Nečista krv

First topic message reminder :



Bora Stanković
Nečista krv
Roman, 1910

O Bori Stankoviću i njegovom delu
Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti
Najznačajniji pripovedač ovog razdoblja jeste Borisav Stanković (1876-1927). Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije učinili J. Ignjatović sa Sent-Andrejom i S. Sremac s Nišom. Njegova tematika je socijalno određena a u načinu prikazivanja preovlađuje unutrašnja, psihološka perspektiva. Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka, Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), i dramu Koštana (1902), a započinje rad na romanima Nečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđev-dan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane – na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša Uvela ruža, lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.
Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog. Koštana je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu Nečista krv.
Taj roman donosi sumu Stankovićevog pripovedačkog iskustva i njegovog poznavanja čoveka i sveta. Zasnovana kao društvena hronika rodnog grada, Nečista krv prerasla je u izrazit roman ličnosti, psihološki utemeljen, a da pri tome nije izgubila bitnih obeležja društvenog romana. To je, možda, jedinstven slučaj u našoj književnosti da je postignut pun sklad između sociološke i psihološke motivacije. Lik neobične lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, među kojima se izdvaja snažna ličnost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki ili, čak, psihoanalitički, frojdovski, ali sve što se s njima događa motivisano je sociološkim činjenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staležima, sukobom između starog i novog, između starih bogataša, čorbadžija, koji beskrupuloznu borbu za samoodržanje prikrivaju gospodskim ponašanjem, i novih bogataša, obično seljaka koji se spuštaju u grad, noseći u sebi svežu krv, neistrošenu energiju i rušilačku agresivnost. Drugi Stankovićev roman, nedovršeni i posthumno objavljeni Gazda Mladen, jeste povest o sudbini čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva dužnosti; prosperitetu porodice on je žrtvovao sve, pa i voljenu ženu. Umetnički je ostvaren drukčijim postupkom od Nečiste krvi. Sve je u njemu sažeto, usmereno na ono što je glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je najčešće lapidaran, skoro epigramatičan, rečenice ponekad liče na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a Nečista krv i obiljem dramatičnih situacija, u kojima izvesni detalji često prerastaju u višeznačne simbole. U oba ta romana i u čitavom svom nevelikom opusu Stanković je stvaralac neobične, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio jezički izraz. Pod navalom osećanja i slika kao da mu se pero povija, rečenica se zapliće i posrće, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je više od drugih naših pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bića.

XXXI

Docnije Tomča, smejući se samom sebi, pričao je: kako je, kada je već duboko u noć, jednako jureći na alatu, naišao kod jedne reke i nju hteo preći, više mosta, usred vode - a voda je bila tamna, sveža, opkoljena zelenilom, mahovinom i razgranatim vrbama - jasno, kao na danu, ugledao golu, raskošnu žensku kako se kupa i češlja kose i kao da ga k sebi zove. Bila je ista ona, Sofka. Ali da ga ne bi to omađijalo i on se vratio natrag k njoj, a najviše iz straha da ne bi i alat to video, od toga se uplašio, curuknuo i silom ga kući doneo - on je sav po alatu polegao. Rukama zapušio mu oči i uši. I grizući ga ispod grive, za vratne žile, tako je silno alata ujedao da je ovaj pojurio i u skoku prešao tu poljanu. I jureći kroz šumu, kroz tamu, zaklanjajući ga od mesečine, odneo ga u han.

Tamo, pregledavši i videvši koliko su čivčije i sluge krale, sve ih redom istukao i isprebijao. Oni čak bili kao i radosni, što su tako videli da im je novi gazda ne samo kao stari, već i silniji.

I kako se tamo propio, više se ne treznio. Ciganke i seljanke jurio i čak silom, pomoću slugu, čivčija napastvovao, trista čuda čineći. Mati, svekrva, uzalud mu poruči: da se odmah otuda vrati, ili ni ona ovde kod kuće neće ostati. Stiže od njega odgovor: materi čast i poštovanje. Što god ona hoće, zaželi, neka popije i pojede. Ništa da ne žali ni štedi, ali ako i pored toga još nešto od njega hoće, onda neka ide kud god je volja.

I Sofkin otac, efendi-Mita, opet, da bi sebi dao ugled a Tomči zadao strah, samoga navodadžiju posla k njemu s porukom: da ili dolazi kući i ne sramoti ga, ili će on svoju kćer natrag uzeti. Tomča navodadžiju dočeka ne može biti bolje. Ali tastu, efendi-Miti, posla "lakat" i sa njim i takvu neku sramotnu reč, psovku, da se po tome videlo kako se on sasvim okrenuo od njih, sasvim propao. Po toj psovci, gadnoj reči, videlo se da se sasvim povratio u ono doba kada je, kao dečko, tamo sa ocem po tim hanovima sedeo i živeo sa Ciganima, raznim propalim i mračnim ljudima. Efendi-Mita, više ljut što je taj lakat s psovkom po drugome poslao za njega, a ne da mu je sam u oči rekao, posla po Sofku da je natrag vodi. Ali Sofka odbi. Ne samo da odbi, nego ocu poruči da je više nikad za to ne dira, da je ostavi na miru i da je njoj ovde "dobro, sasvim dobro."

XXXII

Ali na tome ne ostade. Tomča, kad vide da ga više niko ne dira, još manje smeju da mu poručuju i prete, dakle da više nije dete, nego veliki, odrastao, svoj čovek, poče opet da dolazi kući. Ali kako! Uvek u noć, uvek pijan, uvek gotovo razbijajući kapiju, dok mu sluga Arsa dotrči i otvori. Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva. Sluge tad moraju da beže u komšiluk, jer znaju da će ih iz puške gađati, samo ako koga primeti u kući od njih. On onda iz podruma sam dovlači piće, vino, ali najviše rakiju. I zakrvavljenih očiju, besan, gledajući u nju kako ona ne preneražena, ne uplašena, nego kao sa nekom nasladom sve to trpi i čeka da i dalje produži sa njom, silom bi je gonio da sa njim pije. I to mnogo, sve samu rakiju, ljutu, prepečenu, od koje će ona opijena pasti u nesvest, da bi on nju posle mučio, ljubio. I to toliko, da je samo ona, Sofka, u stanju da otrpi. A ona je i trpela. Mogao je svu ubiti, sve joj telo izgristi, a ne samo prsa, ne bi se ona ni pokrenula, ni glasa od sebe pustila! Jedino što bi tada i ona navlaš što više pila tu rakiju, osećajući kako je ova pali i dovodi u neko ludilo od bolova, naslade.

Sutra, još u crnu zoru, čim bi se istreznio, odmah se dizao i odlazio natrag, u han, selo.

Sofka, kad bi se, ubijena i izlomljena, jedva digla i izišla posle toga u kuću, ušla u svekrvinu sobu, tamo i nju zaticala kako ova sva preplašena, utučena preživelim strahom od noćašnjice, ne može iz postelje da se digne. I čim vidi Sofku povezane glave, čela, i sa modricama, ona, kao kiša plačući, govori joj:

- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

- Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila - zabašuruje Sofka.

- Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.

Ali kad Sofka nikako ne hte da ide, pobegne od Tomče i njih, onda ona, svekrva, čisto pobeže. Sasvim ubijena i ne mogući Sofki u oči da gleda, od stida, srama, kao da je ona za sve to kriva, po nekoliko dana ne bi je bilo kod kuće. Uvek je tobož išla na groblje, pa je, vraćajući se otuda, što dotada nikad nije činila, nailazila na neku svoju seljanku, poznanicu, i od te tobož silom bila zadržavana na prenoćište i sutra na ceo dan. Sofku je nje više bilo žao nego sebe. Uzalud joj je Sofka od svakoga jela, od ručka, večere, uvek ostavljala, da, kad dođe, ima šta da jede, svekrva ništa ne bi okusila. Čak ni samu postelju nije dodirivala, još manje u njoj spavala, već u kutu, uglu sobe. I to sve zbog toga da ne bi prljala postelju i gužvala je, te Sofka morala ponovo da je namešta, i tako ona, Sofka, i pored tolikih svojih muka još i zbog nje da se muči i napreže. Ovako, ne ležući u nju, ne remeteći je, mislila je da ušteđuje Sofki trud.

Uzalud joj je Sofka to prebacivala, ujutru se na nju ljutila kad bi videla da opet u postelju nije htela leći, ali ona jednako se izgovarala: da zato nije legla u postelju, što joj se san razbio, te nije mogla spavati. A međutim, po njenoj izgužvanoj anteriji, po njenoj šamiji, već ulubljenoj, sasvim prilepljenoj oko vrata, slepoočnjače i potiljka, videlo se da leži i spava tako obučena, i to više postelje, u kutu, na jastuku. Sofka bi na tom jastuku, presavijenom za pod glavu, sutra videla udubljenja od njenih lakova, glave, kako je po njemu nički grčeći se ležala.

- Zašto mori, nano? Zašto ne legneš, ne raskomotiš se? Nazepšćeš, razbolećeš se - počela bi je tada Sofka na sav glas koreti, ne mogući od žalosti već da je gleda tako izgužvanu, izgubljenu i potonulu u neki strah, trepet.

Ali ona bi se jednako vajkala:

- A ne, ne, čedo. Leći ću ja, leći. Nego sam sinoć zaboravila. Slučajno se naslonila na taj jastuk, pa zadremala, zaspala.

Međutim cele noći nju Sofka čuje kako ne spava. Tiho, da Sofku ne uznemiri i probudi, ide po kući, kujni, i odjednom, zaboravivši se, svom dušom jaukne:

- Oh, prokleti!

I samo to. Ni ko proklet! Da li ceo svet ili samo oni muški: i Sofkin otac, i njen muž, pokojni Marko, pa sada i ovaj njen sin, Tomča.

Mučeći tako samu sebe, jednako bežeći od kuće, pade jednom u postelju i brzo, za nekoliko dana, izdahnu. Tomča, iako mu javiše, ne dođe na saranu. Odmah posle svekrvine smrti i sluga Arsa ode od kuće. Tobož ode natrag u selo, da traži i ubije onoga Ahmeta, gazdinog krvnika, dok u stvari otišao i on u han, kod Tomče, da se tamo nad ostalim slugama natresa, tražeći da ga, kao najstarijeg, dvore i služe, te tako Sofka potpuno sa kućom ostade sama. I to, što Sofka ostade sasvim sama, ne samo da bi gore, teže, nego čak i bolje i lakše, kako za nju tako i za njega, Tomču. On, nestankom materinim, kao zaradova se, jer se oseti sasvim slobodan. Otada on je, ne samo noću, nego i danju mogao dolaziti kući i sa Sofkom raditi šta hoće. A i za samu nju bilo je lakše što ona, posle svakog njegovog odlaska, gotovo luda od bolova a najviše od razdraženosti, sasvim je tad ostajala sama i ne imala da strepi da će je ko onakvu gledati. Jer on, iako pijan, ipak se nije dao prevariti kao drugi muževi kad je već grli, ljubi, nego bi naprotiv, uinat, da bi je još više namučio, onako razdraženu ostavljao, te bi ona po čitave dane i noći morala ležati, jednako odajući se piću, samo da bi se sasvim umrtvila.

Docnije, kako se pričalo, toliko je to išlo daleko, toliko je posle Tomčinog odlaska bivala luda, ne znala za sebe, da bi, onako pijana, noću padala i onda zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci što bi služili kod nje morali uvek biti gluvonemi.

XXXIII

I ništa se ne desi. Još manje smrt da dođe. Čak počeše deca dolaziti i rađati se. Ali kakva deca, kakav porod! Jedini sin, prvenac, što je imao neke snage, jačine, dok su sva ostala bila sve bleđa, podbuhlija.

Ali to nju nije iznenađivalo. Sve joj je bilo tako jasno. Sve se, isto kao nekada, i sada ponavlja. Isto kao što od onog njihovog hadži-Trifuna njeni počeli da propadaju, tako, evo i ovde počinje od svekra joj, Marka, muža, Tomče, i same nje. A bar da se njome završi, nego se eto produžava njenom decom, unucima, praunucima. I ko zna, neka njena čukununuka, koja će se možda zvati i Sofkom, biće sigurno onako lepa, bujna, kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju, Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na miru ne ostavljati.

Tek što je ponoć prevalila. Jedva se nazire bunar, štala, okolni zid, a ostalo se još gubi u mraku. Iz one velike sobe, kroz široke, prizemne prozore, ulepljene mestimice počađavelom hartijom, dopire žuta, mrka svetlost. U kujni svetluca mala lampica, što je na stoličici blizu vrata. Gori ona tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa. Mada su odavno svi po kući budni, opet se niko živ ne pokazuje niti miče. Pa ni alat, već osedlan i sa crnom, zaraslom prugom od noža na svojim već starim ali još dosta jakim belim sapima, kao da ni on ne sme da rže i kopa nogom, već polako i jednoliko grize zob u zobnici, obešenoj mu o vrat, i sa prebačenom uzdom o unkaš čeka svoga gazdu, Tomču, da iziđe iz sobe, usedne na nj i otputuju u han. A iz te sobe još se ništa ne čuje do samo šuštanje haljina, silno udaranje pete o zemlju, o pod, da bi jače nalegle čizme na nogu, i ono, posle spavanja, tupo, kratko kašljanje. Sluga stoji na pragu od kujne, temenom se oduprevši o podvratnik, leđima jako pribivši se o prag. I tako zgrčen, kao priklješten, drži u jednoj ruci bisage, a u drugoj veliku i tešku postavljenu gunju. Netremice, sa strahom, pogleduje čas u onu veliku sobu, pazeći da se lampa na stoličici do vrata sobnih ne ugasi i da onda gazda izlazeći ne naiđe ovamo u mrak, čas opet ovamo, niže sebe, u sopčetu, ućutkujući probuđenu decu koja leže ispod jorgana i, probuđena, jedno drugom prete, kad koje počne glasnije da govori:

- A, a... de! Otac još nije otišao.

- Daj žilu! - ču se iz sobe Tomčin krupan glas.

Sluga brzo alatu prebaci preko sedla gunju i bisage. Provede ga i okrenu ulazu, od sedla jednu uzengiju poče tako da drži, kako bi Tomča, i ne gledajući, odmah u nju mogao da metne nogu, lako da uzjaše. I držeći jednom rukom alata za uzdu, a drugom uzengiju, pognut osta čekajući.

Zamalo, pa se ču škripa sobnih vrata i teški koraci u kujni i njegov uobičajeni pri polasku govor, naredbe, pretnje, što se odnosilo ne na njega, slugu, već tamo na "njih", Sofku, decu, kuću.

- Kaži onome slepcu (sinu), živ da me ne dočeka, ako čujem da se opet lunja i skita.

- Hoću, hoću! - izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara slabim, ali postojanim glasom.

Sluzi zadrhta ruka kojom držaše uzengiju, jer se na pragu kujne zacrne on, Tomča. On je već bio valjda od mnogog jela i pića, pre vremena ugojen, sasvim debeo i jak. Prsa mu gojna kao u neke žene. Usta mu se gubila u zdepast, kratak vrat i podvoljak. Obučen u široke, ne čohane čakšire, u dolamu, sa silavom, čizmama više kolena i crnom šubarom.

Onako jak i mrk još jače odudari osvetljen ostrag onom lampom koju je Sofka uzela sa stoličice do sobnih vrata i držala je više svoje i više njegove glave, svetleći mu put.

Sluga, pošto još jednom baci prestrašen pogled po konju, da nije štogod zaboravio, privede alata, gurnu onu uzengiju na Tomčinu nogu koju ovaj beše samo podigao, pa onda brzo pređe na drugu stranu, obisnu se o sedlo, te Tomča sigurno i lako uzjaha. I kad uzjaha poče se utopljavati, zaogrćući se dobro gunjom, uvijajući noge, kolena i probajući falje na pištoljima, da barut nije ukvašen. Sluga za to vreme otrča do kapije, otvori je, i osta da drži razjapljena krila. Tomča, pošto se dobro uvi, oseti na konju sigurno, utopljeno, uze dizgine i, prekrstivši se, a ne rukovavši se sa Sofkom, pođe.

- Zbogom!

- Srećan ti put! - otpozdravi ga Sofka i osta svetleći, dok se on, odudarajući od alata, i nijajući se na njemu sigurno, jako, ne izgubi na kapiji.

Tek kada Sofka ču kako sluga tamo za njim zatvori kapiju, vrati se ona polako u kujnu koja već beše osvetljena od ognja što ga deca raščarkala i već se načetila od njega, pa onako sanjiva, drljava, posuta koncima i pramenovima vune i pamuka od spavaćih haljina, zapretala bose noge i pepeo oko ognjišta, gledajući oko sebe veselo i slobodno. Sofka ih poče kao uvek grditi. Zatim uđe u onu veliku sobu i vrati se iz nje vukući za sobom jastuk koji podvi i sede na nj pri ognjištu. Posle u jednom džezvetu pristavi kafu a u drugom poče da greje rakiju. Deca, znajući da im neće dati od toga što kuva, počeše otvarati kovčeg do zida. I podupirući svojim glavicama njegov veliki, težak i star poklopac, izvlačili su iz kovčega komađe hleba, koje su grizli nemarljivo, vitlajući se po kujni, sobi, odlazeći osobito u onu veliku, očevu, u koju dosada nisu smeli da privire, i sa nasladom otuda sobom izvlačeći jastuke, ponjave i drugo. Ona kao da to nije ni primećivala. Pokatkad samo bi se trgla i, videvši šta rade, planula bi i udarila bi koje od njih bilo papučom, nanulom i svačim što bi našla oko sebe, i onda bi ih opet ostavljala na miru. Sluga, pošto je bio zatvorio kapiju, donese naramak drva i sede i on do ognjišta. Razuzuri se. Izu opanke i poče, zadižući i zagoljujući do kolena noge, da čisti slame iz nogavica. Utom već je i dan svitao. Modrina zore poče probijati odozgo, kroz badže, i lomiti se sa svetlošću ognja. Iz komšiluka čuli su se udarci sekira, škripa đermova, kloparanje nanula po kaldrmisanim avlijama, a iz čaršije, gde je velika kapija i kafana, na mahove poče dopirati otegnuto prodavanje salepa, i vika simidžija, i jak, oštar zadah od upaljenog uglja po mangalima ispred dućana. Ovamo kroz kapidžik već počeše dolaziti iz komšiluka žene na bunar. I po graji dece videle bi da je on, Tomča, već otišao; zato ostavljajući testije oko bunara, sasvim slobodno počeše ulaziti ovamo, kod Sofke, da piju kafu, sede, i zađu toliko u razgovor, da onda moraju iz njinih kuća po nekoliko puta decu da šalju po njih.

Međutim sama Sofka odavno se osuši. Nekadašnja njena tanka i vitka polovina izvila se, te joj kao grba štrči i odudara od nje. Crne joj oči ušle, nos joj se izvukao i utanačio, a slepoočnjače joj se izoštrile i kao prišle, stisle se jedna drugoj; samo joj usta još onako tanka, vlažna i sveža. Ide polako. Nikuda se ne žuri, već nesigurnim koracima s uvučenim rukama u nedra, te joj košulja na grudima uvek nabrana, skupljena i prljava. Nećete je nikad videti da jede. Gotovo nikad ništa. Samo što pije kafu i uvek vezuje čelo maramom, stežući jako na slepoočnjačama kolute crna luka, posute kafom. Po ceo dan tako provede sedeći do ognjišta u kujni, nagnuta nad njim, čeprkajući mašicom, odvajajući kupice ugašenog žara, onda po čistom i mrkom pepelu povlačeći neke meke, nežne poteze. Iz toga ako bi je tek koja komšika trgla. Zamrsilo joj se platno i zove je da ga ona odmrsi. Sofka odmah odlazi. Na prvi pogled vidi gde je pređa zamršena, i sigurno, slobodno, ne otkinuvši ni jednu žicu, raspravi je, pa čak, kao da to nije tuđ posao, već njen, seda u razboj i produži da ona tka. Ali to biva malo. Brzo se kao umori i onda se diže i odlazi drugoj komšinici. Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.