Zagrcnut

First topic message reminder :



Viktor Mansini, propali student medicine, predstavlja antiheroja naše poremećene današnjice. Da bi mogao svojoj majci da plaća smeštaj u staračkom domu, Viktor se služi genijalnom smicalicom: u vrhunskim restoranima glumi da se zagrcnuo hranom. Potom dopušta da ga spase neko od prisutnih, a ovaj, osetivši se odgovornim za Viktorov život, nastavlja da mu pomaže šaljući mu čekove. Kada ne izvodi ovu majstoriju, Viktor u potrazi za akcijom posećuje psihološke radionice za odvikavanje od seksualne zavisnosti, obilazi svoju pometenu majku i provodi dane radeći u kolonijalnom spomen-parku. Njegov tvorac, Čak Palahnjuk, upravo je onakav vizionar kakav nam je potreban i satiričar kakvog smo zaslužili.

Poglavlje 29


Posle Denijevog useljenja, pronašao sam u frižideru komad crno-belog granita. Deni dovlači u kuću gromade bazalta, a ruke su mu crvene od oksida gvožđa. Umotava crne komade granita, glatko rečno kamenje i svetlucavi liskun u ružičasto ćebence i vraća se autobusom kući.
Sve su to njegove usvojene bebe. Čitava generacija koja raste.
U kabastom ružičastom naramku donosi peščare i krečnjak. Kupa ih ispred kuće. Gomila ih iza sofe u dnevnoj sobi. I u uglovima kuhinje.
Kad god se vratim posle još jednog napornog dana u osamnaestom veku, pored sudopere me čeka veliki komad magmatske stene. U frižideru, na drugoj polici odozdo, čuči onaj sivi stenčićak.
“Druže”, kažem, “šta radi onaj kamen u frižideru?”
I Deni je u kuhinji. Vadi toplo, čisto kamenje iz mašine za pranje sudova, briše ga krpom i kaže: “Reko si da je to moja polica.” Kaže: “A to nije kamen, nego granit.”
“Ali zašto je u frižideru?”
A Deni će na to: “Jer je rerna već puna.”
Rerna je puna kamenja. Zamrzivač je pun. Kao i kuhinjski elementi, koji samo što se nisu srušili.
Prvobitni plan je bio da donosi samo jedan kamen dnevno, ali Deni je prirodni zavisnik. Sada mora da ih donosi bar pet na dan kako bi zadovoljio svoje potrebe. Mašina za sudove se pali svakoga dana, a stolovi su prekriveni maminim velikim peškirima, na kojima se sada suši kamenje. Oblo sivo kamenje. Uglasto crno kamenje. Okrnjeno braon kamenje sa žutim prugama. Bigar. Čim donese novi naramak kući, Deni ga sruči u mašinu za sudove, a jučerašnje kamenje, čisto i suvo, nosi u podrum.
Najpre je podrumski pod prestao da bude vidljiv. Zatim je kamenje počelo da se gomila oko najnižeg stepenika. Onda je doprlo do polovine stepeništa. A sada, kada otvorite podrumska vrata, kamenje se skotrlja u kuhinju. Drugim rečima, podrum više ne postoji.
“Čoveče, ovo se baš puni”, kažem. “Kao da živimo u donjoj polovini peščanog sata.”
I kao da nam ponestaje vremena.
Živi zakopani.
Denijeva odeća se raspada. Mantil mu je pukao ispod pazuha, a kravata mu visi u dronjcima. Takav, on stoji na autobuskoj stanici s ružičastim zavežljajem u naručju. Ljulja zavežljaj kada mišići počnu da mu trnu. Po ulasku u autobus, on blatnjavih obraza hrče naslonjen na lim koji se drmusa, ne popuštajući stisak oko svoje bebe.
“Druže, rekao si da će to biti samo jedan kamen na dan”, kažem mu za doručkom.
A Deni odgovara: “To i radim. Samo jedan.”
Kažem: “Čoveče, pravi si narkos.” Kažem: “Ne laži me. Znam da ih uzimaš bar deset dnevno.”
A Deni, odlažući kamen u ormarić u kupatilu, odgovara: “Pa dobro, idem malo ispred plana.”
Kažem mu da kamenja ima i u vodokotliću.
I kažem: “To što je kamenje u pitanju uopšte ne znači da se ne možeš navući.”
Deni, onako slinav, obrijane glave, s natopljenim ćebetom, čeka autobus po kiši i kašlje. Prebacuje zavežljaj iz jedne ruke u drugu. Povlači satenski porub ćebeta bliže sebi. Reklo bi se da to čini kako bi zaštitio bebu, a on, u stvari, pokušava da prikrije činjenicu da je u zavežljaju vulkanski tuf.
Kiša mu curi sa zadnje strane trorogog šešira. Kamenje mu cepa džepove.
Deni, u svojoj znojavoj odeći, nosa teret i postaje sve mršaviji.
Kako izgleda kao da neprestano unaokolo tegli bebu, samo je pitanje trenutka kada će ga neko od suseda prijaviti za zlostavljanje i zapostavljanje deteta. Ljudi prosto kao da žude da nekoga proglase nepodobnim roditeljem i njegovo dete daju nekome na staranje. Ili je bar moje iskustvo bilo takvo.
Svake noći, kada se posle celovečernjeg davljenja vratim kući, Deni me dočeka s novim kamenom. Kvarc, ahat ili mermer. Feldspat, opsidijan ili argilit.
Svake noći, kada posle pretvaranja slabića u heroje dođem kući, zatičem upaljenu mašinu za sudove. Moram da sednem i napravim dnevni obračun, da zavedem čekove i napišem zahvalnice. Na mojoj stolici je kamenčina. Moji papiri su, kao i sve ostalo na trpezarijskom stolu, pokriveni kamenjem.
Odmah sam rekao Deniju da ne želim kamenje u svojoj sobi. Može da ga stavlja bilo gde drugde. U hodnik. U plakare. A sada moram da mu kažem: “Samo mi ne stavljaj kamenje u krevet.”
“Ali nikada ne spavaš s te strane”, kaže Deni.
“Nije u tome stvar”, kažem. “Stvar je u tome što ne želim nikakvo kamenje u svom krevetu.”
Dolazim kući posle višesatne grupne terapije sa Niko, Lizom ili Tanjom, a u mikrotalasnoj pećnici čeka me kamen. Kao i u sušilici za veš. I u veš-mašini.
Deni se ponekad tek u tri ili četiri izjutra pojavi s novim kamenom. Katkad je stena tako velika da mora da je kotrlja. Potom je stavlja na gomilu u kupatilu, u podrumu ili u maminoj sobi.
Dovlačenje kamenja kući postalo je Deniju zanimanje s punim radnim vremenom.
Poslednjeg dana na poslu, kada su ga proterivali, njegova kraljevska kolonijalna visost guverner stajao je na vratima zgrade opštine i čitao iz male knjige sa kožnim povezom. Knjiga skoro da mu se nije ni videla u rukama. Imala je povez od crne kože, ivice njenih stranica bile su obojene zlatno, a sa vrha hrpta visile su tri trake – crna, zelena i crvena.
“Ko što dim nestaje, nek nestanu i oni”, čitao je guverner, “i ko što se vosak na toploti topi, nek bezbožnici nestanu pred Svevišnjim.”
Deni se nagnuo ka meni i šapnuo: “Ono o dimu i vosku”, rekao je, “mislim da se to odnosilo na mene.”
Na gradskom trgu, u jedan, njegovo gospodstvo Čarli, guverner kolonije, stajao je pognute glave i čitao nam iz male knjige. Hladan vetar povijao je mlazove dima iz dimnjaka. Mlekarice su bile tamo. Obućari su bili tamo. Kovač je bio tamo. Svi oni, u kostimima, s dahom i perikama prepunim vonja hašiša. S vonjem vutre. I očima, crvenim i izgubljenim.
Milostiva Lendson i gospodična Plejn brisale su suze keceljama, ali samo zato što im je cmizdrež bio u opisu radnog mesta. Postrojeni muškarci su obema rukama stezali muskete, spremni da Denija sprovedu ka divljini parkinga. Zastava kolonije, spuštena na pola koplja, lepršala je na krovu carinarnice. Gomila turista je sve posmatrala kroz okulare video kamera. Jedu oni tako kokice iz kartonskih kutija, a pileći mutanti im kljucaju otpatke sa cipela. Ližu ostatke šećerne vune sa prstiju.
“Možete li”, viče Deni, “zar ne biste mogli da me, umesto izgnanstvom, kaznite kamenovanjem?” Kaže: “Bilo bi lepo da me za kraj malo overdozirate kamenjem.”
A razneseni kolonisti poskočiše kao jedan na reč “overdozirate”. Pogledaše guvernera, a potom svoje cipele. Bilo je potrebno neko vreme da im crvenilo iščili sa obraza.
“Zato njegovo telo posvećujemo zemlji, da se raspadne...”, započeo je guverner, ali tada je jedan mlaznjak prošišao u niskom letu i zaglušio ostatak njegovog kratkog govora.
Straža je otpratila Denija do kapije kolonijalnog Dansboroa. Dve kolone muškaraca s puškama i Deni između njih. Odmarširali su kroz kapiju, pa preko parkinga, sve do autobuske stanice na ivici dvadeset prvog veka.
“Pa, druže”, doviknuo sam mu s kapije, “šta ćeš sad, kad si mrtav, da radiš s tolikim slobodnim vremenom?”
“Bolje je pitanje šta neću da radim”, kaže Deni. “Sigurno neću da dramim ludilo.”
To znači da će se umesto drkanja baviti skupljanjem kamenja. Ako bude dovoljno zauzet, gladan, umoran i jadan, neće imati dovoljno snage da juri porniće i šamara pitona.
Iste večeri, Deni dolazi na vrata mamine kuće s kamenom u ruci i policajcem za leđima. Rukavom briše nos.
Pandur kaže: “Izvinite, ali da li poznajete ovog čoveka?”
A onda dodaje: “Viktor? Viktor Mansini? Hej, Viktore, š’a ima? ’si živ?”, i podiže veliki dlan ka meni.
Shvatam da hoće da overim petaka i to i činim, samo što moram da poskočim jer je on prilično visok. Ipak uspevam da ga promašim. Kažem: “Da, to je Deni. U redu je. On živi ovde.”
Pandur se zatim obraća Deniju: “Vidiš ti ovo? Spasao sam mu život, a on me čak i ne prepoznaje.”
Naravno.
“To je ono kada sam se zamalo zadavio!”, kažem.
A pandur će: “Sećaš se!”
“E, pa”, kažem ja, “hvala ti što si starinu Denija bezbedno vratio kući.” Uvlačim Denija u kuću i spremam se da zatvorim vrata.
A pandur će onda: “Jesi li sada dobro, Viktore? Imaš li sve što ti je potrebno?”
Odlazim do trpezarijskog stola i ispisujem ime na parčetu papira. Pružam papir panduru i kažem: “Možeš li da ovom liku napraviš pakao od života? Da potegneš neke veze i malo ga pošalješ na ispitivanje rektuma?”
Na papiru je ime njegove lordovske visosti Čarlija, guvernera kolonije.
Šta Isus NE bi radio?
Pandur se smeši i kaže: “Videću šta mogu da uradim.”
A ja mu zatvaram vrata ispred nosa.
Deni spušta kamen na pod i pita imam li nešto love na zajam. U jednom stovarištu kamena video je komad tesanog granita. U pitanju je dobar građevinski kamen, velike čvrstoće na pritisak, cena mu je toliko i toliko po toni, i Deni smatra da će moći da ga dobije za deset zelembaća.
“Kamen je kamen”, kaže, “ali četvrtasti kamen je blagoslov.”
Dnevna soba izgleda kao da se u nju sručila lavina. Kamenja je najpre bilo u podnožju sofe. Zatim su pod njim nestali stočići u uglu i sada je iz te gomile virio još samo abažur lampe. Granit i krečnjak. Sivo i plavo i crno i smeđe kamenje. U nekim sobama moramo da hodamo pogrbljeni, zbog plafona.
Pitam ga šta će da gradi.
A Deni će na to: “Daj mi deset kinti.” I još kaže: “A ja ću ti pomoći.”
“Sve to glupo kamenje”, kažem. “U čemu je fora?”
“Ovde nije poenta uraditi nešto”, kaže Deni, “već raditi. Znaš, to je proces.”
“Ali šta će ti sve ovo kamenje?”
A Deni odgovara: “To neću znati dok ga ne sakupim dovoljno.”
“Ali šta je dovoljno?”, kažem.
“Ne znam, druže”, kaže Deni. “Ja samo želim da svoje dane posvetim nečemu.”
Umesto da ih sedeći pred televizorom pušta da odlaze u nepovrat, on želi da svoje dane obeleži kamenom. Nečim opipljivim. Nečim. Da malim spomenikom označi završetak svakog dana. Svakog dana koji nije proveo u izdrkavanju.
“Nadgrobni spomenik” možda nisu prave reči, ali su prve koje vam padaju na pamet.
“Ovako će se moj život možda ispuniti nečim”, kaže on, “nečim trajnim.”
Kažem mu da bi trebalo izmisliti program za skidanje s kamenja u dvanaest koraka.
A Deni će: “Kao da bi to pomoglo.” Kaže: “Kada si poslednji put pomislio na svoj četvrti korak?”

Poglavlje 30


Mamica i glupi mali dupeglavac jednom su otišli u zoološki vrt. Mesto je bilo toliko poznato da su ga okruživali hektari parkinga. Nalazio se u nekom gradu do kog se moglo doći autom, a mame s decom čekale su u redu da uđu i potroše pare.
Bilo je to posle lažne uzbune u policijskoj stanici, kada su detektivi pustili klinju da sam ode u toalet, a ispred zgrade ga je u kolima čekala mamica. “Hoćeš li da mi pomogneš da oslobodimo životinje?”, rekla mu je.
Bilo je to četvrti ili peti put kada je dolazila po njega.
Bilo je to ono što su na sudu kasnije nazvali “zloupotreba gradske imovine”.
Tog dana, mamino lice je bilo kao kod onih pasa s tužnim očima i previše kože zbog koje izgledaju kao da im se spava.
“Izgledam kao prokleti bernardinac”, rekla je okrenuvši retrovizor ka sebi.
Imala je belu majicu kratkih rukava s natpisom Izazivam nevolje. Majica je bila nova, ali je već imala krvave mrlje na rukavu.
Druge mame su pričale sa svojom decom.
Dugo, dugo su čekali u redu. Od policije ni traga, ni glasa.
Dok su stajali, mamica mu je rekla da je, ako želi da bude prva osoba koja će se ukrcati na avion i to još sa kućnim ljubimcem, oboje sasvim izvodljivo. Aviokompanije moraju dopustiti ludacima da putuju držeći svoje ljubimce u krilu. Tako kaže vlada.
Bila je to važna informacija.
Dok su čekali u redu, pružila mu je nekoliko koverata i nalepnice sa adresama koje je trebalo da zalepi na njih. A onda mu je dala neke bonove i pisma da ih savije i ubaci unutra.
“Samo pozovi službenike aviokompanije”, objašnjavala mu je, “i reci im da moraš da sa sobom nosiš svoju ’životinju-tešiteljku’.”
Aviokompanije ih zaista tako zovu. To može biti pas, majmun, ili zec, ali ni u kom slučaju mačka. Vlada misli da mačka nikoga ne može da uteši.
Mamica mu je rekla da aviokompanija nema pravo da bilo kome traži dokaz da je lud. Bila bi to diskriminacija. Ne možete slepcu tražiti dokaz da je slep.
“Kada si lud”, rekla je, “nisi kriv za svoj izgled i postupke.”
Na bonovima je pisalo: Važi za jedan besplatni obrok u Klover inu.
Rekla mu je da ludaci i bogalji imaju prednost pri ulasku u avion i da će biti prvi, ma koliko ljudi bilo ispred nekog od njih. Iskrivila je usta u stranu i snažno šmrknula na tu nozdrvu, a zatim isto ponovila i s druge strane. Jedna ruka joj je uvek bila blizu nosa, neprekidno ga je dodirivala i trljala. Pokušavala je da iščačka nešto. Mirisala je svoje sjajne, sveže lakirane nokte. Podigla je pogled ka nebu i ušmrknula kap krvi koja je krenula napolje. Ludaci, rekla je, imaju moć.
Dala mu je markice da ih oliže i zalepi na koverte.
Red se polako pomerao. Kada su stigli deo šaltera, mamica reče: “Izvinite, mogu li da dobijem maramicu?” Pružila je službeniku koverte i rekla: “Da li biste bili ljubazni da pošaljete ovo?”
U zoološkom vrtu, životinje su bile iza rešetaka, iza debele plastike ili iza dubokih rovova punih vode. Uglavnom su ležale izvaljene na tlu i džapale se između zadnjih nogu.
“Tako to biva”, reče mamica preglasno. “Daš divljoj životinji lepo, čisto i bezbedno mesto za život, daš joj mnogo dobre i zdrave hrane”, rekla je, “i evo kako ti vrati.”
Druge mame su se saginjale ka svojoj deci, nešto im šaputale i odvlačile ih da pogledaju druge životinje.
Majmuni su se pred njima džapali i izbacivali mlazeve guste, bele sperme, koja se slivala niz unutrašnju stranu plastičnih prozora. Bilo je tamo i stare sperme, razlivene, osušene i gotovo providne.
“Oduzmeš im borbu za opstanak i evo šta dobiješ”, reče mamica.
Bodljikavo prase se olakšava, objasnila mu je dok su to i posmatrali, tako što zajaše komad drveta. Kao što bi učinilo i s metlom, ono trlja taj komad drveta sve dok ne postane ulepljen i mekan od mokraće i izlučevina njegovih žlezda. Kada ga dovoljno opogani, nikada ga ne napušta zarad drugog komada drveta.
Posmatrajući i dalje bodljikavo prase na cepanici, mamica reče: “To je tako fina metafora.”
Dečačić ih je zamislio kako puštaju životinje na slobodu. Tigrove, pingvine i sve ostale, kako se bore. Leoparde i nosoroge kako se ujedaju. Mali smrad se stvarno napržio na tu ideju.
“Od životinja se razlikujemo jedino po tome”, rekla je, “što imamo pornografiju.” Samo još više simbola, rekla je. Nije bila sigurna čini li nas to boljima od životinja ili gorima.
Slonovi, reče mamica, mogu da se posluže surlama.
Paukoliki majmuni imaju svoje repove.
Dečačič je samo želeo da nešto krene naopako i da postane opasno.
“Masturbacija je”, reče mamica, “njihov jedini način bekstva.”
Dok ne dođemo mi, pomislio je dečak.
Tužne, zanesene životinje, zrikavi medvedi, gorile i vidre, svi zgrčeni, gotovo zatvorenih, malih, staklastih očiju, skoro bez daha. Umorne male šape sa jastučićima. Krmeljive oči.
Delfini i kitovi se trljaju o glatke zidove bazena, rekla mu je mamica.
Jeleni rogovima trljaju travu, rekla je, sve dok ne dožive orgazam.
Tačno ispred njih, japanski sunčani medved izbacivao je svoj skromni svrš na kamenje. Zatim se izvalio na leđa i sklopio oči. Barica koju je napravio kopnela je na suncu.
Dečak je šapatom upitao da li je to tužno.
“Još gore”, odgovorila je mamica.
Pričala mu je o čuvenom kitu ubici koji je posle snimanja filma smešten u veliki, lepi akvarijum, ali nikako nije prestajao da pogani svoje novo prebivalište. Čuvarima je bilo tako neprijatno. Doguralo je dotle da sada nameravaju da ga oslobode.
“Masturbacija ti je put ka slobodi”, reče mamica. “Mišelu Fukou bi se to dopalo.”
Rekla mu je da kada pseći bata i seka kopuliraju, glavić batinog penisa nabrekne, a mišići sekine vagine se stegnu. Čak i posle seksa, obe kuce još neko vreme ostaju prilepljene, bespomoćne i jadne.
Mamica kaže da se sličan scenario može primeniti i na većinu brakova.
Tada su i poslednje majke odvele svoju decu. Kada su ostali potpuno sami, dečak je šapatom pitao kako će doći do ključeva kojima će otvoriti kaveze.
A mamica reče: “Već sam ih nabavila.”
Ispred kaveza s majmunima, mamica je otvorila tašnu i iz nje izvukla punu šaku pilula. Malih, okruglih, crvenih pilula. Bacila ih je kroz rešetke. Nekoliko majmuna je sišlo da ih pogleda izbliza.
U jednom užasnom trenutku, više ne šapatom, dečak upita: “Je li to otrov?”
A mamica se nasmeja: “E, to je dobra ideja”, reče. “Ne, mili, ne želimo da ih previše oslobodimo.”
Majmuni su se okupili i počeli da jedu pilule.
A mamica reče: “Opusti se, mališa.” Gurnula je ruku u tašnu i izvukla belu cevčicu. Pakovanje trihloretana. “Ovo?”, rekla je i stavila jednu crvenu tabletu na jezik. “Ovo je samo stari, dobri, obični LSD.”
Zatim je gurnula cevčicu sa trihloretanom u nozdrvu. A možda i nije. Možda uopšte nije bilo tako.

Poglavlje 31


Deni već sedi u tami kraj niske bine, pravi skice u svom žutom bloku, a na stolu kraj njega stoje tri i po prazne boce piva. Ne gleda igračicu, crnku, koja kleči oslonjena na šake. Ona zabacuje glavu kako bi ravnom kosom, purpurnom od crvenog svetla, ošinula pod. Rukama skida pramenove s lica i počinje da puzi ka ivici bine.
Muzika je glasni tehno-dens miksovan sa semplovima psećeg laveža, automobilskih alarma i pokliča Hitler jugenda. Čuju se zvuci lomljave stakla i pucnjave. Čuju se ženski vrisak i nasnimljene vatrogasne sirene.
“Hej, Pikaso”, kaže striptizeta i trese stopalom ispred Denija.
Ne dižući pogled, Deni vadi dolar iz pantalona i gura joj ga među prste. Na sedištu do njegovog nalazi se još jedan kamen umotan u ružičasto ćebe.
Svet je stvarno otišao do đavola ako smo počeli da igramo uz sirene. Protivpožarni alarm više nema veze sa vatrom.
Kada bi ovde izbio požar, verovatno bi neko prijatnim glasom objavio: “Bjuik, broj tablice BRK 773, ostavili ste upaljene farove.” U slučaju pravog atomskog rata, samo bi viknuli: “Ostin Leterman da se javi na šank. Telefonski poziv za Ostina Letermana.”
Svet neće doživeti propast uz plač ili prasak, već uz diskretno, odmereno obaveštenje: “Bil Riverdejl, telefonski poziv na liniji dva.” A onda, ništavilo.
Striptizeta jednom rukom izvlači Denijevu novčanicu između nožnih prstiju. Leže na stomak, laktovima se oslanja na ivicu bine, gnječi grudi i kaže: “Da vidimo kako je ispalo.” Deni brzo povlači još nekoliko linija i okreće tablu ka njoj. A ona kaže: “Je l’ to treba da budem ja?”
“Ne”, kaže Deni i okreće tablu da bi je i sam pogledao. “To treba da predstavlja mešavinu stilova starorimskih stubova. Evo, pogledaj”, kaže i pokazuje joj nešto prljavim prstom, “vidi kako su Rimljani kombinovali jonsku zavojnicu sa korintskim listovima akantusa a da pri tome zadrže istu proporciju.” Striptizeta je Šeri Daikiri, koja se od naše poslednje posete iz plavuše pretvorila u crnku. Na unutrašnjoj strani butine ima mali okrugli flaster.
Prilazim Deniju s leđa, naginjem mu se preko ramena i kažem: “Druže.”
A Deni odgovara: “Druže.”
Kažem: “Čini mi se da si opet bio u biblioteci.”
Šeri Daikiri vrti glavom i pravi propeler od kose. Potom se klanja i zabacuje svoju dugu crnu kosu na leđa. “Ofarbala sam se”, kaže. Jednom rukom uzima nekoliko pramenova i pruža ih ka meni.
“Sada je crna”, kaže.
“Zaključila sam da sam tako bezbednija”, kaže, “pošto si mi rekao da plavuše najčešće poboljevaju od raka kože.”
Ja protresam boce piva jednu za drugom ne bih li pronašao neki zaostali gutljaj. Dižem pogled ka Deniju.
On crta, ne sluša. Čak nije ni prisutan.
Korintsko-toskanska kombinacija arhitrava glavnog venca između stubova... Neke ljude treba puštati u biblioteku samo sa lekarskim receptom. Knjige o arhitekturi su zaista postale Denijeva pornografija. Počelo je s nekoliko kamenova. A sada je stigao do svodova sa mrežastom ornamentikom. Eto, to vam je Amerika. Počnete s ručnim radom i napredujete do orgija. Danas izduvate džoint a sutra ste na heroinu. Čitava ova naša kultura zasnovana je na većem, boljem, jačem i bržem. Ključna reč je napredak.
Ako u Americi svoju zavisnost stalno ne menjate i ne nadograđujete, vi ste mućak.
Okrećem se ka Šeri. Lupkam se po glavi, a zatim pokazujem na nju kažiprstom. Namigujem joj i kažem: “Bistra mala.”
Ona pokušava da savije nogu iza glave i kaže: “Malo opreza nikad na odmet.” Maca joj je i dalje obrijana, koža i dalje prošarana ružičastim pegama. Nokti na nogama su joj srebrni. Muzika se pretvara u rafal automata, zatim sledi zvižduk bombe kad pada, a Šeri kaže: “Pauza.” Pronalazi prorez u zavesi i nestaje sa scene.
“Samo nas pogledaj, druže”, kažem. Nalazim nešto piva u poslednjoj boci. Toplo je. Kažem: “Žene treba samo da se skinu i daćemo im i zadnju paru. Zašto smo takvi robovi?”
Deni okreće list i počinje novi crtež.
Spuštam njegov kamen na pod i sedam.
Samo sam umoran, kažem mu. Čini mi se da je uvek kraj mene neka žena koja mi upravlja životom. Prvo mama, a sada doktorka Maršal. U međuvremenu treba zadovoljiti Niko, Lizu i Tanju. Gven, koja me čak nije pustila ni da je silujem. Sve su one tu zarad sebe. Sve misle da su muškarci prevaziđeni. Neupotrebljivi. Kao da smo samo nekakvo seksualno slepo crevo.
Samo izvor erekcije. Ili novca.
Od sada, kažem, nema više ustupaka.
Počinjem štrajk.
Od sada, žene mogu same sebi da otvaraju vrata.
Neka same sebi plaćaju večere.
Više nikome nikada neću pomerati nameštaj.
Niti otvarati zaglavljene tegle.
I više nikada mi neće pasti na pamet da podignem dasku na klozetskoj šolji.
Do đavola, od sada ću na svaku i da se popišam.
Koristeći dva prsta, dajem kelnerici međunarodni znak za dva. Dva piva, molim lepo.
Kažem: “Baš da vidim kako će se te žene snaći bez mene. Da samo vidim kako će se njihov mali ženski svet zaglibiti do daske.”
Toplo pivo se oseća na Denijev dah, na njegove zube i čips, ali to mi ne smeta jer mi je piće očajnički potrebno.
“I pazi”, kažem, “ako se ikada zateknem na brodu koji tone, biću prvi u čamcu za spasavanje.”
Šta će nam žene? Sa toliko se drugih stvari na svetu može imati seks. Dovoljno je da odete na sastanak seksoholičara i hvatate beleške. Imate lubenice iz mikrotalasne. Pa vibrirajuće drške kosilica za travu, visoke taman do prepona. Imate usisivače i jastučiće. Sajtove na Internetu. Četove i sve one matorce koji se pretvaraju da su šesnaestogodišnje devojčice. Verujte mi, bivši Ef-Bi-Ajevci su najpohotnije sajber-cice.
Molim vas, pokažite mi makar jednu stvar na svetu koja je ono što izgleda.
Kažem Deniju, kažem ja njemu, kažem: “Žene ne žele jednaka prava. Imaju veću moć kada su ugnjetene. Njima su potrebni muškarci kako bi imale neprijatelje protiv kojih će se udružiti. Čitav njihov identitet zasniva se na tome.”
A Deni, kao sova, okreće samo glavu i gleda me namršteno. Kaže: “Druže, ti si malo odlepiškao.”
“Ne, ozbiljan sam”, kažem.
Kažem da bih mogao ladno da ubijem tipa koji je izmislio vibrator. Stvarno bih mogao.
Muzika se pretvara u sirenu za vazdušni napad. Nova igračica razmetljivo stupa na scenu, sva ružičasta pod čipkastim bebidolom, a maca i sike su joj gotovo na izvol’te.
Smiče jednu traku s ramena. Sisa kažiprst. Traka s drugog ramena pada sama i sada joj se bebidol drži samo na grudima.
Deni i ja je gledamo. Bebidol pada.

Poglavlje 32


Siguran sam da će devojka s recepcije morati da izađe kada stigne kamion za vuču iz auto-moto saveza, i zato držim njen sto na oku.
Najiskrenije, kada sam danas ispred Sent Entonija izašao iz autobusa, video sam da su dve gume na njenom autu izduvane. Oba prednja točka leže na felnama, rekoh joj trudeći se da ni za trenutak ne skrenem pogled.
Monitor prikazuje trpezariju u kojoj starice ručaju različite nijanse sivog pasiranog povrća. Brojčanik interkoma je na broju jedan i čuje se muzika iz lifta i šum nekakve vode.
Monitor prelazi na radionicu. Prazna je. Protiče deset sekundi. Zatim dnevna soba i ugašeni televizor. Deset sekundi kasnije, biblioteka i Pejdž kako gura kolica moje majke između polica krcatih starim knjigama.
Okrećem brojeve na brojčaniku interkoma sve dok ih ne uhvatim na broju šest.
“Volela bih da sam imala hrabrosti da se ne borim protiv svega i da ne sumnjam u sve”, kaže mama. Pruža ruku da dotakne hrbat jedne knjige i kaže: “Ovo. To će biti dobro. I to samo zato što je to moj izbor.”
Uzima knjigu, gleda koricu i vraća je natrag, odmahujući glavom.
Iz zvučnika dopire mamin glas, pucketav i prigušen: “Kako si odlučila da postaneš lekar?”
Pejdž sleže ramenima: “Mladost se nečemu mora posvetiti...”
Monitor prelazi na pusti istovarni plato kraj Sent Entonija.
Sada samo čujem mamu: “Ali kako si prelomila?”
A Pejdžin glas odgovara: “Ne znam. Jednog dana sam jednostavno poželela da postanem lekar...”, i gubi se u drugoj prostoriji.
Na monitoru je parkiralište ispred zgrade, kamion za vuču i vozač koji kleči kraj plavog automobila. Recepcionerka stoji kraj njega prekrštenih ruku.
Okrećem brojčanik i osluškujem.
Monitor prikazuje mene, kako sedim, a uho mi je na zvučniku interkoma.
Na petici se čuje pisaća mašina. Na osmici zujanje fena. Na dvojci čujem mamu: “Oni koji zaborave prošlost osuđeni su da je ponove? Pa, čini mi se da su oni koji je ne zaborave u mnogo gorem položaju.”
Zatim čujem Pejdž: “Oni koji pamte prošlost obično samo iskomplikuju stvari.”
Vidim ih na monitoru kako prolaze nekim hodnikom. Na maminom krilu je otvorena knjiga. Čak i na crno-belom ekranu vidim da je to njen dnevnik. A ona ga čita i smeška se.
Podiže pogled, osvrće se da vidi Pejdž i kaže: “Po mom mišljenju, oni koji se sećaju prošlosti, ostanu njome paralizovani.”
A Pejdž je gura dalje i kaže: “Može li ovako: ’Oni koji zaborave prošlost, daleko su ispred nas’?”
I glas joj tu ponovo nestaje.
Neko hrče na broju tri. Na broju deset škripi stolica za ljuljanje.
Na monitoru je ponovo parking i recepcionerka kako potpisuje nešto.
Pre nego što ponovo pronađem Pejdž, recepcionerka će se vratiti i reći da su njene gume u redu. Ponovo će me gledati iskosa.
Šta Isus NE bi radio?
Ispostaviće se da je neka budala samo ispustila vazduh iz njih.

Poglavlje 33


Sreda je dan za Niko.
Petak je za Tanju.
Nedelja je za Lizu i zatičem je na parkingu ispred zgrade mesne zajednice. Karamo se u domarevoj kabini, dvoja vrata dalje od sastanka seksoholičara, odmah do portfiša ostavljenog u kofi prljave vode. Liza je naslonjena na kutije toalet-papira, a ja joj tako cepam bulju da pri svakom mom ubodu udara glavom u policu s krpama. S leđa joj ližem znoj sa ukusom nikotina.
To je zemaljski život koji poznajem. Sirov, prljavi seks na mestu gde biste prvo poželeli da prostrete novine. Evo me kako pokušavam da vratim stvari tamo gde su bile pre nego što se pojavila Pejdž Maršal. Da se vratim u to vreme. Pokušavam da rekonstruišem život kakav sam imao do pre nekoliko nedelja. I disfunkciju koja je tako dobro funkcionisala.
Obraćam se Lizinom potiljku zaraslom u čekinjastu kosu: “Ti bi rekla kad bih se previše znojio, zar ne?”
Povlačim joj kukove ka sebi i kažem: “Reci mi istinu.”
Dok je rokam ujednačenim ritmom, pitam je: “Ne misliš da sam mekušac, zar ne?”
Da bih odložio orgazam, dočaravam sebi prizor srušenog aviona.
Miško mi gori, a ja zamišljam policijske fotografije saobraćajnih nesreća i posledica puškaranja. Da ne bih ništa osetio, samo nastavljam da trpam.
Trpao kitu il’ trpao osećanja, sve je to isto kad si seksoholičar.
Zabijam se duboko i navaljujem se na nju. Pružam ruke, hvatam je za ukrućene bradavice i počinjem da ih uvrćem.
Dok joj znoj kaplje na tamnosmeđu senku na svetlosmeđoj kutiji toalet-papira, Liza kaže: “Lakše malo.” Kaže: “Šta pokušavaš da dokažeš?”
Da sam bezosećajni drkadžija.
Da mi zaista nije stalo.
Šta Isus NE bi radio?
Liza, Liza s dozvolom za tročasovni izlazak, steže kutiju toalet-papira i kašlje, a ja pod prstima osećam kako joj se trbušnjaci grče i napinju. Mišići poda karlice, pubokokcigealni mišići, kraće nazivani PC mišići, grče se i čeličnim stiskom hvataju mog đogata.
Videti i: Grafenbergova tačka.
Videti i: božanska tačka.
Videti i: tantrička sveta tačka.
Videti i: taoistički crni biser.
Liza širi ruke, naslanja se na zid i počinje da se nabija na mene.
Sva ta imena za isto mesto, svi ti simboli za istu stvar. Udruženje feminističkih zdravstvenih centara zove ga spongiozno tkivo. Holandski anatom iz sedamnaestog veka, Renije de Graf, istu mešavinu sunđerastog tkiva, nerava i žlezda nazivao je ženskom prostatom. Sve su to imena za dva centimetra uretre koje možete osetiti kroz prednji zid vagine. Fasadni zid vagine. Ili, kako ga neki zovu, vrat bešike.
I sve je to jedna te ista pasuljasta površina kojoj bi svako hteo da nadene ime.
Da u nju pobode svoju zastavu. Svoj simbol.
Da bih odložio svršavanje, zamišljam čas anatomije na prvoj godini i seciranje krakova klitorisa, crurae, svaki je bio dug kao kažiprst. Zamišljam onda i seciranje corpus cavernosae, dva cilindra od erektilnog tkiva u penisu. Odsekli smo jajnike. Uklonili smo testise. Naučili smo da odsečemo sve nerve i sklonimo ih u stranu. Leševi smrde na formalin, odnosno formaldehid. Miris novih kola.
S takvim mrtvačkim mislima, možete satima jahati a da nikuda ne stignete.
Možete spiskati čitav život a da ne osetite ništa osim dodira kože. U tome je čar ovih seksoholičarskih cica.
Kada ste zavisnik, možete da živite bez ijednog osećanja osim pijanstva, gladi ili urađenosti. Pa još kada to uporedite sa ostalim osećanjima, s tugom, besom, strahom, strepnjom, očajem i depresijom, zavisnost više ne izgleda tako loše. Čini se kao sasvim zadovoljavajuća opcija.
Ponedeljak je. Nakon posla ostajem kod kuće da sredim mamine stare kasete sa snimcima seansi. Dve hiljade godina žena na jednoj polici. Glas moje majke, miran i dubok, isti kao kad sam bio govance.
Bordel podsvesti.
Priče za laku noć.
Zamislite kako vam veliki teret pritiska telo i gura vam ruke i noge sve dublje u kauč. Čujem njen glas iz slušalica. Podsećam se da zaspim na peškiru.
Na jednoj kaseti piše Meri Tod Linkoln.
Nema šanse. Previše je ružna.
Videti i: seansa sa Valis Simpson.
Videti i: seansa sa Martom Rej.
A evo i tri sestre Bronte. Ne pravih žena, već simboličnih. Njihova imena su samo prazne ljušture u koje možete da se projektujete, u koje možete sipati drevne stereotipe i šablone, mlečnobele kože i poprsja, cipele sa dugmićima i suknje sa žiponima. Bez ičega na sebi osim korseta od slonovače i heklanih mreža za kosu, Emili, Šarlota i En Bronte leže jednog smrdljivog vrućeg letnjeg popodneva i dosađuju se na svojim divanima u salonu. Seks simboli. Ostalo popunite po sopstvenom nahođenju: rekvizite i poze, sekreter i sobne orgulje. Ubacite sebe kao Redklifa ili gospodina Ročestera. Samo pustite kasetu i opustite se.
Kao da smo mi uopšte u stanju da zamislimo prošlost. Prošlost, budućnost, život na drugim planetama, sve je to samo ekstrapolacija, samo projekcija života koji poznajemo.
Zaključan sam u svojoj sobi. Deni dolazi i odlazi.
Kao da je u pitanju samo mala omaška, hvatam sebe kako u telefonskom imeniku pregledam prezime Maršal. Nje nema. Ponekad nakon posla, hvatam autobus koji prolazi kraj Sent Entonija. Nje nikada nema na nekom od prozora. U prolazu se ne može odrediti koji je od automobila na parkingu njen. Ne odustajem.
Prosto ne znam da li bih joj izbušio gume ili ostavio ljubavno pismo.
Deni dolazi i odlazi, a u kući je svakoga dana sve manje kamenja. Kada nekoga ne viđate stalno, u stanju ste da uočite promene. Sa prozora na spratu posmatram Denija kako dolazi i odlazi vozeći sve veće kamenje u kolicima i svakoga dana on izgleda pomalo krupniji ispod stare karirane košulje. Lice mu je preplanulo, ruke i prsa su mu se raširili tako da košulja više ne visi na njemu. Nije veliki, ali je veći nego što je bio pre i preveliki za Denija.
Posmatrajući ga sa prozora, osećam se kao stena. Kao ostrvo.
Zovem ga i pitam da li mu je potrebna pomoć.
On stoji na stazi i osvrće se oko sebe privijajući kamen na grudi.
“Ovde sam, gore”, kažem. “Hoćeš da ti pomognem?”
Deni spušta kamen u kolica i sleže ramenima. Odmahuje glavom i podiže pogled ka meni zaklonivši šakom oči od sunca. “Nije mi potrebna pomoć”, kaže, “ali možeš da pomogneš ako želiš.”
Batali.
Želeo sam da budem potreban.
Želeo sam da nekome budem neophodan. Potreban mi je neko ko će proždirati svaki zalogaj mog slobodnog vremena, mog ega i moje pažnje. Neko ko će biti zavisan od mene. Neko za uzajamnu zavisnost.
Videti i: Pejdž Maršal.
Kao što droga može istovremeno biti dobra i loša.
Ne jedete. Ne spavate. Jedenje Lize i nije neko jelo. Spavanje sa Sarom Bernar i nije neki san.
Magija seksualne zavisnosti je u tome što nikada ne osetite glad za nekim, kao ni umor, dosadu ili usamljenost.
Na trpezarijskom stolu čeka me nova gomila čestitki. Sve sami čekovi i najlepše želje od gomile neznanaca koji žele da veruju kako su nečiji heroji. Koji misle da su nekome potrebni. Neka žena mi piše kako se stalno moli za mene. Duhovna piramidalna šema. Kao da možete da zaskočite Boga. Da ga malo zekite.
Tanka linija između molitve i zanovetanja.
Utorak veče. Glas na telefonskoj sekretarici traži od mene dozvolu da mamu prebace na treći sprat Sent Entonija, sprat na koji odlazite da umrete. Uočavam prvo da to nije glas doktorke Maršal.
Urličem u mašinu, naravno, kažem joj. Prebacite matoru kuju gore. Ušuškajte je, ali ja vam neću platiti ni za kakve herojske mere. Sonde za hranjenje. Respiratori. Mogao bih i pristojnije da reagujem, ali taj tihi ton službenice, taj prigušeni glas. Taj ton iz koga se vidi kako ona podrazumeva da sam ja dobar.
Kažem njenom tihom snimljenom glasiću da me ne zove dok gospođa Mansini ne bude mrtva ko mrtvo more.
Više volim da me ljudi mrze nego da me žale, osim kada je to za pare.
Nisam ljut dok je slušam. Nisam tužan. Jedino osećam da sam napaljen.
A sreda je dan za Niko.
U ženskom toaletu, tapacirana pesnica njene pubične kosti udara me pravo u nos dok se Niko trlja i razmazuje po mom licu. Već dva sata, ona me drži za potiljak i privlači mi lice ka sebi sve dok ne počnu da me guše njene stidne dlake.
Palacajući po njenim malim usminama, ja palacam po naborima uha doktorke Maršal. Dišem na nos i pružam jezik ka spasenju.
Četvrtkom je prvo Virdžinija Vulf. Pa Anais Nin. A potom ima vremena taman i za seansu sa Sakadžavijom pre nego što dođe jutro i vreme za odlazak na posao u 1734.
U međuvremenu, zapisujem svoju prošlost u svesku. To je moj četvrti korak, moj neustrašivi i potpuni moralni inventar.
Petak je Tanjin dan.
Do petka više nijedan kamen nije ostao u maminoj kući.
Tanja dolazi kod mene, a Tanja znači anal.
Lepota trpanja u bulju je u tome što je tamo uvek devičanski tesno. A Tanja donosi i igračke. Kuglice, šibe i sonde, sve sa mirisom varikine. Obično ih krijumčari u crnoj kožnoj torbi u prtljažniku svog auta. Jednom rukom i ustima obrađuje mi miška dok pokušava da mi u rupicu utisne prvu iz duge niske podmazanih kuglica od crvene gume.
Oči su mi zatvorene. Trudim se da se dovoljno opustim.
Udah. Pa izdah.
Misli na majmuna i kestenje.
Sporo i ujednačeno, pa izdah.
Tanja me pritiska prvom kuglicom i kaže: “Rekao bi mi da sam zvučala kao očajnica, zar ne?”
I tu prva loptica ulazi.
“Zašto mi ljudi ne veruju”, odgovaram, “kada im kažem da me je baš briga?”
Ulazi i druga.
“Stvarno nisam u stanju da se vežem za bilo šta”, kažem.
Ulazi još jedna.
“Neću da ponovo budem povređen”, kažem.
Osećam neki novi bol u sebi.
Ne prestajući da mi dudla, Tanja čvrsto hvata uzicu i snažno je povlači.
Zamislite kako vam žena čupa jaja.
Videti i: moja umiruća majka.
Videti i: doktorka Pejdž Maršal.
Tanja ponovo cima, a ja okidam i prskam kraj njene glave, po zidu spavaće sobe. Ona cima još jednom, a moj đogat se propinje na suvo i ne može da se zaustavi.
I dalje se grčeći, kažem: “Jebote. Ovo sam zaista osetio.”
Šta Isus NE bi radio.
Kolena mi klecaju i ja se naslanjam rukama na zid. Kažem: “Lakše malo.” Kažem Tanji: “Ne pališ kosilicu.”
Ona kleči ispod mene, posmatra masne, smrdljive kuglice na podu i kaže: “Oh, brate.” Podiže nisku kuglica od crvene gume, pokazuje mi ih i kaže: “Bilo ih je deset.”
Sada se vidi samo osam i prazni kraj uzice.
Dupe me jako boli i opipavam se da vidim da li krvarim. Prosto je zapanjujuće što, iako boli, nema krvi na sve strane.
Stiskam zube i kažem: “Baš je bilo zabavno, a?”
A Tanja kaže: “Treba da potpišeš moju dozvolu za izlazak da bih mogla da se vratim u zatvor.” Ubacuje ostatak niske natrag u torbu i kaže: “Verovatno ćeš morati da svratiš do ambulante.”
Videti i: zapušenje debelog creva.
Videti i: zatvor.
Videti i: grčevi, groznica, sepsa, prestanak rada srca.
Tek posle pet dana ponovo osećam potrebu za jelom. Nisam bio umoran. Niti zabrinut, uplašen ili žedan. Ne znam oseća li se smrad u vazduhu. Znam samo da je petak jer je Tanja tu.
Pejdž i njen zubni konac. Tanja i njene igračke. Gven i njena ključka. Sve te žene me cimaju na uzici.
“Ma ne”, kažem Tanji. Potpisujem se u rubrici jemac i kažem: “Zaista mi nije ništa. Ne osećam da mi je nešto ostalo unutra.”
A Tanja uzima formular i kaže: “Ne mogu da verujem.”
Što je najsmešnije, ni ja nisam siguran da mogu da verujem.

Poglavlje 34


Iako nemam ni polisu osiguranja ni vozačku dozvolu, zovem taksi kako bih pomoću kablova upalio mamin stari auto. Na radiju obaveštavaju o zastojima u saobraćaju, o sudaru dva automobila na obilaznici, o pokvarenom kamionu s prikolicom na putu ka aerodromu. Punim rezervoar benzinom, nalazim udes i stajem u red. Tek koliko da se osetim kao deo nečega.
Dok sedim usred kolone, srce počinje da mi normalno radi. Nisam sam. Ovako zarobljen, mogao bih biti samo običan čovek koji je pošao kući, svojoj ženi i deci, svom domu. Mogao bih da se pretvaram da mi je život nešto više od iščekivanja nove nesreće. Da umem da funkcionišem. Kao što se deca igraju “kuće”, ja bih mogao da se igram običnog čoveka.
Posle posla, odlazim da obiđem Denija. Odneo je kamenje na svoj plac, tamo gde je trebalo da bude Meningovo naselje.
Lepeći malterom red po red kamenja, uspeo je da napravi gotovo čitav zid. Kažem mu: “Ćao.”
A Deni kaže: “Druže.”
Deni kaže: “Kako ti je mama?”
A ja odgovaram da me je baš briga.
Deni nanosi sloj guste, sive mase na vrh poslednjeg reda. Šiljatim vrhom špahtle razmazuje i poravnava malter. Štapićem popravlja spojeve već ugrađenog kamenja.
Ispod obližnjeg jabukovog drveta vidim Šeri Daikiri iz striptiz-kluba. Sedi na ćebetu, iz smeđe kese vadi bele kutije iz ekspres restorana i otvara ih.
Deni počinje da polaže kamenje u malter.
“Šta gradiš?”, pitam ga.
Deni sleže ramenima. Utiskuje četvrtasti braon kamen dublje u masu. Špahtlom dodaje malter na spojeve. Čitavo svoje pokolenje beba povezuje u jednu celinu.
Pitam ga zar ne bi trebalo da to prvo stavi na papir, da napravi nekakav plan? Postoje dozvole za gradnju i inspekcije. Treba platiti dažbine. Postoje i zakoni o izgradnji koje treba da zna.
A Deni kaže: “Otkud ti to?”
Kotrlja kamenje nogom, a onda nađe onaj koji će najbolje popuniti prazninu. Kaže mi da nikome nije potrebna dozvola da naslika sliku. Ne moraš da podneseš molbu da bi napisao knjigu. Ne treba ti inspekcija za pesmu. Postoji nešto što se zove sloboda izražavanja.
Deni kaže: “Ne treba ti dozvola da napraviš dete. Zašto bi mi onda bila potrebna dozvola da sagradim kuću?”
“A šta ako gradiš opasnu ili ružnu kuću?”, kažem ja.
“A šta ako podigneš opasnog dupeglavca od deteta?”, na to će on.
Podižem pesnicu i kažem: “Bolje bi ti bilo da se to ne odnosi na mene, drugar.”
Deni se okreće ka Šeri i kaže: “Ono je Bet.”
“Nemoj da se zanosiš kako će gradske vlasti da se prime na tvoju logiku prvog amandmana”, kažem ja.
I kažem: “Uopšte nije toliko lepa kao što misliš.”
Deni rubom košulje otire znoj s lica. Vide mu se pločice na stomaku. Kaže: “Trebalo bi da odeš do nje.”
Vidim je i odavde.
“Mislio sam na tvoju mamu”, kaže on.
Ona me više ne poznaje. Neću joj nedostajati.
“Ne zbog nje”, kaže Deni. “Idi i uradi to zbog sebe.” Deni, sa jasno vidljivim reljefom mišića. Deni, čije mišice napinju rukave njegove prljave majice. Tanke ruke postale su mu mišićave. Šiljata ramena su dobila na širini. Sa svakim novim redom, on mora da podiže kamenje na malo veću visinu. Sa svakim novim redom, on mora da bude malo jači. Deni kaže: “Hoćeš da ostaneš na kineskoj klopi?” Kaže: “Izgledaš malo ofucano.”
Pitam ga da li sada živi sa Bet?
Pitam ga da li ju je napumpao ili nešto slično?
A Deni obema rukama drži veliku sivu kamenčinu u visini struka i sleže ramenima. Pre mesec dana, tu istu kamenčinu nas dvojica smo jedva podigli zajedno.
Ako mu nešto zatreba, kažem, sredio sam mamin auto.
“Idi i vidi kako ti je mama”, kaže Deni. “A onda dođi da mi pomogneš.”
Kažem mu da su ga pozdravili svi iz kolonije Dansboro.
A Deni kaže: “Ne treba da me lažeš, druže. Nisam ja taj koga treba razveseliti.”

Poglavlje 35


Premotavam poruke na maminoj telefonskoj sekretarici i isti onaj tihi, smirujući glas pun razumevanja kaže mi: “Stanje se pogoršalo...” Kaže: “Kritično...” Kaže: “Majka...” Kaže: “Intervencija...” Nastavljam da pritiskam dugme za premotavanje.
Na polici me večeras čeka Kolin Mur, ko god ona bila. Tu je i Konstans Lojd, ma ko da je. Tu je i Džudi Garland. I Eva Braun. Ostala je sve sama druga liga.
Glas na sekretarici prestaje i ponovo počinje.
“...zvala neke od klinika za lečenje neplodnosti sa spiska u dnevniku njegove majke...”, kaže glas.
To je Pejdž Maršal.
Premotavam.
“Zdravo, ovde doktorka Maršal”, kaže ona. “Želela bih da razgovaram sa Viktorom Mansinijem. Molim vas, recite mu da sam zvala neke od klinika za lečenje neplodnosti sa spiska u dnevniku njegove majke i čini se da sve postoje. Čak su i doktori stvarni.” Kaže: “Najčudnije je to što se svi uznemire kada ih pitam za Idu Mansini.”
Kaže: “Izgleda da nije u pitanju samo mašta gospođe Mansini.”
Javlja se glas u pozadini: “Pejdž?”
Muški glas.
“Slušajte”, kaže ona. “Moj muž je tu. Zamolite Viktora da što pre dođe kod mene u starački dom Sent Entoni.”
Muški glas kaže: “Pejdž? Šta to radiš? Zašto šapućeš...”
I veza se tu prekida.

Poglavlje 36


Subota je, dakle, dan za posetu mami.
U holu Sent Entonija, obraćam se recepcionerki, kažem joj da sam ja Viktor Mansini i da sam došao u posetu svojoj mami, Idi Mansini.
Kažem: “Naravno, ako još nije umrla.”
Devojka me gleda onako, znate ono kad spustite bradu i zagledate se u nekoga koga jako, jako sažaljevate. Toliko spustite lice da osobu morate gledati odozdo. Taj snishodljivi pogled. Podižete obrve sve do korena kose da biste pogledali naviše. To je taj pogled bezmerne žalosti. Još samo iskrivite usta naniže koliko god možete i tačno ćete znati kako me ta devojka gleda.
I kaže: “Vaša majka je, naravno, još uvek kod nas.”
A ja kažem: “Nemojte pogrešno da me shvatite, ali pomalo sam priželjkivao da nije.”
Njeno lice na trenutak zaboravlja koliko joj je žao, a usne joj se povlače sa zuba. Ako želite da naterate ženu da skrene pogled s vas, samo oližite usne. Ako ne skrene pogled, zaskočite je.
Samo izvolite, kaže. Gospođa Mansini je još uvek na prvom spratu.
Gospođica Mansini, kažem joj. Moja mama nije udata, osim ako na neki bizaran, edipovski način ne računate mene.
Pitam je da li je Pejdž Maršal tu.
“Naravno da jeste”, kaže recepcionerka okrenuvši malo lice od mene. Sada me gleda postrance, nepoverljivo.
Iza vrata vidim kako sve matore, lude Irme i Laverne, Violete i Olive, na hodalicama ili u kolicima, polaze na svoj spori put ka meni. Sve hronične skidačice. Sve odbačene bakice i veverice čiji su džepovi puni sažvakane hrane, one što su zaboravile da gutaju, one sa plućima punim ića i pića.
Sve mi se one smeše. Blistaju. Sve imaju one plastične narukvice koje zatvaraju vrata, ali i dalje izgledaju bolje nego što ja mislim.
U dnevnoj sobi mirišu ruže, borovi i limun. Bučni mali svet iz televizora preklinje za pažnju. Rasturene slagalice. Niko još nije prebacio mamu na treći sprat, sprat smrti, a u njenoj sobi je i Pejdž Maršal, sa naočarima, sedi na tvidom presvučenoj stolici i čita nešto sa svoje fascikle. Okreće se ka meni i kaže: “Vidi na šta ličiš.” Kaže: “Tvoja mama nije jedina kojoj je potrebna sonda za hranjenje.”
Kažem joj da sam dobio njenu poruku.
Za moju mamu se jedino može reći da je živa. U krevetu je. Ono što je ostalo od nje spava. Stomak joj je samo mala izbočina na prekrivaču. Od ruku su ostale kosti i koža. Glava joj je utonula u jastuk, a oči su joj čvrsto stisnute. Uglovi vilice se kratko grče dok stiska zube i napinje čitavo lice pokušavajući da guta.
Oči joj se naglo otvaraju. Pruža zelenkastosive prste ka meni. Kreće se kao kroz vodu, sporim pokretom nalik plivanju, lelujavim poput svetla na dnu bazena u nekom motelu kraj autoputa gde ste prenoćili kada ste bili mali. Sa zglavka joj visi plastična narukvica. Kaže: “Frede.”
Ponovo guta dok joj se čitavo lice grči od napora i kaže: “Fred Hejstings.” Skreće pogled i smeši se ka Pejdž. “Tami”, kaže. “Fred i Tami Hejstings.”
Njen stari pravni zastupnik i njegova žena.
Sve moje beleške sa uputstvima za Freda Hejstingsa ostale su kod kuće. Ne sećam se da li vozim ford ili dodž. Ni koliko bi dece trebalo da imam. Kako smo na kraju okrečili trpezariju. Ne sećam se ni jednog jedinog detalja o svom životu.
Pejdž i dalje sedi na stolici. Prilazim, stavljam ruku na njeno rame pokriveno belim mantilom i kažem: “Kako se osećate, gospođo Mansini?”
Strašna, zelenkastosiva šaka podiže se i njiše levo-desno. Univerzalni znak za tako-tako. Zatvorenih očiju, smeši se i kaže: “Nadala sam se da ćeš biti Viktor.”
Pejdž izmiče rame ispod moje ruke.
A ja kažem: “Mislio sam da me više voliš ovakvog.”
Kažem: “Viktora niko ne voli previše.”
Moja majka pruža ruku ka Pejdž i kaže: “Da li ga ti voliš?”
Pejdž me gleda.
“Ovog Freda ovde”, kaže moja mama, “da li ga voliš?”
Pejdž počinje da brzo pali i gasi hemijsku olovku. Ne gledajući mene već fasciklu u svom krilu, kaže: “Da.”
A moja mama se smeši. Zatim pruža prste ka meni i kaže: “A da li ti voliš nju?”
Možda onako kako bodljikavo prase voli svoj smrdljivi komad drveta.
Ili kao što delfin voli glatke zidove bazena.
Kažem: “Valjda.”
Moja mama spušta bradu, gleda me odozdo i kaže: “Frede.”
A ja kažem: “Dobro, da.” Kažem: “Volim je.”
Ona stavlja strašne zelenkastosive prste na ono što joj je ostalo od stomaka i kaže: “Vas dvoje ste tako srećni.” Sklapa oči i kaže: “Viktoru nikako ne uspeva da zavoli nekoga.”
Kaže: “Najviše od svega me je strah da, kada mene više ne bude, više niko na ovom svetu neće voleti Viktora.”
Ti jebeni starci. Te ljudske ruine.
Ljubav je sranje. Emocije su sranje. Ja sam stena. Drkadžija. Ja sam bezobzirna šupčina i ponosan sam na to.
Šta Isus NE bi radio?
Ako bih morao da biram hoću li biti nevoljen ili ranjiv, osetljiv i osećajan, ljubav se ne nameće kao logičan izbor.
Ne znam da li sam malopre, kada sam rekao da volim Pejdž, izgovorio laž ili zavet. Ali bio je to trik. Samo još jedno od ženskih sranja. Duša ne postoji i potpuno sam siguran da nema jebene šanse da zaplačem.
Moja mama i dalje leži sklopljenih očiju dok joj se pluća polako pune i prazne vazduhom.
Udah. Izdah. Zamislite kako vam veliki teret pritiska telo i utiskuje vam ruke i noge, sve dublje.
I zaspala je.
Pejdž ustaje i pokazuje glavom ka vratima i ja s njom izlazim u hodnik.
Osvrće se i pita me: “Hoćeš li u kapelu?”
Zaista nisam raspoložen za to.
“Da razgovaramo”, kaže ona.
Kažem, važi. Polazim za njom i kažem: “Hvala ti za ono. Znaš. Za laž.”
A Pejdž će: “Ko kaže da sam lagala?”
Znači li to da me voli? Nemoguće.
“Dobro”, kaže ona. “Možda sam malo slagala. Dopadaš mi se. Pomalo.”
Udahni. Izdahni.
Ulazimo u kapelu, ona zatvara vrata i kaže: “Oseti”, i prislanja mi dlan na svoj ravni stomak. “Izmerila sam temperaturu. Nisam više u plodnim danima.”
Osećam kako sperma počinje da mi ključa tamo negde u jajima. Kažem: “Je l’?” Kažem: “Možda nisam ni ja.”
Tanja i njene gumene guzne igračke.
Pejdž se okreće i polako se udaljava. Ne okrećući se, kaže: “Ne znam kako ovo da ti kažem.”
Sunce se probija kroz vitraž i boji zid stotinom zlatnih tonova. Raspeće od lakiranog drveta. Simboli. Oltar, prostor za pričešće, sve je tu. Pejdž seda na klupu, onu pravu, crkvenu, i uzdiše. Jednom rukom drži vrh faskcikle, a drugom prelistava papire. Ispod njih se ukazuje nešto crveno.
Mamin dnevnik.
Pruža mi ga govoreći: “Možeš i sam da proveriš činjenice. Štaviše, preporučujem ti da to učiniš. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svog unutrašnjeg mira.”
Uzimam dnevnik. Meni je sve to i dalje samo gomila gluposti. Dobro, italijanskih gluposti.
Pejdž kaže: “Dobro je makar to što nema dokaza da je upotrebljeni genetski materijal zaista pripadao dotičnoj istorijskoj ličnosti.”
Sve ostalo se slaže, kaže ona. Datumi, klinike, specijalisti. Čak su i sveštenici s kojima je razgovarala tvrdili da je ukradeni materijal, onaj od kojeg je u klinici napravljena kultura tkiva, jedina kožica sa potvrđenim poreklom. Kaže da se u političkim krugovima u Rimu zbog toga podigla velika prašina.
“A dobro je i to”, kaže ona, “što nisam nikome rekla ko si.”
“Jebeni Isus”, kažem.
“Ne to. Nisam im rekla ko si sada”, kaže ona.
“Ma ne”, kažem, “samo sam opsovao.”
Osećam se kao da sam dobio rezultate loše izvedene biopsije. Kažem: “I šta sve to znači?”
Pejdž sleže ramenima. “Kad malo bolje razmisliš, ništa”, kaže. Pokazuje glavom na dnevnik u mojim rukama i kaže: “Preporučujem ti da spališ to, ako ne želiš da uništiš sopstveni život.”
Pitam je kako će se to odraziti na nas, na nju i mene.
“Ne bi trebalo da se više viđamo”, kaže ona. “Ako si na to mislio.”
Pitam je zar je moguće da veruje u ove gluposti.
A Pejdž kaže: “Videla sam te s pacijentkinjama, i mir koji ih je obuzimao posle razgovora s tobom.” Sedi tamo, oslanja se laktovima na kolena a bradu stavlja na šake i kaže: “Ne mogu da tvrdim da sam potpuno uverena da tvoja majka nije u pravu. Nisu svi oni Italijani s kojima sam razgovarala dementni. Hoću da kažem: šta ako si ti zaista divni i dragi Božiji sin?”
Blagoslovena i savršeno smrtna manifestacija Boga.
Podrigujem od zatvora u stomaku i osećam ukus žuči u ustima.
“Jutarnja mučnina” nije pravi izraz, ali je prvi koji vam pada na pamet.
“Ti, dakle, hoćeš da kažeš da spavaš samo sa smrtnicima?”, govorim.
A Pejdž se naginje, upućuje mi onaj sažaljivi pogled, onaj koji recepcionerka tako dobro izvodi kad uvuče bradu i pogleda me odozdo. Kaže: “Žao mi je što sam se umešala u sve to. Obećavam ti da nikome neću reći ni reč.”
A moja mama?
Pejdž uzdiše i sleže ramenima. “To je lako. Ona je izlapela. Ovde joj niko ništa ne veruje.”
Ma ne, hteo sam da pitam hoće li uskoro umreti?
“Verovatno”, kaže Pejdž. “Osim ako se ne dogodi čudo.”

Poglavlje 37


Ursula zastaje da uhvati dah i podiže pogled ka meni. Drži se za zglavak dok otresa prste i kaže: “Da si bućkalica, imali bismo puter još pre sat vremena.”
Izvinjavam joj se.
Ona pljuje sebi na dlan, hvata me za đogata i kaže: “Danas baš ne ličiš na sebe.”
Ovo je samo još jedan spori dan 1734, a nas dvoje smo na bali sena u štali. Ležim ruku prekrštenih iza glave, a Ursula je do mene. Ne krećemo se mnogo kako nam slamke ne bi probole odeću. Oboje gledamo krovnu konstrukciju, drvene grede i donju stranu slamnatog krova. Pauci vise na svojim nitima.
Ursula počinje ručni rad i kaže: “’Si video Denija na televiziji?”
Kada?
“Sinoć.”
Što?
Ursula odmahuje glavom. “Gradi nešto. Ljudi se žale. Misle da je to nekakva crkva, a on neće da kaže koja.”
Bedno je koliko nismo u stanju da živimo sa stvarima koje ne razumemo. Koliko žudimo da sve svrstamo, objasnimo i rastavimo. Čak i kada je to nešto neobjašnjivo. Čak i kad je to Bog.
“Sluđenost” nije prava reč, ali je prva koja vam pada na pamet.
Kažem joj da to nije crkva. Prebacujem kravatu preko ramena i izvlačim košulju iz pantalona.
A Ursula kaže: “Oni s televizije misle da je crkva.”
Prstima jedne ruke pritiskam predeo oko pupka, iliti umbilicusa, ali digitalna palpacija ne kaže ništa. Lupkam i osluškujem ne bih li po zvuku odredio gde se nalazi prepreka, ali lupkanje ne kaže ništa.
Veliki mišić zatvarač, koji drži govna u vama i koga doktori zovu unutrašnji rektalni sfinkter, takav je da kada nešto nagurate iza njega, to teško izlazi bez mnogo muke. U hitnoj pomoći ovo obično nazivaju tretman kolorektalnih stranih tela.
Pitam Ursulu da li bi mi prislonila uvo na moj goli stomak i oslušnula.
“Deni nikad nije bio sasvim sastavljen”, kaže ona i prislanja mi svoje toplo uvo na pupak. Dugmence. Moj umbilicus, što bi rekli lekari.
Statistike kažu da se tretman kolorektalnih stranih tela najčešće izvodi muškarcima u četrdesetim i pedesetim. Strano telo je gotovo uvek posledica, kako to lekari kažu, apliciranja od strane pacijenta.
“Šta bi trebalo da čujem?”, pita Ursula.
Zvuk zdravih creva.
“Klokotanje, pištanje, brboćkanje, bilo šta”, kažem. Bilo šta što ukazuje da će mi jednog dana zatvor proći i da on nije posledica prepreke u crevima.
Učestalost pojave kolorektalnih stranih tela dramatično raste svake godine. Zabeleženi su slučajevi kada su ova tela godinama ostajala unutra a da nisu probušila crevo niti izazvala bitnije zdravstvene komplikacije. Čak i ako Ursula čuje nešto, to ništa ne mora da znači. Ovde bi, u stvari, trebalo uraditi abdominalni rendgen i proktosigmoidoskopiju.
Zamislite sebe kako ležite na stolu za preglede, kolena privučenih grudima, potpuno presamićeni. Guzovi su vam razdvojeni i prilepljeni flasterima. Neko primenjuje abdomenalni pritisak dok neko drugi u vas gura klešta i pokušava da transanalnom manipulacijom izvuče strano telo. Naravno, sve se to radi pod lokalnom anestezijom. Naravno, niko se ne kikoće, niti fotografiše, ali ipak.
Ipak. Ja to govorim o sebi.
Zamislite snimak sa sigmoidoskopa na monitoru, lampicu koja se probija kroz tesni tunel obložen sluzokožom, vlažan i ružičast, kroz mračne nabore, sve dok se na ekranu, tako da svi mogu da vide, ne ukaže mrtvi hrčak.
Videti i: Barbikina glava.
Videti i: crvena, gumena, guzna kuglica.
Ursulina ruka je prestala da pumpa. “Čujem ti srce”, kaže ona. I kaže: “Zvučiš prilično uplašeno.”
Ne. Ma jok, kažem joj, to je zato što sam napaljen.
“Ne bi se reklo”, kaže ona. Osećam njen topli dah na abdomenalnom regionu. Kaže: “Imam karpalne tunele.”
“Misliš na sindrom karpalnih tunela”, kažem. “Nemoguće, jer to neće biti otkriveno sve do industrijske revolucije.”
Da biste sprečili strano telo da ode dublje u crevo, možete da ga potisnete natrag tako što ćete Folijevim kateterom ubaciti balon iznad prepreke i jednostavno ga naduvati. Čest je i slučaj pojave vakuuma iznad stranog tela. To se obično dešava posle apliciranja vinskih ili pivskih boca.
Ne dižući uvo s mog stomaka, Ursula kaže: “Znaš li čije je?”
Odgovaram da to nije smešno.
Ako se radi o bocama kojima je prvo apliciran grlić, morate da kraj nje provučete Robinsonov kateter i omogućite prolazak vazduha koji će popuniti vakuum. Ako je apliciranje otpočeto dnom, ubacite retraktor u grlić pa napunite bocu gipsom. Kada se gips stegne, povucite retraktor i izvadite bocu.
Klistiranje je još jedna od mogućih metoda, mada manje pouzdana.
Čuje se kako napolju počinje kiša. Kapi dobuju po slamnatom krovu, a voda juri ulicama. Kroz prozore dopire mutna, tamnosiva svetlost. Čuje se kako neko pljuska trčeći da se skloni od kiše. Deformisani crno-beli pilići uvlače se kroz rupe u zidovima, kostreše se i otresaju vodu s perja.
“Šta je još bilo o Deniju na televiziji?”, kažem ja.
Deni i Bet.
Kažem: “Šta misliš, da li je Isus odmah, još na početku, znao da je Isus, ili mu je to rekla keva ili neko drugi, a on se samo pomirio sa sudbinom?”
Iz pravca mog stomaka dopire tiho krkljanje, ali ne iz moje unutrašnjosti.
Ursula izdiše vazduh i ponovo hrče. Stisak njene ruke je sve mlitaviji. I ja sam mlitav. Kosa joj je rasuta po mojim bedrima. Njeno toplo uvo mi je utonulo u stomak.
Seno me bocka kroz košulju.
Pilići čeprkaju po prašini i slami. Pauci se vrte.

Poglavlje 38


Ušnu sveću pravite tako što uzmete običan komad papira i smotate ga u usku tubu. Nema tu ničega čudesnog. Ipak moramo početi od onoga što nam je poznato.
To je samo jedna od fora i fazona sa studija, kao one pričice koje pričam klincima na ekskurziji u Dansborou.
Možda se tako stiže do pravih čuda, onih koja se izvode čistog srca.
Deni je došao kod mene jer se juče igrao kamenjem po kiši, a danas mu se nakupilo toliko ušnog voska da ništa ne čuje. Sedi na stolici u maminoj kuhinji. Bet stoji kraj zadnjih vrata, naslonjena na kuhinjski element. Deni sedi postrance, a ruka mu počiva na stolu.
Kažem mu da ne mrda.
Pravim usku cev od papira i kažem: “Zamisli”, kažem, “samo zamisli da je Isus Hristos morao da vežba kako bi postao pravi Božiji sin.”
Kažem Bet da ugasi svetlo u kuhinji i uvlačim jedan kraj papirne cevčice u Denijevo uvo. Kosa mu je malo izrasla, ali i dalje govorimo o mnogo manjoj opasnosti od požara nego što je to slučaj kod većine ljudi. Uvrćem cevčicu u njegovom uvu, ne preduboko, tek toliko da može da stoji kada je pustim.
Da mi ne bi opala koncentracija, trudim se da ne mislim na uši doktorke Pejdž Maršal.
“Šta ako je Isus mladost proveo u brljanju”, kažem, “pre nego što konačno nije uspeo da izvede jedno čudo kako treba.”
Deni sedi u mraku, a iz uva mu štrči bela papirna cev.
“Zašto nigde ne piše da je Isus prvih nekoliko puta omanuo”, kažem, “i kako to da je počeo da izvodi čuda tek posle tridesete?”
Bet, u tesnim farmericama, istura karlicu ka meni, a ja o njen rajsferšlus palim šibicu, koju potom prinosim Denijevoj glavi i palim kraj papirne cevčice.
Šibica je učinila da prostorija zamiriše na sumpor.
Iz zapaljene cevčice diže se mlaz dima, a Deni kaže: “Neće me boleti, zar ne?”
Plamen se sve više približava njegovoj glavi. Izgoreli deo cevčice uvija se i raspada. Pocrneli komadići papira oivičeni žarom lelujaju ka plafonu. Neki samo padnu na pod.
To se zaista tako zove. Ušna sveća.
Kažem: “A šta ako je Isus počeo tako što je samo činio dobra dela, znate ono, kao kad pomognete starici da pređe ulicu ili kad kažete ljudima da nisu ugasili farove?” Kažem: “Dobro, možda ne baš to, ali nešto u tom fazonu.”
Gledam kako se vatra polako približava Denijevoj glavi i kažem: “Šta ako je Isus godinama vežbao ono sa hlebom i ribama? Valjda je i onu foru s Lazarom trebalo probati nekoliko puta, zar ne?”
Deni pokušava da vidi koliko mu se plamen približio i kaže: “Bet, hoće li me opeći?”
Bet se okreće ka meni i kaže: “Viktore?”
A ja kažem: “Sve je u redu.”
I dalje naslonjena na kuhinjski element, da ne bi gledala, Bet okreće lice u stranu i kaže: “Ovo izgleda kao neko uvrnuto mučenje.”
“Možda”, kažem, “možda u početku čak ni Isus nije imao vere u sebe.”
Naginjem se ka Deniju i duvam da ugasim plamen. Jednom rukom držim Denija za vilicu kako se ne bi pomerao, a drugom mu iz uva izvlačim ostatak cevčice. Pokazujem mu papir, potamneo i mastan od istopljenog ušnog voska.
Bet pali svetlo.
Deni joj pokazuje ostatak cevčice, a ona ga miriše i kaže: “Odvratno.”
Kažem: “Možda su čuda nešto kao talenat, pa moraš da počneš s manjim stvarima.”
Deni šakom pokriva uvo, a zatim ga otkriva. Ponavlja to još jednom, i onda kaže: “Stvarno je bolje.”
“Ne mislim da je Isus izvodio trikove s kartama”, kažem, “ali ako ne povređuješ ljude, to je već dobar početak.”
Bet prilazi Deniju, rukom skuplja kosu na potiljku da bi mogla da se sagne i pogleda mu u uvo. Mršti se i pomera glavu kako bi osmotrila i iz drugih uglova.
Umotavam novi list papira u cevčicu i kažem: “Čuo sam da si pre neki dan bio na televiziji.”
Kažem: “Izvini.” Sve jače uvijam komad papira u ruci i kažem: “Ja sam kriv.”
Bet se uspravlja i posmatra me. Rastresa kosu. Deni nabija prst u očišćeno uvo i počinje da kopa, a zatim ga vadi i prinosi nosu.
I dalje držeći papirnu cevčicu, kažem: “Želeo bih da ubuduće budem bolji čovek.”
Davljenje u restoranima, varanje ljudi, neću više da radim ta sranja. Vucaranje unaokolo, grebanje za snošku i slična sranja.
Kažem: “Pozvao sam vlasti i prijavio te. Pozvao sam TV stanicu i svašta im napričao o tebi.”
Osećam grčeve u stomaku, samo što ne znam potiču li od osećaja krivice ili zatvora.
Obrni-okreni, pun sam govana.
U ovom trenutku lakše mi je da gledam ka prozoru iznad sudopere, da gledam u noć. Vidim svoj odraz, mršav i oronuo, nalik maminom. Novi pravednik, možda-božanski, sveti Ja. Vidim Bet kako prekršta ruke i posmatra me. Deni sedi za stolom i prstom prekopava očišćeno uvo. Zatim gleda šta se zadržalo ispod nokta.
“Stvar je u tome što sam želeo da ti budem potreban”, kažem. “Hteo sam da te nateram da mi se obratiš za pomoć.”
Bet i Deni me posmatraju, a ja gledam sve troje u odrazu na kuhinjskom prozoru.
“Nema frke”, kaže Deni. “Treba mi tvoja pomoć.” Zatim se obraća Bet. “Šta je to bilo o nama na televiziji?”
Ona sleže ramenima i kaže: “To je valjda bilo u utorak.” Kaže: “Ne, čekaj, šta je danas?”
A ja kažem: “Dakle, potreban sam ti?”
Deni sedi na stolici i glavom pokazuje ka papirnoj cevčici koju sam napravio. Okreće drugo uvo ka meni i kaže: “Ajde ponovo, druže. Nema frke. Očisti mi i drugo uvo.”

Poglavlje 39


Već je mrak i počinje kiša dok prilazim crkvi. Na parkingu me čeka Niko i bori se sa kaputom. Rukav joj u jednom trenutku visi prazan, a onda se kroz njega provlači ruka. Gura šaku u drugi rukav i iz njega izvlači nešto belo i čipkano.
“Pričuvaj mi ovo”, kaže i pruža mi toplu gužvicu lastiša i čipke.
To je njen brus.
“Samo dva-tri sata”, kaže. “Nemam džepove.” Smeši se uglom usta i sekutićima gricka donju usnu. Oči joj svetlucaju od kiše i uličnih svetiljki.
Kažem joj da neću više da joj čuvam stvari. Ne mogu više.
Niko sleže ramenima i gura brus natrag u rukav. Svi seksoholičari se već nalaze u sobi 234. U pustim hodnicima vidi se samo sjajni linoleum na podu i oglasne table na zidovima.
Na sve strane su crkvena obaveštenja i dečje rukotvorine. Prstima naslikani Isus i apostoli. Isus i Marija Magdalena.
Na putu ka sobi 234, hodam jedan korak ispred Niko. Ona me iznenada hvata za kaiš i vuče ka oglasnoj tabli.
Uz sav bol u stomaku, napetost i grčeve, kiselina mi od tog cimanja skače sve do grla. Niko me naslanja na zid, gura nogu među moje i hvata me za glavu. Njene tople i meke grudi prignječene su našim telima, ustima pronalazi moja i oboje plovimo u oblaku njenog parfema. Jezik joj je više u mojim ustima nego u njenim. Nogom mi ne nadražuje miška, već moja zakrčena creva.
Grčevi mogu biti znak raka debelog creva. Ili akutnog apendicitisa. Hiperparatiroidizma. Adrenalna insuficijencija.
Videti i: začepljenje creva.
Videti i: kolorektalna strana tela.
Pušenje. Grickanje noktiju. Ranije sam sve lečio seksom, ali sa Niko, koja se penje na mene, to više ne mogu.
Ona kaže: “U redu je, možemo i negde drugde.”
Odmiče se, a ja se previjam od bola u stomaku i teturam se ka sobi 234. Niko mi sikće za leđima.
“Neću”, sikće ona.
U sobi 234, moderator kaže: “Večeras ćemo govoriti o četvrtom koraku.”
“Ne tu”, kaže Niko dok na vratima stojimo suočeni s pogledima gomile ljudi koji sede oko niskog, prostranog stola, umazanog bojom i prljavog od osušenog lepka. Njihove plastične stoličice tako su niske da praktično moraju da kleče. Svi bulje u nas. Svi ti ljudi i žene. Urbane legende. Seksoholičari.
Moderator pita: “Ima li ovde nekoga ko još uvek radi na svom četvrtom koraku?”
Niko se priljubljuje uz mene i šapuće mi na uvo, šapuće mi: “Uđeš li ovde, kod ovih luzera”, kaže Niko, “nikada se više neću vatati s tobom.”
Videti i: Liza.
Videti i: Tanja.
A ja obilazim oko stola i sedam na plastičnu stoličicu. Dok me svi gledaju, kažem: “Zdravo. Ja sam Viktor.” Gledam Niko u oči i kažem: “Ja sam Viktor Mansini i ja sam seksoholičar.”
Kažem kako sam se zaglavio na četvrtom koraku i kako sam tu čitavu večnost.
Osećanje je bliže počinjanju nečega nego završetku.
I dalje na vratima, ne na rubu plača, već uplakana, Niko rukom otire maskaru razlivenu suzama. Niko kaže, ona viče: “E, pa, ja nisam!” I tada joj iz rukava ispada brus i pada na pod.
Pokazujem glavom ka njoj i kažem: “A ovo je Niko.”
Niko odgovara: “E, da se svi vi nosite u pičku lepu materinu.” Uzima svoj brus i odlazi.
Onda svi kažu: “Zdravo, Viktore.”
A moderator kaže: “Dobro.”
Kaže: “Kao što rekoh, najbolji način da steknete uvid jeste da se setite gubitka nevinosti...”

Poglavlje 40


Negde severoistočno od Los Anđelesa, počelo je da me boli pa sam zamolio Trejsi da napravi malu pauzu. Bilo je to davno, još u prošlom životu.
Dok joj se pljuvačka rasteže od moje budže do njene donje usne, vrela i zajapurena od glabanja, ne ispuštajući mog đogata iz ruke, Trejsi se naslanja na pete i počinje da priča kako u Kama sutri piše da se usne mogu učiniti zaista crvenima ako se premažu znojem sa testisa belog pastuva.
“Kad ti kažem”, kaže ona.
Osećam čudan ukus u ustima, netremice joj gledam usne, te usne koje su iste purpurne boje kao moj miško. Kažem: “Ti to ne radiš, zar ne?”
Brava na vratima počinje da se drma, a mi oboje brzo skrećemo pogled kako bismo se uverili da je zaključano.
To je taj prvi put, događaj na kome počiva svaka zavisnost. To je taj prvi put koji ostaje nenadmašen u sećanju.
Najgore je kad dete otvori vrata. Zatim, kada ih otvori odrasla osoba koja ne shvata šta se događa. Čak i da ste sami, kada dete otvori vrata, vi ćete brzo prekrstiti noge. Pretvaraćete se da je slučajno. Odrasla osoba može da zalupi vrata, može da drekne: “Sledeći put se zaključaj, tupsone”, ali će i dalje onaj drugi biti jedini koji će pocrveneti.
Da sve bude gore, Trejsi potom kaže da bi ona po Kama sutri bila žena-slon. Pre svega zato što je sa čovekom-zecom.
Ta životinjska imena potiču od veličine genitalija.
Zatim dodaje: “Nisam mislila baš tako kako je zvučalo.”
Pogrešna osoba otvori vrata i vi joj narednih nedelju dana pohodite košmare.
Ma ko da bane i vidi vas kako sedite, najbolja odbrana će vam, osim ako taj neko nije ovo namerno učinio, biti što će on kriviti sebe. Ko mu je kriv.
Ja sam uvek bio takav. Zaticao sam žene i muškarce kako jašu klozetske šolje u avionima, vozovima i Grejhaundovim autobusima, u restoranima sa uniseks ili razdvojenim toaletima, otvarao bih vrata i maltene natrčavao na neznanca, ili na neku plavušu, svu od očiju i zuba, probušenog pupka, na visokim potpeticama, sa tangom zategnutom između kolena a ostatkom odeće i grudnjakom uredno složenim kraj lavaboa. Svaki put kad bi mi se tako nešto dogodilo, ja bih se zapitao Zašto, do đavola, ljudi ne nalaze za shodno da zaključaju vrata?
Kao da se sve to dešava slučajno.
Ništa nije slučajno.
Zamislite kako u vozu, negde između vaše kuće i firme, otvarate vrata toaleta i u njemu zatičete brinetu kose podignute u punđu, s dugim naušnicama koje joj se slivaju niz nežni, beli vrat. Sedi ona tako, a donja polovina odeće joj je na podu. U otvorenoj bluzi nema ničega osim šaka kojima odozdo pridržava dojke. Nokti, usne i bradavice istovetne su crvenkasto-braonkaste boje. Noge su joj glatke i nežne kao i vrat, dobre kao auto koji razvija trista kilometara na čas. Kosa joj je kestenjasta. Olizuje usne.
Zalupite vrata i kažete: “Izvinjavam se.”
A iznutra se čuje: “Nema potrebe.”
Ona i dalje ne zaključava vrata. Mali znak i dalje kaže Slobodno.
To mi se dogodilo kada sam se posle razmene studenata vraćao sa istočne obale u Los Anđeles. Bio je raspust. Šest puta sam otvarao vrata i zaticao istu crvenokosu vežbačicu joge kako u svilenoj bluzi prebačenoj preko grudi, gola od pasa naniže, prekrštenih i podignutih mršavih nogu, sedi na klozetskoj šolji i turpija nokte šmirglom sa šibica, kao da pokušava da samu sebe zapali. Šest puta je ona spustila pogled na svoje pegavo telo pokriveno krpicom narandžaste boje, onakve boje kakve su putarske uniforme, da bi me potom pogledala olovnosivim očima i šest puta rekla: “Ja sam tu, ako nemaš ništa protiv.”
Šest puta joj lupam vratima ispred nosa.
Jedino što mi pada na pamet je: “Zar ti ne znaš engleski?”
I tako šest puta.
Sve to traje manje od minuta. Nema vremena za razmišljanje.
Ali dešava se sve češće.
Tokom nekog drugog putovanja, možda negde između Los Anđelesa i Sijetla, otvorićete vrata i zateći plavušana surferskog tipa kako obema preplanulim rukama steže svog ogromnog, purpurnog miška. Gospodin Kul zabacuje plavu kosu da bi vas video, pruža svoju zver, nabreklu, sjajnu i vlažnu, sapetu svetlucavom gumicom, pruža tu svoju zver pravo ka vama i kaže: “Hajde da se zeeezamo...”
Ispada da svaki put kada krenete u toalet, iako na vratima piše da je slobodan, vi zateknete nekog unutra.
Neku drugu ženu kako zariva dva prsta duboko u sebe.
Nekog drugog muškarca kako palcem i kažiprstom nateže svojih deset centimetara i čeka pravi trenutak da bljune spermu.
Počinjete da se pitate šta zapravo znači natpis Slobodno na vratima.
Čak i u praznom toaletu osetićete miris spermicida. Papirni ubrusi su uvek iskorišćeni. Videćete otisak golog stopala na ogledalu, u visini glave, odmah ispod vrha ogledala, mali otisak ženskog stopala sa pet tačkica umesto prstiju i zapitaćete se: Šta se ovde dogodilo?
Kao kad čujete šifrovana obaveštenja tipa “Lepog plavog Dunava” i gospođe Flamingo, pitate se: Šta se dešava?
Pitate se: Šta nam to nisu rekli?
Videćete mrlju od ruža nisko na zidu, gotovo na spoju s podom, i možete samo da nagađate šta se tu događalo. Tu su i osušene bele pruge nastale kada je neko u poslednjem trenutku izvadio miška i eksplodirao po plastičnom zidu.
Na nekim letovima, zidovi će biti još vlažni a ogledalo zamagljeno. Slivnik zapušen stidnim dlakama svih mogućih boja. Na poličici kraj lavaboa vidi se savršeno okrugao otisak od gela, kontraceptivnog gela i sluzi, na mestu gde je neka žena spustila dijafragmu. Na nekim letovima mogu se naći i po dva-tri savršena kruga različitih veličina.
To su obavezne figure na dužim letovima, transpacifičkim ili iznad Severnog pola. Na letovima koji traju između deset i šesnaest časova. Na direktnim letovima iz Los Anđelesa u Pariz. Ili sa bilo kog mesta u Sidnej.
Na mom losanđeleskom letu broj sedam, crvenokosa vežbačica brzo podiže suknju i izlazi za mnom. Zakopčavajući rajsferšlus na leđima, prati me sve do mog sedišta i seda do mene. Kaže: “Ako ti je bio cilj da mi povrediš osećanja, možeš da držiš časove.”
Ima onu blistavu frizuru iz sapunskih opera, samo što joj je bluza sada zakopčana, a na okovratniku joj je čak i velika, mlitava mašna probodena ogromnim brošem.
“Izvinjavam se”, ponovo kažete.
Letite ka zapadu, negde ste severozapadno od Atlante.
“Slušaj”, kaže ona, “ja previše naporno radim da bih dopustila ovakva sranja. Čuješ li ti mene?”
Kažete: “Izvinjavam se.”
“Svakoga meseca, tri nedelje provodim na putu”, kaže ona. “Otplaćujem kuću koju nikada ne viđam... fudbalski kamp za decu... samo me tatina negovateljica košta čitavo bogatstvo. Zar ne zaslužujem i ja nešto? Ne izgledam loše. Ako ništa drugo, bar ne moraš da mi zalupiš vrata u lice.”
Baš tim rečima.
Saginje se i postavlja lice između moje glave i časopisa koji se pravim da čitam. “Ne pravi se da ne znaš”, kaže ona. “Seks nije nikakva tajna.”
A ja kažem: “Seks?”
Ona rukom pokriva usta i ponovo se naslanja.
Kaže: “Oh, bože, izvinjavam se. Samo sam mislila...”, i prstom pritiska crveno dugmence za pozivanje stjuardese.
Dolazi stjuard i crvenokosa naručuje dva dupla burbona.
Kažem: “Nadam se da nameravaš da ih oba popiješ.”
A ona će: “U stvari, oba su za tebe.”
To će mi biti prvi put. Ono što će zauvek ostati nenadmašivo.
“Nego, da se mi više ne svađamo”, kaže ona i pruža mi belu, hladnu ruku. “Ja sam Trejsi.”
Bolje bi bilo da se to dogodilo u avionu tipa lokid tristar 500 sa nizom od pet prostranih toaleta, izdvojenih u prostoriji iza turističke klase. Komotno. Zvučno izolovano. Iza svih putnika, tako da niko ne gleda ko dolazi i odlazi.
Imajući to u vidu, ne možete a da se ne zapitate koja je životinja konstruisala boing 747-400, u kome se iz toaleta gotovo natrčava na sedišta. Ako želite malo privatnosti, morate da se probijete do toaleta iza poslednjeg reda turističke klase. Zaboravite onu jednu kabinu na bočnom zidu prolaza ka poslovnoj klasi, osim ako ne želite da svi znaju kud ste pošli.
Jednostavno je.
Ako ste muško, lepo sednete na klozetsku šolju, izvadite svog Srećka Veličkovića, znate, pitona, i onda mu date malo udri-miću-po-glaviću dok ne bude onako, znate, ko za izložbu, i onda samo sedite u tom plastičnom sobičku i nadate se najboljem.
Kao da ste na pecanju.
Ako ste katolik, to vam je isto osećanje kao kad sedite u ispovedaonici. Čekanje, olakšavanje, iskupljenje.
Kao kad na pecanju vraćate upecane ribe u vodu. Ono što ljudi nazivaju “sportski ribolov”.
S druge strane, možete otvarati vrata sve dok ne pronađete nešto po svom ukusu. Kao u onim kvizovima gde vas iza svakih vrata čeka neka nagrada. Kao lepotica i tigar. 5
Iza nekih vrata naći ćete kakvu skupu guzicu iz prve klase koja je došla na bumbanje s nižim staležom. Tu je manja verovatnoća da naleti na nekoga koga poznaje. Iza nekih drugih vrata zateći ćete vremešnog bizgova, s braon kravatom prebačenom preko ramena, široko razmaknutih dlakavih kolena, kako nateže svog pokojnog pitona. Kazaće vam: “Izvini drugar, ništa lično.”
U takvim trenucima, ološ je tako veliki da nećete moći da kažete čak ni: “Ma pali.”
Ili: “Samo sanjaj, matori.”
A opet, učestalost premija je dovoljno velika da ne odustanete od otvaranja vrata sreće.
Skučeni prostor, toalet, dve stotine stranaca samo nekoliko centimetara od vas, sve je to tako popaljivo. U nedostatku manevarskog prostora, nije na odmet biti dobro razgiban. Upotrebite maštu. Malo kreativnosti i nekoliko vežbica za zagrevanje, i eto vas gde knock, knock, knockin’ on the heaven’s door. Iznenadićete se kako vreme može da proleti.
Pola uzbuđenja je u izazovu. U opasnosti i riziku.
Dobro, nije to baš osvajanje Divljeg zapada, trka do Južnog pola ili prvi čovek na Mesecu.
Ovo je neka druga vrsta istraživanja.
Kartiranje nekih drugih divljina. Vaših unutrašnjih prostranstava.
To je poslednja neosvojena granica, svi ti ljudi, neznanci, džungla njihovih ruku i nogu, kose i kože, mirisa i uzdaha, sva ta tela koja niste povalili. Velike nepoznanice. Poslednja šuma za haranje. Sve što ste ikada sanjali.
Vi ste Kris Kolumbo koji plovi ka horizontu.
Prvi pećinski čovek koji se odvažio da proba ostrigu. Možda ova ostriga nije baš sveža, ali za vas je svakako nova.
Skučeni iznad Nedođije, na polovini od četrnaest časova koji dele Hitrou od Johanesburga, možete doživeti deset istinitih priča iz života. Dvanaest ako je film dosadan. Više ako je let popunjen, manje ako ima turbulencije. Više ako vam ne smeta što su to muška usta, manje ako se vratite na mesto u toku serviranja obroka.
Manje sjajno u vezi s tim prvim seksom bilo je što smo, dok me je crvenokosa Trejsi pijanog jahala, uleteli u vazdušni džep. Uhvatio sam se za klozetsku šolju i propao sa avionom, a Trejsi je, odnevši u sebi i kondom, poletela s mene kao čep iz boce šampanjaca i udarila glavom u plastični plafon. U istom trenutku sam svršio. Sperma mi je lelujala kroz vazduh, negde između nje na plafonu i mene na klozetskoj šolji. A onda se uz tresak sve vraća i ponovo spaja – ona i kondom, ja i moj svrš, sve se ruši na mene i niže kao perle na konac, ona i svih njenih pedeset i kusur kila.
Posle tako dobrih provoda, pravo je čudo što ne nosim bandaže.
A Trejsi će kroz smeh: “Što volim kad se to desi!”
Odmah potom, njena kosa zbog obične turbulencije počinje da me dodiruje po licu, a bradavice po ustima. Perle njene ogrlice poskakuju, kao i zlatni lanac oko mog vrata. Jaja mi se meškolje u mošnicama nad praznom klozetskom šoljom.
Tu i tamo možete skupljati fore i fazone za unapređenje svog umeća. Na primer: one stare francuske karavele, one sa trouglastim prozorima i pravim zavesama, nemaju toalet u prvoj klasi već samo dve kabine iza turističke, tako da vam ne bi bilo pametno da pokušavate išta egzotično. Osnovna indijska tantrička poza biće sasvim dobra. Dok stojite licem u lice, žena podiže jednu nogu duž vaše butine. To vam se zove “cepanje trske” ili flanquette. Napišite sopstvenu Kama sutru. Izmišljajte malo.
Samo napred. Znate da je to ono što želite.
Sve to podrazumeva da ste otprilike iste visine. U ostalim slučajevima, ne krivite mene za ono što se dogodi.
I da znate, ovo nije za gotovane. Podrazumevam da su vam poznati osnovni pojmovi.
Čak i ako se nađete zatočeni u boingu 757-200, u onom malom prednjem toaletu, još uvek možete da izvedete varijaciju kineske poze tako što ćete sesti na klozetsku šolju a žena, okrenuta leđima, na vas.
Negde severozapadno od Litl Roka, Trejsi mi kaže: “Pompoir bi sad bio od koristi. To je kad te Albanka izmuze samo stezanjem vaginalnih mišića.”
Izdrka ti utrobom?
Trejsi kaže: “Aha.”
Albanka?
“Aha.”
Kažem: “A imaju li oni aviokompaniju?”
Naučićete da kada stjuardesa pokuca na vrata, odradite posao na brzaka tako što ćete primeniti firentinski hvat, pri kome žena hvata muškarca oko korena i povlači mu kožicu naniže, čineći ga na taj način osetljivijim. To će značajno ubrzati proces.
Ako želite da usporite, pritisnite muškarca sa donje strane korena uda. Čak i ako ne uspete da odložite neminovno, sav sadržaj će ostati u njemu i tako ćete se oboje poštedeti čišćenja. Eksperti to zovu “koitus saksonus”.
Crvenokosa mi u velikom zadnjem toaletu mekdonel daglasa DC-10, serija 30CF, pokazuje crnačku pozu, gde je ona kolenima oslonjena na lavabo, a ja je čvrsto držim za ramena.
Ogledalo se magli od njenog daha. Lice joj je zajapureno usled zgrčenog položaja tela. Kaže: “U Kama sutri piše da će muškarcu koji se masira sokom od semenki nara, dinje i krastavaca, ud da nabrekne i ostane takav šest meseci.”
To sa ograničenim rokom trajanja pomalo me podseća na Pepeljugu.
Ona mi u ogledalu vidi izraz lica i kaže: “Jebote, ne moraš sve da shvataš lično.”
Negde otprilike severno od Dalasa, pokušavam da ovlažim usta dok mi ona objašnjava da me žena nikada neće napustiti ako joj pokrijem glavu koprivama i majmunskim govnima.
A ja je pitam zavitlava li ona mene.
Ako kupate ženu u mleku bufala i goveđoj žuči, svaki muškarac koji pokuša da je zaskoči ostaće impotentan.
Kažem da me to uopšte ne bi začudilo.
Ako žena potopi kamilju kost u sok od nevena i time namaže trepavice, muškarac koga bude pogledala biće njen. U slučaju nužde, možete koristiti i kosti pauna, sokola ili lešinara.
“Obavezno pročitaj”, kaže ona. “Sve to tamo piše.”
Negde jugoistočno od Albukerkija, lice mi je od lizanja ulepljeno kao da je premazano belancem, a obrazi mi odrani od njenih dlaka. Trejsi priča kako ovnujski testisi skuvani u zašećerenom mleku vraćaju vitalnost muškarcu.
I dodaje: “Nisam mislila tako kako je zvučalo.”
A ja razmišljam kako mi baš fino ide. Pogotovu posle dva dupla burbona i tri sata na nogama.
Negde jugozapadno od Las Vegasa, oboje smo na umornim, drhtavim nogama dok mi ona pokazuje ono što se u Kama sutri naziva “bršćenje”. Zatim “sisanje manga”. A potom “proždiranje”.
Tiskamo se u skučenom, sterilnom sobičku, zatočeni u vremenu i prostoru u kome je sve moguće. Ovo nije baš vezivanje u pravom smislu reči, ali dovoljno je blizu.
Nema više starih dobrih lokida, gde je svaki toalet bio dvosobni apartman: predsoblje i kabina odvojena vratima.
Niz njene glatke mišiće sliva se znoj. Krećemo se kao dve savršene mašine što obavljaju posao za koji su stvorene. Neko vreme se dodirujemo samo preko mog klipa i njenih odranih, izbačenih usmina. Ramena su mi zavaljena i pritisnuta uz plastični zid dok se pomeram samo od struka naniže. Trejsi je jednom nogom na podu, a drugu je podigla na lavabo i naslonila se na koleno.
Lakše nam je da sebe gledamo u ogledalu, dvodimenzionalne, odvojene staklom, kao film ili sliku iz časopisa, kao nekog drugog, ne nas, nekoga divnog ko nema život ni budućnost van ovog trenutka.
U boingu 767, najbolje šanse imate ako se opredelite za veliki centralni toalet u zadnjem delu turističke klase. U konkordu ste ga, s oproštenjem, ispušili jer su tamo kabine u toaletu minijaturne, ili je to bar moje mišljenje. Ako hoćete samo da piškite, operete sočiva ili zube, siguran sam da ćete imati sasvim dovoljno prostora.
Ali ako imate makar nagoveštaj namere da isprobate ono što se u Kama sutri zove “vrana” ili “cuissade”, ili bilo čega za šta vam je potrebno više od pet centimetara za mrdanje napred-nazad, priželjkujte erbas 300/310, jer tamo u toaletu iza turističke klase možete da pravite žurku. Zbog obilja raspoloživog prostora, ne možete pronaći bolji prostor za rke-koke od dva toaleta u dnu britiš erspejsa 1-11.
Negde severoistočno od Los Anđelesa, počinje pomalo da me boli i pitam Trejsi hoćemo li da svršavamo.
I kažem: “Zašto radiš ovo?”
A ona će: “Koje?”
Ovo.
Ona se smeška.
Ljudi koje zatičete iza nezaključanih vrata umorni su od razgovora o vremenu. Ti ljudi su umorni od mera bezbednosti. Ti ljudi su preuredili previše kuća. To su preplanuli ljudi koji su se odrekli pušenja, belog šećera, soli i govedine. To su ljudi koji su posmatrali svoje roditelje i roditelje svojih roditelja kako se čitavog života muče da bi na kraju sve izgubili. Da bi potrošili sve osim tek toliko novca da kupe sondu za hranjenje. Da bi zaboravili čak i kako se žvaće i guta.
“Moj otac je bio lekar”, kaže Trejsi. “A sada je na mestu kuda odlaze oni koji više ne mogu da se sete ni sopstvenog imena.”
Ti muškarci i žene iza nezaključanih vrata znaju da veća kuća nije rešenje. Niti je rešenje novi bračni drug, više novca ili zategnutija koža.
“Ono što stekneš”, kaže ona, “samo je jedna od stvari koje ćeš izgubiti.”
Rešenje je da nema rešenja.
Ovo je jedan od onih mučnih trenutaka.
“Ne”, kažem i gladim je prstom između butina. “Mislio sam na ovo. Zašto briješ macu?”
“A, to”, kaže ona, smeši se i prevrće očima. “Da bih mogla da nosim tangu.”
Sedim na klozetskoj šolji, a Trejsi je okrenuta ka ogledalu, ne toliko da bi posmatrala sebe koliko da utvrdi da li joj je išta ostalo od šminke. Vlažnim prstom briše zamrljanu ivicu ruža. Trlja male ugrize oko bradavica. Što bi u Kama sutri rekli, Razbacane oblačiće.
Obraćajući se ogledalu, kaže: “Putujem tamo-amo zato što, kad malo bolje razmisliš, shvatiš da ni za šta ne postoji dobar razlog.”
Nema svrhe.
To su ljudi kojima nije toliko do orgazma koliko do zaborava. Zaboraviti sve. Samo na nekoliko minuta, deset, dvadeset, pola sata.
Ili se možda tako ponašaju jer su ih tretirali kao stoku. Ili im je to samo izgovor. Možda im je jednostavno dosadno. Možda je stvar u tome što niko nije stvoren da provede čitav dan u skučenom prostoru prepunom nepokretnih ljudi.
“Mladi smo, zdravi, budni i živi”, kaže Trejsi. “Kad malo bolje razmisliš, koje ti je rešenje neprirodnije?”
Oblači bluzu i navlači čarape.
“Zašto radim bilo šta?”, kaže. “Dovoljno sam obrazovana da ne moram da budem deo nikakvog plana. Da mogu da razbijem svaku iluziju. Da pobijem svaki razlog. Toliko sam pametna da mogu da negiram svaki san.”
Sedim go i umoran. Na razglasu objavljuju da uskoro slećemo, da se približavamo Los Anđelesu, saopštavaju vreme i temperaturu i daju informacije o mogućim presedanjima.
Ova žena i ja za trenutak samo stojimo i slušamo, zagledani u prazno.
“Ovo, ovo, radim zato što je tako dobro”, kaže ona dok zakopčava bluzu. “Možda u stvari i ne znam zašto zaista to radim. Na neki način, iz istog razloga izvršavaju smrtnu kaznu nad ubicama. Kad jednom pređeš granicu, onda nastavljaš da to činiš stalno.”
Dok obema rukama zakopčava suknju na leđima, kaže: “Istini za volju, ja uopšte ne želim da znam zašto volim seks na brzaka. Ja to jednostavno činim”, kaže ona, “jer čim sebi daš dobar razlog za nešto, ti to na neki način kvariš.”
Obuva cipele, zaglađuje kosu i kaže: “Molim te da ne misliš kako je ovo bilo nešto posebno.”
Otključava vrata i kaže: “Opusti se.” Kaže: “Jednoga dana će ti sve ovo što smo radili izgledati kao luk i voda.”
Izlazi u odeljak za putnike i kaže: “Danas si tek prvi put prešao ovu granicu.” Ostavlja me golog i samog s rečima: “Ne zaboravi da zaključaš vrata za mnom.” Zatim se smeje i kaže: “Ako uopšte želiš da ih ikada više zaključavaš.”

Poglavlje 41


Recepcionerka neće kafu.
Neće da ode na parking da vidi šta joj je sa autom.
Kaže: “Ako mi se nešto desi sa kolima, znam ko je kriv za to.”
A ja joj kažem, pssssssssssst.
Kažem joj da čujem nešto važno, curenje gasa ili dečji plač.
To iz zvučnika interkoma, iz ko zna koje sobe, dopire glas moje mame, prigušen i umoran.
Stojim kraj prijemnog pulta u holu Sent Entonija i slušam: “Prava reč za Ameriku je ’nedovoljno’. Nedovoljno brzo. Nedovoljno veliko. Ničim nismo zadovoljni. Stalno poboljšavamo...”
Recepionerka kaže: “Ne čujem da gas curi.”
Tihi, umorni glas kaže: “Straćila sam život napadajući sve živo zato što nisam smela da se odvažim da nešto stvorim...”
Recepcionerka tu prekida. Uzima mikrofon i kaže: “Sestra Remington na recepciju. Sestra Remington odmah na recepciju.”
Poziv za debelog stražara sa džepom punim olovaka.
Ali čim ona isključi mikrofon, ponovo se čuje šaputavi i tihi glas iz interkoma.
“Ništa nije bilo dovoljno dobro”, kaže mama, “i zato mi sada, na kraju života, ništa nije ni ostalo...”
I tu joj se glas gubi.
Nema više ničega. Samo beli šum. Statički elektricitet.
Ona će sada umreti.
Osim ako se ne dogodi čudo.
Čuvar dotrčava kroz vrata, gleda recepcionerku i kaže: “I? Šta se ovde dešava?”
A ona pokazuje na monitor, na zrnastog crno-belog mene presamićenog od bola u stomaku, mene koji se držim za naduveni trbuh, i kaže: “Ovaj.”
Kaže: “Tog čoveka treba ukloniti odavde. Odmah.”

Poglavlje 42


Bio sam na sinoćnjim vestima, vikao sam i mahao rukama ka kameri. Malo iza mene, Deni je zidao svoj zid, a Bet je, malo iza njega, mlatila po nekakvoj steni pokušavajući da napravi skulpturu.
Na snimku sam ispao bolesno žut, povijen zbog nadimanja stomaka i pritiska na granici pucanja creva. Presamićen, podižem lice ka kameri i ukazuje se moj vrat, koji polazi od glave, savija se i nestaje u kragni. Tanak je kao ruka, a adamova jabučica štrči poput lakta. Desilo se to juče posle posla, tako da sam bio u lanenoj košulji i čakširama, obučen po modi kolonijalnog Dansboroa. Cipele s kopčama i kravata nisu doprinele boljem utisku.
“Čoveče”, kaže Deni. Sedi pored Bet dok u njenom stanu gledamo sebe na televiziji. Kaže: “Ko bi reko da si tako opak.”
Izgledam kao onaj debeli Tarzan iz mog četvrtog koraka, onaj presamićeni, s majmunom i pečenim kestenjem. Onaj guzati spasitelj sa blaženim osmehom. Heroj koji nema šta da krije.
Na televiziji sam samo želeo da svima objasnim kako tu nema ničega kontroverznog. Pokušao sam da uverim ljude da sam ja sam napravio frku tako što sam pozvao vlasti i rekao da živim u komšiluku i da nekakav ludak nešto tu gradi, ne znam ni ja šta, bez dozvole. I da gradilište predstavlja rizik za decu iz kraja. I da tip koji to radi ne izgleda baš normalno. I da je to bez sumnje satanistička crkva.
A onda sam pozvao TV stanicu i ispričao im istu priču.
I tako je sve počelo.
Da sam sve to učinio da bih bio potreban Deniju, pa, to nisam pomenuo. Ne na televiziji.
Sva moja objašnjenja su, međutim, završila na podu sobe za montažu, a u programu izgleda kao da znojavi, otečeni manijak rukom pokušava da poklopi objektiv kamere i viče reporterima da se gube dok drugom rukom udara mikrofon koji visi sa pecaljke.
“Čoveče”, kaže Deni.
Bet je snimila moj mali fosilizovani trenutak na video traku i gledamo ga po ko zna koji put.
Deni kaže: “Čoveče, izgledaš kao da te je obuzeo đavo ili tako nešto.”
Ja zaista jesam obuzet, ali potpuno drugačijim gospodarom. Ja pokušavam da budem Bog. Pokušavam da izvedem mala čuda kako bih se spremio za velika.
Sedim sa toplomerom u ustima. Kaže da mi je temperatura preko 38 stepeni. Znoj lipti iz mene. “Izvini što sam ti isprljao sofu”, kažem Bet.
Ona uzima toplomer i gleda ga, a potom mi spušta hladnu šaku na čelo.
Kažem: “Izvini što sam mislio da si praznoglava faćkalica.”
Biti Isus znači biti iskren.
A Bet kaže: “U redu je.” Kaže: “Nikada mi nije ni bilo stalo do tvog mišljenja. Samo do Denijevog.” Otresa toplomer i vraća mi ga pod jezik.
Deni premotava traku i eto me ponovo.
Noćas me bole ruke, a šake su mi otečene i izgorele od cementa. Pitam Denija kakav je osećaj biti slavan.
Na snimku se iza mene vide kameni zidovi koji sada već čine osnovu kule. Vide se i prozori, široka vrata i stepenište iza njih. Drugi zidovi nagoveštavaju temelje za nova krila, nove kule, nove svodove, kolonade, izdignute bazene i spuštene platoe.
Čuje se reporterov glas: “Da li je ova građevina koju podižete kuća?”
A ja odgovaram da ne znamo.
“Da li je to neka vrsta crkve?”
Ne znamo.
Reporter se pojavljuje u kadru, smeđa kosa mu je spakovana na čelu u obliku ćube. Pruža ka meni ruku s mikrofonom i kaže: “Šta je onda to što gradite?”
Nećemo znati dok i poslednji kamen ne bude na mestu.
“A kada će to biti?”
Ne znamo.
Prija mi, posle dugog samačkog života, da govorim o “nama”.
Deni me gleda kako to izgovaram, pokazuje ka televizoru i kaže: “Savršeno.”
Kaže da što duže budemo zidali, duže ćemo moći da stvaramo i više da postignemo. Duže ćemo tolerisati sopstvenu nedovršenost. Odlagati zadovoljstvo.
To već podseća na tantričku arhitekturu.
Na TV-u, kažem reporteru: “Ovde je bitan sam proces, a ne njegov učinak.”
Što je najsmešnije, ja sam zaista ubeđen da pomažem Deniju.
Svaki taj kamen je dan koji Deni nije straćio. Glatki rečni granit. Glomazni tamni bazalt. Svaki kamen je mala nadgrobna ploča, mali spomenik danu u kome ljudski rad obično nestane, raspline se ili postane nebitan onog trenutka kada je posao obavljen. Ne pominjem to reporteru niti ga pitam šta se dešava s njegovim radom posle emitovanja. Odlazi u etar. Isparava. Briše se. U svetu u kome radimo na hartiji i vežbamo na mašinama, gde vreme, trud i novac tako lako odlaze u zaborav, to što Deni lepi kamenje izgleda savršeno normalno.
Ništa od toga ne kažem reporteru.
Samo mlataram rukama i vičem kako nam treba još kamenja. Bićemo zahvalni svima koji nam donesu kamenje. Biće sjajno ako ljudi požele da nam pomognu. Kosa mi je ulepljena znojem a naduveni stomak visi preko pantalona dok izjavljujem kako ne znamo šta će od ovoga ispasti na kraju. I da, štaviše, ne želimo to da znamo.
Bet odlazi ka čajnoj kuhinji da iskoka kokice.
Mrtav sam gladan, ali ne usuđujem se da jedem.
Na TV-u se vidi poslednji snimak zidova, temelja dugačke lođe i stubova koji će jednog dana držati krov. Jednog dana. Pijedestali za statue. Jednog dana. Rupe za fontane. Po zidovima mogu da se naslute prostorije, zabati, kule, kupole. Jednog dana će tu biti lukovi i svodovi. Kubeta. Jednog dana. Grmlje i drveće je već tu i pokušava da sakrije konstrukciju. Grane rastu kroz prozore. Trava je u nekim prostorijama visoka do pasa. Kamera od svega toga hvata samo temelje nečega što možda niko od nas neće doživeti da vidi dovršeno.
Ništa od svega toga ne kažem reporteru.
Odnekud, van kadra, dopire kamermanov glas: “Hej, Viktore! Sećaš li me se? Iz Čezovog bifea. Onda kada si se zagrcnuo...”
Telefon zvoni i Bet odlazi da se javi.
“Čoveče”, kaže Deni i još jednom premotava traku. “To što si im reko, neki ljudi ima da pobesne.”
A Bet kaže: “Viktore, zovu te iz bolnice u kojoj ti je majka. Pokušavaju da te pronađu.”
“Dolazim za minut”, dovikujem joj.
Kažem Deniju da ponovo pusti snimak. Gotovo da sam spreman da se suočim s mamom.

Poglavlje 43


Za potrebe svog sledećeg čuda, kupujem puding. Tu je čokoladni puding, kao i puding od vanile i pistaća, buterskoč puding, a svi nakrcani mašću, šećerom i konzervansima i spakovani u plastične kutijice. Treba samo da skinete papirni poklopac i da prionete.
Njoj su potrebni konzervansi. Čini mi se da je bolje da ih bude što je više moguće.
Približavam se Sent Entoniju noseći punu kesu pudinga.
Previše je rano i recepcionerka još nije na svom mestu.
Utonula u krevet, mama me gleda iz očnih duplji i kaže: “Ko?”
Kažem da sam to ja.
A ona kaže: “Viktore? Jesi li to ti?”
“Da”, kažem ja. “Mislim da jesam.”
Pejdž nije tu. Nema nigde nikoga jer je rano subotnje jutro. Sunce se tek probija kroz roletne. Čak je i televizor u dnevnom boravku ugašen. Mamina cimerka, gospođa Skidačica Novak, spava sklupčana na krevetu pa moram da šapućem.
Skidam poklopac sa prvog čokoladnog pudinga i iskopavam plastičnu kašičicu iz kese. Privlačim stolicu do kreveta, zahvatam puding i kažem: “Došao sam da te spasem.”
Kažem joj da konačno znam istinu o sebi. Da sam rođen kao dobar. Otelotvorenje savršene ljubavi. Da mogu ponovo postati dobar ali da moram da počnem od malih stvari. Kašičica joj ulazi u usta i tamo istovaruje prvih pedeset kalorija.
Ponovo zahvatam puding i kažem: “Znam šta si morala da učiniš zbog mene.”
Puding je i dalje tamo, na njenom jeziku, smeđ i drhtav. Brzo trepće i jezikom gura puding ka obrazima kako bi mogla da kaže: “Oh, Viktore, zaista znaš?”
Guram joj novih pedeset kalorija u usta i kažem: “Nema razloga da se stidiš. Samo gutaj.”
Ustima punim čokolade, ona kaže: “Ne mogu da prestanem da mislim kako je to što sam učinila strašno.”
“Podarila si mi život”, kažem.
Okrenuvši glavu kako bi izbegla novu porciju pudinga, kako me ne bi gledala, kaže: “Bilo mi je potrebno američko državljanstvo.”
Kažem da to nije važno.
Pružam ruku i guram joj još pudinga u usta.
Deni kaže da drugi Hristov dolazak možda neće biti odluka Boga. Možda će prepustiti ljudima da sami razviju sposobnost da vrate Hrista u svoje živote. Možda on želi da mi otkrijemo svog spasitelja kada za to budemo spremni. Kada nam bude najpotrebniji. Deni kaže da možda sami moramo da stvorimo sebi Mesiju.
Da se spasemo.
Novih pedeset kalorija ide u njena usta.
Možda možemo, ako se potrudimo, naučiti da sami izvodimo čuda.
Još jedna kašika smeđe mase nestaje joj u ustima.
Okreće se ka meni i čkilji. Jezikom gura puding u obraze. Čokolada joj curi sa ivica usana. Kaže: “O čemu ti, do đavola, pričaš?”
A ja kažem: “Znam da sam ja Isus Hristos.”
Gleda me razrogačeno, a ja joj guram novu kašičicu pudinga u usta.
“Znam da si iz Italije došla oplođena svetom kožicom.”
Još pudinga u njenim ustima.
“Znam da si vodila dnevnik na italijanskom da ga ja ne bih pročitao.”
Još pudinga u njenim ustima.
“Znam svoju pravu prirodu”, kažem. “Znam da sam brižna osoba puna ljubavi.”
Još pudinga u njenim ustima.
“I znam da mogu da te spasem”, kažem.
Mama me samo gleda. Očiju punih bezmernog razumevanja i saosećanja, ona kaže: “Šta, koji kurac, ti pričaš?”
Kaže: “Ukrala sam te iz kolica u Vaterlou u Ajovi. Htela sam da te spasim od života kakav bi imao.”
Roditeljstvo je opijum za narod.
Videti i: Deni i njegova dečja kolica puna ukradenog peščara.
Ona kaže: “Kidnapovala sam te.”
Jadna, pometena, izlapela starica, više ne zna šta priča. Guram joj novih pedeset kalorija u usta.
“U redu je”, kažem. “Doktorka Maršal je pročitala tvoj dnevnik i rekla mi istinu.”
Guram još smeđe mase u nju.
Otvara usta da nešto kaže, ali ja guram novu kašiku pudinga unutra.
Oči su joj iskolačene a suze joj se slivaju niz obraze.
“U redu je. Opraštam ti”, kažem joj. “Volim te i došao sam da te spasem.”
Podižem kašičicu punu pudinga ka njenim ustima i kažem: “Samo treba da progutaš ovo.”
Grudi joj se nadimaju a puding počinje da joj curi iz nosa. Koluta očima. Koža joj postaje plavičasta. Grudi joj se ponovo nadimaju.
Kažem: “Mama?”
Ruke joj se tresu a glava joj pada natrag na jastuk. Grudi joj se nadimaju dok udiše smeđu, sluzavu masu iz usta.
Lice i ruke su joj sve plavlji. Od očiju se vide samo beonjače. Sve miriše na čokoladu.
Pritiskam dugme za pozivanje sestre.
Kažem: “Samo bez panike.”
Kažem: “Izvini. Izvini. Izvini. Izvini...”
Ona se grči i hvata se rukama za grlo. Verovatno tako i ja izgledam kada se zagrcnem u restoranu.
S druge strane kreveta pojavljuje se doktorka Maršal. Jednom rukom zavaljuje maminu glavu unatrag a drugom joj vadi puding iz usta. Pita me: “Šta se dogodilo?”
Pokušavao sam da je spasem. Bila je sluđena. Nije mogla da se seti da sam ja Mesija. Da sam tu da bih je spasao.
Pejdž se saginje i daje mami veštačko disanje. Uspravlja se. Ponovo se saginje i duva mami u usta, a svaki put kada se uspravi, vidim joj smećkasti puding razmazan oko usta. Još čokolade. Vazduh je zasićen tim mirisom.
I dalje držeći čašicu pudinga u jednoj ruci a kašičicu u drugoj, kažem: “U redu je. Mogu ja to. Kao i sa Lazarom.” Kažem: “Radio sam to i ranije.”
Polažem joj ruke na grudi.
Kažem: “Ido Mansini, naređujem ti da živiš.”
Pejdž me gleda između dva udaha. Lice joj je umazano pudingom. Kaže: “Došlo je do malog nesporazuma.”
A ja kažem: “Ido Mansini, ti si zdrava i čitava.”
Pejdž se saginje preko kreveta i spušta šake odmah do mojih. Pritiska svom težinom. Pa opet, i još jednom, i još jednom. Masaža srca.
A ja kažem: “Zaista nema potrebe za time.” Kažem: “Ja jesam Hrist.”
A Pejdž šapuće: “Diši! Diši, prokleta bila!”
Niz njenu ruku, odnekud, iz dubina rukava, klizi plastična bolesnička narukvica.
U tom trenutku, nadimanje, grčenje, krkljanje i dahtanje, sve, baš sve prestaje u tom trenutku.
“Udovac” nije prava reč, ali je prva koja vam pada na pamet.

Poglavlje 44


Moja majka je mrtva. Moja mama je mrtva, a Pejdž Maršal je luda.
Izmislila je sve što mi je rekla. Uključujući i ideju da sam ja, oh, ne mogu to ni da izgovorim: On. Uključujući i izjavu ljubavi.
Dobro, dopadam joj se.
Uključujući i ono da sam po prirodi dobar. Nisam.
Ako je materinstvo novi Bog, jedina svetinja koju smo sačuvali, onda smo ubili Boga.
To je jamais vu. Francuska suprotnost déjà vu-a, kada je svako neznanac, ma kako ga dobro poznavali.
Meni nije preostalo ništa drugo nego da odem na posao, bauljam po kolonijalnom Dansborou i u mislima iznova premotavam slike iz prošlosti. Osećam miris čokoladnog pudinga razmazanog po prstima. Zaglavljen sam u trenutku kada je mamino srce prestalo da kuca, a plastična narukvica odala da je Pejdž pacijentkinja. Pejdž je, a ne moja mama, bila sluđena.
Ja sam bio sluđen.
U tom trenutku, Pejdž je podigla pogled sa kreveta umazanog čokoladom. Pogledala me je i rekla: “Beži. Idi. Samo nestani.”
Videti i: “Na lepom plavom Dunavu”.
Samo sam piljio u njenu narukvicu.
Obišla je krevet, zgrabila me za ruku i rekla: “Neka misle da sam ja to učinila.” Odvukla me je do vrata govoreći: “Neka misle da je sama sebi to učinila.” Pogledala je niz hodnik i rekla: “Obrisaću tvoje otiske sa kašičice i staviti joj je u ruku. Reći ću im da si juče ostavio puding.”
Dok prolazimo, brave škljocaju same od sebe. To je zbog njene narukvice.
Pejdž pokazuje ka ulaznim vratima i kaže mi da dalje moram sam jer će se zaključati ako ona priđe.
Kaže: “Ti danas nisi bio ovde. Razumeš li?”
Puno toga je rekla, ali to nije važno.
Nisam voljen. Nemam divnu dušu. Nisam dobroćudna, nesebična osoba. Nisam ničiji spasitelj.
Sve je to postalo šarena laža kada sam shvatio da je ona luda.
“Upravo sam je ubio”, kažem.
Žena koja je umrla, koju sam upravo ugušio čokoladom, nije čak ni bila moja majka.
“To je bio nesrećan slučaj”, kaže Pejdž.
A ja kažem: “Kako da budem siguran u to?”
Dok izlazim, shvatam da je neko pronašao telo jer preko razglasa čujem: “Sestra Remington u sobu 158. Molimo sestru Remington da odmah dođe u sobu 158.”
Nisam čak ni Italijan.
Ja sam siroče.
Teturam se kroz kolonijalni Dansboro, okružen kljastim pilićima, drogiranim meštanima i dečurlijom koja misli da sve ima nekakve veze sa stvarnom prošlošću. Nemoguće je tačno prikazati prošlost. Možete se samo pretvarati da je tako. Možete se zaluđivati, ali ne možete ponovo stvoriti ono što je prošlo.
Stub srama u centru grada zvrji prazan. Ursula prolazi kraj mene vodeći kravu sa muže. Obe smrde na nedavnu duvku. Čak su i kravine oči zakrvavljene i odsutne.
Ovde je svaki, ali baš svaki dan isti i to bi trebalo da koliko-toliko teši. Kao u onim serijama u kojima su isti ljudi godinama zatočeni na istom pustom ostrvu i nikako da ostare ili da ih neko pronađe. Menja se samo količina šminke.
Takav vam je ostatak života.
Čopor dečurlije vrišteći protrčava nedaleko od mene. Za njima idu muškarac i žena. On drži žutu sveščicu i kaže: “Jeste li vi Viktor Mansini?”
A žena kaže: “To je on.”
Čovek podiže sveščicu i kaže: “Da li je ovo vaše?”
To je moj četvrti korak seksoholičarske terapije, potpuni i nepristrasni moralni inventar moje malenkosti. Dnevnik mog seksualnog života. Svi moji gresi.
A žena kaže: “Dakle?” Obraća se čoveku sa sveščicom: “Uhapsite ga već jednom.”
On kaže: “Poznajete li pacijentkinju iz centra Sent Entoni po imenu Eva Miler?”
Veverica Eva. Sigurno me je videla jutros i rekla im šta sam učinio. Ubio sam svoju mamu. Dobro, ne svoju mamu. Onu staricu.
Čovek kaže: “Viktore Mansini, uhapšeni ste pod sumnjom da ste izvršili silovanje.”
Maštovita devojka. Sigurno me je ona prijavila. Ona kojoj sam uništio ružičastu posteljinu. Gven.
“Hej”, kažem. “Sama je tražila da je silujem. Bila je to njena ideja.”
A žena kaže: “Laže. Kleveta mi majku.”
Čovek počinje da mi deklamuje prava. Moja prava.
A ja kažem: “Gven je vaša majka?”
Po koži bi se reklo da je ova žena bar deset godina starija od Gven.
Danas je, izgleda, čitav svet sluđen.
A žena viče: “Moja majka je Eva Miler! Ona kaže da si je pipkao i da si joj rekao da je to vaša tajna igra.”
To je, znači, to. “A, ona”, kažem. Kažem: “Mislio sam da mislite na ono drugo silovanje.”
Čovek zastaje u pola recitacije i kaže: “Slušate li vi uopšte svoja prava?”
Kažem im da sve piše u žutoj sveščici. Sve što sam učinio. Ja sam samo prihvatio odgovornost za svaki greh pod kapom nebeskom. “Vidite”, kažem, “neko vreme sam zaista mislio da sam Isus Hristos.”
Čovek vadi par lisica.
Žena kaže: “Samo ludak može da siluje devedesetogodišnju staricu.”
Zlobno je gledam i kažem: “Zakuni se.”
A ona će: “Šta? Sad kažeš da moja mama nije privlačna?” Čovek mi zatvara lisice oko jedne ruke. Okreće me i na leđima mi ih zatvara i oko druge. Kaže: “Kako bi bilo da odemo nekud i sve razjasnimo?”
Hapse me pred svim izgubljenim slučajevima koji naseljavaju kolonijalni Dansboro, pred narkomanima i kljastom živinom, pred decom koja misle da je to vaspitna predstava, pred njegovim gospodstvom guvernerom Čarlijem. Kao Deni na stubu srama, samo što je ovo zaozbiljno.
S druge strane, želeo bih da im kažem da ne misle kako su nešto bolji.
Svi smo mi uhapšeni.

Poglavlje 45


Trenutak pre nego što sam poslednji put izašao iz Sent Entonija, trenutak pre nego što sam prošao kroz vrata i potrčao, Pejdž je pokušala da mi objasni.
Da, ona je lekar. Govorila je brzo, gotovo nerazgovetno. Da, ona je pacijent te ustanove. Brzo je škljocala hemijskom olovkom. Ona je zapravo doktor genetike, a ovde je zato što je rekla istinu. Nije želela da me povredi. I dalje je oko usta bila umazana pudingom. Samo je htela da dovrši svoj posao.
U hodniku, tokom naših poslednjih zajedničkih trenutaka, Pejdž me je povukla za rukav kako bih morao da je pogledam i rekla: “Moraš da mi veruješ.”
Oči su joj bile iskolačene tako da su joj se videle čitave dužice, a mali crni mozak na njenom potiljku počeo je da se raspada.
Ona je doktor, rekla je. Specijalista za genetiku. Iz 2556. godine. Vratila se kroz vreme da bi je oplodio tipični muškarac iz ove istorijske epohe. Da bi mogla da sačuva uzorak genetičkog materijala. Bio im je potreban da izleče kugu. Godine 2556. To nije bio ni lak ni jeftin poduhvat. Rekla je da je putovanje kroz vreme ekvivalent sadašnjim putovanjima u kosmos. Bio je to rizičan i skup poduhvat i ako se ona vrati bez zdravog fetusa, sve buduće misije biće otkazane.
Stojim u kostimu iz 1734. godine, presamićen zbog začepljenih creva i zapanjen njenim poimanjem tipičnog muškarca.
“Ovde sam zatvorena samo zato što sam ljudima rekla istinu o sebi”, kaže ona. “Ti si bio jedino plodno muško na raspolaganju.”
Ah, kažem, to već menja stvari nabolje. Sada je sve savršeno jasno.
Samo je želela da mi kaže da će se te večeri vratiti u 2556. godinu. Bio je to naš poslednji susret i želela je da mi kaže koliko mi je zahvalna.
“Duboko sam ti zahvalna”, rekla je. “I zaista te volim.”
Zastao sam u hodniku, obasjan izlazećim suncem koje se videlo kroz prozore, i izvukao crni flomaster iz džepa na grudima njenog belog mantila.
I dok je poslednji put stajala tamo, počeo sam da opcrtavam njenu senku na zidu.
“Zašto to radiš?”, upitala me je Pejdž Maršal.
Tako je izmišljena umetnost.
A ja rekoh: “Za svaki slučaj. Za slučaj da nisi luda.”

Poglavlje 46


U većini programa za lečenje u dvanaest koraka, na četvrtom koraku se od vas traži da napišete potpunu i nepristrasnu priču svog zavisničkog života. Svaki nevažni, jebeni trenutak sopstvenog postojanja morate zapisati u svesku. Potpuni inventar svojih zločina. Tako ćete uvek imati uvid u to. Zatim ćete sve morati da ispravite. Ovo važi za alkoholičare, narkomane i žderonje, koliko i za seksoholičare.
Tako se u svakom trenutku možete vratiti i podsetiti najgorih delova svog života.
Onima koji pamte prošlost ipak nije ništa lakše.
Moja žuta sveščica, a sa njom i sve o meni, postala je predmet naloga za pretres. Sve o Pejdž, Deniju i Bet. O Niko, Lizi i Tanji. Detektivi je iščitavaju, sede sa druge strane velikog drvenog stola u zaključanoj, zvučno izolovanoj sobi. Jedan zid je pokriven ogledalom. Sigurno se iza njega nalazi kamera.
Detektivi me pitaju šta sam se nadao da ću postići priznavanjem tuđih zločina?
Pitaju me šta sam ja to pokušavao da uradim?
Da dovršim prošlost, kažem im.
Čitave noći čitaju moj inventar i pitaju me šta sve to treba da predstavlja.
Sestra Flamingo. Doktor Blejz. “Na lepom plavom Dunavu”.
Šta kažemo kada ne možemo da priznamo istinu? Šta još nije izgubilo značenje?
Pitaju me šta znam o pacijentkinji Pejdž Maršal. Tražena je radi ispitivanja jer sumnjaju da ima neke veze sa gušenjem pacijentkinje po imenu Ida Mansini. Moje majke pod sumnjom.
Gospođica Maršal je prethodne noći nestala iz zaključanog odeljenja. Nema vidljivih tragova bekstva. Niti svedoka. Ničega. Jednostavno je nestala.
Osoblje u Sent Entoniju se, kažu mi policajci, sprdalo s njenom fiks-idejom da je lekar. Puštali su je da nosi nekakav stari beli mantil. Tako je bila voljnija da sarađuje.
Kažu da je bila prilično druželjubiva.
“Ne baš”, kažem. “U stvari, viđao sam je, ali nisam znao ništa o njoj.”
Detektivi mi kažu da nemam mnogo prijatelja među osobljem klinike.
Videti i: Kler, medicinska sestra.
Videti i: Perl, negovateljica.
Videti i: kolonijalni Dansboro.
Videti i: seksoholičari.
Ne pitam ih da li im je palo na pamet da Pejdž Maršal potraže u 2556. godini.
Kopam po džepu i nalazim novčić od deset centi. Gutam ga i osećam kako odlazi naniže.
U džepu nalazim i spajalicu. Ali i ona odlazi dole.
Dok detektivi čitaju mamin dnevnik, pokušavam da pronađem nešto veće. Nešto preveliko za gutanje.
Već godinama mi polazi za rukom da se zagrcnem i gotovo udavim. Trebalo bi da bude sasvim lako.
Čuje se kucanje i unose poslužavnik sa večerom. Hamburger na tanjiru. Salveta. Boca kečapa. Dole, u utrobi, osećam grčeve i bol, gladan sam kao vuk, ali ne mogu da jedem.
Pitaju me: “Šta je sve ovo u dnevniku?”
Otvaram hamburger. Otvaram bocu kečapa. Moram da jedem da bih preživeo, ali prepun sam sopstvenih govana.
To je na italijanskom, odgovaram.
“Šta je ovo što liči na karte? I svi ti crteži?”
Blesavo je, ali na to sam potpuno zaboravio. To jesu karte. Karte koje sam pravio kada sam bio dečkić, malo, naivno govance. Vidite, mama mi je rekla da mogu da ponovo otkrijem čitav svet. Da imam tu moć. Da ne moram da prihvatim svet onakav kakav jeste, sav isparcelisan, svet kojim upravljaju organi lokalnih vlasti. Mogu od njega da napravim sve što poželim.
Toliko je bila luda.
A ja sam joj verovao.
Trpam poklopac boce kečapa u usta. I gutam.
U sledećem trenutku, noge mi se ispravljaju takvom silinom da obaram stolicu. Ruka mi leti ka grlu. Skačem, zevam ka plafonu i kolutam očima. Znoj mi probija košulju. Šakama snažno stiskam vrat.
Zato što ne mogu da spasem nikoga, ni kao doktor, ni kao sin. Zato što ne mogu da spasem nikoga, ja nisam u stanju da spasem ni sebe.
Zato što sam siroče. Nezaposlen i nevoljen. Zato što me boli stomak i što ionako umirem, od iznutra ka spolja.
Zato što je bekstvo nešto što morate planirati.
Zato što ako jednom pređete neke granice, posle nastavljate da ih prelazite.
A nema bekstva od stalnog bežanja. Sve je to zavaravanje sebe. Izbegavanje suočenja. Odlaganje trenutka. Izdrkavanje. Televizija. Poricanje.
Detektivi dižu pogled sa dnevnika, a jedan kaže: “Bez panike. Sve to piše u žutoj svesci. Folira.”
Ustaju i posmatraju me.
Ruke su mi oko grla, ne mogu da dođem do vazduha. Glupi klinja koji je vikao: “Ide vuk! Ide vuk!”
Kao ona žena s grlom punim čokolade. Ona žena koja nije njegova mamica.
Prvi put posle ni sam ne znam koliko vremena, ja sam miran. Nisam srećan. Ni tužan. Ni uznemoren. Ni napaljen. Gornji delovi mog mozga jednostavno su objavili fajront. Moždana kora. Mali mozak. Eto, to je moj problem.
Pojednostavljujem sebe.
Balansiram na samoj sredini između sreće i tuge.
Jer sunđeri nikada nemaju loše dane.

Poglavlje 47


Jednog jutra, kada se školski autobus zaustavio kraj pločnika, glupi klinac je ušao, a pomajka je mahala za njim. Bio je jedini putnik u autobusu koji je brzinom od sto kilometara na čas projurio kraj škole. Vozač je bila njegova mamica.
Tada je poslednji put došla po njega.
Sedela je iza ogromnog volana, pogledala ga u retrovizoru i rekla: “Iznenadio bi se koliko je lako iznajmiti školski autobus.” Skrenula je ka izlazu na autoput i rekla: “Ovo nam daje bar šest sati prednosti pre nego što autobuska kompanija prijavi da je ova šklopocija ukradena.”
Jurili su ka autoputu, a grad je promicao oko njih. Kada više nisu svakog sekunda prolazili kraj neke kuće, mamica mu je rekla da dođe i sedne kraj nje. Uzela je crveni dnevnik iz tašne i iz njega izvukla ispresavijanu kartu.
Jednom rukom je protresla kartu ne bi li je rasklopila preko volana, dok je drugom otvarala prozor. Volan je kontrolisala kolenima. Očima je naizmenično gledala put i kartu.
Zatim je sklopila kartu i bacila je kroz prozor.
Glupi klinac je sve vreme samo sedeo.
Rekla mu je da uzme njen crveni dnevnik.
Kada joj ga je pružio, rekla je: “Ne. Otvori novu stranu.” Kazala mu je da u odeljku za rukavice pronađe olovku i da požuri jer se približavaju reci.
Put je prolazio kraj kuća, farmi i drveća i u jednom trenutku su izbili na most preko reke koja se sa obe strane pružala u nedogled.
“Brzo”, reče mamica. “Nacrtaj reku.”
Kao da je tek tada otkrio tu reku, kao da je tek tada otkrio čitav svet, rekla mu je da nacrta novu kartu, kartu sveta samo za sebe. Kartu njegovog sopstvenog sveta.
“Ne želim da prihvatiš svet onakvim kakav ti serviraju”, rekla je.
Rekla je: “Hoću da ga izmisliš. Hoću da razviješ tu moć. Da stvaraš sopstvenu stvarnost. I svoje zakone. Hoću da pokušaš da naučiš to.”
Dečak je pronašao olovku. Rekla mu je da nacrta reku. Da nacrta reku i planine iza nje. I da im da ime. Ali ne od reči koje zna, već da izmisli nove reči, neopterećene gomilom značenja.
Da stvori sopstvene simbole.
Dečak je neko vreme razmišljao držeći olovku u ustima i otvoreni dnevnik u krilu, a onda je sve to učinio.
A što je najgluplje od svega, klinac je sve to zaboravio. Setio se tek mnogo godina kasnije, kada su detektivi pronašli kartu. Onda se setio da je on to učinio. Da je to umeo. Da je imao tu moć.
Mamica je u retrovizoru pogledala njegovu kartu i rekla: “Savršeno.” Pogledala je na sat, nagazila gas i rekla: “A sada zapiši sve to. Ucrtaj reku na našu novu kartu. I pripremi se, jer dolaze mnoge stvari kojima treba dati imena.”
Rekla je: “Zato što je jedina preostala granica svet neopipljivih stvari, ideja, priča, muzike, umetnosti.”
Rekla je: “Zato što ništa ne može biti savršeno kao ono što sam zamisliš.”
Rekla je: “Zato što ja neću uvek biti tu da ti zvocam.” Istini za volju, klinac nije želeo da bude odgovoran za sebe i svoj svet. Istini za volju, to glupo govance je već isplaniralo da u prvom restoranu napravi scenu, da mamicu uhapse i zauvek je odvedu iz njegovog života. Zato što je bio umoran od avantura i što je želeo da njegov voljeni, dosadni, glupi život potraje zauvek.
Već je odabrao između bezbednosti, sigurnosti i zadovoljstva sa jedne strane i mamice sa druge.
Upravljajući autobusom kolenima, mamica se okrenula, zgrabila ga za rame i rekla: “Šta bi hteo za ručak?”
I kao da je u pitanju najnedužniji mogući odgovor, dečačić reče: “Viršle.”

Poglavlje 48


U narednom trenutku, neko me hvata otpozadi. Neki detektiv me steže, pritiska me pesnicama ispod grudne kosti i dahće mi u uvo: “Diši! Diši, proklet bio!”
Dahće: “Biće sve u redu.”
Dve ruke me hvataju, odižu sa zemlje i čujem neznančev šapat: “Bićeš dobro.”
Periabdomenalni pritisak.
Neko me udara po leđima kao što lekar pljeska novorođenče, a zapušač mi izleće iz usta. Utroba mi se prosipa niz nogavicu, zajedno sa gumenim lopticama i svim govnima koja su se nakupila iza njih.
Čitav moj privatni život izašao je na videlo.
Ništa nije ostalo sakriveno.
Majmun i kestenje.
U narednom trenutku, rušim se na pod. Jecam dok mi neko govori kako će sve biti u redu. Živ sam. Spasli su me. Gotovo sam umro. Privijaju mi glavu na svoje grudi, ljuljuškaju me i govore: “Samo se opusti.”
Prislanjaju mi čašu vode na usne i kažu: “Ššššš.”
Kažu da je sve gotovo.

Poglavlje 49


Oko Denijevog zamka okupilo se hiljadu ljudi koje ne pamtim, ali koji mene neće nikada zaboraviti.
Skoro je ponoć. Smrdljiv, bez roditelja i posla, nevoljen, probijam se kroz gužvu do Denija i kažem: “Čoveče.”
A Deni odgovara: “Čoveče.” Posmatra gomilu ljudi koji nose kamenje.
Kaže: “Zaista ne bi trebalo da sada budeš ovde.”
Posle našeg pojavljivanja na televiziji, kaže Deni, svi ovi nasmešeni ljudi počeli su da donose kamenje. Predivno kamenje. Kamenje da ne poveruješ. Obrađeni granit i tesani bazalt. Pravilne blokove peščara i krečnjaka. Dolaze jedan po jedan i donose cement, lopate i mistrije.
I svako, ali baš svako od njih pita: “A gde je Viktor?”
Toliko je ljudi došlo na plac da niko ne može ništa da radi. Svako je poželeo da mi lično uruči svoj kamen. Svi ti muškarci i žene, svi do jednog pitaju Denija i Bet jesam li dobro.
Kažu da sam na televiziji izgledao zaista užasno.
Dovoljno je da se samo jedan čovek izlane kako je bio heroj. Kako je bio spasitelj i kako je spasao Viktorov život u nekom restoranu.
Kako je spasao moj život.
Fraza “bure baruta” prilično odgovara ovoj situaciji.
Negde na periferiji zbivanja, neki heroj je pustio glas. Čak se i u mraku može osetiti talas otkrovenja u gomili. To je ona nevidljiva linija između ljudi koji se i dalje smeše i onih koji su prestali.
Između onih koji su i dalje heroji i onih koji su shvatili istinu.
Svi počinju da se, posle šamara u trenutku najvećeg ponosa, osvrću oko sebe. Svi ti ljudi, svi ti heroji u deliću sekunde pretvoreni u budale, svi su pomalo odlepili.
“Kidaj, druže”, kaže Deni.
Gužva je toliko gusta da se Denijeva građevina ne vidi, ni stubovi ni zidovi, ni skulpture ni stepeništa. A neko viče: “Gde je Viktor?”
Neko drugi viče: “Dajte nam Viktora Mansinija!”
To sam, fakat, i zaslužio. Streljački vod. Čitava moja proširena porodica.
Neko uključuje farove automobila i ja stojim osvetljen ispred zida.
Moja ogromna senka nadnosi se iznad svih.
Ja, zaluđeno prostače koje je mislilo da će jednoga dana zaraditi dovoljno, naučiti dovoljno, steći dovoljno, trčati dovoljno brzo, kriti se dovoljno dobro. Jebati dovoljno.
Između mene i farova stoje obrisi hiljadu bezličnih ljudi. Svih ljudi koji su mislili da me vole. Koji su mislili da su me vratili u život. Kojima je legenda njihovog života nestala u vetar. A onda se podiže jedna ruka koja drži kamen i ja sklapam oči.
Zadržavam dah, a vene na vratu počinju da mi se napumpavaju. Lice mi postaje crveno i vrelo.
Nešto mi pada pred noge. Kamen. Pa još jedan. Još deset. Stotinu. Zemlja se trese od kamenja koje pada. Svi viču dok gomila oko mene raste.
To je mučeništvo svetog Mene.
Oči su mi zatvorene i pune suza, a crvena svetlost farova probija mi se kroz kapke. Kroz moju krv i meso. Kroz moje suze.
Još udaraca potresa tlo. Zemlja se trese dok ljudi vrište od napora. Još treska i potresa. Još psovki. A onda sve počinje da se smiruje.
“Druže”, kažem Deniju.
Ne otvarajući oči, šmrčem i kažem: “Reci mi šta se događa.”
Nešto meko, pamučno i ne baš prijatnog mirisa pokriva mi nos, a Deni kaže: “Duni, druže.”
I svi odlaze. Skoro svi.
Denijev zamak je srušen, kamenje je izvaljeno i razbacano na sve strane. Stubovi su oboreni. Nema više kolonada. Pijedestali su prevrnuti. Statue razbijene. Na sve strane je krš od cementa i kamenja, šljunak pokriva dvorište i ispunjava fontane. Čak je i drveće polomljeno i zatrpano kamenjem. Srušeno stepenište penje se u prazno.
Bet sedi na jednoj steni i posmatra polomljenu skulpturu koju je Deni napravio po njenom liku. Ne onakvu kakva jeste, već onakvu kakvom je on vidi. Lepu za njega. Savršenu. A sada slomljenu.
Pitam, zemljotres?
A Deni kaže: “Blizu si, ali ovo je bilo malo drugačije božije delo.”
Nigde nije ostao kamen na kamenu.
Deni šmrče i kaže: “Smrdiš ko govno, druže.”
Ne bi trebalo da do daljnjeg napuštam grad, kažem. Policija me zamolila.
Na svetlu farova vidi se obris još samo jedne osobe. Samo jedna pogrbljena silueta koja odleće u stranu dok se auto okreće i odlazi.
Nas troje, Deni, Bet i ja, pokušavamo da na mesečini razaznamo ko je to ostao.
Pejdž Maršal. Njen beli mantil je prljav, a rukavi su mu podavijeni. Na ruci joj je plastična narukvica. Cipele joj šljapkaju jer su pune vode.
Deni istupa ka njoj i kaže: “Izvinite, ali ovde je došlo do velikog nesporazuma.”
A ja mu kažem, pusti, sve je u redu. Nije ono što on misli.
Pejdž prilazi i kaže: “Pa, još sam tu.” Crna kosa joj je neuredna, nema više mali mozak na potiljku. Oči su joj crvene i otečene. Šmrče, sleže ramenima i kaže: “To valjda znači da sam luda.”
Svi stojimo i posmatramo razbacano kamenje, samo kamenje, smeđe grudve koje ne predstavljaju ništa određeno.
Jedna nogavica mi je mokra od govana i lepi mi se za nogu. Kažem: “Pa, dobro.” Kažem: “Izgleda da nikoga ja neću spasti.”
“Aha, valjda.” Pejdž podiže ruku i kaže: “Misliš li da bi mogao da mi skineš ovu narukvicu?”
Aha, kažem. Možemo da pokušamo.
Deni šutira razbacano kamenje, kotrlja ga nogom sve dok na kraju ne zastane da podigne jedan. Bet polazi da mu pomogne.
Pejdž i ja stojimo i gledamo se. Gledamo jedno drugo, onakvi kakvi zaista jesmo. Prvi put.
Možemo straćiti čitave živote slušajući kako nam svet govori ko smo. Normalni ili ludi. Sveci ili seksoholičari. Heroji ili žrtve. Možemo da puštamo istoriju da nam kaže koliko smo dobri ili loši.
Da puštamo prošlost da nam određuje budućnost.
Ili možemo sami da odlučujemo u svoje ime.
Možda nam je posao da izmislimo nešto bolje.
Čuju se kukavice u krošnjama. Sigurno je već ponoć.
Deni kaže: “Hej, mogli biste da nam pomognete.”
Pejdž polazi, ja za njom. Sve četvoro kopamo rukama oko jedne stene. Dodirujemo hladnu, hrapavu površinu u tami, izgleda kao da traje čitavu večnost, ali nas četvoro zajedno se borimo samo da bismo postavili jedan kamen na drugi.
“Znate li za onu devojku iz stare Grčke?”, kaže Pejdž.
Onu koja je nacrtala siluetu izgubljenog ljubavnika? Da, kažem.
A ona će na to: “Znaš li da ga je na kraju zaboravila i izmislila tapete?”
Jezivo je, ali evo nas, pionira, otpadaka vremena u kome živimo, kako pokušavamo da stvorimo sopstvenu paralelnu stvarnost. Da iz kamenja i haosa stvorimo svet.
Ne znam šta će biti na kraju.
Posle sve te gužve, završili smo u mrklom mraku hiljadu kilometara ni od čega.
Možda poenta nije u znanju.
Tu gde sada stojimo, u ruševinama u tami, možemo sagraditi bilo šta.

O autoru


Čak Palahnjuk je autor tri romana: bestselera Borilački klub, po kome je snimljen film u režiji Dejvida Finčera, Preživeli i Nevidljiva čudovišta. Odlomci romana Zagrcnut izlazili su u Plejboju, a neki njegovi radovi objavljivani su u Giru, Blek buku, Strejndžeru i Los Anđeles tajmsu. Živi u Portlendu, Oregon.


Notes


[←1] Koan – meditativni paradoks kojim se sveštenici u zen budizmu uče da prevaziđu potpuno oslanjanje na uzroke i razviju sposobnost intuitivnog spoznavanja. Prim. prev.

[←2] Poncijeva šema – sistem prevare u kojoj, slično kao u piramidalnom sistemu, mlađi ulagači u neki poduhvat zapravo finansiraju starije. Prim. prev.

[←3] Torch, engl. – baklja. Prim. prev.

[←4]Lu Gerig (Lou Gehrig) – čuveni bejzbol igrač iz četrdesetih godina prošlog veka. Povukao se iz sporta zbog amiotropične lateralne skleroze, koja se od tada u SAD vrlo često naziva Gerigova bolest. Prim. prev.

[←5] Lepotica i tigar – priča Frenka Stoktona, u kojoj osuđenik sam bira svoju sudbinu otvarajući jedna od dvoja vrata – iza jednih je tigar, a iza drugih lepotica. Prim. prev.