Let iznad oblaka

15.


Džejmi Forbs se spustio na Pin Blaf u Arkanzasu da uzme gorivo, gde se pista pružala iznad prostranog smaragdnog, sveže pokošenog travnjaka.
»Kuda ste krenuli?«
»Na Floridu.«
»Dugačak let.«
»Da. Krenuo sam iz Sijetla.« Smeh. »Baš dugačak let!«
Nekoliko red o vremenu, kratka istorija letenja na Pin Blafu kad se raspitao, gorivo za avion, a onda ponovo pokretanje motora i uzletanje.
Izravnao se na trista metara, svi instrumenti u redu.
Želiš li da znaš kako da se oslobodis hipnoze?
Nikad više ne zelim da razgovaram sa tobom, pomislio je. Nije mislio tako, odlučivši da od sada pa nadalje bude pažljiv sa svojim sugestijama, čak i kad se šali. Prilično su moćne.
Dobro. Nakon sto sam pristao da lutam naokolo kao smrtnik nekoliko godina, kako da se oslobodim hipnoze, a da se istovremeno ne oslobodim i smrtnosti?
Nikako.
Nisam razumeo.
Naravno da razumeš. Samo uradiš ono što si rekao, Džejmi. Oslobodi se smrtnosti!
Nasmejao se. Taj čudan razgovor se razlikovao od svih koje je vodio sa sobom i bio je zabavan. Dobar pritisak, temperatura ulja normalna.
Kako da se oslobodim smrtnosti, a da ne umrem? Kakav je tvoj plan?
Pretvaraj se da ništa što se dogodilo na ovom letu nije bila slučajnost. Pretvaraj se daje pouka koja samo čeka pravi trenutak tvog zivota da se pojavi, a taj trenutak je upravo sada.
U skladu s onim sto si čuo u proteklih dvadeset četiri sata, kako si i postao smrtnik?
Bio sam hipnotisan, pomislio je, prihvatio sam dvadeset milijardi sugestija da sam smrtnik, a ne čist blistav duh.
Kako te je Sem Blek vratio iz spoznaje da si u zatvoru? Pucnuo je prstima.
I time te je podsetio ko si, podsetio te da si kupio kartu za predstavu, da si dobrovoljno izašao na pozornicu.
Dakle, hipnoze mogu da se oslobodim ako se podsetim na... ?
...toko si bio pre nego što je predstava započela. Afirmacije. Antihipnoza. Stalne, neprekidne objave. Oslobodićeš se odbacujući negativne sugestije i potvrđujući pozitivne antisugestije.
Kao, ja nisam smrtnik?
Zapravo nisi. Želis li da znaš kako to izgleda? Neke sugestije potvrduju da si nešto manji od duha, potvrduju da si duh, da si to uvek bio i da ćeš uvek da budeš, bez obzira na to što si duh koji je odlucio da prihvati igre smrtnosti.
Svaki igrač ima život izvan igre. Čak i ti.
Zanimljivo. Iz džepa na rukavu izvukao je olovku, zapisao ideju na karti, nedaleko od grada Gruv Hila u Luizijani: Ja sam duh. Odbaci sve ostalo.
Kao na primer?
Ne bavim se primerima.
Na primer... Ja nisam ograničen um zarobljen u ogranicenom telu podložnom bolestima i nesrećama.
Prosto poricanje. A sad, molim, afirmacija.
Razmislio je o tome. Ja već jesam duh ovde i sad. Savršen. Besmrtan.
Nije loše. Promena definicije samog sebe od zarobljenog do slobodnog. A to činiš stalno i neprestano, nikad ne odustaješ, sugestije o smrtnosti odbacuješ istom brzinom kojom se pojavljuju. Svaki put kad postaneš svestan plana koji te obeshrabruje.
Zašto?
Ako želiš da znaš zašto, samo gledaj šta se dogada kad to činiš. Kako mogu da znam je li to istina?
Dok si hipnotisan, ne znaš. Ne mozeš da dokažeš da si duh. Ne želeći da ispadnu budale, većina ljudi prihvata sugestiju da su samo jos jedno telo koje traći vreme sve dok vreme ne protraći njih.
Ali, nisu.
Nema žurbe. Kad umreš, dokazaćeš da si duh. Želiš li da budem budalast?
Džejmi, ja ne verujem u tela, ali ti veruješ, pa ćeš ti morati da kažeš meni. Na koji nacin izaziva patnju to što se poistovećuješ s neunistivim duhom, umesto s prolaznim uverenjima prostor-vremena?
Kakva je to čudna svest, pomislio je, to vise ja. Znaci, ako nisam smrtnik, zašto si rekao pripazi se žica?
Nisam. To je bio tvoj uvežban kopilot. U potrazi za tvojim uverenjem o sopstvenoj smrtnosti dok si otkrivao ideje koje te da ti promene život, oslobadanje od hipnoze. Sve dok veruješ da si izložen mogućnosti iznenadne smrti, on te upozorava kad... pazi Toranj!
Pilot je naglo digao glavu s instrumenata, spreman da skrene levo, desno, gore, dole, gde god da su žice!!
Samo sam se šalio, reklo je njegovo više ja.

16.


Stare livade prelazile su u zelene brežuljke i seoska imanja, blago se kotrljajući ispod njega. Normalna temperatura izduvnih gasova i glave cilindra.
Zakon. Znaš kako to već ide.
Nemam pojma, pomislio je pilot uživajući u tom novom vidu samog sebe.
Zakon? Zakon fizike? Matematički zakon? Zakoni jedne države?
Zakon privlačnosti.
Svakako. Zakon privlačnosti: o cemu god da razmišljamo, to se ostvaruje u našem iskustvu.
Zakon. SZ. Šta je SZ? Sad znaš.
Šta to sad znam?
Džejmi, zar nisi poteo da povezujes stvari? Misliš li da se bez ikakvog razloga pojavila u tvom zivotu?
Bio je svestan da se s razlogom pojavila u njegovom životu, ali je tog poslepodneva imao i drugih stvari o kojima je razmišljao, a ne samo o misteriji Gvendolin Halok.
Ja ovde upravljam avionom, više ja. Možda bi jednostavno mogao rečima da izraziš šta mi je to na umu?
Koliko znam, a znam dosta toga, potrebna su dva posto paznje da bi upravljao ovim avionom. Ne letiš ti, nego leti mašina.
Ti samo upravljaš avionom i kad ga usmeriš u pravom smeru... Dobro, viknuo je u sebi, reći ću ti šta znam!
Nije znao šta to zna, ali istog trenutka kad je počeo, znao je da je otkrio. U njegovom životu se to tako često dogadalo da je ponovo imao poverenja u taj čudan proces i pokrenuo ga, menjajući brzine, prelazeći sa misli na reči.
»Šta činjenica da je svet sugestija koju sam prihvatio ima sa zakonom privlačnosti«, izgovorio je naglas, a kad je došao do red »ima sa...«, ideja se pojavila i oblikovala se cela struktura, završena i istinita za njega. Zašto to nisam uočio pre stotinu godina?
Zakon privlačnosti: šta god dosledno vizualizujemo, šta god postojano održavamo u svojim mislima, pre ili kasnije ostvariće se u našem iskustvu.
- osim toga -
Hipnoza je vizualizacija, održavanje u mislima: to je zakon privlacnosti sa
supernabojem. Hipnotisani možemo da čujemo, namirišemo, okusimo i dodirnemo sugestije kojima dopuštamo pristup u svoj um, ne pre ili posle, nego ovog trenutka.
Na svu srecu za Džejmija Forbsa, avion ne reaguje na misao ništa brže nego što reaguje zakon privlačnosti, inače bi T-34 nestao u vazduhu u iznenadnoj eksploziji razumevanja.
Zakon privlačnosti nije magija, trajna kosmička misterija. Zakon privlačnosti je prihvaćena sugestija koju održavamo u svojim mislima. Taj zakon može da se prevede redma: Svaka sugestija koju prihvatam dovodi me u trans.
Zakon privlačnosti isto je što i definicija hipnoze!
Preciznije rečeno, pomislio je, jer njegov um je ponekad bio precizan, zakon privlacnosti je autosugestija - autohipnoza kojom ostvarujemo ono što i drugi ljudi vremenom mogu da vide.
To može da zaprepasti samo ljude uverene da je svet sastavljen od drveta, kamena i čelika. Čudesno je samo ako se nikad nismo pitali je li je naš svet samo ono što se vidi na prvi pogled.
Inače zakon privlačnosti umrtvljuje, jer sve nas podvrgava transu u kojem vidimo vizije svega onoga što smo se složili da demo da vidimo.
Kliznuo je u položaj za spuštanje na Magiju na Misisipiju, uživajući u izazovu spuštanja ka severa s jakim zapadnim vetrom.
Uspeo je u tome klizanjem sa strane tokom konacnog pristupa pisti: avion se nagnuo nalevo i taj neprirodan nagib je održavao mašinu u ravnini, usprkos bodnom vetru, sve dok levi glavni todak nije dodirnuo pistu. Tek se tada nežno spustio i desni todak, a na kraju i prednji.
Natočio je gorivo, uzeo ključ od sobe, prošao pored police s džepnim izdanjima. Kupi ovu knjigu, nešto ga je ...
Već imam knjigu. Senka njegovog starog ja, koja preipituje razloge i najmanje odluke.
Nema veze, kupi tu plavu. To je i učinio srećno se pitajući zbog dega. U svojoj sobi je blago udario u zid. »Tako... jednostavno!«
Supernaboj, zaista. Znači tako funkcioniše svet! Mogao je da se bavi magijom.
»Zdravo, Gvendolin Halok!«, rekao je glasno.
Osetio je njen osmeh i duo njen glas u glavi: samo držim obećanje.
»Zdravo, Veliki Bleksmite!«
Jesmo li se ikada susreli pre ove veceri?
»Da, jesmo«, tiho je uzviknuo pilot, »da, Sem Blek, jesmo!« Otvori knjigu nasumično.
Pilot je podigao džepnu knjigu odande odakle ju je spustio na prekrivač,
nasumično je otvorio, odlučno i sa poverenjem. Red na koje je spustio pogled bile su nauka, guste kao crni hleb gladnome:
Mi smo fokusne tačke svesti, neizmerno kreativni. Kad zakoradmo u hologramsku arenu koju nazivamo prostor-vremenom, koju smo sami osmislili, istog trenutka podčijemo da stvaramo imajone, čestice kreativnosti, u divljoj, neprekinutoj, pirotehničkoj bujici.
Imajoni nemaju sopstveni naboj, ali su zahvaljujući našim stavovima i snazi naših odluka i želja oštro polarizovani u oblake konceptona, mnoštvo čestica visoke energije, koje mogu biti pozitivne, negativne ili neutralne.
Stav, odluka, želja, pomislio je Džejmi Forbs. Svakako! Bio ja toga svestan ili ne, to je ono što određuje koje će sugestije da prihvati. Oni uticu na mala jezgra, na one misaone čestice koje pisac naziva... kako ono? Ponovo je pročitao rečenicu: imajoni.
Neki uobičajeni pozitivni konceptoni su ekshilaroni, ekscitoni, rapsodoni, jovioni. Uobičajeni negativni konceptoni uključuju glumone, tormentone, tribulone, mizerone.
Ono što ovog trenutka osećam, pomislio je, su ekscitoni.
U neprekidnoj erupciji, u gromoglasnom slivanju stvaralaštva koje izlazi iz svakog centra svesti, stvara se beskonačan broj konceptona. Oni se brzo razmnožavaju u oblake konceptona, koji mogu da budu neutralni ili da imaju jak naboj - živahni, bestežinski ili olovno teški, što zavisi od naravi njihovih dominantnih čestica.
Svake nanosekunde neodređen broj oblaka konceptona postiže kritičnu masu, a onda se kroz kvantne erupcije preobražavaju u talase verovatnosti visoke energije, koji se kroz večni rezervoar superzasićenih alternativnih događaja šire brzinom tahiona.
Stranica je na trenutak nestala i u mislima se video vatromet, filmovi iz mikroskopa u putanji.
U zavisnosti od njihovog naboja i prirode, talasi verovatnosti kristalizuju neke od tih potencijalnih događaja da bi odgovarali mentalnom polaritetu njihove svesti u nastajanju u holografski izgled.
Tako sam počeo s letenjem. Mentalni polaritet. Vizualizacija. Moja autosugestija je pokrenula misaone čestice u... kako ih ono naziva? Talase verovatnosti. Pisac toga nije svestan, ali on zapravo opisuje kako funkcioniše svakodnevna hipnoza, sugestija, zakon privlacnosti!
Materijalizovani dogadaji postaju iskustvo tog uma, opterećeni svim elementima fizičke strukture koji su preko potrebni, da bi u svesti, u nastajanju, bili stvarni i da bi iz njih moglo da se uči. Taj autonomni proces fontana iz koje izvire svaki predmet i dogadaj na pozornici prostor-vremena.
Svaki predmet potiče iz našeg pristanka i vizualizacije. Svaki događaj? A šta
su događaji, ako nisu predmeti u blizini, koji funkcionišu zajedno?
Uverljivost pretpostavke o imajonima leži u njenoj spo- sobnosti za potvrdu. Ta pretpostavka predvida da svesne namere usredsredujemo na ono što je pozitivno i što afirmiše život, dok svoje misli usmeravamo na te vrednosti, izazivamo polarizaciju masa pozitivnih konceptona, stvaramo korisne talase verovatnosti i privlačimo korisne alternativne do- gadaje koji inače naizgled ne bi postojali.
To nije pretpostavka, pomislio je, to je zakon. Naravno, pomislio je. Stvaran zakon koji sami možete da dokažete.
U stvaranju negativnih događaja je netačno, kao što je i osrednje između dve krajnosti. Putem automatskog delovanja ili namere, nesvesno ili smišljeno, ne samo što odabiramo, nego i stvaramo vidljive spoljašnje uslove koji najviše odgovaraju našem unutrašnjem stanju postojanja.
To je bilo to. To je ono pa šta onda: mi stvaramo. Naše unutrašnje stanje postojanja. U onome što izgleda da je izvan nas samih.
Niko nije pasivan, niko nije posmatrač, niko nije žrtva.
Mi stvaramo. Predmete, dogadaje. Sta drugo i postoji? Pouke. Predmeti i dogadaji su iskustva koja imamo, kao i učenja koja iz njih dobijamo. Ili ne dobijamo, a u tom slučaju stvaramo druge predmete i događaje te ponovo iskušavamo sebe.
Je li to bila slučajnost? Od svih stranica koje je mogao da okrene u knjizi, za koju se osećao primoranim da je kupi, prst mu se zaustavio na toj jednoj stranici, jednoj od - okrenuo je poslednju stranicu - trista devedeset sedmoj. Verovatnost je četiristo prema jedan. A ta knjiga je samo jedna od... koliko knjiga? To nije slučajnost, mislio je, nego sudbina i zakon privlacnosti na delu.
To je bila njena teorija.
Nije to teorija, šapnula je, nego zakon.

17.


Džejmi Forbs je sledećeg jutra podigao zaštitno platno i složio ga, kliznuvši ponovo u kabinu svog aviona, donekle zabrinut zbog vremenskih prilika koje su ga očekivale. Hladni frontovi su se zadržali negde napred, oblaci su se gomilali iznad Alabame, oluje s kilotonama munja su se zaustavile tutnjeći u vazduhu. Nije baš neka dobrodošlica za male avione.
Mešavina - bogata
Poluga elise - potpuno povučena Prekidač za paljenje - oba uključena Akumulator - uključen
Električna pumpa za gorivo - uključena, dva-tri-četiri- pet, isključena Prostor ispred aviona - slobodan
Prekidač za start - na startu i poželjna tutnjava izvijenog plavog dima.
Uzleteo je posmatrajući vremenske prilike ispred sebe na putu prema istoku, bele oblake i nekoliko tamnih, pitajud se da li je s obzirom na ono što ga čeka trebalo da odabere auto- matski let.
Ali takva vrsta letenja pilotu ne dopušta da se prepusti unutrašnjem autopilotu, kao ni slobodu razmišljanja o putovanju, kao što to cine vizuelna pravila letenja. Odabrao je vizuelna pravila držed se podalje od oblaka, jer je takav let bio slobodniji, zabavniji od leta na autopilotu, što je precizno i u skladu s brojevima u slučaju da se napolju ništa ne vidi.
Čarls Lindberg nije morao da leti zacrtanim avio putevima od Njujorka do Pariza 1929. godine, pomislio je. Lindberg je sam smišljao staze.
Izravnao je avion na pogodnoj srednjoj visini, na oko hiljadu i po metara praveći glatke okrete u obliku slova S oko oblaka, ispod njega prekrivač od sena i njiva, a iznad prekrivač neba. Bilo je mesta za uspinjanje, mesta za klizanje, mesta za vijuganje prema istoku između loptica pamuka u Misisipiju.
Neko je morao da odluči da postane takva osoba, pomislio je. Do toga nije došlo automatski i neminovno. Kad je počeo da leti, Lindberg je bio isto tako nepoznat kao i bilo koji drugi učenik u pilotskoj školi. Lutao je i ipak je morao da odluči da postane muškarac koji je svojim avionom promenio svet.
Ispravan pritisak ulja, temperatura ulja i pritisak goriva. Temperatura izduvnih gasova, protok goriva, okreti motora, višestruki pritisak.
Lindberg je morao hiljadu puta iznova da napravi svaki korak od stava preko odluke do želje, kako bi deset milijardi imajona najpre okupio u nešto slično sumi od petsto dolara gotovine, da bi to zatim oblikovao u svojevrstan kapital u obliku dvomotorca Kartis Dženi, prizivajući ga u život dok je pravio egzibicije, davao časove letenja, vozio poštu, pitajući se dok je leteo, hoće li biti usamljen na prvom letu preko Atlantskog okeana u malom, a ne u velikom avionu.
Morao je da odabere izmedu sugestija ti to možeš i sugestija ne mozeš, odbacujući jedne i prihvatajući druge. Kad je odabrao ti to možeš, u mislima je morao da vidi budućnost (oblaci ekshilarona se kovitlaju i rascvetavaju): trebalo bi da napravi avion, sličan poštarskom avionu M-2 Klaudija Riana, na primer, ali sa samo jednim sedištem, a preostali prostor da nameni ne pošti, nego gorivu (eksplozije ekscitona)!
Sve to je osmislio u vazduhu, dok je izvodio egzibicije, dok je njegov kopilot izvodio akrobacije i vozio putnike: pri brzini od, recimo, sto šezdeset kilometara na sat, do Pariza bi trebalo trideset pet sati; trideset pet sati letenja sa četrdeset pet litara po satu iznosilo bi hiljadu i po do dve hiljade litara. Ako je litar goriva težak 0,75 osikilograma, to iznosi oko hiljadu i trista kilograma goriva. To gorivo bi trebalo da se smesti u središte sile teže kako bi avion zadržao ravnotežu, bilo da su kanistri puni ili prazni. Takav avion bi zapravo bio leteći rezervoar plina. Moguće je, moguće...
Da li Lindberg iznad grmljavine motora može da čuje zviždanje i pucketanje konceptona?
Dok se ozbiljno zagrejavao za avion, istovremeno se i kockao, jer bi moglo da se dogodi da se Carls Lindberg izgubi u moru, u ludačkom pokušaju leta u jednomotorcu, pošto svako zna da je za svaki takav izlet potreban dvomotorac. Pokušaj leta do Pariza jednomotorcem - ludak, eto ko je i sad je u avionu jedan manje Čarls, kako mu ono beše prezime.
Da ne bi postao takav Čarls iz te budućnosti, pomislio je pilot vazdušne pošte, mom avionu će biti potreban pouzdan motor, možda novi Rajt Virlvind...
Od odluke do odluke ideje se pretvaraju u imajone, koji postaju crte na papiru, koje se pretvaraju u zavarene čelične cevi prekrivene platnom, koje postaju Duh Svetog Luiza.
Vreme je za uspon, zakljudo je Džejmi Forbs, dok su se oblaci silovito zaletali u zidove ispred njega.
Bogata mešavina, elisa u punom zamahu, regulator potpuno otvoren. Dan Džejmija Forbsa je prolazio u mislima s usponom na tri hiljade osamsto metara, pre nego sto se uzdigao iznad oblaka, spustivši zasenjeni štitnik kacige zbog odsjaja.
Neko je morao da odluči da će postati Čarls Lindberg, koji je prihvatio svoje sugestije, hipnotišući se kako bi napravio ono što je želio da napravi i usput
stvarajući istoriju. Od svih ljudi na svetu, jedina osoba, koja je donela tu odluku, bio je momak u glavi Čarlsa Lindberga.
Koje sugestije odlučujem da prihvatim, pomislio je, a koje sam odlučio da promenim? Ko sam odlučio da budem?

18.


Let prema jugu na vrhovima oblaka, koji se gomilaju na visini oko sedam hiljada šesto metara, kako je procenio.
Mogu da se uspenjem još hiljadu i po metara ako treba, pomislio je. Oblaci su bili raspršeni. Mogu da se spustim ispod baze oblaka. A ako treba, mogu da prebacim na instrumente.
Prethodne noći je osmislio rezervni plan letenja. Bio je dovoljan jedan poziv preko radija i vise nije mogao da leti kako mu se svidi, nego »kao što je planirano«, prema dogovoru s kontrolom leta: trebalo je da leti središnjom linijom duž vazdušnih puteva prema Mariani u Floridi, kroz oblake, a ne oko njih, u slučaju da magla prekrije nebo.
To je bio plan C. U međuvremenu je kružio na visini od sedam hiljada šesto metara, u bistrom vazduhu, izbegavajud vrhove oblaka.
Veliki Bleksmit se oslobodio hipnoze i izašao iz tela. To ne želim. Previše volim ovu igru, volim svoj život, držanje časova letenja i upravljanje avionima.
A kad se Sem oslobodio smrtnosti, jedne od prihvaćenih sugestija, zar se pojavio u nekoj drugoj, u nekoj sugestiji iz igara koje se održavaju u životu posle smrti?
Postoje čitavi novi nizovi mogućnosti, koje možete da pri hvatite ili da odbadte: slobodni smo da poverujemo da smo duh, da nismo podložni ograničenjima smrtnika, zakoni koji pre sat vremena nisu mogli da se prekrše. Uverenja drugih ljudi ne utiču na moj život, pomislio je, sve dok ne postanu i moja uverenja.
Tek kad se uverimo da smo duh, lebdimo kroz zidove, neosetljivi na uverenja o nesrećama, olujama, bolestima, starosti i ratovima. Niko ne može da nas pokopa, ustreli, utopi, zdrobi, digne u vazduh, muči, otruje, drogira, baci u lance, slomi, uguši, pregazi, zarazi, zarobi, istuče, ubije električnom strujom, stavi u zatvor, pokida, izmlati, obesi, spali, odvede na giljotinu, izgladni, utiče na nas ili manipuliše nama, niti možemo da se sukobimo s bilo kojom osobom, agencijom ili vladom na Zemlji, u galaksiji, svemiru ili zakonu prostor-vremena.
Evo i loše strane: onog trenutka kad duh odbije da prihvati naše sugestije, vise ne može da koristi naše igralište. Da prolebdi kroz njega, naravno, može. Da se koristi kao šta ga smrtnici koriste, za školovanje? Nije dopušteno.
Sem je, kao i ostali duhovi, verovao da je diplomirao prostor-vreme, razmišljajući o vrednostima koje su naučili i lekcijama koje su propustili u poslednjem životnom iskustvu.
Tu odluku ću da donesem kad dodem do nje, pomislio je pilot. Za sada ima i
lakših stvari da se nauče.
Pritisak nije stvaran, na primer. Ta sugestija u obliku instrumenta je pokazivala tri hiljade osamsto metara. Radar je moje uverenje u moje pretpostavke, koje se očituje u obliku diska, napravljenog od nečega sličnog limu i staklu sa belim kazaljkama na crnoj pozadini. Radar nije ono što izgleda. To su moji imajoni, uglačani da bi izgledali poput radara.
Taj instrument nije stvaran, kao ni pilotska kabina, avion, moje telo, planeta i ceofizički svemir. Sugestije. Promenljivi oblaci misaonih čestica, koji slede tragove onoga što odlučujem da verujem da postoji.
Šta jeste stvarno?
Nasmejao se sam sebi tri kilometra u vazduhu. Do juče je još bio srećan što može da preživi kao instruktor letenja. Sugestije, hipnoza i misaone čestice, koje svet čine čvrstim, čestice kamena koje se pretvaraju u kamen - to je rezervisano za filozofe, koji pernatim metlama čiste prašinu svojih kula od slonovače.
A sad mislim da je kamen hipnotisana sugestija i pitam se, ako kamen nije stvaran, šta onda jeste?
Šta si mi to učinio, Bleksmite? Stvari se pedeset godina odvijaju lepo i normalno, a ti onda izneseš nekakvu nevinu sugestiju, kako svet nije ono što si mislio da jeste i, tres, sve se promeni.
Preko nosa aviona, napred, vidio je kako se oblaci rastvaraju - više nisu predstavljali čvrsti sloj, nego su se razlomili. Rupe u slojevima. Dobro.
Tako je, pomislio je, sve se menja. Prihvati to.
Spustio je nos aviona, a brzina mu se popela sa sto osamdeset pet na dvesta deset čvorova.
Stvarno je ono što se ne menja. Da biste toga bili svesni, ne morate da budete graditelj svemirskih brodova; dovoljno je da budete običan pilot. Ako je nešto bilo istinito, ali sad nije, tada vise nije istinito i pitanje se vraća na početak: »Šta je istinito i zauvek ostaje istinito?«
Zaokrenuo je avion oko vrha oblaka, maglica je kliznula, šušteći pokraj vrha krila.
Nešto je stvarno. Bog, šta god Bog bio. Ljubav?
Ne moram ovog trenutka da znam šta traje zauvek, jednog dana ću to da otkrijem.
Šta je sad vazno? Ako ne moram da dehipnotišem ovu planetu u stilu Serna Bleka. Umesto toga mogu ponovo da hipnotišem. Mogu da odlučim u kom transu želim da živim. U dugoročnom smislu, mogu da uverim samog sebe u bilo koji raj ili pakao u koji zelim da verujem, i to upravo ovde na Zemlji.
Stanje goriva, ostalo ga je još za sat i četrdeset. Oblaci raštrkani i raskidani, stigao je do odredišta, aerodroma u Marianu. Spustio je nos aviona strmije prema
tlu, brzina se povećala na dvesta dvadeset pet.
Šta ću da odaberem, pitao se, kako želim da živim? Biće to sigurno spuštanje na kraju ovog leta, jošjedna poseta kući, a onda... A šta onda?
Duga tišina u njegovim mislima.
Šta god pozelim, šta god zamislim da bi bilo zabavno da proživim. Šta je najbolje i najsrećnije?
Uglavnom to imam i sad. Sjajan brak, dobre učenike, avione u kojima letim, prilično dobro preživljavam. Prilično dobar raj.
Nakon što se sve to promeni, iznenada mislim da znam kako funkcioniše svet, a kakva je to promena u meni?
Podigao je štitnik za lice na kacigi, pogledao u ogledalo na platnenom krovu aviona i ugledao sebe, nimalo drugačijeg nego što je bio tog jutra.
Znanje predstavlja promenu. Neko čitav život provede na tlu, a jednog dana ode u školu letenja i izade kao pilot. U čemu je razlika? On ne zna, ogledajući se, ali sad je sposoban da izvede ono što je obično nazivao čudima.
I ja sam, pomislio je Džejmi Forbs. I ja sam.

19.


Na aerodromu Marian kupio je sendvič i pola litra mleka. Kad je avion bio na putu za gorivo, a kamion se odvezao, Džejmi je seo na tlo ispod krila i odmotao sendvič.
Znam kako to funkcioniše. Mogu da promenim sve ono što naizgled postoji, kad god to poželim da promenim. Sta ću da promenim, које ću sugestije da dam samom sebi, hoću li da ih u svom transu prihvatim i da ih smatram istinitima, posmatrajući kako se svet oko mene menja?
Otvorio je navigacionu kartu Džeksonvila, niska brdašca obojena u zeleno i plava praznina Meksičkog zaliva. Izvukao je olovku iz džepa na rukavu i postavio je iznad plavog prostora.
Kad bih hipnotisao samog sebe, pomislio je, које sugestije bih želeo da mi se ostvare? Na karti je urednim štampanim slovima pisalo:
Sve što se događa oko mene odvijaće se za dobrobit svih zainteresovanih. Ljudi će prema meni biti ljubazni kao što sam ija Ijubazan prema njima.
Podudarnost će me voditi drugim ljudima koji će mi daju lekcije koje treba da naučim i kojima ću ја takođe davati časove.
Neću da oskudevam ni u čemu što mi je potrebno da bih postao osoba kakva odlučujem da ću da budem.
Zapamtiću da sam ja stvorio ovaj svet, pa da sugestijom mogu i da ga promenim i poboljšam kad god to poželim.
Uvek ću dobijati potvrdu da se moj svet menja upravo onako kako sam i planirao da ga promenim, a promene te da budu bolje nego što sam zamišljao.
Podigao je olovku, pročitao šta je napisao. Naravno, pomislio je, nije loš početak. Da sam ja hipnotizer, svidelo bi mi se kad bih iznosio takve sugestije.
Tada je učinio nešto čudno. Sklopio je oči i pokraj sebe u tom trenutku, ispod krila aviona, zamislio napredan duh.
»Postoji li još nešto što bi želeo da dodaš?«, šapnuo je.
Kao da je olovka oživela u njegovoj ruci, počela je da piše sama od sebe krupnijim, smelijim potezima od njegovih:
Ja sam savršen izraz savrsenog Života, ovde i sad.
Svakog dana učim sve više o svojoj istinskoj prirodi i o moti koju sam dobio nad svetom pojavnosti.
Duboko sam zahvalan na svom putovanju, na tome sto moje najviše ja bdi nada mnom poput roditelja i vodi me.
Olovka se zaustavila. Dok se kretala, Džejmi je imao osećaj da stoji u Prirodnjačkom muzeju u blizini divovskog Van de Grafovog generatora, tako da mu struja teče telom, a kosa treperi. Kad su se red zaustavile, nestala je i energija.
Hej, pomislio je, šta je to bilo? Nasmejao se samom sebi. To je odgovor na pitanje da li postoji još nešto što bi hteo da dodaš?
Nesvestan odgovor, jer se skrivao duboko u njegovoj podsvesti: Odgovori postoje pre nego što i postaviš pitanje. Ako misliš da treba da dolaziš polako, molim te, jasno to zatraži.
Ispravio je avion osećajući da svet nije sasvim isti kakav je bio pre nekoliko minuta. Nije shvatio važnost čudne red roditelj, nije se setio da zahvali onome, ko god to bio, ko je zapravo pisao.

20.


Dok je lebdeo od Mariane prema jugu, poslepodnevne oluje su se ozbiljno nabacivale munjama. Ekran njegovog GPS-a je pokazivao da su oblaci na visini od dvanaest hiljada osamsto metara, lokvice ljubičastih upozorenja, rasprsnute ispred njega u smeru kojim se kretao.
Džejmi Forbs je na neko vreme zaboravio sugestije. Hipnotisan ili ne, kad čovek leti u malom avionu, neće da se igra s olujom i grmljavinom, pa su mu ta čudovišta privukla pažnju.
S obzirom da nije mogao da se popne dovoljno visoko da leti iznad oblaka, odlučio je da leti na visini od trista metara brzo se krećući, dok je mali avion vijugao između tamnih mlazeva kiše.
Teške kapi su se raspršivale i udarale po letelici pod pritiskom, perući krila i vetrobransko staklo, sve dok se nije okrenuo natrag prema vedrom nebu.
Danas nema ništa od letenja na autopilotu, pomislio je. Dobar je taj mali GPS, ali ako letiš pomoću instrumenata u blizini grmljavinske oluje, a ekran npravo tnda odluči da se isključi... to ne bi bilo zabavno.
Zašto se instrumenti nikad ne isključe za vreme lepih dana, kad vam nisu potrebni? Nije baš da mozete da računate da će da vas ostave na cedilu kadje ružno vreme, ali to se događa dovoljno često, da bi bilo dobro da budete spremni i da imate rezervni plan.
Ali sad mu je nekako ponestalo rezervnih planova. Dosta daleko je odmakao, ispod njega su se prostirale široke šume grmolikih borova, a put natrag prema Mariani su zatvorile zavese srebrom oklopljenih oblaka. Nisu svi izgledali preteće, ali ponegde bi se vidljivost smanjila na kilometar i po - još je bilo dozvoljeno da leti, ali u brzom avionu nije bilo sigurno.
Podigao je kartu sa poda i pronašao svoj položaj. Najbliži aerodrom devet i po kilometara jugozapadno. Pogledao je u tom smeru i video luku potpuno obavijenu teškom kišom.
Pošto je kao mlad pilot pokušao da se prizemlji usred oluje sa grmljavinom, odbijao je i pomisao da ponovo pokuša tako nešto.
Prvi najbliži aerodrom je bio Kros Siti, oko dvadeset pet kilometara jugoistočno, s razlomljenim oblacima i oblačnim nebom, oluja s grmljavinom se približava sa zapada. Okrenuo se u tom smeru, napustio svoju ravnu putanju i počeo da se kreće cik-cak od jednog aerodroma ka drugom, kao žaba na listovima lokvanja.
Kad se svi aerodromi ispred mene zatvore zbog oluje, odlučio je, sleteću u poslednji otvoren i pričekaću na tlu dok oluja ne prode. Sad je došlo vreme za to.
Šesnaest kilometara od Kros Sitija je ugledao oluju, otprilike crnu kao noć.
Uspećeš ako pozuriš.
Naterao je motor da krene punom brzinom, spustio nos i mali avion je poskočio napred, brzina mu je porasla sa sto četrdeset na sto devedeset čvorova.
Naglas je rekao u kabini: »Moje najviše ja će sasvim dobro uspeti u ovome...«
Osamdeset sekundi kasnije je ugledao piste Kros Sitija, dok je vodeni zid, sličan trista metara visokom plimskom talasu, grmeo sa zapada. Ispod njega je zablistala munja i rascepila se u mraku.
»Vazdušna kontrola Kros Sitija, Plaža Tri Four Čarli se nalazi oko hiljadu šesto metara severoistočno, pristup za trista šesdeset stepeni iznad piste dvadeset jedan, ako saobraćaj dopusti.«
Ako saobraćaj dopusti. Kao da sad iko sleće. Čovek mora da bude lud da bi bio u vazduhu, a oluja samo se što nije spustila.
Uh-uh, pomislio je, izgleda da sam ja taj!
Njegov avion se naglo spustio prema pisti trideset metara iznad nje, leteći tek nešto malo sporije od dvesta čvorova.
Regulator na prazno, zastoj u vazduhu, okrenut niz vetar, brzina opada sa visinom, poluga za brzine spuštena, poluga za podešavanje krila spuštena, spusti nos i strmi okret, kraj piste se blago vrti njemu u susret, siv na kiši. Nekoliko sekundi nakon što se na pokazateljima opreme za spuštanje pokazao znak spuštanje točkova, gume su pljusnule na mokar beton.
Minut kasnije, polako klizeći prema parkiranoj rampi, Džejmi Forbs je postao zlatna ribica u posudi sa vazduhom, došlo je do proloma oblaka i bujice su šumele preko krova, tako da nije čuo rad motora, osim što se elisa još okretala. Nije video ništa drugo ispred sebe.
Zakočio je i zaustavio avion na pisti, a potop je neobuzdano šumeo, pažljivo je savio kartu kad je munja proparala nebo negde u blizini, a avion poskodo na točkovima od udara groma.
Na rubu savijenog dela karte, krupnim slovima piše:
Duboko sam zahvalan na putovanju, na tome što moje najviše ja bdi nada mnom kao roditelj i vodi me.
Siguran usred divljanja oko sebe, prvi put je primetio reč roditelj.

21.


Zbog Konvencije uzgajivača konja sa jugoistoka, svi hoteli u Kros Sitiju su bili zauzeti. Svi recepcioneri su bili ljubazni (Ljudi će prema meni biti ljubazni kao što sam ja ljubazan prema njima), svi su mu rekli da nema slobodnih soba, apartmana, ormara za metle, kućice za pse, sve do ponedeljka.
Odlučio je da će te večeri raširiti svoj nepropusni prekrivač ispod krila aviona, moliti se za suvo vreme, a ujutro nastaviti prema jugu.
Molitva mu se nije do kraja ostvarila, ali su se pojavili komarci. Tek što se spustio mrak, njihovo zujanje je uništilo svaku pomisao na spavanje pod krilom. Povukao se u kabinu, čvrsto razvukao platno da te sitne zveri ne bi ušle, istegao se koliko je mogao, savio se uz levu stranu sedišta zguravši noge u prostor desne pedale kormila.
Malo se oraspoložio ponovo pročitavši Pilotski priručnik za T-34 uz bateriju, dvesta četrnaest stranica zanimljivog teksta i fotografija. Uspeo je da pročita trideset tri, pre nego što je svetlost baterije oslabila i ugasila se.
Usamljenost, zgrčenost, vrućina, vlaga, mrak. Još deset sati do zore. Zar to dobijate kad prihvatite sugestije o menjanju sveta oko sebe?
Nisi izgovorio sugestiju o udobnom krevetu svake noći, nešto mu je reklo. Spominjao si drugactji svet, onakav kakav bi ti zamislio kao istinit. To si i dobio. Ako si mislio da ne želiš izazove, to bi trebalo i da kažeš. Ako si mislio da ne želiš neudobnost, trebalo bi to da napomeneš.
Pomislio je da li bi pokušao da pronade rezervne baterije za svetiljku i na popis svojih sugestija da doda »Neću da ne osećam neudobno«. Bio je usamljen i bilo mu je vruće, bio je zgrčen i sve je bilo vlažno, počeo je da se guši u zatvorenoj kabini, osmehnuo se razmišljajući o promenama na svom popisu autohipnotičkih sugestija.
Imaću uvek dovoljno ukusne hrane i i spavaću dugo svakog jutra i nikad neću morati da iznosim smeće ili da plaćam račune.
Da je neko kampovao nedaleko od njega i osluškivao u mraku, čuo bi ga kako se smeje.

22.


Skoro da je zapamtio san, ali ne sasvim. Sat pre izlaska sunca pilot je zaspao. Našao se ponovo u školi, ili barem negde gde je bio okružen praznim školskim tablama.
Na tablama je bilo na hiljade reči, ali sve su bile izbrisane, red za redom tragova krede i brisanja. Tada je, neposredno pre budenja, ugledao jednu tablu, s jednom rečju koja nije bila ispisana kredom, nego uklesana u kamenu:

Život

Video ju je na pola sekunde pre nego što su se table zavrtele i on se probudio s prvim svetlom na istoku i bistrim tamnim nebom.
Čovek koji nije pamtio snove, Džejmi Forbs, uhvatio se poslednjeg delića sna i držao ga se dok se nije rastvorio u praskozorju.
Zapamtiću svaki san koji mi je važan.
San mi je doneo odgovor, pomislio je. Na kraju!
Sad je krenuo je u potragu za pitanjem, imajući na umu odgovor. Život, pomislio je, život-život-život. Da to zapišem? Činilo se budalasto, ali je karta ležala na desnoj strani table s prekidačima. Izvukao je olovku i zapisao: Život.
Izgledalo mu je neizmerno važno da to zapamti. Iz trenutka u trenutak činilo se sve gluplje. Život. Dobro. Sekunde su prolazile. Dobro se pretvorilo u A šta sad, a to se pretvorilo u Pa šta onda. Život. Zanimljiva reč, ali dobro bi joj došao nekakav kontekst.
Kao pereca koja je odlučila da postane štapić, izvukao se iz kabine na hladan vazduh u kom nije bilo komaraca. Krila i tlo je delio skok od pola metra, a izgledalo mu je kao čitav metar.
Uh, kakva noć. Ukočen sam, ukočen, ukočen.
Tu, dok je sunce izlazilo, pre nego što je lance prihvatio kao istinu: Ne! Neću da ponavljam za tobom! Odbacujem tvoju tmurnu sugestiju o mojim osećajima, neću da se hipnotišem u bolest, ograničenje ili nelagodu. Nisam ukočen, ukočen, ukočen, nego sasvim suprotno. Savršen sam izraz savrsenog života, ovde i sad. Ovogjutra sam savitljiv poput zmije. Ne osećam nikakav bol, nikakvu nelagodu. Savršeno sam zdrav, prepun energije, žustar, budan, odmoran i spreman za let!
Na jednom nivou je bio svestan da je odigrao svoj trik s dehipnotisanjem, a na drugom se pitao da li bi mogao da funkcioniše.
Na njegovo zaprepaštenje, funkcionisao je. Ukočenost je nestala, povukla se u prvoj polovini prve sekunde nakon što je odbacio sugestiju, umesto da je privuče kao neki krvopija vampir uz svoj vrat.
Pred svitanje je vežbao hodanje, kao da je savršeno neu- kočen i kao da je došlo do nekakvog čudesnog verskog isceljenja, hodao je s lakoćom, opušteno i prirodno.
Aplauz s unutrašnje galerije. Bila je to čudesna, refleksiv- na demonstracija: gotovo trenutno poricanje negativne sugestije, afirmacija prave prirode, sugestija nestala u limbu od- bačenosti, sposobnost za kretanje obnovljena u trenutku.
Ovaj svet zapravo nije onakav kakvim se čini, pomislio je trčeći nepoznatom pistom, kušajući pobedu. Pošto će uvek da bude priče o sugestijama, ovako ili onako, zašto istinitima ne bismo smatrali sjajne, umesto dosadne? Zar ima nešto loše u tome?
Posmatraću to na ovaj način: reorganizujem sebe. Svaki put ću da zamenim negativne energije pozitivnim, da vidim šta te da se dogodi. Sam Bog zna da sam dovoljno dugo u ovom životu nasedao na negativnosti, sad je vreme za ono pozitivno.
Izgleda neobično da tako nešto jednostavno kao... Istog trenutka je prekinuo.
To uopše nije neobično! To je prirodno, normalno, ispravno!
Osmehnuo se samom sebi. Nemojmo da se zanosimo... Ne! Vet sam se zaneo sa tom svojom reorganizacijom. To deluje! Ono što jedino prolazi kroz moja vrata su pozitivne ideje koje potvrduju život!
Zadržavam pravo da odbijem negativne sugestije od koga god dolazile.
Hajde, zarežao je misleći novi optimista u njemu ka silama tame, koja je vaša sledeća negativna primedba? Na videlo. Dajte sve od sebe!
Džejmi Forbs se nasmejao borbi u svojim mislima, kladed se na novog momka.
Hvala ti, pomislio je, obraćajući se unutrašnjem učitelju. Pretpostavljam da ćeš, počevši od ovog trenutka, da vidiš dosta pr mena.

23.


Posle oluje nebo se širom otvorilo. Ceo jugoistok je bio žestoko bistar, kako kažu piloti.
Možete da očekujete male loptice kumulusa oko podneva, pomislio je Džejmi Forbs pripremajući avion za let. Loptice koje će da se do sredine poslepodneva ponovo pretvore u oluju sa grmljavinom.
Kad je sunce raščistilo nebo na istoku, T-34 je podigao točkove i uspenjao se prema jugu. Hladan vazduh i gladak, kao nauljen led. Zamislio je sletanje kod kuće, savršeno spuštanje, klizanje do hangara.
Izravnao se na hiljadu metara, kad je vragolast deo njegovog uma postao davolji advokat, pa ga je gurnuo nasred pozornice.
Sletanje možda neće biti savršeno. Nešto bi moglo da pođe po zlu. Mogao bi da otkaže motor. Potpuni prekid električne energije. Točkovi bi mogli napola da se spnste i zaglave.
Pričekao je da optimista u njemu napadne te mračne ideje i sve ih odbaci. Ništa se nije dogodilo.
Moglo bi da dođe do zastoja u snabdevanju uljem. Moglo bi.
Nećes da kažeš daje to nemoguće? Da negativnosti nisu dozvoljene?
Šta je negativno u zastoju motora? Letenje voliš delimično i zato što je neočekivano. Prekid dovoda ulja je događaj, ispit. Ništa negativniji od ispita iz gramatike.
Naravno. U pravu si.
Zanima li te šta je negativno, Džejmi? Evo šta je negativno:
»Bolestan sam.«
»Zarobljen sam.«
»Glup sam.«
»Bojim se.«
»Odvojen sam od svog najvišeg ja.«
Nije ispit negativan, nego ono što dobiješ kad padneš na ispitu.
Zašto ne bi bila sugestija »Nema ispita«, odgovorio je pilot, hipnotiši me da letim bez ikakvih problema?
Ne, ne želiš da znaš zašto.
Zašto?
Zato što voliš da polažeš ispite, voliš da se dokazuješ.
Pilot je razmislio o tome. Nije reč samo o vazdušnim ispitima.
Ne samo o vazdušnim. Nego o svim ispitima.
Zašto ti imaš toliko samopouzdanja, kad ja nemam?
Pošto si upravo naseo na sugestiju da nemaš samopouzdanja, reći ću ti zašto. Ja imam samopouzdanje zato što ne pitam da li su ono što vidim oko sebe moja uverenja. Znam da jesu. Znam da to stvaram zbog važnih razloga. Uz tvoje dopuštenje, ja ću da se pobrinem za pitanje samopouzdanja, dok ti ne budeš mogao to sam da uradiš.
Hvala ti, ali...
Ali šta? Nameravaš li u tu prazninu da umetnes nešto negativno?
Poznato je da pilot ne misli sporo. Rečenicu: »Nikad neću biti u stanju stalno to da radim«, ispustio je kao vrući krompir.
Hvala ti, ali... ne treba mi tvoja pomoć. Osetio je da se njegovo više ja zabavlja. Dobro. Javi mi ako ti zatrebam. Doviđenja.
Bio je malo usamljen kad mu je otišao novi prijatelj.
»Ne osećam se usamljeno!«, glasno je rekao. Nije otišao, tek smo se sreli. Lepo je pronaći svoja ja na visinama i ona dođu kad ih pozovem.
Samopouzdanje koje je glumio rasplamsalo se u samopouzdanje koje je osetio. Njegovo drugo isceljenje u istom danu. Nešto se promenilo u Džejmiju Forbsu. Rasprave o kulturalnoj hipnozi nisu bile prazne red. Što je vise ispitivao tu ideju, sve vise je i sam uviđao da je istinita.
Odgovori na svako pitanje pojaviće se na neki jasan način, ponekad brz i neočekivan, i to iznutra.
Avion se nakrivio i proleteo kroz gornji deo magle na visini od hiljadu četristo metara, privučen obladma nalik kokicama, koji sanjaju o divovskoj budućnosti. Njegova senka je na trenutak pala na sloj bele izmaglice, silueta aviona u oštrom crnom svetlu, smeštena u sredini savršene kružne aureole svih duginih boja.
O, Bože. Kad upravljate avionima, dobijate takve slike, fotografije u trajanju od pola sekunde koje zauvek nosite sa sobom. Kakav život!
Reč na školskoj tabli, prisetio se, zar to nije zanimljivo, ret iz njegovog sna.
Malo ju je odgonetao, Zašto je ta reč život bila usamljena, sve druge izbrisane?
Je l moramo sve da ti nacrtamo? Pozdrav, ponovo se susrećemo.
Želeo je da zna šta je stvarno, sećaš li se?
Pošto je sve ostalo samo sugestija i pojava, da, jesam, hteo sam da znam. Oh.
Život? Život je stvaran?
Izravnao se na hiljadu sedamsto metara, njegova misao u obliku elise usporila je okretaje, smanjivši uverenje o okretajima sa dve hiljade sedamsto u minutu na
dve četristo, što se pokazalo na tahometru koji i nije bio tu. Ne mogu da verujem svom vidu ili sluhu ili dodiru da će to da mi pokaže. Stvarnost, jer su svi oni deo mog transa.
Pa ipak sam svestan da živim. Da sam stvaran. Ja jesam. Oduvek si bio, začuo se šapat. Uvek ćeš da budeš.
Usprkos prevari u prostor-vremenu, koja kao da kaže »sad me vidiš, sad me ne vidiš«, pomislio je, uprkos svim njegovim sugestijama i pogrešnim usmeravanjima, pretpostavkama i uverenjima, uprkos svim njegovim teorijama i zakonima i pretvaranju da smo nešto što nismo, dakle bića koja uspravno hodaju na sve hladnijoj površini sferičnog kamena koji se otapa, na jednoj od desetak planeta koji do beskonačnosti crtaju spirale o trajnoj nuklearnoj eksploziji u galaksiji koja se vrti i eksplodira, u svemiru ispunjenom vatrometima, iza naše maske. Zivot je ono beskonačno, večno načelo koje se nikad nije rodilo i nikad neće da umre, a stvarni ja nije onaj sjedinjen s vatrama koje dogorevaju, nego s Njime.
Mi, koji smo ovde u našem malom uverenju o domu; drevni vanzemaljci u svom uverenju o civilizacijama poteklim sa zvezda; duhovna bića iz uverenja o životima posle života i snovima o dalekim dimenzijama; u svojoj suštini, svi mi se igramo simbolima, a svako od nas je iskrica i bljesak neumrle Stvarnosti.
Trepnuo je. O čemu to razmišljam? Kako znam te stvari? To je zato što upravljaš avionima, Džejmi...
Ma daj! To ne može...
...i zato što je to, kao kod svih, vet u tebi; sve vreme si to znao. Samo si sad odlučio da se prisetiš.
Je li tebi to zabavno?
Stvaranje svetova? Zabavno je, itekako, kad to radiš kako treba. Kao sto ti... kao sto svi mi otkrijemo da stvaramo svetove sa svakom sugestijom, svakom slikom, tvrdnjom, afirmacijom..
To ću da otkrijem?
Ne možeš više natrag, osim ako očajnički ne čezneš za dosadom. Pilot je balansirao na rubu onoga što je ceo život čekao da nauči.
Daj da to razjasnimo, pomislio je, red mi da li idem u pravom smeru. Lebdimo negde naokolo, zamišljamo priču u kakvoj bi bilo zabavno da živimo...
Mi ne »lebdimo negde naokolo«. Otkud ti to?
...mi zamišljamo svoju priču i tako sebe zamišljamo kao igrače koji mogu da odglume tu priču.
Mi ne moramo da budemo ni u jednoj priči, reklo je njegovo drugo ja.
No... dobro zasad. Nastavi.
Mi sebe stvaramo iz svoje mašte, sugestija i ideja, mi privlačimo sebe u okolinu u kojoj je mnogo Ijudi u onoj vrsti transa u kakvoj i mi želimo da budemo.
Zapamtiću da sam ja stvorio ovaj svet, da ja mogu da ga promenim i poboljsam svojim sugestijama kad god to poželim.
Mi možemo u bilo kom trenutku da okrenemo našu priču u bilo kom smeru, alije naša vera u prostor-vreme naše more, naša pozornica i tek što zaboravimo da možemo da je promenimo, zivimo u nekreativnom, umesto u kreativnom transu.
»Kreativni trans.« Baš lepo.
Mi nemamo tela, mi ih neprestano zamišljamo. Postajemo ono što neprestano sugerišemo sami sebi, bolesni ili zdravi, srećni ili neznadežni, nepromišljeni ili sjajni.
Zastao je, čekajući reakciju. Tišina. Halo? Slušam. Nastavi.
To je otprilike sve. Tu se sad nalazim ja.
Ne nalaziš se. Negde si mnogo dalje. Ali, veruješ da se nalaziš tu i to je u redu. Jesam li te dobro pročitao, dragi smrtniče? Upravo si shvatio da imaš plava krila, koja si oduvek imao u sebi i da proživljavaš svoju maštariju o letenju. Stojiš na litici visokoj hiljadu metara, naginješ se napred, pun poverenja, izbacuješ krila, gubiš ravnotezu na tlu nadajući se da tes da je pronades u vazduhu?
Tako je! Pronaći ću svoju ravnotezu u vazduhu ? Lepo.
To su bile poslednje reči koje je Džejmi Forbs čuo od svog višeg ja neko duže vreme. U međuvremenu je slušao ono što je sam upravo rekao.

24.


Kad je prva kap kiše prve poslepodnevne oluje dotakla tlo, T-34 je već sleteo, napunili su ga gorivom i odgurali u hangar. Pilot se po kiši odvezao kud, zaboravljajud na let, uživajući u vremenu koje će na kraju da provede sa Ketrin. Mnogo toga je želeo da joj kaže i zanimao ga je njen stav o mnogim stvarima.
Sledećeg dana se prisećao šta se dogodilo na tom putovanju, ponovo je proživljavao let, oživljavao je slušanje i ideje, zabeležio što je više mogao od red do red. Njegov rukopis je ispunio sedamdeset stranica.
Njegovi učenici su strpljivo čekali kao kondori.
»Šta biste učinili«, upitao je tokom sledećeg školskog leta u maloj cesni s Klaudijem Kastelijem, »ako bi se zaglavilo kormilo?«
»Upravljao bih krilcima.«
»Pokažite mi.«
»Sta biste uradili kad bi se krilca zaglavila?«
»Znad, sad su zaglavljeni i kormilo i krilca, ili samo krilca, gospodine?«
»I jedno i drugo. Isključiću i kormilo i krilca da ne možete da ih koristite.« Duga tišina. »To ne može da se dogodi.«
»Meni se dogodilo«, rekao je instruktor. »Kutija s alatom je kliznula ispod papudce kormila, a rukav jakne male devojčice u otvor za remenicu kabla za krilca. Tako sam naučio ono što ti učiš sada.«
»Ne znam.«
»Vrata, Klaudio. Otvorite vrata i videćete šta će da se dogodi.« Učenik je otvorio vrata, gurajući ih protiv bujice vetra spolja.
»Čoveče! Pa to okreće avion!«
»Jasno. Okrenite se nalevo za devedeset stepeni, a onda jedan nađesno.
Samo vratima.«
Pri kraju časa, pitanje je postalo duže: »Šta biste uradili kad bi se zaglavilo kormilo, krilca i visinsko kormilo, kad bi se prekinuo kabl, a svi instrumenti otkazali, kao i svi radijski aparati, kad bi se regulator zaglavio potpuno otvoren s maksimalnom snagom uzletanja?«
»Poslužio bih se vratima i kontrolom mešavine da isključim i uključim motor...«
»Pokažite mi.«
Ti delovi lekcije bili su naporni za njegove učenike, ali umesto da ih to uplaši, nakon njegovih časova odlazili bi samopouzdaniji i ponovo se vraćali da još
nešto nauče.
Na visini od šesto metara povukao je regulator unazad u prazan hod.
»Gospođice Kavet, motor je ponovo otkazao! Gde ćete da se spustite?«
Učenica se opustila za peto prisilno spuštanje. Puka ruti- na: instruktor uspori rad motora, učenica pronade polje i klizne u položaj za spuštanje, kao da je na pisti. Kad njen instruktor primeti da će bezbedno da se spusti, pojača snagu, a avion ponovo uhvati visinu.
Ali ovog puta je bilo drugačije. »Tu ćete da se spustite?«
»Da, gospodine«, odgovorila je. »Smeđe polje pored polj- skog puta.«
»Sletećete bočno uz vetar, preko brazdi?«
»Ne. Niz vetar, paralelno s brazdama.«
»Sigurni ste da to možete?«
»Da, gospodine. Uspeću bez ikakvih problema.«
Džejmi Forbs je povukao papučicu za kontrolu mešavine na isključeno. Motor se sa malog broja okretaja spustio na nulu, elisa se s podrhtavanjem zaustavila, meka prigušena tišina vetra i avion se pretvorio u jedrilicu.
»Oprostite, gospodine, jeste li upravo...«
»Jesam. Gospođice Kavet, pokažite mi svoje najbolje spuštanje u to vaše polje sa potpuno isključenim motorom.«
Džejmi Forbs je mislio da se specijalizovao za instrukcije iz letenja koje piloti ne mogu da pronađu pre svoje prve krize u vazduhu. Sad je znao da je to nešto sasvim drugačije.
Ja ne podučavam, shvatio je. Ja predlazem, a učenici uče sami.
Ja dajem ideje. Zašto ne biste pokušali da otvorite vrata? Zasto ne biste pokušali da letite po osećaju, a ne prema instrumentima? Zašto se ne biste pokušali da se spustite u to polje s iskljucenim motorom, a onda da iskočite iz aviona i skačete gore-dole po senu, dokazavši sebi da je golo tlo isto tako dobro kao i bilo koja pista kad moms da sletiš?
Ko je to rekao? »Vi niste instruktor, nego hipnotizer.«
Marija! U deliću sekunde našao se u vazduhu iznad Vajominga.
Umreću, a on se raspituje o mačkama? Od svih spasitelja ja završim s ludakom?
Bila je to Marija Očoa, ona koja je iskoristila slučajnost da spase svoj život i dotakne moj, koja mi je pokazala kako funkcioniše svet prostor-vremena. Kad sam hipnotisao Mariju, to nije bila dvadesetominutna pomoć koju sam joj ukazao, nego poklon koji je ona dala meni i zauvek me promenila.
Draga Marija, pomislio je, gde god bila ovog trenutka, predaću tvoj dar drugima.
Ponekad bi mu, veoma retko, neki učenik poslao pismo, nazvao ga ili mu poslao
mejl: »Kad se motor zaustavio, zapravo, kad je eksplodirao, isključio sam dovod goriva, isključio sam mešavinu, elisa potpuno usporena, čuo sam Vas glas tik pokraj uva: Pokažite mi svoje najbolje sletanje na taj vas pašnjak s isključenim motorom, gospodine Blejne. Gospodine Forbs, svuda po vetrobranskom staklu bilo je ulja, ali ja sam držao kormilo, okrenuo ga do kraja, tako da sam kroz bočni prozorčić mogao da vidim bljesak. Ni ogrebotine! Najbolje spuštanje koje sam doživeo! Hvala vam!«
Čuvao je ta pisma.
Duboko sam zahvalan na svom putovanju, zahvalna sam svom najvišem ja na njegovoj ulozi roditelja i vodica.
Bilo je sivo jutro, nijednog oblačka, vidljivost u magli nula. Sedeo je za svojim računarom i ispisivao ček za najam hangara (Neće da mi nedostaje nista od onoga što mi je potrebno da postanem osoba kakva želim da budem), kad je zazvonio telefon.
»Zdravo«, rekao je.
S druge strane ženski glas, pomalo nervozan. »Ovaj, treba mi Džejmi Forbs.«
»Dobili ste ga.«
»Jeste li Vi instruktor letenja?«
»Da, ja sam instruktor letenja. Ali, ne dajem oglase. Naz- vali ste broj koji nije u imeniku.«
»Želim da naučim da letim. Možete li da me naučite?«
»Žao mi je, gospodo, ja nisam takav udtelj. Kako ste došli do ovog broja?«
»Našla sam ga na zadnjoj korici časopisa o letenju. Neko je markerom napisao Vase ime i broj i red dobar instruktor.«
»To je lepo čuti. Ono što treba da znate je da podučavam tek kad dobijete dozvolu. Hidroavioni, mali avioni, napredno letenje. U blizini ima dosta letačkih škola, a ako posle poželite dodatne časove, nazovite me pa ćemo da popričamo o tome.«
»Nemojte da spustite slušalicu!«
»Nameravao sam da pričekam«, rekao je, »dok ne kažete doviđenja.«
»Brzo učim. Već sam uzimala časove.«
»To je nešto drugo. Šta je bočno jedrenje?«
»To je manevar koji u početku izgleda čudno«, odgovorila je, zadovoljna zbog testa. »Nagnete avion u jednom smeru, ali ga povučete u drugom. Bočno jedrenje vam pomaže da ne lebdite na vetru dok se spuštate i to je jedini način na koji možete ući ravno u vetar koji bi vas oduvao sa piste.«
»Dobra definicija.« Očekivao je onu iz udžbenika: Postupak kojim se gubi visina, a da se ne dobije na brzini, koja je samo delimično tačna.
»Oduvek sam želela da letim. Kao i moja majka. Nameravale smo zajedno da
naučimo, ali ona je umrla pre... pre nego što smo stigle.«
Bilo bi im zabavno da zajedno lete, pomislio je. »Žao mi je.«
»Razgovarala sam sa... Prethodne noći sanjala sam mamu. Rekla mi je da naučim za nas obe, da će ona da leti sa mnom. Onda sam jutros pronašla časopis u kolicima u prodavnici s Vašim brojem. Kao da je... znam da podučavate neke početnike, zar ne? Baš nikada? Možda detaljniji intervju? Oni koji uče za dvoje možda uče dvostruko marljivije?«
Na to se osmehnuo. Pa ne bi to bio kraj sveta, pomislio je. Ako ništa drugo, ima ispravan stav. Visina, odluka, želja za ostvarenjem.
Razgovarali su još kratko i dogovorili se za vreme sastanka.
»Mama je rekla da svog instruktora letanja birate po boji kose«, rekla je, sad opuštena i srećna. »Znam da sam budalasta, ali Vi imate sedu kosu, zar ne?«
»Koliko god bio skroman«, rekao je, »imam sedu kosu. Usput rečeno, ako Vam ne smeta, kako se zovete?«
»Žao mi je«, rekla je, »pretpostavljam da sam se malo zanela. Ja sam Dženifer Blek O'Hara. Prijatelji me zovu Dženifi.«
Kad su završili razgovor i nakon sedam sekundi dok ga nije popustio šok kad je čuo njeno ime, urednim i nesigurnim rukopisom je napisao svoj raspored letenja.
Podudarnost će da me odvede do drugih koji će da mi daju lekcije da ih naučim i kojima ću i ja takođe da dajem lekcije.
Nije joj to spomenuo, ali smatrao je potpuno verovatnim da će hipnotizerova kćerka da prode na intervjuu i da će da nauči da leti. Proći će zajedno - Dženifi i njena majka. Obe.