Ubiti Leonarda da Vinčija - Kristijan Galves

Svi su se divili geniju, a malo ko ga je uistinu poznavao

Leonardo da Vinči je toliki jeretik da ne prihvata nijednu religiju i više voli da bude filozof nego hrišćanin. Stoga je odluka jasna i rezolutna: ubiti Leonarda da Vinčija.

Dvadesetčetvorogodišnji Leonardo da Vinči je anonimnom dojavom optužen za sodomiju i izveden pred lice pravde. Usled nedostatka dokaza je oslobođen, ali ugled mu je ukaljan, a zdravlje narušeno. Umetnik dospeva na životno raskršće: razapet je između želje za osvetom i potrebe da razvija mnoge svoje talente i pored budnih očiju Vatikana, gradskih vlasti Firence i radikalnih sledbenika biča božjeg Đirolama Savonarole.

Ovaj uzbudljiv i veoma maštovit bestseler Kristijana Galvesa je omaž firentinskom geniju i uverljiva slika Evrope XV i XVI veka. Na stranicama ovog istorijskog trilera susrešćemo se sa slavnim slikarom Sandrom Botičelijem, firentinskim mecenom i gradonačelnikom Lorencom de Medičijem, francuskim kraljem, papama Sikstom Četvrtim i Julijem Drugim, ali i jednom napuljskom princezom, sentimentalno naklonjenom Leonardu…

Almudeni, ljubavi



Vinci, tu victore.
Vinci colle parole un propio cato.
Tal che dell arte tua ogni autore,
resta dal vostro stil vinto e privato.

Vinči, ti pobeđuješ.
Pobeđuješ rečima poput pravog Katona.
A tvoja veština je takva da sve druge autore
Svojim stilom poražavaš i zasenjuješ.

NEPOZNATI AUTOR



Autorova napomena


Ovaj roman inspirisan je stvarnim događajima. Predstavlja plod višegodišnjeg rada, putovanja, poseta brojnim arhivima, bibliotekama i muzejima. On je plod minucioznog istraživanja, sakupljanja podataka iz raznih izvora i rekonstruisanja stvarnih događaja.

1


2. maj 1519,
imanje Klos Lise u Amboi


– Veličanstvo, Leonardo da Vinči je na samrti.
Za samo nekoliko trenutaka pretrčao je široke stepenice koje su vodile do prvog sprata imanja Klos. Francuski kralj Fransoa Prvi ignorisao je kraljevski protokol kako bi što pre dospeo do kreveta u kojem je ležao njegov prijatelj.
Dva dana ranije, nije ni načas oklevao da ostavi suprugu Klaudiju u pouzdanim rukama čim su se razjasnila sva pitanja oko zdravstvenog stanja njegovog četvrtog sina i budućeg naslednika kuće Valoa–Angulema. Njegovo poverenje u usluge zamka Sen Žermen an Le bilo je bezgranično.1
I tamošnji glasonoša bio je škrt na rečima i direktan: „Veličanstvo, Leonardo da Vinči je na samrti.“
Nije bilo potrebno ništa dodati. Fransoi Prvom i Klaudiji bilo je dovoljno da se zgledaju i shvate kako nepredviđeni događaj može imati samo jedan ishod. Kao kralj, kum, kao učenik i prijatelj, vladar će prisustvovati izdisanju velikog majstora iz Firence.
Proveo je dva dana u putovanju bez odmora, idući ka Leonardu i razmišljajući o poslednjim događajima. Prošle su samo tri godine otkako je Fransoa Prvi od Valoe i Anguleme trijumfalno ušao u Milano nakon što je u bici kod Marinjana pobedio Švajcarsku konfederaciju, koja je do tada tvrdila da ima vlast nad Milanskim vojvodstvom. Plamen njihove žudnje za teritorijalnim proširenjem ni na trenutak nije uspalio um mladog kralja, zaljubljenika u književnost i umetnost. Razumno je zahtevao tek osnovne stvari: ono što je po nasledstvu pripadalo njegovoj supruzi Klaudiji, kćeri Luja Dvanaestog Orleanskog, prethodnog kralja Francuske. Tada se u Milanu nalazio Leonardo, svakim danom sve više starac, ali i dalje dovoljno čio da se odvaži na još jednu pustolovinu: da ponovo pređe granice svoje zemlje i, ovog puta, prihvati poziv ni manje ni više nego kralja. Postaće njegov prvi slikar, prvi inženjer i prvi arhitekta. Doduše, Fransoa je za njega u to vreme imao i drugačije planove. Mnogo više nego kao izvršilac javnih poslova, Leonardo mu je bio potreban kao savetnik, prijatelj, otac.
„Možeš da radiš šta god ti volja“, bile su kraljeve reči upućene Leonardu, koji je, čim je stigao u novo seosko boravište, još pre no što je posluga raspakovala njegove potrepštine i boje počeo da osmišljava svoju novu radionicu.
„Kako da se oprostiš od nekog kad nisi spreman za to i kada osećaš da ti je ostalo još toliko stvari da podeliš s njim?“, razmišljao je kralj dok se peo stepenicama na prvi sprat kuće u kojoj je tri godine ranije odseo njegov italijanski prijatelj.
U tom zdanju od crvene cigle i škriljca trenutno su bili svi: njegovi malobrojni prijatelji, posluga, deo kraljevskog dvora smešten u Amboi. Kada je ušao u prostoriju, nije želeo da prekine ritual u kojem je, ležeći na krevetu, učestvovao starac. Kralj je docnije shvatio da se Leonardo, koji se uvek kolebao između vere i razuma, najpre ispovedio a zatim primio poslednje pričešće, dokaz da se život sina Vinčija sasvim primakao kraju.
Pogledao je po sobi. Kao da se ništa nije promenilo. Pisaći sto njegovog prijatelja i dalje se nalazio naspram prozora, tamo gde ga je on video poslednji put kako piše. Sa desne strane i dalje je bio kamin, koji nije delovao kao da je korišćen u poslednje vreme.
Čim je sveštenik obavio posao u ime Boga, pomerio se od kreveta kako bi pustio kralja Francuske da se približi. Ako je u kuću i stigao u žurbi, ona se sada pretvorila u niz dugih, teških, sporih, opreznih koraka kojima je iskazivao poštovanje. Dok je Leonardo pomerao glavu, očigledno iznenađen neočekivanom posetom, Fransoa Prvi je usiljenim osmehom nagradio Maturinu, svoju kuvaricu, za društvo koje je pravila njegovom „ocu“. Bila je to glavna domaćica kuće u pravom smislu te reči. Ta dama već zašla u godine čekala je iz prikrajka, držeći ćebe, zabrinuta da bi se njen gospodar mogao prehladiti. Nagomilane bore na njenom licu, posledica ogromnog iskustva, činile su zbirku kakva se nije mogla naći ni u najboljim kolekcijama velikog mecene Lorenca de Medičija.
– Večerao je toplu supu – procedila je, sklanjajući pogled na kralja. Duboko ga je poštovala iako je njeno potpuno poverenje uživao njen gospodar.
Pored uzglavlja je sedeo Frančesko Melci. Leonardov verni lični sekretar proveo je pored njega samo dvanaest godina, ali nežnost, brižnost i prisnost učinile su ga desnom rukom velikog majstora.
– Sve je spremno, veličanstvo – rekao je kralju.
Vladar je odmah razumeo smisao njegovih reči. Leonardo je imao vremena da se odmori i pripremi za odlazak, te se podrazumevalo da je već spremio testament i da ga više ništa ne vezuje za svet živih.
Fransoa Prvi Francuski brzo je pogledao prema svom kraljevskom savetniku Fransoi Demulenu. Jedna od veština mladog regenta bila je sposobnost neverbalne komunikacije, koja je umela da bude veoma korisna u okolnostima poput trenutne. Već sledećeg trenutka, Demulen je tražio od pratnje koja je ispunjavala maleni salon, sada u ulozi glavne spavaonice, da omogući njegovom veličanstvu nekoliko minuta nasamo s Leonardom. Laganim pokretom ruke pokazao je da zatim mogu da ostanu kod njega ako budu želeli. Nije trebalo ništa kriti od onih koje je ujedinjavala ljubav prema Leonardu.
– Mon père… – bile su jedine reči koje se vladar Francuske odvažio da izgovori.
– Frančesko – rekao je veoma slabim glasom Leonardo, sa poverenjem koje je prevazilazilo svu uobičajenu formalnost. Zadržao je običaj da italijanizuje imena ljudi s kojima je razgovarao. – Grazie što ste obavili…
– Nema na čemu – prekinuo ga je Fransoa, ne želeći da starac uzalud troši snagu.
– Gde je Kaproti? Mislio sam da bi u ovakvom trenutku želeo da bude prisutan.
Bio je svestan da pitanje nije najprikladnije, ali morao je da ga na neki način potegne, a nije znao koliko vremena mu je ostalo.
Mladi Fransoa požurio je da odgovori. Znao je da je Salaj2 svestan delikatnosti maestrovog zdravstvenog stanja. Učinio je da Kaproti o tome bude obavešten pismom, na šta je kao odgovor dobio škrto: – Do toga je pre ili kasnije moralo da dođe.
Posredovao je oprezno i krišom pa poslanica nikada nije dopala šaka Leonardu. Fransoa je imao dovoljno želje da mu odgovori kad se već, uprkos zapuštenosti, Leonardo u testamentu veoma velikodušno setio Đana Đakoma Kaprotija Salaja. Tako je odlučio najveći genije kojeg je on ikad upoznao, ali Fransoa Prvi je želeo da Leonardo ne sazna za prepisku kako ne bi došlo do većeg zla. Jednom kralju nije bilo previše teško da laže.
– Đakomo je u Firenci. Završava neke poslove s novcem – ustvrdio je sa nametljivom uverljivošću. – Pošto ne bi mogao da dođe na vreme kod vas u Francusku, više sam voleo da ga ne uzbunjujem ovim tužnim događajem.
– Prokleti đavolji kovač! – viknuo je Leonardo, bučno se zakašljavši. – Sigurno je izvadio ud pa ga javno šeta i, u isti mah, čisti novčanike. Šta bi taj drugo i umeo!?
Fransoa je sklonio pogled kako bi sakrio osmeh. Zaverenički je osmotrio Maturinu ali je naišao samo na prekoran muk te je porumeneo. I dalje je pažljivo pratio scenu. Uprkos tuzi koja je ispunjavala prostoriju, iskrivio je usta u grimasu koja je mogla da se pretvori u smeh. Ali u sledećem trenutku, Leonardo je ponovo usmerio pogled spram kralja Francuske, kako je činio već više od dvadeset godina.
– Leonardo, mon ami, polako… – prošaputao je Fransoa, milujući kosu uznemirenog starca koji se lagano pomerao ispod pokrivača. – Ima li išta što bih mogao da učinim za vas, maître?
– Ne, veličanstvo. Više tu nema šta. Hteli su da ubiju Leonarda da Vinčija. U tome su na kraju, na ovaj ili onaj način, uspeli.
Majušne suze pomolile su se u ogledalima Maturinine duše. Frančesko Melci je odmahnuo glavom.
Što je vreme više prolazilo, Leonardu da Vinčiju bilo je teže da govori. Pokušavao je da polako odmeri dah koji je ispuštao bistro i racionalno, kao da je pronašao izum za artikulisanje neophodnih reči u pravom trenutku.
– Morate da mi oprostite, veličanstvo – zapanjen pogled Fransoe Prvog otkrivao je da ne razume slikarevu poniznu molbu. – Vi i svi drugi ljudi. Vi i sam Bog na nebu. Tražim oproštaj što moj rad nije imao vrednost koju je morao da ima. On je uvreda za Tvorca i za sve što je on stvorio…
Ovog puta su vlažne Leonardove oči postale staklaste. Vazduh sobe mirisao je na oproštaj i imao gorak ukus. Fransoa Demulen, oličenje protokola na kraljevskom dvoru, činio je divovske napore da ničim ne promeni svoje držanje. Nije spadao u one koji su uživali poverenje velikog firentinskog majstora na samrti ali mu je bio naklonjen samo zbog načina na koji se ophodio prema svom učeniku i, u isti mah, gospodaru Francuske. Tek nekoliko meseci nakon što se smestio na jednom od francuskih poseda Fransoa Prvog, nadareni italijanski umetnik zračio je najiskrenijom zahvalnošću zbog mecenstva sa kakvim se nije moglo uporediti nijedno koje je doživeo u rodnoj zemlji.
– Nisam ja neko ko treba da daje savete jednom kralju. To je posao za druge koji će ga, vrlo moguće, obaviti bolje od mene – rekao je Leonardo, pokazavši jedinom pokretnom rukom ka Fransoi Prvom, koji se u tom trenutku prenuo iz misli. – Ali dopustite da vam kažem, veličanstvo, da u sopstvenoj mladosti morate pokušati da obezbedite ono što će smanjiti štete vaše starosti. Pošto ste ljubitelj književnosti i umetnosti koji smatra da je mudrost jedina hrana starosti, učinite u mladosti sve što je moguće i nemoguće da vam toga u starosti ne manjka.
– Tako ću i učiniti, maître Leonardo…
Kao da mu se svezao jezik. Čak ni kada se borio sa šezdeset bronzanih topova protiv dvadeset hiljada vojnika koji su pripadali trima grupacijama Konfederacije u bici za Milano, nije ovako ostao bez reči.
– Keko, prijatelju – obratio se Leonardo Melciju – raspolažite svime za šta i kako smo se dogovorili. Sada ste vi zaštitnik.
Pauze između reči bile su svaki put sve duže.
– Tako ćemo i učiniti, maestro – Frančesko je klimnuo glavom više osećajno nego poslovno. – Sve je spremno. Možete počivati u miru.
Leonardo se okrenuo prema svojoj vremešnoj služavki. Pre no što je progovorio, zagrlio ju je ogromnim osmehom. Maturina je brisala suze maramicom koja će joj za nekoliko dana biti predata na poseban način.
– Maturina, prosledite moje komplimente Batisti de Vilanisu, koji vodi brigu o Milanu i o Salaju. A vama, moja verna drugarice, zahvaljujem na svakoj reči podrške koju ste mi uputili – ni kašalj velikog majstora nije umrljao nežnost trenutka. – Ponekad kao što reči imaju dvostruko značenje, odeća je opšivena dvostrukim štofom.
Niko, pa ni Maturina, nije razumeo poslednju Leonardovu rečenicu. Niko se nije u isti mah naročito potrudio da razotkrije zagonetnost njegovih reči. Pre ili kasnije, neko će se iznenaditi otkrivši to značenje, ili će veliki majstor poneti ishod enigme u grob.
– Leonardo, naredio sam da se započne rad na vašem projektu. Château3 Šambor će početi da se gradi čim budemo imali sve što nam za to bude neophodno. Domeniko je nestrpljiv da vizualizuje vaš arhitektonski rad spojen sa merdevinama od dvostrukog propelera. Francuska i Italija su jednodušne. Iako je teško to stvoriti pošavši ni od čega, uveravam vas da će projekat biti uspešan, mon ami.
Fransoa Prvi mu je poklonio te lepe reči. Odlično je znao da Leonardo neće stići da vidi svoj rad, pa čak ni zalazak sunca. Sve i da je tako, bio je siguran da će lepa vest obradovati njegovog osetljivog prijatelja. Međutim, kralj nije očekivao da čuje ono što će biti izgovoreno.
– Veličanstvo, nisu me porazile poteškoće izazova. Porazilo me je jedino vreme… – rekao je Leonardo, ne pridajući značaj vesti o Šamboru.
– Maître, više volim da me zovete Frančesko – odgovorio je kralj skromno, što je Leonardo umeo da nagradi najtoplijim pogledom.
– Tako će i biti, dragi Frančesko. Tako će i biti – i sklopio je oči. – Keko… približite se…
Njegov pomoćnik se brzo primakao. Tim gestom Frančesko Melci naglasio je prisustvo kralja Francuske, koji je pak namerno prevideo odsustvo formalnosti.
– Recite mi, učitelju… Šta vam treba? – pitao je, kao da se vreme zaustavilo samo kako bi on zadovoljio svog instruktora.
– Samo zagrljaj, prijatelju moj. Samo zagrljaj – odgovorio je Leonardo delikatnom bojom glasa.
Melci se toliko nežno privio uz telo svog učitelja da bi svaki ljubavni par koji bi to video bio ljubomoran. Međutim, scena nije imala veze sa libidom ali jeste sa nežnošću, poštovanjem, divljenjem i, ponajviše, bolom.
– Keko, prijatelju moj. Ne budite tako tužni – Leonardo je lepim rečima želeo da umiri svog mladog poklonika. – Biću živ kad god budete pričali o meni. Sećajte me se – rekao je i, sa mnogo zavereništva, namignuo mu.
Leonardo je tako uzdahnuo da su svi odmah mogli da znaju da on neće ugledati novu zoru i da mu život izmiče nakon tolike patnje i progona; nakon toliko šifrovanih poruka i toliko tragova, četkicom ili ne, ostavljenih istoriji. Leonardo da Vinči išao je ka sopstvenom kraju.
– Frančesko… prijatelji… Kucnuo je čas – divljenja dostojan i u isti mah ranjiv, Leonardo je bio spreman za kraj – da nastavite bez mene.
– Učitelju! – viknuo je Melci, ne prikrivajući jecaj.
– Maître… Mon père… – te kraljeve reči utapale su se u njegovo more suza ali i u okean plača svih prisutnih.
– Došlo je vreme… da poletim…
I poleteo je, više i dalje no ikad. Bio je to let bez povratka na koji ćemo svi, pre ili kasnije. Prostoriju je napala grobna tišina.
Kao da je video duha, Fransoa Demulen se okrenuo i tiho otišao do vrata koja je veoma oprezno zatvorio kada je izašao napolje.
Maturina je suzama natopila maramicu.
Fransoa Prvi je ćutao. Bila je to veoma rečita, kurtoazna tišina puna divljenja.
Frančesko Melci, Keko, pao je na pod, sećajući se zavereničkog namigivanja.
Privezan za zemlju, Leonardo da Vinči osvojio je nebo.

2


29. maj 1476,
podzemne tamnice palate Podesta, Firenca


Leta gospodnjeg 1476, ruka je naporno radila na hladnom i vlažnom kamenom zidu jedne od zatvorskih ćelija, u najnižim prostorijama Podeste, buduće palate Bargelo, smeštene na nešto više od pet stotina metara od samog centra Firence. To zdanje još izdaleka bilo je prilično prepoznatljivo, budući da je njegov toranj sa grudobranom bio jedan od najviših u gradu. Tamo je predsedavao glavni gradski sudija, stranac izabran sa ciljem da bude pravičan i objektivan. Na pročelju je jedan zapis upozoravao na značaj Firence:
Firenca je puna nezamislivih bogatstava.
Ona pobeđuje svoje neprijatelje i u ratu i u građanskim nadmetanjima.
Ona uživa naklonost Sreće i njeno stanovništvo je moćno.
Sa uspehom gradi i osvaja zamkove.
Vlada morima i zemljom i čitavim svetom.
Pod njenom vladavinom, cela Toskana pliva u sreći.
Kao i Rim, Firenca uvek pobeđuje.
Ruka je sve vreme urezivala na isti način, kako bi se ono što je urezano sjajilo i kako bi mogla da se razvije i naredna ideja. Tuđ svemu što ga je okruživalo, izgledalo je kao da dvadesetogodišnji vlasnik te ruke drži nastavu nepostojećim učenicima umesto da kuje nemoguć plan za beg. Horizontalne linije na kraju su se uvek račvale a od svake nastale linije neizbežno je nastajalo dve ali je takvo grananje kamena imalo jedan jedini cilj. Ostali iz ćelije nisu znali šta ga kontroliše, njegova opsesivna tvrdoglavost ili genijalnost koja mu je sve više izbijala iz pora.
Bačino, ranije krojač a sada takođe samo zatvorenik, nije se usudio da ga nešto pita. Savršeno je znao da bi odgovor čoveka koji se nalazio na samo nekoliko metara od njega bila tišina. Takva je bila njegova usredsređenost. Ipak, nije ni bilo neophodno izgovoriti bilo koju reč da bi se odgonetnula misterija koja se lagano širila kamenom ćelijom. Računao je mogućnosti; „računao moguće budućnosti“ – tim rečima bi mu odgovorio zatvorski drug. Bačino je to već dobro znao. Video ga je kako na sličan način dela u radionici Verokio, koja je pet godina ranije smeštena u kasarnu San Mikele Visdomini u Ulici Bufalini, gde je jednom mesečno po naređenju učitelja Andree nosio zakrpljenu đačku odeću. Radionicu je bilo lako pronaći, jer je bar petnaest malih zdanja u njenom okruženju bilo uništeno zbog neizbežne izgradnje buduće palate Stroci pa je odeću koju je nosio morao da štiti od prašine koja se podizala.
Ali Bačinu to nije bilo važno, budući da je, po njegovom mišljenju, a verovao je u Svemogućeg, postojala samo jedna sudbina koja mu se, u trenutku i na mestu gde su se nalazili, činila vrlo blizu. Ako je tako Gospod odlučio, on će to pokorno prihvatiti. Mada nije mogao da porekne da je deo njegovog duha želeo da se vrati u četvrt kod crkve Orsanmikele gde je nedavno pokrenuo posao, vlastitu prodavnicu. Na svoj način pokušao je da pomogne ostalima u ćeliji, proučavajući moguće slabosti kupolaste ćelije u kojoj su se nalazili. „Premala je za četvoricu. To je neljudski“, pomislio je.
Odjednom je pogledao Tornabuonija u njegovoj crnoj odeždi, dok se ovaj odmarao u naspramnom uglu sa rukama na glavi, kao da je oplakivao svaki trenutak života koji mu je izmicao pod beskonačnim slojevima stenja i vlage. Bačino nije želeo da tim lažnim imputiranjem umrlja njegovo čisto prezime. Njegova rođaka bila je upravo Lukrecija Tornabuoni, supruga Pjera de Medičija i majka Lorenca de Medičija. Tornabuoni je, definitivno, bio u srodstvu sa najuticajnijom ženom najmoćnije porodice svih italijanskih država.
Dva meseca ranije, četiri dana pre dvadeset četvrtog Leonardovog rođendana, jedna koliko anonimna toliko i kukavička ruka odškrinula je Pandorinu kutiju jednog od sporednih kovčega Stare palate. Nisu bile poznate pobude te osobe, tek, ona je pokrenula ceo jedan mali rat. Lažna optužba bila je predata na najosetljivijem mestu čitavog grada Firence: u kameno poštansko sanduče, u Usta istine, tamburo. Obična poruka sa podrobnom optužbom, i imenima i prezimenima, bila je dovoljna da se počne s progonom oklevetanih, i da oni budu bar izvedeni pred lice pravde. Beležnički dokument biće odbačen za nekoliko nedelja ukoliko ne bude potkrepljen konačnim dokazima i važnim svedocima koji se ne bi krili u anonimnosti.
Absoluti cum condizione ut retamburentur.
Odlazak u zatvor bio je prilično groteskan, sa prijemom u palatu kao stalnim psihološkim pritiskom. Čim su ušli na vrata nesavladive tvrđave, u dvorištu ih je dočekao niz optužujućih murala, veoma jasnih i nedvosmislenih, na kojima su zločince zbog njihovih greha mučili đavoli na putu do pakla.
Kada su već neko vreme proveli unutra, strepnja je počela da se odbija o niske stropove zatvora. Da li će se neko pojaviti? Da li će biti osuđeni? Ili će, nasuprot tome, biti oslobođeni, jer im je zločin podmetnut? Šta god da se desi, svima je bilo jasno da će posejana sumnja nauditi njihovom ugledu. Bilo je dovoljno da se tekst koji je ubačen u tamburo raširi od usta do usta:
Beležim Vam, signori Officiali, nepobitnu činjenicu, naime, da Jakopo Saltareli, brat Đovanija Saltarelija, živi sa potonjim u zlatari Vakereča, preko puta tambura: oblači se u crno i ima nekih sedamnaest godina. Dotični Jakopo bio je saučesnik u mnogim poganim radnjama i, po svom nahođenju, zadovoljio je one osobe koje bi mu tražile takav vid poroka. I na taj način je zabeležio brojna učešća, naime, poslužio je desetinama osoba o kojima znam mnogo, a ovde ću ih nabrojati samo nekoliko: Bartolomeo di Paskino, zlatar, koji živi u Vakereči; Leonardo di ser Pjero da Vinči, koji živi sa Verokjom; krojač Bačino, koji živi u Orsanmikeleu, u onoj ulici sa dve velike prodavnice zakrpa, a koji vodi ložu Ćerki; nedavno je otvorio krojačku radnju; Lionardo Tornabuoni, zvani Teri, koji se oblači u crno. Ovi su počinili sodomiju sa rečenim Jakopom, i to svedočim pred Vama.
Dvomesečno ispitivanje, mučenje i ponižavanje polako su uništili moral optuženih. O svoj brizi najpre je progovorio Bartolomeo, zlatar iz Vakereče.
– Šta će biti s nama? – pitao je, više brinući za sopstveno dostojanstvo nego za dostojanstvo ostalih.
– Ne verujem da će, posle svega što se dogodilo, da nas provedu ulicom sa zakrpama na kojima piše „sodomista“. Mučiće nas. Koliko god optužba bila lažna, i zera istinitosti biće dovoljna da nas uštroje. Ili to, ili će nas pravo na lomaču.
Glas je bio odlučan. Oči nisu ispratile smer upravo izgovorenih reči. I dalje je zavisio od misli koje su išle u različitim pravcima, pretvarajući se u razne, uglavnom loše mogućnosti. Bartolomeo je brigu zamenio strahom:
– Mučiće nas i spaliti!? Zbog obične anonimne optužbe lišene dokaza!?
Njegova pritužba mogla se čuti metrima dalje od ćelije, ali nije bila važna ni novim stanarima podruma, ni retkim noćnim oficirima i starateljima samostanskog morala. Bačino je počeo da se moli. Bio je tako siguran u sopstvenu nevinost da je znao da može doseći samo raj, ali molitva nikada nije bila naodmet.
– Mene je strah samo od jedne mogućnosti – umešao se Tornabuoni, pokušavajući da zrači vedrinom koja nije imala nikakve veze sa njegovim trenutnim stanjem. – Ukoliko policija podmiti Saltarelija i bude svedočio protiv nas, klevete koje su se prosule na nas proglasiće istinom i imaćemo velikih nevolja. Jakopo je nezreo, ima sedamnaest godina i ne verujem da bi mu bilo drago da na njega pokazuju prstom na ulici kao na psa koji voli da ga bičuju udom.
– Misliš da će se prodati za šaku florina4? – žurno se raspitivao Bartolomeo.
– Ne mislim – odgovorio je, premišljajući se, Tornabuoni.
Bačino je prekinuo molitvu. Oči su mu bile iskolačene. Nije mogao da veruje o čemu razgovaraju njegovi zatvorski drugovi, ako ne i prijatelji, dok trpe zatvorske dane pune bičevanja i još gorih kazni.
– Neznalice! – viknuo je, kao da odjednom želi da inicira neki hrišćanski ritual. – Zar ne shvatate? Ako je Juda izdao našeg Gospoda za šaku srebrnjaka, šta li tek neće biti spreman da uradi taj junoša za koga svakog živog baš briga? Proklet nek bude, ubiće nas na trgu! Bože moj, imaj milosti.
– Bog je gluv.
Glas inženjera koji je metalnim šilom orao kamen ponovo je presekao jalovu ali žustru raspravu u skučenom prostoru zatvorskog smeštaja. Zvučao je spokojno i samouvereno, i to ne samo prividno. Ubeđenost u sopstvene reči i vedrina s kojima ih je izgovorio nisu bile svojstvene za tako zabrinjavajuće okolnosti:
– I malo tišine, per favore. Pokušavam da se usredsredim. Nije lako nekom nepismenom poput mene da održi vedrinu svojih misli ako stalno govorite gluposti.
– Gluposti? – uvređeno je pitao vernik Bačino. – Barem se kladimo u vezi sa našom budućnošću. Ne pokušavamo da pohlepno zgrabimo sudbinu rukama i šilom i ovladamo njome, ignorišući društvo koje je nepravično optuženo, kao i ti, i koje te okružuje.
Iako među njima nije bilo prisnijeg odnosa, nikada ranije nisu se tako ophodili jedan prema drugom. Sve je do tada bilo sušta ljubaznost i uviđavnost. Međutim, strah i neizvesnost polako su uticali na one najslabije i najnesigurnije, kakav je bio Bačino.
– Usta su ubila više ljudi nego mač, dragi Bačino – izgovorio je glas. I dodao: – Sloboda je najveći dar prirode. Čim se rodi vrlina, zavist dođe na svet da bi je napala; i upamtite šta vam govorim, prijatelji moji, pre ćete naći telo bez senke nego vrlinu bez zavisti.
– De-de, prijatelju moj, nije trenutak za filozofiranje – rekao je Bartolomeo. – Šta misliš da radiš?
Nekoliko trenutaka jedino što je prkosilo tišini prostorije bio je zvuk kamenih krhotina koje su padale na pod učinkom neumornog šila. Niko nije očekivao da će čuti ono što će glas izgovoriti. Nije to bio predlog. Bila je to odluka.
– Ja, Leonardo da Vinči, mislim da pobegnem iz ovog zatvora. Pre bih bio mrtav nego da mi uskrate slobodu.
U međuvremenu, na sto dvadeset kilometara odatle, bilo je na tik da se pojavi otelovljenje novog predstavnika Neba na Zemlji da poništi njegov Konačni sud.

3


Godina 1476,
bazilika San Domeniko, Bolonja


Sve bilo je tišina. Mir i učenje. Otkako je, dve godine ranije, napustio očevu kuću u kojoj se rodio u Ferari, spokoj samostana San Domenika u gradu Bolonji poslužio mu je da sabere misli. Tišina je savršeno usmeravala njegovu božansku misiju. Užase poput prokletstva ljudskog bića ili sve češćih preljuba u nekim previše slobodoumnim italijanskim državama počeo je da doživljava blaže, zahvaljujući duhovnom zadovoljstvu koje mu je omogućavala samoća.
Njegov deda Mikele bio je zaslužan što je jednog lepog dana otkrio Bibliju, koja će zauvek promeniti njegov um i dušu. Radeći kao lekar vojvodske porodice iz Ferare, Mikele je računao na prilično sigurne novčane prilike i nije morao da se plaši troškova kada je trebalo podučavati njegovog malenog ali radoznalog unuka.
Žedan saznanja, proždirao je tomove Platona, Aristotela, Petrarke i Svetog Tome. Malo-pomalo, realnost je postajala sve jasnija. Ali, na nesreću, njegov mentor je izdahnuo pre nego što je štićenikovo obrazovanje bilo upotpunjeno. Šesnaestogodišnji mladić, već sasvim iniciran u teologiju, odlučio je da oda počast svom dedi, jedinom članu porodice koji je bio na njegovoj strani, i to je učinio sasvim neočekivano, budući da je njegov otac bio ubeđen da će mu sin biti dobar lekar.
Ferara mu je bila tesna. Nalazila se u blizini Venecije, ali drugi politički i ekonomski centri poput Milana ili Firence bili su mu daleko, dok je nesumnjivo središte katoličanstva, Rim, bilo još dalje. U to vreme su, sa jedne strane, rasla verska trvenja koja su dovela do rađanja ekumenske ideologije koja je osporavala autoritet samog pape; sa druge, nastupilo je razdoblje krupnih kulturnih promena koje su, na izvestan način, vodile italijanske države potpunom uništenju.
Italijanski narod kao da je učestvovao u cvetanju svojevrsne zlatne epohe. Još samo u usmenim predanjima postojali su prispomeni na Stogodišnji rat zbog kojeg su najznačajnije banke u Firenci propale. Nije više bilo ni straha od nove pošasti crne kuge, koja je stoleće ranije pomela čitave gradove. Italijanski narod ponovo se rađao. Ali za jednog mladića iz Ferare, koji je želeo da probudi grešnike i razdrma svet, renesansa nije bila dovoljna. Sodomija, za koju je reč u jedanaestom veku skovao benediktinski opat Petar Damjan, počinjala je da gospodari najboemskijim društvenim klasama. Svaki polni čin koji ne bi bio u vezi sa reprodukcijom postaće predmet zemaljske i nebeske kazne. Toga danas ima još više, sa najezdom firencera, muških simpatizera analnog seksa iz Firence, kolevke Pjera di Kozima de Medičija – Pjera Nadutog.
Odlučio je. Njegova misija bila je blagoslovena. Sačekao je prikladan trenutak, koji je brzo stigao. Sedam godina strpljenja nije bilo ništa u poređenju sa svim onim što je trebalo da uradi. Za to vreme, Pjero di Kozimo de Mediči umro je od gihta i nasledio ga je Lorenco de Mediči, zaljubljenik u umetnost i mecenstvo, koji je, po mnogima, obezbedio razdoblje kulturnog i duhovnog bogatstva. Venecija je ponovo izgubila Negropont od otomanske vojske. Izvan italijanskih granica, krune Kastilje i Aragonije su se brakom Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragonije ujedinile u odlučnu katoličku monarhiju.
Godine 1474. pojavio se znak kakav je i čekao od nebesa. Konačni okidač bila je propoved jednog oca avgustinca u gradiću Faenci, pedesetak kilometara jugoistočno od Bolonje. Napustio je utočište koje je imao kod svog oca i preselio se u Bolonju. Bio je to samo stepen u preciznom planu koji je polako kovao.
Porodici je ostavio samo kratku poruku, pošto mu je bol usled odvajanja od voljenih bića ublažavala tek duboka ljubav prema novoj mesijanskoj misli koja je sazrevala u njemu.
Molim Vas, dakle, voljeni oče, da stavite tačku na žalopojke i ne pokušavate da mi probudite veću bol i žalost od onih koje već osećam. Uskoro će se završiti ovi dani u kojima je rana sveža i nadam se da će posle toga i Vas i mene utešiti milost ovog sveta i slava drugog. Ne preostaje mi ništa drugo do da Vam tražim da, kao muškarac, kako i dolikuje, utešite moju majku, koju, kao i Vas, molim da mi date svoj blagoslov i revnosno ću se moliti za vaše duše.
Dve godine nakon ključne propovedi već je bio smešten u gradu Bolonji, u nastambi dovoljno povučenoj da nastavi sa neophodnim učenjem. Sve je bilo spremno za njegovo prvo pojavljivanje u javnosti. Upornost mu je omogućila velikodušnu priliku da služi misu, i to ništa manje no u bazilici San Domenika, jednoj od najvećih gradskih crkava. „Nije ni moglo da bude drugačije“, pomislio je dok je čitao reči zabeležene na jednom papiru, koje će kasnije upamtiti. Nije mogao da razočara slušaoce, ali ni Svetog Domenika, osnivača reda dominikanaca, čiji su ostaci počivali na tom istom svetom mestu sa kojeg će on započeti svoju karijeru. A najmanje je, ipak, smeo da razočara Boga.
Stavio je kapuljaču sašivenu od čaršava farbanog u crno, jer je odbijao da nosi odeću neke druge boje, suprotnu koroti koju je osećao prema izgubljenim dušama, a on će pokušati da ih povrati oracijom. Stomak mu je pritiskan pojasom od tkanine, kao simbolom neporočnosti. Zarekao se da će držati službe kad je na sopstvenoj koži prvi i poslednji put osetio inat neuzvraćene ljubavi. Još je pamtio njeno ime: Laodamija Stroci. Sećao se, i dalje, i njenih očiju i kose. Nikada joj se nije dovoljno telesno približio da bi upamtio i njen miris. I kada je njegova ljubav bila neuzvraćena, zakleo se da više neće da se preda nijednoj ženi. Opasač koji je stezao njegovu odeždu neprestano ga je na to podsećao.
Nije bilo uvodnog rituala, ni pesme, ni pozdrava. Misa je održana izvan bazilike. Hiljade osoba pune iščekivanja nagomilale su se na Trgu Svetog Domenika. Na njihovim licima mogla se čitati nesigurnost kad su videle njegovu figuru kako se pojavljuje za predikaonicom u levom uglu hrama.
Krst kao pozdrav nestrpljivom dominikanskom skupu i okupljeni narod bili su dovoljni. I pored kapuljače mogao se nazreti ne baš najuobičajeniji prizor. Za utisak koji je ostavljala njegova pojava presudan je bio gotovo bolešljiv izgled uprkos mladim godinama, posledica prekomernog posta i stalnih bdenja. Upali obrazi, naglašene jagodice, usko čelo i krupan kukast nos pozivali su mnogo više na nepoverenje nego na veru.
Ipak, dovoljan mu je bio glas koji nije bio melodičan, a još manje prijatan. Ali bio je to ozbiljan, autoritaran glas, više nalik glasu okrutnog Jahvea nego Svemogućeg kog je Hrist najavio. U premoći njegovog glasa ljudi su nalazili istinu, iako je to bila njegova istina. Kao da su slušajući ga posmatrali svitanje drugim očima.
– Vidim svet izvrnut naopako, sa zaboravljenim vrlinama i dobrim običajima. Srećni su oni što žive od pljačke i hrane se krvlju bližnjih. Duša je najdivnija onda kad sakupi najviše razočaranja i greha. Onaj koji prezire Nebo i Hrista, i pokušava da drži druge pod svojom čizmom, osvaja počasti sveta. Rim leži malaksao, muškarci i žene nadmeću se u uzajamnom razaranju. Verujem, o kralju nebesa, da moraš da prištediš svoju kaznu kako bi njome na najokrutniji način uznemirio samo najgrešnije!
Masa je počela da viče. Kao da je u pitanju bio samo jedan glas, ime novog propovednika uzdizao je do nebesa. Iščezavale su seta i povučenost nesuđenog lekara, kako bi se na njihovom mestu ukazao jedan novi dominikanac čelične volje. Na Trgu Svetog Domenika ništa manje od petnaest hiljada duša skandiralo je svešteniku. Iako je osećao da gori, nije se zbunio. Savršeno je znao da su te duše samo prve od hiljada i hiljada predstojećih. Makar je takvo bilo njegovo ubeđenje.
Samo sa dvadeset četiri godine, u jasnom činu pobune, javno je ispoljio zgađenost Rimom koji je, po njegovom mišljenju, uprljao jevanđeosku poruku. Samo sa dvadeset četiri godine, ponovo se rodio. I pretvorio se, preko noći, u najvećeg neprijatelja Firence, Rima i same Crkve.

4


30. maj 1476,
podzemne tamnice palate Podesta, Firenca


Mladi Leonardo, koji je izgledao vidno lošije nego ranije, nakon dva meseca tokom kojih nije ni najmanje održavao svoju inače negovanu talasastu kosu boje meda, zurio je u bareljef sveže izrezbarenog zida. Gledao je ali nije opažao. Misli su mu bile negde drugo. Njegovoj zamišljenosti nisu smetali ni Tornabuonijevo hrkanje, ni Bačinove tihe molitve.
Nije mogao sebi da objasni odsustvo svog oca Pjera i njegovo neoglašavanje. U prvom trenutku, na sudijinu ponudu, imao je mogućnost da traži odbranu sa slobode i nije se premišljao. Njegov otac gospodin Pjero Fruosino di Antonio da Vinči bio je uticajan javni beležnik u moćnom gradu Firenci. Mogao je da predstavlja značajnu i nezaobilaznu pomoć u dokazivanju da je sve ono što se pripisivalo ne samo njemu nego i njegovom društvu laž. Leonarda je obuzela sumnja, ali i strah. Da li je njegovom ocu stiglo pismo? Da li je znao za poziv u pomoć?
Njegov odnos sa ocem nije bio onakav kakav bi Leonardo želeo. Nažalost, činjenica da je rođen vanbračno, kao plod jedne strastvene noći, od početka je naudila njegovoj neravnopravnosti sa ostalom braćom i sestrama, što se ticalo i vaspitanja, i obrazovanja, i ljubavi. „Nema boljeg načina da se čovek rodi nego kao plod strastvene noći“, tešio se Leonardo. Malo strasti iz večeri vođenja ljubavi sa jednom seljankom polako je iščezavalo iz uma gospodina Pjera. Odnos između njega i Leonarda nije mogao da iznedri ništa više. Sin nije mogao da nosi njegovo prezime. Gospodin Pjero bio je veran drugoj ženi. Nastavljajući porodičnu tradiciju, stvorio je brak pun prednosti sa finansijske i društvene tačke gledišta. Šesnaestogodišnja Albijera, kćerka javnog beležnika Đovanija Amadorija, počela je preko noći da brine o kopiletu od nepunih godinu dana. Gospodin Pjero želeo je da njegov sin polako počne da učestvuje u poljskim radovima i Leonardo se veoma jasno sećao slika onih vremena kada se, još kao dečak, bavio setvom i berbom, dok su raznorazni zmajevi lepršali u blizini ograde imanja. Albijere više nije bilo. Usled teškog porođaja umrla je naglo i neočekivano, međutim to nije predstavljalo Pjeru nikakvu prepreku da se ponovo oženi, Frančeskom, kćerkom gospodina Đulijana Lanfredinija.
Leonardova majka Katerina, robinja sa istoka koja je postala zemljoradnica, morala je da napravi ustupke, jer nije mogla da se bolje stara o tada veoma mladom sinu. Posle nekog vremena, udala se za meštanina Antonija di Pjera Butija del Vaku, zbog svoje vojničke prošlosti poznatog kao Akatabriga5. U tim trenucima, Leonardo se sećao koliko mnogo mu je nedostajala majka i koliko dugo se nisu videli. Sećao se i nežnosti koju je čuvala za njega. Ali sa društvenim položajem kakvom je pripadala ne bi mogla da ga zaštiti od ove zavere.
Ne bi mu mogli biti od pomoći ni deda Antonije i stric Frančesko, koji su ulagali mnogo u talenat koji je Leonardo razvio uz njihovu pomoć. Da nije bilo Frančeska, Leonardo nikada ne bi, godinama ranije, dospeo u Firencu i u radionicu Andree del Verokija. Sada mu je bila neophodna pomoć oca, javnog beležnika i negdašnjeg ambasadora Republike Firence, čoveka koji je imao beskrajno mnogo kontakata.
„Kada već nisi ulagao u moje obrazovanje, obezbedi bar da budem slobodan.“
Leonardo je bio zbunjen. Nije moglo biti nikakve greške. Stara draperija koja je služila kao notarska kancelarija gospodina Pjera da Vinčija nalazila se tačno na uglu Ulice Kondota i Trga San Apoliner, tek na nekoliko metara od palate Podesta, gde su četvorica mladića bila potpuno neopravdano zatočena. Leonardova poruka svakako je dospela na pravu adresu. Na kraju krajeva, kuća javnog beležnika nalazila se nadomak kancelarije, između Trga San Apoliner i Ulice Prestanca. Nije se moglo raditi o grešci, sem ako je to bila.
Uprkos ogromnoj zbunjenosti, i dalje je razmatrao mogućnost bega, ali kada bi brzo osmotrio svoj plan uklesan u kamen, postajao je svestan do čega bi sve usput moglo da dođe. Mnogo toga nije zavisilo od njega. I, malo-pomalo, plan se bojio utopijskom crnom.
„Ovo ne može biti kraj“, govorio je samom sebi. „Znam da ću, pre ili kasnije, doneti svetu nova saznanja. Ja sam učenik iskustva. Mora tako da bude.“
Bio je uveren u sopstvene vrline, poput radoznalosti, dobrog sagledavanja stvari, upornosti i požrtvovanosti, koje su ga i dovele do toga da napusti Ankjano i Vinči, i počne da radi za učitelja Verokija, pa i da zajedno sa svojim prijateljem po duši, Sandrom Botičelijem, postane čovek preduzetnog duha.
Botičeli se na slobodi svakako pitao u kakvu je zavrzlamu dospeo njegov mladi i poludeli Leonardo, dok je osmišljavao njihov novi posao: Tri Sandrove i Leonardove žabe, gostionicu kojom su naumili da izmene istoriju kulinarstva. Sandro je svakako nastavio da dizajnira pročelje njihovog novog projekta. U životu ne bi mogao da zamisli da je njegov saradnik i prijatelj na nekoliko metara razdaljine od njega i da je njegova budućnost u najmanju ruku neizvesna.6
Leonardo je prestao da razmišlja o Botičeliju kad su se stražari približili ćeliji i počeli da izvikuju nepristojnosti. Podigao je pogled i video kako se četiri čoveka približavaju sa njemu nerazumljivom radošću.
Tornabuoni je naglo prestao da hrče i probudio se. Za samo nekoliko sekundi izgubio je nerve zbog prizora koji je video. Bačino je počeo glasnije da se moli, te su mu se bore na čelu ubrzo ispunile graškama znoja. Bartolomeo, koji je ćutao i bio hladan prema sapatnicima od poslednjeg razgovora, i dalje je brinuo za sopstveno dostojanstvo, češući nadlaktice nešto energičnije.
Iz nekog neobičnog razloga, četvorica stražara su se smejala, dok je jedan od njih vadio ključ kapije od kovanog gvožđa što je razdvajala četvoricu nevinih od slobode. Stanari ćelije će uskoro otkriti zbog čega se smeju njihovi tamničari.
– Svinje bezobrazne! Na noge! – zatutnjao je glas u oskudnoj rupi.
Stražar nije morao da ponovi. Četiri tela koja su čuvala duše sve lišenije nade skočila su kao oparena, iako se po njihovim mlohavim i isprekidanim pokretima videlo da se poslednjih nedelja nisu baš obilato hranili. Nije više bilo mnogo reči. Klimnuvši glavama pre toga, tri stražarska psa nasumice su ščepala Bačina, Tornabuonija i Bartolomea i izvukla ih iz ćelije. Vođa te grupe, sličniji plaćeniku nego čuvaru pravde, ščepao je Leonarda i učinio isto.
Vodili su ih kroz četiri različita hodnika koji su se nalazili blizu ćelije. Leonardo je još čuo glasove svojih drugova. Bačino se i dalje molio. Bartolomeo je uzalud pokušavao da se dogovori sa stražarima da ga oslobode, nudeći zauzvrat nešto nemoguće. Tornabuoni se opredelio za nešto protokolarniji pristup i pomenuo porodicu Mediči, svoje rođake. Stražar mu očigledno nije poverovao, te ga je Tornabuoni samo zasmejao još više.
Leonardo je ćutao. Samo je osmatrao. Da je postojala mogućnost bega, pretvorio bi želju u stvarnost, zahvaljujući sposobnosti da podrobno proučava sve. Ispitao bi ćelije, hodnike i stražare koje je ostavio za sobom; svaku pukotinu na krovu u kojoj se skupljala voda i kroz koju je prodirala svetlost, svaki zapećak u koji je dopirala jedino svetlost sveće. Leonardo je osmatrao sve što ih je delilo do naredne prostorije, mesta koje bi poželeo da nikada nije video.
Bila je to jedna od sala za mučenje u palati Podesta. Leonardo je pogledao oko sebe sa namerom da shvati šta ga očekuje. Ali nije imao baš mnogo vremena. Stražar ga je poseo na rasklimatanu drvenu stolicu. Činjenica da je bio viši, snažniji i, najverovatnije, uhranjeniji od njega, uklanjala je svaku Leonardovu pomisao da mu se suprotstavi. Kada je seo, samo nekoliko trenutaka bilo je dovoljno da mu ruke i noge budu vezane kožnim kaiševima za drvo, i to tako čvrsto da mu se činilo da će mu preseći cirkulaciju.
Leonardo je pokušao da ponovo osmotri sve oko sebe. „Ukoliko preživim ovo, možda ću pronaći nešto što će mi koristiti da pobegnem“, pomislio je. Ali njegove misli nisu prekinuli glas snagatora i oštrenje oruđa kojem Leonardo nije mogao da odredi namenu. Bio je to ženski plač, suze praćene nerazumljivim vapajima i uzvicima koji su poticali iz jedne od obližnjih prostorija.
– Mučite li i žene, kukavice? – optužio je Leonardo snagatora. – To nije baš naročito muževno za nekog ko druge optužuje za sodomiju.
Ruka ga je išamarala. Bio je to jedini odgovor koji je Leonardo obezbedio optužbom. Tek kad je snagator završio sa pripremanjem tankog i oštrog predmeta, progovorio je:
– Ne brini, firenceru. Kad završimo sa ovim, i ti ćeš plakati i vrištati kao žena…
U narednom trenutku, sve se razjasnilo. Ono što je do pre nekoliko trenutaka bilo oruđe koje iziskuje oštrenje, sada je bilo zastrašujuća viljuška sa po dva zupca na obe strane. Sveže naoštrena, sva četiri metalna vrha žudela su za mesom koje će nabadati. Leonardo ništa nije razumeo. Nije znao ni gde ni kako će taj predmet biti iskorišćen. Nije imao vremena da stavi na probu sopstvenu bistrinu. Desna ruka herkulovskog tamničara odjednom ga je ščepala za kosu i podigla mu glavu spram krova. Leonardo je osetio kako mu se viljuška zariva sa jedne strane malo ispod usta, i sa druge, u gornji deo grudi, kod ključne kosti. Pošto nije mogao da vrati glavu u prirodan položaj, uskoro će osetiti ogroman bol u mišićima, slabost i neizbežnu klonulost, koja se neće završiti baš prijatno.
– Baš me zanima koliko dugo će ti biti potrebno da spustiš glavu, mangupe – ponižavao ga je stražar.
– Kako se zoveš? – procedio je Leonardo, izbegavši da spusti glavu i da mu zastrašujuća viljuška završi u ustima.
– Zbog kog đavola hoćeš da znaš moje ime? – promrmljao je stražar dok je čistio spravu u dnu prostorije od prašine.
– Da bih ti, kad izađem odavde, uzvratio srdačnost – rekao je Leonardo.
Gotovo presamićen od smeha zbog potonjih reči svog bespomoćnog zatvorenika, korpulentni mučitelj mu se primakao.
– Ha-ha-ha, u ovim uslovima prihvatam izazov, firenceru. Zovem se Đulio.
– Đulio… Kako se prezivaš? – bio je uporan Leonardo.
– Sabanji. Đulio Sabanji – stražar je čoveku kog je držao u šaci izgovorio svoje ime polako, slog po slog, sa izvesnom ironijom.
– Reći ću ti nešto, Đulio Sabanji – promrmljao je Leonardo, gotovo ne mogavši da razdvoji usne od silovitosti sopstvene pretnje. – Ja sam Leonardo da Vinči i nemam samo pamćenje nego i surevnjivost.
Usled ove pretnje, Đulio, čije ime se nedavno saznalo, izašao je iz prostorije i ubrzo se vratio sa novim neobičnim predmetom u rukama. Bio je to kavez u kojem se nalazilo biće iz roda koji je u veku pre toga pobudio masovnu zarazu nazvanu „crna kuga“. Deda je Leonardu kao dečaku govorio da je u Firenci samo peti deo stanovništva preživeo ovu pandemiju koju su velikim delom izazvali buve i pacovi. A u unutrašnjosti kaveza nije se nalazila buva.
Đulio je otvorio vratašca kaveščića koji je držao u rukama i približio ga Leonardovim grudima. Pacov je imao slobodan prolaz samo kroz zatvorenikov trbuh. Glodaru je za to bio dovoljan i najmanji podsticaj. Đulio je primakao jednu od sveća koje su osvetljivale prostoriju i približio je suprotnoj strani kaveza, tamo gde su vratašca bila prislonjena uz grudi umetnika. Uspaničivši se kada je video plamen na suprotnoj strani kaveza, pacov se ustremio ka otvorenim vratašcima i sudario se s tankim komadom tkanine koji mu je sprečavao put ka potpunoj slobodi. Pošto je vatra pretila da se neće ugasiti, pacov se poslužio najprimitivnijim ljudskim i životinjskim instinktom: onim za preživljavanjem.
Životinja je brzo pokušala da iscepa dronjavu odeću koju je Leonardo nosio već nedeljama. Da Vinči je osetio snažno trenje na trbuhu, koje je postajalo sve oštrije. Viljuška koja mu je pritiskala glavu ostala je neumoljiva i Leonardo je u vratu osećao pritisak i bolove. Bez obzira na njih, morao je da pokuša da ne otvori usta previše.
Izgubivši svest o vremenu, u jednom trenutku primetio je da mu je pacov zagrebao kožu trbuha. Misli su mu se ispunile slikama, među kojima su pojedine bile naročito upečatljive. U prvoj je zamislio sebe kao pacova koji kopa zid da bi pobegao kroz stenje, baš kao životinja kroz njegov stomak. Druga slika prizivala je njegovog strica Frančeska. Zahvaljujući njemu, fizička aktivnost i izvesni kult tela ukorenili su se u Leonardu, i njegovo atletski građeno telo bilo je veoma otporno. Savijajući potkovice rukama nedavno je pobedio na jednom nadmetanju u snazi, mada je u međuvremenu najmišićaviji deo njegovog tela počeo da kopni zbog oskudne ishrane u zatvoru.
– Hajde, firenceru, treba samo da propevaš – pokušao je da ga ubedi Sabanji. – Priznaj krivicu i sve ovo će da se završi mnogo brže. Uostalom, ko zna? Možda ćeš goreti duže na lomači… Šta veliš?
– Zahvalan sam ti što viljuška nema više zubaca – ironično je rekao Leonardo kroz zube.
Iznenađen odgovorom, Đulio se povukao. Odlučio je da ne pridaje značaja njegovim rečima, jer je znao da će njegov zatvorenik popustiti, ili će popustiti njegov jezik tako što će priznati, ili će popustiti koža zbog mučenja. Bilo mu je svejedno da li je to pitanje sekundi ili minuta.
Leonardu se to vreme činilo dugo poput vekova. Znao je da kapi koje su izbile kod njegovog donjeg stomaka nisu od znoja; bile su tamnocrvene. Ta boja je metaforično poprimila zelene nijanse nade kad je neočekivani posetilac ušao u prostoriju. Đulio je refleksno odmakao sveću. Pacov se smirio i odustao od želje da prođe kroz meso i utrobu. Leonardo je odahnuo s olakšanjem, osetivši da će se onesvestiti, ali mu to um nije dopuštao jer bi svako oklevanje moglo da utiče da mu lobanja bude proburažena. A na takvu budućnost nije računao ni u najgorim košmarima. U stanju transa, nije uspeo da odgonetne reči koje su razmenjivane na nekoliko metara od njega, ali vrat mu je odjednom bio slobodan i lišen pritiska. Oštro oruđe je nestalo. Počeo je da diše mirnije. Kao da se i pacov ospokojio. Rane na grlu od metalnih zubaca počele su da se pretvaraju u ožiljke. I dalje će moći da pušta svoju meku bradu boje meda. To će i učiniti. Sve je bilo sređeno.
– Oče Pjero? – upitao je, preklinjući gotovo nečujnim glasom.
Sada ga je šamarala druga poznata ruka. Leonardo je mogao da povrati nešto od bistrine, ne samo u pogledu nego i u mislima. Bilo je to dovoljno da uvidi da ga ipak nije posetio otac Pjero.
– Završili smo s nametljivicom i junoša je dobio svoje. A šta se ovde dešava?
Bila su to dvojica novih stražara koji su došli da se pridruže zabavi. Možda Leonardova brada ipak neće rasti još dugo.

5


30. maj 1476,
samostan San Marko, Firenca


Sandro je lutao ulicama Firence. Njegovi najbliži zvali su ga Botičeli. Bio je to nadimak koji nije imao mnogo veze sa njim. Kao Botičelo7 bio je poznat njegov stariji brat Đovani, tip koji je jednako voleo da jede i pije, i koji je, dobrostiv kakav je bio, prihvatio ovaj nadimak smišljen sa više zle nego dobre volje. Pošto je Sandro vreme uglavnom provodio sa bratom, ovaj mu nije preneo samo ono malo svog znanja nego i nadimak po kojem će biti poznat u Italiji.
Botičeli je lunjao zabrinut. Kao da je, čak, bio izgubljen u svom gradu. U glavi su mu se ukrštale različite misli, među kojima naizgled nije bilo dodirnih tačaka.
Gotovo i ne primetivši, nabasao je na uličicu koju je odmah prepoznao. U njoj je četiri godine ranije njegov prijatelj Leonardo otvorio vlastitu radionicu pošto se osamostalio od učitelja Andree. Nalazila se na kraju ulice, udesno. „Jednom ću ustanoviti akademiju Vinči“, obično je govorio Leonardo. Ali na kraju ulice bila je samo malena radionica, dovoljna za sporadične poslove i kadra da u isti mah primi tek tri-četiri osobe. Nažalost, više ni po čemu nije ličila na onu prostoriju od pre dva meseca, kad ju je Leonardo otvarao rano ujutro. Drvene lajsne koje su bile postavljene umesto rešetaka bile su ožbukane. Neko je pustio glas koji se proneo gradom. Mladi i daroviti slikar koji je vodio radionicu nalazio se u palati Podesta, optužen za nečasnu sodomiju koju je vršio nad nevinim junošom. Komšiluk to nije oprostio. Ne proverivši vest i mišljenje većine građana, neki vandali u svoje ruke su uzeli privid pravde. U drvo su urezali uvrede. Nekog nije mrzelo da oboji horizontalne ploče. U neobičnom rukopisaniju moglo je da se pročita Cazzo i firenzer, kao i srodno neumesni izrazi.
Ako se Leonardo vrati, suočiće se sa još jednim krupnim problemom. Kako da obnovi radionicu? Kako da započne novi, kulinarski posao? Ali Sandro nije želeo više da troši vreme na takve misli. Morao je da se posveti svojim obavezama.
Ubrzao je korak. Bio je ozlovoljen svojim malopređašnjim mislima a morao je da se u celosti posveti sledećoj obavezi, sastanku na koji je kasnio. Odjednom se obreo u Lođi de Peše, getu Firence, i primetio da nije dovoljno usredsređen na svoj sledeći sastanak. S poteškoćama je prošao kroz Staru pijacu, punu ljudi i raznovrsnih mirisa, od čije mešavine su ljudi doslovno ostajali bez daha. Morao je da bude oprezan i drži oči otvorene pošto su mnogi namernici koji su u to vreme prolazili kroz Firencu dospevali do svog odredišta sa mnogo manje od onog što je Sandro poneo od kuće.
Nakon što je sortirao beskrajnu listu proizvoda na prodaju, opustio se koračajući Dugom ulicom. Uskoro je dospeo na Trg Svetog Marka, gde se nalazio istoimeni samostan. Tamo je trebalo da naplati poslednji posao koji je obavio. U to vreme se taj dominikanski samostan, završen 1436. zahvaljujući Kozimu de Medičiju, renovirao, pošto je Lorenco de Mediči zvani Veličanstveni naumio da pretvori jedan njegov deo u javnu biblioteku, prvu u zapadnom svetu.
Sandro je ušao na glavna vrata samostana sa Trga Svetog Marka, desno od bazilike. Prekrstio se i skrenuo udesno, u pravcu Hodočasničkog hodnika, čije je zidove Fra Anđeliko oslikao najviše trideset godina ranije. Kada je obišao samostan Svetog Antonija i skrenuo ulevo, prošao je kroz trpezariju dok nije dospeo u glavnu salu. Tamo ga je očekivao čovek koji će ga isplatiti.
Kada je Sandro ušao, prvo na šta je obratio pažnju bio je Santo Domingo koji je sedeo na lineti sale. Zatim se u unutrašnjosti samostana zagledao u Raspeće već pomenutog Fra Anđelika. Monah Domeniko iz Peše čekao je sa grupom fratara u središtu sale. Čim je Sandro stigao, ovaj je ležerno odmahnuo rukom i njegovo društvo polako je počelo da se razilazi. Čim je ostao bez pratnje, Domeniko je raširio ruke u znak dobrodošlice.
– Caro Alessandro, benvenuto8 – rekao je glasom koji nije naudio spokoju samostana.
Sandro je nervozno oponašao tihi glas svog poslodavca.
– Un piacere,9 oče Domeniko. Kao i čast.
– Čast je naša, dragi prijatelju. Mogu li vas ponuditi nečim, koliko god skromno to bilo?
– Ne, hvala – nervozno je odgovorio Sandro. – Došao sam samo po novac za svoje usluge.
– Naravno, naravno. Umetnik poput vas mora da je do grla u narudžbinama. Ko sam ja da kradem vreme muzi vašega nadahnuća?
– Nisu dobra vremena, oče Domeniko. Velika je konkurencija, već znate…
– Naravno, naravno… – Domeniko je produžio pauzu. – Da li ste zadovoljni obavljenim poslom? – pitao ga je fratar.
– Moglo je to i bolje, ali bi onda morao da ga obavi neko drugi – branio se Botičeli. – Ja sam ga uradio najbolje što sam umeo.
– Dovoljno dobro, prijatelju moj. Ovde vam je novac.
– Grazie mile.
Zvuk novčića u platnenoj vrećici bio je dovoljan razlog da oči Sandra Botičelija zasijaju, zgasnute samo tren pre toga. Posao je bio veoma dobro plaćen i nije iziskivao baš mnogo napora od umetnika poput njega.
Sandro se još jednom prekrstio i okrenuo. Odlučnim korakom je pošao ka vratima glavne sale, ali isti onaj glas koji je do pre nekoliko trenutaka bio onako tih sada je zaglušio prostoriju.
– Sandro Botičeli!
Sandro je ostao prikovan za mesto. Kao dobar vernik znao je da, šta god da učini protiv božije kuće biće dovoljno da večno gori u paklu. Učinilo mu se da je prošla čitava večnost dok se nije okrenuo. Izgledao je manje kao umetnik iz zlatnog doba koje je ubrzano cvetalo u italijanskim državama a više kao džukac u iščekivanju kazne. Okrenuo je spuštenu glavu i malo je uspravio kako bi njegove oči ugledale lice monaha Domenika.
– Prijatelju moj, zaboravio sam da vam predložim još nešto…
Sandro je oklevao. Nije znao da li je posredi nova, upravo smišljena narudžbina ili prethodno pripremljena strategija. To što je monah uzviknuo njegovo ime u svetoj prostoriji nije pomogli da Sandro stekne poverenje u njega.
–Sandro dragi. Pošto ste dobro odgovorili na prethodni izazov, nisam želeo da propustim mogućnost da vam ponudim još jedan veliki posao.
– Pretvorio sam se u uši, oče – zbunjeno je klimnuo glavom.
– Ima još jedan veliki gradski umetnik koji slika za nas. Pa to je čitav kružok! Upravo je započeo sa svojim radom za koji tvrdim da će biti remek-delo. Ljudi će plaćati samo da ga vide!
Monah Domeniko bio je zadovoljan perspektivama posla i mogućnošću da proširi izvore prihoda.
– O kome je reč? – zavidljivo je upitao Sandro.
– O Domeniku di Tomasu Kuradiju – fratar je škrto odgovorio. Savršeno je znao da će Sandro Botičeli znati ko je u pitanju.
– Maestro Girlandajo? Prošle godine je slikao freske u kapeli Crkve praznika svih svetih, a sada pričaju da će postati zvanični portretista visokog gradskog društva!
Monah Domeniko nadimao se od zadovoljstva. Odlično je znao kim da se okruži.
– Kao što i sami vidite, prijatelju Botičeli, ne štedimo. Nikada – te reči zvučale su manje kao puka tvrdnja nego kao presuda.
Sandro je bio još kolebljiviji. Mogućnost da radi s maestrom Girlandajom bila je izazov koji je teško prihvatiti ali i gotovo nemoguće prevazići. „Ono što je teško na kraju se postiže, ono što je nemoguće može se pokušati“, govorio je njegov prijatelj Leonardo. Međutim, njegov prijatelj nažalost nije bio tu da preuzme inicijativu i bez razmišljanja prihvati ponudu u Sandrovo ime. Ali sada je imao radionicu pod mecenatom porodice Mediči. Godinu dana ranije, dok je Girlandajo oslikavao kapelu Crkve praznika svih svetih, on je za moćnu italijansku porodicu stvarao Poklonjenje magova na kojoj su se odlično mogli videti Kozimo, Pjero, Đovani, Đulijano i Lorenco, svi Mediči. Čak je uzeo tu slobodu da portretiše samog sebe o njihovom trošku. Znao je i da se to delo dopalo papi Sikstu Četvrtom. U esnafu se šuškalo da će pre ili kasnije biti pozvan u Rim.
Sandro nije mogao, niti želeo, da odbije posao za Crkvu. Nedoumica je nastala stoga što su mu novi zadatak ponudili dominikanci.
– Proveriću svoje obaveze i odgovoriti vam čim budem mogao, oče Domeniko. Veoma sam vam zahvalan na poverenju.
– Ja sam vama veoma zahvalan na talentu, dragi Sandro. Već znate gde je izlaz. Dozvolite mi da vas ne ispratim.
– Grazie, ci vediamo.
– Zbogom.
Sandro je ubrzao korak. Nije želeo da njegovo ime ponovo odzvanja među zidovima glavne sale. Čim je izašao, skrenuo je udesno da bi prošao kroz veliku trpezariju koja se ponovo graničila sa Hodočasničkom salom. Prestao je da se znoji tek kad je sunce Toskane ponovo počelo da mu miluje lice. Bilo je to isto ono sunce od pre nekoliko minuta, s tom razlikom što je lice koje je sada milovalo bilo vlasnik novca zarađenog nakon velikog posla. Bez obzira na put kojim je isprva mislio da će krenuti, vratio se u četvrt Stare pijace, sada već ubeđen da zna šta će da mu se desi. Zaradio je veliki banket, ali ne mirisa, nego ukusa. U ime trijumfa, počastiće nepca. I dobro će paziti da mu ne ukradu cenjenu zaradu. Kad dođe do Malvađe, poznatije kao „javna kuća veštica“ ili „ružnih bludnica“, izbeći će iskušenje. Možda će predahnuti u taverni Kod puža, odigrati partiju kocaka i popiti dobru čašu vernače ili trebjana, vina nepristupačnih cena, što nije važilo za upravo isplaćenog Sandra.
Tokom ostatka dana nisu mu izlazila iz glave tri čoveka: monah Domeniko, Domeniko Girlandajo i Leonardo da Vinči.

6


30. maj 1476,
podzemne tamnice palate Podesta, Firenca


Sada ga je šamarala druga poznata ruka. Leonardo je mogao da povrati nešto od bistrine, ne samo u pogledu nego i u mislima. Bilo je to dovoljno da uvidi da ga ipak nije posetio otac Pjero.
– Završili smo s nametljivicom i junoša je dobio svoje. A šta se ovde dešava?
Bila su to dvojica novih stražara koji su došli da se pridruže zabavi. Možda Leonardova brada ipak neće rasti još dugo.
– Bene, bene… Koga to imamo ovde? Još jednog napaljenog junošu koji ne zna da postoje rupe gde je zabranjeno metati ud… – jedan od stražara ščepao je Leonarda za kosu, kako bi se zatvorenik još više natakao na viljušku.
– Ha-ha-ha, iako je lako naći u Firenci usluge bilo koje drolje, ha-ha-ha… – pridružio mu se drugi.
– Stvarno si kurvin sin, Stefano, ha-ha-ha-ha – odgovorio je prvi, vukući zatvorenika za kosu.
– Dosta! – viknuo je njihov vođa, onaj koji je beskrajno dugo mučio mladog Da Vinčija. – Imamo posla. Skinite ga sa stolice, skinite mu kaiševe i sve drugo. Svucite ga do gole kože.
Odmah zatim, dvojica snagatora brzo su iščupala smrtonosnu viljušku i odložila je na sto. Jedan od njih je uzeo kavez i zatvorio vratašca. „Moglo se večerati“, pomislio je. Za nekoliko trenutaka, kaiševi su iščezli sa ručnih i nožnih članaka zatvorenika, ostavivši ljubičaste tragove, posledice loše cirkulacije zbog snažnog pritiska. Leonardo nije imao snage da spreči da mu bude potrgano malo odeće što mu je ostalo. Napori grla i abdomena sasvim su ga iscrpli. Nije mogao da kaže „ne“ niti da izbegne ono što će se desiti. Mozak mu je radio sporo i selektivno, kao da mu je malo preostale energije moglo poslužiti jedino da vitalnim organima podeli jasne naredbe za opstanak.
Kada je ostao bez sve odeće i dostojanstva, osetio je da su mu ručni i nožni zglobovi još čvršće opasani kaiševima. Metalni pojas mu je stezao trup pomoću nekoliko pričvršćenih užadi i železne trake. Odjednom, vođa zatvorskih stražara ga je gurnuo i Leonardo se jedva održao na nogama.
– Dobro, dobro, dobro… dragi firenceru, došao je najprijatniji trenutak mučenja – ponovo mu se obratio Đulio, ovaj put sarkastično. – Stefano, primakni ono!
Stefano je, korak po korak, po naredbi približio predmet u obliku piramide kakav Leonardo do tada nije video i čiju svrhu nije mogao ni da nasluti.
– Ako si u nekom trenutku pomislio da ćemo vući te kaiševe sve dok ti ne iščupamo udove, pogrešio si – polako mu je objasnio Đulio. – Rekao sam da je ovaj deo mučenja najprijatniji. Izgleda da moda sodomizma koja je navalila na Firencu poštuje kult analnog seksa, inače rezervisanog samo za životinje. Ne znam, dragi prijatelju, da li si ti onaj koji jaše ili kog jašu, ali ovom prilikom smo odlučili da malo primaš.
Leonardu se zgadila ne samo lažna optužba nego i Đulijevo nipodaštavanje muškaraca koji su, na jedan ili drugi način, rešili da vole druge muškarce. Mnogi njegovi drugovi činili su to isto, što ne znači da je njihova ljubav plod puke požude ili nastranosti. Godinama pre toga, kod Verokija, video je dvojicu momaka kako se ljube sa tolikom strašću i poštovanjem da nije mogao da ih uporedi ni sa jednim parom za koji je znao. Nije video ništa što bi imalo manje veze sa porokom. Ali nije bio baš pravi trenutak da pokuša da urazumi svog mučitelja. Morao je da dobije na vremenu.
– Nisam učinio ono za šta sam optužen – procedio je Leonardo. – Nemam nikakve veze s tim momkom, Jakopom Saltarelijem. On je svojevremeno bio model u radionici mog učitelja ali ja već četiri godine imam svoju radionicu, odvojenu od nje i svega što se u njoj dešava. Možete da se raspitate u Slikarskom esnafu Firence! Upisan sam u Crvenu knjigu Esnafa Svetog Luke.10 Oni će vam potvrditi što vam ja kažem!
– Da, da. To isto su rekli tvoji drugovi iz ćelije – potvrdio je jedan od pridošlica. – A onaj koji se mnogo moli priznao je krivicu, i svoju i svih vas, da ne bismo nastavili, kako bih rekao, sa ispitivanjem. Samo zato što je izdao prijateljstvo na koje vam se kleo, zabavili smo se malo više s njim. Što se tiče Saltarelija…
Svi u sali, sem Leonarda, počeli su da se smeju. Zatim su podigli telo mladog Da Vinčija na visinu od oko dva metra i smestili piramidalni predmet ispod optuženikovog čmara.
– Predstavljam ti „Judinu kolevku“. Tako zovemo ovaj predmet. Zar nije očaravajuća? Možemo da izvedemo ovo na dva načina. Malo-pomalo, da vidimo da li ti se sviđa; ili tako da padneš celom težinom na nju, s tim što nažalost ne verujem da bi preživeo taj sudar.
Kada je Đulio dao znak rukom, dvojica novopridošlih stražara postepeno su opuštala užad i Leonardovo telo počelo je polako da se spušta ka krajnje oštrom predmetu piramidalnog oblika koji je nestrpljivo čekao na samo nekoliko centimetara od njegovog tela.
Leonardo je sa malo preostale snage napinjao telo. Bio je krajnje iscrpljen, ali je znao da će ako se preda vrh piramide na kraju da mu pocepa anus ili testise koji su mlohavo visili suočavajući se sa „Judinom kolevkom“.
– Džabe se opireš, pre ili kasnije ćeš se opustiti. Pre ili kasnije ćeš zaspati, a tada neće biti pastuva koji bi te tako napunio zguza. Poslednji put kad smo ovo koristili, čovek koga smo ispitivali završio je s anusom širokim dva metra!
Trojica stražara su se smejala uglas. Leonardo je prekinuo zabavu.
– Želim da znam vaša imena…
Neočekivani zahtev zapanjio je sve stražare, osim Đulija, koji je već položio taj ispit:
– Hajde, hajde, recite vaša imena, pokažite malo snishodljivosti prema zatvoreniku. Samo mirno. On samo želi da upamti vaša imena kako bi se osvetio kad izađe odavde – šaljivi ton bio je više nego primetan.
– Pa neće izaći odavde – rekao je Stefano naivno.
– Baš zbog toga, ako je to jedna od njegovih poslednjih želja ispunite mu je – teatralno je odgovorio Đulio Sabanji, kako ne bi više gubili vreme.
– Sono Stefano Molinari, bedni pacove – uvreda je zvučala kao oponašanje uvrede.
– Sono Fabio Gambeta – drugi stražar ga je pljunuo.
– Sada vam više nema spasa. Kad izađem odavde osvetiću se – rekao je Leonardo, očiju punih besa.
– Ti to pretiš, firenceru? – uzvratio mu je Gambeta. Ovaj put ga nije pljunuo, ali je govorio agresivnije nego ranije.
Leonardo je pamtio njihova lica, povezujući ih sa imenima: Đulio Sabanji, Stefano Molinari i Fabio Gambeta.
– Ovo je obećanje – presudio je Leonardo tako sigurno u sebe da je tišina na trenutak nadvladala okrutne okolnosti.
Protekli su sati. Dvojica stražara su otišla da jedu i da se odmore dok se Leonardo njihao na tik od toga da bude proburažen falusoidnom piramidom naoštrenom samo za njega. Tokom čitave noći, nesanica izazvana stresom zbog okolnosti u kojima se nalazio omogućila mu je da razmišlja o mnogim stvarima. Morao je da postepeno usmeri energiju, da napne svaki centimetar mišića kako ne bi pretvorio snagu u slabost. Ali radoznali um vodio ga je daleko odatle. Prelazio je kilometre u mislima, ali ne horizontalno nego vertikalno. Poželeo je da može da poleti i da pobegne odatle; svemu da izmakne. Bila su mu potrebna samo dva krila. Zašto nam ih Tvorac nije obezbedio kako bismo mogli da pobegnemo iz podzemnog zatvora?
Leteti. Leteo je samo uz pomoć mašte. Zakleo se da će, ako umakne odatle, uložiti napore kako bi čovek na ovaj ili onaj način mogao da uzleti u nebo.
Zvuk cepanja kože smrskao je njegove misli. Leonardovo sve iscrpljenije telo gubilo je uporište i piramida je dosegla svoju žrtvu. Počela je lagano da probada tkivo između njegovih butina. Najpre je osetio ubod i grčevi su se raširili svuda po njegovim preponama. Bušenje od strane piramide stvaralo je iritantan bol.
Leonardo je pomislio na ženu čiji su ga vrisci naterali da se suprotstavi Đuliju. Tu ženu su, ovako ili onako, mučili Stefano i Fabio. Samo bog zna koji je bio njen zločin, ako ga je i bilo, i kakva li joj beše kazna. Pomislio je i na Saltarelija. „Dali su mu njegovo“ – šta li su značile te reči? Da li to da je sam Saltareli, nad kojim je navodno izvršen zločin, zatvorenik poput njih? Kakvog je smisla sve to imalo?
Kroz vrata se ponovo oglasio uzvik bola. Leonardo nije znao odakle je krik poticao. Znao je samo da su mu testisi trenutno na bezbednom. Jedna od strana piramide dodirivala mu je kožu pa je osećao hladnoću metala. Analnu zonu mu je pomeo bol. Nije mogao da proceni da li je rektum bio najviše pozleđen deo njegovog tela ili je, naprotiv, toliko se pomičući i napinjući, postigao da za koji centimetar pomeri težište i napravi prepreku prodiranju. Samo jedno mu je bilo jasno. Imao je ranu koja je krvarila.
Koliko vremena je prošlo? Minuti? Sati? Bilo mu je nemoguće da pouzdano zna, s obzirom na to da u prostoriji nije bilo nijedne šupljine kroz koju bi mogla da prođe prirodna svetlost. Da li je bio dan ili noć? Leonardo je pokušavao da razmišlja o svakodnevnim stvarima kako bi izbegao da misli o bolu.
Mamma, babbo, mislio je na roditelje. „Vitruvio“, mislio je na svog psa. Sigurno je danonoćno čuvao radionicu dok se vlasnik ne vrati. Iako još gotovo mladunče, taj napolitanski mastif bio je veran i veoma hrabar. „Želim da imam konja“, mislio je na konje, na to koliko mu se sviđaju i koliko je želeo da ima bar jednog. „Čim izađem odavde kupiću konja, iako zadugo neću moći da ga jašem“, uprkos nedaći, Leonardo je još mogao da se šali na sopstveni račun.


Odjednom se osvestio. Čulo se iznenadno komešanje po hodnicima. Da li su zaboravili na njega? „Glupog li pitanja“, pomislio je, „naravno da jesu. Ne žele da priznam, sve im je jedno.“ I stvarno je bilo tako. Pre ili kasnije, njihovu krivicu potkrepiće nekim dokazom i obesiti ih o prozore palate pod uslovom da budu dovoljno srećni, ili nesrećni, da prežive „ispitivanje“.
Leonardo ni u tri života ne bi mogao da zamisli šta će uskoro videti. Neko ko je ličio na sudiju davao je naredbe nekolicini muškaraca da brzo uklone Judinu piramidu. Neveliki trag krvi oslikavao je njegovu patnju: ne osećajući užarenu tačku oslonca iscrpljeno se predao. Muškarci su spustili Leonardovo telo vrlo pažljivo, kao s raspeća, i potpuno ga oslobodili kaiševa i užadi. Umotali su ga u kabanicu. S vremena na vreme se grčio usled vlage i hladnoće prostorije.
– Sada se opustite – prošaputao je ljubazan glas. – Došao je Lorenco de Mediči. Svi ste slobodni.
Leonardo je sklopio oči. Malo šta mu je bilo važno u tom trenutku. Sklopio je oči i poleteo.

7


2. jun 1476,
Bolnica nevinih, Firenca


Otvorio je oči. Odjednom se osetio izgubljen. Posle dva meseca tame, svetlost mu se činila nebeskom. Dnevna svetlost koja je dopirala kroz prozore imala je ukus pobede i istine. Ležao je opušteno, osećajući se kao da je bio pod neprekidnom negom poslednjih sati ili meseci. Nije mogao da bude siguran. Međutim, sama činjenica da su se u njegovoj sobi mešali svetlost lepe Firence i odjeci dečjeg smeha i njihove igre, koja se, po svemu sudeći, nije odvijala daleko od bolnice, činila mu se dovoljnom. Nije se sećao previše toga. Možda ga je jedino uporni bol u rektumu neizbežno podsećao na sopstveno, upravo okončano mučeništvo. To što se desilo bilo je gore od užasnog sna, čak i od noćne more. Bilo je previše stvarno.
Ne bez poteškoća, ustao je i promolio glavu kroz prozor. Kada su njegove zenice upile dovoljnu količinu svetlosti, koju poslednjih dana nije video, konačno je mogao da se usredsredi. Ispod prozora videvši Trg Santisime Anuncijate, odmah je znao gde se nalazi. Da li je to bila ironija ili sudbina? Šta god da je bilo, nije tu mogao ništa da učini. Bolnica nevinih činila mu se dobrim mestom za odmor. Zdanje je dizajnirala jedna od osoba kojima se najviše divio, Filipo Bruneleski, poznat kao „građevinar nemoguće katedrale“.
Zahvaljujući Filipu, umetnost linearne perspektive više nije bila zagonetka sa slikarske tačke gledišta. Izumeo je perspektivu konusa. Zahvaljujući tome, napravio je velika arhitektonska postignuća, a jedno od njih bilo je mesto gde se Leonardo telesno i moralno oporavljao. Arhitektura renesanse delila se na razdoblje do izgradnje Bolnice nevinih i na ono posle toga. U samoj bolnici tremovi veoma širokih stepenica koje je dizajnirao lično taj umetnik, značili su prekretnicu. Manje važno za arhitekturu a korisnije za obične građane bilo je pripajanje jednog kamenog udubljenja spoljašnjem zidu bolnice gde su žene anonimno mogle da predaju svoje tek rođene bebe kako bi sirotište preuzelo brigu o njima.
„Postoje dva načina korišćenja kamenog udubljenja“, mislio je Leonardo. „Onaj u Staroj palati može ti prekinuti život. Međutim, ovaj ovde može ti omogućiti novi.“
Pogledao je udesno. Neki ljudi su nosili kandila, što je, bez sumnje, moglo da znači da su se uputili u baziliku Santisime Anuncijate, gde je jedan monah inicirao čudesnu sliku objave, a završio ju je, kako je narod mislio, anđeo. Leonardo se opustio na nekoliko minuta, što je bilo dovoljno da se vrati svojim brigama. Sa desne strane nalazila se Ulica Servi, u kojoj su bile dve najznačajnije gradske crkve, ne računajući Santa Mariju Novelu.
Zamišljao se kako šeta trgom sa svojim psom Vitruvijem, napolitanskim mastifom, kojeg mu je poklonio majstor Verokio one nedelje kada je Leonardo odlučio da se osamostali. „Ako već ne mogu da vam poklonim anđela kakvog ste vi poklonili meni, darujem vam budućeg najboljeg prijatelja“, rekao je učitelj Andrea. Pitao se kako da nazove psa: Andrea, po učitelju, Fičino, po glavnom gradskom neoplatoničaru, ili Bruneleski, mada bi to zvučalo čudno. Na kraju se odlučio za ime Vitruvio, u čast Marku Vitruviju Polionu, rimskom arhitekti iz prvog veka pre Hrista. Tokom svog šegrtovanja u radionici imao je priliku da lista stranice nedovršenih rukopisa, smatranih usmenom tradicijom, iz knjige O arhitekturi, koji su krstarili radionicom, i bio je fasciniran napretkom. Tek posle više godina pročitaće kompletan, odštampan tom.11 Ali jezgroviti zapisi koji su spajali arhitektonska načela sa ljudskom anatomijom otvarali su mu ceo jedan novi svet mogućnosti. Tako je svog psa nazvao
Vitruvio kako bi se u budućnosti bavio ovim temama.
Gde li je Sandro? Leonardo je bio siguran da Botičeli ne samo da nije znao gde se on nalazi, nego ni u kakvoj je situaciji. Želeo je da ga zagrli i prepriča mu šta mu se događalo. U njemu se kovalo nešto što je ličilo na osvetu. Želeo je da i ta osećanja poveri svom najboljem prijatelju. Trebalo je i da rade na velikom kulinarskom projektu, mada Leonardu ne bi godilo da sad priča o viljuškama. „Prvih nekoliko meseci – toplo jelo na kašiku“, razmišljao je sarkastično.
Neizbežno je mislio i na roditelje, ali da bi izmakao bolu ponovo je u mislima prošao kroz oskudna sećanja iz potonjih sedmica, počev od hapšenja do kojeg je došlo četiri dana pre nego što će napuniti dvadeset četiri godine. Mamma mia, već mu je bilo dvadeset četiri leta, od kojih je proveo gotovo dva meseca kao zatvorenik. „Šta li je bilo sa mojim zatvorskim drugovima?“ Mučenje, „Đulio Sabanji, Stefano Molinari i Fabio Gambeta“, u potpunosti je pamtio imena i lica. Poslednje čega se sećao bilo je spasenje. Nije uspeo da prizove lik i ime osobe koju je video poslednju u zatvoru, samo ime osobe koja ga je izbavila.
– Lorenco de Mediči! – uzbuđeno je uzviknuo Leonardo.
Uzvik ipak nije bio plod plahovitog sećanja; sam Lorenco de Mediči ga je posetio u bolnici. Da Vinči je bio zapanjen te nije imao vremena da osveži pamćenje i priseti se da se palata Mediči Rikardi, robusno kockasto zdanje koje je dominiralo prostorom, nalazi na najviše petsto metara od bolnice, u Dugoj ulici.
– Polako, Leonardo! – prijateljski Lorencov ton samo je još više uznemirio Leonarda.
Vojvoda je tražio da ga njegovi pratioci sačekaju napolju, pošto je voleo opuštenost kad god bi bio okružen umetnicima.
– Opustite se, prijatelju Leonardo.
– Ali… – oklevao je Leonardo – izvinite na tome kako sam obučen. Da sam znao…
Lorenco de Mediči se nasmejao.
– Stvarno mislite, prijatelju Leonardo, da trenutno imate uslova da se razmećete lepim manirima i ponašate se kao ma koji samozadovoljni umetnik?
Leonardo je porumeneo.
– Smirite se, prijatelju Leonardo. Da li je sve u redu? Medicinska sestra koja se bavi vama upravo me je obavestila da ste spavali dva puna dana i da još niste uzeli ni zalogaja – zabrinutost vojvode Lorenca bila je iskrena. – Sedite, molim vas.
– Nisam baš u najboljem stanju da mogu da sednem, visosti. Što se odmora tiče, neću vas lagati, bio mi je potreban.
– Va bene, va bene. Treba li vam još nešto?
– Informacije, visosti. Šta se dogodilo? Kako ste nas našli? Šta je sa mojim drugovima?
Leonardo je ispucao pitanje za pitanjem. Urođena znatiželja i prekomerna radoznalost, u sadejstvu sa razumljivom brigom zbog onoga što mu se desilo učinile su da njegove reči zazvuče kao da su mu se zaplele u ustima.
– Polako, prijatelju Leonardo, jedno po jedno. Nismo baš sigurni šta se tačno dogodilo, ali nemam nikakvih sumnji da je ovo učinila konkurencija. Ko? Još je rano da to saznamo. Možda to nećemo nikad ni otkriti, ali najbolje od svega jeste da je već prošlo.
– Konkurencija? Nema ni četiri godine kako sam se osamostalio i upisao se u Udruženje Sveti Luka. Jedva da sam imao poslova, prošle godine jedan jedini, pri čemu sam ugovor potpisao pre nego što sam napustio Andreinu radionicu. A na sam taj posao nisam ni najmanje ponosan. Napravio sam grešku u perspektivi! Kakva bi to konkurencija mogla da vidi pretnju u mom radu!? – Leonardo je govorio sve glasnije. – Mada ću u odbranu te svoje slike reći da postoji tačka gledišta iz koje se sve savršeno nazire! Ako se hipotetički posmatrač namesti udesno od dela…
– Smirite se, prijatelju Leonardo, smirite – Lorenco je pokušavao da umiri svoju mladu nadu. – Konkurencije ima na sve strane. Ne zaboravite da sam mecena te iste radionice u kojoj ste se formirali i tako postali ono što ste danas. Ni najmanje ne sumnjam u vašu nevinost, a još manje u Verokijevu radionicu. Znam da nije baš najuobičajenije da se kreativnost učenika stavi iznad striktnih pravila ali cilj nije zloupotreba slobodoumnosti, a još manje sodomije. Ipak, svaki učenik formiran u toj radionici, kao i onaj u konkurentnoj radionici, onoj koju vodi Antonio del Polajulo, znači pretnju za sve umetnike koji nastaju. Uzmite mene kao primer. Svestan sam da nisam najbolji posrednik. Priznajem to, iako imam druge vrline. Mislim da sam vešt diplomata ali čak i tako, čovek nehotice stvara neprijatelje. Tu su papini bankari, Salvijatijevi. Polako podrivaju moral firentinskih porodica, kao u slučaju porodice Paci. No to me ne brine. Ne verujem da će postati opasni. Neki Firentinci me se plaše i ne ostaje mi ništa drugo do da vladam apsolutnom moći i autoritarno. Vaš slučaj je drugačiji, prijatelju Leonardo. Neko prema vama oseća bes i zavist, i to toliko da je bio spreman da žrtvuje još tri osobe.
Leonardo se na čudesan način prisetio gradskih slikarskih radionica. Unutar jedanaest kilometara zidina, četrdeset i četiri odbrambena tornja i jedanaest dobro zaštićenih ulaznih vrata, moglo se računati, u četiri quartieri na koje je bio podeljen grad, na sedamdeset i pet hiljada žitelja, sto osam crkava, pedeset trgova, trideset tri banke i dvadeset tri palate sa obe strane reke Arno, sjedinjene sa četiri mosta. Gledajući ekonomiju, koja je i njega zanimala, mogao bi naći u Firenci nekih dvesta sedamdeset radionica vune, osamdeset i četiri za obradu drveta i gotovo isto toliko njih posvećenih trgovini svile. Ali umetničke radionice – u vezi sa slikarstvom, skulpturom i arhitekturom – odlučile su da se udalje od domaće radinosti i da ne budu sa njima ni u kakvim esnafskim vezama, kako bi uživale u većoj kreativnoj nezavisnosti. Koliko je takvih radionica moglo da bude u Firenci? Na neke stvari nije obraćao dovoljno pažnje, što je umelo da se završi loše po njega. Uvek ga je mrzelo da izbroji radionice svojih rivala. Leonardo se takmičio jedino sa sobom. Ili je barem takvo bilo njegovo uverenje. U svakom slučaju, u to vreme, Firenca je bila jedan od najvećih evropskih gradova. „Mesto ogromne konkurencije ili mesto u kojem je teško steći ime?“ Ostavio je po strani svoj nemar i pomislio na bližnje.
– Kako su Bačino, Tornabuoni, Bartolomeo? Jesu li dobro?
– Ima i dobrih i loših vesti – Lorenco je spustio pogled, uzdahnuo i nastavio: – Lionardo Tornabuoni je dobro. Našli smo vas zahvaljujući njemu. Rod mi je, za ime boga! Ne znam kako to nisu uvideli ovi u Podesti. Moja majka hoće da izravna račune s njihovim Savetom. Želi da pretvori Podestu u biblioteku ili izložbenu salu, da završi jednom za svagda sa užasima koji se tamo priređuju. Ne verujem da će doći do toga, ali moja majka ne zna šta znači nemoguće. Što se krojača tiče… Sledeći put će morati da se moli bez ruku…
– Odsekli su mu ruke? Bez suđenja? – Leonardo je eksplodirao.
– Kao i jezik, pretpostavljam zato što vas je izdao… Biće da su zatvorski stražari bili pijani…
– Hrabrih li kurvinih sinova! – Leonardo je udario u prozorski okvir i prineo šake licu.
– O Bartolomeu nismo ništa saznali. Ili je pobegao, ili odatle nikada nije izašao. Što se Saltarelija tiče – Leonardo je otvorio oči – našli su ga na obali Arna, pod Starim mostom. Bio je okružen trulim mesom i ribom. Živ je, ali očigledno pretučen i silovan. Imao je priličan rascep na analnom otvoru i koji zub manjka. Sve ovo je dosta neobično. Obećavam da ću povesti istragu kako bih našao najodgovornije. Neko iz Noćne straže moraće da odgovara za te zločine.
Suze su se zakotrljale niz obraze dvadesetčetvorogodišnjeg mladića rođenog u Vinčiju. Nije on previše cenio svoje sadrugove iz ćelije; zapravo, čak su ga uznemiravali. Jakopa Saltarelija nije ni poznavao. Ali ono što im je učinjeno bilo je nepravda i ludost.
– Vojvodo Lorenco – rekao je, brišući suze – bili smo… nevini smo, nismo ništa učinili. Jakopo je bio samo model.
– Znam, prijatelju Leonardo. Sve i da nije tako, svi umetnici tvojih godina znaju da poštujem svačiji izbor, neka idu u krevet s kim hoće. Sve mi je jedno da li su to odnosi između muškaraca, žena… Ali optužba za sodomiju bila je namerna. Oko četiri stotine ljudi optuženo je za to svake godine, a četrdesetak njih kažnjeni su ili bar mučeni. Moram nešto da preduzmem… Kakvi su vaši planovi?
Leonardu je trebalo vremena da odgovori. Bilo mu je neophodno da ponovo sredi sopstvene misli. Nije mogao da poveruje da je ono što se dogodilo njegovim zatvorskim sapatnicima bilo zbog nepravične optužbe. Nije imao objašnjenje za toliko zlo.
– Ne… ne znam… – pokušao je da pronađe prikladne reči. – Pretpostavljam da ću da vidim u kakvom je stanju moja radionica. Mora da je dosta zapuštena. Moj pas bi trebalo da je tamo. Pokušaću da obnovim kontakt sa prijateljima…
– Pokušajte da se odmorite, prijatelju Leonardo. Ako vam budem bio potreban, ne oklevajte da me potražite u palati.
– Hvala, visosti…
– Da bi istorija nastavila da se piše, potrebni su nam umetnici poput vas.
Uz ovaj kompliment, Lorenco de Mediči već je napuštao bolničku sobu. Pre nego što je prešao njen prag, još jednom je čuo Leonarda.
– Još samo jedno, visosti – rekao je. – Nađite krivce. Preklinjem vas. Upamtite da onaj koji ne kazni zlo, naređuje da se ono ponovi.

8


25. april 1478,
Firenca


U poslednje dve godine u čitavoj Evropi neprestano je dolazilo do promena. Burgundiju i njene snage u bici kod Nanta porazili su Švajcarci. Vesti o načinu na koji je Karlo Ćelavi skončao bile su jezive. Iberijsko poluostrvo nasledilo je rat koji je sukobio Izabelu, kraljicu Kastilje, nakon smrti Enrikea Četvrtog 1474, sa njenom rođakom Huanom Beltranehom. Ishod je bio neizbežan: osim u slučaju kakvog iznenađenja u poslednji čas Izabela će nastaviti da vlada kraljevstvom Kastilje. Možda su ono što je najviše brinulo u vezi sa zemljama na drugoj strani Sredozemlja bile povremene vesti, ponekad obične izmišljotine, koje su ukazivale na to da će neizbežno biti formiran Sud Svete inkvizicije.
U italijanskim državama svi su govorili o Veneciji. U ratu protiv Turaka, započetom 1463. godine, iako je italijanski grad raspolagao moćnom odbranom bio je na ivici poraza od osmanlijske mornarice. Albanska obala i ostrva Lemnos i Negropont pripremali su se za neizbežnu invaziju. Rim pod vladavinom Frančeska dela Roverea, poznatijeg kao papa Sikst Četvrti, nije se slagao sa liberalnom politikom Lorenca de Medičija prema umetnicima. Papa nije bio ni naročit uzor u umeću posredovanja. Sikst Četvrti vladao je tako što je unapređivao one koji su mu bili lojalni. Njegova naklonost sopstvenoj porodici u tom smislu počinjala je ozbiljno da zabrinjava. Bar dvadeset pet njegovih srodnika uživalo je privilegovan status. Sukob u Firenci bio je toliki da je Sikst za svog mandata odredio rođaka Đirolama Riarija za novog vladara Toskane. Pre nego što on preuzme vlast, Lorenco i porodica Mediči trebalo je da nestanu. Papa Sikst Četvrti postavio je jedan jedini uslov: bez ubistava.
U samoj Firenci sve je mirisalo na izdaju budući da za obične građane nije bila tajna da se približava rat za premoć u gradu između porodice Mediči i bankarske familije Paci. Lorenco Veličanstveni, koji je bio na čelu grada, previše se opustio ceneći da je značaj njegovog porodičnog imena dovoljan da spreči ma kakav pokušaj narodne pobune. Ali nije bilo tako. Dok su se jedni divili njegovoj vladavini, nastojanjima da potisne zastarele srednjovekovne običaje i podstakne intelektualni razvoj koji je prosvetlio grad, drugi su smatrali da je Lorenco pretvorio svoje teritorije u svojevrsnu feudalnu državu, čijom ekonomijom je upravljao on sam. Strah se raširio ulicama. Samo je ostalo pitanje kako i gde će se pobuna dogoditi, dok je odgovor na pitanje zašto bio jasan.
Đirolamo Riario uspostavio je neophodne kontakte kako bi preuzeo mesto koje mu je obećao lično predstavnik Boga na zemlji. Nakon brzog i za obe strane povoljnog dogovora obezbedio je bankarskoj porodici Paci monopol na bogata rudna nalazišta stipse u blizini Tolfe, kao i izvesna prava kod banaka Svete stolice. Ništa nije moglo da krene po zlu. Pacijevi su čekali poslednji podsticaj. Nekoliko meseci ranije, Lorenco Mediči ih je javno optužio za ometanje poslova Firence u kupovini malog grada Imola. Đirolamo je bio naročito oprezan dok je Pacijevima obezbeđivao neophodne informacije kako bi svoj briljantni plan sproveo u delo; nastojao je da ne zalazi u podrobnosti. Odlučio je da ignoriše jedini papin uslov, „bez ubistava“. Na kraju krajeva, cilj će opravdati sredstva.
Usred ovog skrivenog pseudopolitičkog rata, Leonardo se bavio izradom oltarskog kipa koji mu je bio naručen za kapelu San Bernardo u Palati vlade, zahvaljujući nedavnom uspehu sa slikom Devica s karanfilom za porodicu Mediči, i portretom Đinebre de Benči, narudžbinom njegovog prijatelja Bernarda Bemba, koji je pokušavao da postane senator i vladar Ravene. Rečenu narudžbinu je najpre dobio Filipino Lipi, u to vreme još jedan prijatelj Sandra Botičelija i njegov kolega u Udruženju Sveti Luka. Velikodušno je prepustio posao svom voljenom Leonardu i on je preuzeo naknadnu porudžbinu, sada već u Sali del Udijenca Palate vlade, iliti Stare palate. Ni u tom kontekstu poslodavci nisu bili ni najmanje zadovoljni poslom koji je za njih Leonardo obavio. Nije se radilo o lošem kvalitetu nego o odlaganju rokova. Leonardo se u svojoj radionici mnogo više bavio inženjerskim, hidrauličkim i aeronautičkim poslovima nego crpljenjem boja za svoj novi rad. Čak se upetljao u opskurnu umetnost alhemije. Želeo je da upozna sve oblasti, bez obzira na to šta o njima mislili njegovi sugrađani. Susedi su se navikli na neobične zvuke koji su iz njegove radionice dopirali i danju i noću, i neki su se već umorili, pitajući se šta se to dovraga zbiva unutra, jer su najčešće, umesto odgovora, nailazili na ćutanje njenog vlasnika. Možda da bi se zaštitio ili zato što je voleo da se okruži aurom misterije, Leonardo je nametao tajnu kao zakon. Veoma nepoverljiv u vezi sa svojim izumima i dugoročnim projektima ali i sa vlastitim proučavanjima i zabeleškama, Da Vinči je tokom tog razdoblja počeo da piše. To je činio „na čudan način“, kako su upozoravali retki privilegovani koji su ulazili u njegovu radionicu kao mušterije. Leonardo je usavršio pisanje zdesna nalevo, kao odraz u ogledalu, da niko nakon mogućeg upada i njegovog ponovnog boravka u zatvoru ne bi mogao da zna išta o njegovim eksperimentima.
Prostorija u kojoj je radio nije raspolagala sa dovoljno prirodnog svetla da bi bila slikarska radionica u punom smislu reči. U poslednje vreme delao je u tolikoj potaji da su prozori stalno bili zatvoreni i njegove projekte su osvetljavale samo ogromne voštane sveće. Sunčevi zraci bi ušli jedino dok je primao kakvu mušteriju, a posete njegovoj radionici su se postepeno proredile. Jezici su bili zlobni koliko i brzi, pa je Leonardo ubrzo primao porudžbine samo iz obližnjih naselja izvan zidina Firence.
Izolovanost kojoj se podvrgnuo nije smanjila broj sumnjivaca pa se, nesklon ponovnom otvaranju prema svetu i uspostavljanju izgubljenog poverenja, u čemu bi mu mogao pomoći njegov veliki retorski dar, zatvorio u svoju radionicu. Nedostajao je kolegama iz akademije Svetog Marka.
Za njega su to bile dve vrlo teške godine. Očekujući vesti Lorenca de Medičija u vezi sa nepravdom koja se dogodila u palati Podesta, Leonardo se i danju i noću borio protiv mučnih košmara. Ako je tokom dana izbegavao da bude blizu grupa dece koja su trčkarala Trgom vlade kako se ne bi doveo u vezu s prikrivenom prostitucijom, noću je vodio računa da ne nabasa na kakvu javnu kuću, bilo da su u njoj usluge nudile žene ili muškarci. Nije znao ko bi mogao da ga prati. Možda je u pitanju bio puki strah ali u preteranu opreznost terala ga je strepnja da će dospeti u zatvor sa još tri svinje koje su koračale na dve noge.
Za vreme te dve godine, preduzetnički duh vodio je Leonarda u ostvarenje jednog od sopstvenih snova. Da li zbog strasti ili da ne bi mislio na sve što mu se dogodilo u zatvoru, Leonardo je ubedio svog prijatelja Sandra da blizu Starog mosta započnu svoj kulinarski pokus u gostionici Tri Sandrove i Leonardove žabe. Još nisu bili dovoljno slavni da bi taj posao bio nesporno uspešan. Iako je otvaranju zaista prisustvovao veliki broj tadašnjih umetnika, pre svega šegrta i pomagača ali i poneki učitelj poput Andree del Verokija, nedostajao je neko iz porodice Mediči ko bi gostionicu učinio prestižnom od prvog trenutka. „Neravnopravan tretman“, tvrdili su, ne bez razloga. Moglo je to da bude najznačajnije otvaranje gostionice od svih ostalih, ali prisustvo najvišeg plemstva ne bi dobro prihvatili donatori, koji su obezbeđivali nužne troškove za takve proslave. Sve je to i dalje bilo sasvim dovoljno da Leonardo na radionicu obraća najmanju moguću pažnju i da se potpuno posveti novom poslu. Izvanredno dekorisana trattoria već je sama po sebi privlačila pažnju. Namerniku je bilo dovoljno da priđe vratima kako bi savršeno jasno video prirodnu podelu: levi bok gostionice dekorisao je Sandro Botičeli, a desni njegov ortak, Leonardo, iz Vinčija. Na tom mestu nije bilo nadmetanja. Taman posla, njih dvojica nisu bila samo u savršenoj harmoniji nego i u savršenoj sinhroniji. Ako bi čovek gledao sleva nadesno, mogao je dobro da uoči razlike u njihovom zasebnom stilu, ali ako bi usmerio pažnju na sredinu gostionice, sfumato, koji je Leonardo počeo da usavršava, ispunjavao je svoj cilj. Dvojica umetnika su spajanjem svojih stilova izgradili zajednički stil kuhinje.
Međutim, nije se sve odvijalo onako kako su oni želeli. Jednog jutra, jedan od kuvara zatresao je vrata Leonardove radionice uz užasnu vrisku. Leonardo se zaprepastio i trebalo mu je nekoliko minuta da dođe sebi dok je trčao gradskim ulicama, sledeći svog radnika, ali i dalje ne shvatajući šta se dešava. Kada su stigli do gostionice, brzo se pribrao. Sandro je klečao, opuštenih ruku i pognute glave. Plamen ga je gotovo milovao po licu. Ogromna vatra proždirala je gotovo sve. Čak ni blizina reke Arno nije bila dovoljna da umiri požar, čiji se dim video sa svake tačke zidina koje su okruživale grad. Nije sve to bilo slučajno. Pre toga lokal je nekoliko sati bio zatvoren. Neko je odlučio da uništi Leonardove snove. To se dešavalo već drugi put. Leonardo nije plakao, ali Sandro jeste za obojicu. Mladić iz Vinčija osećao je bes kao i onda dok ga je milovala „Judina kolevka“. Osveta koju je pokušavao da izbegne postajala je lična.
Posle nekoliko sedmica, bol je počeo da se ublažuje. Obojica su se vratila onome što su umela najbolje da rade: slikanju. Ponovo su otvorili vrata svojih radionica. Međutim, Leonardo je zatvorio vrata svoje ljubavi i svoga srca.
Njegov kolega i prijatelj Sandro Botičeli naporno je radio za Lorenca di Pjerfrančeska de Medičija, poznatog kao Narodnjak, rođaka vladara Republike Firence, Lorenca de Medičija. Bilo je to komplikovano za Bure, jer je Lorenco di Pjerfrančesko zbog nesporazuma oko podele nasledstva Pjera Medičija, svog oca Pjera Nadutog, upravo prekinuo sve odnose sa svojim rođakom. Svađa između srodnika nije se završila na tome i Sandro se našao sred porodičnog rata, između dveju strana. „Previše dugova jednih za tolike troškove drugih“, mislio je Sandro. Međutim, Lorenco di Pjerfrančesko postao je kamen temeljac Botičelijeve ekonomije, jer je Proleće bila samo prva narudžbina u nizu onih koje će slediti. Osim toga, drvena ploča na kojoj je slikao bila je velika, dva metra visine sa tri metra širine, što je značilo mnogo boja. Sve u svemu, radilo se o svoti novca koja nije bila za potcenjivanje. Nije mogao da odbije ovu ponudu, iako se nadao da će se Lorenco Veličanstveni odlučiti za njega.
Lorenco de Mediči je zapravo počeo da ignoriše i Sandra i Leonarda. Briga Veličanstvenog za stabilnost grada bila je tolika da je posvećivao malo vremena umetnosti, pre svega tih dana, neposredno pre proslave uskršnje mise u crkvi Duomo.
Zabrinutost vladara Firence nije mogla da bude manja, mada će se, iako on za to nije znao, uskoro desiti jedan od najvećih atentata u italijanskoj istoriji.
U Firenci se smrklo.

9


26. april 1478,
katedrala Santa Marija del Fjore, Firenca


U Firenci je svanulo.
Nedelja 26. aprila leta gospodnjeg 1478. probudila se čista i jasna. Dan je bio osunčan, baš kao naručen za praznik. Grad se spremao za učešće u uskršnjem danu. Oni najpovlašćeniji uživaće na posebno određenim mestima za njih na misi koja će se održati u katedrali Santa Marija del Fjore, smeštenoj na prilično prometnom trgu, mestu na kojem su se Firentinci obično šetali u predvečernjim i večernjim satima. Misu će održati posebno važna zvanica, kardinal Rafaele Riario, Đirolamov rođak i papin nećak. Katedrala, koju je 1436. osveštao papa Euđenio Četvrti, bila je ukrašena kao i svake godine, kako bi primila probrano toskansko društvo.
Sve je bilo spremno, trg je vrveo od ljudi. Sa jedne strane, bili su prisutni pripadnici buržoazije, koji su se, ne mogavši da uđu i uživaju u ceremoniji, zadovoljili da vide kako u pratnji do ulaza u katedralu prolaze slavne ličnosti epohe. Sa druge strane, tu su bili i ulični prodavci koji su pokušavali da izvuku neki ćar, kao i bogalji i lutalice, koji su, koristeći verski trenutak i datum i nastojeći da zauzmu mesto što bliže katedrali, na sunce iznosili sve svoje govorno umeće kako bi izvukli štogod od najdostojanstvenijih i onih duhom najkolebljivijih. Lopovi su bili usredsređeni, pošto je dan poput uskršnjeg po prilikama za pljačkanje neopreznih putnika mogao da se uporedi sa čitavom jednom običnom sedmicom.
Pravo pristupa imali su, baš ovim redosledom, pripadnici plemstva, bankari i sudije, lekari i umetnici učlanjeni u neko esnafsko društvo sa dokumentom koji je to potvrđivao. Kao da su zvanice nanošene pipetom, klupe Santa Marije del Fjore su malo-pomalo počele da se ispunjavaju. Atmosferu su smirivale snažne mere obezbeđenja, uključujući i dnevne smene Noćne straže. Očigledno se nastojalo da tokom rituala vladaju mir i ozbiljnost.
Lorenco de Mediči došao je na misu ne samo u društvu svoje supruge Klariče Orsini i svog bolesnog brata Đulijana de Medičija, nego i majke Lukrecije Tornabuoni i svoje dece, osmogodišnje Lukrecije, šestogodišnjeg Pjera, Magdalene, devojčice od pet godina, i trogodišnjeg Đovanija, te njihovih učitelja i vaspitača. U pratnji Veličanstvenog koračao je i njegov lični sekretar Anđelo Policijano, humanista iz Montepulćana. Kod kuće su ostali Luiđa i tek rođena Kontesina, koje su bile premale da bi se mogao sprečiti njihov spontani plač.
Lorenco i njegovo društvo u katedralu su krenuli rano ujutro, iako je palata Mediči bila nadomak Trga katedrale, povezana Dugom ulicom. Koliko god zdanje najmoćnije gradske porodice spolja delovalo kao solidna, čvrsta i nesalomiva tvrđava, u njegovoj unutrašnjosti nalazilo se sve ono što se nije videlo s pročelja. Lorencov deda Kozimo de Mediči u svoje vreme prikupio je radove Donatela, Paola Učela, Đota i Fra Anđelika. U kabinetu Veličanstvenog pak čuvani su relikvije, dragulji, novac i biblioteka od preko hiljadu tomova, uključujući i rukopise u kožnim povezima.
Nevidljiva senka Đirolama Riarija, nećaka pape Siksta Četvrtog, nadnela se nad ceremoniju. Iako je ostao u Rimu kako ga ne bi smatrali učesnikom kakvog vandalskog čina, rasporedio je svoje igrače kao u dobroj partiji šaha. Đirolamove glavne figure bile su: njegov rođak, kardinal Rafaele Riario, koji je držao misu; novi nadbiskup iz Pize Frančesko Salvijati, koji nije trebalo da pobudi nikakvu sumnju ako pristupi gonfalonijerskim sobama12 Vlade i Stare palate; Frančesko de Paci, sada papin rizničar i glavni predstavnik familije koja je bila rival Medičijevima; i, na kraju, Bernardo Bandini Barončeli, bankar i plaćeni ubica koji je iskoristio svoje poznanstvo sa moćnom porodicom i nije gubio vreme. Dok je sunce izlazilo, posetio je Đulijana, Lorencovog brata, u njegovom stanu. Bolest za koju se pretpostavljalo da je ophrvala Đulijana posejala je sumnju među zaverenike jer nisu znali da li će i on biti prisutan ili pak ne, što bi u potpunosti poremetilo planove Pacijevih. Čim je stigao u katedralu i prošao proveru straže, Bernardo je konstatovao da je njegova meta prisutna, i to u veoma doteranom izdanju.
Čim mu je prišao, čvrsto je zagrlio Đulijana, navodno prijateljski, a u suštini da prikrije znatno okrutniji cilj. Grleći ga, Bernardo je proverio da li je Đulijano na misu pošao naoružan. Nakon laskanja mlađem bratu Veličanstvenog, opravdao se potrebom da obezbedi mesto u katedrali i požurio kako bi preneo vest: Lorenco i Đulijano de Mediči biće zajedno na misi. Jedine dve mete, samo dva čoveka manje, i – jedna porodica i njena moć biće uništene.
Lorenco i pratnja su u Dugoj ulici, na putu do katedrale, strogo birali kome će od radoznalaca dopustiti da im se približe i pohvale vrline njihove porodice. Najviše komplimenata dobila je Klariče Orsini zbog lepote, dok je njena svekrva Lukrecija Tornabuoni bila hvaljena zbog nesebičnog pomaganja ljudima. Ne samo oni znatiželjnici koji bi mogli uzrokovati bilo kakav incident, nego i oni za koje je procenjeno da će previše zadržati povorku, bili su sklonjeni s puta bezobzirno grubo. Kada su Medičijevi stigli na trg, čuvari su im načinili prolaz, sklanjajući ljude i životinje u gomili. Masa se gurala da bi uživala gledajući vladarsku porodicu. Iako su im njihovi načini finansiranja i raspodele javnih troškova postali sumnjivi, Firentinci su uglavnom voleli Medičijeve, u čemu im nije smetao čak ni njihov prikriveni despotizam, vođen interesima porodice.
Udesno od glavnih vrata uzdizalo se impozantnih osamdeset i dva metra čiste umetnosti. Katedrala je bila još jedan veliki simbol grada, iako je važila za nešto manje prestižnu od velike kupole maestra Bruneleskija. Zvonik koji je nepravedno bio nazvan Đoto, mogao je da zahvali za svoje postojanje i slavu ne samo pomenutom Đotu di Bondoneu, nego i talentu Arnolfa di Kambija, koji je započeo gradnju katedrale, Andrei Pizanu koji je nastavio Đotov rad i, na kraju, Frančesku Talentiju, koji je svemu dao konačni oblik. Na uskršnji dan zvonik je ravnodušno i nepomično posmatrao sve one koji su ulazili u katedralu Santa Marija del Fjore.
Najpre je ušla visoka i zgodna prilika Lorenca de Medičija. Taj inteligentni čovek savršenog pamćenja bio je veoma poznat po duhovitosti i briljantnom sagovorništvu. Međutim, njegove crte lica nisu bile naročito privlačne. Lorencove oči i nos, pa čak i boja glasa, na prvi pogled izazivali su sumorne i neprijatne utiske. Ali Lorenco je znao kako da skrene pažnju sa svog izgleda na temu razgovara. Sabesednici bi brzo zaboravili na sagovornikovo lice.
Obučen u svečanu odeću bele, ljubičaste i zelene boje, sa ljiljanima izvezenim francuskim vezom, privlačio je pažnju svih plemića. Njegova srebrna kaciga sa plavim perjem mogla se primetiti iz bilo kog ugla katedrale. Prethodno je naredio svojim savetnicima da budu u toku svake mogućnosti sklapanja poslovnih dogovora, uprkos tome što se Crkva izričito protivila pregovorima, sklapanju poslovnih sporazuma i utvrđivanje cene u božijoj kući.
Na samom ulazu, velika i teška zavesa delila je unutrašnjost crkvenog broda. Za žene je bila predviđena leva strana, u firentinskom žargonu sinistra; muškarci bi išli desno. Što je viši bio nečiji položaj u društvu, seo bi bliže glavnom oltaru. Prvi red bio je, sleva nadesno, rezervisan za porodicu Mediči čiji su pripadnici, kao i članovi svite, brzo zauzeli udobna sedišta.
Za manje od deset minuta svi su se smestili u crkvenom brodu širokom devedeset metara, koji je mogao da primi deset hiljada ljudi. Poslednji koji su prispeli, a nisu imali obezbeđena sedišta, zadovoljili su se smeštajem u pobočnim hodnicima sa ugaonim lukovima. Poneko se usudio da sedne na hladni mermerni patos iscrtan pretežno belim i crnim geometrijskim figurama. Iz prvih redova mogla se videti staklena ukrasna površina kupole koju je dizajnirao maestro Donatelo.
Mnogi viđeni ljudi zauzimali su svoja mesta. Ko god bi bacio pogled na prisutna lica, mogao je prepoznati Frančeska Albertinija, sveštenika koji je pisao turističke vodiče za Firencu; Đovanija Pika dela Mirandolu, humanistu čiji je mecena bio Lorenco; Domenika Girlandaja, koji je tek stigao iz Rima i njegovu buduću suprugu Kostancu di Bartolomeo Nuči, koji su sedeli pored Sandra Botičelija; Kozima di Lorenca Roselija, poznatog po radovima sa religioznim temama; mladog Pjetra Peruđina, upravo pristiglog iz Umbrije, kog je Lorenco visoko cenio; ili Antonija di Jakopa Benčija Polajula, autora reljefa krstionice zajedno sa tada već pokojnim Đibertijem.
Nekoliko minuta pre početka ceremonije, dok su prvi redovi uživali posmatrajući posebno pripremljenu dekoraciju za tu priliku, a u hodnicima se započinjali poslovni razgovori, došlo je do sasvim laganog, gotovo neprimetnog komešanja. Oko glavnog oltara lagano je kružio sveštenik Stefano da Banjone, oslovljavajući polako prve vernike koji su se okupili da sačekaju kardinala. Poslednji kog će pozdraviti biće Lorenco de Mediči, nakon što pozdravi i njegovog brata Đulijana. Kad je Da Banjone završio, pogledao je ka jednom monahu koji se nalazio iza episkopskog trona nad glavnim oltarom. Bio je to pogled na koji je čekao Antonio Mafej. U svojoj svešteničkoj odeždi, okrenuo se, dajući time znak na koji su čekali zaverenici.
Zastave Firence koje su visile sa četiri galerije koje su činile crkveni brod, pale su na prisutne. Zbrka koja je nastala ličila je na hekatombu.13 To nije bio samo znak za izdajnike već i najava za čitav niz napada. Trebalo je da stara Firenca padne i uskrsne u rukama Pacijevih, pod kontrolom pape. Rafaele Riario nije bio prisutan.
Medičijevi i njihova pratnja najednom su se uzbunili. Ipak, za pojedine bilo je kasno. Razni čuvari, koji nisu očekivali tako masovan napad, navikli samo na borbu protiv ponekog dosadnog namernika, bili su savladani s leđa i beživotno pali na pod. Prvobitno naređenje bilo je da se skinu glave samo osovini Medičijevih, Đulijanu i Lorencu, ali zahvaljujući plaćenicima, Santa Marija del Fjore je na kraju više podsećala na jednu od mesara kod Starog mosta nakon klanja nego na katedralu. Zvuke koji su pratili metež i krike dama u nevolji zaglušio je glas Frančeska de Pacija. Bio je to glas koji je objavljivao rat.
– Ja sam Frančesko de Paci! Došao je čas da se okonča tiranija Medičijevih!
Odmah zatim, trojica ljudi su skočila na Đulijana, dok je isto toliko njih pokušalo da stigne do Lorenca. Đulijano nije imao vremena da reaguje. Bolest koju je nedeljama vukao prilično ga je oslabila. Nažalost, bio je lak plen za ubice. Velikodušnošću Bernarda Bandinija, Jakopa Pacija i njegovog sekretara Stefana, za kratko vreme primio je devetnaest uboda nožem. Iako je njegova smrt bila brutalna, nastupila je brzo. Đulijano nije mogao da preživi već jedan od prvih uboda koji mu je praktično razmrskao grudi. Videvši reke krvi po patosu bazilike, Frančesko de Paci nahuškao je Bandinija na njegovu obližnju i poslednju metu, Lorenca de Medičija. Dotle su se druge ubice u besu i žudnji za ljudskom krvlju iživljavali na Đulijanovom lešu koji je ostao gotovo neprepoznatljiv. Na nekoliko metara odatle, jedna majka je na vratima Neba prolazila kroz pakao. Lukrecija Tornabuoni je panično pala na pod i počela da zapomaže. Pratnja je pokušala da joj pomogne, ali Lukrecija je više volela da strada tu nego da pobegne.
Sva pažnja bile ja usmerena na Lorenca de Medičija. Jedan nesrećni ubod mu je zakačio vrat. Rana nije bila preduboka, uz dobru negu mogao je da je preživi. Istinski problem glave porodice Mediči, zapravo, bio je kako da se spase iz te situacije. Dok se njegov telohranitelj upinjao da sačuva Veličanstvenog izvan domašaja šačice ubica, Frančesko de Paci i Bernardo Bandini sustigli su ga kod glavnog oltara. Stefano da Banjone i Antonio Mafej želeli su da se pridruže zabavi. Lorenco je bio ljubitelj sporta, naročito mu se sviđao calcio koji je igrao na Trgu Svetog krsta, tokom Kalendimađa14 i zabava u čast Kristifora Kolumba, a u visokim društvenim krugovima po otpornosti i telesnoj snazi bio maltene bez premca. U tome je možda jedino Frančesko de Paci mogao da se nadmeće s njim. Izmičući progoniteljima, Lorenco je uspeo da snažnim udarcem nogom smakne Bandinijevu ruku sa svoje odeće. Mogao je da čuje lomljenje kostiju i bolni vrisak izdajnika dok je padao na pod. Frančesko je i dalje progonio Lorenca, koga je spazio i Anđelo Policijano. Čekao ga je u sakristiji, tik uz Galeriju začeća, nameravajući da ga sakrije dok se sve ne sredi.
Ono što se dalje dešavalo, Lorenco de Mediči je upamtio prilično zbrkano. Kao da je posredi bila najbolja vojska na kugli zemaljskoj, prisutni na misi su se, videvši kako porodica Mediči postaje žrtva terorističkog akta, sjedinili duhom i priskočili u pomoć njenim sve malobrojnijim članovima. Svako je činio što je mogao, tek, kao životinje su se bacili na zaverenike, onesposobljavajući jednog po jednog. Šačica ljudi stala je između Frančeska de Pacija i Lorenca de Medičija. Nenaoružani i potpuno nepripremljeni na borbu, dospeli su pod udar zaverenikovog mača. To je trajalo kratko, ali je dalo dovoljno vremena Lorencu da nestane. Na nekoliko metara odatle, Policijano je bežao ostavljajući poluotvorena vrata sakristije između dve statue apostola. Frančesko je odlično poznavao sakristiju katedrale. Nije bilo izlaza. Ako bi rana na vratu Lorenca de Medičija nastavila da krvari, on bi ubrzo iznemogao. Frančesko je očekivao da bi moglo da mu ide naruku to što je Veličanstveni iznenađen, priteran u škripac i nezaštićen. Kad je dospeo do vrata, zgrabio je mač sa kojeg su i dalje curili ostaci života Lorencovih simpatizera koji su pokušali da preduprede novi zločin. Pogledao je nagore. Pozdravilo ga je „uzdignuće“ na lineti od emajlirane terakote koju je izradio Luka dela Robije. Na licu mu se oslikao zlokoban osmeh. Želeo je da uživa u trenutku. Pogledao je još jednom iza sebe kako bi bio siguran da niko neće prekinuti njegove trenutke zadovoljstva.

10


16. jul 1451. – 15. april 1452,
Firenca–Vinči


Godine 1451. gospodin Pjero Fruosino di Antonio da Vinči brojao je dvadeset četiri godine i već je u gradu počinjao da važi za perspektivnog javnog beležnika. Živeo je u gradiću Vinčiju, koji je pripao Firenci 1254, i nalazio se na nešto manje od trideset kilometara od nje. Svoj skromni posao vodio je na Trgu Svete Firence pored opatije Florentina, koja je bila već čitav vek slavna, jer se u njoj molila Beatriče Portinari, rana Danteova ljubav, oličena u njegovoj Božanstvenoj komediji. Kancelarija se nalazila na odličnom mestu, ispred palate Podesta i nadomak centra grada, što je Pjeru omogućavalo dovoljno prometa da uspostavi potrebne kontakte. U stvari, pregovori s opatijom da preuzme njene poslove koji su se ticali notarstva počeli su da daju ploda. Ako bi uspeo da se dogovori, uskoro bi pod njegov nadzor dospeli samostan San Pjetro Martire i – zašto da ne? – bazilika Santisima Anuncijata. Sa ova tri asa u rukavu, Pjero bi privukao dovoljno pažnje da se Medičijevi zainteresuju za njegove talente.
Iako mlad, gospodin Pjero bio je škrtica. Bila mu je veoma jasna svrha sopstvenog života: nagomilati što više novca kako bi mogao da se posveti životnim zadovoljstvima. Takva politika je prilično odudarala od porodične tradicije jer, iako je notarska kancelarija u posedu značila uspon, Antonio, glava porodice, ulio mu je znatno duhovnije vrednosti. Međutim, pošto je Pjero bio obećan Albijeri di Đovani Amador, želeo je da se pre vremešnosti povuče i kupi vinograd na severu Vinčija, u Ankjanu.
Život mu se promenio preko noći. Kada je njegov mušterija, gospodin Vani di Nikolo di Vani, napustio svet živih, iz zahvalnosti za poslove koje je ovaj obavljao za njega, a lišen naslednika, ostavio je svojoj ženi glavninu imovine a Pjeru da Vinčiju ostatak: nekoliko nekretnina u gradu, uključujući i veliku kuću u Ulici Đibelina, uz koju je išla i služavka Katerina, jedna od pet stotina robinja s Bliskog istoka koje su radile u Firenci. Pjero nije bio baš ravnodušan prema tom nasledstvu. Kao dobar javni beležnik i administrativni posrednik, upravljao je imovinom tako da mu ona obezbeđuje dodatni prihod. Robinju Katerinu odveo je u rodno mesto Vinči, da služi njegovoj porodici.
Katerina je prešla u hrišćanstvo. Nije se znalo kako se istinski zvala ali je ionako bilo poznato da su sve robinje iz tog razdoblja nosile isto ime. Pjerova robinja Katerina bila je veoma lepa, mlada, arapskih crta lica, blago talasaste kestenjaste kose i tamnih očiju. Bila je to isuviše lepa ragazza za dvadeset četiri godine gospodina Pjera di Antonija da Vinčija. Predstavljala je neodoljivo iskušenje za nekog ko ume da ceni životna zadovoljstva. Tako je Pjero zakupio kuću na tri kilometra od Vinčija. Nije to bilo samo ulaganje, nego i mesto gde će on puštati na volju svojim strastima. Kuća se nalazila pri dnu bregova, odakle nastaje planinski venac Montalbano, i bila je dovoljno prostrana da čovek u njoj provede duge sezone. Raspolagala je sa tri prostorije, dve prizemne, i ostavom u podrumu. Kuhinja se nalazila izvan kuće. Prva soba delila se na tri male: radna soba bila je sa desne strane, u sredini je, s obzirom na hladne zime u Vinčiju, bio maleni dnevni boravak s kaminom, a sa leve strane nalazila se skučena spavaća soba, koja je bila svedok nekoliko strastvenih noći Pjera da Vinčija i zabranjene Katerine. Curica je bila devet godina mlađa od svog vlasnika, ali iako je znala za bračni dogovor između njega i Albijere di Đovani Amador, pustila je da je ponesu strast i prazna obećanja.
Katerina je verovala da je najveća srećnica na svetu. Bila je s očaravajućim mladim i ambicioznim javnim beležnikom koji ju je tretirao kao najposebniju ženu na svetu i sa kojim je uživala u seksu kako nikada ranije nije imala priliku. Svako Pjerovo prodiranje u nju za korak ju je približavalo Raju. Svaki njegov poljubac – dostojanstvenoj budućnosti.
Laži i obmane nisu potrajale. Katerina je na svoju nesreću s Pjerom ostala noseća. Javni beležnik nije želeo tu trudnoću i zahtevao je da se Katerina reši bića koje je nosila u trbuhu. Kako bi izmakao ljubavnoj mreži, Pjero joj je ponudio slobodu, ali Katerina se potpuno zaljubila u njega a sad je bila i trudna, sasvim uprkos željama gospodina Pjera da Vinčija.
Vest se proširila celim bregom. Čak je stigla do Pjerove zaručnice Albijere. Dama je ignorisala vest. S jedne strane, još nije bila udata za Pjera, tako da, koliko god žalila, to joj ni u čemu ne bi pomoglo. S druge strane, Pjerove radne i novčane okolnosti bile su tako zavidne da je ništa drugo nije zanimalo. Jedini Albijerin uslov bio je da gospodin Pjero ne prizna Katerinino dete i da ono bude kopile.
U narednim mesecima Katerina je mogla da gleda kako njen stomak postepeno raste. Pjero je bio dovoljno častan da unajmi matronu i služavku koje će se brinuti za Katerinu, s obzirom na to da je sam imao dovoljno hitnijih poslova. Istinu govoreći, svaki poslić, ma koliko bezvredan, bio mu je važniji od toga da provodi vreme s Katerinom. Nije želeo da napravi pogrešan korak. Nije želeo da se obaveže ni prema majci ni prema budućoj bebi.
Katerina je uglavnom bila sama, mada je s vremena na vreme odlazila u šetnju. Želela je da njena beba ima dodir sa prirodom, sa svim onim dobrim stvarima koje je nudila Majka zemlja, da sluša žubor potoka, pesmu ptica i granja koje se pomera zaustavljajući vetar. U jednoj od šetnji upoznala je Antonija di Pjera Butija del Vaka da Vinčija, seljaka bez porodice, koji se zaljubio u Katerinu i koga nije bilo briga čije je dete nosila.
Došla je subota 15. aprila, leta gospodnjeg 1452. Sada već šesnaestogodišnja Katerina celog dana trpela je bolove. Sve je ukazivalo na to da je dete rešilo da dođe na svet. Gospodin Pjero stigao je na vreme da mu pruži dobrodošlicu. Okolini se ne bi svidelo da u potpunosti odbije da prizna dete, koliko god nezakonito bilo. Naredio je da se Antonio di Pjero Buti, mladi seljak poznat pod nadimkom Akatabriga, ne primiče kući. Katerina je kritikovala njegovu odluku, vrišteći u mukama. Tako se u tri ujutro rodilo dete gospodina Pjera i Katerine.
Dvadesetpetogodišnji gospodin krišom se molio Bogu da to bude kćerka kako bi prisustvo novopridošlog bića bilo što manje opaženo u društvu. Bilo bi dovoljno da se uda za bilo kog od sinova njegovih prijatelja, javnih beležnika. Ali sudbina je htela da čovek koji je izdavao potvrde bude kažnjen sinom. Čim je to video, Pjero je izašao iz kuće. Ovaj postupak veoma su osudili njegova majka Lučija i otac Antonio, koji je pribeležio podatke o rođenju deteta kako bi mu omogućio veće dostojanstvo. Tako je mališanov deda organizovao sve što je bilo potrebno da dete bude kršteno u parohiji Santa Kroče, nadomak porodičnog doma u Vinčiju. Tako je deda Antonio da Vinči za budućnost ostavio sledeći zapis: „Rodio se moj unuk, sin gospodina Pjera, mog sina, 15. aprila, u subotu, u tri noću. Nazvan je Leonardo. Krstio ga je sveštenik Pjero di Bartolomeo iz Vinčija.“

11


26. april 1478,
katedrala Santa Marija del Fjore, Firenca


Odbrana porodice Mediči čudom se sama organizovala. Ljudi su bili na Lorencovoj strani. Narod Firence ustao je protiv zaverenika koji to ni najmanje nisu očekivali. Branioci su imali dovoljno vremena da okupe najmlađe i Klariče Orsini koja, bar naizgled, nijednog trenutka nije bila meta.
Umesto gozbe koju je očekivao, Frančesko da Paci izborio se samo za stomačne grčeve. Sakristija je bila potpuno prazna. Gnev je ispunio prostoriju. Frančesko je besno izašao iz nje i krenuo u pravcu glavnog oltara. Mimoilazeći dvojicu firentinskih simpatizera Medičijevih, ispitivao je mogućnosti za beg. „Kako, dovraga, nisam to ranije mogao da pretpostavim?“, gnevno se pitao Frančesko. Trag Lorencove krvi označavao je put.
Lorenco je, zapravo, pokušao da stigne do sakristije, gde ga je čekao njegov lični sekretar. Ali na tom putu napravio je obrt. Ostaci tragova krvi po patosu vodili su bez sumnje ka stepenicama do kupole, tog remek-dela Filipa Bruneleskija. Pre toga, dok se Frančesko de Paci bavio pobunjenim narodom, a Anđelo Policijano požurivao Lorenca da uđe u sakristiju, Medičija je ščepao čovek u rozikastoj kabanici koji je bio toliko snažan da glavna meta zavere nije mogla da mu se odupre. Kako bi pridobila poverenje Veličanstvenog, prilika je svukla deo kabanice koja joj je zaklanjala lice i Lorenco je došao sebi.
Nije bilo moguće ne prepoznati dugu, talasastu kosu boje meda. Nije bilo moguće pobrkati tu savršeno štucovanu bradu sa bradom bilo kog drugog Firentinca, niti odvojiti pogled od tih plavih očiju, ogledala jedne genijalne duše.
– Leonardo!
– Buon giorno, signore! – rekao je Leonardo i namignuo mu.
Od tog trenutka, Lorenco de Mediči poverio je sopstvenu sudbinu dvadesetšestogodišnjem mladiću kose i brade boje meda, odevenog u roze kabanicu. Mimoišli su glavni oltar u pravcu Galerije krsta i skrenuli levo, ka vratima koja su omogućavala pristup stepenicama do kupole.
Frančesko je privukao pažnju trojice plaćenih ubica koji su se sukobili sa grupom plemića, koji su ih napadali daskama iščupanih iz klupa Santa Marije del Fjore. Mahnuo je rukom svojim ljudima dajući im znak da mu se pridruže i pređu osmougaonu mermernu balustradu koja je trebalo da istakne glavni oltar i krenu prema kupoli. Ako je sakristija bila ćorsokak, onda je tornjić kupole, jedino moguće sklonište, bio kraj sveta.
– Lorenco de Mediči je moj! Vaš zadatak je da ubijete slikara, Leonarda da Vinčija!
Lorencu nije bilo lako da se popne do kupole. Više od četiri stotine stepenika razdvajalo je mesto ubistva od mogućeg skloništa. Leonardo ga je vukao koliko je mogao, ali vojvoda se sve više zamarao. Usko stepenište samo je vodilo do kupole; inače nije mnogo olakšavalo beg. Na prvoj njegovoj, relativno jednostavnoj deonici, nagib nije bio isuviše oštar i stepenici su bili dovoljno široki da bi moglo čvrsto da korača. Kao osvetljenje služile su jedino uske šupljine prozora. Kada su stigli do prvog odmorišta, nastavili su bez pauze do sledeće deonice stepenica. Nisu mogli da priušte proveravanja da li je još neko sem njih imao smelosti za penjanje. Lorenco se na trenutak nagnuo udesno, prema unutrašnjosti katedrale. Više bi voleo da to nije učinio. Na dnu, nekoliko metara ispod njih dvojice, videla se prilika njegovog brata Đulijana kako leži u tamnoljubičastoj lokvi krvi. Leonardo je ponovo povukao Lorenca i zaplovili su sledećom deonicom uspona. Preostali su im još jedno odmorište, još jedno skretanje udesno i vijugavo stepenište, strmo i usko, koje je bilo uvojito i vodilo levo.
Frančesko i trojica njegovih sledbenika dospeli su do prvog odmorišta. Kao da je u pitanju bila jeziva igra sudbine, Paci je pogledao u pravcu u kom je nedavno gledao Lorenco. Glavni zaverenik je zatim pogledao nagore i na nekoliko trenutaka nazreo unutrašnjost još uvek nedekorisane kupole.
– Ko god da je ukrašava, tamo bi morao da naslika Strašni sud – zaključio je Frančesko.
Beg Leonarda i Lorenca bio je sve sporiji. Napredovali su hodnikom koji je ostavljao za sobom vijugavo stepenište pa je pred njima bila poslednja deonica. Morali su da preduzmu poslednji napor. Uske šupljine zida sad više nisu mogle da osvetle prostor već samo da pruže neophodnu ventilaciju. Uprkos umoru, na toj visini udisali su čist vazduh. Poslednje strmo stepenište koje je vodilo do dna tornjića kupole predstavljalo je najtežu deonicu, ali bili su na ivici da je dosegnu. Do nje je ostalo po jedno majušno odmorište i stepenište koje je dopuštalo pristup vidikovcu. Što su se više približavali cilju, mogli su bolje da čuju svoje progonioce. Još malo napora i uspeće.
Kada je ušao unutra, Leonardo je doslovno bacio svog prijatelja na pod. Lorenco je bio toliko pun modrica da nije ni primetio bol od udarca o šljunkovitu površinu. Video je samo Leonarda kako ulazi u maleni toranj kupole. Delovao je kao da odranije poznaje prostor. Hitro je spolja uzaptio vrata drvenom pločom, koristeći i nekoliko cigala. Samo dve sekunde kasnije, zaprepastio ga je zaglušujući udarac sa druge strane vrata. Bili su spaseni, ali ne zadugo. I poslednji izlaz koji su imali bio je napadnut.
– Sada razumem zašto je Dante smestio porodicu Paci u pakao još pre dvesta godina!
Leonardo je ubrzano razmišljao. Čak i u trenucima poput ovih, bio je sklon humoru. Nije želeo da ponovo prolazi kroz patnju kakvu je trpeo u palati Podesta. Nakon što se uverio da bi dobro zaglavljen komad drveta sprečio pristup kupoli na duže, dao se na posao.
– Visosti, koliko težite? – brzo je pitao Leonardo.
– Nije pravi trenutak za takva pitanja, pobogu! Ubili su Đulijana!
– Nije to pitanje iz znatiželje, visosti – Leonardo je pravdao svoj nedostatak saosećanja. – To je pitanje života ili smrti!
– Oko sto pedeset funti15 – odgovorio je zgranuto.
– Odlično, skinite sve sa sebe što vas čini težim – rekao je Leonardo. Videvši da Lorenco de Mediči okleva, viknuo je: – Odmah!
Njegov uzvik pridodao je još uzbuđenja. Veličanstveni je počeo da se oslobađa sveg onog teškog materijala koji je nosio a bilo ga je prilično, pošto je svečana odeća podrazumevala previše rekvizita. Na podu su ostali predmeti poput čizama, kaiševa, opasača i kožnih kesa sa zamašnim količinama florina. I Leonardo je sa sebe skidao sve što je mogao ali znatno brže nego njegov progonjeni prijatelj. Za to vreme, Frančesko i trojica ubica su neprestano udarajući ulaz u toranj kupole, vičući i vređajući, pokušavali da prodru unutra. Lorenco de Mediči se zaista prepao. Pre ili kasnije, drvena vrata će pod težinom udaraca popustiti.
Leonardo nije imao vremena za strah. Odlično je znao da je tu i dalje deo skela koje je njegov učitelj Verokio koristio da podigne ogromnu loptu od bakra na kupolu. Kada je on završio taj podvig, devetnaestogodišnji Leonardo opsednut letenjem tražio je dopuštenje od svog učitelja da ostavi tamo prototip jedrilice koju bi trebalo da isproba. „Ako ćeš skakati odavde s tom spravom, ubićeš se. Ne budi budala, Da Vinči“, rekao mu je učitelj. Leonardo mu je odgovorio kako je planirao da ta sprava leti bez balasta i obećao da on neće leteti njom. Andrea del Verokio je dao odobrenje, dok god su skele tu.
„Do nekih obećanja dođe samo da se ne bi ispunila“, izvinio mu se Leonardo. Na sreću, skele su još bile tamo kako bi osigurale balans kupoli. Mladić iz Vinčija već više puta peo se na njih. Nije bilo prvi put da sklapa svoju jedrilicu, niti mu je za to bilo neophodno previše vremena; tek onoliko koliko mu je bilo dovoljno da ne pogine. Dok su neki njeni delovi bili premeštani a oni nedovršeni privezivani, dok su se obrisi imaginarne letelice ocrtavali u vazduhu, kostur koji je polako poprimao oblik delovao je zastrašujuće. Lorenca je počela da obuzima panika. Nije baš najbolje znao šta će se desiti. Bio je na više od sto metara od zemlje. Jedini svedoci onoga što bi se moglo desiti bile su ubice, četiri miliona cigala Bruneleskijeve kupole i čovek nalik duševnom bolesniku, koji je uz pomoć platna, užadi, kože i komada drveta nastojao da napravi neku vrstu divovskog šišmiša. Ili je bar na to najviše ličio krilati predmet čiju je izradu Leonardo privodio kraju.
– Izvinite, dragi prijatelju… Šta mislite da uradite sa tom… da kažem… spravom?
– Da spasem vaš život, gospodine – odgovorio je Leonardo ne okrećući se prema Lorencu, pošto je upravo privezivao poslednji komad drveta nekakvim kožnim kaiševima.
– I dalje ne razumem, Leonardo! – viknuo je Lorenco.
Tabla koja je služila kao skromni bedem na ulazu počela je da popušta. Progonitelji ne samo da su bili snažni, nego su i novčano prilično motivisani jer ih je Frančesko de Paci dosta dobro plaćao.
– Ne brinite, visosti, godinama pokušavam da razumem ovo i još uvek ne verujem da sam u stanju da objasnim! Jednostavno je, gospodine. Vi i vaš sluga ćete iskočiti odavde. Mogu da se dese dve stvari. Prva mogućnost je da ćemo se smrskati o zemlju, što bih lično više voleo nego da nas raskomadaju svinje koje upravo treba da nas napadnu. Druga je da… kako da kažem… letimo?
– Da letimo? Kao ptica? – Lorenco nije ništa razumeo. – Ovo mi liči na krila šišmiša!
– E pa, pretvorićemo se u ljude-šišmiše, signoria! – Leonardo je znao da gube dragoceno vreme na praznu raspravu.
– Da li je sve u redu sa vašom glavom? – pitao je Lorenco, bez snage da sačeka odgovor. Pitanje je bilo retorsko.
– Više nego sa vašim vratom, signore.
Leonardo je bio u pravu. Na Lorencovom vratu krvoliptala je rana od mača, iako ju je parče tkanine dovoljno pokrivalo da spreči veći gubitak krvi. Bilo je neophodno da što pre ode kod lekara. Leonardo je odlučio. Sa Lorencom ili bez njega, došao je trenutak da ustanovi koliko je efikasan izum kojem je posvetio tolike mesece. Da li će kliziti vazduhom ili će pasti? Treće mogućnosti nije bilo. Suvišno je bilo računati na drugačiju sudbinu ili obrt događaja. Bilo je A ili B. Osovinsko drvo bilo je prikladno, čempresovo, osmoljeno, lagano i ravnomerno suvo, što će sprečiti da pukne. Leonardo je imao samo jednu nedoumicu: u kojem pravcu da krenu. Iako je logična mogućnost bila da pokušaju da dosegnu palatu Mediči koja je bila nadomak katedrale, Leonardo nije poznavao njenu unutrašnjost pa bi ih ugrozila bilo kakva nepredviđena promena smera kao posledica jačeg udara vetra. Pogledao je na suprotnu stranu i ustanovio pravac u kojem je duvao vetar. Trg vlade bio bi dobar prostor za ateriranje: dovoljno širok, sa prilično velikom marginom greške i dovoljno prostora da se spuste bez problema i nesrećnog slučaja. Imali su sedamdeset kilograma viška. Iako je vetar oko katedrale na toj visini bio prilično jak, Leonardo nije mogao da pronađe nijedan stub toplog vazduha iz pećnica što su ih Firentinci koristili noću kako bi skuvali meso za jelo. Leonardo i Lorenco bili su prepušteni pukom strujanju vazduha.
– Visosti, ići ćemo do Stare palate – odlučno je rekao Leonardo dok je nameštao pojas oko grudi i kukova. – Približite se.
Lorenco se približio Leonardu. Ovaj ga je grubo okrenuo i pribio se grudima uz leđa Veličanstvenog. Zagrlio ga je. Lorenco se zbunio.
– Ne brinite, gospodine, već dugo nisam razmišljao o ovome – Leonardov smisao za humor pratio je novo naređenje. – Obratite pažnju, visosti, ovaj prostor je poligonalan. Kupola nad kojom se nalazimo ima osam uglova. Gospodine, čim izgovorim: „Andiamo!“, potrčaćemo uglom koji je ispred nas. Nemojte se plašiti visine; kad jednom počnemo da padamo, nećemo više moći da stanemo. Treba nam samo malo podsticaja da uhvatimo vazdušnu struju. Capito?
Lorenco nije imao vremena za odgovor. Drvena tabla koja ih je delila od smrti u međuvremenu je sasvim popustila. Kada je daska neočekivano pala na pod, ubice su popadale jedan preko drugog, a cigle pale povrh njih. U tom trenutku, Leonardo je munuo Lorenca i počeli su da trče prema ogromnoj praznini. Nije bilo vremena ni za reč. Kad su Frančesko i njegovi žbiri nespretno ustali, nisu videli nikoga. Nešto slično se već drugi put dogodilo glavi porodice Paci. Međutim, ovom prilikom nije bilo tragova krvi koje bi mogao da sledi.
Dotle se crkveni brod katedrale Santa Marija del Fjore pretvorio bezmalo u bojno poprište. Pacijevi i njihove plaćene ubice koje su zauzele položaj u glavnom delu katedrale nisu računali na sentimentalnost. Đulijano je ležao izboden na podu. Kao u nekom religijskom ritualu, njegova majka je grlila leš u moru krvi i suza. Četiri stražara, poređana ukrug, prekinula su dramatičnu scenu. Tutori Lorencove kćerke i lična Klaričina pratnja nasilno su krčili prolaz kroz brod dug sto pedeset i tri metra, do glavnog ulaza. Njihovo odredište bila je palata Mediči. Sat na unutrašnjoj fasadi, koji je 1443. godine oslikao Paolo Učelo, bio je svedok nečeg izuzetnog. Za samo nekoliko minuta, Firentinci koji su se okupljali na trgu saznali su za dramatičnu vest. Dogodio se atentat na njihove zaštitnike i dobročinitelje u gradskoj katedrali, pred božijim očima. Mnogi dobrovoljci nagrnuli su u prostor sve ispunjeniji ljudima, da razoružaju preostale uljeze koji su se još branili. Gnev se nije zaustavio na tome pa se ono što je na početku delovalo kao odbrana Medičijevih, polako pretvorilo u masakr. Opkoljene ubice priznale su poraz i bacile oružje. Ali bilo je kasno. Nije bilo ni oproštaja, ni milosti. Iz poštovanja prema božijoj kući, masa ih je jednog po jednog, pa i one koji su se malo pre toga spustili iz kupole, odvukla na trg, pred Gibertijeva bronzana vrata krstionice San Huan. Kao da je u pitanju bila božija kazna, Firentinci su navalili na teroriste svim što im je palo šaka. Grad je za tren bio obojen u crveno.
Ni drugi deo voda koji je pokušao državni udar, predvođen nadbiskupom Frančeskom Salvijatijem, nije bio bolje sreće. Pošto nisu imali dobar plan, došli su u bezizlaznu situaciju. Zahvaljujući svom crkvenom položaju, Salvijati je uspeo da se domogne najbližih prostorija palate, dok je vod koji je trebalo da preuzme kontrolu nad zdanjem, najvećim simbolom firentinske moći, ostao na vratima gledajući kako gradska vojska okružuje trg i osećajući da dolazi neizbežni kraj zavere. Salvijati je pao kao žrtva sopstvenog neznanja: u nastojanju da napusti palatu ne privlačeći pažnju, zatvorio se u lažnu odaju. Od svih zaverenika, on je pružio najmanje otpora.
Leonardo, Lorenco i par divovskih krila spuštali su se niz kupolu vrtoglavom brzinom. Srećom, Da Vinčijeva jedrilica uspela je da klizne dovoljno niz vetar da se ne smrska. Koliko god je to neverovatno delovalo, letelica Leonarda da Vinčija predala se firentinskom nebu. On je imao ideju da se jedrilica spušta dijagonalno kako bi izbegli krovove i stigli do Trga vlade. Računica nije predviđala višak težine, pa je Leonardo morao da s vrlo mnogo problema upravlja letelicom. Nakratko je mogao da vidi zdanje u kojem je, više od veka pre toga, stanovao jedan od najvećih italijanskih pesnika u istoriji, Dante Aligijeri. „Ovo je zaista pakao“, Leonardo je pomislio na tren i po instinktu. Nalet vazdušne mase je toliko poljuljao letelicu da su se zamalo silovito sudarili s tornjevima u kojima su bili stanovi firentinskog plemstva. Iako su takve nastambe postale uobičajene u razdoblju komuna u srednjem veku, jedina koja im se isprečila na poslednoj deonici njihovog leta bila je kuća-toranj Uberti, čiji su preci izazvali građanski rat leta gospodnjeg 1177.
U pokušaju da se udalji od zdanja, Leonardo je grubo zamahnuo krilima, ali Lorenco je bio prevelik teret za sprovođenje u delo ma kakve taktike. Bio je ne samo prvi put da zaista proba svoju letelicu nego, gotovo sigurno, i poslednji. Brzina je bila sve veća i što su više padali, ubrzanje je raslo. Za nekoliko trenutaka, nesreća će biti neizbežna. Okrznuvši kamenu površinu utvrđenja jedinog tornja koji im se isprečio, levo krilo rasulo se u paramparčad. Lorenco de Mediči i Leonardo da Vinči nastavili su let do gornjeg dela zdanja, što je prigušilo udar. Odmah zatim, silovito su poleteli nadole južnom karnizom16 koja je gledala na Trg vlade. Stigli su samo da zatvore oči, znajući da, sa te visine, neće uspeti.

12


26. april 1478,
Trg vlade, Firenca


Najpre je oči otvorio Leonardo. Nije došlo do očekivanog udarca koji bi mu slomio kičmu. Ovo je bio jedini razvoj događaja koji nije bio u stanju da predvidi. Uskršnja nedelja bila je dan kada su svi živi odlazili na misu a trgovci, na veliko negodovanje sveštenika, naročito poljski radnici i svi koji su imali veze s preprodajom vune, izlagali su robu. Leonardo se uspravio na mekoj podlozi. Imao je sreću da padnu na mala kolica puna slame osrednjeg kvaliteta, dovučena na trg kao hrana za stoku. Prestrašene Leonardovim prizemljenjem, ovce su pobegle glavom bez obzira. Lorenco je ležao na tlu, na ostacima sprave koja ih je dovela dotle. Izgledalo je da je pao na izdignutu prekrivku štanda na kojem su prodavani vuna i mleko životinja koje su upravo umakle.
Zahvaljujući neprijateljstvima koja su se nedavno odvijala na trgu, jedina živa bića nadomak štanda bile su ovce, sad već u bezobzirnom begu. Vojnici koji su organizovali stražu na trgu bili su zatečeni onim što vide. Leonardo je požurio prema Lorencu, koji je, koliko god mu je obilato krvario vrat a lice bilo puno modrica, imao pobedonosan izraz.
– Uspeli smo, Leonardo, uspeli! – mahnito je vikao.
Ličio je na sopstvenu karikaturu. Poderane odeće, krvavog vrata i lica, nije baš izgledao tako da bi neko poverovao da je u pitanju najmoćniji čovek u gradu. Ali Lorenco nije razmišljao o tome već o vlastitom opstanku. Nije imao vremena da razmišlja ni o gubitku svog brata Đulijana koji je, tek nešto malo ranije, stradao u samoj katedrali.
– Zamalo da ne uspemo, visosti… Ne bih da vređam, ali ne bi bilo rđavo da izgubite tri-četiri kilograma – prekorio ga je Leonardo. – Težite više od sto pedeset funti, signore…
Lorenco de Mediči nije se osvrnuo na inženjerovu opasku iako je majušna greška u računici mogla da ih strmoglavi pravo na kameni pločnik firentinskih ulica. Ishod bi bio koban. To se nije desilo, ali nije mnogo nedostajalo.
– Da li ste i vi to osetili, prijatelju? Kao da smo leteli nebom kamene šume San Điminjana prepunog tornjeva?17 – Lorenco se smejao sopstvenoj šali. – Sve mi ispričajte, Leonardo, hoću da znam kako smo, dovraga, uspeli da pobegnemo!
– Visosti, leta gospodnjeg 1471. moj učitelj Andrea del Verokio dobio je zadatak da smesti kuglu na najveću kupolu na svetu, koju je osmislio maestro Bruneleski, onu na katedrali. U ono vreme sam imao samo devetnaest godina, ali Andrea je verovao u Leonarda, koji je tada bio najobičniji šegrt. Istina je da nisam mnogo poslužio učitelju, ali dok su smeštali kuglu, ja sam se, gore, divio ptičijem letu. Polako sam prikupljao ono što je preostajalo od kolosalnog dela. Kako ste mogli da primetite, nije mi nedostajalo drveta, platna, konopaca i kože. Polako, izvodeći male eksperimente, odredio sam kako treba da izgleda ono što je vaše gospodstvo upravo videlo, moja leteća naprava. Koliko god to delovalo nemoguće, mislim da će jednog dana čovek ovladati nebesima.
– Ne verujte u to, prijatelju Leonardo, nemojte u to da verujete. Mi smo leteli! – Lorenco je bio kao pijan od sreće.
– Ne, visosti, niste u pravu – ispravio ga je Leonardo. – Leteli jesmo, ali ne baš najbolje. Probe leta sa krilima koja se njišu obaviću kasnije na brdu Ćećeri, blizu Fjezolea.
– Zovite to kako hoćete, prijatelju Leonardo, ali nas dvojica smo leteli.
Iako je plan bega bio smišljen naprečac, Lorenco de Mediči je sačuvao život.
– Visosti, najbolje da sad zovem Mojsija, onog jevrejskog lekara da vam izvida rane. Vaš glas zvuči dovoljno loše, a ta posekotina na vratu mogla bi samo da ga pogorša – oportunizam u Leonardovom humoru isprva je iznenadio Lorenca de Medičija koji je, čim je počeo da podnosi udar koji je pretrpeo, prasnuo u užasan grohot. Dok se on smejao, vrata Palate vlade su se otvorila i malena, na brzinu oformljena četa krenula je ka vojnicima koji su okruživali danteovski prizor. Neobična sudbina porodice Mediči završava se palatom. Leta gospodnjeg 1433. Lorencov deda Kozimo de Mediči, pater patriae, proveo je nekoliko meseci u maloj ćeliji ispod krovova tornja, baš godinu dana pre no što će biti imenovan za gonfalonijera Firence.
Dok bi se lupilo dlanom o dlan, vojnici su Lorencu smakli konopce, parčad drveta i platno i poveli ga u unutrašnje prostorije palate. Izgledalo je kao da su ustuknuli pred pogledom dva ogromna kamena lava, simbolom gradskog grba, dok se glavni deo trupe trudio da otera radoznalce sa trga i smiri pobunjenike koji su se, iako vezani, još opirali. Jedini koji je odmah spustio ruke i predao se bio je nadbiskup. On se još nalazio u palati i uzdisao zato što je bio nadomak konačne pobede. Čim je izašao iz zamke u kojoj se sam obreo i video Lorenca de Medičija živog, znao je da je plan Pacijevih konačno propao. Neko ih je izdao i očekivalo se ono najgore.
Leonardo je ostao usred groteskne zbrke upotrebljenog materijala. Posmatrao je haos koji ga je okruživao. Vrata palate su se zatvarala. Niko, pa ni njegov mecena i štićenik, smejući se grohotom, nije obraćao pažnju na njega. Ostao je sam. Vojnici su ga mimoilazili gazeći ostatke sprave koja je, do maločas, letela nebom. Da, Leonardo je bio sam, ali sada se on smejao, i to bučno, iz sveg glasa. Smejao se sebi i sa sobom. Bacio je rukavicu u lice gravitaciji i istoriji. I pobedio. Njegova odeća, kabanica koja je više delovala kao da pripada nekom prosjaku nego umetniku, prešla je u drugi plan. Rane nastale tokom leta nisu ga bolele niti su gorele. Osećao je samo sreću. Sutradan će imati dovoljno vremena da se žali na to što su ga intimusi njegovog mecene ignorisali.
– Striče Frančesko, uspeo sam! – viknuo je ka nebu.
Kada je njegova sujeta malo splasnula, Leonardo je počeo brzo da deluje. Nije želeo da ga još jednom zateknu u ma čemu što bi moglo da pruži ikakvog povoda da ponovo dopadne gradskom sudstvu. Pogledom je potražio kakvu baklju. Nije bilo lako obezbediti nešto što bi gorelo u po bela dana. Video je pročelje palate i prepoznao samo devet zastava sa devet grbova grada Firence, pored njenog besmrtnog simbola, crvenog ljiljana na beloj pozadini. Ni ispred sebe, u Lođi vlade, nije našao ništa drugo. Pošto nije našao nikakvu baklju, morao je da pokuša da zapali vatru na starinski način. Krhotinom od kamena načinio je malenu rupu u komadu drveta raspolućenom bučnim prizemljenjem. Jedno od drvenih parčadi razasutih po tlu imalo je oblik palice. Čim ga je video, nije oklevao da ga zgrabi i smesti u maleni otvor koji je upravo izdubio. Bio je svestan da je njegov zadatak složen, ne samo zbog načina na koji treba da ga izvede, nego i zbog žurbe. Pocepao je platno i stavio ga pod drveno parče da glumi nepostojeće kresivo. Uveren da će malena žeravica koja je nastala biti dovoljno moćna da platno počne da gori, počeo je da trlja palicom. Samo je trebalo razgoreti prvi plamen i platno, užad i drvena površina će se zapaliti.
Za samo nekoliko trenutaka, njegov izum je goreo. Ali ne jače od plamena koji je goreo u njemu. Znao je da može da menja tok događaja svojim izumima. Osetio se živ. I, jednako poletan, polusakriven ostacima svoje kabanice, pobegao je.
Firenca se ponovo smrkla i sve je odisalo besom, mržnjom i, još gore, ukusom osvete koja nije mogla da se izbegne. Osvete Lorenca de Medičija.

13


27. april 1478,
Trg vlade, Firenca


Krava je zamukala. Nije trebalo čekati još dugo. Zamukala je sutradan, u ponedeljak 27. aprila leta gospodnjeg 1478. Svi Firentinci znali su šta to znači. Zvonik tornja Stare palate bio je poznat kao Krava ne samo zbog svog zvuka nego i zato što se nastanio nad starom kućom-tornjem u vlasništvu porodice Foraboski, nazvanoj Kravlji toranj. Zvonjava Krave označavala je krizu u gradu; objavu rata, odluku za koju je postojala saglasnost sa narodom. Firenca je znala koji je razlog za to. Grad je probdeo veče zbog mamurluka od prethodnog krvavog dana. Nije bilo lako zaboraviti na pobunjenike i strašnu sudbinu koja ih je očekivala. Narod je bio tužan zbog kobnog ishoda ne samo po porodicu Mediči, nego i po porodicu Paci, ali nesreća je poslužila da ojača veze sa korenima. Firentinci su po nagonu izabrali zajedničku borbu protiv istog neprijatelja. Jeste Firenca bila tužna ali i ponosna.
Sugrađani su se okupili na Trgu vlade. Postepeno ih je došlo toliko da nije bilo mesta ni koliko za iglu. Na glavnoj fasadi, platforma u obliku slova L uzdizala se iznad pripijenih glava. Rulja je komentarisala poslednje događaje. Pojedini prevaranti iskoristili su čak i takve okolnosti da pokušaju da sklope poslove, a brojni ovisnici od igara na sreću nisu želeli da propuste mogućnost za klađenje povodom kazni koje su čekale zaverenike.
Odjednom je nastupila tišina. Vrata su se otvorila i ispustila upečatljivu figuru Lorenca de Medičija. Bezbednost je podignuta na najviši nivo. Platforma kod ulice okružena je ličnom stražom Veličanstvenog. Okolni krovovi, pa čak i neki udaljeniji, kao i trg, bili su takođe nadgledani zbog mogućnosti da neko pokuša da upotrebi luk i strelu ili samostrel. Firenca je preko noći postala najbolje čuvani grad u svim državama na Italijanskom poluostrvu.
Lorenco je koračao odlučno i ozbiljnog lica. Nije prošao ni dan žalosti za pokojnim bratom. Kada je dospeo do pešačkog mostića, zastao je i podigao pogled. Niko se nije usudio da progovori ni reč. Niko čak nije načinio ni najmanji šum. Svi su čekali da vladar prozbori.
– Sinovi Firence! – započeo je Lorenco. Iako mu je glas bio neprijatan a tog dana i promukliji no ikad, građane su uzbudile prve njegove reči. – Ja, Lorenco de Mediči, gospodar zemalja Firence, zahvaljujem vam od sveg srca!
Bez obzira koliko to bilo iskreno, na zahvalnost Veličanstvenog okupljeni svet uzvratio je uzvicima oduševljenja. Ni na trenutak nisu pomislili da bi Lorenco u ovim okolnostima pokazao svoju humaniju i ponizniju stranu. Očekivali su gospodara pravično nemilosrdnog zbog brutalnog napada. Ali, Lorenco je već sve pripremio.
– Nažalost, moj brat više nije među vama, ali ja, zahvaljujući ratničkom duhu i pronicljivosti, i dalje jesam! – Lorenco je odlično znao kako da pridobije svoj narod. – Kao vrhovni vođa, nemam razloga da tražim nikakvu dozvolu a još manje oproštaj. Ali uprkos tome, mislim da narod Firence mora da učestvuje u mojoj odluci!
Očekujući njegove sledeće reči, ljudi su bili jednako nestrpljivi i uzbuđeni.
– Da li želite da oslobodim zatvorenike, one koji su izvršili atentat ne samo na moju porodicu, nego i na sve ono što za vas znači velika Firenca?
Narod nije oklevao.
– Ne! – stotine ljudi jednoglasno je viknulo.
– Smrt izdajnicima! – grmeli su drugi.
– Da Firenca bude slobodna od uzurpatora! – urlale su najveće patriote. Zadovoljan odgovorima naroda, Lorenco se okrenuo prema jednom od prozora s pogledom na trg i dao znak rukom.
Veličanstveni je sve pripremio. Na jednom od balkona sale Trinaesti vek pokazali su još živog nadbiskupa Frančeska Salvijatija. O vrat mu je bio okačen debeli konopac.
– Firentinci! Ovde imate jednog od onih koji su odgovorni za haos! Prerušen u nadbiskupa, ne pridobivši podršku nas Medičijevih za to imenovanje i noseći božije ime na pogrešnoj zastavi, učestvovao je u atentatu na vladu i na gonfalonijera Petrucija! Šta želite da se učini s njim? Kakva je vaša volja?
Firenca je, vičući, tražila da bude obešen. Odmah im je to palo na pamet.
– Obesite ga! – rugali su se jedni.
– Ići će u pakao! – urlali su drugi.
Iako je znao da će njegov postupak Sveta stolica kazniti, Lorenco je probudio krvožednost svog naroda. I na njegovom licu se oslikavala želja za osvetom.
Mahnuo je desnom rukom. Frančesko Salvijati se već neko vreme molio a mnogo duže se znoji. U poslednjem trenutku posumnjao je u svoju veru i na licu mu se video strah a posle toga praznina. Njegov duhovni pad prekinuo je neko ko je naglo povukao konopac, što mu je slomilo vrat. Mnogi su žalili što nije stradao od gušenja, znatno surovije smrti. Iako već beživotno, Salvijatijevo telo i dalje je oslikavalo užas padanja. U sledećem trenutku, oni koji su bili zaduženi za zatvorenika ponudili su narodu još jedan poklon. Presekli su konopac kako bi produžili spektakl. Nadbiskup i zaverenik pao je kao vreća na pločnik. Niko ko ga je poznavao ne bi ga prepoznao. Sada je najviše ličio na optuženu, osuđenu i kažnjenu mešavinu mesa, kostiju i tkanine. Ljudi su znali da to nije kraj. Bio je tu još neko. Plaćene ubice, saučesnici Pacijevih, koji su preživeli spontanu narodnu pobunu, nalazili su se, veoma moguće, u zatvoru Bargeljo, ili bili još gore sreće. Ali ako je Salvijati javno ponižen, to je moglo da znači samo da će ono najbolje tek uslediti.
Za nekoliko trenutaka, još jedna figura pojavila se na drugom prozoru, znatno bližem pločniku na kojem se nedavno nalazila verna publika Medičijevih. Bila je to prilika vezanih ruku, glave prekrivene kapuljačom. Glava Medičijevih dao je još jedan znak rukom i kad je kapuljača bila strgnuta, ukazalo se lice Frančeska de Pacija. Pogledao je nadole i razrogačio oči. Trg vlade, donedavno mesto za spokojnu šetnju, trgovačke poslove i, povremeno, politička zbivanja, bio je pun hiljada Firentinaca koji su tražili njegovu glavu.
– Smrt Pacijevima! – vikali su ljudi, udaljeni od njega na nekoliko metara.
– Smrt izdajicama! – nije bilo nijednog glasa koji bi preklinjao za milost.
Lorencu de Medičiju sve je bilo jasno. Ako bi lično ubio Frančeska de Pacija, uskratio bi Firentincima ono što su glasno tražili. Naravno da bi ga drage volje ubo devetnaest puta nožem, kako su to zaverenici učinili njegovom bratu, ali ako ga bude bacio narodu da ga kazni time neće samo tražiti osvetu, nego i dodatno pridobiti svoje potčinjene.
– Frančesko de Paci! Ja, Lorenco de Mediči, i čitav firentinski narod proglašavamo te krivim. Imaš li poslednju želju?
Videvši kako mu se dama s kosom neumitno približava, Frančesko je uzviknuo:
– Forza Paci!
Lorencove reči prekinule su jalovi Pacijev uzvik:
– Pre nego što stradaš, Frančesko, želim da čuješ ove reči. Danas proglašavam da će porodici Paci biti zaplenjeni svi posedi u gradu Firenci. Od ovog dana, prokleti su i tvoje ime i ime tvoje porodice. Od danas počinje uništavanje svega onoga što bi moglo da nosi vaše ime i vaš grb. Jesi li voleo Firencu, Frančesko de Paci? Ja, Lorenco de Mediči, Veličanstveni, Velikodušni, predajem ti Firencu. Tvoja je.
Nije bilo vremena ni za šta više. Zatvorenik je gurnut dole. Visina na kojoj se nalazio Frančesko de Paci nije bila takva da bi poginuo prilikom pada, ali bila je dovoljna da mu pad na pločnik polomi obe noge. Telesni bol koji je osetio sjedinio mu se s duševnim. Svi oko zaverenika stupili su u krvavu bitku da ga liše njegovog ruha. Kada su ga obnažili, jedna grupa Firentinaca vukla ga je trgom kako bi svi mogli da ga vide. Nije bilo teško pratiti trag krvi koji su njegove noge crtale po gradskim pločnicima. Na svakom koraku, kiša pljuvačke i udarci nogama zasipali su Frančeskovo telo. Put koji je vodio ka reci Arno, susedi Starog mosta, bio je prepun ljudi. Svi su želeli da budu deo čopora. Stigavši do reke, bez imalo saosećanja bacili su u nju beživotno telo Frančeska de Pacija. Bilo je teško utvrditi u kom trenutku je zatvorenik izdahnuo, ali bi, veoma moguće, Frančesku bilo draže da je pao s kornize Stare palate.
Firenca je tražila osvetu i postigla pravdu. Lorenco de Mediči bio je tužan zbog gubitka ali zadovoljan ishodom. Atentat ga je samo učvrstio na mestu vođe i gradskog gospodara. Veličanstveni je pokušao da zaštiti sve one za koje je smatrao da će mu to koristiti: srodnike, prijatelje, umetnike, pa čak i kardinala koji je trebalo da održi misu. Kardinala Rafaelea Riarija smatrao je marionetom u rukama zaverenika. Ne samo da ga je oslobodio, nego mu je i pružio zaštitu.
Napravio je dve greške. Prvo, poklonio mu je propusnicu za život pošteđen ikakve istrage. Drugo, nije naredio da bude ispitan i tako je ostao bez bitnog podatka: kardinal Rafaele Riario bio je nećak Frančeska dela Roverea i direktan srodnik pape Siksta Četvrtog. Bio je učesnik krvave pobune i slobodan čovek.

14


16. novembar 1479,
Teološki fakultet, Ferara


Prošlo je već tri godine od trijumfa mladog dominikanca u bazilici San Domeniko u gradu Bolonji. Fratarski red kojem je pripadao znao je za sve veći ugled koji je uživao mladi propovednik koji je već brojao dvadeset sedam godina. Kontaktirao je sa tri učitelja koji su mu pružili sve što su znali ali mladić je želeo više od toga. Posedovao je izvanrednu inteligenciju i sposobnost da usvoji znanje. Znao je više od osamdeset odsto Biblije napamet. Dominikanci su želeli da se njegovo vladanje teologijom proširi, usavrši i nadmaši ono koje je imao Sveti Toma Akvinski. Nakon svečanog zavetovanja, kada je izabrao siromaštvo, pokornost i neporočnost, ponovo su ga pozvali u rodni grad, Feraru, ne samo da bi završio Teološki fakultet nego i da bi podučavao novajlije. Biće blizu svoje porodice i iskoristiti priliku da nastavi da razvija svoje neverovatne govorničke sposobnosti. Mladić koji nije bio neiskusan, nije doživeo povratak u Feraru kao znak propasti. Iako je za njega religija bila važnija od porodice, smatrao je da je sve iskustvo stečeno u Bolonji i rodnom kraju neophodno za njegov krajnji cilj: za grad njegove sudbine, zlo zvano Republika Firenca.
Oh, Firenco! Oh, Firenco! Oh, Firenco! Zbog svojih grehova, zbog svojih poroka, zbog svog ludila, zbog svoje ambicioznosti, moraćeš još uvek da trpiš patnju i žudnje!
U dominikancu je bilo mesta samo za dva elementa: za dušu i vatru.
Na drugoj strani Mediteranskog mora, još jedan pripadnik dominikanskog reda posedovao je osobine kao mladić iz Ferare: duševnost i vatrenost. Kastiljski fratar Tomas de Torkemada, monah i ugledni erudita, bio je jedan od triju ispovednika katoličkih kraljeva. Zbog sumnje u jevrejske spletke na teritoriji Sevilje, katolički kraljevi tražili su papsku bulu od Siksta Četvrtog u novembru 1478. godine, nekoliko meseci nakon propale zavere Pacijevih. Sikst Četvrti, Frančesko dela Rovere, poslao im je bulu koju su tražili kako bi se kontrolisala čistota vere, i kruna Kastilje stvorila je Svetu inkviziciju. Kraljevina Aragonija postojala je vekovima pre toga, te se uticaj novostvorene institucije proširio celom španskom teritorijom sjedinjenjem Izabele od Kastilje i Fernanda Drugog Aragonskog.18
Fratar Tomas de Torkemada u potpunosti je nadzirao inkviziciju. Kao glavni inkvizitor, počeo je da progoni bogohulnike i nevernike.
Duša i vatra. Sveta inkvizicija. Tomas de Torkemada.
Duša i vatra. Budući bič Firence. Đirolamo Savonarola.
Obojicu je čekala večna slava.

15


13. februar 1481,
radionica Leonarda da Vinčija, Firenca


Već dve godine trajao je rat između Firence i papskih država. Čim je papa Sikst Četvrti primio užasnu vest o propalom planu Pacijevih i brutalnoj smrti Frančeska Salvijatija, izdao je nalog protiv grada Medičijevih. Tražio je od firentinskih sveštenika da prestanu da obavljaju svoje funkcije, osim krštavanja, čime su praktično prokleli grad. Papa je podstakao i Mletke da napadnu Feraru, pošto se, u još jednom izlivu nepotizma, dogovorio sa nećakom Đirolamom da mu preda grad. Podršku nije našao i kod milanskog vojvode Ludovika Sforce koji se ujedinio s Firencom kako bi zajedno izbegli dalje širenje papskih država. Posle ovakve reakcije, Sikst Četvrti se zamislio i objavio trenutno primirje. Grad Firenca uživao je spokoj od kojeg se odvikao. Tri godine nakon ugušene pobune Pacijevih, i dalje su brisani tragovi o postojanju zavereničke porodice, ali je naizgled mirotvorna politika počela da ospokojava srca Firentinaca. Nekoliko meseci pre toga, Lorenco Veličanstveni definitivno je sahranio nasleđeni rat sa Napuljskim kraljevstvom, koji mu je nakon smrti ostavio njegov otac Pjetro de Mediči. Fernando Prvi i Lorenco isposlovali su mir, a ta vremena uvek su berićetna. Naročito za one najsiromašnije.
Iako je i dalje bio pretnja za Crkvu, Lorenco je postigao da jedan od njegovih sinova od malih nogu veže svoju sudbinu za sveštenstvo. Đovani di Lorenco de Mediči bio je spreman na zavetovanje. Njegov krajnji cilj bio je tron Svetog Petra. Čitava porodica bila je mnogo spokojnija jer je poslednji među zaverenicima i Đulijanov ubica, Bernardo Bandini, dve godine pre toga uhvaćen u Turskoj gde su ga stavili na raspolaganje čelnicima Firence, plativši visoku cenu da bi on bio izručen gradu kojim su vladali. U decembru 1479. godine bio je na oduševljenje naroda javno obešen na jednom od trgova. Lično Leonardo zabeležio je trenutak kad je izdajnik izdahnuo i taj je crtež sačuvao s nepoverenjem.
Stigle su vesti iz pet kraljevina u Španiji. Jedva nedelju dana ranije, španska inkvizicija pod kontrolom Tomasa de Torkemade priredila je prvo javno kažnjavanje na kojem je zbog neumesnog delovanja spaljeno šest osoba. Imovinu jeretika zaplenila je Crkva. Vest je izazvala zbrku, budući da je lično papa Sikst Četvrti dozvolio osnivanje inkvizicije neizostavnom bulom. Glasovi koji su o tome kružili nisu pomagali da se razreši dilema: ako je mogla da napravi i ovaj korak, bilo je teško zamisliti moć kojom Crkva ne raspolaže.
U međuvremenu, Leonardo je privodio kraju posao sa poslednjom mušterijom koja je tog dana posetila njegovu radionicu.
– Grazie mille, prijatelju.
– Nema na čemu, Ecio, nema na čemu. Ali upamtite: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane – bile su zagonetne Leonardove reči. – Budite oprezni.
– Biću, maestro.
Ovom rečenicom, nameštajući belu kapuljaču na glavu, zagonetna osoba oprostila se od Leonarda. Izašavši iz radionice, na samim vratima nabasala je na Sandra Botičelija, ne obrativši ni najmanje pažnju na njega.
– Ko je to bio? – radoznalo je pitao Sandro Leonarda, koji je hodao s kraja na kraj radionice kako bi sve spremio.
– Moja najnovija mušterija iz Firence, Sandro, sin Đovanija, bankara i prijatelja mog oca. Đovani je za vreme zavere Pacijevih umro pod neobičnim okolnostima. Kakva nesreća za veliku porodicu Auditore. Mladić sada gori od želje za osvetom.
– Kao i ti, prijatelju Leonardo – Sandro mu je odgovorio istinom, ali ga nije gledao u oči.
– Tako je, dragi Sandro, ali ja se suzdržavam kako krv ne bi bila bespotrebno puštena. Zato i napuštam Firencu. A i došao je trenutak da vidim sveta. U stražnjem delu radionice sve je spremno: kočija, konj, materijal neophodan da bih mogao da se izdržavam… sve.
– U kom li ćeš pravcu? U Rim, u Milano? – Sandro je znao da nije moglo biti drugih odredišta za njegovog mladog i nadarenog prijatelja. Doduše, dok mu je postavljao pitanje, delovao je kao da možda zna odgovor.
– Miran, Vitruvio! – gazdin uzvik je smirio napolitanskog mastifa koji je ipak nastavio da maše repom kao da je primetio da će na putovanje, što mu se izgleda dopadalo.
– Nikada neću razumeti zašto se ovaj pas zove baš tako.
Sandro je po slobodi seo na stolicu, pažljivo posmatrajući žalosnu radionicu koja je nekada bila puna života, boja, umetnosti.
– Razlog je jednostavan. Dok smo šegrtovali u Andreinoj radionici, pročitao sam neke nezavršene rukopise pojedinih autora koji su u tom trenutku bili nepoznati. Činjenica da se Bazelski sabor na kraju održao u našem gradu otvorila je vrata celom novom svetu znanja i izgubljenih tekstova. Bio sam u prilici da pročitam deo rada jednog rimskog arhitekte iz starina, Marka Vitruvija, koji je tragao za kvadraturom kruga, a svoja istraživanja počeo od čoveka. Iako briljantna, njegova studija bila je pogrešno postavljena, pa sam psu dao takvo ime kako bih se prisećao da moram da nađem rešenje za Vitruvijevu grešku. Ali sve u svoje vreme.
– Ozbiljno to kažeš!? – Sandro kao da nije mogao da veruje. Nežno i snishodljivo je pogledao psa.
– Naravno, za koga me smatraš? – ljutnuo se Leonardo na prijatelja. – A što se tiče odgovora na tvoje prethodno pitanje, sa mojih trideset godina sudbina me čeka izvan ovih granica. Ploviću do kraljevine Aragonije, jedne od pet španskih kraljevina. Pre nekoliko godina, jedan moj daleki rođak, Đovani da Vinči, umro je u gradu Barseloni i mislim da će me tamo dobro dočekati. To je velika trgovačka luka poput Đenove ili Venecije. Potražiću svoje pretke i udaljiti se od prokletstva kojim sam okružen u ovom gradu. Moj prijatelj Bernardo Bembo pričao mi je veoma lepe stvari o stanovnicima Barselone i njihovoj otvorenosti.
– Leonardo, jesi li siguran? Nakon optužbe…
– Lažne optužbe! – presekao ga je Leonardo.
– Tako je, lažne optužbe – brzo se ispravio Sandro. – Ali s obzirom na tvoju podršku politici Lorenca Veličanstvenog, možda kraljevine Španije nisu baš najbolji izbor.
– Zašto? – nestrpljivo je pitao Leonardo.
– Ta teritorija nije politički stabilna. Spajanje pojedinih kraljevstava kako bi se država sjedinila izazvalo je pobune. A mislim da bi i više od toga moralo da te zabrine tamošnje delovanje inkvizicije. Lično Sikst Četvrti podržava lov na nevernike i njihovo mučenje. Leonardo, tamo spaljuju žive ljude!
– Vidim da ti je valjalo što si naslikao fresku za Medičijeve na Vratima carine.19 Četiri portreta obešenih u zamenu za privilegovan položaj kad treba doznati važne podatke – Leonardov um bio je još brži od njegovog jezika. – Sada me dobro slušaj. Ovde rade gore stvari zatvorenicima, Sandro. Ti nisi bio u Podesti. Nisi čuo kako leleču žene i kako siluju dečake. Oni bi svakako trebalo da gore na svakoj lomači.
– Ja sam te upozorio, prijatelju – tužno mu je rekao Sandro.
– Više bih voleo da mi se pridružiš nego da me upozoravaš.
Pauza kao da je trajala čitavu večnost. Leonardo je završavao pakovanje stvari u kožnu torbu, u koju je ugurao poslednje pergamente sa drvenog stola. Botičeli je oklevao, praveći se da hoće da saopšti nešto čega se tek sad setio.
– Leonardo, ja… ne mogu… Idem za Rim. Papa je pozvao više umetnika da naslikaju freske na bivšoj Velikoj kapeli. Nisu sigurni da li da renoviraju baziliku ili da, naprotiv, naruče izgradnju nove, ali sada je red za novu kapelu, Sikstinsku.20 Lično Girlandajo će biti tamo! I Kozimo Roseli! I Peruđino!
– Papa? Sikst Četvrti? Zašto nije preporučio nekog poput mene? Zato što sam, sudeći po onom što se misli u Firenci, firencer? I još nešto, Sandro, šta te toliko zadivljuje kod Domenika Girlandaja? Bio je Andrein učenik kao i ti, jedina razlika je što uživa poverenje Vespučijevih. Od te porodice ostaće zapamćen samo Amerigo, veliki trgovac i moreplovac. Ti si na putu da stekneš poverenje Medičijevih, a sada, kao i on, i papino poverenje. Prestani da se potcenjuješ, Sandro. I prestani da jedeš i više radi. Šta si uradio poslednjih godina?
Sandro nije razumeo Leonardovu reakciju. Odlično je znao da je morao da pronađe nadahnuće u radu nekoliko svojih uzora, od kojih je jedan bio Domeniko Girlandajo. Leonardove reči duboko su ga zabolele.
– Zašto me tako napadaš? – Sandro je počeo da se brani.
– Jer bi mogao da budeš jedan od najvećih, Sandro. Dopuštaš sebi luksuz da prihvataš slikanje radova sa religijskim temama ni za koga drugog nego za papu, iako je jedino što si uradio poslednjih godina, sem što si propao sa gostionicom kao i ja, slika Proleće. Nešto mi je to odveć paganska tema za nekog ko je tako religiozan? Kada je ljudi vide, ne znaju šta si hteo da postigneš. Batali profile figura, drž’ se realizma. Gde je perspektiva u tvom delu? Ne znaš da se udaljenije figure moraju predstaviti u manjoj dimenziji? Figure lete u vazduhu? Čovek se može diviti samo prozračnosti tvojih dela.
– A ti bi mogao da naučiš da slikaš ruke devica! – odgovorio mu je Sandro.
– To nije greška u prikazivanju anatomije! To je eksperiment sa perspektivom! – gnevno se branio Leonardo.
– Nikad ne umeš da priznaš svoje greške!
– Možeš da postigneš mnogo više, Sandro! Prestani da gubiš vreme diveći se svojim idolima i prevaziđi ih! Prosečan je onaj učenik koji ne prevaziđe svog učitelja!
Sandro je duboko uzdahnuo kako bi sprečio da se rasprava razvije. Leonardo jeste bio genije ali i tvrdoglav čovek.
– Mislim da je u pitanju jedino tvoja zavist, Leonardo. Dok se ti zabavljaš mrtvim životinjama ili crtežima obešenih, kao onog zaverenika Pacijevih…
– Bernarda Bandinija, i mrtvi imaju ime!
– Više nema nikakvog značaja kako se on zvao! Ja idem dalje. Prihvatam izazove. Možda ne slikam dobro kao ti, ali sam ubeđen da ću naslikati više nego ti.
Leonardo je pritegao veziv prsluka i preko njega obukao firentinsku kabanicu.
– Istorija će pamtiti i lepu Simonetu Vespuči… Kada se vratim iz Rima, učiniću je besmrtnom. Kao boginju Veneru… – pokušao je Sandro da nađe opravdanje. – A znaš li zašto se divim maestru Girlandaju? Zato što obavlja zadatke kojih se latio. I kojih si se ti latio. Znam šta si uradio u samostanu San Donato de Skopeto. Obmanuo si avgustinske monahe. Praktično si im ukrao dvadeset osam dukata i to te ni najmanje ne brine. Sad je ta drvena ploča u kući tvog prijatelja Ameriga Benčija, dok maestro Girlandajo leči duševne bolove i umetničku pustoš koju si ostavio za sobom. Misliš samo na sebe, Leonardo – Sandro je nastojao da na ma koji način probudi pažnju prijatelja, ali je za to bilo već kasno – i na sve ono za šta smatraš da ti najviše pogoduje!
Ignorišući reči uzrujanog prijatelja koji nije baš bio u krivu, Leonardo je pogledao unaokolo i uverio se da nije ostavio ništa za sobom. To je bilo važno, jer će uskoro doći novi zakupac, što će mu krajem godine obezbediti nešto florina. Kada je bio siguran da je sve onako kako je trebalo da bude, Sandru se obratio škrto:
– Ima tri vrste osoba: one koje vide, one koje vide samo ono što im se pokaže i one koje nikad ne vide ništa. Doviđenja, prijatelju Sandro.
Leonardo se zatim stuštio prema Sandru, koji se još nije oporavio od ukora, i snažno ga zagrlio. Iskoristio je taj trenutak da mu krišom ugura pismo u novčanik koji mu je, otvoren, visio o pojasu. Na kraju ga je poljubio u obraz.
– Pisaću ti. Zatvori vrata kad izađeš.
Nije se više čula ni reč. Niti se Leonardo osvrtao. Gledao je napred, u budućnost. I za sobom je ostavio sve ono što mu je uprljalo dušu. Nije želeo više da se osvrće i poslednji put vidi plodove svog preduzetničkog duha, a još manje Sandra, koga jeste smatrao najboljim prijateljem ali i nekim ko se neprestano potcenjuje. Gnev koji ga je već godinama terao na putovanje ustupio je mesto dubokoj tuzi. Ali njegova tvrdoglavost nije dopuštala da to iko primeti. Laganim pokretom, zakopčao je kabanicu na grlu i pokrio bradu. Ko god bi ga u tom trenutku video, pomislio bi da se Leonardo skriva od nekoga. Ali bi pogrešio. Leonardo se skrivao od nečega: od svojih osećanja, od svoje tuge, od svoga „zbogom“.
U radionici je, usamljen i zamišljen, ostao Sandro Botičeli. Kao i njegov prijatelj, morao je da se pripremi za putovanje. Međutim, dok se u Leonardovom slučaju radilo o egzilu, njemu je predstojala pustolovina, izlet. Dok je Leonardo bežao od propasti, on je napredovao spram uspeha. Dok je njegov prijatelj pokrivao lice, on je sa osmehom poslednji put gledao radionicu. Krenuo je prema vratima i, kada je prešao prag, zaključao je rešetke. Uskoro će doći novi zakupac.
Međutim, nije odmah otišao. Nešto mu je privuklo pažnju. Kada se zagledao u zatvarač novčanika u obliku roščića, video je da je on izvan svog uobičajenog mesta. Brzo je gurnuo ruku, jer je mislio da ga je susret sa onim Auditoreom koštao sitne krađe. Ali nije bilo tako. Unutra je našao fino ispresavijan list hartije na kojem je bilo ispisano pismo. Nije bilo ni najmanje sumnje da ga je Leonardo uputio njemu. Kada je podigao pogled, u nadi da će videti prijatelja, ovoga nije bilo. Ulica je bila puna ljudi: trgovaca, umetnika u pokušaju koji su tražili radionice, dama za pratnju koje su tražile mušterije sa florinima za bacanje. Ali nije bilo ni traga maloj kočiji koju je vukao konj čiji vlasnik je imao psa po imenu Vitruvio.
Iznenađeno, polako je odvio list hartije. Nije bio siguran da li želi da pročita ono što piše na njoj. Ali je to ipak učinio:
Prijatelju Sandro, pišem ti ove reči, siguran da ćeš umeti da mi oprostiš na kukavičluku. To su reči koje niže moje pero jer nisu želele da skliznu sa moga jezika, reči koje, na ovaj ili onaj način, žive u meni, a od sada se nadam da će zaživeti i u tebi.
Poznajem te od svoje sedamnaeste, prijatelju Sandro, i sada kada je prošlo deset godina otkako se zajedno smejemo, plačemo, jedemo, krademo, slikamo, stvaramo i radimo još bezbroj divnih stvari, došao je čas da ti otvorim vrata svog srca.
Kako već znaš, idem na drugo mesto. Ne podnosim ni primisao da bih morao da se sukobljavam s nepravdom koja mi je pričinjena. Znam da si vernik i da si ubeđen da će božija pravda doneti svakome ono što zaslužuje. Ali, u meni trenutno nema mesta za Boga, čak ni za neku drugu veru koja ne bi bila vera u samog sebe. Mesta ima samo za bes i osvetu, pa verujem da je najbolji način da ublažim unutrašnju vatru koja jača u meni taj što ću se udaljiti od gnezda zmija otrovnica u kojem se nalazimo. Ne mogu dozvoliti razjarenom lavu koga nosim u sebi da ovlada mnome.
Još uvek se sećam onih noći kada smo pravili kulinarske pokuse u kuhinji Tri puža blizu našeg Starog mosta. Sve do nesrećne 1473. godine, mislio sam da ću promeniti kulinarski svet. Sumnjalo se da sam ja, Leonardo da Vinči, kriv za trovanje kuvara u onoj bednoj taverni. Ali znao sam kako da postignem da me to ne pogađa.
Međutim, takve stvari su uzele maha. Uvredljivi napisi ispisani po mojoj radionici, naša perspektivna gostionica Tri Sandrova i Leonardova puža, pretvorena u pepeo, kao i naši vajkadašnji zajednički planovi. Ni ti nisi imao vere u njih: „Niko neće moći da pročita jelovnik napisan zdesna nalevo“, govorio si…
Nisam dovoljno jak da bih mogao da stvaram, a u isto vreme, posmatram toliko uništavanje. Tražio bih ti da mi se pridružiš u mojoj pustolovini i ideš sa mnom ka mom novom odredištu, ali dok moj duh leti kao zmaj, tvoj kao da je sentimentalno prikovan za zemlju u kojoj smo rođeni. Životariš iz dana u dan, dok ja gledam dalje, mnogo dalje.
Budi jak, prijatelju Sandro, ne budi toliki proždrljivac, i nikada ne zaboravi da kada naiđu trenuci sreće, moraš da ih zgrabiš obilato i spreda, jer Fortuna se otraga ne dâ.

Leta gospodnjeg 1481, genije iz Vinčija Leonardo napustio je Firencu. Bio je to odlazak zbog kojeg grad nije žalio.
Sledeće godine, Đirolamo Savonarola, božija naoružana ruka, ući će u Firencu. Bio je to dolazak zbog kojeg će grad žaliti.

16


Leto 1457,
Ankjano, Vinči


Prve godine života malenog Lea proticale su spokojno. Deda ga je uključio u jedan službeni dokument za plaćanje poreza, mada to dečkić nikada nije saznao. Njegova mati Katerina i Antonio odgojili su mališana deleći njegovu strast za prirodom i kuhinjom. Mali Leo je ubrzo pokazao da je nemirna i radoznala osoba. Želeo je sve da zna i na svom još lošem maternjem jeziku postavljao brojna pitanja o suštini svega i svačega. I mada su se Antonio i Katerina naprezali da mu objasne čak i ono što je i za njih bilo neobjašnjivo, Leonardo je gledao i dodirivao stvari, ispitujući ih.
Godinu dana ranije, tornado je opustošio dolinu pokraj reke Arno, što je uzrokovalo bezbrojne poplave. Nadiranje vode koje je Leonardo mogao da posmatra ni najmanje ga nije uplašilo ili mu stvorilo fobije nego je samo probudilo strast prema vodenim tokovima, koja će ga pratiti celog života.
Uskoro će se idilične porodične okolnosti za Katerinu pretvoriti u košmar. Gospodin Pjero, dečakov otac, tražio je da se lično stara o Leonardu. Malo je toga Katerina mogla da preduzme. Kao javni beležnik, Pjero je znao za mnoge trikove zbog kojih će Leonardo morati da napusti majku i postane deo sveta Pjera, Albijere i njihove porodice.
Uprkos nostalgiji, Antonio di Pjero Buti del Vaka da Vinči umeo je donekle da uteši svoju ljubljenu. Otkako je mali Leonardo otišao, Akatabriga je Katerini napravio petoro dece. Ali kako njegova ljubav nije poznavala granice, ona nikada nije zaboravila Leonarda.
Sa druge strane, gospodin Pjero nije želeo ni da razmišlja o obavljanju očinskih zadataka. Staranje o Leonardu predao je svom bratu Frančesku i roditeljima Lučiji i Antoniju. Bilo je to najbolje što se moglo dogoditi tada zbunjenom Leonardu. Zahvaljujući baki, postao je bezgranično znatiželjan u vezi sa svetom umetnosti, budući da se Lučija u mestašcetu bavila trgovinom keramike. Strika Frančesko pravio je društvo Leonardu u njegovim pustolovinama po ledinama i okolnim šumama. Upućen u divni svet ptica i drveća, Frančesko je raspalio Leonardovu radoznalost. Zajedno su maštali o tome kako bi čovek mogao da počne da leti. Zamak u Vinčiju koji je sagradio grof Guidi, biće dobro mesto za pokušaje te vrste. Toranj je dominirao celim toskanskim pejzažem i Frančesko i Leonardo su zamišljali kako zajedno lete iznad ovozemaljskih problema. Smejali su se, uzdisali i leteli. Samo u mašti, ali su leteli.
Spokojan život u Vinčiju nije bio dovoljan probuđenom i sve znatiželjnijem i genijalnijem Leonardu. Da li zbog urođene sposobnosti da upija različita znanja ili kako bi nadomestio odsustvo roditeljske topline, Leonardo je postao svojevrstan sunđer za sve što ga je okruživalo. Iako nije bio neposredno odgovoran za njegovo vaspitavanje, gospodin Pjero opažao je svaki mališanov korak. Majka Lučija ga je upozorila: „Biće veliki umetnik.“ Baba nije previdela Leonardovu sklonost da pravi rukotvorine.
Jednog poslepodneva Pjero je podstakao Leonarda da oslika štit. U početku je krio svoje istinske namere i rekao je da mu to traži iz zabave. Pošto je još kao vrlo mali bio sklon izazovima, Leonardo se latio posla. Nakon nekoliko sedmica, kad je Vinči usnio, Leonardo je prišao krevetu u kojem su spavali Pjero i Albijera. Pjeru je srce bezmalo prestalo da kuca od straha. Stojeći pored vrata, Leonardo je bio potpuno obliven krvlju i u isto vreme se čudno osmehivao.
– Završio sam – rekao je samo to.
Gospodin Pjero se potpuno zbunio. Nije znao na šta su se odnosile reči njegovog sina Leonarda. Bilo mu je jasno samo da krv nije njegova. Brzo je navukao nešto na sebe i, praćen isprepadanim pogledom svoje supruge, ustao.
Kada je dospeo na odredište, sve je dobilo smisao. U potpunosti je bio zaboravio zadatak koji mu je poverio neki dan ranije. Leonardo je završio štit. Na njemu je bila prikazana mitološka životinja, zmaj koji je bljuvao vatru. Zagonetka je bila rešena. Kako će kasnije Pjero ustanoviti, Leonardo je koristio delove mrtvih životinja kako bi sastavio jednu nepostojeću ili makar biće za kakvo se nije znalo. Krila šišmiša, žabino bedro, zmija i poneko parče životinja kojima je bilo nemoguće utvrditi vrstu; svi ti životinjski ostaci činili su ludačku papazjaniju čije delove je Leonardo kasnije savršeno razmestio po okruglastom parčetu drveta. Gospodin Pjero odmah je prepoznao ne samo umetničke nego i kreativne mogućnosti svog nezakonitog sina. Prodaće štit i ozbiljno razgovarati s Andreom del Verokiom, onim ljubaznim čovekom koji je posedovao neku vrstu umetničke radionice. Ko zna, možda će taj maleni đavo koji je došao na svet bez njegove dozvole biti uspešan?
Zadovoljan poslom koji je obavio, Leonardo nije znao šta taj štit zaista znači. Biće to početak jednog neobičnog života.

17


19. septembar 1481,
pomorska luka Santa Marija del Mar, Barselona, Aragonska kruna


Leonardu je trebalo nekoliko dana da stigne do odredišta. Nakon što je krenuo iz Firence, uputio se sa svojim prtljagom na zapad, prema luci u Pizi, izbegavajući glavne drumove. Odnosi dva grada u poslednje vreme nisu bili najpogodniji, iako je središte krivog tornja bilo prodato gradu Medičijevih leta gospodnjeg 1406. U Pizi se ukrcao na brod koji je plovio duž mediteranske obale, sve do odredišta, Barselone, u aragonskoj kraljevini ili Aragonskoj kruni.
Prva stanica na tom putovanju bila je Đenova, takmac Pize u trgovini na Mediteranu. Nakon kratke pauze, brod je nastavio do Marselja, nedavno anektirane provincije Provanse. Posredi je bio u to vreme prilično nemiran grad, budući da je francuski kralj Luj Jedanaesti bio zaslepljen željom da priključi čitavu tu oblast francuskoj kraljevini. Pošto je u Marselju obavljeno presedanje, brod je krenuo ka svom konačnom odredištu.


Barselona, grad koji je u svoje vreme bio grofovija, nadmetao se sa Đenovom i Venecijom za kontrolu trgovine na Mediteranu, ali ne sasvim uspešno. Iako je ujedinjenje s Aragonskom krunom Barseloni omogućilo širenje uticaja na katalonske teritorije a ona u više navrata udomila dvor Aragonije, duh stanovništva iscrpljivao se sa svakim talasom crne kuge, koji su poslednjih decenija često bičevali grad. S druge strane, Barselona je imala koristi od usputnih transakcija plemenitih metala koje su se morem odvijale između Sevilje i Đenove. Čak je i Rat nameta,21 koji je sučelio seljake i plemstvo, delovao kao da se polako bliži kraju.
Stižući na katalonsku obalu, Leonardo je posmatrao kako radnici grade novi mol Santa Kreu. Bilo je to neophodno kako bi se izbeglo da se brodovi usidravaju pre vremena.
Čim se domogao kopna, brzo je potražio kvart Ribera, jedno od velikih gradskih ekonomskih središta. Sa svojim prtljagom i Vitruvijem, u luci je unajmio jednog mladog nosača da mu prenese stvari. Prtljag je bio težak i, iako bi Leonardova izvanredna telesna snaga mogla da izdrži veliki teret, smatrao je da ne bi bilo dobro viđeno da umetnik njegovog kova vuče prtljag gradom u kojem je nameravao da uobliči karijeru.
Mladić koji je, iako poreklom iz Navare, bio sin profesora Univerziteta Barselone osnovanog 1450. godine, ojačavao je svoj položaj na tržištu rada sa ciljem da uvede zvanje zastupnika humanista, čime bi uvek mogao da izdejstvuje ugovore korisne za sve tri strane u poslu: za poslodavca, uposlenog i za njegovog predstavnika, što bi bio lično on. Međutim, nije mu smetalo da u luci obavlja honorarne poslove nosača i zbog dodatne zarade. Naumio je da oformi porodicu sa svojom verenicom Anom, zaljubljenicom u medicinu. Zvao se Gonsalo.
Ne samo zato što su mnoge knjige koje su Leonardu dopadale šaka bile štampane na latinskom već i da bi izbegao nesporazume, Leonardo je nešto pre toga sam počeo da uči taj jezik. Osim toga, pošto je latinski korišćen u crkvama, mogao je da mu olakša komunikaciju i u stranoj i u njegovoj zemlji. U kraljevinama Italije, humanizam koji je osvojio poluostrvo doveo je do toga da njegovi predstavnici poput Petrarke ili Fičina ponovo probude interesovanje za latinski jezik. No pošto Leonardo nije dobio dovoljnu podršku od pater familiasa, ostavio je jezike po strani kako bi se usredsredio na rukotvorine i teme u vezi s naukom. Pa ipak, osećao je da latinski dovoljno zna kako bi mogao da nađe, ako ništa drugo, prenoćište i mesto za rad.
Puna kao šipak, luka je bila jedno od gradskih ekonomskih središta i omiljenih mesta raznih mešetara. Službenici su kontrolisali teret tek pristiglih brodova. Nedaleko od njih, lučki oficiri pregledali su bolešljivije mornare kako bi bilo izbegnuto da u grad prispe kuga. Krojači su na svojim štandovima pokušavali da naprave dan najbolje zarade u svom životu dok su dvojica akrobata oduševljavala dečake lutalice. Mali drveni štand glumio je kancelariju jednog italijanskog bankara, koji je menjao valute i bavio se zelenašenjem. Luku su činili živopisnijom i jedan fratar propovednik, štand sa španskom kožom i poneka tuča nastala zbog nameštenih opklada.
Leonardo se uputio ka mestu gde su ljudi mogli da uživaju u ekonomskom pokretaču četvrti, gotičkoj bazilici Santa Marija del Mar, poznatoj kao Katedrala siromašnih, okruženoj nastambama barselonskih ribara. Odande se osećao miris morske soli. Radoznali Leonardo mimoišao je katedralu kako bi upoznao okruženje. U blizini bazilike, Ulica Monkada vrvela je od buržuja. Jedna palata u izgradnji borila se protiv već postojećih kvalitetom materijala i velelepnošću. Najbolja dela lokalne arhitekture opčinjavala su Leonarda, koji bi voleo da je mogao da beleži sve što se ukazivalo njegovom pogledu. Maštao je o jednoj divnoj putnoj svesci. Ali nije imao vremena za to. Bio je stranac u tuđoj zemlji. Privukao je pažnju nekolicine zbog drečavih boja svoje odeće, mada je u Ulici Monkada prošao nešto neprimećenije. Već za nekoliko minuta vraćao se ka bazilici, iako se Vitruvio na svakom koraku zabavljao, njušeći sve što mu se nalazilo na putu. Ni mladiću koji je teškom mukom nosio Leonardov prtljag nije bilo lako da prolazi kroz toliki haos. Za sobom su ostavili palate Finestres i Dalmases.
Leonarda je iznenadila fonetika Katalonaca. Budući da je jezik kojim su govorili poticao iz latinskog, pronašao je sličnosti između njega i italijanskog. Iako se moglo opaziti da je latinskog bilo sve manje, izvedenice koje je čuo nisu mu zvučale naročito neobično. Katalonski i italijanski bili su veoma srodni. Međutim, katalonski se napajao sa više izvora, poput oksitanskog, romanskog jezika koji se govorio u raznim delovima Evrope, kao i španskog i portugalskog, ili francuskog, zbog blizine tog govornog područja. Ali Leonardo je barem živnuo zbog sličnosti katalonskog i njegovog maternjeg jezika.
Kada je doputovao, Italijan je bio zadivljen. Dočekala ga je tvrđava sa dva osmougaona tornja sa osmatračnicama. Odmah je potražio sličnosti Barselone i njegove rodne grude. Osmougaoni oblik tornjeva katedrale podsetio ga je na glavni oltar katedrale Santa Marija del Fjore, gde je u njegovim mislima još uvek ležao Đulijano. Leonardu će biti potrebno mnogo vremena da zaboravi na to.
Divovska rozeta, zaštićena potpornim lukovima, davala je katedrali oreol nepobedivosti. Leonardo je proveo čitave dane diveći se epskom gotičkom katalonskom delu, plodu nadarenosti – kako je kasnije saznao – Ramona Despuća i Berengera de Montaguta. Nakon što je ostavio svoj prtljag na ulazu, privezao je Vitruvija kako bi pravio društvo mladom Gonsalu koji je čekao nagradu. Kao da je posredi bila priča o proroku Joni, kolosalna katedrala progutala je firentinskog maestra.
Kada je ušao unutra, stao je da proučava crkvu. I velika glavna sala odista izuzetne visine podsetila ga je na Santa Mariju del Fjore, mada se poređenje moglo ticati samo dimenzija, budući da je Santa Marija del Mar, što se ornamentike tiče, bila turobnija, tamnijeg tonaliteta, dok je katedralom u Firenci dominirao beli mermer. Bazilika se isticala jedino po tome što je bila neuporedivo viša.
Na prvog zemljaka naišao je u jednoj od sala, lutajući. Taj čovek sa naočarima koji mu je delovao blizak bio je niži od Leonarda. Izgledao je kao neki prilično obrazovan profesor.
– Buona sera! – uzviknuo je Leonardo kako bi pokazao da je stranac.
Očekivao je odgovor na latinskom jeziku. To bi mu omogućilo neko vreme da formuliše savršene rečenice. Ali, čovek mu je odgovorio na solidnom italijanskom.
– Buona sera, signore! Come stai? – odgovorio je „profesor“, kako ga je od tada Leonardo nazivao.
Lepo su ćaskali. Leonardo mu je objasnio zašto je došao u grad, o tome kako je njegov daleki rođak Đovani da Vinči sahranjen u Barseloni leta gospodnjeg 1406. Bio je to javni beležnik od velikog ugleda, kao i većina muškaraca u porodici Da Vinči, osim Leonarda kao nezakonitog sina. Želeo je i da što više upozna varoš Vinsa – moguće etimološko poreklo imena njegove porodice – koja se nalazila u severnom delu oblasti. Sa druge strane, Žuzep Ljuis, kako se zvao „profesor“, bio je iz Barselone, zaljubljenik u istoriju uopšte i pre svega u njene misterije. Voleo je da beleži sve što se tamo dešavalo, bilo da je i sam svedok događaja, bilo da je uzimao zabeleške od svedoka. Bio je rođeni istoričar i istražitelj. Obećao je da će pokušati da prikupi što više podataka o svemu što je zanimalo Italijana plavih očiju i grive boje meda.
Leonardo je iskoristio priliku i raspitao se o mogućnostima sklapanja poslova, budući uveren da se nesreća koja ga je naterala da napusti Firencu nije pročula. Još nije bio renomiran slikar. Žuzep Ljuis bio je prilično informisan o tome šta je u gradu potrebno i procenio je da umetnik sa ugledom štićenika svemoćnih Medičija iz Italije neće pasti u nemilost. Uostalom, benediktinski samostan Montserat koji se nalazio nedaleko od grada upravo je tražio umetnike dovoljno nadarene da rade na delima sa religioznom tematikom. Leonardu se ta vest veoma dopala. Odmalena, još od vremena kad je sa stricem Frančeskom trčkarao vinogradima Vinčija, postao je zaljubljenik u prirodu. Želeo je da živi daleko od gradske vreve i da se prilagodi novim okolnostima; da daleko od svakodnevne gradske buke stvara umetnička dela i uporedo dizajnira sprave koje će promeniti svet. Ili je bar tako on mislio. Ideja je bila vraški neodoljiva. Okušaće sreću. Ubediće sveštenike da je on čovek koji im je potreban.

18


20. septembar 1481,
opatija Montserat, Aragonska kruna


Prve kapele na stenovitom masivu Montserata datirale su iz leta gospodnjeg 700. Još iz davnina, planina je stekla glas magičnog i privlačnog mesta koje ne oskudeva u misterijama. Gotovo nehotice, opatija koja je tu s vremenom nastala pretvorila se u osovinu hrišćanstva. Svi hodočasnici koji su išli u Rim ili na poklonjenje ostacima apostola Santjaga22 obavezno su zastajali da se poklone i Devici.
Neki idu na Montserat vođeni nebom, da posete Devicu što služi narodu: ko dođe na to mesto, makar bio i grešnik, uvek će naći milosrđe.
Đulijano dela Rovere šetao je gotičkim samostanom. Bio je prilično ponosan na delo koje je naručio pet godina ranije. Uostalom, poslužilo je da ojača njegov položaj u samostanu, u koji je svraćao tek nekoliko puta godišnje. Iako je ustupio svoje moći Ljorensu Marunju, u razdobljima mira voleo je da šeta tom oblašću. U tom trenutku u opatiji su ga smatrali za ovaploćenje sina čovečijeg; od njega je zavisilo duhovno vođstvo nad samostanom, kao i obrazovanje i finansije te zajednice. Na prvi pogled delovalo je da Dela Rovere nije prikladan čovek za to, s obzirom da je bio opat koji nije pripadao benediktinskom redu i da je živeo daleko od Montserata. Postepeno su se nove povorke hodočasnika pomaljale planinom. Ta škola službe Gospodu vapila je za proširenjem: nisu bili retki oni koji su sugerisali mogućnost građenja bazilike, što je u početku delovalo nemoguće.
U početku stidljiva, potreba za proširenjem velikim delom je poticala iz sloge, mira i spokoja opatije koji su vladali njome, ali nisu bili dugog daha. Ni punih sto godina nije trajao mir na pustoj zemlji te planine nalik testeri.23 U martu leta gospodnjeg 1410. izvojevali su nezavisnost od samostana Ripolj, što im je omogućilo teritorijalno proširenje i finansijsko jačanje. Te činjenice, kao i glas koji se ubrzo pročuo, a prema kojem je posredi sveto mesto za poklonjenje Devici Mariji, učinile su Đulijanovu moć ogromnom, iako se on nalazio na stotine kilometara daleko, u francuskim zemljama.
Čak ni činjenica da je inkvizicija primoravala Jevreje da plaćaju kazne za dela koja nisu skrivili nije predstavljala pretnju miru. Škapular24 sa crvenim krstovima i horizontalnim plamenjem značio je da je onaj što ga je nosio priznao svoje grehe i da se oslobodio lomače. Doduše, bio bi označen do kraja života. U samom samostanu mogli su da se zavetuju samo bezgrešni.
Malo šta je ukazivalo na to da bi mir mogao da nestane preko noći. Dela Rovere bio je spreman na sve. Ili gotovo na sve.
Jedan mladi sveštenik mu se približio gotovo trčeći. Nosio je poslanicu sa pečatom utisnutim u vosak, koji nije ostavljao prostora za sumnju. Pečat sa figurama Petra i Pavla mogao je da označi samo jednog pošiljaoca: papu Siksta Četvrtog.
Dela Rovere je osmotrio mladića koji je nosio poslanicu. Odlično je znao da pismo stiže iz Rima i da je jedino ovlašćen da dozna njegov sadržaj lično on, Đulijano dela Rovere. Mladić nije mogao da sakrije ushićenost time što zna nešto više niti marljivost koja se prepoznavala strašću koju je uneo u svoj zadatak.
Dela Rovere nije čekao. Brižljivo je otvorio pismo i počeo da ga čita. Po svemu sudeći, uhode Vatikana u gradu Firenci prenele su sledeće: mladi umetnik Leonardo da Vinči, sin javnog beležnika gospodina Pjera, bio je saučesnik u begu Lorenca de Medičija kada je upotrebio neobične veštine srodne alhemiji, lažnoj nauci koja je počela da upropaštava srca mnogih učenika. Uz njegovu pomoć, glavešina Firence izvršio je svirepu i nemilosrdnu osvetu. Međutim, slikar je pobegao iz grada u inostranstvo ali nije uspeo da umakne svojim pratiocima. Saučesnik Siksta Četvrtog znao je gde se nalazi čovek zbog kog je omanuo ne samo plan Pacijevih, nego i celokupna njihova zavera o teritorijalnom proširenju. Na tome se neće završiti. Ni izbliza.
Glavni opat Montserata pročitao je pismo. Đulijanu dela Rovereu izraz lica je ostao isti. Jednostavno je pročitao kratku poslanicu i tek načas pomerio crte lica.
Za samo četiri dana primiće važnog gosta. Fernando Katolički nalazio se u gradu Barseloni i obećao je da će posetiti monahe opatije Montserat. Nadao se da za to neće biti preprekâ.
– Da li je sve u redu, gospodine? – pitao je mladić.
– Sve je kako treba, hvala – odsečno je odgovorio Đulijano dela Rovere.
– Ako vam bilo što treba u čemu bih mogao da budem od koristi… – insistirao je pretendent na opatiju.
– Sve je kako treba, hvala – opat je ovog puta izgovorio gotovo slog po slog, očigledno ljut.
Nije bilo potrebno ništa više. Ćudljivi mladić je porumeneo, okrenuo se i za samo nekoliko trenutaka nestao.
Đulijano dela Rovere morao je da ovu partiju karata odigra izvanredno. Poslednjih godina učinio je sve što je bilo potrebno da dođe do konačnog cilja: trona Svetog Petra u Rimu. Deset godina ranije, već je stekao privilegiju da postane biskup komune Karpentras u francuskoj Provansi. Postepeno je prisvojio osam biskupija pa čak i avinjonsku nadbiskupiju. Uticaj koji je ostvario zahvaljujući svojim velikim strateškim sposobnostima unutar Crkve obezbedio mu je da postane papin čovek na jugu Francuske. Trenutno je uživao u slobodnim danima. Odlučio je da sredi svoje misli i planove za budućnost baš u opatiji Montserat, dovoljno blizu francuskoj kraljevini, za slučaj da bude neophodno da se hitno vrati.


Ukaz pape Siksta Četvrtog, njegovog strica Frančeska dela Rovere, bio je savršeno jasan. Njegov papinski pečat još jasniji: „Ubiti Leonarda da Vinčija.“

19


10. avgust 1469,
Firenca


– Dobro došli, gospodine Leonardo da Vinči!
U radionici se začuo promukao i težak glas. Bile su to reči skulptora, rezbara, slikara i muzičara Andree del Verokija. Zaljubljen u geometriju i zlatarstvo, Del Verokio će postati tutor šesnaestogodišnjeg Leonarda. Obraćao se Leonardu ozbiljno, kao da je uvek bio lošeg raspoloženja. Ali je obožavao da drži nastavu i da radi sve ono što mu je budilo strast. Ismevao je sopstvene postupke kako nijedan mladić ne bi u njega stekao veće poverenje od neophodnog. Retko su ga viđali bez tamnosmeđe kecelje od štavljene kože, jer se danima i danima borio s bojama. Izgledajući iscrpljeno, kratke i kovrdžave kose i prilično vedrog čela, nije delovao kao tridesetčetvorogodišnjak. Tako bi ga opisao bilo ko od njegovih učenika.
– Prepustite nam svog sina, gospodine Pjero, i ništa ne brinite! Svakako ćemo izvući nešto dobro iz njega! – dodao je učitelj.
Andrea del Verokio među savremenicima je uživao veliku slavu. Tek dve godine ranije napravio je nadgrobni spomenik pater patriae, starog Kozmea, Kozima de Medičija. Gospodin Pjero da Vinči znao je da će, ukoliko njegov nezakoniti sin ima ikakvog dara, Del Verokio moći da taj dar uglača. Osim toga, posla mu nije nedostajalo, jer je mladić sa kojim se dobro slagao, po imenu Lorenco, nakon smrti svog oca preuzeo vlast nad firentinskom državom.
Bilo je to nešto novo za mladića iz Vinčija. Odjednom se pred njegovim očima otvorio lavirint prostorija. Sa jedne strane bila je sala koja je služila za pripremu metala; sa druge, prostorija jednake veličine glumila je laboratoriju za pripremanje boja koje će biti korišćene za slikarska dela. Leonardu nije bilo strano da počne kao i svi šegrti te velike škole: da čisti, meša boje i radi kao mali od kužine. Nije mu smetalo; tako će naučiti više. Učiće brzo, ali i mnogo. Već će dobiti priliku da dokaže svoju nadarenost.
Gde god da baci pogled, mogao je da vidi umetnička dela: hrišćanske slike, paganske skulpture, nove perspektive, smisao pokreta. Sve se punilo svetlošću i bojom. Po stolovima je bilo gipsa, gline, čelika, malahita, ultramarina, azurita, crvenog stenja izvađenog iz zemlje, ulja od lanenog semena, kreča, vode… Pojedine nijanse crvene dobijane su od insekata, hrasta oštrike ili mokrice; plava je izvlačena od ultramarina ili azurita; ljubičasta od biljke poznate kao indigo; zelena od celakanta ili malahita; žuta od oksidiranog dela olova nazvanog žutilo ili antimona, s nadimkom „napuljska žuta“; kreda i kreč služili su za dobijanje bele; glina je služila za tamnosmeđu i crnu, boje koje su dobijane i iz ugljenisanih vinograda ili od čađi uljanih svetiljki. Leonardo je zapamtio sve što je video. Trebalo mu je da stekne još mnogo iskustva dok se ne maši svoje prve četkice, ali od najmlađih dana oduševljavali su ga priprema i proučavanje. Nije mu bilo važno „šta“, bio je zaljubljen u „kako“.
Leonardo je u radionici upoznao tada mladog Sandra Botičelija, kada je ovaj brojao dvadeset leta. Bio je samo dve godine pod De Verokijevim tutorstvom, pošto se prethodno obučavao kod drugog velikog učitelja i umetnika, Filipa Lipija u Pratu, mestu nadomak Firence. Ubrzo su uspostavili prisno prijateljstvo. Leonardo je bio mladić koji je neverovatno brzo upijao znanja, ali ga to i dalje nije razlikovalo od onog živahnog momčića odgojenog u Vinčiju. S druge strane, Sandro Botičeli bio je đak koji je stekao izvanredno obrazovanje još pre nego što je postao šegrt u umetničkoj radionici. Ali mnogo je voleo da jede i pije. Suzdržao bi se tek kad bi pretpostavio da bi mogao biti osuđen za grehe protiv božijih zapovesti, i tu bi se njihovo prijateljstvo grubo sudaralo. Sandro je odgojen u hrišćanskom duhu, dok su se kod Leonarda prepoznavali simptomi agnosticizma. U njemu se polako ukorenjivalo uverenje da ne postoji ništa u šta bi se verovalo a da to ne može biti viđeno. Sandro je, naprotiv, bio izraziti vernik. Ali za njih dvojicu religija nikada nije značila ništa više od pukog intelektualnog čavrljanja koje se uvek okončavalo na isti način: bez sporazuma.
Sandro je bio ubeđen da će, bude li sledio božije korake, biti obeštećen bogatstvima i znanjima. Želeo je da uđe u istoriju kao veliki umetnik, kojem će se diviti i poštovati ga uvek više od svih njegovih učitelja. Leonardo se smejao megalomaniji svog prijatelja. Nije razmišljao o budućnosti. Još uvek ne. Živeo je od danas do sutra, radoznalo osmatrajući oko sebe. Vremena za brigu biće napretek. Ali Sandro je zaista imao razloge za nespokoj. Početkom sledeće, 1470. godine, odvojiće se od učitelja i osnovati vlastitu radionicu. Biće samostalan i zavisiće od sopstvene nadarenosti. Kao i od mušterija, ali to ne treba ni pominjati. Leonardo ga je, poluozbiljno, savetovao da ne otvara nikakvu radionicu. S obzirom na Sandrovu sklonost jelu i piću, prorekao mu je mnogo berićetniju budućnost ako se odluči za ugostiteljstvo.
– Prijatelju Sandro! Morao bi da otvoriš gostionicu – sprdao se Leonardo.
– Samo zajedno s tobom, moj mladi Leonardo, neko mora i da mete! – odgovorio bi Sandro, sa istim smislom za humor.
Sandro i Leonardo iskoristili su sve vreme koje su imali na raspolaganju. Nije se radilo o tome da svaki trenutak koji su mogli provedu zajedno, s obzirom da ni pored neizbežne Botičelijeve samostalnosti, razdaljine u gradu nisu bile nikakva prepreka da se veliki prijatelji vide.
Postepeno su u radionici dospeli u središte pažnje. Čak bi poneko zloban pokušao da dovede u sumnju seksualno opredeljenje dvojice prijatelja. Između njih nikada se nije desilo ništa što bi bilo više od čistog prijateljstva, ali ostali učenici su im zavideli. Dok je Sandro usavršavao svoju tehniku pojednostavljujući je, Leonardo je bio dezorijentisan. Iako je bilo dana kada je sledio tradicionalne tehnike svog učitelja, s vremena na vreme je eksperimentisao sa drugačijim razmerama u smeši boja i menjao ulja za žumanca. Nije bilo neobično videti Leonarda kako baca kamenje na stalak ne bi li video kakve efekte udarci proizvode na tečnostima. Iznenada bi, kao prostreljen munjom, otrčao do svog mesta za rad i počinjao da crta talase koji se međusobno nisu mogli dovesti u vezu, ali koji su se ubrzano pretvarali u kosu jedne madonne.
Andrea del Verokio nije se tuđio od svog učenika sklonog eksperimentima. Znao je da mladić ima nešto što on još nije mogao da odgonetne. Ako bi mu u tom trenutku dao četkicu, u radionici bi nastala pometnja kakvu bi bilo teško obuzdati. Početkom sledeće godine sačekaće da se drugi njegov veliki učenik, Sandro Botičeli, osamostali. Zatim će ubrzo u Rim da bi obavio neki naručeni zadatak, a kad se vrati, odlučiće šta s mladim ali perspektivnim Leonardom. Pre ili kasnije, otkriće da li je mladi i jednako lepi Vinčanac genije ili pak ne.
Andrei del Verokiju mnogo se dopalo ono što je otkrio kad se vratio iz Rima. Nije mogao da pretpostavi da će, dajući priliku tom mladiću, zauvek promeniti njegov život.

20


20. novembar 1481,
Aragonska kruna


Leonardo nije mogao sebi da dozvoli da gubi vreme. Iako je glavni razlog njegovog odlaska u tuđinu bio da postane ugledni umetnik, njegova neutaživa radoznalost naterala ga je da dâ prvenstvo poseti onim mestima koja bi mogla biti od koristi za izradu njegovog najverodostojnijeg mogućeg rodoslova. Za nešto više od beskrajnih mesec dana uspeo je da obiđe mnogo toga na priličnom geografskom prostoru, od ravnica Roseljona do Ampurde, od planine Kanigo do varoši Vinsa. Pri svemu tome, istraživao je moguće poreklo svoje porodice, što se izrazito suprotstavljalo odbijanju koje mu je nametnuo otac. Međutim, impresioniralo ga je osećanje pripadnosti nečemu: izvesnom, ma koliko dalekom rodu. Tamo je otkrio kako je Đovani da Vinči u stvari bio rođeni brat njegovog pradede i kako je, nakon ženidbe Lotijerom di Frančeskom Bekanuđi, proveo svoje poslednje dane u katalonskim zemljama.
Pratnju su mu činili Žuzep Ljuis – Profesor, i Gonsalo, uz nerazdvojnog Vitruvija. Načinio je krokije svega što ga je okruživalo, kao što je radio godinama ranije u rodnom Vinčiju i, zatim, po celoj Toskani. Ušteđevina koju je stekao u Firenci nije dostajala da hrani još dvoja usta, bilo da je njihov vlasnik nastupao kao vodič ili nosač prtljaga. Tako je Leonardo morao da zaboravi na smisao za improvizaciju i pribegao je razumu, koji ga je neodložno vodio opatiji Montserat, gde se, kako mu se činilo, tražila spretnost dobrog umetnika koji bi mogao da obavi neke zadatke u prilog veličanju Device od Montserata, poznate kao Crnkica.
Između svojih odlazaka i dolazaka, Leonardo je mogao da naiđe tek na ponešto od onog što ga je zanimalo, možda samo da napravi površne zabeleške o mestu na kojem je svojevremeno sahranjen njegov srodnik i uoči neobične sličnosti između grbova; dok je onaj koji je pripadao njegovoj porodici nosio tri uspravne crvene pruge na zlatnom polju, katalonski su činile četiri uspravne crvene pruge na istom tom zlatnom polju. Leonardo to nije prevideo.
Iz zavičaja mu nije nedostajalo mnogo stvari. Najpre je u pitanju bila gastronomija. S vremena na vreme, pao bi mu na pamet biftek na firentinski način, ili skjaćata – biskvit koji je obično pravljen u doba karnevala. Kada bi tokom dvodnevnog putovanja zastali da se odmore, Leonardo bi preuzeo ulogu kuvara i pripremio improvizovani krem od pečuraka, starinski hleb ili supu od hleba i povrća – hranu veoma svojstvenu toskanskoj oblasti.
Posle nekoliko dana putovanja preko San Boja, Martorelja i Monistrola de Montserat, stigli su do opatije. Gonsalo se osećao ostvarenim. Sve to vreme služilo mu je ne samo da uštedi novac nego i da sluša razgovore dva obrazovana čoveka. Iako nije razumeo italijanski, dok je Leonardo uranjao u beleženje pojedinosti i crtanje planova, dobrostivi Žuzep Ljuis Espežo davao je časove italijanskog mladiću, koji kao da je bio oduševljen pustolovinom u kojoj su učestvovali. Gonsalo se zauzvrat trudio da sve što je nosio bude dobro privezano, da nosi Leonardov prtljag, pregovara o cenama u gostionicama i tavernama i motri na Vitruvija, koji se kretao potpuno slobodno i pokatkad petljao s ponekom kučkom sa usputnih farmi.
Žuzep Ljuis je davao časove i Leonardu. Predmet te nastave činilo je sve što bi Italijanu moglo poslužiti da sazna u vezi sa hispanskom kulturom. Tako je čovek iz Vinčija već na početku crtao mape Španije: Aragonija, Granada, Portugalija, Galicija, Biskaja i Kastilja.


Nakon dugačkog puta na kojem su sretali hodočasnike i dospeli do čuvara Device, stigli su na Trg opata Olive, reformatora samostana od pre više od četiri veka. To novembarsko jutro i inače je bilo hladno, a pogotovo na toj nadmorskoj visini. Žuzep Ljuis je načinio predah. Leonardo i Gonsalo morali su da ga čekaju pored bunara. Monasi su verovatno horski pevali Mizerere, poslednju misu na Devičinom oltaru. Profesor će iskoristiti predah između ceremonije i večernje službe i pokušati da razgovara s Lorensom Marunjom, opatom Santa Sesilije, desnom rukom Dela Roverea.
Kada je profesor otišao, Gonsalo je trčkarao za Vitruvijem, koji je, iako već stariji, odlučio da bude prethodnica i ispituje teren. Leonardo je za to vreme proučavao izgled dva sprata koja su činila gotički samostan. Arkade donjeg sprata bile su šiljatih lukova, a gornjeg – polueliptičnih. Kapitel je prikazivao gole muškarce i žene u stanju prvobitne nevinosti, dok su dvojica muzičara svirala gajde. Kako je Leonardo kasnije saznao, bio je to rad Pera Baseta i Žaume Alfonsa, koje je izabrao sam Dela Rovere, a potom im posao ponudio Ljorens. Jedan od držača bio je posvećen glavnom opatu, čiji grb se sastojao jednostavno od hrasta. U nekom trenutku, Leonardo je izašao iz transa i pomerio je pogled. Profesor se vraćao nakon razgovora.
– Kako je bilo, profesore? Kakve vesti donosite? – pitao je Leonardo, žudeći za povoljnim vestima.
– Izgleda da su okolnosti u opatiji osetljive. Kralj Fernando ne gleda blagonaklono na činjenicu da stranac kao Dela Rovere vlada Montseratom.
Bilo je jedva dva meseca otkako je lično Fernando Katolički boravio na Montseratu s ciljem da ojača svoje političke veze sa crkvom. Vladar je želeo da postavi Žuana de Peraltu za opata. U tome će uspeti dve godine kasnije.
– Profesore, taj problem ćemo prevazići. Šta ima novo sa našom molbom?
– Primili su vas – bilo je sve što je rekao.
– A zašto vam je lice tako ozbiljno, profesore? Upravo to smo i pokušali za postignemo.
Gonsalo nije ni slušao razgovor, jer je pokušavao da ukroti psa koji se trenutno bavio ukrasnim biljem.
– Nije mi baš najjasnije, Firentinče. Ne razumem zašto su vas zaposlili.
– Potcenjujete me, moj dragi, nedavno stečeni prijatelju? – pomalo ljutito ga je upitao Leonardo.
– Ni najmanje, maestro, ni najmanje. Vidite, jedini razlog što ne uspevam da shvatim zbog čega su vas uposlili jeste u tome što su već angažovali jednog slikara.
Žuzep Ljuis, Profesor, gajio je sumnje. Kako je bilo moguće da angažuju i drugog slikara za opatiju? Zašto treba oslikati Svetog Jeronima, „koji ima sveto ime“, benediktincima? Nešto mu se tu nije uklapalo.

21


1. oktobar 1475,
Firenca


Godine su, praktično, letele. Talenti su se vrtoglavo razvijali. Sve zreliji, Leonardo da Vinči ostao je najduže od svih učenika u radionici. Bilo je dovoljno da prođu samo tri godine kako bi Pjerov sin bio primljen u značajnu cehovsku organizaciju slikara Udruženje Sveti Luka. Iako je Leonardo voleo da se bavi konjima i trošio znatno više vremena na liru, lautu i druge muzičke instrumente nego na četkice, toliko je razvio tehniku da bi za samo nekoliko dana rada mogao da dostigne višenedeljne napore svojih školskih drugova.
Poseta milanskog vojvode Galeaca Marije Sforce u martu leta gospodnjeg 1471. ponovo je promenila Leonardove perspektive, čiji mozak je upijao kao sunđer. Verokiova radionica bila je izabrana da brine o svemu što je imalo veze sa trenutnim crkvenim i građanskim proslavama, kao i protokolom i prijemom stranih ambasadora. Leonardo je sa svojom širokom inteligencijom, kojom je nastojao da poveže elemente različitih materija sa jednim jedinim ciljem, zauzeo posebno mesto u odnosu na ostale iz radionice i uskoro postao Verokiova desna ruka.
Bilo je gotovo pet godina otkako je Andrea del Verokio dostigao vrhunac svoje umetničke karijere, krunišući Bruneleskijevu kupolu ogromnom loptom od pozlaćenog bakra. U njenom nastanku učestvovao je i mladi Leonardo, pa je imao povlašćen pristup inženjerskim podacima. Momak iz Vinčija imao je i mogućnost da se onim danima kad su radnici prekidali da prave drvene skele koje će služiti za podizanje ogromne lopte, okuša u pravljenju crteža, i do tog trenutka ovekovečio ih je tek na nekoliko listova papira. Nacrti su se brzo pretvorili u drvo, platno i užad. Tamo se moglo pronaći i ponešto od kože. Krilata sprava polako je počinjala da poprima oblik. Andrea del Verokio naredio je Leonardu da se otarasi svih tih fantazmagoričnih oruđa, ali mladić se odupro i našao načina da ih sakrije, deo po deo. U glavi je razvio shemu kako bi mogao brzo da ih sklopi. Jednog dana će joj se vratiti. U gradu se još prepričavala proslava sa vatrometom u čast završetka dela.
Leonardo je na ulicama Firence ubrzo postao veoma poznat, i to ne samo po neukrotivoj strasti u elaboriranju sopstvenih zadataka nego i po besprekornom odevanju i sve većoj lepoti. Genetika je bila blagodarna prema njemu ali on se, potpuno ignorišući i ženske i muške ponude, i telom i dušom posvetio poslu. Stoga se sve više govorilo o mladićevim neobičnim seksualnim sklonostima. Nikada nije viđen u društvu lepe dame. Nije viđen ni u društvu kakvog snažnog mladića ali tračevi su se širili po radionicama i gostionicama. Niko nije mogao da razume kako se jedan tako lep, i telesno i umno nadaren muškarac, ne prepusti čulnijim porivima.
„Po lepoti i eleganciji, Leonardo je jedan od mladih Firentinaca koji izazivaju najviše divljenja“, rekao je jednom prilikom lično Lorenco de Mediči.
Leonardo je mogao da bude viđen u najneobičnijim okolnostima. Iako je tri godine ranije bio napustio Verokiovu radionicu kako bi od učenika postao učitelj, stvaranje sopstvene radionice nije spadalo u njegove prioritete, iako je pre ili kasnije morao na to da prione. Neki put bi ga videli kako isplivava iz Arna, prethodno ispitujući mogućnosti sopstvenih pluća. Drugi put bi ga videli sred krošnje nekog drveta. Želeo je da izračuna sa kolike visine bi čovek mogao da skoči a da ne rizikuje da izgubi život. Viđali su ga i kako na tržnicama životinja troši zaradu kako bi oslobodio ptice iz kaveza u kojima su bile izložene. Ljudi su ga smatrali čudakom, ali Leonardo je iznad svega žudeo za slobodom.
Mladić zaljubljen u krila života nikad nije primetio da su, više od svih upućenih pogleda divljenja, ljubomore, zavisti ili poštovanja, njemu bili upućeni pogledi jedne žene koja je retko mogla sebi da dozvoli da iz Vinčija u kojem je živela putuje do velikog grada. Te oči, majčine, bdele su nad životom koji su se osećale obaveznima da zaštite, makar sa razdaljine. Katerina je bila svesna da je njen mali Leo, već veliki čovek, predodređen za velika dela. Imao je harizmu, dar i dovoljno štofa da postane vođa. Možda mu je donekle nedostajalo istrajnosti ili poverenja prema drugima, ali pre ili kasnije svet će se otvoriti za njega.
Katerina je povremeno bila u prilici da vidi kako Leonardo šeta sa Sandrom, svojim prijateljem Botičelijem. Posmatrala ih je kako razgovaraju, jedu, piju i, čak, ako bi okolnosti dozvolile da im se približi, slušala kako se šale u vezi sa mestom na kojem bi se morala nalaziti trattoria koja će promeniti gradske običaje u ishrani. Njen sin bio je sanjar, ali ne od onih što sanjaju vlastiti život, nego od drugih, koji žive sopstvene snove. Takvi su, pre ili kasnije, pretvarali u stvarnost ono što bi mnogi drugi zaboravili do zore.
Dok su mladi slikari koji su nastojali da se istaknu, prihvatali već utvrđene oblike rada, Leonardo je koristio svoje vreme, bežeći od tradicionalnih radova zasnovanih na temperi. Bio je zaljubljen u uljane boje. Na svoju ruku dodavao je doze kleke, mešajući kapi senfa sa orahovim uljem. Štaviše, istraživao je mogućnost da pomeša sjajni premaz sa osušenim uljem, koristeći i smolu i žumance. Kraja nije bilo, sve se moglo uraditi bolje.
S druge strane, Leonardo nije opažao da su druge radionice domaće radinosti, blizu Verokijeve, bile takmičarski raspoložene. Ponašao se kao samo još jedan učenik željan znanja. Leonardo se nije takmičio već učio. Posećivao je mnoge radionice, onu koja je pripadala braći Polajulo, Pjeru i Antoniju. Zahvaljujući ušteđevini od prvih narudžbina, Leonardo je podmićivao i ubeđivao braću da mu dopuste da bude prisutan prilikom seciranja leševa koje su izvodili u zabačenoj prostoriji svoje radionice. Tolika je bila njihova opsednutost prikupljanjem tačnih podataka o ljudskoj anatomiji da su, bar tako su tvrdili, mogli da je zabeleže samo ako je razumeju i preslikaju iz stvarnosti. Leonardo je, s druge strane, pohađao i radionicu starog učitelja Paola di Dona, kog su poznanici zvali Učelo.25 Na insistiranje mladića koji je tvrdio da je nepismen, Paolo mu je objasnio osnovna znanja iz matematike i perspektive. Mladić iz Vinčija uživao je u svakom trenutku provedenom s njim. Mada, nije mogao baš mnogo da uživa u njegovom društvu. Proučavanje perspektive osiromašilo je Paola koji nije bio naročito vedar. Jedva bi se osmehnuo kad bi mladi učenik, iako već upisan kao učitelj i slikar, skidao svoju rozikastu kabanicu i prianjao na slikarske vežbe. Uskoro će sastaviti testament i neće dočekati leto gospodnje 1476.
Andrea del Verokio nije voleo da „deli“ Leonarda, ali mladićev plameni duh bio je poput neukrotivog lava pa je učitelj znao da ga, bude li ga opominjao, neće videti za dugo vremena. Jedini način da zadrži Leonarda u radionici bio je da na neki način proširi svoju sve obimniju biblioteku. Kada je Andrea imao samo četiri godine, njegovi roditelji imali su koristi od Bazelskog koncila leta gospodnjeg 1431, koji će se, godinama kasnije, zbog kuge održati u gradu Firenci. Andrein otac, Mikele di Frančesko Ćoni radio je na ubiranju poreza nakon teškog radnog veka proizvođača pločica. Bazelski koncil, ako se računaju dolasci i odlasci dostojanstvenika i obrazovanih ljudi, i legalni i ilegalni promet tekstova svih vrsta, odvijao se do leta gospodnjeg 1445. Tomovi koje je Mikele nabavio postali su deo legata koji je predao sinu Andrei onog lepog dana kad se osamostalio od svog učitelja Đulija Verokija i postao učitelj sa nezavisnom radionicom. Legat se polako uobličavao, dok nije postao mala privatna biblioteka u Andreinoj radionici. Tamo je Leonardo puštao svojoj mašti na volju i, iz nepoznatih razloga, zaljubio se u tekstove Marka Vitruvija o arhitekturi i inženjerstvu. Ali uprkos svojoj platonskoj ljubavi, insistirao je na tome da se sve može poboljšati.
Njegov učitelj i prijatelj Andrea bio je svestan toga. Tih poslednjih dana septembra iskrsla mu je obaveza pa je morao da preda nekom drugom da završi posao u firentinskoj crkvi San Salvi. Posao se sastojao iz slikanja Hristovog krštenja i bio u završnoj fazi. Andrea je uzeo na sebe da, zbog svog majstorstva, izvede središnju scenu slike temperom i još su mu nedostajali jedino detalji koji bi naglasili figure Svetog Jovana i Isusa, čime bi biblijski prizor bio zaokružen. U nedostatku vremena, bila mu je potrebna pomoć prijateljske ruke koja bi obavila zadatak u roku. Nije mogao sebi da dozvoli da gubi mušterije zbog glupog kašnjenja niti da odbije novi posao. Zato je zahtevao pomoć od svog prijatelja Leonarda.
Mladić iz Vinčija prihvatio je ponudu drage volje, ali i s uslovom: slikaće uljanim bojama. Nikada nije bilo kasno da se priskoči u pomoć prijatelju, posebno ako je imao tako moćnu biblioteku kao Andrea. U čitavoj Firenci postojala je samo jedna koja je bila mnogo veća i bolja za njegova skromna očekivanja, budući da se radilo o ličnoj biblioteci Lorenca de Medičija. Ona se pretvorila u istinsku referencu, naročito nakon posete Gemista Pletona Kozimu de Medičiju, kada je njena vrednost povećana tomovima koji su sadržali izgubljene Platonove tekstove, tekstove neoplatoničara, orfičke himne i ezoterijske dokumente iz faraonskog Egipta. Za njihovo prevođenje bio je zadužen Marsilio Fičino. Govorkalo se da Veličanstveni planira da otvori javne biblioteke u gradu, što je Leonardo priželjkivao više od svega. Osim toga, poslužio je svom učitelju kao model za bronzanu skulpturu Davida i znao je da će ga to učiniti besmrtnim.
Leonardu nije trebalo mnogo vremena da završi zadatak. Prizoru je dodao još jednog anđela koji kleči, istaknutog magičnim sjajem figure i realističnim prikazom kose. Takođe je preoblikovao deo pejzaža u pozadini kako bi primenio nešto od perspektive naučene u Učelovoj radionici. Na kraju je sebi dopustio da poboljša pojedine aspekte koje je naslikao Verokio. Dodao je prirodnije i realističnije vlati kose prvom anđelu i samom Hristu.
„Jesam jeretik“, govorio je samom sebi kroz smeh.
Ono što se dogodilo kad je Andrea del Verokio preuzeo već završenu sliku bilo je teško protumačiti. Prebledeo je kad je stao pred platno. Leonardo nije znao šta mu je činiti i sakrio se među desetine đaka koji su sve posmatrali sumnjičavo. Ako Andrea prasne u bes, spasavaj se ko može. Tišina se mogla seći na komade. Apsolutno svi su prekinuli svoje obaveze i približili se gomili. Andrea ni da prozbori. Neki mladići posmatrali su Leonarda, a jedan odvažniji prešao je rukom preko grla. Bila je to jasna poruka. „Obesiće te“, želeo je da kaže dok je pokazivao usta sa manjkom zuba, što je svakako bio plod ulične tuče.
Andrea del Verokio se okrenuo. I dalje bled zbog onog što je upravo video, osvrtao se. Izraz njegovog lica nije se mogao odgonetnuti. Niko nije znao šta bi moglo dalje da se desi. Odjednom je zagrmeo:
– Leonardo da Vinči!
Tišinu u prostoriji poremetio je zvuk obuće učenika koja se vukla po podu. Odjednom, kao da je kužan, svi oko Leonarda, koji je želeo da se sakrije, prodali su ga kao Juda i ostavili ga samog nasred prostorije. On je pogledao ulevo i udesno, kao da je očima hteo da poruči: „Platićete mi, kopiladi.“ Ponovo je pogledao pred sebe, ali bilo je kasno za reakciju. Njegov učitelj, prijatelj i poverenik Andrea koračao je prema njemu, noseći četkicu. Stao je naspram njega i uzviknuo:
– Leonardo da Vinči! Šta obično kažeš mlađima od sebe u vezi sa učiteljima?
Leonardo je želeo da propadne u zemlju. Ali nije mogao. Progutao je pljuvačku. Nije želeo da prvo što izgovori, zbog nervoze, bude u smešnom falsetu.
– Pro… – oklevao je – prosečan je onaj učenik koji ne prevaziđe svog učitelja.
Svi prisutni očekivali su najgore. Andrea del Verokio će, sasvim moguće, četkicama oslikati lice bezumnika koji se drznuo da po svom ukusu i bez dozvole izmeni glavne delove narudžbine. Njegove četkice još su bile pred Leonardovim licem. U sledećem trenutku, podigao je levu ruku, savio četkice i, kao dlanom o dlan, slomio ih.
– Prevazišao si svog učitelja, Leonardo. Danas se zaklinjem da više neću slikati.
Bacio je ostatke četkica na pod i izašao iz radionice. Leonardo još nije reagovao. Čak nije ni spustio pogled. Nastavio je da gleda pred sebe kao da su Andrea, četkice i njegove reči još tu.
Leonardova reakcija svela se na to da je nekoliko puta izgovorio „ne“. Nije mogao da dopusti da učitelj prestane da slika. Ne bi mogao da preuzme krivicu za to. Ostali mladići su gledali kako Leonardo istrčava iz radionice. Napolju je Andrea čekao sa nekoliko pasa koje je upravo kupio za par florina. Leonardo je naglo zastao i zadržao se na udaljenosti. Sačekao je da se njegov prijatelj pomeri. Iz ugla se pomaljao njegov kolega Sandro Botičeli, koji mu je užurbano davao nekakve znake. Leonardo ga je osmotrio i prineo kažiprst usnama, zahtevajući od njega tišinu i ozbiljnost.
Andrea se približio Leonardu još pre no što je ovaj spustio prst. Bio je uhvaćen na delu. Andrea je, ipak, delovao kao da uopšte nije ljut. Osmehivao se štencima koje je nosio u korpi od pruća.
– Izaberi jednog! – rekao mu je Andrea.
– Kako kažete, učitelju? – pitao je zapanjeno Leonardo, dodatno zbunjen Sandrovim pogledom.
– Hajde, čoveče, za tebe je. Mislio sam da ti poklonim jednog kao nagradu za tvoj rad na Krštenju, ali s obzirom na rezultat, možda bi trebalo da uzmeš ceo okot!
– Ne dolazi u obzir, učitelju! To bi mi napravilo rupu na novčaniku koju bih teško zakrpio – našalio se Leonardo, osetivši olakšanje zbog prijateljskih reči svog učitelja.
– Da ne pričamo više, Leonardo. Izaberi jednog. Za tebe je.
Šest tek rođenih napolitanskih mastifa protezali su se pred njim. Primetio je da je jedan mužjačić znatno spretniji od ostalih i da se, neprestano, lenjo kreće povrh svih. Izgledao je kao da ga radoznalost primorava da napravi prve korake u životu. Leonardo nije imao nedoumica. Uzeo ga je i mališan nije promenio ponašanje. Nastavio je da se kreće sa svojom instinktivnom radoznalošću i onjušio je lice novog vlasnika. Počeo je da liže Leonardov nos, što je ovog zagolicalo i završilo se njegovim smehom.
– Mogu li i ja dobiti jednog!? – uzviknuo je Sandro Botičeli, pogleda punog nežnosti.
– Ne! – odgovorio je Andrea, sklanjajući korpu od pruća izvan domašaja svog bivšeg učenika. – Ako bi umirao od gladi, mogao bi da ga pojedeš!
Andrein komentar naterao je Leonarda da se grohotom nasmeje. Nije bilo vremena za rastanak. Kad se Leonardo pribrao od smeha, njegov učitelj više nije bio tu.
– Koje ime ćeš mu dati? – pitao je zavidljivo Sandro.
– Mogao bih ga nazvati Botticello – našalio se Leonardo – ali mislim da nikada neće jesti koliko ti.

22


27. februar 1482,
opatija Montserat, Aragonska kruna


Leonardo je polako radio na slici Sveti Jeronim za jednu malu kapelu opremljenu sa dve cisterne, neophodne usled otežanog vodosnabdevanja. Bila je to slika u tehnici tempere i ulja na drvenoj ploči visokoj preko metra. Bio je to, definitivno, mali rad predviđen za mali prostor. Kapele su bile rezervisane za prve čuvare Svete Marije od Montserata, koji su vodili paralelni život sa monasima iz opatije, ali sada su bili prebačeni na drugo mesto.
Leonardo i njegova pratnja smestili su se brzo i udobno. Bivše konačište nije bilo odveć prostrano, ali je pružalo dovoljno prostora za još tri stvorenja. Vitruvio se nije računao, jer se odmarao napolju, u drvenoj kućici. S obzirom na posao koji mu je bio poveren, Leonardo se baš i nije osećao kao najznačajniji slikar, ali je bar bio u dodiru s prirodom. Energija koju je mogao da oseti na Montseratu bila je mistična. Firentinac je bio agnostik koji je želeo da veruje u nešto, ali njegova ličnost mu nije dopuštala da zavoli ono u šta nije mogao da se uveri. I pored toga, iako svoj agnosticizam nije ni najmanje krio, benediktinska zajednica ga je prihvatila. Obedovao je s njima, uvek u tišini, čak im je pomagao u poljskim radovima. Profesor im je pomagao da srede sve obimniju biblioteku i s vremena na vreme bi im održao poneko predavanje. Gonsalo se starao o Vitruviju i bio primljen među malobrojne učenike.
Kao veliki muzički virtuoz još od malih nogu, Leonardo je učestvovao na pojedinim časovima orgulja u školi na Montseratu koja nije imala premca u katalonskim predelima u kojima je postojalo više škola pevanja psalama. Versko, duhovno i muzičko obrazovanje đakona bilo je neuporedivo bolje. Gonsala je muzika počela izrazito da privlači, ali bio je svetlosnim godinama daleko od iole prihvatljivog nivoa muzičkog obrazovanja. Leonardo ga je drage volje naučio da svira liru. Instrument se sastojao od sedam žica i sviran je gudalom, dok su prsti pritiskali žice kako bi se proizvodili željeni zvuci. Gonsalo je naučio neke Petrarkine i Policijanove pesme i, smejući se, jednu uzvišenu Kamelijevu poemu. Lira je bila divna, u obliku konja, a od srebra ju je napravio lično Leonardo. Bio je to poklon koji Gonsalo nije mogao da prihvati kada je trebalo da se vrati kući. I Žuzep Ljuis i mladi nosač odlazili su dva puta mesečno u Barselonu kako bi proveli nekoliko dana sa svojim porodicama.
§

Monasi u crnom su se okupili. Odežda, gornji deo koji je prekrivao vunenu košulju i škapular, bila je mrka. Svi su sedeli u bivšoj glavnoj sali: monasi i kapelani, sa izuzetkom đakona i orguljaša, već prema Pravilu Svetog Benedikta u prvom poglavlju, posvećenom vrstama monaha:
Zna se da postoji četiri vrste monaha.
Prvu čine cenobiti, oni koji žive u samostanu i dejstvuju u skladu sa pravilima i opatom.
Drugu vrstu čine pustinjaci ili kapelani, koji su, ne u novajlijskom žaru religioznog života nego nakon dugog iskušavanja u samostanu, uz pomoć mnogih naučili da se bore sa đavolom. Dobro izvešteni u redovima svoje braće za usamljeničku borbu u pustinji, osećaju se već sigurni i kad su lišeni tuđeg saveta, i sposobni da se bore sopstvenim rukama, samo uz božiju pomoć, protiv poroka tela i misli.
Sarabaiti i girovazi nisu bili sa Dela Rovereom i ostalima u prostoriji. On je sedeo u fotelji namenjenoj lično njemu. Kad je tišina zavladala, glasno je pročitao poslanicu iz Rima. Svi su bili neprijatno iznenađeni. Nisu očekivali takav edikt pape Siksta Četvrtog: „Ubiti Leonarda da Vinčija.“ Jedni su tiho mrmljali, drugi spustili glavu. Dela Rovere je uzeo reč.
– Pred još jednim smo iskušenjem, braćo. Da li da sledimo Pravilo Svetog Benedikta i, ako hoćete, da nastupimo samodovoljno u skladu sa ličnim osećanjem, ili, naprotiv, da idemo za voljom predstavnika našeg Gospoda Boga na Zemlji. Po običaju, glasaćemo. Braćo, poštovaćemo ustaljeni postupak. Tradicija je svetinja. Bela kuglica – u prilog Sikstu Četvrtom. Crna kuglica – protiv poslanice. Tamnosmeđa kuglica – uzdržanost. Najpre će glasati mladi.
Glasali su po redosledu kojim su stupili u samostan. Prvi od njih, Žerar Žuiju, nije osetio kako ga Bog poziva, već samo prazninu u sebi. Tako je tražio vezu između tela, uma i duše, i ispitivao kako se ta povezanost razvija. Verovao je da je Montserat savršeno mesto da istraži smisao sopstvenog boravka u Univerzumu. Sada se sučeljavao sa krupnom odlukom. Bio je prvi koji će svoje mišljenje obelodaniti. Da li uvažiti Hristovog vikara i tako postati saučesnik u ubistvu? Ili se pred samostanskom sabraćom suprotstaviti univerzalnom pastiru?
Žerar se približio kutiji. Pogledao je u njenu unutrašnjost. Želeo je da tamo vidi neki simbol, vodič ka putu kojim bi trebalo da ide. Odjednom su se njegovi telo, um i duša uskladili. Sve troje su se, jedinstveni, odlučili za pravo neglasanja. Pred pogledom glavnog opata, Žerar Žuiju položio je tamnosmeđu lopticu na dno kutije. Ne spuštajući pogled, ponovo je zauzeo svoje sedište.
Put se, odjednom, učinio neuporedivo jasnijim. Jedan za drugim, tamnosmeđu kuglicu u kutiju spustili su svi monasi: Serži d’Asis, Mateo de Penja, Rafael Žerona, Žuan Despla, Ludoviko Ferer, Fransesk de Roselja, Benedikto Solivelja, Gaspar Mirambeljs. Svi.
Ostala je samo još jedna kuglica koju je trebalo spustiti: glas Đulijana dela Roverea. U unutrašnjosti kutije mogla je da se vidi samo tamnosmeđa. Niko nije iskoristio neku drugu boju, koja bi značila istinski stav. Đulijano dela Rovere imao je poslednju reč. Boja kuglice presudiće budućnost Leonarda da Vinčija. Ako bude bela kuglica, umreće. Ako bude crna, živeće. Ako bude tamnosmeđa, takođe će živeti, ali će biti izopšten iz zajednice. Nikada ranije monaški red nije bio u takvoj situaciji. Ali nikada ranije, s druge strane, nije ih posetio neko poput Leonarda da Vinčija. On je, po mišljenju nekih, bio genije koji će biti čuven. Po drugima – pas koji je gurao njušku gde joj nije bilo mesto.
Đulijano dela Rovere sporio se sa samim sobom. Papa Sikst Četvrti bio mu je ujak. Đulijano je dospeo tako visoko zahvaljujući njegovom moćnom uticaju. S druge strane, krajnji cilj Dela Roverea bio je da zauzme tron Svetog Petra. Kako da razreši ovu dilemu? Nije mogao predugo da čeka. Inače bi postao simbol slabosti i neodlučnosti.
Đulijano dela Rovere odlučio se onako kako mu se učinilo da mu više odgovara. Loptica se zakotrljala. Sudbina Leonarda da Vinčija bila je rešena.
§

Opatija Montserat 27. februara primila je neočekivanu posetu. Komentari Fernanda Katoličkog i njegove pratnje o lepoti samostana nisu prošli nezapaženo u dvorskim krugovima. U samostan je prispela grupa ljudi kojoj je za to kralj izdao dozvolu. Skupina je zapravo putovala ka italijanskim obalama. Tu je bila i unuka Fernanda Prvog, napuljskog kralja. Devojčica je brojala svega dvanaest godina ali bila je vraški lepa.
Brak je bio sklopljen već ranije i kraljevska svita će dospeti do barselonske luke da odatle isplovi za Đenovu. Kad stigne u Milano, devojčica će upoznati budućeg muža, Đana Galeaca, nećaka vojvode Ludovika Sforce i svog direktnog srodnika. Njeno ime bilo je Izabela Aragonska. Svi su bili oduševljeni njenom umiljatošću i lepotom, kao i izrazom očiju. Leonardu nisu promakle vrline te muze i bio je opčinjen kao i ostatak žitelja opatije. Neki monasi su je upoređivali sa anđelima s neba.
Svita će kratko ostati u samostanu. Teško je bilo dospeti donde preko planinskih nagiba. Putevi nisu bili u najboljem stanju i ljudi su se gomilali na zastojima sa jedne i druge strane puta.
Otac Ljorens je preuzeo dužnost vodiča. Nije bilo ni pedlja koji malena Izabela neće upoznati, uključujući i skučenu Leonardovu radionicu. Tamo, na vratima, bolešljivi Vitruvio kontrolisao je ulaske u radionicu i izlaske iz nje. Nije bio divalj, ali njegova pasmina bila je ratnička i dominantna. Uprkos tome, kada je video devojčicu kovrdžave kestenjaste koste, počeo je da joj daje znake pokretima tela. Uši su mu se opustile, oči širom otvorile, rep mu se napeo i uspravio, počeo je da uzdiše: zaželeo se igre. Izabela se nije oglušila o njegov dokoni poziv. Igra je mogla da se okonča samo na jedan način: devojčica je pala na zemlju. Težina starog, ali snažnog mastifa na kraju je oborila malenu. Ipak, nije se prenemagala, i dalje se osmehivala i vukla psa, uspostavivši neobično prisnu vezu s njim.
Maestro Leonardo da Vinči otvorio je vrata svoje radionice i video predstavu. Prizor je bio divan. Grupa ljudi stajala je naspram lepe devojčice koja se igrala s njegovim psom.
– Dobro došli, madonna. Mora da Bog na nebu ima mnogo posla čim je dopustio da se anđeo poput vas meša sa običnim smrtnicima.
Leonardo je poljubio ruku divne Izabele, koja je uživala u njegovom laskanju. Kad je na maestrov poziv ušla u radionicu, malena se oduševila videvši delove slika, sveske pune crteža i makete letelica. Izabela je zamišljala da leti, nastojeći da dokuči čemu služe oruđa koja su visila s krova. Njena svita ostavila je svoju štićenicu i Leonarda na miru. Odlučili su da sačekaju sa druge strane vrata, dok je Vitruvio, iscrpljen živahnom igrom sa malenom, lizao šape i ležao.
– Gospodine Leonardo, čemu vam služe ove sprave?
– Neke, još uvek, ničemu. Ali ova ovde, sa pričvršćenim krilima, služi da se klizi nebom.
– Da se klizi nebom? – pitala je Izabela, ne razumevši sasvim šta te reči znače.
– Razumite me, maleni anđele: letenju. Uz pomoć ovoga, može se leteti! – bilo je primetno da Leonardo drhti dok priča o tome.
– Letenju! Kako se oseća neko ko leti, gospodine Leonardo? – pitala je malena.
– Vidite, princezo, ako jednom budete leteli, uvek ćete koračati Zemljom sa pogledom uprtim u Nebo, jer ste tamo već bili i uvek ćete želeti da se vratite tamo.
Izabela je opčinjeno posmatrala Leonarda. Iako je bio mlad, čovek koji je stajao pred njom zaslužio je divljenje. Leteo je kao ptice, kao anđeli.
– Bili biste dobar muž – rekla je Izabela sa zrelošću kakva se nije očekivala od stvorenja njenih godina. Leonardo se nasmejao. – Uopšte nije smešno – prekorila ga je devojčica. – To sam rekla najozbiljnije. Bila bih spremna da pobegnem s vama. Letela bih sa vama!
– Izvinite, gospođice, ali ne verujem. Uopšte ne bih bio dobar muž!
– Imate li devojku? – malena je bila sve drskija.
– Ne! – odgovorio je Firentinac, zarumenevši se.
– A mladića? Kažu da u Firenci ima momaka koji se ljube sa momcima. A vi ste iz Firence, zar ne?
Zahvaljujući svojim mladim godinama, Izabela Aragonska činila je da on izgubi stid na koji je inače moglo da navede svako njeno novo pitanje.
– Ne, gospo moja, nemam ni mladića.
– Onda biste morali da budete moj muž. Milano je mnogo daleko i ne poznajem mladića kog su mi odabrali. Meni se vi dopadate. Dopadaju mi se vaše plave oči i vaša duga kosa. Želite li da budete moj mladić?
Leonardo je ponovo porumeneo. Malo ko je uspeo da ućutka Firentinca, ali devojčica koja je stajala pred njim bila je živa slika radoznalosti i senzualnosti. Šest godina ranije, Leonardo bi teško mogao da priguši svoje seksualne porive. Ali tada je u potpunosti odbacio seks. Sada više niko nije dolazio u obzir. Bilo je to poglavlje njegovog života kojeg nije želeo da se seća, rana koja nije htela da zaceli.
– Vidite, princezo, ima već neko vreme od kada sam u celibatu.
– Šta znači „celibat“? – bilo je novo znatiželjno pitanje.
– Recimo da je to teško objasniti. Kad budete stariji, sa zadovoljstvom ću vam objasniti. Ali sada mi nije moguće da odgovorim na vašu molbu.
– To znači da ne želite da mi budete mladić…
Izabela Aragonska se rastužila kao tvrdoglavo dete koje nije postiglo cilj. Ali, u dnu svog malog srca znala je da u njenoj želji nema ni najmanje tvrdoglavosti. U njoj se zapalio majušni plamen.
Kao po tajnom dogovoru, kum malene prekinuo je razgovor otvorivši vrata. Bilo je vreme da se povuku, jer će sutradan krenuti ka barselonskoj luci kako bi se ukrcali na brod koji je plovio za Đenovu.
Izabela se najpre opirala, ali se nakon nekoliko trenutaka predala. Pogledala je Leonarda sa svom zavodljivošću jedne dvanaestogodišnjakinje. Približila mu se i poljubila ga u obraz. Zlaćane dlake njegove brade zadrhtale su usled poljupca koji je trajao duže nego što je trebalo. Okrenula se i pošla, još jednom pomilovavši Vitruvija, koji je ležao iscrpljen nakon vremena provedenog u zabavi. Leonardo je više nije video. Nije želeo da je ponovo vidi. Nije smeo da je ponovo vidi.
U neko drugo vreme, u nekom drugom trenutku, u nekom drugom životu, Izabela Aragonska bi na ovaj ili onaj način ostala s njim. Leonardo je u to bio siguran.
§

Nekoliko dana nakon odlaska male Izabele Aragonske, Leonardo je provodio vreme u radionici. Levom rukom je počinjao da uobličava sliku lava naspram lika Svetog Jeronima. Priča o lavu predstavljala je epizodu iz života Svetog Gerasima, ali greška u prevodu, počinjena vekovima ranije, poklonila je Svetom Jeronimu društvo ove životinje. U suštini je bilo svejedno. Leonardo je obožavao lavove. Njegovo ime počinjalo je rečju „lav“, pa se često poigravao rečima, povezujući svoje ime i ime kralja džungle.
Leone ardente26
Leon ardo
Leonardo
Ne bi žrtvovao tu životinju. U stvari, Leonardo nije imao vremena ni za kakvo žrtvovanje. Bio je pozvan da odmah dođe na Trg opata Olive. Tamo su ga zabrinuto čekali Profesor i Vitruvijev čuvar. Pored njih, monasi i kapelani stajali su u redu, čekajući slikara. Što im se više približavao, Leonardovi koraci bili su sve kraći. Nešto nije bilo u redu. Nije bio u stanju da predvidi šta će se desiti, nije bio vidovit. Opustio se: priroda, mir, planina, energija… Bilo je očigledno da će, pre ili kasnije, doći do neočekivanog obrta u njegovom životu. Bio je osuđen na to da ne nađe mir.
Glavni opat je iskoračio. Leonardo je stao pred njega.
– Šta se dešava? – pitao je, posmatrajući grupu benediktinaca koji su ga gledali.
– Dobili smo naređenje od njegove preuzvišenosti pape Siksta Četvrtog.
Leonardo je progutao pljuvačku. Oni koji su hteli ubistvo Medičijevih nisu mu mogli želeti ništa dobro. Đulijano dela Rovere je nastavio.
– Naređenje Vatikana je da te lišimo života.
Na ovu tvrdnju, Leonardo se samo ironično osmehnuo. Nije bilo prvi put da smrt svojom kosom vitla oko njegove glave.
– Glasali smo po našim pravilima. Nećemo se suprotstaviti odluci oca Crkve.
Gonsalo i Žuzep Ljuis su se zgledali. Onda su obojica pogledali maestra. Opasnost je bila ozbiljna.
– Vaš sam – Leonardo je podigao ruke, očekujući hapšenje.
Ako je odluka bila donesena, ako je bilo neophodno postupiti po naređenju pape pod pretnjom izopštenja, bilo kakav pokušaj bega bio je nemoguć. Leonardo je čekao na završne reči.
– Ali nećemo biti ni saučesnici u toj groznoj radnji. Sačuvali smo pravo na nepristrasno glasanje. Leonardo da Vinči, ne znam šta si radio u zavičaju, ali ovde smo ti zahvalni. Nažalost, moja je dužnost da tražim od tebe da tokom narednih meseci napustiš opatiju, jer tvoje prisustvo ovde više nije bezbedno ni za tebe ni za nas.
Leonardo je odahnuo. Poslednja kuglica koja je dodirnula unutrašnji zid kutije u glavnoj sali bila je tamnosmeđa. Svi, uključujući i glavnog opata, iskoristili su pravo da ne glasaju.
§

Leonardo je imao malo vremena. Brzo je morao da razmišlja o planovima za budućnost. Toskana već sad nije delovala kao bezbedno područje. Ako su ga našli u Barseloni, Firenca se mogla pretvoriti u smrtonosnu zamku iako je tamo vladao Lorenco de Mediči. Napuljsko kraljevstvo bilo je pod španskim uticajem i pred krupnim promenama. Možda je najprikladnije bilo da ode na sever, u Milano, kojim je vladao vojvoda zaljubljen u raskoš i razmetljivost, a sa druge strane, bio veliki mecena. Primio je Donata Bramantea kao dvorskog arhitektu i tragao za vrsnim slikarima. Uostalom, njegov nećak venčaće se lepom Izabelom Aragonskom. Došao je trenutak da mu Leonardo napiše pismo u kojem će mu tražiti da ga primi i uveri ga u svoj talenat.
Morao je da izmakne kandžama Siksta Četvrtog.
Ludoviko Crni,
Nakon što sam, moj najuzvišeniji gospodine, već dovoljno video i ispitao dokaze o tome koliko ugleda uživaju stručnjaci za izgradnju ratnih oruđa i ustanovio da maštovitost i upotreba tih oruđa ne donose ništa novo zajednici, potrudiću se da me, ni na čiju štetu, Vaša ekselencija sasluša kako bih joj poverio svoje tajne, nudeći Vam, za priliku koja Vam najviše odgovara, da uradim stvari koje, u kratkim rečima, odmah zapisujem (kao i mnoge druge čija bi izrada proisticala iz okolnosti svakog zasebnog slučaja):
1. Osmislio sam izvesne vrste veoma lakih, čvrstih i lako prenosivih mostova koji mogu poslužiti i za proganjanje neprijatelja i, ako dođe do toga, za beg od njega; kao i neke druge, takođe bezbedne i osposobljene da izdrže bojnu vatru i da budu lako sklapani i rasklopljeni, kao i postupke da mostovi neprijatelja budu zapaljeni i srušeni.
2. Znam kako crpsti vodu iz jama, na mestu nekog trga, i kako graditi mostove, katapulte, pomoćne skele i beskrajan broj oruđa za slične potrebe.
3. Ukoliko visina nasipa i prirodni uslovi dotičnog mesta onemoguće korišćenje bombardi u opsadi trga, znam kako može da se uništi najtvrđi kamen, kao i svaka vrsta odbrane koja ne podrazumeva kamen.
4. Osim toga, poznajem jednu vrstu lako i zgodno prenosivih bombardi koje mogu da izbace oluju sitnog kamenja, i stvaraju dim koji užasava neprijatelja i veliku mu štetu nanosi.
5. Za pomorske bitke raspolažem spravama veoma prikladnim za napad i odbranu, i plovilima koja mogu da izdrže vatru najvećih bombardi.
6. Takođe sam osmislio načine da se dospe do određenog mesta iskopinama i prekim i tajnim putevima, bez i najmanje buke, prolazeći ispod jama i reka.
7. Dodajem da ću izgraditi zatvorene kočije bezbedne od svakog napada, koje će, prodirući u neprijateljske redove i pune artiljerijskog oruđa, skršiti svaki otpor. A posle dejstva ovog vozila, pešadija bi mogla da napreduje bez povreda i prepreka.
8. U slučaju potrebe, napraviću bombarde i bacače bombardi, i druga korisna ratnička vatrena oružja koja se trenutno ne koriste.
9. Tamo gde bombarde omanu, zameniću ih katapultima, eskadrilama, musketama i drugim zadivljujuće efikasnim sredstvima kakva do sada nisu korišćena. Sve u svemu, u zavisnosti od slučaja, umeću da konstruišem beskonačno mnogo sredstava za napad ili odbranu.
10. U mirnodopskim uslovima, mislim da bih odlično mogao da se uporedim sa bilo kime u oblasti arhitekture, u projektovanju javnih ili privatnih zgrada, u odvođenju ili dovođenju vode tamo gde je potrebno. Dodajem da ću praviti skulpture od mermera, bronze i gline i sve što bude potrebno iz oblasti slikarstva, bez straha od konkurencije ma kog drugog umetnika. I, na kraju, moći ću da u bronzi izlijem model konja, koji će, tako uobličen, predstavljati besmrtnu slavu i večitu čast za srećnu uspomenu na Vašeg gospodina oca i kuću Sforca.
A ukoliko Vam se neke od prethodno rečenih stvari učine nemogućima ili neizvodljivima, drage se volje nudim da ih sprovedem u delo u Vašem parku, ili na mestu koje najviše odgovara Vašoj ekselenciji, kojoj se skromno preporučujem.
Leonardo da Vinči. Firenca.

23


21. maj 1482,
Firenca


Svom Gospodu želim da služim,
Učinio me je sebi nalik.
Spasitelja hoću da volim,
Zbog mene je umro na krstu.
Moj suprug i otac
Jeste Isus, slast moja;
Moja majka i predah
Jeste Devica Marija.

ĐIROLAMO SAVONAROLA

Bio je spreman. Upravo je napunio trideset godina; trenutak je bio savršen da on preduzme korak. Dominikanski red se slagao s tim, mada su ga neka braća smatrala lošim govornikom koji oskudeva u šarmu. Ferara i Bolonja bile su mu tesne. Njegova sudbina bila je Firenca.
Đirolamo Savonarola upozoren je da Firentinci imaju finiji ukus. Voleli su govornike sa stilom, a ne propovednike koji su za predikaonicama rikali kao životinje. Tako gledano, fratar Marijano de Genacano bio je u prednosti, i to ne samo stoga što se sviđao meštanima nego i kao zvaničan propovednik porodice Mediči. Za Đirolama to nije bio problem. Njegova božanska misija bila je iznad ukusa i moćnih porodica. Nije nameravao da ugodi Lorencu; jedino je želeo da ugodi Gospodu.
Znao je da će u početku morati da nastupa skrušeno. Nije žurio. Svakim korakom koji će načiniti upravljaće Gospod. Dejstvovaće polako, oprezno, ne zapadajući u iskušenje da bude nestrpljiv. Njegova misija bila je da uništi svaki trag paganskog života i ponovo usmeri izgubljene duše ka pravom putu. Bio je strastven čovek. Znao je to, ali polako će naučiti kako da obuzda unutrašnji bes isklijao iz Boga, kako ne bi spalio na lomači sve one grešnike koji su uništavali italijansko tlo.
Dominikanski samostan San Marko, na nekoliko metara udaljen od bazilike Santisima Anuncijata, po naređenju Kozima de Medičija rekonstruisao je Mikeloco. Versko zdanje ugostilo je ličnosti poput Antonina de Florensije ili Fra Anđelika, a sada je trebalo da ga poseti nova zvanica, još uvek ne tako poznati Đirolamo Savonarola. Jarkozeleno unutrašnje dvorište obezbeđivalo je vazduh zatvorenom delu samostana.
Šest godina ranije, Sandra Botičelija je u istom tom samostanu fratar Domeniko isplatio za njegov rad. Izgledalo je da će se, pre ili kasnije, sudbine umetnika i spasitelja grešnih duša sresti.
Đirolamo se brzo privikao na samostan. Nastavio je sa svojstvenim asketskim načinom života. Skučeni deo samostana u kojem se nalazio na prvom spratu bio je veoma oskudno namešten. Kada bi se popeo stepenicama koje su vodile na sprat, prošao bi hodnik pun malih soba i udesno skrenuo do kraja. Na kraju samostana čekalo ga je njegovo stanište. Na tački najudaljenijoj od ulaza, tišina je bila naprosto opipljiva. Drveni pisaći sto, stolica za odmor i mala slika našeg Gospoda na krstu. Duh mučeništva i najuzvišenija žrtva Isusa Nazarećanina bili su uvek prisutni. Đirolamu nije trebalo ništa više. U majušnoj prostoriji do te, nalazio se krevet. Savonarola je mogao da piše i čita, da uči. Znao je da će, pre ili kasnije, biti nagrađen za obrazovanje i izvanrednu žrtvu kojoj se duboko predao. Čekao je na neku viziju, na izvestan znak da bi mogao biti siguran kako se nalazi na pravom putu. Ali nije gubio ni veru, ni vreme. Nije smeo ni da sumnja, niti da stane. Zlo se širilo svetom, a on je bio branilac Gospoda.
Đirolamo se ubrzo bacio na posao. Morao je da osvoji mesto i, pre svega, ugled učitelja. Učiće novopridošle čitanju Biblije i asketizmu, pokušavajući da očisti duše najmlađih, poričući svaku vrstu materijalnog zadovoljstva. Počeće sa dušama najmlađih, nastaviće sa gradskim umetnicima i plemićima i zaključiće svoju misiju sa političkim i verskim vođama. Ništa nije moglo da krene po zlu.
Na koji metar od samostana nalazio se vrt Svetog Marka. Za Đirolama to je bilo leglo firencera, sodomista i umetnika koji su češće bili goli nego što su slikali. Kad god bi neki šegrt ili radnik došao u vrt, Savonarola se molio za njegovu nevernu dušu, postio u tišini. Osećao je gađenje.
Međutim, Lorenco de Mediči osećao je prema svemu tome nešto potpuno suprotno. Uvek je želeo da poseduje takvu veliku umetničku akademiju. Njegova supruga Klariče Orsini je leta gospodnjeg 1475. kupila samostanska imanja koja nisu korištena. Od tog trenutka porodica Mediči bacila se na građenje škole posvećene umetnosti. Tamo su bile izložene sve skulpture antičkog sveta koje je Lorenco nabavio u Rimu, a povremeno su se mogli sresti najsjajniji umovi epohe. Lorenco je napravio prvu umetničku akademiju u čitavoj Evropi, a među biranim članovima tako uzvišene i ekskluzivne akademije bili su Domeniko Girlandajo, skulptor Bertoldo di Đovani, premladi ali perspektivni učenik Frančesko Granači, kao i lično Leonardo da Vinči, koji se trenutno nalazio daleko od italijanskih teritorija.
§

Te iste godine, Sandro Botičeli došao je u Rim sa firentinskom grupom umetnika, u kojoj su bili sve sami veliki majstori slikarstva. Za duh vernika poput Sandrovog, nije bilo veće časti nego da bude u društvu ljudi koji su, svakim zamahom četkice, stvarali novu kapelu u čast i slavu Svemogućeg. Sandro je bio srećan. Nije se nadmetao ni sa kim. Svako od izabranih za božansku misiju raspolagao je vlastitim prostorom i radio samostalno. Svako od njih bio je niko i ništa, jer, kako se tamo govorilo, svi su jednaki pred očima Gospoda. Sandro nije osećao nostalgiju ni prema čemu i niti prema kome, iako je znao da će mu, nakon provedenih godinu i po dana u Rimu, ostati malo vremena da ponovo osvoji Firencu. Završiće svoj posao za Siksta Četvrtog, ući u istoriju umetnosti i religije i vratiti se u svoju radionicu. Nakon što je završio freske Suđenje Mojsiju i Iskušenje Hristovo, privodio je kraju i rad na Kažnjavanju pobunjenika protiv Arona. Odlučio je da se pozabavi vlastitom slavom i već je odredio sledeći korak: ilustrovaće ništa manje do Božanstvenu komediju Dantea Aligijerija. Njegovo sledeće delo biće Pakao. Uradiće ga u Firenci. Upravo taj grad će se uskoro pretvoriti u pakao. Ne samo za Sandra Botičelija, nego i za obične smrtnike, koji će živeti u gradu označenom božijim gnevom.

24


3. jun 1482,
Firenca


Dokle su dopirale granice majčine ljubavi? Koliko je odiseja bila spremna da pretrpi kako bi dospela do sina?
Katerina je već danima sledila tragove svog sina Leonarda. Nije znala šta je sa njim a, sudeći po glasinama, napustio je grad. Posle zavere Pacijevih i zbrke u kojoj je Leonardo učestvovao protiv svoje volje, sve se svodilo na nagađanja. Katerina je čula najrazličitije stvari o njemu. „Leonardo je jeretik.“ „Mladić iz Vinčija je junak.“ „Poleteo je nebom kao Ikar.“ „Pokušao je da ubije Lorenca de Medičija.“ Katerina nije umela čak ni da se snađe u svim tim informacijama. Samo je maštala da nađe sina. Odlučno je krenula u taj poduhvat, učinivši sve što je bilo neophodno kako bi došla do njega, rizikujući da je on odbije.
Leonardova radionica bila je zaključana. Pomislila je da ju je možda zakupio neki drugi učitelj kojem je bio potreban prostor, ali takav ugovor nikada nije potpisan. Makar ne do tog trenutka. U radionici Andree del Verokija nisu znali da joj kažu ništa o Leonardu. Kao obična poljska radnica i bivša robinja, nije imala načina da pristupiti Lorencu de Medičiju, koji bi možda mogao da joj otkrije neizvesnu sudbinu njenog sina. Ostalo joj je samo da pokuša da pronađe Sandra Botičelija, čiji je trag izgubila nakon što je izgorela njegova i Leonardova trattoria. Poseta Verokijevoj radionici ipak joj je bila od pomoći, jer su joj tamo dali adresu Leonardovog ateljea, pošto su učitelj i učenik razmenjivali mušterije otkako se potonji osamostalio.
Katerina je pročešljala grad u kojem su stanovnici počeli polako da ispoljavaju nove unutrašnje nemire. U modi su trenutno bili divljenje grčkom filozofu Platonu i interesovanje za potrebe duše.
Katerina je videla neobičan događaj. Sandro se nalazio na krovu, na nekoliko metara od zemlje, držeći ogroman kameni blok koji tek što nije gurnuo dole. Ali kamena masa nije bila namenjena pločniku. Trebalo je da sravni sa zemljom kuću jednog trgovca razbojima koja se graničila sa njegovom radionicom. Katerina je kasnije saznala da je Sandro bio uznemiren jer je trgovac u svojoj kući instalirao oruđe neophodno za proizvodnju tkanina, čime je stalno pravio neprijatnu buku koja je smetala slikaru da radi. Nedeljama pre toga, Botičeli se požalio trgovcu, koji mu je kao odgovor ponudio škrte reči: „Kuća pripada meni i radim u njoj šta mi se prohte.“
Sit buke i bezobrazluka svog komšije, podigao je ogroman kameni blok do svog krova i krenuo da ga baci na susednu kuću. Prodavac je u panici pitao kog vraga radi Sandro Botičeli. Slikar i učitelj mu je uzvratio moralnom packom: „Krov i kuća pripadaju meni i bacam sa njih šta mi se prohte.“
Zahvaljujući razumnosti obeju strana, nije došlo do incidenta i postigli su dogovor. Katerina je bila prisutna tokom te rasprave. Nakon što je ostavila Botičeliju vremena da se oporavi, pokucala mu je na vrata.
Sandro je otvorio vrata. Očigledno je još bio usplamteo od rasprave i ogromnog telesnog napora.
– Buon giorno, signore, ja sam Katerina, majka Leonarda da Vinčija.
Nije trebalo ništa više da kaže. Uskoro se našla u Botičelijevim prostorijama.
– Kažite, madonna, šta vas donosi ovamo?
– Moram da nađem svog sina, gospodine. Moram da razgovaram s njim.
– Bojim se da Leonardo trenutno nije u gradu Firenci – objasnio je Sandro.
– Da li biste bili tako dobri da mi date bilo kakav podatak koji bi me mogao odvesti do njega?
Sandro je slušao ženu koja će za koju godinu napuniti četrdeset. Već na prvi pogled moglo se reći da je ta gospođa telesno i umno iscrpljena. Slikar nije mogao da nazre čime se ona bavi, ali po tragovima na rukama bilo je očito da ne živi u gradu. Pretpostavio je da se bavi poljskim radovima, možda u Vinčiju.
– Naravno, madonna. Iako nas dvojica nismo pričali već mesecima, tačnije od dana kad je otišao, po svemu sudeći otišao je na sever, u Milano.
– Na sever? – rekla je Katerina zabrinuto. – Šta li je poteralo mog sina čak u Milano?
– Ne znam, madonna, ali Leonardo je želeo da pobegne od glasina, ljudi koji su ga optuživali i upirali prstom u njega kud god da krene. I znate šta…? – Sandro je oklevao. – Da li ste znali da je Leonardo bio optužen za…?
Nije bilo nimalo lako saopštiti nešto takvo jednoj majci koja je očajnički tragala za sinom.
– Znam, gospodine Sandro, znam. Ni najmanje ne verujem nijednoj lažnoj optužbi protiv njega. U stvari, imam vesti koje bih morala da saopštim sinu.
– O kakvoj vesti se radi, ako nije previše da pitam? – pitao je Sandro radoznalo.
– Previše je da pitate – presekla ga je Katerina.
Nije bilo vremena za mnogo više od toga. Sandro nije obratio preteranu pažnju na odlučni Katerinin odgovor, ali njoj je bilo neprijatno što ga je izrekla. Bilo je to dovoljno da ne nastavi razgovor, koji joj, ionako, ne bi omogućio da sazna više od onoga što je već znala. Njen sin Leonardo pre nekog vremena otišao je u Milano. Bio je to grad udaljen dvanaest-trinaest dana brzog jahanja. To njen novčanik nije mogao da priušti. Bili su joj neophodni vreme i novac. Iz svega što je činila izbijala je strast. Radiće, uštedeće i otići u Milano.
Leonardo da Vinči zaslužio je da sazna istinu. Sin je konačno zaslužio majčinsku toplinu.

25


17. oktobar 1482,
Sant Pau del Kamp, Barselona


Leonardo je još jednom setno pogledao mesto koje mu je poslednjih meseci predstavljalo dom. U njemu je ostavljao deo života, istorije, umetnosti. Beskrajne šetnje baštama opatije, beskrajne razgovore o ljudskom i božanskom na prostoru pored divne opatije San Asisklo. Lično Đulijano dela Rovere ispratio je umetnika i njegovu pratnju.
– Grazie mille, oče – započeo je Leonardo.
– Un piacere – odgovorio je Đulijano na savršenom italijanskom.
– Žao mi je što moram da napustim Svetog Jeronima u ovakvom stanju. Umetničko delo nikad se ne završava, samo se napušta.
– Ne brinite, gospodine Leonardo. Naslućivalo se da će, kad slika bude završena, biti veliko delo, ali i ovako, u ovom stanju, zaslužuje sve pohvale. Pobrinuću se da bude dopremljena u Rim.
Đulijano dela Rovere nije bio svestan proroštva reči koje je upravo izgovorio. Godinama kasnije, on će, pod imenom Hulio Drugi, naručiti od jednog mladića iz Areca27 da oslika svod Sikstinske kapele.
– Idite zbogom – glavni opat ih je blagoslovio.
Leonardo je znao kuda da ide. Dobio je dobre savete. Poslednja stanica će mu biti u drugom samostanu, u barselonskom Sant Pau del Kampu. Samostan je zavisio od onog u San Kugatu, gde će se uskoro okončati poslednja poglavlja svešteničkih provincija Taragone i Saragose, mada je želja retkih monaha Sant Pau del Kampa bila da se ujedine sa opatijom na Montseratu, što će se i desiti nekoliko godina kasnije.
Crkva se nalazila u malom ograđenom prostoru omeđenom kamenim blokovima. Njeno prizemno zdanje bilo je u romanskom stilu, sa crkvenim brodom, trima polukružnim apsidama i kupolom od ukrasnog kamena. Jedino četiri okrugla prozora dopuštala su stidljivo prodiranje prirodne svetlosti. Arhitektonsku celinu upotpunjavale su glavna sala i sobe u kvadratnom obliku.
Crkva se nalazila blizu luke, pa je njeno mesto bilo strateški savršeno. Tamo su morali da predahnu, jer Vitruvijevo zdravlje nije bilo kao nekada. Ne bi podneo još jedno putovanje brodom do Đenove a odatle kočijom do Milana, njihovog novog odredišta.
Dve noći će se odmarati i ponovo krenuti u potragu za bezbednošću i spokojem. I pre svega, za budućnošću. Dokument koji im je obezbedio Ljorens Marunj omogućio im je da izbegnu suvišna pitanja, i monasi su ubrzo stekli poverenje u tu bizarnu skupinu. Biće ugošćeni i dobiće sve što im je potrebno. Leonardo nije želeo da zloupotrebi gostoljubivost, budući da su se monasi posvetili traganju za nadgrobnim reljefom Đufrea Borelja, osnivača samostana.
Nije bilo ničega zbog čega bi produžio tamošnji boravak. Profesor Espežo sve vreme je bio njegov vodič, ali je, kao i Gonsalo, u gradu Barseloni imao porodicu o kojoj je trebalo da brine. Leonardo nije mogao ništa više da im traži.
Našli su se dva dana kasnije. Bilo je to dovoljno vremena da Leonardo bolje razmisli o nekim idejama i da uživa u društvu starog Vitruvija, koji je imao trinaest godina. Gazda je bio pažljiv prema njemu. Pas ga nikada nije izdao. Došao je trenutak za opraštanje. Firentinski učitelj se naučio da kaže „zbogom“, dok Vitruvio nije bio vičan teškoj umetnosti rastajanja.
Profesor Žuzep Ljuis i Gonsalo stigli su u zoru, tačno na vreme. Gonsalo je nosio liru koju mu je pre nekog vremena Leonardo pozajmio. Dovoljno je vežbao kako bi mogao da uživa u muzici i iz drugačijeg ugla. „Možda će mi baš muzika otvoriti vrata dvora Sforca“, mislio je Leonardo. Firentinac nije želeo da gubi još mnogo vremena. To što se navikao na odlaske nije značilo da ga ostavljaju ravnodušnim. Prišao je Profesoru i zagrlio ga.
– Profesore Espežo, pričajte našu priču. Možda će je jednog dana čitati, možda vam čak neće verovati. Ali to neće značiti da niste pričali istinu.
Profesor Žuzep Ljuis mu je obećao da će tako i postupiti, i dao mu rozikastu katalonsku kabanicu, catelano rosato. Nakon toga, umetnik je snažno zagrlio Gonsala.
– Dao sam vam velika ovlašćenja i dobro ste ih obavili, Gonsalo. Ljudi poput vas bi u mom zavičaju bili od velike vrednosti. Predajem vam Vitruvija. Ovaj napolitanski mastif vam se umiljava gotovo kao i meni. Plovidba morem bila bi kobna za njegovo osetljivo zdravlje. Samo bih vam tražio da se u njegovim poslednjim godinama života ophodite prema njemu kako sam se ja ophodio prema vama.
Gonsalo mu je zahvalio na zadatku širokim osmehom i ščepao Vitruvija, koji je nervozno sve vreme vrteo repom. Uživaće u sjajnoj penziji.
Leonardo je dograbio prtljag. Gonsalo je poslednji put ponudio da nosi njegov deo, ali maestro je odbio. Već je imao sve spremno. Malena kočija čekala je na vratima samostana San Pau del Kamp. Sve je bilo brižljivo upakovano i čekalo se na polazak prema luci. Leonardo je još jednom osmotrio samostan, sa čijim se monasima već oprostio i lepo ih častio. Potom je pogledao Profesora i svog pomagača Gonsala. Svojim plavim, toplim očima osmotrio ih je od glave do pete. Na kraju je pogledao svog nerazdvojnog druga. On ga je nervozno posmatrao, otvorenih usta i izbačenog jezika. Vitruvio nije umeo da kaže: „Zbogom“, ali je umeo da izrazi ljubav i zahvalnost. Pre nego što bi se suze pomolile kroz prozore njegove duše, Leonardo je okrenuo glavu i odvukao se prema kočiji koja je strpljivo čekala. Kočijaš je ošinuo konja i ruka otvorena u znak pozdrava izgubila se za prvim uglom. Uskoro će doći do luke, broda i Milana.
Ostavljao je Barčinonu.28 Ostavljao je Barselonu. Ostavljao je još jedno istrgnuto poglavlje svog života.

26


26. april 1483,
Milano


Dolazak u Milano najviše mu je ličio na poslovnu i životnu pobedu. Ne samo što mu je pismo koje je poslao gradskom vojvodi otvorilo vrata mesta u kojem nije bilo toliko predrasuda kao u Firenci, nego ga je odmah dovelo na povlašćen položaj u umetničkom i inženjerskom pogledu.
U doba kada je Leonardo prispeo u grad, Milano je vodio gradski vojvoda Ludoviko Sforca, poznat kao Crni ili kao Savršeni Despot. U stvari, najpre je vladao njegov brat Galeaco Marija Sforca ali kad je on ubijen, gradska kruna pripala je njegovom sedmogodišnjem sinu Đanu Galeacu Sforci, budućem suprugu Izabele Aragonske. Ludoviko se latio tutorstva nad dečakom i uloge vojvode Milana. Po svemu sudeći, bio je spreman da učini sve što može kako ne bi ispustio vlast.
U Milanu je živelo osamdesetak hiljada stanovnika, nešto više nego u Firenci. Međutim, trgovina je bila znatno razvijenija u gradu Medičijevih. Unutar zidina Milana bilo je neophodno napraviti nov, veličanstven nacrt urbanističkog razvoja. Dobra vest za Leonarda bila je ta što je grad bio neuporedivo jeftiniji od Firence. Ulaznica u Milano plaćana je pet novčića, dok je cena sastanka s prostitutkom u Firenci dostizala i deset zlatnih dukata. Život u Milanu maltene nije koštao ništa.
Gradom je dominirao veoma utvrđen i divan zamak od crvene cigle, okružen jamama. Sa velikim unutrašnjim dvorištem i Trgom od oružja imao je oko osamsto kvadratnih metara, dok je bedemima opasan zid iznosio pet kilometara u prečniku. Bilo je to odbrambeno uporište poznato kao zamak Sforca, sa čijeg je tornja, visokog sedamdeset metara, mogla da se vidi impresivna katedrala na početku grada.
Leonardo se smestio u palati u Bosijevoj ulici, na pola puta između katedrale i zamka. Iako to još uvek nije znao, ubrzo će se preseliti na drugo mesto u gradu, gde će ostati duže. Tada će već imati vremena da se bavi svakidašnjicom. Susreo se s jednim poludovršenim gradom, koji se više bavio ratovima protiv napadača sa severa nego urbanističkim i umetničkim razvojem.
Oporavivši se od napetosti koju je trpeo tokom boravka u inostranstvu, Firentinac je sad imao vremena da se opusti i um je počeo da mu funkcioniše. Milano je mogao da bude savršen grad. Mogao bi da projektuje pet hiljada novih zdanja, sa trideset hiljada stanova. Podeliće grad na dva nivoa. Gornji će biti posvećen šetnji, a donji trgovini. Dizajniraće ogromnu podzemnu kanalizacionu mrežu, javne i privatne zgrade i velike vrtove kojima će vodeni kanali omogućivati postojanje. Stvoriće idealan grad.
Leonardo nije živeo u visokom stilu. Ali je sanjao i stvarao u visokom stilu.
Međutim, njegov naizgled utopijski plan kojim bi počeo život u gradu bio je prekinut prvom velikom narudžbinom koju je dobio, narudžbinom za svetkovinu Bezgrešnog začeća. Tadašnji prior milanskog Bratstva bezgrešnog začeća tražio mu je triptih sačinjen od središnje slike Device sa detetom, okružene anđelima, sa dva proroka koji su ih štitili, i pobočnih tabli koje bi uobličili slikari, braća Predis, Evanđelista i Đovani, a one bi uključivale prikaze četiri anđela.
U narednim godinama Leonardo se nije pridržavao uputstava za narudžbinu. Umesto da ugađa pravilima dogovorenim sa priorom, firentinski maestro stvorio je sliku koja se veoma razlikovala od naručene. Crkva San Frančesko il Grande nestrpljivo je čekala ishod.
Leonardo se opkladio na kompoziciju koja neće zadovoljiti redovnike. Bilo mu je svejedno. Samo je trebalo da njegov prvi rad ostavi utisak da je zaista reč o geniju iz Firence o kojem su svi pričali. Morao je da pretpostavi jedno „pre“ i jedno „posle“. Ako trijumfuje kao slikar, njegova inženjerska slava širiće se jednako divovskim koracima.
Morao je da umanji božanske elemente kod svih likova. To će privući veliku pažnju, bilo pozitivnu ili negativnu. Na slici neće biti prikazani oreoli, a krila arhanđela Urijela nikada neće biti oslikana. Umesto toga, arhanđel će biti zaštitnik umesto majke i pridržavaće dete Isusa. S druge strane, Devica će biti prikazana u pokretu prema drugom dečačiću, poznatom kao Jovan Krstitelj, na kog je čak arhanđel pokazao prstom.
Neki od najiskusnijih istoričara iz bratstva verovali su da na slici prepoznaju neku vrstu skrivene poruke koja aludira na Novu apokalipsu Amadea de Portugala. Urijel, arhanđel, i bdijući zaštitnik nebeskih vrata nastojali su da se izbore za, u najboljem slučaju, drugorazrednu ulogu unutar kompozicije u razvoju; Krstitelju, koji je sumnjivo ličio na Isusa, kao da nije bilo udobno u prostoru kojem nije pripadao. „Da li se Firentinac usudio da predstavi Krstitelja kao brata blizanca Sina Božijeg?“, pitali su se pojedini obrazovani ljudi. „Da li Krstitelj predstavlja ili, kako vele apokrifni tekstovi, otelovljuje brata našeg Gospoda Isusa Hrista, a da se to prikazuje pred našim nosem?“, pitali su se drugi, misleći na Judu Tomu. „Kompozicijom savršeno dominira trougao koji aludira na Najsvetije trojstvo“, oni koji su se najmanje razumeli u dotičnu temu pokušavali su da odagnaju sumnje.
Leonardo nije ni poricao ni potkrepljivao optužbe. Zabavljale su ga priče koje su se odvijale iza njegovih leđa. Bilo je više nego očigledno da slika uopšte ne odiše jevanđeoskom porukom. Prizor koji je predstavio nije se pojavljivao u svetim spisima. Ako je Leonardo pokušavao da prikaže scenu hodočašća u Egipat, Krstitelj tu nije pripadao, a nedostajao je Josif iz Nazareta, svetovni otac Sina božijeg. Devica Marija i Jovan Krstitelj bili su prikazani gotovo u uvredljivoj meri, što se nalazilo u Amadeovim tekstovima, za koje se pretpostavljalo da mu ih je izdiktirao arhanđel Gavrilo.
Leonardo je sačuvao tajnovitost svog dela. Dopadalo mu se što ono seje sumnju među pripadnicima profesionalnih krugova. Bio je nov u gradu a ipak je polako postao akter, jednako zahvaljujući umetnosti predstavljenoj u njegovoj tehnici sfumata i misteriji kojom je aludirao na jeretičke tekstove. Broj poklonika i klevetnika držao se u ravnoteži.
Članovi bratstva odbili su da mu plate obećanu stipendiju, a Leonardo je odbio da im preda rad. Odlučio je da ga proda najboljem kupcu i obezbedio dobru svotu novca. U stvari, platio mu je lično Ludoviko Sforca. Sudeći po vojvodinom mišljenju, bila je to „najlepša slika koja se mogla videti“. Leonardo se oslobodio slike za četiri stotine lira.
Godinama kasnije, Leonardo je uz pomoć Ambrođa napravio novu verziju slike, znatno manje baziranu na apokrifima, jer su ga sada zanimale druge stvari. Posmatrač je mogao da vidi krila i svetačke oreole, a arhanđel nije upirao prst i pogled u dete, odnosno u publiku.
Leonardu nije bio važan ovaj drugi zadatak. Već je privukao pažnju i, isključivo sopstvenom zaslugom, postao jedan od velikih. Okončale su se godine progona i nepotkrepljenih optužbi.
Vojvoda je imao obilje prihoda i bio je u prilici da bude mecena ne samo novcem nego i imanjima ili nekretninama; grad je tek trebalo dovršiti; posebna mreža kanala nije imala dovoljno brana, a bila je krunisana Tičinelom i Velikim brodom, koji su omogućavali pristup gradnji impresivne katedrale…
Milano je delovao kao pravi grad za njega.

27


1488–1490,
italijanske države


Isus, slatki savet i vrhovno dobro
Nemirnog srca,
Štiti Rim savršenom ljubavlju.
Aj! Pogledaj sa saosećanjem u kakvoj oluji
Tvoja je Žena,
I koliko krvi ostaje za nama
Ako joj tvoja ruka milosrdna i poštena,
Koja se uvek zadovoljava oproštajem,
Ne vrati mir kakav je imala
Kada je bila siromašna.
Otvori, Gospode, sada svoju stranu
I pusti da do nje dopru
Molitve tvojih vernih posvećenika.

ĐIROLAMO SAVONAROLA

Prošle su teške godine uvežbavanja. Njegov prodor u firentinski ambijent nije urodio željenim plodom. Morao je da se pognute glave vrati lutalačkom i propovedničkom životu. Narednih godina strastveno je pokušavao da pronađe sledbenike. Njegova retorska gorljivost rasla je sa sve većim brojem vernih i onih kojima njegovi govori nisu bili po volji. Broj njegovih slušalaca iz obe ove grupe bio je približan. Među onima koji su se slagali sa fratrom bio je Đovani Piko dela Mirandola, mladi humanista iz Ferare, koji je u to vreme imao najviše dvadeset godina.
Tokom leta gospodnjeg 1484, dok je obilazio zemlje Toskane i Lombardije, fratar je došao do velikog otkrovenja. Božansko nadahnuće mu je pojasnilo njegovu misiju. Tokom Velikog posta u crkvi u San Điminjanu ponovo je osuo paljbu po poročnim vladarima i korumpiranoj Crkvi u Rimu. Pretio im je skorom kaznom sa neba, a njegov verbalni napad bio je nagrađen širokim krugom poklonika. Njegova poruka bila je jasna: Crkvi je neophodna reforma. Morala je da bude izbičevana i obnovljena. On lično će označiti pravi put.
Bilo je to dugačko, ali berićetno razdoblje u kojem je mnogo putovao. Gradovi Ređo, San Điminjano, Breša, Pavija i Đenova prepoznali su u Savonaroli svež dašak vetra za svoje ideale. Postajao je slavan, što ranije nije bio slučaj, a što mu je sada ponovo otvaralo vrata Firence. Reči kojima je opisivao sopstvenu viziju Apokalipse nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. Većina je s naklonošću gledala na sve izvodljiviju reformu.
Lorenco de Mediči napravio je grešku. Pod uticajem sada već zrelog Pika dela Mirandole i opsesije da daruje grad Firencu svime što bi moglo da uveliča njenu slavu, pozvao je Đirolama Savonarolu.29 Pisao je glavešini reda dominikanaca, tražeći od njega da mu pošalje „Jeronima iz Ferare“, kako je Veličanstveni čuo da ga zovu.
Đirolamo Savonarola nije oklevao. Trenutak je bio savršen. Bio je zreo, iskusan i pun energije, uživao je poverenje slušalaca. Njegov prethodni poduhvat bio je plod lične inicijative. Ovoga puta bio je pozvan. Vratio se u samostan San Marko. Vratio se u grad. Vratio se u Firencu.
Time je Lorenco de Mediči uveo trojanskog konja u grad.

28


24. jul 1490,
Leonardova radionica, Milano


Đakomo je došao da živi sa mnom
na dan proslave Marije Magdalene 1490.
Imao je deset godina.

LEONARDO DA VINČI

Odjednom se, kao dete koje je trebalo usvojiti, jedan maleni vrag upisao u Leonardovu radionicu. Za ne više od dva dana, seljački sin iz Orena potpuno se uključio u njen rad, kao i u život Leonarda da Vinčija. Lepi dečak kovrdžave kose, Đan Đakomo, imao je svega deset godina, ali je jeo za dvojicu i bio obesan za četvoricu.
Leonardo je ispočetka želeo da od njega načini umetnika. Najpre će ga naučiti da bude mali od kužine, a poneki put ga, čak, koristiti kao model. Ali to neće ići tako glatko koliko je isprva delovalo. Leonardova radionica bila je otvorena tek odnedavno, ali narudžbine su se gomilale, a novac je pristizao i odlazio. Moglo se reći da gazdi nije išlo loše. Među njegovim mušterijama bilo je bogatih trgovaca iz Ulice Korsija dej Servi. Među Leonardovim osobljem nalazili su se Predijevi, Ambrođo i Evanđelista, s kojima je godinama ranije sarađivao radeći na narudžbini milanskog Bratstva bezgrešnog začeća. Tu su bili i praktični i iskusni đak Đovani Antonio Boltrafio i Marko d’Ođono. S vremena na vreme dolazio je i učitelj Tomaso, poznat kao Zoroaster, čuven po majstorstvu u obradi metala, inače veliki Firentinčev prijatelj.
Ispostavilo se da je Đan Đakomo pravi lopovčić. S vremena na vreme nestajala su pera, šila posrebrenih oštrica i poneki novčić iz učiteljeve torbe. Bilo kako bilo, Leonardo da Vinči u svoju radionicu primio je lažljivog, tvrdoglavog i pohlepnog đavolčića.
Dani su tekli i Leonardo je počeo da se oseća kao kod kuće. Uz pomoć Ambrođa de Predisa, njegova radionica naplatila je lep portret Beatriče d’Este, svadbeni dar na kojem je bila naslikana buduća supruga milanskog vojvode Ludovika Sforce. Leonardo je, u isti mah, za vojvodu slikao portret njegove omiljene ljubavnice, Čečilije Galerani. Lepa adolescentkinja i firentinski slikar upoznali su se neko vreme pre toga u zamku Sforca i strpljivost, koja je bila vrlina ove dame, učinila ga je veoma radoznalim. Vojvodu, tog čoveka sumnjive vernosti, ispunjavalo je ponosom da poseduje ta dva dela ogromne vrednosti. Dvorski pesnik Beljinčoni napisao je odu portretu Galeranijeve.
O, prirodo, kako zavidiš Vinčiju,
Koji je naslikao jednu od tvojih zvezda,
Divnu Čečiliju, čije lepe oči
Sunčeva svetlost pretvara u tamnu senku.
Značaj radionice sve više je rastao u Sforcinom Milanu. Leonardovom ugledu doprinosio je i portret Atalantea Miljorotija, muzičara i profesora, kao i slikarevog prijatelja. Lično Frančino Gafurio, muzički maestro u kapeli milanske katedrale, bio je impresioniran kad je video to delo. Portret je nosio slavoluk, partituru Angelicus ac divinum, koju je komponovao sam Gafurio.
Iza Leonarda je ostala i svadba mlade lepotice koju je upoznao na Montseratu. Mala Izabela Aragonska, napuljska princeza, udala se za Đana Galeaca Sforcu, koji je i sa punih dvadeset godina još uvek čekao da preuzme starešinstvo nad milanskim vojvodstvom. Ona nije prestala da viđa Leonarda da Vinčija, a vezivalo ih je obostrano duboko divljenje. Govorio je da je ona „lepša od sunca“. Firentinski maestro je za verenike spremio izvanrednu predstavu, Procesiju Raja, u kojoj je nastupalo sedam glumaca čija je odeća predstavljala sedam poznatih planeta i koji su orbitirali oko ovalne bine pokrivene zlatom i, krećući se, recitovali vrhunsku poeziju. Libreto je napisao Bernardo Beljinčoni, koji je uzdizao rad mladića iz Vinčija posvećen Čečiliji Galerani, s tim što muzička kompozicija nije bila kvalitetna koliko i scenski nastup. Sistem koturova pokretao je dvanaest znakova zodijaka, koji su bili Leonardova strast. Grad Milano dugo će se sećati tog pokretnog spektakla. Ali je, zauzvrat, Ludoviko Sforca brzo zaboravio Firentinčev jelovnik. Pokušavši da se seti svojih kulinarskih početaka, Leonardo je izradio jelovnik za svadbu koji je bio mnogo više umetnički nego nutricionistički. Ovako su glasile Leonardove preporuke:
– Urolana sardela na krišci repe u obliku žabe,
– Druga sardela, uvijena oko lista kupusa,
– Lepo izdeljana šargarepa,
– Jezgro artičoke,
– Dve polovine krastavčića na listu zelene salate,
– Prsa crnoglavke,
– Vivkovo jaje,
– Goveđi testisi sa hladnom kremom,
– Žablja noga na lavljem zubu,
– Prokuvani ovčiji papak, očišćen od kostiju.
Ludoviko ga je odmah odbio. Nije mogao da dozvoli da ga zvanice smatraju škrcem i prostakom. Vojvoda je odlučio da Leonardo bude zadužen za umetnički izgled scene, a on sam za banket. Suprotno Leonardovoj zamisli, vojvoda je naručio:
– 600 kobasica od svinjskog mozga iz Bolonje,
– 300 punjenih svinjskih papaka iz Modene,
– 1200 okruglih kolača iz Ferare,
– 200 teladi, petlova i gusaka,
– 60 ćuraka, labudova i čaplji,
– Sijenski marcipan,
– Sir gorgonzola s pečatom bratstva „Majstora za sir“,
– Mleveno meso iz Monce,
– 2000 ostriga iz Venecije,
– Makarone iz Đenove,
– Mnogo jesetre,
– Pastrmke,
– Pire od repe.
Odluka gradskog vladara dobro je snabdela stomake najproždrljivijih, a kreativnost Vinčanca zadovoljila one gladne predstave. Sada je Leonardo imao na raspolaganju Đovanija Antonija Boltrafija, koji je u to vreme uobličavao novu slikarsku kompoziciju Device i deteta, a Izabela mu je pozirala. Sam Leonardo mogao je da se bavi čim god je želeo, mada je istina da je u to vreme bio opčinjen proučavanjem anatomije.
Budućnost je bila svetla, sa Leonardom na vrhu svojih umnih mogućnosti, radionicom koja je vrvela od narudžbina i veoma nadarenih profesionalaca, i novim usvojčetom, Salajem, đavolčićem kog će morati da pripitomi i koji će uskoro postati jedna od najvećih obaveza u umetnikovom životu. Povrh svega toga, Leonardo da Vinči bio je izabran za ceremonijal-majstora svadbe milanskog vojvode Ludovika Sforce i Beatriče d’Este.
Bio je to čas da zakorači u istoriju.