Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Čuvar sećanja-Lauri Luis

Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:18 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 13655910

Džonasov svet je savršen. Ne postoje rat, strah i bol. Sigurnost je najveći prioritet. Svaka osoba ima svoju ulogu u Zajednici, koja joj obezbeđuje život bez briga i kojom daje svoj doprinos opštem blagostanju. Ali kada Džonas bude napunio dvanaest godina, počeće da spoznaje pravu prirodu Zajednice. Njegov život biće potpuno promenjen. I za njega više neće biti povratka.

Dobitnik je više prestižnih nagrada, među kojima su:
• Njuberijeva medalja za najbolji omladinski roman
• Boston Gloub-Horn nagrada za najbolju knjigu
• Nagrada za najbolju knjigu za omladinu Američkog udruženja biblioteka
• Nagrada za najbolju knjigu za decu Američkog udruženja biblioteka
• Dobitnik medalje Redžina
• Pobednik na izboru urednika Buklista
• Knjiga godine u izboru Skul lajbreri džernala

Čuvar sećanja se svrstava medu najbolje antiutopijske romane svih vremena. Preveden je na više od 20 svetskih jezika i prodat u sedam miliona primeraka.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:19 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387826070_dvoe-5


Svoj deci, kojoj zaveštavamo
budućnost.



1


Bio je skoro decembar, i Džonasa je polako obuzimao strah. Ne. To je pogrešna reč, pomislio je Džonas. Strah je označavao onaj duboki, grozan osećaj da se nešto užasno sprema. Strah je bio ono što je iskusio pre godinu dana kada je neidentifikovana letelica dvaput preletela preko zajednice. Oba puta ju je video. Škiljeći u pravcu neba, ugledao je glatki mlažnjak, skoro kao neku mrlju usled velike brzine kojom je jezdio, preletao, da bi tek sekundu kasnije začuo jaku grmljavinu zvuka koji je usledio. A onda još jednom, samo tren kasnije, taj isti mlažnjak je prošišao iz suprotnog smera.
U prvi mah ga je obuzelo puko divljenje. Nikada do tada nije izbliza video letelicu, jer je bilo protivno pravilima da Piloti nadletaju zajednicu. Povremeno, kada bi zalihe bile dopremane teretnim avionima na poljanu preko reke, deca bi se odvezla biciklima do rečne obale i radoznalo posmatrala istovar, a potom i uzletanje usmereno ka zapadu, uvek tamo nekud, daleko od zajednice.
Ali letelica koja je preletala pre godinu dana je bila drugačija. To nije bio zdepast i nezgrapan teretni avion, već jednosedni mlažnjak, kao igla oštrog kljuna. Džonas je uznemireno pogledao oko sebe i video ostale - odrasle ljude i decu - koji su prekinuli svoje aktivnosti i čekali, zbunjeni, objašnjenje za ovaj zastrašujući događaj.
Tada je svim građanima naloženo da uđu u najbližu zgradu i tamo ostanu. ODMAH, objavio je hrapav glas preko razglasa. OSTAVITE BICIKLE NA LICU MESTA.
Istog trenutka, Džonas je poslušno položio svoj bicikl na stazu iza porodične kuće. Utrčao je u kuću i ostao u njoj, sam. Oba njegova roditelja bila su na poslu, a mlađa sestra Lili se nalazila u Centru za brigu o deci, gde je provodila vreme nakon školske nastave.
Vireći kroz prednje prozore na kući, nije video ni žive duše: nijednog od radnika popodnevne smene organizacija Čistoće, Gradskog zelenila niti Dobavljača prehrambenih proizvoda, koji su obično jezdili zajednicom u to doba dana. Sve što je video bio je po koji napušten i položen bicikl; izvrnut točak na jednom od njih se i dalje polako okretao.
Bio je prestravljen. Od osećaja da je njegova zajednica naskroz utihnula u nekakvom grozničavom iščekivanju zgrčilo mu se u stomaku. Drhtao je.
Ali ništa se nije dogodilo. U roku od nekoliko minuta razglas je ponovo zakrčao i začuo se glas, ovog puta umirujući i manje ozbiljan, koji je objasnio da je Pilot na obuci pogrešno protumačio navigacione instrukcije i skrenuo u pogrešnom pravcu. Pilot je očajnički pokušavao da se vrati pre nego što bi njegova greška bila primećena.
BESPOTREBNO JE REĆI DA ĆE ON BITI RAZREŠEN, izgovorio je glas, a potom je nastupio muk. U poslednjem što je rečeno kao da se osetio tračak ironije, bljesak nečeg podsmešljivog pojavio se u glasu Govornika; Džonas se i sam blago nasmešio mada je znao da je ta izjava označavala nešto strašno. Za jednog aktivnog građanina, čin razrešenja iz zajednice predstavljao je konačnu odluku, užasnu kaznu, sveobuhvatni iskaz propasti.
Čak su i decu grdili ako bi ne razmišljajući upotrebila taj izraz tokom igre, rugajući se saigraču koji je promašio loptu ili se spotakao u trci. Džonas je to jedanput uradio, povikao je na svog najboljeg prijatelja: „Gotovo je, Ašere! Razrešen si!”, kada je Ašerova nespretnost dovela do toga da njegova ekipa izgubi utakmicu. Trener ga je odveo u stranu i održao mu kratak ali ozbiljan govor, nakon čega je Džonas skrušeno spustio glavu, osećajući se krivim i posramljenim, da bi se nakon utakmice izvinio Ašeru.
Razmišljao je sada, dok se rečnom stazom vozio biciklom natrag kući, o tom osećanju straha, i prisećao se onog trenutka opipljivog užasa od kojeg mu se zgrčio stomak kada je letelica prošišala iznad njega. Taj osećaj nije bio jednak ovom koji se javio sa dolaskom decembra. Pokušao je da pronađe odgovarajuću reč koja bi pobliže opisala ovaj novi osećaj.
Džonas je bio veoma pažljiv sa rečima. Nije bio ni nalik svom drugu Ašeru, koji je žustro blebetao i mešao stvari, muljao reći i pojmove, do one tačke kada bi postajali jedva prepoznatljivi, a često i veoma smešni.
Džonas se nasmešio prisetivši se onog jutra kada je Ašer bez daha uleteo u učionicu, zakasnivši kao i uvek, usred pevanja jutarnje himne. Nakon što je čitav razred seo otpevavši patriotsku pesmu, Ašer je nastavio da stoji ne bi li izrekao javno izvinjenje, što se očekivalo.
„Izvinjavam se što ometam svoju obrazovnu zajednicu.” Ašer je hitro izrekao svoje uobičajeno izvinjenje, još uvek se boreći za dah. Učitelj i razred su strpljivo slušali njegovo obrazlaganje. Učenici su se smeškali, jer su toliko puta do tada već imali prilike da čuju Ašerove izgovore.
„Pošao sam od kuće na vreme, ali kada sam prolazio kraj mrestilišta, momci su prebirali i izdvajali određenu količinu lososa. Čini mi se da sam se zaneo posmatrajući ih. „Izvinjavam se svojim razrednim kolegama”, zaključio je Ašer. Zagladio je svoju zgužvanu tuniku i seo.
„Prihvatamo tvoje izvinjenje, Ašere.” Čitav razred je jednoglasno izrecitovao uobičajeni odgovor. Mnogi učenici su grickali usnu i tako pokušavali da spreče praskanje u smeli.
„Prihvatam tvoje izvinjenje, Ašere”, saopštio je Učitelj. Smeškao se. „I, zahvaljujem ti jer si nam i ovog puta predočio mogućnost da se pozabavimo određenim jezičkim značenjima. ’Zaneti se’ je prilično snažan izraz da bi se njime opisalo posmatranje lososa.” Okrenuo se i na tabli ispisao reći „zaneti se“. Pored toga je napisao reći „usredsrediti se“.
Približavajući se svojoj kući, Džonas se nasmešio prisećajući se toga. I dalje razmišljajući, dok je uvozio bicikl u uzani prolaz kraj vrata, shvatio je da je 'zastrašen’ bila pogrešna reč kojom bi opisao svoja osećanja, sada kada je decembar kucao na vrata. Bila je to reč i previše snažnog značenja.
Dugo je iščekivao ovaj zaista poseban decembar. A sada kada je bio tu, na pomolu, nije se plašio, već je nekako... bio nestrpljiv, zaključio je. Nestrpljivo ga je očekivao. Svakako da je bio i uzbuđen. Svi Jedanaestogodišnjaci su bili uzbuđeni u iščekivanju događaja koji se bližio.
Ipak, obuzela bi ga i određena blaga strepnja kada bi o tome razmišljao, kada bi usredsredio misli na ono što se može dogoditi.
Zabrinutost, zaključio je Džonas. Upravo je to bilo ono što je osećao.


***



„Ko večeras želi prvi da iskaže svoja osećanja?”, upitao je Džonasov otac nakon što su završili sa večerom.
Večernje izricanje osećanja je bio jedan od rituala. Ponekad su se Džonas i njegova sestra Lili prepirali oko toga ko će biti prvi. Njihovi roditelji su, naravno, i sami učestvovali u tom ritualu; i oni su, takođe, svake večeri ispoljavali svoja osećanja. Ali, kao i svi roditelji - svi odrasli ljudi - nisu se prepirali i nadmetali ko će biti prvi.
Večeras to nije učinio ni Džonas. Njegova su osećanja ove večeri bila i previše složena. Mada je želeo da ih podeli sa ostalima, nije bio nestrpljiv u iskazivanju i raščlanjivanju svojih složenih emocija, čak i pored toga što je znao da će se roditelji potruditi da mu pomognu.
„Ti prva, Lili”, rekao je videvši svoju mnogo mlađu sestru - koja je bila tek Sedmogodišnjak - kako se od nestrpljenja vrpolji na stolici.
„Ovog popodneva sam bila veoma besna”, izjavila je Lili.
„Naša grupa u Centru za brigu o deci se nalazila na igralištu, a sa nama je bila i gostujuća grupa Sedmogodišnjaka koji uopšte nisu poštovali pravila, nimalo. Jedan od njih, i to muškog pola, ne znam mu ime, neprestano se gurao na početak reda za tobogan, mada smo svi čekali u redu da se spustimo. Osećala sam takav bes prema njemu da sam od srdžbe dlan stisnula u pesnicu, evo ovako.” Podigla je stisnutu pesnicu, a taj mali čin prkosa izazvao je osmeh na licima njenih ukućana.
„Šta mislite, zašto se gosti nisu pridržavali pravila?”, upitala je majka.
Lili je razmislila, a potom zavrtela glavom. „Ne znam. Ponašali su se kao... kao...”
„Životinje?”, pripomogao je Džonas. Nasmejao se.
„Da, upravo tako”, rekla je Lili i sama se nasmejavši.
„Kao životinje.” Nijedno od dece nije znalo pravo značenje ove reci, ali se ona ipak koristila da opiše nekoga nevaspitanog ili neprimerenog, nekoga ko se nije uklapao.
„Odakle su došli gosti?”, upitao je otac.
Lili se namrštila pokušavajući da se priseti. „Rekao nam je Predvodnik kada je održao govor dobrodošlice, ali ne mogu da se setim. Čini se da nisam obraćala pažnju. Bili su iz neke druge zajednice. Morali su da krenu prilično rano, tako da im je i podnevni obrok poslužen u autobusu.”
Majka je klimnula glavom. „Da li misliš da postoji mogućnost da se njihova pravila, možda, razlikuju od naših? Da jednostavno nisu bili upućeni u vaša pravila na igralištu?”
Lili je slegla ramenima, a potom klimnula glavom. „Pretpostavljam.”
„Išla si u obilazak drugih zajednica, zar ne?”, upitao je Džonas. “Moja grupa jeste, i to često.“
Lili je ponovo klimnula glavom. „Kada smo bili Šestogodišnjaci, išli smo u drugu zajednicu i proveli čitav jedan školski dan sa grupom tamošnjih Šestogodišnjaka.”
„Kako si se osećala kada si bila tamo?”
Lili se namrštila. „Osećala sam se čudno. Njihovi metodi se razlikuju od naših. Učili su postupke koje moja grupa još nije radila, tako da smo se osećali prilično glupavo.”
Otac je zainteresovano slušao. „Razmišljam, Lili”, rekao je, „o dečaku koji se danas oglušio o pravila. Da li ti je možda palo na pamet da se i on osećao čudno i glupavo zbog toga što se nalazio na novom mestu, koje ima pravila o kojima on ništa ne zna?”
Lili je nakratko razmislila o ovome što joj je otac predočio. „Da”, najzad je izustila.
„Zao mi ga je”, rekao je Džonas, „mada ga i ne poznajem. Zao mi je svakoga ko se nalazi na nekom mestu na kojem se oseća čudno i glupo.”
„Kako se sada osećaš, Lili?”, upitao je otac. „Da li si još uvek ljuta?”
„Mislim da nisam”, zaključila je Lili. „Imam osećaj da mi ga je pomalo žao. I žao mi je što sam pokazala stisnutu pesnicu.” Nasmešila se.
Džonas joj je uzvratio osmehom. Lilina osećanja su uvek bila direktna, prilično jednostavna, obično laka za rešavanje. Pomislio je da su i njegova bila ista takva kada je bio Sedmogodišnjak.
Uljudno je, mada ne i previše pažljivo, slušao oca dok je opisivao osećaj zabrinutosti koji ga je obuzeo toga dana na poslu; osećanje nespokojstva zbog jednog novog deteta koje nije napredovalo. Džonasov otac je bio Negovatelj. On je, kao i ostali Negovatelji, bio odgovoran za sve fizičke i emocionalne potrebe svakog novog deteta u najranijim godinama njegovog života. Bio je to jedan veoma značajan posao, znao je Džonas, ali to nije bilo jedno od onih zvanja koja su njega interesovala.
„Kojeg je pola?”, upitala je Lili.
„Muškog”, odgovorio je otac. „To je jedan dragi mali muškarac sa lepim sklonostima. Međutim, njegov fizički razvoj nije zadovoljavajući, a i ne spava kako treba. Smestili smo ga na odeljenje intenzivne nege, gde ga podrobnije pratimo; međutim, u komisiji se već razmatra mogućnost njegovog razrešenja.”
„Oh, ne”, saosećajno je promucala majka. „Znam koliko si tužan zbog toga.”
I Džonas i Lili saosećajno klimnuše glavama. Razrešenje novorođenih je uvek bio tužan događaj, jer im samim tim nije pružena mogućnost da prožive život unutar zajednice. Pri tome, oni nisu bili ni za šta krivi.
Razrešenje je predstavljalo kaznu, osim u dva slučaja: razrešenje starih, koje je predstavljalo slavlje u ime lepog i svrsishodnog življenja, i razrešenje novorođenog, koje je za sobom uvek ostavljalo osećaj bespomoćnosti. To je bilo naročito onespokojavajuće za Negovatelje, što je bio otac, koji su uvek imali osećaj da nisu učinili dovoljno. Međutim, ovo se retko dešavalo.
„Bez obzira na to”, rekao je Otac, „i dalje ću se maksimalno truditi oko njega. Možda ću zatražiti odobrenje od komisije da ga dovodim ovamo preko noći, ako nemate ništa protiv. Poznato vam je kakvi su Negovatelji u noćnoj smeni. Smatram da je malom potrebna dodatna nega.”
„Podrazumeva se”, rekla je majka, a Džonas i Lili klimnuše glavama. Već su imali priliku da čuju oca kako se žali na rad Negovatelja noćne smene. Noćno negovateljstvo je spadalo u manje značajnu dužnost, dodeljivanu onima koji ili nisu bili dovoljno zainteresovani i stručni ili pak onima koji nisu imali osećaj za one suštinske dužnosti koje je zahtevao posao u dnevnoj smeni. Većini ljudi zaposlenoj u noćnoj smeni čak nisu bili dodeljeni ni supružnici, s obzirom na to da im je, na neki način, nedostajala sposobnost da se zbliže sa drugima, što je bilo neophodno da bi se stvorila porodična zajednica.
„Možda možemo i da ga zadržimo”, ljupko je predložila Lili, pokušavajući da izgleda kao nevinašce. Taj izgled je bio samo maska, znao je Džonas, a znali su i svi ostali.
„Lili”, podsetila ju je majka uz osmeh, „dobro su ti poznata pravila.”
Dvoje dece - jedno muško, drugo žensko - za svaku pojedinačnu porodičnu zajednicu. To je bilo jasno istaknuto u pravilima.
Lili se zakikotala. „Pa”, rekla je, „pomislila sam da bismo možda mogli da pokušamo, samo ovaj put.”
Majka, koja je zauzimala važan položaj u Ministarstvu pravosuđa, sledeća je izrazila svoja osećanja. Danas je morala da sudi prekršiocu koji se već i ranije oglušio o pravila. Bio je to neko za koga je svojevremeno verovala da je adekvatno i pošteno kažnjen i ko je zatim dobio svoj pređašnji položaj: posao, dom i porodičnu zajednicu. Videvši da su ga i drugi put doveli pred nju, osetila je nemoć i bes. Čak ju je spopao i osećaj krivice što nije uspela da povrati njegov život u uvrežene tokove.
„I ja, takođe, strepim zbog njega”, priznala je. „Poznato vam je da se treća šansa nikome ne pruža. Pravila nalažu da se nakon trećeg prekršaja osoba jednostavno razreši.” Džonas je zadrhtao. On je znao da se to događa. U njegovoj grupi je bio jedan Jedanaestogodišnjak čiji je otac razrešen pre mnogo godina. Niko to nije spominjao; sramota je bila neopisiva. Teško je bilo i zamisliti.
Lili je ustala i prišla majci. Pomilovala je majčinu ruku.
Otac je iz sedećeg položaja isto posegnuo za njenom rukom i uzeo je. Džonas je posegnuo za drugom.
Jedno po jedno su je tešili. Ubrzo se nasmešila, zahvalila im, a potom tiho rekla da je utešena.
Ritual se nastavio. „Džonase?”, upitao je otac. „Ti si večeras poslednji.”
Džonas je uzdahnuo. Činilo mu se da bi mu bilo draže da ove večeri zadrži svoja osećanja samo za sebe. Ali to je, podrazumeva se, bilo protivno pravilima.
„Osećam zabrinutost”, priznao je, zadovoljan što mu je najzad sinula odgovarajuća reč kojom bi opisao svoje emocije.
„Zašto, sine?” Otac je izgledao zabrinuto.
„Svestan sam da nema razloga za brigu”, objasnio je Džonas, “i da je svaki odrastao čovek kroz to prošao. Znam da si ti to iskusio, oče, i ti takođe, majko. Ali osećam zabrinutost jer se Svečanost bliži. Skoro je decembar.”
Lili je pogledala, širom otvorenih očiju. „Svečanost Dvanaestogišnjaka”, prošaptala je glasom punim strahopoštovanja. Čak su i najmlađa deca - Lilinih godina, pa i mlađa - znala da svakog od njih to očekuje u budućnosti.
„Drago mi je da si nam izložio svoja osećanja”, rekao je otac.
„Lili”, obratila joj se majka, „hajde sada idi i pripremi se za spavanje. Otac i ja ćemo ostati još neko vreme da popričamo sa Džonasom.”
Lili je uzdahnula, ali je, svejedno, poslušno skliznula sa stolice. „Nasamo?”, upitala je.
Majka je klimnula glavom. „Da”, odgovorila je, „ovaj razgovor ćemo obaviti sa Džonasom nasamo .”
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:20 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387825908_dvoe-1



2


Džonas je posmatrao oca kako puni svoju solju svežom kafom. Čekao je.
„Znaš”, najzad je progovorio otac, „kada sam bio mali, za mene je svaki decembar bio uzbudljiv. A bio je i za tebe i Lili, sasvim sam siguran u to. Svaki decembar donosi promene.”
Džonas je klimnuo glavom. Sećao se svakog decembra od onoga kada je postao Četvorogodišnjak. One pre toga nije mogao da povrati u sećanje. Svake godine ih se prisećao, a sećao se i najranijih decembara u Lilinom životu. U sećanju mu je iskrsao dan kada je njegova porodica dobila Lili, trenutak kada je dobila ime, dan kada je postala Jednogodišnjak.
Svečanost Jednogodišnjaka je oduvek predstavljala bučan i zabavan događaj. Svakog decembra, sva nova deca koja su bila rođena prethodne godine, postajala su Jednogodišnjaci. Jedno po jedno bi - svake godine ih je bilo po pedeset, ukoliko, naravno, neko od njih nije bilo razrešeno - na podijum dovodili Negovatelji, koji su o njima brinuli od rođenja. Neka od njih bi već hodala, nesigurno na svojim nestabilnim nogama; neku, koja nisu bila starija od nekoliko dana, Negovatelji bi držali u naručju uvijenu u ćebad.
„Baš se radujem dodeli imena”, rekao je Džonas.
Majka se složila sa njim, nasmešivši se. „One godine kada smo dobili Lili, mi smo naravno znali da ćemo dobiti žensko dete jer smo podneli zahtev i dobili odobrenje. Ali, strašno me je zanimalo i mnogo sam razmišljala o tome koje joj je ime nadenuto.”
„Mogao sam da provirim u spisak pre svečanosti”, rekao je u poverenju otac. „Komisija uvek unapred sastavlja te liste, koje se nalaze u kancelariji Centra za negu dece. „Zapravo”, nastavio je, „osećam se pomalo krivim zbog toga. Ipak, otišao sam tamo ovog popodneva i zavirio da vidim da li je ovogodišnja lista imena već sastavljena. Nalazila se u kancelariji, te sam krišom pogledao broj Trideset i šest - to je ono muško dete zbog kojeg toliko strepim - jer mi je palo na pamet da bi možda za njegovu negu bilo dobro kada bih mu se obraćao imenom. Naravno, samo kada smo nasamo, kada nema nikog drugog u blizini.”
„Da li si ga pronašao?”, upitao je Džonas. Bio je oduševljen. To pravilo se nije činilo tako značajnim, ali sama činjenica da je njegov otac uopšte prekršio neko pravilo, ulila mu je strahopoštovanje. Pogledao je u majku, onu koja je bila odgovorna da se pravila poštuju, i odahnuo kada je video kako se smeši.
Otac je klimnuo glavom. „Njegovo ime - ukoliko naravno doživi dodelu imena a da ga ne razreše - trebalo bi da bude Gabrijel. Sapćem mu to ime kada ga hranim, svaka četiri sata, kao i tokom vežbanja i igre. Da me niko ne čuje. Zovem ga Gabi, zapravo”, rekao je i nasmešio se.
„Gabi.” Džonas je glasno izgovorio ime. Lepo ime, zaključio je.
Mada je Džonas tek postao Petogodišnjak one godine kada su dobili Lili i kada je saznao njeno ime, prisetio se uzbuđenja, razgovora kod kuće i razmišljanja o njoj: kako će izgledati, ko će ona biti, kako će se uklopiti u njihovu već čvrsto utemeljenu porodičnu jedinicu. Setio se kako se penjao stepenicama na podijum zajedno sa roditeljima. Otac je te godine bio uz njega umesto sa Negovateljima, s obzirom na to da je to bila godina kada mu je dodeljeno novo dete.
U sećanju mu je iskrsla slika majke koja prihvata novo dete, njegovu sestru, u naručje, dok je dokumenat bio glasno čitan svim prisutnim porodičnim jedinicama: „Novorođeni broj Dvadeset i tri”, izdeklamovao je Imenodavac. „Lili.”
Setio se očeve radosti i njegovih šapatom izgovorenih reči: „Ona mi je jedna od najdražih. Potajno sam se nadao da će ona biti ta.” Okupljeni su tapšali, a Džonas se smeškao. Dopadalo mu se sestrino ime. Lili, jedva budna, zamahala je svojom malom pesnicom. A onda su svi zajedno sišli sa podijuma da bi oslobodili mesto za sledeću porodičnu jedinicu.
„Kada sam ja bio Jedanaestogodišnjak”, rekao je sada otac, „kao što si ti u ovom momentu, Džonase, bio sam veoma nestrpljiv iščekujući Svečanost Dvanaestogodišnjaka. Bila su to dva duga, preduga dana. Sećam se da sam se radovao Jednogodišnjacima, kao što se uvek i radujem, ali da nisam obraćao preteranu pažnju na druge svečanosti, osim sestrine. Te godine je postala Devetogodišnjak, i dobila je bicikl. Ja sam je učio da vozi moj, mada, tehnički gledano, to nije trebalo da radim.”
Džonas se nasmejao. To je bilo jedno od pravila koja niko nije shvatao preterano ozbiljno i skoro da je uvek bilo prekršeno. Sva deca su dobijala bicikle sa devet godina; pre te godine im je bilo zabranjeno da voze. Ali, skoro uvek, starija braća i sestre su potajno učili mlađe da voze. Džonas je već razmišljao o tome da počne da podučava Lili.
Već se govorilo o tome da se to pravilo promeni i da se deci daju bicikli u ranijem uzrastu. Jedna komisija je razmatrala tu zamisao. Kada bi nešto dospelo na razmatranje neke komisije, ljudi bi o tome uvek zbijali šale. Govorilo se da će članovi komisije postati Stariji do trenutka kada se bude izdejstvovala promena pravila.
Pravila je bilo veoma teško izmeniti. Ponekad, ako je bilo reći o veoma važnom pravilu - za razliku od onog koje se ticalo određivanja uzrasta za voženje bicikla - o njemu je, na kraju, morao odlučiti Čuvar. Čuvar je bio najvažniji među Starijima. Džonas ga nikada nije video; znao je da osoba na tako visokom položaju mora živeti i raditi sama. Ali nijedna komisija nikada ne bi uznemiravala Čuvara po pitanju bicikla; njeni bi se članovi jednostavno godinama međusobno prepirali oko toga, sve dok građani ne bi sasvim zaboravili da je to ikada bilo u njenoj nadležnosti.
Otac je nastavio: „Dakle, posmatrao sam i veselio se kada je moja sestra Katja postala Devetogodišnjak i kada je skinula mašnu sa kose i dobila sopstveni bicikl”, nastavio je da pripoveda otac. „Tada nisam obraćao mnogo pažnje na Desetogodišnjake i Jedanaestogodišnjake. Najzad, na koncu drugog dana, koji mi se činio beskrajnim, došao je red i na mene. Bio je to dan Svečanosti Dvanaestogodišnjaka.”
Džonas je zadrhtao. Zamislio je oca, stidljivog i tihog dečaka, koji je sada bio stidljiv i tih čovek, kako sedi sa svojom grupom i čeka da ga prozovu na podijum. Svečanost Dvanaestogodišnjaka je predstavljala poslednju Svečanost. I najvažniju.
„Sedam se kako su moji roditelji bili ponosni - kao i sestra; mada je želela da u tom trenutku bude napolju i javno vozi bicikl, prestala je da se meškolji, primirila se i čekala da dođem na red. Ali, da budem sasvim iskren, Džonase”, rekao je otac, „ja nisam osećao tu neizvesnost koju ti osećaš kada je u pitanju Svečanost. Jer, već sam tada bio prilično siguran koji će mi Zadatak biti namenjen.”
Džonas je bio iznenađen. Nije, naime, bilo načina da se tako nešto unapred zna. Reč je bila o tajnom izboru o kojem su odlučivali predvodnici zajednice, Odbor Starijih, koji su svoju odgovornost prihvatali toliko ozbiljno da se nikada ne bi ni našalili u vezi sa dodelom Zadataka.
Činilo se da je njegova majka takođe iznenađena. „Kako je moguće da si znao?”, upitala je.
Otac se blago nasmešio. „Pa, bilo mi je posve jasno - kasnije su i moji roditelji priznali da je i njima bilo sasvim očigledno - šta je moja prirodna sklonost. Oduvek sam voleo novorođene više nego bilo šta drugo. Kada su se moji prijatelji iz grupe utrkivali biciklima, ili pravili automobile ili mostove od kockica za sklapanje, ili...”
„Sve ono čega se ja igram sa svojim drugarima”, istakao je Džonas, a njegova majka je klimnula glavom složivši se s tim.
„Ja sam uvek učestvovao u svemu tome, jer, kao deca, svi mi moramo da iskusimo te aktivnosti. U školi sam marljivo učio, kao i ti, Džonase. Ali, kad god bih imao slobodnog vremena, provodio sam vreme s novorođenima, koji su me neodoljivo privlačili. Skoro da sam sve časove svojih dobrovoljnih aktivnosti koristio da pripomognem u Centru za brigu o deci. Svakako da su Stariji to imali u vidu, posmatrajući me.”
Džonas je klimnuo glavom. Tokom protekle godine i sam je bio svestan da su ga uveliko posmatrali. U školi, tokom časova rekreacije i vremena koje je posvećivao dobrotvornom radu, primetio je da ga Stariji pomno posmatraju, kao i ostale Jedanaestogodišnjake. Video ih je i kako prave beleške. Znao je, takođe, da su Stariji održavali višečasovne razgovore sa učiteljima koji su predavali njemu i ostalim Jedanaestogodišnjacima tokom čitavog školovanja.
„Dakle, to sam očekivao, i bio sam srećan ali nimalo iznenađen kada mi je dodeljen Zadatak Negovatelja”, objasnio je otac.
„Da li su ti tapšali, i pored toga što nisu bili iznenađeni?”, upitao je Džonas.
„Oh, pa naravno. Bili su srećni zbog mene, što mi je pripao upravo onaj Zadatak koji sam toliko želeo. Osetio sam se pravim srećnikom.” Otac se nasmešio.
„Da li su neki od Jedanaestogodišnjaka u tvojoj generaciji bili razočarani?”, upitao je Džonas. Za razliku od oca, on nije imao pojma koji bi Zadatak mogao da mu bude dodeljen. Mada je poštovao posao svoga oca, nije želeo da bude Negovatelj. A nije zavideo ni Radnicima, nikako.
Otac je razmišljao. „Ne, mislim da niko nije bio nezadovoljan. Stariji su, naime, veoma pažljivi pri svom posmatranju i izboru.”
„Mislim da je to verovatno najznačajniji i najodgovorniji posao u našoj zajednici”, dodala je majka.
„Moja prijateljica Jošiko je bila iznenađena kada su je odabrali za Lekara”, rekao je otac, „ali bila je oduševljena. Da se prisetim, tu je bio Andrej - sećam se da nikada nije hteo da se bavi fizičkim aktivnostima kada smo bili deca. Sve časove svog rekreativnog vremena je posvećivao gradnji kockicama za slaganje, a časove dobrovoljnih aktivnosti je oduvek provodio na gradilištima. Starijima je to, naravno, bilo dobro znano. Andreju je bio dodeljen Zadatak Inženjera, i bio je oduševljen."
„Andrej je kasnije projektovao most preko reke, zapadno od grada”, rekla je Džonasova majka. „Njega nije bilo kada smo mi bili deca.”
„Retko se dešava da bude razočaranja, Džonase. Mislim da za to ne treba da brineš, uveravao ga je otac. „A, ako se to kojim slučajem dogodi, postoji žalbeni proces.” Ali tome su se svi nasmejali, jer je žalba uvek odlazila u ruke neke komisije na razmatranje.
„Pomalo sam zabrinut zbog Ašerovog Zadatka”, ispovedio se Džonas. „Ašer je tako zabavan. Međutim, njega ništa ozbiljno ne zanima. On sve pretvara u igru.”
Otac se zakikotao. „Znaš”, rekao je, “sećam se kada je Ašer bio novorođeni u Centru za negu dece, pre nego što je dobio ime. On nikada nije plakao. Kikotao se i smejao svemu i svakome. Svi smo uživali brinući o Ašeru.”
„Stariji poznaju Ašera”, rekla je majka. „Oni će umeti da procene koji je pravi Zadatak za njega. Mislim da ne treba da brineš. Ali, Džonase, dozvoli mi da te upozorim na nešto što ti možda nije ni na kraj pameti. Znam da ja o tome nisam razmišljala sve dok nije završena Svečanost Dvanaestogodišnjaka.”
„O čemu je reč?”
„Pa, to je poslednja od svih Svečanosti, kao što znaš. Pošto postaneš Dvanaestogodišnjak, starosno doba više nije bitno. Većina nas, zapravo, vremenom potpuno izgubi iz vida koliko ima godina, mada se te informacije nalaze u Dvorani javnih zabeležaka i, ukoliko to želimo, možemo da odemo tamo i potražimo ih. Ono što je važno jeste priprema za život odraslih ljudi, kao i trening koji će ti biti dodeljen sa Zadatkom.”
„To znam”, rekao je Džonas. „Svi to znaju.”
„Ali to znači”, nastavila je da govori majka, „da ćeš biti izmešten u novu grupu. Kao i svi tvoji drugovi. Više nećeš provoditi vreme sa svojom grupom Jedanaestogodišnjaka. Nakon okončanja Svečanosti Dvanaestogodišnjaka, bićeš smešten u grupu onih koji imaju isti Zadatak kao i ti. Više. neće biti dobrovoljnog rada. Niti časova rekreacije. Dakle, više nećeš biti tako blizak sa svojim sadašnjim prijateljima.” Džonas je zavrteo glavom. „Ašer i ja ćemo zauvek ostati drugari”, rekao je samouvereno. „I, još uvek ćemo ići u školu.”
„To je tačno”, složio se otac. „Ali ono što je tvoja majka rekla je takođe tačno. Nastupiće promene.”
„Povoljne promene, doduše”, istakla je majka. „Nakon što se okončala moja Svečanost Dvanaestogodišnjaka, nedostajali su mi časovi rekreacije koje sam imala u detinjstvu. Ali kada sam započela sa učenjem Zakona i Pravosuđa, našla sam se u društvu onih pojedinaca koji su delili moje interesovanje. Sprijateljila sam se na jedan nov način, i to sa ljudima različitih starosnih dobi.”
„Da li si se nakon što si postala Dvanaestogodišnjak i dalje igrala?”, upitao je Džonas.
„Povremeno”, odgovorila je majka. „Ali to mi tada više nije bilo tako važno kao nekada.”
„Ja jesam”, rekao je otac, smejući se. „I još uvek se igram. Svakog dana se u Centru za negu dece igram điha-điha-četiri-noge, skrivalica i zagrli-me-što-jače.” Posegnuo je i pomilovao Džonasovu uredno podšišanu kosu. „Igri nije kraj kada postaneš Dvanaestogodišnjak.”
Na dovratku se pojavila Lili obučena u pidžamu. Nestrpljivo je uzdahnula. „Ovo je, svakako, jedan veoma dug razgovor nasamo”, rekla je. „A postoje i neke osobe koje strpljivo čekaju na svoj predmet utehe.”
„Lili”, rekla je majka s ljubavlju, „skoro si Osmogodišnjak, a kada to i postaneš, biće ti oduzet predmet utehe. On će biti dodeljen mlađoj deci. Trebalo bi da se navikavaš da ideš na spavanje bez njega.”
Ali otac je već otišao do police i uzeo sa nje plišanog slona. Mnogi predmeti utehe, kao što je to bio i Lilin, bili su plišane igračke. Džonasov su nazivali medvedom.
„Evo izvoli, Lili-bili”, rekao je. „Doći ću da ti pomognem da skineš mašne iz kose.”
Džonas i njegova majka su zakolutali očima, ali su ipak s puno ljubavi posmatrali Lili i njenog oca kada su se uputili u Lilinu spavaću sobu noseći plišanog slona koji joj je podaren kao predmet utehe još po rođenju. Majka je otišla do svog velikog radnog stola i otvorila akten-tašnu; činilo se da njenom poslu nema kraja, čak i kada bi večernje sate provodila kod kuće. Džonas je otišao do sopstvenog radnog stola i počeo da prebira po školskim papirima ne bi li završio svoj večernji zadatak. Ali i dalje su mu misli bile usmerene na decembar i predstojeću Svečanost.
Mada je bio utešen razgovorom sa roditeljima, i dalje nije imao ni najnejasniju predstavu o tome kakav će mu Zadatak Stariji dodeliti za budućnost, niti kako će se povodom toga osećati kada osvane dan odluke.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:21 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387479052_krasivye-fotki-23


3


„Hej, vidi!”, zaskiča Lili radosno. „Zar nije meden? Pogledaj kako je samo majušan! A ima i smešne oči, kao tvoje, Džonase!” Džonas je zurio u nju. Nije mu se dopalo što je spomenula njegove oči. Čekao je da otac izgrdi Lili zbog toga. Ali otac je bio prilično usredsređen na odvezivanje korpe na stražnjoj strani bicikla. Džonas je prišao da baci pogled.
Bila je to prva stvar koju je Džonas primetio kada je pogledao u novorođenog koji je radoznalo virio iz korpe. Svetle oči.
Skoro su svi građani u zajednici imali tamne oči. Njegovi roditelji su ih imali, kao i Lili, te svi njegovi drugari iz grupe i prijatelji. Ipak, bilo je nekoliko izuzetaka: sam Džonas, kao i ženski Petogodišnjak kod kojeg je primetio drugačije, svetlije oči. Niko nije spominjao takve stvari; nije postojalo pravilo, ali se smatralo neučtivim skretati pažnju na stvari koje su bile uznemiravajuće ili koje su pravile razliku među individuama. Lili će, zaključio je, uskoro morati to da nauči ili će, u suprotnom, biti izgrđena zbog svog neprimerenog blebetanja.
Otac je smestio bicikl na mesto. Zatim je prihvatio korpu i uneo je u kuću. Lili ga je pratila u stopu, ali je bacala pogled preko ramena u Džonasa i zadirkivala ga: „Možda je imao istu Majku-rodilju kao i ti.”
Džonas je slegnuo ramenima. Ušao je za njima. Ipak, bio je istinski zaprepašćen očima novog deteta. Ogledala su bila retka u zajednici; ona nisu bila zabranjena, ali nikome uistinu nisu bila potrebna, te se Džonas, zapravo, nikada nije previše ogledao kada bi se našao na nekom mestu gde se nalazilo ogledalo. Sada, kada je video novorođenog i njegov izraz lica, podsetio se da svetle oči nisu bile samo retkost, već i da su onome koji ih je posedovao davale određen izgled - kakav? Izgled koji je imao dubinu, zaključio je; kao da je neko gledao u bistru vodu reke, sve do dna, gde možda vrebaju još neotkrivene pojedinosti. Bio je zbunjen, shvatajući da i on takođe ima taj izgled.
Prišao je svom radnom stolu, pretvarajući se da ga novorođeni nimalo ne zanima. Na drugoj strani sobe, majka i Lili su se naginjale da pogledaju ono što se nalazilo u ćebetu koje je otac odmotavao.
„Kako se zove njegov predmet utehe?”, upitala je Lili, pridižući punjeno stvorenje koje se nalazilo u korpi kraj novorođenog.
Otac je pogledao u igračku. „Nilski konj”, odgovorio je.
Lili se zakikota čuvši tu nepoznatu reč. “Nilski konj”, ponovila je i ponovo spustila predmet utehe. Virila je u povijenog novorođenog koji je mlatarao rukama.
„Smatram da su novorođeni tako medeni”, uzdahnula je Lili. „Baš bih volela da mi se dodeli Zadatak Majke-rodilje.”
„Lili!”, oštro je izgovorila majka. „Ne govori tako. Taj Zadatak nije preterano cenjen.”
„Ali, razgovarala sam sa Natašom. Znate onog Desetogodišnjaka ženskog pola koji živi tik iza ugla? Ona provodi jedan deo dobrovoljnih aktivnosti u Centru za rađanje. Rekla mi je da Majke-rodilje dobijaju odličnu hranu, da se periodično bave blagim fizičkim aktivnostima, a da se veći deo vremena uglavnom igraju i zabavljaju jedna drugu dok iščekuju dete. Mislim da bi mi se to svidelo”, rekla je Lili nestašno.
„Tri godine”, odgovorila je majka oštro. „Tri porođaja, i to je to. Nakon toga one su samo Radnici, čitavog svog života odraslih ljudi, sve dok ne dođe trenutak da budu primljene u Dom za stara lica. Da li je to ono što zaista želiš, Lili? Tri godine lenčarenja, a onda sav taj težak fizički rad, do starosti?” „Pa, ne, ne mislim da to želim”, priznala je preko volje Lili.
Otac je okrenuo novorođenog na stomak. Seo je pored njega i trljao mu majušna leđa ritmičnim pokretima. „Sve u svemu, Lili-bili”, rekao je s ljubavlju, „Majke-rodilje nikada i ne vide novorođenu decu. Ako toliko voliš mališane, trebalo bi da se nadaš Zadatku Negovatelja.”
„Kada budeš Osmogodišnjak i započneš sa časovima svojih dobrovoljnih aktivnosti, mogla bi da se okušaš u Centru za negu dece”, preporučila je majka.
„Da, mislim da hoću”, rekla je Lili. Kleknula je kraj korpe. „Kako si ono rekao da se zove? Gabrijel? Zdravo, Gabrijele”, rekla je pevušeći. Zatim se zakikotala. „Jooj”, prošaputala je. „Mislim da je zaspao. Bolje da ućutim.”
Džonas se posvetio svojim domaćim zadacima. Da, da, kada bi to samo bilo moguće, pomislio je. Lili nikada nije ćutala. Možda bi trebalo da se potrudi da dobije Zadatak Govornika, pa da čitav dan sedi u kancelariji sa mikrofonom i obaveštava. Nečujno se nasmejao zamislivši svoju sestru kako monotonim prepotentnim glasom, kakav kao da vremenom steknu svi Govornici, izgovara nešto poput: PAŽNJA. PODSEĆAMO SVE PRIPADNIKE ŽENSKOG POLA MLAĐE OD DEVET GODINA DA SVOJE MAŠNE ZA KOSU U SVAKO DOBA UREDNO ODRŽAVAJU.
Okrenuo se prema Lili i, na svoje iskreno zadovoljstvo, primetio da su joj mašne, kao i obično, visile odvezane sa glave. Slično upozorenje će se uskoro čuti, bio je posve siguran u to, i odnosiće se direktno na Lili, mada njeno ime, naravno, neće biti pomenuto. Ipak, svima će biti jasno.
Svi su znali, prisetio se sa poniženjem, da se proglas: PAŽNJA. PODSEĆAMO JEDANAESTOGODIŠNJAKE MUŠKOG POLA DA NE IZNOSE PREDMETE SA TERENA ZA REKREACIJU, TE DA SE UŽINA NE ČUVA, VEĆ JEDE, direktno odnosio na njega onog dana prošlog meseca kada je odneo jabuku kući. Niko to nije spomenuo, čak ni njegovi roditelji, s obzirom na to da je javni proglas bio sasvim dovoljan da kod nekog proizvede odgovarajuću grižu savesti. Džonas se, naravno, resio jabuke, a narednog jutra, pre škole, izvinio se Direktoru Rekreacije.
Džonas se ponovo setio tog nemilog događaja. I dalje je bio donekle pometen zbog njega. Ne zbog proglasa ili neminovnog izvinjenja; to je bila uobičajena procedura, a i zaslužio ju je - već zbog samog događaja. Verovatno je trebalo da iznese svoje osećanje pometnje te iste večeri, kada je njegova porodična zajednica delila svoja dnevna osećanja. Ali, nije mu pošlo za rukom da odredi i rečima opiše razlog svoje pometnje, tako da ju je prećutao.
To se dogodilo tokom časova rekreacije, kada se igrao sa Ašerom. Džonas je nehajno uzeo jabuku iz košare u kojoj je stajala užina i bacio ju je svom prijatelju. Ašer mu je bacio jabuku nazad, i tako su započeli jednostavnu igru dodavanja.
U tome nije bilo ničeg neobičnog; to je bila aktivnost kojom se bavio nebrojeno puta: baciš, uhvatiš; baciš, uhvatiš. Džonas je to činio bez ikakvog napora, a donekle mu je ta aktivnost bila i dosadna, za razliku od Ašera, koji je uživao u njoj. Dodavanje je za Ašera bilo poželjno jer je ono pospešivalo koordinaciju njegovih pokreta, koja nije bila u skladu sa standardima.
Međutim, Džonas je iznenada primetio, prateći pogledom putanju jabuke kroz vazduh, da se parče jabuke - pa, ovo je bio deo koji mu nije bio baš najjasniji - da se jabuka izmenila. Samo na tren. Izmenila se u vazduhu. Potom se ponovo našla u njegovim rukama, gde ju je podrobno ispitao. Bila je to ona ista jabuka. Nepromenjena. Iste veličine i istovetnog oblika: savršena lopta. Iste neodređene boje, slične njegovoj tunici.
Nije bilo apsolutno ničeg neobičnog u vezi sa tom jabukom. Bacakao ju je nekoliko puta iz ruke u ruku, a onda ju je ponovo bacio Ašeru. Ona se nanovo - u vazduhu, i to samo na tren - izmenila.
To se dogodilo četiri puta. Džonas je trepnuo, pogledao oko sebe, a zatim testirao svoj vid škiljeći u sitno utisnuta slova na identifikacionoj znački prikačenoj za njegovu tuniku. Jasno je i bez ikakvih problema pročitao svoje ime. Isto tako je odlično video Ašera na drugom kraju terena za dobacivanje. A nije imao ni problema s hvatanjem jabuke.
Džonas je bio potpuno zbunjen.
„Aše?”, oglasio se. „Da li si primetio nešto čudno? U vezi sa jabukom?”
„Da”, uzvratio je Ašer, smejući se. „Pada mi iz ruke na zemlju!” Ašer je ponovo ispustio jabuku na zemlju.
I Džonas se nasmejao, pokušavajući da smehom odagna neprijatno uverenje da se nešto neobično zaista odigralo. Poneo je jabuku kući, što je bilo protivno pravilima terena za rekreaciju. Te večeri, pre nego što su njegovi roditelji i Lili pristigli kući, držao je jabuku u ruci i pažljivo ju je pregledao. Sada je bila donekle oštećena jer ju je Ašer ispustio nekoliko puta na zemlju. Osim toga, nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa njom.
Pregledao ju je i pod lupom. Bacio ju je nekoliko puta po sobi, posmatrao, a potom ju je kotrljao i vrteo po svom radnom stolu, iščekujući da se ono ponovo dogodi.
Ali, ništa se nije dogodilo. Jedino je kasnije te večeri preko razglasa čuo obaveštenje koje se odnosilo direktno na njega a da nije bilo potrebno da mu se spomene ime. Svejedno, to je bilo dovoljno da njegovi roditelji značajno bace pogled na njegov radni sto, gde je i dalje stajala jabuka.
Sada je, sedeći za radnim stolom, zurio u svoj školski rad, dok se njegova porodica bavila novorođenim u korpi. Vrteo je glavom u neverici, pokušavajući da zaboravi taj čudni događaj. Naterao je sebe da sredi svoje papire i pokušao malo da uči pre večernjeg obedovanja. Novorođeni, Gabrijel, meškoljio se i cvileo dok je otac tiho objašnjavao Lili proceduru hranjenja, otvarajući kutiju u kojoj se nalazila hrana za dete i ostale potrepštine.
Veče je nalikovalo svakoj drugoj večeri u krugu porodice, u stanu, u zajednici: vladala je tišina, razmišljalo se, bilo je to doba za odmor i pripremu za novi dan koji je sledio. Razlikovalo se samo po dolasku novorođenog sa svetlim, neobičnim i pametnim očima.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:21 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387479007_krasivye-fotki-7


4


Džonas je vozio polagano, zagledajući parkirane bicikle kraj zgrada ne bi li uočio Ašerov. Sate dobrovoljnog rada nije često provodio sa svojim prijateljem jer se Ašer obično blesavio naokolo i bilo je teško sa njim raditi nešto ozbiljno. Ali sada, kada je dan preobraćanja u Dvanaestogodišnjake bio tako blizu, a dobrovoljni rad se bližio kraju, to kao da više nije bilo od preteranog značaja.
Sloboda da može sam da odabere gde će i na koji način provesti te sate, Džonasu se oduvek činila veličanstvenim luksuzom; ostali sati tokom dana bili su skoro do tančina isplanirani.
Prisetio se dana kada je postao Osmogodišnjak, što će i Lili postati uskoro, i kada mu je prvi put bila predočena ta sloboda izbora. Osmogodišnjaci bi se uvek prepuštali svom prvom satu dobrovoljnih aktivnosti uz neku nervozu, kikoćući se i držeći se grupe. U početku, skoro su uvek to vreme usmeravali na svoje rekreativne dužnosti, pomažući mlađima, jer su se među njima još uvek osećali prijatno. Ali uz poduku, sve samouvereniji i zreliji, počinjali se se baviti i drugim poslovima, postepeno se orijentišući ka onim dužnostima za koje će se vremenom pokazati da odgovaraju njihovom interesovanju i umećima.
Jedanaestogodišnjak muškog pola, Bendžamin, skoro četiri godine radio je u Centru za rehabilitaciju, posvećujući se povređenim građanima. Naokolo su se širile priče da je sada bio toliko iskusan da je mogao da parira i Upravnicima rehabilitacionog centra, i da je, osim toga, unapredio određene sprave i metode za pospešivanje rehabilitacionih procesa. Nije bilo sumnje da će Bendžaminov Zadatak biti usmeren u tom pravcu i da će mu, najverovatnije, biti dozvoljeno da preskoči veći deo same obuke.
Džonas je bio zadivljen onim što je Bendžamin postigao. Podrazumeva se da ga je znao, s obzirom na činjenicu da su oduvek bili smešteni u istoj grupi, ali nikada nisu razgovarali o dečakovim dostignućima jer bi takav razgovor Bendžaminu bio neugodan. Nije postojao prijatan način da se pomene ili da se razgovara o nečijim uspesima a da se ne prekrši pravilo koje se ticalo hvalisanja, čak i kada niko ne bi imao takve namere. To je bilo nevažno pravilo; pre nepristojnost, kažnjavana samo blagim ukorom. Svejedno. Uvek je bilo bolje kloniti se situacija što su potpadale pod neko pravilo koje nije bilo teško prekršiti.
Nakon što je izašao iz područja gde su se nalazile kuće za stanovanje, Džonas se odvezao prema zgradama zajednice, u nadi da će uočiti Ašerov bicikl parkiran kraj jedne od omanjih fabrika ili kancelarijskih zgrada. Prošišao je pored Centra za brigu o deci, gde je Lili odsedala nakon škole, te pored igrališta koja su ga okruživala. Prošao je preko Gradskog trga i velike Dvorane, gde su se održavali javni sastanci.
Džonas je usporio i pogledao oznake sa imenima prikačene na bicikle poredane ispred Centra za negu dece. Pažljivo je osmotrio i one bicikle koji su bili parkirani ispred Centra za isporuku hrane; oduvek je bilo zabavno pomagati pri isporučivanju, pa se ponadao da će tamo pronaći svog drugara, i da će zajedno moći da krenu u obilazak i nose kutije sa potrepštinama u deo zajednice u kojem se živelo. Najzad je pronašao Ašerov bicikl - oslonjen, kao i uvek, uniesto da stoji uspravno, kao što je trebalo - pred Domom za slara lica.
Pored njegovog se nalazio još samo jedan dečji bicikl, onaj koji je pripadao Jedanaestogodišnjaku ženskog pola po imenu Fiona. Džonasu se dopadala Fiona. Ona je bila dobar đak, bila je tiha i učtiva, ali je, svejedno, bila šašava, tako da ga uopšte nije iznenadilo što je danas radila sa Ašerom. Vešto je smestio bicikl kraj njihovih i ušao u zgradu.
„Zdravo, Džonase”, izgovorila je pomoćnica za prijemnim stolom. Pružila mu je papir da se upiše i lupila svoj pečat kraj njegovog potpisa. Svi njegovi časovi dobrovoljnih aktivnosti biće pažljivo zabeleženi u Dvorani javnih zabeležaka. Među decom se šapatom prepričavalo da je, nekada davno, jedan Jedanaestogodišnjak došao na Svečanost Dvanaestogodišnjaka samo da bi čuo javno saopštenje da nije odradio dovoljan broj časova dobrovoljnih aktivnosti i da mu, u skladu s tim, neće biti dodeljen Zadatak. Pružena mu je šansa da u narednih mesec dana dovrši propušteno, da bi mu, potom, bio dodeljen Zadatak; nasamo, bez aplauza i svečanosti: to je bila sramota koja je zatamnila čitavu njegovu budućnost.
„Dobro je što danas imamo nekoliko dobrovoljaca”, obratila mu se pomoćnica. „Jutros smo proslavili jedno razrešenje, a to uvek poremeti raspored, pa smo malo u zaostatku.” Pogledala je u štampano parče papira. „Da vidimo. Ašer i Fiona pomažu u kupatilu. Zašto im se ne bi pridružio? Znaš gde je, zar ne?”
Džonas je klimnuo glavom, zahvalio joj se i uputio niz dugačak hodnik. Bacio je pogled na sobe sa obe strane hodnika. Stari su sedeli u tišini, neki od njih su jedni drugima pravili društvo i međusobno razgovarali, dok su se pojedinci bavili ručnim radom ili nekim drugim, jednostavnijim rukotvorinama. Poneko je spavao. Sve sobe su bile udobno nameštene, a pod je bio prekriven debelim tepisima. Bilo je to spokojem i nekom usporenom ležernošću ispunjeno mesto, nimalo nalik prometnim centrima proizvodnje i isporuke.
Džonasu je bilo drago što je, tokom godina, izabrao da svoje radne sate provodi 11a raznovrsnim mestima, gde je mogao da iskusi raznolikost delatnosti. S druge strane, shvatio je da mu ta neusredsređenost na jednu određenu delatnost nimalo ne pomaže da iz sebe iznedri makar i najtanušniju ideju - čak ni zamisao - u vezi sa njegovim budućim Zadatkom.
Tiho se nasmejao. Ponovo razmišljaš o Svečanosti, Džonase? - sam je sebe zadirkivao. Imajući u vidu da se taj datum svakim danom sve više bližio, zaključio je da i njegovi prijatelji takođe o tome pomno razmišljaju.
Prošao je pored Bolničara koji je polako šetao sa jednim Starijim po hodniku. „Zdravo, Džonase”, rekao mu je mladić u uniformi uz prijatan osmeh. Žena kraj njega, čiju je ruku pridržavao, bila je pogrbljena dok se gegala u svojim udobnim, mekanim papučama. Pogledala je u Džonasa i nasmešila se, ali njene tamne oči bile su zamućene, praznog pogleda. Shvatio je da je šlepa.
Ušao je u kupatilo i osetio topao, vlažan vazduh i miris sredstava za higijenu. Svukao je tuniku i pažljivo je okačio o kuku na zidu da bi obukao radno odelo koje se nalazilo složeno na polici.
„Ćao, Džonase!”, obratio mu se Ašer iz ćoška, gde je klečao kraj kade. Džonas je nedaleko odatle ugledao i Fionu, koja je stajala kraj druge kade. Pridigla je pogled i nasmešila mu se. Bila je uposlena, nežno je prala čoveka koji je ležao u toploj vodi.
Džonas ih je pozdravio, kao uostalom i bolničke pomoćnike koji su radili malo dalje odatle. Tada je otišao do niza postavljenih stolica 11a kojima su Stari sedeli i čekali da dođu na red. I ranije je radio ovde; znao je šta mu je činiti.
„Red je na vas, Larisa”, rekao je, iščitavajući oznaku sa imenom na ženinoj haljini. „Samo da pustim vodu, a onda ću vam priskočiti u pomoć.” Pritisnuo je dugme na obližnjoj praznoj kadi i posmatrao toplu vodu kako teče kroz sijaset malih otvora sa strane. Kada će uskoro biti napunjena, a mlaz vode će automatski biti zaustavljen.
Pomogao je ženi da ustane sa stolice i poveo je prema njoj, skinuo joj haljinu i pridržavao je dok je ulazila i sedala u kadu. Nagnula se unazad i uzdahnula od zadovoljstva, glave oslonjene na mekani naslon.
„Da li vam je udobno?”, upitao je, a ona klimnu glavom, zatvorenih očiju. Džonas je istisnuo kupku na čist sunđer koji je stajao na ivici kade i počeo da pere njeno krhko telo.
Prethodne noći je posmatrao oca kako kupa novorođenog. Ovo je bilo takoreći isto: nežna koža, opuštajuća voda, blagi pokreti njegove od sapunice skliske ruke. Opušten i smiren osmeh na licu ove žene ga je podsetio na Gabrijela dok se kupa.
I nagost, takođe. Bilo je protivno pravilima da deca ili odrasli vide tuđu nagost; ali ovo se pravilo nije odnosilo na novorođene i na Stare. Džonasu je bilo drago zbog toga. Za njega je bilo besmisleno da se sakriva iza odeće dok se presvlači za igru, a zahtevati izvinjenje od onog koji bi slučajno bacio pogled na nečije golo telo, bilo je mučno. On jednostavno nije mogao da dokuči zašto je to bilo neophodno. Dopadao mu se osećaj rasterećenosti, ovde, u ovoj toploj i tihoj prostoriji; sviđao mu se i izraz poverenja na ženinom licu dok je ležala u vodi ovako nezaštićena, izložena, i slobodna.
Krajičkom oka je mogao da vidi svoju drugaricu Fionu kako pomaže starcu da iskorači iz kade i upijajućom tkaninom blago utapkava vodu sa njegovog mršavog i nagog tela. Pomogla mu je da se obuče.
Džonas je pomislio da je Larisa pridremala, kao što to Stari imaju običaj da rade, tako da je dodatno vodio računa o svojim pokretima, nežno je i polako perući da je ne probudi. Iznenadio se kada je progovorila, očiju i dalje zatvorenih.
„Jutros smo proslavili Robertovo razrešenje”, rekla mu je. „Bilo je divno.”
„Poznavao sam Roberta!”, odgovorio je Džonas. „Pomagao sam mu dok je jeo, prošli put kad sam bio ovde, pre samo nekoliko nedelja. On je bio jedan veoma zanimljiv čovek.”
Larisa je otvorila oči, bila je srećna. „Izneli su njegovu životnu priču pre nego što su ga razrešili”, rekla je. „Uvek to čine. Ali, da budemo iskreni”, prošaptala je uz nestašan izraz lica, „neke od tih priča su pomalo dosadne. Bila sam svedok da su neki od Starih čak i pridremali dok su im pripovedali - to je bio slučaj sa Ednom, pre nego što su je nedavno razrešili. Da li si poznavao Ednu?”
Džonas je zavrteo glavom. Nije mogao da se seti nikoga po imenu Edna.
„Pa, oni su se potrudili da joj život barem zazvuči smisleno. Naravno”, izveštačeno je dodala, „svi životi jesu smisleni, zaista ne mislim da nisu. Ali Ednin. Bože moj. Ona je bila Majka-rodilja, a onda je godinama radila u Prehrambenoj industriji, sve dok nije završila ovde. Ona nikada nije imala ni porodičnu zajednicu.”
Larisa je pridigla glavu i pogledala oko sebe ne bi li se uverila da je niko drugi ne sluša. A zatim se poverila: „Ja mislim da Edna nije bila baš preterano pametna.”
Džonas se nasmejao. Protrljao je njenu levu ruku, spustio je nazad u vodu, a onda je počeo da joj pere stopala. Mrmljala je od zadovoljstva dok joj je sunđerom masirao noge.
„Ali Robertov je život bio divan”, nastavila je Larisa nakon kratke stanke. „On je bio Instruktor Jedanaestogodišnjaka - ti dobro znaš koliko je to značajno - a nalazio se i u Komisiji za planiranje. Pored toga - bože moj, ne znam kako je samo sve to postizao - podigao je i dvoje veoma uspešne dece, a bio je, takođe, zadužen za osmišljavanje izgleda Gradskog trga. Podrazumeva se, naravno, da nije učestvovao u fizičkim radovima.”
„A sada da vam operem leđa. Nagnite se napred, a ja ću vam pomoći da se pridignete.” Džonas ju je obgrlio i pomogao joj da se uzdigne u sedeći položaj. Pritisnuo joj je sunđer o leđa i počeo da trlja njena koščata ramena. „Pričajte mi o toj svečanosti.”
„Pa, prvo su govorili o njegovom životu. To je uvek prvo. A onda je usledila zdravica. Svi smo podigli čaše i nazdravili mu. Otpevali smo himnu. Održao je divan oproštajni govor. Nas nekoliko je, isto tako, održalo govor sa najlepšim čestitkama. Ja, naime, nisam govorila. Nikada nisam volela da govorim u javnosti. Bio je uzbuđen. Samo da si video izraz na njegovom licu kada su ga razrešavali.” Džonas je usporio pokrete ruke kojom je prao njena leđa i zamislio se. „Larisa”, upitao je, „šta se zapravo događa kada nekog razreše? Gde je tačno Roberto otišao?”
Slegla je svojim golim, vlažnim ramenima. „Ne znam. Mislim da to niko ne zna, osim Odbora. On se jednostavno svima nama poklonio, a onda prošao, kao što to svi rade, kroz za to posebno određena vrata u Prostoriji za razrešenje. Ali, trebalo je da vidiš izraz njegovog lica. Rekla bih da je to bio izraz čiste sreće.”
Džonas se nasmešio. „Baš bih voleo da sam bio tamo da to vidim.”
Larisa se namrštila. „Ne znam zašto ne dozvoljavaju deci da prisustvuju tome. Valjda nema dovoljno prostora. Trebalo bi da povećaju Prostoriju za razrešenje.”
„Moraćemo to da predložimo komisiji. Možda će uzeti naš predlog u razmatranje”, rekao je Džonas prepredeno a Larisa se zakikotala.
„Aha!”, zahuktala je dok joj je Džonas pomagao da izađe iz kade.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:22 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387479005_krasivye-fotki-18

5


U jutarnjim ritualima u kojima su članovi porodice prepričavali svoje snove, Džonas obično nije učestvovao. Retko kada je uopšte sanjao. Ponekad bi se prisetio delića svojih snova, ali nije mu polazilo za rukom da zapamćene fragmente umetne u neku celovitost koju bi vredelo saopštiti ostalima tokom rituala.
Ali ovo jutro se razlikovalo od drugih. Prethodne noći je sanjao nešto što mu je kristalno jasno ostalo u sećanju.
Odlutao je u mislima, dok se Lili, već po običaju, prisećala nekog dugačkog sna. Ovog puta je bilo reči o zastrašujućem snu u kojem je ona, protivno pravilima, vozila majčin bicikl, a onda ju je uhvatilo Obezbeđenje.
Pažljivo su slušali Lili i razgovarali o tome kakvo je upozorenje ovaj san nosio sa sobom.
„Hvala ti na snu, Lili”, Džonas je ne razmišljajući izrekao uvreženu frazu, pokušavajući da se usredsredi na deo sna koji je njegova majka prepričavala, jednu obespokojavajuću scenu u kojoj je bila kažnjena zbog kršenja pravila koje nije razumela. Svi su se složili da je njen san najverovatnije bio posledica osećanja koja su je obuzela kada je nevoljno izrekla kaznu građaninu koji je već drugi put prekršio osnovno pravilo.
Otac je rekao da nije sanjao.
„Gabi?”, upitao je otac spustivši pogled ka korpi u kojoj je ležao novorođeni, gugučući zadovoljno nakon hranjenja, spreman da bude odnesen nazad u Centar za negu dece, gde je bilo predviđeno da provede dan.
Svi su se nasmejali. Prepričavanje snova je počinjalo sa Trogodišnjacima. Ako su novorođeni i sanjali, niko nije u to imao uvid.
„Džonase?”, upitala je majka. Uvek su pitali, mada su znali koliko je retko Džonas imao šta da kaže o snovima.
„Sanjao sam noćas”, rekao im je Džonas. Promeškoljio se na stolici, namrgodivši se.
„Dobro”, rekao je otac. „Ispričaj nam.”
„Detalji mi, zapravo, nisu sasvim jasni”, objasnio je Džonas, pokušavajući da u svojoj glavi rekonstruiše čudnovati san. „Mislim da sam se nalazio u kupatilu Doma za stara lica.”
„Tamo si bio juče”, istakao je otac.
Džonas je klimnuo glavom. „Ali, na neki način nije bilo isto. U snu se nalazila kada. Ali samo jedna, iako se stvarno kupatilo sastoji od više redova kada. Svejedno, prostorija u snu je bila topla i vlažna. Skinuo sam tuniku, ali nisam obukao radno odelo, već su mi grudi bile obnažene. Preznojavao sam se jer je bilo jako vruće. Tamo je bila i Fiona, ista onakva kakva je bila i juče.”
„I Ašer?”, upitala je majka.
Džonas je zavrteo glavom. „Ne. Samo Fiona i ja, sami u prostoriji, stajali smo kraj kade. Ona se smejala. Ali ja nisam. Skoro da sam bio pomalo besan na nju, u snu, zato što me nije shvatala ozbiljno.”
„Nije te shvatala ozbiljno u vezi sa čim?”, upitala je Lili.
Džonas je spustio pogled i uperio ga u tanjir. Iz nekog razloga koji nije razumeo, osetio je blagu postiđenost. „Mislim da sam pokušavao da je ubedim da uđe u kadu ispunjenu vodom.”
Napravio je predah. Znao je da mora sve da kaže, ne samo zato što je to tako trebalo već zato što je bilo neophodno da ispriča čitav san. Primorao je sebe da obelodani i onaj deo sna zbog kojeg mu je bilo krajnje nelagodno.
„Želeo sam da se skine i uđe u kadu”, ubrzano je objasnio. „Želeo sam da je kupam. Držao sam sunđer u rukama. Ali, ona to nije želela da uradi. Neprestano se smejala i odbijala.”
Pogledao je u svoje roditelje. „To je sve”, rekao je.
„Da li možeš da opišeš najsnažniji osećaj koji je obeležio tvoj san, sine?”, upitao je otac.
Džonas je nakratko razmislio o tome. Detalji su bili mutni, nerazgovetni. Ali osećanja su bila tako snažna i očigledna da su ga preplavljivala i sada, dok je o njima razmišljao. „Želja”, rekao je. „Znao sam da neće hteti. Mislim da sam bio potpuno svestan činjenice da to i ne treba da želi. Ipak, moja želja je bila ogromna. Potpuno me je preplavila.”
„Hvala ti na snu, Džonase”, izgovorila je majka nakon kratke stanke. Pogledala je u oca.
„Lili”, rekao je otac, „vreme je da krenemo u školu. Da li bi htela da pođeš sa mnom i pripaziš na korpu sa novorođenim? Želimo da budemo potpuno sigurni da se neće izmigoljiti.”
Džonas je počeo da ustaje ne bi li pripremio školske knjige. Prilično ga je iznenadila činjenica što nisu raspravljali o njegovom snu pre nego što su mu se zahvalili. Možda su, poput njega, i oni bili zbunjeni.
„Sačekaj, Džonase”, ljubazno je rekla majka. „Napisaću opravdanje tvom Nastavniku da ne bi morao da izričeš razlog zbog kojeg kasniš.”
Ponovo se spustio na stolicu, zatečen. Mahnuo je ocu i Lili pošto su izašli iz kuće noseći Gabija u korpi. Posmatrao je majku koja je pospremila ostatke doručka i ostavila poslužavnik kraj ulaznih vrata za Odnosače hrane.
Najzad je sela kraj njega za sto. „Džonase”, rekla je uz osmeh, „osećaj koji si opisao kao želju? To su bili prvi znaci Uzbuđenja. Otac i ja smo očekivali da ti se to dogodi. To se svima dešava. Dogodilo se i ocu kada je bio tvog uzrasta. A desilo se i meni. Jednog dana će se dogoditi i Lili.
„Prvi put se to često dešava u snu”, dodala je majka.
Uzbuđenje. Čuo je tu reč i ranije. Prisetio se da se jedan deo u Pravilniku odnosio na Uzbuđenje, mada se nije sećao šta je tu pisalo. Povremeno bi i Govornik to spomenuo. PAŽNJA. PODSEĆAMO DA SE UZBUĐENJE MORA PRIJAVITI DA BI SE PRISTUPILO LEČENJU.
Oduvek je ignorisao taj proglas jer nije razumeo šta znači i činilo mu se da se nikada i ni na koji način ne odnosi na njega. Nije obraćao pažnju, kao ni ostali građani, na mnoge zapovesti i upozorenja koja je izgovarao Govornik.
„Da li moram to da prijavim?”, upitao je majku.
Nasmejala se. „Već jesi, kada si nam ispričao san. To je dovoljno.”
„Ali, šta je sa lečenjem? Govornik kaže da mora da usledi lečenje.” Džonas se bedno osećao. Zar će morati tik pred Svečanost, njegovu Svečanost Dvanaestogodišnjaka, da ode nekamo na lečenje? Samo zbog glupog sna?
Ali njegova se majka nanovo nasmejala na jedan umirujući i blag način. „Ne, ne”, rekla je. „To su samo tablete. Spreman si za pilule, i to je sve. To je način lečenja Uzbuđenja.”
Džonas se oraspoložio. Znao je za tablete. Njegovi roditelji su ih uzimali svakog jutra. A bilo mu je poznato da su to činili i neki njegovi drugari. Jednom je krenuo u školu sa Ašerom, obojica su vozili bicikle, kada je Ašerov otac uzviknuo sa kućnih vrata: „Zaboravio si da popiješ svoju tabletu, Ašere!” Ašer je dobroćudno frknuo, okrenuo bicikl i odvezao se do kuće dok ga je Džonas čekao.
To je bila jedna od onih stvari o kojima se ne raspitujete kod drugara jer bi to moglo da bude nešto što spada u onu neprijatnu kategoriju „različit od drugih”. Ašer je svakog jutra pio tabletu; Džonas nije. Uvek je bilo bolje, manje neprijatno, da se razgovara o stvarima u kojima biste bili jednaki.
Sada je progutao malenu pilulu koju mu je pružila majka.
„To je sve?”, upitao je.
„To je sve”, odgovorila je i vratila bočicu u vitrinu. „Ne smeš da zaboraviš da je redovno piješ. Ja ću te podsećati prvih nekoliko nedelja, a posle ćeš morati sam da vodiš računa o tome. Ukoliko zaboraviš da popiješ tabletu, Uzbuđenje će se nanovo javiti. Ponekad je neophodno podesiti odgovarajuću dozu.”
„Ašer ih pije”, poverio se Džonas.
Njegova majka je klimnula glavom, nimalo iznenađena. „Verovatno ih mnogi iz tvoje grupe piju. Barem oni muškog pola. Uskoro će ih svi uzimati. I pripadnice ženskog pola, takođe.”
„Koliko ću dugo morati da ih pijem?”
„Sve dok ne odeš u Dom za stara lica”, objasnila je. „Moraćeš da ih uzimaš čitavog svog života odraslog čoveka. Ali, vremenom se to pretvara u rutinu; nakon nekog vremena uop'šte nećeš na to obraćati pažnju.”
Pogledala je u ručni sat. „Ako sada kreneš, nećeš ni zakasniti u školu. Hajde, požuri.
„I hvala ti još jednom, Džonase, na tvom snu”, dodala je dok je izlazio iz kuće.
Vozeći brzo niz put, Džonas je osećao neki čudan ponos zbog činjenice da se priključio onima koji su pili tablete. Na trenutak se, međutim, ponovo prisetio sna. Taj san mu je pružao zadovoljstvo. Mada je bilo zbunjujuće, pomislio je kako mu se dopalo osećanje koje je njegova majka nazvala Uzbuđenjem. Nakon buđenja mu je sinulo da bi želeo da ponovo oseti to Uzbuđenje.
Potom mu je, na istovetan način na koji mu je sa vidika iščezla sopstvena kuća kada je skrenuo biciklom za ugao, san skliznuo iz misli. Samo na tren, uz izvestan osećaj krivice, pokušao je da ga povrati u sećanje. Ali osećanja su nestala. Uzbuđenje je iščezlo.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:22 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387011999_krasivye-kartinki-na-rabochiy-stol-26



6


„Lili, molim te, miruj”, ponovila je majka.
Lili je stajala pred njom nestrpljivo se vrpoljeći. „Mogu i sama da ih vežem”, bunila se. „Oduvek sam to radila.”
„Znam”, odgovorila je majka, ispravljajući mašne na devojčicinim pletenicama. “Ali isto tako mi je poznato da se neprestano odvezuju i da i suviše često do podneva već vise i klate se sa tvoje kose. Neka barem danas budu uredno privezane.”
„Ja ne volim mašne. Baš mi je drago što ću ih nositi još samo godinu dana”, rekla je ljutito Lili. „Sledeće godine ću dobiti i sopstveni bicikl”, dodala je veselije.
„Svaka godina donosi nešto lepo i novo”, podsetio ju je Džonas. „Ove godine ćeš započeti sa časovima dobrovoljnog rada. A sećaš li se koliko si prošle godine, kada si postala Sedmogodišnjak, bila srećna što si dobila jaknu sa kopčanjem spreda?”
Devojčica je potvrdno klimnula glavom i pogledala se, usredsredila je pažnju na jaknu sa nizom velikih dugmića koji su je označavali kao Sedmogodišnjaka. Četvorogodišnjaci, Petogodišnjaci i Šestogodišnjaci su svi odreda nosili jakne koje su se kopčale otpozadi, tako da su morali jedni drugima da pomažu i na taj način savladaju lekciju o solidarnosti.
Jakna koja se kopčala spreda predstavljala je prvi znak samostalnosti, prvi očigledan i uočljiv simbol odrastanja. Bicikl će, kod Devetogodišnjaka, predstavljati snažno znamenje pristupa zajednici i izdvajanje iz zaštitnički orijentisanog okrilja porodice.
Lili se namrgodila i iskobeljala iz majčinih ruku. „Ove godine će ti odrediti Zadatak”, rekla je Džonasu uzbuđenim glasom. „Nadam se da ćeš biti Pilot. Tada ću moći sa tobom na letenje!”
„Naravno da hoćeš”, rekao je Džonas. „A nabaviću i poseban, mali padobran, taman za tebe, a onda ću te povesti na visinu sve do, oh, možda čak i sedam hiljada metara, otvoriću vrata, i...”
„Džonase”, upozorila ga je majka.
„Samo sam se šalio”, uzdahnuo je Džonas. “„Ionako ne želim da mi odrede da budem Pilot. Ukoliko mi, ipak, udele taj Zadatak, uložiću žalbu.”
„Ma, hajde”, rekla je majka. Poslednji put je pritegla Liline mašne u kosi. „Džonase? Jesi li spreman? Da li si popio tabletu? Želim da zauzmem dobro mesto u Dvorani.” Požurila je sa Lili do ulaznih vrata, a Džonas je krenuo za njima.
Vožnja do Dvorane trajala je kratko, a Lili je mahala drugaricama sa pomoćnog sedišta majčinog bicikla. Džonas se vozio na svom biciklu pored majke i krčio sebi put kroz gomilu ne bi li pronašao svoju grupu i priključio joj se.
Svake godine je celokupna zajednica prisustvovala Svečanosti. Roditelji su dobijali dva slobodna dana. Svi su se smestili u veliku dvoranu. Deca su sedela sa svojim grupama sve dok ne bi počela da, jedno po jedno, izlaze na podijum.
Otac se, međutim, neće odmah pridružiti majci, koja je sedela u publici. Bilo je predviđeno da za prvi deo Svečanosli - Imenovanje - Negovatelji donesu novorođenu decu na podijum. Džonas, koji je zajedno sa Jedanaestogodišnjacima sedeo na balkonu, pogledom je šarao po publici ne bi li ugledao oca. Nije bilo nimalo teško uočiti odeljak gde su se u prvim redovima nalazili Negovatelji; odatle su dopirali dreka i plač novorođenih, koji su se meškoljili u naručjima Negovatelja. Na svakoj drugoj javnoj svečanosti publika je bila tiha i uviđavna. Ali jednom godišnje, svi su se popustljivo smeškali komešanju malenih koji su čekali da im se dodele imena i porodice.
Džonas je najzad ugledao oca i mahnuo mu. Otac se nasmešio i uzvratio pozdrav, a potom pridigao ruku novorođenog u svom krilu, čineći da i on zamaše.
To nije bio Gabrijel. Gabi se danas ponovo nalazio u Centru za negu dece i o njemu je brinula noćna smena. Komisija je u njegovom slučaju odobrila nesvakidašnje i posebno odlaganje time što mu je udelila dodatnu godinu nege pre nego što bude Imenovan i Smešten. Otac se molbom obratio komisiji u vezi sa Gabrijelom, koji još nije postigao željenu težinu za svoj uzrast niti je dovoljno dobro spavao noću da bi bio smešten u porodičnu zajednicu. Takvo dete bi obično bilo obeleženo kao neprilično, a kao takvom bi mu sledilo razrešenje iz zajednice.
Umesto toga, kao rezultat očeve molbe, Gabrijel je bio obeležen kao Neizvestan i data mu je dodatna godina da ojača. Predviđeno je da se briga o njemu nastavi u Centru za negu dece a da noći provodi u Džonasovoj porodičnoj zajednici. Od svakog člana porodice, uključujući i Lili, zahtevalo se da potpiše jemstvo da se neće vezivati za ovog malog i privremenog gosta, i da će ga bespogovorno ustupiti kada bude dodeljen sopstvenoj porodičnoj zajednici na Svečanosti sledeće godine.
Makar će ga i dalje viđati, pomislio je Džonas, jer će i dalje biti član zajednice, kada naredne godine bude smešten u porodicu. Da je razrešen, nikada ga više ne bi videli. Nikada. Oni koji bi bili razrešeni - čak i kao novorođeni - odvođeni su Drugde, odakle se niko nije vratio.
Otac nije bio primoran da razreši nijednog novorođenog ove godine, tako da bi Gabrijel predstavljao istinski neuspeh. Čak je i Džonasu, koji se nije bavio malim, kao što su to činili Lili i njegov otac, bilo drago što Gabi nije razrešen.
Prva Svečanost je započeta tačno u predviđeno vreme, i Džonas je posmatrao kako, jedno za drugim, novorođeni dobijaju imena i kako ih Negovatelji ustupaju njihovim novim porodičnim zajednicama. Za neke je to bilo prvo dete. Međutim, bilo je mnogo onih koji su pristupali pozornici zajedno sa drugim detetom, koje je sijalo od ponosa što dobija malog brata ili sestru, kao nekada Džonas, kada je postajao Petogodišnjak.
Ašer je munuo Džonasa u ruku. „Sećaš li se kada smo dobili Filipu?”, upitao je glasnim šapatom. Džonas je potvrdno klimnuo glavom. To se dogodilo prošle godine. Ašerovi roditelji su dugo čekali pre nego što su uložili zahtev za drugo dete. Možda su, posumnjao je Džonas, bili i previše iscrpljeni Ašerovom živahnom prirodom, pa im je bilo potrebno dodatno vreme da bi se pripremili za drugo dete.
Dvoje iz njihove grupe, Fiona i drugi pripadnik ženskog pola po imenu Tea, bile su odsutne neko vreme, čekajući sa roditeljima prijem novorođenih. Ipak, retko se dešavalo da među decom u porodičnoj zajednici postoji tolika razlika u godinama.
Kada je Svečanost njene porodice bila okončana, Fiona je sela na za nju sačuvano mesto, u redu ispred onog u kojem su bili smešleni Ašer i Džonas. Okrenula se ka njima i šapnula im: „Sladak je. Ali, ne sviđa mi se mnogo njegovo ime.” Napravila je grimasu i nasmejala se. Fionin novi brat je dobio ime Bruno. Pa, baš i nije neko ime, pomislio je Džonas, kao na primer - pa, kao Gabrijel. Ali nije ni loše.
Aplauz gledalaca koji je bio srdačan pri Imenovanju svakog pojedinačnog novorođenog, pretvorio se u gromoglasno tapšanje kada je jedan roditeljski par, pun neizmernog ponosa, primio muško novorođenče po imenu Kejleb.
Novorođeni Kejleb je bio dete-zamena. Ovaj par je, nažalost, izgubio svog prvog Kejleba, razdraganog malog Cetvorogodišnjaka. Gubitak deteta je bio veoma redak slučaj. Zajednica je bila izrazito bezbedna, a svaki građanin pažljiv i zaštitnički orijentisan prema svoj deci. Međutim, prvi mali Kejleb se nekako neprimećeno udaljio i pao u reku. Čitava zajednica je učestvovala u Ceremoniji gubitka, izgovarajući ime Kejleb tokom čitavog dana, a kako je taj dugačak i tužan dan odmicao, spominjanje njegovog imena bivalo je sve rede i rede, sve tiše i tiše, i činilo se da maleni Četvorogodišnjak postepeno nestaje iz svesti sviju njih.
A sada, na ovom specijalnom Imenovanju, zajednica je izvela kratku Ceremoniju zamene, izgovarajući to ime prvi put nakon gubitka prethodnika: tiho i usporeno u početku, a onda sve brže i glasnije dok je par stajao na podijumu sa novorođenim koji je spavao na majčinim rukama. Činilo se kao da se prvobitni Kejleb vratio među članove zajednice.
Drugi novorođeni je dobio ime Roberto, a Džonas se prisetio da je Roberto Stariji razrešen prošle nedelje. Nije, međutim, bilo nikakve Ceremonije zamene u slučaju novog, malog Roberta. Razrešenje nije bilo isto što i Gubitak.
Učtivo je sedeo tokom Svečanosti Dvogodišnjaka, Trogodišnjaka i Cetvorogodišnjaka, dosađujući se kao i svake godine. Zatim je usledila pauza za podnevni obrok - služio se napolju - da bi se ponovo svi vratili na mesta pred Svečanost Petogodišnjaka, Šestogodišnjaka, Sedmogodišnjaka i, najzad, poslednju Svečanost tog dana - Svečanost Osmogodišnjaka.
Džonas je pažljivo posmatrao i klicao kad je Lili ponosno odmarširala na pozornicu, postala Osmogodišnjak i dobila jaknu raspoznavanja koju će nositi ove godine, a ova je imala manje dugmiće i, prvi put, džepove, što je ukazivalo na činjenicu da je postala dovoljno zrela da sama vodi računa o sopstvenim sitnicama. Svečano je slušala govor ispunjen jasnim uputstvima u vezi sa obavezama Osmogodišnjaka i časovima dobrovoljnog rada koje će iskusiti prvi put u životu. Ali Džonas je uočio da je Lili, mada se činila usredsređenom, sa čežnjom bacala pogled na niz šljaštećih bicikala koji će sutra ujutro biti predstavljeni Devetogodišnjacima.
Sledeće godine, Lili-bili, pomislio je Džonas.
Bio je to toliko iscrpljujući dan da je čak i Gabrijel, preuzet u svojoj korpi iz Centra za negu dece, te noći čvrsto spavao.
Najzad je osvanulo jutro Svečanosti Dvanaestogodišnjaka.


Sada je otac sedeo kraj majke u publici. Džonas ih je video kako zvanično aplaudiraju dok su Devetogodišnjaci, jedan po jedan, sa pozornice odvozili svoje nove bicikle sa sjajnom pločicom sa imenom pričvršćenom pozadi. Znao je da su se njegovi roditelji blago stresli, kao što je to i on učinio, kada je Fric, koji je živeo u kući kraj njihove, dobio bicikl i, gotovo istog momenta, njime udario o podijum. Fric je bio jedno veoma nezgrapno dete, koje je večito bilo predmet grdnji. Njegovi prestupi su bili mali ali neprestani: cipele obuvene na pogrešnu nogu, zaturen domaći zadatak, neuspesi u učenju. Svaka njegova greška se, međutim, negativno odražavala na roditeljski trud i suprotstavljala se osećaju zajednice prema redu i uspehu. Džcnas i njegova porodica se nisu radovali što je Fric dobio bicikl jer se nekako podrazumevalo da će i previše često biti ostavljan u prednjem dvorištu umesto da bude uredno smešten na mesto koje je za to bilo predviđeno.
Najzad su se svi Devetogodišnjaci ponovo smestili na svoja mesta, nakon što su odvezli svoje bicikle napolje, gde će ih čekati kada se čitava Svečanost završi krajem dana. Svi bi se kikotali i pravili šale kada bi se Devetogodišnjaci prvi put vozili biciklima kući. „Da li želiš da ti pokažem kako se vozi?’', dobacivali bi stariji prijatelji. „Znam da nikada pre nisi vozio bicikl!” Radosni Devetogodišnjaci su se, međutim, redovno pentrali na svoje bicikle i vozili se, savršeno održavajući ravnotežu, a da, pri tom, pomoćni točkovi nisu nijednom dodirnuli zemlju. To je, podrazumeva se, bio rezultat toga što su, bez obzira na tehničko kršenje pravila, ova deca tajno vežbala da voze bicikl nedeljama pre nego što im je bio dodeljen.
Zatim su nastupili Desetogodišnjaci. Džonasu nikada nije bila posebno zanimljiva Svečanost Desetogodišnjaka - samo gubljenje vremena tokom kojeg je deci šišana kosa u prepoznatljivu, jednoobraznu frizuru: pripadnicama ženskog pola su odsecane pletenice, a pripadnicima muškog pola su šišali dugačku dečju kosu dovoljno kratko da im se vide uši.
Radnici bi se ubrzo našli na podijumu da počiste gomile odsečene kose. Džonas je video roditelje novih Desetogodišnjaka kako se vrpolje i došaptavaju, znajući da će večeras u mnogim kućama uslediti poravnavanje i doterivanje u žurbi napravljenih frizura.
Jedanaestogodišnjaci. Džonasu se činilo da je i sam nedavno prošao kroz Svečanost Jedanaestogodišnjaka, ali se sećao da to nije bila jedna od zanimljivijih svečanosti. Kada neko postane Jedanaestogodišnjak, čini se da nema drugog izbora nego da samo čeka trenutak da odraste u Dvanaestogodišnjaka. To je bilo samo puko označavanje godina, bez ikakvih značajnih promena. Sledila je nova odeća: različit veš za pripadnice ženskog pola, jer su im se razvijale obline; i duže pantalone za pripadnike muškog pola, sa posebno oblikovanim džepom za mali kalkulator koji će ove godine koristiti u školi; ali, sve to je bilo dodeljivano u spakovanim paketima, bez ikakvog svečanog govora koji bi pratio dodelu.
Pauza za podnevni obrok. Džonas je shvatio da je gladan. On i njegovi drugovi iz grupe su se okupili kraj stolova ispred Dvorane i uzeli spakovanu hranu. Juče su prisustvovali veselom ručku, uz mnogo začikavanja i radosti. Danas je, međutim, grupa stajala izdvojena od ostale dece, uznemirena. Džonas je posmatrao nove Devetogodišnjake, koji su se naginjali ka svojim biciklima, diveći se svojoj pločici sa imenom. Video je Desetogodišnjake kako miluju svoju ošišanu kosu, pripadnice ženskog pola vrtele su glavom ne bi li iskusile novonastali osećaj lakoće namesto dugačkih i teških pletenica koje su tako dugo nosile.
„Čuo sam za dečaka koji je bio potpuno siguran da će mu biti dodeljen Zadatak Inženjera”, mrmljao je Ašer dok su jeli, „a umesto toga je dobio Zadatak Sanitarnog radnika. Sledećeg dana je otišao, bacio se u reku, preplivao je i pridružio se prvoj zajednici na koju je naišao. Niko ga više nije video. “
Džonas se nasmejao. „Neko je izmislio tu priču, Aše”, rekao je. „Otac mi je rekao da ju je i sam čuo kada je bio Dvanaestogodišnjak.”
Ali Ašera nije bilo lako ubediti. Gledao je u parče reke koja se nazirala iza Dvorane. „Ja čak i ne znam da plivam dobro”, rekao je. „Nastavnik mi je rekao da nisam dovoljno moćan za plivanje ili neku sličnu disciplinu.”
„Verovatno ti je rekao da nemaš dovoljnu moć za održavanje na vodi”, ispravio ga je Džonas.
„Što god. Nemam to što nemam. Tonem.”
„U svakom slučaju”, istakao je Džonas, „da li znaš - mislim da li zaista znaš, Ašere, a ne samo da si čuo neku priču o tome - da se neko, bilo ko, priključio drugoj zajednici?”
„Ne”, priznao je nevoljno Ašer. „Ali, to je moguće. Tako piše u pravilima. Ukoliko se ne uklapaš, možeš da podneseš zahtev za Drugde i budeš razrešen. Moja majka je pričala da je nekada, pre otprilike deset godina, neko podneo zahtev i otišao narednog dana.” Tada se zakikotao. „To mi je ispričala jer sam je dovodio do ludila. Zapretila mi je da će podneti zahtev da me pošalju Drugde.”
„Šalila se.”
„Znam. Ali istina je da je to neko nekada učinio. Rekla mi je da se to istinski dogodilo. Danas je tu, a sutra ga više nema. Nikada više nije bio viđen. Nije bilo čak ni Svečanosti razrešenja.”
Džonas je slegnuo ramenima. To ga nije zabrinjavalo. Kako je moguće da se neko ne uklapa? Zajednica je bila zaista pedantno uređena, izbori zaista pažljivo određeni.
Čak se i o Spajanju bračnih parova toliko vodilo računa da se dešavalo da odrasli koji se prijave da dobiju para čekaju mesecima, pa čak i godinama, pre nego što bi im bio odobren i odabran par. Svi faktori - narav, energetski nivo, inteligencija i naklonosti - morali su da se dopunjuju i budu savršeno usklađeni. Džonasova majka je. na primer, bila inteligentnija od njegovog oca; ali je, zato, njegov otac bio blaže naravi. Jedno drugo su nadopunjavali. Njihov Spoj - koji je, kao i sve druge Spojeve, tri godine nadgledao Odbor Starijih pre nego što bi im bilo dozvoljeno da podnesu zahtev za dodelu dece - oduvek je bio uspešan.
Nalik na Spajanje bračnih parova, Imenovanje i Smeštanje novorođenih, dodela Zadataka je bila dužnost na kojoj je Odbor Starijih vrlo temeljito radio.
Bio je sasvim siguran da će njegov Zadatak, kakav god bio, kao i Ašerov, biti nešto što mu u potpunosti odgovara. Sve što je sada želeo bilo je da se završi podnevna pauza, da publika ponovo uđe u Dvoranu, čime će i neizvesnosti doći kraj.
Kao odgovor na njegovu neizgovorenu želju, pristigao je signal na koji je gomila odgovorila tako što je počela da se kreće ka vratima Dvorane.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:23 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387011985_krasivye-kartinki-na-rabochiy-stol-23


7


Sada je Džonasova grupa dobila nova mesta u Dvorani, smenjujući se sa novoproglašenim Jedanaestogodišnjacima, zauzevši prve redove, tik ispred pozornice.
Smešteni su redom, na osnovu prvobitnih brojeva, onih koji su im dodeljeni na rođenju. Brojevi su se retko koristili nakon što bi deca prošla Svečanost Imenovanja. Ali svako dete je, naravno, znalo svoj broj. Ponekad bi ih roditelji koristili kada bi bili ljuti zbog njihovog neprimerenog ponašanja, ukazujući na to da nestašluk nije dostojan imena. Džonas se uvek kikotao kada bi začuo nekog razdraženog roditelja da se strogim glasom obraća uplakanom detetu: „Dosta je bilo, Dvadeset i tri!”
Džonas je bio Devetnaest. On je bio devetnaesto dete rođeno te godine. To je značilo da je u vreme Svečanosti Imenovanja već mogao da stoji i posmatra sve oko sebe živahnim pogledom, da bi ubrzo i prohodao i progovorio. Usled toga, bio je u blagoj prednosti prvih godinu ili dve, bio je zreliji od mnogih iz svoje grupe koji su bili rođeni u kasnijim mesecima iste godine. Ali, sve se to nekako izjednačilo, kao što to uvek i biva, do perioda kada su stasali u Trogodišnjake.
Nakon treće godine deca su se razvijala takoreći podjednakom brzinom, mada je na osnovu ličnog broja moglo lako da se zaključi ko je u grupi bio stariji od ostalih. Preciznije rečeno, Džonasov kompletan broj je bio Jedanaest-devetnaest, s obzirom na to da je u svakoj pojedinačnoj grupi, podrazumeva se, bilo Devetnaestica. A danas, pošto su novi Jedanaestogodišnjaci bili unapredeni jutros, bilo je dve Jedanaest-devetnaestice. Na podnevnoj pauzi je razmenio osinehe sa novopridošlom, stidljivom pripadnicom ženskog pola po imenu Harijeta.
Ali dupliranost će trajati samo ovih nekoliko sati. Uskoro više neće biti Jedanaestogodišnjak, već Dvanaestogodišnjak, i godine više neće biti od važnosti. Postaće odrastao čovek, kao i njegovi roditelji, s tim što će biti neiskusni novajlija.
Ašer je bio Četvorka. Sada je sedeo u redu ispred Džonasa. Njemu će četvrtom po redu biti uručen Zadatak.
Fiona, broj Osamnaest, nalazila se sa njegove leve strane; sa njegove druge strane je sedeo broj Dvadeset, pripadnik muškog pola po imenu Pjer, kojeg Džonas nije preterano voleo. Pjer je bio veoma ozbiljan, strašljiv i blebetav, nimalo zabavan. „Da li si proverio pravila, Džonase?” Pjer je uvek govorio nekim nadmenim šapatom. „Nisam siguran da se to nalazi u pravilima.” Obično se to ticalo nečega na šta niko nije obraćao pažnju - kada bi otkopčao tuniku tokom dana da oseti lakoću vetrića ili kada bi nakratko probao drugarov bicikl, samo da vidi razliku.
Početni govor na Svečanosti Dvanaestogodišnjaka držao bi Nadređeni Starešina, vođa zajednice koji se birao svakih deset godina. Govor je bio skoro isti svake godine; podsećanje na vreme detinjstva i period priprema, na nadolazeće dužnosti života odraslih, apsolutni značaj Zadatka, ozbiljnost predstojećih priprema.
Tada je Nadređeni Starešina nastavila sa svojim govorom.
„Ovo je doba”, započela je gledajući pravo u njih, „kada se suočavamo sa promenama. Vi, Jedanaestogodišnjaci, proveli ste sve godine do sada učeći se prilagođavanju, usklađivanju ponašanja, sprečavanju svakog impulsa koji bi mogao da vas na bilo koji način izdvoji iz grupe. Ali danas mi slavimo vaše promene. One će odrediti vašu budućnost.”
Počela je da opisuje ovogodišnju grupu i različite njene osobine, mada nikoga nije izdvojila poimence. Spomenula je jednog koji se posebno istakao u negovateljstvu, drugog koji je obožavao novorođenu decu, trećeg sa nesvakidašnjim darom za nauku i četvrtog za koga je fizički rad predstavljao očigledno zadovoljstvo. Džonas se promeškoljio na sedištu, pokušavajući da prepozna i spari svaku od navedenih odlika sa nekim od svojih drugova iz grupe. Negovateljstvo je, bez sumnje, bila Fionina odlika; setio se da je i sam primetio nežnost koju je iskazivala pri kupanju Starih. Najverovatnije je onaj za kojeg je rečeno da poseduje dar za nauku bio Bendžamin, pripadnik muškog pola koji je osmislio novu i važnu opremu za Centar za rehabilitaciju.
Nije čuo ništa u čemu bi prepoznao sebe, Džonasa.
Najzad je Nadređeni Starešina odala priznanje zalaganju Odbora, čiji je i ona bila član, koji je pomno nadzirao decu tokom čitave godine. Odbor Starijih se pridigao sa svojih mesta, što je bilo propraćeno aplauzom. Džonas je primetio da je Ašer blago zevnuo, učtivo prekrivajući usta rukom.
A onda je, konačno, Nadređeni Starešina prozvala broj Jedan na podijum. Uručenje Zadataka je otpočelo.
Svako pojedinačno proglašenje bilo je podugačko, jer je bilo ispraćeno govorom koji se odnosio na konkretnog novopečenog Dvanaestogodišnjaka. Džonas je pokušao da se usredsredi dok je Jedan, radosno se smešeći, primala svoj Zadatak Pomoćnika u mrestilištu. Pohvaljena je, takođe, zbog mnogih dobrovoljnih sati koje je, u detinjstvu, provela upravo tamo, kao i zbog svoje očigledne zainieresovanosti za važan proces obezbeđivanja hrane za zajednicu.
Broj Jedan - njeno ime je bilo Medlin - se konačno vratio na svoje mesto, što je bilo propraćeno aplauzom, a na sebi je imao novi bedž, koji je upućivao na to da je reč o Pomoćniku u mrestilištu. Džonasu je svakako bilo drago što je taj Zadatak bio dodeljen; on ga nije želeo. Ipak je Medlin uputio osmeh kojim joj je čestitao na zvanju.
Kada je Dvojci, pripadnici ženskog pola po imenu Inger, bio uručen Zadatak Majke-rodilje, Džonas se prisetio da je njegova majka rekla da je to posao bez časti. Ali, tada je pomislio da je Odbor dobro odabrao. Inger je bila dobra devojčica, mada pomalo lenja, a imala je i snažno telo. Ona će uživati u te tri godine tokom kojih će joj ugađati, a koje će uslediti nakon kratkotrajnih priprema kroz koje će morati da prođe; lako će se i uspešno porađati; a zadatak Radnika, koji će nakon tog perioda uslediti, omogućiće joj da uposli svoju fizičku snagu, obezbediće joj zdravlje i nametnuti samodisciplinu. Inger se smešila kada se vratila na mesto. Biti Majka-rodilja bio je važan zadatak, iako nije donosio počasti.
Džonas je primetio da je Ašer bio nervozan. Neprestano je okretao glavu i pogledavao u Džonasa, sve dok predstavnik grupe nije bio primoran da mu se nečujno obrati, opominjući ga da mirno sedi i gleda preda se.
Trojci, Isaku, dodeljen je Zadatak Instruktora Šestogodišnjaka, što ga je očigledno zadovoljilo i što je i zaslužio. Sada su već tri Zadatka bila podeljena, a nijedan od njih nije bio onaj koji bi Džonas voleo da mu bude dodeljen - ako izuzmemo činjenicu da, u svakom slučaju, nije mogao da bude Majka-rodilja, pomislio je šaljivo. U mislima je pokušao da zamisli listu mogućih Zadataka koji su preostali. Ali bilo je toliko mogućnosti da je veoma brzo odustao od te zamisli; naime, sada je došao red na Ašera. Pomno se usredsredio dok je njegov drugar prilazio podijumu, a potom samouvereno stao kraj Nadređenog Starešine.
„Svi u zajednici dobro poznajemo Ašera i radujemo mu se”, započela je govor Nadređeni Starešina. Ašer se nasmešio i počešao nogu stopalom druge noge. Publika se blago zakikotala.
„Kada je Odbor počeo da razmatra budući Ašerov Zadatak”, nastavila je, „pojavile su se mogućnosti koje su odmah bile odbačene. Neke od njih su one koje sasvim sigurno ne bi odgovarale Ašeru. Na primer”, rekla je smešeći se, „nismo, dakako, ni na trenutak uzeli u obzir da Ašeru dodelimo Zadatak Vaspitača Trogodišnjaka.”
Publika se grohotom nasmejala. Ašer se takođe nasmejao, pomalo postiđen ali ipak zadovoljan posebnom pažnjom koja mu je pružena. Vaspitači Trogodišnjaka su bili zaduženi za ispravan govor i pravilno izražavanje mališana.
„Zapravo”, nastavila je Nadređeni Starešina, i sama se blago kikoćući, „čak smo se dosetili i nekadašnjih grdnji upućenih onom koji je, nekada davno, bio Ašerov Vaspitač Trogodišnjaka. Na sastanku na kojem smo raspravljali o Ašeru, prisetili smo se mnogih dogodovština koje pamtimo a koje se tiču njegovog poznavanja jezika. Naročito razlike između reči zakuska i pljuska.”, rekla je smejuljeći se. „Da li se sećaš toga, Ašere?”
Ašer je skrušeno klimnuo glavom, a publika se nanovo grohotom nasmejala. I Džonas je to učinio. Setio se toga, mada je tada i sam bio samo Trogodišnjak.
Kažnjavanje male dece bilo je zasnovano na prilagođenom sistemu udaraca koji su se izvodili prutom: tankim, savitljivim oruđem koje je proizvodilo snažan bol kada bi se njime zamahnulo. Specijalisti za Vaspitanje dece bili su pažljivo podučeni u pogledu metoda discipline: blaga pljuska preko ruku za manji prestup; tri oštrija udarca po golim nogama za ponovni prekršaj.
Siroti Ašer je oduvek, čak i kao dete, pričao suviše brzo i mešao reči. Kao Trogodišnjak, željan svog sledovanja soka i krekera, jednog dana je izrekao „pljuska” umesto „zakuska” dok je stajao u redu i čekao jutarnji obrok.
Džonas se toga jasno sećao. Još uvek je mogao da vidi malog Ašera kako se nestrpljivo krevelji u redu. Prisetio se veselog glasića kojim je povikao: „Želim svoju pljusku!”
Ostali Trogodišnjaci, među njima i Džonas, nervozno su se smejali. „Zakuska!”, ispravili su ga. „Misliš na zakusku, Ašere!” Međutim, greška je bila napravljena. Preciznost izražavanja je bila jedan od najvažnijih zadataka male dece. Ašer je zatražio pljusku, pa je to i dobio.
Prut u rukama Vaspitača je fijuknuo dok se spuštao prema Ašerovim dlanovima. Ašer je jauknuo, zgrčio se i odmah se ispravio. „Zakuska”, prošaptao je.
Međutim, narednog jutra je ponovio istovetnu grešku. Kao i sledeće nedelje. Činilo se da mu nikako nije polazilo za rukom da prestane, mada je svaki put kada bi pogrešio dobijao pljuske, što se ubrzo pretvorilo u niz bolnih udaraca koji su ostavili tragove na Ašerovim nogama. Najzad, kao rezultat svega toga, Ašer je, kao Trogodišnjak, jedno vreme sasvim prestao da govori.
„Neko vreme smo imali nemog Ašera! Ali, naučio je”, rekla je Nadređeni Starešina prepričavajući priču.
Okrenula se ka njemu smešeći se. „Kada je ponovo počeo da govori, to je činio veoma pažljivo. Sada su njegovi govorni propusti veoma retki. Njegove ispravke i izvinjenja su prilično hitri, a njegova duhovitost ne jenjava.” Publika se umirila odobravajući njenu izjavu. Ašerova vesela narav je svima u zajednici bila dobro poznata.
„Ašere.” Podigla je glas da bi izrekla zvanični proglas. „Odredili smo ti Zadatak Pomoćnog direktora za Rekreaciju.”
Zakačila mu je novi bedž za tuniku, a on je, sijajući od sreće, stajao kraj nje. Onda se okrenuo i napustio podijum dok je publika oduševljeno klicala. Kada je ponovo seo na svoje mesto, Nadređeni Starešina je pogledala naniže u njega i izrekla reći koje je već četiri puta do sada izgovorila a koje će izgovoriti ponovo svakom pojedinačnom Dvanaestogodišnjaku. Nekako joj je polazilo za rukom da uvek prida naročit prizvuk istovetnim rečima koje je izgovarala svakom od njih.
„Ašere”, rekla je, „hvala ti na detinjstvu.”


Uručivanje Zadataka se nastavilo, a Džonas je posmatrao i slušao. Bilo mu je lakše sada, kada je video kakav je divan Zadatak dobio njegov prijatelj. Ipak, kako se približavao red na njega, postajao je sve nestrpljiviji i pun zebnje. Sada su već svi novi Dvanaestogodišnjaci iz reda ispred njegovog dobili svoje bedževe. Opipavali su ih dok su sedeli, a Džonas je znao da je svako od njih razmišljao o praksi koja ga je uskoro čekala. Jedan marljivi pripadnik muškog pola bio je određen za Lekara, jedna pripadnica ženskog pola za Inženjera, a jedna druga za Sudiju. Nekima od njih su predstojale godine i godine marljivog rada i učenja. Za druge pak, kao što su bili Radnici i Majke-rodilje, predviđen je mnogo kraći period uvežbavanja.
Sada je bio prozvan broj Osamnaest, Fiona, koja je bila smeštena s njegove leve strane. Džonas je znao da je bila uzbuđena, iako je Fiona spadala u one staložene pripadnice ženskog pola. Sve vreme trajanja Svečanosti, sedela je mirno i spokojno.
Čak je i aplauz, iako bučan, delovao smirujuće kada je Fioni dodeljen važan Zadatak Negovatelja Starih lica. To je bio savršen zadatak za nekog ko je bio tako osećajan i nežan, a njen osmeh je zračio zadovoljstvom i ushićenjem kada je ponovo sela na svoje mesto, kraj njega.
Džonas se pripremio za hod do podijuma kada se aplauz stišao, a Nadređeni Starešina podigla sledeću fasciklu i pogledom prešla preko grupe pre nego što je izgovorila broj sledećeg novog Dvanaestogodišnjaka. Sada, kada je došao red na njega, bio je smiren. Duboko je uzdahnuo i rukom zagladio kosu.
„Dvadeset”, začuo je jasno njen glas. „Pjer.”
Preskočila me je, pomislio je Džonas zatečen. Da nije pogrešno čuo? Nije. Gomilom se proširio mrmor iznenađenja i sada mu je bilo jasno da je čitava zajednica shvatila da je Nadređeni Starešina sa Osamnaest prešla na Dvadeset, ostavljajući jaz. S njegove desne strane, Pjer, koji je izgledao sasvim uobičajeno, pridigao se sa svog mesta i popeo na pozornicu.
Greška. Napravila je grešku. Ali Džonas je znao da, i u trenutku kada mu je ta misao prolazila kroz glavu, to nije bilo tačno. Nadređeni Starešina nije pravila greške. Ne na Svečanosti Dvanaestogodišnjaka.
Osetio je vrtoglavicu i nikako mu nije polazilo za rukom da se usredsredi na Svečanost. Nije čuo kakav je Zadatak bio dodeljen Pjeru, i samo je delimično bio svestan aplauza koji je dečak dobio dok se vraćao na mesto, noseći svoj novi bedž. A tada: Dvadeset i jedan, Dvadeset i dva.
Brojevi su se nizali redom. Džonas je sedeo, ošamućen, dok su na podijum izlazile Tridesetice, potom Četrdesetice, a Svečanost se bližila kraju. Svaki put kada bi neki od Dvanaestogodišnjaka bio prozvan, srce bi mu na trenutak poskočilo a misli se nekontrolisano zakovitlale.
Možda će sada izgovoriti njegovo ime. Da nije zaboravio sopstveni broj? Nije. Oduvek je bio Devetnaest. Sedeo je na mestu označenom brojem Devetnaest.
Ali, ona ga je preskočilo. Video je kako ostali iz njegove grupe povremeno nakratko zure u njega s nelagodom, da bi žurno skrenuli pogled na drugu stranu. Video je zabrinut izraz na licu predstavnika svoje grupe.
Povio je ramena i pokušao da se zgrbi u stolici ne bi li izgledao što tananiji. Poželeo je da nestane, da iščezne, da ne postoji. Nije se usuđivao da se okrene i pogledom potraži svoje roditelje u gomili. Nije mogao da podnese pogled na njihova lica smrknuta od sramote.
Džonas je pognuo glavu i počeo da prebira po svojim mislima.
U čemu je pogrešio?
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:23 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387011934_krasivye-kartinki-na-rabochiy-stol-22




8


Publici je očigledno bilo nelagodno. Aplaudirali su poslednjem Dvanaestogodišnjaku kome je dodeljen zadatak; ali sada je aplauz bio blag, daleko od onog prvobitnog krešenda ujedinjenog entuzijazma. Začuo se mrmor zbunjenosti.
Džonas je spojio ruke u tapšaj, ali to je bio automatski, beznačajni čin kojeg nije bio ni svestan. Njegov um se zatvorio za sve prethodne emocije: iščekivanje, uzbuđenje, ponos, pa čak i za bliskost sa drugarima. Sada je osećao samo poniženje i užas.
Nadređeni Starešina je sačekala dok se nelagodni aplauz nije utišao. A tada je progovorila:
„Znam”, rekla je svojim treperavim i ljubaznim glasom, „da ste svi zabrinuti. Da imate osećaj da sam napravila grešku.”
Nasmešila se. Činilo se da je zajednica počela lakše da diše, ohrabrena njenom dobronamernom izjavom. Vladao je muk.
Džonas je pridigao pogled.
„Zabrinuli ste se”, rekla je. „Izvinjavam se svojoj zajednici.” Njen glas je lebdeo iznad okupljenog mnoštva.
„Primamo vaše izvinjenje”, svi prozboriše uglas.
„Džonase”, kazala je, spuštajući pogled na njega. „Tebi se naročito izvinjavam. Izazvala sam kod tebe patnju.”
„Prihvatam vaše izvinjenje”, odgovorio je drhtavo Džonas.
„A, sada te molim da se popneš na podijum.”
Ranije (og dana, dok se oblačio kod kuće, vežbao je onu vrstu bezbrižnog i samouverenog hoda, kojom se nadao da će hodati do podijuma kada na njega dođe red. Sada je sve to bilo zaboravljeno. Naterao je sebe da ustane, da pomera noge koje su odbijale poslušnost usled težine i nespretnosti, da krene napred, uz stepenice i preko podijuma, sve dok ne pristigne do nje.
Ohrabrujuće je obgrlila njegova napeta ramena. „Džonasu nije dodeljen Zadatak”, saopštila je gomili ljudi, dok je njega preplavljivao očaj.
Tada je nastavila. „Džonas je odabran.”
Trepnuo je. Sta je to trebalo da znači? Osetio je nemir iznenađene publike. I oni su bili zatečeni.
Ozbiljnim i zapovednim glasom je saopštila: „Džonas je odabran da bude naš sledeći Čuvar Sećanja.”
Tada je začuo soptaj - iznenadan udah vazduha, iznenađeni građani su gotovo ostali bez daha. Video je njihova lica; oči izbečene od strahopoštovanja.
A njemu i dalje ništa nije bilo jasno.
„Ovakav izbor je veoma, veoma retka pojava”, Nadređeni Starešina je saopštila publici. „Naša zajednica ima samo jednog Čuvara. On je taj koji obučava svog naslednika. Našeg sadašnjeg Čuvara imamo već dugo vremena”, nastavila je. Džonas je propratio njen pogled i video da gleda u jednog od Starijih. Odbor Starijih je sedeo zasebno; pogled Nadređenog Starešine sada je bio uprt u onog koji je sedeo u samoj sredini, ali se činilo da je na neki čudesan način ipak bio izdvojen. Bio je to čovek kojeg Džonas nikada ranije nije primetio, bradati čovek sa svetlim očima. Pažljivo je posmatrao Džonasa.
„Prošli put snio napravili propust”, Nadređeni Starešina je rekla ozbiljnim glasom. „Bilo je to pre deset godina, kada je Džonas bio detence. Neću govoriti o tom iskustvu jer nam je svima veoma neugodno zbog toga.”
Džonas nije znao o čemu je govorila, ali je mogao da oseti nelagodu koja je zavladala publikom. Nervozno su se promeškoljili u svojim stolicama.
„Ovog puta nismo nikud žurili”, nastavila je. „Ne smemo sebi da dopustimo još jedan propust.
„Ponekad”, nastavila je blažim glasom, smanjujući nervozu u publici, “nismo u potpunosti sigurni da smo dodelili pravi Zadatak pravoj osobi, čak i nakon najpodrobnijeg posmatranja. Dešava se da smo zabrinuti da onaj kojem je dodeljen Zadatak neće, i pored same obuke, uspešno razviti sve neophodne kvalitete. Jedanaestogodišnjaci su, naime, još uvek deca. Ono što mi sada vidimo kao razdraganost i strpljenje - kvalitete koji su neophodni da bi neko postao Negovatelj - mogu da se izvrgnu u glupost i nemar nakon što osoba odraste. U tu svrhu, mi neumorno nastavljamo svoj nadzor tokom obuke, gde utičemo na njihovo ponašanje, ukoliko je to potrebno.
„Međutim, Čuvar koji je na obuci ne može biti pod nadzorom, i na njega ne možemo da utičemo. To je jasno naznačeno u pravilima. On mora da bude sam, izdvojen, dok ga za zvanje obučava aktuelni Čuvar, a ovaj posao se smatra najčasnijim i najcenjenijim u našoj zajednici.”
Sam? Izdvojen? Džonas je slušao sa sve većim osećajem nespokojstva.
„Zato, izbor mora da bude jasan i glasan. To mora da bude jednoglasna odluka svih članova Odbora. Odbor ne srne da ima ikakve sumnje, bez obzira na njihovu kratkotrajnost. Ukoliko bi tokom procesa neko od Starijih prijavio da mu se makar u snu javila sumnja u izbor, kandidat bi istog časa bio odstranjen.
„Džonas je prepoznat kao mogući Čuvar pre mnogo godina. Pomno smo ga posmatrali. Nije bilo niti jednog jedinog sna sumnje.
„On je pokazao da poseduje sve kvalitete koje mora da poseduje Čuvar.”
Sa rukom koja je i dalje čvrsto počivala na njegovom ramenu, Nadređeni Starešina je navela pomenute kvalitete.
„Inteligencija”, navela je. „Svi smo svesni činjenice da je Džonas bio najbolji đak tokom čitavog svog školovanja.
„Integritet", rekla je sledeće. „Džonas je, kao i svi mi, počinio manje prekršaje.” Nasmešila mu se. „To je nešto što smo i očekivali. Uzdali smo se, takođe, da će se svaki put povinovati grdnji, kao što je to uvek pomno i činio.
„Hrabrost”, nastavila je. „Samo jedan od nas ovde prisutnih se ikada podvrgao strogoj obuci koju Čuvar mora da prođe. On je, podrazumeva se, najvažniji član Odbora: aktuelni Čuvar. On je bio taj koji nas je podsećao, uvek iznova, o količini hrabrosti koju zahteva ovo zvanje.
„Džonase”, obratila mu se direktno, ali dovoljno glasno da je čuje čitava okupljena zajednica, „obuka kroz koju moraš da prođeš uključuje i bol. Fizički bol.”
Osetio je strah koji je zatitrao u njemu.
„Tako nešto nikada nisi iskusio. Znam da si povređivao kolena pri padovima sa bicikla, da si prikleštio prst u vratima prošle godine.”
Džonas je klimnuo glavom prisećajući se nesreće i nelagode koju je iskusio kao posledicu.
„Sada ćeš, međutim, biti suočen”, objašnjavala je brižno, „sa bolom takve jačine koji niko ovde prisutan ne može ni da pojmi, jer to je nešto van domašaja našeg iskustva. Sam Čuvar nije bio u mogućnosti da nam ga opiše, već nas je samo podsetio da ćeš se suočiti sa njim, i da će ti zato biti neophodna neizmerna hrabrost. Mi te ne možemo pripremiti za to. Ali, mi smo potpuno sigurni u to da si ti hrabar”, rekla mu je.
Uopšte se nije osećao hrabrim. Barem ne sada.
„Četvrta osnovna karakteristika je mudrost”, saopštila je Nadređeni Starešina. „Džonas je još uvek nije stekao. Mudrost se stiče kroz obuku.
„Mi smo ubeđeni da je Džonas sposoban da stekne mudrost. To je ono za čim smo i tragali.
„I najzad, Čuvar mora da ima još jedan dodatni kvalitet, a to je onaj koji mogu da imenujem ali ne i da objasnim. Ja tu osobinu ne razumem. Ni vi, članovi zajednice, nećete biti sposobni da je razumete. Možda Džonas hoće, jer nam je aktuelni Čuvar saopštio da Džonas već poseduje ovaj kvalitet. On ga naziva sposobnošću do se spozna nepoznato ”
Nadređeni Starešina je upitno pogledala Džonasa. Publika ga je takođe posmatrala. Vladala je tišina.
Na trenutak se ukočio, preplavljen očajem. On to nije posedovao, kako-ga-je-god-nazvala. On nije znao šta je to. Sada je bio pravi trenutak da prizna, da kaže: „Ne, ne, ja to ne posedujem. Ja za to nisam sposoban”, i da im se, potom, preda na milost i nemilost, da ih preklinje da mu oproste, da im objasni da je pogrešno odabran, da uopšte nije onaj pravi.
Ali, kada je pogledom prešao preko okupljene gomile ljudi, preko sveg tog mora lica, dogodilo se ponovo. Dogodilo se isto što i sa jabukom.
Oni su se promenili.
Trepnuo je i to je nestalo. Ramena su mu se blago ispravila. Na trenutak je, po prvi put, osetio majušnu iskru samouverenosti.
Nadređeni Starešina ga je i dalje posmatrala. Svi su netremice gledali u njega.
„Mislim da je to istina”, saopštio je Nadređenom Starešini i zajednici. „Još uvek nisam sposoban da razumem. Ne znam šta je to. Ali, ponekad nešto vidim. Možda je to ono nepoznato.”
Sklonila je ruku sa njegovog ramena.
„Džonase”, rekla je, ne obraćajući se samo njemu već čitavoj zajednici kojoj je pripadao, „ti ćeš biti obučen da postaneš naš sledeći Čuvar Sećanja. Zahvaljujemo ti na detinjstvu.”
Zatim se okrenula i napustila pozornicu, ostavljajući ga posve samog da stoji okrenut gomili koja je spontano počela da izgovara njegovo ime uglas.
„Džonas.” U početku je to bio samo šapat; tih, jedva čujan. „Džonas. Džonas.”
Zatim glasnije, brže: „DŽONAS. DŽONAS. DŽONAS.”
Čuvši tu mantru, Džonas je znao da ga je zajednica prihvatila, njega i njegovu novu ulogu, pruživši mu život, na isti način kao što su ga dali i novorođenom Kejlebu. Srce mu se ispunilo zahvalnošću i ponosom.
No u isto vreme je bio preplavljen i strahom. On nije znao šta je njegov izbor podrazumevao. On nije znao prirodu onoga što će postati.
Ili, onoga u šta će se pretvoriti.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:24 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1387011520_krasivye-kartinki-na-rabochiy-stol-6



9


Džonas se sada, prvi put u dvanaest godina svoga života, osećao izdvojenim, drugačijim. Urezalo mu se u pamćenje ono što je Nadređeni Starešina rekla: da će njegova obuka biti samotna i izdvojena.
Mada obuka još nije počela, po napuštanju Dvorane već je osećao izopštenost. Noseći fasciklu koju je od Nadređenog Starešine dobio, probijao se kroz mnoštvo u potrazi za porodicom i Ašerom. Ljudi su mu se sklanjali s puta. Posmatrali su ga. Učinilo mu se da čuje došaptavanje.
„Aše!”, povikao je spazivši svog prijatelja kraj niza bicikala. „Hoćemo li zajedno da se odvozamo?”
„Naravno.” Ašer se nasmešio svojim uobičajenim osmehom, prijateljskim i srdačnim. Međutim, Džonas je kod njega osetio trunku oklevanja, neku vrstu premišljanja.
„Sve čestitke”, rekao je Ašer.
„I tebi”, odgovorio mu je Džonas. „Baš je bilo smešno kada je prepričavala događaj sa pljuskama. Dobio si veći aplauz od svih ostalih.”
Ostali novi Dvanaestogodišnjaci grupisali su se u blizini, stavljajući pažljivo svoje fascikle u spremišta na stražnjem delu bicikla. Večeras će u svakoj kući biti izučavana uputstva za početak obuke. Godinama su deca svake noći pamtila neophodno školsko gradivo, često zevajući od dosade. Večeras će, međutim, svi oni željno proučavati pravila svog Zadatka odraslih.
„Čestitam, Ašere!”, neko je dobacio. A zatim je usledilo ono isto oklevanje. “I tebi, Džonase!”
Ašer i Džonas uzvratiše čestitke svojim drugarima iz grupe. Džonas je video svoje roditelje kako ga posmatraju stojeći kraj svojih bicikala. Lili je već bila smeštena 11a svoje mesto na biciklu.
Mahnuo je. Mahnuli su i oni njemu, smešeći se. Primetio je da ga Lili ozbiljno posmatra, šišajući palac.
Odvezao se pravo kući, razmenjujući sa Ašerom male šale i beznačajne opaske.
„Vidimo se ujutro, Pomoćni Rekreativni Direktore!”, uzviknuo je, zaustavljajući bicikl kraj kućnih vrata, dok je Ašer produžavao dalje.
„Važi! Vidimo se!”, otpozdravio je Ašer. Ponovo je imao utisak da se, barem na trenutak, nešto promenilo, da stvari nisu bile baš kao nekada tokom njihovog dugogodišnjeg prijateljstva. Možda mu se samo učinilo, jer se odnos sa Ašerom nije mogao promeniti.
Večera je protekla tiše nego obično. Lili je brbljala 0 svojim planovima u vezi sa časovima dobrovoljnog rada; počeće, rekla je, sa radom u Centru za negu dece, s obzirom na to da je već bila stručnjak za hranjenje Gabrijela.
„Znam”, užurbano je dodala kada joj je otac uputio pogled upozorenja, “neću spominjati njegovo ime. Znam da ne treba da znam njegovo ime.
„Ne mogu da dočekam sutrašnji dan”, radosno je rekla.
Džonas je nespokojno uzdahnuo. „Ja mogu”, promumlao je.
„Učinjena ti je velika čast”, rekla je majka. „Tvoj otac i ja smo veoma ponosni.”
„To je najznačajniji posao u zajednici”, rekao je otac.
„Ali, prethodne večeri si rekao da je posao odabira Zadataka najvažniji!”
Majka je klimnula glavom.
„Ovo je drugačije. To zapravo nije posao. Nikada mi nije palo na pamet, ni u snu nisam očekivala...” Zastala je. „Postoji samo jedan Čuvar.”
„Nadređeni Starešina je rekla da je prethodni izbor bio neuspešan. Na šta je mislila?”
Oba roditelja su oklevala. Najzad je njegov otac opisao prethodni izbor. „Bilo je veoma slično ovome što se dogodilo danas, Džonase - isto iščekivanje kada je jedan Jedanaestogodišnjak bio preskočen a svi ostali dobili Zadatke. Tada je objavljeno, kada su izdvojili jednog...” Džonas ga je prekinuo. „Kako se on zvao?”
Odgovorila je majka: „Nije bio on, nego ona. Bila je to osoba ženskog pola. Ali, ne smemo nikada da izgovorimo njeno ime, niti da ga damo ijednom novorođenom.”
Džonas je bio potresen. Ime koje Nije-Smelo-Biti-Izgovoreno je ukazivalo na najviši stepen beščašća.
„Šta se dogodilo sa njom?”, upitao je uzrujano. Njegovi roditelji su bezizrazno gledali u njega. „Ne znamo”, saopštio je otac, neraspoloženo. „Nikada je više nismo videli.”
Sobu je preplavio sveopšti muk. Razmenili su poglede. Najzad je majka, pridižući se od stola, rekla: „Učinjena ti je velika čast, Džonase. Izuzetna čast.”


Sam u svojoj sobi, spreman za odlazak na spavanje, Džonas je najzad otvorio fasciklu. Neki od Dvanaestogodišnjaka, primetio je, dobili su fascikle ispunjene odštampanim stranama. Zamislio je Bendžamina, naučnika iz njegove grupe, kako sa zadovoljstvom iščitava strane pravila i uputstava. Zamislio je i Fionu kako se, sa svojim čuvenim nežnim osmehom, naginje nad spiskom obaveza i metoda koje će morati da savlada u narednom periodu.
Njegova fascikla je, naprotiv, bila zastrašujuće prazna. U njoj se nalazila jedna jedina odštampana strana. Dvaput ju je iščitao.


DŽONAS
ČUVAR SEĆANJA



1. Svakog dana, po završetku školskih obaveza, treba da odeš do ulaza u Aneks iza Doma za stara lica i prijaviš se pomoćniku.
2. Nakon okončanja svakodnevnih časova Obuke, odmah se uputi kući.
3. Od ovog trenutka si oslobođen pravila koja se odnose na neučtivost. Možeš postaviti bilo kakvo pitanje u vezi s bilo kojim građaninom, i dobićeš odgovor.
4. Ne razgovaraj o svojoj obuci ni sa jednim članom zajednice, uključujući porodicu i Starije.
5. Od ovog trenutka ti se zabranjuje prepričavanje snova.
6. Osim u slučaju bolesti ili povreda koje nisu u direktnoj vezi sa obukom, ne potražuj nikakve lekove.
7. Nije ti dozvoljeno da podneseš zahtev za razrešenje.
8. Možeš se služiti lažima.


Džonas je bio zatečen. Kakav će biti njegov odnos sa prijateljima? Šta će se dogoditi sa bezbrižnim vremenom koje je provodio u loptanju ili vožnji biciklom kraj reke? To su za njega bili veseli i nezaboravni dani. Da li će svega toga sada biti lišen? Osnovna, tehnička uputstva - gde da ide i u koje vreme - bila su očekivana. Svaki Dvanaestogodišnjak je, naravno, bio upućen gde, kako i kada da se javi na obuku.
Ali on je bio pomalo obeshrabren jer mu njegov raspored, očigledno, nije ostavljao nimalo prostora za rekreaciju.
Oslobađanje od pravila koja su se ticala neučtivosti, zaprepastila su ga. Iščitavajući tu stavku nanovo, shvatio je da se od njega, naime, ne zahteva da bude neučtiv, već da mu je dopuštena i ta mogućnost. Bio je sasvim siguran u to da tu pogodnost nikada neće iskoristiti. U potpunosti je navikao na učtivost unutar zajednice, te ga je i sama pomisao na to da bi mogao postaviti neko privatno pitanje izvesnom građaninu ili ga staviti u nezgodan položaj uznemiravala.
Sto se prepričavanja snova tiče, pomislio je, to mu uopšte neće predstavljati velik problem. Toliko je retko sanjao da mu je prepričavanje snova prilično teško padalo, i bilo mu je drago što to više neće morati da čini. Nakratko se, međutim, zamislio. Kako da se ponaša za doručkom? Šta ako jeste nešto sanjao - da li jednostavno da kaže svojoj porodici, kao što je to često i činio, da nije sanjao? To bi bila laž. Svejedno, poslednje pravilo je nalagalo... pa, baš i nije bio spreman da razmišlja o poslednjem ispisanom pravilu.
Ograničenje u vezi sa korišćenjem lekova ga je uznemirilo. Lekovi su uvek bili dostupni građanima, čak i deci, preko roditelja. Kada je vratima prikleštio prst, hitro je preko razglasa obavestio majku; ona je odmah zatražila lek protiv bolova, koji mu je ubrzo bio dostavljen kući. Skoro istog trenutka, strašan bol koji je osećao pretvorio se u pulsiranje, čega se sada jedino jasno prisećao.
Iščitavajući pravilo broj šest, shvatio je da priklešten prst spada u kategoriju „nije u vezi sa obukom”. Dakle, ukoliko se to ikada ponovo dogodi - a bio je posve siguran da se neće ponoviti, jer je od tada bio veoma pažljiv kada bi se našao u blizini teških vrata! - i dalje će mu biti dozvoljeno da prima lekove.
Tableta koju je odnedavno pio svakog jutra, isto tako, nije bila ni u kakvoj vezi sa obukom. Dakle, i dalje će koristiti pilulu.
Međutim, sada se prisećao onoga što mu je Nadređeni Starešina rekla osvrćući se na bol koji će pratiti njegovu obuku. Ona ga je nazvala neopisivim.
Džonas je otežano progutao pljuvačku, bezuspešno pokušavajući da zamisli kako uopšte izgleda osećati takav bol, i to bez blagotvorne pomoći lekova. Ali, to je bilo nešto što nikako nije uspevao da pojmi.
Nije znao šta da misli o pravilu broj sedam. Nikada mu nije palo na pamet da bi pod bilo kojim okolnostima, ikada, zatražio da bude razrešen.
Najzad je skupio snagu da iščita poslednje pravilo. Još od najranijeg detinjstva i sticanja znanja jezika, učili su ga da nikada ne srne da se služi lažima. To je bio sastavni deo učenja preciznosti izražavanja. Jednom, kada je bio Četvorogodišnjak, neposredno pre podnevne užine u školi, rekao je: „Umirem od gladi”.
Odmah su ga odveli u stranu i održali mu lekciju o preciznosti izražavanja. Ukazano mu je na činjenicu da ne umire od gladi. Bio je gladan. Niko u zajednici ne gladuje, nikada nije gladovao, niti će gladovati. Izreći „umirem od gladi” značilo je izgovoriti laž. Naravno, u pitanju je bila nenamerna laž. Ali smisao preciznog izražavanja bio je upravo u tome da se osigura da se nenamerne laži nikada ne izgovore. Da li mu je to jasno? upitali su ga. Bilo mu je jasno.
Sve dokle mu je sećanje sezalo, nikada nije bio u iskušenju da slaže. Ašer nije lagao. Lili nije lagala. Njegovi roditelji nisu lagali. Niko nije lagao. Osim...
Sada je Džonasu palo na pamet nešto na šta nikada pre nije pomislio. Novonastala misao ga je uplašila. A, šta ako su i ostali - odrasli - nakon što bi postali Dvanaestogodišnjaci, isto tako u svojim uputstvima dobili ovu užasavajuću odrednicu?
Šta ako je svima njima bilo naloženo: Možete dalažete?
Obuzeo ga je kovitlac misli. Sada, kada mu je bilo omogućeno da postavlja veoma neučtiva pitanja - na koja će dobiti i odgovore - mogao je, jasno i glasno (mada mu je to bilo nezamislivo), da bilo kog odraslog, možda i oca, upita: „Da li se ti služiš lažima?”
Ali, nikako nije mogao da zna da odgovor koji bi dobio neće, isto tako, biti laž.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:24 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1386699310_krasivye-fotki-16



10


„Ja ulazim ovde, Džonase”, rekla mu je Fiona kada su pristigli do prednjeg ulaza Doma za stara lica, nakon što su parkirali bicikle na za to predviđenom mestu.
„Nije mi jasno zašto sam napeta”, priznala je. „Koliko sam samo puta već bila ovde.” Prevrnula je fasciklu koju je držala u rukama.
„Pa, sada je sve drugačije”, podsetio ju je Džonas.
„Čak su drugačije i oznake sa imenima na našim biciklima”, nasmejala se Fiona. Tokom noći, svakom novoproglašenom Dvanaestogodišnjaku je Grupa za održavanje otklonila stare i namestila nove oznake sa imenima, koje su označavale da su oni sada bili građani-na-obuci.
„Ne želim da zakasnim”, rekla je užurbano i krenula uz stepenice. „Ako završimo u isto vreme, vratićemo se kući zajedno.”
Džonas je klimnuo glavom, mahnuo joj i uputio se oko zgrade prema Aneksu, omanjem krilu stražnje strane zdanja. Ni on, sasvim sigurno, nije hteo da zakasni na svoj prvi dan obuke.
Aneks ni po čemu nije bio uočljiv niti su ulazna vrata bila vredna pažnje. Posegnuo je za teškom kvakom, a onda primetio interfon na zidu. Umesto da uđe, pritisnuo je dugme.
„Da?” Glas je dopirao iz omanjeg zvučnika iznad interfona.
„Pa, ja sam, Džonas. Ja sam novi... hoću da kažem...”
„Uđi.” Kiiktaj je značio da su vrata sada bila otključana.
Hodnik je bio veoma mali i u njemu je bio samo radni sto za kojim je Pomoćnik ženskog pola sedeo i bavio se nekim papirima. Pridigla je pogled kada je ušao, a zatim je, na njegovo iznenađenje, ustala. To ustajanje je na prvi pogled bilo krajnje beznačajno, ali niko nikada nije tako automatski ustao u njegovu čast.
„Dobrodošao, Čuvaru Sećanja”, rekla je s poštovanjem.
„Oh, molim vas”, odgovorio je jer mu je bilo nelagodno. „Zovite me Džonas.”
Nasmešila se, pritisla dugme, a on je začuo kiiktaj koji je otključao vrata sa njene leve strane. „Možeš odmah ući”, rekla mu je.
Tada kao da je primetila nelagodu koju je osećao i shvatila šta je bilo u pitanju. Nijedna vrata u zajednici se nisu zaključavala, nikada. Barem ne ona koja su Džonasu bila poznata.
„Zaključavamo samo zato da bi Čuvaru obezbedili privatnost koja mu je neophodna za postizanje koncentracije”, objasnila mu je. „Bilo bi prilično neugodno kada bi građani jednostavno ušetali unutra, u potrazi za, recimo, Odeljenjem za popravku bicikala, ili tome slično.”
Džonas se nasmejao, malo se opustivši. Žena se činila veoma prijatnom, ali je zaista bilo tačno ono što je rekla - u stvari, bila je to opštepoznata šala u zajednici - da je Odeljenje za popravku bicikala, jedna nevažna mala radionica, tako često bilo premeštano da niko nije znao gde se, zapravo, nalazi.
„Ovde nema ničeg strašnog”, rekla mu je. “Ali”, dodala je bacajući pogled na zidni sat, „on ne voli da čeka.”
Džonas je užurbano prošao kroz vrata, našavši se u udobno opremljenom prostoru za život. Bilo je veoma slično unutrašnjosti kuće u kojoj je živela njegova porodica. Nameštaj je bio isti u čitavoj zajednici: praktičan, otporan, a svaki njegov deo bio je funkcionalno određen. Krevet za spavanje. Sto za ručavanje. Radni sto za učenje.
Svi ovi predmeti su se nalazili u prostranoj sobi iako se svaki deo nameštaja pomalo razlikovao od onog u njegovoj kući. Tapacirung na stolicama i sofi bio je donekle deblji i luksuzniji; nogare stola nisu bile tako ravne kao one kod kuće, već vitke i zaobljene, sa malim ugraviranim ukrasom u podnožju. Krevet, u niši na krajnjem delu sobe, bio je prekriven divnom tkaninom sa delikatno izvezenim složenim šarama duž čitave površine.
Međutim, najupadljiviju razliku u odnosu na sve druge životne prostore u zajednici predstavljale su knjige. U njegovoj kući je bilo onih neophodnih priručnih knjiga koje je morala da poseduje svaka kuća: rečnik i debela knjiga zajednice, u kojoj su se nalazili opisi svake kancelarije, fabrike, zgrade i komisije. A tu je, naravno, bila i Knjiga Pravila.
Knjige u njegovoj kući bile su jedine koje je Džonas ikada imao prilike da vidi. Nije ni znao da druge knjige osim tih uopšte postoje.
Ali, zidovi ove prostorije bili su u potpunosti prekriveni knjigama popunjenim policama koje su dosezale sve do plafona. Mora da je ovde bilo na stotine - možda i hiljade - knjiga, čiji su nazivi bili istaknuti reljefnim i sjajnim slovima.
Džonas je zurio u njih. Nije mogao ni da zamisli šta se sve nalazi na ovim hiljadama strana. Da li su postojali zakoni koji su prevazilazili zakone što su važili u zajednici? Da li je bilo i drugih opisa kancelarija, fabrika i komisija?
Imao je samo tren da pogleda oko sebe jer je bio svestan da ga čovek koji je sedeo u stolici kraj stola posmatra.
Užurbano mu je pristupio, stao pred njega, blago se naklonio i rekao: „Ja sam Džonas.”
„Znam. Dobrodošao, Čuvaru Sećanja.”
Džonas ga je prepoznao. To je bio Stariji koji se činio izdvojenim od ostalih na Svečanosti, mada je bio obučen u istovetnu, posebnu odeću koju su samo Stariji nosili.
Džonas je samosvesno pogledao u blede oči koje su bile slika i prilika njegovih.
„Gospodine, izvinjavam se zbog nerazumevanja...”
Sačekao je, ali čovek kao da nije obratio pažnju na njegovo izvinjenje.
Trenutak kasnije, Džonas je nastavio: „Ali, mislio sam - hoću da kažem, mislim”, ispravio se, podsećajući se na činjenicu da, ukoliko je preciznost u govoru ikada bila važna, zasigurno je to bilo sada, u prisustvu ovog čoveka, „da ste vi Čuvar Sećanja. Ja sam samo, naime, dat mi je zadatak, hoću da kažem da sam juče izabran. Ja nisam ništa. Barem ne za sada.”
Čovek je gledao u njega zamišljeno, ćutke. To je bio pogled koji je u sebi sadržao zainteresovanost, radoznalost, brigu i, možda, saosećanje.
Najzad je progovorio. „Počevši od danas, od ovog trenutka, barem za mene, ti si Čuvar."
„Ja sam Čuvar već predugo. Veoma, veoma dugo. To se može primetiti, zar ne?”
Džonas je klimnuo glavom. Čovek je bio izboran, a njegove oči, iako prodorne u svojoj neobičnoj blistavosti, činile su se umornim. Koža oko njih ličila je na tamne, zasenčene krugove.
„Mogu da primetim da ste veoma stari”, odgovorio je Džonas s poštovanjem. Starijima se uvek ukazivalo najveće poštovanje.
Čovek se nasmešio. Dotakao je opuštenu kožu sopstvenog lica sa zanimanjem. „Zapravo, ja uopšte nisam tako star kao što izgledam”, rekao je Džonasu. „Ovaj me je posao iscrpio. Poznato mi je da izgledam kao da će uskoro osvanuti dan kada će me upisati u raspored za razrešenje. Meni je, u stvari, ostalo još poprilično vremena.
„Ipak, bio sam zadovoljan kada su te odabrali. Dugo im je trebalo da to učine. Od prošlog, i to neuspešnog izbora, proteklo je deset godina, te je moja snaga počela da slabi. Ono malo što mi je od nje ostalo treba da iskoristim za tvoju obuku. Očekuje nas mukotrpan i bolan posao.
„Molim te, sedi”, rekao je pokazujući mu obližnju stolicu. Džonas se spustio na mekano sedište.
Čovek je zaklopio oči i nastavio da govori. „Kada sam ja postao Dvanaestogodišnjak, bio sam odabran, kao i ti. Bio sam uplašen, a siguran sam da si i ti.” Na trenutak je otvorio oči i zurio u Džonasa koji je klimnuo glavom.
Njegovo oči se nanovo zaklopiše. „I moja obuka je započeta u ovoj prostoriji. To je bilo veoma davno.
„Prethodni Čuvar mi je izgledao star, isto kao što i ja tebi izgledam. I on je bio umoran kao što sam ja danas.”
Iznenada se nagnuo napred, otvorio oči i rekao: „Možeš da postavljaš pitanja. Imam tako malo iskustva u opisivanju ovog procesa. O njemu je, naime, zabranjeno da se razgovara.”
„Poznato mi je, gospodine. Pročitao sam uputstva”, rekao je Džonas.
„Upravo zbog toga postoji mogućnost da ne budem jasan koliko bi trebalo da budem.” Čovek se nasmejao. „Moj posao je važan i sa sobom nosi ogromnu čast. Ali, to ne znači da sam ja savršen, jer kada sam prethodno pokušao da obučim svog naslednika, bio sam neuspešan. Molim te, pitaj me bilo šta što ti može biti od pomoći.”
Džonas je želeo odgovor na mnoga pitanja. Na hiljadu pitanja. Na milion pitanja. Na onoliko pitanja koliko je bilo knjiga poredanih duž zidova. Ali, nije postavio nijedno, barem ne za sada.
Čovek je uzdahnuo, kao da je tim činom želeo da usredsredi misli. A onda je ponovo progovorio.. „Jednostavno rečeno”, rekao je, „mada ovde uopšte nije reč ni o čemu jednostavnom, moj posao je da na tebe prebacim sva sećanja koja držim u sebi. Sećanja na prošlost.”
„Gospodine”, rekao je Džonas , „veoma sam zainteresovan da čujem priču vašeg života i da saslušam šta imate da mi kažete o sećanju na sve ono što je bilo.
„Izvinjavam se što vas prekidam”, dodao je hitro. Čovek je nestrpljivo odmahnuo rukom. „U ovoj sobi nema mesta za izvinjenja. Nema se vremena za to.”
„Pa”, nastavio je Džonas, svestan neprijatne činjenice da ga je možda ponovo prekinuo, „zaista sam zainteresovan, istinski. Međutim, nije mi sasvim jasno zašto je to toliko važno. Mogao bih da se bavim nekim poslom odraslih u zajednici, a tokom časova rekreacije bih mogao da dolazim do vas i slušam priče iz vašeg detinjstva. To bih baš voleo. Zapravo”, dodao je, „to sam već i činio, u Domu za stara lica. Stari vole da pričaju o svom detinjstvu, i uvek je zabavno slušati ih.”
Čovek je zavrteo glavom. „Ne, ne”, rekao je. „Nisam se baš najbolje izrazio. Nije reč o mojoj prošlosti, moj zadatak nije da ti prenosim činjenice iz mog detinjstva.”
Spustio je glavu na naslon tapacirane stolice. „To su sećanja čitavog sveta”, rekao je uzdahnuvši. „Onog koji je postojao pre tebe, pre mene, pre prethodnog Čuvara, kao i pre generacija koje su mu prethodile.”
Džonas se namrštio. „Čitavog sveta?”, upitao je. „Ne razumem. Mislite, i sećanja nekih drugih, ne samo naša? Ne samo sećanja zajednice? Da li mislite i na ono Drugde, takođe?” Pokušao je da pojmi ovo o čemu su govorili. „Oprostile, gospodine. Nije mi baš sasvim jasno o čemu pričate. Možda nisam dovoljno pametan. Ne znam na šta mislite kada kažete 'čitav svet' ili 'generacije koje su mu prethodile’. Ja sam mislio da postojimo samo mi. Ja sam mislio da postoji samo sada.”
„Postoji mnogo više od toga. Sve ono što prevazilazi granice poznatog - sve ono što se nalazi Drugde - i sve ono što seže u prošlost, daleku prošlost, najdalju drevnost. Sva ta sećanja sam primio na sebe kada sam bio odabran. Upravo ovde, u ovoj prostoriji, sasvim sam, sve sam to neprestano iznova doživljavao. Tako se stiče mudrost. Tako se stvara budućnost.
Na trenutak je zastao, duboko dišući. „Toliko sam opterećen svim tim”, rekao je.
Džonas se iznenada jako zabrinuo za ovog čoveka. „Čini se kao da je...” Čovek je napravio stanku, kao da je hteo da pronađe prave reči kojima bi to opisao. „Taj osećaj je sličan onome kada se sankama spuštaš niz brdo kroz gust sneg”, najzad je rekao. „U prvi mah si razgaljen brzinom, oštrim, svežim vazduhom, a onda sneg postaje sve gušći, preopterećujući salinke, a ti se krećeš sve sporije, moraš jako da guraš da bi nastavio da se krećeš, i...”
Odjednom je zavrteo glavom, zureći u Džonasa. „Nije ti jasno, zar ne?”, upitao je.
Džonas je bio zbunjen. „Nisam razumeo, gospodine.” „Razume se da nisi. Ti i ne znaš šta je to sneg, zar ne?” Džonas je zavrteo glavom.
„Niti sanke? Salinci?”
„Ne, gospodine”, rekao je Džonas.
„Nizbrdo? Taj termin ti ništa ne znači?”
„Ništa, gospodine.”
„Pa, treba od nečega početi. Pitao sam se odakle da krenem. Idi do kreveta i lezi licem okrenut nadole. Prvo skinu tuniku.”
Džonas je, pomalo uplašeno, uradio što mu je bilo naloženo. Pod svojim golim grudima osećao je nežne nabore predivne tkanine koja je prekrivala krevet. Posmatrao je čoveka kako se pridiže i odlazi do mesta gde se nalazio interfon. Bila je to ista vrsta interfona kao i u bilo kom domu. Međutim, po jednom se detalju razlikovao. Ovaj je posedovao prekidač, koji je čovek vešto pritisnuo s kraja na kojem je pisalo ISKLJUČENO.
Džonas je gotovo ostao bez daha. Posedovati moć da isključiš interfon? To je bilo zadivljujuće.
Tada je čovek, neočekivano hitro, dospeo do niše u kojoj se nalazio krevet. Seo je na stolicu kraj Džonasa, koji je nepokretno ležao, iščekujući predstojeće događaje.
„Zatvori oči. Opusti se. Ovo neće boleti.”
Džonas se prisetio da mu je bilo dozvoljeno, da su ga čak i ohrabrili da postavlja pitanja. „Šta ćete sada raditi, gospodine?”, upitao je, uzdavši se u to da njegov glas neće odati količinu nervoze koja ga je ophrvala.
„Preneću na tebe sećanja na sneg”, rekao je starac i spustio ruke na Džonasova gola leđa.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:24 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1386448125_krasivye-kartinki-na-rabochiy-stol-8


11


Džonas se u početku osećao neobično. Osetio je samo blag dodir starčevih ruku na svojim leđima.
Pokušao je da se opusti, da ravnomerno diše. Prostorijom je zavladala apsolutna tišina, a Džonas se u trenutku uplašio da bi upravo sada mogao da se osramoti, svog prvog dana obuke, ukoliko utone u san.
Tada je zadrhtao. Primetio je da je dodir starčevih ruku odjednom postao hladan. U istom trenutku je udahnuo i osetio da se vazduh promenio i da mu je dah hladan. Oblizao je usne, a dok je to činio, jezikom je dotaknuo najednom leden vazduh.
Bilo je zapanjujuće; sada više nije bio uplašen. Bio je ispunjen energijom, te je nanovo udahnuo, osetivši oštar nalet vazduha. Sada je, takođe, mogao da primeti kako mu hladan vazduh vitla oko čitavog tela. Osetio je kako mu vijori po rukama, koje je držao ispružene sa strane, kao i preko leđa.
Činilo se kao da dodir čovekovih ruku iščezava.
Sada je postao svestan jednog sasvim novog osećaja: da li su to bili trnci? Ne, jer su bili blagi i bezbolni. Nešto sićušno, hladno i paperjasto obasulo mu je telo i lice. Ponovo je isplazio jezik i njime uhvatio trunčicu nečeg hladnog. Istog trenutka je nestala iz njegove svesti; ali je ponovo zahvatio drugu, a za njom još jednu. Taj dodir mu je iznedrio osmeh.
Delićem svesti je znao da je još uvek bio ispružen na krevetu u prostoriji Aneksa. Ali drugi, izdvojeni deo njegovog bića, bio je uzdignut u sedeći položaj, a ispod sebe više uopšte nije osećao nežan i ukrašen prekrivao, već neku ravnu i tvrdu površinu. Njegove ruke su sada (mada su u isto vreme ležale nepokretno pokraj tela) držale hrapav, vlažan konopac.
I mogao je da vidi, iako su mu oči bile zatvorene. Mogao je da vidi blistav vrludajući skup kristala u vazduhu oko sebe, kao i sloj formiran na dlanovima, koji je nalikovao hladnom krznu.
Mogao je da vidi oblak sopstvenog daha.
Kroz taj vihor snega - jer, sada je spoznao ono o čemu je starac govorio - sneg - mogao je da gleda dalje, naniže, ka onom što je bilo udaljeno. Nalazio se na nekom uzvišenom mestu. Tlo je bilo prekriveno debelim slojem prhkog snega, ali je on sedeo na nečemu iznad njega, na nekom tvrdom i ravnom predmetu.
Istog trenutka je znao šta je to - to su bile sanke. Sedeo je na predmetu koji se zvao sanke. Same sanke su se, čini se, nalazile na vrhu dugačkog i širokog nasipa koji je izvirao iz same zemlje na kojoj se nalazio. U trenutku kada je pomislio na reč nasip, njegova novostečena svest mu je govorila breg.
Tada su sanke na kojima je sedeo Džonas počele da se kreću kroz sneg i istog trenutka je shvatio da se kretao nizbrdo. Nije bilo glasa da mu pruži bilo kakvo objašnjenje. Iskustvo je samo sebe objašnjavalo.
Njegovo lice je seklo hladan vazduh nakon što je počeo da se spušta, krećući se kroz materiju zvanu sneg na prevoznom sredstvu zvanom sanke, koje su se kretale pomoću onoga za šta je sada, bez sumnje, znao da se zove salinci.
Razunievajući sve ove pojmove dok je jurio nizbrdo, uživao je u radosti koja ga je ostavljala bez daha, koja ga je preplavljivala: brzina, čist, hladan vazduh, apsolutna tišina, osećaj uravnoteženosti, uzbuđenja i spokoja.
A tada, pošto se nizbrdica ublažavala kako se nasip -breg - izravnavao bližeći se dnu, sanke su usporile. Sneg je sada bio nagomilan oko njih, a on ih je telom gurao i pomerao napred, ne želeći da se vesela vožnja okonča.
Nagomilan sneg je sada predstavljao prepreku koju tanki salinci na sankama nisu mogli da prevaziđu. Sanke su se, najzad, zaustavile. Nakratko je samo sedeo, dahćući i pridržavajući konopac u svojim hladnim rukama. Ispitujući je otvorio oči - ne svoje sneg-breg-sanke oči, jer su one bile otvorene tokom čitavog spusta. Otvorio je svoje obične oči, i video sebe kako i dalje leži nepomičan na krevetu.
Starac je sedeo kraj kreveta i posmatrao ga. „Kako se osećaš?”, upitao ga je.
Džonas se pridigao i pokušao da odgovori najiskrenije. „Iznenađen sam”, rekao je nakon kratke stanke.
Starac je rukavom obrisao čelo. „Auu”, rekao je. „Baš je bilo iscrpljujuće. Znaš, mislim da me je prenos čak i ovako sićušnog dela sećanja na tebe oslobodio barem malog dela tereta.”
„Da li time hoćete da kažete... rekli ste mi da mogu da postavljam pitanja?”
Čovek je klimnuo glavom, ohrabrujući ga da nastavi.
„Da li to znači da vi sada više ne posedujete sećanje koje se odnosi na vožnju sankama?”
„Da, upravo tako. Malo je tereta skinuto sa ovog trošnog tela.”
„Baš je bilo zabavno! Vi sada više ne posedujete to sećanje! Ja sam vam ga oduzeo!”
Ali, starac se nasmejao. „Sve što sam ti dao bila je jedna vožnja, na jednim sankama, na jednom snegu, na jednom bregu. Ja imam toliko toga još u svojim sećanjima. Mogu ti pružati sećanja, jedno po jedno, hiljadu puta, a njih će i dalje biti.”
„Da li vi to meni govorite da... mislim... da bih to ponovo mogao da iskusim?”, upitao je Džonas. „Zaista bih to voleo. Mislim da bih mogao da upravljam sankama pomoću povlačenja kanapa. Ovog, prvog puta nisam pokušao jer je sve to za mene sasvim novo iskustvo.”
Starac je, smejući se, zavrteo glavom. „Možda neki drugi put, za nagradu. Ono što treba da znaš je da nam, naime, ne ostaje mnogo vremena za zabavu. Samo sam želeo da ti pokažem kako čitav proces funkcioniše.
„Sada”, rekao je zazvučavši poslovno, „ponovo lezi. Želim da...”
Džonas ga je poslušao. Bio je željan bilo kakvog iskustva koje koje će uslediti. Ali, odjednom je poželeo odgovore na mnoštvo pitanja.
„Zašto mi nemamo sneg, sanke i brda?”, upitao je. “I„ kada smo sve to imali? Da li su moji roditelji imali sanke kada su bili mladi? Da li ste ih imali vi?”
Starac je slegnuo ramenima i nakratko se nasmejao. „Ne”, odgovorio je Džonasu. „To su sećanja iz davnina. Zato i jeste bilo toliko iscrpljujuće za mene - morao sam da ih izvučem iz sećanja mnogih generacija unazad. Ta sećanja su meni data kada sam postao novi Čuvar, a prethodni Čuvar je morao da izvuče to sećanje iz dalekog vremenskog perioda u prošlosti.”
„Ali, šta se dogodilo sa svim tim? Sa snegom, i svim onim drugim stvarima?”
„Kontrola klime. Sneg je otežavao uzgajanje hrane, ograničio je vreme za poljoprivredu. Nepredvidive vremenske prilike onemogućile su normalno funkcionisanje saobraćaja u pojedinim periodima. Sve to nije bilo praktično, te je prevaziđeno kada smo uspostavili Istovetnost.
„Brda, takođe”, dodao je. „Predstavljala su prepreku za efikasan prevoz robe; kamioni, autobusi. Usporavala su ih... Dakle...” Mahnuo je rukom kao da je jedan takav pokret bio dovoljan da brda iščeznu. „Istovetnost”, zaključio je.
Džonas se namrgodio. „Voleo bih da i dalje imamo te stvari. Barem ponekad.”
Starac se nasmešio. „I ja”, rekao je. „Ali, to ne zavisi od nas.”
„Ali, gospodine”, započeo je Džonas, „imajući u vidu da imate toliku moć...”
Čovek ga je ispravio. „Čast”, rekao je oštro. „Ja imam veliku čast. Imaćeš je i ti. Međutim, vremenom ćeš uvideti da čast nije isto što i moć.
„Sada lezi mirno. S obzirom na to da smo pokrenuli temu klime, dozvoli da ti pružim nešto drugo. Ovog puta ti neću reći kako se to nešto naziva, jer želim da isprobam prenos. Trebalo bi da sam dođeš do tog saznanja bez moje pomoći. Unapred sam ti rekao za sneg, sanke, nizbrdicu i salinke.”
Džonas je ovog puta zatvorio oči i ne sačekavši da mu se kaže. Ponovo je osetio dlanove na svojim leđima. Strpljivo je čekao.
Osećanja su se ovog puta pojavila brže. Sada nije osećao hladne, već tople ruke. Bile su pomalo vlažne. Toplina se širila, prostirući se preko ramena, uz vrat, sve do lica. Mogao je da je oseti i kroz delove tela koji su bili prekriveni odećom: prijatnu, sveprožimajuću senzaciju; a kada je ovog puta liznuo usne, vazduh je bio vreo i sparan.
Nije se pomerao. Nije bilo sanki. Položaj tela se nije promenio. Bio je negde sam, napolju, ležao je, a toplina je dopirala odnekud odozgo. Odnekud visoko. Osećaj nije bio tako uzbuđujući kao vožnja kroz vazđuh ispunjen snegom; ipak je bilo prijatno i utešno.
Odjednom mu je odnekud iskrsla reč koja je opisivala to što je osećao: sunčev sjaj. Shvatio je da je on dopirao sa neba.
Zatim se to okončalo.
„Sunčev sjaj”, rekao je glasno, otvarajući oči.
„Dobro. Primio si reči koje označavaju ono što si osetio. To mi svakako olakšava zadatak. Ne treba mnogo da ti se objašnjava.”
„I dolazio je s neba.”
„Da, da, u pravu si”, rekao je starac. „Kao što je to nekada bio slučaj.”
„Pre nego što je ustanovljena Istovetnost. Pre nego što je nastupila Kontrola klime”, dodao je Džonas.
Čovek se nasmejao. „Dobro ti ide, uspešno primaš i brzo učiš. Veoma sam zadovoljan tobom. Mislim da je za danas bilo dosta. Početak je zaista obećavajući.”
Džonasa je mučilo jedno pitanje. „Gospodine”, rekao je, „Nadređeni Starešina mi je rekla - rekla je svima - a rekli ste mi i vi, da će biti bolno. Zbog toga sam bio donekle uplašen. Ali, ovo uopšte nije bolelo. Zaista sam uživao.” Upitno je pogledao u starca.
Čovek je uzdahnuo. „Započeli smo sa sećanjima koja pružaju zadovoljstvo. Tako sam postupio poučen prethodnim iskustvom.” Nekoliko puta je duboko uzdahnuo. „Džonase”, rekao je, „biće bolno. Ali do toga ne mora još da dođe.”
„Ja sam hrabar. Zaista jesam.” Džonas se blago uspravio u sedeći položaj.
Starac je nakratko pogledao u njega. Nasmešio se. „Primetio sam”, rekao je. „Pa, s obzirom na to da si postavio pitanje - mislim da imam sasvim dovoljno snage za još jedan prenos.
„Lezi još jednom. Ovo će biti poslednje za današnji dan.”
Džonas je razdragano poslušao. Zaklopio je oči, čekao i ponovo osetio starčeve ruke; nanovo je oseiio toplotu, sunčev sjaj koji je dolazio sa neba njegove druge, novostečene svesti. Ovog puta, dok je ležao i sunčao se na predivnoj toploti, osetio je protok vremena. Njegovo pravo Ja bilo je svesno da je prošao minut ili dva; ali ono drugo Ja, Ja koje je primalo sećanja, iskusilo je sate provedene na suncu. Koža je počela da ga peče. Uznemireno je pomerio jednu ruku, savio je i osetio oštar bol na pregibu ruke sa unutrašnje strane lakta.
„Jooj”, rekao je glasno i promeškoljio se na krevetu. „Jaoooj”, ponovio je trgnuvši se od bola pri pomicanju, dok mu je čak i lice bridelo kada je pokušao da progovori.
Znao je da postoji reč za to, ali ga je bol sprečio u tome da je spozna.
Tada se okončalo. Otvorio je oči, zadrhtavši od nelagodnosti. „Bolelo je”, rekao je čoveku, „i nisam uspeo da doznam reč koja bi opisala to što sam osetio.”
„Opekotine od sunca”, rekao mu je starac.
„Mnogo je bolelo”, rekao je Džonas, „ali mi je ipak drago što ste mi pružili taj osećaj. Bilo je zanimljivo. Sada bolje razumem šta se podrazumeva pod tim da ću osetiti bol.” v
Čovek nije odgovorio. Na trenutak je sedeo ćutke. Najzad je progovorio: „A sada ustani. Vreme je da kreneš kući.”
Obojica su otkoračala do sredine prostorije. Džonas je obukao tuniku. „Do viđenja, gospodine”, rekao je. „Hvala vam na mom prvom danu.”
Starac mu je klimnuo glavom. Izgledao je izmoždeno i pomalo tužno.
„Gospodine?”, obratio mu se Džonas stidljivo.
„Da? Da li želiš da mi postaviš još neko pitanje?”
„Pa, samo želim da kažem da ne znam kako se zovete. Mislio sam da ste vi Čuvar, ali vi kažete da sam sada ja Čuvar, tako da ne znam kako da vas oslovljavam.”
Čovek je ponovo seo u udobnu tapaciranu stolicu. Mrdnuo je ramenima kao da je time hteo da odagna osećaj bola. Delovao je strašno iznureno.
„Zovi me Davalac”, rekao je Džonasu.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:25 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1386447941_krasivye-kartinki-na-rabochiy-stol-5


12


„Da li si dobro spavao, Džonase?”, upitala ga je majka za doručkom. „Jesi li sanjao?”
Džonas se samo nasmešio i klimnuo glavom, nespreman na laži, nevoljan da kaže istinu. „Veoma sam dobro spavao”, odgovorio je.
„Voleo bih kada bih to isto mogao da kažem i za ovog ovde”, rekao je otac, naginjući se sa stolice ne bi li pomazio Gabrijelovu nemirnu pesnicu. Korpa sa detetom je stajala na podu kraj njega; u uglu, pored Gabrijelove glave, plišani nilski konj je zurio praznog pogleda.
„I ja”, nadovezala se majka zakolutavši očima. „Noću je posebno razdražljiv.”
Džonas tokom noći nije čuo novorođenog jer je, kao i uvek, čvrsto spavao. Međutim, nije istina da ništa nije sanjao.
Neprestano se, tokom sna, spuštao niz snegom prekriveno brdo. U snu mu se neprestano činilo da je postojao neki cilj: nešto - nije mogao da spozna šta - što se nalazilo dalje od mesta na kojem je gustina snega primorala sanke da se zaustave.
Nakon što se probudio, imao je snažan osećaj da je želeo, i da mu je bilo preko potrebno, da dostigne to nešto što se nalazilo u daljini. Osećao je da je to nešto dobro. Značajno. Da ga očekuje.
Ali, on nije znao kako tamo da dospe.
Pokušao je da odagna ostatke snova, pripremajući školske knjige i usredsređujući se na novi dan.
Danas se škola činila pomalo drugačijom. Časovi su bili isti: jezik i komunikacija; trgovina i industrija; nauka i tehnologija; građanske dužnosti i upravljanje. Tokom pauze između termina za rekreaciju i podnevne užine, novoproglašeni Dvanaestogodišnjaci bili su zaokupljeni opisima prvog dana obuke. Svi su pričali uglas, prekidajući jedni druge, hitro izgovarajući očekivana izvinjenja što upadaju drugome u reč, da bi ih odmah zaboravili i nastavili na isti način u svem uzbuđenju opisivanja novog iskustva.
Džonas je slušao. Bio je, možda, i previše svestan opomene da ne srne da razgovara o svojoj obuci. U svakom slučaju, to bi i bilo nemoguće. Nije bilo načina da svojim drugovima opiše ono što je iskusio u prostoriji Aneksa. Kako uopšte da opišete sanke a da ne dotaknete opis brega i snega; kako da opišete breg i sneg nekome ko nikada nije osetio šta je to visina, vetar ili ona paperjasta, čarobna hladnoća?
Ma koliko se precizno jezički izražavali, kojim rečima možete dočarati iskustvo sunčevog sjaja?
Dakle, Džonasu je bilo lako da ćuti i sluša.
Nakon školskih časova ponovo se sa Fionom odvezao do Doma za stara lica.
„Tražila sam te juče”, rekla mu je, „da se zajedno vratimo kući. Tvoj bicikl je i dalje stajao tamo gde si ga parkirao, pa sam te kratko čekala. Ali bilo je kasno, te sam naposletku krenula sama.”
„Izvinjavam se što sam bio razlog tvog čekanja”, rekao je Džonas.
„Prihvatam tvoje izvinjenje”, automatski je odgovorila.
„Ostao sam malo duže nego što sam očekivao”, objasnio je Džonas.
Ćutke je okretala pedale, a on je znao da je očekivala od njega da joj kaže zašto se zadržao. Očekivala je od njega da joj opiše prvi dan svoje obuke. Ali nije ga pitala jer bi to značilo da se drznula da uradi nešto što je spadalo u kategoriju neučtivog.
„Toliko si vremena svog dobrovoljnog rada provela sa Starima”, rekao je Džonas menjajući temu. „Nema mnogo toga što ti, kada su oni u pitanju, već nije poznato.”
„Oh, ma ima mnogo toga još da se nauči”, odgovorila je Fiona. „Tu je administrativni deo posla, pravila ishrane, kaznene mere za neposlušnost - da li si znao da se i za Stare primenjuje sistem disciplinskog pruta, kao i za decu? Zatim, tu su i profesionalna terapija, rekreativne aktivnosti, lekovi, i...”
Stigli su do zgrade i zaustavili bicikle.
„Mislim da će mi se sve to dopasti više od škole”, priznala je Fiona.
„I ja tako mislim”, složio se Džonas, smeštajući bicikl na me sto.
Pričekala je trenutak, kao da je očekivala da Džonas nastavi da govori. Tada je pogledala na sat, mahnula i požurila prema ulazu.
Džonas je nakratko stajao kraj svog bicikla, zatečen. Ponovo se dogodilo ono što je sada doživljavao kao spoznavanje nepoznatog. Ovog puta je to bila Fiona koja je prošla kroz kratkotrajnu neopisivu promenu. Dok je podizao pogled i posmatrao je kako prolazi kroz ulazna vrata, to se ponovo dogodilo: promenila se. Zapravo, pomislio je Džonas, pokušavajući da povrati tu sliku u glavi, to se nije dogodilo celokupnoj Fioni. Činilo se kao da je promena okrznula samo njenu kosu. I to samo na tren.
Razmišljao je o tome. Bilo je očigledno da je taj fenomen počeo češće da se odigrava. Prvo ona jabuka od pre nekoliko nedelja. Potoni lica u publici Dvorane, pre samo dva dana. A sada, danas, Fionina kosa.
Namrgodivši se, Džonas je zakoračao prema Aneksu. Pitaću Davaoca, odlučio je.
Starac je pridigao pogled i nasmešio se kada je Džonas ušao u prostoriju. Već je sedeo kraj kreveta i činilo se da je danas, za razliku od jučerašnjeg dana, pun snage, osvežen. Očigledno mu je bilo drago što vidi Džonasa.
„Dobrodošao”, rekao je. „Moramo da počnemo. Kasniš čitav minut.”
„Izvinjav...”, započeo je Džonas, a onda se zaustavio. Bio je napet jer se prisetio da ovde nisu bila poželjna izvinjenja.
Svukao je tuniku i otišao do kreveta. „Zakasnio sam minut jer se nešto dogodilo”, objasnio je. „Ako vam ne smeta, želeo bih da vas pitam nešto u vezi s tim.”
„Možeš me pitati bilo šta.”
Džonas je pokušao da sredi misli da bi što jasnije objasnio malopređašnji događaj. „Mislim da je reč o onome što vi nazivate spoznavanje nepoznatog”, počeo je.
Davalac je klimnuo glavom. „Opiši svoje iskustvo”, rekao je.
Džonas mu je opisao iskustvo sa jabukom. A potom i onaj trenutak na podijumu Dvorane kada je pogledao u publiku i to video na licima mnoštva.
„Danas, malopre, to se napolju dogodilo sa mojom drugaricom Fionom. Nije se, zapravo, promenila. Ali, nešto u vezi sa njom se na trenutak izmenilo. Njena kosa mi se učinila drugačijom; ali ne njen oblik niti dužina. Ne mogu baš tačno...” Džonas je napravio stanku, ojađen svojom nesposobnošću da shvati i tačno opiše ono što se odigralo.
Najzad je samo rekao: „Promenila se. Ne znam na koji način, niti zašto.
„Zato sam malo zakasnio", zaključio je i upitno pogledao Davaoca.
Na njegovo iznenađenje, starac mu je postavio pitanje koje mu se učinilo potpuno beznačajnim i nevezanim sa spoznajom nepoznatog. „Kada sam ti juče pružio sećanje, ono prvo, vožnju na sankama, da li si pogledao oko sebe?” Džonas je klimnuo glavom. „Jesam”, rekao je, „ali od one materije - mislim na sneg - u vazduhu nisam, takoreći, ništa mogao da vidim.”
„Da li si pogledao u sanke?”
Džonas je razmislio. „Ne. Samo sam ih osećao pod sobom. Sanjao sam ih prošle noći. Ali, ne sećam se da sam video sanke u svome snu. Samo sam ih osećao.”
Činilo se da se Davalac zamislio.
„Dok sam te pre izbora posmatrao, uvideo sam da poseduješ određenu sposobnost, a ovo što opisuješ to i potvrđuje. Kod mene je to bilo malo drugačije”, rekao mu je Davalac. „Kada sam bio tvojih godina - tek što je trebalo da postanem novi Čuvar - počeo sam da doživljavam isto to, mada u drugačijem obliku. Kod mene je to bilo... ma, neću opisivati to sada, jer ne bi razumeo.
„Međutim, mislim da mogu da shvatim na koji se način to kod tebe odvija. Dozvoli mi da izvedem jedan mali eksperiment da bih potkrepio svoje mišljenje. Lezi.”
Džonas je ponovo legao na krevet sa rukama opuštenim uz telo. Osećao se udobno. Zatvorio je oči i sačekao da oseti dodir Davaočevih ruku na svojim leđima.
Ali, osećaj se nije pojavio. Umesto toga, Davalac mu je naložio: „Vrati se na sećanje na vožnju sankama. Samo na početak vožnje, kada si se nalazio na vrhu brda pre nego što je započet spust. Ovog puta pogledaj naniže, u sanke.”
Džonas je bio zbunjen. Otvorio je oči. „Oprostite”, ljubazno je upitao, „ali, zar nije potrebno da mi vi date to sećanje?”
„Sada je to tvoje sećanje. Ja više ne mogu da ga iskusim. Dao sam ga tebi.”
„Ali, kako da ga povratim?”
„Možeš da prizoveš u sećanje prošlu godinu, kao i sve one godine kada si bio Sedmogodišnjak, Petogodišnjak, zar ne?”
„Naravno.”
„Ovo funkcioniše na sličan način. Svaki čovek u zajednici poseduje sećanja jedne generacije, kakvo je ovo koje sam upravo naveo. Ali, sada ćeš moći da odeš još dalje. Pokušaj. Samo se usredsredi.”
Džonas je ponovo zatvorio oči. Duboko je udahnuo i krenuo u potragu za sankama, brdom i snegom u svojoj svesti.
I pronašao ih je, bez ikakvih poteškoća. Ponovo je sedeo u onom živahnom svetu pahuljica na vrhu brda.
Džonas se radosno nasmešio i oslobodio malo pare iz sopstvenih usta. Tada je, kao što mu je bilo i naloženo, pogledao naniže. Video je svoje ruke prekrivene snegom kako drže kanap. Ugledao je svoje noge i pomerio ih malčice u stranu da bi odozgo bacio pogled na sanke.
Zaprepašćeno je zurio u njih. Ovog puta nije u pitanju bio trenutan utisak. Sada su sanke posedovale ono isto misteriozno svojstvo koje je na momenat imala i jabuka, s tim što su ga sanke imale i kada je trepnuo pa nanovo otvorio oči i nastavio da zuri u njih. Fionina kosa je imala istovetno svojstvo, ali se, za razliku od nje, sanke nisu izmenile. One su jednostavno bile - što god da su bile.
Džonas je otvorio oči i nastavio da mirno leži na krevetu. Davalac ga je radoznalo posmatrao.
„Da”, rekao je Džonas usporeno. „Video sam to na sankama.”
„Dozvoli mi da pokušam još nešto. Pogledaj policu za knjige. Da li vidiš poslednji i najviši niz knjiga, onaj koji se nalazi iza stola, na najvišoj polici?”
Džonas je pogledom potražio najvišu policu. Zurio je u te knjige, i one se izmeniše. Ali ta promena je bila trenutačna. Sledećeg trenutka je već nije bilo.
„Desilo se”, rekao je Džonas. „Desilo se i sa knjigama, ali je odmah potom iščezlo.”
„Dakle, u pravu sam”, rekao je Davalac. „Počinješ da vidiš crvenu boju.”
„Počinjem da vidim - šta?”
Davalac je uzdahnuo. „Kako to da ti objasnim? Nekada davno, u vremenu kada su ova sećanja bila stvarna, sve je posedovalo oblik i veličinu, kao i danas, s tim što je sve imalo još jedan dodatni kvalitet - boju.
„Bilo je mnogo boja, a jedna od njih se zvala crvena. To je boja koju počinješ da uočavaš. Tvoja drugarica Fiona ima crvenu kosu - i to, naime, izrazito crvenu; već sam je zapazio. Kada si spomenuo Fioninu kosu, to me je navelo da pomislim da verovatno počinješ da uočavaš crvenu boju.”
„A šta je sa licima ljudi? Onih koje sam video u Dvorani?”
Davalac je odmahnuo glavom. „Ne, koža nije crvena. Ali sadrži crveni pigment u sebi. Nekada je, naime - to ćeš kasnije saznati kroz sećanja - koža bila različitih boja. To je bilo pre nego što smo uspostavili Istovetnost. Danas je boja kože kod svih ista, a ono što si ti uočio bili su crveni tonovi. Kada si uvideo da lica dobijaju boju, verovatno to nije bilo tako očigledno i treperavo kao u slučaju jabuke ili kose tvoje drugarice.”
Davalac je iznenada počeo da se cereka. „Zapravo, mi nikada nismo u potpunosti ovladali Istovetnošću. Pretpostavljam da genetičari i dalje svojski rade na tome, neprestano pokušavajući da izglade stvar. Boja Fionine kose mora da ih dovodi do ludila.”
Džonas je slušao, silno se trudeći da shvati o čemu je govorio. „A sanke?”, upitao je. „One su takođe imale to: tu crvenu boju. Ali, ona se nije promenila, Davaoče. Ona je jednostavno postojala.”
„To je zato što su sećanja došla iz vremena kada su boje postojale.”
„Bila je tako... oh, ne nalazim dovoljno precizne i raskošne reči kojima bih to mogao da opišem! Crvena je bila divna!?” Davalac je klimnuo glavom. „Jeste.”
„Da li je vi vidite sve vreme?”
„Vidim ih sve. Vidim sve boje.”
„Hoću li ih videti i ja?”
„Naravno. Kada budeš primio sećanja. Ti poseduješ sposobnost da spoznaš nepoznato. Zatim ćeš, zajedno sa bojama, steći i mudrost. I mnogo toga još.”
Džonas nije bio zainteresovan, barem ne u tom trenutku, za mudrost. Boje su bile ono što ga je fasciniralo. „Zašto ih svi ne mogu videti? Zašto su boje nestale?”
Davalac je slegnuo ramenima. „Naši su ljudi napravili taj izbor, izabrali su da se uspostavi Istovetnost. Pre mog vremena, pre vremena koje je prethodilo mom, i onog pre, i onog pre. Odrekli smo se boje kada smo se odrekli i sunčevog sjaja, onda kada smo zatrli svaku različitost, raznolikost.” Na trenutak se zamislio. “Uspostavili smo kontrolu nad mnogim stvarima, ali smo, zato, morali da se odreknemo nekih drugih.”
„Nije trebalo to da uradimo!”, rekao je Džonas ljutito. Davalac se zapanjio Džonasovim odlučnim stavom. Zatim se sarkastično nasmešio. „Veoma si brzo došao do tog zaključka”, rekao je. „Meni je trebalo više godina. Možda će se tvoja mudrost ispoljiti mnogo brže nego u mom slučaju.” Pogledao je u zidni sat. „A sada ponovo lezi. Toliko toga moramo da uradimo.”
„Davaoče”, upitao je Džonas dok se ponovo nameštao u ležeći položaj, „šta ste vi doživljavali kada ste postajali Čuvar? Rekli ste da ste i sami iskusili spoznaju nepoznatog, ali ne na isti način kao ja.”
Osetio je ruke na svojim leđima. „Neki drugi put”, rekao je nežno Davalac. „Ispričaću ti drugi put. Sada moramo da radimo. Setio sam se kako da ti pomognem da stekneš iskustvo boja.
„Zatvori oči i primiri se. Poklonicu ti sećanje na dugu.”

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:25 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1386034-37003


13


Prolazili su dani, nedelje. Džonas je kroz sećanja saznavao imena boja; sada ih je već sve mogao videti i u svakodnevnom životu (mada je znao da njegov život više nije, niti će ikada biti, svakodnevan). Ali boje se nisu zadržavale. Odjednom bi se pojavio tračak zelenog - travnata površina oko Gradskog trga; žbun na obali reke. Jarkonarandžasta boja bundeva, koje su prevozili sa poljoprivrednih dobara izvan granica zajednice, u trenutku bi zablistala, da bi odmah potom iščezla, a bundeve ponovo zadobile svoju prepoznatljivu bezbojnost i bezličnost.
Davalac mu je rekao da će proći mnogo vremena pre nego što stekne moć da vidi i zadrži postojanost boja.
„Ali, ja želim boje!”, rekao je besno Džonas. „Nije pravedno da ništa nema boju!”
„Nije pravedno?”, Davalac je radoznalo pogledao u Džonasa. „Objasni mi kako to misliš.”
„Pa...” Džonas je morao da napravi stanku i razmisli o tome. „Ako je sve isto, to znači da nema izbora! Želim da se izjutra probudim sa mogućnošću da sam odlučujem o stvarima! Da li ću obući plavu ili crvenu tuniku?”
Pogledao je na sebe, u bezbojnu tkaninu svoje odeće. „Ali, sve je uvek istovetno.”
Tada se nasmejao. „Znam da nije bitno, mislim, to šta čovek oblači. To nije važno. Ali...”
„Mogućnost izbora je ono što je važno, zar ne?”, upitao ga je Davalac.
Džonas je klimnuo glavom. „Moj mali brat...”, započeo je. a onda se ispravio. „Ne, to je netačno. On, zapravo, nije moj brat. Taj novorođeni o kojem moja porodica brine... moj otac kaže da sada stiče iskustvo kontrole nad malim mišićima. On je stvarno presladak.”
Davalac je klimnuo glavom.
„Ali, sada kada mogu da vidim boje, barem ponekad, razmišljam: šta bi se dogodilo kada bi novorođeni mogao u rukama da drži drečavocrvene ili jarkožute stvari, kada bi imao mogućnost izbora umesto što je sve podređeno pravilu Istovetnosti.”
„Postojala bi mogućnost da napravi pogrešan izbor.”
„Oh.” Džonas je na trenutak zaćutao. „Oh, shvatam šta želite da kažete. To je manje važno kada je u pitanju igračka za novorođenog. Ali, kasnije, to ima značaja, zar ne? Ne usuđujemo se da prepustimo ljudima da donose sopstvene odluke.”
„Nije bezbedno?”, predložio je Davalac.
„Ni u kom slučaju nije bezbedno”, rekao je samouvereno Džonas. “Šta bi bilo kada bi im bilo dozvoljeno da sami sebi biraju bračne partnere? I kada bi napravili pogrešan izbor?
„Ili, šta bi bilo”, gotovo se počeo smejati ovom apsurdu, „kada bi mogli da biraju svoj posao?”
„Zastrašujuće, zar ne?”, rekao je Davalac.
Džonas se nacerio. „Veoma zastrašujuće. Ne mogu to ni da zamislim. Mi uistinu moramo da zaštitimo ljude od pogrešnih izbora.”
„Tako je bezbednije.”
„Da”, složio se Džonas. „Mnogo bezbednije.”
Ali, kada se razgovor proširio na druge stvari, Džonas se osećao nemoćnim da razume.
Primeiio je da je sada često bio besan: neshvatljivo ljut na svoje drugove jer su bili zadovoljni svojim životima, lišenim ma i najmanje trunčice treperavosti koja je začinila njegovu egzistenciju. A bio je ljut i na samog sebe zbog toga što sve to nije mogao da promeni kod njih.
Pokušao je. Bez traženja dozvole od Davaoca, jer se plašio - ili je znao - da će biti odbijen, on je pokušao da prenese svoju novu svesnost na prijatelje.
„Ašere”, rekao je Džonas jednog jutra, „pogledaj veoma pažljivo ono cveće.” Stajali su kraj leje zdravca zasađenog pored Dvorane javnih zabeležaka. Spustio je ruke na Ašerova ramena i usredsredio pažnju na crvene latice, pokušavajući da zadrži njihovu boju što duže, a istovremeno i da prenese svest o crvenom na svog prijatelja.
„Šta je bilo?”, upitao je Ašer osećajući nelagodu. „Nešto nije u redu?” Udaljio se od Džonasovih ruku. Smatralo se veoma neučtivim da jedan građanin dodiruje drugog, sem ukoliko to nisu bili članovi porodične zajednice.
„Ne, ništa. Na trenutak sam pomislio da zdravci počinju da venu i da bi trebalo da obavestimo Gradsko zelenilo da ih zalije.” Džonas je uzdahnuo i okrenuo se.
Jedne večeri se vratio kući sa obuke ispunjen novim znanjem. Tog dana je Davalac odlučio da mu pruži zastrašujuća i uznemirujuća sećanja. Pomoću dodira Davaočeve ruke, Džonas se iznenada našao na nekom potpuno nepoznatom mestu: vrelom i izloženom vetru pod prostranim plavim nebom. Ponegde su se videle ćube proređene trave, nekoliko žbunova i stena, a u blizini je mogao da vidi područje sa gušćim rastinjem: široko, nisko drveće naspram neba. Čuo je određene zvuke: oštar pucanj iz oružja - spoznao je značenje reći puška - za kojim su usledili povici, kao i strašan, tup udar, kao da se nešto strmoglavilo, usput kidajući grane sa drveća.
Začuo je glasove koji su se međusobno dozivali. Vireći sa mesta gde se nalazio skriven iza nekog rastinja, setio se onoga što mu je Davalac rekao, da su nekada ljudi imali različitu boju kože. Dvojica muškaraca su imala tamnosmeđu kožu; ostali su bili svetle puti. Približavajući se, posmatrao ih je kako otkidaju kljove sa nepomičnog slona koji je ležao na zemlji i stavljaju ih sa strane, onako oblivene krvlju. Bio je u potpunosti prožet novom spoznajom i novim viđenjem boje koju je znao kao crvenu.
Muškarci su nestali, hitajući ka horizontu u prevoznom sredstvu koje je izbacivalo kamenčiće iz guma što su se okretale brzo poput vihora. Jednim od tih kamenčića je pogođen u glavu i to ga je zabolelo. Sećanje se nastavilo, mada je Džonas jako želeo da se ono prekine.
Sada je video drugog slona koji se pojavio iza drveća, gde se dotad skrivao. Usporeno je došetao do izmučenog tela polegnutog slona i pogledao u njega. Svojom zavojitom surlom je mazio veliki leš; zatim je posegnuo naviše, prelomio nekoliko lisnatih grana jednim potezom i njima prekrio gomilu debele iskasapljene kože.
Na kraju je iskrivio svoju ogromnu glavu, pridigao surlu i zaurlao u prazan prostor. Džonas nikada nije čuo takav zvuk. Bio je to zvuk srdžbe i žalosti, i činilo se kao da mu nema kraja.
I kada je otvorio oči mogao je da ga čuje, ležeći tužan na krevetu na kojem je spoznao ovo sećanje. Urlik je nastavio da opseda njegovu svest dok se sporo vozio kući.
„Lili”, upitao je sestru te večeri kada je uzela u ruke svoj predmet utehe, plišanog slona, sa police, „da li si znala da su nekada stvarno postojali slonovi? Živi?”
Pogledala je naniže u dronjav predmet utehe i nasmešila se. „Aha”, rekla je skeptično. „Naravno, Džonase.”
Džonas im je prišao i seo kraj njih dok je otac odvezivao Liline mašne i češljao joj kosu. Spustio je šake na njihova ramena. Svim svojim bićem je pokušao da im oboma prenese barem delić sećanja: ne ono na urlik izmučenog slona, već spoznaju o postojanju slona, o visokom i ogromnom stvoru i nežnom dodiru kojim se na kraju pobrinuo za svoj rod.
Ali, njegov otac je nastavio da češlja Lilinu dugačku kosu, a Lili se, nestrpljiva, najzad oslobodila bratovljevog dodira. „Džonase”, rekla je, „svojom rukom mi nanosiš bol.”
„Izvinjavam se što ti nanosim bol, Lili”, promumlao je Džonas i sklonio ruku.
„...hvatam tvoje izvinjenje”, odgovorila je Lili nezainteresovano, mazeći beživotnog slona.


„Davaoče”, upitao je Džonas dok su se pripremali za ’ dnevni zadatak, „zar ti nemaš bračnog druga? Zar tebi nije dozvoljeno da ga zatražiš?” Mada je bio oslobođen pravila koja su se odnosila na neučtivost, bio je potpuno svestan da ovo jeste bilo nepristojno pitanje. Ali, Davalac ga je ohrabrivao da postavlja svakojaka pitanja, i činilo se da nije bio nimalo postiđen niti uvređen ni onim najintimnije prirode.
Davalac se zacerekao. „Ne, nema pravila koje mi to zabranjuje. Naime, ja jesam imao bračnog druga. Ti zaboravljaš koliko sam ja star, Džonase. Moja nekadašnja supruga sada živi sa Odraslima bez dece.”
„Oh, pa naravno.” Džonas je zaboravio na očiglednu starost Davaoca. Kada bi odrasli ljudi u zajednici ostarili, životi su im se menjali. Više nisu bili potrebni za stvaranje porodičnih zajednica. I Džonasovi roditelji će, kada on i Lili odrastu, otići da žive sa Odraslima bez dece.
„Biće ti omogućeno da podneseš zahtev da ti dodele bračnog druga, Džonase, ukoliko to budeš želeo. Međutim, upozoravam te, to će biti prilično teško. Tvoj životni prostor će morati da se razlikuje od onog koji poseduje većina porodičnih zajednica, zato što su knjige građanima zabranjene. Ti i ja smo jedini koji imaju pristup knjigama.”
Džonas je pogledao naokolo u iznenađujuće mnoštvo tomova. Sada je već, povremeno, mogao da vidi njihove boje. Svi sati koje je Džonas proveo sa Davaocem bili su utrošeni na razgovor i prenos sećanja, tako da do sada nije imao priliku da otvori niti jednu knjigu. Ali, tu i tamo bi pročitao pokoji naslov i znao je da se u njima nalazilo sve znanje vekova i da će jednoga dana ono pripasti njemu.
„Dakle, ukoliko budem imao bračnog druga, a možda i decu, moraću da krijem knjige od njih?”
Davalac je klimnuo glavom. „Upravo tako, meni nije bilo dozvoljeno da podelim znanje o knjigama sa svojim bračnim drugom. A tu su i druge teškoće. Sećaš li se pravila koje kaže da novi Čuvar ne srne da govori o svojoj obuci?” Džonas je klimnuo glavom. Naravno da se sećao. Ispostavilo se da je, za sada, to bilo najteže pravilo od svih koje je trebalo da ispoštuje.
„Kada postaneš zvanični Čuvar, a to će biti kada završimo ovo što sada radimo, biće ti dat čitav niz novih pravila. To su pravila kojima se ja pokoravam. Neće te iznenaditi činjenica da je meni zabranjeno da o svom radu razgovaram sa bilo kim sem sa novim Čuvarem. A to si, naravno, ti.
„Dakle, čitav jedan segment tvog života nećeš moći da podeliš sa svojom porodicom. To je teško, Džonase. Barem je meni to bilo teško.
„Ti razumeš, zar ne, da je ovo moj život? Sećanja?” Džonas je ponovo klimnuo glavom, ali je ipak bio zbunjen. Zar se život nije sastojao od stvari koje svakodnevno obavljaš? Ničeg drugog sem toga, zapravo, tu nije ni bilo. „Video sam vas kako idete u šetnju”, rekao je.
Davalac je uzdahnuo. „Šetam. Jedem u vreme obroka. A kada me pozove Odbor Starijih, istupam pred njih i dajem im predloge i savete.”
„Da li ih često savetujete?” Džonas je bio pomalo zaplašen mišlju da će jednog dana on biti taj koji će savetovati upravljačko telo.
Ali Davalac je odgovorio odrično. „Retko. Samo kada se suoče sa nečim sa čim ranije nisu imali iskustva. Tada me pozovu da iskoristim sećanja i posavetujem ih šta im valja činiti. To se veoma retko događa. Ponekad poželim da mi se češće obraćaju i koriste moju mudrost - toliko je stvari o kojima bih mogao da im govorim; stvari koje bih voleo da promene. Međutim, oni ne žele promene. Život u zajednici je toliko uređen, predvidljiv - toliko bezbolan. To je ono što su oni odabrali.”
„Nije mi jasno zašto im je onda uopšte potreban Čuvar ako im nije potrebno njegovo znanje”, izjasnio se Džonas.
„Potreban sam im. Kao i ti”, rekao je Davalac, ali nije imao želju da podrobnije objašnjava. „To su shvatili pre deset godina.”
„Šta se dogodilo pre deset godina?”, upitao je Džonas. „Oh, znam. Pokušali ste da obučite svog naslednika i doživeli ste neuspeh. Zašto? Zašto ih je to osvestilo?”
Davalac se smrknuto nasmešio. „Kada je novi Čuvar doživeo neuspeh, sećanja koja je primila bila su oslobođena. Ona mi se nisu vratila. Otišla su...”
Zastao je, kao da je pokušao da se izbori sa ovom činjenicom. „Zapravo, ne znam tačno kuda. Otišla su na mesto gde su nekada postojala sećanja, nekada, pre nego što su uspostavljeni Čuvari. Negde tamo daleko...” Neodređeno je zamahnuo rukom. „Nekada su svi ljudi imali pristup sećanjima. Očigledno je da je nekada tako bilo. Svako je imao pristup sećanjima.
„To je bio istinski haos”, rekao je. „Neko vreme su ljudi zaista patili. Njihova je patnja okončana kada su sećanja bila apsorbovana. To im je zasigurno pomoglo da postanu svesni da im je neophodan Čuvar koji bi u sebi zadržao svu tu bol. I znanje.”
„Ali vi morate da trpite sve vreme”, istakao je Džonas. Davalac je klimnuo glavom. „Kao što ćeš i ti morati. To je moj život. A to će biti i tvoj život.”
Džonas je razmislio o tome na šta će ličiti njegov život. „Pored šetanja i obroka i...” Pogledao je oko sebe, zidove ispunjene knjigama. „Čitanja? To je to?”
Davalac je zavrteo glavom. „To su samo stvari kojima se bavim. Moj život je ovde.”
„U ovoj prostoriji?”
Davalac je zavrteo glavom. Stavio je šake na lice, na svoje grudi. „Ne. Ovde, u mojoj duši. Gde se nalaze sećanja.” „Nastavnici nauke i tehnologije su nas učili o tome kako mozak funkcioniše”, rekao mu je Džonas revnosno. „On je pun električnih impulsa. Kao kompjuter. Ako stimulišete jedan deo mozga elektrodom, on...” Prestao je da govori. Spazio je čudan izraz na Davaočevom licu.
„Oni ništa ne znaju”, rekao je ogorčeno Davalac. Džonas je bio zatečen. Još od prvog dana u prostoriji Aneksa, obojica su poštovala pravilo da se oglušuju o princip neučtivosti, i Džonas se zbog toga osećao rasterećenim. Ali, ovo je bilo nešto drugo, nešto što je prevazilazilo granice neučtivosti. Ovo je bila užasna optužba. Sta ako ih je neko čuo?
Hitro je uperio pogled ka interfonu na zidu, užasnut činjenicom da bi Odbor mogao da ih sluša kad god bi im se to prohtelo. Ali, kao i uvek tokom njihovih viđenja, prekidač je bio isključen.
„Ništa ne znaju?”, prošaptao je Džonas nervozno. „Ali, moji nastavnici...”
Davalac je odmahnuo rukom kao da odagnava nešto u stranu. „Oh, da, tvoji nastavnici su vrlo dobro obučeni. Njima su poznate naučne činjenice. Svako je dobro obučen za posao koji mu je određen.
„Ali... bez sećanja, sve je to beznačajno. Taj teret su prepustili meni. Kao i prethodnom Čuvaru. I onom pre njega.”
„I onom pre, i onom pre”, izustio je Džonas, znajući da će uslediti ta, već ustaljena rečenica.
Davalac se nasmešio, mada mu je osmeh bio čudnovato neprijatan. „U pravu si. A sledeći si na redu ti. To je velika čast.”
„Da, gospodine. To su mi rekli na Svečanosti. To je najveća čast.”


Bilo je popodneva kada ga je Davalac slao kući a da nije bilo obuke. Džonas je znao da će onih dana kada bi došao i video Davaoca bledog, kako se presamićen blago klati napred-nazad, biti poslat kući.
„Idi”, rekao bi mu tada Davalac napeto. „Danas sam ophrvan bolom. Dođi sutra.”
Tokom tih dana, zabrinut i razočaran, Džonas bi šetao sam kraj reke. Staze su bile prazne, nije bilo ljudi sem ponekog Dostavljača i Radnika Gradskog zelenila. Mlađa deca su se posle škole nalazila u Centru za brigu o deci, dok su starija bila zaokupljena časovima dobrovoljnog rada ili obukom.
Onako sam, testirao je svoja sve razvijenija sećanja. Posmatrao je prirodu u potrazi za tračkom zelenila za koje je znao da je svojstveno rastinju; kada bi ono zatitralo u njegovoj svesti, usredsredio bi se na njega, pojačavajući mu intenzitet, koncentrišući se na njega sve dok ga ne bi zabolela glava. Tada bi dopustio da polako iščezne.
Zurio je u jednolično, bezbojno nebo, osećajući plavu boju, prisećajući se sunčevog sjaja sve dok, najzad, ne bi na tren osetio njegovu toplinu.
Zastao je u podnožju mosta koji je premošćavao reku, mosta koji su građani prelazili samo poslom. Džonas ga je prelazio tokom školskih izleta, odlazeći u posetu udaljenim, spoljnim zajednicama, i bilo mu je poznato da je tlo sa druge strane mosta bilo skoro identično ovom, ravno, uređeno, sa poljoprivrednim dobrima. Druge zajednice koje je video tokom izleta bile su u osnovi iste kao i njegova, jedine razlike su se ticale neznatno izmenjenih stilova kuća i rasporeda u školama.
Pitao se šta se nalazi daleko odatle, tamo gde nikada nije bio. Zemlja se nije završavala iza tih obližnjih zajednica. Da li su se brda nalazila Drugde? Da li su tamo postojala prostrana, vetrom šibana područja nalik na mesto koje je video u sećanjima, ono mesto na kojem je uginuo slon?


„Davaoče”, upitao je jednog popodneva nakon što je prethodnog dana bio vraćen kući, „šta je uzrok tvom bolu?”
Pošto Davalac nije progovarao, Džonas je nastavio. „Nadređeni Starešina mi je na početku rekla da prijem sećanja izaziva užasan bol. A vi ste mi objasnili da je neuspeh poslednjeg novog Čuvara oslobodio bolna sećanja zajednice.
„Ali ja nisam patio, Davaoče. Barem ne u pravom smislu te reči.” Džonas se nasmešio. „Oh, sećam se opekotina od sunca koje ste mi dali prvog dana moje obuke. Ali, to nije bilo tako strašno. Šta je to što vas toliko muči? Ako to nešto podelite sa mnom, možda će se vaš bol umanjiti?”
Davalac je klimnuo glavom. „Lezi”, rekao je. „Pretpostavljam da se primakao taj trenutak. Ne mogu te štititi zauvek. Jednog dana ćeš, naime, sve to morati da preuzmeš na sebe.
„Dopusti mi da promislim”, nastavio je, a Džonas je već ležao na krevetu, bojažljivo iščekujući.
„Dobro”, rekao je Davalac nakon kratke stanke, „doneo sam odluku. Počećemo sa nečim poznatim. Hajdemo još jednom na brdo i sanke.”
Spustio je ruke na Džonasova leđa.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:25 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879563_krasivye-fotki-14






14


Ovo sećanje je bilo gotovo istovetno, mada se činilo da je brdo bilo neko drugo, uzvišenije, strmije, a sneg nije padao tako gusto kao ranije.
Džonas je osetio da je ovog puta bilo nešto hladnije. Dok je sedeo i čekao na vrhu brda, mogao je da vidi da sneg pod sankama nije bio tako gust i mekan kao pređašnji, već tvrd i prekriven plavičastim ledom.
Sanke su kliznule napred, a Džonas se veselo nasmešio, nestrpljivo iščekujući spust kroz okrepljujući vazduh od kojeg mu je zastajao dah.
Ali, salinci ovog puta nisu mogli da seku kroz hladnu prostranost i mekotu belog pokrivača, ne kao što su to činili na onom drugom brdu prekrivenom snegom. Sanke su se zanosile u stranu i klizile sve brže. Džonas je jače povukao kanap, pokušavajući da upravlja, ali su nizbrdica i brzina preuzele kontrolu. Više nije osećao slobodu, već užas. Bio je u nemilosti divljeg ubrzanja, strmoglavog spusta niz zaleđeno brdo.
Sanke su se zanele i u velikoj brzini udarile u izbočinu brda. Džonasa je snažni udar odbacio uvis. Pao je, nogu zakovrnutih ispod tela, a onda je začuo slamanje kosti. Licem je klizio po oštrim ivicama leda, a kada se najzad zaustavio, ležao je u šoku, nepomičan, u početku ne osećajući ništa više do strah.
Tada je nastupio prvi talas bola. Ostao je bez daha. Imao je osećaj kao da mu je neko zario sekiru u nogu, vrelim sečivom sekući kroz svaki živac. U svojoj patnji je spoznao značenje reći „vatra’' i osetio plamenove koji su lizali izlomljenu kost i poderanu kožu. Pokušao je da se pomeri, ali nije mogao. Bol je bivao sve jači i jači.
Vrisnuo je. Nije bilo nikakvog odgovora.
Ridajući, pomerio je glavu u stranu i ispovraćao se na zamrznut sneg. Krv je curila sa njegovog lica pravo u bljuvotinu.
„Neeee!”, urlao je, a njegov krik je, nošen vetrom, iščezavao u pustom krajoliku.
Tada se, iznenada, ponovo našao u prostoriji Aneksa, na krevetu, previjajući se od bolova. Lice mu je bilo vlažno od suza.
Pošto je sada mogao da se pomera, ljuljuškao je svoje telo napred-nazad, dišući duboko ne bi li se oslobodio sećanja na bol.
Seo je i pogledao u svoju ispruženu nogu, bila je čitava. Mada je oštri bol nestao, noga ga je i dalje bolela a lice bridelo.
„Mogu li, molim vas, da dobijem tabletu protiv bolova?”, preklinjao je. U svakodnevnom životu je uvek dobijao lek kada bi se ogrebao i ranio, prikleštio prste, kada bi ga boleo stomak ili ogrebano koleno nakon pada sa bicikla. Uvek je dobijao anestetik u vidu melema, ili tabletu; u ozbiljnijim slučajevima, injekciju koja je donosila konačno i trenutno olakšanje.
Ali Davalac je rekao ne, i sklonio pogled.
Šepajući, Džonas je te večeri otišao kući gurajući bicikl. Bol izazvan opekotinama od sunca bio je neznatan u poređenju sa ovim, i bio je kratkotrajan. Ovaj sadašnji bol je istrajavao u svojoj postojanosti.
Ipak, nije bio neizdrživ kao na brdu. Džonas je pokušavao da bude hrabar. Prisetio se da je Nadređeni Starešina rekla da on jeste hrabar.
„Šta nije u redu, Džonase?”, upitao ga je otac za večerom. „Večeras si tako tih. Da li ti je dobro? Da li želiš da ti damo neki lek?”
Ali, Džonas se setio pravila. Nikakvi se lekovi ne mogu koristiti ni za šta što se odnosi na obuku.
Nije smeo ni da razgovara o svojoj obuci. U vreme kada su jedni drugima prepričavali osećanja, samo je rekao da se oseća umornim i da su mu tog dana časovi bili nesvakidašnje naporni.
Rano je otišao u svoju sobu, a iza zatvorenih vrata mogao je da čuje roditelje i sestru kako se smeju kupajući Gabrijela.
Oni nikada nisu doživeli istinski bol, pomislio je. Osetio je očajničku usamljenost. Trljao je nogu koja ga je bolela. Najzad je zaspao. Sanjao je patnju i izopštenost, koje je iskusio na napuštenom brdu.


Dnevna obuka se nastavila, ali je sada uvek u sebi sadržala bol. Agonija sa polomljenom nogom činila se kao blaga nelagodnost u odnosu na duboku i užasnu patnju prošlosti koju mu je, malo-pomalo ali odlučno, Davalac počeo otkrivati. Ipak bi, zahvaljujući Davaočevoj dobronamernosti, podnevna obuka uvek bila okončavana nekim koloritnim sećanjima na kakav užitak: živahna plovidba na plavozelenom jezeru; livada istačkana žutim poljskim cvećem; narandžasti zalazak sunca nad planinama.
To nije bilo dovoljno da ublaži bol koji je Džonas sada spoznavao.
„Zašto?”, upitao ga je Džonas nakon što je primio mučna sećanja na zapostavljenost i glad; glad je izazvala bolne grčeve unutar njegovog praznog i nabubrelog stomaka. Ležao je na krevetu previjajući se od bolova. „Zašto vi i ja moramo da pamtimo ovakve stvari?”
„To nas čini mudrijima”, odgovorio je Davalac. „Bez mudrosti, ja ne bih mogao da ispunim svoju dužnost savetovanja Odbora Starijih kada me pozovu.”
„Ali kakvu to mudrost dobijamo gladujući?”, zaječao je Džonas. Stomak ga je i dalje boleo, iako je sećanje na glad bilo okončano.
„Pre mnogo godina”, rekao je Davalac, „pre nego što si se ti i rodio, mnogi građani su se obratili Odboru Starijih. Zeleli su da povećaju broj rođenih. Tražili su da se svakoj Majci-rodilji naloži da rodi četvoro umesto troje dece da bi se stanovništvo povećalo, kako bi im na raspolaganju bio veći broj Radnika.”
Džonas je klimnuo glavom pažljivo slušajući. „To ima smisla.”
„Predlagali su da pojedine porodične zajednice, koje imaju uslova za to, prime i brinu o dodatnom detetu.”
Džonas je ponovo klimnuo glavom odobravajući. „Moja porodica bi to mogla”, istakao je. „Ove godine imamo Gabrijela, i baš je zabavno imati treće dete.”
„Odbor Starijih je od mene zatražio savet”, rekao je Davalac. „I njima su se ti predloži, takođe, učinili razumnim, ali s obzirom na to da nisu imali prethodnog iskustva, zatražili su moju pomoć.”
„A vi ste u tu svrhu iskoristili sećanja?”
Davalac je potvrdio. „Najsnažnije sećanje koje se pojavilo bila je glad. Ono je nadošlo iz vremena davnih generacija. Iz pradavnih vekova. Broj stanovnika se do te mere povećao da je glad zavladala posvuda. Strašna glad i umiranje od izgladnelosti. Potom su usledili ratovi.”
Ratovi? To je bila tema o kojoj Džonas nije znao ništa. Glad mu je, međutim, sada bila i te kako poznata. Nesvesno je protrljao stomak, prisećajući se bola koji je izazivala neizdrživa potreba za hranom. „Sve ste im to podrobno objasnili?”
„Oni ne žele da znaju za bol. Njima je potreban samo savet. Jednostavno sam ih posavetovao da ne povećavaju broj stanovnika.”
„Vi ste rekli da je to bilo pre mog rođenja. Oni retko od vas traže savet. Samo kada... šta ste ono rekli? Kada se suoče sa problemom koji nikada pre nisu iskusili. Kada se tako nešto poslednji put dogodilo?”
„Da li se sećaš dana kada je iznad zajednice preleteo avion?”
„Da. Bio sam uplašen.”
„Bili su i oni. Spremali su se da ga sruše. Tada su potražili moj savet. Savetovao sam im da pričekaju.”
„Ali, kako ste znali? Kako ste znali da se pilot izgubio?”
„Nisam znao. Iskoristio sam mudrost spoznatu kroz sećanja. Znao sam da je u prošlosti bilo perioda - užasnih vremena - kada su ljudi jedni druge, iz straha, ishitreno uništavali, time doprinoseći i sopstvenom uništenju.”
Džonas je nešto shvatio. „To znači”, rekao je usporeno, „da vi posedujete i sećanja na uništavanje. I njih takođe morate da mi prenesete da bih stekao mudrost.”
Davalac je klimnuo glavom.
„Ali, to će biti bolno”, rekao je Džonas. To nije bilo pitanje.
„Da, biće bolno”, složio se Davalac.
„Ali, zašto ne mogu svi da poseduju sećanja? Mislim da bi bilo mnogo lakše kada bi se sećanja međusobno izdelila. Kada bi svi dobili svoj deo, vi i ja tada ne bismo morali toliko da trpimo.”
Davalac je uzdahnuo. „U pravu si”, rekao je. „Ali tada bi svi bili opterećeni i puni bola. Oni to ne žele. To je, zapravo, pravi razlog zašto im je Čuvar od životne važnosti, i zbog čega je toliko poštovan. Oni su me odabrali - kao i tebe - da bi sa sebe skinuli teret.”
„Kada su to odlučili?”, upitao je ljutito Džonas. „To nije bila pravedna odluka. Hajde da je promenimo!”
„A šta predlažeš da uradimo? Iako mene smatraju za najmudrijeg, nikada nisam pronašao način da uradim nešto po tom pitanju”
„Ali sada nas ima dvojica”, rekao je razdragano Džonas. „Zajedno možemo lakše nešto smisliti!”
Davalac ga je posmatrao sa tužnim osmehom na licu.
„Zašto jednostavno ne podnesemo molbu za izmenu propisa?”, predložio je Džonas, Davalac se nasmejao; zatim se i Džonas zakikotao, nevoljno.
„Ta odluka je doneta mnogo pre mog ili tvog vremena”, rekao je Davalac, „kao i pre vremena u kojem je živeo prethodni Čuvar, i...” Pričekao je.
„I onaj pre njega, i onaj pre ovoga.” Džonas je ponovio ustaljenu frazu. Ponekad bi mu zazvučala smešno, a nekada bi se učinila punom smisla i važnosti.
Sada je zvučala zlokobno. Ona je značila, toga je bio svestan, da se ništa nije moglo izmeniti.


Novorođeni Gabrijel je rastao i uspešno prošao test razvoja kojem su Negovatelji podvrgavali decu svakog meseca; mogao je da sedi bez ičije pomoći, bio je sposoban da uhvati i drži male igračke u rukama, a izraslo mu je i šest zubića. Tokom dnevnih sati, izvestio je otac, bio je veseo, a činilo se i da je normalno inteligentan. Ali, noću je i dalje bio razdražljiv, često je cmizdrio i tražio je posebnu pažnju.
„Nakon sveg ovog dodatnog vremena koje sam uložio u njega, zdušno se nadam da ga neće razrešiti”, rekao je otac jedne večeri nakon što je Gabrijel, okupan, nakratko spokojno ležao u maloj kolevci koja je zamenila korpu, grleći svog nilskog konja.
„Možda bi to i bilo najbolje rešenje”, predložila je majka. „Znam da tebi nije teško da ustaješ noću i brineš o njemu. Ali, nedostatak sna meni predstavlja mnogo veći problem.”
„Ako razreše Gabrijela, da li bismo mogli da dobijemo nekog drugog novorođenog kao gosta?”, upitala je Lili. Klečala je kraj kolevke i kreveljila se malenom, koji joj je uzvraćao osmehom.
Džonasova majka je zakolutala očima od očaja.
„Ne”, rekao je otac smešeći se. Razbarušio je Lilinu kosu. „U svakom slučaju, veoma se retko dešava da je stanje nekog novorođenog tako nestabilno kao što je Gabrijelovo. Ovakav slučaj se, verovatno, neće uskoro ponoviti.
„Ipak”, uzdahnuo je, „neko vreme nećemo donositi nikakvu odluku. Upravo se u ovom trenutku pripremamo za čin razrešenja, koji ćemo uskoro morati da obavimo. Imamo Majku-rodilju koja sledećeg meseca očekuje muške blizance.”
„Oh, bože”, rekla je majka zavrtevši glavom. „Ako su jednojajčani blizanci, nadam se da nisu tebe odredili da...”
„Jesu. Ja sam sledeći po redu. Moraću da izaberem jednog koji će biti negovan i drugog kojeg će razrešiti. Međutim, to obično i nije tako težak zadatak. Najčešće se to određuje po težini novorođenih. Razrešujemo ono manje i lakše.”
Džonas je slušao, a zatim je sasvim iznenada pomislio na most i na to kako se, stojeći kraj njega, pitao šta se nalazilo Drugde. Da li se tamo nalazio neko ko je čekao i ko će prihvatiti majušnog razrešenog blizanca? Da li će tamo, Drugde, odrasti, nikada ne saznavši da je u ovoj zajednici živelo biće koje mu je bilo slično kao jaje jajetu?
Na trenutak je osetio tračak lepršave nade, iako je znao da se ono o čemu je razmišljao graničilo s glupošću. Ponadao se da će biće koje će malenog dočekati biti niko drugi do Larisa. Larisa, ona starica koju je kupao. Prisetio se njenih sjajnih očiju, blagog glasa, tihog kikota. Fiona mu je nedavno rekla da je Larisa bila razrešena na divnoj Svečanosti Opraštanja.
Međutim, znao je da Starima nisu davana deca na odgajanje. Larisin život Drugde biće miran i spokojan, kao što i priliči Starima; ona ne bi bila rada da prihvati odgovornost prema novorođenom koji je tražio pažnju, kojeg je valjalo hraniti, i koji bi noću često plakao.
„Majko? Oče?”, rekao je, iznenada dobivši ideju „Zašto ne bismo smestili Gabrijelovu kolevku u moju sobu večeras? Znam da ga nahranim i primirim, a tako biste vi mogli da se naspavate.”
Otac je bio sumnjičav. „Ti prilično duboko spavaš, Džonase. Sta ako te njegovo vrpoljenje i plač ne probude?” Lili je odgovorila na ovo pitanje. „Gabrijel prilično glasno kmeči kada mu se niko ne posveti”, istakla je. „Probudiće nas ako Džonas ne bude čuo.”
Otac se nasmejao. „U pravu si, Lili-bili. Dobro, Džonase, hajde da pokušamo, ali samo večeras. Ja ću se onda odmoriti, a i majka će moći da odspava kako priliči.” Gabrijel je duboko i mirno spavao tokom prvog dela noći. Džonas je neko vreme ležao u krevetu budan; s vremena na vreme bi se pridigao na lakat i provirio u kolevku. Novorođeni je spavao na stomaku, ruku opuštenih kraj glave, očiju zatvorenih, a disao je pravilno i nesmetano. Najzad je i Džonas zaspao.
A onda, u pola noći, Gabijevo zvučno vrpoljenje je razbudilo Džonasa. Novorođeni se meškoljio ispod pokrivača, mlatarao rukama i počeo da kmeči.
Džonas se pridigao i prišao mu. Nežno je pomilovao Gabrijelova leđa. Ponekad je to bilo dovoljno da ga uspava. Ali ovog puta novorođeni se još uvek nervozno izvijao pod njegovom rukom.
I dalje ga ritmično milujući, Džonas je počeo da se priseća predivne plovidbe koju mu je nedavno preneo Davalac; sunčan dan i lepršanje povetarca na prozirnom tirkiznom jezeru, a iznad njega belo jedro čamca koje se talasalo na živahnom vetru.
Nije bio svestan da je darivao ovo sećanje; ali je iznenada shvatio da je ono postajalo sve slabije, da je klizilo kroz njegovu ruku u biće novorođenog. Gabrijel se primirio. Zatečen, Džonas je pukom snagom volje žustro povratio ono što je preostalo od sećanja. Pomerio je ruku sa malenih leđa i stao u tišini kraj kolevke.
Ponovo je prizvao sećanje na plovidbu. I dalje je bila tu, ali je zato nebo bilo manje plavo, blagi pokreti čamca usporeniji, dok je voda jezera, umesto prozirna, bila mutnija i zamagljenija. Zadržao se na sećanju neko vreme, ublažujući sopstvenu uznemirenost zbog onoga što se upravo dogodilo, a onda se primirio i vratio u krevet.
Novorođeni se još jedanput razbudio i zaplakao negde pred zoru. Džonas mu je ponovo prišao. Ovog puta je namerno čvršće spustio ruku na Gabrijelova leđa i preneo mu ostatak sećanja na miran dan na jezeru. Gabrijel je ponovo zaspao.
Džonas je, međutim, ležao budan. Sada nije posedovao ništa više do bljesak sećanja, kao i osećaj praznine na mestu gde se ovo konkretno sećanje prethodno nalazilo. Znao je da može da zatraži od Davaoca da mu podari još jednu plovidbu. Možda će sledeći put to biti plovidba okeanom, jer Džonas je sada posedovao sećanje na okean i znao je šta je to; bilo mu je poznato da je i tamo, isto tako, bilo jedrenjaka, u sećanjima koja je tek trebalo da primi.
Pitao se, međutim, da li bi bilo pametno da prizna Davaocu da je drugome preneo svoje sećanje. Još uvek nije bio kvalifikovan da i sam bude Davalac; niti je Gabrijel bio spreman da bude Čuvar.
Uplašila ga je činjenica da je i on posedovao ovu moć. Odlučio je da ne prozbori ni reč o tome.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:26 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879559_krasivye-fotki-13


15


Džonas je ušao u prostoriju Aneksa i istog trenutka shvatio da je ovo bio jedan od onih dana kada će biti poslat kući. Davalac je kruto sedeo u stolici, lica zarivenog u šake.
„Doći ću sutra, gospodine”, rekao je hitro. Onda je zastao. „Sem ukoliko vam ja nekako mogu pomoći.”
Davalac ga je pogledao, lica preplavljenog patnjom. „Molim te”, zasoptao je, „preuzmi od mene delić bola.”
Džonas mu je pomogao da ode do stolice kraj kreveta. Brzo je svukao tuniku i legao licem nadole. „Stavite ruke na mene”, upućivao ga je, svestan činjenice da je pri ovakvim mukama Davaocu možda bio neophodan podsticaj.
Spuštene ruke su sa sobom i kroz sebe donele bol. Džonas se usredsredio i prepustio sećanjima koja su mučila Davaoca.
Nalazio se na nekom haotičnom, bučnom mestu koje je zaudaralo. Bio je dan, rano jutro, a vazduh je bio ispunjen dimom koji je, onako smeđ i žućkast, lebdeo iznad tla. Posvuda oko njega, po nečemu što je moglo da predstavlja poljanu, ležali su ljudi koji su stenjali. Divljooki konj sa uzdama koje su, rastrgnute, visile sa njega, pomahnitalo je jurio kroz gomilu ljudi, mašući glavom i njišteći u panici. Najzad je posrnuo i pao. Nije se podizao.
Džonas je začuo glas pored sebe.
„Vode”, rekao je neko isprekidanim i nerazgovetnim šapatom.
Okrenuo je glavu u pravcu tog glasa i pogledao u napola zatvorene oči dečaka ne mnogo starijeg od sebe. Dečakovo lice i plava kosa bili su prekriveni prljavštinom. Ležao je opružen, a na sebi je imao sivu uniformu koja se caklila od vlažne i sveže krvi.
Boje krvoprolića bile su čudnovato jarke; purpurna nakvašenost grube i prašinom optočene tkanine, odvaljeno grumenje trave neverovatno zelene boje, dečakova plava kosa.
Dečak je zurio u njega. „Vode”, preklinjao je. Kada bi progovorio, novi mlaz krvi je natapao grubu tkaninu koja mu je prekrivala grudi i ruku.
Jedna Džonasova ruka bila je ukočena od bola, a kroz iscepani rukav je mogao da vidi nešto što je ličilo na poderano meso i izlomljenu kost. Pokušao je da pomeri ostatak ruke, i u tome je uspeo. Polako se okrenuo u stranu, dohvatio metalnu čuturicu i odvrnuo joj poklopac, prekidajući s vremena na vreme ovu radnju kako bi sačekao da neizdrživ bol mine. Najzad, kada je uspeo da odvrne poklopac na čuturici, protegao je lagano ruku i pomerio ju je preko krvlju natopljene zemlje, polako, a zatim je stavio na dečakove usne. Voda je curila u usta što su preklinjala i niz prljavu bradu.
Dečak je uzdahnuo. Glava mu je klonula, a donja vilica se istegla kao da ga je nešto grdno iznenadilo. Tamna praznina zamutila mu je pogled. Više se nije čuo.
Ali bučni žamor je i dalje brujao svuda oko njega: krici ranjenih ljudi, urlici i preklinjanja za vodom, majkom i smrću. Konji su ležali na zemlji, njišteći, pridižući glave, povremeno mlatarajući kopitima put neba.
Džonas je iz daljine začuo topovsku paljbu. Preplavljen bolom, ležao je satima u tom užasnom vonju, slušajući ljude i životinje na rubu smrti, stičući saznanje o ratu.
Najzad, kada je postao svestan da to više ne može da izdrži jer će i sam poželeti da umre, otvorio je oči i video sebe kako leži na krevetu.
Davalac je skrenuo pogled u stranu, kao da nije mogao da podnese pomisao na ono što čini Džonasu. „Oprosti mi”, rekao je.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:26 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879534_krasivye-fotki-15


16


Džonasu se više nije išlo na obuku. Nije želeo sećanja niti čast i mudrost, kao ni bol. Želeo je da mu se povrati detinjstvo, da ponovo ima oguljena kolena i da se igra loptom. Sedeo je sam kod kuće, gledao kroz prozor i posmatrao decu koja su se igrala, građane koji su na biciklima hitali kućama sa svojih nezanimljivih časova provedenih na poslu. Bila je to slika običnih života lišenih patnje koju su na sebe prihvatali odabrani, kao što su bili on i ostali pre njega.
Ali, nije mu bilo druge. Svakog dana je nanovo odlazio u prostoriju Aneksa.
Davalac je bio veoma brižan prema njemu u danima koji su usledili nakon onog kada je spoznao užasni rat.
„Toliko je lepih sećanja”, podsetio je Davalac Džonasa. To je bilo tačno. Džonas je do sada iskusio nebrojene trenutke sreće, osetio je toliko toga o čemu pre ništa nije znao.
Video je rođendansko slavlje u čast jednog deteta, te je sada razumeo radost koja je proizilazila iz činjenice da je neko ličnost, posebna, jedinstvena i ponosna.
Posećivao je muzeje i video slike ispunjene bojama, koje je sada već sve raspoznavao i čije je nazive znao.
U jednom zanosnom sećanju, jahao je sjajnog smeđeg konja preko livade koja je mirisala na vlažnu travu, i sjahao kraj malenog potoka sa kojeg su on i njegov konj pili hladnu i bistru vodu. Sada je razumeo važnost životinja; u trenutku kada je konj podigao glavu s potoka i nežno munuo Džonasa u rame, shvatio je pravi smisao spone između čoveka i životinje.
Šetao je kroz šumu i noću sedeo kraj logorske vatre. Iako je putem sećanja spoznao bol gubitka i samoću, sada je shvatio da usamljenost može da pruži i osećaj radosti.
„Koje je vaše najdraže sećanje?”, upitao je Džonas Davaoca. „Ne morate da mi pružite to sećanje sada”, brzo je dodao. „Samo mi pričajte o njemu da bih mogao unapred da mu se radujem, jer ću ga svakako dobiti kada se vaš zadatak sa mnom privede kraju.”
Davalac se nasmešio. „Lezi”, rekao je. „Biću srećan da ti pružim to sećanje.”
Džonas je osetio radost čim se sećanje javilo. Ponekad mu je trebalo više vremena da se usredsredi, da se primiri. Ali ovog puta mu je to odmah pošlo za rukom i istog trena je osetio sreću koja ga je ispunila.
Nalazio se u prostoriji punoj ljudi, bilo je toplo, vatra je plamtela u kaminu. Kroz prozor je mogao da vidi da je napolju bila noć i da je snežilo. Bilo je tu i raznobojnih svetiljki: crvene, zelene i žute su treperile sa drveta koje se, začudo, nalazilo u prostoriji, a ne napolju. Na stolu su u blistavim zlatnim svećnjacima stajale upaljene sveće koje su sijale blagim titravim sjajem. Mogao je da oseti miris hrane koja se pripremala, a začuo je i zvonki smeh. Zlatnodlaki pas je spavao na podu.
Na patosu su se nalazili paketi uvijeni u sjajni papir u boji, zavezani svetlucavim mašnama. Dok je Džonas posmatrao, jedno dete je počelo da uzima pakete i dodaje ih ostalima u prostoriji: drugoj deci, odraslima koji su očigledno bili roditelji, kao i starijem tihom paru, muškarcu i ženi, koji su sedeli na kauču i smešili se.
Dok je Džonas posmatrao, prisutni su, jedan po jedan, počeli da odvezuju mašne na paketićima, odvijaju sjajni papir, otvaraju kutije i iz njih vade igračke, odeću i knjige. Začuli su se radosni poklici. Svi su se međusobno grlili.
Dete je otišlo i selo starijoj ženi u krilo, a ona ga je ljuljuškala i svojim obrazom milovala njegov.
Džonas je otvorio oči i spokojno ležao na krevetu, još uvek uživajući u toplom i utešnom sećanju. Sve je to nekada postojalo, sve te stvari koje je naučio da poštuje.
„Šta si video i osetio?”, upitao ga je Davalac.
„Toplinu”, odgovorio je Džonas, „i sreću. I - da razmislim. Porodicu. U pitanju je bilo neko slavlje, neki praznik. I, još nešto - ne nalazim pravu reč kojom bih to mogao da opišem.”
„Pojaviće se sama.”
„Ko su bili oni stariji ljudi? Zašto su oni bili tamo?” Džonasa je zbunilo to što su se i oni nalazili u prostoriji. Stariji članovi zajednice nikada nisu napuštali svoje posebno mesto, Dom za stara lica, gde su se o njima brinuli i gde su ih poštovali.
„Oni se nazivaju deda i baba”
„Deda i baba?”
„Deda i baba. Oni su, nekada davno, bili roditelji roditelja.”
„I drugi pre njih, i drugi pre ovih”, počeo je da se smeje Džonas. „Ako sam dobro razumeo, mogli bi postojati roditelji roditelja i njihovi roditelji, i roditelji ovih potonjih?”
I Davalac se, takođe, nasmejao. „Tako je. To je otprilike slično onome kada sebe vidiš u ogledalu kako se ogledaš u ogledalu.”
Džonas se namrgodio. „To znači da su moji roditelji isto tako imali roditelje! Nikada ranije nisam o tome razmišljao. Ko su roditelji mojih roditelja? Gđe se oni nalaze?”
„Možeš otići do Dvorane javnih zabeležaka. Tamo ćeš pronaći imena koja te zanimaju. Ali prvo razmisli o tome, sine. Ako jednog dana podneseš molbu da dobiješ decu, ko će, naime, biti roditelji njihovih roditelja? Ko će biti njihovi deda i baba?”
„Pa, moji otac i majka, naravno.”
„A, gde će se oni nalaziti?”
Džonas je razmislio. „Oh”, rekao je usporeno. „Kada završim obuku i odrastem, dobiću sopstvenu kuću. Nekoliko godina kasnije, to će se dogoditi i sa Lili, i ona će dobiti svoju kuću, a možda i bračnog druga, decu ukoliko ih zatraži, a tada će majka i otac...”
„Tako je.”
„Sve dok i dalje rade i doprinose zajednici živeće sa ostalim Odraslima bez dece. Onda više neće biti sastavni deo mog života.
„A nakon toga, kada nastupi vreme za to, biće premešteni u Dom za stara lica”, nastavio je Džonas. Glasno je razmišljao. „Tamo će brinuti o njima i poštovati ih, a kada budu razrešeni, biće održana Svečanost Opraštanja u njihovu čast.”
„Kojoj ti nećeš prisustvovati”, istaknuo je Davalac.
„Ne, naravno da neću, jer ja o tome neću ništa znati. Ali, ionako ću biti i previše zaokupljen sopstvenim životom. Kao uostalom i Lili. Naša deca, ako ih budemo imali, uopšte neće znati ko su bili roditelji njihovih roditelja.
„Čini se da na taj način sve funkcioniše kao podmazano, zar ne? Način na koji živimo u zajednici?” upitao je Džonas. „Sve dok nisam iskusio ova sećanja, nisam ni pojmio da postoji i nešto što je drugačije.”
„Funkcioniše”, rekao mu je Davalac.
Džonas je oklevao. „Zaista mi se dopalo to sećanje. Jasno mi je zašto vam je ono omiljeno. Nisam, međutim, uspeo da spoznam reč koja bi opisala taj osećaj, emociju koja je vladala prostorijom.”
„Ljubav”, rekao mu je Davalac.
Džonas ju je ponovio. „Ljubav.” Ta reč, kao i njeno značenje, za njega su bili posve novi.
Na tren su obojica ćutala. A onda je Džonas progovorio: „Davaoče?”
„Da?”
„Osećam se veoma glupo što ću ovo reći. Veoma, veoma glupo.”
„Nema potrebe. Ovde ništa nije glupo. Imaj poverenja u sećanja i osećanja kojima te ona darivaju.”
„Pa”, promucao je Džonas pogleda prikovanog za pod, „znam da više ne posedujete to sećanje jer ste mi ga dali, tako da možda ovo nećete razumeti...”
„Razumeću. Mada mi je od tog konkretnog sećanja ostao samo nejasan trag, u meni se nalazi mnoštvo drugih sećanja na porodicu, praznike, sreću. Ljubav.”
Džonas je promucao ono što je osećao u ovom trenutku. „Pomislio sam da... pa, znam da način života iz sećanja baš i nije preterano koristan vid življenja, sa Starima na istom mestu na kojem su i mladi, gde im možda nije pružena odgovarajuća i neophodna nega kao što je to sada slučaj, i da je naša zajednica bolje organizovana. Svejedno, palo mi je na pamet, to jest, imam osećaj da je, na neki način, njima bilo lepo. Prosto poželim da i mi živimo tako, da imam i ja dedu; vi biste mogli da mi budete deda. Porodica iz sećanja se činila nekako...”
„Potpunom”, predložio je Davalac.
Džonas je klimnuo glavom. „Dopada mi se osećanje ljubavi”, priznao je. Nervozno je pogledao u interfon na zidu, tešeći se da ga niko ne sluša. „Voleo bih da još uvek to imamo”, šapnuo je. „Naravno”, dodao je brzo, „jasno mi je da to ne bi baš najbolje funkcionisalo i da je mnogo bolje što smo organizovani kao sada. Uviđam da je to bio opasan način života.”
„Šta time želiš da kažeš?”
Džonas je oklevao. Zapravo, uopšte nije bio siguran šta je time želeo da kaže. Osećao je da je jedan takav način življenja sadržao izvestan rizik, mada nije znao kakav. „Pa”, najzad je izgovorio, grčevito pokušavajući da objasni, „oni su imali vatru usred sobe. U kaminu je gorela vatra, a na stolu su se nalazile zapaljene sveće. U potpunosti razumem zašto takve stvari više ne postoje.
„Mada”, izgovorio je usporeno, skoro sebi u bradu, „dopalo mi se svetio koje su proizvodile. Kao i toplina koja je iz njih zračila.”


„Oče? Majko?”, obratio im se Džonas obazrivo nakon večernjeg obroka. „Želim da vam postavim jedno pitanje.”
„Koje pitanje, Džonase?”, upitao je otac.
Naterao je sebe da izgovori te reči iako je pocrveneo od stida. Uvežbavao ih je u sebi tokom povratka kući iz Aneksa.
„Da li me volite?”
Na trenutak je zavladala neprijatna tišina. Potom se otac zakikotao. „Džonase. Zar ti, od svih ljudi, da postaviš takvo pitanje. Zaboravljaš na preciznost u izražavanju, moliću lepol"
„Kako to misliš?”, upitao je Džonas. Najmanje od svega je očekivao da se to što je upitao doživi kao nešto neozbiljno.
„Tvoj otac želi da kaže da si u izražavanju iskoristio jednu veoma uopštenu reč, koja je, priđe, toliko isprazna da je postala beskorisna”, pažljivo mu je objasnila majka.
Džonas je zurio u njih. Isprazna? Nikada ranije nije osetio ništa tako ispunjeno značenjem i smislom kao što su to bila sećanja na ljubav.
„Naša zajednica ne bi mogla tako glatko da funkcioniše kada se ljudi ne bi precizno izražavali. Mogao bi da postaviš pitanje ’Da li vam donosim radost?’ i odgovor bi bio ’Da’“, rekla je majka.
„Ili”, izneo je svoj predlog i otac, „’Da li ste ponosni na moja dostignuća?’, a naš odgovor na to pitanje bi bio iskren: ’Da’.”
„Da li sada shvataš zašto nije poželjno da koristiš reč kao što je 'ljubav’?”, upitala je majka.
Džonas je klimnuo glavom. „Da, mislim da shvatam”, odgovorio je usporeno.
Bila je to prva laž koju je izgovorio pred roditeljima.


„Gabrijele?”, prošaptao je Džonas te noći novorođenom.
Kolevka se ponovo nalazila u njegovoj sobi. Nakon što je Gabi čvrsto spavao u Džonasovoj sobi već četiri noći, roditelji su ovaj eksperiment proglasili uspešnim a Džonasa herojem. Gabrijel je ubrzano rastao, sada je već puzio po sobi i pridizao se u stojeći položaj. Mogao bi da bude unapređen u Centru za negu dece, rekao je otac radosno, sada kada normalno spava; mogao bi zvanično da dobije ime i da bude dodeljen svojoj porodici u decembru, za samo dva meseca.
Međutim, kada su ga jedne noći pustili da spava van Džonasove sobe, ponovo je počeo da se budi i plače.
Tako je nanovo noću bio smešten kod Džonasa. Daće mu još malo vremena, odlučili su. S obzirom na to da se činilo da se Gabiju dopada da bude u Džonasovoj sobi, spavaće tu noću još neko vreme, dok ne navikne da spava čitavu noć bez prekida. Negovatelji su bili veoma zadovoljni Gabrijelovim napretkom i polagali su nade u njegovu budućnost.
Nije bilo odgovora na Džonasov šapat. Gabrijel je duboko spavao.
„Stvari bi mogle da se promene, Gabi”, nastavio je da govori Džonas. „Sve bi moglo da bude drugačije. Ne znam kako, ali mora da postoji način da se to izvede. Mogle bi ponovo da postoje boje.
„I deda i baba”, dodao je zureći u mrak prema stropu sobe. „Tada bi svi posedovali sećanja.
„Ti znaš za sećanja”, prošaptao je okrećući se prema kolevci.
Gabrijelovo disanje je bilo ravnomerno i duboko. Džonas je voleo da on bude s njim, mada se osećao krivim zbog onoga što je tajio. Svake noći je prenosio sećanja na Gabrijela: sećanja na plovidbu čamcem i izlete na suncu; sećanja na blago rominjanje kiše naspram prozorskih okana; sećanja na bosonogi ples po vlažnom travnjaku.
„Gabi?”
Novorođeni se blago promeškoljio u snu. Džonas ga je pogledao.
„Mogla bi da postoji i ljubav”, prošaptao je Džonas.


Sledećeg jutra, Džonas prvi put nije popio tabletu. Nešto u njemu samom, nešto što se razvilo unutar njega putem sećanja, naložilo mu je da baci pilulu.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:26 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879521_krasivye-fotki-4


17


Taj dan je bio proglašen vanrednim praznikom. Džonas, njegovi roditelji i Lili se iznenađeno okrenuše prema zidnom razglasu odakle je doprlo saopštenje. To se dešavalo tako retko, a kada bi se dogodilo predstavljalo je veliki užitak za čitavu zajednicu. Odrasli nisu morali na posao, deca nisu odlazila u školu, na obuku, niti na časove dobrovoljnog rada. Rezervni Radnici, koji će kasnije uživati u blagodetima nekog drugog praznika, preuzeli bi na sebe sve neophodne zadatke: negovanje, dostavu hrane, brigu o Starima; zajednica je imala slobodan dan.
Džonas je radosno spustio fasciklu sa domaćim zadacima jer je taman nameravao da krene u školu. Škola je za njega bila sada manje važna; uskoro će njegovo zvanično obrazovanje biti okončano. Bez obzira na to, Dvanaestogodišnjaci su, i pored započete obuke odraslih, morali da nauče beskonačnu listu pravila i savladaju najnoviju tehnologiju.
Poželeo je svojim roditeljima, sestri i Gabiju prijatan dan, a onda se odvezao biciklom u potrazi za Ašerom.
Već četiri nedelje nije pio tablete. Uzbuđenje se povratilo, pa se osećao pomalo krivim i postiđenim zbog uzbuđujućih snova koje je snivao. Ali znao je da ne može da se vrati u svet bez osećanja, u kojem je tako dugo živeo.
Nova i sve snažnija osećanja koja je doživljavao prožimala su stvarnost koja je prevazilazila njegove snove. Iako je znao da je mnogo toga mogao da pripiše činjenici da više nije pio tablete, smatrao je da ova osećanja, takođe, dopiru i iz sećanja. Sada je mogao da vidi sve boje; mogao je i da ih održi postojanima, pa su drveće, trava i žbunje u njegovim očima bivali zeleni. Gabrijelovi zajapureni obrazi ostajali su ružičasti, čak i kada je spavao. A jabuke, jabuke su uvek, baš uvek, bile crvene.
Sada je putem sećanja video okeane i planinska jezera, potoke koji su žuborili kroz šume; sada je i poznata reka kraj staze kojom se vozio izgledala drugačije. Mogao je da vidi svu svetlost, boju i istoriju koju je u sebi nosila ta spora voda; znao je da postoji Drugde odakle je reka dolazila, i Drugde u koje je odlazila.
Ovog neočekivanog i slučajnog prazničnog dana osećao se srećnim, kao i uvek u vreme praznika; ali sada je osećao veću sreću nego ikada pre. Razmišljajući, kao što je to oduvek i činio, o preciznosti izražavanja, Džonas je shvatio da je sticao iskustvo dubljeg doživljavanja osećanja. To nisu bila osećanja poput onih koja su svake večeri, u svakom domu zajednice, svi građani analizirali kroz beskrajne razgovore.
„Osetila sam bes jer je neko prekršio pravila igrališta”, rekla je jednom Lili, stisnuvši šaku u pesnicu, čime je iskazala svoj bes. Njena porodica - među njima i Džonas - razgovarala je o mogućim razlozima kršenja pravila, potrebi za razumevanjem i strpljenjem, sve dok se Lilina pesnica nije opustila a bes posustao.
Ali ono što je Lili osećala u tom trenutku nije bio bes, shvatio je Džonas. Ona je imala iskustvo površnog nestrpljenja i razdražljivosti. Sada je to zasigurno znao jer je iskusio osećanje istinskog besa. U svojim sećanjima je sada već iskusio nepravdu i okrutnost, na koju je odreagovao besom koji ga je silovito preplavio. I sama pomisao da bi o tome trebalo mirno da govori u vreme večernjeg obroka bila mu je nezamisliva.
„Danas sam se osećala tužno”, čuo je kako izgovara njegova majka dok su je svi ostali tešili.
Ali Džonas je do sada već iskusio istinsku tugu. Osetio je i žalost. Znao je da za emocije takvog intenziteta nema brze utehe.
Ta osećanja su bila duboka i nisu iziskivala da budu obelodanjena rečima. Dovoljno je bilo osećati.
Danas je iskusio osećanje sreće.
„Ašere!” Uočio je bicikl svog drugara oslonjen o drvo na ivici igrališta. U blizini je bilo i drugih bicikala koji su bili raštrkani po zemlji. Tokom prazničnog dana bilo je dozvoljeno da se pojedina, manje važna pravila ignorišu.
Zakočio je i zaustavio se, a onda spustio bicikl kraj ostalih. „Hej, Aše!”, povikao je gledajući oko sebe. Činilo se da nema žive duše na igralištu. „Gde si?”
„Aaaaa!” Začuo se neki dečji glas koji je dopirao iz pravca obližnjeg žbuna. „Bum! Bum! Bum!”
Jedanaestogodišnjak ženskog pola po imenu Tanja isteturao se sa mesta gde se skrivao. Devojčica se dramatično pridržavala za stomak, teturajući se i ječeći. „Pogodio si me!”, povikala je i bacila se na zemlju, smejuljeći se.
„Bum!”
Džonas, koji je stajao na ivici igrališta, prepozna Ašerov glas. Ugledao je svog prijatelja kako nišani kroz nepostojeće oružje u svojoj ruci i šunja se od jednog do drugog drveta. „Bum! Džonase, nalaziš se na mojoj teritoriji! Pazi se!”
Džonas je ustuknuo. Pomerio se iza Ašerovog bicikla i čučnuo da ga ovaj ne bi video. To je bila igra u kojoj je često učestvovao sa ostalom decom, igra u kojoj je bilo saveznika i neprijatelja, bezazlena igra u kojoj su oslobađali višak energije a koja se okončavala onda kada bi se svi našli na zemlji, ležeći u čudovišnim pozama.
Nikada ranije u ovoj igri nije prepoznao rat.
„Napad!” Povik je došao iz pravca malog skladišta, gde je bila smeštena oprema za igru. Troje dece je pojurilo napred sa uperenim nepostojećim oružjem spremnim da opali.
S druge strane igrališta dopro je povik: „Protivnapad!” Gomila dece - Džonas je u toj grupi prepoznao Fionu - izašla je iz svojih skrovišta i iz pognutog položaja počela da puca preko livade. Nekoliko njih je zastalo, uhvatilo se za ramena i grudi uz prenaglašene pokrete, pretvarajući se da je pogođeno. Skljokali su se na zemlju i ležali jedva se uzdržavajući od kikotanja.
Džonasa su ophrvala osećanja. Video je sebe kako korača kroz polje.
„Upucan si, Džonase!”, povikao je Ašer stojeći iza drveta. „Bum! Ponovo si pogođen!”
Džonas je stajao sam usred livade. Nekoliko mališana je podiglo glavu i zbunjeno pogledalo u njega. Vojske su usporile napad, pridigle se iz zgurenog položaja i posmatrale ga ne bi li shvatile šta radi.
Džonasu je u mislima ponovo oživela slika dečaka koji je polumrtav ležao na polju, moleći ga za gutljaj vode. Iznenada je osetio da se guši i da mu je teško da uhvati dah.
Jedno dete je pridiglo nepostojeću pušku sa namerom da ga uništi zvukom rafalne paljbe. „Bumbumbum!” Zatim su se svi ućutali, zbunjeno stajali, a jedini zvuk koji se mogao čuti bili su Džonasovi drhturavi uzdasi. Jedva se uzdržavao da ne zaplače.
Naposletku, pošto se više ništa nije dogodilo, deca se međusobno nervozno pogledaše, a onda odoše. Čuo ih je kako podižu bicikle i odvoze se niz stazu.
Ostali su samo Ašer i Fiona.
„Šta se dogodilo, Džonase? To je bila samo igra”, rekla je Fiona.
„Sve si pokvario”, rekao je Ašer razdraženo.
„Nemojte više tako da se igrate”, preklinjao je Džonas.
„Ja sam onaj koji se obučava za mesto Pomoćnog direktora Rekreacije”, istakao je Ašer besno. „Igre nisu tvoja veština.”
„Kaže se struka”, Džonas ga je automatski ispravio.
„Kako god bilo. Ti nam nećeš određivati čega ćemo se igrati, bez obzira na to što ćeš biti novi Čuvar.” Ašer je uplašeno pogledao Džonasa čim je izgovorio ove reći. „Izvinjavam se što ti nisam ukazao poštovanje koje zaslužuješ”, promucao je.
„Ašere”, rekao je Džonas. Pokušao je da govori pažljivo, ljubazno, da iskaže ono što je želeo da sroči. „Nikako nisi mogao da znaš. Ni ja nisam znao donedavno. Ali, to je okrutna igra. U prošlosti je bilo...”
„Rekao sam da se izvinjavam, Džonase.”
Džonas je uzdahnuo. Nije bilo svrhe. Podrazumevalo se da Ašer to nije mogao da razume. „Prihvatam tvoje izvinjenje, Ašere”, rekao je učtivo.
„Da li želiš da se provozamo pored reke, Džonase?”, upitala ga je Fiona, grizući usnu od nervoze.
Džonas ju je pogledao. Bila je tako lepa. Na trenutak je pomislio da ne postoji ništa što bi mu pričinjavalo veće zadovoljstvo od vožnje bicikla s Fionom, stazom kraj reke, uz smeh i razgovor sa svojim nežnim drugarom ženskog roda. Ali bio je svestan činjenice da je za njega vreme takvih aktivnosti prošlo. Odmahnuo je glavom ne prihvatajući poziv. Nakon kratke stanke, njegovi prijatelji su se okrenuli i uputili se ka svojim biciklima. Gledao ih je kako odlaze.
Džonas se odgegao do klupe pored Skladišta i seo, preplavljen osećanjem gubitka. Njegovo detinjstvo, njegova drugarstva, njegov bezazleni osećaj sigurnosti - sve je to nestajalo u nepovrat. Njegova nova, prenaglašena osećanja učinila su da ga preplavi tuga dok je gledao ostale kako se smeju i uzvikuju igrajući se rata. Ali, znao je da oni nisu bili sposobni da shvate zašto je to bilo tako - bez sećanja to nije bilo moguće. Osetio je ogromnu ljubav prema Ašeru i Fioni. Ali, oni to nisu mogli da osete, ne bez iskustva sećanja. On sam im sećanja nije mogao dati. Džonas je tada shvatio da ništa ne može promeniti.


Iste večeri, u kući, Lili je veselo brbljala o divnom prazniku koji je provela igrajući se sa drugarima, ručajući napolju, i (priznala je) nakratko tajno probajući da vozi očev bicikl.
„Ne mogu da dočekam da dobijem sopstveni bicikl sledećeg meseca. Očev bicikl je i suviše veliki za mene. Pala sam sa njega”, objasnila je. „Dobro je što se u tom trenutku na njemu nije nalazio Gabi u sedeljci za decu!”
„To je zaista dobro”, složila se majka, mršteći se pomislivši na to. Gabrijel je mahnuo obema rukama kada je začuo svoje ime. Prošle nedelje je počeo sam da hoda. Prvi koraci novorođenog su oduvek bili razlog za slavlje u Centru za negu dece, rekao je otac, ali i vreme kada bi počeo da se primenjuje disciplinski prut. Sada je otac svake večeri donosio ovo gipko oruđe u slučaju da Gabrijel bude nevaljao.
Ali on je bio srećno i mirno dete. Sada je nesigurno koračao po sobi, smejući se. „Gej!” gugutao je. „Gej!” To je bio način na koji je izgovarao svoje ime.
Džonas se oraspoložio. Za njega je to, nakon veoma obećavajućeg početka, bio prilično mučan dan. Ali sada je pokušao da se oslobodi mračnih misli. Razmišljao je o tome da počne da uči Lili da vozi bicikl kako bi ponosno mogla da se odveze nakon održavanja Svečanosti Devetogodišnjaka koja će se uskoro odigrati. Bilo je teško poverovati da je bio skoro decembar, da je prošlo gotovo godinu dana od kada je postao Dvanaestogodišnjak.
Smešio se dok je posmatrao novorođenog kako pažljivo spušta jednu nogu ispred druge, sijajući od ushićenja usled iskušavanja sopstvenih koraka.
„Danas bih želeo ranije da se povučem na spavanje”, rekao je otac. „Sutra me čeka težak dan. Rodice se blizanci, a rezultati testa su pokazali da je, nažalost, reč o jednojajčanim blizancima.”
„Jedno za ovde, a drugo za Drugde”, pevušila je Lili. „Jedno za ovde, drugo za Koje...”
„Da li ga zaista odvodite Drugde, oče?”, upitao je Džonas.
„Ne, na meni je samo da donesem odluku. Merim ih, predajem težeg blizanca Negovatelju koji stoji kraj mene i čeka, a onog manjeg kupam i udobno ga smeštam. Tada izvodim malu Svečanost Opraštanja i...” Pogledao je sa smeškom u Gabrijela. „Tada mu mahnem, opraštajući se od njega”, rekao je sa onim posebnim, milozvučnim prizvukom kojim se tako često obraćao novorođenom. Mahnuo je rukom na već dobro poznat način.
Gabrijel se zakikotao i mahnuo mu otpozdravivši.
„Neko drugi dolazi da ga preuzme? Neko iz Drugde?”
„Tako je, Džonase-bonuse.”
Džonas je zakolutao očima od sramote što ga je otac oslovio ovim budalastim nadimkom.
Lili je duboko razmišljala. „A, šta ako malome blizancu Drugde daju ime, oh, pa na primer, Džonatan? A ovde, u našoj zajednici, drugi blizanac kojeg smo zadržali na Svečanosti Imenovanja dobije ime Džonatan, tako da onda imamo dvoje dece sa istim imenom, a istovetno i izgledaju, i onda jednog dana, možda kada budu Šestogodišnjaci, jedna grupa Šestogodišnjaka ode autobusom u posetu drugoj zajednici, a tamo, u toj drugoj zajednici, u onoj drugoj grupi Šestogodišnjaka, nalazi se Džonatan koji je potpuno isti kao i drugi Džonatan, i onda bi mogli da ih pomešaju i dovedu pogrešnog Džonatana kući, a to njegovi roditelji možda neće primetiti, i zatim...”
Zaustavila se da udahne.
„Lili”, rekla je majka, „imam sjajnu ideju. Možda će ti kada budeš postala Dvanaestogodišnjak dodeliti Zadatak Pripovedača! Mislim da nismo imali Pripovedača u zajednici već duže vreme. Da sam ja kojim slučajem član Odbora, zasigurno bih tebe odabrala za taj posao!”
Lili se nasmešila. „Imam ja još bolju ideju za novu priču”, izjavila je. „Šta ako smo, zapravo, svi mi nečiji blizanci a da to ne znamo, tako da se Drugde nalazi jedna druga Lili, i drugi Džonas, i drugi otac, i drugi Ašer, i drugi Nadređeni Starešina, i drugi...”
Otac je uzdahnuo. „Lili”, rekao je. „Vreme je za odlazak na spavanje.”
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:27 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879490_krasivye-fotki-1


18


„Davaoče”, upitao je Džonas narednog popodneva, „da li ikada razmišljate o razrešenju?”
„Da li misliš na moje lično razrešenje ili na razrešenje uopšteno gledano?”
„Pa, i jedno i drugo. Izvinjav... hoću da kažem da je trebalo da budem precizniji u izražavanju. Ali, ni sam ne znam na šta zapravo mislim.”
„Sedi. Nema razloga da ležiš dok razgovaramo.” Džonas, koji je ležao na krevetu kada mu je ovo pitanje palo na pamet, uspravio se i seo.
„Da, povremeno razmišljam o tome”, odgovorio je Davalac. „Razmišljam o sopstvenom razrešenju u onim trenucima kada me preplavi bol. Tada ponekad zaista poželim da mi dozvole da podnesem zahtev za razrešenje. Ali meni to nije dozvoljeno sve dok novi Čuvar ne bude obučen.”
„Ja”, rekao je Džonas potišteno. Nije se radovao završetku obuke, trenutku kada će postati novi Čuvar. Bilo mu je sasvim jasno da je to podrazumevalo izuzetno težak i usamljenički život, bez obzira na čast koju je nosio sa sobom.
„Ni ja ne mogu da podnesem zahtev za razrešenje”, istakao je Džonas. „To piše u mojim pravilima.”
Davalac se grubo nasmejao. „Znam. Uspostavili su ta pravila nakon neuspeha od pre deset godina.”
Džonas je do sada već toliko puta čuo za prethodni neuspeh. Međutim, i dalje nije znao šta se tačno dogodilo pre deset godina. „Davaoče”, rekao je, „ispričajte mi šta se dogodilo. Molim vas.”
Davalac je slegnuo ramenima. „Gledano spolja, stvar je vrlo jednostavna. Izabran je budući Čuvar, kao što si odabran i ti. Izbor je protekao veoma glatko. Održana je Svečanost, Izbor je napravljen. Ljudi su klicali, kao što su to činili i tebi. Novi Čuvar je bio zbunjen i pomalo uplašen, kao i ti.”
„Roditelji su mi rekli da je u pitanju bila osoba ženskog pola.” Davalac je klimnuo glavom.
Džonas je pomislio na svoju omiljenu pripadnicu ženskog pola, Fionu, i stresao se. Ne bi voleo da njegova nežna drugarica pati ovoliko koliko je trpeo on zbog procesa preuzimanja sećanja. „Kakva je ona bila?”, upitao je Davaoca.
Davalac se činio tužnim dok je razmišljao o tome. „Bila je neverovatna mlada žena. Veoma samosvesna i bezbrižna. Inteligentna, željna znanja.” Zavrteo je glavom i duboko uzdahnuo. „Znaš, Džonase, kada je došla k meni u ovu sobu, kada se predstavila pred početak obuke...”
Džonas ga je prekinuo pitanjem. „Možete li mi reći kako se zvala? Roditelji su mi rekli da se njeno ime ne srne više nikada izgovoriti unutar zajednice. Zar mi nećete vi reći?” Davalac je bolno oklevao, kao da bi i izgovaranje tog imena za njega predstavljalo pravo mučenje. „Njeno ime je bilo Rozmeri”, najzad je rekao Džonasu.
„Rozmeri. Dopada mi se to ime.”
Davalac je nastavio. „Kada je prvi put došla kod mene, sela je na istu onu stolicu na koju si seo i ti prvog dana. Bila je nestrpljiva, uzbuđena i pomalo uplašena. Razgovarali smo. Pokušao sam da joj objasnim šta je čeka najbolje što sam znao i umeo.”
„Kao što ste objasnili i meni.”
Davalac se žalosno nacerio. „Teško je objasniti.. Sve je ovo toliko različito od bilo čijeg iskustva. Ali pokušao sam, a ona me je pažljivo slušala. Sećam se da su joj oči bile veoma svetle i blistave.”
Iznenada je pridigao pogled. „Džonase, pružio sam ti sećanje za koje sam ti rekao da mi je najdraže. Još uvek posedujem tračak tog sećanja u sebi. Soba, porodica, deda i baba, sećaš se?”
Džonas je klimnuo glavom. Naravno da se sećao. „Da”, rekao je. „To sećanje je u sebi sadržalo jedan predivan osećaj. Vi ste mi rekli da je to ljubav.”
„Dakle, onda možeš da razumeš šta sam ja osećao prema Rozmeri”, objasnio je Davalac. „Voleo sam je.
„I prema tebi osećam isto”, dodao je.
„Šta joj se dogodilo?”, upitao je Džonas.
„Započeli smo obuku. Primala je sećanja veoma uspešno, kao i ti. Bila je tako ushićena, tako uzbuđena što iskušava nove stvari. Sećam se njenog smeha...”
Počeo je da zamuckuje, a potom je utihnuo.
„Šta se dogodilo?”, ponovo je upitao Džonas nakon kratke pauze. „Molim vas, recite mi.”
Davalac je sklopio oči. „Srce mi se slamalo, Džonase, pri samoj pomisli da joj nanosim bol. Ali to je bio moj posao. To je bilo ono što sam morao da radim, kao što to moram i sada, sa tobom.”
Prostorijom je zavladao muk. Džonas je čekao. Davalac je, najzad, nastavio.
„Pet nedelja. Toliko je trajalo. Preneo sam joj sećanja na sreću: vožnju na ringišpilu; mače sa kojim se igrala; izlet u prirodi. Ponekad bih odabrao da joj pružim sećanje za koje sam bio siguran da će je nasmejati. Zvuk njenog smeha u ovoj prostoriji, koja je oduvek bila tako tiha, za mene je bilo nešto najdragocenije.
„Ali, ona je bila slična tebi, Džonase. Želela je sve da iskusi. Znala je da je to njena dužnost. Zatražila je tada da joj pružim složenija i mučnija sećanja.”
Džonas je nakratko zadržao dah. „Niste joj valjda pružili sećanje na rat? Nakon samo pet nedelja obuke?”
Davalac je zavrteo glavom i uzdahnuo. „Ne. Nisam joj preneo ni sećanja na fizički bol. Ali pružio sam joj sećanja na usamljenost. Gubitak. Dao sam joj sećanje na dete oduzeto od roditelja. To je bilo prvo mučno sećanje. Izgledala je izgubljeno nakon što se prenos okončao.”
Džonas je progutao pljuvačku. Rozmeri i njen smeh su počeli da mu se čine stvarnim i zamislio ju je kako u neverici gleda sa kreveta.
Davalac je nastavio da priča. „Povukao sam se i pružio joj više sitnih radosti. Ali, sve se promenilo onog trenutka kada je iskusila sećanje na bol. Mogao sam to da vidim u njenim očima.”
„Zar nije bila dovoljno hrabra?”, upitao je Džonas.
Davalac nije odgovorio na to pitanje. „Insistirala je da nastavim, da je ne štedim. Govorila je da je to njena dužnost. A ja sam, naravno, znao da je bila u pravu.
„Nisam mogao sebe da nateram da joj prenesem osećanje fizičkog bola. Umesto toga, pružio sam joj raznolike druge jade. Siromaštvo, glad, patnju.
„Morao sam, Džonase. To je moj posao, a ona je bila odabrana.” Davalac ga je pogledao molećivo. Džonas je pomilovao njegovu ruku.
„Dogodilo se to jednog popodneva kada smo završili sa obukom predviđenom za taj dan. Bila je to naporna seansa. Pokušao sam da okončam obuku - kao što to i sa tobom činim - prenosom sećanja na nešto srećno i radosno. Ali, već tada su časovi smeha bili okončani. Ustala je natmurena i veoma tiha, kao da je u sebi donosila neku vrstu odluke. Tada mi je prišla i zagrlila me. Poljubila me je u obraz.” Dok je Džonas posmatrao, Davalac je samog sebe pomilovao po obrazu, vraćajući u sećanje dodir Rozmerinih usana od pre deset godina.
„Tog dana je otišla, napustila je ovu prostoriju, ne vrativši se kući. Razglasom su me obavestili da je otišla direktno kod Nadređenog Starešine i zatražila da je razreše.”
„Ali, to je protivno pravilima! Čuvar-na-obuci ne može da zatraži razre...”
„To uputstvo se nalazi u tvojim pravilima, Džonase. Nije se nalazilo u njenim. Zatražila je razrešenje, a oni su morali da joj izađu u susret. Nikada je više nisam video.”
Dakle u tome se sastojao neuspeh, pomislio je Džonas. Bilo je očigledno da je sve to veoma rastuživalo Davaoca. Ali, to nije bilo tako strašno kao što je mislio. On, Džonas, nikada tako nešto ne bi uradio - nikada ne bi zatražio razrešenje, bez obzira na to koliko teška i mučna bila obuka. Čuvaru je trebao naslednik, a on je bio odabran.
Džonasu je nešto palo na pamet. Rozmeri je bila razrešena gotovo na samom početku svoje obuke. Šta će se dogoditi ako se njemu, Džonasu, nešto dogodi? Sada je posedovao već veoma mnogo vrednih sećanja.
„Davaoče”, upitao je, „ne mogu da zahtevam razrešenje, to znam. Ali, šta bi se dogodilo da mi se nešto desi, neka nesreća? Šta ako padnem u reku kao mali Četvorogodišnjak Kejleb? Pa, to baš i nije dobar primer u mom slučaju, jer sam dobar plivač. Ali, šta bi se dogodilo da kojim slučajem ne znam da plivam, i padnem u reku i nestanem? Kako više ne bi bilo novog Čuvara, a vi ste od sebe već oduzeli i na njega preneli mnoštvo važnih sećanja, čak i kada bi odabrali novog Čuvara, ta sećanja bi bila nepovratno izgubljena, sem ono malo nejasnih slika koje su vam o njima preostale? A, onda, šta ako...”
Džonas je iznenada počeo da se smeje. „Sada zvučim kao moja sestra Lili”, rekao je smejući se na svoj račun.
Davalac mu je uputio ozbiljan pogled. „Drži se podalje od reke, prijatelju moj”, odgovorio je. „Zajednica je izgubila Rozmeri nakon pet nedelja obuke i to je za njih predstavljalo propast. Ne znam šta bi zajednica radila da izgubi tebe.”
„Zašto je to bila propast?”
„Mislim da sam ti jednom spomenuo”, podsetio ga je Davalac, „da su se sećanja povratila ljudima kada je ona nestala. Kada bi ti nestao u reci, Džonase, tvoja sećanja, isto tako, ne bi bila izgubljena s tobom. Sećanja su večna.
„Rozmeri je posedovala samo sećanja koja je primila u periodu od pet nedelja, a većina njih je bila lepa. Međutim, bilo je i nekoliko strašnih sećanja, onih koja su je savladala. Za kratko vreme savladala su i zajednicu. Sva ta osećanjal Oni to nikada ranije nisu iskusili.
„Bio sam tako očajan i žalostan što sam je izgubio, kao i zbog sopstvenog neuspeha, te nisam ni pokušao da im pomognem da što bezbednije i bezbolnije prođu kroz to iskustvo. I ja sam bio očajan i besan.”
Davalac je na trenutak ućutao, očigledno razmišljajući. „Znaš”, najzad je progovorio, „kada bi tebe izgubili, nakon sve obuke koju si dosad prošao, sva ta sećanja bi ponovo bila njihova.”
Džonas je iskrivio lice u grimasu. „Za njih bi to bilo užasno.”
„Podrazumeva se da bi. Uopšte ne bi znali kako da se izbore sa svim tim.”
„Ja izlazim sa svim tim na kraj samo zato što ste tu vi da mi pomognete”, istakao je Džonas uzdišući.
Davalac je klimnuo glavom. „Pretpostavljam”, rekao je usporeno, „da bih mogao...”
„Da biste mogli šta?”
Davalac je još uvek duboko razmišljao. Nakon kratke stanke je rekao: „Kada bi te odnela reka, pretpostavljam da bih mogao da pomognem čitavoj zajednici na isti način na koji pomažem tebi. To je zanimljiva ideja. Pozabaviću se njome. Možda ćemo nekada ponovo razgovarati o tome. Ali ne sada.
„Drago mi je što si dobar plivač, Džonase. Ipak, drži se podalje od reke.” Blago se nasmejao, ali ne od srca. Činilo se da su njegove misli odlutale nekuda, a njegov pogled iznenada je prekrila koprena zebnje.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:27 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879487_krasivye-fotki-3


19


Džonas je pogledao na sat. Toliko toga je trebalo uraditi, te su on i Davalac retko kada imali vremena da samo sede i razgovaraju, kao što su to malopre učinili.
„Izvinjavam se što sam nam oduzeo toliko vremena svojim pitanjima”, rekao je Džonas. „Raspitivao sam se za razrešenje zato što moj otac danas razrešava jednog novorođenog. Blizanca. Mora da odabere jednog, a razreši drugog. Oni to odlučuju utvrđivanjem težine.” Džonas je ponovo bacio pogled na sat. „Zapravo, mislim da je to sada završeno. Mislim da se to dogodilo jutros.”
Davaočevo lice je poprimilo tužan izraz. „Voleo bih da to ne rade”, tiho je izgovorio, skoro sebi u bradu.
„Pa, ne mogu da imaju dvoje istovetnih ljudi! Pomislite samo kako bi to na druge zbunjujuće delovalo!”, zakikotao se Džonas.
„Voleo bih da sam to mogao da vidim”, dodao je naknadno. Dopadala mu se pomisao da može da gleda oca kako obavlja tu Svečanost, kako kupa i uvija malog blizanca. Njegov otac je bio jedan jako nežan čovek.
„Možeš to da vidiš”, rekao je Davalac.
„Ne, ne mogu”, odgovorio mu je Džonas. „Deci nikada ne dozvoljavaju da gledaju. To je jedna veoma intimna Svečanost.”
„Džonase”, rekao mu je Davalac, „poznato mi je da obično veoma pažljivo čitaš uputstva obuke. Zar se ne sećaš da je tebi dozvoljeno da od bilo koga tražiš bilo šta?”
Džonas je klimnuo glavom. „Da, ali...”
„Džonase, kada ti i ja budemo završili ovaj zajednički posao, ti ćeš postati novi Čuvar. Moći ćeš da čitaš knjige; posedovaćeš sva sećanja. Imaćeš pristup svemu. To je deo tvoje obuke. Ukoliko želiš da gledaš razrešenje, jednostavno treba da zatražiš.”
Džonas je slegnuo ramenima. „Pa, možda i hoću. Ali suviše je kasno za ovo razrešenje o kojem sam pričao. Siguran sam da je ono bilo održano jutros.”
Tada mu je Davalac rekao nešto što nije znao. „Sve privatne ceremonije se beleže. Nalaze se u Dvorani zatvorenih zabeležaka. Da li želiš da vidiš jutrošnje razrešenje?"
Džonas je oklevao. Bojao se da se njegovom ocu ne bi svidelo kada bi on, Džonas, gledao nešto tako intimno kao što je Svečanost Razrešenja.
„Mislim da bi trebalo”, rekao mu je oštro Davalac.
„Dobro onda”, rekao je Džonas. „Recite mi kako.” Davalac je ustao sa stolice, otišao do interfona na zidu i uključio ga.
Glas se odmah odazvao. „Da, Čuvaru. Kako mogu da vam pomognem?”
„Želeo bih da vidim jutrošnje razrešenje blizanca.”
„Trenutak, Čuvaru. Hvala vam na uputstvima.” Džonas je posmatrao monitor iznad niza prekidača. Na njegovoj jednoličnoj površini zaiskrila je cikcak linija; zatim su se pojavili neki brojevi, a nakon njih datum i vreme. Bio je zapanjen i oduševljen što mu je ovo bilo dostupno, ali i iznenađen jer za to još nije znao.
Odjednom je ugledao malu sobu bez prozora, gotovo praznu. U njoj su se nalazili krevet, orman i sto sa nekom opremom - Džonas je prepoznao vagu; viđao ih je i ranije, kada je provodio časove dobrovoljnog rada u Centru za negu dece. Zapazio je na podu tepih svetle boje.
„Ovo je jedna obična soba", prokomentarisao je. „Pomislio sam da će se Svečanost možda održati u Sali, da bi svi mogli da prisustvuju. Svi Stari prisustvuju Svečanosti Razrešenja. Pretpostavljam da u slučaju novorođenih ne...”
„Ššš”, ućutkivao ga je Davalac, očiju uprtih u monitor.
U sobu je ušao Džonasov otac, obučen u uniformu negovatelja, a u naručju je nosio majušnog novorođenog uvijenog u mekano ćebe. Uniformisana žena je ušla za njim, noseći u naručju drugog novorođenog uvijenog u slično ćebe.
„To je moj otac.” Džonas je uočio da šapuće, kao da je nekim slučajem mogao da probudi malene ako bi povisio glas. „Onaj drugi Negovatelj je njegov pomoćnik. Još uvek je na obuci, ali uskoro će je završiti.”
Dvoje Negovatelja je odvilo ćebad i spustilo istovetne novorođene na krevet. Bili su goli. Džonas je video da su oba blizanca muškog pola.
Posmatrao je, fasciniran, dok je njegov otac nežno podigao jednog, a zatim i drugog, spustio ih na vagu i premerio.
Začuo je oca kako se smeje. „Dobro”, rekao je Džonasov otac svom pomoćniku ženskog pola. „U trenutku mi je palo na pamet da bi ovo dvoje moglo da bude po svemu identično. Tada bismo imali problem. Ali, ovaj je...” - predao je jednog blizanca, nakon ponovnog uvijanja u ćebe, svom pomoćniku - „težak ravno dva kilograma i osam stotina grama. Očisti ga, previj i odnesi u Centar.”
Žena je uzela novorođenog i zajedno sa njim izašla kroz vrata na koja je prethodno ušla.
Džonas je posmatrao kako se njegov otac naginje nad novorođenim koji se vrpoljio na krevetu. „A ti, mali čoveče, imaš samo dva kilograma i tri stotine grama. Švrćo!“
„To je onaj poseban jiačin govora koji koristi i sa Gabrijelom”, zapazio je Džonas smešeći se.
„Gledaj", rekao je Davalac.
„Sada će ga očistiti i udobno smestiti”, rekao je Džonas. „To mi je sam rekao.”
„Ćuti, Džonase”, naredio je Davalac čudnim glasom. „Gledaj”
Džonas se poslušno zagledao u monitor, iščekujući ono što će uslediti. Naročito ga je interesovao deo koji se ticao same Ceremonije razrešenja.
Njegov otac se okrenuo i otvorio orman. Uzeo je špric i neku bočicu. Veoma pažljivo je ubo iglu u bočicu i počeo da puni špric providnom tečnošću.
Džonas je saosećajno uzdrhtao. Zaboravio je da novorođeni dobijaju vakcine. On je mrzeo vakcine iako je znao da su neophodne.
Grdno se iznenadio kada je video da otac, zatim, veoma pažljivo ubada iglu u vrh čela novorođenog, baš na mesto gde je pulsirala njegova krhka koža. Novorođeni se trzao i slabašno ječao.
„Zašto on...”
„Sšš”, rekao je oštro Davalac.
Njegov otac je govorio, a Džonas je shvatio da dobija odgovor na pitanje koje je upravo pokušao da postavi. Još uvek onim istim glast m, njegov otac je pričao: „Znam, znam. To boli, maleni. Ali moram da te ubodem u venu, a vene na tvojim rukama su i previše malecne.”
Pritisnuo je špric veoma polako, ubrizgavajući tečnost u venu na detetovoj glavi sve dok ga nije ispraznio.
„Gotovo. I nije bilo tako strašno, zar ne?”, čuo se veseli glas Džonasovog oca. Okrenuo se u stranu i bacio špric u kantu za otpatke.
Sada će ga obući i smestiti, rekao je Džonas samom sebi, svestan činjenice da Davalac nije želeo da razgovara tokom trajanja ove male ceremonije.
Novorođeni, koji više nije plakao, sada je trzao ruke i noge. Onda je sasvim omlitaveo. Glava mu je pala na stranu, a oči su mu bile na pola koplja. Najednom se potpuno umirio.
Potresen na neki čudan način, Džonas je prepoznao te pokrete, položaj i izraz lica. Bili su mu poznati. Video ih je negde i ranije. Ali nije mogao da se priseti gde.
Džonas je zurio u monitor, iščekujući da se nešto desi. Međutim, nije se dogodilo ništa. Majušni blizanac je ležao nepokretan. Otac je pospremao stvari. Slagao je ćebe. Zatvarao orman.
Džonasa je iznova obuzeo osećaj gušenja, kao nedavno na igralištu. Pred očima mu se pojavio lik plavokosog, krvavog vojnika u trenutku kada je život klizio iz njegovih očiju. To sećanje se povratilo.
On ga je ubio! Moj otac ga je ubio! Džonas je govorio sam sebi, zatečen onim što je spoznavao. I dalje je obamrlo zurio u monitor.
Otac je pospremio sobu. Tada je podigao malu kartonsku kutiju koja je stajala na podu, spustio je na krevet i stavio opušteno majušno telo u nju. Čvrsto je zatvorio poklopac.
Podigao je kartonsku kutiju i odneo je u drugi deo sobe. Otvorio je malena vrata u zidu; Džonas je video mrak iza tih vrata. Taj otvor je ličio na rupu u koju su bacali otpatke u školi.
Otac je stavio kartonsku kutiju sa telom na ivicu otvora, a onda je gurnuo.
„Doviđenca, maleni”, čuo je Džonas svog oca koji je napuštao sobu. Zatim se monitor zacrnio.
Davalac se okrenuo ka njemu. Prilično mirno mu se obratio: „Kada me je Govornik obavestio da je Rozmeri podnela zahtev za razrešenje, pustili su mi kasetu da vidim taj proces. Video sam je - to je bio moj poslednji pogled na to divno dete - kako čeka. Doneli su špric i rekli joj da povuče rukav.
„Mislim da si jednom rekao, Džonase, da možda nije bila dovoljno hrabra? Ne znam mnogo o hrabrosti; šta je i šta predstavlja. Samo znam da sam sedeo ovde potpuno utrnuo od užasa. Očajan od bespomoćnosti. Čuo sam kada im je Rozmeri rekla da bi radije sama sebi dala injekciju.
„To je i učinila. Nisam gledao. Skrenuo sam pogled u stranu.”
Davalac se okrenuo ka njemu. „Pa, eto ti, Džonase. Pitao si se kako izgleda razrešenje”, rekao je ogorčenim glasom.
Džonas se osećao kao da ga nešto u utrobi razdire, užasan bol koji grebe sve jače sa željom da se izrodi u vrisak.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:27 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879475_krasivye-fotki-9


20


„Neću! Neću da idem kući! Ne možete me naterati!”, ridao je Džonas, urlao i udarao pesnicama o krevet.
„Ustani, Džonase”, rekao mu je oštro Davalac.
Džonas ga je poslušao. Plačući i drhteći, seo je na ivicu kreveta. Nije želeo da pogleda Davaoca u oči.
„Noćas možeš da ostaneš ovde. Želim da razgovaram sa tobom. Ali, sada moraš da se smiriš, a ja ću obavestiti tvoju porodičnu zajednicu o tvom ostanku. Niko ne srne da te čuje kako plačeš.”
Džonasov pogled je sevnuo. „Niko nije čuo ni onog malenog blizanca kako plače! Niko, sem mog oca!” Ponovo je nezaustavljivo počeo da rida.
Davalac je ćutke čekao. Džonas je nakon nekog vremena smogao snage da se umiri. Sedeo je skvrčen dok su mu se ramena tresla.
Davalac je otišao do interfona na zidu i pritisnuo prekidač na UKLJUČENO.
„Da, Čuvaru. Kako mogu da vam pomognem?”
„Obavestite porodičnu zajednicu novog Čuvara da će večeras ostati ovde sa mnom zbog dodatne obuke.”
„Pobrinuću se za to, gospodine. Hvala vam na uputstvima”, odgovorio je glas.
„Pobrinuću se za to, gospodine. Pobrinuću se za to, gospodine”, oponašao je Džonas Govornika okrutnim, zajedljivim glasom. „Uradiću sve što želite, gospodine.
Ubijaću ljude, gospodine. Stare ljude? Malenu novorođenčad? Biće mi zadovoljstvo da ih ubijem, gospodine. Hvala na uputstvima, gospodine. Kako mogu da vam pomogn...” Činilo se da nije sposoban da se zaustavi.
Davalac ga je snažno prodrmao za ramena. Džonas je zaćutao i nemo zurio u njega.
„Slušaj me, Džonase. Oni tu ne mogu ništa da učine. Oni ništa ne znaju.”
„Već ste mi to jednom rekli.”
„Rekao sam ti zato što je to istina. To je način na koji oni žive. To je život koji su drugi stvorili za njih. To je isti onaj život kojim bi i ti živeo da nisi izabran za mog naslednika.”
„Ali, on me je slagao!”, ridao je Džonas.
„To je ono što mu je rečeno da uradi, on ni za šta drugo ne zna.”
„A, šta je sa vama? Da li me i vi lažete?” Džonas je skoro ispljunuo ovo pitanje Davaocu u lice.
„Meni je odobreno da lažem, ali ja tebe nikada nisam slagao.”
Džonas je zurio u njega. „Razrešenje uvek tako izgleda? Za ljude koji tri puta prekrše pravilo? Za Stare? Da li i Stare, takođe, ubijaju?”
„Da, to je uvek isto.”
„A, šta je sa Fionom? Ona obožava Stare! Ona se obučava da brine o njima. Da li ona to već zna? Šta će uraditi kada sazna? Kako će se osećati?” Džonas je rukavom brisao znoj sa lica.
„Fionu već sada obučavaju umetnosti razrešenja”, rekao mu je Davalac. „Ona je veoma umešna u svom poslu, ta tvoja crvenokosa drugarica. Osećanja nisu deo života za koji ona zna.”
Džonas je obgrlio sebe rukama i počeo da se klati napred-nazad. „Šta da radim? Ne mogu da se vratim! Ne mogu!”
Davalac je ustao. „Kao prvo, naručiću naš večerašnji obrok. A onda ćemo jesti.”
Džonas je uvideo da ponovo govori onim odvratnim i zajedljivim glasom. „A onda ćemo međusobno da podelimo osećanja?”
Davalac se nasmejao, snuždeno, mučno, prazno. „Džonase, ti i ja smo jedini koji poseduju osećanja. Već ih skoro godinu dana delimo jedan s drugim.”
„Oprostite mi, Davaoče”, izgovorio je očajno Džonas. „Ne želim da budem pun mržnje. Barem ne prema vama.”
Davalac je protrljao Džonasova pognuta ramena. „Nakon što budemo jeli”, nastavio je, „napravićemo plan.”;
Džonas je zbunjeno pridigao pogled. „Plan čega? Ne možemo ništa. Ne možemo ništa da učinimo. Oduvek je bilo ovako. Pre mene, pre vas, pre svih onih koji su postojali u dalekoj, daljoj i najdaljoj prošlosti.”, izgovorio je ustaljenu frazu.
„Džonase”, rekao je Davalac nakon kratke stanke, „tačno je da se čini da je oduvek ovako. Ali sećanja nam kazuju da to, ipak, nije tačno. Ljudi su nekada osećali. Ti i ja smo, na neki način, deo prošlosti, te nam je sve to poznato. Znamo da su ljudi nekada osećali ponos, i žalost, i...”
„I ljubav”, dodao je Džonas, prisećajući se porodične scene koja je na njega ostavila snažan utisak. „I bol.” Ponovo je pomislio na vojnika.
„Najteža stvar za Čuvara sećanja nije bol, već samoća, izolacija. Sećanja postoje da bi se delila sa nekim.”
„Ja sam počeo da ih delim sa vama”, rekao je Džonas, pokušavajući da ga oraspoloži.
„To je tačno. To što si tu sa mnom u proteklih godinu dana nagnalo me je da shvatim da se stvari moraju promeniti. Godinama sam već svestan toga, ali se sve dosad to činilo beznadežnim.
„A sada, prvi put, mislim da postoji način da se to učini”, rekao je usporeno Davalac. „Ti si mi na to ukazao pre jedva” - pogledao je na sat - „dva sata.”
Džonas ga je posmatrao, i slušao.


Već je bila kasna noć. Neprestano su razgovarali. Džonas je sedeo uvijen u odoru koja je pripadala Davaocu, onu dugačku halju koju su samo Stariji nosili.
Ono što su isplanirali je zaista bilo moguće. Ali teško ostvarivo. Ukoliko njihov plan propadne, verovatno će biti ubijen.
Ali, od kakvog je značaja to bilo? Ako ostane, njegov život više neće biti vredan življenja.
„Da”, odgovorio je Davaocu. „Uradiću to. Mislim da mogu. Svakako ću pokušati. Ali, želim da i vi pođete sa mnom.”
Davalac je odmahnuo glavom. „Džonase”, rekao je, „zajednica se tokom svih svojih pokoljenja - i pre našeg, i pre onog pre našeg, i još dalje - oslanjala na postojećeg Čuvara, koji je umesto njih čuvao sva njihova sećanja. Mnoga od tih sećanja sam ti tokom protekle godine podario, tako da ih ne mogu povratiti. Ne postoji način da ih povratim čim ih predam drugome.
„Dakle, ukoliko pobegneš, kada jednom odeš... Džonase, dobro znaš da ti u tom slučaju povratka nema...”
Džonas je klimnuo glavom, veoma ozbiljan. Ovo je bio užasavajući deo. „Da”, rekao je, „znam. Ali, ako vi pođete sa mnom...”
Davalac je zavrteo glavom i rukom mu pokazao da ćuti. Nastavio je. „Ako pobegneš, ako se domogneš daljine, dospeš u Drugde, to znači da će zajednica sama morati da ponese teret onih sećanja koje si ti za njih čuvao.
„Mislim da će oni biti sposobni da to urade i da će time steći delić mudrosti. Ipak, to će za njih biti pretežak zadatak. Kada smo pre deset godina izgubili Rozmeri, i kada su se njena sećanja vratila ljudima, bili su uspaničeni. A tih sećanja je bilo tako malo u poređenju sa onima koje ti poseduješ. Kada budu primili tvoja sećanja, biće im potrebna pomoć. Sećaš li se kako sam tebi pomagao u početku, kada ti je proces prenosa sećanja bio nešto sasvim novo?”
Džonas je klimnuo glavom. „U početku je bilo zastrašujuće. I, mnogo je bolelo.”
„Tada sam ti bio potreban. A sada ću biti neophodan njima.”
„Nebitno. Pronaći će nekog da me zameni. Izabraće novog Čuvara.”
„Niko nije spreman za obuku, barem ne u ovom trenutku. Naravno da će ubrzati izbor, ali meni ne pada na pamet nijedno dete koje ima tražene kvalitete...”
„Postoji jedna devojčica sa svetlim očima. Ali, ona je tek Šestogodišnjak.”
„U pravu si. Znam na koju misliš. Zove se Katarina. Ali ona je i suviše mala, tako da će biti primorani da sami nose breme svih tih sećanja previše dugo.”
„Želim da pođete sa mnom, Davaoče”, preklinjao ga je Džonas.
„Ne. Moram da ostanem ovde”, rekao je oštro Davalac. „Ja želim da ostanem, Džonase. Ako krenem s tobom, oduzećemo im svu zaštitu od sećanja, Džonase, tako da će zajednica ostati bez ikoga ko joj može pomoći. Biće prepušteni opštem haosu. Sami će sebe uništiti. Ja ne mogu da idem.”
„Davaoče”, predložio je Džonas, „vi i ja ne treba da se brinemo za sve njih.”
Davalac ga je pogledao sa upitnim osmehom na licu. Džonas je sagnuo glavu. Naravno da treba da brinu o njima. To je bila suština svega.
„U svakom slučaju, Džonase”, uzdahnuo je Davalac, „ja to ne bih preživeo. Već sam previše slab. Da li znaš da ja više nisam sposoban da vidim boje?”
Džonasu se srce slamalo. Posegnuo je za Davaočevom rukom.
„Ti sada imaš sve sećanje na boje”, rekao mu je Davalac. „Poseduješ i hrabrost, a pomoći ću ti da stekneš i snagu.”
„Pre godinu dana”, podsetio ga je Džonas, „kada sam tek postao Dvanaestogodišnjak, kada sam počinjao da vidim prvu boju, rekli ste mi da su se vaši počeci razlikovali od mojih. Tada ste izjavili da ne bih razumeo na šta mislite kada biste mi ukazali na razliku.”
Davalac se oraspoložio. „To je tačno. Da li znaš, Džonase, da i pored sveg svog sadašnjeg znanja, svih sećanja, svega onoga što si naučio - i dolje ne bi razumeo? A to je stoga što sam bio pomalo sebičan. Nisam na tebe preneo ništa od toga. Želeo sam da to zadržim za sebe sve do poslednjeg trenutka.”
„A, šta je to?"
„Kada sam bio dečak, nešto mlađi od tebe, to je počelo da mi se dešava. Ali, u mom slučaju to nije bilo spoznavanje nepoznatog putem čula vida. Kod mene je to bilo drugačije. Ja sam počeo spoznavati nepoznato preko čula sluha”
Džonas se namrštio, pokušavajući da shvati. „Šta ste čuli?”, upitao je.
„Muziku”, rekao je Davalac smešeći se. “Počeo sam da osluškujem nešto istinski izvanredno, a to nešto se naziva muzika. Preneću ti nešto od toga pre nego što odem.”
Džonas je snažno zavrteo glavom. „Ne, Davaoče”, rekao je. „Želim da je zadržite za sebe, da je imate kada ja budem otišao.”


Sledećeg jutra, Džonas se vratio kući. Veselo je pozdravio svoje roditelje i slagao ih kako je proveo prijatnu, radnu noć.
Njegov otac se nasmešio i takođe, s lakoćom, slagao kako je prethodni dan na poslu proveo radno i prijatno.
Tokom sati provedenih u školi, na časovima kojima je prisustvovao, Džonas je u mislima razrađivao plan. Činio se neverovatno jednostavan. Džonas i Davalac su ga zajedno razrađivali do kasno u noć.
Tokom sledeće dve nedelje, pošto se trenutak decembarske Svečanosti bližio, Davalac će Džonasu preneti svako svoje sećanje na hrabrost i snagu. Ova dva svojstva će mu svakako biti od velike pomoći u pronalaženju Drugde, za koje su oboje bili sigurni da postoji. Znali su da mu predstoji jedno veoma teško putovanje.
Plan je bio da usred noći pred samu Svečanost Džonas tajno napusti dom. Ovo je, verovatno, bio najopasniji deo plana jer se njime kršilo osnovno pravilo po kome nijedan građanin, osim u slučaju službene dužnosti, ne srne napuštati dom noću.
„Krenuću u ponoć”, rekao je Džonas. „Skupljači hrane će završiti sa skupljanjem ostataka večere, a Služba za održavanje puteva ne kreće na dužnost tako rano. Dakle, neće biti nikoga da me vidi, sem ukoliko neko ne izađe iz kuće po službenoj dužnosti.”
„Ne znam šta bi trebalo da radiš ako te neko vidi, Džonase”, rekao je Davalac. „Ja, naravno, posedujem sećanja na raznolika bekstva. Sećanja na ljude koji su bežali od užasavajućih stvari i okolnosti. Ali, svaki slučaj je sam po sebi jedinstven. Nemam sećanja na neki sličan ovom, tvom.”
„Biću oprezan”, rekao je Džonas. „Niko me neće videti.”
„Kao Čuvara-na-obuci, drugi te već veoma poštuju, te mislim da te neće mnogo ispitivati i ukoliko te vide.”
„Jednostavno, reći ću da obavljam važan zadatak za Čuvara. Reći ću da ste vi krivi za to što sam van doma nakon propisanih sati”, zadirkivao ga je Džonas.
Obojica su se nasmejala, mada pomalo napeto. Ali Džonas je bio siguran da će moći neopaženo da se iskrade iz kuće, i to sa rezervnom odećom. Biciklom će se nečujno odvesti do rečne obale, gde će ostaviti bicikl, kao i rezervnu odeću.
Onda će pešice krenuti kroz mrak, opet nečujno, prema Aneksu.
„Nema noćnog pomoćnika”, objasnio mu je Davalac. „Vrata ću ostaviti otvorena, a ti treba samo da se ušunjaš u prostoriju. Ja ću te čekati.”
Kada se budu probudili, njegovi roditelji će videti da ga nema. Pronaći će tada na Džonasovom krevetu veselu poruku u kojoj ih obaveštava da je rano izjutra otišao da se provoza pored reke i da će se vratiti do Svečanosti.
Roditelji će biti ljuti, ali ne i uplašeni. Misliće da je bezobziran i razmišljaće o tome na koji način da ga kasnije izgrde.
Čekaće ga, sve bešnji i bešnji; najzad će morati da krenu na Svečanost, bez njega, vodeći sa sobom samo Lili.
„Međutim, nikome ništa neće spominjati”, rekao je Džonas sasvim siguran u ono što je govorio. „Neće drugima govoriti o mom bezobrazluku jer bi time direktno sebe omalovažili kao uspešne roditelje. Takođe, svi će do te mere biti usredsređeni na Svečanost da verovatno neće ni primetiti da nisam prisutan. Sada kada sam Dvanaestogodišnjak, i to na obuci, nisam obavezan da sedim zajedno sa svojom starosnom grupom. Tako će Ašer misliti da sam sa roditeljima, ili sa vama...”
„A tvoji roditelji će pretpostaviti da si sa Ašerom, ili sa mnom...”
Džonas je slegnuo ramenima. „Svima njima će biti potrebno vreme da shvate da uopšte nisam tamo.”
„Do tada ćemo ti i ja biti daleko.”
Rano izjutra, Davalac će od Govornika naručiti vozilo i vozača. On je često odlazio u posetu drugim zajednicama, sastajući se sa Starijima; njegova odgovornost se ticala svih okolnih područja, tako da ovo putovanje neće izgledati nimalo neobično niti sumnjivo.
Davalac obično nije prisustvovao decembarskoj Svečanosti. Prošle godine joj je prisustvovao zbog Džonasovog izbora, u kojem je i sam učestvovao. Međutim, on je živeo prilično izdvojen od života koji je vodila zajednica. Niko neće komentarisati njegovo odsustvo niti će se osvrnuti na činjenicu da je odabrao baš ovaj dan da otputuje.
Kada vozač i vozilo budu pristigli, Davalac će poslati vozača da obavi neki kratkotrajan zadatak. Tokom njegovog odsustva, Davalac će pomoći Džonasu da se sakrije u gepek. Kod sebe će imati zamotuljak sa hranom koju će sačuvati od svojih obroka tokom naredne dve nedelje.
Svečanost će započeti uz prisustvo čitave zajednice, a do tada će Džonas i Davalac već krenuti na put.
Džonasov nestanak će biti očigledan do podneva, i biće uzrok sveopštoj pometnji. Svečanost neće biti prekinuta - tako nešto bilo bi nečuveno. Ipak, poslaće tragače za njim.
Do trenutka kada njegov bicikl i odeća budu otkriveni na obali reke, Džonas će već biti na putu ka Drugde, a Davalac na putu nazad.
Davalac će po povratku videti da se zajednica nalazi u stanju smetenosti i panike. Suočeni sa situacijom koju nikada do tada nisu iskusili, bez sećanja iz kojih bi mogli da izvuku utehu ili mudrost, neće znati kako da se postave u svemu tome, pa će potražiti njegov savet.
Otići će u Salu, gde će ljudi i dalje biti na okupu. Popeće se na podijum i naložiće im da ga saslušaju.
Zvanično će proglasiti da je Džonas nestao u reci, a zatim će započeti sa Svečanošću Gubitka.
„Džonas, Džonas”, govoriće glasno, kao što su nekada izgovarali i Kejlebovo ime. Davalac će predvoditi izgovaranje ove mantre. Zajedno će poraditi na tome da Džonasovo prisustvo u njihovim životima iščezne dok budu sve tiše i tiše, jednoglasno izgovarali njegovo ime, sve dok ne bude nestao iz njih, sve dok se ne pretvori u slabi žamor, da bi do kraja tog dugačkog dana potpuno nestao, zauvek, da više nikada ne bude spomenut.
Sva njihova pažnja će se potom usmeriti na savladavanje sećanja koja su ih preplavila. Davalac će im u tome pomoći.


„Da, jasno mi je da ćete im biti potrebni”, rekao je Džonas na kraju dugog razgovora i planiranja. „Ali i meni ćete biti potrebni. Molim vas, pođite sa mnom.” Znao je odgovor čak i dok je izgovarao svoju poslednju molbu.
„Moj posao će se okončati”, odgovorio je Davalac ljubazno, „kada budem pomogao zajednici da se promeni i ozdravi.
„Zahvalan sam ti, Džonase, jer bez tebe nikada ne bih pronašao način da unesem promene. Ali, tvoj zadatak je da pobegneš. A moja je dužnost da ostanem.”
„Ali, zar vi ne želite da budete sa mnom, Davaoče?”, upitao je tužno Džonas.
Davalac ga je zagrlio. „Volim te, Džonase”, rekao je. „Ali ja moram na jedno drugo nresto. Kada se moj posao ovde okonča, želim da se sjedinim sa svojom kćerkom.”
Džonas je natmureno zurio u pod. Sada je pridigao pogled, zatečen. „Nisam znao da imate kćerku, Davaoče! Rekli ste mi da ste imali bračnog druga. Ali ništa nisam znao o vašoj kćerki.”
Davalac se nasmešio i klimnuo glavom. Prvi put tokom svih ovih dugih meseci koje su proveli zajedno, Džonas ga je video istinski srećnog.
„Njeno ime je bilo Rozmeri”, rekao je Davalac.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:28 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879468_krasivye-fotki-8




21


Uspeće. Učiniću sve da uspe, ponavljao je Džonas sebi čitavog dana.
Ali, te večeri sve se promenilo. Sve je palo u vodu - svi oni detalji koje su tako podrobno osmislili.


Džonas je bio primoran da pobegne iste noći. Napustio je kuću nedugo nakon što je pao mrak, kada se zajednica povukla u svoje domove. Bilo je veoma rizično jer su pripadnici pojedinih službi i dalje poslovali naokolo, ali on se nečujno iskrao, hodajući kroz tamu, prolazeći pokraj zamračenih kuća i praznog Gradskog trga, ka reci. Iza Trga je mogao da vidi Dom za stara lica i Aneks, kako se ističu naspram noćnog neba. Ali nije zastajao. Nije bilo vremena. Svaki minut bio je dragocen, morao je što brže da se udalji od zajednice.
Sada je već bio na mostu, presamićen preko bicikla čije je pedale okretao kao lud. Mogao je da vidi mračnu vodu koja je strujala pod njim.
Začudo, nije osećao nikakav strah niti kajanje što napušta zajednicu. Ali osećao je duboku tugu što je ostavio svog najbližeg prijatelja. Znao je da u svom begu ne srne da se oglasi; ali svim srcem i umom ga je prizivao, u nadi da će Davalac svojom sposobnošću da čuje nepoznato osetiti kako se oprašta od njega.
Neočekivani razvoj događaja se odigrao n vreme večernjeg obroka. Članovi porodične zajednice su skupa obedovali, kao i uvek: Lili je brbljala, majka i otac su izgovarali svoje uobičajene primedbe (i laži, znao je Džonas) u vezi s tim danom. Gabrijel se u blizini veselo igrao na podu, gugučući na svom dečjem jeziku. Povremeno bi oduševljeno pogledao Džonasa, očigledno presrećan što je ponovo bio sa njima nakon neočekivane noći koju je proveo van kuće.
Otac je bacio pogled na dete. „Veseli se, mali čoveče”, rekao je. „Ovo je tvoje poslednje veče u našoj kući.”
„Kako to misliš?”, upitao ga je Džonas.
Otac je uzdahnuo od razočaranja. „Pa, video si da nije bio ovde kada si se jutros vratio kući jer smo ga odveli da prespava u Centru za negu dece. S obzirom na to da si bio odsutan, pomislili smo da je prilika da pokušamo da stvari postavimo u normalu. Spavao je tako mirno.”
„Zar nije sve prošlo kako treba?”, upitala je majka saosećajno.
Otac se snuždeno nasmejao. „Pogrešno bi bilo reći da nije prošlo kako treba. To što se dogodilo se graniči sa katastrofom. Očigledno je plakao čitave noći. Noćna smena nije mogla da izađe na kraj sa njim. Bili su sasvim iznureni kada sam jutros stigao na posao.”
„Gabi, ti nevaljali stvore”, rekla je Lili, grdeći coktanjem malo dete koje se igralo na podu.
„Dakle”, nastavio je otac, „morali smo da donesemo odluku. Čak sam i ja glasao za Gabrijelovo razrešenje na sastanku održanom danas popodne.”
Džonas je spustio viljušku, zureći u oca. „Razrešenje?”, upitao je.
Otac je klimnuo glavom. „Dali smo sve od sebe, zar nismo?”
„Da, jesmo”, naglasila je majka.
Lili je, takođe, odobravajući klimnula glavom, Džonas se svojski trudio da mu glas bude miran. „Kada?”, upitao je. „Kada će biti razrešen?”
„Rano izjutra. Moramo da započnemo pripreme za Svečanost Imenovanja, pa smo se dogovorili da prvo rešimo taj problem.
„Gabi, ujutro ćemo ti poželeti doviđenca”, rekao je otac svojim milozvučnim, pevljivim glasom.


Džonas se domogao druge strane reke, a onda je nakratko zastao i pogledao iza sebe. Zajednica u kojoj je proživeo čitav svoj dotadašnji život, sada usnula, ostala je iza njega. U zoru će uredan i disciplinovan život koji mu je bio znan nastaviti nesmetano da funkcioniše, ali sada bez njega. Život u kojem nikada ništa nije bilo neočekivano. Niti neprilično. Niti neobično. To je bio život bez boje, bola i prošlosti.
Snažno je navalio na pedale i nastavio da se vozi niz put. Nije bilo bezbedno da troši vreme na sećanja. Pomislio je na pravila koja je do sada već prekršio: sasvim dovoljno da ga osude ako ga uhvate.
Prvo, napustio je dom usred noći. To je bio ozbiljan prekršaj.
Drugo, nedozvoljeno je prisvojio hranu zajednice; to je bio veoma ozbiljan kriminalni čin iako se ono što je poneo sa sobom uglavnom sastojalo od ostataka koji su na pragu kuća ostavljani Radnicima da bi ih odneli.
Treće, ukrao je očev bicikl. Na trenutak je oklevao da li da to uradi ili ne. Stajao je kraj bicikla u mraku, svestan činjenice da ne želi ništa što pripada njegovom ocu, a bio je nesiguran i po pitanju toga da li će mu odgovarati da vozi veći bicikl kada je bio navikao na veličinu sopstvenog.
Ali to je bilo neophodno jer je očev bicikl pozadi imao sedalo za dete.
Jer, sa sobom je poveo i Gabrijela.


Osećao je malenu glavu koja ga je gurkala u leđa, nežno ga udarajući dok je vozio. Gabrijel je mirno spavao u svome sedalu. Pre nego što je napustio kuću, snažno je pritisnuo svoje ruke na Gabrijelova leđa i preneo mu najspokojnija sećanja za koja je znao: ležaljka koja se lagano ljuljuškala ispod palminog drveta na nekom ostrvu, suton, ritmični zvuk mirne vode koja je hipnotički zapljuskivala obližnju plažu. Dok je sećanje sipilo iz njega i pretakalo se u novorođenog, osetio je kako Gabi pada u miran i dubok san. Nije se ni pomerio kada ga je Džonas pridigao iz kolevke i nežno ga spustio u sedalo na biciklu.
Znao je da neće biti otkriven pre jutra. Vozio je brzo, postojano, pokušavajući da odagna umor dok su minuti prolazili, a kilometri bivali pređeni. Nije bilo vremena da preuzme sećanja koja su se on i Davalac dogovorili da primi, sećanja na snagu i hrabrost. Oslonio se na ono što je posedovao, u nadi da će mu to biti sasvim dovoljno za pohod na koji je krenuo.
U širokom luku je obilazio ljudske zajednice kraj kojih je prolazio, čije su kuće bile u mraku. Postepeno se udaljenost između zajednica povećavala, a putevi su bili sve samotniji. U početku su ga noge bolele, a onda, kako je vreme prolazilo, sasvim su utrnule.
Gabrijel je u zoru počeo da se meškolji. Nalazili su se na nekom izolovanom mestu; livade sa obe strane puta bile su mestimično istačkane gustim drvećem. Ugledao je potok, te se uputio ka njemu preko razrovanog i džombastog polja; Gabrijel je sada bio već sasvim budan i kikotao se pri poskakivanju bicikla.
Džonas je pridigao Gabija sa bicikla, spustio ga na zemlju i posmatrao kako oduševljeno istražuje travu i grančice. Pažljivo je sakrio bicikl u gusto grmlje.
„Doručak, Gabi!” Izvadio je nešto hrane, te su zajedno jeli. Tada je napunio čašu vodom sa potoka i pružio je Gabrijelu da pije. I sam se željno napio, a onda je seo kraj potoka posmatrajući novorođenog kako se igra.
Bio je iscrpljen. Znao je da mora da spava, da odmori svoje mišiće i pripremi se za nadolazeće sate vožnje. Nije bilo bezbedno da putuju danju.
Uskoro će krenuti u potragu za njim.
Pronašao je skriveno mesto među drvećem gde je odneo novorođenog i legao, držeći ga u naručju. Gabi se veselo odupirao kao da je u pitanju bila neka igra, slična onima koje su igrali kod kuće, propraćena golicanjem i smehom.
„Oprosti, Gabi”, obratio mu se Džonas. „Znam da je jutro, i znam da si se tek probudio. Ali, sada moramo da spavamo.”
Prigrlio je majušno telo i približio ga sebi trljajući njegova mala leđa. Umirujuće je šaputao Gabrijelu. Snažno je pritisnuo ruke na njegova leđa i preneo mu sećanje na sveopšti i zadovoljavajući umor. Gabrijel je klimnuo glavom i, nakon nekoliko trenutaka, klonuo na Džonasove grudi.
Begunci su prespavali svoj prvi dan van zajednice.


***



Najjeziviji su bili avioni. Dani su prolazili; Džonas je izgubio uvid u to koliko ih je uopšte prohujalo. Putovanje je preraslo u rutinu: spavali su danju, sakriveni u grmlju ili pod drvećem; tragali za vodom; pažljivo delili ostatke hrane, kojoj su dodavali i ono što je Džonas uspevao da pronađe na poljima. I beskrajni, beskrajni kilometri koje su prelazili na biciklu tokom noći.
Sada su mu mišići na nogama bili istegnuti. Noge su ga bolele kada bi se opustio pred spavanje. Ipak, ojačale su, te je rede morao da zastaje da se odmara. Ponekad bi se zaustavljao i spuštao Gabrijela iz sedala kako bi se obojica u mraku malo promrdala, trčkarala putem ili po poljani. Svaki put kada bi se razmrdavanje okončalo, privezao bi poslušno dete ponovo za sedalo, popeo bi se i sam na bicikl i spremno krenuo dalje.
Dakle, imao je dovoljno snage i bez onih sećanja koja mu je mogao pružiti Davalac da je bilo vremena.
Ali, kada su počeli da ih nadleću avioni, poželeo je da je primio makar sećanja na hrabrost.
Znao je da su to bili avioni-tragači. Leteli su tako nisko da su ga bukom svojih motora budili iz sna, a dešavalo se da je skoro mogao da vidi lica tragača u kabini kada bi u strahu pridigao pogled ka nebu.
Znao je da oni nisu mogli da uoče boju, i da njihova koža, kao i Gabrijelove zlatne kovrdže, za njih nisu predstavljali ništa više do tračaka sivog naspram bezbojnog zelenila. Ali prisetio se činjenica sa časova nauke i tehnologije u školi da su avioni-tragači koristili uređaje koji su mogli da registruju toplotu tela i da će ih to uputiti na dva ljudska bića koja se kriju u grmlju.
Stoga je, dakle, svaki put kada bi začuo avione, posegnuo za Gabrijelom i preneo mu sećanja na sneg, zadržavajući mali deo njih i za sebe. Zajedno su postajali hladni; a kada bi avioni otišli, oni bi drhtali, zagrljeni, sve dok ponovo ne bi zaspali.
Ponekad, kada bi prenosio sećanja na Gabrijela, Džonas je osećao da ona za njega postaju manje sadržajna i slabija nego što su prethodno bila. To je bilo ono čemu se i nadao, kao što su on i Davalac i zamislili: njegovim udaljavanjem od zajednice sećanja će kod njega početi da se rasplinjuju i pretaču u umove ljudi koje je napustio. Ali sada kada su mu bila potrebna, kada bi dolazili avioni, on je svaki put grčevito pokušavao da održi ona sećanja koja su mu preostala, sećanja na hladnoću, kako bi ih iskoristio za njihov opstanak.
Avioni su obično preletali danju, tada bi se Džonas i Gabi skrivali. Ali i noću je bio na oprezu, dok je vozio putem, neprestano i pomno osluškujući zvuk njihovih motora. Čak je i Gabrijel slušao i povikivao: „Avion! Avion!”, ponekad i pre nego što bi Džonas začuo njegov užasavajući zvuk. Kada bi, povremeno, avioni-tragači doletali tokom noći, dok bi se ovo dvoje vozilo, Džonas bi pohitao ka najbližem drvetu ili grmlju, bacio se na zemlju i učinio da Gabrijel i on zahladne. Ponekad bi se sakrili u poslednjem trenutku, i to je bilo zastrašujuće iskustvo.
Noćima je vozio kroz praznu i nenaseljenu prirodu, zajednice su ostale daleko iza njih i nigde nije bilo ni traga ljudskim naseobinama; neprestano je bio na oprezu, tražeći sledeće najbliže sklonište ukoliko bi se začuo zvuk aviona.
Ali avioni su sve rede nadletali, a kada bi se i pojavili, leteli su sporije, kao da je potraga postala nasumična, beznadežna. Najzad je osvanuo dan kada se više nisu čuli.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:28 am


Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879459_krasivye-fotki-7


22


Krajolik se sada već izmenio. Bila je to neznatna promena, u početku neuočljiva. Put je postao uzaniji i džombastiji, bilo je očigledno da ga niko od radnika iz Službe za održavanje puteva nije popravljao. Bilo je sve teže voziti po njemu, i Džonas se mučio da održi ravnotežu na biciklu dok je prednji točak zanosio preko kamenja i brazda.
Jedne noći, Džonas je pao kada se bicikl iznenada zaustavio udarivši o kamen. Nagonski je posegnuo za Gabrijelom; novorođeni, koji je bio čvrsto privezan za sedalo, prošao je neozleđen iako malo uplašen. Međutim, Džonas je uganuo članak na nozi, dok su mu kolena bila ogrebana i oguljena, a krv curila kroz iscepane pantalone. Bolno se pridigao i podigao bicikl, time uveravajući Gabrijela da je sve u redu.
Vremenom je, ali oprezno, počeo da vozi i tokom dana. Zaboravio je na strah od tragača, koji kao da su nestali u prošlosti. Ali sada su se pojavili novi strahovi; nepoznat krajolik u sebi je skrivao i neznane opasnosti.
Drveća je bilo sve više, a šume koje su se protezale kraj puta bile su mračne i ispunjene tajnama. Sada su češće nailazili na potoke i zaustavljali se da piju vodu. Džonas je pažljivo ispirao povređena kolena, ječeći dok je prelazio preko žive rane. Neprestani bol uganutog članka sada je uminuo pošto ga je povremeno natapao u hladnoj vodi koja je tekla kroz jaruge kraj puta.
Bio je svestan činjenice da je Gabrijelova bezbednost u potpunosti zavisila od količine njegove snage.
Videli su svoj prvi vodopad, a prvi put su ugledali i divlje životinje.
„Avion! Avion!”, povikao je Gabrijel, i Džonas se žurno sa njim povukao među drveće, mada već danima nije video avion, a sada nije ni čuo strašan zvuk njegovog motora. Kada je zaustavio bicikl u grmlju i okrenuo se da zgrabi Gabija, video je malu, bucmastu ruku koja je pokazivala u pravcu neba.
Preplašeno je podigao pogled, i shvatio da to uopšte nije bio avion. Mada je nikada ranije nije video, prepoznao ju je iz svojih zamirućih sećanja, jer ga je Davalac toliko puta njome darivao. Bila je to ptica.
Uskoro su, putujući, videli mnoštvo ptica koje su, dozivajući se, jedrile iznad njihovih glava. Videli su jelene, a jednom, pored puta, i neko crvenkastosmeđe stvorenje sa kosmatim repom koje ih je neustrašivo i radoznalo posmatralo. Džonas nije znao kako se ovo stvorenje zove. Usporio je i sada su zurili jedno u drugo, sve dok se životinja nije okrenula i nestala u šumi.
Sve je to za njega bilo novo. Nakon života provedenog u Istovetnosti i predvidljivosti, bio je ispunjen strahopoštovanjem prema svim iznenađenjima koja su se pojavljivala iza svake okuke na putu. Neprestano je usporavao gledajući poljsko cveće, uživajući u grlenom cvrkutanju neke obližnje ptice, ili, jednostavno, posmatrajući kako se vetar poigrava lišćem na drveću. Tokom dvanaest godina provedenih u zajednici, nikada nije iskusio ovakve trenutke, trenutke neopisive sreće.
Ali do sada su se kod njega pojavili i očajnički strahovi. Najuporniji od svih novih strahova koji su ga opsedali bio je strah od gladi. Sada, kada su iza sebe ostavili poljoprivredna dobra, bilo je gotovo nemoguće pronaći hranu. Pojeli su svoje skromne zalihe krompira i šargarepe, koje su sačuvali od pohoda na poslednje poljoprivredno dobro, tako da su sada bih neprestano gladni.
Džonas je kleknuo kraj potoka bezuspešno pokušavajući da golim rukama uhvati ribu. Iznerviran, bacao je kamenje u vodu, mada je bio svestan da to nema svrhe. Najzad je u silnom očaju napravio improvizovanu mrežu, vezujući krajeve Gabrijelovog ćebeta oko iskrivljenog pruta.
Nakon bezbroj pokušaja, u mreži su se zadržale dve savitljive srebrnkaste ribe. Džonas ih je promišljeno isekao na komade nekim oštrim kamenom i nahranio sebe i Gabrijela parčićima njihovog živog mesa. Jeli su i neke bobice, i bezuspešno pokušavali da uhvate pticu.
Noću, dok je Gabrijel spavao kraj njega, Džonas je ležao budan a glad ga je morila. Prisećao se svog života u zajednici, gde su im obroci bili redovno i svakodnevno dostavljani.
Pokušao je da iskoristi poslednje trunčice svog sećanja da se priseti hrane. Pošlo mu je za rukom da povrati kratkotrajne prizore koji su mu zadavali strašnu muku; gozbe sa velikim količinama pečenog mesa; rođendanske proslave sa tortama od gustog šlaga; sočno voće toplo od sunca, koje je visilo u iščekivanju da bude ubrano i pojedeno.
Ah, kada bi se sećanja povukla, ponovo bi ga spopala ona nagrizajuća i bolna praznina u stomaku. Džonas se prisetio, iznenada smrknut, detinjstva, kada su ga izgrdili samo zato što se pogrešno izrazio. Reči koje je ovlaš izrekao bile su „umirem od gladi”. Ti nikada nisi osetio glad, rekli su mu tada. Niti ćeš ikada osetiti izgladnelost.
Ah, sada ju je osećao. Da je ostao u zajednici, ne bi je iskusio. To je barem bilo jasno kao dan. Nekada je priželjkivao pravo na izbor. Kada ga je dobio, postupio je pogrešno: izabrao je da ode. I sada je umirao od gladi.
Ali, da je ostao...
Misli su se nizale jedna za drugom. Da je ostao, umirao bi od gladi na neki drugi način. Živeo bi životom gladnim osećanja, boja, ljubavi.
A Gabrijel? Za Gabrijela ne bi ni bilo života. Kada malo podrobnije razmisli, drugog izbora nije imao.
Džonas je bio sve slabiji i sve mu je teže bilo da vozi bicikl, ali je u isto vreme u daljini prepoznavao nešto što je želeo da vidi: brda. Njegov uganuti gležanj je pulsirao kada bi napregnuo nogu da spusti pedalu. Vožnja je, međutim, postala nešto što je sada skoro već prevazilazilo njegov trud, pretvorila se u rutinu.
I vremenske prilike su se menjale. Kiša je padala već dva dana. Džonas nikada nije video kišu, mada ju je često osećao u sećanjima. Voleo je tu kišu, uživao je u novom osećaju koji mu je pružala, ali sada je, nekako, bilo drugačije. I njemu i Gabrijelu je bilo hladno i bili su mokri. Nije im bilo lako ni da se osuše kada bi povremeno nakon kiše granulo sunce.
Gabrijel uopšte nije plakao tokom ovog dugačkog i zastrašujućeg putovanja. Ali, sada jeste. Plakao je jer je bio gladan, bilo mu je hladno i bio je strašno slabašan. I Džonas je plakao iz istih razloga, kao i zbog jednog dodatnog. Ridao je jer se plašio da sada neće moći da spase Gabrijela. Više uopšte nije brinuo za sebe.

Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Mustra Pon Jun 04, 2018 11:28 am

Čuvar sećanja-Lauri Luis 1385879439_krasivye-fotki-2

23


Džonas je osećao, bio je sve sigurniji u to, da se cilj nalazio pred njim, veoma blizu, u noći koja je nadolazila. Nijedno od njegovih čula to nije ni na koji način potvrđivalo. Nije video ništa pred sobom, osim beskrajne pantljike puta uzanih krivina. Ispred sebe nije čuo nikakav zvuk.
Svejedno, osećao je da Drugde sada već nije bilo daleko. Ali malo mu je nade ostalo u to da će imati dovoljno snage da dođe do njega. Njegova nadanja su se još više stanjila kada je oštar i hladan vazduh počeo da se zamagljuje i ispunjava kovitlajućom belinom.
Gabrijel, uvijen u svoje tanko ćebe, bio je povijen, tih i drhturio je na svom malom sedalu. Džonas je umorno zaustavio bicikl, pridigao i spustio dete, uviđajući koliko je Gabrijel hladan i slab, što mu je slamalo srce.
Stojeći na zamrznutoj uzvisini koja je postajala sve gušća oko njegovih utrnulih nogu, Džonas je razgrnuo tuniku i smestio Gabrijela na svoje gole grudi. Iscepano i prljavo ćebe je obavio oko sebe i deteta. Gabrijel se slabašno promeškoljio na njemu i nakratko jeknuo u tišinu koja ih je okruživala.
Džonas je na jedvite jade, iz skoro zaboravljenog sećanja mutnog poput same tvari, povratio sećanje na prirodu beline.
„Ovo se zove sneg, Gabi”, prošaptao je Džonas. „Pahuljice. One padaju sa neba i divne su.”
Dete, koje je nekada bilo tako radoznalo i pripravno na sve, sada nije reagovalo. Džonas je pogledao nadole kroz sumrak u malenu glavu na svojim grudima. Gabrijelova kovrdžava kosa je bila umršena i prljava, a na njegovim bledim obrazima nalazili su se prljavi tragovi od suza. Oči su mu bile zatvorene. Dok je Džonas posmatrao, jedna pahuljica se spustila i zalepila za majušnu, lepršavu trepavicu uz kratkotrajni plamsaj.
Iznureno se popeo na bicikl. Pred njim se nalazilo strmo brdo. Čak i u najboljim vremenskim uslovima taj uspon bi zahtevao mnogo truda. A sada, sve dublji sneg je prekrio uzani put i učinio vožnju nemogućom. Prednji točak bicikla se teško pokretao dok je Džonas zdušno gurao pedale svojim utrnulim i iscrpljenim nogama. A tada se bicikl sasvim zaustavio. Ni makac dalje.
Sišao je sa njega i spustio ga postrance u sneg. Na trenutak je pomislio kako bi jednostavno bilo da i sam pored njega legne, da sebe i Gabrijela prepusti mekoti snega, tmini noći, toploj udobnosti sna.
Ali, došao je dovde. Mora barem da pokuša da nastavi dalje.
Sećanja su sada izbledela u njegovom umu, prebegla ka ljudima njegove zajednice. Da li su barem neka od njih opstala? Može li se uhvatiti barem za tračak toplote? Da li je još uvek imao snage da Da? Da li je Gabrijel još uvek bio sposoban da Primi?
Spustio je ruke na Gabrijelova leđa i pokušao da se priseti sunčevog sjaja. Na trenutak se učinilo da mu ništa ne dolazi u svest, da je njegova sposobnost potpuno iščilela. Onda je, iznenada, nanovo zatitrala, a on je osetio majušne plamičke toplote koja je počela da se ušunjava u njegova smrznuta stopala i noge. Osetio je kako mu lice poprima sjaj, a napeta i hladna koža njegovih nogu i šaka se opustila. Na tren je osetio kako to sećanje želi da zadrži samo za sebe, da sebi dopusti da se kupa na suncu, lišen tereta bilo čega ili bilo koga.
Ali taj trenutak je prošao, a umesto njega je nastupio nagon, potreba, strastvena želja da toplinu podeli sa jedinom osobom koja mu je ostala da je voli. Uz bolni trud je sebe naterao da prenese osećanje topline u tanušno, drhturavo telašce u njegovim rukama.
Gabrijel se trgnuo. Na trenutak su se obojica kupala u toploti i novostečenoj snazi dok su stajali i grlili jedan drugoga usred zaslepljujućeg snega.
Džonas je počeo da se penje uz brdo.
Sećanje na toplotu je trajalo jako kratko. Nije se odvukao ni nekoliko metara kroz noć kada je ono nestalo, a hladnoća ponovo zavladala.
Ali njegov um je sada bio budan. Čak i ta kratkotrajna toplota je odagnala letargiju i pomirenost sa sudbinom i obnovila njegovu volju za preživljavanjem. Počeo je brže da hoda, na stopalima koja više nije osećao. Međutim, brdo je bilo veoma strmo, a dodatno su mu kretanje otežavali sneg i nedostatak snage. Nije daleko dogurao, a onda se spotakao i pao.
Na kolenima, ne mogavši da ustane, Džonas je ponovo pokušao da prizove sećanja. Njegova svest se dočepala trunčice jednog drugog sećanja na toplotu, i pokušavala grčevito da je zadrži, proširi i prenese na Gabrijela. Raspoloženje i snaga su se uvećali čim je toplota počela da nadolazi, te se pridigao. Gabrijel se ponovo uznemirio kada je Džonas počeo da se penje.
Međutim, sećanje je jenjavalo, a osećaj hladnoće je postajao intenzivniji.
Da je imao samo malo više vremena da primi dodatnu toplotu od Davaoca pre nego što je pobegao! Možda bi mu sada više topline bilo na raspolaganju. Ali bilo je besmisleno razmišljati o tome. Sada je u potpunosti morao da se usredsredi na zagrevanje Gabrijela i sebe i na dalje koračanje.
Penjao se, zastajao i ponovo ih obojicu nakratko zagrevao majušnim ostatkom sećanja koja su mu još jedina preostala.
Vrh brda se činio tako dalekim, a nije znao ni šta se nalazi iza njega. Ali ništa mu drugo nije preostalo nego da nastavi dalje. Vukao se uzbrdo.
Kad se napokon približio vrhu brda, nešto je počelo da se događa. Ne, nije mu bilo toplije; naprotiv, još više je osećao mraz i utrnulost. Nije bio ni manje iznuren, noge su mu bile teške poput olova, tako da ih je, onako promrzle, jedva pomicao.
Međutim, iznenada je osetio da ga ispunjava osećanje sreće. Počeo je da se priseća srećnih vremena. Setio se roditelja i sestre. Prisetio se svojih prijatelja, Ašera i Fione. Vratilo mu se sećanje na Davaoca.
Radosna sećanja su ga odjednom preplavila.
Dospeo je do mesta koje je predstavljalo vrh brda, i mogao je da oseti da je zemlja pod njegovim, snegom prekrivenim stopalima, ravnija. Više neće biti uzbrdice.
„Samo što nismo stigli, Gabrijele”, prošaptao je, iz nekog razloga ubeđen u ono što govori. „Sećam se ovog mesta, Gabi.” To je bilo tačno. Ali, to nije bio ostatak slabog i mučnog prisećanja; ovo je bilo drugačije. Ovo je bilo nešto što je mogao da sačuva. To je bilo njegovo sećanje.
Zagrlio je Gabrijela i protrljao ga ubrzano ne bi li ga zagrejao, ne bi li ga održao u životu. Vetar je bio žestok i hladan. Sneg se kovitlao zamagljujući mu vid. Ali, nekako je znao da se negde ispred njega, izvan zaslepljujuće oluje, nalaze toplina i svetlost.
Koristeći poslednje trunke snage, kao i posebno znanje koje se nalazilo duboko u njemu, Džonas je pronašao sanke koje su ih čekale na vrhu brda. Promrzlim rukama je nespretno posegnuo za kanapom.
Smestio se na sanke i prigrlio Gabija. Breg je bio strm, ali je sneg bio puderast i mekan - znao je da ovog puta neće naići na led, neće pasti i osetiti bol. Unutar njegovog promrzlog tela, srce se uzburkalo od nade.
Počeli su da se spuštaju.
Džonas je osetio da gubi svest, te je čitavim svojim bićem pokušavao da se održi na sankama, grčevito pridržavajući Gabrijela, štiteći ga. Salinac je klizio kroz sneg, a vetar mu bičevao lice dok su se pravolinijski spuštali niz brazgotinu za koju se činilo da vodi do konačnog cilja, mesta za koje je oduvek osećao da ga iščekuje, do Drugde, koje je predstavljalo njihovu budućnost i njihovu prošlost.
Jedva je držao oči otvorenim dok su se spuštali, sve niže i niže, a onda je iznenada ugledao svetlost koju je prepoznao. Znao je da je svetlost dopirala kroz prozore kuća - crvene, plave i žute svetiljke su blistale sa drveća, u sobama u kojima su porodice stvarale i čuvale sećanja, gde se slavila ljubav.
Sve niže i niže, brže i brže. Iznenada je postao sasvim svestan, srećan, i siguran da su oni čekali njega; i da su, takođe, čekali dete. Prvi put je začuo nešto za šta je znao da predstavlja muziku. Čuo je ljude kako pevaju.
Učinilo mu se da, sa prostranstava koja je ostavio za sobom, sa mesta koje je napustio, takođe čuje muziku. Ali možda je to, ipak, bio samo odjek.
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67793
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Čuvar sećanja-Lauri Luis Empty Re: Čuvar sećanja-Lauri Luis

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu