Preživjeli

First topic message reminder :



“Preživjeli” je drugi roman američkog romanopisca i novinara Čaka Palahnjuka, a objavljen je nakon spektakularnog uspjeha njegovog prvijenca “Klub boraca”, po kojem je, u režiji Dejvida Finčera, snimljen istoimeni, sad već kultni, holivudski blokbaster. “Preživjeli” je pesimistično humorističan postmoderni roman o cijeni slave i o ludilu, duboko ukorijenjenom u savremenom svijetu.Tema romana je uspon i pad jedne televizijske mega-zvijezde, Tendera Brensona, posljednjeg preživjelog iz takozvane Pravovjerne sekte smrti. Na samom početku romana, Tendera zatičemo u pilotskoj kabini, kako, s uključenim autopilotom, leti iznad Pacifika, na visini od 12000 metara, u avionu bez putnika i bez goriva, koji će se uskoro survati u bezdan. U ovoj obeshrabrujućoj i bizarnoj “konstelaciji”, Tender Brenson crnoj kutiji (i naravno nama, čitateljima), priča o tome kako je od poslušnog i vaspitanog djeteta postao glamurozni TV prorok.
Možda naizgled preočigledno, ali sigurno ne naivno, Čak Palahnjuk u romanu “Preživjeli” naglašava iskonsku vezu između slave i glamura s jedne i đavoljeg mračnog kulta s druge strane. Pomalo geteovsku a više orvelovsku fabulu romana, on pripovijeda na vrlo originalan i samo njemu svojstven način, praveći vrlo zanimljiv i moglo bi se reći mudar sižejni okvir – u pilotskoj kabini aviona koji srlja u potpuno izvjesnu propast, glavni protagonista crnoj kutiji priča svoju životnu priču. Kroz ovaj savršeno (neko će reći i presavršeno) osmišljeni narativni model, Palahnjuk nam priča jednu pravu američku storiju o uspjehu, slavi, vjeri, smrti i propadanju.

“Preživeli” je britka, surova i uzbudljiva satira o savremenom načinu života u Americi, koja dokazuje da Čak Palahnjuk potpuno opravdano uživa status jednog od najoriginalnijih pisaca današnjice.

19


Pre nego što se ovaj avion sruši ili pre nego što se traka odvrti do kraja, želim da raščistim još neke greške u koje spadaju: TV šou Mir i spokoj.
Ukrasna figurica Tendera Bransona.
Društvena igra “Trivijalna Biblija”. Kao da je svaka reč koju Bog izgovori trivijalna.
Agent mi je odao jednu tajnu - treba uvek da tipujem na više stvari. Tako će uvek biti nade kada jedna od njih propadne.
Zato smo imali:
Dijetu po Bibliji.
Knjigu Tajna uputstva za bogaćenje u Bibliji.
Knjigu Seksualne tajne u Bibliji.
Biblijski priručnik Uradi sam, kuhinje i kupatila.
Osveživač za prostorije “Tender Branson”.
Kampanju “Postanje”.
Knjigu vrlo običnih molitvi, drugi tom, ali su molitve izgledale više kao vradžbine.
Na primer: Molitva da te neko zavoli.
Ili, Molitva da oslepiš svog neprijatelja.
Sve su ovo, specijalno za vas, pripremili dobri ljudi iz kompanije Tendera Bransona.
Ništa od svega ovoga nije bila moja ideja.
Kampanja “Postanje” nije bila moja ideja. Protiv kampanje “Postanje” borio sam se iz sve snage. Problem je bio u tome što su se ljudi raspitivali da li sam ja nevin. Oni inteligentni ljudi pitali su se da nije možda malo nazadno to što sam još nevin u mojim godinama.
Ljudi su hteli da znaju koji su to moji seksualni problemi.
Šta to nije u redu sa mnom?
Sve to s kampanjom “Postanje” zakuvao je moj agent. Polako se sve u mom životu pretvara u jednu nepriliku za drugom, sve dok potpuno ne zaboravim šta je bio prvobitni problem. U ovom slučaju problem je bio u tome što u Americi jednostavno ne možete da budete nevina sredovečna osoba, jer onda nešto s vama nije u redu. Ljudi ne mogu da zamisle neku vrlinu kod drugog ako je ne vide kod sebe. Mnogo vam je lakše da zamislite da ste slabiji, nego da poverujete u to da ste jači. Navikli ste se da zloupotrebljavate sami sebe. Postali ste lažljivci. Ljudi su uvek spremni da poveruju obrnuto od onoga što im se kaže.
Ne radi se tu prosto o samokontroli.
Vi ste kastrirani još kao dete.
Kampanja “Postanje” bila je jedan vrlo neizvestan medijski događaj.
Moj agent je na brzaka rešio da me oženi.
On mi ovo kaže dok se jednog dana vozimo u limuzini.
S nama je u kolima i moj lični trener, koji mi kaže da su najbolje tanke igle za insulin, zato što ne cepaju unutrašnjost vene. Tu je i moj reklamni agent - ona i moj agent gledaju kroz zamračene prozore, dok trener oštri jednu iglu na kutiji šibica, pa mi ubrizgava 50 miligrama laurabolina.
Ovo nije da ne boli, iako koristimo igle za insulin.
A to oko seksa, kaže mi moj agent, bez obzira koliko to želiš, to može da se zaboravi. U vreme kada je bio tinejdžer, moj agent je postao alergičan na mleko. Voleo je mleko, ali nije mogao da ga pije. Mnogo godina kasnije pojavilo se mleko bez laktoze, koje on može da pije, ali mu je sada ukus mleka odvratan.
Kada je ostavio alkohol zbog problema s bubregom, mislio je da će da poludi. Sada jedva da se i seti alkohola.
Da bi sprečio da mi se pojave bore na licu, moj dermatolog mi je u skoro svaki mišić oko usta i očiju ubrizgao “botoks”. To je botulinum toksin, zbog kojeg se ovi mišići parališu za narednih šest meseci.
Zbog periferne parestezije i sporednih efekata od uzajamnog delovanja svih tih preparata, teško da mogu da osetim svoje ruke i noge. Posle injekcije “botoksa” jedva da mogu da pomerim lice. Mogu da se smeškam i govorim, ali i to uz mnogo muke.
Sve se ovo dešava u limuzini, koja ide do aviona, koji ide do sledećeg stadiona, bog će ga znati gde. Moj agent kaže kako je Sijetl samo jedno opšte geografsko područje koje okružuje stadion “Kingdom”. Detroit je samo mnogo ljudi koji žive oko stadiona “Silverdom”. Mi i ne idemo u Hjuston, nego na stadion “Astrodom”. Stadion “Superdom”. Stadion “Maji Haj”. Stadion “Džek Marfi”. “Džejkobs fild”. Stadion “Ši”. “Rigli fild”. Svi ti stadioni imaju svoje gradove, ali to nema veze.
Koordinator turneje takođe je s nama u kolima i daje mi spisak imena prijavljenih žena koje žele da se udaju za mene, a moj agent mi daje spisak pitanja koja treba da naučim napamet. Na vrhu strane stoji prvo pitanje:
“Koju je ženu u Starom zavetu Bog pretvorio u začin?”
Koordinator turneje planira jedno veliko romantično venčanje nasred stadiona tokom poluvremena Super Boula. Boje koje ćemo koristiti na venčanju zavise od toga koji timovi zaigraju u Super Boulu. Religija koju biramo zavisi od rezultata nadmetanja u novčanoj ponudi, jednom vrlo tajnom nadmetanju koje treba da odluči da li ću da pređem u katoličku, jevrejsku ili protestantsku veru, sada kada je Crkva Pravovernih otegla papke.
Drugo pitanje na spisku glasi:
“Koju su ženu u Starom zavetu pojeli psi?”
Sledeća opcija koju razmatra moj agent jeste da zaboravimo na posrednika i da sami osnujemo svoju veliku religiju. Da objavimo svoj prepoznatljivi zaštitni znak. Da prodajemo direktno potrošačima.
Treće pitanje na listi glasi:
“Da li je možda beskrajna sreća u Edenskom vrtu postala toliko dosadna, da je otkidanje jabuke bilo opravdano?”
Nas šestoro ili sedmoro sedi u limuzini, jedni naspram drugih na po jednom dvosedu, izmešanih kolena.
Ako je verovati mom reklamnom agentu, venčanje je spremno. Savet je već izabrao jednu finu, verski podobnu mladu, pa će ta pitanja koja ću joj postavljati biti čista ujdurma. Taj savet je s nama u kolima. Ljudi za barom sipaju pića, pa ih dodaju jedni drugima. Moja mlada će biti jedna žena koja tek što se zaposlila kao asistent koordinatora turneje. I ona je s nama u kolima i sedi preko puta mene, pa se naginje napred.
Zdravo, kaže ona. Ona tvrdi da je sigurna da ćemo nas dvoje biti vrlo srećni zajedno.
Moj agent mi kaže da nam je za venčanje potrebno veliko čudo.
Najveće.
Treba da napravim najveće čudo u svojoj karijeri.
Pored toga što je Fertiliti ljuta na mene, a moj stariji brat još na slobodi, pošto su mi ubrizgali laurabolin u krvotok, namestili lažni ritual udvaranja da bi se pronašla savršena osoba, posle projekta “Postanje”, tu je još i jedna potpuno nepoznata žena koja treba da se uda za mene i oduzme mi nevinost, uz pritisak koji se na mene vrši da se ubijem - ja stvarno ne znam šta da radim.
Asistent koordinatora za medije kaže da smo ostali bez votke. I on je s nama u kolima. A nestalo nam je i vina. Imamo samo gomilu tonika.
Svi gledaju u mene.
Bez obzira šta sve stignem da uradim, oni uvek žele još, bolje, brže, drugačije, novije, veće. Fertiliti je bila u pravu.
A sada mi još i moj agent govori da mi je potrebno najveće čudo u mojoj karijeri. On kaže:
“Potrebno je da to uradiš.”
Amen, kažem ja njemu. Ma šta mi napriča.

18


Ljudi me uvek pitaju da li znam da rukujem tosterom.
Da li znam čemu služi kosilica?
Da li znam čemu služi balzam za kosu?
Ljudi ne žele da se ja ponašam kao da sam s ovog sveta. Oni od mene očekuju neku nevinost kao iz Edenskog vrta, pre nego što je ubrana jabuka.
Da budem bezazlen kao mali Isus. Pitaju me da li znam kako radi televizor.
Ne, ne znam, ali to ne zna ni većina njih.
Istina je da ja nisam baš bio neki naučnik, a svaki dan se sve više gubim. Nisam glup, ali sam na dobrom putu. Ne možete ceo period svoje zrelosti provesti u spoljnom svetu, a da ne shvatile neke stvari. Znam kako se koristi otvarač za konzerve.
Najteži deo toga što sam poznat i slavan verski vođa jeste taj što moram da se saživim s očekivanjima običnih ljudi.
Oni me pitaju da li znam čemu služi fen za kosu.
Ako je verovati mom agentu, tajna da se ostane na vrhu jeste da nikog ne ugrožavam. Da se pretvorim u ništa. Da budem praznina koju će ljudi da popune. Da budem ogledalo. Ja mu dođem kao religiozna verzija nekog dobitnika na lotou. Amerika je puna bogatih i slavnih ljudi, ali ja treba da budem ta retka kombinacija: slavan i glup, poznat i ponizan, čedan i bogat. Ljudi misle kako svaki dan treba živeti skrušeno kao Jovanka Orleanka, prati sudove, kao Devica Marija, i jednog dana će i vaš broj doći na red.
Ljudi me pitaju da li znam šta je to masaža.
Ljudi misle da se čovek samo tako, iz čista mira, preobrati u sveca. Ceo taj proces trebalo bi da je sasvim jednostavan. Kao da možete biti Lana Tarner kada vas otkriju kao kelnericu u nekom baru. Možda ste u XI veku mogli da budete tako pasivni. U današnje vreme koristi se lasersko oblikovanje da se uklone one fine linije oko vaših usta pre nego što snimite specijalno božićno izdanje svog šou-programa. Sada imamo depilaciju. Intervencije na koži. Jovanki Orleanki je bilo lako.
U današnje vreme ljudi žele da znaju da li znam da proverim koliko imam para na računu?
Oni me neprestano pitaju zašto nisam oženjen. Muče li me nečiste misli? Da li verujem u Boga? Da li se dodirujem?
Da li znam čemu služi mašina za sečenje hartije?
Ne znam. Pojma nemam. Čisto sumnjam. Neću da kažem. A tu je moj agent da ga pitam sve o sečenju hartije.
Negde u ovom delu moje priče pronalazim u pošti primerak Priručnika za uspostavljanje statistika i dijagnoza kod mentalnih poremećaja. Jedan službenik koji radi na prijemu pošte uputio ga je na pomoćnika direktora za odnose s medijima, koji ga je predao jednom nižerazrednom reklamnom agentu, koji ga pronalazi u dnevnom rasporedu i servira mi ga uz doručak u mom apartmanu. Pored mojih jutarnjih 430 miligrama raznovrsnih ugljenih hidrata i 600 miligrama proteina iz belanceta, evo ga još i nestali PSD mog mrtvog savetnika.
Pošta mi dolazi u turama od po deset džakova. Imam i svoj lični poštanski broj.
Pomozi mi. Izleći me. Spasi me. Nahrani me, kažu pisma.
Neverniče. Bogohulniče. Antihriste. Đavole. Tako me zovu.
Sedim na krevetu, na krilu mi je poslužavnik s doručkom i čitam Priručnik. Na omotu paketa u kome je stigao ne stoji adresa pošiljaoca, ali s unutrašnje strane korica stoji potpis mog savetnika. Čudno je to kako ime nadživi svog vlasnika, obeležje nadživi obeleženog, znak nadživi označenog. Baš kao i ona imena uklesana u kamen na svakoj grobnici Memorijalnog mauzoleja Kolumbija, i ovde je ostalo samo savetnikovo ime.
Osećamo se tako superiorni u poređenju s mrtvima.
Na primer, kad je Mikelanđelo već bio tako pametan, zastoje umro?
Evo kako se osećam dok čitam PSD - možda i jesam debeo i glup, ali sam zato još živ.
Moj savetnik je i dalje mrtav, a ovde je i dokaz da je sve što je ona učila i u šta je verovala tokom celog svog života već sad pogrešno. Na poslednjoj strani ovog izdanja PSD-a popisane su revizije u odnosu na prošlo izdanje. Pravila su se već promenila.
Sada su ovde nove definicije onoga što je prihvatljivo, što je normalno, što je zdravo.
“Inhibirani orgazam kod muškarca” sada se zove “muški orgazmični poremećaj”.
Ono što je nekad bila “psihogena amnezija” sada je “disocijativna amnezija”.
“Poremećaji sna” sada su “košmarni poremećaji”.
Od jednog izdanja do drugog simptomi se menjaju. Duševno zdravi ljudi po novim standardima postaju bolesni. Ljudi koje su nekada zvali duševnim bolesnicima sada su slika i prilika duševnog zdravlja.
Agent mi bez kucanja ulazi u sobu, nosi jutarnje novine i zatiče me u krevetu kako čitam. Ja mu kažem da vidi šta je jutros stiglo poštom, a on mi istrgne knjigu iz ruku i pita me da li znam šta je to inkriminišući dokaz. On onda pročita ime mog zastupnika s unutrašnje strane korica i pita me:
“Da li ti znaš staje to ubistvo prvog stepena?”
On drži knjigu jednom rukom, a drugom lupa po njoj.
“Da li ti znaš kakav je to osećaj sedeti na električnoj stolici?” Tras.
“Da li ti shvataš kako će optužba za ubistvo da se odrazi na prodaju karata za tvoje sledeće nastupe?”
Tras.
“Da li si ikad čuo za izraz - tužilac prilaže ključni dokaz?”
Ja ne znam o čemu on to priča.
Od zvuka usisivača u hodniku malo sam se olenjio. Skoro je podne, a ja sam još u krevetu.
“Ja ti pričam o ovome”, kaže mi agent i podiže knjigu koju stiska rukama i gura mi je u lice. “O ovoj knjizi”, kaže on. “Policija bi to nazvala suvenir ubistva.”
On mi kaže kako policijski istražitelji svaki dan traže da razgovaraju sa mnom o tome kako je moj savetnik pronađen mrtav. FBI se svaki dan raspituje šta s dogodilo sa PSD-om koji je nestao zajedno s kompletnom dokumentacijom nedelju dana pre nego što se ona ugušila isparenjima. Vlasti baš nisu srećne što sam pobegao s lica mesta. Agent me pita:
“Da li znaš koliko malo treba da se izda nalog za tvoje hapšenje?”
Da lija znam staje to glavni osumnjičeni za ubistvo?
Da li sam ja svestan šta će oni da pomisle kada me vide s ovom knjigom?
Ja i dalje sedim u krevetu i jedem tost bez butera i kukuruzne pahuljice bez šećera. Onda se protegnem i kažem mu da ne brine. Da se opusti. Knjiga je stigla poštom.
On me pita da li mi se čini da se to možda malo previše uklapa.
Po njegovoj teoriji, sasvim je moguće da sam knjigu poslao sam sebi.
PSD predstavlja dobar podsetnik na život koji sam nekad vodio.
Koliko god da je teško biti u mojoj koži, uz sve te preparate i rasporede i gubitak privatnosti, ipak je ovo bolje nego da ribam klozetske šolje od jutra do sutra. A nije baš da ranije ništa nisam krao. Još jedan dobar način da se krade po prodavnicama jeste da se uzme neki proizvod, pa da mu se skine cena. Ovo najbolje uspeva u stvarno velikim prodavnicama s prevelikim brojem odeljaka i službenika da bi jedna osoba mogla da zna sve. Uzmite jedan šešir ili rukavice ili kišobran i skinite cenu, pa ga odnesite u odeljak za izgubljeno-nađeno. Čak ne morate ni da ga iznesete iz radnje.
Ako u radnji vide da je proizvod njihov, samo će ga vratiti tamo odakle ste ga vi uzeli.
U najvećem broju slučajeva proizvod će završiti na polici za izgubljeno-nađeno i ako ga niko ne podigne u roku od trideset dana, vaš je.
A pošto ga niko nije izgubio, niko ga neće ni tražiti.
Nijedna robna kuća neće zaposliti nekog genija u odeljku izgubljeno-nađeno.
Moj agent me pita:
“Da li ti znaš šta je to pranje novca?”
Ovo bi mogla da bude ista nameštaljka. Kao da sam ja ubio savetnika, pa onda knjigu poslao poštom sam sebi. Oprao sam se, kako bi se to reklo. Kao da sam je poslao sam sebi da bih mogao da izigravam nevinost i sedim ovde uspravljen preko egipatskih pamučnih jastuka od 200 različitih vlakana, likujem zbog uspešnog ubistva i doručkujem sve do podne.
Ideja da sam bilo šta oprao budi u meni nostalgiju za zvukom odeće koja se okreće u mašini za sušenje veša.
Ovde, u mom apartmanu, nije potrebno gledati predaleko da bi se pronašao motiv. Dosije koji je o meni vodio moj savetnik sadržao je sve podatke o tome kako me je ona izlečila, kako sam ja bio egzibicionista, pedofil, kleptoman.
Agent me pita da li sam svestan kako izgleda ispitivanje u FBI-ju?
Da li stvarno mislim da je policija toliko glupa?
“Hajde da pretpostavimo da ti nisi ubica”, kaže mi on. “Da li znaš koje poslao knjigu? Ko bi to pokušao da ti smesti da ovako nasedneš?”
Možda. Verovatno, da, znam.
Agent misli kako je to neko iz jedne od protivničkih religija, neki katolik, baptista, taoista, Jevrejin, anglikanski ljubomorni rival.
To je moj brat, kažem ja njemu. Ja imam starijeg brata koji je možda još živ, a lako je zamisliti Adama Bransona kako ubija preživele na načine zbog kojih policija misli da su to samoubistva. Savetnik je umesto mene obavljao moj posao. Nije teško poverovati da je ona upala u klopku koja je bila postavljena za mene. Flaša amonijaka pomešanog s izbeljivačem jednostavno ostavljena da stoji ispod sudopere, tek da se ja ugušim čim otvorim poklopac.
Agent ispušta iz ruke knjigu koja pada na pod, otvorena. On podiže drugu ruku i provlači je kroz kosu.
“Gospode bože”, kaže on. “Je 1’ ti to meni hoćeš da kažeš da imaš brata koji je još živ?”
Možda, kažem ja. Verovatno, možda, da, baš to hoću da kažem. Jednom sam ga video u autobusu. To je bilo možda dve nedelje pre nego što je savetnik nađen mrtav.
Agent me prikuje pogledom dok sedim u krevetu prekriven mrvama od tosta i kaže:
“Ne, nisi. Nikoga ti nisi video.”
On se zove Adam Branson.
Agent odmahuje glavom:
“Ne, ne zove se on nikako.”
Adam me je zvao telefonom i pretio mi da će da me ubije.
“Niko tebi nije pretio da će da te ubije.”
E baš jeste. Adam Branson luta okolo i ubija preživele da bi nas sve poslao u raj ili da bi svetu pokazao jedinstvo Pravovernih ili da bi se osvetio bilo kome koje ugušio tradiciju radnika-misionara, stvarno ne znam.
Agent me pita:
“Da li ti je jasno staje to javna osuda? Da li si svestan šta će biti s tvojom karijerom ako ljudi saznaju da ti nisi jedini preživeli iz legendarne i zle Pravoverne sekte smrti? Šta ako tog tvog brata negde uhapse, pa on kaže istinu o sekti? Uništiće sve što je tim pisaca govorio celom svetu o tvom životu. Šta ćemo onda?”
Ne znam.
“Onda ćeš postati niko i ništa”, kaže on. “Bićeš samo još jedan slavni lažljivac. Ceo svet će te mrzeti.”
On počinje da urla:
“Znaš li ti kakve su kazne predviđene za obmanjivanje javnosti? Za pogrešne interpretacije? Za lažno reklamiranje? Za klevete?”
A onda mi prilazi dovoljno blizu da može da mi šapne:
“Treba li uopšte da ti pomenem da, u poređenju sa zatvorom, Sodoma i Gomora izgledaju kao Mineapolis i Sent Pol?”12
On će da mi kaže sve što treba da znam. Onda podiže PSD s poda, pa ga umotava u današnje novine. Kaže mi da ja nemam brata. Da nikada nisam video PSD. Da nikada nisam video nikakvog brata. Da mi je žao zbog smrti mog savetnika. Da mi nedostaje cela moja mrtva porodica. Da sam duboko voleo svog savetnika. Da sam joj večno zahvalan na pomoći i savetima. Da se neprestano molim da mi porodica ne gori u paklu. Da zameram policiji što stalno okrivljuju mene, a sami su previše lenji da se mrdnu i pronađu pravog ubicu mog savetnika. Da ja samo hoću da jednom dođe kraj ovoj nesreći i smrti i da nastavim sa svojim životom.
On tvrdi kako ja verujem i cenim savete koji mi svaki dan stižu od mog divnog agenta. On mi kaže da sam mu ja veoma zahvalan.
Brzo, pre nego što se pojavi čistačica da pospremi sobu, agent mi poručuje kako će PSD istog momenta ubaciti u mašinu za sečenje hartije.
On kaže:
“A sad diži dupe iz kreveta, ti, jedna lenčugo i vrećo govana, i zapamti ovo što sam ti sad ispričao, jer ćeš jednog dana sve to sam da pričaš policiji.”

17


Iz obe kabine u WC-u do mene dopire stenjanje i disanje. Seks ili grčenje creva, ja ne vidim razliku. Ja sam u kabini koja ima rupe u pregradama sa svake strane, ali ne mogu da gledam.
Ne znam da li je Fertiliti već stigla.
Ako je Fertiliti ovde i sedi pored mene tiho čekajući da ostanemo sami, preklinjaću je za moje veliko čudo.
Odmah pored rupe s moje desne strane napisano je: ČUČAO SAM DUGO, NAPINJ’O SE GRDNO, MISLIO SAM DA ĆU SRATI, AL’ SAM SAMO PRDN’O.
Pored toga neko je dopisao JA TAKO STALNO.
Pored rupe s moje leve strane stoji napisano GURNI GA KROZ RUPU DA TI GA 1ZDRKAM.
Pored je neko dopisao POLJUBI ME U DUPE.
A ispod stoji SA ZADOVOLJSTVOM.
Ovo se dešava na aerodromu u Nju Orleansu, a to je najbliži aerodrom stadionu “Superdom” gde se sutra igra Super Boul i gde ću ja na poluvremenu da se oženim.
Vreme ističe.
Napolju, u hodniku, moja svita i moja nova mlada čekaju me već dva sata, dok ja sedim ovde toliko dugo da će utroba da mi se prospe iz dupeta. Pantalone su mi zgužvane oko nogu. Toalet-papir kojim sam pokrio klozetsku solju pao je unutra i nakvasio mi kožu. Ljudi koji su se ovde pre mene bavili ostavili su za sobom gust smrad koji ja sad udišem.
Jedan za drugim, u nekoliko kabina puštaju vodu, ali čim taj neko izađe, odmah neko nov uđe.
Na zidu je urezano ZNAMO KAKO SE ZAVRŠAVAJU I ŽIVOT I PORNO-FILMOVI. JEDINA RAZLIKA JE ŠTO ŽIVOT POČINJE ORGAZMOM.
Pored toga je urezano NAJUZBUDLJIVIJE JE KAD SE STIGNE DO KRAJA.
Pored toga stoji KAKVA MISAO.
A tu je dopisano OVDE SMRDI NA GOVNA.
U poslednjoj kabini neko pušta vodu. Poslednji čovek pere ruke. Poslednji koraci se čuju kako izlaze.
Kroz rupu s moje leve strane ja šapnem: Fertiliti? Jesi li tu?
Kroz rupu s moje desne strane ja šapnem: Fertiliti? Jesi li tu?
Nema više ničeg, osim mog straha da će još neko da uđe da pročita novine i da se olakša uz još jednu spektakularnu seriju grčenja creva.
A onda se iz rupe s moje desne strane začuje:
“Mrzim što si me nazvao droljom na televiziji.”
Ja joj šapnem da mi je žao. Samo sam čitao tekst koji su mi dali.
“Znam.”
Ja znam da ona zna.
Crvena usta iz rupe mi kažu:
“Zvala sam znajući da ćeš da me izdaš. Slobodna volja nema nikakve veze s tim. To je bilo kao s Isusom i Judom. Ti si uglavnom pod mojom kontrolom.”
Hvala, kažem ja.
Čuju se koraci i neko ulazi u toalet. Ko god da je, smešta se u kabinu s moje leve strane.
Ja šapnem u rupu s moje desne strane kako sada ne možemo da razgovaramo. Neko je ušao.
“Nema veze”, kažu mi crvena usta. “To je samo veliki brat.” Veliki brat?
Usta mi kažu: “Tvoj brat, Adam Branson.”
A kroz rupu s moje leve strane proviri cev pištolja.
Jedan glas, muški glas, kaže mi:
“Zdravo, mali brate.”
Cev pištolja koja viri iz rupe naslepo se pomera okolo i prvo cilja u moje noge, pa u grudi, u glavu, u vrata kabine, u solju. Pored cevi, na zidu stoji nažvrljano SISAJ OVO.
“Nemoj sad da odlepiš”, kaže Fertiliti. “Neće on da te ubije. Toliko znam.”
“Ne mogu da te vidim”, kaže Adam, “ali imam šest metaka, a jedan od njih mora da te pronađe.”
“Nećeš ti nikoga da ubiješ”, kažu crvena usta crnom pištolju i tako ti njih dvoje počnu da pričaju preko mog golog i belog krila. “On je sinoć bio u mom stanu i cele noći mi gurao taj pištolj u glavu, ali je uspeo samo da mi upropasti frizuru.”
“Umukni”, kaže pištolj.
“Nema ni municiju”, kažu usta.
“Umukni”, kaže pištolj.
A usta nastavljaju:
“Sinoć sam te opet sanjala. Znam šta su ti radili dok si bio dete. Znam da je strašno to što ti se desilo. Razumem zašto si toliko prestrašen od pomisli na seks.”
Ja joj šapnem da mi se ništa nije desilo.
Pištolj kaže:
“Ja sam pokušao da to sprečim, ali mi je bilo muka od same pomisli na to šta su vama deci radile verske starešine.”
Ja šapnem kako to nije bilo tako strašno.
Usta mi kažu:
“U svojim snovima videla sam te kako plačeš. Prvi put si bio samo mali dečak i nisi mogao da znaš šta će se dogoditi.”
Ja joj šapnem kako je sada sve to iza mene. Mene, poznatog i slavnog verskog vođe.
Pištolj kaže:
“To nije istina.”
E baš jeste.
“Pa zašto si onda još nevin?” pitaju me usta.
Sutra se ženim.
Usta mi kažu:
“Ali ti s njom nećeš da vodiš ljubav.”
Ja kažem kako je ona vrlo ljupka i šarmantna devojka.
Usta mi kažu:
“Ali ti nećeš s njom da vodiš ljubav. Nećeš konzumirati brak.”
Sad pištolj kaže ustima:
“Crkva je sa svakim Tenderom i svakom Bidi postupala tako, da oni posle ne bi želeli seks kada odu u spoljni svet.”
Usta kažu pištolju:
“Pa cela ta stvar je bila čist sadizam.”
Kad smo već kod braka, počnem ja, dobro bi mi došlo najveće čudo od svih.
“Tebi je potrebno i više od toga”, odgovaraju usta. “Dok se ti sutra ujutru budeš ženio, tvoj će agent pasti mrtav. Biće ti potrebno pravo čudo i dobar advokat.”
Pa, ta ideja da mi umre agent i nije tako loša.
“Policija će posumnjati u tebe”, na to će usta.
Ali zašto?
“Zato što je tu ta bočica one tvoje nove kolonjske vode, ‘Truth’, a on će da se uguši kada je bude otvorio”, kažu mi usta.
“Unutra je u stvari izbeljivač pomešan s amonijakom”, objašnjava mi pištolj.
Ja ih pitam - pa to je kao s mojim savetnikom?
“Zato će se policija okomiti na tebe”, kažu mi usta.
Ali moj brat je ubio zastupnika, branim se ja.
“Priznajem, kriv sam”, kaže pištolj. “A ukrao sam i PSD i tvoj dosije.”
Sad usta kažu:
“A sad je on taj koji je sve sredio da se tvoj agent sutra uguši.”
“Sad mu kaži onaj najbolji deo”, kaže pištolj ustima.
“U mojim snovima policija sve više sumnja da si ti pobio sve preživele članove sekte čija su samoubistva delovala neuverljivo”, kažu usta.
Sve Pravoverne koje je ubio Adam.
“Baš njih”, kaže pištolj.
A usta kažu:
“Policija misli da si ti možda pobio sve te ljude da bi postao poznat. Preko noći si se od jednog debelog i ružnog poslužitelja pretvorio u verskog vođu, a sutra ćeš biti optužen da si najuspešniji serijski ubica u ovoj zemlji.”
Pištolj kaže:
“Možda uspešan nije prava reč.”
Ja kažem da nisam bio baš toliko debeo.
“Koliko si imao kila?” pita me pištolj. “Samo budi iskren.” Na zidu je napisano DANAS JE NAJGORI DAN OSTATKA TVOG ŽIVOTA.
Usta kažu:
“Bio si debeo. Sada si debeo.”
Ja ih pitam - pa zašto me onda ne ubiješ sad odmah? Zašto ne staviš metke u taj pištolj i ne ucmekaš me?
“Meci su već unutra”, kaže pištolj, a cev se pomera i redom mi cilja u lice, u kolena, stopala, u Fertilitina usta.
Usta kažu:
“Ne, nemaš ti nikakve metke.”
“E baš imam”, kaže pištolj.
“Onda dokaži”, kažu usta. “Pucaj u njega. Sad odmah. Pucaj. Pucaj.”
Ja kažem - ne pucaj.
Pištolj kaže:
“Nije mi do toga.”
Usta kažu:
“Lažeš.”
“Pa, možda sam i želeo da ga ubijem nekada davno”, kaže pištolj, “ali što se on više proslavi, to bolje. Zato sam ubio savetnika i uništio dosije s podacima o njegovom duševnom zdravlju. Zato sam spremio tu glupu bočicu gasa da je agent pomiriše.”
Ja im kažem kako sam se ja pred savetnikom samo pravio da sam nenormalan i perverzan.
Na zidu stoji urezano ILI SERI IL’ SE SKLANJAJ.
“Nije ni važno ko će ubiti agenta”, kažu usta. “Policija će stajati baš na samom terenu da te uhapsi za masovno ubistvo istog trenutka kada izađeš iz kadra.”
“Ali nemoj da brineš”, kaže mi pištolj. “Mi ćemo biti tamo da te spasemo.”
Da me spasete?
“Samo im ti prenesi ovo čudo”, kažu mi usta, “i trebalo bi da usledi haos od nekoliko minuta što je dovoljno da ti napustiš stadion.”
Ja pitam - kakav haos?
Pištolj kaže:
“Potraži nas u kolima.”
Usta kažu:
“U crvenim kolima.”
Pištolj kaže:
“Otkud znaš? Još ih nismo ukrali.”
“Ja sve znam”, kažu usta. “Ukrašćemo crveni auto s automatskim menjačem, jer ja drugi ne umem da vozim.”
“Važi”, kaže pištolj. “Crveni auto.”
“Onda okej”, kažu usta.
Ja sam mrtav hladan. Kažem im - samo mi dajte čudo.
A Fertiliti mi daje čudo. Najveće čudo u mojoj karijeri.
I u pravu je.
Biće haos.
Biće to savršeni pandemonijum.

16


Sutradan u jedanaest ujutru moj agent je još živ.
Živ je i u 11:10 i u 11:15.
Živ je i u 11:30 i u 11:45.
U deset do dvanaest koordinator turneje me vozi od hotela do stadiona.
Uz sve te ljude koji su stalno oko nas, sve te koordinatore i predstavnike i menadžere, ja ne mogu da pitam svog agenta da li je poneo bočicu kolonjske vode “Truth” i kada planira da je sledeći put pomiriše. Ne mogu tek tako da mu kažem da danas ne miriše kolonjsku vodu. Daje unutra otrov. Da je moj brat koga nemam i koga nikada nisam video prevrtao nešto po prtljagu mog agenta i namestio mu klopku. Svaki put kada vidim svog agenta, svaki put kada on zamakne u neko kupatilo ili mu ja na neki minut okrenem leđa, to može da bude poslednji put da ga vidim živog.
Ne radi se o tome da gaja mnogo volim. Lako mogu sebe da zamislim na njegovoj sahrani, šta bih za tu priliku obukao, govor koji bih održao. Kako bih se cerekao. A onda zamišljam kako Ferliliti i ja plešemo argentinski tango na njegovom grobu.
Ja samo neću da mi se sudi za masovno ubistvo.
Moj savetnik bi to nazvao “situacija pristupanja i izbegavanja”.
Šta god da kažem o toj kolonjskoj vodi, moja svita će to da ponovi pred policijom, ako se ispostavi da se agent ugušio.
U pola pet smo svi iza bine na stadionu sa stolovima na rasklapanje, hranom koja je poslužena i garderobom koja je iznajmljena, frakovi i venčanice stoje okačeni, a moj agent je još živ i pita me koje čudo nameravam da obznanim na poluvremenu.
Neću da mu kažem.
“Ali, da li je veliko?” hoće on da zna.
Veliko je.
Dovoljno je veliko da svaki čovek na stadionu poželi da me šutne u dupe.
On me pogleda, podigne jednu obrvu i namršti se.
Čudo koje sam spremio tako je veliko, da će biti potrebni svi policajci ovog grada da bi sprečili masu da me ubije. Ja to ne kažem agentu. Ne kažem mu da u tome i jeste suština. Policija će biti toliko zauzeta pokušavajući da mi spase život, da neće moći da ine uhapse zbog ubistva. Ja mu taj deo ne govorim.
U pet sati moj agent je još živ, a na mene navlače beli frak s belom leptir-mašnom. Dolazi okružni sudija13 i kaže mi da je sve pod kontrolom. Sve što treba da uradim jeste da duboko dišem.
Prilazi mi mlada u svojoj beloj venčanici i premazuje vazelinom prst na koji treba da joj stavim burmu. Ona mi kaže:
“Ja sam Lora.”
Ovo nije ona devojka koja je bila sa mnom u limuzini dan pre loga.
“To je bila Triša”, kaže mi mlada. Triša se razbolela, pa je Lora zamenjuje. To je okej. Ja ću se svejedno oženiti Trišom, iako ona nije ovde. Triša je ta koja najviše odgovara mom agentu.
Lora mi kaže:
“Kamere neće uočiti razliku.” Ona nosi veo.
Ljudi se poslužuju hranom koja je doneta. Pored čeličnih vrata koja stoje nedaleko od aut-linije stoji grupa ljudi iz cvećare spremna da na teren iznese oltar. I velike svećnjake. Pokrivače od belih svilenih cvetova. Ruže i božure, bele grahorice i puzavice, a sve to krhko i lepljivo od laka za kosu kojim je poprskano da bi se učvrstilo. U povelikom svilenom buketu koji mlada treba da nosi nalaze se svilene gladiole i bele georgine i lale od više vrsta svile, kao i nekoliko metara belog i svilenog cvetnog pokrivača.
Sve to izgleda prelepo i kao pravo, ako stojite dovoljno daleko.
Blešte svetlosti reflektora, kaže mi šminker, pa mi iscrtava velika crvena usta.
U šest sati počinje Super Boul. To ti je američki fudbal. Igraju Kardinali i Koltovi.
Posle pet minuta u prvoj četvrtini Koltovi vode sa 6:0, a moj agent je još živ.
Pored onih čeličnih vrata, koja služe kao ulaz na teren, sada stoje poslužitelji, a deveruše prerušene u anđele zapalile su po cigaretu i dobacuju igračima.
Dok su Koltovi na liniji od četrdeset jardi i posle još jednog tačdauna14 postižu dodatnih šest poena, čovek zadužen za organizaciju mojih budućih nastupa ukratko me obaveštava da ću svoj medeni mesec da provedem na turneji koja uključuje 17 gradova i promociju mojih knjiga, društvenih igara i ukrasnih figurica. Ja i dalje moram da se odlučim za jednu od najvećih svetskih religija. Sad kada je rešeno neugodno pitanje mog seksualnog života, turneja po svetu može da počne. Tu spadaju srdačne i prijateljske posete Evropi, Japanu, Kini, Australiji, Singapuru, Južnoj Africi, Argentini, Devičanskim ostrvima, Novoj Gvineji, a onda idem nazad u Sjedinjene Države, na vreme da prisustvujem rođenju svog prvog deteta.
Tek da ne bude nekih nedoumica, organizator mi kaže da je moj agent dao sebi tu slobodu da obezbedi da moja žena rodi moje prvo dete na kraju moje devetomesečne turneje.
Po dugoročnim planovima, od moje žene se očekuje da rodi šestoro, možda sedmoro dece, po uzoru na porodice Pravovernih.
Organizator mi kaže kako ja neću morati ni prstom da mrdnem.
To će biti bezgrešno začeće, bar što se mog udela tiče.
Moj šminker kaže da je svetlost reflektora previše jaka, pa mi nacrveni obraze.
Na kraju prve četvrtine prilazi mi moj agent s nekim papirima koje treba da potpišem. To su dokumenti o podeli profita, kaže mi on. Stranka poznata kao Tender Branson, od sada poznata kao Žrtva, predaje stranci od sada poznatoj kao Agent, moć da prima i distribuira sve prihode koji se isplaćuju preduzeću za trgovinu i odnose s medijima “Tender Branson”. Tu je uključena i neograničena prodaja knjiga, emitovanje TV programa, živi nastupi, umetnička dela, kozmetika, uglavnom kolonjska voda.
“Potpiši ovde”, kaže mi agent.
I ovde.
Tu.
Pa sad ovde.
Neko mi stavlja jednu belu ružu na rever. Neko drugi je na kolenima i glanca mi cipele. Šminker još nešto muti.
Agent sada poseduje ekskluzivna prava na moj lik. I na moje ime.
Posle prve četvrtine rezultat je nerešen, a moj agent je još živ.
Moj lični trener mi ubrizgava 10 kubnih centimetara adrenalina da bi moje oči dobile dodatni sjaj.
Glavni koordinator turneje kaže mi da je sve što ja treba da uradim da prošetam do linije od pedeset jardi gde se, na centru terena, održava svadbena ceremonija. Mlada će se pojaviti sa suprotne strane. Svi ćemo mi stajati na jednoj platformi napravljenoj od drvenih sanduka ispod koje je skriveno pet hiljada belih golubova. Muzička podloga za čitavu ceremoniju prethodno je snimljena u jednom studiju, pa će publika to moći da čuje. Ja neću morati ni reč da kažem sve dok ne dođe red na proročanstvo.
Kada nagazim prekidač koji je sakriven pored mog stopala, oslobodiću golubove. Pričam. Hodam. Golubovi. Jasno k’o dan.
Moj garderober objavljuje kako nam je potreban korset da bismo dobili pravu liniju koju tražimo, pa mi kaže da požurim i skinem se tu pred svima. Pred anđelima, pomoćnim osobljem, poslužiteljima, cvećarima. Pred mojim agentom. Sada. Sve osim gaća i čarapa. Odmah. Garderober stoji s tim korsetom, kao s nekom spravom za mučenje od gume i žice, spreman da mi ga navuče. Kaže mi kako mi je ovo za naredna tri sata poslednja šansa da pišam.
“Ne bi morao da stavljaš na sebe to čudo da si pazio na kilažu”, kaže mi moj agent.
Proteklo je četiri minuta druge četvrtine, a niko ne zna gde je burma.
Agent krivi organizatora, ovaj krivi garderobera, on krivi koordinatora, koji krivi rekvizitera, a ovaj, opet, svaljuje krivicu na zlatara, koji je trebalo da pokloni burmu u zamenu za reklamni pano zakačen za avion koji kruži oko stadiona. Tamo napolju avion leti okolo po nebu sa svetlećom reklamom na kojoj je ispisano ime zlatara. A ovde agent preti kako će podneti tužbu sudu zbog kršenja ugovora i pokušava da stupi u radio-vezu s avionom.
Organizator mi kaže:
“Pretvaraj se da imaš burmu.”
Oni će srediti da kamere i mene i mladu snimaju od glave do ramena. Ja samo treba da se pretvaram da stavljam burmu na Trišin prst.
Mlada kaže da se ona ne zove Triša.
“I ne zaboravi”, kaže mi organizator, “ti samo otvaraj usta, ceo govor je već snimljen.”
Od početka druge četvrtine proteklo je devet minuta a moj agent je još živ i urla nešto preko telefona.
“Pa obori ga onda”, dernja se on. “Povuci obarač. Daj meni pištolj da ja to uradim”, viče on. “Samo mi skloni taj jebeni avion odatle.”
“Neće moći”, kaže mu organizator. Istog trenutka kada na teren stupi svadbena bulumenta, posada aviona će iznad parkinga izbaciti šest tona pirinča.
“Izvoli sa mnom”, kaže mi glavni organizator. Vremeje da zauzmemo svoja mesta.
Zadihani, Koltovi i Kardinali odlaze s terena. Rezultat je 20:17.
Masa urla, željna još fudbala.
Anđeli i pomoćno osoblje istrčavaju noseći oltar i svileno cveće, upaljene svećnjake i sanduke pune golubova.
Korset mi istiskuje unutrašnje organe pravo kroz grlo.
Polako se bliži početak drugog poluvremena, a moj agent je još živ. Ja jedva da mogu da dišem.
Moj lični trener mi prilazi, staje pored mene i kaže mi:
“Evo, od ovoga ćeš dobiti malo boje.”
On mi stavlja jednu bočicu pod nos i kaže mi da snažno udahnem.
Masa lupa nogama, sat odbrojava, rezultat je neizvestan, a ja udišem.
“A sad daj drugu nozdrvu”, kaže mi trener.
Ja udahnem.
I tada sve nestaje. Osim šuma moje krvi koja pulsira kroz vene, dobovanja u ušima i mog srca koje tuče pritisnuto korsetom, ja više ništa niti čujem niti vidim.
Ne osećam ništa loše. Ne vidim ništa loše. Ne čujem ništa loše. Ne bojim se ničeg lošeg.
Negde u daljini koordinator mi pokazuje da izađem na veštačku travu. On upire prstom dole na jednu liniju iscrtanu po terenu, pa onda na jednu grupu ljudi koja stoji na platformi za venčanje pokrivenoj belim cvećem, na sredini terena.
Šum moje krvi polako jenjava, sve dok ponovo ne počnem da čujem muziku. Ja prolazim pored koordinatora i stupam na teren oko kojeg na hiljade ljudi urla sa svojih sedišta. Muzika počinje da trešti, niotkuda. Avion leti okolo sa svetlećom reklamom:
ČESTITKE OD MNOŠTVA LEPIH PROIZVODA IZ ASORTIMANA FILIPA MORISA.
Moja nevesta, Lora, Triša, koje da je, dolazi sa suprotne strane.
Okružni sudija počinje da govori, a da nije ni otvorio usta:
DA LI TI, TENDERE BRANSONE, UZIMAŠ TRIŠU KONERS DA BUDE TVOJA, DA JE IMAŠ I ČUVAŠ I DA SE MNOŽITE I NAPUNITE SVET POTOMSTVOM KOLIKO GOD DA BUDE MOGUĆE, SVE DO KRAJA VAŠIH ŽIVOTA?
Čuje se kako odjekuje sa stotina zvučnika.
I ne otvorivši usta, ja odgovorim:
DA.
Ne otvarajući usta, okružni sudija kaže:
DA LI TI, TRIŠA KONERS, UZIMAŠ TENDERA BRANSONA SVE DO KRAJA VAŠIH ŽIVOTA?
A dok Lora pomera usta čuje se:
DA.
Dok nas televizijske kamere zumiraju, nas dvoje se pretvaramo da stavljamo burme.
Pretvaramo se da se ljubimo.
Veo jedva da se i pomerio. Lora ostaje Triša. Iz daleka sve izgleda perfektno.
Izvan kadra, policija izlazi na teren. Mora da je to agent mrtav. Od kolonjske vode. Od gasa.
Policija je stigla do linije od deset jardi.
Ja tražim od okružnog sudije mikrofon da objavim svoje veliko čudo, svoje proročanstvo.
Policija je na liniji od dvadeset jardi.
Ja dobijam mikrofon, ali on ne radi.
Policija je na liniji od dvadeset pet jardi.
Ja kažem proba, proba, jedan, dva, tri.
Proba, jedan, dva, tri.
Policija je na liniji od trideset jardi, lisice su im otvorene i spremni su da me ščepaju.
Mikrofon oživi i moj glas bukne preko razglasa.
Policija je na liniji od četrdeset jardi i kaže mi da imam prava da ništa ne govorim.15
Ako odlučim da odustanem od tog prava, sve što budem rekao može da bude i biće upotrebljeno protiv mene...
I ja odustajem od tog prava.
Ja izgovaram svoje proročanstvo.
Policija je na liniji od četrdeset pet jardi.
Dok moj glas grmi preko razglasa, ja kažem:
KONAČNI REZULTAT DANAŠNJE UTAKMICE GLASI: KOLTOVI 27, KARDINALI 24. KOLTOVI ĆE POBEDITI U DANAŠNJEM SUPER BOULU S TRI POENA PREDNOSTI.
I tada počinje pakao.
Ono što je još gore od toga, motor broj dva upravo je planuo. Sada sam sam ovde gore u avionu na liniji 2039 i ostala su mi još samo dva motora.

15


Da bi se taj posao obavio kako treba, potrebno je da uzmete jedan list bele hartije i zamotate ga u ukrasni papir. Onda između slojeva presavijenog papira treba da ubacite jedan kupon. Preko tako savijenih papira treba staviti listu s bonovima. Onda se sve to zamota u list iz koverte, pa se sve to zajedno stavlja u kovertu.
Na kovertu se stavi odgovarajuća adresa i tako ste zaradili tri centa.
Ako ovo ponovite 33 puta, zaradićete skoro dolar.
To što smo ovde večeras ideja je Adama Bransona.
Pismo koje ja sada savijam počinje ovako:
Da li voda koja dotiče u kuću Vilsonovih sadrži opasne parazite?
Mesto na kojem smo sada trebalo bi da bude bezbedno.
Ukrasni papir oko belog, pa kupon, lista s bonovima, list iz koverte, pa sve to ide u kovertu, i ja sam tri centa bliži bekstvu.
Da li voda koja dotiče u kuću Kameronovih sadrži opasne parazite!
Nas troje sedimo oko trpezarijskog stola, Adam i Fertiliti i ja, i pakujemo ove koverte. U deset sati gazdarica zaključava glavni ulaz u kuću, pa se na svom putu do kuhinje zaustavlja da nas pita da li je našoj ćerki malo bolje. Da li su joj doktori pomogli? Da li će preživeti?
Fertiliti još ima pirinač u kosi dok joj odgovara:
“Još nismo pregrmeli najgore.”
Naravno, mi nemamo nikakvu ćerku.
To da kažemo kako imamo ćerku bila je ideja Adama Bransona.
Oko nas su tri ili četiri porodice, deca i roditelji koji razgovaraju o raku i hemoterapiji, opekotinama i presađivanju kože. O inficiranim ranama. Gazdarica nas pita kako se zove naša ćerkica.
Adam i Fertiliti i ja se zgledamo. Fertiliti je isplazila jezik da oliže kovertu. Kad gledam u Adama isto je kao da gledam u sliku osobe koja sam nekada bio.
U isto vreme sve troje izgovaramo različita imena.
Fertiliti kaže:
“Amanda.”
Adam kaže:
“Peti.”
Ja kažem Lora. Samo što se sva tri preklapaju.
Mi se smejemo.
Gazdarica me pogleda ovakvog, u izgorelim ostacima mog belog fraka i pita me od čega se naša ćerkica leči u bolnici.
U isto vreme sve troje izgovaramo različite razloge.
Fertiliti kaže:
“Od skolioze.”
Adam kaže:
“Od dečje paralize.”
Ja kažem - od tuberkuloze.
Gazdarica nas gleda kako savijamo, žuto u belo, pa kupon, pa bonove, pa list, pa joj pogled ponovo padne na lisice zakačene oko jednog mog zgloba.
Da li voda koja dotiče u kuću Diksonovih sadrži opasne parazite?
Adam nas je doveo ovde. Rekao je da je to samo na jednu noć. Ovde je bezbedno. Sada kada sam ja masovni ubica, Adam zna kako sutra možemo da krenemo prema severu, sve dok ne stignemo do Kanade, ali nam je za večeras potrebno neko mesto da se sakrijemo. Bila nam je potrebna hrana. Bilo je potrebno da zaradimo malo para, pa nas je zato doveo ovde.
Ovo se dešava posle svega onoga na stadionu, kada je masa pokidala zaštitni kordon policije u paramparčad i odmah posle mog lažnog venčanja, kada je agent bio mrtav, a policija se borila da mi spasi život da bi sami mogli da me pogube zbog ubistva. Istog trenutka kada sam objavio da će Koltovi pobediti, pune tribine stadiona “Superdom” provalile su na teren. Uz jedan kraj lisica koji je već bio zaključan oko moje ruke, policija nije predstavljala problem za hordu pijanih navijača, koji su se u trku obrušili na nas sa svih strana.
Odnekud se čuo orkestar kako svira državnu himnu.
Masa je s tribina pohrlila na teren iz svih pravaca. Ljudi su trčali ka nama preko trave s podignutim pesnicama. Igrači Kardinala iz Arizone samo su stajali tu u svojim dresovima. Koltovi iz Indijanapolisa bili su na klupi i lupkali se po dupetu i čestitali jedan drugom.
Istog momenta kada je policija stigla do ivice bine, ja sam zgazio prekidač i pet hiljada belih golubova poletelo je uvis praveći oko mene zid.
Golubovi su potiskivali policiju unazad dovoljno dugo da navijačka rulja prodre do centra terena.
Policija se branila od mase, a ja sam zgrabio mladin buket.
Dok sedim ovde i popunjavam koverte, hoću svima da ispričam kako sam izveo svoje spektakularno bekstvo. Kako su nam iznad glava u svim pravcima fijukali patroni sa suzavcem. Kako je rikanje mase odjekivalo po stadionu. Kako sam od mlade oteo poveliki beli svileni buket i kako je ona bila sva uplakana. Kako je bilo dovoljno da samo približim taj buket poprskan lakom za kosu prvoj sveći, pa da dobijem buktinju kojom sam sve napadače držao na odstojanju.
Dok sam držao buktinju od zapaljenih gladiola i sklanjao užarene trake pokrivača od veštačkog cveća ispred sebe, skočio sam s bine i probio se napolje s terena. Linija od pedeset jardi. Linija od četrdeset jardi. Trideset. Uzmicao sam u tom belom fraku, trčao i eskivirao kao pravi kvoterbek. Linija od dvadeset jardi. Da me neko ne bi faulirao, mahao sam zapaljenim cvećem ispred sebe. Deset jardi.
Njih deset hiljada krenulo je da me faulira.
Neki od njih su pijani, neki su profesionalci, ali niko od njih nije pun ovako kvalitetnih steroida kao ja.
Pokušavaju da me zgrabe za bele krajeve fraka.
Bacaju mi se u noge.
Steroidi su mi spasli život.
A onda, tačdaun.
Ja bežim ispod stative i prema čeličnim vratima koja su izlaz s terena.
Moja baklja je skoro potpuno izgorela, izuzev par tankih svilenih cvetića i ja je bacam unazad preko ramena. Jurim kroz dvokrilna čelična vrata, pa ih onda zabravim sa spoljne strane.
Dok svetina sa Super Boula treska po zaključanim vratima, ja sam ovde neko vreme bezbedan i sam, s posluženjem i mojom šminkerkom. Beživotno telo mog agenta leži na nosilima pokriveno belim čaršavom odmah pored minibara. Tu su uglavnom sendviči s ćuretinom, flaširana voda i sveže voće. Salate. Svadbena torta.
Šminkerka jede sendvič. Ona okreće glavu prema mrtvom agentu i kaže:
“Dobro obavljeno.”
Kaže da ga je i sama mrzela.
Ona nosi agentov teški “roleks”.
Onda mi kaže:
“Hoćeš sendvič?”
Ja je pitam da li ima samo s ćurkom ili možda s još nečim.
Šminkerka mi dodaje bocu kisele vode i kaže mi da mi se frak zapalio pozadi.
Ja je pitam gde je ovde izlaz.
Eno, ona vrata tamo, kaže mi šminkerka.
Čelična vrata iza mene počinju da se krive po ivicama.
Samo prati onaj dugačak hodnik, kaže mi ona.
Na kraju skreni desno.
Izađi na vrata na kojima piše IZLAZ.
Ja kažem hvala.
Ona mi kaže da je ostao jedan sendvič sa ćuftama ako hoću.
Sa sendvičem u jednoj ruci ja izlazim na ona vrata koja mi je ona pokazala, pratim hodnik i izlazim na njegovom kraju.
Napolju na parkingu stoji jedan crveni auto, crveni auto s automatskim menjačem, Fertiliti sedi za volanom, a Adam sedi do nje.
Ja sedam na zadnje sedište i zaključavam vrata. Kažem Fertiliti da zatvori prozor. Ona nešto čačka oko radija.
Iza mene svetina kulja kroz izlaze i trči da nas opkoli.
Njihova lica su se dovoljno približila da mogu da osetim njihov dah.
A onda, pravo iz vedra neba, stiže najveće čudo.
Počinje kiša.
Bela kiša.
Dar s neba. Kunem se.
Kiša je tako glatka i teška da rulja pada, kliza se i baulja. Bele kapi kiše odbijaju se od prozora na kolima, padaju na tepih i nama u kosu.
Adam gleda napolje zadivljen tom čudesnom belom kišom koja nam pomaže da pobegnemo.
On kaže:
“Ovo je čudo.”
Zadnji točkovi prvo proklizaju, pa se zavrte i ostavljaju za sobom crn trag dok mi bežimo.
“Nije”, kaže Fertiliti i legne na gas, “to je pirinač.”
Na avionu koji kruži oko stadiona stoji napisano SREĆNO i LEPO SE PROVEDITE NA MEDENOM MESECU.
“Volela bih da to ne rade”, kaže Fertiliti. “Taj pirinač ubija ptice.”
Ja joj kažem da je taj pirinač koji ubija ptice nama spasao život.
Bili smo na ulici. Onda smo izašli na autoput.
Adam se okrenuo na sedištu da me pita:
“Sve ćeš to da pojedeš?”
Ja mu kažem da je to sendvič sa ćuftama.
Adam kaže da treba da nađemo prevoz do severa. On zna za jedan, ali taj ne polazi iz Nju Orleansa sve do sutra ujutru. On ovo radi već skoro deset godina, putuje tamo-amo po celoj zemlji bez prebijene pare u džepu.
I ubija ljude, kažem ja.
“Isporučujem ih Bogu”, kaže on.
Fertiliti kaže:
“Prekinite.”
Potreban nam je novac, kaže Adam. Treba da se ispavamo. Da jedemo. A on zna gde to može da se nađe. On zna zajedno mesto gde žive ljudi koji imaju veće probleme od nas.
Samo treba malo da ih slažemo.
“Od sada pa nadalje”, kaže Adam, “vas dvoje imate dete.” Ali nemamo.
“Vaše dete je na smrt bolesno”, kaže Adam.
Nije.
“Došli ste u Nju Orleans da biste doveli dete u bolnicu”, nastavlja Adam. “To je sve što treba da kažete.”
On kaže da će sam da sredi ostalo. Adam kaže Fertiliti: “Skreni ovde.”
A onda:
“Sad tu skreni desno.”
I na kraju:
“Idi pravo još dve ulice, pa skreni levo.”
Tamo gde nas on vodi možemo besplatno da prenoćimo. Možemo dobiti hranu iz donacija. Možemo da uradimo neki sitan posao, da razvrstavamo dokumente ili popunjavamo koverte, da bismo zaradili malo para. Možemo da se istuširamo. Da gledamo sebe na televiziji kako u večernjim vestima bežimo pred masom. Adam mi kaže kako sam se skroz sredio da bi me bilo ko prepoznao kao odbeglog serijskog ubicu koji je uništio Super Boul. Tamo gde mi idemo, kaže on, ljudi će imati vlastite velike probleme o kojima se brinu.
Fertiliti kaže:
“A koliko ljudi treba da ubiješ da bi se od serijskog ubice pretvorio u masovnog ubicu?”
Adam nam kaže:
“Vi ćete da ostanete u kolima, a ja ću da uđem unutra da pripremim teren. Zapamtite, vaše dete je vrlo bolesno.”
A onda kaže:
“Stigli smo.”
Fertiliti pogleda prvo u kuću, pa onda u Adama i kaže:
“Ti si taj koji je vrlo bolestan.”
Adam kaže:
“Ja sam kum vašeg jadnog deteta.”
Na tabli ispred kuće stoji napisano KUĆA RONALDA MEKDONALDA.

14


Zamislite da živite u jednoj kući, samo što je ta kuća svaki dan u nekom drugom gradu.
Adam je znao za tri načina da se ode iz Nju Orleansa. Odveo je Fertiliti i mene do jednog stajališta za kamione na kraju grada i rekao nam da biramo. Aerodromi su bili pod prismotrom. Na autobuskim i železničkim stanicama bile su postavljene zasede. Nismo sve troje mogli da stopiramo, a Fertiliti je odbila da vozi sve do Kanade.
“Što ja ne volim da vozim”, kaže Fertiliti. “A osim toga, tvoj brat je izabrao toliko zabavniji način da se putuje.”
Jedan dan posle boravka u kući Ronalda Mekdonalda, nas troje stojimo na velikom parkingu pokrivenom šljunkom ispred jednog bara u koji svraćaju kamiondžije, kad Adam vadi iz zadnjeg džepa nož za linoleum i rasklapa oštricu.
“Pa, narode, birajte”, kaže on.
Ovde ništa ne ide prema severu. Adam je već bio unutra i popričao sa svim kamiondžijama. Sada nam pokazuje redom i evo šta sve možemo da izaberemo:
Tu je jedan Westbury Estate koji ide na zapad autoputem 10 do Hjustona.
Tu je jedan Plantation Manor koji ide na severoistok autoputem 55 do Džeksona.
Tu je jedan Springhill Castle koji ide na severozapad do Bosier Sitija autoputem 49 i staje u Aleksandriji i Pinevilu, pa onda ide dalje prema zapadu autoputem 20 do Dalasa.
Pored nas na šljunku stoje parkirane montažne kuće, vikendice i prikolice. Sve su rasklopljene na dva ili tri dela i prikačene za kamione. Otvorena strana svakog od tih delova zapečaćena je slojem providne plastike kroz koji se naziru mutne konture kauča, kreveta, zamotanih tepiha. Kućnih aparata. Kuhinjskih elemenata. Fotelja.
Dok je Adam ćaskao s vozačima da bi saznao kuda idu, Fertiliti je u klozetu iznad lavaboa farbala moju plavu kosu u crno i spirala kremu za kvarcovanje s mojih ruku i lica. Popunili smo dovoljno koverti da sada možemo da kupimo neku jeftinu odeću za mene, kao i porciju pržene piletine s papirnatim ubrusima i zelenom salatom.
Dok nas troje tako sedimo na parkingu, Adam zamahne svojim nožem ukrug i kaže:
“Birajte. Ljudi koji isporučuju ove tople domove neće ovde dugo da se zadržavaju.”
Većina kamiondžija koja putuje daleko vozi noću, kaže nam Adam. Manje su gužve. Svežije je. Preko dana, kada je vrućina i gužva, kamiondžije skrenu s autoputa i spavaju u posebnom boksu koji stoji odmah iza kabine u svakom kamionu.
Fertiliti pita:
“Pa šta ima veze koji ćemo da izaberemo?”
“Od našeg izbora zavisi koliko će nam biti udobno”, kaže Adam.
Tako je Adam putovao širom zemlje, s jednog njenog kraja na drugi, u poslednjih deset godina.
Westbury Estate ima jednu pristojnu trpezariju i kamin ugrađen u dnevnoj sobi.
Plantation Manor ima velike ormare i malecnu trpezariju.
Springhill Castle ima luksuzno kupatilo s velikom kadom. To luksuzno kupatilo opremljeno je s dva lavaboa, a ogledalo je preko celog zida. Dnevna i spavaća soba imaju krovne prozore. Trpezarijski kutak ima ugrađene pregrade za posuđe od porculana sa staklenim vratima.
Sve to zavisi od toga koju polovinu izaberete. To su ipak delovi jednog doma. Rastavljenog doma.
Doma van funkcije.
U polovini koju izaberete mogu biti samo spavaće sobe ili samo kuhinja i dnevna soba bez ijedne spavaće sobe. Mogu biti tri kupatila i ništa više, a možda uopšte i ne bude kupatila.
Nijedno svetlo ne radi. Nema vode.
Bez obzira kakav luksuz da izaberete, nešto će ipak da nedostaje. Bez obzira koliko pažljivo birate, nikada nećete biti do kraja zadovoljni.
Mi biramo Springhill Castle, a Adam seče nožem po donjoj ivici plastičnog prekrivača prebačenog preko otvorene strane. On reže samo oko pola metra, što je dovoljno da provuče unutra glavu i ramena.
Onako vreo i suv, iznutra se kroz prorez probija ustajali vazduh.
Kada se uvukao unutra do pojasa, tako da mu kroz prorez vire dupe i noge koje su još tu napolju, Adam nam kaže:
“Ovaj je iznutra plav k’o različak.” S druge strane plastičnog pokrivača čuje se kako kaže: “Ovde imamo prvorazredni nameštaj. Savršeno uklopljena dnevna soba. Ugrađena mikrotalasna pećnica u kuhinji. Luster od pleksiglasa u trpezariji.”
Adam ceo uskače unutra, a onda njegova plava glava proviruje napolje kroz prorez i ceri nam se:
“Kreveti ‘Kalifornija king sajz’. Kuhinja od imitacije drveta. Jednostavan ormar u evropskom stilu i trakaste zavese”, kaže on. “Napravili ste izvanredan izbor za vaš prvi dom.”
Prvo se Fertiliti provlači kroz prorez, a za njom i ja.
Onako kako su unutrašnjost kuće, konture nameštaja i boje, gledano spolja izgledale mutne i nejasne, sada tako spoljni svet, pravi svet s druge strane plastičnog pokrivača, deluje maglovito i nestvarno. Neonska svetla stajališta za kamione kroz plastiku izgledaju prigušena i kao razmazana. Buka koja dopire s auto-puta zvuči prigušeno i mekano.
Adam se spušta na kolena i selotejpom prekriva prorez koji je napravio spolja.
“Ovo nam više neće trebati”, kaže on. “Kada jednom stignemo tamo kud smo krenuli, izaći ćemo na prednji ili zadnji izlaz kao normalni ljudi.”
Veliki tepih stoji zapakovan i prislonjen na zid i čeka da i njega neko prostre pošto se sredi ostatak kuće. Svuda okolo stoje nameštaj i madraci prekriveni tankim plastičnim prevlakama koje štite od prašine. Kuhinjski elementi potpuno su oblepljeni trakom.
Fertiliti isprobava prekidač za luster u trpezariji. Bez rezultata.
“Nemojte da koristite ni kupatilo”, kaže Adam. “Ili ćemo morati da stanujemo zajedno s vašim otpacima dok se ne preselimo.”
Neonska svetla s parkinga i odblesci farova s autoputa trepere kroz francuska vrata trpezarije, dok mi sedimo za stolom od prelakiranog javora i jedemo prženu piletinu.
Ova polovina našeg rastavljenog doma ima jednu spavaću sobu, dnevnu sobu, kujnu, trpezariju i pola kupatila.
Ako uspemo da stignemo sve do Dalasa, kaže nam Adam, možemo da se preselimo u kuću koja ide autoputem 35 do Oklahome. Odatle možemo da hvatamo kuće na autoputu 35 za Kanzas. Onda na sever autoputem 135 u Kanzasu do autoputa 70 koji ide na zapad, do Denvera. U Koloradu ćemo da uhvatimo kuću koja ide prema severoistoku autoputem 76 sve dok ne skrene na autoput 80 u Nebraski.
Nebraska?
Adam me pogleda:
“Aha. Naša staro omiljeno mesto, tvoje i moje”, kaže on, a usta su mu puna sažvakane pržene piletine.
A zašto Nebraska?
“Da bismo stigli u Kanadu”, odgovara Adam i pogleda Fertiliti koja posmatra svoju hranu. “Pratićemo autoput 80 sve do izlaza na autoput 29 koji se pruža preko granice s Ajovom. Onda ćemo da prokrstarimo severom sve gore uz 29-ku do Južne Dakote i Severne Dakote i tako dok ne stignemo u Kanadu.”
“Pravo u Kanadu”, kaže Fertiliti i šalje mi jedan osmeh koji izgleda veštački, jer se Fertiliti nikada ne smeši.
Mi onda poželimo jedno drugom laku noć i Fertiliti bira madrac u spavaćoj sobi. Adam tone u san najednom delu ugaone garniture od plavog somota.
Onako položen preko jastuka od plavog somota on izgleda kao mrtvac u kovčegu.
Ja još dugo ležim budan na drugom delu garniture i razmišljam o životima koje sam ostavio za sobom. O Fertilitinom bratu Trevoru. O savetniku. O agentu. O mojoj porodici čiji su svi članovi mrtvi. Skoro svi.
Adam hrče, a obližnji kamion-dizelaš zabrunda i budi se.
Razmišljam o Kanadi, o tome da li će bežanjem nešto da se resi. Dok ležim ovde u plavičastoj tami, ja se pitam da li je možda bežanje samo još jedan način da se resi problem nastao od onog problema, a taj opet od nekog drugog, sve dok više ne mogu da se setim odakle je sve krenulo.
Čitava kuća se zatrese. Lusteri se ljuljaju. Listovi svilene paprati poigravaju u pletenim korpama. Zavese se njišu. A onda je tišina.
Tamo napolju, iza plastike, svet počinje da se kreće, da klizi pored nas sve brže i brže dok ga brzina ne izbriše.
Dok ja ne zaspim.

13


Drugi dan putujemo, a moji zubi su žuti i beživotni. Mišići su mi obamrli. Ne mogu da živim ovaj život ofarban u crno. Potrebno mi je da makar malo, samo minut, pa i pola minuta, budem obasjan reflektorima.
Bez obzira koliko se trudio da to sakrijem, malo po malo ja počinjem da se raspadam.
Nalazimo se u Dalasu, država Teksas, neodlučni da li da se uselimo u polovinu Wilmington vile s kuhinjom od imitacije keramike i bideom u luksuznom kupatilu. Tu nema spavaće sobe, ali zato je tu vešeraj s priključenim mašinama za pranje i sušenje veša. Tu, naravno, nema ni vode ni struje ni telefona. Kućni aparati boje badema nalaze se u kuhinji. Nema ognjišta, ali su zavese u trpezariji do poda.
Prethodno smo pregledali više kuća nego što mogu da popamtim. Kuće s plinskim ognjištem. Kuće s luksuznim nameštajem, velikim staklenim stolovima za dnevni boravak i svetlima koja se podešavaju.
Za to vreme, na ovom parkingu punom kamiona, blizu Dalasa, na ravnom teksaškom horizontu zalazilo je crveno-zlatno sunce. Ja sam želeo da putujem u jednoj kući koja je imala odvojene spavaće sobe za svakog od nas, ali bez kuhinje. Adam je želeo neku drugu koja je imala samo dve spavaće sobe, kuhinju, ali ne i kupatilo.
Vreme samo što nam nije isteklo. Skoro da je pao mrak i vozači samo što nisu krenuli u svoju dugu noćnu vožnju.
Koža mi je bila hladna i oblivena znojem. Sve me je bolelo, čak i plavi koren kose. Baš tu na šljunku, nasred parkinga, počeo sam da radim sklekove. Izvrnuo sam se na leđa i radio trbušnjake tako silovito da je izgledalo kao da imam napad grčenja.
Naslage sala već su počele da mi se gomilaju ispod kože. Moji stomačni mišići počeli su da nestaju. Mišići na grudima su omlohavili. Želeo sam da se kvarcujem, da provedem neko vreme u solarijumu.
Samo pet minuta, preklinjem ja Adama i Fertiliti. Dajte mi samo deset minuta u solarijumu pre nego što krenemo dalje.
“Neće moći, mali moj bato”, kaže mi Adam. “FBI nadgleda sve teretane i solarijume i radnje sa zdravom hranom na celom srednjem zapadu.”
Meni se posle samo dva dana smučila ona odvratna prepečena hrana koja se služi po motelima duž puta. Hteo sam celer. Hteo sam pasulj. Hteo sam hranljive sastojke i mekinje od zobi i pirinač i diuretike.
“Počinje ono o čemu sam ti pričala”, kaže Fertiliti gledajući u Adama. “Moraćemo pod hitno negde da ga zaključamo. Hvata ga sindrom gubitka pažnje.”
Njih dvoje su me ugurali u Maison d’Elegance u istom trenutku kada je kamiondžija ubacivao u prvu. Odveli su me u jednu spavaću sobu u zadnjem delu u kojoj je bio samo goli madrac, jedan ogroman orman “Mediterranean” i jedno veliko ogledalo.
Mogao sam da ih čujem kako ispred vrata spavaće sobe gomilaju nameštaj, kauče i stolove, lampe napravljene da izgledaju kao stare boce vina, barske stolice.
Kroz prozor spavaće sobe vidi se kako teksaški krajolik prolazi sve većom brzinom. Iz sumraka se pojavljuje znak na kome piše OKLAHOMA SITI 400 km. Čitava soba se trese. Zidovi su prekriveni tapetama s malim žutim cvetovima koji tako brzo vibriraju da me hvata mučnina. Gde god da se pomerim u ovoj spavaćoj sobi, ja sebe mogu da vidim u ogledalu.
Bez ultravioletnih zraka koji su mi potrebni moja koža poprima običnu belu boju. Možda je sve to samo u mojoj glavi, ali čini mi se da mi je ispala plomba. Tmdim se da me ne uhvati panika.
Cepam sa sebe košulju i proveravam kolika je šteta. Stojim postrance i uvlačim stomak. Sad bi mi baš dobro došla doza duratestona. Ili anavara. Ili dekadurabolina. Zbog ove nove boje kose izgledam bezlično. Moja poslednja operacija kapaka nije uspela i već mi se vide podočnjaci. Presađena kosa samo što mi ne otpadne. Okrećem se i zagledam u ogledalu da proverim da mi nisu izrasle dlake po leđima.
Pored prozora proleće znak na kome piše SUŽENJE PUTA.
Ostaci kreme za kvarcovanje skupili su mi se oko očiju, nabora oko usta i po čelu.
Pokušavam da dremnem. Noktima podižem presvlaku s madraca.
Pored prozora proleće znak na kome piše DESNA TRAKA JE ZA SPORIJA VOZILA.
Čuje se kucanje.
“Imam ovde jedan čizburger ako hoćeš”, kaže mi Fertiliti kroz vrata i gomile naslaganog nameštaj a.
Neću ja nikakav ljigavi jebeni masni čizburger, vičem.
“Potrebni su ti slatko i masno i slano dok se ne vratiš u normalno stanje”, kaže Fertiliti. “To je za tvoje dobro.”
Menije potrebna kompletna depilacija, urlam ja. Treba mi balzam za kosu.
Počinjem da lupam na vrata.
Potrebna su mi dva sata u nekoj dobroj teretani. Moram da se popnem tri stotine stepenica na onoj mašini.
Fertiliti kaže:
“Tebi je samo potrebno da ti se neko nađe pri ruci. Biće tebi dobro.”
Ona me ubija u pojam.
“Mi ti ovako spašavamo život.”
Ne mogu da mokrim. Ramena su mi omlohavila. Treba da sakrijem podočnjake. Zubi mi se klimaju. Treba da mi se učvrsti proteza. Potreban mi je moj nutricionista. Zovite mog zubara. Listovi na nogama mi se raspadaju. Daću vam sve što hoćete. Daću vam novac.
“Nemaš ti novac”, kaže mi Fertiliti.
Ja sam slavan.
“Ti si masovni ubica u bekstvu.”
Ona i Adam moraju da mi nabave neke diuretike.
“Kada sledeći put budemo stali”, kaže Fertiliti, “dobićeš jedan mali dupli, pravi američki.”
To nije dovoljno.
“To je više nego što bi ti dali u zatvoru.”
Pa hajde da vidimo, kažem ja. Da sam u zatvoru, imao bih tegove. Bio bih na suncu. U zatvoru sigurno imaju sprave za vežbanje. Možda bih čak mogao da nabavim “vinstrol” na crnoj berzi. Samo me pustite da izađem, kažem ja. Samo oslobodite vrata.
“Ako ovako nastaviš, nećemo.”
HOĆU U ZATVOR.
“U zatvoru imaju i električnu stolicu.”
Spreman sam da rizikujem.
“Ali možda će da te ubiju.”
Tim bolje. Potrebno mi je da budem u centru pažnje. Samo još jednom.
“Pa naravno da ćeš biti u centru pažnje ako odeš u zatvor.”
Potreban mi je osveživač. Hoću da se slikam. Nisam ja kao obični ljudi. Da bih preživeo, menije potrebno da me stalno intervjuišu. Ja moram da budem na televiziji, jer je to moje prirodno okruženje. Potrebno mi je da budem slobodan, da potpisujem knjige.
“Ostaviću te samog neko vreme”, kaže mi Fertiliti kroz vrata. “Treba ti tajm-aut.”
Neću da budem običan smrtnik.
“Ovo ti je kao Moja ljupka dama ili Pigmalion, samo obrnuto.”

12


Sledeći put kada se budim, ja sam u bunilu, a Fertiliti sedi na ivici kreveta i utrljava mi neku jeftinu vlažnu kremu po grudima i rukama.
“Dobro nam došao”, kaže ona. “Skoro da smo pomislili da ti nema spasa.”
Gde sam ja?
Fertiliti se osvrće:
“Ovo je Maplewood Chateau s osrednje nameštenim enterijerom”, kaže ona. “Linoleum u kuhinji nije obrubljen, vinil-pločice na podu u oba kupatila nisu uglačane. Umesto da su koristili drvene ploče, tu su zidne obloge od šarenog vinila koji se lako čisti. U ovom slučaju on je ukrašen kombinacijom plave i zelene.”
Ne, šapnem joj ja, gde smo u svetu?
Fertiliti kaže:
“Znam ja na šta si ti mislio.”
Pored prozora proleće znak na kome piše OBAVEZNO SKRETANJE.
Soba i sve oko nas izgleda drugačije nego što se ja sećam. Tavanica je oivičena slojem tapeta na kojima su prikazani slonovi koji plešu. Oko kreveta u kome ležim vise baldahini i bele čipkane zavesice privezane po sredini ružičastim satenskim trakama. Prozori su pokriveni belim kapcima. U jednom ogledalu u obliku srca koje visi na zidu stoji uokviren odraz mene i Fertiliti.
A Maison, pitam ja, šta se dogodilo s njim?
“To je bilo još pre dve kuće”, odgovara ona. “Sada smo u Kanzasu. U jednoj od polovina Maplewood Chateaua s četiri spavaće sobe. To ti je najbolja firma za proizvodnju montažnih kuća. “
Znači mnogo je dobra?
“Adam tvrdi da je najbolja”, kaže ona i gladi moj prekrivač. “Tu spada i posteljina u više dobro usklađenih boja, posuđe iz ormarića u trpezariji slaže se sa svetloljubičastim somotskim meblom na sofi i na kauču u dnevnoj sobi. Čak se i svetloljubičasti peškiri u kupatilu uklapaju. Doduše, nema kuhinje, barem ne u ovoj polovini. Međutim, ja sam sigurna da je i kuhinja svetloljubičasta, ma gde da je. “
Ja je pitam gde je Adam.
“Spava.”
Nije se brinuo za mene?
“Rekla sam mu da će sve biti u redu”, kaže Fertiliti. “On je u stvari vrlo srećan.”
Zavesice na krevetu poskakuju i njišu se zajedno s kućom.
Pored prozora proleće znak na kome piše OPREZ.
Ne sviđa mi se to što Fertiliti sve zna.
Ona kaže:
“Ja znam da ti ne voliš to što ja sve znam.”
Ja je pitam da li zna da sam joj ja ubio brata.
Eto s kakvom lakoćom istina izbija na videlo. Čitava moja samrtna ispovest.
“Znam da si razgovarao s njim one noći kada je on umro”, kaže ona, “ali Trevor se sam ubio.”
A ja nisam bio ni njegov ljubavnik ni homoseksualac.
“Znala sam i to.”
Ja sam bio taj čovek sa SOS telefona kojem je govorila sve one bezobrazne stvari.
“Znam.”
Ona uzima pune ruke kreme i trlja je između dlanova, pa je onda premazuje preko mojih ramena.
“Trevor je pozvao tu tvoju lažnu SOS liniju zato što je bio u potrazi za iznenađenjem. I ja sam te tražila iz istog razloga.”
Sklapam oči i pitam je da li zna kako će sve ovo da se završi.
“Na samom kraju ili u neposrednoj budućnosti?” pita ona.
I jedno i drugo.
“Na samom kraju”, kaže ona, “svi ćemo mi umreti. Onda će tela da nam istrule. Tu nema iznenađenja. U neposrednoj budućnosti, svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.”
Stvarno?
“Stvarno”, odgovara ona. “Zato nemoj da brineš.”
U ogledalu koje ima oblik srca, ja vidim sebe kako starim.
Pored prozora proleće znak na kome piše VOZI DA BI PREŽIVEO.
Pored prozora proleće znak na kome piše RADARSKA KONTROLA.
Pored prozora proleće znak na kome piše BUDITE NA OPREZU.
Fertiliti kaže:
“Zar ne možeš samo da se opustiš i dozvoliš da se sve odvija svojim tokom?”
Ja je pitam da li to ona misli na katastrofe, na bol, na bedu? Da li mogu da dozvolim da se sve to odvija svojim tokom?
“I Radost”, kaže ona, “i Spokoj i Sreća i Doslednost.” Ona izgovara imena svih krila u Memorijalnom mauzoleju Kolumbija. “Ne moraš ti sve da kontrolišeš”, kaže ona. “Ti i ne možeš sve da kontrolišeš.”
Ali čovek može da bude spreman za katastrofu.
Proleće znak na kome piše VEŽITE POJASEVE.
“Ako se sve vreme budeš brinuo o katastrofama, to će ti se na kraju i desiti”, kaže mi ona.
Proleće znak na kome piše PAZI! ODRON.
Proleće znak na kome piše OPASNA KRIVINA.
Proleće znak na kome piše KLIZAV KOLOVOZ.
Tamo, kroz prozor, Nebraska nam je svakog trenutka sve bliža.
Ceo svet je samo jedna katastrofa koja čeka da se dogodi.
“Želim da znaš da ja neću uvek biti pored tebe”, kaže Fertiliti. “Ali ću te uvek pronaći.”
Pored prozora proleće jedan znak na kome piše OKLAHOMA 40 km.
“Bez obzira šta se sve desi”, kaže mi Fertiliti, “bez obzira šta da uradite ti ili tvoj brat, to će biti prava stvar. “
Ona mi kaže:
“Ti moraš da mi veruješ.”
Ja je pitam da li mogu da dobijem malo grožđane masti? Usta su mi ispucala.
Proleće znak na kome piše PRAVO PRVENSTVA.
“Okej”, kaže ona. “Opraštam ti grehe. Opusti se malo ako ti to pomaže. Mislim da ti mogu pronaći malo grožđane masti.”

11


Kod jednog motela u Denveru, u državi Kolorado, ostali smo bez Fertiliti. Naravno. Čak sam i ja to predosetio. Ona se iskrala da bi za mene pronašla grožđanu mast dok je za to vreme kamiondžija otišao da piša. I Adam i ja smo spavali kad smo je čuli kako vrišti.
A ona je, naravno, sve ovo isplanirala.
Po mraku i na mesečini koja se prosipa kroz prozore, ja se saplićem preko nameštaja do mesta na kojem je Adam otvorio dvoja prednjih vrata.
Kamion polako kreće s parkinga, vozač dodaje gas, a Fertiliti trči za nama. Jednu rukuje ispružila i u njoj je mala tuba grožđane masti. Njena crvena kosa vijori se za njom. Cipele joj lupkaju po pločniku.
Adam je ispružio jednu ruku da je spase. Drugom rukom čvrsto drži dovratak.
Pošto se kuća sva trese, jedan mali ukrasni stočić s mermernom površinom prevrće se i kotrlja pored Adama, pa ispada napolje kroz vrata. Kada se stočić razbija na ulici, Fertiliti skače u stranu.
Adam joj kaže:
“Dohvati me za ruku. Možeš ti to.”
Jedna stolica iz trpezarije uz tresak ispada iz kuće i razbija se o asfalt, zamalo ne udarivši Fertiliti koja kaže:
“Ne mogu.”
Glasom koji se jedva čuje od brundanja motora ona kaže:
“Uzmi grožđanu mast.”
Adam odgovara:
“Ne. Ako te ne dohvatim, nas dvojica iskačemo. Moramo se držati zajedno.”
“Ne”, kaže Fertiliti. “Uzmi grožđanu mast. Njemu to treba.”
Adam kaže:
“Ti mu trebaš još više.”
Prozori koje smo ostavili otvorene usisavaju vazduh i ceo taj lagodni dnevni boravak bez suvišnih zidova sprovodi ove vazdušne struje do ulaznih vrata. Izvezeni jastučići oduvani sa sofe odbijaju se oko ulaznih vrata i Adama. Oni lete na Fertiliti, udaraju je u lice i zamalo da je obore. Uramljene dekorativne slike, uglavnom presovane biljke i ukusno nacrtani trkački konji, poleću sa zidova i izleću napolje da bi se rasprsle u sitne komade stakla i drveta i umetnosti.
Osećam kako želim da pomognem, ali sam slab. U poslednjih nekoliko dana pažnja mi je previše popustila. Jedva da mogu da stojim. Nivo šećera u krvi mora da je veoma visok. Ja samo mogu da posmatram kako Fertiliti zaostaje, a Adam rizikuje tako što se sve više pruža napolje.
Svileni buketi cveća se ruše, crvene ruže od svile, crveni svileni geranijumi i plave perunike otiskuju se kroz vrata i lepršaju oko Fertiliti. Cvetovi maka, simboli zaborava, padaju po putu, a ona juri preko njih. Vetar raznosi veštačke pomorandže i grahorice, belo i ružičasto sitno cveće, bele i purpurne orhideje oko Fertilitinih nogu.
“Nemojte da skačete”, kaže Fertiliti. “Pronaći ću vas ja. Znam gde idete.”
Samo za trenutak, ona zamalo da se popne. Zamalo da dohvati Adamovu ruku, ali kada on posegne da je uhvati i uvuče unutra, njihove ruke promaše jedna drugu.
Zamalo se promaše. Adam otvara šaku i u njoj stoji tuba s grožđanom mašću.
Fertiliti je potonula u tamu i prošlost iza nas.
Fertiliti je nestala. Do sada mora da se već krećemo brzinom od bar 100 kilometara na sat, a Adam se okreće i baca mi tubu tako jako, da se ona odbija od dva zida. On zareži na mene:
“Nadam se da si sada srećan. Nadam se da će ti usne zarasti.”
U trpezariji se otvara orman s posuđem od porculana i vangle, posude za salatu, činije za supu, tanjiri, šerpe i šolje poskakuju, kotrljaju se i ispadaju kroz ulazna vrata. Sve se to razbija na ulici. Sve to ostavlja za nama širok trag koji svetluca na mesečini.
Za nama više niko ne trči, a Adam gura prema vratima kolor televizor sa stereo-zvukom i slikom skoro digitalnog kvaliteta. Onda ga uz urlik zavitla s trema. Onda baca i kauč presvučen somotom. A za njim i spinet. Sve to se rasprskava čim padne na put.
Onda me on pogleda.
A ja, ovako glup, slab i očajan, puzim po podu da bih pronašao grožđanu mast.
Iskeženih zuba i razbarušene kose, Adam mi kaže:
“Tebe treba da izbacim kroz ova vrata.”
Onda prolazimo pored jednog znaka na kome piše NEBRASKA 160 km.
Jedan osmeh se lagano i jezivo ureže preko Adamovog lica. On se tetura prema ulaznim vratima, otvara ih i dok noćni vetar zavija oko njega, on počinje da urla.
“Fertiliti Holis!” urla on. “Hvala ti!”
U tamu iza nas, čitavu tu tamu i otpatke i polomljeno staklo i sav taj rusvaj iza nas, on urla: ’’Neću zaboraviti ništa od onoga što si mi rekla da mora da se desi!”

10


Noć pre nego što ćemo da stignemo kući, ja pričam mom starijem bratu o svemu čega mogu da se setim o zajednici Pravovernih.
U našoj zajednici smo uzgajali sve što smo jeli. Pšenicu i jaja i ovce i stoku. Sećam se da smo se starali o predivnim voćnjacima i hvatali svetlucave šarene pastrmke u reci.
Nas dvojica sedimo na tremu Casa Castile koja putuje brzinom od 100 kilometara na sat kroz noć u Nebraski, autoputem 80. Casa Castile ima zidne svećnjake od ukrasnog stakla na svakom zidu i pozlaćeno kupatilo, ali nema ni struju ni vodu. Sve je prelepo, ali ništa od toga ne radi.
“Nema struje i nema vode”, kaže Adam. “Baš kao kad smo bili deca.”
Sedimo na tremu, a noge nam vise preko ivice, dok ispod njih juri asfalt. Smrdljiva isparenja iz auspuha na kamionu kovitlaju se oko nas.
U crkvenoj zajednici Pravovernih, kažem ja Adamu, živelo se jednostavno i sadržajno. Mi smo bili nepokolebljiv i ponosan narod. Naša voda i vazduh bili su čisti. Naši su dani bili korisno utrošeni. Naše su noći bile savršene. Eto, to je meni ostalo u sećanju.
Baš zato i ne želim da se vraćam.
Tamo neće biti ničega osim “Sanitarne deponije osetljivih materijala Tendera Bransona”. Kako će to sve da izgleda, ta godinama nagomilavana pornografija koja je slata iz svih delova zemlje da ovde truli, ja ne želim da vidim iz prve ruke. Agent mi je pokazao dokumentaciju. Tone tog đubreta, puni kamioni i pokretne trake, kontejneri i teretni vagoni natovareni tom prljavštinom stizali su tamo mesecima, a buldožeri su je rasejavali na oko metar dubine po svih dvadeset hiljada jutara.
Ja to ne želim da vidim. Ja ne želim da Adam to vidi, ali Adam još ima kod sebe pištolj, a ja više nemam pored sebe Fertiliti da mi kaže da li je napunjen ili nije. Osim toga, prilično sam se navikao da mi se govori šta treba da radim. Kuda da idem. Kako da se ponašam.
Moja nova dužnost je da pratim Adama.
I tako se mi vraćamo u versku zajednicu. Adam mi kaže kako ćemo u Grend Ajlendu da ukrademo kola. On predviđa da ćemo do doline da stignemo taman pred svitanje. To je za svega nekoliko sati. Kući stižemo u nedelju prepodne.
Dok smo obojica zagledani u tamu iza nas i sve što smo do sada izgubili, Adam mi kaže:
“Čega se još sećaš?”
Sve je u našoj verskoj zajednici uvek bilo čisto. Putevi su uvek bili u odličnom stanju. Leta su bila duga i blaga s kišom koja je padala na svakih deset dana. Sećam se da su zime bile mirne i spokojne. Sećam se da sam razvrstavao seme koje smo sakupljali s nevena i suncokreta. Sećam se kako sam cepao drva.
Adam me pita:
“Da li se sećaš moje žene?”
Ne baš.
“Nije tu imalo mnogo šta da se pamti”, kaže Adam. Pištolj mu stoji u ruci koja je položena na krilo, inače ja ne bih sedeo ovde. “Ona je bila jedna Bidi Glison. Trebalo je da budemo vrlo srećni zajedno.”
Sve dok neko nije kontaktirao vlasti i pokrenuo istragu.
“Trebalo je da izrodimo buljuk dece i zaradimo brdo para”, kaže Adam.
Sve dok se nije pojavio lokalni šerif i počeo da se raspituje o dokumentaciji o svakom detetu.
“Trebalo je da zajedno ostarimo na toj farmi i da nam svaka godina bude ista kao ona prethodna.”
Sve dok FBI nije pokrenuo istragu.
“Trebalo je da oboje jednog dana postanemo verske starešine”, kaže Adam.
Sve dok nije došlo Izbavljenje.
“Sve dok nije došlo Izbavljenje.”
Zapamtio sam da se živelo mimo i spokojno u našoj dolini. Krave i pilići slobodno su lutali. Napolju se sušio veš. U štalama je mirisala slama. Na svakom prozom hladila se po jedna pita s jabukama. Sećam se da je to bio savršen način života.
Adam me pogleda i zavrti glavom.
Onda mi kaže:
“Eto koliko si ti glup.”
U mraku Adam izgleda onako kako bih ja izgledao da me nije snašao sav ovaj haos. Adam je ono što bi Fertiliti nazvala moja kontrolna grupa. Da nikada nisam bio kršten i poslat u spoljni svet, da se nikada nisam ovoliko proslavio i naduo do neprepoznatljivosti, sada bih ja imao te jednostavno plave oči i čistu plavu kosu koju vidim na Adamu. Moja bi ramena bila uobičajeno široka i oštra. Moje izmanikirane ruke s izglancanim noktima bile bi jake kao njegove. Moje ispucale usne bile bi kao njegove. Moja bi leđa bila prava. Moje bi srce bilo njegovo srce.
Adam gleda tamo negde u tamu i kaže mi:
“Ja sam ih uništio.”
Preživele Pravoverne.
“Ne”, kaže Adam. “Sve njih. Čitavu versku zajednicu. Ja sam taj koji je pozvao policiju. Ja sam otišao iz doline jedne noći i hodao sve dok nisam pronašao telefon.”
Svako drvo u zajednici pravovernih bilo je puno ptica, eto, to sam zapamtio. A račiće smo hvatali tako što smo vezivali komad masne slanine za strunu i spuštali ga u potok. Kada bismo ga izvukli, taj komad slanine bio bi prekriven račićima.
“Mora da sam pritisnuo nulu na telefonu”, kaže Adam. “Ali tražio sam šerifa. Rekao sam nekoj osobi koja se javila da samo jedno na svakih dvadesetoro dece Pravovernih ima regularno urađene krštenice. Rekao sam joj da Pravoverni kriju svoju decu od vlasti.”
Zapamtio sam i konje. Imali smo puno konja kojima smo orali i uprezali ih u kola. A zvali smo ih prema njihovoj boji zato što je bio greh dati životinji ime.
“Rekao sam im kako Pravoverni zlostavljaju svoju decu i ne plaćaju porez na najveći procenat prihoda”, kaže mi Adam. “Rekao sam im da su Pravoverni lenčuge i prevrtljivci. Rekao sam im da su kod Pravovernih deca glavni izvor prihoda svojih roditelja. Da su im deca kao pokretna imovina.”
Sećam se kako su ledenice visile s krovova kuća. Zapamtio sam i bundeve. Vatre koje su se palile za vreme žetve.
“Ja sam pokrenuo istragu”, kaže mi Adam.
Sećam se kako smo pevali u crkvi. Gradili ambare. Sećam se ručnih radova.
“Te noći sam napustio dolinu i više se nikada nisam vratio”, priča mi Adam.
Sećam se da sam bio voljen i pažen.
“Mi nikada nismo imali konje. Ono malo pilića i svinja imali smo tek da se kaže”, priča mi Adam. “Stalno smo bili u školi. Ti se sećaš samo onoga što su te učili o tome kako je izgledao život Pravovernih pre sto godina. Jebeš ga, pre sto godina svi su imali konje.”
Sećam se da sam bio srećan i da sam negde pripadao.
Adam kaže:
“Među Pravovernima nije bilo crnaca. Verske starešine Pravovernih bile su banda rasista, muških šovinista i belih robovlasnika.”
U sećanju mi je ostalo da sam se osećao bezbedno.
Adam kaže:
“Sve što si zapamtio pogrešno je.”
Zapamtio sam da sam bio cenjen i voljen.
“Zapamtio si laži”, kaže mi Adam. “Tebe su odgajili, dresirali i prodali.”
A njega nisu.
Nisu, Adam Branson je prvorođeni sin. Samo su ta tri minuta odlučila. On je trebalo da ima sve. Ambare i piliće i jariće. Mir i sigurnost. On je trebalo da nasledi budućnost, a ja bih bio radni misionar koji kosi travu i opet kosi travu i samo rinta bez prestanka.
Noć u Nebraski je tamna i topla, a put juri pod nama. Kada bih ga jednom dobro gurnuo, mislim se ja u sebi, ja bih Adama Bransona zauvek izbacio iz svog života.
“Skoro da nije bilo ničega što smo jeli, a da to nismo kupovali u spoljnom svetu”, kaže mi Adam. “Ja sam dobio posed da bih na njemu mogao da uzgajam i prodajem svoju decu.”
Adam kaže:
“Mi čak nismo ni reciklirali.”
Pa je P zato pozvao šerifa?
“Ne očekujem od tebe da to razumeš”, kaže mi Adam. “Ti si još osmogodišnjak koji sedi u školskoj klupi, sedi u crkvi, veruje u sve što mu se kaže. To što si zapamtio, to su slike po udžbenicima. Oni su tvoj život isplanirali do samog kraja. Ti još spavaš.”
A Adam Branson je budan?
“Ja sam se probudio one noći kada sam okrenuo onaj telefon. Te noći sam učinio nešto što više ne može da se ispravi”, kaže Adam.
A sada su svi mrtvi.
“Svi osim tebe i mene.”
A jedina stvar koja mi je preostala jeste da se ubijem.
“Upravo to su te i naučili da uradiš”, kaže mi Adam. “To bi bio pravi čin jednog roba.”
Pa šta mi preostaje da uradim da bih izmenio svoj život?
“Jedini način na koji ćeš ikada pronaći sebe jeste da uradiš jedinu stvar za koju su te verske starešine Pravovernih učile da ne smeš da uradiš”, kaže Adam. “Da počiniš to najgore nedelo. Najveći greh. Da okreneš leđa crkvenoj doktrini”, kaže mi Adam.
“Čak je i Edenski vrt bio samo jedan veliki luksuzni kavez”, kaže mi Adam. “Bićeš rob do kraja života ako ne zagrizeš jabuku.”
Ja sam već pojeo celu jabuku. Sve sam radio. Nastupao sam na televiziji i odrekao se crkve. Činio sam svetogrđa pred milionskom publikom. Lagao sam, krao i ubijao, ako se računa Trevor Holis. Svoje telo sam uprljao drogama. Uništio sam dolinu zajednice Pravovernih. Poslednjih deset godina radio sam i nedeljom.
Adam mi kaže:
“Još si nevin.”
Samo jednim dobrim skokom, kažem ja sebi, mogao bih zauvek da se rešim svih svojih problema.
“Znaš na šta mislim, na ono horizontalno hopa-cupa. Trpanje. Turaj-vadi. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Udri me do zore. Pun pogodak. Evrogol. Utovar. Preoravanje. Jebačina na više načina. Seks na eks”, kaže mi Adam.
“Nemoj više da pokušavaš da središ svoj život. Skoncentriši se na tu jednu važnu stvar”, kaže mi Adam.
“Mali moj bato”, kaže mi Adam, “moramo da ti nađemo nešto da kresneš.”

9


Verska zajednica Pravovernih zauzima prostor od 20560 jutara zemlje, što je skoro čitava dolina reke Fleming, severozapadno od Grend Ajlenda u državi Nebraski. Od Grend Ajlenda kolima se do nje stiže za četiri sata. Ako dolazite s juga, od Sijuks Folsa, ima devet sati.
To je ono što ja znam.
Još se čudim zbog načina na koji mi je Adam objasnio sve ostalo. On mi je rekao kako je u mnogim kulturama prvi korak da od tebe naprave roba taj da te kastriraju. Onda postaješ evnuh. Nešto slično dešava se u drugim kulturama, gde učine sve da te spreče da previše uživaš u seksu. Odseku ti neke delove. Delove klitorisa, kako ga je Adam nazvao. Kožuricu. A onda ti sve više odumiru oni osetljivi delovi, oni kojima najviše uživaš.
U tome i jeste suština, kaže mi Adam.
Ostatak noći putujemo prema zapadu, sve dalje od mesta na kome sunce izlazi, utrkujemo se s njim, pokušavamo da mu pobegnemo, trudimo se da ne vidimo šta to ono ima da nam pokaže kada stignemo kući.
Na instrument-tabli u automobilu stoji zalepljena 15 centimetara visoka plastična figurica jednog Pravovernog u crkvenoj nošnji, vrećastim pantalonama, vunenom kaputu i sa šeširom na glavi. Oči su napravljene od plastike koja svetli u mraku. Ruke su mu sklopljene kao da se moli i podignute su toliko visoko i ispružene tako daleko, da izgleda kao da se sprema da zaroni s komandne table na suvozačevoj strani.
Fertiliti je rekla Adamu da potraži najnoviji zeleno ofarbani model “ševroleta” oko dve ulice dalje od motela izvan Grend Ajlenda. Rekla je kako ćemo unutra pronaći ključeve, a da će rezervoar biti pun. Pošto smo izašli iz Casa Castile, bilo nam je potrebno oko pet minuta da pronađemo taj auto.
Zagledan u figuricu koja stoji ispred njega na komandnoj tabli, Adam mi kaže:
“Staje ovo, jebote?”
To bi trebalo da sam ja.
“Pa uopšte ne liči na tebe.”
Trebalo bi da izgleda vrlo pobožno.
“Izgleda kao sam đavo”, kaže mi Adam.
Ja vozim.
Adam priča.
On kaže kako u nekim kulturama, umesto da ti kastriraju telo da bi od tebe napravili roba, kastriraju tvoj duh. Od seksa naprave nešto tako odvratno i pokvareno i opasno da, bez obzira na to koliko si siguran da je seks dobar, ti ga nećeš upražnjavati.
Tako rade skoro sve religije u spoljnom svetu, kaže mi Adam. Tako se radilo i kod Pravovernih.
Ja ovo neću da slušam, ali kada pokušam da upalim radio, na svakoj frekvenciji nalaze se neke crkvene stanice. Horovi pevaju. Propovednici jevanđelja govore mi kako sam zao i pokvaren. Na jednoj od stanica na koje nailazim čujem poznati glas, jer to je Radio-religija Tendera Bransona. Ovo je samo jedna od na hiljade prethodno snimljenih radio-emisija koje sam napravio u jednom studiju, ali se ne sećam više gde.
Ja na radiju kažem kako je zlostavljanje dece u zajednici Pravovernih bilo nezamislivo.
Adam me pita:
“Da li se sećaš šta su ti sve radili?”
Moj glas na radiju govori kako zlostavljanju nije bilo kraja.
“Mislim, kada si bio dete”, kaže mi Adam.
A tamo napolju, sunce nas je sustizalo i izvlačilo konture iz mrklog mraka.
Ja na radiju kažem kako niko od nas nije imao šanse, jer smo bili pod veoma jakom kontrolom. Niko od nas u spoljnom svetu nikada nije poželeo seks. Mi nikada ne bismo izdali svoju Crkvu. Čitavi životi prolazili su nam u radu.
“A ako nikada ne doživiš seks”, kaže mi Adam, “nikada nećeš osetiti staje to moć. Nikada se neće čuti tvoj glas, niti ćeš steći svoj identitet. Seksječin koji nas razdvaja od naših roditelja. Decu od odraslih. Adolescenti svoju prvu pobunu pokazuju kroz seks.”
A ako nikada ne doživiš seks, kaže mi Adam, nikada se nećeš razviti dalje od onoga što su te učili roditelji. Ako nikada ne prekršiš pravilo koje zabranjuje seks, nećeš prekršiti ni bilo koje drugo pravilo.
Ja na radiju kažem kako je nekome iz spoljnog sveta teško da zamisli koliko smo totalno bili dresirani.
“Nije rat u Vijetnamu izazvao onaj haos tokom šezdesetih godina”, kaže mi Adam. “Izazvale su ga droge. Pa, recimo da je to bila samo jedna droga. Bila je to antibebi pilula. Po prvi put u istoriji svi su mogli da se jebu do mile volje. Svakoje mogao da ima tu moć.”
Tokom čitave istorije najmoćniji vladari bili su istovremeno seksualni manijaci. A on me onda pita da li njihov seksualni apetit proizilazi iz njihove moći ili njihova volja za moć proizilazi iz njihovih seksualnih apetita?
“A ako ne žudiš za seksom”, kaže mi on, “da li žudiš za moći?”
Ne, kaže on.
“I umesto što biramo pristojne i dosadne zvaničnike koji su seksualno zatajili”, kaže mi on, “možda bi trebalo da pronađemo kandidate koji su najviše napaljeni i možda bi oni nešto konačno uradili kako treba.”
Prolazimo pored znaka na kome piše SANITARNA DEPONIJA OSETLJIVIH MATERIJALA TENDERA BRANSONA, 15 km.
Adam kaže:
“Je 1’ ti jasno na šta ciljam?”
Do kuće ima samo deset minuta.
Adam kaže:
“Ti mora da si zapamtio šta se stvarno desilo.”
Ništa se nije desilo.
Ja na radiju kažem kako je nemoguće zamisliti koliko je strašno bilo to zlostavljanje.
Duž puta s obe strane ima sve više tih besramnih magazina koji su poispadali iz otvorenih kamiona. Oko svakog stabla stoje obmotane prelepe nage žene na izbledelim fotografijama s naslovnih strana. Kišom natopljeni muškarci s velikim purpurnim erekcijama mlohavo vise u krošnjama. Crne video-kasete leže po šljunku duž puta. Jedna probušena žena napravljena od ružičastog vinila leži u korovu i dok joj vetar pomera ruke i kosu izgleda kao da želi da nas dohvati dok prolazimo pored nje.
“Seks nije ni strašan ni jeziv”, kaže mi Adam.
Ja na radiju kažem da je za mene najbolje da zaboravim na prošlost i da nastavim sa svojim životom.
Tu ispred nas je tačka gde prestaje red drveća poredanog pored puta, a iza toga ne postoji više ništa. Sunce je izašlo i uhvatilo nas, a u daljini pred nama nema više ničeg sem pustoši.
Prolazimo pored jednog znaka na kome piše DOBRODOŠLI U SANITARNU DEPONIJU OSETLJIVIH MATERIJALA TENDERA BRANSONA.
I tako stižemo kući.
Iza znaka, dolina se pruža sve do horizonta, opustela, puna đubreta, posivela, osim nekoliko svetložutih buldožera i tiha, pošto je nedelja.
Nema nijednog drveta.
Nema nijedne ptice.
Jedini objekat nalazi se nasred doline. To je jedan ogroman toranj, siv četvrtast stub od betona koji se diže iznad mesta gde je nekad stajala kuća za bogosluženje puna mrtvih i pravovernih. Pre deset godina. Svuda oko nas po zemlji leže posute fotografije muškaraca sa ženama, žena sa ženama, muškaraca s muškarcima, muškaraca sa ženama sa životinjama sa kućnim aparatima.
Adam ne progovara ni reč.
Ja na radiju kažem kako je moj život sada pun radosti i ljubavi.
Ja na radiju kažem da se unapred radujem što ću se venčati ženom koju je za mene odabrao savet u okviru kampanje “Postanje”.
Put od ivice doline do betonskog stuba u njenom centru dug je i izbrazdan. Vozimo se pored vibratora i časopisa i gumenih vagina i francuskih štipaljki za bradavice slepljenih na gomilama koje tinjaju s obe strane puta obavijenog zagušljivim prljavo-belim isparenjima koja se s njih podižu.
Toranj pred nama postaje sve veći i veći, ponekad zaklonjen dimom zapaljene pornografije samo da bi se onda opet polagano pojavio.
Ja na radiju kažem kako je ceo moj život na prodaju u vašoj lokalnoj knjižari.
Ja na radiju kažem da ću uz božiju pomoć odvratiti svet od želje za seksom.
Adam gasi radio.
Adam mi kaže: “Napustio sam dolinu one noći kada sam saznao šta su sve verske starešine učinile tebi i svakom Tenderu i svakoj Bidi.”
Gust dim spušta se po putu, prodire u auto i naša pluća, štipa nas za oči.
Dok mi se niz obraze kotrljaju suze, ja kažem da oni ništa nisu uradili.
Adam se nakašlje:
“Priznaj.”
Toranj se ponovo pojavljuje i sve je bliže.
Nemam ja šta da priznam.
Sve se gubi u dimu.
A onda Adam to kaže:
“Terali su vas da gledate.”
Ja ništa ne vidim, ali nastavljam da vozim.
“One noći kada je moja žena trebalo da rodi naše prvo dete”, kaže Adam dok mu od dima suze ostavljaju na obrazima tamne tragove, “verske starešine su skupile sve Tendere i svaku Bidi iz cele zajednice i naterali ih da gledaju. Moja žena je vrištala tačno onako kako su joj naložili. Ona je vrištala, a starešine su jadikujući obznanile kako je smrt kazna za seks. Ona je vrištala, a oni su porođaj činili onoliko bolnim koliko su hteli. Ona je vrištala, a beba je umrla. Naša beba. Ona je vrištala, a onda je i ona umrla.”
Bile su to prve dve žrtve Izbavljenja.
Te noći je Adam otišao s prostora verske zajednice i okrenuo jedan broj telefona.
“Starešine su vas dovodile da gledate svaki put kada se neka žena iz zajednice porađala”, kaže Adam.
Mi idemo brzinom od svega 30 do 50 kilometara na sat, ali tu negde, izgubljen u dimu ispred nas, stoji džinovski betonski toranj kao spomenik našoj crkvi.
Ja ne mogu ni reč da izustim, ali nastavljam da dišem.
“Naravno da će tako da vam se ogadi seks. Seks niste želeli zato što bi nas oni terali da gledamo svaki put kada bi naša majka rodila još jedno dete”, kaže mi Adam. “Zato što je za vas seks bio samo bol i greh, a vaše majke su vrištale onako razapete.”
Eto, on je i to rekao.
Dim je toliko gust da ja Adama uopšte ne vidim.
On kaže:
“Tebi sada seks i nije ništa drugo do mučenje.”
Kao da je ispljunuo.
“Truth”. Istina i esencija.
Istog trenutka dim se rasprši.
A mi se zakucamo pravo u betonski zid.

8


Najpre je tu samo prašina. Vazduh je pun finog belog praha koji lebdi pomešan s dimom.
Prašina i dim kovitlaju se okolo.
Čuje se jedino kako iz motora nešto curi, ulje, antifriz, benzin.
Sve dok Adam ne počne da vrišti.
Prašina je iz vazdušnih jastuka koji su nas zaštitili u trenutku udara. Oni sada vise onako rasprsnuti i prazni preko komandne table. Dok se prašina sleže, Adam urla i hvata se za lice. Krv koja izvire između njegovih prstiju deluje tamno naspram belog praha koji pokriva sve ostalo. Dok se jednom rukom drži za lice, on onom drugom otvara vrata i posrćući ispada napolje u pustinju.
Onda nestaje u dimu koji nas okružuje teturajući se preko golih tela, preko slojeva ljudi zamrznutih u večnom bludu, a ja vičem za njim.
Ja izvikujem njegovo ime.
Ne mogu da procenim na koju stranu je otišao.
Zovem ga.
Gde god da zgazim, časopisi mi nude Napaljene devojčice iz snova.
Jebače s velikim kitama.
Usne, sise i ogromne klitorise.
Grcanje dopire sa svih strana.
Ja viknem ADAME BRANSONE.
A vidim samo Muške analne avanture.
1 Devojke koje vole devojke.
I Biseksualne seksi zabave.
A iza mene naš slupani auto eksplodira.
Betonski toranj se onako siv nadvio nad nama, s jedne strane sav prekriven plamenom; u svetlu te velike lomače ja vidim Adama kako kleči na nekoliko metara od mene i drži se za lice ljuljajući se napred-nazad i grcajući.
Krv mu se sliva niz ruke i lice po njegovim grudima belim od praha, a kada pokušam da mu pomerim ruke, on samo zavrišti:
“Ne! Ovo je moja kazna!”
Njegovo vrištanje pretvara se u smeh i Adam sklanja ruke da mi pokaže.
Na mestu gde je nekada bilo njegovo levo oko sada iz zakrvavljene rane proviruje par malih plastičnih nogu ukrasne figurice Tendera Bransona.
On se u isto vreme i smeje i vrišti:
“Ovo je moja kazna!”
Ostatak figurice zabijen je unutra, ne znam koliko duboko.
Ja mu kažem da je važno da ne paniči.
Ovo ćemo da rešimo tako što ćemo da odemo kod doktora.
Prekriva nas dim našeg zapaljenog automobila. Bez kola, dvadeset hiljada jutara zemlje oko nas deluje pusto i nepregledno.
Adam pada na bok, pa se prevrne na leđa i okrene uvis prema nebu, šlep od figurice koja mu se zabila ujedno oko i krvi koja mu pokriva ono drugo. On kaže: “Ne možeš da me ostaviš ovde.”
Ja mu kažem da nikuda neću da odem.
“Ne možeš da im dozvoliš da me uhapse zbog masovnog ubistva”, kaže mi on.
Ja mu odgovaram da nisam ja taj koje je bilo koga poslao u raj.
Dok diše brzo i teško, Adam kaže:
“Mene moraš da pošalješ.”
Idem ja po pomoć.
“Mene moraš da pošalješ!”
Idem po doktora, kažem ja njemu. Naći ću mu dobrog advokata. Reći ćemo da smo neuračunljivi. On je u crkvi dresiran baš koliko i ja. On će raditi samo ono što su ga celog života učili.
“Da li ti znaš”, kaže mi Adam i guta knedlu, “da li znaš šta se ljudima dešava u zatvoru? Znaš ti šta se tamo dešava. Ne daj da se to desi i meni.”
Najednom časopisu pored nas piše: GRUPNA JEBAČINA U BUDŽAKU.
Neću ja da ga pošaljem u raj.
“Onda uništi moj izgled”, kaže mi Adam. “Učini me tako ružnim da me nikada niko ne poželi.”
Na jednom magazinu piše ANALNE FIKSACIJE.
A ja ga pitam - kako?
“Uzmi neki kamen. Pronađi nešto tvrdo ispod sveg ovog đubreta. Neki kamen. Kopaj.”
Još na leđima, Adam obema rukama čupa figuricu držeći je za noge, a dah mu zastaje dok uvrće i vuče.
Ja kopam obema rukama. Kroz te ljude s pomešanim rukama i nogama, prepone preko prepona, lica preko lica, lica preko prepona, prepona preko dupeta, dupeta preko lica, ja kopam rupu.
Iskopao sam rupu veliku kao grob pre nego što sam došao do zemlje, do crkvene bašte Pravovernih, do svetog tla, pa vadim kamen veliki kao moja pesnica.
U jednoj ruci Adam drži okrvavljenu figuricu koja sada više nego ikad izgleda kao đavo.
Svojom drugom rukom on zagrabi po zemlji oko sebe i hvata jedan otvoreni časopis kojim briše lice. Na časopisu se vidi slika jednog muškarca ijedne žene koji se pare, a ispod njih se čuje kako Adam kaže:
“Kada pronađeš kamen, udari me njime po licu onda kad ti kažem.”
Ne mogu.
“Neću ti dozvoliti da me ubiješ”, kaže mi on.
Ja mu ne verujem.
“Tako ćeš mi pružiti priliku da živim bolje. To sada od tebe zavisi”, kaže mi Adam ispod časopisa. “Ako hoćeš da mi spaseš život, onda mi prvo učini to. A ako to ne uradiš, ja ću istog momenta kada ti otrčiš po pomoć da otpuzim negde i sakrijem se dok ne umrem.”
Ja odmeravam težinu kamena.
Pitam ga da li će mi reći kada da prestanem.
“Reći ću ti kada mi bude bilo dosta.”
Da li on to obećava?
“Obećavam.”
Ja podižem kamen i njegova senka pada preko ljudi koji se pare na Adamovom licu.
I onda ga udarim.
Kamen se donekle zabije.
“Opet!” kaže Adam. “Jače.”
I ja ga udarim.
A kamen se zabije još dublje.
“Opet!”
I ja ga udarim.
“Opet!”
I ja ga udarim.
Krv pokulja kroz stranice, tako da onaj par koji se jebe prvo pocrveni, a onda postaje purpuran.
“Opet!” kaže Adam pomalo nerazgovetno, pošto mu usta i nos nisu više istog oblika kao nekad. A ja udaram kamenom po onom pam, po njihovim rukama i nogama i licu.
“Opet!”
1 ja ga udaram sve dok kamen nije sav ulepljen od krvi, a časopis ulubljen po sredini. Sve dok mi se ruke potpuno ne umažu krvlju.
Onda stajem.
Pitam - Adame?
Hoću da podignem časopis, ali se on čepa. Toliko je natopljen.
Ruka kojom Adam drži figuricu mlitava je, a okrvavljena figurica otkotrlja se u grob koji sam iskopao da bih pronašao nešto tvrdo.
Pitam - Adame?
Vetar raznosi dim oko nas.
Prema nama se iz osnove tornja pruža ogromna senka. U jednom trenutku ona pada na Adama. U sledećem ona ga potpuno prekriva.
Dame i gospodo, ovde u kokpitu aviona na liniji 2039 naš treći motor upravo je planuo.
Ostao nam je samo još jedan motor pre nego što započnemo s konačnim spuštanjem.

7


Hladna senka spomen-obeležja Pravovernih pokriva me celo prepodne dok sahranjujem Adama Bransona. Ispod slojeva prljavštine, ispod Izgladnelih čmarova, ispod Prelepih muškarača, ja kopam rukama po crkvenoj zemlji. Oko mene je pokopano krupnije kamenje s uklesanim vrbama i okruženo lobanjama. Epitafe koji na njima stoje lako možete da zamislite.
ON JE OTIŠAO, ALI GA MI NISMO ZABORAVILI.
NEKA UPRKOS SVOJIM GREŠKAMA POČIVAJU U RAJU.
VOLJENI OTAC.
POŠTOVANA MAJKA.
ZBUNJENA PORODICA.
Neka im bilo koji bog koga nađu podari oproštaj i večni mir.
NEUSPEŠNI SAVETNIK.
NESNOSNI AGENT.
ZABLUDELI BRAT.
Možda je to zbog “botoksa” koji mi je ubrizgan, možda je zbog sadejstva raznih droga ili zbog manjka spavanja ili dugoročnih posledica sindroma gubitka pažnje, ali ja ništa ne osećam. Imam gorak ukus u ustima. Pritiskam limfne čvorove na vratu, ali osećam se prazno.
Možda sam posle toliko ljudi koji su pomrli oko mene razvio neku veštinu da ih sve izgubim. Prirodni talenat. Blagoslov.
Možda sam i ja razvio vrlo korisnu neosetljivost, kao što je kod Fertiliti to što je ona jalova jedna sjajna poslovna veština, jer je ona surogat majka.
Možda je to samo od šoka, kao kad biste gledali svoju nogu odsečenu kod kolena, a da iz prve ništa ne osetite.
Ali ja se nadam da nije tako.
Ja ne želim da to nestane.
Molim Boga da više nikada ništa ne osetim.
Jer ako to nestane, sve ovo će toliko da me zaboli. Boleće me do kraja života.
Nećete ovo naučiti u školi, ali da biste sprečili pse da iskopaju nešto što ste vi zakopali, poprskajte grob amonijakom. A da biste mrave držali podalje, poprskajte boraksom.
Protiv bubašvaba koristite alaun.
Ulje od nane rasteruje pacove.
Da biste izbeleli mrlje od krvi ispod noktiju, zarijte vrhove prstiju u krišku limuna i provrtite ih. Onda ih isperite toplom vodom.
Olupina automobila potpuno je izgorela i ostala su samo sedišta koja još tinjaju. Iznad doline vije se još samo traka crnog dima.
Kada pokušam da podignem Adamovo telo, iz džepa na njegovoj jakni ispadne pištolj. Čuje se samo zujanje muva koje se roje oko kamena, još stegnutog otiskom moje krvave šake.
Ono što je ostalo od Adamovog lica i dalje je umotano u lepljivi crveni časopis. Dok spuštam u rupu koju sam iskopao prvo njegove noge, a onda njegova ramena, s horizonta prema meni mili i poskakuje jedan žuti taksi.
Rupa je dovoljno velika samo za Adama, onako sklupčanog na boku i ja onda, klečeći na ivici, počinjem da ga zatrpavam.
Kada mi ponestane zemlje, ja bacam unutra izbledelu pornografiju, prljavštinu iz knjiga s polomljenim riknama, Trejsi Lords i Džona Holmsa16, Rascepljenu Kejlu i Doku Razbijača, vibratore kojima su crkle baterije, karte s polomljenim ivicama, kondome kojima je istekao rok upotrebe, krhke i krte, ali nikada upotrebljene.
Znam ja kako je to.
Kondomi s rebrima zbog pojačane osetljivosti.
Poslednja stvar koja mi treba je osetljivost.
Tu su kondomi presvučeni lokalnim anestetikom da bi se produžio snošaj. Kakav paradoks. Ništa živo ne osećaš, ali zato možeš da jebeš ceo dan.
Čini mi se da to nekako nema smisla.
Ja želim da mi se ceo život presvuče nekim lokalnim anestetikom.
Onaj žuti taksi skakuće preko rupa i približava mi se. Jedna osoba vozi, a jedna sedi pozadi.
Ja ne znam ko je to, ali mogu da pretpostavim.
Podižem pištolj i pokušavam da ga uguram u džep od jakne. Cev mi pocepa postavu, ali onda ceo pištolj upada unutra. Ne znam da li je napunjen.
Taksi se naglo zaustavlja nedaleko od mene.
Fertiliti izlazi i maše mi. Onda se nagne do vozačevog prozora i povetarac donosi do mene njene reči:
“Molim vas, sačekajte. Ovo neće dugo.”
Ona mi prilazi i širi ruke da održi ravnotežu, gledajući dole na svaki svoj korak preko klizavih slojeva upotrebljenih i svetlucavih časopisa. Momci s orgije. Sejači sperme.
“Mislila sam da će ti u ovakvim trenucima biti potrebno društvo”, dovikuje mi ona.
Ja se osvrćem da bih pronašao neku maramicu ili komad donjeg veša da obrišem krv s ruku.
Fertiliti diže pogled i kaže mi:
“Au, koliko samo ima simbolike u načinu na koj i ova senka od spomenika Pravovernima pada preko Adamovog groba.”
Ta tri sata koliko mi je bilo potrebno da sahranim Adama najduži je period koji sam proveo bez nekog posla. Sada je tu Fertiliti Holis da mi kaže šta da radim. Moj novi posao je da je pratim. Fertiliti se okreće da bi se zagledala u horizont, pa mi kaže: “Ovo je baš kao dolina senke smrti.17 Izabrao si pravo mesto da smrskaš lobanju svom bratu. To toliko liči na Kaina i Avelja da mi je muka.”
Ja sam ubio svog brata.
Ja sam ubio njenog brata.
Adama Bransona.
Trevora Holisa.
Meni se ne može verovati kada je bilo čiji brat u pitanju, samo mi dajte telefon ili kamen.
Fertiliti stavlja ruku u svoju tašnu i kaže mi:
“Hoćeš bombonu?”
Ja ispružim ruke prekrivene sasušenom krvlju.
Ona mi kaže:
“E pa nećeš.”
Ona gleda preko ramena prema taksiju koji čeka i mahne mu. Iz vozačevog prozora pruža se jedna ruka i odmahuje.
Onda mi ona kaže:
“Hajde da raščistimo to jednom za svagda. Adam i Trevor su manje-više ubili sami sebe.”
Ona mi kaže da se Trevor ubio zato što u njegovom životu nije bilo iznenađenja, nije bilo avanture. On je bio smrtno bolestan. Umirao je od dosade. Jedina misterija koja mu je preostala bila je smrt.
Adam je želeo da umre zato što je znao da zbog načina na koji je vaspitavan nikada neće moći da bude ništa osim Pravovernika. On je pobio preživele Pravoverne zato što je znao da jedna stara robovska kultura nije mogla da pronađe novi način života za slobodne ljude. Kao Mojsije koji je predvodio plemena Izrailjeva preko pustinje, tako je Adam želeo da ja preživim, ali ne i moj robovski um.
Fertiliti mi kaže:
“Nisi ti ubio mog brata.”
Fertiliti kaže:
“A nisi ubio ni svog brata. Ono što si uradio pre bi se moglo nazvati saučesništvom u samoubistvu.”
Ona vadi neko cveće iz svoje tašne, pravo cveće, mali buket svežih ruža i karanfila. Crvenih ruža i belih karanfila vezanih zajedno.
“Vidi ovo”, kaže ona i klekne da bi ih stavila preko časopisa ispod kojih je sahranjen Adam.
“Evo još jednog velikog simbola”, kaže ona i dalje klečeći i gledajući uvis prema meni. “Ovo cveće će istruliti za nekoliko sati. Po njemu će da seru ptice. Od ovog dima će se usmrdeti, a sutra će verovatno da ga pregazi neki buldožer, ali je u ovom trenutku prelepo.”
Ona je jedna tako nežna i ljupka osoba.
“Da”, kaže ona, “znam.”
Fertiliti se podiže i hvata me za čist deo moje ruke, deo koji nije prekriven osušenom krvlju, i vodi me do taksija.
“Kasnije možemo biti malodušni i iscrpljeni, kada me to neće koštati ovoliko para”, kaže ona.
Dok idemo prema taksiju ona mi priča kako je cela nacija podivljala zbog načina na koji sam upropastio Super Boul. Nema Šanse da bilo kuda krenemo avionom ili autobusom. U novinama za mene kažu da sam Antihrist. Masovni ubica Pravovernih. Cene proizvoda s imenom Tendera Bransona otišle su nebu pod oblake, ali sve iz pogrešnih razloga. Sve vodeće svetske religije, katolici i Jevreji i baptisti i bog te pita ko sve ne, svi uglas kažu - pa lepo smo vam rekli.
Pre nego što ćemo ući u taksija krijem moje okrvavljene ruke u džepovima. Kažiprst mi se zalepio za pištolj.
Fertiliti otvara zadnja vrata na taksiju i ubacuje me unutra. Onda ide okolo i ulazi s druge strane.
Ona se osmehuje vozaču gledajući u retrovizor i kaže:
“Pa, valjda idemo nazad do Grend Ajlenda.”
Na taksimetru piše 780 dolara.
Vozač me gleda u retrovizoru i kaže mi:
“Da ti nije mama bacila omiljeni časopis za drkanje? Ovo mesto kao da nema kraja. Ako nešto izgubiš, nema šanse da to ovde nađeš.”
Fertiliti mi šapne:
“Ne dozvoli da te iznervira.”
Ona mi šapuće kako je taksista jedna hronična pijandura. Ona planira da plati svojom kreditnom karticom, jer će on za dva dana da pogine u jednoj saobraćajnoj nesreći. Nikada neće stići da uzme novac.
Kako se sunce podiže prema podnevu, senka betonskog tornja postaje svakog trenutka sve manja.
Ja je pitam kako je moja ribica.
“O, bože”, kaže ona. “Tvoja ribica.”
Taksi poskakuje i kotrlja se nazad prema spoljnom svetu. Do sada više ništa ne bi trebalo da me zaboli, ali ja svejedno ne mogu ovo da slušam.
“Tvoja ribica, joj, tako mi je žao”, kaže Fertiliti. “Upravo je crkla.”
Ribica broj 641.
Pitam da li je patila.
Fertiliti mi odgovara:
“Mislim da nije.”
Ja je pitam da li je zaboravila da je hrani.
“Ne.”
Pa šta se onda desilo?
“Ne znam. Jednog dana je iznenada crkla.”
Nije bilo razloga.
Nije imalo smisla.
Nije to bio nikakav politički gest.
Samo je crkla.
Jeste to samo jedna jebena smrdljiva riba, ali ona mi je bila sve.
Voljena moja ribica.
I posle svega što se dogodilo, ovo ne bi trebalo da mi padne teško.
Mala moja ribica.
Ali dok sedim tu, na zadnjem sedištu taksija, s pištoljem u ruci i rukama u džepovima, ja počinjem da plačem.

6


U Grend Ajlendu smo ovoga puta imali jednog sina obolelog od tuberkuloze kože, pa smo zato mogli da ostanemo nekoliko dana u kući Ronalda Mekdonalda.
Posle toga smo uskočili u Parkwood Mansion koja je išla prema zapadu. U njoj nije bilo ničega osim četiri spavaće sobe i mi smo spavali razdvojeno s dve prazne sobe između nas.
U Denveru smo imali malu devojčicu s dečjom paralizom, pa smo tako mogli da prenoćimo u još jednoj kući Ronalda Mekdonalda i da jedemo i da ne osetimo kako svet promiče pored nas dok spavamo. U kući Ronalda Mekdonalda morali smo da delimo jednu sobu, ali su unutra bila dva kreveta.
Izvan Denvera smo uhvatili Topsail Estate Manor koja je išla u Čejen. Putovali smo bez nekog naročitog cilja. To nas nije ništa koštalo.
Uhvatili smo Sutton Place Townhome za koju nismo znali gde se isporučuje, pa smo završili u Bilingsu u Montani.
Počeli smo da igramo rulet s tim kućama.
Nismo lutali po stajalištima za kamiondžije da bismo se raspitali gde će svaka kuća biti isporučena. Fertiliti i ja bismo samo prorezali sebi put unutra i onda ga za sobom zapečatili.
Vozili smo se tri dana i tri noći zapečaćeni unutar jedne polovine zdanja Flamingo Lodge, da bismo se probudili tek kada su je postavljali na temelje u Hamiltonu u Montani. Izašli smo na druga vrata, dok je srećna porodica koja ju je kupila ulazila na prednja.
Sa sobom smo imali samo Fertilitinu platnenu torbu i Adamov pištolj.
Izgubili smo se u pustinji.
Kada smo izašli iz Misule u Montani, uhvatili smo jednu trećinu kuće Craftsman Manor koja je autoputem 90 išla na zapad.
Prošli smo pored znaka na kome je pisalo SPOKEJN 480 km.
Kada smo izašli iz Spokejna, prošli smo pored jednog znaka na kojem je pisalo SIJETL 320 km.
U Sijetlu smo imali malog sina sa srčanom manom.
U Takomi smo imali malu ćerku koja nije osećala ruke i noge.
Onim ljudima smo rekli da doktori ne znaju šta da rade.
A ti ljudi su nam odgovorili da treba da očekujemo čudo.
Ljudi čija su deca bila stvarna i mrtva ili su umirala od raka, rekli su nam da je Gospod dobar i milosrdan.
Živeli smo zajedno kao da smo bili venčani, ali skoro da nikada nismo razgovarali.
Dok smo išli na jug autoputem 5 kroz Portland u Oregonu, vozili smo se u polovini kuće nazvane Holly Hills Estate.
Pre nego što smo bili za to spremni, stigli smo kući, nazad u grad u kojem smo se upoznali, i stajali na ivici pločnika. Naša poslednja kuća upravo polazi, a mi je puštamo da ode.
Ja još nisam rekao Fertiliti kako je Adamova poslednja želja bila da ja i ona vodimo ljubav.
Kao da ona to već ne zna.
Zna ona. Cele one noći kada sam bio u bunilu, Adam je Fertiliti pričao samo o tome. Ona i ja moramo to da uradimo. Da bih se ja oslobodio i stekao moć. Da bih dokazao Fertiliti da nije seks samo kad neki bogati sredovečni marketinški savetnik štrca u nju svoj DNK.
Ali sada ne postoji mesto na kome bilo ko od nas dvoje živi. Više ne. Njen stan i moj stan izdati su nekim drugim ljudima i Fertiliti to zna.
“Znam jedno mesto gde možemo da prenoćimo”, kaže mi ona. “Ali moram da se najavim.”
U telefonskoj kabini stoji jedna moja nalepnica bog te pita od kad.
DAJTE SEBI I SVOM ŽIVOTU SAMO JOŠ JEDNU ŠANSU. OBRATITE SE MENI ZA POMOĆ. Onda ide moj broj telefona.
Ja okrenem broj, ali mi snimljena traka saopštava da je broj isključen.
A ja odgovaram - ma nemoj.
Fertiliti zove to mesto gde možemo da prespavamo. Ona kaže:
“Moje ime je Fertiliti Holis, a vama me je preporučio dr Ambroz.”
To je njen pokvareni posao.
Tako se završava ono što je moj agent zvao vremenski ciklus. To što Fertiliti sve zna deluje tako lako. Nikada se ne dešava ništa novo.
“Da, imam vašu adresu”, kaže ona. “Žao mi je što se javljam ovako iznenada, ali sve do sada sam bila zauzeta. Ne, porez nije uračunat. Ne, to je sve za celu jednu noć, ali svaki pokušaj se posebno naplaćuje. Ne, nema popusta.”
Ona kaže:
“Detalje možemo razraditi kada se vidimo. Ne, ne morate da mi date napojnicu.”
Ona pucne prstima prema meni i pokazuje mi da joj dam olovku. I onda na nalepnici za moj SOS telefon, ponavljajući naglas, zapisuje adresu i broj telefona.
“Dobro”, kaže ona. “Onda se vidimo u sedam. Doviđenja.”
Na nebu iznad naših glava ono isto sunce gleda kako uvek iznova pravimo iste greške. Posle svega što smo zajedno prošli, nebo je i dalje isto i plavo. Nema ničeg novog. Nema iznenađenja.
To mesto na koje me ona vodi jeste kuća u kojoj sam nekada radio. Par koji će ona večeras da razmnožava jesu oni moji poslodavci koji su sa mnom razgovarali preko spikerfona.

5


Put do Fertilitinog kreveta vodi preko umašćenih prozora i oguljene farbe. Preko štroke između pločica i mrlja od rđe. Svuda okolo su zapušeni odvodi i izgreban parket. Oklembešene zavese i oljušten mebl. Kao na putu do Golgote.
Ovo se dešava nakon što su muškarac i žena za koje sam radio otišli gore da s Fertiliti rade ko zna šta.
Nakon što sam se uvukao unutra kroz prozor u podrumu za koji je Fertiliti znala da će biti otvoren. Nakon što sam se skrivao u bašti među veštačkim cvećem koje je sve od reda bilo pokradeno s grobova. Nakon što je Fertiliti pozvonila tačno u sedam sati.
Prašina je prekrila celu kuhinju. Sudopera je puna sudova od porculana, zatrpanih ostacima hrane pečene u mikrotalasnoj rerni koja se iznutra sva skorela od zagorele hrane.
Pošto sam jedan ovako odgajan i vaspitavan i prodat rob, odmah se bacam na posao. Slobodno me pitajte kako se uklanjaju zapečene naslage iz mikrotalasne rerne.
Ma hajde, pitajte slobodno.
Samo napred.
Tajna je u tome da se u mikrotalasnu remu stavi šolja s vodom koju onda treba kuvati nekoliko minuta. To će omekšati naslage, pa ćete tako moći da ih očistite.
Pitajte me kako da s ruku uklonite mrlje od krvi.
Jednostavno se ne treba obazirati na to koliko se sva ta samoubistva, nezgode i zločini iz strasti brzo dešavaju.
Fertiliti gore radi svoj posao.
Samo se skoncentrišite na fleke dok vam se pamćenje potpuno ne izbriše. Praksom se stvarno dolazi do savršenstva. Ako se to tako može nazvati.
Nemojte ni misliti o tome kako se osećate kada je vaš jedini talenat taj da sakrijete istinu. Od Boga vam je dato na dar da vešto činite strašan greh. Na vama je da odlučite. Imate prirodan dar za poricanje. Pravi blagoslov.
Ako se to tako može nazvati.
Celo veče čistim, a još se osećam prljavo.
Fertiliti mi je rekla da će procedura biti gotova do ponoći. Nju će ostaviti u zelenoj spavaćoj sobi s nogama podignutim na jastuke. Kad budu zaspali u svojoj sobi, ja ću moći bezbedno da se prikraćeni gore.
Sat na mikrotalasnoj kaže da je pola dvanaest.
Ja se odlučim da rizikujem, a put do Fertilitinog kreveta vodi preko uvelog cveća i potamnelih kvaka na vratima, spljeskanih muva i razmazanog mastila po novinama. Nameštaj je prekriven kružićima od kafe i oprljen cigaretama. Sve je zaraslo u paučinu.
U zelenoj spavaćoj sobi je mrak, a iz tame se čuje Fertilitin glas:
“Zar ne bi sada trebalo da vodimo ljubav?”
Ja kažem - valjda.
Ona kaže:
“Nadam se da ti ne smeta što si morao da čekaš na red.”
Ne smeta mi. Hoću da kažem, ovo je ono što je Adam želeo.
“Imaš li kondome?”
Ja joj kažem da sam mislio da ona ne može da zatrudni.
“Jeste, ja sam sterilna”, kaže ona. “Ali tucala sam se s milion muškaraca bez zaštite. Mogla bih da imam neku opaku bolest.”
Ja joj kažem da bi to bio problem jedino kada bih ja želeo da živim mnogo dugo.
Fertiliti kaže:
“Ja to isto mislim o svom ogromnom minusu u banci.”
I tako mi vodimo ljubav.
Ako se to tako može nazvati.
Nakon što sam celog života čekao, ja jedva da sam prodro u nju, a već je sve gotovo.
“Pa”, kaže Fertiliti i odguruje me, “nadam se da si od ovoga stekao pravu moć.”
Ona mi ne daje još jednu šansu.
Ako se to tako može nazvati.
Dugo pošto je zaspala, jaje posmatram i pitam se o čemu sanja, da li vidi neko novo i grozno ubistvo ili samoubistvo ili katastrofu. I da li to ima neke veze sa mnom.

4


Sledećeg jutra Fertiliti nešto šapuće preko telefona. Ja se budim, a ona se već obukla i pita:
“Da li imate neki let do Sidneja u osam ujutru? U jednom pravcu, molim vas. Ako imate slobodno neko sedište pored prozora. Da li primate kreditne kartice?”
Ona se obuva i već je spustila slušalicu kada je primetila da je gledam. Krenula je da stavi svoj rokovnik u torbu, ali ga umesto toga vraća na stočić.
Pitam je gde ide.
“U Sidnej.”
Ali zašto?
“Eto tako.”
Ja joj kažem - reci mi.
Ona već iznosi svoju torbu prema vratima.
“Zato što sam dobila svoje iznenađenje”, kaže mi. “Dobila sam jebeno iznenađenje koje saru i tražila i da znaš, jebote, ne treba mi. Ništa od ovoga mi ne treba!”
Šta?
“Trudna sam.”
Ali kako zna?
“Ja sve znam!” vrišti ona na mene. “Pa, sve sam znala. Ali ovo nisam. Nisam znala da ću da rodim dete u ovom bednom, dosadnom, strašnom svetu. Dete koje će naslediti moj dar gledanja u budućnost i život pun nezadovoljstva. Dete koje ništa neće moći da iznenadi. Ja ovo nisam mogla da predvidim.”
Pa šta sad?
“Idem u Sidnej, u Australiju.”
Ali zašto?
“Moja majka se ubila. Moj brat se ubio. Zaključi sam.”
Ali zašto u Australiju?
Ona sada izlazi iz spavaće sobe i vuče svoju platnenu torbu prema vrhu stepenica. Ja bih krenuo za njom, ali sam go.
“Misli o tome”, dovikuje mi ona, “kao o jednom vrlo radikalnom abortusu.”
Jedan čovek izlazi iz glavne spavaće sobe obučen u plavo odelo koje sam peglao hiljadu puta. Glasom koji sam hiljadu puta čuo na spikerfonu, on me pita:
“Da li ste vi dr Ambroz?”
Dok sam se ja na brzinu obukao, Fertiliti je već sišla niz stepenice i izašla iz kuće. Gledam je kroz prozor spavaće sobe kako prelazi travnjak i prilazi taksiju.
Vraćam se u hodnik, a jedna žena u svilenoj bluzi koju sam hiljadu puta ručno prao staje pored onog čoveka u plavom odelu. Njih dvoje stoje kao skamenjeni pred vratima najveće spavaće sobe, a ta žena za koju sam nekada radio vikne:
“Pa to je on! Zar se ne sećaš? On je radio kod nas! To je onaj Antihrist!”
Ja tutnem Fertilitin rokovnik ispod ruke i potrčim. Još u trku, izjurim na ulicu i prema autobuskoj stanici. Potreban mi je minut da pronađem današnji dan u rokovniku i tu vidim odgovor.
Danas u 13:25, avion na liniji 2039 koji leti do Sidneja oteće neki manijak i srušiti ga negde u gudurama Australije.
Dame i gospodo, kao poslednja preostala osoba u avionu na liniji 2039, ovde, iznad prostranstava Australije, moja je dužnost da vas obavestim da je upravo planuo i naš poslednji motor.
Molimo vas da vežete pojaseve, jer uskoro počinjemo s našim konačnim spuštanjem u zaborav.

3


Aerodrom je pun agenata FBI-ja koji traže Tendera Bransona, masovnog ubicu. Tendera Bransona, lažnog proroka. Tendera Bransona, koji je opljačkao Super Boul. Tendera Bransona, koji je svoju ljupku nevestu ostavio za oltarom.
Tendera Bransona, Antihrista.
Ja stižem Fertiliti kod jednog šaltera za prodaju karata.
Ona kaže:
“Jednu kartu, molim. Imam rezervaciju.”
Crna farba za kosu koju smo koristili stara je već više nedelja i plavi koren moje kose već se jasno vidi. Opet sam se udebljao od masne hrane koju smo jeli po motelima. Sada sve zavisi od jednog radnika obezbeđenja koji me gleda i u desnoj ruci drži pištolj.
Ja guram ruku u džep od jakne, ali on je prazan. Nema Adamovog pištolja.
“Ako tražiš pištolj svog brata, on je kod mene”, kaže mi Fertiliti pre nego što se sagne. “Taj avion će biti otet, čak i ako moram to sama da uradim.”
Nema municije, kažem ja. Zna ona to.
“Ima, ima”, kaže Fertiliti. “Lagala sam te da se ne bi brinuo.”
To znači da je Adam mogao da me ubije kad je hteo.
Fertiliti vadi iz svoje torbe jednu sjajnu bronzanu urnu. Ona kaže šalterskom službeniku:
“Ja nameravam da unesem u avion pepeo svog brata. Da li je to problem?”
Službenik kaže da nije. Uma neće moći da prođe kroz kontrolu, ali će joj dozvoliti da je unese u avion.
Fertiliti plaća karte i mi krećemo ka terminalu. Ona mi dodaje svoju torbu i kaže:
“Teglim ovo već pola sata. ‘Ajde budi koristan.”
Obezbeđenje je previše zabrinuto zbog urne da bi obratili pažnju na mene. Ona je od metala i niko ne želi da je otvara, a kamoli da stavi ruku unutra.
Na sve strane stoje službenici obezbeđenja u parovima, zagledaju nas i razgovaraju voki-tokijima. Uma me udara po nozi kroz torbu. Fertiliti gleda u svoju kartu, pa u brojeve terminala pored kojih prolazimo.
“Evo ga”, kaže ona kada stižemo do našeg. “Daj mi moju torbu i beži odavde.”
Pored nas ljudi staju u red dok se objavljuje prvi poziv za ukrcavanje.
MOLE SE PUTNICI S KARTAMA ZA TERMINALE 50 DO 75 DA SE ODMAH UKRCAJU.
Ja stvarno ne znam ko je od ovih ljudi poludeli terorista i otmičar.
Iza ove gužve parovi radnika obezbeđenja sada su se povećali u grupe od četvoro i šestoro.
“Daj mi torbu”, kaže mi Fertiliti. Ona zgrabi dršku i snažno je cimne.
To što ona sa sobom nosi i Trevora nema nikakvog smisla.
“Treba mi ta torba.”
MOLE SE PUTNICI S KARTAMA ZA TERMINALE 30 DO 49 DA SE ODMAH UKRCAJU.
Kaskajući kroz gužvu prilazi nam obezbeđenje. Sve futrole su im prazne, u svakoj ruci je pištolj.
A onda se iznenada setim gde je Adamov pištolj.
U umije, kažem ja, pa pokušavam da preotmem torbu od Fertiliti.
MOLE SE PUTNICI S KARTAMA ZA TERMINALE 10 DO 29 DA SE ODMAH UKRCAJU.
Jedna drška na torbi puca i uma ispada na tepih čangrljajući, a Fertiliti i ja pojurimo za njom.
Fertiliti hoće da otme avion.
“Neko mora”, kaže ona. “Takva je sudbina.”
Sada oboje držimo umu.
MOLE SE PUTNICI S KARTAMA ZA TERMINALE 1 DO 10 DA SE ODMAH UKRCAJU.
Ja joj kažem kako ovde niko ne mora da umre.
OVO JE POSLEDNJI POZIV ZA PUTNIKE NA LINIJI 2039.
“Taj avion mora da se sruši u Australiji”, kaže Fertiliti. “Ja nikada ne grešim.”
Jedan radnik obezbeđenja vikne:
“Stoj! Ne mrdaj!”
PONAVLJAMO, OVO JE POSLEDNJI POZIV PUTNICIMA NA LINIJI 2039 ZA SIDNEJ.
U trenutku kada se urna otvara, obezbeđenje nas je potpuno opkolilo. Posmrtni ostaci Trevora Holisa polete na sve strane. Prah si i u prah ćeš se pretvoriti. Svima pravo u oči. Pravo u njihova pluća. Trevorov pepeo širi se oko nas u oblaku. Adamov pištolj pada na tepih.
Ja ščepam pištolj pre Fertiliti, pre obezbeđenja, pre nego što avion krene na uzletište. Onda ščepam Fertiliti. Okej, okej, okej, okej, neka bude po njenom, kažem ja njoj uperivši joj pištolj u glavu.
Hodamo unazad prema terminalu.
Ja urlam - da se niko nije mrdnuo.
Onda sačekam da jedna službenica pocepa Fertilitinu kartu, pa klimnem glavom u pravcu otvorene ume i na onaj džumbus koji je Trevor napravio po tepihu.
Da li bi neko možda mogao da počisti sve to i da doda ovoj ženi ovde, kažem ja. To je njen brat.
Ljudi iz obezbeđenja sada čuče uperivši cevi svojih pištolja u moje čelo, dok ona službenica kupi uglavnom sve što je ostalo od Trevora i vraća u urnu koju daje Fertiliti.
“Hvala”, kaže Fertiliti. “Tako mi je neprijatno.”
Ja kažem da ćemo mi sada da uđemo u ovaj avion i da poletimo.
Onda idemo unatraške kroz prolaz, a ja se pitam koje od putnika pravi poludeli otmičar.
Pitam Fertiliti, a ona se smeje.
Kad je pitam šta je smešno, ona mi kaže:
“Ovo je tako ironično. Uskoro ćeš pogoditi koje pravi otmičar.”
Tražim da mi kaže.
Svi putnici su pobegli u drugu polovinu aviona, šćućurili se i sagli glave. Svi plaču. U prolazu blizu kokpita na jednoj gomili stoje svi novčanici, satovi, laptop kompjuteri, mobilni telefoni, diktafoni, diskmeni i burme.
Ovi ljudi su baš dresirani.
Kao da sve ovo ima neke veze s njima.
Kao da je sve ovo zbog novca.
Ja kažem članovima posade da zatvore vrata na avionu. Nije baš da nisam pola Amerike proputovao avionima leteći od jednog stadiona do drugog. Ja im kažem da se pripreme za poletanje.
Na sedištima koja su nama najbliža sedi jedan debeljko, valjda je Pakistanac, liči na biznismena. Dva belca koji izgledaju kao studenti. Jedan tip koji liči na Kineza.
Ja pitam Fertiliti - koji od njih? Koje pravi otmičar?
Ona kleči pored one obredne gomile i prebira po njoj, stavlja u džep jedan lep ženski sat i jednu bisernu ogrlicu.
“Zaključi sam, Šerlok”, kaže mi ona. “Ja sam samo nevini talac”, pa stavlja jednu dijamantsku narukvicu.
Ja viknem - molim vas da svi ostanete mirni. Treba da znate da se u avionu nalazi jedan opasan terorista i ubica koji planira da nas sruši.
Neko počne da vrišti.
Ja kažem - umuknite. Molim vas.
Kažem kako svi treba da ostanu tu gde su dok ja ne pronađem koje taj terorista.
Fertiliti uzima s gomile jedan dijamantski prsten i stavlja ga na prst.
Ja kažem - jedan od vas je otmičar. Ja ne znam ko, ali neko ovde planira da obori ovaj avion.
Fertiliti nastavlja da se kikoće.
Imam neki gadan predosećaj da ovde nešto nije u redu.
Kažem da svi treba da ostanu mirni.
Kažem stjuartu da ode napred i popriča s kapetanom. Ja nikoga ne želim da povredim, ali zaista moram napolje iz ove zemlje. Treba da poletimo, pa da se onda spustimo negde gde je bezbedno, na neko mesto između nas i Australije. Onda će tu svi da izađu.
A onda se okrećem ka Fertiliti koja se još smeje tu pored mene i kažem joj da se to odnosi čak i na nju.
Završićemo mi ovaj let, kažem ja njima, ali samo pilot i ja. Čim budemo poleteli ja ću dozvoliti pilotu da iskoči padobranom.
Pitam - je l’ jasno?
A stjuart, kome je pištolj uperen u lice, kaže da jeste.
Ja im kažem da će ovaj avion da se sruši u Australiji i da će poginuti samo jedna osoba.
I tada shvatam.
Možda i nema drugog pravog otmičara.
Možda sam ja taj otmičar.
Ljudi oko nas počinju da šapuću. Ja sam masovni ubica s televizije. Ja sam onaj antihrist.
Ja sam otmičar.
I tada počinjem da se smejem.
Pitam Fertiliti - ovo si mi ti namestila, je l’ tako?
Ona mi odgovara smejući se i dalje:
“Malo.”
I ja se i dalje smejem i pitam je da li je zaista trudna.
Ona, smejući se i dalje, odgovara:
“Bojim se da jesam, ali stvarno to nisam predvidela. To je zaista pravo čudo.”
Vrata aviona se s treskom zatvaraju i avion počinje da mili odvajajući se od terminala.
“Vidiš”, kaže mi ona. “Celog života su ti bili potrebni drugi ljudi da ti govore šta da radiš, tvoja porodica, tvoja crkva, tvoji šefovi, tvoj savetnik, tvoj agent, tvoj brat... E, pa, sada ti niko ne može pomoći. Sve što ja znam jeste da ćeš ti pronaći izlaz iz ove ludnice. Pronaći ćeš način da ostaviš iza sebe celu svoju sjebanu životnu priču. Bićeš mrtav za ceo svet.”
Mlazni motori počinju da cvile, a Fertiliti mi dodaje jednu mušku zlatnu burmu.
“A kad budeš ispričao svoju životnu priču i napustio je”, kaže mi Fertiliti, “posle toga ćemo početi nov život zajedno i živećemo srećno i zadovoljno do kraja života.”

2


Negde na putu prema Port Vili na Novim Hebridima, ja poslednji put poslužujem večeru onako kako sam oduvek sanjao.
Putnicima sam obećao da ću ubiti svakoga koga uhvatim da maže buter na hleb pre nego što ga iseče.
Biće ubijen i svako ko bude punih usta pio svoje piće.
Ubiću svakoga ko bude zahvatao kašičicom prema sebi.
Svakoga koga zateknem bez salvete na krilu...
Svakoga koga zateknem da jede prstima.
Sve one koji počnu da jedu pre nego što svi budu usluženi...
Svakoga ko bude duvao u hranu da je ohladi...
Svakoga ko bude pričao punih usta...
Svakoga ko bude pio svoje belo vino držeći čašu odozdo ili crveno vino držeći čašu za nožicu...
Svi će oni dobiti metak u glavu.
Letimo na visini od 10.000 metara, brzinom od 750 kilometara na sat. Nalazimo se na samom vrhuncu onoga što je postigla ljudska rasa i sada ćemo da pojedemo svoj obrok kao civilizovani ljudi.

1


I eto, to je moja ispovest.
Proba, proba, jedan, dva, tri.
Ako je verovati Fertiliti, ja bi trebalo da pobegnem, samo kada bih znao kako. Mogao bih da ne budem ovako visoko. Mogao bih da izbegnem pad, da pobegnem od toga da sam Tender Branson. Mogao bih da umaknem policiji. Mogao bih da pobegnem svojoj prošlosti, čitavoj mojoj uvrnutoj, užarenoj, bednoj, zbrkanoj životnoj priči.
Fertiliti mi je rekla kako je trik u tome da se ljudima ispriča kako sam ja dospeo dovde, pa ću tako i ja da se dosetim gde je spas.
Kada bih samo mogao da odem i ostavim svoju životnu priču za sobom.
Kad bih preživeo, rekla mi je ona, nas dvoje bismo mogli da poradimo malo na seksualnom planu.
Mogli bismo zajedno da stvorimo novi život.
Mogli bismo da idemo u plesnu školu.
Rekla mi je da svoju životnu priču ispričam sve do trenutka kada avion udari u zemlju. Tada će svi misliti da sam mrtav. Rekla mi je da počnem od kraja.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Ne znam da li me uopšte čujete.
Ali, ako me čujete, slušajte. A ako me slušate, onda je pred vama priča o svemu što je pošlo naopako. Ovo bi se moglo nazvati snimkom leta na liniji 2039. Kao jedini trajni zapis ostao je samo smotuljak žičica u maloj crnoj kutiji, kako je ljudi zovu, iako je u stvari narandžasta. Pronašli ste priču o onome što se dogodilo.
I samo napred.
Ovaj snimak možete preslušavati dok žice ne pobele od vreline, ali će vam on uvek iznova ponavljati jedno te isto.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
A ako slušate, trebalo bi da znate da su se putnici iskrcali u Port Vili, u republici Vanuatu, u zamenu za pola tuceta padobrana i još nekoliko flašica džina.
A pošto smo ponovo poleteli i uputili se prema Australiji, pilot je padobranom skočio u slobodu.
Ja ću to nastaviti da vam ponavljam, ali je sve sušta istina. Ja nisam ubica.
A ovde gore sam potpuno sam.
Sva četiri motora su planula, a ja počinjem s kontrolisanim spuštanjem i zalećem se prema zemlji. Ovo je poslednja faza poniranja, gde se uz konačno ubrzanje od deset metara u sekundi obrušavam pravo na Australiju.
Proba, proba, jedan, dva, tri.
Još jednom ponavljam, vi slušate snimak leta na liniji 2039.
A na ovoj visini i pri ovoj brzini, slušate moju životnu priču. A moja priča neće se raspasti u milion krvavih komada pre nego što izgori s hiljadu tona teškim mlažnjakom. A kada se avion sruši, ljudi će se dati u potragu za crnom kutijom. I tako će moja priča preživeti.
A ja ću nastaviti da živim, zauvek.
Kada bih mogao da shvatim staje Fertiliti htela da kaže, mogao bih da se spasem, ali ne mogu. Glup sam.
Proba, proba, jedan, dva, tri.
Eto, to je moja ispovest.
Ovo je moja molitva.
Moja priča. Moja čarolija.
Čujte me. Pogledajte me. Upamtite me.
Vaš voljeni gubitnik.
Otrcani mesija.
Nesuđeni ljubavnik. Poslat bogu na istinu.
Zarobljen sam ovde, u ovom životu, obrušavam se prema zemlji u kokpitu jednog aviona, a žuto australijsko prostranstvo brzo mi se približava.
Ima toliko mnogo stvari koje bih želeo da promenim, ali ne mogu.
Sve je gotovo. Sada je sve samo priča.
Pred vama su život i smrt Tendera Bransona, a meni ostaje samo da se sklonim.
Nebo je plavo i čisto dokle god pogled seže.
Tu preda mnom raspuklo se užareno sunce, a danje beskrajno lep.
Proba, proba, jedan, dva...

Čak Palahnjuk


Od autora andergraund spektakla Borilački klub, po kojem je snimljen i hit film, dolazi ovaj zlokoban i zajedljiv roman, jedna hipnotička, obeshrabrujuća i urnebesna satira o ceni slave i o ludilu, duboko ukorenjenom u savremenom svetu.

Tender Branson poslednji preživeli iz takozvane Pravoverne sekte smrti diktira svoju životnu priču u crnu kutiju aviona na liniji 2039 dok sa uključenim autopilotom krstari negde iznad Pacifika na visini od 12000 metara. On je sam u avionu koji će se uskoro srušiti u nepreglednoj pustinji. Ali pre pada aviona ispričaće priču o tome kako je od poslušnog pravovernog deteta i pokornog sluge postao ultra-glamurozni i od steroida i kolagena nabrekli TV mesija.
On će otkriti istinu o svojoj mukotrpnoj romansi sa nedokučivom i vidovitom Fertiliti Holis i podeliti sa nama svoje zapažanje o tome kako jedina razlika između samoubistva i mučeništva počiva u medijskoj pokrivenosti i poricaće odgovornost za SANITARNU DEPONIJU OSETLJIVIH MATERIJALA TENDERA BRANSONA, zemljišta za skladištenje zastarele domaće pornografije uz još neke, bizarne i eksplicitne pojedinosti.
Nepredvidiv i nezaboravan, roman Preživeli predstavlja sam vrh vrlo ozbiljnog humora Čaka Palahnjuka i svrstava ga u red najoriginalnijih novih proznih pisaca današnjice.

PREŽIVELI


"Palahnjuk predstavlja jedno od najfascinantnijih osveženja kakvog dugo nije bilo. On iznova kombinuje Vonegatov lukavi humor i Delilovu zajedljivu društvenu analizu kao i Pinčonov lakrdijaški nadrealizam u svojevrsnu blistavu slagalicu... Preživeli je snažna, raskošna i uzbudljiva satira o savremenom načinu života u Americi." - Newsday
"Prava kritika medija, sveta slavnih i pop kulture."- Seattle Post-Inteligencer
"Briljantno satiričan, surov i duhovit... divlja amfetaminska vožnja nepredvidljivim putevima slave i prirode verovanja u Americi na kraju dvadesetog veka." - San Francisco Chronicle
"Savršen komentar o našem apokaliptičnom dobu." - Spin

1 Memorial Day - državni praznik u Americi koji se obeležava poslednjeg ponedeljka u maju i predstavlja sećanje na poginule u ratovima, (prim.prev.)
2 Fertility - doslovno znači plodnost; ime bi se moglo prevesti kao Plodna, (prim.prev.)
3 U Americi je to nedelja, druga u maju mesecu, kada se majkama daju pokloni. (prim.prev.)
4 Ime je nastalo od glagola tend koji znači starati se, a reč tender doslovno znači onaj koji je stavljen na raspolaganje, (prim.prev.)
5 Ime je nastalo od glagola bid koji znači ponuditi cenu; Bidi je, praktično, po značenju isto što i Tender, neka vrsta ženske varijante istog imena, (prim.prev.)
6 Elder Makston - doslovno, Stariji Makston. (prim.prev.)
7 MAO - mono-amino-oksidaze (prim.prev.)
8 Quarterback - pozicija u američkom fudbalu. (prim.prev.)
9 Super Bowl - utakmica koja se igra svake godine jedne nedelje krajem januara, a koja odlučuje ko će biti apsolutni šampion za tu sezonu u američkom fudbalu. (prim.prev.)
10 Amazing Grace - naslov i prve reči jedne, u SAD veoma popularne verske pesme. (prim.prev.)
11 Taco-Bell - poznati lanac restorana s brzom hranom u kojima se uglavnom serviraju meksički specijaliteti, (prim.prev.)
12 Saint Paul - glavni grad američke države Minesote, luka na reci Misisipi, vrlo blizu grada Mineapolisa.
13 Jedna od funkcija koje okružni sudija u Americi obavlja jeste i sklapanje brakova.
14 Touchdown - pogodak u američkom fudbalu, koji vredi šest poena (prim, prev.)
15 Aluzija na tekst koji se po američkom zakonu mora saopštiti uhapšenom prilikom hapšenja.
16 Tracy Lords, John Holmes - verovatno najpoznatiji par porno-glumaca s početka osamdesetih godina prošlog veka. (prim.prev.)
17 Fertiliti ovde citira odlomak iz Biblije: “I dok hodam dolinom senke smrti neću se bojati zla...” (prim.prev.)