i ljuti, vratiše na brod praznih ruku.
Druge večeri Portugalci opet povedoše sa sobom sprovodnika i krenuše da traže vodu. Ovoga puta stvar nije prošla glatko. Na obali je Portugalce čekao odred, naoružan mačevima i kopljima.
Vasko da Gama naredi da se puca iz bombardi. Odred se sakri u žbunje. Put ka izvoru bio je slobodan i Portugalci se snabdeše vodom.
U zoru 24 marta ispostavilo se da je za vreme dok su tražili vodu pobegao Crnac – rob Portugalca Žuauna da Koimbre. Istoga dana približi se brodovima novi poslanik. On viknu sa čamca da došljaci i ne pokušavaju da se iskrcavaju zbog vode, jer će ih na obali dostojno dočekati.
Čuvši to, kapetan-komandant se naljuti. On naredi naoružanim mornarima da odu na obalu i da potisnu Mavre. Naoružani Portugalci sedoše u čamce, i, namestivši na krmila bombarde, uputiše se ka obali. Mavri pregradiše obalu palisadama od dasaka, tako da se njihovi borci nisu videli, i, naoružavši se asegajama, mačevima, lukovima i praćkama, počeše da bacaju kamenje na protivnika. Kao odgovor, Portugalci ispališe bombarde.
Tri sata pucali su oni na Mavre. Pošto su ubili dva protivnička vojnika, mornari se vratiše na brodove.
Portugalci su lako pobedili svoje protivnike koji nisu imali vatrenog oružja. Ali to nije popravilo njihov položaj. Do vode su morali da se probijaju borbom. Više nisu mogli da računaju na mir – Mavri su shvatili da su pred njima najljući neprijatelji. Da bi na ma kome iskalio bes, Vasko da Gama poče da hvata i pljačka čamce i barke koji su ulazili u zaliv. Osim toga, on je hteo da dođe do zarobljenika, da bi ih zamenio za odbeglog Crnca koji se krio negde na obali i za dva hrišćanina-roba o kojima su mu govorili mavarski trgovci.
24 marta uveče Portugalci uhvatiše dva čamca. Sutradan im pođe za rukom da uhvate još jedan i da zarobe posadu: četiri šerifova Crnca-roba. Veslari sa drugih čamaca skočiše u vodu kada im se približiše portugalske lađice. Dva čamca su bila prazna, jedan natovaren domaćim stvarima, mrežama, loncima s maslom, kovčezima sa odelom, sanducima sa prosom i staklenim bočicama s mirisavom vodom. Vasko da Gama odvoji na stranu arabljanske knjige koje je našao u čamcu, a ostalo razda mornarima.
Tako je počelo organizovano gusarstvo, zbog koga je portugalsko ime ubrzo postalo omrznuto na obalama Indijskog Okeana.
Još uvek nije bilo povoljnog vetra. 25 marta Portugalci ponovo bombardovaše obalu. Tek posle četiri dana vetar se promeni i brodovi se krenuše na put.
Turoban Mavar-sprovodnik stajao je kraj krme; pored njega se poigravao svojim handžarem stražar-Portugalac.
Mimo njih su prolazila zelena ostrva. Mavri-sprovodnici govorili su da se među njima nalaze i ostrva koja su naseljena hrišćanima. Portugalci su ceo dan bez uspeha tražili takvo ostrvo. Kako se docnije pokazalo, sprovodnici su lagali: oni su se nadali da će odužiti plovidbu kako bi, ulučivši priliku, pobegli sa broda. Tako je prošlo još šest dana.
5 aprila nestade obale i ostrva i brodovi su ceo dan išli otvorenim morem. Predveče se opet ukaza zemlja. Noć su proveli ukotvljeni, a ujutru su se približili brdovitoj obali, ispresecanoj dolinama i klancima. Po bregovima su se pružale zelene šumice. Belio se obalski greben. Brodovi pođoše duž obale. Za vreme ručka „Saun Rafael" se iznenada zaljulja, sa stolova poleteše čaše, neko povika:
– Nasukali smo se na kamenje!
Međutim, zaparavši dno svojim podvodnim delom, „Saun Rafael" pođe dalje. 7 aprila brodu priđoše dve barke, natovarene, divnim narandžama. Dva Mavra pređoše sa barki na brodove da pokazuju put.
Predveče se ukotviše na otvorenom moru, prema mavarskom gradu Mombasi. U Mombasi je Portugalce čekao veliki neuspeh.
U početku je sve išlo dobro. U luci se nalazilo mnogo arabljanskih lađa. Bio je neki muslimanski praznik i sve lađe su bile šareno ukrašene. Vasko da Gama nije dao da Portugalci ni u sitnicama ustupaju Mavrima. Zato naredi da se na svim brodovima izvešaju zastave i šarene krpe. Kao i u Mozambiku, brod posetiše ugledni stanovnici grada i udesi se razmena darova sa sultanom. Sprovodnici ubediše Portugalce da se u gradu nalazi velika hrišćanska kolonija, da hrišćani žive samostalno i da njima upravlja njihov upravnik. Portugalci su ih tražili bez uspeha. Ono istina, u gradu su sreli „hrišćanske" trgovce. Ustvari, to nisu bili hrišćani već Indusi.
Međutim, u Mombasi su brzo shvatili ko su došljaci. Tri dana po dolasku u Mombasu Portugalci su osetili da Mavri hoće da se obračunaju s njima.
Komandni brod podiže kotvu, ali načini pogrešan manevar i udari u lađu koja je išla za njim. Začu se tresak. Mavri koji su se nalazili na brodu skočiše brzo u svoj čamac koji je tu stajao. U taj mah oba sprovodnika se baciše s gornje palube u vodu. Mavarski čamac pokupi sprovodnike i brzo se udalji.
Vasko da Gama pobesne. Sve se rušilo. Sada će sprovodnici, razume se, ispričati ko su Portugalci, zašto su došli i kako mogu najlakše da ih se spasu. Da bi ma na kome iskalio svoj bes, kapetan se lati zarobljenika, koji su bili uhvaćeni na jednom od čamaca otetih na polasku iz Mozambika.
Pritom je on prvi put ispoljio onu odvratnu bezdušnost i ljubav prema hladnokrvno smišljenim mukama, koja je njegovo ime ocrnila za sva vremena.
„Noću je kapetan-komandant ispitivao dvojicu Mavara iz Mozambika, sipajući im na kožu vrelo maslo, kap po kap, kako bi im izmamio priznanje o lukavstvu koje se spremalo protivu nas. Oni su priznali da je bilo čak i naređeno da nas uhvate kada uđemo u pristanište, kako bi nam se osvetili za ono što smo učinili u Mozambiku. A kada su ih ponovo stavili na muke, jedan od Mavara, ma da su mu bile vezane ruke, skočio je u vodu, drugi je to učinio za vreme jutarnje straže." („Roteiro")
U ponoć začu stražar na „Beriu" škripanje konopca. On pomisli najpre da se za konopac zakačila neka velika riba. Kada se škripanje ponovi, stražar pogleda preko ograde. Pored „Beria" i pored „Saun Rafaela" stajale su mavarske barke. Jedan go čovek visio je na lengerskom konopcu „Beria" i presecao ga nožem.
Stražar povika. Začu se pljusak vode, zatim šljapkanje bosih nogu po palubi i ponovo jak pljusak. Pokaza se da su se mnogi Mavri bili već popeli na brod. Videći da su ih otkrili, oni su skakali s palube u vodu, a neki su se brzo spuštali niz lengerski konopac.
Plivači se popeše u čamce i odmah ih nestade u mraku. Valjalo je odlaziti odavde. Ali još nije bilo povljnog vetra. Portugalski brodovi stajali su još dva dana pred neprijateljskim gradom.
Tek 13 aprila ujutru pođe im za rukom da napuste Mombasu. Sutradan ujutru opaziše sa brodova dve lađe. Otpoče gonjenje. Jedan čamac brzo nestade u nekoj rečici na obali, drugi uhvatiše. Mavri videše da su izgubili bitku i poskakaše u vodu.
Portugalcima je bilo važno ne samo da zadobiju plen, nego i da dođu do ljudi. Među zarobljenicima mogao se nalaziti sprovodnik koga bi milom ili silom naterali da vodi brodove u Indiju. Otpoče hajka i sve one koji su se bili bacili u more izvukoše na portugalske lađice. Bilo ih je šesnaestoro.
Kada su Portugalci počeli da razgledaju plen, osim zlata i srebra, između vreća sa žitom i lonaca sa mesom, nađoše, skriveno u kutu, jedno ljudsko biće koje je bilo uvijeno u belo od glave do pete. To je bila mlada žena, žena jednog zarobljenika – uglednog i istaknutog Mavra.
Predveče se brodovi ukotviše ispred novog mavarskog gradića – Melindi.
Ovome gradu bilo je suđeno da odigra presudnu ulogu u čitavoj istoriji plovidbe Vaska da Game u Indiju.
U pristaništu se nalazilo mnogo lađa. Vasko da Gama poče da ispituje zarobljenike. Teško je utvrditi šta su oni govorili. U svakom slučaju, Vasko da Gama i njegovi saputnici ovako su shvatili svoje zarobljenike: „U pristaništu se nalaze četiri broda koja pripadaju indijskim hrišćanima. Na tim brodovima sigurno se mogu pronaći sprovodnici koji će povesti brodove u Indiju."
Portugalski brodovi pristadoše. Duž obale i između lađa plovili su čamci, ali se niko nije približavao portugalskim brodovima.
Vasko da Gama shvati da u gradu znaju za otmicu mavarske lađe. To im je svakako javila posada druge lađe koja je izmakla gusarima Vaska da Game.
Kralj Manoel izvršio je dobar i3bor. – Vasko da Gama umeo je da bude surov kada je to smatrao za potrebno. A kada su to zahtevale prilike, Vasko da Gama umeo je da skriva kandže do pogodnijeg slučaja, umeo je da bude darežljiv i pritvorno ljubazan, velikodušan i zanosan. Tako je bilo i u gradu Melindi. On je shvatio da ga otmica i pljačkanje mavarske lađe može posvađati sa stanovnicima grada Melindi, a tada ne može biti ni reči o sprovodniku, i da bi ga našli, morali bi u najboljem slučaju još dugo da plove duž beskrajne obale.
Kapetan odluči da naglo promeni taktiku. U zoru 16 aprila portugalski čamac se iskrca na usko, daleko istureno peščano poluostrvo starog bogatog Mavra, muža mlade žene koju su mornari pronašli na otetoj lađi. Mavru narediše da preda sultanu grada Melindi predloge Vaska da Game o miru.
Portugalci su se vratili na brod i ubrzo su videli kako je u plićak ušla barka i iskrcala staroga Mavra. Proračun Vaska da Game bio je dobar. Posle ručka dugačak čamac sa nastrešnicom priđe komandnom brodu Portugalaca. Na brod se popeše stari Mavar i tri šeiha koje je poslao sultan. Zatim crnci-veslari izvukoše na brod tri bele ovce crnih glava koje su se odupirale. Došljaci donesoše najpovoljniji odgovor od kralja: on je obećao da će dati sprovodnike, hranu i nudio je savez i prijateljstvo.
Naredna dva dana prođoše u razmeni darova i u sastancima. Sultan, Arapin u godinama, sa gustom crnom bradom, u bogatoj odeći, ukrašenoj zelenim porubom, sa raskošnim ukrasom na glavi, priđe, brodovima na uskom, šareno obojenom čamcu. Vasko da Gama izađe mu lađicom u susret. Sultan je zvao Portugalca da poseti njegov dvorac na obali. Poziv je bio privlačan. Komandantu je bila dojadila paluba koja se večito ljuljala, a bele kućice sa rezbarskim drvenim rešetkama na prozorima, okružene tropskim zelenilom, bile su tako primamljive.
Ali se Vasko da Gama bojao zamke i odlučio da slaže.
– Kralj, moj gospodar – reče on tihim i odmerenim glasom – zabranio mi je da napuštam brod. Ako ga ne poslušam, glas o tome doći će do njega i za mene će biti vrlo rđavo.
On predade sultanu pismo napisano uoči toga dana, koje je tobože dolazilo od kralja Manoela. Sultan je zasipao Vaska da Gamu pitanjima o kralju Manoelu i njegovoj zemlji. Morao je da se izvlači i da laže. Zar je mogao da ispriča ovom saracenskom cariću da je silni gospodar Vaska da Game, koji je na obale grada Melindi poslao tako, silnu flotu, veliki kralj Manoel – ustvari gospodar jednog od najzabačenijih kraljevstava, koji je došao na presto sticajem srećnih okolnosti. 1484 godine kralj Žuaun II „Savršeni" zaklao je handžarom starijega brata Maioela – Fernauna, hercega Vižeu, a 1491 godine prestolonaslednik Afonso, sin Žuauna II, koji se godinu dana pre toga oženio kćerju Fernanda i Izabele, umro je, pavši s konja. Tako je Manoelu bio otvoren put ka prestolu.
Ne, sve se to nije moglo ispričati sultanu mavarskoga gradića, prvome na koga su naišli – sramota je, a i nije zgodno.
I Vasko da Gama je ispredao dugačke istorije o moći, slavi i bogatstvu kralja Manoela.
Čamci su se lagano njihali. Veslari i krmanoši su slušali nepomična lica hvalisanje svoga komandanta. Tumač je govorio odmereno i lagano, zaustavljajući se s vremena na vreme i tražeći s mukom reči. Na mavarskom čamcu, pod izvezenim zastorom, na bronzanoj stolici, pokrivenoj šarenim jastucima, sedeo je sultan. Pored njega je stajao visok i plećat starac. On je držao u ispruženoj ruci kratak i prav mač u srebrnim, bogato ukrašenim koricama. To je bio dželat. Pozadi su stajali visoki crni trubači u belim čalmama. Oni su imali ogromne bakarne trube, okovane u slonovu kost, koja je bila išarana rezbarijama. Kada je sastanak bio završen, iznad pristaništa se razleže oštar i otegnut glas truba.
Uveče je Vasko da Gama naredio da puste sve zarobljenike i time je još više odobrovoljio sultana.
19 aprila Vasko da Gama i njegovi oficiri prođoše duž obale na čamcima, ponevši sa sobom iz obazrivosti, bombarde. Na obalu doneše sultana u nosiljci. On je ponovo pokušavao da nagovori Vaska da Gamu da poseti dvorac, obećavajući da će na brodovima ostaviti svoje sinove kao taoce. Ali se Vasko da Gama još uvek bojao prevare i ponovo je odbio.
Zato komandant odluči da uspostavi odnose sa induskim „hrišćanima". On im posla jednog svog oficira i posle kratkog vremena brodu Paula da Game priđe čamac. Indusi su bili lepi, crnomanjasti, crnobradi i dugokosi ljudi. Njihova odeća sastojala se od marame obavijene oko bedara. Ovi nisu bili u dobrim odnosima sa Mavrima iz grada Melindi. Na rđavom arapskom jsziku oni opomenuše Portugalce da od stanovnika grada Melindi mogu očekivati samo spletke i prevare.
Kada su ove „hrišćane" doveli do pokretnog ikonostasa, odigrao se zanimljiv prizor. Pisac dela „Roteiro" piše: „Pokazali su im ikonu koja je pretstavljala bogorodicu u podnožju krsta, sa Isusom Hristom na rukama i apostolima unaokolo. Kada su Indusi videli tu sliku, pali su ničice, i dokle god smo bili u tom gradu, dolazili su da se mole i prinosili su žrtve – karamfilić, biber i druge stvari."
Kada su portugalski čamci prolazili pored indijskih brodova, Indusi su pružali ruke prema njima i vikali: „Krist! Krist!"
Portugalci su bili uvereni da imaju posla s hrišćanima. Ustvari pak desio se zanimljiv nesporazum. Pred njima su bili Indusi-bramanci. U njihovom hramu postoji takođe bogorodica i novorođeni bog. Toga boga zovu Krišna. Nesumnjivo je da su, naišavši u tuđini. u muslimanskoj zemlji, gde nema slika bogova, na hrišćansku ikonu, Indusi pomislili da je to slika Devake i Krišne.
Noću su na induskim brodovima palili vatromet i udarali u bubnjeve, svirala je muzika – bio je neki induski praznik.
22 aprila stigoše Indusi-sprovodnici. Na brodu su ih svi zvali „hrišćanima".
Posle jednog dana Portugalci napustiše grad Melindi. Nekoliko dana brodovi su išli duž obale, a zatim je sprovodnik naglo izmenio pravac. Brodovi skrenuše na severoistok i afrička obala izgubi se iz vida. Dvadeset i tri dana nisu videli obale. Bilo je veoma toplo. Tolike vrućine nije bilo ni pod ekvatorom. Danju je pržilo sunce. Ono je bilo pravo u glavu. Senke skoro nije ni bilo. Paluba se usijala, bombarde postadoše vrele, Noć nije donosila odmor. Voda se brzo ubajati. Mornari ponovo počeše da se razbolevaju i umiru.
Noću 29 aprila stražar opazi Polarnu Zvezdu. Mornari se obradovaše. Oko njih su bile tuđe zvezde i tuđe zemlje. Leteće ribe padale su na palubu. Noću se svetlilo more. Povoljan jugozapadni monsun izgledao im je neprijateljski zbog svoga stalnog i dosadnog duvanja. Tada još nisu znali za smenu monsuna i mornarima je često padalo na pamet kako će probijati sebi put protivu vetra pri povratku. Stoga pojava poznatog vodiča – Polarne Zvezde – obradova mornare.
Vasko da Gama ponovo je razgledao knjige dvojice Mlečana – Marka Pola, koji je posetio Indiju krajem XIII veka, i Nikole Kontija, koji je bio u Indiji u prvoj polovini XV veka. On izvuče iz okovanog kovčega i kopije izveštaja kraljevog uhode Koviljama. Indija mu je izgledala bogata i strašna. Sve knjige su govorile da je Indija zemlja nebrojenog blaga, postojbina začina i dragog kamenja, ali su svi putnici isticali moć indijskih careva, opisivali njihove ratne slonove, strelce i praćkaše, njihovu konjicu i jake tvrđave.
Vasko da Gama imao je tri omanja broda. Posada mu je bila izmučena i iznurena od duge plovidbe i bolesti. Unaokolo su tuđi, neprijateljski narodi. Vasko da Gama ponovo je merio krupnim koracima svoju kabinu s kraja na kraj. Zatim je izlazio na kljun broda i zagledao se u daljinu.
U zoru 18 maja stražar opazi visoku planinu. To je bila usamljena planina Eli, koja se nalazi na malabarskoj obali, nedaleko od Kananora. To je bila Indija.
19 maja brodovi se približiše obali. Otpoče oluja. Mlazevi kiše zakloniše obalu. Sprovodnik je dugo zurio u daljinu, zaklanjajući lice rukom od pljuska koji je padao ukoso, ali nikako nije mogao da odredi tačno kuda je dospeo brod. Tek sutradan sprovodnik vide da se nalazi blizu indijskog pristaništa Kalikuta.

INDIJSKA OBALA




Kasno uveče brodovi Vaska da Game ukotviše se kraj indijske obale. Noć je bila mirna. Vlažan topao vetar igrao se platnenom nastrešnicom na krmi broda. Sa obale su dopirali mirisi vlažne zemlje, trulog zelenila i nekakvih cvetova od začina. Daleko na obali promicali su plamičci – neko je tumarao sa bakljama. Na brodovima pojačaše straže. Noću se na komandnom brodu sastadoše Paulo da Gama i Nikola Koeljo. Oni se lagano popeše na brod i ćutke uđoše u komandantovu kabinu. Svetlo nisu palili. Otpoče savetovanje. Komandanti su razgovarali sve do zore. Čuo se ujednačen i miran bas Vaska da Game, pratio ga je Paulov bariton. Pokatkad bi izustio nekoliko isprekidanih reči ćutljivi Nikola Koeljo.
Pred njima je bila Indija – cilj dugogodišnjih lutanja. Ostalo je još nekoliko sati da se o svemu razmisli i proračuna. Komandanti su vrlo dobro znali koliko su ništavne snage Portugalaca. Sa dotrajalim brodovima, izmučeni dugom teškom plovidbom, Vasko da Gama i njegovi saputnici usudili su se da se pojave u Indiji. U suštini, Portugalci skoro ništa nisu znali o toj zemlji u koju su dospeli posle dugogodišnjih traganja i borbi, punih žrtava i nevolja.
Oni su jedino osećali da za izvesno vreme u Indiji moraju da budu lukavi i da se kriju, da varaju i da se izvlače, možda i da trpe poniženja i da podnose žrtve. Jer, u suštini, oni su iste onakve kraljevske uhode kao i Koviljam koji je nekada bio u Indiji. Oni moraju da ispitaju sve što je moguće o bogatstvima i trgovini Indije, o snazi i slabostima njenih gospodara, da pronađu verovatne prijatelje i moguće neprijatelje u budućoj borbi i da se vrate u otadžbinu.
Drugi put Portugalci neće doći kao nepoznate morske skitnice već kao strašni osvajači i tada će se stostruko naplatiti za sva poniženja, za sve ono što će sada morati ćutke da podnose.
Komandanti odlučiše da Portugalci kažu stanovnicima Indije da su tri broda Vaska da Game – samo deo silne armade. Bura je tobože odvojila „Saun Gabriela", „Saun Rafaela" i „Berio" od glavne eskadre, Vasko da Gama slučajno je dospeo u Kalikut i svakoga dana očekuje pojavu ostalih brodova. Na tim brodovima koji još lutaju negde po moru nalaze se raskošni darovi i poslanik sa velikom pratnjom, a Vasko da Gama je samo komandant eskadre.
Ovom bajkom portugalski komandanti mislili su da donekle izglade nesklad između tri jadna broda, bedno odevene posade i svečanih, veličanstvenih proslavljanja „silnog, jedinog na svetu" gospodara Portugalije, kojima je Vasko da Gama smatrao za neophodno da zaseni maštu stanovnika Istoka.
Osim toga, pretnja pojavom izmišljene armade mogla je da opomene urođenike da ne napadaju portugalske brodove. Komandanti odlučiše da zabrane svima, osim kapetana, da stupaju u pregovore sa urođenicima. Jedino su braća da Gama i Nikola Koeljo mogli da pričaju urođenicima o Portugaliji, o njenoj tobožnjoj svetskoj moći i o ciljevima koji su Portugalce doveli u Indiju. Ostalim mornarima dopuštalo se da govore sa urođenicima samo o najobičnijim stvarima, da pitaju za cenu robe, da doznaju imena mesta i sl.
Pri kraju savetovanja Vasko da Gama potseti komandante da se u opisima Indije govori da u njoj ima mnogo hrišćana.
– Oni su sigurno jeretici i ne pridržavaju se svih zakona svete apostolske crkve. Možda će neki obredi ovih hrišćana biti odvratni vama – pravim katolicima. Ja vas ipak molim – da se izvesno vreme uzdržavate i da ne dajete oduške vašem opravdanom gnevu. Pazite, najmanja nesmotrenost – i propali smo ne samo mi, nego i stvar koju nam je kralj poverio. A ako se mi kasnije učvrstimo na ovoj obali – dodade komandant, smešeći se sebi u bradu – u rukama ratničke crkve i njenih vernih slugu nalaze se sva moguća sredstva da se ovi jeretici nateraju da se vrate u krilo prave vere i da se obuzdaju i unište nevernici: Mavri, Jevreji i mnogobošci.
Savetovanje je bilo završeno. Kada su lađice otplovile od komandnog broda, istočni kraj neba počeo je već da se rumeni. Na njegovoj pozadini crnele su se siluete dalekih brda.
Svanulo je i mornari ugledaše Kalikut. U daljini su se pružala tamna brda. Grad se prostirao u zalivu. Sa brodova su se videle samo kuće od drveta i naboja, razbacane ovde onde u palmovim šumarcima i voćnjacima, pokrivene palmovim lišćem. Idući ka obali, vrtovi i šumarci bili su sve ređi i mogle su se raspoznavati uske uličice, jadne kolibe i kameni magacini trgovačkog dela grada. Iznad južnog i severnog pregrađa Kalikuta uzdizale su se na brežuljcima džamije, ukrašene uskim zlatnim polumesecima, koji su se blistali pod zracima sunca na izlasku.
Daleko iza grada video se veliki vrt, okružen belim kamenim zidom. Tamo se nalazio dvorac Zamorina – gospodara Kalikuta.
Portugalci su stigli u Kalikut u mirno vreme. Sezona trgovine bila je već prošla, i mnogobrojni arabljanski, persiski, zanzibarski, cejlonski i malajski brodovi, koji su doskora oživljavali zaliv, bili su otišli. U pristaništu je ostala samo arabljanska lađa natovarena začinima, koja se zadržala u Kalikutu zbog bolesti vlasnika – bogatog trgovca iz Džede – i dvadesetak malih lađa koje su došle iz drugih gradova Malabarskog primorja Indije – iz Goa, Diu, Koiluna i Mangalora.
Na obali, pored čamaca izvučenih na pesak, vrveli su još od ranog jutra stanovnici Kalikuta, pretresajući živo neviđenu opremu portugalskih brodova i praveći pretpostavke zašto su se tuđinci pojavili u ovo vreme neuobičajeno za trgovinu.
Ujutru ribari Kalikuta isploviše na svojim uskim čamcima. Dva čamca sastadoše se i, pošto su oprezno spustili mrežu u vodu, raziđoše se na razne strane, a zatim skrenuše ka obali.
Vasko da Gama posmatrao je ribolov sa visoke krme. Sada će se čamci približiti obali, ribari će iskočiti iz čamaca i, u vodi do guše, počeće da vuku alov. Tako su lovili ribu i u njegovom rodnom gradu Sinežu. On pričeka malo, a zatim izdade naređenje sprovodniku-Indusu, kojeg su uzeli u gradu Melindi. Kad su se ribarski čamci, zanoseći alov, približili Portugalcima, sprovodnik viknu ribarima da na brodovima hoće da kupe sveže ribe.
Ubrzo priđe brodu čamac. Na brod se pope mršavi starac i dva momčeta sa maramama oko bedara. Oni su bili doneli korpu sitne srebrnaste ribe. Vasko da Gama naredi da se ribarima da srebri novac. Starac pogleda nepoznati novac, oproba ga zubima i, zadovoljan, tutnu ga u vrećicu koja mu se klatila o vratu. Zatim zapita sprovodnika kakvi su to brodovi. Ovaj, naučen od strane komandanta, ispriča o „Velikoj armadi", koju su tobože izgubila iz vida tri portugalska broda, pa čak zapita ribara da nije čuo što o nestalim brodovima.
Ribari se vratiše na obalu i Portugalci videše kako gomila građana okruži starca. Ovaj poče da priča, živo gestikulirajući i pokazujući nešto, očigledno novac na ispruženoj ruci.
Gospodar Kalikuta, koji je kroz prozor svoga dvorca posmatrao nepoznate brodove u zalivu, doznavši da su ribari posetili brod, naredi da stanovnici Kalikuta ponovo odu došljacima i ponude im ribe i druge namirnice, a u isti mah da vide odakle su i zašto su došli u njegovo carstvo.
U podne se kod brodova sakupi tuce čamaca. Urođenici su nudili ribu, kokosove orahe, kokoši vezanih nogu, smokve. Vasko da Gama naredi da kupuje samo sprovodnik i da plaća onoliko koliko urođenici zatraže, i da ih ničim ne vređa. Ubrzo su na brodovima ležale gomile voća i oraha. u korpama se praćakala živa riba, a vetar je odnosio sa broda u zaliv kokošije perje i paperje.
Malo kasnije komandnom brodu se približi veliki čamac, natovaren drvima. Portugalcima nisu bila potrebna drva, ali Vasko da Gama, veran svojoj taktici, naredi da drvoseče pozovu na brod. Gore se popeše šestorica crnomanjastih snažnih ljudi – drvoseča iz planina. Komandant naredi da se svakome da novac i reče da brodovima nisu potrebna drva. Sprovodnik upita: zašto su onda drvosečama dali novac? Komandant reče:
– To su siromašni ljudi i doneli su drva na prodaju. Ako mi ne kupimo od njih, otići će razočarani. Stoga sam naredio da im se da novac, kako im trud ne bi bio uzaludan, jer sam navikao da dobro plaćam onima koji mi žele dobra.
Sprovodnik shvati šta je hteo komandant i glasno ponovi njegove reči. Zadovoljne drvoseče požuriše da se vrate na obalu, da ispričaju građanima o velikodušnosti tuđinaca.
Tako su Portugalci pri prvoj pojavi u Indiji pokušavali da sakriju svoje pravo lice pljačkaša i nasilnika pod maskom dobronamernih, plemenitih i darežljivih prekomorskih gostiju.
Predveče se narod na obali raziđe kućama, i Vasko da Gama odluči da pošalje u Kalikut za obaveštenje jednoga od osuđenika, koje su Portugalci poveli da im vrše naročito opasne zadatke.
Njegov izbor pade na pokrštenog Jevrejina Žuauna Nunješa. Nunješ, visok i mršav jednooki čovek u crnoj odeći, sasluša ćutke komandantova uputstva i spusti se lestvicama u lađicu. Zajedno s njim pođe jedan od trgovaca koji su doneli kokoši na brod.
Lađica se primače polupotopljenom čamcu koji je stajao privezan za obalu. Žuaun Nunješ i njegov saputnik pređoše u čamac, prođoše njegovom ivicom i, iskočivši na obalu, krenuše uzbrdicom u grad. Na ulici su ih nekoliko puta zaustavljali i pokušavali da pitaju. Ali je saputnik vodio dalje Nunješa. Oni su već bili došli do malog trga ispred džamije, obraslog travom, kada saputnik uze Nunješa za ruku i odvede ga u sporednu uličicu. Pisac dela „Roteiro" živopisno slika prvu posetu Žuauna Nunješa u Kalikut.
„...Kapetan-komandant posla ga u Kalikut, a onaj koji je pošao s njim odvede ga dvojici Mavara iz Tunisa, koji su govorili kastilijanski i đenovljanski. Oni ga: pozdraviše sledećim rečima:
– Ðavo te odneo! Šta te je navelo ovamo?
Oni ga zapitaše šta traži on tako daleko od otadžbine, a on odgovori da smo došli da tražimo hrišćane i začine. Tada oni rekoše:
– A zašto kralj Kastilije, kralj Francuske ili Senjorija Mletačka nisu poslali nikoga ovamo?
On im na to uzvrati da im kralj Portugalije ne bi dopustio da to učine, a Mavri rekoše da bi kralj postupio kao što treba. Posle razgovora oni ga odvedoše u svoju kuću i počastiše belim hlebom i medom. On se prihvati i vrati se na brod sa jednim Mavrom, koji povika, čim se nađe na brodu:
– Srećan poduhvat, srećan poduhvat! Mnogo rubina, mnogo smaragda, zahvalite bogu što vas je doveo u tako bogatu zemlju!
Bili smo zapanjeni kada smo čuli te reči, jer nikako nismo očekivali da na našem jeziku govore tako daleko od Portugalije."
Mavra pozvaše da dođe Vasku da Gami. To je bio lukav i smeo pustolov. Nekada je trgovao sa Španjolcima i Portugalcima u Oranu i naučio da govori kastilijanski. Mavar je dobro znao Portugalce. Sada, kada ih je video u Indiji, on je brzo shvatio da su došli novi gospodari. Njih je čovek mogao dobro iskoristiti i El Masud (tako se zvao Mavar) odluči da stupi kod Portugalaca u službu. Portugalci promeniše njegovo arapsko ime El Masud u Monsaid.
Odpadnik je uveravao svoje nove gospodare da je rodom iz Sevilje, da je u petoj godini bio zarobljen od strane Mavara i preveden u muslimanstvo, ali da je njegova duša uvek ostala hrišćanska. On je Portugalcima učinio mnogo usluga, otišao je s Vaskom da Gamom u Portugaliju i docnije se pokrstio.
Celo veče Vasko da Gama ispitivao je Mavra o gradovima i zemljama Indije, o prekomorskoj trgovini i začinima a pisar je zapisivao njegove odgovore. Monsaid je brzo shvatio šta su u stvari tražili Portugalci u Indiji, ali je smatrao da je za njega bolje da se pravi kao da veruje da su Portugalci zabrinuti traganjem za indijskim hrišćanima.
Pričajući o Indiji i želeći da ugodi novom gospodaru, on je s velikom lakoćom pretvarao sve nemuslimane Indije u hrišćane. Do nas su doprle priče o Indiji i susednim zemljama, zapisane po rečima Monsaida.
– Ispričaj nam o carstvima koje se nalaze na jugu od Kalikuta – zamoli ga Vasko da Gama.
– Piši – reče Mavar pisaru.
– Iz Kalikuta, u kome se mi nalazimo, izvozi se mnogo robe, ovde se tovare i brodovi iz Džede. Car se zove Zamorin, on može da izvede sto hiljada boraca, ali to računajući zajedno sa vazalima i saveznicima. Njegove sopstvene snage su vrlo male. Evo koju robu dovoze iz Arabije u Indiju: bakar, kože, ružinu vodu, crvenu tkaninu, živu.
– Dalje – izusti komandant, koji je ležao na niskoj brodskoj postelji. Mavrova glava, uvijena u turban, naže se prema pisaru.
– Piši – reče on. – Korongolor – hrišćanska zemlja, i kralj je tamo hrišćanin. On može da izvede četrdeset hiljada boraca. Tamo je biber mnogo jevtiniji nego u Kalikutu.
– Dalje.
– Piši: Cejlon – vrlo veliko ostrvo. Stanovnici su hrišćani i kralj je hrišćanin. Kralj može da izvede četiri hiljade boraca i još više ratnih slonova, kako u borbu, tako i na prodaju. Sav najbolji cimet u Indiji dolazi odatle, a isto tako i mnogo safira, najboljih na svetu. Osim toga, tamo ima rubina – nema ih mnogo, ali su odličnog kvaliteta.
– Dalje.
– Piši, pisaru: Malaka – hrišćansko carstvo sa hrišćanskim kraljem. Ono se nalazi na četrdeset dana plovidbe od Kalikuta, ako je vetar povoljan. Kralj može da izvede deset hiljada boraca i 1200 konja. Odatle dolazi sav karamfilić. Tamo ima i mnogo porculana, svile i kalaja. Od kalaja kuju novac, ali je on težak i vrlo jevtin. Tamo ima mnogo velikih papagaja crvena pera kao vatra.
– A kako se bore ratni slonovi? – upita komandant.
– Piši: prave se drvene kućice za četiri borca i te kućice s borcima stavljaju se slonu na leđa. Za svaki slonov zub pričvršćuje se po pet golih mačeva, a kroz surlu slonu se provlači težak lanac, da njime obara neprijatelje. Ovo čini slona toliko strašnim da, ako postoji i najmanja mogućnost da se pobegne – niko se ne usuđuje da stupi s njim u borbu. Oni koji sede na njegovim leđima izdaju naređenja, a on ih izvršava kao razumno biće.
– Kako hvataju slonove u prašumama?
– Piši, pisaru – i opet se Mavrov turban njiše po taktu priče. On govori o slonovima i cenama začina u Aleksandriji, o carinama koje naplaćuju za začine na putu za Egipat, o „hrišćanima" i mavarskim carstvima, o dalekoj Sumatri, Sijamu i Birmi.
Brodovi su stajali u pristaništu još tri dana, ali od Zamorina još uvek nije dolazio glasnik. Vasko da Gama se uznemiri i zapita Monsaida za savet. Mavar reče da Vasko da Gama, kao došljak, treba prvi da uputi poslanike Zamorinu. Gospodaru Kalikuta odoše dva Portugalca i Monsaid. Vasko da Gama je hteo sam da vodi pregovore i naredio je da se Zamorinu javi da je u Kalikut stigao poslanik portugalskog kralja i da on želi lično da preda kraljevo pismo Zamorinu.
Idućeg dana Portugalci opaziše bogato ukrašen čamac. On se otisnu od obale i uputi portugalskim brodovima. U čamcu je sedeo suvonjav čovek tamne kože koji je od odeće imao samo maramu oko bedara. Nepotšišana crna kosa padala mu je na čelo. U rukama je držao mali okrugao štit, bogato inkrustiran sedefom i crnim drvetom, i kratak prav mač.
To je bio nair – član kaste ratnika. On je doneo lismo od Zamorina. Gospodar Kalikuta obećao je da će uskoro doći u grad radi sastanka sa portugalskim komandantom. Dalje je Zamorin pisao da će u najskorijem vremenu vetrovi početi da duvaju jače i da je opasno ostati u otvorenom pristaništu. Ali Vasko da Gama odbi da uđe u luku Kalikuta, bojeći se izdajničkog napada. Tada Zamorin predloži Portugalcima da premeste lađe u obližnju sigurnu luku Pandarani Kolam. Vasko da Gama pristade i 27 maja sprovodnici koje je poslao car odvedoše brodove na novo mesto.
Kada su se brodovi ukotvili, Zamorin pozva Vaska da Gamu da poseti dvorac. Ali je bilo već kasno i oprezni Portugalac odloži posetu za sledeći dan.

AUDIJENCIJA




Uzevši sa sobom trinaest Portugalaca, Vasko da Gama krenu sutradan Zamorinu u audijenciju. Napuštajući brod, on predade za vreme svog otsustva komandu Paulu da Gami i naredi bratu da, ako mu se nešto desi, ne pokušava da ga spase, jer to može da dovede do propasti brodova. Ako Paulo da Gama dobije vest o nesreći koja je zadesila Vaska da Gamu, on treba odmah da otplovi i požuri u Portugaliju, kako bi saopštio kralju o velikom otkriću.
Veliki putnik Vasko da Gama zauvek je uprljao svoje ime hladnokrvnom surovošću, lažju i spletkama. Ali njegovo ponašanje za vreme posete Zamorinu Kalikutskom svedoči da osobine velikih konkvistadora –- odlučnost, snaga volje, izuzetna hrabrost, visoko razvijeno osećanje dužnosti – nisu bile tuđe portugalskom moreplovcu.
Vasko da Gama obuče najbolje odelo i naredi svojim saputnicima da se lepo obuku. Na čamac metnuše bombardu, maskiravši je ćilimima i trakama. Pošto je izdao poslednje naredbe, Vasko da Gama se spusti niz lestvice. Trubač na kljunu čamca dade znak za polazak. Iznad zaliva Pandarani Kolam razleže se prodoran glas trube.
Na obali je Portugalce čekao Vali – namesnik Zamorina, sa odredom naira, koji su imali crne brkove i dugu kosu. Sa strane su se tiskali šareno odeveni svirači.
Mesto za iskrcavanje Portugalaca bilo je raščišćeno i pokriveno svežim grančicama. Čamac se okrete i Vasko da Gama stupi prvi na indijsku obalu. U tom trenutku nairi isukaše mačeve i razleže se lupa i pištanje – orkestar je pozdravljao poslanika iz dalekih zemalja. Grmeli su bubnjevi, potmulo je ječao ogroman nakar od bivolje kože. Nakar je bio obešen između dva vola i po njemu su udarala četiri dobošara. Turobno je zavijala dugačka prava truba. Zvonila su cimbala, čegrtale čegrtaljke, vešto i zaglušno pištale male svirale.
Portugalci su bili skoro zagluhnuli. Ali se Vasko da Gama, osmehujući se ljubazno, pope uz strmi kej, tamo gde ga je čekao Vali – mali debeo starac u belom turbanu. Komandant je hteo da održi pozdravni govor i dvaput je prinosio ruku srcu, spremajući se da se pokloni, ali orkestar nije prestajao: grmeo je nakar, besno su udarale čegrtaljke i, kao i ranije, dosadno su svirale u diskantu male svirale. Vali je stajao mirno i ćutke je posmatrao došljake. Vasko da Gama koraknu korak unazad i zagrizavši usne, poče da čeka.
Orkestar je prestajao, samo su svirale puštale sve prodornije trilere... Najzad se i one utišaše, zaustavivši se na najvišoj noti. Vasko da Gama ponovo koraknu napred, pokloni se odavno pripremljenim poklonom i otpoče deset puta promozgan pozdravni govor.
On je opet opisivao tobožnju veličinu portugalskog kralja. Monsaid je prevodio, ponegde je grešio, ponegde je ulepšavao Portugalčev govor.
Vali je slušao gladeći bradu, obojenu vatrenom bojom. Zatim, odgovorivši ukratko na pozdrav, pozva Vaska da Gamu da sedne u bogato ukrašenu nosiljku, pokrivenu zelenim baldahinom, na kome su bili izvezeni srebrni polumeseci. Vasko da Gama se spusti na jastuke. Šest nosača podigoše nosiljku i pođoše kroz seoce Pandarani uz uzbrdicu prema kalikutskom putu. Napred su trčali dobošari, za njima su prepletali nogama ostali svirači. Dalje se kretao Vali na lenom debelom ravnom konju, iza njega se njihala nosiljka Vaska da Game. Zatim su išli trinaest Portugalaca. Oko pratnje poigravali su nairi, rasterujući narod.
Privučeni grmljavinom orkestra, dotrčali su sa sviju strana stanovnici Pandaranija, obližnjih sela i slučajni prolaznici; a kada su Portugalci izašli na kalikutski put, pokriven krečnjačkom prašinom, oko njih je narod stajao kao zid: bronzani crnobradi hrišćani-Indusi sa maramom oko bedara, debeli Parsi na magarićima, muslimani u belim i zelenim čalmama, naoružani mačevima. Žene, ukrašene velikim minđušama, dizale su iznad glava nagu decu, po krajevima puta tiskale su se, sustignute povorkom, nezgrapne dvokolice, u koje su bili upregnuti sivkasti volovi ili tamnosivi bivoli.
Uznemireni grajom, na drvetu su kreštali i dovikivali se majmuni. Put je čas išao na više, vijugajući se pored vrtova i palmovih šumaraka, ograđenih niskim kamenim zidovima, čas je ronio u dolinu, u carstvo pirinčanih polja i malih trščanih koliba.
S desne strane srebrilo se more, sa za sobom jasnim siluetama videli su se portugalski brodovi.
Povorka je podizala oblake krečnjačke prašine. Ona posrebri crne brade Portugalaca, pokri tamnim slojem njihove oklope i šlemove, škripala je pod zubima i padala u oči. Sunčani zraci padali su okomito, oklopi Portugalaca bili su se usijali, svi su odavno osećali žeđ. Ali je orkestar grmeo kao i pre, na put su, kao i pre, istrčavali ljudi tamne kože, Valijev ravani konj kaskao je leno kao i pre, nosiljka Vaska da Game njihala se, kao i pre, na ramenima nosača koji su se smenjivali.
Najzad otpoče nizbrdica i iza okuke sinu reka kroz gusto zelenilo. Orkestar se utiša i čovek je mogao lakše da diše. Nosiljku unesoše pod trem velike kuće. Vasko da Gama izađe i prođe po dvorištu da razmrda otekle noge.
Portugalce ponudiše vodom i pirinčom s ribom koja je bila dobro začinjena i zamašćena maslom. Vasko da Gama odbi da jede, ali se njegovi saputnici sa uživanjem odmoriše i potkrepiše, ma da, plašeći se iznenadnog napada, nisu skidali šlemove, niti su raskopčavali oklope.
Kada je doručak bio završen, goste su odveli niz glinenu nizbrdicu na rečnu obalu. Na dva vezana čamca bio je namešten podijum sa ogradom. Tamo uđoše Vali, nekoliko naira i Portugalci. Ostali nairi smestiše se na druge čamce. Napred su, na dva čamca, plovili svirači koji su se Portugalcima popeli na glavu; ponovo se orilo na sve strane udaranje cimbala, lupa bubnjeva i trileri svirala.
Tako su plovili niz reku nekoliko kilometara. Sa obeju strana pružala su se pirinčana polja. Kroz zelenilo mladog pirinča svetlucale su brazde vode. Duž obala su nailazili na visoke drvene točkove. Celoga dana premeštao se nagi čovek s jednoga paoka malog točka na drugi i time pokretao veliki točak. Ovaj se okretao lagano i, škripeći, dizao je crpaljkama vodu iz reke u jaz.
Na obali je mršavi dečak tamne kože, vičući, terao po raščišćenom krugu dva junca sa zavezanim očima. Okretao se žrvanj jadne vodenice i starac je skupljao kutlićem brašno koje je teklo iz žleba.
Zatim se sa obeju strana reke ukaza gusto drveće. U plićacima su stajali dostojanstveni marabu, u malim zalivima njihale su se čašice vodenih cvetova, a s grana su se spuštali, radoznali majmuni.
Na reci je bilo živo. Niske barke, natovarene zavežljajima, klizile su niz vodu; ribari su bili u poslu oko alova; pretovarena skela prevozila je putnike preko reke.
Na jednom mestu Portugalce zapanji neobičan prizor: u plićaku je ležao veliki slon tamne kože, oko njega je bilo u poslu nekoliko Indusa. Oni su prali i trljali slona grančicama, polivajući ga vodom, a slon je, sav blažen, leno mrdao ušima i terao muve surlom, na kojoj se nalazila zelena grančica.
Još jedna rečna okuka i Portugalci ponovo ugledaše Kalikut. Ma da su se ovoga puta približili gradu rekom, oni su ga odmah poznali po poznatim konturama džamija.
Do rečne obale, uz koju su pristali čamci, spuštale su se široke stepenice terase. Iza ograde se video nekakav hram tamne boje.
– Džamija? – upita Vasko da Gama Monsaida.
– Ne, hrišćanski hram – odgovori lukavi pustolov. Tu se desio izvanredan prizor – molitva Portugalaca u mnogobožačkom hramu.
Pisac dela „Roteiro" piše:
„Kada smo stigli, odveli su nas u veliku crkvu. Mesto koje zauzima crkva veliko je kao za manastir. Ona je sagrađena od tesanog kamena i pokrivena je kaljevima. Kraj glavnog ulaza uzdiže se bronzani stub, visok kao katarka, a na njegovom vrhu pričvršćena je ptica nalik na petla. Osim toga, tamo ima još jedan, veoma debeo stub čovečje veličine. Na sredini crkvenog imanja nalazi se kapelica, sagrađena od tesanog kamena. U nju vode kamene stepenice i bronzana vrata, dosta široka da čovek može da prođe. Na sredini ovog svetilišta stoji mala slika, koja pretstavlja bogorodicu, na zidovima prema glavnom ulazu visi sedam zvonaca. U toj crkvi pomolili smo se bogu zajedno s kapetanom-komandantom. Mi nismo ušli u svetilište, jer tamo, po običaju, ulaze samo sveštenici, koji se zovu kafi. Ovi kafi poprskali su nas svetom vodicom i dali nam nekakvu belu zemlju, kojom hrišćani ove zemlje imaju običaj da mažu čelo, teme, vrat i ruke. Oni su poprskali svetom vodicom i kapetana-komandanta i predali mu belu zemlju. On ju je dao nekome na čuvanje, rekavši da će se posle pomazati.
Na zidovima ove crkve naslikani su mnogi sveci sa krunama na glavama. Oni su pretstavljeni na razne načine: sa zubima koji vire iz usta za celu šaku i sa četiri ili pet ruku."
Vasko da Gama nesumnjivo je video da to nije hrišćanska crkva. Videli su to i poneki njegovi saputnici.
Stari istoričar prve plovidbe Portugalaca u Indiju, Kastanjeda, piše da je jedan od Portugalaca – Žuaun de Sa, kleknuvši pored komandanta, rekao: „Ako su ovo đavoli – ja se klanjam pravome bogu", na što se Vasko da Gama osmehnuo.
Odbijajući da primi „belu zemlju" induskih sveštenika, Vasko da Gama je možda već znao od Monsaida da je glavni sastojak „bele zemlje" kravlja balega.
Dakle, „revnosni sluga crkve", pravoverni katolik Vasko da Gama, našavši se u Indiji, da bi stekao naklonost Indusa, smatrao je za dobro da se napravi kao da induski hram prima za hrišćansku crkvu, i u njoj se svečano pomolio bogu. Docnije, da bi, možda, otklonio od sebe optužbu za skrnavljenje, on će još dugo vremena nazivati Induse „hrišćanima".
Pošto su se pomolili, Portugalci napustiše iiduski hram, Vasko da Gama ponovo se spusti na jastuke u nosiljci i povorka krenu na više, prema gradskoj kapiji.
Pored same kapije, koja se završavala jakom kulom, zadržaše se. Nosiljku zaustaviše i cela gomila sveta razmače se, praveći nekome put: na kapiji se pojavi ogroman slon. Oko njegovih zuba nalazili su se zlatni obruči, na bogato ukrašenoj uzdi zveckali su praporci, njihale su se srebrne kićanke. Na leđima slona uzdizala se kućica, obojena šarenim bojama. Čovek sa belom čalmom sedeo je ispred kućice na slonovom vratu.
– Kraljev slon – šapnu Monsaid.
Slon odmeri povorku i, klateći se u hodu, krenu nizbrdo ka reci.
Put je bio slobodan i nosiljka se izgubi pod svodovima kule. Tamo je bilo mračno i hladno; videla su se vrata stražara. Duž zidova su stajali naoružani ljudi. Vasko da Gama, veran pravilima kraljevih uhoda, pokušavao je da odredi od oka debljinu kamenih zidova i stabilnost drvene, bakrom okovane kapije, ali su se nosači žurili i Portugalce ponovo zaslepi jaka svetlost. Na uskim gradskim ulicama bilo je još više naroda nego li na putu. Duž kuća, rame uz rame, stajala je svetina, ona je bila ispunila uske i krive uličice. Na ravnim krovovima tiskali su se gledaoci.
– Dočekuju bolje nego li kralja u Španiji – reče jedan Portugalac, trgovački poverenik Diogo Diaš, svome prijatelju pisaru Alvaru da Bragi.
Povorka se jedva probijala kroz grad, ma da nairi nisu žalili bičeve, terajući svetinu. S leve strane ukaza se kamena ograda, iza nje se uzdizao hram. Vasko da Gama htede i ovde da se zaustavi, da bi ovim „hrišćanima" još jednom pokazao svoju pobožnost, ali gusta gomila nije dala da se priđe hramu. Ona je sve jače i jače pritiskivala sa obeju strana. Nairi malaksaše. Bilo je nemoguće kretati se dalje. Posavetovavši se s pomoćnicima, Vali skrenu desno u uličicu i uvede Portugalce u dvorište velike kuće, da pričekaju dok se radoznali ne raziđu.
U tom dvorištu Portugalci provedoše u čekanju nekoliko sati, a sa ulice je još uvek dopirao žagor gomile. Tek pomoću novog odreda, poslatog iz dvora, Portugalcima pođe za rukom da se o zalasku sunca probiju kroz gomilu i dođu do kapije dvorca.
Kod ulaza u dvorac gužva je bila još veća. Razdraženi i umorni, Portugalci se više nisu ustručavali. Silom su se probijali Zamorinu. Jedan izvor veli da su Portugalci čak upotrebili noževe.
Najzad je komandant Portugalaca došao do malog dvorišta, gde ga je čekao gospodar Kalikuta. Zamorin, čovek vrlo tamne kože, dugačke crne kose, vezane u čvor i obavijene niskom bisera, imao je od odeće jedino maramu oko bedara. Ali je oskudnost Zamorinove odeće uveliko nadoknađivalo obilje ukrasa. Njegova marama oko bedara bila je oivičena mnogobrojnim sitnim zlatnim prstenčićima, ukrašenim rubinima. Na levoj ruci Indusa sijala se narukvica, sastavljena od tri prstena i zasuta dragim kamenjem. Na srednjem prstenu prelivao se ogroman dijamant, debeo kao čovečji prst. Vrat gospodara Kalikuta dvaput je obavijala biserna ogrlica i zlatan lanac fine izrade. Masivne minđuše dovršavale su raskošne ukrase Zamorina.
Gospodar Kalikuta sedeo je na naslonjači pokrivenoj ćilimom. S desne strane stajao je dečak koji je imao plavu svilenu maramu i crveni štit, oivičen zlatom i dragim kamenjem, i kratak mač, ukrašen zlatnim šarama. S leve strane drugi dečak držao je masivnu zlatnu čašu. S vremena na vreme starac koji je stajao iza Zamorinovih leđa dodavao je gospodaru betel, složen u paketić.{8} Zamorin je žvakao betel i ispljuvavao izrazito crvenu pljuvačku u šolju.
Vasko da Gama priđe bliže i pozdravi Zamorina, podigavši ruke nebu i pritisnuvši ih zatim na grudi. Zamorin ponudi Portugalce da sednu. Počastiše ih voćem, hladnom vodom, zatim gospodar Kalikuta zamoli Vaska da Gamu da ukratko izloži sadržinu kraljeve poslanice. Ali Vasko da Gama, videći oko sebe Mavre, i bojeći se da oni nekako ne naškode Portugalcima, zamoli Zamorina da ga ovaj primi nasamo. Zamorin ustade i pređe zajedno s Vaskom da Gamom u malu sobu, gde se nalazila postelja, bogate ukrašena ćilimima i jastucima.
Vasko da Gama poče da govori. On je pričao o portugalskom kralju, „gospodaru mnogih zemalja i vladaocu ogromnog bogatstva, kome nema ravnog na zemlji".) Spomenu da su preci kralja Manoela već šezdeset godina slali svake godine brodove da traže put za Indiju, „ne zato što su tražili zlata i srebra, jer zlata i srebra ima u Portugaliji toliko da nema nikakve potrebe tražiti ga u tuđim zemljama, već zato što su portugalski kraljevi čuli da na Istoku takođe postoje hrišćanska carstva".)
Dalje je Vasko da Gama ponudio Zamorinu u ime, kralja Portugalije bratstvo i prijateljstvo i molio ga da pošalje zajedno s njim noslanike iz Kalikuta u Portugaliju. Zamorin reče da se raduje dolasku Portugalaca i da se nada da će između Kalikuta i Portugalije vladati prijateljstvo i mir.
Audijencija je bila završena kasno u noći gosti napustiše dvorac. Ponovo se poče njihati nosiljka, ovoga puta na ulicama nije bilo besposličara, ali iz dvorca zajedno s Portugalcima izađe velika gomila sveta. Napred su trčali ljudi s buktinjama, noseći na visokim štapovima komade luča. Luč je goreo puckarajući i bacao iskre.
Grad je bio tih i pust.
U početku je sve išlo ne može biti bolje i Porgugalci su se radovali što ne vide dosadnu svetinu. Ali najedanput nalete vetar, uskovitla prašinu na putu, pogasi buktinje, otpoče iznenadan, strahovit tropski pljusak. Za tren oka Portugalci pokisoše do gole kože. Ulicama su jurile bujice vode, stvoriše se udubljenja i rupe; nosači su se svaki čas spoticali i upadali, tresući nemilosrdno nosiljku. Vasko da Gama morao je dobro da se uhvati za stubove baldahina da ne bi pao. Svetina se namah rasturi. Pratioci su se, izgleda, bili zbunili. Oni su se ljutitim glasom savetovali i svađali među sobom, a iznureni nosači jedva su vukli dvaput težu pokislu nosiljku. Munja je obasjavala samo zidove kuća od naboja. Kiša nije prestajala.
Vasko da Gama se naljuti. On viknu pokislog Monsaida:
– Reci tim psima da me nose pod neki krov. Oni su zaboravili da sam ja poslanik portugalski. Odgovaraće oni za to.
Monsaid šmugnu napred i uplašenim glasom poče da govori s pratiocima. Ovi počeše da šapuću. Jedan od pratilaca, Mavar – Zamorinov trgovački poverenik, koji je u njegovo ime kupovao i prodavao robu, predloži da se ozlojeđeni poslanik prenese u njegovu kuću i da sačeka tamo dok prestane kiša. Nosači ubrzaše korak i ubrzo se Portugalci nađoše u dvorištu bogate kuće. Zamorinov trgovački poverenik nije hteo da pušta nevernike u samu kuću i dade im široku verandu. Veranda je bila zastrta ćilimima, u kutovima su stajala dva svećnjaka, u njima je nekakvo ulje gorelo plavim plamenom. Portugalci se razmestiše po ćilimima, razgledajući svoju mokru odeću i glasno proklinjući promenljivo vreme Indije.
Njihova najbolja oprema, koju su navukli naročito za posetu Zamorinu, bila je potpuno upropašćena. Polomile su se čelenke na šlemovima, izbledeli, potklobučili se dugački kaputi, izgužvali se čipkani porubi manžetna.
Kiša nije prestajala. Bilo je nemoguće kretati se dalje u nosiljci. Komandantu dovedoše divnoga konja, ali on nije bio osedlan (i danas na indijskoj obali obično jašu neosedlane konje). Ali je Vasko da Gama i u tome video namernu uvredu i odbio je da sedne na konja. Tek pred zoru pljusak prestade isto onako neočekivano kao što je i počeo, i Portugalci, i ljuti i umorni, stigoše do brodova tek za dana.
Valjalo je poslati Zamorinu darove. Izvadiše ih iz broda, pažljivo pregledaše i očistiše. U Kalikutu je bio običaj: darovi, koji su namenjeni caru, prethodno se pokazuju njegovim dvoranima. Stoga je 29 maja Vasko da Gama pozvao na brod Valija i Zamorinovog trgovačkog poverenika. Predveče dođoše oba Mavra na „Saun Gabriel". Vasko da Gama primi ih na krmi. Pred prispelim Mavrima raširiše darove: dvanaest komada prugaste tkanine, četiri crvene kapuljače, šest kapa, četiri niza korala, sandučić sa šest šolja za pranje ruku, sanduk šećera, dva bureta maslinovog ulja i dva burenceta meda.
Mavri začuđeno pogledaše robu i, izmenivši poglede, nasmejaše se na sav glas.
– Je li to sve? – upita Vali.
– Da – odgovori Monsaid.
– Carevima se tako što ne poklanja. Najsiromašniji arabljanski ili indijski trgovac poklonio bi više – reče trgovački poverenik osmehujući se. – Ako nemate nikakve retke ni naročite robe – dodade on – poklonite jednostavno čisto zlato.
– Da, baš zlato – ponovi Vali osmehujući se – utoliko pre što kod vas, po rečima Vašeg komandanta, ima toliko zlata da ne znate šta ćete s njim.
Vasko da Gama se jedva uzdržavao. Dotle su Portugalci imali posla sa crnačkim vođama afričke obale koji nisu mnogo zahtevali. Crnačke vođe bile su spremne da dadu pregršt zlata ili pet mladih robinja za malo ogledalce, a kada bi dobili staru košulju, osećali su se beskrajno srećni. Za ove poklone koje su Portugalci pripremili za Zamorina na afričkoj obali moglo se kupiti nekoliko sela sa svim njihovim stanovnicima, stvarima i domaćom stokom. A ovi Mavri usuđuju se da se cere i da ismejavaju portugalske poklone.
– Reci mavarskim psima – izusti, najzad, Vasko da Gama – da nisam doneo zlata, da nisam trgovac, već poslanik, da sam dao ono što imam. To nisu kraljevi pokloni, već moji lični darovi. Ako mi kralj Portugalije naredi da još jednom dođem u Indiju, on će mi poveriti daleko bogatije poklone, a ako Zamorin ne primi poklone, narediću da ih ostave i neću mu ništa poslati.
Pogledavši potamnelo lice portugalskog komandanta, Mavri se odjednom uozbiljiše. Trgovački poverenik izusti hladno:
– Ja neću smeti da predam caru takve poklone, a i vama savetujem da to ne činite.
Zamorinovi pretstavnici napustiše brod. Docnije su dolazili drugi arabljanski trgovci. Vasko da Gama pokazivao je svima poklone i pitao ih za mišljenje, misleći da su Vali i trgovački poverenik odbili poklone iz koristoljubivih pobuda. Ali su trgovci jednoglasno tvrdili da su pokloni ništavni i da bi čak bilo sramota nuditi ih gospodaru Kalikuta.
I zaista, u očima Zamorina i njegovih mavarskih savetnika Portugalci su sa svojim jadnim darovima morali izgledati kao uboge skitnice.
Vasko da Gama još uvek je mislio da nije stvar u jadnim poklonima već u želji Mavara da ga ocrne pred Zamorinom i počeo je uporno i nestrpljivo da traži nov sastanak sa Zamorinom. Mavri – savetnici gospodara Kalikuta – obećaše da će udesiti sastanak, a sami su odugovlačili, odlažući ga iz dana u dan. Za to vreme oni su sve više podbadali Zamorina protivu došljaka.

ZAROBLJENI




Krajem XV veka, kada su se Portugalci pojavili u Kalikutu, Indostan je bio rasparčan na nekoliko država koje su ratovale među sobom. To je u mnogome olakšalo Portugalcima da se učvrste na indijskoj obali. Na severu su vladali sultani Lodi. U Dekanu se vodila borba između ratničke muslimanske dinastije Vahmani i induskih carstava.
U vreme Vaska da Game muslimanska plemena na severu postepeno su osvajala južnu mnogobožačku Indiju.
Marks piše: „Zemlja, gde su odvojeni jedan od drugog ne samo muhamedanci i Indusi, nego i pleme od plemena i kasta od kaste, društvo, čija je osnova neka vrsta ravnoteže, koja proističe iz sveopšteg uzajamnog odbijanja i vekovima ustaljene međusobne odvojenosti svih njegovih članova, zar takva zemlja i takvo društvo nisu bili osuđeni na to da postanu plen osvajača?
...Na taj način, Indija nije mogla da izbegne sudbinu da bude osvojena i sva njena istorija, ako je ona uopšte imala neku istoriju, jeste istorija neprekidnih osvajanja, kojima je bila izložena. Indijsko društvo nema nikakve istorije, bar nikakve poznate istorije. Ono što nazivamo njegovom istorijom jeste samo istorija osvajača koji su se smenjivali i koji su zasnivali svoja carstva na osnovi tog pokornog i nepokretnog društva.
Naročito energičnu osvajačku politiku vodili su Bahmani; pod vidom borbe sa mnogoboštvom oni su zauzimali sve nove i nove teritorije, pustošili i pljačkali indijske države, ubijajući ili silom prevodeći u muslimanstvo neverne „kafire", uništavajući njihove hramove, paleći i gazeći polja i odvodeći stoku.
Jedan od bahmanskih careva, Feroz-Šah-Bahmani (1397–1422), u toku svog dvadesetpetogodišnjeg carevanja proveo je dvadeset i četiri godine u ratu protiv Indusa.
Veliki ruski putnik Atanasije Nikitin, koji je posetio Indiju dvadeset i pet godina pre Portugalaca, piše da se bahmaniski sultan „bije sa Kafarima ima dvadeset godina, čas njega potuku, čas ih on potuče mnogo puta."
Kada se Atanasije Nikitin nalazio u bahmanskoj prestonici Bidari, u nju su se vratile iz pohoda muslimanske vojskovođe. Atanasije Nikitin piše: „Meliktučar je zauzeo dva indijska grada, koja su tukli na Indijskom Moru, a uhvatio je sedam kneževa, i riznicu im oteo", i dalje: „Mizamilk i Mekhan i Marathana zauzeli su tri velika grada, a s njima njihove vojske sto hiljada i pedeset slonova i svakojakog dragog kamenja veliko mnoštvo", i najzad: „Grad je zauzeo indijski Melikčan hodža, a zauzeo ga je silom, dan i noć tukao se s gradom, dvadeset dana vojska nije pila ni jela, pod gradom je stajala s topovima; vojske je izginulo pet hiljada dobrih ljudi, i grad su zauzeli; drugi su posekli dvadeset hiljada glava muških i ženskih, uzeli su dvadeset hiljada plena i velikog i malog, a prodavali su zarobljenu glavu po deset tenaka, a drugu po pet tenaka, a decu po dve tenke; od riznice nije bilo ništa i veliki grad nisu zauzeli."
Ali ma koliko da su ovi ratovi bili razorni i krvavi, oni nisu povlačili za sobom duboke socijalne promene, jer oni nisu zadirali u osnove socijalnog uređenja Indije – indijske društvene zajediice:
„Građanski ratovi, upadi, osvajanja, glad – sve te nevolje koje su se smenjivale, ma koliko da su za Indostan izgledale složene, velike i strahovite, doticale su se samo njegove površine."
Svi ti ratovi, nacionalni i verski razdori, koji su pustošili indijsku zemlju, prolazili su pored Kalikuta.
Kalikut, koji se nalazi na morskoj obali Indije, bio je veliko trgovačko pristanište od međunarodnog značaja, U Kalikut su dolazili trgovci iz Arabije, Irana, Egipta, sa afričke obale, iz Malake, Sumatre, Sijama, Cejlona, istočne obale Indije. U XIV i XV veku pristanište Kalikuta posećivali su kineski brodovi. Čak je i do Portugalaca u doba njihove prve posete Indiji došla vest o tome da su osamdeset godina pre njih Kalikut posetili „...beli hrišćani, koji su imali duge kose kao Nemci. Oni su se vraćali svake druge godine, dolazeći na dvadeset ili dvadeset pet brodova. Ovi nisu mogli da kažu ko su i kakvu robu mogu da donesu sa sobom, osim vrlo tankih lanenih tkanina i bronzanih izrađevina. Oni su odneli sa sobom začine. Na njihovim brodovima bilo je po četiri katarke, kao na španjolskim lađama. Da su to bili Nemci, mi bismo čuli o toj plovidbi. Možda su to bili Rusi, ako oni imaju tamo negde pristanište."{9} U samoj stvari to su bili Kinezi.
Preko Kalikuta je prolazio ogroman deo začina koji se izvozio iz Indije. U taj grad su se odavno doselili arabljanski i iranski trgovci. Malo po malo Arabljani i njihovi potomci iz brakova sa induskim ženama – ratnički moplasi, stvorili su u Kalikutu poveliku koloniju. Njihova snaga bila je u solidarnosti, bogatstvima i uticaju na siromašno stanovništvo Kalikuta koje je bilo prezaduženo kod njih.
Sam gospodar Kalikuta u mnogome je zavisio od muslimanskih trgovaca. Sva njegova moć, sve njegovo bogatstvo počivalo je na prekomorskoj trgovini sa muslimanskim, arabljanskim i iranskim trgovcima. Kada bi se obustavila ta trgovina, kada bi arabljanski brodovi prestali da posećuju pristanište Kalikuta – zamro bi divni grad, utišali bi se bučni trgovi, opustelo bi prostrano pristanište, a on, gospodar Kalikuta, postao bi nezaštićeni plen neprijateljskih suseda. Nije slučajno njegovo ime Samudrija Radža, koje su Portugalci promenili u „kralj Zamorin", značilo „Gospodar morske obale". Nije slučajno induski car Kalikuta bio naklonjen prema muslimanskim trgovcima.
U Kalikutu su se uzdizale muslimanske džamije, postojao je poseban sud koji se bavio muslimanskim poslovima. Mi smo već videli da je na dvoru Zamorina i u njegovoj vojsci bilo mnogo muslimana, koji su zauzimali najvažnije, najodgovornije položaje. Muslimanski trgovci u Kalikutu imali su povlastice.
Iranski putnik Abd-ur-Razak, koji je posetio Kalikut 1442 godine, piše: „Bezopasnost i pravosuđe vladaju potpuno u tom gradu tako, da najbogatiji trgovci dovoze ovamo mnogo robe iz prekomorskih zemalja. Oni je istovaruju i šalju bez žurbe na tržišta i pijace, ne misleći da je potrebno da za nju brzo dobiju novac ili da čuvaju robu."
Arabljani i moplasi vrlo brzo su shvatili prave namere Portugalaca, i pored svih pokušaja Vaska da Game da ih sakrije zvučnim frazama, širokogrudim obećanjima i visokoparnim pričama o moći i sjaju portugalskog dvora. Shvativši da će pojava Portugalaca u Indiji ugroziti monopolisani položaj muslimanskih trgovaca, koji su kupovali začine u Indiji i preprodavali ih u Egiptu Mlečanima, Ðenovljanima i Levantincima, muslimanski trgovci odlučili su da preduzmu sve mere kako bi onemogućili Portugalcima da se učvrste na indijskoj obali i da uspostave trgovinu s Kalikutom.
Ogromna protivurečnost između priča Portugalaca o bogatstvu i moći njihove države i žalosnog izgleda posade i ubogih darova, zahtev Portugalaca da Zamorin trguje jedino s Portugalijom, nejasni glasovi o gusarskim podvizima Portugalaca – sve je to samo olakšalo intrige muslimanskih trgovaca.
Posetivši brod Vaska da Game i razgledavši poklone, Mavri – Vali i trgovački poverenik – požuriše da pretstave Zamorinu Portugalce u najžalosnijem i najsmešnijem izgledu. Zbog toga su sve okolnosti druge audijencije Vaska da Game bile drukčije. Orkestra više nije bilo, a odred koji je pratio Portugalce u dvor bio je dvaput manji nego li pre. Istina, kao i onda, ulice su bile prepune naroda, ali su se vrlo često iz gomile čuli neprijateljski uzvici. Nekoliko puta Portugalci su videli mlade moplaske konjanike, koji su se preteći hvatali za mačeve kada je povorka prolazila pored njih. Pisac dela „Roteiro" piše: „Dvorac je bio opkoljen naoružanim ljudima. Našeg kapetana zajedno sa njegovim pratiocima ostavili su da čeka čitava četiri sata pred vratima, koja su otvorili tek onda, kada je vladalac naredio da unutra puste kapetana samo sa dvojicom ljudi po njegovom izboru. Kapetan reče da hoće da povede sa sobom Fernauna Martineša kao tumača i svog sekretara. I kapetanu i nama bi jasno da njegovo rastajanje s nama ne obećava ništa dobro. Vladalac reče kapetanu da je ovaj govorio kako je tobože došao iz veoma bogatog carstva, a, međutim, sa sobom nije doneo ništa. Zatim, da on ima pismo od kralja portugalskog, ali da sve do sada pismo nije predato. Kapetan odvrati na to da on nije doneo ništa samo zato što su cilj njegove plovidbe bila nova otkrića, a kada stignu druge lađe, Zamorin će videti šta će one doneti sa sobom. Što se tiče pisma, on ga je doneo sa sobom i može odmah da mu ga preda."
Zatim je vladalac zapitao šta je kapetan nameravao da otkriva – ljude ili kamenje. Ako je nameravao da otkriva ljude, kao što je govorio, zašto onda nije doneo ništa sa sobom? Osećalo se da su Zamorina dobro pripremili njegovi mavarski savetnici. Vasko da Gama predade vladaocu pismo, ali zatraži da ga čitaju na glas, jer se bojao da će Mavri-tumači izokrenuti sadržinu pisma.
Na kraju razgovora Zamorin upita:
– Kakve robe ima u tvojoj zemlji, tuđinče?
Vasko da Gama odluči da sada ne tvrdi uporno kako Portugalija tobože obiluje dragocenim metalima.
– U mojoj zemlji – reče on – ima mnogo žita, tkanina, gvožđa, bronze i mnogih drugih stvari.
– A da li si doneo sa sobom tu robu? – upita Zamorin; Mavri, koji su stajali duž zida, osmehnuše se.
– Samo uzorke – odgovori Vasko da Gama. – Nadam se da će mi car dopustiti da se ovamo vratim sa robom, a dotle da ostavim četiri ili pet ljudi u zasebnoj zgradi. Neka ti ljudi prodaju ono što sam doneo sa sobom i neka kupuju indijsku robu.
– O, ne, ja neću da tvoji ljudi ostanu ovde. Pošalji ih na svoje brodove, istovari svoju robu i prodaj je sa najvećom zaradom, a zatim odlazi sa svima ljudima.
Sastanak je bio dockan završen, nije se moglo ni pomišljati na povratak na brod. Preko noći Portugalce smestiše u kuću bogatoga gudžeratskog trgovca. Ujutru komandantu ponovo ponudiše konja bez sedla i on opet odbi misleći da time hoće da ga ponize. Tada gudžeratski trgovac dobavi nosiljku i Portugalci se krenuše u Pandarani Kolam. Usput je jedan deo od njih zalutao i dugo je tumarao po uličicama i ćorsokacima, a ostali su mislili da su njihove drugove uhvatili Indusi. Vali posla sluge da traže one koji su se izgubili; ovi su našli sve Portugalce koji su zalutali i doveli ih na obalu, gde se u naročitom skloništu za putnike odmarao Vasko da Gama.
Idiski vladari odvajkada su gradili na putevima i trgovima domove za putnike – tako zvane „dharma sala" („dom pobožnosti") ili „pantha sala" („dom za putnike"). U muslimanskim delovima Indije „pantha sala" nazivali su se karavan-serajima.
Atanasije Nikitin piše: „U Indijskoj zemlji gosti se smeštaju po hanovima."
U ovim „hanovima" za budiste i muslimane postojale su posebne prostorije. U budističkom delu hana živeo je bramin. On je izdavao putnicima vodu, hranu i postelje, hranu za njihove konje. On je zadovoljavao religiozne potrebe putnika. U muslimanskoj polovini nalazila se mala džamija; pored nje su živeli imam i mujezin, koji su vršili one iste dužnosti koje je vršio bramin u budističkoj polovini.
U takav han doveli su Portugalce da prenoće. Kapetan zatraži da ih odmah prebace na brodove. Ali Vali odbi izgovarajući se da je dockan i da je vreme rđavo. I zaista, sunce je već zalazilo za okean, a sveži vetar dizao je velike talase. Ali su Portugalci u svemu videli izdajstvo i spletke Mavara.
– Ako mi ne date čamce – reče Vasko da Gama – ja ću se vratiti Zamorinu, koji nam je dopustio da se vratimo na brodove, a vi me zadržavate i postupate kao rđavi hrišćani.
Ali to nije pomoglo i Portugalci su morali da zanoće u hanu. Plašeći se iznenadnog napada, Vasko da Gama postavi straže na ulaze u malo dvorište, okruženo doksatima, u kome su se smestili Portugalci, a ostalim saputnicima naredi da spavaju ne skidajući oklope. Proveli su nemirno noć. Nekoliko puta napolju se čuo zveket oružja, Portugalci su skakali i hvatali se za mačeve, ali su se bez potrebe uznemiravali. Iza zida su frkali i premeštali se s noge na nogu konji, negde na livadama zavijali su šakali. Pored Vaska da Game sedeo je Monsaid, koji se bio utišao i pozeleneo od straha. Njemu su stalno padale na pamet sve moguće muke, koje mu njegovi zemljaci sigurno spremaju zbog otpadništva.
Duboko u noć nad njima se začu isprekidani jauk. Neko je tužno naricao i oštro kašljao. Vasko da Gama uzdrhta.
– Ku-ku, ku-ku...
– Šta je to?
– To je kukavica – jedva promuca preplašeni Monsaid. – Ona je crna, leti noću i kuka: „kuku, kuku". A ako se spusti na kuću i zakuka, neko će u toj kući umreti.
– Treba je ubiti – šapnu jedan od Portugalaca, podižući samokres.
– Kukavicu ne valja ubijati – iz kljuna joj liže vatra, ona može da sprži hvalisavca. Cela Indija veruje u kukavicu. Treba ležati i čekati sudbinu.
Jutro ne donese nikakve promene. Kao i pre, na sve zahteve Portugalaca da ih prebace na brodove komandir straže odgovarao je time što se klanjao do pojasa i kleo da će to učiniti čim bude moguće.
– Bogovi su mi svedoci, ja bih vam odavno dao čamce i veslare, ali se po moru stalno valjaju talasi. Ako vi poginete, car će narediti da me ubiju.
– Onda nam daj da odemo do obale i da sami potražimo sa brodova portugalske čamce – reče Vasko da Gama.
– Ne, ne, to ne smete nikako da činite. Oko nas krstare odredi moplaha. Oni su naoružani i puni mržnje. Oni traže priliku da se posvađaju s vama i da vas u tuči sve pobiju.
– Zašto nas čuvaš, zašto si nas pretvorio u zarobljenike kada nam je Zamorin dopustio da se vratimo na brodove? Zar tako rade hrišćani?
– Vi niste zarobljenici, vi niste pod stražom, već ste pod zaštitom. Kada bih ja odveo straže – vi ne biste doživeli sutrašnji dan – uveravao je komandir straže.
– Ako je tako, onda me pustite natrag Zamorinu. Ja ću mu se požaliti i on će vas kazniti za neposlušnost – reče ljutito Vasko da Gama.
– Ne može! Car se sada odmara i još dva dana ne sme se uznemiravati brigama i poslovima.
Vasko da Gama pade u vatru. Indusi počeše šaptati među sobom i komandir straže ponovo se s poštovanjem pokloni komandantu Portugalaca.
– Naredi da brodovi priđu bliže obali i mi ćemo ti dati čamce.
– To ne može da bude – planu Vasko da Gama. – Vi smišljate izdaju, vi hoćete da namamite brodove u zamku i da ih zallenite. Znajte da sam naredio svome bratu: ako posumnja da sam dopao ropstva, da ne sluša nikakva moja naređenja, jer mi ona mogu biti iznuđena silom. On tada ima da razapne jedra i da plovi u Portugaliju.
Indus se još jednom pokloni i ode. Začu se lupa reza i škljocanje brava. Portugalce zatvoriše. Han se pretvori u tamnicu.
Namirnice koje su kupili usput ponestaše i Portugalci počeše da gladuju. Oni su očekivali još gore. Skoro svi su bili uvereni da će ih straža napasti uveče ili preko noći.
Nastade druga noć. Ponovo razmestiše straže. Vrata su bila spolja zatvorena. Čulo se zveckanje oružja. Opet je kukala kukavica... Portugalci su ležali mirno, niko nije spavao. Vasko da Gama šetao je po dvorištu, s kraja na kraj. Mesec je obasjavao beli zid kuće. Senka velikog drveta, koje je raslo na sredini dvorišta, jasno se ocrtavajući, presecala je belu mrlju, obasjanu mesečinom. Svi su ćutali. Najednom se senka izmeni. Jedna grana od drveta zanjiha se, povi i, šušteći nečujno po lišću, prebaci se na krov kuće. Zašušta slama na krovu. Vasko da Gama maši se jatagana, ali se Monsaid bez uzbuđenja dotače njegovog ramena.
– Umiri se – reče on – to je udav, on živi na drveću i krade po kućama kokoši, male majmune i pacove. On je odmileo u nečiji kokošarnik. Za ljude nije opasan i ljudi ga ne diraju. Čuvaj se malih šarenih zmijica koje nisu veće od tvog jatagana. Njihov ujed je smrtonosan.
Ujutru Portugalcima donesoše vode. Kroz otškrinuta vrata mornari ugledaše veliko dvorište, puno vojnika. Oni su sedeli unaokolo, spavali po kutovima, popravljali amove, kockali se, tumarali iz ugla u ugao, naoružani mačevima, ratnim sekirama, lukovima i strelama. Pored direka stajali su konji.
Bilo je jasno da je nemoguće probiti se do brodova. Straža pusti Monsaida u veliko dvorište i ovaj, pošto je proveo tamo jedno dva sata, vratio se još uznemireniji. On je našao među vojnicima stare poznanike i od njih je saznao tužne vesti.
Sa afričke obale stigao je brod i trgovci koji su došli odande ispričali su Zamorinu o haranju Portugalaca po Mombasu i Mozambiku. Iskoristivši to, Mavri su proneli glasove da su moreplovci tobože proterani iz Portugalije zbog teških zločina i da se bave uhođenjem, haranjem afričke obale, da su pismo od portugalskog kralja sami sastavili. Oni su savetovali Zamorinu da iznenada napadne Portugalce i da ih pobije. Još i više, Mavri su pretili da, ako Zamorin ne uništi Portugalce, svi muslimanski trgovci napustiće Kalikut i počeće da trguju sa vajkadašnjim takmacima Kalikuta – Kananorom i Koilunom. Najzad, prema Monsaidovim rečima, Mavri su dali Valiju veliko mito da uništi Vaska da Gamu i druge zarobljene Portugalce. Bojeći se Zamorinovoga gneva, Vali se ne usuđuje da sam napadne Portugalce, ali je obećao da ako oni sami započnu svađu sa stražom, on neće zaustavljati svoje vojnike i da će čak pustiti u han, nedaleko skriveni odred moplaha da se obračuna s Portugalcima.
Ali, među Zamorinovim savetnicima bili su induski trgovci. Oni su se nadali da će u Portugalcima naći saveznike protiv moplaha, koji su svu trgovinu dograbili u svoje ruke. Indusi su dokazivali Zamorinu da Portugalci nisu u Kalikutu načinili nikakav zločin, da su možda glasovi o haranju na afričkoj obali -– kleveta Mavara, da, najzad, ako Zamorin naredi da se Portugalci pobiju, o Kalikutu će se svuda proneti rđav glas, poslanici i trgovci iz dalekih zemalja izbegavaće Kalikutsko pristanište, a sam on, Zamorin, i dalje će u potpunosti zavisiti od milosti muslimanskih trgovaca – jedinih gospodara trgovine Kalikuta.
Njihovi razlozi učiniše svoje. Preko dana dođoše V dvorište, gde su se nalazili Portugalci, Vali i komandir straže. Oni predadoše Zamorinovu naredbu. „Tuđinci su molili za dopuštenje da trguju u Kalikutu. Neka istovare svoju robu i tada će biti pušteni ljudi koji su zadržani na obali. Neka Vasko napiše o tome svome bratu na brod."
Ali se Vasko da Gama još uvek bojao izdaje. On napisa bratu: „Čini mi se, čak i ako pošlješ čamce, prepune robe, ovi psi me neće pustiti. Stoga te molim kao brat i naređujem kao komandant, čim se uveriš da neće da me puste – diži jedra i plovi u Portugaliju da javiš kralju o našem velikom otkriću. Ako ja ostanem ovde i ubiju me – ništa neće biti izgubljeno. Ako ti budeš oklevao, oni će sakupiti brodove sa cele obale, napašće nas i uništiti, a vest o našem slavnom otkriću neće doći do Portugalije."
Paulo da Gama posla robu na obalu i 2 jula Vali se ponovo pojavi na vratima dvorišta koje je Portugalcima bilo toliko dojadilo, izjavivši da su zarobljenici slobodni. Istoga dana Vasko da Gama i njegovi saputnici bili su prebačeni na brodove.

TRGOVINA




Čim se Vasko da Gama našao na komandnom brodu, on odmah naredi da obustave odašiljanje robe na obalu, zatvori se s Monsaidom i uze da sastavlja pismo Zamorinu.
Sutradan Monsaid odnese pismo, ispisano bisernim arabljanskim šarama. Vasko da Gama ponovo se žalio na Mavre, prekorevao Zamorina, potsećao ga da „dobri hrišćani ne rade tako", i završavao je pismo molbom da Zamorin pomogne Portugalcima da prodadu dovezenu robu.
Posle jednog dana u pristanište stiže Zamorinov rizničar. On naredi svojim slugama – snažnim mladićima, naoružanim batinama – da spreme za Portugalce prostorije u Pandarani Kolamu. Sluge uđoše u jednu kuću. Otuda se začu plač i naricanje. Posle jednog sata na kapiju izađe mali sivi magarac, natovaren ogromnim šarenim zavežljajima sa domaćim stvarima, starica sa dvema belim kokošima u rukama i hromi starac u prljavoj čalmi, koji je vukao na dugačkom užetu belo jare koje se odupiralo. Za njima izlete asura koju su očigledno bili zaboravili, a na pragu se pojavi nasmejani rizničarev sluga s metlom u rukama.
– Očišćena je kuća za vaš dućan – reče rizničar Portugalcima.
Glavni trgovački poverenik Vaska da Game, brat Bartolomea Diaša – Diogo Diaš, zajedno sa pisarem Alvarom de Bragom, Monsaidom, Žuaunom Nunješom i nekoliko vojnika rasporediše se u izvojevanoj kući i počeše da čekaju kupce. U hladovitom unutarnjem dvorištu oni raširiše po asurama prugaste vunene i lanene tkanine, crvene kape, žute kratke kapute, ogledala, razmestiše sanduke s koralima, ćilibarom, đinđuvama, uguraše bure sa živom, složiše na gomilu poluge bakra. U jedan kut namestiše za prodaju stočić, pokriven zelenim čaršavom. Sve je to pisar Alvaro de Braga prepisao u zasebnu knjigu.
Predveče sedam mavarskih trgovaca dođoše u nov dućan.
– Došli smo po carevoj zapovesti da ocenimo i kupimo vašu robu – reče najstariji trgovac.
Portugalci odvedoše Mavre u unutrašnje dvorište. Ovi počeše da razgledaju robu, presipajući nemarno iz ruke i ruku korale, ćilibar i lažan biser, s prezrenjem okretoše glavu od tkanina, a čak i ne pogledaše na ponos Portugalaca – stočić sa zelenim čaršavom. Mavri ništa ne rekoše i odoše. Portugalci ostadoše u nedoumici. Sutradan su trgovci dolazili čas po jedan čas po dvojica. Oni su probali korale zubima, pipali crvene kape, pitali za cenu i umesto odgovora samo se smejali. Tako je to trajalo osam dana. Portugalci shvatiše da im se potsmevaju. Diogo Diaš i Monsaid požuriše Vasku da Gami.
Bilo je jasno da su Mavri organizovali bojkot portugalske robe. Monsaid reče: „Ko prodaje ovde, u Pandarani Kolamu? Svi trguju na glavnoj pijaci u Kalikutu. Ovde niko neće doći. Mavri su sve zaplašili, a tamo prolaze svi trgovci. Treba moliti Zamorina da dopusti da se roba prenese u Kalikut."
Tako i učiniše. Vasko da Gama naredi Monsaidu da napiše novu poslanicu Zamorinu i 24 juna Vali dotera gomilu nosača. Oni natovariše na ramena zavežljaje i sanduke s portugalskom robom i pod zaštitom odreda naira krenuše u Kalikut. Kada je poslednji Portugalac napustio kuću u pristaništu Pandarani Kolamu, iza ugla se ukaza starica sa kokoškom ispod miške. Ona pogleda oko sebe, pričeka da Portugalac zamakne za ugao, i jurnu kroz otškrinutu kućnu kapiju. Uskoro se iza ugla pomoli hromi starac sa jaretom i magarcem, uđe u kuću i začu se lupa reze.
U Kalikutu dadoše Portugalcima dućan na kraju glavne pijace, preko puta cisterne. Na sredini sobe Diaš okači na kuku masivne terazije, donesene iz Portugalije. U jednoj sobi razmestiše robu, a u udaljenoj, polumračnoj, ceo dan su strugali i testerisali. Po Monsaidovom savetu, za svaku vrstu začina pravili su zasebne pregrade. Zatim pozvaše Indusa kovača, on okova pregrade gvožđem, udari čivije i namesti velike šarene katance.
Sutradan se Portugalci ponovo pripremiše da dočekaju kupce. Na ulazu u dućan stajali su vojnici u punoj opremi. Oni su čuvali dućan od Mavara, ali im je bilo naređeno u tajnosti da izbegavaju sukob dokle god budu mogli. Diogo Diaš pregleda još jednom da li je sve u redu i zajedno s Monsaidom stade kod ulaza da pogleda tuđ život.
Preko puta dućana Portugalaca crnela se cisterna, okružena drvećem. Na njenoj sredini uzdizala se siva ploča. Iz nje je kroz bakarnu lulu tekao mlaz hladne vode. Ploča je bila ukrašena rezbarijom. Pri vrhu su se preplitale dve kamene ruže, niz krajeve se spuštao zamršeni ukras, a na sredini je bio arabljanski natpis.
– Šta piše tamo? – upita Diaš Monsaida.
– „Cisternu je podigao Omar Ibn Ahmad iz Džede. Prolazniče, kada gasiš žeđ, pomeni njegovo ime!" – prevede polako Monsaid.
Celoga dana kod cisterne je bila navala. Muslimanke, zamotane od glave do pete u bele i plave haljine, vitke Induskinje sa bakarnim prstenovima oko članaka i oko ruku, nagaravljene oko velikih očiju, dolazile su na vodu, vodeći za ruku golu decu bronzane boje. Njihove spletke, šale i grdnje nisu prestajale po ceo dan. Pod senkom drveća, u hladovini, putnici su se odmarali i jeli. S jedne strane voda se prelivala u veliki valov. Ovamo su seljaci iz okoline dovodili na pojilo magarce i upregnute bivole. Sumorne kiridžije sa severa doterivale su mršave kamile, mladi kicoši u šarenim odećama pojili su svoju arabljansku ždrebad. Dvaput su dolazili na pojilo radni slonovi sa zubima okovanim bakrom, a jednom je blagoizvoleo da ss napije i sveti bik Šive – veličanstvena negovana životinja sa ogromnim rogovima. Preko puta su se nalazile mesarnice. Rojevi crnih i zelenih muva leteli su oko izuđene ovčetine, ma da su mesari, visoke vesele bradonje, mahali iznad mesa mahalicama od konjske dlake. Malo dalje ležali su u prašini žuti olinjali psi sa jezicima isplaženim od vrućine.
Dalje su se nizali dućani trgovaca tkanina. Šareni vezeni šalovi, najtanji muslini, teški zlatotkani velovi, platna najživopisnijih boja bila su izneta da se vide i prelivala su se na suncu u svim bojama.
Portugadci su odmah shvatili da se njihove tkanine ne mogu meriti sa vanrednim izrađevinama induskih tkača.
Pijaca je živela svojim bučnim i šarolikim životom, ne obraćajući, izgleda, nikakvu pažnju na Portugalce. Prodavci slatkiša dozivali su prodornim, očajnim glasovima kupce pod svoje uboge šatre. Vrtari iz okoline poređaše na samu prašnjavu zemlju voće koje je bilo nepoznato Portugalcima: zlaćano, nežno-ružičasto, kao da je posuto prahom, plavičasto, crno – ono je mirisalo na suncu jakim nepoznatim mirisom.
Kroz gomilu su se gurali goli dečaci s testijama osvežavajućih pića. Mala ulična igračica igrala je na ćilimčetu uz pratnju bubnja. Lagano su prolazili mavarski trgovci, razgovarajući ozbiljno o cenama i izgledima za berbu začina. Kovač je grmeo čekićem, popravljajući seljačke motike; kaluđer skitnica sa štapom, zvoncetom i prosjačkim čankom molio je za milostinju. Valijevi stražari vukli su u tamnicu lopova koji se opirao. Mrki brđani prodavali su jedan drugom konje.
Vreme je prolazilo. Niko nije obraćao pažnju na Portugalce. Izgledalo je da se nikoga nije ticao ni nov dućan, ni portugalski vojnici, koji su malaksavali u kožnim pancirima i postavljenim dugačkim kaputima pod tropskim suncem koje je udaralo pravo u glavu. Ali se pod tom prividnom ravnodušnošću pijace skrivalo nešto drugo. Svemoćni mavarski trgovci organizovali su zaveru ćutanja protivu portugalske robe. Pijacom se pronosio glas da su Portugalpi uhode gusara i trgovaca robljem i da će posle njihovog odlaska oni koji su s njima trgovali biti strogo kažnjeni.
Pokatkad bi se iz gomile pojavio neki muslimanski vojnik i vikao nešto izazivački, pokazujući na mač. Mornari su često razabirali reč koja se ponavljala „Portugal, Portugal". Svaki put kad bi se pored dućana zaustavio muslimanski vojnik, Monsaid bi šmugnuo u dućan.
– Šta govori taj bezbožnik? – pitali su Portugalci Monsaida.
– Ne vredi ni prevoditi – šaptao je Mavar, ne izlazeći iz dućana.
– Pa ipak? – pitao je uporno Diaš.
– Rđav čovek, psuje i preti svašta – nerado je odgovorio Monsaid, trudeći se da zabašuri neprijatan razgovor.
U svojim odećama koje nisu bile podesne za tropsku klimu Portugalci su s mukom podnosili vrućinu. Vode nisu imali. Istina, često su protrčavali dečaci s testijama i mornari su mnogo puta gledali sa zavišću kako prolaznici zadovoljnu brboću, dobivši za neznatan novac šolju hladne tečnosti. Ali se Diaš bojao da Mavri ne sunu otrov i nije dopuštao da se kupuje piće. Nisu se usuđivali da idu do cisterne preko trga – naoružani muslimani su se sve češće zaustavljali pred dućanom. Oni su se sada pojavljivali u grupama, i pokazujući na dućan i na portugalske vojnike, koji su nepomično stajali na samoj pripeci, govorili su nešto, mora biti uvredljivo i smešno, jer su se oko njih smejali.
U južnom delu Portugalije, koji je relativno skoro otet od Mavara, još uvek je postojalo prilično mavarsko naselje i Portugalci su bili navikli da vide Mavre slomljene i pobeđene. A ovde su Mavri gospodari situacije, oni idu u bogatoj ali lakoj odeći, koja ne smeta kretanju, oni se potsmevaju Portugalcima...
Portugalci planuše srdžbom i, kao i njihov komandant Vasko da Gama, kleli su se da će se osvetiti potsmevačima.
Tako je prošao dan. Spusti se veče. Pijaca se umiri, ma da su se na trgu videli zadocneli trgovci, vukle se seljačke dvokolice, u koje su bili upregnuti bivoli, a dečaci s kotaricama vešto su skupljali po prašini slamu i pogan.
Diaš odluči da se noću provuče do komandanta i da mu javi kako stoji stvar na pijaci u Kalikutu. On povede sa sobom dva vojnika i Monsaida, ma da je Mavar upočetku pokušavao da izbegne opasnu šetnju.
...Smrče se. Odjednom se bez sutona spusti tropska noć. Da ne bi prelazio preko pijačnog trga, obasjanog mesečinom, Diogo Diaš se iskrade sa drugovima kroz mala vrata na uličicu obraslu travom i pođe sporednim ulicama tihog grada, trudeći se da što ređe izlazi na mesta obasjana mesečinom.
– Velika kapija je zatvorena – prošaputa Monsaid ali ja znam prolaz pored reke. Ubrzo se mesec sakri. Pade kratka topla kiša.
Život istočnjačkog grada nije zamirao preko noći. Pokatkad, prolazeći sporednim ulicama, Portugalci bi čuli udaranje cimbala, nežnu tugovanku laute, glas pevačice.
– Vesele se mladi ljudi – govorio je Monsaid.
Iza visokih ograda čulo se frktanje i šikanje bivola; negde je škripao točak, udarao razboj tkača, kuckali mali čekići juvelira. Sa ravnih krovova dopirala je nečija prigušena svađa i piska deteta. U daljini se čulo udaranje kopita. Preko reke su zavijali šakali. Najednom se kroz vazduh razleže vika, na drugom kraju grada odjeknu ista takva vika.
– Šta je to? – uzviknuše uznemireno Portugalci hvatajući se za mačeve.
– To je mujezin. On slavi Alaha. Ne uzbuđujte se! – umiri ih Monsaid.
Portugalci se približiše mračnim zidovima i, prateći Monsaida, skrenuše u stranu i počeše da se provlače između razvalina obraslih trnjem. Kiša prestade da pada i mesec je ponovo sijao.
Monsaid se zaustavi, kao da se nečega setio, zatim brzo pođe napred i nestade ga u senci žbunova. Portugalci požuršie za njim, zakačinjući glavom grane i lišće.
– Izašli smo iz grada – začu se Monsaidov glas. Mavar je stajao na zaravni jasno obasjanoj mesečinom. Iza njih su se uzdizali zidovi. Pred njima je, ulivajući se u more, hučala reka. U ribarskom predgrađu, na obali reke, Monsaid je imao poznanike. On je računao da će tamo dobiti čamac. Ali je Mavar slabo znao put, a bojao se da pita. Dva sata su lutali vijugavim uličicama predgrađa, pokrivenim ribljim glavama i krljušti, spotičući se o putokaze sa kotvom, prelazeći preko starih čamaca, dok najzad Monsaid ne dođe do kuće koja mu je bila potrebna. On oprezno zakuca i prigušenim glasom poče da se pogađa s ribarom.
Posle pola sata uska jedrilica iskrade se na more i požuri brodovima.
Ma da je bilo dockan, Vasko da Gama primi odmah one koji su došli. On sasluša iscrpan Diašov izveštaj o neuspeloj trgovini, o spletkama i potsmevanjima moplaha.
– Ne mari, prijatelji moji – reče komandant portugalskim jezikom, da ga Monsaid, koji je govorio kastiljanski, ne bi razumeo. – Dok smo slabi, mi moramo sve to da trpimo i da pamtimo. Ali doći će dan, mi ćemo se vratiti ovamo sa jakom flotom i tada – teško muslimanima. Za sve uvrede platiće nam stostruko. A sada treba da molimo Zamorina da nas zaštiti od moplaha.

SVAÐA




Ujutru sastaviše novo pismo i Monsaid ga opet odnese V grad. Predveče stiže odgovor. Gospodar Kalikuta je javio da je naredio da se kod dućana postavi straža i rekao joj da drži moplahe na pristojnom rastojanju. Dalje je pisao da će Portugalcima prodati začine sa svojih stovarišta i da će u zamenu primiti portugalsku robu. Nema sumnje da su na tu Zamorinovu odluku uticala nagovaranja induskih trgovaca, koji su svim silama težili da nanesu štetu svojim takmacima-moplasima.
– Nemojte biti isuviše zadrti – učio je Vasko da Gama Diaša i njegove drugove. – Pamtite, korist od ove trgovine biće i tako velika, nemojte da jurite za sitnom zaradom. Popuštajte, činite Indusima – Zamorinovim činovnicima – poklone, nemojte da se hvatate za sitnice ako vam budu donosili robu slabije vrste i nemojte suviše da se pogađate!
Vasko da Gama dopusti svojoj posadi da posećuje obalu. Kapetani brodova puštali su mornare na smenu, pri čemu je Vasko da Gama najstrože zabranio mornarima da se razdvajaju. On se bojao da će moplasi vrebati i ubijati usamljene Portugalce.
Kraj obale su dežurale portugalske lađice koje su stajale ukotvljene. Ispod prsnika mornari su bili navukli pancire, duž bokova lađica ležala su koplja, a ispod klupa mačevi. Vasko da Gama naredi da vojnici koji su dežurali na čamcima, svakog trenutka budu spremni da priteknu u pomoć svojim drugovima na obali.
Mornari su iznosili na prodaju odeću i razne sitnice, da bi za taj novac kupili makar pregršt začina. Malo je njih znalo pošto se začini prodaju u Evropi, kupovali su ih više radi toga da bi, po povratku u Portugaliju, imali čime da potkrepe priče o slavnoj plovidbi u Indiju.
Ali je Indija razočarala mornare. U otadžbini su se bili naslušali priča o Indiji – zemlji u kojoj se zlato može skupljati lopatama, a začini rastu u takvom izobilju kao žir u portugalskim šumama.
Međutim, ispalo je sasvim drukčije. Začini u Kalikutu nalazili su se u rukama krupnih trgovaca. Od sitnih trgovaca se mogao kupovati biber, đumbir i karamfilić samo pregrštima. Povrh toga, Portugalci su morali da prodaju svoju odeću u bescenje – za košulju koja je u Portugaliji stajala trista rejsa, u Kalikutu su davali samo trideset rejsa. Mornari su proklinjali „lakome Induse", ali su morali da pristaju. Niko nije imao zlata ni srebra. Platu koju su dobili unapred straćili su još pre polaska ili su ostavili porodicama u Portugaliji.
Lutajući po gradu, mornari su videli pravu Indiju – Indiju jadnih krovinjara i koliba, Indiju napaćenih seljaka, Indiju gladi i nemaštine. Za mornarima su išli prosjaci u gomilama. Deca su trčala unaokolo i molila da im se udeli što za jelo.
Na brodove su svakoga dana dolazili sa obale gosti i trgovci. Da bi stekao naklonost stanovništva, Vasko da Gama naredi da hrane svakoga koji dođe na brodove.
Kada se među siromašnim stanovništvom proneo glas o tome da tuđinci daju besplatno hranu, na brodovima se nisu mogli odbraniti od gladnih posetilaca. Gostoprimstvo ih je skupo stajalo, ali je Vasko da Gama smatrao da je potrebno uspostaviti prijateljske odnose sa urođenicima, a radi toga valja se odreći svih drugih proračuna.
Sada je trgovina u dućanu započela drukčije. Na vratima su se umesto portugalskih stražara pojavili nairi. Bilo je izdato naređenje koje je zabranjivalo moplasima da prilaze dućanu.
U dućan je došao glavni Zamorinov rizničar, proverio portugalske terazije i naredio da donose začine. Ceo dan vukli su nosači vreće bibera. Dva dana su merili biber, pri čemu su Alvaro da Braga i Zamorinov rizničar vodili posebne račune. Posle toga biber su sipali u pregrade.
Začine kupljene preko dana svako veče su prenosili na obalu i odatle prebacivali na brodove. U unutrašnjosti brodova stolari su, pod rukovodstvom sprovodnika iz Melindia, za svaku vrstu začina pravili nepropustljive pregrade, kako začini ne bi uhvatili tuđ miris i pali u ceni. Zatim se biber izgubi. Oštar miris bibera zameni ljut miris đumbira. Tri dana tovarili su đumbir.
Monsaid i Diogo Diaš su se ljutili. Sa đumbirom su ih Zamorin i njegovi činovnici otvoreno potkradali. Sa đumbirom je bila izmešana crvena glina, tobože „radi jačine". Diaš je smatrao da je „to pravo pljačkanje Portugalaca". Ali Vasko da Gama naredi da se ne diže galama: „Mi i tako dobijamo začine jevtinije, a da se posvađamo s njima, imamo za to još vremena."
Posle tri dana bilo je završeno sa đumbirom. Njega zameni cimet. Tu Monsaid planu. Imali su još da uzmu karanfilić i šafran. Cimet, kao laku robu, prema svim pravilima trebalo je tovariti naposletku, ali rizničar, videći da su Portugalci skloni da ustupaju, ostajao je pri svome; morali su da prime cimet pre vremena.
U zamenu za začine Indusi su dobili bakar, živu, korale, ćilibar i lažan biser. Tkanine su slabo prolazile, jer sve dotle dok Englezi nisu uništili domaću tkačku radinost u Indiji, indijske tkanine ni po kvalitetu ni po jevtinoći nisu imale sebi ravnih.
Dakle, trgovina otpoče dobro. Ma da su Portugalci znali da plaćaju iznad cena kalikutskog tržišta i videli da im pokatkad daju robu slabije vrste – oni su bili zadovoljni trgovinom. Ako im pođe za rukom da donesu robu u Portugaliju, oni će ipak dobiti veliku zaradu – toliko su se mnogo razlikovale evropske i induske cene začina.
Jedini se Monsaid poče opet uzbuđivati. Preko svojih prijatelja doznao je da su moplasi započeli nove spletke. Ovoga puta moplasi su iskoristili popustljivost Portugalaca prilikom kupovanja robe.
– Je li to još ko video – govorili su oni – da trgovci plaćaju začine po tako strahovitim cenama, da primaju bez reči rđavu robu i još da plaćaju za nju kao za dobru? Zašto među Portugalcima ima tako malo trgovaca, a tako mnogo vojnika? I gde je ta „Armada", o kojoj su Portugalci toliko trubili kada su došli? Ne, to nisu mirni trgovci! To su uhode gusara, i oni će se, kad ispitaju šta im je potrebno, vratiti da opljačkaju Kalikut.
Najzad se pronese glas da su moplasi poslali krišom u Crveno More brzi brod Egipćanima i da jaka egipatska flota već ide prema Kalikutu da uništi Portugalce.
Taj glas uznemiri Vaska da Gamu. Došlo je vreme da se ide iz Indije. Ali komandant nije hteo da pokaže svoj strah i posla Diaša Zamorinu sa oproštajnim pismom i poklonima. Ali su spletke moplaha učinile svoje. Četiri dana tražio je Diaš da ga Zamorin primi. Najzad ga pustiše u dvorac. Zamorin primi Diaša veoma hladno, Ne sasluša uvod i reče da on sam ne želi da gleda poklone Vaska da Game, neka ih predadu njegovom trgovačkom povereniku. Trgovački poverenik dodade sa svoje strane da je Vasko da Gama dužan da plati pre nego što pođe šest stotina kserafina{10} carine. Diaš, donekle zbunjen prijemom, obeća da će sve to reći svome komandantu.
Diaš napusti dvorac vrlo kasno, pratioce mu nisu dali, i on pođe prema glavnoj pijaci, računajući da će prenoćiti u portugalskom dućanu. Ubrzo opazi da ga prate. Istina, iza njega se niko nije video. Gonioci nisu hteli da padnu Portugalcu u oči, ali je on čuo njihove korake u vijugavim uličicama. Diaš pođe brže i izvadi jatagan.
Evo i pijačnog trga. On preseče trg, obasjan mesečinom, i zakuca drškom jatagana u vrata. Sanjivi nair pusti Portugalca unutra, a sam izađe napolje.
Uskoro se začu bat koraka gonilaca. Oni stupiše u pregovore s nairom; ovaj viknu iz dućana svoje drugove. Zatim se začu škripa reze. Dućan zatvoriše spolja i Portugalci uvideše da su upali u klopku.
Sutradan ujutru, 14 septembra, po svim pijacama i trgovima Kalikuta i Pandarani Kolama išli su glasnici odeveni u crveno. Oni su udarali u doboše i obaveštavali stanovništvo da je Zamorin uhvatio Portugalce u špijunaži i da zabranjuje da se s njima dolazi u dodir. To su čuli sprovodnici iz Melindia i javili komandantu.
Stvar je rđavo stajala. Rđavi mir sa Zamorinom bio je završen, i otpočela je dobra svađa. Vasko da Gama nije znao da li su Diaš i njegovi drugovi pobijeni ili su pali u roptsvo, a svakog dana u pristaništu je mogla da se pojavi egipatska eskadra.
14 i 15 septembra niko ne dođe na brod. Jelo skuvano za goste prokisnu. Tek šesnaestog doplovi barka. U njoj je sedelo pet mladih ljudi. Oni izjaviše da hoće da prodaju drago kamenje, ali je po svemu bilo jasno da su to špijuni moplaha.
Vasko da Gama ipak naredi da se s njima postupa pažljivo. Sutradan bi jasno da bojkot Portugalaca, koji je Zamorin pokušavao da organizuje, nije uspeo. Portugalcima ponovo učestaše posetioci. Ovoga puta Vasko da Gama motrio je na njih s naročitom pažnjom i 19 septembra, opazivši među gostima dvanaest ljudi, bogato odevenih i, po svoj prilici, iz uglednih porodica, naredi da ih zadrže. Po jednome od zadržanih on uputi pismo Zamorinu, predlažući mu da razmene zarobljene Induse za Diaša i njegove drugove, a sam napusti Pandarani Kolam i otplovi prema Kalikutu. Vasko da Gama slučajno je pogodio. Pokazalo se da je uhapsio veoma uticajna lica. Njihovi rođaci počeše da mole Zamorina da pristane na predlog Portugalaca. Rođake uhapšenika potpomogoše induski trgovci. Pritisak učini svoje i Zamorin pozva Diaša k sebi. Ovoga puta on je bio ljubazan i veseo.
– Zašto je vaš komandant zadržao moje podanike? – upita on.
Shvativši da je Vasko da Gama došao do talaca, Diaš se ohrabri.
– Ti si nas zarobio – reče on. – U odgovor na to naš komandant je zadržao tvoje ljude.
– Dobro – odgovori Zamorin – ja ću vas pustiti.
– Da li je štogod tražio od vas moj trgovački poverenik? – upita on praveći se kao da su bez njegovog znanja od Portugalaca tražili da plate šest stotina kserafina. Diaš klimnu glavom.
– Zar si ti zaboravio – obrati se Zamorin povereniku s pritvornom ljutinom – da je tvoj prethodnik tu skoro platio glavom za pokušaj ucene trgovca? A vi idite na brodove i odnesite moje pismo vašem kralju!
Pisar predade Diogu Diašu list nekog drveta, umotan u belu tkaninu. Na njemu je bilo napisano na arapskom: „Vasko da Gama, tvoj dvoranin, stigao je u moju zemlju, čemu se od srca radujem. Moja zemlja je bogata karanfilićem, đumbirom, cimetom, biberom i dragim kamenjem. U zamenu hoću da dobijem od tebe zlato, srebro, korale i crvenu tkaninu,"
Portugalac se pokloni Zamorinu i napusti dvorac.
Diaša i njegove drugove odvezoše na obalu i 27 septembra brodovima se približiše čamci. Na njima dovezoše Portugalce. Ali Vasko da Gama pusti samo polovinu zarobljenika. Šestoricu ljudi on odluči da zadrži sve dotle dok sa stovarišta ne donesu portugalsku robu.
Pred zoru doplovi Monsaid u malom čamcu. Bio je sav prljav, čalma mu je bila privezana nemarno, jedan njen kraj mlatarao je. Obično negovana i očešljana brada bila je razbarušena, u njoj su se videle slamke i trunje. U rukama je držao kesu od išarane kože. Monsaid zamoli da ga odvedu komandantu. Kada su ostali sami, Mavar poče da govori, zamuckujući i prekidajući samoga sebe:
– Moju kuću su opljačkali i sve mi razneli. Ova kesa sa dragim kamenjem jeste sve što sam mogao da ponesem sa sobom. Celu noć sam preležao u šupi moga suseda, na gomili slame, i slušao kako dele moje stvari, kako se svađaju oko mojih haljina, kako obijaju moje sanduke, kako proklinju moje ime. Oni vele da sam se prodao hrišćanima, da sam preobučeni hrašćanin, koga je portugalski kralj poslao u Kalikut, da sam otpadnik, da me treba ubiti. Oni bi me ubili da su me našli. O, nesrećna sudbino moja! Sve je izgubljeno, sve je izgubljeno! Ako me ti oteraš – propao sam! – kukao je on.
Vasko da Gama dopusti Monsaidu da ostane na brodu.
Predveče se brodovima približi deset čamaca. Ljudi koji su došli na njima pokazivali su komade prugaste tkanine, uzete sa portugalskog stovarišta u Kalikutu i nudili su znacima da ih razmene za Induse koje su Portugalci zadržali. Ali Vasko da Gama odluči drukčije.
– Saopšti im – reče on Monsaidu, koji je stigao da se očisti, obuče i koji je sada, kao da se ništa nije desilo, stajao kraj Vaska da Game na krmi – saopšti im da su to jadni ostaci robe koja se čuvala na našem stovarištu. Oni mi nisu potrebni. Induse ću povesti u Portugliju. Neka oni svojim očima vide da su Mavri slagali i da Portugalci nisu lopovi i probisveti. A mi ćemo se opet vratiti i osvetićemo se svima koji su nam zlo mislili. Pokazaćemo kako Portugalci odgovaraju na uvrede!
30 septembra brodovi krenuše na put. Dvadesetak čamaca, punih naoružanih ljudi, pokušavali su da gone Portugalce, ali Vasko da Gama naredi da opale iz bombardi. Međutim, ni to nije zaustavilo gonioce. Oni su lovili mali „Berio", pokušavajući da ga opkole i otseku od ostalih brodova.
Poče oluja. Indijska obala prevuče se zavesom kiše. Jak vetar potera brodove pučinom. Posle nekoliko sati oluja prestade i sunce ponovo zablista. Ali se više nisu videli ni čamci gonilaca ni indijska zemlja.

NA OSTRVIMA ANŽEDIVA




Vasko da Gama povede brodove na sever, držeći se na znatnom rastojanju od obale. Samo sa vrha katarke videla se na istoku tamna pruga Indije. Tako su plovili deset dana. Uređivali su unutrašnjost brodova, još jednom su proveravali pregrade koje su razdvajale začine. Vasko da Gama ispitivao je zarobljenike o Indiji. Po njegovom nalogu, pisar je sastavljao uz pomoć Mavra tumača, a prema rečima zarobljenika, spisak najobičnijih induskih reči. Ovamo su ušli nazivi delova brodskog pribora, pića, jela, oružja, imena životinja, delovi tela i glagoli koji se najviše upotrebljavaju. Spisak su brižljivo sastavljali. Zapisavši tuce reči od jednog zarobljenika, pisar i Mavar išli su drugome, čitali mu zapisane reči i proveravali da li je tačno ono što su zapisali.
9 oktobra Vasko da Gama sedeo je ceo dan sa Monsaidom, sastavljajući pismo Zamorinu. Sutradan ujutru brodovi naglo skrenuše ka obali; kada su se jasno ukazala zelena polja, žuti obronci i hladoviti gajevi, sa „Saun Gabriela" spustiše čamac i iskrcaše na obalu jednoga od zarobljenih Indusa. Vasko da Gama pisao je Zamorinu da se nada da će u buduće uspostaviti prijateljstvo i trgovinu sa Kalikutom, molio ga da mu oprosti što je zarobio Induse i obećao da će ih vratiti natrag. Prema rečima Vaska da Game, Indusi su imali da potvrde njegovu priču o otkriću Indije.
Kada se vratio čamac koji je odvozio Indusa, brodovi ponovo skrenuše na pučinu i pođoše na severo-zapad. 20 oktobra u daljini se ukazaše ostrva Anžediva. Brodovi se približiše najvećem ostrvu i uđoše u zaliv, okružen visokim šumovitim brežuljcima. U zaliv se ulivao veliki potok. Komandant je bio veoma zadovoljan. O tako divnom pristajalištu moglo se samo sanjati. Sakriveni u usamljenom zalivu, brodovi se nisu videli. Pri ruci su drva i voda. Vasko da Gama posla odmah tri mornara na vrh brežuljka da osmotre okolinu i morsku daljinu. U dubini ostrva krenu se odred da seče drva. Na brodovima su strugali i prali burad za vodu.
Ostrvo je izgledalo nenaseljeno. Tek posle tri dana Nikola Koeljo, koji je sa odredom lutao po šumi, nabasa na razvaline nekog hrama. Daleko u šumi crneli su se kameni zidovi, krov je bio davno iščezao. Ceo hram bio je zarastao u puzavice sa sitnim crvenim cvetovima, samo je sredina hrama bila očišćena od trave i brižljivo pometena. Tu su stajala tri uglačana kamena. Desno, na ivici šume. Koeljo nađe veliki kameni basen. Žile lijana i sitnog drveća rasklimatale su njegove zidove, nekoliko ploča bilo je razbacano po suvom dnu, pokrivenom prućem. Kada su se Portugalci pojavili, na dno odmile velika zelena zmija. koja se grejala na ogradi basena.
U šumi je bilo tiho. Nastupalo je veče. Portugalci polegaše, zapališe vatru. Iz šume se pojavi prljav, pocepan starac. Videvši da Portugalci, koji su opet od induskog hrama mislili da je crkva, nisu porušili hram, on priđe bliže i poče brzo nešto da govori, živo gestikulirajući. Sprovodnik je prevodio. Iz starčevog pričanja Portugalci shvatiše da su ta ostrva pusta. Ovamo svraćaju brodovi samo za vodu i drva, a sam starac je sveštenik ove „hrišćanske crkve, koju su nekada Mavri porušili".
Mornari počastiše starca suvim voćem i pirinčom. Ujutru požuriše da jave Vasku da Gami o crkvi koju su pronašli. Ali komaidanta ovo nije zainteresovalo. Ako je u vrlo naseljenom trgovačkom Kalikutu čoveku bilo od koristi da se moli u mesnom hramu, pretvarajući se da ga smatra za hrišćansku crkvu, ovde, na pustom ostrvu, nije bilo potrebno izigravati komediju radi zabave starog besposličara i dosadnih majmuna.
Važnije su bile vesti sa mora. Još u ranu zoru sa osmatračnice na brežuljku dotrča zadihani mornar i javi da se na jugu vide jedra brodova.
– Treba ih potopiti. Idi, Koeljo, na „Berio" i pozabavi se njima – reče komandant.
Sačekavši lak povetarac, Koeljo se iznenada pojavi na ušću zaliva i napade Induse. Ustvari, borbe nije ni bilo. Pet brodova umakoše i pucnji bombardi sa „Beria" ne pričiniše im štete. Šestome se slomi katarka, i jedro ostade da visi kao krpa. Mornari sa broda baciše se u more. Portugalci nađoše na zaplenjenom brodu malo kokosovog oraha, testije s palmovim uljem, i stvari pobeglih mornara. Tek kasnije su Portugalci saznali da su ti brodovi ulazili u sastav eskadre čuvenog induskog gusara Timože, zakletog neprijatelja muslimana. Docnije je Timoža postao saveznik Portugalaca, po njihovom nalogu plenio je i pljačkao muslimanske brodove.
Posle četiri dana stražari ponovo javiše da prema ostrvu idu brodovi. Jedan brod skrenu ka zalivu, a drugi su bili zaštićeni visokom obalom. Vasko da Gama je iščekivao. Uskoro se u zalivu pojavi velika barka, na njenoj krmi stajao je visoki bradati čovek sjajne kože. Još izdaleka viknu on španjolski:
– Gospodo, doneo sam vam mir i prijateljstvo, obećajte da me nećete dirati i ja ću vam doći na brod.
– Bićeš nam najuvaženiji gost, dođi – odgovori Vasko da Gama.
Došljak se prebaci na „Saun Gabriel" i poče da priča. On je Jevrejin iz Grenade, posle zauzeća Grenade od strane Španjolaca pobegao je u Tursku, otuda je dospeo u Indiju i sada komanduje flotom silnoga cara – sultana Goa. Vasko da Gama ispitivao je Grenađanina, a sam je ispod oka pogledao na obalu. Tamo se, pod zaštitom „Beria", Koeljo sa trideset vojnika probijao ka induskoj barci. Vasko da Gama nastavljao je učtiv razgovor. Tek kada je čuo viku i video kako Portugalci jure induske mornare po palubi barke, on dade znak. Na uvaženog gosta skočiše, vezaše mu ruke i baciše ga na palubu.
– Šibaj! – viknu komandant.
Zarobljeniku smakoše bogato izvezenu gornju haljinu; na njegova gola ramena sručiše se udarci.
– Priznaj, pseto, ko te je poslao. Govori sve kao što je, ili ću narediti da ti vrelo ulje sipaju na glavu kap po kap, i tada ćeš progovoriti hteo ne hteo.
Ali je Grenađanin i za vreme mučenja govorio isto ono što je pričao i ranije. On je jaukao i molio da mu poštede život, obećavajući da će učiniti sve što Portugalci narede.
– Dobro – izusti Vasko da Gama. – Treba da nam pomogneš da osvojimo brodove koji se nalaze na moru. Ali pamti: ako pokušaš da nas izdaš – staviću te na takve muke da ćeš poželeti smrt.
Pretučeni Grenađanin bio je gotov na sve. Preko noći Purtugalci se uputiše na pučinu. Napred je išla zaplenjena induska barka. Na kljunu je stajao Grenađanin, okovanih ruku i nogu, iza njega portugalski vojnik s jataganom u ruci. U unutrašnjosti barke bili su sakriveni vojnici. Pozadi, na izvesnom otstojanju, plovili su sa ugašenim svetiljkama „Berio" i „Saun Gabriel". Komandant reče da će obesiti onoga koji izusti reč.
– Ko je? – viknuše sa induske lađe.
– Naši. – Grenađaninov glas je drhtao. – Ja sam našao na obali stare prijatelje.
Kada se barka, koju su Portugalci zaplenili, potpuno primakla najbližoj induskoj lađi, Portugalci pojuriše da se iskrcaju na nju. Tobdžije „Beria" i „Saun Gabriela" počeše skoro sasvim izbliza da pucaju u druge induske brodove. Među Indusima zavlada panika. Jedni su skakali u vodu, da bi se plivajući dokopali obale; drugi su pokušavali da se sakriju u unutrašnjosti brodova:
– Udri bez milosti! – viknu sa visoke krme Vasko da Gama.
Bitka se pretvori u pokolj. U zoru su svi koje su Portugalci našli na brodovima bili pobijeni. Ali je nekim Indusima pošlo za rukom da doplivaju do ostrva i da se sakriju u šumi. Međutim, Vasko da Gama je smatrao za potrebno da ih sve učini bezopasnim. Jedan begunac koji bi dospeo do indijske obale mogao bi da se vrati sa jakom eskadrom. Stoga su Portugalci celoga dana hvatali begunce po šumi. Ovoga puta komandant naredi da za neko vreme štede Induse. Predveče se na obali sakupi oko stotinu zarobljenika. Kroz tu gomilu išao je Koeljo. On je odabirao najsnažnije. Trideset i šest ljudi ostaviše da rade na šmrkovima, po dvanaest na svakom brodu. Njima okovaše noge i zatvoriše ih u jednu od zaplenjenih barki. Ostale Portugalci odvedoše na visoki obronak iznad mora i tamo ih pobiše. Svakoga zarobljenika udarali su pozadi mačem i gurali ga u more.
Ovaj pokolj, ovo hladnokrvno ubijanje nenaoružannh ljudi koji nisu ratovali s Portugalcima, veoma su karakteristični za Vaska da Gamu.
Za vreme obračunavanja na brodovima su svirale trube i mornari su pevali pesme. Vasko da Gama je praznovao neočekivanu laku pobedu.
Posle pedeset godina najveći pesnik Portugalije Luis Kamoens opevaće u zvučnim stihovima bavljenje Prtugalaca na ostrvima Anžediva. On će ih nazvati ostrvima ljubavi i ispričaće kako je mornare dočekivala Venera, kako je boginja ljubavi stvorila umornim putnicima na Anžedivama zemaljski raj i kako su nimfe pretskazale Vasku da Gami veličanstvenu sudbinu Portugalije...
Pošto su se obračunali sa zarobljenicima, Portugalci opljačkaše zaplenjene brodove. Tamo nađoše male topove, divne lukove sa trščanim strelama, dugačke tanke mačeve, sekire sa dve oštrice, kokosove orahe, pirinač, sušenu ribu. Sve to prevukoše na portugalske brodove, poskidaše sa induskih barki jedra, pokupiše sa njih daske pogodne za gorivo, a barke potopiše. Svršivši sa zaplenjenim brodovima, Portugalci se latiše da opravljaju svoje lađe, istovariše na obalu začine, odvedoše brodove u plićak i, okrenuvši ih na bok, očistiše njihova dna.
5 oktobra, snabdevši se vodom, Portugalci napustiše ostrva Anžediva. Svi sanduci su bili puni plena i robe kupljene u Indiji: komadima tkanine, vrećicama sa začinima, zavežljajima sa jevtinim ukrasima i dragim kamenjem neznatne vrednosti.

POVRATAK




Povratak preko okeana bio je naročito težak. Vetar je duvao slabo, kao od bede. Često je po nekoliko dana vladala tišina na moru. Od arabljanske obale bila je jara. Mornari su uzalud tražili hlada. Zagrejani začini odavali su sladak i oštar miris.
Pojavi se skorbut. Portugalci, kao i ranije, nisu znali da se sačuvaju od njega. Na svim brodovima ležali su bolesnici jedan pored drugog. Skoro svako veče padre Pero de Koviljaneš pevao je na krmi zaupokojenu molitvu. Mornari su stajali gologlavi i sumorno gledali kako more guta njihove drugove, jedno za drugim. Paulo da Gama, čovečniji od drugih komandanata, hrabrio je bolesne i negovao samrtnike.
Skoro svake večeri oslobađali su se sanduci. Pisar Diogo Diaš u prisustvu dva opunomoćena mornara otvarao je ključem, skinutim sa pokojnikovog vrata, katanac od sanduka, pažljivo zapisivao i procenjivao njegovu sadržinu i odnosio u unutrašnjost broda, da bi je kasnije predao naslednicima po spisku. Sve više sanduka se praznilo tako da su svađe oko njih prestale.
Skorbut pokosi skoro svu posadu. Ubrzo je na svakom brodu ostalo samo po šest-sedam zdravih mornara, koji su mogli da se penju na katarke. Bilo je veoma teško upravljati brodovima. A sunce je, izgleda, svakoga dana sve jače i jače pržilo obamrlo more i neme brodove.
„Sve vas uveravam – pisao je pisac dela „Roteiro" – da je tako potrajalo još dve nedelje – ne bi ostalo ljudi za upravljanje brodovima. Došli smo dotle da je bila nestala svaka stega. Molili smo se svetim zaštitnicima naših lađa. Kapetani se posavetovaše i odlučiše: ako dopusti vetar, da se vratimo natrag u Indiju."
Tek 2 januara 1499 godine ukaza se afrička obala.
Za vreme povratka Portugalci su plovili Indijskim Okeanom, ne videći obale, osamdeset devet dana. Afriku su moreplovci ugledali uveče i, plašeći se da ne nalete na kamenje, zaustaviše se da prenoće.
Oni su mislili da su na afričku obalu izašli u okolini Mozambika. Ujutru krmanoši odrediše širinu. Pokaza se da su Portugalci otišli odveć daleko na sever. Brodovi skrenuše na jug duž afričke obale. Tako su išli ceo dan. Predveče se u zalivu ukaza Magadokšo – grad Arabljana trgovca robljem, koji se nalazi na 5° severne širine.
Na brodovima je bila velika nevolja. Skorbut je kao i pre kosio mornare. Čak su i ljudi zdravi na oko osećali malaksalost i apatiju, kostobolju u nogama i gubitak apetita – prve znake pojave skorbuta: Sveža voda bila je na izmaku, davali su svakom određenu količinu.
Pored afričkih obala javiše se nove muke. Oblaci insekata opsađivali su brodove. Sa obale su doletale u rojevima velike crne i zelene muve, dosađujući mornarima i kužeći im hranu. Još više su dražili moskiti. Koristeći se tihim vremenom, ovi mali mučitelji svuda su gonili mornare; njihovi ujedi bili su pravo mučenje za bolesnike.
Ali se Vasko da Gama bojao da ide ka obali, gde su se tako primamljivo belele zgrade Magadokša. On je 3nao da je sada portugalskim brodovima, koji su postali bolnice koje plove, bolje da izbegavaju sukobe sa Mavrima. U Magadokšo su mogli doći glasovi o sukobima Portugalaca sa stanovnicima Mozambika i Mombase i Mavri Magadokša, razume se, zaželeće da osvete zemljake, utoliko pre što će, u slučaju uspeha, nagrada za osvetu biti portugalski brodovi i roba. Stoga Vasko da Gama odluči da prođe pored Magadokša.
Komandant je i ovde ostao veran samome sebi. Prolazeći pored Magadokša, on naredi da opale iz bombardi na grad koji su Portugalci videli prviput u životu.
– Treba ih uplašiti, pokazati im da smo jaki, kao i uvek – reče on.
Sledećeg dana išli su, kao i pre, pored zelene obale. Posle podne, kada su brodovi zaobilazili stenoviti rt, iza okuke nagrnu mnoštvo čamaca.
– To su gusari, ovde im je leglo – reče sprovodnik iz Melindia.
Ranije se Portugalci ne bi plašili Crnaca, naoružanih kopljima i strelama, ali sada su vojnici ležali jedan do drugog. Ako se gusari puste bliže brodovima, svaki otpor biće uzaludan. Stoga komandant izdade naređenje da pucaju na gusare izdaleka. Skoro sve tobdžije bile su bolesne. One su se, stenjući, podizale i, uz pomoć jačih drugova, hramale ka topovima. Svi su znali da je spas zavisio od bombardi. Uske i dugačke oranice približavale su se, već su se videli beli štitovi s crvenim šarama i vojnici tamne kože, kose obojene u riđu boju. Čula se ratnička pesma. Po taktu divlje, tužne melodije padala su vesla u vodu. Čamci su išli u polukrugu, trudeći se da brodovima preseku otstupnicu.
Bolesnici se pridigoše na svojim posteljama od prnja. Vasko da Gama priđe boku broda i mahnu maramom. Odjeknu pucanj. Ceo brod se zatrese. Daljina se prevuče dimom. Začuše se pucnji s drugih brodova.
Dim se lagano rasturao. Najzad Portugalci opaziše da se polukrug gusarskih čamaca raspao. Oranice su žurile prema obali. Portugalci su bili spaseni.
Brodovi pođoše dalje. Preko noći uznemireni stražar pozva gore Vaska da Gamu. Komandant se uspe na tvrđavu na krmi, pogleda oko sebe i ne prepozna more. Crni brodovi išli su po snežno beloj beskrajnoj pustinji, za krmom su jurili hladni srebrnasti talasi. Od ove beline nebo je izgledalo još dublje, još crnje.
– Šta je to? – zapita komandant sprovodnika iz Melindia.
– More se sija, muva je nestalo – biće bure – odgovori ovaj.
Vasko da Gama saopšti ovu vest kroz trubu drugim brodovima. Počeše da se spremaju za buru. Podigoše sve koji su mogli makar malo da stoje na nogama, pritezali su lancima bombarde, pokrivali debelim platnom otvore na brodu, proveriše pribor, skupiše jedra.
Sprovodnik je bio u pravu. Ujutru poče bura. Međutim, Portugalcima koji su pre toga pripremili brodove, ona ne nanese velike štete. Samo na „Saun Rafaelu" polomi neke sprave.
7 januara u zoru sprovodnik pokaza belu prugu koja se nerazgovetno svetlucala u daljini na obali.
– Melindi – reče on.
Portugalci su bili srećni. U Melindi su bili prijatelji, tu su mogli da se odmore i da pogledaju bolesnike.
Po naređenju komandanta brodove ukrasiše zastavama i trakama. Omršaveli trubač zasvira svečani marš, tobdžije opališe. Mornari su vikali od radosti.
U Melindiu je grabljivac ponovo sakrio kandže. Sada je Vasku da Gami bila potrebna pomoć i stoga se svih šest dana koje su Portugalci proveli u Melindiu držao kao iskreni prijatelj sultanov, koji pamti usluge i ume da ih ceni.
Kada su brodovi ušli u pristanište Melindi, u susret im izađoše neobično ukrašeni čamci. Poslanici sultana Melindia donesoše Portugalcima ovce i kokoši, narandže i plodove mangovog drveta. Sultan je naredio da čestitaju Vasku da Gami na srećnoj plovidbi, rekao je da je odavno očekivao Portugalce i pozvao ih je u dvorac.
Vasko i Paulo da Gama spustiše se u čamac. Sultan Melindia čekao ih je stojeći u vodi do kolena. Pre nego što su došli do obale, braća da Gama iskočiše u vodu da zagrle sultana. Domaćin povede goste ka obali. Uzajamno su se obasipali ljubaznostima. Mavar je govorio da se raduje povratku svojih portugalskih prijatelja, da im ceo njegov grad stoji na raspoloženju.
Kapetani su odgovarali da je, samo zahvaljujući pomoći sultana Melindia, Portugalcima pošlo za rukom da pronađu put za Indiju. Oni su ga uveravali da ih je obavezao za ceo život i da su spremni da mu služe kao svome gospodaru.
Tako su razgovarali idući sultanovom dvorcu kroz predgrađa u kojima su živeli robovi Crnci. Unaokolo su bile razbacane bez reda okrugle kolibe od pruća. Na vratima koliba žene su tucale proso ogromnim, kao čovek velikim tučkovima u kamenim stupama. Deca, koze, ovce i kokoši rastrčali su se dižući prašinu. Bila je neizdržljiva vrućina. Iza koliba se pružao veliki trg – trg robova. Okovana dva po dva ili pod teretom drvenih jarmova, sedela su u prašini crna bića, gledajući tupo pravo pred sebe.
Prodavali su samo decu i mlade žene.
– A gde su odrasli muškarci? – zapita Paulo da Gama.
– Njih ne hvataju žive – odgovori sultan. – Oni su nepokorni i drski, oni se uvek sećaju izgubljene slobode, uvek tuguju. Njih ubijaju na licu mesta. Dečaci su druga sgvar. Njihove duše su kao vosak. Od njih se mogu napraviti odlični robovi.
Trgu robova dođe kraj. Kapetane povedoše uskim vijugavim prolazom između belih zidova. Započe arabljanska četvrt. Postade hladovitije. Drveće se nadnosilo nad uličicom sa obeju strana i bacale senku.
U dvorcu nastaviše da se obasipaju ljubaznostima, otpoče gošćenje. Kada je bila reč o koristi, Vasko da Gama umeo je da se pravi trpeljiv. Ovaj čovek je na indijskoj obali na sve moguće načine isticao svoju mržnju prema muslimanima, a ovde, u Melindiu, uveravao je muslimanskog sultana da će Portugalci i u buduće biti najbolji prijatelji gospodara Melindia.
Za vreme razgovora pustiše unutra sprovodnika koji je plovio s Portugalcima u Indiju. Sprovodnik pade ničice i poljubi ćilim kraj sultanovih nogu. Koristeći se prilikom, Vasko da Gama zamoli sultana da pošalje u Portugaliju one sprovodnike koji su išli s njim u Indiju, da oni pokažu Portugalcima pravi put u Melindi. Vasko da Gama dodade da će sledeći portugalski brod dovesti sprovodnike natrag, a njihovim porodicama ostaviće dvesta krusada u zlatu. Sultan pristade.
Razgovor se otegnu do večeri. Goste su ispraćali na brodove već pri svetlosti baklji.
Sultan dade kapetanima da predadu kralju dugačko pismo – čestitao mu je otkriće puta za Indiju i pozivao ga da i u buduće šalje brodove.
Otpoče razmena darova. Sultan je poslao kralju širok zlatan lanac s dragim kamenjem, a kraljici – kutiju od sedefa, ukrašenu srebrom i slonovom košću i dvadeset zlatnih prstenova sa dragim kamenjem. U kutiji su ležale bele svilene tkanine i zlatan konac, „kakav naši ljudi nisu nikada videli", kao što piše pisac dela „Roteiro".
Sultan dade bogate darove svoj trojici kapetana i, osim toga, posla na brodove za posadu dva čamca, natovarena sanducima sa belom svilom i muslinom u boji: „Da niko ne bi bio nezadovoljan mojom zemljom", reče on.
Ujutru su kao dar kraljici od sultana doneli još i veliki komad sivog ambera, okovanog u srebro. To je bio bogat poklon. Videvši ga, Vasko da Gama naredi posadi da viče i da trubi u trube.
Trebalo je vraćati uzdarje. Vasko da Gama posla na obalu deset sanduka korala, mnogo ćilibara, cinobera i žive, čipke, sukna, satina, damasta, košulja, ogledala, noževa, crvenih kapa, staklenog lažnog bisera.
On najzad posla sultanu svoj bogato ukrašeni jatagan i predade darove njegovim ministrima. Darežljivost koju je Vasko da Gama pokazao u Melindiu može se donekle objasniti time šgo su Portugalci plovili natrag i nisu više imali koga da daruju, a u Melindiu – gradu koji je imao veliki značaj na putu za Indiju, trebalo je ostaviti najprijatnije uspomene o sebi.
Nastavi se utrkivanje u darežljivosti. Sultan nije hteo da izostaje. On naredi da se od arabljanskih trgovaca u gradu pokupuju najbolje tkanine i posla ih na brodove. Sultan je pisao da su za kapetane ove tkanine siromašne, ali neka ih posada navuče na dan dolaska u Lisabon. Kralju je poslao ogroman slonov zub. Po njegovom naređenju, Portugalce snabdeše namirnicama.
8 januara na obali podigoše „padraun" – kameni stub sa natpisom.
Posle dva dana, uz uzvike posade i sviranje truba, portugalski brodovi, ukrašeni zastavama i ćilimima, napustiše Melindi i krenuše se na jug.
Vasko da Gama naredi krmanošima da stražare naizmenično pored Mavara, da ih ispituju i crtaju obale.
Još u Melindiu donesoše mu dnevnik sveštenika Žuauna Figuere. Padre je umirao od skorbuta i molio da njegov dnevnik predadu komandantu. Sveštenikove zabeleške zainteresovaše komandanta. On naredi da Figueru neguju što brižljivije. Sveže voće učini svoje, padre se oporavi i na polasku iz Melindia Vasko da Gama naredi Žuaunu Figueri da od jutra do mraka sedi na kljunu i zapisuje sve što se desi za vreme plovidbe.
Brodovi su išli lagano, Portugalci su jedva menjali pravac, veoma su sporo nameštali jedra. Pokatkad su propuštali vetar, ne stigavši da se okrenu na vreme. Najgore js bilo na „Saun Rafaelu" i Vasko da Gama odluči da žrtvuje ovu lađu.
Brodovi se približiše obali i ukotviše se. Sa lađe osuđene na smrt počeše da pretovaruju začine, provijant, barut, topovsku tanad i mornarsku imovinu. Skidali su jedra. Pažljivo prenesoše sa kljuna drveni obojeni kip zaštitnika „Saun Rafaela". Svi su radili ćutke. Najtužniji su bili mornari sa „Saun Rafaela".
Paulo da Gama, koji se od polaska iz Melindia osećao rđavo, poslednji put se podiže na svoj brod da pogleda da nisu zaboravili nešto od vrednosti. On prođe kroz prazne kabine, zaviri u unutrašnjost broda, gde je bilo razbacano đubre i krpe, prođe po palubi, koračajući preko dasaka i komada konopaca i napusti lađu još tužniji.
Da „Saun Rafael" ne bi dopao Mavrima u ruke, spališe ga uveče. Sada su se jedra mogla lakše namestiti i brodovi pođoše brže.
28 januara prođoše pored Zanzibara, a 1 februara zaustaviše se blizu Mozambika i već poznatog ostrva Saun Žorža, gde su nekada silom tražili sprovodnike. Mozambik je skrivala zavesa od kiše.
Vasko da Gama odluči da ovde podigne padrao.
2 februara ujutru kiša je padala kao iz kabla. Sve se bilo raskaljalo. Ali komandant naredi da se stub postavi pošto poto. Na obalu pođoše na tri čamca. S velikim naporom vukli su stub na vrh brežuljka, spotičući se i padajući po vlažnom obronku, pokrivenom klizavom glinom i travom. Paulo da Gama, koji je rukovodio postavljanjem stuba, stajao je na obronku na vetrometini. Studeni vetar probijao ga je kroz. Pokisli sveštenik zapeva misu promuklim glasom. Mornari nisu nikako mogli da zapale vatru, kako bi rastopili olovo. Olovom su pričvršćivali krst na vrhu stuba. Tako im ne pođe za rukom da dođu do vatre i Vasko da Gama naredi da se vrate na brodove.
Ponovo se krenuše na put pored obala koje su im već bile poznate. 3 marta brodovi uđoše u reku Saun Braž. Za ovu reku mornare su vezivale mnoge uspomene. Tu su spalili pomoćnu lađu, tu su najpre mirno trgovali sa Crncima i pokazivali jedni drugima igre, a zatim se posvađali. Tu su podigli padraun.
Brodovi uđoše u rečno ušće. Obale se nisu izmenile. Evo izgorelog kostura portugalskog broda, a evo i stuba koji su načinili od katarke pomoćne lađe. Vidi se da se Crnci nisu usuđivali da diraju predmete koje su ostavili Portugalci. U Saun Bražu provedoše devet dana. Ali su se urođenici sećali da je Diaš ubio njihovog saplemenika, a s mornarima da Game umalo što se nisu posvađali. Zato se Crnci nisu pojakljivali, a Portugalci su se bojali da odmaknu od obale.
Vasko da Gama mislio je da dobije kod Crnaca namirnice. Kada im to nije pošlo Za rukom, setiše se ostrvceta na ušću reke. Opremiše lađice, i čitava tri dana Portugalci su lovili, solili i sušili morske pse, pingvine i snabdeli se vodom. Zatim ostaviše Saun Braž i pođoše pokraj stenovitih obala.
10 marta mornar u „vraninom gnezdu" na vrhu katarke ugleda visoka crna brda sa ravnim vrhovima. Svi se uspeše na palubu i gledali su kako brodovi koji su otkrili put za Indiju zaobilaze Rt Dobre Nade – nade u to da će Indija biti otkrivena.
Vasko da Gama potseti mornare na pokušaj bune. Pozivajući se na teškoće i nevolje koje su podneli u Indiji, krmanoši su molili da im oprosti.
Vasko da Gama odgovori:
– Ja sam vam odavno oprostio i moliću kralja da vas nagradi. Ali sam se zakleo i povešću vas u lancima kroz Lisabon u kraljevski dvorac.
Crni rt se izgubi iz vida. Vasko da Gama poče da deli poklone koje je dobio od sultana Melindia. On je delio mornarima tkanine, naređujući im da sami šiju odeću, kako bi u Lisabon stigli u prazničnom odelu. Pored njega je sedeo bledi Paulo da Gama. On se osećao sve gore i gore. Svakoga jutra Paulo se jedva dizao s postelje. Ovde, na južnom kraju Afrike, duvao je hladan vetar i Paulo da Gama drhtao je od jeze, ali se savlađivao i trudio da se ne umotava.
Vasko da Gama je sa uznemirenošću stalno pratio zdravlje svoga brata. Bilo je nesumnjivo da je Paulo jako bolestan. Ali se Vasko da Gama nadao da će se Paulo izlečiti po povratku u domovinu. Valjalo je žuriti na sever utoliko pre što su na brodovima mornari i dalje pobolevali i umirali.
Na njihovu sreću duvao je povoljan vetar, brodovi su brzo jurili duž sivo-zelene obale, sekući polja žućkastih algi. Pokatkad su se među algama crnele glave morskih pasa. Brodovi su plašili jata malih sivih ptica koje su uzletale iznad algi.
Da bi skratili put, Portugalci se odvojiše od obale i krenuše otvorenim morem. Sprovodnici iz Melindia bili su sada bez posla. Portugalci su sami upravljali brodovima.
Sedam dana duvao je povoljan vetar, zatim nastade tišina. Jedra se nemoćno opustiše, jedva se čula voda iza krme. Pet dana vladala je tišina. Paulo da Gama retko se pojavljivao iz kabine, i kada su mu navraćali, on je samo pitao kakav je vetar. Bolesnik je očigledno tugovao za domovinom. Vasko da Gama nije se odmicao od brata. Ali se oni nisu gotovo ni razgovarali. Ti grubi ljudi nisu navikli da ispoljavaju nežna osećanja i Vasko da Gama izražavao je ljubav prema bratu i uznemirenost zbog njega time što se nalazio oko njega: čas bi popravio postelju bolesnika, čas bi mu dao da pije.
Tišinu zameniše bure. Nedelju dana oluje su se igrale rasklimatanim brodovima. Preko noći za vreme oluje mornari sa „Saun Gabriela" izgubiše „Berio" iz vida.
Kako je ranije bilo ugovoreno s Vaskom da Gamom, Koeljo pođe pravo u Portugaliju i stiže u Lisabon 10 jula 1499 godine.
„Saun Gabriel" je nastavio da se bori s burom. Paulo da Gama nije više ustajao s postelje.
Najzad „Saun Gabriel" stiže u Saun Tjago.
Paulu da Gami bilo je sasvim rđavo. Vasko da Gama predade komandu broda Žuaunu da Sau, a sam nađe karavelu da preveze brata koji je umirao na ostrvo Tersejru.
More je još bilo uzburkano. Bolesnog kapetana jedva podigoše iz kabine i dugo nisu mogli da ga prenesu u čamac, koji je čas uzletao visoko na talasima, čas se spuštao negde u bezdan. Zajedno sa Paulom prešao je i Vasko. On je bio sav obuzet strepnjom za voljenog brata. Paulo da Gama hladno se oprostio sa drugovima i ravnodušno je gledao u poznatu siluetu „Saun Gabriela", koji je nestao u daljini.
Karavela pođe na Azorska Ostrva. Unaokolo su bili nepoznati ljudi. Ali u Saun Tjagu svi su već bili saznali za sjajne rezultate plovidbe i mornari sa karavele trudili su se na sve načine da iskažu koliko poštuju velike moreplovce i koliko se njima oduševljavaju.
29 avgusta stigoše na jedno od Azorskih Ostrva – Tersejru. Vasko da Gama prenese brata u franjevački manastir. Ovde je sve potsećalo na otadžbinu: beli zidovi, hladoviti doksati, unutrašnja dvorišta, zasađena cvećem, zvonjenje zvona o zalasku sunca, miris ruža i žukve.
Bolesnik se osećao sve gore i gore. Često je gubio svest i zamišljao da leži pod nebom Algavre, govorio o susedima i poznanicima, sećao se davno pomrlih drugova iz detinjstva i mladosti.
Vasko se nije odmicao od brata. Monasi mu rekoše da Paulovu bolest otežava čežnja za otadžbinom, i da će se u manastiru, gde sve toliko potseća na zavičaj, bolesnik brzo oporaviti.
Vasko da Gama rasejano je zahvaljivao monasima. On im je malo verovao. Preko noći Paulo umre. Vasko da Gama, taj gvozdeni i surovi čovek, duboko je preživljavao smrt brata.
Sahranivši Paula, Vasko da Gama se uputi u Portugaliju, gde ga je očekivao svečani doček. 9 septembra stiže v Lisabon brod na kome je plovio Vasko da Gama.
Vest o srećnom završetku plovidbe u Indiju stigla je mnogo pre brodova da Game. Još na okeanu, nedaleko od ostrva Zelenog Rta, brodove da Game srela je karavela koja je plovila po robove. Vlasnik karavele, Arturo Rodrigeš, viknu. „Čiji su brodovi, odakle plovite?" Žuaun da Sa odgovori: „Brodovi kralja Manoela pod komandom kapetana-komandanta Vaska da Game. Plovimo iz Indije."
Arturo Rodrigeš bio je okretan čovek. On promeni pravac i požuri u Portugaliju, nadajući se da će prvi doneti vest o srećnom povratku da Game. Karavela je jurila četiri dana. Kada su se zazelenele obale Portugalije, Rodrigeš se preseli u čamac, naredivši sinu da se ne približava obali i da ne pušta nikoga na brod, kako se vest ne bi pronela pre vremena. Iskrcavši se na obalu, Rodrigeš najmi konja i odjuri u Evuru. Obrastao u bradu, isprljan blatom, u pocepanoj odeći stiže Rodrigeš u dvorac i polete kralju.
– Gospodaru, doneo sam vam radosne vesti! Nadam se da nećete zaboraviti da vam ih ja prvi javljam. Vasko da Gama vraća se iz Indije!
Uskoro stiže „Berio", Za njim „Saun Gabriel".
Kralj naredi da brodovi čekaju na ušću Taha, dok Vasko da Gama ne stigne iz Tersejre.
18 septembra učesnici prve plovidbe u Indiju svečano su ušli u Lisabon.
Na ulicama se tiskao narod, svuda su se šarenele zastave, brujala zvona, svirale trube. Mornari su išli s pristaništa u dvorac, opkoljeni gomilom koja je likovala. Mornari su bili obukli haljine od skupocenih tkanina koje im je darovao sultan Melendia, na somotskim jastučićima nosili su dragocenosti koje su istočnjački carevi poklonili Manoelu. Između mornara išli su, skrećući na sebe sveopštu pažnju, Monsaid, Jevrejin iz Grenade, sprovodnici iz Melindia i Indusi zarobljeni u Kalikutu. Dalje su zveckali lancima krmanoši. Za svoj uspeh kapetan-komandant najviše je dugovao njima, ali su najbolji krmanoši Portugalije prošli kroz svoj grad kao zarobljenici ili zločinci osuđeni na smrt.
Iza moreplovaca išla je šarena gomila najviđenijih aristokrata Portugalije. Prinčevi po krvi, arhiepiskopi, najbolji vojnici i najugledniji dvorani okružavali su omalenog temeljnog čoveka duge prosede brade. On je jedini u toj šarenoj gomili bio obučen u crnu odeću žalosti i nije se osmehivao na šale dvorana. To je bio veliki Vasko da Gama – čovek koji je završio delo, koje je započeo pre šezdeset godina Infante Enrike, i prokrčio put za Indiju.

U DOMOVINI




Ljudska prošlost zna malo takvih mračnih i krvavih strana kao što je istorija „podviga" konkvistadora.
Neobuzdana gramzivost, pljačkaške navike, stvorene u vekovnoj borbi s Mavrima, verski fanatizam, koji je pljačkaške najezde pretvarao u „sveti rat", hladnokrvna svirepost srednjevekovnog feudala, razmetanje i neznanje propalog plemića – sve te osobine sjedinile su se u konkvistadoru XV–XVI veka.
Kortes, Pisaro i Kesada u poteri za zlatom zalili su krvlju Meksiko, Peru i zemlju Čipča,{11} pregazili stare civilizacije ovih zemalja, osudili njihovo stanovništvo na ropstvo i izumiranje. Oni su razbijali i pretapali u šipke neobično lepe zlatarske izrađevine Acteka i Inka, palili i rušili spomenike arhitekture, uništavali sistem navodnjavanja, stvoren radom mnogih pokoljenja.
Neuki osvajači i njihovi privrženici – katolički monasi – revnosno su tamanili sve spomenike pismenosti pokorenog stanovništva, brižljivo su iskorenjivali narodne pesme i igre, kao „delo đavola".
Oni su bili nepoštedni prema urođenicima, iskorenjivali su stanovništvo čitavih gradova ili su svim stanovnicima osvojenog grada sekli noseve i uši, kao što je to radio d'Albukerk u Indiji i Arabiji, vodili su u daleke pohode gomile Indijanaca, okovanih i vezanih, pričvršćenih Za jedan lanac, osuđujući ih sve na smrt od iznemoglosti i gladi, kao što su to činili Gonsalo Pisaro i Ambrozije Alfinger u Južnoj Americi, pekli su, kao Kortes, na tihoj vatri Acteke, izmamljujući od njih priznanje gde im se nalaze skrivena blaga ili su, kao Vasko da Gama, sipali vrelo ulje, kap po kap, na glave urođenika osumnjičenih za dogovor sa neprijateljima.
Nije bilo svireposti, verolomstva ni podlosti kojima nisu ocrnili svoju uspomenu konkvistadori, koji su kapitalizmu prokučili put u tropske zemlje.
„Postupanje prema urođenicima bilo je, razume se, najstrašnije na plantažama, određenim, kao, naprimer, u Zapadnoj Indiji, isključivo za spoljnu trgovinu, a isto tako i u zemljama predatim na milost i nemilost bogataša i gusto naseljenim, kao što su Meksiko i Istočna Indija" – piše Marks.
Međutim, u poteri za zlatom ovi odvažni i svirepi ratnici nisu štedeli ne samo tuđ, nego i svoj život. Veliki moreplovci i konkvistadori XVI veka u otkrivenim i osvojenim zemljama pokazivali su primere smelosti, upornosti i hladnokrvnosti, izuzetnu hrabrost, snalažljivost i veštinu da ne klonu duhom ni u najtežim prilikama. Oni su umeli za vreme dugih pohoda nedeljama da gladuju, hranili su se konjetinom, pacovima, kožom od brodskog pribora, pa čak i leševima svojih drugova, probijali su se bez sprovodnika kroz bezvodne pustinje i tropske džungle, polazili su bez karata na plovidbu po nepoznatim rekama i okeanima.
Međutim, oni su obično bivali nemoćni kada su imali da brane pred kraljevim činovnicima prava i povlastice, stečene krvlju i nevoljama, izvojevane po cenu propasti čitavih civilizacija.
Pošto se vratio sa srećne plovidbe, uništio u dalekim zemljama hiljade ljudi i osvojio nove zemlje, preplanuo, izranjavljen u bitkama, konkvistador je dolazio u sukob sa učtivim i mirnim ljudima u crnim odećama. Na njihovim licima, bledim od stalnog boravljenja u polumračnim zasvođenim sobama kancelarija, stalno je igrao osmejak. U odgovor na zahteve konkvistadora, potkrepljene obično kraljevim dekretom sa velikim obećanjima, kraljevi pravnici ljubazno su ga molili da se ne uzbuđuje i ispredali su tananu nit dokaza i pobijanja, ukrašavajući svoj govor latinskim navodima iz Tertulijana ili crkvenih otaca. Njima se nije žurilo, godinama su ispredali svoju nit. Na kraju krajeva, pošto se konačno upleo i istrošio, konkvistador je pristajao na bedne uslove, koji ni izdaleka nisu odgovarali prvobitnom ugovoru s krunom, onim nevoljama koje je on podneo i onoj koristi koju je njegov rad doneo kralju. Kralj je obično cedio iz konkvistadora sva bogatstva, stečena zverstvima i razbojništvom, oduzimao raznim dopuštenim i nedopuštenim sredstvima sve obećane nagrade i povlastice, a potom, kao isceđeni sunđer, odbacivao zavojevača koji mu više nije bio potreban.
Svima je poznata sudbina Kolumba, koji je Španiji otkrio Novi Svet, – njega su poslali iz Amerike u Španiju u lancima, tako da kruna nije zadovoljila njegove zahteve. Bartolomeu Diaš, koji je prvi obišao Rt Dobre Nade i otkrio Portugalcima put za Indiju, morao je da da najbolje krmanoše svome takmacu Vasku da Gami, koji je poveo portugalske brodove putem koji je Diaš prokrčio.
Pedro Alvareš Kabral, koji je otkrio Braziliju, bio je otstranjen od sviju poslova i kraj života proveo je ne radeći ništa.
Vasko Nunjes de Balboa, koji je otkrio Tihi Okean i prokrčio put za Peru, bio je kažnjen smrću na osnovu lažne optužbe za izdaju.
Fernando Magelan morao je da beži iz svoje otadžbine u Španiju i tek je tamo posle dugih muka došao do mogućnosti da ostvari svoj genijalni plan plovidbe oko sveta. Samog Ernanda Kortesa, koji je Karlu V osvojio novu imperiju i uništio veliku actečku kulturu, vladaoci Španije ravnodušno su zaboravili. Kabesa de Vaka, koji je prvi presekao Ameriku od okeana do okeana, koji je otkrio ušće Misisipija i ispitao Paragvaj, bio je odvezen u Španiju u okovima i prognan u Afriku.
Gonsalo Himenes de Kesada, koji je trideset pet godina lutao po neispitanim zemljama Južne Amerike, koji je osvojio basnoslovno bogatu državu Čipča i krvavo uništio njenu originalnu civili3aciju, zbog lažnih optužbi bio je sramno prognan iz Španije. Svi su oni najveći istraživači i osvajači XV–XVI veka.
Još gore su prolazili saputnici konkvistadora – obični španjolski i portugalski mornari. Njihova sudbina bile su rane i nevolje, a, kao vrhunac svega, njih su često, prilikom deobe plena, varali u računu i lagali njihovi vlastiti komandanti. Tako su postupili, naprimer, sa svojim saputnicima Kortes i Pisaro.
Drukčija je bila sudbina Vaska da Game. Ovaj čovek odrastao je u sredini plemstva koje je služilo kralju i koje je tada počelo da se izrođava. Za vreme svojih plovidbi on je uvek uporno isticao da je „sluga i rob kralja".
Ali u isto vreme ovaj „verni izvršavalac kraljeve volje" dobro je znao važnost svoga otkrića i umeo je da dobije za nj nagradu čak i od kralja Manoela „Srećnog", koji se proslavio svojom nezahvalnošću. Manoel je pokazivao, čak i za ta vremena, izuzetnu nezahvalnost prema sjajnoj plejadi mornara i ratnika koji su mu otkrili i osvojili novu imperiju na tri kraja sveta.
Ali Vasko da Gama nije nikome dopuštao da smanjuje vrednost njegovih zasluga i umeo je da izvojuje nagradu od Manoela.
Već za vreme triumfalnog ulaska u Lisabon on je dobio titulu „dom", čime je bio izjednačen sa vladajućom aristokratijom. Kralj je obećao da će mu izdvojiti posede, bez kojih bi sjajna titula „dom" bila prazno slovo na hartiji.
Još 1499 godine Manoel je poklonio Vasku da Gami njegov rodni grad Sinež. U kraljevoj povelji pisalo je: „Dekretom izdatim u Lisabonu 24 decembra 1499 godine, kralj, u nagradu za podvige Vaska da Game i velike zasluge koje je stekao prilikom otkrića Indije, daruje njemu i njegovim naslednicima grad Sinež sa svima prihodima, povlasticama i porezima, koji se odnose na nj, a isto tako i pravo da vrši građanski i krivični sudski postupak, ali pošto ovaj grad pripada redu Saun Tjago – formalna predaja poseda ima biti izvršena kada red dobije drugi grad i izmoli od svetog oca dopuštenje za razmenu."
Vasko da Gama mogao bi, izgledalo je, biti zadovoljan. On je sam molio da mu se pokloni njegov rodni grad – ribarski i mornarski grad Sinež i kralj je neobično brzo zadovoljio njegovu molbu.
Međutim, kraljev dar, koji je bio čak i potkrepljen svečanom poveljom, nije se mogao lako dobiti. Stvar je počela da se odugovlači.
Da bi Sinež bio promenjen za drugi grad, bilo je potrebno posebno papino dopuštenje. U Rim su bile poslate instrukcije i portugalski poslanik pri papskom dvoru počeo je da obilazi uticajne kardinale. Najzad, 1501 godine, posle velikog odugovlačenja, spletki i obećanja, papska kurija je dopustila redu Saun Tjago da promeni Sinež za drugi grad. Ali je sam red još odugovlačio.
Vasko da Gama se nervirao i gubio strpljenje; on je dobro znao da je red Saun Tjago velika sila u Portugaliji. Komandant reda Saun Tjago bio je nezakoniti sin kralja Žuauna II, Dom Žorže, herceg Koimbre, a kralj Manoel, brat od strica Žuauna II, dobro je znao istoriju svoje zemlje i odlično se sećao kako je 1383 godine nezakoniti sin kralja Fernauna, Dom Žuaun da Aviš, uklonio zakonitog naslednika Fernauiovog i, zauzevši presto, osnovao novu Avišku dinastiju. Stoga je on više voleo da živi na miru sa komandantom Saun Tjaga. Osim toga, red je raspolagao ogromnim sredstvima i kralj je često pozajmljivao novac od njega. Svađa sa redom značila bi da sanduci Saun Tjaga budu zatvoreni za kralja Manoela.
Stvar sa predajom Sineža se odužila. Uvređeni moreplovac tražio je otštetu učtivo, ali uporno. On je često potsećao kralja koliko je veliku korist donela njegova prva plovidba, a da se ne govori o budućoj koristi od otkrića morskoga puta za Indiju. I doista, novac dobijen za robu koja je bila doneta iz Indije šezdeset puta je prevazilazio rashode oko ekspedicije. Od „upornog roba" kralj je morao da se otkupljuje novcem.
Kraljeva kancelarija je pisala: „Lisabon, 22 februara 1501 godine. Dom Manoel naređuje Kasi da Mini{12} da svake godine isplaćuje Vasku da Gami po hiljadu krusada u zlatu sve dotle, dok ne dobije grad Sinež."
Ali je zlato iz Afrike stizalo neuredno. Tropske oluje ometale su radove u rudnicima, brodovi sa zlatom zadržavali su se na putu. Osim toga, kraljevi rashodi gutali su toliko zlata, da čak ni bogati afrički rudnici nisu mogli da zasite portugalsku riznicu.
I Kasa da Mina plaćala je neuredno. Vasko da Gama se ljutio i ponovo potsećao kralja na uvrede koje mu se čine.
Ali zlata nije bilo i kralj je molio svoga slugu da primi na račun neisplaćenog novca makar žito sa kraljevih stovarišta. Vasko da Gama je pristao, ali nije krio svoje nezadovoljstvo. Kralj je pisao: „19 novembra 1501 godine, Lisabon. Kralj naređuje Gonsalu de Sekvejri, glavnom rizničaru Kase de Seute, da ustupi Dom Vasku petnaest mojosa{13} pšenice na račun novca koji nije dobio od Kase da Mine."
Osim toga, kralj je posebnim ukazom potvrdio Vasku da Gami dobijenu titulu „dom". Ali je veliki moreplovac bio nezadovoljan zbog toga što se stvar sa Sinežom odugovlačila u nedogled.
Međutim, kralju su ponovo bile potrebne usluge Vaska da Game.
Manoel je vrlo dobro shvatio koliko je za Portugaliju važno otkriće puta za Indiju, ma da ni on, kao ni Vasko da Gama, nije potpuno verovao vestima o „hrišćanima" u Indiji.
Već mesec dana posle povratka Vaska da Game iz Indije Manoel je pisao Fernandu i Izabeli Španjolskoj: „Hrišćanski narodi do kojih su došli ovi putnici nisu zasada veoma jaki u veri i još nisu potpuno preobraćeni u nju... Ali kada oni ojačaju u veri, javiće se mogućnost da se sruši vladavina Mavara u tim mestima. Još više, mi se nadamo da će božjom pomoću ogromna trgovina koja danas obogaćuje te Mavre... preći na urođenike i na brodove naše zemlje."
U čast velikih nada, vezanih za otkriće Indije, kralj Manoel već 28 avgusta 1499 godine, mesec i po dana posle dolaska „Beria" u Portugaliju, uzima novu titulu. On imenuje sebe: „Po milosti božjoj kralj Portugalije i Algarve, kako sa ove strane mora, tako i preko mora, u Africi, Gospodar Gvineje i osvajanja, moreplovstva i trgovine Etiopije, Arabije, Persije i Indije".
Odmah po dolasku Vaska da Game u Lisabon, u Portugaliji počeše da pripremaju novu ekspediciju za Indiju, da bi se učvrstili postignuti uspesi.
Opremiše trinaest dobro naoružanih lađa.
Ovoga puta Portugalci su nameravali da se učvrste na indijskoj obali. Zbog toga su poslali u Indiju mnogo vojnika i kaluđera. Vođi eskadre Pedru Alvarešu Kabralu bilo je predloženo „pre nego što napadne Mavre i idolopoklonike oružjem, neka dopusti sveštenicima i kaluđerima da upotrebe duhovni mač, to jest da ih upute u pravu veru".
Brodovima su putovali i iskusni trgovci koji su imali da kupuju i prodaju u ime kralja.
Dakle, za osvajanje Istoka Portugalija je slala vojnike, kaluđere i trgovce. U daljem toku vremena ovu inicijativu Portugalije prihvatile su druge evropske zemlje i u toku nekoliko stoleća vladavina Evropljana u kolonijama oslanjala se na vojnike, kaluđere i trgovce.
Vasko da Gama uzimao je veliko učešće u pripremanju Kabralove ekspedicije. Isto tako aktivnu ulogu igrao je i Bartolomeu Diaš.
Ovoga puta kralj Manoel dopustio je Diašu da prati eskadru. Ali i sada Bartolomeu Diaš nije mogao dospeti u Indiju. On je bio određen za upravnika nalazišta zlata Sofale na istočnoj obali Afrike. O tim nalazištima pisao je još Pero de Koviljam; za njih je čuo i Vasko da Gama. Kabral je imao da osvoji ta nalazišta i da uredi izvlačenje zlata za Portugaliju. S Kabralom je pošao i najbliži drug Vaska da Game – Nikola Koeljo, a isto tako i Grenađanin, zarobljen na ostrvima Anžediva, koji se pokrstio u Portugaliji i dobio ime Gaspar da Gama.
9 marta 1500 godine trinaest Kabralovih brodova napustili su ušće Taha i krenuli na juozapad.
U početku je sve išlo kao i za vreme ranijih plovidbi. Ali, bežeći od negostoljubive afričke obale, Kabral i Diaš otišli su na jugozapad dalje nego što su to obično radili portugalski mornari i ujutru 22 aprila 1500 godine mornari su ugledali sa katarke komandnog broda brdo na vidiku. Podigli su sva jedra i, terani povoljnim vetrom, približili se neočekivanoj obali.
Kabral i Diaš iskrcaše se na pustoj obali i svečano objaviše da je otkrivena zemlja svojina portugalskog kralja. Na obalskom brežuljku bi podignut krst sa natpisom.
Kabral posla jedan brod svoje eskadre u Portugaliju da javi kralju o tome da je na Dalekom Zapadu preko velikog mora otkrivena nova zemlja – „Zemlja svetoga krsta" (Tera da Santa Kruž).
Ova zemlja dugo je još postojala pod imenom „Zemlje svetoga krsta". Ali su tamo docnije našli drvo koje daje žutu boju. Pre se takvo drvo izvozilo iz Indije i bilo je poznato pod imenom brazilijanskog drveta. To je bilo važnije nego li sveti krst. I nova zemlja počela je da se zove Brazilija.
Sam Kabral sa dvanaest brodova otplovi na Istok prema Rtu Dobre Nade. Tamo mornare snađe tišina na moru; čitavu nedelju dana brodovi su stajali sa podignutim jedrima, očekujući vetar.
Najedanput se nebo zacrne, zagrme grom i, pre nego što su mornari došli sebi, nalete strahoviti uragan. Portugalci ne stigoše čak ni da skupe jedra. Za vreme oluje propade četiri broda sa čitavom posadom. Na domaku rta koji je otkrio, poginuo je i Bartolomeu Diaš. Rt Dobre Nade, koji je on prvobitno nazvao Rt Bura, bio je za nj rt smrti.
Oluja razbaca po okeanu brodove koji su ostali čitavi i Kabral je nekoliko nedelja sakupljao ono što mu je ostalo od eskadre.
Tek 13 septembra su sa brodova spazili Kalikut.
I u Indiji su Kabrala čekale neprijatnosti. U početku je sve išlo dobro. Kabral poseti Zamorina i ovaj dopusti Portugalcima da podignu faktoriju u Kalikutu. Trgovci koje je poslao kralj Manoel počeše da trguju sa velikom zaradom. Međutim, Portugalci, zaslepljeni lakomošću, nisu znali za granice, a Kabralu je nedostajala pamet i osećanje Vaska da Game, kako bi predvideo opasnost i savlađivao svoje saputnike.
Osećajući se sigurnim pod zaštitom jake eskadre, Portugalci su počeli da vršljaju po Kalikutu kao kod svoje kuće – portugalski kaluđeri na sve moguće načine nametali su Indusima katoličanstvo i vređali muslimane, portugalski vojnici često su se ponašali prema urođenicima kao prema pobeđenima. A i sam Kabral nije se ustručavao da zaplenjuje mavarske brodove u samom pristaništu Kalikuta.
Čašu strpljenja prevršila je drskost portugalskih trgovaca: oni su pokušavali da samovoljno prisvoje sebi pravo da prvi biraju robu donetu na pijacu. Izbio je sukob. Podbadana od strane muslimanskih trgovaca, gomila moplaha napade na faktoriju i pobi pedeset Portugalaca koji su se tamo nalazili. Kao odgovor na to Kabral popali induske i arabljanske brodove koji su se nalazili u pristaništu i poče da bombarduje nezaštićeni Kalikut. Od portugalskih tanadi brzo se zapališe drvene kuće. U vatri i pod ruševinama pogibe više od pet stotina potpuno nevinih Indusa.
Porušivši Kalikut, Kabral otplovi na jug u malabarsku luku Kočin. Kočin se takmičio s Kalikutom u izvozu začina. Stoga radža Kočina dočeka Portugalce raširenih ruku. On im dopusti da u Kočinu podignu faktoriju i sklopi s njima savez za borbu sa Zamorinom.
Na povratku Kabral izgubi još tri broda. I tek 31 jula 1501 godine njegova eskadra, koja se smanjila za više od polovine, stiže u Lisabon.

SPLETKE




Povratak Kabrala posle plovidbe u Indiju izazvao je u dvorskim krugovima Portugalije veliko razočarenje. Istina, daleko na zapadu Kabral je otkrio novu zemlju i ponovo je proveo brodove u Indiju putem koji je prokrčio Vasko da Gama. Ali savremenici Kabrala nikako nisu pretpostavljali da će šumovita zemlja koju su otkrili na zapadu postati najveća i najunosnija kolonija Portugalije. Međutim, Kabral je izgubio više od polovine brodova, poginuo je Bartolomeu Diaš – jedan od najboljih portugalskih mornara. U Indiji se Kabral konačno posvađao sa Zamorinom i u Kalikutu je poginulo mnogo Portugalaca.
U očima Manoela i njegovih bliskih ljudi Kabralova krivica bila je veoma ozbiljna.
Pa ipak, Kabralu su poverili komandu nad novom ekspedicijom u Indiju, a Vasku da Gami, kao i za vreme prve Kabralove plovidbe, bila je poverena samo priprema eskadre. On je skupljao posadu, sećajući se i tražeći stare drugove iz prve plovidbe u Indiju, pogađao je krmanoše i tobdžije, izdavao deo novca unapred, nadgledao je građenje i opravljanje deset brodova za Kabrala, brinuo se o hrani, bombardama, barutu i tanadima, sam je odabirao i proveravao po spiskovima robu koja je bila određena za trgovinu u Indiji.
Vasko da Gama radio je, kao i uvek, neobično savesno i brižljivo, ali je malo po malo progovorila u njemu zavist. Izgledalo mu je da će Kabrala opet pratiti nesreća, bilo mu je žao da u ruke zlosrećnika preda eskadru, pripremljenu sa toliko ljubavi i brige.
Vasko da Gama sve češće je mislio da, kada bi takvi brodovi bili pod njegovom upravom, on bi mogao da ulije strah Indusima i da po zasluzi kazni Zamorina, kome on nikako nije oprostio za junsku noć, punu uzbuđenja, kada su Portugalci, zadržani na obali, svakoga trenutka očekivali napad i pogibiju.
Vasko da Gama bio je, razume se, zaboravio kako je 1496–1497 godine Bartolomeu Diaš, čuveni moreplovac, koji je utro put oko Rta Dobre Nade, pripremao eskadru za njega i kako je tada Vasko da Gama bez griže savesti primao to kao nešto što se samo po sebi razume. Sada je on sam bio u ulozi Bartolomea Diaša, a Kabral, kao nekada Vasko da Gama, imao je da požnje rezultate njegovih napora.
Bartolomeu Diaš ispitao je ustvari najvažniji i najopasniji deo puta za Indiju. Ali je odličan mornar bio rđav dvoranin, šarena gomila oko Manoela nije mu dala da napreduje i Diaš se pomirio sa skromnom ulogom organizatora ekspedicije.
Drukčiji je bio Vasko da Gama. Uverivši se da prema njemu postupaju nepravično, on je malo po malo počeo da radi na tome da istisne Kabrala i da sam dođe na njegovo mesto. Vasko da Gama počeo je brižljivo da prikuplja sva nepovoljna mišljenja, spletke i rđave šale koje su kružile o Kabralu u dvorskim krugovima, trudio se da sazna ko je iz kraljeve porodice raspoložen protivu njega. Prijatelji mu saopštiše kraljičine reči da niko, osim Vaska da Game, ne bi trebalo da plovi u Indiju, jer njega prati sreća. Drugi put je kraljev kapelan izjavio da je kralj Manoel veoma zadovoljan pripremom ekspedicije, ali se boji da je poveri Kabralu. Kralj je tobože rekao: „Daj bože da plovidba Pedra Alvareša bude isto tako srećna kao i plovidba Dom Vaska, jer, ma da znam Kabrala kao odličnog mornara, on ipak nije bio srećan na moru."
Vasko da Gama vide da je došlo vreme da pređe na stvar. On se javi kralju i reče mu da hoće sam da se osveti Zamorinu za sve uvrede koje su bile nanete Portugalcima i moli kralja da ga pošlje u Indiju umesto Kabrala. A Kabral može da otplovi iduće godine... Kralj se kolebao. Tada Vasko da Gama reče da svi prihodi koji su bili namenjeni komandantu eskadre ostaju Kabralovi i da Kabralov trgovački poverenik pođe u Indiju sa njegovom robom. „Sa svoje strane – dodade on – ja ću mu isplatiti dve hiljade krusada i daću mu da jaše na mom konju sve dotle, dok ne bude organizovana eskadra za njega. Ma da – reče Vasko da Gama osmehujući se – čovek koga prati nesreća na moru treba da izbegava pučinu."
Pošto je u svojim spletkama protiv Kabrala iskoristio propast sedam od trinaest brodova njegove eskadre, Vasko da Gama trudio se da ne spominje kako i njegova vlastita ekspedicija nije prošla baš tako srećno. Od četiri broda vratila se samo polovina, a od sto sedamdeset njegovih saputnika kući se vratilo svega oko sedamdeset ljudi.
Kralj se još uvek kolebao. Tada mu Vasko da Gama pokaza ukaz, izdat 1499 godine, kada su se Portugalpi vratili sa prve plovidbe u Indiju. Ovim ukazom kralj Manoel je davao Vasku da Gami pravo da komanduje svima ekspedicijama u Indiju, pri čemu je Vasko da Gama mogao preuzeti komandu čak i u slučaju da se flota već nalazila u Belemu i spremala se da krene na put. Manoel pristade.
Pozvali su Kabrala i, pozlativši pilulu svim mogućim pohvalama i obećanjima bogatih nagrada, kralj mu saopšti da će Vasko da Gama sam povesti brodove u Indiju.
Razume se, Manoel nije održao svoja obećanja. Kabralova karijera bila je završena. Sujeverni i nezahvalni Manoel nikada više nije poveravao Kabralu komandu brodovima. Pedro Alvareš Kabral bio je otstranjen od sviju poslova i otišao je na svoja imanja. On je živeo do 1526 godine i video je s bolom u duši kako drugi ljudi osvajaju portugalske kolonije u Indiji i Africi, kako postaju slavni Vasko da Gama, d'Albukerk i d'Almejda.
Vasko da Gama prionuo je na rad sa dvostrukom energijom. Kabral je bio uklonjen i sada je on pripremao eskadru za samoga sebe. Deset velikih lađa bilo je skoro gotovo za plovidbu. Vasko da Gama dodade im šest karavela sa latinskim jedrima. Na ovim brzim karavelama on je hteo da se bavi gusarenjem, da vodi pomorske bojeve i stoga je učvrstio na njima bombarde i pripremio kuke za pristajanje uz neprijateljske brodove.
Na brodovima je pošlo osam stotina vojnika, dvorana, rođaka i prijatelja Dom Vaska.
U brigama oko organizacije ekspedicije Vasko da Gama nije zaboravio ni svoje lične stvari. 10 januara 1502 godine, mesec dana pre polaska Dom Vaska u Indiju, kralj Manoel je posebnim ukazom podvukao da je Vasko da Gama završio delo koje je započeo Infante Enrike: „Otkrio je 1550 liga{14} obale; osim toga, bogata nalazišta zlata i mnoštvo slavnih gradova sa velikom trgovinom i naselja i, najzad, došao do Indije i otkrio Indiju – zemlju koju svi opisi stavljaju po bogatstvu iznad sviju drugih zemalja na svetu, zemlju koju bi svi kraljevi na svetu želeli, ne samo da osvoje, nego makar i da otkriju. Da dođe do nje, naša kraljevina je izgubila mnoštvo brodova. Mnogo kapetana i drugih mornara dali su za to svoj život...
...Uzimajući u obzir velike zasluge Dom Vaska za nas i za naše potomke, zasluge stečene za vreme ove plovidbe i ovih otkrića, i veliku korist koja odatle proističe, ne samo za našu kraljevinu, nego i za sve hrišćane, a isto tako i štetu nanesenu nevernicima koji su se do sada koristili svim dobrima od trgovine sa Indijom", kralj Manoel je postavio Vaska da Gamu za admirala Indije, dao je naslednu titulu „dom" njegovom bratu Ajrešu i titulu „doma" njegovoj sestri Tarajži i odredio Vasku da Gami naslednu penziju od 300 hiljada rejsa. To je bila veoma krupna suma. Sačuvan je zanimljiv popis prihoda koji su imali da idu na isplatu penzije novome admiralu Indije. Bio je unet desetak od ribolova u gradovima Sinežu i Viljanovu da Milfonešu; na isplatu ove penzije išla je trošarina gradova Sinež i Saun Tjago da Kasem, a isto tako i posebna kraljevska poreza na šume u oblasti Lisabona.

DRUGA PLOVIDBA




Druga plovidba Vaska da Game bila je, pre svega, ratna gusarska ekspedicija. Admiral je hteo da se bori sa muslimanima na kopnu i na moru. Radi toga je pripremio odred lakih karavela, pri čemu je predložio kralju da jedan deo brodova ostavi u Indijskom Okeanu da osvajaju i uništavaju muslimanske brodove. Ovaj gusarski odred bio je u istoriji prva stalna evropska eskadra u aziskim vodama.
Od samog početka Vasko da Gama nije krio gusarske ciljeve svoje ekspedicije. Čak je i plata mornara i vojnika imala delimično da ide na račun plena, zadobijenog na muslimanskim brodovima. Osim toga, svima saputnicima Vaska da Game dopuštalo se da šalju bez trošarine iz Indije svakih osamnaest meseci po dva kvintala{15} bibera.
Polazak eskadre odrediše Za 1 februar 1502 godine, ali suprotan vetar nije puštao brodove na pučinu.
Po starom običaju, svi koji su odlazili obukli su najbolje haljine, ispraćaju je prisustvovao kralj.
Obala Taha kod Belema bila se jako izmenila od vremena prve plovidbe.
Nekoliko meseci posle povratka sa prve plovidbe Vasko da Gama je prisustvovao polaganju kamena temeljca za manastir Heronimus u Belemu. Ovde, na severnoj obali Taha, u maloj kapeli, skloništa za ostarele mornare, koju je podigao Infante Enrike, Vasko da Gama je proveo noć uoči polaska na prvu plovidbu.
Građenje je sada bilo u punom jeku. Prašnjavim putem iz Alakantare u Belem gegala su se sporo ogromna škripava kola u kojoj su bili upregnuti volovi. Ona su prevozila beo krečnjak iz alkantorskih kamenoloma. Ćutljivi robovi, koje su nadzornici terali da rade, kopali su zemlju pod vrelim suncem. Veselo su se dozivali čekići kamenorezaca. Na skelama oko zvonare pevala je testera. U dvorištu budućeg manastira radili su majstori za slikanje prozorskih okana, retki u to vreme. Svim je rukovodio debeo i zadihan čovek u tamnoj odeći, uprljanoj krečom i bojom – Žuaun de Kastiljo, tvorac ovog fantastičnog, živopisnog i originalnog spoja mavarskog stila, gotike i renesanse, koji su docniji istraživači nazvali manoelino – stil Manoelov.
Desni deo doksata bio je završen. Docnije su ga nazvali „Kamene džungle". Kraljevski grbovi, slonovi, portreti Infanta Enrika, Vaska da Game i njegovih saputnika, papagaji, kipovi svetaca, lišće od palme i banane, prekomorski plodovi i zamršene arabeske – sve je to bilo isprepletano u toj čipki od kamena.
U privremenoj manastirskoj kapeli, usred skela, buradi sa krečom i alabastrom i mramornih ploča, 6 februara 1502 godine otslužili su oproštajnu službu.
7 februara ujutru Vasko da Gama sa slugama, paževima, trubačima i rođacima, s Gasparom da Gamom i poslanicima Kočina i Kananora, koji su se vraćali u otadžbinu, uputi se na komandni brod „Saun Heronimo". Ali tek 10 februara brodovima je pošlo za rukom da isplove na more.
Krajem februara flotila Vaska da Game stiže u Porto Dale na afričkoj obali, blizu Zelenog Rta, da bi se snabdela vodom i svežim voćem.
U istom pristaništu sretoše portugalsku karavelu koja se sa tovarom zlata vraćala iz Saun Žorža da Mine. To je bio veoma srećan susret.
Kada je Vasko da Gama prvi put došao iz Indije, kralj Manoel mu je poverio da pokaže zarobljenim Indusima, „Grenađaninu", Monsaidu i sprovodnicima iz Melindia „sve što je dobro u Portugaliji". Znajući dobro kakvu ulogu mogu da odigraju u Indiji priče stanovnika Istoka koji su boravili u Portugaliji, Vasko da Gama je brižljivo izvršio ovu kraljevu poruku. On je došljacima pokazao sve što je, po njegovom mišljenju, moglo da ostavi povoljan utisak: svečan izlazak kralja, bogosluženje u starim katedralama Lisabona i Koimbre, borbu bikova, građenje karavela. Sve im se to neobično svidelo i Vasko da Gama mogao je smatrati da je sa uspehom izvršio Manoelovu zapovest.
Ali on nije mogao indijske „goste" da drži zatvorene; za njihov dolazak saznali su mletački i florentinski trgovci i poslanici. Italijani, kao i muslimani u Indiji, znali su da će otkriće morskog puta za Indiju, koje su učinili Portugalci, naneti jak udar njihovoj posredničkoj trgovini. Oni su se potrudili da dođu u vezu sa Indusima koji su stigli u Portugaliju i da što više doznaju od njih o Indiji i njenoj trgovini. U pismima Florentinaca iz Lisabona često se pominju, i to ne slučajno, Monsaid i Ga-spar da Gama.
Kada je Kabral doveo u Portugaliju poslanike iz Kananora i Kočina, Mlečani su se upoznali i s njima. Ali se oni nisu ograničili na to da raspituju Induse o njihovoj otadžbini. Mlečani su se trudili, koliko god su mogli, da prikažu Indusima pravo stanje stvari u Evropi i da donekle razbiju pretstavu o moći i bogatstvu Portugalije, pretstavu koju je sa toliko muka stvorio Vasko da Gama.
Vasko da Gama znao je za te spletke i, videvši sada karavelu iz Saun Žorža da Mine, požurio je da iskoristi priliku. Našavši prividan razlog, on odvede Induse na karavelu i, pošto im je pokazao sanduke sa zlatnim peskom, nemarno dodade da u Portugaliju svake godine stiže dvanaest takvih karavela.
Posle šestodnevnog zadržavanja eskadra Vaska da Game napusti afričku obalu i skrenu na jugozapad.
Plovidba preko Atlanskog Okeana, da bi se zaobišli vetrovi Gvinejske obale, postala je za portugalske mornare tradicija. Ovoga puta ona je prošla bez događaja. Idući Kabralovim putem, brodovi su presekli ceo Atlanski Okean i posetili obale Brazilije: Vasko da Gama znao je za plovidbe Španjolaca na dalekom zapadu i hteo je da osigura Portugaliji „Zemlju svetoga krsta", koju je otkrio Kabral.
Brodovi pođoše duž brazilijanske obale na jug. Brežuljci, pokriveni žbunjem, smenjivali su se sa rečnim ušćima, obraslim šumom.
Pokatkad su sa brodova videli stanovnike te zemlje – visoke, bakarno crvene ljude prave crne kose. S vremena na vreme goli urođenici približili bi se na oranicama portugalskim brodovima i pružali bi nekakve plodove i šarene kreštave papagaje.
Vasko da Gama naredi da se sa urođenicima govori portugalski, kastiljanski, francuski i italijanski. Ovi nisu ništa razumevali. Tada Vasko da Gama pokuša da se sporazume sa bakarno crvenim ljudima pomoću tumača koji su znali arapski, induski i jezike Crnaca. Ali i ovaj pokušaj ostade bez uspeha. Urođenici nisu razumevali jezike Evrope, Azije i Afrike.
Došavši duž obale do rta Santo Agostino, Vasko da Gama skrenu natrag na istok.
Opet su presekli Atlanski Okean i približili se Rtu Dobre Nade. Na južnoj polulopti vladala je zima. Bilo je hladno. Novajlije su se smrzavale i proklinjale onaj čas kada su, poverovavši ljudima koji su bili u Indiji, poneli sa sobom samo laku odeću. Očevidci pogibije Bartolomea Diaša savetovali su admiralu da se čuva verolomnog rta. Dom Vasko naredi da se plovi samo danju, a noću da se spuštaju jedra. Plovili su lagano.
Ali i pored svih predostrožnosti, Rt Bura pokaza se i ovoga puta u pravoj boji. Šest dana besnela je bura. Ona je gonila brodove na severoistok, što je Portugalcima išlo na ruku. Ali je vetar razbacao eskadru po okeanu, i sa admiralom je ostalo svega pet brodova.
Kada se bura utišala, portugalski kapetani primakoše se, kao što je bilo ugovoreno, Rtu Struja.
Eskadra se sakupi, mogli su da plove dalje na sever. Ali bura poče opet da se igra s brodovima. Brod „Santa Elena", na kome je bio kapetan Pedo de Mendosa, nalete na peščani zemljouz blizu Sofale. Vetar i talasi okomiše se svom silom na nemoćnu lađu. Celu noć vitlala je bura „Santa Elenu". Pred zoru se utiša. Na unakaženom brodu, bez katarki, konopaca i ukrasa, nalazili su se izmučeni ljudi. Plićaku se približiše brodovi „Bretoa" i „Santa Marta". Jako uzbuđenje dugo im nije dopuštalo da spuste lađice. Ali kapetani prispelih lađa, Žuaun Badarsaš i Fransisko Morekoš, pokazaše izuzetnu upornost i srčanost. Oni su ne samo spasli drugove, nego su prebacili na svoje lađe i tovar „Santa Elene"; zatim su spalili napušteni brod.
Početkom juna flota admirala Indije stiže u Mozambik. Vasko da Gama bio je ovde pre više od četiri godine. Tada je hteo da dobije u Mozambiku sprovodnike koji znaju put za Indiju i pretstavljao se kao komandant turske eskadre, ali su Mavri brzo nanjušili prevaru i prijateljstvu sa sultanom Mozambika brzo je došao kraj. U Mozambiku su Portugalci prviput pribegli oružju, bombardujući utvrđenja. U Mozambiku je Vasko da Gama otpočeo sa gusarskim napadima na nezaštićene čamce i barke.
Sada je beli mavarski grad, koji se krio u tropskom zelenilu, stajao Dom Vasku potpuno na raspoloženju. Bombarde njegovih ratnih brodova mogle su nekažnjeno da poruše i spale Mozambik.
Stanovnici Mozambika znali su za to. Kada su se portugalski brodovi pojavili na keju, u pristaništu zavlada panika. Sa čamaca i barki počeše žurno da istovaruju robu na obalu. Male lađice izvlačili su na peščane sprudove.
Komandnom brodu približi se šareni čamac sa svetlozelenom nastrešnicom, koji je Vasku da Gami bio već poznat. Videlo se da veslari žure i da se uzbuđuju. Čamac je leteo, otskakujući na talasima.
Na „Saun Heronimo" žurno se pope sultan Mozambika. Admiral Indije čekao ga je sedeći na krmi. Sultan pade admiralu pred noge moleći za oproštaj. Dom Vasko naredi da ga podignu.
– Shvataš li ti sada kolika je snaga i veličina Portugalije? – upita admiral pokazujući bela jedra portugalske eskadre.
– Molim za oproštaj, zaklinjem se da ću biti vaš verni prijatelj – odgovori sultan.
– Dajte mu komad tkanine i pošljite ga na obalu – reče admiral.
Sa obale počeše da dolaze trgovci živinom, zeleni i voćem. Sultan posla ovce i kokoši. Vasko da Gama je smatrao da je Portugalcima potrebno da imaju na afričkoj obali nekoliko pomoćnih baza. On je znao da se ne može oslanjati samo na Melindi, gde je sultana, koji je bio prijateljski raspoložen prema Portugalcima, mogao da smeni neki fanatični musliman. Zato naredi mornarima, vojnicima i kaluđerima da se u Mozambiku pridržavaju najstrože discipline i da ničim ne vređaju meštane.
Na zahtev Portugalaca, sultan im dade u pristaništu podesno mesto; tu sa raznih brodova donesoše ranije pripremljene i određene grede, letve i daske, i na očigled preneraženih Mavara otpoče sklapanje još jedne karavele.
U to vreme admiral posla dve karavele pod komandom Pera Afonsa d'Agijara u Sofalu.
Još je Pero de Koviljam, uhoda kralja Žuauna II, posetio Sofalu i u svom izveštaju savetovao mu da osvoji ovaj centar za dobijanje zlata, koji je tada bio najveći na celoj istočnoj obali Afrike. Kabral je uspostavio odnose sa crnačkim gospodarem Sofale. Sada je Vasko daGama uputio u Sofalu d'Agijara da poklonima i obećanjima konačno privuče na stranu Portugalaca gospodara Sofale. D'Agijar je izvršio svoju misiju veoma uspešno. Komadom crvene tkanine, šarenim odelima, velikim flamanskim ogledalom, noževima i crvenim kapama on je doveo u ushićenje vladaoca Sofale – mladoga Crnca mnogobošca. Gospodara Sofale naročito su zapanjile niske šarenih đinđuva. Sa svoje strane on dade Portugalcima svežanj zlatnih ogrlica i zakle se mesecom, suncem, svojom glavom i trbuhom na večito prijateljstvo s kraljem Manoelom. D'Agijar uredi u Sofali veoma probitačnu trgovinu, menjajući tkanine i đinđuve za šipke zlata. U Sofali je bila podignuta faktorija i d'Agijar ostavi tamo mnogo robe pod nadzorom trgovačkog poverenika Gonsala Bajša.
Sa ovim dobrim vestima d'Agijar se vrati u Mazambik. Ali je Vasko da Gama znao da izvoz zlata iz Sofale kontroliše Ibrahim, mavarski emir grada Kiloa. Kabralov pokušaj da uplaši Ibrahima nije uspeo. Sada je admiral odlučio da Portugaliji potčini „drskog i zlonamernog" emira Kiloa.
Nova karavela bila je sagrađena. Dom Vasko odredi za nju posadu, naoruža je bombardama, snabde svim što je potrebno. Za komandanta odredi Fransiska Serana – najboljeg prijatelja Fernanda Magelana, koji je docnije odigrao veliku ulogu u istoriji prve plovidbe oko sveta.
Serano je imao da brani portugalske faktorije u Mozambiku i Sofali.
Dom Vasko požuri u Kiloa. Gaspar Korea piše: „Kiloa leži na ostrvu, koje je sa sviju strana opkoljeno morem, ali je prema kopnu moreu3 plitak – čak i za vreme plime voda je tamo do kolena. To je veliki grad sa lepim kamenim, omalterisanim kućama i terasama. Kuće su bogato ukrašene drvenom rezbarijom. Grad se spušta ka obali i sa sviju strana je opkoljen zidovima. U njemu ima dvanaest hiljada stanovnika.
Okolina obiluje drvećem i vrtovima sa raznim biljkama: limunovima i najboljim narandžama na svetu, šećernom trskom, smokvama, narovima. Tamo ima mnogo stada, naročito ovaca sa ogromnim debelim repovima.
Ulice grada su veoma uske, a kuće su veoma visoke – po tri, po četiri sprata. Čovek se može uspeti gore po terasama, jer te kuće stoje jedna uz drugu. U pristaništu se nalazi mnogo brodova. Mavru koji vlada ovim gradom potčinjen je samo grad, a ne okolina."
Vasko da Gama nije sada bio nepoznati skitnica, primoran da trpi uvrede i poniženja od indijskih i afričkih careva. U Indijski Okean vraćao se on kao strašan i surov gospodar mora. Svuda je zahtevao potpuno pokoravanje, a sa nepokornima se obračunavao smrtnim kaznama, mučenjima, pljačkao je i potapao njihove brodove, bombardovao nezaštićene gradove.
U Kilou je odlučio da pokaže moć Portugalije.
Ujutru se brodovi Vaska da Game rasporediše i opkoliše grad na ostrvu. Admiral naredi da se opali u vazduh. Sa brodova su videli kako u gradu zavlada panika, terali su stada, zatvarali kapije, na gradske zidove vukli su oružje.
Dom Vasko posla na obalu Mavra sprovodnika s pismom za emira Ibrahima. On je predlagao gospodaru Kiloa da dođe na pregovore, obećavajući potpunu neprikosnovenost. Ako pak emir ne dođe, Dom Vasko je pretio da će ga silom dovući na brod.
Ibrahim, emir Kiloa, dugo se nije usuđivao da ode na brod, s pravom ne verujući obećanju Portugalaca. Među njegovim bliskim ljudima bio je bogati i uticajni Mavar Muhamed Argun. Muhamed Argun odavno je kovao zaveru protiv emira. Nadajući se da će Vasko da Gama zarobiti Ibrahima, on je na sve moguće načine nagovarao emira Kiloa da poseti brod Portugalaca.
Sutradan Ibrahim saopšti Portugalcima o svome pristanku da dođe na brod.
Emira su dočekali sa velikim počastima – u susret su mu poslali šareno ukrašene čamce sa počasnom stražom, trubačima i dobošarima.
Vasko da Gama reče Ibrahimu:
– Mi želimo da budemo prijatelji s tobom. Naše prijateljstvo doneće i tebi i tvome gradu mnogo časti i koristi, jer će brodovi portugalski dolaziti tebi i trgovati s tvojim narodom. Budi prijatelj i brat kralja Portugalije – moga gospodara!
Ibrahim brzo pristade, radujući se što se tako lako oslobodio osvajača. Ali Vasko da Gama nastavi:
– Kao prijatelj i brat vladaoca Portugalije, ti treba da radiš kao i drugi njegovi prijatelji: da mu svake godine plaćaš novac ili poklanjaš dragocenosti.
Ibrahim razumede šta je hteo Portugalac.
– Ti hoćeš da ja ne budem prijatelj i brat tvoga kralja, već potčinjen i vazal – to neće biti – reče on. – Da sam znao da me hoćeš učiniti robom, ja ne bih došao, već bih pobegao u šumu. Bolje je biti šakal na slobodi nego li hrt na zlatnom lancu.
Vasko da Gama ustade i širokim pokretom ruke pokaza bela jedra ratnih karavela koje su opkoljavale Kiloa.
– Ja sam rob kralja – reče on – i radim po njegovom naređenju. Ako se ne pokoriš – moji topovi uništiće tvoj grad, pobiće tvoje podanike. Idi kući, ali ću ja doći po tebe i uništiću te, beži u šumu – moji hrtovi izvući će te odande.
I Vasko da Gama naredi da se spremaju za borbu. Na „Saun Heronimu" zasvira truba; njoj odgovoriše trube na drugim brodovima. Udariše bubnjevi, na palube lađa istrčaše vojnici, zakopčavajući u hodu oklope i nameštajući šlemove.
Ibrahim se predade, obeća da će plaćati danak i da će gusarima odmah platiti otkup za sebe i za svoj grad. Emir obeća da će sakupiti i poslati na brod narukvica i bisera u vrednosti od šest hiljada krusada ili da će nabaviti zlata za tu sumu.
– A ko će nam ostati kao jemac? – zapita Vasko da Gama.
Lukavi emir predloži za jemca Muhameda Arguna, dodavši da je on „ugledan i bogat čovek".
Ibrahim je mislio: ako Portugalcima poturi kao jemca svoga neprijatelja, on će biti u dobitku. Možda će Portugalci staviti Muhameda Arguna na samrtne muke, i tada će emir imati jednog uticajnog neprijatelja manje. A možda će Muhamed Argun biti prinuđen da se otkupi. Tada će Ibrahimov neprijatelj pretrpeti veliki gubitak.
Sa obale dovezoše Muhameda Arguna. To je bio dostojanstven starac u bogatoj odeći. Vasko da Gama zaključi da on može ostati kao jemac i pusti Ibrahima na obalu, nateravši ga da potpiše „ugovor o prijateljstvu" s Portugalcima.
Ubrzo iz grada stigoše čamci s pirinčom, kokošima i povrćem. Kapetan posla Ibrahimu obične darove – komade tkanina i zvečke. Za bogatog emira Kiloa ovakvi darovi bili su ista takva uvreda kao i nesrećni portugalski darovi Zamorinu. Sa brodova počeše da spuštaju posadu na obalu. Ali Ibrahim nije žurio sa otkupom. Vasko da Gama bio je odavno odlučio da se krene na put, ali otkup još uvek nije stizao. Admiral Indije pozva jemca i naredi mu da napiše pismo Ibrahimu, potsećajući ga na otkup. Crnac na malom čamcu donese pred veče učtiv ali potsmešljiv odgovor Ibrahima. Emir Kiloa predlagao je Muhamedu Argunu da se sam otkupi.
– Šta to znači? – zapita ljutito Vasko jemca. Ovaj odgovori:
– Ibrahim je moj neprijatelj. On me je namerno poslao kao jemca. Ako ja platim za njega, on će biti zadovoljan. Ako ja ne platim i ti me staviš na samrtne muke -– on će biti srećan.
Vasko da Gama prsnu u smeh:
– Vidi ti lukavog Mavra! Ali mi ćemo od tebe izvući otkup.
Starca svukoše, istukoše bičevima i, pošto su mu vezali i noge i ruke, baciše ga u čamac na mesto izloženo suncu. Posle dva sata Muhamed Argun reče krkljajući da hoće da vidi komandanta. Admiral naredi da dovedu jemca. Pretučeni starac nije mogao da ide i njega dovukoše.
– Ja imam kod kuće ogrlicu; ona vredi deset hiljada krusada – reče Mavar admiralu Indije.
– Pošalji po nju – odgovori kratko Dom Vasko.
Čovek koga je Mavar poslao s pismom svojoj kući vrati se kroz jedan sat sa ogrlicom. Vasko da Gama pogleda drago kamenje, odmeri rukom težinu ogrlice.
– Napojte Mavra vodom, obucite ga i ispratite ga s počastima ― naredi on.
Poslovi u Kilou bili su završeni. Vasko da Gama sklopio je povoljan ugovor i dobio bogat otkup od Muhameda Arguna. Mornari i vojnici se odmoriše. Portugalci nabaviše svežu hranu. Bilo je vreme da se ide dalje, u Indiju. Ali nepredviđena okolnost zadrža Portugalce u Kilou.
Portugalski dvorani, vojnici i mornari, miloštama i obećanjima domamili su na brod mnogo žena iz Kiloa. To su bile robinje koje su dospele u hareme Mavara Kiloa iz unutrašnjosti Afrike, iz Indije, Irana i sa Levanta. Njih su držali zatvorene i one su tugovale na malom ostrvcetu Kiloa. Portugalcima pođe za rukom da sablazne i domame na brodove oko dvesta robinja Kiloa.
Doznavši da mnogi Portugalci kriju ove žene kod sebe, Vasko da Gama naredi pod pretnjom smrti da sve robinje dovedu na komandni brod i da ih prebace na obalu. Žene padoše u očajanje. One su znale da ih u Kilou očekuje mučenička smrt. Mnoge skočiše sa čamaca u more, ali ih pohvataše. Vasko da Gama bio je neumoljiv. On izjavi da na brodovima neće biti hrane za žene i da će uopšte njihovo prisustvo uneti nemir i nered.
I pored protesta mnogih Portugalaca, uplakane robinje prevezoše na obalu i predadoše njihovim gospodarima. Samo za četrdeset žena nije bilo gospodara. Muževi su ih se očigledno bili odrekli i po njih nije niko došao. Ove žene Dom Vasko vrati na brodove, zatvori ih pod stražom u naročite prostorije i po dolasku u Indiju svečano ih pokrsti.
Napustivši Kiloa, Portugalci pođoše za Melindi. Ali suprotan vetar nije dao brodovima da se približe gradu i Vasko da Gama, pošto je izmenjao pozdravne poslanice sa sultanom Melindia, požuri u Indiju.
Kada se afrička obala izgubila iz vida, na komandnom brodu začu se signal za uzbunu. Pred njima su se belela jedra pet brodova. Svi istrčaše na palubu. Bombardiri stadoše kraj topova; oficiri i vojnici, navukavši oklope i šlemove, odvajali su koplja i mačeve, izvlačili kuke za pristajanje. U unutrašnjosti broda berberin je raširio na pod belo platno i spremao se da prima ranjenike. Brodovi se postrojiše za borbu. Ali je uzbuna bila lažna. To su bili portugalski brodovi – pomoćna eskadra, poslata za admiralom Indije. Eskadrom je komandovao rođak Dom Vaska – Estevaun da Gama.
Brodovi se sretoše na pučini i pođoše na istok, presecajući Indijski Okean. Portugalci su se žurili. Jato brodova, gonjeno povoljnim vetrom, letelo je podigavši sva jedra. Na istok je jurio čopor lovačkih pasa portugalskog kralja, noseći smrt i ropstvo stanovnicima Indije.

OBRAČUN




Još u Portugaliji Dom Vasko je zajedno s kraljem Manoelom označio osnovne pravce portugalske politike na Istoku. Sada, na putu za Indiju, on je ponovo dugo razmišljao i tačnije određivao pojedine detalje. Gusarski napadi na brodove i pljačkanja nezaštićenih indijskih i afričkih gradova bili su već prestali da zadovoljavaju Vaska da Gamu. Portugalija je imala da postane vladalac Indijskog Okeana i gospodar prekomorske trgovine Indije. Radi toga, prema mišljenju admirala Indije, trebalo je uništiti mavarsko moreplovstvo, prekinuti za uvek vekovne trgovačke puteve iz Indije u Arabiju, Iran i Egipat preko Adena, Ormuza, Aleksandrije, skrenuti silom trgovinu na novi, portugalski pomorski put – oko Rta Dobre Nade.
Da bi se ostvario ovaj plan, prema mišljenju Dom Vaska, bilo je potrebno da se nemilosrdno uništavaju muslimanske lađe koje bi se usudile da isplove na pučinu bez dopuštenja novih gospodara okeana – Portugalaca. Dalje, važno je bilo, održavajući za neko vreme dobre odnose sa prijateljski raspoloženim gradovima, kao što su Melindi i Kananor, uništavati bez milosti sve one koji su se opirali Portugalcima, a najpre staroga neprijatelja Portugalije – Zamorina. Sav rad Dom Vaska za vreme duge plovidbe u Indiju bio je potčinjen ostvarenju toga zadatka.
Ovoga puta Portugalci su izbili na obale Indije kod pristaništa Dabul, nedaleko od Goa. Brodovi uđoše u zaliv, spustivši jedra. Admiral se žurio na jug i zabrani mornarima i vojnicima da odlaze na obalu. Brodovima pohitaše čamci sa raznom hranom i, dok su se mornari snabdevali vodom na obali, na brodovima su kupovali voće, živinu i povrće.
Brodovi krenuše na jug. Ukazaše se poznata zelena ostrva Anžediva: Iza rta su se videla žuta i crvena jedra.
– To su brodovi razbojnika Timože – reče Gaspar da Gama.
Lake karavele Estevaun da Game pohitaše u borbu, ali su lađe sa žutim i crvenim jedrima bile veštije: one skrenuše prema kopnu i sakriše se u ušće reke Onor.
Vasko da Gama odluči da uništi gnezdo induskih gusara – portugalskih takmaca na velikim okeanskim putevima.
U rečno ušće uđoše čamci pod komandom Estevaun da Game. Portugalci osuše paljbom i zauzeše na juriš palisade koje su gusari podigli na obalama reke, dođoše do gusarskog naselja i spališe ga. Ali sutradan i sami Portugalci izvršiše razbojnički napad na mirno indijsko pristanište Batikalu, spališe brodove u luci, porušiše utvrđenja i pobiše mnoge branioce grada.
Gradske vlasti poslaše deputaciju na brod admirala Indije. Pred tim ljudima Dom Vasko je prvi put izložio portugalske zahteve. On je rekao:
– Kralj Portugalije je gospodar mora celoga sveta. Stoga svi stanovnici pristaništa i rečnih ušća, izlazeći na more, imaju da mu plaćaju danak. Kralj Manoel zabranjuje tri stvari: dovoditi Turke ili im pomagati na bilo koji način, trgovati biberom i posećivati Kalikut. Ko naruši ove tri zabrane, poginuće mučeničkom smrću, njegov grad će biti opljačkan, roba oteta i brodovi spaljeni. A u znak pokornosti vi imate da platite otkup u zlatu i srebru.
Pristanište Batikala trgovalo je pirinčom, šećerom i gvožđem. Dragih metala imalo je malo, i admiral Indije milostivo pristade da uzme kao otkup prvorazredni pirinač.
Dakle, Mavri, koji su nekada podbadali Zamorina protivu Vaska da Game, bili su u pravu. Skromni prekomorski gosti, koji su sve plaćali trostruko i molili, kao milost, dopuštenje da trguju u Kalikutu, pošto su ispitali sve što im je bilo potrebno, vraćali su se sada u Indiju kao svirepi gospodari mora. Oni su pljačkali i rušili gradove, spaljivali brodove i ubijali sve nepokorne.
Dobivši u pristaništu Batikali pirinač i obavezavši radžu Batikale da svake godine snabdeva Portugalce pirinčom, admiral Indije povede brodove na jug, prema Kalikutu.
Jedan dan docnije Portugalci ugledaše na moru daleko jedro. Estevaun da Gama dade se u poteru za nepoznatim brodom i zaustavi ga. Posle toga desila se jedna od najodvratnijih scena u svoj delatnosti Vaska da Game. Nju je potanko opisao Gaspar Korea.
„Ovaj veliki kalikutski brod plovio je iz Arabije sa velikim bogatstvom i naišao je na karavele. Na njemu je bio vlasnik – najglavniji i najbogatiji trgovac iz Kalikuta... Karavele nateraše tu lađu da se ukotvi pored komandnog broda. Kada je kapetan-komandant saznao da je to kalikutska lađa, on naredi da je opljačkaju. Portugalci pođoše tamo na čamcima i celoga dana dovlačili su odande tovare na portugalske brodove, dok nisu opustošili ceo brod. Kapetan-komandant zabrani da se sa brod, dovode Mavri, a zatim naredi da se brod spali.
Kada je kapetan broda saznao za to, on zamoli za dopuštenje da vidi Dom Vaska i reče mu:
– Gospodaru, ti ništa nećeš dobiti ako nas pobiješ, naredi da nas okuju i odvezu u Kalikut. Ako tvoje lađe ne natovarimo besplatno biberom i drugim Začinima, spali nas. Pomisli, ti gubiš toliko bogatstvo zbog želje da nas pobiješ. Seti se da čak i u ratu pošteđuju one koji se predaju, a mi vam se nismo protivili, zato primeni na nas pravila velikodušnosti.
A kapetan-komandant odgovori:
– Tebe ću spaliti živog zato što si gospodaru Kalikuta savetovao da pobije Portugalce i opljačka faktoriju i, ma da si tako bogat da hoćeš da napuniš naše brodove začinima – ništa me ne bi zaustavilo da te pogubim na sto načina, kad bih samo mogao to da učinim.
Zatim Vasko da Gama naredi da odvedu Mavra na njegov brod i da zapale mavarsku lađu. Međutim, Portugalci još nisu bili stigli da pozovu sa mavarske lađe svoje drugove, koji su tamo pljačkali, a Mavri se latiše oružja i počeše da se tuku kao osuđeni na smrt, ubijali su jedne i ranjavali druge, nateravši Portugalce da skaču u more. Tada Mavri otsekoše lengerski konopac da bi se dokopali obale ili prodali svoj život što skuplje. Njih opkoliše čamci sa naoružanim ljudima i Mavri, kojih je bilo više od sedam stotina, pružiše jak otpor. Oni su bili hrabri vojnici i više su voleli da poginu od mača nego li da izgore živi.
Fransisko Marekoš, videći da mavarski brod ide prema njegovoj lađi, naredi da mavarski brod zakače gvozdenim konopcem i da ga privuku portugalskoj lađi. Ali Mavri neustrašivo pojuriše da se iskrcaju na portugalsku lađu i osvojili bi je da joj nisu pritekli u pomoć čamci sa vojnicima koji su pobili Mavre.
Kapetan-komandant doplovi sam na malom čamcu, naredi svim svojim ljudima da napuste mavarsku lađu i zapovedi da je potope paljbom iz falkoneta. Tako i učiniše. Mavri su plivali unaokolo, a naši su ih gonili na čamcima i ubijali kopljima. Desilo se da je jedan Mavar koji je plivao po vodi našao u vodi koplje. On se izdigao nad vodom koliko je mogao i bacio koplje u čamac. Koplje je probilo i ubilo jednog mornara. To mi se učinilo kao neobičan slučaj. Ja sam ga zapisao."
Prema rečima drugih portugalskih letopisaca, učesnika druge plovidbe Vaska da Game, mavarskom lađom vraćali su se poklonici iz Meke. Među njima je bilo mnogo žena i dece. Kada su Portugalci zapalili brod, „mnoge žene jurile su tamo amo podižući na rukama svoju malu decu i, pružajući ih prema nama, trudile se da probude u nama sažaljenje prema tim nevinim stvorenjima.
To je bio prvi primer zverskog razračunavanja Portugalaca sa nevinim mornarima i putnicima mavarskih lađa, razračunavanja koje je odgovaralo planu uništenja mavarskog moreplovstva u Indijskom Okeanu. Kasnije su Portugalci sve češće primenjivali takva razračunavanja, izazivajući s pravom ljutu mržnju stanovništva istočnih zemalja prema sebi.
Kada je eskadra stigla u Kananor, koji se prostirao na malom ostrvcetu i susednoj obali, pohitaše joj u susret Portugalci koje je Kabral ostavio u indijskom gradu. Oni rekoše admiralu Indije da poslovi idu dobro, trgovina portugalskom robom i kupovanje začina donosi veliku zaradu.
Vasko da Gama poseti radžu Kananora – oronulog sedamdesegogodišnjeg starca – i njegovog sinovca – budućeg prestolonaslednika. Starca brzo umori svečan prijem, pozdravni govori, razmena darova, bučna muzika i on se povuče u unutrašnje odaje, ostavivši sinovca i ministre da pretresaju poslove sa Portugalcima.
Vasko da Gama ugovori s Kananorcima da se u Kananoru sagradi velika faktorija. Portugalci su dobijali pravo da oko faktorije podignu utvrđenja i postave topove. Vasko da Gama požuri da završi poslove u Kananoru i da što pre stigne u Kalikut. On je govorio: „Žurim se u Kalikut da predam Zamorinu bogate darove za lep doček Kabrala u Kalikutu."
Noću, uoči polaska iz Kananora, na komandnom brodu sastaše se svi kapetani i upravnik faktorije u Kananoru – Gonsalo Žil Barboza. Admiral naredi Gonsalu da faktoriju postepeno pretvara u bazu za portugalske brodove u Indiji; malo po malo – kako ne bi izazivao sumnju – da kupuje i gomila pirinač, šećer, med, ulje, kokosove orahe, sušenu ribu, da plete gvozdene i obične konopce.
Zatim on podeli eskadru na nekoliko delova i naredi kapetanima da krstare duž obala Indije, da zaplenjuju, pljačkaju i potapaju sve brodove, osim lađa iz Kananora, Kočina i Koiluna, Upravnicima portugalskih faktorija u tim gradovima admiral naredi da izdaju posebna uverenja o tome da lađa ide iz grada koji je u prijateljstvu sa Portugalcima.
Pošto je organizovao gusarenje u indijskim vodama, Dom Vasko požuri u Kalikut. 30 oktobra 1502 godine Portugalci se približiše gradu.
Najpre je Vaska da Gamu očekivalo veliko razočarenje. Poznata luka bila je prazna. Stanovnici Kalikuta znali su već za napad Portugalaca na Batikalu i za zversko uništenje kalikutske lađe. Stoga su požurili da sakriju svoje brodove u rečno ušće, kuda je Portugalcima bilo teško da se probiju.
Čak ni kalikutski ribari nisu više verovali ljubaznim prekomorskim gostima i nisu se usuđivali da se pojave u luci.
Još u Kananoru admiral je primio dva pisma od Zamorina. Docnije, kada su brodovi Dom Vaska već bili u kalikutskoj luci, doneli su još dva pisma.
Zamorin je molio za mir i obećavao da će čuvati imovinu i život Portugalaca. Osim toga, Zamorin je javljao da šalje dvadeset hiljada krusada kao naknadu za štetu koju su pretrpeli Portugalci, da je zatvorio dvanaest Mavara, kolovođa napada na portugalsku faktoriju, i želi da ih preda Portugalcima. Vasko da Gama odgovori podrugljivim pismom. On je zahtevao da Zamorin nadoknadi svu štetu koju su Portugalci pretrpeli prilikom pljačkanja faktorije, da mu preda krivce za napad i da istera iz grada sve kairske i arabljanske Mavre. Na kraju je dodao da kralj Portugalije, ako hoće, može svako palmovo drvo da načini gospodarem Kalikuta.
Poslanici portugalskog admirala odnesoše pismo Zamorinu. Oni su jahali na Zamorinovim konjima onim istim uskim ulicama na kojima ih je pre nekoliko godina pozdravljala šarena istočnjačka gomila. I sada je usput bilo mnogo ljudi, ali su se za Portugalcima čula samo proklinjanja. Jedino su isukani mačevi naira zadržavali gomilu od napada. Mnogi stanovnici Kalikuta oplakivali su svoje bliske, poginule na lađi koju su Portugalci potopili i žudeli su da se osvete za njihovo zversko ubistvo.
Pročitavši pismo, gospodar Kalikuta shvati da portugalski admiral traži svađu. Pa ipak, on odgovori učtivo na njegovo izazivačko pismo, paslavši Vasku da Gami svoga sveštenika. Zamorin je pisao da ne shvata zašto Vasko da Gama i dalje traži osvetu i naknadu štete, pošto su, zaplenivši mavarsku lađu i uništivši njenu posadu, Portugalci obilno nadoknadili štetu i osvetili se Mavrima. Pristati pak na zahtev Vaska da Game da iseli iz Kalikuta sve kairske i arabljanske muslimane Zamorin nije mogao, pošto je u Kalikutu živelo blizu četiri hiljade Arabljana i Egipćana zajedno sa svojim rođacima i ukućanima – indijskim muslimanima. Njihovo iseljavanje nanelo bi smrtonosan udar Kalikutu. Najzad, Zamorin je javljao da zatvorene kolovođe nude za sebe veliki otkup i molio je portugalskog admirala da ga primi.
Dobivši pismo, Vasko da Gama prekinu pregovore i započe ratne operacije. Gaspar Korea, koji na sve moguće načine hvali Vaska da Gamu, mirno priča o strašnim zverstvima Portugalaca:
„Tada on naredi svim lađama da priđu bliže obali i ceo dan i celu noć bombardovao je grad, razorivši tim mnogo. On prestade sa paljbom samo zato što je paljba rasklimatala trupove portugalskih brodova... Dok je on to činio, u luku uđoše dva velika broda i dvadeset i dve malabarske sambuke, natovarene pirinčom, i čamci. Kada su ih naši opazili, za njima se nadadoše karavele i oni nisu mogli da umaknu, pošto su bili pretovareni pirinčom... Šest komandanata sambuka javiše se kapetanu komandantu i izjaviše da su iz Kananora i rekoše ime trgovačkog poverenika Rjui de Mandanje i drugih Portugalaca. Kapetan-komandant bio je veoma zadovoljan i pusti ih. Zato on naredi da se opljačka šesnaest sambuka i dva velika broda... Zatim kapetan-komandant naredi da se svim zarobljenicima otseku ruke, uši i nosevi i da se sve to stavi u mali čamac, a da se tamo stavi sveštenik, pošto mu se obese oko vrata njegove otsečene ruke, nos i uši{16} i pismo za Zamorina na palmovom listu, u kome mu je savetovao da napravi kari{17} od onoga što mu sveštenik donese. Kada su tako uradili sa svima Indusima, on naredi da im vežu noge zajedno. Oni nisu imali ruku da se odvežu, a da se ne bi odvezali zubima, on naredi da im izbiju zube dugama od buradi, i oni im sasuše zube u grlo. Zatim ih nabacaše na brod jednog na drugog, izmešaše sa njihovom krvlju. Odozgo naredi da ih pokriju asurama i palmovim lišćem i, podigavši jedra, da puste brod niz vetar ka obali, i da pucaju na nj. Tamo je bilo više od osam stotina Mavara. Mali čamac, u kome je bio sveštenik i sve uši i ruke, on naredi da isto tako pošlju pod jedrima ka obali, ali na njega zabrani da se puca. Ovi brodovi brzo dođoše do obale i tamo svetina poče da spasava iz plamena one koji su još bili živi, glasno ih oplakujući."
Ali čak ni ova neviđena surovost ne zadovolji Vaska da Gamu. On naredi da se kazni smrću trideset zarobljenika –- starosedelaca Kalikuta, da se sačeka plima i bace u more tela bez ruku, nogu i glava, kako bi ih plima odnela zidovima Kalikuta. Naredi da se na neka tela privežu cedulje, na njima je pisalo: „Ma da kažnjeni smrću nisu bili krivi za pogibiju Portugalaca, ipak smo se s njima tako obračunali zato što su stanovnici Kalikuta. Kolovođe izdaje neka očekuju još svirepiju osvetu."
...Cele noći na obali se ovde onde viđala svetlost. Žene i majke smrću kažnjenih ljudi preturale su, trudeći se da ih prepoznaju, unakažena tela koja je donosila plima.
U svim tim gnusnim razračunavanjima, koja su za uvek ocrnila uspomenu na Vaska da Gamu, zapanjuje spajanje najrazuzdanijeg i u isti mah metodskog sadizma sa hladnim proračunom. Ismejavajući na vešt način nevine mornare, podvrgavajući ih najgadnijim mukama i uvredama, spaljujući žive žene i decu, admiral Indije nije ni za stopu otstupao od svoga cilja – uništiti muslimansko moreplovstvo u Indijskom Okeanu bilo kojim sretstvima.
Za vreme ovih divljih zverstava desio se slučaj koji je bio veoma karakterističan za Vaska da Gamu. On naredi da nekoliko zarobljenih mornara obese za noge na katarke njihovih brodova i zatim da ih streljaju iz arbaleta. Portugalski oficir kome je bilo naređeno da to učini najednom zaustavi vojnike koji su već bili počeli da vezuju konopce za noge Indusa i pohita Vasku da Gami.
– Zašto oklevate? – upita strašni admiral.
– Presvetli gospodaru, oni vele da su hrišćani – oni pravi indijski hrišćani koje mi uzalud tražimo po celoj indijskoj obali, – odgovori Portugalac.
I zaista – to su bili indijski hrišćani – ostatak nekadašnje velike hrišćanske zajednice, koju su pre mnogo vekova osnovali u Indiji siriski misionari. O njima su govorili svi stari spisi Indije. Zvaničan cilj prve plovidbe Vaska da Game bio je ustvari traženje tih hrišćana. Tada su Portugalci, tražeći saveznike u Indiji, bili spremni da sve nemuslimane smatraju hrišćanima. Sada su se najzad namerili na prave jednoverce. Vasko da Gama razmisli malo, pa će reći:
– Svoje naređenje neću da menjam. Ako su to hrišćani, neka ih sveštenik ispovedi pred smrt. Idi, izvršuj naređenje!
Sveštenik blagoslovi mornare i Portugalci, obesivši zarobljenike za noge na katarke, streljali su iz arbaleta ljude, za koje su već šezdeset godina slati portugalski brodovi da ih traže.
Vasko da Gama umeo je vrlo dobro da potčinjava svoju religioznu netrpeljivost političkim ciljevima: bio je najbolji prijatelj Mavra – sultana Melindia, ratovao je sa Indusom Zamorinom i u datom slučaju sramno kaznio hrišćane-mornare samo zato što su plovili Indijskim Okeanom onako kao što su plovili njihovi dedovi i pradedovi, i na taj način, ne znajući to ni sami, narušili njegovu volju.
...Bilo je vreme da se napusti Kalikut, ma da Zamorin nije bio slomljen. Naprotiv, zverstva Portugalaca samo su ozlojedila stanovnike Kalikuta.
Posle dva dana admiral je još jednom bombardovao grad obuzet strahom i mržnjom, zapalio zaplenjene brodove i otišao u Kočin. On posla napred na lakim karavelama Visenta Sodra. Kada su se jedra Sodrovih karavela jedva videla na vidiku, komandnom brodu približi se induski čamac sa četvrtastim jedrom. Na brod se pope glasnik radže iz Kananora, Stari radža se žalio da bogati muslimanski trgovac Hodža Mehmed Markar, natovarivši brodove robom, ne plaća ni vlasnicima robe ni njemu, radži, carinu. Radža je molio „gospodare mora", Portugalce, da uvedu red i da nateraju drskog Mavra da plati dugove.
Vasko da Gama bio je veoma zadovoljan. Portugalci su postajali pravi vladaoci mora i vršioci pravosuđa na indijskim obalama. Takav slučaj nije se smeo propustiti. Nabacivši brzo nekoliko reči na poleđinu radžinog pisma, on pokaza poslanicima Kananora jedra karavela Visenta Sodra, koja su se belela u daljini, i reče:
– Stigni ga i predaj mu to pismo. On će kazniti Mavra i zavesti pravdu.
Brzi induski čamac uskoro stiže karavelu. Visente Sodre naglo izmeni pravac i pođe prema Kananoru. Pored ostrvceta gde su se nalazila stovarišta kananorskih trgovaca stajala je arabljanska lađa, spremna za polazak. Na portugalski brod javiše se savetnici starog radže. Visente Sodre im reče:
– Ja ću spaliti ili ću potopiti brod zajedno s posadom.
–- Nemoj to da radiš – izusti žustro stari savetnik, sed i mršav Indus. – Neka ne govore u drugim zemljama da je opasno ploviti u Kananor, da Portugalci na molbu nas, Kananoraca, spaljuju ili potapaju trgovačke brodove. Uplaši ga i on će sve platiti.
Pozvaše Hodžu Mehmeda Markara. Gord i razmažen Mavar pope se na palubu. Visente Sodre održa dugačak govor o tome da trgovac nije lopov, trgovac treba da bude pošten, treba da plaća dugove. Mavar ga sasluša ćuteći, zatim reče:
– Ti si jak. Izvršiću tvoju volju – i napusti brod.
Sledećeg jutra na Sodrov brod su doneli potvrdu o tome da je trgovac platio sve dugove. „Neka plovi na miru" – odluči Sodre. Ali u taj mah Portugalcu javiše da je Mavar na sve moguće načine grdio radžu i rekao da, kada ne bi bilo Portugalaca, stanovnici ne bi dočekali od njega isplatu dugova.
Visente Sodre posla po radžine savetnike i naredi mavarskom trgovcu da ponovo dođe.
– On je sve platio, on nije ništa dužan, neka ide – ponavljali su uznemireni radžini savetnici. Hodža Mehmed Markar bio je jedan od najuticajnijih trgovaca na čitavoj Malabarskoj obali i Kananorci su već bili počeli da žale što su se obratili za pomoć Portugalcima, vatrenim pobornicima pravde.
– On je uvredio radžu Kananora – prijatelja Portugalaca, i biće surovo kažnjen – odluči Sodre.
I pored molbi Indusa, Mavru skinuše odeću. Sodre naredi dvojici Crnaca robova da ga tuku bičevima po trbuhu i leđima, da mu namažu usta blatom i, privezavši mu za usta komad svinjetine, da ga dva sata drže pod vrelim sunčanim zracima. Posle toga on dopusti Mavrovim zemljacima da ga odnesu i da odu iz Kananora.
Hodža Mehmed Markar postade nepomirljivi neprijatelj Portugalaca i stalno je tražio priliku da se osveti za uvredu koju mu je naneo Sodre. 1508 godine on je postigao da u Indijski Okean pošlju jaku tursko-egipatsku flotu pod komandom Mir Huseina. Na reci Čaul Mir Husein iznenada napade Portugalce i potuče ih; u borbi pogibe jedinac portugalskog vice-kralja Dom Lorenso d'Almejda. Tako se Hodža Mehmed Markar osvetio svojim neprijateljima.
U Kočinu je Vasko da Gama zaključio s radžom trgovački ugovor, povoljan za Portugalce, izgubivši mnogo vremena na poređenje portugalskih tegova sa indijskim i na određivanje odnosa između portugalskog i indijskog novca.
Kada se Vasko da Gama nalazio u Kočinu, on dobi pismo od radže Koiluna.{18}
Koilun je bio čuven po svome prvorazrednom biberu. Roba iz Koiluna obično se izvozila preko mora kroz Kočin, pri čemu je radža Kočina dobijao velike prihode od ove tranzitne trgovine.
Sada je rani Koiluna, odlučivši da uredi trgovinu s Portugalcima bez posrednika, zvala portugalskog admirala da dođe u Koilun i da zaključi isti onakav ugovor kao i u Kočinu.
Isprva Vasko da Gama nije znao šta da radi. U Koilunu su začini bili jevtiniji nego li u Kočinu, a uz to se Vasko da Gama uvek plašio da ne dođe u zavisnost od jedne baze ili od jednog izvora za izvoz začina. Sablazan da zaključi ugovor sa ranom Koiluna bila je veoma velika.
Tek po zaključenom ugovoru s radžom Kočina Portugalci su se obavezali da će u Južnoj Indiji kupovati začine samo u Kočinu. Bilo je jasno da radža Kočina neće hteti da se odrekne posredničke trgovine koja mu je obećavala velike prihode. Tada admiral Indije pribeže sledećem lukavstvu. On napisa rani Koiluna da Purtugalci nemaju običaj da krše ugovore i da ma u čemu dopuštaju laž i prevaru; zato je molio ranu da izvojuje od radže Kočina dopuštenje za trgovinu s Portugalcima. U isti mah on veoma vešto, malo po malo uveri radžu Kočina da Portugalci ne žele da troše brodove i ljude i nemaju namere da grade faktoriju u Koilunu, čak i ako im radža Kočina to dopusti.
Prema pravilima istočnjačke učtivosti, radža Kočina pristade na molbu rane, duboko uveren da to dopuštenje neće imati nikakvih posledica, pošto Portugalcima i ne pada na pamet da stvaraju faktoriju u Koilunu. Admiral je to i želeo. Obziri su bili sačuvani i on je mirne savesti mogao da gradi faktoriju u Koilunu.
Za vreme pregovora u faktorijama se vodila živa trgovina, unutrašnjost brodova punila se začinima.
Kada je Vasko da Gama bio u Kočinu, došla mu je deleganija indijskih hrišćana, podanika radže Kočina. Oni su čuli da su se na indijskim obalama pojavili brodovi iz hrišćanske zemlje i da kapetan brodova traži indijske hrišćane. Poslanici su molili admirala da ih zaštiti od ugnjetavanja muslimana i mnogobožaca.
Pričanje indijskih hrišćana nije nimalo zainteresovalo Vaska da Gamu. Ako Portugalci počnu da ih brane, oni će se posvađati s radžom Kočina. Osim toga, Vasko da Gama bio je zabrinut ozbiljnijim sgvarima – pripremom za povratak i uređenjem faktorija. On nije imao vremena. Ponovo pronađenim jednovercima on reče hladno i nabusito da se žuri u Portugaliju i da će tamo javiti kralju za njihovu molbu.
Jedne večeri Vaska da Gamu hitno pozvaše u dvorac. Uznemireni radža Kočina saopšti mu izveštaj kočinskih špijuna iz Kalikuta: Zamorin je zajedno s bogatim mavarskim trgovcima sakupio ratnu flotu i sprema se da napadne Portugalce. Sutradan ujutru komandantu dovedoše poslanika iz Kalikuta. Zamorin je još jednom nudio mir. Ali Vasko da Gama posumnja da je bramin koji je predao pismo – uhoda koga je poslao Zamorin. Bramin priznade na mukama da je špijun. Tada admiral naredi da mu otseku uši i usne, da mu prišiju pasje uši i da ga takvog pošalju u Kalikut.
Poslednji dani provedeni u Kočinu prođoše u velikom poslu. Vasko da Gama je pripremao flotu za povratak i još jednom je davao uputstva upravniku faktorije. Admiral je ostavljao u Indijskom Okeanu osam karavela pod komandom Visenta Sodra – prvu stalnu eskadru Evropljana u istočnim vodama. Sodre je imao da brani, u slučaju opasnosti, portugalske faktorije i da zaplenjuje mavarske brodove.
Admiralova eskadra prošla je pored Kalikuta noću. Ali kada je svanulo, pojavi se Zamorinova flota. Otpoče neravna borba. Portugalci su imali jaku artiljeriju i savršenije brodove. Portugalski topovi srušiše glavnu katarku na velikoj mavarskoj lađi. Ona se sruči s treskom na palubu, pobivši i ranivši mnoge borce. Ali kada se razmak neprijatelja smanjio, grad strela zasu Portugalce. Malbarski strelci sa svojim ogromnim lukovima, velikim kao podrug čoveka, nanosili su Portugalcima veliku štetu.
– Pripremaj se za iskrcavanje! – viknu Vasko da Gama s krme komandnog broda.
„Saun Heronimo" i glavni Zamorinov brod bryo se iribližiše jedan drugom. Mavri spustiše jedra i išli su na veslima. Čula se žalosna pesma robova prikovanih uz vesla, vika nadzornika i udaranje bičeva...
Portugalci odbaciše arbalete i koplja i latiše se mačeva, kuka za iskrcavanje i sekira. Brodovi se sudariše s treskom. Od potresa mnogi popadaše na palubu. Portugalci pojuriše da se iskrcaju. Njih dočekaše odabrani Zamorinovi vojnici – nairi. Zamorinovi vojnici bili su pre bitke stavili na sebe bogate ukrase, da bi se na onom svetu javili u svom svome sjaju. Oni su požrtvovano branili svoj brod, odbacujući često Portugalce; u unutrašnjosti broda kod berberina su ječali mnogi ranjenici. Ali oklopljeni Portugalci odnesoše pobedu. Zamorinovi vojnici se pokolebaše.
– Za Portugaliju! – viknu Vasko da Gama. Drugi Zamorinovi brodovi bili su daleko oterani vatrom iz portugalskih topova i nisu mogli da pomognu lađi osuđenoj na propast. Otpoče pokolj. Indusi i Mavri ogorčeno su se branili u svim kutovima svoga broda. Kada je poslednji branilac velikog broda i triju malih barki bio ubijen, a ostala Zamorinova flota sakrila se u rečno ušće, otpoče pljačka. Portugalci nađoše u kabinama bogate tkanine, zlato i srebro i mnogo sakrivenih žena. Dom Vasko izabra deset najlepših žena da ih pokloni kraljici portugalskoj. Ostale razdade oficirima i vojnicima,
Portugalci su pretraživali s buktinjama po mračnoj unutrašnjosti broda. U jednoj kabini pomoli se iz mraka strašno lice koje se osmehivalo. Zlatna mnogoruka boginja sa ogrlicom od malih zlatnih lobanja igrala je na leđima kornjače. Vasko da Gama naredi da i ovoga idola sačuvaju za kralja Manoela. Kada je pljačka bila završena, Portugalci zapališe oštećenu lađu, i eskadra pođe prema Kananoru. U Kananoru admiral Indije izdade poslednja naređenja Visentu Sodru i upravniku faktorije. Radža Kananora dopusti Portugalcima da opašu faktoriju kamenim zidom i da na uglovima postave topove. Tako su Portugalci stvorili polako u Kananoru malu tvrđavu.
28 decembra 1502 godine eskadra admirala Indije napusti Kananor.
Duvao je povoljan vetar, čak su i teško natovareni brodovi lako jurili preko Indijskog Okeana. Vasko da Gama bio je dobro opremio svoje lađe u Indiji. Zbog toga se na putu za Portugaliju zaustavljao samo u Mozambiku i u dva mesta Južne Afrike, da bi popunio rezerve sveže vode.
1 septembra 1503 godine flota Vaska da Game uđe u ušće reke Taha. Rodna mesta bila su se mnogo promenila. Počelo je da se oseća otkriće morskog puta u Indiju. Ušće reke bilo je jako oživelo. Zajedno sa eskadrom admirala Indije u ušće Taha uđoše tri flamanska broda s tovarom sukna, ogledala i goblena, dve karavele iz Saun Žorža da Mine, dve jedrilice iz Orana, natovarene ćilimima, i lak, otmen mletački brod „Anunsiata", koji je došao za začine. Na obalama su se podizala stovarišta, brodogradilišta i dućani. Na novom keju tiskali su se trgovci.
Lisabon je postajao svetsko pristanište.

U PENZIJI




Prema mišljenju kralja Manoela, druga plovidba Vaska da Game bila je isto tako srećna kao i prva. Ako je onda Vasko da Gama otkrio morski put za Indiju, sad se razračunao sa muslimanima – takmacima Portugalaca, ulio im strah i udario temelj portugalskoj vladavini u Indijskom Okeanu.
Osim toga, Vasko da Gama doneo je veliki plen – otkup, dobijen u Kilou, darove induskih i afričkih carića, kraljev udeo u imovini koja je napljačkana u Indijskom Okeanu za vreme gusarskih „podviga".
Najzad, brodovi admirala Indije bili su puni začina, materija za bojenje, mirisavih materija i druge dragocene robe.
Kralj je ljubazno primio moreplovce. On naredi da počev od 1 januara 1504 godine admiralu Indije plaćaju svake godine po 400 hiljada rejsa penzije.
Uskoro posle povratka sa druge plovidbe u Indiju Vasko da Gama oženio se devojkom iz plemenite i ugledne porodice. Blago koje je stekao u Indiji i kraljeva penzija učiniše ga veoma bogatim čovekom. Mletački poslanik u Lisabonu pisao je 1502 godine da su u celoj Portugaliji samo šest najuglednijih plemića i sedam crkvenih knezova bogatiji od admirala Indije. Mlečanin je isto tako dodavao da Vasko da Gama „ima veoma naprasit karakter i nije nimalo zahvalan za dobročinstva kojima ga obasipaju."
Admiral Indije ponovo je bio nezadovoljan kraljem Manoelom. Vasko da Gama smatrao je da je prevaren i uvređen. Vrativši se iz Indije, on vide da se stvar sa predajom Sineža nalazi u pređašnjem stanju. Nestrpljivi moreplovac odluči da radi bez odobrenja.
Jednog jesenjeg vetrovitog dana on se pojavi u svome Sinežu. Beli grad bio se malo promenio. Kao i pre, skoro svi muškarci iz grada odlazili su na more po ribu; kao i pre, žene su za vreme bure stajale na kraju obronka iznad mora i zurile u maglovitu daljinu; kao i pre, na obali je mirisalo na ribu i mokre mreže; kao nekad, starice su se svađale i ogovarale kraj kamenog bunara.
Pa ipak, otkriće Indije unelo je i neke promene čak i ovde, u zabačeni ribarski Sinež. Hranioci mnogih porodica služili su u kraljevoj floti i plovili po dalekim nepoznatim morima, stičući kralju Manoelu slavu i moć. Neki su se vratili u otadžbinu i hvalili se prekomorskim jataganima, mavarskim minđušama i ožiljcima od rana zadobijenih u pomorskim bitkama. Mnoge žene u crnini išle su svake subote u nisku staru crkvu i palile sveće za pokoj duše mornara koji su se udavili kod Rta Dobre Nade, koji su poginuli u borbama s Mavrima ili koje je negde preko mora pokosila groznica i skorbut.
U gradu se pojavi nova roba. U vrtu obližnjeg manastira presađivali su prva narandžina drveta, koja su tada bila uvezena iz Azije; gradske pomodarke šepurile su se u indijskim tkaninama, a stariji ljudi nisu govorili na trgu samo o ribi i vremenu, nego i o dalekim plovidbama, cenama afričkih robova i bibera, zgodama i nezgodama službe u kraljevoj floti.
Vasko da Gama došao je u Sinež sa ženom i dvoje dece, rođacima, ukućanima, slugama i robovima. Od Lisabona do Sineža otegoše se kola sa bogatim stvarima, nameštajem, odećom, ćilimima admirala Indije. On se najpre nastani u roditeljskoj kući; ali nekada prostrana kuća, gde je Vasko da Gama proveo detinjstvo, pokaza se teskobna. A nije ni dolikovalo admiralu Indije, senjoru Sineža, da živi u niskoj beloj kući, u tihoj uličici obrasloj travom. Vasko da Gama odluči da sagradi dvorac, dostojan njegovih zasluga i slave. I ovde, kao i u svim slučajevima, on nije odlagao svoje namere. Njemu je bila zapala za oko pustara na kraju grada, iznad mora. Nekada je tamo bilo mavarsko groblje s malom džamijom. Zatim su novi osvajači pretvorili džamiju u kapelu, brižljivo iskopali i porazbijali arapske nadgrobne ploče.
Kralj je odavno bio dao nekadašnje groblje redu Saun Tjago; ali se to mesto smatralo kao nečisto i kaluđeri su ga zapustili. Obasjana suncem, puna krša od razbijenih nadgrobnič ploča, pustara je malo po malo obrasla u trnje i divlju vinovu lozu. Ona je postala pribežište mačaka i koza koje su lutale i omiljeno prebivalište sineške dece, koja su se ovde igrala opsade Seute, bitke kod Alžubarota i otkrića Indije.
Vasko da Gama smatrao je da, iako još nije došlo do zvanične predaje Sineža, kraljeva povelja daje mu pravo da se smatra potpunim gospodarem svoga grada. Stoga, ne tražeći dopuštenje, on otpoče gradnju na mestu koje mu se svidelo. Gvinejski Crnci robovi, kupljeni na lisabonskom trgu, krčili su žbunje, čistili zemlju od krša, tesali kamen, pod nadzorom bivših mornara, saputnika Vaska da Game. Ne zadovoljavajući se time, Vasko da Gama, kao što je dolikovalo pravom senjoru, odluči da iskoristi rad svojih „podanika". On naredi da jednom nedeljno svi ribarski čamci prenose tovar za dvorac koji se gradio – kreč, kamen, građu i namirnice za robove koji su radili na građevini.
Najzad, ne čekajući da poreznici koje je odredio kralj i red sakupe novac, on naredi svojim trgovačkim poverenicima da sami skupljaju poreze i desetak.
– Ovim novcem i onako se plaća deo moje penzije – govorio je on. – Ja neću da se pomirim s tim da ovi izvrtači i proneverioci pokupe novac, odnesu ga u Lisabon, a posle mi jave da su porezi slabo stizali i ja treba da čekam sa dobijanjem penzije.
Dom Luisa da Naronju, koga je red odredio za upravnika Sineža, vrlo je uplašio admiral Indije. Upravnik Sineža se pravio kao da ne vidi samovolju Vaska da Game, trudio se da ne odlazi u onaj deo grada gde se zidao dvorac, a zatim, pošto se još jače uplašio, napravio se bolestan i legao u postelju.
Međutim, postupci Vaska da Game ozbiljno naljutiše lisabonske vođe reda. Na admirala Indije osuše se žalbe. Komandant reda upotrebi sav svoj uticaj na dvoru i izvojeva da Dom Vaska isteraju iz Sineža.
Krajem marta 1507 godine u Sinež prispe rizničar reda Saun Tjago – rođeni stric admirala Indije, Žuaun da Gama. Došljak, visok i dostojanstven starac, ne otsede u kući sinovca, nego ode u kuću Luisa da Naronje. Upočetku je Žuaun da Gama predložio upravniku Sineža da saopšti admiralu Indije kraljevu volju. Ali se upravnik Sineža toliko zbunio, da je starac odlučio da sam poseti sinovca.
Sutradan po dolasku on učini posetu čuvenom moreilovcu. Posle pozdrava i raspitivanja o rođacima Žuaun da Gama pruži Dom Vasku pismo koje je potpisao kraljev sekretar. Kralj je predlagao admiralu Indije da u toku trideset dana napusti grad Sinež zajedno sa ženom i ukućanima, s tim da ni on, ni njegova žena, ni ukućani ne dolaze ubuduće ni u grad ni u njegovu okolinu bez dopuštenja komandanta Saun Tjaga. Ako ma ko od njih uđe u grad, platiće kaznu od pet stotina krusada, a osim toga, biće podvrgnut kaznama koje su propisane za neizvršenje kraljeve volje. Na kraju pisma kralj Manoel je dodao da će toj kazni biti podvrgnut i sam Vasko da Gama ako ne prestane sa građenjem u Sinežu.
Vasko da Gama završi sa čitanjem. Krv mu jurnu u lice. On je teško disao. Obojica su ćutali. Najzad rizničar reda upita sinovca:
– Šta da kažem u Lisabonu?
– Reci da ću izvršiti kraljevu volju – izusti lagano admiral Indije.
Posle tri nedelje Vasko da Gama sa celom porodicom napusti zauvek svoj Sinež i preseli se u Evuru. Evura je bila ugledan grad. Preko leta je tamo dolazio kralj, a s njim je prelazio iz Lisabona i ceo dvor. Tada su se u Evuri priređivale svečanosti i prijemi, grmeli su turniri, vršila se svečana bogosluženja.
U Evuri se admiral Indije nastani zauvek. On sagradi sebi dvorac u jednoj od glavnih ulica. Taj dvorac je izazivao zapanjenost svih savremenika. Protivno starim običajima, pozajmljenim od Mavara, Vasko da Gama naredi da se na pročelju njegovog dvorca naslikaju prizori iz indijskog života, slike slonova, majmuna i tigrova, siluete palmi i platana. Dvorac se toliko isticao između ostalih zgrada Evure da je po njemu dobila naziv čak i ulica u kojoj se nalazio. Do danas je zovu „Ulica obojene kuće", ma da je presveta inkvizicija, kojoj su potomci admirala Indije prodali dvorac, skinula sa pročelja sve ukrase.
U „Ulici obojene kuće" admiral Indije poče da živi životom bogatog i uglednog senjora. O crkvenim praznicima Dom Vasko je sa suprugom, šestoro dece, pratnjom rođaka i gotovana dostojanstveno odlazio u staru katedralu. On nije propuštao borbe bikova, smatrao se za velikog poznavaoca oružja i sa zadovoljstvom je prisustvovao svim mogućim turnirima.
O velikim praznicima – na božić, bogojavljenje, dan svih svetih – u dvor admirala Indije dolazila je putujuća trupa komedijaša.
Pokrivši ćilimima i šarenim krpama deo doksata unutrašnjeg dvorišta, komedijaši su prikazivali vesela i žalosna „pozorija", koja je sastavio dvorski glumac i pesnik Žil Visente. Glumci su igrali mračne i svečane crkvene pretstave, kao „pozorije o mudrim kraljevima", pretstavljali su scene pune smeha i masnih šala o neukim ali uobraženim doktorima, o parničarima koje su prevarili zastupnici i o veštom đaku koji je brzo izlečio od crne melanholije lepu mlinarevu ženu.
Uz pratnju leuta glumac je pevao starinske pesme o Sidu-kampeadoru, o mavarskim vojnicima, o opsadi Tangera i doživljajima Amadisa Galskog.
Često je grupa konjanika odlazila u grad. Admiral Indije sa rođacima i prijateljima odlazio je na svoja imanja, koja su se nalazila na šumovitim padinama Sintre. Po planinskim stranama bile su borove šume, pržali se maslinjaci, posuti srebrnastim prahom, zelene šume plutnjaka i ujednačeni redovi vinove loze. Na brežuljcima su strčale sure razvaline, obrasle bršljanom i divljom vinovom lozom – spomenici mavarskih ratova. U uskim dolinama skrivala su se sela: bele i plave kuće sa krovovima od crepa, tamni kiparisi na seoskom groblju, visoka zvonara, okružena gustim crkvenim vrtom.
U daljini su se pružali tamnoplavi vrhovi Sintre. Tamo su bila lovačka dobra admirala Indije. Grupa konjanika jurila je ovuda brdskim putem, zasipajući usput prašinom pastire sa stadima ovaca, seljačka kola u koja su bili upregnuti volovi i magariće, natovarene suvim granjem.
U brdskim dobrima lovili su vukove, medvede i srne, takmičili su se u plemenitoj, fidalga dostojnoj veštini mačevaša i streljaša iz luka.
Kada je kralj dolazio u Evuru, Dom Vasko je prisustvovao svim prijemima, gozbama i zabavama, iako je, kao i pre, bio nezadovoljan kraljem. On nije mogao da zaboravi sramno progonstvo iz Sineža, i pored toga što se kralj trudio da izgladi svoju krivicu.
Još u novembru 1508 godine kralj je molio Luisa d'Arka da ustupi admiralu Indije svoja prava na upravu u gradu i okrugu Viljafranka de Kejra. Ali admiral Indije nije ni ovoga puta imao sreće. D'Arka se napravi kao da pristaje, ali zatim otpočeše sva moguća odugovlačenja i pravni sporovi. Stvar se otegnu i Dom Vasku bi jasno da od toga neće biti ništa.
Nezadovoljni admiral Indije ponovo potseti kralja na svoj slučaj. Manoelu je Dom Vasko bio veoma potreban. Svaki put kad se stvar ticala prekomorskih poseda Portugalije, kralj je bio primoran da zove admirala Indije i da se savetuje s njim. Manoel je pokušavao da ublaži nezadovoljstvo Vaska da Game novim darovima i povlasticama, naređivao je sudijama Saun Tjaga de Kasema, Sineža i Viljanova da Milfoneša da u svemu pomažu poverenicima Vaska da Game koji su skupljali desetak. U junu 1513 gsdine kralj dopusti Dom Vasku da šalje u Indiju svoje opunomoćene ljude radi trgovine i da bez carine dovozi robu kupljenu u Indiji.
Ali je admiral Indije bio dovoljno bogat i sada je sa najobičnijom upornošću dobijao od kralja obećane posede i zvanja.
Niko se još nije ponašao s kraljem Manoelom kao drski, večito nezadovoljni, večito džandrljivi admiral Indije. Ali je Manoel morao da trpi. On je znao da je stari moreplovac jedan od njegovih najvernijih i najdragocenijih ljudi.
Pošto nije dobio ono što mu je obećano, Vasko da Gama se odluči na krajnji korak. U avgustu 1518 godine on posla kralju pismo, u kome je potsećao da grofovsku titulu, obećanu mu još pre osamnaest godina, sve do sada nije dobio i, kako izgleda, neće ni dobiti. Kralju očigledno nisu potrebne njegove usluge, ne poverava mu nikakve zadatke i ne šalje ga na plovidbe. Stoga je admiral Indije molio za dopuštenje da napusti Portugaliju i pređe u Španiju.
Ovo pismo natera Manoela da se ozbiljno zamisli. Tu skoro Manoel se posvađao sa jednim od svojih najboljih mornara, Fernaunom Magaljajsom, i strašno ga uvredio. Razljućeni Magaljajs prebegao je u Španiju i primio tamo kastiljansko podanstvo. Čak je i svome imenu dao španjolski oblik i počeo da se zove Fernando Magelan. Sada su uhode kralja Manoela javljale da Magelan priprema ekspediciju u zemlju začina, pri čemu nema nameru da stigne tamo ploveći oko Afrike, kao što su to radili Portugalci, već sa zapada, iz novih španjolskih kolonija. Istina, uhode kralja Manoela nisu žalile ni sredstava ni snage da ometu pripremanu ekspediciju. One su kovale ubistvo Magelana, podbole su protiv njega uličnu svetinu u Sevilji, mitom i spletkama odugovlačile su pripremu eskadre; njihovi najamnci poturali su Magelanu pokvarene namirnice i trule konopce. Ali ako se Magelan ipak probije na pučinu i dođe do „Ostrva začina" sa zapada, propašće portugalski monopol, plaćen tolikim naporima i krvlju.
Sada je još jedan moreplovac hteo da napusti Manoela. Odlazak Vaska da Game izazvao bi skandal u čitavoj Evropi. Valjalo je zadržati starog admirala u Portugaliji i kralj napisa Vasku da Gami:

„Dragi admirale, mi Vam naređujemo da ostanete u našem kraljevstvu do kraja decembra ove godine, i nadamo se da ćete za to vreme uvideti kakvu ste pogrešku hteli da napravite, i zaželećete da nam i dalje služite i da ne polazite na opasni put koji ste zamislili. Ako Vi i tada zaželite da odete, mi nećemo zadržavati ni Vas, ni ženu, ni Vašu decu, ni Vašu pokretnu imovinu.

Izdato u Lisabonu 17 avgusta 1518 godine. Kralj."


Kralj sada preduze žurne korake. On nagovori svoga nećaka, Dom Haima, hercega Braganca i Gijomara, da zameni penziju Vaska da Game za titulu grofa Vidigejra, koja je pripadala Dom Haimu, i za sve posede plodne grofovije Vidigejra, koja se nalazila nedaleko od Evure.
Ovoga puta stvar je išla neobično brzo i već u decembru 1519 godine admiralu Indije bila je svečano darovana titula grafa Vidigejra.
Međutim, nagrađujući admirala Indije povlasticama i penzijama, poklanjajući mu titule i pribegavajući često njegovim savetima, kralj Manoel nije mislio više da šalje starog mornara u Indiju.
Sa Vaskom da Gamom ponovilo se ono što se desilo Bartolomeu Diašu i Kabralu. I njega su primorali da čami od nerada.
Kralj je smatrao da se stari admiral i onako suviše poneo i stalno traži nagrade, svuda potseća na svoje zasluge, ne ustručavajući se, kritikuje stanje stvari u Indiji, pa čak i naredbe samoga kralja Manoela. I kralj je više voleo da bude bez admirala Indije.
Međutim, indijske stvari sve češće su privlačile pažnju Manoela i primoravale ga da napušta složene kombinacije, vešte spletke i veliku igru, koju je on igrao mnogo godina, da ujedini pod svojom vlašću čitavo Pirinejsko Poluostrvo.

STVARANJE KOLONIJALNE DRŽAVE




Kada je flota Vaska da Game napustila indijske vode, kalikutski Zamorin odluči da je došlo vreme da se osveti Portugalcima. On predloži kočinskom radži da izda Portugalce koje je Vasko da Gama ostavio u faktoriji. Radža odbi. Tada Zamorin navali na Kočin sa vojskom od pedeset hiljada vojnika, razbi radžinu vojsku i zauze grad. Radža pobeže sa ostacima vojske i Portugalcima na malo ostrvo u okeanu.
Ali već u aprilu 1503 godine pojavi se kraj indijske obale nova portugalska flota. Među njenim komandantima bili su Afonso d'Albukerk i Duarte Pašeko Perejra – dva čoveka kojima je bilo suđeno da se proslave u Indiji.
Pojava portugalskih brodova toliko je uplašila Zamorinovu vojsku da je ona bez borbe napustila Kočin. Portugalci se vratiše u Kočin, umiriše nepokorne radžine vazale i sa radžinim dopuštenjem podigoše utvrđenje u Kočinu. Kamena nije bilo pri ruci, te Portugalci sagradiše jake palisade sa kulama na uglovima. U Kočinu ostade Pašeko Perejra, a d'Albukerk se vrati u otadžbinu.
Posle njegovog odlaska, u savezu sa ostalim knezovima Malabarskog primorja i odredima moplaha, Zamorin ponovo opkoli Kočin. On napade Portugalce sa suva, gde je bio sakupio 46 hiljada boraca, i s mora, odakle je Portugalcima pretila flota od 280 brodova.
Ali Pašeko Perejra i sto Portugalaca kočinskog garnizona, a isto tako i kočinska vojska, pokazaše neobičnu hrabrost i dovitljivost. Odbijajući pomamne juriše Zamorinove vojske na utvrđenje, oni su vešto pravili smele ispade, iznenada se pojavljivali u pozadini neprijatelja i odvraćali mu udarcima. Kočinu se posle približiše lađe portugalske eskadre, koja je krstarila po moru, i Zamorin je morao da se ograniči opsadom Kočina sa suva. Posle petomesečnih bojeva Zamorin je bio primoran da prekine opsadu i da se vrati u Kalikut.
Odbrana Kočina pokazala je svu snagu i slabost Portugalaca u Indiji. Disciplinovani, odlično naoružani, oklopljeni, snabdeveni jakim brzim brodovima, Portugalci su mogli da pobeđuju svoje mnogobrojne neprijatelje. Međutim, usled otsustva čvrste baze, portugalska trgovina, pa i sama moć Portugalaca u Indiji, zavisila je pre svega od flote.
Dok se flota nalazila u Indijskom Okeanu, Portugalci su bili skoro nepobedivi, ali kada se flota vraćala u otadžbinu, dolazili su u pitanje, ne samo svi položaji koje su Portugalci osvojili, nego i sam njihov život. Bilo je neophodno da u Indiji stvore stalnu flotu i vojsku i da pre svega urede upravljanje portugalskim snagama, kako ne bi morali svakiput da šalju na Istok novu eskadru s novim komandantom.
Po savetu Vaska da Game, kralj Manoel uvede zvanje vicekralja Indije. Vicekralj se slao u Indiju na tri godine. Na istok od Rta Dobre Nade njegova reč je bila zakon.
Za prvog vicekralja bio je određen Fransisko d'Al-mejda.
Njegov odlazak u Indiju bio je ubrzan nepredviđenom okolnošću. Arabljanski trgovci koji su trgovali sa Indijom počeli su da se žale turskom sultanu na nasilja Portugalaca.
Turci su već bili osetili kako se pojava Portugalaca u Indiji brzo ispoljila u naglom opadanju prihoda Turske i Egipta od trgovine začinima. Stoga je turski sultan zapretio da će, ako Portugalci ne prestanu sa svojim bezakonjima, narediti da se sruše hrišćanske „svetinje" u Jerusalimu, u Vitlejemu i na Sinaju. Upravnik jednog od najvećih sinajskih manastira pošao je papi s molbom da utiče na Portugalie.
Međutim, kralj Manoel, koji se svuda pravio „zaštitnikom hrišćanstva", bio je potpuno ravnodušan prema sudbini palestinskih „svetinja". On je brzo poslao na Istok novu vojsku, ne čekajući neželjeno papino mešanje.
Bile su preduzete mere da se ubrza oprema eskadre d'Almejde. On je pošao iz Portugalije u martu 1505 godine sa dvadeset i dva broda. Polovina od njih imala je da se vrati natrag sa indijskom robom, a ostalih jedanaest ostajalo je u Indijskom Okeanu na raspoloženju vice-kralja. Osim mornara, na brodovima je bilo 1500 boraca.
Još na afričkoj obali d'Almejda je počeo da sprovodi u život planove Dom Vaska. Umešavši se vešto u dinastičke raspre u Kilou, on protera jednog emira i postavi drugog, a od svoga štićenika dobi pravo da sagradi utvrđenje u Kilou. D'Almejda podiže na ostrvu Kilou jaku tvrđavu, ostavi tamo garnizon od 550 ljudi, brigantinu, karavelu i pođe prema Mombasi.
Mombaske vlasti pokušaše da ne dopuste iskrcavanje Portugalaca; tada d'Almejda napade Mombasu i spali grad do temelja. Bila su sagrađena utvrđenja još i u Mozambiku i Sofali.
Tako su Portugalci učvršćivali svoj uticaj na afričkoj obali. U Melindiu i Sofali upravljali su carići koji su bili prijateljski raspoloženi prema Portugalcima, Mombasa je bila porušena, a u Kilou se nalazio portugalski garnizon. D'Almejda preseče Indijski Okean i podiže utvrđenje na ostrvu Anžediva. Zatim pohita u Kočin, koji je izabrao za sedište portugalskih vlasti u Indiji. U Kočinu je d'Almejda krunisao zlatnom krunom, specijalno donetom iz Portugalije, mladoga radžu koji je nasledio starca, prijatelja Portugalaca.
Iz Kočina je d'Almejda počeo polako da učvršćuje portugalsku moć u Indiji. On stupi u pregovore s radžom najjačeg južnoindijskog carstva Vižajanagar i posla ekspediciju na jug da traži Maledivska Ostrva. Portugalci ne nađoše Maledivska Ostrva, ali zato slučajno otkriše put za Cejlon, odakle su Mavri dovozili cimet.
Stvorivši nekoliko utvrđenih tačaka na zapadnoj i istočnoj obali Indijskog Okeana, d'Almejda zaključi da se ne treba zanositi osvajanjem novih teritorija. On je stavljao iznad svega moć na moru i mislio da će osvojene zemlje samo odvući pažnju i snage Portugalaca od njihovog neposrednog zadatka – učvršćenja vladavine na moru. On je savetovao kralju Manoelu da sklopi savez sa Indusima protiv muslimana i rado se koristio uslugama induskoga gusara Gimože, za koga je d'Albukerk govorio da se on „uzdigao od gusarenja do visokih počasti".
D'Almejda je pisao Manoelu da Portugalci treba najpre da urede trgovinu robom koja donosi najveću zaradu – biberom, robinjama, svilom, konjima – i završavao je pismo sledećim savetom: „Pomorska moć iznad svega. Izbegavajte osvajanje novih zemalja, nemojte graditi nove tvrđave, osim u onim slučajevima kada je to potpuno neophodno radi odbrane Vaših faktorija od iznenadnog napada. Mi ne možemo da gubimo za to naše mornare."
Učvršćenje Portugalaca u Indijskom Okeanu počelo je već da se oseća u istočnoj trgovini začinima. Portugalci su nemilosrdno potapali brodove natovarene začinima, koji su išli iz Indije u Crveno More i Persiski Zaliv. Dovoz začina u pristaništa Levanta jako se smanjio. S druge strane, na lisabonsko tržište počelo je da pristiže sve više i više induske robe, i njena cena je naglo pala.
Od novog pomorskog puta iz Evrope u Indiju najviše su trpeli Egipat i Venecija. Prirodno je što su muslimanski vladaoci Egipta i najviše hrišćanska senjorija Venecija ubrzo našli zajednički jezik u borbi protivu novih takmaca u Indiji.
Na odluku egipatskog sultana uticale su i česte molbe indijskih muslimana za pomoć.
U egipatskim lukama Crvenog Mora počeli su da grade ogromnu flotu. Veliku pomoć ukazala je Egipćanima Turska, koja je tada bila najjača pomorska država Sredozemnog Mora. Turci su poslali u Egipat mornare i komandante, graditelje brodova i ratnike.
I Venecija je pohitala da pomogne egipatskom sultanu u pripremi eskadre protivu Portugalaca. Mletačke galije i karavele nosile su u egipatske luke najbolju brodsku građu Dalmatinskog Primorja i ono što je najviše nedostajalo Egipćanima – topove i tanad. Na mletačkim brodovima došli su u Egipat graditelji lađa, tobdžije i moreplovci. Oni su obučavali Egipćane građenju brodova, veštini pucanja i upravljanju brodom.
1508 godine egipatska flota pod komandom Mir Huseina napusti Suec i krenu na jug Crvenim Morem. Kod Čaula Mir Husein iznenada napade portugalsku eskadru i potuče Portugalce. U boju pogibe komandant eskadre – jedinac vice-kralja – Dom Lorensa d'Almejda.
Posle pobede Mir Huseina kod Čaula vladavina Portugalaca u Indijskom Okeanu visila je, izgleda, o koncu. Pobedniku priđoše Zamorin Kalikuta, vladalac Diua – Malik Ajaz i gospodari mnogih gradova Malabarskog Primorja.
Doznavši za poraz Portugalaca i pogibiju svoga sina, stari vice-kralj pohita Egipćanima u susret.
2. februara 1509 godine Portugalci se približiše Diu, gde su Mir Husein i Malik Ajaz bili sakupili dvesta brodova. Otpoče bitka. Portugalci su imali mnogo više topova nego li njihovi protivnici, a strele Malabaraca nisu mogle da nanesu naročitu štetu oklopljenim vojnicima d'Almejde. Odlučnu ulogu odigrala je veština Portugalaca u vođenju pomorske bitke. Portugalci odneše potpunu pobedu. Sam Mir Husein bio je ranjen i pobegao je u Diu. Fransisko d'Almejda zapleni, opljačka i spali većinu neprijateljskih brodova.
Bitka kod Diua odluči pitanje vladavine na Indijskom Okeanu. Istina, Turci i Egipćani pokušavali su još nekoliko puta da pomognu svojim indijskim saveznicima i jednovercima, ali su se ograničili slanjem vojnika, komandanata i topova. Niko se nije usuđivao da Portugaliji osporava vladavinu na moru.
Novembra 1509 godine, posle dugog opiranja, zakulisne borbe i spletaka, Fransisko d'Almejda bio je primoran da preda upravu Indijom Afonsu d'Albukerku.
Na putu za Portugaliju brodovi d'Almejde zaustaviše se blizu Rta Dobre Nade da uzmu sveže vode.
Za sve vreme dok su vladali Indijskim Okeanom Portugalci su uvek smatrali Rt Dobre Nade za neprijatnu prepreku na putu za Indiju – zemlju zlata i dijamanata. Zemlje koje su se nalazile pored toga rta nisu ih nikada zanimale, i, težeći za Indijom, oni su nekoliko stotina godina prolazili pored južnoafričkih nalazišta dijamanata i zlata, najbogatijih na svetu.
Za vreme zadržavanja kod Rta Dobre Nade Portugalci su, po običaju, dopuštali sebi nasilja nad mesnim stanovništvom – Hotentotima. Oni oteše urođenicima njihove bikove, a zatim čak pokušaše da zarobe nekoliko ljudi i žena.
Hotentoti su bili primorani da se late oružja. U okršaju su tada bila ubijena dva Portugalca. Oficiri d'Almejde zatražiše da njihov komandant „primerno, kazni divljake". D'Almejda jedva pristade. Stenjući, on se iskrca na obalu i reče svojim saputnicima polu u šali: „Kuda vučete mojih šezdeset godina?"
Portugalci su bili uvereni u pobedu i išli su kao u šetnju, ali su iznenada naišli na jak otpor. Nagi hotentotski ratnici hrabro su se borili sa oklopnicima d'Almejde. Njihova drvena koplja, oprljena na vatri, nanosila su Portugalcima veliku štetu. Portugalci se pokolebaše. D'Almejda naredi da se otstupa prema čamcima. Ali hotentotski mladići brzo poteraše stada između Portugalaca i obale. Otstupnica je bila otsečena i svi Portugalci pobijeni. Tako je poginuo Fransisko d'Almejda – prvi portugalski vicekralj Indije, strah i trepet Egipćana i Arabljana – poginuo je od udaraca drvenih kopalja nagih Hotentota Južne Afrike.
Afonso d'Albukerk, jedan od najvećih vojskovođa u celoj portugalskoj istoriji, gledao je na indijske stvari drukčije nego li njegov prethodnik.
Dok su d'Almejda i donekle Vasko da Gama smatrali da je dovoljno obezbediti portugalsku vladavinu na Indijskom Okeanu i skrenuti reku začina u korito portugalske trgovine, d'Albukerk je smatrao da je pre svega potrebno stvaranje portugalskog kolonijalnog carstva – prve kolonijalne države Evropljana na Istoku. On je nalazio da Portugalija treba da vlada svima tačkama koje gospodare ulazom u Indijski Okean, i, osim toga, treba da stvori kolonije na indijskoj i afričkoj obali. Tek tada će, po mišljenju d'Albukerka, Portugalija postati nepobediva na Istoku.
Portugalci su već gospodarili ulazom u Indijski Okean sa zapada kod Rta Dobre Nade i d'Albukerk odluči da osvoji tržište začina –- Malaku, koja je zatvarala ulaz u Indijski Okean sa istoka, Ormuz, koji je zatvarao ušće Persiskog Zaliva, i Aden, koji je čuvao ulaz u Crveno More.
Još 1507 godine, kada je vice-kralj bio d'Almejda, Afonso d'Albukerk, poslat prema Adenu da pleni i potapa brodove sa začinima, prekršio je kraljeva uputstva i preduzeo ekspediciju na arabljanske i persiske obale, osvojivši Kuriat i Moskat. On spali Moskat, pobivši skoro sve gradsko stanovništvo, i samo malo njih pusti na slobodu, otsekavši im noseve i uši. Zatim se pojavi u Ormuzu i, uništivši ormusku flotu, primora sultana da sklopi ugovor. Sultan Ormuza postajao je vazal Portugalije i plaćao joj danak; osim toga, Portugalci su dobili u Ormuzu mesto za tvrđavu i faktoriju. Ali nezadovoljstvo komandanata portugalske flote, koji su smatrali da d'Albukerk krši uputstva kralja Manoela, primora d'Albukerka da napusti Ormuz.
Postavši vladar Indije, d'Albukerk je hteo da pristupi ostvarenju svoga plana, ali mu to nije pošlo za rukom.
Dok je d'Almejda odugovlačio sa predajom uprave u ruke d'Albukerka, kralj, želeći da ubrza stvar, posla u Indiju maršala Portugalije – Fernauna do Koutinjoa. Maršal je tražio da se Portugalci osvete Zamorinu Kalikuta. Uzalud je d'Albukerk dokazivao da je to opasan, a i nepotreban pothvat. Do Koutinjo se kleo da ga je sramota da ukrsti mač sa polugolim Crncima i da će u Zamorinov dvorac ući sa bičem u rukama.
I d'Albukerk je bio primoran da ustupi: Portugalci prodreše u Kalikut i osvojiše dvorac. Ali dok su vojnici pljačkali dvorac, nairi ih opkoliše i u uskom hodniku pobiše skoro sve. Bio je ubijen maršal i mnogi ugledni Portugalci.
D'Albukerk, koji se nalazio na obali, pohita drugovima u pomoć, ali bi ozbiljno ranjen. Njega izvukoše iz okršaja sa razbijenom glavom i probijenom rukom.
Sada je, najzad, d'Albukerk ostao gospodar Portugalske Indije i počeo je da ostvaruje svoje planove. On odluči pre svega da zauzme Goa, koji mu je odavno bio zapao za oko. Slabi gradski garnizon se predade i d'Albukerk brižljivo utvrdi grad. Međutim, raniji gospodar Goa, Adil Han, sakupivši veliku vojsku, opsednu Portugalce i primora ih da napuste grad i da se sklone na brodove. Monsuni su smetali brodovima da savladaju plićake koji su presecali ušće reke i d'Albukerkova flota nađe se u klopki. Na brodovima Zavlada glad i skorbut.
Adil Han posla d'Albukerku namirnice. On je pisao da ne želi da savlada Portugalce glađu već snagom. Ali d'Albukerk, plašeći se da će Adil Han videti u kakvom se teškom položaju nalaze Portugalci, sa izvinjenjem vrati namirnice natrag, napisavši da Portugalci ni u čemu ne oskudevaju. Povrh toga, kada su se parlamentarci Adil Hana javili d'Albukerku, na portugalskim brodovima orilo se veselje, stolovi su se salamali od jestiva, borci i mornari podizali su čaše i pevali zdravice. Ustvari, to je bio prizor koji je d'Albukerk specijalno inscenirao za poslanike Adil Hana. Hranu i vino uzeli su iz neprikosnovenih rezervi, određenih za ranjenike i bolesnike. Gladnim borcima d'Albukerka bilo je zabranjeno da se dotaknu jela i vina.
Tek u avgustu mesecu monsuni su prestali da duvaju i d'Albukerkova flota mogla je da isplovi iz Goa. Ali u novembru 1510 godine d'Albukerk se vratio i ponovo zauzeo grad. Tri dana trajala su u Gou ubistva i pljačke. Bili su pobijeni svi muslimani bez obzira na pol i godine. Postavši gospodarem Goa, d'Albukerk odluči da pretvori ovaj grad u prestonicu Portugalske Indije.
„U Kočinu – pisao je d'Albukerk kralju – bez radžinog dopuštenja ne može se ni grana otseći. Ako neko od mojih ljudi odbije da plati na trgu traženu cenu ili dirne muslimansku ženu, protivu tvrđave se preduzima opsada. U Kočinu suvišnih pet stotina ljudi izazivaju glad. Tamo nema ni mesa ni ribe, a kokoši su preskupe.
U Gou ima mnogo goveđine, ribe, hleba i povrća, i suvišnih dve hiljade ljudi nimalo ne utiču na snabdevanje grada. U Gou se nalaze tobdžije, oružari, stolari, graditelji brodova – sve što nam je potrebno."
D'Albukerk čvrsto odluči da Goa načini prestonicom portugalskih kolonija. On razvi grozničavu delatnost – gradio je tvrđavu, crkvu i kuće, kovao novac, opremao brodove. D'Albukerk je preduzimao mere da se Portugalci trajno nastane u Gou, poklanjao im je zemlju, ženio portugalske vojnike i mornare muslimanskim i induskim ženama. Sveštenstvo poče da protestuje protivu toga. Tada d'Albukerk reče:
– Pa dobro, neka ti brakovi i ne odgovaraju potpuno hrišćanskim zakonima, ali zato oni u potpunosti odgovaraju ciljevima d'Albukerka.
Energična delatnost d'Albukerka mnogima se nije sviđala. U Portugaliju su slali žalbe. D'Albukerka su optuživali da priprema Goa za prestonicu vlastite kneževine. Kralja Manoela su uveravali da se treba odreći Goa.
D'Albukerk se nije dao i pisao je Vasku da Gami: „Kralj Vama veruje. Molite ga da drži Goa sve do dana strašnoga suda."
Ali je oprezni admiral pripadao staroj školi. On mnogo što šta nije odobravao i nije smatrao za potrebno da potpomaže d'Albukerka pred kraljem.
Sam pak Manoel samo je smetao d'Albukerku. Kralj mu je pisao da možda odista ne vredi stvarati prestonicu u Gou i nastojavao je na tome da d'Albukerk nagovori starog saveznika Portugalaca – radžu Kočina – da primi hrišćanstvo. D'Albukerk je uvijeno odgovarao da se radža pod uticajem razgovora sa njim veoma zainteresovao za hrišćanstvo, ali da sa radžom ne treba žuriti.
D'Albukerk je bio zauzet ozbiljnijim poslom nego li što su razgovori o veri s kočinskim radžom. On je iskoristio svađu Portugalaca sa sultanom Malake, došao sa portugalskom eskadrom pod Malaku i 25 juna 1511 godine otpočeo napad na grad. D'Albukerk je imao svega šest stotina Portugalaca i nešto više malabarski Indusa, dok se u Malaki bilo nakupilo više od dvadeset hiljada boraca. Ali među braniocima Malake nije bilo sloge. U Malaki su živeli Arabljaii, moplasi, Malajci, Javanci, Indusi iz Gudžerata i sa Malabarskog primorja, Kinezi, Sijamci, pa čak i stanovnici ostrva Riu-Kiu. Ti ljudi nisu verovali jedan drugom, stalno su očekivali izdajstvo.
D'Albukerku pođe za rukom da domami na svoju stranu kineske trgovce i glavare induske i javanske kolonije. Avgusta meseca, posle drugog bombardovanja i krvave ulične borbe, Malaka je pala. Iz Malake D'Albukerk stupi u vezu sa Javom, Sijamom i Birmom i posla Fransiska Serana da traži Molučka Ostrva.
Dakle, svega četrnaest godina otkako su se brodovi Bartolomea Diaša prvi put pojavili na neispitanom Indijskom Okeanu, portugalski brodovi već su krstarili prostorima Tihog Okeana.
Kada se d'Albukerk vratio u Indiju, on je ponovo morao da brani Goa ne samo od spoljašnjih neprijatelja – muslimana, koji su opet opseli Goa, nego i od savetnika portugalskog kralja.
1513 godine d'Albukerk je pripremio ekspediciju na Aden. On je kovao grandiozne planove – hteo je da osvoji Aden, Meku i Medinu pomoću Abisinaca, koji su slali poslanike u Goa, da skrene tok Nila u Crveno More, kako bi umorio glađu muslimanski Egipat, da osvoji Suec i Aleksandriju, Sinaj i Jerusalim. On je pisao kralju o pohodu na svete gradove muslimana: „To je svega jedan dan hoda. Kakav otpor mogu da pruže slabi garnizoni kada ima svega dvadeset ljudi u Džedi i, možda, dvadeset pet u Meki? Ostalo su mirni pustinjaci s kojima lako mogu da izađu na kraj šest stotina ili sedam stotina Portugalaca. Meni, gospodaru, ovaj poduhvat izgleda toliko jednostavan da ga posmatram kao već svršenu stvar."
Osvojivši Muhamedov grob, d'Albukerk je mislio da ga zameni za Jerusalim. Zauzeće Adena i Ormuza i uništenje arabljanskih gradova imali su jednom za uvek da spreče pristup najmoćnijih neprijatelja Portugalaca – Turaka – u Indijski Okean.
„Turci su vrlo jaki – pisao je d'Albukerk – oni imaju mnogo artiljerije i umeju da grade brodove kao što su naši. Oni nas mrze i žude da sruše sve ono što pripada nama. Oni raspolažu dobrim brojem strelaca iz pušaka i bombardirima, tobdžijama, isto tako iskusnim kao što su i naši, brodograditeljima, dostojnim da se takmiče sa našima, kovačima, stolarima i šuperima onakvim istim kao što su i naši."
Ekspedicija na Crveno More završi se s neuspehom. Istina, Portugalci su zaplašili čitavo crvenomorsko primorje, ali je juriš na Aden propao i Portugalci su morali da se povuku.
U Crvenom Moru d'Albukerk dobi dobre vesti iz Indije. Starog Zamorina, nepomirljivog portugalskog neprijatelja, otrovao je rođeni brat. Novi vladalac Kalikuta zaključi mir s Portugalcima i dopusti im da podignu tvrđavu u Kalikutu.
Pretrpevši neuspeh pod Adenom, d'Albukerk odluči da se naplati u Ormuzu. Tada se persiska luka Ormuz smatrala za jednu od najvećih luka na svetu. Ona je trgovala ne samo sa Indijom, Afrikom i Arabijom već i sa Sijamom i Kinom. O njenom sjaju i bogatstvu govorili su i Mlečanin Marko Polo i Persijanac Abd-ur-Razak i Rus Atanasije Nikitin. Arapska poslovica je glasila: „Zemlja je prsten, a Ormuz je biser na njemu."
U Ormuzu je još 1507 godine bila osnovana portugalska faktorija. Pojavivši se 1515 godine pod Ormuzom, d'Albukerk se umeša u dvorske meteže. On pozva u svoj logor pretendente na presto radi objašnjenja i, ne saslušavši njihove razloge, viknu svome oficiru: „Ubij ga!" – pokazavši na jednog od pretendenata – Rajs Ahmeda. Portugalski oficiri poleteše sa jataganima na Rajs Ahmeda i, ubijajući ga, raniše jedan drugog u žurbi. Tu, na oči d'Albukerka i zaprepašćenih rođaka pokojnika, opljačkaše njegovo telo, otsekavši jataganima zlatne ukrase. D'Albukerk svečano čestita stanovnicima grada oslobođenje od „izdajnika" Rajs Ahmeda i postavi na presto takmaca ubijenog. Novi šeih, preplašen razračunavanjem, postade poslušno oruđe u rukama Portugalaca. On je pamtio staru tursku poslovicu: „Ljubi ruku neprijatelju ako ne možeš da je otsečeš." Tako je d'Albukerk postao gospodar Ormuza.
Na taj način, d'Albukerk je ostvario skoro sav program osvajanja koji je bio zamislio. Portugalci su zauzeli Malaku, Goa i Ormuz. Jedino im nije pošlo za rukom da zauzmu Aden. Ali zavidljivi kralj Manoel poče da se plaši d'Albukerka. On je sve češće poništavao naredbe vladaoca Indije, uskraćivao mu pomoć, postavljao mu namerno zahteve koji se nisu mogli ispuniti. Svuda se već znalo da se kralj boji d'Albukerka. Poslanik persiskog šaha Ibrahim Bega, izvršujući poruku svoga gospodara, pozva d'Albukerka da stupi u službu Persijanaca, govoreći mu: „U Portugaliji Vas nikada neće dovoljno oceniti!"
Sam d'Albukerk je video da će skoro u ostavku. Ma da su mu prijagelji, umirujući ga, govorili da će mu kralj poveriti važne položaje u Portugaliji, d'Albukerk je odgovarao:
– Portugalija je suviše mala zemlja. Da li će ona moći da mi postavi zadatke koji bi bili makar i šesti deo zadataka što ih rešavam u Indiji?
U Ormuzu se d'Albukerk razboleo i 8 novembra 1515 godine pošao u Indiju. Bio je veoma bolestan i skoro celo vreme je ležao. Na moru je d'Albukerkov brod srela mavarska lađa iz Indije. Lađa je nosila d'Albukerku pismo da je u Indiju stigao njegov naslednik. Bolesnom osvajaču bi odmah gore i 15 decembra 1515 godine na brodu, u pristaništu Goa, d'Albukerk umre, blizu prestonice portugalskih kolonija koju je on osvojio.

PORTUGALSKA INDIJA




Krajem vladavine kralja Manoela Portugalija se nalazila na vrhuncu sjaja i moći. Njeni posedi prostirali su se na sve četiri strane sveta – od Brazilije do dalekih Molučkih Ostrva u Tihom Okeanu i od Lisabona do Rta Dobre Nade u južnom delu Atlantika. Portugalske tvrđave nizale su se duž čitave afričke obale – od Maroka do Somalije, uzdizale su se na ostrvima Indijskog Okeana, na ulazu u Persiski Zaliv, duž obala Indije, na Cejlonu, na poluostrvu Malaka i na polulegendarnim Molučkim Ostrvima usred talasa Tihog Okeana. Niko se nije usuđivao da osporava portugalsko gospodstvo. Brodovi su sa svih strana hrlili u Lisabon. Grad se brzo pretvorio u jedno od najvećih svetskih tržišta afričkih robova, začina i tropske robe. Servantes je pisao da je „Lisabon jedan od najvećih gradova Evrope, gde se bogatetva Istoka istovaruju da bi se podelila celom svetu" („Persiles i Sigismunda").
Mletačkoj trgovini bio je nanet smrtonosan udar. Posle plovidbe Vaska da Game u Indiju otpočelo je opadanje velike jadranske republike. Presekavši puteve iz Indijskog Okeana u Tursku, Egipat i Iran, Portugalci su znatno otežali dalje jačanje Turske. Ogromne zarade od prekomorske trgovine i blaga, pljačkanja na Istoku, obogatili su portugalski dvor i portugalsku feudalnu aristokratiju. U portugalskim gradovima i na posedima velikaša kralja Manoela široko se razvilo građenje dvoraca, crkava i zamaka. Iz Flandrije, Italije, Egipta i Indije dolazili su vešti rezbari kamena i drveta, zlatari i kamenoresci, slikari i arhitekte.
U nezgrapnim i prostim zamkovima portugalskih feudala pojavili su se persiski i induski ćilimi, flamanski gobleni i ogledala, mletačko staklo, marokanski jastuci od šarene kože, italijanske slike, damaski i toledski mačevi.
Među ukućanima su se nalazile robinje sa Jave, iz Arabije i sa Cejlona, robovi iz Brazilije i Gudžerata. Na njivama feudala radili su robovi iz Gvineje. Dvor kralja Manoela bio je čuven po dotle neviđenom sjaju i raskoši. Portugalski velikaši trudili su se da ne zaostaju za svojim kraljem.
Ali sav taj spoljašnji sjaj skrivao je zastoj i trulež. Položaj kolonijalne države zahtevao je od male Portugalije ogroman napor. Najpre je počeo da se oseća nedostatak ljudi. Za vreme plovidbe na Istok mnoštvo boraca i mornara izgubilo je život, ne toliko u borbama s neprijateljima, koliko od bolesti – skorbuta, kolere, srdobolje i groznice. Mnogi su umirali od zaraženih rana; u tropskom podneblju najobičnije rane zarastale su vrlo sporo, a neuki berberi, koji su ujedno vršili dužnosti lekara, obično su bili nemoćni kada su imali posla sa gnojenjima i zapaljenjima.
Vrlo brzo, opremajući eskadru na Istok, portugalski komandanti počeli su da nailaze na teškoće prilikom sakupljanja posade. Bilo je sve teže i teže sakupiti iskusne mornare.
Već 1505 godine, prvi vice-kralj Indije Fransisko d'Almejda, opremajući eskadru, nije mogao da je popuni iskusnim mornarima i bio je primoran da uzima za mornare seoske mladiće koji nikada nisu videli more. Na jednoj karaveli d'Almejdine eskadre posada nije umela čak ni da razlikuje desnu stranu od leve. Kapetan karavele Žuaun Homeš obesio je na jednom kraju svežanj crnog luka, a na drugom – svežanj belog luka i komandovao je:
– Krmu prema belom luku! Krmu prema crnom luku!
U Indiji su veterane zamenili zločinci i mladići. Vrbovaoci su obilazili tamnice tražeći one koji žele da idu u Indiju. Smrtnu kaznu, osudu na tamnicu ili na galije zamenjivali su slanjem u Indiju. Svim zločincima koji su pristali da stupe u indijsku službu davali su pomilovanje. Docnije je jedan od takvih zločinaca bio i najveći pesnik Portugalije Luis Kamoens. U samoj Portugaliji muškarci su odlazili na Istok u tolikoj meri, da su za obrađivanje njiva feudala i drugi težak rad morali da pribegavaju uvozu robova iz Afrike. U mnogim krajevima Portugalije vrlo brzo su se stvorila prava robovlasnička gazdinstva.
U Portugalskoj Indiji sve je bilo zasnovano na radu robova.
Priliv dragocenih metala iz novih kolonija izazvao je u Portugaliji i Španiji pravu „revoluciju cena", kao što kaže Marks. Dragocenim metalima cena ]e jako pala, a cene svoj robi povećale su se nekoliko puta. Ali u samoj Portugaliji otkriće morskog puta u Indiju nije povuklo za sobom bitne socijalne promene. U Portugaliji je vlast svetovnih i duhovnih feudala uvek bila neobično jaka. U XIV–XV veku portugalski kraljevi slomili su otpor gradova, koji su branili stare slobode, a trgovački stalež nikada nije igrao neku naročitu ulogu u životu zemlje.
Veliki udarac portugalskoj ekonomici nanet je progonstvom Jevreja i Mavara. Jevreji su odvajkada živeli u Portugaliji, bili su izjednačeni u pravima sa ostalim stanovništvom. Prvi portugalski kraljevi potvrdili su sve slobode Jevreja. Ali docnije, pod uticajem sveštenstva, otpočela su gonjenja. Jevreje su zatvorili u odvojene gradske četvrti – „juderije" – i naterali ih da nose odeću kojom su se razlikovali od svih ostalih. Počela su istrebljivanja.
Ali u prvo vreme portugalski kraljevi su štitili jevrejske podanike, pošto su od jevrejskog stanovništva dobijali vrlo velike prihode. Od Jevreja su uzimali tri razne glavarine, na svaku stvar koju je kupovao, Jevrejin je plaćao poseban porez. Još sredinom XV veka ministar finansija Portugalije bio je čuveni jevrejski naučnik Isak Abarbanel. Kada su Jevreje proterali iz Kastilije, Žuaun II im je za veliki otkup dao privremeno utočište u Portugaliji, ali kada je rok istekao, on je naterao kastiljanske izbeglice da napuste Portugaliju, a one koji su ostali pokrstio je.
Manoel je dobro znao koliko je jevrejsko stanovništvo koristan izvor prihoda. On upočetku nije ni pomišljao na proterivanje Jevreja. Međutim, nadajući se da će pod svojom vlašću ujediniti čitavo Pirinejsko Poluostrvo, Manoel je stalno pokušavao da dobije ruku Izabele, kćeri Fernanda Aragonskog i Izabele Kastiljanske. Princeza Izabela, kao i njena majka, bila je verski zanesenjak i pokorno je slušala svoje sveštenike. Ona je postavila kao uslov za brak progonstvo Jevreja iz Portugalije.
1496 godine, one godine kada je Vasko da Gama pošao za Indiju, kralj Manoel je izdao ukaz o proterivanju Jevreja.
Ne želeći da se liši podanika koji su mu davali tolike prihode, Manoel je naredio da se nasilno pokrste sva jevrejska deca i mladići od četvrte do dvadesete godine, a isto tako i mnogi odrasli. Ali sveštenstvo nije ostavljalo na miru „nove hrišćane", optuživalo ih je za jeresi, skrnavljenje svetinja i vračanje i podbadalo je na Jevreje neuku pastvu. Tako su u aprilu 1506 godine, za vreme kuge, dva dominikanska kaluđera organizovala u Lisabonu istrebljivanje Jevreja. Sa povicima „Jeresija, Jeresija!" istrebljivači su ubijali „nove hrišćane" i pljačkali njihovu imovinu. Bilo je ubijeno oko dve hiljade ljudi. Usled istrebljivanja portugalski Jevreji su sve više bežali u Italiju, Afriku, Tursku i Nizozemsku.
Proterivanjem Jevreja i Mavara Portugalija je izgubila mnoge vešte zanatlije i trgovce. Portugalci trgovci i zanatlije bili su suviše slabi da bi mogli zauzeti mesto proteranih.
Sama politika portugalskih kraljeva ometala je stvaranje jakog trgovačkog staleža. Gotovo na sve grane trgovine sa Indijom kralj je vrlo rano udario svoj monopol. Taj monopol je obuhvatao, između ostalog, i trgovinu biberom, đumbirom, oraščićima, bojom od oraščeta, karamfilićem, cimetom, brazilijanskim drvetom.
Kraljevski monopol veoma je otežavao razvoj portugalske buržoazije, koja je i bez toga bila slaba. U trgovini i zanatstvu Portugalije vrlo brzo su počeli da igraju odlučnu ulogu stranci, došljaci iz zemalja ekonomski razvijenijih od Portugalije. Trgovina i zanatstvo potpuno su prešli u ruke stranaca – Flamanaca, Nemaca, Mlečana, Lombarđana, Florentinaca.
U Portugaliji je sve više jačala vlast kralja i ugnjetavanje od strane katoličkog sveštenstva. Ali sami portugalski feudali nisu umeli da očuvaju blago koje su stekli pljačkajući i trgujući na Istoku. Oni su trošili grdan novac na gozbe, odela i turnire, na „pobožna dela". Većina uglednih portugalskih porodica brzo se uvalila u dugove i založila svoje dragocenosti kod lombardiskih zelenaša. Ostalo stanovništvo Portugalije – seljaci, mornari i ribari – živelo je suviše bedno i od svoje uboge zarade nije moglo da kupuje istočnjačku robu. Otpočeo je zastoj. Istočnjačka roba, zlato, drago kamenje i začini prolazili su kroz Portugaliju i bogatili druge zemlje – Holandiju, Englesku, dolinu Rajne.
U samom portugalskom kolonijalnom carstvu nije bilo sve kao što treba. Samo je mali broj ljudi, kao Afonso d'Albukerk, sanjao o velikom kolonijalnom carstvu na Istoku. Većina portugalskih komandanata smatrala je da je Indija potrebna Portugaliji samo kao arena za gusarenje i kupovinu začina.
Globljenja, potsmevanja, pljačkanja i zverske surovosti, licemerje i podmuklost pobunili su protiv Portugalaca stanovništvo istočnih zemalja. Induska poslovica iz toga vremena je glasila: „Sreća što Portugalaca ima isto tako malo kao i tigrova i lavova – inače bi oni uništili ceo ljudski rod."
Svi Portugalci u Indiji dobijali su izdržavanje iz državne blagajne. Oni su smatrali sebe za gospodare i gnušali su se svakog rada, svaljujući sve na pleća mnogobrojnih robova, a trgovinu su prepuštali Indusima i Mavrima. Svaki probisvet koji bi došao iz Portugalije polagao bi u Indiji pravo na titulu „dom" i trudio se da se okruži robovima. Gomile neradnika, koji su se preko celog dana kockali i kartali, žvakali betel ili pušili opijum, punili su portugalske posede na Istoku. 1539 godine od 16 hiljada Portugalaca koji su živeli u Indiji i dobijali državno vojno izdržavanje, moglo se računati samo na 2 hiljade ljudi kada bi bilo potrebno da se građansko stanovništvo pozove u vojsku. Među portugalskim vojnicima vrlo brzo su se našli i izdajnici. Već 1510 godine, kada je d'Albukerk opsađivao Goa, na strani njegovih protivnika borio se odred portugalskih otpadnika pod komandom Fernauna Lopeša.
A i sami vladari Indije nisu bili besprekorni. U Indiju su odlazili oni koji su tražili doživljaje, oni koji su računali da će se lako obogatiti; u kolonijama je procvetala krađa državnog novca i podmićivanje.
Posle smrti Afonsa d'Albukerka kralj Manoel se trudio da više ne šalje istaknute ljude u Indiju, On se plašio da će, ojačavši, vice-kralj daleke Indije odbiti da se pokorava Portugaliji. D'Albukerk nije žalio ni sredstava ni snaga za stvaranje portugalske kolonijalne države, a sledeći upravljači videli su u Indiji samo mesto gde se čovek mogao brzo obogatiti na račun urođenika, državne blagajne i svojih zemljaka.
Svaki novi upravnik dolazio je sa čoporom gladnih pristalica; i tada su se u Portugalskoj Indiji smenjivali svi građanski i vojni činovnici.
Punomoćja upravnika važila su, po pravilu, tri godine; i za to kratko vreme on i njegovi pomagači žurili su se da se što više obogate.
U trci za lakim bogaćenjem portugalski komandanti nisu se zaustavljali ni pred samim izdajstvom otadžbine. Njihovi postupci ubrzo su potkopali svako poverenje prema zakonima Portugalaca, prema njihovim zakletvama i obećanjima. Tako je jedan od portugalskih komandanata napao na svetilište prijateljske induske države, opljačkao ga i spalio, a sveštenike bacio na paklene muke, kako bi doznao od njih gde je sakriveno blago hrama. Drugi komandant, zaključivši svečano mir s Mavrima, prekršio ga je odmah sutradan, pravdajući se time da se pretstavnik Mavara zaklinjao na koranu dok je Portugalac, koristeći se neznanjem muslimana, ljubio zbornik pesama. Treći, kada mu se kapetan induskog broda obratio za pismeno dopuštenje da isplovi na pučinu, napisao je na portugalskom da savetuje portugalskim kapetanima koji sretnu ovu lađu na moru da je opljačkaju. Četvrti – za poveliko mito ustupio je portugalsku karavelu sultanu Adena – neprijatelju Portugalaca. Peti je prodao Mavrima topove i barut iz portugalske tvrđave.
Portugalski činovnici u kolonijama pravili su spiskove „mrtvih duša", kako bi za njih dobili izdržavanje, slali su u Portugaliju pokvarenu i rđavu robu, sakrivali od državne blagajne i delili među sobom dragocenosti koje su zadobili u borbama. Oni su isto tako zarađivali i na svojim zemljacima. Trgovina činovima i položajima bila je skoro ozakonjena, sudije su otvoreno primale mito. Zadržavajući plate mornarima i vojnicima, činovnici kralja Manoela čekali su dok mornari i vojnici, u krajnjoj nuždi, ne pristanu na trećinu ili četvrtinu svoje plate.
Prihodi činovnika u kolonijama računali su se skoro zvanično u dve rubrike – „plata" i „dodatak", pri čemu je „dodatak" obično prevazilazio „platu" šest-sedam puta.
Takve su bile prilike u Indiji 1521 godine, kada je umro kralj Manoel „Srećni". Novome kralju Žuaunu III, slali su iz Indije žalbe. Nisu pisali samo Portugalci. Induske vlasti Kananora žalile su se da Portugalci, izdajući kapetanima brodova dopuštenja za plovidbu po Indijskom Okeanu, gaze sopstvena pravila: pljačkaju i potapaju lađe koje imaju takva dopuštenja.
Kralj je smenio upravnika Indije Dioga Lopeša de Sekvejru i postavio na njegovo mesto Dom Duarta de Menezeša. Ali je ovaj upravnik bio još gori nego li njegov prethodnik. Sa grozničavom užurbanošću punio je on džepove i sanduke, ne ustručavajući se ni od kakvih sredstava za bogaćenje. Njegova podmitljivost i krađa državne blagajne prevazišle su sve što je dotle znala Portugalska Indija. Njegovi štićenici trudili su se da ne zaostaju za upravnikom.
Lisabonski dvor bio je pretrpan žalbama, molbama za izvršenje pravde i peticijama. Tada je Žuaun III pozvao iz Evure staroga Vaska da Gamu i predložio mu da ode u Indiju i da tamo zavede red. Stari admiral Indije je pristao. Kao i kralj Žuaun III, on je smatrao da sve zlo dolazi od nedostojnih ljudi kojima su povereni indijski poslovi. On, razume se, nije mogao shvatiti da uzroci nevolje koja je vladala u Portugalskoj Indiji leže mnogo dublje.

POSLEDNJA PLOVIDBA




Četrnaest brodova eskadre admirala Indije jedva se smestilo u nekada pustom ušću Taha. Za četvrt veka unaokolo se sve promenilo. Više se nije plovilo po zatvorenim basenima Sredozemnog, Baltičkog i Severnog Mora. Lisabon se našao na raskrsnici velikih okeanskih puteva. Brodovi koji su stigli sa sve četiri strane sveta tiskali su se kraj ulaza u portugalsku prestonicu. Iz Afrike su dovozili okovane crne robove, slonovu kost, skupoceno perje za čelenke, mirisni amber, oporu smolu. Indija, Cejlon, Malaka i nepoznata „Ostrva Začina" slali su biber i pamuk, mošus i raved, boju od oraščeta i jatagane, karamfilić i tkanine. Brodovi iz Madere donosili su vina; sa ostrva Saun Toma dolazio je šećer; iz Maroka – kože. Čuveni flamanski gradovi slali su ogledala, sukna i sir; Škotska i Norveška slale su haringu i bakalar; Ormuz – svilu i pirinač; Francuzi su dovozili somot, šešire, čarape i cipele; Mlečani – skupoceno staklo i goblene. Iz drugih gradova Portugalije dovozili su u prestonicu radi slanja preko mora so, vino, maslinovo ulje i voće.
Flota je bila spremna za polazak. Najzad se na komandni brod pope sam admiral Indije – dežmekasti starac duge sede brade. Admiralu je bila šezdeset peta godina. Na njemu je bila zatvoreno plava „bere"-kapa i mantija vitezova reda Krsta. Teški mač visio je o pojasu. Zveckale su srebrne mamuze.
Sa starim admiralom išla su dva mladića – njegovi sinovi Dom Estevaun i Dom Paulo. Vice-kralja je pratila mnogobrojna, šareno odevena i dobro uhranjena posluga – majordom, sluge sa srebrnim palicama, dva paža sa zlatnim lancima oko vrata, mnogo lakeja i telohranitelja, stražara i poslužitelja u livrejama kuće da Gama.
Stari admiral je bio mišljenja da stanovnike Istoka treba preneraziti sjajem i raskoši. On je poneo sa sobom bogato ukrašeno srebrno posuđe, flamanske ćilime i čaršave od zlatotkane materije. Dom Vasko je voleo da se šepuri darežljivošću i širokim gostoprimstvom. Korea piše da su za vreme treće plovidbe u Indiju „sluge donosile za njegov sto ogromne činije, kao kralju, pri čemu mu je peharnik pružao umivaonik i ubrus, i svi su se ponašali kao da su u kraljevom prisustvu".
U admiralovoj pratnji nalazili su se najugledniji plemići Portugalije; oni su mu ukazivali kraljevske počasti, spuštali se na jedno koleno kada su govorili sa njim. U eskadri Vaska da Game bilo je tri hiljade ljudi. Došavši na brod, admiral je pregledao municiju, rezerve hrane i opreme. Sve je našao u redu. Bilo je vreme da se kreće na put. Ali se admiral Indije seti jednog neodložnog posla.
Na sve brodove otišli su admiralovi poslanici. Oni su pročitali na glas, a zatim prikovali naredbu na katarke. Dom Vasko je pisao da se poslednjih godina dešavalo da se na brodove koji su polazili za Indiju provuku žene. Admiral je zabranjivao da se na putovanje vode žene „jedno zato što se time upropašćuju njihove duše, drugo zato što zbog njih iskrsavaju svađe i dvoboji."
Admiral je naređivao:
„Žene koje se nađu na brodovima pošto eskadra napusti ušće Taha biće javno išibane; ako to budu udate žene – odmah posle bičevanja poslaće se u lancima u Portugaliju; ako to budu robinje – biće oduzete. Oni koji su ih poveli sa sobom biće poslati u lancima u Portugaliju...
...Kapetani koji opaze na svome brodu žene, a ne jave o tome admiralu, biće lišeni udela u morskom plenu."
Ova naredba izazva veliko nezadovoljstvo na brodovima. Bila su otišla u nepovrat ona prosta i surova vremena kada je i za mornare i za komandante važio samo svirepi zakon mora. Portugalski fidalgi bili su se pokvarili i olenili. Oni su bili navikli da plove i žive na Istoku u svim ugodnostima. Ali, znajući preku narav velikog moreplovca, niko se nije usuđivao da glasno ispolji nezadovoljstvo.
9 aprila 1524 godine brodovi napustiše Portugaliju. Plovidba po Atlanskom Okeanu prošla je bez ikakvih događaja. Bilo je divno vreme. Posle toliko godina prisilnog nerada stari admiral je ponovo vodio eskadru morskom pučinom. On je dugo stajao na otvorenoj kuli na krmi. Slani vetar mu je blago mrsio belu bradu. Vasko da Gama se osvežio i podmladio. Njegovi bliski ljudi opažali su sa zadovoljstvom da je on čak postao bolji, manje je grdio za krivice, dugo je razgovarao sa mornarima i pokatkad se čak i šalio s njima. Istina, to su bile dosta originalne šale.
Na brodu grofa Vidigejra plovio je krmanoš Diogo Boteljo, kome je docnije bilo suđeno da izvrši neobično smelu plovidbu iz Indije u Portugaliju na čamcu.
1524 godine Diogo Boteljo – izvanredan krmanoš, ali veoma plah čovek, nalazio se u lisabonskoj tamnici. On se nije složio s kraljem i Manoel „Srećni", plašeći se da Boteljo ne pođe Magelanovim tragom i ne napusti Portugaliju, naredio je da ga stave iza rešetaka.
Znajući da je Boteljo jedan od najboljih krmanoša Portugalije, Dom Vasko je zamolio novoga kralja da pusti Botelja na plovidbu. Kralj je pristao, ali pod jednim uslovom da se Boteljo ne vraća u Portugaliju bez kraljevog odobrenja.
Na putu se Dom Vasko često savetovao s mladim krmanošem, ali mu je uvek stavljao na znanje da on ide u progonstvo.
– Svi dobri krmanoši imaju lude prohteve – govorio je admiral. – S vama čovek mora strogo da postupa. Eto, da je kralj naredio da se Magelanu otseče glava kada se ovaj usudio da se uvredi što mu nisu povećali platu – sve bi bilo dobro i Magelan ne bi načinio svoja otkrića na štetu Portugalije. Pa i Vi, Boteljo, gledajte kuda Vas je odvela Vaša gordost. Vi – odličan krmanoš – idete kao prognanik u Indiju.
Admiral je dugo raspitivao o indijskim poslovima i svi su se čudili kako se ovaj starac, koji je u svojoj evurskoj kući proveo skoro dvadeset godina, nije odvojio od indijskih poslova i bio u toku najsitnijih pitanja portugalske politike u Indiji. Videlo se da je za sve ovo vreme pažljivo pratio promene koje su se dešavale u Indiji, da je sve merio, o svemu razmišljao i o svemu stvarao svoje sopstveno mišljenje.
Rt Dobre Nade prošli su srećno. Sada Portugalcima nisu bili potrebni mavarski sprovodnici: njihovi sopstveni krmanoši sigurno su vodili brodove po poznatom putu. Ali nedaleko od Mozambika na komandnom brodu slomi se križak. Morali su da svrate u Mozambik. 14 avgusta približiše se obali. Na brod pohitaše Portugalci – komandant tvrđave i upravnik faktorije. Dođe i arabljanski sultan Mozambika – poslušna igračka u rukama Portugalaca.
Kako se sve promenilo! Pre dvadeset i sedam godina, ovde, u ovoj luci, Vasko da Gama je pokušavao da dobije sprovodnike i uzalud je tražio svežu vodu. Tada su morali da se služe prevarom ili silom, a sada su Portugalci – gospodari mora i carići obalskih gradova ispunjavaju sve njihove želje.
Ali admiralovo dobro raspoloženje uskoro pređe u ljutinu. U Mozambiku se ispostavi da, i pored najstrožije naredbe admirala, tri mlade žene nisu htele da ostave svoje dragane i odlučile su da plove u Indiju na brodovima grofa Vidigejra.
Vasko da Gama planu. On naredi da mlade žene dovedu na komandni brod i da ih zatvore kao najteže zločince. Kada je neko od komandanata pokušao da se zauzme za neposlušnice, admiral se toliko naljutio da se dva dana niko, osim njegovih sinova, nije usuđivao da otpočinje razgovor s njim.
Iz Mozambika su pošli u Melindi, ali suprotan vetar nije dopuštao teškim brodovima da se približe obali. Tada Vasko da Gama posla u Melindi jednu karavelu pod komaidom urođenika Majorke – Mosema Gaspara Gomema. Gomem predade sultanu Melindia, starom prijatelju Vaska da Game, bogate darove i admiralova izvinjenja. Zatim je Gomemova karavela pošla da stigne admiralovu flotu. Ali se Majorkanac nije složio sa svojom posadom. Njegovi mornari i krmanoš sklopiše zaveru, ubiše kapetana i pođoše prema arabljanskoj obali s namerom da se posvete gusarenju. Mnogo docnije iz Goa je bila poslata eskadra da pohvata buntovnike; oni su bili dovedeni u Indiju i obešeni. Drugi brod iz admiralove eskadre nastradao je nedaleko od Melindia, naletevši na stenje.
8 septembra eskadra se nalazila na pučini. Bio je topao dan. Mirno more prelivalo se kao srebro. Iznenada se lađa zatrese iz temelja. Mornari zaključiše da je brod naleteo na kamenje. Brzo skupiše jedra, spustiše lađice i počeše da istovaruju hranu. Najednom se lađa ponovo zatrese. Počeše da padaju sanduci i burići; topovi se istrgoše iz ležišta i počeše da se kotrljaju po nagnutoj palubi, obarajući ljude. More je, izgleda, bilo uskomešano, ma da nije bilo vetra. Ogromni talasi naletali su bez reda jedan preko drugog i padali sa strahovitom bukom. Novi potresi zbuniše Portugalce. Zavlada panika. Ali se iznenada sa kule na krmi razleže jak admiralov glas: „Umirite se, prijatelji! I samo more drhti kad vidi Portugalce. Ne bojte se – to je zemljotres."
Posle toga došlo je još nekoliko potresa, ali je panika bila već prestala. Portugalci su hvatali pobesnele topove i sanduke i pričvršćivali ih konopcima za ogradu.
Najednom udari pljusak i umalo što ne potopi čamce koje su Potrugalci spustili u more posle prvog potresa. Za vreme zemljotresa poginuo je jedan čovek. To je bio admiralov lakej. Misleći da se brod nasukao na kamenje, on je skočio u more i udavio se.
Sutradan Portugalci sretoše mavarsku lađu. Admiral se seti starih vremena. On je sam rukovodio borbom, izdajući glasno naređenja, a kada je mavarska lađa, opkoljena sa sviju strana, bila osvojena, pošto su se iskrcali na nju, on nije mogao da se uzdrži i počeo je da tapše.
Kao i uvek, Portugalci su opljačkali i potopili brod i pobili sve zarobljene Mavre, osim sprovodnika. Admiral naredi zarobljenom sprovodniku da najkraćim putem vodi brod prema indijskoj obali. Brodovi su plovili četiri dana. Mornari su žudno zurili u daljinu, ali se obale nisu videle. Na brodu ponovo zavlada uzrujanost.
Stvar je bila u tome što su istaknuti astrolozi, sastavljajući horoskop za 1524 godinu, prorekli: „Ili svetski potop ili bar dotle nikada neviđena poplava, jer su se sve planete sastale u sazvežđu Ribe". Poverovavši tome proricanju, mnogi su ostavili sve svoje poslove i čekali potop. Neki portugalski velikaši sagradili su sebi skloništa u visokim brdima i spremili tamo dosta dvopeka.
Sada, ne videći obale, admiralovi saputnici uvrteše sebi u glavu da je za vreme zemljotresa okean progutao sve kopno na zemlji i oni „neće imati gde da pristanu".
Vasko da Gama naredi da sprovodnika stave na muke, misleći da je ovaj namerno vodio brodove Portugalaca netačnim putem. Ali se pokaza da sprovodnik nije dobro shvatio admiralove reči i umesto da odvede eskadru najbližoj obali, on ih je vodio prema pristaništu Čaul.
15 septembra brodovi se približiše Čaulu. To je bio prvi indijski grad na putu Vaska da Game. Po običaju, on je primio u Čaulu titulu vice-kralja. Sada je na istok od Rta Dobre Nade njegova reč bila zakon. Gaspar Korea piše: „U odnosu na sve ljude koji su se nalazili sa one strane Rta Dobre Nade, njemu je bila dodeljena sudska i zakonodavna vlast, jednaka vlasti samoga kralja. On se odnosio prema ljudima s velikim nipodaštavanjem i svakog časa mogao je da se naljuti, bio je veoma naprasit. Njega su se mnogo bojali i mnogo su ga poštovali. On je bio veoma upućen u sve stvari."
Doznali su da se raniji upravnik Dom Duarte de Menezeš nalazi u Ormuzu, gde je vodio veoma unosnu trgovinu s Mavrima. Vice-kralj naredi da se u Čaulu Dom Duartu ne dopusti da siđe na obalu, da mu se da hrane samo za četiri dana i da ne izvršavaju nikakve njegove naredbe.
24 septembra 1524 godine Vasko da Gama stiže u Goa. Prestonička aristokratija htela je da dostojno dočeka novoga vice-kralja. Bili su pripremljeni bogati darovi, monahu-dominikancu poverili su da održi prigodnu propoved. U uglednim kućama spremali su se za gozbe i prijeme.
Ali je stari admiral sve iznenadio. On se naljuti kada je doznao za pripreme i pristade jedino na svečan ulazak u grad. Sutradan se sav zadubi u svakodnevni rad. Uprava grada Goa pisala je kralju:
„Mnogi su mu odlazili s darovima, pošto je bilo uobičajeno da se novodošavšim upravnicima prave pokloni, ali on nije ništa primio ni od hrišćana ni od Mavara, pa čak ni od grada, što se svima učinilo neobično čudno, jer su, po davno zavedenom običaju, svi primali darove."
Ali je Vasko da Gama imao drukčije pojmove o časti. Stari veteran je video da u Indiji ne ide kao što treba i mislio je da popravi stvar strogom disciplinom. Dom Vasko nije imao širok d'lbukerkov vidokrug i smatrao je da s strogošću, pravdom i ličnim primerom može zavesti red.
Dva dana posle dolaska vice-kralj je razgledao Goa. Njemu se mnogo svide divna tvrđava, nov kameni kej i bolnica koja se zidala. Ali je vice-kralj imao tajni memorandum sa vrlo teškim optužbama protivu graditelja ovih divnih objekata, kapetana Goa – Fransiska Perejre.
– Želeo bih, senjor Perejra – reče on – da Vam u svim poslovima bude onakav isti red kao u građevinarstvu.
Zatim je vice-kralj počeo da „ostvaruje pravdu". Doznavši da je Perejra nezakonito prisvojio imovinu mnogih Portugalaca, on naredi da Perejra isplaćuje na prvi zahtev svima onima koji to budu tražili.
Perejra je pokušavao da moli vice-kralja da se od njega uzme „po zakonu", ali ga Vasko da Gama istera i viknu Za njim:
– A jeste li Vi pljačkali po zakonu, senjor Perejra? Za tri dana je Perejra bio upropašćen.
Zatim se admiral seti triju žena, koje su još uvek bile zatvorene na komandnom brodu, i naredi da ih javno išibaju.
Portugalci počeše da se bune. Oni su smatrali za nedopuštenu stvar da se „na oči crnih ljudi" šibaju Portugalke. Oni sakupiše veliku sumu za otkup, slali su vice-kralju deputaciju, ali je starac bio neumoljiv. On istera čak i kaluđere koji su mu došli s raspećem ne bi li ga nagovorili da se smiluje na osuđene.
Ujutru su ulicama Goa prošli glasnici obučeni u crvenu odeću. Oni su udarali u doboše i vikali: „Živela pravda kralja, našega gospodara! Naređeno je da se ove žene išibaju zbog toga što nisu poštovale pravdu i prešle su preko mora u Indiju, i pored zabrane."
Naredba vice-kralja bila je izvršena.
Nekoliko dana posle dolaska vice-kralja u Goa, javiše mu se novi molioci. To su bili pocepani, preplanuli i izmučeni Kastiljanci – mornari sa „Trinidada", jedno od dveju Magelanovih lađa koje su obišle oko Južne Amerike i presekle Tihi Okean. 27 aprila 1521 godine, na malom ostrvu Maktan, braneći povlačenje drugova, pao je u neravnom boju Fernando Magelan.
Ostavši bez vođe, mornari su dugo lutali između Filipinskih Ostrva, sklapajući prijateljstvo i dolazeći u svađu sa tamošnjim radžama, pljačkajući džonke na koje bi slučajno naišli. Mnogi mornari pali su na očigled drugova u ropstvo i bili izdajnički napušteni od strane zemljaka. Neki od njih, primamljeni sablaznima tropskih ostrva, pobegli su sa brodova.
Brod „Vitoria" ode napred i na kraju krajeva stiže u Španiju, a „Trinidad" zapleniše Portugalci. Više od dve godine mučili su oni mornare „Trinidada" u tamnicama raznih gradova Istoka i, ne osvrćući se na njihove molbe, nisu ih puštali u otadžbinu. Mnogi mornari su umrli.
Doznavši da je u Goa stigao novi vice-kralj – veliki moreplovac Vasko da Gama – Španjolci s teškom mukom postigoše da ih puste gospodaru Portugalske Indije. Oni su se nadali da će mornar Vasko da Gama učiniti za njih više nego li kraljevi činovnici.
Pred Vaskom da Gamom stajali su ljudi koji su prvi u istoriji izvršili nečuvenu plovidbu oko sveta. Posle tolikih nevolja i zlopaćenja ovi heroji su se dokoturali do poseda prijateljske zemlje i sada su snevali o tome da najzad dođu u otadžbinu.
Vasko da Gama je bio mornar. On je bio svestan toga da su ti ljudi izvršili neviđeni podvig. Ali on je bio pre svega portugalski vice-kralj Indije. Portugalci su uvek krili od Španjolaca pomorske karte i netačno im pokazivali gde se nalazi otadžbina začina – Molučka Ostrva.
Portugalci su još od samog početka pokušavali da osujete Magelanovu ekspediciju, a kada im to nije pošlo za rukom, slali su specijalne eskadre prema Rtu Dobre Nade i ušću reke La Plate, da uhvate Magelana. A sada su pred Vaskom da Gamom stajali ljudi, koji su savladali sve te prepreke, ljudi koji su doznali za novi put u Indiju, koji su otkrili tajnu Tihog Okeana i Molučkih Ostrva, saputnici onog istog Magelana koga je toliko mrzeo Vasko da Gama.
Vice-kralj je dugo slušao molbe Španjolaca. Najzad je laganim pokretom ruke udaljio mornare. Dom Vasko je naredno da Španjolce ostave u Indiji i da ih ne puštaju u Evropu...
Kao što je odvajkada bilo uobičajeno, novome vice-kralju pohrliše molioci. I protiv običaja, bilo je lako doći do njega. Vrata njegove sobe bila su uvek otvorena i svako je mogao da uđe kod admirala. Ali molioci vrlo brzo prestadoše da dosađuju starom admiralu. On je odbijao darove i, što je još više začuđavalo, stavljao je na ispit one koji su polagali pravo na neki položaj, kandidate za komandante tvrđava ispitivao je o vojnom upravljanju i terao je pisare da pišu.
– Svi ste vi došli ovamo kao siromasi i hoćete da se obogatite! – vikao je on i bez milosti otpuštao i bacao u tamnicu sve one koji su bili krivi za nerad, podmićivanje i krađu državnog novca.
Kada je saznao da su bolnice prepune bolesnika i simulanata, zabranio je da se primaju bolesnici koji nemaju rana, a isto tako i da se smeštaju u bolnicu ranjeni u dvobojima.
– Ja znam sredstvo koje će izlečiti skoro sve bolesnike – reče on i naredi da se svim Portugalcima na keju Goa podele nalozi za dobijanje udela u imovini, zadobijenoj na mavarskoj lađi koja je bila zaplenjena na putu Za Indiju. Sakupi se ogromna gomila, otpoče gurnjava. Svi simulanti, a isto tako i bolesnici koji su mogli da se kreću, požuriše na obalu. Vasko da Gama zabrani da ih primaju natrag u bolnicu.
Znajući da su mnogi komandanti portugalskih tvrđava prodavali krišom topove i tanad, admiral naredi pod pretnjom smrti da se vrati sve državno vatreno oružje. On se po čitave dane bavio poslovima, posećivao luku, nadgledao istovarivanje i utovarivanje brodova i svakoga dana iznenađivao stanovnike Goa novim naredbama – čas beznačajnim: zabranjivao je mornarima da nose ogrtače; čas ozbiljnim; ukidao je državno izdržavanje Portugalcima koji su se oženili i nastanili u Goa.
Završivši sve poslove u Gou, admiral je otplovio u Kočin. On je išao lagano, često je naređivao da se svraća u rečna ušća i zalive, razgledao ih i birao mesta za nova utvrđenja. Usput su ga mavarski gusari dovodili do besnila. Njihovi laki pokretni brodovi kao da su se potsmevali nezgrapnim galionima vips-kralja. Gaspar Korea ppše:
„Oni su leteli unaokolo kao lako naoružani konjanici oko viteza u oklopu."
Još na moru stari admiral poče da se oseća rđavo. Čudan bol u potiljku otežavao mu je pokrete. U Kočin je stigao noću. Na brod su došli komandant tvrđave i upravnik faktorije; za poslednjeg je admiral čuo da je čovek pošten i pečen u svom noslu. Vice-kralj ih je dočekao ljubazno, raspitivao ih o poslovima u Kočinu, ali ih je brzo pustio da odu žaleći se na umor.
I zaista, u poslednje vreme njega je sve češće obuzimala neka malaksalost. On je ponekad osećao čudnu ravnodušnost. Ali bi jačinom volje odbacio umor i ponovo se zadubio u rad.
U Kočinu je vodio isti onakav život kao i u Gou: ustajao je rano, danju se nije odmarao, ulazio je u sve pojedinosti, trudeći se da za najkraće vreme sve popravi. Vasko da Gama nije video da je cela portugalska kolonijalna država počela da truli odozdo i da samo otsustvo pravih takmaca spasava za sada portugalske posede u Indiji. On je bio strog, lako je padao u vatru i nije davao mira portugalskim činovnicima, koji su u Indiji bili navikli na nerad. On je naredio da se sagrade brodovi koji u brzini ne bi ustupali brodovima mavarskih gusara, ali, posetivši brodogradilište, gde su stajale skoro gotove lađe, bio js veoma nezadovoljan i naredio da se spale.
– Valjalo bi da naše lađe mogu da uhvate Mavre, a vi se neuspelo ugledate na njih – reče on.
Jedne večeri radio je sam. Vrata se lagano otvoriše. Admiral podiže glavu. Poklonivši se, pred njim je stajao visok, obrijan čovek u crnoj odeći.
– Ko si ti? – zapita ga kralj.
– Ja sam Ðenovljanin, brodograditelj – odgovori došljak. – Vaša svetlost želi da ima brze brodove. Ja uzimam na sebe da sagradim takve koji će uhvatiti i komarca.
– Kada? – zapita admiral Indije podigavši se.
– Za tri nedelje – odgovori brodograditelj.
Vasko da Gama naredi da se Ðenovljaninu stave na raspoloženje ljudi i građa, i rad otpoče. Posle tri nedelje prvih pet brzih brodova bili su spremni da jurnu u poteru za gusarima. Admiral se pobrinu i za posadu ovih brodova. On naredi da se veslarima isplaćuje dvostruka nagrada i da im se daje sve što se bude našlo na palubi zaplenjenih brodova. Veslari su morali da ponesu na lađu šlemove, mačeve i pancire, da bi se za vreme borbe prsa u prsa pretvarali u vojnike.
Početkom decembra Vasko da Gama poče da se oseća sasvim rđavo. Na potiljku i vratu iskočiše mu čirevi i admiral nije mogao da okrene glavu. To ga je mnogo ljutilo i on je iskaljivao svoj gnev na okolinu. Ali stari admiral nije hteo da prizna čak ni samom sebi da je bolestan, savlađivao se i trudio da radi kao i pre.
U Kočin najzad stiže raniji upravnik. On je stalno odlagao dolazak, nadajući se da će za to vreme biti gotova flota koja se vraćala u Portugaliju i da će otići izbegavši objašnjenje sa strašnim vice-kraljem. Bojeći se da mu vice-kralj ne oduzme blago koje je nakupio u Indiji, Dom Duarte ga zaključa u sanduk i poveri jednom od svojih pomagača, svešteniku Padru Žuaunu da sanduk sakrije na skrovito mesto. U mrklu noć Padre Žuaun ode sa Indusom-robom Dom Duarta na obalu i zakopa sanduk u pesak na obali. Da bi znali gde se nalazi blago, oni staviše odozgo lobanju od bika, a ujutru je sveštenik preko puta lobanje napravio zarez na manastirskom zidu. Ali kada su posle tri dana sveštenik i rob odlučili da iskopaju blago, oni ne nađoše mesto gde js ono bilo sakriveno. Neko od prolaznika gurnuo je nogom lobanju i blago je bilo izgubljeno. Dom Duarte pobesne. Cele nedelje su Padre Žuaun i Indus svake noći odlazili pa obalu i sve do zore kopali po pesku. Kada su bili potpuno izgubili nadu, Indus slučajno naiđe na sanduk.
Vasko da Gama naredi da Dom Duarte de Menezeš, ne silazeći na obalu, pređe, kao uhapšenik, na „Kastelo", jedan od brodova koji je odlazio u Portugaliju, i da preda dužnost pretstavnicima Vaska da Game. Ali je Dom Duarte bio saznao za bolest vice-kralja i nadao se da će ovaj umreti ne stigavši da primi dužnost, a tada će Dom Duarte opet ostati upravnik sve dotle dok Lisabon ne nađe vremena da mu pošalje zamenu.
On odluči da odugovlači sa predajom dužnosti i odbijao je da pređe na brod koji mu je bio određen.
Vasko da Gama je video čemu se nada Dom Duarte. Admiralu je bilo veoma rđavo. Bol u potiljku nije mu davao da zaspi. Dom Vasko je sve teže govorio. Često je gubio svest.
Ali vice-kralj naredi da ga prenesu do prozora i na brod, gde se nalazio Dom Duarte, posla činovnike, naredivši im da, ako Dom Duarte poslednji put odbije da pređe na „Kastelo" – pozovu sa broda svu posadu, a zatim da na brod ospu paljbu iz topova sa drugih brodova.
Posle jednog sata on opazi kako se od broda, koji je bio osudio na smrt, otisnu čamac sa Dom Duartom i njegovom pratnjom i zaplovi prema „Kastelu". Ujutru je flota napustila Kočin i pošla u otadžbinu.
Danju se stanje Vaska da Game pogorša. Bol u potiljku ga je mučio, ali se on hrabrio. Kada bi mu bilo bolje, dozivao bi pisara i promuklim, isprekidanim glasom izdavao je naređenja. Njemu se stalno činilo da je izgubio iz vida nešto važno dok su mu na pamet padale, ne dajući mu mira, sve moguće sitnice i Dom Vasko je diktirao začuđenom pisaru naredbu o otpuštanju sitnih činovnika, o tome da se mornarima sa brodova koji svraćaju u Kočin zabranjuje silazak na obalu, o tome kolika se količina bibera pokvarila na kraljevim stovarištima...
Vasko da Gama je bio svestan da su sve to sitnice koje ne zaslužuju pažnju, ali se nikako nije mogao setiti onoga što je važno. Vice-kralj Indije i dalje se grčevito držao vlasti za koju se borio više od dvadeset godina. Ali vlast je izmicala iz njegovih malaksalih ruku i admiral je čuo kako u susednoj sobi šapuću o njegovom nasledniku.
Predveče admiralu bi gore. On skoro nije mogao ni da govori. Sada nije imao snage da se hrabri. On pozva sveštenika i svedoke i poče lagano da diktira testamenat. On je zaveštao svojim sinovima da odvedu u otadžbinu sve sluge koje su bile dovedene u Indiju, i da tajno isplate velike novčane svote ženama koje su bile išibane u Gou, „kako bi one mogle naći sebi dostojne muževe".
Po uznemirenim licima lekara i rođaka Vasko da Gama vide da mu se bliži kraj. Bilo se potpuno smrklo. Admiral reče svima da izađu iz sobe i ostade sam. U zagušljivoj omorini Kočina njega je obuzimala jeza.
U zoru 24 decembra 1524 godine Vasko da Gama izdahnu.
Tako je umro čovek koji je načinio jedno od najvažnijih otkrića u istoriji putovanja, koji je krvlju i gvožćem utro put kolonijalnoj moći Portugalije.
Vasku da Gami pala je u deo čast koju nije doživeo nijedan konkvistador. Najveći pesnik Portugalije, Luis Kamoens, napisao je o prvoj plovidbi Vaska da Game čuveni ep „Luzijade".
Ali feudalna Portugalija nije mogla da održi ogromno kolonijalno carstvo. Potomci Vaska da Gama i njegovih naslednika d'Almejde i d'Albukerka nisu umeli da očuvaju njihovo nasleđe.
Sto godina posle prve plovidbe Vaska da Game u Indijskom Okeanu pojavili su se holandski brodovi i sudbina portugalskog kolonijalnog carstva bila je zapečaćena. Najpre Holanćani, a posle Englezi isterali su Portugalce iz Indije, Indonezije i Južne Afrike.
Jadni ostaci portugalskih poseda nalaze se i danas na obalama Indije. Makao je na glasu kao čuvena kockarnica.
Ali je delatnost Vaska da Game imala veliki značaj za Portugaliju i za ceo svet.
Otkriće morskog puta za Indiju uporedo sa otkrićem Amerike izvršilo je ogroman uticaj na sudbinu čovečanstva.
Iz zatvorenih morskih basena evropski narodi su prvi put izbili na okean. Zemlje oko Sredozemnog Mora – Venecija, Ðenova, Florenca, Katalonija, Levant – ustupile su mesto novim zemljama koje su se nalazile na obalama Atlanskog Okeana – najpre Španiji i Portugaliji, a zatim Holandiji, Francuskoj i Engleskoj.
Otkriće morskog puta za Indiju i Kolumbove plovidbe upoznali su Evropljane sa nepoznatim prekookeanskim zemljama, dali snažan potstrek razvitku nauke i umetnosti, izazvali procvat geografije, brodogradnje, matematike, astronomije. Ova otkrića povukla su za sobom ogromne promene u celokupnom ekonomskom uređenju srednjevekovne Evrope.
Ali za istočne narode otkriće morskog puta za Indiju značilo je početak porobljavanja, početak epohe kolonijalnog ugnjetavanja.
Na priloženim kartama crnim su obojene oblasti koje u to vreme nisu bile poznate stanovnicima Zapadne Evrope. Belim – poznate zemlje. Kosim crtama – malo poznate oblasti ili zemlje, o kojima su Evropljani nekada znali, ali su se docnije izgubili podaci o njima. U Aziji su ostavljene bele one oblasti koje su posetili De Plano Karpini, Rubrukvis i Marko Polo.

EPILOG




Bilo je to 1567 godine. Od smrti velikog Vaska da Game bilo je prošlo više od četrdeset godina. Na prestonicu Portugalske Indije, na „Zlatni Goa" spuštalo se veče.
Visoki čovek sa jednim okom, vojnik u ostavci i mornar „Južne Armade", Luis Kamoens, ispi svoju čašu pod platnenom nastrešnicom krčme „Srebrna kugla".
Unaokolo je brujala pijaca Goa, Pozivajući kupce, trgovci su vikali iz petnih žila; Mavri preprodavci jurili su s vikom preko trga, pokazujući arapske ždrepce debelom Indusu, trgovačkom povereniku malog brdskog radže. U krčmi su se kockali. Preplanuli vojnici crnih brada davali su za piće i gubili na kocki i kartama minđuše, narukvice i niske jevtinog bisera, zadobijene za vreme haranja cejlonskih gradova. Pored krčme, u senci manastirskog zida, Iranac je igrao s Portugalcima šaha u novac. Dalje je uski krug ljudi bio opkolio niski stočić. Čuli su se usklici, smeh. To je bio boj petlova.
Svetina se razmače. Robovi obučeni u šarene livreje krčili su put debelom konjaniku na divno opremljenom konju. Crnac sa crvenim turbanom štitio je ogromnim suncobranom gospodara od sunca. Portugalski fidagli voleli su ove večernje šetnje po gradu u nosilima i na bogato opremljenim konjima sa pratnjom robova. Ali nije svako mogao da drži konja, robove i bogate ukrase. Stoga su često nekoliko fidalga kupovali i držali zajedno sve što je bilo potrebno za šetnju. Dok se jedan od njih svečano šetao po gradu, izazivajući ushićenje lepotica, koje su im se divile iza spuštenih zavesa, ostali su čekali u krčmi na red.
Ispod nastrešnice krčme „Srebrna kugla" Kamoeis je video u blizini trg robova. U portugalskim kolonijama sve je počivalo na radu robova. Neprestani upadi na indijsku i afričku obalu i razbojničke otmice brodova dopremali su u Goa veliki broj robova. Grad Goa ponosio se svojim trgom robova. Po broju robova koji su se prodavali u njemu Goa je ustupao samo Lisabonu, gde su se prodavali robovi iz sviju delova ogromne portugalske države, i Alžiru, gde se trgovalo zarobljenicima – plenom gusarskih upada.
Kamoens je video uske pregrade, gde su se tiskali okovani Crnci i Indusi. To su bili snažni ljudi. Njih su određivali za najteži, najmučniji rad – da kopaju jarkove i basene, da nose teret, da crpe vodu u kanale za navodnjavanje, da veslaju na galijama. Između pregrada prolazili su kupci. Oni su bili cepidlake – gledali su robovima oči i ruke, brojali zube, pipali mišiće. Prodavci su znali mnoga lukavstva. Oni su kljukali robove svakojakim lekarijama, da bi bolesne i stare prodali kao čile i mlade.
Dalje, u niskim oborima, tiskala su se deca. Ovde je bilo manje kupaca. Devojčice su kupovali da bi ih, kad odrastu, prodali u „veselu kuću" ili u harem, dečaci su popunjavali poslugu bogatih Portugalaca.
Još dalje su se nalazile male kabine, sa zavesama od šarenih tkanina. Tu su se prodavale devojke i žene – zarobljenice iz Arabije, Indije i sa Jave. Tamo su se sa smehom tiskali mladi fidalgi.
Pokatkad bi se čuo zvuk laute i udaranje doboša. To je vlasnik pokazivao kupcima veštinu svoje robinje.
Ta slika je bila poznata Kamoensu. U portugalskim posedima svuda su se nalazili trgovi robova. Svuda su robovi i robinje radili na njivama i u kamenolomima, zidali kuće, veslali na lađama, nosili teret, ublažavali dokolicu portugalskih gospodara.
Bučna gomila Indusa, Portugalaca, Arabljana i Iranaca ispunjavala je pijacu. Vinare su živo trgovale palmovim vinom, rakijom od pirinča, pa čak i vinom dovezenim iz Portugalije i Madere. Mnogi su žvakali betel.
Mađioničar sa Andamanskih Ostrva, okružen gomilom koja je pritajila disanje, svirao je na maloj svirali. Pokoravajući se tužnoj melodiji, ogromna kobra izlazila je iz kotarice na očigled začaranih gledalapa.
Raširivši maramu, igrala je tanana crna igračica. Indus u zelenoj čalmi izvodio je veštine sa voćem: narovi i narandže vrteli su se u vazduhu.
Iz manastira svetoga Jovana Jevanđelista još su se čuli glasovi učenika koji su u horu učili psalme napamet: na brodogradilištima se još uvek radilo i ovamo, na pijačni trg, dopirali su jauci testere i vika nadzornika koji su terali robove da rade.
Međutim, veče je nastupalo. Odjeknu zvono, završi se večernje. Kroz manastirske kapije nagrnuše verni. Bilo je mnogo muslimana i Indusa. Oni su pažljivo držali između dva prsta plave karte. U Gou je svaki nehrišćanin bio dužan da jednom nedeljno sluša propoved u dominikanskom manastiru. Prilikom izlaska iz crkve on je dobijao od kaluđera kartu koju je posle pokazivao upravniku svoje gradske četvrti.
Pijaca se utiša...
Kamoens se zamisli. Da, imao je pravo stari prijatelj, Gaspar Korea, koji je mnoge godine posvetio proučavanju Portugalske Indije. U početku se sve sijalo kao zlato – ko je znao da će unutra sve istruliti? U poslednje vreme on je stalno mislio na sudbinu svoje otadžbine. Kamoens se sve češće i češće sećao herojske prošlosti Portugalije – onih ljudi koji su za nekih trideset godina stvorili portugalsku kolonijalnu državu od Brazilije do Kine.
On je video propadanje i trulež koji su vladali u Portugalskoj Indiji i trudio se da se iz sitnih i svakidašnjih poslova „Zlatnoga Goa" prenese u veličanstvenu prošlost Portugalije. Najviše ga je privlačio lik čoveka koji je Portugalce doveo u Indiju – lik velikog admirala, slavnog Vaska da Game.
Kamoens je vrlo dobro znao prošlost Portugalije i istoriju otkrića Indije. On se sećao da su Vasko da Gama i d'Albukerk stvorili veliku kolonijalnu državu krvlju i gvožđem, nasiljem i prevarom.
Ali pesnik nije voleo da se seća rđavih osobina svoga voljenog junaka. U njegovoj mašti veliki Vasko da Gama postajao je div iz bajke. On se borio sa stihijama i drugovao sa nimfama. U njemu je bila ovaplođena sva hrabrost slavnog portugalskog naroda – naroda ratnika i mornara. Kamoens je mislio da svoj spev o Vasku da Gami nazove „Luzijade" – po imenu Luzitanaca, drevnih predaka Portugalaca. Osobine živoga Vaska da Game preplitale su se u Kamoensovoj mašti sa osobinama junaka viteških romana.
Starački glas trže ga iz zamišljenosti.
– Da li će gospodar dopustiti da otpevam pesmu o slavnim podvizima?
Kamoens podiže glavu. Pred njim je stajao slepi starac Portugalac. Videlo se da je nekada bio vojnik. Starac je imao na sebi stari, poriđali kožni pancir. Lauta sa zelenim gajtanom njihala mu se o pojasu. Vodio ga je mali dečak Indus sa velikim crnim očima.
– Pevaj, starče – reče Kamoens.
Starac-vojnik uze lautu, pređe nekoliko puta preko žica i zapeva slabim ali prijatnim glasom. On je pevao po svim pravilima starih romansera – sa ponavljanjima i obraćanjem slušaocu. Pevao je o bitkama sa Mavrima i Kastiljancima, o slavnim junacima Alžubarote i Seute; iznenada je zapevao o borbama sa Zamorinom, o smrti Vaska da Game, o podvizima d'Albukerka, Pašeka Perejre...
Kamoens je pažljivo slušao. Čudnovato: ovaj starac peva o onome o čemu on, Luis Kamoens, piše u dragoj svesci. Junaci prošlosti izgledaju u starčevoj pesmi onakvi isti divovi, obdareni nadljudskim osobinama, kao i u Kamoensovom spevu.
Sada je starac pevao o junačkoj smrti sina Vaska da Game, koji je pohitao u Abisiniju da pomogne prvosvešteniku Jovanu u borbi protiv muslimana.
Starac najednom zaćuta.
– A dalje? – zapita Kamoens, prenuvši se iz svojih tiisli.
– Dalje, gospodaru, nije bilo ničeg dostojnog pesme – odgovori stari vojnik.
I doista, ono što se danas dešavalo u Gou nije vredelo ni pesama ni spevova. Kamoens pruži starcu novac i ustade. Sada nije imao za drugu čašu...
On pođe preko trga koji je počinjao da se prazni i kroz uske ulice svojoj kući koja se nalazila na kraju grada. Udari topla kiša. Kamoens izađe na veliki trg pred tamnim dvorcem vice-kraljeva. Na toploj kiši kisnuo je triumfalni luk koji je grad podigao u čast vice-kralja Dom Konstantina da Bragance.
Vice-kralj je triumfalno ušao u grad, bila je burna svečanost, najplemenitiji fidalgi javno su istupali na šaljivim turnirima, takozvanim „igrama s bambusom" – gde su štapovi od bambusove trske zamenjivali bojna koplja. U malom pozorištu kraj gradske kapije igrala se Kamoensova drama. Triumf je bio divan. Samo što je povod za triumf bio, ako hoćete, nedostojan.
Vice-kralj je iznenada napao na Cejlon i zauzeo gradove koji su pripadali saveznicima Portugalije. Portugalci su našli bogat plen na Cejlonu. Učesnici upada na Cejlon pola godine su punili ulice i trgove Goa, igrali, pili i tukli se u dvobojima. Dom Konstantino bio je odneo sa Cejlona glavnu svetinju budanaca – Daladu – „Budin zub". Kada su budanski vladari Indije i Indonezije doznali da je „sveti zub" dospeo u portugalske ruke, u Goa su pohitala poslanstva. Ona su predlagala ogroman otkup, obećavala večiti savez ako Portugalci vrate „sveti zub". Vice-kralj se kolebao, ali je arhiepiskop ostajao pri svome. Bilo je teško svađati se s njim. Još 1560 godine u Gou je bila uvedena inkvizicija. Zub su svečano spalili i pepeo bacili u reku. U čast spaljenja zuba bio je priređen sjajan triumf.
Kamoensu padoše na pamet negdašnji triumfi, kada su dočekivali junake, triumf Duarta Pašeka Perejre, d'Al-bukerka i de Kastra. On preseče trg i zađe u lavirint uskih i krivih uličica. Tu su živeli prostiji ljudi, sitni činovnici i penzionisani vojnici Portugalci sa svojim induskim ženama, induski i mavarski trgovci.
S vremena na vreme on je čuo smeh i ženske glasove iza prozorskih zavesa. Mnogi Portugalci stvorili su u Indiji čitave hareme od robinja i držali su pod ključem svoje žene i naložnice. Često su se čuli jauci. To su kažnjavali roba ili robinju. U Gou su umeli da kažnjavaju robove smišljeno i surovo.
Bilo se potpuno smrklo. Luis Kamoens zamisli se nad svojom sudbinom. U prošlosti je bila kuća u zemlji morskih magli, slanih mlazeva vode i severnog vetra, Koimbra sa starim katedralama i uskim uličicama, s belim i ružičastim kućama, sa svojim vrtovima maslina, narandži, aloja, ruža i žukve, s belim avgustincima, crnim studentima i njihovim nadzornicima sa maskama; Koimbra sa svojom gramatikom i retorikom, studentskim pretstavama, pesničkim utakmicama, noćnim serenadama, malim gozbama i snovima o prekomorskim zemljama.
Zatim Lisabon, bučno pristanište, vesele krčme, dvor Žuauna III, pun raskoši i izveštačenosti, susret sa draganom – divnom Natersijom.
1547 godine Kamoens je otišao u Maroko. Čak i sada, posle dvadeset godina, on se nerado sećao onih dveju maročkih godina, tuge garnizona koji su bili ostavljeni po brdima, afričke vrućine, tegobne vojne službe, besciljnih ekspedicija u brda, teškoga rata sa lukavim, smelim i svirepim neprijateljem.
Tamo, u Maroku, u slučajnom sukobu sa Mavrima on je izgubio desno oko.
1549 godine vratio se u Portugaliju; ali je nesrećnom ratniku bio zatvoren pristup na dvor. Posle dve godine ranio je u uličnoj tuči kraljevog činovnika. Osam meseci proveo je Kamoens u lisabonskoj tamnici i pustili su ga tek kada je dao obavezu da će poći u Indiju.
„Nezahvalna otadžbino, kosti moje nećeš dobiti" – izusti on sa tužnim osmehom reči Scipiona Afrikanca.{19} Ove reči ponavljao je on pre četrnaest godina, kada su se u večernjoj izmaglici gubile konture otadžbine.
Ni na Istoku nije našao mira – ratovao je sa Mavrima i Indusima na Malabarskom Primorju, upisao se u „Severnu armadu" i plovio na kraljevim brodovima u Persiski Zaliv i Crveno More, učestvovao u kaznenim ekspedicijama protivu gusara, dospeo u „Južnu armadu" i bio daleko na Istoku, na Malaki, na „Ostrvima začina", ratovao sa kineskim gusarima, mirio pobunu portugalskog garnizona u Ternatu i našao se u Makau – bučnom kineskom gradu koji su Portugalci bili zakupili.
On je bio zle sreće; drugi su odavno žnjeli plodove svojih podviga, uživali miran život u Gou ili u Portugaliji, a on je još uvek lutao, tražeći sreću po dalekim morima i nepoznatim zemljama.
Kamoens je video svu raskoš i bedu, sav raznobojni život portugalskih poseda, veličanstvenu prošlost Portugalije i sadašnje propadanje. Sve češće i češće vraćao se u mislima na slavna dela iz prošlosti i već je nekoliko godina nosio sa sobom dragi rukopis.
Ali mu nevolje nisu dale mira. Iz grada Makao prognali su ga na osnovu besmislene optužbe za izdaju, a kraj obala Kambodže tajfun je potopio lađu na kojoj je plovio pesnik. Kamoens se spasao, ali je voda nakvasila rukopis, mnoga mesta valjalo je pisati iznova po sećanju. On je tada jedva došao do Goa.
...Kamoens ubrza korak. Išao je sada pored kamenog zida bez prozora. Iza visoke ograde čula se tiha zveka okova. Kamoens nije voleo to mesto. U toj tamnici nalazio se nekad zajedno sa odbeglim robovima, vojnim beguncima, ubicama i pljačkašima. On je tu dospeo u doba kiša i zidovi ćelija, od glinenog naboja, bili su pokriveni zelenom plesni. To je bilo najstrašnije vreme u njegovom životu. U tamnici je doznao za smrt drage Natersije.
Zatim su došle godine života u Gou. Vice-kralj je nagradio Kamoensa za njegovu službu u Indiji „pravom na upražnjeno mesto" upravnika faktorije u Čaulu. U Portugalskoj Indiji na jednu dužnost određivali su mnogo kandidata koji su čekali da dođu na red. Novi upravnik faktorije bio je tek nedavno postavljen. On je mogao da bude na toj dužnosti tri godine, a zatim ju je naredni kandidat primao za tri iduće godine.
Pre Kamoensa čekala su na red četrnaestorica ljudi, tako da nije vredelo računati na tu dužnost. Već četrnaest godina proveo je on na Istoku. Stari prijatelji davno su bili u Portugaliji ili u grobu...
Bilo je vreme da se vrati u otadžbinu.
On izbi na kej pored moreuza. Oseti se svežina vode. U daljini su lagano mileli raznobojni plamičci i zvonilo je zvono. U luku je ulazila oprezno neka velika lađa.
Da, bilo je vreme da se vrati u otadžbinu!
Preko škripavoga grbavog mostića Kamoens pređe kanal. On je bio skoro kod kuće. Zapahnuše ga poznati mirisi. Mirisalo je na ljudsko stanište, na ribu i na more. Ovde, u ribarskom kraju „Zlatnoga Goa" živeo je Kamoens. Još dve okuke u krivoj, mračnoj uličici. On zakuca. Vrata otvori stari javanski rob sa fenjerom u rukama. Kamoens se pope na drugi sprat u svoj stan i otvori prozor. U sobu ulete sveži vetar sa mora i umalo što ne ugasi fenjer.
Kamoens izvadi iz kutije potklobučenu svesku, sede pored prozora i poče da piše o onom zlatnom jutru kada se pred Vaskom da Gamom prvi put ukazala Indija.

{1} 1383 godine portugalskog prestola se dočepao Dom Žuaun da Aviš, nezakoniti sin Fernauna, poslednjeg kralja iz Burgundske dinastije. On je vladao pod imenom Žuaun I i bio je otac Infanta Enrika – Henrika Moreplovca.

{2} Na obali toga zaliva nalazi se danas jedno od najvažnijih pristaništa Južne Afrike – pristanište Elizabet.

{3} Danas Velika Riblja Reka (Grejt Fiš River)

{4} Gaspar Correa. Lendas da India. Gaspar Korea – pisac letopisne istorije Indije, napisane šezdesetih godina XVI veka.

{5} Krusado – portugalski novac, koji sadrži 229.5 grama zlata. Jedan krusado ima 380 rejsa.

{6} „Roteiro" – dnevnik nepoznatog učesnika prve plovidbe Vaska da Game u Indiju.

{7} Kvadrant – stara astronomska sprava koja je služila za određivanje visine nebeskih svetila.

{8} Betel – lišće žbuna iz porodice bibera. Na Istoku odvajkada žvaću lišće betela, zajedno sa komadićima semena arekove palme i krečom. Prilikom žvakanja betela luči se crvena pljuvačka, a zubi postaju crni.

{9} Iz pisma Florentinca Ðirolama Seringa iz Lisabona u Florenciju (u leto 1499 godine), posvećenog rezultatima prve plovidbe Vaska da Game u Indiju.

{10} Kserafin – srebrni novac. Jedan kserafin vredi trista rejsa.

{11} Čipča – grupa indijanskih naroda na zemljištu Kolumbije i Centralne Amerike. Staru kulturu i državnost Čipča uništili su šianjolski osvajači u XVI veku.

{12} Kasa da Mina – ustanova koja je upravljala rudnicima Saun Žorže da Mina na gvinejskoj obali Afrike.

{13} Mojos – stara portugalska mera za žitarice. Jedan mojos iznosi 8,1395 hektolitara.

{14} Portugalska liga iznosila je 6,1996 kilometara.

{15} Portugalski kvintal – mera za težinu, iznosi 58,75 kilograma

{16} Pre dolaska sveštenika na brod Vasko da Gama jemčio mu je neprikosnovenost kao Zamorinovom poslaniku.

{17} Kari – indusko jelo, dodatak pirinču u vidu kaše od povrća, voća, mesa ili ribe, sitno iseckanih i skuvanih zajedno sa začinima.

{18} U to vreme u Koilunu su upravljale carice – rane; ali njihovi muževi nisu nosili titulu radže – cara.

{19} Publije Kornelije Scipion Afrikanac Stariji (235-183 pre naše ere) – čuveni rimski vojskovođa, pobednik Hanibala. Bio je optužen za prisvajanje ratnog plena i umro je u izgnanstvu, naredivši da mu na grobu napišu reči koje izgovara Kamoens.