Borilački klub

First topic message reminder :



Kada je prvi put štampan, 1996. godine, BORILAČKI KLUB je smatran "underground" klasikom, a sada je priznat kao jedan od najoriginalnijih i najprovokativnijih romana objavljenih u ovoj deceniji. Crnohumorni prvi roman Čaka Polanika govori o jednom nesrećnom mladom čoveku koji otkriva da njegov bes što živi u svetu neuspeha i laži ne može smiriti ispraznom potrošačkom kulturom. Borilački klub je ideja Tajlera Dirdana, kinooperatera, kelnera i mračnog anarhističkog genija, koji misli da je pronašao način kako da on i njegovi prijatelji žive izvan svojih ograničenih i zaglupljujućih života. Ali , u Tajlerovom svetu ne postoje pravila, ograničenja, kočnice.
Reklame su učinile da ljudi jure odeću i automobile koji im nisu potrebni. Čitave generacije provode živote na poslovima koje mrze, samo da bi kupili stvari koje im zaista nisu potrebne. Ovo je tvoj život, i on se, minut po minut, primiče kraju...

29


TAJLER STOJI TU savršeno zgodan i nalik anđelu, onako potpuno plav. Moja želja za životom me zapanjila.
Ja, ja sam krvavi komad toaletnog papira, i sasušen ležim na golom madracu u mojoj sobi u fabrici sapuna „Pejper Strit”.
Iz moje sobe sve je nestalo.
Moje ogledalo sa fotografijom mog stopala kada sam deset minuta imao rak. Gore od raka. Ogledalo je nestalo. Vrata ormara su otvorena, i mojih šest belih košulja, crne pantalone, donji veš, čarape i cipele, sve je nestalo.
Tajler kaže - Diži se.
Ispod i iza i unutar svega što sam nekada uzimao zdravo za gotovo, raslo je nešto užasno.
Sve se raspadalo.
Svemirski majmuni su otišli. Sve je premešteno, salo od liposukcija, vojnički kreveti, novac, posebno novac. Ostala je samo bašta i iznajmljena kuća.
Tajler kaže - Poslednje što još moramo da obavimo je ono tvoje mučeništvo. Ta tvoja slavna smrt.
Kao da smrt nije tužna, poražavajuća stvar, nego ovo valjda treba da bude vesela, okrepljujuća smrt.
Oh, Tajlere, sve me boli. Samo me ubij ovde.
- Diži se.
Ubij me, već jednom. Ubij me. Ubij me. Ubij me. Ubij me.
- Mora da bude slavno - kaže Tajler. - Zamisli ovo: ti na vrhu najviše zgrade na svetu, a nju zauzeo projekat „Haos”. Dim kulja iz prozora. Stolovi padaju na okupljenu gomilu na ulici. Prava opera smrti, to je ono što ćeš da dobiješ.
Kažem, ne. Dovoljno si me iskoristio.
- Ako ne budeš sarađivao, krenućemo za Marlom.
Kažem, vodi me.
- A sada se diži iz tog jebenog kreveta - kaže Tajler - i vuci tu guzicu u jebena kola.
I, tako smo se Tajler i ja našli na vrhu „Parker-Moris” zgrade, sa pištoljem nabijenim u moja usta.
Stigli smo do naših poslednjih deset minuta.
Zgrada „Parker-Moris” za deset minuta više neće postojati. Znam to, zato što Tajler to zna.
Sa cevi pištolja nabijenom u moje grlo, Tajler govori - Mi nećemo zaista umreti.
Jezikom guram cev pištolja do obraza i kažem, Tajlere, ti misliš na vampire.
Stigli smo do naših poslednjih osam minuta.
Pištolj je ovde samo za slučaj da policijski helikopteri stignu ranije.
U božjim očima, ovo izgleda kao jedan čovek, sam, koji drži pištolj u svojim ustima, ali Tajler drži pištolj, a to je moj život.
Uzmeš 98-procentni koncentrat pušljive azotne kiseline i kiselini dodaš tri puta veću količinu sumporne kiseline.
Dobićeš nitroglicerin.
Sedam minuta.
Pomešaj nitroglicerin sa strugotinom i dobićeš fin plastični eksploziv. Puno svemirskih majmuna meša nitroglicerin sa pamukom i dodaje epsomit kao sulfat. I ovo može da obavi posao. Neki od majmuna, oni koriste parafin pomešan sa nitroglicerinom. Meni to sa parafinom nikad nije uspelo.
Četiri minuta.
Tajler i ja na ivici krova, pištolj u mojim ustima, a ja se pitam koliko je ovaj pištolj čist.
Tri minuta.
A onda je neko viknuo.
- Čekaj - i to je Marla, koja trči preko krova.
Marla mi prilazi, samo meni, pošto je Tajler nestao. Puf. Uostalom, Tajler je moja halucinacija, a ne njena. Kao čarobnim štapićem, Tajler je nestao. I sada sam samo jedna osoba, sa pištoljem u ustima.
- Pratili smo te - viče Marla. - Svi ljudi iz grupe za podršku. Ne moraš ovo da radiš. Spusti pištolj.
Iza Marle, sav rak creva, moždani paraziti, ljudi sa melanomom, tuberkulozni ljudi, hodaju, posrću, guraju svoja kolica ka meni.
Oni kažu - Čekaj.
Njihovi glasovi mi stižu kroz hladan vetar, i govore - Stani.
I - Možemo da ti pomognemo.
- Dozvoli nam da ti pomognemo.
Preko neba, dolazi hvuš, hvuš, hvuš policijskih helikoptera.
Urlam, idite. Odlazite odavde. Ova zgrada će da eksplodira.
Marla viče - Znamo.
Ovo je nešto kao totalno bogojavljanjski trenutak za mene.
Ja ne ubijam sebe, vičem. Ja ubijam Tajlera.
Ja sam Džoov Hard Disk.
Svega se sećam.
- To nije ljubav, ili tako nešto - poviče Marla - ali, mislim da se i ti meni sviđaš.
Jedan minut.
Marli se sviđa Tajler.
- Ne, ti mi se sviđaš - viče Marla. - Znam razliku.
I, ništa.
Ništa ne eksplodira.
Sa cevi pištolja nabijenom u moj preživeli obraz, kažem, Tajlere, pomešao si nitroglicerin sa parafinom, zar ne.
Sa parafinom nikad ne uspeva.
Moram to da uradim.
Policijski helikopteri.
I ja povlačim obarač.

30


U KUĆI MOGA oca ima mnogo soba.
Naravno, kada sam povukao obarač, umro sam.
Lažov.
I Tajler je umro.
Sa policijskim helikopterima koji su grmeli ka nama, i Marlom, i svim ljudima iz grupa za podršku, koji nisu mogli da spasu sebe, ali su svi oni pokušavali da spasu mene, morao sam da povučem obarač.
Ovo je bilo bolje nego stvaran život.
A onaj tvoj jedan savršeni trenutak ne traje večno.
Sve na nebu je belo na belom.
Prevarant.
Sve na nebu je tiho, cipele sa gumenim đonovima.
Na nebu mogu da spavam.
Ljudi mi pišu na nebo, i kažu mi da nisam zaboravljen. Da sam njihov heroj. Da će mi biti bolje.
Ovdašnji anđeli su u fazonu Starog zaveta, legije i poručnici, nebeski domaćin koji radi po smenama, danima, turnus. Noćna smena. Donose ti obroke na poslužavniku, sa lekovima u papirnim čašicama. „Dolina lutaka” komplet za igranje.
Sreo sam Boga koji je sedeo za svojim stolom od orahovine, sa diplomama koje su visile na zidu iza njega, i Bog me je pitao - Zašto?
Zašto sam uzrokovao toliko bola?
Zar nisam shvatio da je svako od nas sveta, jedinstvena pahulja, sa osobenom jedinstvenom osobenošću?
Zar ne shvatam da smo svi mi manifestacije ljubavi?
Gledam Boga za njegovim stolom, kako hvata beleške, ali Bog je sve pogrešno shvatio.
Mi nismo posebni.
Mi takođe nismo ni govna ili đubre.
Mi smo samo mi.
Mi smo samo mi, i šta se desi, desi se.
A Bog kaže - Ne, to nije tako.
Aha. Dobro. Kako god. Boga ne možeš ničemu da naučiš.
Bog me pita čega se sve sećam.
Svega se sećam.
Metak iz Tajlerovog pištolja razneo mi je drugi obraz, i napravio mi nepravilan osmeh od uha do uha. Aha, baš kao one ljutite bundeve koje viđamo na Noć veštica. Japanski demon. Zmaj Pohlepe.
Marla je i dalje na Zemlji, i piše mi. Jednog dana, kaže, vratiće me na Zemlju.
I, da na Nebu postoji telefon, nazvao bih Marlu sa Neba i u trenutku kada kaže - Halo - ne bih spustio slušalicu. Rekao bih - Zdravo. Šta ima novo? Ispričaj mi svaku sitnicu.
Ali, ja ne želim da se vratim. Još ne.
Samo zato.
Zato što mi, s vremena na vreme, neko unosi poslužavnik sa ručkom i mojim lekovima, i ima masnicu na oku, ili čelo naduveno od kopči, i kaže:
- Nedostajete nam, g. Durdene.
Ili, neko sa slomljenim nosem prolazi pored mene, čisteći pod, i prošapuće:
- Sve ide po planu.
Šapuće:
- Rasturićemo civilizaciju kako bismo od sveta mogli da napravimo nešto bolje.
Šapuće:
- Radujemo se vašem povratku.