Ljudi i dečaci - Toni Parsons

First topic message reminder :



Nastavak milionskog bestselera Čovek i dečak.

O ljubavi između oca i sina.

Hari Silver vodi dobar život. Ima lepu ženu, troje divne dece i sjajan posao kao producent kultne radio-emisije. Ali uskoro puni četrdeset godina, a njegova bivša žena vraća se u London. Hari će uskoro možda morati da se oprosti s dobrim životom...

Kada se njegov četrnaestogodišnji sin Pat preseli kod majke, Harijeve nevolje tek počinju. Sin mu je otišao, posao mu je u opasnosti, a ženu mu je uznemirio povratak njegove bivše supruge. Snovi kao da se ruše.
Usred tog haosa umarširaće dvojica starih vojnika, ratnih drugova Harijevog oca iz bitke kod Monte Kasina. Hoće li ova dva stara namćora pomoći Hariju da povrati svog sina, porodicu i svoj život? I mogu li oni pokazati Hariju Silveru šta zaista znači biti muškarac?

Vedar, dirljiv i nezaboravan, Ljudi i dečaci je roman o tome kako živimo danas.

„Daleko najbolja knjiga koju je Toni Parsons do sada napisao.“
Guardian

Ali Ken je nastavio, lako se sudarivši s konobarom koji je nosio srebrni poslužavnik s koktelima belini, i stupio na podijum.
Trejsi mi je dodirnula mišicu. „Ne daj mu da mi ovo upropasti.“
Ken je bio treća osoba na plesnom podijumu. Samo nevesta i njen mladoženja bili su tu pre njega, grlili se i njihali tamo-amo u onom neobičnom plesu ljudi koji nikada nisu naučili da igraju kako treba. Činilo se da im je drago što se Ken pojavio, makar samo da odvuče pažnju od njihove postiđenosti.
Ken se smešio izvodeći tehnički besprekoran tvist - vrhom stopala gazio je cigaretu, a ruke je pomerao kao da briše leđa peškirom - a ja sam se pitao koja mu se to davno zaboravljena noć s njegovom ženom vratila u sećanje. Ljudi su tapšali i klicali. Nevesta se odvojila od muža i pružila ruku prema dedi.
Pogledao ju je i osmeha je nestalo.
„Dot“, video sam da govori. „Moja Dot…“
Onda mu se zdrava noga okliznula i seo je, i dalje gledajući devojku u venčanici, zureći u njeno lice kao da se setio svega.
Razlegao se smeh, ne prijatan smeh; Ken je sedeo na plesnom podijumu, a posvuda se video plavo-beli sjaj ekrana dok su ga ljudi snimali mobilnim telefonima. Dok sam se gurao kroz gužvu, nevesta i mladoženja takođe su se smejali, a Kool and the Gang zapovedali su svima da se dobro provedu.
I uprkos svadbi od deset hiljada funti, Armiranoj odeći i potocima koktela, video sam sve prisutne u svoj njihovoj savremenoj ružnoći.
Žene tvrdih pogleda, istetoviranih mišica i nogu ne sasvim pokrivenih haljinama. Muškarce mlitavih tela i pažljivo uređene kose, sjajne od gela kao ušećerene jabuke, ili robijaški obrijane kako bi se sakrila staračka ćelavost. Neki muškarci bili su kao deca - bez kravata na svadbi, kao da tek treba da nauče da ih vezuju. A neka deca bila su obučena kao odrasli - devojčice u cipelama s visokim potpeticama, dečaci s leptir-mašnama koji mašu mobilnim telefonima kao palicama snimajući starca na podu.
Svi pijani, svi pregojeni.
Gurnuo sam i poslednjeg s puta i sagnuo se da dignem Kena. Odjednom mi se njegova kći stvorila na centimetar od lica.
„Vodi ga odavde“, prosiktala je.

Sedeli smo pored bazena u senci hotela; osvetljena odozdo, voda je treperila plavo i zlatno. Muzika sa svadbe lebdela je do nas preko uredno podšišanog travnjaka. Čuo sam da je disk-
džokej prešao s porodičnih omiljenih pesama na klupske klasike.
Neki gosti su izlazili ispod nadstrešnice i odlazili u hotel. Pred nama su bila otvorena francuska vrata i gotovo pust bar.

„Ovo me ubi“, jeknuo je Ken, pa sam mu pomogao da sedne na stolicu za sunčanje i gledao ga kako zavrće nogavicu do iznad kolena.
Njegova proteza u potpunosti je ličila na pravu nogu, a ipak je delovala sasvim beživotno. Izgledala je istovremeno živo i mrtvo. Gledao sam ga kako je razvezuje i s uzdahom olakšanja spušta sa strane. Masirao je meso iznad kolena. Bilo je prekriveno ožiljcima.
„Postoje sada neke nove noge“, rekao je. „Sportske noge, tako ih zovu. Vide se svi zglobovi i hidraulika.“ Živahno je pritiskao pocrvenelu kožu prstima. „To je u redu ako si klinac“, rekao je.
„Hoćeš da se bućnemo? Prijalo bi mi da se brčnem.“
Pomogao sam mu do ivice bazena. Držao sam ga dok je stenjući skakutao. Izuli smo cipele i čarape i spustili naša tri stopala u vodu.
„Divno“, rekao je zureći prema udaljenoj muzici. Pogledao me je iskosa. „Podseti me zašto si ovde. Ti ove ljude ne poznaješ. Ni ja ne znam većinu.“
„Da te odvezem kući“, rekao sam. „Ne brini ništa. A poznajem tebe, zar ne?“
Izvadio je papiriće i limenku s duvanom i smotao sebi cigaretu. Bilo mi je drago što nema nikoga da ga spreči. Mislio sam da tim ljudima treba dozvoliti da puše gde god žele. Ako si oslobodio svet tiranije, mislio sam, trebalo bi da slobodno uvijaš i pušiš. Pušio je polako, dok je sve više ljudi izlazilo iz šatora i kretalo preko travnjaka.
„Pomozi mi, hoćeš?“, rekao je.
Podigao sam ga pa smo stajali i držali se, ja njega obema rukama oko struka, on mene jednom rukom oko ramena. Slobodnom rukom ugasio je cigaretu i bacio je. Gledali smo kako nam svatovi prilaze. Kad su se uspeli blagom uzbrdicom do bazena, stari je počeo da viče.
„Ajkula!“ dreknuo je. „Upomoć! Ajkula! Ajkula! O, bože! Upomoć! Ajkula!“
Neko je vrisnuo. Gledali smo preneražena lica, oči iskolačene od užasa, a onda sam pomogao Kenu da sedne; obojica smo se tresli od smeha.
Nameštao je protezu kad je došao Ijan. „To nije bilo smešno ni kad smo bili mali“, rekao je.
„Nije bilo smešno na letovanjima u Frintonu, Klaktonu i Margejtu. A nije smešno ni sada.“ Onda je došla Trejsi.
„Znaš li ti zašto je otišao?“, upitala je.
Ken je spustio nogavicu. „Ko?“, upitao je, iskreno zainteresovan.
„Tvoj sin“, odgovorila je. „Tvoj ljubljeni Mik. Tvoje ljubimče. Znaš li zašto je otišao? Ti znaš zašto se odselio u Australiju, zar ne?“
Ken se više nije osmehivao. „Zbog boljeg života“, rekao je tiho. „Zbog sunca. Roštilja.
Pingvina. Zbog višeg kvaliteta života.“
Trejsi se nasmejala i zatresla glavom. „Da pobegne od tebe“, rekla je. „Nije mogao više da podnese. Napustio je Englesku da bi pobegao od tebe.“
Kad su se Ijan i Trejsi vratili u hotel, Ken je ćutke popušio još jednu cigaretu, a onda smo sišli do kola. Bilo je skoro dva sata, i svadba se rasturala.
Gosti su se okupili ispred hotela da isprate nevestu i mladoženju.
Čuli smo klicanje, a onda krckanje šljunka pod gumama i zveketanje limenki privezanih za branik kad je srećni par odjezdio u novi život.
„Idemo, vozim te kući“, rekao sam Kenu kad se naslonio na moja kola. Starac je bio vrlo umoran.
„To nije istina“, rekao je.

„Moramo malo da se utišamo“, rekao sam pristavljajući čajnik, a Ken se glasno nakašljao.

Zvučao je kao foka na samrti. Značajno sam pogledao u tavanicu da ga podsetim na svoju usnulu porodicu.
Oči iza naočara ispratile su moj pogled.
„Loše stanje kod kuće, a?“, rekao je.
Shvatio sam da Ken posle nekog vremena ume da postane naporan.
„Ne, kod kuće je sve u redu“, rekao sam. „Ali sada je -koliko? - ponoć. Moja žena ujutru mora na posao.“ Vratio sam se čaju, mleku i šećeru. „A ja ne moram.“
On se udobno smestio za kuhinjski sto. „To mora da je gadno“, rekao je. „Kad gospođa donosi hleb na sto. To joj nije lako. A nije ni tebi.“
Okrenuo sam se da vidim da li me zeza. Lice mu je bilo ravnodušno. Vratio sam se uzavrelom čajniku.
„To je samo privremeno“, promrmljao sam.
„Ipak“, nastavio je Ken. „Nije kao u moje vreme. Tada je bilo jednostavnije.“
„Tvoje vreme je prošlo“, rekao sam, surovije nego što sam nameravao. Ali on se na to nasmejao.
„Jadan ti“, rekao je. „Imaš ženu koja se stara o tebi. Ja sam imao posla samo s nacistima.“
„Tako je“, rekao sam. „Jadan ja.“
Doneo sam dve šolje čaja na sto. Doveo sam Kena kući samo zato što je sve vreme puta govorio da „crkava“. Taj matori stalno crkava.
Crkava za šoljom čaja. Crkava za cigaretom. Crkava za vazduhom.
I najzad sam video šta me to u njemu toliko podseća na mog oca. Bilo je očiglednih sličnosti - rat, ordenje, čvrsta oštećena tela s doživotnim ožiljcima.
A bilo je i jednako očiglednih razlika - moj otac je od glave do pete bio tata iz predgrađa, pun učtivosti s rubova Londona, obrađivao je baštu i nije psovao pred decom, dok Ken Grimvud nikad nije napustio opštinski stan, nikad nije živeo van naselja Nelson. Ali zajedničko im je bilo ovo - neizmerna gorčina zbog toga kako je otadžbina postupila s momcima koji su se vratili kući.
Dali smo sve. Neki od nas nisu se vratili. A vi ste nas izneverili, skotovi.
Moj otac je to bolje skrivao od Kena Grimvuda, ali nosio je tu gorčinu u sebi. Iza čipkanih zavesa i urednog travnjaka male kuće mojih roditelja - skromne kuće zbog koje je moj tata radio tri posla samo da bi nagrebao depozit - živeo je čovek koji je prevazišao gnev.
A dok sam rastao, dok je kratko podšišani dečačić postajao još jedan bojažljivi, greškama sklon muškarac sposoban da upropasti svoj život i živote svih oko sebe, nisam mogao da pobegnem od činjenice da sam i ja jedan od skotova koji su izneverili mog oca.
„Uništio si mi život'“, rekao je kad sam mu saopštio da je sa mnom i Đinom gotovo.
„Tvoj život je prošao“, rekao sam mu, želeći da ga povredim koliko je on povredio mene.
Bilo je leda u mom ocu. On je bio pristojan čovek, dobar čovek, s mnoštvom dobrih osobina. Ali u njemu je bilo tvrdog crnog leda koji se nije topio sve dok mi se nije rodio sin. Tek kad se rodio Pat, na očevom licu video sam izraz koji je nagoveštavao da će sve možda ipak biti kako treba.
„Odličan čaj“, rekao je Ken i zadovoljno klimnuo glavom.
Pogledao sam na sat. Treba još da ga odvezem kući i vratim se. Otpio sam gutljaj čaja iako mi je pekao jezik.
Onda sam video svetlo u bašti.
Više sjaj nego svetlo. U tami, unutar Vendine kuće, jedna tačka se na trenutak zažarila, a onda zgasnula i nastavila da tinja.
„Đubre jedno malo“, rekao sam, odgurnuo stolicu i ustao.

Ken je pogledao mene, pa baštu. Nije primetio ništa.
„Moj sin“, rekao sam. „Eno ga u Vendinoj kući. Puši meksičku travu u Vendinoj kući.“ Ken je nagnuo glavu u stranu. Vendina kuća? Meksička trava?
Promrmljao sam nešto, onda sam zanemeo, i najzad shvatio da ne vredi.
„Ubiću ga“, rekao sam jednostavno, a Ken je iznenada shvatio i podigao ruku kad sam krenuo napolje.
„Kažu da detetu treba najviše ljubavi onda kad je najmanje zaslužuje“, rekao mi je starac. Zagledao sam se u njega. „Ma nemoj?“
Klimnuo je glavom. „Tako sam čuo.“
„Ma naravno“, odvratio sam. „Baš mislim da slušam savete čoveka kog su upravo izbacili sa svadbe rođene unuke.“
Ken Grimvud se samo osmehnuo. „Sme li ovde da se puši?“, upitao je.
„Ne sme“, rekao sam i izašao u baštu.
Osetio sam sladunjavi miris trave i pre nego što sam stigao do Vendine kuće. I video sam Pata unutra, zgrčenog kao Guliver, prevelikog za kućicu za igru. Otvorio sam vrata i ušao. Prkosno je povukao dim iz džointa. Opet onaj crveni sjaj. I znao sam da ga neću ubiti. Ni noćas ni nikad. Znate, volim ga.
„Ne treba ti to“, rekao sam.
Prošao je rukom po kratko ošišanoj kosi kao da još ne veruje sasvim da je nema. „Možda mi baš to treba.“
Ali onda se nakašljao, pripala mu je muka, i duboko je udisao da se pribere. Zagledao se u vlažni džoint u ruci.
„Nisam više tako sladak, je li?“, rekao je.
„Meni si uvek sladak“, odgovorio sam. Nasmejao se. „Baš si lažovčina, a?“
„Uvek“, nasmešio sam se.
Uzdahnuo je i prešao crnim žarom džointa iznad gole ruke. Čuo sam kako svetle, gotovo nevidljive malje na podlaktici cvrče i gore. Osetio sam i miris spaljenih dlačica. Zadržao sam dah. Onda je sklonio džoint, a ja sam udahnuo.
„Nisi ti kriv, Pate“, rekao sam mu. „Ni za šta. Čitav ovaj metež vuče se već godinama.“ Nije me gledao. „Ti ni za šta nisi kriv.“
Zasmejao se. „Ja krivim roditelje“, rekao je.
„Voleo bih“, zaustio sam, a Pat me je pogledao kad mi je glas zadrhtao. „Voleo bih da je sve bilo… sređenije za tebe. Kad si bio mali. I sada. Prosto bih voleo da je sve bilo mirnije.“
Besno je odmahnuo glavom. „To si mi već rekao.“ Nije želeo da razgovara o tome. Onda me je pogledao. Najzad me je pogledao.
„Nisam znao kuda da odem“, rekao je.
„I došao si ovamo“, rekao sam ja. „Vratio si se meni. Kada nemaš kuda da odeš, onda samo dođi kući. I ostani koliko želiš. Važi?“
Razmislio je.
„Važi.“
„Hajdemo unutra“, rekao sam i ustao.
„Važi“, ponovio je. Gledao sam ga kako baca džoint na pod i gazi ga. Iskre su poletele i pogasile se. Morali smo da se sagnemo kad smo izlazili iz Vendine kuće.
Pogledali smo našu kuću. Bila je mračna, sijalo je samo svetlo u kuhinji. Sve ostale kuće bile su

mračne. Prebacio sam sinu ruku preko ramena i iznenađeno shvatio da je viši od mene. Kad se to dogodilo?
Onda smo se vratili u kuću, gde nas je čekao starac.

treći deo
prolećno tromesečje - šta čekaš?


dvadeset


Jednog dana moja žena se vratila kući ranije.
Bio sam gore u svojoj sobi, uređivao knjigu snimanja serije Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Već mesec dana ponovo sam bio unosno zaposlen, mada je sve bilo drugačije. Nekako je više ličilo na posao koji je radio moj otac. Zato što to više nije bilo karijera. Bilo je zaposlenje.
Čitavo jutro mučio sam se nad jednom scenom kad sam s ulice čuo kombi moje žene. Pogledao sam na sat, a onda se vratio knjizi snimanja.
U sceni na kojoj sam se zaglavio, pozornik Filt strpao je nasilnog profesionalnog provalnika u ćeliju. On je - pozornik Filt - zviždukao pesmu Naučiću čitav svet da peva i skakutao po ćeliji. Činilo se da neizbežno sledi policijska brutalnost. Ovo je bilo bezočno ukradeno od Tarantina, ali nije me to mučilo. Mučila me je zamena uloga koja je uniformisanom policajcu davala svu moć i nagonila zlikovca da se koprca. Kao da će dobro na kraju pobediti, a zlo biti kažnjeno.
Mene je mučilo to što sam znao da to nije istina.
Spustio sam tekst i prišao prozoru. Kombi je stajao parkiran pred kućom. To nema smisla. Vreme je ručka. Kombi treba da bude dole na Kanari Vorfu. Sid je sišla s vozačkog sedišta. Obišla je kombi i počela da vadi poslužavnike s hranom. Jedna njena radnica stajala je pored nje, ne pomažući joj naročito jer je plakala. Sišao sam.
Sid je noseći poslužavnike ulazila u kuću. Štapići od mocarele. Valjušci s mesom i prazilukom.
Sašimi. Piletina. Mini fritate.
„Šta se desilo?“ upitao sam stojeći sa strane. Njena devojka išla je iza nje, šmrkćući i jecajući nad orijentalnim servisom od šezdeset delova. Uzeo sam joj kutiju iz ruke i odneo je u kuhinju. Hrana je ležala poređana na površinama na kojima je ranije bila pripremljena. Sid se već vraćala napolje.
„Uključi televizor“, rekla mi je.
Zurio sam u njena leđa. Mrzim kad mi ljudi to kažu. Uključi televizor. To obično znači neko zlo.
Uključio sam televizor i u prvi mah nisam shvatao šta gledam.
Išao je živi snimak iz nekog blistavog staklenog tornja. Muškarci u odelima i žene u kostimima izlazili su iz zgrade, i svi su nosili kutije. Neki su plakali. Neki su bili besni, vikali su na kamermane i u nebesa. Neko je prosuo kafu s obranim mlekom na snimatelja. Kamera je krupno snimila jednog mladog mužjaka; nosio je kutiju od šampanjca s jahaćim bičem i palicom za golf. Vetar mu je odneo neke papire iz kutije, ali on ili nije primetio ili nije mario. Velikim upadljivim slovima na zidu staklene kule bio je ispisan naziv. Kamera se primakla. Naziv mi je bio poznat.
Sid je stala pored mene.
„Zar ovo nije kompanija koja osigurava frižider?“, upitao sam je.
„Možda više nije“, rekla je Sid. „Trebalo je tamo da poslužim ručak. A oni su propali.“
„Kada?“
„Pre otprilike dva sata.“
Gledali smo zaposlene kako izlaze iz svog staklenog tornja.
„Šta ovo znači?“, upitao sam.
„Ne znam“, odgovorila je Sid. „Ali mislim da je to samo početak.“
„Početak čega?“
„Početak sveobuhvatnih promena“, rekla je i skoro se nasmejala. „Mislim da oni neko vreme

neće naručivati sašimi za dvesta osoba. Možda više nikad.“
Sidina radnica muvala se iza nas. Sid ju je zagrlila i pustila je da se isplače. Ja sam se vratio televizoru, pokušavajući da shvatim šta se događa. Zaposleni sa stvarima u kutijama od šampanjca. Poslužavnici puni neželjene hrane za zabave u našoj kući. Pojačao sam zvuk. Sidina radnica je plakala tako glasno da sam jedva čuo odrešitu analizu Roberta Pestina.
„Zvaću te, važi?“, govorila je Sid devojci. „Kad se nešto desi.“
Seo sam na ivicu kauča, žudeći da razumem. Čuo sam kako se ulazna vrata tiho otvaraju i zatvaraju, a malo kasnije moju ženu kako psuje frižider.
Danas nije dovoljno velik.
Sedela je za kuhinjskim stolom i zurila u Vendinu kuću. Spustio sam joj ruke na ramena, a ona je ustala, zatvorenih očiju, i privila se uz mene čitavim telom. Pomilovao sam je usnama po licu i osetio slani znoj i suze.
Onda je rekla tri reči u moje rame, ne pokušavajući da se odmakne.
„Uživaš u ovome“, rekla je. Pogledao sam joj teme. „Molim?“
„Napolju je dvadeset prvi vek, ali ovde unutra je hiljadu devetsto pedeset osma“, rekla je odmičući se i sklanjajući kosu s lica. „I ti uživaš u ovome.“, ponovila je, sada gledajući me u oči. „Za mene je današnji dan katastrofa. Za tebe je danas dan kada se ponovo uspostavlja prirodni poredak.“
Stajali smo odmaknuti jedno od drugog. „Ne govori tako“, rekao sam. „Nemoj to ni da misliš.“ Nasmejala se. „Zašto ne?“
„Zato što nije istina.“ Još sam mislio da ću moći da je razvedrim. „Sedi“, rekao sam joj.
„Napraviću nam čaj. Deca se još satima neće vratiti kući. Govoriću ti glasom Berija Vajta. Smejaćeš se i mislićeš da sam divan.“
„Veliki hranitelju“, rekla je. „Snažni zaštitniče. Moćni lovče. Uživaš.“
Zatresao sam glavom. Pružio sam ruke, a ona je malo razmislila i vratila mi se u zagrljaj.
Telefon mi je zavibrirao. Bio mi je u džepu farmerki i tiho je brujao između naših kukova. Nisam obratio pažnju, ali on je nastavio da drhti i na kraju sam morao da ga izvučem. Sid se odmakla i podrugljivo se nasmejala.
„Javi se, karijera je u pitanju, faco“, rekla je i okrenula se kuhinji zatrpanoj planinskim lancima kanapea.
Minut-dva kasnije, izlazeći, prošao sam pored Sid koja je zurila u svoj kombi. Bio je prazan.
Nismo ništa rekli.
Najsmešnije je to što poziv nije imao nikakve veze s mojom karijerom - ne osim ako moj istinski poziv, moje životno zanimanje, moje jedino i večito puno zaposlenje nije roditeljstvo.
Zvali su me iz uprave Remzija. Znali su da se Pat vratio i zvali su da pitaju zašto nije bio u školi proteklih dan-dva. Samo što se nisam glasno nasmejao.
Dečku je petnaest godina. Otkud ja znam?

Pat je sedeo za trpezarijskim stolom u starčevoj pregrejanoj sobi, zamišljeno odbijao dimove cigarete i čitao Rejsing post.
Podigao je glavu kad sam ušao, a onda je ponovo spustio iza novina. Video sam njegovu dugu plavu kosu kako viri iznad naslovne strane na kojoj je pisalo KRALJ DŽORDŽ - DOBAR KAO UVEK.
Pat je čitao Rejsing post grizući usnu, usredsređen kao kad je čitao Lateralno mišljenje

Edvarda de Bona. Sing Rana je sedeo preko puta njega s kladioničkom olovčicom u ruci i nešto računao, neusredsređenog pogleda. Ken i ja gledali smo ih s drugog kraja sobe.
„Pomaže mi“, rekao mi je Ken Grimvud. „Tvoj mali. Mnogo mi pomaže.“ Pogledao sam ga i uzdahnuo. „Misliš, ide u kupovinu, obavlja poslove i slično?“
„Pomaže mi s opkladama“, rekao je Ken. „Čita mi tikete.“ Podigao je glas uz kikot. „Ponekad ponešto i dobijemo, je li tako, Pate?“
Klimanje kose boje raži.
„Trebalo bi da je u školi“, rekao sam. „Pobegao je sa časova.“
Ken je uzeo limenku old holborna i trenutak-dva čulo se samo zveckanje. Krenuo sam ka svom sinu, ali starac me je uhvatio za mišicu.
„Možeš li da se ljutiš zbog toga?“ upitao me je tiho. „Znamo mi da je pobegao iz škole.“ Izvadio je paketić papirića. „Zar ti ne bi?“
Uzdahnuo sam. „Štitio sam ga dok je bio mali“, rekao sam. „Onda jednog dana više nisam mogao da ga štitim.“
Gledao sam Kena kako zavija cigaretu. Potpuno je ličila na džoint meksičke trave koji je Pat pušio u Vendinoj kući.
„Šta želiš da učiniš povodom toga?“ upitao je Ken. Pogledao sam ga. „Iskreno?“
Klimnuo je glavom.
„Želim da ih povredim“, rekao sam. „Naročito njihovog vođu. Onog krupnog. Vilijema Flaja.
Želim da ga povredim kao što je on povredio nas. Kao što je povredio Pata.“ Starac mi se nasmejao u lice.
„Učtiv čovek od karijere kao što si ti?“, rekao je. „Ti želiš nekoga da povrediš?“
Ukresao je palidrvce i miris tek zapaljenog duvana pomešao se s ustajalim mirisom duvana koji je uvek vladao u sobi. Pat je okretao stranice, a krupni zeleni naslovi iskakali su iz novina. CENE. KUPOPRODAJA. SAVETI. RAZGOVORI. DOĐITE NA TRKE.
A ja sam gledao Singa Ranu sećajući se nečega što je rekao o Italiji. Da su mu se žene smešile, ali da muškarci nisu mogli da ga gledaju u lice.
Ken se nakašljao pored mene, onim staračkim samrtničkim štektanjem koje sam toliko puta čuo i poznavao ga kao albume Frenka Sinatre.
Pogledao sam ga i on se nasmešio.
„I ja“, rekao je. „I ja želim da ih povredim.“

dvadeset jedan


Mrzeo sam ga godinama.
Govorio sam sebi da ga mrzim jer je loše postupao prema mojoj ženi dok je bila njegova žena.
I uveravao sam sebe da ga mrzim zato što je bio nasumičan otac Pegi, što je ulazio u njen život i nestajao kako mu padne na pamet.
Ali sada sam shvatio da moja dugogodišnja mržnja prema Džimu Mejsonu nije bila tako uzvišena.
Zato što sam ga najviše od svega mrzeo jer ju je voleo dok je svet bio jednostavan, čitav i nov.
Zato što ju je voleo prvi, i zato što mu je ona uzvraćala ljubav - eto zato sam ga mrzeo iz dna duše.
Zato što ga je volela u neoštećenom svetu. Sa mnom je pokušavala iznova. To je sve. Pokušavala je iznova. Sa mnom je oduvek samo pokušavala iznova. Sada to znam.
Ali dok sam gledao krupni plan njegovog lica na monitoru, preneraženo sam otkrio da te stare mržnje jednostavno više nema. Voleo bih da tvrdim da je razlog to što sam sazreo, što sam prevazišao seksualnu ljubomoru i romantičnu zavist. Ali podozrevao sam da je razlog samo to što mi više nije stalo. I to mi je delovalo kao nešto najtužnije na svetu.
„Gledaš li ovo, Hari?“, upitao me je reditelj.
Nagnuo sam se bliže. Bili smo na tonskom setu serije, u zgradi ogromnoj kao avionski hangar, u kojoj se drži sva scenografija i rekvizita neophodna za snimanje. Ali sve to je nestalo - kamere, reflektori, šminkerke, urednici, stolari i električari - i video sam samo monitor pred sobom.
Džim je glumio višeg inspektora Stila. Nalazio se u irskom pabu - kasnije ćemo nasnimiti pesmu Rainy Night in Soho grupe Pogs i bio je potišten pošto je otkrio da se njegova bivša žena viđa s bogatim advokatom.
Scena nije mnogo zahtevala od njega. Trebalo je samo da sedi, pije viski - ledeni čaj - i deluje kao da razmišlja o samoubistvu.
Ali on se tresao.
Ruka koja je držala lažni viski vidljivo je drhtala, i činilo se da prenosi nemir u svaki deo njegovog tela.
Reditelj se ljutito nakostrešio.
„Šta sad sere s Metodom?“ rekao je.
Nisam odgovorio. Kamera se primakla. Nikad nisam video toliko panike u njegovim očima.
„Znam da glumi lečenog alkoholičara koji je na ivici da ponovo počne“, govorio je reditelj.
„Ali ovo sranje, Stanislavski, prodiranje u trenutak, pa malo je preterano, zar nije?“
Džim im nije rekao da je bolestan. Mislili su da ruka s čašom drhti jer Džim pokušava da bude Brando.
„Snimaj“, rekao sam gledajući privlačno lice koje sam toliko dugo prezirao. „Dobar je.“

Sedeli smo u hotelskom baru i gledao sam Džima kako pijucka pivo. Ruka mu je sada bila mirna. Mljacnuo je usnama i pažljivo spustio čašu na podmetač, smešeći mi se. Imao je prelep osmeh.
„Ne traje to stalno“, rekao je. „Drhtanje. Neželjeno uzbuđivanje mišića, kako to zovu moji lekari. To dođe i prođe. Danas mi se prvi put desilo na snimanju.“

Uzdahnuo sam. „Ali tek je treća sedmica rada“, rekao sam. „Moraćeš da im kažeš pre ili kasnije.“
„Zar to nije tvoj posao?“
„Verovatno jeste. A tvoja agentkinja?“
„Ona ćuti, zato što će mi cena pasti čim se sazna. Skotovi će me otpisati, znam da hoće. Kome treba glumac koji ne zna hoće li izgurati do božične epizode?“ Zagledao se u svoje snažne, mirne šake. „Kako ja vidim, gotov sam tek ako mi zahvati govor.“ Neka oštrina ušunjala se u njega, oštrina koju sam video ranije, kad su rane od razvoda sa Sid još bile sveže. „Od Parkinsona ne oglupiš.
Mentalne sposobnosti ostaju netaknute“, rekao je, a ja sam video da ponovo navodi reči svog lekara. Podigao je čašu. „Samo deluje tako jer ne kontrolišeš mišiće govornog aparata.“
Preko njegovog ramena video sam da u bar ulaze sredovečan muškarac i njegova ćerka. Ona je bila u letnjoj haljini, on u farmerkama i sakou.
Onda ju je muškarac zagrlio i shvatio sam da mu to nije kći.
Bio je otprilike mojih godina, mada se borio da to prikrije. Farmerkama, preplanulim tenom iz bočice i, naravno, devojkom.
A devojka je bila Elizabet Montgomeri.
„Zar nema lekova za to?“, upitao sam Džima jedva skrenuvši pogled s ono dvoje. „Sigurno postoje neki lekovi.“
Džim se iskezio. „Aha, imaju benztropin, benzheksol, svašta za ublažavanje mišićnih grčeva. Ali to je degenerativna bolest. Lekovi obuzdavaju simptome. Ne leče bolest.“
Nije bilo slobodnih stolova. Konobar je otpratio muškarca i Elizabet Montgomeri do stolica za šankom. Muškarac je uzeo vinsku kartu i zaškiljio u nju. Onda se samopodrugljivo nacerio, malo postiđen, i izvadio naočari za čitanje bez okvira.
Elizabet Montgomeri je ustala, poljubila ga u obraz i izašla.
Gledao sam ga i pitao se da li ima sobu u hotelu. I pitao sam se da li ga žena i deca čekaju na kraju neke pošljunčane prilazne staze. I pitao sam se kako je upoznao Elizabet Montgomeri i kako to ide.
Kad se vratila iz toaleta, čekao sam je. Nije ni trepnula kad me je videla. Možda me je već uočila kad su ušli. Ili je prosto krajnje hladnokrvna, ta Elizabet Montgomeri.
„Pomaže ti da uradiš domaći, je li?“ Nasmejala se.
U ruci je držala ogledalce. Pogledala se, a onda je pogledala mene.
„Ne treba mi pomoć oko domaćeg“, rekla je i spustila ogledalce u malu torbu koju je nosila. Nije izgledala kao da se spremila da provede noć ovde. A možda su već bili u sobi. Možda još ništa nije odlučeno, a on će krenuti s predstavom posle koktela od petnaest funti. Osetio sam mučninu.
„Prestar je za tebe“, rekao sam. „I šta je s Patom?“ Verovatno je već razmislila o Patu.
Ipak, morao sam da pitam.
„Možda je Pat premlad za mene“, rekla je i krenula ka baru kuckajući visokim potpeticama po mermernom podu predvorja. Hteo sam da je zaustavim, ali sam znao da ne smem da je dodirnem. Ali ona je stala tik ispred bara. „Slušajte“, rekla je. „Ja Pata volim.“
„Aha, vidim. Piješ koktele s dedama.“
„Niku je trideset pet“, rekla je.
„Tako ti je kazao? I šta ti je još kazao? Šta ti je rekao o svojoj ženi? Pusti da pogodim - ona ga ne razume, ali ostaju zajedno zbog dece.“

„Zar to ne rade svi?“
„Vrlo duhovito. Gde si ga upoznala? Na internetu? Tamo uvek lažu o svojim godinama. On te priprema.“
Nasmešila se kao da je starija nego što ću ja ikada biti. „Na nesreću, tu fazu sam davno prerasla, Hari.“ Pogledala je u bar. Njen odrtaveli matori ljubavnik još je škiljio u cene koktela kroz naočari za čitanje.
Video sam da želi da shvatim.
„Pat je najdivniji dečko na svetu“, rekla je. „Mio je i nežan i sve to. Ali meni je sedamnaest godina i nisam spremna za velike ljubavi i to. Možda nikad neću ni biti. Možda kad ostarim. Kad napunim dvadeset pet.“
„Nemoj to da mu radiš“, rekao sam iako sam znao da je to smešno reći. Hotelska sobarica verovatno im upravo sada spušta čokoladice na jastuke.
„Ne kapirate, zar ne?“, rekla je Elizabet Montgomeri. „Pat je prosto previše ozbiljan.“
Vratila se u bar. Ušao sam za njom nekoliko trenutaka kasnije, s vrtoglavicom od sveta u kom te ostave jer ti suviše voliš.
Džim je poručio još jednu rundu piva. Gurnuo je jedno prema meni.
„Pazi na Pegi, Hari, molim te“, rekao je. „Šta god da se desi, pazi na nju.“ Gledao sam ga u oči. „Uvek“, rekao sam.
Onda mu je na lepom licu zaigrao zaverenički osmeh.
„Toliko dugo sam te mrzeo“, priznao je.

Odgurali su nameštaj u stranu da naprave mesta.
Starac je na rukama imao dve stare izgrebane kožne rukavice za trening, pljosnate na dlanovima.
Kad pljesne njima zvučalo je kao da se nešto lomi.
Pat je stajao preko puta njega, dugih tankih ruku spuštenih uz telo, s ogromnim bokserskim rukavicama na kojima je pisalo Lonsdejl - London - šesnaest unci. Nisu izgledale staro. Izgledale su fosilizovano.
„Ovo je glupo“, rekao sam, a niko se nije osvrnuo na mene. Nisam uopšte ovo imao na umu. Nisam tačno znao šta sam želeo, ali svakako nisam hteo ovo sranje iz Karate Kida. Ovako može da pogine.
Ken je podigao ruke uz glavu i zakoračio napred.
„Dvostruki direkt“, rekao je, a Pat je bojažljivo udario desnicom u rukavicu. „Levak, vidiš?“ rekao mi je Ken. „Desna mu je napred jer je levak. Opet“, rekao je i Pat je ponovo udario u rukavicu za trening snagom osrednjeg leptira. „Dobro je“, rekao je Ken, a meni se učinilo da je pohvala suviše velikodušna. „Drži levu povučenu. Uvuci lakat. Šaka štiti bradu, podlaktica štiti rebra. Lepo i uredno. Ne kao statua. Nemoj samo da stojiš i čekaš da te zvizne. Kreći se, kreći se. Na prstima. Igraj, Pate, igraj!“
Onda se zakašljao i morao je da sedne. Seo sam pored njega.
„Hoćeš da pogine?“ rekao sam.
Ken je savladao kašalj i rekao: „A ti?“
Sve uspaničeniji, gledao sam kako Pat pomaže Kenu da ustane s kauča - što nije bilo lako u tim ogromnim rukavicama - i kako ponovo zauzimaju stav.

Za samrtnika bez jedne noge, Ken je bio iznenađujuće okretan i gibak. Pogledao sam fotografiju mladog boksera na kaminu. Ludi Klinac, tako je sebe Ken zvao. Neporažen u skoro trideset mečeva u vojsci. Nikad nije oboren. Rekao mi je, bez gordosti i samosažaljenja, da bi otišao u profesionalce da nije izgubio nogu kod Monte Kasina.
A sad je skakutao napred, nazad, levo i desno, izvikujući kombinacije, a Pat ga je slušao.
„Levi kroše, desni direkt“, rekao je, a Pat je krotko izveo pokrete.
„Slušaj“, rekao sam im. „On nije Ludi Klinac. I nije ti deda.“
„Pravi savremeni otac“, uzdahnuo je Ken. „Najradije bi umotao sina u vatu.“
„Bolje u vatu nego u pokrov“, odvratio sam.
„Tata“, rekao je Pat tiho. Pogledao sam ga. Palcem rukavice sklonio je kosu s lica, dužu nego ikad. „Ja ovo želim, u redu?“
Ali u njemu nije bilo nasilja. Inata. Pakosti. Nagona za zlom u njemu prosto nije bilo. Zbog toga sam ga i voleo.
„U redu“, rekao sam.
„Levica, desnica“, rekao je Ken, i Pat je udario, ovog puta malo jače. „Uvek tako. Ovako.“
Ken je izbacio levicu zapanjujućom brzinom, kao da hvata muvu. „Najvažniji je taj potez“, rekao je. „Tras-tras, u lice. Ostalo dođe samo.“
Dok smo se vozili kući rekao sam mu za Elizabet Montgomeri. Morao sam, zar ne? Možda i nisam. Ali ona bi mu rekla. Ili ga pustila da sazna.
„Video sam tvoju prijateljicu“, rekao sam mu ukočeno gledajući pravo, mada sam osetio da je naglo okrenuo glavu prema meni. „Video sam Elizabet Montgomeri.“
Gledao me je i čekao. Mislio je da možda ipak nije ništa strašno.
„Nije bila sama“, rekao sam.
Trenutak tišine. „Momak iz UTI-ija?“, upitao je veoma tiho. „Onaj što ima kola?“
„Neko drugi. Neko stariji. Skoro mojih godina.“
Nekada bi ovo bio šlagvort za šalu - Tata, svi tvojih godina davno su pomrli. Ali ne večeras.
Ćutao je.
„Izvini“, rekao sam. „Slušaj, na svetu ima toliko sjajnih žena, Pate. Siguran sam…“
„Ne želim da pričam o tome, važi?“
Klimnuo sam glavom, ne skidajući pogled s puta. „Važi, sinko.“
„I prestani da me zoveš sinko“, rekao je.
Kad sam ga pogledao, zurio je u svoje šake kao da se čudi; vrhovima prstiju lako je prelazio preko zglavaka, odranih i krvavih.

U početku smo spavali drugačije.
Pre braka, pre Džouni - na početku naših deset godina - umotavali smo se jedno u drugo i lepo smo se uklapali. Lice uz lice. Koleno uz koleno. Usta uz usta. Sve. Uklapali smo se. Tih prvih noći budio sam se s njenim udovima obavijenim oko sebe i mislio kako nema ničeg lepšeg na svetu.
Ali negde usput - kad su svadbene fotografije počele da skupljaju prašinu, kad se rodila beba, kad su noći bile iskidane a san vredniji od zlata - otkrili smo da oboje bolje spavamo leđa uz leđa.
Još sam je dodirivao - uvek smo se dodirivali - od tabana do finih krila lopatica. Dodirivali smo se i drugačije, milovali se i tapšali dok tonemo u san ili se budimo, a svaki dodir nemo je govorio.
Ja sam još ja. Ti si još ti.

Još smo tu.
Ništa se nije promenilo.
Ali sada je naše spavanje doseglo treću i konačnu fazu.
Sada smo ležali okrenuti leđima jedno drugom, ali ne dodirujući se, kao da je između nas podignut zid koji ne možemo da probijemo.
Kao da spavamo svako u svom krevetu. Kao da spavamo svako za sebe.
„Da li ikad pomisliš da si prestar da počneš iznova?“, rekla je Sid u mraku, ne okrenuvši se ka meni, vrlo tiho, kao da govori samoj sebi. Uzdahnula je. „Da ponovo prolaziš kroz sve ono - upoznaš nekoga, gledaš hoće li krenuti, pitaš se da li je ono što osećaš dovoljno da živiš sa svim prtljagom koji će taj neko doneti? Da li se nekada tako osećaš, Hari?“
Podigao sam glavu. Želeo sam da je zagrlim. Ili samo lako da je dodirnem i pošaljem staru poruku. Ja sam još ja. Ali među nama je bio zid, vidite, i nisam mogao da ga srušim.
„Sid?“ rekao sam. „Da li mi to raskidamo?“
„Ponekad se osećam tako“, rekla je odgovarajući na svoje, a ne na moje pitanje. „Prestarom i preumornom da počnem iznova.“ Osetio sam da savija kolena i grli ih. Hteo sam da je uzmem u naručje, ali nisam. „A ponekad mi se čini da sam premlada da se pomirim s onim što imam.“ Onda se nasmejala. „Baš bezveze“, rekla je, Amerikanka rešena da održi u životu stare britanske izraze.
Posle toga više ništa nije rekla.
Sigurno sam zaspao, jer sam u snu video svoje roditelje, u dnevnoj sobi kuće u kojoj sam odrastao i u kojoj su oni ostarili, i sve je delovalo stvarno i zapanjujuće normalno. Sve je bilo kao i uvek. Ali kad sam se uz trzaj probudio još je bio mrak, kroz prozore spavaće sobe nije se nazirao čak ni prvi nagoveštaj dana. A mojih roditelja odavno više nije bilo.
Ležeći tako, bio sam uveren da čujem našu decu kako spavaju. Sve troje. Dečaka i dve devojčice. Sve sam ih čuo kako spavaju svako u svojoj sobi, tiho dišući, a njihov dah, čak i u mraku, liči na trake čvrstog vazduha.
I znao sam da samo to drži naš dom zajedno.


Automobil je stao ispred samousluge otvorene dvadeset četiri sata.
„Mogu li da uzmem šampanjac?“ upitala je Pegi sa zadnjeg sedišta. „Samo jednu čašu šampanjca. Neću poludeti, obećavam. I neću postati alkoholičarka.“
Njena majka okrenula se na suvozačkom sedištu da je pogleda.
„Jedna čaša“, rekla je. „I posle u krevet.“
Pegi je zapljeskala. Bili smo na predstavi Momci i cure, priređenoj za kraj školske godine. Pegi je blistala u nekadašnjoj ulozi Džin Simons, kao zakopčana vernica koja se raspojasa kad se zaljubi u neodoljivog lošeg momka.
Neće svi ovi klinci postati zvezde pozornice i ekrana. Ali dok sam gledao moju ćerku - nikada o njoj ne mislim kao o svojoj pastorci, predugo smo zajedno za to - kako peva Da sam zvonce, i Nikad nisam bila zaljubljena i Zaljubljena žena, verovao sam da ona možda hoće. I to ne samo iz roditeljskog ponosa. Znam je od njene pete godine, i uz nju život uvek izgleda lak.
Sid je ostala u kolima, a Pegi i ja otišli smo u samouslugu. „Uzmite i hleb i mleko, Hari“, doviknula je moja žena. „Ne samo šampanjac, važi?“
„Mogu li da uzmem ružičasti?“ upitala me je Pegi.

Nasmejao sam se. „Uzmi koju god boju želiš.“
„Ti idi po ono dosadno“, rekla je, „a ja ću po šampanjac.“
Uzeo sam korpu i krenuo po ono dosadno. Čuo sam zvonce na ulaznim vratima i tiho brujanje smeha. Podigao sam glavu, ali nisam ništa video. Još smeha. Uzeo sam veknu hleba, našao hladnjak i ubacio nekoliko boca piva u korpu. Onda sam krenuo da nađem svoju kćer.
Bila je pored gondole s vinima, a kraj nje su stajala dva dečaka. Držala je bocu šampanjca, ali nije se smešila. Ašov je držao paket od šest limenki piva i cerio se dok joj se Vilijem Flaj unosio u lice i šaputao joj nešto na uho. Moja ćerka okrenula je glavu i zažmurila, ali ostala je u mestu kao ukopana.
„Šta se ovde dešava?“, rekao sam. „Šta to radite?“ Sve troje su me pogledali.
„Samo pričamo, tata“, rekao je Vilijem Flaj, a Ašov se na to iskidao od smeha. Uhvatio sam Pegi za mišicu.
„Idemo“, rekao sam. Platili smo i izašli.
„Šta je bilo?“, rekla je Sid kad smo seli u kola. Pegi je odmahnula glavom.
„Ništa“, rekla je.
Stigli smo kući i pili šampanjac. Pustili smo snimak originalne verzije mjuzikla Momci i cure i smešili se što Marlon Brando peva najbolju pesmu u predstavi, Srećo, budi moja dama, iako mu je partner bio Frenk Sinatra. To nam je prijalo, malo smeha pred spavanje.
Ali kad su njih dve otišle na sprat, i kad sam bio siguran da su zaspale, izašao sam, seo u kola i odvezao se u fabriku petardi na Siti roudu.
Niko me nije zaustavio dok sam prolazio kroz kapiju. Zatresao sam glavom. Prava je sreća što u okolini ne hara banda okorelih kradljivaca prskalica.
Našao sam ih u skladištu, okružene prašnjavim kutijama petardi, prskalica, topovskih udara, raketa i skakutavih vatri. Sing Rana je posmatrao starca i dečaka kako beskrajno ponavljaju pokrete.
„Ne isturaj lakat kad udaraš“, govorio je Ken. „Uvuci laktove. Tako, fino. Ubrzaj. Brže, naglo.
Gde je trzaj? Bradu dole. Šta stojiš kao ukopan? Penji se na prste. Igraj, Pate, igraj.“ I moj sin je igrao. Drugačiji ples nego njegova sestra.
Starac je držao rukavice za trening i izvikivao kombinacije, a moj dečak ih je izvodio tačno kako mu je rečeno. Kad su, potpuno znojavi, napravili pauzu, poveo sam starca u stranu.
„Je li spreman?”, upitao sam ga.
Ken me je pogledao kao da ima nešto što nikako ne shvatam.
„Niko nikad nije spreman”, rekao je.
Pat je strpljivo stajao i rukama u rukavicama nespretno dizao bocu s vodom, a onda je okrenuo lice i čvrsto zažmurio dok mu je Sing Rana brisao znoj prljavim peškirom.
„Malo se rano vratio na posao”, rekao sam pokazujući glavom starog Gurku. „Izašao je iz bolnice pre pet minuta.”
Ken me je pogledao kao da ga neprestano iznenađujem.
„A šta bi ti hteo?“, uzvratio je starac. „Da se odvuče negde i crkne?”

dvadeset dva


Sedeo sam na parkiralištu preko puta bara.
Iza crvenog plišanog konopca na kraju pruge otrcanog crvenog tepiha, četrdesetogodišnji skinhed u kaputu stajao je pored devojke s tablom za pisanje. Oboje su se pretvarali da je ovo Holivud, a ne Holovej.
Dok su pijanci ulazili i izlazili, razmišljao sam o selidbi. Mislio sam kako bismo možda mogli da počnemo iz početka. Svi mi. Od nule. Nova kuća. Nova škola.
Australija je zvučala primamljivo.
A kad sam ih video kako izlaze iz bara, shvatio sam da je prekasno za to. Da nemamo vremena. I da imamo previše prošlosti. Čovek uvek stigne do tačke na kojoj zna da je gotovo.
Skinhed u kaputu podigao je konopac kako bi Vilijem Flaj i Ašov nespretno izašli. Na ulici su stajala zalutala kolica iz samousluge, pa je Ašov legao u njih, a Vilijem Flaj ga je pogurao kolovozom prema meni.
Spustio sam se u sedištu. Vilijem Flaj je gurnuo kolica s Ašovom preko gotovo praznog parkinga. Bio je krupan i snažan. Kolica su se okrenula dva-tri puta i prevrnula se. Kad su se ismejali, Vilijem Flaj je podigao druga, pa su malo ćeretali. Pogledao sam bar preko puta. Ćelavac u kaputu gledao je devojku s tablom za pisanje, a ogromno lice sijalo mu se od pohote. Kad sam vratio pogled, Ašov je teturavo izlazio s parkinga prema pijaci i glavnoj ulici.
A Vilijem Flaj je ševrdao ka meni zveckajući ključevima kola.
Imao je dobra kola. Farovi su ga pozdravili narandžasto trepnuvši. Naslonio se na haubu, razmišljajući da li da se ispovraća pre vožnje kući ili ne. Kad je podigao pogled, video je mene.
Nije me prepoznao. Uopšte. Kako brzo zaboravljaju. Ali oči su mu sinule zlom.
„Šta buljiš, pederčino?“, profrfljao je okrećući se ka meni, pijaniji nego što je izgledalo.
„Šta ti je on ikada učinio?“, upitao sam ga. Glas mi je zazvučao veoma blago. Iz bara preko puta izlazila je grupa devojaka, pa nisam želeo da privlačim pažnju. „Moj sin, đubre jedno“, rekao sam.
Zaškiljio je u mene. Onda se nasmejao, zaista razveseljen. „A“, rekao je. „Bolesnikov tata. Naravno.“ Onda mi se uneo u lice, tako brzo da sam gotovo pao unazad. Osetio sam mu votku i red bul u dahu. „I?“, rekao je, i tada sam se prvi put uplašio. Ali morao sam da znam.
„Zašto Pat?“, rekao sam, a nešto se promenilo kad sam naglas izgovorio ime, kao da je Patovo ime nešto oduzelo momku preda mnom. Povukao se jedan korak i podrugljivo se zacerekao.
„Da se malo zabavim“, rekao mi je Vilijem Flaj gledajući me iskosa kao da ću možda uvideti koliko je to zabavno.
Zatresao sam glavom i uzdahnuo. „Nekako sam znao da ćeš upravo to reći. Da se malo zabavim.
To je zamenilo ono nekadašnje samo sam slušao naređenja. Ti bedno iždžigljalo govno.“ Onda sam mu najednom dosadio.
„I šta ćeš preduzeti u vezi s tim, matori?“, rekao je krupni ružni skot. „Isprašićeš me?“
Slegnuo je ramenima da rastera ukrućenost. Mislim da je nameravao da me zvizne i ode kući. Upravo tako - desni direkt u bradu, i možda šut u glavu kad padnem. A onda će se odvesti kući ne prekoračujući brzinu, gledajući u retrovizore i dajući migavac, pažljivo kako to može samo pijan vozač.
„Neću ja“, rekao sam, „nego moj sin.“

Zurio je u mene trenutak-dva. I nije prestao da se smeje sve dok Sing Rana nije iskoračio iz senke s nožem u ruci.
Obojica smo zurili u nož. Bio je to prizor od kog zastaje dah. Zakrivljena oštrica kukrija kao da je rasla i savijala se na mesečini. Shvatio sam da ne dišem. Vrlo dugo nije se čulo ništa osim dalekog udaranja muzike iz bara i mnogo bližeg zvuka Vilijema Flaja kako mokri u farmerke.
„Ima mač“, rekao je Vilijem Flaj.
„To je kukri, majmune glupavi.“, rekao sam. „Bolje od mača.“
Posle nekog vremena shvatio sam da me Sing Rana gleda. Bilo je vreme za polazak.
Vilijem Flaj je otrgnuo pogled od bodeža i okrenuo se ka meni, a u očima mu se videla čista mržnja.
„Šta je ovo?“, rekao je. „Tatina vojska?“
„Upravo tako“, odvratio sam.
Poveli smo ga do mojih kola. Otvorio sam prtljažnik i pokazao Vilijemu Flaju da uđe.
„Mora da se šališ, jebote“, rekao je, i primetio sam da zvera naokolo i razmišlja o bekstvu. Sada sam ja prišao tik do njega, ja sam njemu disao u lice, i dok mi je srce snažno tuklo zapitao sam se hoćemo li svi završiti u zatvoru.
„Da li izgledam kao da se šalim?“, rekao sam. „Da li ti se čini da se malo zabavljam?“ Pogledao je bodež i ušao u prtljažnik. Povadio sam sve odande, ali i dalje je bilo tesno.
„Moj stari će da vas tuži obojicu“, rekao je Vilijem Flaj, ležeći sklupčan kao zametak od metar i osamdeset. „Imam ja ljudska prava, govnari jedni.“
Ovo je nekako sve olakšalo. Pretnja tužbom, spomen ljudskih prava - to je svet iz kog potiče ovaj siledžija. Šta god ti radiš drugima - to je u redu, samo se malo zabavljaš, a sve što drugi tebi rade, to je povreda tvojih ljudskih prava. Zalupio sam poklopac prtljažnika iz sve snage.
„Nije daleko“, rekao sam udarivši dvaput po haubi. Onda se Sing Rana nekako izduvao pred mojim očima, pa sam ga uhvatio ispod miški kad je klonuo na auto.
„Samo malo da sednem“, rekao je dišući kratko i isprekidano. „Biće mi bolje.“
Smestio sam ga na suvozačko sedište ostavivši vrata otvorena da ima vazduha. Gurnuo je kukri u izlizane kožne korice i sakrio ih ispod najlonske vetrovke. Iz prtljažnika smo čuli zveckanje, kao kad stavite farmerke na pranje a zaboravite da izvadite sitniš iz džepa.
Sing Rana je podigao glatko lice i pogledao parking samousluge kao da je to najlepši prizor u Londonu.
Iz džepa vetrovke izvadio je paketić uvijen u papir. I pre nego što ga je odmotao nanjušio sam alu čop. Mirisalo je na đumbir i luk. Ponudio me je začinjenim kolačićima od krompira i uzeo sam jedan.
„Na kraju rata dali su nam da biramo“, rekao je. „Jedinice Gurki mogle su da se priključe indijskoj vojsci, pakistanskoj vojsci ili da ostanu s Britancima.“ Odabrao je kolačić i odlomio komad. „Ostali smo s Britancima i oni su nas poslali u Malaju. Pobunjenici su tamo stvarali nevolje.“ Žvakao je kolačić i nastavio s pričom tek kad je progutao zalogaj. Savršeno se ponašao.
„Organizovana je lutrija, a dobitnici su mogli da odu u Britaniju. Ja sam bio među srećnicima.“ Osvrnuo se prema zvuku iz prtljažnika. Pod pogledom njegovih mirnih smeđih očiju zvuci su odjednom utihnuli. „Videli smo zoološki vrt Vipsnejd, fabriku Ford i Bakingemsku palatu, mada nismo smeli da uđemo u nju. Onda smo se vratili u Malaju da lovimo pobunjenike.“ Neko vreme zamišljeno je žvakao. „Na kraju smo se, pedeset šeste, vratili u Nepal. Zatim Hong Kong. Zatim Britanija…“ Odmotao je preostale kolačiće. Bilo je vreme za polazak.
Čekali su nas unutar kapije fabrike petardi.

Pat je bio u donjem delu trenerke i školskoj tregerci. Ken je stavio peškir oko vrata i dugim sporim pokretima gladio Patove gole ruke. Pretpostavljam da je hteo da mu opusti mišiće, ali delovalo je kao nešto drugo. Izgledalo je kao pokret ljubavi.
Otvorio sam prtljažnik i Vilijem Flaj se uspravio kao nešto neizrecivo što se izvlači iz groba.
„Seti se šta sam ti govorio“, rekao je Ken. „Desna, leva. Igraj. I ne stoj kao kip.“
Pat je klimnuo glavom i podigao šake do lica dok je Vilijem Flaj izlazio iz prtljažnika, gledao levo-desno i na kraju pogledao u njega.
Onda se nasmešio.
„Krećemo“, viknuo je Ken i svi smo poskočili.
Vilijem Flaj je razmetljivo prišao Patu, ukočen od ležanja u prtljažniku i još pijan.
Moj sin mu je prišao na pola puta. Ken mu je držao jednu ruku preko ramena, a drugom mu je i dalje masirao mišiće.
Sing Rana i ja stali smo levo i desno od Vilijema Flaja kao da smo mu sekundanti.
„Pravila“, rekao je Ken.
Vilijem Flaj se prezrivo zakikotao. „Pravila, matori?“, rekao je. „Nema pravila.“
Kenove oči suzile su se iza naočara. „Pravila moraju postojati“, rekao je. Potapšao je po stomaku prvo Pata, a onda Vilijema Flaja. „Sve iznad ovoga je dozvoljeno. Nema kopanja očiju, nema oružja, nema šutiranja.“
Vilijem Flaj se odmakao i nanišanio šimikom Patu među noge. Povukao sam ga za okovratnik.
„Ako ga šutneš u porodicu“, rekao je Ken pokazujući glavom Singa Ranu, „ovaj čovek će ti odrezati jaja. Jasno?“
Vilijem Flaj se nasmejao i odmahnuo glavom. Iako su bili otprilike iste visine, Flaj je bio krupniji pa je delovao mnogo viši. Razlika između njih bila je ponor između ljudi i dečaka. Flaj je, u to sam bio uveren, mislio da će ga ubiti.
Onda je Pat klimnuo glavom. „Hajde da to obavimo, važi?“

Razdvojili su se. Prljavi neon fabričkog natpisa sijao je iznad njih kao mesec na samrti. Onda su prišli jedan drugom.
Vilijem Flaj je pojurio mlatarajući rukama, željan da brzo završi, siguran da će tako i biti, ali Pat je munjevito izmakao glavu. Kao da se uopšte ne trudi zauzeo je stav desnicom napred i pustio težinu i ubrzanje Vilijema Flaja da obave ostalo.
Patova pesnica je izletala, kako mu je Ken pokazao, kao da lovi muve. Tras, tras, tras. Svaki put kad Patova pesnica poleti, glava Viljema Flaja trzala se unazad. Video sam mu preneraženost u očima. Video sam prvu crnu mrlju krvi na njegovoj gornjoj usni.
Pat je skakutao na prstima pred njim, visoko postavljenog garda, brade pribijene uz rame. Vilijem Flaj, trapav i krvav, uzmakao je jedan korak. Dodirnuo je vlažno mesto na gornjoj usni i opsovao.
„U ovom sportu stav je bočni, a ti mu se okrećeš svom širinom!“ viknuo je Ken Patu nervozno trzajući krajeve peškira oko vrata.
Pat je podesio stav okrenuvši telo ukoso prema krupnom protivniku. Vilijem Flaj nije imao u šta da udari.
Načinio je pola koraka napred, a Patova pesnica je poletela i zacrnela mu oko. Onda je Vilijem Flaj nasrnuo.
Primio je još jedan lak udarac u lice, ali ovog puta nije ustuknuo, nego je omotao mesnate ruke Patu oko vrata. Pokušao je da ga prevrne preko kuka, ali Pat je ostao na nogama.
Plesali su tako po fabričkom dvorištu, stenjući i znojeći se; Vilijem Flaj nije popuštao stisak oko

Patovog vrata, ali nije mogao ni da ga obori.
Pogledao sam Kena, želeći da nešto preduzme. Ali on je samo posmatrao dečake, nepomičan. Prišao sam mu. „Šta se dešava?“ upitao sam.
„Rvu se“, odgovorio je starac. „Rvanje nismo radili.“
„Kako to misliš niste?“
Pat je pao. Jednim surovim pokretom Vilijem Flaj oborio ga je na leđa. Jednim pokretom. Onda je Flaj skočio na njega, prikovao mu ruke kolenima za tlo, i počeo da ga udara tetoviranim pesnicama u lice.
To je trajalo i trajalo. Niko ništa nije izustio. Ni dečaci. Ni ljudi. Pogledao sam Kena. Zurio je u zemlju, i dalje cimajući onaj svoj smešni peškir.
„Dosta“, rekao sam i zakoračio napred, ali Sing Rana me je pretekao, uhvatio je Vilijema Flaja za ramena i odvlačio ga.
Pat je neko vreme ostao da leži, a onda je seo i zatreptao kao da se upravo probudio. Dotakao se po glavi. Mislio sam da od njegovog prelepog lica nije ostalo ništa, ali on je samo delovao malo mokro.
Ken mu je pomogao da ustane. „Gotovo je“, rekao je, a Pat je stao na noge nesigurno kao tek okoćeno lane. „Gotovo je, sinko.“
Sing Rana je i dalje držao Vilijema Flaja, ali lako, a ja sam se razočarao shvativši da siledžija neće biti dalje kažnjen.
„Rukujte se, vas dvojica“, rekao je Ken, ali autoritet mu se nekako istopio, pa se Vilijem Flaj samo nasmejao i pokazao mu srednji prst. Sing Rana ga je pustio.
„Da se rukujemo?“, rekao je Vilijem Flaj. „Da stegnemo ruku jedan drugom? Ko si ti, jebote, markiz od Kvinsberija?12 Stegnuću mu ja onaj njegov vratić.“
Ali nije krenuo prema Patu.
Onda je Vilijem Flaj iznenada shvatio da je slobodan. Fabrička kapija bila je otvorena. Niko i ništa nije ga sprečavalo da ode.
Pat je stajao sam, iako još nesiguran na nogama, i video sam da ispod jednog oka ima malu duboku posekotinu od prstena. Oko mu je oticalo i menjalo boju iz časa u čas. Udarci su se tek sad pokazivali.
Ken me je pogledao.
„Trebalo bi da odvezeš momka kući“, rekao je, a meni je trebalo nekoliko trenutaka da shvatim da govori o Vilijemu Flaju.
„Šta?“, rekao je Vilijem Flaj. „Da me vozi u prtljažniku?“ Potapkao je krvavi nos i potražio mobilni telefon po džepovima. „Zvaću mog starog.“
Onda je otišao.
Sing Rana je izvadio paketić alu čopa. Gledao sam Kena kako tapše Pata po leđima i okreće se. Pored torbe s opremom stajali su termos i Rejsing post. Starac je počeo da se pakuje. Bilo je gotovo. A ja sam pogledao svog sina kako se njiše na povetarcu, lica svakog trenutka sve otečenijeg i sve gore, a onda ponovo starca.
„To je to?“, rekao sam s nevericom. „To je naša osveta?“
„To je to“, rekao je Ken pakujući stvari. „A nisam ti ni obećao osvetu.“
„Prošlo je odlično“, rekao sam. „Zar ne misliš da je prošlo baš odlično, jebote?“ Najzad me je pogledao.
„Ne kapiraš, a?“ Pogledao je Pata, koji je odlučio da malo sedne. Držao je kolačić od krompira, ali kao da nije imao predstavu šta treba s njim da učini. „Nije važna pobeda“, rekao je Ken.

„Čekaj, pogodiću“, prekinuo sam ga. „Važno je učestvovati.“
„Ne“, rekao je starac. „Važno je stati u svoju odbranu.“ Zakopčao je torbu. „Biti muškarac.
Važno je biti muškarac.“
Došlo mi je da mu se nasmejem u lice. Zato što mi se činilo da čitavog života to slušam. Budi ponosan. Budi čvrst. Budi muško, dečko. I evo kuda nas je dovela ta filozofija mojih predaka - do batina u dvorištu fabrike petardi.
„Možemo li sada kući?“, upitao je Pat.

Sid je ustala kad nas je čula.
Bili smo u kupatilu. Pat je sedeo na ivici kade, a ja sam mu brisao krv ispod otečenog oka.
Posekotina od prstena bila je duboka i glatka.
Sid je stajala na vratima, privezivala kućnu haljinu i bezizrazno gledala Patovo lice.
„Ja ću“, rekla je, pa sam je pustio.
Nije ništa rekla dok mu je čistila lice. Prvo je uklonila sasušenu krv, a onda mu je potapkala rane antiseptikom.
Čuli smo jecaj iz hodnika. Džouni ječi u snu.
„Idem ja“, rekao sam i otišao kod Džouni u sobu pre nego što je Sid stigla da progovori. Džouni je sedela i trljala oči. Seo sam na krevet i zagrlio je.
„Asteroid!“, jecala je. „Asteroid će udariti u našu planetu.“
Bila je vrlo topla. Dodirnuo sam joj čelo da vidim ima li groznicu.
„Neće, sve je u redu“, rekao sam. „Neće asteroid udariti u našu planetu.“ Odjednom se razbesnela.
„Asteroid je uništio dinosauruse“, rekla je oštro. „Oni su vladali zemljom sto šezdeset miliona…“ Zagrcnula se. „…Godina. Mrtvi su. Nema ih. Za sedam dana. Zbrisao ih je ogromni asteroid.“
Malo se primirila. Potapšao sam je po leđima i poljubio u teme. Vratila se pod jorgan.
„To su dinosaurusi“, rekao sam. „To nismo mi, Džouni.“
„Ali prosečni razmak“, rekla je iako je brzo tonula u san. „Prosečni razmak između udara asteroida u zemlju.“
„Molim?“, rekao sam ne shvatajući.
„Svakih sto miliona godina“, rekla je i duboko udahnula, a izdišući utonula je još dublje u san.
„Ogromni… asteroid… udari zemlju… svakih sto miliona… godina…“ Potapšao sam je po glavi dok se meškoljila u jastuk. „Dinosaurusi… pre šezdeset pet miliona godina… prema tome…“
Zevnula je.
Izračunao sam umesto nje milujući je po kosi.
„To znači da sledeći asteroid stiže za trideset pet miliona godina“, rekao sam. „Dušo, hajde da ujutru brinemo o tome.“.

Kad sam se uverio da je zaspala, vratio sam se u kupatilo. Patu se oko sve više zatvaralo, ali sada kad je Sid očistila krv, izgledalo je nešto bolje. Ili je izgledao bolje zato što se neko postarao o njemu. Zato što je bezbedan.
„U redu?“, rekla je Sid.
„U redu“, rekao je Pat.
Kad je završila, pod kupatila bio je zasut belim kompresama s čudnim mrljama boje rđe. Onda mu je rekla da zine pa mu je pregledala usta.

Potom se osmehnula, nečemu što samo njih dvoje znaju.
„Preživećes.“, rekla je.
Ipak mu je rekla da siđe do zamrzivača, nađe kesu smrznutog graška i drži je na oku što duže može.
„Važi“, rekao je Pat. „Hvala ti, Sid.“ Izašao je.
„Siroti dečko“, rekla je Sid. „Šta si mu to uradio?“
Pružio sam ruku dok je prolazila pored mene. Pozvao sam je po imenu, tiho, da ne probudim Džouni, ali ona je produžila. Gledao sam je kako ulazi u tamu naše spavaće sobe.
„Izvini, Hari“, rekla je. „Malo sam umorna od tebe sada.“
Časak-dva kasnije ušao sam za njom. Skinuo sam se i zavukao pod pokrivače. Tela nam se nisu dodirivala, bila su razmaknuta nekoliko centimetara i nekoliko svetlosnih godina. Ležao sam dugo, a san nikako da dođe. Nisam upalio svetlo.
Sigurno sam u nekom trenutku zaspao, pošto su me probudili zvuci njihovog odlaska.
Nošenje prtljaga niz stepenice, brujanje motora taksija na ulici, uzbuđeno čavrljanje dok Džouni bira knjige koje će da ponese.
Ustao sam iz kreveta i prišao prozoru. Sid je gledala taksistu kako stavlja kofer u prtljažnik. Sišao sam i našao Džouni kako kleči pored drugog kofera i gura otrcani primerak knjige Noć kod drugarice u svoj ružičasti ranac.
„Idemo na odmor“, rekla mi je kćerkica, sjajnih očiju. „Idemo malo da predahnemo.“ Sid je ušla i pogledala me.
„Pegi će ostati kod oca neko vreme“, rekla je. „Mislim da će to prijati oboma.“ Zatresao sam glavom i pružio ruke.
„Nadam se da je Pat dobro“, rekla je. „Ona posekotina je najgora.“
Posegnula je za koferom, ali ja sam ga uzeo. Ne da joj pomognem, nego da je zaustavim.
„Kuda ćeš?“, želeo sam da znam.
„I nadam se da tvoj prijatelj ne pati mnogo“, rekla je. „Onaj stari gospodin.“
„On nije moj prijatelj“, rekao sam. „On je prijatelj mog oca.“
„Mislim da je i tvoj prijatelj“, rekla je Sid. Odmahnuo sam glavom. „Kad se vraćate?“
„Ne znam. Moram da dođem do daha, da vidim gde sam. Da li se ponekad tako osećaš, Hari? Ja se stalno tako osećam.“
Pružila je ruku, ali ja sam odmakao kofer. Naša devojčica je stajala na vratima, okrenuta ružičastim rancem prema nama, i gledala u taksi.
„Nemoj prestati da me voliš“, rekao sam svojoj ženi.
„Trudim se“, odgovorila je. „Sada je samo malo teže nego pre, znaš.“
Klimnuo sam glavom. Kad je treći put pokušala da uzme kofer, pustio sam je da ga uzme. Onda sam uzeo kćer u naručje i poljubio je iako mi se migoljila u rukama jer je ljubljenje bljak. Spustio sam je pa je smejući se otrčala u taksi. Ako je izgubim, mislio sam, to će biti propast mog sveta.
Izašao sam s njima do ivičnjaka i rekao kćeri da pazi na prste dok sam zatvarao vrata taksija. Onda sam ih gledao kako se odvoze. Na kraju naše ulice stop-svetla taksija dvaput su trepnula u znak pozdrava, a onda su iščezla.
Pogledao sam nebo, proverio ima li asteroida, a onda se vratio u kuću i vrlo tiho zatvorio vrata, jer je moj sin spavao na spratu. Danas ne mora u školu.
Ne mora uopšte u školu.

dvadeset tri


Zastali smo na vrhu kamenog stepeništa i stadion se otvorio pred nama.
Zeleno prostranstvo nalik na tajni vrt u srcu grada. Staza posuta vlažnim peskom. Šest otvorenih boksova. Starci s pljosnatim kačketima i mladići u patikama. Svi puše, kašlju, čitaju liste, a onda dižu glave da pogledaju pse koje šetaju vodiči.
Pat je povukao dim iz cigarete i zaškiljio.
Bio je u školskoj uniformi, ali izgledala je kao nešto opljačkano s mrtvog pomorca. Na blejzeru škole Remzi Mekdonald dugmad su mu ili visila o končiću ili ih nije ni bilo. Kravatu je mangupski gurnuo u prorez između dugmadi košulje, onako kako je Dejvid Niven nosio ešarpu. Dva gornja dugmeta bele košulje bila su mu raskopčana. Bežanje iz škole pretvorilo se u život. Znao sam da se tamo neće vratiti.
„Prestaćeš jednog dana“, rekao sam gledajući ga s cigaretom. „Je li tako? Prestaćeš da pušiš. To ne može večito da traje.“
Klimnuo je glavom i snažno povukao dim. „Kad mi bude trideset” rekao je, a videlo se da iskreno veruje da nikad neće imati trideset, ni za milion godina. „Ne brini. Živi mi se.“ Onda se ozario. „Evo ih!“, rekao je.
Starci su se smestili pored table za rezultate. Kad smo im prišli, podigli su prastara lica, Ken s
Rejsing posta, Sing Rana s današnjeg rasporeda trka.
„Nedostajaće mi ovo mesto“, rekao je Ken i svi smo pogledali trkalište osuđeno na smrt.
„Onlajn poker. Internet kladionice. Elektronske kockarnice. Kakva gomila sranja.“
Trkalište Badam Kros predviđeno je za rušenje. Ovo je poslednji sastanak udruženja KURT, ali čak ni besplatan ulaz nije domamio mnogo gledalaca. Došli su samo mladići koji ne moraju na posao i starci koji nemaju kuda drugde da odu. I dečak koji bi trebalo da je u školi.
Stajali su pod prvim letnjim zracima sunca i posmatrali pse.
„Onaj“, rekao je Ken vadeći limenku s duvanom. „Broj šest. Omirisao je krv.“
Gledali su kako psi prilaze, vitki kao panteri. Pas u crno-belom prugastom dresu s crvenim brojem šest njuškao je vazduh, sjajnih crnih očiju. Bio je veoma svetlo smeđ, boje plaže u sumrak.
Ken se nakašljao uvijajući pljugu. „Nemoj mi reći da je taj džukac vežbao jureći plehanog psa“, rekao je Singu Rani, koji je samo slegnuo ramenima. „Pogledaj ga“, nastavio je Ken. „Taj je pojeo više živih zečeva nego ti alu čopa, dušo.“ Ken je pogledao Pata. „Ovaj talični matorac već je dobio nekoliko puta.“ Onda se okrenuo svom zamišljenom prijatelju. „Kad će da stane taj tvoj talas sreće?“
Sing Rana nije podigao pogled s novina. „To nije talas, to je epoha.“
Dok su psi prolazili pored nas na putu ka boksovima, Ken je liznuo cigaretni papirić. „Samo Dečak“, uzdahnuo je, a ja nisam odmah shvatio da govori o psu broj šest.
Pat je pogledao listu. „Samo Dečak nema šanse“, rekao je sumnjičavo. „Izgubio je u trinaest trka.“ Pokazao je glavom crvene brojeve na tabli za klađenje. „Dobre izglede ima Živahni Momak.“
„Ali Samo Dečak njuši krv“, nije odustao Ken.
Povukao je dim iz cigarete, a onda ga je obuzeo napad kašlja. Kad se smirio, zatreptao je u nas iza naočara, očiju suznih od napora. „Ne možeš ih zaustaviti kad njuše krv“, naglasio je, povukao poslednji dim i bacio opušak. Skotrljao se niz kamene stepenice bacajući iskre. „Obavite to“, šapnuo mi je.

Klimnuo sam glavom. Sišao sam s Patom do ograde i reda Mađioničara, i Pat je stavio opkladu.
Dvadeset pet funti. Pobeda ili ništa.
„Opklada na pobedu psa Samo Dečak za mladog učenika“, rekao je Mađioničar, a njegov pomoćnik je to zapisao. „Srećno, sinko.“
Kad smo se vratili, galama se pojačavala. Bio je to onaj vrtoglavi kratki trenutak kada svi još veruju, kada svako još ima šansu. Psi su bili u boksovima.
Metalni zec zvekećući je krenuo na svoju sumanutu trku.
Pat je ponudio Kena cigaretom, a starac je odmahnuo glavom i nasmešio mu se. Okrenuli su se nazad ka boksovima. Uz metalni škljocaj, psi su izleteli. Začuli su se dahtanje i topot šapa po pesku. Jezici su im visili iz čeljusti kao čudnovati ružičasti gušteri, a vika ljudi i dečaka zaglušila je metalno zveketanje zeca.
Samo Dečak je izleteo iz boksa kao da kasni na večeru. Živahni Momak bio je tik uz njega, ali je stalno zaostajao, pa je u poslednjoj krivini Samo Dečak imao dužinu prednosti. Pat i Ken su skakali i grlili se, a u poslednjoj deonici Sing Rana se samo smešio i u neverici odmahivao glavom.
„Njuši krv!“, vikao je Ken. „Njuši krv! Rekao sam ti!“
Samo Dečak je prešao liniju cilja, a Ken se okrenuo, držeći obema šakama Patov školski blejzer, lica blistavog od pobedničke radosti.
Onda, dok su ljudi oko nas bacali gubitne tikete, kao da mu je neki oblak prešao preko očiju. Gledao sam kako život prosto ističe iz njega. Pat se još smejao, a Sing Rana ga je tapšao po leđima; obojica su gledali stazu na kojoj su psi stigli do zeca. Zec je bio miran, a psi su ga udarali njuškama.
Ali ja sam gledao Kena Grimvuda kako hvata dah kog nema, i video sam kako mu ruke spadaju s blejzera mog sina, i uhvatio sam ga kad je pao.
Mnogo kasnije čitao sam o Viktorijinom krstu koji je osvojio kod Monte Kasina. Zbog nečega, verovatno zbog mog nedostatka mašte, nikada pre nije mi palo na pamet da saznam zašto je odlikovan, baš kao što nikad nisam želeo da razgovaram sa svojim ocem do dana kad je bilo prekasno da više ikad razgovaram s njim.
I tako sam otkrio da je na Dan zaljubljenih 1944. godine Ken Grimvud sam napao neprijateljsko mitraljesko gnezdo smešteno u ruševinama bombardovanog manastira. Uprkos višestrukim povredama nogu, uprkos tome što su mu svi drugovi izginuli, pobio je posadu mitraljeza automatskom puškom i bombama, a zatim je mitraljez okrenuo ka neprijateljskim položajima i pucao sve dok ga nije izvukla jedna novozelandska jedinica. I sve to je izveo kad je bio samo dve-tri godine stariji od mog sina šiparca.
Uzimao je živote ljudima i spasavao je živote drugim ljudima. Samo što nije ,poginuo boreći se za slobodu još nerođenih pokolenja - a nasmejao bi mi se u lice da sam to tako pred njim rekao. Onda bi mi kazao da se borio za svoje drugove, da se borio da preživi. To bi rekao, i to bi bilo istina, ali ne bi bilo čitava priča.
Da ste tog starca videli na autobuskoj stanici, ne biste obratili ni trunku pažnje na njega. Ali on je poboljšao svet, njegov život bio je značajan i velik, i to je bilo čudno.
Jer dok sam ga držao na rukama onog dana kad su zatvorili staro trkalište, udišući poslednji put mirise old holborna i old spajsa, činilo mi se da je lak kao pero.

Negde posle ponoći Pat i ja smo stajali pored aparata i pili vreli bolnički čaj koji uopšte nismo ni želeli.

Gledao sam svog sina i sećao se kako sam ga poveo da vidi svog dedu neposredno pred kraj. Koliko mu je bilo, četiri ili pet godina? Sigurno mu je bilo pet, jer je već krenuo u školu. Ali to nije trebalo da učinim.
Obožavali su se, moj sin i moj otac, a ja sam, zbog neke pogrešne sentimentalnosti, mislio kako im treba pružiti priliku da se oproste. Ali Pat je bio previše mali, a moj otac suviše bolestan. To je bilo surovo za obojicu.
„Pre deset godina bio si pun pitanja“, rekao sam prebacujući plastičnu čašu iz ruke u ruku kako bih izbegao opekotine trećeg stepena. „Šta se dešava kad umremo? Da li stvarno idemo na nebo ili samo utonemo u beskrajni san? Ako bog zaista postoji, zašto dozvoljava ovoliku patnju?“ Klimnuo sam glavom, a ruke su mi gorele. „Sve to si me pitao kad smo išli da vidimo tvog dedu. Sve velike teme. Sve krupna pitanja.“
Nasmejao se. „Sećam se“, rekao je.
Ali nisam bio siguran da se stvarno seća. Ponekad su naša sećanja samo priče koje smo čuli od roditelja.
„Prerastao sam sve to, valjda“, rekao je.
„Postavljanje krupnih pitanja?“, upitao sam ga.
Moj sin je zatresao glavom i dunuo u čaj. „Očekivanje bilo kakvih odgovora“, rekao je. Vratili smo se na odeljenje.


Seli smo uz krevet i gledali ga kako spava.
Odnekud je dopiralo svetlo, ono bolničko noćno svetlo, neizbežno kao mesečina, pa sam mu video lice ispod maske za kiseonik pričvršćene preko usta, i video sam kako mu se trake usecaju u obraze.
Ležao je na odeljenju intenzivne nege, s još jedanaest muškaraca, i čuli smo ih kako ječe i okreću se u snu; ponekad smo čuli i oštro električno zujanje zvona za pomoć, a zatim glasove medicinskih sestara - umirujuće, ohrabrujuće i beskrajno praktične - koje su činile sve što mogu.
„Nije mu ostalo još mnogo, zar ne?“, rekao je Pat.
„Završava se samo na jedan način“, odgovorio sam. „To znaš. Ljudi uvek govore o hrabrosti kad se neko bori s bolešću.“ Zatresao sam glavom. „Na kraju, to je besmisleno. Život se prosto suzi u tačku bola, i tu nema mesta za hrabrost.“
Pat se gotovo nasmešio. „Da je važna samo hrabrost“, rekao je, „on bi ustao iz tog kreveta i otišao.“
Posmatrao sam svog sina kako posmatra starčevo lice, i činilo mi se da znam šta misli. Čak i obogaćen kiseonikom, vazduh koji se upumpava u ta istrošena pluća nije dovoljan. Kenove grudi dizale su se i spuštale u nemirnom snu, disao je s mukom i šištao. Nema dovoljno vazduha. Nikad više dovoljno vazduha. Kao da gledam nekoga kako se davi.
Više niko ništa ne može da učini, mislio sam ogorčeno. Pozvao sam njegovu decu i ostavio im poruke na sekretarici. Sing Rana je otišao kući i doći će ponovo ujutru. Sada možemo samo da sedimo i čekamo kraj.
Ljubazni lekar, Kinez, uveravao nas je da čine sve da mu bude što lakše i udobnije. Ali to prosto znači da će mu davati dovoljno lekova da ubiju bol. Dok bol ne ubije njega. Lice mu je već bilo sablasno bledo od morfijuma.
Ken je jeknuo u snu. Pat ga je uzeo za ruke. Ken se izvio i smirio, i ječanje je prestalo. Pat ga je

i dalje držao za ruke. Činilo se da to starog samrtnika umiruje. Dečak je držao starca za ruke. „Ostaću s tobom“, rekao je. Znači, pogrešio sam.
Neko ipak može nešto da učini.

Noć se vukla sporo. Mora da sam zaspao, pošto sam se trgnuo i probudio na zvuk njegovog glasa. Magla se na trenutak razišla, magla koja dolazi s morfijumom i prigušuje bol, ali prigušuje i sve ostalo. Iznad maske za kiseonik oči su mu blistale od suza i straha. Od užasa, mislio sam. Od saznanja da je kraj ovde, u ovom krevetu, i da nema kuda da se ode.
Pat je zurio u njega, razrogačenih očiju i spreman. Nije ni trenuo. Nagnuo se napred, i starčeve reči izašle su na talasu daha. Stezali su ruke jedan drugom.
„Ovo nisam ja“, rekao nam je starac.


Stajao sam na bolničkom parkiralištu i drhtao u mraku gledajući kako se dan prikrada. Iznad Ist Enda pojavila se bela mrlja, zatim su ptice zapevale kad se sunčev oreol pomolio iznad krovova, a za njim blesak crvenila zore. Nije bilo toliko hladno. Osetio sam da mi se telo opušta i shvatio sam da sam umoran i da mi treba san. Naslonio sam se na vrata bolnice i sklopio oči. Trgnuo sam se kad je neka žena izgovorila moje ime.
„Hari?“, rekla je. „Hvala ti što si došao.“
Trejsi i Ijan. Gledao sam odraslu decu Kena Grimvuda i pokušavao u njima da vidim njega. Ijan je imao iste prodorne oči nalik na sitne plave lasere, ali lice, telo i držanje bili su mu suviše meki da bi ličio na oca. Mnogo više sam Kena našao u Trejsi, ne toliko u širokom čelu i tankim oštrim usnama, koliko u njenoj nemilosrdnoj, neumoljivoj tvrdoći. Videla se i sada, posle čitave proplakane noći.
„Moj sin je s njim“, rekao sam. „Čini se da to vašem ocu prija.“
Trejsi je kratko klimnula glavom, kao da sada porodica uzima stvar u svoje ruke, a starcu će se to još više dopasti.
„Nije uvek bilo lako“, rekla je Trejsi. „Zapravo, nikad nije bilo lako. Moj otac je ponekad veoma, veoma težak starac“, rekla je, a reči su joj se spoticale o gorku istinu.
Ijan je ponovo zaplakao. Nisam ga pogledao.
„Ali izgubljeno vreme uvek se može nadoknaditi“, rekla mi je. „Nikad nije kasno, zar ne?“ Klimnuo sam glavom i gledao ih kako ulaze u bolnicu da obiđu svog oca na samrti.
„Zar nije divno tako misliti?“ rekao sam.

Pat je izašao posle nekog vremena.
Znao sam da može da razgovara s dvoje odraslih. Znao sam da može s njima da izađe na kraj. Bio je dovoljno ljubazan, dovoljno pametan, dovoljno osetljiv. Rekao bi im kako je njihov otac proveo noć. Umeo bi da primi njihovu promucanu zahvalnost. I znao bi kad je vreme da ode. Znao sam da on ume sve to, i nisam brinuo.
Ponosio sam se njime. Ponosio sam se time u kakvog muškarca raste.
Oči su mu se sklapale dok sam ga gledao kako pali cigaretu i žedno vuče dim. Već je osvanuo pravi letnji dan, i svakog trenutka bivalo je sve svetlije.
„Mogao bih da odem“, rekao je posle nekog vremena, a ja sam u prvi mah mislio da govori o

bolnici. „U školu“, rekao je. „U Remzi. Mogao bih da odem danas.“ Zatresao sam glavom, odjednom potpuno budan.
„Ne moraš“, rekao sam mu. „Kraj godine je za koji dan. Propustio si sve ispite.“ U tim plavim očima nešto je blesnulo.
„Možda ih nisam propustio“, rekao je. „Možda sam ušetao i sve položio kao od šale, možda su bili laki, možda sam bio bolji od svih onih kretena.“
Razvedrio sam se. „Je li tako bilo, Pate?“
„Možda“, rekao je. „Koga briga? Ispiti ne znače ništa. Ne drže te u školi da bi kasnije našao bolji posao. Drže te u školi jer je tako stopa nezaposlenosti niža.“ Onda je klimnuo glavom, rešen.
„Ali danas želim da odem u školu. Kad su svi u školi. Svi. Svi do jednog.“
„Nikoga u Remziju nije briga hoćeš li doći ili ne“, rekao sam s nelagodom. Činilo mi se da se oslobodio te škole u potpunosti, i da sve treba da ostavimo za sobom.
Nisam želeo da ode u školu.
„Ali želim“, rekao je čitajući mi misli i izbacujući dve pruge dima kroz nozdrve. Zgnječio je opušak izgrebanom školskom cipelom i šutnuo ga u slivnik. „Prosto mislim da to treba da uradim“, rekao je.
Otišli smo na doručak, a onda sam ga poslednji put odvezao u Remzi.
Na igralištu su podizali nekakav šator. Ogromni beli beduinski šator za kraj školske godine, za deljenje nagrada, tapšanje po leđima i govorancije. Mislio sam kako ćemo mi sve to verovatno preskočiti.
Kad smo stali pred kapijom, zazvonilo je za početak nastave. Ali ispiti su završeni, bliži se raspust, i disciplina u Remziju bila je slabija nego inače.
Zato su svi bili ispred školske kapije.
Svi. Obični klinci koji su samo želeli da prođu kroz kapiju živi i zdravi, i svi ostali.
Vilijem Flaj. Ašov. Razni iscereni nasilnici i mučitelji leptira koji se kače za likove kakav su Flaj i njegov ružni drug.
I Elizabet Montgomeri, lepša nego ikad, gotovo prava žena, s blistavim vereničkim prstenom veličine hotela na srednjem prstu leve ruke.
Svi su bili tu. Oni koje je moj sin voleo, i oni koji su mu zagorčavali život, i svi ostali sporedni igrači u otrcanim školskim blejzerima.
Gledali su ga kako izlazi iz kola i korača prema kapiji.
Onda su se pogledi okrenuli prema Vilijemu Flaju, i svi su videli kako Vilijem Flaj skreće pogled s lica mog sina i gleda u zemlju.
Pat je došao do kapije i Vilijem Flaj se pomerio u stranu. Njegovi sledbenici učinili su isto. Elizabet Montgomeri se nije ni pomerila. Samo se počešala po uhu, a veliki dijamant blesnuo je na suncu.
Onda je Vilijem Flaj klimnuo glavom Patu, gotovo ponizno je spustio razbijeni nos.
Ali Pat je prošao pored svih njih, sjajne duge kose, plavih očiju usredsređenih napred, kao da nikoga nema.
Moj sin je ušao u školu.
I svi su ga ostavili na miru.

dvadeset četiri


Lažna uzbuna. Nema razloga za paniku. Đina ipak nije lezbejka.
Novi tip pravio nam je čaj u njenoj kuhinji. Bio je obučen u svilenkastu tregerku i pripijeni šorts, a njegovo čvrsto bezdlako telo bilo je histerično muževno. Kožu su mu zatezali pažljivo odgajeni mišići, pumpani, negovani i hranjeni belančevinama. Ličio je na kondom pun oraha. Ja sam bio veća lezbejka od njega. Nasmešili smo mu se kad je spustio poslužavnik pred nas i vratio se u kuhinju da dovrši preostale kućne poslove.
„Au, Đina“, rekao sam. „On ima mišiće na mestima za koja nisam ni znao da ih imam. Gde si ga našla?“
Sedela je skrštenih nogu na kauču i sipala nam mleko u čaj. Znala je kakav čaj volim. Nije morala da pita. Bila je u donjem delu trenerke i majici. Kosu je začešljala unazad da otkrije to veličanstveno lice u svoj njegovoj nepravilnoj lepoti. Nije bila našminkana, a koža joj je još blistala od jutarnjih vežbi - kakve god da su bile.
„Ide u istu teretanu kao Šori‘, rekla je preterano pažljivo pripremajući nam čaj. Jedna kockica šećera za mene, bez šećera za nju. Oboma samo po oblačak mleka. „Zapodenuli smo razgovor kad mi je pomagao oko vežbi za zadnjicu.“
„Baš romantično.“
Otpio sam malo čaja, lako razočaran što Đina ipak nije ostala lezbejka. Bilo bi nečeg čudnovato utešnog u pomisli da je neka žena posle raskida sa mnom prešla na žene. Pretvoriti bivšu ženu u lezbejku - to bi se moglo shvatiti i kao nekakva pohvala.
„Šon je bila tako posesivna“, rekla je čitajući mi misli. „Seksualno ljubomorna - gospode bože!
Gora od bilo kog muškarca!“ Uzdahnula je. „Hoćeš da izađemo?“
Izašli smo na balkon. Četiri sprata ispod nas pružao se Soho uhvaćen između noći i dana. Još je bilo pijanaca koji su praznih pogleda ispijali poslednji espreso u baru Italija i išli na doručak u poslastičarnicu Valeri, ali sigurnosne rešetke spuštale su se niz čitavu Ulicu Old Kompton.
„Želela sam da bude bolje, Hari“, rekla mi je Đina, a kad me je pogledala, godine su nestale. Sve slepe ulice, razočaranja i nepažnja - posao u Tokiju i mala vojska Onih Pravih i Onih Privremenih, njena kratkotrajna karijera lezbejke - sve to nije bilo važno koliko ono što smo nekada imali zajedno. Zato što sam tačno znao šta želi da kaže.
„I ja sam želeo da bude bolje“, rekao sam otvoreno. „Za tebe. I za Pata.“
„Želela sam da razgovaram s njim“, rekla je. „Pre nego što je otišao. Pre nego što se vratio tebi. Htela sam da mu kažem - šta ja znam. Da ga volim. Da sam ga oduvek volela. Ali to se nije desilo. Nekako nisam imala prilike. Samo se spakovao i otišao. Bio je tu, a onda je otišao.“
Osvrnula se prema stanu kao da traži dokaze da je Pat zaista živeo tu neko vreme. Ali nije bilo ničega.
„Uvek čekamo te velike trenutke“, rekao sam. „Kada će se sve otkriti i razjasniti. A ti trenuci najčešće ne nastupe. Ljudi prosto odu.“
„Ali dok je živeo sa mnom“, rekla je, „bili smo kao dva tuđinca. Nije više bio onaj mali dečak. Onaj plavokosi dečačić koji nije puštao iz ruku svetlosni mač. Bio je ovaj… šiparac. I nisam ga prepoznavala.“

„To se dešava“, rekao sam. „Odrastaju. I sasvim je tačno - ne prepoznajemo ih. Mučiš se da nađeš vezu između ove velike namrštene grudve i onog umiljatog deteta sa svetlosnim mačem. Ali on je ipak isti taj dečak.“
Jesam li zaista verovao u to? Znam da ga volim sada jer sam ga voleo tada. Ali za Đinu je sve bilo drugačije. Mnogo je propustila. Znao sam da želi da nadoknadi propušteno vreme. Bila je spremna - shvatila je gde želi da živi, s kim želi da spava i završila je tu dugu potragu za sopstvenom srži. Ali dok se pripremala, naš dečak je porastao.
A bilo je teško voleti neznanca. Oboma.
„Kakav je on, Hari?“, upitala je, i osetio sam kako se vreme gomila između nas. Danas je izgledala kao devojčica, koža joj je sijala od sunca i dobrog seksa s novim muškarcem, a kosu je privezala na potiljku. Ali Đina više nije devojčica, i među nama su godine o kojima ne znamo ništa.
„Voli fudbal, ali ne igra dobro“, rekao sam. „Voli lateralno mišljenje. I voli trke.“
Zainteresovala se. Đina, manijak zdravog života. Đina, kraljica kardiovaskularnih vežbi. Možda je zamišljala da će ih povezati sklekovi i zgibovi. „Trke?“, rekla je. „Na otvorenom i na stazi? Misliš na vežbanje?“
„Mislim na konjske trke“, rekao sam. „I na trke pasa. Na takve trke.“
Namrštila se. Ovo joj se nije dopalo. Želela je da Pat bude neko ko on nikada neće biti.
„I cigarete“, nastavio sam. „Uživa u cigaretama kad god ima prilike, mada mislim da će ga neko jednog dana odvići od pušenja. Ali to nećemo biti ni ti ni ja. Biće to neka žena. Ili dete. I on će prestati zbog njih. Zato što ih voli.“
„Želela sam da zajedno radimo ono u čemu uživa“, rekla je Đina turobno. „Ali šta je trebalo da učinim? Da mu kupim paklo pljuga i odvedem ga u kladionicu?“
„Da, to bi uspelo“, rekao sam. „Njih nije teško zadovoljiti, Đina. Klinci ne traže mnogo. Oni žele samo naše vreme. Žele našu pažnju. Neko mi je jednom rekao: ’Treba im najviše ljubavi onda kad je najmanje zaslužuju.’ Govorio je o tim teškim godinama, mislim. Kad nam odjednom izgledaju kao tuđinci.“
Mister Univerzum je išetao na balkon. Cugao je proteinski napitak od narandže iz plastične boce s piskom.
Izgledao je kao da bi tim bicepsima mogao da krčka orahe. Zanemeo sam.
„Ne sad“, rekla je Đina oštro i mahnula mu da ode.
„Tek počinje s devojkama“, rekao sam. „Mislim da mu je Elizabet Montgomeri skinula nevinost. Ostavila ga je, ali mislim da mu se i dalje dopada.“ Slegnuo sam ramenima. „Znam šta misliš kad kažeš da ga više ne prepoznaješ. To je tako. Nešto se promeni kad uđu u pubertet, i mučiš se da u tom šiparcu prepoznaš svoje dete. Onu ljupkost, onu nevinost. Ali sve je još tu, samo moraš pažljivo da gledaš.“ Pogledao sam na sat. Bilo je vreme da krenem. „On je lep dečko, Đina. Dobrota mu je veoma važna. Ako prodreš ispod te smrknute površine, promena raspoloženja, cigareta, meksičke trave u Vendinoj kući i svega toga što već ionako prerasta, on je divan dečko koji raste u dobrog čoveka.“ Pogledao sam je i nazreo devojku koju sam voleo. „To je kao u onoj staroj pesmi“, rekao sam. „Poznavati ga znači voleti ga. Nevolja je u tome što ga ti ne poznaješ, zar ne?“
Planula je na ovo, i baš u tom trenutku, čudno, video sam njega u njoj.
Kad su mu bile četiri godine, a njegova majka otišla, i kad je postalo jasno da se neće vratiti za večeru, gledao je svoje ljupko lice u retrovizoru u mojim kolima. „Na koga ličim?“ upitao me je.
Istina glasi da liči na oboje nas, mada ta njegova lepota koju prihvata zdravo za gotovo nema nikakve veze sa mnom. Ta tamnoplava kosa, te prodorne plave oči, linija vilice - on je zgodan dečko i izgled je nasledio od majke. Ali šta je ona za njega učinila u poslednje vreme? Roditeljstvo je

svakodnevni posao, ili nije nikakav posao. Riblji štapići, rekla mi je Sid. Riblji štapići, krpice s imenom i češalj za vaške. I imala je pravo. To je roditeljstvo.
„On je moj sin koliko i tvoj“, rekla je Đina, i oboje smo znali da je u nekom trenutku nepromenljve prošlosti to jednostavno prestalo da bude istina.
Okrenula se prema kuhinji, gde je Mister Univerzum čekao.
„Stvorili smo dobro dete, Đina“, rekao sam. „Zaista jesmo.“ To je bilo najbolje što sam umeo.

Pat će biti tu kad se probudi.
Noći i dani izgubili su značenje, a Ken se budio kada morfijum popusti. Zgrčio bi se od nadolazeće plime bola i pokušao bi da sedne, a tada mu je trebala maska za kiseonik preko lica, onda malo vode na usnama, pa ponovo maska za kiseonik.
Flaša za vodu stajala mu je pored kreveta, ali vodu nije trebalo dolivati. Zato mu je s druge strane stajao stalak s intravenskom infuzijom prikačenom za venu leve ruke.
Čekanje me je iznurivalo. Iscrpljivalo je njegovu decu. Čak i njegov najstariji prijatelj Sing Rana umeo je da klisne kad se približi ponoć i odeljenje se umiri. Sati su se gomilali, i nismo imali šta da radimo osim da sedimo i gledamo ga kako spava. Dobronamerni pokloni stajali su mu pored postelje, voće, cveće i brojevi Rejsing posta. Sve neotvoreno, sve sada izlišno.
Potpuna izolacija smrti. Usamljenost umirućeg. To sam primetio kad mi je otac umirao. Voleli smo ga, ali na kraju smo ga ostavili i umro je sam. Zato što je bilo kasno. Zato što nismo ništa mogli da učinimo. Voleli smo ga, ali ipak je bio sam.
Ali kad se Ken probudi u gluvo doba noći, trzajući se od bola koji je uvek vrebao u blizini, uma obamrlog od opijata, mada ne toliko da ne zna, nikad nije sam.
Zato što se moj dečak nije odmicao od njega.

Nikad ne znate šta može da vas čeka u bolnici.
Ponekad sam se nadao da ću doći i da će sve biti gotovo, i na tu pomisao premirao sam od stida. Zato što nam naši nagoni govore da se grčevito držimo života, čak i kad je život sužen u svet bola. A ja nisam mogao da podnesem da ga gledam tamo, beskrajno i besmisleno izmučenog, kako
izlazi iz magle lekova, a čeka ga jedino još patnje.
Dosta je, mislio sam jedne večeri kad sam ostavio Pata s njim i vratio se u praznu kuću. Zar nije dovoljno patio?
Ali kad sam ujutru ponovo došao, Ken je sedeo u krevetu, očiju sjajnih od života, lica pokrivenog penom za brijanje. U prugastoj pidžami ličio je na Božić Batu u štrajku, i tada sam se prvi put nasmejao u bolnici. Oporavio se. Znao sam da je i to moguće.
„Hoću da se nagizdam“, rekao je.
Govorio je jezikom mog oca. Da se nagizdam. To znači da se doteram, da se upristojim za javnost, da se obrijem iako u meni raste nešto što će me uskoro ubiti. Gizdati se. Kad je gizdanje izašlo iz mode?
Pored kreveta je stajala srebrna posuda puna vrele vode. Pat je držao britvu. Prišao je krevetu, a oštrica je sevnula na bolničkom svetlu. Starac je podigao ruku.
„Da li se ti već briješ, sine?“, upitao ga je Ken i spustio se na jastuk.
„Svake nedelje“, rekao je Pat. „Pa, pre će biti svake druge nedelje.“
„Onda bolje pusti da tvoj tata to obavi“, rekao je starac. Obojica su me pogledali.
„Ako ti nije teško“, rekao je Ken. Brzo sam odmahnuo glavom. „Probaj da me ne zakolješ“,

posavetovao me je.
„Ti ništa ne možeš da oćutiš, je li?“, rekao sam uzimajući britvu. „Stvarno si matori namćor.“
„Imam i zbog čega da namćorišem“, rekao je, a pena na licu razdvojila mu se u osmeh.
Umočio sam britvu u vodu i počeo da mu stružem dlake na licu. Brada mu je bila iznenađujuće oštra, kao strnjika ostavljena na polju posle žetve, ali koža ispod nje bila je glatka. Nakašljao se, isturio grudi i šišteći ispustio vazduh. Čuo sam kako se začepljena pluća bore za još jedan dah.
„Miruj“, rekao sam, pitajući se je li to uopšte u stanju, ali više se nije pomerao. Onda sam osetio da se zavese oko kreveta razmiču, a kad sam podigao pogled video sam svoju ženu.
„Samo vi nastavite, molim vas“, rekla je.
Držala je pokriven poslužavnik s hranom. Osetio sam miris kobasica i testa za pohovanje. Ken je otvorio oči, nasmešio se i ponovo ih zatvorio.
„Zdravo, srce“, rekao je i zadovoljno uzdahnuo. Mislim da je imao sve što je želeo. Brijao se, video je ženu koja nosi hranu. I voleo je da se gizda.
A moja žena me je posmatrala kako brijem starca.
Stajala je, jednom rukom držeći poslužavnik, drugom oslonjena na Patovo rame, i gledala mene i starca tim široko razmaknutim smeđim očima. Pogledao sam je jednom. Lako se osmehnula i klimnula glavom, pa sam nastavio posao. Nisam ponovo podigao pogled, ali osećao sam da me posmatra. Ovo će zvučati glupo posle deset godina braka, dece i svega toga, ali dok me je gledala kako brijem starca, činilo mi se da počinjem zaista da joj se dopadam.
A kad sam obrijao Kena, kad je srebrna posuda bila puna penaste vode, kad je Kenovo lice bilo čisto, ružičasto i glatko, a grlo čitavo, a ne rasečeno od uha do uha, Sid je otkrila mali poslužavnik, i hrana je bila zaista posebna.
Mali jorkširski pudinzi, a u svakom pola svinjske kobasice i uvijena mrlja senfa odozgo.
„Punoglavci u rupi“, rekao je Ken. „Malecki. Nikada to nisam video. Divno.“
Svi smo se divili hrani koju je Sid spremila, iako smo znali da je Ken neće ni okusiti. Nije ostala dugo, a kad je krenula, zagrlila je starca i poljubila ga u sveže obrijani obraz.
„Glatko kao bebina guza“, zasmejuljio se Ken, a ja sam okrenuo glavu jer se njih dvoje više nikada neće videti.
Kad sam se ponovo okrenuo ka njima, Sid je grlila Pata.
Uvek ga je grlila nekako naročito, i to se nije promenilo u ovih deset godina. Zagrlila bi ga čvrsto i žestoko i naglo ga pustila. Klimnuli su glavom jedno drugom i kao da su razmenili neku nemu poruku.
Onda me je pogledala s poluosmehom i izašla kroz zavesu. Pošao sam za njom. Brzo je prošla kroz njišuća vrata odeljenja, želeći da izađe što pre, ali sustigao sam je u hodniku.
„Hej“, rekao sam i lako je dodirnuo po mišici, a ona se okrenula i spustila usne na moje. Zateturao sam se unazad ljubeći je i udario u stalak za infuziju.
Nastavila je da me ljubi, pa sam i ja nju ljubio. Čak i kad sam čuo veseli smeh sa sestrinskog pulta iz hodnika, u glavi mi se vrtelo od zapanjujućeg čuda - usne su nam se savršeno uklapale. Usne stvorene za moje. Nije to lako naći, ako mene pitate.
„To je zbog blizine smrti“, rekao sam zadihano. „Zbog toga se grčevito hvatamo života. Uvek je…“
„Ćuti“, rekla je. „Ne trudi se da kažeš nešto pametno, Hari. Ne sad, važi?“
„Važi?”
„I ne oponašaj Berija Vajta.“
„Uopšte nisam hteo da govorim kao Beri Vajt“, odvratio sam, lako uvređen.

Onda me je još ljubila, ali razboritije, manje grozničavo, manje očajnički, a kad je jedna bolničarka prošla pored nas i kroz smeh dobacila: „Hej, vas dvoje, uzmite negde sobu“, Sid se odmakla od mene.
Stajao sam i gledao je.
„Dolaziš li kući?“, upitao sam je dodirujući joj mišicu. Nije se otrgnula. „Dolaziš li? Dođi kući.
Dođi kući, hoćeš?”
Spustila je pogled. „Videćemo se, važi?” rekla je.
„Je li Džouni dobro?“, upitao sam. „Da li je brine što će asteroid udariti u Zemlju?“
„Nije spominjala asteroide”, rekla je Sid. „Mislim da je više brine globalno zagrevanje.
Promena klime, to joj je sada najveća briga. I Uplakani Anđeli iz Doktora Hua.“
„Đubrad jedna“, rekao sam vatreno.
„Asteroidi - prevazišla je asteroide.“ Sid je uzdahnula. „Ali ti joj nedostaješ.”
„I ona meni nedostaje”, rekao sam. „I ti mi nedostaješ. I kakve god probleme da imamo, rešićemo ih. Zato što sam bez tebe izgubljen.” Zatresao sam glavom. „I uvek ću biti izgubljen bez tebe.”
To je bilo istina, i uvek će biti istina. Zato sam pružio ruke. Mislio sam da će je još jedan poljubac navesti da prelomi.
Ali ona se odmakla i skrstila ruke.
„Idem sad“, rekla je.
Klimnuo sam glavom, pročitao sam znake. Kad je skrstila ruke, video sam da sada više neće biti poljubaca.
I da nema više šta da se kaže.
„Dobro“, rekao sam, a onda osetio paniku kad se okrenula. Stvarno ide. Ali ovog puta nisam pošao za njom.
„Vidimo se“, rekao sam tek da bih nešto rekao, ali nije se okrenula. Samo je podigla levu ruku u znak pozdrava, a to što ju je držala podignutu trenutak duže nego što je neophodno nagoveštavalo je da pokret znači nešto više. Čujem te, volim te, ali sada idem. To sam video u tom pokretu, mada sam se možda samo tešio.
Ali primetio sam da na srednjem prstu leve ruke Sid još nosi burmu. A to sigurno nešto znači, zar ne?
To kako je otišla, kako je mahnula ne okrećući se - to je preuzela pravo iz Kabarea, jednog od njenih omiljenih filmova, iz scene kada Sali Bouls ostavlja čoveka kog je volela i vraća se svom životu. Samo što ona Sali Bouls nije nosila burmu kad je otišla.
A po mom iskustvu, burma unosi razliku kad pokušavaš da odeš. Burma i deca.

dvadeset pet


Lutao sam po praznoj kući.
Bilo je tragova porodice kakva smo bili, arheoloških znakova prethodnog života. U hodniku ružičasti trotinet koji je Džouni prerasla. Džepno izdanje knjige Ljubav je bezveze koju je Pegi pročitala za stolom u bašti, s osetljivim, ćudljivim, zlim i nemrtvim dečakom vampirom na koricama. I posvuda tragovi moje žene.
Njena zimska odeća. Njeni diskovi - Enja, Mejsi Grej, originalna verzija Oklahome, Priča sa zapadne strane i Pevajmo na kiši. Stari brojevi časopisa Gracija i Red. Knjige po kojima su snimljeni njeni omiljeni filmovi. Čokolada, Engleski pacijent i Nepodnošljiva lakoća postojanja. A najviše ih je bilo u kuhinji, u njenom radnom prostoru, u njenom carstvu - bila je puna stvari koje je kupila jer su joj potrebne ili jer su joj se dopale. Od svega toga osećao sam stvarnost njenog doma kao nikad dok je bila ovde.
Našao sam njenu majicu na dnu korpe za rublje i zagnjurio lice u nju. Na grudima majice pisalo je Sočno, i bila je stara i udobna. Osetio sam njen miris i zavrtelo mi se u glavi od čežnje za njom. Nedostajala mi je moja žena. Nedostajala mi je moja kći. Želeo sam svoju porodicu nazad.
A ono prastaro pitanje ponovo me je mučilo, kao kad sam se pitao jesmo li Pat i ja i dalje porodica. Da li se tako računamo? Ako smo samo nas dvojica, da li i dalje možemo da se nazivamo porodicom? Ili je to prevelika reč za dvočlani muški bend?
Želeo sam da verujem da smo i dalje porodica. Ali mislim da nije porodica kad ostanu samo dvoje.
Mislim da je to ono što želimo da budemo, zaista želimo. Ali, iskreno rečeno, mislim da se samo trudimo.

Pat je spavao kad sam stigao u bolnicu.
Bilo je podne, odeljenje je odjekivalo od zveketa kolica s ručkom i punilo se mirisima nejestive hrane, ali Pat je sedeo skljokan u stolici, oborene glave, potpuno iscrpljen.
Pogledao sam Kena. Čuo sam kako mu dah krklja duboko u grudima, ali izgledao je bolje.
Možda samo zbog brijanja, ali više je ličio na sebe.
Pat se promeškoljio i otvorio oči.
„Pođi kući nakratko“, rekao sam mu. „Spusti glavu na svoj jastuk. Dremni malo.“
Dremni malo. Još jedan izraz iz jezika naraštaja mog oca. Uskoro će zauvek nestati. Pat je ustao, protegao se i pogledao Kena.
„Idem samo da popušim.“, rekao je, pa smo izašli iz odeljenja za rak jer je moj dečak crkavao za cigaretom. Ispred staklenih vrata Pat je zatreptao na suncu koje već neko vreme nije video.
„Dobro je proveo noć“, rekao je Pat paleći cigaretu. „Samo jednom sam mu stavio masku. Jedna sestra mi je rekla da ponekad pred kraj bude bolje.“ Zaškiljio je u mene kroz dim cigarete. „Misliš li da je tako?“
Slegnuo sam ramenima. „Ne znam. Mislim da se biva naizmenično bolje i gore. Možda je sada bolje nego ranije, ali na kraju uvek bude gore.“
„Kazao je da mu je tamo žena“, rekao je Pat. „Dot?“
„Da“, rekao sam. „Dot.“

„To me je uplašilo. Bio je ubeđen da je ona tamo. Šta je to bilo? Nekakve halucinacije od lekova? Ili nešto drugo?“
Razmislio sam o tome.
„Voleo bih da mislim da je nešto drugo“, rekao sam.
Neko vreme smo ćutali i mislili o snovima o mrtvima, a kad je Pat popušio cigaretu, vratili smo se unutra.
U stolici koju je Pat danima zauzimao sedeo je neki sredovečni muškarac i gledao Kenovo usnulo lice. Ustao je kad smo ušli i obrisao oči nadlanicom. Bio je nizak, mišićav i preplanuo. Znao sam ko je i pre nego što je progovorio.
„Mik Grimvud“, rekao je, pa smo se rukovali. Po njegovom naglasku nikad ne bih rekao da je odrastao u ovom gradu, u ovoj zemlji.
„Iz Melburna“, rekao sam. „Vaš tata nam je mnogo pričao o vama.“ Svi smo pogledali starca.
Smršavio je, primetio sam sada. Mikovo lice bilo je slika i prilika Kenovog lica iz mladosti, i kad sam video Mika pored očeve postelje, video sam i koliko je Ken izgubio na težini.
„Ima li on pasoš?“, upitao je Mik. Prenerazio sam se. „Pasoš?“
Setio sam se kako sam gledao po fiokama njegovog doma i kako sam video sadržaj tih fioka divljački rasut po podu malog stana.
Jesam li video pasoš među tim ostacima jednog života? Nisam mogao da se setim.
„Ne znam, Mik“, rekao sam. Pat i ja smo se zgledali. Mik je očigledno malo skrenuo od vremenske razlike i tuge. Želeo sam da budem blag s njim. „Ali on je vrlo bolestan“, rekao sam. „Vaš tata je zaista teško bolestan.“
Nestrpljivo je isturio bradu i odjednom postao od glave do pete sin svog oca.
„Znam koliko je bolestan“, rekao je, „i zato me i zanima da li ima pasoš.“ Ken se promeškoljio u snu, a njegov sin je od nemoćnog besa stezao i otvarao pesnice. „Rekao sam mu da redovno produžava pasoš. Rekao sam mu, do đavola.“
„Sad mu je bolje“, rekao je Pat naglo, a ja sam pokušao da ga ućutkam pogledom, kako sam uvek činio. To više ne uspeva. „I čvrst je“, nastavio je moj dečak. „Malo mu je bolje. I sam si to rekao.“
Pokušao sam da sprečim ovu ludost.
„Mik“, rekao sam. „Zaista mislite da je on u stanju da putuje?“
„Ide u jednom pravcu“, rekao je Mik. Tek tada sam shvatio.
Ken najzad ide u Australiju. Ne da tamo živi.
Nego da tamo umre.

Policija je vršila raciju.
Plava svetla vrtela su se na sve četiri strane naselja Nelson i davala postupku veselu, svečarsku atmosferu. Deca su vozikala bicikle po trotoarima i vikala od sreće što ne moraju na spavanje. Stanari su izlazili da gledaju policajce u neprobojnim prslucima kako vrve uz stepenice. Neki pozornici već su stigli na najviši sprat i naređivali da im se otvore vrata. Bili su tačno iznad Kenovog stana. Došli su po Stare Dečake.
U dvorištu su stajala tri policijska automobila i jedna marica, upaljenih disko svetala, parkirani

kako im se svidelo. Izašao sam iz kola i odmah mi je prišao Tajson; zamišljeno mi je onjušio nogu kao da se seća dobrih starih vremena. Debeli kožni povodac sa srebrnim nitnama vukao mu se po zemlji. Potapšao sam ga po glavi i pogledao gore, gde su policajci već zamahivali ovnom za probijanje vrata
„Idemo da potražimo i odlazimo“, rekao sam Patu.
Pošao je sa mnom do Kenovog stana, a Tajson je išao za nama. Još ljudi izlazilo je iz stanova. Nikad nisam video takvo osećanje zajedništva u naselju. Možda je uvek tako kad je policijska racija. Čuli smo kako vrata iznad nas popuštaju. Vriska, vika, psovke. I učtivi aplauz gledalaca sa staza. I klicanje, kad je pravda najzad zadovoljena. Gurnuo sam nepoznati ključ u bravu.
Ja sam pretražio dnevnu sobu, a Pat i Tajson spavaću. Stan je bio mali, ali činilo mi se da Ken u životu nije bacio nijedan list papira. Kopao sam po reklamama za kućnu dostavu sušija, zastakljivanje prozora, pice koje nikad neće jesti, servise za čišćenje koje nikad neće unajmiti, limuzine kojima se nikad neće voziti. Računi za plin, vodu, struju. Svežanj razglednica iz Australije, izuvijanih od starosti, iz vremena kad su ljudi još slali razglednice. A onda fotografija Dot. A onda otrcani koverat, neke čudne boje, plavo-zelene, boje mora.
POTVRDA O SLUŽBI, pisalo je na prednjoj strani, uz njegovo ime, čin i broj. U kovertu požuteli papir. Potvrda o službi. Preleteo sam pogledom po potvrdi, hvatajući pojedinosti. Mesto rođenja - selo - Detford. Okrug - Kent. Zanimanje - metalski radnik. Rok za koji se dobrovoljno prijavljuje - za vreme sadašnje opasnosti. Belezi, ožiljci i rane - ožiljci na kolenima. Žena - Doroti Mod Lilijen GRIMVUD.
Četvrtasti komad plavog papira ispao je na pod. Podigao sam ga. Bakingemska palata, pisalo je. Za jednu osobu, da prisustvuje dodeli. Potpis lorda upravitelja dvora. S ovom propusnicom Dot je ušla da vidi kako se Ken upoznaje s kraljem.
Pat se pojavio na vratima spavaće sobe. „Našao sam“, rekao je mašući pasošem. Tajson je uzbuđeno skakutao oko njegovih nogu, osetivši raspoloženje. Plava svetla treperila su po zidovima. Odozgo su dopirali zvuci nasilja.
„Idemo odavde', rekao sam, a pas je poleteo pre nas.
Izvodili su Stare Dečake. Zastali smo na kraju hodnika i gledali ih kako odlaze, ogromnih glava nalik na kuvana jaja pognutih u porazu i mržnji, s rukama iza leđa, bez trunke otpora u sebi. Pajkani u pancirima žurili su da što pre odu odavde.
„Idi ti“, rekao sam Patu. „Sedi u kola i zaključaj sva vrata. Ja ću doći za minut.“
Pogledao me je, pa krenuo niz stepenice, a pas ga je dahćući sledio. Vrata marice u dvorištu su se otvorila. Jedan Stari Dečak udario je ogromnom obrijanom glavom u krov kad su ga gurnuli unutra. Gledaoci su se zadovoljno nasmejali.
Ustrčao sam na gornji sprat. Hodnik je bio prazan. Plava policijska traka lepršala je preko razbijenih vrata. NE ULAZI, pisalo je. Provukao sam se ispod trake i ušao.
Uz zidove hodnika nizali su se televizori s ravnim ekranima, konzole za video igre, kese za smeće pune Armiranih tašni i odeće, pomodnih telefona i otmenih blekberija. Otvorio sam vrata kupatila. U kadi je bilo još sjajnih crnih kesa. Otvorio sam jednu. Bila je puna kreditnih kartica. Stan je bio riznica ukradene robe, Aladinova pećina plena.
Pogledao sam preko ramena. Kroz otvorena vrata video sam da plavih svetala više nema. Vrata su se zatvarala po zgradi. Glasovi su jenjavali. Deca su poslana na spavanje.
Ušao sam dublje u stan.

Tamo je bilo još više robe. Još blaga, kojekakvog đubreta, ili makar proizvoda koji se ne prodaju lako. Novčanik u kome je samo slika nasmejanog deteta. Veliki zlatni roleks kojem sekundara

posrće pa se vidi da je lažnjak. A na vrhu kante za otpatke natrpane plastičnim tašnama, ručnim satovima s gumenim kaiševima i staromodnim video plejerom veličine kofera, našao sam kutiju koju sam tražio.
Kutiju boje vina, obrubljenu zlatom. Dovoljno malu da stane na dlan.
Uzeo sam je. Pritisnuo sam kopču i otvorio je. Gornja polovina bila je postavljena belom svilom, a iznad grba s lavom i jednorogom sitnim crnim slovima pisalo je snabdevač krune. Ispod toga stajali su ime i adresa. Dž. R. Gont i sin, Ulica Konduit 60, London.
U donjem delu kutije, prikačen skerletnom trakom na prašnjavom purpurnom somotu, ležao je Viktorijin krst.
Za hrabrost, pisalo je. Zatvorio sam kutiju i okrenuo se. Pajkan me je ščepao za grlo i snažno me gurnuo.
Uleteo sam u gomilu plejera i udario potiljkom u kućni bioskop. Pajkan me je zgrabio za grudi košulje i povukao me na noge. Uneo mi se u lice i ostao tako dok je otvarao kutiju. Osećao sam njegov pancirni prsluk kao zid između nas. I video sam da je otprilike mojih godina. Zurio je u orden neko vreme, a onda je pogledao mene.
„Ovo pripada vama?“ rekao je.
Odmahnuo sam glavom. „Mom prijatelju“, rekao sam.
„Porazgovaraćemo o tome u stanici.“
Onda su se vrata spavaće sobe naglo otvorila i vrišteći je uletela neka starica s palicom za bejzbol.
Zamahnula je da udari pajkana u glavu i on se za dlaku izmakao. Palica je smrskala ekran ogromnog televizora. I dalje vrišteći iz sveg glasa, starica je ponovo zamahnula palicom.
Majka Starih Dečaka. Oni vole svoju staru majku.
Onda sam izleteo iz stana koliko su me noge nosile, s ordenom u džepu, ostavivši pajkana u neprobojnom prsluku i babu s palicom za bejzbol da se rvu među onim beskorisnim blagom.

Bila je noć, sedeli smo u polumraku odeljenja, zavese su bile navučene oko kreveta, a Mik je govorio tiho da ne uznemiri usnule. Ken je sedeo u krevetu, s rukama sklopljenim na grudima. Disanje mu je zvučalo kao vetar.
„Odvezeš se sto kilometara od Melburna“, rekao je Mik, „i preko mosta kod San Rema pređeš na Filipovo ostrvo.“
„To je mesto za ribu i krompiriće“, reko je Ken.
Mik je klimnuo glavom. „San Remo ima veliku ribarsku flotu, tata. Tamo prave najbolju ribu s krompirićima na svetu.“
Ken je klimnuo glavom, zadovoljan. Mik je nastavio.
„Na Filipovom ostrvu pingvini izlaze iz vode tek predveče, da bi izbegli grabljivce. Ali čim padne mrak, oni krenu iz mora, masa pingvina, više pingvina nego što možeš da zamisliš, tata, izlaze iz mora i idu preko plaže na dine i u svoje jame. Hiljade pingvina, tata, hiljade pingvina svake noći izlaze iz mora i šetaju po plaži Samerlend.“
Ken se nasmejao na tu pomisao, a smeh se preobrazio u kašalj. Klimnuo sam Patu, pa smo izašli dok je Mik stavljao ocu masku za kiseonik. Postao je vrlo vešt u tome. Kad smo se našli s druge strane zavese, Pat me je pogledao. Nije želeo da ode.
„Biće sve u redu“, rekao sam. „Sad mu je tu sin.“

dvadeset šest


Odvezao sam ih na aerodrom.
Starac je sedeo na suvozačkom mestu, besprekoran u blejzeru i košulji s kravatom, mada se činilo da odeća sada visi na njemu. Ali tog dana disao je dobro i lako, i bio je glatko obrijan. Miris old spajsa ispunio je kola. Bio je sav nagizdan.
S vremena na vreme kuckao je po limenci s duvanom u džepu blejzera, ali nije pokušao da zapali. Pomislio sam kako verovatno čeka da se ukrca u avion.
Mik je dremao na zadnjem sedištu, još umoran od puta ovamo. Pat i Sing Rana sedeli su levo i desno od njega, a kad smo se približili aerodromu krivili su vratove da vide avione na nebu.
Kvantas je sve odlično organizovao. Bocu s kiseonikom. Invalidska kolica. Ljupku devojku s Melburnom u glasu i suncem u kosi. Ken je na sve samo mahnuo rukom, mada je već bio prilično slab i kretao se sporo. Onog starog gegavog mornarskog koraka odavno više nije bilo, i mogao je da hoda samo ako čvrsto drži sina podruku.
Porodica nas je čekala kod pulta za čekiranje. Ijan i Trejsi neprestano su se osmehivali. Njihovi partneri i razna deca i unuci češali su prstenove u pupku i prazno zurili u mobilne telefone, želeći iz sve snage da su negde drugde, bilo gde. Stavili su bebu Kenu u naručje. On joj se divio trenutak-dva, a onda je vratio.
„Tata“, rekla je Trejsi i zagrlila oca. „O, tata!“
Ken se blago odmakao i pogledao svoju savijenu kartu za ukrcavanje.
„Zamalo da zaboravim“, rekao je pa posegao u džep u kom je držao duvan. Izvadio je malu kutiju boje vina. Svi smo ga gledali kako je otvara i poslednji put gleda svoj Viktorijin krst. Onda ga je dao Patu.
„Hvala“, rekao je dečak i pažljivo uzeo starčev orden kao da je ptičje gnezdo puno jaja.
Trejsi je zurila u mog sina kao da bi mu rado iščupala srce i jetru. Kad je progovorila, glas joj je podrhtavao od besa.
„Glupi starče“, rekla je. „Imaš li ti predstavu koliko to vredi?“
Ken joj se osmehnuo. Nije rekao: „Imaš li ti?“, ali njegov pogled je to govorio.
Zanemela je. Ali samo na trenutak. „Mogao bi kuću da kupiš za ono što bi dobio na aukciji“, rekla je jarosno buljeći u Pata. Na trenutak sam pomislio da će se baciti na njega.
„Ali ja ga nikad neću prodati“, rekao je Pat i spusti orden u džep blejzera.
Ken je odmahnuo glavom kao da uopšte nije važno šta će Pat učiniti s ordenom. On je samo želeo da ga da Patu.
„Idemo“, rekla je Trejsi svom tupoglavom plemenu. „Idemo kući.“ Osvrnula se i pogledala oca.
„I nadam se da će te izujedati besan pingvin, budalo matora.“ Ken se cerekao dok su odlazili.
Otpratili smo ih do šaltera za međunarodne odlaske, gde su bili dugi redovi. Sve vreme držeći se za Mika, Ken je škiljio u svoju kartu za ukrcavanje i gladio je palcem i kažiprstom, mada joj nije trebalo dalje ravnanje. Sing Rana je izvadio paket umotan u papir i dao ga Kenu. Osetio sam miris kajenskog bibera i kurkume nepalskih kolačića od krompira.
„Alu čop“, klimnuo je glavom Ken. „Prava stvar.“
Nije se rukovao sa svojim prijateljem. Nije se rukovao ni sa nama. Stajali smo tako trenutak-

dva, ne znajući šta da kažemo ili uradimo, i slušali službenike obezbeđenja kako s dosadom izvikuju naređenja, a onda je Ken krenuo s dve male reči.
„Vreme je“, rekao je. I tako su otišli.
Gledali smo ih neko vreme kako se pomeraju u vijugavom redu. Onda smo gledali Mika kako sprovodi oca kroz zamršene postupke savremenog putovanja i pomaže mu da se izuje i izvuče kaiš. Zatim je Ken prošao kroz detektor za metal i aktivirao ga. Jedan mladić se strogo mrštio na njega vadeći mu limenku s duvanom iz džepa. Ken je ponovo prošao kroz detektor, sam, s rukama podignutim kao u znak predaje. Posle toga više ih nismo videli. Ali nas trojica, Pat, Sing Rana i ja, ostali smo na aerodromu, jer smo i bez dogovora znali da nigde ne bismo radije bili.
Dva sata kasnije bili smo na terasi, a čitav aerodrom širio se pred nama iza velikih staklenih zidova.
Pat mi se okrenuo s osmehom.
„Vidi“, rekao je. „To je on.“
Ka nama se kretao beli avion s crvenim repom. Dok je klizio ka poletnoj pisti pročitao sam slova na boku. Kvantas - duh Australije, pisalo je. Na crvenom repu bila je bela linija, a kad se avion približio video sam da je to silueta kengura, vitkog kao trkački pas.
Avion se okrenuo i kretao se uporedo s terasom jedno minut, ne više, smeštajući se u red drugih aviona koji su čekali pred pistom. I video sam ga.
Na sedištu uz prozor, pored sina. Mik se okrenuo i rekao nešto ocu, a starac je sa zakašnjenjem zakopčao sigurnosni pojas.
Pozvao sam ga po imenu, svestan da je to glupo, znajući da me ne može čuti.
Krenuo sam duž staklenog zida terase, u početku uporedo s avionom, a onda je avion ubrzao.
Baš pre nego što sam stao, Ken se okrenuo i pogledao kroz prozor.
Nije me opazio, ali ja sam video kako mu kasno popodnevno sunce obasjava naočari i pretvara ih u zlatne lopte. Smešio se.
Onda sam, baš pre nego što mi se avion izgubio iz vida, kad sam stigao do kraja staklenog zida, video kako se starac naslanja i udiše.
Nije hvatao dah onako kako sam ga noćima gledao u bolnici - plitko, grčevito, očajnički. Ne, uopšte nije bilo tako. Udahnuo je kao da ima sve vreme sveta. Video sam ga kako udiše, i video sam kako izdiše, glave lako nagnute prema prozoru, s naočarima i dalje zlatnim od sunca, lako nasmešen.
Izgovorio sam njegovo ime poslednji put, dlanovima naslonjen na staklo. I gledao sam ga kako odlazi.

Kad je počeo vatromet, sedeo sam za radnim stolom.
Dugačka pukotina sporo se otvorila na nebu, nalik na letnju munju. Pogledao sam kroz prozor svoje sobice i vratio se scenariju. Tu nešto nije bilo u redu.
Iako ne bih smeo da se žalim, mučio sam se sa serijom Pozornik Filt, nepravedni pajkan. Zarada je bila dobra, gledanost je rasla, a moj posao nije bio težak. Ali srce mi je bilo teško kao kamen od svih tih policajaca alkoholičara što se muče s bivšim ženama i odrođenom decom.
Zar nema nijednog policajca u toj stanici koji će popiti samo jednu čašu australijskog vina i onda otići kući da spava pored svoje žene? Zar u zapadnom svetu nema policajca, u uniformi ili u civilu, koji može da popije samo pivo-dva i vrati se kući na vreme da deci pročita priču pred spavanje? Može li pajkan da se razvede a da se ne propije? Zašto je tako teško biti obično, svakodnevno dobar?

Ponovo letnja munja.
Dugačko sporo cepanje neba, a za njim erupcija zvezda. Čuo sam glasove s ulice. Ljudi su izlazili iz kuća da vide. Stao sam na prozor.
Video sam da nebo plamti od eksplozija svetlosti. Rakete koje lete uz sladunjavo šištanje i prskaju u oluju boja. Vatrene pruge koje su uzletale zapanjujućom brzinom, a onda se sporo rušile u predivna umiruća svetla. Visoko iznad Siti rouda, vatromet je prekrivao letnje nebo.
Onda sam čuo brujanje dizel-motora, pogledao dole i video crni taksi ispred kuće i njihove senke. Treskale su vratima, vadile prtljag, plaćale. Čuo sam glas svoje kćeri kako nešto pita i glas njene majke kako joj odgovara. A visoko iznad nas vatromet je prštao kao da su sve zvezde na nebesima oživele na jedan kratki blistavi savršeni trenutak.
Potrčao sam niz stepenice kao bez duše i stigao u prizemlje baš kad se Džouni pojavila na vratima. Stajali smo i zurili jedno u drugo.
Moja kći se nesigurno nasmešila i video sam da više nema onog vampirskog osmeha. Jedan prednji zub sasvim joj je izrastao, a drugi ga je sustizao. Ona raste.
„Zdravo, lepotice“, rekao sam.
„Jesi li video?“, upitala me je Džouni uzbuđeno. „One boje? Na nebu?“
Klimnuo sam glavom i podigao pogled ka onome što je Sing Rana priredio za vreme pauze za

čaj.


„Neverovatno“, rekao sam.
Uzeo sam je za ruku pa smo izašli da sačekamo moju ženu kad smo čuli njene korake pred

vratima. Onda je Sid stala ispred mene i spustila kofer.
Uputila mi je poluosmeh.
Možda malo više od poluosmeha.
Uzeo sam je u naručje i voleo njeno lice, samo sam ga voleo, i znao sam da ću ga doveka voleti, da ću ga gledati kako stari i neću ga voleti ništa manje nego večeras.
Usne su nam se lako dodirnule. I dalje su se savršeno uklapale. Oslonila je čelo na moje.
„Šta te je toliko zadržalo?“ upitao sam je.
Sid je tiho uzdahnula. „Na Finčli roudu je paklena gužva“, rekla je.
Onda se naša kći ugurala između nas, uzela nas za ruke i povukla nas ka vratima. Nebo su i dalje šarale boje, a naša devojčica nas je vukla svom snagom, nestrpljiva da nam pokaže čudesa sveta.

dvadeset sedam


Poslednjeg školskog dana stajao sam u pustom dvorištu i gledao igrališta škole Remzi Mekdonald.
Šator je još stajao, ali kad sam krenuo ka njemu, jedan zid beo poput kosti zatalasao se kao jedro i nežno pao na travu. Nekoliko radnika pojavilo se na mestu na kom je do malopre stajao zid, i video sam pozornicu, govornicu i redove belih stolica, svih odreda praznih osim onih nekoliko na kojima je ležao Pat.
Video me je kako dolazim i podigao je ruku u znak pozdrava.
Udario sam nogom u nešto i video da je po čitavom dvorištu razasuta sportska oprema. Lopte za odbojku i fudbal, palice za kriket. I egzotične stvari. Disk, kugle za bacanje, koplja. Još opreme ispadalo je kroz odvaljena vrata iz barake na ivici igrališta. Nehajno sam malo pimpovao loptu pred sobom, razmišljajući kako se ta veština nikad ne gubi, a uhvatio sam je kad sam prišao šatoru.
Seo sam u red ispred Pata, pa smo gledali radnike kako demontiraju pozornicu i tiho razgovaraju u izmaglici kasnog popodneva. Jezik nisam prepoznao. Još jedan zid je nestao i ukazala su se igrališta, bele oznake na stazama za trke i stative iza njih.
„Vraćaš li se ovamo u septembru?“, upitao sam.
„Ne znam još“, rekao je. „Ima dosta do septembra.“ Na to sam se zakikotao u sebi.
„Najbolje vreme tvog života“, rekao sam i gledao kako mu se spori osmeh širi licem. Pružio je ruku, uzeo loptu od mene i privio je na stomak kao termofor.
S igrališta se začuo devojački smeh. Okrenuli smo se i videli da se blizu nas nekoliko devojaka dobacuje loptom za odbojku. Sve su vezale školske kravate oko čela. Učinilo mi se da sam prepoznao jednu, ali nisam bio siguran.
„Elizabet Montgomeri?“, rekao sam, a to ime je još zračilo nekadašnjom moći. Ali Pat se blago osmehnuo.
„Razgovarao sam s njom“, rekao je. „Dok su delili nagrade i držali govore, nas nekoliko otišlo je na igralište da popuši cigaretu. Tada sam s njom razgovarao.“ Pogledao me je na trenutak. „Rekla mi je za onog tipa. Onog s kojim si je video u hotelu. Rekla je da joj se sviđa što on razume vinsku kartu, ali da joj se ne sviđa što je čita s naočarima.“
„Žene, a?“, rekao sam. „Nikad zadovoljne.“
Gledali smo Elizabet Montgomeri i njene drugarice. Škola je gotova, ali ipak su se muvale okolo, zezale se s ukradenom sportskom opremom, ne želeći da izađu i priključe se odraslima.
Kako se šator rušio oko nas, jedan par smeđih očiju sevnuo je ka nama. Crna kosa Elizabet Montgomeri šibala je tamo-amo na letnjem suncu.
„Mogao bih ponovo da popričam s njom“, rekao je Pat grleći loptu i gledajući me iskosa kao da prekida neki unapred dogovoreni sastanak.
„Samo izvoli“, rekao sam. „Nemoj da te ja sprečavam.“
Nisam došao po njega niti išta slično. Samo sam hteo da vidim je li dobro. Ali trebalo je da znam. Biće s njim sve u redu.
„Zato što je to velika tajna, zar ne?“, rekao je. „Ne postoji tajni jezik koji moramo da naučimo.
Nema tajnog jezika devojčica. Možeš da kažeš šta hoćeš.“

Ustao sam. Činilo mi se da mu smetam. Zidovi šatora su popadali i radnici su počeli da redaju stolice na gomile. Na igralištu je Elizabet Montgomeri s loptom jurila jednu drugaricu. Pogledala je Pata, nasmejala se, okrenula glavu i zavitlala loptu na devojku.
Pat je grlio fudbal.
„Hoćeš da pikamo malo?“ upitao je.
„Nemoj da me zezaš“, rekao sam. „Idi kod devojke.“
„Imamo vremena za poslednju utakmicu“, rekao je. „Hajde.“
Izašli smo iz oborenog šatora i otišli na fudbalski teren. Pat me je gledao i smešio se. Onda se okrenuo prema najbližem golu i iz sve snage šutnuo loptu uvis. Potrčali smo, sudarili se i povikali, a kad sam pogledao uvis, lopta kao da je na trenutak zamračila sunce, a onda je krenula dole.
Pojurili smo za njom, spoticali smo se i klizali po travi u nepodesnoj obući, hvatali smo se jedan za drugog i gurali se, smejali se i bunili, pogleda okrenutih ka nebu, gledajući gde će lopta pasti.

Endnotes

1 Porodica Volton (Walton) stekla je bogatstvo kao vlasnik velikog lanca prodavnica Vol-Mart (Wal-Mart) i zvanično je jedna od najbogatijih porodica sveta. (Prim. prev.)
2 Aluzija na dečji književni serijal Mala kuća u preriji (Little House on the Prairie), u kom je književnica Lora Ingols Vajlder (Laura Elizabeth Ingalls Wilder, 1867-1957) iznela svoja sećanja na detinjstvo u porodici pionira na zapadu SAD. (Prim. prev.)
3 Jedanaestog novembra 1918. Nemačka je potpisala primirje sa silama Antante i time je praktično završen Prvi svetski rat. U Velikoj Britaniji taj događaj obeležava se kao Dan sećanja u nedelju najbližu jedanaestom novembru, s dva minuta ćutanja u počast žrtvama rata. (Prim. prev.)
4 Sajmon Di (Simon Dee), pravim imenom Siril Nikolas Henti-Dod (Cyril Nicholas  Henty- Dodd, 1935-2009), bio je vrlo popuralan televizijski voditelj i disk džokej na BBC-ju krajem šezdesetih godina XX veka. Po prelasku na televiziju LT W i jednog skandala otpušten je i  više nikada se nije pojavio na televiziji. Ser Dejvid Paradin Frost (Sir David Paradine Frost, 1939) poznatije televizijski novinar, komičar i pisac, najpoznatiji po satiričnim komentarima  i intervjuima  sa svetskim političarima. Njegova karijera traje od šezdesetih godina XX veka do danas. (Prim.  prev.)
5 Marvin Nil Sajmon (Marvin Neil Simon, 1927), američki dramski pisac i scenarista, autor mnoštva nagrađivanih mjuzikala, predstava i filmova. (Prim. prev.)
6 Posle Drugog svetskog rata vlada Australije je, u želji da naseli svoju  zemlju,  objavila program subvencionisanog prevoza, po kom je svaki useljenik iz Velike Britanije brodsku kartu plaćao samo deset funti, a deca su putovala besplatno. Od 1945. do 1972. tako se u Australiju iselilo više od milion ljudi. (Prim. prev.)
7   T je prvo slovo reči tea, što na engleskom znači čaj. (Prim. prev.)
8 Klub Bulingdon (Bullingdon Club) - veoma stari klub studenata Oksforda, zloglasan po bogatstvu i bahatom ponašanju svojih članova. (Prim. prev.)
9 Pusi (pussy) na engleskom znači mačkica, ali i vagina (vulgarno), tako da Pussy Galore znači obilje mačkica, ali i obilje vagina; to je takođe i ime ženskog lika iz filma o Džemsu Bondu  Goldfinger iz 1964. (Prim. prev.)
10 Mak je simbol večnog sna i vaskrsnuća, pa Britanci Dan sećanja obeležavaju i nošenjem i isticanjem cvetova crvenog maka, obično papirnih. (Prim. prev.)
11 U anglosaksonskim zemljama raširen je običaj da se voljenoj osobi poklanja tzv. prsten večnosti u posebnim prilikama, npr. prilikom rođenja deteta ili za godišnjicu braka, kao simbol večite ljubavi. (Prim. prev.)
12 Džon Šolto Daglas, deveti markiz od Kvinsberija (John Sholto Douglas, 9th Marquess of Queensbury, 1844-1900), tvorac savremenog boksa, poznat i po svojoj ulozi u aferi koja je uništila Oskara Vajlda. (Prim. prev.)