Jedan po jedan - Toni Parsons

First topic message reminder :



Pre dvadeset godina sedmorica sinova bogatih povlašćenih porodica sprijateljila su se u otmenoj privatnoj školi Grnčarevo polje. Sada jedan po jedan umiru na najsvirepiji mogući način.

Detektiv Maks Vulf nedavno je premešten u Odsek za ubistva londonske policijske stanice Centralni Vest end u ulici Sevil Rou broj 27. On uskoro kreće po krvavom tragu od zabačenih uličica i blistavih svetala grada preko najmračnijih uglova interneta sve do najviših centara moći.

Dok se leševi gomilaju, Maks shvata da je ruka ubice duga i sve bliža svemu i svakome do koga mu je stalo.

Maks uskoro otpočinje bitku ne samo za pravdu nego i za sopstveni život...

Dvadeset osam

„DOBRO DOŠLI U Grnčarevo Polje“, pisalo je na ukrašenoj drvenoj tabli na ulazu u grad. „Poslednje konačište kraljevskih pasa.“
Edi Ren je frknula.
„Ovo zvuči kao da su ovde Tadž Mahal ili Viktorijini vodopadi“, rekla je. „Ovde čak nisu psi svih kraljeva, zar ne? Samo Henrijevi. Sigurno nemaju korgije Elizabete Druge. Pa čak ni sve pse Henrija Osmog.“
Na tabli je bio i Henri Osmi iz narodne mašte - gojazni sredovečni ženoubica, ne mišićavi mladi kralj čija statua krasi školu koju je pre pet stotina godina osnovao u Grnčarevom Polju. Neki izbečeni španijeli igrali su se uz njegove svilene cipele zatupastog vrha. Svi su izgledali kao Stenovi rođaci. Svaki put me je začudilo kad vidim da pored škole postoji i grad. Kao i mnogi engleski gradići, Grnčarevo Polje je lebdelo negde između otmenosti i siromaštva. S Edi Ren za volanom službenog vozila, malog neobeleženog hjundaija, prošli smo pored ljupkog centralnog parka. Grupica mladih sedela je na livadi, pila pivo iz limenki i pušila, a bicikli su im ležali razbacani naokolo.
„Dolazila je žena detektiva višeg inspektora Malorija“, rekla je Renova. „Posle uručivanja medalje. Margaret. Divna žena. Želela je svima da zahvali. Prava dama. Pitala je za tebe.“ Pauza.
„Trebalo bi da odeš kod nje.“
„Hoćeš li u policijsku stanicu ili u gradske novine?“, upitao sam je. Zagledala se u mene.
„Jesi li me čuo?“
„Čuo sam te. Policija ili gradske novine?“
Gledala me je još trenutak-dva, a onda je okrenula glavu. Stigli smo u glavnu ulicu. Između kafića iz velikih lanaca, prodavnica mobilnih telefona i supermarketa bilo je i ljupkih majušnih čajdžinica. Stao sam pred jednom. Henri Osmi u prirodnoj veličini i njegovi psi čuvali su reklamu za popodnevnu ponudu čaja s pavlakom i ukusa engleskog leta.
„Ja ću u novine“, rekla je Renova.


Nisu me očekivali, ali službena legitimacija mi je otvorila put do sobe za razgovore i dežurnog narednika, narednika Lejna, krupnog pajkana crvenog lica i lakog seoskog naglaska. Vratio mi je legitimaciju s podrugljivom poniznošću. No rukovao se sa mnom i dao mi plastičnu čašu vrele crne kafe.
„Istražitelji se vraćaju, je li?“, rekao je. „Nismo vas videli od one tragedije s trenerom. Ali počinilac je uhvaćen, zar ne?“
„Ovo je nešto drugo“, rekao sam. „Slučaj nestale osobe.“ Gurnuo sam mu tanku fasciklu preko stola. „Jeste li oduvek radili u Grnčarevom Polju?“
„Rodio sam se i odrastao sam ovde“, rekao je. „Veliki grad me nikad nije privlačio. Ovde je

divno. Puno zelenila. Kad izađete u polja, čini se da se poslednjih vek-dva nisu ni dogodili.“
„Sećate li se nestale osobe po imenu Anja Bauer?“ Malodušno je listao dosije.
„A zašto bih je pamtio?“, upitao je. Zatvorio je fasciklu i izvio obrve. „Nije neki slučaj nestale osobe, zar ne? Više liči da je prekinula veze.“
Fascikla je kliznula ka meni.
„Znači, prijavljena je kao nestala, ali vi niste ništa preduzeli?“, rekao sam. Polako se osmehnuo. „Mislite da imamo vremena napretek, mi seljačići?“
I ja sam se osmehnuo. „Ne. Sigurno imate dosta posla zbog svih onih razmaženih bogataških sinova iz škole.“
„Oh, oni ne prave nevolje“, rekao je nakostrešeno. „Imamo odlične odnose sa školom. Oduvek je tako. Ako toj deci dođe da razbiju restoran, rade to u Čelsiju i Najtsbridžu, a ne ovde.“ Pokazao je dosije. „Strankinja, je li?“
Klimnuo sam glavom. „Nemica. Iz Minhena. Da li biste se više potrudili da je nađete da je bila odavde?“
Nasmejao se. „Pa morali bismo, zar ne?“ Onda se uozbiljio. „Jeste li našli leš? O čemu se radi?“
„Nemamo leš. Radi se više od predosećaju.“
Ustao sam, uzeo fasciklu levom rukom i pružio mu desnu. Uzeo ju je i stezao taman dovoljno da pokaže da je, uprkos mojim godinama, legitimaciji i postupcima velegrađanina, daleko snažniji od mene.
„Izvinite, ali ne razumem sasvim zašto ste došli“, rekao je. „Ovo je zvanična istraga, zar ne?“
„Samo pokušavamo da razjasnimo neke stare slučajeve“, odgovorio sam. „Hvala vam na izdvojenom vremenu.“
„Nema na čemu“, rekao je.
Pre nego što sam zatvorio vrata za sobom, uhvatio se telefona.


Redakcija Novina Grnčarevog Polja nalazila se u glavnoj ulici iznad antikvarnice, ali Renova mi je porukom javila da je potražim u maloj kući pokrivenoj trskom na ivici grada. Živahna žena od osamdesetak godina uređivala je besprekornu baštu.
„Ona je unutra!“, doviknula mi je. „S mojim mužem! Nije zaključano!“
Stari zlatni retriver prišao mi je dok sam ulazio u kuću. Dremljivo mi je onjušio ruku, a onda krenuo za mnom hodnikom u pravcu uzbuđenog glasa Edi Ren.
Klečala je na podu dnevne sobe i kroz lupu gledala kontakt-kopije starih fotografija. Pod je bio potpuno prekriven tabacima kontakt-kopija. Sedokosi starac sedeo je u fotelji i držao nešto slično velikoj čaši viskija. Pas mu je prišao i spustio mu se na karirane papuče.
„Budi dobra, Fanta“, rekao je starac psu. Meni je kazao: „Zdravo, mladiću. Jeste li za kapljicu?“
„Viski star dvadeset godina“, rekla je Renova. „Odličan je.“ Na stolu je stajala čaša pića, ali činilo mi se da je niko nije ni dotakao. Stari gospodin je krenuo da ustane, ali ja sam mu se zahvalio i

odbio podigavši ruke. Renova je prislonila lupu uz oko, a onda uz list foto-papira u ruci.
„U redakciji nema ničega“, rekla je. „Propadaju. Nemaju ni valjanu kartoteku. Nisu ni digitalizovali arhivu. Našla sam plesan u mikrofilmovima. Da ne poveruješ.“
„Novine Grnčarevog Polja“, rekao je starac. „Sada ih dele besplatno! Besplatno! Dele i šalju poštom!“
„Ali su me uputili na gospodina Kupera“, nastavila je Renova.
„Zovite me Monti!“, eksplodirao je starac.
„Na Montija“, ispravila se Renova. „On je bio redakcijski fotograf duže od četrdeset godina.“
„Od malih nogu“, nasmejao se Monti. Činilo mi se da on silno uživa u njenom društvu i da joj je rado stavio na raspolaganje svoje brojne kontakt-kopije. Nije mu smetalo čak ni to što ona mašući crvenim flomasterom naglašava svoje reči i zaokružuje njime najzanimljivije snimke.
Seo sam pored nje.
„U redakciji vlada nered“, rekla je. „Koliko sam uspela da utvrdim, nisu ništa učinili u slučaju Anje Bauer osim one vesti da je nestala. Nisu dalje pratili slučaj.“
„Nije ni policija“, rekao sam ja.
„Ali pogledaj ovo“, rekla je Renova i pružila mi lupu.
„Snimao sam ovaj grad čitavog svog radnog veka“, rekao je Monti, a naglasak nekadašnjeg sela bio mu je jači nego u narednika Lejna. „A jednom godišnje išao sam da fotografišem školu.“
Gledao sam fotografije dečaka u vojničkoj uniformi. Takvu uniformu nosila su ona sedmorica dečaka iz Kombinovanog kadetskog odreda škole. Ali ovde ih je bila čitava vojska i marširali su kroz decenije.
„Peti maj je praznik škole“, rekla je Renova.
Monti se oštro nasmejao. Zlatna retriverka Fanta naglo je ustala, a onda se ponovo polako sklupčala u san.
„Petog maja svake godine škola otvara kapije za mase“, rekao je Monti. „A grad otvara svoje srce školi. Ili se bar pretvara. Peti maj je u Grnčarevom polju ono što je četvrti juni u Itonu. Naravno, u Itonu imaju reku, a mi nemamo.“
„Vidiš li ih?“, upitala me je.
„Ne vidim.“
Udarila me je u mišicu.
„Zaista, Vulfe! Potrudi se malo!“
Video sam stotine uniformisanih dečaka. Marširali su pored statue mladog kralja Henrija Osmog. Pozdravljali su zastavu. Glave su oštro okrenuli napred dok su prolazili pored fotografskog aparata. Onda sam se usredsredio na snimak u sredini lista, zaokružen crvenim flomasterom i sasvim jasan.
Nisu bili onakvi kakve sam ih upamtio s prve fotografije, ne onako kočoperni, nasmejani i neuništivi.
Ovde su bili ozbiljni, uspravni, strogi, vrsta dečaka-vojnika postrojena pred Njenim veličanstvom kad su i oni i ona bili dvadeset godina mlađi.

Njih sedmorica rame uz rame u vrsti koja se protezala izvan ivice snimka: Gaj Filips, Salman Kan, Ben King, Ned King, Džejms Satklif, Hjugo Bak. Adam Džons. A nad Njeno veličanstvo, mršteći se na Džejmsa Satklifa, nadnosio se Peregrin Vo; linija njegovih usta nagoveštavala je da će eksplodirati od ponosa.
„Vidi i ovo“, rekla je Edi Ren. Pored nje je ležao jedan list kontakt-kopija. I na njemu je jedan snimak bio zaokružen crvenim.
Fotografija je bila načinjena noću. Prikazivala je nekakvu zabavu u velikom belom šatoru. Konobari su raznosili poslužavnike sa šampanjskim čašama. Roditelji i dečaci, nastavnici i gosti stajali su naokolo, smešili se i ispijali šampanjac. Još jedan uspešan Peti maj. A na drugoj strani video sam momka i devojku kako se nasmešeni okreću od objektiva.
„To je Ben King“, rekao sam.
„To je Ned King“, rekla je Renova. „Pogledaj bolje. Naziru mu se ožiljci na licu koje mu je brat napravio.“
„A devojka?“
Bila je mlada, plavokosa, ljupka, s konjskim repom i senkom tajanstvenog osmeha. Bila je u majici i farmerkama, previše jednostavno obučena za veliki beli šator, suviše opuštena za Peti maj.
Renova se nasmešila i zatresla glavom.
„Ne znam“, rekla je. „Možda je to ta devojka. Ti si razgovarao s Nedom Kingom, zar ne? Ti i Malori.“
Setio sam se noći u vazduhoplovnoj bazi kada su se kapetan King i njegov puk spremali da polete u Avganistan.
„Ubistva su tada tek počela“, rekao sam. „Ned King je odlazio. Malori je bio blag prema njemu. Kapetan je ostavio snažan utisak na Malorija.“ Zurio sam kroz lupu u sliku dečaka i devojke na nekoj davnoj zabavi. „Na obojicu“, dodao sam.
„Pa, neko će morati ponovo da porazgovara s kapetanom Kingom“, rekla je Renova. „Kad se vrati.“
„Monti“, rekao sam ja, „samo tada ste odlazili u školu? Samo svakog Petog maja?“ Klimnuo je glavom i polako ustao iz fotelje.
„Da, osim kad su im trebale slike za dosije“, rekao je. „Kad dobiju novog upravnika uvek su želeli da ga fotografišu. I statuu Henrija Osmog. Glavnu znamenitost naše turističke industrije.“ Sagnuo se nad stočić za kafu; nije rizikovao da se spusti na kolena. „I grob, naravno. Grob kraljevskih pasa.“ Kucnuo je otrcanu kartonsku kutiju. „Evo.“
U kutiji nisu bile kontakt-kopije, nego sjajne fotografije formata 20x25 cm. Neke su bile zvanični portreti upravitelja Grnčarevog polja. Najnoviji je bio Absalom Vajthed, ali bilo je i ljudi odavno penzionisanih, odavno preminulih. Drugi snimci su bili krupni planovi grobnice kraljevskih pasa snimani po svakakvom vremenu, u svim godišnjim dobima.
Podigao sam obema rukama po jednu. Prva je bila crno-bela, kamen mokar od kiše, a trava oko njega nepotkresana. Druga je bila u boji, od kamena se odbijao beli snop letnjeg sunca, a travnata ivica bila je uredno podšišana.
Ali to nisu bile sve razlike između ovih fotografija.

„Pogledaj natpis“, rekao sam. „Pogledaj epitaf na grobu.“ Podigao sam crno-beli snimak. „Na ovoj nema teksta.“
Na fotografiji groba u leto epitaf se video. Ali na kišnoj slici nije ga bilo. Stari fotograf se nasmešio. Nije morao da pogleda reči da bi ih izgovorio.
„Braćo i sestre,/ Volite svog psa,/ Al' srce mu ne dajte,/ Iskidaće ga. Pa, to nisu mogli da stave na prvobitni grob, zar ne?“
„Zašto?“
„Zato što je grob star skoro pet vekova“, rekao je, „a te je stihove Radjard Kipling napisao početkom dvadesetog stoleća. U moje vreme grob se doslovno raspadao. Urušavao se.“
„Imate li fotografije toga?“, upitala ga je Renova.
Bio je sumnjičav, ali ipak je našao sliku malog žutog buldožera parkiranog pored napuklog groba. Na boku buldožera jasno se video naziv kompanije

V. Dž. Kan i sinovi

„Na grobu nikad nije bilo natpisa“, rekao je Monti. „Ili je makar vreme izlizalo prvobitni natpis. Nikad nisam video ništa na njemu. Star je petsto godina, ne zaboravite. Ali kad su ga obnovili, dodali su Kiplingove stihove.“
„Ko je to uradio?“, upitala je Renova.
„Upravitelj“, odgovorio je Monti i otpio gutljaj viskija. „Gospodin Vo je rekao da ne želi da grob bude bez epitafa.“

Dvadeset devet

OSTAVIO SAM EDI Ren da jede tost sa sirom u društvu Montija i njegove zlatne retriverke i odvezao sam se u školu. Spuštalo se veče; zgrada je bila tiha, ali glavna kapija beše otvorena pa sam ušao u dvorište i stao na parkiralište za osoblje. Video sam jednu priliku kako se u sutonu kreće po igralištima i krenuo sam ka njoj kad sam čuo prvi pucanj.
Bio je to pucanj iz sačmare, odnekud izdaleka, a zvuk kao da je progutao sopstveni odjek. Onda je zavladala tišina pa sam ponovo krenuo na igrališta. Zgrade su delovala tako beživotno da se nikad ne bi pogodilo da je u njima hiljadu živih duša.
Stari Len Zukov polako je duž terena za ragbi gurao nešto nalik na kosilicu. Tek kad sam prišao bliže, video sam da mašina za sobom ostavlja dugačku pravu belu liniju duž ivice igrališta.
Doviknuo sam Zukovu pozdrav i podigao ruku.
„Nemojte da stanete na to!“, upozorio me je. „Još je vlažno!“
„Sećate li me se? Ja sam detektiv pozornik Vulf uz policijske stanice ’Centralni Vest end’.“ Posegao sam da izvadim legitimaciju, ali nije ga ni najmanje zanimala.
„Sećam vas se.“
„Došao sam da raščistim neke pojedinosti naše tekuće istrage.“
Ni to ga nije zanimalo. Već je nastavio dalje, brujanje njegove mašine zaglušilo je moje reči, a prava bela linija rasla je iza njega.
„Nemojte da stanete na liniju“, doviknuo mi je preko ramena kao čovek naviknut da se nadvikuje s naraštajima učenika. „Moram ovo da završim pre mraka.“
Vratio sam se kroz glavno dvorište, obišao kapelu i ušao na groblje. Nastao je metež zvukova i pokreta. Jedna veverica pretrčala mi je put i hitro se uspentrala uz drvo. Stigao sam do groba Henrijevih pasa baš kad je novi pucanj pocepao tišinu. Video sam epitaf.

Braćo i sestre, Volite svog psa,
Al’ srce mu ne dajte, Iskidaće ga.


Vreme i klima ukrasili su epitaf zelenom mahovinom. Okrenuo sam se na zvuk struganja nogama i video Lena Zukova kako polako dolazi stazom. Proveravao je šta radim.
„Šta želite?“, upitao je. „Ne bi trebalo da budete ovde. Trebalo je da kažete nekome da ćete doći. Da dobijete dozvolu.“
„Ove reči na grobu“, rekao sam. „Tek danas sam shvatio da su stare svega sto godina. Ali grob je star pet stotina godina. Prema tome, postavljene su ovde prošlog veka.“

Njegova usta kao da su govorila - pa šta?
„Samo se pitam kako mi je to promaklo“, rekao sam sebi koliko i njemu. Podigao sam pogled na zvuk novog pucnja. „Opažanje svega - to je naš posao, Lene.“
Nije skidao pogleda sa mene.
„Šta je ovo?“, rekao sam. „Dvanaestica?“
„Zvuči više kao desetka“, rekao je. „Bolja je za gađanje izbliza kroz gusto grmlje. Za štetočine.“ Protrljao je o kombinezon šake zauvek zgrčene u pesnice artritisom. Video je da mu gledam u ruke i gurnuo ih duboko u džepove. „Za pacove, zečeve i lisice“, dodao je.
„Odakle ste, Lene?“
Namrštio se. „Rekao sam vam - odavde.“
„Odakle ste rodom?“
„Iz Rusije.“
„Iz Rusije? Tamo vas nisu zvali Len, siguran sam.“
„Lav“, odgovorio je. „Slično.“
„Iz kog dela Rusije?“
Obojica smo podigli glave na zvuk novog pucnja. Zvučao je bliže. Dugi otegnuti zvuk sačmare ispaljene na otvorenom. Trajao je i trajao.
„Ko puca?“, upitao sam.
Slegnuo je ramenima kao da ga ni to uopšte ne zanima. „Neki farmer“, rekao je.
„Znači, došli ste ovamo posle Drugog svetskog rata?“
„Ne“, rekao je s jedva vidljivim osmejkom. „Došao sam ovamo posle Velikog otadžbinskog rata.“
Ja sam se nasmešio. „Isti rat, različiti nazivi.“
„Ne“, rekao je bez trunke osmeha. „Vrlo različiti ratovi. Vaš narod i moj narod vodili su vrlo različite ratove. Rusija je imala dvadeset pet miliona mrtvih.“
Obojica smo se zagledali u grob. Pitao sam se šta Len misli o engleskom kralju koji je podigao grobnicu za svoje ljubimce španijele. Ne baš nešto naročito lepo, verovatno. Ne ako je bio u Rusiji za vreme rata. Sada mu je sedamdesetak godina, procenio sam. To znači da je krajem rata imao jedanaest ili dvanaest.
„Sigurno ste bili premladi za rat“, rekao sam.
Nasmejao se. „U Rusiji niko nije bio premlad za rat“, odvratio je. Klimnuo sam glavom. „Ja sad idem“, rekao sam i pružio mu ruku. To je bila greška.
Izvukao je artritične šake iz džepova i okrznuo stisnutom desnom pesnicom moj dlan, a onda smo se obojica okrenuli, svaki sa svojim stidom.


Otišao sam, a on nije ni pokušao da me sledi.

Možda je pretpostavio da neću moči da guram nos tamo gde ne treba. Imao je pravo. Sve je bilo zaključano, a kako se mrak zgušnjavao, samo retke drevne prozore obasjalo je svetlo. Podigao sam pogled ka kabinetu iz kog smo Malori i ja s upraviteljem gledali igrališta, ali nisam video svetlo ni znake života.
Ali ponovo sam video Lena Zukova dok sam se vraćao na parkiralište.
Stajao je s nekim ispred svoje kamene kućice. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da prepoznam narednika Toma Monka; iz daljine je njegovo opečeno lice izgledalo kao glatka crna maska.
Dok ga je stari Zukov posmatrao držeći cigaretu u zgrčenoj ruci, Monk je grabuljama sakupio pokošenu travu, utovario je u kolica i odvezao je iza kuće, gde se s male lomače dizao dim. Mahnuo sam im, ali me nisu videli.
Kad sam stigao do kola, čuo se novi pucanj, sada mnogo bliži, odnekud s ivice šume. Isprekidani prasak proleteo je kroz krošnje i trebalo mu je vremena da odjekne nebom. Len je pogrešio. Šta god da je meta, ovo nije desetka. Znam kako zvuči sačmara dvanaestica.
Neko lovi krupne štetočine, pomislio sam, srećan što sam ponovo u kolima.


Tišina je bila čudna.
Trgnuo sam se iz plitkog sna, i pre nego što sam se sasvim pribrao već sam sedeo na krevetu i zurio u ludačke oči budilnika na mom noćnom stočiću.
12.05, rekao mi je. Pet minuta posle ponoći?
Spolja sam čuo buku i galamu početka noćnog rada na pijaci. Kloparanje kolica, viku ljudi još nasmejanih pred početak dugih i napornih sati.
Šta me je probudilo?
Navukao sam pantalone i uzeo dva laka boksera iz fioke. Bili su laki kao pero, ali mogli su da razbiju lobanju kao rovito jaje ako se dovoljno primaknem. Izašao sam iz svoje sobe opirući se želji da pozovem Skaut po imenu. Sten se u kavezu promeškoljio u snu.
Ulazna vrata bila su zaključana. Prozori nisu bili razbijeni. Niotkuda nije dopirao hladan vazduh. Pogledao sam Stenov kavez.
Nije mi zvuk poremetio san, nego odsustvo zvuka.
Kleknuo sam pored Stena, zavukao ruku pod njega i ćebence i izvadio budilnik koji sam stavio tamo umesto srca njegove mame keruše.
Baterija se ispraznila. Nasmešio sam se Stenu u mraku i dodirnuo mu meko crveno krzno. Onda sam otišao u kuhinju i bacio stari budilnik u kantu.
Stenu on više nije potreban. Sad zna da je kod kuće.
Ali ispod vrata sobe moje ćerke video sam da ona još spava s upaljenim svetlima.

Trideset

SALMAN KAN JE otvorio vrata neobrijan i žmirkajući na bledom jutarnjem suncu. U jednoj ruci je držao cigaretu, a u drugoj palicu za bejzbol.
Držao ih je labavo, kao da bi mu ih jači vetar izbio iz šaka. Bio je u košulji raskopčanoj do pojasa, a crna leptir-mašna visila mu je oko vrata kao neka pregažena životinjica. Izgledao je kao da već nedelju dana spava s leptir-mašnom.
„Gospodine Kane“, rekla je Renova, „detektiv viši inspektor Vajtstoun primila je žalbu...“ Kan je mahnuo palicom.
„Zato što ih više nema! Nema policajaca koji su me čuvali! Nema onih koji su došli posle zvaničnog upozorenja o opasnosti!“
Renova se saosećajno nasmešila.
„Zato što je pretnja vašem životu uklonjena“, rekla je s profesionalnim mirom. „Počinilac je osuđen...“
Kan se pakosno nasmejao.
Ćutke smo zurili u njega puštajući tišinu da raste.
Pogledao je preko naših ramena. Mladi čuvar Nepalac stajao je na prilaznoj stazi. Viđali smo ih odnedavno u svim bogatijim krajevima Londona - privatne policajce unajmljene da paze na po jednu imućnu ulicu. Bogataši su se uplašili.
Ali niko se nije plašio više od Salmana Kana.
„Hvala ti, Padame“ rekao je.
Gurka ga je pozdravio vojnički. „Gospodine.“ Ušli smo za Kanom u kuću.
Minijaturni motocikl je stajao naslonjen na ogradu dvostrukog zavojitog stepeništa. Kroz staklene ploče u mermernom podu videli su se podrum i neverovatno plavetnilo zatvorenog bazena. Osetio sam toplotu i ukus hlora. Renova me je pogledala i znao sam da je i ona to osetila.
Ti ljudi imaju tako mnogo.
„Porodica vam nije ovde?“, upitao sam ga.
„Ne mogu da borave ovde! Suviše je opasno! Ako im se nešto desi...“
Ovo je trebalo da bude rutinska poseta, jedan od poslednjih zadataka zaokruživanja Operacije
Debeljko. Ali Salman Kan je još njušio ubistvo u vazduhu.
„Čega se plašite, gospodine Kane?“, upitao sam.
„Mora da se šalite! Najbolji prijatelji su mi pobijeni!“ Ugasio je cigaretu i odmah zapalio drugu.
„Gospodine Kane“, rekao sam mu. „Pogledajte me.“
Pogledao me je, a onda je okrenuo glavu, bacio palicu i viknuo: „Jebote!“

„Kako radi firma vašeg oca?“, upitao sam ga. „To je građevinska firma, zar ne?“ Pribrao se posle trenutak-dva.
„Moj otac je umro pre deset godina. Kompanija je tada prodata. Zašto pitate?“
„Ko je bila Anja Bauer?“, upitala ga je Edi Ren.
Ovo ime kao da mu ništa nije značilo. Odmahnuo je glavom. „Ne znam šta se dešava“, rekao je.
„Ne znam o čemu govorite. Trebalo bi da...“
„Šta se dogodilo u školi?“, upitao sam ga.
„Dokle ćete me to pitati?“
„Dok ne saznam istinu.“
„Šta se desilo? Ništa. Malo ludiranja. To je sve. Ne mogu da poreknem da smo pravili gluposti“, rekao je. „Da smo bili lakomisleni.“
„Na primer?“, rekla je Renova.
„Otkud znam?! Razbijali smo čaše. Dizali smo galamu. Kupovali smo kokain.“
„I to je sve?“, rekla je Renova. „Sitni vandalizam i lake droge? Ma dajte.“ Kan ju je oprezno pogledao.
„Ali ništa nismo mi pokretali“, rekao je. „Sve smo radili u duhu eksperimenta i pustolovine...“ Zaustio je da nastavi, a onda je stisnuo zube. „Začarao nas je, znate.“
„Mislite na Peregrina Voa? On je bio nadzornik vašeg doma pre dvadeset godina, zar ne?“
Kan je zatresao glavom. „Mislim na nadzornikovog ljubimca.“ Kratko se nasmejao. „Mislim na Peregrinovog izaslanika na zemlji.“
Odjednom sam shvatio ko je imao najviše da izgubi.
„Govorite o političaru, zar ne? Govorite o Benu Kingu? Je li on bio nadzornikov ljubimac?“
Nije mogao da me pogleda. „Nisam to rekao. Nisam izgovorio nikakva imena.“ Uhvatio se za kosu. „Vi bi trebalo da mi pomažete!“
„Želite li da date zvaničnu izjavu?“, upitao sam ga.
Usne su mu se iskrivile u izopačenu parodiju koketiranja.
„Da li biste to želeli, detektive?“
„Mislim da ste spremni da razgovarate s nama, gospodine Kane“, odgovorio sam. „Mislim da vam je jasno da nema drugih mogućnosti.“ Pogledao sam svu tu beskorisnu raskoš. „Ovo nije život, zar ne?“
Gladno je vukao dimove.
„Moram da porazgovaram s nekim ljudima. Moram da razgovaram sa svojom ženom, s mojom divnom...“ Zagrcnuo se. Oborio je glavu. Onda se pribrao. „I sa svojim advokatom. I sa svojom decom. Posle toga ću doći u stanicu.“ Sada je bio mnogo pribraniji. „Verujem da postoji mogućnost da vam mogu pomoći u istrazi.“
„Kada ćete doći?“, upitala ga je Renova.
„Jebiga, gospođice, kad budem spreman!“
Odmahnuo sam glavom. „To nije dovoljno, gospodine“, rekao sam. „I pazite na rečnik kad se

obraćate mojoj koleginici. Imamo razloga da verujemo da je tokom vašeg školovanja u Grnčarevom polju počinjen ozbiljan zločin. Mogao bih da vas privedem sada kada bih želeo.“
Nasmejao se.
„Zaista? A u ovo doba sledeće godine stajali biste napolju u novoj čuvarskoj uniformi i pazili na moju decu dok istovaruju bicikle iz poršea moje žene. Zar nije tako?“ Ućutao je i udahnuo. „Sutra ujutru“, rekao je. „Najkasnije po podne. Obećavam. Želim da se ovo završi.“
„Završiće se“, ohrabrio sam ga. „Možemo da vam pomognemo. Ali vi morate pomoći nama. Šta se dogodilo u školi?“
„Šta se dogodilo? Reći ću vam šta se dogodilo. U školi te razbiju pa te prave iznova. To se dešava u finim engleskim školama. Za to roditelji plaćaju. Rastave te delić po delić pa te onda ponovo sastave po svojoj slici. Uzimaju prestravljene balavce i pretvaraju ih u industrijske magnate, u vođe nacije, u buduće premijere.“ Povukao je dubok dim. „Kada sam prvi put video Peregrina Voa
- imao sam trinaest godina, on je bio samo nastavnik engleskog - povukao je crtu kredom na zidu tik iznad table. Ovoje Šekspir, rekao je. Onda je povukao drugu crtu, uz sam vrh table. Ovo je Tomas Edvard Lorens 14 rekao je. Onda se spustio na kolena - svi smo se smejali kao ludi, naravno - i povukao treću crtu tik iznad poda. A ovo ste vi.“ Salmanu Kanu usta su se iskrivila u osmeh. Mahnuo je cigaretom. „Tako je počelo“, rekao je.


U Crnom muzeju bila je gužva.
Desetak mladih uniformisanih kadeta natiskalo se u Sobu sto jedan. Narednik Kejn ih je gledao bez radosti i sažaljenja.
„Ovo su osnovna pravila“, rekao je. „Ne dodirujte ništa. Ne fotografišite ništa. Ne uzimajte suvenir za čiji nestanak mislite da neće biti primećen. Verujte mi, primetiću. Ovde je sve daleko starije i vrednije od vas.“
Poneko se zakikotao. Ali narednik Kejn je bio smrtno ozbiljan.
„Prema tome, pokažite poštovanje“, nastavio je. „I držite te svoje lepljive šape sve vreme u džepovima.“ Otključao je vrata Crnog muzeja. „Hajde, ulazite.“
Krenuli su, uzbuđeni i nasmejani, kao velika deca na školskoj ekskurziji. Kad je i poslednji ušao u prvu salu, onu nameštenu kao salon, narednik Kejn me je pogledao.
„Došli su iz Hendona“, rekao je misleći na dvorac Pil u Hendonu, školu Metropolitenske policije. „Na kraju su obuke, pa ih šalju meni u pokušaju da ih pripreme za stvarni svet. To je neka nova inicijativa.“
„Sačekaću, ako nemate ništa protiv.“
Klimnuo je glavom. „Tako je najbolje“, rekao je. „Možeš da im se pridružiš ako hoćeš.“
Ušao sam za pitomcima u viktorijanski salon. Devet momaka i tri devojke radovali su se izletu i cerekali se gledajući lažni kamin i lažne prozore.
Prošli su ispod dželatove omče i stigli do stola punog oružja. Sačmare i karabini, kopije i originali, mačevi skriveni u štapove, pištolji skriveni u kišobrane, staklena vitrina puna automatskog oružja. Kad su prošli kroz prolaz u glavni deo muzeja, nisu se smejali.
Videli su štap koji se pretvara u mač, koji se pak pretvara u nož - takozvani Ubica pajkana.

Videli su svakovrsne pištolje, svakovrsne noževe - neke potamnele od prastare krvi. Najduže su se zadržali pred delom o pripadnicima Metropolitenske policije poginulima na dužnosti.
Na kraju posete - a ne treba mnogo vremena da se Crni muzej obiđe - bili su nemi i uzdrmani.
„Ovo mesto služi za učenje“, rekao im je narednik Kejn naslanjajući se na svoj pretrpani sto i držeći šolju s natpisom najbolji tata na svetu. „Nadam se da ste danas naučili da postoje razni načini da se ubije policajac.“
Niko ništa nije rekao.
„Hvala vam što ste posetili Crni muzej u Novom Skotland jardu“, rekao je Kejn, iznenada zvaničan. „Pre nego što diplomirate, savetujem vam da odete u Dvoranu Simpson u vašoj školi. U njoj je izložena Knjiga sećanja Metropolitenske policije. Njeno veličanstvo kraljica potpisala se u tu knjigu, a pre nego što završite školovanje, i vi bi trebalo da se potpišete.“ Pogledao je njihova ozbiljna mlada lica i klimnuo glavom. „Čuvajte se i čuvajte jedni druge. Hvala vam, sve najbolje i doviđenja.“


Kad smo ostali sami, otvorio sam svoju torbu s opremom.
U njoj je bila velika kesa za dokaze s kevlarskim prslukom koji je detektiv viši inspektor Malori nosio kad je ubijen.
Prsluk je bio gotovo nov, samo je na desnom ramenu imao veliku mrlju od krvi iz rane na vratu koja je ubila Malorija.
Pažljivo sam ga izvadio i predao ga na čuvanje naredniku Džonu Kejnu, staratelju Crnog muzeja u Novom Skotland jardu.

Trideset jedan

STENOV OMILJENI KAFE u parku Ridžent je Prava kobasica,sasvim blizu Zoološkog vrta. Kad je ušla, sedeli smo za stolom u bašti, Sten beše na mom krilu, i delili sendvič sa slaninom. Svaki vlasnik psa iz centra Londona pre ili kasnije uđe u Pravu kobasicu.
„Opet ti“, rekla je Nataša.
Nije sela. Suzan i Sten su odigrali pseći ples u uskom uzbuđenom krugu i onjušili jedno drugom zadnjice. Onda je mešanki pekinezera i čivave odjednom bilo dosta, pa se okrenula i zakevtala mu u njušku. Sten je odmah ustuknuo, s repom među nogama, i prišao mi radi zaštite.
„Čudno da sam naletela baš na tebe“, rekla je Nataša. „Kako ono Englezi kažu? Slučajno s namerom. Zdravo, Stene.“
Makar se obradovala što vidi mog psa.
„Lep izraz“, rekao sam. „Bio sam u tvojoj zgradi, ali kazali su mi da si se odselila.“
„Na drugu stranu parka. U Merilebon. U skromniji stan.“ Pružio sam joj koverat.
„Tvoja kaseta“, rekao sam. „Želim da ti je vratim.“
Uzela je kasetu bez reči, stisnutih usana. Još nije sela. Sada više i neće. Ne s tom kasetom stare utakmice u ruci.
„Hteo sam da ti kažem da si imala pravo“, rekao sam. „I da sam ja pogrešio. U tome kako je tvoj pokojni muž izgubio oko. Bio sam grub i nepristojan. I žao mi je, zaista mi je žao.“ Slegnuo sam ramenima. „To je sve.“
„A šta si smislio? Vratićeš mi kasetu, reći ćeš mi da ti je žao, a ja ću te povesti kući na razuzdani seks?“
„Pa“, odgovorio sam, „to mi je prošlo kroz glavu.“ Odmahnula je glavom.
„Propustili smo naš trenutak“, rekla je, a ja sam se iznenadio koliko me je ta izjava rastužila.
„Jesmo li?“
„Jesmo. Muškarci i žene imaju svoj trenutak i ponekad ga propuste. Nepovoljan raspored.“
„Kao kad propustiš avion?“
„Tačno kao kad propustiš avion.“
Moj telefon je bio preda mnom. Zavibrirao je. Edi Ren zove, pisalo je na ekranu. Nataša se kratko nasmejala.
„Mi se čak i ne poznajemo“, rekla je.
„Ja tebe poznajem“, odvratio sam. „Ti si od onih veselih devojaka dobrog srca koje žele da se skrase, ali odaberu pogrešnog muškarca i onda se sve raspadne. Gledaš kako postaješ sve okorelija i ciničnija i to ti se ne dopada jer si očekivala bolji život. Zaustavi me kad preteram.“
Telefon mi je i dalje vibrirao.

„Priča mog života“, rekla je Nataša. „Ali kakav si ti muškarac? Jesi li od onih koji skrenu pogled sa žene kako bi pogledali ekran telefona? Svet je pun takvih muškaraca. To nije ono što želim.“
„Ne“, rekao sam. „Ja nisam takav. Ne podnosim takve tipove. Zapravo razmišljam o tome da se otarasim ovog telefona.“ Edi Ren zove, Edi Ren zove.
„Ali znaš šta? Na ovaj poziv moram da se javim.“
„Naravno da moraš.“
Uzela je svoju mešanku i udaljila se na onim svojim dugim nogama. Ne okrećući se mahnula mi je za zbogom.
Javio sam se na telefon.
„Vajtstounova se čula s advokatom Salmana Kana“, rekla je Renova. „Kan ne dolazi.“
„Neće doći danas?“ Čuo sam je kako diše.
„Kan nikada neće doći“, rekla je.


Divna kuća Salmana Kana gorela je skoro čitave noći, a bogata ulica zaudarala je na dim i smrt. Telo je pronađeno i odneseno pre nego što sam ja stigao na lice mesta.
Na mestu kuće u zelenoj Aveniji Sent Džons Vud stajala je pocrnela ljuštura, mokra i zadimljena, spomenik uništenju od pet miliona funti.
Veliki požar se u nekom trenutku stišao sam od sebe, odnevši krov, a u ruševini su se jedva nazirali ostaci podzemnog bazena, sada zatrpanog ciglama, savijenim čelikom i nagorelim drvetom.
Vatrogasni komandir Majk Truman stajao je između dva vozila i gledao svoje ljude kako se oprezno kreću po ruševini.
S njim smo bili detektiv inspektor Gejn i ja. Gejn je pisao beleške, a iza policijske trake uniformisani pozornici zadržavali su grupu okupljenih koji su mahali mobilnim telefonima. Činilo mi se da je to uglavnom posluga unajmljena da vodi pse u park ili decu u školu. Žitelja nije bilo.
„Ima dokaza o nekoj vrsti goriva“, rekao je Truman. „Reč je o nekom naftnom derivatu, dizel- gorivu ili benzinu. Ali našli smo i mali motocikl - dečji motocikl, zamislite - u podnožju stepenica, pa možda to objašnjava tragove goriva.“
Gejn upita: „Je li na tom mestu izbio požar?“ Truman klimnu glavom. „Po svemu sudeći.“
„Ali kako je umro?“, upitao sam ja.
„Mislite, da li ga je ubila vatra ili dim?“, upitao je Truman. Gejn je zurio u mene.
„Ne“, rekao je. „Vulf pita da li ga je neko zaklao.“


Nikada pre nisam video izgoreli leš.

Nikada nisam video kako vatra presvuče telo nečim crnim što potiče iz samog središta zemlje.
Nikada nisam iskusio dvostruki šok prizora onoga što vatra odnese sa sobom i onoga što ostavi.
Svaki milimetar živog mesa na telu Salmana Kana zamenilo je nešto slično grubom crnom premazu, ali ipak su mu se jasno videli grudni koš, zubi i sitne kosti šaka; prsti su, lišeni mesa, bili dugi i uski kao u koncertnog pijaniste.
Vatra je odnela sve, ali ostavila je senku nekog nezamislivog bola. Usta su mu bila otvorena kao u kriku, a duge elegantne šake spuštene preko srca i genitalija kao da se štitio u poslednjem trenutku života.
Vajtstounova i ja smo bili u sobi za posmatranje instituta Ijan Vest. Na ekranu smo gledali kako Elza Olsen pregleda izgorele posmrtne ostatke Salmana Kana.
„Jesi li ikada video slike Pompeje?“, rekla je Vajtstounova, više za sebe nego meni. „Ljudi izgledaju kao da vrište, zar ne? Izgledaju kao da će vrištati zauvek.“
„Hteo je da dođe“, rekao sam ja. „Hteo je da da izjavu.“
Vajtstounova me je pogledala i odmahnula glavom. „Gospodin Kan je pristao na razgovor u prisustvu svog advokata. To je sve.“
„Ali kako je umro?“
Ljutito mi je pokazala ekran.
„Šta misliš kako je umro? Umro je u požaru.“
Izašao sam i ušao u mrtvačnicu. Elza Olsen je podigla pogled s izgorelog leša položenog na sto od nerđajućeg čelika. „Zaštitna odeća i mreža za kosu, Vulfe. To znaš.“
„Ali kako je umro, Elza?“ Vajtstounova se našla tik iza mene.
„Kako je umro, Elza?“, ponovio sam. „Kao i ostali? Je li ga neko zaklao?“
„Detektive Vulfe“, rekla je Vajtstounova mirno. „Smesta napolje.“ Oglušio sam se.
„Elza?“, rekao sam. „Imaš dvadeset godina iskustva. Imaš najsavremeniju mrtvačnicu vrednu milion funti. Sigurno znaš kako je umro.“
Vajtstounova me je uhvatila za rame dovoljno jako da se okrenem. Nikad ne bih rekao da je tako sitna žena toliko snažna. Bila je besna i to se sada videlo.
„Misliš da mu je neko presekao karotidne arterije, zar ne, Makse?“, rekla je. „Misliš da mu je neko zario komandoski nož u grlo, a zatim zapalio kuću? Misliš da je naš ubica još na slobodi?“
„Tačno to mislim.“ Pokazala je pocrneli leš.
„Ali zašto bi se trudio?“, rekla je. „Mislim, stvarno, Vulfe - pogledaj na šta liči. Zašto bi se neko mučio da ga zakolje?“
„Zato što ne bi pokušao da ga ubije vatrom“, odgovorio sam. „Vatra je suviše nepredvidiva.“
„Zašto misliš da je ovo ubistvo? Videla sam izveštaj detektivskog kandidata Renove. Razgovarala sam s Gejnom i gospodinom Trumanom. Bogati strastveni pušač ispustio je opušak blizu rezervoara s gorivom. Trenutak kasnije od Salmana je ostala dimljena salama. Šta ti tačno nije

jasno?“
„Znaš li šta je oksidacija, Makse?“, upitala je Elza blago. „To vatra radi. To vatra jeste. Oksidacija je ono što se dešava kad se gorivo pomeša s kiseonikom i stvori toplotu i svetlost. Zbog toga je vatra živa razorna sila.“ Pogledala je izgoreli komad mesa na stolu od nerđajućeg čelika.
„Nema dokaza da mu je neko presekao grlo“, rekla je. „Zato što vatra uništava sve.“


Na ulazu u Vestminstersku palatu pokazao sam službenu legitimaciju.
Držao sam je u ruci dok sam prolazio kroz bezbednosne rampe uz zvuke Big Bena, kad sam prošao pored parova i četvorki policajaca naoružanih automatskim puškama i najzad kad sam došao do rendgena pred samim ulazom u ogromnu Vestminstersku dvoranu.
Hiljadu godina stara dvorana s otkrivenim krovnim gredama vrvela je od vodiča i turističkih grupa, novinara i lobista, poslanika i njihovih birača. Prošao sam brzo pored njih i popeo se uz stepenice na drugom kraju, gde me je čuvar zaustavio ispod velikog srednjovekovnog prozora kroz koji je u dvoranu prodirala zimska svetlost. Pokazao sam mu legitimaciju i rekao mu da treba da se vidim s poslanikom za Severni Hilingdon.
„Da li vas gospodin King očekuje, gospodine?“
„Verovatno.“
Oklevao je trenutak-dva.
„Idite u glavno predvorje, gospodine.“
Skrenuo sam levo i sišao u glavno predvorje, u kom su velikim premijerima postavili spomenike u prirodnoj veličini, a osrednjima samo poprsja.
Obratio sam se vrataru i on je otišao da nađe poslanika za Severni Hilingdon. Vratio se s plavušom u poslovnom kostimu i s naočarima.
„Detektiv pozornik Vulf? Ja sam Siri Vos“, rekla je s jedva primetnim skandinavskim naglaskom.
„Lična pomoćnica gospodina Kinga.“ Rukovali smo se. „Kao što vidite, niste došli u pogodno vreme.“
Onda sam ga ugledao.
Ben King je izlazio iz hodnika prema Donjem domu, beo u licu i vidljivo potresen.
„Detektive Vulfe“, rekao je. „Mislio sam da je gotovo.“
„Tek je počelo“, odgovorio sam. „Šta ste radili pre dvadeset godina?“
Nije stao, pokušao je da me se oslobodi onako kako se oslobađao čitavog sveta. Krenuo sam u korak s njim. Osetio sam da mi plavokosa pomoćnica lako dodiruje mišicu. Ljudi su zurili u nas. Svi su zurili u nas.
„Šta se dogodilo s Anjom Bauer?“, rekao sam. „Šta je Salman Kan hteo da mi kaže? Šta se desilo u toj školi?“
Zastao je, moćan čovek na vrhuncu snage, naviknut da sprovodi svoju volju, ali iznenada teško uzdrman događajima.
„Možemo li ovo da obavimo neki drugi put?“, upitao me je.
„Kad se vaš brat vrati kući, recimo?“

„Moj brat? Želite da razgovarate s mojim bratom?“ U očima mu je blesnulo nešto što nisam uspeo da pročitam. „Mislim da je to nemoguće.“
Onda je otišao, a ja sam odjednom shvatio da Siri Vos stoji tačno preda mnom.
„Molim vas“, rekla je. „Molim vas, ostavite ga na miru.“ Onda sam video da je sa sobom dovela i dva policajca; držali su puške i gledali me, pre svega postiđeno.
„Nije gotovo!“, viknuo sam za Kingom. „Vi to znate, zar ne? Ali odustao sam, zbog nečega u izrazu lica Siri Vos.


Bio sam kod kuće i pravio omletnu kajganu za Skaut kad me je pozvala načelnica Svajer.
Rekla je; „Suspendovan si i pod istragom si Odseka za profesionalni standard, a moguća je i istraga Nezavisne komisije.“
Promešao sam jaja.
„Za šta sam optužen?“, upitao sam je.
„Za zanemarivanje ili neizvršavanje dužnosti. Za neprikladno ponašanje ili uznemiravanje. Šta god bude moglo da ti se prikači. Već imam više nego dovoljno.“ Pauza. „Jesi li gledao vesti? Nisi, zar ne? Ti i ne znaš. "Uzdahnula je s nevericom. „Učini sebi uslugu, Vulfe, budalo jedna. Uključi televizor.“ Prekinula je vezu.
Poslužio sam Skaut njenu omletsku kajganu i uključio vesti. Delovale su kao i svakog drugog dana. Bomba u Iraku. Neredi u Atini. Sastanak u Briselu. Nestalo dete. Privreda bez znakova oporavka. A onda su se pojavile fotografije trojice vojnika.
„...Redov Himal Samir, star dvadeset dve godine, kaplar Bibek Prabin, star dvadeset tri godine, i kapetan Ned King, star trideset pet godina, oficir Kraljevskog streljačkog puka gurki...“
„Tata?“ provinciji Helmand, gde je njihovo oklopno vozilo naletelo na improvizovanu eksplozivnu napravu...“
„Čekaj, anđele, čekaj da ovo čujem.“
„...Sva trojica su umrla od povreda u bolnici u logoru Bastion.“
Dvojica mladih gurki bili su vrlo ozbiljni na zvaničnim portretima, lica ukočenih od vatrenog ponosa, a kapetan King se široko smešio kao da zna tajnu koju svet nikada neće otkriti.

Trideset dva

PEREGRIN VO JE išao glavnom ulicom Grnčarevog Polja. Onako visok, štrčao je iz gužve i mršavom koščatom glavom gotovo bi zakačio velike i male zastave razapete iznad ulica.
Nasmešeno lice kapetana Neda Kinga pojavilo se na večernjim vestima pre svega tri dana, a sada su učenici stare škole bili tu, okupljeni u svojim domovima, najmlađi napred. No upravitelj nikome nije rekao ni reč. Nije ni morao, pošto je samim svojim prisustvom mogao naterati dečaka da ispravi aljkavo vezanu kravatu, da ućutka svako ćaskanje samim vatrenim pogledom. Zastao je stigavši do dečaka-vojnika iz Kombinovanog kadetskog odreda postrojenih u četiri vrste na kraju glavne ulice, samouvereno ukrućenih od vojne discipline, i prvi put tog dana se nasmešio.
Škola i grad okupljali su se da dočekaju kapetana Neda Kinga.
Video sam narednika Lejna, mesnog pajkana koji nije imao odgovore na moja pitanja o nestanku Anje Bauer. Sada je svoju dužnost obavljao ozbiljnije. Patrolirao je pustom ulicom, za taj dan zatvorenom za saobraćaj, a upravitelja je pozdravio nekom vrstom bojažljivog naklona.
U masi sam zapažao poznata lica. Na drugom kraju glavne ulice video sam gospođu Džons, majku Adama Džonsa, druge žrtve. Lica pod maramom sličnog lobanji, gotovo potpuno izjedena od raka, oslanjala se na svoju filipinsku služavku Rozalitu, koja ju je zaštitnički grlila oko ramena.
Nešto dalje video sam Lena Zukova i narednika Toma Monka. Fizioterapeut iz Baringtona je zbog opečenog lica izgledao kao gost iz neke egzotične strane zemlje u masi isključivo belih stanovnika Grnčarevog Polja. Jesu li to neki uzdrhtali videvši unakaženog vojnika? Jesam li primetio kako majke i očevi podižu dečicu očiju razrogačenih od radoznalosti i odnose ih u spokojnije delove glavne ulice? Tom Monk nije ničim pokazivao da je zapazio bilo šta od ovoga. Zurio je u praznu ulicu čekajući povratak drugog vojnika. A video sam i Natašu, samu na kraju ulice s manje gužve.
Onda su se svi okrenuli prema usamljenom vozilu koje se pojavilo na praznom kolovozu. Začuo se žamor nezadovoljstva. Bio je to elegantni mercedes, a ne kola s konjskom zapregom.
Narednik Lejn je iskoračio napred, doviknuo zapovesti uniformisanim policajcima koju su motrili poslušnu masu i podigao ruku da zaustavi mercedes. Kad je automobil stao, uniformisani vozač je izašao i otvorio zadnja vrata.
Iz kola je izašao Ben King, a masa je čujno uzdahnula videvši poslanika.
King je nosio bluzu koju je njegov brat imao na sebi kad je poginuo, maskirnu bluzu britanske Kopnene vojske išaranu pustinjskim bojama peska i kamena i umrljanu trećom bojom, tamnocrvenom, već gotovo smeđom.
Shvatio sam da su na doček stigle i kamere. Došle su televizijske ekipe, foto-reporteri i novinari. Video sam Skarlet Buš kako zabada lakat u oko jednom fotografu kad su novinari probili labavi policijski kordon, povrveli na ulicu i sjatili se oko Bena Kinga.
„Mili Ben“, rekao je Peregrin Vo, odjednom se stvorivši pored mene. „Uvek je bio egzibicionista.“
„Vraćaj to nazad!“, vikao je narednik Lejn svojim policajcima, lica zajapurenog od besa.
Ben King je polako izašao na pločnik, bezizraznog lica; bratovljeva bluza mlitavo mu je visila s

ramena i zračila čistim užasom.
Je li obukao bluzu preko sakoa i kravate? Nije se moglo reći. Svi su videli samo bluzu. Stao je pred stroj Kombinovanog kadetskog odreda.
Mladi vojnici zurili su pravo preda se trudeći se da ne gledaju poslanika. Kamere i foto-aparati skakutali su ispred njih dok su mladi policajci pokušavali da uspostave red.
„Neka vide šta su učinili“, promrmljao je Vo. „To je rekla Žaklina Kenedi kad je odbila da skine ružičasti Šanelov kostim isprskan krvlju njenog ubijenog muža. Neka vide šta su učinili! Tako je, neka vide.“
Na pločniku je nastalo koškanje. Policajci su odgurali novinare, a Kingova pomoćnica Siri Vos delila je izjave za štampu. Dvojica novinara išla su iza nas držeći listove formata A4.
„Znači, ovo je PK bluza britanske Kopnene vojske“, rekao je prvi. „Piše li šta to znači?“
„Aha, evo ovde, vidi - pustinjska kamuflažna“, odgovorio je drugi. „Ovo sutra ide na naslovnu stranu, drugar.“
„Trebalo je da obuče kompletnu uniformu. Bolje bi izgledalo.“
„Siri kaže da od pantalona nije ostalo ništa.“ Nakratko su zaćutali.
„Gospode bože.“
„Aha.“
Naišle su i suze. Neka emotivna brana popustila je među ženama i muškarcima iz gradića, a deca su pošla za njihovim primerom, zbunjena i uznemirena prizorom rasplakanih odraslih.
Dečaci iz škole stisnuli su zube, isturili brade i izdržali duže. Pogledao sam Peregrina Voa. Oči su mu bile suve.
„Strašan dan za vas, gospodine“, rekao sam mu.
„Ned je bio vojnik“, odgovorio je. „Ne bih mogao da mu poželim bolju smrt, samo bolji rat. Kad je ono prvi britanski vojnik poginuo u toj prokletoj zemlji? Hiljadu osamsto trideset devete? Kad ostaneš ranjen i niko ne zna gde si, a žene dođu da pokupe šta mogu, maši se puške, sebi mozak raznesi, i kao vojnik pođi svome Bogu.“ 15
„Samoubistvo?“
Prezrivo me je progledao.
„Kipling, zapravo. Ali u samoubistvu nema ničeg sramnog, detektive. Samo mekušno hrišćanstvo nezadovoljno cokće na pomen samoubistva. Rimljani i Grci smatrali su da je samoubistvo krajnje praktičan potez, elegantan i hrabar izlaz kada život postane neizdrživ. Ah - mislim da kapetan King stiže.“
Glavnom ulicom su polako dolazila crna pogrebna kola sa sandukom prekrivenim britanskom zastavom.
„Samoubistvo nije delovalo kao praktičan potez za Džejmsa Satklifa“, rekao sam gledajući kako prvi cvetovi lete s pločnika.
Padali su na vetrobransko staklo, na sjajnu crnu haubu, pod spore točkove. „Za Džejmsa Satklifa samoubistvo je bilo očajnički potez. Oba puta.“

Vo je uzdahnuo, ne skidajući pogled s pogrebnih kola.
„Nažalost, ne znam šta se sve dešava u glavi svakog uznemirenog šiparca“, rekao je. „Ali slažem se s Grcima i Rimljanima - svako ljudsko telo vlasništvo je bogova. Želim vam prijatan dan, detektive.“
Pomislio sam da će se upravitelj pridružiti Benu Kingu u okrvavljenoj vojničkoj bluzi. Onda sam pomislio da će možda stati u strogi kruti stroj Kombinovanog kadetskog odreda. No nestao je u masi, a kad sam ga sledeći put video, stajao je pored jednog šmrkavog dečkića u školskom zeleno- purpurnom blejzeru. Spustio mu je krupnu belu ruku na rame. Video sam da se upravitelju usne miču.
„Dobro je, dobro je“, govorio je tiho. „Dobro je, dobro je.“
Kola su prolazila pored mene, brisači su zamahnuli jednom, dvaput, triput, da sklone cveće koje je ometalo vozaču vidik i pretilo da zatrpa prednje staklo. Ruže, orhideje, ljiljani - skupo cveće koje su građani kupili i bacali. Učenici nisu poneli cveće na doček kapetana Neda Kinga.
Ali kasnije, kad sam na pustom školskom imanju prošao pored kapele i ušao u malo groblje, video sam da je neko spustio jedan ljiljan na grob pasa kralja Henrija Osmog.

Trideset tri

SUBOTNJE JUTRO U smitfildskoj teretani.
Bio sam na strunjači i istezao se. Pas gleda gore - pauza -pas gleda dole - pauza. Bol kao da se oslobađao. Još sam ga osećao, ali više ne samo na malom ograničenom prostoru. Olabavio se. Oporavljao sam se, osećao sam to. U to doba u Fredovoj teretani nije bilo gužve. Čuli su se samo glas Otisa Redinga iz zvučnika i udarci rukavica od četrnaest unci.
Jedna devojka je udarala u tešku vreću, jedna starija žena gledala je poslovne vesti trčeći na traci, a gore u ringu Fred je, u majici s natpisom TRUDI SE ILI IDI KUĆI, držao štitnike dečku od osamnaestak godina, momku iz severne Afrike širokog osmeha, profesionalcu, sadašnjem ili budućem. Dečko je bio brz i vešt. Udarao je štitnike vrlo snažno bez vidljivog napora.
„Vrati ruku sve do brade“, govorio mu je Fred. „Ne daj da se zamah ugasi. I nemoj tu da stojiš kao za slikanje. Povuci se kad obaviš posao. I udaraj brzo, brzo.“
Kad se začuje zvono, Fredi me gleda odozgo, ne skidajući štitove s ruku, i nabraja delove tela koje moram da istegnem.
„Zadnje lože... listovi... butine... Jesi li odradio butine? Uradi butine.“
Položio sam desnu nogu na klupu, spustio levo stopalo na pod i polako izvio leđa osećajući kako mi se istežu mišići butine i donjeg dela kičme.
Onda je u teretanu ušao Ben King.
Devojka kraj vreće ga je pogledala, a onda ga je pogledala još jednom. Prošlo je sedam dana otkako je Ben King bio glavna vest, otkako se našao na naslovnim stranama svih novina, otkako je nosio krvavu maskirnu bluzu svoga brata u svim vestima. Uverivši se da je to zaista on, devojka se okrenula i vratila udaranju u vreću.
Bio je u trenerci. Nikada pre nisam ga video bez odela i kravate.
„Ja nemam nikakve veze s događajima u Grnčarevom polju“,rekao mi je i posle kraće pauze dodao: „Ali znam ko ima.“
Uspravio sam se i seo na klupu.
„Došli ste da mi iznesete nove informacije?“
„Tako je.“
„Zašto to niste učinili ranije?“
King je okrenuo glavu kad se u ringu začulo zvono.
„Vreme!“, povikao je Fred.
Ben King se ponovo okrenuo meni.
„Zato što sam voleo svog brata“, odgovorio je.
„Znate li identitet ubice Hjuga Baka?“
„Ne znam.“
„Znate li ko je ubio Adama Džonsa? Gaja Filipsa?“

„Ne znam.“
„Salmana Kana?“
„To je bio nesrećan slučaj, zar ne? Požar...“
„Šta se dogodilo s Anjom Bauer?“
„Ko je Anja Bauer?“
Ustao sam i zgrabio ga za majicu ispod vrata. Nije ni trepnuo.
„Traćiš moje vreme, zar ne?“ Zatresao je glavom. „Ne“, rekao je.
„Ko je bila Anja Bauer?“, upitao sam. „Šta se desilo s njom?“
„Ne znam to ime. Ne znam nikakva imena. Nikad nisam ni video devojku o kojoj govoriš. Ali znam da su... u školi činili nečasna dela. Znam, i žaliću zbog toga doveka, da je moj brat Ned u tome učestvovao. I, da, i moji drugovi. I znam ime odrasle osobe koja je podsticala ta nečasna dela. Zato što je to osoba koja je seksualno zlostavljala sve nas.“ Još sam ga držao za majicu.
Povukao sam ga i lica su nam se gotovo dodirnula.
„Ne laži me“, rekao sam.
„To sam prevazišao“, odvratio je. „Ljudi se ponekad izgube. Moj brat Ned se izgubio. Kad smo bili mali, gađao sam ga preko trpeze čašom u lice. Šta misliš, zašto sam ga gađao tom čašom? Zato što sam ga voleo. Zbog onoga što je radio. Zbog onoga što mu se dešavalo. Zbog tog čoveka.“
„Upravitelj“, rekao sam. „Peregrin Vo.“
„Hej!“, doviknuo nam je Fred. Još sam držao Bena Kinga za majicu. „Ili uđite u ring ili izađite napolje.“
Pustio sam Kinga. Smešio se.
„Nisam boksovao još od škole“, rekao je.
„Boksovao si u školi?“, upitao sam ga.
„Naravno! U svim dobrim školama dečaci uče boks. Mogu li da pozajmim ovo?“ Pokazao je žute rukavice od četrnaest unci.
Odmahnuo sam glavom.
„Mislim da to ne bi bilo pametno.“ Usne su mu se iskrivile u osmeh.
„Siguran sam da imaš pravo“, odgovorio je. Zurio sam u njega trenutak-dva.
„Nađi kacigu“, rekao sam mu.
Bio je bokser, ne borac. Držao se na distanci, skakutao je na prstima postrance kad sam nasrtao, i na trenutak sam pomislio da je izgubio hrabrost i da ne želi da se bori.
Onda sam izveo prekratak levi direkt, a on je oštro uzvratio, probio moj gard i snažno me pogodio u nos. Kad sam besno zamahnuo, on se već bio odmakao. Ponovili smo svoj mali ples.
Čekao je da udarim, a onda se izmicao, saginjao ili me blokirao, i zatim brzo i oštro uzvraćao.

Znoj mi je tekao ispod kacige. Nisam sparingovao već sedmicama i osećao sam da sam zarđao, da sam izgubio brzinu i gipkost. Bio sam za dlaku prespor u svemu, a ništa ne cedi borca više nego kad prima udarce i ne može da uzvrati.
Začulo se zvono. Minut je prošao, a Kingova samouverenost je rasla. A to je bilo dobro, jer sam izveo direkt, a on je uzvratio i ostao dovoljno blizu da mi uputi desni kroše. Pogodio me je visoko, u kacigu, ali ne dovoljno jako da me spreči da mu probijem gard i zarijem mu pesnicu u rebra.
King je pao na jedno koleno, pritiskajući rebra rukom, lica izobličenog od bola. Bol od udarca u telo traje mnogo duže nego onaj od pogotka u glavu. Kad je ustao, bio je manje kočoperan, držao se na distanci, zadovoljavao se time da mi ponekad uzvrati, srećan da ostane podalje od novih udaraca u rebra. Odjeknulo je zvono i bilo je gotovo. Sparingovali smo tri minuta i bili smo potpuno iscrpljeni.
„Gospode“, rekao je. „Ovo je teže od skvoša.“ Fred nam se smešio.
„Dobri ste bili“, rekao nam je i posavetovao Bena Kinga: „Držite laktove uz telo. Hoćete li još?“
„Možda drugi put“, odgovorio je King, i dalje zadihan.
Fred se nasmejao i otišao da pokupi peškire razbacane po sali. King i ja smo sedeli ćutke, natopljeni znojem, zarobljeni onom neobičnom bliskošću dvojice ljudi koji su se upravo borili u ringu.
„Šta želiš, Makse?“, upitao je.
„Želim pravdu“, odgovorio sam. „I želim istinu. I želim da se ovo završi.“
Zurio je u mene pogledom političara, kao da me prvi put vidi, onim beskrajno laskavim pogledom koji kao da te prvi put vidi u pravom svetlu.
„A ja želim isto što i ti“, rekao je.


„Zlostavljanje je počelo čim smo stigli“, rekao je Ben King. „Mentalno pre seksualnog. Šekspir je ovde... pukovnik Lorens je ovde... a vi ste ovde jer ste niko i ništa, trunke prašine na mojoj obući... A onda nam je laskao, ulivao nam osećaj da smo posebni, da smo dostojni njega, te bogolike stroge očinske pojave koja zna sve o istoriji, umetnosti, književnosti, ratu i telesnim nasladama. Imali smo trinaest godina! Vladala je, da tako kažem, neravnoteža snage. Želeli smo da mu se umilimo. Gospode
- više od svega želeli smo da mu se dodvorimo...“
Siva traka auto-puta brujala je i odmotavala se preda mnom gutajući kilometre. Nisam ga prekidao.
„A on je nama dao sve za čim smo žudeli“, nastavio je. „Onima nesigurnima - Adamu, Salmanu - činilo se da najzad nečemu pripadaju, da su deo porodice, zemlje, nekog tajnog sveta. One snažne - Hjuga, mog brata Neda, Gaja - uverio je da su pametni. Oni izuzetni - Džejms, naravno - smatrali su da ih je sam Gospod dotakao. I govorio nam je da smo posebni, učio nas je da se podsmevamo ostatku sveta, govorio je o lepoti i istini dok nas je uzimao u usta.“
Ćutao je nekoliko kilometara.
„Ja sam se izvukao“, rekao je najzad. „Ne znam zašto sam ja to mogao, a ostali ne. Možda zbog nekog iskonskog nagona za opstankom koji drugi nisu imali. Svi su bili posebni, svaki na svoj način.

Džejms - Džejms je bio sjajan, zaista nadaren. Adam je bio čudo od deteta. Hjugo je bio školski sportista broj jedan. Gaj - Svinjče - bio je prava prirodna sila. A Salman - Salman je bio tako dirljiv trudeći se da se uklopi, tako odlučan, veći Englez od svih nas. A Ned - svi su voleli Neda. Ned je bio dobar.“
„Zašto si mu bacio čašu u lice?“
„Odrastali su. Nije im više bio dovoljan seks sa upraviteljem u njegovom kabinetu i čitanje Sedam stubova mudrosti potom. Bili su radoznali, sazrevali su. Hjuga i Gaja uhvatili su u gradu s nekim devojčicama. Žene - odrasle žene - ludele su kad vide Džejmsa.“ Nasmejao se. „A Svinjče je svake večeri padao u nesvest od onanisanja.“ Ugrizao se za donju usnu. „Bio je to svet bez žena. Zato im je on rekao da će im naći ženu. Devojku. Da će im pokazati da ništa ne propuštaju.“
„Šta ti je brat rekao o toj devojci?“
„Rekao mi je da je dobila poseban postupak.“ Pauza. „I upravo tada sam ga gađao čašom u lice.
Posle toga mi nije rekao više ništa.“
Skrenuo sam s auto-puta. U daljini, preko pustih polja, već su se videli crni tornjevi škole.
***
Dečak je bio sitan za svoj uzrast, a preko bele odeće za mačevanje nosio je školski blejzer.
Sedeo je na stepeništu glavne zgrade. Čitao je knjigu u mekom povezu i stalno sklanjao pramen tamne kose s čela. „Valja li?“, rekao je Ben King.
Dečak je prepadnuto podigao glavu. „Izvinite, gospodine?“ „Valja li knjiga?“ King je pružio ruku i dečak mu je dao knjigu, ustao i sramežljivo popravio purpurnozeleni blejzer. „Sedam stubova mudrosti Tomasa Edvarda Lorensa“, rekao je King. Otvorio je knjigu i pročitao, više za sebe: „Ali Dahum me je najzad namamio: ’Dođi i udahni najslađi miris od svih’, pa smo ušli u glavnu zgradu, prišli zjapećim prozorima na istočnom zidu i tu otvorenih usta gutali laki, prazni, ravni pustinji vetar prepun prošlosti.“ Podigao je pogled. „Čitao sam ovu knjigu kad sam bio tvojih godina. Kako ti ide?“
„Tek sam počeo, gospodine. Dobra je.“
King je klimnuo glavom. „Čekaš upravitelja?“
„Da, gospodine.“
„Imaš privatni čas?“
Dečakovi bledi obrazi su porumeneli. „Tako je, gospodine. Svake subote ujutru odmah posle mačevanja.“
King mu je vratio knjigu.
„Čas je otkazan.“
„Gospodine?“
„Vrati se u svoj dom. Vežbaj mačevanje. Uradi domaće zadatke. Piši majci.“ Dečak ga je sumnjičavo gledao.
King je pljesnuo rukama. „Idi!“
Dečak je otišao, a mi smo se popeli stepenicama do upraviteljevih odaja. Peregrin Vo nam je otvorio obučen u jednostavni beli kimono. Njegovim zamagljenim očima trebalo je trenutak-dva da se

usredsrede. Osmeh mu je razvukao lice kad je video Kinga, a ugasio se kad je prepoznao mene.
„Ah“, rekao je.
Ušli smo za njim. Teške brokatne zavese bile su navučene iako je bilo podne. Soba je bila puna gustog dima od onoga što se nalazilo u nargilama, sada ugašenim na stolu od hrastovine.
„Čemu dugujem...“
„Peri, došli smo po istinu“, rekao mu je King. „Najzad.“
Gušio sam se. Razvukao sam zavese i širom otvorio prozore. Na igralištima je školska ekipa igrala ragbi protiv reprezentacije neke druge škole uz prisustvo šačice dečaka i dvojice trenera, a momci u svetlim trenerkama nosili su mreže i oznake za mali fudbal na drugi teren. Njihova vika i smeh dolebdeli su do mene.
„Istinu? Ne bi se ti usudio! Misli na svoju karijeru, Bendžamine. Poslanik za... kako se zove to dosadno malo predgrađe koje predstavljaš u parlamentu? Zaboravio sam.“
„Severni Hilingdon“, rekao je King.
Vo se spustio na kauč presvučen crvenim baršunom i povukao naniže kimono kad se pojavila jedna dlakava noga veličine omanjeg stabla. Onda ga je iznenada obuzelo divljaštvo despota nenaviknutog da neko osporava njegovu vlast. „Nećeš se usuditi“, rekao je.
„Svet se menja, Peri“, odgovorio je King spokojno.
„Zaista?“, rekao je Vo. „Kakva šteta.“
„Šteta za tebe, Peri. Najzad smo naučili da ne preziremo žrtve zlostavljanja.“ Malo je oćutao.
„Izneverio si poverenje. Zlostavljao si decu poverenu tebi na staranje.“
„Genije stvara sopstvena pravila.“ King je zatresao glavom.
„Ako si genije, Peri, onda si genije za uništavanje dečjih života. Koliko ih je bilo, šta misliš?
Svih ovih godina?“
„Otkucaćeš me, Bendžamine, je li? Tužibabo mala. Govno jedno malo. Cinkarošu. Je li to pravi izraz? Niko ne voli tuži-babe, Bene.“
„Stotine?“
„O, više. Hiljade. Poslanik“, nasmejao se Vo. „Političar. A želeo sam da budeš veliki! Sećaš li se?“ Odmerio je mlitavom šakom u vazduhu. „Dobra stara vremena. Šekspir je ovde. Lorens je ovde. A vi ste, ovde, momci.“
„O, Peri“, rekao je King. „A gde si onda ti?“
Uzeo sam lulu i onjušio je; udahnuo sam smrad nečega nalik na kari spravljen od benzina i cveća. Težak, mošusni, čudnovato lep miris. Nikada pre ga nisam osetio. Samo sam slušao o njemu.
„Opijum?“, rekao sam. Vo je frknuo.
„Med bogova“, rekao je i osmehnuo se, otkrivši zbijene krnjave zube nalik čeljusti ostarele lasice. „Ključ rajskih vrata. Zlatni vrtovi. Dečače voljeni, zadatak ti dajem, poređaj mi lule celim zlatnim rajem. Jeste li čitali Alistera Kroulija, detektive? Niste. Ne palite se na to?“
Prišao sam mu.

„Šta se dogodilo s devojkom?“ Upravitelj se iskreno zbunio.
„Mislio sam da govorimo o dečacima. Mislio sam da ćete me zbog toga uhapsiti. Zbog dečaka.
Mislio sam da me zbog toga bacate pobesneloj svetini. Zbog hiljada dečaka. Kakva devojka?“ Ošamario sam ga.
„Au“, rekao je trgnuvši se kao sam mu povredio osećanja više nego lice. „To je bolelo.“
„Anja Bauer“, rekao sam. „Nemica. Plavokosa. Imala je petnaestak godina kada ti je prošla kroz šake pre oko dve decenije.“
„Oh“, rekao je. „Ta devojka.“ Šarao je očima po podu. Onda je zažmurio. „Odmara se. Spava.
Možda sanja.“
„Gde?“, upitao sam.
Upravitelj je gledao Bena Kinga.
„Šta očekuješ da uradim, Bene? Da molim za oproštaj? Da potražim pomoć? Da okajavam grehe?“
„Šta bi Rimljani savetovali, Peri?“, odgovorio je King. „Ili Grci? Ili pukovnik Lorens?“
„Ne znam. Da popijem šolju čaja i prilegnem?“
Ponovo sam ga ošamario. Ovog puta jače. Ostavio sam mu jarkocrveni trag na glavi sličnoj lobanji.
„Gde?“, rekao sam.
„Sa psima“, odgovorio je. „S prokletim psima.“
„Sa psima?“
„Sada ste me povredili“, rekao je odmičući se od mene i prikupljajući kimono dugim koščatim prstima. „Istinski. Vrlo sam uzrujan. Policijska brutalnost.“ Onda se raznežio od samosažaljenja. Okrenuo se molećivo Kingu. „Mogu li da se presvučem? Pre nego što krenemo? Bene?“
„Mene gledaj“, rekao sam mu. Okrenuo se ka meni.
„Šta si joj uradio?“, upitao sam ga. Držao je kimono ispod vrata.
„Nisam ni takao tu malu drolju!“, rekao je. „Ne dok je nije trebalo skloniti. Niko drugi nije imao stomaka za to.“ King me je gledao, teško dišući.
„Gospode“, rekao je, bled od šoka. „Gospode bože.“
„Daj mi ključeve“, rekao sam Vou. „Sve ključeve. Smesta!“
Ukrućeno je otišao do stola, potražio po fiokama i najzad mi dao dva svežnja ključeva. Jedan je bio mali, s ključevima ulaznih vrata i kola. Drugi je ličio na svežanj tamničara iz bajke. Dvadesetak ključeva, velikih i malih, starih i novih, visilo je na zarđalom metalnom kolutu. Očigledno su to bili ključevi svih vrata u školi.
Kad sam ih zaključao u Voove odaje, stavio sam oba svežnja u džep, brzo sišao, obišao kapelu i stigao na malo groblje.

Sada sam prvi put video da ima mnogo spomenika toliko starih da su godine i vreme izbrisali s njih svaku reč epitafa. Prazna kamena lica zurila su u mene. Krenuo sam napred sporije i zastao videvši šta je neko uradio grobnici Henrijevih pasa.
Jasno sam to video između drevnih stabala i kroz zarđale ograde oko raskošnijih grobova, jasno sam video šta me čeka s one strane nakrivljenih spomenika, šume krstova i ispucalih sivih grobnica. Praćen slepim pogledom kamenih anđela, krenuo sam prema velikoj crno-crvenoj mrlji.
Makovi.
Neko je potpuno prekrio grob pasa kralja Henrija Osmog makovima.
Bili su složeni u obliku krsta, upleteni u vence raznih veličina, oko venaca namenjenih vojnicima i deci, i raspadnuti posle duge zime koju su proveli na otvorenom oslonjeni na spomenike mrtvima.
Bilo je i pojedinačnih makova ispalih iz venaca, a možda ih je neko nosio na Dan sećanja u novembru i zatim bacio. Odakle ovoliki makovi? Neke je neko sigurno sakupio s ratnog spomenika u školi, ali ostali su svakako stigli sa spomenika iz samog grada i iz okolnih naselja. Vidno polje su mi ispunile crvena i crna boja, a dok sam se još razmišljao, shvatio sam sasvim jasnu poruku.
Nismo zaboravili.

***

Odupirući se porivu da se okrenem i pobegnem, izvukao sam telefon i pozvao Elzu Olsen. Telefonska sekretarica se uključila baš kad sam zastao kod grobnice.
„Elza“, rekao sam, „ja sam, Vulf. Izvini što te zovem u subotu.“ Kleknuo sam pored groba i dodirnuo kamen ispod makova; bio je toliko neočekivano hladan da sam se stresao. „Urediću to s Vajtstounovom i Svajerovom čim prekinem vezu, ali želim da ti prva čuješ.“ Uzeo sam jedan cvet.
„Treba mi nalog za ekshumaciju“, rekao sam.


Ispred glavne zgrade stajao je parkiran crveni leksus.
Kingova pomoćnica Siri Vos sedela je za volanom i kucala nešto na tabletu. Izašla je kad me je videla. Bila je u farmerkama i kožnoj jakni jer nije bila na dužnosti. Osmehnula se, a zatim joj se na licu pojavio zabrinut izraz.
„Jeste li dobro?“
„Izvinite“, rekao sam zbunjen. „Otkud vi ovde?“
„Došla sam da odvezem gospodina Kinga nazad u grad“, objasnila je. „Zvao me je. Ne želi da troši vaše vreme - ni policijska sredstva.“ Spustila mi je ruku na mišicu. „Treba li vam nešto?“
„Moram da pođem“, rekao sam. „Gore.“
„Naravno.“ Onda je dodala: „Kad bude bilo prilike - kad sve bude bolje - kad se ova strahota okonča - volela bih da porazgovaram s vama. Gospodin King želi da osnuje fondaciju pod imenom vašeg pokojnog kolege, detektiva višeg inspektora Malorija. Fond za porodice policajaca poginulih na dužnosti. Da li bi vas to zanimalo?“
Ponovo mi je spustila ruku na mišicu. Bio je to čudan dodir, predug, ali nekako i prekratak.

„Kako je gospođa Malori?“, upitala je Vosova. „Kako je Margaret?“
„Ne znam“, rekao sam i osetio ubod istinskog stida.
Nasmešila se i propustila me ispred sebe uz stepenice. Ben King je sedeo za stolom s glavom u rukama, a kad je podigao glavu, video sam da mu je lice suzno.
„Poznavao sam tog dečaka“, rekao je. „Onog dečaka napolju. Zato što sam to bio ja. I Ned. I svi

mi.“


Siri mu je hitro prišla.
„Gde je on?“, upitao sam, ali King više nije bio ni za šta. Ljupka pomoćnica njihala ga je kao

dete. Brzo sam krenuo po stanu, sa zebnjom u stomaku.
A onda sam video da voda teče ispod vrata kupatila.
Bila su zaključana iznutra, pa sam ih udario ramenom. Ništa. Ponovo sam se zaleteo. Ništa.
Voda mi je prodrla u cipele i natopila mi noge. Osetio sam kako me obuzima ledeni mir dok sam se prisećao kako se otvaraju zaključana vrata. Povukao sam se unazad i udario vrata nogom iz sve snage. Otvorila su se uz prasak drveta i metala. Jedna Voova dugačka bela ruka visila je preko ivice kade, a sveža krv kuljala je iz rasečenih vena na zglobu šarajući zid kade i bele podne pločice dugim grimiznim prugama.
Bilo je peškira na zagrejanoj rešetki i u urednim hrpama ispod umivaonika. Zgrabio sam peškire klizajući se po mokrom podu, pritiskao ih na ranjene zglobove, vezivao ih oko mlitavih belih podlaktica, skidao, bacao i počinjao iznova jer ih je krv natapala za tren oka.
Vikao sam, psovao i dozivao pomoć pritiskajući peškire na rasečene vene Peregrina Voa. Tek kad sam utrošio sve peškire, video sam da mu je život istekao iz tela i da upravitelj slepo zuri u tavanicu. Stajao sam tamo, bez daha i bez snage da se maknem, sve dok se najzad nisam setio da zatvorim toplu i hladnu vodu.
U iznenadnoj tišini čuli su se samo dečaci na igralištu i iz sobe iza mene, prigušeni jecaji odraslog muškarca.


„Otvarajte“, rekla je detektiv inspektor Vajtstounova.
Decembarska noć je bila hladna i crna, ali reflektori istra-žitelja mesta zločina oko groba natapali su ga zaslepljujućim svetlom. Oštar vetar šibao je po groblju, dizao opalo lišće i njihao makove koje je neko sklonio s groba.
Viljuškar je stajao nakrivljen na padini starog groblja i opasno se njihao dok su se duge metalne viljuške polako uvlačile pod sivu kamenu ploču groba Henrijevih pasa. Istražna ekipa stanice
„Centralni Vest end“ stajala je iza istražitelja mesta zločina, a po civilnoj odeći videlo se da je svima poremećen vikend.
Vajtstounova je obukla vetrovku preko farmerki i majice kad je krenula od kuće. Gejn je bio u trenerci kao da je stigao pravo iz teretane. A Edi Ren je na sebi imala kratku haljinu i cipele sa smrtonosnim potpeticama; verovatno je došla pravo sa sastanka sa svojim oženjenim ljubavnikom, a možda je tako pokušavala da ga zaboravi.
Video sam načelnicu kako razgovara s narednikom Lejnom iz policije Grnčarevog Polja; lica su im delovala sablasno pod jakim veštačkim svetlom.

Onda sam pogledao grob dok su točkovi viljuškara tražili oslonac na mekom tlu. Uz zvuk pucanja granita velika kamena ploča odjednom se podigla uvis. S kamena su otpadale grudve zemlje i maltera i ukazao se grob.
Desetak policajaca u zaštitnoj odeći krenu napred. Stenjali su, vikali i psovali okrećući nadgrobnu ploču na stranu i naslanjajući je uz drevni hrast. Istražitelji u belim kombinezonima i uniformisani policajci polako su prišli ivici, ali grob je bio potpuno mračan, pokopan u tamu.
Neko je podesio svetla.
Onda smo u grobu opazili sitne kosti desetak španijela, nožice tanke kao riblje koščice, lobanje veličine teniskih lopti, zauvek prepletene u zagrljaju s očigledno ljudskim posmrtnim ostacima.

Trideset četiri

NATAŠA JE UŠLA u park, ravnodušnog savršenog lica skrivenog iza tamnih naočara, duge kose, ruku i nogu, a mala mešanka pekinezera i čivave kaskala je pored nje noseći granu u zubima. Nataša je izgledala kao rođena za mene.
Bilo je rano jutro, šezdeset sati pošto smo pronašli usamljene kosti Anje Bauer. Nisam jeo ni spavao otkako smo otvorili grobnicu, ali kad sam trećeg jutra odveo Skaut u školu, znao sam da smesta moram da obavim i jedno i drugo. Posle tri dana i noći bez hrane i sna čovek počinje da puca, a samohrani otac to sebi ne može da dozvoli.
Sedeo sam za stolom u bašti Prave kobasice i dovršavao drugi sendvič sa slaninom kada sam video Natašu kako mi prilazi i shvatio sam da mi je ona još neophodnija.
„Moj uhoda“, rekla je.
„Vesela udovica“, odvratio sam. „Izvini.“
„Bez ćerke? Bez psa?“ Pogledao sam pod sto.
„Znao sam da sam nešto zaboravio“, rekao sam.
„Šteta“, rekla je Nataša. „Dopadaju mi se tvoja ćerka i tvoj pas.“ Suzan je pustila granu i njušila mi ruku.
„I ti se njima dopadaš“, rekao sam pitajući se da li preterujem. „Mojoj ćerki i mom psu.“
„Pojma nemam zašto.“
„Ni ja.“
Pokazala je malu mešanku koja mi je njušila prazni dlan. „Nisam znala da te Suzan voli.“
„Nema to veze sa mnom, nego s mojim sendvičem.“ Nataša je skinula naočari za sunce.
Izgledala je mlađe nego što sam je pamtio, i ne tako okorelo kako bi želela. „Slušaj“, rekla je.


Kasnije, dok smo ležali jedno uz drugo, pošto sam je prvi put upoznao, milovao sam joj duge ruke i noge i kožu belu i savršenu kao novi sneg. Setio sam se da sam već video njeno nago telo, davno, kad smo se upoznali. Poljubila me je u usta čitajući mi misli, a zvuci saobraćaja s ulice kao da su dopirali s neke druge planete. Uzela me je za ruke i navodila me da je dodirujem, da je poznam kako treba, da shvatim šta se promenilo.
Modrica više nije bilo.
„Zacelila sam“, rekla je.


Vodili smo ljubav i spavali čitav dan.
Odavno nisam spavao pored nekoga. Bilo je divno u tom privatnom svetu topline, bezbednosti i

žudnje. Onda je, suviše rano, došlo vreme da krenem.
Izvukao sam se ispod čaršava, a pas podno kreveta ljutito se promeškoljio i zatim ponovo utonuo u san.
Nataša je bila napola budna. Seo sam pored nje, pogladio je po kosi i vrlo pažljivo pomilovao glatku toplotu njene kože, od čega je postala još pospanija i vedrija.
„O, vrati se u krevet“, rekla je. „Nemoj da zovem policiju.“ Poljubio sam je u mišicu.
„Moram po ćerku.“
„Onda dođi ponovo večeras. Dođite oboje. Nisam neka kuvarica, ali u okolini ima sjajnih restorana. Šta Skaut voli?“
„Moramo nešto da obavimo večeras. Porodične obaveze.“
„U redu“, rekla je, lako razbuđena; stvarni svet šunjao se u ovu tajnu sobu. „Znam da si otac.
Znam da tata ima dužnosti i obaveze.“ Poljubio sam je u obraz, u vrat, u usta.
„Tako je“, potvrdio sam.
„Ali sredićemo sve“, dodala je i poverovao sam joj.


Parkirao sam se ispred kuće u tihoj ulici u Pimliku.
Skaut je sedela na suvozačkom sedištu. U krilu je držala Stena i beli buket gotovo veći od nje - ljiljane, ruže i cveće kome nismo znali imena.
Uvek mi je delovalo nametljivo kada nekome nosim cveće. Treba naći vazu, podseći drške, sipati vodu, menjati je redovno, a nedelju dana kasnije treba baciti uvele cvetove, izliti smrdljivu zelenkastu vodu i oprati vazu.
Čini mi se da postavljamo velike zahteve pred nekoga kad mu donesemo cveće.
Onda mi se Skaut nasmešila i izašli smo iz kola. Taj osmeh je bio nov, drugačiji jer su joj ispala dva donja zuba, prvi mlečnjaci koje je izgubila, i shvatio sam da cveće nije važno.
Važna je ona, važni smo mi, i važno je da smo ispravno postupili došavši ovamo.
Skaut je pozvonila. Sten je lanuo jednom, pa još jednom, uzbuđeno vrteći paperjastim repom. Iza mlečnog stakla vrata čulo se uzbuđeno kevtanje zapadnoškotskog terijera.
Onda sam video obris gospođe Margaret Malori kako prilazi hodnikom, oval njenog lica kroz mlečno staklo i začetak njenog osmeha.

Trideset pet

SOHO JE NAŠAkantina.
To znači da su se neobični, neočekivani parovi ponekad viđali za istim stolom u zabačenim restoranima.
Pozornik Bili Grin i doktor Stiven sedeli su za stolom u uglu kafea Sijam u Ulici Frit. Grinove ruke više nisu bile zavijene. Bio je u uniformi. Krenuo sam da im se pridružim kad sam shvatio da se nisu slučajno sreli. Ovo je bila terapija.
„Izvoli“, rekao je doktor Stiven. „Naših pedeset minuta samo što nije isteklo. Znači, nisi više pod suspenzijom, Makse?“
Odmahnuo sam glavom.
„Jednog dana si junak, a sutradan si niko i ništa“, rekao sam. „Ili beše obrnuto?“ Seo sam s njima.
„Našao si nestalu devojku“, rekao je doktor Stiven.
Klimnuo sam glavom. „Upravo smo dobili obdukcijski izveštaj od Elze Olsen s instituta Ijan Vest. Identifikovala je ostatke po zubarskom kartonu koji su joj poslali iz Nemačke.
Uzrok smrti je slomljen vrat. Peregrin Vo je slomio vrat Anji Bauer kao nekoj ranjenoj životinji.“
„A dvadeset godina kasnije“, rekao je Grin, „presekao je sebi vene.“
„I izvukao se lako“, rekao sam ja. „Želeo sam da ga vidim pred sudom. Hteo sam da ga vidim u ćeliji.“
Ćutali smo dok nisam glavom pokazao Grinove šake.
„Kako ti ide, Bili?“
„Dobro“, odgovorio je. „Bol popušta. Krećem na fizikalnu terapiju. Prsti me bolje slušaju, mada mi je desna ruka još malo kruta. Što više vežbam, to se bolje osećam.“
Konobarica je donela tanjir s voćem. Video sam da su Grinove šake pune crnih tragova opekotina i da s teškoćom drži viljušku.
„Ne daj se, Bili“, rekao sam. „Ne daj se.“ Ali on nije želeo moje sažaljenje.
Kad mu je komadić manga skliznuo ispod viljuške i odleteo preko stola, nabadao ga je dok konačno nije uspeo. Ubacio je mango u usta i nasmejao se.
„Jelo traje malo duže“, rekao je.
Doktor Stiven je pogledao u svoj tanjir, a onda ponovo u Grina.
„Najsmešnije je to što su mi dali bolovanje“, rekao je Grin. „Posle one noći kad smo uhvatili Boba. Pošao sam u Vegas - oduvek sam želeo da vidim Vegas.“
Doktor Stiven je očigledno već čuo ovu priču. Činilo mi se da je Grin već mnogo puta ispričao

tu anegdotu i da su njegove kolege uživale u poenti. Ta poenta bi bila zabavna svakom policajcu.
„I tako sam odleteo u Vegas“, rekao je Grin i dramatično zastao. „Ali nisu me pustili da uđem!“
„Nisu te pustili?“, upitao sam. „U zemlju, hoćeš da kažeš? Kad si sleteo?“
Klimnuo je glavom, i dalje veseo. Još je video smešnu stranu svega i pretpostavio je da ću je i ja videti.
„Amerikanci uzimaju otiske prstiju svakome ko prelazi granicu, u okviru oštrijih mera bezbednosti donesenih posle Jedanaestog septembra.“
Slegnuo sam ramenima. „Dobro.“
„A pogodi ko više nema otiske prostiju? Vratili su me nazad prvim avionom!“
Zurio sam u pocrnele šake pozornika Bilija Grina sve dok ih nije spustio u krilo, ispod stola, tako da ih više ne vidim.


„Hari Džekson“, rekao je narednik Džon Kejn iz Crnog muzeja. „Gotovo svi prođu pored dobrog starog Harija Džeksona.“
To je bilo tačno.
U Crnom muzeju ima toliko strašnih predmeta - od bezbrojnih komada vatrenog oružja i sečiva kojima su ubijani policajci do šerpi i lonaca u kojima su serijske ubice kuvale svoje žrtve - da je lako prevideti skromne izloške posvećene Hariju Džeksonu.
Nije toga bilo mnogo. Kratki isečak iz novina pod staklom, požuteo od starosti. Dva mašinom otkucana odeljka objašnjenja.
I vijuge otiska palca mrtvog čoveka.
„Hari Džekson je bio prvi čovek osuđen u Engleskoj na osnovu otisaka prstiju“, rekao je narednik Kejn. „Hari je bio provalnik. U leto hiljadu devetsto druge Hari se popeo kroz prozor jedne kuće na Denmarkhilu, ukrao nekoliko kugli za bilijar i ostavio otisak palca u svežoj boji na prozorskom okviru.“ Narednik se zakikotao. „Glupan. Dobio je sedam godina.“
Pažljivije sam pogledao isečak. Bilo je to pismo Tajmsu,a bilo je potpisano sa „Zgađeni sudija“.


Gospodine, Skotland Jard, nekada slavan kao najbolja policijska organizacija na svetu, postaće predmet podsmeha Evrope ako nastavi s pokušajima da pronalazi zločince na osnovu nekakvih vijuga na njihovoj koži.


„Osam godina kasnije svet je prihvatao novi postupak“, nastavio je Kejn. „Tomas Dženings iz Čikaga postao je prvi čovek osuđen u Americi na osnovu otisaka prstiju.“
„Još jedan provalnik?“
„Ne, Dženings je bio ubica. Uskoro su postupak usvojili i Francuzi. Uhvatili su pokvarenjaka po imenu Vinčenco Peruđa - ne zvuči baš francuski, zar ne? - na osnovu otiska levog palca.“

„Šta je on uradio?“
„Ukrao je Mona Lizu iz Luvra. Francuzima su trebale dve godine da ga nađu jer su imali samo otisak njegovog desnog palca. Čuo sam da si rešio slučaj. Detektiv viši inspektor Malori bio bi veoma zadovoljan.“
Klimnuo sam glavom zureći u otisak palca Harija Džeksona.
„Pre dvadeset godina Anja Bauer je pretrpela grupno silovanje u Grnčarevom polju“, rekao sam. „Peregrin Vo ju je ubio da bi je ućutkao. Kasapin Bob - Ijan Pek - kolje nekadašnje dečake koji su silovali Anju. Imamo dvojicu ubica. Imamo njihove motive. Sve se uklapa. Nevolja je, Džone, u tome što komadići, kad ih pogledaš, nemaju mnogo smisla.“
„Zašto?“
„Kasapin Bob dobiće doživotnu robiju zbog Malorijevog ubistva“, rekao sam. „A njegovi otisci nađeni su svuda u kući njegovih roditelja.“
„Čuo sam.“
„Ali nema ih na mestu ubistva Hjuga Baka, Adama Džonsa i Gaja Filipsa. Nema ih na mestu ubistava za koja je takođe preuzeo krivicu. Nema. Ni delimičnih. Čak ni otisaka rukavica.“
„Tako je“, rekao je narednik Kejn. „I to sam čuo.“
„Ali zašto bi lagao?“, rekao sam. „Zašto bi Ijan Pek priznao ubistva koja nije počinio?“
„Zato što je niko i ništa“, odgovorio je čuvar Crnog muzeja. „A želi da bude neko i nešto. Svi su oni isti. Misliš li da su serijske ubice genijalni zločinci? Nisu oni Hanibal Lekter, Makse! Oni su samo prljavi čovečuljci. Sve su to psihopatski gubitnici. Ko su oni? Albert de Salvo, Piter Satklif i Ijan Pek. Oni su klice, oni su insekti. Ali njihovi zločini od njih su načinili Bostonskog Davitelja, Jorkširskog Trboseka i Kasapina Boba. Ne iznenađuje me što Bob prisvaja zločine koje nije izvršio. To je učinio i Albert de Salvo. On čak nije ni robijao zbog ubistava onih trinaest žena u Bostonu. Otišao je u zatvor zbog silovanja. Takvi su ti mali zli gadni ženomrsci o kojima govorimo. Ali onda je postao Bostonski Davitelj i Toni Kertis ga je glumio u filmu.“
I dalje sam zurio u otisak palca Harija Džeksona. „Nema otisaka“, rekao sam. „Ko nema otiske, Džone?“
Narednik Džon Kejn, čuvar Crnog muzeja, zagledao se u zanemarene eksponate posvećene Hariju Džeksonu. Podigao je ruku i ispravio okvir.
„Otiske nema samo čovek bez ruku, Makse“, odgovorio je.

Trideset šest

PONOĆ NA IGRALIŠTIMA. Iza mene crni obris škole, tornjevi i šiljci, arhitektura od pre pet stoleća.
Stoleća prolete za treptaj oka.
Činilo se da je svet mrtav.
Poslednji put sam pogledao telefon - nije bilo novih poziva iako sam vozeći se ovamo ostavio hitne poruke Vajtstounovoj, Gejnu i Renovoj - a onda sam krenuo preko igrališta.
Vetar je zviždao u krošnjama daleke šume, a ja sam se stresao kao da me posmatraju oči Anje Bauer. Uskoro ćeš naći mir, mislio sam. Uskoro ćeš najzad počivati u miru.
U maloj kamenoj kući nisu sijala svetla dok sam vadio iz džepa upraviteljev svežanj ključeva, onaj veliki kao iz bajke, svežanj sa ključem za svaku bravu u Grnčarevom polju.
Na ulaznim vratima kućice bile su dve brave, jedna okrugla i jedna uspravna. Ništa naročito.
Ipak, isprobao sam desetak ključeva pre nego što su se vrata bešumno otvorila. Ušao sam.
Stajao sam i osluškivao dok su mi se oči privikavale na mrak. Usporio sam disanje i tiho zatvorio vrata za sobom.
Na stolu su stajali prazna šolja za čaj, primerak gradskih novina i sačmara.
Kuća je bila vrlo mala. Kućica za poslugu s tankim slojem seoske udobnosti. Vrata spavaće sobe i kupatila s leve strane bila su zatvorena. Desno se mali dnevni boravak produžavao u kuhinju oblika slova L, dovoljno prostranu samo za jednu osobu.
Stajao sam, sada videći u mraku, ali ne znajući šta tražim dok je nisam ugledao ispod sudopere.
Brzo sam ušao u majušnu kuhinju, čučnuo i otvorio vrata police do kraja. Prastara kožna torba stajala je među bocama sredstava za čišćenje, dezinfekciju i dezinsekciju. Tamno-smeđa goveđa koža bila je izlizana i ispucala, a mesingani okov i brave pocrneli od rđe.
No nekako se videlo da se torba i dalje koristi.
Kad je nešto sićušno protrčalo i zavuklo se pod lajsnu zida, pružio sam ruku i uzeo staru kožnu gledstonku.
Torbu za ubistvo.
Okrenuo sam se da odnesem torbu u dnevni boravak i video starog Lena Zukova. Sedeo je za stolom i držao sačmaru u artritičnim rukama.
Podigao sam torbu kao da mi je zatražio da mu je donesem.
„Je li ovo tvoja torba, Lene?“ Šmrknuo je. „Naravno da je moja.“ Ćutke sam je spustio na sto.
„To mi ne veruješ“, rekao je s naglaskom zauvek zarobljenim negde između engleskog sela i njegove ruske otadžbine. „Ne veruješ ničemu što kažem, zar ne?“
Gledao sam njegove ruke na sačmari. Artritis mu je bolno zgrčio šake, ali sačmara je čvrsto počivala na snažnim podlakticama. Delovao je opuštenije nego ikada. Pogledao sam ka vratima

pitajući se da li je sačmara uopšte napunjena i koliko pokretljivi treba da su mu prsti da bi povukao obarač.
Ne mnogo, shvatio sam.
Sačmara kalibra 0,410 je najlakša, deca često uče da pucaju iz nje. A on je bolestan starac...
„Sedi, odmah“, prekinuo je moja razmišljanja.
„Moje kolege će brzo stići“, rekao sam mu s čujnom sumnjom u glasu. To mu se dopalo.
„Možda ne dovoljno brzo“, odvratio je. „Rekao sam ti da sedneš.“ Ostao sam na nogama.
„Nisi zatražio da preuzmeš telo“, rekao sam. „Anjino telo, Lene. Telo Anje Bauer. Znao si da su ostaci iz psećeg groba njeni. Pouzdano to znamo. Dobili smo zubarske kartone iz Nemačke. Šta te je sprečilo da zatražiš telo? Čega si se plašio? Poznavao si je, Lene.“
„Jesi li ikad video šta sačmara može da napravi od ljudskog lica?“, upitao me je. Seo sam. Za stolom su bile samo dve stolice. Len nije naročito mario za društvo.
„Njuškaš ovde usred noći“, rekao je vrteći glavom. „Šta si tražio?“ Pokazao je gledstonku na stolu. „Ovu starudiju?“
„Nisam tražio tebe“, odgovorio sam.
„Možda je trebalo“, rekao je i premestio sačmaru u ukočenim rukama.
„Kako bi bilo da spustiš pušku, Lene? Da lepo porazgovaramo?“ Čvršće je stegnuo sačmaru.
„Pitao si me kako sam stigao ovamo“, rekao je. „Stigao sam s vojnicima. Vozio sam se na kupoli. Znaš li šta je T-34?“
„To je bio tenk u ratu. U Drugom svetskom ratu. U Velikom otadžbinskom ratu, kako ga ti zoveš.
T-34 je bio ruski tenk.“
„Ne“, uzvratio je. „To je bio najbolji ruski tenk. Tenk koji vam je doneo slobodu. Tenk koji je platio za vašu demokratiju. Britansku, američku. Rekao si jednom da sam bio premlad za rat. Imao si pravo. Bilo mi je jedanaest godina, bio sam premlad za rat do istrebljenja. Nemci su došli kad sam bio u polju pa sam pobegao. Onda je Crvena armija oslobodila naš grad i vratio sam se. Ali grada više nije bilo. Zato što smo bili podljudi. Za njih. Shvataš li? Moja majka. Moj otac. Moja baka. Moje sestre. Podljudi. Nikada nisam plakao kao tada. Tako se moje detinjstvo okončalo.“
Zaćutao je, izgubljen u uspomenama, ili možda osluškujući tamu.
„Pošao sam na zapad s vojnicima“, rekao je. „Ka zapadu, ka zapadu, ka zapadu. S Prvim beloruskim frontom. S frontovcima. Kroz ruševine sveta. Znaš li zašto su me zadržali? Zato što sam se zvao gotovo kao njihov vođa. Kao maršal Georgij Žukov. Kako vi to zovete?“
„Maskota“, rekao sam.
„Tako je, maskota! Želeo sam da živim. Želeo sam da pre-živim. Ali želeo sam i da vidim Nemačku uništenu. Izbacio sam milosrđe iz srca.“ Začuđeno je zavrteo glavom. „Toliko su imali! Nemci su bili tako bogati! Farme, stoka - zašto su došli kod nas kad su već imali toliko?“
„Želeli su više, Lene“, rekao sam umirujuće. „Želeli su čitav svet. To je bilo ludilo.“

Ali on me nije slušao.
„Naši vojnici želeli su žene“, nastavio je. Frau, frau, frau! Ja sam želeo nešto drugo. Za moju mrtvu porodicu. Za moje baku i dedu. Za moje sestre. Za moje roditelje. Za moju uništenu porodicu. Naši borci smestili su me u podrum. Jednog po jednog poslali su unutra desetak pripadnika borbenih jedinica SS koji su pocepali svoje vojničke knjižice i pokidali oznake s uniformi. Čuo sam ih kako urlaju s druge strane zida. ’Nismo esesovci! Nismo esesovci!’ Naši vojnici su mi pokazali šta da radim. Znaš. Zarij nacisti nož u vrat, povuci i šutni ga niz stepenice. Bilo ih je desetak. Dakle“, zaključio je, „ti vidiš starca. Ali gledaš u ubicu.“
Zurili smo jedan u drugog.
„Mislim da odavno nisi nikoga ubio“, rekao sam tiho. „Odavno.“ Uperio mi je sačmaru u lice.
„Ti mrziš Nemce“, rekao sam. „Ali Anja Bauer je bila Nemica, zar ne? A nju nisi mrzeo, je li tako? Nju si voleo.“
„Anjin otac je bio Nemac“, odgovorio je. „Ali njena majka bila je Ruskinja. Moja ćerka.“
„I Anja je s petnaest godina došla kod tebe. Tvoja unuka došla je kod tebe u Grnčarevo polje. Zašto? Na letovanje? Imala je nevolja kod kuće? Pomalo od oboje? Kladim se da je upala u neke nevolje kod kuće.“
„Ne pričaj više o njoj“, rekao je Len.
Glas mu je bio čvrst i ravan. Uperio mi je pušku u grudi kako bi imao veću metu.
„A onda je jednog dana Anja nestala“, rekao sam. „Nije baš pobegla, ali nije se ni javljala. A ti nisi znao šta se desilo. Možda si sumnjao, ali nisi bio siguran sve dok nisi video šta se nalazi u grobu Henrijevih pasa. Kad se urušio. Kad se raspao. Video si njene kosti, zar ne? Anjine ljudske kosti pomešane s kostima Henrijevih španijela. A možda si ih video kasnije, kad se grobnica obnavljala. Ali u nekom trenutku video si unutrašnjost groba i znao si da je to sigurno Anja.“
„Zaveži“, rekao je. Cev sačmare šetala mi je između lica i grudi.
„I sve si povezao“, nastavio sam. „Anja je došla kod tebe. Dečaci su njuškali naokolo. Hjugo Bak i njegova mala banda. A onda je Anja nestala. Nije je bilo jednu noć, pa jednu godinu, pa zauvek. Jesi li čuo govorkanja, Lene? Jesi li čuo nešto o tome šta su sledbenici Peregrina Voa uradili nekoj devojci? Jesu li strepeli da će istina izaći na videlo? Sigurno se govorkalo kad se Džejms Satklif ubio - to jest kad je izlažirao samoubistvo. No nekako si iznenada shvatio šta joj se dogodilo - šta su joj uradili. Sastavio si spisak dečaka koji su sigurno bili u toj prostoriji kad joj je Vo slomio vrat, onih koji su prema lepoj devojci postupali kao prema nečemu za jednokratnu upotrebu. I poželeo si da se osvetiš. Je li tako bilo?“ Cev puške kao da je potražila moje srce i tu se umirila, najzad spokojna u ukočenim rukama.
„Važno je samo“, rekao je, „da sam je najzad osvetio. Veruješ li mi napokon?“
„Verujem u sve ovo, Lene“, odgovorio sam. „Iskreno. Osim u ovo poslednje. Ne verujem da si ikoga ubio još od rata.“ Vrata su se otvorila i ušao je Tom Monk, ogrnut starom vojničkom bluzom. Nosio je sačmaru dvanaesticu i nekoliko beživotnih zečeva. Video sam ledeni pogled njegovih iskolačenih očiju na opustošenom licu.
„Ah“, rekao je. „Baš sam se pitao kad ćeš se pojaviti.“ „Mladi policajac kog poznajem opekao je šake dok smo hvatali Kasapina Boba“, rekao sam. „Hrabar momak po; imenu Bili Grin. Hteo je da

provede bolovanje u Las Vegasu. Hteo je da pije šampanjac pored hotelskog bazena. Da se druži s igračicama i slično.“
„Baš lepo“, rekao je Monk.
„Ali znaš šta se desilo? Nisu ga pustili da uđe u zemlju. Poslali su Bilija pravo nazad u London. Zato što Amerikanci sada uzimaju otiske svakome ko prelazi granicu. A njemu nisu mogli da uzmu otiske.“
Tom Monk je podigao ruke kao da se predaje, i tada sam prvi put video zašto nismo našli nikakve otiske prstiju. Šake su mu bile uništene kao i lice.
„Podseti me da ne krećem u Vegas“, rekao je.
„Pa, Tome, zbog čega si se ti umešao?“, upitao sam ga. „Da ostaneš u formi? Da budeš pravedni osvetnik? Nisi se nikada otresao navike ubijanja?“
Osmeh mu se ugasio.
„Zbog pravde“, rekao je.
Pokušao sam da se osmehnem, ali samo sam iskrivio usne, a srce mi je sve jače lupalo dok sam shvatao šta će mi se dogoditi noćas.
„U pravu si“, rekao je Monk. „To je šala. Kako može biti pravde u zemlji koja pušta svoje najbolje i najhrabrije da spavaju na ulici dok ne prikupe hrabrost da završe sa sobom?“
„Znači ti si zaklao Hjuga Baka i Adama Džonsa“, rekao sam. „Ali sa Svinjčetom si zabrljao, zar

ne?“


„Pa ne znam baš“, rekao je. „Mislim da više neće voditi treninge.“
„Ali kapetana Kinga si promašio, je li tako? Talibani su te pretekli.“ Lice slično masci zgrčilo se od iznenadnog besa.
„I ti si samo obični glupi pajkan. Kapetan King je bio hrabar čovek. Ratnik. Još jedan lav kog

vode magarci, što se u ovoj zemlji dešava već sto godina.“ Naslonio se na vrata i zatresao glavom.
„Kapetan Ned King nije ni bio na mom spisku.“
„A Salman Kan?“, upitao sam. „Još je bio živ kad mu je kuća planula? Ili si provalio u kuću, zaklao ga i onda podmetnuo požar?“
„Jedan njegov klinac imao je motocik“, rekao je Monk. „Jesi li ikada čuo tako nešto? Dete s motociklom? Ja sam svojoj zemlji služio deset godina, a imam samo polovni bicikl.“
„U kojoj si jedinici služio u Avganistanu, Tome?“
„Rekao sam ti. U Kraljevskim zelenim mundirima.“
„Mislim da nisi. Suviše si vešt s nožem. Previše dobro se šunjaš, boriš se goloruk prsa u prsa i prikrivaš tragove. Rekao bih da si bio u Grupi za podršku specijalnih jedinica. Možda i u specijalcima, kopnenim ili pomorskim.“
„Hoćeš da kažeš da lažem?“ Klimnuo sam glavom.
„Hoćeš li me zaklati, Tome?“, upitao sam ga znajući da tačno to namerava da uradi.
„Trebalo je da te zakoljem kad mi se prvi put ukazala prilika.“
Pogledao sam starca preko puta i rekao: „Trebalo je da odeš u policiju, Lene. Ako si želeo

pravdu za svoju unuku. Trebalo je da dođeš kod nas, a ne da čekaš da se pojavi ovaj Rambo.“
Monk se nasmejao. „Ko bi ostvario pravdu za Anju? Ili za ovog ovde Lena? Policija? Sudovi? Ti? Vi sa svojim mekušnim sudijama, slabačkim zakonima i lukavim advokatima koji bogatašima prodaju pravdu? Ti sa svojim povređenim leđima!“
„Dosta!“, rekao je Len.
Okrenuo sam glavu tačno na vreme da vidim starca kako mi puca u grudi. Tutnjava sačmare prosekla je vazduh.
Poleteo sam unazad, prevrnuo se, pao na leđa i glavom pogodio ognjište, zaglušujući pucanj još mi je odjekivao negde u glavi. Zazivao sam Hrista i Gospoda da mi pomognu dok sam prstima opipavao srce.
Neizdrživi bol dva slomljena rebra ispod ogromne masnice rekao mi je da još nisam mrtav. Sačma mi je pokidala kožnu jaknu i majicu, ali nije prošla kroz laki kevlarski pancir.
I dalje sam zvao Hrista i Boga.
„Bolje da mu pucaš u glavu“, rekao je Tom Monk. „Moram da krenem kući.“
„Tako je“, rekao je Len. „Idi k njima. Idi svojoj porodici. Obavio si svoj posao. Hvala ti, prijatelju dragi. Hvala ti, brate moj.“
Pokušao sam da sednem, ali bol u trupu me je prikovao za tlo. Nisam mogao da se maknem. O,
Bože... O, Hriste...
Shvatio sam da je stolica na kojoj sam sedeo sada poda mnom smrskana u komade. Video sam Zukova kako snažno ljubi Toma Monka u usta i video sam Monka kako, ne osvrćući se, izlazi iz kuće.
Len je otišao u spavaću sobu i vratio se s kutijom patrona. Video sam kako prelama sačmaru, s naporom gura dugačku crvenu čauru u cev i zatvara pušku.
O, Bože... O, Hriste...
Prišao mi je vukući noge i uperio mi pušku u lice. O, Bože... O, Hriste...
„Ne!“
Na vratima je stajala Edi Ren.
Len Zukov je okrenuo pušku ka njoj i zastao.
„Molim vas“, rekla je. „Šta želite? Razgovarajte sa mnom! Molim vas, gospodine, razgovarajte sa mnom.“
Gledao ju je trenutak-dva, a onda je, kao da joj odgovara, spustio kundak na pod, sagnuo se i naslonio bradu na cev.
Čuo sam Edin vrisak i čuo sam tutnjavu sačmare, ali onda me je prevladao mrak i noć se zacrnela.

Trideset sedam

ODVEZLI SMO SE NAZAD U GRAD.
Za volanom mojih kola bila je detektiv inspektor Vajtstounova. Pored nje je sedeo detektiv inspektor Gejn. Edi Ren i ja smo sedeli pozadi. Kad god sam zadremao, misleći da ću ukrasti malo sna, uljuljkan vožnjom, usijani bol u napuklim rebrima surovo me je budio.
„Narednik Tom Monk se vratio iz Avganistana i nikad nije došao kući“, rekla je Vajtstounova ne skidajući pogled s puta. „Razgovarala sam s ljudima u Baringtonu. Narednik Monk je iz rata doneo Krst za izuzetnu hrabrost i opekotine trećeg stepena na licu i rukama. Proveo je nekoliko meseci na intenzivnoj nezi, a onda je otišao u Barington na konačnu rehabilitaciju. Tamo su mu lečili opekotine, imao je raznovrsnu fizikalnu terapiju i seanse s psihoanalitičarem. To je uobičajeni postupak za veterane sa sličnim povredama. No nije otišao iz Baringtona. Kad se oporavio, ostao je da pomaže, a dodatni par ruku svima je dobro došao. Čini se da niko ne zna šta se dogodilo, ali baš pre nego što je trebalo da ode iz Baringtona, narednik Monk je obukao svečanu uniformu i slikao se u malom fotografskom studiju u glavnoj ulici Grnčarevog Polja. Onda je poslao fotografiju svojoj verenici u Stratford.“
Vajtstonova je zaćutala. Pomislio sam na lice ispečeno do neprepoznatljivosti, i na devojku u Stratfordu kako prvi put vidi svog verenika kako pozira unakažen. Put je nestajao pod nama, osvetljen samo zimskim mesecom visoko na nebu.
„Niko ne zna da li mu je odgovorila, je li mu poslala tekstualnu poruku, imejl ili poruku na Fejsbuku. Narednik Monk nikad nije govorio o tome. Možda je raskinula s njim. Možda mu se nikad više nije javila, pa je tako saznao sve što treba. Ko zna? Ali narednik Monk nikad nije otišao iz Baringtona. Ostao je, bez plate, nezvanično, i pomagao je u rehabilitaciji drugih teško povređenih veterana. Vodio ih je da vežbaju na igralištima Grnčarevog polja.“
„I tu je upoznao drugog starog vojnika“, rekao sam ja. „Lena Zukova. Bio je to početak jednog divnog prijateljstva.“
„Shvatam zašto je Len Zukov želeo da se osveti zbog onoga što je učinjeno njegovoj unuci“, rekla je Renova. „Shvatam i zašto je zamolio prijatelja da mu pomogne. Ali, da li je Monk želeo da pobije skotove, ili je samo želeo da ubije bilo koga?“ Vajtstounova me je pogledala u ogledalu. Nisam znao odgovor. Znao sam samo da je država obučila Monka da bude ubica i da mu je na kraju samo to ostalo, da je na kraju samo to umeo da radi, čak i kad je država želela da prestane.
„Edi“, rekla je Vajtstounova, „ponešto nikada nećemo saznati.“
Videlo se s kilometra kako prodorna plava svetla naših kola prosecaju noć. Ta svetla obasjavala su vitke futurističke zgrade Olimpijskog parka i urbanu pustoš oko njih.
„Sada je Monk otišao tamo gde ljudi idu kada više nemaju kuda“, rekla je Vajtstounova. „Najzad se vratio kući.“


U senci Olimpijskog grada desetak specijalnih policijskih vozila okružilo je otrcanu stambenu zgradu koja je nekako uspevala da deluje i moderno i zapušteno. Takve zgrade odudarale su od okoline pune

zdanja s urednim stančićima i kućica koje obećavaju lep život u novom Ist endu i uglavnom su bile zbrisane s lica zemlje. Čitav kraj delovao je kao površina Meseca posle dve godine ozbiljnog ulepšavanja.
Spustili smo stakla mojih kola i izvadili službene legitimacije. Iza policijske trake čuli su se digitalni kikot primopredajnika, povremeni lavež policijskih pasa i povici prenapetih policajaca.
Naoružani policajci čekali su između vozila držeći automatske puške pod omiljenim uglom od četrdeset pet stepeni, s kundakom okrenutim naviše i cevi uperenom u tlo. Uprkos decembarskoj hladnoći znojili su se u teškoj opremi. Izgledali su kao budućnost.
Tom Monk je stajao sam na krpici kržljavog travnjaka ispred zgrade i netremice gledao uvis. A onda sam zapazio da mu je nekoliko automatskih pištolja upereno u potiljak.
Policajci su evakuisali većinu stanara zgrade. Na gotovo svim prozorima jedini znak života bilo je treperenje belih, crvenih i zelenih božićnih svetiljki.
Neka devojka se na trenutak pojavila na jednom prozoru s detetom u rukama, a onda je nestala.
Ali Monk je i dalje gledao u taj prozor, čak i kad se svetlo u prostoriji ugasilo.
„To je ona“, rekla je Edi Ren, a suze na njenom licu blistale su pod mlazevima rotacionih plavih svetala. „To je Monkova porodica. Jadna devojka. Jadan čovek.“
„Ne“, rekla je detektiv inspektor Vajtstounova. „To je naš ubica. Hajde da uhvatimo skota.“
Naoružani policajci su se razmakli kad je stigla jedinica K-9 s nemačkim ovčarima. Vodiči su kleknuli uz svoje pse, češkali im plemenite glave i šaputali im poslednje reči ohrabrenja.
Monk se okrenuo kad je čuo pse. Stari vojnički šinjel mu se otvorio i video sam da mu kroz postavu viri oružje gurnuto u nekakav veliki tajni džep kakve imaju kradljivci prodavnica. Bila je to sačmara dvanaestica koju je doneo čak iz Grnčarevog polja.
Onda su se sa svih strana začuli glasovi i neko je vikao: „Imam pogodak!“, Vajtstounova je rekla: „Pucaj!“, i prasak puščanog hica pocepao je mrak, zapanjujuće glasan. Odjek usamljenog hica bio je tako dug da su nam se srca stezala, a onda je Tom Monk pao unazad, glava mu se okrenula u stranu kao da ga je neko udario, teme mu je odletelo uvis poput grudve krvi, kose, kože, kosti i mozga, ostao je da leži nepomično na izgaženoj travi i izgledao je kao sve što je i bio - kao pali britanski vojnik.
Krenuo sam ka beživotnom telu, a sva mržnja prema njemu iznenada se pretvorila u nekakvu kiselu tugu, ali onda sam osetio da me Vajtstounova hvata za mišicu i zaustavlja me ne želeći više da rizikuje.
„Dosta je za jednu noć, Makse“, rekla je. „Skoro je Božić.“ Izdala je naređenje i psi su pušteni s povoca.

Trideset osam

NEDELJNO JUTRO.
Skaut sedi na prozoru i čeka majku. Velika pijaca mesa Smitfild preko puta zatvorena je za vikend, masa se razišla, a bela kupola Katedrale Svetog Pavla uzdiže se iznad prizora savršenog spokoja.
Na televiziji poslanik za Severni Hilingdon ulazi u premijerovu rezidenciju, a Siri Vos ide korak iza njega noseći debeli svežanj papira.
Ben King se stidljivo nasmešio novinarima koji su ga dozivali.
„Čestitamo na unapređenju! Može li nekoliko reči?“
„Vi ste najmlađi šef poslaničke grupe u istoriji. Kako se osećate?“
„Kakav šef ćete biti, gospodine King? Hoćete li da vodite čvrstom rukom? Hoćete li naterati poslanike u red?“
Na vratima je stajao policajac. King mu je promrmljao: „Dobro jutro.“ Policajac je dodirnuo obod šlema u znak pozdrava. Ben King i Siri Vos nestali su unutra dok mi je grč bola razdirao leđa.
Sten je spavao do nogu moje ćerke, ali kad sam se trgnuo, on se promeškoljio i proteglio - pas gleda dole, pas gleda gore - sve vreme gledajući me tim ogromnim okruglim očima kao da kaže - moraš da se istežeš svakog dana do kraja života, zar to ne znaš?
A možda je samo hteo nešto za jelo.
Telefon mi je zavibrirao u džepu farmerki. Onda se umirio. A onda je ponovo zavibrirao. Izvadio sam telefon, pročitao poruku od En i pomislio - nema većih neznanaca od onih koje smo nekada voleli.
„Anđele“, doviknuo sam Skaut s vedrinom koju nisam osećao. „Tvoja majka danas neće doći.
Nešto joj je iskrslo. Žao mi je.“
Skaut me je ravnodušno pogledala.
„Ona je veoma zauzeta“, rekla je.
Klimnuo sam glavom i nisam mogao da skinem pogleda s nje dok je išla do stola, uzimala kutiju s bojicama i otvarala crtanku. Prišao sam joj i neko vreme je posmatrao kako radi. Crtala je Stenovu glavu i prilično dobro je uhvatila lepe izbuljene oči, uši s raskošnim uvojcima kao u devojaka sa staromodnih portreta, nos sličan zgnječenoj suvoj šljivi i paperjasto bogatstvo repa.
Dodirnuo sam joj ruku i pogledala me je u oči.
„Skaut“, rekao sam joj. „Ostali smo samo ti i ja, ali dobro nam je, zar ne?“ Pogledala je svoj crtež, pa ponovo mene.
„Jeste“, rekla je. „Dobro nam je.“ Ponovo sam prodisao.
„Skaut?“
„Molim?“

„Vrlo sam ponosan što si moja ćerka.“
Ustala je i nezgrapno me zagrlila oko pasa, a ja sam je poljubio u teme. Onda se odmakla i otišla u svoju sobu, a Sten je otišao za njom repa podignutog kao periskop.
Okrenuo sam se televizoru baš kad je Ben King izašao iz zgrade i krenuo prema kameri. Siri Vos je bila pored njega, stežući svoje papire, ali kad su prišli kamerama, odmakla se u stranu s osmehom i ostala da ga čeka tik izvan kadra.
Ben King se nasmešio. Onda je nagnuo glavu u stranu i zagledao se u kameru onako kako je često gledao mene - onim prodornim kosim pogledom, bezazlenim i obezoružavajući, kao da u nama vidi nešto što svet još nije opazio.
Tada sam shvatio da Ben King ima stakleno oko.
I shvatio sam da je Džejms Satklif rekao istinu. Neko je izgubio oko u onoj prostoriji pre dvadeset godina kao odmazdu za život jedne devojke.
Ali to nije bio Hjugo Bak.
Ti, pomislio sam dok se Ben King smešio kamerama ispred premijerove rezidencije. Ti.
Zamislio sam dva dečaka za doručkom kako se svađaju s besom kakav nikad do tada nisu osetili, jednaki u svakom pogledu osim u srcu, i zamislio sam kako jedan brat iz sve snage baca čašu drugome u lice. I shvatio sam da one noći kada su ukrali život Anji Bauer u podrumu nije bio Ned King, nego njegov brat Ben.
„Tata?“, rekla je Skaut.
Držala je dečje bokserske rukavice koje sam joj kupio kao jedan od onih neuspelih poklona kakve roditelji često kupuju deci i dalje se uzaludno nadajući da će se njihova interesovanja podudariti s dečjim, jedan od onih poklona kojima se deca dive iz učtivosti, a onda ih bace u neku fioku i više ih nikad ne izvade.
Do sada.
„Hoću da naučim“, rekla je Skaut. „Pokaži mi.“
Pomogao sam joj da navuče rukavice. Iako su bile najmanjeg broja, na njenim rukama ipak su izgledale smešno ogromno. Ali nismo se nasmešili. Podigao sam dlanove. „Udarac“, rekao sam,
„treba da izvedeš kao da hvataš muvu. Jesi li nekada uhvatila muvu?“ Stresla se.
„Jednom sam videla kako Sten hvata osu“, rekla je.
„Pa, seti se toga. Ruka mora da se povuče brzo kao što je izletela.“ Pokazao sam joj i ponovo podigao dlanove. „Sad ti probaj.“
Namrštila se.
„Ne mogu da udarim jako“, rekla je. Dodirnuo sam joj rame.
„Anđele moj“, rekao sam. „Ovo nema veze sa snagom udarca.“ Skaut je počela da udara.

Onda se odjednom primakao Božić i sivo gradsko nebo obećavalo je sneg.
Sedeo sam u mračnoj školskoj dvorani i gledao anđele u belim čaršavima s krilima pričvršćenim lepljivom trakom, petogodišnje stare mudrace s nesigurnim bradama od vate, plišane igračke umesto životinja u vitlejemskim jaslama, a u sredini Namćorastu Ovcu kako maše sićušnim pesnicama ka nebu.
„To je u redu za anđele“, rekla je Namćorasta Ovca ogorčeno. „Anđeli mogu da ODLETE do jasli. Ali ja moram da PEŠAČIM!“
Namćorasta Ovca - Skaut pod starom belom prostirkom zalepljenom za još stariji ranac, nosa zacrnjenog šminkom - zaškiljila je ka nebu. „Zašto moram da idem peške do jasli? Te jasle mi ne znače ništa! Ne želim ni da vidim tu bebu koju zovu Isus...“
Na kraju je zažalila. Klečeći na sredini pozornice, vrtela je glavom dok su se mudraci i anđeli muvali u dnu.
„O, ZAŠTO sam bila takav namćor? Zašto sam se stalno žalila? Sada mi je sve jasno! Najzad mi je sve jasno!“ Podigla je glavu i zagledala se u mrak. „Ovo je naročito dete...“
Gospođa Malori - Margaret - sedela je do mene. Posegnula je preko naslona i stegnula mi ruku dok sam sedeo u tami s ostalim roditeljima, suzbijao neobuzdani smeh, a vrele suze klizile su mi niz obraze.

Piščeva napomena

Prvi zreli novinski članak koji sam napisao - prvi članak koji nije iziskivao da probdim celu noć s rok zvezdama - bio je o policijskoj stanici „Centralni Vest end“, Sevil rou broj dvadeset sedam.
Mladići i devojke koje sam tamo upoznao među najboljim su ljudima koje znam. Oni su stvarni, ali ova knjiga koja slobodno luta njihovim radnim mestom plod je mašte.
Uzeo sam sebi slobodu da upotrebim neke činjenice kako bih romanu dao malo čvrstine - na primer, Crni muzej se zaista nalazi u Sobi sto jedan nove zgrade Skotland jarda, a „Pismo iz pakla“ iz pera nekoga ko je tvrdio da je Džek Trbosek tačno je navedeno na osnovu fotografija iz tog vremena.
Za samo pismo smatra se da je izgubljeno i njegovo mesto u ovoj knjizi plod je piščeve mašte.

Toni Parsons Septembar 2013.


O autoru

Toni Parsons je rođen u siromašnoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja, Late Review.
Nakon razvoda od prve žene dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom. Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa - sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao - čine okosnicu i srž njegovog prvog romana Čovek i dečak koji je doživeo ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka.
Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Jedan po jedna je njegov prvi triler kojim je započeo serijal romana o detektivu Maksu Vulfu.

Notes


[←1] Brazilskog Portugalca Žana Šarla de Menezesa (Jean Charles deMenezes, 1978-2005) londonska policija je ubila na stanici podzemne železnice jer je pogrešno identifikovan kao begunac uključen u neuspeli bombaški napad prethodnog dana. To se dogodilo dve nedelje posle niza samoubilačkih napada 7. jula 2005, kad su poginule pedeset dve osobe. (Prim. prev.)


[←2] Engl.: Scarlet Bush - doslovno, skerletni žbun. (Prim. prev.)


[←3] Engl.: Gladstone bag - putna torba od kože navučene preko krutog rama, zatvara se kaiševima i, za razliku od kofera, visina joj nadmašuje širinu. Dobila je ime po Vilijemu Gledstonu (William Ewart Gladstone, 1809-1898), četvorostrukom premijeru Velike Britanije. (Prim. prev.)


[←4] Sir Bernard Henry Spilsbury (1877-1947) – britanski patolog, jedan od tvoraca savremene sudske medicine i veštak na brojnim suđenjima čuvenim zločincima. (Prim. prev.)


[←5] Ovo su odlomci iz propovedi koju je maja 1910. U londonskoj Katedrali Svetog Pavla povodom smrti kralja Edvarda Sedmog održao Henri Skot-Holand (Henry Scott-Holland, 1847- 1918), profesor teologije na Oksfordu. Ta propoved se često čita i navodi u anglosaksonskom svetu. (Prim. prev.)


[←6] Jevanđelje po Mateju, glava 245, stih 34. (Prim. prev.)


[←7] Camp Bastion - najveća britanska vojna baza u Avganistanu i njihova najveća prekomorska baza od Drugog svetskog rata. (Prim. prev.)


[←8] Engl.: ring - prsten, kolut. (Prim. prev.)


[←9] Engl.: Home Office Large Major Enquiry System. (Prim. prev.)


[←10] Niz ratova oko prestola između suparničkih dinastija Lankaster i Jork, vođenih između 1455. i 1487. (Prim. prev.)


[←11] Vilijem Šekspir, Bura, IV čin, scena 1, Celokupna dela Vilijema Šekspira, prva knjiga, Kultura, Beograd, 1966, prevod Živojina Simića i Sime Pandurovića. (Prim. prev.)


[←12] Vilijem Blejk, Brak nebesa i pakla. (Prim. prev.)


[←13] Oldos Haksli, Vrata opažanja. (Prim. prev.)


[←14] Thomas Edward Lawrence (1888-1935) - britanski oficir poznat po ulozi u arapskom ustanku protiv Turske, čuven pod nadimkom Lorens od Arabije. (Prim. prev.)


[←15] Poslednja strofa pesme Mladi britanski vojnik Radjarda Kiplinga. (Prim. prev.)