Sajlez Marner

First topic message reminder :



Džordž Eliot

____

George Eliot - Mary Ann Evans



Danas je već i školskoj deci poznato da se pod muškim imenom „Džordž Eliot” krije žena, Marijan ili Meri An Evans (1819–1880), koja je taj pseudonim uzela kad je objavila svoje prvo književno delo „Prizore iz svešteničkog života” (1857). Iako je tada imala već trideset i osam godina, osećala je početničku „tremu” pred kritikom i verovatno se zato poslužila izmišljenim imenom. Strah je bio neopravdan; već to prvo delo dobilo je pohvale čak i tako velikih savremenika kakvi su bili Dikens i Tekeri (Dikens je jedini poznao u njemu žensku ruku), a. i kasniji romani bili su veoma dobro primljeni, mada je u kritici, naravno, uvek bilo i nepovoljnih ocena njenih dela. Među nekoliko izvanrednih žena kojima se ponosi engleska književnost XIX veka (Džejn Osten, Em ili i Sarlota Bronte, gđa Gaskel), Džordž Eliot je svakako bila najpopularnija kod čitalačke publike, iako joj je književna reputacija u toku njenog života i sve do danas trpela od promena književnih moda. Danas je – zahvaljujući opet donekle promeni mode – njen ugled kod kritike jednako velik kao i kod publike, ako ne i veći.
Potekla iz malog mesta u pokrajini Vorikšir (u blizini Stratforda i Koventrija), iz srednje građanske porodice (otac joj je bio ekonom na velikom poljoprivrednom imanju), Džordž Eliot se formirala pod dejstvom dva krupna uticaja. Prvi je bio skup tradicija engleskog provincijskog društva u kojem se kretala – tradicija izraženih u načinu života, govoru, svakidašnjem ophođenju, a osobito u žilavom, tada već vekovnom, puritanskom stavu, koji se ispoljavao u brizi za dušu, interesu za moralna pitanja i težnji – bilo iskrenoj, bilo neiskrenoj – za pravednim životom.
Ova poslednja crta – duboko i ozbiljno interesovanje za etička pitanja, posebno za unutrašnje moralne sukobe u psihi i moralni razvoj pojedinaca – ostaje karakteristična za umetnost Džordž Eliota. Drugi krupan uticaj bila je napredna naučna i filozofska misao sredine XIX veka. Sa sve bržim usponom kapitalističke privrede i razvojem tehnike, nauka i filozofija koju je nosila engleska buržoaska inteligencija kretala se takođe uzlaznom linijom, donoseći mnoge radikalne novine; dovoljno je pomenuti Bentamov utilitarizam, pozitivističku filozofiju Džona Stjuarta Mila i Herberta Spensera i Darvinovu teoriju evolucije, da i ne govorimo o engleskoj političkoj ekonomiji, najnaprednijoj u Evropi, koja je Marksu poslužila kao polazna osnova. Sav taj svet ideja danas je koje već zastareo, a koje čak postao reakcionaran (iako su neke njegove pozitivne tekovine čvrsto ugrađene u temelju savremenog naučnog pogleda na svet); ali u doba kad se mlada Marijan Evans, vanredno načitana i obrazovana devojka iz engleske provincije, spremala da postane „Džordž Eliot”, to su bili krajnje moderni pogledi, nepojmljivi i zastrašujući za njenu u tradicijama vaspitanu okolinu. Smelo prihvatajući to novo i nastojeći da prati sve što je liberalna Evropa pružala na polju slobodne misli, ona je ipak ostala ukorenjena u svom engleskom provincijskom svetu, koji je do kraja ostao najvažniji izvor njene inspiracije i njenih književnih tema. Tako je Džordž Eliot spojila u sebi dva vrlo različita duhovna kvaliteta: s jedne strane veru u etička načela i obuzetost moralnim problemima, s druge slobodoumlje i težnju za objektivnom, naučnom analizom stvari. Takav pogled na svet prisutan je u svim njenim delima.
Put do te sinteze, do „nalaženja sebe”, nije bio sasvim lak ni pravolinijski; mladost Marijan Evans bila je dobrim delom period teškoća, duhovnih kriza i stranputica. OsetIjiva i puna mašte, sklona čitanju i razmišljanju, ona se već zarana uzdigla iznad svoje okoline i došla s njom u latentni duhovni sukob; a, s druge strane, bila je vatreno privržena porodici (posebno ocu i bratu, koje kasnije slika u svojim romanima) i željna nežnosti i simpatije koje u svom porodičnom krugu nikad nije imala dovoljno. Ta potreba, kao i njena usmerenost intelektualnom radu, poticala je delom i otuda što . se Marijan Evans nije isticala ženskom lepotom; ona se i sama smatrala ružnom (preterujući u tome, kao i svi ljudi koji su svesni nekog nedostatka), patila zbog toga i verovatno kao kompenzaciju nastojala da razvije svoje – zaista izuzetne – intelektualne sposobnosti. Željna duhovnih saznanja, a polazeći od puritanske tradicije u kojoj je vaspitana, zagrejala se u ranoj mladosti (pod uticajem jedne svoje učiteljice) za evangelistički protestantizam, verski pokret koji je, odvojen od službene anglikanske crkve, isticao osećajnu stranu religije, „nadahnuće", i postavljao stroga moralna načela. Međutim, njena duhovna traženja nisu se zaustavila na tome. Stalno čitajući i napredujući u znanju, ona se sve više udaljavala) od verskih stavova i u jednom prelomnom trenutku osetila da je religiozni pogled na svet više ne zadovoljava; postala je agnostik, ili, kako se tada govorilo, „slobodni mislilac”. Ona je to i otvoreno saopštila porodici, i zato morala da na kratko vreme napusti rodnu kuću, dok se nije pomirila s ocem. Plod toga novog stava – koji je zadržala do kraja života – bili su njeni prevodi slobodoumnih filozofskih dela sa nemačkog, „Isusova života” od D. F. Štrausa (1846) i „Suštine hrišćanstva” Ludviga Fojerbaha (1854), Posle. očeve smrti (1849), Marijan Evans se sasvim odvojila od porodične sredine i započela karijeru slobodne intelektualke u Koventriju i Londonu. Međutim, ona nije još dugo našla pravo polje rada: tri godine (1850–53) bavila se novinarstvom pišući za časopis „Vestminsterski pregled”. Nov, srećan preokret za nju nastupio je uskoro zatim, kad se upoznala sa Dž. H. Luzom (George Henry Lewes), piscem i filozofom, autorom jedne vrlo dobre Geteove biografije. Osećajući da se savršeno dopunjuju, oni su 1854. stupili u neformalan brak – neformalan zato što je Luz imao ženu, već odavna odvojenu od njega, od koje nije po tadašnjim zakonima mogao da se razvede. Taj postupak, smeo za to doba, navukao je na njih dvoje, za neko vreme, osudu konvencionalnog društva; no brak se pokazao srećnim u svakom pogledu. Luz je pažljivo pratio književni rad svoje žene, ohrabrivao je i savetovao uvidevši da je njena književna karijera važnija od njegove. To lepo emocionalno drugarstvo i saradnja trajali su sve do njegove smrti 1878. godine. Ona ga nije dugo preživela; posle njegove smrti bila je potpuno utučena i izgubljena i više nije pisala. Međutim, 1880. godine, kad je bila već u šezdeset prvoj godini života, valjda da bi se nekako spasla potpune duševne praznine, udala se ponovo, i to za čoveka dvadeset godina mlađeg od sebe, Dž. V. Krosa (zato se u nekim podacima susreće uz njeno ime i prezime „Kros”). Šest meseci posle toga, potkraj 1880, Džordž Eliot je umrla.
U toku svog braka sa Luzom, Džordž Eliot se kretala među najpoznatijim engleskim književnicima i naučnicima, što je takođe doprinelo njenom romansijerskom razvoju. Ona se konačno formirala kao izrazita intelektualka i profesionalna spisateljica, ali to nije ograničilo njenu sposobnost sagledanja života.
Književni rad Džordž Eliota počinje već pomenutim „Prizorima iz svešteničkog života” (1875). Knjiga sadrži tri poduže novele; u svakoj je glavna ličnost sveštenik i svaka sadrži jednu moralnu dilemu. Te novele ne spadaju među njene bolje stvari, ali je već u njima vidno njeno uspešno realističko slikanje provincijske sredine i naravi i sposobnost stvaranja uverljivih likova, sagledanih i spolja i iznutra – osobito likova običnih, nejunačkih ljudi, ni dobrih ni loših, koji, međutim, pod njenim perom postaju značajni i zanimljivi kao svaka živo naslikana ljudska individualnost. Uporedo s tim, već u ovom delu vide se i neke njene slabosti, kojih se ni kasnije nije sasvim, oslobodila: mestimična sklonost ka sentimentalnosti i preteramo unošenje vlastitih komentara u pričanje.
Sledećim delom, romanom „Adam Bid” (1859) počinje serija njenih velikih romana. Sve su to zrela umetnička ostvarenja i sva sadrže ozbiljne vrednosti, ali nisu sva podjednako uspele celine. Evo njihovih naslova, u kronološkom redu: „Vodenica na Flosi” (1860), „Sajlez Marner” (1861), „Romola” (1863), „Feliks Holt” (1868), „Midlmač” (1872) i „Danijel Deronda” (1876). Uz to je napisala izvestan broj pesama, koje nemaju osobite vrednosti, i niz pripovedaka i eseja, koji se takođe po vrednosti ne mogu upoređivati s romanima.
Od romana, koje ovde ne možemo sve pojedinačno razmotriti, van Engleske je najšire poznat i najviše čitan „Vodenica na Flosi”, kod nas preveden još 1894. godine i objavljen u izdanju Srpske književne zadruge. „Vodenica na Flosi” je dobrim delom autobiografska povest: u liku glavne ličnosti Magi Taliver nije teško poznati Marijan Evans, a i sav onaj seoski svet, tako uverljivo naslikan, potiče iz detinjskih uspomena same autorke. Najbolji je u romanu prvi deo, gde je izvanredno pronicljivo, s upravo genijalnim sagledanjem dečje psihe, opisano detinjstvo Magi i Toma Talivera. Ne manje snažno naslikan je i njihov porodični krug, osobito tri sestre gđe Taliver – izvrsni humorističnosatirični portret i s izvesnim opšteljudskim crtama, ali s vrlo dobrim uvidom u društvene i klasne motive ljudskog delovanja. Najveći utisak na čitaoca ostavlja ipak Magi, devojčica i mudra i naivna, i poetična i krajnje realna, emocionalno nezrela a umno neobično razvijena. Prema kraju roman je slabiji: većina kritičara smatra da je zaljubljivanje Magi u Stivena Gesta neuverljivo i nesaglasno s njenom prirodom, a uz to je očigledno da je kraj romana – poplava Flose i smrt brata i sestre u talasima – donekle namešten i nedovoljno pripremljen. Bez obzira na to, „Vodenica na Flosi” spada, bar svojim prvim delom, u najbolja ostvarenja engleskog romana XIX veka.
U svim svojim romanima Džordž Eliot se koristi svojim dubokim poznavanjem sela i malog grada srednje Engleske, društvenog i političkog kretanja te sredine, njenog dijalekta, njenih vrlo zanimljivih i raznovrsnih ljudskih tipova; a kako kraj u kome je živela čini od davnina srce i srž Engleske, mnoge slike i pojave koje je uhvatilo njeno bistro posmatračko oko karakteristične su za njenu naciju u celini. Ali to nije sve: mnogi njeni likovi imaju širi, opšteljudski značaj. Rekli smo da je Džordž Eliot iznad svega zainteresovana za etičke probleme, a to znači za suštinske vidove ljudskog ponašanja, za one slojeve ljudskog bića koji se najsporije menjaju i u kojima imaju manje udela lokalne, ograničene karakteristike. Njena je glavna tema, u stvari, sukob dobra i zla u privatnim ljudskim odnosima, a još češće sukob dobrih i zlih, humanih i životinjskih pobuda u jednom ljudskom biću. Njeni pojmovi o dobru i zlu su ši/rokogrudi, nesputani uskom verskom moralkom, pristupačni i današnjem čitaocu. Jedina je slabost što su neki njeni pozitivni likovi – često uzeti iz redova evangelističkih verskih idealista, koje je dobro znala – sutnše idealizovani, neuverljivo anđeoski. Takav je, recimo, Adam Bid u istoimenom romanu. Džordž Eliot ima manje uspeha i kad napušta svoje uobičajeno polje – suvremenu Englesku – i pokušava da oživi istoriju. To se desilo u njenom jedinom istorijskom romanu „Romoli”, čija je radnja smeštena u Firencu Savonarolina doba. U to delo je uložila mnogo truda i uspela da ostvari nekoliko živih istorijskih spektakla, ali je on u celini ipak bleđi od ostalih.
U dva svoja romana, „Feliksu Holtu” i „Danijelu Derondi”, Džordž Eliot je pokušala da ozbiljno zahvati politička kretanja svog doba. Feliks Holt je radnik naprednih ideja, „radikal", kako se tada govorila (među engleskin radnicima u to vreme gotovo i nije bilo socijalista), koj voljno odbija sve prilike da se obogati i pređe u višu klasu jer želi da ostane uza svoj svet i da se bori za njegova prava. Međutim, njegova borba je reformistička: on želi dc vaspita radnike da bi oni mogli samostalno politički mislit i odlučivati, pa onda mirnim putem menjati svoj položaj Taj lik deluje danas pomalo naivno, ali je za to manje krive Džordž Eliot a više tadašnja nerazvijenost engleskog radničkog pokreta. U „Danijelu Derondi”, pak, naslovna ličnost se bori za emacipaciju Jevreja i njihovo okupljanje u staroj domovini – cionistički ideal, danas već ostvaren i zatc današnjem čitaocu manje privlačan. Danijel Deronda je još manje uverljiv lik nego Feliks Holt, ali zato u tom romanu glavno mesto zauzima jedna izvanredna studija složenog ženskog karaktera, Gvendolen Harlet – mlada žena koja se unesrećuje jer je pošla za materijalnim interesom umesta za moralnim načelom.
Najveći i najbolji roman Džordž Eliot je „Midlmarč”, koji se katkad, po širini panorame, upoređuje s „Ratom i mirom”. Upoređenje je preterano, ali nije sasvim bez podloge. U „Midlmarču" dolaze do najjačeg izraza sve najbolje osobine Džordž Eliotove – njena sposobnost slikanja moralnih sukoba u čoveku i stvaranja uverljivih likova, njeno duboko i detaljno poznavanje privatnog, društvenog i političkog života engleske provincije, kao i njen humani pogled na svet. U romanu se prepliće nekoliko linija radnje: istorija Doroteje Bruk, povest mladog lekara Lidgejta, moralna kriza pobožnog bankara Bulstroda i ljubav mladog Freda Vinsija i Meri Gart, povezana sa slikom uzorne porodice Gart. Sve su te istorije smeštene na čvrsto tlo engleske provincije, naslikane u mnoštvu veoma živih sporednih likova iz seljačke i građanske sredine. Junakinja romana je Doroteja Bruk, lepotica sva predana nepraktičnim velikim ciljevima: da mnogo nauči i da bude korisna ljudima. Iz svog idealizma ona se udaje za učenog sveštenika Kazobona, mnogo starijeg od sebe; postepeno se taj brak pokazuje kao težak životni promašaj. Ne samo da je Kazobon uzak, krut, bezosećajan, već je i njegov naučni rad samoobmana: on nema stvarne sposobnosti i nikad neće privesti kraju pregolemi projekt koji je ambiciozno započeo. Ipak, njegov lik je jedan od najuverljivijih i najistinitijih koje je Džordž Eliot naslikala. V povesti Doroteje Bruk i Kazobona snažno je obrađena večna tema sukoba između idealnih težnji i neumoljive životne prakse. Paralelna je s tim povest mladog lekara Lidgejta, željnog naučnog rada i postignuća, koga upropašćuje brak s razmaženom lutkom Rozamond Vinsi. Lepa je i istorija rasipnog i lakomislenog Freda Vinsija, koji se, nateran materijalnom nuždom, prevaspitava pomoću poštenog fizičkog rada i ljubavi prema vrloj Meri Gart. U Merinu ocu Kalebu Gartu, vrednom zemljomeru i ekonomu, Džordž Eliot je prikazala svog oca i ujedno dala idealni lik čoveka koji u radu gleda glavnu životnu vrednost. Po toj crti – poštovanju i uzdizanju korisnog rada, i fizičkog i umnog, – Džordž Eliot se bitno razlikuje i od Dikensa i od Tekerija i približava naprednom humanizmu našeg vremena.
Jedno od najsnažnijih mesta u „Midlmarču” je jezivo sugestivni prizor umiranja starog čudaka i tvrdice, bogatog Federstona, kad se oko njegove samrtne postelje kupe kao lešinari bliski i daleki rođaci ne bi li obezbedili za sebe nešto od njegova bogatstva. Taj se prizor može meriti s najjačim Balzakovim scenama slične vrste. „Midlmarč” sadrži još mnogo raznovrsnih vrednosti: istorija pada bankara Bulstroda, koji je svoje bogatstvo stefcao krivim putem, mada začinjena nekim plitkosenzacionalističkim elementima, vrlo je upečatljiva; uspeo je i opis političke kampanje oko reforme, i seljačke pobune zbog železnice, kao i više odličnih pojedinačnih portreta (goropadna gđa Kadvoleder, nosilac „javnog mnjenja”, smušeni g. Bruk, tipični mlaki liberal). „Midlmarč” je veliki roman, jedan od najboljih u engleskoj književnosti; uz to se Džordž Eliot, po svom duhu i tonu, od svih velikih engleskih romansijera XIX veka najviše približava evropskom – francuskom i ruskom – realističkom romanu i slobodnija je od engleskog lokalizma.
Konačno, nekoliko reči o delu koje imamo pred sobom. „Sajlez Marner” je, u upoređenju sa „Midlmarčom” ili „Vodenicom na Flosi”, delo manjeg zahvata i uže tematike; ali u svojoj vrsti ono je uvek smatrano savršenim. Zbog relativno manjeg obima i jednostavnije teme, „Sajlez Marner” bi se pre mogao nazvati dužom novelom nego romanom. Njegovo jezgro Čini istorija skromnog zanatlije, tkača Marnera, koji ima u sebi moralne vrednosti, ali je pod udarcima sudbine izgubio veru u ljudsku dobrotu i povukao se u mračnu usamljenost, našavši jedinu utehu u zlatu. Priča o njemu ima izrazito simboličan, opšteljudski karakter; to je povest moralnog pada i iskupljenja ljubavlju. Sredstvo tog iskupljenja je prastari simbol novog života – dete, dvogodišnja zlatokosa Epi, koja otapa srce starog Marnera i postepeno mu vraća poverenje u ljudsku dobrotu. Ta ganutljiva tema sadrži opasnost za pisca – ona ga vuče u plitku sentimentalnost, ali je Džordž Eliot odolela tom iskušenju. Sredina u kojoj živi Marner, selo srednje Engleske, opisana je sočno i ubedljivo, s mnogo humora i ne bez satirične žaoke. Dobro je dat i lik Godfrija Kesa – još jedan primer realističkog prikaza moralne dileme – a lepa i karakterna Nensi Lemeter ostaće sigurno u sećanju svakog čitaoca. Nezaboravan je i humoristični portret dobroćudne Doli Vintrop, a društvo u gostionici „Duga” pruža vrlo živu sliku provincijskih naravi. Piščevi komentari u ovom delu nisu suviše istaknuti, a uvek su prikladni i korisni. Bez obzira na neke sitne lokalne osobenosti, koje su uostalom objavljene u samom tekstu, „Sajlez Marner” je delo koje je do danas sačuvalo svežinu i privlačnost, a uz to delo koje i stari i mladi mogu čitati s uživanjem.
Dordž Eliot nije tako neiscrpan i maštovit stvaralac likova kao Dikens, ni tako prefinjen stilist kao Tekeri; ali ona nadmašuje obojicu ozbiljnošću svog shvatanja romana i ljudske sudbine koja mu je predmet, kao i svojom sposobnošću sagledanja bitnih motiva ljudskog delovanja i njihova sukobljavanja u pojedinačnoj psihi. Ona je pravi prethodnik modernog psihološkog romana i jedini pravi realist u engleskom romanu XIX veka – realist u smislu u kojem se to ime daje Floberu, Tolstoju i Turgenjevu. Naravno, Džordž Eliot nije u svemu ravna tim velikanima, ali je, kao i oni, pisac svetskog značaja. Po svom književnom uspehu i umetničkom poštenju, kao i po tome što nesumnjivo spada među nekoliko najumnijih i najnaprednijih žena svog veka, Džordž Eliot svakako zaslužuje slavu i poštovanje koje joj do danas ukazuju mnoge generacije čitalaca.
Dr Dušan PUHALO




"A child, more than all other gifts That earth can offer to declining man, Brings hope with it, and forward-looking thoughts."
"Dete, više od svih darova koje koje priroda može ponuditi posrnulom čoveku, nosi sobom nadu i veru u budućnost."
William Wordsworth - Michael.

XV


Lako je pogoditi da je jedna ličnost sa življim, iako skrivenijim interesom nego ma ko drugi, pratila uspešno razvijanje male Epi pod tkačevim staranjem. Ta ličnost nije smela da učini ništa što bi dalo povoda pretpostavci da se ona brine o usvojenom detetu jednog siromašnog čoveka više nego što se to može očekivati od dobrote jednog mladog vlastelina, kad ga slučajni susret podstakne da kakvim malim darom pomogne starog dobričinu kome su svi naklonjeni; ali je ona sama sebi govorila da će doći vreme kad će doći da učini nešto više za poboljšanje života svoje kćeri ne izlažući se nikakvom sumnjičenju. Očekujući to vreme, je li ta ličnost bila nesrećna zbog toga što ne može svome detetu da pruži ono na što je po rođenju imalo pravo? Ne bi se moglo reći da jeste. Dete je bilo zbrinuto i vrlo je verovatno da će biti srećno, kao što često bivaju ljudi skromnog položaja – srećniji, možda, od onih koji rastu u izobilju.
Carević iz bajke imao je prsten koji ga je morao ubosti kad god bi zaboravio na svoju dužnost i odavao se uživanju. – Ja se pitam je li taj prsten jako ubadao carevića kad je polazio u lov; ili bi ga tad samo lako bocnuo, a dirao ga do bola tek onda kad se lov svrši i kad nada, savijajući krila, gleda iza sebe i postaje žaljenje?
Obraz i oko Godfrija Kesa bili su sad sjajniji nego ikad. On je u tolikoj meri bio načisto s onim što hoće, da se već činilo kao čovek od karaktera. Dansi se nije nikako vraćao: ljudi su iz toga zaključivali da je stupio u vojsku ili »otišao u svet«, ali niko nije ni pomišljao da dalje raspituje o toj stvari tako tugaljivoj za jednu poštovanu porodicu. Godfri je prestao da viđa Dansijevu senku na svojem putu; a taj put ga je sad vodio pravo ostvarenju njegovih najboljih i najmilijih želja. Svi su govorili da se g. Godfri popravio; i bilo je sasvim jasno kako će se stvar okončati, jer nije bilo mnogo dana u nedelji kad ga nisu viđali da na konju ide u Lugove. I sam Godfri, kad bi ga u šali zapitali je li već određen dan, smešio se s prijatnom svešću prosioca koji bi mogao reći »da« kad bi hteo. On se osećao preobražen, oslobođen iskušenja; i slika njegova budućeg života ukazivala mu se kao obećana zemlja za koju nije imao potrebe da se bori. Gledao je sebe okruženog srećom u svojoj kući gde će se Nensi smešiti na njega dok se on bude igrao s dečicom.
A ni ono drugo dete koje neće imati mesta u očinskom domu on neće zaboraviti; postaraće se da ono ni u čem ne oskudeva. To je njegova očinska dužnost.

XVI


Bio je sjajan jesenji dan, nedelja, šesnaest godina od onda kad je Sajlez Marner našao svoje novo blago pred ognjištem. Zvona stare crkve u Revlou veselo su zvonila objavljujući da je jutarnja služba svršena; a kroz zasvođena vrata u zvoniku izlazili su lagano, zaustavljajući se u prijateljskom pozdravljanju i pitanjima, imućniji parohijani koji su smatrali da je ovo lepo jutro veoma pogodno da se ode u crkvu. Na selu je u to vreme bio običaj da ugledniji članovi opštine odlaze prvi, dok bi njihovi susedi skromnijeg položaja stajali i gledali gladeći se rukom po kosi ili klanjajući se svakoj krupnijoj poreskoj glavi koja bi se okrenula da ih pogleda.
Među tim lepo odevenim ljudima koji prvi nailaze ima nekoliko ličnosti koje ćemo mi poznati i pored vremena čija se ruka spustila na sve njih. Onaj visoki plav čovek četrdesetih godina ne razlikuje se mnogo u licu od Godfrija Kesa kad mu je bilo dvadeset i šest: samo je nešto puniji i izgubio je ono obeležje mladosti koje se ne može izraziti rečima – ali čiji se gubitak vidi jasno i onda kad oko nije još potamnelo, i kad bore nisu još došle. Možda se ona lepa žena koja nije mnogo mlađa od njega, i koja se oslanja na njegovu ruku, promenila više nego njen muž: ljupko rumenilo koje je ranije uvek cvetalo na njenim obrazima sad se javlja samo pokatkad, na svežem jutarnjem vazduhu ili povodom kakvog velikog iznenađenja; ali za sve one koji ljudsko lice vole više kad se na nijemu ogleda životno iskustvo, Nensina lepota je sad izrazitija. Duša često sazreva do potpunije dobrote dok je godine obavijaju ružnom navlakom; zato se običnim pogledom nikad ne može da oceni kakav je ukus nekoga ploda. Ali godine nisu bile tako svirepe prema Nensi. Njena odlučna ali spokojna usta i vedar i otvoren pogled mrkih očiju govore sad o duši koja je poznala iskušenja i zadržala svoje najplemenitije osobine; a i samo njeno odelo, prikladno i prosto, otmenije je danas bez onih ukrasa koje mladost voli.
G. i gđa Godfri Kes (svaka druga titula izumrla je na usnama seoskih stanovnika otkako je stari vlastelin počinuo kod svojih otaca, a njegovo imanje podeljeno među njegove sinove) okrenuli su se zbog onoga visokog starog čoveka i one žene jednostavno odevene, koji su malo zaostali – pošto je Nensi primetila da treba sačekati »oca i Prisilu« – i sad svi četvoro skreću užom stazom koja prolazi kroz groblje do malih vrata prema Crvenoj kući. Mi nećemo ići za njima; jer u toj povorci koja izlazi iz crkve može biti i drugih ličnosti koje bismo rado ponova videli – ličnosti koje verovatno nisu tako lepo odevene i koje možda nećemo tako lako poznati kao gospodara i gospođu iz Crvene kuće.
Međutim, nemogućno je ne poznati Sajleza Marnđra. Kao što biva kod ljudi koji su u mladosti bili kratkovidi, njegove krupne mrke oči kao da su dobile bolji vid, jer im je pogled manje neodređen i mnogo prijatniji; ali po svemu drugom se vidi da je njegov organizam jako oslabeo za ovih šesnaest godina. Tkačeva pognuta ramena i bela kosa daju mu skoro starački izgled, iako nema više od pedeset i pet godina; ali je pored njega najsvežiji cvet mladosti – bela i rumena osamnaestogodišnja devojka, s jamicama na obrazima, koja je uzalud pokušavala da svoju kovrdžavu svetlokestenjastu kosu natera da se ispravi pod mrkom kapom: ona se talasa uporno kao potočić na martovskom povetarcu, kovrdžice se otimaju ispod češlja koji se trudi da ih zadrži na potiljku, i vire ispod oboda na kapi. Epi ne može da se ne jedi zbog toga, jer u Revlou nijedna devojka nema kosu kao što je njena, i ona zamišlja da kosa treba da bude glatka. Ona ne želi da bude prekorna ni u najmanjim stvarima: vidite samo kako joj je molitvenik brižljivo uvijen u maramu s tačkicama.
Onaj snažni mladić u novom pamučnom odelu, koji ide iza nje, ne ume da kaže kakva treba da bude kosa uopšte kad ga Epi o tome pita i misli da je glatka kosa možda bolja, ali ne želi da njena bude drukčija. Ona zacelo pogađa da za njom ide neko ko o njoj misli sasvim osobito i ko prikuplja hrabrost da pođe naporedo s njom čim iziđu na ulicu; inače, zašto bi izgledala malo zbunjena i zašto bi pazila da nikada ne okrene glavu od svog oca Sajleza, s kojim poluglasno razgovara o tome ko je bio u crkvi a ko nije bio i kako je lep crveni planinski jasen iznad zida parohijskog doma!
– Tako bih volela, oče, da i mi imamo malu gradinu s krupnim krasuljcima, kao gđa Vintrop – reče Epi kad su izišli na ulicu –, samo, kažu da za to treba kopati i donositi novu zemlju – a vi to ne biste mogli raditi, razume se. Ja nikako ne bih htela da to radite, jer bi to bio suviše težak posao za vas.
– Ne bi, dete moje. Ako želiš da imaš gradinicu, ja bih mogao, dok su večeri ovako duge, da prekopam jedan kraj ledine, koliko bi bilo dovoljno da zasadiš koji cvetić. A mogao bih nekoliko puta udariti motikom i jutrom, pre nego što sednem za razboj. Zašto mi nisi ranije kazala da bi volela imati gradinu?
– To vam mogu prekopati ja, majstor-Marnere, – reče mladić u pamučnom odelu, koji je sad pošao pored Epi i umešao se u razgovor ne mareći za formalnosti. – Ja ću to uraditi kao od šale kad svršim svoj dnevni posao, ili inače kad imadnem vremena preko dana. Doneću vam i zemlje iz gradine g. Kesa – on će mi to rado dopustiti.
– A, Arone, dete moje, i vi ste tu? – reče Sajlez. – Nisam vas opazio; jer kad Epi govori o nečemu, ja ne vidim i ne čujem ništa drugo. Lepo, ako mi mognete pomoći u kopanju, uredićemo joj gradinu skorije.
– Onda, ako hoćete – reče Aron –, ja ću doći na Majdan danas posle podne da izaberemo mesto koje treba prekopati, a sutra ću ustati čas ranije, da odmah počnem rad.
– Ali samo tako ako mi vi obećate da se nećete zamarati kopanjem, oče, – reče Epi. – Jer ja o tome ne bih ni govorila – dodala je, upola stidljivo, upola lukavo – da gđa Vintrop nije kazala kako će Aron biti dobar da ...
– To ste mogli znati da vam mati i nije kazala prekide je Aron. – Majstor-Marner zna isto tako da ja uvek i mogu i hoću da mu pomognem, i neće hteti, mislim, da mi uzima posao iz ruku.
– Onda, oče, vi nećete raditi u gradini sve dok to ne bude sasvim lako – reče Epi –, vi i ja ćemo obeležavati leje i rasađivati cveće. Na Majdanu će biti mnogo veselije kad imadnemo cveća, jer ja sve mislim da nas cveće gleda i da zna šta govorimo. Imaćemo ružmarina, kalopera i majkine dušice, jer oni tako lepo mirišu; ali despića ima samo po gospodskim vrtovima.
– To ne znači da ga ne možete imati i vi – reče Aron – ja vam mogu doneti rasad od čega hoćete, jer moram mnogo da podsecnem i da čistim kad radim po gradinama, i bezmalo sve bacam. U Crvenoj kući ima cela jedna leja despića: gospođa ga jako voli.
– Dobro, – reče Sajlez ozbiljno – samo nemojte biti suviše slobodni zbog nas i nemojte tražiti ništa od vrednosti u Crvenoj kući; jer je g. Kes bio tako dobar prema nama, dozidao nam je kućicu i dao nam postelje i tolike druge stvari, da ja ne mogu ni pomisliti da mu dosađujem i zbog cveća ili čega bilo drugog.
– Ne, ne, nema tu dosade – reče Aron –, u celoj parohiji nema vrta iz kojeg se mnogo šta ne baca samo zato što nema ko da ga upotrebi. Ja ponekad mislim u sebi da niko ne bi trpeo oskudicu u zeleni samo kad bi se zemlja bolje obrađivala i kad na njoj ne bi raslo ništa drugo do ono što nečija usta mogu pojesti. Kad se radi u gradini, te misli vam same padaju na pamet. Ali sad treba da se vratim jer će se mati brinuti što me nema.
– Dovedite i nju posle podne, Arone, – reče Epi – ja ne bih htela ništa da počnemo bez nje. Je Ii tako, oče?
– Da, dovedite je ako možete, Arone, – reče Sajlez – ona će zacelo umeti da nas uputi kako ćemo najbolje uraditi.
Aron se vrati u selo, a Sajlez i Epi produžiše put pustom uličicom, između živih ograda.
– O, tatice! – započe ona kad su ostali sami, dohvativši i stežući Sajlezovu ruku i skakućući oko njega da ga poljubi. – Moj dobri stari tatice! Tako se radujem. Čini mi se da neću želeti više ništa kad budemo imali gradinicu; a ja sam znala da će nam je Aron prekopati – nastavljala je vragolasto i pobedonosno –, znala sam to dobro.
– Ti si moje lukavo mače – reče Sajlez čije je lice odisalo tihom srećom starosti koju kruniše ljubav – samo, time ćeš zadati mnogo posla Aronu.
– A ne, nikako, – reče Epi nasmejavši se i poskočivši – on to voli.
– De, de, daj da ti ponesem molitvenik; inače ćeš ga ispustiti kad tako skačeš.
Epi tek sada opazi da njeno ponašanje neko posmatra, a taj neko bilo je jedno dobroćudno magare koje je, vukući drvo privezano za svoju nogu, paslo na livadi – krotko magare koje nije strogo sudilo o ljudskim nestašlucima, nego bilo zadovoljno kad im se moglo pridružiti bar utoliko da ga počešu po njušci; i Epi nije propustila da ga zadovolji svojom običnom pažnjom, iako je to bilo skopčano s nezgodom da magare pođe za njima, s mukom, do samih vrata njihove kuće.
Ali oštar lavež iz kućice, u času kad je Epi metala ključ u vrata, izmenio je namere magareta, i ono se hramljući vrati pre nego što bi ga oterali. Oštar lavež bio je znak radosne dobrodošlice kojom ih je pozdravio jedan pametan mrk jazavičar. Pošto je nemirno poigrao oko njihovih nogu, on režeći jurnu na jedno šareno mače pod razbojem, a zatim se vrati i ponova zala ja kao da je hteo reći: »Ispunio sam svoju dužnost prema tome slabom stvoru, vidite«, za koje je vreme ozbiljna mati malog mačeta, sedeći na prozoru, grejala na suncu svoje bele grudi i sanjivo okretala glavu očekujući miloštu, nimalo raspoložena da se radi toga i najmanje pokrene.
Prisustvo ovih životinja koje su tu srećno živele nije bilo jedina promena u unutrašnjosti kamene kućice. U srednjoj, zajedničkoj, sobi nije više bilo postelje, ali je taj mali prostor bio ispunjen pristojnim nameštajem, toliko uglačanim i čistim da je zadovoljavao oko i same Doli Vintrop. Hrastov sto i trouglasta naslonjača od istog drveta nisu stvari koje se često viđaju u tako siromašnim domovima: oni su doneseni, zajedno s posteljama i drugim stvarima, iz Crvene kuće; jer se g. Godfri Kes, kako su svi u selu govorili, pokazivao veoma dobar prema tkaču; a i pravo je da oni koji mogu pogledaju i pomognu čoveka koji je prihvatio jedno siroče i zamenio mu i oca i majku – koji je ostao i bez svojeg novca, te sad ima samo ono što može da zaradi preko nedelje, i to u vreme kad je posla sve manje – pošto se sve manje prede lan –, a majstor-Marner nije ni tako mlad čovek. Tkaču nije niko zavideo jer su na njega gledali kao na izuzetno biće koje, više nego ma ko drugi, ima pravo na pomoć svojih suseda iz Revloa. Ono što se zadržalo od praznoverice prema njemu dobilo je sasvim drukčiju boju; i g. Mejsi, sad iznemogao starac od osamdeset i šest godina, koji se mogao videti još jedino kraj svojeg ognjišta ili na suncu pred svojim vratima, tvrdio je da kad čovek učini ono što je Sajlez učinio za siroče, onda je to znak da će mu se novac vratiti ili bar da će kradljivac morati da odgovara za nj – jer, kako je g. Mejsi govorio sam o sebi, njegova sposobnost predviđanja bila je sad jača nego ikad.
Sajlez sede i gledaše na Epi zadovoljnim pogledom, dok je ona zastirala sto čistim stolnjakom i stavljala na nj kolač od krompira koji se, kao obično nedeljom, održavao u toploti u praznom loncu nad vatrom koja je tinjala. Taj je lonac zamenjivao ugodnosti gvozdene peći kojom Sajlez nikako nije hteo da zameni svoje staro ognjište od opeka. On ga je voleo kao što je nekad voleo svoj mrki krčag – zar nije kraj njega našao Epi? Domaći bogovi postoje za nas uvek: i neka svaka nova vera trpi to idolopoklonstvo da ne bi uništila svoj sopstveni koren.
Sajlez je za ručkom bio ćutljiviji nego obično i brzo je oturio nož i viljušku prateći polurasejanim pogledom Epi, koja se igrala sa psom i mačkom, štoje učinila da njen ručak potraje prilično dugo. A to i jeste bila slika na kojoj su se mogle zaustaviti rasejane misli: Epi, s talasavim sjajem svoje kose i s belinom svoje okrugle brade i grla, koju je još jače isticala zagasitoplava pamučna haljina, smejala se veselo, dok je mače, držeći se za njeno rame svima svojim kandžama, ličilo na crtež za dršku nekog suda; a za to vreme pas s jedne strane, a mačka s druge, pružali su svoje šape ka komadu koji je ona držala daleko i od jednoga i od drugoga. Pas se na mahove okretao da strogo ukori mačku zbog njene halapljivosti i ružnog ponašanja, i režao je na nju glasno i ljutito, dok se Epi nije umilostivila, pomilovala ih oboje i podelila im komad.
Najzad ona pogleda na čosovnik, prekide igru i reče:
– O, tatice, vi biste hteli da na suncu popušite svoju lulu. Ali treba najpre da spremim sto, da kuća bude u redu kad kuma dođe. Požuriću se – to neće dugo trajati.
Sajlez je za poslednje dve godine pušio po lulu duvana dnevno, pošto su ga pametni ljudi iz Revloa uverili da tako treba da čini, jer je to »dobro protiv nastupa«; a njihov savet je potpomogao i doktor Kimbl na osnovu pravila da treba okušati sve što nije štetno – pravila koje je tome gospodinu zadavalo mnogo posla u vršenju njegovog lečničkog poziva. Pušenje nije bilo nikakvo osobito zadovoljstvo za Sajleza, i on se često čudio uživanju koje njegovi susedi nalaze u tome; ali je izvesno krotko pristajanje na sve što se u selu smatra za dobro postalo jaka navika te nove ličnosti koja se razvila u njemu otkako je našao Epi kraj svojeg ognjišta: ono je bilo konac po kojem se upravljao njegov zalutali duh dok je gajio taj mladi život, poslat mu iz tame u koju je otišlo njegovo zlato. Tražeći ono što je bilo potrebno za Epi i deleći sve njene utiske, on je postepeno usvojio običaje i verovanja u koje je bio ukaljupljen život u Revlou; i kako se s buđenjem osećanja budilo i sećanje, počinjao je da razmišlja o osnovima svoje stare vere i da ih meša sa svojim novim utiscima, dok nije došao do svesti o jedinstvu između svoje prošlosti i sadašnjosti. Vera u proviđenje i vera u ljude, nerazdvojne od svakog čistog mira i radosti, izazvale su u njemu neodređenu misao da je nekakva zabluda, nekakva pogreška, bacila tamnu senku na dane njegovih najboljih godina; i kako mu je postajalo sve lakše da otvara svoje srce Doli Vintrop, on je malopomalo poverio njoj sve što je umeo da ispriča o svojoj mladosti. To poveravanje moralo je biti i sporo i teško, jer Sajlezova slaba moć izražavanja nije bila potpomognuta lakim razumevanjem od strane Doli, kojoj njeno ograničeno iskustvo o spoljašnjem svetu nije pružalo ključ za razumevanje tuđih običaja, i sve novo što bi čula bilo je za nju izvor čuđenja koje ih je zaustavljalo na svakom koraku pripovedanja. U odlomcima i u razmacima koji su Doli ostavljali dovoljno vremena da razmišlja o onome što je čula sve dok joj to ne postane kolikotoliko jasno, Sajlez je najzad došao do najvažnije stvari u svojoj žalosnoj povesti – do bacanja kocke i do lažnog svedočanstva protiv njega; i morao je to ponoviti nekoliko puta i odgovarati na mnoga njena pitanja o tome načinu da se pronađe krivac i opravda onaj ko je nevin.
– A jeste li vi sigurni da je vaše Sveto pismo isto kao naše, majstor-Marnere, – je li to Sveto pismo koje ste sobom doneli iz vašega kraja isto ono koje mi imamo u crkvi i iz kojeg je Epi učila da čita?
– Jeste – reče Sajlez –, u svemu je isto; a i u Svetom pismu se baca kocka, ne zaboravite to – dodao je tišim glasom.
– O, bože moj, bože moj! – vajkala se Doli kao da je čula rđave vesti o kakvom bolesniku. Zatim poćuta nekoliko trenutaka i najzad reče:
– Ima učenih ljudi, možda, koji znaju kako to biva; sveštenik zna, zacelo; ali, da im se to ispriča, potrebne su krupne reči koje mi prosti ljudi ne možemo znati. Ja nikad ne mogu tačno da razumem šta znači sve što čujem u crkvi, razumem samo ponešto, ovde-onde; ali znam da su to dobre reči – to znam. A vas tišti evo ovo, majstor-Marnere: da su oni gore bili pravedni prema vama, oni nikako ne bi dopustili da vas oteraju kao nevaljalog lopova iako niste bili krivi.
– Ah! – reče Sajlez koji je sad uspevao da razume šta Doli hoće da kaže –, to je palo na mene kao usijano gvožđe; zato što, vidite, mene niko nije voleo, niti je iko mario za mene, ni na nebu ni na zemlji. I onaj s kim sam proživeo deset godina i više, još odonda kad smo bili dečaci i delili sve što smo imali – moj najprisniji prijatelj kome sam sve verovao, podigao je petu svoju na mene i radio na mojoj propasti.
– A, to je bio nevaljalac – ja ne verujem da još gdegod ima tako nevaljalog čoveka – reče Doli. – Ali sam ipak jako zbunjena, majstor-Marnere; čini mi se kao da sam se probudila, pa ne znam je li noć ili je dan. Tako mi je kao kad ne mogu da nađem neku stvar za koju znam da sam je sama negde ostavila. I u tome što se vama dogodilo bilo je pravde, samo ju je valjalo naći; i nije trebalo tako da izgubite hrabrost. Nego mi ćemo o tome razgovarati ponova; jer ponekad, kad puštam pijavice ili mećem obloge ili radim što drugo slično tome, meni dolaze misli koje mi nikad ne bi pale na pamet da sam mirno sedela.
Doli je isuviše često imala prilike da dolazi do istine na način koji je pomenula; i nije prošlo mnogo vremena, a ona se vrati na istu stvar.
– Majstor-Marnere, – rekla je jednog dana kad je došla i donela Epijino rublje – bila sam neobično i dugo zbunjena zbog onog što ste vi prepatili i zbog tog bacanja kocke; i sve mi je bilo tako zamršeno da nisam umela da mu nađem kraj. Ali mi je sve postalo jasno odjedanput, one noći kad sam čuvala jadnu Besi Foks što je umrla a decu svoju ostavila na ovome svetu, bog im pomogao – sve mi je postalo jasno kao dan; ali jesam li zapamtila, i hoću li umeti sve lepo da kažem, to ne znam. Jer ja često imam u glavi mnogo štošta što nikako neće iz nje da iziđe; a što vi kažete da ljudi iz vašeg starog zavičaja nikad ne govore molitve napamet, niti ih čitaju iz knjige, to znači da oni moraju biti neobično pametni; jer ja, da ne znam ’Oče naš’ i još poneku dobru reč koju sam iz crkve ponela, uzalud bih klečala svake večeri: ne bih umela reći ništa.
– Ali vi ipak govorite ono što ja mogu da razumem, gđo Vintrop – reče Sajlez.
– Dobro, onda, majstor-Marnere, meni se stvar učinila otprilike ovako: ja nisam u stanju ništa da razumem u bacanju kocke ni u onom neistinitom odgovoru; možda bi trebalo moliti sveštenika da to razjasni, a on bi to mogao učiniti samo krupnim rečima. Ali ono što je meni postalo jasno kao dan kad mi je bilo žao jadne Besi Foks, i to mi uvek pada na um kad žalim nekoga, i kad osećam da ne bih imala snage da mu pomognem ni onda kad bih u ponoć ustala – to je da oni gore imaju nežnije srce nego ja – jer ja nikako ne mogu biti bolja od onih koji su me stvorili; i ako se meni čini da je nešto nepravedno, to znači da tu ima stvari koje ja ne znam; a što se tiče toga, zacelo ima mnogo stvari koje ne znam, jer ja znam vrlo malo – dabome. I tako, dok sam mislila o tome, setila sam se i vas, majstor-Marnere, i onda je na mene kao bujica navalilo ovo što ću sad da vam kažem: – ako ja osećam u duši ono što je pravo i pošteno prema vama, i ako su ti koji su se molili bogu i bacali kocku, svi osim toga nevaljalca, ako su ti bili gotovi da učine ono što je pravo prema vama, ako mognu, zar nisu tu bili i oni koji su nas stvorili i koji znaju više nego mi i čija je volja bolja? To je sve u što ja mogu da budem sigurna, a sve ostalo je za mene velika zagonetka kad mislim o tome. Jer, eto, došla je vrućica i odnela odrasle ljude a ostavila nejaku decu; ima sakatog sveta; a oni koji bi hteli da budu dobri i trezveni moraju da pate od drugih koji nisu kao oni – o, ima mnogo jada na ovome svetu i ima stvari koje mi nikad ne možemo razumeti. Naše je samo da imamo vere, majstor-Marnere, – da činimo ono što je pravo onoliko koliko možemo i da verujemo. Jer ako mi, koji znamo tako malo, možemo da uvidimo šta je dobro i pravo, moramo biti uvereni da postoji i jedno dobro i jedna pravda veća od onoga što mi možemo znati – ja osećam u duši da tako mora biti. I da ste vi mogli i dalje verovati, majstor-Marnere, vi ne biste pobegli od svojih drugova i ne biste bili tako usamljeni.
– Da, ali je to bilo teško – reče Sajlez tihim glasom –, bilo je teško verovati onda.
– Bilo je, zaista – reče Doli, gotovo skrušeno –, te stvari je lakše govoriti nego tvoriti; i mene je gotovo stid što sam vam ovo rekla.
– Ne, ne, – reče Sajlez – vi ste u pravu, gđo Vintrop, – vi ste u pravu. Ima dobra na ovome svetu – ja to sad osećam; i čovek mora verovati da ga ima više nego što on to može da vidi, i pored svih jada i zala. To bacanje kocke ostalo je nerazjašnjeno; ali mi je poslato dete: ima nekoga ko se stara o nama – ima nekoga.
Taj razgovor vodio se kad je Epi bila još mala i kad se Sajlez morao odvajati od nje po dva časa svakoga dana da bi ona mogla učiti da čita kod učiteljice, pošto je on uzalud pokušavao da je sam uputi u to. Sad, kad je porasla, u trenucima tihog poveravanja, koji često nailaze kod ljudi koji žive u zajednici i u savršenoj slozi, Sajlez je često i njoj govorio o prošlosti, i kako je i zašto živeo sam dok mu ona nije bila poslata. Jer bi njemu bilo nemogućno sakriti od Epi da ona nije njegovo rođeno dete: čak i da se mogla očekivati najveća uzdržijivost u tom pogledu od strane seoskih žena u prisustvu male Epi, sama njena pitanja o materi ne bi se mogla izbeći, docnije, ako se potpuno ne prikrije prošlosti, a to bi stavilo bolnu pregradu između njihovih srdaca. I tako je Epi već odavno znala kako je njena mati umrla na zemlji pokrivenoj snegom i kako je nju samu našao pred svojim ognjištem njen otac Sajlez, kome se učinilo da su njene plave kovrdžice njegovo izgubljeno zlato koje mu se vraća. Nežna i sasvim osobena ljubav s kojom je nju Sajlez podizao ne odvajajući je nikako od sebe, kao i usamljenost njihova stana, sačuvale su je od štetnog uticaja seoskih razgovora i navika i održale njenu dušu u onoj čistoti koja se ponekad pogrešno smatra kao nerazdvojna od seljaštva. Savršena ljubav ima svoj pesnički dah koji oplemenjava odnose i najneobrazovanijih ljudskih bića; a Epi je bila okružena tim pesničkim dahom od onoga časa kad je pošla za sjajnim svetlosnim zrakom koji ju je odveo Sajlezovu ognjištu; i zato se ne treba čuditi što ni u drugom pogledu, a ne samo po svojoj ljupkosti i lepoti, ona nije bila u svemu obična seoska devojka, nego je imala izvesnu uglađenost i duševnu toplinu koje dolaze jedino od nežnih i nepokvarenih osećanja. Ona je bila isuviše dete, isuviše bezazlena da bi njena mašta došla na pitanja o njenom nepoznatom ocu; dugo vremena njoj nije ni na um palo da je morala imati i oca; a misao da je njena mati imala muža javila joj se prvi put onoga dana kad joj je Sajlez pokazao venčani prsten koji je skinuo s ukočenog prsta i brižljivo čuvao u maloj lakovanoj kutiji u obliku cipelice. On je tu kutiju predao na čuvanje Epi kad je porasla i ona ju je često otvarala i gledala na prsten; ali ipak nije nikako mislila na oca čiji je simbol bio taj prsten. Zar ona nije imala pored sebe oca koji ju je voleo više nego što je ijedan pravi otac u selu voleo svoju kćer? Nasuprot tome, pitanje ko je bila njena majka i kako je došlo do toga da umre u takvoj bedi, često je mučilo njen duh. Ono što je znala o gđi Vintrop, koja joj je bila najbolja prijateljica posle Sajleza, dalo joj je da oseti kako mati mora biti veoma draga; i mnogo i mnogo puta ona je tražila od Marnera da joj kaže kako je njena majka izgledala, na koga je ličila i kako ju je on našao kraj žbuna žutilovke, idući po tragu malenih nogu i za rukama koje su se pružale unapred. Žbun žutilovke još je bio tu; i to poslepodne, kad su Epi i Sajlez izišli na sunce, to je bio prvi predmet na kojem se zadržaše njene oči i misli.
– Oče, – reče ona glasom blage ozbiljnosti koja se katkad kao tužniji i tiši ton probijala kroz njenu veselost – ogradićemo i žbun žutilovke, tako da i on bude u gradini. On će doći u kraj, a pored njega posadiću visibabu i šafraniku, jer Aron kaže da se to cveće ne zatire nego se sve više množi.
– O, dete, – reče Sajlez uvek raspoložen za razgovor kad je imao lulu u ruci, očevidno uživajući u tim prekidima više nego u samom pušenju – razume se da ćemo ga ograditi; a ja mislim da ništa i nije lepše za oko nego taj žbun kad je pokriven žutim cvetovima. Ja se samo pitam kako ćemo načiniti ogradu – možda će nam Aron dati kakav savet; jer ogradu moramo imati inače će nam magarci i druge životinje sve izgaziti. A do ograde nije lako doći, koliko ja znam.
– Ja ću da vam kažem, tata, – reče Epi i pljesnu rukama, pošto je najpre malo razmislila. – Ovuda ima mnogo rasturenog kamenja; neko od njih nije veliko, možemo da ga naslažemo jedno na drugo i tako da načinimo zid. Ja i vi preneli bismo najmanje, a druge će nositi Aron – znam da hoće.
– Ali, blago moje, – reče Sajlez – nema kamenja toliko koliko treba da se ogradi svud unaokolo; a da ga prenosiš ti tim tvojim malim rukama, na to nije ni misliti. Ti si nežnog sastava, dete moje, – dodade još blagim glasom – tako kaže gđa Vintrop.
– O, ja sam jača nego što vi mislite, tatice, – odgovori Epi – a ako ne bude dovoljno kamenja da se ogradi svud unaokolo, mi ćemo ograditi samo jedan deo, a posle će biti lakše da se nakupi trnja i još koječega za ostalo. Pogledajte koliko je kamenja tamo, oko velikog majdana!
Ona odskakuta na tu stranu, s namerom da podigne koji kamen i da pokaže isvoju snagu, ali se trže, iznenađena.
– O, oče, hodite da vidite – povika –, hodite da vidite koliko je voda opala od juče. Juče je Majdan bio još sasvim pun!
– Jest, tako je, i– reče Sajlez prišavši joj. – To je zacelo zbog isušivanja koje je započeto odmah posle kosidbe na livadama g. Ozguda. Onaj što nadgleda rad rekao mi je pre neki dan, kad sam prolazio onuda: ,Majstor-Marnere’, kaže, ,neće biti nikakvo čudo ako vaš Majdan ostane suv kao kost.’ To je g. Godfri Kes počeo da isušuje, kako mi on reče: on je kupio te livade od g. Ozguda.
– Kako će biti neobično kad se stari Majdan isuši – reče Epi okrenuvši se i saginjući se da digne jedan poveliki kamen. – Vidite, tatice, ovo mogu sasvim lako da ponesem – reče zatim i junački učini nekoliko koraka, ali brzo ispusti kamen.
– Aha, jaka si, je li? – reče Sajlez dok je Epi otresala ruke koje su je bolele a smejala se. – De, de, hodi sedi kod mene na travu i nemoj više podizati kamenje. Možeš se udariti, dete. Ti moraš imati nekoga ko će da radi za tebe – a moja ruka nije više jaka.
Sajlez izgovori ovu poslednju rečenicu lagano, kao da je ona značila više nego što je uvo moglo da čuje; a Epi, kad su seli na travu, pribi se uz njega i dohvativši nežno ruku koja više nije bila jaka, zadrža je na svojem krilu, dok je Sajlez ponova počeo savesno da puši, što je zadavalo posla njegovoj drugoj ruci. Jedan jasen u živoj ogradi iza njih bio im je zaklon od sunca i širio svud oko njih veselu treperavu senku.
– Oče, – reče Epi vrlo umiljato, ipošto su neko vreme ćutali – ako se ja budem udavala, hoće li to biti s prstenom moje majke?
Sajlez se trže skoro neprimetno, iako je pitanje odgovaralo tajnome toku njegovih misli, a zatim reče, uzdržanim glasom:
– Šta, Epi, zar si ti mislila na to?
– Tek ove poslednje sedmice, oče, – reče Epi bezazleno – otkad mi je Aron govorio o tome.
– A šta ti je on rekao? – zapita Sajlez uvek istim tihim glasom, kao da se bojao da rekne i jednu reč koja ne bi bila za njeno dobro.
– Rekao je kako bi hteo da se ženi zato što je već ušao u dvadeset četvrtu godinu i što ima dosta posla kao gradinar otkako g. Mot više ne radi. On ide redovno dvaput nedeljno g. Kesu, a jedanput g. Ozgudu; a sad će da ga uzmu i u parohijski dom.
– A kojom bi se to ženio? – upita Sajlez sa žalostivim osmejkom.
–Pa mnome, to se zna, tatice, – odgovori Epi sa smehom koji još bolje pokaza jamice na njenim obrazima, i ljubeći Sajleza u lice – zar bi se mogao oženiti drugom!
– A želiš li ti da se udaš za njega? – pitao je Sajlez dalje.
– Da, poneki put – odgovori Epi. – Samo ne znam kad. Aron kaže da se svako mora jednom oženiti ili udati. Ali sam mu ja rekla da to nije istina: jer, kazala sam mu, pogledajte tatu – on se nikad nije ženio.
– Nisam, dete, – reče Sajlez – tvoj tata je bio sam sve dok mu ti nisi došla.
– Ali više nikad nećete biti sami, oče, – reče Epi nežno. – Evo šta je Aron kazao: – ’Ja nikad ne bih ni pomislio da vas odvajam od majstor-Marnera, Epi’. A ja sam odgovorila: ,Ne bi ništa vredelo da ste i pomislili, Arone’. On hoće da mi živimo svi zajedno, da vi ne biste morali više nikako da radite, oče, osim ako vam to čini zadovoljstvo; i on će vam biti umesto sina tako on kaže.
– A bi li ti to volela, Epi? – upita Sajlez gledajući je.
– Meni je svejedno, oče, – odgovori Epi prosto. – Ja bih volela samo da vi ne morate mnogo da radite. Ali kad ne bi bilo toga, više bih volela da sve ostane ovako kako je. Ja sam vrlo srećna: milo mi je što me Aron voli, i što nam često dolazi, i što se prema vama lepo ponaša – on se doista uvek lepo ponaša prema vama, zar nije tako, oče?
– Jeste, dete moje, niko se ne bi mogao lepše ponašati – reče Sajlez srdačno. – On je sin svoje majke.
– Ali ja ne želim nikakvu promenu – produžavala je Epi. – Volela bih da ostanemo dugo, vrlo dugo, ovako kako smo sad. Ali se Aron ne slaže sa mnom: i rasplakao me je – samo malo – jer je rekao da ja ne marim za njega; jer ,kad bih marila, kaže, ja bih želela da se uzmemo, kao što on to želi.
–E, milo moje dete, – reče Sajlez ostavljajući lulu na stranu, kao da je bilo nepotrebno pretvarati se i dalje da puši – ti si suviše mlada za udaju. Pitaćemo gđu Vintrop – pitaćemo Aronovu majku šta ona misli: ako ima kakvog načina za to, ona će ga naći. Ali treba misliti na ovo, Epi: stvari će se promeniti, bilo to nama po volji ili ne bilo; one ne ostaju dugo onakve kakve su nego se menjaju. Ja ću biti sve stariji i slabiji i postaću možda teret za tebe, ako te i sasvim ne ostavim. Ne mislim ja da bi me ti smatrala kao teret – znam da to ne bi bilo, ali će ipak biti teško za tebe; i kad mi to padne na pamet, meni je milo pomišljati da bi ti mogla imati još koga pored mene – nekoga mladog i jakog ko će te nadživeti i starati se o tebi do kraja. – Sajlez zaćuta i, oduprevši se pesnicama o kolena, podiže i ispusti najpre jednu pa onda drugu ruku, zamišljeno gledajući u zemlju.
– Onda, biste li hteli da se ja udam, oče? – upita Epi malo uzdrhtalim glasom.
– Ja nisam čovek koji će reći ne, Epi, – odgovori Sajlez odlučno – ali ćemo pitati najpre tvoju kumu. Ona želi dobra i tebi i svome sinu.
– Evo ih gde dolaze – reče Epi. – Pođimo im u sretanje. O, lula! Zar nećete ponova da je zapalite, oče? – upita, podižući tu lekovitu stvar sa zemlje.
– Neću, dete, – odgovori Sajlez – za danas je dosta. Čini mi se da mi je bolje kad pušim pomalo a ne mnogo odjedanput.

XVII


Dok su Sajlez i Epi sedeli na travi i razgovarali u prostranoj jasenovoj senci, gca Prisila Lemeter protivila se sestrinom dokazivanju da bi bilo bolje piti čaj u Crvenoj kući i pustiti oca da odspava, nego se kolima vraćati u Lugove tako odmah po ručku. Članovi porodice (samo njih četvoro) sedeli su za stolom u trpezariji obloženoj tamnim drvetom. Pred njima su bile nedeljne poslastice, sveži lešnici, jabuke i kruške, koje je ruka same Nensi pažljivo ukrasila lišćem pre nego što su zvona zazvonila na službu.
Velika promena izvršila se u toj trpezariji od onoga doba kad smo je mi videli pre Godfrijeve ženidbe, dok je kućom upravljao stari vlastelin udovac. Danas u njoj sve sija, a od jučerašnje prašine nema ni traga nigde, od uglačanog hrastovog poda oko prostirke, do puške, bičeva i štapova staroga vlastelina, poredanih po jelenskim rogovima iznad kamina. Sav drugi lovački i jahaći pribor Nensi je sklonila u drugu odaju; ali je donela u Crvenu kuću običaj kćerinskog poštovanja i pobožno čuva na počasnom mestu te uspomene na pokojnog oca svoga muža. Pehari su i sad na ormaru; ali njihovi ispupčeni srebrni bokovi nisu potamneli od dodira niti u njima ima taloga neprijatnog zadaha; jedini miris koji se sad oseća jeste miris despića i ružinog lišća koji ispunjavaju vaze domaće izrađevine. Sve odiše čistoćom i redom u ovoj nekada sumornoj sobi, jer je otpre petnaest godina u njoj zavladao novi duh.
– Ali, oče, –govorila je Nensi – zašto morate da se vraćate kući za čaj? Zar ne biste mogli ostati kod nas? Veče će biti tako lepo.
Stari gospodin razgovarao je s Godfrijem o povećanju sirotinjskog prireza i o rđavim vremenima uopšte, i nije čuo razgovor svojih kćeri.
– Draga moja, za to moraš pitati Prisilu – reče on glasom koji je nekad bio čvrst a sad prilično nesiguran. – Pod njenom smo upravom i ja i imanje.
– I za to ima razloga, oče, – reče Prisila – inače biste vi navukli kostobolju i sami sebi skratili život.
Što se tiče imanja, ako nešto pođe naopako, a drukčije ne može ni biti kakvo je sad vreme, ništa ne ubija čoveka tako brzo kao kad nema nikoga drugog da okrivi za to nego samo sebe. Najbolje je gospodariti tako da drugi naređuje, a za sebe zadržati samo kritiku. Mnogi bi danas bili živi i zdravi da su tako radili, to je izvesno.
– Dobro, dobro, draga moja, – reče njen otac smejući se dobroćudno – ja nisam ni rekao da ti ne upravljaš na opšte dobro.
– Onda upravljaj tako da ostanete na čaju, Prisila, – reče Nensi i s puno ljubavi položi ruku sestri na mišicu. – Hajdemo sad; možemo prošetati po vrtu dok otac prodrema.
– Drago moje dete, on će lepo prodremati i u kolima, pošto ću ja da kočijašim. A o ostajanju na čaj ne može biti ni govora jer imamo mlekaricu koja sad zna da će se venčati odmah posle Sv. Mihaila, te može sveže mleko da izruči u valov za svinje umesto u sudove. Takve su one sve; zamišljaju da će se svet ponova stvoriti zato što one dobijaju muža. Nego da ja metnem šešir; pa možemo prošetati po vrtu dok se preže konj.
U razgovoru sestre su hodale po lepo počišćenim stazama u vrtu gde je sjajnozelena trava prijatno odudarala od tamnog zelenila potkresanog žbun ja i živice.
– Tako mi je milo što je tvoj muž promenio onu zemlju s rođakom Ozgudom i što podiže mlekarnik. Velika je šteta što to niste učinili i ranije; a sad ćete imati čim da se zanimate. Kad ljudi već ne znaju kako da provedu vreme, ono im nigde neće proći tako brzo kao u mlekarniku. Jer je sa stvarima u kući brzo gotovo: čim se možeš ogledati na stolu, oko njega nema više posla; a u mlekarniku ima uvek da se radi; čak i usred zime čovek uživa kad natera maslac da se odvoji od mleka. Draga moja, – završi Prisila stežući srdačno sestrinu ruku dok su išle jedna pored druge – kad imadneš mlekarnik, nećeš nikad biti tužna.
– Ah, Prisila, – reče Nensi odgovarajući na stisak zahvalnim pogledom svojih sjajnih očiju – to neće moći da zabavi i Godfrija: mlekarnik nije za čoveka. A meni je teško samo kad je on neraspoložen. Ja bih se zadovoljila i ovim što sad imamo kad bi on mogao biti zadovoljan.
– E, s takvim se ljudima ne može izići na kraj – reče Prisila skoro ljutito – uvek traže preko hleba pogače; ne mogu da se skrase kod kuće ako ih ništa ne boli, nego ili moraju držati lulu u ustima, da im bude bolje od dobroga, ili silom gutaju koješta iako treba da požure kući na ručak. Srećom, naš otac nije nikad bio takav čovek. I da te je bog nešto stvorio ružnu, kao mene, te da ljudi nisu trčali za tobom, mogle bismo biti uvek zajedno, i ne bismo imale nikakva posla s tim svetom kome teče nemirna krv u žilama.
– O, ne govori tako, Prisila, – reče Nensi pokajavši se što je izazvala ovaj izliv žestine; – Godfriju ne može ništa da se prebaci. Ali on mora da je neraspoložen što nema dece: svaki čovek voli kad ima za koga da radi i štedi, a on je uvek zamišljao kako će se igrati s decom dok su mala. Mnogi ljudi na njegovom mestu žalili bi više nego on. Godfri je najbolji muž na svetu.
– O, znam ja, znam; takve su sve udate žene – reče Prisila smešeći se zajedljivo – navedu vas da reknete nešto protiv njihovih muževa, a potom se okreću na vas i hvale ih kao da su im na prodaju. Nego, otac će me čekati; treba da se vratimo.
Prostrane dvokolice u koje je bio upregnut star i miran siv konj stajale su pred vratima, a g. Lemeter je već bio na kamenim stepenicama nabrajajući Godfriju sve dobre osobine zelenkove iz onog vremena kad ga je njegov gospodar još jahao.
– Uvek sam voleo da imam dobra konja – govorio je stari gospodin koji nije želeo da se spomen na njegovo mlado doba potpuno izgubi u sećanju ljudi mlađih od njega.
– Gledajte da dovedete Nensi u Lugove još ove nedelje, Godfri, – bila je poslednja preporuka Prisilina u času polaska, dok je prihvatala uzde i lako ih potresala prijateljski podstičući time zelenka da kreće.
– Ja ću otići da obiđem livade kod Majdana, Nensi, i da vidim kako napreduje isušivanje.
– Hoćeš li se vratiti za čaj, dragi?
– O, da, vratiću se kroz jedan čas.
Godfri je imao običaj nedeljom posle podne da u laganoj šetnji obilazi i pregleda imanje. Nensi ga je retko pratila; jer žene u to doba – ako nisu, kao Prisila, upravljale spoljašnjim poslovima – nisu imale običaj da mnogo šetaju izvan svoje kuće i vrta, nalazeći dovoljno kretanja u domaćim poslovima. Zato, kad Prisila nije bila s njom, ona je obično sedela s Mantovom Biblijom ispred sebe, i pošto bi neko vreme držala oči na knjizi, postepeno im je dopuštala da pođu za njenim mislima koje su već ranije počele lutati.
Međutim, Nensine nedeljne misli retko su se sasvim udaljavale od onoga pobožnog pravca koji im je davala knjiga otvorena pred njom. Ona nije bila toliko upućena u bogoslovlje da jasno shvati odnos između osvećenih podataka o dalekoj prošlosti, koje je prelistavala bez ikakva naročita plana, i svojeg sopstvenog povučenog i jednostavnog života; ali su duh pravičnosti i svest o odgovornosti za njeno držanje prema drugima bili čvrste osnove Nensinog karaktera, i oni su joj stvorili naviku da savesno i brižljivo ispituje svoja prošla osećanja i postupke. Kako se na taj ispit nije javljalo mnogo raznovrsnih predmeta, ona je prazninu između njih popunjavala time što je u duši ponova preživljavala sve čega se sećala iz svojeg života, osobito za ovih petnaest godina koje su protekle od njene udaje i u kojima su se taj život i njegov značaj udvojili. Sećala se sitnih pojedinosti, reči, naglasaka i pogleda u odlučnim trenucima koji su otvorili pred njom jedno novo doba dopuštajući joj da dublje zagleda u životne odnose i iskušenja ili tražili od nje kakav mali napor strpljenja ili teško prilagođavanje nekoj zamišljenoj ili stvarnoj dužnosti – i pitala se stalno da nije u čemu pogrešila. Ovo razmišljanje i samoispitivanje, koje ponekad ide u krajnost, možda je nezdrava navika, neizbežna za osetljivu dušu kojoj je uskraćeno da spoljašnjom radljivošću odgovara svojem prirodnom pozivu i zahtevima koje on postavlja – neizbežna za ženu plemenitog srca koja nema dece a živi u jednom ograničenom krugu. »Ja mogu da učinim tako malo – jesam li to učinila kako valja?« ova misao joj se neprestano nameće; a nema nikakvih drugih glasova da je prekinu u tom razgovoru sa samom sobom, ni neodložnih zahteva da je odvrate od ovog uzaludnog mučenja sopstvene savesti.
Postojao je osobito jedan niz bolnih iskustava u Nensinom bračnom životu, i za nju su se vezivali izvesni duboko uzbudljivi prizori koje je ona najčešće oživljavala u svojem sećanju. Kratak razgovor s Prisilom u vrtu učinio je da njene misli pođu istim putem i te nedelje posle podne. Prvo skretanje njenih misli od teksta, koji se trrudila da prati pogledom i usnama, bila je još rečitija odbrana njenoga muža od onog što mu je Prisila prebacivala. Pravdati voljenog stvora najbolji je melem koji ljubav može da stavi na svoje sopstvene rane: – »Čovek ima toliko briga« – to je verovanje kojim žena često održava vedro lice i pred grubim odgovorima i oporim rečima. A Nensine najdublje rane dolazile su sve od uverenja da odsustvo dece u njihovu domu predstavlja za Godfrija nedostatak s kojim on nikako ne može da se pomiri.
Međutim, moglo bi se pretpostaviti da će nežnoj Nensi biti teže nego njemu to što im je uskraćen blagoslov kojem se ona nadala, koji je očekivala i za koji se spremala, s onom svečanošću i radošću koje ispunjavaju dušu svake žene kad voli i kad očekuje da postane mati. Zar još i danas jedna ladica nije puna stvari izrađenih njenom rukom, nenošenih i nedirnutih, koje sve stoje i sad onako kako ih je sama poredala pre četrnaest godina – sve, sem jedne male haljine koja je upotrebljena za ukop? Ali je Nensi podnela to neposredno lično iskušenje bez roptanja i s toliko čvrstine da se odjednom, još pre toliko godina, odrekla navike da otvara tu ladicu kako ne bi time pothranjivala želju za onim što joj nije suđeno da ima.
Možda je upravo ta strogost prema svemu što je smatrala za grešno žaljenje kod sebe sprečavala Nensi da i na svog muža primeni pravilo po kojem se sama upravljala. »To je sasvim drugo – mnogo je mučnije za čoveka kad se u tome razočara: žena može uvek da se zadovolji posvećujući se svome mužu, ali je čoveku potrebno nešto što će ga podsticati da gleda u budućnost – i kad sedi sam kraj vatre njemu je teže nego ženi.« I uvek, kad bi došla do te tačke u svojem razmišljanju – pokušavajući, s unapred određenom simpatijom, da na stvari gleda onako kako ih Godfri gleda – Nensi se predavala novom ispitivanju svoje savesti. Je li ona doista učinila sve što je mogla da ublaži taj nedostatak Godfriju? Je li zaista imala prava u onom otporu koji je stao toliko bola pre šest godina, a zatim ponova pre četiri godine – u otporu Godfrijevoj želji da usvoje neko dete? Usvajanje je bilo dalje od misli i od navika toga vremena nego u naše doba; a Nensi je imala i svoje mišljenje o tome. Njoj je bilo tako potrebno da ima određeno mišljenje o svačem što zapazi, a što se ne tiče isključivo muškaraca, kao što je morala imati tačno određeno mesto za svaku stvar koja joj lično pripada: i njena su mišljenja uvek bila načela po kojima je ona nepokolebljivo postupala. Ona su bila čvrsta, ne zbog svoje osnovanosti nego zato što ih se ona držala s upornošću nerazdvojnom od njene duhovne radljivosti. O svim dužnostima i pravilima u životu, od držanja prema roditeljima do ukrasa na večernjoj haljini, lepa Nensi Lemeter, kad joj je bilo dvadeset i tri godine, imala je svoj utvrđeni mali zakonik i sve njene navike bile su u potpunoj saglasnosti s tim zakonikom. Ona je nosila taj svoj određeni sud u sebi nikako ga ne ističući: ali se on ukorenjivao u njenom duhu i rastao spokojno kao trava. Mnogo godina ranije, znamo već, htela je da se odeva kao Prisila zato što »sestre treba podjednako da se nose« I zato što »će ona činiti ono što je u redu, makar morala nositi i žutu haljinu«. To je beznačajan ali karakterističan primer za način po kojem se upravljao Nensin život.
Jedno takvo utvrđeno načelo, a ne sitno sebično osećanje, bilo je i razlog što se Nensi odlučno usprotivila želji svoga muža. Usvojiti dete zato što se ne može imati svoje značilo bi birati svoju sudbu mimo proviđenje: usvojeno dete, ona je u to bila uverena, uvek zlo prolazi i postaje prokletstvo za one koji svojevoljno i buntovno traže ono što je jasno da, iz nekog višeg razloga, ne mogu imati. Kad vidimo da nam nešto nije suđeno, govorila je Nensi, naša je prva dužnost da se odreknemo i same želje za tim. I u tom pogledu, možda, i najumniji čovek mogao bi da učini najviše toliko da rečitije iskaže ovo njeno načelo. Ali okolnosti koje su njoj jasno pokazivale da nešto nije suđeno zavisile su od jednog osobitog načina mišljenja. Ona bi se odrekla kupovine na nekom određenom mestu ako bi je triput uzastopce kiša ili kakvo drugo nebesko znamenje sprečili u tome; i verovala je da bi onaj ko i pored takvih znakova ostane uporan u svojoj nameri morao slomiti ruku ili nogu ili podneti kakvu drugu veliku nesreću.
– Ali zašto misliš da bi dete zlo prošlo? – pitao je Godfri iznoseći svoje razloge. – Devojčica je kod tkača napredovala onoliko koliko dete uopšte može da napreduje; a on ju je usvojio. U celom selu nema devojčice tako lepe ni pogodnije za položaj koji bismo joj mi mogli dati. I po čemu bi to ona mogla da donese prokletstvo kome bilo?
– Jest, dragi Godfri, – rekla je Nensi, koja je sedela s jako stisnutim rukama i s izrazom čežnje i žaljenja u svojim očima. – Devojčici može da bude dobro kod tkača. Ali on nije išao da je traži, kao što bismo učinili mi. To bi bilo rđavo: znam zacelo da bi bilo rđavo. Zar se ne sećaš šta nam je pripovedala ona gospođa s kojom smo se upoznali u kupalištu, u Rojstonu, o detetu koje je usvojila njena sestra? To je jedini slučaj usvajanja o kojem sam ja čula: i dete je osuđeno na robiju kad mu je bilo dvadeset i tri godine. Dragi Godfri, nemoj tražiti od mene da učinim ono što znam da nije dobro: ja ne bih više nikad bila srećna. Ja znam da je za tebe to vrlo teško – i da je meni lakše – ali takva je božja volja.
Moglo bi se učiniti čudnovato što je Nensi – sa svojom verskom teorijom skrpljenom od sitnih društvenih predanja, od nepotpuno shvaćenih delova crkvenog učenja i od detinjastog razmišljanja osnovanog na njenom nevelikom iskustvu – sama sobom došla do uverenja koje je tako blisko mišljenju mnogih pobožnih ljudi čija se vera iskazuje u obliku sistema, njoj savršeno nepoznatog: čudnovato, kad ne bismo znali da se ljudska verovanja, kao i sva druga rastenja u prirodi, ne daju obuhvatiti granicama sistema.
Godfri je odmah označio Epi, tada otprilike u dvanaestoj godini, kao dete koje bi njima priličilo da usvoje. Njemu nikad nije ni na um palo da bi se Sajlez radije rastavio od života nego što bi pristao da se odvoji od Epi. Tkač zacelo želi najveće dobro detetu oko kojeg se toliko namučio, bio bi zadovoljan da se ona tako usreći: ona sama bila bi mu uvek zahvalna, a i njemu bi se pomagalo dokle god živi – pomagalo bi mu se kao što i zaslužuje njegovo plemenito držanje prema detetu. Zar nije sasvim u redu da ljudi višeg položaja prihvate teret iz ruku čoveka nižeg staleža? Ovo se činilo u redu osobito Godfriju iz razloga za koje je samo on znao; i po opštoj ljudskoj zabludi zamišljao je da će se lako i izvršiti zato što je on lično imao povoda da to želi. To je bilo prilično grubo shvatanje odnosa između Sajleza i Epi; ali se mora imati na umu da su mnogi utisci koje je Godfri mogao da prikupi o radničkom svetu oko sebe potvrđivali misao da se duboka osećanja ne slažu sa žuljevitim dlanovima i oskudnim sredstvima; a on nije imao prilike, čak i kad bi imao sposobnosti za to, da razume i shvati ono što je bilo izuzetno u tkačevu životu. Samo je nedovoljno poznavanje stvari moglo učiniti da Godfri smisli tako nemilosrdan plan: njegova urođena dobrota nadživela je inače burno doba njegovih grubih želja, i hvala koju mu je Nensi odavala kao mužu nije bila u svemu osnovana na hotimičnom samoobmanjivanju.
– Imala sam pravo – reče ona samoj sebi sećajući se ponova svih prizora te prepirke –, osećam da sam imala pravo što sam mu rekla ne, iako mi je to bilo teže nego išta drugo; ali kako je Godfri bio dobar tada! Mnogi bi se muž naljutio na mene zato što se protivim njegovim željama; i smatrao bi da se unesrećio kad se mnome oženio; a Godfri mi nije nikad rekao oporu reč. On pokazuje svoju tugu samo ukoliko ne može da je prikrije: njemu sve izgleda tako prazno, znam; a imanje – kako bi sve drukčije bilo za njega kad bi polazio da ga nadgleda misleći na decu koja rastu i za koju on sve to čini! Ipak, neću da ropćem; da se oženio ženom koja bi mu dala dece, ona bi ga možda ožalostila na neki drugi način.
Ta mogućnost bila je glavna uteha za Nensi; i da bi tu utehu pojačala, ona se trudila da prema Godfriju bude nežnija nego što bi ma koja druga žena mogla biti. Ona je morala da ga ožalosti tim jedinim odbijanjem. Godfri nije bio neosetljiv prema naporima te nežnosti ni nepravičan prema razlozima njene upornosti. Bilo je nemogućno proživeti s njom petnaest godina a ne uvideti da su glavne odlike njenog karaktera nesebičnost koja se pridržava samo onoga što je pravo, i iskrenost, čista kao rosa na cvetu; i Godfri je to uviđao tako jasno da je njegova sopstvena neodlučni ja priroda, kojoj je bilo isuviše mrsko boriti se s teškoćama da bi bila u svemu pravična i istinita, osećala izvesno strahopoštovanje pred ovom blagom ženom koja je pazila na svaki njegov mig trudeći se da mu ugodi. Njemu se činilo nemogućno da joj ikad prizna istinu o Epi: Nensi se nikad ne bi povratila od odvratnosti koju bi u njoj izazvala prča o njegovoj prvoj ženidbi kad bi joj je ispričao sad, pošto ju je tako dugo krio. A i dete, mislio je on, zacelo bi je odbijalo od sebe: samo njegovo prisustvo bilo bi joj teško. Možda bi čak taj udar, nanesen njenom ponosu i nepoznavanju zla u svetu, bio suviše jak za njeno nežno zdravlje. Pošto se oženio njome s tom tajnom u srcu, ona mora ostati tajna do kraja. Ma kako bilo, on ne može da stvori taj neprelazni jaz između sebe i žene koju voli već toliko godina.
Međutim, zašto se nije mogao pomiriti s mišlju da ostane bez dece u kući koju je ulepšavala takva žena?
Zašto se njegov duh uznemireno zadržavao na toj praznini, kao da je ona jedini razlog što njegov duh nije potpuno srećan? Ja mislim da tako biva sa svim ljudima i ženama koji dođu da zrelih godina a ne uvide da u životu ne može biti potpune sreće: u neobjašnjivoj seti sivih večernjih časova, nezadovoljstvo traži kakav određen predmet da se na njemu zaustavi i nalazi ga u nedostatku onoga što nikad nije imalo. Ako nezadovoljstvo sedi zamišljeno kraj ognjišta bez dece, ono misli sa zavišću na oca čiji povratak pozdravljaju mladi glasovi; ako sedi za stolom oko kojeg se male glave redaju jedna nad drugom kao biljke u rasadniku, ono vidi kako crna briga lebdi nad svakom od njih i pomišlja da ono što ljude navodi da se odriču svoje slobode i da sami traže okove nije ništa drugo do prolazna ludost. U Godfrijevu slučaju bilo je i drugih razloga za to da se njegove misli muče oko te jedne okolnosti u njegovu životu; njegova savest, koja nikad nije bila potpuno mirna zbog Epi, pokazivala, mu je sad njegovo sleme bez dece kao pravednu kaznu; i kako je vreme proticalo, a Nensi neprestano odbijala da je usvoji, postajalo je sve teže i teže da svoj greh pokaje. Te nedelje posle podne bilo je već četiri godine kako među njima nije bilo ni pomena o toj stvari, i Nensi je mislila da je ona otklonjena zauvek.
»Ne znam samo hoće li na to misliti sve više ili sve manje, ukoliko biva stariji« premišljala je ona; »bojim se, misliće više. Stari ljudi su nesrećni kad nemaju dece: šta bi radio otac bez Prisile? A ako ja umrem, Godfri će ostati sasvim sam – on se tako retko viđa sa svojom braćom. Ali neću da se brinem više nego što treba, ni da predviđam ono što će biti posle: moram da činim sve što mogu u sadašnjosti.«
S tom poslednjom misli Nensi se probudi iz svojih sanjarija i vrati pogled na zaboravljenu knjigu. Ova je bila zaboravljena duže nego što je Nensi zamišljala jer se odmah potom iznenadila kad je ušla služavka noseći sve što treba za čaj. Bilo je, uistinu, malo ranije nego obično; ali je Džen imala razloga da uđe ranije.
– Je li se gospodar vratio, Džen?
– Ne, gospođo, nije se vratio – odgovori Džen lako naglašujući svoj odgovor, ali njena gospođa nije obratila nikakvu pažnju na to.
– Ne znam jeste li videli, gospođo, – nastavi Džen posle kratkog ćutanja – svi ljudi prolaze žurno ulicom i svi idu na istu stranu. Mislim da se nešto dogodilo. U dvorištu nema nijednog momka, inače bih ga poslala da vidi šta je. Ja sam se pela gore, u sobicu na tavanu, ali od drveća ne može ništa da se vidi. Nije se nikom desilo nikakvo zlo, valjda.
– A, ne, zacelo nije ništa osobito – reče Nensi. – Možda se opet oteo bik g. Snela, kao ono pre.
– Samo da neko ne postrada – reče Džen ne odbijajući sasvim pretpostavku koja je mogla da znači dosta nesreće.
– Ta devojka me uvek plaši – pomisli Nensi –, volela bih da se Godfri vratio.
Ona ode do prozora prema ulici i pogleda niz put što je dalje mogla s nemirom koji joj se učini skoro detinjast, jer sad na ulici nije bilo nikakvih znakova tog uzbuđenja o kojem je Džen govorila, a Godfri se verovatno neće ni vratiti kroza selo nego preko polja. Ona osta stojeći, i gledajući u mirno groblje s dugim senkama kamenova koje su se pružale po humkama pokrivenim sjajnom zelenom travom i na žive jesenje boje drveta u parohijskom domu iza groblja. Pred tako spokojnom lepotom prirode neobjašnjivi strah se oseća razgovetnije – kao let gavrana koji lagano maše krilima kroz sunčani zrak. Nensi je sve željnije izgledala Godfrijev povratak.

XVIII


Neko otvori vrata na drugom kraju dugačke sobe i Nensi oseti da je to njen muž. Ona se okrete od prozora s radošću u očima, jer je njen najteži strah bio umiren.
– Hvala bogu što si došao – reče idući mu u susret. – Već sam bila ...
Ona odjednom zaćuta, jer je Godfri ostavio šešir uzdrhtalim rukama i okrenuo se njoj s bledim licem i odsutnim pogledom, kao da je vidi, ali vidi u nekom prizoru koji je za nju samu nevidljiv. Ona položi ruku na njegovu mišicu ne usuđujući se da ponova progovori; ali on kao da ne opazi taj dodir i teško se spusti u naslonjaču.
Džen je već bila na vratima sa čajnikom u ruci.
– Reci joj nek’ ide, molim te – reče Godfri; i kad se vrata ponova zatvoriše, on se usili da govori jasnije.
– Sedi, Nensi, – tu – reče joj pokazujući na stolicu prema sebi. – Došao sam što sam brže mogao da ti ne bi ko drugi rekao šta je bilo. Ja sam podneo težak udar – ali se više plašim onoga što ćeš ti osetiti.
– Da nije otac ili Prisila? – upita Nensi s uzdrhtalim usnama stežući čvrsto ruke na svojem krilu.
– Ne, ne tiče se nikoga živog – reče Godfri nesposoban za obazrivost s kojom bi hteo da učini ovo otkriće. – Dansten – moj brat Dansten, o kome nismo ništa čuli već šesnaest godina. Našli smo ga – našli njegovo telo – njegov kostur.
Posle silnoga straha koji je Godfrijev izgled izazvao kod Nensi, ona oseti izvesno olakšanje od ovih reči. Sedela je nešto mirnija da čuje šta još ima da joj kaže. On nastavi:
– U Majdanu je odjednom nestalo vode – zbog isušivanja, mislim; a on je bio tu –bio je tu punih šesnaest godina, između dva velika kamena. Tu su mu i sat, i pečat, i moj bič sa zlatnom drškom na kojoj je urezano moje ime: uzeo ga je bio bez mojeg znanja onoga dana kad je na Munji odjahao u lov gde je poslednji put viđen.
Godfri zastade: nije bilo tako lako reći ostalo:
– Misliš da se utopio? – reče Nensi gotovo iznenađena što je njen muž tako duboko potresen onim što se pre toliko godina desilo bratu koga nije voleo i o kome se mislilo i gore.
– Ne, pao je u Majdan – reče Godfri potmulim ali razgovetnim glasom, kao da je osećao nekakav dubok smisao u toj činjenici. Odmah zatim je dodao: – Dansten je bio čovek koji je pokrao Sajleza Marnera.
Njoj pojuri krv u lice i u vrat od iznenađenja i od stida jer je bila vaspitana tako da i daleko srodstvo sa zločincem smatra kao sramotu.
– O, Godfri! – reče glasom punim saučešća jer je odmah pomislila da njen muž mora osećati tu sramotu još jače nego ona.
– Novac je bio u Majdanu – prođužavao je on – sav tkačev novac. Sve je pokupljeno, a kostur je odnesen kod Duge. I ja sam se vratio da tebi kažem: to se ne može sakriti; treba da znaš.
On je zaćutao, gledajući u pod duga dva minuta, Nensi bi htela da rekne koju reč ublaženjn, ali ju je zadržavalo instinktivno osećanje da iza toga ima i nešto drugo – da Godfri ima još nešto da joj kaže. Zamalo, on podiže oči na njeno lice i gledajući je ukočeno reče:
– Sve iziđe na videlo, Nensi, pre ili posle. Kad svemogući bog hoće, naše tajne se otkrivaju. Ja sam živeo s jednom tajnom u duši, ali neću više da je krijem od tebe. Neću da ti je kaže neko drugi nego ja – neću da je saznaš pošto ja umrem. Hoću da ti je kažem sad. Celoga mog života bilo je ,Hoću’ i ,Neću’ – a sad sam se odlučio.
Nensin teški strah se bio povratio. Oči muža i žene sretoše se pune strepnje, kao u borbi koja je ljubav odgurnula u stranu.
– Nensi, – reče Godfri lagano – kad sam se tobom oženio, ja sam sakrio nešto od tebe – nešto što je trebalo da ti kažem. Ona žena koju je Marner našao mrtvu u snegu – Epijina mati – ona nesrećna žena – bila je moja žena: Epi je moje dete.
On zastade strahujući od utiska svoje ispovesti. Ali Nensi ostade na stolici mirna, samo se njene oči spustiše i prestadoše da gledaju u njegove. Bila je bleda i nepomična kao kip razmišljanja, držeći stisnute ruke u krilu.
– Ti nikad više nećeš gledati na mene kao dosad – reče Godfri malo posle, s lakim drhtanjem u glasu.
Ona je ćutala.
– Nije trebalo da ostavim dete nepriznato; nije trebalo da to krijem od tebe. Ali mi je bilo nemogućno i pomisliti da se odreknem tebe, Nensi. A morao sam njome da se oženim – patio sam sam zbog toga.
Nensi je neprestano ćutala gledajući u pod; i on je već očekivao da ona ustane i da izjavi kako hoće da se vrati ocu. Kako bi mogla imati milosti prema gresima koji moraju izgledati tako crni njoj, s njenim jednostavnim i strogim pojmovima?
Ali ona najzad podiže oči ponova na njega i progovori. U njenom glasu nije bilo negodovanja – bilo je samo dubokog žaljenja.
– Godfri, samo da si mi rekao to pre šest godina, mogli smo izvršiti jedan deo naše dužnosti prema detetu. Zar misliš da bih ja odbila da je primim da sam znala da je tvoja?
U tom trenutku Godfri oseti svu gorčinu jedne zablude koja nije bila samo nekorisna, nego je i promašila svoj sopstveni cilj. On nije umeo da oceni tu ženu s kojom je živeo tako dugo. Ali ona progovori ponova, s više uzbuđenja.
– I – o, Godfri, – da smo je uzeli odmah, da si joj se približio kako je trebalo, ona bi me zavolela kao majku – i ti bi bio mnogo srećniji sa mnom; ja bih lakše podnela smrt svog detenceta i naš bi život mogao više da liči na ono što smo nekad mislili da će biti.
Suze potekoše i Nensi presta da govori.
– Ali ti ne bi pristala da pođeš za mene, onda, Nensi, da sam ti to rekao – odgovori Godfri trudeći se u gorčini prekora svoje savesti da sebi samome dokaže kako njegovo držanje nije bilo potpuna ludost. – Tebi se sad možda čini da bi pristala, ali onda ne bi pristala. S ponosom tvojim i tvoga oca, tebi bi bilo mrsko da stupaš u kakvu bilo vezu sa mnom posle svega što bi se tim povodom reklo.
– Ne mogu reći šta bih učinila onda, Godfri. Ja se nikad ne bih udala ni za kog drugog. Ali ja nisam bila vredna toga da se radi mene učini zlo – ništa na ovom svetu ne vredi toliko da se zbog njega čini zlo. Ništa nije onoliko dobro koliko se nama učini na prvi pogled – ni sam naš brak nije izuzetak od toga, vidiš. – Na licu Nensinom ukaza se slab i žalostiv osmejak kad je iskazala ove poslednje reči.
– Ja sam gori čovek nego što si ti mislila, Nensi, – reče Godfri uzdrhtalim glasom. – Hoćeš li moći ikada da mi oprostiš?
– Ono što si učinio meni mala je stvar, Godfri; i ti si to popravio – bio si dobar prema meni punih petnaest godina. Ali si se teško ogrešio o ono drugo stvorenje; i ja se bojim da se tvoja krivica prema njoj neće moći nikad potpuno da zagladi.
– Ali mi možemo i sad da uzmemo Epi – reče Gbdfri. – Ne marim što će svet najzad sve doznati. Hoću da budem otvoren i iskren odsad do smrti.
– To će biti drukčije sad kad je Epi porasla – reče Nensi, mašući neveselo glavom. – Ali je tvoja dužnost da je priznaš i da se postaraš za nju; a ja ću učiniti svoje prema njoj i moliću svemogućeg Boga da me ona zavoli.
– Onda ćemo otići Sajlezu Marneru još večeras, čim se sve smiri na Majdanu.

XIX


Između osam i devet časova te večeri Epi i Sajlez sedeli su sami u kućici. Posle velikog uzbuđenja koje su tkaču pričinili događaji toga poslepodneva, on je osetio potrebu za tim mirom i čak je zamolio gđu Vintrop i Arona, koji su, razume se, ostali s njima posle svih drugih, da ga ostave samog s njegovim detetom. To uzbuđenje nije bilo prošlo: ono je samo dostiglo onaj stepen kad je duša tako razdražena da ne podnosi nikakav spoljašnji dodir – kad ne oseća umor nego više punoću unutrašnjeg života, pod kojom san postaje nemoguć. Ko je posmatrao takve trenutke kod drugih ljudi seća se sjaja njihovih očiju i neobične vedrine koju grube crte dobij a ju od toga prolaznog uticaja. Kao da neka nova izoštrenost sluha za sve duhovne glasove šalje njihovo čudotvorno treperenje kroz teški telesni oklop – kao da »lepota rođena u žuboru« prelazi na lice onoga ko taj žubor sluša.
Sajlezovo lice bilo je tako preobraženo dok je sedeo u svojoj drvenoj naslonjači i gledao u Epi. Ona je privukla svoju stolicu do njegovih kolena i sedela je nagnuta unapred držeći njegove ruke u svojima i gledajući u njega. Na stolu pored njih, obasjano svećom, ležalo je povraćeno zlato – zlato dugo voljeno, raspoređeno u jednake gomilice, kako ga je Sajlez obično raspoređivao u danima kad je ono bilo njegova jedina radost. Kazivao je Epi kako ga je prebrojavao svake večeri, i kako je njegova duša bila teško očajna sve dok mu ona nije posla ta.
– Najpre mi se činilo, s vremena na vreme – govorio joj je on tihim glasom – da bi se ti mogla ponova pretvoriti u zlato; jer ponekad, ma kud da okrenem glavu, činilo bi se da vidim zlato; i ja sam pomišljao da bih bio zadovoljan kad bih mogao da ga dodirnem i uverim se da se vratilo. Ali to nije dugo trajalo. Posle malo vremena, ja bih mislio da me je stiglo novo prokletstvo da te je ono odvojilo od mene, jer su meni postali potrebni tvoji pogledi i tvoj glas i dodir tvojih prstića. Ti nisi znala, Epi, onda kad si bila tako mala – ti nisi znala šta je tvoj otac Sajlez osećao prema tebi.
– Ali sad znam, oče, – reče Epi. – Da nije bilo vas, mene bi odneli u sirotinjski dom i niko me ne bi voleo.
– E, drago moje dete, blagoslov je meni pao u deo. Da mi ti nisi poslata da me spaseš, ja bih očajan i u grob otišao. Novac mi je bio oduzet na vreme: i vidiš da je bio sačuvan – sačuvan sve dok nam nije zatrebao za tebe. To je pravo čudo – čudan je naš život.
Sajlez je sedeo neko vreme ćutke gledajući na novac.
– Sad me više ne zanosi – reče zatim zamišljeno –, novac me ne zanosi. Pitam se bi li on povratio svoju moć nada mnom – sumnjam da bi kad bih izgubio tebe, Epi. Mogao bih samo poverovati da sam ponova napušten, i izgubiti osećanje da je Bog bio dobar prema meni.
U tom trenutku ču se kucanje na vratima; i Epi morade da ustane ne odgovorivši Sajlezu. Kako je bila lepa, s nežnošću u očima punim suza i s lakim rumenilom na obrazima kad je prišla vratima da ih otvori!
To rumenilo postade još jače kad je ugledala gna i gđu Kes. Ona se smerno pokloni i držaše vrata širom otvorena da ih propusti.
– Mi vas uznemiravamo vrlo dockan, draga moja, – reče gđa Kes hvatajući Epi za ruku i gledajući joj u lice s izrazom strepnje i divljenja. I Nensi je bila bleda i drhtala je.
Epi, pošto je namestila stolice za gna i gđu Kes, stade pored Sajleza, prema njima.
– Dakle, Marnere, – reče Godfri trudeći se da govori čvrstim glasom – za mene je velika uteha što vidim da ste ponova došli do novca kojeg ste bili lišeni pre toliko godina. Jedan član moje porodice ogrešio se o vas u tome – meni je to još više žao – i ja se osećam obavezan da to zagladim koliko god mogu. Ma šta da učinim za vas, to će biti od moje strane samo vraćanje duga, čak i kad ne bih mislio ni na šta drugo do na krađu. Ali ima i drugih stvari zbog kojih sam ja vama obavezan – i zbog kojih ću biti uvek vaš dužnik, Marnere.
Godfri zastade. On i njegova žena sporazumeli su se da o njegovu očinstvu govore vrlo obazrivo, i da, ako se mogne, to otkriće ostave za docnije i da ga tek postepeno učine Epi. Nensi je osobito nastojavala na tome zato što je živo predosećala u kakvoj će nepovoljnoj svetlosti Epi morati da gleda na odnos između svoga oca i majke.
Sajlez se osećao uvek neugodno kad bi ga oslovio ko od »boljih«, kao što je g. Kes – ko od onih ljudi krupnih, snažnih, crvenih u licu, koji se viđaju obično na konju – i on odgovori prilično zbunjeno:
– Gospodine, ja već imam za mnogo šta da vam zahvalim. Što se tiče krađe, ne mislim da je to bila šteta za mene. A kad bih je i smatrao tako, vi tu ne biste mogli ništa da učinite: vi niste odgovorni za nju.
– Vi možete gledati na stvar i tako, Marnere, ali ja to nikad neću moći; i nadam se da ćete mi dopustiti da učinim ono što osećam da je pravo. Ja znam da ste vi malim zadovoljni: vi ste čovek koji je celog veka radio.
– Jest, gospodine, jest – reče Marner zamišljeno. – Meni bi bilo teško bez rada: on me je održao kad me je sve drugo bilo napustilo.
– A – reče Godfri primenjujući Marnerove reći prosto na njegove materijalne potrebe – vi ste imali dosta posla u ovom kraju zato što se ovuda mnogo prede lan. Ali ste vi već ostareli za tako naporan rad, Marnere; vreme je da prestanete i da se malo odmorite. Vi izgledate dosta iznureni, iako još niste stari, čini mi se?
– Pedeset i pet godina, gospodine, koliko mogu da znam – reče Sajlez.
– O, pa vi možete živeti još trideset godina – pogledajte staroga Mejsija! A taj novac na stolu ipak je mala stvar. On neće ni u kom slučaju dugo trajati – bilo da ga date pod kamatu, bilo da ga trošite dokle ga ima: on ne bi dugo trajao ni kad biste imali da se brinete samo o sebi, a vas je dvoje za još dugi niz godina.
– Eh, gospodine, – reče Sajlez, koga nije nimalo dirnulo to što je Godfri rekao – ja se ne bojim nužde. Epi i ja moći ćemo izići na kraj – zacelo ćemo moći. Malo je radnika koji imaju toliku ušteđevinu kolika je ova. Ja ne znam koliko taj novac vredi za gospodu, ali u mojim očima to je mnogo – gotovo suviše. A nama malo treba.
– Samo gradina, oče, – reče Epi, pocrvenevši odmah zatim do ušiju.
– Vi volite gradinu, dete moje? – reče Nensi pomislivši da bi ova promena razgovora mogla pomoći njenome mužu. – Nas dve bismo se složile u tome: i ja mnogo radim u vrtu.
– A u Crvenoj kući se vrt jako neguje – reče Godfri čudeći se i sam što mu je teško da pristupi predlogu koji mu se činio tako lak izdaleka. – Vi ste se lepo starali o Epi, Marnere, punih šesnaest godina. Za vas bi bila velika uteha da je vidite zbrinutu, zar ne? Ona je lepa i zdrava, ali nije za težak rad: ona ne liči na seljanku ni na radničku kćer. Vama bi zacelo bilo drago videti da se o njoj staraju ljudi koji su u stanju da je okruže izobiljem i da načine gospođicu od nje; njoj odgovara više to nego težak život kakav će možda imati kroz nekoliko godina.
Lako rumenilo razli se po Marnerovu licu i odmah zatim iščeze kao trenutni blesak. Epi se prosto čudila što g. Kes govori tako o stvarima koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću, ali je Sajlez bio dirnut i osećao se neugodno.
– Ja ne razumem šta vi mislite, gospodine, – odgovori on nemajući na raspolaganju drugih reči da izrazi složena osećanja s kojima je slušao g. Kesa.
– Evo šta mislim, Marnere, – odgovori Godfri odlučivši se da pređe na stvar. – Gđa Kes i ja, kao što znate, nemamo dece – nemamo nikoga ko bi se koristio udobnošću i izobiljem naše kuće i svim što imamo – a to je više nego što nama treba. I mi bismo voleli da imamo nekoga ko bi nam bio umesto kćeri – voleli bismo da imamo Epi i da postupamo s njom u svakom pogledu kao s našim rođenim detetom. To bi bila velika uteha za vas u vašoj starosti, mislim, kad biste videli da je njena sreća tako osigurana, pošto ste se namučili dok ste je ovako lepo očuvali. I pravo je da za to budete nagrađeni. A Epi, u to sam uveren, uvek će vas voleti i biti vam zahvalna: ona bi često dolazila da vas obiđe, a ni mi ne bismo propustili da učinimo sve što možemo da i vama bude dobro.
Čovek koji ne okoliši, kao što je bio Godfri Kes, kad govori pod pritiskom izvesne zabune, i nehotice kazuje reči grublje nego što su njegove namere i one neizbežno vređaju nežna osećanja. Dok je on govorio, Epi je mirno pružila ruku iza Sajlezove glave, i ta se ruka s puno milošte naslonila na njega: ona je osećala kako on silno dršće. Sajlez je ćutao nekoliko trenutaka kad je g. Kes prestao da govori – nemoćan u sukobu različitih osećanja od kojih je svako bilo podjednako teško. Epijino srce se stezalo pri pomisli da njen otac očajava; i već je htela da se nagne k njemu i da mu progovori, kad silan strah najzad nadvlada sve drugo u Sajlezu, i on reče slabim glasom:
– Epi, moje dete, govori. Ja neću da stajem na put tvojoj sreći. Zahvali gnu i gđi Kes.
Epi povuče svoju ruku iza očeve glave i stupi korak napred. Obrazi su joj goreli, ali sad ne od stida: osećanje da njen otac sumnja i da pati odagnalo je tu svest o njoj samoj. Ona se duboko pokloni, prvo gđi Kes. zatim gnu Kesu, i reče:
– Hvala vam, gospođo, – hvala vam, gospodine. Ali ja ne mogu da se odvojim od moga oca niti da priznam koga bilo drugog za bližeg od njega. I ja ne želim da budem gospođica – hvala vam, ipak (ovde se Epi ponova pokloni). – Ja ne bih mogla da ostavim ljude s kojima sam navikla da živim.
Epijina usna poče da dršće malo kod poslednjih reči. Ona ponova stade pored stolice svog oca i obgrli ga rukom oko vrata dok je Sajlez, ugušujući jecanje, pružao ruku da dohvati njenu.
Nensi je imala oči pune suza, ali je njena simpatija prema Epi, sasvim prirodno, bila pomešana s brigom za muža. Ona nije smela da progovori pitajući se šta se zbiva u njegovu duhu.
A Godfri je osećao onu razdraženost koju neizostavno osećamo skoro svi mi kad naiđemo na kakvu nepredviđenu smetnju. On je bio skroz prožet kajanjem i odlučnošću da zagladi svoju krivicu koliko god može; obuzet jednom neodoljivom mišlju pošao je da izvrši ono što je smatrao za pravdu, a nije bio pripravan da ulazi u razumevanje tuđih osećanja koja bi bila protivna njegovim plemenitim odlukama. I uzbuđenje s kojim je ponovo progovorio nije bilo sasvim bez srditosti.
– Ali ja imam pravo na vas, Epi, – najjače od svih prava. Moja je dužnost, Marnere, da priznam Epi za svoje dete i da se postaram za nju. Ona je moje dete: njena mati bila mi je žena. Ja na nju imam prirodno pravo koje je preče od svakog drugog.
Epi se silno trgla i sasvim je prebledela. Naprotiv, Sajlez, koga su Epijine reči oslobodile straha da se ona možda ne slaže s njim, oseti kako se u njemu diže duh otpora, udružen s izvesnim roditeljskim negodovanjem.
– Onda, gospodine, – odgovori on glasom gorčine, koji je zamukao u njemu od onoga značajnog dana kad su uništene njegove mladalačke nade – onda, gospodine, zašto niste rekli to pre šesnaest godina i zašto je niste zatražili pre nego što sam je ja zavoleo nego dolazite da mi je uzmete sad? Mogli biste isto tako da mi iščupate srce iz grudi. Bog je nju dao meni zato što ste je vi napustili, on gleda na nju kao na moju kćer: vi nemate nikakva prava na nju! Kad neko odbaci blagoslov od sebe, on pripadne onome ko ga prihvati.
– Ja znam to, Marnere. Ja sam pogrešio. I ja sam se pokajao zbog mojeg držanja u toj stvari – reče Godfri, koji nije mogao da ne oseti oštricu Sajlezovih reči.
– Milo mi je što to čujem, gospodine, – reče Marner sa sve većim uzbuđenjem – ali kajanje ne može da promeni ono što je bilo pre šesnaest godina. To što sad dolazite i kažete ,Ja sam njen otac’ ne može da promeni osećanja u nama. Ona je mene nazivala ocem otkako je naučila da kaže tu reč.
– Ali ja mislim da biste vi mogli razložnije da pogledate na tu stvar, Marnere, – reče Godfri neočekivano zadivljen odlučnim i istinitim rečima tkačevim. – Ja vam je ne bih oduzeo tako da je više nikad ne vidite. Ona će živeti sasvim blizu vas i dolaziće vam vrlo često. Ona će imati prema vama ista osećanja.
– Ista osećanja? – reče Marner s više gorčine nego ikad. – Kako bi mogla imati prema meni ista osećanja kao danas, kad jedemo istu koru hleba, pijemo iz iste čaše i mislimo na iste stvari od jutra do mraka? Ista osećanja? To su prazne reči. Vi biste nas prosto presekli nadvoje.
Godfri, koga iskustvo nije osposobilo da shvati težinu Marnerovih prostih reči, ponova se naljuti. Njemu se činilo da je tkač veoma sebičan (zaključak do kojeg lako dolaze oni koji nikad nisu kušali svoju moć požrtvovanja) kad se protivi onome što bi nesumnjivo usrećilo Epi; i on oseti da je radi nje pozvan da potvrdi svoju nadmoćnost.
– Ja sam mislio, Marnere, – reče on strogo – ja sam mislio da će vaša ljubav prema Epi učiniti da se radujete njenome dobru, čak i kad biste vi radi toga morali nečeg da se odreknete. Vi morate imati na umu da je vaš život neosiguran, a da je ona sad stigla u godine kad njena budućnost može da postane sasvim drukčija od onoga što bi bila u kući njenog oca: ona se može udati za kakvog siromašnog radnika, i onda, ma šta da učinim za nju, neće biti u mojoj vlasti da je usrećim. Vi stajete na put njenome dobru; i mada je meni teško da vas vređam posle svega što ste učinili, a što ja nisam učinio, ja sad osećam da mi je dužnost preduzeti staranje o svojoj rođenoj kćeri. I ja hoću da ispunim svoju dužnost.
Teško bi bilo reći koga su jače uzbudile Godfrijeve poslednje reči, Sajleza ili Epi. Njene misli radile su živo dok je slušala prepirku između svoga starog milog oca i ovoga novog, skoro nepoznatog, koji je iznenada došao da zauzme mesto one crne i nejasne senke koja je držala venčani prsten i stavila ga na ruku njene majke. Njena, mašta vraćala se u prošlost nagađajući i poletala je u budućnost predviđajući šta znači ovo novootkriveno očinstvo; a u poslednjim Godfrijevim rečima bilo je izraza koji su to predviđanje činili sasvim jasnim. Ovo ne znači da su te misli, bilo o prošlosti, bilo o budućnosti, opredelile njenu odluku – ta je odluka bila utvrđena, osećanjima koja su treperila na svaku reč koju je izgovorio Sajlez; ali, nezavisno od tih osećanja, te su misli izazvale u njoj odvratnost, prema budućnosti koja joj se nudi i prema ocu koji joj se javlja.
Sajlez, s druge strane, ponova je bio pokoleban u svojoj savesti i uplašen pomišlju da bi Godfrijeva optužbu mogla biti istinita – da bi on, ističući svoju volju, mogao biti smetnja Epijinom dobru. Za nekoliko trenutaka bio je nem, trudeći se da ponova zagospodari samim sobom pre nego što će izgovoriti reči koje mu je bilo teško iskazati. One siđoše najzad s njegovih usana, uzđrhtale.
– Neću da govorim više ništa. Neka bude kako vi hoćete. Govorite detetu. Ja neću ničemu da smetam.
I sama Nensi, pored sve svoje osetljivosti, bila je mišljenja svoga muža da Marnerova želja da zadrži Epi nije opravdana pošto se njen pravi otac javio. Ona je osećala da je to iskušenje veoma teško za bednoga tkača, ali po njenom ličnom uverenju nije moglo biti nikakva spora o tome da otac po krvi ima preče pravo od svakog poočima. Pored toga, Nensi, koja je celog života bila naviknuta na izobilje i na blagodati »uglednog položaja«, nije mogla da se unese u radosti koje vaspitanjem od detinjstva i navikom postaju nerazdvojne od sitnih ciljeva i napora onih koji su se kao siromasi i rodili: po njenom shvatanju, Epi, zadobijajući prava koja joj pripadaju po rođenju, samim tim zadobila i neosporno dobro kojeg je bila lišena suviše dugo. Zato je ona saslušala poslednje Sajlezove reči odahnuvši i pomislila, kao i Godfri, da će im se želja ispuniti.
– Epi, drago dete, – reče Godfri gledajući u svoju kćer ne sasvim bez zabune pri pomisli da je ona dovoljno odrasla da o njemu sudi – naša će želja uvek biti da vi pokazujete ljubav i zahvalnost prema čoveku koji vam je bio otac toliko godina i potrudićemo se s vama zajedno da ga obezbedimo u svakom pogledu. Ali se nadamo da ćete naučiti da volite i nas; a kako ja, za sve ovo vreme, nisam bio prema vama ono što bi otac morao da bude, želim odsad da činim za vas sve što mogu do svoje smrti i da vas zbrinem kao svoje jedino dete. U mojoj ženi imaćete najbolju majku – to će biti sreća za koju vi dosad niste znali.
– Drago dete, vi ćete biti blago za mene, – reče Nensi srdačno. – Neće nam nedostajati više ništa kad budemo imali našu kćer.
Epi nije prišla da se pokloni kao što je učinila ranije. Ona je držala Sajlezovu ruku u svojoj i stezala je čvrsto – to je bila tkačka ruka čiji su dlan i vrhovi prstiju bili osetljivi na taj stisak – dok je govorila hladnije i odlučnije nego maločas.
– Hvala vam, gospođo, – hvala vam, gospodine, na vašim ponudama – one su vrlo lepe, i prevazilaze moje želje. Jer ja ne bih imala više radosti u životu kad bih morala ostaviti svoga oca i kad bih znala da on sedi kod kuće misleći na mene i osećajući se usamljen. Mi smo navikli da budemo srećni zajedno svakog dana, i ja ne mogu ni da zimislim sreću bez njega. A on kaže da nije imao nikog na svetu pre nego što sam mu ja bila poslata i da ne bi imao nikoga kad bih ja otišla. On se starao o meni i voleo me je od početka; ja ću mu ostati odana dokle god je živ i nikad niko neće stati između njega i mene.
– Ali ti treba da si uverena, Epi, – reče Sajlez dubokim glasom – treba da si uverena da nikad nećeš zažaliti što si izabrala život među siromasima, sirotinjski odevena i snabdevena, kad si mogla da imaš ono što je najbolje.
Njegova osetljivost u tom pogledu pojačavala se dok je slušao Epijine iskrene i tople reči.
– Neću nikad zažaliti, oče, – reče ona. – Ja ne bih znala na šta da mislim ni šta da želim među lepim stvarima na koje nisam naučila. I meni bi bilo teško nositi lepe haljine, i voziti se u kolima, i sedati na zasebno mesto u crkvi, kad bi zbog toga oni koje volim mogli pomisliti da mi njihovo društvo više ne priliči. U čem bih onda mogla da uživam?
Nensi pogleda u Godfrija bolnim upitnim pogledom. Ali su njegove oči bile uprte u pod, gde je micao vrhom svojeg štapa, kao da rasejano premišlja o nečemu. Ona pomisli da ima još nešto što će biti bolje da kaže ona nego on.
– To što vi kažete sasvim je prirodno, drago dete moje, – prirodno je što vi naginjete onima među kojima ste odrasli – reče ona blago –, ali vi imate da izvršite i svoju dužnost prema vašem zakonitom ocu. Možda se ne traži žrtva samo od vas. Kad vam vaš otac otvara svoju kuću, ja mislim da vi ne treba da se okrećete od nje.
– Ja ne mogu ni da zamislim da imam drugog oca do svoga – reče Epi plaho, a suze joj navreše na oči. – Ja sam uvek mislila o kućici u kojoj će on da sedi kraj ognjišta, a ja da radim i da činim sve za njega: ja ne mogu da mislim ni na kakvu drugu kuću. Ja nisam vaspitana da budem gospođica i ne bih se mogla navići na to. Ja volim radnike, volim njihovu hranu, njihov život. I – završi strasno, dok su joj suze lile niz obraze – ja sam se obećala jednom radniku koji će živeti s ocem i koji će mi pomagati da se o njemu staram.
Godfri pogleda na Nensi; lice mu je bilo zažareno a raširene oči su ga bolele. Plan koji je smislio s oduševljenom svešću da unekoliko iskupljuje najtežu krivicu svojeg života nije uspeo; i on se gušio u ovoj sobi.
– Hajdemo, Nensi, – reče muklim glasom.
– Danas nećemo više govoriti o tome – reče Nensi ustajući. – Mi vam želimo mnogo dobra, drago dete; a i vama. Marnere. I opet ćemo doći k vama. Sad je dockan.
Na taj način ona unekoliko zagladi nagli odlazak svoga muža, jer je Godfri pošao pravo vratima, nesposoban da progovori i jednu reč više.

XX


Nensi i Godfri vraćali su se kući pod zvezdanom svetlošću, ćuteći. Kad su ušli u hrastovu trpezariju, Godfri se teško spusti u naslonjaču, a Nensi, pošto je ostavila šešir i šal, stade pored njega kraj kamina, jer nije htela da ga ostavi samog ni za trenutak; ali se ipak bojala da progovori, kako ne bi ni jednom reči povredi)a osećanja svoga muža. Najzad Godfri okrete glavu k njoj i njihove se oči susretoše i gledahu se bez ikakva pokreta s jedne ili s druge strane. Taj mirni uzajamni pogled muža i žene koji veruju jedno drugome liči na prvi trenutak odmora ili zaklona posle kakvog velikog umora ili velike opasnosti – on ne sme da bude prekinut ni rečju ni delom, jer bi ovi odagnali osećanje te nove radosti umirenja.
Ali on uskoro pruži ruku i kad Nensi spusti svoju u nju, on je privuče k sebi i reče:
– Svršeno je!
Ona se naže da ga poljubi i tada reče, stojeći i dalje pored njega:
– Jest, strah me je da se moramo odreći nade da ćemo je imati kao kćer. Ne bi bilo dobro primoravati je da dođe k nama protiv svoje volje. Mi ne možemo da promenimo njeno vaspitanje ni ono što iz njega proizlazi.
– Ne, – odgovori Godfri s oštrom odlučnošću koja nije ličila na njegov običan bezbrižan i nemaran način govora – ima obaveza koje se ne mogu isplatiti kao novčana dugovanja time što se plati kamata za proteklo vreme. Dok sam ja odlagao i odlagao, drveta su porasla – sad je suviše dockan. Marner je imao pravo kad.je rekao ono o čoveku koji odbaci blagoslov od sebe: on pripadne drugome. Nekad sam hteo da izgleda kao da nemam dece, Nensi, – a sada će i protiv moje volje izgledati da ih nemam.
Nensi nije odgovorila odmah, ali malo posle upita:
– Ti onda nećeš objavljivati da je Epi tvoja kći?
– Neću: kakve bi koristi donelo to kome bilo? – Samo štete. Ja moram da učinim za nju što mogu u položaju koji je ona izabrala. Moram da vidim za koga to misli da se uda.
– Ako nema nikakve koristi od toga da se stvar iznosi na javnost – reče Nensi, koja je mislila da sad može olakšati sebi utoliko što će izraziti jedno osećanje koje je dotle pokušavala da prećuti –, ja bih volela da se otac i Prisila ne uzbuđuju tim što je bilo u prošlosti, osim onoga što se tiče Dansija: jer to moraju doznati.
– Reći ću to u mojem zaveštanju – mislim da ću reći u zaveštanju. Ne bih hteo da se što bilo otkrije posle moje smrti, kao ovo o Dansiju – reče Godfri zamišljeno. – Ali zasad mogu da vidim samo nezgode od toga ako što reknem. Moram učiniti sve što mogu da je usrećim onako kako ona želi. Pada mi na pamet – dodade zatim, pošto je poćutao nekoliko trenutaka – da je ona mislila na Arona Vintropa kad je rekla da se nekom obećala. Sećam se da sam ga video s njom i s Marnerom kad su izlazili iz crkve.
– Lepo, on je vrlo trezven i vredan mladić – reče Nensi pokušavajući da gleda na stvar što se može veselije.
Godfri se ponova zamisli. Malo posle pogleda neveselo u Nensi i reče:
– Ona je vrlo lepa i mila devojka, je li, Nensi?
– Jeste, dragi; i ima tvoju kosu i oči: čudno mi je što to nisam zapazila ranije.
– Ja mislim da me je ona omrznula kad je čula da sam joj otac: moglo se videti da je posle toga promenila držanje.
– Ona nije mogla podneti misao da ne gleda na Marnera kao na oca – reče Nensi ne želeći da potvrdi bolni utisak svoga muža.
– Ona zamišlja da sam ja ružno postupio s njenom majkom kao i s njom samom. Ona misli da sam gori nego što jesam. Ali ona mora tako da misli: ona nikad neće moći da zna sve. I to je deo moje kazne, Nensi, da me moja rođena kći ne voli. Ja nikad ne bih osetio taj bol da sam bio iskren prema tebi – da nisam bio lud. Ja nisam imao pravo da očekujem što drugo do zlo od te ženidbe – i od toga što sam izbegao da ispunim svoju očinsku dužnost.
Nensi je ćutala: njen pravični duh nije joj dopuštao da tupi oštricu onoga što je smatrala za pravedno kajanje. On ponova progovori malo posle, ali mu je glas bio nešto promenjen: u njemu se osećala nežnost pomešana s ranijim samooptuživanjem.
– I pored svega toga, dobio sam tebe, Nensi; i opet sam roptao i bio nezadovoljan zato što nemam i drugo – kao da sam to zasluživao!
– Ti nisi nikad bio rđav prema meni, Godfri, – reče Nensi sa spokojnom iskrenošću. – I ja neću imati da zažalim ni za čim ako se ti pomiriš s ovim što nam je palo u deo.
– Dobro, možda još nije suviše dockan da se u tome malo popravim. Mada je za neke stvari ikad isto što i nikad, iako poslovica kaže drukčije.

XXI


Sutradan ujutru, dok su Sajlez i Epi sedeli za doručkom, on joj reče:
– Epi, ima jedna stvar na koju mislim već dve godine, i sad, kad nam se novac vratio, možemo to da učinimo. Razmišljao sam o tome i noćas, i mislim da pođemo sutra, dok su još lepi dani. Zamolićemo tvoju kumu da pripazi na kuću i ostalo, a mi ćemo poneti nešto stvari i poći ćemo odmah.
– Kuda, tata? – reče Epi veoma iznenađena.
– U moj stari zavičaj – u grad gde sam se rodio – u Lantern Jard. Hoću da vidim g. Pestona, sveštenika: možda im je štogod pokazalo da ja nisam bio kriv za krađu. I g. Peston je vrlo pametan čovek hoću s njim da razgovaram o običaju da se baca kocka. Voleo bih da mu govorim i o veri u ovome kraju, jer mi se sve čini da on ne zna za nju.
Epi se jako radovala ne samo zbog toga što će da vidi nepoznati kraj, nego i zato što će po povratku imati šta da priča Aronu. Jer je on toliko pametniji od nje u mnogim stvarima da će biti prijatno osetiti tu malu nadmoćnost nad njim. Gđa Vintrop, iako je osećala nejasnu bojazan od opasnosti koje su skopčane s tako dugim putovanjem i zahtevala da joj obećaju kako se neće udaljavati od nasipa kojim prolaze kola i pošta, ipak je bila vrlo zadovoljna što će Sajelz ponova videti svoje rodno mesto i saznati je li opravdan od one lažne optužbe.
– Biće vam mirnija duša posle toga, majstor-Marnere, – rekla je Doli – to je izvesno. Ako tamo mognete nešto saznati, kao što kažete, biće vam lakše, a i ja ću se radovati kad donesete dobre glase.
Tako su, četvrtog dana potom, Sajlez i Epi, u svojim prazničnim haljinama, s malenim zavežljajem u plavoj platnenoj marami, prolazili ulicama jednoga velikog industrijskog grada.
Sajlez, zbunjen promenama koje su se za trideset godine izvršile u njegovom rodnom mestu, zaustavio je nekoliko ličnosti jednu za drugom i pitao ih za ime grada kako bi se uverio da se nije prevario.
– Pitajte gde je Lanten Jard, oče, – pitajte onoga gospodina što ima rese na ramenima i što stoji na vratima onog dućana; on se ne žuri kao drugi – reče Epi prilično ožalošćena zabunom svoga oca i, pored toga, osećajući se neugodno usred huke, pokreta i mnoštva tuđih ravnodušnih lica.
– E, dete moje, on to ne može znati – reče Sajlez –, gospoda nisu nikad dolazila u Lantern Jard. Ali će mi možda moći da kaže gde je Tamnička ulica u kojoj je kazneni zavod. Put odatle poznat mi je kao da sam ga juče video.
S dosta teškoća, posle dugog lutanja i mnogo drugih obaveštavanja, stigli su najzad u Tamničku ulicu; i sumorni zidovi kaznenog zavoda, prvi predmet koji je odgovorio Sajlezovu pamćenju, obradovaše ga kao dokaz da je zaista u mestu svojeg rođenja, jer u to sve dotle nije mogao verovati.
– Ah, – reče on, odahnuvši duboko – evo kaznenog zavoda, Epi; on se nije promenio; sad se više ne brinem. Od ulaza u tamnicu treći ugao s leve strane – to je put kojim moramo ići.
– O, kako je ovde ružno i mračno! – reče Epi. – Nigde se ne vidi nebo! Gore je nego sirotinjski dom u Revlou. Tako mi je milo što ne živite više u ovom gradu, oče. Je li i Lantern Jard kao ova ulica?
– Milo moje dete, – reče Sajlez smešeći se – tamo nema ovako velikih ulica. Ni ja se nisam nikad prijatno osećao u ovoj ulici, ali sam Lantern Jard voleo. Dućani su ovuda svi promenjeni, čini mi se – ne mogu više da ih poznam; ali ću ugao poznati zato što je treći po redu.
– Ovde je – reče najzad zadovoljno kad su došli do jednog uskog prolaza. – Sad treba iznova da skrenemo levo, pa onda da idemo neko vreme pravo, do Obućarske ulice; i onda ćemo biti na ulasku, kod ispupčenog prozora. Na tome mestu ima oluk da bi voda mogla da otiče. Eh, sve mi je još pred očima.
– O, oče, tako mi je kao da ću se ugušiti – reče Epi. – Ne bih mogla ni pomisliti da ima ljudi koji žive ovako blizu jedni uz druge. Kako će nam izgledati lep Majdan kad se vratimo!
– Sad se i meni čini smešno, dete, – a oseća se i neki ružan zadah. Ne mogu da verujem da je i pre tako zaudaralo.
Ovde-onde poneko bledo, neumiveno lice gledalo je na strance s tamnog ulaza u kakvu kapiju i pojačavalo Epijino neprijatno osećanje, tako da je ona osetila živo željeno olakšanje kad su izišli iz uskih prolaza u Obućarsku ulicu, odakle se videla šira traka neba.
– Blagi bože! – reče Sajlez – eno ljudi izlaze iz Lantern Jarda kao da su bili u kapeli u ovo doba – u podne, radnog dana!
Najednom zadrhta i ostade nepomičan, s unezverenim i očajnim pogledom koji uplaši Epi. Bili su pred ulazom u jednu veliku fabriku iz koje su ljudi i žene u povorci izlazili na ručak.
– Oče, – reče Epi uhvativši ga za ruku – šta je?
Ali je morala da ponovi pitanje nekoliko puta pre nego je Sajlez mogao da joj odgovori.
– Nema ga, dete moje, – reče najzad žestoko uzbuđen – nema Lantern Jarda. Morao je biti ovde, jer evo kuće s ispupčenim prozorom – poznajem je – to je ona ista; ali su načinili ovaj novi prolaz; i vidi tu veliku fabriku! Nema više ni kapele – nema ničega.
– Hodite u ovaj mali četkarski dućan i sednite, oče, – pustiće vas da sednete – reče Epi uvek na oprezu da njenog oca ne snađe nastup. – Možda će vam ljudi umeti da kažu šta je bilo s tim.
Ali ni četkar, koji je došao u Obućarsku ulicu tek pre deset godina, kad je fabrika bila već podignuta, ni koja bilo druga ličnost kojoj je Sajlez imao prilike da se obrati, nisu bili u stanju da mu pruže ni najmanje obaveštenja o njegovim starim prijateljima u Lantern Jardu ni o g. Pestonu, svešteniku.
– Svega je nestalo – rekao je Sajlez Doli Vintrop one večeri kad se vratio –, nema ni groblja, nema ničega. Moj stari stan više ne postoji; sad imam samo ovaj ovde. Nikad neću saznati je li se otkrila istina o krađi, ni da li bi g. Preston mogao da mi da kakvo objašnjenje o običaju da se baca kocka. Sve je to tamno za mene, gđo Vintrop, sasvim tamno; i bojim se da će ostati tako do kraja.
– Jest, majstor-Marnere, – reče Doli koja je sedela i slušala ga sa spokojnim licem, sad okruženim prosedom kosom; – i ja mislim da će tako biti. To je volja onih gore da mnogo šta ostane tamno za nas; ali ima stvari koje za mene nikad nisu bile tamne, a to su najviše one koje mi padaju na um dok radim, preko dana. Vi ste onda podneli teško iskušenje, majstor-Marnere, i izgleda da nikad nećete saznati zašto je tako moralo biti; ali to zašto ipak postoji, majstor-Marnere, iako ga ni vi ni ja ne možemo videti.
– Da, – reče Sajlez – da; to zašto ipak postoji. Otkad mi je dete poslato, i otkad sam počeo da je volim kao sebe samoga, meni je dato dovoljno svetlosti da mogu verovati; i sad kad ona kaže da me nikad neće ostaviti, mislim da ću ostati u veri do smrti.

* * *


Ima jedno vreme u godini koje se u Revlou smatralo kao osobito pogodno za svatove. To je doba kad veliki jorgovani i zanovet u starinskim vrtovima pokazuju svoje zlatno i purpurno bogatstvo iznd mahovinastih zidova i kad su teoci još toliko mladi da su im potrebna puna vedra mirisavog mleka. Ljudi tada nisu u tolikom poslu kao što će biti docnije kad se počne siriti sir i kad nastane kosidba; osim toga, to je vreme kad se laka venčana haljina može poneti s većim zadovoljstvom i pokazati s više uspeha.
Srećom, sunčana svetlost padala je toplije nego obično na cvetove jorgovana onoga jutra kad se Epi venčala, jer je njena haljina bila veoma laka. Ona je često pomišljala, ali uvek odričući se toga za sebe samu, da savršena venčana haljina treba da bude od bele pamučne materije s retkim, sasvim sitnim rumenim grančicama; i kad je gđa Godfrija Kesa poželela da joj ona kupi venčanicu i pozvala Epi da je sama izabere, ova je već unapred bila spremna da odmah da određen odgovor.
Izdaleka, dok je prolazila kroz groblje i silazila u selo, činilo se da je odevena u čistu belinu, a njena kosa je ličila na zlatni prah na krinu. Jednom rukom naslanjala se na svog muža, drugom je držala ruku svog oca Sajleza.
– Nećete vi mene dati, oče, – rekla je pre nego što su pošli u crkvu – nego ćete samo uzeti Arona za sina.
Doli Vintrop išla je za njima sa svojim mužem; i to je bila cela svadbena povorka.
Mnoge oči gledale su tu povorku, a gci Prisili Lemeter bilo je milo što su ona i njen otac stigli pred vrata Crvene kuće upravo na vreme da vide tu lepu sliku. Oni su došli da Nensi ne bi bila sama toga dana, jer je g. Kes, iz nekih osobitih razloga, morao da otputuje u Lajderli. I to je bila šteta, jer bi inače i on mogao otići, kao što će g. Krekentop i g. Ozgud zacelo učiniti, da vidi svadbeni ručak koji je sam naručio kod Duge, jer se, sasvim prirodno, veoma interesovao za tkača koga je nekad oštetio jedan član njegove porodice.
– Volela bih da je Nensi imala sreće da nađe jedno ovakvo dete i da ga očuva – reče Prisila svome ocu dok su još sedeli u dvokolicama – ja bih onda mogla da mislim i na što drugo mlado, a ne samo na jaganjce i na telad.
– Jest, draga moja, jest, – reče g. Lemeter –, to se oseća sve više ukoliko čovek zalazi u godine. Starim ljudima se sve čini sumorno: potrebno je da ih mlada lica oko njih podsećaju da je svet isti kao što je nekad bio.
Uto i Nensi iziđe da dočeka oca i sestru; ali je svadbena povorka već bila prošla Crvenu kuću i zašla u skromniji kraj sela.
Doli Vintrop je prva pogodila da stari g. Mejsi, koga su posadili u naslonjaču ispred njegovih vratnica, očekuje osobitu pažnju od njihove strane, pošto je bio suviše star da prisustvuje svadbenom obedu.
– G. Mejsi se nada da ćemo zastati kod njega – reče Doli –, bilo bi mu žao da prođemo a da se ne pozdravimo s njim – njega i tako muči kostobolja.
I oni skrenuše da se pozdrave sa starcem. On je računao na to i dočekao ih je spremljenim govorom.
– Eto, majstor-Marnere, – reče glasom koji je jako drhtao – doživeo sam da se moje reči obistine. Ja sam prvi rekao da vi niste rđav čovek, iako su i vaši sopstveni pogledi bili protiv vas; ja sam prvi rekao i to da će vam se novac vratiti. I pravo je što vam se vratio. Ja bih rado odgovarao ,Amin’ pri svetom venčanju; ali me je Tuki već davno zamenio – ipak se nadam da zbog toga nećete imati manje sreće.
U dvorištu kod Duge, pod vedrim nebom, pozvani gosti su se već bili sakupili, iako je do ručka trebalo da prođe još skoro ceo čas. Ali su oni tako mogli ne samo da uživaju u laganom primicanju svojeg zadovoljstva nego i da naširoko i nađugačko razgovaraju o neobičnoj povesti Sajleza Marnera i da postepeno dođu do zaključka da je on zaslužio blagoslov time što se pokazao kao otac prema napuštenom siročetu. Ni sam potkivač nije se protivio tome mišljenju: naprotiv, primio ga je kao lično svoje i pozivao svakoga ko ima srca među prisutnima da ga porekne. Ali protivrečenja nije bilo; i svi su se naposletku složili s g. Snelom, da kad je čovek svoju sreću zaslužio, njegovi susedi treba da mu čestitaju.
Kad se svadbena povorka približila, iz Dugina dvorišta začu se srdačno klicanje; i Ben Vintrop, čije su šale još bile omiljene, smatrao je da treba da uđe i da prima čestitanja ne pristajući na predlog da se malo odmori na Majdanu pre nego što se pridruži zvanicama.
Epi je sad imala gradinu veću nego što je ikad i zamišljala; a i u drugom pogledu bile su izvršene velike promene na Majdanu o trošku g. Kesa, sopstvenika, da bi odgovorile potrebama Sajlezove uvećane porodice. Jer su i on i Epi izjavili da bi više voleli ostati na Majdanu nego ići u neki nov stan. Vrt je sa dve strane bio ograđen kamenjem; a na prednjoj strani bila je ograda od drvenih letava kroz koju je cveće veselim sjajem odgovaralo na sreću ove četiri prisno sjedinjene ličnosti koje su mu se primicale.
– O, oče, – reče Epi – kako je lepa naša kuća! Ja mislim da niko ne može biti srećniji nego što smo mi.

Rečnik manje poznatih reči i izraza


Alibi – Na drugom mestu.
Fideikomis – Ono što je dato na poverenje, nepokretno imanje koje prelazi u porodično nasleđe iz naraštaja u naraštaj.
Grog – Vrsta slatkog alkoholnog pića.
Hipoteka – Nepokretna zaloga, zajam na zalogu imanja.
Instinktivno – Nagonski, po nagonu.
Laudanum – Vrsta smole koja se nekad upotrebljavala i kao lek.
Livreja – Vrsta odeće koju nosi posluga u otmenim kućama, dvorovima i sl.
Medijum – Posrednik između ljudi i duhova.
Memento – Znak za podsećanje, podsetnik.
Sakristija – Sveštenička svlačionica, u njoj se čuva crkveno posuđe i odeća.
Vist – Vrsta igre karata.

Prim.prev.




1Devetnaestog – prim. prevodioca.
2Sopstvenik imanja zadržavao je pravo lova na svojem zemljištu i onda kad ga je izdavao pod zakup, a zakupcu je bilo zabranjeno da tamani divljač – Prim. prevodioca.
3Nolo episcopari – neću da budem vladika. Postoji verovanje da su nekada sveštenici anglikanske crkve, iz hrišćanske smernosti, dvaput odbijali da se prime te počasti. Samo u slučaju da i treći put odgovore tako, njihov se otkaz smatrao kao konačan – Prim. prevodioca.
4U engleskim crkvama čita se na Pepeljavu sredu Peta knjiga Mojsijeva, glava 27, koja baca prokletstvo na grešnike. – Prim. prevodioca.
5In hac salus – U ovome je spas. (Ovim ćeš pobediti). – Prim. prevodioca.
6Prve reči jedne božićne himne – Prim. prevodioca.
7O Božiću, ponekad i o Novoj godini, u Engleskoj je običaj da se za tavanicu učvrsti grana imele, i svaki mladić ima pravo da poljubi devojku koja se pod tom granom zaustavi. – Prim. prevodioca.
8Druga knjiga o carevima, 21. – Prim. prevodioca.