Luis Migel Roša-Treća tajna

Vatikan, dvadeset devetog septembra 1978. godine: svet se probudio uzdrman šokantnom vešcu. Umro je papa Jovan Pavle I, samo mesec dana od stupanja na tron svetog Petra...

Trideset godina kasnije, u Londonu, mlada novinarka Sara Monteiro prima tajanstvenu pošiljku, sa spiskom imena i šifrovanom porukom. Nedugo potom, maskirani ubica pokušava da je zauvek ućutka. Sara je, po svemu sudeći, došla u posed ključa za odgonetanje smrtonosne tajne. Reč je o zaveri u kojoj učestvuju beskrupulozni plaćenici i korumpirani političari, a zlo izvire iz samog srca Vatikana. Ne preostaje joj ništa drugo nego da se dâ u bekstvo. Primorana je da započne nemilosrdnu igru mačke i miša. Ne sme nikom verovati, zato što se na spisku sumnjivih nalazi i ime njenog oca...

Mlada novinarka našla se u vrtlogu svetske zavere. Njeni sprovodnici neće prezati ni od čega da bi se zaštitili.

Ova je knjiga posvećena

Jovanu Pavlu I



Albinu Lućaniju

17.10.1912. - 29.09.1978.





A vama, gospodine biskupe, Hristova kruna i Hristovi dani.

SESTRA LUCIJA ALBINU LUĆANIJU

KOIMBRA, 1. juna, 1977.



Neka vam Bog oprosti za to što ste mi učinili.

ALBINO LUĆANI KARDINALIMA

KOJI SU GA IMENOVALI PAPOM 26. avgusta, 1978.

Poglavlje 1


Zašto neko trči? Šta ga tera da žuri, da gura jednu nogu ispred druge, da nagoni desno stopalo da sledi levo? Neki ljudi traže slavu. Drugi hoće da pobede u trci ili izgube neko kilo.
Svi trče iz istog razloga: da bi preživeli.
Zbog toga je trčao i čovek čiji se crni ogrtač stapao s pomračinom. Trčao je koliko ga noge nose po dugom stepeništu tajnih arhiva Vatikana, ne tako sigurnog spremišta za navodno tajna dokumenta. Dokumenta od ključne važnosti za istoriju ove majušne države i čitavog sveta čuvana su u tri impozantne dvorane u zgradama iza Apostolske palate. Samo je njegova svetost papa odlučivao o pravu pristupa tajnim spisima, nakon što bi ih pregledao. Osoblje arhiva je uvek tvrdilo da svaki istraživač ima jednako pravo pristupa dokumentima, iako je u Rimu, kao i u celom svetu, dobro znano da to pravo ne pripada svima i da niko nema pristup svim spisima. Na devedeset kilometara polica tajnih arhiva bilo je mnogo nedostupnog materijala.
Sveštenik je projurio kroz tajni hodnik Nosio je papire požutele od starosti. Uznemirio se, kad je čuo iznenadni šum, drugačiji od bata njegovih koraka. Da li je dopirao s gornjeg sprata? Donjeg? Sledio se od straha. Znoj mu je oblio lice.
Nije čuo ništa izuzev sopstvenog paničnog disanja. Potrčao je ka svojim odajama u gradu ili državi Vatikanu. On je to i bio, državica sa zasebnim običajima, zakonima, verovanjima i političkim uređenjem.
Napisao je svoje ime, monsinjor Firenci, na velikom kovertu, pod slabašnim svetlom stone lampe. Zapečatio ga je, nakon što je gurnuo papire u njega. Ime primaoca se nije lepo videlo na prigušenom svetlu. Koverat mu se izmicao iz vlažnih, klizavih ruku. Znoj mu se uvlačio u oči. Maglio mu je vid, pa nije razaznavao vlastiti rukopis. Monsinjor je konačno završio posao i požurio napolje.
Zazvonilo je zvono na bazilici svetog Petra. Bilo je jedan ujutru. Tišina ponovo zavlada mrklim mrakom. Bilo je hladno, ali užurbani sluga božji to nije primetio. Grabio je stazama koje vode ka Trgu svetog Petra, čuvenoj Berninijevoj elipsi, s hrišćanskim i paganskim simbolima. Još jedan zvuk je privukao monsinjorovu pažnju. Zaustavio se. Pokušao je da onako zadihan i obliven hladnim znojem povrati dah. Prepoznao je zvuk koraka. Možda je to švajcarski gardista na noćnoj patroli.
Monsinjor Firenci ubrza hod, stiskajući kovertu. Neke druge večeri bi već odavno bio u postelji. Osvrnuo se kad je stigao nasred trga i ugledao tamnu sen. Nije to bio švajcarski gardista, ili nije nosio njihovu odoru. Tamna prilika se primicala, ravnomernim korakom. Monsinjor Firenci se dao u trk. Ponovo se osvrnuo za sobom. U ovo doba noći, na trgu nije bilo nikog izuzev njega i hitre seni.
Njegova ekselencija je prešla preko trga i nastavila niz Vija dela Konciliacione. Rim je spavao snom pravednika i zlopočinitelja, siromašnih i bogatih, grešnika i svetaca. Monsinjor je usporio do nivoa brzog hoda i pogledao iza sebe. Progonitelj se približavao. Nešto mu se blistalo u ruci. Firenciju to nije promaklo. Ponovo se dao u trk, koliko god su to zaribali zglobovi dozvoljavali. Razlegao se mukli prasak.
Morao je da se uhvati za prvo što je ugledao. Sve se očas završilo. Prasak, a zatim odsustvo zvuka. Udaljena senka se približavala. Buka se preobrazila u oštri bol, koji se širio grudnim košem. Monsinjor automatski prinese ruku izvoru bola, pored ramena. Ponovo je čuo korake. Sen je bila sve bliža. Bol se pojačao.
„Monsignor Firenzi, perfavore.“
„Che cosa desiderano da me?”
„Io voglio a te.“
Tajanstveni napadač poteže mobilni i progovori stranim jezikom, negde sa istoka Evrope. Monsinjor Firenci primeti tetovažu zmije iznad zgloba napadača. Crna limuzina se, samo nekoliko sekundi kasnije, zaustavila pored dvojice ljudi. Zatamnjena stakla su sprečavala poglede spolja. Samo je vozač bio vidljiv. Nepoznati je odneo povređenog sveštenika do automobila, bez primene nasilja ili vidljivog napora.
„Non sipreoccupi. Non state andando a morire.“
Nepoznati je, pre nego što je ušao u automobil, pažljivo obrisao tragove krvi s poštanskog sandučeta, na koje se prelat naslonio, nakon preciznog pogotka u rame. Firenci ga je nemo posmatrao, dok mu je bol razdirao telo. Sad znam kako je nesrećnicima koji zarade metak, pomislio je. Nepoznati je metodično uklanjao preostale dokaze zločina. Koliko ima ironije u tom uništavanju dokaza, koliko ironije. Čitavo telo ga je bolelo. Preplavila su ga sećanja na daleki dom. Promrmljao je nešto na portugalskom.
„Que Dens meperdoe.“
Revolveraš je žurno uskočio u limuzinu. Krenula je polako, da ne pobude sumnju. Ovo su profesionalci. Znaju šta i kako treba da rade. Posleponoćni mir vratio se na ulicu. Tragovi zločina su uspešno izbrisani. Na poštanskom sandučetu na koje se naslonio prelat nije bilo krvavih mrlja. Ranjenik je, kao nekim čudom, uspeo da, neopažen od progonilaca, gurne kovertu u tanki prorez.

Poglavlje 2




Jer niko od nas sebi ne živi, niko sebi ne umire.

RIMLJANIMA 14,7


Don Albino,



29. septembar pre podne, 1978. godine.



Istina za neke ljude predstavlja silu koja im krši i upropašćuje sekundu u sekundu, minuta u minut, dana u dan, nedelje u nedelju. Takve osobe preziru scenario koji ih nagoni da se u nedogled susreću sa istim postupcima, kao radnici na pokretnoj traci.
Drugi pak smatraju da ih pokoravanje utvrđenim zakonitostima štiti od neočekivanih zaokreta sudbine i ćudljivih sila. Nezamislivo ili novo ne smeju da poremete ravnotežu njihovog postojanja.
Život ne sluša ni jedne ni druge.
Sestra Vinćenca se nikad nije bunila zbog jednoličnog života. Uvažena stara dama je poslednjih dvadeset godina provela u službi don Albina Lućanija. Takva je bila volja božja. Ko bi se usudio da sebi uništava život. Mrze događaje i postupke koji se ponavljaju ili preispituje puteve gospodnje? Štaviše, božja volja je udesila da don Albino i sestra Vinćenca posle mnogo godina promene mesto boravka. Njihov novi dom bio je šest stotina kilometara daleko od Venecije.
Radišna sestra Vinćenca nije se bunila zbog tako velike promene. Časna sestra je rano ustajala. Sunce još nije obasjalo ogromni, čudesni trg. Krilo se u polumraku, narušenom žućkastim svetiljkama. Počinjala je dnevne dužnosti u četiri i dvadeset pet. Tu naviku je prenela iz starog doma.
Nosila je srebrni poslužavnik sa lončetom kafe i šoljicom na tacnici. Spustila ga je na stočić pored vrata spavaće sobe don Albina Lućanija. Novoizabrani papa je nedavno operisao sinuse. Zbog tog se budio s gorkim, metalnim ukusom u ustima. Pokušavao je da ga se otarasi pomoću kafe koju mu je sestra Vinćenca donosila svakog jutra.
U novom domu je provela gotovo mesec dana, ali se još nije navikla na duge, tamne hodnike. Senke su se množile pri slaboj svetlosti. Svi predmeti su zbog njih delovali preteće i neprepoznatljivo.
„Veoma mi je neprijatno, don Albino. Čovek u ovoj pomrčini ne vidi čestito ni prst pred okom“, jednom mu je rekla.
Svaki kamen, statua, slika ili bogato ukrašena tapiserija na impozantnim zidovima svedoče o prohujalim vekovima. Tamom skrivana raskoš je plašila sestru Vinćencu. Zamalo što nije vrisnula, dok je prolazila pored jogunastog kerubina. Učinilo joj se da vidi dete kako čuči, spremajući se da počini neki nestašluk.
Kako sam glupa! pomisli časna sestra. Nijedno dete nije koračalo ovim hodnicima. Čudesna raskoš Apostolske palate znala je da uznemiri i najmirnije duše. Sestra Vinćenca je teturala pod teretom spektakularnog okruženja i pod stalnim utiskom da je blizu bogu. Nikad ne bi kročila nogom u ove galerije da nije bilo don Albina. Pokušavala je da se smiri. Hodnici su, u ranim jutarnjim satima, ulivali strah i nemir. Uskoro će svanuti novi dan. Palata će ponovo oživeti. Ispuniće je užurbana gomila sekretara, službenika, sveštenika i kardinala.
Jovanu Pavlu I nisu nedostajali savetnici u vezi s protokolom, politikom, pa čak i teologijom. Sestra Vinćenca je, s druge strane, vodila računa o don Albinu Lućaniju: o njegovoj hrani, zdravlju i sitnim, svakodnevnim potrebama. Don Albino Lućani je imao samo dvoje ljudi kojima je mogao da se izjada zbog nateklih stopala i sličnih neugodnosti. Don Albino se poveravao samo sestri Vinćenci i svom omiljenom doktoru, Ðuzepeu de Rosu, iako mu je rečeno da u Vatikanu rade doktori, specijalisti, sposobni da se pozabave svim zdravstvenim problemima. Don Ðuzepe je svake druge nedelje posećivao Rim. Putovao je gotovo šest stotina kilometara u jednom pravcu da bi obišao svog pacijenta.
„Ne znam kako to postižete, don Albino“, govorio je doktor. „Da li ste sigurni da redovno slavite rođendan? Svake godine ste sve zdraviji i žilaviji.“
„Počeću da sumnjam u vaše sposobnosti, don Ðuzepe. Vi ste jedini koji ne primećuje da starim.“
Vinćenca je sve dužnosti izvršavala smerno i sa zadovoljstvom. Albina Lućanija je doživljavala kao dobrog čoveka. Postupao je s njom kao s prijateljicom, a ne sluškinjom, ljubazno i s naklonošću. Odlučio se da je povede sa sobom, u novu rezidenciju, mnogo veću i luksuzniju od prethodne. Veličanstveno i razmetljivo okruženje je nerviralo don Albina. Nije cenio raskošne, beskorisne stvari. Zanimao se za duhovnost. Pokatkad je, kao i svi drugi, morao da se uhvati u koštac s praktičnim problemima. Ako ni zbog čega drugog, ono da bi osobama u svojoj okolini učinio život podnošljivijim. Znao je da će pre ili kasnije morati da preuredi novi dom, po svom ili tuđem ukusu.
Vinćenca je pre nešto manje od godinu dana pala u bolesničku postelju, zbog srčanog udara. Nije poslušala doktorov savet da se ne vraća na posao, već da se zadovolji nadziranjem rada drugih iz udobne fotelje. Nastavila je da se lično brine o don Albinu.
Sestra Vinćenca, osoba krotke prirode, natuštila bi se kad god bi čula da treba da odustane od obavljanja svakodnevnih dužnosti u kojima je toliko uživala. Na primer, od nošenja poslužavnika s kafom u cik zore, po poluosvetljenim hodnicima.
Da bih ih obavljala i da bi ostala pored don Albina, sestra Vinćenca je morala da stupi u red Marije Bambine, zato što je upravljao papskom rezidencijom. Elena, poglavarka reda, i sestre Margarita, Asunta Gabrijela i Klorinda veoma su obzirno postupale s njom. Nijedna od njih nije htela da se meša u svakodnevne poslove oko don Albina. O njemu se brinula samo sestra Vinćenca, zahvaljujući umešnim rukama i delikatnom nastupu.
Obično bi spustila poslužavnik na za to postavljeni stočić ispred spavaćih odaja i dva puta tiho kucnula na vrata.
„Dobro jutro, don Albino“, izgovorila bi na granici šapata.
Čekala je otpozdrav s druge strane vrata. Don Albino se obično budio dobro raspoložen. Ponekad bi odškrinuo vrata i darivao sestru Vinćencu prvim, jutarnjim osmehom. Kad bi mu važni vatikanski poslovi pomutili raspoloženje, promrsio bi: „Dobro jutro.“ Zatim bi se, da se ne bi jadao na nedostatak takta rizničara ili političara, požalio sestri na oticanje zglobova.
Don Albino je tog jutra ćutao. Svako odstupanje od svakodnevne rutine je duboko uznemiravalo beskrajno tačnu i posvećenu sestru Vinćencu. Naslonila je glavu na vrata. Nastojala je da uhvati neki zvuk s druge strane. Ništa nije čula.
Htela je da ponovo pokuca, ali je odustala od te namere. Ovo je prvi put da se don Albino uspavao, pomislila je, udaljavajući se od njegovih vrata. Neka ga, nek odspava malo duže, neće to biti nikakva tragedija.
Sestra Vinćenca se polako vratila u svoju sobu, da bi se posvetila jutarnjim molitvama.

Bilo je pola pet ujutru.
Okretao se i obrtao u postelji, mrmljajući sebi u bradu, kako ne može da spava. To je bilo vrlo neobično. Uvek bi brzo zaspao, bez obzira na mesto i okolnosti.
Narednik Hans Rogan je bio metodičan, miran, rezervisan čovek. Tog dana ga je posetila majka. Odveo je na večeru. Verovatno ne može da zaspi zbog kafe, popijene posle deserta. Narednik Hans je želeo da veruje da je to razlog njegovog nespokojstva, iako je znao da za nesanicu najverovatnije ima da zahvali neobično burnom danu, tačnije popodnevu, u kom je toliko prelata izlazilo i ulazilo u privatne odaje njegove svetosti.
Konaćno se predao. Šta će, kad mu san neće na oči? Neće valjda u nedogled ležati na postelji, ćekajući da zaspi. Otvorio je orman i navukao uniformu. Skrojio ju je komandant Žil Repon 1914. godine. Ko zna kako bi se komandant Repon osećao da je znao da će njegovo delo biti pripisano Mikelanđelu? Da li bi se ponosio njime ili bi ga grizlo što su zasluge drugom pripisane? Narednik Hans Rogan je zapovedao Švajcarskom gardom, ove hladne besane večeri.
Svetle boje uniforme, zasnovane na onima s Mikelanđelovih fresaka, odudarale su od njegovog raspoloženja. Bio je duboko nespokojan. Morila ga je neobjašnjiva zabrinutost koja se granićila sa slutnjom. Nije imao ni najmanji razlog za tišteće nespokojstvo.
Hans Rogan je obavljao posao o kom je oduvek sanjao. Od detinjstva je maštao o njemu. Služio je papi kao pripadnik Švajcarske garde. Položio je veli broj ispita i vodio čestit život, strogo u skladu s učenjem gospodnjim. Najvažnije od svega, ispunjavao je sve uslove: bio je Švajcarac, neoženjen, posedovao je odgovarajuće moralne i etičke stavove, bio je viši od 175 centimetara i najvažnije od svega bio je katolik.
Hans nikad ne bi okaljao ugled odvažnih vojnika pape Julija II. Bio je spreman da umre štiteći svog papu, ako bi to bilo neophodno, baš kao šest stotina osamdeset devet Švajcaraca, osnivača Švajcarske garde, koji su, šestog maja davne 1527. godine štitih Klementa VII od hiljadu španskih i nemačkih vojnika, tokom pohare Rima.
Samo su četrdeset dvojica preživela sukob. Uspeli su da pod komandantom Goldijem otprate papu do sigurnih zidina zamka San Anđelo. Proveli su ga tajnim prolazom, passetto, koji povezuje Vatikan s tvrđavom. Ostali su herojski položili život, ali su pre toga pobili osam stotina neprijateljskih vojnika.
Hans je svakodnevno nosio to nasleđe na širokim plećima. Uniforma ga je ispunjavala nepresušnim ponosom. Danas je, bez ikakvog vidljivog razloga, bio duboko nespokojan.
Bio je odgovoran za sigurnost Vatikana. Sistem bezbednosti je počivao na nekoliko patrola i stražara na najvažnijim i najvidljivijim mestima.
Papa Jovan XXIII je naredio da se uklone dva stražara koja su svake noći bdela ispred vrata njegovih spavaćih odaja. Najbliži stražar je stajao na vrhu stepeništa koja vode do terza loggia. To je bila simbolična dužnost, pošto je treći sprat slabo korišten tokom dana. Svi su znali da bi osoba loših namera lako ušla u Vatikan.
Hans uđe u kancelariju i sede za sto. Otvorio je fasciklu i pregledao dokumenta. Našao je samo gomilu računa koje će ujutru predati nadređenom. Zatvorio je, posle nekoliko sekundi. Bio je i suviše uznemiren da bi se posvetio administraciji.
„Do đavola s papirima!“, progunđao je sebi u bradu. „Moram da se nadišem svežeg vazduha.“
Žurno je napustio kancelariju. Nije ni zatvorio vrata za sobom. Izašao je iz zgrade Švajcarske garde. Lutao je unutrašnjim vrtovima i došetao do trga. Prošao je pored dva vojnika na stepenicama. Sedeli su i dremali.
Izgleda da samo ja na mogu da spavam, pomislio je. Potapšao ih je po ramenu. Preneraženi gardisti poskočiše.
„Gospodine, oprostite, gospodine“, rekoše u isti mah.
„Gledajte da vam se ovo ne ponovi“, upozorio ih je Hans. Znao je da su proteklih nedelja imali izuzetno mnogo posla.
Pre mesec dana, avgusta 1978. godine, Ðovani Batista Montini, poznatiji kao papa Pavle VI, umro je u letnjoj rezidenciji, zamku Gandolfo. Pogrebne ceremonije su trajale nekoliko dana. Švajcarska garda nije ostavljala telo preminulog pape ni za tren. Četvoro ljudi je stajalo u stavu mirno, na uglovima posmrtnog odra. Brojne svetske vođe i šefovi država su odale poslednju poštu, njegovoj svetosti.
Po obavljenom pogrebu počele su pripreme za konklavu. Obavljene su iza zatvorenih vrata. Gardistima su ukinuti slobodni dani, a obim posla udvostručen.
Poslednja konklava je održana dvadeset petog avgusta, tačno dvadeset dana posle papine smrti, nadomak isteka roka od dvadeset jednog dana. Uobičajeno ludilo koje prati izbor novog pape je počelo, uprkos kratkom zasedanju konklave, od dvadeset četiri sata. Stvari su se vratile u normalu tek pre nekoliko dana.
Hans je nastavio šetnju. Ostavio je za sobom dva uspavana stražara.
Nije mogao da se odupre osećanju da poseduje sve oko sebe. U daljini je video Kaligulin obelisk, nasred Trga svetog Petra. Ironično, nema šta: spomenik psihopati nasred najsvetijeg mesta katolicizma. Hodao je polako dok ga je tihi jutarnji povetarac milovao po licu. Nešto mu je privuklo pažnju. Levo od njega se uzdizala Apostolska palata. Svetla na trećem spratu, u papinoj spavaćoj sobi su još gorela. Pogledao je na sat. Četiri i četrdeset ujutru.
„Ovaj papa je ranoranilac.“
Svetla su gorela oko jedanaest, kad se s majkom vratio s večere.
Oprezan, kao svaki ponosni švajcarski gardista, odlučio je da se vrati do stražara zatečenih na spavanju. Razgovarali su. Narednik ih je izlečio od sanjivosti.
„Gospodine“, složno su ga pozdravili.
„Recite mi nešto, da li je njegova svetost noćas gasila svetlo?“
Jedan je oklevao. Drugi je odgovorio bez kolebanja.
„Svetla su upaljena otkad sam stupio na dužnost.“
Hans ih je uhvatio na spavanju, ali je znao da su zadremali samo na par minuta.
„To je veoma čudno“, promrmljao je.
„Njegova svetost obično gasi svetlo u ovo doba. Prošle večeri ih nije gasio“, dodade stražar. „Sigurno priprema promene o kojima svi govore.“
„To se nas ne tiče“, odvrati Hans. Promenio je temu. „Da li je sve u redu?“
„Sve je u redu, gospodine.“
„Vrlo dobro. Videćemo se kasnije. Držite oči otvorene.“
Vratio se u zgradu garde. Konačno su mu kapci otežali. Znao je da još par sati neće zaspati. Još jedanput je pogledao na osvetljene prozore papine spavaće odaje. Nesumnjivo će doći do promene, pomislio je s poluosmehom. Može mirno da legne da spava.

Prošlo je petnaest minuta otkad je sestra Vinćenca ostavila srebrni poslužavnik na stočiću pored vrata spavaćih odaja don Albina Lućana. Kucnuo je čas da se vrati, da bi se postarala da don Albino ustane i popije lek.
Ponovo se stresla od jeze u turobnom hodniku. Suočiće se s don Albinom. Odlučno i s poštovanjem će sačekati da uzme lek za kontrolu krvnog pritiska. Don Ðuzepe je tvrdio da je prenizak. Terapija se sastojala od nekoliko belih, bezukusnih pilula. Pontif ih je uvek uzimao s gestom lažnog iznenađenja. Davanje lekova je bilo jedno od Vinćencinih zaduženja, kao i davanje injekcije za stimulaciju adrenalinskih žlezda pre odlaska u postelju. Ponekad je morala da se uveri da je uzeo vitamine posle obroka.
Don Albino se šalio sa sestrom Vinćencom. Blago je korio zbog nepokolebljive tačnosti. Svakog jutra je, s „religioznom“ posvećenošću, dolazila između četiri i trideset i četiri i četrdeset pet, da bi mu dala lekove koji su držali njegov krvni pritisak na zadovoljavajućem nivou.
Don Albino bi se zatim kupao. Između pet i pet i trideset je pokušavao da bolje nauči engleski, pomoću magnetofonskih traka. Ustrajavao je na toj rutini. Pontif bi se, nakon toga, molio u svojoj kaipeli do sedam. Preslikao je rutinu iz bivše rezidencije. Pružala mu je izvesno olakšanje, od preteškog tereta koji su mu kardinali navalili na pleća.
Časna sestra nije mogla da prikrije zabrinutost pred vratima don Albinovih odaja. Srebrni poslužavnik s lončetom kafe i šoljicom na tacnici je bio na istom mestu, tamo gde ga je pre nekoliko minuta ostavila. Podigla je poklopac lončeta da bi videla da li je puno. Bilo je. Ništa slično se nije dogodilo u proteklih dvadeset godina. Don Albino Lućani nikad nije propustio da uzvrati njen pozdrav ljubaznim: „Dobro jutro, Vinćenca.“
To, u stvari, nije u potpunosti tačno. Neki detalji venecijanske rutine su promenjeni. Sestra Vinćenca je pre preseljenja u Rim običavala da pokuca na vrata i uđe u spavaće odaje s poslužavnikom, gde bi lično poslužila don Albina. Sekretari novog pape su se žestoko usprotivili ovoj praksi kad su saznali za nju. Objasnili su da je to nedopustivo kršenje protokola. Postignut je kompromis da bi se obe strane zadovoljile. Redovnica je nastavila da svakog jutra donosi kafu, ali je ostavljala poslužavnik ispred vrata don Albinovih odaja.
Sestra Vinćenca se naslonila na vrata, zadržavajući dah. Pokušala je da uhvati neki šum iz sobe iza njih. Nije ništa čula, niti je osetila neki pokret.
Ne znam da li da još jednom pokucam, pomislila je. Konačno se odvažila da pokuca na drvena vrata.
„Dobro jutro, don Albino“, prošaptala je.
Odmakla se od vrata. Posmatrala ih je, pitajući se šta da radi.
„U Veneciji bih ušla unutra, bez mnogo ceremonija“, promrmljala je sebi u bradu.
Opazila je tanku svetlu liniju ispod vrata. To znači da je don Albino verovatno ustao. Odlučno je pokucala.
„Don Albino?“
Nije bilo odgovora. Pokucala je još jednom, ali nešto slabije. Tišina je bila jedini odgovor. Nema druge nego da uđe u sobu, uprkos strogom protokolu. Stisnula je zlatnu kvaku i otvorila vrata.
„Ako nastavim da ugađam svim tim sekretarima nikad neču saznati da li je don Albino ustao ili još spava.“
Na prstima je ušla u sobu. Papa je mirno ležao u postelji, poduprt jastucima, s naočarima na nosu, papirima u rukama i glave blago nagnute u stranu.
Sestra mu hitro priđe, sa zebnjom u srcu. Nije marila za sopstveno, narušeno zdravlje.
Uhvatila je don Albinove ruke, crvenih, suznih očiju, da bi mu izmerila puls. Merila ga je jednu, dve, tri, četiri, pet sekundi...
Sklopila je oči. Suze su joj se kotrljale niz lice.
„O, moj bože!“
Snažno je cimnula gajtan pored don Albinove postelje. Zvono je odjeknulo obližnjim hodnicima i sobama.
Moram da pozovem sestre, mislila je, nervozno drhteći. Ne, prvo moram da pozovem oca Megija. Ne, predaleko je. Bolje da uzbunim oca Lorencija.
Zvono je utihnulo, ali niko nije odgovarao na Vinćencin poziv. Istrčala je u hodnik. Zanemarila je sva pravila, nametnuta odlučnom akcijom branilaca protokola i otvorila vrata sobe oca Lorencija. Uvek je spavao pored don Albinovih odaja.
Sekretar, otac Džon Magi, boravio je u sobi na drugom spratu zbog renoviranja njegovih odaja.
„Oče Lorenci! Oče Lorenci, za ime božje!“ vrištala je sestra Vinćenca.
Sveštenik se prenuo iz sna. Bio je spor, sanjiv i zaprepašten neočekivanom posetom.
„Šta se dešava, sestro Vinćenca? Šta se dešava?“
Nije mogao da se snađe. Prišla mu je. Dohvatila ga je za pidžamu, gorko plačući. „Šta nije u redu, sestro Vinćenca? Šta se dešava?“
„Oče Lorenci Don Albino! Don Albino, oče Lorenci! Don Albino je mrtav! Papa je mrtav!“

Zvezde na nebu su sledile večite putanje. Tog dana, dvadeset devetog septembra 1978. godine, i sunce se predano držalo dnevnih obaveza. Rasipalo je zlatne zrake po rimskom Trgu svetog Petra. Bio je to predivan dan.

Poglavlje 3


U kući na stepeništima, odmorištima i ulazu kuće u Vija Veneto vladao je nepodnošljivi metež. Beskrajna povorka rođaka, prijatelja, stanara, nameštenika i izaslanika se pela i silazila, iznova i iznova, sledeći dnevnu rutinu. Na trećem spratu je vladala mrtva tišina. Trojica ljudi su provalila u ranu zoru. Dvojica su se zadržala deset minuta. Niko ih nije video pri dolasku i odlasku. O trećem se ništa nije znalo. Izgleda da je bio savršeni tihi gost.
Niko nije čuo njegove korake, niti zvuk vode na česmi ili zatvaranja fioke ormana. Možda je bio pijanac kog su prijatelji uneli u kuću, pa se sad lečio od mamurluka. Možda je radio noću, a spavao danju.
Bilo je mnogo mogućnosti, ali samo jedna izvesnost: niko ga nije čuo, iako je zasigurno bio unutra.
Postariji gospodin se uz mnogo napora penjao uza stepenice. Oslanjao se na štap. Sledio ga je pratilac, odeven u uobičajeno „armani“ odelo. Stigli su do zatvorenih vrata na trećem spratu. Bilo je tako tiho, da bi čuli pad igle na mramorni pod. Pratilac utisnu ključ u bravu.
„Čekaj“, procedi zadihani starac. „Dopusti da povratim dah.“
Pratilac je strpljivo čekao. Starcu je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi od napornog penjanja. Uspravio se. Štap, dotadašnje pomagalo u hodu, postade alatka. Mahnuo je pratiocu da otvori vrata, što je ovaj i učinio, dvaput okrenuvši ključ.
Blago je gurnuo vrata. Ukazalo se predsoblje stana. Tiho su ušli. Starac je krenuo napred. Pratilac je bešumno zatvorio vrata.
„Gde je?“, pitao je starac.
„U sobi. Tamo su ga ostavili.“
Ušli su u sobu i pronašli čoveka vezanog za postelju. Ležao je na krvavoj posteljini. Kupao se u znoju. Bio je u gaćama i potkošulji s kratkim rukavima.
Podigao je glavu da bi osmotrio pridošlice. Nije pokazivao znake pokornosti, uprkos ponižavajućem položaju. To je bio monsinjor Valdemar Firenci.
„Monsinjore“, pozdravio ga je starac s ciničnim osmehom.
„Vi?“, promucao je zapanjeni sveštenik.
„Tako je“, reče starac. Obišao je krevet i seo na stolicu, licem prema monsinjoru.
„Da li ste mislili da ćete nam umaći?“
„Umaći kome?“, pitao je kardinal, u stanju šoka.
„Ne pravite se blesavi, dragi prijatelju. Kod vas je nešto što vam ne pripada. Došao sam da povratim ono što je moje.“
Firenci baci pogled na pomoćnika, koji je prebacio kaput preko stolice.
„Ne znam o čemu govorite.“
Dobio je odgovor u obliku snažnog udarca. Krv je potekla iz Firencijeve isečene usne. Pomoćnik se preteći nadvio nad kardinalom, koji je pokušavao da povrati kontrolu nad sobom. Lice mu dobi odlučniji izraz.
„Dragi monsinjore. Voleo bih da povratim ono što je moje, bez upotrebe neprijatnih metoda. Strašno ste me razočarali. Sumnjam da će mi *to poći za rukom. Naposletku, ukrali ste nešto što meni pripada“, reče Majstor. Nagnuo se ka Firenciju.
„Siguran sam da shvatate ozbiljnost situacije. Pokrali ste me. Kome mogu verovati, ako ne svešteniku?“ Starac ustade i poče da zamišljeno šparta prostorijom. „Shvatate li u kakav položaj ste me doveli? Više ni crkvi ne mogu verovati, moj prijatelju. Zbog toga vas pitam, dragi monsinjore, šta sad?“ Dodao je, gledajući kardinala pravo u oči: „Šta ćemo sad, pitam ja vas?“
„Vrlo dobro znate šta ste uradili“, napomenu Firenci.
„A šta sam uradio? Šta? Dela pokreću svet. Ljudi moraju da delaju. To je dužnost svih.“
„Vi se pravite blesavi“, prekinuo ga je Firenci. Dobio je još jednu ćušku, da bi shvatio da ne sme tako da oslovljava starca.
„Ne mogu da čekam čitav dan. Hoću te papire. Odmah. Recite mi gde su.“
Prelat dobi još jedan udarac, bez vidnog razloga, pošto ovaj put nije prozborio ni reč. Lice mu se nadulo. Potočić krvi mu je tekao iz usta, natapajući potkošulju.
„Gospod nam ponekad navali preteško breme na leđa, ali nam podari i snagu da ga nosimo“, odvrati monsinjor.
„Naravno, uskoro ćemo saznati koliko vam je gospod dao snage“, reče starac.
Dao je znak pratiocu.
Ispitivanje se prekinulo usled prodorne zvonjave mobilnog telefona. Okrutno ispitivanje dosad nije dalo velike rezultate. Saznali su ime i adresu parohije u Buenos Ajresu. Pomoćnik je polako vodio telefon iz kaputa.
Starac je preuzeo poziv. Primakao se Valdemaru Firenciju. Namučeni kardinal je izgledao staro i iscrpljeno.
„Monsinjore, recite mi gde su papiri, pa će se sve ovde završiti. Garantujem vam da će tako biti. Uzalud patite.“
Prelat je posmatrao mučitelja. Crpeo je snagu direktno iz vere. Krv mu je tekla iz usta, niz bradu, na grudi. Progovorio je čudesnim, silnim glasom, ne skrivajući bol. „Isus Hrist vam oprašta. Opraštam vam i ja.“
Starcu sa štapom je trebalo neko vreme da shvati mučenikovu misao. Ispustio je rezignirani, mrzovoljni uzdah. Bilo mu je jasno da više ništa neće izvući iz Firencija.
„Kako god želite.“
Pomoćnik je završio telefonski razgovor. Prišapnuo je šefu na uvo. „Pronašli su adresu u njegovoj sobi u Vatikanu.“
„Kakvu adresu?“
„Portugalske novinarke, koja živi u Londonu.“
„Neobično.“
„Pronašli smo je. Ona je kći starog pripadnika organizacije.“
Starac je razmišljao.
„Pozovi našeg čoveka. Reci mu da poseti parohijskog sveštenika u Buenos Ajresu. Možda će nešto saznati. Kad to obavi, nek otputuje u Gdanjsk. Neka tamo čeka dalja uputstva. I ti ćeš morati da ideš u Argentinu.“
„Vrlo dobro, gospodine“, pokorno reče pomoćnik. „Šta ćemo s monsinjorom?“
„Očitaj mu opelo“, dobaci starac, sarkastičnim tonom. „Čekaću te u kolima.“
Starac prijateljski potapša pomoćnika po ramenu. Otišao je bez reči pozdrava monsinjoru Firenciju. Nije ga ni pogledao, niti je čuo pucanj koji je okončao prelatove muke. Silazio je niza stepenice, pomoću štapa, s mobilnim telefonom na uhu. Odbacio je zapovedničko držanje. Preobrazio se u nemoćnog starca, što je dobrim delom i bio. Neko je odgovorio na njegov poziv.
„Džefri Barns? Slušaj me, imamo problem.“

Poglavlje 4


Nema grada poput Londona, pomisli Sara Monteiro. Letela je iz Lisabona, svom domu na Belgrejv roudu. Avion je pola sata kružio u vazduhu, čekajući na slobodnu pistu.
To je samo povećalo prijatna očekivanja posle dve nedelje dosadnog odmora u roditeljskom domu. Njen otac je penzionisani kapetan portugalske armije. Mati joj je profesor engleskog (otud dodatno h u njenom imenu, i naklonost svemu britanskom).
Ne može se reći da nije volela Portugal. Uživala je u lepoti zemlje porekla. Mora se priznati da je tokom duge istorije imala previše revolucija i premalo reformi. Sara je dva-tri puta godišnje posećivala Portugal. Volela je da provede Božić na farmi pored Beže u Alentežu, na kojoj su njeni roditelji živeli već nekoliko godina. Uživala je u čistom seoskom vazduhu, tako različitom od onog u britanskoj prestonici.
Avion je sleteo bez problema, s uobičajenim cimanjem i trzanjem. Iskrcaće se za dvadesetak minuta. Putnici su se već tiskali da bi prvi dograbili prtljag i izašli.
„Upravo smo sleteli na Hitrou. Temperatura u Londonu je dvadeset stepeni Celzijusovih. Ostanite u sedištima, vezanih pojaseva, dok se avion ne zaustavi. Zahvaljujemo se na izboru naše kompanije“, recitovao je stjuard, bezbojnim glasom.
Slušala ga je nekolicina ljudi. Sara nije bila među njima. Često je putovala avionom, ne samo u rodni Portugal već i širom sveta, zahvaljujući poslu reporterke londonskog dopisništva jedne od najvećih međunarodnih novinskih agencija. Radila je dobar i zanimljiv posao. Plaćali su je za prenošenje vesti iz svog grada. Imala je još dva slobodna dana, pre povratka na radno mesto. Tamo je čekala nepresušna poplava vesti i neprekidna potraga za senzacionalnim događajima.
Avion se konačno zaustavio. Putnici su pohitali ka izlazu. Uzela je neseser i torbu. Na putu ka izlazu pozvala je roditelje, da bi im dala do znanja da je bezbedno sletela i da će ih kasnije nazvati.
Žurila je kroz duge, zastrte hodnike, okrečene zelenom i crnom bojom. Stala je u red pred carinom. Građani Evropske zajednice, Švajcarske i Sjedinjenih Država su stajali u jednom, a državljani ostalih zemalja u drugom redu, sa spremnim pasošima i putnim ispravama. Sara je uljudno čekala iza žute linije, da ne bi smetala čoveku s naočarima ispred sebe i da ne bi nervirala carinskog službenika u kabini.
„Sledeći, molim.“ Carinik nije zvučao nimalo prijateljski. Bolje da je stala pred drugi šalter. Žena u susednoj kabini je delovala mnogo prijatniji. Sad nije imala kud.
Sara je pružila pasoš, naoružana najubojitijim osmehom. Carinik ga je osmotrio.
„Lepo je vratiti se kući. Kakvo je vreme?“, pitala ga je. Nadala se da će tako razbiti led.
„Odavde ne mogu da vidim kakvo je vreme“, progunđa carinik. Zvučao je još gore nego što je izgledao. Verovatno je ustao na levu nogu, ili se posvađao sa ženom, ako je imao. „Izgleda da nešto nije u redu s vašim pasošem.“
„Šta nije u redu? Pokazaću vam drugu legitimaciju, ako hoćete. Nikad nisam imala problem s pasošem.“
„Možda je sistem pogrešio.“
Zlovoljni službenik se zvao Horejšo, ako je verovati pločici na uniformi. Zazvonio je telefon na šalteru. „Da, ali nešto nije u redu s pasošem“, rekao je. Ubrzo je spustio slušalicu.
„Izgleda da je sve u redu. Možete ići.“
„Veliko vam hvala.“
Iznervirala se zbog neljubaznog službenika. Bezobrazni taksista će biti pravi šlag na bljutavoj torti, ali prvo mora da preuzme prtljag. Sve u svemu, proći će još sat pre nego što stigne kući, pod pretpostavkom da prtljag nije na drugom kraju sveta, naravno.

Automatski alarm se oglasio u nekoj od kancelarija aerodromskog obezbeđenja, dok je Sara stajala pred carinikom. Mladi službenik dvadesetih godina je odgovorio na rutinski alarm. Traka na ramenima bele imiforme svedočila je o njegovom rangu.
Pokušavao je da utvrdi uzrok titravog, crvenog svetla. Verovatno je pronađen lažni ih istekli pasoš ili je putna isprava nekog putnika bila u lošem stanju.
Pažljivo je osmotrio sliku na ekranu. Video je divnu ženu, tridesetih godina, pred šalterom broj 11. Na njemu je radio Horejšo, poslu posvećeni, dosadni udovac. Voleo je da sve bude pod konac. Procedura je zahtevala da obavesti pretpostavljene.
„Gospodine.“
U kancelariju je ušao muškarac, pedesetih godina, prosedih slepoočnica. Nagnuo se ka ekranu.
„Pusti me da proverim.“ Pročitao je informacije s ekrana i nešto otkucao.
Pojavilo se ime Sara Monteiro, s gomilom podataka. „Ne beri brigu, Džone. Ja ću se pobrinuti za ovo.“
Telefonirao je Horejšu.
„Ovde Stiv. Pusti je. Da, ne brini. Samo je pusti. Sve je u redu.“
Pozvao je drugi broj, ne spuštajući slušalicu. „Upravo je sletela.“

Stvari nisu stajale tako loše. Posle jedva pola sata sedela je u taksiju. Napustila je terminal 2. Uskoro će stići kući.
„Belgrejv roud, molim vas“, rekla je vozaču. Za pola sata ili četrdeset pet minuta, u zavisnosti od saobraćaja, brčkaće se u mirišljavoj kupki, u do vrha punoj kadi. Maštala je o blagotvornoj kombinaciji jagode i vanile. Čarobna mešavina će joj doneti preko potrebni spokoj duha i tela.
Taksi je zaobišao železničku stanicu Viktorija, na kojoj je vladala uobičajena gužva i nastavio ka Belgrejvu. Prolazili su tipičnom londonskom ulicom, s dosta jefitinih hotela i pretrpanim trotoarima. Najveći broj zgrada krasila su pročelja poduprta običnim i korintskim stubovima, u zavisnosti od ukusa arhitekata ili naručilaca. Viktorijanske kuće bile su najmanje stotinu godina stare, ali su ih zidovi od crvene cigle i sveže ofarbana vrata i prozori činili prijatnim za oko.
Taksi je nadomak njene kuće iznenada ukoćio u mestu. Sara je zamalo udarila glavom u staklenu barijeru između vozača i putnika. Mimoišla su ih crna kola, zatamnjenih stakala. Oštro su skrenula i stala ispred njih. Taksista je gnevno zatrubio.
„Sklanjaj se s puta, drkadžijo!“, povikao je.
Vozač u kolima ispred njih je spustio prozor. Izbacio je glavu i uskliknuo: „Izvini, ortak“, pre nego što je odmaglio.
Taksi je nekoliko sekundi kasnije stao ispred Sarine kuće. Vozač se kavaljerski pobrinuo za njen prtljag. Na podu predsoblja dočekala ju je planina pošte. Bilo je tu svega i svačega, razglednica od kolega, neizbežnih računa, reklama svih vrsta i oblika i nešto prave pošte koju će kasnije proćitati.
Iznela je kofer do spavaće sobe na drugom spratu i ušla u kupatilo da napuni kadu. Presvukla se u udobniju odeću.
Konačno se vratila kući. Za dva minuta će utonuti u miomirisnu kupku. Nestalo je vanile. Zameniće je kupkom s mirisom meda. Rezultat će biti jednako okrepljujući.
Već je zaboravila kiselog carinika na aerodromu i neprijatni događaj u taksiju. U prizemlju, iza vrata, usred gomile pošte nalazio se koverat s krupno ispisanim imenom pošiljaoca: Valdemar Firenci.

Poglavlje 5


Mnogo se toga moglo reći o slici kojoj se taj čovek divio. U njenom središtu je bila infanta Margarita, veoma mlada španska princeza, desno iza nje bile su Izabel Velasko i Agustina Sarmineto, dve patuljice i Marija Barbola i Nikolas Pertusato, noge oslonjene na usnulog mastifa. Na tamnoj pozadini je bila donja Marsela de Uloa, s nepoznatim muškarcem. Poslednji detalj bio je nesvakidašnja praksa za umetnike tog vremena. Na njihovim platnima nije bilo mesta za nepoznate ljude.
Svaki deo kompozicije nosio je posebno značenje. Umetnik, predstavljen autoportretom na levom delu platna, neobičnim detaljem je slao određenu poruku. Slikar je našao doživotno uhlebljenje na dvoru. Slikao je uvaženog don Felipea IV i donju Marijanu, čiji se odraz video na ogledalu u pozadini. Njemu zahvaljujući mogla se videti čitava scena, pošto je platno okrenuto od posmatrača. Kraljičin komornik, don Hose Nijeto Velaskez, stajao je pored zadnjih vrata.
Slika je bila prvorazredno umetničko delo, ali je muškarac poodmaklih godina, koji je sa interesovanjem posmatrao izazivao još više pažnje.
Muzej Prado u Madridu bio je pred zatvaranjem, ali čovek u trećoj galeriji kao da toga nije bio svestan. Netremice je posmatrao veliku sliku, jedan od najvrednijih muzejskih eksponata, Las Meninas, čuveno remekdelo Dijega Velaskeza.
„Gospodine, muzej se zatvara. Molim vas, pođite prema izlazu“, brižno mu se obratio čuvar, mladić odan svom poslu. Postaraće se da starac posluša njegovo upozorenje. Viđao je starca gotovo svakodnevno, u trećoj galeriji. Uvek je posmatrao istu sliku. Satima je sedeo, ne obazirući se na nepresušnu reku turista. Čuvaru se ponekad činilo da jedna slika posmatra drugu.
„Da li ste ikad pažljivo pogledali ovu sliku?“, pitao ga je starac.
Stražar se obazre okolo. U galeriji nije bilo nikog izuzev njih dvojice. „Da li se meni obraćate?“
Starac nije skidao pogled sa slike. „Da li ste ikad pažljivo pogledali ovu sliku?“, ponovio je.
„Naravno. Ova slika je za Prado isto što i Mona Liza za Luvr.“
„To su opšte odrednice. Recite mi šta vidite.“
Čuvar se postideo. Svakodnevno je prolazio pored te slike. Znao je koliko je važna, ali ne i zašto. Navikao se na nju, kao na svoju ulicu. Uzimao je zdravo za gotovo, ne gledajući u nju. Kako god, uskoro će zatvaranje muzeja. Morao je da otprati starca iz galerije, da bi završio obilazak i krenuo kući. Od nje ga deli najmanje pola sata puta.
„Gospodine, ne možete ostati ovde. Muzej se zatvara“, rekao je, odlučnim, ali ljubaznim glasom.
Starac je bio hipnotisan Velaskezovom slikom.
Veliko platno je zbilja lepo, pomisli čuvar, ali više od toga nije mogao reći. Pažljivije je osmotrio starijeg čoveka. Primetio je da mu se leva ruka trese. Suza kliznu starčevim desnim obrazom. Čuvar pomisli da je najbolje da nastavi u pomirljivom tonu i da ne jedi starca.
„Las Meninas je divna slika.“
„Znate li ko su meninas?”
„Devojke na slici?“
„Meninas su dve žene sa obe strane infante Margarite. Meninas je portugalska reč. Pripadnici kraljevske porodice su tako zvali princezine dadilje.“
„Pa, čovek svakog dana nauči nešto novo.“
„Umetnik na levoj strani je tvorac ovog dela. Mislio je da će dadilje ubediti malu princezu da pozira za njega. Kao što se vidi u ogledalu, kralj don Felipe i kraljica donja Marijana su već odigrali svoju ulogu. Doveli su patuljice i psa da bi odobrovoljili infantu, ali princeza nije htela da sarađuje. Planirana slika nikad nije naslikana.“
„Oprostite mi, gospodine, ali naslikana je. Evo je pred nama.“
„Govorim o planiranoj slici, nagoveštenoj slikom u ogledalu.“
„Možda imate pravo, ali slika postoji i dovršena je.“
„Hoću da kažem da slika unutar slike nije nikad dovršena.“
„Možda imate pravo, kad stvari posmatrate iz tog ugla.“
„Vidite kako je detinji kapric izmenio situaciju. Zbog njega porodični portret nije dovršen.“
„Omogućio je nastanak druge, mnogo lepše slike.“
„Možda. Stvar je u tome što odluka donesena u određenom času može uticati na posao, čitav život, ponašanje, čitav...“
Starac se zakašljao. Pao bi da čuvar nije imao hitre reflekse. Pridržao ga je.
„Žedan sam“, objasnio je starac, hrapavim glasom.
„Doneću vam vode.“
Čuvar galerije broj tri muzeja Prado žurno se udalji.
Starac, naslonjen na zid, izvadi zgužvano pismo iz džepa. Spustio ga je na pod, zajedno sa slikom pape Benedikta XVI.
Česma je bila daleko, pa čuvar nije mogao brzo da se vrati. Pozvao je kolegu u pomoć. Kad se vratio u galeriju, pažljivo noseći čašu vode, u odaji nije bilo nikog, izuzev bolesnika na podu. Bio je u istom položaju u kom ga je ostavio. Čučnuo je pored starca. Situacija se promenila. Starac je nepomično sedeo, širom otvorenih očiju.
Bio je mrtav.
Mladić uplašeno poskoči i pozva pomoć radiom. Skupio je svu snagu i pogledao mrtvaca. Starčeve oči bile su uperene na sliku koju je satima posmatrao.

Poglavlje 6


Plaza de Majo u Buenos Ajresu središte je istorijskog protesta argentinskog naroda. Predsednička palata, Kaza rozada i katedrala Metropoliten gledaju na ovaj trg.
Mladić je uleteo u ogromnu bogomolju. Trčao je koliko ga noge nose. Zadihani, znojem obliveni mladić je trčao od doma parohijskog sveštenika, padre Pabla, božjeg sluge neupadljivog imena, nesklonog skretanju pažnje. Katedrala je, u to vreme bila zatvorena za vernike. Sveštenik je klečao u podnožju oltara, sklopljenih ruku, u smernoj molitvi.
Primetio je mladića. Obično bi sačekao da sveštenik dovrši molitve. Danas je delovao nestrpljivo.
Parohijski sveštenik se prekrsti i ustade. Obratio se zajapurenom mladiću.
„Šta nije u redu, sinko? Da li mene tražiš? Da li se nešto dogodilo?“
„Nije, padre. Neki čovek... zakucao je na vaša vrata... tražio vas je.“
„Manuele, mnogo se znojiš. Da li si trčao dovde?“
„Jesam, padre.“
Stari sveštenik spusti ruku na mladićevo rame.
„Hodi, sedi kraj mene. Smiri se, pa mi ispričaj šta se dogodilo. Ko je bio taj čovek? Šta je uradio, kad si se toliko uzbudio?“
„Ne poznajem ga. Izgleda da je iz Evrope, istočne Evrope.“
Sveštenik se trže, kao da se setio nečeg. I on poče da se znoji.
„Šta je hteo od mene?“
„Hteo je da se vidi s vama i to odmah. Rekao sam mu da je to nemoguće. Rekao je da je sve moguće, u očima gospodnjim. Najgore od svega je...“
„Najgore... Da li te je na bilo koji način povredio?“
„Nije, padre, iako znam da je zao.“ Nastavio je šapatom. „Imao je pištolj.“
Pablo otre znoj sa čela maramicom. Zatvorio je oči i ćutao. Otvorio ih je, posle kratkog vremena. Uspeo je da povrati kontrolu nad disanjem. „Šta si mu rekao?“
„Rekao sam mu da ste otišli u bolnicu da posetite prijatelja.“
„Zašto si lagao, Manuele?“
„Oprosti mi, padre Pablo, ali ništa drugo mi nije palo na pamet. Taj čovek je izgledao zlo. Imao je tetoviranu zmiju na levoj ruci.“ ,
„Da li je pokušao da uđe u moju kuću?“
Vidno potreseni dečak je oklevao s odgovorom. Pištolj nije viđao svakog dana, pogotovo pri razgovoru sa strancem.
„Nije, padre“, konačno je rekao.
„Dobro je, Manuele. Vrati se i nastavi da radiš.“
Mladić ustade i poljubi sveštenika u ruku. Delovao je znatno mirnije. Zaputio se centralnim delom crkve, krsteći se.
„Manuele...“
„Da, padre Pablo?“
„Da li si video tog čoveka na putu ovamo?“
„Ne, ne. Bio sam toliko uplašen da sam dotrčao ovamo čim je otišao. Nisam ništa video, niti sam se osvrtao oko sebe. Trčao sam kao lud.“
„Dobro, Manuele. Možeš da ideš. Bog te blagoslovio. Sačuvaj veru.“
Otac Pablo tiho kleknu i poče da se posvećeno moli, pre nego što je dečak izašao. Čuo je korake. Nisu bili dečakovi. Pripadali su krupnijoj, odlučnoj osobi.
Padre Pablo oseti nešto na ramenu. To nije bila ruka, već hladni metal.
„Očekivao sam te“, reče sveštenik.
„Nisam iznenađen. Neki ljudi imaju izuzetno snažni instinkt. Da li si očekivao nekog posebnog?“
Padre Pablo se prekrsti i ustade, očiju uprtih u neznanca.
„Moja budućnost je u božjim rukama, baš kao i tvoja. Ne boj se, velikodušno sam nagrađen. Nisi došao da mi daš ono što mi ne pripada.“
„Možda sam došao da nešto odnesem.“
„To zavisi od pogleda na svet.“
„Gde su?“
„U Buenos Ajresu, Njujorku, Parizu, Madridu, Varšavi, Ženevi. Širok je ovaj svet.“
Začuo se prigušeni prasak i sveštenik pade preko klupe. Čovek sa tetoviranom zmijom, sa stranim naglaskom, najverovatnije iz istočne Evrope, stigao je iz Rima. Stajao je blizu padrea Pabla, koji je obilno krvario s desne strane. Pokušavao je da pokrije ranu krvavom rukom.
„Bog nije ovde da te spase, dragi gospodine. Bolje bi ti bilo da mi kažeš gde su.“
„Bog me je već spasao. Nikad ih nećete naći.“
Čovek se nadneo nad padreom Pablom. Progovorio je s lažnom bliskošću.
„Znaš, padre, pomoćnik je koristan zato što radi ono što mu se kaže, u ovom slučaju pomaže u nalaženju izgubljenih stvari. Najviše mu pomažu neiskusni, uplašeni ljudi. Čudo jedno koliko se od njih može doznati. Nisam ih našao i znam da mi nežete reći gde su, ali trag ovde, podatak tamo, pisamce, poruka, mejl, fotografija...“
Kockice su bačene u novoj igri, u kojoj sveštenik neće učestvovati. Uskoro će se zauvek povući iz ovozemaljskih igara. Padre Pablo se samo mogao nadati da čovek s tetovažom zmije zna mnogo manje nego što tvrdi da zna.
Nepoznati je pokazao fotografiju svešteniku i rekao: „Siguran sam da će on biti raspoloženiji za saradnju. Preneću mu tvoje pozdrave.“ Ispalio je drugi hitac, ovaj put u glavu. Spokojno se zaputio prolazom između klupa. Prekrstio se i iskrao na sporedna vrata.

Poglavlje 7


Uživao je u povratku kući, pa makar on trajao samo dva dana. Udisao je slani vazduh s Baltičkog mora. Prožimao je grad koji je bog odabrao za mesto njegovog rođenja.
Dolazak u ovaj deo sveta je bio kao znamenje, podsetnik na značaj poverene mu misije. Šetao se poznatim ulicama Gdanjska, poljskog ekonomskog centra i kolevke čuvenog sindikalnog pokreta Solidarnost. Uvek je znao da ga čeka velika misija. Bio je u pravu. To uverenje je pre šest godina, kad je živeo u Ulici Cimelna, potvrđeno telefonskim pozivom usred noći. Setio se rano preminulih roditelja, prolazeći pored malog stana u kom se rodio i proveo mladalačke godine. Sve je to bila božja promisao, završni potez kruga čijem se savršenstvu toliko divio.
Telefonski poziv se nije dogodio slučajno - slučajnosti ionako ne postoje - bio je rezultat proviđenja.
Prvi put u poslednjih šest godina se vratio u Gdanjsk i ponovo video Vislu. Majstor mu je naložio da pričeka sledeći zadatak u rodnom gradu. Majstor je uvek znao šta radi. Bio je jedan od iluminata, svetih zaštitnika viših interesa Svetog trojstva na kugli zemaljskoj.
Uskoro će podne. Šetao se Meskazanskom ka Cibničkoj. Skrenuo je desno, pa levo, na put za Dlugije Pobrežđe. Večera će u restoranu Gdanjski. Ponašao se kao stalni gost, iako nikad nije bio u njemu. Raskošna sala bi više odgovarala palati, nego restoranu.
„Na zdarowie“, pozdravio ga je besprekorno odeveni kelner.
„Dzien dobry“, ljubazno je odgovorio. Odavno nije nikog pozdravio na maternjem jeziku. Naručio je specijalitet kuće za dvoje i bocu crvenog vina.
Hrana je brzo stigla. Vešti kelner se udaljio s prijateljskim: „Smacznego.“
„Kako ste?“, pitao ga je neko iza leđa.
„Vrlo dobro, gospodine“, odgovorio je i smerno ustao. Neko ko ga je video pre nekoliko trenutaka ne bi poverovao da je reč o istoj osobi. Samopouzdanje je iščezlo, preobrazivši se u servilnost prema pridošlici koja je sela preko puta njega.
Nosio je elegantno „armani“ odelo, diskretne crne boje, slično onom koje je nosio čovek koji je prvi stigao u restoran. Iz njihovog ponašanja je bilo jasno ko je viši po činu.
„Obavio si hvale vredan posao.“
„Hvala vam. Bila mi je čast da vas siužim.“
Govorili su italijanski.
„Veliki majstor će, kao i obično, znati da nagradi tvoje napore. Pozvaće te k sebi.“
„Počastvovan sam tim susretom.“
„I treba da budeš. Retko kome ukazuje takvu pažnju, još manje ih pozivi da o njoj govori. Tako se ponaša isključivo sa osobama iz najbližeg okruženja i najodanijim saradnicima.“
Poljak obori glavu, u znak poštovanja. Izvukao je koverat iz imutrašnjeg džepa. Stavio ga je na sto.
„Ovo sam našao u Buenos Ajresu. To je fotografija o kojoj sam vam pričao. Pribegli su jednostavnom triku. Pod ultraljubičastim svetlom se ukazuje druga slika. Pogledajte.“
Pretpostavljeni je osmotrio fotografiju.
„Eh, šta će sve da smisle“, rekao je, ne skidajući pogled s Poljaka. „Uskoro ćemo saznati kako se ovaj čovek zove.“
Na šefa je došao red da preda koverat, što je i učinio. Spustio ga je na sto, ne trudeći se da prikrije svoj čin.
„Ovde su nova naređenja. Unutra je sve što je neophodno“, rekao je. Vratio mu je fotografiju. „Ponesi je sa sobom. Plan se glatko odvija. Čuvaj se izdajnika. Mnogo ljudi nam je za petama. Gledaj da ne izazoveš ničiju sumnju i nemoj da omaneš. Do viđenja.“
Otišao je bez reči, ne dodirnuvši hranu. Podređeni je gurnuo kovertu u unutrašnji džep sakoa. Proždrao je specijalitet kuće i sa uživanjem ispio vino. Platio je račun kad se zasitio, i ostavio velikodušnu napojnicu. Imao je pravo na malu svetkovinu. Zaslužio je nagradu prilježnom službom.
„Dziekuje“, zahvalno će kelner, srećan što vidi zelene, američke dolare, koje je dobro obučeni čovek ostavio na srebrnom poslužavniku.
„Vidimo se sutra“, reče čovek.
Otvorio je koverat, šetajući se pored Visle i ispitao njegov sadržaj. Unutra je bio dokument s njegovom fotografijom, osnova novog identiteta, avionska karta iz Frankfurta i neki papiri. Gurnuo je fotografiju iz Buenos Ajresa u koverat.
„Sad je na tebe red“, rekao je očinskim tonom. Nije mislio na osobu na fotografiji, koliko na predstojeći zadatak. Obaviće ga brzo i delotvorno, kao i sve pre njega. Prošetaće nedeljnom pijacom, da bi uživao u čarima grada kog možda nikad više neće videti. Skinuo je sako. Košulja s kratkim rukavima otkrila je tetoviranu zmiju, koja se pružala sve do zgloba. Vratio je sve papire u koverat, nakon što je još jednom pogledao fotografiju pronađenu u Buenos Ajresu, u domu parohijskog sveštenika, padrea Pabla. On je sad počivao u drugom, večnom domu, pod zemljom. Fotografija je, na prvi pogled, bila portret pape Benedikta XVI.

Poglavlje 8


Konklava od dvadeset šestog avgusta 1978. godine


Neka mir Božji bude s vama, zato što nisam

učinio ništa da bih dospeo ovde gde jesam.

ALBINO LUĆANI SVOJOJ PORODICI,

NAKON ŠTO JE IZABRAN ZA PAPU


„Habemus papam“, obznanio je kardinal sa balkona bazilike svetog Petra,
Sto jedanaest kardinala moralo je da održi brojne sastanke, u obliku zajedničkih ručkova i da postigne veliki broj dogovora maskiranih u nepovezane, ljubazne razgovore, da bi Sveti duh odlučio ko će biti novi pontifeks.
Vatikan nebi bio oduševljen da je agresivna izborna kampanja počela odmah posle smrti pape Pavla VI. Lažni nedostatak interesovanja skrivao je prave promocione delatnosti.
Neki prelati su se sa osmehom prisećali večeri u kojoj je kardinal Pinjedoli, okružen sebi ravnima u savetu kardinala, obznanio da se smatra nekvalifikovanim za ulogu koja mu se nameće. Svima je stavio do znanja da je najbolje glasati za kardinala Gantina, crnog prelata iz Benina. Neko bi, na osnovu sličnih primera, pomislio da bi se neizbežni izbor verskog poglavara mogao obaviti eliminacijom, umesto selekcijom. Najveći broj kandidata je pribegavao sličnim manevrima zato što takvi postupci nisu uklanjali iz trke nijednog kardinala. Javno su nastupali smerno i neambiciozno samo da bi podsetili ostale, da su oni najbolji izbor.
Nisu svi kardinali znali za ove izborne igre, pretvaranja i iznenadne obznane religioznog žara. Albino Lućani je, ne mareći za intrige, trošio vreme provedeno u Rimu za opravku svoje „lanče 2.000“, vozila koje mu je zagorčavalo život. Rekao je Dijegu Lorenciju, svom pomoćniku, da želi da kola budu spremna do dvadeset devetog, kad se konklava morala okončati. Hteo je da rano ujutru pođe za Veneciju. Predviđanje volje kardinala bilo je moguće. Niko se nije usuđivao da predvidi izbor Svetog duha. Odluka su donosili prelati inspirisani Svetim duhom, zbog čega je izbor pape bio nepredvidljiv. Događaji na ovoj konklavi još jednom su pokazali da su putevi gospodnji nedokučivi ljudskom umu.

Alberto Lućani je klečao u molitvi u ćeliji broj šezdeset, nakon jutarnjeg glasanja. Konačna odluka nije donesena, ali je bilo neočekivanih rezultata. Lućani je, na primer, osvojio trideset glasova u drugom krugu. Molio se, s mučninom u stomaku. Preklinjao je boga da se pobrine da ga velika obaveza mimoiđe, umesto da od božanskog proviđenja zatraži hrabrost i jasnoću misli da bi glasao za kardinala dostojnog najvišeg položaja. Molio se da kardinali prestanu da glasaju za njega i da Sveti duh nadahne prelate da na svojim papirima za glasanje ispišu ime kardinala Sirija.
Kardinal Siri je na poslednjem prebrojavanju imao samo pet glasova više od njega. Treći na spisku nevoljnih kandidata je bio kardinal Pinjedoli. Dobio je petnaest glasova, iako je izgubio na prestižu. Sledio ga je brazilski kardinal Loršajder, s dvanaest. Devetnaest preostalih glasova je raspoređeno između italijanskih kardinala Bertolija i Felicija. Nekolicina je pripala Poljaku Karolju Vojtili, Argentincu Pironiju, monsinjoru Kodeiru (pakistanskom nadbiskupu) i Austrijancu Francu Keningu.
Neželjena borba se zametnula između Sirija i Lućanija. Kardinal Siri je hteo da pobedi, dok je kardinal iz Venecije, Albino Lućani, hteo da pobegne. Možda bi to i učinio, da vrata Sikstinske kapele nisu bila zatvorena.
Don Albino se, pre odlaska na konklavu, obratio rođacima i prijateljima. Rekao je da će se u slučaju da bude izabran poslužiti dobro poznatom frazom: „Odbijam, i tražim vaš oproštaj.“ Kardinal je baš kao i većina ostalih svoj izbor za poglavara katoličke crkve smatrao krajnje neverovatnom.
Ipak, njegova svetost papa Pavle VI je tokom posete Veneciji, kraljici Jadrana, darivao Lućana stolom. Nije se zaustavio na tome, već ju je lično prebacio preko kardinalovih ramena. Pavle VI je retko kad izražavao naklonost u javnim prilikama. Na taj način je odao priznanje venecijanskom kardinalu na odanosti i odbrani više zbog obaveze nego iz ubeđenja poslanice Humanae vitae, jedne od najnesrećnijih u dugoj istoriji crkve.
Jula 1968. godine, Pavle VI je izdao izuzetno radikalno pastoralno pismo, zabranjujući svaku spravu ili metod kontrole rađanja, uključujući i abortus, sterilizaciju, pa čak i prekid trudnoće pri očiglednoj opasnosti za majčin život. U Humanae vitae je sve prepušteno božanskoj promisli, pretpostavljenoj bračnoj odgovornosti i kreposti. Papa je obznanio da se božji naum ne može podvrći društvenim, političkim ili psihološkim uslovljavanjima.
Sećanja na papinu posetu Veneciji ne bi bila važna da nisu pothranjivala strah Albina Lućanija da će biti izabran za pontifa glasovima kardinala i Svetog duha.
„Dopusti da izaberu Sirija“, molio je Tvorca. „Imam toliko posla u Veneciji!“
Pavle VI je, svesno ili ne, nametnuo ovu ulogu Albinu Lućaniju. Proizveo ga je za kardinala i javno iskazao naklonost prema njemu. Hvalio ga je rečju i delom.
Valja reći da nije bio u potpunosti zaslužan. Don Albino nikad ne bi bio u ovom položaju da ga Jovan XXIII nije imenovao za biskupa. To imenovanje bi ga mimoišlo da ga majka Bartola nije rodila (u Kanale de Agordo, sedamnaestog oktobra, 1912. godine).
Morao je da odbaci sve slične misli. Bog će odlučiti o njegovom izboru. Sve se odvija po božjoj promisli. Da nije tako, parohijski sveštenik Filipo Karli ne bi ga ohrabrio da krene na bogosloviju u Feltreu.
Kardinal Lućani je posle prvog kruga glasanja shvatio da je usisan u birački mehanizam konklave. Pokušavao je da prođe neprimećen, što mu je obično uspevalo. Prokušana taktika, po svemu sudeći, sad neće delovati. Urođena rezervisanost i stidljivost mu ovaj put nisu omogućile bekstvo iz njemu potpuno neshvatljivog procesa. Ko je mogao očekivati dvadeset tri glasa u prvom krugu, samo dva manje od Sirija i čak pet više od Pinjedolija? Pravila su nalagala da se papirići skupe posle svakog kruga glasanja i spale u pećnici.
Pavle VI je predvideo svaki detalj konklave. Ništa mu nije promaklo. Pape su diktirale pravila. Blaženoupokojeni sveti otac je isključio kardinale starije od osamdeset godina iz procesa glasanja. Pavle VI je u apostolskom proglasu Romano pontifice eligendo, uveo ovo ograničenje, protivno raspoloženju konzervativnijih verskih krugova. Želeo je da izbegne da teška odgovornost pastira crkve ne padne na pleća osoba starijih od osamdeset godina. Promena nije uvedena iz banalnih razloga. Vladanje crkvom Hristovom je težak zadatak. Neuki su se bunili govoreći da su se neki pontifi posvetili praktičnim, umesto duhovnim pitanjima. Ti neprosvećeni duhovi nisu razumeli da crkva ne počiva isključivo na recitovanju Zdravo Marije, kao što je rekao jedan od američkih kardinala.
Kardinal Lućani je završio s molitvama. Ustao je i napustio ćeliju. Josif Malula, kardinal iz Zaira, srdačno mu je čestitao. Lućani je samo tužno klimnuo, na putu ka Sikstinskoj kapeli, gde ce se obaviti treći krug glasanja.
„Stojim u središtu strašnog uragana“, jadao se. Na trećem glasanju je dobio šezdeset osam glasova, a Siri petnaest. Osam glasova ga je delilo od papskog zvanja.
„Nemojte, molim vas, nemojte“, molio se Lućani, ispod glasa.
Nekoliko kardinala u blizini je čulo njegov vapaj. Prelat Vilebrands je pokušao da ga odobrovolji.
„Coraggio, kardinale Lućani. Gospod nam navaljuje teret na pleća, ali nam daje snage da ga ponesemo.“
Felići je prišao nervoznom kardinalu. Predao mu je kovertu.
„Poruka za novog papu“, rekao je.
Komentar je zvučao zbunjujuće iz usta čoveka koji je u prethodnim krugovima glasao za Sirija.
Rukom pisana poruka je sadržala reči Via Crucis, Put krsta, simbol i podsetnik Hristovog stradanja. Svi kardinali su osećali isti strah i nespokoj u prisustvu Mikelanđelovih impozantnih fresaka. Prelati su znali da su deo transcendentalnog rituala, najznačajnijeg u istoriji crkve, i s obzirom na okolnosti, u istoriji sveta. Proces se odvijao u skladu sa stoletnom tradicijom. Predviđala je da Sveti duh siđe na učesnike konklave, da bi se zaustavio iznad jednog od njih. To je bilo preovlađujuće mišljenje.
To je bila božja volja.
Lućani je dobio devedeset devet glasova. Kardinal Siri jedanaest, a Loršajder jedan (Lućanijev). Sudbina je odlučena. Kardinali su složno i srdačno pljeskali.
Izabrali su papu između sto jedanaest kardinala za manje od dvadeset četiri časa. Retki uspeh je pripisivan božanskom nadahnuću. Sve je bilo gotovo u šest i pet, nešto pre večere.
Vrata Sikstinske kapele su se ortorila i u njenu unutrašnjost su ušli ceremonijal majstori, odmah iza kardinala Žan-Marija Viloa, državnog sekretara Vatikana za vladavine preminulog pontifa i čuvara ključeva svetog Petra do kraja konklave. Svi prelati su, prema dugoj tradiciji, okružili Albina Lućanija.
„Da li prihvataš kanonski izbor za pontifa svete rimske crkve?“, pitao ga je francuski kardinal.
Oči svih prelata bile su upravljene na stidljivog čoveka. Činilo se da i Mikelanđelovi likovi izgledaju ozbiljnije, da su izgubili sav polet i namakli nepodnošljivo napete izraze. Kardinali Ribeiro i Vilebrands su ohrabrujuće posmatrali venecijanskog sveštenika dok je Vilo ponavljao pitanje.
„Neka vam bog oprosti zbog onog što ste mi učinili“, konačno odvrati Lućani. „Prihvatam.“
Događaji su se odvijali po stoletnom protokolu. Ozbiljni, upečatljivi ritual se nastavljao sa zastrašujućom preciznošću.
„Kakvim imenom želiš da ti se obraćamo?“
Lućani je ponovo oklevao. Posle nekoliko sekundi se prvi put osmehnuo i izgovorio ime po kom će biti zapamćen u istorijskim spisima.
„Ioannes Paulus Prvi.“
U Vatikanu se pretpostavljalo da je ime koje izabere novi pontif delimični pokazatelj pravca buduće vladavine. Najiskusniji su shvatih da je Albino Lućani izabrao neobičnu stazu i da će njegovo papstvo biti nesvakidašnje.
„Ništa neće biti isto“, rekli su. Njegova vladavina je počela inovacijom. Nijedan papa u gotovo dvehiljadegodišnjoj istoriji nije izabrao dvostruko ime. Lućani je bio jedini koji se usudio da se suprotstavi tradiciji da bi odao poštu čoveku koji ga je proglasio biskupom i onom koji ga je imenovao za kardinala.
„Čestitamo, vaša svetosti“, obznani kardinal Karolj Vojtila.
Veliki metež je zavladao u Sikstinskoj kapeli. Izbor pape je pripreman danima, ali su stalno iskrsavali novi momenti, vredni pažnje zaboravljena sitnica ili nenajavljena poseta. Kardinali su podelili zaduženja. Užurbano su jurcali na sve strane, svesni da učestvuju u istorijskom događaju.
Lućani je odveden u kapelicu da bi obavio neophodne rituale i da bi se pomolio bogu, u skaladu s tradicijom. Drugi prelati su spalili papiriće s poslednjeg glasanja i dodali hemijske supstance koji će pobeliti fumata.
Hiljade vernika na Trgu svetog Petra su posle prvih belih pramičaka videle kako se iz dimnjaka diže crni dim, verovatno zbog nagomilane prljavštine ili zbog toga što novi papa nije izabran.
Braća Gamareli, vatikanski krojači, raspravljali su o nevažnim stvarima dok su pokušavali da pronađu belu odeću za svečanu priliku. Najpoznatija krojačka radnja u Rimu je decenijama čekala izbor pape s tri ogrtača: malim, srednjim i velikim. Za ovu priliku su spremili i četvrti veoma veliki. Kružile su glasine da će na konklavi ovog puta biti izabran papa krupnije građe. Izabranik je, pak, imao uska ramena.
Njegovo ime se nije pojavljivalo na spisku najizglednijih kandidata, zajedničkom delu novinskih i televizijskih poslenika. Krojači su dugo obilazili oko Albina Lućanija. Isprobali su nekoliko komada odeće pre nego što su zadovoljno odahnuli. Lućani je konačno bio spreman da se predstavi svetu kao novi sveti otac katoličke crkve, u odgovarajućoj beloj odeći.
Prišao mu je kardinal Suenen da mu čestita.
„Sveti oče, hvala vam što ste se prihvatili dužnosti.“
Lućani se osmehnu, „Možda bi bilo bolje da nisam.“
Zašto nije odbio? Pitao se. Hteo je da se zahvali na ponuđenoj dužnosti, ali nije imao dovoljno hrabrosti. U stvari, njegova urođena skromnost je prevladana brzim razvojem događaja i snagom volje mnoštva. To nije presudilo. Prihvatio se pastirskog zvanja zato što se osećao sposobnim da obavi teški zadatak koji ga je čekao. U suprotnom bi odbacio ponuđenu čast, uveravao je sebe.
Kardinali zapevaše Te Deum.
Grupice vernih na trgu počeše da se razilaze. Pomislili su da se kardinali nisu dogovorih ili da nadahnuće Svetog duha još nije sišlo na njih, pošto novi papa očigledno nije izabran. Iz dimnjaka se vio tamni dim, simbol neodlučnosti konklave.
Spikeri vatikanskog radija su objavih da je dim bio crno-beo i da odluka nije donesena.
Od zapovednika Švajcarske garde se očekivalo da pozdravi novoizabranog pontifa u ime svojih ljudi, ali on nije formirao odred koji će ga pratiti hodnicima do balkona s pogledom na Trg svetog Petra.
Braća Gamareli su se prepirala u kapelici. Prebacivali su jedan drugom zbog nespremnosti.
Ogromna vrata na balkonu bazilike svetog Petra su otvorila usred sveopšteg meteža. Iz zvučnika zagrme glas kardinala Feličija.
„Attenzione.“
Vernici su u međuvremenu krenuli kući ili u hotele. Okrenuli su se i požurili ka gigantskom trgu. Zavladala je potpuna tišina.
„Annuntio vobis gaudium magnum: Habemus Papam!“
Dijego Lorenci je nekoliko godina obavljao dužnost Lućanijevog sekretara. Doputovao je s kardinalom u Rim. Nalazio se među hiljadama vernika koji su čekali rezultate glasanja na Trgu svetog Petra. Video je da iz dimnjaka posle šest i dvadeset pet izlazi ni crni ni beli dim. Već čitav sat je bio pepeljaste boje, tako da niko nije mogao da oceni da li je prljavi dim bio fumata kog su svi željno iščekivali.
Pored njega je stajao bračni par s dve devojčice. Raspravljali su o značenju dima. Obratila mu se najmlađa devojčica, poneta religioznim zanosom koji je strujao trgom. Pitala ga je da li je držao misu u ogromnoj crkvi pred njima. Lorenci pogleda devojčicu sa osmehom punim naklonosti. Ne, on je samo na proputovanju kroz Rim. Živi u Veneciji. Razgovarao je s njenim roditeljima. Složili su se da je konklava, čak i za posmatrače, uzvišeno iskustvo. Glasalo se za izbor pastira. Bili su sigurni da su kardinali odlučivali nadahnuti božjim blagoslovom.
Dijego Lorenci pomisli da se uzbudljivo iskustvo primiče kraju. Sutradan rano ujutru će u don Albinovoj „lanči“ krenuti za Veneciju. Čeka ih šest stotina kilometara dug put, između dva grada. Činilo mu se da ih deli čitav svet.
U tom trenutku je zagrmeo jasni glas kardinala Periklea Feličija. Sve glave su se okrenule balkonu bazilike svetog Petra.
„Annuntio vobis gaudium magnum: Habemus Papam! Cardinalem Albinum Luciani.”
Lorenci je zaplakao od radosti kad je čuo Lućanijevo ime. Plima oduševljenja obuze njegov duh. Nije mogao da shvati zašto su se kardinali odlučili za vazda stidljivog i povučenog don Albina.
Devojčica i njeni roditelji su ga posmatrali s naklonošću i poštovanjem. Mislili su da je i sveštenik, baš kao i oni, potreseni svedok istorijski važnog trenutka. To je imalo smisla.
Lorenci se saže. Uplakani sveštenik je hteo da razgovara s novom prijateljicom.
„Ja sam sekretar novog pape“, konačno je prozborio.
Znači da će Albino Lućani biti novi pontif. A ko je Albino Lućani? To sad i nije bilo tako važno. Najvažnije je da je rimska crkva dobila novog papu.
Lorenci je sa hiljadama vernika na Trgu svetog Petra posmatrao priliku Albina Lućanija na visokom balkonu. Smešio se u beloj odeći. Njegov osmeh je dirnuo srca mnoštva i ispunio njihove duše toplim zadovoljstvom. Osmehnuti čovek u belom je zračio skromnošću, blagodarnošću i spokojstvom.
Posle Ðovanija Batiste Montinjija, tmurnog pape Pavla VI, novoizabrani pontif se pojavio na balkonu sa osmehom mladića spremnog da se bez ostatka posveti svom zadatku. Sunce je slalo poslednje zrake u rimski sumrak, posle molitve urbi et orbi.

Poglavlje 9


Niko nije znao zašto, tek najveći broj direktora bezbrojnih tajnih službi širom sveta slušao je naredbe izboranog starca, koji se kretao pomoću štapa sa zlatnom lavljom glavom.
Svako objašnjenje je moglo poslužiti, iako nijedno nije bilo ni blizu istini.
Jedna činjenica bila je najvažnija i neupitna: CIA je u najvećoj tajnosti podržavala sve starčeve odluke. To nije sve, pozajmljivala je svoje ljude, čak i čitave jedinice, organizaciji pod vođstvom krhkog starca zapovedničkog držanja.
To je bio začarani krug. Ako je svemoćna američka CIA bila gotova da se pokori njegovoj volji i da mu pozajmi agente, svako dalje pitanje je bilo suvišno.
Nigde nije išao bez pratioca, obično besprekorno odevenog u crno „armani“ odelo. Njegovo ime, kao i starčevo se nikad nije pominjalo. Svi su znali da je izazivanje starčevog besa veoma opasno. Bili su nerazdvojni, izuzev u retkim prilikama kad je pomoćnik morao da izvrši neki naročiti zadatak.
Što se starca tiče, često ste ga mogli videti kako šeta vrtovima svog grada ili rodnog mesta (čija se imena nisu smela pominjati). Ponekad je starac ostajao u inostranstvu duže nego što bi želeo. Te nevolje su prestale kad je odustao od putovanja. To su mu omogućile nove komunikacione tehnologije i pouzdani sledbenici. Ništa se nije moglo porediti s vazduhom domovine, drage mu Italije i lepotom rodnog grada i imanja.
Starac je sedeo na terasi svog doma. Lutao je pogledom između udaljenog horizonta i stranica Korijere dela sera. Uživao je da s balkona posmatra more zelenila, koje se pružalo daleko van granica njegovog poseda. Nestajalo je iza brda, kao narandžasti sunčevi zraci u smiraj dana, gubitnici neravnopravnog boja s tminom, što nadire i jača iz časa u čas.
Svuda unaokolo palila su se baštenska svetla, pod nadzorom fotoelektronskih senzora, programiranih da se aktiviraju lagano i postepeno, u skladu sa sporovoznim sumrakom. Lampe su sve jače svetlele, zamenjujući prirodnu svetlost.
Ni sumrak ga nije sprečio da čita novine, dok je more zelenila tonulo u mrak, samo sporadično osvetljen nemirnim svicima.
„Veštačka svetlost ne može osvetliti svet“, razmišljao je starac. „Možda samo vera ima tu moć.“ Njegovu um je s godinama bio sve naklonjeniji duhovnoj tangenti. Počeo bi razmatranje fizičkog pitanja, koje bi nakon spiralnog kruženja pre ili kasnija dovelo do razmišljanja na temu duhovnosti. Samo nebo zna zašto je tako bilo.
Starac nije navikao da moli za milost, niti je bio sklon samilosti, iako je bio u dobu u kom ljudi mole oproštaj za počinjene grehe. Doživeo je pozne godine, zahvaljujući volji božjoj. Prevladao je mnoge opasnosti, sumnje i razočarenja. Muke koje je doživeo i koje još doživljava bile su volja božja. Najveća razlika je bila u ravnodušnosti s kojom je primao provokacije kojima ga je Svevišnji neštedimice obasipao. Usamljeni starac s novinama u ruci ih je dobro razumeo, bilo da su u pitanju bili sitni znakovi ili velika otkrovenja.
Nije strepeo od boga, za razliku od većine smrtnika. Mnogi su pomrli od ruke starca sa štapom ili su stradali izvršavajući njegova naređenja. Naterao je druge da misle da ih nepromišljeno koristi, dok uistinu nije mogao napraviti ni koraka bez njihove pomoći. Vreme je delovalo na sve, bez izuzetka.
Njegov pomoćnik nije bio tu. Sigurno je u inostranstvu, gde rešava neki značajniji problem. Bio je više od pomoćnika, lični sekretar. Svi moćni ljudi, uključujući i papu, imali su takvog čoveka u službi.
Starac bi, još pre nekoliko godina, sa uživanjem zapalio i popušio cigaretu do kraja. Ispuštao bi oblačiće dima, čitajući novine. Sad se zadovoljavao čitanjem da mu kašalj ne bi poremetio noćni mir. Osećao se sposobnim da se odupre iskušenjima tela i uma. Mučili su ga i drugi problemi, ali on nije popuštao pred sitnim neugodnostima.
Njegov kredo je bio da postoji rešenje za svaku situaciju. Izgubljen u mislima, nije primetio nenametljivu služavku, koja se trudila da mu doda telefon.
„Gospodine?“
Ponovo mu se obratila, suočena s tišinom.
„Da, Frančeska“, rekao je, kao da se budi iz sna.
„Telefonski poziv za vas.“
Sluškinja se žurno udaljila, nakon što je predala telefon šefu. Ostavila ga je da na miru rešava vlastite probleme. Nije imala nikakve želje da se meša u njegov život.
„Pronto“, progovori starac, tonom osobe navikle da izdaje naređenja.
Prepoznao je kultivisani glas pomoćnika. Raportirao mu je o najnovijim dešavanjima. Izveštaj je, zahvaljujući njegovom monotonom glasu, tako različitom od gospodarevog, zvučao kao litanija. Pomoćnik je, slušajući starca ovladao veštinom lakonskog, svrhovitog govora. Znao je da njegov gospodar ište precizna, brza objašnjenja.
„Dobro. Vrati se. Radićemo odavde“, rekao je posle kratke tišine, narušene statičnim šumovima. „Uradiće ono što treba. Lako će pronaći Marijusa Ferisa, ako bude diskretno sledio moja uputstva. Čekam te.“
Završio je međunarodni razgovor i spustio mobilni na sto. Odmah zatim ga je podigao. Sve češće mu se dešavalo da zaboravi sledeći korak. Mozak bi mu se na nekoliko sekundi jednostavno ispraznio. Jasne misli, kojima se toliko ponosio, zamutile bi se. Do sada mu to nije naudilo. To mu se dešavalo retko i u kućnom okruženju. Znao je da će beli oblak u njegovom umu s vremenom biti sve veći i veći, dok ne pokrije sve. Kada će se to dogoditi? Ko zna. Za nekoliko meseci ili godina? To je misterija. Život mu se svetio.
Okrenuo je novi broj. Znao je ko će odgovoriti, pre nego što je čuo glas.
„Džefri Barnse. Imaš zeleno svetlo za uklanjanje mete. Očekujem obaveštenje po izvršenom zadatku“, rekao je i prekinuo vezu.
Spustio je telefon na sto i dohvatio novine. Jedna misao ga je proganjala: Monteirovoj devojčici je odzvonilo.

Poglavlje 10


Sara se pitala zašto niko ne odgovara na poziv. Neobično. Prekinula je vezu i ponovo telefonirala. Ženski glas je posle nekoliko sekundi obavestio da tražena osoba nije dostupna i da može da ostavi poruku.
„Tata... to sam ja Sara...“ a onda se kucnu po glavi. Baš je blesava. Bilo je dovoljno reći „tata“. Naknadno predstavljanje je bilo suvišno.
„Zvala sam te na kućni broj“, nastavila je, „ali mi niko nije odgovorio. Pozovi me, što pre. Hitno je. Moramo da razgovaramo.“
Prišla je kompjuteru. Mejl je radio. Ikona njenog oca se crvenela. Na njoj je pisalo offline. I tu je nedostupan, pomislila je. Gde bi mogao biti?
Sara izvadi požuteli papir iz koverte Valdemara Firencija, pronađene u gomili pošte. Poslao joj je tri strane, na italijanskom. Dve su sadržale iskucani spisak imena. Za njima su sledila njoj nerazumljivi brojevi i velika slova, ukupno strana i po u dve kolone. Bilo je i nekih reči na marginama, sitno ispisanih preciznim rukopisom. Neka imena su bila podvučena, pravim, autoritativnim linijama. Sve se završavalo strelicom, iznad koje je bio italijanski natpis. Zašto italijanski?
Prvi impuls joj je nalagao da baci papire u kantu za smeće. Nije bilo povratne adrese, pa nije mogla da ih vrati. Iz koverte je ispao ključić. Bio je veoma mali, od kofera ili akten-tašne. Sigurno nije otvarao vrata.
Nešto joj je privuklo pažnju. Isprva ga nije primetila među gomilom imena sa ov ili enka na kraju. Bilo je mnogo imena italijanskog, engleskog i španskog porekla. Ipak, bilo je tu. Nije bilo podvučeno, niti je na marginama pored njega bilo komentara. Dodato je u skorije vreme: Raul Brandao Monteiro. Otkucano je na istoj mašini kao i ostala na spisku.
Šta ime mog oca traži ovde? pitala se Sara.
Pažljivo je pogledala sledeću stranu. Tamo je bilo mnogo na brzinu načrčkanih zabeležaka. Ličile su na njene zapise sa konferencija za štampu. Da li je spisak poslao neko od očevih kolega? Možda. Pošiljalac je bio neki Valdemar Firenci, ali nigde nije bilo njegove adrese. Ime je zvučalo italijanski i poznato, iako nije znala odakle. Mora da postoji neki razlog zbog kog se očevo ime našlo na spisku. Moraće da pričeka na očev poziv.

18, 15 – 34, h, 2, 23, V, 11
Dio bisogno e IO fare lo. Suo augurio Y mio comando

GTC (15) – 9,30 – 31, 15, 16, 2, 21, 6 – 14, 11, 18, 18, 2, 20


Pročitala je to nekoliko puta, ali nije mogla da odgonetne tekst. Zazvonio je telefon.
„Konačno“, s olakšanjem je uzdahnula. To je mogao biti samo njen otac. „Tata?“
Odgovorila joj je tišina. Nije to bila grobna, uznemiravajuća tišina. U pozadini je čula uličnu buku, prolazak automobila, korake, odlomke razgovora. Poziv je dolazio s mobilnog ili javnog telefona.
„Tata?“
Ništa. Možda je u pitanju pogrešan broj. Neko je pogrešio pri kucanju telefonskog broja, ili se mobilni aktivirao u torbici. Možda poziv stiže od tajnog obožavaoca.
Nijedan njen bivši dečko ili prijatelj nije patio od proganjanja. Samo je Greg bio sposoban za tako nešto. Kolega iz dopisništva, uvek spreman za šalu. U gomili pošte je zatekla njegovu razglednicu iz Konga, s fotografijom reke Lulua. Objasnio je da je s teškom mukom poslao, kako li će odande telefonirati?
„Greg? Da li si to ti? Da li je ovo neka od tvojih praktičnih šala?“, pitala je, za svaki slučaj.
Čula je samo uličnu buku.
Polako, Saro, govorila je samoj sebi. Ne budi paranoična.
Imala je mnogo razloga za brigu - kovertu nepoznatog pošiljaoca iz Italije, s bajatim spiskom imena, među kojima je bilo i ime njenog oca, neljubazni carinik joj je rekao da ima probleme s pasošem... Sve to je bilo jako zabrinjavajuće, a pogotovo koverta.
Linija je još otvorena, ali se niko nije javljao. Niko nije disao u slušalicu. Čula je samo prodorne sirene, uobičajene zvuke savremenog grada. Pažljivo je slušala.
Čula je prolazak policijskih kola. Veza se naglo prekinula. I dalje je čula zvuk policijskih kola. Udaljavala su se Belgrejv roudom. Plava svetla su proizvodila neobičan crveni odraz na zavesama na prvom spratu.
Retka podudarnost, dve policijske sirene istovremeno zavijaju na različitim mestima... Možda je podudarnost prevelika?
Sara odmah utuli sva svetla. Stan je utonuo u tamu. Pomerila je sofu dalje od prozora. Duboko je udahnula vazduh, pre nego što je pomerila zavesu, jedva dovoljno da vidi, a da ne bude viđena. Bila je to obična noć na Belgrejv roudu.
Desetine ljudi su hitali na sve strane, izgubljene u sopstvenim svetovima, nesvesni postojanja Sare Monteiro. Saobraćaj je bio gust. Ulicom su promicali automobili i taksiji. Na autobuskoj stanici preko puta stajao je autobus broj dvadeset četiri na liniji Pimliko-Grosvenor roud. Putnici su izlazili i ulazili iz vozila.
Nije opazila ništa sumnjivo. Ako je neko i špijunira, on sigurno ne nosi crno odelo, šešir i ne pretvara se da čita novine, podignutog okovratnika. Toga ima samo u starim filmovima. Sad svako može biti uhoda. Čak i đubretar koji marljivo skuplja kese za smeće. Ili žena koja razgovara mobilnim telefonom na drugom spratu hotela Holidej ekspres, preko puta. Možda su ono za šta se izdaju, a možda i nisu.
Stvarno preteruješ, korila je sebe. Brzo se smirila. Kako je glupa. Ko bi je i zašto uhodio?
Nešto joj je privuklo pažnju. Autobus broj dvadeset četiri je otišao i otkrio parkirani auto zatamnjenih stakala. Verovatno je pripadao nekom od stanara hotela.
Koliko dugo je parkiran s druge strane ulice? Crna kola, zatamnjenih stakala, nisu izgledala naivno. Naprotiv. Nešto je grizlo. Shvatila je da je već videla taj automobil. Slika crnog automobila joj zatitra u umu, ali nije mogla da se seti gde i kada ga je videla. Pomoglo joj je fotografsko pamćenje. Taj automobil se zaustavio ispred njenog taksija. Vozač je otvorio vrata i povikao taksisti: „Oprosti, ortak“, pre nego što je dodao gas. To znači da je auto proveo više od tri sata na ulici, ispred njenog stana. To je moglo značiti sve ili ništa. Neposrednu opasnost ili špijunski film koji se prikazivao u njenoj glavi. Druga teorija joj je delovala verovatnije.
Preplašilo je zvono mobilnog telefona.
„Halo?“
„Zdravo, Saro.“
„Tata, konačno! Gde si?“
Najzad je uzvratio na njen poziv. Laknulo joj je kad je čula pribrani, duboki glas kapetana Raula Brandoa Monteira. Pomogao joj je da se prizemlji. Najgore je prošlo. Očev glas je razvejao sve strahove.
„Odveo sam majku do...“
„Gde?“
„Saro...“
Otac nije zvučao pribrano. U stvari, nikad nije bio ovako nervozan. Olakšanje od malopre se preobrazilo u zabrinutost i sumnju, pojačanu kolebanjem očevog, inače toplog i blagotvornog glasa.
„Dobila sam kovertu od čoveka koji se zove...“
„Ne pominji imena, Saro. Od sada pa nadalje ih ne pominji. Ne govori gde si. Nikome, čuješ li me? Izuzev ako govoriš s osobom od apsolutnog poverenja.“
„Plašiš me, oče. Znaš li nešto o ovim papirima?“
Tišina.
„Tata, molim te, ne krij ništa od mene. Na spisku je i tvoje ime...“
„Molim te, Saro. Ni reči o tome. Znam šta si dobila“, rekao je. Zvučao je napeto, kao da je odnedavno izgubio kontrolu nad bitnim delom života. „Znam šta si primila“, ponovio je. Upinjao se da zvuči bezbrižno. „Ali oni ne znaju. Siguran sam da nas sad slušaju.“
„Oni... ko su oni, tata?“, pitala ga je uspaničenim glasom.
„Ovo nije vreme za priču, već za akciju, draga moja. Sećaš li se bakine kuće?“
„Zašto... zašto mi sad o tome govoriš?“
„Sećaš li je se, ili se ne sećaš?“
„Bakine kuće? Pa naravno. Kako bih je mogla zaboraviti?“
„Sjajno.“
Videla je par očiju na prozoru i pretrnula od straha.
„Saro“, čula je očev glas.
Ponavljao je njeno ime, ali ona nije odgovarala. Skamenjeno je zurila u prozor, s kog su je ko zna otkad posmatrale nečije oči.
„Saro“, otac je neumorno navaljivao.
Čula je lagane, teške korake. Taj zvuk je paralizovao. Približavali su se njenim vratima.
„Saro.“ Očev glas je prenuo iz transa.
„Da, slušam te.“
Ding-dong.
„Neko je na vratima. Idem da otvorim.“
„Nemoj!“, upozorio je uplašeni otac.
„Tata, ja sam tvoja kći, nisam jedan od tvojih vojnika.“
„Čuvaj te papire u svako doba. Ne razdvajaj se od njih. Shvataš li? Seti se šta ti je baba govorila kad si se plašila da izađeš iz kuće i da se približiš kravama.“
„Pokušaću.“
Sara je razmišljala o očevim rečima. Kao dete je svake godine odlazila u Eskarizu. Plašila se krava. Sećala se koliko je mrzela da se nađe u blizini ogromnih životinja. Baka je morala da tera strašne krave, da bi ona mogla da prođe. Jednom je odbila da joj raščisti put.
„Teraj ih sama“, rekla je unuci. „Vreme je da prestaneš da ih se bojis. „Uvek postoji rešenje“, hrabrila je baka mudrim rečima.
Sara će čuvati papire koje joj je poslao taj Valdemar Firenci. Potražila je torbu. Našla je pored kompjutera. Izvukla je novčanik i kreditnu karticu i pošla ka stepenicama. Zabrinuto je posmatrala ulazna vrata. Neko je iz hodnika divlje cimao i okretao kvaku, pošto lupanje po vratima nije dalo rezultata. Srce joj je divlje tuklo u grudima. Šunjala se ka drugom spratu, sa papučama u ruci. Stepenišne daske su izdajnički škripale.
Stigla je do drugog sprata, kad su ulazna vrata zacvilela. Neko ih je silom otvorio. Vratila se u sobu, opsednuta strahom, s napregnutim čulima.
Uljez se muvao po prvom spratu. Nije ni pokušao da sakrije svoje prisustvo.
Uspaničena Sara se osećala bespomoćno. Crvena zavesa, identična onoj u prizemlju je filtrirala svetlost, bojeći sobu nadrealnom nijansom. Bešumno-je pomerila zavesu. Crna kola su još ispred kuće. Zlokobna nepomičnost auta je bila u oštrom kontrastu s njenim burnim raspoloženjem. Ne dopusti da te strah porazi, govorila je sebi. „Hajde, koristi mozak.“
Šta da radi?
„Uvek postoji rešenje. Ako ne možeš napolje jednim, pronađi drugi put“, govorila je njena baka. „Pronađi drugi put...“ Mogla je da izađe iz bakine kuće kroz prozor na drugom spratu. Od brdske padine iza kuće je delio samo mali skok. U ravnom Ujedinjenom Kraljevstvu od zemlje je delilo nekoliko metara.
Uvek postoji rešenje, ponavljala je sebi. Setila se britanskih propisa i obaveznih protivpožarnih merdevina. Zakon je izglasan posle velikog požara 1666. godine, kad su sve građevine bile od drveta. Tu negde je izlaz za slučaj opasnosti, ali gde? Na ovom spratu nema vrata koja vode napolje. Prozori se ne otvaraju do kraja. U svakom slučaju su suviše visoko.
Možda... iz kupatila, eto odakle. Znala je da se prozor na kupatilu širom otvara i da su merdevine od kovanog gvožđa odmah pored njega, na spoljnjem zidu - izlaz za slučaj opasnosti!
„Hvala ti, bako“, promrmljala je.
Duboko je udahnula i pogledala pravo ispred sebe, ka kupatilu. Trebalo je da prođe hodnikom do njega. Bila je na nekoliko sekundi od spasenja.
Ušla je u kupatilo i pokušala da otvori prozor. Nije išlo. Prozor godinama nije otvaran. Nije mogla da ga odglavi. Uložila je svu snagu, u nadljudski napor, ali uzalud. Tako joj se bar činilo, dok je očajnički pokušavala da ga otvori. Uljez je lagano koračao. Čovek u crnom kaputu je stavio prigušivač na pištolj, u hodniku.
Naslonila se na zid kupatila. Možda još ima vremena da nešto preduzme. Kad bi samo mogla da razbije staklo...
Jedan korak, pa još jedan. Daske na podu su škripale. Strah je razdirao iznutra. Svakog časa će izgubiti kontrolu nad sobom. Kada je delovala bezbednije. Učinilo joj se da čuje ubičin dah. Navikao je na ovo. Profesionalac je, pomislila je.
„Uvek postoji rešenje... za sve.“ Učinilo joj se da čuje baku. „Za sve, izuzev smrti.“
Tiho se iskrala iz kade, gonjena iznenadnim nadahnućem. Oči su joj se u potpunosti prilagodile oskudnom svetlu. Nešto je tražila? Sušač? Ne... Sprej za tuširanje? Ni od njega neće biti vajde. Peškiri, parfemi, kreme. Ne, ne i ne. Nemoćno se naslonila na zid. Videla je aparat za gašenje požara pored sebe. To je to.
Grdno si se prevario ako si mislio da ćeš pobediti bez borbe, govorila je sebi. Procenila je da je na neka tri metra od nje. Jedan korak, dva metra... još jedan korak, samo jedan metar...
Pritisnula je ručku i izbacila oblak pene.
Uljez nije odmah reagovao. Možda je čekao da se oblak raziđe. Sara ponovo pritisnu ručku. Čekala je da se uljez pokaže, da ga čuje.
„Gde si?“, prostenjao je.
Sve se veoma brzo završilo. Ruka u crnoj rukavici s pištoljem je izvirila iz poslednjih mlazeva pene. Bacila je aparat za gašenje požara, pravo revolverašu na glavu. Sagnuo se na vreme.
Čula je dva hica i prigušeno kriknula. Da li ovako izgleda kad te pogode dva metka? Nema bola? Uljez pade na stomak, uz tup udar. Nije mogla da veruje sopstvenim očima. Zatreptala je od čuda. Trebalo joj je nešto vremena da shvati šta se dogodilo. Videla je dve rupice na prozorskom staklu. Pucnji su stigli izvana.
Neko je odigao ulogu anđela čuvara, ali ko?
„Tata, moraćeš mnogo toga da mi objasniš.“
Vreme je za bekstvo.

Poglavlje 11


Tajms skver je jedan od nervnih centara bogatog sveta, što se može reći i za Trafalgar skver, Jelisejska polja, Aleksander plac, Trg svetog Petra i još neke. Na takvim mestima noću i danju vlada jednaka živost. To naročito važi za Tajms skver na Menhetnu, mističnom mestu za Amerikance i mnoge Evropljane. Neonska svetla i ludački saobraćaj su oduševljavali posetioce, fascinirane uzbudljivim lavirintom ulica, avenija, tunela i mostova.
Hiljade su se rojile oko Tajms skvera. Jedan čovek je koračao žustrim, postojanim korakom. Kaput mu je lepršao na vetru, kao ogrtač. Nije bilo važno odakle je dolazio, već gde ide. Sledio je plan, nastao u mnogo bistrijem umu. Stigao je do TKTS kioska na Četrdeset sedmoj ulici između Brodveja i Sedme avenije. Stao je u red, osluškujući glasove.
„Jednu za Čiti Čiti Beng Beng, molim vas, za predstavu od sedam“, reče postariji čovek, dva mesta u redu ispred njega.
Čiti Čiti Beng Beng. Čovek u kaputu se osmehnuo. Odgovarajuća predstava, pomislio je. Kupio je kartu za isti komad kad je stigao do biletarnice.
Bazao je okolo, razgledajući izloge. Svratio je u Čarliz Co, da bi popio espreso. Svako bi pomislio da ubija vreme pre početka predstave. Pažljiviji posmatrač bi otkrio da ne šeta nasumice. Pratio je starca koji je kupio karte na TKTS kiosku, nešto pre njega.
Krenuli su ka jugu, Sedmom avenijom. Čovek u kaputu je sledio starca, održavajući pristojnu razdaljinu. Znao je kako se te stvari rade. Nije dopuštao da ga gužva i buka ometu. Ništa nije moglo da ga spreči u gonjenju, iako nije morao da prati starca da bi znao gde ide.
Njegov mobilni je zavibrirao.
„Da“, javio se odlučnim glasom, dok je prelazio Sedmu aveniju, kod Četrdeset druge ulice. „Da li je sve prošlo kako treba?“, pitao je, nestrpljivo gestikulirajući.
„Šta? Pobrini se da svi tragovi budu uklonjeni.“
Skrenuo je desno na Četrdeset trećoj, vidno uznemiren.
„Ne moram da ti kažem šta će se desiti s tobom ako ne obaviš zadatak. Hoću da je uklonite još danas. Očekujem da mi se sledeći put javiš s dobrim vestima.“
Naglo je prekinuo vezu i pozvao drugi broj, ne skidajući pogled s ćoveka kog je pratio. Starac, u osmoj deceniji života je koračao živahno kao uzbuđeni tinejdžer na putu do obećavajuće zabave. Ni trenutak nije pomislio da ga neko prati.
„Halo. Idemo ka pozorištu. Ovde je sve u redu.“ Zastao je, zatvorio oči i zadržao vazduh. „Ali gospodine, londonska operacija se ne odvija kako treba. Meta je pobegla. Pretrpeli smo gubitak... Da, znam... nebitan je... Naredio sam da se stan očisti.“ Pažljivo je slušao uputstva. „Ne znam da li će moći da obave posao. Mislim da bi aktiviranje rezervi bilo bolji potez.“
Zaustavio se pred Hiltonom, nekadašnjim Fordovim teatrom za izvođačke umetnosti. U Hilton se moglo ući s Četrdeset druge i Četrdeset treće ulice, zato što je do 1997. godine taj prostor pripadao Liriku i Apolou. Dva teatra su posle renoviranja spojena. Postali su jedno od najvećih brodvejskih pozorišta. Zadržao je kontinentalni šarm.
Čovek u kaputu, s mobilnim prislonjenim na uvo, ušao je u predvorje teatra i pružio kartu poslužitelju, koji mu je pokazao sedište. „Možete ostaviti kaput na garderobi, ako želite, gospodine.“
„Veliko vam hvala. Možete li mi reći gde je toalet?“
„Naravno. Prva vrata levo, gospodine.“
Nastavio je da priča telefonom na putu do toaleta.
„Molim vas, obavestite me kad rezerve neutrališu londonsku metu... Da, znam da mogu smatrati da je posao obavljen, ali... naravno, gospodine... Nastavljamo po planu... Dobro. Doviđenja.“
Popeo se na balkon. Učinilo mu se da je teatar dupke pun. Uspeo je da pronađe prazno sedište u prvom redu desno. Odlično mesto. Dečji mjuzikl ga nije zanimao, iako je napisan po knjizi Ijana Fleminga, tvorca Džejmsa Bonda. Ironija mu je izmamila osmeh. Tajni agenti, zavere baš kao što je ova u kojoj učestvuje Ijan Fleming, Džejms Bond... iako u Čiti Čiti Beng Beng nije bilo ničeg tajnovitog ili skrivenog. Očekuje ga dva i po sata pitke muzičke komedije. Nije došao u pozorište zabave radi. Imao je posla.
Svetla su se lagano ugasila. Muzičari su zasvirali uvodnu sekvencu. Čovek je izvukao iz džepa mali pozorišni dvogled, da bi video šta se događa u ložama i prostoru za orkestar. Dvogled je delovao beskorisno u tami, ali je ovaj bio opremljen uređajem za noćno osmatranje. Omogućavao je vlasniku da prečešlja redove sedišta u mraku. Za manje od minuta je pronašao osobu za kojom je tragao. Starac je sedeo na polovini partera, u sredini.
Sa osmehom se zavalio u udobno sedište. Palcem i kažiprstom je nanišanio na starca ispod sebe. „Beng, beng.“

Poglavlje 12


Bekstvo iz Belgrejv rouda je najpreči zadatak, pomisli Sara. S tom idejom je skrenula levo, bez razmišljanja. Pohitala je ka Čarlvud stritu. Imala je osećaj da nije sasvim sama. Grozničavo se osvrtala oko sebe. Zagledala je uglove, vrata, prozore. Tragala je za uhodom. Činilo joj se da joj sva lica poručuju „Osuđena si na propast“ ih „Eno su iza tvojih leđa“.
Upinjala se da očuva prisustvo duha. Ako me neko prati, govorila je sebi, neće dozvoliti da bude primećen, a ja neću moći da ga pronađem.
Još jednom je skrenula levo na Tačbrouk stritu. Tragala je za telefonskom govornicom, s koje će pozvati oca. Izabraće neku na prometnom mestu. Odlučila se za železničku stanicu Viktorija. Izabrala je zaobilazni put i manje prometne ulice, iako bi brže stigla Belgrejv roudom. Skrenula je levo u Vorvik vej, pa desno na Vilton roud. Prešla je Nithaus plejs i Bridž plejs, da bi stigla do Viktorije. Laknulo joj je, čim je stigla na stanicu. Veliki sat na prednjoj fasadi je pokazivao da ponoć nije daleko, ali je na stanici vrilo od sveta. Stotine ljudi se muvalo golemim prostorom. Bezbrojne radnje su oglašavale rasprodaju. Prošla je pored Mekdonaldsa i shvatila da satima nije jela. Dva hamburgera i koka-kola će joj utoliti glad.
Tražila je telefonsku govornicu. Zaronila je u gomilu. Tiskala se ispod ogromnog panoa s obaveštenjima o dolasku i odlasku vozova. PA sistem je upozoravao putnike da paze na svoj prtljag.
Videla je lepo ukrašenu biletarnicu Orijent ekspresa. Voz se zaustavljao u Istanbulu, Bukureštu, Budimpešti, Pragu, Beču, Insbruku, Veneciji, Veroni, Firenci, Rimu, Parizu, u gradovima punim tajanstva, intriga i zavera. Sara Monteiro se bavila važnijim i daleko zanimljivijim zagonetkama.
„Saro, da li si to ti?“, zabrinuto je upitao otac, kad je podigao slušalicu.
„Ja sam. Zamalo što te nisu pozvali iz mrtvačnice, da te obaveste da me je neko upucao“, brecnu se gnevna kći. „Šta se, do đavola, događa? Neki čovek je provalio u moj dom i uperio pištolj u mene. Ubio bi me da ga neko nije smakao pre toga.“
„Tako je bilo?“, otac je zvučao još čudnije nego prilikom prvog razgovora.
„Baš tako. Ko su ti ljudi?“
„Dete moje, ne mogu ti reći ništa preko telefona. Siguran sam da neko prisluškuje ovaj razgovor. Ne mogu da kažem ništa što bi me moglo odati, baš kao ni ti. Ne možeš da zamisliš koliko mi je žao što sam te uvukao u ovo.“
„O čemu to, do đavola, pričaš? Šta da radim? Ne mogu da se vratim kući. Ne mogu ništa da kažem ili učinim. U govnima sam do guše. Kurvin sine!“
„Smiri se, dete.“
„Nisam mislila na tebe, tata. Mislila sam na one koje nas prisluškuju. Žao mi je.“ Duboko je udahnula i dodala, „Kopilani! Ko su oni? MI6? CIA, FBI? Mosad? Ko su oni?“
„Mogu da ti kažem da su ti koje si nabrojala pravi anđeli u poređenju s bratijom koja stoji iza večerašnjih događaja.“
„Da li si siguran u to?“
„Nažalost, jesam.“
„U šta si se to upleo, tata?“
„To sad nije važno. U pitanju su greške iz prošlosti. Budi sigurna da ne prođe dan a da se ne pokajem zbog njih.“
„Pa, šta da radim?“
„Prvo, nemoj da me zoveš, ma šta da se desi. Ne pokušavaj da me dobiješ na kućnom broju. Niko ti neće odgovoriti. U međuvremenu, ne boj se za majku i mene, ništa nam neće faliti.“
„Da li je mama umešana?“
„Nije. Ništa nije znala. Iznenadila se. Na jedvite jade sam je smirio. Uplašena je, koliko i ti. Molim te, moraš mi verovati. To je od presudne važnosti. Moram da rešim ovaj problem... Videćemo se kasnije, kad se slegne prašina.“
„Nadam se da će se prašina slegnuti i oko mene, tata.“
Ućutao se, posle Sarinog sarkastičnog komentara.
„Slegnuće se i oko tebe. Veliki broj života visi o koncu.“
„Utešio si me! Sad mi je mnogo bolje.“
„Usredsredi se na ovde i sada“, posavetovao je otac. „Čuješ li me, Saro?“
„Da“, odgovorila je, zatvorenih očiju.
„Neko će ti pomoći“, dodade otac. „Možeš mu u potpunosti verovati. Čeka te na trgu kralja Vilijama IV.“
„Pa, to je već bolje. Kako ću ga prepoznati.“
„Ne brini o tome. On će prepoznati tebe. I još nešto...“
„Kako se zove?“
„Rafael. Zove se Rafael. Još nešto. Ne pominji svoje ime, niti mesto na kome si... Svuda plaćaj gotovinom.“
„Zašto?“
„Ne pipaj kreditnu karticu.“
„Platila sam u Mekdonaldsu karticom kojom plaćam i ovaj razgovor“, odgovorila je. Zazeblo je oko srca. Uplašeno se osvrtala oko sebe.
„Prekini vezu i pođi tamo gde sam ti rekao.“
„Zar nisi rekao da ti možda prisluškuju telefon? Kako možeš da me šalješ na to mesto?“
„Siguran sam da nikad nisi čula za trg kralja Vilijama IV.“ Nakon toga je prekinuo vezu.

Poglavlje 13


Stouton je bio analitičar poverljivih podataka. To znači da je bio profesionalac koji je prikupljao važne podatke za tekuće operacije. Isporučivao ih je agentima zaduženim za izvođenje operacija. Bio je „analitičar u realnom vremenu“, što će reći da su se podaci koje je prikupljao odnosili na sadašnjost. Na primer, češljao je telefonske razgovore, novčane transakcije, pa čak i satelitske snimke. Stepen poverljivosti podataka se razlikovao od operacije do operacije. Postojala su četiri nivoa. Četvrti, najviši nivo dostupnosti podataka je imao samo jedan čovek na svetu, predsednik Sjedinjenih Država. Stouton je radio za Centralnu obaveštajnu agenciju.
U njegovoj sobi je bilo mnoštvo sofisticiranih naprava. Nije ličila na kancelariju, već na kabinu putničkog aviona. Pritisnuo je par dugmadi i stručnim okom pratio rezultate.
U kakvu sam se gužvu uvalio? mislio je. Ma hajde, daj mi znak, makar i najsitniji trag.
„Znači, još ništa? Ništa živo?“, zagrmeo je debeljko koji je uleteo u sobu. Neiskusni analitičar bi se sigurno skamenio zbog nenajavljene posete šefa londonskog ogranka CIA. Stouton je bio miran. Takvo ponašanje nije bilo neobično za Džefrija Barnsa. Gojazni čovek se kretao neverovatno lako i bešumno. Izdrao se s vrata i nagnuo preko Stoutonovih leđa, da bi bolje video ekran.
„Nula, ćorak, nada.“
„To je pitanje vremena. Nadajmo se da nećemo dugo čekati.“
Džefri Barns je požurio u svoju kancelariju, na istom spratu. Staklene ploče u metalnom okviru su ga razdvajale od ostalog osoblja. One su simbolično, ali jasno pokazivale ko kosi a ko vodu nosi. Bilo je ljudi na višim položajima od Džefrija Barnsa. Recimo direktor CIA u Lengliju i predsednik, poslovično neobavešten o većini poslova agencije. Predsednik sigurno ništa nije znao o ovoj operaciji. Što se Džefrija Barnsa tiče, nikad i neće saznati.
Zazvonio je jedan od aparata na stolu od mahagonija, koji je odskakao od futurističkog okruženja. Crveni je bio najvažniji od tri telefona na stolu. Bio je direktna veza za predsednikovom kancelarijom u Vašingtonu i s njegovim avionom. Drugi telefon po važnosti je upravo zazvonio. Džefriju nije bilo svejedno.
„Sranje“, rekao je, slušajući zlokobnu zvonjavu. „Stižem. Šef nije tu. Idem da ga potražim.“
Najgora stvar koja obaveštajcu može da se desi je da nema informacije kad mu ih neko zatraži. Kako da opravda postojanje službe, ako nema tražene podatke?
Njegov prethodnik je govorio: „Najbolje je da imaš ono što im je potrebno, kad telefon zazvoni. Ako nemaš, osloni se na plodnu maštu.“
Mašta mu u ovom slučaju neće pomoći. Ne može izmisliti uklanjanje mete.
Uklonjena je ili nije. Iz ove se kože ne može.
„Stižem“, povikao je i dohvatio slušalicu. Odgovorio je na italijanskom, zato što je sagovornik govorio Danteovim jezikom. Vladao je i s nekoliko mrtvih jezika o kojima Barns nije ništa znao.
Začela se živa diskusija. Barns je nedostatak informacija pripisao raznim spoljašnjim uzrocima, koji su doveli do pogibije agenta, neposredno pre okončanja zadatka. Taj događaj je izazvao kratkotrajni haos. Meta ga je iskoristila i pobegla.
Barns je kipteo od besa.
„Nešto se dešava!“, reče Stouton, na vratima.
„U pravi čas“ pomisli gojazni šef. „Šta je bilo?“
„Kreditna kartica na stanici Viktorija. Korišćena je u Mekdonaldsu.“
„Da li si obavestio osoblje?“
„Izašli su na lice mesta.“
„Dobro je“, rekao je i obavestio sagovornika o najnovijim događajima. Prekinuo je vezu, vidno uznemiren. „Stoutone, reci našima da stanu u stranu. Njihovi će se pobrinuti za to.“
„Kako to mislite?“, pitao je analitičar, nemoćan da shvati situaciju. „Da li ste sigurni, gospodine?“
Barns je ćutke zurio u njega. Bio je to jasan odgovor.
„Odmah ću izdati naređenje, gospodine.“
„Kad su već tamo, Stoutone. Zamoh ih da mi donesu hamburger.“

Poglavlje 14


Iznervirani starac prekide vezu. „Kako su glupi. Prokleti Amerikanci!“, promrsio je, sebi u bradu. Ustao je s kauča pomoću štapa i odšepao do malog bara. Ubacio je dve kocke leda u čašu i nasuo piće. Smrt američkog agenta neposredno pre izvršenja zadatka je pokrenula lavinu raznovrsnih pitanja. Neka od njih su imala veze s logistikom. Ko je provalio pažljivo isplaniranu, tajnu operaciju? Kako je mogao da stigne na vreme i spasi žrtvu? U igri se iznebuha pojavio još jedan igrač. Neočekivani događaji pokreću niz pitanja. Ko nastoji da osujeti naše planove? Kako su došli do pravovremenih informacija o našim namerama? Oba pitanja verovatno imaju isti odgovor: krtica. Izdajnik se uvukao u redove CIA, agencije odgovorne za bezbednost starog Albiona.
Oslanjanje na Gardu je nesumnjivo najbolje rešenje. Njegova organizacija uživa reputaciju jedinice koja nikad nije zakazala. Okolnosti nalažu regrutaciju najkvalitetnijeg ljudstva. Naložio je Džefriju Barnsu da se povuče. Odaslaće neophodna naređenja iz glavnog štaba u italijanskoj vili.
Starac je uvek davao prvenstvo direktnoj akciji i hitrom odlučivanju. U poslednje vreme je običavao da se u kritičnim trenucima posavetuje s pomoćnikom, iako neformalno. Oduvek je znalački birao saradnike. Pomoćnik je prevazišao sva očekivanja. Pokazao se kao posvećen, sposoban, uporan i spreman da bude na usluzi dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji, čitave godine. Starac nije imao dece ni rođaka. Veselila ga je pomisao da može u potpunosti računati na tog čoveka i da će kad kucne čas da napusti ovaj svet, za njim ostati neko kadar da rukovodi organizacijom. Njegova desna ruka se nametnuo kao naslednik. Delio je njegovu viziju budućnosti organizacije.
Pomoćnik će za jedan sat stići do vile, privatnim avionom. Nije morao da se konsultuje s njim o ovom slučaju, iako su obojica imali satelitske telefone, upotrebljive i na najvišim visinama. Pomočnik bi se nesumnjivo složio s njegovom odlukom. Starčev poziv bi se mogao protumačiti i kao moljakanje za savet, očigledan znak slabosti. U vili će biti drugačije. Starac će zapodenuti neformalan razgovor i ubrzo saznati šta njegov pomoćnik misli o čitavoj situaciji.
Starost je prokletstvo, razmišljao je. Godinama je samostalno donosio važne odluke. Sad se brine i o nevažnom cilju, kao što je uklanjanje jedne žene. U normalnim okolnostima bi se odavno hladila u mrtvačnici. Morao je priznati da krtica predstavlja ozbiljan problem. Garda će ukloniti devojku za manje od jednog sata. Što se krtice tiče, taj problem će doći na red posle neutralizovanja mete. Rešiće ga uz Barnsovu pomoć.
U čaši je ostalo veoma malo pića. Spustio je na sto i dohvatio telefon. Kucnuo je čas da pomeri neke figure.
„Džek, Jenkiji su ispustili loptu. Rešićemo to sami.“ Ovlažio je usne viskijem.
„Ukloni je!“

Poglavlje 15


Tri linije podzemne železnice su prolazile ispod stanice Viktorija. Distrikt i Serkl linije išle su zajedno od Tauer hila, čuvene londonske tvrđave, Tauer bridža i finansijskog centra, do Edgver rouda, gde su se razdvajale. Linije Viktorija se pridruživala Brikstonskoj i Volthemstouskoj centralnoj. Linije Distrikt i Viktorija bile bi najbolji izbor za begunca, zato što Serkl linija, shodno svom imenu, uvek ide ka polaznoj tački.
Ali, Sara Monteiro nije jasno razmišljala. Uplašena mlada žena je u prvom vozu videla najbolji put za bekstvo, pa makar on išao pravo u pakao. Sve je bilo bolje, od padanja u ruke nepoznatoj organizaciji, goroj od najgorih za koje je znala. Kupila je jednodnevnu kartu na automatu. Moći će slobodno da koristi podzemnu mrežu od dvesta sedamdeset četiri stanice raspoređene duž četiri stotine petnaest kilometara dugih šina. Progonioci će imati težak posao. Trebaće im đavolska sreća da je pronađu.
Ipak, nije mogla da odahne. Progonioci znaju njenu polaznu tačku. Neće im trebati mnogo vremena da pronađu odredište. Otac je uplašio, opisujući organizaciju koja joj je za petama. Da li je preterao? Koliko će im trebati da je se dočepaju?
Razmišljala je o prirodi dokumenata koji su se našli u njenom posedu. Rizikovaće. Nema drugog izbora.
Gurnula je kartu u automat. Vrata su se otvorila i zatvorila za njom. Više nema povratka. Odlučila se za Distrikt i Serkl linije. Sudbina će izabrati kojom od njih će poći. Spustila se niza stepenice ka peronu. Za dva minuta će stići voz Serkl linije za Tauer hil. Za tri minuta će stići voz za Apminster, na Distrikt liniji, jednoj od najstarijih i najdužih gradskih linija. Saobraća još od devetnaestog veka.
U tom času su vozovi stigli istovremeno iz dva različita pravca. Putnici su mogli da vide suprotnu stranu perona. Voz za Vimbldon je ušao u stanicu s druge strane.
Na Sarinoj strani perona bilo je malo ljudi. Starac je čitao Tajms, a dve devojke uzbuđeno ćeretale, upadajući jedna drugoj u reč.
Krenuo je voz s druge strane perona. Sara primeti crvena svetla, kad je voz ušao u mračni tunel na putu za Vimbldon. Bacila je pogled na vozni red i zaključila da će se vrata na spasonosnom vozu otvoriti za taćno jedan minut. Iznenadni nalet hladnog vetra je naterao da zadrhti od jeze. Pogoršao je ionako nezavidnu situaciju. Bila je umorna i sanjiva, ali je užas potiskivao sve telesne impulse. Navikla je na svakodnevni osmočasovni odmor. Nadoknadiće izgubljeni san kad se izvuče iz ovih neprilika. Neispavanost ju je činila razdražljivom, što su njene kolege u dopisništvu dobro znale. Mislila je samo na bekstvo. Nije znala da progonioci raspolažu sofisticiranom tehnologijom koja im omogućava da je prate kad god kupi hamburger, telefonira, ili kupi kartu za metro. Alarm bi se svaki put oglasio u njihovom štabu.
Grmljavina iz spoljašnjeg sveta, prenu Saru iz turobnih razmišljanja. Pogledala je ka drugom kraju tunela. Svetla više nisu bila crvena, kao kod odlazeće kompozicije, već žuta. Približavala su se iz časa u čas. Njen voz samo što nije stigao.
Vrata su se otvorila. Putnici su izlazili. U vagonu je bilo malo ljudi. Neki dečak je spavao, ispružen preko sedišta.
Dva čoveka su se pojavila na drugoj strani perona, odeveni kao poslovni ljudi. Bilo je nečeg sumnjivog u njihovom ponašanju. Nervozno su se osvrtali oko sebe. Sara ih je pomno posmatrala. Kliznula je niz sedište. Pokušavala je da se nestane s vidika. Agenti u poslovnim odelima su gledali parče papira, verovatno fotografiju tražene osobe. Sreća je htela da izađu na drugi kraj perona. Nisu je videli. „Zatvori prokleta vrata i polazi“, promrmlja Sara, u sebi.
Zvonjava je upozoravala putnike da će se vrata uskoro zatvoriti. Voz je nekoliko sekundi kasnije ubrzavao put Tauer hila. Sara je s olakšanjem uzdahnula. Uspravila se u sedištu, kad je dugačka kompozicija zaronila u tunel. Nikad ne bi pomislila da će ovoliko uživati u monotonom kloparanju točkova.
Posmatrala je putnike u drugim vagonima, kroz staklena vrata. U onom iza sebe je videla dva čoveka i ženu. Neki tinejdžer je gledao film na DVD plejeru.
Videla ga je. Nosio je tamno odelo, kao da je išao kod istog krojača kao ona dvojica na stanici Viktorija. Upoređivao je Sarino lice s onim na fotografiji. Bilo joj je jasno da je prepoznao.
Stavio je kažiprst na usne da bi je ućutkao i krenuo ka njoj. Sara pođe, ali u suprotnom pravcu. Potrčala je ka prednjem delu voza i usplahireno otvorila vrata između dva vagona. Putnici su primetih da ih je otvorila i zatvorila, ali ih to nije zanimalo.
Voz je kočio na ulasku u stanicu Sent Džejms park. Čovek u odelu tragao je za nečim što bi mu odalo položaj žene koju progoni, one koja je nestala u prednjim vagonima.
Sara je čekala. Strah je izazvao ubrzano lučenje adrenalina. Snaga joj se višestruko uvećala, pod uticajem instinkta samoodržanja. Zgrčila se na podu, između sedišta. Vrebala je vrata. Hitro se bacila na peron, čim se voz zaustavio. Potrčala je što je brže mogla.
Čovek sličan lažnim poslovnim ljudima sa stanice Viktorija izjuri na peron. Video je kako Sara odmiče, tri vagona ispred njega. Shvatio je da trčanje za njom ne bi urodilo plodom. Potegao je pištolj i naciljao. Razvukao je usne u profesionalni osmeh. Biće laka meta.
Povukao je obarač. Sara je, u istom trenutku, uskočila u vagon. Zrno nestade u mračnom tunelu.
Morao je da se vrati u voz, ali nije mogao. Vrata su se zatvorila. Kompozicija je već krenula. Pratio je izlazak voza iz stanice s ružnom grimasom na licu. Nekoliko sekundi kasnije je približio ruku usnama i nešto promrmljao.
Suze su tekle niz Sarino lice. Usplahirena devojka nije smela da pogleda ostale putnike. Istrčala je iz vagona, na prvoj stanici.

Poglavlje 16


Lusija



11. Juli, 1977. godine


Iza zelenih drvenih vrata i divnih rezbarija na kamenoj fasadi prebivaju tajne i snažna posvećenost veri.
Manastir svete Tereze sestara karmelićanki u Koimbri, Portugal, delo oca Pedra da Enkarnaka, prvi put je otvorio vrata dvadeset trećeg juna davne 1744. godine. I tada je, najverovatnije bila vrućina kao i jula 1977. godine, kada su dva hodočasnika strpljivo čekala ispred masivnih vrata.
Šarke teških vrata su škripnule. Pojavila se Terezina, karmelićanska časna sestra. Srdačno ih je pozdravila. Sa zadovoljstvom je dočekala dva uvažena gosta, u dugo očekivanoj poseti manastiru. Crna halja i tamna marama su joj pokrivali kosu. Jednostavna odeća joj je davala smeran, materinski izgled, kakav priliči ženi, od ranog detinjstva posvećenoj božjoj službi.
„Kakvo zadovoljstvo, vaša ekselencijo!“
„Veliko hvala sestro. Zadovoljstvo je moje. Ovo je moj pomoćnik, otac Dijego Lorenci.“
„Kako ste, oče Lorenci? Molim vas, uđite. Sledite me.“
Venecijanski patrijarh je došao da služi misu u crkvi karmelitskih časnih sestara. Već nekoliko puta je hodočastio i držao službu u ovom manastiru.
Igumanija manastira je primila uvažene goste.
„Vaša ekselencijo. Ne možete da zamislite kakvu ste nam čast ukazali svojom posetom“, reče stara podvižnica. Govorila je polako i s mukom. „Čeka vas sestra Lusija. Izrazila je želju da razgovara s vama. Zamoliće vas za blagoslov posle mise.“
„Naravno. Biće mi čast, sestro.“
Albino Lućani i Dijego Lorenci su posle mise, koračali hodnicima manastira. Vodila ih je časna sestra koja ih je pozdravila na ulazu. Prošli su kroz ogromnu gvozdenu rešetku koja je sezala do tavanice. Pružala se čitavom dužinom unutrašnjeg dvorišta. Sestre karmelićanke su, njima zahvaljujući, primale posete rođaka i prijatelja u zatvorskoj atmosferi. Venecijanski prelat i njegov pomoćnik, pak, neće morati da razgovaraju sa sestrom Lusijom kroz užasne rešetke. Gvozdena skalamerija je rastužila mnoga srca i prouzrokovala more gorčine i sažaljenja, umesto religiozne posvećenosti dostojne susreta među hrišćanima. Don Albino Lućani i otac Lorenci su ušli u ženski manastir. Zamakli su pod kamene lukove i debele zidove, dobru zaštitu od nepodnošljive vrućine.
„Izuzetno barokno okruženje, don Albino“, reče Lorenci, u pokušaju da razbije neprijatnu tišinu u kamenim hodnicima.
„Tako je“, složio se Lućani, uz osmeh. „Valja znati da arhitekte nisu učestvovale u izgradnji ovog mesta. Podigao ga je skromni karmelitski sveštenik, pre dve stotine godina.“
„Tako je“, potvrdila je sestra. „Vaša ekselencija nam ukazuje retku čast poznavanjem istorije našeg skromnog manastira.“
„Molim vas, ne preterujte s pohvalama, sestro.“
„Vaša ekselencijo, glas o vašoj primernoj skromnosti je stigao i do ovih prostora“, negodovala je sestra, raširenih ruku.
„Ne terajte me da crvenim, sestro.“
„Ni u kom slučaju nisam to nameravala, vaša ekselencijo. Tačno je da je ovaj manastir stariji od dve stotine godina. Nažalost, upoznao je teške dane. Tek odnedavno imamo ozbiljne planove za budućnost.“
„Eh, ta republika“, obratio se don Albino pomoćniku.
„Zbog čega je ona bitna?“, pitao je Lorenco. Nešto mu nije bilo jasno.
„Njegova ekselencija pominje ustanovljenje portugalske republike 1910. godine. Manastir je napadnut desetog oktobra iste godine. Sve opatice su proterane.“
„Neverovatno!“, ote se Lorenciju.
„Ako ćemo pravo, oče Lorenci, republikanci su nastupili kao nastavljači okrutne tradicije“, dodade sestra. „Rasformiranje monaških redova je počelo već za vreme monarhije, sa usponom liberalnih političara. Manastir je radio zahvaljujući posebnoj dozvoli kraljice Marije II. Važila je do 1910. godine. Ne želim da započinjem političku raspravu. Ispričaću vam ono što znam o tome.“
„Časne sestre su, suočene s nevoljama, potražile spas kod rođaka i prijatelja. Neke su se pridružile karmelitskim zajednicama u Španiji. Portugalske prilike su se do 1933. godine sredile. Bilo je manje neprijateljskog raspoloženja prema religioznim redovima. Tri časne sestre su se vratile u Koimbru i pokušale da obnove karmelitsku zajednicu. Iznajmile su kuću, pošto je vojska prebivala u manastiru. Trpele su najgoru oskudicu. Godine 1940. se pričalo da će vojska napustiti manastir. Sestre su učinile sve da ga povrate, što se konačno dogodilo 1947. godine. Srećni dan su doživele samo dve od prognanih časnih sestara. Jedna od njih je bila mati igumanija, kojoj su uručeni ključevi kompleksa.“
„To je veoma potresna priča, sestro“, napomenu Lućani.
„Sigurna sam da je vaša ekselencija već zna.“
„Upoznat sam s njom, ali je nikad ranije nisam čuo iz usta karmelitske časne sestre iz Kombre. Uživao sam u vašem pripovedanju, sestro.“
Trojka je nastavila obilazak manastira. Debeli kameni zidovi su čuvali svežinu, braneći ih od nemilosrdnog sunca.
Stigli su do oskudno nameštene sobice. U njoj je bio prosti hrastov sto, orman s nekoliko knjiga, stare stolice i nekoliko komada nameštaja, koji je pamtio bolje dane. Verovatno je poticao iz vremena obnove manastira. Zastali su pred velikim, jednostavnim raspećem, koje je dominiralo zidom. Činila su ga dva parčeta grubog drveta, bez Isusove figure. Prosto raspeće je ispunjavalo prostoriju najdubljom duhovnošću.
„Sestra Lusija će vam se uskoro pridružiti. Hoćete li da popijete nešto? Možda šolju kafe ili sok?“
„Voleo bih malo kafe, sestro, ako biste bih ljubazni“, reče don Albino.
Otac Lorenci je prihvatio kafu. Sedeli su, čekajući sestru Lusiju.
„Konačno ćemo se upoznati sa sestrom Lusijom, don Albino! Toliko toga sam čuo o njoj“, reče Lorenci, sa iskrenim divljenjem.
„Baš kao i ja, Lorenci. Crkva smatra Fatimu veoma značajnom. Teško je reći šta se i kada dogodilo. Njena vizija je povezana s prelomnim događajima. I dalje krije tajnu.“
„Treću tajnu.“
„Da, treću tajnu.“
„Da li je ona najznačajnija?“
„I prve dve su bile veoma znaćajne. Postoji samo jedna tajna, ali je sestra Lusija podelila na tri dela. Otkrila je prva dva. Neotkriveni deo se naziva ’trećom tajnom’.“
„Prva dva dela tajne iz Fatime se odnose na Prvi svetski rat paklena vizija i rusko prihvatanje Marijinog svetog srca. Sestra Lusija nije htela da otkrije treću tajnu.“
„Ljudi su po prirodi radoznali. Ko ne bi hteo da zna treću tajnu Fatime? Govorkalo se da je reč o strašnoj kataklizmi, možda o samoj apokalipsi, kraju sveta, istrebljenju ljudske rase. Priča je oduševljavala ljude sklone tajnama i teorijama zavere. Crkva se oprezno postavila. Pokušala je da izbegne nepotrebne skandale.“
„Sestra Lusija već trideset godina živi u manastiru“, primetio je venecijanski patrijarh.
„Posvetila je čitav život Isusu Hristu.“
„Baš kao i mi. Baš kao i drugi. Pokazali bismo prezrenja vrednu oholost, ako bismo se smatrali dostojnijim zato što smo posvetili život Gospodu. Bez obzira na zlo s kojim se susrećemo, vredimo onoliko koliko dobra činimo drugima.“
„To su mudre reči, vaša ekselencijo“, čuli su ženski glas.
Sestra Lusija je bešumno kliznula u sobu. Nosila je odeždu teresinha časnih sestara.
„Kako ste, draga sestro?“
„Dobro, vaša ekselencijo, zahvaljujući božjoj milosti.“
Lusija kleknu i poljubi kardinala u ruku.
„Molim vas, sestro, trebalo bi da mi kleknemo pred vama“, reče don Albino na savršenom portugalskom, maternjem jeziku sestre Lusije. Mogao je izabrati italijanski, engleski, francuski ili španski, pošto je ona govorila sve te jezike. Sestra Lusija se sjajno držala, s obzirom na svoje godine. Imala je najbolje zdravlje od sve troje dece kojima se ukazala Bogorodica. Fransisko i Žasinta su još u detinjstvu poklekli pred epidemijom gripa 1919. i 1920. godine, u skladu s Gospinim proročanstvom. Samo je Lusija preživela.
Troje malih pastira, kako ih je štampa nazvala, mnogo ranije je isteralo stado na usamljeno i daleko mesto zvano Kova da Irija na portugalskom. Danas se na tom mestu uzdižu bazilika Fatima i kapela Nade i očekivanja. Trinaestog maja 1917. godine je troje dece videlo našu Bogorodicu, Hristovu majku. Samo je jedno od njih, Lusija, razgovaralo s Gospom. Žasinta je videla i čula, dok je Fransisko samo video. Devica ih je zamolila da dolaze na isto mesto trinaestog u mesecu i da se često mole.
Ovaj događaj je izazvao veliku uzbunu u čitavoj oblasti. Troje dece koja tvrde da su videla devicu Mariju su postala predmet brojnih kontroverzi. Tog avgusta je zabeleženo još jedno pojavljivanje, u blizini. Datum je bio drugačiji, devetnaesti, zato što su trinaestog mali pastiri zadržani u kući na insistiranje skeptičnog gradonačelnika Vilja Nove u oblasti Urema. Gospa je u septembru obećala čudo, koje će svima čak i nepoverljivoj crkvi pokazati da su njena pojavljivanja pred malim pastirima stvarna. Mesec dana kasnije, trinaestog oktobra se desilo poslednje čudo. Devica se pojavila kao Naša gospa od krvmice i zatražila da se na tom mestu podigne kapela u njenu čast. Najvažnije je bilo da je Devica obznanila kraj rata - Prvog svetskog rata, naravno koji je u to doba još besneo. Desilo se veliko obećano čudo pred hiljadama vernika, koji su izašli na sveto mesto. Sunce se kretalo strelovitom brzinom i okretalo oko svoje ose.
Prisutni su rekli da je sunce ličilo na vatrenu zvezdu koja se ustremila ka Zemlji. Sedamdeset hiljada ljudi je klečalo pred neobičnom pojavom. Čudo je odagnalo sumnje iz svih srca. Taj događaj je podsećao na zbivanja iz Biblije. Nazvan je „čudom Sunca“. Hrišćani su ga prigrlili kao neporeciv dokaz moći svog božanstva. Rat se zaista završio nekoliko meseci kasnije, baš kao što je Lusija, vizionarka iz Fatima predvidela.
Čudo iz Fatima se ubrzo pročulo po čitavom svetu. Lusija de Žezus je postala oprezna. Stupila je u školu sestara Santa Dorotea u Oportu 1921. godine i otputovala u Španiju. Tamo je provela nekoliko godina. U njoj je sazrevala religiozna svest. Godine 1946. se pridružila karmelićankama. Zaredila se 1949. godine u manastiru svete Tereze.
Susret sestre Lusije i Albina Lućanija je zamišljen kao učtiv razgovor od nekoliko minuta. Trajao je više od dva sata. Nije bilo govora o prikazama, vizijama ili „trećoj tajni“. Don Albino i sestra Lusija su u prisustvu krotkog oca Lorencija razgovarali o velikom broju tema. Verovatno nisu hteli da raspravljaju o ozbiljnim religioznim, političkim, nacionalnim i internacionalnim pitanjima u vezi sa sestrom Lusijom. Časna sestra se, suočena s dobrodušnim osmehom don Albina, požalila na odsustvo vere kod mladeži i na ravnodušnost starijih na tu pojavu. Don Albino se blaženo osmehivao.
Složio se da svet prolazi kroz teška iskušenja, ali nije krivio mladež za ravnodušnost i neposvećenost.
Vreme je prestalo da bude važno, dok su dva sveštenika pijuckali kafu, nadahnuto razgovarajući u sobi punoj spokoja. Najedanput je zavladala tišina.
Odjeknuo je duboki glas od kog su se zidovi zatresli. Natprirodni sjaj se u deliću sekunde razastro preko svega u prostoriji.
„A što se vas tiče, dragi patrijarše, čeka vas Hristova kruna i njegova sudbina.“
Prestravljeni i vidno uzdrmani otac Lorenci se zagleda u sestru Lusiju. Mogao se zakleti da su neobične reči došle s njenih usana.
Pribrani i spokojni don Albino pogleda svog sekretara, a zatim i staru sluškinju božju. Odmah je shvatio da je zagonetna poruka njemu upućena, ali ga to nije nimalo uznemirilo. Naprotiv. Samo je lagano sklopio oči. Pokušao je da shvati šta se desilo.
„Don Albino“, zamuckivao je otac Lorenci. Pokušao je da povrati dah.
Patrijarh podiže ruku. Iskao je tišinu. Nije hteo da prekine vizionarski trans časne sestre. Don Albino nije znao čemu prisustvuje. Da li je to predskazanje? Upozorenje? Ili prisustvuju buncanju osobe preosetljive na nesvakidašnja energetska strujanja?
Da je neko tada video časnu sestru, pomislio bi da spava u stolici, s jednom rukom na stolu. Dvojici sveštenika bilo je jasno da sestra Lusija ne spava. Bila je tu, ali je drugi svet zborio kroz nju. Lorenci nikad nije video osobu u transu, ali don Albino, očigledno bliži sličnim duhovnim fenomenima, nije pokazao zbunjenost. Nije spuštao ruku. I dalje je zahtevao tišinu.
„Neotkrivena tajna se tiče tvoje smrti“, nastavio je neobični glas iz Lusijinih usta. Govorio je potpuno različitim tonom. „Bog će oprostiti, Gospod će oprostiti.“
Lorenci se tresao, rastrzan između straha i religioznog zanosa.
Sestra Lusija je trenutak kasnije otvorila oči. Povratila je prijatni izraz koji je imala kad se pojavila u sobi.
„Hoćete li još malo kafe, vaša ekselencijo?“ pitala je.
„Da, sestro, molim vas“, odgovori Lućani. Gledao je pravo u oči. Ni na koji način nije reagovao na neobične reči, koje je upravo čuo. „Poznato vam je koliko volim kafu.“
Dok su išli ka autu koji će ih odvesti do Fatime, Lorenci je zbunjeno i znatiželjno posmatrao patrijarha. Nekako je skupio hrabrost, nemoćan da se odupre radoznalosti.
„Don Albino, ne znam šta da mislim o svemu što se dogodilo.“
Venecijanski patrijarh zastade i položi ruku na sekretarovo rame. Nekoliko sekundi ga je posmatrao s uobičajenim spokojstvom. Navikao se na tu kardinalovu osobinu, otkad je, pre godinu dana, stupio u njegovu službu.
„Smiri se, oče Lorenci. Rekao bih da je sestra Lusija veoma zanimljiva osoba. Da li se slažeš sa mnom?“ Prelat nastavi da hoda. Kradom je gurao u džep parče papira koje mu je dala sestra Lusija.
Nikad nisu pomenuli ćudnovati incident.

Poglavlje 17


Sari se činilo da je londonska tmina gusta, gotovo neprobojna, kad je stupila na Bridž strit, preko puta Big Bena. Najčuveniji sat na svetu je pokazivao da je ponoć blizu. Skrenula je levo i potrčala ka Vestminsterskom mostu. Na njemu je bilo nekoliko ljudi. To je malo umirilo, kao i činjenica da je London grad s najvećim brojem kamera za nadzor na svetu. Oduprla se nagonu da pozove taksi. Morala je da obavi jedan posao. Posmatrala je gigantsko Londonsko oko u daljini, Ferisov točak.
Nastavi, hrabrila je samu sebe.
Prešla je most i produžila Vestminster Bridž roudom. Skrenula je levo na Belvedere roud. Planirala je da uđe u prvu telefonsku govornicu. Šetala je i šetala, ali nije naišla ni na jednu od njih. Konačno je ugledala jednu, pored Vaterlo bridža. Podigla je slušalicu. Ovog puta nije koristila kreditnu karticu.
„Dobro veče. Htela bih da telefoniram na račun pozvanog... Moje ime?... Uh, Greg Sanders“, rekla je. Zvučala je smeteno i neubedljivo. Operater nije obraćao pažnju na ženski glas koji se izdavao za muškarca. Zamolio je da sačeka.
Sara je trenutak kasnije čula zvonjavu i ženski glas.
„Greg?“
„Natali, nije Greg. To sam ja, Sara.“
„Sara?“ Zvučala je prilično iznenađeno. Natali je dugo godina bila njena šefica. Hladnokrvna reporterka nikad nije zvučala tako nespokojno.
„Da, ja sam. Moram da te zamolim za ogromnu uslugu.“ Ispričala je šefici i prijateljici sve što joj se dogodilo otkad se vratila u London. Govorila je užurbano ali jasno, s ozbiljnošću kakva se može očekivati od profesionalnog novinara.
„Moraš da se obratiš policiji“, zaključila je Natali, odmah nakon što je saslušala koleginicinu ispovest.
„Neću, Natali. Ne mogu. Nikome ne verujem. Potrebna mi je usluga. Ne moraš da mrdneš iz kuće. Molim te, Natali. Nemam kome da se obratim.“
Zavladala je neprijatna tišina dok je Natali razmišljala. Uvek su se pomagale. Sara je bila njena prijateljica, ako ne računamo sporadične jutarnje izlive gneva. Bila je i jedna od najboljih reportera u svetski poznatoj novinskoj agenciji.
„Naravno da ću ti pomoći. Šta ti treba?“
„Hvala ti, Natali.“
„Ne zahvaljuj mi se. Reci mi šta hoćeš, pre nego što se predomislim.“
„Samo mi reci gde je trg kralja Vihjama IV.“
„To je sve?“
„Da.“
„Evo odmah. Hoćeš da te ponovo nazovem ili ćeš ostati na vezi?“
„Šta god ti više odgovara. Ti plaćaš.“
„Tako je. Nemoj da prekidaš.“ Sara je čula povlačenje stolice. Natali je kuckala po kompjuterskoj tastaturi. „Trg kralja Vilijama IV“, ponovila je, više tastaturi nego Sari.
„Da.“
„Samo sekundicu.“ Jedna... dve... tri... četiri... prošlo je pet sekundi. „Zar stvarno ne znaš zašto te ti ljudi gone?“
„Nemam pojma.“
„Sad će da se pojavi, spremi se.“ Njen ton se promenio iz reporterski radoznalog u nasnimljeni glas operatera. „Evo ga. Hoću reći, nema ga. Samo vrtovi u Kristal Palasu nose to ime. Ali, čekaj malo, postoji i ulica s tim imenom. Između Stranda i Čering Kros rouda. Mora da je to. Nema trga kralja Vilijama IV.“
„Da li si sigurna?“
„Jesam. Mora da si pogrešila.“
„Nisam. Nema šanse. Osoba koja mi je rekla to ime skrenula mi je pažnju da sigurno nisam čula za taj trg. Pomislila sam da je na nekom zabačenom mestu, a ne da ne postoji.“
„Ali ne postoji. Čekaj da obavim još jednu pretragu.“
„Mora da je tu negde.“
„Pa, ako baš hoćeš, pitaj nekog pajkana.“
„Nemam vremena za šalu, Natali.“
„Čekaj da vidim. Vilijam IV. Rođen je 1765. Kralj Ujedinjenog Kraljevstva i Hanovera od 1830. do 1837. godine. Sin Džordža IV. Pretposlednji kralj dinastije Hanover. Za vladavine je stekao nadimak Moreplovac. Učvrstio je izborni sistem, zabranio ropstvo i dečji rad u kraljevstvu. Počinje da mi se sviđa.“
„Natali, ne trebaju mi lekcije iz istorije. Imaš li nešto drugo?“
„Nemam. Nasledila ga je kraljica Viktorija. Pogledaću na Guglu.“ Čula je tiho kuckanje po tastaturi. „Čekaj malo...“
„Da li si nešto pronašla?“
„Zanimljivo.“
„Šta?“
„Trg Vilijama IV. Evo ga.“
„Hajde, reci mi!“ Sara je gotovo kriknula, nesposobna da obuzda nestrpljenje.
„To je bilo prvobitno ime Trafalgar skvera.“
„Ozbiljno?“
„Da, nema sumnje. Trafalgar skver se zvao trg kralja Vilijama IV.“
„Milion puta hvala, Natali. Možda si mi spasla život.“
„Ili nisam.“
„Videćemo se.“
„O, Saro...“, rekla je Natali.
„Da?“
„Ne zaboravi na mene ako se domogneš dobre priče.“

Poglavlje 18


Trafalgar skver je bio najprometniji trg u čitavom Londonu, omiljeno mesto za sastanke prijatelja, komemoracije, proslave i izlive nacionalnog oduševljenja.
Trg je ostavljao čarobni utisak zahvaljujući ogromnim palatama, dvema fontanama i gigantskom granitnom korintskom stubu visokom šezdeset dva metra, okrunjenim statuom admirala Nelsona, heroja nacije, palog u pobedonosnoj bici. Turisti i lokalni živalj nisu bih ravnodušni prema njegovim čarima. Četiri velika bronzana lava, navodno načinjena od pretopljenih topova poražene francuske flote, opkoljavala su stub, upotpunjujući sliku imperijalne moći.
Četiri pijedestala su krasili uglove trga. Severoistočni je nosio statuu kralja Džordža IV. Jugoistočni, generala ser Čarlsa Džejmsa Nejpijera, osvajača Pakistana, a jugozapadni, generala Hevloka. Četvrti pijedestal su krasila privremena rešenja, zato što javnost nikad nije postigla jedinstven stav ko će na njemu stajati. Prvobitna zamisao je predviđala da na njemu stoji statua kralja Vilijama IV. Nedostatak novca je sprečio ostvarenje te zamisli. Tako je kralj, zaslužan za izgled veličanstvenog trga, ostao prikraćen za statuu.
I u ovo doba noći je na trgu bilo dosta sveta, uglavnom turista i parova. Sari niko nije izgledao sumnjivo, ali je svako mogao biti opasan. Automobili, limuzine, taksiji, kola hitne pomoći, autobusi, mopedi i bicikli su neprestano kružili oko trga.
U pozadini se dizao Slavoluk admiraliteta, izgrađen u čast kraljice Viktorije, na početku velike avenije koja vodi do Bakingemske palate. Na istočnoj strani trga je bila crkva svetog Martina u polju, Južnoafrička kuća i Strand, koji je povezivao Vestminster s gradom. Najzanimljivija ulica u našoj priči bio je Čering Kros roud u četvrti Soho, najboemskijem delu grada Londona, zato što se Sarin taksi zaustavio na uglu Grejt Njuport strita.
Sara Monteiro je izašla iz taksija. Posle telefonskog poziva je otišla na stanicu Vaterlo. Izložila se opasnosti povukavši tri stotine funti iz ATM mašina, da bi ubuduće mogla da plaća gotovinom. Odlućila je da više ne gura glavu u lavlje čeljusti i zamolila taksistu da je izbaci osam stotina metara dalje od odredišta.
Sara je obišla trg. Prišla mu je s juga, nizbrdo, pored Kanadske kuće. Hodala je opreznim, sitnim korakom. Povremeno se osvrtala. Prešla je put ispred Nacionalne galerije i posle nekoliko koraka stigla do centralnog stepeništa što vodi ka trgu.
Zastala je, posmatrajući trg, fontane, Nelsonov stub i naročito ljude. Oni su bili najvažniji, pošto od njih preti opasnost. Tmurnim pogledom je prelazila preko fasada dalekih zdanja. Mogući ubica je mogao biti bilo gde, spreman da neopazice utuli njen život.
Konačno ga je opazila. Bio je to čistač u zeleno-žutoj fluorescentnoj odeći, kakvih je na trgu bilo mnogo. Podsetio je na onog kog je pre nekoliko sati videla kroz prozor stana. Verovatno uzalud strahuje, pomislila je. Ovaj tip neće da stavi ruku preko usta, da bi pričao u majušni uređaj za komunikaciju, kao progonioci u podzemnoj železnici, ali je imao voki-toki, iako čistačima tako nešto ne treba na poslu. Ne, ovaj čovek je ili Rafael kog je otac pomenuo, ili... ali, bolje da ne misli o tome.
Nastavila je. Nastojala je da se pomeša s prolaznicima. Naglo se okrenula, pokušavajući da pronađe svog čistača. Osmotrila je i njegove kolege. Nisu pokušavali da prikriju svoje prisustvu, u stvari, nisu marili za Saru Monteiro ili bilo kog drugog. Svako je spokojno čistio svoj deo trga.
Pitala se ko od njih može biti Rafael.
Svakog trenutka su je mogli odvući u kola u prolazu. Jedan dobar hitac bi prekinuo njen stihijski beg. Toliko filmova, toliko scena i teorija joj je projurilo kroz glavu. Obuze je vrtoglavica i napad slabosti. Ljudi, ljudi i još ljudi na sve strane.
„Sara Monteiro?“ Neko je pozvao po imenu. Čistač. „Pođi za mnom. Veruj mi.“ Uhvatio je za ruku, ne čekajući njen pristanak. Probijali su se kroz svetinu, ka rubu trga.
„Kuda idemo?“ Nije bilo odgovora. „Da li si ti Rafael?“, pitala ga je Sara, naglo oporavljena od vrtoglavice.
Oštro zujanje dopre iz džepa čistačeve uniforme. Videla je kako vadi radio i čula kako govori na italijanskom.
„Laporto alla centrale... Si, l’obiettivo e con me... Negativo. Non posso rifinirla qui... Benissimo.“
Nije razumela o čemu govori, ali je zapazila da je glas iz radija snažan i šupalj. Očigledno je pripadao zapovedniku. Da li je ovaj čovek Rafael ili jedan od onih koji pokušavaju da je ubiju?
Njen otac je spomenuo Rafaela, jednog čoveka, samo jednog. Sara pokuša da se otrgne iz čistačevog stiska, ali je on čvrsto držao.
„Ne budali. Nema potrebe za primenom sile. Ali, ako bude neophodna...“ Bio je to mudar savet.
Učinila je sve da ne bude uhvaćena, ali šta je sad mogla da uradi? Možda je njen otac pogrešio u izboru mesta sastanka. Grozno je poginuti, ne znajući zašto..Pa, neka bude. Ponovo se osetila nemoćno i poraženo.
Ali, Sarina sudbina još nije bila zapečaćena. Crna kola se pojai više iz jedne od pokrajnjih ulica, između statue ser Henrija Hevloka i i Nelsonovog stuba. Zaustavila su se, uz prodornu škripu guma.
„Ja ću se pobrinuti za nju“, reče čovek iz automobila.
Sara se trgla zbog uznemirujućeg osećaja već viđenog. Instinktivno je osetila veliku opasnost. Setila se gde ga je videla. Taj čovek je gonio i pucao za njom u podzemnoj železnici.
„Va bene“, reče čistač.
Čovek iz auta bez reči gurnu Saru ka vozilu. Ubacio je na zadnje sedište i seo na suvozačko. Auto krenu punom brzinom.
Proučavala je čoveka koji je gurnuo u auto, dok su odmicali ka Parlament stritu, sredovečnog muškarca, smirenih kretnji. Nije mogla da misli od vrtloga osećanja, sumnji i briga.
„Ko ste vi?“, pitala je. Tišina. Nije zavredela ni pogled u retrovizor. „Ko ste vi?“
Nije bilo odgovora.
Vozač je, po Sarinoj nepouzdanoj proceni, stao posle nekih pola sata. Dvojica ljudi nestadoše s vidika. Vratio se samo jedan, onaj koji je preuzeo od čistača. Seo je za upravljač. Nekoliko minuta kasnije su usporili, na ulazu u prestižnu četvrt.
Srce joj je poskočilo u grudima. Možda je brojala poslednje minute. Otvorila su se automatska garažna vrata. Parkirali su se pored sjajnog „jaguara“.
Izašli su iz automobila.
„Pođi sa mnom“, naredio je nepoznati ledenim glasom. Otvorio je zadnja vrata „jaguara“. Sara je ušla u automobil bez otezanja.
„Gde idemo?“ Nije odgovorio. „Dosta mi je takvog ponašanja. Neću se mirno prepustiti sudbini. Šta nameravate da učinite sa mnom?“
„Ne brini, neću te ukloniti dok ne saznam kakva blaga čuvaš“, govorio je znatno prijatnijim glasom. „Šta misliš, kakvu ti je pomoć otac poslao?“
„Ko si ti?“
„Ja sam Rafael. Večeras ćeš biti moja gošća.“

Poglavlje 19



Pekoreli,



20. Mart 1979. godine


Noć je već dobrano odmakla. Karmine Mino Pekoreli je još sedeo u kancelariji na Vija Oraciju. Radio je na poslednjim detaljima sledećeg broja Oservatorio politika. Pekoreli je znao da njegov nedeljnik vređa ukus tankoćutnih ljudi koji su se neretko sučeljavali s njim zbog sklonosti da kopa po skandalima i otkriva gnusne priče, pune neproverenih podataka i laži. To ga nije brinulo. Imao je obavezu prema čitaocima. Cenili su njegov rad. Oservatorio je nudio podatke o vezama poznatih s tajnim organizacijama, zloupotrebama vladinog novca, nerešenim ubistvima i slične gadosti.
Pekoreli, čovek pedesetih godina, ponosio se ekskluzivnim, poverljivim izvorima informacija, nedostupnim drugim reporterima. Pretpostavljalo se da uspeh duguje izvorima na visokim položajima. Govorilo se da često posećuje sastanke medijskih mogula da bi učvrstio veze s moćnicima. Časopis je dobijao novac od uticajnog političara, upravitelja dobrog dela italijanskih državnih poslova.
Novinar s advokatskim obrazovanjem sedeo je u udobnoj, direktorskoj fotelji, za svojim stolom, s nogama na stočiću za kafu. Ramenom je pridržavao slušalicu. Vodio je važan razgovor, s mnogo predloga, upadica i suptilnih nagoveštaja. Iskrivio je usne u blagi, samozadovoljni osmeh, što je bio znak da razgovor teče u dobrom pravcu.
Telefonski razgovor nije imao veze s novim brojem časopisa. Pekoreli je pokušavao da uveća lično bogatstvo manipulacijom, bolje reći ucenom. Koristio je izvesnu informaciju kao polugu pritiska. Njeno objavljivanje naudilo bi sagovorniku. Nije to bio običan čovek, već veliki majstor italijanske masonske lože Propaganda Due, ili P2. Zvao se Ličo Ðeli. Pekoreli je pripadao toj loži.
„Predlažem da se sretnemo, da bismo o ovom natenane porazgovarali“, predloži Ðeli.
„Važi.“
„Šta kažeš na večeru, sutra u Rimu?“
„To je sjajna ideja“, odgovori novinar. „Ne zaboravi da poneseš pare.“
„Šta mi garantuje da se nećeš kasnije poslužiti tom informacijom? Zar ne shvataš koliko nevolja ćeš prouzrokovati organizaciji ako objaviš taj spisak?“
„Ovo je novinarstvo, Ličo. Čisto novinarstvo.“
„Znam ja koliko ti držiš do novinarstva,. Ko mi garantuje da nećeš pokušati da iscediš još ’novinarstva’ u budućnosti?“
„Petnaest miliončića je više nego zadovoljavajuća garancija.“
„Petnaest mihona!“, ponovio je sagovornik, na granici urlika. Usledila je tišina. Ðeli nije bio u situaciji da se raspravlja. „Nismo spominjali toliku sumu, Mino.“
„Da, znam. Procenio sam da podaci toliko vrede.“
„Spisak ne vredi petnaest miliona.“
„Imaš pravo kad kažeš da spisak članova P2 ne vredi tih para. A opet, ultratajni spisak Pl, obogaćen izvesnim podacima, vredi toliko. Dobro znaš da će ti se podrška naprečac osuti, ako ga objavim.“ Mino je mleo, svestan da sagovornik doživljava njegove reči kao nemilosrdnu pretnju. „Ubistvo pape Jovana Pavla I i pomoć koju ste ti i tvoj šef ponudili Mariju da dovede Mora na vlast vrede mnogo više.“
„Uvek smo koristili tvoj list, Mino. Zašto si se najedanput okrenuo protiv nas? Zar ti ne dajemo dovoljno?“
„Petnaest miliona će biti sasvim dovoljni. Objaviću P2 spisak. Ionako je mnogima poznat. Kad ga vidiš u časopisu, znaćeš da je drugi u pripremi. Razmisli o tome. Shvatićeš da je tako najbolje za tebe i ostale.“
„Sutra ćemo za večerom raspraviti o svim pojedinostima. Moraš da spustiš cenu.“
„Neću to učiniti. Ponesi pare, pa neće biti problema.“
Petnaest miliona je odgovarajuća suma. Neće se ustezati da je poveća, pogotovo ako Ðeli bude otezao s plaćanjem.
„U redu. Siguran sam. Sve će biti u redu. Laku noć“, reče Ðeli. „Vidimo se u osam, na uobičajenom mestu.“ Prekinuo je vezu.
Dobro raspoloženi Mino Pekoreli ugasi svetla u kancelariji. Zaključao je vrata i krenuo ka automobilu. Sve je išlo po planu. Nije znao da Ðeli, baš u tom trenutku, telefonira važnom članu italijanske vlade, da bi ga izvestio o rezultatima pregovora.
„Mino se ne da ubediti. Odbija svaku saradnju. Objaviće sav materijal, ako mu ne platimo“, govorio je Ðeli.
„Ne znam šta ga je spopalo. Kako je došao na tu ideju?“, vajkala se osoba s druge strane žice.
„Ako mu platimo, ponovo će nas uceniti. Ne možemo mu verovati. Previše zna.“
„Ne brini, Ličo. Smatraj da je problem rešen. Neće nas uznemiravati. Dali smo mu dosta, možda i previše prilika. Oglušio se o glas razuma. Niko mu nije kriv.“
„Ciao, Giulio “
„Ciao, Licio.“
Ulica je bila pusta, a on nije mogao da se seti gde je parkirao automobil. Život je takav. Novinarstvo je imalo svojih prednosti. U ovom slučaju mu je pomoglo da lako zaradi veliku sumu novca. Bilo bi glupo da se opterećuje kajanjem ili grižom savesti, pogotovo kad zna da će oteti pare bogatašima. Možda je postupio beskrupulozno ali u njemu još nije umro osećaj za pravdu. Nikad mu ne bi palo na pamet da iskoristi nekog ko nema da plati. Muvator Ðeli, do grla zaglibljen u sumnjive poslove, čovek koji se obogatio na tuđoj muci,i ne birajući sredstva, zaslužuje ćušku od Karmina Pekorelija.
Ostavio je kola na kraju ulice, blizu raskrsnice. Otvorio je vratai seo za volan. Nečija ruka ga je sprečila da zatvori vrata. Neko ga je zgrabio za kosu i cimnuo nazad. Nepoznati je pustio vrata i potegao pištolj. Nabio je cev Pekoreliju u usta i dvaput povukao obarač.
Problem Liča Ðelija bio je rešen.

Poglavlje 20



Čovek koji se predstavio kao Rafael vozio je oprezno, da ne bi privukao pažnju. Činilo se da zna šta radi. Podigao je paket sa suvozačkog sedišta. Ponudio ga je Sari.
„Šta je to?“, pitala je.
„Hrana.“
„Nisam gladna.“
„Pojeo bih nešto, da sam na vašem mestu. Hamburger i ’koka kola’ nisu dovoljni za celu noć.“
„Otkud znate...“, ućutala je usred rečenice. Znala je odgovor na pitanje, „Zaboravi.“
Bila je zbunjena. Ovaj čovek je gonio i pucao na nju u podzemnoj železnici. Nije bilo sumnje u to. A opet tvrdi da je Rafael, njen zaštitnik, osoba od očevog poverenja. Da li je obmanjuje? Da, sigurno je to posredi. Svakog časa će se pojaviti njegov pretpostavljeni. Podvrći će je okrutnom ispitivanju. Potom će je ubiti, bez obzira na rezultate ispitivanja. I sve to zbog spiska o kom su oni mnogo više znali od nje.
„Pretpostavljam da imate mnogo pitanja za mene“, progovori Rafael.
„Uh?“ Sara nije očekivala ovakav pristup.
Zavladala je tišina. Činilo se da ne smeta čoveku za volanom. Mirno je vozio. Delovao je zadovoljno, kao da ga Sarine muke zabavljaju. Možda uvek tako izgleda. Njena mašta radila je punom parom.
„Stojim vam na usluzi“ reče Rafael. Pokušavao je da je smiri. Sari se, uprkos njegovom savršenom engleskom, činilo da joj naređuje.
„Prvo što ću vas pitati jeste zašto ste pokušali da me ubijete u podzemnoj železnici.“
„Da li sam pokušao da vas ubijem?“
„Jeste. Dobro znate o čemu govorim.“
„Hmm.“
„Poričete li?“
„Reći ću vam nešto, da bih razvejao vaše nedoumice, po tom pitanju. Ne bismo razgovarali, da sam pucao s namerom da vas ubijem.“
„Šta se, do đavola, desilo u mom stanu? Možete li to da objasnite.“
„Da, mogu. Ali da li ste vi spremni da me saslušate?“, nastavi on u iskrenom tonu.
„Spremna ili ne, moram da znam. Nemam izbora.“
„Imate pravo“, priznade Rafael, s izveštačenim osmehom. Nastavio je. „Da li ste čuli za Albina Lućanija?“
„Naravno da sam čula.“ Bila je uvređena Rafaelovim potcenjivačkim tonom. Ponašao se kao da ima posla s neznalicom.
„Albino Lućani je poznatiji kao Jovan Pavle I. Narod ga je zvao ’nasmejani papa’.“
Sara se prisetila papstva Jovana Pavla I. Nije se zanimala za religiozne teme, ali je znala da je taj papa kratko sedeo na tronu svetog Petra.
„Bio je papa samo nekoliko meseci.“
„Grešite“, ispravio je Rafael. „Albino Lućani je vladao tačno trideset tri dana, od avgusta do septembra 1978. godine.“
„Samo trideset tri dana?“
„Za neke veoma malo, a za neke previše. Jovan Pavle I je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Neki misle da je ubijen.“
„Pa, uvek ima ludaka koji veruju u teorije zavere.“
„Recite to Pjetru Saviotiju, javnom tužiocu rimske oblasti. Izgleda da je on jedan od ’ludaka’ koji misle da sve okolnosti papine smrti nisu rasvetljene.“
„Ko bi želeo da ubije papu?“
„Postoji mnogo važnije pitanje od toga ko je ubio papu. Valja znati zašto je to neko učinio. Motiv zločina je važniji od identiteta počinioca.“
„U redu. Zašto je ubijen?“
„Dopustite mi da vam odgovorim pitanjem. Da li ste čuli za P2?“
„Ponešto. Da li je to neko tajno društvo?“
„Otprilike. To je skraćenica od Propaganda Due, italijanske masonske lože, stvorene s ciljem da ovlada političkom, vojnom, religioznom i ekonomskom vlašću na svim nivoima.“
Rafael je ukratko predstavio ovu organizaciju Sari. Osnovana je 1877. godine kao ogranak italijanskog Velikog orijenta. Ustanovili su je ljudi koji nisu mogli da osnuju sopstvenu ložu. Priča se da je početak šezdesetih dočekala sa jedva četrnaest članova. Članstvo je za godinu dana poraslo na hiljadu kad je Ličo Ðeli postao veliki majstor. Organizacija je na vrhuncu brojala 2.400 ljudi, među kojima su bili generali, političari, sudije, televizijski moćnici, bankari, profesori, sveštenici, biskupi, kardinali i veliki broj ljudi različitih zanimanja i stepena moći. Italijanski Veliki orijent 1976. godine prekida veze s Ličom Ðelijem i P2. Organizacija tako postaje nezavisna loža, po strani od italijanske masonerije.
„Ðeli“, nastavio je Rafael, „nije odustao od svojih ambicija. Nastavio je da gradi mrežu za tajnu kontrolu italijanske vlade. Smislio je Plan za demokratski preporod lože P2. Lako je pretpostaviti da bi taj sistem bio totalitaran, umesto demokratski, kad se zna za Ðelijeve simpatije prema fašizmu. Ako je suditi po vestima u tadašnjim medijima, moćnik iz senke je drugom polovinom sedamdesetih stigao nadomak ostvarenja cilja. Služio se metodama pozajmljenim od organizacija mafijaškog tipa. Rizik od preranog susreta sa Stvoriteljem je pretio svakom ko bi mu se našao na putu. Veliki broj ubistava, napada i masakara nosio je pečat lože P2.“
„Pa“, glasno je razmišljala Sara, „ako sam vas dobro razumela, tvrdite da je ova organizacija bila veoma zainteresovana za ubistvo Jovana Pavla I. Dobro, ali kakve ja veze imam s tim? Da li su mi ljudi iz P2 za petama? Zašto me progone?“
„Zato što vas je bog obdario veoma dragocenim spiskom, s imenima članova organizacije. Spisak je sastavljen pre više od dvadeset pet godina i do dana današnjeg nije ugledao svetlost dana. Veliki broj ljudi sa spiska više nije među živima, ali su drugi još tu. Mnogi će se naći u nebranom grožđu ako se spisak obelodani. Ti ljudi neće prezati od ubistva ako će ono sprečiti objavljivanje spiska.“
Prestala je da ga sluša. Od njegovih reči joj se zavrtelo u glavi. Spisak. Spisak u njenom posedu sadrži imena živih i mrtvih pripadnika Propagande Due, P2. Jedno ime s tog spiska je teško pritiska, čini je neodlučnom i nesigurnom. To je ime njenog oca, Raula Brandaoa Monteira. Kako se on tu našao?
Rafael joj je pročitao misli, ali je odlučio da ništa ne kaže, da je pusti da sama dođe do neophodnih zaključaka.
„Da li ste vi član P2?“
Rafael je kratko razmišljao pre nego što je odgovorio. „Pripadam moćnijoj organizaciji. Sledim plan koji obuhvata i P2.“
„Ne razumem.“ Devojka je uzdahnula, svesna da se uplela u gustu i slojevitu mrežu. Najbolje je da krene ka istini direktno, bez uvijanja.
„P2 vam je za petama“, nastavi Rafael. „Što se mojih veza s njima tiče, mogu da vam kažem da su odnedavno prekinute, preciznije otkad ste ušli u moj automobil. Zapravo, bio sam krtica u njihovim redovima.“
„Krtica?“
„Ako ne možeš da učiniš ništa protiv svojih neprijatelja, pridruži im se. Uništi ih iznutra. Gotovo je s mojom karijerom krtice. P2 više ne juri samo vas, već i mene. Verujte mi, pronaći će nas, pre ili kasnije.“
„Kakav je smisao ovog razgovora, ako nam smrt ne gine?“
„Sve zavisi od poteza koje ćemo tad povući“, Rafael se neubedljivo osmehnuo. „Imate li spisak sa sobom?“
Sara je izvukla papire iz džepa jakne. Odabrala je dve strane sa spiskom i pružila Rafaelu. Razgledao ih je u tišini, ne smanjujući brzinu. Vratio ih je posle nekoliko minuta.
„Da li prepoznajete neko ime, izuzev očevog?“
„Pa, sigurna sam, na osnovu onog što ste mi rekli, da bih na Guglu lako našla podatke o ostalima.“
„Možda ste u pravu. Ali pogledajte ih malo bolje.“
Sara je pogledala spisak. Proučavala je red po red. Više se nije čudila zbog obilja italijanskih imena. Primetila je da su brojevi pored svakog imena nasumično raspoređeni i da ne slede lako prepoznatljiv obrazac. Posle svakog broja je sledilo slovo, a ponegde dva ili tri.
„Brojevi su naizgled nasumice raspoređeni. Ni slova ne slede neki logički red.“
„To su registracioni brojevi unutar organizacije. Slova znače mesto porekla. Na primer“, posegnuo je ka papirima u Sarinim rukama, „evo ovaj red, koji se bavi velikim majstorom: ’440 ARZ, Ličo Ðeli’ Njegov registracioni broj je 440. On je iz Areca. Shvatate li?“
„Da“, odgovori Sara. Pogled joj se zaustavi na za nju najvažnijem imenu: 84 PRT Raul Brandao Monteiro.
„PRT. Portugal.“
„Saro, to se desilo pre vašeg rođenja.“
„I pre vašeg.“
Njen komentar je izazvao osmeh.
„Imao sam pet-šest godina.“
Nastavila je da proučava papir dok nije našla još jedno poznato ime.
„Ovo ime i ovo MIL je iz...?“
„Milana. Ali, ne zavaravajte se. U to doba se nije bavio politikom. A ovaj više nije član P2.“
„Da, ali je bio. Predsednik italijanske vlade? Ovo je ogromna stvar. Ne znam šta da mislim?“
„Nemojte da mislite.“
Zagnjurila se u spisak. Prestrašila se, kad je shvatila potencijal skandala. Kao da to nije dovoljno i očevo ime je na tom spisku. Koliko je on upleten? Koliki je uticaj penzionisanog kapetana Raula Brandaoa Monteira?
„Šta predstavljaju beleške na marginama?“, pitala je. Pokušavala je da potisne bolne misli.
„Pomenute beleške daju ovom spisku neprocenjivu vrednost. To su rukom pisane napomene Jovana Pavla I.“
„Najozbiljnije?“
„Da.“
„I šta u njima piše?“
„To je klasifikacija. Podvlačio je imena i zanimanja onih koje je poznavao. Na primer, pogledaj ovo ime, Žan-Mari Vilo: cardinal segretario di stato. Što će reći, kardinal državni sekretar Vatikana.“
„Da li je on bio član P2?“
„Naravno.“
„Šta je ovo? Da li su to papine beleške? A ovaj ključ?“ Sara mu je dodala papir s na brzinu ispisanim znacima. Pažljivo ih je pročitao.

18,15-34, H, 2,23, V, II
Dio bisogno e IO fare lo. Suo augurio Y mio comando
GCT(15)-9, 30-31,15,16, 2, 21, 6-14,11,16,16, 2, 20

„Šta to znači?“
„’To je volja božja i ja ću je izvršiti. Njegova želja za mene je zapovest’ Na ne naročito dobrom italijanskom.“
Rafael je, nekoliko sekundi kasnije, napravio polukružno okretanje.
„Šta nije u redu?“, pitala je Sara.
„Srešćemo se s nekim.“
„S kim?“
„S nekim ko zna.“
„Ko zna šta?“
Rafael je vozio vrlo brzo po uskim uličicama. Nije bio preterano raspoložen da odgovara na pitanja.
„Neko ko zna šta? Da li ste nešto videli na tom papiru?“
Vozili su se znatno širom ulicom. Skrenuli su ka istoku. Rafael je dodao gas, kao da se nimalo ne brine zbog policije u patrolnim kolima s kojima su se malopre mimošli.
„Jesam“, konačno prozbori Rafael. Ponašao se kao da je ta reč dovoljna. Dohvatio je mobilni.
„Šta ste videli?“, insistirala je usplahirena Sara.
„Šifru.“

Poglavlje 21



„Bentli“ se lagano kretao po uskom, zemljanom putu, oivičenom potkresanom živom ogradom. Put je povezivao privatni posed s glavnim drumom.
Automobil je, tri kilometra od glavnog druma, usporio ispred ogromne kapije. U kolima je morao biti neko veoma blizak gospodaru poseda. Vozač nije morao da stane, niti da obavesti putnika na zadnjem sedištu. Kapija se automatski otvorila.
Kola su se konačno zaustavila ispred tri stepenika koja su vodila do ulaznih vrata. Putnik nije čekao da vozač otvori vrata automobila, kao što je pristojnost nalagala, već je izjurio iz automobila. Nije zvonio, već je ukucao šestocifrenu šifru na ulazu. Pažljivo je otresao prašinu s elegantnog Armanijevog odela, pre nego što je ušao u kuću.
Gospodar gazdinstva ili preciznije veliki majstor čekao ga je u salonu, ne zato što je to bilo uobičajeno ili najpogodnije mesto za primanje gostiju, već zato što su poslovi koje je te večeri valjalo obaviti zahtevali veći prostor. Starac je slušao nekog na telefonu. Poplaveo je od gneva.
Pridošlica je brzo shvatila da je nešto krenulo po zlu. Ako je dobio tačne podatke o ishodu londonske misije, Džefri Barns je napravio ozbiljnu grešku. Pomoćnik je pročistio grlo, da bi bio siguran da ga je gospodar opazio.
Starac podiže pogled. Pozdravio ga je klimanjem glavom. Pridošlica je načuljila uši, sa nadom da će čuti deo razgovora dok priprema piće. Starac je prekinuo vezu. Pomoćnik mu je, dao piće i seo.
„Izgleda da je od našeg razgovora bilo nekih promena“, rekao je.
Starac sede, s dubokim uzdahom na usnama. Retko kad se mogao videti u tom izdanju, iako se to sve češće događalo. Pomoćniku najedanput postade jasno da je u proteklih petnaest godina bliske saradnje s ovim čovekom, gledao kako postepeno propada. Bilo je to bolno iskustvo za nekog ko je video majstora na vrhuncu fizičkih i umnih sposobnosti.
„Situacija se na neverovatan način promenila“, reče starac, nakon dva gutljaja votke. „Desilo se nešto neočekivano, nešto što dovodi u pitanje čitav plan.“
„Čuo sam da pominjete krticu.“ Među njima nije bilo tajni. „Džefri Barns ima izdajnika u svojim redovima?“
Starac isprazni čašu.
„Eh, kad bi tako bilo“, promrmljao je.
„Ali, kako je to moguće?“ Pomoćnik ga je posmatrao s mešavinom neverice i zabrinutosti. Odgovor je bio očigledan.
„To nije smelo da se dogodi.“
„Krtica u našim redovima? Ne mogu da pojmim.“
„Moraćeš.“
„Ali gde? Ovde u Italiji? Neko od naših članova?“
„Ne. U Gardi.“
„U Gardi? Pobogu. Znaš li ko je to?“
Starac klimnu. „Otkrio se.“
„Ko je to?“, zabrinuto upita pomoćnik. „Ubiću ga golim rukama. Prvo ću se postarati da shvati zašto ga šaljem u pakao.“
„Džek“, hladno će starac.
„Džek? Koji Džek?“
„Džek Pejn“, reče Majstor. Ćutao je neko vreme. Čekao je da pomoćnik obradi informaciju.
„Ali ko je on?“
„Naredio sam istragu, ali nas to nigde neće odvesti. Njegov pravi identitet je dobro skriven.“
„Mora biti. Inače bi ga odavno otkrili.“
Starac ponovo uzdahnu.
„Ovo je neočekivani udarac. Moramo biti brzi.“
Pomoćnik ustade. Još se oporavljao od šokantnih vesti. Vreme je za donošenje hladnokrvnih, trezvenih odluka.
„Šta je tu je. Usmerićemo se na uklanjanje prvobitne mete. Kako napredujemo po tom pitanju?“
„Ne shvataš šta se događa. Ona je s njim. Ako se dočepamo jednog od njih, imaćemo i drugog“, reče starac i ustade.
„Da li situacija iziskuje put u London?“
„Mislim da to nije neophodno. Držaćemo se plana, ali s maksimalnim oprezom. Krtica možda priprema iznenađenje. CIA će ih pre ili kasnije uhvatiti.“
„To bi moglo potrajati.“
„Kako bilo da bilo, put u London predstavljao bi dodatni pritisak na Barnsa. Učinio bi ga još nervoznijim.“
„Šta predlažeš?“
„Pripremi avion za planirani put. Prepustićemo posao Barnsu. Ne brini, uhvatiće ih. Niko ne može da živi, a da ne ostavi tragove.“
„Naročito u Londonu. Ne zaboravi da se udružila s osobom koja zna kako da nas izbegava.“
„Jasno mi je. Da poznaješ Džeka kao ja, znao bi da nije od onih koji izbegavaju borbu, čak i nakon što je promenio stranu. Mislim da ne želi da postane doživotni begunac.“
„Izdaću naređenja posadi.“
Starac je čuo signal za prijem faks signala, kad je njegov štićenik izašao iz salona. Mašina je progutala beli papir. Brzo ga je ispljunula na drugom kraju, s tekstom i fotografijom. Starac ga uze i pogleda sliku Džeka Pejna, čoveka koji se predstavljao kao Rafael. Na dnu papira se pojavila poruka ispisana velikim slovima.

PODACI NISU DOSTUPNI

Starac stegnu pesnicu i izgužva papir. Ponovo se razbesneo. „Nećeš se izvući, momče“, zakleo se. Ustao je i izašao iz sobe. Naslanjao se na štap, zbog onemoćale noge. Ima i drugog posla. Pogledao je u zgužvano parče hartije. Promrmljao je pre nego što ga je bacio: „Devojka će te dovesti do mene.“

Poglavlje 22


Pred njima se uzdizao veličanstveni Britanski muzej, riznica velikih i značajnih svedočanstava ljudske istorije i svetske kulture, dom za više od sedam miliona dragocenih predmeta, čuvar prošlosti ljudske rase.
„Jaguar“ se tiho parkirao ispred ogromne zgrade na Grejt Rasel stritu. Rafael i Sara krenuše prema visokoj ogradi od livenog gvožđa, okrunjenoj pozlaćenim šiljcima. Dvostruki agent je prišao malim vratima pored velike kapije. Iza njih je bio čuvar i stražarska kućica.
„Dobro veče“, pozdravio ga je Rafael.
„Dobro veče“, otpozdravi stražar. Žvakao je žvakaću gumu.
„Hteo bih da razgovaram s profesorom Džozefom Margulisom, molim vas.“
„S profesorom Džozefom Margulisom?“, kruto odvrati stražar.
„Da. Očekuje nas.“
„Samo trenutak.“ Telefonirao je iz stražarske kućice. Nije skidao pogled sa Sare. Rafael je pozvao profesora iz auta. Rekao mu je da moraju hitno da se sretnu. Naučnik je isprva oklevao, ali se ipak složio da ih primi. Britanski muzej se nametnuo kao mesto susreta, pošto je profesor danonoćno radio na pripremi izložbe.
Dugo čekanje je kod Sare, izazvalo bolne sumnje. Iskoristila ga je da pokrene neprijatnu, ali nezaobilaznu temu.
„Reci mi, kakva je uloga mog oca u ovoj priči? Kakva je njegova pozicija u organizaciji?“
„Nećeš to čuti od mene, već od njega.“
Revnosni stražar je završio razgovor. Pustio ih je unutra.
„Profesor Margulis je voljan da vas primi.“
„Hvala lepo.“
„Ovo nije prvi put da ga posećujete, zar ne?“
„Nije. Ali nikad nisam dolazio ovako kasno“, reče Rafael, s lažno stidljivim osmehom. Čuvar je promenio prvobitni, neprijateljski stav, koji je verovatno smatrao sastavnim delom svog posla. Ponašao se mnogo ljubaznije.
Krenuli su ka glavnom ulazu u središtu zgrade. Krila su se oštro uzdizala, dajući zdanju oblik razvučenog slova U. Četrdeset pet korintskih stubova je ukrašavalo fasadu, dajući joj impozantni izgled. Nekoliko karijatida je pridržavalo trouglasti trem ispred veličanstvenog ulaza. Sara se saplela na stepenicama koje su vodile do širokog odmorišta.
„Da je ovo tajna misija, odavno bi otkrili naše prisustvo“, reče Rafael ozbiljnim tonom.
„Da je ovo tajni zadatak, ne bismo razgovarali s čuvarem, niti bismo koristili glavni ulaz.“
„Imaš pravo.“
„A papa, Albino Lućani, kakvu ulogu on igra u svemu ovome?“
„On je hteo da razreši probleme.“
„Kako to misliš?“
„Umro je sa spiskom članova lože u rukama. Poslao mu ga je član P2, advokat i novinar Karmine Pekoreli.“
„Pekoreli je izdavao nedeljnik, neku vrstu tabloida specijalizovanog za svakovrsne skandale. Koristio se razgranatom mrežom poznanstava u pribavljanju materijala“, napomenu Rafael. „Njegov list Oservatorio politiko finansirao je bivši predsednik vlade, bliski prijatelj Liča Ðelija, promotera P2 tokom šezdesetih i sedamdesetih. „Veliki majstor je bio pravi kameleon, manipulant bez principa. Podržavao je ekstremnu desnicu ili levicu, u zavisnosti od trenutnog interesa. Govorkalo se da je povezan sa svim političkim partijama, što mu je davalo širok manevarski prostor. Na primer, od lože P2 bi se teorijski očekivalo da se bore protiv svih poteza levice, ali to nije smetalo Ðeliju da novčano pomogne stvaranje terorističke grupe, Crvenih brigada.“
„Dobro, ali zašto je Pekoreli poslao spisak papi?“ Sara se slabo snalazila u gomih imena i zakulisnih interesa, raspoređenih u širokom vremenskom rasponu.
„Nećeš mi verovati“, odgovori Rafael, „ali je to učinio zbog novca. Ucenio je Ðelija. Sve se vrti oko ambicije i pohlepe. Oservatorio politiko je u principu služio Ðelijevim interesima, ali je Pekoreli u jednom trenutku shvatio da može ucenjivati šefa. Majstor nije uvideo da je Pekoreli od ljudi koji služe samo svom interesu, ako im se ukaže i najmanja prilika. Znao je dosta potencijalno štetnih podataka o Ðeliju, pogotovo one vezane za finansijske skandale. Pekoreli je objavio skraćeni spisak članova P2, ali je verovatno imao još jedan, mnogo opasniji.“
Skraćeni spisak je, po Rafaelovom saznanju, stigao do Pavla VI. Nije izazvao veliku uzbunu, zato što je pontif bio veoma bolestan i zato što nije imao dovoljno petlje da napadne bolest koja je zahvatila srce Vatikana.
„Jovan Pavle I je, po stupanju na tron svetog Petra, dobio na uvid spisak članova P2. Ispitao je verodostojnost šokantnih informacija. Izgleda da se spremao da pomete pošast. Dobro je poznato da pripadnici crkvene hijerarhije ne mogu da budu članovi tajnih društava, suprotstavljenih crkvi. Zabrana naročito važi za sve masonske organizacije. Papa je ubijen sa spiskom pripadnika P2 u rukama.“
„Moguće je“, zaključio je Rafael, „da je Jovan Pavle I hteo da ovaj problem reši diskretno, u vatikanskom stilu. Možda je hteo da ukloni pripadnike lože s pozicija u crkvenoj hijerarhiji, ali bez skandala. Možda je napravio kopiju spiska za tajne arhive. Pretpostavljam da ih je Firenci tamo i našao. Nisam siguran kako će se sve ovo završiti. Najbolje je da se obratiš ocu ako imaš još pitanja.“
„Da pitam mog oca? Ali kakav je njegov udeo u svemu ovom?“
Zvuk koraka u susednom hodniku prekinuo je razgovor. Sara je upitno pogledala Rafaela.
„Zašto smo došli ovamo?“, pitala ga je tihim glasom.
„Da bismo dešifrovali tekst.“
Prišao im je debeljko šezdesetih godina u kaputu. Rafael je prepoznao svog prijatelja.
„Profesore Margulise.“
„Kako si, staro momče? Misliš da je ovo pravi čas da uznemiravaš čoveka božjeg?“
„Svako vreme je pravo vreme za boga.“
„Ko je ova žena?“
Profesor Džozef Margulis nije mnogo okolišao.
„Ona je moja prijateljica, Šeron... uh... Stoun, Šeron Stoun.“
„Šeron Stoun?“ ponovila je preneražena Sara.
„Drago mi je što smo se upoznali, gospođice Stoun.“ Potcenjivački je odmerio.
„Žao mi je, ali nisam oprao ruke.“
„Nema problema.“
Sara je posmatrala profesora. Pokušavala je da shvati čime se bavi.
„Radimo na tajnom zadatku od nacionalnog interesa“, reče Rafael. Zvučao je kao neko ko se šali. „Ne možemo ti reći o čemu je reč. Susreo sam se s nekom vrstom zagonetke, pa bih želeo da znam da li možeš da mi pomogneš.“ Izvadio je papir iz džepa. Predao ga je profesoru.
Krupajlija se gunđajući zagledao u spisak. Pet minuta kasnije se probudio iz transa.
„Videću šta mogu da uradim. Sledite me.“
Prošli su izložbeni prostor u muzeju i pošli uz veliko stepenište. Nekoliko puta su skrenuli desno i levo. Ušli su u veoma dugi, mračni hodnik.
„Ne pravite buku, da ne probudite mumije“, našalio se Margulis.
„Gde si upoznala ovog šašavka?“, pitao je Saru.
„Nije on...“, Sara pokuša da mu objasni.
„Upoznao sam je manastiru, u Rio de Žaneiru“, prekide je Rafael.
„Časna sestra, dakle?“, ironično se osmehnuo.
„Ne baš“, započe Sara, ali je Rafael stisnu za ruku.
„Stigli smo“, obznani Margulis i otvori dupla vrata koja su vodila u veliku salu, u kojoj je bilo mnogo polica s knjigama i nekoliko stolova u nizu. Videla ih je tek kad je Margulis upalio dve slabašne lampe. Osvetlile su prostor turobnom svetlošću. Ostavio je papire na stolu i krenuo ka polici s knjigama. „Ovde je negde. Evo je: kriptografija.“
„Da li vam je potrebna pomoć?“
„Nije. Samo ti sedi s curom.“
Rafael se okrete prema Sari. Pogledi su im se na trenutak susreli.
„Zašto si mu izbrbljao ta sranja?“, promrsila je.
„Rekao sam mu ono što želi da čuje.“
„I šta je to? Rekao si mu da si u vezi s brazilskom časnom sestrom Šeron Stoun?“
„Ne brini. Cilj opravdava sredstva. Misliš li da bi mu istina više prijala?“
„Ma ne znam ni kako se zovem.“
Rafael dograbi Saru za ramena. Prodrmao je, da bi bio siguran da ga s pažnjom sluša.
„Istina nam može doći glave. Ti si dokaz za to, iako si još živa. Ne zaboravi to.“
Sara zadrhta. Rafael je pustio. Okrenuo se ka Margulisu. Profesor je sedeo za stolom, s papirom u rukama i otvorenim knjigama ispred sebe.
„Kako si ga upoznao?“, pitala ga je.
„Margulisa? Predavao mi je pre nekoliko vekova. Znam da ne liči na ozbiljnog naučnika, ali veruj mi da jeste. Studirao je u Vatikanu i dobro poznaje kriptografiju. Ako je ovo neka šifra, provaliće je.“
„Šta ti je predavao.“
„Da li je ovo ispitivanje?“
„Nije, pokušavam da ubijem vreme.“
„Predavao mi je teologiju.“
„Teologiju? Da li je teolog?“
„Između ostalog.“
Margulis podiže glavu s papira.
„Stari druže, ovo će da potraje nekoliko sati. Moram da obavim neke provere da bih otkrio model. Još ne znam da li je u pitanju kod ili šifra. Potrudi se da u međuvremenu nađeš neku zanimaciju.“
Rafael nije dugo razmišljao.
„U redu. Mogu li iskopirati taj papir?“
„Naravno.“
Sara se obratila Rafaelu.
„Gde idemo?“
„Znate li kako da izađete?“, pitao ih je profesor.
„Da, ne brini. Pozovi me na ovaj broj, čim nešto doznaš.“
Predao je Margulisu papirić s telefonskim brojem kad je iskopirao dokument s tajanstvenim slovima i ciframa. Pošao je ka izlazu, praćen Sarom.
„Gde idemo?“
„Da se podšišamo.“
„Šta? U ovo doba?“
Vratili su se dugim hodnikom do vrata i prednjeg ulaza. Od velike kapije sa stražarskom kućicom ih je delilo pedesetak metara.
Čuvar je posmatrao crno-beli monitor. Uskoro su koračali Grejt Rasel stritom.
„Ako možemo posetiti uglednog profesora u Britanskom muzeju u pola tri ujutru, možemo da probudimo frizera nešto posle tri.“
„Ali, moramo li?“
„Nisam mislio na moju kosu, draga moja, već na tvoju. Nesumnjivo je preduga.“

Poglavlje 23


Do nekih susreta mora doći pre ili kasnije. Ljudska bića nisu uvek gospodari svoje sudbine. Čovek poodmaklih godina je samouvereno koračao kroz gomilu stranaca, iako nekima možda nije bio sasvim nepoznat. Još nije shvatio da ga neko prati sred mnoštva. Njegov pratilac je znao svoj posao.
Izašli su iz Hilton teatra, posle sjajnog mjuzikla Citi Citi Beng-Beng. Krenuli su ka jugu, niz Šestu aveniju. Starac je skrenuo u Trideset osmu ulicu i ušao u elegantnu stambenu zgradu. Pozdravio ga je uniformisani portir.
Progonitelj ga je posmatrao iz daljine. Pogledao je broj iznad vrata. Uporedio ga je sa svojim beleškama. Starac se vratio kući.
Telefonirao je, čim je starac ušao u zgradu. Crni kombi se zaustavio pored njega, nekoliko sekundi kasnije. Ušao je u vozilo. Kombi će ostati parkiran ispred starčeve zgrade. Biće strpljiv.
„Ovde živi?“, pitao je vozač kombija na nekom istočnoevropskom jeziku, možda poljskom. Zazviždao je, diveći se luksuznom zdanju.
Čovek u crnom kaputu kratko klimnu. Nije skidao pogled s ulaza raskošne stambene zgrade.
„Londonska situacija je još negativna?“, pitao je vozač.
„Tako je.“
„Reci mi nešto. Šta nas sprečava da uletimo unutra i zbrišemo tog tipa, jednom zauvek?“
Čovek nije žurio s odgovorom, kao da razmatra nekoliko mogućnosti.
„Zato što je on ključ.“
Još neko vreme je posmatrao zgradu. U jednom trenutku je zamolio Poljaka da posmatra ulaz. Izvadio je fotografiju iz džepa, portret sadašnjeg pape Benedikta XVI. Izvukao je svetiljku s crnim svetlom. Uperio je na fotografiju. Hiljade svetlih niti obrazovalo je sliku starca kog su pratili, dok je papina slika izbledela. Isključio je ultraljubičasto svetlo, skrivena slika je iščezla, baš kao linije na banknotama. Pojavio se nasmejani papa. Pozdravljao je vernike mahanjem ruke. „Da, on je ključ.“

Poglavlje 24



Aldo Moro



9. MAJ, 1978.



Aldo Moro je pisao pismo svojoj porodici. Napisao je i poslao dosta pisama. Neka od njih je namenio papi Pavlu VI i čelnicima svoje partije. Napisao ih je tokom pedeset pet dana u zatočeništvu Crvenih brigada.
Da ga je neko video, rekao bi da liči na prosjaka, iako je dostojanstveni i spokojni zatočenik pet puta bio predsednik italijanske vlade. Otmičari su tražili puštanje izvesnog broja saboraca iz zatvora. Vlada na čelu s Ðuliom Andreotijem nije htela da pregovara s terorističkom organizacijom poput Crvenih brigada. Tvrdi stav vlade i mišljenje njenog predsednika da se i sam talac protivi pregovaranju s odmetnicima činile su sudbinu Alda Mora nepredvidivom. Niko nije znao šta će se desiti s vođom vladajuće, demohrišćanske stranke, kidnapovanim 16. marta 1978. godine.
Moro se u sužanjstvu viđao i razgovarao samo s čuvarom i kidnaperom, Mariom. Isprva je izgledalo da će ga terorista podvrći okrutnom ispitivanju. Političar je mislio da će njegov čuvar pokušati da dođe do izvesnih informacija. Njihovi susreti su ubrzo prerasli u duge, gotovo prisne razgovore. Moro je u Mariovim očima postao čovek vredan svakog poštovanja, uprkos žalosnim okolnostima.
Stav vlasti i militantnih članova Morove partije duboko je razočarao otetog političara. Niko nije mrdnuo malim prstom da bi mu pomogao, uprkos činjenici da je u pismima iznosio stav da vlada ima prvenstvenu obavezu da brine o ljudskim životima. Većina pripadnika demohrišćanske stranke i članova vlade, uključujući i predsednika, je verovala da je Moro nateran da napiše ta pisma i da ona ne odgovaraju njegovim razmišljanjima. Ništa nije moglo biti dalje od istine.
Mario je, kao šef Crvenih brigada, mogao da odustane od proklamovanih ciljeva i zahteva, ali je mogao da ubije uglednog političara, da bi demonstrirao silu i osigurao uspeh sličnih operacija u budućnosti. Možda je taj mladić bio samo pion u igri šaha, figura koja o ničemu ne odlučuje. Možda je samo sledio naređenja. Bilo kako bilo, Moro je bio ubeđen da iz zatočeništva neće izvući živu glavu.
Mario je razgovarao telefonom u drugoj sobi stana u Vija Gradoli, dok je Aldo Moro u susednoj prostoriji pisao pismo. Vođa Crvenih brigada je bio u društvu trojice ljudi. Dvojica su gledala televizor, treći je čitao novine.
„Halo.“
„Danas“, reče muški glas s druge strane žice. „Nastavi po planu.“
„U redu“, složio se Mario.
„Zvaću te ponovo za jedan sat. Amerikanci hoće da se sve završi što je pre moguće.“
„U redu“, ponovi Mario i prekide vezu. „Završićemo ovo“, obavestio je saborce.
„Siguran si da je tako najbolje?“, kolebljivo je reagovao onaj koji je čitao novine.
„Ne odlučujemo mi o tome. Sad nema nazad.“
„Mislim da bi bilo bolje da ga oslobodimo. Ionako smo mnogo postigli, više nego što smo mogli sanjati. Poslali smo jasnu poruku javnom mnjenju. Razumeli su je. Sad znaju da nigde nisu bezbedni“, govorio je terorista, dok je sklapao novine.
„To nije naša bitka, Mario. Nismo ovo želeli“, reče jedan od dvojice pred televizorom. Govorio je s izvesnim ubeđenjem.
„Od početka smo znali da se ovo može dogoditi. Pristali smo na to“, podsetio ih je Mario.
„Ne računaj da ću povući obarač.“
„Ne računaj na mene“, reče onaj koji je dotad ćutke gledao televiziju.
„Trebalo bi da ga oslobodimo. Ne moramo nikom da podnosimo račune.“
„I ne pomišljaj na to. Danas moramo da završimo posao. Nema povlačenja“, ubeđivao ih je Mario. Uveravao je sebe da je reč o političkoj odluci. Odbijao je pomisao da život Alda Mora zavisi od njega. Morova sudbina je odlučena još šesnaestog maja. Bilo je samo pitanje vremena. Kucnuo je čas da obavi neophodan posao.
Otišao je do spavaće sobe i okrenuo ključ u bravi.
Aldo Moro je sedeo za stolom. Pisao je pismo najmilijima.
„Ustaj. Idemo odavde“, naredio mu je vođa Crvenih brigada. Nastojao je da prikrije nervozu.
„Gde idemo?“, pitao je stari političar, dok je pokušavao da završi pismo.
„Odvešćemo te na drugo mesto“, odgovori Mario. Savio je ćebe, izbegavajući pogled žrtve.
„Da li bi bio ljubazan da mi pošalješ ovo pismo?“
„Poslaću ga“, reče Mario i stavi pismo i ćebe pod ruku.
Nakratko su ukrstili poglede. Mario nije mogao da gleda Mora u oči. Prvi je skrenuo pogled. Reči nisu bile neophodne. Zatočenik je znao šta će se dogoditi.
Sišli su u garažu. Moro je išao prvi, s povezom preko očiju. Mario ga je usmeravao. Ostala trojica su ih nevoljno sledila, zgrožena odlukom suprotnom političkim principima Crvenih brigada. Stigli su u garažu i naredili Moru da se smesti u prtljažnik crvenog renoa četiri.
„Pokrij se ovim“, naredio mu je čuvar.
Aldo Moro se pokrio ponuđenim ćebetom. Mario je zatvorio oči na nekoliko sekundi. Bile su duge kao godine. Upinjao se da ubedi savest da je ovo neizbežno, da nema drugog načina i da ništa ne zavisi od njega.
Potegao je pištolj i ispalio jedanaest hitaca u ćebe. Niko od saboraca nije potegao oružje.
Zadatak je obavljen.

Poglavlje 25


Rafael je skratio Sari kosu u hotelskoj sobi. Više nije ličila na sebe. Sedela je na rubu kreveta i uzdisala. Bila je zabrinuta, umorna, očajna i razočarana, zato što je nepoznata ali mračna organizacija uklonila svu normalnost iz njenog života, uključujući i dobar deo njene kose.
„Mislim da mi je sad teže nego kad ništa nisam znala.“
Ovim komentarom je izmamila Rafaelov osmeh.
„To je prirodna reakcija.“
Neko vreme su ćutali. Poštovali su nemi dogovor da zaobilaze privatne teme. Imali su mnogo materijala za razmišljanje, pogotovo Sara. Neobična i poznata imena, političke i religijske vođe, loše ispričane priče, grozomorna otkrovenja, masonske lože, veliki majstori, ubistva. U središtu misaonog kovitlaca je stajao njen otac.
Kakav je to svet u kom čovek ne može verovati ni zatočnicima vere? Ispada da su i sveštenici zli lažovi koji se međusobno ubijaju.
„Stvar je očigledna. Taj Pekoreli je poslao spisak papi. Zbog njega je sveti otac ubijen.“
„Nemoj se povoditi za novinarskim instinktom. Zamagljuje ti vidik. Nikad nisam rekao da je papa ubijen zbog spiska.“
„Nije?“
„Nije.“
To je istina. Rafael nikad nije rekao da je Jovan Pavle I ubijen zato što je posedovao spisak, koji nije bio tako nepoznat. Rekao je samo da je spisak bio u njegovim rukama kad je ubijen. Pontif je stradao zbog drugih stvari, u vezi sa spiskom.
„Pogrešne pretpostavke su uzrok najvećeg broja problema“, zagonetno napomenu Rafael.
„Organizacije povezane s P2, i sama loža su znale da je Pekoreli otkrio imena sa spiska ili da je takvo delo njemu pripisano. Pekoreli je nesumnjivo pokušao da uceni Ðelija, što je bila izuzetno opasna igra.
„Telo novinara je pronađeno marta 1979. Ubica mu je ispalio dva hica u usta. Bilo je lako pretpostaviti, ali mnogo teže dokazati da je stradao od Ðelijeve ruke. Da i ne govorimo koliko bi bilo teško otkriti istinskog naručioca ubistva.“ Rafael je nagovestio da iza čitavog zamešateljstva stoji predsednik vlade.
„Predsednik vlade?“, uskliknula je zapanjena Sara. „Kakva je to zemlja?“
„Ista, kao sve druge“, reče Rafael. „Užasnula bi se kad bi saznala polovinu onog što se dešava u tvojoj ili bilo kojoj zemlji u svetu. Spisak članova P2 nije tako opasan. Problem je u tome što on nagoveštava i otkriva suštinu politike vođene u Italiji, Evropi i ostatku sveta, u poslednjih trideset godina.“
„Čini se da je Pekoreli jednostavno previše znao. Na primer, znao je da je taj mračni predsednik vlade bio umešan u operaciju Gladio, osnivanje paramilitarne i terorističke organizacije, uz pomoć CIA i MI6 posle Drugog svetskog rata. Stvorena je s ciljem da odgovori na komunističku invaziju Evrope. Organizacija se kasnije, tokom šezdesetih orijentisala na sprečavanje komunističkih i socijalističkih partija da dođu na vlast u zapadnoj Evropi i Južnoj Americi. CIA, NATO, britanske tajne službe i druge zapadne institucije su dugo podržavale i finansirale ovu mrežu.“
„Gladio je u Italiji izvodio dalekosežne operacije. Sprovodio je takozvanu strategiju napetosti. U osnovi je finansirao levičarske terorističke grupe da bi usmerio mržnju građanstva na demokratske komunističke i socijalističke partije. Gladio je, u okviru strategije napetosti podržao, finansirao i sproveo napade na Pjaca fontani 1969. godine i na Peteanu 1972. godine.“
„Što se Evrope tiče, Gladio je operisao u Grčkoj, Turskoj, Španiji, Argentini, Francuskoj i Nemačkoj, kao i na mnogim drugim mestima. Cilj je bio uvek isti: širenje navodno komunističkog terora, da bi se stvorilo povoljno političko tle za rad konzervativnih i ekstremno desničarskih partija.
„Ðulio Andreoti je 1990. godine doznao za ovu zaveru. Na suđenjima je otkriveno da je P2 bila duboko umešana u zaverenički poduhvat. To je imalo smisla. P2 i Gladio su delili iste, fašističke korene.“
„Jedan od opasnih podataka poznatih Pekoreliju je veza između Gladija, P2, Crvenih brigada i ubistva Alda Mora predsednika italijanske vlade i istaknutog demohrišćanskog vođe. Pekoreli je tvrdio da su Crvene brigade neosporno levičarska teroristička grupa, kojom manipulišu čak su je i stvorili Gladio i P2. Neki misle da je u njoj bilo mnogo agenata CIA. Sve te organizacije su, u skladu sa strateškim planovima, stajale iza otmice Alda Mora 1978. godine.“
Sara je ponovo sela na ivicu postelje, pritisnuta svešću o složenoj mreži zavera, korupcije i manipulacija o kojoj je govorio njen cimer. Zaprepašćeno je zurila u Rafaela, nervozno kršeći ruke.
„Hoćeš li mi doneti nešto za piće?“
„Naravno.“
Rafael ustade i priđe mini-baru, pored vrata. Vratio se s bocom vode.
„Ako je P2 učestvovala u operacijama Gladija, s CIA i ostalima“ Sara je pokušavala da izvuče logične zaključke, „to znači da je svetska obaveštajna zajednica ne samo znala za postojanje P2, već da je i sarađivala s njom, zar ne?“
„Upravo tako. Samo što treba reći ’sarađuje’, umesto ’sarađivala’; Da bi ti bilo jasnije, CIA svakog meseca isplaćuje jedanaest miliona dolara u gotovom P2. Moglo bi se reći da ne žali para za pomoć saveznicima.“
„Čak i dan-danas?“
„Tako je. Čitava mreža laži i manipulacija je nastala posle Drugog svetskog rata. Među saveznicima nije bilo nikakvog poverenja. Sovjetski Savez se odvojio i izolovao sa satelitskim zemljama iz Varšavskog pakta, u neprestanom strahu od remetilačke akcije sa Zapada. Demokratske zemlje s druge strane gvozdene zavese su zazirale od trikova KGB-a i drugih sovjetskih tajnih službi.“
„Sovjetski Savez je preko svojih agentura trošio velike sume novca na finansiranje komunističkih partija, pa čak i terorističkih grupa na zapadu. Tajne službe Sjedinjenih Država, Velike Britanije i drugih demokratskih zemalja su vodile paralelnu kampanju radi sprečavanja levičarskih partija da stupe na vlast. Nisu prezale od savezništva sa masonskim ložama, nasilničkim i fašističkim udruženjima radi ostvarenja svojih ciljeva.“
„Masonske lože, vojska, tajne službe... Ko nama vlada?“
„Teorijski gledano mi smo slobodni ljudi.“
„Da, ali ko je na vlasti? Tajne organizacije manipulišu izabranim vladama.“
„To je prilično ispravan zaključak.“
„Zamislila sam ga kao pitanje.“
„Rekao bih da je tvoje pitanje, ujedno i odgovor.“
„To je užasavajuće.“
„Nemoj da razmišljaš o tome.“
„Kao da je to lako.“
„Jeste“, uveravao je Rafael.
„Pokušaj da misliš na manje zabrinjavajuće stvari.“
Sara spusti bocu vode. Nestrpljivo je kršila ruke. „Kakva neverovatna količina laži! Ovo je užasavajuće“, ponovila je „Šta ćemo da radimo?“
„Srešćemo se s tvojim ocem.“
„Gde? Zar je on u Londonu?“
Rafael ustade i izvuče mobilni iz jakne. Otkucao je broj i čekao. Progovorio je na tečnom nemačkom kad mu je neko odgovorio.
„Hallo. Ich bendtige einige Passe. Ich bin dort in funf minuten.“
(„Halo, potrebni su mi pasoši. Biću tamo za pet minuta.“)

Poglavlje 26


„Koga si zvao?“, pitala ga je Sara, sa suvozačkog sedišta, u „jaguaru“.
„Nemca koji će ti izraditi pasoš.“
„Samo meni?“
„Tako je, ja imam nekoliko.“
„Da li mu veruješ.“
„Ne.“
„Kako to misliš?“
„Eto tako ne može mu se verovati. Falsifikatori rade za novac. Žive od toga. Učinio bi bilo šta da se domogne novca.“
„Ali...“
„To znači da će progovoriti samo ako mu neko ponudi novac. Prevarila si se, ako misliš da će se rastrčati unaokolo da bi nas prijavio. Smiri se.“
„Kako da ne, već sam mnogo mirnija“, sarkastično će Sara.
„Trebalo bi da budeš.“
Putovali su kraće od pet minuta, uključujući i vreme potrebno za parkiranje ispred pretrpanog, bučnog paba. Pored njega su bila otvorena vrata. Popeli su se na treći sprat. Rafael je pozvonio. Vrata su se odmah otvorila.
„Zdravo, kako si?“, srdačno ih je pozdravio Nemac.
„Sjajno, a ti?“
„Čudesno. Uđite.“
„Najbolji si“, reče Rafael. Ušao je i namignu Nemcu.
Hans je bio mladić dvadesetih godina. Brzo je izrađivao pouzdane falsifikate, koji nisu privlačili pažnju na graničnim prelazima.
„Pa, staro momče, reci mi šta ti je potrebno.“
„Treba mi pasoš za ovu damu.“
„Za ovu damu. Sviđa mi se tvoj elegantni izbor reči, prijatelju.“
Mladić uze kameru i dohvati Saru za ruku.
„Stani tamo.“
Pokazao je na zid, s neutralnom, plavom pozadinom, pogodnom za snimanje službenih fotografija.
„Nemoj da se smeješ.“
„Zašto?“
„Nemoj da se smeješ. Nema mnogo nasmejanih lica na pasoškim fotografijama.“
„Dobro.“
Sara se uozbiljila, možda i previše, dok je Rafael razgledao zid, pokriven fotografijama.
„Ko su ovi ljudi?“
„Svi koji su ovuda prodefilovali.“
„Imaš brojnu klijentelu.“
„Ne žalim se.“ Povezao je kameru s kompjuterom. Posao je mogao da počne.
„Imaš li neku zemlju na umu i ime koje ti se sviđa?“
Sara se postidela. Nije razmišljala o tome.
„Šeron Stoun“, odgovorio je Rafael umesto nje.
„Sviđa mi se to ime, stari prijatelju. Mislim da znam nekog ko se tako zove.“
„Što se zemlje tiče, izaberi nešto iz šengenske zone.“
„Dobro, čoveče. Imaš li pet hiljada?“
Sara se obratila Rafaelu. „Poznaješ li ovog tipa?“, pitala ga je ispod glasa.
„Prvi put ga vidim. Znam nekog ko ga zna.“
„Stekla sam utisak da ste dugogodišnji poznanici.“
„Pa, nismo.“
Hans je marljivo radio na pasošu. Koristio je kompjuter za retuširanje upravo snimljene fotografije. Ustao je i otvorio orman. Posle kraćeg| razmišljanja je uzeo nekoliko praznih pasoša iz različitih zemalja.
„Hoćeš li putovati samo po Evropi, sestro?“
„To je dobro pitanje. Možda ćemo morati da skoknemo do Država“, umešao se Rafael.
Sara ga je znatiželjno pogledala.
„Sjedinjene Države?“
„U redu je, stari prijatelju. U tom slučaju ću napraviti francuski i američki pasoš. Francuski ćeš koristiti u Evropi, a američki preko bare, je 1’ važi?“
„Sjajno.“
Sara je gledala kako Hans uzima dva prazna pasoša iz ormana. Američki i francuski.
„Da li su pravi?“
„Šta misliš, zašto nikad nisu otkriveni?“, odgovori Hans, kao da je uvređen idiotskim pitanjem.
„Kod Hansa ti je kao u ambasadi, samo što ovde možeš da biraš zemlju i ime“, reče Rafael. „Zbog toga je i usluga znatno skuplja.“
„Kvalitet, dragi prijatelju“, napomenuo je Hans. „Kvalitet nije jeftin.“
Zazvonio je Rafaelov mobilni.
„Halo?... Sve ide kako treba... Nema problema... Gde?... Moramo na još jedno mesto, pa ćemo doći.“
„Ko je to bio?“, pitala je Sara.
„Šta je, zar očekuješ da ti sve objašnjavam?“
„Ti si moj heroj, staro momče“, umešao se Hans, zadivljen Rafaelovim mačo nastupom. Iskoristio je ovaj trenutak da odnese pasoše do specijalnog štampača. Stavio ih je u nešto što je Saru podsećalo na skener i zatvorio poklopac. „Deset sekundi, pa će putne isprave biti gotove, ljudi.“

Poglavlje 27


Džefri Barns je razgovarao telefonom. Govorio je zapovedničkim tonom. Bilo je jasno da ne razgovara s pretpostavljenim. Nije govorio s predsednikom Sjedinjenih Država, niti s Italijanom, već s trećim aparatom rezervisanim za izdavanje naređenja i kontrolisanje operacija. Stekao je izvesne privilegije za dvadeset sedam godina besprekorne službe. Posao je bio njegova najveća strast. To što nije morao da izlazi na teren je bila jedna od najvećih prednosti direktorskog položaja. Povlačio je poteze i razmeštao figure iz udobnog, klimatizovanog okruženja, bez ikakvog rizika.
Razgovarao je sa šefom operative o problemima vezanim za tekuće operacije.
„Nestao je?“ Nastojao je da prikrije nervozu pred agentima. Čitava operacija je zapala u ćorsokak. Žena je nestala dok su je agenti jurili po jednom od najprometnijih trgova Londona. Stvarno iznenađujuće. Stari mu je naredio da povuče ljude da bi se njegovi pobrinuli za metu. Morao je da ga posluša. U protivnom bi se suočio s posledicama i okaljao obraz službe s besprekornom reputacijom.
„Krtica kažeš? Dvostruki agent?“ Dobri bože, pomislio je. „U redu, nastavi da tragaš. Nisu postali nevidljivi.“
Prekinuo je vezu. Utonuo je u fotelju. Ukrstio je prste na potiljku.
Najebali smo, ako ih ne nađemo, pomislio je.
„Gospodine?“, reče Stouton, koji je utrčao u kancelariju.
„Šta je bilo, Stoutone?“
„Gospodine, da li smo još u pozadini, ili imamo prava da se umešamo?“
Barns je kratko razmišljao. Nije hteo da deluje neodlučno. Ovde je sve podložno tumačenju, čak i tišina.
„U ovom trenutku i mi i oni držimo štapove. Ko pre do ribe, njegova je.“
„Shvatam“, odgovori Stouton. „Presreli smo interesantan telefonski poziv iz Britanskog muzeja. Upućen je lokalnoj policiji.“

Poglavlje 28


„Jaguar“ je grabio zavidnom brzinom ka Britanskom muzeju.
Sara je zamišljeno zurila pravo ispred sebe. Bila je duboko ozlojeđena.
„Nadam se da ne očekuješ moje izvinjenje“, reče Rafael.
Možda je žalio zbog potcenjivačkog komentara u Hansovoj radionici. U svakom slučaju, nije izabrao najbolji način da smiri duhove, ako je to uopšte hteo. Jedno je sigurno, nije rekao ono što je Sara htela da čuje.
„Prevario si se“, odvrati mlada žena. Posmatrala ga je tako prodorno da je morao da skrene pogled na put.
„Prevario sam se?“
„Ne očekujem izvinjenje.“
„Zaista?“
„Ne. Očekujem objašnjenje.“
„Svestan sam toga.“
„Jesi li?“
„Jesam. Ali falsifikatorova jazbina nije mesto za takve razgovore.“
„Reći ćeš mi ko je zvao?“
„Zvao je tvoj otac.“
„Moj otac? Šta je hteo?“ Naljutila se na samu sebe, kad je shvatila koliko je znatiželjna.
„Hteo je da zna šta se dešava?“
„I šta se dešava?“
„Sve teče po planu“, odgovorio je Rafael, ne skidajući pogled s druma.
Nemo je posmatrala asfaltnu traku. Kako je moguće da se život na koji je navikla za nekoliko sati, preciznije sekundi, razbio na bezbroj komadića? Koliko juče se dosađivala, a sad nije znala da li će osvanuti.
„Ako CIA finansira P2, pretpostavljam da je znala da se planira ubistvo pape. Da li je to osnovan zaključak ili nepouzdana reporterska intuicija?“
„To je logična pretpostavka.“
„Ali zašto bi CIA htela da ukloni papu?“
„Odgovor je veoma komplikovan.“
„Shvatila sam. Pokušaj da mi objasniš.“
Rafael je posmatrao. Uzdahnuo je i vratio pogled na drum. Progovorio je, posle kraćeg oklevanja.
„Ako pogledaš geopolitičku mapu sveta, tokom poslednjih šezdeset godina, nećeš naći nijednu veću promenu kojoj CIA, drugim rečima Sjedinjene Države, nije kumovala. U poslednjih nekoliko decenija nije bilo revolucije, državnog udara ili masakra u koji CIA nije umešala prste.“
„Daj mi primer.“
„Teško je izabrati. Salvador Aljende u Čileu. Ubijen je u državnom udaru u režiji Pinočea. Akcija je u potpunosti finansirani parama CIA. Sukarno u Indoneziji svrgnut je zbog očijukanja sa komunistima. Amerikanci su pomogli vojsci da ga svrgne uz Suhartovu pomoć. Više od milion nabeđenih komunista je ubijeno u operaciji čišćenja. Čitav poduhvat je finansiran američkim parama. U Zairu su doveli Mobutua na vlast. U Iranu je operacija Ajaks svrgla demokratski izabranog predsednika vlade Mohameda Mosadeka i vratila šaha na tron. U Saudijskoj Arabiji iscrtavaju mape po svom ćefu.“
„Tu je i Irak“, zaključila je Sara.
„U pravu si, ali je taj primer suviše očigledan. CIA je tvrdila da tamo postoji oružje masovnog uništenja. Mogli su da ga podmetnu i kasnije pronađu. Ja bih tako učinio.“
„Sad žanju ono što su posejali.“
„Ne bih se složio. Nevini ljudi plaćaju strašne greške organizacija koje nikom ne polažu računa. Ne uživaju narodnu podršku. Predstavljaju same sebe.“
„Svi smo potencijalne žrtve terorizma.“
„Terorizam je njihova ideja. Sad su oni a i mi žrtve oružja koji su sami stvorili.“
Sara se vrpoljila u sedištu. „Znači da je papa samo još jedna žrtva.“
„Tako je. P2 je to tražila. CIA nije marila. Tako je nastradao i Aldo Moro.“
„CIA nije uspela da ukloni samo jednog čoveka, iako je mnogo puta pokušavala.“
Sara je načuljila uši.
„Zove se Fidel Kastro.“