Očevi gresi - Džefri Arčer

Drugi deo Sage o Kliftonovima.

Njujork, 1939. godine. Tom Bredšo je uhapšen. Optužen je za ubistvo svog brata. Kada mu se Sefton Dželks, vodeći advokat s Menhetna, ponudi da ga besplatno zastupa, Tom, budući bez prebijene pare, nema izbora do da prihvati njegove usluge i poveruje kako će mu on obezbediti blažu kaznu. Dželks nestaje nakon što Toma izvedu na sud, proglase krivim i odrede mu kaznu, a jedino što Bredšo može učiniti kako bi dokazao svoju nedužnost jeste da otkrije svoj pravi identitet, a zakleo se da to neće učiniti kako bi zaštitio Emu, ženu koju voli.

U međuvremenu Ema putuje u Njujork, ostavivši sina u Engleskoj, pošto je odlučila da učini sve što je potrebno kako bi pronašla čoveka za koga je trebalo da se uda – nije htela da poveruje da je on sahranjen u moru. Jedini dokaz joj je pismo koje više od godinu dana stoji neotvoreno na jednom kaminu u Bristolu.

U epskom nastavku Sage o Kliftonovima porodična odanost stavlja se na najveća iskušenja dok se tajne otkrivaju a radnja premešta s bristolskih zabitih ulica u direktorske kancelarije na Menhetnu. Pridružite se sjajnom pripovedaču na putovanju na kojem nema ni ćorsokaka ni znakova za zaustavljanje.

...jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj,
koji pohodim grijehe otačke na sinovima
do trećega i do četvrtoga koljena...
(Sveto pismo, Druga knjiga Mojsijeva, 20:5)



HARI KLIFTON
1939. - 1941.




1.


„Zovem se Hari Klifton“
„Kako da ne, a ja sam Bejb Rut", odvrati inspektor Kolovski i pripali cigaretu.
„Ne“, nastavi Hari, „ne razumete, posredi je strahovita greška. Ja sam Hari Klifton, Englez iz Bristola. Služio sam na istom brodu s Tomom Bredšoom."
„Pričaj ti to advokatu", reče inspektor, snažno izdahnu i ispuni malu ćeliju oblakom dima.
„Nemam advokata", odvrati Hari.
„Da sam na tvom mestu, klinac, uzdao bih se samo u to što je Sefton Dželks uz mene."
„Ko je Sefton Dželks?"
„Možda nisi čuo za najbritkijeg advokata u Njujorku", odvrati inspektor pa izbaci još jedan oblak dima, „ali tražio je da se sastane s tobom u devet ujutru, a Dželks ne izlazi iz kancelarije ako nije unapred dobio honorar."
„Ali...“, poče Hari. Međutim, Kolovski zalupa dlanom po vratima ćelije.
„Dakle, kad Dželks sutra dođe", nastavi Kolovski ne obazirući se na Harijevu upadicu, „bolje bi bilo da smisliš uverljiviju priču od one kako smo uhapsili pogrešnog čoveka. Rekao si emigracionom službeniku da si Tom Bredšo i ako je njemu to bilo dovoljno, biće dovoljno i sudiji“
Vrata ćelije su se otvorila, ali inspektor je stigao da izbaci još jedan oblak dima, od koga se Hari nakašljao. Kolovski je izašao u hodnik bez reći i zalupio vrata za sobom. Hari se srušio na ležaj pričvršćen za zid i spustio glavu na jastuk tvrd poput cigle. Zagledao se u tavanicu i zapitao kako lije završio u policijskoj ćeliji na drugoj strani sveta, optužen za ubistvo.


— o O o —



Vrata su se otvorila mnogo pre nego što se jutarnja svetlost prikrala kroz prozorske rešetke. Iako je bilo rano, Hari je bio potpuno budan.
Stražar je ušao s doručkom koji ni Vojska spasa ne bi ponudila skitnici bez prebijene pare. Spustio je poslužavnik na drveni stočić i izašao bez reći.
Hari baci pogled na hranu pa stade da korača tamo-amo. Sa svakim korakom bivao je sve sigurniji da će se sve razrešiti čim gospodinu Dželksu objasni zašto se predstavio kao Tom Bredšo. Svakako će najgora kazna biti deportacija, što se podudara s njegovim prvobitnim naumom da se vrati u Englesku i stupi u mornaricu.
U pet minuta do devet Hari je sedeo na ivici ležaja i nestrpljivo čekao gospodina Dželksa. Glomazna čelična vrata su se otvorila tek dvanaest minuta posle devet. Hari je skočio kad je stražar stao u stranu da propusti visokog otmenog čoveka srebrnosede kose. Hari je zaključio kako mora da je dekin vršnjak. Gospodin Dželks je bio odeven u tamnoplavo prugasto odelo s dvorednim kopčanjem, belu košulju i prugastu kravatu. Njegov umoran izraz nagoveštavao je da ga malo toga može iznenaditi.
„Dobro jutro", pozdravio je Harija sa osmejkom. „Ja sam Sefton Dželks i stariji sam partner u advokatskoj kancelariji Dželks, Majers i Abernati. Moji klijenti, gospodin i gospođa Bredšo, zamolili su me da vas zastupam na predstojećem ročištu."
Hari je ponudio Dželksu jedinu stolicu u ćeliji, kao da je stari prijatelj koji je navratio na čaj u njegovu sobu u Oksfordu. Seo je na ležaj i gledao kako advokat otvara akten-tašnu, vadi žutu beležnicu i spušta je na stočić.
Dželks izvadi pero iz unutrašnjeg džepa i reče: „Možda biste za početak mogli da mi kažete ko ste jer obojica znamo da niste pukovnik Bredšo."
Advokat nije delovao iznenađeno dok je slušao Harijevu priču. Pognute glave, iscrpno je pisao u žutu beležnicu dok je Hari objašnjavao kako je došlo do toga da noć provede u pritvoru. Pošto je sve ispričao, Hari je pretpostavio da se njegovim nevoljama svakako bliži kraj s obzirom na to da ima tako iskusnog advokata na svojoj strani - sve dok nije čuo Dželksovo prvo pitanje.
„Kažete da ste na Kanzaskoj zvezdi majci napisali pismo u kome ste objasnili zašto ste preuzeli identitet Toma Bredšoa?"
„Tako je, gospodine. Nisam želeo da moja majka bespotrebno pati, ali istovremeno sam morao da joj objasnim zašto sam doneo tako radikalnu odluku."
„Da, shvatam zašto ste pomislili kako ćete sve neposredne nevolje rešiti promenom identiteta, ali niste slutili da ćete se uplesti u niz još zamršenijih", odgovorio je Dželks. Njegovo sledeće pitanje još je više iznenadilo Harija. „Sećate li se sadržaja tog pisma?"
„Naravno. Toliko sam ga puta napisao da bih ga mogao ponoviti gotovo od reči do reči."
„U tom slučaju, dozvolite da vaše pamćenje stavim na probu", rekao je Dželks te iscepao list iz žute beležnice i pružio ga Hariju zajedno s nalivperom.
Hariju je trebalo malo vremena da se priseti tačnih reči pre nego što je ponovo napisao pismo.


Najdraža majko,


Postarao sam se najbolje što sam mogao da dobiješ ovo pismo pre nego što ti neko kaže da sam poginuo na moru.
Kao što datum na ovom pismu dokazuje, nisam poginuo kada je Devon potonuo 4. septembra. Iz mora me je izvukao mornar s jednog američkog broda i živ sam zahvaljujući njemu. Međutim, pružila mi se neočekivana prilika da preuzmem identitet drugog čoveka, što sam rado učinio u nadi da ću Emu osloboditi brojnih nevolja koje sam godinama nesvesno pravio njoj i porodici Barington.
Važno je da znaš kako moja ljubav prema Emi nije nestala, daleko od toga. Ne verujem da ću ponovo iskusiti takvu ljubav. Ali smatram da nemam pravo da očekujem da provede ostatak života uzaludno se nadajući kako ću ikada dokazati da je moj otac Artur Klifton a ne Hjugo Barington. Ovako će moći da razmišlja o budućnosti s drugim čovekom. Zavidim mu.
Nameravam da se vratim u Englesku prvim brodom. Ako dobiješ neku poruku od Toma Bredšoa, znaj da sam to ja.
Stupiću u vezu s tobom čim kročim u Bristol, ali dotle te molim da čuvaš moju tajnu kao što si svoju krila tolike godine.
Tvoj sin koji te voli,
Hari


Nakon što je Dželks pročitao pismo, ponovo je iznenadio Harija. „Jeste li sami poslali pismo, gospodine Kliftone, ili ste tu odgovornost prepustili nekom drugom?“
Harija je prvi put obuzela sumnja i odlučio je da ne pominje kako je zamolio doktora Volasa da uruči pismo njegovoj majci kad se za dve nedelje vrati u Bristol. Bojao se da će Dželks nagovoriti doktora da mu preda pismo i onda njegova majka neće saznati da je on živ.
„Poslao sam pismo čim sam se iskrcao", odgovorio je.
Vremešni advokat nije odmah progovorio. „Imate li ikakav dokaz da ste Hari Klifton a ne Tomas Bredšo?"
„Nemam, gospodine", odgovori Hari bez dvoumljenja, mučno svestan toga da niko s Kanzaske zvezde nije imao razloga da posumnja kako on nije Tom Bredšo, a jedini ljudi koji mogu da potvrde njegove reči nalaze se s druge strane okeana, udaljeni više od četiri i po hiljade kilometara, a neće dugo proći dok ih sve ne obaveste da je Hari Klifton sahranjen u moru.
„U tom slučaju ću možda moći da vam pomognem, gospodine Kliftone. Pod uslovom da i dalje želite da gospođica Ema Barington veruje da ste poginuli. Ako hoćete", nastavi Dželks, neiskreno se osmehnuvši, „možda vam mogu ponuditi rešenje za vaše nedaće."
„Rešenje?", ponovi Hari, prvi put osetivši nadu.
„Ali samo ako verujete da ste kadri da zadržite identitet Tomasa Bredšoa."
Hari ne odgovori ništa.
„Okružno tužilaštvo zna da se optužba protiv Bredšoa u najboljem slučaju zasniva na posrednim dokazima. Jedini čvrst dokaz koji su prigrlili jeste činjenica da je on napustio zemlju dan posle ubistva. Budući svesni neuverljivosti slučaja, pristali su da povuku optužbu za ubistvo ako priznate da ste krivi za manji zločin - za dezertiranje iz oružanih snaga."
„Ali zašto bih pristao na to?“
„Tri valjana razloga mi padaju na pamet“, odvrati Dželks. „Prvo, ako to ne učinite, verovatno ćete provesti šest godina u zatvoru jer ste ušli u Sjedinjene Američke Države pod lažnim imenom. Drugo, zadržaćete svoju anonimnost, te porodica Barington neće imati razloga da pomisli kako ste živi. I treće, porodica Bredšo spremna je da vam plati deset hiljada dolara ako zauzmete mesto njihovog sina."
Hari je odmah shvatio kako je to prilika da se oduži majci za sve žrtve koje je godinama podnosila zarad njega. Tolika suma novca promenila bi joj život i omogućila da pobegne iz kućice s dve sobe u prizemlju i dve na spratu u Stil haus lejnu, ali i od ubirača stanarine koji joj svake nedelje kuca na vrata. Možda bi čak mogla da prestane da radi kao konobarica u hotelu Grand i počne da vodi lakši život, iako Hari to smatra malo verovatnim. Ipak, želi odgovore na nekoliko pitanja pre nego što pristane na Dželksov predlog.
„Zašto bi porodica Bredšo bila spremna na takvu prevaru budući da mora znati da im je sin poginuo na moru?“
„Gospođa Bredšo očajnički želi da skine sramotu s Tomasovog imena. Nikad neće prihvatiti da je jedan njen sin možda ubio drugog."
„Tom je, dakle, optužen za - ubistvo svog brata?"
„Da, ali, kao što rekoh, dokazi su slabi i posredni i svakako se neće održati na sudu, zbog čega je okružni tužilac spreman da povuče optužbu, no samo ukoliko preuzmemo krivicu za dezerterstvo."
„I koliku bih kaznu dobio ako pristanem na to?"
„Okružni tužilac je prihvatio da sudiji predloži jednogodišnju zatvorsku kaznu, te ćete zbog dobrog vladanja moći da izađete za šest meseci; to je mnogo bolje od šest godina, koliko možete očekivati ako ustrajete na tome da ste Hari Klifton“
„Ali neko će shvatiti da nisam Bredšo čim uđem u sudnicu."
„Teško", odvrati Dželks. „Porodica Bredšo je iz Sijetla, na zapadnoj obali, i iako je prilično imućna, retko dolazi u Njujork. Tomas je stupio u mornaricu kao sedamnaestogodišnjak i, kao što sami znate, nije kročio u Ameriku poslednje četiri godine. A ako priznate da ste krivi, u sudnici ćete provesti samo dvadeset minuta."
„Ali zar neće svi shvatiti da nisam Amerikanac čim progovorim?"
„Zbog toga nećete progovarati, gospodine Kliftone." Izgleda da uglađen advokat ima odgovor na sve. Hari je pokušao novi pristup.
„Kad se nekome sudi za ubistvo u Engleskoj, sudnice su pune novinara a narod se rano ujutru okupi ispred zgrade u nadi da će bar načas videti optuženog."
„Gospodine Kliftone, u Njujorku se trenutno održava četrnaest suđenja zbog ubistva, uključujući slučaj ozloglašenog ’probadača makazama’. Sumnjam da će zbog vašeg slučaja poslati čak i nekog novinara početnika."
„Treba mi malo vremena da razmislim."
Dželks pogleda na časovnik. „Sudija Atkins nas očekuje u podne tako da imate nešto više od jednog sata da odlučite, gospodine Kliftone." Advokat pozva stražara da otvori ćeliju. „Ako odlučite da ne prihvatite moje usluge, želim vam sreću jer se nećemo ponovo videti", dodade pre nego što napusti ćeliju.
Hari se spusti na ivicu ležaja, premišljajući se o ponudi Seftona Dželksa. Iako nema sumnje u to da srebrnokosi savetnik ima skrivene motive, šest meseci zvuči mnogo prihvatljivije od šest godina. A kome drugom i može da se obrati osim tom iskusnom advokatu? Hari je poželeo da navrati u kancelariju ser Voltera Baringtona i potraži savet.


— o O o —



Sat kasnije Hari je obukao tamnoplavo odelo i krem košulju sa uštirkanim okovratnikom i namestio prugastu kravatu. Stavili su mu lisice i, uz oružanu pratnju, prevezli ga u sud policijskim vozilom.
„Niko ne sme pomisliti kako ste sposobni da ubijete drugog čoveka“, rekao je Dželks nakon što je krojač došao u ćeliju s pet odela, košulja i nekoliko kravata.
„I nisam", podsetio ga je Hari.
Ponovo se sastao sa Dželksom u hodniku. Advokat mu je uputio isti osmeh kao u zatvoru, pa gurnuo vrata i pošao središnjim prolazom. Nije se zaustavio sve dok nije stigao do dve prazne stolice za stolom odbrane.
Hariju su skinuli lisice kad se smestio. Osvrnuo se po gotovo pustoj sudnici. Dželks je bio u pravu. Veoma malo ljudi se zanima za njegov slučaj i nema nijednog novinara. Mora da misle kako je reč samo o ubistvu u porodici, gde će optuženi verovatno biti oslobođen; nema naslova „Kain i Avelj“ pošto u sudnici broj četiri nema izgleda da će neko završiti na električnoj stolici.
Kad je sat počeo da izbija podne, otvorila su se vrata u drugom kraju prostorije i sudija Atkins je ušao. Polako je prošao sudnicom, popeo se stepenicama i zauzeo mesto za stolom na uzdignutom podijumu. Potom je klimnuo glavom okružnom tužiocu kao da je znao tačno šta će ovaj reći.
Mlad tužilac je ustao i objasnio kako će država odustati od optužbe za ubistvo, ali će goniti Tomasa Bredšoa zbog dezertiranja iz mornarice Sjedinjenih Američkih Država. Sudija je klimnuo glavom pa se okrenuo prema gospodinu Dželksu, koji je kao po migu ustao.
„A kako se vaš klijent izjašnjava u vezi s drugom optužbom, dezerterstvom?"
„Priznaje krivicu", odgovori Dželks. „Nadam se da će časni sudija ovom prilikom biti uviđavan prema mom klijentu jer ne moram da vas podsećam, gospodine, kako mu je to prvi prekršaj i da je imao besprekoran dosije sve do tog neuobičajenog zastranjivanja."
Sudija Atkins se namršti. „Gospodine Dželkse, neki smatraju da je oficir koji je napustio položaj dok služi svojoj zemlji počinio zločin jednako gnusan kao ubistvo. Svakako ne moram ni ja da podsećam da bi se donedavno vaš klijent za takav prestup našao pred streljačkim vodom."
Hariju je pripala muka kad je podigao glavu prema Dželksu, koji nije skidao pogled sa sudije.
„Imajući to u vidu", nastavi Atkins, „osuđujem poručnika Tomasa Bredšoa na šest godina zatvora." Udario je čekićem i rekao „Sledeći" pre nego što je Hari stigao da se usprotivi.
„Rekli ste mi...“, počeo je Hari, ali Dželks mu je već okrenuo leđa i udaljio se. Hari je taman hteo da pođe za njim kad su ga dva stražara uhvatila za ruke. Brzo su mu ih povukli iza leđa, stavili Ušice osuđenom zločincu i poveli ga kroz sudnicu prema vratima koja dotle nije video.
Okrenuo se i video kako se Sefton Dželks rukuje sa sredovečnim čovekom koji mu je očigledno čestitao na dobro obavljenom poslu. Gde li je Hari ranije video to lice? A onda je shvatio - on mora da je otac Toma Bredšoa.

2.


Harija su grubo sproveli dugim, slabo osvetljenim hodnikom, pa izašli na neobeležena vrata u prazno unutrašnje dvorište.
Usred dvorišta je ugledao žuti autobus bez broja i bilo kakve naznake o odredištu. Pored vrata je stajao mišićavi sprovodnik s puškom. Glavom je dao znak Hariju da se popne. Stražari su mu pomogli, za slučaj da se premišlja.
Hari je seo i natmureno se zagledao kroz prozor dok su sprovodili još nekoliko osuđenika do autobusa. Jedni su išli pognute glave, dok su se drugi, koji su očigledno već prešli taj put, živahno šepurili. Pretpostavio je da će autobus uskoro krenuti prema odredištu, gde god to bilo, ali upravo je učio prvu mučnu robijašku lekciju: kad te osude, nikome se više ne žuri.
Pomislio je da upita nekog od stražara kuda idu, ali nijedan se nije činio kao uslužan vodič. Uznemireno se okrenuo kad se neko svalio na sedište pored njega. Nije hteo da pilji u svog novog saputnika, ali čovek se odmah predstavio. Hari ga je bolje pogledao.
„Ja sam Pet Kvin“, rekao je s blagim irskim naglaskom.
„Tom Bredšo“, predstavio se Hari, koji bi se rukovao s novim poznanikom da obojici ruke nisu bile sputane lisicama.
Kvin ne deluje kao zločinac. Stopalima jedva dodiruju pod te ne može biti mnogo viši od metra i po. Ostali su zatvorenici u autobusu mišićavi ili debeli, ali Kvin izgleda kao da bi ga vetar mogao oduvati. Proređena riđa kosa mu je prošarana sedim mada ne može imati više od četrdeset godina.
„Ovo ti je prvi put?“, upita Kvin samouvereno.
„Zar je toliko očigledno?“, odvrati Hari.
„Piše ti na čelu.“
„Šta mi piše na čelu?“
„Da nemaš pojma šta će se sledeće desiti.“
„Tebi očigledno nije prvi put?“
„Ovo je jedanaesti put da sedim u ovom autobusu, a možda i dvanaesti“
Hari se nasmeja prvi put posle nekoliko dana.
„Zašto si zatvoren?“, upita Kvin.
„Zbog dezertiranja“, odgovori Hari kratko.
„Nisam još čuo za to“, primeti Kvin. „Ostavio sam tri žene, ali nikad me nisu bacili u ćorku zbog toga.“
„Nisam ostavio ženu“, odvrati Hari, misleći na Emu. „Dezertirao sam iz Kraljevske mornarice - hoću reći, mornarice. “
„Koliko si dobio zbog toga? “
„Šest godina. “
Kvin zviznu kroz dva zuba, koliko ih i ima. „Zvuči prestrogo. Kod kog sudije si bio? “
„Atkins“, odgovori Hari vatreno.
„Arni Atkins? Dobio si pogrešnog sudiju. Ako te ponovo izvedu na sud, potrudi se da izabereš“
„Nisam znao da možeš da biraš sudije. “
„I ne možeš, ali postoje cake da izbegneš one najgore." Hari se pomnije zagleda u novog poznanika, ali ga ne prekide. „Smenjuje se sedam sudija, a dvojice moraš da se kloniš po svaku cenu. Jedan od njih je Arni Atkins. Ima kratku pamet, ali izriče duge kazne."
„Ali kako sam mogao da ga izbegnem?", upita Hari.
„Atkins poslednjih jedanaest godina predsedava u sudnici broj četiri. Ako me povedu u tom smeru, dobijem epileptični napad i stražari me odvedu kod sudskog lekara."
„Ti si epileptičar?"
„Nisam, ne obraćaš pažnju." Zvučao je ogorčeno te je Hari zaćutao. „Kad odglumim da sam se oporavio, odvedu me u drugu sudnicu."
Hari se nasmeja drugi put. „I izvučeš se?"
„Ne uvek, ali imam šansu ako zapadnem stražarima koji su tek počeli da rade, iako postaje teže da svaki put izvodim isti štos. Ovog puta nisam morao da se mučim jer su me odveli pravo u sudnicu broj dva, što je teritorija sudije Regana. On je Irac - kao i ja, za slučaj da nisi primetio - pa je veća verovatnoća da zemljaku odredi blagu kaznu."
„Za šta si optužen?", upita Hari.
„Ja sam džeparoš", objavi Kvin kao da je arhitekta ili doktor. „Specijalizovao sam se za konjske trke leti i bokserske mečeve zimi. Uvek je lakše ako mete stoje", objasni on. „Ali sreća me je napustila u poslednje vreme zato što me mnogo redara prepoznaje pa moram da radim u podzemnoj železnici i na autobuskim stajalištima, gde je plen sitan i veća je verovatnoća da te uhvate."
Hari je toliko toga hteo da pita svog novog učitelja i, poput oduševljenog učenika, usredsredio se na ona pitanja koja će mu pomoći da položi prijemni ispit, zadovoljan što Kvin nije rekao ništa o njegovom naglasku.
„Znaš li kuda idemo?", pitao je.
„U Lavenam ili Pirpont", odgovorio je Kvin. „Sve zavisi od toga hoćemo li skrenuti sa auto-puta na isključenju dvanaest ili četrnaest."
„Jesi li bio u nekom od njih?"
„U oba, nekoliko puta", odgovori Kvin trezveno. „A pre nego što pitaš, da postoji turistički vodič za zatvore, Lavenam bi dobio jednu zvezdicu dok bi Pirpont zatvorili."
„Što ne bismo pitali stražara u koji zatvor nas vode?", upita Hari, želeći da prekine muke.
„Zato što će nam reći pogrešan samo da nas iznervira. Ako idemo u Lavenam, jedina briga ti je u koje odeljenje će te strpati. Pošto si prvi put u zatvoru, verovatno će te staviti u blok A, gde je život mnogo lakši. Povratnike kao što sam ja uglavnom šalju u blok D, gde nema nikoga mlađeg od trideset godina ili s nasilničkom prošlošću tako da je to savršeno okruženje ako hoćeš da budeš neupadljiv i odslužiš svoje. Pokušaj da izbegneš blokove B i C - oba vrve od zavisnika i psihopata."
„Šta bi trebalo da uradim kako bih završio u bloku A?"
„Kaži stražaru na prijemnici da se strogo pridržavaš hrišćanskih pravila, da ne pušiš i ne piješ."
„Nisam znao da u zatvoru može da se pije alkohol", primeti Hari.
„I ne može, glupane", odvrati Kvin, „ali ako obezbediš zelembaće", dodao je i protrljao palac i kažiprst, „stražari se iznenada pretvaraju u šankere. Čak ih ni prohibicija ne sprečava."
„Na šta bi trebalo najviše da pazim prvog dana?"
„Postaraj se da dobiješ pravi posao."
„A kakav je izbor?"
„Možeš da budeš čistač, kuvar ili baštovan ili da radiš u bolnici, vešernici, biblioteci, ili crkvi."
„Šta da radim kako bih dospeo u biblioteku?"
„Kaži im da umeš da čitaš."
„Šta im ti govoriš?", upita Hari.
„Da sam završio kuvarsku školu."
„To mora da je veoma zanimljivo."
„Još nisi shvatio, zar ne? Nisam nikad učio za kuvara, ali me uvek strpaju u kuhinju, što je najbolji posao u svakom zatvoru."
„Zašto?"
„Izađeš iz ćelije pre doručka i vratiš se tek posle večere. Toplo je i možeš da biraš najbolju hranu. Ah, idemo u Lavenam", rekao je Kvin kad je autobus skrenuo na isključenju dvanaest. „Dobro je jer neću morati da odgovaram na glupa pitanja o Pirpontu."
„Treba li da znam još nešto o Lavenamu?", pitao je Hari, nimalo uzrujan Kvinovom zajedljivošću jer je pretpostavio da veteran uživa u podučavanju tako gorljivog učenika.
„Ima previše toga da bih ti sve ispričao", uzdahnuo je. „Samo ne zaboravi da ostaneš blizu mene posle prijema."
„Ali zar te neće odmah poslati u blok D?“
„Neće ako je gospodin Mejson na dužnosti", odvrati Kvin tajanstveno.
Hari je postavio još nekoliko pitanja pre nego što se autobus napokon zaustavio ispred zatvora. Činilo mu se da je više naučio od Kvina za dva sata nego na desetak predavanja u Oksfordu.
„Ostani uz mene", ponovio je Kvin kad se ogromna kapija otvorila. Autobus je polako pošao prema zapuštenom komadu zemlje s nekoliko zakržljalih biljaka što nikad nisu videle baštovana. Zaustavio se ispred velike zgrade od opeke s redovima malih prljavih prozora iza kojih su provirivale oči.
Hari je gledao kako desetak stražara obrazuje špalir do zatvorskog ulaza. Dvojica s puškama postavila su se s obe strane autobuskih vrata.
„Izlazite iz autobusa u parovima", reče jedan otresito, „s razmakom od pet minuta između svakog para. Da se niko nije pomerio ako mu ne kažem."
Hari i Kvin su ostali u autobusu još jedan sat. Kad su napokon izašli, Hari je pogledao visoke zidove natkrivene bodljikavom žicom što opasuju ceo zatvor i pomislio kako ni svetski rekorder u skoku s motkom ne bi uspeo da pobegne iz Lavenama.
Ušao je u zgradu za Kvinom. Zaustavili su se ispred stola za kojim je sedeo stražar u plavoj uniformi toliko iznošenoj da se presijavala iako dugmad nisu blistala. Izgledao je kao da je već odslužio doživotnu robiju. Pregledao je spisak imena i osmehnuo se kad je video pristiglog zatvorenika.
„Dobro nam se vratio, Kvine. Videćeš da se nije mnogo promenilo od tvog poslednjeg boravka ovde."
Kvin se široko osmehnuo. „Drago mi je što vas vidim, gospodine Mejsone. Hoćete li biti ljubazni da kažete potrčku da mi odnese prtljag u uobičajenu sobu?"
„Ne izazivaj sreću, Kvine", odvrati Mejson, „ili ću doći u iskušenje da kažem novom lekaru kako nisi epileptičar."
„Ali, gospodine Mejsone, imam lekarsko uverenje koje potvrđuje da jesam."
„Nesumnjivo je poteklo sa istog mesta kao i tvoja kuvarska diploma", primeti Mejson i posveti se Hariju. „A ko si ti?"
„Ovo je moj drugar, Tom Bredšo. Ne puši, ne pije, ne psuje i ne pljuje", odgovorio je Kvin pre nego što je Hari stigao da progovori.
„Dobro došao u Lavenam, Bredšo“, pozdravi ga Mejson.
„Kapetan Bredšo, zapravo", ubaci se Kvin.
„Bio sam poručnik", ispravi ga Hari. „Nisam nikad bio kapetan." Kvin je izgledao kao da ga je nov štićenik razočarao.
„Prvi put?", upita Mejson i pažljivije se zagleda u Harija.
„Da, gospodine."
„Staviću te u blok A. Kad se istuširaš i uzmeš zatvorsku uniformu, gospodin Hesler će te odvesti u ćeliju trista dvadeset sedam." Mejson je još jednom pogledao spisak pre nego što se okrenuo mladom stražaru koji je stajao iza njega s pendrekom u desnoj ruci.
„Ima li nade da se pridružim svom prijatelju?", pitao je Kvin pošto se Hari upisao u zatvorski registar. „Na kraju krajeva, poručniku Bredšou će možda biti potreban posilni."
„Ti si poslednji čovek koji mu je potreban", odgovori Mejson. Hari taman htede da zausti nešto, ali džeparoš se sagnu, izvadi presavijen dolar iz čarape i tutnu ga u Mejsonov džep u deliću sekunde. „Kvin će takođe biti u ćeliji trista dvadeset sedam", reče Mejson mlađem stražaru. Ako je Hesler i video razmenu, nije rekao ništa. „Vas dvojica, za mnom", samo je kazao.
Kvin požuri za Harijem pre nego što se Mejson predomisli.
Hesler je sproveo dvojicu novih zatvorenika dugačkim zelenim hodnikom od opeke do malog kupatila. Za zid su bile pričvršćene dve uske drvene klupe, pokrivene iskorišćenim peškirima.
„Svucite se i istuširajte", naloži Hesler.
Hari je polako skinuo odelo, otmenu krem košulju, uštirkani okovratnik i prugastu kravatu - odeću koju je gospodin Dželks zahtevao da nosi na sudu kako bi ostavio utisak na sudiju. Nevolja je bila u tome što je dobio pogrešnog sudiju.
Kvin se već našao pod tušem pre nego što je Hari otpertlao cipele. Odvrnuo je slavinu i mlaz vode kolebljivo poteče na njegovu proćelavu glavu. Podigao je parčence sapuna s poda i počeo da se trlja. Hari je stao pod hladan mlaz drugog tuša i trenutak kasnije Kvin mu je pružio ostatak sapuna.
„Podsetite me da popričam s ljudima iz uprave u vezi sa uslovima", rekao je Kvin kad je uzeo vlažan peškir, ne mnogo veći od kuhinjske krpe, pa pokušao da se obriše.
Heslerove usne ostale su stisnute. „Obucite se i pođite za mnom", rekao je pre nego što se Hari sasvim nasapunao.
Hesler se ponovo brzim korakom zaputi hodnikom. Poluodeven i polumokar Hari požuri za njim. Zaustavili su se tek pred dvokrilnim vratima na kojima je pisalo ZALIHE. Hesler je odlučno pokucao. Trenutak kasnije vrata su se otvorila i otkrila stražara umornog pogleda, nalakćenog na pult dok puši smotanu cigaretu. Osmehnuo se kad je ugledao Kvina.
„Nisam siguran da ti se uniforma vratila iz vešernice, Kvine", rekao je.
„Onda će morati da uzmem sve novo, gospodine Njubolde“, odgovorio je Kvin, sagnuo se i iz druge čarape izvadio nešto što je ponovo nestalo bez traga. „Moji zahtevi su skromni", nastavio je. „Jedno ćebe, dva pamučna čaršava, jedan jastuk, jedna jastučnica..“ Stražar je uzeo predmete s polica iza sebe pa ih uredno spustio na pult. „.. .dve košulje, tri para čarapa, šest pari pantalona, dva peškira, jedna činija, jedan tanjir, jedan nož, viljuška i kašika, jedan žilet, jedna četkica za zube i jedna tuba zubne paste - po mogućstvu kolgejt."
Njubold nije progovarao dok je Kvinova hrpa rasla. „Još nešto?", pitao je napokon kao da je Kvin cenjena mušterija koja će verovatno ponovo kupovati kod njega.
„Da, mom prijatelju, poručniku Bredšou, potrebno je isto. Postarajte se da dobije najbolje jer on je oficir i džentlmen."
Hari se iznenadio kad je Njubold počeo da pravi novu gomilu, polako birajući svaki predmet, a samo zbog zatvorenika koji je sedeo pored Kvina u autobusu.
„Za mnom", rekao je Hesler kad je Njubold završio zadatak. Hari i Pet su uzeli svoje stvari i požurili niz hodnik. Zaustavili su se nekoliko puta jer su, kako su se bližili ćelijama, nailazili na stražare koji su otključavali i zaključavali vrata s rešetkama. Kad su konačno ušli u krilo, dočekala ih je larma hiljadu zatvorenika.
„Vidim da smo na poslednjem spratu, gospodine Heslere, ali ne bih liftom jer moram da vežbam", rekao je Kvin. Stražar se nije obazirao na njega već je produžio pored zatvorenika, koji su vikali.
„Zar nisi rekao da je ovo mirno krilo?", upita Hari.
„Očigledno gospodin Hesler ne spada u omiljene stražare", prošaputao je Kvin pre nego što su stigli do ćelije trista dvadeset sedam. Hesler je otključao teška metalna vrata i otvorio ih kako bi stari i sveži zatvorenik stupili u dom koji će Hariju biti na raspolaganju sledećih šest godina.
Vrata su se zalupila iza njih. Hari se osvrnuo po ćeliji i primetio da nema kvake s unutrašnje strane vrata. Dva ležaja, jedan iznad drugog, čelični umivaonik pričvršćen za zid, drveni sto, takođe pričvršćen za zid, drvena stolica. Pogled mu se konačno zaustavio na metalnoj kofi pod donjim ležajem. Pomislio je da će povratiti.
„Ti dobijaš gornji ležaj", Kvin ga prenu iz misli, „jer ti je prvi put. Ako izađem pre tebe, premestićeš se na donji ležaj a gornji ustupiti novom cimeru. Zatvorska etikecija", objasni on.
Hari je stao na donji ležaj i polako namestio krevet pa se popeo, legao i spustio glavu na tanak, tvrd jastuk, mučno svestan toga da će verovatno proći neko vreme dok ne uspe da spava ćele noći. „Mogu li da pitam još nešto?"
„Možeš, ali onda nemoj da progovoriš dok se ujutru ne upale svetla." Hari se setio kako je Fišer izgovorio gotovo Iste reći prve noći u školi Svetog Bida.
„Očigledno si uspeo da prokrijumčariš priličnu sumu novca. Zašto ti ga stražari nisu oduzeli kad si izašao iz autobusa?"
„Zato što onda nijedan robijaš nikad ne bi uneo novac", odgovori Kvin, „i čitav sistem bi se raspao."

3.


Hari je ležao na gornjem ležaju i zurio u sloj bele farbe na tavanici, koju je mogao da dotakne kad ispruži prste. Dušek je bio neravan, a jastuk toliko tvrd da nije mogao neprekinuto da spava duže od nekoliko minuta.
Misli mu se vratiše Seftonu Dželksu i tome kako ga je stari advokat lako nasamario. Oslobodite mog sina optužbe za ubistvo, samo mi je do toga stalo - kao da je čuo kako otac Toma Bredšoa govori Dželksu. Hari je pokušao da ne misli na narednih šest godina, za koje gospodin Bredšo ne mari. Vredi li to deset hiljada dolara?
Misli mu s advokata pređoše na Emu. Mnogo mu nedostaje i želi da joj napiše da je živ, ali zna da ne sme. Zapita se šta li ona radi ovog jesenjeg dana u Oksfordu. Kako li joj obrazovanje napreduje otkako je postala brucoš? Udvara li joj se neki drugi muškarac?
Šta li je i s Eminim bratom Džajlsom, njegovim najboljim prijateljem? Je li napustio Oksford i pridružio se borbi protiv Nemaca kad je Engleska zaratila? Hari se molio da je živ ako je stupio u vojsku. Stisnutom pesnicom je udario Ivicu ležaja, ljut što nije uspeo da odigra svoju ulogu. Kvin nije rekao ništa, misleći da Hari pati od „bolesti prve noći“.
A šta je s Hjugom Baringtonom? Je li ga iko video otkako je nestao na dan kad je Hari trebalo da se venča s njegovom kćerkom? Hoće li naći načina da se pomiri sa svima kad poveruju daje Hari mrtav? Izbacio je Baringtona iz glave, i dalje ne želeći da prihvati mogućnost da mu je taj čovek otac.
Kad je pomislio na majku, Hari se osmehnuo i ponadao da će pametno upotrebiti deset hiljada dolara koje je Dželks obećao da će joj poslati čim on zauzme mesto Toma Bredšoa. Hari se nadao da će ona, kad bude imala više od dve hiljade funti u banci, prestati da radi kao konobarica u hotelu Grand i kupiti kućicu na selu o kojoj je uvek pričala; to je jedino što može ispasti dobro iz čitave ove lakrdije.
A šta je sa ser Volterom Baringtonom, koji se prema njemu uvek ponašao kao prema unuku? Ako mu je Hjugo otac, onda mu ser Volter jeste deda. Ukoliko se ispostavi da je tako, naslediće imanje Baringtonovih i porodičnu titulu, te će jednog dana postati ser Hari Barington. No Hari ne samo da želi da njegov prijatelj Džajls, zakonit sin Hjuga Baringtona, nasledi titulu već, što je mnogo važnije, očajnički hoće da dokaže kako je Artur Klifton njegov pravi otac. To će mu pružiti bar trunku nade da će moći da se venča s voljenom Emom. Hari je pokušao da ne misli o tome gde će provesti narednih šest godina.


— o O o —



U sedam sati se oglasila sirena da probudi one koji su dovoljno dugo u zatvoru da mogu spavati ćele noći. Dok spavaš, nisi u zatvoru, promrmljao je Kvin pre nego što je utonuo u dubok san i zahrkao. Hariju nije smetalo. Njegov ujka Sten je sasvim druga klasa kad je o hrkanju reč.
Hari je odlučio nekoliko stvari za vreme duge noći bez sna. Kako bi lakše podneo otupljujuću okrutnost protraćenog vremena, „Tom“ će biti uzoran zatvorenik, u nadi da će mu smanjiti kaznu zbog dobrog vladanja. Zaposliće se u biblioteci i pisati dnevnik o svemu što mu se desilo pre nego što je osuđen i o svemu što će se dešavati iza rešetaka. Ostaće u formi kako bi odmah po puštanju mogao da se prijavi u vojsku ako rat i dalje bude besneo u Evropi.
Kvin se već obukao kad je Hari sišao s gornjeg ležaja.
„Šta sad?", upita Hari, zvučeći kao novajlija prvog školskog dana.
„Doručak", odgovori Kvin. „Obuci se, uzmi tanjir i šolju i postaraj se da budeš spreman čim otključaju vrata. Neki stražari uživaju u tome da ti zalupe vrata pred nosom ako zakasniš nekoliko sekundi." Hari navuče pantalone. „Ne pričaj na putu do menze", dodade Kvin. „Tako ćeš privući pažnju na sebe, što se veteranima neće dopasti. U stvari, do druge godine nemoj razgovarati ni sa kim koga ne poznaješ."
Hari umalo nije prasnuo u smeh, ali nije bio siguran šali li se Kvin ili ne. Čuo je okretanje ključa u bravi i vrata ćelije su se otvorila. Kvin je istrčao kao hrt kad otvore vratnice na trkalištu, a njegov cimer bio je samo korak iza njega. Pridružili su se dugom redu zatvorenika, koji su ćutali dok su prolazili pored otvorenih vrata praznih ćelija, pa se spustili vijugavim stepenicama u prizemlje, gde će doručkovati sa ostalim robijašima.
Povorka se zaustavila pre nego što su stigli do menze. Hari je gledao poslužitelje u kratkim belim mantilima kako stoje iza plotni. Stražar u dugom belom mantilu držao je pendrek i motrio na njih kako bi se postarao da niko ne dobije duplo sledovanje.
„Drago mi je što vas ponovo vidim, gospodine Sajdele“, tiho je rekao Pet stražaru kad su stigli na početak reda. Dva čoveka su se rukovala kao stari prijatelji. Ovog puta Hari nije video da je novac prešao iz jedne ruke u drugu, ali je znao da je pogodba sklopljena čim je gospodin Sajdel odsečno klimnuo glavom.
Kvin se pomerao duž reda držeći plehani tanjir na koji su stavili prženo jaje sa čvrstim žumancem, hrpicu krompira pre crnog nego belog i obavezne dve kriške bajatog hleba. Hari ga je stigao dok su mu sipali kafu do polovine šolje. Poslužitelji su izgledali zbunjeno što im je Hari redom zahvaljivao kao da je gost na vikarskoj čajanci.
„Prokletstvo", promrsio je kad mu je poslednji zatvorenik ponudio kafu, „ostavio sam šolju u ćeliji."
Poslužitelj je napunio Kvinovu šolju do vrha. „Nemoj zaboraviti sledeći put", rekao mu je cimer.
„Bez priče u redu!", zaurla Hesler i udari se pendrekom po šaci u rukavici. Kvin povede Harija do kraja dugačkog stola i sede na klupu naspram njega. Hari je toliko ogladneo da je pojeo i poslednju mrvicu s tanjira, uključujući i najmasnije jaje koje je ikad probao. Čak mu je palo na pamet da oliže tanjir, ali utom se setio prijatelja Džajlsa jednog drugog prvog dana.
Pošto su završili petominutni doručak, Hari i Pet su se vratili vijugavim stepeništem na poslednji sprat. Kad su se vrata ćelije zatvorila za njima, Kvin je oprao tanjir i šolju i uredno ih stavio ispod ležaja.
„Kad godinama živiš u osam metara sa četiri metra, koristiš svaki slobodan centimetar", objasnio je. Hari se poveo za njegovim primerom i zapitao se koliko li će proći dok mu se ne pruži prilika da on Kvina nauči nečemu.
„Šta sad?"
„Dodela zaduženja", odgovorio je Kvin. „Pridružiću se Sajdelu u kuhinji, ali i dalje moramo da se postaramo da te pošalju u biblioteku. A to zavisi od toga koji je stražar na dužnosti. Nevolja je u tome što mi nestaje kinte." Tek što je to rekao kad su se vrata ponovo otvorila i na njima se obreo Hesler, udarajući se pendrekom po šaci u rukavici.
„Kvine, odmah se javi u kuhinju", rekao je. „Bredšo, idi do stražarskog mesta broj devet i pridruži se ostalim čistačima krila."
„Nadao sam se zaduženju u bibboteci, gospodine..."
„Zabole me čemu si se nadao, Bredšo", odseče Hesler. „Kao stražar u ovom krilu ja postavljam pravila. Možeš da ideš u biblioteku utorkom, četvrtkom i nedeljom između šest i sedam, kao svi ostali zatvorenici. Je l’ to jasno?" Hari klimnu glavom. „Više nisi oficir, Bredšo. Samo si robijaš, kao i svi ostali ovde. I nemoj traćiti vreme misleći da me možeš potkupiti", dodade pa odmaršira do sledeće ćelije.
„Hesler je od retkih stražara koje ne možeš potkupiti", prošaputa Kvin. „Sad ti je jedina nada gospodin Svonson, upravnik. Imaj u vidu da on sebe smatra intelektualcem, što verovatno znači da ume da piše pisanim slovima. Takođe je zagriženi baptista. Aleluja!"
„Kad će mi se pružiti prilika da ga upoznam?"
„To se može desiti bilo kad. Samo se postaraj da mu kažeš kako hoćeš da radiš u biblioteci zato što svakom novom zatvoreniku posvećuje samo pet minuta."
Hari je klonuo na drvenu stolicu i zagnjurio glavu u šake. Da Dželks nije obećao da će poslati deset hiljada dolara njegovoj majci, iskoristio bi svojih pet minuta da upravniku ispriča istinu o tome kako je završio u Lavenamu.
„U međuvremenu ću videti šta mogu da učinim ne bih li te smestio u kuhinju", dodao je Kvin. „Nije ono čemu si se nadao, ali svakako je bolje od toga da čistiš krilo."
„Hvala“, odgovorio je Hari. Kvin je požurio do kuhinje pošto mu nisu trebala uputstva. Hari je sišao u prizemlje i potražio stražarsko mesto broj devet.
Dvanaestorica ljudi, svi odreda prvi put u zatvoru, stajali »u u grupi i čekali uputstva. U Lavenamu se ne gleda blagonaklono na pokazivanje inicijative - podseća na pobunu ili lugoveštaj da je zatvorenik ipak možda pametniji od stražara.
„Uzmite kofe, napunite ih vodom i nađite četke", naložio je Hesler. Osmehnuo se Hariju dok je štriklirao njegovo ime na drugom spisku. „Bredšo, pošto si poslednji sišao, radićeš u kenjari narednih mesec dana."
„Ali nisam sišao poslednji", usprotivi se Hari.
„Mislim da jesi", odvrati Hesler i dalje se osmehujući.
Hari je napunio kofu vodom i uzeo četku. Nije morao da pita kuda da ide jer je nanjušio klozete s deset koraka. Počeo je da se guši pre nego što je ušao u veliku četvrtastu prostoriju s trideset rupa u podu. Zapušio je nos, ali je stalno morao da izlazi kako bi udahnuo. Hesler je stajao malo dalje i smejao se.
„Navići ćeš se, Bredšo", dobacio je. „S vremenom."
Hari je zažalio što je pojeo tako obilan doručak, jer ga je povratio posle nekoliko minuta. Mora da je prošao još j edan sat dok nij e čuo kako drugi stražar uzvikuj e njegovo ime. „Bredšo!"
Hari se isteturao iz klozeta beo kao kreč. „Ja sam."
„Traži te upravnik. Polazi."
Hari je sa svakim korakom disao sve dublje. Kad su stigli do upravnikove kancelarije, gotovo se osećao kao ljudsko biće.
„Čekaj da te pozove", rekao je stražar.
Hari je seo na slobodnu stolicu između dva zatvorenika, koji su se brzo okrenuli od njega. Nije ih krivio. Pokušavao je da pribere misli dok su zatvorenici ulazili i izlazili iz upravnikove kancelarije. Kvin je bio u pravu, razgovori su trajali oko pet minuta, neki čak i kraće. Hari ne sme dozvoliti da protraći ni sekundu dodeljenog vremena.
„Bredšo", prozvao ga je stražar, otvorio vrata i stao u stranu da ga propusti. Hari je odlučio da se ne približava upravniku i ostao je nekoliko koraka dalje od velikog radnog stola pokrivenog kožom. Iako je upravnik sedeo, Hari je primetio da ne može da zakopča srednje dugme na sportskom blejzeru. Farba kosu u crno ne bi li izgledao mlađe, ali zbog toga samo deluje pomalo budalasto. Šta je bese Brut rekao za Cezarovu taštinu? Okiti ga lovorikama i hvali ga kao da je bog, i to će biti njegov pad.
Svonson je otvorio Bredšov dosije i čitao ga nekoliko trenutaka pre nego što je podigao pogled prema Hariju.
„Vidim da ste osuđeni na šest godina zbog dezertiranja. Nisam još naišao na takav slučaj“, priznao je.
„Da, gospodine", odgovorio je Hari, ne želeći da gubi dragoceno vreme.
„Nemojte se truditi da mi dokažete kako ste nedužni", nastavio je Svonson, „zato što je samo jedan od hiljadu nedužan pa su šanse protiv vas." Hari je morao da se osmehne. „Ali ako ne gurate nos gde ne treba", Hari je pomislio na klozete, „i ne pravite nevolje, ne vidim što biste služili svih šest godina."
„Hvala, gospodine."
„Imate li neka posebna interesovanja?", pitao je iako je izgledao kao da ga to uopšte ne zanima.
„Čitanje, istorija umetnosti i horsko pevanje, gospodine."
Upravnik ga je pogledao s nevericom, ne znajući pokušava li da ga iznervira. Pokazao je znak na zidu iza radnog stola i pitao: „Možete li mi reći kako glasi sledeća rečenica, Bredšo?"
Hari se zagledao izvezenu rečenicu: Podižem oči svoje ka gorama. U sebi je zahvalio gospođici Elenor E. Mandej i satima koje je proveo na horskim probama: „Odakle mi dolazi pomoć. Pomoć je meni od Gospoda. Sto dvadeset prvi psalam."
Upravnik se osmehnuo. „Kažite mi, Bredšo, ko su vam omiljeni pisci?"
„Šekspir, Dikens, Ostinova, Trolop i Tomas Hardi."
„Nijedan naš sunarodnik vam nije dovoljno dobar?"
Hariju je došlo da naglas opsuje što je napravio toliku grešku. Bacio je pogled na upravnikovu polupopunjenu policu s knjigama. „Naravno da jesu. Smatram da se F. Skot Ficdžerald, Hemingvej i O'Henri mogu meriti s bilo kim i verujem da je Stajnbek najbolji američki savremeni pisac." Ponadao se da je dobro izgovorio ime. Postaraće se da pročita „O miševima i ljudima" pre nego što ponovo naiđe na upravnika.
Osmeh se vrati na Svonsonove usne. „Koji vam je zadatak gospodin Hesler dodelio?"
„Čistač krila, mada bih voleo da radim u biblioteci, gospodine."
„Je l’ tako?", upita upravnik. „Onda ću videti ima li neko upražnjeno mesto." Zapisao je nešto u beležnici ispred sebe.
„Hvala, gospodine."
„Ako postoji slobodno mesto, neko će vas obavestiti do kraja dana", rekao je upravnik i zatvorio dosije.
„Hvala, gospodine", ponovio je Hari. Brzo je izašao, znajući da se zadržao duže od dodeljenih pet minuta.
Dežurni stražar ga je ispratio nazad u krilo. Čistači su prešli na drugi sprat kad im se ponovo pridružio i Hari se odobrovoljio kad je video da je Hesler otišao.
Iscrpeo se pre nego što je sirena oglasila vreme ručku. Stao je u red ispred plotni i ugledao Kvina kako služi druge zatvorenike. Stavio mu je veliku porciju krompira i prekuvanog mesa u tanjir. Seo je sam na kraj dugačkog stola i mrljavio hranu. Bojao se da će se Hesler ponovo pojaviti posle podne, opet ga poslati u klozete, pa da će i njegov ručak tamo završiti.
Hesler nije bio dežuran kad se Hari ponovo javio na dužnost. Drugi stražar je poslao drugog novajliju u klozete. Hari je čitavo poslepodne meo hodnike i praznio kante za smeće. Razmišljao je samo o tome je li upravnik naložio da ga premeste u biblioteku. Ako nije, moraće da se nada poslu u kuhinji.
Kad se Kvin vratio u ćeliju posle večere, njegov izraz lica nedvosmisleno je odavao da se Hari neće pridružiti prijatelju.
„Bilo je jedno slobodno mesto - perača sudova."
„Prihvatam", reče Hari.
„Ali kad je Sajdel zapisao tvoje ime, Hesler se usprotivio. Rekao je da moraš raditi bar tri meseca kao čistač krila pre nego što premeštaj u kuhinju dođe u obzir."
„Šta je tom čoveku?", upita Hari očajno.
„Priča se da se prijavio u mornaricu, ali nije položio ispite i morao je da se zadovolji poslom u zatvoru. I zato poručnik Bredšo mora da trpi posledice."

4.


Hari je narednih dvadeset devet dana prao klozete u bloku A. Hesler ga je razrešio te dužnosti tek kad se u krilu pojavio još jedan novajlija te je počeo njemu da zagorčava život.
„Taj prokletnik je psihopata", rekao je Kvin. „Sajdel i dalje hoće da te zaposli u kuhinji, ali Hesler mu ne dozvoljava." Hari nije rekao ništa. „Ipak, nije sve sasvim crno", nastavio je Kvin, „pošto sam čuo da je Endi Savatori, zamenik bibliotekara, pomilovan. Pustiće ga sledećeg meseca i, što je još bolje, izgleda da niko ne želi njegov posao."
„Dikins bi želeo", promrsi Hari. „Pa šta bi trebalo da radim da dobijem posao?"
„Ništa. U stvari, pretvaraj se da te ne zanima mnogo i kloni se Heslera jer znamo da je upravnik na tvojoj strani."
Sledeći mesec se otegao i svaki dan se činio duži od prethodnog. Hari je odlazio u biblioteku svakog utorka, četvrtka i nedelje između šest i sedam, ah Maks Lojd, glavni bibliotekar, nije izgledao kao da bi ga prihvatio za svog zamenika. Savatori nije govorio ništa iako je očigledno znao nešto.
„Mislim da Lojd ne želi da mu budem zamenik“, rekao je Hari jedne večeri kad su se svetla ugasila.
„Lojd se ništa ne pita", odgovorio je Kvin. „Upravnik odlučuje o tome."
Hari, međutim, nije bio siguran. „Podozrevam da Hesler i Lojd šuruju kako ne bih dobio to zaduženje."
„Postaješ para... kako se ono beše kaže?", reče Kvin.
„Paranoičan."
„Da, to je ono šta postaješ iako nisam siguran šta to znači."
„Da bolujem od neosnovanih sumnji", objasni Hari.
„Ni ja ne bih bolje objasnio!"
Hari nije bio siguran jesu li mu sumnje neosnovane. Nedelju dana kasnije Savatori ga je poveo u stranu i potvrdio njegove najgore slutnje.
„Hesler je stavio trojicu zatvorenika na spisak s kog će upravnik da bira, ali tvoje ime nije među njima."
„Onda je to kraj", reče Hari i udari se po nozi. „Čistiću krilo do kraja života."
„Ne mora da znači", uveri ga Savatori. „Dođi kod mene dan pre nego što me puste."
„Ali tad će biti prekasno."
„Ne verujem", odvrati Savatori bez objašnjenja. „A dotle pažljivo pročitaj svaku stranicu." Pružio je Hariju tešku knjigu u kožnom povezu koju retko iznose iz biblioteke.


— o O o —



Hari je seo na gornji ležaj i otvorio prvu od dvesta sedamdeset tri strane zatvorskog priručnika. Počeo je da pravi beleške pre nego što je stigao do šeste strane. A jedna ideja mu se polako oblikovala u glavi pre nego što je odlučio da još jednom pročita priručnik.
Zna da je najvažnije izabrati pravi trenutak i da mora uvežbati obe uloge, pogotovo što će već biti na pozornici kad se zavesa podigne. Pomirio se s tim da neće moći da sprovede svoj naum sve dok ne puste Savatorija iako je već određen novi zamenik bibliotekara.
Kad je izveo generalnu probu u ćeliji, Kvin mu je rekao da nije samo paranoičan već i lud jer će - uveravao ga je - drugu predstavu izvoditi u samici.


— o O o —



Upravnik jednom mesečno obilazi sve blokove te je Hari znao da će posle Savatorijevog puštanja morati da čeka tri nedelje do Svonsonove nove posete. On uvek ide istom putanjom i zatvorenici znaju da je bolje da mu se sklone s puta ako ne žele nevolje.
Kad se Svonson popeo na poslednji sprat bloka A tog ponedeljka ujutru, Hari ga je čekao, držeći četku u ruci.
Hesler je stao iza upravnika i mahnuo pendrekom kako bi Bredšou dao do znanja da odstupi ako neće nevolje. Hari se nije ni makao i upravnik je morao da se zaustavi.
„Dobro jutro, upravniče", pozdravio ga je Hari kao da se redovno sreću.
Svonson se iznenadio što se prilikom obilaska našao licem u lice sa zatvorenikom, a još više što mu se ovaj obratio. Pomnije se zagledao u Harija. „Bredšo, je l’ tako?"
„Imate dobro pamćenje, gospodine."
„Sećam se i vašeg zanimanja za književnost. Iznenadio sam se što ste odbili mesto zamenika bibliotekara."
„To mesto mi niko nije ni ponudio", odgovorio je Hari. „Da jeste, odmah bih prihvatio." Upravnik se iznenadio.
Svonson se okrenuo prema Hesleru. „Rekao si mi da Bredšo ne želi to mesto."
Hari se umešao pre nego što je Hesler stigao da odgovori. „Verovatno sam ja kriv, gospodine. Nisam znao da moram da se prijavim za to mesto“
„Shvatam", odvrati upravnik. „Pa, time je sve objašnjeno. Mogu vam reći, Bredšo, da novi čovek ne razlikuje Platona od Plutona“ Hari prasnu u smeh. Hesleru su usne ostale stisnute.
„Dobro poređenje, gospodine", rekao je Hari kad je upravnik pokušao da nastavi obilazak. Ali Hari nije završio. Izvadio je kovertu iz džepa i pružio je upravniku, pomislivši kako će Hesler svisnuti.
„Šta je to?“, upita Svonson sumnjičavo.
„Zvaničan zahtev da se obratim odboru prilikom kvartalne posete zatvoru sledećeg utorka, što je moje pravo po članu trideset dva krivičnog zakonika. Poslao sam kopiju zahteva svom advokatu, gospodinu Seftonu Dželksu." Upravnik je odjednom izgledao uznemireno.
Hesler se jedva uzdržavao.
„Nameravate li da se žalite?", upita upravnik obazrivo.
Hari se zagledao pravo u Heslera pre nego što je odgovorio. „Po članu sto šesnaest, moje je pravo da nijednom članu zatvorskog osoblja ne otkrijem zbog čega želim da se obratim odboru, kao što sigurno znate, upravniče."
„Naravno, Bredšo", odvrati upravnik smeteno.
„Ali, između ostalog, nameravam da obavestim odbor koliku važnost pridajete uključivanju književnosti i religije u naš svakodnevni život." Hari se izmakao da bi upravnik nastavio svojim putem.
„Hvala, Bredšo", reče upravnik. „To je lepo od vas."
„Videćemo se kasnije, Bredšo", prosikta Hesler.
„Radujem se tome", odgovori Hari dovoljno glasno da gospodin Svonson čuje.


— o O o —



Harijevo sučeljavanje s upravnikom bilo je glavna tema u redu za ručak. Kad se Kvin uveče vratio iz kuhinje, upozorio je Harija da se u bloku šuška kako će ga Hesler verovatno ubiti kad se ugase svetla.
„Ne verujem", odgovorio je Hari mirno. „Znaš, nevolja sa siledžijama je u tome što je s druge strane iste medalje izgravirana kukavica."
Kvin nije baš bio ubeđen u to.
Hari nije dugo čekao da dokaže svoje tvrdnje. Tek što su se svetla pogasila, vrata ćelije su se otvorila i ušao je Hesler vitlajući pendrekom.
„Kvine, napolje", naložio je ne skidajući pogled s Harija. Kad je Irac žurno izašao u hodnik, Hesler je zatvorio vrata i rekao: „Radujem se ovome ceo dan, Bredšo. Sad ćeš otkriti koliko kostiju imaš u telu."
„Ne bih rekao, gospodine Hesleru", odgovori Hari ne trepnuvši.
„A šta misliš da će te spasti?", upita Hesler i krenu prema njemu. „Sad nema upravnika da te izbavi."
„Upravnik mi nije potreban", odvrati Hari. „Ne dok razmatraju vaše unapređenje", dodade i uzvrati mu pogled. „Saznao sam iz pouzdanih izvora da će vas pozvati pred odbor sledećeg utorka u dva posle podne."
„Pa šta?“, upita Hesler, sad udaljen samo tridesetak centimetara.
„Očigledno ste zaboravili da ću se ja obratiti odboru u deset istog dana. Možda će nekog odbornika zanimati zašto mi je toliko kostiju slomljeno nakon što sam se odvažio da razgovaram s upravnikom." Hesler udari pendrekom o ivicu ležaja, samo nekoliko centimetara od Harijevog lica, ali ovaj ne trepnu.
„Naravno", nastavi Hari, „moguće je da želite da budete stražar u ovom krilu do kraja života, ali sumnjam u to jer čak ni vi ne možete biti toliko glupi da uprskate jedinu priliku za unapređenje." Hesler ponovo podiže pendrek, ali zastade kad Hari izvadi debelu beležnicu ispod jastuka.
„Napravio sam iscrpan spisak pravila koja ste prošlog meseca prekršili, neka i više puta, gospodine Hesleru. Uveren sam da bi odboru to bilo zanimljivo štivo. Večeras ću dodati još dva prekršaja: ostali ste sami sa zatvorenikom u zatvorenoj ćeliji, što je zabranjeno članom četiristo devetnaest, i fizički mu pretili iako on ne može da se brani, što je zabranjeno članom petsto dvanaest." Hesler odstupi jedan korak. „Ali, u vezi s vašim unapređenjem, mislim da će odbor najviše zanimati zašto ste morali tako brzo da napustite mornaricu." Hesleru se krv povuče iz lica. „Svakako ne zato što niste položili ispit kad ste se prijavili za oficira."
„Ko je propevao?", prošaputa stražar.
„Jedan mornar sa istog broda koji je, nažalost, završio ovde. Pobrinuli ste se da ćuti time što ste ga zaposlili kao zamenika bibliotekara. Ne očekujem ništa manje od toga."
Hari je Hesleru pružio izveštaj pa zastao kako bi stražar svario sve podatke pre nego što je nastavio: „Ćutaću dok ne izađem iz zatvora - naravno, ukoliko mi ne pružite razlog da postupim drugačije. A ako me samo dotaknete mali prstom, izbaciću vas iz zatvora brže nego što ste izleteli iz mornarice. Jesam li jasan?" Hesler klimnu glavom, ne progovorivši. „Dogovor otpada ako odlučite da kinjite još neke nesrećnike koji su prvi put u zatvoru. A sad izađite iz moje ćelije."

5.


Kad je Lojd ustao da dočeka novog zamenika u devet ujutru, Hari je shvatio da ga nikad nije video dok stoji. Lojd je viši nego što je mislio, znatno viši od metar osamdeset.
Uprkos nezdravoj zatvorskoj hrani, vitke je građe i od onih retkih zatvorenika koji se svakog jutra briju. Zalizane zift-crne kose, više liči na zrelog markantnog glumca za kojim žene luduju nego na čoveka osuđenog na petogodišnju zatvorsku kaznu zbog prevare. Kvin ne zna pojedinosti o Lojdovom prestupu, što znači daje samo upravniku ćela priča poznata. A zatvorsko pravilo je prosto: ako vam zatvorenik sam ne priča - ne pitajte.
Lojd je Hariju objasnio šta su mu svakodnevna zaduženja, što je novi zamenik savladao do večere. Narednih dana je predložio Lojdu da skupljaju knjige koje nisu vraćene na vreme, da uvedu kazne za neblagovremeno vraćanje i da zamole zatvorenike kojima je kazna istekla da svoje knjige poklone biblioteci, što Lojdu nije palo na pamet. Njegovi odgovori najčešće bi bili jednosložni te ga je Hari naposletku puštao da predahne iza stola, dobro sakriven iza primerka Njujork tajmsa.
Od gotovo hiljadu zatvorenika u Lavenamu, manje od jednog u deset ume da čita i piše, a ni njih nije privlačila biblioteka utorkom, četvrtkom i nedeljom.
Hari je uskoro otkrio da je Maks Lojd lenj i prevrtljiv. Nisu mu smetali predloži novog zamenika sve dok on nema dodatnog posla.
Činilo se da je Lojdov glavni zadatak da uvek ima spremno lonče kafe za slučaj da neki stražar navrati u biblioteku. Kad bi upravnikov jučerašnji primerak Njujork tajmsa stigao u biblioteku, Lojd bi se smestio za svoj sto, gde bi ostao celo pre podne. Prvo je okretao odeljak s prikazima knjiga. Pošto bi ga pažljivo pročitao, posvećivao je pažnju malim oglasima, potom vestima i konačno sportu. Posle ručka bi počeo da rešava ukrštenicu, koju bi Hari završio sledećeg jutra.
Novine su stizale do Harija sa zakašnjenjem od dva dana. Uvek je prvo čitao vesti iz sveta jer je hteo da zna kako napreduje rat u Evropi. Tako je saznao za napad na Francusku i ostavku premijera Nevila Čemberlena. Nasledio ga je Vinston Čerčil. On mnogima nije po volji, ali Hari nikad neće zaboraviti govor koji je Čerčil održao kad je dodeljivao nagrade u Bristolskoj srednjoj školi. Nije nimalo sumnjao u to da pravi čovek predvodi Englesku. Hari je iznova proklinjao što je zamenik bibliotekara u američkom zatvoru umesto oficir u Kraljevskoj mornarici.
Poslednji sat pred spavanje čak ni Hari nije mogao da nađe zaduženje te je pisao dnevnik.


— o O o —



Za malo više od mesec dana poredao je sve knjige po žanrovima: prvo beletristiku potom esejistiku. Drugog meseca ih je podelio u još uže grupe kako zatvorenici ne bi gubili vreme dok traže jedine tri knjige o stolarstvu. Objasnio je kako je, izuzev u beletristici, žanr važniji od imena. Bibliotekar je slegnuo ramenima.
Hari je nedeljom ujutru gurao bibliotekarska kolica kroz četiri bloka i skupljao knjige od zatvorenika jer ih neki nisu vraćali duže od godinu dana. Očekivao je da će se neko u bloku D naljutiti, čak uvrediti, zbog takve nasrtljivosti, ali svi su hteli da upoznaju čoveka zbog koga je Mesler premešten u Pirpont.
Posle razgovora s članovima odbora, Hesleru je ponuđeno bolje mesto u Pirpontu i on je prihvatio jer je taj zatvor bliži njegovom rodnom gradu. Iako Hari nikad nije natuknuo da ima ikakve veze s Heslerovim premeštajem, Kvin je prenosio tu priču od uva do uva dok nije postala legenda.
Prilikom obilazaka blokova u potrazi za nestalim knjigama Hari bi često čuo anegdote, koje je potom uveče unosio u dnevnik.
Upravnik je povremeno navraćao u biblioteku, između ostalog i zato što je Hari pred odborom opisao Svonsonov pristup obrazovanju zatvorenika kao smeo, domišljat. Hariju je bilo neverovatno koliko rado upravnik prihvata nezaslužene pohvale.
Posle tri meseca broj izdatih knjiga popeo se za četrnaest odsto. Kad je Hari zamolio upravnika da mu dozvoli da uveče drži časove čitanja i pisanja, ovaj je načas oklevao, ali je popustio kad je Hari ponovio reči smeo, domišljat i dalekovid.
Na Harijev prvi čas došla su samo tri zatvorenika, među njima i Pet Kvin iako je umeo da čita i piše. Međutim, do kraja sledećeg meseca broj učenika se popeo na šesnaest, premda bi nekolicina učinila gotovo sve da uveče provede jedan sat izvan ćelije. No Hari je postigao nekoliko zapaženih uspeha s mlađim zatvorenicima i neprestano se podsećao da samo zato što neko nije išao u „pravu" školu ili uopšte nije pohađao školu ne znači da je i glup - ili obrnuto, u šta ga je Kvin uveravao.
Uprkos svim dodatnim zaduženjima, Hari je ipak imao slobodnog vremena pa je zadao sebi da svake nedelje pročita dve nove knjige. Pošto je savladao malobrojne američke klasike u biblioteci, posvetio se krimićima, ubedljivo najomiljenijem žanru ostalih zatvorenika zbog čega zauzima sedam od ukupno devetnaest polica.
Hari je oduvek voleo Konana Dojla i radovao se što će se upoznati s njegovim američkim takmacima. Počeo je romanom iz serijala o Berti Kul erla Stenlija Gardnera, a onda prešao na Veliki san Rejmonda Čendlera. Blago ga je grizla savest što toliko uživa u njima. Šta li bi učitelj Holkom pomislio?
Koristio je poslednji sat pre zatvaranja biblioteke da piše dnevnik. Jedne večeri se iznenadio kad je Lojd, nakon što je završio s novinama, pitao može li da ga pročita. Hari je znao da je Lojd bio književni agent u Njujorku, zbog čega je i dobio posao u biblioteci. Povremeno bi pomenuo imena pisaca koje je zastupao, ali Hariju su mahom bili nepoznati. Lojd mu je jednom prilikom ispričao kako je završio u Lavenamu, motreći na vrata da se uveri da ga niko neće čuti.
„Nisam imao sreće", objasnio je Lojd. „Dobronamerno sam uložio nešto novca svojih klijenata na berzu i krivica je pala na mene kad stvari nisu ispale kako smo predvideli."
Kad je Hari to prepričao Kvinu, ovaj je pogledao u tavanicu.
„Pre će biti da je potrošio kintu na spore konje i brze ženske."
„Zašto mi je onda pričao toliko potanko a nikom drugom nije rekao zašto je u zatvoru?", zapita Hari.
„Nekad si mnogo naivan", odvrati Kvin. „Lojd zna da nema boljeg glasnika od tebe ako hoće da svi ostali poveruju u njegovu priču. Samo pazi da nikad ne ugovaraš ništa s tim šestoprstim tipom" - taj džeparoški izraz je Hari te večeri uneo u dnevnik. No nije se mnogo obazirao na Kvinov savet, delom zato što nije mogao da zamisli okolnosti u kojima bi s Maksom Lojdom ugovarao bilo šta osim na koga je red da kuva kafu kad upravnik navrati.


— o O o —



Krajem prve godine u Lavenamu Hari je ispunio tri beležnice svojim zapažanjima o zatvorskom životu i zapitao se koliko će još stranica dnevnih zapisa sastaviti pre nego što odsluži kaznu.
Iznenadio se što je Lojd oduševljeno tražio da pročita svaki novi unos. Čak je predložio da Harijeve zapise pokaže jednom izdavaču. Hari se nasmejao.
„Koga bi zanimala moja tračanja?"
„Iznenadio bi se”‚ odgovori Lojd.

EMA BARINGTON
1939-1941




6.


„Sebastijan Artur Klifton", rekla je Ema i pružila baki usnulu bebu.
Mejsi se široko osmehnula kad je prvi put uzela unuka u naručje.
„Nisu mi dali da vas posetim pre nego što su me poslali u Škotsku", objasnila je Ema, ne trudeći se da sakrije prezir. „Zato sam došla čim sam se vratila u Bristol."
„To je lepo od vas", odgovorila je Mejsi dok je pomno zurila u dečkića, uveravajući se da je Sebastijan nasledio svetlu kosu i bistre plave oči njenog muža.
Ema je sela za kuhinjski sto, osmehnula se i otpila gutijaj čaja: erlgrej, liči na Mejsi da se toga seti. I sendviči s krastavcem i lososom, Harijevi omiljeni, na šta mora da je potrošila celo mesečno sledovanje. Dok se osvrtala po kuhinji, pogled joj se zaustavio na okviru kamina, gde je ugledala jednu sepija fotografiju redova iz prvog rata. Silno je želela da mu može videti boju očiju ili kose skrivene pod šlemom. Jesu li plave kao Harijeve ili smeđe poput njenih? Artur Klifton je izgledao veoma markantno u vojničkoj uniformi. Kockasta vilica i odlučan pogled odavali su ponos što služi svojoj zemlji. Emi je pogled prešao na skoriju fotografiju Harija kako peva u horu škole Svetog Bida pre nego što mu je glas mutirao. A pored nje, naslonjena na zid, stoji koverta ispisana dobro poznatim rukopisom - Harijevim, nesumnjivo. Pretpostavila je da je to poslednje pismo koje je poslao majci pre nego što je poginuo. Zapitala se hoće li joj Mejsi dozvoliti da ga pročita. Ustala je i prišla kaminu. Iznenadila se kad je videla da je koverta neotvorena.
„Bilo mi je mnogo žao kad sam čula da ste morali da napustite Oksford", odvažila se Mejsi, videvši da Ema zuri u kovertu.
„Nisam se nimalo dvoumila pred izborom hoću li nastaviti obrazovanje ili roditi Harijevo dete“, odgovorila je Ema, ne skidajući pogled s koverte.
„A ser Volter mi je rekao da se vaš brat Džajls pridružio Vesekskom puku, ali je, nažalost...”
„Vidim da ste dobili pismo od Harija“, prekinula ju je Ema jer više nije mogla da se uzdržava.
„Nije od Harija“, odgovorila je Mejsi. „Poslao ga je poručnik Tomas Bredšo, koji je s njim služio na Devonu“
„I šta je poručnik Bredšo hteo?“, pitala je Ema iako svesna da je koverta neotvorena.
„Nemam predstavu", odgovorila je Mejsi. „Pismo mi je doneo izvesni doktor Volas i rekao da je to izjava saučešća. Nisam želela da me još nešto podseća na Harijevu smrt pa ga nisam ni otvorila."
„Ali nije li moguće da bi on rasvetlio šta se desilo na Devonu”.“
„Ne verujem", odvrati Mejsi. „Na kraju krajeva, poznavali su se samo nekoliko dana."
„Hoćete li da vam pročitam pismo, gospođo Klifton?", pitala je Ema, misleći da se Mejsi možda stidi da prizna kako nr ume da čita.
„Ne, hvala, draga moja“, odgovorila je Mejsi. „To neće vratiti Harija, zar ne?“
„Slažem se, ali možda bih mogla da ga pročitam zarad svog mira."
„Nadam se da Baringtonovi nisu teško pogođeni s obzirom na to da Nemci noću bombarduju luku.“
„Izbegli smo direktan pogodak", odgovorila je Ema, nerado prihvativši to što joj neće dozvoliti da pročita pismo. „Samo da znate, sumnjam da bi se čak i Nemci usudili da bace bombu na deku."
Mejsi se nasmejala i Ema se načas pitala da b da zgrabi kovertu s kamina i otvori je pre nego što Mejsi stigne da je spreči. Ali Hariju se to ne bi svidelo. Ako Mejsi izađe iz prostorije, bar na tren, Ema će otvoriti kovertu nad ključalim ćajnikom, pogledati potpis i vratiti pismo na mesto pre nego što se ona vrati.
No Mejsi kao da joj je pročitala misli jer se nije pomerala od kamina.
„Deka mi je rekao da bi trebalo da vam čestitam", rekla je Ema, odbijajući da odustane.
Mejsi je pocrvenela i počela da priča o novom poslu u hotelu Grand. Ema se ponovo zagledala u kovertu. Pažljivo je proučila slova M, K, S, H i L u adresi primaoca, znajući da će morati da zadrži njihovu sliku u glavi, kao fotografiju, dok se ne vrati u Manor haus. Kad joj je Mejsi vratila malog Sebastijana i rekla kako, nažalost, mora da se vrati na posao, Ema je nerado ustala i bacila poslednji pogled na kovertu.
Na putu do Manor hausa pokušavala je da sačuva sliku rukopisa u glavi, presrećna što je Sebastijan utonuo u čvrst san. Čim se automobil zaustavio na šljunku ispred stepenica, Hadson je otvorio zadnja vrata kako bi Ema izašla i unela sina u kuću. Odnela ga je pravo u dečju sobu, gde ih je čekala dadilja. Iznenadila se kad je Ema poljubila sina u čelo i izašla bez ijedne reči.
Kad se našla u svojoj sobi, otključala je srednju fioku pisaćeg stola i izvadila hrpu pisama koje joj je Hari godinama slao.
Prvo je pogledala veliko slovo H u Harijevom potpisu, tako jednostavno i upadljivo, baš kao slovo H u Stil haus lejnu 1 na Mejsinoj neotvorenoj koverti. To joj je ulilo veru da nastavi potragu. Zatim je potražila veliko slovo K i napokon ga pronašla na jednoj božičnoj čestitki, gde je priđe našla i veliko M: istovetne onima na koverti. Mora da je Hari živ, ponavljala je naglas. Lako je pronašla Bristol, ali Englesku je bilo teže naći sve dok nije naišla na pismo koje joj je poslao iz Italije dok su oboje još išli u školu. Trebalo joj je više od jednog sata da uredno iseče četrdeset dva slova i dva broja i složi ih kao na koverti.


Gospođa M. Klifton
Stil haus lejn 27
Bristol
Engleska


Ema se srušila na krevet sva iscrpljena. Nema predstavu ko je Tomas Bredšo, ali jedno je sigurno: neotvoreno pismo na Mejsinom kaminu napisao je Hari i iz samo njemu znanih razloga ne želi da ona zna kako je on živ. Zapitala se da li bi promenio mišljenje da je znao kako je zatrudnela pre nego što se otisnuo na kobno putovanje i da nosi njegovo dete.
Ema je očajnički želela da s majkom, dekom, Grejs i, naravno, Mejsi podeli vest da Hari možda nije mrtav, ali shvatila je da mora ćutati dok ne bude imala čvršći dokaz od neotvorenog pisma. Jedan naum je počeo da se oblikuje.


— o O o —



Nije sišla na večeru. Ostala je u svojoj sobi i nastavila da razmišlja o tome zašto je Hari hteo da svi osim njegove majke veruju kako je poginuo one noći.
U postelju je legla nešto pre ponoći, zaključivši jedino da je to smatrao pitanjem časti. Možda je mislio - siroti, budalasti, razočarani čovek - da će je time osloboditi obaveze koju oseća prema njemu. Zar ne zna da je shvatila kako neće biti drugog muškarca u njenom životu još kad ga je kao desetogodišnjakinja prvi put videla na rođendanskoj proslavi njenog brata?
Kad se verila s njim osam godina kasnije, svi su joj u porodici bili ushićeni osim oca, koji je toliko dugo živeo u laži - laži koja je razotkrivena tek na dan njihovog venčanja. Njih dvoje stajali su pred oltarom, spremni da polože zavete, kad je Stari Džek neočekivano prekinuo obred. Nije prestala da voli Harija kad je otkrila da je njen otac možda i njegov otac, niti će prestati. Niko se nije iznenadio što se Hari poneo kao gospodin, ali se Emin otac, u skladu sa svojom prirodom, pokazao kao podlac. Jedan je ostao i hrabro se držao dok se drugi iskrao na zadnja vrata sakristije i otada ga niko nije video.
Hari joj je jasno stavio do znanja, mnogo pre nego što ju je zaprosio, da u slučaju rata neće oklevati da napusti Oksford i stupi u mornaricu. Bio je tvrdoglav čovek i u najboljim vremenima, a to su bila teška vremena. Ema je shvatila da bi njeni pokušaji da ga odvrati bili uzaludni jer ga ništa što bi ona rekla ili učinila ne bi nateralo da se predomisli. Takođe ju je upozorio da neće razmišljati o povratku u Oksford sve do nemačke predaje.
I ona je rano napustila Oksford, ali nije imala izbora, za razliku od Harija. Nije bilo govora da se ona vrati. U Samervilu su popreko gledali na trudnoću, pogotovo ako niste udati za oca deteta. Ta odluka mora da je slomila srce njenoj majci. Elizabet Barington je silno želela da njena kćerka dobije akademska priznanja koja su njoj bila uskraćena samo zbog pola. Mali zrak svetlosti pojavio se na vidiku godinu dana kasnije kad je Emina mlađa sestra Grejs osvojila otvorenu stipendiju za koledž Girton u Kembridžu i zasenila čak i najbistrije mladiće čim je stigla u to sedište znanja.
Kad je postalo očigledno da je Ema u drugom stanju, poslali su je na dedino imanje u Škotskoj da rodi Harijevo dete. Baringtonovi ne rađaju vanbračnu decu, bar ne u Bristolu. Sebastijan je već puzao po zamku pre nego što je bludnoj kćerki dozvoljeno da se vrati u Manor haus. Elizabet je želela da ostanu u Maldželriju do kraja rata, ali Emi je dozlogrdilo da se skriva u zabitom škotskom zamku.
Čim se vratila u zapadni deo zemlje, posetila je deku - ser Voltera Baringtona. On joj je rekao da se Hari pridružio posadi Devona i da je nameravao da se vrati u Bristol za mesec dana kako bi se prijavio na brod Odlučnost kao običan mornar. Hari se nije vratio i prošlo je šest nedelja dok nije saznala da je njen voljeni sahranjen u moru.
Ser Volter se prihvatio zadatka da poseti svakog člana porodice ponaosob kako bi im preneo tragičnu vest. Počeo je s gospođom Klifton iako je znao da je to već saznala od doktora Volasa, koji joj je doneo pismo Tomasa Bredšoa.
Zatim je otputovao u Škotsku da kaže Emi. Ser Volter se iznenadio što njegova unuka nije pustila ni suzu, ali Ema je tad naprosto odbijala da prihvati Harijevu smrt.
Po povratku u Bristol ser Volter je posetio Džajlsa da mu prenese vest. Harijev najbolji prijatelj utonuo je u malodušnu ćutnju i nijedan član porodice nije ga mogao utešiti. Lord i ledi Harvi stoički su primili vest o Harijevoj pogibiji. Nedelju dana kasnije, kad je porodica otišla na komemoraciju kapetanu Džeku Tarantu u Bristolskoj srednjoj školi, lord Harvi je rekao kako mu je drago što Stari Džek nije saznao šta se desilo s njegovim štićenikom.
Ser Volter nije potražio samo svog sina Hjuga. Izgovorio se da ne zna kako da stupi u vezu s njim, ali kad se Ema vratila u Bristol, priznao je da se ne bi trudio čak i da je znao, te dodao kako je verovatno samo njenom ocu drago što je Hari pokojan. Ema nije rekla ništa, ali verovala je da je tako.
Nakon posete Mejsi u Stil haus lejnu danima je ostajala sama u svojoj sobi i unedogled razmišljala šta da radi u vezi s novim saznanjem. Zaključila je kako ne može saznati šta piše u pismu koje stoji na kaminu duže od godinu dana a da pri tome ne pokvari odnose s Mejsi. Međutim, Ema je odlučila ne samo da celom svetu dokaže kako je Hari živ već i da ga pronađe, gde god on bio. S tim na umu, zakazala je sastanak s dedom. Na kraju krajeva, ser Volter Barington je jedini, pored Mejsi, koji je upoznao doktora Volasa, te joj je najbolja prilika da otkrije ko je zapravo Tomas Bredšo.

7.


Deda je Emu od malih nogu učio da nikad ne sme zakasniti na sastanak. Time ostavljaš pogrešan utisak, govorio joj je, ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati.
Imajući to na umu, Ema je tog jutra izašla iz Manor hausa u devet i dvadeset pet i prošla kroz kapiju Brodogradilišta Barington tačno u osam minuta do deset. Automobil se zaustavio ispred Kuće Barington u šest do deset. Dok je izašla iz lifta na petom spratu i prešla hodnik do direktorovih vrata, bilo je dva minuta do deset.
Gospođica Bil, sekretarica ser Voltera, otvorila je vrata njegove kancelarije kad je sat na njegovom kaminu počeo da otkucava deseti sat. Direktor se osmehnuo, ustao i obišao radni sto da poljubi unuku u oba obraza.
„I kako je moja omiljena unuka?", pitao je dok ju je vodio prema udobnoj naslonjači pored kamina.
„Grejs je dobro, deko", odgovorila je Ema. „Čujem da se sjajno snalazi na Kembridžu. Pozdravila te je."
„Ne budi drska, mlada damo", rekao je i uzvratio joj osmeh. „A Sebastijan, moj omiljeni praunuk, kako je on?"
„Tvoj jedini praunuk", podsetila ga je Ema i smestila se u duboku kožnu naslonjaču.
„S obzirom na to da ga nisi dovela, pretpostavljam da želiš da pričaš o nečemu ozbiljnom."
Neobavezno ćaskanje je već gotovo. Ema zna da je ser Volter unapred odlučio koliko će sastanak trajati. Gospođica Bil joj je jednom rekla da posetiocima posvećuje petnaest, trideset ili šezdeset minuta, u zavisnosti od toga koliko ih smatra važnim. Porodica nije izuzeta od tog pravila, osim nedeljom. Ema želi da joj on odgovori na nekoliko pitanja te se nada da joj je dodelio najmanje pola sata.
Zavalila se i pokušala da se opusti jer nije htela da deka sazna pravi razlog njene posete.
„Sećaš li se kad si, onako ljubazno došao u Škotsku", počela je, „da mi saopštiš kako je Hari poginuo na moru? Bojim se da sam tad bila toliko preneražena da nisam sve shvatila pa se nadam da mi sad možeš kazati još nešto o njegovim poslednjim danima."
„Naravno, draga moja", odgovorio je ser Volter saosećajno. „Nadajmo se da me pamćenje služi. Zanima li te nešto određeno?"
„Rekao si mi da je Hari po dolasku iz Oksforda stupio na Devon kao četvrti oficir."
„Tako je. Moj stari prijatelj kapetan Hejvens je sve udesio. On je među retkima koji su preživeli tu tragediju. Kad sam ga nedavno posetio, imao je samo lepe reći za Harija. Opisao ga je kao odvažnog mladića, koji ne samo da mu je spasao život pošto je torpedo pogodio brod već je žrtvovao i svoj ne bi li spasao glavnog mašinistu."
„Je li Kanzaska zvezda pokupila i kapetana Hejvensa?"
„Nije, pokupio ga je drugi brod koji se našao u blizini tako da, nažalost, nikad više nije video Harija."
„Dakle, nije prisustvovao Harijevoj sahrani na moru?"
„Nije. Jedan Amerikanac, poručnik Tomas Bredšo, jedini je član posade s Devona koji je bio s Harijem kad je umro."
„Rekao si mi da je izvesni doktor Volas gospođi Klifton doneo pismo poručnika Bredšoa."
„Tačno. Doktor Volas je bio glavni lekar na Kanzaskoj zvezdi. Uverio me je da su on i njegova ekipa učinili sve što su mogli da spasu Harija."
„Je li Bredšo pisao i tebi?"
„Nije. Mislim da je doktor Volas rekao da je pisao samo najbližem srodniku."
„Zar ti onda nije čudno što nije pisao meni?"
Ser Volter je poćutao. „Znaš, nisam nikad razmišljao o tome. Možda te Hari nije pominjao Bredšou. Znaš kako je umeo da bude tajanstven."
Ema je često razmišljala o tome, ali je brzo nastavila dalje. „Jesi li pročitao pismo koje je poslao gospođi Klifton?"
„Nisam. Ali sam je obišao sutradan i video pismo na okviru kamina."
„Misliš li da je doktor Volas imao ikakvu predstavu o tome šta je Bredšo napisao u tom pismu?"
„Jeste. Rekao mi je da je to izjava saučešća oficira koji je služio na Devonu zajedno s Harijem."
„Kad bih samo mogla da upoznam poručnika Bredšoa", rekla je Ema, ispitujući teren.
„Ne znam kako ćeš uspeti u tome, draga moja, ako doktor Volas nije ostao u vezi s njim."
„Imaš li adresu doktora Volasa?"
„Mislim da se može potražiti samo na Kanzaskoj zvezdi.“
„Ali svakako je prestala da plovi za Bristol kad je objavljen rat."
„Neće prestati da plovi sve dok u Engleskoj ima zaglavljenih Amerikanaca spremnih da debelo plate kako bi se vratili kući."
„Nije li to izlaganje prevelikoj opasnosti s obzirom na to koliko nemačkih podmornica patrolira Atlantskim okeanom?“
„Nije sve dok je Amerika neutralna“, odgovorio je ser Voller. „Hitleru ponajmanje treba rat s Jenkijima samo zato što je neka njegova podmornica potopila američki putnički brod."
„Očekuje li se povratak Kanzaske zvezde u Bristol u bliskoj budućnosti?"
„Ne znam, ali lako mogu saznati." Starac je ustao iz naslonjače i polako prišao radnom stolu. Počeo je da lista mesečni red plovidbi.
„Ah, evo je", reče naposletku. „Trebalo bi da isplovi iz Njujorka za četiri nedelje i očekuje se u Bristolu petnaestog novembra. Ako želiš da razgovaraš s nekim na brodu, imaj u vidu da se neće dugo zadržati jer je ovde izložen napadima."
„Hoće li mi dozvoliti da se popnem na palubu?"
„Neće ukoliko nisi član posade ili ne tražiš posao. A, iskreno govoreći, ne mogu da te zamislim kao malog od palube ili konobaricu."
„Kako ću onda videti doktora Volasa?"
„Moraćeš da čekaš na doku u nadi da će se neko iskrcati. Gotovo svi to čine posle plovidbe duge nedelju dana. Uveren sam da ćeš ga videti ako bude na brodu. Ali ne zaboravi, Ema, da je Hari poginuo pre više od godinu dana i da Volas možda više nije brodski lekar." Ema se ujela za usnu. „No ako hoćeš da ti ugovorim razgovor s kapetanom, rado ću...”
„Ne, ne", odgovorila je Ema brzo, „nije toliko važno."
„Ukoliko se predomisliš..“, počeo je ser Volter, shvativši iznenada koliko joj je to zapravo važno.
„Ne, hvala, deko", rekla je i ustala. „Hvala što si mi posvetio toliko vremena."
„Nije ni približno dovoljno", odgovorio je starac. „Samo bih voleo da češće navraćaš. I svakako dovedi Sebastijana sledeći put", dodao je dok ju je pratio do vrata.
Ser Volter je tačno znao zbog čega ga je unuka posetila.


— o O o —



Jedna rečenica vrtela joj se u glavi dok se vozila natrag u Manor haus. Iznova je ponavljala reči kao kad se gramofonska igla zaglavi u žlebu.
Kod kuće se pridružila Sebastijanu u dečjoj sobi. Privolela ga je da siđe s konjića za ljuljanje, ali tek pošto je pustio nekoliko suza. Posle ručka se sklupčao kao zadovoljni mačak i utonuo u dubok san. Dadilja ga je smestila u krevet, a Ema je pozvala šofera.
„Hadsone, želim da me ponovo odvezete u Bristol."
„Na neko određeno mesto, gospođice?"
„U hotel Grand.“


— o O o —



„Šta hoćete da uradim?", upita Mejsi.
„Da me zaposlite kao konobaricu."
„Ali zašto?"
„Volela bih da razlog zadržim za sebe."
„Imate li predstavu koliko je posao naporan?"
„Nemam", prizna Ema, „ali neću vas izneveriti."
„I kad hoćete da počnete?"
„Sutra."
„Sutra?"
„Da."
„Koliko dugo želite da radite?"
„Jedan mesec.“
„Da pojasnimo", reče Mejsi. „Tražite da vas obučavam konobaricu, počevši od sutra, iako ćete raditi samo mesec dana i nećete da mi kažete zašto to želite?"
„Tako nekako."
„Očekujete li platu?"
„Ne“, odgovori Ema.
„Pa, to je olakšanje."
„I kad počinjem?"
„Sutra ujutru u šest."
„U šest?", ponovi Ema s nevericom.
„Možda vam je to čudno, Ema, ali imam goste koji moraju da doručkuju do sedam i stignu na posao do osam, pa ćete morati da budete u svojoj zoni do šest - svakog jutra."
„U svojoj zoni?"
„Objasniću vam ako dođete do šest."


— o O o —



Ema nije nijednom zakasnila na posao narednih dvadeset osam dana, verovatno zato što joj je svakog jutra Dženkins kucao na vrata u pola pet a Hadson je ostavljao sto metara od ulaza za osoblje hotela Grand u petnaest do šest.
Gospođica Dikens, kako se Ema predstavila osoblju, služila se svojim glumačkim darom kako niko ne bi otkrio da je ona od Baringtonovih.
Gospođa Klifton joj nije progledala kroz prste kad je prolila supu po jednom stalnom gostu, a još manje kad je ispustila gomilu tanjira, koji su se smrskah usred trpezarije. U normalnim okolnostima štetu bi nadoknadili time što bi joj oduzeli od plate, ali ona nije primala platu. A prošlo je neko vreme dok Ema nije naučila da ramenom otvara vrata iz kuhinje a da se ne sudari s konobaricom koja dolazi iz suprotnog smera.
Bez obzira na to, Mejsi je brzo otkrila da je Emi dovoljno objasniti nešto samo jednom. Takođe ju je zadivila brzina kojom je menjala stolnjake i postavljala stolove posle svakog gosta iako nikad u životu nije postavila sto. I dok je većini novajlija trebalo nekoliko nedelja da nauče da prebace hranu iz poslužavnika na tanjir dok stoje gostu s leve strane, Emu više nije trebalo nadzirati već krajem druge nedelje.
Do kraja treće nedelje Mejsi je poželela da Ema ne odlazi, a do kraja četvrte to je poželelo i nekoliko gostiju, koji su tražili da ih poslužuje samo gospođica Dikens.
Mejsi je počela da se brine kako li će objasniti upravniku što je gospođica Dikens dala otkaz nakon samo mesec dana.
„Možete reći gospodinu Herstu da su mi ponudili bolji posao s većom platom“, rekla je Ema dok je presavijala uniformu.
„Neće mu biti drago", odgovorila je Mejsi. „Možda bi bilo lakše da ste se pokazali beskorisnom ili da ste bar zakasnili nekoliko puta." Ema se nasmejala i poslednji put spustila belu kapicu preko uniforme.
„Mogu li još nešto da učinim za vas, gospođice Dikens?"
„Da, molim vas. Potrebna mi je preporuka."
„Prijavićete se za još jedan neplaćeni posao, zar ne?"
„Nešto slično tome", odgovorila je Ema i osetila grižu savesti što ne može da se poveri Harijevoj majci.
„Onda ću vam izdiktirati preporuku, vi ćete je napisati i ja ću se potpisati", rekla je pa pružila Emi hotelski memorandum. „Onima kojih se to tiče", počela je Mejsi, „Za kratko vreme..."
„Mogu li da izostavim reč ’kratko’?", upita Ema.
Mejsi se osmehnula.
„Dok je gospođica Dikens radila u hotelu Grand“, Ema je napisala gospođica Barington, ali joj nije rekla, „dokazala se kao marljiva, efikasna i omiljena kako kod gostiju tako i među osobljem. Zadivljujuće je vesta konobarica i spremna da uči, što me je uverilo da će se u svakoj ustanovi u kojoj je zaposle usrećiti. Žao nam je što ostajemo bez nje i rado ćemo je ponovo prihvatiti ako poželi da se vrati u naš hotel“ Ema se osmehnula i pružila joj memorandum. Mejsi je nažvrljala potpis iznad reći Poslovođa restorana.
„Hvala“, rekla je Ema i zagrlila je.
„Nemam predstavu šta smerate, draga moja“, kazala je Mejsi kad ju je Ema pustila, „ali šta god da je, želim vam sreću.“ Ema je želela da joj kaže: idem da pronađem vašeg sina i neću se vratiti bez njega.

8.


Ema je čekala više od jednog sata na doku dok nije ugledala Kanzasku zvezdu kako uplovljava u luku, ali je prošao još jedan sat dok se brod naposletku nije usidrio.
Za to vreme je razmišljala o svojoj odluci i već je počinjala da se pita ima li hrabrosti da je sprovede do kraja. Pokušala je da ne misli na brod Ateniju, koji je potopljen pre nekoliko meseci, i mogućnost da nikad ne dospe u Njujork.
Majci je ostavila dugačko pismo, u kome je objašnjavala zašto neće biti kod kuće dve nedelje - tri najviše - i mogla je samo da se nada da će razumeti. Međutim, Sebastijanu nije mogla da objasni kako je otišla da traži njegovog oca i da joj već nedostaje. Uveravala se kako to čini za svog sina koliko i za sebe.
Ser Volter se ponovo ponudio da je upozna s kapetanom Kanzaske zvezde, ali Ema ga je učtivo odbila jer je htela da ostane anonimna. Takođe joj je maglovito opisao doktora Volasa, ali niko ko iole liči na njega nije tog jutra sišao s broda. Međutim, ser Volter joj je saopštio još nekoliko značajnih podataka. Kanzaska zvezda će isploviti iste večeri s poslednjom plimom. Potom, brodski ekonom je svakog popodneva između dva i pet najčešće u svojoj kancelariji, gde popunjava utovarne spiskove. A još je važnije što je on zadužen za zapošljavanje onih članova osoblja koji ne čine brodsku posadu.
Ema je juče deki napisala pismo u kome mu je zahvalila na pomoći, ali mu još nije otkrila šta smera iako je slutila da je već dokučio.
Pošto je časovnik na Kući Barington otkucao dva sata a doktoru Volasu i dalje nije bilo ni traga, Ema je podigla mali kofer i zaključila kako je došao trenutak da pređe mostić. Nervozno je stupila na palubu pa upitala prvog čoveka u uniformi gde je kancelarija brodskog ekonoma i on ju je uputio na krmenu donju palubu.
Ugledala je jednu putnicu kako se spušta širokim stepeništem i pošla za njom na, kako je pretpostavila, donju palubu pa stala u red pred pultom za informacije jer nije imala predstavu gde je krma.
Za pultom su stajale dve devojke u tamnoplavim uniformama i belim bluzama. Nastojale su da odgovore na sva pitanja putnika i da istovremeno ne skinu osmeh s lica.
„Izvolite, gospođice?", pitala je jedna kad je Ema napokon došla na red. Devojka je očigledno zaključila da je ona putnica. Ema je razmišljala o tome da plati kartu do Njujorka, ali je zaključila kako će pre saznati ono što je zanima ako se zaposli na brodu.
„Gde je kancelarija brodskog ekonoma?"
„Druga vrata zdesna kad siđete onim stepenicama", odgovorila je devojka. „Ne možete promašiti."
Ema je pošla u pravcu koji je pokazivao devojčin ispruženi prst. Stigla je do vrata na kojima je pisalo Brodski ekonom, duboko udahnula i pokucala.
„Slobodno."
Ušavši unutra Ema je zatekla otmeno odevenog oficira za radnim stolom zatrpanim formularima. Nosio je uštirkanu belu košulju bez okovratnika i dve zlatne epolete na oba ramena.
„Izvolite?", pitao je nepoznatim naglaskom koji je jedva razumela.
„Tražim posao konobarice, gospodine", odgovorila je Ema, nadajući se da zvuči kao neka od poslužiteljki iz Manor hausa.
„Žao mi je", odvratio je i spustio pogled. „Imamo dovoljno konobarica. Jedino slobodno radno mesto je za pultom s informacijama."
„Rado ću ga prihvatiti", rekla je Ema svojim normalnim glasom.
Ekonom ju je pomnije pogledao. „Plata nije velika", upozorio ju je, „a radno vreme je još gore."
„Navikla sam na to."
„I ne mogu vam ponuditi stalno zaposlenje", nastavio je, „jer je jedna devojka na odmoru u Njujorku i vratiće se na brod posle ovog putovanja."
„To mi ne smeta", odgovorila je Ema bez daljeg objašnjavanja.
Brodski ekonom i dalje nije izgledao uvereno. „Umete li da čitate i pišete?"
Ema je poželela da mu kaže kako je osvojila stipendiju za Oksford, ali samo je odgovorila: „Da, gospodine."
Ekonom je otvorio fioku, izvadio dugački formular, pružio joj nalivpero i rekao: „Popunite ovo." Kad je Ema počela da odgovara na pitanja, dodao je: „Trebala bi mi i preporuka."
Pošto je popunila formular, Ema je otvorila tašnu i pružila mu Mejsinu preporuku.
„Veoma zadivljujuće", rekao je. „Ali jeste li sigurni da će vam odgovarati rad na pultu za informacije?"
„To je trebalo da mi bude sledeće zaduženje u hotelu Grand”, odgovorila je Ema. „Kao deo obuke za upravnicu."
„Zašto onda odustajete od takve prilike da biste nam se pridružili?"
„Moja baba-tetka živi u Njujorku i majka želi da budem kod nje dok se rat ne završi."
Ovog puta je ekonom delovao uvereno jer to nije prvi put da neko hoće radom da plati put ne bi li napustio Englesku. „Hajde da počnemo", rekao je i skočio sa stolice. Izmarširao je iz kancelarije i poveo je natrag do pulta s informacijama.
„Pegi, našao sam devojku koja će zameniti Dejnu na ovom putovanju i bolje bi bilo da odmah počneš da je podučavaš."
„Hvala bogu", rekla je Pegi i podigla vratanca kako bi joj se Ema pridružila iza pulta. „Kako se zoveš?", pitala je istim, gotovo nedokučivim naglaskom. Ema je shvatila na šta je Bernard Šo mislio kad je rekao da Engleze i Amerikance razdvaja običan jezik.
„Ema Barington."
„Dobro, Ema, ovo je moja pomoćnica Trudi. Budući da smo veoma zauzete, zasad bi mogla samo da posmatraš, a mi ćemo te podučavati u hodu."
Ema je odstupila jedan korak i gledala kako se dve devojke nose s putnicima još se jednako osmehujući.
U roku od jednog sata Ema je saznala kad i gde putnici treba da se jave kako bi naučili proceduru spašavanja, na kojoj palubi je restoran, koliko treba da prođe od isplovljavanja pre nego što mogu da naruče piće, gde da nađu partnera za partiju bridža posle večere i kako da se popnu na gornju palubu ako žele da gledaju zalazak sunca.
Drugog sata je slušala kako putnici uglavnom ponavljaju ista pitanja, a u trećem je istupila i počela sama da odgovara, tek se povremeno savetujući s devojkama.
Pegi se zadivila. Kad se red sveo na samo nekoliko zakasnelih putnika, rekla je: „Vreme je da ti pokažem tvoje odaje i pojedem nešto dok putnici pijuckaju pre večere. Vratiću se oko sedam da te odmenim“, obećala je koleginici pa podigla vratanca i izašla. Trudi je klimnula glavom kad je još jedan putnik prišao pultu.
„Možete li mi reći treba li da se formalno obučemo za večeru?"
„Ne morate prve noći, gospodine", usledio je odlučan odgovor, „ali kasnije se očekuje večernja garderoba do kraja plovidbe."
Pegi nije prestajala da priča dok je vodila Emu dugim hodnikom. Stigle su do stepenica ispred kojih su stajali razvučen konopac i znak s velikim crvenim slovima: SAMO ZA POSADU.
„Ovuda se stiže do naših odaja", objasnila je dok je podizala konopac. „Moraćeš da deliš kabinu sa mnom zato što je trenutno samo Dejnin ležaj slobodan."
„U redu", odgovorila je Ema.
Spuštale su se i spuštale; stepeništa su sa svakom palubom postajala sve uža. Pegi je prestajala da priča samo kad bi neki član posade stao u stranu da ih propusti. Povremeno bi nekog nagradila srdačnim osmehom. Ema nije nikad srela devojku kao Pegi, vatreno nezavisnu ali ipak ženstvenu, svetle kose ošišane na paž, u suknji koja se završava odmah ispod kolena i uskom blejzeru koji ne ostavlja sumnje u to koliko je lepo građena.
„Ovo je naša kabina“, rekla je napokon. „Tu ćeš spavati narednih nedelju dana. Nadam se da nisi očekivala smeštaj kao u palati. “
Ema je stupila u sobičak manji od bilo koje prostorije u Manor hausu, uključujući ostavu za metle.
„Jezivo, zar ne?“, upita Pegi. „Ova stara bačva ima samo jednu vrlinu. “ Ema nije morala da pita šta bi to moglo biti jer je Pegi rado odgovarala na sopstvena pitanja kao i na Emina. „Nigde na planeti nema toliko muškaraca na mali broj devojaka“, objasnila je kroz smeh pre nego što je dodala: „To je Dejnin ležaj, a ovaj je moj. Kao što vidiš, nema dovoljno mesta za dve osobe osim ako jedna nije u krevetu. Ostaviću te da se raspakuješ i vratiću se za pola sata da te odvedem dole u menzu za posadu na večeru. “
Emi se činilo da nije moguće još dublje sići, ali Pegi je izašla pre nego što je stigla išta da je pita. Ošamućeno je sela na ležaj. Kako li će Pegi odgovoriti na sva njena pitanja kad ne prestaje da priča? Ili će se to pokazati kao prednost; možda će s vremenom otkriti Emi sve što bi trebalo da zna? Ima celu nedelju da otkrije, te je zaključila kako sme da bude strpljiva. Stavila je malobrojne stvari u fioku koju Dejna nije ispraznila.
Čula je dva duga cijuka brodske sirene i trenutak kasnije osetila blag potres. Iako nije bilo prozora kroz koji bi pogledala, osećala je da se kreću. Sela je na ležaj pa stala da uverava sebe kako je ispravno odlučila. Iako namerava da se vrati u Bristol u roku od mesec dana, Sebastijan joj već nedostaje.
Pažljivo je osmotrila prostoriju u kojoj će boraviti narednih nedelju dana. Ležaj je pričvršćen za dva naspramna zida i premali je za ljude prosečne visine. Legla je da isproba dušek, koji se nije ulegao jer nema federe, i naslonila glavu na jastuk ispunjen gumenom penom umesto perjem. U kabini je i umivaonik s dve česme, a iz obe izlazi slab mlaz mlake vode.
Obukla je Dejninu uniformu i jedva se uzdržala da ne prasne u smeh. Ali zato se Pegi smejala kad se vratila. Dejna mora da je bar sedam centimetara niža i nosi odeću makar tri broja veću od Eme. „Budi srećna što je samo na nedelju dana", rekla je Pegi kad ju je povela na većem.
Spustile su se još dublje u utrobu broda i priključile se ostalim članovima posade. Nekoliko mladića i dva-tri starija muškarca pozvali su Pegi da im se pridruži za stolom. Njoj se dopadao jedan visok mladić - mašinista, rekla je Emi, koja se zapitala objašnjava li to zašto mu nije samo kosa nauljena. Njih troje su stali u red pred plotnama. Mašinista je napunio tanjir gotovo svime što su mu ponudili. Pegi je uzela približno upola manje dok se Ema, pošto je osetila blagu mučninu, zadovoljila keksom i jabukom.
Posle večere su se vratile do pulta s informacijama da odmene Trudi. Budući da se gostima večera služi u osam, samo su oni koji nisu znali kako da stignu do trpezarije dolazili na palubu.
U sledećih sat vremena Ema je saznala znatno više o Pegi nego o Kanzaskoj zvezdi. Kad se u deset završila smena, spustile su rešetku i Pegi je povela novu drugaricu prema stepeništu što vodi na donju palubu.
„Hoćeš li s nama na piće u menzi za osoblje?"
„Ne, hvala", odgovorila je Ema. „Iscrpljena sam."
„Misliš li da možeš naći put do kabine?"
„Donja paluba sedam, soba sto trinaest. Ako ne budem u krevetu kad se vratiš, pošalji ekipu da me traži."
Čim je ušla u kabinu, brzo se svukla, oprala i zavukla pod jedan čaršav i ćebe, koliko je dobila. Pokušala je da se namesti, kolena podvučenih gotovo pod bradu, iako zbog neravnomernog ljuljanja plovila nije mogla da ostane u istom položaju duže od nekoliko trenutaka. Razmišljala je o Sebastijanu sve dok nije utonula u isprekidan san.
Trgla se iz sna. Bilo je toliko mračno da nije mogla da pogleda koliko je sati. Isprva je pretpostavila da ljuljanje izaziva kretanje broda, ali onda su joj se oči navikle na mrak i na ležaju s druge strane kabine razaznala je dva tela kako se ujednačeno pomeraju gore-dole. Jednom telu su noge štrčale s ležaja i bile uprte u zid; mora da je to mašinista. Emi je došlo da se nasmeje, ali nepomično je ležala sve dok Pegi nije ispustila dug uzdah i kretnje prestale. Nekoliko trenutaka kasnije stopala na kraju dugih nogu dotakla su pod i počela da se uvlače u stari radni kombinezon. Nedugo posle toga vrata kabine su se tiho otvorila i zatvorila. Ema je utonula u dubok san.

9.


Kad se Ema probudila sutra ujutru, Pegi se već obukla.
„Odoh na doručak", rekla je. „Vidimo se kasnije na palubi. Inače, trebalo bi da se javiš na dužnost u osam."
Čim su se vrata zatvorila, Ema je iskočila iz kreveta i, pošto se polako oprala i brzo obukla, shvatila da neće stići da doručkuje ukoliko hoće da bude za pultom na vreme.
Na dužnosti je Ema brzo uočila da Pegi veoma ozbiljno shvata svoj posao i daje sve od sebe da pomogne svim putnicima koji joj se obrate za pomoć. Za vreme jutarnjeg predaha za kafu Ema je rekla: „Jedan putnik me je pitao kad je doktor dežuran."
„Od sedam do jedanaest ujutru", odgovorila je Pegi, „kao i od četiri do šest posle podne. U hitnim slučajevima treba pozvati jedan jedan jedan s najbližeg telefona."
„A kako se doktor zove?"
„Parkinson. Doktor Parkinson. On je jedini muškarac u koga su zacopane sve cure na brodu."
„O, jedan putnik je mislio da radi doktor Volas."
„Nije, Voli se penzionisao pre šest meseci. Sladak čika."
Ema nije više zapitkivala za vreme predaha, samo je pila kafu.
„Zašto ne bi do kraja prepodneva razgledala kako bi znala kuda da upućuješ ljude?", predložila je Pegi kad su se vratile na palubu. Pružila je Emi vodič. „Vidimo se na ručku."
Ema je otvorila vodič i počela da istražuje gornju palubu. Bili su tu: trpezarije, kafei, prostorija za kartanje, biblioteka, pa čak i balska dvorana sa stalnim džez-orkestrom. Zaustavila se da nešto bolje pogleda tek kad je naišla na ambulantu na drugoj donjoj palubi. Kolebljivo je otvorila dvokrilna vrata i provirila. Dva uredno nameštena prazna kreveta stajala su uza zid na drugom kraju sobe. Je li Hari spavao u jednom a poručnik Bredšo u drugom?
„Izvolite?", javio se glas.
Ema se brzo okrenula i ugledala visokog muškarca u dugačkom belom mantilu. Odmah je shvatila zašto je Pegi zatreskana u njega.
„Tek sam počela da radim na pultu s informacijama", bubnula je, „i trebalo bi da naučim gde se šta nalazi."
„Ja sam Sajmon Parkinson", rekao je i srdačno se osmehnuo. „Pošto ste videli gde sam, uvek ste dobrodošli."
„Hvala", odgovorila je. Brzo se povukla u hodnik, zatvorila vrata za sobom i žurno se udaljila. Nije mogla da se seti kad je poslednji put neko očijukao s njom, ali je poželela da je to bio doktor Volas. Ostatak jutra je istraživala po svim palubama dok nije pomislila da zna brodski raspored i da će moći s više pouzdanja da upućuje putnike.
Radovala se što će posle podne staviti nova saznanja na ispit, ali Pegi ju je zamolila da prouči podatke o putnicima baš kao što je proučila brod. Ema je sedela sama u kancelariji i čitala o ljudima koje nikad više neće videti.
Uveče je pokušala da večera, pasulj na tostu i čašu limunade, ali se vratila u svoju kabinu ubrzo posle toga u nadi da će uhvatiti nešto sna za slučaj da se mašinista vrati.
Kad su se vrata otvorila, probudila ju je svetlost iz hodnika. Ema nije razaznala ko je ušao u kabinu, ali svakako nije bio mašinista jer mu stopala nisu dopirala do zida. Ležala je budna četrdeset minuta i zaspala je tek kad su se vrata otvorila i ponovo zatvorila.


— o O o —



Ema se brzo navikla na dnevni posao praćen noćnim posetama. One se nisu mnogo razlikovale, ako se izuzmu muškarci, mada je jednom prilikom ljubavnik krenuo prema Eminom krevetu umesto Peginom.
„Pogrešna devojka", rekla je Ema odlučno.
„Izvini", usledio je odgovor pre nego što je promenio pravac. Pegi mora da je pretpostavila kako je Ema zaspala jer je, nakon što je par vodio ljubav, čula svaku reč koju su prošaputali.
„Misliš li da ti je drugarica slobodna?"
„Zašto, sviđa li ti se?“, zakikota se Pegi.
„Ne, ne meni, ali znam nekoga ko bi hteo da prvi otkopča Dejninu uniformu."
„Nema šanse. Ima dečka kod kuće u Bristolu i čula sam da čak ni doktor Parkinson nije ostavio utisak na nju."
„Šteta", odvrati glas.


— o O o —



Pegi i Trudi su često razgovarale o jutru kad je devet mornara s Devona sahranjeno u moru pre doručka. Uz malo nenametljivog podsticanja, Ema je saznala ono što njen deda i Mejsi svakako nisu znali. No iako je ostalo samo tri dana do dolaska u Njujork, nije bila nimalo bliža saznanju ko je preživeo: Hari ili poručnik Bredšo.
Petog dana je Ema prvi put preuzela pult i nije bilo nikakvih iznenađenja. Ali iznenađenje je sledilo pete noći.
Kad su se vrata kabine otvorila u neko doba, jedan čovek je ponovo pošao prema Eminom ležaju. Međutim, odmah je izašao kad je rekla „Pogrešna devojka". Ležala je budna pitajući se ko je to mogao biti.
Ni šestog dana nije znala ništa novo o Hariju ili Tomu Bredšou i počinjala je da se pribojava da će stići u Njujork bez ikakvih tragova koje bi sledila. Za vreme večere je odlučila da ispita Pegi o „jedinom preživelom".
„Samo sam jednom videla Toma Bredšoa, dok je tumarao po palubi s medicinskom sestrom. Pa, kad bolje razmislim, nije tumarao jer je sirotan koristio štake."
„Jesi li razgovarala s njim?", upita Ema.
„Nisam, izgledao je veoma stidljivo. U svakom slučaju, Kristin ga nije ispuštala iz vida."
„Kristin?"
„Bila je medicinska sestra u to vreme, radila je zajedno s doktorom Volasom. Njih dvoje su nesumnjivo spasli život Tomu Bredšou."
„I nisi ga nikad više videla?"
„Samo kad smo se usidrili u Njujorku. Tad sam ga videla kako se iskrcava s Kristin."
„Napustio je brod s Kristin?", upita Ema zabrinuto. „Je li doktor Volas bio s njima?"
„Nije, samo Kristin i njen dečko Ričard."
„Ričard?", ponovila je s olakšanjem.
„Da, Ričard, zaboravila sam kako se preziva. Bio je treći oficir. Ubrzo posle toga se venčao s Kristin i nikad ih više nismo videli."
„Je li lep?“
„Tom ili Ričard?“
„Mogu li da te častim pićem, Peg?“, pitao je mladić koga Ema nije ranije videla, ali joj se činilo da će videti njegov profil kasnije te noći.
Bila je u pravu. Nije spavala ni pre ni posle njegove posete jer je imala nešto drugo na umu.


— o O o —



Sledećeg jutra, prvi put otkako su isplovili, Ema je za pultom čekala da Pegi dođe.
„Treba li da spremim spisak putnika za iskrcavanje?", pitala je kad je Pegi konačno stigla i podigla vratanca pulta.
„Ti si prva koja se dobrovoljno prijavila za taj zadatak", odgovorila je Pegi, „ali samo izvoli. Neko mora da proveri je li spisak tačan za slučaj da emigraciono hoće ponovo da proveri podatke o nekom putniku kad se usidrimo u Njujorku."
Ema je otišla pravo u kancelariju. Gurnula je spisak putnika u stranu pa se posvetila dosijeima o bivšim članovima posade, koje je pronašla u odvojenom ormariću za dokumente koji je izgledao kao da neko vreme nije otvaran.
Polako i marljivo je tražila imena Kristin i Ričard. Potraga za Kristin pokazala se lakom zato što je postojala samo jedna žena tog imena i radila je kao glavna medicinska sestra na Kanzaskoj zvezdi od 1936. do 1939. Međutim, bilo je više ljudi po imenu Ričard, Dik i Diki. Ali adresa jednog od njih, poručnika Ričarda Tibeta, podudarala se sa stambenom zgradom na Menhetnu u kojoj je stanovala i gospođica Kristin Krejven.
Ema je zapisala adresu.

10.


„Dobro došli u Sjedinjene Američke Države, gospođice Harington."
„Hvala", odgovorila je Ema.
„Koliko nameravate da ostanete u Americi?", pitao je cmigracioni službenik dok joj je gledao pasoš.
„Nedelju dana, dve najviše. Došla sam da posetim baba-tetku i onda ću se vratiti u Englesku." Istina je da Ema u Njujorku ima baba-tetku, sestru lorda Harvija, ali ne namerava da je poseti i to ne samo zato što ne želi da ostatak porodice sazna šta smera.
„Koja je njena adresa?"
„Ugao Šezdeset četvrte i Park avenije."
Emigracioni službenik je pribeležio nešto, pečatirao Emin pasoš i vratio joj ga.
„Uživajte u poseti Velikoj jabuci, gospođice Barington."
Po izlasku iz odeljenja za emigraciju Ema se priključila dugom redu putnika s Kanzaske zvezde. Prošlo je još dvadeset minuta dok se nije smestila na zadnje sedište žutog taksija.
„Potreban mi je mali hotel s razumnim cenama u blizini Ulice Merton na Menhetnu", rekla je taksisti.
„Možete li da ponovite, gospojice?", zamolio je taksista, kome je iz ugla usana virio patrljak neupaljene cigare.
Pošto je Ema jedva razumela ijednu reč koju je rekao, pretpostavila je da i njega isto muči. „Tražim mali hotel koji nije skup blizu Ulice Merton na ostrvu Menhetn", polako je naglasila svaku reč.
„Ulica Merton", ponovio je taksista kao da je samo to razumeo.
„Tako je", reče Ema.
„Što niste odmah rekli?"
Taksista je krenuo i nije progovorio sve dok nije ostavio putnicu ispred zgrade od crvene opeke s koje se vijorila zastava s natpisom Hotel Mejflauer.
„Četrdeset centi", objavio je dok mu je cigara poskakivala sa svakom rečju.
Ema je platila vožnju od dnevnica koje je zaradila na brodu. Prijavila se u hotel, popela liftom na četvrti sprat i otišla pravo u svoju sobu. Odmah se svukla i pripremila toplu kupku.
Nerado je izašla iz kade, obrisala se velikim paperjastim peškirom, obukla haljinu koju je smatrala čednom i vratila se u prizemlje. Gotovo se osećala kao ljudsko biće.
Sela je za miran sto u uglu hotelske kafedžinice i naručila šolju čaja - nisu čuli za eri grej - i klupski sendvič, za koji nikad nije čula. Dok je čekala da je usluže, sastavljala je dugačak spisak pitanja na papirnoj salveti u nadi da će neko ko stanuje u Ulici Merton broj četrdeset šest hteti da joj odgovori.
Namirila je ceh - još jedna nova reč - pa upitala recepcionera kako da stigne do Ulice Merton. Tri bloka severno, dva bloka zapadno, dobila je odgovor. Nije znala da svaki Njujorčanin ima ugrađen kompas.
Uživala je u šetnji i nekoliko puta se zaustavila pred izlozima da se divi robi kakvu nije nikad videla u Bristolu. Došla je do visoke stambene zgrade odmah posle podneva, ne znajući šta da radi ako gospođa Tibet nije kod kuće.
Otmeno odeven vratar joj je salutirao i otvorio vrata. „Izvolite?"
„Idem kod gospođe Tibet", odgovorila je Ema, trudeći se da zvuči kao da je očekuju.
„Stan trideset jedan na trećem spratu", rekao je i dotakao obod kape.
Istina je: izgleda da engleski naglasak otvara vrata.
Dok se lift polako peo na treći sprat, Ema je u sebi ponavljala tekst u nadi da će joj on otvoriti još jedna vrata. Kad se lift zaustavio, povukla je rešetku, izašla u hodnik i potražila stan trideset jedan. Na sredini vrata Tibetovih nalazio se mali stakleni krug, koji ju je podsetio na Kiklopovo oko. Nije videla unutra, ali je pretpostavila da stanari mogu videti napolje. Na zidu pored vrata ugledala je prepoznatljivo zvono. Pritisla ga je i sačekala. Prošlo je neko vreme pre nego što su se vrata napokon otvorila, ali samo nekoliko centimetara, otkrivši mesingani lanac. Dva oka su provirila.
„Šta hoćete?", pitao je glas s naglaskom koji je bar razumela.
„Izvinite što vas uznemiravam, gospođo Tibet", rekla je Ema, „ali vi ste mi možda poslednja nada." Oči su je sumnjičavo gledale. „Vidite, očajnički pokušavam da nađem Toma."
„Toma?", ponovi glas.
„Toma Bredšoa. On je otac mog deteta", odgovori Ema, igrajući na poslednju kartu.
Vrata se zatvoriše, lanac se povuče i vrata se ponovo otvoriše i ukaza se mlada žena s bebom u naručju.
„Izvinite zbog ovoga", rekla je, „ali Ričard ne voli kad otvaram neznancima. Uđite, molim vas." Uvela ju je u dnevnu sobu. „Sedite dok smestim Džeka u krevetac."
Ema je sela i osvrnula se po sobi. Videla je nekoliko fotografija Kristin s mladim pomorskim oficirom koji je sigurno njen muž Ričard.
Kristin se vratila nekoliko minuta kasnije noseći poslužavnik s kafom. „Crna ili s mlekom?"
„S mlekom, molim vas“, odgovorila je Ema, koja nikad nije pila kafu u Engleskoj ali je brzo naučila da Amerikanci ne piju čaj, čak ni ujutru.
„Šećer?", upita Kristin pošto im je sipala kafu.
„Ne, hvala."
„Dakle, Tom je vaš muž?“, upita Kristin kad je sela naspram Eme.
„Nije, ja sam njegova verenica. Pošteno govoreći, nije imao predstavu da sam u drugom stanju."
„Kako ste me pronašli?", nastavi Kristin, i dalje zvučeći pomalo zabrinuto.
„Brodski ekonom Kanzaske zvezde rekao mi je da ste vi i Ričard poslednji videli Toma."
„To je tačno. Bili smo s njim kad su ga uhapsili samo nekoliko trenutaka pošto smo se iskrcali."
„Uhapsili?", ponovi Ema s nevericom. „Šta je uradio da bi ga uhapsili?"
„Optužen je za ubistvo svog brata", odgovorila je Kristin. „Ali to svakako znate."
Ema brižnu u plač. Nada joj se ugasi zbog saznanja da je umesto Harija svakako preživeo Bredšo. Hari bi lako dokazao da su uhapsili pogrešnog čoveka da su ga optužili za ubistvo Bredšovog brata.
Da je samo otvorila pismo s Mejsinog kamina, saznala bi istinu i ne bi sebi priredila ove muke. Zajecala je, tek tad prihvativši da je Hari mrtav.

DŽAJLS BARINGTON
1939-1941




11.


Kad je Ser Volter Barington posetio unuka da mu saopšti užasnu vest da je Hari Klifton poginuo na moru, Džajls je otupeo kao da je ostao bez jednog uda. U stvari, rado bi ostao bez nekog uda kad bi to vratilo Harija. Njih dvojica su nerazdvojni od detinjstva i Džajls je uvek verovao da će obojica postići sto poena u životu. Harijeva besmislena, bespotrebna smrt samo je učvrstila njegovu odlučnost da ne ponovi istu grešku.
Džajls je sedeo u salonu i slušao gospodina Čerčila na radiju kad ga je Ema pitala: „Nameravaš li da se prijaviš? “
„Da, neću se vraćati u Oksford. Odmah ću se prijaviti."
Njegpva majka se očigledno iznenadila, ali je pokazala razumevanje. Ema ga je čvrsto zagrlila i rekla: „Hari bi se ponosio tobom." Grejs je briznula u plač iako retko pokazuje osećanja.
Džajls se sledećeg jutra odvezao u Bristol i razmetljivo parkirao žuti MG ispred vrata regrutnog odeljenja. Umarširao je, nadajući se da odiše odlučnošću. Stariji vodnik iz Glostera - starog puka kapetana Džeka - zauzeo je stav mirno čim je ugledao mladog gospodina Baringtona. Pružio mu je formular, koji je Džajls poslušno popunio, i sat kasnije pozvali su ga da stane iza zavese kako bi ga vojni lekar pregledao.
Lekar je štriklirao polja dok je temeljno pregledao najnovijeg regruta - njegove uši, nos, grlo, grudi i udove - pre nego što mu je konačno proverio vid. Džajls je stao iza bele crte i recitovao tražena slova i brojeve; na kraju krajeva, mogao je da kožnu loptu koja leti pravo na njega brzinom od sto četrdeset kilometara na sat zavitla na spoljnu granicu terena. Bio je uveren da će lako proći pregled sve dok ga lekar nije pitao ima li kakvih naslednih bolesti u njegovoj porodici. Džajls je iskreno odgovorio: „Deda i otac su mi daltonisti."
Lekar je nastavio s ispitivanjem a Džajls je primetio da su zvuci odobravanja prešli u coktanje.
„Žao mi je što vam moram reći, gospodine Baringtone“, saopštio je nakon završenog pregleda, „da vas ne mogu preporučiti za aktivnu službu s obzirom na vašu porodičnu istoriju. Naravno, ništa vas ne sprečava da se prijavite u administraciju."
„Zar ne možete samo da štriklirate to polje i zaboravite da sam dotakao tu prokletu temu, doktore?", pitao je Džajls, trudeći se da zvuči očajno.
Lekar se nije obazirao na njegovo protivljenje i u poslednjem polju na formularu upisao je „C3“: nesposoban za aktivnu službu.
Džajls se vratio u Manor haus na vreme za ručak. Njegova majka nije rekla ništa iako je popio gotovo ćelu bocu vina. Kazao je svima koji su ga pitali, kao i nekolicini koji nisu, kako su ga odbili zbog daltonizma.
„To nije sprečilo dedu da se bori protiv Bura", podsetila ga je Grejs pošto se drugi put poslužio desertom.
„Verovatno tad nisu ni znali šta je daltonizam", odvratio je Džajls, pokušavajući da ublaži njenu žaoku.
I Ema ga je nisko udarila. „Nisi ni nameravao da se pridružiš, zar ne?“, pitala je i pogledala brata u oči. Džajls je zurio u cipele kad je zadala smrtonosni udarac: „Šteta što tvoj prijatelj iz luke nije ovde da te podseti da je i on daltonista."
Džajlsovoj majci je očigledno laknulo kad je čula vest, ali nije rekla ništa. Grejs nije progovorila s bratom sve do povratka na Kembridž.


— o O o —



Džajls se sutradan odvezao natrag u Oksford kako bi nastavio život postdiplomca, uveravajući se kako će svi prihvatiti razlog što nije mogao da se prijavi u vojsku. Kad je prošao kroz univerzitetsku kapiju, otkrio je da unutrašnje dvorište više liči na regrutni centar nego na koledž pošto su uniformisani mladići bili brojniji od onih u civilnoj odeći. Džajls je pomislio kako je jedina dobra strana toga što je broj studentkinja prvi put u istoriji univerziteta ravan broju studenata. Nažalost, mnoge od njih htele su da šetaju podruku samo s mladićima u uniformi.
Džajlsov stari prijatelj Dikins je od retkih postdiplomaca kojima nije neprijatno što se nisu prijavili u vojsku. Uostalom, Dikins ne bi prošao lekarski pregled. To bi bio jedan od retkih ispita gde ne bi štriklirao svako polje. No on je iznenada otišao na mesto zvano Blečli park. Niko nije mogao da kaže Džajlsu šta tamo rade osim da je sve veoma tajnovito i Dikins je upozorio Džajlsa da ni pod kojim okolnostima neće moći da ga posećuje.
Kako su meseci prolazili, Džajls je više vremena provodio sam u pabu nego u prepunom amfiteatru. U Oksford su pristizali vojnici koji su bili na frontu i ostali bez ruke ili noge ili su oslepeli, i to samo na njegov koledž. Pokušao je da nastavi studije kao da ništa ne primećuje, ali kako se semestar bližio kraju, sve više mu se činilo kako ne pripada tu.


— o O o —



Krajem semestra se odvezao u Škotsku na krštenje Sebastijana Artura Kliftona. Samo su uža porodica i dvoje-troje bliskih prijatelja prisustvovali ceremoniji održanoj u kapeli zamka Maldželri. Emin i Džajlsov otac nisu bili među njima.
Džajls se iznenadio i oduševio kad ga je Ema pitala da bude kum, mada se zgranuo kad je priznala da je to učinila samo zato što, bez obzira na sve, nije nimalo sumnjala da bi Hari tako želeo.
Dok je silazio na doručak dan nakon krštenja, primetio je svetlost u dedinoj radnoj sobi. Kad je prošao pored vrata, čuo je kako pominju njegovo ime u razgovoru. Ukopao se u mestu, a potom približio odškrinutim vratima. Ukočio se od užasa kad je čuo ser Volterove reči: „Boli me što to moram reći, ali kakav otac - takav sin“
„Slažem se“, odgovorio je lord Harvi. „A uvek sam imao veoma visoko mišljenje o momku, zbog čega me ova prokleta situacija još više uzrujava."
„Niko se nije ponosio više od mene, budući da sam bio predsednik odbora, kad je Džajls postao kapiten u Bristolskoj srednjoj školi", dodao je ser Volter.
„Verovao sam kako će ono izuzetno vodstvo i hrabrost kojima se isticao na terenu pokazati i na bojnom polju."
„Jedino dobro što je ispalo iz svega ovoga", primeti ser Volter, „jeste što više ne verujem da je Hari Klifton mogao biti Hjugov sin."
Džajls je žustro pošao hodnikom, obišao manju trpezariju za doručak i izašao iz kuće. Ušao je u svoj automobil i uputio se na dugo putovanje natrag u zapadni deo zemlje.
Sledećeg jutra se parkirao pred regrutnim centrom. Ponovo je stao u red, ovog puta ne za Glosterski puk, već s druge strane Ejvona, gde je Vesekski puk primao nove regrute.
Pošto je popunio formular, podvrgli su ga još jednom temeljnom pregledu. Ovog puta je na pitanje „Ima li nekih naslednih bolesti u vašoj porodici koje bi vas ometale u aktivnoj službi?" odgovorio sa „Nema, gospodine".

12.


Sutradan u podne Džajls je napustio jedan svet i stupio u drugi.
Trideset šest regruta, bez ičeg zajedničkog osim činjenice da su se prijavili u vojsku, ukrcalo se u voz dok im je jedan kaplar izigravao dadilju. Dok je voz izlazio iz stanice, Džajls je zurio kroz musav prozor treće klase, siguran samo u jedno: idu na jug. Međutim, tek kad je voz skrenuo na druge šine u Lajmpstonu četiri sata kasnije, shvatio je koliko su daleko na jugu.
Džajls je ćutao za vreme putovanja i pažljivo slušao ljude koji će mu biti drugovi narednih dvanaest nedelja. Vozač autobusa iz Filtona, policajac iz Long Eštona, kasapin iz Brod strita, građevinac iz Nejlsija i zemljoradnik iz Vinskoma.
Kad su sišli s voza, kaplar ih je odveo do autobusa što je čekao.
„Kuda idemo?", upita kasapin.
„Brzo ćeš otkriti, momče", 2 odgovorio je kaplar i time otkrio svoje poreklo.
Autobus se sat vremena vukao kroz Dartmur sve dok više nije bilo traga kućama ni ljudima - tek bi povremeno soko u potrazi za plenom preleteo nad njima.
Napokon su se zaustavili pred usamljenim nizom zgrada ispred kojih je trošan znak poručivao Barake Ipr: Logor za obuku Vesekskog puka. Džajlsa to nije oraspoložilo. Jedan vojnik je izmarširao iz stražarske kućice i podigao rampu kako bi autobus produžio još stotinak metara. Zaustavili su se nasred vežbališta. Usamljena prilika čekala je da izađu.
Kako je Džajls izašao iz autobusa, naleteo je pravo na diva od čoveka, ogromnih grudi, odevenog u kaki uniformu. Izgledao je kao da je zasađen na vežbalištu. Na grudima je nosio tri reda ordenja, a pod levom rukom palicu, ali na Džajlsa su najveći utisak ostavile ivice pantalona oštre kao žilet i čizme toliko uglancane da je u njima video svoj odraz.
„Dobar dan, gospodo", pozdravi ih glasom koji odjeknu vežbalištem; ovom čoveku nije potreban megafon, pomisli Džajls. „Ja sam stariji vodnik Doson - a za vas sam gospodin. Moja je dužnost da vas od smušene rulje pretvorim u borbenu jedinicu za samo dvanaest nedelja. Tad ćete se zvati pripadnicima Veseksa, najboljeg linijskog puka. Sledećih dvanaest nedelja biću vam majka, otac i dragana. Uveravam vas da mi je jedina svrha u životu da se postaram da ubijete prvog Nemca na koga naiđete pre nego što on ubije vas. Taj proces će početi sutra u pet ujutru." Začuše se uzdasi na koje se stariji vodnik nije obazreo. „A sad će vas kaplar Maklaud odvesti u menzu pre nego što se smestite u barake. Gledajte da se dobro naspavate jer će vam biti potrebna i poslednja trunka snage kad se ponovo vidimo. Preuzmite, kaplare."
Džajls je uzeo riblju pitu čiji sastojci nikad nisu videli slanu vodu. Pošto je otpio gudjaj mlake smeđe vode, tobožnjeg čaja, spustio je šolju na sto.
„Je l’ mogu da uzmem tvoju pitu ako nećeš da je pojedeš?", upita ga mladić pored njega. Džajls klimnu glavom i oni zameniše tanjire. Mladić nije ponovo progovorio dok nije smazao Džajlsov dar.
„Poznajem tvoju mamu", reče mladić.
Džajls ga pomnije pogleda, pitajući se kako je to moguće.
„Isporučujemo meso za Manor haus i Barington hol“, nastavi momak. „Dopada mi se tvoja mama. Veoma fina žena. Inače, ja sam Bejts, Teri Bejts." Čvrsto se rukovao s Džajlsom. „Nikad ne bih pomislio da ću sedeti pored tebe."
„Dobro, momci, hajdemo", reče kaplar. Novi regruti skočiše s klupa i krenuše za kaplarom iz menze, pa preko paradnog terena do barake na čijim vratima piše MARNA. Još jedna Vesekska vojna pobeda, objasni kaplar pa otvori vrata i otkri njihov novi dom.
Trideset šest kreveta, po osamnaest sa svake strane, nagurano je u prostor ne mnogo veći od trpezarije u Barington holu. Džajls je smešten između Atkinsona i Bejtsa. Ne razlikuje se mnogo od osnovne škole, pomislio je, mada je u narednim danima primetio nekoliko razlika.
„Dobro, momci, vreme je za skidanje i spavanjac."
Nisu svi stigli da legnu pre nego što je kaplar ugasio svetio i zaurlao: „Gledajte da spavate. Sutra vas čeka naporan dan." Džajls se ne bi iznenadio da je kao Fišer, stari školski đak-prefekt, dodao: „Bez priče kad se ugase svetla."
Kako je obećano, svetio se ponovo upalilo u pet ujutru; doduše, Džajls nije ni stigao da pogleda na sat kad je stariji vodnik Doson ušao u baraku i zaurlao: „Švaba će prvo proburaziti onog ko poslednji spusti noge na pod!"
Stopala su brzo udarala u pod dok je stariji vodnik marširao prema sredini barake i palicom udarao o kraj svakog kreveta čiji vlasnik još nije ustao.
„Sad me pažljivo slušajte", nastavio je. „Imate četiri minuta da se umijete i obrijete, četiri minuta da namestite krevet, četiri minuta da se obučete i osam minuta da doručkujete. Ukupno dvadeset minuta. Ne savetujem vam da pričate jer ne smete traćiti vreme. Uostalom, ja sam jedini koji sme da priča. Je l' to jasno?"
„I te kako", odgovorio je Džajls, na šta je sledila navala iznenađenog smeha.
Trenutak kasnije stariji vodnik se stvori ispred njega. „Kad god otvoriš usta, sinko", zareža i spusti palicu Džajlsu na rame, „hoću da čujem samo ’da, gospodine, ne, gospodine, kako vi kažete, gospodine’. Je l’ jasno?"
„Da, gospodine", odgovori Džajls.
„Nisam te čuo, sinko."
„Da, gospodine!", povika Džajls.
„Tako je već bolje. A sad pohitaj u kupatilo, grozni čovečuljku, pre nego što te kaznim."
Džajls nije imao predstavu šta se pod kaznom podrazumeva, ali nije mu zvučala primamljivo.
Bejts je već izlazio iz kupatila kad je on ušao. Dok se obrijao, Bejts je namestio krevet, obukao se i pošao prema menzi. Džajls ga je napokon stigao, pa seo na klupu naspram njega.
„Kako si uspeo?", upita ga zadivljeno.
„Šta?“, odvrati Bejts.
„Bio si potpuno budan dok smo mi i dalje bili pospani."
„Prosto. Ja sam kasapin ko moj ćaća. Ustajem svako jutro u četir’ i pravac na tržnicu. Da bih obezbedio najbolje komade mesa, moram da čekam dok ih isporuče iz luke ili sa stanice. Ako zakasnim samo nekoliko minuta, dobiću drugu klasu. Ako zakasnim pola sata, dobiću samo vratove, a tvojoj mami se to ne bi svidelo, zar ne?"
Džajls se nasmejao kad je Bejts skočio i požurio prema baraci. A tamo je shvatio da im stariji vodnik nije ostavio vremena da operu zube.
Veći deo jutra protekao je u dodeljivanju uniformi gušterima - među kojima je bilo i nošenih. Posle toga su sledile šapke, opasači, čizme, šlemovi, sredstvo za glancanje opasača, sredstvo za čišćenje mesinga i bakra i imalin za čizme. Pošto su se obukli, otišli su na vežbalište na prvi dril. Džajls je imao malu prednost budući da je pohađao kadetsku obuku na koledžu, no kako nije mnogo pazio na predavanjima, činilo mu se da će ga Teri Bejts uskoro stići.
U dvanaest su odmarširali do menze. Džajls je toliko ogladneo da je pojeo gotovo sve što su mu dali. Posle ručka su se vratili u baraku, presvukli u opremu za vežbanje i otišli u fiskulturnu salu. Džajls je u sebi zahvalio nastavniku fizičkog iz osnovne škole što ga je naučio da se penje uz konopac, da održava ravnotežu na gredi i da se isteže na vratilu. Nije mogao a da ne primeti da Bejts prati svaki njegov pokret poput senke.
Poslepodne se završilo redovnim istrčavanjem osam kilometara po devonskoj pustopoljini. Samo je osam novih regruta prošlo kroz kapiju zajedno s instruktorom. Jedan regrut je čak uspeo da se izgubi pa su poslali ekipu da ga pronađe. Posle čaja je sledilo ono što je stariji vodnik opisao kao rekreacija, a većina momaka to je iskoristila da se sruši na krevet i utone u dubok san.


— o O o —



U pet sledećeg jutra vrata barake su se ponovo otvorila i ovog puta je nekoliko pari nogu već bilo na podu pre nego što je stariji vodnik upalio svetio. Sledio je doručak pa jedan sat marširanja po vežbalištu. Dosad su svi gotovo uhvatili korak.
Potom su novi regruti posedali ukrug na travi i naučili da rastave, očiste i napune pušku, a i da opale iz nje. Kaplar je gipkim pokretom ubacio Četku za čišćenje u cev, podsetivši ih da metak ne zna na čijoj je strani te mu valja pružiti svaku priliku da spreda izađe kroz cev i ubije neprijatelja umesto da prerano opali i ubije vas.
Poslepodne su proveli na poligonu, gde su ih instruktori učili da čvrsto naslone kundak na rame, postave prednji i zadnji nišan u ravan sa središnjim krugom mete i nežno stisnu obarač, nikad da ga cimnu. Ovog puta je Džajls zahvalio dedi na satima provedenim u lovu na tetrebe u pustopoljinama, što mu je pomoglo da svaki put pogodi pravo u metu.
Dan se ponovo završio obaveznim trčanjem, čajem i rekreacijom. Svetla su se ugasila u deset. Većina momaka srušila se na krevet mnogo pre toga, želeći da sutra sunce ne izađe ili bar da stariji vodnik umre u snu. Nisu bili te sreće. Prva nedelja se činila Džajlsu kao mesec, ali do kraja druge je stekao rutinu, mada nijednom nije stigao u kupatilo pre Bejtsa.
Iako Džajls nije uživao u osnovnoj obuci nimalo više od ostalih, jeste uživao u takmičarskom izazovu. No kako su dani prolazili, morao je priznati da mu je sve teže da se otrese kasapina iz Brod strita. Bejts mu je uzvraćao udarce u bokserskom ringu i pogađao pravo u metu na poligonu. Kad su počeli da nose teške čizme i pušku prilikom obaveznog pretrčavanja osam kilometara, Džajlsu je postalo mnogo teže da pobedi mladića koji je godinama svakog jutra, podneva i večeri teglio goveđe polutke preko ramena.


— o O o —



Krajem šeste nedelje niko se nije iznenadio što su Barington i Bejts unapređeni u razvodnike i dobili svoje čete.
Čim su prisili trake, dve čete koje su predvodili postale su smrtni takmaci; ne samo na paradnom terenu ili u fiskulturnoj sali nego i kad god su išli u noćne operacije ili se uključili u vojne vežbe i marševe. Krajem svakog dana Džajls i Bejts su kao dva školarca, proglašavali sebe pobednikom. Stariji vodnik je često morao da ih razdvaja.
Kako se bližio kraj obuke, Džajls je znao da se obe čete ponose i počinju da veruju kako će možda biti dostojni da se nazovu Veseksanima kad završe obuku iako ih je stariji vodnik iznova podsećao da neće mnogo proći dok ne budu učestvovali u pravoj borbi protiv pravog neprijatelja s pravim mecima. Podsećao ih je i da on neće biti tu da ih drži za ruku. Džajls je tek tad priznao da će mu taj prokletnik nedostajati.
„Samo nek navale", odvratio je Bejts jednostavno.
Kad su napokon završili obuku u petak dvanaeste nedelje, Džajls je mislio kako će se vratiti u Bristol sa ostalim momcima i uživati u vikend-dopustu pre nego što se javi u štab sledećeg ponedeljka. Ali kad je pošao s vežbališta, stariji vodnik ga je odveo u stranu.
„Kaplare Baringtone, odmah se javite majoru Radklifu."
Džajls je hteo da pita zašto, ali je znao da neće dobiti odgovor.
Prešao je vežbalište i pokucao na vrata kancelarije čoveka koga je viđao samo iz daljine.
„Slobodno", čuo je glas. Džajls je ušao, zauzeo stav mirno i salutirao. „Baringtone", pozdravio ga je major Radklif nakon što je i on salutirao. „Imam lepu vest za vas. Primljeni ste u školu za obuku oficira."
Džajls nije ni znao da su ga predložili za oficira.
„Morate sutra ujutru da otputujete u Mons jer obuka počinje u ponedeljak. Čestitam i srećno."
„Hvala, gospodine", odgovorio je Džajls pa pitao: „Hoće li mi se Bejts pridružiti?"
„Bejts?", ponovi major Radklif. „Mislite li na kaplara Bejtsa?"
„Da, gospodine."
„Blagi bože, ne", odvrati major. „On nije oficirskog kova."
Džajls je jedino mogao da se nada da su Nemci jednako kratkovidi prilikom izbora oficira.


— o O o —



Kad se Džajls javio u jedinicu za obuku oficira Mons u Olderšotu sledećeg poslepodneva, nije bio spreman na brzinu kojom će mu se život ponovo promeniti. Trebalo mu je vremena da se navikne na to da ga kaplari, vodnici, pa čak i stariji vodnik oslovljavaju s „gospodine".
Spavao je sam u sobi čija se vrata nisu otvarala u pet ujutru niti je niži oficir udarao palicom po krevetu i zahtevao da spusti oba stopala na pod. Vrata su se otvarala samo kad je Džajls to želeo. Doručkovao je u zajedničkoj trpezariji s grupom mladića koje nisu morali da uče kako da drže nož i viljušku, iako su dvojica-trojica izgledali kao da nikad neće naučiti da rukuju puškom, a kamoli da opale u besu. Međutim, za nekoliko nedelja će ti isti ljudi biti u prvim redovima i predvoditi neiskusne dobrovoljce, čiji će životi zavisiti od njihovog suda.
Džajls im se pridružio u učionici gde su učili vojnu istoriju, geografiju, tumačenje mapa, vojnu taktiku, nemački i veštinu vodstva. Ako je išta naučio od kasapina iz Brod strita, onda je to da se veština vodstva ne može naučiti.
Osam nedelja kasnije isti mladi ljudi stajali su na završnoj paradi i primili Kraljev dekret. Dobili su dve krunisane zvezde, po jednu za svako rame, smeđi kožni oficirski štap i pismenu čestitku od zahvalnog kralja.
Džajls je samo želeo da se ponovo priključi svom puku i starim drugovima, ali je znao da je to nemoguće zato što su mu, dok je tog petka odlazio s vežbališta, salutirali kaplari, vodnici i, da, čak i stariji vodnik.
Šezdeset mladih potporučnika otišlo je iz Olderšota tog poslepodneva u svaki deo zemlje da provede vikend s porodicom, neki od njih poslednji put.


— o O o —



Džajls je subotu mahom proveo u presedanju na vozove dok se vraćao na zapad. Stigao je u Manor haus taman na vreme da večera s majkom.
Elizabet nije skrivala koliko se ponosi kad je videla mladog poručnika u hodniku.
Džajls se razočarao što ni Ema ni Grejs nisu kod kuće da ga vide u uniformi. Majka mu je objasnila da Grejs, kojoj je počeo drugi semestar na Kembridžu, retko dolazi kući čak i za vreme raspusta.
Večera se sastojala od samo jednog glavnog jela, a služio ih je Dženkins - nekoliko članova osoblja sad služi na frontu umesto za trpezarijskim stolom, objasnila je Elizabet. Džajls je pričao majci šta su radili u logoru za obuku u Dartmuru. Uzdahnula je kad je čula za Terija Bejtsa. „Bejts i sin su nekad imali najbolju kasapnicu u Bristolu."
„Imali?"
„Sve prodavnice u Brod stritu sravnjene su sa zemljom tako da smo ostali bez kasapina Bejtsa. Ti Nemci će morati da polažu račune zbog mnogo toga."
Džajls se namrštio. „A Ema?“, pitao je.
„Nikad bolje... osim...“
„Osim?", ponovio je Džajls. Prošlo je neko vreme dok majka nije tiho dodala: „Koliko bi bilo zgodnije da je Ema dobila kćerku umesto sina."
„Zašto je to važno?", pitao je Džajls dok je ponovo točio piće.
Elizabet je oborila glavu, ali nije rekla ništa.
„O bože", izustio je Džajls kad je shvatio značaj njenih reči. „Pošto je Hari poginuo, pretpostavio sam da ću naslediti...“
„Bojim se da ne možeš ništa pretpostavljati, mili", odgovorila je majka i podigla pogled. „Bar dok se ne ustanovi da tvoj otac nije otac i Hariju. Dotle, po uslovima oporuke tvog pradede, Sebastijan će na kraju naslediti titulu."
Džajls jedva da je progovorio do kraja večere. Pokušavao je da shvati značaj majčinih reči. Pošto je kafa poslužena, Elizabet je rekla da je umorna i povukla se.
Nekoliko minuta kasnije Džajls je krenuo u svoju sobu, ali nije odoleo a da ne svrati u dečju sobu da vidi kumče. Sedeo je sam s naslednikom titule Baringtonovih. Sebastijan je gukao u blaženom snu, očigledno nimalo uzrujan zbog rata a svakako ne razmišljajući o oporuci svog prapradede ili značaju reči i sva materijalna dobra.
Sutradan je Džajls ručao s dekama u klubu Sevidž. Raspoloženje je bilo potpuno drugačije od onog vikenda pre pet meseci u zamku Maldželri. Izgledalo je da dva starija čoveka zanima samo gde će njegov puk biti stacioniran.
„Nemam predstavu", odgovorio je Džajls, koga je to takođe zanimalo. Ipak, isto bi odgovorio i da je znao uprkos tome što su dva uvažena stara gospodina veterani Burskog rata.


— o O o —



Poručnik Barington je ustao rano u ponedeljak ujutru. Doručkovao je s majkom, a potom ga je Hadson odvezao do štaba Prvog vesekskog puka. No tu ih je zaustavila reka oklopnih vozila i kamiona punih vojnika što su kuljah na glavnu kapiju. Džajls je stoga odšetao do stražarske kućice.
„Dobro jutro, gospodine", rekao je kaplar pošto mu je oštro salutirao, na šta se Džajls još nije navikao. „Komandant je rekao da se javite u njegovu kancelariju čim dođete."
„Rado bih to učinio, kaplare", odgovorio je Džajls nakon što mu je salutirao, „kad bih znao gde je kancelarija majora Kadklifa."
„S druge strane dvorišta, gospodine, zelena vrata. Ne možete ih promašiti."
Džajls je odmarširao preko dvorišta i uzvratio na nekoliko salutiranja dok nije stigao do komandantove kancelarije.
Major Radklif je podigao pogled kad je Džajls ušao.
„Ah, Baringtone, druže stari. Drago mi je što se ponovo vidimo", rekao je. „Nismo bili sigurni da ćete stići na vreme."
„Na vreme za šta, gospodine?"
„Puk je prekomandovan u inostranstvo i pukovnik je mislio da bi vam trebalo pružiti priliku da birate hoćete li nam se priključiti ili ćete ostati i čekati sledeću zabavu."
„Kuda ćemo, gospodine?"
„Nemam predstavu, staro momče; to znaju oni mnogo većeg ranga od mene. Ali jedno je sigurno - biće mnogo bliže Nemcima nego Bristolu."

HARI KLIFTON
1941




13.


Hari neće nikad zaboraviti dan kad je Lojd pušten iz Lavenama. Iako se nije razočarao što Maks odlazi, iznenadile su ga njegove reći na rastanku.
„Hoćeš li mi učiniti uslugu, Tome?“, pitao je dok su se rukovali poslednji put. „Toliko uživam u tvom dnevniku da bih voleo da ga i dalje čitam. Ako mi budeš slao beležnice na ovu adresu", dodao je i pružio mu posetnicu kao da je već izašao, „vraćaću ih u roku od nedelju dana."
Hari je bio polaskan i pristao da mu šalje beležnice čim ih ispuni.
Sledećeg jutra je zauzeo mesto za bibliotekarskim stolom, ali mu nije palo na pamet da pročita jučerašnje novine dok nije završio obaveze. Nastavio je da piše dnevnik svake večeri i, kad god bi ispunio jednu beležnicu, poslao bi je Maksu Lojdu. Laknulo mu je i donekle se iznenadio što mu ih je ovaj vraćao kako je obećao.
Kako su meseci prolazili, Hari je prihvatao činjenicu da je zatvorski život običan i jednoličan te se iznenadio kad je jednog jutra upravnik umarširao u biblioteku vitlajući primerkom Njujork tajmsa. Hari je spustio hrpu knjiga koje je vraćao na police.
„Imamo li mapu Amerike?", upita Svonson.
„Imamo, naravno", odgovori Hari. Brzo je prišao odeljku s enciklopedijama i izvadio Hjubertovu mapu Amerike. „Tražite li nešto određeno, upravniče?"
„Perl Harbor."
Sledeća dvadeset četiri sata su svi, kako zatvorenici tako i stražari, pričali samo o jednom: kad li će Amerika stupiti u rat?
Svonson je sledećeg jutra ponovo došao u biblioteku.
„Predsednik Ruzvelt je upravo rekao na radiju da su Sjedinjene Američke Države objavile rat Japanu."
„To je veoma dobro", odvrati Hari, „ali kad će nam Amerikanci pomoći da porazimo Hitlera?"
Hari je zažalio zbog reči „nam" čim ju je izustio. Podigao je glavu i video kako ga Svonson ispitivački posmatra pa je brzo nastavio da vraća jučerašnje knjige na police.
Dobio je odgovor nekoliko nedelja kasnije kad se Vinston Čerčil ukrcao na Vojvodu od Jorka i otplovio za Vašington da razgovara s predsednikom. Kad se premijer vratio u Englesku, Ruzvelt je izjavio da će se Sjedinjenje Američke Države uključiti u rat u Evropi kako bi porazili nacističku Nemačku.
Hari je punio stranicu za stranicom dnevnika reakcijama ostalih zatvorenika na vest da je njihova zemlja zaratila. Zaključio je da se većina može svrstati u dve grupe, kukavice i junake: one kojima je laknulo što su na bezbednom u zatvoru i samo se nadaju da će se neprijateljstva završiti pre nego što ih puste i one koji nisu mogli dočekati da izađu i navale na neprijatelja koga mrze više od zatvorskih stražara. Kad je Hari pitao svog cimera kojoj grupi pripada, Kvin je odgovorio: „Jesi li nekad upoznao Irca koji ne voli kavgu?"
A Hari je postao još teskobniji, ubeđen da će se rat, pošto su i se Amerikanci u njega uključili, završiti pre nego što mu se pruži prilika da učestvuje. Prvi put otkako je zatvoren mislio je o bekstvu.


— o O o —



Hari je upravo bio pročitao prikaz jedne knjige u Njujork tajmsu kad je jedan stražar ušao u biblioteku i rekao: „Bredšo, upravnik traži da odmah dođeš u njegovu kancelariju."
Hari se nije iznenadio mada se, pošto je ponovo pogledao reklamu u dnu strane, i dalje pitao kako Lojd zamišlja da će se izvući. Uredno je presavio novine, vratio ih na policu i pošao za stražarem.
„Gospodine Džojse, imate li ikakvu predstavu zašto me traži?", pitao je Hari dok su prelazili dvorište.
„Nemoj mene da pitaš", odvratio je Džojs, ne trudeći se da prikrije sarkazam. „Nikad nisam bio upravnikov poverenik."
Hari nije progovorio sve dok se nisu našli ispred upravnikove kancelarije. Džojs je tiho pokucao na vrata.
„Slobodno", začu se prepoznatljiv glas. Džojs je otvorio vrata i Hari je ušao u kancelariju. Iznenadio se kad je ugledao čoveka koga nikad nije video kako sedi naspram upravnika. Nosio je vojničku uniformu i izgledao uredno koliko se Hari osećao zapušteno. Nije skidao pogled sa zatvorenika.
Upravnik je ustao. „Dobro jutro, Tome." To je bio prvi put da ga je Svonson oslovio po krštenom imenu. „Ovo je pukovnik Kleverdon iz Petog teksaskog rendžerskog puka."
„Dobro jutro, gospodine", pozdravio ga je Hari.
Kleverdon je ustao i rukovao se s Harijem - bilo je to još nešto što je prvi put doživeo u zatvoru.
„Sedite, Tome", rekao je upravnik. „Pukovnik hoće nešto da vam predloži."
Hari je seo.
„Drago mi je što sam vas upoznao, Bredšo", počeo je pukovnik Kleverdon nakon što je seo. „Ja sam komandant rendžera." Hari ga je ispitivački pogledao. „Nećete nas pronaći ni u jednom regrutnom priručniku. Obučavam grupe vojnika koje će biti poslate iza neprijateljskih linija sa ciljem da izazovu što više štete kako bi pešadija imala bolje izglede da uradi svoj zadatak. Niko još ne zna gde će ili kad naše trupe sleteti u Evropu, ali meni će reći među prvima jer će se moji momci spustiti padobranom u ciljnu oblast nekoliko dana pre invazije."
Hari je sedeo na ivici stolice.
„No pre nego što te nevolje počnu, sastaviću malu specijalnu jedinicu spremnu za sve mogućnosti. Ta jedinica će se sastojati od tri grupe, a svaku će činiti deset ljudi: jedan kapetan, jedan četni pisar, dva kaplara i šest redova. Poslednjih nedelja sam razgovarao s nekoliko zatvorskih upravnika i pitao imaju li neke izuzetne ljude koji bi odgovarali takvoj operaciji. Vaše ime se našlo među dva koja mi je gospodin Svonson saopštio. Kad sam proučio vaš dosije iz vremena kad ste služili u mornarici, morao sam da se složim s upravnikom da bi vam bilo bolje u uniformi nego da ovde traćite vreme."
Hari se okrenuo prema upravniku. „Hvala, gospodine. Smem li da pitam ko je drugi čovek?"
„Kvin", odgovorio je Svonson. „Vas dvojica ste mi stvorili toliko nevolja za poslednje dve godine da sam pomislio kako je red da Nemci budu podvrgnuti vašim posebnim podvalama." Hari se osmehnuo.
„Ako odlučite da nam se pridružite, Bredšo", nastavio je pukovnik, „odmah ćete početi osmonedeljnu osnovnu obuku posle čega sledi još šest nedelja obuke za specijalne operacije. Pre nego što nastavim, moram da znam kako vam se čini ova zamisao."
„Kad počinjem?", odvrati Hari.
Pukovnik se osmehnu. „Automobil mi je u dvorištu i nisam ugasio motor."
„Već sam udesio da vam donesu civilnu odeću", umeša se upravnik. „Naravno, razlog što ste tako brzo otišli ostaje među nama. Ako iko pita, reći ću da ste vi i Kvin prebačeni u drugi zatvor."
Pukovnik klimnu glavom. „Imate li pitanja, Bredšo?"
„Je li Kvin pristao da vam se pridruži?"
„On sedi na zadnjem sedištu mog automobila i verovatno se pita zašto ste se toliko zadržali."
„Ali znate li zašto sam u zatvoru, pukovniče?"
„Zbog dezertiranja", odvrati pukovnik Kleverdon. „Dakle, moraću budno da motrim na vas, zar ne?" Obojica se nasmejaše. „Stupićete u moju grupu kao redov, ali vas uveravam da vam dosije neće biti prepreka da napredujete. Međutim, kad smo već kod toga, Bredšo, bilo bi prikladno da promenite ime s obzirom na okolnosti. Ne bi valjalo da se neki pametnjaković u arhivi domogne vašeg mornaričkog dosijea i počne da postavlja neprijatna pitanja. Imate li neku ideju?"
„Hari Klifton, gospodine", odgovori kao iz topa.
Upravnik se osmehnu. „Uvek sam se pitao kako se zapravo zovete."

EMA BARINGTON
1941




14.


Ema je htela da što pre izađe iz Kristininog stana, pobegne iz Njujorka i vrati se u Englesku. Kad se nađe u Bristolu, patiće u samoći i posvetiti život podizanju Harijevog sina. Ali ispostavilo se da bekstvo nije lako.
„Mnogo mije žao”, rekla je Kristin i obgrlila je oko ramena. „Nisam imala pojma da ne znate šta se desilo Tomu."
Ema se slabašno osmehnula.
„Želim da znate“, nastavila je Kristin, „kako Ričard i ja nikad nismo posumnjali u to da je nedužan. Čovek koga sam vratila u život nije sposoban za ubistvo.”
„Hvala”, odgovorila je Ema.
„Imam nekoliko Tomovih fotografija s Kanzaske zvezde. Hoćete li da ih vidite?"
Ema je učtivo klimnula glavom iako je nisu zanimale fotografije poručnika Tomasa Bredšoa. Čim Kristin izađe iz sobe, tiho će pobeći iz stana i vratiti se u hotel. Ne želi više da pravi budalu od sebe pred neznankom.
Skočila je čim je Kristin izašla, ali je oborila šoljicu sa stočića i kafa se prolila po tepihu. Pala je na kolena i ponovo zaplakala. Utom se Kristin vratila u sobu noseći nekoliko fotografija.
Ugledala je uplakanu Emu na kolenima i pokušala da je uteši. „Molim vas, ne brinite zbog tepiha, nije važno. Evo, što ne pogledate fotografije dok pronađem nešto čime ću to očistiti?" Pružila je fotografije Emi i ponovo brzo izašla iz sobe.
Ema je shvatila da ne može pobeći te je sela na stolicu i nerado pogledala fotografije.
„Bože moj“, izustila je naglas. S nevericom je zurila u Harijevu fotografiju na palubi broda. Na jednoj fotografiji u pozadini je bio Kip slobode, a na drugoj menhetenski neboderi. Suze su joj ponovo navrle na oči, iako nije umela da objasni kako je to moguće. Nestrpljivo je čekala da se Kristin vrati. Nije mnogo prošlo pre nego što se marljiva domaćica vratila i počela da trlja malu smeđu mrlju vlažnom krpom.
„Znate li šta se desilo Tomu pošto je uhapšen?", pitala je zabrinuto.
„Zar vam niko nije rekao?" Kristin podiže pogled. „Izgleda da nije bilo dovoljno dokaza da mu sude za ubistvo i Dželks ga je izvukao. Optužen je zbog dezertiranja iz mornarice, priznao je krivicu i osuđen je na šest godina."
Ema nikako nije mogla da shvati kako je Hari završio u zatvoru zbog zločina koji očigledno nije počinio. „Je L’ se suđenje održalo u Njujorku?"
„Jeste", odgovori Kristin. „Budući da ga je branio Sefton Dželks, Ričard i ja smo zaključili da mu novčana pomoć nije potrebna."
„Ne razumem."
„Sefton Dželks je stariji partner u jednoj od najuglednijih advokatskih kancelarija u Njujorku te je Tom bar imao dobrog zastupnika. Kad je došao kod nas u vezi s Tomom, izgledao je iskreno zabrinut. Znam da je posetio i doktora Volasa i kapetana broda i sve nas uveravao da je Tom nedužan. “
„Znate li u koji zatvor su ga poslali?", upita Ema tiho.
„U Lavenam u unutrašnjosti države Njujork. Ričard i ja smo hteli da ga posetimo, ali gospodin Dželks nam je rekao da ne želi nikoga da vidi."
„Mnogo ste ljubazni", reče Ema. „Zamolila bih vas za još jednu uslugu pre nego što odem. Smem li da zadržim jednu fotografiju?"
„Zadržite sve. Ričard je napravio gomilu, uvek to radi. Fotografija mu je hobi."
„Ne želim da vam oduzimam više vremena." Ema je nesigurno ustala.
„Ne oduzimate mi vreme", odgovorila je Kristin. „To što se Tomu desilo nikad nam nije imalo smisla. Kad ga vidite, molim vas, prenesite mu naše srdačne pozdrave", dodala je dok ju je ispraćala. „I rado ćemo ga posetiti ako to želi."
„Hvala", rekla je Ema pošto je lanac ponovo skinut s vrata. Kristin je otvorila vrata i kazala: „Oboje smo videli da je Tom očajnički zaljubljen, ali nije nam rekao da ste Engleskinja."

15.


Ema je upalila lampu na noćnom stočiću i ponovo se zagledala u Harijeve fotografije na palubi Kanzaske zvezde. Izgledao je veoma srećno, opušteno i očigledno nesvestan onoga šta ga čeka kad se iskrca.
Tonula je u san pa se budila dok je pokušavala da dokuči zašto je Hari bio spreman da mu sude za ubistvo i da prizna krivicu za dezertiranje iz mornarice, u koju se nikad nije ni prijavio. Zaključila je da samo Sefton Dželks može da joj odgovori. Prvo mora da zakaže sastanak s njim.
Časovnik na noćnom stočiću pokazivao je 3.21. Ustala je iz kreveta, obukla ogrtač, sela za stočić i ispunila nekoliko hotelskih memoranduma beleškama kako bi se pripremila za sastanak sa Seftonom Dželksom. Osećala se kao da sprema ispit.
U šest se istuširala i obukla pa sišla na doručak. Na stolu je našla primerak Njujork tajmsa i brzo ga prelistala, pročitavši samo jedan članak. Amerikanci su sve zlokobniji u vezi sa izgledima Engleske da preživi nemačku invaziju, koja postaje sve izglednija. Iznad fotografije Vinstona Čerčila, koji s belih doverskih stena prkosno zuri preko Lamanša s prepoznatljivom cigarom, pružao se naslov: „Borićemo se protiv njih na obali".
Emu je grizla savest što je daleko od domovine. Mora pronaći Harija, osloboditi ga iz zatvora i vratiti se s njim u Bristol.
Recepcioner je u telefonskom imeniku potražio adresu kancelarije Dželks, Majers i Abernati, pribeležio je i pružio Emi cedulju.
Taksista ju je ostavio na Volstritu pred velikom zgradom od čelika i stakla koja se podiže visoko prema nebu. Prošla je kroz obrtna vrata i pogledala veliku tablu na zidu sa spiskom svih kompanija razmeštenih na četrdeset osam spratova. Kancelarija Dželks, Majers i Abernati smeštena je na dvadesetom, dvadeset prvom i dvadeset drugom spratu; a sva pitanja postavljaju se na prijemnici na dvadesetom.
Ema se pridružila gomili ljudi u sivim flanelskim odelima što su hitali prema prvom slobodnom liftu. Kad je izašla na dvadesetom spratu, za prijemnicom je ugledala tri otmene žene u crnim suknjama i belim bluzama s otkopčanim dugmetom ispod vrata - još nešto što nije videla u Bristolu. Samouvereno je prišla. „Htela bih da vidim gospodina Dželksa."
„Imate li zakazano?", pitala je žena učtivo.
„Nemam", priznala je Ema, koja je dotle imala posla samo s lokalnim pravnikom, slobodnim kad god bi neki član porodice Barington došao kod njega.
Žena se iznenadila. Klijenti ne dolazi tek tako u nadi da će ih stariji partner primiti; ili zakažu pismeno ili njihove sekretarice zovu da ugovore sastanak u prepunom rasporedu gospodina Dželksa. „Recite mi vaše ime i porazgovaraću s njegovim pomoćnikom."
„Ema Barington."
„Molim vas, sedite, gospođice Barington. Neko će uskoro doći do vas.“
Ema je sama sela u malu nišu. Ispostavilo se da se „uskoro" rasteglo više od pola sata. Napokon joj je prišao muškarac u sivom odelu noseći žutu beležnicu.
„Ja sam Samjuel Anskot", predstavio se i rukovao s njom. „Rekli su mi da želite da vidite starijeg partnera."
„To je tačno."
„Ja sam njegov ovlašćeni pomoćnik", rekao je Anskot i seo naspram nje. „Gospodin Dželks me je poslao da pitam zašto želite da ga vidite."
„Reč je o ličnom pitanju", odgovorila je Ema.
„Bojim se da neće pristati da vas primi ukoliko mu ne kažem o čemu je reč."
Ema je skupila usne. „Ja sam prijateljica Harija Kliftona."
Pomno je posmatrala Anskota, ali je bilo očigledno da mu to ime ne znači ništa iako ga je zabeležio u žutoj beležnici.
„Imam razloga da verujem da je Hari Klifton uhapšen zbog ubistva Adama Bredšoa i da ga je gospodin Dželks zastupao."
Ovog puta je prepoznao ime i olovka se brže kretala po papiru.
„Želim da vidim gospodina Dželksa da bih saznala kako je advokat njegovog ugleda mogao dozvoliti da moj verenik zauzme mesto Tomasa Bredšoa."
Mladi čovek se namrštio. Očigledno nije navikao da neko tako govori o njegovom šefu. „Nemam predstavu o čemu pričate, gospođice Barington", rekao je i Ema je pretpostavila da je to istina. „Ali obavestiću gospodina Dželksa i preneti vam njegov odgovor. Možete li mi ostaviti adresu na kojoj vas mogu naći?"
„Odsela sam u hotelu Mejflauer”‚ odgovorila je Ema. „Mogu da se vidim s gospodinom Dželksom kad god mu odgovara."
Anskot je pribeležio još nešto, ustao i odsečno klimnuo glavom, ali joj nije pružio ruku. Ema je bila sigurna da neće dugo čekati dok stariji partner ne pristane da je primi.
Taksijem se vratila do hotela Mejflauer i čula je kako telefon u njenoj sobi zvoni pre nego što je otvorila vrata. Potrčala je, ah veza se prekinula kad je podigla slušalicu.
Sela je za sto i počela da piše majci da je bezbedno doputovala, iako nije spomenula kako je sad sigurna da je Hari živ. Učiniće to tek kad ga vidi svojim očima. Telefon je ponovo zazvonio dok je pisala treću stranu. Podigla je slušalicu.
„Dobar dan, gospođice Barington."
„Dobar dan, gospodine Anskote", odgovorila je iako se nije predstavio.
„Razgovarao sam s gospodinom Dželksom u vezi s vašim zahtevom da se sastanete, ali bojim se da vas ne može primiti jer bi to dovelo do sukoba interesa s jednim klijentom koga zastupa. Žao mu je što vam ne može pomoći."
Veza se prekinula.
Ema je ostala za stolom, preneražena, i dalje držeći slušalicu dok su joj reči „sukob interesa" odzvanjale u glavi. Postoji li zaista još jedan klijent i ko bi on mogao biti? Ili je to samo izgovor da se ne bi video s njom? Vratila je slušalicu na mesto i neko vreme nepomično sedela, pitajući se šta bi njen deda uradio u takvim okolnostima. Setila se jedne od njegovih omiljenih maksima: Postoji više načina da se postigne cilj.
Ema je otvorila fioku komode, presrećna što je našla svežu zalihu pisaćeg pribora, i sastavila spisak ljudi koji bi mogli da ispune praznine koje je stvorio Dželksov tobožnji sukob interesa. Zatim je sišla do recepcije, znajući da će biti veoma zauzeta narednih nekoliko dana. Recepcionerka je pokušala da sakrije iznenađenja kad je mlada dama tihog glasa iz Engleske tražila adresu sudnice, policijske stanice i zatvora.
Pre nego što je izašla iz Mejflauera, Ema je svratila u hotelsku prodavnicu i kupila žutu beležnicu. Zatim je izašla i ponovo zaustavila taksi.
Obrela se u potpuno drugačijem delu grada od onoga u kojem obitava gospodin Dželks. Dok se pela stepenicama suda, razmišljala je o Hariju i o tome kako li se osećao dok je ulazio u istu zgradu pod znatno drugačijim okolnostima. Pitala je stražara na vratima gde se nalazi biblioteka s evidencijama u nadi da će otkriti kakve su te okolnosti bile.
„Ako mislite na arhivu, gospođice, ona je u suterenu”, odgovorio je stražar.
Krenula je naniže, prošla dva odmorišta, pa upitala službenika za pultom može li da pogleda zapisnik sa slučaja države Njujork protiv Bredšoa. Službenik joj je pružio formular u kome se nalazilo i pitanje Jeste li student?, na koje je potvrdno odgovorila. Nekoliko minuta kasnije dobila je tri velika registratora.
„Zatvaramo za dva sata”, upozorio ju je. „Kad čujete zvono, morate odmah vratiti registratore.”
Nakon nekoliko pročitanih strana nije shvatila zašto država nije sudila Tomu Bredšou za ubistvo jer se činilo da je slučaj čvrst. Braća su delila hotelsku sobu; boca s viskijem bila je pokrivena Tomovim krvavim otiscima prstiju i nije bilo dokaza da je iko drugi ušao u sobu pre nego što je Adamovo telo pronađeno u lokvi krvi. Još je gore što je Tom pobegao s mesta zločina. I zašto je državni tužilac pristao na priznanje krivice za manji prestup? Još je nejasnije kako se Hari uopšte umešao u sve to. Sadrži li pismo na Mejsinom kaminu odgovore na ta pitanja ili Dželks zna nešto što ne želi da ona sazna?
Iz misli ju je prenulo zvono, poručujući joj da vrati registratore na pult. Dobila je odgovore na neka pitanja, ali mnogo više ostalo je neodgovoreno. Pribeležila je dva imena u nadi da će od njih saznati odgovore na većinu pitanja, ali hoće li i oni tvrditi da postoji sukob interesa?
Izašla je iz sudnice odmah posle pet, držeći nekoliko listova papira ispunjenih njenim urednim rukopisom. Kupila je neku čokoladu po imenu herši i koka-kolu od uličnog prodavca, pa se taksijem odvezla do policijske stanice u dvadeset četvrtom kvartu. Usput je jela i pila, što njena majka nikad nije odobravala.
Tražila je da razgovora s inspektorom Kolovskim ili Rajanom.
„Obojica su ove nedelje u noćnoj smeni“, rekao joj je policajac za prijemnicom, „pa neće doći na dužnost pre deset sati."
Ema mu je zahvalila i odlučila da se vrati u hotel i večera pre nego što se u deset vrati u policijsku stanicu.
Posle cezar salate i prvog sladoleda s raznim prelivima koji je probala vratila se u svoju sobu na četvrtom spratu. Legla je na krevet i mislila o onome što mora da pita Kolovskog ili Rajana, pod pretpostavkom da ijedan pristane da razgovara s njom. Je li poručnik Bredšo imao američki naglasak...?
Ema je utonula u dubok san iz koga ju je trgao nepoznat zvuk policijske sirene ispod prozora. Tad je shvatila zašto su sobe na gornjim spratovima najskuplje. Pogledala je na sat.
1:15.
„Prokletstvo", opsovala je, skočila s kreveta, odjurila u kupatilo, pokvasila frotir hladnom vodom i pokrila lice. Brzo je izašla iz sobe i spustila se liftom u prizemlje. Kad je izašla iz hotela, iznenadila se što je ulica prometna kao u podne.
Ponovo je zaustavila taksi i odvezla se u dvadeset četvrti kvart. Njujorški taksisti su počeli da je razumeju ili je ona počela da razume njih.
Bilo je nekoliko minuta do dva kad se popela stepenicama u policijsku stanicu. Drugi policajac za prijavnicom rekao joj je da sedne dok pozove Kolovskog ili Rajana.
Ema se spremila da dugo čeka ali iznenadila se kad je nekoliko minuta kasnije čula policajca: „Zdravo, Karle, ona dama tamo želi da razgovara s tobom." Pokazao je prema Emi.
Inspektor Kolovski, sa šoljom kafe u jednoj ruci i cigaretom u drugoj, prišao joj je i slabašno se osmehnuo. Zapitala se koliko će mu brzo iščileti osmeh kad sazna zašto želi da razgovara s njim.
„Izvolite, gospođo."
„Ja sam Ema Barington", rekla je naglašavajući engleski akcenat, „i potreban mi je vaš savet u vezi s jednim privatnim pitanjem."
„Hajdemo onda u moju kancelariju, gospođice Barington", odgovorio je Kolovski i pošao hodnikom. Zaustavio se pred jednim vratima i otvorio ih stopalom. „Sedite", pokazao je na jedinu stolicu u kancelariji. „Hoćete li kafu?“, pitao je kad je sela.
„Ne, hvala."
„Mudro", primetio je, spustio šolju na sto, pripalio cigaretu i seo. „Kako mogu da vam pomognem?"
„Mislim da ste vi jedan od inspektora koji je uhapsio mog verenika."
„Kako se zove vaš verenik?"
„Tomas Bredšo."
Bila je u pravu. Izraz lica, glas, stav - sve se promenilo. „Jesam. I mogu vam reći, gospođo, da je slučaj bio čist kao suza sve dok se Sefton Dželks nije umešao.“
„Ali slučaj nije nikad dospeo na sud“, podsetila gaje Ema.
„Samo zato što ga je zastupao Dželks. Da je taj tip branio Pontija Pilata, ubedio bi porotu da je on samo pomagao mladom stolaru koji je hteo da kupi eksere za krst koji je tesao.“
„Hoćete li da kažete kako je Dželks...?“
„Ne“, odvratio je Kolovski zajedljivo pre nego što je Ema završila rečenicu. „Uvek sam mislio da je slučajnost što se okružni tužilac ponovo kandidovao te godine, a neki Dželksovi klijenti bili među njegovim najvećim donatorima. U svakom slučaju”, nastavio je pošto je izbacio veliki oblak dima, „Bredšo je na kraju dobio šest godina zbog dezertiranja iako smo se u stanici kladili da će ležati osamnaest meseci - najviše dve godine."
„Šta hoćete da kažete?", upita Ema.
„Da je sudija prihvatio kako je Bredšo kriv...", zastao je i ponovo izduvao dim pre nego što je dodao, „...za ubistvo."
„Slažem se s vama i sa sudijom", rekla je Ema. „Tom Bredšo verovatno jeste kriv za ubistvo." Kolovski je izgledao iznenađeno. „Ali je li vam čovek koga ste uhapsili ikada rekao da ste pogrešili i da on nije Tom Bredšo već Hari Klifton?"
Inspektor se pažljivije zagledao u Emu i načas se zamislio. „Spomenuo je tako nešto na početku, ali mora da mu je Dželks rekao da to ne pije vodu zato što to nije više pominjao."
„Gospodine Kolovski, da li bi vas zanimalo kad bih mogla da dokažem da pije vodu?"
„Ne bi, gospođo", odgovorio je Kolovski odlučno. „Taj slučaj je odavno zaključen. Vaš verenik služi šestogodišnju kaznu zbog zločina koji je priznao a ja imam previše posla...", pokazao je na hrpu dosijea, „...da bih otvarao stare rane. A sad, ukoliko ne mogu da vam pomognem u vezi s još nečim...“
„Hoće li mi dozvoliti da posetim Toma u Lavenamu?"
„Ne vidim zašto ne bi“, odgovorio je Kolovski. „Pišite upravniku. Poslaće vam formular za posete. Kad ga popunite i pošaljete natrag, odrediće datum. Ne bi trebalo da traje duže od šest do osam nedelja."
„Ali ne mogu da čekam šest nedelja", usprotivi se Ema. „Moram da se vratim u Englesku za dve nedelje. Zar ne mogu to nekako da ubrzam?"
„Tako nešto je moguće samo na osnovu olakšavajućih okolnosti", odgovori inspektor, „ali to važi samo za bračne partnere i roditelje."
„Šta je s majkom zatvorenikovog deteta?", odvrati Ema.
„Gospođo, u Njujorku vam to daje ista prava kao i supruzi sve dok to možete da dokažete.“
Ema je izvadila dve fotografije iz tašne: na jednoj je Sebastijan a na drugoj Hari na palubi Kanzaske zvezde.
„To je dovoljno za mene", rekao je Kolovski i vratio joj Harijevu fotografiju bez primedaba. „Ako obećate da ćete me ostaviti na miru, razgovaraću s upravnikom i videti može li se išta učiniti."
„Hvala."
„Kako da stupim u vezu s vama?"
„Odsela sam u hotelu Mejflauer.“
„Bićemo u vezi", rekao je Kolovski dok je beležio. „Ali ne sumnjajte, gospođo, da je Tom Bredšo ubio svog brata. Uveren sam u to."
„A vi ne sumnjajte, inspektore, da čovek zatvoren u Lavenamu nije Tom Bredšo. Sigurna sam u to." Ema je vratila fotografije u tašnu i ustala.
Inspektor se namršio dok je izlazila iz kancelarije.
Ema se vratila u hotel, svukla i otišla pravo u krevet. Ležala je budna i pitala se sumnja li Kolovski da je uhapsio pogrešnog čoveka. I dalje joj nije jasno zašto je Dželks dozvolio da Hari bude osuđen na šest godina kad je lako mogao da dokaže kako on nije Tom Bredšo.
Napokon je zaspala, presrećna što je ne bude noćni posetioci.


— o O o —



Telefon je zazvonio dok je bila u kupatilu, ali čuo se samo ton zauzeća dok se javila.
Drugi poziv je usledio dok je zatvarala vrata sobe kad je pošla na doručak. Utrčala je nazad i zgrabila slušalicu. S druge strane je čula glas koji je odmah prepoznala.
„Dobro jutro, inspektore Kolovski", odgovorila je.
„Nemam dobre vesti", nastavio je inspektor, koji nije od onih što ćaskaju. „Razgovarao sam s upravnikom Lavenama pre nego što sam završio smenu i rekao mi je da mu je Bredšo dao do znanja da ne želi posetioce, bez izuzetaka. Izgleda da je gospodin Dželks zatražio da ga čak i ne obaveste kad neko želi da ga vidi."
„Zar ne možete nekako pokušati da mu prenesete poruku?", zamoli Ema. „Sigurna sam da bi, kad bi znao da sam ja...”
„Nema šanse, gospođo", odgovorio je Kolovski. „Nemate predstavu dokle se pružaju Dželksovi pipci."
„Može da nadglasa zatvorskog upravnika?"
„Zatvorski upravnik je sitna riba. Okružni tužilac i polovina sudija u Njujorku pod Dželksovom su vlašću. Samo nemojte nikome reći da sam vam to kazao."
Veza se prekinula.
Ema nije znala koliko je vremena prošlo pre nego što je čula kucanje na vratima. Ko bi to mogao biti? Vrata su se otvorila i srdačno lice je provirilo.
„Mogu li da pospremim sobu, gospođice?", pitala je žena koja je gurala kolica.
„Samo dva minuta." Ema je pogledala na sat i iznenadila se što je deset minuta posle deset. Mora da razbistri glavu pre nego što osmisli sledeći potez te je odlučila da ode u dugu šetnju Central parkom.
Šetala je po parku dok nije odlučila. Vreme je da poseti baba-tetku i potraži njen savet.
Uputila se prema Šezdeset četvrtoj ulici i Park aveniji. Bila je toliko zaokupljena mislima o tome kako da objasni baki Filis što je nije ranije posetila da nije odmah shvatila. Zaustavila se, okrenula i pošla natrag istim putem sve dok nije stigla do izloga Dabldeja. Piramida knjiga dominirala je glavnim izlogom pored fotografije čoveka zalizane crne kose i tankih brčića. Osmehivao se.


ZATVORENIKOV DNEVNIK

Moja kazna u strogo čuvanom zatvoru Lavenam



Maks Lojd

Pisac bestselera koji osvaja
potpisivaće knjige u ovoj knjižari
u četvrtak u pet sati




Ne propustite priliku da upoznate pisca

DŽAJLS BARINGTON
1941




16.


Džajls nije imao predstavu kuda puk ide. Činilo mu se da je danima u neprestanom pokretu i nije mogao da spava više od par sati u nizu. Prvo se ukrcao u voz, potom u kamion, pa se popeo mostićem na brod koji je ujednačeno sekao okeanske talase dok naposletku nije izbacio hiljadu vojnika iz Veseksa u egipatsku luku Aleksandrija na severnoafričkoj obali.
Za vreme plovidbe Džajls se ponovo sreo s drugovima iz dartmurskog kampa Ipr i oni su morali da prihvate da su sad pod njegovom komandom. Nekolicini, a naročito Bejtsu, nije bilo lako da ga oslovljavaju s gospodine, a još teže da mu salutiraju kad god naiđu na njega.
Povorka vojnih vozila čekala je Vesekski puk kad se iskrcao s broda. Džajls nije nikad iskusio takvu vrelinu i njegova čista, svetlosmeđa košulja natopila se znojem samo nekoliko trenutaka pošto je stupio na strano tlo. Brzo je podelio svoje ljude u tri grupe pre nego što su se popeli u kamione. Povorka vozila polako je napredovala uskim, prašnjavim priobalnim putem. Nisu se zaustavili nekoliko sati sve dok napokon nisu stigli do oboda teško bombardovanog grada. Bejts je glasno kazao: „Tobruk! Šta sam rekao", i novac je počeo da prelazi iz jednih ruku u druge.
Vojnici su u gradu izlazili iz kamiona na različitim odredištima. Džajls i ostali oficiri iskočili su ispred hotela Mažestik, koji je Vesekski puk rekvirirao za svoj štab. Džajls je prošao kroz obrtna vrata i brzo otkrio da u hotelu nema ničeg veličanstvenog. Priručne kancelarije nagurane su u svaki raspoloživ prostor. Tabele i mape prikačene su na zidove na mestima gde su nekad stajale slike, a raskošan crveni tepih koji je dočekivao važne ličnosti iz celog sveta istanjen je od neprestanog gaženja vojničkih čizama.
Prijemnica je jedini deo koji ih je podsećao da je to možda svojevremeno bio hotel.
Kaplar na dužnosti štriklirao je ime potporučnika Baringtona na dugom spisku prispelih.
„Soba dvesta devetnaest", rekao je i pružio mu kovertu. „Tamo čete pronaći sve što vam je potrebno, gospodine."
Džajls se popeo širokim stepeništem do drugog sprata i ušao u sobu. Seo je na krevet, otvorio kovertu i pročitao naređenje. U sedam mora da se javi u balsku dvoranu, gde će se pukovnik obratiti svim oficirima. Džajls je otpakovao kofer, istuširao se, obukao čistu košulju i vratio se u prizemlje. Uzeo je sendvič i šolju čaja u trpezariji pa tačno u sedam ušao u balsku dvoranu.
Veliku prostoriju s visokom veličanstvenom tavanicom i raskošnim lusterima već su ispunili bučni oficiri, koji su se pozdravljali sa starim drugovima i upoznavali s novima dok su čekali da saznaju na koje će se polje šahovske table pomeriti. Džajlsu se jedan mlad poručnik na drugom kraju prostorije učinio poznatim, ah mu je nestao iz vida.
U minut do sedam potpukovnik Robertson je domarširao do podijuma. Svi su se brzo ućutali i zauzeli stav mirno.
Zaustavio se na sredini podijuma i mahnuo im voljno. Obratio im se, rastavljenih stopala i podbočen.
„Gospodo, mora da vam je čudno što ste doputovali iz svih delova kraljevine da biste se borili protiv Nemaca u severnoj Africi. Međutim, feldmaršal Romel i njegov Afrički korpus takođe su ovde kako bi svojim trupama u Evropi obezbedili snabdevanje gorivom. Naša je dužnost da ga pošaljemo natrag u Berlin krvavog nosa mnogo pre nego što njihov poslednji tenk ostane bez goriva.”
Dvoranom odjeknu klicanje praćeno lupkanjem nogu.
„General Vejvel je ukazao Vesekskom puku čast da brani Tobruk, a ja sam mu rekao da ćemo svi pre žrtvovati svoj život nego dozvoliti da Romel uzme apartman u hotelu Mažestik.“
To je dočekano još glasnijim klicanjem i lupkanjem nogu.
„A sad hoću da se svi javite svojim četnim komandirima, koji će vam izložiti naš opšti plan odbrane grada i odgovornosti koje se očekuju od svakog od vas. Gospodo, nemamo ni trenutka za traćenje. Srećno i dobar ulov."
Svi oficiri su ponovo zauzeli stav mirno dok je pukovnik silazio s podijuma. Džajls je opet pogledao svoja naređenja. Raspoređen je u Sedmi vod, četu C, koja će se posle pukovnikovog obraćanja sastati u hotelskoj biblioteci, gde će im major Ričards dati naređenja.
„Vi mora da ste Barington", rekao je major kad je Džajls ušao u biblioteku nekoliko minuta kasnije. Džajls je salutirao. „Lepo od vas što ste nam se pridružili tako brzo pošto ste se javili na dužnost. Dao sam vam komandu nad Sedmim vodom kao zameniku vašeg starog prijatelja. Imaćete tri vrste od dvanaest ljudi i dužnost će vam biti da patrolirate zapadnim obodom grada. Imaćete vodnika i trojicu kaplara da vam pomognu. Poručnik će vam reći ostale pojedinosti. Pošto ste zajedno išli u školu, neće vam trebati mnogo vremena da se upoznate."
Džajls se zapitao ko bi to mogao biti. A onda se setio poznate usamljene prilike na drugom kraju balske dvorane.


— o O o —



Potporučnik Džajls Barington je želeo da ukaže poverenje poručniku Fišeru, iako nikad neće moći da izbriše iz sećanja kako je ovaj kao đak-prefekt u Svetom Bidu svake noći tukao Harija samo zato što je sin lučkog radnika.
„Drago mi je što te ponovo vidim posle toliko vremena, Baringtone", pozdravio ga je Fišer. „Ne vidim razlog što ne bismo lepo sarađivali, zar ne?“ Očigledno se i on setio kako je postupao s Harijem Kliftonom. Džajls je uspeo da se slabašno osmehne.
„Imamo više od trideset ljudi pod našom komandom, zajedno s tri kaplara i vodnikom. Neki od njih su bili na obuci s tobom. U stvari, već sam zadužio kaplara Bejtsa za prvu vrstu."
„Terija Bejtsa?"
„Kaplara Bejtsa", ispravio ga je Fišer. „Nemoj nikad koristiti ime kad govoriš o nekome drugog ranga. Možeš me zvati Aleks u trpezariji i kad smo sami, ali nikad pred ljudima, Džajlse. Siguran sam da razumeš."
Uvek si bio nadmeno malo govno i očigledno se nisi promenio, pomisli Džajls. Ovog puta se nije osmehnuo.
„E sad, dužnost nam je da patroliramo zapadnim obodom grada u četvoročasovnim smenama. Ne potcenjuj značaj našeg zadatka jer obaveštajci kažu da će Romel pokušati da uđe u grad sa zapada ako bude napao Tobruk. Zato moramo stalno biti u pripravnosti. Prepustiću ti raspored smena. Uglavnom uradim dve smene dnevno, ali ne mogu mnogo više od toga zbog drugih obaveza."
Kakve li su to obaveze, poželeo je da ga pita.
Džajls je uživao u patroliranju zapadnom stranom grada sa svojim ljudima i brzo je upoznao svih trideset i šest vojnika, delom i zato što ga je kaplar Bejts temeljno izveštavao. Iako je pokušao da ih održi u stanju stalne pripravnosti u skladu s Fišerovim naređenjem, nedelje su prolazile bez izgreda i počeo je da se pita hoće li se ikad suočiti s neprijateljem.


— o O o —



Jedne lenje večeri početkom aprila, kad su sve tri Džajlsove patrole bile na vežbi, niotkuda dolete rafal metaka. Ljudi smesta popadoše na zemlju pa brzo otpuzaše do najbliže zgrade u potrazi za zaklonom.
Džajls je bio s vodećom vrstom kad su Nemci objavili svoje prisustvo a onda ispalili i drugi rafal. Meci nisu pali ni blizu mete, ali znao je da neće mnogo proći dok neprijatelj ne otkrije njegov položaj.
„Ne pucajte dok vam ne kažem", naredio je dok je polako dvogledom pretraživao horizont. Odlučio je da raportira Fišeru pre nego što išta uradi. Podigao je poljski telefon i odmah uspostavio vezu.
„Šta misliš, koliko ih ima?“, upita Fišer.
„Rekao bih da ih nema više od sedamdeset, najviše osamdeset. Ako dovedeš drugu i treću vrstu, to će biti više nego dovoljno da ih odbijemo dok ne stigne pojačanje."
Usledio je treći rafal. Džajls je osmotrio horizont i ponovo naredio: „Ne pucajte."
„Poslaću drugu vrstu pod komandom vodnika Harisa da te podrži", odgovori Fišer. „A ako me budeš obaveštavao, videću da li da ti se pridružim s trećom vrstom." Veza se prekinu.
Četvrti rafal je usledio ubrzo posle trećeg. Džajls je kroz dvogled video kako desetak vojnika puzi preko brisanog prostora prema njima.
„Nanišanite, ali ne pucajte dok ne budu u dometu i pobrinite se da svaki metak pogodi metu."
Bejts je prvi stisnuo obarač. „Eto ti", rekao je kad se Nemac srušio u pustinjski pesak.
Dok je ponovo punio pušku, dodao je: „To ti je za bombardovanje Brod strita."
„Umukni, Bejtse, i usredsredi se", naloži Džajls.
„Izvinite, gospodine."
Džajls je nastavio da pretražuje horizont. Video je da su dvojica-trojica pogođena i leže licem u pesku nekoliko metara od svojih rovova. Izdao je naredbu da se ispali još jedan rafal i gledao kako još nekoliko Nemaca glavom bez obzira beži na sigurno kao mravi koji hrle u rupu.
„Obustavi paljbu!", povika Džajls svestan da ne smeju traćiti dragocenu municiju. Pogledao je levo i video da je druga vrsta već na položaju pod komandom vodnika Harisa i da čeka naređenje.
Podigao je poljski telefon i Fišer se vratio na vezu. „Naša municija neće trajati još dugo, gospodine. Vodnik Haris mi pokriva levo krilo, ali desno krilo je izloženo. Ako biste napredovali, imali bismo veću šansu da ih odbijemo."
„Pošto ti je druga vrsta ojačala položaj, Baringtone, bolje bi bilo da ostanem i pokrivam te za slučaj da se probiju."
Još jedan rafal metaka polete u njihovom pravcu. Nemci su otkrili gde se nalaze, ali Džajls je naredio dvema vrstama da ne pucaju. Opsovao je, spustio telefon i potrčao preko brisanog prostora do vodnika Harisa. Rafal ga je pratio.
„Šta mislite, vodniče?"
„Tamo je polovina čete, gospodine, osamdesetak vojnika najviše. Međutim, mislim da je to tek izvidnica, samo moramo da se pritajimo i budemo strpljivi."
„Slažem se“, odgovori Džajls. „Šta mislite da će uraditi?"
„Švabe znaju da su brojnije od nas pa će napasti pre nego što nam stigne pojačanje. Ako bi poručnik Fišer doveo treću vrstu da pokriva desno krilo, ojačali bismo položaj."
„Slažem se", ponovio je Džajls kad se začuo nov rafal. „Vratiću se da razgovaram s Fišerom. Čekaj moja naređenja."
Džajls je krivudao preko brisanog prostora. Ovog puta su meci pogađali preblizu da bi se odvažio da ponovi tu varku. Taman je hteo da pozove Fišera kad je poljski telefon zazvonio. Javio se.
„Baringtone", reče Fišer. „Verujem da je došlo vreme da preuzmemo inicijativu."
Džajls je morao da ponovi njegove reči kako bi se uverio da je dobro čuo. „Hoćete da povedem napad na nemački položaj dok vi dovedete treću vrstu da me pokriva?"
„Ako to uradimo, bićemo kao glineni golubovi na nišanu", umeša se Bejts.
„Umukni, Bejtse."
„Da, gospodine."
„Vodnik Haris misli i slažem se s njim", nastavi Džajls, „da bi Nemci morali da povedu juriš kad biste doveli treću vrstu da pokriva desno krilo i onda bismo mogli.
„Ne zanima me šta vodnik Haris misli", prekide ga Fišer. „Ja izdajem naređenja i vi ih izvršavate. Je l’ to jasno?"
„Da, gospodine", odgovori Džajls i tresnu slušalicu.
„Uvek mogu da ga ubijem, gospodine", ponudi Bejts.
Džajls se nije obazirao na njega dok je punio pištolj i kačio šest ručnih granata za opasač. Ustao je kako bi ga obe vrste videle i glasno rekao: „Pričvrstite bajonete i spremite se za juriš.” Zatim je istupio iz zaklona i zaurlao: „Za mnom!”
Kad je potrčao preko dubokog vrelog peska s vodnikom Harisom i kaplarom Bejtsom samo korak iza sebe, dočekao ga je još jedan rafal i zapitao se koliko će poživeti s takvim nepovoljnim izgledima. Ostalo mu je da pokrije samo još četrdeset metara kad je video tačno gde su tri neprijateljska rova. Strgao je ručnu granatu s opasača, izvukao iglu i bacio je prema središnjem rovu kao da s kraja polja vraća loptu za kriket u rukavicu igrača na polju. Sletela je tačno iznad štapova. Džajls je video kako su dva čoveka poletela u vazduh dok je treći pao unazad.
Okrenuo se i zavitlao drugu granatu nalevo, pravo čišćenje, jer je neprijateljska paljba iznenada presušila. Treća granata je raznela mašinku. Dok je jurio dalje, video je ljude koji su nišanili u njega. Izvukao je pištolj iz futrole i zapucao kao na poligonu, s tim što su ovog puta mete bile žive. Jedan, dvojica, trojica padoše. Utom je video kako ga je još jedan Nemac uzeo na nišan, no pritisnuo je obarač sekundu prekasno i srušio se ispred Džajlsa, a ovome je pozlilo.
Kad je bio na samo metar od rova, jedan mlad Nemac bacio je pušku u pesak dok je drugi visoko podigao ruke. Džajls se zagledao u očajničke oči poraženih ljudi. Nije morao da zna nemački da bi shvatio kako ne žele da umru.
„Obustavi paljbu!”, povikao je dok su ostaci prve i druge vrste brzo preplavljali neprijateljske položaje. „Vodniče Harise, okupite ih i razoružajte”, dodao je pa se okrenuo i ugledao Harisa samo nekoliko metara od rova - glava mu je ležala na pesku a krv tekla iz usta.
Džajls je pogledao brisani prostor koji su prešli i pokušao da ne broji vojnike koji su žrtvovali život zbog pogrešne odluke jednog čoveka. Vojnici s nosilima već su odnosili leševe s bojišta.
„Kaplare Bejtse, okupi neprijateljske zarobljenike u grupe od tri i odvedi ih u logor.“
„Da, gospodine", odgovorio je Bejts odlučno.
Nekoliko minuta kasnije Džajls i njegova iscrpljena četa pošli su natrag preko brisanog prostora. Prešli su pedesetak metara kad je video kako Fišer trči prema njima praćen trećom vrstom.
„Dobro je, Baringtone. Sad ću preuzeti", povikao je. „Budite na začelju. Za mnom", naredio je i pobednički poveo zarobljene nemačke vojnike u grad.
Kad su stigli do hotela Mažestik, gomila se okupila da im kliče. Fišer je uzvratio salutiranje oficirima.
„Baringtone, pobrinite se za smeštaj zarobljenika pa odvedite momke u menzu na piće; zaslužili su. A ja ću raportirati majoru Ričardsu."
„Mogu li da ga ubijem, gospodine?", upita Bejts.

17.


Kad je Džajls sutradan sišao na doručak, nekoliko oficira, među kojima je bilo i nekih s kojima nikad nije progovorio, skrenuli su s puta kako bi se rukovali s njim.
Dok je marširao prema menzi, nekoliko ljudi se okrenulo i osmehnulo mu se, zbog čega mu je bilo pomalo neprijatno. Uzeo je činiju kaše, dva kuvana jaja i zastareli primerak Panča. Seo je sam u nadi da će ga ostaviti na miru, ali nekoliko trenutaka kasnije pridružila su mu se tri australijska oficira koja nije poznavao. Okrenuo je stranicu Panča i nasmejao se karikaturi E. H. Šeparda na kojoj se Hitler povlači iz Kalea na četvrtini penija.
„Neverovatno hrabar čin“, rekao je Australijanac s njegove desne strane.
Džajls je osetio kako crveni.
„Slažem se“, kaza glas s druge strane stola. „Izuzetno."
Džajls je hteo da ode pre nego što...
„Kako si rekao da se čova zove?"
Džajls je uzeo kašiku kaše.
„Fišer."
Umalo se nije zagrcnuo.
„Izgleda da je Fišer, protivno svim izgledima, poveo svoj vod preko brisanog prostora i samo s ručnim granatama i pištoljem istrebio tri puna nemačka rova
„Neverovatno!", uzviknu drugi glas.
Džajls je bar s tim mogao da se složi.
„A je li istina da je ubio kobasičarskog oficira i onda zarobio pedeset kopilana sa samo dvanaestoricom ljudi uza se?"
Džajls je oljuštio vrh prvog kuvanog jaja. Bilo je tvrdo.
„Mora da je istina jer je unapređen u kapetana", reče drugi glas.
Džajls se zagledao u žumance.
„Čuo sam da su ga preporučili za Vojni krst."
„To je najmanje što zaslužuje."
Najmanje što je zasluživao, kako je Bejts savetovao.
„Je li još neko učestvovao u tome?", upita glas s druge strane stola.
„Da, njegov zamenik, ali proklet bio ako mogu da se setim njegovog imena."
Džajls je čuo dovoljno i odlučio je da kaže Fišeru šta misli o njemu. Ostavio je drugo jaje netaknuto, izmarširao iz menze i uputio se pravo u operativni štab. Bio je toliko besan da je ušao bez kucanja. Čim je stupio u sobu, zauzeo je stav mirno i salutirao. „Izvinjavam se, gospodine", rekao je. „Nisam znao da ste tu."
„Ovo je gospodin Barington, pukovniče", kaza Fišer. „Rekao sam vam da mi je pomogao u jučerašnjoj akciji."
„A, da. Barington. Dobro obavljeno. Možda niste videli četna naređenja jutros, ali unapređeni ste u poručnika. A pošto sam pročitao izveštaj kapetana Fišera, mogu vam reći da ćete biti spomenuti i u depeši."
„Čestitam, Džajlse", dodao je Fišer. „Zaslužili ste."
„Naravno", složio se pukovnik. „Kad ste već tu, Baringtone, upravo sam kapetanu Fišeru rekao kako ćemo, pošto smo potvrdili kojim putem Romel namerava da uđe u Tobruk, morati da udvostručimo patrole u zapadnom delu grada i pregrupišemo čitav tenkovski eskadron da vas pokriva." Prstom je potapšao mapu raširenu na stolu. „Ovde, ovde i ovde. Nadam se da se obojica slažete?"
„Slažem se, gospodine", odgovori Fišer. „Odmah ću postaviti vod na položaj."
„Što brže to bolje", odvrati pukovnik, „jer osećam da neće mnogo proći pre nego što se Romel vrati, a ovog puta neće krenuti samo u izviđanje, već će povesti sve afričke korpuse. Moramo da čekamo u zasedi i pobrinemo se da uđe pravo u našu zamku."
„Spremno ćemo ga dočekati, gospodine", uveri ga Fišer.
„Dobro je pošto ću vam predati komandu nad novim patrolama, Fišeru. Baringtone, ostaćete njegov zamenik."
„Izveštaj će biti na vašem stolu do podneva, gospodine", reče Fišer.
„Dobro obavljeno, Fišeru. Ostaviću vas da osmislite pojedinosti."
„Hvala, gospodine", kazao je Fišer, zauzeo stav mirno i salutirao kad je pukovnik krenuo iz sobe.
Džajls htede nešto da zausti, ali ga je Fišer brzo prekinuo. „Predložio sam da vodnik Haris dobije posthumno vojno odlikovanje, a kaplar Bejts će takođe biti spomenut u depeši. Nadam se da ćeš me podržati."
„Jesam li dobro razumeo da su te predložili za Vojni krst?“, upita Džajls.
„To ne zavisi od mene, druže stari, ali rado ću prihvatiti sve što komandant smatra prikladnim. A sad pređimo na posao. Pošto sad imamo šest patrola pod komandom, predlažem da...“


— o O o —



Posle onoga što su prva i druga vrsta nazvale „Fišerovom fantazijom" svi su, od pukovnika pa naniže, bili u stanju najveće pripravnosti. Dva voda patrolirala su zapadnim obodom grada, na smenu, danju i noću, više se ne pitajući hoće li se Romel na čelu svojih afričkih korpusa pojaviti na horizontu već kad će to učiniti.
Čak je i Fišer, iako ushićen herojskom slavom, morao povremeno da se pojavi na spoljnom obodu, bar samo da održi mit o svom junaštvu ali dovoljno dugo da ga svi vide. A onda bi raportirao komandantu tenkovskog eskadrona, pet kilometara u pozadini i postavio poljske telefone.


— o O o —



Pustinjska Lisica je izabrao jedanaesti april 1941. za napad na Tobruk. Englezi i Australijanci su pokazali izuzetnu hrabrost dok su branili granicu od nemačkih juriša. Ali kako su meseci prolazili i zalihe hrane i municije se smanjivale, nekolicina se pitala - mada to nikad nije izgovoreno - je li samo pitanje vremena dok ih prosta brojčana nadmoć Romelove vojske ne savlada.
Tog petka ujutru, baš dok se pustinjska izmaglica razilazila, poručnik Barington je dvogledom pretraživao horizont i ugledao silne redove nemačkih tenkova.
„Sranje", promrsio je. Zgrabio je poljski telefon u istom trenutku kad je topovska granata pogodila zgradu koju je sa svojim ljudima izabrao za osmatračnicu. Fišer se javio. „Prema nama ide četrdeset možda i pedeset tenkova", izvestio je Džajls, „i čini mi se ceo pešadijski puk kao podrška. Tražim dozvolu da se s ljudima povučem na bezbedniji položaj gde ćemo moći da se pregrupišemo i zauzmemo borbeni poredak."
„Ostanite na položaju", odgovori Fišer. „Kad neprijatelj bude u dometu, otvorite vatru."
„Da otvorimo vatru?", upita Džajls. „Čime, lukovima i strelama? Ovo nije Aženkur, Fišeru. Imam jedva sto ljudi suočenih s tenkovskim pukom a nemamo ništa osim pušaka za odbranu. Za ime boga, Fišeru, dozvoli da uradim ono što je najbolje za moje ljude."
„Ostani na položaju", ponovi Fišer, „i otvori vatru kad neprijatelj bude u dometu. To je naređenje."
Džajls tresnu slušalicu.
„Iz samo njemu znanog razloga, taj čovek ne želi da preživite", reče Bejts. „Trebalo je da me pustite da ga ubijem."
Još jedna tenkovska granata pogodi zgradu. Delovi zida i krhotine počeše da se ruše oko njih. Džajlsu više nije bio potreban dvogled da vidi koliko tenkova ide na njih i da shvati kako će mu se život završiti za nekoliko trenutaka.
„Nišani!" Odjednom pomisli na Sebastijana, koji će naslediti porodičnu titulu. Ako dečak bude upola dobar kao Hari, dinastija Barington neće morati da brine za svoju budućnost.
Sledeća granata pogodi zgradu iza njih. Džajls je jasno video kako mu nemački vojnik uzvraća pogled iz kupole tenka. „Pucaj!"
Kad je zgrada počela da se ruši oko njega, Džajls je pomislio na Emu, Grejs, svog oca, majku, dede i... Sledeća granata srušila je čitavo zdanje. Džajls je podigao pogled i video veliki komad zidne konstrukcije kako pada, pada, pada. Skočio je na Bejtsa, koji je i dalje pucao na jedan tenk što je napredovao prema njima.
Poslednje što je video bilo je kako Hari pliva na bezbedno.

EMA BARINGTON
1941




18.


Ema je sedela sama u svojoj hotelskoj sobi. Pročitala je Zatvorenikov dnevnik od korice do korice. Nije znala ko je Maks Lojd, ali u jedno je bila sigurna: on nije napisao knjigu.
Samo je jedan čovek mogao da je napiše. Prepoznala je brojne poznate fraze, a Lojd se nije čak ni potrudio da promeni imena, naravno, ukoliko nema devojku po imenu Ema koju i dalje ludo voli.
Ema je okrenula poslednju stranicu tik pred ponoć i odlučila da telefonira nekome ko je još uvek na poslu.
„Samo još jedna usluga", zamolila je kad se javio.
„Da čujem", odgovorio je.
„Treba mi ime socijalnog radnika za praćenje lica uslovno puštenih na slobodu a koji je zadužen za Maksa Lojda."
„Pisca Maksa Lojda?"
„Glavom i bradom."
„Neću ni da pitam zašto."
Ponovo je počela da čita knjigu, praveći beleške na marginama, ali zaspala je mnogo pre nego što je novi zamenik bibliotekara preuzeo dužnost. Probudila se oko pet ujutru i nije prestala da čita sve dok stražar nije ušao u biblioteku i rekao: „Lojde, traži te upravnik. “
Ema je dugo ostala u kadi da se opusti. Pomislila je kako su svi podaci do kojih se toliko trudila da dođe bili dostupni za dolar i po u svakoj knjižari.
Pošto se obukla, sišla je na doručak i uzela primerak Njujork tajmsa. Iznenadila se kad je videla prikaz Zatvorenikovog dnevnika.


Trebalo bi da budemo zahvalni gospodinu Lojdu što nam je predočio šta se danas dešava u našim zatvorima. Lojd je nadaren pisac, istinski darovit i moramo se nadati da neće ispuštati olovku iz ruke pošto je pušten na slobodu.


Nikad nije ni uzeo olovku, pomislila je ogorčeno dok je potpisivala račun.
Pre nego što se vratila u sobu, zamolila je recepcionerku da joj preporuči dobar restoran blizu knjižare Dabldej.
„Braseri, gospođo. Prvoklasan je. Hoćete li da vam rezervišem sto?"
„Da, molim vas", odgovorila je. „Volela bih sto za jednu osobu za ručak i sto za dvoje uveče."
Recepcionerka je brzo shvatila da je dama iz Engleske puna iznenađenja.
Ema se vratila u sobu i smestila da još jednom pročita dnevnik. Zbunilo ju je što priča počinje Harijevim dolaskom u Lavenam, iako nekoliko natuknica raštrkanih po knjizi ukazuje na to da je zapisao i prethodna iskustva. No izdavač i čitaoci svakako ih nisu videli. U stvari, to ju je uverilo da mora postojati još jedna beležnica, u kojoj nije opisano samo Harijevo hapšenje i suđenje već u kojoj je možda objašnjeno i zašto je prošao kroz to iskustvo s obzirom na to da je advokat ugledan kao gospodin Dželks morao znati da on nije Tom Bredšo.
Nakon što je i treći put pročitala obeležene stranice, zaključila je kako joj je neophodna još jedna duga šetnja parkom. Dok je hodala Avenijom Leksington, svratila je u Blumingsdejls da naruči nešto. Uverili su je da će porudžbinu moći da preuzme do tri sata. U Bristolu bi čekala dve nedelje.
Dok je šetala parkom, jedna zamisao je počela da se oblikuje, ali morala je da se vrati u Dabldej i bolje pogleda raspored u knjižari pre nego što zamisao i zaokruži. Kad je ušla, osoblje se već spremalo za potpisivanje knjige. Sto i prostor odvojen konopcima jasno je pokazivao gde bi trebalo da se obrazuje red. Preko postera u izlogu nalazila se upadljiva crvena zastavica na kojoj je pisalo DANAS.
Ema je izabrala razmak između dva reda polica odakle će imati dobar pogled na Lojda dok bude potpisivao. Posmatraće svoj plen dok mu postavlja zamku.
Izašla je iz knjižare tik pre jedan i prešla Petu aveniju do Braserija. Konobar ju je odveo do stola koji nijedan njen deda ne bi smatrao prikladnim. Međutim, kao što joj je rečeno, obrok je bio vrhunski. Kad je dobila račun, duboko je udahnula i ostavila veliku napojnicu.
„Rezervisala sam sto za večeras", rekla je konobaru. „Je li moguće da sto bude u separeu?" Konobar se kolebao sve dok Ema nije izvadila novčanicu od jednog dolara, što je otklonilo svaku sumnju. Počinjala je da shvata kako se stvari rešavaju u Americi.
„Kako se zovete?", pitala je dok mu je pružala novčanicu.
„Džimi", odgovorio je.
„Još nešto, Džimi."
„Izvolite, gospođo."
„Mogu li da zadržim jedan jelovnik?"
„Naravno, gospođo."
Na putu do hotela svratila je u Blumingdejl i podigla svoju porudžbinu. Osmehnula se kad joj je prodavač pokazao uzorak posetnice. „Nadam se da ste zadovoljni, gospođo."
„Ne može biti bolje", odgovorila je Ema. U sobi je iznova pregledala pitanja koja je pripremila. Pošto je izabrala najbolji redosled, uredno ih je zapisala na poleđini jelovnika. Iscrpljena, legla je na krevet i utonula u dubok san.
Probudila ju je uporna zvonjava telefona. Napolju se već smrkavalo. Pogledala je na sat: 17:10.
„Prokletstvo", promrmljala je dok je podizala slušalicu.
„Znam taj osećaj", reče glas s druge strane, „mada bih izabrao reč od šest slova." Ema se nasmejala. „Ime koje tražite jeste Bret Elders... Niste saznali od mene."
„Hvala", odgovorila je Ema. „Trudiću se da vas više ne uznemiravam."
„Voleo bih da tako bude", odvrati inspektor i prekide vezu.
Ema je uredno napisala ime Bret Elders u gornjem desnom uglu jelovnika. Volela bi da se može istuširati i presvući, ali već kasni i ne sme da propusti susret.
Uzela je jelovnik i tri posetnice. Stavila ih je u tašnu, izjurila i strčala stepenicama, ne čekajući lift. Zaustavila je taksi i uskočila na zadnje sedište. „Dabldej na Petoj i to brzinski", rekla je.
Jao ne, pomislila je kad je taksi pojurio. Šta mi se dešava?


— o O o —



Ema je ušla u dupke punu knjižaru i zauzela izabrano mesto između knjiga o politici i religiji, odakle je mogla da posmatra Maksa Lojda na delu.
Razmetljivo je potpisivao knjige, uživajući u obožavanju ćitalaca. Ema je znala da bi Hari trebalo da sedi na njegovom mestu i prima pohvale. Zna li on uopšte da je njegov rad objavljen? Hoće li ona večeras saznati?
Ispostavilo se da nije morala da žuri jer je Lojd potpisivao svoj bestseler još jedan sat dok red nije počeo da se osipa. Sve duže je pisao posvete u nadi da će možda namamiti druge da stanu u red.
Dok je naširoko ćaskao s poslednjom mušterijom u redu, Ema je napustila osmatračnicu i pošla napred.
„A kako je vaša draga majka?“, pitala je žena srdačno.
„Veoma dobro, hvala“, odgovorio je Lojd. „Ne mora više da radi u hotelu pošto je moja knjiga postigla uspeh", dodao je.
Mušterija se osmehnula. „A smem li da pitam kako je Ema?“
„Venčaćemo se na jesen", rekao je Lojd pošto joj je potpisao primerak.
Stvarno?, pomisli Ema.
„O, baš mi je drago", kazala je žena. „Toliko je žrtvovala zbog vas. Prenesite joj moje pozdrave."
Zašto se ne okreneš i lično me ne pozdraviš - poželela je da kaže.
„Hoću, naravno", odgovorio je Lojd dok joj je vraćao knjigu i osmehivao se kao sa zadnje korice.
Ema je istupila i pružila mu posetnicu. Brzo ju je pročitao i osmeh se vratio.
„Kolega agent", rekao je i ustao da se pozdravi s njom.
Ema je prihvatila njegovu ispruženu ruku i nekako uspela da mu uzvrati osmeh. „Da, a nekoliko izdavača u Londonu zanima se za prava za vašu knjigu. Naravno, ukoliko ste već potpisali ugovor ili vas drugi agent zastupa u Engleskoj, neću vam oduzimati vreme.“
„Ne, ne, draga damo, veoma rado ću razmotriti vašu ponudu."
„U tom slučaju, možda biste mi se pridružili na večeri kako bismo porazgovarali?"
„Mislim da očekuju da večeram s njima", prošaputao je Lojd i mahnuo rukom prema osoblju knjižare.
„Šteta", odvrati Ema. „Sutra putujem u Los Anđeles da posetim Hemingveja."
„Onda ću morati da ih razočaram, zar ne? Siguran sam da će razumeti."
„Odlično. Možemo li onda da se nađemo u Braseriju kad završite potpisivanje?"
„Ne znam hoćete li tako brzo uspeti da nađete sto."
„Mislim da to neće biti teško", odgovorila je Ema pre nego što je poslednja mušterija istupila u nadi da će dobiti potpis. „Radujem se što ćemo se uskoro videti, gospodine Lojde."
„Zovite me Maks, molim vas."
Ema je izašla iz knjižare i prešla Petu aveniju do Braserija. Ovog puta nije čekala.
„Džimi", rekla je dok ju je konobar pratio do stola u separeu, „pridružiće mi se veoma važan klijent i želim da ovo bude veče koje neće zaboraviti."
„Uzdajte se u mene, gospođo", odgovorio je konobar kad je sela. Pošto je otišao, otvorila je tašnu, izvadila jelovnik i ponovo pregledala spisak pitanja. Kad je videla kako Džimi i Maks Lojd idu prema njoj, okrenula je jelovnik.
„Očigledno vas dobro znaju ovde", rekao je Lojd kad je seo naspram nje.
„Ovo mi je omiljeni restoran u Njujorku", odvratila je Ema i uzvratila mu osmeh.
„Hoćete li da popijete nešto, gospodine?"
„Menhetn s ledom."
„A za vas, gospođo?"
„Uobičajeno, Džimi."
Konobar se brzo udaljio. Emu je zanimalo šta će joj doneti. „Što ne bismo naručili pa prešli na posao?", predložila je.
„Zvuči dobro", složio se Lojd. „Mada znam tačno šta hoću", dodao je kad se konobar vratio i ispred njega spustio piće dok je Emi pružio čašu belog vina, pića koje je naručila uz ručak. Zadivila se.
„Džimi, spremni smo da naručimo." Konobar je klimnuo glavom i okrenuo se prema njenom gostu.
„Uzeću sočnu goveđu šniclu. Neka bude srednje pečena i nemojte štedeti na garnirungu."
„Naravno, gospodine." Okrenuo se prema Emi. „Šta vam večeras mogu ponuditi, gospođo?"
„Cezar salatu, molim vas, Džimi, ali s manje preliva."
Kad se konobar udaljio, ponovo je okrenula jelovnik iako nije morala da se podseća prvog pitanja. „Dnevnik pokriva samo osamnaest meseci vašeg tamnovanja", počela je. „Ali služili ste više od dve godine te se nadam da možemo očekivati novu knjigu."
„I dalje imam beležnicu punu materijala", odgovorio je Lojd, koji se tek tad opustio. „Razmišljao sam o tome da ubacim neke neobične događaje koje sam doživeo u roman koji nameravam da napišem."
Zato što će svaki izdavač shvatiti da niste pisac ove knjige ako to napišete kao dnevnik, poželela je da kaže.
Somelije se stvorio pored Lojda kao prizvan prizorom prazne čaše.
„Hoćete U da pogledate vinsku kartu, gospodine? Možda nešto što se slaže uz šniclu?"
„Dobra ideja", složio se Lojd i otvorio debelu vinsku kartu u kožnom povezu kao da je domaćin. Prešao je prstom niz dugačak spisak burgundaca i zaustavio se pri kraju. „Mislim da ću bocu pod brojem trideset sedam."
„Odličan izbor, gospodine."
Ema je pretpostavila kako to znači da nije jeftino. Ali ovo nije trenutak da se cifra zbog cene.
„A kakav je podlac Hesler ispao", nastavila je, bacivši pogled na drugo pitanje. „Mislila sam da takvi ljudi postoje samo u šund romanima ili drugorazrednim filmovima."
„Ne, on je stvaran čovek. Ali udesio sam da ga premeste u drugi zatvor, sećate li se?"
„Sećam se", rekla je Ema. Utom se ispred njenog gosta pojavila velika šnicla, a cezar salata ispred nje. Lojd je podigao nož i viljušku, očigledno spreman za izazov.
„I, recite mi, kakvu ponudu imate u vidu?"
„Ponudu kojom ćete dobiti tačno onoliko koliko vredite i ni peni više", odgovorila je promenivši ton. Lojd se zbunio i spustio nož i viljušku, čekajući da Ema nastavi. „Potpuno sam svesna toga, gospodine Lojde, da niste napisali nijednu reč Zatvorenikovog dnevnika osim što ste piščevo ime zamenili svojim." Lojd je krenuo da nešto zausti, ali Ema je nastavila pre nego što je stigao da progovori: „Ako ste toliko glupi da se i dalje pretvarate kako ste napisali tu knjigu, ujutru ću posetiti gospodina Breta Eldersa, vašeg socijalnog radnika. A nećemo razgovarati o vašoj rehabilitaciji."
Somelije se vratio, otvorio bocu i čekao da mu kažu ko će probati vino. Lojd je zurio u Emu kao zec obasjan farovima te je blago klimnula glavom. Dugo je vrtela vino po čaši pre nego što je otpila gutljaj.
„Odlično", rekla je naposletku. „Posebno mi se dopada trideset sedam." Somelije se blago naklonio, natočio im vino i pošao u potragu za novom žrtvom.
„Ne možete dokazati da nisam napisao dnevnik", odvratio je Lojd prkosno.
„Mogu zato što predstavljam čoveka koji ga je napisao", odgovorila je Ema. Otpila je gutljaj vina pre nego što je dodala: „Toma Bredšoa, zamenika bibliotekara." Lojd je klonuo na stolici i utonuo u natmurenu ćutnju. „Zato ću vam predočiti svoju ponudu, gospodine Lojde. Ali istovremeno vam mora biti jasno da nema mesta pregovorima ukoliko, naravno, ne želite da se vratite u zatvor zbog prevare, ali i zbog krađe. Ako završite u Pirpontu, imam utisak da će vas gospodin Hesler rado ispratiti do ćelije jer nije lepo opisan u knjizi."
Lojd nije izgledao kao da mu se ta zamisao dopada.
Ema je otpila još jedan gutljaj vina pre nego što je nastavila: „Gospodin Bredšo je velikodušno pristao da vam dozvoli da nastavite farsu da ste vi napisali dnevnik i čak neće očekivati da mu vratite predujam koji ste dobili, a uostalom mislim da ste ga već potrošili." Lojd je stisnuo usne. „Međutim, želi da vam stavi do znanja da će, ako budete toliko glupi da pokušate da prodate prava u bilo kojoj drugoj zemlji, protiv vas i vašeg izdavača biti podignuta optužnica za krađu autorskih prava. Je li to jasno?"
„Jeste", promrmljao je Lojd, stežući rukonaslone.
„Dobro. Onda je to rešeno", zaključila je Ema, otpila još jedan gutljaj pa dodala:
„Svakako ćete se složiti, gospodine Lojde, da nema svrhe da dalje razgovaramo te je možda vreme da krenete."
Lojd je oklevao.
„Sastaćemo se ponovo sutra u deset ujutru u Volstritu broj četrdeset devet."
„Volstrit broj četrdeset devet?"
„U kancelariji gospodina Seftona Dželksa, advokata Toma Bredšoa."
„Dakle, Dželks stoji iza svega ovoga. Pa to objašnjava sve.“ Ema nije znala šta time hoće da kaže, ali je nastavila: „Ponećete sve beležnice sa sobom i predati mi ih. Zakasnite li jedan minut, naložiću gospodinu Dželksu da pozove vašeg socijalnog radnika i ispriča mu šta ste radili otkako ste izašli iz Lavenama. Jedno je ukrasti zaradu svom klijentu, ali tvrditi da ste vi napisah njegovu knjigu...“ Lojd je i dalje stezao rukonaslone, ali nije rekao ništa. „Možete sad da idete, gospodine Lojde. Radujem se susretu u Volstritubroj četrdeset devet sutra u deset. Nemojte kasniti ukoliko ne želite da vaš sledeći sastanak bude s gospodinom Eldersom."
Lojd je nesigurno ustao i polako izašao iz restorana, nagnavši nekoliko gostiju da se zapita je li pijan. Konobar mu je pridržao vrata pa požurio do Eminog stola. Videvši netaknutu šniclu i punu čašu vina, zabrinuto je pitao: „Nadam se da je sve proteklo kako treba, gospođice Barington?"
„Nije moglo biti bolje, Džimi“, odgovorila je i natočila sebi još jednu čašu vina.

19.


Kad se Ema vratila u hotelsku sobu, pogledala je poleđinu jelovnika i obradovala se kad je videla da je pokrila gotovo sva pitanja. Pomislila je kako je njen zahtev da joj preda beležnice u predvorju Volstrita broj četrdeset devet bio nadahnut jer je ostavio maglovit utisak da je Dželks njen advokat, što bi nasmrt preplašilo i potpuno nedužnog čoveka. Međutim, i dalje su je zbunjivale reči koje su izletele Lojdu: Dakle, Dželks stoji iza svega ovoga. To sve objašnjava. Isključila je lampu i čvrsto spavala prvi put otkako je napustila Englesku.
Ujutru je sledila gotovo isti obrazac kao i prethodnih dana. Pošto je doručkovala na miru, samo u društvu Njujork tajmsa, izašla je iz hotela i taksijem se odvezla do Volstrita. Nameravala je da dođe nekoliko minuta ranije, a taksista ju je i ostavio ispred zgrade u 9.51. Dok mu je pružala četvrt dolara, laknulo joj je što se njen boravak u Njujorku bliži kraju; ispao je daleko skuplji nego što je očekivala. Tome su doprinela i dva obroka u Braseriju, boca vina od pet dolara i napojnice.
Međutim, nije sumnjala da se putovanje isplatilo. Ne samo zato što su fotografije napravljene na Kanzaskoj zvezdi potvrdile njeno uverenje da je Hari živ i da je iz samo njemu znanih razloga preuzeo identitet Toma Bredšoa. Kad se dokopa nestalih beležnica, razotkriće se ostatak tajne i svakako će moći da ubedi inspektora Kolovskog da bi Harija trebalo osloboditi.
Ne namerava da se vrati u Englesku bez njega.
Ema se pridružila stampedu kancelarijskih radnika koji su ulazili u zgradu. Svi su pošli prema najbližem liftu, ali nije krenula za njima. Zauzela je strateško mesto između prijemnice i dvanaest liftova, što joj je pružalo nesmetan pogled na svakoga ko uđe u zgradu.
Pogledala je na sat: 9:54. Ni traga Lojdu. Ponovo je pogledala u 9:57, 9:58, 9:59 i 10:00. Mora da se zaglavio u saobraćaju. 10:02: zadržala je pogled delić sekunde na svima koji su ušli. 10.04: da joj nije promakao? 10:06: pogledala je prema prijemnici; i dalje ga nema. 10:08: pokušala je da zaustavi priliv zlokobnih misli. 10:11: je li prozreo njenu obmanu? 10:14, hoće li njen sledeći sastanak morati da bude s gospodinom Bretom Eldersom? 10:17, koliko je još spremna da ostane? 10:21, glas iza nje je rekao: „Dobro jutro, gospođice Barington."
Ema se brzo okrenula i zagledala u Samjuela Anskota, koji joj je učtivo rekao: „Gospodin Dželks pita da li biste bili ljubazni da mu se pridružite u njegovoj kancelariji."
Bez ijedne reći Anskot se okrenuo i pošao prema liftu koji je čekao. Ema je jedva uspela da uđe pre nego što su se vrata zatvorila.
Razgovor nije dolazio u obzir dok je dupke pun lift polako i s prekidima putovao do dvadeset drugog sprata, gde je Anskot izašao i poveo Emu dugačkim hodnikom s oplatom od hrastovine, debelim tepihom i portretima bivših starijih partnera i njihovih kolega u upravnom odboru, što je odavalo utisak čestitosti, integriteta i pristojnosti.
Ema je htela da ispita Anskota pre nego što upozna Dželksa, ali on je bio nekoliko koraka ispred nje. Kad je stigao do vrata na kraju hodnika, pokucao je i otvorio ih ne čekajući odgovor. Stao je u stranu da je propusti pa zatvorio vrata, ali im se nije pridružio.
Maks Lojd je sedeo u udobnoj stolici visokog naslona pored prozora. Pušio je cigaretu i uputio joj isti osmeh kao kad su se upoznali u Dabldeju.
Okrenula se prema visokom, otmeno odevenom muškarcu koji je polako ustao iza radnog stola. Ni nagoveštaj osmeha niti natuknica da bi trebalo da se rukuju. Iza njega je bio stakleni zid, iza koga su neboderi stremili ka nebu, odajući nesputanu moć.
„Lepo od vas što ste nam se pridružili, gospođice Barington", rekao je. „Sedite, molim vas.“
Ema je sela u kožnu naslonjaču toliku duboku da je umalo nije progutala. Primetila je hrpu beležnica na radnom stolu starijeg partnera.
„Ja sam Sefton Dželks", počeo je, „i imam čast da zastupam uvaženog i proslavljenog pisca, gospodina Maksa Lojda. Moj klijent me je posetio nešto ranije i ispričao mu kako ga je potražila osoba koja se predstavila kao književni agent iz Londona i optužila ga, klevetnički ga optužila da on nije pisac Zatvorenikovog dnevnika, koji je potpisao. Možda će vas zanimati, gospođice Barington", nastavio je Dželks, „da imam originalni rukopis i da je svaka reč napisana rukopisom gospodina Lojda." Odlučno je spustio stisnutu pesnicu na beležnice i dozvolio sebi nagoveštaj osmeha.
„Mogu li da pogledam jednu beležnicu?", upita Ema.
„Naravno", odgovori Dželks, skide beležnicu s vrha gomile i pruži joj je.
Ema ju je otvorila i počela da čita. Odmah je primetila da nije napisana Harijevim odlučnim rukopisom. Ali to jeste bio Harijev glas. Vratila je beležnicu Dželksu, koji ju je vratio na vrh hrpe. „Mogu li pogledati i ostale?"
„Ne možete. Dokazali smo svoje, gospođice Barington", odvratio je Dželks. „A moj klijent će iskoristiti svaki pravni lek koji zakon nudi ako budete toliko budalasti da ponovite klevete." Ema nije skidala pogled s hrpe beležnica dok je Dželks nastavljao punom parom: „Smatrao sam prikladnim i da porazgovaram s gospodinom Eldersom kako bih ga upozorio da ćete možda stupiti u vezu s njim i obavestio ga da će ga nesumnjivo zvati kao svedoka ako pristane da se vidi s vama a slučaj završi na sudu. Kad je bolje razmislio, gospodin Elders je zaključio kako je najbolje da izbegne susret s vama. Pametan čovek."
Ema je i dalje gledala hrpu beležnica.
„Gospođice Barington, nije mi mnogo trebalo da saznam kako ste unuka lorda Harvija i ser Voltera Baringtona, što objašnjava vaše neprikladno samopouzdanje prilikom poslovanja s Amerikancima. Ako i dalje nameravate da se predstavljate kao književni agent, dozvolite da vam dam besplatan savet, koji je opštepoznat. Ernest Hemingvej je napustio Ameriku kako bi živeo na Kubi 1939...“
„Veoma velikodušno od vas, gospodine Dželkse", prekinula ga je Ema. „Dozvolite da vam uzvratim besplatnim savetom. Nedvosmisleno znam da je Hari Klifton", Dželks je zaškiljio, „napisao Zatvorenikov dnevnik a ne vaš klijent. Ako ste toliko glupi, gospodine Dželkse, da me optužite za klevetu, možda ćete se sami naći na sudu gde ćete morati da objasnite zašto niste odbranili klijenta od optužbe za ubistvo iako ste znali da on nije poručnik Tom Bredšo.“
Dželks je mahnito pritiskao dugme ispod stola. Ema je ustala, ljupko se osmehnula obojici i izašla bez reči. Brzo je išla hodnikom prema liftu kad su pored nje užurbano prošli gospodin Anskot i jedan radnik obezbeđenja. Bar je izbegla poniženje da je izbace iz kancelarije.
Kad je ušla u lift, rukovalac liftom ju je pitao: „Koji sprat, gospođice?"
„Prizemlje, molim vas.“
Momak se nasmejao. „Mora da ste Engleskinja."
„Otkud vam to?"
„U Americi prizemlje zovemo prvi sprat."
„Naravno", odvratila je Ema i osmehnula mu se dok je izlazila iz lifta. Prošla je predvorjem, gurnula obrtna vrata pa strčala stepenicama na pločnik Znala je šta sad mora da radi. Ostala je samo još jedna osoba kojoj se može obratiti. Na kraju krajeva, sestra lorda Harvija mora biti opasan saveznik. Ili se može ispostaviti da je baba-tetka Filis bliska prijateljica Seftona Dželksa i u tom slučaju će se Ema prvim brodom vratiti u Englesku.
Zaustavila je taksi. Gotovo je morala da viče kako bi nadjačala radio.
„Ugao Šezdeset četvrte i Park avenije", rekla je, smišljajući kako da objasni baki zašto je nije ranije posetila. Nagla se i zamolila bi taksistu da utiša radio da nije čula reči: „Predsednik Ruzvelt će se obratiti narodu u pola jedan po istočnom vremenu."

DŽAJLS BARINGTON
1941-1942




20.


Džajls je prvo ugledao svoju desnu nogu u gipsu, podignutu i zakačenu za kotur. Maglovito se sećao dugog putovanja i bola koji je postao gotovo nepodnošljiv te je mislio kako će umreti mnogo pre nego što stigne u bolnicu. A operaciju nikad neće zaboraviti. Kako bi i mogao kad je nestalo anestetika pre nego što je doktor napravio prvi rez?
Veoma polako je okrenuo glavu nalevo i video prozor s tri rešetke. Potom je okrenuo glavu udesno i tad ga je ugledao.
„Ne, ne ti“, rekao je. „Načas sam pomislio da sam pobegao i otišao u raj.“
„Nisi još“, odgovorio je Bejts. „Prvo moraš da prođeš krug u čistilištu.“
„Koliko će trajati?"
„Bar dok ti noga ne zaceli, a možda i duže."
„Jesmo li u Engleskoj?", pitao je pun nade.
„Voleo bih da jesmo", odgovori Bejts. „U Nemačkoj smo, u logoru za ratne zarobljenike u Vajnsbergu, gde smo svi završili pošto su nas zarobili."
Džajls je pokušao da sedne, ali uspeo je samo da podigne glavu s jastuka; dovoljno da na zidu vidi kako mu Adolf Hitler upućuje nacistički pozdrav s uramljene slike.
„Koliko je naših momaka preživelo?"
„Samo šačica. Momci su doslovno shvatili pukovnikove reči: ’Svi ćemo pre žrtvovati svoj život nego dozvoliti da Romel uzme apartman u hotelu Mažestik.’“
„Je li još neko iz našeg voda preživeo?“
„Ti, ja i...“
„Nemoj mi reći da je Fišer ovde.“
„Nije. Da su ga poslali u Vajsnberg, tražio bih da me prebace u Koldic.“
Džajls je nepomično ležao i zurio u tavanicu. „I, kako ćemo da pobegnemo?"
„Pitao sam se koliko će proći dok to ne pitaš.“
„I kako glasi odgovor?“
„Nema šanse dok ti je noga u gipsu. Čak ni tad neće biti lako, ali imam plan."
„Naravno da imaš."
„Plan nije problem", nastavi Bejts. „Problem je odbor za bekstvo. On uređuje listu čekanja, a ti si na kraju reda."
„Kako da dospem na početak?"
„To je kao bilo koji red u Engleskoj. Samo moraš da čekaš svoj red... osim ukoliko...”
„Ukoliko?"
„Ukoliko zapovednik brigade Ternbul, viši oficir, ne zaključi kako postoji dobar razlog da te pomeri ka početku reda."
„Kakav bi to razlog mogao biti?"
„Prednost je ako tečno govoriš nemački."
„Naučio sam ponešto u kadetskom puku. Voleo bih da sam obraćao više pažnje."
„Pa, drže časove dvaput dnevno i nekome pametnom kao što si ti neće biti teško da ga nauči. Nažalost, čak je i taj spisak prilično dugačak."
„Pa šta još mogu da uradim da brže projurim kroz red?"
„Nađi pravi posao. Tako sam se pomerio za tri mesta prošlog meseca."
„Kako si to uspeo?"
„Kad su Švabe otkrile da sam kasapin, ponudile su mi posao u oficirskoj menzi. Rekao sam im da odjebu, izvinite na izrazu, ali zapovednik brigade je zahtevao da prihvatim mesto."
„Zašto bi hteo da radiš za Nemce?"
„Zato što povremeno mogu da ukradem nešto hrane iz kuhinje, ali još je važnije što pokupim poneki podatak koji je koristan odboru za bekstvo. Zato sam blizu početka reda, a ti si još na začelju. Moraćeš da staneš na obe noge ako se i dalje nadaš da ćeš stići u kupatilo pre mene."
„Imaš li ikakvu predstavu kad ću to moći?"
„Zatvorski doktor kaže da će proći bar još jedan mesec, verovatno šest nedelja, pre nego što skine gips."
Džajls se namestio na jastuku. „Ali čak i kad prohodam, kako mogu da se nadam poslu u oficirskoj menzi? Za razliku od tebe, nemam prave kvalifikacije."
„Imaš", uveri ga Bejts. „U stvari, možeš da prođeš bolje od mene i zaposliš se u komandantovoj trpezariji zato što znam da traži konobara koji služi vino."
„A otkud ti ideja da sam stručan za to?" Džajls nije pokušao da sakrije sarkazam u glasu.
„Ako se dobro sećam, u Manor hausu ste imali batlera po imenu Dženkins."
„I dalje radi tamo, ali teško da me to čini stručnim...“
„A tvoj deda lord Harvi trguje vinom. Iskreno, ti si više nego stručan."
„Pa šta predlažeš?“
„Kad izađeš odavde, nateraće te da popuniš radni formular u kome ćeš navesti prethodno zaposlenje. Već sam im rekao da si služio vino u hotelu Grand u Bristolu.“
„Hvala. Ali odmah će shvatiti...“
„Veruj mi, neće imati pojma. Samo treba da usavršiš nemački i pokušaš da se setiš šta je Dženkins radio. A onda ćemo začas dospeti na početak reda ako smislimo pristojan plan koji ćemo izložiti odboru za bekstvo. Ali pazi, postoji začkoljica."
„Mora da postoji čim si ti umešan."
„Ipak, našao sam način da joj doskočim."
„Kakva je začkoljica?"
„Ne možeš da radiš za Švabe ako ideš na časove nemačkog zato što nisu toliko glupi. Oni prave spiskove svih koji pohađaju časove zato što ne žele da neko prisluškuje njihove privatne razgovore."
„Kažeš da si našao način da doskočimo tome?"
„Moraćeš da radiš ono što svi buržuji rade kako bi bili ispred ljudi kao što sam ja. Da uzimaš privatne časove. Čak sam ti našao i profesora; momka koji je predavao nemački u osnovnoj školi u Solihalu. Samo ćeš teško razumeti njegov engleski." Džajls se nasmejao. „A budući da ćeš biti zatvoren ovde još šest nedelja i nemaš pametnija posla, možeš odmah početi. Naći ćeš nemačko-engleski rečnik pod jastukom."
„Dužnik sam ti, Teri", rekao je Džajls i uhvatio prijatelja za ruku.
„Nisi. Ja tebi dugujem, zar ne? Spasao si mi život."

21.


Kad su Džajlsa pet nedelja kasnije pustili iz bolnice, znao je hiljadu nemačkih reči, ali nije popravio izgovor.
Proveo je beskrajne sate u krevetu pokušavajući da se seti kako je Dženkins radio svoj posao. Vežbao je da kaže „Dobro jutro, gospodine" uz pokorno klimanje glavom i „Da li biste probali ovo vino, pukovniče?" dok je sipao vodu iz bokala u bocu za uzorke.
„Uvek budi pokoran, nikad ne prekidaj razgovor i ne progovaraj dok ti se neko ne obrati", podsetio ga je Bejts. „U stvari, radi suprotno od svega što si uvek radio."
Džajls je poželeo da ga udari, ali je znao da je u pravu.
Iako je Bejts mogao da posećuje Džajlsa samo dvaput nedeljno po pola sata, koristio je svaki trenutak da ga obaveštava o svakodnevnim dešavanjima u komandantovoj ličnoj trpezariji. Podučio ga je imenima i činovima svih oficira, tome šta najviše vole i ne vole i upozorio ga da major Miler iz SS-a, zadužen za bezbednost logora, nije gospodin i da svakako ne pada na šarm, pogotovo ne na šarm stare škole.
Drugi posetilac je bio zapovednik brigade Tembul, koji je sa zanimanjem saslušao šta Džajls namerava kad se premesti iz bolnice u logor. Otišao je zadivljen i vratio se nakon nekoliko dana da izloži nekoliko svojih zamisli.
„Odbor za bekstvo nimalo ne sumnja u to da vam Švabe neće dozvoliti da radite u komandantovoj ličnoj trpezariji ako pomisle da ste oficir", rekao je Džajlsu. „Da bi vaš naum imao ikakvog izgleda za uspeh, morate biti redov. Pošto je Bejts jedini koji je služio pod vašom komandom, on je i jedini koji će morati da ćuti."
„Uradiće ono što mu kažem", odgovorio je Džajls.
„Više ne mora", upozorio ga je zapovednik brigade.


— o O o —



Kad je Džajls napokon izašao iz bolnice i prešao u logor, iznenadio se koliko je život disciplinovan, pogotovo za redove.
To je probudilo uspomene na dane u dartmurskom logoru za obuku Ipr - noge na podu svakog jutra u šest i stariji vodnik koji se prema njemu sigurno nije ponašao kao prema oficiru.
Bejts je i dalje svakog jutra stizao u kupatilo i na doručak pre njega. Puna smotra održavala se na terenu u sedam i svi su salutirali zapovedniku brigade. Kad bi stariji vodnik dreknuo: „Smotra završena!", svi bi bili zaokupljeni mahnitim radom do kraja dana.
Džajls nije nijednom propustio da istrči obaveznih osam kilometara - dvadeset pet puta po obodu logora - ili sat vremena tihog razgovora na nemačkom s privatnim učiteljem u klozetu.
Uskoro je shvatio da logor za ratne zarobljenike u Vajnsbergu ima mnogo zajedničkog s barakama Ipra: hladan, čemeran i jalov teren, desetine baraka s drvenim ležajima, dušeci ispunjeni konjskom dlakom i nikakvo grejanje osim sunca, koje je, kao i Crveni krst, retko posećivalo Vajnsberg. Imali su i starijeg vodnika koji je neumorno ponavljao kako je Džajls beskorisna budala.
Kao i u Dartmuru, visoka žičana ograda okružuje logor i postoji samo jedan ulaz. No nevolja je u tome što nema vikend-dopusta, a stražari, naoružani puškama, svakako ne bi salutirali dok prolazite kroz kapiju u žutom MG-u.
U radni formular se upisao kao redov Džajls Barington, a kao prethodno zanimanje naveo je somelije.
„Kako to zovemo kod kuće, dođavola?", upita Bejts.
„Konobar koji služi vino", odgovori Džajls nadmeno.
„Zašto onda to i ne kažeš, kog đavola?" Bejts je iscepao formular. „Osim ako se ne nadaš poslu u Ricu, naravno. Moraćeš da popuniš drugi", dodao je ogorčeno.
Pošto je Džajls predao drugi formular, nestrpljivo je čekao da ga neko pozove u komandantovu kancelariju. Iskoristio je beskrajne sate da ostane krepak telom i duhom. Mens sana in corpore sano jedino je čega se sećao od latinskog iz školskih dana.
Bejts ga je obaveštavao šta se dešava s druge strane ograde i čak je povremeno uspevao da prokrijumčari poneki krompir ih koricu hleba, a jednom prilikom polovinu pomorandže.
„Ne smem da preterujem", objasnio je. „Poslednje što mi treba jeste da izgubim posao."


— o O o —



Prošlo je oko mesec dana dok ih nisu pozvali pred odbor za bekstvo da izlože plan Bejts-Barington, koji je brzo postao poznat pod nazivom „plan BB“ 3 - noćenje u Vajnsbergu, doručak u Cirihu.
Njihovo tajno izlaganje je dobro prošlo i odbor se složio da ih pomeri nekoliko mesta na lestvici, ali niko još nije predložio da se popnu na početak. Štaviše, zapovednik brigade im je otvoreno rekao da ne uznemiravaju odbor sve dok se redov Barington ne zaposli u komandantovoj trpezariji.
„Zašto im toliko treba, Teri?“, pitao je Džajls kad su napustili sastanak.
Kaplar Bejts se široko osmehnuo. „Ne smeta mi da me zoveš Teri“, odgovorio je, „odnosno kad smo sami, ali nikad pred ljudima, jasno?", dodao je, prilično dobro podražavajući Fišera.
Džajls ga odalami po ruci.
„To je prekršaj za vojni sud“, podseti ga Bejts, „napad redova na podoficira."
Džajls ga ponovo tresnu. „A sad mi odgovori na pitanje."
„Na ovom mestu ništa ne ide brzo. Moraćeš da budeš strpljiv, Džajlse."
„Ne možeš me zvati Džajls sve dok ne budemo doručkovali u Cirihu."
„Dogovoreno, ako ćeš ti da platiš."
Sve se promenilo onog dana kad je komandant logora morao da priredi ručak za zvaničnike Crvenog krsta jer mu je bio potreban još jedan konobar.


— o O o —



„Ne zaboravi da si redov", podsetio ga je Bejts pre nego što su Džajlsa odveli s druge strane ograde na razgovor s majorom Milerom. „Moraš pokušati da razmišljaš kao poslužitelj umesto kao neko ko je navikao da ga služe. Ako Miler posumnja, makar i na tren, da si oficir, obojica ćemo nadrljati i vratićeš se na kraj reda. Jamčim ti da nas zapovednik brigade nikad neće pozvati ni na ćaskanje. Zato se ponašaj kao sluga i ne dozvoli da nasluti kako razumeš i reč nemačkog. Razumeš?“
„Da, gospodine", odgovorio je.
Džajls se vratio nakon sat vremena, široko se osmehujući. „Dobio si posao?“, upita ga Bejts.
„Imao sam sreće", odgovori Džajls. „Razgovarao sam s komandantom umesto s Milerom. Sutra počinjem."
„I nije posumnjao da si oficir i gospodin?"
„Nije pošto sam mu rekao da sam tvoj prijatelj."


— o O o —



Pre nego što je poslužen ručak za predstavnike Crvenog krsta, Džajls je otvorio šest boca merloa kako bi malo disale. Kad su gosti posedali, natočio je centimetar vina u komandantovu čašu i čekao njegovo odobrenje. Nakon što je klimnuo glavom, poslužio je goste, točeći svakom zdesna. Zatim je prešao na oficire, po činu, pa se naposletku vratio do komandanta kao domaćina.
Za vreme obroka pobrinuo se da ničija čaša ne bude prazna, ali nikad nije služio nekoga dok je govorio. Baš kao i Dženkinsa, retko su ga viđali i nijednom ga nisu čuli. Sve je proteklo po planu iako je Džajls bio svestan toga da ga sumnjičav pogled majora Milera gotovo neprestano prati, čak i kad se trudio da se utopi u pozadinu.
Kad su ih kasnije vratili u logor, Bejts je rekao: „Komandant se zadivio."
„Zašto to kažeš?", Džajls je opipavao teren.
„Rekao je glavnom kuvaru da si sigurno radio za plemićku porodicu zato što te je, iako je jasno da potičeš iz niže klase, očigledno učio vrsni profesionalac."
„Hvala, Dženkinse", promrsi Džajls.
„A šta znači vrsni?"


— o O o —



Džajls se toliko izveštio u novom pozivu da je komandant logora zahtevao da ga služi čak i kad je jeo sam. To je omogućilo Džajlsu da proučava osobitosti u njegovom ponašanju, promene glasa, smeh, čak i blago mucanje.
Nekoliko nedelja kasnije redov Barington je dobio ključeve vinskog podruma i dozvoljeno mu je da bira vina koja će služiti uz večeru. A nakon nekoliko meseci Bejts je čuo kako komandant govori kuvaru da je Barington erstklassig.
Kad god je komandant priređivao večeru, Džajls je brzo procenjivao kome jezik može da se razveže stalnim dolivanjem u čašu i kako da postane nevidljiv kad bi se ti jezici odrešili. Prosleđivao je sve korisne podatke posilnom zapovednika brigade za vreme zajedničkog trčanja. Ti delići informacija uključivali su komandantovo prebivalište, činjenicu da je ušao u gradsko veće s trideset dve godine i da je izabran za gradonačelnika 1938. Ne vozi, ali bio je u Engleskoj tri-četiri puta pre rata i tečno govori engleski. Zauzvrat je saznao da su se on i Bejts popeli za još nekoliko mesta na merdevinama odbora za bekstvo.
Džajlsov glavni zadatak preko dana bio je da jedan sat ćaska sa svojim učiteljem. Nijednom nisu progovorili na engleskom i čovek iz Solihala je čak rekao zapovedniku brigade da redov Barington sve više zvuči kao komandant.


— o O o —



Dana trećeg decembra 1941. kaplar Bejts i redov Barington poslednji su put izneli svoj naum pred odborom za bekstvo. Zapovednik brigade i njegovi ljudi saslušali su „plan BB“ sa znatnim zanimanjem i složili se da ima mnogo bolje izglede za uspeh od većine nedovršenih predloga koje su čuli.
„Kad mislite da je najbolje sprovesti vaš plan?“, upita zapovednik brigade.
„Za Novu godinu, gospodine", odgovori Džajls bez oklevanja. „Svi oficiri će doći na večeru kod komandanta i tu će dočekati Novu godinu."
„A pošto će redov Barington točiti piće", dodade Bejts, „neće ostati mnogo treznih kad otkuca ponoć."
„Osim Milera", podseti ga zapovednik brigade, „koji ne pije."
„Istina, ali nikad ne propušta da nazdravi otadžbini, Fireru i Trećem rajhu. Ako tome dodate Novu godinu i njegovog domaćina, čini mi se da će biti prilično pospan kad ga budu vozili kući."
„U koliko sati te uglavnom vraćaju u logor kad komandant priređuju večeru?", upita jedan mlad poručnik koji se nedavno pridružio odboru.
„Oko jedanaest", odgovori Bejts, „ali sad neće pre ponoći zbog Nove godine."
„Gospodo, ne zaboravite", umeša se Džajls, „da imam ključeve vinskog podruma pa mogu da se postaram da nekoliko boca nađe put do stražarske kućice tokom večeri. Ne želimo da oni propuste proslavu."
„To sve zvuči veoma dobro", reče jedan komandant vazdušnog puka koji je retko progovarao, „ali kako mislite da se provučete pored stražara?"
„Tako što ću se izvesti kroz kapiju u komandantovom automobilu", odgovori Džajls. „On je uvek dobar domaćin i nikad ne odlazi pre poslednjeg gosta, što će nam dati prednost od bar dva sata."
„Čak i ako uspeš da ukradeš njegov automobil", odvrati zapovednik brigade, „stražari će, bez obzira na to koliko pijani bili, ipak videti razliku između konobara koji služi vino i svog komandanta. “
„Neće ako nosim njegov kaput, šešir, šal i rukavice i držim njegov štap“, reče Džajls.
Mladi poručnik očigledno nije bio uveren. „A uključuje li tvoj plan da ti komandant pokorno preda svu svoju odeću, redove Baringtone? “
„Ne, gospodine“, odgovori Džajls oficiru s nižim činom od njega. „Komandant uvek ostavlja kaput, šešir i rukavice u garderobi. “
„Ali šta je s Bejtsom? “, upita isti oficir. „Primetiće ga na kilometar. “
„Neće ako budem u prtljažniku“, odvrati Bejts.
„A šta je s komandantovim vozačem? Moramo pretpostaviti da će on biti potpuno trezan”, istaknu zapovednik brigade.
„Radimo na tome“, uveri ga Džajls.
„Ako uspeš da prevaziđeš problem s vozačem i prođeš pored stražara, koliko ima do švajcarske granice? “ Ponovo mladi poručnik.
„Sto sedamdeset i tri kilometra“, odgovori Bejts. „Ako vozimo brzinom od sto kilometara na sat, stići ćemo do granice za nešto manje od dva sata. “
„Pod pretpostavkom da nema zadržavanja na putu. “
„Nijedan plan bekstva ne može biti potpuno siguran“, umeša se zapovednik brigade. „Na kraju se sve svodi na to kako se snađete u nepredviđenim okolnostima. “
Džajls i Bejts klimnuše glavom.
„Hvala, gospodo“, reče zapovednik brigade. „Odbor će razmotriti vaš plan i ujutru ćemo vam saopštiti svoju odluku. “
„Šta onaj žutokljunac ima protiv nas? “, upita Bejts kad su izašli sa sastanka.
„Ništa", odgovori Džajls. „Naprotiv, mislim da bi hteo da bude treći čovek u našem timu."


— o O o —



Dana šestog decembra je posilni zapovednika brigade za vreme trčanja saopštio Džajlsu da je njihov plan odobren i da im odbor želi srećan put. Džajls je brzo stigao kaplara Bejtsa i preneo mu vest.
Barington i Bejts su iznova prelazili „plan BB“ sve dok im, kao olimpijskim takmičarima, nisu dosadili beskrajni sati priprema i žudeli su da čuju prasak iz startnog pištolja.
U šest sati trideset prvog decembra 1941. kaplar Teri Bejts i redov Džajls Barington javili su se na dužnost u komandantovim odajama, svesni toga da će morati da čekaju godinu dana ako im se plan izjalovi, no ukoliko ih uhvate na delu...

22.


„Vratite se u pola sedam", Teri samo što nije povikao nemačkom kaplaru koji ih je dopratio iz logora do komandantovih odaja.
Džajlsu je po kaplarovom tupom pogledu bilo jasno da on nikad neće postati vodnik.
„Vratite se u pola sedam", ponovio je Teri, polako naglašavajući svaku reč. Uhvatio je kaplara za zglob i uperio prstom u šesticu na njegovom časovniku. Džajls je poželeo da kaplaru kaže na nemačkom: „Ako se vratite u pola sedam, kaplare, čekaće vas gajba piva za vas i vaše drugare u stražarskoj kućici." Međutim, znao je da bi ga u tom slučaju uhapsili i da bi dočekao Novu godinu u samici.
Teri je ponovo pokazao na časovnik i napravio gest kao da pije. Ovog puta se kaplar osmehnuo, podražavajući njegov pokret.
„Mislim da je konačno shvatio", rekao je Džajls kad su nastavili prema komandantovim odajama.
„I dalje moramo da se pobrinemo da uzme pivo pre nego što prvi oficir stigne. Zato bolje požurimo."
„Da, gospodine", odgovorio je Teri i pošao prema kuhinji. Prirodni poredak je ponovo uspostavljen.
Džajls je otišao u garderobu, skinuo konobarsku uniformu s klina i presvukao se u belu košulju, crne pantalone i beli laneni sako, pa stavio crnu kravatu. Na klupi je spazio par crnih kožnih rukavica. Mora da ih je neki oficir zaboravio nekom ranijom zgodom. Džajls ih je gurnuo u džep, misleći kako će mu kasnije možda zatrebati. Zatvorio je vrata garderobe i produžio prema trpezariji. Tri konobarice iz grada - među njima i Greta, jedina s kojom je bio u iskušenju da očijuka, ali znao je da Dženkins to ne bi odobrio - postavljale su sto za šesnaest zvanica.
Pogledao je na sat: 18:12. Izašao je iz trpezarije i sišao u vinski podrum. Usamljena sijalica osvetlila je prostoriju u kojoj su se svojevremeno čuvali ormarići puni dosijea. Otkako je Džajls stigao, zamenjeni su policama za boce vina.
Džajls je već zaključio da će mu trebati bar tri sanduka vina za večeru i gajba piva za žednog kaplara i njegove drugove u stražarskoj kućici. Pažljivo je pregledao police pa izabrao dve boce šerija, desetak boca italijanskog pino griđa, dva sanduka francuskog burgunca i gajbu nemačkog piva. Pre nego što je izašao, pogled mu se zaustavio na tri boce džoni vokera s crvenom etiketom, dve boce ruske votke, pet-šest boca remi martina i bocu starog porta. Zaključio je da bi posetiocima morali da oproste ako ne bi bili sigurni ko s kim ratuje.
Sledećih petnaest minuta vukao je sanduke vina i piva uz stepenice, stalno se zaustavljajući da pogleda na sat. U 18.29 je otvorio zadnja vrata i zatekao nemačkog kaplara kako skakuće u mestu i udara se po bokovima ne bi li se ugrejao. Džajls mu je podignutim dlanovima pokazao da sačeka nekoliko trenutaka. Zatim se brzo udaljio hodnikom - Dženkins nikad nije trčao - podigao gajbu piva, vratio se i pružio mu je.
Greta, koja je očigledno kasnila, videla je primopredaju i široko se osmehnula Džajlsu. Uzvratio joj je pogled pre nego što je produžila u trpezariju.
„Stražarska kućica", rekao je Džajls odlučno i pokazao prema spoljnom obodu. Kaplar je klimnuo glavom i uputio se u pravom smeru. Teri je ranije pitao Džajlsa treba li da prokrijumčari nešto hrane iz kuhinje za kaplara i ostale stražare.
„Nipošto", odgovorio je Džajls odlučno. „Neka cele noći piju na prazan stomak."
Džajls je zatvorio vrata i vratio se u trpezariju, gde su konobarice gotovo završile s postavljanjem stola.
Otvorio je dvanaest boca merloa, ali stavio je samo četiri na komodu dok je ostalih osam neupadljivo sakrio ispod nje. Ne želi da Miler dokuči šta smera. Stavio je bocu viskija i dve boce šerija na jedan kraju komode pa postrojio, kao vojnike na smotri, dvanaest čaša za vino i šest čaša za šeri. Sve je spremno.
Džajls je glancao čašu kad je pukovnik Šabaker ušao. Pogledao je sto, napravio dve-tri izmene u rasporedu sedenja, pa se okrenuo prema redovima boca na komodi. Džajls se zapitao hoće li nešto reći, ali pukovnik se samo osmehnuo i obavestio ga: „Očekujem da će gosti stići u pola osam i rekao sam kuvaru da ćemo sesti da večeramo u osam."
Džajls je samo mogao da se nada kako će za nekoliko sati njegov nemački zvučati tečno kao engleski pukovnika Šabakera.
U trpezariju je sledeći ušao jedan mlad poručnik koji je nedavno počeo da posećuje oficirsku menzu i prvi put je pozvan kod komandanta na večeru. Džajls je primetio da merka viski te je istupio da ga posluži, natočivši mu pola čaše. Komandantu je sipao seri kao i uvek.
Zatim je došao kapetan Henkel, prvi pomoćnik komandanta logora. Džajls mu je pružio čašu votke kao i uvek. Narednih pola sata usluživao je nove goste i stalno je imao njihovo omiljeno piće pri ruci.
Kad su gosti seli da večeraju, Džajls je zamenio nekoliko praznih boca onima koje je sakrio ispod komode.
Nekoliko trenutaka kasnije konobarice su unele tanjire boršča. Komandant je probao belo vino.
„Italijansko", rekao je Džajls i pokazao mu etiketu.
„Izvrsno“, promrmljao je.
Džajls je natočio vino svima osim majoru Mileru, koji je nastavio da pijucka vodu.
Neki gosti su pili brže od drugih, zbog čega je Džajls morao da kruži oko stola kako bi se postarao da ničija čaša ne ostane prazna. Pošto su sklonjeni tanjiri za supu, Džajls se stopio s pozadinom jer ga je Teri upozorio šta će se sledeće desiti. Dvokrilna vrata su se razmetljivo otvorila i ušao je kuvar, noseći veliku veprovu glavu na srebrnom poslužavniku. Konobarice su ga sledile i spustile na sredinu stola tanjire s povrćem i krompirom i vrčeve s gustim umakom.
Kad je kuvar počeo da seče meso, pukovnik Šabaker je probao burgundac, što mu je izmamilo još jedan osmeh. Džajls je nastavio da doliva piće u sve poluprazne čaše, s jednim izuzetkom. Primetio je da mladi poručnik nije progovorio već neko vreme te je njegovu čašu ostavio netaknutu. Još dva-tri oficira počela su da zapliću jezikom, a moraju ostati budni bar do ponoći.
Kuvar se kasnije vratio da iseče još mesa kako bi se gosti ponovo poslužili i Džajls je poslušao kad je pukovnik Šabaker zatražio da svima dopuni čaše. Kad je Teri prvi put ušao u trpezariju da odnese ono što je ostalo od veprove glave, major Miler je bio jedini trezan oficir.
Nakon nekoliko minuta kuvar je treći put ušao. Ovog puta je doneo tortu švarcvald i spustio je na sto ispred komandanta. Domaćin je nekoliko puta gurnuo nož u tortu i konobarice su gostima podelile izdašne kriške. Džajls je nastavio da im doliva vino sve dok nije ispraznio i poslednju bocu.
Kad su konobarice odnele desertne tanjiriće, Džajls je sklonio vinske čaše sa stola i zamenio ih bocama brendija i čašama za porto.
„Gospodo", rekao je pukovnik Šabaker nekoliko minuta pre jedanaest, „molim vas, podignite čaše jer želim da nazdravim." Ustao je, visoko podigao čašu i rekao: „Za otadžbinu!"
Petnaest oficira je ustalo različitom brzinom i ponovilo: „Za otadžbinu!" Miler je pogledao Džajlsa i potapšao čašu da pokaže kako želi alkohol za zdravicu.
„Ne vino, idiote jedan", reče Miler. „Hoću brendi." Džajls se osmehnuo i natočio mu burgundac.
Miler nije uspeo da ga uvuče u zamku.
Glasno i veselo ćaskanje nastavilo se dok je Džajls nosio kutiju s cigarama oko stola i nudio gostima da pripale. Mladi poručnik je naslonio glavu na sto i Džajlsu se učinilo da je čuo hrkanje.
Kad je komandant ponovo ustao da popije u Firerovo zdravlje, Džajls je natočio Mileru još burgunca. Ovaj je podigao čašu, lupnuo petama i nacistički salutirao. Sledila je zdravica Fridrihu Velikom i Džajls se ovog puta postarao da dopuni Milerovu čašu pre nego što je ustao.
U pet minuta do ponoći se pobrinuo da sve čaše budu pune. Kad je sat na zidu počeo da otkucava, petnaest oficira je gotovo jednoglasno odbrojalo 10,9,8,7,6, 5,4,3,2,1 pa zapevalo Deutshland, Deutshland uberalles. Tapšali su jedni druge po leđima dok su dočekivali Novu godinu.
Prošlo je neko vreme dok nisu ponovo posedali. Komandant je ostao da stoji i kucnuo čašu kašikom. Svi su zaćutali dok su čekali njegov godišnji govor.
Prvo je zahvalio kolegama na odanosti i posvećenosti za vreme teške godine. Zatim je neko vreme govorio o sudbini otadžbine. Džajls se setio da je Šabaker bio gradonačelnik pre nego što je postao komandant logora. Na kraju je rekao kako se nada da će do sledeće godine u isto vreme prava strana dobiti rat. Džajls je hteo da uzvikne „Tako je!“ na bilo kom jeziku, ali Miler se brzo okrenuo da vidi jesu li pukovnikove reči izazvale neku reakciju. Džajls je tupo zurio ispred sebe kao da nije razumeo ni reč. Položio je još jedan Milerov test.

23.


Prvi gost je ustao nekoliko minuta posle jedan. „Smena mi počinje u šest ujutru, pukovniče”, objasnio je. To je dočekano podrugljivim pljeskom. Oficir se duboko naklonio i otišao bez reči.
Još nekoliko gostiju je otišlo u narednih sat vremena, ali Džajls je znao da ne srne ni pomisliti na svoj dobro uvežban izlazak sve dok je Miler u zgradi. Malo se uznemirio kad su konobarice počele da sklanjaju šoljice s kafom - bio je to znak da se proslava bliži kraju i da ću mu možda narediti da se vrati u logor. Džajls je nastavio da poslužuje one oficire kojima se nije žurilo.
Kad je poslednja konobarica izašla iz trpezarije, Miler je napokon ustao i poželeo laku noć kolegama, ali prvo je lupnuo petama i ponovo drugovima uputio nacistički pozdrav. Džajls i Teri su već zaključili kako će morati da čekaju bar petnaest minuta pošto Miler ode i provere da njegova kola nisu više na uobičajenom mestu.
Džajls je natočio piće šestorici oficira koji su ostali za stolom. Svi su komandantovi bliski prijatelji. S dvojicom je išao u školu, s trojicom radio u gradskom veću i samo mu je logorski zamenik skorašnji poznanik - podaci do kojih je Džajls došao proteklih meseci.
Već je prošlo dvadeset minuta posle dva kad je komandant pozvao Džajlsa da priđe. „Danas je bio naporan dan“, rekao je na engleskom. „Pridruži se prijatelju u kuhinji i uzmite jednu bocu vina.“
„Hvala, gospodine”, odgovorio je Džajls pa spustio bocu brendija i porta na sredinu stola.
Pre nego što je otišao, čuo je kako je komandant rekao svom zameniku, koji mu je sedeo zdesna: „Kad konačno dobijemo ovaj rat, Franc, nameravam da ponudim tom čoveku posao. Ne verujem da će hteti da se vrati u Englesku kad se svastika bude vijorila nad Bakingenskom palatom."
Džajls je uzeo jedinu bocu vina koja je ostala na kredencu, izašao iz trpezarije i tiho zatvorio vrata za sobom. Osetio je kako mu adrenalin kola telom i znao je da će sledećih petnaest minuta odlučiti njihovu sudbinu. Sišao je zadnjim stepenicama u kuhinju i zatekao Terija kako ćaska s kuvarom. Pored njega je bila poluprazna boca šerija za kuvanje.
„Srećna Nova godina, kuvaru", rekao je Teri i ustao. „Moram da žurim inače ću zakasniti na doručak u Cirihu."
Džajlsu nije bilo lako da ostane ozbiljan jer kuvar umalo nije podigao ruku u znak odobravanja.
Potrčaše uz stepenice. Bih su jedini trezni ljudi u zgradi. Džajls pruži Teriju bocu vina i reče: „Najviše dva minuta."
Teri produži hodnikom i iskrade se na zadnja vrata. Utom jedan oficir izađe iz trpezarije i krenu u kupatilo te se Džajls povuče u senke na vrhu stepenica.
Nekoliko trenutaka kasnije zadnja vrata se ponovo otvoriše i ukaza se jedna glava. Džajls besno mahnu Teriju i pokaza na kupatilo. Teri potrča i pridruži mu se u senkama pre nego što je oficir izašao i nesigurno se vratio u trpezariju. Kad su se vrata zatvorila za njim, Džajls je pitao: „Kako je naš pitomi Nemac, kaplare? “
„Poluuspavano. Dao sam mu bocu vina i upozorio ga da bismo mogli da se zadržimo bar još jedan sat.“
„Misliš li da je razumeo? “
„Mislim da ga nije briga."
„Dobro je. Tvoj je red da osmatraš", reče Džajls i stupi u hodnik. Steže pesnice da mu se ruke ne tresu i taman htede da otvori vrata garderobe kad mu se učini da čuje glas iznutra. Ukoči se, prisloni uvo na vrata i oslušnu. Odmah shvati ko je unutra. Prvi put prekrši Dženkinsovo zlatno pravilo i pojuri hodnikom do Terija, skrivenog u senkama.
„Šta je bilo?"
Džajls stavi prst na usne. Utom se vrata garderobe otvoriše i izađe major Miler, zakopčavajući dugmad na pantalonama. Potom obuče šinjel, obazre se po hodniku da se uveri kako ga niko nije video pa se iskrade u noć.
„Koja devojka?", upita Džajls.
„Verovatno Greta. Bio sam s njom dva puta, ali nijednom u garderobi."
„Nije li to bratimljenje s neprijateljem?"
„Samo ako si oficir", odvrati Teri.
Čekali su samo nekoliko trenutaka pre nego što su se vrata ponovo otvorila i pojavila se Greta, blago zajapurena. Mirno je izašla na prednja vrata, ne trudeći se da proveri je li je neko video.
„Drugi pokušaj", rekao je Džajls, brzo se vratio hodnikom, otvorio vrata garderobe i ušao baš kad je drugi oficir izašao iz trpezarije.
Ne skreći desno, ne skreći desno, molio se Teri u sebi. Oficir je skrenuo levo i ušao u kupatilo. Teri se molio da to bude najduže mokrenje u istoriji. Počeo je da odbrojava sekunde, ali utom su se vrata garderobe otvorila i izašao je komandant po svemu osim po imenu. Vrati se nazad, Teri mu mahnito mahnu. Džajls ulete natrag u svlačionicu i zatvori vrata.
Kad je zamenik komandanta izašao iz kupatila, Teri se pobojao da će otići u garderobu po šinjel i kapu i zateći Džajlsa obučenog kao komandanta, čime bi se igra završila pre nego što je i počela. Teri je pratio svaki njegov korak, bojeći se najgoreg, ali zamenik se zaustavio kod vrata trpezarije, otvorio ih i ušao. Kad su se vrata zatvorila, Teri je pohitao hodnikom i otvorio vrata garderobe. Zatekao je Džajlsa odevenog u šinjel, sa šalom, rukavicama, šiljatom kapom i štapom - i graškama znoja na čelu.
„Hajdemo pre nego što nas udari kap“, reče Teri.
Teri i Džajls su otišli iz zgrade brže od Milera i Grete.
„Opusti se“, rekao je Džajls kad su izašli. „Ne zaboravi da smo samo nas dvojica trezni." Podigao je šal da pokrije bradu, spustio kapu, čvrsto stegao štap i blago se pogrbio jer je nekoliko centimetara viši od komandanta.
Čim je vozač čuo da se Džajls približava, iskočio je iz automobila i otvorio mu zadnja vrata. Džajls je uvežbao rečenicu koju je više puta čuo od komandanta. Smestio se na zadnjem sedištu, još više spustio kapu i, zaplićući jezikom, rekao: „Odvezi me kući, Hanse."
Hans se vratio na vozačevo mesto, ali utom je čuo škljocaj koji je zvučao kao zatvaranje prtljažnika i sumnjičavo pogledao pozadi. No video je samo komandanta kako lupka štapom o prozor.
„Šta čekaš, Hanse?", upita Džajls blago zamuckujući.
Hans je pokrenuo motor, ubacio u prvu i polako krenuo prema stražarskoj kućici. Vodnik je izašao kad je čuo da se vozilo približava. Istovremeno je pokušao da podigne rampu i da salutira. Džajls je podigao štap u pozdrav i umalo nije prasnuo u smeh kad je video da su gornja dva dugmeta na stražarevoj uniformi raskopčana. Pukovnik Šabaker ne bi propustio da ga ukori zbog toga, čak ni na Novu godinu.
Major Forsdajk, obaveštajac odbora za bekstvo, rekao je Džajlsu da se komandantova kuća nalazi oko tri kilometra od logora a poslednjih dvesta metara vode uskom, neosvetljenom uličicom. Džajls je ostao pogrbljen u uglu zadnjeg sedišta, gde ne može da se vidi u retrovizoru. Čim je automobil skrenuo u uličicu, naglo se uspravio, štapom potapšao vozača po ramenu i naredio mu da stane.
„Ne mogu da čekam", rekao je pre nego što je iskočio iz automobila, pretvarajući se da otkopčava šlic.
Hans je gledao kako pukovnik nestaje u šipražju. Zbunio se; na kraju krajeva, samo su sto metara od njegove kuće. Izašao je i stao pored zadnjih vrata. Okrenuo se kad mu se učinilo da čuje kako mu se nadređeni vraća, no to beše tek taman na vreme da vidi stisnutu pesnicu pre nego što mu je slomila nos. Srušio se na zemlju.
Džajls je otrčao do prtljažnika i otvorio ga. Teri je iskočio, prišao Hansovom nepomičnom telu i otkopčao mu uniformu pa se svukao. Tek kad je obukao novu uniformu, shvatio je koliko je Hans niži i deblji od njega.
„Nema veze", reče Džajls naslutivši o čemu razmišlja. „Niko te ne gleda kad sediš za volanom."
Odvukli su Hansa do zadnjeg dela automobila i strpali ga u prtljažnik.
„Pitam se hoće li se probuditi pre nego što sednemo da doručkujemo u Cirihu", rekao je Teri dok mu je vezivao maramicu oko usta.
Komandantov novi vozač zauzeo je mesto za volanom. Nisu progovorili dok se nisu vratili na glavni drum. Teri nije morao da usporava i gleda putokaze jer je svakog dana prošlog meseca proučavao put do granice.
„Ostani na desnoj strani druma", reče Džajls bespotrebno, „i nemoj prebrzo da voziš. Poslednje što nam treba jeste da nas zaustave."
„Mislim da smo uspeli", kaza Teri kad su prošli pored znaka za Šafhauzen.
„Neću verovati da smo uspeli dok ne sednemo za sto u hotelu Imperijal i konobar mi ne pruži jelovnik."
„Meni ne treba jelovnik", odvrati Teri. „Jaja, slanina, pasulj, kobasice, paradajz i krigla piva. To sam svakog jutra jeo na tržnici mesa. Šta ćeš ti?"
„Dimljenog lososa, blago poširanog, krišku tosta s maslacom, kašičicu oksfordske marmelade i bokal čaja eri grej.“
„Nije ti mnogo trebalo da se od batlera ponovo pretvoriš u buržuja."
Džajls se osmehnuo. Pogledao je na sat. Bilo je malo vozila na drumu prvog dana u godini te su dobro napredovali. Sve dok Teri nije ugledao povorku pred njima.
„Šta sad da radim?"
„Obiđi ih. Ne smemo da gubimo vreme. Neće imati razloga za sumnju - voziš visokog oficira, koji ne očekuje da ga zadržavaju."
Kad je Teri stigao do poslednjeg vozila u povorci, prešao je na sredinu puta i počeo da prestiže dugačak niz oklopljenih kamiona i motocikala. Kao što je Džajls predvideo, niko se nije obazirao na mercedes koji je očigledno išao nekud službeno. Pošto je prestigao vodeće vozilo, Teri je odahnuo ali nije se sasvim opustio sve dok nije skrenuo i više nije video farove u retrovizoru.
Džajls je pogledao na sat svakih nekoliko minuta. Sledeći putokaz potvrdio je da dobro napreduju, ali znao je da ne mogu predvideti kad će komandantov poslednji gost otići ni kad će pukovnik Šabaker potražiti svoj automobil i vozača.
Prošlo je još četrdeset minuta dok nisu stigli do predgrađa Šafhauzena. Toliko su bili napeti da gotovo nisu progovarali. Džajls se iscrpeo samo od sedenja na zadnjem sedištu, ne radeći ništa, ali znao je da se ne mogu opustiti dok ne pređu švajcarsku granicu.
Kad su ušli u grad, žitelji su se tek budili: poneki tramvaj, pokoji automobil i nekoliko bicikala s ljudima od kojih se očekuje da rade prvog dana u godini. Teri nije morao da traži putokaze prema granici jer je video švajcarske Alpe na horizontu. Činilo se da je sloboda nadohvat ruke.
„Prokletstvo!", promrsi Teri i zakoči.
„Šta je bilo?“, upita Džajls i nagnu se napred.
„Vidi taj red.“
Džajls je gurnuo glavu kroz prozor i ugledao četrdesetak automobila, branik uz branik, kako čekaju da pređu granicu. Osmotrio je ima li službenih automobila među njima. Pošto se uverio da nema, rekao je: „Vozi pravo napred. To očekuju od nas. Samo ćemo privući pažnju ako to ne učinimo."
Teri se polako odvezao napred i zaustavio tek kad je stigao do rampe.
„Izađi i otvori mi vrata, ali ne progovaraj."
Teri je isključio motor, izašao i otvorio zadnja vrata. Džajls je odmarširao do carinske ispostave.
Jedan mlad oficir je ustao i salutirao čim je pukovnik ušao u sobu. Džajls mu je pružio isprave kojima se logorski falsifikator hvalio kako će proći na svakoj carinskoj ispostavi u Nemačkoj. Upravo će saznati je li preterivao. Dok je oficir pregledao dokumenta, Džajls se lupkao štapom po nozi i više puta pogledao na sat.
„Imam važan sastanak u Cirihu“, brecnuo se, „i kasnim.”
„Izvinite, pukovniče. Završiću što brže mogu. Ovo će potrajati samo nekoliko minuta."
Oficir je pogledao Džajlsovu fotografiju i poprimio zbunjen izraz. Džajls se zapitao hoće li ga drsko zamoliti da skine šal jer bi u tom slučaju odmah shvatio da je premlad za pukovnika.
Džajls je prkosno zurio u mladog čoveka, koji mora da je razmišljao kakve li su posledice za zadržavanje visokog oficira bespotrebnim pitanjima. Presudio je u Džajlsovu korist. Klimnuo je glavom, udario pečat na isprave i rekao: „Nadam se da nećete zakasniti na sastanak, gospodine."
„Hvala", odvrati Džajls. Vratio je isprave u unutrašnji džep i pošao prema vratima, ali ukopao se u mestu kad je mladi oficir progovorio.
„Hajl Hitler!", povika.
Džajls zastade pa se polako okrenu i odgovori „Hajl Hitler!" uz savršen nacistički pozdrav. Po izlasku iz zgrade morao je da potisne smeh kad je video kako Teri jednom rukom otvara zadnja vrata a drugom pridržava pantalone.
„Hvala, Hanse", rekao je i klonuo na zadnje sedište.
Utom začuše lupanje iz prtljažnika.
„O, bože", izusti Teri. „Hans."
Reči zapovednika brigade vratiše se da ih muče: nijedan plan bekstva nije savršen. Na kraju se sve svodi na to kako ćete se snaći u nepredviđenim okolnostima.
Teri je zatvorio zadnja vrata i vratio se za volan što je brže mogao, bojeći se da će stražari čuti udaranje. Pokušao je da ostane miran dok se rampa podizala centimetar po centimetar a lupanje postajalo sve glasnije.
„Vozi polako“, reče Džajls. „Nemoj im dati razlog za sumnju."
Teri je ubacio u prvu i polako prošao ispod rampe. Džajls je pogledao kroz bočni prozor dok su prolazili granični prelaz. Mladi oficir je razgovarao telefonom. Pogledao je kroz prozor, zagledao se pravo u Džajlsa, skočio sa stolice i istrčao napolje.
Džajls je procenio da je švajcarska granica udaljena samo dvesta metara. Pogledao je kroz zadnji prozor i video kako mladi oficir mahnito maše dok stražari s puškama istrčavaju iz zgrade.
„Promena plana", reče Džajls. „Nagazi gas", dreknu kad prvi metak pogodi zadnji deo automobila.
Teri je menjao brzinu kad je guma pukla. Očajnički je pokušao da ostane na putu, ali automobil je krivudao s jedne strane na drugu, udario u bankinu i zaustavio se na polovini puta između dve granične rampe. Usledio je nov rafal.
„Moj je red da pre tebe stignem u kupatilo", reče Džajls.
„Nema šanse", odvrati Teri, kome su stopala bila na zemlji pre nego što je Džajls iskočio na zadnja vrata.
Pojuriše prema švajcarskoj granici. Ako će ijedan od njih ikad istrčati sto metara za deset sekundi - to će biti danas. Iako su krivudali ne bi li izbegli metke, Džajls je ipak bio uveren da će prvi proći cilj. Švajcarski graničari su ih bodrili. Kad je Džajls prešao crtu, pobednički je podigao ruke jer je napokon pobedio najvećeg takmaca.
Okrenuo se da likuje i tridesetak metara dalje ugledao Terija nasred puta s ranom od metka u potiljku. Krv mu je curila iz usta.
Džajls se baci na kolena i zapuza prema prijatelju. Još pucnjeva odjeknu. Dva švajcarskih stražara zgrabiše ga za gležnjeve i povukoše natrag na bezbedno.
Hteo je da im objasni kako ne želi da doručkuje sam.

HJUGO BARINGTON
1939-1942




24.


Hjugo Barington nije mogao da skine osmeh s lica kad je u Bristol ivning njuzu pročitao da je Hari Klifton sahranjen u moru samo nekoliko sati pošto je objavljen rat.
Napokon su Nemci uradili nešto korisno. Komandant podmornice je svojevoljno otklonio Hjugovu najveću brigu. Počeo je da veruje kako će s vremenom moći čak da se vrati u Bristol i ponovo zauzme mesto zamenika direktora brodske linije Barington. Počeo je redovno da zove majku u Barington hol, ali tek pošto bi njegov otac otišao na posao. Te noći je izašao da proslavi i vratio se kući pijan kao letva.
Nakon kćerkinog prekinutog venčanja preselio se u London i u Kadogan gardensu iznajmio stan u suterenu za jednu funtu nedeljno. Jedino što je valjalo u vezi s tim trosobnim stanom bila je adresa, koja je odavala utisak da je imućan čovek.
Iako mu je ostalo nešto novca u banci, brzo se topio jer je imao slobodnog vremena ali ne i stalan izvor prihoda. Nije mnogo prošlo dok nije morao da proda bugati, što mu je omogućilo da podmiruje račune još nekoliko nedelja sve dok mu prvi put nisu odbili ček. Nije mogao da potraži pomoć od oca jer je ovaj prekinuo svaku vezu s njim i, iskreno govoreći, ser Volter bi pre pružio ruku da pomogne Mejsi Klifton nego što bi mrdnuo malim prstom da pomogne sinu.
Posle nekoliko jalovih meseci u Londonu Hjugo je pokušao da nađe posao. Međutim, nije bilo lako; potencijalni poslodavci koji su znali njegovog oca nisu hteli ni da ga pozovu na razgovor, a oni što su ga pozivali, očekivali su da radi više sati dnevno nego što je znao da postoji i to za nadnicu koja ne bi podmirila ni piće u klubu.
Počeo je da petlja na berzi s ono malo novca što mu je ostalo. Čuo je toliko starih školskih drugova kako pričaju o poslovima koji ne mogu propasti i čak se umešao u dva-tri mutna poduhvata što su ga dovela u vezu s ljudima koje štampa naziva švercerima, a koje bi njegov otac smatrao prevarantima.
U roku od godinu dana Hjugo je pribegao pozajmljivanju novca od prijatelja pa čak i njihovih prijatelja. Ali kad nemate sredstava da vratite dugove, brzo vas izbrišu s većine spiskova zvanica za večeru, a vikendom vas više ne zovu na lov u kuću na selu.
Kad god je bio očajan, zvao je majku, no tek kad je bio siguran da mu je otac u kancelariji. Uvek je mogao da se osloni na majku za deset funti, baš kao za deset šilinga kad je bio školarac.
Jedan stari školski drug, Arči Fenvik, povremeno ga je pozivao na ručak u svom klubu ili na pomodnu koktel-zabavu u Čelsiju. Tamo je Hjugo prvi put video Olgu. Pogled mu nisu privukli njeno lice ili telo, već tri niske bisera oko vrata. Hjugo je odveo Arčija u stranu i pitao ga jesu li pravi.
„I te kako", odgovorio je. „Ali pazi, nisi jedini koji se nada da će gurnuti ruku u taj ćup s medom."
Arči mu je ispričao da je Olga Pjotrovska, koja je nedavno stigla u London, pobegla iz Poljske posle nemačke invazije. Gestapo joj je odveo roditelje samo zato što su Jevreji. Hjugo se namrštio. Arči nije mogao da mu ispriča još mnogo o njoj osim da stanuje u veličanstvenoj gradskoj kući na Loundes skveru i ima lepu umetničku zbirku. Hjuga umetnost nije nikad zanimala, ali čak je i on čuo za Pikasa i Matisa.
Prešao je u drugi deo sobe i predstavio se gospođici Pjotrovskoj. Kad mu je Olga ispričala zašto je morala da napusti Poljsku, pobesneo je i uverio ju je kako njegova porodica ponosno posluje s Jevrejima više od sto godina. Na kraju krajeva, njegov otac ser Volter Barington prijatelj je Rotšildovih i Hambrovih. Mnogo pre nego što se zabava završila, pozvao je Olgu da mu se sutra pridruži na ručku u Ricu, ali je morao da pozajmi još pet funti od Arčija jer više nije mogao da potpisuje račune.
Ručak je dobro protekao i Hjugo se sledećih nekoliko nedelja pažljivo udvarao Olgi u skladu sa svojim mogućnostima. Rekao joj je da je napustio ženu pošto mu je priznala da je imala avanturu s njegovim najboljim prijateljem i daje naložio advokatu da pokrene brakorazvodnu parnicu. Zapravo, Elizabet se već bila razvela od njega i sudija joj je dodelio Manor haus i sve što je Hjugo ostavio nakon što je otišao u žurbi.
Olga je pokazala razumevanje i Hjugo joj je obećao da će je zaprositi čim postane slobodan čovek. Nije prestajao da joj ponavlja koliko je lepa i kako je njen uistinu prilično beživotan trud u krevetu veoma uzbudljiv u poređenju s Elizabetinim. Stalno ju je podsećao da će postati ledi Barington kad mu otac umre, a njegove trenutne novčane teškoće nestaće čim nasledi imanje Baringtonovih. Odavao je utisak da mu je otac mnogo stariji i manje robustan nego što zapravo jeste. Koristio je izraz „brzo kopni".


— o O o —



Nekoliko nedelja kasnije Hjugo se preselio na Loundes skver i narednih meseci se vratio načinu života na koji je mislio da ima pravo. Nekoliko drugara je primetilo koliko je srećan što je u društvu tako ljupke i lepe žene, a nekolicina nije odolela a da ne doda kako joj ne nedostaje para.
Hjugo je gotovo zaboravio kako je to imati tri obroka dnevno, nositi novu odeću i imati šofera da ga vozi po gradu. Platio je većinu dugova i nije prošlo mnogo dok se vrata koja su mu doskora zatvarali pred nosom nisu ponovo otvorila. Međutim, počinjao je da se pita koliko će to trajati jer nije nameravao da se oženi jevrejskom izbeglicom iz Varšave.


— o O o —



Derek Mičel je ušao u ekspresni voz od Templ midsa do Padingtona. Privatni detektiv je opet radio puno radno vreme za starog poslodavca pošto mu je honorar ponovo isplaćivan svakog prvog u mesecu i svi troškovi bili pokriveni. Hjugo je očekivao da ga Mičel jednom mesečno obavesti šta se zbiva u porodici Barington. Naročito se zanimao šta rade njegov otac, bivša žena, Džajls, Ema, čak i Grejs, ali je i dalje bio paranoičan u vezi s Mejsi Klifton i očekivao je da ga Mičel izveštava o svemu, doslovno svemu, što ona radi.
Mičel je dolazio vozom u London i sastajali su se u čekaonici naspram perona sedam na stanici Padington. Sat vremena kasnije Mičel se vozom vraćao u Templ mids.
Tako je Hjugo saznao da Elizabet i dalje živi u Manor hattsu, a da Grejs retko dolazi kući jer je dobila stipendiju za Kembridž. Ema je rodila sina, koga je krstila Sebastijan Artur. Džajls se prijavio u Vesekski puk kao redov i, pošto je završio dvanaestonedeljnu osnovnu obuku, poslali su ga u jedinicu za obuku oficira Mons.
To ga je iznenadilo jer je znao da ga je Glosterski puk proglasio nesposobnim ubrzo po izbijanju rata zato što je, baš kao i Hjugo i njegov otac, daltonista. Hjugo je iskoristio taj izgovor da izbegne regrutaciju 1915.


— o O o —



Kako su meseci prolazili, Olga je sve češće zapitkivala kad će se Hjugova brakorazvodna parnica završiti. Trudio se da uvek zvuči kao da je to neminovno. Ali tek kad je predložila da se on vrati u svoj stan na Kadogan skveru, potvrdio je da su papiri dostavljeni sudu i odlučio da uradi nešto u vezi s tim. Sačekao je još jednu nedelju dok joj nije rekao da je njegov advokat započeo parnicu.
Usledilo je još nekoliko meseci kućnog sklada. Nije rekao Olgi da je prestao da plaća stan na Kadogan skveru kad se preselio kod nje. Ako ga izbaci, neće imati gde da živi.


— o O o —



Približno mesec dana kasnije Mičel je pozvao Hjuga, tražeći da se hitno sastanu, što je veoma neobičan zahtev. Dogovorili su se da se nađu sutradan u četiri na uobičajenom mestu.
Kad je Mičel ušao u čekaonicu, Hjugo je već sedeo na klupi, skriven iza primerka londonskog Ivning njuza. Čitao je o Romelovom pustošenju Tobruka iako ne bi mogao da nađe taj grad na mapi. Nastavio je da čita kad je Mičel seo pored njega. Privatni detektiv je govorio tiho i nijednom nije pogledao Hjuga.
„Mislio sam da biste hteli da znate kako je vaša starija kćerka radila kao konobarica u hotelu Grand pod imenom gospođica Dikens.“
„Ne radi li tamo Mejsi Klifton?"
„Da, ona je poslovođa restorana i bila je šefici vašoj kćerki.”
Hjugu nije bilo jasno zašto bi njegova kćerka htela da radi kao konobarica. „Zna li njena majka?"
„Mora da zna jer ju je Hadson ostavljao sto metara od hotela svakog jutra u pet i četrdeset pet. Ali nisam zbog toga morao da se vidim s vama."
Hjugo je okrenuo stranu i ugledao fotografiju generala Oukinleka kako stoji ispred šatora u pustinji i obraća se trupama.
„Vaša kćerka se juče taksijem odvezla u luku. Nosila je kofer kad se ukrcala na putnički brod Kanzaska zvezda, gde je počela da radi na prijemnici. Rekla je majci da ide u Njujork da poseti baba-tetku Filis, koja je, verujem, sestra lorda Harvija."
Hjugo bi se inače zadivio time kako je Mičel uspeo da dođe do tog podatka, ali i dalje je pokušavao da dokuči zašto bi Ema radila na brodu na kojem je Hari Klifton umro. Ništa nema smisla. Naložio je Mičelu da to bolje ispita i da ga obavesti čim sazna još nešto o tome šta Ema smera.
Pre nego što je Mičel ušao u voz za Templ mids, rekao je Hjugu da su nemački bombarderi sravnili Brod strit sa zemljom. Hjugu nije bilo jasno zašto mu to govori dok ga Mičel nije podsetio da je Tilina čajdžinica bila u toj ulici. Pomislio je da bi gospodina Baringtona zanimalo što se neki preduzimači zanimaju za stari plac gospođe Klifton. Hjugo mu je zahvalio na tom podatku, ne otkrivši da bi to moglo biti zanimljivo.


— o O o —



Hjugo je pozvao gospodina Prendergasta iz Nacionalne pokrajinske banke čim se vratio u Loundes skver.
„Pretpostavljam da zovete zbog Brod strita", počeo je bankar.
„Da. Čuo sam da bi plac na kome je bila Tilina čajdžinica mogao da se proda.“
„Čitava ulica će biti na prodaju posle bombardovanja", odgovorio je Prendergast.
„Većina vlasnika radnji ostala je bez sredstava za život a ne mogu da naplate osiguranje jer je bombardovanje ratni čin.“
„Dakle, mogao bih da kupim taj plac po razumnoj ceni?“
„Iskreno govoreći, mogli biste budzašto da kupite celu ulicu. U stvari, ako imate viška gotovine, gospodine Baringtone, preporučio bih vam to unosno ulaganje."
„Pod pretpostavkom da dobijemo rat“, podseti ga Hjugo.
„Priznajem da je kocka, ali mogli biste lepo da zaradite."
„O kojoj sumi govorimo?"
„Mislim da mogu nagovoriti gospođu Klifton da proda plac za dve stotine funti. U stvari, s obzirom na to da polovina trgovaca u toj ulici ima račun kod mene, pretpostavljam da biste mogli da dobijete sve za oko tri hiljade. Kao da igrate monopol s nameštenim kockicama."
„Razmisliću o tome", odgovorio je Hjugo pa prekinuo vezu. Nije mogao da kaže Prendergastu da nema ni novac za monopol.
Pokušao je da smisli kako da dođe do te sume s obzirom na to da njegove uobičajene veze nisu rade da mu pozajme ni pet funti. Ne može tražiti još novca od Olge ako ne planira da je izvede pred oltar, što ne dolazi u obzir.
Ne bi više razmišljao o tome da na jednoj Arčijevoj zabavi nije naleteo na Tobija Danstabla.
Tobi i Hjugo su zajedno išli u Iton. Nije se sećao mnogo toga o Tobiju osim da je redovno zahvatao u štek drugih dečaka. Kad su ga napokon uhvatili kako uzima deset šilinga iz ormarića jednog dečaka, svi su pretpostavljali da će ga izbaciti iz škole, što bi se verovatno i dogodilo da nije drugi sin grofa od Danstabla.
Kad je pitao Tobija čime se bavi, ovaj mu je prilično maglovito odgovorio da ulaže u zemljišta. Hjugo mu je ispričao kakvu priliku Brod strit predstavlja za ulaganje, ali ovaj nije izgledao mnogo zainteresovano. U stvari, Hjugo nije mogao a da ne primeti kako Tobi ne skida pogled s dijamantske ogrlice koja je blistala oko Olginog vrata.
Tobi je pružio Hjugu posetnicu i rekao: „Ako ti ikad zatreba gotovina, neće mi biti teško da to sredim, ako shvataš šta hoću da kažem, druže stari."
Hjugo jeste shvatio, ali nije ozbiljno razmišljao o tome šta je Tobi natuknuo sve dok ga jednog jutra Olga za doručkom nije pitala je li određen datum za uslovnu presudu u brakorazvodnoj parnici. Hjugo ju je uverio kako će to biti uskoro.
Izašao je iz kuće, otišao pravo u klub i pozvao Tobija. Dogovorili su se da se nađu na piću u Fulamu, gde su seli sami u ugao. Pili su dupli džin i ćaskali o tome kako se momci snalaze na Bliskom istoku. Promenili su temu tek kad su bili sigurni da ih niko neće čuti.
„Treba samo da mi nabaviš ključ stana i kažeš gde tačno drži nakit", rekao je Tobi.
„To neće biti teško", uverio ga je Hjugo.
„Druže stari, ti se samo postaraj da ni ti ni ona ne budete u stanu dovoljno dugo da obavim posao."
Olga je za vreme doručka spomenula kako bi volela da pogleda izvođenje Rigoleta u Sadler velsu i Hjugo je pristao da uzme dve karte. U normalnim okolnostima našao bi neki izgovor, ali sad se rado složio i čak predložio da posle toga večeraju u Savoju da proslave.
„Šta da proslavimo?"
„Doneta je uslovna presuda u brakorazvodnoj parnici", odgovorio je nehajno. Ona ga je zagrlila. „Samo još šest meseci, draga moja, i bićeš gospođa Barington."
Hjugo je izvadio malu kožnu kutiju iz džepa i pružio joj verenički prsten koji je juče uzeo u Barlington arkejdu bez obaveze da ga kupi ako joj se ne svidi. Svideo joj se. On namerava da ga vrati za šest meseci.
Činilo mu se da opera traje tri meseca umesto tri sata koliko je pisalo u programu. Međutim, nije se žalio jer je znao da će Tobi pametno iskoristiti to vreme.
Za vreme večere u River rumu Hjugo i Olga su pričali o tome gde će provesti medeni mesec pošto ne mogu da putuju u inostranstvo. Olga se zalagala za Bat, koji je pak bio preblizu Bristola za Hjugov ukus, ali spremno je prihvatio njen predlog pošto do toga ionako neće doći.
Dok su se vraćali taksijem u Loundes skver, Hjugo se zapitao koliko će proći dok Olga ne otkrije da su joj dijamanti nestali. Ranije nego što je očekivao. Čim su otvorili ulazna vrata, videli su da je stan opustošen. Sve što je ostalo na zidovima na kojima su stajale slike bili su jasni obrisi koji su pokazivali njihovu veličinu.
Olga je zapala u histeriju, a Hjugo je pozvao policiju. Policajcima je trebalo nekoliko sati da sastave potpun popis svega što nedostaje jer Olga nije mogla da ostane pribrana i da odgovara na njihova pitanja duže od nekoliko minuta u nizu. Inspektor ih je uverio da će pojedinosti o nestalim predmetima biti prosleđene svim vodećim trgovcima dijamantima i umetninama u Londonu u roku od četrdeset osam sati.
Hjugo je pobesneo kad se sledećeg popodneva našao s Tobijem Danstablom u Fulamu. Njegov stari školski drug mirno je prihvatio prekore. Kad je Hjugo napokon završio, Tobi je gurnuo kutiju za cipele preko stola.
„Nisu mi potrebne nove cipele", brecnu se Hjugo.
„Možda nisu, ali možeš da kupiš prodavnicu cipela s onim što je unutra", odvrati Tobi i potapša kutiju.
Hjugo je podigao poklopac i zagledao se ukutiju. Unutra nisu bile cipele već hrpa novčanica od pet funti.
„Ne moraš da brojiš", dodao je Tobi. „Videćeš da ima deset hiljada funti u gotovini."
Hjugo se osmehnuo, odjednom ponovo pribran. „Ti si dobar draškan", rekao je, spustio poklopac i naručio još dva dupla džin-tonika.
Kako su nedelje prolazile a policija nije imala osumnjičene, glavni inspektor je jasno stavio Hjugu do znanja kako misli da je reč o poslu iznutra, izrazu koji je iznova koristio kad god bi se videli. Međutim, Tobi ga je uverio da im neće pasti na pamet da uhapse sina ser Voltera Baringtona ukoliko nemaju nedvosmislene dokaze koji će porotu ostaviti bez sumnje u njegovu krivicu.
Olga ga je pitala otkud mu nova odela i kako može da priušti bugati. Pokazao joj je saobraćajnu dozvolu, koja je potvrdila da je posedovao taj automobil pre nego što su se upoznali. Nije rekao koliko je sreće imao što je bugati i dalje bio kod trgovca kome ga je nerado prodao.
Kako se bližilo vreme zaključenja brakorazvodne parnice, Hjugo je pripremao ono što se u vojnim krugovima zove strategija povlačenja. Utom mu je Olga saopštila kako ima divne vesti.
Velington je rekao jednom mlađem oficiru da je u životu najvažnija pravovremenost. A ko je Hjugo da ospori pobednika kod Vaterloa, pogotovo što se proročanstvo slavnog čoveka upravo može primeniti na njemu?
Čitao je Tajms za doručkom kad je okrenuo umrlice i video kako očev lik zuri u njega. Pokušao je da je pročita a da Olga ne otkrije da će se oboma život upravo promeniti.
Po Hjugovom mišljenju, Gromovnik je lepo ispratio starog, ali najviše ga je zanimala poslednja rečenica. Ser Voltera Baringtona nasledio je jedini preživeli sin, Hjugo, koji će preuzeti titulu.
Međutim, Tajms nije dodao: i sva materijalna dobra.

MEJSI KLIFTON
1939-1942




25.


Mejsi se još sećala bola koji je iskusila kad joj se muž nije vratio kući posle večernje smene. Znala je da je Artur mrtav, iako su prošle godine dok njen brat Sten nije bio spreman da joj kaže istinu o tome kako joj je muž poginuo na brodogradilištu tog dana.
Ipak, taj bol nije bio ništa u poređenju s onim kad su joj rekli da joj je sin jedinac sahranjen u moru pošto je nemački torpedo pogodio Devon, nekoliko sati nakon što je objavljen rat.
Mejsi se još sećala poslednjeg puta kad je videla Harija. Došao je da je obiđe u hotelu Grand tog četvrtka ujutru. Restoran je bio dupke pun i dugačak red gostiju čekao je na sto. Stajao je u redu, ali kad je video da mu majka izlazi iz kuhinje i vraća se u nju bez trenutka slobodnog vremena, otišao je pomislivši da ga nije videla. Uvek je bio obziran dečko i znao je da ona ne voli da je neko prekida u poslu. Međutim, istinu govoreći, znao je i da joj se ne bi svidelo što je napustio Oksford da bi stupio u mornaricu.
Ser Volter Barington je došao sutradan da joj kaže kako je Hari s jutarnjom plimom isplovio kao četvrti oficir na brodu Devon i da će se vratiti za mesec dana da bi se prijavio na brod Njegovog veličanstva Odlučnost kao običan mornar jer je nameravao da krene u potragu za nemačkim podmornicama u Atlantskom okeanu. Nije znao da one već tragaju za njim.
Mejsi je nameravala da uzme slobodan dan kad se Hari vrati, ali nije došlo do toga. Nije joj pomoglo saznanje da su mnoge druge majke ostale bez dece zbog zlog i divljačkog rata.
Doktor Volas, glavni lekar na Kanzaskoj zvezdi, sačekao ju je pred ulaznim vratima Stil haus lejna kad se vratila s posla te oktobarske večeri. Nije morao da joj kaže zašto je došao. Bilo mu je ispisano na licu.
Seli su u kuhinju i doktor joj je rekao da je bio zadužen za oporavak mornara izvučenih iz okeana nakon što je Devon potonuo. Uverio ju je da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da spase Harija, ali on, nažalost, nikad nije povratio svest. U stvari, od devet mornara o kojima se starao te noći preživeo je samo jedan: Tom Bredšo, treći oficir Devom, koji se očigledno sprijateljio s Harijem. Bredšo je napisao pismo u kome je izrazio saučešće, a doktor Volas je obećao da će ga predati gospođi Klifton čim se Kanzaska zvezda vrati u Bristol. Održao je reč. Mejsi je osetila grižu savesti čim je doktor otišao. Nije ga ponudila ni šoljom čaja.
Stavila je pismo Toma Bredšoa na okvir kamina pored omiljene fotografije na kojoj je Hari pevao u školskom horu.
Kad se vratila na posao sledećeg jutra, kolege iz hotela bile su ljubazne i brižne, a gospodin Herst, upravnik hotela, predložio joj je da uzme nekoliko slobodnih dana. Ona mu je rekla da je to poslednje što joj je potrebno. Umesto toga, radila je prekovremeno koliko god je mogla u nadi da će time otupeti bol.
Nije vredelo.


— o O o —



Mnogo mladih ljudi zaposlenih u hotelu pridružilo se oružanim snagama i žene su zauzele njihova mesta. Više se nije smatralo sramotom da mlade žene rade i Mejsi je otkrila da preuzima sve više odgovornosti kako broj muškog osoblja opada.
Trebalo je da se poslovođa restorana penzioniše za šezdeseti rođendan, ali Mejsi je pretpostavila da će ga gospodin Herst zamoliti da ostane dok se rat ne završi. Zaprepastila se kad ju je pozvao u svoju kancelariju i ponudio joj njegovo mesto.
„Zaslužili ste ga, Mejsi", rekao je, „i uprava se slaže sa mnom."
„Volela bih da razmislim o tome", odgovorila je pre nego što je izašla iz kancelarije.
Gospodin Herst nije načinjao tu temu nedelju dana. Kad je to učinio, Mejsi je predložila da radi probno mesec dana. On se nasmejao.
„Uobičajeno je", podsetio ju je, „da poslodavac a ne zaposleni zahteva jednomesečni probni rad."
Kroz nedelju dana oboje su zaboravili na probni rad jer se Mejsi, iako su smene bile duge a nove odgovornosti teške, nikad nije osećala ispunjenije. Znala je da će ponovo biti konobarica kad se rat završi i momci se vrate s fronta. Ponovo bi bila i prostitutka kad bi Hari bio među onima koji će se vratiti kući.


— o O o —



Mejsi nije morala da čita novine da bi znala kako su japanske vazdušne snage uništile američku flotu u Perl Harboru i građani Sjedinjenih Američkih Država ustali kao jedno protiv zajedničkog neprijatelja i pridružili se saveznicima - svi su danima pričali samo o tome.
Nije mnogo prošlo pre nego što je Mejsi upoznala svog prvog Amerikanca.
Hiljade Jenkija je našlo put do zapadnog dela zemlje u naredne dve godine i mnogi su raspoređeni u vojni logor na obodu Bristola. Neki oficiri su počeli da večeraju u hotelskom restoranu, ali čim bi postali redovni gosti, nestali bi i nikad ih više ne bi videli. Mejsi je imala stalni, bolni podsetnik na to da neki među njima nisu stariji od Harija.
Ipak, to se promenilo kad se jedan od njih vratio. Mejsi ga nije odmah prepoznala kad je u invalidskim kolicima ušao u restoran i tražio svoj uobičajeni sto. Uvek je mislila da dobro pamti imena a lica još bolje - morate ako ne znate da čitate i pišete. No setila se čim je čula njegovo južnjačko otezanje. „Poručnik Malholand, zar ne?“
„Nije, gospođo Klifton. Sad sam major Malholand. Poslali su me ovamo da se oporavim pre nego što me vrate kući u Severnu Karolinu.“
Osmehnula se i odvela ga do njegovog stola. Nije joj dozvolio da mu pomogne s invalidskim kolicima. Majk, kako je tražio da ga Mejsi zove, postao je redovan gost i dolazio je dvaput pa i triput nedeljno.
Mejsi se nasmejala kad joj je gospodin Herst prošaputao: „Zapali ste mu za oko.“
„Mislim da su dani kad su mi se udvarali iza mene“, odgovorila je.
„Ne zavaravajte se“, odvratio je. „Vi ste u najboljim godinama, Mejsi. Mogu vam reći da major Malholand nije prvi muškarac koji me je pitao zabavljate li se s nekim.“
„Ne zaboravite, gospodine Herste, da sam baka.“
„Ne bih mu to rekao da sam na vašem mestu“, odgovorio je upravnik.
Mejsi ponovo nije prepoznala majora kad je jedne večeri došao sa štakama, ostavivši invalidska kolica za sobom. Prošao je još jedan mesec i štake su smenili štapovi, a nije prošlo još mnogo dok i oni nisu postali stvar prošlosti.
Jedne večeri je major Malholand telefonom rezervisao sto za osam sati; rekao je Mejsi kako želi nešto da proslavi. Pretpostavila je da se sigurno vraća u Severnu Karolinu i tek tad shvatila koliko će joj nedostajati.
Nije smatrala Majka privlačnim muškarcem, ali imao je najtopliji osmeh i manire engleskog džentlmena ili, kako je jednom istakao, džentlmena s Juga. Postalo je pomodno omalovažavati Amerikance otkako su se nastanili u bristolskim bazama i rečenica da su previše uspaljeni, previše plaćeni i previše prisutni čula se iz usta mnogih Bristolaca koji nisu upoznali nijednog Amerikanca; među njima je bio i Mejsin brat Sten i ništa što bi rekla nije mu moglo promeniti mišljenje.
Restoran se gotovo ispraznio pre nego što se završila majorova slavljenička večera. Kad je sat otkucao deset, jedan oficir je ustao da nazdravi Majku i da mu čestita.
Društvo se spremalo da se vrati u logor pre policijskog časa kad mu je Mejsi u ime celog osoblja rekla da im je veoma drago što se potpuno oporavio i što može da ide kući.
„Ne vraćam se kući, Mejsi", odgovorio je kroz smeh. „Slavili smo moje unapređenje u zamenika komandanta baze. Bojim se da ćeš morati da me trpiš dok se rat ne završi." Mejsi se oduševila kad je to čula. Ipak, iznenadila se kad je dodao: „Sledeće nedelje je pukovski ples i pitam se da li bi mi učinila čast da budeš moja gošća."
Mejsi je ostala bez teksta. Nije se sećala kad ju je poslednji put neko pozvao na sastanak. Nije bila sigurna koliko je stajao pred njom i čekao odgovor, ali pre nego što je stigla da išta kaže, dodao je: „Bojim se da godinama nisam kročio na plesni podijum."
„Ni ja“, priznala je Mejsi.

26.


Mejsi je uvek petkom posle podne nosila platu i napojnice u banku.
Nije nosila novac kući jer nije htela da Sten sazna da ona zarađuje više od njega. Njena dva računa uvek su bila u plusu i kad god bi na tekućem računu imala deset funti, prebacila bi pet funti na štedni račun - njenu malu ušteđevinu, kako ju je nazivala, za slučaj da nešto pođe po zlu. Posle novčanog neuspeha s Hjugom Baringtonom, mislila je kako nešto uvek može ispasti naopako.
Tog petka je ispraznila tašnu na pultu i blagajnik je počeo da slaže kovanice u uredne gomilice, kao što radi svake nedelje.
„Četiri šilinga i devet penija, gospođo Klifton", rekao je i izdao joj priznanicu.
„Hvala", odgovorila je Mejsi dok joj je pružao priznanicu ispod rešetke. Stavljala ju je u tašnu kad je dodao: „Gospodin Prendergast vas je zamolio za razgovor."
Srce joj je sišlo u pete. Smatra upravnike banaka i ubirače stanarine kovom koji donosi samo loše vesti, a ima dobar razlog što tako misli o gospodinu Prendergastu jer ju poslednji put zvao na razgovor kako bi je podsetio da nema dovoljno sredstava na računu da pokrije Harijeve troškove za vreme poslednjeg polugodišta u Bristolskoj srednjoj školi. Nerado je pošla prema njegovoj kancelariji.
„Dobro jutro, gospođo Klifton", rekao je gospodin Prendergast i ustao kad je Mejsi ušla u kancelariju. Pokazao je na stolicu. „Želim da razgovaram s vama o nečemu ličnom."
Mejsi obuze još veća strepnja. Pokuša da se seti je li poslednjih nedelja napisala neki ček i time zadužila račun. Jeste da je kupila otmenu haljinu za ples na koji ju je Majk Malholand pozvao, ali bila je polovna i u okvirima njenog budžeta.
„Jedan cenjeni klijent naše banke", poče gospodin Prendergast, „raspitivao se za vašu parcelu u Brod stritu, na mestu nekadašnje čajdžinice Kod Tili.“
„Ali mislila sam da sam ostala bez svega kad je zgrada bombardovana."
„Niste izgubili sve", odvrati Prendergast. „Zemljište je na vaše ime."
„Ali šta bi ono moglo da vredi kad su Nemci zbrisali veći deo ulice?", upita Mejsi. „Kad sam poslednji put prošla Čejpel stritom, bio je samo zgarište."
„Jeste da je tako", odgovori Prendergast, „ali moj klijent je i dalje spreman da vam ponudi dve stotine funti za pravo neograničenog vlasništva."
„Dvesta funti?", ponovi Mejsi kao da je dobila na kladionici.
„To je suma koju je spreman da plati", potvrdi Prendergast.
„Šta mislite koliko to zemljište vredi?", iznenadi ga Mejsi.
„Nemam predstavu, poštovana gospođo. Ja sam bankar, ne trgujem zemljištem."
Mejsi poćuta nekoliko trenutaka. „Molim vas, recite svom klijentu da bih volela da razmislim."
„Naravno. Ali trebalo bi da znate da mi je klijent napomenuo da ponuda važi samo nedelju dana.“
„Onda ću morati da odlučim do sledećeg petka, zar ne?“, odvrati Mejsi prkosno.
„Kako želite, poštovana gospođo", reče Prendergast kad je Mejsi ustala. „Radujem se što ću vas videti sledećeg petka."
Izlazeći iz banke, Mejsi nije mogla a da ne primeti kako je upravnik još nikad nije oslovio s „poštovana gospođo". Krenula je peške - vozila se autobusom samo kad pada kiša - idući pored kuća čiji su prozori bili pokriveni crnim zavesama, i stala razmišljati o tome kako bi se dalo potrošiti dve stotine funti, ali te misli uskoro je prekinula nedoumica koga bi mogla da pita je li to poštena cena.
Gospodin Prendergast je zvučao kao da iznosi razumnu ponudu, ali na čijoj li je on strani? Možda bi mogla da popriča s gospodinom Herstom, ali mnogo pre nego što je stigla do Stil haus lejna, zaključila je kako ne bi bilo profesionalno da upliće šefa u lične stvari. Majk Malholand izgleda kao promućuran i pametan čovek, ali šta on zna o vrednosti zemljišta u Bristolu? Nema svrhe da pita brata jer bi Sten svakako rekao: „Uzmi lovu i begaj, curo." A kad bolje razmisli, Sten je poslednja osoba koja bi trebalo da zna za njen mogući iznenadni dobitak.
Spustio se mrak kad je skrenula u Merivud lejn i stanari su se spremali za zamračenje. Nije bila nimalo bliže rešenju. Dok je prolazila pored kapije Harijeve stare osnovne škole, preplavile su je srećne uspomene i u sebi je zahvalila gospodinu Holkomu na svemu što je učinio za njenog sina dok je rastao. Ukopala se u mestu. Gospodin Holkom je pametan čovek; na kraju krajeva, pohađao je Bristolski univerzitet i dobio diplomu. Svakako bi mogao da je posavetuje?
Mejsi se okrenula i pošla prema školskoj kapiji, ali nije videla nikoga kad je ušla u dvorište. Pogledala je na sat: prošlo je pet. Sva deca su otišla kući pre nekog vremena pa je sigurno i gospodin Holkom završio za danas.
Prešla je dvorište, otvorila školska vrata i zakoračila u poznat hodnik. Kao da se vreme zaustavilo - isti crveni zidovi od opeke, samo s nešto više urezanih inicijala, iste živopisne slike okačene na zidove, samo što su ih druga deca naslikala, isti fudbalski trofeji, samo što su ih osvojile druge ekipe. Ali na mestu gde su svojevremeno stajale školske kape, sad su bile gas-maske. Setila se prvog puta kad je došla kod učitelja Holkoma da se žali zbog crvenih masnica koje je primetila na Harijevom turu dok ga je kupala. On je ostao pribran iako je Mejsi izgubila živce i ona je otišla sat kasnije bez sumnje u to ko je krivac.
Primetila je svetio ispod vrata Holkomove učionice. Zastala je, duboko udahnula pa tiho pokucala na peskirano staklo.
„Slobodno", reče vedri glas koji je dobro pamtila.
Ušla je u učionicu i zatekla učitelja Holkoma kako nešto beleži iza velike hrpe knjiga. Taman je htela da ga podseti ko je ona kad je ustao i rekao: „Ovo je prijatno iznenađenje, gospođo Klifton, pogotovo ako mene tražite."
„Da, vas tražim", odgovorila je Mejsi pomalo zbunjeno. „Žao mi je što smetam, učitelju Holkome, ali potreban mi je savet i nisam znala kome da se obratim."
„Počastvovan sam", reče učitelj i ponudi joj stoličicu na kojoj obično sede osmogodišnjaci. „Kako mogu da pomognem?"
Mejsi mu je ispričala za sastanak s gospodinom Prendergastom i ponudu od dvesta funti za njenu parcelu u Brod stritu. „Mislite li da je to poštena cena?"
„Nemam predstavu", odgovori učitelj Holkom odmahujući glavom. „Nemam iskustva u takvim poslovima i bojao bih se da vam dam pogrešan savet. Zapravo sam pomislio da ste došli zbog nečeg drugog."
„Nečeg drugog?", ponovi Mejsi.
„Da. Nadao sam se da ste videli obaveštenje na tabli ispred škole i poželeli da se prijavite."
„Za šta da se prijavim?"
„Naša vlada je odlučila da pokrene večernje škole da pomogne ljudima kao što ste vi, koji su očigledno pametni ali nisu imali priliku da nastave školovanje."
Mejsi nije htela da prizna kako bi se pomučila da pročita obaveštenje i da ga jeste videla. „Trenutno sam prezauzeta zbog hotela i... i...“
„Žao mi je što je tako jer mislim da ste idealan kandidat. Sam ću držati većinu časova i naročito bi me radovalo da podučavam majku Harija Kliftona."
„Samo je reč..."
„To je samo jedan sat dvaput nedeljno", nastavio je ne dozvoljavajući joj da se povuče. „Časovi su uveče i ništa vas ne sprečava da odustanete ako zaključite da to nije za vas."
„Lepo od vas što ste mislili na mene, učitelju Holkome. Možda kad ne budem imala toliko obaveza." Ustala je i rukovala se s učiteljem.
„Žao mi je što vam ne mogu pomoći u vezi s vašom nedoumicom, gospođo Klifton", rekao je dok ju je pratio do vrata. „Mada je lepo imati takvu nevolju."
„Lepo od vas što ste odvojili vremena za mene, učitelju Holkome", odvratila je pre nego što je izašla. Mejsi je prošla hodnikom, dvorištem i kroz školsku kapiju. Stala je na pločnik i zagledala se u tablu. Koliko je želela da ume da čita.

27.


Mejsi se samo dvaput u životu vozila taksijem: na Harijevo venčanje u Oksfordu, i to samo od lokalne stanice, i nedavno na očevu sahranu. Zato se malo posramila kad se američko službeno vozilo zaustavilo ispred Stil haus lejna broj dvadeset sedam. Ponadala se da su susedi navukli zavese.
Dok je silazila stepenicama u novoj strukiranoj crvenoj svilenoj haljini s naramenicama - veoma pomodan kroj pre rata - videla je kako njena majka i Sten pilje kroz prozor.
Vozač je izašao iz automobila i pokucao na ulazna vrata. Izgledao je kao da nije siguran je li došao na pravu adresu, ali kad je Mejsi otvorila, odmah je shvatio zašto je major pozvao tu lepoticu na pukovski ples. Salutirao je i otvorio joj zadnja vrata.
„Hvala, ali više bih volela da sedim napred“, rekla je.
Kad je vozač ponovo izbio na glavnu ulicu, Mejsi ga je pitala koliko dugo radi za majora Malholanda.
„Celog života, gospoja. Od malih nogu.“
„Ne razumem."
„Obojica smo iz Rolija u Sevemoj Karolini. Kad se rat završi, vratiću se kući i svom starom poslu u majorovoj fabrici."
„Nisam znala da major ima fabriku.”
„Nekoliko, gospoja. U Roliju je poznat kao kralj kukuruza šećerca."
„Kukuruza šećerca?“, ponovi Mejsi.
„Niste videli ništa slično u Bristolu, gospoja. Da bi se zaista uživalo u kukuruzu šećercu, mora odmah posle branja da se skuva preliven istopljenim maslacem i pojede - po mogućstvu u Severnoj Karolini."
„Pa ko upravlja fabrikama dok se kralj kukuruza šećerca bori protiv Nemaca?“
„Mladi Džoi, njegov drugi sin, uz malu pomoć sestre Sendi, rekao bih.“
„On ima sina i kćerku kod kuće?“
„Imao je dva sina i kćerku, ali je Majk Mlađi, nažalost, oboren iznad Filipina."
Mejsi je htela da pita kaplara za ženu Majka Starijeg, ali joj se činilo da bi mladom čoveku bilo neprijatno da odgovara na takva pitanja pa je prešla na sigurnije tlo i pitala za njegovu rodnu državu. „Najbolja je od četrdeset osam", odgovorio je i nije prestao da priča o Severnoj Karolini sve dok nisu stigli do kapije.
Kad je stražar video automobil, odmah je podigao rampu i salutirao dok su ulazili u kompleks. „Major me je zamolio da vas odvedem u njegove odaje, gospoja, da popijete piće pre nego što odete na ples."
Automobil se zaustavio ispred male montažne kuće. Ugledala je Majka kako čeka na pragu da bi je pozdravio. Iskočila je pre nego što je vozač stigao da joj otvori vrata i požurila stazom ka njemu. Nagnuo se, poljubio je u obraz i rekao: „Uđi, draga. Voleo bih da upoznaš nekoliko mojih saradnika“ Prihvatio je njen kaput i dodao: „Divno izgledaš."
„Kao tvoj kukuruz šećerac?"
„Više kao naše breskve iz Severne Karoline“, odgovorio je dok ju je vodio prema bučnoj sobi, punoj smeha i živahnih glasova. „Hajde sad da ih sve napravimo ljubomornim kad vide da pratim lepoticu bala.“
Mejsi je ušla u prostoriju punu oficira i njihovih pratilja. Osetila se veoma dobrodošlo. Nije mogla a da se ne zapita da li bi se prema njoj ophodili kao prema sebi ravnoj da je posetila jednog engleskog majora nekoliko kilometara uz put u štabu Vesekskog puka.
Majk ju je upoznao sa svim saradnicima, uključujući i komandanta logora, kome se očigledno dopala. Dok se kretala od jedne grupe do druge, videla je nekoliko fotografija raštrkanih po prostoriji - na stolovima, policama za knjige i kaminu. Na njima su mogli da budu samo Majkova supruga i deca.
Odmah posle devet gosti su prešli u fiskulturnu salu, u kojoj se održavao ples, ali prvo je dobar domaćin svim damama pridržao kaput. To je Mejsi pružilo priliku da bolje pogleda fotografije lepe mlade žene.
„Moja supruga Abigejl“, rekao je Majk kad se vratio u sobu. „ Velika lepotica, kao i ti. Još mi nedostaje. Umrla je od raka pre skoro pet godina. E, to je nešto čemu bi svi trebalo da objavimo rat.“
„Veoma mi je žao. Nisam htela...“
„Ne. Upravo si otkrila koliko toga imamo zajedničkog. Razumem tačno kako se osećaš pošto si izgubila muža i sina. Ali, dođavola, ovo je veče za slavlje a ne za samosažaljenje. Prema tome, draga, već smo napravili sve oficire ljubomornim pa hajde da to učinimo i s ostalim činovima."
Mejsi se nasmejala i uhvatila ga pod ruku. Izašli su iz kuće i pridružili se povorci bučnih mladih ljudi koji su svi išli u istom pravcu.
Kad se našla na plesnom podijumu, mladi i živahni Amerikanci učinili su da se oseća kao da ih poznaje celog života. Nekoliko oficira ju je zamolilo za ples, ali Majk ju je retko ispuštao iz vida. Kad je orkestar zasvirao poslednji valcer, bilo joj je neverovatno koliko je brzo veče proletelo.
Kad je aplauz utihnuo, svi su ostali na podijumu. Orkestar je zasvirao melodiju koju Mejsi nije znala, a trebalo je da podseti sve u prostoriji da im je zemlja u ratu. Mnogi mladi ljudi koji su u stavu mirno i s rukom na srcu vatreno pevali „Barjak posut zvezdama" neće dočekati sledeći rođendan. Kakvo bespotrebno traćenje života, pomisli Mejsi.
Dok su odlazili s plesnog podijuma, Majk je predložio da se vrate u njegove odaje i popiju čašu južnjačke utehe pre nego što je kaplar odveze kući. Mejsi je prvi put probala burbon i brzo joj je razvezao jezik.
„Majk, imam problem", rekla je kad se smestila na kauču s drugom čašom. „I pošto imam samo nedelju dana da ga rešim, koristilo bi mi malo tvog južnjačkog zdravog razuma."
„Samo napred, draga", odvrati Majk. „Ali moram te upozoriti da nikad nisam uspeo da se nađem na istoj talasnoj dužini sa stanovnicima Albiona. U stvari, ti si prva s kojom mogu da se opustim. Jesi li sigurna da nisi Amerikanka?"
Mejsi se nasmeja. „To je lepo od tebe, Majk." Otpila je još jedan gutljaj burbona i osetila se spremno da uradi mnogo više od iznošenja svojih gorućih nevolja. „Pre mnogo godina imala sam čajdžinicu zvanu Kod Tili u Brod stritu. Sad tamo nema ničega osim bombardovanih ruina, ali neko mi nudi dvesta funti za parcelu."
„Pa u čemu je problem?", upita Majk.
„Nemam predstavu koliko zaista vredi."
„Pa, jedno je sigurno. Sve dok postoji šansa da se Nemci vrati i nastave bombardovanje, niko neće graditi ništa na tom zemljištu - bar dok se rat ne završi."
„Gospodin Prendergast je opisao svog klijenta kao trgovca zemljištem.”
„Meni više liči na profitera”, primeti Majk, „na nekoga ko jeftino kupuje napušteno zemljište kako bi ubrao brzu zaradu kad se rat završi. Iskreno govoreći, taj soj švercera će učiniti sve da brzo zaradi i trebalo bi ih obesiti.”
„Ali je li moguće da je dvesta funti poštena cena?”
„Zavisi od tvoje bračne vrednosti.” 4 Mejsi se naglo uspravila, misleći da ga nije dobro čula. „Ne razumem šta hoćeš da kažeš.”
„Kažeš da je ceo Brod strit bombardovan i da nijedna zgrada nije preživela?”
„Jeste, ali zašto bi moja mala parcela bila vrednija zbog toga?”
„Ako se taj špekulant već domogao svih ostalih parcela u ulici, ti si u dobrom položaju da sklopiš pogodbu. U stvari, možeš zahtevati miraz zato što baš tvoja parcela može biti ona koja će ga, ako je ne dobije, osujetiti od ponovne izgradnje cele četvrti. Mada on nipošto ne bi želeo da to saznaš.”
„Kako mogu da otkrijem ima li moja mala parcela bračnu vrednost?”
„Kaži upravniku banke kako ne pristaješ da prodaš parcelu za manje od četiri stotine funti i brzo ćeš otkriti.”
„Hvala, Majk. To je dobar savet.” Osmehnula se, otpila još jedan gutljaj južnjačke utehe i onesvestila mu se u naručju.

28.


Kad je mejsi sutradan sišla na doručak, nije se sećala ko ju je dovezao kući niti kako se popela do svoje sobe.
„Stavila sam te u krevet", rekla joj je majka dok joj je sipala čaj. „Jedan fin mlad kaplar dovezao te je kući. Čak mi je pomogao da te odvedem na sprat."
Mejsi je klonula na stolicu pa polako ispričala majci kako je veče prošlo. Nije ostavila nimalo sumnje u to koliko je uživala u Majkovom društvu.
„I sigurna si da nije oženjen?", upita je majka.
„Polako, mama, tek smo izašli na prvi sastanak."
„Je l’ izgledao zainteresovano?"
„Mislim da me je pozvao u pozorište sledeće nedelje, ali ne znam kog dana niti u koji pozorište", odgovorila je. Utom je njen brat Sten ušao u kuhinju.
Bacio se u stolicu na kraju stola i čekao da dobije činiju kaše. Progutao ju je kao pas koji lapće vodu po vrelom danu. Kad je završio, otvorio je bocu piva i iskapio je u jednom gutljaju. „Uzeću još jedno", rekao je. „Pošto je nedelja", dodao je i glasno podrignuo.
Mejsi nije nikad progovarala za vreme Stenovog jutarnjeg rituala i uglavnom je odlazila na posao pre nego što on stigne da kaže svoje mišljenje o onome šta mu se motalo po glavi. Ustala je i taman htela da krene na jutarnju službu u Crkvi Svete Marije kad je zaurlao: „Sedi, ženo! ’Oću da pričam s tobom pre nego što odeš u crkvu.“
Mejsi je poželela da ode bez odgovora, ali znala je da se Sten neće libiti toga da je dovuče natrag i napravi joj šljivu na oku ako mu se prohte. Sela je.
„I šta ćeš da radiš s onih dvesta funti koje ćeš verovatno dobiti?"
„Kako si saznao?"
„Mama mi je sinoć ispričala dok te je u gradu tucao tvoj otmeni Amer."
Mejsi se namrštila na majku, koja se postidela ali nije rekla ništa. „Ako moraš da znaš, major Malholand je džentlmen i ne tiče te se šta radim u slobodno vreme."
„Glupa kučko, ako je Amer, moram da te upozorim da oni ne pitaju i misle da imaju pravo na sve."
„Nesumnjivo pričaš iz svog iskustva kao i uvek", reče Mejsi, trudeći se da ostane mirna.
„Svi Jenkiji su isti", nastavi Sten. „Svi hoće samo jedno i kad to dobiju, otperjaju kući i ostave nam da dovršimo posô, baš ko što su uradili u prvom ratu."
Mejsi je shvatila da nema svrhe da nastavi razgovor te je samo sedela u nadi da će oluja brzo proći.
„Još mi nisi rekla šta ćeš da radiš s dvesta funti."
„Nisam još odlučila. U svakom slučaju, ne tiče te se kako trošim svoj novac."
„Vala tiče me se jer je pola moje."
„A kako si došao do toga?", upita Mejsi.
„Za početak, živiš u mojoj kući pa imam pravo na lovu. Upozoravam te, curo, ako misliš da me pređeš, toliko ću te istući ako ne dobijem svoj pošten deo da te ni američke crnje neće dvaput pogledati."
„Muka mi je od tebe, Stene", odgovori Mejsi.
„Biće ti mnogo gore ako ne pljuneš kintu jer ću...“ Mejsi je ustala, izmarširala iz kuhinje, potrčala hodnikom, zgrabila kaput i izašla pre nego što je Sten završio tiradu.


— o O o —



Kad je Mejsi pogledala rezervacije za ručak u nedelju, odmah je shvatila kako će morati da se pobrine da određena dva gosta sede što dalje jedan od drugog. Majku Malholandu je dodelila njegov stalni sto, dok je Patrika Kejsija stavila na drugi kraj kako ne bi bilo nikakve mogućnosti da nalete jedan na drugog.
Nije videla Patrika gotovo tri godine i zapitala se je li se promenio. Da li i dalje neodoljivo dobro izgleda i ima li još onaj irski šarm koji ju je toliko opčinio kad su se upoznali?
Na jedno pitanje je dobila odgovor čim je ušao u restoran.
„Drago mi je što vas vidim posle toliko vremena, gospodine Kejsi", rekla je i povela ga prema stolu. Nekoliko sredovečnih žena okrenulo se za zgodnim Ircem. „Hoćete li ovog puta ostati duže, gospodine Kejsi?", pitala je i pružila mu jelovnik.
„To zavisi od tebe", odgovorio je Patrik. Otvorio je jelovnik ali nije ga ni pogledao.
Mejsi se ponadala da niko nije video kako je pocrvenela. Okrenula se i videla da Majk Malholand čeka za prijemnicom; on nikad nije dozvoljavao da ga iko osim Mejsi otprati do njegovog stola. Požurila je do njega i prošaputala:
„Zdravo, Majk. Rezervisala sam vam vaš sto. Hoćete li poći za mnom?"
„Svakako."
Kad se Majk posvetio jelovniku - mada je nedeljom uvek naručivao isto, supu dana, kuvanu govedinu i jorkširski puding - vratila se da uzme Patrikovu porudžbinu.
Sledeća dva sata Mejsi je pomno motrila na oba muškarca dok je istovremeno pokušavala da nadgleda još stotinak gostiju. Kad je časovnik otkucao tri sata, samo su oni ostali u prostoriji; Džon Vejn i Gari Kuper, pomislila je Mejsi, čekajući da vidi ko će prvi potegnuti kod OK korala. Presavila je Majkov račun, stavila ga na tanjir i odnela mu ga. Platio je bez gledanja.
„Još jedan izvrstan obrok", rekao je pa šapatom dodao: „Nadam se da važi dogovor za pozorište u utorak uveče?"
„Naravno, dragi", odgovorila je Mejsi, zadirkujući ga.
„Onda se vidimo u Old viku u osam", rekao je dok je konobarica prolazila pored njegovog stola.
„Radujem se tome, gospodine, i svakako ću proslediti vaše pohvale kuvaru."
Majk je potisnuo smeh pa ustao i krenuo napolje. Okrenuo se prema Mejsi i osmehnuo se.
Kad je nestao iz vida, Mejsi je odnela račun Patriku. Pogledao je svaku stavku i ostavio veliku napojnicu. „Radiš li nešto posebno sutra uveče?", upitao je i uputio joj osmeh koga se dobro sećala.
„Da, idem u večernju školu."
„Zafrkavaš me."
„Ne, i ne smem da zakasnim jer je to prvi čas dvanaestonedeljnog kursa." Nije mu rekla da još nije odlučila hoće li pohađati časove ili neće.
„Onda ćemo morati da ostavimo za utorak", reče Patrik.
„Već imam sastanak u utorak."
„Stvarno ili to kažeš samo da me se otreseš?"
„Ne, idem u pozorište."
„A šta radiš u sredu? Algebarske jednačine?"
„Ne, pismeni zadatak i čitanje naglas."
„Četvrtak?", upita Patrik trudeći se da ne zvuči ogorčeno.
„Da, slobodna sam u četvrtak", rekla je Mejsi. Još jedna konobarica je prošla pored stola.
„Kakvo olakšanje. Već sam pomislio da ću morati da ugovorim sastanak za sledeću nedelju."
Mejsi se nasmejala. „I, šta imaš u vidu?"
„Mislio sam da počnemo odlaskom.”
„Gospođo Klifton." Mejsi se munjevito okrenula i iza sebe ugledala gospodina Hersta. „Hoćete li biti ljubazni da dođete do moje kancelarije kad završite s vašim gostom?"
Mejsi je mislila da je bila neupadljiva, ali sad se pobajala da će dobiti otkaz zato što je osoblju zabranjeno zbližavanje s gostima. Tako je ostala bez prethodnog posla, a upravo je Pat Kejsi bio gost zbog koga se to dogodilo.
Bila je presrećna što je Patrik bez reči izašao iz restorana. Proverila je stanje u kasi, pa otišla u kancelariju gospodina Hersta.
„Sedite, gospođo Klifton. Moram da razgovaram s vama o nečemu ozbiljnom." Mejsi je sela i stegla rukonaslone kako ne bi drhtala. „Video sam da vam je ovo bio naporan dan."
„Sto četrdeset dve porudžbine", odgovori Mejsi. „To je maltene rekord."
„Ne znam kako ćemo vas zameniti", rekao je, pa dodao, „ali uprava donosi takve odluke a ne ja, razumete. Ja tu ne mogu ništa."
„Ali volim svoj posao", kaza Mejsi.
„Možda je tako, ali moram vam reći da se u ovom slučaju slažem s Upravom." Mejsi se naslonila na stolicu, spremna da prihvati sudbinu. „Jasno su mi dali do znanja kako više ne žele da radite u restoranu i zamolili me da vam nađem zamenu što je pre moguće."
„Ali zašto?"
„Zato što su nestrpljivi da počnete da se bavite rukovođenjem. Iskreno govoreći, Mejsi, da ste muškarac, već biste upravljah jednim od naših hotela. Čestitam!"
„Hvala", odgovori Mejsi misleći o tome šta to sve podrazumeva.
„Hajde da završimo s formalnostima", nastavio je gospodin Herst, otvorio fioku i izvadio jedno pismo. „Moraćete ovo pažljivo da proučite. To su novi uslovi vašeg zaposlenja. Kad pročitate ugovor, potpišite i vratite mi, a ja ću ga proslediti upravi."
Tad je odlučila.

29.


Mejsi se bojala da će ispasti budala.
Kad je stigla pred školsku kapiju, umalo se nije vratila. To bi i učinila da nije videla kako ulazi žena starija od nje. Pošla je za njom kroz ulazna vrata pa niz hodnik. Zaustavila se pred učionicom. Provirila je u nadi da će prostorija biti toliko puna da je niko neće primetiti.
Međutim, videla je samo sedmoro ljudi: dva muškarca i pet žena.
Odšunjala se u zadnji deo učionice i sela iza muškaraca, ponadavši se da je tu neće videti. Ali odmah se pokajala jer bi mogla lakše da pobegne da je sela pored vrata.
Oborila je glavu kad su se vrata otvorila i učitelj Holkom ušao u učionicu. Zauzeo je mesto za katedrom pred tablom, povukao revere duge crne odore i zagledao se u učenike. Osmehnuo se kad je spazio gospođu Klifton u zadnjoj klupi.
„Počeću time što ću napisati svih dvadeset šest slova abecede i hoću da ih izgovarate dok ih zapisujem." Uzeo je kredu i okrenuo im leđa. Napisao je A na tabli i svi su jednoglasno izgovorili slovo, B i čuo se pravi hor, C - svi osim Mejsi. Kad je stigao do slova Z, Mejsi je bezglasno izgovorila slovo.
„Sad ću nasumično pokazivati slova i videti možete li ih i dalje prepoznati.” Mejsi je drugi put izgovorila polovinu slova, a prilikom trećeg pokušaja predvodila je ceo hor. Kad se čas završio, samo je gospodin Holkom znao da je to njen prvi čas u dvadeset godina i da joj se ne žuri kući.
„Kad se ponovo vidimo u sredu, moraćete da naučite da napišete svih dvadeset šest slova abecede i to po redu“, rekao je.
Mejsi je nameravala da savlada abecedu do utorka kako bi umanjila mogućnost da pogreši.
„Vi koji ne možete da mi se pridružite na piću u pabu - vidimo se u sredu. “
Mejsi je pretpostavila da bi Holkom trebalo da je pozove pa je ustala i pošla prema vratima. Ostali su okružili učiteljevu katedru i obasuli ga pitanjima.
„Hoćete li doći u pab, gospođo Klifton? “, pitao ju je kad je stigla do vrata.
„Hvala, učitelju Holkome. Rado ću doći“, odgovorila je i pridružila se ostalima u Šipinu preko puta ulice.
Ostali učenici su odlazili jedan po jedan i na kraju su samo njih dvoje ostali za šankom.
„Imate li predstavu koliko ste bistri? “, pitao ju je učitelj pošto joj je naručio još jedan sok od narandže.
„Ali napustila sam školu s dvanaest godina i još ne umem da čitam i pišem. “
„Jeste prerano napustili školu, ali niste nikad prestali da učite. A pošto ste majka Harija Kliftona, verovatno ćete vi mene podučavati na kraju. “
„Hari vas je podučavao? “
„Svakog dana iako to nije znao. Ali ja sam veoma brzo shvatio da je pametniji od mene. Samo sam se nadao da će poći u Bristolsku srednju školu pre nego što sam shvati. “
„I je li vam to pošlo za rukom?“, upita Mejsi osmehujući se.
„Bilo je prokleto blizu", priznao je Holkom.
„Poslednja tura!” povika šanker.
Mejsi je pogledala sat iza šanka. Bilo joj je neverovatno što je već pola deset i moraju da se povinuju pravilima o zamračenju.
Izgledalo je prirodno da je učitelj Holkom isprati do kuće; na kraju krajeva, poznaju se toliko godina. Dok su išli neosvetljenim ulicama, ispričao joj je još mnogo priča o Hariju, koje su je istovremeno usrećile i ražalostile. Jasno je da on i njemu nedostaje i osetila je grižu savesti što mu nije zahvalila pre mnogo godina.
Kad su stigli do ulaznih vrata kuće u Stil haus lejnu, Mejsi je primetila: „Ne znam vam ime."
„Arnold", odgovorio je stidljivo.
„Pristaje vam. Mogu li vas zvati Arnold?"
„Naravno da možete."
„I vi mene morate zvati Mejsi." Izvadila je ključ i stavila ga u bravu. „Laku noć, Arnolde. Vidimo se u sredu."


— o O o —



Veče u pozorištu oživelo je mnogo srećnih uspomena na dane kad ju je Patrik Kejsi vodio u Old vik kad god je bio u Bristolu. Ali taman kad je sećanje na Patrika izbledelo i ona počela da provodi vreme s drugim muškarcem s kojim je mislila da može imati budućnost, prokleti leprikon joj se vratio u život. Već joj je rekao da s razlogom želi da je vidi i mislila je da zna koji bi to razlog mogao biti. Nije joj potrebno da joj on ponovo uzburka život. Mislila je o Majku, jednom od najljubaznijih i najčestitijih ljudi koje je upoznala, a istovremeno prostodušnog u pokušajima da sakrije svoja osećanja prema njoj.
Patrik ju je naučio da nikad ne kasni u pozorište. Smatrao je da ne postoji veća sramota od gaženja ljudi dok se probijate do sedišta, koja su neminovno u sredini, kad se zavesa podigne.
Majk je već stajao u predvorju pozorišta i držao program kad je Mejsi ušla u deset minuta pre podizanja zavese. Osmehnula se čim ga je videla i nehotice pomislila kako je uvek oraspoloži. Uzvratio joj je osmeh i nežno je poljubio u obraz.
„Ne znam mnogo o Noelu Kauardu“, priznao je dok joj je pružao program, „ali upravo sam pročitao sinopsis drame i ispada da je o muškarcu i ženi koji ne mogu da odluče s kim bi trebalo da se venčaju."
Mejsi nije rekla ništa dok su ulazili. Pratila je slova abecede unatrag dok nije stigla do H. Smestili su se u sredini reda i ona se zapitala kako li je Majk uspeo da nađe tako dobra mesta za rasprodatu predstavu.
Kad su se svetla ugasila i zavesa se podigla, uhvatio ju je za ruku. Pustio ju je tek kad je Oven Nares izašao na pozornicu i publika zapljeskala. Mejsi je opčinila priča iako joj je bila previše poznata da bi joj prijala. Međutim, čarolija se raspršila kad je glasno zavijanje sirene progutalo Naresove reči. Glasno gunđanje razleglo se publikom dok su glumci hitali s pozornice. Smenio ih je upravnik pozorišta, koji je delotvorno organizovao izlazak, primenivši strategiju što bi zadovoljila i starijeg vodnika nekog puka. Bristolci su odavno navikli na leteće posete Nemaca koji ne nameravaju da plate pozorišne karte.
Majk i Mejsi su se spustili u tmurno ali poznato sklonište, koje je postalo dom redovnim posetiocima pozorišta.
Publika je posedala tamo gde je mogla, zauzimajući mesta za predstavu gde se sedišta ne naplaćaju. Klement Atli je za život u skloništu od vazdušnih napada rekao kako odlično izjednačava društvo.
„Nisam ovako zamišljao sastanak", promrsio je Majk dok je prostirao sako na kamenom podu.
„Kad sam bila mlada", rekla je Mejsi i sela na sako, „mnogi mladići su pokušali da me dovedu ovamo, ali ti si prvi koji je u tome uspeo." Majk se nasmejao a ona je počela da škraba po poleđini programa.
„Polaskan sam", odgovorio je i nežno joj prebacio ruku preko ramena kad je tlo počelo da podrhtava od bombi koje su zvučale opasno blizu. „Nisi nikad bila u Americi, je l’ tako, Mejsi?", pokušao je da joj skrene misli s vazdušnog napada.
„Nisam nikad bila u Londonu", priznala je. „Najdalje što sam putovala jeste u Veston na moru i u Oksford, a kako su se oba puta pokazala katastrofalnim, možda bi bilo najbolje da ostanem kod kuće."
Majk se nasmejao. „Voleo bih da ti pokažem Ameriku, pogotovo Jug."
„Mislim da ćemo morati da zamolimo Nemce da uzmu nekoliko slobodnih noći pre nego što razmislimo o tome." Utom se čula sirena za prestanak vazdušne opasnosti.
Aplauz odjeknu u skloništu i svi krenuše s nenajavljene pauze natrag u pozorište.
Kad su se smestili, upravnik se popeo na pozornicu. „Predstava će se nastaviti bez pauze", objavio je. „Ali ako Nemci odluče da nas posete još jednom, moraćemo da otkažemo izvođenje. Žao mi je što moram reći da novac neće biti vraćen. Nemačka pravila." Nekolicina se nasmejala.
Nekoliko trenutaka pošto se zavesa podigla, Mejsi se ponovo izgubila u priči. Kad su se glumci napokon poklonili, celo gledalište je ustalo da pohvali ne samo njihovo izvođenje već još jednu malu pobedu nad Luftvafeom, kako se Majk izrazio.
„Kod Harvija ili u Pentri?” pitao je Majk i uzeo program na kome je svako slovo naziva predstave precrtano i ponovo napisano po abecednom redu: AEEIILPRSTVV. 5
„U Pentri“, odgovorila je Mejsi. Nije htela da prizna kako je samo jednom bila Kod Harvija s Patrikom i čitavo veče se osvrtala, užasavajući se toga da bi kćerka lorda Harvija Elizabet mogla tu da večera s Hjugom Baringtonom.
Majk je dugo proučavao jelovnik, što ju je iznenadilo jer je izbor jela smanjen. On je obično ćaskao o tome šta se dešava u logoru, ili kampu kako ga je on zvao, ali večeras to nije radio; čak se nije žalio kako se Englezi ne razumeju u bejzbol, što često čini. Zapitala se je li mu dobro.
„Majk, je li sve u redu?"
Podigao je pogled. „Šalju me natrag u Ameriku", odgovorio je. Utom je konobar prišao i pitao jesu li odlučili šta će da naruče. Baš si izabrao trenutak, pomislila je Mejsi, ali to joj je bar dalo malo vremena da razmisli - i to ne o tome šta će da večera. Pošto su naručili, konobar se udaljio i Majk je ponovo pokušao.
„Dodelili su mi kancelarijski posao u Vašingtonu."
Mejsi se nagla preko stola i uhvatila ga za ruku.
„Tražio sam da mi dozvole da ostanem još šest meseci... kako bih bio s tobom, ali odbili su me."
„Žao mi je zbog toga", odgovori Mejsi, „ali...“
„Molim te, ne govori ništa, Mejsi, jer mi je ionako dovoljno teško. Mada bog zna da sam dovoljno razmišljao o tome." Sledila je duža tišina. „Znam da se ne poznajemo dugo, ali moja osećanja se nisu promenila otkako sam te prvi put video.“ Mejsi se osmehnula. „I pitao sam se, nadao i molio da ćeš razmisliti o tome da pođeš u Ameriku sa mnom... kao moja žena.“
Mejsi je ostala bez teksta. „Veoma sam polaskana", odgovorila je naposletku ali nije znala šta još da kaže.
„Naravno, shvatam da ti treba vremena da razmisliš. Žao mi je što ratna pustošenja ne dozvoljavaju prefinjenost dugog udvaranja."
„Kad se vraćaš kući?"
„Krajem meseca. Ako pristaneš, mogli bismo da se venčamo u bazi i otputujemo zajedno kao muž i žena." Nagnuo se i uhvatio je za ruku. „Nisam nikad u životu bio tako siguran u nešto", rekao je kad se konobar ponovo pojavio pored njih.
„Za koga je seckana džigerica?"


— o O o —



Mejsi nije spavala te noći. Kad je sutradan sišla da doručkuje, rekla je majci da ju je Majk zaprosio.
„Odmah prihvati", odgovorila je gospođa Tankok kao iz topa. „Nikad ti se neće pružiti bolja prilika da započneš nov život. I prihvati da više nemaš razloga da ostaneš ovde", dodala je i tužno pogledala Harijevu fotografiju na kaminu.
Mejsi je taman htela da izrazi jedinu nedoumicu kad je Sten uleteo u kuhinju. Ustala je. „Bolje bi bilo da krenem inače ću zakasniti na posao."
„Nemoj misliti da sam zaboravio na sto funti koje mi duguješ!", povikao je za njom.


— o O o —



Mejsi je sedela na ivici stolice u prvom redu kad je učitelj Holkom ušao u učionicu u sedam sati.
Nekoliko puta je podizala ruku u sledećih sat vremena, kao dosadna školarka koja zna sve odgovore i želi daje učitelj primeti. Ako i jeste, on to nije pokazao.
„Mejsi, možeš li ubuduće da dolaziš utorkom i četvrtkom?", pitao ju je dok su išli u pab s ostalim učenicima.
„Zašto? Jer nisam dovoljno dobra?"
„Je l’ nisam dovoljno dobra?", ispravio ju je učitelj bez razmišljanja. „Naprotiv, odlučio sam da te stavim u srednju grupu pre nego što osujetiš ovu", mahnuo je na ostale polaznike.
„Ali, Arnolde, zar to neće biti izvan mog domašaja?"
„Nadam se da hoće, ali ne sumnjam da ćeš ih stići do kraja meseca i onda ću morati da te prebacim u naprednu grupu."
Mejsi nije odgovorila jer je znala da neće mnogo proći dok ne bude morala da mu kaže kako je naumila nešto drugo za kraj meseca.
Ponovo su završili sami za šankom i ponovo ju je ispratio do Stil haus lejna. No ovog puta joj se učinilo, dok je vadila ključ iz tašne, da on skuplja hrabrost da je poljubi. Svakako nije tako. Nema li trenutno dovoljno nevolja?
„Samo sam se pitao koju bi knjigu prvo trebalo da pročitaš", rekao je.
„Neće biti knjiga", odgovorila je i gurnula ključ u bravu, „već jedno pismo."