Žarko Dapčević Daba

PRIČE O JUGOSLOVENSKOJ KOŠARCI: 1945/1991



Ovaj nesvakidašnji prikaz jugoslovenske košarke predstavlja rekonstrukciju istorije igre pod obručima, životnih priča košarkaških legendi, ključnih događaja i najzanimljivijih utakmica jedne od najboljih liga Evrope. Po mnogo čemu, SFRJ je bila velika zemlja, a vlada mišljenje da je upravo u sportu bila najveća. Stoga je ova knjiga dragoceno svedočanstvo o tim slavnim vremenima. Ona obiluje originalnim fotografijama aktera i uzbudljivim pričama o događajima koji su danas postali mitovi.

Saznajte detalje o životnim putevima Dražena Petrovića, Dražena Dalipagića Praje, Mirze Delibašića, Saše Đorđevića i svih drugih velikana jugoslovenske košarke; kako su nastali košarkaški klubovi Partizan, Jugoplastika, Cibona, Crvena zvezda i zašto su im najteža gostovanja bila u Karlovcu i Čačku, ko je kome oteo igrače ispred nosa, kao i mnoge druge velike i male tajne ove veličanstvene igre.

Timovi, košarkaške legende, košarkaške priče



Ovu knjigu posvećujem mom velikom prijatelju Zoranu Kovačeviću Koči, strasnom zaljubljeniku u košarku, a pre svega velikom čoveku u svakom smislu tih reči. Privilegija i zadovoljstvo je imati takvog prijatelja.

Kočo, hvala ti za sve.



Želeo bih da zahvalim nekim dragim ljudima koji su mi pomogli da ova knjiga ugleda svetlost dana.
Hvala gospodinu Ivanu Cvetkoviću koji mi je kao i do sada nebrojeno puta pomogao i izašao u susret.
Hvala i Aleksandru Miletiću i Ljupčetu Žugiću na ustupljenim fotografijama, i svemu ostalom.
Hvala i bivšim košarkašima koji su svojim iskazima pomogli da se sačuvaju uspomene, kako na njih tako i na period jugoslovenske košarke koji knjiga obrađuje.
Takođe se zahvaljujem mojoj supruzi Dušici - Duci za sve ove godine razumevanja i trpljenja, ali i podrške koja mi je i te kako značila. Priznajem, nije bilo nimalo lako mene trpeti sve ove godine.

U Beogradu,

januara 2015,

Daba

U V O D


Četiri imena, četiri ličnosti, četiri stuba uvek su se spominjala kada se govorilo o počecima i najvećim uspesima jugoslovenske, kako reprezentativne tako i klupske košarke. To su: Nebojša Popović, Borislav Stanković, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sve lepo i inovantno je poticalo od njih četvorice. Njihova predanost, volja, entuzijazam, ljubav, pregalaštvo - ne samo da su podigli jugoslovensku košarku do najvećih visina, već su svoj rad utkali i u evropski, ali i u svetski basket, na šta su im i Evropa i cela planeta večno zahvalni. Bili su ljudi ispred svog vremena; veliki vizionari, ljudi sa integritetom, koje su svi poštovali, ljudi koji su neponovljivi i nažalost, takvih ljudi više danas nema.
Od 1945. godine pa dalje iz godine u godinu, košarka u Jugoslaviji je u svakom pogledu rasla, razvijala se od igrališta koja su se nalazila na zemljanim terenima do velelepnih hala. Od timova koji su se tek formirali nakon rata 1945. godine, sve do evropskih klupskih šampiona, od reprezentacije u povoju do olimpijskih, svetskih i evropskih suverenih vladara. E to je sve bila jugoslovenska košarka, zahvaljujući njima. Mnogo asova će iznedriti jugoslovenska košarka koji će obeležiti period od 46 godina, pa i kasnije godine. Mnogo će klubova obeležiti igrači rođeni u Jugoslaviji, izveštavaće o njima svetski mediji i pisati svetska štampa.
Košarkaški bum u Jugoslaviji nastaje posle osvojenog zlata 1970. godine na svetskom prvenstvu u Ljubljani i od tada je sve mnogo lakše bilo za košarku i njene činioce, tada kreće prava ekspanzija ovog sporta kod nas.
Neka ovo bude svedočanstvo jednog lepog vremena. Ova knjiga će pokušati da sačuva sve te događaje i sećanja na neke od košarkaških legendi, na timove koji su činili jugoslovensku ligu jednom od najjačih u svetu. Pokušaćemo da novim naraštajima, rođenim posle 1991. godine približimo utakmice ili košarkaške priče, a starijima ćemo pomoći da se ponovo podsete svega toga. Na jednom mestu će se naći klubovi, legende, utakmice u kojima su naši klubovi osvajali evropske trofeje, oproštajne utakmice mnogih naših vrhunskih majstora i još mnogo toga što je zanimljivo. Verovatno je nešto i propušteno, svakako ne namerno, ali je gledano da se što više toga zapiše i sačuva. Veliki vremenski period je u pitanju, a prošlo je i mnogo godina i sećanja polako blede i iščezavaju, pa ih je sa svakom narednim danom sve teže sačuvati od zaborava. Iskreno se nadam da ćete makar upola uživati u svemu ovome koliko sam ja uživao sakupljajući materijal i pišući ovu knjigu.
Autor

KOŠARKAŠKI TIMOVI
JUGOSLAVIJE


PODSEĆANJE

U staroj Jugoslaviji je bilo mnogo košarkaških klubova u svim rangovima takmičenja, ali ćemo se u ovom poglavlju baviti timovima koji su ostavili traga na prvoligaškoj sceni, a sa dosta njih i na evropskoj. Jugoslovenska liga je bila među najjačim ligama Evrope.
Nigde na gostovanju kod naših ligaša favoriti nisu mogli sa sigurnošću tvrditi da će uzeti bodove. Košarkaški centri poput Čačka, Karlovca, Zadra Splita, Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Kraljeva, Maribora, Skoplja i Beograda su godinama izbacivali nove i nove košarkaše, a mnogi od njih su dobili epitet legendi. Sa nestrpljenjem se čekala subota i onaj čuveni termin ’subotom u pet’ kada bi ulice gradova ostajale prazne. Svi kojima je narandžasta lopta bila pri srcu su bili ispred malih ekrana televizora; svake sedmice bi prenos dolazio iz nekog drugog košarkaškog centra. Gledalo se da svi budu jednaki i dostupni širokom auditorijumu. Kada bi se igrali evropski mečevi, kao i u fudbalu, bez obzira za koga se navija, svi bi se radovali međunarodnim uspesima domaćih klubova. To su zaista bila zlatna vremena domaće košarke i jugoslovenskih timova.
Pa da krenemo redom.

KK „CRVENA ZVEZDA“
Košarkaški klub „Crvena zvezda“ osnovan je 4. marta 1945. u Beogradu u Deligradskoj ulici br. 27, kao košarkaška sekcija Sportskog društva „Crvena zvezda“. Osnivačem i ocem „Crvene zvezde“ sa pravom se smatra Nebojša Popović, kome je ona ostala velika i večita ljubav. Pored Nebojše Popovića, prvi rukovodioci „Crvene zvezde“ su bili još Mira Petrović i Mirko Aksentijević.
Moralo se početi ni iz čega i prvi koraci su napravljeni na Malom Kalemegdanu u maju 1945. godine. Organizovane su akcije oko sređivanja terena i korak po korak, Zvezda je dobijala svoju fizionomiju. U jesen 1945. godine ekipa je krenula na svoju prvu turneju po Jugoslaviji, pod imenom Reprezentacija Beograda, i igrala je u sastavu: Popović, Stojković, Šaper S, Šaper R, Nikolić, Alagić, Munćan, Stefanović, Stanković, Bošković.
Prva utakmica je odigrana u Zadru 30. septembra 1945. godine protiv FD „Zadar“. Za ovu utakmicu je vladalo veliko interesovanje, preko 2.000 gledalaca je prisustvovalo meču na Omladinskom stadionu. „Crvena zvezda“, tj. „Reprezentacija Beograda“ je pobedila posle odlične igre sa 42:36.
1946. godine u septembru je održano prvo klupsko prvenstvo Jugoslavije u Beogradu, na Malom Kalemegdanu, gde je „Crvena zvezda“ postala prvi klupski prvak države. Tako je košarkaški klub prvi doneo titulu svom sportskom društvu. Ostaće zlatnim slovima zabeležen tim koji je to ostvario:
Popović, Stanković, Kalember, Gec, Stojković, Stefanović, Jovanović, Mešterović, Dimić, Balubdžić, Banjac. Trener je bio Nebojša Popović.
„Crvena zvezda“ će do 1955. godine biti apsolutni vladar jugoslovenske košarke i deset puta zaredom će osvajati naslov prvaka, da bi nakon toga zbog raznoraznih okolnosti na sledeću titulu čekala punih 14 godina, sve do 1969. godine. Svoju 12. titulu, ujedno i poslednju u staroj Jugoslaviji osvojila je 1972. u čuvenoj majstorici u Ljubljani, gde je pobedila ekipu „Jugoplastike“. Pored 12 titula prvaka osvojila je i tri nacionalna kupa (1971, 1973. i 1975). Na međunarodnoj sceni je osvojila jedan kup pobednika kupova - 1974. godine, u susretu sa ekipom „Zbrojovke“ iz Čehoslovačke, pobedom od 86:75. I to je jedini evropski trofej koji je „Zvezda“ osvojila, iako je igrala još dva finala Kupa pobednika kupova, kao i jedno finale Kupa „Radivoja Koraća“. Zauvek će ostati zapamćen tim iz Udina koji je „Zvezdi“ doneo jedini evropski trofej:
Kapičić, Slavnić, Vučinić, Lazarević, Simonović, Rakočević, Sarjanović, Živković, Žugić, Pajović, Pešić, Jovašević.
Trener: Aleksandar Nikolić.
Crvena zvezda je do raspada Jugoslavije igrala nekoliko epskih finala plej-ofa, ali na nesreću, sve ih je uzgubila jer su tada počinjale ere „Cibone“ i „Jugoplastike“, a igrala je i jedno finale sa „Partizanom“. Ona je jugoslovenskoj košarci i reprezentaciji dala nemerljiv doprinos i kroz njene redove je prošlo mnogo reprezentativaca i legendarnih košarkaša, a pomenućemo samo neke, jer bi trebalo stranice i stranice da se ispišu da bi se uvrstila sva velika imena:
Popović, Gec, Kalember, Dragojlović, Cvetković, Žižić, Simonović, Bjegojević, Stojković, Jovanović, Slavnić, Kapičić, Radović, Ilić, Janković, Avdija, Demšar i mnogi drugi.

KK ZADAR
Početkom igranja košarke u Zadru smatra se 1929. godina, kada je grupa studenata iz Zadra koja je studirala u Italiji za vreme božićnih praznika odigrala prvu javnu košarkašku utakmicu. To je ujedno i prvo igranje košarke na tlu Hrvatske.
U početku je sve bilo neorganizovano, da bi zvaničnim datumom osnivanja Košarkaškog kluba „Zadar“ bio proglašen 6. juli 1945. godine. Tada je osnovano Fiskulturno društvo „Zadar“ i košarka je bila jedna od sekcija pri tom društvu.
Već u avgustu iste godine Zadar učestvuje na fiskulturnom sletu u Zagrebu i osvaja drugo mesto. 1946. godine, „Zadar“ igra na prvom prvenstvu Jugoslavije u Beogradu i u direktnom duelu sa „Crvenom zvezdom“ odlučuje o prvom državnom klupskom prvaku. Pobedila je „Crvena zvezda“ sa 41:9 i „Zadru“ je ostalo mesto viceprvaka države. I sledeće godine ekipa zauzima drugo mesto, da bi od 1958. godine bila stalni član Prve lige, sve do raspada Jugoslavije 1991. godine. 31. maja 1952. Zadar će protiv zagrebačke „Mladosti“ igrati na novootverenom košarkaškom terenu. Osnivačima KK „Zadar“ smatraju se dvojica ljudi - Izidor Maršan i Enco Soviti, ljudi koji su najzaslužniji za popularizaciju košarke u Zadru i udaranju temelja ovoj košarkaškoj instituciji.
Šest puta su osvajali naslov prvaka Jugoslavije: 1965, 1967, 1967/68, 1973/74, 1974/75. i 1985/86. Osvojili su jedan Kup Jugoslavije 1969/70. U Evropi su najdalje dogurali do polufinala Kupa prvaka i to tri puta 1967/68, 1974/75. i 1986/87, kao i do tri polufinala Kupa „Koraća“: 1981/82, 1982/83. i 1988/89. Zlatnim slovima će biti upisana generacija koja je donela Zadru prvu titulu prvaka Jugoslavije 1965. godine:
Čubrić, Stipčević, Valčić, Ostarčević, Marcelić, Košta, Đerđa, Anić, Jelić, Marcelić, Ćosić, Troskot, Komazec, Brajković.
Trener: Enco Soviti.
Zadar je bio i ostao košarkaški grad i Zadrani sa ponosom uvek ističu parolu: „Bog je stvorija čovika, a Zadar košarku“. Kroz Zadar je prošlo i u njemu igralo mnogo košarkaških legendi i reprezentativaca, a pobrojaćemo neke od njih: Krešimir Ćosić, Josip Đerđa, Stojko Vranković, Veljko Petranović, Branko Skroče, Petar Popović, Arijan Komazec.

KK „CIBONA“ / „LOKOMOTIVA“ (ZAGREB)
Glavni krivac, u pozitivnom smislu naravno, za osnivanje „Lokomotive“ je dr Branimir Volfer koji zajedno sa nekoliko prijatelja sportista (Joso Miloš, Nikola Dasović, Želimir Matko, Ljubo Prosen) osniva 1947. godine košarkašku sekciju pod imenom „Sloboda“, koja će do 1950. godine menjati ime u „Polet“ i „Zagreb“, da bi 1950. godine konačno promenili ime u Sportsko društvo „Lokomotiva“. Pod tim imenom će ostati sve do sezone 1976/77, kada potpisuju sporazum sa sponzorom i menjaju ime u „Cibona“, koje je i danas aktuelno.
Prvi tim su činili razni sportisti, a gro njih su bili rukometaši i igrali su na terenu koji je bio napravljen pored rukometnog, uz sam fudbalski stadion „Zagreba“ u Kranjčevićevoj ulici. Tek kasnije će preći na igralište na Tuškanjcu.
Prvu utakmicu „Sloboda“ je imala 6. juna 1946. godine protiv „Slavije“ i izgubila rezultatom 20:36. Ostaće upamćen tim koji je nastupao u sledećem sastavu: Dolenec, Dasović, Jaklinović, Škrgatić, Javor, Pajnić, Matko, Volfer, Prosen, Štimac, Sinobad i Belec.
Nedugo zatim, protiv istog protivnika su imali i zvaničnu utakmicu, 27. jula 1946. godine, i izgubili sa 8:33. 1951. godine „Lokomotiva“ debituje u Prvoj saveznoj ligi (sa izuzetkom 1959. godine kada je ispala iz Prve lige i ekspresno se vratila 1961.) i nije napuštala elitno društvo. Do 1991. godine Cibona je osvojila tri naslova prvaka države (1982, 1984. i 1985), osam puta jugoslovenski kup (1969, 1980, 1982, 1983, 1985, 1986 i 1988), jednom Kup „Radivoja Koraća“ (1972), dva puta Kup pobednika kupova (1982. i 1987), i ono najvažnije: dva puta naslov prvaka Evrope (1985. i 1986). „Cibona“ je bila i mnogo puta finalista završnih takmičenja, te tako i finalista Kupa „Radivoja Koraća“ 1979/80. i 1986/87, zatim jugoslovenskog kupa 1972. i 1991, kao i finalista plej-ofa 1986. godine. Prvu titulu „Cibona“ je čekala jako dugo, sve do 1982. godine i prvog plej-ofa u Jugoslaviji, kada su pobedili beogradski „Partizan“, a tim koji je doneo titulu „Ciboni“ je igrao u sledećem sastavu: Nakić, Čutura, Ćosić, Knego, Petrović, Bečić, Pavličević, Cetinja, Bevanda, Ušić, Savović, Gospodnetić. Trener: Mirko Novosel.
Par godina kasnije, Cibona će se uspinjati na vrh Evrope dve godine zaredom, ali će ipak zlatnim slovima ostati zapisano kada je osvojen prvi pehar namenjen prvaku Evrope, kada su u finalu tukli kraljevski „Real“, a „Cibona“ igrala u sastavu: Nakić, A. Petrović, Bečić, Čutura, D. Petrović, Knego, Vukićević, Ušić, I. Nakić, Arapović. Trener: Mirko Novosel.
To je bilo zlatno doba „Cibone“ i era Dražena Petrovića. Nakon njegovog odlaska iz „Cibone“, ona se nije mogla vratiti na staze uspeha sve do raspada Jugoslavije. Za „Cibonu“ je igralo pregršt legendarnih košarkaša, od Petričevića, Kovačića, Plećaša, Omašića, Ćosića, do braće Petrović, Nakića, Knega, Čuture, Cvjetičanina, i mnogih drugih.

KK „PARTIZAN“ (BEOGRAD)
Košarkaški klub „Partizan“ osnovan je 4. oktobra 1945. godine kao košarkaška sekcija Sportskog društva „Partizan“. Košarkaška sekcija je nastala od košarkaške reprezentacije jugoslovenske vojske. Pod imenom „Partizan“ nastupa od prvog državnog prvenstva 1946. godine, da bi 1953. „Partizan“ zvanično prestao da bude klub Jugoslovenske narodne armije.
U prvim godinama postojanja „Partizan“ je vodio ljutu bitku sa večitim rivalom „Crvenom zvezdom“, ali je u par navrata zavšavao kao drugi. Kasnije će Partizan pasti u drugi plan, sve do ’70 godina prošloga veka, kada Borislav Ćorković sa Dušanom Ivkovićem pravi šampionski tim „Partizana“. Tako će „Partizan“ početi sa osvajanjem trofeja. Do raspada Jugoslavije Partizan će osvojiti četiri naslova prvaka države (1976, 1979, 1981. i 1987), dva nacionalna kupa Jugoslavije (1979. i 1989), kao i tri puta Kup „Radivoja Koraća“ (1978, 1979 i 1989). Tri puta su bili i finalisti plej-ofa, i to 1982, 1988. i 1991. godine. Po raspadu Jugoslavije „Partizan“ će preuzeti primat u domaćoj košarci, ali to je tema za druge knjige i priče. Za sve vreme od 1946. do 1991. godine „Partizan“ samo 1948. neće učestvovati u trci za naslov prvaka. 1971 je ispao iz Prve lige, ali je u letnjoj pauzi ekspresno izborio povratak i na startu šampionata nastavio dalje.
Košarkaški klub „Partizan“ je zajedno sa „Zvezdom“, „Cibonom“, „Jugoplastikom“, „Zadrom“ i „Bosnom“ obeležio jedan uspešan period jugoslovenske košarke širom Evrope i sveta, što će nastaviti da čini i nakon raspada Jugoslavije.
„Partizan“ je igrao na košarkaškim terenima podno kalemegdanskih zidina, pored „Zvezdinih“ terena, sve do kraja šezdesetih godina kada prelaze prvo na Sajmište, pa zatim u „Halu sportova“ na Novom Beogradu, gde će im dugi niz godina biti dom, da bi njega zamenili halom „Pionir“.
Prvu titulu „Partizan“ je čekao dugih trideset godina, te će taj tim iz 1976. godine ostati upisan zlatnim slovima u klupskoj istoriji. Njega su činili sledeći igrači: Kićanović, Dalipagić, Farčić, Kerkez, Popović, Todorić, Beravs, Latifić, Đukić, Višekruna, Pavlović, Babić, Orlović, Koprivica, Marić, Milutinović. Trener: Borislav Ćorković.
Nedugo zatim, Partizan će osvojiti i svoj prvi međunarodni trofej, u sezoni 1977/78, kada će u finalu Kupa „Radivoja Koraća“ dobiti sarajevsku „Bosnu“ u Banjaluci, rezultatom 117:110.
Tim koji je osvojio prvi evropski trofej je igrao u sledećem sastavu: Dalipagić, Kićanović, Marić, Todorić, Petrović, Kerkez, Vujačić, Beravs, A. Pešić, Babić, Rastović, Bojić, Krečković.
„Partizan“ je u svojoj prebogatoj istoriji dao ogroman broj vrhunskih košarkaša, legendi i reprezentativaca. Ovde ćemo pobrojati jedan deo, jer kad bi se svi nabrajali, trebalo bi stranica i stranica knjige. Tako su najpoznatiji igrači „Partizana“ bili: Loci, Engler, Mirko Marjanović, Radović, Munćan, Ćurčić, Šaper, Čermak, Kićanović, Dalipagić, Savović, Pešić, Đorđević, Grbović, Marić, Petrović, Paspalj, Divac. Niz kvalitetnih igrača se nastavio i raspadom Jugoslavije.

KK „BOSNA“ (SARAJEVO)
Košarkaški klub „Bosna“ osnovan je 1951. godine. Prvi predsednčki trener je bio prof. dr Nedžad Brkić, koji je u ime Univerzitetskog odbora dobio zadatak da oformi košarkašku sekciju. U Sarajevu su već postojala tri kluba - „Mlada Bosna“, „Sarajevo“ i „Milicionar“ - a „Bosna“ je svoj životni put započela u gradskoj ligi.
1955. godine osvojila je Kup Sarajeva i tako se plasirala u viši rang, u Republičku ligu. Tu nastaju velika rivalstva sa „Slobodom“, „Borcem“, „Mladom Bosnom“ (kasnije „Željezničar“). 1961. godine „Bosna“ je izborila plasman u Drugu saveznu ligu, ali se tamo zadržala samo jednu sezonu. Klub zatim angažuje profesionalnog trenera i kreće sa u ozbiljnijim radom.
Sredinom šezdesetih godina XX veka klub se ustalio u Drugoj ligi, a nakon 1970, kada Jugoslavija osvaja zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, košarka u celoj zemlji doživljava ekspanziju, pa se to reflektuje i na „Bosnu“. 28. aprila 1972. Ona pobeđuje svog mesnog rivala „Željezničara“ i po prvi put se plasira u Prvu ligu. Taj istorijski uspeh je ostvario tim koji je igrao u sledećem sastavu: Terzić, Milavić, Čečur, Pavlić, Nadaždin, Dumić, Soče, Varajić, Pejović, Pešić, Krvavac, Đogić. Trener: Bogdan Tanjević.
Te 1972. godine u „Bosnu“ dolazi Mirza Delibašić Kinđe i ona će zajedno sa njim u narednom periodu ispisati zlatnim slovima istoriju i KK „Bosna“ i jugoslovenske košarke. U prvoj sezoni, Bosna ostvaruje skroman rezultat plasmanom na 12. mesto. Od tog trenutka pa do 1991. i raspada Jugoslavije, Bosna je osvojila tri naslova prvaka države (1978, 1980. i 1983), dva kupa Jugoslavije (1978. i 1984), kao i titulu prvaka Evrope 1979. godine u Grenoblu, pobedivši italijanskog prvaka i aktuelnog prvaka Evrope „Injisa“ sa 96:93. „Bosna“ je bila prva jugoslovenska ekipa kojoj je to pošlo za rukom. Tim koji je osvojio titulu prvaka Evrope je igrao u sledećem sastavu: Vučević, Delibašić, Varajić, Đogić, Benaček, Bosiočić, Pešić, Izić, Zrno, Hadžić, Radovanović.
Od poslednjeg kupa 1984. godine, „Bosna“ nije imala većih uspeha do 1991. Košarkaški klub „Bosna“ je u svojim redovima imao pregršt odličnih igrača i reprezentativaca, kao što su: Mirza Delibašić, Ratko Radovanović, Žarko Varajić, Hadžić, Benaček, Vučević, Bukva, Mutapčić, Mitrović, Avdić, Radulović, Alihodžić, Alibegović....

KK „JUGOPLASTIKA“ (SPLIT)
Počeci košarke u Splitu datiraju još iz 1938. godine, kada su Uroš Tominić i Natko Lahman doneli iz Praga prvu košarkašku loptu. Prvo takmičenje „Jugoplastika“ je imala 1946. godine, a nastupala je pod imenom „Hajduk“ sve do 1949, kada uzima ime „Split“, i to će ime nositi sve do 15. januara 1968. kada ga menja u ime „Jugoplastika“. Sa tim imenom će maltene do raspada Jugoslavije osvojiti sve moguće trofeje.
Prelomni trenutak za klub se desio 1960. godine, a do tada je klub može se slobodno reći - tavorio. Te 1960. izbija devizna afera, u kojoj jedan od aktera, igrač „Crvene zvezde“ Branko Radović (bivši igrač „Splita“ i „Partizana“), biva doživotno kažnjen zabranom igranja košarke, te se vraća u Split, gde započinje prve trenerske korake sa namerom da se slatko osveti Košarkaškom savezu Jugoslavije. Pre povratka je rekao predsedniku saveza Danilu Kneževiću: „Odlazim u Split da napravim državnog prvaka“. Svi su mu se smejali jer su znali da je, po do tada viđenom, Split bio fudbalski grad i živeo za NK „Hajduk“. No, Radović je verovao u sebe, iako je imao na početku problema i u samom Splitu - obilazio je dvorane, gledao rukometne utakmice i polako skupljao momke. Tako je Tanjevića jurio po ulicama Splita, uzeo Lovru Tvrdića, za kojim su došli Rato Tvrdić i Prug. I već 1963, iako nije niko u njih verovao, plasirali su se u Prvu ligu. Kako su godine prolazile, „Split“ je imao sve zapaženiju ulogu: 1965. su bili šesti, 1969. treći, a već 1971. su osvojili i prvi naslov prvaka države. Tim koji je osvojio prvu titulu igrao je u sledećem sastavu: Peterka, Grašo, Manović, D. Tvrdić. L. Tvrdić, R. Tvrdić, Guvo, Šolman, Radulović, Prug, Skansi. Trener: Branko Radović.
„Jugoplastika“ će posle prve titule još više rasti, pa će tako taj uspeh ponoviti i 1977. Zatim sledi duža pauza, posle koje se stvara tzv. splitsko čudo, krajem osamdesetih godina, kada tim na čelu sa Kukočem i Rađom za četiri godine (1988, 1989, 1990. i 1991.) osvaja sve što se moglo osvojiti. Četiri naslova prvaka! Osvojila je „Jugoplastika“ i pet kupova Jugoslavije (1972, 1974, 1977, 1990. i 1991), dva Kupa „Radivoja Koraća“ (1976. i 1977). Tri puta zaredom bila je prvak Evrope (1989, 1990. i 1991). Tim koji je prvi puta postao prvak Evrope je igrao u sledećem sastavu: Sretenović, Perasović, Pavićević, Kukoč, Sobin, Tomić, Naumoski, Tabak, Lovrić, Ivanović, Savić, Naglić, Rađa. Trener: Božidar Maljković.
Pored svih trofeja „Jugoplastika“ je igrala i nekoliko finala evropskih takmičenja. Tako je 1972. igrala finale Kupa šampiona protiv „Injisa“ i nesrećno izgubila sa pola koša, iako je imala napad za pobedu. Takođe je igrala i finale Kupa pobednika kupova protiv ruskog „Spartaka“, od kojeg je izgubila sa 77:62.
„Jugoplastika“ je iz svojih redova iznedrila mnogo velikih asova i legendi, kao što su bili: Tvrdić Ratko, Jerkov, Šolman, Skansi, Kukoč, Rađa, Savić, i mnogi drugi. Nažalost, raspad Jugoslavije je uticao na sport kao i na sve druge stvari, pa je tako prekinuta dominacija „Jugoplastike“, koja bi, da nije bilo tih nesrećnih događaja, još dugo potrajala.

KK „OLIMPIJA“ (LJUBLJANA)
KK „Olimpija“ iz Ljubljane osnovana je 1946. godine kao odeljenje Sportskog društva „Svoboda“, da bi godinu dana kasnije promenila ime u „Enotnost“, pod kojim je igrala sve do 1954. godine, kada uzima ime AŠK „Olimpija“, koje koristi sve do 1977. Jednu sezonu uzima ime sponzora, pa se zove „Brest“, da bi nakon godinu dana se nazvala „Iskra Olimpija“ i pod tim imenom igrala sve do 1982, godine, da bi potom se zvala „Smelt Olimpija".
Glavni osnivač, alfa i omega „Olimpije“ je bio Boris Kristančić, koji je jedno vreme i igrao i bio trener, nešto poput onoga što je bio Nebojša Popović u „Zvezdi“. Svoju prvu utakmicu „Olimpija“ je odigrala 1946. godine protiv ekipe „Udarnika“ i pobedila sa 37:14. „Olimpija“ je bila prvak Jugoslavije šest puta: 1957, 1959, 1961, 1962, 1966. i u staroj Jugoslaviji poslednji put 1970. Prvi put je 1958. postala prvak države i tako ušla u istoriju. Nijednom slovenačkom klubu pre „Olimpije“ to nije pošlo to za rukom; zabeležila je 14 pobeda i samo 4 poraza. Sastav „Olimpije“ koji je osvojio prvu titulu u njenoj istoriji je izgledao ovako: Bajc, Brišnik, Daneu, Debevc, Dermastja, Jelnikar, Kandus, Kralj, Kristančić, Lampič. Lokar, Pertot, Podboj, Pojšak, Škijanc.
Olimpija je bila i pet puta finalista Kupa Jugoslavije (1960, 1969, 1971, 1982. i 1987), ali je svih pet finala izgubila. Učestvovala je u 42 sezone prvenstva Jugoslavije odigrala 842 meča, 479 puta pobedila, 353 puta izgubila i 10 puta igrala nerešeno. Prve utakmice po osnivanju je igrala u sali gimnazije u Taboru, i to sve do 1951. godine, kada prelazi na otvorene terene sa šljakom pod Cekingradom, koji je 1954. godine asfaltiran. 1965. je sagrađena hala „Tivoli“, gde tim prelazi da igra. Olimpija je iz svojih redova iznedrila mnogo sjanih igrača, košarkaških legendi i državnih reprezentativaca, poput: Daneua, Basina, Žorge, Jelovca, Vilfana i Zdovca.

OKK „BEOGRAD“ / „METALAC“ / „BSK“
Od marta meseca pa sve do novembra u Beogradu su se osnivala sportska društva, pa je među njima osnovano i Sportsko društvo „Metalac“. Ostaće zapisano da je prvi tim „Metalca“ igrao u sledećem sastavu: Sokolović, Kašanin, Bošković, Kostić, Vasić, Mišić, Tošić, Krnjić, Rajić, Klimpl, Reljić.
Već 1946. „Metalac“ se uključuje u zvanična takmičenja Jugoslavije i na prvom prvenstvu zauzima šesto mesto. 1949. godine menja ime u „BSK“ i prelazi na nove terene u ulici Zdravka Čelara. Dolaskom Borislava Stankovića za trenera kreću bolji dani za „BSK“, a 1958. tim dobija ime OKK „Beograd“, koje je nosio do 1975. i nove promene, ovog puta u OKK „Beko“, da bi nakon šest godina vratio ime, koje je i do današnjih dana nepromenjeno. Kao i kod drugih klubova, tako je i kroz OKK „Beograd“ prodefilovalo mnogo igrača, sve dok se nije iskristalisao tim na čelu sa Koraćem, Gordićem, Nikolićem. Već 1958. OKK „Beograd“ osvaja svoju prvu titulu prvaka države, sa skorom od 16 pobeda i samo 2 poraza, gde je rivalima dato 1.512 poena a primljeno 1.235. Tako će u analima jugoslovenske košarke ostati zapisani igrači koji su doneli titulu OKK „Beogradu“. Tim je igrao u sledećem sastavu: Korać, Gordić, Nikolić, B. Rajković, Erkić, Lučić, Nešić, Popović, Otašević, Jovanović, Marković. Trener: Borislav Stanković. Posle ovog istorijskog uspeha, OKK „Beograd“ je bio prvak još tri puta - 1960, 1963. i 1964. godine.
OKK „Beograd“ je i osvajač jugoslovenskog kupa dva puta (1960. i 1962). Bio je i finalist Kupa „Radivoja Koraća“ 1972. godine kada je u finalu poražen od zagrebačke „Lokomotive“. U Kupu šampiona najviše su dogurali do polufinala 1959. godine, kada su ispali od bugarskog „Akademika“, kao i 1964. godine, kada su, opet u polufinalu, zaustavljeni od čehoslovačkog predstavnika „Spartaka“ iz Brna. Odlaskom zlatne generacije OKK „Beograda“ prestale su i šampionske ambicije, klub nažalost više nije mogao da sastavi tako sjajnu generaciju košarkaša. U Prvoj saveznoj ligi, OKK „Beograd“ je igrao sve do sezone 1979/80, kada ispada iz takmičenja i sve do 1991. godine i raspada Jugoslavije nisu uspeli da se vrate.
OKK „Beograd“ je dao veliki broj sjajnih igrača, kao što su: Korać, Rajković, Gordić, Nikolić, Čermak, Žižić, Radović, Knežević, Marojević, Kotarac, Tanjević, Jovanović i mnogi drugi.

KK „BORAC“ (ČAČAK)
Klub je osnovan 25. aprila 1945. godine. Prvi predsednik i osnivač kluba je bio Milorad Stojanović Lale, a Borac je svoju prvu utakmicu odigrao tri meseca nakon osnivanja kluba, u Kragujevcu protiv „Crvene zastave“ i na svom debiju zabeležio i prvu pobedu 16:13. Na toj prvoj zvaničnoj utakmici „Borac“ je nastupao u sledećem sastavu: Kerković, Stišović, Todorović, Đ. Nikolić, M. Nikolić, Novogradić, Nenadić, Pantelić, D. Nikolić, Azanjac i Stanojević. „Borac“ je u Prvu saveznu ligu ušao 1954. godine, ali je samo nakon godinu dana i ispao iz lige, da bi se tek 1967. vratio i tada kreće njegov uspon. 1954. godine je počela izgradnja hale u Čačku, što je išlo neverovatno sporo, da bi se ubrzalo nakon odluke Košarkaškog saveza Jugoslavije da od sezone 1967/68. košarkaška liga prelazi da se igra u dvoranama. Te je tako „Borac“ svoju dvoranu dobio 19. januara 1969. godine. Debi kakav se samo poželeti može, bio je protiv „Crvene zvezde“. 3000 ljudi je bilo u hali, a još toliko sigurno ispred koji nisu mogli u nju da uđu. „Zvezda“ je dobila taj meč, ali će ostati upamćen dan kada je Čačak dobio sportsku dvoranu. „Borac“ je u Prvoj ligi bio sve do 1988/89. sa izuzetkom kada je ispadao u dva navrata: 1975/76. i 19791981. Najbolji plasman u istoriji kluba je četvrto mesto 1972/73, kada su ispred njega bili tadašnji šampion „Radnički“, „Crvena zvezda“ i „Partizan“. Sledeće sezone je „Borac“ po prvi put igrao evropsku utakmicu u Kupu „Radivoja Koraća“ i tada su ispali u prvom kolu od predstavnika Italije „Inoćentija“. U Čačku je bilo 80:79 za goste, a u Italiji 96:76. Ekipa koja je ostvarila taj istorijski uspeh, 4. mesto i borbu u Kupu „Koraća“ je igrala u sledećem sastavu: Mišović, Katanić, Drobnjak, Kićanović, Radić, Radivojević, Kačarević, Koprivica, P. Strugarević, S. Strugarević, Drašković, P. Ivanović. „Borac“ Čačak je pored četvrtog mesta osvajao i peto i šesto mesto, te su u sezoni 1979/1980. igrali u Kupu „Radivoja Koraća“ i u drugom kolu ispali od ekipe „Fleurus“, koja je bila bolja u u dvomeču 89:84 i 111:85.
„Borac“ je važio za veoma nezgodnu ekipu i Čačku je za sve bio jedno od najvrelijih gostovanja, tu su padali gotovo svi favoriti. Ko bi želeo da izvuče bodove iz Čačka morao je da ima stvarno izuzetno jaku ekipu. Čačani su živeli za svoj klub i na svakom meču hala je bila dupke puna, što je bio dodatni motiv igračima da daju sve od sebe. Borac iz Čačka je imao nemali broj igrača koji su ostavili traga u jugoslovenskoj košarci, a mi ćemo pobrajati neke od njih: Radmilo Mišović, Dragan Kićanović, Željko Obradović, Marko Ivanović: Taj se niz nastavlja i nakon raspada Jugoslavije, te će Čačanska škola košarke izbaciti još velikih imena.

KK „RADNIČKI“ (BEOGRAD)
7. juna 1945. godine na Crvenom krstu formirano je Sportsko društvo „Radnički“, a u njegovom sklopu sekcija košarkaškog društva. Prvi i dugogodišnji predsednik je bio Ante Lambaša koji će kasnije postati jedan od najistaknutijih funkcionera u svetu sporta. Za prvog referenta je izabrana Slavica Damnjanović. Radnički je praktično počeo da igra u januaru 1946. godine, kada su u maloj dvorani u ulici Žarka Zrenjanina 31 trenirali i učili prve košarkaške korake.
1954. godine prvi put igraju u Prvoj saveznoj ligi i odmah ispadaju, i tako sve biva do 1960, od kada se sve do 1982/83. neprestano takmiče u Prvoj ligi. Tim koji je te godine premijerno igrao u Prvoj ligi će ostati u sećanju: Stojkov, Krstranović, Coković, Kopčalić, Marković, Pešić, Miladinov. Od 1960. „Radnički“ je sve do 1972/73. ostvarivao solidne rezultate i plasmani su se uglavnom kretali od sedmog do devetog mesta, izuzev 1962. godine, kada su bili peti.
U sezoni 1972/73. „Radnički“ je osvojio naslov prvaka, jedini u dosadašnjoj istoriji. Maltene do zadnjeg kola se vodila mrtva trka sa aktuelnim šampionom „Crvenom zvezdom“ oko prvog mesta. Romantičari sa Crvenog krsta, predvođeni Dragoslavom Ražnatovićem i Milunom Marovićem su prvi prošli kroz cilj i zasluženo osvojili titulu prvaka Jugoslavije. Tim je igrao u sledećem sastavu: Ražnatović, Jarić, Damnjanović, Ivković, Marović, Zimonjić, Đorđević, Vučinić, Tasić, Trivalić. Trener: Slobodan Piva Ivković. „Radnički“ je bio spoj dve generacije - Ražnatović i Marović su bili već iskusne vedete, dok su iz juniora prekomandovani Jarić, Ivković, Đorđević, Damnjanović, i kolektivnom igrom došli su do prve i jedine šampionske titule. U 26 kola ostvarili su 22 pobede i 4 poraza. Poraze su doživeli u 3. kolu od „Zvezde“ sa 82:78, u 7. kolu od „Lokomotive“ iz Zagreba sa 87:73, u 14. kolu kući od „Rabotničkog“ sa 91:81 i 15. kolu od OKK „Beograda“ - 109:102. I sve do kraja prvenstva su ostvarili sve pobede, da bi šlag na torti stavili u 26. kolu u Splitu protiv „Jugoplastike“ 14. aprila 1973. pobedom od 112:105. Postigli su 2.449 poena, najviše od svih u toj sezoni i samim tim potvrdili superiornost u domaćem šampionatu. Pored titule prvaka države osvojili su i domaći kup u sezoni 1975/76, pobedivši u finalu ekipu „Rabotničkog“ sa 89:75. Ekipa koja je osvojila domaći kup je igrala u sledećem sastavu: Vučinić, Stanković, Prelević, Živanović, Banjanin, Đorđević, Marović, Damnjanović, Jarić, Zupančić, Tasić. Trener: Slobodan Piva Ivković.
„Radnički“ posle ovih uspeha u prvenstvu i kupu u domaćim okvirima nije imao nekog uspeha, igrao je dva puta na međunarodnoj sceni. Prvi put u Evropi je zaigrao u sezoni 1973/74. i stigao do polufinala, gde je koplja ukrstio sa italijanskim šampionom, ekipom „Injisa“. U prvom meču „Radnički“ je u Italiji izgubio sa 105:78, dok u Beogradu je pobedio sa 83:70, ali nedovoljno za istorijsko finale. drugi izlazak na scenu je takođe bio više nego uspešan; u sezoni 1976/77. igrao je u Kupu pobednika kupova, gde je za razliku od prvog izlaska na evropsku scenu otišao stepenik više i igrao finale tog takmičenja. Takođe je protiv sebe imao italijansku ekipu, „Bira Forst“, ali i ovoga puta ostao bez trofeja izgubivši minimalnom razlikom - 87:86.
„Radnički“ je u svojim redovima imao izvanredne košarkaše i reprezentativce koji će zauvek ostati zapisani i upamćeni kod zaljubljenika igre pod obručima: Nemanju Đurića, Dragoslava Ražnatovića, Dragutina Čermaka, Miluna Marovića, Dragog Ivkovića, Miroljuba Damnjanovića Dugija, Srećka Jarića. Takođe, u „Radničkom“ su nastale i neke trenerske legende, poput Ranka Žeravice, Slobodana Pive Ivkovića, Dušana Ivkovića, Božidara Maljkovića, Bratislava Bate Đorđevića, Borivoja Cenića, Milana Vasojevića, Dragoljuba Pljakića, i mnogih drugih.

KK „RABOTNIČKI“ (SKOPLJE)
Osnovan 1946. godine, najbolja je makedonska ekipa, i do 1990. petnaest puta je bio republički prvak Makedonije. U Prvoj saveznoj ligi debitovao je 1965. i od tada pa sve do raspada Jugoslavije je igrao osamnaest puta u tom takmičenju, a prvu utakmicu su odigrali 4. aprila 1965. u Skoplju protiv viceprvaka države, ljubljanske Olimpije, i izgubili sa 63:67. Tim je nastupao u sledećem sastavu: Đorđevski, Knjazev, Savović, Georgijev, Bocevski, Kažetić, Lukov, Andonovski, Dimišovski, Lazarevski, Tefčev, Gumlevski, Gavrovski.
Najbolji period u Prvoj ligi je imao u periodu 1969-1972. godine. Najbolji plasman je 5. mesto koje je tri puta osvajao. Bio je i finalista Kupa Jugoslavije 1976. i 1983. godine, kao i polufinalista u Kupu pobednika kupova 1976. U Kupu pobednika kupova se direktno plasirao u četvrtfinalnu grupu sa ekipama Aspo tursom, CSKA iz Sofije i Olimpijakosom, gde je zauzeo prvo mesto sa skorom 5-1, a u polufinalu izgubio u dvomeču od „Olimpije“ iz Milana. Ostaće zauvek upisan tim koji je te godine igrao polufinale Kupa pobednika kupova: Đorđevski, Gešovski, Kafedžijski, Kovačević, Bocevski, Georgijevski, Radosavljević.
„Rabotnički“ je bio u Skoplju izuzetno neugodan domaćin, i tu su neretko padali veliki favoriti. Kroz Rabotnički je prošlo mnogo velikih igrača i reprezentativaca, kao što su: Georgievski, Bocevski, Radosavljević, Andonovski, Gešovski, Naumovski, Lukovski.

KK „ŠIBENKA“
KK „Šibenka“, odnosno „Šibenik“, osnovan je 1973. godine, da bi za šest godina postojanja prošao sve tadašnje lige i u sezoni 1979/80. ušao u Prvu ligu. Prvu zvaničnu utakmicu „Šibenka“ je odigrala 27. aprila 1974. protiv „Alkara“ na Baldekinu (deo grada gde se nalazila hala u Šibeniku), koje je završen rezultatom 75:73. Klub je 1973. godine osnovao, i ujedno bio njen prvi predsednik, Tomislav Zorić. 9. oktobra. 1976. „Šibenka“ iz Treće lige prelazi u Drugu ligu (Zapad). Iz godine u godinu klub je rastao, da bi 1979. ušao u Prvu saveznu ligu i te sezone zauzeo 8. mesto sa skorom 9 pobeda i 13 poraza. Sledeće sezone, 1980/81, zauzima odlično 4. mesto sa skorom 12-10, i po prvi put se plasira na neko evropsko takmičenje, tačnije Kup „Radivoja Koraća“.
U premijemom meču u Evropi „Šibenka“ se sastala sa ekipom „Hapoela“ iz Jerusalima. U dvomeču je bila bolja i plasirala se u sledeću rundu. U četvrtfinalnoj grupi osvojila je prvo mesto, ispred „Akva Fabie“, „Valjadolida“ i „Vašaša“, sa 5 pobeda i jednim porazom. U polufinalu se sastala sa beogradskom „Crvenom zvezdom“. U prvom meču u Beogradu „Šibenka“ je izgubila sa 115:99, da bi u revanšu na Baldekinu bila bolja, sa dva osvojena poena više (101:83) i tako se plasirala u finale Kupa „Koraća“, što je predstavljao izvanredan uspeh. U finalu je od „Šibenke“ bila bolja francuska ekipa „Limoža“ sa 90:84. I naredne sezone, 1981/82. „Šibenka“ ponavlja uspeh u prvenstvu, osvojivši 5. mesto i novi plasman u Kup „Radivoja Koraća“. Kao i prethodne sezone, „Šibenka“ je bila prva u četvrtfinalnoj grupi sa 5 pobeda i 1 porazom i opet preko ekipe iz domaćeg prvenstva (ovoga puta preko „Zadra“ - prvi meč dobio „Zadar“ sa 78:70, drugi „Šibenka“ sa 89:69) se plasirala u finale. U finalu, repriza prošle godine, isti rivali i isti ishod: „Limož“ „Šibenka“ 94:86. Naredna, 1982/83. je bila i najbolja sezona „Šibenke“ u njenoj istoriji. Nakon regularnog toka prvenstva „Šibenka“je osvojila prvo mesto i u plej-ofu preko „Jugoplastike“ i „Crvene zvezde“ se plasirala u finale, gde se sastala sa Bosnom. To je i dan-danas čuveno finale koje je „Šibenka“ izgubila posle dosta previranja, bure i skandala. „Šibenka“ se posle ovoga, ali i posle odlaska svog najboljeg igrača Dražena Petrovića, nije oporavila. U narednim sezonama će zauzimati od 4. do 6. mesta da bi 1988/89. ispala iz lige. Sledeće sezone se vratila, pa 1990/91. opet ispala. U Evropi više nije bila ni blizu rezultata kao što je bila u prve dve sezone igranja.
U ekipi „Šibenke“ je igralo dosta poznatih košarkaških imena i dosta košarkaških legendi kao što su: Dražen Petrović, Zoran Slavnić, Aleksandar Petrović, Srećko Jarić, Sreten Đurić, Srđan Dabić, Predrag Šarić, Ivica Žurić, Branko Macura.

KK „ŽELJEZNIČAR“ (KARLOVAC)
Osnovan 1946. pod nazivom „Udarnik“, godinu dana kasnije menja ime u „Sloboda“. 1948. dolazi do spajanja sa sportskim društvom „Željezničar“ i pod tim imenom nastupa sve do 1991, kada menja ime u „Karlovac“.
„Željezničar“ iz Karlovca postaje član Prve lige 1952. godine, da bi od 1954. godine, pa sve do 1974. bio grad košarke. Najveći uspeh su ostvarili 1959. godine, kada su osvojili treće mesto u državnom prvenstvu Jugoslavije. Ispred njih su bili „Olimpija“, koja bila prvak te godine i „Crvena zvezda“ sa jednim bodom više. Igrala je ekipa „Željezničara“ i u narednim šampionatima gde se kotirala od 4. pa do 8. mesta, sve do sezone 1970/71. kada ispada iz Prve lige, a vraća se u sezoni 1972/73, ali to je bila ujedno i poslednja sezona u elitnom društvu. Igralište Šanac je primalo oko 2.000 gledalaca i nalazilo se podno zidina koje su podignute za vreme Osmanlijskog carstva kako bi se stanovništvo odbranilo od najezde turskog osvajača. Ispod zidina tvrđave su postojali rovovi, šanci i u jednom od tih šanaca je bio izgrađen teren za košarku.
„Željezničar“ iz Karlovca je izrodio iz svojih redova nekoliko sjajnih košarkaša i reprezentativaca, a među njima su bili i Živko Kasun, Slobodan Kolaković, Zlatko Kiseljak, Boris Križan. Tu je igrao još i Slavko Cvitković, koji je bio poznatiji kao dugogodišnji sportski komentator Radio televizije Zagreb, a kasnije Televizije Hrvatske. Postojalo je i nepisano pravilo: ko je uzeo u Karlovcu bodove taj je mogao i računati da će se uključiti u borbu za naslov prvaka države. Mnogi favoriti su padali u Šancu, te je tako i Zvezda dva puta se saplela kada je vodila grčevitu borbu za naslov prvaka, i oba puta je ostala bez trofeja.

KOŠARKAŠKE LEGENDE




ČETIRI MUSKETARA


U uvodu ove knjige na samom početku sam pisao o četvorici ljudi, vizionara, zaljubljenika u košarku i ljudima najzaslužnijim za sve što je postojalo u jugoslovenskoj košarci. Mnogo toga je u raznim knjigama, časopisima, pa i njihovim biografskim knjigama nadugačko i naširoko pisano, što oni to svakako zaslužuju. U naslovu teksta sam stavio četiri musketara jer ih ja jednostavno tako doživljavam, sve su radili skupa, dugo godina su se zajedno borili za najviše interese jugoslovenske košarke, bili su vitezovi, baš kao i u romanu Aleksandra Dime i služili su se onom čuvenom izrekom - „svi za jednog - jedan za sve“. Ovde će biti ukratko reči o te četiri najznačajnije ličnosti jugoslovenske košarke: Nebojši Popoviću, Borislavu Stankoviću, Aleksandru Nikoliću i Radomiru Šaperu.
Nebojša Popović je rođen 8. februara 1928. godine u Irigu. Jedna je od naših najznačajnijih sportskih ličnosti, ako ne i najznačajnija, tvorac jugoslovenske košarke i Košarkaškog kluba „Crvena zvezda“. Bio je čovek ispred svog vremena, vizionar; sportsku karijeru je započeo kao vaterpolista na Sušaku u Rijeci. Kasnije se, gledajući Božu Grkinića, legendu našeg vaterpola kako igra košarku, zainteresovao za ovaj sport i podario mu ceo život. 1945. godine, nakon završetka rata osniva KK „Crvena zvezda“, biva ujedno i igrač i trener, kako muške tako i ženske sekcije kluba. Pod njegovom palicom „Zvezda osvaja“ deset titula u muškoj i sedam u ženskoj konkurenciji, što do dana današnjeg nikome nije pošlo za rukom. Bio je i reprezentativac Jugoslavije, za koju je nastupao 39 puta postigao 179 poena, a kao i strelac prvog koša za jugoslovensku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu 1950. godine u Buenos Ajresu. Bio je i trener reprezentacije Jugoslavije te 1950, kao i 1953. i 1954. godine. Nakon završetka karijere bio je novinar dopisnik Gazeta dela Sporta, predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Zatim, dugo godina obavljao je dužnost potpredsednika Međunarodne komisije Fiba. Bio je i jedan od direktora RTV Beograd zaduženog za sport i najviše zahvaljujući njemu je uveden i ustaljen legendarni termin ’subotom u pet’, kada su prenošene utakmice jugoslovenske lige. Fiba mu je 1997. godine uručila orden časti, a Međunarodni olimpijski komitet ga je odlikovao prestižnom nagradom „Sportska univerzalnost“. 1. marta 2007. otvorena je kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije, gde se zajedno sa ostalima koji su zadužili svetsku košarku nalazi i ime Nebojše Popovića.
Nebojša Popović je pored svoje porodice imao i tri ljubavi: „Zvezdu“, košarku i novinarstvo, i svima njima je bio veran do kraja svog života. Preminuo je 20. oktobra 2001. u Beogradu.
Borislav Stanković rođen je 9. jula 1925. godine u Bihaću. Još kao dečak se bavio stonim tenisom. 1941. godine dolazi u Beograd iz Novog Sada. Na osnivačkoj skupštini KK „Crvena zvezda“ 4. marta 1945. godine biva izabran za trećeg sekretara. Par godina je igrao i za prvi tim „Crvene zvezde“, da bi prešao u „BSK“ (kasnije će ovaj klub ime promeniti u OKK „Beograd“), gde će kao trener osvojiti nekoliko titula prvaka i nacionalnih kupova. Sa italijanskom ekipom „Oranžsoda“ će osvojiti titulu prvaka Italije i tako postati prvi inostrani trener kome je to pošlo za rukom. Sredinom šezdesetih godina Vilijem Džons ga postavlja za svog zamenika. Od 1976. godine bio je generalni sekretar FIBE, a kasnije biva proglašen počasnim predsednikom te organizacije. Od 1988. bio je član Međunarodnog olimpijskog komiteta, a od 1983. i generalni sekretar ASOIF, organizacije koja objedinjava aktivnost međunarodnih federacija svih sportova koji su na programu letnjih olimpijskih igara. Za svoj predani rad dobio je najveće međunarodno sportsko odlikovanje - Orden za zasluge MOK-a. Od 1991. biva uvršten u kuću slavnih.
Aleksandar Nikolić rođen je 28. oktobra 1924. godine u Sarajevu.
Zajedno sa Nebojšom Popovićem se sa pravom smatra rodonačelnikom jugoslovenske košarke. Bio je član ekipe jugoslovenske vojske koja je na prvom šampionatu 1946. godine pobedila selekciju Srbije sa 21:18. Nekoliko godina je igrao za „Crvenu zvezdu“ i sa njom osvojio tri titule prvaka države. Nastupao je i za državni tim u kome je odigrao deset utakmica i postigao 37 poena. Debitovao je na Balkanskom šampionatu u Bukureštu 1946. godine protiv Rumunije, a svoju poslednju 7. januara 1950. protiv Italije u Nici na kvalifikacionom turniru na odlazak na Svetsko prvenstvo u Argentini iste godine. 1951. godine prestaje da igra košarku i posvećuje se trenerskom poslu i reprezentaciji Jugoslavije, sa kojom će doći do najvećih visina. Vodio je reprezentaciju punih 14 godina, i sa njom osvojio zlato na Svetskom prvenstvu u Manili 1978, srebro u Riju 1963, takođe na svetskom prvenstvu, jedno zlato na Evropskom prvenstvu u Liježu 1977, dve srebrne medalje - Beograd 1961. i Moskva 1965. godine, kao i jednu bronzu na Evropskom prvenstvu u Vroclavu 1963.
Vodio je i mnoge klubove, kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu, pa je tako sa Zvezdom osvojio Kup pobednika Kupova 1974. godine, a pre toga je vodio zlatnu generaciju OKK Beograda. U Italiji je ostavio neizbrisiv trag, gde je sa „Injisom“ osvojio sve klupske titule u Evropi i svetu koje su se mogle osvojiti: kup i prvenstvo Italije, Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup. Kasnije je bio profesor na katedri za fizičku kulturu i mentor mnogim trenerima koji će poći njegovim stopama. I dan-danas se priča o njegovoj školi košarke. Dobitnik je FIBA priznanja Order of Merit i član asocijacije Hal Of Fejm od 1998. godine. Preminuo je 12. marta 2000. u Beogradu.
Radomir Šaper rođen je 9. decembra 1925. godine u Beogradu.
Košarku je igrao pre rata zajedno sa svojim bratom Svetom u „BASK-u“, da bi posle rata počeli da treniraju u „Zvezdi“, a 4. oktobra 1945. godine, kada je oformljen KK „Partizan“, kao još uvek aktuelni vojnici prekomandovani su tamo. Sa „Partizanom“ nije imao nekih uspeha, ali je zato kasnije nakon završetka igračke karijere ostavio nemerljiv trag u jugoslovenskoj košarci. Dugo godina je bio prvi čovek naše košarkaške organizacije. Po nastajanju košarkaškog saveza vodio je tehnički sekretarijat, buduću takmičarsku komisiju. Osam godina je bio predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, a isto toliko i generalni sekretar. Dvadeset godina je bio predsednik takmičarske komisije, najvažnije u FIBA. Izuzetan inovator i organizator, bio je i dugo godina komesar Juba lige. Preminuo je 6. januara 1998. godine u Beogradu.

ALEKSANDAR GEC
Rođen 3. marta 1928. godine u Beogradu, preminuo 12. aprila 2008.
Bio je prvi srpski košarkaš i prva legenda Košarkaškog kluba „Crvena zvezda“. Aleksandar Gec je počeo da igra košarku za prvi tim od samog njenog osnivanja, 1946. godine. Sa „Crvenom zvezdom“ je osvojio osam titula državnog prvaka u nizu, od 1945. pa sve do 1953. godine. Njen dres je nosio 98 puta. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 66 mečeva, učestvovao na prvom Svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu 1950. godine, a od reprezentacije se oprostio 1953. godine na EP u Moskvi. Nažalost, u 25. godini života je morao da prestane da se bavi aktivnim igranjem košarke, ali se nije predavao i dalje je celog sebe davao i „Zvezdi“ i sportu.
Ostaće upamćen kao velemajstor u asistencijama, sjajan tehničar sa izvrsnim pregledom igre. Posle prestanka aktivnog igranja košarke, Gec se oprobao i kao trener, a kasnije je bio i predsednik kluba. Za vreme njegovog mandata „Crvena zvezda“ je osvojila titule prvaka 1968/69. i 1971/1972, kao i tri Kupa Jugoslavije: 1971, 1973. i 1975.
Kakav je bio košarkaš i koliko je voleo „Crvenu zvezdu“ pokazaće i sledeći primeri. Kada su svojevremeno pitali Velikog Aleksandra da izdvoji neku zanimljivu priču iz karijere, on je izdvojio dva jako interesantna događaja.
Prvi se odnosio na utakmicu sa Zadrom 1946. godine, koja je odlučivala o naslovu prvaka. Utakmica se igrala u osam ujutru, a Gec, koji je tada sa 18 godina i bio maturant, morao je toga dana da polaže pismeni maturski rad, koji je počinjao sat vremena ranije nego utakmica. „Završim ja taj deo ispita u rekordnom roku od 15 minuta i zbrišem pravo na utakmicu", reči su velikog asa. „Crvena zvezda“ je pobedila rezultatom 46:9 i osvojila titulu, a Gec opijen slavljem, sutradan nije ni otišao na usmeni, jer kako je sam pričao, znao je da je loše uradio pismeni - šta može da se uradi za petnaest minuta - pa je maturski ispit položio u septembru.
Drugi detalj, koji je takođe njemu bio veoma drag i značajan, zbio se 1952. godine u Zrenjaninu. „Crvena zvezda“ je tih godina bila neprikosnovena i svi se jedva čekali da je skinu sa trona. Baš na toj utakmici sa „Proleterom“, sve se okrenulo protiv „Zvezde“. „Na četiri sekunde pred kraj meča, rezultat je nerešen, ali je lopta bila kod mene, na našoj polovini. Šutiram sa pola igrališta i postignem pobedonosni koš, ali nastane gužva kod zapisničkog stola i sudije ponište taj pogodak, pa ponovo dosude loptu za nas. Šutiram gotovo sa istog mesta i opet postignem koš, velika je radost kad daš koš sa pola terena dva puta uzastopce“, prisećao se Veliki Aleksandar.
Na jednoj od turneja je za 12 dana odigrao 13 utakmica za „Zvezdu“, dešavalo bi se da jednu utakmicu odigra u prepodnevnim, a drugu u popodnevnim satima. Posle Evropskog prvenstva u Moskvi 1953. godine, Saša je sve napore stoički izdržavao, ali je tada osetio da se preznojava. I kada bi sedeo, obuzimala ga je slabost. Nakon pregleda, na rendgenu je otkriveno da ima otvorenu kavemu na levom plućnom krilu. Sa 25 godina je morao da kaže ‘zbogom’ igranju košarke, pa se posvetio trenerskom radu, a kasnije je bio i predsednik kluba. Za vreme njegovog mandata „Crvena zvezda“ je osvojila dve šampionske krune, tri Kupa Jugoslavije i jedan Kup pobednika kupova.
Aleksandar Gec je bio izuzetno častan čovek, dosledan svojim principima i vaspitavan u sportskom i viteškom maniru, što slikovito pokazuje činjenica da je sa mesta predsednika kluba otišao, jer nije mogao da se pomiri sa nekim stvarima koje nisu bile u duhu fer-pleja. Igrao se derbi u „Hali sportova“ na Novom Beogradu, pobedio je „Partizan“, koji je tih godina češće pobeđivao. Navijači crno-belih, pretukli su navijače „Crvene zvezde“ naočigled policajaca, koji su bili u neposrednoj blizini. I sa osmehom na licu sve to posmatrali. Sutradan, Gec je tražio da se uputi pismo predsedniku KK „Partizan“, koji je u to vreme bio i ministar unutrašnjih poslova vlade Srbije. Saradnici Aleksandra Geca nisu podržali tu inicijativu i hteli su da se sve zataška. Videvši to, Gec, dosledan svojim principima, dao je neopozivu ostavku na mesto predsednika kluba i nikada više nije otišao ni na jednu košarkašku utakmicu. To je bilo prosto neverovatno, čovek koji je dao nemerljiv doprinos košarci i „Zvezdi“, okrenuo je leđa sportu svog života zbog nepravde. Aleksandar je u tim trenucima pokazao svoju veličinu. Ostaće upamćen kao kapiten koji je gledaoce oduševljavao izuzetnim potezima, koji se nisu mogli često videti. Bio je romantičar kraljice igara i ceo svoj život je posvetio svom klubu. Aleksandar Veliki će zauvek ostati u našim srcima i sećanjima.

SRĐAN KALEMBER
Rođen 5. juna 1928. godine. U košarku je ušao sasvim slučajno, prisustvovavši osnivačkoj skupštini fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ i rešen da nastavi sa igranjem fudbala. Voleo je fudbal, pre rata se bavio fudbalom i stonim tenisom, ali ga je Slobodan Ćosić ubedio da fudbal nije za njega i da okuša sreću među kalemegdanskim zidinama, gde je već skakutala košarkaška lopta. Prvi put se sa košarkom susreo u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde su u dvorištu škole, u jednom ćošku, igrala košarku i braća Šaper.
Kada je došao u „Zvezdu“, bio je u 12. timu. Tada je „Zvezda“ formirala 12 mladih timova. Zbog svog talenta, već 1946. godine debitovao je za prvi tim i igrao za „Zvezdu“ punih devet godina. Osvojio je devet šampionskih titula i do dana današnjeg drži taj rekord. Srđa Kalember, Nebojša Popović, Aleksandar Gec, Ladislav Demšar i Tulio Roklicer su predstavljali petorku snova koja je godinama harala košarkaškim terenima širom Jugoslavije. Atraktivnom igrom je mamio gledaoce da dođu na Mali Kalemegdan. Ostavio je neizbrisiv trag, kako u „Crvenoj zvezdi“, tako i u reprezentaciji. Igrao je na mestu krila, imao je nepogrešivu ruku za šut iz kornera, uvek je bio nasmejan i oran za šalu. Otvoreno i fer je ulazio u duele i uvek je gledao da najduhovitiji način nađe rešenje za neki koš ili akciju, zbog čega je morao da odlazi na klupu, ali je bio nezamenljiv kada bi „Zvezda“ igrala za publiku. Za „Crvenu zvezdu“ je odigrao 101 utakmicu; brz, okretan - bio je rođen za kontraša, probijao se poput šila kroz protivničke odbrane, trudeći se da svaki njegov koš bude za pamćenje. Bio je i reprezentativac Jugoslavije, učestvovao je na dva Evropska prvenstva, 1947. i 1953, i jednom svetskom prvenstvu, 1950. godine, zabeleživši 47 nastupa. Posle „Crvene zvezde“ odlazi u Francusku 1954. godine, u Nant. Nakon završene igračke karijere oprobao se i kao trener. Bio je trener ženskog Košarkaškog kluba „Jugoplastika“, a kasnije i muškog tima. Sa ekipom „Jugoplastike“ osvaja kup. Nakon izleta u Split, vraća se u Francusku i trenersku karijem završava u „Višiju“. Penzionerske dane provodi u Beogradu i jedini je živi član one čuvene petorke snova „Crvene zvezde“.

LADISLAV DEMŠAR
Ladislav Demšar, rođen 25. januara 1929. u Novom Sadu, preminuo 15. februara 1992. Za prvi tim „Crvene zvezde“ je nastupao 160 puta. 1948. godine kao devetnaestogodišnjak prelazi iz „Edjšega“ u „Crvenu zvezdu“ i sa njom osvaja sedam titula. Dvanaest sezona je igrao za Crvenu zvezdu i nalazi se među prvih pet igrača po broju odigranih sezona. Demi, kako su ga popularno saigrači zvali, bio je igrač koji je imao prefinjenu tehniku, skok i izuzetno precizan šut. Biće upamćen po horog šutu, a bio je jedan od retkih centara koji su poentirali sa udaljenosti od pet, šest metara.
Bio je reprezentativac Jugoslavije, za nacionalni tim je nastupao 79 puta. Bio je učesnik Evropskih prvenstava 1947, 1953. i 1955. i Svetskog prvenstva 1950. godine.
Po završetku igračke karijere bavio se i trenerskim poslom: bio je trener ženskog tima novosadske „Vojvodine“, kao i selektor ženske košarkaške reprezentacije Jugoslavije, 1963-1970.
Sa ekipom „Vojvodine“ je dva puta bio prvak države, 1969. i 1970. Ni pre, a ni posle toga, „Vojvodina“ nije mogla da ostvari takav uspeh. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio srebro na Evropskom prvenstvu 1967. godine u Mesini, a dve godine kasnije, 1969. u Roterdamu, Demšarove izabranice su osvojile bronzu.
Tog dana, kada nas je veliki Demi napustio, crni flor su nosili svi košarkaški pregaoci, treneri, igrači i igračice. Nama je ostalo da se uvek sećamo našeg velikog Demija.

MIODRAG SIJA NIKOLIĆ
Rođen je 22. februara 1938. godine u Beogradu.
Od oca Božidara i majke Sofije zajedno sa bratom Đorđem živeo je u veoma skromnim uslovima na Crvenom krstu. Šetajući Kalemegdanom video je novu igru pod obručima koja ga je naprečac osvojila, iako su njegovi roditelji imali druge planove za mladoga Miodraga; upisali su ga u muzičku školu na odsek violine, misleći da će tako sebi graditi karijeru. Međutim, Miodrag nije tako mislio, već je umesto na časove violine u muzičkoj školi vreme provodio na košarkaškim terenima, i sve je trajalo dok jednog dana njegovi roditelji nisu u kutiji gde bi trebalo da se nosi violina našli ispumpanu košarkašku loptu. Sija je odlazio u komšiluk na terene „Radničkog“, gde je uz budne oči Ranka Žeravice, Borivoja Cenića i Mite Reljina trenirao košarku. U „Radničkom“ ostaje sve do 1957. godine, kada ga na košarkaške terene „BSK-a“ dovodi Radomir Šaper. Zbog prelaska iz „Radničkog“ u OKK „Beograd“ morao je da pauzira šest meseci, pa je tu pauzu iskoristio igrajući odbojku u „Železničaru“, gde je upravo uz pomoć te igre povećao skočnost, koja će mu u karijeri biti od velike pomoći i značaja. Tu počinje blistava karijera Sije Nikolića, „BSK“ se te godine vratio iz Srpske lige i odmah to prvenstvo završio na 3. mestu. Nikolićeve partije iz te godine nisu bile ostale nezapažene, te je usledio i poziv u državnu reprezentaciju, gde sa 19 godina debituje za nacionalni tim. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 126 utakmica, postigao 756 poena. Osvojio je jedno zlato na Mediteranskim igrama, četiri zlata na Balkanskim igrama, jedno srebro na Svetskom prvenstvu, jedno srebro na Evropskom prvenstvu i jedno na Balkanskim igrama, kao i jednu bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu. Ostaće upamćen tandem Nikolić-Daneu, koji se neverovatno razumeo i dopunjavao i bio nerešiva enigma za protivnike. Sa ekipom OKK „Beograda“ osvojio je četiri državna prvenstva (1958, 1960, 1963, 1964.) i dva Kupa Jugoslavije (1960. i 1962).
Nikolićeva karijera u OKK „Beogradu“ se završila prerano 1965. godine kada je na utakmici protiv Olimpije u sklopu zimskog turnira na Sajmištu u Hali 3 teže povredio nogu. Posle toga odlazi u inostranstvo u Tursku, gde igra sve do 1970. godine, kada prelazi u Nemačku i tamo biva sve do 1975. godine. Nakon završetka igračke karijere posvetio se trenerskom poslu i vodio reprezentativne selekcije sa Arabijskog poluostrva Katar, Bahrein, Kuvajt.
Preminuo je u Kataru u 67. godini. Igrao je na mestu beka. Bio je visok 190 cm i ostaće upamćen kao jedan od pionira jugoslovenske košarke, igrač koji je prvi pravilno izvodio skok-šut, koji je svojom virtuoznošću i elegancijom plenio na terenima i ostavio nemerljiv trag u košarci.

JOSIP ĐERĐA PINO
Jedan od najboljih jugoslovenskih bekova i sigurno najbolji kojeg je „Zadar“ imao. Rođen je 24. septembra 1937. godine u Zadru. Prve košarkaške korake je napravio na betonu zadarskog svetilišta na Jazinama. Pino, kako su ga mnogi od milošte zvali, dugo se lomio između fudbala i košarke. Presudilo je to što se košarkaški klub takmičio u većem rangu od fudbalskog. Pino je u prvi tim „Zadra“ ušao zahvaljujući tome što je maltene ceo tim napustio „Zadar“; Roklicer je otišao u „Zvezdu“, Maršan prebegao u Australiju, Tičina u Čile, a i stariji Đerđin brat Petar u „Austriju“ u Beču. Tako je trener „Zadra“ Đuro Vujanić morao da napravi očajnički potez i ubaci golobrade mladiće u seniorski tim, a među njima je bio i Đerđa. Prvo su ti klinci napravili senzaciju i 1954. godine osvojili hrvatsko prvenstvo, a 1957. godine pod dirigentskom palicom Enca Sovitija ušli u Prvu saveznu ligu. U „Zadru“ je ostao celu igračku karijeru, sve do 1976. godine. Sa „Zadrom“ je osvojio pet naslova prvaka države - 1965, 1967, 1968, 1974. i 1975. godine - kao i jedan nacionalni kup, 1970.
Đerđa je bio igrač koji je punio prvo terene, a zatim i dvorane širom Jugoslavije. Ljudi su dolazili da pored svojih ljubimaca gledaju i majstorije zadarskog velemajstora. Prosto je bio neuhvatljiv za protivnike, kad je on igrao, igrao je i „Zadar“. Posedovao je jedinstven akrobatski stil igre sa lebdećim šutem. To je izgradio zahvaljujuči filmu od 8 mm koji je dobio od svoje tetke iz Amerike, na kome je prvi put video Boba Kouzija na delu. Pošto nije imao gde da gleda film, on bi u prepodnevnim satima išao u zadarski bioskop „Pobeda“ kod kino-operatera Ćurkovića. Kada nema gužve ovaj mu je puštao film, te je tako Pino, pomno, bez daha i treptanja, skidao pokrete i finte koje je kasnije mesecima na terenu vežbao, sve dok ih nije doveo do savršenstva, kombinujući ih sa nekim svojim idejama. Pino je imao sreće pošto je Aleksandar Nikolić posle kraha na evropskom prvenstvu u Turskoj 1959. godine rešio da napravi radikalan rez i podmladi reprezentaciju, pa su tako istog dana u prvi tim ušli Đerđa, Gordić, Nikolić, Korać, što će se kasnije ispostaviti kao jedan u nizu genijalnih poteza profesora Ace Nikolića. Za „A“ reprezentaciju Đerđa je odigrao 103 utakmice i postigao 611 poena. Osvojio je srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967, kao i na Evropskom prvenstvu 1965. godine. Zadar mu se zahvalio veličanstvenim oproštajnim mečom 1976. godine, baš kako je Đerđa i zaslužio.
Nakon završetka igračke karije posvetio se trenerskom poslu. Bio je trener „Zadra“ od 1976. sve do 1983, pa potom i 1986/87. Vodio je i grčki „Paok“ i nekoliko italijanskih klubova. Bio je selektor jugoslovenske reprezentacije 1983. godine. Proglašen je najboljim sportistom Zadra 1958. godine, najboljim sportistom Hrvatske 1963. Te iste godine izabran je u najbolju petorku sveta, a 1965. u najbolju petorku Evrope.

DRAGUTIN ČERMAK
Legendarni košarkaš, legenda „Radničkog“ sa Crvenog krsta i „Partizana“, rođen je 12. oktobra 1944. u Beogradu.
Još kao mali se interesovao za sport, počeo je sa boksom i ta avantura je otprilike trajala mesec dana, da bi ga Milan Ciga Vasojević, koji mu je bio nastavnik u školi „Milica Pavlović“, odveo na košarkaške terene Crvenog krsta, i zauvek ga zarazio najlepšom igrom pod obručima. 1954. godine je počeo sa treninzima u „Radničkom“ i jedan je od retkih iz njegove generacije koji je istrajao i došao do prvog tima 1960. godine, kada je debitovao protiv karlovačkog „Željezničara“. U toj utakmici je svojim slobodnim bacanjima u produžetku doneo pobedu „Radničkom“. Tereni na Crvenom krstu su, kako za njega tako i za sve ostale iz „Radničkog“, bili centar zbivanja: tu su provodili najveći deo svog vremena, na tim terenima su nastala i tri reprezentativca Jugoslavije - Đurić, Čermak, Ražnatović.
Nakon devet godina provedenih u seniorima „Radničkog“ prelazi u „Partizan“. Pre prelaska u Partizan vodio je razgovore i imao želju da pređe u „Zvezdu“, međutim, posle 5-6 razgovora sa rukovodstvom „Zvezde“ u kojima se nije mnogo odmaklo, Čermak je prelomio i prešao u „Partizan“. U „Partizanu“ je igrao do 1973. godine, odigrao je 102 utakmica i postigao 1836 poena. Nakon „Partizana“ odlazi u Holandiju, a zatim i u Belgiju. U decembru mesecu 1963. godine protiv Francuske u Strazburu debituje za „A“ tim reprezentacije Jugoslavije i sve do 1971. godine bio je njen standardni član. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 167 utakmica i postigao 1.446 poena i nalazi se na 15. mestu večne liste strelaca. Bio je kapiten reprezentacije i na Olimpijskim igrama 1968. izabran je za člana najbolje petorke. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970, a na Balkanskim igrama 1965, 1966, 1968, 1969, 1970. Srebrn je bio na Evropskom prvenstvu 1969. i 1971. godine, a ima i bronzu na Mediteranskim igrama 1963. godine. Igrao je na poziciji beka i važio je za jednog od najboljih odbrambenih bekova. 1980. godine je počeo da se bavi trenerskim poslom i radio je kao trener u nekoliko zemalja.

NEMANJA NECA ĐURIĆ
Nemanja Neca Đurić je legenda srpske košarke, bivši igrač „Crvene zvezde“ i kasnije njen trener. Rođen je 18. juna 1936. godine u Beogradu.
Veoma rano je ostao bez oba roditelja, pa je brigu o njemu preuzela baka. Još kao mlad se prvo zanimao za fudbal, zatim za odbojku i rukomet. Kod starog „Zvezdinog“ stadiona je prvi put ugledao koš koji je tamo na zidu bio okačen, drveni koš koji je služio igračima za vežbanje (takozvani šuting boks), pa je sa drugovima jedne večeri preskočio ogradu, ukrali su koš i odneli ga u dvorište kod prijatelja, gde su ga okačili na zid i tako su počeli njegovi prvi košarkaški koraci. Kada je početkom decembra 1954. godine „Zvezda“ raspisala konkurs da traži dvometraše koji bi igrali košarku, Neca Đurić (kako ga saigrači i prijatelji zovu) se javio na Mali Kalemegdan. I u konkurenciji sedamdesetak momaka ušao je u najuži izbor zajedno sa Vićentićem i Glumcem.
Neca Đurić je bio u drugom timu „Zvezde“, igrao je prijateljske utakmice i tada je prvi put u životu i dobio polovne patike Superge od Nebojše Popovića. Još iz školskih dana se družio sa Pivom Ivkovićem, koji ga poziva da pređe u „Radnički“ sa Crvenog krsta, pošto u „Zvezdi“ nije mogao da dobije pravu šansu. Neca Đurić 1956. prelazi u „Radnički“ gde ostaje sve do odlaska u Italiju 1965. godine.
Đurić je igrao na poziciji centra, bio je odličan skakač i odličan odbrambeni igrač. Te karakteristike su ga i preporučile profesoru Aci Nikolić, koji ga 1958. poziva u reprezentaciju Jugoslavije. Tada dolazi do smene generacija u reprezentaciji i zajedno sa Koraćem, Sijom Nikolićem, Gordićem, Đerđom, debituje za reprezentaciju 8. decembra 1958. protiv Italije u Pezaru. Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao sve do 1969. godine, kada se oprostio na utakmici Jugoslavija - Evropa, koja se igrala u „Hali Sportova“ na Novom Beogradu. Odigrao je 138 utakmica i dao 1.400 poena, predstavljao je odličan tandem sa Radivojem Koraćem. Osvojio je srebrnu medalju na svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, kao i srebrne medalje na evropskim prvenstvima 1961. i 1965, i jednu bronzanu na Evropskom prvenstvu 1963.
Posle Italije, Neca Đurić je trebalo da zaigra za „Jugoplastiku“, ali se nešto izjalovilo. Stigao je poziv iz „Zvezde“ koji je prihvatio i 1968. godine se vraća tamo gde je i započeo svoju karijeru. Nažalost, u poslednjem kolu mu je izmakla titula, ali će ostati zapisano da je zajedno sa svojim saigračima odigrao prvu zvaničnu evropsku kup utakmicu u istoriji „Crvene zvezde“. Nakon „Zvezde“ i 1970. godine odlazi u „Oriolik“ iz Slavonskog Broda, gde je bio i igrač i trener u timu koji iz Druge lige zahvaljujući Neci prelazi u viši rang. U „Orioliku“ ostaje sve do 1972. godine, kada prelazi u sarajevski „Željezničar“, gde takođe igra i biva trener tima, da bi nakon poziva Ace Nikolića 1973. godine ponovo došao u „Zvezdu“, ovoga puta kao njegov pomoćnik, i sa „Zvezdom“ osvaja do sada jedini evropski trofej - Kup pobednika kupova 1974. godine. Nakon odlaska Ace Nikolića u Italiju, Neca Đurić postaje trener „Zvezde“ i 1975. osvaja nacionalni kup. Igra još jedno finale Kupa pobednika kupova, koje „Zvezda“ gubi od „Spartaka“ iz Lenjingrada 63:62. Iako je ceo meč bila bolja, nažalost, u samoj završnici je posustala. Nakon razmimoilaženja sa određenim političkim strukturama u upravi kluba Neca Đurić napušta „Crvenu zvezdu“.

SLOBODAN GORDIĆ
Legenda jugoslovenske košarke i OKK „Beograda“ rođen je 28. septembra 1937. godine u Čačku.
Prve košarkaške korake napravio je u rodnom Čačku na tek sagrađenim terenima u Hadži Popovcu. Trenirao je sa juniorima u „Borcu“, gde je proglašen netalentovanim. Sa 14 godina prelazi sa roditeljima u Beograd i kada su otvoreni tereni „BSK“ OKK „Beograda“ u Zdravka Čelara, Gordić odlazi da trenira. Prvi trener mu je bio Toša Lazić. Počeo je u juniorima „BSK-a“ 1956, da bi ga na polusezoni Bora Stanković prebacio u prvi tim. OKK Beograd će te godine ispasti iz Prve lige, a Gordić tek odlaskom Radovića u „Partizan“ dobija veću šansu i prostor koju je oberučke prihvatio. Sa OKK „Beograd“ je osvojio četiri državna prvenstva 1958, 1960, 1963, 1964. i dva nacionalna kupa 1960. i 1962. godine.
Visok, skladnih pokreta, Gordić je plenio košarkaškim terenima širom Jugoslavije, imao je izuzetno precizan šut i što je najbitnije, bio je nerešiva enigma za protivnike. Činio je odličan tandem sa Žućkom Koraćem, drugom iz detinjstva, koga je bukvalno hranio loptama, a ovaj nemilosrdno punio koševe protivnika. Odlične partije u OKK „Beogradu“ nisu promakle profesoru Aci Nikoliću, koji ga 1958. godine ubacuje zajedno sa još sedam novajlija u reprezentaciju na utakmici protiv Italije i sve do 1965. Gordić je bio standardni član reprezentacije. Za reprezentaciju je odigrao 113 mečeva i postigao 504 poena. Osvojio je zlatnu medalju na Mediteranskim igrama u Bejrutu 1959. godine, srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1963. godine i na Evropskom prvenstvu 1961. i 1965, a bronzanu medalju 1963. godine. Sa 30 godina, 1967. godine odlazi u inostranstvo, u francuski „Viši“, da bi potom prešao u Belgiju u „Brisel“ iz Liježa najviše zbog Koraća, ali Korać odlazi u Italiju u tim „Padove“. Košarkašku karijem je završio u svojoj 53. godini, 1990. Posle završetka igračke karijere nastavio je da živi u Belgiji.

PETRIČEVIĆ ZVONKO DŽIMI
Rođen 26. jula 1940. u Prizrenu, preminuo 20. januara 2009. u Samoboru.
Košarkašku karijem započeo 1959. godine u Mladosti iz Zagreba, i na sebe je skrenuo pažnju javnosti kada je na jednom jakom gradskom zimskom turniru u dresu „Mladosti“ dao 104 poena i bio najbolji strelac. Posle tog turnira uskoro se seli u „Lokomotivu“ iz Zagreba.
Važio je za pravog fanatika, trenirao je po osam sati dnevno, posrtao, padao, dizao se ali nije gubio veru u sebe. Bio je visok 210 cm, tada je bio pandan sovjetskom košarkašu Krumišu. Trening nije napuštao pre nego što bi 300 puta ubacio loptu kroz obruč. Te je tako 1962. godine bio najbolji izvođač slobodnih bacanja sa 84% uspešnosti. Za ekipu „Mladosti“ debitovao je 13. juna 1959. godine protiv kragujevačke „Zastave“, kada je postigao jedan poen. Sa Kovačićem je predstavljao najdominantniji tandem centara u Jugoslaviji, te su njih dvojica zajedno na utakmicama postizali po 50-60, nekada i 70 poena. Visok i krupan, odlično je pokrivao reket. Za ekipu „Lokomotive“ je igrao četiri godine, sve do 1965. Odigrao je 94 utakmice, postigao 2.011 koševa i nalazi se na 12. mestu večne liste strelaca u Ciboni.
Te 1965. godine odlazi u Belgiju na postdiplomske studije, a 1968. godine u SAD, gde nastavlja profesionalnu košarkašku karijem. 1960. godine u Briselu je debitovao za državnu reprezentaciju Jugoslavije, gde je odigrao 101 utakmicu i postigao 611 poena. Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao sve do 1965. godine i sa njom je osvojio zlatne medalje na Balkanskim igrama 1961, 1962 i 1965, srebro na Svetskom prvenstvu 1963, Evropskom prvenstvu 1961. i 1965. i na Balkanskim igrama 1960, bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1963, kao i na Mediteranskim igrama iste godine. Učestvovao je i na dve Olimpijade - 1960. i 1964 godine. Diplomirao je arhitekturu.

RADIVOJE KORAĆ ŽUĆKO
Jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena i najbolji srpski košarkaš, rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru.
Zbog školovanja, Radivoje sa porodicom se seli u Beograd. Prvu košarkašku utakmicu odigrao je u srednjoj školi za svoje odeljenje. Prvi trener mu je bio Dragan Glišić. Korać je bio stidljiv, tih, povučen i nije delovao spretno. Sve dok nije uzeo loptu u ruke. Kada je počeo da šutira sa različitih pozicija, bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Dragan ga je samo naučio pravilima i kako se vodi lopta, dok je šuterske sposobnosti imao urođene. Dok je još bio u podmlatku „BSK-a“, na juniorskom turniru na jednom meču Korać je postigao 33 poena, koliko je njegova ekipa ukupno i postigla na toj utakmici.
Za godinu dana je prešao put od juniora do seniorske konkurencije. Bora Stanković je prepoznao u Žućku neviđeni talenat i prebacio ga u prvi tim. Sa 19 godina je debitovao u Prvoj ligi, 1958. godine. Sedam puta je bio najbolji strelac lige. Niko pre njega nije imao takav uspeh. Igrao je na mestu krilnog centra, koševe je davao uglavnom iz reketa zahvaljujući driblingu i brzom izbačaju, pa protivnički igrači nisu tako imali vremena da ga spreče. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri kojem se služio telom, pa su i protivnici pokušavali da to prikažu kao faul u napadu, ali bez uspeha. Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja sa obe ruke, držeći pri izbačaju loptu na kolenima. Postoji i anegdota u vezi sa tim njegovim izvođenjem slobodnih bacanja. Naime, prilikom gostovanja na belgijskoj televiziji upitali su Koraća koliko bi mogao puta da pogodi bacanja iz sto pokušaja, on je odgovorio: od 70 do 80. Ne znajući šta smeraju Belgijanci, odjednom se u studiju zavesa pomerila, a iza nje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima u studiju, a i milionskom auditorijumu pokaže to svoje umeće. Taj izazov Korać je prihvatio i od 100 pokušaja ubacio svih 100 bacanja.
Ostaće zapamćeno i je da na međunarodnoj utakmici, koju je OKK „Beograd“ igrao na Beogradskom sajmištu u „Hali 3“, u Kupu šampiona protiv švedskog „Alvika“, Radivoje u pobedi svog tima nad Šveđanima postigao 99 poena. Samo je Vilt Čemberlen bio bolji od Žućka sa postignutih 100 poena na jednoj utakmici. I u domaćem prvenstvu je skoro 25 godina držao rekord kada je ekipi „Mladosti“ iz Zagreba 1962. godine dao 74 poena. Sa svojom ekipom, OKK „Beogradom“, osvojio je četiri naslova prvaka države: 1958, 1960, 1963. i 1964, kao i dva nacionalna kupa - 1960. i 1961. Posle OKK „Beograda“ odlazi u „Standard“ iz Liježa, sa kojim je bio prvak Belgije, a zatim u „Petrarku“ iz Padove, ali ga je automobilska nesreća 2. juna 1969. godine kod Sarajeva u kojoj je tragično izgubio život sprečila da zaokruži svoju fenomenalnu karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 8. decembra 1958. godine u Parizu i u plavom dresu je osvojio dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, dva srebra na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965. i jedno srebro na Olimpijskim igrama 1968. godine. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom Olimpijskih igara. Odigrao je 157 utakmica i postigao 3.177 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Poslednju zvaničnu utakmicu u reprezentaciji je odigrao 28. oktobra 1968. u Gvadalahari, a poslednju utakmicu uopšte dan pre pogibije u Sarajevu, protiv selekcije BiH.
Bio je izuzetno svestrana ličnost, voleo je muziku, knjige, pozorište, bio je avangarda u svakom pogledu. Sve prve ploče koje su se pojavljivale on bi donosio u Beograd; on je doneo prvi ploču Bitlsa u Jugoslaviju, koja je puštana na Radio Beogradu. Prvi džemper na „V“ izrez koji se pojavio u Beogradu bio je njegov. Bio je izuzetno skroman, materijalna strana mu nikada nije bila primama, što govori i sledeći podatak. Aleksandar Gec, legenda Crvene zvezde je zvao Žućka da pređe u Zvezdu, ponudio mu stan i automobil Fiat 1300, međutim, Korać je sa osmehom sve odbio, rekavši da ga to ne interesuje. Košarku je igrao iz čiste ljubavi.
Nažalost, 2. juna vraćajući se iz Sarajeva za Beograd Radivoje Žućko Korać je poginuo u saobraćnoj nesreći. Ta vest je kao bomba odjeknula, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i celom svetu. Košarkaški savez je doneo odluku da se na taj dan više nikada ne odigra nijedan meč. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana. Njegov kovčeg je bio umesto državne zastave bio prekriven olimpijskom zastavom, na lično insistiranje Josipa Broza Tita, koji rekao da je Korać bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu. Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa donela odluku da se osnuje međunarodno takmičenje koje bi nosilo Žućkovo ime. Trofej ovog takmičenja je bila Žućkova levica, za uspomenu i dugo sećanje na mladića koji je s ljubavlju prema sportu u najboljem svetlu promovisao košarku, kako u Jugoslaviji, tako i van njenih granica. Kup Radivoja Koraća se održavao sve do 2002. godine. Od te godine nacionalni kup Srbije nosi njegovo ime.
Radivoje Žućko Korać je bio prvi evropski košarkaš koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca. 1. marta 2007. godine je otvorena Kuća slavnih u Madridu, gde je Korać dobio svoje zasluženo mesto.


IVO DANEU
Najbolji slovenački košarkaš svih vremena i jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša rođen je 6. oktobra 1937. godine u Mariboru.
Još kao dečak se zanimao za sport, pa je u Ljudskom vrtu u njegovom Mariboru sakupljao lopte teniserima i tako zarađivao novac. Kao mali ostao je siroče, otac mu je umro, majka ostala sama sa četvoro dece, pa je Ivo pokušavao na sve načine da pomogne svojoj porodici. Pošto je mnogo voleo sport, sa teniskih terena prelazi na fudbalske i tamo biva sve dok jednog dana ga nije udarila lopta u glavu posle čega je izgubio svest. To ga je definitivno odvratilo od fudbala, prešao je na košarkaške terene i tu zauvek ostao. Počeo je da igra košarku u „Poletu“ iz Maribora 1949. godine i tu ostao sve do 1956. Te prve košarkaške korake napravio je pod trenerskom palicom Boška Marinića. 1956. godine je sa svojim „Poletom“ igrao kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu, ali su izgubili od „Montaže“, te je Ivo odlučio da te 1956. pređe u „Olimpiju“, gde je ostao do kraja svoje igračke karijere, 1970. godine. Zvao ga je i „Partizan“ te 1956, nudili su mu zimnicu i ugalj da bi prešao kod njih, ali se nekako slobodnije osećao severnije, roditelji su mu bili primorci iz štajerske oblasti, što je na kraju bilo i presudno da se opredeli za „Olimpiju“. Sa „Olimpijom“ je osvojio 6 naslova prvaka: 1957, 1959, 1961, 1962, 1966. i 1970. Postigao je u prvenstvima 5.188 poena.
U reprezentaciju je došao na prepomku Aleksandra Geca, koji se razboleo i prestao sa aktivnim igranjem košarke, te je Daneu za „A“ tim debitovao 1956. protiv reprezentacije Turske i od tada, pa sve do 1970. bio je neizostavni član reprezentacije, a dugo godina i njen kapiten. Za reprezentaciju je odigrao 202 utakmice, postigao 2.214 koševa i nalazi se na 7. mestu večne liste strelaca. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970, srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967, Olimpijskim igrama 1968, Evropskim prvenstvima 1961, 1965. i 1969. i bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1963. godine.
Igrao je na mestu plejmejkera, bio preteča današnjih modemih organizatora igre. Kada ne bi išlo igračima koji su obično bili zaduženi za realizaciju, Daneu bi preuzeo odgovornost na sebe i postizao, ispostaviće se, ključne poene za tim. 25. aprila 1962. godine „Olimpija“ je tukla Real iz Madrida, a Daneu je postigao 45 poena. Posle te utakmice je dobio poziv da pređe u „Real“, ali pošto Jugoslavija tada nije imala diplomatske odnose sa Španijom zbog Frankovog režima, taj transfer je propao, jer da bi prešao u Real morao bi da emigrira, a u ono vreme bi bio proglašen izdajnikom. Od igračke karijere se oprostio na najlepši mogući način, u hali „Tivoli“ na Svetskom prvenstvu 1970. godine, kao kapiten reprezentacije za zlatnom medaljom na grudima. Nakon završetka igračke karijere posvetio se trenerskom poslu, bio je trener „Olimpije“ a kasnije i „Rudara“ iz Trbovlja.

VLADIMIR CVETKOVIĆ
Vladimir Cvetković je rođen je 24. maja 1941. u Loznici.
Za Košarkaški klub „Crvena zvezda“ je debitovao 1959. i igrao je sve do 1972. godine.
U „Crvenu zvezdu“ je došao 18 godina i to na poziv Aleksandra Geca, koji čuvši da postoji neki mnogo talentovani klinac u Loznici, koji je dao na nekoj utakmici preko 50 poena, otputuje u Loznicu i dogovor odmah pada. Pošto je kao mlad počeo sa fudbalom, gde je teže povredio rame, po dolasku u „Zvezdu“ biva podvrgnut operaciji koja nije bila nimalo naivna, naprotiv, postojala je opasnost od amputacije ruke; srećom, sve je prošlo kako treba, ali su ostali ožiljci, i na ramenu, a i na duši.
Već 1965. godine postaje kapiten „Crvene zvezde“ i po sopstvenom kazivanju, ispunila mu se velika želja. Kako je sam govorio, u „Crvenoj zvezdi“ se ne postavlja kapiten, već se kapiten postaje. Veliku zahvalnost za sve što je postigao u košarci Cvele duguje svom treneru Milanu Bjegojeviću. Cvele je uvek isticao da je prvo bio član „Crvene zvezde“, pa tek onda sve drugo, reprezentativac, strelac, student...
Kada je „Crvena zvezda“ postala prvak 1968/69. godine, tada je vratio deo tog duga, još jedan deo će vratiti 1971/72, a u potpunosti će se odužiti 1991. godine u Bariju. Imao je 289 nastupa za tim „Crvene zvezde“ i nalazi se na 12. mestu večne liste. Postigao je 5.983 poena i na drugom je mestu liste strelaca. Sa „Crvenom zvezdom“ je osvojio dve šampionske titule i jedan kup. Najbolji strelac „Crvene zvezde“ bio je „devet puta, najbolji strelac u kupu - tri puta.
Za 13 sezona, koliko je nastupao u dresu „Crvene zvezde“, izostao je samo na šest utakmica. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je 149 puta i sa njom je osvajao medalje na olimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima. Njegov koš na Olimpijadi u Meksiku 1968. doneo je pobedu nad favorizovanim Sovjetskim Savezom. Tada je osvojena srebrna medalja i tog trenutka je postignut najveći uspeh naše košarke.
Košarkašku karijem završio je na veličanstveni način, kada se na oproštajnoj utakmici u novobeogradskoj „Hali sportova“ okupio celokupan košarkaški svet, na meču između „Crvene zvezde“ i “srebrnih momaka“, 24. oktobra 1972.

NIKOLA PLEĆAŠ
Nikola Plećaš rođen je 10. januara 1948. godine u ličkom selu Duvno.
Zbog posla njegovog oca, on se već sa šest godina preselio u Zagreb. Kao mali počeo je da trenira fudbal, zatim rukomet i gimnastiku. Zahvaljujući društvu iz škole sa kojim je otišao u „Mladost“, počeo je trenira i košarku. Pune četiri godine je bio u „Mladosti“, gde je košarkaško znanje sticao uz trenera Miroslava Katinelija, da bi se potom preselio kod gradskog rivala „Lokomotive“.
Već sa 16 godina biva pozvan u juniorsku reprezentaciju a 1967. godine potpisao je svoj prvi profesionalni ugovor sa „Lokomotivom“, kojoj je ostao veran sve do 1976. godine, kada izbija „afera čaj“. Posle te afere, vidno povređen napušta „Lokomotivu“ i prelazi u „Kvarner“.
Oko njegovog prelaska u „Lokomotivu“ se digla velika prašina, te je morao da pauzira devet meseci. U prvoj utakmici, debiju protiv „Zvezde“, dao je 26 poena i tada pokazao svoj raskošni talenat. Za „Lokomotivu“ je odigrao 244 utakmice i postigao 6.491 poen. Sa „Cibonom“ je osvojio nacionalni kup 1969. godine i to je prvi kup koji je jedan hrvatski klub osvojio, kao i kup „Radivoja Koraća“ 1972. pobedivši OKK „Beograd“ u finalu. Sveti Nikola, kako su ga od milošte navijači zvali, imao je jako precizan šut. U njegovo vreme nije bilo trojki, a Nikola je davao je četrdesetak poena po utakmici. Krasio ga je karakterističan ulaz sa leve strane, kada bi se posle dvokoraka se odrazio i polagao loptu u koš. Protivnici nisu imali leka za ovaj njegov specijalitet. Svojom igrom je plenio i punio dvorane, ljudi su dolazili da gledaju njegove majstorije.
Za „A“ reprezentaciju je počeo da igra 1967. godine, a već sledeće 1968. je postao standardni član, osvojio je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970. godine, kao i na evropskim prvenstvima 1973. i 1975, srebrne medalje na Olimpijskim igrama 1968. i na Svetskom prvenstvu 1974. godine i na evropskim prvenstvima 1969. i 1971.
Kada je prešao u Kvarner (kasnije preimenovano u Industromontažu) više nije bio onaj stari Nikola. Afera je ostavila traga na njemu i od toga se nije mogao oporaviti. Nakon završetka igračke karijere okušao se i kao trener, bio je selektor reprezentacije Luksemburga, ali zbog preke naravi nije mogao dugo da se održi u trenerskim vodama.

KREŠIMIR ĆOSIĆ
Najbolji košarkaš Jugoslavije svih vremena, rođen je 26. novembra 1948. godine u Zagrebu.
Košarkom je počeo sa se bavi početkom šezdesetih godina prošlog veka, da bi već 1964. godine ušao u prvi tim „Zadra“. Prvi treneri su mu bili Enco Soviti i prof. Leonardo Bajlo. Sa ekipom „Zadra“ je osvojio pet naslova prvaka države (1965, 1967, 1967/68, 1973/74. i 1974/75), kao i jedan nacionalni kup (1970).
1969. odlazi na studije u Ameriku i tamo ostaje sve do 1973. U Americi je igrao za „Kuguarse“, tim sa Brajam Jang univerziteta iz gradića Provo, država Juta. Iako je proveo samo tri sezone u tom timu, dospeo je na 6. mesto večne liste po broju datih koševa, a svoj tim je i dva puta odveo do finala, a igrao je i na „Ol star“ utakmici i bio prvi neamerikanac kome je to pošlo za rukom.
1976. godine je bio trener „Bresta“, ali i igrač „Zadra“, tada su pravila dozvoljavala tako nešto. U „Zadru“ je igrao sve do 1977. godine, kada prelazi u „Olimpiju“ i igra jednu sezonu za njih, zatim odlazi u Italiju, u tim „Sinodine Bolonja“, sa kojim osvaja dva nacionalna prvenstva. Vraća se u Jugoslaviju i nastupa za „Cibonu“ iz Zagreba sa kojom osvaja jedno nacionalno prvenstvo 1982. godine, tri nacionalna kupa 1981, 1982, 1983. i jedan Kup pobednika kupova. Za „A“ reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 10. maja 1967. godine u Skoplju. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio sve što se moglo osvojiti. Zlatne medalje na Svetskim prvenstvima 1970. u Ljubljani i 1978. u Manili, Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, evropskim prvenstvima 1973. u Španiji, 1975. u Beogradu, 1977. godine u Liježu. Srebrne medalje: Svetska prvenstva 1967. i 1974, Olimpijske igre 1968. i 1976, Evropska prvenstva 1969, 1971, 1981. Bronzana medalja: na Evropskom prvenstvu 1979.
Proglašavan je najboljim igračem na Evropskim prvenstvima 1971. i 1975. Za reprezentaciju Jugoslavije zabeležio 303 nastupa i postigao 3.180 poena i nalazi se na 3. mestu večne liste po broju datih poena. 1985. godine u Zagrebu mu je priređena oproštajna utakmica - između Ćosićeve selekcije i reprezentacije Jugoslavije. Nakon završene igračke karijere počeo je sa trenerskim poslom i 1983/84 je trenirao ekipu „Jugoplastike“, zatim tim „Virtusa“ iz Bolonje 1987/88, grčki „Aek“ 1988/89. i 1990-1992, „Zadar“ 1989/90. Bio je i selektor jugoslovenske reprezentacije od 1984. pa do 1987. i osvojio sa svojim timom dve bronzane medalje - na Svetskom prvenstvu 1986. i na Evropskom prvenstvu 1987. godine. Ćosić je bukvalno udario temelje jugoslovenskoj reprezentaciji, koja će u narednih nekoliko godina, sve do 1991. godine harati Evropom i svetom.
Kao igrač, Krešimir Ćosić je bio svestran, mogao je da igra na svim pozicijama u timu, imao je izuzetan osećaj za prostor, znao je da vodi loptu od koša do koša, imao strašna zakucavanja i gospodario je skokom pod oba obruča. Kao trener, bio je veliki vizionar, voleo je da mladima da šansu, da ih gume u vatru, zbog čega je dosta puta bio nepravedno kritikovan. Po osamostaljenju Hrvatske i raspadu Jugoslavije, Ćosić odlazi u diplomate kao savetnik ministra u ambasadi Hrvatske u SAD. Nažalost, preminuo je jako mlad, sa nepunih 47 godina, 25. maja 1995.
Sahranjen je u Aleji velikana na zagrebačkom groblju Mirogoj. 1996. godine primljen je u Kuću slavnih u Springfildu i to kao treći neamerikanac. Od 1998. godine Kup Hrvatske nosi njegovo ime. 2006. godine na univerzitetu gde je boravio, dres sa brojem 11 povučen iz upotrebe. Od 2008. godine velelepna dvorana u Zadru nosi ime ovog slavnog košarkaša, posmrtno odlikovanog za životno delo 2002. godine. Jedna ulica u Zadru nosi njegovo ime, kao i jedan trg u Zagrebu, kod „Doma sportova“. Krešimir Ćosić je bio i kao čovek veliki, plenio je karakterom i dobrotom, i kao takav je uvršten u 50 ljudi koji su najviše doprineli evropskoj košarci. Nažalost, jedan je Krešimir Ćosić i proći će mnogo vremena kada će se pojaviti neka osoba i igrač kao što je bio on.

ZORAN MOKA SLAVNIĆ
Rođen je u Zemunu, 26. oktobra 1949. godine.
Za deset sezona, koliko je proveo u „Crvenoj zvezdi“, odigrao je 303 utakmice, nalazi se na osmom mestu večne liste i postigao 4.054 poena. Učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule, 1969. i 1972. godine, tri domaća kupa - 1971. 1973. i 1975, i jednog Kupa pobednika kupova. Pričati o Moki, a ne spomenuti Zdravka Kubata (koji je otkrio i usmeravao Moku do igrača koji ima počasno mesto u analima srpske i svetske košarke) je greh. Moka se bukvalno igrao na terenu, bio je večiti pobednik i veliki motivator, i kao igrač, a i kasnije kao trener. Od Kubata je nasledio i tu trenersku žicu za pronalaženje i usmeravanje velikih talenata kao što su bili Dražen Petrović, Kukoč i drugi.
Moka jednostavno nije voleo da gubi, nije se predavao do zadnjeg momenta, što najbolje oslikava jedan detalj sa Olimpijskih igara 1976. u Montrealu, kada je reprezentacija Jugoslavije gubila na poluvremenu sa 16 razlike. Moka, onako besan i ljut, u svlačionici održi lekciju saigračima; motivisao ih do neslućenih granica i kao rezultat svega toga, Moka svojim preciznim šutem na dve sekunde pre kraja meča postiže pobedonosni koš, koji je odveo reprezentaciju Jugoslavije u polufinale Olimpijskih igara. Kasnije, kada su Moku pitali da prepriča svoj govor on je u svom maniru odgovorio, „to što sam tamo rekao, niko od igrača nije kasnije pričao, ni ja sam nisam pomislio da ću to reći, a i nema šanse da nikada ikome više to kažem što sam rekao njima". I dan danas se vrti špica, a i pamti se detalj sa utakmice u Liježu, u finalu Evropskog prvenstva 1977. godine protiv čuvene Zbornaje, kada je igrao odbojku sa saigračem i velikim prijateljem Draganom Kićanovićem.
Kakav je Moka bio mangup govori i podatak baš sa pomenutog prvenstva. Naime, pred odlazak na Evropsko prvenstvo je bilo mnogo skeptika i kritičara, a među njima i novinar Sportskih novosti Krešo Špeletić, koji je pisao o lošoj atmosferi u reprezentaciji i apostrofirao Moku kao jednog od glavnih krivaca. Koliko je bio siguran u sve to, Škuletić je još i rekao da ukoliko Jugoslavija osvoji medalju na prvenstvu da će on u Zagreb otići peške. Moka ne bi bio Moka da to sve nije zapamtio. I prilikom jednog od poslednjih napada u finalu Moka Slavnić se okrenuo ka dotičnom novinaru i dobacio mu: „Majstore, ne znaš košarku, spremaj cipele!“
Posle „Crvene zvezde“ je igrao još i u španskom „Huventudu“, italijanskoj „Kazerti“, „Partizanu“ i „Šibenki“. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 187 mečeva, njegovu prebogatu zbirku medalja sačinjavaju zlatna i srebrna olimpijska medalja, zlatna medalja sa Svetskog prvenstva, kao i tri zlatne i jedna bronzana medalja sa Evropskog prvenstva. Bio je istinski vođa, dirigent kakav se do tada, a i posle, retko viđao. Nakon završene igračke karijere bio je trener „Crvene zvezde“ u dva navrata, u periodima od 1988-1991. i 1994-1996. Takođe je bio i selektor reprezentacije Srbije, koju je predvodio na Evropskom prvenstvu 2007. godine.
2013. je ispravljena velika nepravda, te je Zoran Moka Slavnić primljen u Kuću slavnih, gde mu odavno pripada mesto. Dva puta je proglašavan za sportistu godine SD „Crvena zvezda“.
Po Mokinom priznanju, Zvezda je za njega značila više od života, a to se i potvrdilo rođenjem sina kome je dao ime Zvezdan. Imao je veliko zadovoljstvo da igra u klubu koji je u staroj Jugoslaviji predstavljao veliko ime, u kome su igrali Gec, Kalember, Nebojša Popović. Kao jednu od najdražih utakmica Moka ističe čuvenu majstoricu u Ljubljani 1972, na kojoj je stekao najveću reputaciju kao igrač.

LJUBODRAG DUCI SIMONOVIĆ
Rođen 1. januara 1949. godine u Vrnjačkoj Banji. Od 1967. do 1976. godine odigrao je u dresu „Crvene zvezde“ 262 meča, postigao je 4.431 poen i šesti je strelac u istoriji crveno-belih.
Učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule - 1969. i 1972. godine, kao i u osvajanju tri kupa - 1971. 1973. i 1975, a takođe i jednog evropskog, Kupa pobednika kupova. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je 107 puta i učestvovao je u osvajanju zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Ljubljani, kao i dve srebrne medalje na evropskim prvenstvima. 1970. proglašen za najboljeg igrača sveta. Karijem je počeo u kraljevačkoj „Slogi“, za koju je debitovao u 13. godini, dok je za reprezentaciju prvi put igrao u 16. godini. Bio je prvi košarkaš koji igrao na poziciji beka sa visinom od preko dva metra. Pored bavljenja košarkom, beležio je uspeh i po pitanju studija, postao je magistar pravnih nauka i doktor filozofije. Pored toga, obožavao je i šah, sa 5 godina je naučio da igra tu drevnu igru što mu je na neki način i odredilo dalji život i karijeru: da bude večiti borac. Znao je dnevno da odigra preko stotinu šahovskih partija, a veliki hobi mu je bio i čitanje stripova.
Duci je bio ne samo vrhunski sportista, već je bio i veliki čovek, koji nije podnosio nepravdu. Kakav je Duci bio oslikava jedan detalj sa Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine. Kada je Jugoslavija izgubila od Portorika, posle meča je utvrđeno da su dva protivnička igrača pala na doping testu. Ceo tim je odlučio da ne nastavi takmičenje ukoliko se to pitanje ne reguliše. Međutim, stiglo je naređenje iz vrha vlasti da se ne talasa previše, i svi su osim Ducija pristali da igraju, dok je on jedini ostao dosledan svojim principima i svom shvatanju i života i sporta uopšte, što ga je koštalo mesta u reprezentaciji. Bio je borac za pravdu i prvi je pričao i negodovao o stvarima koje nisu primerene sportu i fer pleju. Ostaće zadugo i rekorder-košarkaš „Crvene zvezde“, koji je dao „Partizanu“ na jednoj utakmici čak 59 poena. Bio je tip igrača koga, kada imao svoj dan, niko nije mogao da ga zaustavi. Duci Simonović i Zoran Slavnić su po mnogima neprevaziđeni bekovski par. Bio je proglašen i za sportistu godine SD „Crvena zvezda“ 1971. godine.

TVRDIĆ RATOMIR RATO
Legenda splitske i jugoslovenske košarke, rođen je 14. septembra 1943. godine u Splitu. Potiče iz radničke porodice i živeo je u splitskom naselju Baroš, gde je stanovao običan svet, i Ratomir iliti Rato kako su ga svi zvali, maštao je da jednog dana bude fudbaler „Hajduka“, jer je to bila stvar za koju se živelo u Splitu. To je bila najveća porodična stvar svakog Splićanina - da neko iz porodice postane fudbaler „Hajduka“.
Imao je 14 godina kada je pokušao, ali zbog svog rasta i konstitucije „Hajdukova“ legenda, tada trener Luka Kaliterna, mu je savetovao da se bavi nekim drugim sportom. Rato od sramote zbog toga nije danima smeo da izađe iz kuće. Najstariji brat od trojice Tvrdića je već trenirao košarku u Marjanu, pa je preporučio Rati da dođe tamo i za dišpet (inat) svima u „Hajduku“ pokaže da su pogrešili. Na sreću splitske i jugoslovenske javnosti (a i na Ratinu sreću, bogami).
Početak u košarci nije bio baš obećavajući, ali zbog starijeg brata Lovre nisu mogli se tako lako otresti Rate. Otkako je počeo da trenira, mali Rato je počeo da dobija i na visini, te je narastao do 187 santimetara i odjednom su prestala podsmehivanja. Dolakom Branka Radovića u Split svanulo je i Rati, ali i splitskoj košarci. Koliko je Radović bio fanatik da stvori nešto u Splitu, iako je ceo grad živio za „Hajduk“, govori i anegdota da je ulicama Splita jurio nekog vižljastog mladića da ga pozove da počne igrati košarku, na šta mu je mladić rekao da već trenira vaterpolo u „Jadranu“ i da su zadovoljni njime, no Radović nije posustajao, bio je uporan i tog mladića privoleo da se bavi košarkom. Taj mladić se zvao Petar Skansi, a ostalo je istorija.
Branko Radović je napravio smenu generacija i ubacio golobradu decu u ekipu: braću Tvrdić, Skansija, Krstulovića, Graša, Grgina, Macuru, Dukana, Jerkova, Manovića, Šolmana - sastavio je sjajnu ekipu sa kojom će osvojiti prvenstvo Jugoslavije i udariti temelje novoj moćnoj „Jugoplastici“, a Ratu Tvrdića i ostale izbaciti u orbitu. Rato Tvrdić i Split su imali prvoligaško krštenje u Zagrebu na Tuškancu (tada se još uvek igralo napolju) u prvom kolu šampionata 1964. godine, pobedivši domaćina sa 55:50, a najbolji pojedinac je bio upravo Rato. Punih 13 sezona je igrao za „Jugoplastiku“ i to je bio jedini tim za koji je Rato igrao. Bio je pravi sportista, oličenje viteštva i fer pleja. Sa „Jugoplastikom“ je osvojio dve titule prvaka Jugoslavije 1971. i 1977. godine, tri nacionalna kupa (1972, 1974. i 1977), kao i dva Kupa „Koraća“ (1974. i 1977). U domaćem prvenstvu je postigao 5.196 poena za Jugoplastiku. Za A reprezentaciju je igrao 155 puta i postigao 753 poena. Osvojio je i zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1970, Evropskim prvenstvima 1973. i 1975, Mediteranskim igrama 1967; srebrne medalje na: Svetskom prvenstvu 1967. i 1974, na Evropskom prvenstvu 1969. Od reprezentacije Jugoslavije se oprostio na finalnom meču Evropskog prvenstva u Beogradu 1975. godine, kao kapiten reprezentacije sa zlatom na grudima. Od aktivnog igranja košarke se oprostio na najlepši mogući način - 1977. godine triplom krunom. Najpre mu je Split priredio neverovatan oproštaj 3. maja 1977. u dvorani na Gripama, kada je „Jugoplastika“, pojačana Delibašićem i Dalipagićem, igrala protiv reprezentacije Evrope.
Inače, maskota „Jugoplastike“ rađena je po Ratovom liku i nosi popularno ime „Žućko“ što je samo jedan od dokaza koliko je Rato zadužio Split, splitsku i jugoslovensku košarku.

DRAGAN KAPIČIĆ
Rođen je 7. avgusta 1948. u Beogradu.
Za „Crvenu zvezdu“ je igrao u periodu 1965-1977. Nakon osvojenog Školskog turnira na Malom kalemegdanu, na nagovor Zdravka Kubata, 1964. dolazi u „Zvezdu“, gde igra za juniore, sve do 22. juna 1965, kada debituje za prvi tim protiv karlovačkog „Željezničara“. Osvojio je dve šampionske titule, tri kupa i jedan kup kupova. Bio je kapiten tima nakon povlačenja Vladimira Cvetkovića. Za reprezentaciju je odigrao 169 utakmica i postigao 1.484 poena, osvojivši pet zlatnih medalja na Balkanskim igrama, jednu zlatnu i dve srebrne medalje na prvenstvima Evrope i jednu zlatnu i jednu srebrnu na svetskim prvenstvima. Nalazi se na 13. mestu večne liste strelaca u reprezentaciji sa 1484 poena.
Za „Crvenu zvezdu“ je odigrao 338 mečeva i nalazi se na 5. mestu večne liste. Igrao je 12 punih sezona u tom klubu i bio je pet puta najbolji strelac domaće lige, najbolji strelac u njenoj istoriji sa 6.188 postignuta poena, kao i tri puta najbolji strelac u FIBA kupovima. Bio je krilo sa nepogrešivim šutem koga je protivnički igrač teško mogao da zaustavi, kao i što je bio i ostao košarkaški džentlmen. Kao kapiten je predvodio „Crvenu zvezdu“ do njenog prvog i za sada jedinog evropskog trofeja 1974. Nakon „Crvenu zvezdu“, odlazi u „Saturn“ iz Kelna, u kome igra dve godine, da bi nakon toga završio igračku karijem.
Za vreme njegovog mandata kao predsednika košarkaškog kluba, „Crvena zvezda“ je osvojila dve titule prvaka države: 1993. i 1994. Bio je i predsednik Košarkaškog saveza Srbije. Za vreme njegovog mandata, Srbija osvaja srebrnu medalju na EP u Poljskoj 2009.
DRAGAN KIĆANOVIĆ
Jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije svih vremena, rođen je 17. avgusta 1953. godine u Čačku.
Košarkom je počeo da se bavi sa nepunih 13 godina u lokalnom „Željezničaru“ u kom je igrao u periodu 1966-1971, da bi 1971. prešao kod mesnog rivala „Borca“.
U „Borcu“ se zadržao godinu dana, i 1972. je prešao u beogradski „Partizan“ i tamo ostao sve do 1981. godine. Inače, prilikom prelaska u „Partizan“ nastala je velika gužva, jer ga je htela i „Zvezda“ sa kojom je takođe potpisao pristupnicu; pretila je i kazna Kićanoviću zbog toga, ali pošto se radilo o velikom košarkašu, budućem asu, u situaciji gde bi jugoslovenska košarka najviše ispaštala njegovim neigranjem, odlučeno je da pređe u „Partizan“. Sa „Partizanom“ je osvojio tri naslova prvaka (1976, 1979, i 1981), jedan nacionalni kup (1981.) i dva Kupa „Radivoja Koraća“ (1978. i 1979). Za „Partizan“ je odigrao 235 utakmica i postigao 6.520 poena. Nakon „Partizana“ seli se u Italiju gde igra za „Skavolini“ sa kojim osvaja Kup kupova 1983. godine. Posle Italije i „Skavolinija“ ide za Francusku i igra za „Rasing“, gde i završava karijeru 1984. godine.
1971. postaje kadetski reprezentativac Jugoslavije i te godine u Gorici osvaja prvu zlatnu medalju. Svojim odličnim partijama sebi je krčio put ka „A“ selekciji, te sa reprezentacijom Jugoslavije osvaja sve što se moglo osvojiti: zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1978, na Olimpijskim igrama 1980. godine, Evropskim prvenstvima 1973, 1975, 1977, zatim srebrne medalje na Svetskom prvenstvu 1974, Olimpijskim igrama 1976. i Evropskom prvenstvu 1981. godine; bronzane medalje - na Svetskom prvenstvu 1982. i na Evropskom prvenstvu 1979. godine. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 213 utakmica, postigao 3.330 poena i nalazi se na 2. mestu večne liste.
I dan-danas se pamti i prepričava ona čuvena odbojka između njega i Moke Slavnića na Evropskom prvenstvu u Liježu 1977. godine, kada je Jugoslavija pobedila tada strašnu sovjetsku Zbornaju. On i Slavnić su bili veliki prijatelji, pa su takve smicalice radili i ranije, te su na jednom derbiju pre utakmice dogovorili da u jednom momentu u toku samog meča jedan drugome doda loptu i da mu ovaj odmah vrati. Dogovoreno - učinjeno.
Bio je na pragu NBA lige, zvali su ga „Pejsersi“, čak je i boravio u Americi, imao potpisan ugovor od strane Amerikanaca, ali je popularni Kića tražio da malo razmisli. Kada se vratio u Beograd i razmislio, odlučio je da nastavi karijeru u Evropi. Nakon završetka profesionalne karijere bio je direktor „Partizana“ punih 12 godina i tu funkciju je obavljao odlično, bio je i ministar sporta u Vladi republike Srbije, kao i predsednik Olimpijskog komiteta. 1982. godine od strane Sporta proglašen sportistom godine.
Kića je bio igrač savršene tehnike sa jakim karakterom, rođeni pobednik i veliki borac. Bio je najbolji asistent u istoriji jugoslovenske reprezentacije kao i najbolji bek koji je igrao u halama širom Evrope.

DALIPAGIĆ DRAŽEN PRAJA
Jedan od najboljih igrača Jugoslavije i Evrope svih vremena, rođen je 27. novembra 1951. u Mostaru.
Još kao mladić se interesovao za sport, pa je tako počeo da igra rukomet u mostarskom „Tehničaru“, no na sreću njegovu i jugoslovenske i evropske košarke, „Tehničar“ se 1969. godine raspao, pa je Praja morao da traži drugi sport koji će trenirati. Izbor je pao na košarku, iako je jedno vreme trenirao i fudbal u „Veležu“. Odlazi u „Lokomotivu“ iz Mostara gde ga trener Slobodan Dabić zbog manjka igrača odmah ga registruje i ubacuje u prvi tim.
Praja je znao da po ceo dan provede na terenima, da po nekoliko stotina puta šutira, skače, zakucava, što će mu kasnije biti od strahovite pomoći. U žižu javnosti dolazi nakon fenomenalne partije u „Zvomiku“ 1970. na otvaranju sportske hale, gde je igrala selekcija BiH protiv selekcije Srbije, kada je Praja bukvalno natrpao koš protivniku. Počeli su svi timovi iz Jugoslavije da se otimaju o njega, Rimac iz Lokomotive, Đorđe Čolović iz „Partizana“, rukovodstva sarajevske „Bosne“ i „Željezničara“, splitske „Jugoplastike“. Dragiša Vučinić, inače Prajin zemljak i Zoran Lazarević koji su igrali protiv Praje na toj utakmici, preneli su rukovodstvu „Zvezde“ informacije o njemu te su se i oni uključili u trku. Najbrži je bio Đorđe Čolović, kome je Praja dao reč, da ako se „Partizan“ vrati u Prvu ligu (ispao iz lige posle prvenstva 1970/71, pa je na leto između prvenstva igrana Druga liga, te se „Partizan“ pred početak narednog prvenstva vratio), da će zaigrati za njih. Reč je održao, ali je morao da pauzira šest meseci, KS BiH ga je kaznio (tada je važilo pravilo da jedan igrač iz jedne republike ne može preći za neki klub u drugoj republici ako ima interesanata klubova iz matične republike), ali je posle šest meseci pomilovan i mogao je da igra za Partizan. Debitovao je protiv „Zadra“ u Jazinama, i na svojoj prvoj utakmici dao tri poena, a već na sledećoj je postigao protiv „Lokomotive“ 21 koš.
Zvali su ga Nebeski skakač, mnogi centri bi i danas mogli da mu pozavide, iako je igrao na mestu krila. Skok šut sa distance je doveo do savršenstva, a protivničke igrače i navijače do ludila. U njegovo vreme nije bilo trojke, da je postojala njegov košgeterski učinak bi bio mnogo bolji, a čak i sada je nedostižan. U „Partizanu“ je igrao od 1971. do 1980. i još jednu godinu posle - 1981/82; odigrao je 305 utakmica i postigao 8.278 poena. Sa Partizanom je osvojio dva naslova prvaka (1976. i 1978), kao i dva Kupa „Koraća“ (1978. i 1979). Posle Partizana je igrao za „Veneciju“, „Real“ iz Madrida, „Udine“, „Hitači“ i „Veronu“, da bi na kraju svoju prebogatu sportsku karijeru završio u sezoni 1990/91. u timu „Crvene zvezde“.
Tri puta je proglašavan najboljim igračem Evrope: 1977, 1978, i 1980. U Italiji je bio jedan od najboljih strelaca „Palakanestra“, i tamo je postavio rekord kada je na jednoj utakmici prvenstva nanizao 70 poena. Nekoliko puta bio najbolji strelac „Palakanestra“. Za reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1972. godine na TV turniru u Čačku i od tada je sa reprezentacijom Jugoslavije harao Evropom i svetom i osvojio sve što se moglo osvojiti. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 246 utakmica, postigao 3.700 poena i nalazi se na prvom mestu večne liste strelaca. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1978, Olimpijskim igrama 1980, Evropskim prvenstvima 1973, 1975. i 1977. Srebrne medalje: Svetsko prvenstvo 1974, Olimpijske igre 1976, Evropsko prvenstvo 1981. Bronzane medalje: Svetska prvenstva 1982. i 1986, Olimpijske igre 1984, Evropsko prvenstvo 1979. godine. Bio je prvi strelac svetskog prvenstva 1978. godine u Manili i najbolji igrač istog.
Nakon završetka igračke karijere bavio se trenerskim poslom, bio je trener „Gorice“, „MZT“ i „Atlasa“. 2005. godine je primljen u Kuću slavnih u Springfildu, a 2007. je otvorena evropska Kuća slavnih, čiji je Praja takođe postao član.

MIRZA DELIBAŠIĆ KINĐE
Rođen je 1954. godine u Tuzli, a sam početak karijere ovog košarkaša veoma je specifičan. Mirza je kao mlad trenirao balet, a potom i tenis, sport u kome je bio i više nego uspešan.
1966. godine je učestvovao na prvenstvu grada, a 1967. i 1968. postaje prvak Bosne i kao takav je trebao da ide na jedno međunarodno takmičenje, ali su tamo poslali drugog dečaka umesto Mirze. Preko te nepravde Delibašić nije mogao preći te je napustio tenis. Nedugo zatim, uhvatio se košarkaške lopte koja će mu iz korena promeniti život.
Ugledao je oglas u srednjoj školi gde se traže dečaci od 14 godina koji bi trenirali košarku u „Slobodi“, te se Mirza prijavljuje. U drugom razredu srednje škole počinje njegov neverovatan sportski uspon, zaigrao je za prvi tim „Slobode“, a zatim slede pozivi za kadetsku i juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Onda se 1970. ponavlja poziv za kadetsku reprezentaciju: igralo se Evropsko prvenstvo u Italiji, u Gorici, gde Mirza sa saigračima osvaja svoje prvo zlato. To je bila generacija u kojoj su sa Mirzom igrali i Kićanović, Grgin, Žižić, Todorović, Zalokar... Leta 1971. prelazi na nekoliko meseci u Beograd, u „Partizan“. Trenirao je sa Draženom Dalipagićem, ali mu se nije nešto svideo život u Beogradu, osećao je nostalgiju i vratio se u Tuzlu. Igrao je poslednju sezonu u „Slobodi“, koja je bila jedna od najboljih u karijeri. U „Zadru“ 1972. godine sledi druga zlatna medalja na Evropskom kadetskom prvenstvu. Te godine „Sloboda“ je pobedila „Bosnu“ u Sarajevu, a Delibašić je postigao 36 koševa. „Bosna“ je odlučila da ga dovede u svoje redove. Na jesen 1972. Mirza Delibašić prelazi u Sarajevo.
Na Svetskom prvenstvu 1974. godine u Portoriku Mirza je proglašen za prekobrojnog. Mirko Novosel mu je u hotelu saopštio da je „13. putnik“. Kakva je prijateljska atmosfera vladala u „Bosni“ najbolje će dočarati telegram koji je Mirza primio od „Bosne“ u Portoriku:
„Ti si za nas najbolji na svetu - STOP - Budi pametan, hrabar i dostojanstven - STOP - Mi te svi mnogo volimo - STOP“.
Mirza te stvari nikada nije mogao da zaboravi. Prvo seniorsko zlato sa Jugoslavijom osvojio je na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1975. Te godine je izabran i za najboljeg sportistu u Bosni.
Sa ekipom „Bosne“ Mirza Delibašić je došao do dve titule prvaka Jugoslavije, 1978. i 1980. godine, do jednog nacionalnog kupa - 1978, i titule prvaka Evrope 1979. godine, kada su pobedivši ekipu „Emersona“ u finalu postali prvi jugoslovenski klub koji je osvojio naslov prvaka Evrope.
Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio sve što se moglo osvojiti, zlato na evropskim prvenstvima 1975. i 1977, zlato na Svetskom prvenstvu 1978. godine, kao i zlato na Olimpijskim igrama 1980 godine. Srebrne medalje osvajao je na Olimpijskim igrama 1976. i na Evropskom prvenstvu 1981. godine. Bronzane medalje: na Evropskom prvenstvu 1979. i na Svetskom prvenstvu 1982. godine. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 176 mečeva i dao 1759 poena. Po broju datih koševa nalazi se na desetom mestu večne liste. Nakon „Bosne“ odlazi u inostranstvo, u kraljevski klub „Real“ 1980. godine. Sa predsednikom „Reala“ Luis de Karlosom je imao usmeni dogovor, nikakav potpisani papir, tražio je samo reč. Dobio je reč i „Real“ ga je ispoštovao do samoga kraja.
Počeo je tu sezonu u „Realu“ kao u bajci. Mirza je bio jedan od glavnih igrača, osvojio je naslov prvaka Španije 1982. Ali, zbog privatnih problema, a najviše zbog toga što nije mogao da pruži „Realu“ onoliko koliko je hteo, Mirza je odlučio da napusti klub. Iz „Reala“ odlazi u „Kazertu“, ali ga je bolest zauvek odvojila od magične igre pod obručima. Kralj više nije mogao ni da se pomera, ni da govori. Gigantes del Basket mu 1990. godine dodeljuje nagradu koju se pre njega dobili samo Korbalan i Dino Menegin - „Gigante de Leyuenda“.
Mirza se od košarke oprostio 18. 9. 1984, a snage su odmerili „Bosna“ i „Real“ iz Madrida. Skenderija je tada bila premala za sve one koji su želeli odati počast velikoj košarkaškoj legendi Mirzi Delibašiću Kinđetu. Preminuo je u Sarajevu 8. decembra 2001. godine.

RADMILO MIŠOVIĆ
Ikona čačanskog sporta, najbolji sportista koji je vodio poreklo iz ovog grada. Čačanska haubica, kako su ga mnogi od milošte zvali, rodio se 14. marta 1943. u Čačku i ceo svoj život ostao veran svom gradu i svom klubu „Borcu“. Radmilo je rođen u poznatoj preduzetničkoj porodici, u kojoj su se još dve sestre i dva brata takođe bavili košarkom. Pored same kuće se nalazio teren gde je provodio najviše vremena. 1952. godine je počeo u pionirima „Borca“ i na svojoj prvoj utakmici na terenu kraj železničke stanice rezultat je bio 2:2, a Radmilo je bio strelac tog jedinog koša za svoj tim. U njegovoj generaciji je bilo svakako talentovanije dece od njega, ali je on bio uporan i istrajan i jedini je od te cele svoje generacije zaigrao za prvi tim. Bio je prvi Čačanin koji je obukao dres sa državnim grbom.
1958. godine njegov trener Aleksandar Stefanović ga je ubacio u igru, i sa 16 i po godina prvu utakmicu je igrao u Užicu. U naredne dve decenije Radmilo se sa velikom ljubavi i požrtvovanjem borio za dres najdražeg kluba. 12 sezona je igrao u Prvoj saveznoj ligi. Za čačanski „Borac“ odigrao 762 utakmice i postigao 7.456 koševa, pet puta bio najbolji strelac lige (1968, 1969, 1971, 1972. i 1974). Pod njegovom kapitenskom palicom „Borac“ iz Čačka je ostvario najveći uspeh u svojoj istoriji - 4. mesto u ligi i izborio učešće u kupu Radivoja Koraća u sezoni 1972/73.
Nekoliko puta proglašavan je za sportistu grada Čačka, a proglašen je i za sportistu XX veka grada Čačka. Jedno kratko vreme 1962. godine proveo je u „Partizanu“, ali nije mogao bez svog Čačka, bez svog „Borca“ i bez svoje Morave, vratio se tamo gde mu je srce htelo i nije se nikada zbog toga pokajao.
Posedovao je izvanredan šut i odličan odraz, tako da je prilikom skok-šuta mogao po nekoliko sekundi da se održi u vazduhu dok ne izbaci loptu iz ruke. Tu je tehniku doveo do savršenstva. Sa 20 godina je postao kapiten „Borca“, i igrao je do 35. godine. Prosečno je postizao po 40 poena po utakmici, a „Jugoplastici“ u Splitu je dao 57 poena. Najdraža utakmica u karijeri mu je protiv „Olimpije“, kada je sa pola terena u poslednjim sekundama utakmice „Borcu“ doneo pobedu. Utakmica koje se nerado seća je protiv „Partizana“ u Beogradu, gde je domaćin vodio sa pola koša, a Radmilo imao bacanja za pobedu i promašio oba. Partizan je pobedio, a nikada pre toga a ni posle toga mu se nije desilo da je dva bacanja zaredom promašio.
4. novembra 1978. godine se oprostio od čačanske publike utakmicom protiv „Bosne“ i tako otišao zauvek u legendu. Posle igračke karijere i dalje je ostao u „Borcu“, na mestu predsednika kluba, da se sa istim žarom bori za svoj klub kao što je radio i kao igrač. Koliko ga narod Čačka voli i koliko je Čačak zadužio, govori i to da je 2013. godine u Radmilovu čast na njegov 70. rođendan organizovan koncert u hali u kojoj je proveo najlepše momente svoje prebogate karijere.

VINKO JELOVAC
Jedna od najvećih košarkaških legendi ljubljanske „Olimpije“, rođen je 18. novembra 1949. u Istarskim Jelovicama.
Još kao dečak je skrenuo pažnju na sebe, sa 14 godina je igrao u košarkaškom klubu „Pula“, brzo je napredovao i kad je imao 16 godina 1965. godine rukovodstvo „Oriolika“ ga dovodi u svoje redove. Dve godine je igrao za „Oriolik“ i bilo je jasno da će veoma brzo da promeni sredinu, i tako je i bilo: 1967. godine prelazi u „Olimpiju“. Pošto nije imao ispisnicu pauzirao je godinu dana. Sa „Olimpijom“ je osvojio naslov prvaka 1970. godine. Za „Olimpiju“ je igrao u periodu 1967-1982, kada je i završio igračku karijeru. Igrao je na mestu centra i postigao je u domaćim prvenstvima 7.351 poen, što je i rekord.
Za reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1969. godine i odigrao je 242 utakmice, postigao 2.220 poena i nalazi se na 6. mestu večne liste strelaca. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970. godine, na Evropskim prvenstvima 1973, 1975. i 1977, srebrne medalje na Svetskom prvenstvu 1974, Olimpijskim igrama 1976, Evropskim prvenstvima 1969. i 1971.
Oproštajnu utakmicu „Olimpija“ mu je priredila 3. 12. 1983. u prepunom Tivoliju. Nakon završetka igračke karijere bavio se trenerskim poslom. Postao je trener „Slovana“, a kasnije i „Olimpije“. Potom ide na usavršavanje u Ameriku, a po povratku ponovo postaje trener „Olimpije“; zatim ide za Italiju, ponovo se vraća vraća se i biva trener „Interijeru“ u Krškom, a posle toga je nepune dve godine bio trener „Cibone“.

DAMIR ŠOLMAN
Gospodin pod koševima, kako su zvali Damira Šolmana, rođen je 7. septembra 1948. godine u Zagrebu.
Gostovanje „Ol star“ reprezentacije američkih košarkaša u Zagrebu i Karlovcu 1964. godine će biti ključno da se Damir Šolman opredeli da igra košarku. Počeo je u zagrebačkoj „Mladosti“ kod Marijana Catinelija, koji je bio alfa i omega kluba.
Tu je upoznao i Nikolu Plećaša, sa njim i ostalim saigračima je pokušavao da se domogne Prve lige, ali jednostavno, „Lokomotiva“ je tada bila glavni klub u Zagrebu. Iako je igrao u Drugoj ligi, igrao je i za mlađe selekcije reprezentacije, gde su mu saigrači bili Tvrdić, Grašo, Depol - pa je tako i to poznanstvo sa njima pomoglo da pređe u „Jugoplastiku“ 1968. godine. Obeštećenje za njegov prelazak je bilo u vidu nekoliko košarkaških lopti. Sa ekipom „Jugoplastike“ Šolman je osvojio dva naslova prvaka države, 1971. i 1977. godine, Kup Jugoslavije 1972, 1974. i 1977, kao i Kup „Radivoja Koraća“ 1977. Iste godine odlazi za Italiju tu provodi dve godine, da bi se 1979. vratio u „Jugoplastiku“ i igrao do 1983, kada je završio igračku karijeru.
Šolman je bilo najbolje krilo „Jugoplastike“ i najbolji strelac svih vremena splitskih žutih. U prvenstvima Jugoslavije je postigao 6.156 koševa i nalazi se na 1. mestu večne liste strelaca u „Jugoplastici“, za koju je odigrao je za 348 utakmica. Šolman je u Jugoplastici bio i tragičar i heroj. Tragičar - kada je u odlučujućim momentima finala Kupa evropskih šampiona 1972. godine u Tel Avivu protiv italijanskog „Injisa“ dve sekunde pre kraja meča promašio šut za evropsku titulu. „Injis“ je dobio taj meč sa 70:69, te je posle te utakmice doživeo pravi teror osuda, kako od strane navijača koji mu to nisu mogli oprostiti, tako i od strane pojedinih članova uprave, što je ovog inače veoma mirnog čoveka, koji je važio za izuzetno vaspitanog i finog momka nagnalo da potraži novu sredinu. Zato su počeli tajni pregovori sa „Lokomotivom“ da se vrati u rodni Zagreb. Novinari, tragajući sa senzacijama, otkrivaju ovaj plan. Nakon objavljivanja ove vesti munjevito je reagovala uprava „Jugoplastike“ i Šolman je ostao u Splitu. Od tragičara do heroja put je bio trnovit i dug, te je 1977. u majstorici sa „Bosnom“ šutom u bukvalno poslednjoj sekundi doneo titulu „Jugoplastici“, pa su tako stare rane zarasle i navijači oprostili promašaj iz Izraela.
Podmlađivanjem reprezentacije 1967. godine Šolman zajedno sa Žorgom, Plećašem Ćosićem, Kapičićem, Simonovićem čini novu mladu reprezentativnu snagu i od tada pa sve do kraja karijere će ostati nezamenljiv član. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 227 utakmica, postigao 1.798 koševa i nalazi se na devetom mestu večne liste strelaca. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio sve što se moglo osvojiti: zlato na Svetskom prvenstvu 1970. godine, kao i na Evropskim prvenstvima 1973. i 1977. godine, srebro na Olimpijskim igrama 1968. i 1976. godine, na Svetskom prvenstvu 1974. godine, na evropskom prvenstvu 1969. godine. Najbolji sportista Dalmacije bio je 1972. godine, najbolji košarkaš Jugoslavije u izboru „SN Novosti“ 1972, najbolji strelac lige 1973, zaslužni sportista Jugoslavije 1976.
Karijera Damira Šolmana prošla je bez jedne jedine mrlje, bez ijednog incidenta, nikada nikoga nije izazvao da se sa njim posvađa, bio je prototip uzornog sportiste.

MILUN MAROVIĆ
Rođen je 15. 9. 1947. godine u Čačku, a poginuo je 19. 10. 2009. u saobraćajnoj nesreći u Libiji. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Sudbina ili slučajnost, ko će znati, umešali su se da Marović se počne baviti košarkom. Imao je 20 godina i bio student treće godine Rudarsko-geološkog fakulteta, kada je sa drugovima šetao Malim Kalemegdanom i tako naišao na terene Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Bio je visok 206 cm, nosio dugu kosu i u razgovoru sa tadašnjim trenerom Zvezde Milanom Musom Bjegojevićem izrazio je želju da se okuša u ovoj igri. Musa mu je rekao da dođe uveče i pokuša sa juniorima, što se Milunu nije naročito svidelo. Čuvši da na Crvenom krstu traže visoke momke za košarku, on se ne časeći časa pojavio tamo. Srećna okolnost za njega i za jugoslovensku košarku što je na Krstu naleteo odmah na Slobodana Pivu Ivkovića, koji mu je rekao da ode do svlačionice i prudruži se momcima na terenu koji su već igrali basket. To su bili bokseri Radničkog, a godina je bila 1967.
Jedan je od retkih sportista koji je meteorskom brzinom uspeo da se probije, prvo u seniorski tim Radničkog, a kasnije stigne i do reprezentativnog dresa 1971. godine, pri tom ne zapostavljajući fakultet. Već 1970. godine je diplomirao, kasnije i magistrirao 1976. i doktorirao 1981. 16 punih godina je igrao profesionalno košarku i svih 16 godina je podario svom Radničkom, sa kojim je osvojio i jedan naslov državnog prvaka, 1973. godine i jedan nacionalni kup - 1976. Igrao je i za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je debitovao 1971. i za nju odigrao 96 utakmica i postigao 580 poena. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlato na Evropskom prvenstvu 1973, kao i na Mediteranskim igrama 1971. i Balkanskim igrama 1972. i 1973. godine, te srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1974. i na Balkanskim igrama 1971. Od reprezentativnog dresa se oprostio 1975, a od zvaničnog igranja košarke 8. 6. 1983. godine.

RAJKO ŽIŽIĆ
Rođen 22. januara 1955. godine u Nikšiću, preminuo 7. avgusta 2003. godine u Beogradu.
Njegova rođena sestra Danojla već je bila standardni prvotimac „Bosne“, pa je mlađani Rajko krenuo njenim stopama. Čuvši za tog dugajliju, počeli su da se interesuju iz „Bosne“ kako bi ga privoleli da dođe u Sarajevo, ali su takođe bili i zainteresovani ljudi iz OKK „Beograda“, pa se na nagovor sestre, obreo u Beogradu i zaigrao za Klonfere iz Žućkove avlije. Pod dirigentskom palicom Branislava Rajačića, Rajko jako brzo stiže do prvog tima OKK „Beograda“, pa i do kadetske reprezentacije Jugoslavije. U OKK „Beogradu“ je igrao sve do 1981. godine, kada prelazi u redove „Crvene zvezde“. Za „Zvezdu“ je nastupao u periodu 1981-1987. i u tom intervalu je odigrao 145 utakmica za prvi tim. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je 178 puta. Učestvovao je na tri Olimpijade - Montreal 1976, Moskva 1980. i Los Anđeles 1984. godine, dva Svetska prvenstva - 1978. i 1982. godine, kao i na tri Evropska prvenstva: 1975, 1979, i 1983. godine.
Učestvovao u osvajanju zlatne, srebrne i bronzane medalje na Olimpijadi, zlatne medalje na Svetskom prvenstvu, kao i bronzane medalje na Svetskom i Evropskom prvenstvu. Bio je miran, tih i skroman čovek i izuzetno poštovan od strane protivnika, kolega saigrača i cele sportske javnosti. Jedan od najboljih centara koje Crvena zvezda imala, ostaće upamćen po njegovom čuvenom horogu.
Bio je i ostao ljubimac „Zvezdinih“ navijača. 1987. godina je i poslednja igračka godina Rajka Žižića, u kojoj je sa „Zvezdom“ igrao i finale plej-ofa, a nakon toga se povukao iz aktivnog igranja. Nažalost, karijera bi mu bila sigurno duža da nije muku mučio sa povredama, pogotovu sa kolenima, jer je morao da operiše oba meniskusa.
Nakon završene karijere, oprobao se i u trenerskom poslu, bio je trener OKK „Beograda“ sa kojim je 1993. godine osvojio kup. Posle osvojenog kupa, zaključio je da trenerski posao nije za njega, pa je zatim toga obavljao nekoliko sportskih funkcija, a između ostalog je bio i predsednik skupštine „KK Crvena zvezda“. Nažalost, otišao je prerano, smrt ga je zatekla na mestu direktora preduzeća Eurobasket 2005. Sahranjen je u Aleji velikana, na beogradskom Novom groblju u prisustvu nekoliko hiljada ljudi koji su došli da mu odaju poštu.

RATKO RADOVANOVIĆ
Legenda jugoslovenske košarke i „Bosne“, rođenje 16. 10. 1956.
Raša je bio jedan od najviših gimnazijalaca u Nikšiću, imao je 16 godina i 207 centimetara. U to vreme na ceni su bili dvometraši, pa se glas o njemu daleko čuo. Stigao je i do Beograda, ali i do Sarajeva, imao je poziv od strane „Partizana“, ali su Sarajlije bile brže i konkretnije od Beograđana. Tu je glavnu ulogu imala rodbinska veza, te je u jesen 1972. godine Raša preko Raše Perunovića stigao u Sarajevo kod Vukašina Vukalovića, čoveka kome pripadaju zasluge za mnoge uspehe sportista „Bosne“. Inače, Raša Radovanović je prvi kontakt sa košarkom imao 1969. u Nikšiću, ali je 1970. godina i zlato na Svetskom prvenstvu imalo presudnu ulogu, kako za njega tako i za mnoge druge da se ozbiljnije bave košarkom. Nepunih godinu dana nakon dolaska u „Bosnu“ bio je pozvan u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije i sa saigračima osvojio zlatnu medalju u Orleanu 1974. godine. U „Bosni“ je igrao od 1972. sve do 1983. i sa njom osvojio tri naslova prvaka (1978, 1980, 1983), Kup Jugoslavije (1978.) i Kup evropskih šampiona (1979).
Za reprezentaciju je debitovao 1975. godine na otvaranju hale „Pinki“ u Zemunu protiv reprezentacije SAD. Tada je odigrao nekoliko lepih poteza i najavio sjajnu karijeru. Za „A“ tim je nastupio 205 puta, postigao 2175 poena i nalazi se na 8. mestu večne liste strelaca. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1978, Olimpijskim igrama 1980, Evropskom prvenstvu 1977; srebrne medalje: na Evropskom prvenstvu 1981. godine. Bronzanu medalju osvajao je na Svetskim prvenstvima 1982, i 1986, Olimpijskim igrama 1984, Evropskim prvenstvima 1979. i 1987.
Posle „Bosne“ je igrao i za „Rasing Pari Sen Žermen“ 1983-86. i „Veneciju“ 1986-1990, kada završava sa igračkom karijerom. Visina mu je bila najveći adut, ali je za tako visokog košarkaša bio strahovito brz, posedovao je odličnu koordinaciju pokreta, bio je prototip univerzalnog centra, znao je da prenese loptu kao pravi plejmejker, nije se libio ni da se u borbi dobro potuče sa rivalom.
Po završetku karijere nastavio kao sportski direktor „FMP-a“, imao je izvanredan smisao za skauting mladih igrača.

VARAJIĆ ŽARKO
Legendarni košarkaš Bosne i reprezentativac Jugoslavije rođen je 26. februara 1951. u Nikšiću.
Pre početka bavljenja košarkom Varajić je trenirao fudbal u „Sutjesci“ iz Nikšića. Košarkom se počeo baviti u školi kada je igrao za svoj razred sa kojim je osvojio školsko prvenstvo. U srednjoj školi njegov talenat su prepoznali prof. Minić i prof. Voja Jovanović, pa ga pozvali da trenira u Košarkaškom klubu Nikšić, da bi na nagovor Vukašina Vukalovića (koji je takođe bio rođeni Nikšićanin, došao u rodni grad u potrazi za talentima i na preporuku pozvao Varajića) napustio rodni Nikšić, preselio se u Sarajevo 1969. i zaigrao košarku za ekipu „Bosne“. Posle samo par meseci treninga se odmah videlo da će biti nešto od njega. Ušao je u prvi tim „Bosne“, koja je tada bila drugoligaš, i kako je ona rasla kao klub, tako je i Varajić rastao kao igrač. Prvi trener u „Bosni“ mu je bio Milenko Novaković, ali zbog bolesti ih napušta. 1971. godine „Bosna“ pravi istorijski potez dovodeći Tanjevića za trenera, iako je bio aktivni igrač OKK „Beograda“. U „Bosni“ je Varajić igrao sve do 1984. godine, kada se oprostio od aktivnog igranja. Sa „Bosnom“ je osvojio tri titule prvaka države (1978, 1980 i 1983), jedan kup (1978), kao i Kup evropskih šampiona 1979. u Grenoblu kada je ekipa „Bosne“ savladala slavni tim „Emersona“. Na toj utakmici Varajić je briljirao postigavši 45 poena i bio najzaslužniji za istorijski uspeh Studenata sa Skenderije, kako su drugačije nazivali košarkaše „Bosne“. I dan-danas je aktuelan njegov rekord po broju datih koševa na jednoj finalnoj utakmici.
Postoji anegdota sa finala Kupa šampiona. Varajić je trebalo kao kapiten „Bosne“ da primi pehar, a umesto originala dobio je zamenu, jer je „Emerson“ bio siguran u trijumf, a kao aktuelni šampion mislio je da ne treba donositi pehar na ovo, pa je tako domaćin morao da spasava situaciju, te je Varajiću uručen drugi pehar, da bi original stigao malo kasnije u Sarajevo.
Dugogodišnji kapiten Bosne igrao na poziciji krilnog centra i predstavljao je trio „Bosninih“ reprezentativaca - Delibašić, Varajić, Radovanović - trio koji je kako za ekipu „Bosne“, tako i za reprezentaciju Jugoslavije bio nezaobilazan u osvajanju trofeja. Na TV turniru u Čačku 1974. godine igrao za mladu reprezentaciju bio najbolji igrač i strelac turnira, što je bila preporuka za poziv u A tim. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 94 utakmice i postigao 527 poena. Osvojio je sa njom zlato na Evropskom prvenstvu 1977. godine, zlato na Balkanskim igrama 1974. i 1976, zlato na Mediteranskim igrama 1975, srebro na Olimpijskim igrama 1976. godine, bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1979. godine. Prošavši sa reprezentacijom sve pripreme za Svetsko prvenstvo 1978, pred sam start prvenstva dobija poziv za odsluženje vojnog roka. Varajić je pokušao da to prolongira na dvadesetak dana dok prođe Svetsko prvenstvo, međutim, vojne vlasti nisu imale sluha, te je Varajić propustio to prvenstvo i šansu da se domogne zlatne medalje. Igračku karijem završava 1984. godine, 29. maja na oproštajnom meču u Sarajevu.

JERKOV ŽELJKO
Rođen je 6. novembra 1953. godine u Puli.
Još kao osnovca Željka nije interesovao sport, poticao je iz obrazovane porodice i više se zanimao za knjigu i muziku. Tek u srednjoj školi, kada Željko dobija na visini, njegov profesor fizičkog vaspitanja ga uzima da igra za školsku selekciju. To nije promaklo treneru „Uljanika“, košarkaškom zaljubljeniku Josipu Severu, koji ga je pozvao na trening juniora. Željko, koji je bio fino vaspitan, iz poštovanja prema starijem nije mogao da odbije Severov poziv. Već posle prvog treninga se desio neverovatan preokret, Željko je prišao treneru Severu i zamolio ga da mu dopusti da ostane duže sat vremena, kako bi sam pucao na koš. Košarka mu se uvukla pod kožu i ne sluteći, i zauvek će mu izmeniti život. Dalje je sve išlo kao u bajci.
Debitovao je za prvi tim „Uljanika“ u 17. godini, da bi ga uočio Mirko Novosel koji ga je pozvao u juniorsku reprezentaciju 1972, sa kojom osvaja titulu prvaka Evrope. Na Novoselovu preporuku prelazi u „Jugoplastiku“ kod B. Radovića (rođenog Splićanina koji je ’50 godina igrao za „Partizan“ i „Zvezdu“, ali je nakon afere devizni prekršaj, kada je ceo tim „Zvezde“ zajedno sa njim bio kažnjen, morao da prestane sa aktivnim igranjem; vratio se u Split i oživeo mušku selekciju „Splita“, a kasnije su promenili ime u „Jugoplastika“). To je bila slatka osveta „Lokomotivi“, sa kojom u to vreme nije bio u najboljim odnosima, pa je tako Jerkov, umesto u Zagreb otišao u Split. Za „Jugoplastiku“ je igrao punih deset godina, od 1972. do 1982. godine. Sa njom je osvojio jedan naslov prvaka 1977, dva nacionalna kupa 1976. i 1977. godine, dva Kupa „Radivoja Koraća“ 1976. i 1977. godine. Postigao je 3.476 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca.
Za „A“ reprezentaciju je debitovao na zimskoj turneji po Južnoj Americi 1972. godine, odigrao je 170 utakmica, postigao 1.253 poena i nalazi se na 21. mestu večne liste. Sa njom je osvojio Zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1978, Olimpijskim igrama 1980, Evropskim prvenstvima 1973, 1975. i 1977. godine. srebrne medalje osvajao je na Svetskom prvenstvu 1974. i Olimpijskim igrama 1976. Bronzane medalje: na Svetskom prvenstvu 1982. i Evropskom prvenstvu 1979. godine.
Nakon „Jugoplastike“, 1982. godine odlazi u Italiju, u „Skavolini“, i sa njim osvaja Kup pobednika kupova 1983, a sledeće godine prelazi u „Beneton“.
Igrao na poziciji centra i sa Ćosićem je predstavljao pravi bedem u reprezentaciji, bio je noćna mora za protivnika. Neizostavni član „Jugoplastike“ i državne reprezentacije punih deset godina. Sa aktivnim igranjem košarke prestao je 1984. godine.

BRANKO SKROČE
Rođen je 17. maja 1955. godine u Zadru.
Sa košarkom se prvi put susreće na ostrvu Vela Iži, gde je sa ostalim dečacima igrao basket. Njegov talenat za igru pod obručima prvi je uvideo Goran Brajković, tada standardni prvotimac „Zadra“, koji je Branka po dolasku u srednju školu pozvao da počne da trenira u Jazinama. To je bilo 1970, ali te prve godine se zbog bolesti nije mogao ozbiljno baviti košarkom, a već 1971, sa svojih 16 godina, upao je u juniorski sastav „Zadra“. Sledeće sezone, krajem prvenstva, tadašnji trener „Zadra“ Trpimir Lokin mu daje šansu da zaigra za prvi tim. Debitovao je u Čačku protiv „Borca“ kada je postigao 12 poena. Narednih sezona postaje standardni prvotimac i sa Zadrom osvaja dve titule: 1973/74. i 1974/75.
Skroče je bio levoruki košarkaš; kada bi ga posmatrao sa strane, čovek bi pomislio da je jako usporen, ali on je nepogrešivo pogađao protivničke mreže. Igrao je na poziciji beka i niskog krila. Tri puta je bio najbolji strelac jugoslovenskog prvenstva, u sezonama 1979/80, 1980/81 i 1983/84. Nalazi se na drugom mestu večite liste strelaca „Zadra“, iza legendamog Pina Đerđe. Skoro celu karijeru je bio veran „Zadru“, igrao je samo još u Belgiji, ali se na poziv „Zadra“ ponovo vratio da pomogne svom klubu. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 68 utakmica i postigao je 386 poena. Sa reprezentacijom je osvojio zlato na Olimpijskim igrama 1980, Svetskom prvenstvu 1978, na Balkanskim igrama 1974, 1977. i 1978, kao i srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 1981. godine. 1987. godine se oprostio od igračke karijere.

MIHOVIL NAKIĆ
Košarkaška legenda Jugoslavije i Cibone, rođen je 31. jula 1955. u Drnišu. U vreme njegovog odrastanja jugoslovenska košarka je beležila uspehe, pa je tako i on sa svojim prijateljima išao na Savu i igrao ovu igru, bilo mu je tada 14 godina. Svoje prve prave košarkaške korake je započeo u „Mladosti“ gde je proveo tri godine. A onda je otišao u „Industromontažu“, želeći da napreduje, ali nije našao zajednički jezik sa ljudima iz kluba, pa odlazi za Ameriku na koledž. Tamo se zadržao svega šest meseci, jer mu program nije odgovarao i 1977. prelazi u „Lokomotivu“ / „Cibonu“. U „Ciboni“ je igrao sve do 1987, kada na jednu sezonu odlazi u italijanski „Udineze“. 1988. godine se vraća u „Cibonu“ i igra sve do 1989, kada prestaje sa aktivnim igranjem košarke. Sa „Cibonom“ je osvojio sve što može da se osvoji u klupskoj košarci - tri titule prvaka države (1981/82, 1983/84. i 1984/85), dva naslova prvaka Evrope (1984/85. i 1985/86), dva kupa pobednika kupova (1981/82. i 1986/87), šest nacionalnih kupova (1979/80, 1980/81, 1981/82, 1982/83, 1984/85, 1985/86).
Igrao je i za reprezentaciju Jugoslavije, gde je debitovao 5. maja 1975. godine u Košicama protiv Čehoslovačke. Odigrao je 94 utakmice i postigao 687 poena. Sa reprezentacijom je osvojio zlato na Olimpijskim igrama 1980, na Mediteranskim igrama 1983, na Balkanskim prvenstvima 1977. i 1978; srebrne medalje: na Univerzijadi 1979, na Mediteranskim igrama 1979. i na Balkanskom prvenstvu 1979; bronze: na Olimpijskim igrama 1984. i na Evropskom prvenstvu 1979. godine. Ostaće upamćen onaj čuveni horog u poslednjim sekundama majstorice protiv „Zvezde“ kada je njegovim košem „Cibona“ 1984. godine osvojila svoju drugu titulu u istoriji, titulu koja je joj utrla put ka veličanstvenim uspesima.
Na velikim utakmicama, kada je bilo najbitnije Mihovil Nakić je bio najbolji, davao je sve od sebe i pružao kao pravilu najbolje partije. Po završetku karijere bio je sekretar Košarkaškog saveza Hrvatske. Od 1996. je obavljao posao sportskog direktora u „Ciboni“. Pod svodovima sportske dvorane „Dražen Petrović“ u Zagrebu stoji dres sa brojem 4 kao počast svemu što je pružio u „Ciboni“, zajedno sa dresovima Dražena Petrovića i Andra Knege. Igrao je na poziciji krilnog centra ili danas popularne četvorke. Više je obraćao pažnju na odbranu, a napadačke aspiracije je ostavljao drugima, igračima poput Dražena. Bio je veliki gospodin dok je bio aktivni košarkaš, a to je ostao i van terena, sve do današnjih dana.

ANDRO KNEGO
Rođen je 21. oktobra 1956. u Dubrovniku. Košarkašku karijeru je započeo u rodnom gradu Dubrovniku u ekipi „Juga“, da bi 1973. godine prešao u „Cibonu“. Imao je dogovor sa „Partizanom“ da pređe kod njih, međutim Pero Zlatar, predsednik „Lokomotive“, uz pomoć aviona i automobila iz rent-a-kara ispred nosa je oteo Andru, koji je do tog trenutka tek šest meseci igrao košarku i odveo ga u „Lokomotivu“. To je bilo 17. marta 1973. godine.
Trener Rimac ga je te sezone odmah ubacio u prvi tim i za „Lokomotivu“ je debitovao 13. oktobra 1973. protiv OKK „Beograda“, da bi početkom 1974. u duelu sa „Zvezdom“ dao 20 poena koji će ga definitivno uvrstiti u prvi tim. Do kraja te sezone nije bilo utakmice da se Knego nije upisao u strelce. 1978. postaje kapiten i uz Acu Petrovića je jedini košarkaš koji je osvojio sve trofeje sa „Cibonom“ u narednom periodu. Za „Cibonu“ je igrao sve do 1985. godine, kada odlazi u Španiju, u „Kaha Madrid“, i tu ostaje godinu dana, a zatim se ponovo vraća u „Cibonu“, da bi opet sledeće godine (1987.) otišao u Italiju, u „Montekatini Terme“. Tamo je odigrao tri sezone, pa po treći put došao u „Cibonu“ 1990. i igrao sve do 1992. godine.
Za „Cibonu“ je odigrao 509 mečeva, postigao 7.026 poena i najefikasniji je strelac u istoriji „Cibone“. Sa „Cibonom“ je osvojio 11 trofeja u Jugoslaviji, 3 naslova prvaka (1982, 1984, 1985), 5 nacionalnih kupova (1980, 1981, 1982, 1983, 1985), jedan Kup evropskih prvaka (1985.) i dva Kupa pobednika kupova (1982. i 1987). Igrao je i za reprezentaciju Jugoslavije, zabeležio 173 nastupa i postigao 826 poena. U reprezentaciji Jugoslavije debitovao je 19. aprila 1975. godine u Sofiji protiv Čehoslovačke. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1978. i Olimpijskim igrama 1980. godine; srebrnu medalju zaradio je na Olimpijskim igrama 1976. i na Evropskom prvenstvu 1981. godine. Bronzane medalje: na Olimpijskim igrama 1984. i na Svetskom prvenstvu 1982. godine.
Krasili su ga sjajan skok i sjajna tehnika šuta, kao i specifičan horog šut, koji je teško mogao da se brani.

PETER VILFAN
Rođen 29. juna 1957. godine u Mariboru.
Košarku je počeo igrati vrlo rano, posle svetskog prvenstva u Ljubljani kada se oduševio igrom kapitena i svog zemljaka Iva Daneua. Trenirao je samostalno sve dok ga nije zapazio Frelih, trener košarkaša „Željezničara“. Postao je najbolji igrač mariborskog kluba, tako da je sa 15 godina postao član mlađih selekcija reprezentacije. Bio je kandidat za reprezentaciju Jugoslavije pred Evropsko prvenstvo 1977. godine, ali nije ulazio u igru. Svestan da jedino može iz nekog većeg kluba da bude stalni član reprezentacije, iz Maribora prelazi u „Jugoplastiku“ 1977. godine u kojoj igra dve sezone. 1979. godine dolazi u „Olimpiju" i za nju igra sve do 1985. godine, kada prelazi u „Partizan“, gde je igrao jednu sezonu. U Partizanu je odigrao 41 utakmicu i postigao 1.007 poena. Vraća se zatim u Olimpiju i igra za nju sve 1988. godine. U prvenstvima Jugoslavije za tri tima za koja je igrao postigao je 4.524 poena.
Za reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1978. godine na Interkontinentalnom kupu i do 1983. godine je odigrao 114 utakmica, postigao 1.129 poena i nalazi se na 23. mestu večne liste strelaca. Zadesiće ga ista sudbina kao i Varajića; naime, pred sam odlazak na Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine stigao mu je vojni poziv. Zbog previda administracije „Olimpije“ taj poziv nije odložen, pa je Vilfan zbog odluženja vojnog roka morao da propusti Olimpijadu i zlatnu medalju, medalju koja mu fali u bogatoj kolekciji. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlato na Svetskom prvenstvu 1978. godine, srebro na Evropskom prvenstvu 1981. godine, kao i bronze na Svetskom prvenstvu 1982. i 1979. Evropskom prvenstvu.
Važio je za atraktivnog igrača, bio prodoran i efikasan, sa izvanrednim rešenjima u igri. Nije voleo nepravdu, važio je za mirnog čoveka, ali kada bi kročio na parket pretvarao bi se u pravu sportsku zver.

GORAN GRBOVIĆ
Legendarni košarkaš „Partizana“ i jugoslovenske košarke rođen je 9. febmara 1961. godine u Dečanima na Kosovu i Metohiji.
Njegova porodica se vraća u Kruševac gde i provodi detinjstvo. Košarkom se bukvalno zarazio posle SP u Ljubljani 1970, kada u mu je otac dvorištu nacrtao kredom krug na zidu u visini koša. U školi „Jovan Jovanović Zmaj“ je počeo da igra za školsku ekipu, da bi nakon toga počeo da trenira u „Napretku“. Prvi trener mu je bio Dragan Gaga Milošević, pored koga i on, a i „Napredak“ kao klub, postižu uspehe. Presudan uticaj na njega su imali njegovi zemljaci Boban Petrović i Milosavljević.
Presudan momenat za karijeru se desio u maju 1979. godine u Čačku na republičkom prvenstvu, gde je protiv Tehničke škole postigao 40 poena. Ilustracije radi, u protivničkoj ekipi su igrali Željko Obradović, Androić, i Kurčubić. Na tom takmičenju ga zapaža prof. Aleksandar Nikolić, koji ga odmah uvrštava u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, a čelnici „Borca“ ga uzimaju da igra u seniorskoj ekipi. Prelazi potom u „Partizan“, ali pošto se „Borac“ nije složio sa njegovim prelaskom, pauzira godinu dana da bi konačno 1981. godine počeo da igra za „Partizan“. U „Partizanu“ je igrao u periodu 1981-1988. i stekao status klupske legende, koju sa velikim pravom nosi. Sa „Partizanom“ je osvojio naslov prvaka 1987. godine, kada su u finalu pobedili večitog rivala ekipu „Crvene zvezde“, gde je za tu titulu najviše zaslužan upravo Grbović koji je u obe utakmice finala bio najbolji pojedinac i svojim koševima odlučio pobednika. U dresu „Partizana“ je odigrao 240 zvanične utakmice i postigao 3.889 koševa. Nalazi se na 7. mestu večne liste po broju datih koševa. Nakon „Partizana“ dve godine igra za ekipu „Puleve“ iz Granade, da bi se vratio u beogradski „IMT“, gde je i završio karijeru. Bio je i strelac sezone u Granadi 1988/89.
Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 42 utakmice i postigao 327 poena. Sa njom je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1987. godine i zlatnu medalju na Balkanskim igrama 1981. godine.

DRAŽEN PETROVIĆ
Najbolji evropski košarkaš svih vremena, rođen je 22. oktobra 1964. godine u Šibeniku. Vodič kroz život mu je bio pet godina stariji brat Aleksandar, koji je takođe bio košarkaš, reprezentativac i legenda Cibone, te se tako i Dražen se počeo zanimati za košarku još kao dete. Dodavao je lopte svom bratu Aci dok je trenirao, sve dok jednog dana nije i on počeo trenirati u mlađim kategorijama Šibenke. Već sa 12 godina je trenirao po 5-6 sati dnevno, uveče bi znao da uzme ključ od dvorane i u hali bi ostali samo on i spremačice; on bi radio svoj, a spremačice svoj posao. Takav pristup ga je pratio tokom cele karijere, to je znao da radi i kasnije, u „Ciboni“ i „Realu“, ali i u NBA ligi. 1979. godine, kao petnaestogodišnjak osvaja svoju prvu medalju na kadetskom prvenstvu Hrvatske u Splitu sa „Šibenkom“ - treće mesto.
Kada je Zoran Slavnić došao u „Šibenku“ da bude i igrač i trener, on ga iz juniora prebacuje u prvi tim. Za prvi tim „Šibenke“ debitovao je u sezoni 1979/80. u 6. kolu protiv OKK „Beka“ (OKK „Beograd“). Uporedo igra i za juniore i sa 17 godina biva proglašen najboljim sportistom Šibenika. Polako se nameće kao vođa tima i već 1982. godine je svrstavan u najbolje igrače Jugoslavije.
Sa „Šibenkom“ igra finale Kupa „Radivoja Koraća“, ali nažalost, „Šibenka“ gubi od Limoža iako su punih 37 minuta vodili. Te sezone je već imao prosek od 16 poena po utakmici. Sledeće sezone, 1982/83. dolaze do finala plej-ofa i onog čuvenog meča sa „Bosnom“, kada je treća utakmica u Šibeniku poništena. Trebalo je da se igra nova, na neutralnom terenu u Novom Sadu, ali „Šibenka“ nije izašla na meč, pa je trofej otišao u Sarajevo. I te godine Dražen je svoj tim predvodio do finala Kupa „Radivoja Koraća“, ali su opet naišli na Limož i opet izgubili. Dražen je te sezone proglašen najboljim igračem Jugoslavije. Odlazi na odsluženje vojnog roka u Beograd.
„Šibenka“ postaje premala sredina za njegov vanserijski talenat i bilo je pitanje samo kojem će se klubu prikloniti, a zainteresovanih je bilo mnogo, od domaćih klubova pa sve do ponuda iz NBA. Ali, Dražen je znao da je za NBA još rano i da to može da sačeka. Čekao je ko će sledeće godine igrati ligu prvaka pa da se tom privoli carstvu. „Cibona“ u čuvenoj majstorici košem Mihovila Nakića par sekundi pre kraja meča dobija „Zvezdu“ i osvaja po drugi put naslov prvaka u svojoj istoriji. Ona time ne dobija samo titulu prvaka već i najboljeg igrača toga vremena i sa njegovim dolaskom u klub menja se točak istorije u pravcu koji će utrti put i njima i njemu. Pretposlednjeg dana prelaznog roka, 4. aprila 1984. godine Dražen je potpisao za „Cibonu“ i pridružio se svom starijem bratu Aci.
Ostali klubovi su bili razočarani i šokirani. „Šibenka“ nije mogla da preboli odlazak svog bisera i od toga se nije više nikada oporavila. „Partizan“ takođe, jer je sa njim Dražen trenirao dok je bio u armiji. Delibašić ga je isto čekao u „Bosni“.
Naredni period je bio kao iz bajke, kako za njega tako i za navijače i saigrače „Cibone“. Nizali su se trofeji za trofejima. Sa „Cibonom“ je osvojio sve što se moglo osvojiti: titulu prvaka Jugoslavije (1985), tri Kupa Jugoslavije (1985, 1986. i 1988), dve titule evropskog prvaka (1985. i 1986.) i jedan Kup pobednika kupova (1987).
1988. odlazi iz „Cibone“, a svoj poslednji trofej je osvojio 7. februara 1988. godine u finalu kupa u Rijeci. Svoju poslednju utakmicu za „Cibonu“ Dražen je odigrao 25. aprila 1988. u majstorici plej-ofa sa „Partizanom“, koju je „Cibona izgubila“, a Dražen je postigao na njoj najmanje poena (13) otkako je došao u „Cibonu“. Beležio je u proseku po 37 poena, a u evropskim takmičenjima po 34 poena. Za „Cibonu“ je odigrao 192 utakmice i postigao 6.602 poena.
1988. godine prelazi u kraljevski klub, „Real“ iz Madrida. U prvoj sezoni sa „Realom“ osvaja Kup Španije i Kup pobednika kupova, kada protiv „Snajdera“ u finalu izjednačava svoj rekord od 62 poena u evropskim takmičenjima. Sledeće sezone, 1989/90. otkupljuje svoj ugovor od „Reala“ i odlazi u NBA, u „Portland Blejzerse“. Nažalost, u „Portlandu“ ne dobija veliku minutažu, u proseku 12 minuta, što pokazuje da je njegov strah pre dolaska u NBA bio opravdan. 23. januara 1991. godine, Dražen Petrović prelazi u „Nju Džersi“, gde je u samom startu sa klubom ugovorio veću minutažu. Prva sezona mu je bila odlična, a sledeća još bolja, ali Dražen nekako nije mogao da otrpi ljubomoru saigrača. Klub mu nije nudio produženje ugovora i čvrsto je bio rešio da napusti NBA i vrati se u Evropu. Kasnije je otkriveno da je imao načelni dogovor sa Panatinaikosom.
1993. godine je otputovao za Poljsku gde je hrvatska reprezentacija nakon raspada Jugoslavije igrala kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Iz Poljske je zbog privatnih razloga krenuo kući u Hrvatsku automobilom umesto sa saigračima autobusom. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na autoputu u Nemačkoj 17. juna 1993. u svojoj 29. godini. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogojno. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1990. i Evropskom 1989. godine. srebrne medalje: na Olimpijskim igrama 1988. Bronzana medalja: na svetskim prvenstvima 1986, Olimpijskim igrama 1984. i Evropskom prvenstvu
1987. godine. Odigrao je 135 utakmica za „A“ selekciju, postigao 2.830 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Igrao na mestu beka, punio je dvorane širom Jugoslavije i Evrope, dobio je nadimak Košarkaški Mocart, koji mu je savršeno pristajao, ceo svoj život posvetio je košarci i dao joj je najbolje iz sebe. Košarkaški centar u Zagrebu od 4. oktobra 1993. nosi njegovo ime, a pored njega se nalazi i Muzej „Dražen Petrović“, koji je otvoren 2006. godine. Ispred dvorane se nalazi i spomenik visok četiri metra sa figurom Dražena Petrovića, rad hrvatskog vajara Kuzme Kovačića.
Iza Dražena će ostati upamćeni rekordi: najviše postignutih poena na prvenstvenoj utakmici (112) kada su igrači „Cibone“ u pitanju, najviše postignutih poena u finanoj seriji ACB lige (42), najviše postignutih trojki u finalnoj seriji ACB lige (, najkorisniji igrač Svetskog prvenstva 1986, najkorisniji igrač Evropskog prvenstva 1989. godine. Izabran je u pedeset ličnosti koji su najviše doprineli evropskoj košarci.

VLADE DIVAC
Vlade Divac rođen je 3. februara 1968. u Prijepolju.
Pre nego što je počeo sa košarkom Vlade je trenirao fudbal, bio je golman u mesnom klubu. Međutim, fudbalsku karijeru je prekinuo tako što je na jednom treningu bio neodlučan da se baci u blato i isprlja nove rukavice. Videvši to, iznervirani trener mu je rekao da potraži neki drugi, čistiji sport. Prve košarkaške korake napravio je u rodnom gradu u klubu „Elan“ iz Prijepolja, kod trenera Milovana Bogojevića. Da bi zatim, sa 13 godina prešao u kraljevačku „Slogu“ i počeo ozbiljnije da se bavi košarkom. Na sebe je skrenuo pažnju kada je u dresu „Sloge“ dao Crvenoj zvezdi 27 poena.
Te 1986. godine postaje zvezda prelaznog roka, oko koje se otimaju večiti rivali „Zvezda“ i „Partizan“. Na kraju, posle silnih događanja, Vlade prelazi u „Partizan“. Već prve njegove sezone „Partizan“ osvaja titulu prvaka države kada u finalu dobija „Crvenu zvezdu“. Sledeće godine učestvuje sa „Partizanom“ na f4 Kupa šampiona, gde osvajaju treće mesto u Gentu. 1989. godine sa „Partizanom“ osvaja domaći kup i Kup „Radivoja Koraća“, pobedivši u finalu italijanski „Kantu“.
Sjajne partije nisu promakle NBA skautima, te su ga na draftu izabrali „Los Anđeles Lejkersi“, pa je jedan od prvih igrača koji su sa ovih prostora otišli u NBA. Te iste 1986, kada je prešao u „Partizan“, debitovao je i za „A“ selekciju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Španiji i to protiv Holanđana u Den Helderu. Ta godina će biti upamćena i po tome što je u polufinalu Svetskog prvenstva protiv Sovjetskog Saveza Vlade Divac bio tragičar meča. Srećom, to ga nije omelo da nastavi dalje i napravi sjajnu karijeru. Već sledeće godine, 1987, sa „A“ selekcijom uzima bronzu na Evropskom prvenstvu, zlato na Univerzijadi u Zagrebu i na kraju zlato na Svetskom omladinskom prvenstvu u Bormiju. 1988. godine osvaja srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Seulu, a naredne tri godine i zlata na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, na Svetskom prvenstvu u Argentini i na Evropskom prvenstvu u Italiji. Nakon raspada SFRJ sa reprezentacijom one skraćene SR Jugoslavije osvaja zlato na Evropskom prvenstvu 1995. godine u Atini, srebro na Olimpijskim igrama u Barseloni 1996, bronzu na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 1999. I kao krunu karijere, osvaja zlato na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. godine. Za reprezentaciju je odigrao 145 mečeva i postigao 1.345 poena.
U NBA je proveo 16 sezona, igrao je za „Los Anđeles Lejkerse“, „Šarlot Hometse“, „Sakramento Kingse“, i u tom periodu je postigao 13.398 poena, 9.000 skokova, 3.000 asistencija i 1.500 blokada.
2005. završava igračku karijeru. Nakon završetka karijere postaje skaut za NBA, zatim sportski direktor „Reala“ iz Madrida, da bi 2009. godine postao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.
ULEB ga je svrstao među pedeset ljudi koji su najzaslužniji za razvoj košarke u Evropi. Igrao je na mestu centra, posedovao je neobičan stil, odličnu pokretljivost i dobar šut sa distance. Bio je i šmeker koji je znao da se provodi na terenu i odigra nešto za publiku. Te će tako ostati upamćeno i to da je na Evropskom prvenstvu u Zagrebu 1989. godine svog saigrača iz reprezentacije Zorana Radovića podigao da bi ovaj zakucao loptu u koš.
Vlade Divac je uz Arvidasa Sabonisa postao najbolji centar Evrope.

ŽARKO PASPALJ
Rođen je 27. 4. 1966. godine u Pljevljima.
Kao dečak je svoje prve koševe davao u Osnovnoj školi „Ristan Pavlović“, kraj Bistrice, da bi se sa roditeljima iz rodnih Pljevalja preselio u Podgoricu. Između fudbala i košarke, Paspalj se opredeljuje za ovo drugo, na sreću košarkaških zaljubljenika. Počeo je u mlađim kategorijama Budućnosti i sa već 16 godina je prekomandovan za prvi tim. Bio je najmlađi prvotimac.
Čedo Đurašković, trener „Budućnosti“, šansu je dao juniorima da zaigraju protiv „Cibone“, koja se tada borila za naslov prvaka države. Klinci, među kojima i Paspalj, željni dokazivanja iz petnih žila su krenuli silovito na renomiranog protivnika i „Cibona“ je tek u poslednjim sekundama meča obezbedila pobedu. Paspalj je imao želju da svoj razvoj nastavi u klubu koji je imao izuzetno talentovanu generaciju mladih igrača, ali čelnici „Budućnosti“ su hteli da unovče tu talentovanost, pa su pregovarali sa „Cibonom“ i „Bosnom“ oko Žarkovog prelaska. Najbliža dogovoru je bila sarajevska „Bosna“, ali su Žarka bukvalno kidnapovali iz hotela „Sarajevo In“ i odveli za Beograd, u „Partizan“. Ispostaviće se to kao odličan potez, kako za „Partizan“ tako i za mladog Paspalja. U „Partizanu“ igra sve do 1989. godine, da bi se vratio posle još jednu sezonu da odigra 1990/91. Sa „Partizanom“ je osvojio naslov prvaka Jugoslavije 1987. godine i Kup „Radivoja Koraća“ 1989. godine, kao i nacionalni kup Jugoslavije 1989. godine. Za „Partizan“ je odigrao 162 utakmice i dao 3.379 poena.
1989. godine odlazi u NBA u „San Antonio“, ali se tamo zadržava tek 11 meseci. Potpisao je trogodišnji ugovor, ali se nezadovoljan minutažom vratio u „Partizan“, u kome se zadržao godinu dana, da bi zatim prešao u „Olimpijakos“ gde su ga navijači grčkog tima dočekali na veličanstven način. Sa „Olimpijakosom“ je osvojio dva prvenstva i kup i stigao do F4 1994. godine. Posle „Olimpijakosa“ je menjao klubove: „Panionios“, pa opet pokušao u NBA („Atlanta“), potom „Rasing Pari Sen Žermen“, „Aris“ - da bi svoju prebogatu karijeru završio u „Kinderu“ 1998. godine.
Odličnim igrama u „Partizanu“ je sebi obezbedio poziv u „A“ reprezentaciju i sa njom osvojio sve što se moglo osvojiti: zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1990, na Evropskim prvenstvima 1989, 1991. i 1995. godine; srebrne medalje: na Olimpijskim igrama 1988. i 1996. godine. Bronzu: na Olimpijskim igrama 1987. godine. Odigrao je 134 utakmice i dao 1549 poena i nalazi se na 12. mestu večne liste strelaca. Igrao na mestu niskog krila, za njegov šut ili dvokorak nije bilo rešenja, uvek je bio originalan takav je i posle završene igračke karijere ostao.

TONI KUKOČ
Rođen je 18. septembra 1968. godine u Splitu.
Tonijev otac Ante je važio za pravog sportskog fanatika, te je kao takav vodio svuda sa sobom i Tonija, na sve sportske priredbe koje bi se održavale u Splitu. Inficiran, da se tako izrazimo, Toni kao sedmogodišnjak počinje da se bavi sportom, stonim tenisom, da bi već sa 11 godina zajedno sa Bilićem, Bokšićem bio primljen u fudbalsku školu „Hajduka“. Već u 15. godini njegova visina dolazi do izražaja, pa ga je zapazio tadašnji trener omladinske škole „Splita“ Igor Karković i pozvao ga da trenira košarku. Tako počinje jedna od najblistavijih košarkaških karijera na ovim prostorima. Njegov talenat neće promaći košarkaškoj legendi Zoranu Slavniću, te će ga ovaj 1985. godine, nakon što je sa svojim saigračima odbranio juniorski naslov prvaka države, prekomandovati u prvi tim „Jugoplastike“. Zoran Slavnić je na klupi zamenio Krešimira Ćosića - koji je odlazeći rekao da odlazi spokojan jer u mlađim kategorijama imaju suvo zlato od igrača. Zoran Slavnić je sa ekipom „Jugoplastike“ utro put da ga nakon dve godine njegovog boravka u Splitu zameni Boža Maljković koji će sa Kukočem, Rađom, Perasovićem i ostalima osvojiti sve što se moglo osvojiti u narednom periodu. Ne treba posebno pominjati da je u tim uspesima Kukoč imao glavnu ulogu.
U reprezentaciji Kukoč takođe počinje da igra 1985, godine, kada je sa kadetima osvojio prvenstvo Evrope, a u naredne dve godine osvaja zlato sa juniorima na Evropskom i Svetskom prvenstvu, gde biva proglašavan najboljim igračem turnira. 1987. godine debituje za „A“ selekciju i sa njom osvaja bronzanu medalju u Atini. 1988. godine na Olimpijskim igrama u Seulu osvaja srebrnu medalju, a već sledeće godine 1989. na Evropskom prvenstvu osvaja zlato, da bi to zlato potvrdio i 1990. godine na Svetskom prvenstvu u Argentini i 1991. godine na Evropskom prvenstvu u Italiji.
Ostvaruje fantastične rezultate i na klupskom nivou sa „Jugoplastikom“; 1988. godine vraća titulu prvaka Jugoslavije posle 11 godina podno Marjana, da bi sledeće godine 1989. napravili čudo: iako ih niko nije ubrajao u favorite „Jugoplastika“ postaje prvak Evrope pobedivši u finalu „Makabi“, a Kukoč je prikazao briljantnu partiju. Gube od „Partizana“ kup, ali zato drugu godinu zaredom postaju prvaci države. Sledeće godine „Jugoplastika“ na krilima svojih igrača, a prvenstveno Kukoča, osvaja triplu krunu: kup, prvenstvo i Kup šampiona, gde u finalu pobeđuju Barselonu. Bolju preporuku od toga za NBA draft Toni nije mogao da poželi. Izabran je kao 29. pik od strane „Čikago Bulsa“. 1990/91. godine „Jugoplastiku“ napuštaju Boža Maljković, Rađa i Ivanović, ali ostaje Toni i sa „Jugo-plastikom“ osvaja prvenstvo, kup i po treći put zaredom bivaju prvaci Evrope, gde su ponovo u finalu pobedili „Barselonu“ koju je vodio upravo Boža Maljković. Za „Jugoplastiku“ je postigao 2.314 poena i nalazi se na 11. mestu večne liste strelaca.
1991. godine prelazi u Italiju, u „Beneton“, kod trenera Skansija, koji je ceo koncept igre napravio i uskladio prema Toniju.
Kukoč 1993. godine odlazi u NBA u „Čikago Bulse“.

DINO RAĐA
Rođen 22. aprila 1967. u Splitu. Dino Rađa je kao dečak trenirao vaterpolo i rukomet, ali neobavezno, više je vremena provodio kući čitajući stripove i pomalo se debljajući, sve dok ga jednog dana majka nije uhvatila za ruku i odvela pravo na Gripe, 1982. godine. Košarku je počeo da trenira u 15. godini. Slavko Trninić je mnogo zaslužan za uspeh Dina Rađe, trenirao je sa njim po osam sati dnevno, pokazivao mu osnovne pokrete i elementarnu tehniku. Za „Jugoplastiku“ je debitovao 1983. godine. Zoran Grašo je protiv „Zadra“ u Jazinama poveo četiri juniora, a među njima je bio i Dino Rađa. Posle toga je sve ređe dobijao šansu, sve dok Zoran Slavnić nije došao u Split i ubacio i njega i Kukoča u vatru.
Dobio je poziv i sa Univerziteta „Juta“, trener Lin Arčibald ga je čekao, poslao mu je avionsku kartu, a u poslednjem trenutku se Rađa na sreću „Jugoplastike“ i njenih navijača predomislio.
Njegov uspon, a samim tim i uspon „Jugoplastike“ počeo je dolaskom Bože Maljkovića, koji je zamenio Slavnića. Rađa i Kukoč postaju zaštitni znak splitskih žutih.
Sa ekipom Jugoplastike je osvojio: tri naslova prvaka Jugoslavije (1988, 1989. i 1990), Kup Jugoslavije (1990), kao i dva naslova prvaka Evrope (1989. i 1990).
Bili su prava senzacija i niko nije ozbiljno računao da će osvojiti Evropu, imali su po 20 godina kada su ostvarili taj neverovatan uspeh i postali treći tim u Jugoslaviji kome je to pošlo za rukom. Postigao je 2.683 poena i nalazi se na 9. mestu večne liste strelaca. 1989. godine, posle Evropskog prvenstva u Zagrebu, Dino Rađa dobija poziv iz NBA od „Boston Seltiksa“, taj poziv prihvata i potpisuje ugovor sa njima. Tome se protive splitski zuti i onda dolazi do dogovora da ode u „Seltikse“ sledeće godine. No, dolazi do preokreta, Rađa menja menadžera i završava u rimskom „Mesađeru“. Uz to, Rađin menadžer je uspeo da poništi ugovor sa „Seltiksima“ zbog toga što jedan klub u istoj godini ne može da potpiše dva ugovora sa istim igračem u toku jedne kalendarske godine. Iskoristivši taj momenat, Rađa postaje slobodan igrač i potpisuje na pet godina ugovor sa Italijanima. Tako da „Jugoplastika“, koja je prenela sva prava „Bostonu“, nije mogla više da zadrži Rađu. Sa „Mesađerom“ je osvojio Kup „Radivoja Koraća“ 1992. godine. Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao 94 puta, postigao 998 poena i nalazi se na 20. mestu večne liste. Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio zlatne medalje na Evropskim prvenstvima 1989. i 1991; srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1988. godine. Bronzanu medalju: na Evropskom prvenstvu 1987. godine. Od reprezentacije Jugoslavije se oprostio na Evropskom prvenstvu 1991. zlatnom medaljom. Igrao je na poziciji centra i bio jedan od oslonaca reprezentacije, posedovao je izuzetnu snagu, fenomenalnu tehniku i ubojit šut.

JURIJ ZDOVC
Jedan od najboljih slovenačkih košarkaša, rođen je 13. decembra 1966. godine u Mariboru. Od malena je od oca naučio da bude disciplinovan to će ga u daljem životu i sportskoj karijeri voditi i biti jedna od glavnih karakteristika za njegov uspeh. Kao svi mladi, voleo je sport, trenirao je stoni tenis, sve dok jednog dana nije otkrio košarku i počeo trenirati u košarkaškom klubu „Komete“ iz Slovenskih Konjica. Počeo je sa 10 godina da trenira košarku, a sa 16 godina ostaje bez oca i sav teret egzistencije je pao na njegova pleća, morao je da izdržava celu porodicu.
Sa 17 godina potpisuje prvi profesionalni ugovor sa „Olimpijom“ iz Ljubljane. U „Olimpiji“ je igrao sa Jelovcem, Bobanom Petrovićem, Brankom Kovačevićem, što će mu i te kako pomoći u sticanju iskustva za napredak. Već posle dve sezone provedene u „Olimpiji“ postaje jedan od najvažnijih i najboljih igrača tog tima. Pažnju košarkaške javnosti na sebe je skrenuo 1983. godine, kada je sa kadetskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio zlato. Iste godine biva pozvan i na Svetsko juniorsko prvenstvo. Za ekipu „Olimpije“ će igrati punih devet sezona, kada odlazi u Italiju, u ekipu „Knora“ iz Bolonje; igraće i za „Limož“, „Iraklis“, „Rasing“, „Tofaž“. Za „A“ tim reprezentacije Jugoslavije debitovao je 1987. godine, a već 1988. je osvojio srebro na Olimpijskim igrama u Seulu. Pored te medalje, osvojio je i zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1990. godine, kao i na Evropskim prvenstvima 1989. i 1991. godine. 26. juna 1991. godine, dan uoči polufinala Evropskog prvenstva Zdovc je sa suzama u očima rekao selektoru reprezentacije Jugoslavije Dušanu Ivkoviću da po nalogu vrha slovenačke vlade mora da napusti reprezentaciju i prvenstvo i vrati se u Sloveniju. To je bio i njegov poslednji nastup u reprezentaciji Jugoslavije za koju je odigrao ukupno 78 utakmica i postigao 496 poena.
Jurij Zdovc je bio najbolji odbrambeni igrač Evrope, igrao je na mestu plejmejkera, bio inteligentan igrač, sa brzim rukama, spreman da otme loptu protivniku, nije bio klasičan strelac, već bi se ceo podredio kolektivu. I u „Olimpiji" i u reprezentaciji, a i kasnije u drugim klubovima, bio je stub oko koga gradila igra, dobijao bi ulogu da čuva najbolje protivničke igrače. 2005. godine primljen u slovenačku kuću slavnih.

KOŠARKAŠKE PRIČE


PRVO KLUPSKO KOŠARKAŠKO PRVENSTVO JUGOSLAVIJE 1946. GODINE


Od 3. do 9. septembra 1946. godine na igralištu „Crvene zvezde“ na Malom Kalemegdanu je održano prvo klupsko prvenstvo Jugoslavije u košarci. Godinu dana ranije je bilo takođe održano prvenstvo u košarci, ali su na njemu učestvovale selekcije republika i selekcija Jugoslovenske narodne armije, tako da je ovo bilo prvo klupsko prvenstvo. Učestvovalo je osam ekipa: „Zvezda“, „Partizan“, „Edjšeg“ (Novi Sad), „Slavija“ (Zagreb), „Metalac“, „Svoboda“ (Ljubljana), „Makedonija“ (Skoplje) i „Zadar“. Igralo se svaki dan, od jutarnjih časova pa sve do sumraka, po principu svako sa svakim.
Prvu titulu prvaka osvojila je ekipa „Crvene zvezde“ sa šest pobeda i jednim porazom. U odlučujućoj utakmici za naslov prvaka „Zvezda“ je bila bolja od ekipe „Zadra“ sa 41:9 i tako osvojila prvenstvo. Jedini poraz su pretrpeli od „Partizana“ 24:21. Drugo mesto je osvojila ekipa „Zadra“ sa 5 pobeda i 2 poraza. Treća je bila ekipa „Edjšega“ sa skorom 5 pobeda i 2 poraza, ali zbog slabije koš razlike zauzela je mesto iza „Zadra“. Slede „Partizan“ sa skorom 4-3, „Slavija“ 4-3, „Metalac“ 3-4, „Svoboda“ 1-6 i kao poslednja, ekipa „Makedonije“ sa 7 poraza bez ijedne pobede.
Tim „Crvene zvezde“ koji je osvojio prvo jugoslovensko klupsko prvenstvo je izgledao ovako: Popović, Kalember, Jovanović, Dimić, Stanković, Stojković, Mešterović, Banjac, Gec, Stefanović, Balubdžić.
Da bi se došlo do državnog prvenstva klubovi su morali prvo da prođu gradska prvenstva, zatim republička i onda je sledilo državno prvenstvo. Najzanimljiviji rezultat sa prvog prvenstva je svakako sa utakmice između „Partizana“ i „Svobode“ - 38:1. Ovakav sistem takmičenja se igrao još 1947. u Zagrebu, a 1948. u Beogradu, da bi se od 1949. godine ustanovilo ligaško takmičenje koje se igralo od proleća do jeseni sve do 1967. godine, kada klubovi prelaze u sportske dvorane i od tada se prvenstva igraju od oktobra do maja meseca.

I INTERNACIONALNI KOŠARKAŠKI TURNIR BEOGRADA


Od 10. pa do 12. jula 1953. godine u Beogradu na stadionu JNA je održan veliki međunarodni košarkaški turnir na kome su učestvovale ekipe „Paneliniosa“ (prvaka Grčke), „Galatasaraja“ (prvaka Turske), „Crvene zvezde“ (prvaka Jugoslavije) i „Partizana“ (organizatora turnira). Tri dana su ljubitelji košarke u Beogradu mogli da posmatraju utakmice ova četiri kluba i da posmatraju majstorije košarkaša.
Postignuti su sledeći rezultati:
„Panelinios“ - „Galatasaraj“ 113:72; postignuto 185 poena i izvedeno 106 penala.
„Crvena zvezda“ - „Partizan“ 83:77; posle produžetaka, regularni deo završen 71:71.
„Panelinios“ - „Crvena zvezda“ 65:44.
„Partizan“ - „Galatasaraj“ 64:60.
„Panelinios“ - „Partizan“ 57:55.
„Crvena zvezda“ - „Galatasaraj“ 67:66.
Pobednik turnira je bila grčka ekipa „Panelinios“, druga je „Crvena zvezda“, treći „Galatasaraj“, četvrti „Partizan“. Najefikasniji igrač turnira Stefanidis („Panelinios“) sa 71 postignutim poenom; najbolji igrač turnira Jalčin („Galatasaraj“) koji je dobio značku Sporta. Najprecizniji - Lajoš Engler („Partizan“), najbolje izvođenje slobodnih bacanja 65% uspešnosti. Po završetku turnira predsednik košarkaškog kluba „Partizan“ je podelio mnogobrojne nagrade učesnicima turnira. Ekipa „Panelinios“ kao pobednik turnira dobila je pehar IONA Beograda i pehar kao najbolja inostrana ekipa. Za osvojeno drugo mesto „Crvena zvezda“ je dobila kristalnu vazu, a „Galatasaraj“ za treće mesto veliki album.
Ekipe su nastupale u sledećim sastavima:
„Panelinios“ - Holevas, Stefanidis, Rubanis, Papademas, Manijas, Sakelis, Jakovu, Ksenos, Petropulevas, Drulijas, Zagoraios, Anagnostopulos.
„Galatasaraj“ - Jalčin Granit, Gunduz, Gilčelik, Sevin, Aras, Ajnan, Partenere, Gereg, Menet Ali, Jalčin Okaja, Jiksel.
„Crvena zvezda“ - Gec, Andrijašević, Godžić, Nešić, Bjegojević, Ćurčić, Kalember, Radivojević, Popović, Mišić, Radulović, Pavasović.
„Partizan“ - Engler, Stanković, Munćan, Šaper, Šijačić, Ostojić, Marjanović, Novaković, Jovanović, Blagojević, Stojičević, Mehmetbegović, Lazić, Miladinović.

OGLAS ZA DVOMETRAŠE

Početkom decembra 1954. godine, „Crvena zvezda“ je raspisala konkurs sa pozivom mladićima višim od dva metra koji žele da se bave košarkom, da se prijave na Mali Kalemegdan. Oglas je bio poslat svim srednjim školama i fakultetima, a takođe je objavljen i u listu Sport 4. decembra 1954. godine.
Na Malom Kalemegdanu se pojavilo preko 70 mladića, koji su hteli da se oprobaju u magičnoj igri pod obručima. U to vreme, iz Amerike se vratio Vlada Gaćinović koji je pomagao Nebojši Popoviću i koji je imao zadatak da radi sa centrima „Crvene zvezde“, te je za šest meseci od košarkaškog anonimusa Đorđa Konjovića napravio reprezentativca Jugoslavije. Nebojša Popović, uvidevši da u košarci postoji trend sa angažovanjem centara viših od dva metra, odlučio se na ovaj korak kako bi animirao visoke mladiće da se jave i da počnu da treniraju u „Zvezdi“. To je bilo dvostruka korist, kako za „Zvezdu“ tako i za reprezentaciju, jer je i reprezentacija sa njima bila konkurentnija na velikim takmičenjima.
Vremenom su kandidati ispadali, što zbog neperspektivnosti, ili bi sami odustajali zbog napornog rada i treninga. Ostala su tri kandidata: Nemanja Đurić, Glumac i Ratomir Vićentić. Svi oni su odmah prebačeni u drugi tim „Crvene zvezde“ gde će svojim daljim angažovanjem i zalaganjem pokušati da se izbore za status u prvom timu. Od njih trojice samo je Vićentić ostao u „Zvezdi“ i kasnije postao „Zvezdina“ legenda. Nemanja Đurić je posle dve godine prešao u „Radnički“ sa Crvenog krsta i u njegovom slučaju je „Crvena zvezda“ napravila veliku grešku; Neca je napravio reprezentativnu karijeru i tek pred kraj karijere je odigrao jednu sezonu u „Zvezdi“.
Eto, tako je počela priča o prvim dvometrašima „Zvezde“ i tako je klub dolazio do njih.

PRVO UČEŠĆE U MEĐUNARODNIM KUPOVIMA

1958. godine ljubljanska „Olimpija" je prva jugoslovenska ekipa koja je igrala u zvaničnom evropskom kupu, Kupu evropskih šampiona.
4. januara 1958. godine „Olimpija“ je igrala protiv turske ekipe „Moda Sporta“ i u gostima zabeležila istorijsku pobedu od 74:67. Sve do poslednjeg trenutka se nije znalo ime protivnika „Olimpije“, znalo se da će biti predstavnik Turske, ali pošto prvenstvo nije još bilo završeno trebalo je da se sačeka kraj prvenstva i dobije ime šampiona Turske. Verovalo se da će šampion biti neko iz duela „Galatasaraja“ i Fenerbahčea, ali je najviše koristi imala ekipa „Moda sporta“. 14 dana kasnije, 18. aprila 1958, usledio je revanš meč u Ljubljani i pred 4.000 gledalaca „Olimpija“ je ponovo i kod kuće dobila ekipu „Moda Sporta“ sa 86:45. Kuriozitet ovog meča je taj što je utakmica igrana pod jako lošim vremenskim uslovima, te je teren bio natopljen skroz vodom. Sudije su morale da u 14 minutu drugog poluvremena prekinu meč, pri rezultatu 52:30 za „Olimpiju“. Po pravilniku Fibe prekinuti meč se ne može nastaviti te je sutradan odigran novi meč.
Za razliku od prethodnog dana vreme je bilo odlično, pa su igrači oba tima mogli da pokažu svoja umeća. Na početku utakmice turski košarkaši su pripretili, ali je to sve što su uradili; posle toga „Olimpija“ preuzima inicijativu i do kraja meča je držala sve u svojim rukama, njen kvalitet je bio očigledan. U drugom poluvremenu je igrala druga petorka „Olimpije“. Najefikasniji kod „Olimpije“ su bili Škerjanc sa 24 poena i Dermastija sa 15 poena. Za istoriju i anale ostaće zapisan tim koji je igrao prvu zvaničnu međunarodnu utakmicu:
„Olimpija“: Bajc, Kandus, Kristančić, Lokar, Dermastija, Brišnik, Kralj, Poljšak, Daneu, Škerjanc, Podboj.

ZBOG ODLUKE SUP-A OKK BEOGRAD PREDAO MEČ


19. februara 1961, u Beogradu je trebalo da se odigra revanš utakmica kupa šampiona između OKK „Beograda“ i belgijskog „Antverpena“. Dve nedelje pre revanša u Belgiji je pobedila ekipa „Antverpena“ sa 66:47.
17. januara 1961. godine ubijen je Patris Lumumba, prvi premijer nezavisnog Konga. Posle vojnog udara 1960. godine stavljen je u kućni pritvor i mučki ubijen. Sumnjalo se da je Belgija umešana u njegovo ubistvo. U Beogradu su u znak protesta održane velike demonstracije koje su se pretvorile u nerede, zauzeta je i opljačkana belgijska ambasada. Zbog svih tih događaja, SUP Srbije je zabranio održavanje utakmice. Meč je registrovan službenim rezultatom 20:0 u korist Belgijanaca. Tako se ova evropska priča OKK „Beograda“ završila, a da sami košarkaši nisu ni pitani.

SELEKCIJA NBA „OL STAR“ IGRAČA U JUGOSLAVIJI


NBA „Ol star“ selekcija je krajem maja i početkom juna 1964. godine gostovala u Jugoslaviji i odigrala četiri meča, dva u Beogradu, po jedan u Zagrebu i Karlovcu. Tako su ljubitelji košarke videli uživo zvezde američkih timova o kojima su mogli samo preko novinskih članaka da se informišu. Prva utakmica je odigrana 29. maja 1964: NBA selekcija reprezentacija Beograda (98:51). Utakmica se igrala na Tašmajdanu, a prisutno je bilo 8.500 gledalaca. Sudije su bili Miroslav Minić i Obrad Belošević, obojica iz Beograda. Najefikasniji kod domaćina bio je Korać sa 20 poena, a kod gostiju Oskar Robertson - 31 poen. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
NBA Selekcija - Bil Rasel, Bob Peti, Oskar Robertson, Bob Kozi, Džeri Lukas, Tom Hainson, Tom Gola.
Reprezentacija Beograda - Gordić, Korać, Rajković, Nikolić, Bojović, Cvetković, Đurić, Kovačić, Ražnatović, Čermak, Pavlović.
Drugi meč je igran sutradan, 30. 5. 1964. godine, takođe na Tašmajdanu; gledalaca 5.000; sudije: Jakšić i Petrović, obojica iz Beograda. Pobedu je opet odnela ekipa američkih zvezda, 100:52. Najefikasniji kod domaće ekipe je bio Korać sa 16 poena, a kod gostiju Bob Kozi sa 25 poena. Kod domaće ekipe su bila dva nova imena u odnosu na prvi meč, Josip Đerđa i Ratomir Vićentić. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Reprezentacija Beograda - Gordić, Korać, Đurić, Nikolić, Đerđa, Kovačić, Bojović, Cvetković, Vićentić, Ražnatović, Čermak, Pavlović.
Selekcija NBA zvezda - Bob Petti, Bob Kozi, Oskar Robertson, Tom Hainson, Džeri Lukas, K.C. Džons.
Sledeće utakmice NBA selekcija je igrala u Zagrebu i Karlovcu. 1. juna 1964. u Zagrebu na Šalati pred 7.000 gledalaca odigran je meč između NBA selekcije i reprezentacije Hrvatske koja je završena rezultatom 93:71. Najefikasniji kod domaćina je bio Josip Đerđa sa 16 poena, dok je kod gostiju Oskar Robertson ubacio 24 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Reprezentacija Hrvatske: Lalić, Kolaković, Ostarčević, Kovačić, Križan, Troskot, Đerđa, Đurić, Kasun, Skansi, Rimac i Novosel.
Selekcija NBA: Bob Petti, Bob Kozi, Tom Hainson, Džeri Lukas, K.C. Džons, Oskar Robertson i Tom Gola.
Naredna utakmica je odigrana 2. juna 1964. godine u Karlovcu na popularnom Šancu pred 4.500 posetilaca. Sudije ovog meča su bile Mahlović i Brnetić, obojica iz Zagreba. I ovu utakmicu, čak i lakše nego prvu, dobila je NBA selekcija sa 110:65. Najefikasniji kod domaće ekipe je bio Đerđa sa 20 poena, a kod gostiju Tom Hainson sa 26 poena. Kod domaćina je bilo novih igrača Stjepan Ledić, Zlatko Kiseljak.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Selekcija NBA - Bob Peti, Bob Kozi, Tom Hainson, Džeri Lukas, K. C. Džons, Oskar Robertson , Bil Rasel i Tom Gola.
Reprezentacija Hrvatske - Kolaković, Ostarčević, Kovačić, Križan, Troskot, Đerđa, Đurić, Kasun, Skansi, i Novosel, Ledić i Kiseljak.
Susret na Šalati se igrao na parketu koji je prebačen iz Ljubljane iz hale Tivoli i montiran na rukometni teren, dok se u Karlovcu na Šancu igralo na betonu. Postoji i anegdota sa utakmice u Karlovcu gde je sudija Vojislav Brnetić svirao tehničku grešku Bobu Koziju zbog toga što je on kod izvođenja jednog od slobodnih bacanja okrenuo od koša i loptu bacio preko leđa.

KORAĆ DAO 99 POENA


Korać je ispunio svoje obećanje: njegov prethodni rekord od 71 poena popravio je za 28 i zaustavio se na cifri od 99 poena. U revanš utakmici protiv švedskog „Alvika“ u Beogradu 14. januara 1965, pred 3.000 gledalaca Korać je ušao u istoriju. Te večeri su postavljena dva rekorda: najubedljivija pobeda plavih (OKK „Beograd“) od 155:57 i Koraćevih 99 poena. Sjajne realizatorske sposobnosti Korać je pokazao pogotovu u drugom poluvremenu, kada je Sija Nikolić nesebično asistirao Žućku.
OKK „Beograd“ nije imao težak posao u revanšu, gosti su igrali u okvirima svojih mogućnosti, doputovali su sa samo osam igrača na revanš meč, tako da su u poslednjem minutu igre ostalo sa samo tri igrača na parketu. Najteži period za Šveđane je bio između 11 i 19 minuta kada nisu postigli ni jedan jedini koš. Na kraju utakmice Nikolić i Korać su prišli jedan drugome stegli ruke i zagrlili se.

Ostaće upamćen jedan detalj njihove majstorije; naime, u 15. minutu u jednom napadu Nikolić je poslao loptu Koraću, a ovaj je odmah vratio Nikoliću. Sija je bio okrenut leđima košu, kada je filigranskim pasom preko glave poslao loptu ponovo Koraću koji je bio sam ispod koša i postigao najlepši koš na utakmici. 3.000 prisutnih u hali na Sajmištu je ustalo i dugotrajnim aplauzom i ovacijama pozdravilo majstoriju ova dva vrsna košarkaša. Početak utakmice nije nagoveštavao da će se sve ovako odigrati: kada je Korać u pitanju u prvih pet minuta je postigao samo 4 poena, u devetom minutu 11, na kraju poluvremena 34 poena. A onda, u nastavku već opisano, gledaoci su to sa oduševljenjem pratili i skandirali „igrajte za stotku, igrajte za stotku“. Korać je nakon završetka utakmice izjavio: „I sa ovim što sam postigao ja sam prezadovoljan. Mislim da ovako nešto nikada više neću moći da postignem. To je zasluga i mojih saigrača, naročito Nikolića, kao i gledalaca koji su se radovali svakom datom košu, postignutom rekordu koji nije samo moj već i mog tima.“
Timovi su nastupili u sledećim sastavima:
OKK „Beograd“ - Marojević, Korać, Stanković, Rajković, Vojkić, Ivačković, Pavelić, B. Rajković, Pazman, Tošić, Nikolić.
„Alvik“ - Hekanson, Grenlud, Ingran, Vjem, Lundmark, Lindelef, Sanden, Hanson.

REVANŠ MEČ PROTIV REALA TRAJAO VIŠE OD DVA SATA


U polufinalu Kupa šampiona 1965. godine sastale su se ekipe OKK „Beograda“ i „Real“ iz Madrida. Prva utakmica igrana je u Madridu 11. marta 1965. i Real je savladao velikom razlikom OKK Beograd sa 84:61. Mora se naglasiti i to da je OKK „Beograd“ bio oslabljen neigranjem svoja dva (uz Koraća) najbolja igrača: Nikolića, koji je bio povređen, i Gordića, koji je nalazio na odsluženju vojnog roka. Mala hala „Real“ Madrida je bila ispunjena do poslednjeg mesta što je dodatno motivisalo „Real“. OKK Beograd, onako oslabljen, pružao je otpor koliko je mogao. Najefikasniji igrači kod obe ekipe su bili Burges sa 33 i Rodrigez sa 20 poena, dok su u ekipi OKK „Beograda“ najefikasniji bili Trajko Rajković sa 20 i Korać sa 19 poena.
Revanš meč je usledio 21. marta 1965. godine u „Hali sportova“ na Sajmištu pred 8.000 gledalaca. Ova utakmica će biti upamćena po mnogo čemu. OKK „Beograd“ je pobedio slavni kraljevski klub 113:96, ali to je bilo nedovoljno da se napravi još taj jedan korak ka finalu kupa šampiona, Pamtiće se i po 62 poena koje je Žućko Korać dao „Realu“. Meč je trajao više od dva sata, zbog zapisničkog stola. Takođe i zbog trenera „Reala“ iz Madrida koji je imao svoj šou, non-stop je davao neke primedbe kod zapisničkog stola, doduše neke su i bile na mestu. Merač vremena je pokušavao kasnijim puštanjem štoperice da pomogne OKK „Beogradu“, ali nažalost to je imalo kontra efekat jer je klupa „Reala“ bila mnogo jača.
Samo na početku meča „Real“ je imao vođstvo 3:0 i 4:2, posle toga je OKK „Beograd“ preuzeo inicijativu i polako lomio „Real“. Imali su najveće vođstvo od 20 poena i u 7. minutu drugog poluvremena Korać je imao bacanja da se skroz približi onoj razlici koja im je bila potrebna za prolaz, ali nažalost oba bacanja je promašio. Poslednju šansu za totalni preokret OKK „Beograd“ je imao u 14. minutu drugog poluvremena, pri rezultatu 91:72, kada je Burges koji je do tog trenutka čuvao Koraća morao zbog pet ličnih da izađe iz igre. Taman kada se pomislilo da je sve gotovo i da igrači OKK „Beograda“ treba da zadaju završni udarac, usledila je serija Reala od 8:1. Za razliku od prvog meča, OKK „Beograd“ je bio jači za Gordića kome su vojne vlasti dale dozvolu da pomogne svom klubu, ali i dalje su bili oslabljeni neigranjem Nikolića. Nažalost, tako je propuštena sjajna prilika da se OKK „Beograd“ domogne finala, a možda i trofeja. Ovako će ostati sećanje na jednu ubedljivu pobedu nad „Realom“ iz Madrida. Najefikasniji igrači na meču su bili Korać sa 62 i Trajko Rajković sa 17 poena, a kod Reala Rodrigez sa 31 i Burges sa 13 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
OKK „Beograd“ - Korać, Gordić, Stanković, T. Rajković, Vojkić, Savić, Pavelić, B. Rajković, Stevanović, Tošić, Erkić, Marojević. Trener: Borislav Stanković.
„Real“ Madrid - Gonzalez, Durand, Deskartin, Garcia, Emiliano, Sevlano, Sainz, Skot, Luik, Burges, Modrego, Monsalve. Trener: Pedro Gonzalez Ferandez.

FESTIVAL EVROPE U LJUBLJANI 1966. GODINE


Od 13. do 16. oktobra 1966. u Ljubljani je održan „Festival Evrope“ u hali „Tivoli“. „Olimpiju“ je pojačao legendarni košarkaš Radivoje Korać, koji se upravo vratio sa odsluženja vojnog roka. Prvog dana snage su odmerile ekipe „Olimpije“ i „Zadra“. Pobedila je ekipa „Zadra“ sa 94:89. „Zadar“ je igrao angažovanije i atraktivnije, Ćosić i Troskot su bili nezaustavljivi. „Olimpija“ je bila oslabljena bez Basina, koji je odbio da igra nezadovoljan jer nije dobio broj karata koji je tražio. Pružali su otpor koliko su mogli, ali to nije bilo dovoljno za pobedu. Najefikasniji su bili Troskot sa 23 i Ćosić sa 21 kod „Zadra“, a Ajzelt u „Olimpiji“ sa 26 poena. U drugoj utakmici su se sastali italijanski „Simental“ i „Selekcija Evrope“. Italijanski klub je slavio rezultatom 91:87. Utakmicu je bolje počela „Selekcija Evrope“ i kako je meč odmicao igralo se poen za poen. Sve do sredine drugog poluvremena na terenu je vladala ravnoteža da bi „Simental“ boljom igrom preuzeo vođstvo i odneo pobedu. Najefikasniji su bili Čubin sa 33 i Rimanuči sa 18 poena za „Simental“, dok su kod „Selekcije Evrope“ najviše dali Zidek 27 i Stevenijers 24 poena. Sledećeg dana, „Olimpija“ pojačana Koraćem igrala je protiv „Simentala“ i slavila sa 92:83. „Simental“ je bio oslabljen neigranjem najboljeg igrača Bredlija, koji je odmah posle utakmice sa „Selekcijom Evrope“ morao da odputuje, dok je „Olimpija“ bila kompletna - vratio se Basin, a kao što smo već ranije rekli, i Korać, što se odmah reflektovalo kako na igru, tako i na krajnji rezultat. Korać je samo par dana pre ovoga igrao za OKK „Beograd“ prvenstvenu utakmicu i odmah došao da pomogne „Olimpiji“. Bio je najefikasniji sa 26 poena. Pored njega je odličan bio i Ajzelt sa sa 24 poena, dok su kod „Simentala“ najbolji bili Čubin sa 29 i Mazini sa 16 poena. Trećeg dana „Olimpija“ je igrala protiv „Selekcije Evrope“ i doživela još jedan poraz, rezultatom 102:94. Pošto je „Zadar“ pobedio „Olimpiju“, a „Olimpija“ „Simental“, i „Simental“ „Selekciju Evrope“ pobednika festivala nije bilo. Na samom početku utakmica je bila ravnopravna, obe ekipe su naizmenično bile u vođstvu, međutim, sredinom prvog poluvremena „Selekcija Evrope“ je uspela da se odlepi i vodila je sve do sredine drugog poluvremena, kada je „Olimpija“ zaigrala mnogo bolje zahvaljujući Koraću i Daneu. „Olimpija“ je uspela i da izjednači na 68:68, ali zbog Basinove pete lične greške više nije bila u stanju da parira i to se odmah odrazilo na rezultat. Najbolji pojedinci kod „Olimpije“ su bili Daneu sa 27 i Korać sa 24 poena, dok su kod „Selekcije Evrope“ najefikasniji bili Ziđek sa 28 i Stevenijers sa 25 poena.
Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Olimpija“ - Daneu, Korać, Basin, Osterc, Božić, Dermastija, Ajzelt, Verbič, Logar, Žorga, Miler, Hočevar
„Selekcija Evrope“ - Loridon, Amer, Rodrigez, Stevenijers, Zupas, Albu, Zidek, Barčovski, Sevinjano, Likšo, Zedniček, Dergo.
„Simental“ - Jelini, Vijanjelo, Pijeri, Mazini, Robins, Riminuči, Bredli, Njoki, Longi, Onglaro, Banda, Čubin, Brumeti.
„Zadar“ - Troskot, Skansi, Ćosić, Komazec, Košta, I. Troskot, Valčić, Ortika, Anić, Jelić, Brajković.

POSLEDNJA KORAĆEVA UTAKMICA U JUGOSLOVENSKOM ŠAMPIONATU


29. jula 1967. godine odigrana je utakmica između „Željezničara“ iz Karlovca i OKK „Beograda“, na popularnom igralištu „Šanac“ u Karlovcu. Pobedio je OKK „Beograd“ sa 80:71. To je bila poslednja utakmica Radivoja Žućka Koraća u jugoslovenskim šampionatima. On je posle ove utakmice otišao u belgijski „Lijež“, da bi godinu dana kasnije prešao u italijansku „Padovu“. Nažalost, 2. juna 1969. godine poginuo je u saobraćnoj nesreći, tako da će ova utakmica ostati upamćena i istorijska, kao poslednja Žućkova utakmica u prvenstvu.
OKK „Beograd“ je sigurnom igrom diktirao tempo od samog početka utakmice i nije se do kraja postavljalo pitanje pobednika. Žućko je u svom stilu, kao i uvek, odigrao kako najbolje zna, pa je i ovde bio najefikasniji sa 38 poena. Tako se na najbolji način oprostio od domaćeg šampionata.
Za uspomenu na Žućka i njegovu blistavu karijem neka ova priča bude sačuvana. Ekipe „Željezničara“ i OKK „Beograda“ su igrale u sledećim sastavima:
Željezničar „Karlovac“ - Kasun, Križan, Kiseljak, Dokman, Pavletić, Kosanović, Vračević, Rožić.
OKK „Beograd“ - Korać, Rajković, Marojević, Grubor, Ivačković, Pazman, Jojić, Tanjević, Kotarac, Đurović.

„FESTIVAL KOŠARKE“, BEOGRAD 1968.


Od 14. do 16. juna 1968. godine u Beogradu, na Tašmajdanu, održao se „Festival košarke“ na kome su učestvovali timovi „Crvene zvezde“, „Reala“ iz Madrida i „Selekcija Evrope“. Tri dana je beogradska publika mogla da uživo posmatra majstorije domaćih i evropskih majstora košarke. „Crvena zvezda“, pojačana Koraćem, Ražnatovićem i Marojevićem, Evropljani Đerđom i Ćosićem, a „Real“ u najboljem sastavu, bili su prava poslastica za košarkaške sladokusce. Prvog dana su se sastali „Selekcija Evrope“ i „Real“ iz Madrida. Pobedili su Evropljani sa 74:56. Govorili su različitim jezicima, sporazumevali se na terenu mimikom, ali im to nije smetalo da pred 3.000 gledaoca pokažu svoj raskošni repertoar. Ćosić je oduševio sve gledaoce koji su mu tokom celog meča skandirali, a pored njega su još i Đerđa i Buskato bili najzapaženiji pojedinci susreta. I Evropljani, a i košarkaši Reala su se prikazali u najboljem svetlu i opravdali naziv ove manifestacije - „Festival košarke“. Najefikasniji kod oba tima su bili Đerđa sa 24 i Ćosić sa 13 poena kod Evropljana, dok su kod Madriđana to bili Ejken sa 21 i Bradenber sa 13 poena. Sledećeg dana su se sastali „Zvezda“ i „Real“ Madrid. Pobedila je ekipa „Crvene zvezde“ sa 89:83. Pred 4.000 gledalaca košarkaši „Zvezde“ su zabeležili sjajnu pobedu nad „Realom“. Veliki majstori jedni protiv drugih, pravo uživanje za gledaoce. Po prvi put u „Zvezdinom“ dresu Korać, Ražnatović i Marojević, slika koja je samo tada mogla da se vidi. Tandem Korać-Cvetković delovao je kao sat, Madriđani nisu imali rešenje za taj dvojac. Korać je igrao kao da se godinama zajedno sa ostalim igračima. Svojski se zalagao, radovao se svakom košu. Profesor Nikolić, koji je bio tu kao mentor treneru Bjegojeviću, odlično je pročitao igru Reala i postavio taktiku za koju Španci nisu imali rešenja. Poslednjih pet minuta meča „Zvezda“ je igrala svoju najlepšu kalemegdansku igru, pobeda je bila osigurana, a „Zvezdini“ igrači su igrali za publiku koja ih je frenetično bodrila. Korać i Cvetković izvanredni, Vučinić odličan, Pavlović i Simonović nesređeni, Ražnatović mnogo zaposlen, ali još daleko od svoje optimalne forme, Todosijević siguran, a Marojević borben i koristan. Kod Reala - Luik i Bradenber na svom nivou. Dvojac „Zvezdaša“, da ih tako nazovemo, Korać i Cvetković su sami đali zajedno Realu 50 poena - Korać 24, Cvetković 26 poena. Kod Reala najefikasniji su bili Bradenber 27, Luik 25 poena. Poslednjeg dana je ostalo da se igra utakmica između „Evrope“ i „Crvene zvezde“ koji će odlučiti pobednika festivala.
Trećeg, poslednjeg dana, „Reprezentacija Evrope“ je pobedila ekipu „Crvene zvezde“ sa 96:79 i tako osvojila ovaj prestižan turnir. Pokazali su najviše i sasvim zasluženo trijumfovali na „Festivalu košarke“. Bio je to najlepši meč turnira koji se igrao u propagandne svrhe, a sve zarad popularizacije košarke. Bila je to atomska košarka, brza, jednostavna, muška košarka, sa mnogo lepih poteza i koševa. Sa jedne strane, odlični Korać i Todosijević; Cvetković je odlično počeo, ali je tokom utakmice padao, dok su kod Evropljana Đerđa, Busket i Ćosić potvrdili svetsku klasu. Festivalu je prisustvo i predsednik Fibe Vilijem Džons, koji je svojim dolaskom uveličao ovaj praznik košarke. Najefikasniji košarkaši kod ova dva tima su bili Korać sa 32 i Cvetković sa 17 poena, a kod Evropljana Konvička sa 26 i Ćosić sa 24 poena.
Timovi koji su učestvovali na festivalu košarke igrali su u sledećim sastavima:
„Reprezentacija Evrope“ - Đerđa, Ćosić, Konvička, Pištalek, Mazini, Veinio, Buskato, Kviatovski, Lucijen, Vodeničavski, Lisijen.
„Crvena zvezda“ - Korać, Cvetković, Todosijević, Vučinić, Kapičić, Marojević, Ražnatović, Slavnić, Simonović, Pavlović, Stanimirović, Popović, Saijanović.
„Real Madrid“ - Ejken, Luik, Bradenber, E. Rodrigez, Ramos, K. Rodrigez, Moreno, Panjagva, Mava.

KOMBINOVANI TIM ZVEZDE I PARTIZANA PROTIV OLIMPIJSKE REPREZENTACIJE


21. septembra 1968. godine na stadionu Partizana na Malom Kalemegdanu odigrali su meč kombinovani timovi „Crvene zvezde“ i „Partizana“, pojačani Pazmanjom iz OKK „Beograda“, protiv Olimpijske reprezentacije Jugoslavije. To je bila poslednja provera olimpijaca pred put na Olimpijske igre u Meksiko 1968. godine. Pobedili su „Olimpijci“ sa 61:60 i to su bukvalno u poslednjim sekundama meča postigli pobedonosni koš. Najefikasniji kod „Olimpijaca“ su bili Skansi sa 16 i Korać sa 13 poena, dok su kod kombinovanog tima to bili Jelić iz „Partizana“ sa 17 i Vučinić iz „Zvezde“ sa 13 poena. Pred 1.000 gledalaca sudili su Jakšić i Belošević, obojica iz Beograda. Priča je jako interesantna, jer je ovo jedan od retkih slučajeva da su dva večita rivala igrala zajedno kao kombinovani tim, gotovo nezamislivo da se tako nešto ponovi u današnje vreme.
Sutradan su „Olimpijci“ otputovali za Meksiko i epilog je poznat, osvojena je prva olimpijska medalja i to srebrna. U finalu je od Jugoslavije bila bolja reprezentacija SAD. Ostaće upamćeno da je Vladimir Cvetković u poslednjim sekundama meča preko slobodnih bacanja doneo pobedu našoj reprezentaciji protiv Sovjetskog Saveza i prvu olimpijsku medalju. Za uspomenu i sećanje ostaće zapisan trag o ovom meču, a timovi su igrali u sledećim sastavima:

Kombinovani tim - Jelić, Kapičić, Vučinić, Plazmanj, Janković, Pavlović, Sarjanović, Simonović, Glogovac, Stanimirović, Todosijević.
Olimpijska reprezentacija - Šolman, Korać, Skansi, Čermak, Ražnatović, Cvetković, Rajković, Ćosić, Žorga.

RADIVOJE ŽUĆKO KORAĆ NAS JE ZAUVEK NAPUSTIO: POSLEDNJA UTAKMICA RADIVOJA KORAĆA


Korać je svoju poslednju sezonu proveo u Italiji u ekipi Petrarke iz Padove. Pošto je obavio sve obaveze prema svom klubu zaključno sa 30. majem 1969. godine, ostalo je još da odigra nekoliko utakmica za Italijane u evropskim takmičenjima u sledećem ciklusu. Tog 30. maja seo je u svoj automobil i krenuo ka Beogradu, da bi sutradan 31. maja 1969. nastavio ka Sarajevu, gde se 1. juna igrala pripremna utakmica između reprezentacije Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine. U veoma prijatnoj atmosferi na igralištu Doma Partizana pred više od 2.000 gledalaca pobedila je reprezentacija Jugoslavije 131:92. Najefikasniji na meču je bio Radivoje Žućko Korać sa 35 poena. Iako je bio umoran od napornog puta, to mu nije smetalo da bude veoma angažovan tokom celog meča, pored njega su se isticali i Ćosić, Cvetković, Čermak i Jelovac. To je bila pripremna utakmica reprezentacije pred Evropsko prvenstvo u Napulju. Nažalost, ispostaviće se da je to bila poslednja košarkaška utakmica Radivoja Koraća i poslednji poeni koje je postigao. Za večnost i anale neka ostanu zapisani timovi sa te njegove poslednje utakmice:
Reprezentacija Jugoslavije - Korać, Jelovac, Čermak, Cvetković, Kapičić, Ćirić, Pazmanj, Tvrdić i Ćosić.
Selekcija BiH - Kotarac, Jelić, Tolj, Vučinić, Tanjević, Trajkovski, Poljak, Rajić, Sakić.
Sutradan, 2. juna, bilo je oblačno i kišovito vreme, Korać se nije vraćao sa ostalim reprezentativcima autobusom već je sam krenuo ka Beogradu svojim automobilom. Žurio je da stigne na izvođenje mjuzikla Kosa. Na dvanaestom kilometru od Sarajeva u selu Kamenica Korać je dugo na putu preticao jedno vozilo koje nije usporavalo, već naprotiv nekorektno ubrzavalo i nije mu dozvoljavalo da obavi preticanje. Na nesreću Žućkovu iz suprotnog pravca nailazio je autobus i došlo je do strahovitog sudara. U automobilu nekoliko stotina metara ispred njega je bio selektor reprezentacije Žeravica koji je odmah priskočio u pomoć, te je telo povređenog Koraća prebacio u sarajevsku bolnicu.
Lekari su se bezuspešno borili da spasu Žućka i u 16 časova i 30 minuta Jugoslavijom je poput munje odjeknula bolna vest. Radivoje Žućko Korać je preminuo. Dana 3. juna 1969. godine na ispraćaju Žućka iz Sarajeva ka Beogradu dva kilometra duga kolona Sarajlija je koračala iza kovčega sa posmrtnim ostacima Radivoja Koraća, želeći tako da po poslednji put odaju počast istinskoj legendi. Po izlasku iz grada vence su utovarili u kamion i krenuli ka Beogradu. Jedino su se zaustavili u selu Kamenica gde se i dogodila ta strašna tragedija da polože cveće na mesto udesa. Od toga dana osnovna škola u tom selu iz pijeteta prema legendi košarke nosi njegovo ime. Korać je bio prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana na Novom groblju, a na poslednji put su ga ispratile njegove kolege iz reprezentacije.
Tako je, nažalost, ovo bila i poslednja utakmica našeg Žućka a ova priča neka ostane zapisana, da se ne zaboravi.

PRVO JUGOSLOVENSKO FINALE


1971. godine u znak sećanja na jednog od naših najboljih košarkaša svih vremena Radivoja Žućka Koraća, Evropska košarkaška federacija je na predlog Vilijama Džonsa oformila novo evropsko takmičenje koje će nositi Žućkovo ime. Prva godina početka tog takmičenja - 1971, bila je eksperimentalnog karaktera. Ono će u narednim godinama postati jedno od najprestižnijih evropskih kupova. Te prve godine je učestvovalo osam ekipa iz samo četiri zemlje: „Lokomotiva“ i OKK „Beograd“ iz Jugoslavije, USC „Minhen“ iz Nemačke, CD „Manresa“ i „Pikadero Barselona“ iz Španije, „Olimpik Antib“ i „Kaen“ iz Francuske. U finalu takmičenja su se našle dve jugoslovenske ekipe: OKK „Beograd“ i „Lokomotiva“ iz Zagreba.
Prva finalna utakmica je igrana u Beogradu 28. februara 1972. godine, gde je ekipa OKK „Beograda“ pobedila sa 83:71. Samo nedelju dana pre ove utakmice OKK „Beograd“ i „Lokomotiva“ su se sastali, takođe u Beogradu, u prvenstvenoj utakmici kada je „Lokomotiva“ pobedila, pa tako ovih dvanaest poena prednosti nisu bili neki garant košarkašima „Beograda“ pred revanš u Zagrebu. Vodio je OKK „Beograd“ celu utakmicu, „Lokomotiva“ je na momente i sustizala prednost Beograđana, ali u samom finišu utakmice OKK „Beograd“ je stekao tih konačnih 12 poena viška. Najefikasniji košarkaši u obe ekipe su bili Knežević sa 22 i Pazmanj sa 20 poena kod OKK „Beograda“, dok su kod „Lokomotive“ to bili Plećaš sa 29 i Rukavina sa 21 poenom.
Usledio je revanš meč 7. marta 1972. godine u Zagrebu, u kome se „Lokomotiva“ u potpunosti revanširala ekipi OKK „Beograda“, porazivši je sa 94:73 i nadoknađujući prednost iz prvog meča osvojila svoj prvi evropski trofej. Od samog starta, „Lokomotiva“ je krenula ofanzivno. Plećaš je odigrao možda i najbolju utakmicu u karijeri i igrom i poenima je predvodio popularne Lokose do trijumfa. Zanimljivo je i da su sudije meča bile iz Jugoslavije - Oblak i Popovski. Najbolji pojedinci kod obe ekipe su bili već pomenuti Plećaš sa 40 i Rukavina sa 15 poena kod pobednika, dok su kod poraženih najefikasniji bili Kotarac sa 21 i Pozmanj sa 20 poena. Ostaće zapisano da su prvo evropsko-jugoslovensko finale timovi igrali u sledećim sastavima:
„Lokomotiva“ - Plećaš, Omašić, Gospodnetić, Kavedžija, Rukavina, Valek, Bočkaj, Abveršek, Jelić, Grgić, Šute, Ercegović, Kovačić. Trener: Marijan Katineli.
OKK „Beograd“ - Knežević, Marojević, Žižić, Pazmanj, Kotarac, Simendić, Grubor, Janjić, Tomić, Opačić, Kokora, Subotić, Kresović.

EVROPA - SAD 102:75


17. juna 1972. godine u Zagrebu je otvorena Hala sportova spektakulamim mečom Evropa-SAD pred 7.000 posetilaca, koji su mogli da uživaju u potezima najboljih evropskih Igrača iz tog perioda protiv selekcije američkih košarkaša. Iz rezultata se vidi da je selekcija Evrope ubedljivo porazila selekciju Američkih košarkaša, koja nije bila sastavljena od njihovih najboljih igrača, već je bila u pitanju samo jedna od selekcija.
Bora Stanković koji je bio selektor evropske reprezentacije, posle meča je izjavio: „Nema razočaranja, umesto Amerikanaca (koji su najavljivali dolazak najboljih igrača) publika je mogla videti Evropljane. Bio je to američki spektakl na evropski način.“
U timu Evrope su igrala i tri jugoslovenska košarkaša: Plećaš, Simonović i Ćosić. Najbolji kod Evropljana su bili: Ćosić sa 19 i Zarmuhamadov sa 18 poena, su dok kod Amerikanaca najefikasniji bili Term 20 i Sodeberg sa 17 poena.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Reprezentacija Evrope - Plećaš, Hristov, Simonović, Zediček, Paulauskas, Jedeško, Bjelov, Ćosić, Zarmuhamadov, Dujk, Bjedov, Flaborel.
SAD - Frimen, Jones, Frier, Term, Mur, Gardner, Vailti, Gaters, Moris, Sodenberg, Miren.

TV TURNIR ŠAMPIONA


13-15. oktobra 1972. godine u „Hali sportova“ na Novom Beogradu je održan veliki međunarodni „TV turnir šampiona“. Turnir je bio te godine, a može se slobodno reći i mnogo godina kasnije, jedan od kvalitetom najjačih turnira u Evropi. Na njemu su učestvovale četiri ekipe: „Crvena zvezda“, „Jugoplastika“, „Injis“ i „Simental“. Četiri tima koja su te godine bili finalisti Kupa šampiona i Kupa pobednika kupova. Na našu žalost, Italijani su pobedili u oba finala. Ovaj turnir bio prava poslastica za ljubitelje košarke, da na jednom mestu vide četiri najbolje košarkaške ekipe toga vremena. U tri dana, koliko je turnir trajao, publika je mogla da uživa u izvanrednim utakmicama i fenomenalnim potezima majstora pod obručima. Pokrovitelj ovog turnira je bila Radiotelevizija Beograd. Da se napomene da je „Jugoplastika“ specijalno za taj turnir bila pojačana i legendom jugoslovenske košarke Krešimirom Ćosićem.
Prvog dana čast da otvore turnir su imali košarkaši „Simentala“ i „Jugoplastike“. Pobedila je ekipa Simentala sa 83:72. Najbolji pojedinci u redovima pobednika su bili Keni i Braumati sa po 14 poena, dok su kod Splićana najbolji bili Tvrdić Rato sa 26 i Ćosić sa 12 poena. U drugoj utakmici prvoga dana sastale su se ekipe „Injisa“ i „Crvene zvezde“. I u ovom meču bolja je bila italijanska ekipa sa 91:82. Rezultati turnira su samo potvrdili činjenicu sa finala evropskih kupova, da su italijanski klubovi bili bolji od jugoslovenskih timova. Kod gostiju najviše su se istakli Raga sa 24 i Bison sa 23 poena, dok su kod „Crvene zvezde“ najefikasniji bili Vučinić sa 29 i Kapičić sa 17 poena.
Drugog dana snage su između sebe odmerili jugoslovenski i italijanski klubovi. Tako je „Crvena zvezda“ savladala „Jugoplastiku“ sa 91:77 i koliko-toliko zadržala nadu da bi mogla konkurisati za najviši plasman na turniru. „Jugoplastika“ je drugim porazom je izgubila sve šanse. Najbolji pojedinci su bili Kapičić sa 31 i Rakočević sa 21 poenom u „Zvezdi“, dok su kod Splićana najbolji strelci bili Tvrdić sa 22 i Šolman sa 19 poena. U drugom meču druge večeri turnira između dva italijanska kluba bolja je bila ekipa „Injisa“ i odnela pobedu od 88:68 i tako istakla najozbiljniju kandidaturu za osvajanje ovog prestižnog turnira. Najbolji košarkaši kod pobednika su bili Mors sa 31 i Menegin sa 15 poena, dok su kod poražene ekipe „Simentala“ to bili Čerijoni sa 16 i Ćomo sa 12 poena.
Usledio je i treći, ujedno i poslednji dan, koji će dati i pobednika „TV turnira šampiona“, koji je u svakom pogledu opravdao, kako ime tako i samu potrebu organizovanja ovako jakog turnira. Prvi meč poslednjeg dana odigrale su ekipe „Jugoplastike“ i „Injisa“, gde je pobedila ekipa „Jugoplastike“ sa 76:72. Iako je „Injis“ doživeo poraz, zbog bolje koš razlike, ali i pobede u međusobnom susretu nad „Simentalom“ osvojio je ovaj turnir. Ujedno, ovo je bila i najbolja utakmica na celom turniru. Najbolji pojedinci kod oba tima su bili Rato Tvrdić sa 27 i Šolman sa 23 poena, a kod poražene ekipe osvajača turnira su bili Raga sa 19 i Mors sa 15 poena. U poslednjem meču na tumim pobedu je odnela ekipa „Simentala“ sa 92:74 i tako zauzela drugo mesto na tumim. Najbolji igrači kod „Simentala“ su bili Mazini i Keni sa po 18 poena, dok su kod „Crvene zvezde“ najbolji bili Rakočević sa 24 i Slavnić i Sarjanović sa po 12 poena. Treba napomenuti da je „Crvena zvezda“ drugog i trećeg dana je igrala bez svog sigurno najboljeg igrača Ducija Simonovića koji je odbio da igra zbog toga što je nakon prestanka aktivnog igranja košarke „Zvezdinog“ kapitena Cvetkovića traka prešla u ruke Kapičiću, a ne njemu.
Žiri, sastavljen od košarkaških veterana, Ivo Daneua, Branka Cipmša, Dragutina Čermaka, proglasio je za najboljeg igrača na turniru Ratu Tvrdića, košarkaša „Jugoplastike“. Najefikasniji je bio centar „Injisa“, Amerikanac Mors, a najbolji izvođači slobodnih bacanja su bili Tvrdić i Keni, koji su od sto pogodili po 83 bacanja. Prvo mesto zauzela je ekipa „Injisa“, drugi je bio „Simental“, treća „Zvezda“ i četvrta „Jugoplastika“.
Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Injis“ - Ruskoni, Flaborea, Jarini, Bartoluči, Mors, Osola, Menegin, Polzot, Lukareli, Bison, Raga, Zanata. Trener: Aleksandar Nikolić.
„Simental“ - Jelini, Brumati, Mazini, Barivijera, Čerioni, Bekioto, Borlengi, Bjanki, Ćomo, Keni, Krazafuli. Trener: Alesandro Gamba.
„Crvena zvezda“ - Rakočević, Lazarević, Simonović, Kapičić, Slavnić, Vučinić, Srajanović, Latifić, Pešić, Pajović, Grasi. Trener: Bratislav Bata Đorđević.
,Jugoplastika“ - Tudor, Grašo, Manović, D. Tvrdić, Macura, R. Tvrdić, L. Tvrdić, Šolman, Krstulović, Prug, Ćosić, Grgin. Trener: Srđa Kalember.

24. OKTOBAR 1972: VELIKI VLADIMIR ODLAZI U LEGENDU


Vladimir Cvetković - „Zvezdina“ košarkaška legenda, kapiten, reprezentativac, „Zvezdino“ dete, vojnik posle igračke karijere, 288 nastupa i 5.967 poena odlučio je da kaže zbogom košarci i aktivnom igranju. Cvele je na najlepši mogući način prvo završio zvanično igranje, onom čuvenom majstoricom u Ljubljani protiv „Jugoplastike“, kada je „Zvezda“ osvojila naslov prvaka države, da bi i svečanim putem 24. oktobra 1972. godine u „Hali Sportova“ na Novom Beogradu sa svojom „Crvenom zvezdom“ odigrao poslednji meč protiv Srebrnih momaka.
„Crvena zvezda“ je igrala u sastavu: Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Pešić, Cvetković, Pajović, Kapičić, Simonović, Vučinić, Latifić, Grasi, Slavnić. Trener: Bratislav Bata Đorđević.
„Srebrni momci“: Tvrdić, Plećaš, Basin, Čermak, Ražnatović, Marojević, Kotarac, Kovačić, Đurić, Đerđ, Mišović.
Pozivnicu „srebrnim momcima“ je poslao lično Vladimir Cvetković, a to je i objasnio sledećim rečima: „Sa Kovačićem, Đerđom i Đurićem sam postao reprezentativac i vežu me lepe uspomene za njih; sa Plećašom, Marojevićem i Čermakom sam igrao u Meksiku na Olimpijadi kada smo postigli najveći uspeh i osvojili srebrnu medalju. Sa Basinom, Tvrdićem i Kotarcem sam takođe dosta vremena proveo u reprezentaciji i bili smo jako bliski. A Mišovića sam pozvao, jer ga cenim i kao košarkaša i kao strelca. Zauzeo je moje mesto na listi strelaca u državnim šampionatima.“
Vreme je stalo na dvanaest minuta, dvadeset i pet sekundi do kraja meča, Cvetković se spremao da izvede slobodna bacanja nakon faula Ražnatovića nad njime. Prvo slobodno bacanje kao nekad Cvele nepogrešivo pogađa, a zatim i drugo. Postiže svoj deveti i deseti poen, a nakon toga se okreće polazi ka aut-liniji, skida dres, ljubi ga i predaje predsedniku kluba, nekadašnjem velikom košarkaškom majstoru i „Zvezdinoj“ legendi Aleksandru Gecu. Prvi su mu u zagrljaj poleteli Simonović, Kapičić, Slavnić, Tvrdić, Plećaš, Đurić, Kotarac, Kovačić.

Cvetković na svom oproštaju nije mogao da sakrije suze od onih koji su došli da uveličaju spektakl, koji je Cvele i te kako zaslužio. Podigao je ruku, želeći tako da se zahvali svima i iskaže svu svoju zahvalnost. Rezultat je bio u drugom planu, dobili su srebrni momci sa 70:64, ali će ostati upamćena sjajna karijera velikog Vladimira. Nikada do te večeri nijedan sportista nije bio tako ispraćen i nije slučajno što je Cvele bio prvi sportista kome je ovakav oproštaj priređen, jer kod Cveleta ništa nije slučajno - ni u njegovom životu, a ni u sportskoj karijeri.

CRVENA ZVEZDA - SIMENTAL 84:58, KUP POBEDNIKA KUPOVA 1972. GODINE


Ovo je jedna od najčuvenijih utakmica koje je „Crvena zvezda“ odigrala u njenoj istoriji. Igrao se Kup pobednika kupova 1972. godine, „Zvezda“ je bila u četvrtfinalnoj grupi sa „Simentalom“ i „Aekom“; prva utakmica sa „Simentalom“ se igrala 9. februara 1972. godine. „Zvezda“ je pretrpela bolan poraz od 24 poena razlike - 86:62. Kroz nedelju dana, tačnije 15. februara 1972. u „Palati sportova“ „Zvezda“ je dočekala „Simental“, željna osvete za težak poraz. Samo u slučaju pobede veće od 24 poena „Zvezda“ bi zauzela prvo mesto u grupi.
Prvo poluvreme je bilo dosta rastrzano, da bi u nastavku meča u drugom poluvremenu, nadahnutom i maštovitom igrom, „Zvezda“ prosto samlela „Simental“ i ne samo dostigla već i prestigla prednost gostiju i otišla na 26 poena razlike. 41 sekund pre kraja meča Simonović postiže pogodak i „Zvezda“ odlazi na +26 (84:58). Pošto su iskusni italijanski košarkaši videli da je đavo odneo šalu, pokušali su taktikom provociranja da izazovu nerede, počeli su da prave namerne faulove, te je tako došlo i do sukoba gde su se najviše isticali Barijeri i Keni iz tabora gostiju, kao i Lazarević i Pavlović kod domaćina. Počela je zatim opšta tuča na terenu među igračima, gde su se na kraju umešali i redari i policija, a i pojedinci iz publike. Američki košarkaš Keni je krenuo u obračun sa organima reda, pa je tako tuča prenesena i u svlačionicu, gde je Amerikanac izvukao deblji kraj, jer su mu organi reda na svoj način objasnili sa kim ima posla. Utakmica je na desetak minuta bila prekinuta, da bi na kraju od strane sudije i delegata proglašen kraj utakmice trenutno važećim rezultatom. Italijani su tražili da se utakmica poništi, ali do toga nije došlo. Najefikasniji na utakmici je bio Dragan Kapičić sa 24 poena i po sopstvenom priznanju to mu je jedna od najdražih utakmica u „Zvezdinom“ dresu, naravno računajući samu utakmicu do nemilih scena.
O ovoj utakmici se i dan-danas priča iako je „Zvezda“ kasnije odigrala mnogo evropskih mečeva, ali je nekako ova utakmica ostala kultna među poznavaocima košarke, kako zbog visoke pobede nad „Simentalom“ koji je bio jedan od vodećih evropskih klubova tog vremena, tako i zbog tuče koja je bila prva tuča na terenu do tada.
Igrači „Zvezde“ koji su bili akteri tog istorijskog meča jesu: Slavnić, Kapičić, Simonović, Lazarević, Pavlović, Žugić, Rakočević, Sarjanović, Pešić, Cvetković, Latifić, Vučinić.

ČAČAK - NEOSVOJIVA TVRĐAVA


„Borac“ iz Čačka je u svojoj istoriji najbolji rezultat ostvario najbolji rezultat osvajanjem četvrtog mesta u sezoni 1972/73. Ostaće zapisano da su u toj sezoni u Čačku su padali redom svi velikani. „Borac“ je bio nemilosrdan, imao je skor od 16 pobeda i deset poraza. Kući u Čačku je doživeo jedan poraz od beogradskog „Partizana“ 94:87, ali su zato Čačani uzvratili pobedom u Beogradu - 87:84.1 pre, a i kasnije, u Čačku su mnogi favoriti polagali oružje, ali će ova sezona biti upisana zlatnim slovima u istoriji Borca. Te sezone pobeđivani su redom: „Lokomotiva“ Zagreb 102:91 (Mišović i Plećaš po 42 poena), zatim „Zadar“ 104:77, „Bosna“ 95:79, „Jugoplastika“ 89:85, OKK „Beograd“ 102:89, „Zvezda“ 81:79, „Rabotnički“ 108:86, „Olimpija“ 118:96... Najbolji igrač „Borca“ svih vremena Radmilo Mišović je predvodio ekipu i postizao između 30 i 40 poena po utakmici. „Borac“ je te sezone imao isti broj bodova koliko i trećeplasirani „Partizan“, ali je zbog slabije koš razlike bio četvrti.

BORAC ČAČAK PRVI PUT U EVROPI


Košarkaški klub „Borac“, grad Čačak i Čačani su doživeli da nakon istorijskog uspeha koji je ovaj tim napravio osvajanjem četvrtog mesta u sezoni 1972/73, naredne godine zaigra po prvi put i na međunarodnoj sceni, u Kupu „Radivoja Koraća“. U utorak 6. novembral973. godine u Čačku je gostovala italijanska ekipa „Inoćenti“ (Milano) i ovo je svakako istorijski dan za čačansku košarku.
Izvanrednom igrom svog najboljeg igrača Radmila Mišovića „Borac“ je od samog starta utakmice nametnuo ritam, te je u prvom poluvremenu u pojedinim trenucima vodio i sa 17 poena razlike. Na poluvreme se otišlo sa vođstvom Borca od 44:31. U drugom poluvremenu Italijani su zaigrali bolje i u 34. minutu preko Jelinija i izjednačili rezultat. Nastaje velika borba dva rivala za pobedu. Na dva minuta pre kraja meča Rosterhius je prvi put doveo Italijane u vođstvo. „Borac“ je svim silama pokušavao da preokrene rezultat, ali nije uspeo. Italijani su pobedili sa rezultatom 80:79. Najbolji igrač susreta je bio Radmilo Mišović, pored njega u „Borcu“ su se još istakli Drobnjak i Strugarević, a kod Italijana Brumiti i Barivijeri. Najefikasniji igrač na meču je bio Mišović sa 36 poena, dok je kod Italijana najviše poena imao Barivijera - 22. Sudije ovog meča su bile Vedžej (Mađarska) i Šundi (Albanija).
„Borac“ je igrao u sledećem sastavu: Katanić, Kićanović, Radivojević, Strugarević, Mišović, Purić i Drobnjak.

ZVEZDA OSVAJA KUP POBEDNIKA KUPOVA 1974. GODINE


Posle prvog finala, „Crvena zvezda“ nije dugo čekala na svoju drugu borbu za titulu, i novo finale je usledilo samo dve godine posle solunskog, ali je put ponovo bio dug. U 1/16 finala, „Zvezda“ je odmerila snage sa albanskom ekipom „17. nandori“ i prema očekivanju, zabeležila dve lake pobede, 99:83 u gostima i 114:70 u Beogradu.
U osmini finala je čekala francuska ekipa „Banjole“ iz Pariza. Prvi meč, koji je „Zvezda“ izgubila sa 94:92, igrao se u Francuskoj. Revanš, koji se igrao nedelju dana kasnije, „Zvezda“ je sačekala u opuštenoj atmosferi, misleći da će lako proći Francuze. U toplo-hladnom ritmu odigran je ceo meč, da bi se pred kraj „Zveda“ uozbiljila, dodala gas i pobedila sa 102:86. U pobedničkoj ekipi najbolji su bili Slavnić, Simonović, Živković i Vučinić.
„Zvezda“ se plasirala u četvrfinalnu grupu, gde su je čekali bugarski „CSK“ i italijanska ekipa „Sakla“. Prvi protivnik je bio „CSK“ iz Sofije, gde se i igrao prvi meč. U Sofiji je „Zvezda“ imala i veliku podršku navijača, koji su je sa tribina bodrili pesmom Niška banja topla voda, uzećemo dva boda, ali košarkaši „CSK“ nisu mislili tako lako da se predaju i pobedili su rezultatom 88:81. Usledio je revanš, pre koga se Vučinić žalio na povredu, Simonović je takođe bio bolestan, a trio Slavnić, Kapičić i Živković se utopio u sivilo, tako da su Bugari pobeđeni sa 80:72 i to tek 15 sekundi pre kraja meča pogotkom Lazarevića. „Zvezda“ je nadoknadila zaostatak iz Bugarske i povećala prednost za samo jedan poen, koji je vodio dalje.
Sledeći protivnik su bili Italijani, i za razliku od nekoliko prethodnih susreta, prvi meč se igrao u Beogradu. Opet u rastrzanoj igri, „Zvezda“ je dobila rezultatom 93:86, ali umesto da se raduju igrači „Zvezde“, na kraju utakmice su se radovali Italijani, jer su se i oni kao i igrači „Zvezde“ već plasirali u polufinale, i samo je pobednik ovog meča odlučivao ko će u polufinalu prvi meč igrati u gostima, što je bila ogromna prednost.
Nedelju dana kasnije u Torinu, „Crvena zvezda“ je, za razliku od beogradskog meča, pokazala bolju igru i pobedila sa 88:87 i kao prvoplasirana u grupi stekla pravo da u polufinalu prvi meč igra u gostima, i to protiv španske ekipe „Estudijantesa“. U Španiji je „Zvezda“ pobedila rezultatom 79:74, a među najboljim pojedincima su bili Slavnić, Kapičić, Simonović i Vučinić. Revanš u Beogradu je trebao da bude samo zagrevanje za finale, i „Crvena zvezda“ je ponovo pobedila „Estudijantes“, ovog puta sa 104:85, a najbolju partiju su prikazali Kapičić i Sarjanović.
2. april 1974. godine će biti upisan zlatnim slovima u istoriju „Zvezde“, a i srpske košarke, jer je toga dana u finalu Kupa pobednika kupova u Udinama „Zvezda“ pobedila češku „Zbrojovku“ sa 86:75 i tako po prvi put osvojila jedan evropski trofej. U finalnom meču nijednog trenutka se nije postavljalo pitanje pobednika, jer je „Zvezda“ od samog starta počela da igra silovito i u tom ritmu i završila meč. Junak finalne utakmice je bio kapiten Dragan Kapičić koji je bio i najefikasniji sa 22 poena, a pored njega dobru partiju su pružili i Slavnić, Sarjanović i Simonović.
Finalisti kupa pobednika kupova su igrali u sledećim sastavima:
„Crvena zvezda“ - Rakočević, Sarjanović, Jovašević, Živković, Slavnić, Kapičić, Vučinić, Simonović, Lazarević, Žugić.
„Spartak Zbrojovka“ - Novicki, Brabenec, Stehlik, Balaštik, Arpas, Beranek, Pospišil, Bobrovski, Sremek, Petr.

BEOGRAD - NOVI BEOGRAD


22. oktobar 1974. godine u organizaciji Opštinskog komiteta Saveza omladine i SOFK Novog Beograda odigrale su utakmicu reprezentacije Beograda i Novog Beograda. Tim Beograda su sačinjavali igrači „Crvene zvezde“ i OKK „Beograda“ dok su selekciju tima Novi Beograd sačinjavali košarkaši „Partizana“ i „Radničkog“ sa Crvenog krsta. Utakmica je igrana u „Hali sportova“ na Novom Beogradu pred 4.000 gledalaca, a sudije meča su bile Jakšić i Belošević, obojica iz Beograda. Pobedila je ekipa Novog Beograda sa 113:108 posle produžetaka. Igrano je po američkom principu, četiri puta po dvanaest minuta, a igrači bi tek sa 6 prekršaja izlazili iz igre. Tokom cele utakmice obe ekipe su se smenjivale u vođstvu, u jednom trenutku je ekipa „Novog Beograda“ imala i 13 poena prednosti, ali to joj nije bila garancija za miran završetak meča, jer je „Beogad“ stizao i prišao na 100:99. Pobeda je sasvim zasluženo pripala domaćinu meča jer su u svojim redovima imali izvanredan dvojac Kićanović-Dalipagić. Njih dvojica su bili i najefikasniji kod svoje ekipe - Kićanović 41, a Dalipagić 33 poena. Kod selekcije „Beograda“ najbolji su bili Slavnić sa 29 i Kapičić sa 22 poena. Publika je uživala u majstorijama ove dve selekcije koje se nisu štedele ni jednog trenutka već su svojim potezima dizali na noge dupke punu „Halu sportova“. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Novi Beograd“ - Todorić, Kićanović, Živanović, Kerkez, Đukić, Zupančić, Farčić, Popović, Damnjanović, Beravs, Dalipagić, Tasić.
„Beograd“ - Rakočević, Živković, Sarjanović, Žižić, Stojanović, Vučinić, Kapičić, Simendić, Pazmanj, Kokora, Slavnić.

JUGOPLASTICI KUP „RADIVOJA KORAĆA“


Posle onog nesrećnog finala Kupa šampiona 1972. godine, kada je „Jugoplastika“ izgubila od „Makabija“, kao i 1973, kada je opet - samo sada u finalu Kupa pobednika kupova - izgubila od „Spartaka“ iz Lenjingrada, tri godine kasnije usledilo je treće evropsko finale Kupa „Radivoja Koraća“.
„Jugoplastika“ se sastala sa italijanskom ekipom „Kikamartini“, u dvomeču bila bolja i osvojila njen prvi evropski trofej. No da krenemo redom, kako bismo videli na koji način su Splićani došli do finala Kupa „Radivoja Koraća“.
Najpre su u prvom kolu eliminisali grčku ekipu „Paneliniosa“. „Jugoplastika“ je u gostima izgubila sa 78:63, ali je u Splitu nadoknadila -15 i deklasirala grčku ekipu rezultatom 106:61. U četvrtfinalnoj grupi „Jugoplastika“ je zauzela prvo mesto sa skorom 5-1 u konkurenciji klubova „Standard“ iz Liježa, „AS Berk Basket“, „Mobilikvatro Pala Milano“. U polufinalu „Jugoplastika“ je kod kuće izgubila od „Virtus Bolonje“ sa 83:74. Usledio je revanš gde su male šanse davane Splićanima, zbog poraza kući, ali su u gostima napravili pravi podvig i pobedili sa 92:79. Splićani su demonstrirali vrhunsku košarku i zahvaljujući Jerkovu i Tudoru su napravili prvorazredno iznenađenje.
16. marta 1976. godine igrao se prvi meč finala u Splitu na Gripama. „Jugoplastika“ je bila mlada i neiskusna ekipa i teško je podnosila teret, a ovo finale je svakako bilo teško. Iako su Splićani pobedili, u ovoj utakmici se stekao utisak da su bili dosta nervozni, ruke kao da su im bile vezane lancima i nisu prikazali šta sve znaju. Dva minuta prvog poluvremena, od 14. do 16. minuta, bila su dovoljna da se „Jugoplastika“ oslobodi stega i pokaže svoj ekstra kvalitet i stekne prednost. Međutim, to je bilo kratkog daha, i opet je pala u igri. U nastavku meča, „Jugoplastika“ je igrala angažovanije, u par navrata vodila i sa 16 poena razlike, ali bi uvek napravili par početničkih grešaka i protivnik bi smanjivao razliku koja je i te kako bila bitna pred revanš meč u Italiji. Ipak, na kraju je „Jugopastika“ savladala ekipu „Kikamartini“ sa 97:84 i u revanš meč otišla sa dosta nade i 13 poena viška. Najefikasniji igrači kod „Jugoplastike“ su bili Jerkov 24 i Grgin sa 22 poena, dok su kod Italijana najbolji bili Leng sa 20 i Riva sa 19 poena.
Kroz nedelju dana, 22. marta 1976. godine usledio je u Torinu revanš meč finala Kupa „Radivoja Koraća“. Splićani su uspeli da sačuvaju 13 poena prednosti i osvoje prvi veliki evropski trofej. Utakmica je završena nerešenim rezultatom 82:82.
Već na samom startu domaćin je pokušao da anulira onih splitskih 13 poena, ali momci u žutom to nisu dozvoljavali tako da se prednost Italijana kretala od 2 do 4 poena prednosti. Sve do kraja prvog poluvremena vodila se divovska borba. U jednom trenutku „Jugoplastika“ je uspela i da izjednači. U nastavku meča „Jugoplastika“ je odlučila da čuva rezultat i prednost, što je bila pogrešna odluka; u 27. minutu je Krstulović morao da izađe zbog 5 ličnih grešaka, pa se strahovalo da li će „Jugoplastika“ uspeti da sredi svoje redove. Nakon izlaska popularnog Duje, „Jugoplastika“ je zaigrala još bolje i angažovanije te su Splićani prešli i u vođstvo koje su držali sve do 3 sekunde pre kraja meča. Utakmica je završena rezultatom 82:82 i slavlje je moglo da počne. Rato Tvrdić, kapiten „Jugoplastike“ je primio „Žućkovu levicu“ iz ruku Bore Stankovića, predsednika FEBE. Te je ona narodna - treća sreća - i te kako bila primenjiva na košarkaše „Jugoplastike“.
Najbolji pojedinci revanš meča u Torinu su bili Jerkov sa 18 i Grgin sa 17 poena, dok su se kod Italijana istakli Leng sa 26 i Riva sa 18 poena. Ostaće zlatnim slovima upisana imena košarkaša „Jugoplastike“ koji su igrali u sledećem sastavu: Tudor, Stamenković, Škarić, Jerkov, Macura, R. Tvrdić, Dukan, Šolman, Krstulović, Bilanović, Grgin. Manović, Peterka, Bjelajac. Trener: Petar Skansi.

„Kikamartini“: Kari, Kima, Mina, Merlati, Carući, Miton, Seloria, Marieta, Laing, Servino, Riva, Paleari. Trener: Augusto Đomo.

JOSIP ĐERĐA SE OPROSTIO


15. aprila 1976. godine dvorana u Jazinama prolamala se od gromkih uzvika Pi-no, Pi-no. Blizu pet hiljada vernih navijača te večeri se oprostilo od svog idola, svog ljubimca, legende „Zadra“ i jugoslovenske košarke Josipa Pina Đerđe. Pre utakmice između „Zadra“ i reprezentacije Jugoslavije list „Slobodna Dalmacija“, koji je bio organizator i pokrovitelj ove manifestacije, priredio je malu svečanost. U ime grada od Đerđe se oprostio Ivica Maštruko, kao i mnogi društveno-politički radnici.
Početak utakmice pripao je igračima „Zadra“, ali je ostatak prošao u dominaciji Reprezentacije, što govori i krajnji rezultat od 120:96, iako je, naravno, rezultat u ovoj utakmici imao periferni značaj. Zanimljivo je da je Ćosić tada prvi put u karijeri igrao protiv svog tima - „Zadra“, a da su kao pojačanja Zadra igrali Plećaš i Radovanović. Sudije na ovom meču su bile Tonči Paleka i Mario Gusar, obojica iz Zadra. Tako je još jedna istinska igračka veličina, što je svakako bio Pino Đerđa, otišla u legendu. Igrač koji je zadužio svoj klub i reprezentaciju, igrač koji je punio dvorane širom Jugoslavije. Pino je to svakako zaslužio, a ova priča neka ostane kao uspomena na jednu istinsku košarkašku legendu. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Zadar“ - Babić, Tičica, Plećaš, Petani, Radovanović, Đerđa, Perinčić, Jerak, Šuljak, Matulović, Skroče.
Reprezentacija Jugoslavije - Ivković, Kićanović, Jelovac, Žižić, Jerkov, Varajić, Ćosić, Knego, Šolman, Georgievski, Dalipagić, Delibašić.

MAJSTORICE ZA NASLOV PRVAKA JUGOSLAVIJE


Do uvođenja plej-ofa 1981. godine, u dva navrata su se igrale majstorice kako bi se dobio šampion Jugoslavije. U obe je učestvovala „Jugoplastika“, prvu je izgubila, da bi iz druge utakmice izašla kao pobednik.
U sezoni 1971/72. do poslednjeg kola mrtvu trku oko naslova prvaka vodile su „Crvena zvezda“ i „Jugoplastika“. I jedan i drugi tim su završili prvenstvo deobom prvog mesta sa istim brojem bodova, te se moralo pristupiti majstorici dve ekipe kako bi se dobio odgovor na pitanje - ko je novi šampion Jugoslavije. Majstorica je igrana na neutralnom terenu, u Ljubljani 28. aprila 1972. Majstorica, kao i celo prvenstvo, bila je napeta i uzbudljiva, produžetak je morao da odluči prvaka. „Jugoplastika“ je počela utakmicu smireno, diktirala je tempo. Skansi, Šolman i Tvrdić su vodili „Jugoplastiku“ koja je sredinom prvog poluvremena imala najveću prednost od devet poena, u dva navrata. „Crvena zvezda“, koja je počela bojažljivo i nesigurno, tek pred kraj prvog poluvremena se oslobodila i smanjila vođstvo Splićana na samo četiri poena - 39:35. Za razliku od prvog poluvremena, u drugom je viđena totalno drugačija slika. „Zvezda“ je ta koja diktira tempo, a „Jugoplastika“ igra smušeno. Smenjivali su se u vođstvu, te je „Jugoplastika“ imala dva poena prednosti minut pre kraja, da bi „Zvezda“ izjednačila, „Jugoplastika“ u sledećem napadu ponovo povela, a Slavnić trideset sekundi pre kraja meča doneo „Zvezdi“ produžetke. U produžetku je „Zvezda“ krenula bolje i sa šest pogodaka za redom pobegla na 73:67. „Zvezda“ do kraja meča nije dozvoljavala „Jugoplastici“ da preokrene rezultat, te je na kraju i slavila sa 75:70. Junak meča je bio Zoran Lazarević koji je sa 12 pogodaka (svi dati u produžetku) odlučio pobednika. Pored njega, najbolji kod „Zvezde“ su bili još i Simonović sa 20 i Vučinić sa 15 poena, dok su kod „Jugoplastike“ to bili Skansi sa 17 i Šolman sa 16 poena. Timovi koji su igrali prvu majstoricu nastupali su u sledećim sastavima:

„Crvena zvezda“ - Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Pešić, Cvetković, Latifić, Kapičić, Simonović, Vučinić, Žugić, Pavlović, Slavnić. Trener: Bratislav Đorđević.
„Jugoplastika“ - Peterka, Grašo, Manović, Škarić, D. Tvrdić, Macura, R. Tvrdić, L. Tvrdić, Šolman, Krstulović, Prug, Skansi. Trener: Branko Radović.
Druga majstorica je igrana 20. aprila 1977. između „Bosne“ i „Jugoplastike“. Dugo se između ove dve ekipe vodila borba i obe su završile regularni deo prvenstva sa identičnim skorom - 23 pobede i samo 3 poraza. Majstorica je morala dati ime novog šampiona, i ova kao i prva je morala da se igra na neutralnom terenu. Izbor je pao na Beograd i halu „Pionir“.
Majstorica je bila prava drama, koja je dostigla vrhunac u poslednjim sekundama. Tokom većeg dela meča, oba rivala su se smenjivala u vođstvu, nijedan tim nije imao prednost koja bi mu garantovala neki miran završetak. Na poluvreme se otišlo sa prednošću Splićana od 52:48. „Bosna“ je svoju idealnu priliku propustila u 32 minutu meča kad je imala 9 poena prednosti 78:69, a malo kasnije i 83:73. Na pet minuta pre kraja meča imali su i 84:77. Kod ovog rezultata Šolman je promašio tri slobodna bacanja i svi su posle toga pomislili da je sve gotovo da je utakmica rešena. Sarajlije su se opustile, a Splićani, osetivši to, znalački su iskoristili, kao i brzopletost sarajevskih studenata, smanjivali razliku i uveli meč u triler završnicu. Prvo je „Jugoplastika“ 53 sekunde pre kraja meča imala prednost od tri poena prednosti 94:91, kada je košarkaš „Bosne“ Đogić dao koš pri tom biva fauliran i iz dodatnog slobodnog bacanja izjednačio rezultat. 34 sekunde pre kraja Šolman dovodi ponovo „Jugoplastiku“ u vođstvo od 96:94. Ostalo je još 11 sekundi do kraja kada je Delibašić sa slobodnih bacanja izjednačio rezultat na 96:96. Poslednji napad Splićana: lopta dolazi do Šolmana i ponavlja se trenutak sa finala Kupa šampiona protiv „Makabija“, kada je isto imao šut za pobedu. Za razliku od tog meča, ovde je Šolman bio siguran, pogodio je koš doveo „Jugoplastiku“ u vođstvo od 98:96. Ostalo je još sekund-dva do kraja, ali košarkaši „Bosne“ za to vreme nisu mogli ništa da urade. Nastalo je veliko slavlje kod Splićana, a sa druge strane kod Sarajlija velika tuga, jer su imali pobedu u džepu i samo zahvaljujući svom opuštanju ostali bez prvog trofeja u svojoj istoriji. Ovo je „Jugoplastici“ bila druga titula prvaka države. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Jugoplastika“ - Tudor, Kruščić, Manović, Jerkov, Bjelajac, Macura, R. Tvrdić, Dukan, Šolman, Krstulović, Bilanonović, Grgin.
„Bosna“ - Krvavac, Đogić, Benaček, Bosiočić, Radovanović, Tolj, Varajić, Delibašić, Čečur, Hadžić, Ostojić, Mašnić.

NOĆ KADA JE RATO TVRDIĆ OTIŠAO U LEGENDU


3. maja 1977. u Splitu od košarke se oprostio još jedan velikan splitske i jugoslovenske košarke - Ratomir Tvrdić. „Do sada si bio igrač i kapiten reprezentacije, od sutra si šjor Rato“, reči su koje je u ime svih Splićana napisao Miljenko Smoje, a pročitao legendarni glumac Boris Dvomik. Pred 8.000 gledalaca, na stadionu Splita, oproštajni meč Rate Tvrdića su upriličili košarkaši njegove „Jugoplastike“ i reprezentacije Evrope. Koliko je cenjen Rato Tvrdić ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi, pokazivala je i činjenica da je meču prisustvovao dugogodišnji predsednik FIBE Vilijams Džons, koji se tom prilikom obratio biranim Ratu i publici rečima: „Čujem da sada postajete šjor Rato, ali nemojte zaboraviti košarku“, rekao je ovaj veliki košarkaški poslenik.
U drugom delu manifestacije meč odigrali su „Jugoplastika“ i reprezentacija Evrope, koju je izabrao italijanski selektor Đankarlo Primo. Ekipa „Jugoplastike“ je bila pojačana Dalipagićem i Delibašićem. Pobedila je reprezentacija Evrope sa 116:108. Splićani su pružili dostojan otpor legiji stranaca, koju su prevashodno sačinjavali italijanski i španski igrači. Najefikasniji kod Splićana su bili Jerkov sa 30 poena i Šolman sa 20 poena, dok su u reprezentaciji Evrope najbolji bili Barivijeri i Rulan po 22 poena. Navijači su uživali u majstorijama košarkaških velemajstora, kako sa jedne, tako i sa druge strane. Neposredno pred kraj meča Rato Tvrdić je predao kapitensku traku Damiru Šolmanu, ispraćen ovacijama splitske publike, koja je poslednji put ispratila svog idola ka svlačionici, da skine dres sa brojem 10 kao aktivan igrač. I na ovoj utakmici, kao i ranije, Tvrdić je pokazao da još ima snage i da igra vrlo dobro, ali njegova odluka je bila konačna, treba otići baš u ovom trenutku kako bi ostao u najlepšem sećanju svima. Jugoslovenska i evropska košarka je ostala bez još jednog asa koji je mnogo dao košarci, ali šjor Ratu istinska košarkaška publika nikada nije zaboravila. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Jugoplastika“ - Tudor, Manović, Jerkov, Delibašić, Macura, Tvrdić, Dukan, Šolman, Krstulović, Bilanović, Dalipagić, Grgin.
Reprezentacija Evrope - Bertolati, Gerc, Flores, Dela Fjori, Barivijeri, Kos, Korbalan, Rulan, Branbenec, Marcorati, Golomojev.

JUGOPLASTIKA PONOVO POBEDNIK KUPA RADIVOJA KORAĆA


„Jugoplastika“ je u svom četvrtom evropskom finalu, a drugim zaredom u Kupu „Radivoja Koraća“, ponovo izašla kao pobednik. Finale se igralo 5. aprila 1977. u Đenovi između „Jugoplastike“ i italijanske ekipe „Alko“ iz Bolonje, u kom je „Jugoplastika“ bila bolji rival i pobedila sa 87:84. „Jugoplastika“ je do finala došla pošto je prvo u svojoj četvrtfinalnoj grupi u konkurenciji timova „SS Kanon Rejer“ (Venecija) i „Standarda“ iz Liježa osvojila prvo mesto sa sve četiri pobede. U polufinalu se sastala sa italijanskom ekipom „IBP Stela Azura“, gde je bila bolja u dvomeču i zasluženo se plasirala u finale. „Alko“ iz Bolonje je bio oslabljen pre igranja finala zbog odluke FIBE da njihov najbolji igrač, Argentinac Rafaeli, ne može da nastupi u finalu zbog spora sa njegovim matičnim savezom, zato što je odbio da nastupa za nacionalni tim. Iako je bolonjski tim imao podršku većinskog dela gledalaca, „Jugoplastika“ je počela sigurno i bez vidljivih znakova nervoze. Ali, pred kraj prvog poluvremena, Splićane je zadesio veliki peh, njihov najbolji igrać Rato Tvrdić zbog pet ličnih grešaka morao je da napusti igru. Zato su Jerkov, Manović i Krstulović preneli teret na svoja pleća i odigrali najbolje što mogu, te su tako prvo poluvreme rešili u svoju korist sa 44:41. Već početkom drugog poluvremena i „Alko“ (Fortitudo) je ostao takođe zbog pet ličnih grešaka bez dva svoja ponajbolja igrača, Leonarda i Bonamika. Vodila je „Jugoplastika“ tokom celog meča, ali je sredinom drugog poluvremena usledila petominutna kriza, pa je bolonjski tim to iskoristio i približio se na poen razlike. Na sreću, „Jugoplastika“ je sredila svoje redove i zahvaljujući pre svega iskustvu uspela da privede meč kraju i slavi pobedu. „Jugoplastika“ je uspela da odbrani trofej koji je osvojila godinu dana ranije, i u svoje vitrine donese još jedan evropski pehar. Najbolji pojedinci kod ekipa su bili Jerkov sa 34 i Šolman sa 19 poena u „Jugoplastici“, a kod Italijana Bjondi sa 22 i Leonard sa 13 poena.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Jugoplastika“ - Tudor, Bilanović, Manović, Jerkov, Dukan, Macura, Tvrdić, Šolman, Krstulović, Grgin, Sunara, Bjelajac, Kruščić, Bratić, Kovačić. Trener: Petar Skansi.
„Alko Fortitudo“ - Baldeli, Orlandi, Kazanova, Leonard, Biondi, Fero, Bonamiko, Stagni, Rafaeli, Baneli, Arigoni, Poleselo. Trener: Džon Mek Milen.

DRUGO JUGOSLOVENSKO FINALE


Šest godina nakon prvog finala u kome su učestvovale dve jugoslovenske ekipe usledilo je još jedno, takođe u Kupu „Radivoja Koraća“. Finale se takođe igralo u Jugoslaviji, u banjalučkoj u dvorani „Borik“, pred 6.000 gledalaca, između sarajevske „Bosne“ i beogradskog „Partizana“. Do finala su ekipe došle savlađujući protivnike, pa je tako „Bosna“ u prvom kolu bez borbe dobila „Istanbul“, da bi u četvrfinalnoj grupi zauzela prvo mesto sa skorom 4-2 u konkurenciji „AS Berk Basket“, „US Skavolini Viktoria Libertas“, „BK TJ Inter Slovnaft“, da bi u polufinalu u dvomeču pobedila italijansku ekipu „Milano“. Prvi meč su izgubili rezultatom 79:76, da bi u revanšu pobedili 101:81. „Partizan“ je, sa druge strane, do finala došao pošto je i on u svojoj grupi zauzeo prvo mesto sa skorom 4-2. Protivnici „Partizana“ su bili „Nica Basket“, „Aek“, „Emerson Palakanestro“. U polufinalu su pobedili ekipu „Huventuda“ iz Badalone. U prvom meču je bio bolji „Huventud“ 114:109, da bi se „Partizan“ revanširao u uzvratnoj utakmici pobedivši 107:95.
21. marta 1978. godine je odigrano to finale, veliko u svakom pogledu. Ekipi „Partizana“ je to drugo, a „Bosni“ prvo evropsko finale. „Partizan“ je počeo utakmicu silovito i u 7. minutu je vodio sa 19:9, da bi onda „Bosna“ krenula znatno angažovanije i u 15. minutu preko Delibašića izjednačila na 31-31. Do kraja poluvremena je igrala bolje i na odmor se otišlo sa rezultatom 54:47 za „Bosnu“. Na početku drugog poluvremena trener „Partizana“ Ranko Žeravica u vatru ubacuje Slobodana Bobana Petrovića, veliku nadu crno-belih, koji je doneo preko potrebnu živost u redove „Partizana“, i veoma brzo su uhvatili rezultatski priključak. U 24. minutu „Partizan“ prelazi u vođstvo sa 63:62. „Bosna“ tada crpi nove rezerve snage i preko Delibašića, Varajića i Radovanovića počinje ponovo da preti „Partizanu“. Narednih desetak minuta vodila se rovovska borba, gde nijedan protivnik nije ostvario veću prednost. Na minut i 33 sekunde pre kraja meča „Partizan“ stiče prednost od 101:97 i svi u hali su mislili da je to kraj, da je to nedostižna prednost. Ali, „Bosna“ nije mislila tako; prvo je Krvavac smanjio na 101:99, da bi nakon katastrofalne greške „Partizanovih“ igrača, koji su loptu izbacili u aut, „Bosna“ preko Đogića u poslednjim sekundama regularnog dela meča došla do izjednačenja od 101:101 i tako izborila produžetke. Ali, u produžetke je „Bosna“ ušla znatno oslabljena, jer su Radovanović u 38, Varajić u 40. i Bosiočić u 40. minutu zbog 5 ličnih morali van igre, te je tako „Partizanu“ znatno lakše bilo da utakmicu dobije, što je on naravno i iskoristio, i u produžecima pobedio odličnu ekipu „Bosne“ rezultatom 117:110 i tako po prvi put osvojio jedan evropski trofej. Najefikasniji igrači kod oba tima su bili Dalipagić sa neverovatnih 48 i Kićanović sa 33 poena u „Partizanu“, dok su kod „Bosne“ najbolji bili Varajić i Delibašić sa po 22 i Radovanović sa 20 poena.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Partizan“ - Todorić, Kićanović, Dalipagić, Krečković, Kerkez, Petrović, Rastović, Babić, Marić, Vujačić, Beravs, Tešić. Trener: Ranko Žeravica.
„Bosna“ - Krvavac, Đogić, Benaček, Bosiočić, Ostojić, Radovanović, Zrno, Varajić, Delibašić, Bilalović, Hadžić, Pešić, Izić, Duraković, Pašić. Trener: Bogdan Tanjević.

POSLEDNJI KOŠEVI RADMILA MIŠOVIĆA


4. novembra 1978. dugogodišnja legenda „Borca“ iz Čačka i jugoslovenske košarke Radmilo Mišović je definitivno rekao zbogom sportu. U predivnom ambijentu 4.000 najvatrenijih privrženika igre pod obručima došlo je da prisustvuje oproštaju velikana čačanske košarke, da mu još jednom kaže ’veliko hvala’ za sve što im je tokom svoje prebogate karijere podario. Dočekan je i ispraćen aplauzom i suzama, ovacijama koje su trajale više od 15 minuta. Divan ambijent, kakav Radmilo i zaslužuje, mnogo poklona, program koji su izveli učenici Osnovne škole „Filip Filipović“, hor i orkestar Osnovne škole „Tanasko Rajić“, splet kola i narodnih igara koje je izvelo KUD „Cer“ iz Čačka. I kada je Radmilo posle primljenih brojnih poklona zaigrao u timu „Borca“, poslednji je put izveo svoj tim na teren kao kapiten. Postigao je tri vrlo efektna koša, a sa svojim prijateljem i nekadašnjim saigračem Draganom Kićanovićem napravio par poteza za publiku, da bi zatim skinuo kapitensku traku i predao je najstarijem igraču „Borca“ Drobnjaku. Skinuo je dres sa brojem 11 koji je nosio punih 25 godina i predao ga Vladimiru Androiću, koga smatraju njegovim naslednikom, kao neku vrstu simbolike, da on nastavi gde je legendarni Radmilo stao. Nakon primopredaje, meč između „Borca“ i „Bosne“ (dugogodišnjih prijatelja) je nastavljen. U prvom poluvremenu „Borac“ je delovao opasnije i angažovanije, dok je u drugom delu „Bosna“ je htela da da svoj doprinos ovoj veličanstvenoj manifestaciji, pa su kontrolu igre i rezultat držali u svoju korist, iako je sam rezultat bio u drugom planu. Sudije ovog meča su bile Jakšić i Radović, obojica iz Beograda. Najefikasniji igrači u oba tima su bili Kićanović sa 22 poena i Marović sa 12 kod „Borca“, dok su se u „Bosni“ istakli Radovanović 30 i Bosiočić i Izić sa po 15 poena. „Bosna“ je pobedila rezultatom 91:82. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Borac“ - Marović, Urošević, Kićanović, Šarančić, Tolić, Kurčubić, Biorac, Mišović, Androić, Tomić, Jojić, Drobnjak.
„Bosna“ - Vučević, Benaček, Bosiočić, Izić, Radovanović, Mutapčić, Đogić, Bilalović, Hadžić, Dervišbegović.
Radmilo je otišao u legendu, ali će ostati uspomene kojih će se svi sećati.

BOSNA - REAL MADRID 114:109


Na putu ka svojoj evropskoj kruni košarkaši „Bosne“ su te takmičarske sezone 1978/79. odmerili snage sa velikim klubovima Evrope, a do finala su morali i da odigraju duel sa jednim od najvećih evropskih timova ikada - Realom iz Madrida. 10. januara 1979. godine „Bosna“ je u prepunoj „Skenderiji“ pred 7.000 navijača dočekala kraljevski klub „Real“. O toj utakmici se danima pre pričalo, to je bila glavna tema u Sarajevu, ali i širom Jugoslavije.
Od samog starta utakmice košarkaši „Bosne“ su stavili do znanja da su spremni da naprave podvig, vodili su tokom celog meča. U 9. minutu su imali vođstvo 27:17, da bi „Real“ za dva minuta napravio seriju 10:0. Vodila se ogorčena i rovovska borba, da bi „Bosna“ na poluvreme otišla sa pola poena prednosti 55:54. U drugom poluvremenu su eksplodirali Bradenber kod „Reala“, a sa druge strane Izić. Susret je protekao u paklenoj atmosferi, pred sam kraj meča „Bosna“ je imala vođstvo od 92:84. „Skenderija“ se u tim trenucima pretvorila u grotlo vulkana, ali je započela i drama. „Real“ je uspeo da izjednači. Osam sekundi pre kraja meča „Bosna“ je vodila sa 100:98 i imala loptu u svojim rukama. Igrači „Reala“ su napravili faul nad Varajićem, a Tanjević je odlučio da se lopta izvede sa strane. Delibašić gubi loptu, a Šćerbijak školski izvodi kontranapad i uvodi „Real“ u produžetke - 100:100. Publika je prepoznala momenat kada treba da podrži svoje momke, pa se halom zaorilo Bos-na, Bos-na. U petominutnom nastavku meča je briljirao Mirza Delibašić i tako se tragičara pretvorio u heroja, rešetao je koš „Reala“ iz svih pozicija i odveo „Bosnu“ ka istorijskom trijumfu. „Skenderija“ je do duboko u noć slavila svoje heroje. Najefikasniji na meču kod „Bosne“ su bili Delibašič sa 33 poena i Radovanović sa 22, dok su kod Reala najviše postigli Bradenber, 35 poena, i Šćerbijak - 22. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Bosna“ - Vučević, Đogić, Benaček, Bosiočić, Izić, Radovanović, Delibašić, Varajić, Zrno, Hadžić.
„Real Madrid“ - Bradenber, Rodrigez, Kabrera, Šćerbijak, Korbalan, Rulan, Majster, Iturijaga, Kostanjega, Berjan.

BOSNA PRVAK EVROPE


5. april 1979. godine je datum koji će zauvek ostati zapisan zlatnim slovima u istoriji KK „Bosna“, ali i u istoriji jugoslovenske košarke. Tog dana je tim „Bosne“ u Grenoblu u finalu Kupa evropskih prvaka pobedio italijansku ekipu „Emerson“, aktuelnog prvaka Evrope, rezultatom 96:93 (45:43) i tako po prvi put osvojio evropski trofej, i to onaj najvredniji, i postao prvi jugoslovenski klub kome je to pošlo za rukom. Ali, do finala „Bosna“ je morala proći dug put.
Najpre je u četvrtfinalnoj grupi odmerila snage sa kiparskim „Aelom“, češkom „Zbrojovkom“ (sa njom je „Zvezda“ pet godina ranije igrala finale Kupa pobednika kupova), te ekipom „Partizani“ iz Albanije. „Bosna“ je grupu završila na prvom mestu sa skorom 5-1. U polufinalnoj grupi sa ekipama „Emersona“, „Makabija“, „Real Madrida“, „Huventuda“ i „Olimpijakosa“, „Bosna“ je zauzela drugo mesto sa skorom 7 pobeda i 3 poraza, ispred nje je bila ekipa „Emersona“ sa istim skorom. Treći je bio „Makabi“ sa skorom 6-4. Zauzevši drugo mesto „Bosna“ se plasirala u finale svoje drugo evropsko finale, ali prvi put u Kupu prvaka. „Emerson“ je važio za apsolutnog favorita, bio je aktuelni prvak Evrope, ali košarkaši „Bosne“ jednostavno nisu mislili tako.
„Bosna“ je počela odlično i od samog starta krenula u vođstvo sa 8:2 i 16:8. „Emerson“ se, naravno, nije predavao: izjednačio je na 28:28 i poveo nešto kasnije sa 34:30. „Bosna“ ponovo preuzima vođstvo i na poluvreme se odlazi rezultatom 45:43. Ratko Radovanović brzo ulazi u problem sa ličnim greškama, pa Žarko Varajić preuzima na sebe odgovornost i rešeta koš „Emersona“ iz svih pozicija. Poslednje izjednačenje se desilo u 30 minutu 63:63, da bi Bosna odigrala furiozno poslednjih deset minuta. Povećavala je prednost tako da je na dva minuta pre kraja meča bilo 87:77. Do kraja meča jedino što su mogli igrači „Emersona“ jeste da smanje razliku na 96:93. Na semaforu je pisalo „Bosna je novi prvak Evrope“, i oko 1.000 navijača Bosne je počelo da slavi. Slavila je cela Jugoslavija, telegrami čestitke su stizali sa svih strana. Najbolji pojedinac meča u dresu „Bosne“ je bio Žarko Varajić sa 45 postignutih poena, pored njega veliki udeo u pobedi naravno ima i Kinđe Delibašić sa 30 poena, kao i svi ostali momci u bordo dresovima. Kod Italijana najbolji je bio More sa 32 poena. Evo i sastava oba tima:
„Bosna“ - Benaček, Bosiočić, Vučević, Đogić, Izić, Radovanović, Zrno, Varajić, Delibašić, Hadžić, Pešić.
„Emerson“ - Đorgati, Kolombo, Gvalko, Delaka, More, Osola, Menegin, Kanova, Kararija, Jelverton.
Inače, „Bosna“ je primila rezervni pehar jer je originalni pehar Kupa prvaka ostao kod „Emersona“. Pre utakmice su bili aktuelni prvaci Evrope i kako su svi smatrali (a i oni sami) da su apsolutni favoriti, pehar nisu ni donosili u Grenobl. Domaćin, da bi spasao finale, morao je da potraži rezervno rešenje pa su tako igrači „Bosne“ primili drugi pehar. Doček u Sarajevu je bio veličanstven, aerodrom u Butmiru je bio pretesan za sve koji su hteli da dođu da odaju počast i zahvalnost košarkašima „Bosne“, a i da dodirnu nove košarkaške bogove.
Slavlje se nastavilo u Sarajevu i trajalo je danima.

PARTIZAN PO DRUGI PUT OSVOJIO KUP RADIVOJA KORAĆA


20. marta 1979. u Beogradu u hali „Pionir“ pred 7.000 navijača „Partizan“ je, kao i „Jugoplastika“, dve godine zaredom osvajao Kup „Radivoja Koraća“. Okolnosti su htele da „Partizan“ i drugo svoje finale odigra u Jugoslaviji, ovoga puta na domaćem terenu. Samo za razliku od prethodne godine nije im bio protivnik neki jugoslovenski klub već italijanski „Arigoni“. „Partizan“ je u fenomenalnoj utakmici savladao „Arigoni“ sa 108:98. Ali, prvo da vidimo kako je tekao put „Partizana“ do samog finala.
U svojoj četvrtfinalnoj grupi je zauzeo prvo mesto sa svih šest pobeda sa njim u grupi su bile ekipe „Hapoel Haife“, „Pagnosin Palakanestro Goricia“, „Olimpik Antib“. Ostaće zabeležen interesantan detalj sa utakmice „Partizan“ - „Antib“, kada je u jednom trenutku utakmice Dragan Kićanović postigao koš na volšeban način: bacio je loptu tako da je prvo udarila u parket pa se odbila od parketa, krenula ka košu i prošla kroz obruč na opšte oduševljenje publike. U polufinalu, „Partizan“ je igrao protiv splitske „Jugoplastike“ i u dvomeču oba puta pobedio tesnim rezultatima 98:96 i 97:96. U finalu ih je čekao italijanski „Arigoni“, ali su uz sebe imali i 7.000 navijača i domaći teren. Meč je proticao u naizmeničnom vođstvu, ali bez neke velike razlike i jedan i drugi tim su na rezultatskoj klackalici vodili u pojedinim momentima meča, da bi negde pred kraj poluvremena „Partizan“ poveo sa osam poena razlike, što je bilo i najveće vođstvo u prvom poluvremenu - 42:34 - ali su Italijani to stigli i izjednačili se na 44:44, da bi na poluvreme obe ekipe na odmor otišle u egalu - 54:54. Početkom drugog poluvremena „Partizan“ je krenuo bolje i furiozno, te je u 27. minutu i poveo sa 79:66, ali su Italijani na pet minuta pre kraja meča smanjili na 93:86. Baš taj prilazak je „Partizan“ trgnuo, pa su ponovo krenuli angažovanije: tačku na i je stavio Dragan Kićanović svojim uzastopnim pogocima, kada je od rezultata 104:98 odveo „Partizan“ na nedostižnih 108:98. Tu je bio i kraj priče i slavlje na terenu i tribinama je moglo da počne. Kićanović je sa svojim 41 poenom predvodio crno-bele. Kod „Partizana“ su bili među najboljima Marić sa 23 i Pešić sa 18 poena, dok su kod Italijana to bili Mili sa 30 i Sodjomer sa 29 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Partizan“ - Todorić, Kićanović, Kerkez, Petrović, Medić, Babić, Marić, Vujačić, Beravs, Pešić, Savović, Dalipagić, Bojić, Knežević. Trener: Dušan Ivković.
„Arigoni“ - Petinari, Meli, Zampolini, Brunamonti, Bemardineti, Manakin, Serioni, Torda, Sanesi, Olivieri, Sojoumer, Marisi, Di Fazi. Trener: Aurelio Elio Pentasulja.

HUMANITARNI DERBI


„Crvena zvezda“ i „Partizan“ su u svojoj istoriji odigrali mnoštvo derbija, kako zvaničnih (prvenstvo, kup, Jadranska liga) tako i dosta prijateljskih mečeva ili na turnirima. Ali će tri utakmice ipak biti drugačije upamćene, to su bili derbiji koji su igrani u humanitame svrhe. Nažalost, dva su igrana zbog istog razloga - u pitanju su bili razorni zemljotresi koji su pogodili Skoplje 1963. godine i Cmu Gom 1979. godine. Treći je igran kao pomoć i znak solidamosti za „Zvezdinu“ legendu Slobodana Jankovića 1993. godine.
1963. godine Skoplje je bilo pogođeno razornim zemljotresom 26. jula, kada je život izgubilo preko 1.000 ljudi. Bilo je uništeno između 75 i 80% grada. Cela zemlja je tada ustala na noge da pomogne građanima Skoplja da što pre saniraju posledice ove katastrofe, u to su se uključili i sportisti i „Crvene zvezde“ i „Partizana“. Na Malom Kalemegdanu se održao turnir u korist nastradalih u Skoplju, gde su pored večitih igrali još i OKK „Beograd“ i „Radnički“, ali ovde će biti reči o derbiju između „Zvezde“ i „Partizana“. 5. avgusta 1963. godine se odigrao derbi na kojem je pobedila ekipa „Partizana“, rezultatom 103:94. Gledalaca: 1.000. Sudije ovog meča su bile Glišić i Ostojić, obojica iz Beograda. Timovi su nastupili u sledećim sastavima:
„Crvena zvezda“ - Cvetković, Vićentić, Pavlović, Škulić, Matić, Todosijević, Lučić, Petrović, Marić, Zoroje.
„Partizan“ - Bojović, Damjanović, Radović, Ćurčić, Sajkov, Žukić, Janković, Mijušković,Velanac, Gavanski.
Najbolji pojedinac kod „Zvezde“ je bio Vladimir Cvetković sa 27 poena, a kod „Partizana“ Bojović sa 22. „Zvezda“ je igrala bez svog najboljeg igrača Dragojlovića.
Drugi takav meč je odigran mnogo godina kasnije, 21. aprila 1979. godine u „Hali Sportova“ na Novom Beogradu, gledalaca je bilo oko 2.000. Sudije ovog meča su bile Radović i Obrknežević, obojica iz Beograda.
I ova utakmica se, nažalost, igrala zbog razornog zemljotresa, koji se ovog puta desio Crnoj Gori 15. aprila 1979. godine. 101 lice je izgubilo život, mnogo gradova duž Crnogorskog primorja je teško bilo oštećeno. Pa su tako večiti rivali hteli da koliko-toliko pomognu nastradalom stanovništvu. Pored košarkaša svoj meč su igrale i košarkašice večitih rivala. Ovoj humanoj akciji se pridružila i „Zvezdina“ legenda Ljubodrag Duci Simonović koji već duže vreme nije bio u „Crvenoj zvezdi“, pa je hteo ovim gestom da pomogne. „Partizan“ je dobio ovaj meč sa rezultatom 103:89. Najbolji pojedinci kod „Zvezde“ su bili Vučinić sa 30 i Simonović sa 25 poena, dok su kod „Partizana“ najbolji bili Pešić sa 33 i Marić sa 29 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Crvena zvezda“ - Ožegović, Kovačević, Banjanin, Salaj, Živković, Ćirić, Mihailović, Simonović, Vučinić, Petrović, Jovašević, Vukosavljević. Trener: Mile Protić.
„Partizan“ - Knešević, Lalatović, Milojević, Bojić, Babić, Marić, Pešić, Beravs, Savović. Trener: Dušan Ivković.
Treći derbi je igran 8. septembra 1993. godine na turniru u Grčkoj, koji je bio organizovan kao humanitarni turnir u znak pomoći „Zvezdinom“ igraču i legendi Slobodanu Jankoviću koji je doživeo tešku povredu u maju te godine na polufinalnoj utakmici plej-ofa grčkog prvenstva.
Pored „Zvezde“ i „Partizana“ učestvovali su i „Iraklis“ i „Panionios“, koji je bio i domaćin i organizator turnira, a u kome je Boban igrao pre povrede. Partizan je pobedio rezultatom 77:66, ali više od pobede i samog rezultata govori to što su večiti ovom prilikom bili jedinstveni i pokazali još jednom svoju humanu stranu. Najefikasniji u timu „Zvezde“ je bio Gilić sa 17 poena dok je kod „Partizana“ najbolji bio Lončar sa 24 poena.
„Crvena zvezda“ - Vidačić, Vardić, Mavrenski, Tomašević, Cvetković, Lisica, Milutinović, Gilić, Kaličanin, Trifunović, Zečević, Ivanović.
„Partizan“ - Sretenović, Brkić, Lončar, Savović, Berić, Ivanović, Rebrača, Šilobad, Glidić, Drobnjak.
Iako je rezultat bio u drugom planu, neka ova priča ostane upamćena po humanosti oba kluba.

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE - BOSNA


U okviru priprema za Olimpijske igre u Moskvi reprezentacija Jugoslavije je odigrala pripremni meč sa aktuelnim šampionom države u tek završenoj sezoni ekipom sarajevske „Bosne“. Utakmica je igrana 23. maja 1980. godine u Sarajevu u hali „Skenderija“ pred 6.500 gledalaca. Bio je to pravi praznik za Sarajlije, da na još jednom vide svoje ljubimce koji su se okitili drugom titulom prvaka u svojoj istoriji i najjači sastav reprezentacije Jugoslavije. Prepuna „Skenderija“ je odjekivala od aplauza upućenih obema ekipama. Košarkaši su prilikom izlaska na teren raširili transparent „Mi smo Titovi, Tito je naš“, a zatim minutom ćutanja odali poštu nedavno preminulom predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu. Već na samom startu meča tandem Slavnić-Ćosić je pokazao da je raspoložen za igru, dok su nasuprot njima košarkaši „Bosne“ pokazali da se neće bez borbe predati. Ekipa „Bosne“ ovom prilikom je bila pojačana košarkašem „Partizana“ Arsenijem Pešićem, ali ni to nije bilo dovoljno da bi se pobedila reprezentacija Jugoslavije. Ekipa „Bosne“ je u par navrata vodila, najviše sa 4 poena razlike i to je najviše bilo što su uradili. Pobedila je sasvim očekivano i zasluženo reprezentacija Jugoslavije sa 105:88. Najbolji pojedinci meča su bili Dalipagić sa 28 i Ćosić sa 24 poena kod reprezentacije, a u ekipi „Bosne“ Delibašić sa 18 i Varajić sa 16 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Bosna“ - Hadžić, Džogić, Bosiočić, Izić, Radovanović, Zrno, Varajić, Delibašić, Bilalović, Pešić, Mutapčić.
Reprezentacija Jugoslavije - Petrović, Žižić, Nakić, Jerkov, Skroče, Slavnić, Ćosić, Knego, Krstulović, Dalipagić, Nikolić.

„KIĆO, OSTANI“


Početkom septembra 1981. godine u „Hali sportova“ na Novom Beogradu pred oko 5.000 navijača ekipa „Partizana“ je odigrala prijateljsku utakmicu sa italijanskom ekipom „Skavolinija“, za koju je od te sezone upravo iz „Partizana“ prešao Dragan Kićanović, legendarni košarkaš. To mu je ujedno bila i oproštajna utakmica od „Partizana“ i od publike koja je i ovom prilikom došla da se zahvali svojoj legendi za sve što je dao „Partizanu“. Dvoranom se tokom celog meča orilo: „Kićo majstore“ i „Kićo ostani“, a proslavljeni as je još jednom pokazao zašto ga publika voli i zašto je sa pravom nosio epitet jednog od najboljih košarkaša Jugoslavije. I u novom klubu „Skavoliniju“ je pokazao da će biti nesumnjivo najbolje pojačanje i da trener Tanjević nijednog trenutka nije pogrešio što je tražio da on dođe u „Skavolini“. Pobedila je italijanska ekipa sa 125:123, ali „Partizan“ je sa druge strane, iako vidno oslabljen odlaskom najboljeg igrača, pokazao da će imati na koga da računa u budućnosti; tu su još: Dalipagić, Todorić, Kerkez, Pešić, Petrović, Marić. Publika je uživala u potezima i jednih i drugih majstora pod obručima, prvi deo igre je pripao Italijanima sa 55:50, a u nastavku je „Partizan“ živnuo i brzim kontranapadima stekao i prednost od deset poena, ali su to Italijani stigli, te je regularni deo završen nerešeno 107:107. Ušlo se u produžetke, gde su Italijani imali više živaca i dužu klupu i slavili sa konačnih 125:123. Najefikasniji kod oba tima su bili Dalipagić sa 27 i Pešić sa 18 poena kod „Partizana“, a Silvestri sa 40 i Kićanović sa 28 poena u „Skavoliniju“. To je bila vrhunska predstava i vrhunski oproštaj Dragana Kićanovića, kakav je i zaslužio za sve što je pružio „Partizanu“ i u reprezentativno dresu. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Partizan“ - Dalipagić, Lazarević, Bukumirović, Ristanović, Kerkez, Petrović, Medić, Savović, Marić, Grbović, Milojević, Pešić. Trener: Borislav Ćorković.
„Skavolini“ - Điumbini, Kićanović, Zampolini, Silvestri, Bui, Manjifiko, Pompei, Karboni, Beneveli. Trener: Bogdan Tanjević

CIBONA OSVOJILA KUP POBEDNIKA KUPOVA


16. marta 1982. godine u Briselu pred 2.000 gledalaca „Cibona“ je u finalu Kupa pobednika kupova posle velike borbe savladala kraljevski klub „Real“ iz Madrida sa 96:95 posle produžetaka. Kada je generalni sekretar FIBE Bora Stanković uručio srebrni pehar kapitenu „Cibone“ Andru Knegu, tada je slavlje igrača i navijača moglo da počne.
Do finala „Cibona“ je stigla tako što je u četvrtfinalnoj grupi osvojila prvo mesto sa skorom 4 pobede i dva poraza. U njenoj grupi su još bili „Virtus“ iz Bolonje, „Hapoel“ i „BC Suton Kristal Palas“. Cibona je od samog starta utakmice bila smirenija i koncentrisanija na igru od španskog tima. U 6. minutu „Cibona“ je imala pet poena prednosti 14:9, da bi u 9. vodila sa 24:17. Tokom prvog poluvremena briljirao je centar Andro Knego, koji je postigao u prvom periodu 20 poena, te je na krilima njegove igre „Cibona“ na odmor otišla sa prednošću od deset poena - 50:40. U drugom poluvremenu drugačija slika: „Real“ se trgnuo, pre svega zahvaljujući Bradenberu koji je tek u drugom poluvremenu ušao u igru, pa se razlika „Cibone“ počela topiti, da bi u 29. minutu „Real“ izjednačio. „Cibona“ je ponovo sredila svoje redove i imala vođstvo sve do 37. minuta igre, kada je „Real“ ponovo izjednačio. Na dva minuta i 23 sekunde „Real“ je po prvi put na utakmici došao u vođstvo i do kraja regularnog dela rezultat se menjao kao na klackalici. Nakon isteka regularnih 40 minuta rezultat na semaforu je glasio 88:88. Usledio je dramatičan produžetak, ali na samom startu je „Cibona“ ostala bez svoja dva igrača - Nakića i Pavličevića - koji su dobili po pet ličnih. „Real“ je poveo sa tri poena razlike i činilo se da je to kraj, međutim „Cibona“ je uspela da poveže svoje redove; ulaskom Bečića i Čuture, prvo sustiže prednost „Reala“, da bi preko Ćosića na minut i 44 sekundi pre kraja produžetka i povela sa 96:93. Do kraja utakmice „Real“ je samo uspeo da smanji vođstvo „Cibone“, tako da je na kraju meča na semaforu pisalo „Cibona“ - „Real“ 96:95. Najefikasniji kod „Cibone“ su bili Knego sa 34 i Ćosić sa 20 poena, dok su kod „Reala“ najbolji bili Martin sa 28 i Bradenber sa 17 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, A. Petrović, Bečić, Čutura, Pavličević, Cetinja, Knego, Ćosić, Ušić, Gospodnetić.
„Real Madrid“ - Bradenber, Diaz, Romaj, Lorente, Čmelić, Martin, Korbalan, Ruvan, Hurijaga, Delibašić.
Ovo je „Ciboni“ bio drugi evropski trofej, prvi je osvojila 1972. godine u Kupu „Radivoja Koraća“.

PRVO FINALE PLEJ OFA U JUGOSLAVIJI


U šampionatu 1981/82. je uvedeno da se nakon regularnog dela sezone za naslov prvaka igra plej-of završnica, pa su tako u toj sezoni po prvi put u jugoslovenskoj ligi tu čast imalo osam klubova i „Kvarner“ kao novi prvoligaš. Nakon završetka regularnog dela sezone raspored na tabeli je bio sledeći:
„Partizan“

„Cibona“

„C. zvezda“

„Zadar“

„Šibenka“

„Olimpija“

„Bosna“

„Budućnost“

U osmini finala na neutralnom terenu igrali su „Budućnost“ -„Jugoplastika“ („Jugoplastika“ prošla dalje) i „Bosna“ - „Kvarner“ („Bosna“ ide dalje). U četvrtfinalu su igrali sledeći protivnici: „Partizan“ -„Jugoplastika“ (2-1 u pobedama), „Cibona“ - „Bosna“ (2-0), „C. zvezda“ —„Olimpija“ (2-0), „Zadar - Šibenka“ (2-1). U polufinalu su se sastali „Cibona „C. zvezda“ (2-1) i „Partizan“ - „Zadar“ (2-1). Tako da smo dobili prve finaliste plej-ofa u istoriji jugoslovenske košarke, „Partizan“ i „Cibonu“. Finale se igralo na dve pobede. Prva finalna utakmica igrana je 22. aprila 1982. godine u „Hali sportova“ na Novom Beogradu pred 4.000 gledalaca (sudije Jakšić i Petrović, obojica iz Beograda). Pružena je vrhunska predstava, sa čak tri produžetka, gde je na kraju „Cibona“ slavila sa 112:108. Finale dostojno plej-ofa - dramatično, borbeno, iscrpljujuće, sa puno obrta, prelepih poteza i akcija. Finale koje je čak i prekaljenim asovima kakvi su Ćosić i Dalipagić bilo breme, jer su u odsudnim trenucima za svoje timove promašivali bacanja, iako su iza sebe imali utakmica i utakmica.
„Partizan“ je tokom meča bio bolji protivnik, vodio je u nekoliko mahova i sa 13 poena razlike, ali je iskusni strateg „Cibone“ Novosel čestim izmenama anulirao tu prednost, dok se sa druge strane „Partizanov“ trener Ćorković očigledno nije snašao u triler završnici. Na poluvreme je „Partizan“ otišao sa pet poena prednosti. U drugom delu je imao i 13 poena viška, ali je „Cibona“ čvrstom odbranom i preciznim pogocima iskoristila Dalipagićevu indisponiranost od sedam uzastopnih promašaja i na kraju stigla na 76:76 u 37. minutu, da bi minut kasnije pogotkom Nakića i prešla u vođstvo od 78:76. U tih sedam minuta igre „Cibona“ je napravila seriju 16:2. „Partizan“ je ipak imao meč loptu na samo 56 sekundi od kraja meča: Boban Petrović donosi „Partizanu“ prednost od tri poena. Tada Novosel uvodi Ćosića koga je dugo odmarao na klupi, Knego daje jedno od dva bacanja i smanjuje rezultat na 81:79. Partizan ima napad 40 sekundi pre kraja, ali „Cibona“ zatvara sve prilaze; „Partizan“ nije ni šutnuo ka košu, istekao je napad, a Ćosić na samo dve sekunde pre kraja meča donosi „Ciboni“ izjednačenje i produžetak - 81:81. „Partizanovi“ centri Savović i Marić zbog pet ličnih odavno nisu bili u igri. Igrao se prvi produžetak i u njemu je „Cibona“ imala prednost od četiri poena 89:85, ali su se promašivali i čisti ziceri. „Partizan“ je preokrenuo rezultat i opet imao meč loptu. Na 12 sekundi pre kraja produžetka, pri vođstvu „Partizana“ od 91:90, Ćosić promašuje oba bacanja, ali Nakić izvanrednim skokom u napadu hvata odbitak i daje koš - 92:91 za „Cibonu“. „Partizanu“ je preostalo deset sekundi do kraja meča, Dalipagić iz kornera puca, pogađa obruč, ali se čuje sudijska pištaljka - faul nad Dalipagićem; Nakić dobija petu ličnu grešku. Sekundu do kraja produžetka Dalipagić ima bacanja za pobedu: prvo promašuje, drugo daje - 92:92 - ide se u drugi produžetak. „Cibona“ u drugom produžetku kontroliše rezultat, vodi sa po dva poena razlike, da bi Dalipagić iz nemoguće situacije tri sekunde pre kraja meča izjednačio na 100:100 i uveo „Partizan“ u treći produžetak. U trećem produžetku „Cibona“ je zaigrala još bolje, umorni „Partizan“ više nije imao snage, poveli su sa 112:106 i tu je već bio kraj, tako da je „Partizan“ do kraja ubacio još dva poena i postavljen je konačan rezultat - 112:108. Presudila je sjajna odbrana „Cibone“ i skok - „Cibona“ je imala čak 20 skokova u napadu. Najbolji pojedinci u pobedničkom timu su bili Nakić 23 poena, Ćosić 20, Knego 19, a kod „Partizana“ Dalipagić sa neverovatnih 50 poena, Slavnić 19, Petrović sa 12 poena.
U revanšu u Zagrebu 24. aprila 1982. godine nije bilo ovoliko drame kao u prvom meču. „Cibona“ je dosta lako i rutinski savladala „Partizan“ sa 89:75, što i sam rezultat pokazuje. U početku je „Partizan“ pokušavao, poveo sa 18:12, ali to je sve što je i uradio na ovom meču, „Cibona“ je preuzela kontrolu nad utakmicom i rutinski privela meč kraju. Najbolji pojedinci na meču su bili kod „Cibone“ sa Ćosić 21 i Nakić 18 poena, a kod „Partizana“ Dalipagić 31 i Slavnić sa 21 poenom. Tako je „Cibona“ po prvi put u svojoj istoriji postala prvak Jugoslavije. Tako je ta sjajna godina „Cibone“ završila se triplom krunom, pošto su u samo dva meseca osvojili Kup Jugoslavije, pobedivši „Iskra Olimpiju“ sa 90:79, Kup pobednika kupova, pobedivši u finalu „Real“ iz Madrida sa 96:95.
Ostaće zapisani akteri prvog finala plej-ofa koji su igrali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, A. Petrović, Bečić, Čutura, Pavličević, Bevanda, Cetinja, Gospodnetić, Ćošič, Knego, Ušić, Savović. Trener: Mirko Novosel.
„Partizan“ - Todorić, Zorkić, Ristanović, Kerkez, B. Petrović, Medić, Savović, Marić, Grbović, Slavnić, Pešić, Dalipagić.

OPROŠTAJNA UTAKMICA VINKA JELOVCA


3. decembra 1982. godine u hali „Tivoli“ u Ljubljani sa košarkaške pozornice otišao je još jedan as, još jedna legenda jugoslovenske košarke Vinko Jelovac. 5.000 ljudi je došlo da još jednom poslednji put kaže ’veliko hvala’ Vinku za sve što je pružio. Bilo je tu i ličnosti iz slovenačkog državnog vrha, Kučan, Dolanc i drugi. Njegov klub, u kome je igrao najveći deo karijere, „Olimpija“, upriličila je ovaj veličanstveni događaj utakmicom protiv ekipe „Cibone“.
Tačno kada je na semaforu stajalo deset minuta i deset sekundi, jer je Vinko celu svoju karijeru nosio dres sa brojem 10, sudije Oblak i Matijević prekidaju meč da bi se Vinko pozdravio sa svima koji su došli da uveličaju ovaj događaj. Do tada se u Ljubljani nijedan sportista nije oprostio na takav način. Jelovac je to svakako zaslužio. Kada se završila svečanost, Jelovac je simbolično predao kapitensku traku Peteru Vilfanu i utakmica je mogla da se nastavi. Iako je rezultat svakako bio u drugom planu, pobedila je ekipa „Olimpije“ sa 123:93. „Cibona“ je nastupala bez Ace Petrovića i Čuture koji su bili sa reprezentacijom na turneji. Najefikasniji kod „Olimpije“ su bili Subotić sa 27 i Polanec 23 poena, a kod „Cibone“ Ćosić 24 i Perinčić sa 18 poena.
Ekipa „Olimpije“ je nastupala u sledećem sastavu: Mofardin, Blaznik, Brodnik, Hauptman, Polanec, Subotić, Jelovac, Todorović, Vilfan, Šantelj, Vujačić, Mićunović.
Ekipa „Cibone“: Bevanda, Pavličević, Despot, Cetinja, Knego, Ćosić, Perinčić, Savović, Gospodnetić.

ZADAR - ZADRANI


1. aprila 1983. godine u Jazinama je odigran revijalni meč između aktuelne ekipe „Zadra“ i bivših igrača koji sada brane broje drugih klubova. Pred 3.500 gledalaca pobedila je ekipa „Zadra“ sa 106:102. Publika je ponovo mogla da na delu vidi majstorije Đerđe, Ćosića, Matulovića i ostalih. „Zadrani“ su skoro celi meč vodili do pred sam kraj kad im je ponestalo snage, tada domaća ekipa preuzima vođstvo i ne ispušta ga do kraja. Najbolji na terenu je bio Krešimir Ćosić, a za njim još jedan as, Josip Đerđa. Kod ekipe „Zadra“ najefikasniji je bio Popović sa 22 poena, a kod „Zadrana“ Ćosić sa 32 poena. Inače, sav prihod od prodatih ulaznica je išao za izgradnju nove hale u Zadru i za pomoć ekipi „Borika“ za učešće u kvalifikacijama za ulazak u drugu košarkašku ligu.
Ekipe su nastupile u sledećim sastavima:
„Zadar“ - Hrabrov, Čiklić, Popović, Sunara, Perinčić, Bobić, Blažević, Vranković, Ostarčević, Petranović, Obad, Pahlić.
„Zadrani“ - Jusup, Matulović, Bobić, Grković, Olujić, Zelić, Đerđa, Ćosić, Paravinja, Perinčić.

APLAUZI ZA MEKA


8. juna 1983. godine još jedan majstor pod obručima je otišao u istoriju. Kada je na semaforu bilo 11 minuta i 11 sekundi usledilo je slavlje, tog trenutka prestala je sportska karijera velikog i nenadmašnog Miluna Marovića. Poslednji romantičar sa Crvenog krsta, reprezentativac i jedan od najboljih igrača „Radničkog“ skinuo je dres sa brojem 11, koji je neprestano nosio poslednjih 16 godina. Njegov „Radnički“ je zajedno sa reprezentacijom Jugoslavije priredio veličanstveni oproštaj Meku, kako su ga prijatelji zvali, jednoj istinskoj košarkaškoj legendi u „Hali sportova“ na Novom Beogradu, gde je bilo prisutno i 2.500 gledalaca. Od Meka su se mnogi oprostili prigodnim poklonima i priznanjima, pa je tako dobio i „Povelju Sportskog društva Radnički“, „Plaketu KSS“, „Zlatnu plaketu SOFK-a“, „Zlatnu plaketu KS Beograda“, „Plaketu Partizana“, umetničku sliku iz ruku Dragiše Vučinića koji mu je predao u ime „Crvene zvezde“, knjigu „Umetničko blago Evrope“, koju je dobio kao zajednički poklon delegata utakmice Beloševića i sudija Jakšića i Radovića. Povodom svečanog događaja izašla je i prigodna publikacija gde je između ostalog stajalo i ovo: „Danas je vreme za poslednje Milunove koševe u zapisniku, ali njegov trag u istoriji košarkaškog kluba „Radnički“ tražiće se i nalaziti u svakoj od 16 minulih godina provedenih u crvenom dresu. Večeras ćemo biti pomalo setni jer „Radnički“ - klub ostaje bez jednog istinskog asa, ali i srećni jer „Radnički“ - klub dobija jednog vrsnog sportskog radnika. A svih ovih godina smo ponosni što imamo tako izuzetnog sportistu i kapitena, čoveka o kome zaista svi ne iz kurtoazije i ne zbog ovog rastanka sa koševima možemo govoriti samo u superlativima.“
Marović je na rastanku vidno uzbuđen, rekao da je ovo za njega nezaboravan trenutak: „Ne znam ni sam da li sam zaslužio sve ovo, ovoliko nagradi i pažnje. Hvala svima koji su došli da mi kažu ’zbogom’ sa terena i učine da nikada ne zaboravim ove divne časove.“
Iako je rezultat bio u sasvim drugom planu, vredi napomenuti da je pobedila ekipa Radničkog sa rezultatom 114:110. Najefikasniji kod oba tima su bili Dalipagić sa 28 i Kićanović sa 23 poena za „Radnički“, dok su kod Reprezentacije najbolji su bili Grbović sa 27 i Mutapčić sa 20 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Radnički“ - Ivković, Kićanović, Vučurović, Bošnjak, Dabić, Banjanin, Slavnić, Marović, Damnjanović, Jarić, Dalipagić, Milovanović.
Reprezentacija Jugoslavije - Zorkić, Ivanović, Stefanović, Mutapčić, Grbović, Bukumirović, Arapović, Cvjetičanin, Vujačić, Savović.

KAROCA GRE - NEKA GRE


10. juna 1983. godine u Splitu na Gripama poslednji put svojoj vernoj splitskoj publici i košarci rekao je ’zbogom’ Damir Šolman, Zlatni džentlmen sa Gripa, kako su ga mnogi zvali i koji je taj epitet sa pravom dobio i nosio. Preko 3.000 ljubitelja košarke je došlo da još jednom zahvali istinskoj legendi splitske i jugoslovenske košarke, velikom Šolmanu koji je sa svojih poslednjih 14 poena postignutih na ovoj utakmici pokazao zašto je to što jeste.
Oproštaj od košarkaške veličine je bio veličanstven, oficijelni program je vodio nenadmašni Mladen Delić, a velikani košarke poput Kićanovića, Bradenbera, Ćosića, Markoratija su došli da upriliče ovaj nezaboravni trenutak. Šolman je igrao 12 minuta, taman onoliko koliko je sa velikim uspehom nosio taj broj na svom dresu svih ovih godina. Kada je na trenutak semafor zastao na toj cifri, iz gledališta su poleteli latice gerbera žute boje, boje dresa „Jugoplastike“, a Šolman je kapitensku traku predao svom nasledniku, takođe košarkaškoj legendi Željku Jerkovu. Ovoj lepoj svečanosti se pridružio i poznati kantautor Oliver Dragojević, koji je sa grupom More, dok se Šolman opraštao od saigrača, prijatelja i publike pevao pesmu „Karoca gre, neka gre...“.
Otišao je Šolman u legendu, što je svojim igrama, ponašanjem, kako na terenu tako i van njega, apsolutno zaslužio. Svi na terenu su gledali da svojim potezima još više ulepšaju i upriliče veličanstveni oproštaj velikog asa. Pobedila je ekipa „Zvezde prijatelji“ sa 117:105. A najefikasniji kod oba tima su bili Čeko sa 25, Perasović sa 15 i Šolman sa 14 kod „Jugoplastike“, dok su kod ekipe „Zvezde prijatelji“ najbolji bili Dalipagić sa 20 i Kićanović i Barivijera sa 14 poena.
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Jugoplastika“ - Perasović, Matulović, Bjelajac, Čeko, Poljak, Hrabrov, Šolman, Macura, Bilanović, Vučić.
„Zvezde prijatelji“ - Bradenber, Kićanović, Žižić, Jerkov, Marzorati, Barivijera, Slavnić, Ćosić, Varajić, Dalipagić, Delibašić.

POSLEDNJI PUT „BUŠTUR MAJSTORE“


12. maja 1984. godine makedonska košarkaška legenda i legenda skopskog „Rabotničkog“ - Blagoe Georgiovski, poslednji put je pred svojim vernim navijačima odigrao ples pod obručima. U hali „Rabotničkog“ pred oko 2.000 ljudi odigran je revijalni meč između ekipe „Rabotničkog“ i reprezentacije Jugoslavije - veterana (reprezentativci koji su zajedno sa Georgiovskim nastupali u plavom dresu), u kom je Reprezentacija slavila pobedu sa 106:97. Skopska publika je imala priliku da vidi majstore pod koševima, koji su došli da isprate svog saigrača na mesto koje mu i pripada, među košarkaške legende. Kada je na semaforu bilo 13 minuta i 13 sekundi, meč je nakratko prekinut, kako bi Georgievski, koji je celu svoju karijeru nosio dres sa brojem 13, mogao da se oprosti od prijatelja, publike, tv auditorijama i od košarke koju je voleo iznad svega. Svih 2.000 posetilaca je skandiralo kao jedan: „Buštur majstore!“, to je bio poklič kojim su njegovi navijači godinama unazad bodrili svog idola. Najefikasniji kod reprezentativaca veterana su bili Varajić sa 31 i Jelovac sa 27 poena, dok su se u ekipi „Rabotničkog“ istakli Stojković sa 26 i Serafimovski sa 18 poena. Na ovoj utakmici su se od profesionalnog suđenja oprostile i sudije Anastasovski i Popovski koji su sudili prvo poluvreme utakmice. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
Reprezentacija Jugoslavije (veterani) - Ivković, Kovačević, Jelovac, Andonovski, Varajić, Ćosić, Šolman , Plećaš, Bocevski, Pešić.
„Rabotnički“ - Sotirovski, Nastev, Mitev, Serafimovski, Radonjić, Stojković, Zrno, Davitkov, Janevski, Georgijevski, Šiškovski, Samardžijski.

POSLEDNJI VARAJIĆEVI KOŠEVI


29. maja 1984. godine Žarko Varajić, proslavljeni košarkaš sarajevske „Bosne“ i reprezentativac Jugoslavije, pred svojih 4.000 navijača je otišao u legendu, rekao ’zauvek zbogom’ aktivnom igranju košarke. „Bosna“ i reprezentacija Jugoslavije, koja se pripremala za olimpijske igre, htele su na taj način da još jednom kažu hvala proslavljenom košarkašu. Na 5 minuta i 58 sekundi pre kraja meča Varajić je krenuo da napusti teren ispraćen frenetičnim i dugotrajnim aplauzom sarajevske publike i igrača oba tima. Primivši prigodne poklone otrčao je poslednji krug ka svlačionici i tako otišao u legende. Oproštaju Žarka Varajića su prisustvovali i njegovi saigrači iz reprezentacije Slavnić, Georgievski, Šolman, Jerkov, Kićanović, i drugi. Svi su oni došli još jednom da odaju počast kapitenu „Bosne“ koji je 16 godina mamio aplauze širom Jugoslavije, bio i ostao sportski džentlmen. Oproštaj, posle 1.060 odigranih utakmica, karijere kakva se poželeti samo mogla. Iako je rezultat bio u drugom planu, pobedila je reprezentacija Jugoslavije sa 96:95. Najefikasniji kod reprezentativaca su bili Radovanović sa 23 i Dražen Petrović sa 18 poena, dok su u ekipi „Bosne“ najbolji bili Varajić i Vučević sa po 24 poena. Sudije ovog meča su bile Jakšić (Beograd) i Radonjić (Sarajevo).
Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
Reprezentacija Jugoslavije - D. Petrović, A. Petrović, Vukićević, Žižić, Sunara, Zorkić, Vilfan, Knego, Radovanović, Nakić, Dalipagić, Branković.
„Bosna“ - Vučević, Đogić, Benaček, Tašić, Ljoljo, Lukenda, Primorac, Varajić, Mutapčić, Bilalović, Hadžić, Mitrović.

ODLAZAK LEGENDARNOG KINĐETA U ISTORIJU


19. septembra 1984. godine je datum koji će biti upisan kako u istoriju KK „Bosne“, tako i u istoriju košarke uopšte. Tog dana, pred 8.000 ljudi u „Skenderiji“, u legende je otišao jedan od najvećih jugoslovenskih igrača svih vremena, Mirza Delibašić Kinđe. Tog dana u Sarajevu u „Skenderiji“ sastala su se dva tima kojima je Mirza najviše dao u svojoj karijeri „Bosna“ i „Real“ iz Madrida. Pobedio je „Real“ iz Madrida sa 92:82, sudili su Radonjić (Sarajevo) i Kurilić (Tuzla). Najefikasniji u timu „Bosne“ su bili Radovanović sa 19 poena (koji je specijalno za ovu priliku došao iz Francuske) i Mitrović sa 16 poena. Toj veličanstvenoj predstavi, pored ova dva tima, prisustvovale su i druge košarkaške legende koje su htele da uveličaju ovaj trenutak, pa su tu bili Ćosić, Slavnić, Tvrdić, Šolman, Plećaš, Kapičić, Jerkov, Kićanović, svi su oni bili Mirzini saigrači i prijatelji i zajedno su predstavljali zlatnu generaciju plavih, koja je osvojila sve što se moglo osvojiti.
Mirza, koji je bio uzbuđen zbog dešavanja i ovacija 8.000 posetilaca, kroz suze uspeo da prozbori: „Nemam reči da zahvalim svima koji su prisustvovali utakmici stvorivši ovu divnu atmosferu. Drago mi je što je meč prošao kao stotinu ranije dok sam igrao u dresu Bosne. Ganut sam pažnjom gledalaca koji su ovom velikom broju došli u našu „Skenderiju“. Ovo se ne zaboravlja.“
Kao što ni mi nikada nećemo zaboraviti Kinđeta.
Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Bosna“ - Vučević, Đurić, Benaček, Lukenda, Ljoljo, Radovanović, Primorac, Mutapčić, Delibašić, Bilalović, Hadžić, Mitrović.
„Real Madrid“ - Robinson, Del Karol, Roman, Birjukov, Velasko, Martin, Korbalan, Ruljan. Ituriaga, Džekson.

CIBONA PRVAK EVROPE


3. aprila 1985. je datum koji će „Cibona“ i njeni navijači pamtiti doveka. Tog dana je u Atini „Cibona“ po prvi put postala prvak Evrope i posle Kupa „Radivoja Koraća“ koji je osvojila davne 1972, ovo je najveći uspeh u njenoj istoriji. U finalu Kupa šampiona pobeđen je slavni „Real“ iz Madrida rezultatom 87:78. Ali. da se prvo vratimo na to kako je „Cibona“ došla do samog finala.
Najpre je u prvom kolu morala da savlada bugarski tim „CSKA“. Iako je prvi meč u Bugarskoj izgubila sa 97:91, u revanšu u Zagrebu „Cibona“ se sa kamatom osvetila Bugarima i pobedila 89:73. U drugom kolu, Cibona je izbacila finskog predstavnika „Helsingin“, kada je bila bolja u oba meča. Plasirala se u polufinalnu grupu, gde je zauzela prvo mesto sa skorom 7-3, ispred „Reala“, „Makabija“, „CSKA“, „Rome“ i „Virtusa“ iz Bolonje. Pošto su na pozicijama 1 i 2 bili „Cibona“ i „Real“ iz Madrida, usledilo je veliko finale u Atini.
„Cibona“ je ušla jako nervozno u ovaj meč i tom tonu je odigrala celo prvo poluvreme, koje je završila minimalnom prednošću od 39:38. Da bi u nastavku meča izašli razgoropađeni i bukvalno počistili Madriđane. Za osam minuta od 29 do 37 napravili su seriju 20:4 i sa 61:59 - rezultat koji je bio na semaforu pre početka te serije - došlo se na 81:63. Pokušavao je trener „Reala“ raznim izmenama da promeni tok utakmice, ali bez uspeha, „Cibona“ je te večeri, predvođena maestralnim Draženom Petrovićem, plesala svoj šampionski ples. Na kraju je „Real“ po treći put u toj sezoni morao da pruži ruku boljem rivalu. „Cibona“ je postala novi vladar Evrope sasvim zasluženo. „Real“ je pobeđen tri puta, „CSKA“ dva puta, sa „Makabijem“ je bio skor 1-1, sa „Bancoromom“ 1-1 i sa „Granarolom“ 11, svi su oni morali priznati da je najbolji tim te sezone bila „Cibona“. Najbolji pojedinac meča je bio svakako Dražen Petrović sa 36 poena, a pored njega u „Ciboni“ najefikasniji su bili njegov brat Aleksandar Petrović i Čutura sa po 16 poena, dok su kod „Reala“ najbolji bili Robinson sa 22 i Ituriaga sa 15 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, A. Petrović, Bečić, D. Petrović, Čutura, Lukačić, Knego, Vukićević, Ušić, I. Nakić, Arapović, Anzulović, Šoštarec, Razić. Trener: Mirko Novosel i Željko Pavličević.
„Real Madrid“ - Robinson, Salas, Romaj, Birjukov, Velasko, Martin, Korbalan, Ruljan, Martin, Ituriaga, Džekson. Trener: Manuel Lolo Sainc.
Po povratku u Zagreb usledilo je neviđeno slavlje, te je dva dana nakon velikog uspeha redakcija sportskih novosti Sprint organizovala priredbu u domu „Vatroslav Lisinski“, na kojoj je igrače Cibone i mnoge druge zvanice zabavljala rok grupa Novi fosili.

OPROŠTAJNA UTAKMICA KREŠIMIRA ĆOSIĆA


11. maja 1985. godine u Zagrebu u dvorani „Doma sportova“, najbolji košarkaš Jugoslavije svih vremena se oprostio od aktivnog igranja košarke i otišao u legendu. Tom istorijskom i svečanom trenutku prisustvovalo je 7.000 ljudi, a na oproštaju su bili igrači njegovi saigrači iz reprezentacije i aktuelna reprezentacija Jugoslavije. Iako je rezultat totalno nebitan na ovakvim utakmicama, Ćosićeva generacija je pobedila sa 107:103. Kada je na semaforu pisalo 13 minuta i 30 sekundi, svih 7.000 posetilaca u „Domu sportova“ je ustalo na noge i frenetičnim aplauzom još jednom pozdravilo istinsku košarkašku legendu, velikog i jedinstvenog Krešimira Ćosića Ćosu. Bilo je to javno ’veliko hvala’ najvećem košarkašu sa ovih prostora, a tada aktuelnom selektoru reprezentacije. Ovacije ovom, može se slobodno reći dobroćudnom divu, su trajale nekoliko minuta. Aplauz koji je 7.000 srećnika koji su imali čast i zadovoljstvo da prisustvuju tom nesvakidašnjem događaju, uputilo u ime svih Jugoslovena, jer ne verujem da je postojao iko ko nije voleo ovu legendu. Ljubitelji košarke su svakako mogli da uživaju još jednom u čarolijama majstora pod obručima koji su još jednom pokazali da nisu zaboravili ono čime su godinama oduševljavali publiku širom Jugoslavije, Evrope i sveta. Ćosićeva generacija je bila pojačana dvojicom legendi - Draženom Petrovićem i Vivaltom.
Ekipe su nastupale u sledećim sastavima:
„Ćosićeva selekcija“ - D. Petrović, Plećaš, Jelovac, Jerkov, Slavnić, Šolman, Đerđa, Ćosić, Knego, Vivalta, Daneu, Dalipagić.
Reprezentacija - B. Petrović, Zorkić, Čutura, Ivanović, Sunara, Mutapčić, Radović, Đurišić, Ušić, Nakić, Vučević, Perasović.

CIBONA - SPRINT


25. novembra 1985. u „Domu Sportova“ pred 6.000 gledalaca odigran je revijalni meč između aktuelnog prvaka Evrope „Cibone“ i selekcije časopisa Sprint, gde su igrali najbolji košarkaši Jugoslavije toga vremena. Sav prihod od ove manifestacije je bio namenjen Univerzijadi koja je trebala da bude održana u Zagrebu 1987. Te večeri je celokupna jugoslovenska javnost, što uživo, što preko malih ekrana, mogla da uživa u majstorijama vrhunskih košarkaša. Pokrovitelj ove akcije je bio sportski časopis Sprint, a selekciju tog časopisa je predvodio trener Vlada Đurović.
Prvi deo utakmice je i pripao selekciji Sprinta, pre svega raspoloženima Vilfanu i Aleksandru Petroviću, da bi u drugom poluvremenu „Cibona“ kao prvak starog kontinenta preuzela stvari u svoje ruke, najviše zahvaljujući najboljem igraču Draženu Petroviću. Sedam minuta pre kraja utakmice, kada je“ Cibona“ već obezbedila pobedu, usledila je atraktivna utakmica i potezi za publiku. „Cibona“ je zasluženo pobedila sa 113:103 i pehar, rad i dar poznate „Industrije i kovnice Marko Orešković - IKOM“, glavni i odgovorni urednik Sprinta je uručio kapitenu „Cibone“ Mihovilu Nakiću. Najefikasniji pojedinci kod obe ekipe su bili Dražen Petrović sa 39 i Ušić sa 20 poena u „Ciboni“, dok su kod selekcije Sprinta najbolji bili Vilfan sa 22 i Aco Petrović sa 21 poenom. Sudije - Matijević i Tartaglija obojica iz Zagreba. Ekipe su nastupale u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, Anzulović, Bečić, Čutura, Pavličević, Razić, D. Petrović, Cvjetičanin, Vukičević, Ušić, I. Nakić, Arapović.
Selekcija Sprinta - Perasović, A.Petrović, Benaček, Divac, Grbović, Vilfan, Radović, Bogosavljev, Žurić, Mutapčić, Vranković.

U ROKU OD SAMO PET DANA DVA PUTA OBARAN KORAĆEV REKORD


U roku od samo pet dana, oktobra 1985. godine oboreni su Žućkovi rekordi od 99 poena datih na jednoj košarkaškoj utakmici (Kup šampiona protiv švedskog prvaka), kao i 74 poena protiv zagrebačke „Mladosti“.
Prvo je 5. oktobra 1985. godine u prvom kolu prvenstva Jugoslavije Dražen Petrović na utakmici „Cibona“ - „Olimpija“ (158:77) dao 112 poena. Treba napomenuti da se „Olimpija“ te godine vratila u elitno društvo i da je zbog kašnjenja sa licenciranjem igrača morala protiv „Cibone“ da izvede juniore, od kojih je najstariji igrač imao 18 godina. Te je Dražen u toj neravnopravnoj borbi dao 112 poena, što je svakako rezultat za pohvalu i zvaničan rekord. „Cibona“ je takođe neke svoje igrače odmarala, a priliku je dobilo par mlađih igrača, poput Anzulovića, Rizmana i Šoštareca.
Ekipe su nastupale u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Anzulović, Bečić, Čutura, Pavličević, D. Petrović, Rizman, Vukičević, Ušić, I. Nakić, Šoštarec.
„Olimpija“ - Zoričić, Đurović, Mercelj, Maček, Stražiša, Strmole, Erjavec, Kralj, Novina.
Samo pet dana kasnije, u Kupu „Radivoja Koraća“, „Zadar“ je dva puta u roku od tri dana ukrstio koplja sa kiparskom ekipom „Hapoela“ i zabeležio dve ubedljive pobede. 9. oktobra 1985. godine, u prvoj utakmici, „Zadar“ je pobedio sa 121:40. Veoma lako, a trener Zadrana Vlado Đurović je odmarao svoje najbolje igrače.
10. oktobra 1985. godine usledila je druga utakmica, koja je za nas još interesantnija, i nju je „Zadar“ više nego ubedljivo dobio - 192:116. Najefikasniji na meču je bio košarkaš „Zadra“ Zdenko Babić, koji je postigao neverovatnih 144 poena i tako oborio rekord Dražena Petrovića, star svega 5 dana. Već u 26. minutu utakmice Babić je postigao 113 poena i tako tada već prešao Dražena, ali se nije na tome zadržao, već nastavio dalje. Treba napomenuti da je i „Zadar“ srušio svoj rekord star 18 godina od 162 poena postignutih u prvenstvu protiv „Kombinata“ iz Zrenjanina. A sastav „Zadra“ koji je igrao na toj utakmici i koji će ući u anale je izgledao ovako: Pahlić, Čiklić, Mlađan, Matulović, Babić, Šarlija, Borčić, Obad, Hrabro, Popović, Blažević, Vranković, Petranović.

CIBONA ODBRANILA TRON


3. aprila 1986. godine u Budimpešti ekipa „Cibone“ je odbranila evropski tron i tako po drugi put zaredom postala prvak Evrope, potvrdivši da joj nema ravnih. Za razliku od prethodne godine i ovoga puta savladana je ekipa „Žalgirisa“ sa 94:82. „Cibona“ je kao aktuelni šampion Evrope do finala morala da savlada u prvom kolu „Galatasaraj“ u dvomeču. U drugom kolu je savladala austrijsku ekipu „Klostemeuburg“, takođe u dvomeču, i plasirala se u polufinalnu grupu. Kao i prve godine, i sada je „Cibona“ suvereno osvojila prvo mesto u grupi, skorom 7-3, ispred „Žalgirisa“, „Simak Olimpije“ iz Milana, „Real Madrida“, „Makabija“ i „Limoža“. I kao prvoplasirana se sastala sa drugoplasiranom ekipom „Žalgirisa“, koja je bila opasan rival. U Budimpešti, igralo se pred 12.500 navijača, od čega su 7.000 bili Jugosloveni koji su došli da bodre „Cibonu“. Prvak Sovjetskog Saveza „Žalgiris“ je počeo čvrstom odbranom, a u napadu je pokušavao preko odličnog centra Sabonisa da napravi prevagu u reketu i na kraju u rezultatu.
„Cibona“ je počela nervozno, Dražen Petrović svoje prve koševe postiže tek u devetom minutu, da bi „Žalgiris“ poslednje vođstvo imao u 12. minutu - 25:22. Tada u igru ulazi Sven Ušić, koji je povezao redove „Cibone“ i napravio prevagu, te je na krilima njegove igre „Cibona“ prvo poluvreme rešila u svoju korist - 47:39. U nastavku meča, sve do sredine poluvremena, razlika je bila od 5 do 8 poena za „Cibonu“, da bi Danko Cvjetičanin trojkom u 34. minutu raspršio sve nade „Žalgirisa“ i Cibonu odveo na nedostižnih 82:67.
Treba istaći da je zbog nesportskog poteza Sabonisa, koji je udario Nakića, najbolji centar Evrope bio isključen iz igre i tako još više odmogao svojoj ekipi. Nakon trice Cvjetičanina slavlje je moglo da počne, „Cibona“ je rutinski privela meč kraju i slavila sa 94:82. Najbolji igrač utakmice bio je Sven Ušić koji je pokrenuo „Cibonu“, postigao je 23 poena; jedan više od njega je postigao Cvjetičanin - 24, pomalo indisponirani Dražen Petrović je dao 22 poena, dok su kod „Žalgirisa“ najbolji bili Sabonis sa 27 i Jovajša sa 18 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, A. Petrović, Bečić, Čutura, Pavličević, Šoštarec, D. Petrović, Cvjetičanin, Vukićević, Ušić, Anzulović, Arapović, I. Nakić, Razić. Trener: Željko Pavličević.
„Žalgiris“ - Brazis, Rugauskas, Vicoskas, Čivilis, Lekarauskas, Krapikas, Kurtinaitis, Sabonis, Jankauskas, Homičus, Maleras, Jovajša. Trener: Vladas Garastas.
Doček je bio veličanstven, od same granice sa Mađarskom pa sve do Zagreba, gde ih je u i ispred „Doma sportova“ čekalo 6.000 ljudi koji su došli da pozdrave suverene vladare Evrope.

POSLE 11 GODINA ZADAR ŠAMPION


Jedanaest godina su Zadrani i „Jazine“ čekali šampiona i 26. aprila 1986. godine konačno ga i dočekali. Može se reći - apsolutno zasluženo iako je to odjeknulo kao bomba, jer je u finalu u majstorici u Zagrebu savladana super-moćna „Cibona“.
Regularni deo prvenstva „Cibona“ je završila na prvom mestu, sa skorom od 21 pobede i samo jednim porazam od „Šibenke“ 102:100, dok je ekipa „Zadra“ bila druga sa 15 pobeda i 7 poraza. U plej-ofu, „Cibona“ je startovala od četvrtfinala i tu pobedila „MZT“ sa 2-0 u pobedama, u polufinalu „Zvezdu“ sa 2-1, i čekala je svog protivnika u finalu. Svi su očekivali glatko finale u kojem će „Cibona“ kao aktuelni prvak Evrope dobiti i nastaviti dominaciju, no ekipa „Zadra“ predvođena Vladom Đurovićem nije mislila tako. „Zadar“ je u četvrtfinalu bio bolji od ekipe „Bosne“ sa 2-0, a u polufinalu je „Jugoplastiku“ dobio istim skorom i u finale možda i nenadano izašao na megdan „Ciboni“.
U prvoj finalnoj utakmici plej-ofa u Zagrebu 19. aprila 1986. „Cibona“ je lako pobedila „Zadar“ rezultatom 84:70. Najbolji igrač, a ujedno i najefikasniji je bio Dražen Petrović sa 28 poena. Kod ekipe „Zadra“ najbolji je bio Popović sa 19 poena. U revanšu 22. aprila 1986. u „Jazinama“, „Zadar“ se revanširao aktuelnom prvaku sa 84:73 i tako izborio majstoricu. Inače, interesantan podatak sa druge finalne utakmice jeste da je Dražen Petrović ceo meč presedeo na klupi, jer se na zagrevanju povredio. Uglavnom, „Zadar“ je apsolutno zasluženo dobio, a najbolji pojedinac kod pobednika je bio Petranović sa 15 poena, dok je kod gostiju najbolji bio Cvetičanin sa 23 postignita koša. Usledila je majstorica u Zagrebu 26. aprila 1986, gde je i dalje „Cibona“ bila apsolutni favorit. Već na samom startu Zadrani pokazuju da nisu došli samo da budu deo slavlja Zagrepčana, već da su došli da se bore, vode, gube, izjednačavaju, da bi tek pred sam kraj prvog poluvremena „Cibona“ povela sa pet poena razlike. „Zadar“ je tu prednost imao u dva navrata. Rezultatom 42:37 za „Cibonu“ je završeno prvo poluvreme, ali će ipak jedna mrlja ostati na slici prvog poluvremena; naime, u 14. minutu Arapović udara Pahlića i sudija Kurilić mu pokazuje put u svlačionicu. Sredinom drugog poluvremena „Cibona“ konačno uspeva da ostvari dvocifrenu prednost od 11 poena 71:60 i mislilo se da će konačno slomiti otpor žilavih i hrabrih Zadrana. Dražen Petrović je zaredom pogodio 5 trojki. Tada dolazi do neshvatljivog pada nivoa igre kod igrača „Cibone“ - imali su pet lopti da završe meč, ali Petrović i Nakić promašuju u istom napadu šut za tri poena, da bi zatim opet Dražen promašio ponovo šut za tri, sledi promašeno bacanje Petrovića, promašaj Nakića za tri poena, a sve dok traju ti promašaji Zagrepčana, Zadrani pune koš „Cibone“ i hvataju priključak, da bi se ušlo na kraju u produžetke rezultatom 85:85. Potpuni šok u hali, „Ciboni“ ulazi voda u uši, a Zadrani dobijaju krila. U produžetku „Cibona“ ponovo vodi, sa 89:85, ali „Zadar“ izjednačava, vodi se ogorčena borba pod oba koša, smenjuju se u vođstvu i jedni i drugi, da bi na kraju produžetka na semaforu stajao rezultat 96:96. Ušlo se u drugi produžetak gde je „Cibona“ držala priključak do rezultata 100:100, a onda Petar Popović sa svoje dve trojke donosi prevagu „Zadru“. „Cibona“ je imala šansu u poslednjem napadu da ponovo izbori produžetak kada je Branko Vukićević dao dva poena. „Ciboni“ je bila potrebna trojka, te su ga igrači „Zadra“ pustili bez ikakvog kontakta i dodatnih bacanja da da koš. Kraj meča na semaforu je pisalo „Cibona“ - „Zadar“ 110:111 i slavlje Zadrana je moglo da počne. Najbolji pojedinac u ekipi „Zadra“ je bio Popović sa 35 poena, od toga 6 trojki, a kod ekipe „Cibone“ Dražen Petrović sa 39 poena, od čega 7 trojki.
Ovaj istorijski uspeh Zadrana će svakako ostati upisan zlatnim slovima u njihovoj istoriji jer je pobeđena ekipa „Cibone“, koja na svom parketu nije izgubila 1.136 dana tačnije od 16. marta 1983, kada je poslednji put bila poražena od ekipe „Crvene zvezde“ u četvrtfinalu plej-ofa.
Ovaj istorijski podvig su ostvarili sledeći igrači: Pahlić, Popović, Mlađan, Matulović, Babić, Blažević, Vranković, Petranović, Obad, Hrabro. Trener: Vlada Đurović.

NOVI EVROPSKI TROFEJ CIBONE


Pošto je „Cibona“ u domaćem finalu ostala bez titule, morala je da igra u Kupu evropskih kupova. I tu je pokazala potpunu dominaciju, te je nakon dve evropske titule šampiona treću godinu zaredom osvojen još jedan trofej. 17. marta 1987. u Novom Sadu, u svojoj zemlji, praktično na domaćem ognjištu, „Cibona“ je pobedila italijanski „Skavolini“ rezultatom 89:74. „Cibona“ je u Kupu startovala u četvrtfinalnoj grupi gde je osvojila prvo mesto sa skorom 6-0 ispred „Skavolinija“, „Efes Pilsena“ i „Rasing Mehelena“. U polufinalu „Cibona“ je pobedila ekipu „Asvela“, od koje je bila bolja u dvomeču i u finalu u Novom Sadu se sastala sa stari dobro poznatim rivalom „Skavolinijem“, koga je već dva puta dobila u grupi.
Prvo poluvreme je pripalo Italijanima, „Cibona“ je u tom periodu izgledala kao raštimovani orkestar, a Dražen Petrović se propisno ispromašivao. Imao je „Skavolini“ i veliku prednost, ali je „Cibona“ na kraju prvog poluvremena smanjila razliku na pristojnih 37:43. „Cibona“ je pri rezultatu 15:12 stala i tu je „Skavolini“ ušao u seriju i otišao na 30:17, ali je zahvaljujući pre svega Mihovilu Nakiću držala glavu iznad vode, i došla do tih podnošljivih -6. U nastavku meča braća Petrović su se razigrala i u periodu između 29. i 33. minuta postigla 5 trojki, te su od rezultata 57:57 odveli „Cibonu“ u vođstvo od 72:61. „Cibona“ je krenula furiozno i dobila drugu deonicu sa 52:31. U ukupnom skoru „Cibona“ je na kraju slavila sa 89:74. Prikazala je na ovoj utakmici dva lica, ali ono najbolje se videlo kada je trebalo, u drugom poluvremenu. Prevazišli su nervozu, sredili svoje redove i odigrali onako kako su i navikli svoje navijače. „Skavolini“ je te sezone po treći put morao pred „Cibonom“ morao da položi oružje. Najefikasniji kod „Cibone“ su bili Dražen Petrović sa 28, Aco Petrović sa 18 i Mihovil Nakić sa 17 poena, dok su kod „Skavolinija“ najefikasniji bili Fredrik sa 24 i Kosta sa 20 poena.
Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, A. Petrović, Bečić, Čutura, Pavličević, D. Petrović, Knego, Vukićević, Ušić, Cvjetičanin, Arapović, Šoštarec, Razić. Trener: Janez Drvarič.
„Skavolini“ - Mineli, Gracis, Manjifiko, Franko, Fredrik, Davis, Sonjala, Zampolini, Kosta, Natali, Merliti, Aureli, Berti. Trener: Đankarlo Sako.
Ovim trofejem je stavljena tačka na jednu lepu epohu kada je „Cibona“ u pitanju. Jedna zlatna generacija je u nekoliko godina osvojila sve što se moglo osvojiti, igrali su najbolju košarku i ostaće upamćene njihove majstorije da ih se sa setom sećamo.

SRUŠENA CIBONA


Šest i po meseci bez poraza ili ti 198 dana imala je Cibona. Poslednji poraz doživela je u kup takmičenju od Partizana 18. septembra 1986. godine, i posle ligaških 22-0, u Kupu kupova 9-0 i u plej-ofu 3-0, zbirno 34-0, „Crvena zvezda“ je sa dve pobede, od 94:92 i 104:103, srušila „Cibonu“. Samo četiri dana pre potopa „Cibone“ nije tako izgledalo, naime u prvoj utakmici polufinala u Zagrebu, „Cibona“ je bukvalno pregazila „Zvezdu“ sa 92:74, i svi su mislili da će biti 2-0 u plej-of seriji. „Cibonini“ košarkaši bili su uvereni da će i u revanšu u Beogradu prošetati „Pionirom“.
Olako su ušli u utakmicu, da bi u veoma dinamičnom i neizvesnom meču Janković 21 sekundu pre kraja meča doveo „Zvezdu“ u vođstvo 92:91. Sven Ušić pogađa prvo, promašuje drugo bacanje i „Ciboni“ donosi izjednačenje i obezbeđuje produžetke; međutim, onda je Bečić grubo faulirao Jankovića, koji je ostao da leži na parketu i tek posle ukazane pomoći igra je mogla da se nastavi. Postojala je dilema da li da „Zvezda“ ide na bacanja, koja bi izvodio Janković ili da izvodi loptu sa strane. Na kraju je trener „Zvezde“ Vlado Đurović izabrao ovo drugo, te je Janković u svom karakterističnom prodoru ka košu proturio loptu mlađanom Nebojši Iliću koji je stajao sa strane i sigurnim šutem samo 25 stotinki sekunde postigao pobedonosni koš za 94:92 i postao junak utakmice. Tako je „Zvezda“ Ciboni nanela prvi poraz posle šest i po meseci i 34 uzastopne pobede. Najefikasniji u redovima „Crvene zvezde“ je bio Mirko Milićević sa 24 poena, a kod „Cibone“ je najbolji bio Dražen Petrović sa 20 poena. Nebojši Iliću su to bili prvi poeni na utakmici, i to kakvi - poeni za pobedu.
Sledi revanš meč u Zagrebu, ali „Cibona“ zbog grubog previda nije mogla da računa u trećoj utakmici na Mihovila Nakića. Naime, on je u drugoj utakmici u Beogradu dobio treću tehničku grešku, a u „Ciboni“ su mislili da je druga, prevideli su da je u poslednjem kolu prošlog prvenstva takođe dobio jednu, te su tako morali da budu lišeni njegove pomoći. Usledila je ta čuvena majstorica 14. aprila 1987. godine gde je „Cibona“ i dalje važila za velikog favorita i bez Nakića, i očekivala da će se plasirati u finale plej-ofa. No, tako nije mislio košarkaš „Crvene zvezde“ Branislav Prelević koji je dugo bio zapostavljan, ali je te večeri u velikoj sali „Doma Sportova“ u Zagrebu odigrao pravu simultanku protiv košarkaša „Cibone“, davši im 32 poena. Ni Draženovih 48 poena na toj utakmici nije pomoglo „Ciboni“ da se domogne pobede. A nije sve tako izgledalo tokom meča. Naime, „Cibona“ je na poluvremenu imala ogromnih 12 poena razlike 59:47, a ta prednost je napravljena poslednjih dva minuta prvog povremena. Još kad je najbolji igrač „Zvezde“ te večeri Prelević u 30. minutu dobio četvrtu ličnu, tek tada su „Zvezdine“ šanse bile svedene na minimum. Ali, borbenom igrom i zalaganjem košarkaša „Zvezde“ se ušlo u neizvesnu završnicu. Poslednje izjednačenje na utakmici je bilo 93:93. Nakon toga, pored odličnog Prelevića u tim zadnjim minutama proradio je i junak drugog meča Nebojša Ilić, pa je prvo trojkom a onda i dvojkom doneo prednost „Zvezdi“. Od devet poena koliko je ukupno postigao, pet je dao u presudnim trenucima. Dve sekunde pre kraja meča pri rezultatu 104:103 za „Zvezdu“ nastaje gužva kod zapisničkog stola, vidno iznervirana braća Petrović i Ušić pokušavaju - kad to nisu mogli na terenu - da nesportskim ponašanjem i pritiscima preokrenu situaciju u svoju korist. Ušić je pretio sudiji Radonjiću da živ neće izaći iz Zagreba, a Aleksandar Petrović je pokušao glavom da udari sudiju Ristovskog. Dražen Petrović je prolazeći kroz hodnik izjavio: „Neka sada sudije Radonjić i Ristovski igraju za reprezentaciju Jugoslavije na Evropskom prvenstvu i Univerzijadi“ (to isto će mnogo godina kasnije biser srpske košarke Bogdanović izjaviti nezadovoljan suđenjem i time da sudije nisu uzele njega i njegovu u zaštitu ekipu u porazu od „Crvene zvezde“).
„Cibona“ i „Zvezda“ su kroz svoju istoriju, počevši od 1950. godine vodili ljute bitke i to je pored utakmica sa „Partizanom“ bio najveći derbi. Susreti „Zvezde“ i „Cibone“ su uvek bili nešto posebno, bilo je dosta utakmica gde se odlučivalo direktno o prvaku države. U prilog ovome govori i podatak da su „Zvezda“ i „Cibona“ do sada odigrali 127 susreta, po 63 pobede imaju oba tima i jedan nerešen rezultat. Najviše poraza „Cibona“ u svojoj istoriji u gostima je doživela baš od „Zvezde“ (46 puta), i tim koji je najviše puta dao „Ciboni“ 100 i više poena je bila „Zvezda“ (17 puta). Ovo su samo neki od pokazatelja kakvo rivalstvo vlada između ova dva tima, i to rivalstvo i dan danas traje.

DRUGOLIGAŠ „IMT“ OSVOJIO KUP


Domaći kup je odvajkada bilo nokaut takmičenje, u kome je bilo iznenađenja da neko od favorita završi ranije nego što je planirao, da ispadnu od nekog znatno slabijeg protivnika, kako po jačini tima tako i po rangu takmičenja. Ali, ono što je „IMT“ uradio ostaće zabeleženo kao najveće iznenađenje kada je kup takmičenje u pitanju.
„IMT“ je kao aktuelni drugoligaš napravio prvorazrednu senzaciju na finalnom turniru u Nišu 27. februara 1987. u finalu domaćeg kupa, pobedivši ekipu „Olimpije“ sa 76:73. „IMT“ je do finala došao tako što je u prvom kolu eliminacija izbacio „Crvenu zvezdu“, da bi u četvrtfinalnoj grupi redom izbacivao „Zadar“, „MZT“, „Željezničar“ iz Sarajeva, da bi na kraju na finalnom turniru prvo u polufinalu eliminisao beogradski „Partizan“, a u finalu i „Olimpiju“ iz Ljubljane. Ni u najluđim snovima stručni štab i sami igrači nisu mogli da sanjaju ovako nešto, ali ipak se ostvarilo, sasvim zasluženo.
U prvom delu meča je to bila jedna i šahovska i psihološka borba, sve do pred sam kraj poluvremena, kada „IMT“ furiozno završava tu deonicu sa devet poena prednosti. Valjda osokoljeni prednošću, popularni Traktoristi su u nastavak ušli sa uverenjem da je sve gotovo, pa su svoje napade završavali u prvih pet sekundi, dok je „Olimpija“ strpljivo čekala svoju priliku. Najbolji akter meča Matijaž Tovornik je čak četiri puta zaredom pogodio trojku sa neverovatne udaljenosti, što je pomoglo „Olimpiji“ da u 33. minutu pređe u vođstvo od 67:60. Najiskusniji igrači „IMTa“ Jarić, Krečković i Pešić su se u tim trenucima propisno ispromašivali. Ali, na njihovu sreću, Milan Mlađan je bio prisebniji i sa nekoliko uzastopnih poena i trojki je pomogao „IMT-u“ prvo da izjednači, a potom i povede sa tri poena razlike. To se događalo tri minuta pre kraja meča. „IMT“ je do kraja uspeo da sačuva tu prednost i neopisivo slavlje je moglo da počne na parketu Čaira. „Olimpiji“ nije pomoglo ni to što su dali 5 trojki više od „IMT-a“ - 11. Tako je „IMT“ kao aktuelni drugoligaš na kraju te sezone je prešao u Prvu ligu i narednu sezonu 1987/88. završio na 7. mestu. Igrao je u Kupu pobednika kupova, gde su u prvom kolu izbacili austrijskog predstavnika „ABC Sparkase“, da bi u osmini finala u svojoj grupi zauzeli poslednje četvrto mesto sa skorom 1-5 u konkurenciji klubova „Limož“, „Bajer 04“, „Polisel Kingston“.
Ovaj istorijski uspeh za Traktoriste ostvarili su sledeći igrači: Krečković, Luković, Mlađan, Nikolić, Babić, Živanović, Jokanović, Pešić, Jarić, Milosavljević. Trener: Dragan Šakota.

JUGOSLAVIJA - SELEKCIJA SPORTA


23. maja 1988. u Sremskoj Mitrovici održan je revijalni meč pred više od 3.500 gledalaca. u novosagrađenoj hali „Pinki“, između reprezentacije Jugoslavije i selekcije Sporta. Hala je bila mala da primi sve zainteresovane, koji su hteli da vide uživo veliki broj asova na jednom mestu.
Puna dva i po sata je trajao program, a u poluvremenu su i dodeljivane nagrade, priznanje omladincima za osvojeno zlato u Bormiu. Pobedila je reprezentacija Jugoslavije rezultatom 95:86, mada je ishod meča bio u drugom planu. Za igrača utakmice proglašen je Danko Cvjetičanin. Publika je ovacijama dočekala Dražena Petrovića, Divca, Kukoča, Paspalja i ostale, ali ih je i na kraju utakmice ovacijama ispratila sa parketa. Najefikasniji kod oba tabora su bili Cvjetičanin sa 17 i Divac sa 14 poena za Reprezentaciju, dok su kod selekcije Sporta najbolji bili Arapovič i Milićević sa 16 i Razić sa 13 poena. U prvom poluvremenu selekcija Sporta se dobro držala, što govori i rezultatska prednost od 45:41 na poluvremenu, da bi u drugom nastavku Reprezentacija zaigrala angažovanije i ozbiljnije, te rezultat okrenula u svoju korist. Timovi su nastupili u sledećim sastavima:
Reprezentacija - Petrović, Radulović, Čutura, Kukoč, Paspalj, Zdovc, Radović, Vranković, Divac, Pecarski, Rađaa, Cvjetičanin. Trener: Dušan Ivković.
Selekcija Sporta - Mavrenski, Pavićević, Komazec, Koprivica, Razić, Šarlija, Dobraš, Ilić, Alihodžić, Avdić, Arapović, Milićević. Trener: Dragan Šakota.

JUGOPLASTIKA PRVAK EVROPE


8. aprila 1989. u Minhenu na fajnal foru „Jugoplastika“ je posle 12 godina došla do evropskog trofeja, onog najsjajnijeg, koji joj je davne 1972. godine nesrećno izmakao iz ruku. Ovoga puta „Jugoplastika“ nije to dozvolila, pobeđena je ekipa „Makabija“ sa 75:69. Tako su na najlepši način ispisane stranice splitske i jugoslovenske košarke.
„Jugoplastika“ je u osmini finala prvo izbacila portugalsku ekipu „AD Ovarense“, da bi u četvrtfinalnoj grupi zauzela treće mesto sa skorom 8-6. Inače, prvo mesto je zauzela ekipa „Makabija“ sa skorom 12-2, druga je bila „Barselona“, treća „Jugoplastika“, četvrti „Aris“, pa redom posle „Limož“, „Skavolini“, „CSKA“ i „Našua BBC“. Na fajnal foru u Minhenu u polufinalu su se sastale ekipe „Jugoplastike“ i „Barselone“, u meču u kome je „Jugoplastika“ pobedila sa 87:77 i sve iznenadila prolaskom u finale. Tamo ju je čekala moćna ekipa „Makabija“, koja je u ligaškom delu izgubila samo dve utakmice. Moćna za sve, ali ne i za splitske žute. „Makabiju“ je ovo bilo treće uzastopno i treće izgubljeno finale.
„Jugoplastika“ je, pre svega fantastičnom odbranom koja ju je krasila cele sezone, dobila ovu utakmicu. Svi su redom licitirali sa koliko će „Makabi“ pregaziti „Jugoplastiku“, na početku utakmice sa razglasa se čula melodija iz filma Grk Zorba, što je simbolično predstavljalo upravo ples „Jugoplastike“. Maestralni Duško Ivanović je predvodio mlađariju do najsjajnijih zvezda, a izraelski Amerikanci su izgledali kao početnici u odnosu na momke u žutom. Prvo poluvreme je i bilo egal, ali u drugom, to je bila igra mačke i miša. Sjajni kontranapadi koji su bili proizvod odlične odbrane, još sjajnije akcije i asistencije, da u pojedinim trenucima igrači „Makabija“ nisu znali gde je lopta dovoljno oslikava situaciju na terenu. Kada je na semaforu pisalo 00:00 što se vremena tiče, a rezultat bio 75:69, usledilo je slavlje. Najefikasniji igrači na utakmici su bili za „Jugoplastiku“ Rađa sa 20 i Kukoč sa 18 poena, dok su kod „Makabija“ to bili Jamši sa 25 i Barlou sa 13 poena. Split je te večeri bukvalno goreo, a sutradan je organizovan veličanstven doček pred 15.000 ljudi, koji su napravili špalir od aerodroma pa sve do hale na Gripama. Dan koji će Split pamtiti zauvek, a i momke koji su doneli prvi naslov evropskog prvaka. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Jugoplastika“ - Sretenović, Perasović, Pavićević, Kukoč, Sobin, Čizmić, Burić, Tabak, Ivanović, Tomić, Rađa, Vučica. Trener: Božidar Maljković.
„Makabi“ - Sims, Daniel, Bergštajn, Buš, Merser, Gordon, Lipin, Kac, Jamši, Magi, Koen, Barlou. Trener: Zvi Šerf.

BOSNINO DOKAZIVANJE GRENOBLA


Tačno deset godina od istorijskog uspeha „Bosne“ u Kupu šampiona 1979. i pobede nad „Emersonom“, 7. aprila 1989. godine je obeležena desetogodišnjica najvećeg uspeha. U prijateljskom meču između „Bosne“ i „Paoka“, koji je ovom prilikom došao kako bi uveličao jubilej, prisustvovalo je preko 2.000 ljubitelja košarke. Specijalni gosti na meču bili su je šestorica igrača iz generacije koji su osvojili taj najvažniji pehar u klupskoj istoriji - Varajić, Delibašić, Đogo, Hadžić, Bosiočić i izić. Ogromnim i aplauzom su pozdravljeni od strane sarajevske publike, koja je još jednom je mogla da vidi junake koji su im doneli mnogo radosti u prošlim vremenima. Utakmica je protekla u svečarskom karakteru, sa puno lepih i egzibicionih poteza, pobedila je ekipa „Paoka“ sa 112:106. Zanimljivo je to da iz ekipe iz Grenobla u sadašnjem sastavu „Bosne“ je i dalje aktivan igrač Izić. Najefikasniji kod ekipa su bili Džons 41 i Prelević 20 kod „Paoka“, dok su kod „Bosne“ to bili Radulović sa 29 i Primoraca 26 poena. Ekipe su nastupale u sledećim sastavima:
„Bosna“ - Halimić, Izić, Popivoda, Marković, Mujanović, Bukva, Primorac, Avdić, Mutapčić, Alihodžić, Radulović, Mitrović.
„Paok“ - Stavropulos, Prelević, Džons, Melis, Karfas, Bakopulos, Dosios, Fasulas, Karaculidis, Makaras.

PARTIZANU TREĆI KUP „RADIVOJA KORAĆA“


22. marta 1989. godine „Partizan“ je po treći put u svojoj istoriji osvojio Kup „Radivoja Koraća“, kada je u revanš meču u Beogradu savladao italijanskog predstavnika ekipu „Kantua“ sa 101:82. U prvom meču, nedelju dana ranije 16. 3. 1989, Kantu je pobedio Partizan sa 89:76.
Ali, da vidimo kako je Partizan došao do finala Kupa Radivoja Koraća. U drugom kolu „Partizan“ je izbacio bugarskog predstavnika „Levskog“ iz daljeg takmičenja iako je u prvoj utakmici izgubio sa 96:90. U revanšu u Beogradu su bukvalno pregazili svog rivala sa 128:79. U svojoj četvrtfinalnoj grupi „Partizan“ je zauzeo prvo mesto sa skorom 6-0 u konkurenciji timova „Varezea“, „Estudiantesa“ i „RUS Asubel Mariemburga“. U polufinalu, „Partizan“ se sastao sa dobro poznatim rivalom ekipom „Zadra“. U prvom meču „Partizan“ je slavio sa 75:63 dok je u revanšu „Zadar“ pobedio sa 88:84. Ali, to je bila pirova pobeda, nedovoljna za prolaz u finale. Tako je „Partizan“ došao do finala. Prva utakmica se igrala u Italiji pred 6.000 navijača i ekipa „Kantua“ je bila bolja. Najefikasniji kod obe ekipe su bili Benson sa 24 i Riva sa 19 poena kod „Kantua“, a kod „Partizana“ su to bili Divac sa 28 i Saša Đorđević sa 22 poena. Sa zalihom od 13 poena prednosti „Kantu“ je krenuo na revanš u Beograd. U Beogradu ih je čekao pakao - 7.000 navijača je bilo te večeri u „Hali Sportova“, spremnih da pomognu svom klubu kako bi nadoknadio tih -13 i osvojio još jedan evropski trofej.
„Partizan“ je počeo silovito i predvođen kapitenom Savovićem polako topio prednost Italijana. Sa tribina se čulo Sve-ti Sava, Sve-ti Sava, namenjeno kapitenu koga su tako navijači zvali. „Partizan“ je lomio protivnika, pa su tako posle 8 minuta vodili sa 27:13, najviše zahvaljujući mladom Đorđeviću koji je vezao 7 uzastopnih poena. Dva minuta pre kraja poluvremena „Partizan“ je imao +18, ali je „Kantu“ smanjio. Na poluvreme se otišlo sa prednošću od 55:43, te je „Partizan“ mogao u drugom poluvremenu da još više poveća svoju prednost. U drugom poluvremenu nezaustavljiv je bio Divac koji je samo nastavio odličnu partiju iz prvog poluvremena kada je dao 14 poena. U drugom poluvremenu je dao 16 poena i tako stao na cifri od 30 poena. Košarkaši „Kantua“ te večeri jednostavno nisu imali adekvatno rešenje za njega. U 31. minutu, „Partizan“ je trojkom Đorđevića povećao prednost na 83:61 i tako otišao na +23. „Kantu“ je 5 minuta pre kraja smanjio na 85:71. Domaći tim posle toga angažovanijom odbranom ne dozvoljava Italijanima da postignu koševe, pa preko Divca, Đorđevića, Paspalja i Danilovića povećava prednost na 93:75. Dva minuta do kraja i „Partizan“ je uspeo da sačuva prednost koja mu je garantovala osvajanje „Žućkove levice“. U roku od samo četiri dana „Partizan“ je osvojio dva trofeja. Prvo je u Mariboru, u finalu domaćeg kupa „Partizan“ dobio „Jugoplastiku“, da bi u revanšu Kupa „Koraća“ osvojen i ovaj trofej po treći put. Deset godina su navijači i košarkaši „Partizana“ čekali trofeje i na kraju ih dočekali. Najefikasniji igrači u oba tima su bili kod „Partizana“, pored Divca još i Paspalj sa 22 i Đorđević sa 21 poenom, dok su kod Italijana to bili Riva sa 36 i Tamer sa 18 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Partizan“ - Đorđević, Danilović, Paspalj, Vujačić, Prlinčević, Savović, Mutavdžić, Divac, Popović, Paspalj, Nakić, Orcev, Parežanin. Trener: Duško Vujošević.
„Kantu Viva“ - Zorzolo, Foćini, Kapeleti, Milesi, Bosa, Rosini, Benson, Stouks, Tarner, Riva, Marcorati, Đilardi, Filjos, Galon. Trener: Karlo Rekalkati.

JUGOPLASTIKA PO DRUGI PUT NA KROVU SVETA


19. aprila 1990. godine u Saragosi pred 11.000 posetilaca „Jugoplastika“ je odbranila naslov prvaka Evrope i po drugi put u svojoj istoriji ga osvojila. Predvođena Božidarom Maljkovićem i Acom Nikolićem kao supervizorom, „Cibona“ je još jednom pokazala da titula od prethodne godine nije bila slučajna, da je to kruna zajedničkih napora igrača i stručnog štaba, tima koji je odlično ukomponovan i koji je disao kao jedan.
Do finala „Jugoplastika“ je morala da savlada u 1/8 finala „NIM Livingston“ u dvomeču sa 97:84 i 122:65; „Jugoplastika“ se plasirala u četvrtfinalnu grupu koju su pored nje činili „Barselona“, „Makabi“, „Limož“, „Aris“, „Filips Milano“, „BV Komodor Den Helder“ i „Leh“ iz Poznanja. Ona je u grupi zauzela drugo mesto sa 11 pobeda i 3 poraza. Tako da su se na fajnal for u Saragosi plasirali „Barselona“, „Jugoplastika“, „Limož“ i „Aris“. U polufinalu su se sastali „Jugoplastika“ i „Limož“, i iz tog susreta „Jugoplastika“ je izašla kao pobednik sa 101:83, po treći put u svojoj istoriji se plasiravši u finale, gde je čekala „Barselona“. Na strani „Barselone“ je bilo i to što se finalni turnir igrao u Španiji, ali jednostavno, ekipu „Jugoplastike“ nije moglo ništa da spreči da osvoji novi naslov prvaka.
Sam početak susreta je pripao „Barseloni“, u 5. minutu ona je imala najveće vođstvo na meču 15:10, da bi Splićani preokrenuli rezultat serijom 9:0 i poveli 19:15. Sudije Zič Iz Poljske i Zenon iz Italije, su bile više nego naklonjenije „Barseloni“ i već u prvom poluvremenu opteretile su centarski tandem „Jugoplastike“ Rađa-Savić ličnim greškama. To je dalo krila Špancima koji su pred kraj poluvremena došli na -1, ali je Perasović u poslednjim sekundama trojkom sa preko pola terena podigao ekipu „Jugoplastike“. Nošena frenetičnim navijanjem, „Barsa“ je u 34. minutu povela sa 61:59, ali to je bilo sve što su uradili. U 36. minutu „Jugoplastika“ ostaje bez Rađe zbog 5 ličnih grešaka, ali odmah zatim posle toga Kukoč postiže presudnu trojku za 68:63, pa su Španci u nastavku ličnim greškama pokušavali da poremete ritam Splićanima. Nakon 40 minuta igre na semaforu je pisalo „Jugoplastika“ - „Barselona“ 72:67. Za pobedu su svakako najzaslužniji devetorica igrača koji su ulazili u igru, ali je Kukoč sigurno junak utakmice iako je ušao tek u 11. minutu igre. Svojom agresivnošću, skokovima, na kraju i pogocima, ulivao je sigurnost saigračima. Tako je „Jugoplastika“ po drugi put u svojoj istoriji postala prvak Evrope. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Jugoplastika“ - Sretenović, Perasović, Pavićević, Kukoč, Sobin, Tomić, Naumovski, Tabak, Lovrić, Ivanović, Savić, Rađaa, Naglić, Čizmić, Radović. Trener: Božiđar Maljković.
„Barselona“ - Himenez, Kosta, Marin, De la Tore, Solozabal, Klaudi, Trumbo, Lopis, Vud, Lisard, Tompson, Krespo, Martinez, Noris, San Epifanio. Trener: Garsia Reneses.
Najefikasniji kod „Jugoplastike“ je bio Kukoč sa 20 poena, a kod ekipe „Barselone“ Noris sa 18 poena.

POP 84 - EVROPA


27. decembra 1990. godine povodom 45 godina košarke u Splitu odigran je egzibicioni meč između ekipe „POP 84“, aktuelnog Evropskog prvaka, i selekcije Evrope. U hali na Gripama pred 7.000 gledalaca slavila se košarka, prodefilovalo su mnogi igrači iz Splita - od zemljanih terena, betona, sve do parketnog terena. Bilo je mnogo zvanica, od predsednika FIBE Stankovića, Šapera, selektora Ivkovića, predstavnika klubova „Barselone“, „Arisa“, „Makabija“. „Pop 84“ se tek vratio sa „Božićnog turnira“ u Madridu i vidno umorni nisu mogli da se suprostave selekcije Evrope, te su Evropljani diktirali tempo i igru i imali veliko vođstvo (57:39 na poluvremenu). Splićani su tek pred kraj meča uspeli da se približe, imali čak i napad za produžetak, ali je Savić promašio pa se tako meč završio rezultatom 104:102 za Evropljane. Najbolji pojedinci: Kukoč je postigao 35 poena, a Rađa 27 poena, dok su kod Evropljana najbolji bili Ruskoni sa 18 i Zdovc sa 16 poena. Evropljani su bili pojačani Knegom i Zdovcom, a trebao je biti u ekipi i Žarko Paspalj, ali je izostao zbog povrede, poslao telegram izvinjenja i čestitku. Publika je mogla da uživa u spektakularnim potezima obe ekipe, koje su na taj način obeležile veliki jubilej grada koji živi za košarku. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„POP 84“ - Sretenović, Perasović, Pavićević, Kukoč, Sobin, Naumovski, Tabak, Savić, Rađa, Naglić, Burić, Sobin.
Selekcija Evrope - Janakis, Zdovc, Viljekampa, Ostrovski, Đamši, Fasulas, Knego, Ruskoni, Montero.

HET-TRIK SPLIĆANA


„Pop 84“ iliti „Jugoplastika“ je u tri godine zaredom pokazala superiornost u Evropi kao nijedan tim do tada, osvojila je po treći put Kup evropskih šampiona. Po treći put je pokorila Evropu i pokazala da joj nema ravnih. U osmini finala „POP 84“ je izbacio ekipu „Galatasaraja“ od kojih su Splićani bili bolji u oba meča. U četvrtfinalnoj grupi, „POP 84“ je zauzeo drugo mesto iza „Barselone“ sa skorom 9-5. Pored ova dva tima za najviši plasman su se borili i „Skavolini“, „Makabi“, „Aris“, „Bajer 04“, „Limož“ i „Kingston“. U polufinalu, koje se održavalo u Parizu, „POP 84“ je bio bolji od „Skavolinija“ sa 93:87 i u finalu ga je čekala „Barselona“, koja je pobedila „Makabi“ brutalno je pregazivši — 101:67. Mali kuriozitet, naime, Božidar Maljković je u ovom finalu bio trener „Barselone“, a najzaslužniji je za prve dve titule „Jugoplastike“, i prethodne sezone je baš protiv „Barselone“ vodio Splićane. To naravno nije uplašilo momke u žutim dresovima, već su u finalu pokazali da su još uvek najbolji na starom kontinentu.
Prvo poluvreme je prošlu u znaku Amerikanca Lestera, koji je dao 11 poena i lavovski se borio sa španskim centrima pod oba koša. Pored njega, to prvo poluvreme obeležio je i Zoran Savić, koji je postigao 16 poena. Na poluvreme se otišlo rezultatom 40:34 za „POP 84“, a mogla je razlika da bude i veća da u samom finišu dva puta Splićani nisu brzopleto grešili. Drugi deo utakmice je počeo nervozno, sa dosta grešaka i promašaja na obe strane. Savić, iako je bio opterećen ličnim greškama - imao ih je četiri - u odbrani se štedeo, ali zato je u napadu bio nezaustavljiv. Splićani su održavali to dragoceno vođstvo i posle pogotka Savića 40 sekundi pre kraja meča, momci u žutim dresovima su počeli pobednički ples. Par sekundi pre kraja meča Sretenović je bacio visoko loptu u vis i slavlje je moglo da počne. „POP 84“ je pobedio „Barselonu“ sa 70:65 i tako se za tri godine tri puta se okitio titulom prvaka Evrope. Najbolji pojedinci kod oba tima su bili Savić sa 27 i Lester sa 11 poena (sve poene dao u prvom delu), dok su kod „Barselone“ to bili Ortiz i Trumbo sa po 12 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„POP 84“ - Sretenović, Perasović, Pavićević, Kukoč, Tomić, Čizmić, Naumovski, Tabak, Radović, Savić, Lester, Naglić. Trener: Željko Pavličević.
„Barselona“: Jimenez, Galilea, Almeida, Rovira, De la Tore, Solazabal, Trumbo, Lisard, Montero, Ortiz, Crespo, Pedrera, Bonet, Esteler, Norris, San Epifanio. Trener: Božidar Maljković.
Nažalost, nesretni rat je prekinuo dominaciju Splićana, država se raspala i pitanje koliko bi ta dominacija trajala da se to nije desilo.

JUGOSLOVENSKI KLUBOVI U EVROPSKIM FINALIMA


Pošto se pisala svaka poseba priča kada su osvajani evropski trofeji, ovo će biti priča o izgubljenim finalima. Dosta je trofeja osvojeno, nažalost i dosta izgubljeno na poslednjem stepeniku pred prola-zak kroz cilj. Krenućemo hronološki, kako se to i događalo, s tim što nećemo ubaciti dva finala gde su se sastala međusobno dva jugoslovenska kluba.
U sezoni 1971/72. su u finalima tri evro-kupa igrala čak četiri naša kluba. U Kupu šampiona, „Jugoplastika“ je 23. marta 1972. godine u Tel Avivu igrala protiv italijanskog šampiona „Injisa“. Nažalost, „Injis“ je pobedio rezultatom 70:69. Najbolji pojedinci kod „Jugoplastike“ su bili Skansi sa 24 poena i Šolman sa 20, dok su kod pobednika najbolji bili Dino Menegin sa 21 i Manuel Raga sa 20 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:

„Jugoplastika“ - Peterka, Grašo, Manović, Škarić, Dražen Tvrdić, Skansi, Macura, Rato Tvrdić, Šolman, Lovre Tvrdić, Krstulović, Prug, Grgin. Trener: Branko Radović.
„Injis“ - Ruskoni, Flaborea, Malakin, Vinja, Zanata, Vitori, Osola, Menegin, Đenari, Bison, Raga. Trener: Aleksandar Nikolić.
Drugo finale te godine igrano je u Kupu pobednika kupova 21. marta 1972. u Solunu, između „Crvene zvezde“ i italijanskog „Simentala“. I ovo finale je na našu žalost pripalo Italijanima. „Simental“ je bio bolji od „Crvene zvezde“ rezultatom 74:70. Najbolji pojedinci su bili kod „Zvezde“ Simonović sa 18 i Kapičić sa 16 poena, dok kod „Simentala“ to bili Keni sa 23 i Bariviera sa 14 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Crvena zvezda“ - Rakočević, Kubura, Sarjanović, Pešić, Cvetković, Žugić, Kapičić, Simonović, Vučinić, Latifić, Bogosavljević, Slavnić, Bojanović, Lazarević. Trener: Bratislav Bata Đorđević.
„Simental“ - Jelini, Brumati, Jacuzo, Masini, Bariviera, Ćerioni, Ferari, Bianki, Đomo, Keni, Borlengi, Krisafuli. Trener: Ćesare Rubini.
Već sledeće sezone, 1972/73, u Kupu pobednika kupova 20. marta 1973. godine u Solunu „Jugoplastika“ je bila ponovo finalista, i nažalost kao i prethodne godine bila poražena, ovoga puta od sovjetske ekipe „Spartaka“ iz Lenjingrada sa 77:62. Najbolji pojedinci kod „Jugoplastike“ su bili Šolman sa 24 i Rato Tvrdić sa 18 poena, dok su kod pobednika najbolji bili Fjodorov sa 25 i Belov sa 18 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„JugopIastika“ - Tudor, Grašo, Manović, Škarić, Dražen Tvrdić, Macura, Rato Tvrdić, Šolman, Lovre Tvrdić, Krstulović, Prug, Grgin. Trener: Srđa Kalember.
„Spartak Lenjingrad“ - Rožin, Pavlov, Boljšakov, Dvomij, Silantev, Volkov, Makejev, Fjodorov, Štukin, Kuznjecov, Belov, Ivanov, Arzamaskov, Jakovljev. Trener: Vladimir Kondrašin.
1973/74. godine „Partizan“ je igrao svoje prvo evropsko finale i to u Kupu „Radivoja Koraća“ protiv italijanske ekipe „Bira Frost“. Nažalost, ekipa „Partizana“ je u finalnom dvomeču bila poražena. Prva utakmica finala igrana je 4. aprila 1974. godine u Kantuu, gde je domaća ekipa slavila sa 99:86. Najbolji pojedinci prvog finalnog meča su bili Rekalkati sa 24 i Linhard sa 22 poena kod Italijana, dok su kod „Partizana“ najbolji bili Kićanović sa 24 i Dalipagić sa 22 poena. Nedelju dana kasnije usledio je revanš u Beogradu u „Hali sportova“ pred 3.000 „Partizanovih“ navijača ekipa „Kantua“ je bila i zasluženo slavila i u revanš meču sa 75:68. Tako je „Partizan“ svoje prvo evropsko finale završio porazom ali će 15-ak godina kasnije istoj toj ekipi se revanširati takođe u finalu Kupa „Radivoja Koraća“. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Partizan“ - Todorić, Kićanović, Latifić, Kerkez, Đukić, Farčić, Popović, Beravs, Zečević, Dalipagić, Marković, Martinović. Trener: Žeravica.
„Bira Frost“ (Kantu) - Katini, Rekalkati, Menegel, Dela Fiori, Farina, Linhard, Marcorati, Bereta, Tombolato, Santolini. Trener: Amalđo Taurisano.
26. marta 1975. godine u Nantu su se sastali „Crvena zvezda“ i sovjetska ekipa „Spartaka“ iz Lenjingrada, ishod je bio isti kao i sa „Jugoplastikom“, Spartak je pobedio sa 63:62. Nažalost, „Zvezda“ je imala i igru i veliko vođstvo, ali je neshvatljivim padom u zadnjim minutima utakmice ispustila pobedu. Najbolji pojedinci kod „Crvene zvezde“ su bili Slavnić sa 21 i Živković sa 16 poena, dok su kod „Spartaka“ najbolji bili Arzamaskov sa 17 i Belov sa 10 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Crvena zvezda“ - Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Koprivica, Živković, Pajović, Kapičić, Simonović, Vučinić, Spasojević, Jovašević, Slavnić, Pešić, Grujičić. Trener: Nemanja Đurić.
„Spartak Lenjingrad“ - Pavlov, Boljšakov, Borodin, Silantev, Makeev, Fjodorov, Štukin, Kuznjecov, Belov, Ivanov, Arzamaskov, Jakovljev. Trener: Vladimir Kondrašin.
29. marta 1977. na Palma de Majorci u finalu Kupa pobednika kupova sastali su se beogradski „Radnički“ i italijanski klub „Kantu“. Pobedili su Italijani sa rezultatom 87:86. Najbolji pojedinci meča kod „Radničkog“ su bili Srećko Jarić sa 30 i Milun Marović sa 29 poena, dok su kod Italijana to bili Rekalkati sa 21 i Lienhard sa 19 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Radnički Beograd“ - Ivković, Vučinić, Stanković, Prelević, Živanović, Banjanin, Živanović, Marović, Damkanović, Jarić, Župančić, Tasić, Đorđević. Trener: Milan Ciga Vasojević.
„Kantu“ - Katini, Natalini, Rekalkati, Menegel, Dela Fiori, Karapači, Vingo, Lienard, Marcorati, Kortinovis, Tombolato, Prezati. Trener: Amaldo Taurisano.
26. marta 1980. u Liježu su se sastale u finalu Kupa „Radivoja Koraća“ ekipe zagrebačke „Cibone“ i italijanski „Arigoni“, koji je pobedilo sa 76:71. Najbolji pojedinci kod „Cibone“ su bili Nakić sa 21 i A. Petrović i Knego sa po 17 poena, dok su kod pobednika bili to Džonson sa 28 i Bmnamonti i Sojourner sa po 13 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Nakić, A. Petrović, Bečić, Pavličević, Despot, Dogan, Knego, Ušić, Sikirić, Gospodnetić, Uzelac, Akik. Trener: Mirko Novosel.
„Arigoni“ - Di Fazi, Džonson, Ćolantoni, Kopola, Brunamonti, Bonino, Antoneli, Sanesi, Olivieri, Blaseti, Danci, Skodavolpe, Sojomer. Trener: Aurelio Eli Pentasulja.
18. marta 1982. godine u Padovi u finalu Kupa „Radivoja Koraća“ sastali su se „Šibenka“ i „Limož“. Pobedila je francuska ekipa rezultatom 90:84. Najbolji pojedinci kod „Šibenke“ su bili Macura sa 23 i Dražen Petrović sa 19 poena, dok su kod Francuza to bili Marfi sa 35 i Kifin sa 21 poenom. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Šibenka“ - Petrović, Šarić, Žurić, Ljubojević, Petani, Đurić, Damjanić, Macura, Marelja, Jablan, Jarić, Slavica. Trener: Famk Kulenović.
„Limož“ - Verove, Senegal, Bilet, Dakuri, Marfi, Kifin, Faje, Rouz, Tremuje, Narbon, Kondrio, Ukof, Dežani. Trener: Andre Bufie.
I sledeće, 1982/83. sezone, 8. marta 1983. sastali su se isti protivnici i krajnji ishod finala je bio takođe isti. Pobedila je ekipa „Limoža“ sa 94:86. Najbolji pojedinci kod „Šibenke“ su bili Ljubojević sa 30 i Šarić sa 22 poena, dok su kod pobedničke ekipe to bili Marfi sa 34 i Faje sa 18 poena. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Šibenka“ - Petrović, Šarić, Žurić, Ljubojević, Petani, Đurić, Damjanić, Macura, Marelja, Jarić, Slavica, Zečević. Trener: Vlado Đurović.
„Limož“ - Apolo, Faje, Senegal, Dobels, Dakuri, Marfi, Dežani, Rouz, Narbon, Okansi, Mozli, Geri. Trener: Andre Bufie.
Kuriozitet za ovu sezonu u Kupu „Radivoja Koraća“ je taj što su u polufinalu bila tri jugoslovenska kluba - „Zadar“, „Šibenka“ i „Crvena zvezda“ - jedan francuski, „Limož“, i na kraju je „Limož“ osvojio pehar.
Pretposlednje finale u kojem je jedna jugoslovenska ekipa učestvovala a da nije ga osvojila je bilo 15. marta 1984. u Parizu u finalu Kupa „Radivoja Koraća“, između „Crvene zvezde“ i francuskog „Elan Orteza“. To je bilo „Zvezdino2 četvrto finale u evropskim kupovima, i nažalost treće koje je izgubljeno. „Elan Ortez“ je lako savladao neubedljivu „Crvenu zvezdu“ sa 97:73. Najefikasniji igrači kod „Zvezde“ su bili Slobodan Nikolić sa 20 i Zoran Radović sa 11 poena, dok su kod Francuza najbolji bili Mek Culog sa 23 i Kaba sa 19 poena. Timovi su igrali u sledećim sastavima:
„Crvena zvezda“ - Karadžić, Janković, Kovačević, Petović, Žižić, Nikolić, Bogosavljev, Avdija, Žižić, Milivojša, Aleksić, Milićević, Stefanović. Trener: Ranko Žeravica.
„Elan Ortez“ - Ortega, Kaba, Mek Culog, Henderson, Bisen, Pa Laperš, Gadou, Fi Laperš, Ifnagel, Gadu, Hartson. Trener: Georg Fišer.
Poslednje finale koje je neka jugoslovenska ekipa učestvovala i izgubila bilo je finale Kupa „Radivoja Koraća“ između „Reala“ iz Madrida i „Cibone“. Prva utakmica je igrana u Madridu 1. marta 1988. godine i završila se pobedom „Reala“ od 102:89. Najefikasniji u prvom meču u „Ciboni“ su bili Dražen Petrović sa 12 i Danko Cvjetičanin sa 11 poena, dok su kod „Reala“ to bili Branson sa 20 i Romaj sa 13 poena. Usledio je nedelju dana kasnije revanš meč u Zagrebu 9. marta 1988, u kome je „Cibona“ ostvarila pobedu od 94:93, koja nije bila dovoljna da se osvoji Žućkova levica. Najefikasniji igrači su bili Zoran Čutura sa 14 i Dražen Petrović sa 13 poena, a kod „Reala“ Aleksis sa 17 i Ituriaga sa 7 poena, koliko su postigli i Brenson i Romej. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Cibona“ - Sunara, Pavićević, Bečić, Čutura, Anzulović, Petrović, Cvjetičanin, Vukičević, Ušić, Razić, Arapović. Trener: Mirko Novosel.
„Real Madrid“ - Ljorente, Del Koral. Romaj, Birjukov, Branson, Martin, Mateo, Korbalan, Aleksis, Kargol, Ituriaga, Martin. Trener: Manuelo Lolo Sainc.

CRVENI - BELI ILI ISTOK - ZAPAD


U staroj Jugoslaviji se u nekoliko navrata posle završetka prvenstva igrao se revijani meč „Crveni protiv Belih“, ili kako su ih još neki nazivali „Istok protiv Zapada“. Timovi su bili geografski podeljeni tako da su jednu selekciju činili igrači iz BiH, Hrvatske i Slovenije, a drugu iz Srbije, Makedonije i Crne Gore. Prvi put takav meč je igran 17. aprila 1974. godine u Rijeci pod nazivom „Dani košarke“, jer se tom prilikom otvarala i nova sportska dvorana. Timovi su bili sastavljani od najboljih igrača domaće lige, desio bi se slučaj da se neko ne pozove kao što je bilo i na ovom prvom meču u Rijeci kada nije pozvan Ljubodrag Duci Simonović, sigurno najbolji igrač Jugoslavije u tom periodu. I „Crvena zvezda“ je burno reagovala na njegov izostanak, ali je javna tajna bila da su zbog „afere doping“ njemu vrata reprezentacije i ovakvih manifestacija bila zatvorena. Publika u Rijeci je mogla da vidi na delu sve najbolje igrače Jugoslavije na jednom mestu i da uživa u njihovim potezima. Pred oko 4.000 posetilaca u novosagrađenoj hali „Mladost“ na Trsatu pobedio je „Beli tim“, iliti tim „Istoka“ (Srbija, Makedonija, Crna Gora) sa 101:95. Za najboljeg pojedinca utakmice proglašen je Zoran Moka Slavnić. Sudije ovog susreta su bili Jakšić iz Beograda i Matijević iz Zagreba. Ekipe su nastupale u sledećim sastavima:
„Crveni (Zapad)“ - Tvrdić, Čečur, Jelovac, Varajić, Jerkov, Perinčić, Đerđa, Ćosić, Šolman, Plećaš, Delibašić, Gvardijančić.
„Beli (Istok)“ - Radosavljević, Kićanović, Slavnić, Žižić, Dalipagić, Knežević, Damnjanović, Kapičić, Vučinić, Georgijevski, Marović.
Drugi put ova manifestacija je održana 11. aprila 1975. godine u Ljubljani u hali „Tivoli“ pred 4.000 gledalaca. Tim „Crvenih“ je pobedio tim „Belih“ sa 107:91. Kao i prethodne godine u Rijeci tako se i u Ljubljani okupio krem košarke i najbolji igrači iz domaćeg prvenstva. To je bila i dobra prilika za promociju Evropskog prvenstva koje se održavalo te godine u Jugoslaviji gde su organizatori ove manifestacije učesnicima podelili zlatne plakete i maskotu „Zeka Peka“, koja je bila zaštitni znak predstojećeg Evropskog prvenstva. Utakmica je protekla obeležena veoma interesantnim potezima, bilo je puno maštovitosti, lepih skokova i nesvakidašnjih dodavanja, a sve u cilju zabave 4.000 gledalaca. Najbolji pojedinac meča je bio Željko Jerkov, a za najboljeg košarkaša u prethodnoj godini proglašen je Krešimir Ćosić. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Crveni“ - Tvrdić, Delibašić, Jelovac, Jerkov, Knego, Gvardijančić, Đerđa, Ćosić, Šolman, Plećaš, Varajić, Ostarčević.
„Beli“ - Ivković, Kićanović, Drobnjak, Damnjanović, Radosavljević, Kapičić, Farčić, Živković, Vučinić, Georgijevski, Dalipagić i Slavnić.
29. marta 1976. godine u Banjaluci su se po treći put održali susreti „Dani košarke“. U hali „Borik“ pred oko 2.500 gledalaca ponovo su se okupili najbolji igrači Jugoslavije i u najboljem svetlu se predstavili banjalučkoj publici. Pobedila je ekipa „Crvenih“ sa 100:83. Za najboljeg pojedinca meča proglašen je Krešimir Ćosić, a za najboljeg košarkaša za prethodnu godinu proglašen je Dragan Kićanović. Kao i prethodna dva puta, publika je mogla da uživa u atraktivnim potezima najboljih majstora iz domaće lige koji se ni ovoga puta nisu štedeli i igrali za publiku. Sudije ovog meča su bile Jakšić iz Beograda i Brumen iz Ljubljane. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Crveni“ - Marojević, Ivanović, Jelovac, Knego, Radovanović, Đerđa, Ćosić, Plećaš, Šolman, Varajić, Delibašić.
„Beli“ - Ivković, Kićanović, Farčić, Žižić, Živković, Kapičić, Slavnić, Kotarac, Kovačević, Jarić, Đurić, Marović.
Četvrti put ova manifestacija je održana 27. aprila 1977. godine u Celju, gde su u dva dana prvo snage odmerile mlade košarkaške nade do 22 godine, podeljene u dve selekcije, „Sever“ i „Jug“. Pobedila je selekcija „Severa“ sa 112:110. Publika je mogla na delu da vidi nove košarkaške talente koji će za par godina harati Jugoslovenskom košarkaškom scenom. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Sever“ - Radulović, Pilepić, Arsić, Ristanović, Jugo, Subotić, Despot, Banjanin, Petrović, Đurić.
„Jug“ - S. Nikolić, Matulović, Tošić, Vilfan, Grbović, Nakić, N. Nikolić, Bosiočić, Marić, Bogosavljev.
Sutradan su se sastali najbolji košarkaši Jugoslavije pred 4.000 gledalaca, takođe podeljeni u selekcije „Crvenih“ i „Belih“. To je bila četvrta manifestacija po redu pod nazivom „Dani košarke“. Pobedila je ekipa „Crvenih“ sa 111:108. Tim „Crvenih“ su činili košarkaši Beograda, Zagreba Ljubljane, dok tim „Belih“ je bio sastavljen od košarkaša Sarajeva, Zadra, Splita i Skoplja. Igrač utakmice je bio Krešimir Ćosić, a pre same utakmice je Dražen Dalipagić kao najbolji košarkaš Jugoslavije dobio mnoge nagrade i priznanja. Sudije ovog revijalnog meča su bili Jakšić iz Beograda i Brumen iz Ljubljane.
Selekcije su igrale u sledećim sastavima:
„Crveni“ - Slavnić, Ćosić, Dalipagić, Kićanović, Jelovac, Knego, Ljubojević, Marović, Mohorović, Knešević, Jarić,Stojanović, Grapić.
„Beli“ - Georgievski, Kovačević, Plećaš, Jerkov, Skroče, Radovanović, Varajić, Ćosić, Delibašić, Krstulović, Grabovac, Šolman.
Poslednji put ta manifestacija je održana 1991. godine u Sarajevu 7. maja u „Skenderiji“ pred oko 5.500 gledalaca sastali su se timovi „Crvenih“ i „Belih“ u kome je tim „Belih“ slavio sa 125:114. Sudije ovog meča su bili Rems i Grbac. Za najboljeg košarkaša u prethodnoj godini proglašen je Arijan Komazec, igrač „Zadra“, a za najboljeg igrača susreta proglašen je Toni Kukoč. Gledaoci su mogli da uživaju u vanserijskim potezima asova kao što su Kukoč, Đorđević, Paspalj, Zdovc, Knego, Komazec i drugi. Timovi su nastupali u sledećim sastavima:
„Crveni“ - Obradović, Radulović, Perasović, Zdovc, Čurčić, Cvjetičanin, Primorac, Avdić, Knego, Savić, Paspalj, Marić.
„Beli“ - Đorđević, Danilović, Sretenović, Kukoč, Čutura, Jovanović, Pecarski, Radunović, Komazec, Tabak, Nakić.
Tako je manifestacija pod nazivom „Sve jugoslovenske zvezde“ spustila zavesu, a da nisu ni bili svesni toga da su ovom manifestacijom stavili tačku na jedan predivan košarkaški period od 46 godina. Ovo će biti poslednja utakmica u Jugoslaviji gde su svi bili okupljeni zajedno, na jednom mestu i pod jednom zastavom (ne računajući Reprezentaciju, koja će malo kasnije završiti trijumfalno svoj poslednji pohod).

ZANIMLJIVOSTI


- Od takmičarske sezone 1961. nema više nerešenih rezultata, već ako se regularni deo utakmice završi nerešenim rezultatom igraju se produžeci.
- Od 1961. godine takmičenje za domaći kup se igra od maja do maja naredne godine, s tim što bi se finale igralo 25. maja, na Dan mladosti.
- Od 1962. godine nije dozvoljen prelazak igrača iz jednog kluba u drugi bez dozvole matičnog kluba, ukoliko igrač želi da istraje u svojoj nameri moraće da pauzira dve i po godine.
- Od sezone 1967/68. utakmice domaćeg prvenstva će se igrati u dvoranama širom Jugoslavije, do sezone 1967. utakmice su se igrale na otvorenim terenima.
- Prva plej-of završnica igrana je u sezoni 1981/82.
- Od sezone 1984/85. u domaćem šampionatu uveden je šut za tri poena.
- U vreme stare Jugoslavije bilo je zabranjeno da strani igrači budu angažovani za domaće klubove. Dva slučaja gde se odstupilo od ovog pravila su dva Amerikanca dovedena kako bi igrala u evro-kupovima za „Zadar“ i „Partizan“. Ekipa „Zadra“ u sezoni 1974/75. angažovala je Amerikanca Daglasa Ričardsa. Najzaslužniji za njegov dolazak u Zadar je bio Krešimir Ćosić, koji je bio prijatelj i kolega sa njim na univerzitetu. Proveo je u Zadru šest meseci, odigrao je deset evropskih utakmica. drugog stranca je angažovala ekipa „Partizana“ - Roberta Bača Tejlora, koji je igrao u sezoni 1976/77, takođe u evropskim kupovima, ali će ovaj Amerikanac umesto košarkaških kvaliteta više biti upamćen po svojoj karakterističnoj frizuri „mikrofonki“. Mnogo je ličio na proslavljenog rok muzičara Džimi Hendriksa. Odigrao je dve utakmice protiv češke „Zbrojovke“ i dao 13 poena, ali nažalost, Partizan završio evropski pohod te godine u četvrtfinalnoj grupi. Partizanovi navijači su ga zvali Baća, mislili su da je došao da igra za ozbiljan novac pa su skandirali slogan: „Kića, Praja, Baća ko to sve plaća“.

LITERATURA


Korišćeni materijali za nastanak knjige su iz sledećih izvora:
- Dnevne novine Naš sport, Politika, Borba, Sport
- Časopis Koš
- Časopis Yu Koš
- Časopis Tempo
- Made in Yugoslavia, grupa autora
- Monografija SD Crvena zvezda 1945-2005.
- Vukovi sa Tuškanjca - Zoran Kovačević
- Džez Basket - Aleksandra Miletića
- Zlatnih 60 godina - Z. Čobović, M. Raičević, M. Bogdanović
- Monografija SD BEOGRAD
- Monografija Pola veka KK Radnički 1945-1995.
- Radivoj Korać - Rade Šoškić
- Pod crveno-belim obručima - Žarko Dapčević
- Monografija KK Zadar
- Monografija KK Jugoplastika
- Monografija Radmilo Mišović - Aleksandar Kerković
- Fotografije: lična arhiva Aleksandra Miletića, lična arhiva Žarka Dapčevića, lična arhiva Nemanje Đurića, lična arhiva porodice Popović, lična arhiva Zorana Slavnića, lična arhiva Vladimira Cvetkovića, lična arhiva Dragana Kapičića, arhiva KK Crvena zvezda, arhiva KK Cibona arhiva Košarkaškog saveza Srbije.