Panter u podrumu - Amos Oz

Živopisan, dirljiv roman o odrastanju u uzavrelom gradu. Jerusalim, 1947. Britanski vojnici patroliraju ulicama, a puščana paljba i eksplozije bombi odjekuju čim padne noć. U ambijentu nemira i napetosti prema okupacionim snagama dvanaestogodišnji Profi sanja da postane borac podzemlja. Ali neki drugi njegovi snovi manje su herojski. Iskušenja vrebaju sa svih strana dečaka koji želi da postane muškarac, a izdaja mu je za petama.
Svim zemljama su potrebni pisci kao njihovi glasovi savesti; malo je naroda koji takve imaju, Izrael ima Oza.

1.



Mnogo puta u životu su me nazivali izdajnikom. Prvi put se to desilo kada mi je bilo dvanaest godina i tri meseca. Živeo sam u jednom kvartu na rubu Jerusalima. Dogodilo se to za vreme letnjeg raspusta, manje od godinu dana pre nego što su Britanci napustili zemlju, a država Izrael rođena u vrtlogu rata.
Jednog jutra ove reči osvanule su na zidu naše kuće, ispisane debelim crnim slovima tik ispod kuhinjskog prozora: PROFI BOGED SHAFEL. ’Profi je podli izdajnik’. Reč shafel, ’podli’ je pokrenula pitanje koje me i dan-danas, dok pišem ovu priču, kopka. Da li je moguće da izdajnik ne bude podao? Ako nije, zbog čega se Čita Reznik (prepoznao sam njegov rukopis) pobrinuo da doda reč ’podli’.
Nadimak Profi pratio me je još iz doba kada sam se po visini izdvojio među svojim vršnjacima. Bila je to skraćenica za Profesor, kako su me zvali zbog moje opsednutosti proveravanjem značenja reči. (Još uvek volim reči: volim da ih prikupljam, sređujem, premeštam, obrćem, kombinujem. Na način na koji ljudi koji vole novac to rade sa novčićima i banknotama a ljudi koji vole kartanje sa kartama).
Otac je opazio natpis ispod kuhinjskog prozora kada je tog jutra u šest i trideset krenuo po novine. Za vreme doručka, dok je razmazivao džem od malina po kriški crnog hleba, iznenada je zario nož u teglu sa džemom, gotovo do drške, i prozborio na svoj smotren način:
„Kakvo prijatno iznenađenje. I šta je Vaše Gospodstvo sada učinilo da smo zaslužili ovakvu čast?”
Majka je rekla:
„Nemoj svakog jutra odmah da nasrćeš na njega. Dovoljno je loše što ga druga deca zlostavljaju.”
Otac je bio odeven u odelo kaki boje, kao većina muškaraca u našem susedstvu tog vremena. Krasili su ga gestikulacija i glas čoveka koji je definitivno u pravu. Kupeći lepljivu masu džema od malina sa dna tegle i rasprostirući je u jednakim količinama na obe polovine svoje kriške, kazao je:
„Činjenica je da danas gotovo svako odviše slobodno koristi reč ’izdajnik’. Ali šta je to izdajnik? Da, odista. Čovek bez časti. Čovek koji potajno, iza vaših leđa, zarad nekih sumnjivih koristi, pomaže neprijatelju da radi protiv njegovog naroda. Ili da ošteti svoju porodicu i prijatelje. On je podmukliji od ubice. Završi sa tim jajetom, molim te. U novinama čitam da ljudi u Aziji umiru od gladi.”
Majka je privukla moj tanjir k sebi i dokrajčila moje jaje kao i ostatak mog hleba sa džemom, ne zato što je bila gladna već zarad mira u kući. Rekla je:
„Ko god voli, ne može biti izdajnik.”

Ove majčine reči nisu bile upućene ni ocu ni meni: ako je suditi po pravcu u kome je gledala, obraćala se ekseru zakucanom u naš kuhinjski zid, odmah iznad frižidera, čavlu koji nije služio nikakvoj posebnoj svrsi.

2.



Posle doručka moji roditelji požurili su da uhvate autobus koji će ih odvesti na posao. Bio sam slobodan, sa okeanom vremena pred sobom, sve do uveče, jer beše letnji raspust. Najpre sam raščistio sto i vratio sve na svoje mesto u frižider, kredence i sudoperu, zato što sam želeo da proboravim ostatak dana sam u kući, ništa ne radeći. Oprao sam sudove i položio ih uspravno da se ocede. Zatim sam obleteo stan zatvarajući prozore i kapke, kako bi jazbina ostala senovita i sveža do večeri. Sunce i prašina iz pustinje pretili su da oštete očeve knjige koje su prekrivale zidove, a neke od njih bile su retki primerci. Pročitao sam jutarnje novine, a zatim sam ih presavio i odložio na kuhinjski sto, a mamin broš vratio u kutiju. Učinio sam sve ovo ne kao pokajnički podmukli izdajnik već iz ljubavi prema urednosti. Do današnjeg dana sačuvao sam naviku da obilazim celu kuću svakog jutra i večeri i vraćam sve na svoje mesto. Pre samo pet minuta, prekinuo sam pisanje o zatvaranju prozora i kapaka, jer sam se setio da treba da ustanem i zatvorim vrata od kupatila, iako su ona možda više volela da ostanu otvorena, sudeći po ječanju koje se začulo dok sam ih zatvarao.
Čitavog tog leta majka i otac su odlazili u osam sati ujutro i vraćali se u šest uveče. Ručak me je čekao u frižideru, a dani su mi bili otvoreni kao horizont. Mogao sam, na primer, da započnem igru sa malom grupom od pet ili deset vojnika na ćilimu, ili grupom pionira, zemljomera, graditelja puteva i tvrđava i, korak po korak, zajedno bismo došli u priliku da ukrotimo sile prirode, porazimo neprijatelja, osvojimo neizmerna prostranstva, sazidamo gradove i sela i povežemo ih putevima.
Otac je bio redaktor i neka vrsta pomoćnika urednika u jednoj maloj izdavačkoj kući. Običavao je da uveče zasedne za radni sto i ostane tamo do dva ili tri ujutro, okružen senkama polica sa knjigama. Telo mu je bilo uronjeno u tamu i samo je njegova seda glava lebdela u krugu svetlosti stone lampe. Izgledalo je kao da se mukotrpno uspinje prevojem između planina knjiga nagomilanih na njegovom stolu, ispunjavajući komadiće papira i kartice u pripremi svoje velike knjige o istoriji Jevreja u Poljskoj. Bio je to principijelan, ozbiljan čovek, duboko posvećen svojoj ideji pravde.
Moja majka, s druge strane, volela je da podigne polupraznu šolju čaja i potom dugo zuri u plavu svetlost prozora. S vremena na vreme umela je da je pritisne na obraz, kao da izvlači toplotu iz tog dodira. Ona je bila nastavnik u jednoj ustanovi za imigrante-siročiće koji su uspeli da se sakriju od nacista u manastirima i zabitim selima a sada su stigli među nas, kako je moja majka jednom rekla,
„pravo iz tame koja je obavijala dolinu senki mrtvih”. U sledećem trenutku se, ipak, ispravila: „Oni dolaze sa mesta gde se ljudi ponašaju kao vukovi jedni prema drugima. To važi i za izbeglice, pa i za decu.” U svesti su mi se povezala zabita sela sa jezivim slikama vukodlaka i tamom doline senki smrti. Volim reči ’tama’ i ’dolina’ zato što one namah prizivaju sliku doline zaodenute u tamu, sa manastirima i ćelijama. I volim senku smrti jer ne razumem šta to znači. Kad šapnem ’senka smrti’, gotovo da mogu da čujem jednu vrstu dubokog uzdaha, sličnog tonu koji potiče od najdublje dirke na

klaviru, zvuku za kojim se vuče rep muklih odjeka, kao da se neka katastrofa desila i sada više nema povratka na staro.
Vratio sam se u kuhinju. Pročitao sam u novinama da živimo u sudbonosnom razdoblju i da, stoga, moramo da upregnemo sve naše moralne vrednosti. Takođe je pisalo da Britanci ’bacaju tešku senku’ i da je jevrejski narod dužan da ’izdrži proveru’.
Izišao sam iz kuće, obazirući se oko sebe kao pravi član pokreta otpora da bih ustanovio da me niko ne posmatra: čudan čovek sa naočarima za sunce, na primer, koji se možda skriva iza raširenih novina, vrebajući u dovratku jedne od zgrada s druge strane kolovoza. No, činilo se da je ulica utonula u svoju dnevnu rutinu. Piljar je gradio zid od praznih gajbica. Momak koji je radio u bakalnici braće Sinopski vukao je škripava kolica. Stara Pani Ostrovska, koja nikada nije imala dece, čistila je metlom pločnik ispred svojih vrata, verovatno treći put tog jutra. Doktorka Gripius je sedela na svom balkonu popunjavajući zdravstvene kartone. Bila je neudata, a moj otac joj je pomagao u prikupljanju materijala za memoare o životu Jevreja u njenom rodnom gradu, Rozenhajmu u Bavarskoj. A prodavac parafina promicao je lagano u svojim taljigama, dok su uzde labavo počivale na njegovim kolenima, tresući ručno zvonce i pevušeći svom konju neku žalobnu pesmu na jidišu. Stao sam ispred zida naše kuće i napeto se upiljio u crna slova PROFI BOGED SHAFEL, ’Profi je podli izdajnik’, ne bih li otkrio neku sićušnu pojedinost koja bi mogla da baci novu svetlost na čitav slučaj. Zbog pisanja u žurbi ili u strahu, poslednje slovo reči BOGED, ’izdajnik’, više je ličilo na r nego na d, što me je činilo pre podmuklim odraslim čovekom, nego podmuklim izdajnikom. Tog jutra rado bih dao sve samo da sam mogao biti odrastao čovek.
Dakle, Čita Reznik je ’počinio Balaam’.
Gospodin Zerubabel Gihon, naš nastavnik Biblije i judaizma, objasnio nam je u razredu:
„Počiniti Balaam. Kada se kletva prometne u blagoslov. Kada je, na primer, britanski ministar Ernest Bevion rekao u Engleskom parlamentu da su Jevreji tvrdoglava rasa, on je počinio Balaam.”
Gospodin Gihon je imao običaj da začini predavanja dosetkama koje nisu bile smešne. Često je koristio svoju suprugu kao metu svojih pošalica. Tako, kada je poželeo da ilustruje onaj odlomak iz Knjige o carevima, o bičevima i škorpionima, rekao je: „Škorpioni su sto puta gori od bičeva. Ja vas mučim bičevima, a mene moja žena škorpionima.” Ili: „Postoji tekst u kome se kaže, ’Kao pucketanje trnja ispod lonca’, Stari zavet, poglavlje sedam. Kao kad gospođa Gihon pokušava da peva.”
Jednom sam lanuo za vreme večere:
„Znate li da jedva da prođe jedan dan a da moj nastavnik Gihon ne bude neveran svojoj supruzi u našem razredu.”
Otac je pogledao majku i prozborio:
„Tvoj sin je definitivno pomerio pameću.” (Moj otac je obožavao da koristi reč ’definitivno’.
Jednako kao i reči ’nesumnjivo’, ’evidentno’ i ’da, odista’).
Majka je uzvratila:
„Umesto što ga vređaš, bilo bi bolje da otkriješ šta pokušava da kaže! Nikad ga istinski ne slušaš. Ni mene. Niti ikoga. Sve što slušaš su vesti na radiju.”
„Sve na svetu”, mirno je odgovorio otac, odbijajući kao i obično da bude uvučen u svađu, „ima barem dve strane. Kao što je to dobro poznato svima osim nekolikim pomamnim dušama.”
Nisam znao šta ’pomamne duše’ znače, ali sam znao da nije pravi trenutak da tražim tumačenje. Zbog toga sam ih pustio da se ćutke i netremično gledaju čitav minut - ponekad se između njih dvoje isprečavala tišina koja je podsećala na rvanje - i tek onda rekao:

„Osim senke.”
Otac me je prostrelio jednim od svojih sumnjičavih pogleda preko naočara spuštenih na pola nosa, jednim od onih pogleda koji su prizivali izreku koju smo učili na časovima Biblije, ’on se potrudio da to donese zrelo grožđe, a to je donelo divlje grožđe’, a njegove plave oči iznad naočara isijavale su čistu razočaranost mnome, mladim ljudima uopšte i slabostima obrazovnog sistema kome su poveravani leptiri, a koji je proizvodio gusenice.
„Šta hoćeš da kažeš kad kažeš ’senka’? Tvoj mozak je, zapravo, senka.”
„Umesto što ga ućutkavaš, zašto ne pokušaš da otkriješ šta pokušava da kaže? Mora biti da pokušava nešto da kaže.”
„Tačno. Da, odista. Pa dobro, šta je Vaše Gospodstvo namerilo da uradi večeras? Koju tajanstvenu senku ste izvoleli poželeti da nam saopštiti u ovoj prilici? ’Vidiš senke planina koje kao da su poprimile ljudsko obličje’? ’Kao kad sluga poželi senku’?”
Ustao sam i krenuo u krevet. Nisam mu dugovao nikakvo objašnjenje. Ipak, iz osećanja obaveze, rekao sam:
„Osim senke, tata. Samo pre par trenutaka kazao si da sve na svetu ima barem dve strane. I gotovo da si bio u pravu. Ali zaboravio si da senka, na primer, ima jednu stranu. Idi i proveri, ako mi ne veruješ. Mogao bi čak da napraviš koji eksperiment. Nisi li me ti učio da je izuzetak taj koji potvrđuje pravilo i da se ne sme uopštavati. Zaboravio si ono što si me učio.”
Izgovarajući ove reči, pospremio sam sto, a onda otišao u svoju sobu.

3.



Sedeći u očevoj stolici za radnim stolom, dohvatio sam veliki rečnik i enciklopediju i počeo da ispisujem listu reči na praznoj stranici kartice, onako kako sam video da on radi.

Izdajnik: prevrtljivac, defetista, dezerter, odmetnik, doušnik, šunjalo, kolaboracionista, žbir, saboter, špijun, petokolonaš, hulja, krtica, strani agent, dvostruki agent, agent-provokator, Brut (vidi Rim), Kvisling (vidi Norveška), Juda (hrišćanski kontekst). Pridev: potuljen, nelojalan, nevernički, neveran, perfidan, dvoličan. Glagol: izdati, obmanuti, izneveriti, postupati prevarantski, lažno se predstavljati, pacovisati. Fraze: zmija u travi, vuk u jagnjećoj koži, zariti nož u leđa, učiniti nešto prljavo. Biblijski: Verovanje nevernom čoveku u teškim vremenima je kao slomljen zub (Prov. 25:19); Oni svi behu nevernici, jedan skup prevaranata (Jer. 9:2); Zbog čega poklanjaš pažnju onima koji delaju izdajnički? (Hab. 1:13)

Zaklopio sam rečnik. Osetio sam vrtoglavicu. Ova lista mi se učinila kao gusta šuma sa mnogim račvajućim stazama od kojih se opet širilo mnoštvo stazica, koje su se gubile u gustišu, mestimično spajale, a onda opet razdvajale, vodeći u skloništa sazdana od pećina, šipražja, lavirinata, ćelija, procepa, napuštenih dolina, čuda i iznenađenja. Kakva je veza postojala između defetizma i dezertiranja, doušnika i prevaranta, nevernika i dvoličnjaka, sabotera i izdajice, krtice i pacova. Kakva su to mračna nedela počinili Brut i Kvisling? A zatim: staze i bogaze; kornjače i grbavci (I dan-danas se ne usuđujem da otvorim enciklopediju ili rečnik dok radim. Ako to učinim, ode mi pola dana). Više nisam mario za to šta sam. Izdajnik, svadljivo dete, ludo dete. Celog jutra sam jedrio širokim morima enciklopedija, pohodeći divlja, ratničkim bojama ofarbana plemena u Papui, čudne kratere na površini zvezda koji su bljuvali vulkansku paklenu vatru ili suprotno, zamrznute i uvenčane u večitoj tami (Da li su se tamo pritajile seni smrti?), iskrcavao se na ostrva, tumarao kroz praistorijske močvare, susretao ljudoždere i pustinjake, bedne tamnopute Jevreje iz vremena Kraljice od Sabe, i čitao o kontinentima koji su se udaljavali jedan od drugog brzinom od pola milimetra godišnje. (Koliko dugo se tako mogu udaljavati? Izvesno će se, kroz ko zna koliko milijardi godina, ponovo spojiti na drugoj strani, imajući u vidu da je Zemlja okrugla!). Zatim sam pročitao o Brutu i Kvislingu i taman sam se spremio da potražim Judu, ali sam se na putu do njega zaustavio na svetlosnim godinama koje su me obuzele sveprožimajućim zadovoljstvom.
Oko podneva glad me je odvojila od postanka univerzuma i odvela do kuhinje. Izvadio sam hranu koju je majka ostavila za mene u frižideru: grisine, ćufte od mesa, supu (’Ne zaboravi da je podgreješ par minuta na šporetu i ne zaboravi da ga isključiš posle toga’). Ali ja je nisam podgrevao:

nisam želeo da traćim vreme na to. Požurio sam da završim sa obrokom i vratim se iščezavajućim galaksijama. Najednom sam ispod vrata opazio presavijen papirić na kome je Ben Hurovim rukopisom stajalo ispisano: ’Ovo je poruka podmuklom izdajniku. Večeras u pola šest da se bez odlaganja pojavi na mestu koje mu je poznato u Tel Arzi da bi se suočio sa Kvartnim sudom zbog ozbiljnog izdajstva, to jest bratimenja sa britanskim dušmaninom.’ Potpis: ’Organizacija SIS, Vrhovna komanda. Odeljenje za unutrašnju bezbednost i istragu.’ PS: ’sa sobom poneti džemper, čuturicu sa vodom i udobne cipele jer bi isleđivanje moglo potrajati celu noć.’
Pre svega sam olovkom izvršio ispravke: ’bratimljenja’ umesto ’bratimenja’, ’ratnim’ umesto ’kvartnim’. Zatim sam naučio sadržaj poruke napamet u skladu sa važećim pravilima, spalio papirić u kuhinji i sprao pepeo u klozetskoj šolji kako ne bih ostavio nikakve tragove u slučaju da Britanci preduzmu pretresanje kuća. Potom sam se vratio do pisaćeg stola i pokušao da se ponovo usredsredim na galaksije i svetlosne godine. Ali galaksije su se rasule, a svetlosne godine izbledele. Stoga sam uzeo još jednu praznu karticu sa očeve male gomile i pribeležio:
Situacija je ozbiljna i ima razloga za zabrinutost. Još sam napisao: Ali naše glave ostaju uspravne. Zatim sam iscepao tu karticu i odložio rečnik i enciklopediju. Pojavio se strah.
Strah koji sam morao smesta da savladam. Ali kako?
Odlučio sam da pregledam neke marke. Barbados i Nova Kaledonija bili su zastupljeni u mojoj zbirci sa po jednim primerkom. Uspeo sam da pronađem oba ova mesta u velikom nemačkom atlasu. Počeo sam da tragam za čokoladom ali je nisam pronašao. Najposle, vratio sam se u kuhinju i polizao dve supene kašike džema od malina.
Ništa nije pomagalo. Nije valjalo.

4.



Evo kako pamtim Jerusalim iz tog poslednjeg leta britanske vladavine. Kameni grad raštrkan po padinama brda. Ne toliko grad koliko izolovane nastambe razdvojene čkaljem i stenama. Britanska oklopljena vozila stajala su ponekad na uglovima ulica. Prorezi za osmatranje bili su im skoro zatvoreni, nalik očima zaslepljenim jarkom svetlošću. A njihove mašinke štrčale su napred kao kažiprsti: ti tamo!
Zorom su deca jurcala naokolo, lepeći postere Podzemlja na zidove i stubove uličnih svetiljki. Subotnjim popodnevima u našem stražnjem dvorištu mogle su se čuti rasprave gostiju, uz povorku čaša sa vrućim čajem i biskvita koje je moja mama pravila (ja bih joj pomagao tako što sam utiskivao zvezde i cvetne šare na mekom testu). Tokom ovih rasprava i naši gosti i moji roditelji koristili su reči kao što su: progon, istrebljenje, spasenje, obaveštajna služba, nasleđe, tajna imigracija, opsada, demonstracije, Haj Amin, ekstremisti, kibucizam, Beli Papir, Hagana, samosavlađivanje, gangovi, savest sveta, protesti. Povremeno bi se neko od gostiju zaneo, često je to bivao neko od mirnijih, kao onaj žgoljavi, bledoliki čovek sa cigaretom koja mu je podrhtavala između prstiju i sa košuljom zakopčanom do grla, čiji su džepovi bili nabijeni beležnicama i papirićima. On bi najednom eksplodirao u napadu učtivog besa i stao da izvikuje izraze poput ’kao ovce na klanje’, ’zaštićeni Jevreji’ a potom bi žurno dodao, kao u pokušaju da popravi loš utisak, ’Ali mi nikako ne smemo da dopustimo da nas podele. Pa, svi smo u istom čamcu, za ime boga.’
Prazna prostorija perionice bila je opremljena umivaonikom i električnom svetlošću i u nju se uselio gospodin Lazarus, krojač iz Berlina. Bio je to omalen čovek koji je žmirkao i klimao glavom i, uprkos letnjoj vrelini, uvek ostajao odeven u pohaban sivi sako i prsluk. Stalno je nosio zeleni krojački centimetar oko vrata, kao ogrlicu. Njegovu ženu i kćerke, govorili su ljudi, ubio je Hitler. Kako je gospodin Lazarus uspeo da preživi? O tome su kolale razne glasine. Nedoumice. I ja sam gajio sumnje: ’Šta su oni znali?’ Najposle, sam gospodin Lazarus nikada nije prozborio ni reč o tome šta se dogodilo. Na ulazu u hodnik okačio je karticu ispisanu pola nemačkim jezikom koji nisam razumeo, a pola hebrejskim i zamolio moju majku da napiše umesto njega: ’Stručan šnajder i krojač iz Berlina. Pruža sve vrste usluga. Moguće izmene narudžbe. Poslednja moda. Moguće kreditiranje.’ Posle dan-dva neko je iscepao stranicu ispisanu na nemačkom: ovde nećemo tolerisati jezik ubica.
Moj otac je iskopao jedan vuneni džemper iz dubine ormana i naložio mi da odem na krov da zamolim gospodina Lazarusa da promeni dugmad i pojača šavove. „Da, odista, to je samo stara krpa, verovatno neupotrebljiva”, rekao je otac, „ali čini se da je on željan kore hleba, a milosrđe je uvredljivo. Stoga, pošaljimo mu ovo. Može da zameni par dugmadi i zaradi par pjastera. Da oseti da je uvažavan.”
Majka je kazala:

„U redu. Nova dugmad. Ali zašto slati dečaka? Pođi ti, razgovaraj s njim, pozovi ga na šolju čaja.”
„Definitivno”, odgovorio je otac snebivljivo, a trenutak zatim dodao odlučno: „Da odista.
Moramo ga definitivno pozvati.”
Gospodin Lazarus je ogradio najudaljeniji ćošak krova starim krevetskim postoljima, pojačanim žicom i načinio neku vrstu kokošinjca ili kaveza. Tamo je rasprosto nešto slame iz pohabanih dušeka, doneo pola tuceta kokošaka i zamolio majku da na hebrejskom doda: ’I sveža jaja na prodaju’. Ali nikada nije dozvolio da bilo koja od njegovih kokošaka bude zaklana i pojedena, pa čak ni za praznike. Naprotiv, govorkalo se da je gospodin Lazarus svakoj koki nadenuo ime i da je uobičajio da noću odlazi na krov kako bi proverio da li mirno spavaju. Jednog dana Čita Reznik i ja smo se sakrili iza rezervoara sa vodom odakle smo čuli kako gospodin Lazarus raspravlja sa svojim kokoškama. Na nemačkom. Uzvikivao je, nagovarao ih, objašnjavao, pa čak im pevušio neku pesmicu. Povremeno sam uzimao nešto suvog hleba ili teglu odbačene leće koju sam, po majčinom nalogu, sakupljao. Dok sam hranio kokoške, gospodin Lazarus bi se ponekad pojavio i iznenada mi dodirnuo rame vrhovima prstiju, a onda bi protresao prstima kao da se opekao. U to vreme bilo je mnogo ljudi koji su pričali sami sa sobom. Ili sa nekim ko nije prisutan.
Na krovu, pored kokošinjca gospodina Lazarusa, postavio sam osmatračnicu sa koje sam imao izvrstan pogled na druge krovove. Mogao sam čak da gvirnem u britanski vojni logor. Imao sam običaj da stojim tamo, sakriven između rezervoara za vodu, i špijuniram njihovu večernju smotru i pritom beležim pojedinosti u notes. Potom bih uperio snajpersku pušku na njih i sve ih pokokao jednim štedljivim preciznim plotunom.
Sa moje osmatračnice imao sam, takođe, pregled udaljenih arapskih sela rasutih po padinama okolnih brda, Maslinove gore i Planine Skopus, iza čijih je vrhova pustinja naglo započinjala, dok se daleko na jugoistok naziralo Brdo Zlog Saveta, gde je počivao Vladin Dom, rezidencija Britanskog visokog opunomoćenika. Tog leta razrađivao sam poslednje pojedinosti plana za osvajanje tog mesta na prepad, izveden iz tri pravca istovremeno; čak sam pripremio kratak pregled stvari koje ću reći visokom opunomoćeniku kada ga zarobim i podvrgnem ispitivanju u svojoj osmatračnici, ovde na krovu.
Jednom sam se zatekao na krovu motreći na Ben Hurov prozor, jer sam podozrevao da ga neko prati, kada se umesto Ben Hura na prozoru pojavila njegova starija sestra Jardena. Stajala je nasred sobe i obrnula se nekoliko puta na vrhovima prstiju, kao plesačica, a onda je iznenada raskopčala svoj kućni haljetak, skinula ga i odenula haljinu. Između skidanja haljetka i oblačenja haljine na njenoj beloj koži istakla su se tamna područja, dva ispod njenih pazuha i jedno drugo, vrtoglavo ostrvo senki ispod stomaka, ali su ona namah nestala prekrivena haljinom koja je po njoj pala kao zavesa, od vrata do kolena, pre nego što sam imao vremena da dobro vidim ono što sam video ili da odvratim pogled ili da, makar, zatvorim oči. Stvarno bih ih zatvorio da se sve ovo nije odigralo u deliću sekunde. U tom kratkom trenu, kroz glavu mi je prošlo: sada ću umreti. Zaslužio sam da umrem zbog ovoga.
Jardena je imala verenika i jednog bivšeg verenika, a pričalo se da je postojao i neki lovac iz Galileje, kao i pesnik sa Planine Skopus. Pored ovih, bio je tu i jedan stidljivi obožavalac koji ju je samo tužno gledao i nikada nije skupio hrabrost da kaže nešto više od ’Dobro jutro’ i ’Kakav divan dan’. Prethodne zime pokazao sam joj par svojih pesama i posle nekoliko dana ona mi je rekla ’Ti ćeš uvek pisati’. Ove reči bile su mi divnije od svih koje sam čuo u toku mnogih godina, jer, evo, i

dalje pišem.
Te večeri odlučio sam da joj se smelo obratim ili da joj, barem, odvažno napišem i objasnim da nisam imao nameru da je posmatram i da ništa nisam video. Ali nisam to učinio, zato što nisam bio siguran da li me je uočila kako stojim na krovu. Možda me nije opazila? Molio sam se da nije i, opet, nadao sam se da jeste.
Znao sam napamet celo susedstvo, sela, brda i tornjeve, vidljive sa moje osmatračnice. U bakalnici braće Sinopski, u redovima pred bolnicom, na terasi Dorziona preko puta, ispred Šiboletovog kioska za prodaju novina, ljudi su stajali i raspravljali o granicama buduće jevrejske države. Da li će ona uključivati Jerusalim? Hoće li ona obuhvatiti britansku pomorsku bazu u Haifi? A šta je sa Galilejom? I pustinjom? Neki su se nadali da će snage civilizovanog sveta doći i zaštiti nas od krvožednih Arapa. (Svaka nacija ima po jedan utvrđeni epitet: perfidni Albion, pokvarena Nemačka, daleka Kina, sovjetska Rusija, bogata Amerika.) Tamo dole na obali vrio je Tel Aviv. Daleko od nas, u Galileji, u dolinama, počivala je gorka zemlja Izraela. Arapi su bih obeleženi krvožednošću. Čak je i svet umeo da ponese više epiteta, zavisno od opšte atmosfere i situacije: civilizovan, slobodan, širok, licemeran. Ljudi bi povremeno govorili: ’Svet koji je znao i ništa nije rekao.’ Ponekad bi se čulo: ’Svet neće preći ćutke preko ovoga’.
U međuvremenu, dok se Britanci nisu povukli i jevrejska država konačno nije iskrsnula, bakalnice i piljarnice otvarale su se u sedam ujutro i zatvarale u šest uveče u vreme policijskog časa. Susedi - Dorzionovi, doktorka Gripius, mi, Ben Hur i njegovi roditelji - okupljali smo se kod doktora Bustera koji je imao radio. Slušali smo u turobnoj tišini vesti Glasa Jerusalima. S vremena na vreme, dublje u noć, slušali smo, veoma utišane, tajne emisije Glasa Borbe Ciona. Ponekad bismo, posle vesti, slušali pozive upućene nestalim rođacima, za slučaj da spomenu nekog od naših rođaka za koga se verovalo da je ubijen u Evropi, a ispostavilo se da je ipak preživeo i uspeo da sebi prokrči put do zemlje Izraela ili barem do jednog od deportacionih logora koje su Britanci organizovali na Kipru.
Za vreme ovih emisija u sobi je vladala grobna tišina, kao zavesa koja treperi na povetarcu u tami. Ali čim bi radio utihnuo, svi bi se raspričali. Govorili su neprekidno. Šta se dogodilo, šta će se dogoditi, šta bi se smelo ili moglo učiniti, kakvi su nam izgledi: pričali su kao da su se bojali da će se nešto strašno desiti ako bi se nenadano umetnuo samo jedan trenutak muka. Ako bi takva hladna siva tišina virnula preko ramena razmatranja i rasprave, oni bi je smesta ućutkali.
Svako je čitao novine, a kada bi završili sa čitanjem trampili bi štampu: Davar, Hamaškif, Hatsofeh i Haret prelazile su iz ruke u ruku. A pošto su dani bilo mnogo duži nego što su danas, i svaka novina imala samo četiri stranice, naveče su čitali ono što su već pretresli ujutro. Stajali su u malim grupama na pločniku ispred bakalnice braće Sinopski i upoređivali ono što je pisalo u Davaru o moralnoj snazi sa onim što je Harat rekao povodom značaja strpljenja: da li je postojala mogućnost da se nešto presudno skriva između redova, što se previdelo u prvom i drugom čitanju?
Pored gospodina Lazarusa, u susedstvu je bilo i drugih izbeglica iz Poljske, Rumunije, Nemačke, Mađarske, Rusije. Većina stanovnika nije nazivana ’izbeglicama’ niti su označavani kao ’pioniri’ ili ’građani’: opisivani su kao ’organizovana zajednica’, koja se smeštala manje-više u sredinu, ispod pionira, a iznad izbeglica, nasuprot Britanaca i Arapa ali, takođe, i militantnih grupa. Ali, kako se mogla utvrditi razlika? Bezmalo svi oni, i pioniri i izbeglice i militantni, izgovarali su grleno rs i tečno ls, osim ljudi sa Orijenta koji su govorili trepereće rs i ispuštali hrapave grlene zvuke. Roditelji su se nadali da ćemo mi, deca, odrasti u novu vrstu Jevreja, poboljšanih, sa širokim

ramenima, vičnih borbi i obrađivanju zemlje. Zbog toga su nas kljukali džigericom, piletinom i voćem da se jednog dana, kada za to kucne čas, isprsimo, smeli i suncem opaljeni, i ne dozvolimo neprijatelju da nas ponovo vodi kao ovce na klanje. Povremeno bi ih hvatala nostalgija za mestima odakle su došli: pevali bi pesme na jezicima koje nismo poznavali, a nama ukratko prevodili njihov sadržaj kako bismo i mi znali da su nekad postojale reke i livade, šume i polja i zvonjava zvona u magli. Jer ovde u Jerusalimu preovlađivalo je pusto zemljište sasušeno od letnje jare, zgrade su bile sazidane od kamena i valovitog gvožđa, a sunce je pržilo sve naokolo kao da je rat već bio tu. Zaslepljujuća svetlost preplitala se sama sa sobom od jutra do mraka.
Tu i tamo neko bi rekao: ’Šta će se dogoditi?’, a drugi bi odgovorio: ’Moramo se nadati najboljem’ ili ’Moramo da izdržimo’. Moja majka bi ponekad sedela povijena nad kutijom sa fotografijama i uspomenama, pet ili deset minuta, a ja sam znao da tada treba da se pretvaram da je ne vidim. Njeni roditelji i njena sestra Tanja poginuli su od Hitlerove ruke u Ukrajini zajedno sa svim Jevrejima koji nisu uspeli da dođu ovamo na vreme. Otac je jednom rekao:
„To je neshvatljivo. Prosto neverovatno. I čitav svet nije rekao ništa.”
On je, takođe, povremeno tugovao za svim roditeljima i sestrama, ali bez suza: stajao bi oko pola sata u mrzovoljnom, iskošenom stavu čoveka koji je tvrdoglavo u pravu i piljio izbliza u mape pribodene na zid hodnika. Kao kakav general u svom generalštabu: samo zuri i ne govori ništa. Njegovo uverenje je bilo da moramo najuriti britanskog okupatora i uspostaviti jevrejsku državu u koju bi se slili svi proganjani Jevreji iz čitavog sveta. Govorio je: „Ona mora očigledno da postavi model pravde za svet, čak i u odnosu na Arape, ukoliko oni odaberu da ostanu ovde i žive među nama. Da, uprkos svemu što nam Arapi rade, zahvaljujući ljudima koji ih podbadaju i podstiču protiv nas, postupaćemo sa njima primerno velikodušno, ali definitivno ne iz osećanja slabosti. Kada slobodna jevrejska država bude konačno osnovana, ni jedan svetski zlikovac nikada se više neće usuditi da ubija i ponižava Jevreje. Ako to pokuša, mi ćemo ga počistiti jer, s vremenom, naša ruka će postati odista duga i moćna.”
Kada sam bio u četvrtom ili petom razredu, pažljivo sam olovkom na paus papiru precrtao mapu sveta iz očevog atlasa i obeležio obećanu jevrejsku državu: zeleno parče između pustinje i mora. Počev od tog zelenog parčeta nacrtao sam ruku preko kontinenata i mora i na kraju te ruke pesnicu koja je mogla da dosegne sve. Čak i Aljasku. Iza Novog Zelanda.
„Ali šta smo to uradili”, upitao sam jednom za vreme večere, „da nas svi toliko mrze?” Majka je odgovorila:
„To je zato što smo uvek bili u pravu. Nisu mogli da nam oproste što nismo ni muvu zgazili.” Pomislio sam, iako to nisam izgovorio: iz toga sledi da se definitivno ne isplati biti u pravu.
I još: to objašnjava stav Ben Hura. Ja sam u pravu i nikada nisam zgazio muvu. Ali od sada započinje nova era: doba pantera.
Otac je rekao:
„To je tužno i mračno pitanje. U Poljskoj, na primer, mrzeli su nas zbog toga što smo bili drugačiji, zato što smo govorili, oblačili se i jeli različito u odnosu na ljude oko nas. Ali samo koju milju dalje, u Nemačkoj, mrzeli su nas iz suprotnog razloga: u Nemačkoj smo govorili, oblačili se i jeli potpuno isto kao i svi drugi. Tamo su antisemiti govorili: ’Pogledaj ih kako se dodvoravaju, da odista ne možeš više da kažeš ko je Jevrejin, a ko nije.’ Takva je naša sudbina: izgovori za mržnju se menjaju ali mržnja se produžava zanavek. I šta je zaključak?”
„Da bi trebalo da nastojimo da ne mrzimo”, odgovorila je majka.

Ali otac, čije su plave oči ubrzano žmirkale iza naočara, uzvratio je: „Ne smemo biti slabi. Biti slab je greh.”
„Ali šta smo to uradili?”, ponovo sam upitao. „Kako smo ih to toliko razljutili?”
„To pitanje”, odgovorio je otac, „treba da postaviš našim dušmanima, a ne nama. A sada, da li bi Vaše Gospodstvo izvolelo izvući svoje sandale ispod stolice i vratiti ih tamo gde im je mesto? Ne, ne tamo. Ni tamo. Tamo gde im je mesto.”
Noću smo mogli čuti pucnjeve i eksplozije u daljini: to je Podzemlje izlazilo iz svojih tajnih baza i napadalo centre britanske vlasti. Do sedam uveče, zatvorili bismo vrata i prozorske kapke i ostajali zaključani do ujutro. U gradu je vladao policijski čas. Svež povetarac duvao je pustim ulicama, duž prolaza i uz zavojite kamene stepenice. Povremeno bismo se trgli na zvuk poklopca kante za đubre koji bi oborila neka lokalna mačka u mraku. Jerusalim je mirovao i čekao. U našem stanu vladala je tišina veći deo večeri. Otac je sedeo okrenut leđima prema nama, odvojen od nas prstenom svetlosti koju je bacala njegova stona lampa, zakopan u svoje knjige i indeks kartice. Njegovo penkalo je škripalo u tišini, zaustavljajući se, oklevajući, a potom ponovo škripalo, kao da prokopava tunel. Otac je proveravao, upoređivao, možda beležio po koju zalutalu pojedinost u notes gde je skupljao materijal za svoju veliku knjigu o Jevrejima u Poljskoj. Majka bi sedela u drugom kraju sobe, u svojoj stolici za ljuljanje, čitajući ili, sa otvorenom knjigom položenom na krilo, pomno osluškujući zvuke koje ja nisam mogao da čujem. Ja bih, sedeći uz njene skute na ćilimu, dovršavao čitanje novina i počinjao da skiciram borbeni plan za munjeviti prepad Podzemlja na ključne tačke vlade u Jerusalimu. Čak sam i u snovima pobeđivao neprijatelja; nastavio sam da sanjam ratove još godinama posle tog leta.
Organizacija SIS tog leta sastojala se od samo tri borca; prvi je Ben Hur, vrhovni komandant i takođe šef Specijalnog ogranka unutrašnje bezbednosti i istrage. Ja sam bio njegov zamenik. Čita Reznik je bio redov i vodeći autoritet za promociju kada se organizacija proširila. Pored toga što sam se u lancu komande nalazio na drugom mestu, bio sam i mozak ekipe: Ja sam bio taj koji je osnovao organizaciju početkom tog leta i nadenuo joj ime, SIS (’Sloboda ili smrt’). Moja je ideja bila da sakupljamo eksere i prosipamo ih po prilaznim putevima do armijskih logora da bi bušili britanske gume. I ja sam sastavio slogane koje je Čita, po zadatku, ispisivao debelim crnim slovima po zidovima susednih kuća: ’BRITANCI, NA POGREŠNOM STE MESTU - VRATITE SE TAMO GDE PRIPADATE!’, ’SA KRVAVOM VATROM I ZNOJEM OSVOJIĆEMO SVOJU SLOBODU!
PERFIDNI ALBIONE, DALJE RUKE OD CIONA!’ (Naučio sam izraz ’perfidni Albion’ od oca). Plan za leto bio je da dovršimo građenje naše tajne rakete. U jednoj napuštenoj kolibi na ivici suvog rečnog korita, iza Čitinog dvorišta, već smo imali motor od nekog starog frižidera, nešto delova od motocikla i nekoliko desetina metara električne žice, štapina, bateriju, sijalice i šest boca firnajza od koga smo posle izdvajanja acetona nameravali da dobijemo eksploziv. Raketa je trebalo da bude završena do kraja leta i naciljana tačno na Bakingamsku palatu gde je živeo kralj Džordž od Engleske, a nameravali smo da mu pošaljemo ponosno, nepokolebljivo pismo: ’Imate vremena da do Dana Pokajanja napustite našu zemlju, a ako to ne učinite, tada će naš Sudnji Dan postati vaš Dan Obračuna.’
Šta bi Britanci odgovorili na ovo pismo da smo imali još samo dve ili tri nedelje da dovršimo našu raketu? Možda bi shvatili njegov smisao i odmaglili, poštedevši nas i sebe u dobroj meri prolivanja krvi i patnje. Teško je to sada znati. Ali u jeku leta, moji tajni odnosi sa narednikom Danlopom bili su otkriveni. Nadao sam se da će to potrajati zauvek i nikada neće biti razotkriveno.

Ali pošto jeste bilo, onaj natpis je iskrsnuo na zidu i ja sam primio naredbu da se pojavim te večeri na rubu Tel Arza šume, da bih se suočio sa ratnim sudom, pod optužbom za izdaju.
Činjenica koju sam unapred znao bila je da suđenje ništa neće promeniti. Nikakva objašnjenja ili izgovori nisu mogli da mi pomognu. Kao u svim tajnim pokretima svuda i u sva vremena, svako ko je žigosan kao izdajnik bio je izdajnik i gotovo. Bilo je besmisleno braniti se.

5.



Ben Hur je podsećao na lisicu: bio je mršav, imao je oštre crte lica, plavu kosu, a oči gotovo kaki boje. Nije mi se sviđao. U stvari, nismo bili ni prijatelji. Postojalo je nešto drugo, nešto mnogo prisnije od prijateljstva. Da mi je Ben Hur naredio, recimo, da prebacim svu vodu iz Mrtvog mora u Gornju Galileju, kofu po kofu, ja bih poslušao, samo da bih, kada završim, dobio priliku da čujem kako kaže na onaj svoj lenji, otegnuti način: ’U redu si, Profi’. Ben Hur je koristio reči kao kad neko baca šljunak na uličnu svetiljku. Jedva da je razmicao zube dok je govorio, kao da ga je mrzelo da priča. Ponekad je izgovarao prvo slovo P of Profi tako da je to zvučalo kao prezriva mala eksplozija: Profi.
Ben Hurova sestra, Jardena, svirala je klarinet. Jednom je očistila posekotinu na mom kolenu i stavila flaster na ranu, i ja sam zažalio što nemam posekotinu i na drugom kolenu. Kada sam joj zahvalio, prasnula je u zvonak smeh i okrenula se prema nepostojećoj publici: ’Vidite, jedan stidljiv dečak.’ Nisam shvatio šta je Jardena mislila kada me je nazvala stidljivim dečkom, ali već sam znao da ću jednog dana to saznati i da će se, kada se to desi, ispostaviti da sam oduvek znao. Ovo je dosta komplikovano i moraću da otkrijem jednostavniji način da to objasnim. Možda ovako. Imao sam nešto kao senku znanja koja ponekad dolazi pre nego samo znanje. I upravo zbog te senke znanja imao sam osećanje da sam podli izdajnik te večeri na krovu, kada sam je neočekivano ugledao dok je menjala odeću i ono što zamalo nisam video vraćalo mi se u mnogim prilikama: ponovo i iznova to što zamalo nisam video. Bio sam toliko zbunjen da sam svaki put kad bi se ovo ponovilo osetio drhtavicu, kao kad se kredom prelazi preko table ili kao kada se oseti kiseo ukus supe među zubima, što je jednako ukusu koji jedan izdajnik ima u ustima u trenutku izdaje ili malo posle tog čina. Želeo sam da joj napišem pismo, da joj objasnim da mi nije bilo ni na kraj pameti da je špijuniram i da se izvinim. Ali kako sam mogao? Posebno zbog toga što sam od tada svaki put kad bih se popeo u svoju osmatračnicu na krovu, bio na mukama da zaboravim da je taj prozor tamo, nasuprot meni, i da ni u kom slučaju ne smem da gledam u tom pravcu, pa ni slučajno, ni protiv svoje volje, ni u prolazu, dok sam pretraživao horizont od planine Nebi Samvil do planine Skopus.
Benu Huru i meni pridružio se Čita Reznik, dečak sa dva oca. (Prvi je bio stalno na putu, a drugi bi ispario iz njegove kuće nekoliko sati pre nego što će se prvi vratiti. Svi smo zbijali šale na Čitin račun, nazivajući ga ’Vrata koja se okreću’ i tako dalje, a Čita je običavao da nam se pridruži u toj sprdnji, smejući se svojoj majci i svom paru očeva, izigravajući budalu, imitirajući majmuna, praveći grimase i ispuštajući šimpanzovske laveže koji su na kraju imali prizvuk cviljenja). Čita Reznik je bio dečak-rob. Uvek je on bio taj koji je trčao da donese loptu prebačenu preko ograde u suvo rečno korito. Uvek je on nosio tovar zaliha kada bismo se otisnuli na put za Tibet da lovimo gnusnog snežnog čoveka. On bi iz džepa vadio šibice, opruge, pertle, vadičepe, perorez, bilo šta što biste

tražili od njega ili bilo šta što je nekome bilo potrebno. Na kraju velikih tenkovskih bitaka na ćilimu, Čita je redovno ostajao poslednji da pokupi domine i kockice i vrati ih u njihove kutije.
Održavali smo ove tenkovske bitke skoro svako jutro, kada bi moji roditelji otišli na posao. Sprovodili smo opsežne manevre u pripremi za dan kada Britanci odu, a mi budemo primorani da odbijemo koordiniran napad svih arapskih armija. Moj otac je imao čitavu jednu policu sa knjigama o vojnoj istoriji. Uz pomoć ovih knjiga i velikih mapa na zidu u hodniku, mi smo na ćilimu rekonstruisali najžešće sukobe u Denkerku, Staljingradu, El-Alamejnu, Kursku i Ardenima, stičući dragoceno znanje potrebno za rat koji nam je predstojao.
U osam sati ujutro, čim bi se zatvorila vrata za majkom i ocem, brzo bih počistio kuhinju, zatvorio prozore i kapke da bih sačuvao svežinu u stanu i zastrašio njuškala, a zatim razvio trupe u početni položaj za presudnu bitku. Koristio sam dugmeta, palidrvca, domine, kockice i šahovske figure, pribadače sa zastavicama i obojene konce da označim granice i borbene linije. Postavljao sam sve borbene jedinice različitih snaga na njihove startne pozicije. A onda bih čekao. Nešto posle devet, Ben Hur i Čita bi zakucali na vrata: najpre dva kratka, jaka udarca, a zatim, posle kraćeg vremena, jedan slabiji. Identifikovao bih ih kroz špijunku i razmenili bismo lozinke. Čita bi spolja izgovorio ’Sloboda’, a ja bih iznutra odvratio ’Ili smrt’.
Ponekad bi u jeku bitke, Ben Hur naredio prekid, i tada bi nas poveo u napad na frižider. Voleo sam ta jutra, a pogotovo one retke trenutke kada bi Ben Hur procedio kroz stisnute usne: ’Ti si OK, Profi’.
Još nisam znao da te reči vrede nešto jedino onda kada ih uputiš samom sebi. I to pošteno.
Do isteka četvrtine raspusta, izvukli smo određene zaključke o tome gde su Romel i Žukov, Montgomeri i Džordž Paton pogrešili i kako ćemo mi izbeći iste greške kada kucne čas. Skinuli bismo veliku mapu Palestine i njene okoline sa zida, položili je na ćilim i vežbali isterivanje Britanaca i odbijanje napada kombinovanih arapskih armija. Ben Hur je bio glavnokomandujući oficir, a ja sam bio siva moždana masa. Sasvim slučajno, i sada dok pišem ovo, jedan zid moje kuće prekriven je mapama. Povremeno stanem ispred njih, stavim naočare (koje ne liče na one okrugle mog oca) i sledim tokove rata u Bosni ili Azerbejdžanu, onako kako su opisani u vestima na radiju ili u novinama. Na svetu se uvek negde odvija barem jedan rat. S vremena na vreme, učini mi se, dok posmatram mapu, da je jedna od strana načinila grešku, da je propustila da uluči mogućnost da izvede iznenadan i neodoljiv manevar.
Do sredine leta pripremao sam plan za Jevrejsku mornaricu sa razaračima, podmornicama, fregatama i nosačima aviona. Planirao sam da istražim mogućnost koordiniranog munjevitog udara na britanske pomorske baze svuda duž obala Mediterana, u Port Saidu, Famagusti, Malti, Mersa Matruu, Gibraltaru. Samo ne ovde, u Haifi, zbog toga što bi oni nesumnjivo očekivali tako nešto na tom mestu. Da li je postojala još koja britanska baza u mediteranskom basenu? Nameravao sam da postavim ovo pitanje naredniku Danlopu prilikom našeg narednog susreta u Orijent Palas kafeu. Mogao sam da mu postavim takvu vrstu pitanja sa očito nevinom radoznalošću koju možete očekivati od jednog deteta zainteresovanog za geografiju. Ali, bolje razmislivši, odbacio sam ovu ideju, iz straha da bi već samo postavljanje ovog pitanja moglo da izazove sumnju i tako ugrozi činilac iznenađenja, presudan za uspeh našeg plana.
Bolje da pitam oca.
Ali zapravo nije bilo potrebe da se pita bilo ko. Mogao sam i sam da proverim. Mogao sam da sravnim informacije dostupne u enciklopedijama sa drugim informacijama dostupnim na mapama i u

atlasu. Dovođenje u vezu dostupnih izvora moglo je ponekad da urodi plodom vrednih tajnih podataka. (Još verujem u ovo. Ponekad nekom postavim tobože nevino pitanje, kao na primer: Koji je vaš najomiljeniji vidik? Kasnije u razgovoru, posle otprilike pola sata, kao slučajno zapitam šta on ili ona žele da postanu kad porastu. Uporedim dva odgovora u svojoj svesti, i znam).
Jevrejska mornarica nikada nije porinuta u more, a sada je jasno da nikada neće ni biti. Meni je predstojalo suočavanje sa ratnim sudom pod optužbom da sam podli izdajnik i da odajem tajne neprijatelju.
Rekao sam u sebi: Mogli biste i Robin Huda nazvati izdajnikom. Međutim, samo bi veoma uskogrud čovek mogao da se bavi tim delom lika Robina Huda. Iako je i taj deo odista postojao. To je činjenica.
Ali, šta je zaista izdajstvo?
Seo sam na očevu stolicu. Upalio sam stonu lampu. Izvadio sam jednu duguljastu karticu iz svežnja. Napisao sam na njoj nešto u stilu: ’Proveri da li ima ikakve veze između reči boged, ’izdajnik’, i reči beged, ’odeća’. Uzmimo ’vuk u jagnjećoj koži’. Jedan izdajnik prikriva, baš kao što i odeća čini. I odeća se pocepa onda kada to najmanje očekuješ. Takođe, ako obučeš toplu odeću, naiđe topli talas, a ako se odeneš lako za toplo vreme, iznenada bude smrzavajuće hladno. (Iako, istini za volju, u ovom slučaju izdajstvo je posledica vremenskih prilika, a ne odeće.) Na času o Bibliji kod gospodina Zerubabel Gihona proučavali smo jedan stih iz Knjige o Jovu: ’Moja braća delala su izdajnički kao reka.’ Ne mirne reke u Ukrajini o kojima je majka tako čežnjivo pričala, već ovdašnje reke u Izraelu: izdajničke reke. U vrelini leta, kada si žedan, one ti nude užareni šljunak umesto vode, dok zimi, kad koračaš duž rečnog korita, one iznenada plave. Prorok Jeremija jadikuje: ’Jer kuća Izraela i kuća Jude delale su veoma izdajnički protiv mene, rekao je Gospod.’ A i Jeremija je nazivan izdajnikom: sudili su mu, proglasili ga krivim i bacili ga u jamu.
Pribeležio sam na novoj kartici da treba raščistiti da li izraz ’podao’, znači nizak ili osnovni. Nizak može da znači niskog duha, sumoran ili utučen. To je u vezi sa pojmom ponizan, sa značenjem ’dostojan sažaljenja’ ili podatan. Ili zao. Da li je, dakle, nizak suprotnost ponosnom ili arogantnom? Ben Hur Tikocinski je arogantan, ali i zloban. (A kako stoji stvar sa mnom: nisam imao smelosti da napišem Jardeni da sam je krišom posmatrao i da joj se izvinjavam zbog toga.) Moram da priupitam narednika Danlopa kako se kaže ’podli izdajnik’ na engleskom i da li engleski jezik poznaje vezu između izdajstva i odeće, te između niskosti i poniznosti.
Da li ću ga ikada opet videti?
Postavljajući sebi ovo pitanje, osetio sam da mi nedostaje. Prirodno, ni za trenutak nisam zaboravljao da je on pripadao suprotnoj strani, neprijateljskoj. Ali on nije bio lični neprijatelj, iako je bio privatna ličnost. Bio je moj.
Ne mogu to više da odlažem. Moram da progovorim o naredniku Danlopu i našem odnosu. Iako mi to teško pada.

6.



Uobičajili smo da se tajno sastajemo tri ili četiri puta nedeljno u zadnjoj sobi Orijent Palas kafea. Uprkos svom bombastom imenu, ovo je zapravo bila jedna oronula limena koliba prekrivena gustom džunglom gloga, u malom sokaku zapadno od vojnog logora. U prednjoj prostoriji nalazio se bilijarski sto pokriven zelenom čojom, koji je uvek bio okružen grupom oznojenih engleskih vojnika i policajaca i nekolicinom jerusalimskih mladića sa elegantnim košuljama i kravatama, Jevrejima, Arapima, Grcima i Jermenima sa zlatnim prstenjem i zalizanom kosom, kao i dve-tri devojke obavijene oblacima parfema. Nikada se nisam zadržavao u toj prednjoj sobi: opominjao sam sebe da sam ovde na misiji. Nikada nisam virio u pravcu barmenke. Svako ko joj se obraćao pokušavao je da je nasmeje i gotovo svako je uspevao u tome. Volela je da se nagne napred, kao da se klanja, gurajući čašu penušavog piva prema ivici šanka i tada bi se otvorila duboka pećina pri vrhu njene haljine. Neki ljudi nisu mogli da izdrže a da ne pogledaju tamo, no ja bih je tek okrznuo pogledom.
Žurno bih prošao kroz prednju sobu, ispunjenu smehom i dimom i ušao u unutrašnju prostoriju koja je bila mnogo tiša i imala samo četiri ili pet stolova prekrivenih mušemom sa cvetnim šarama i crtežima grčkih ruševina. Mladi ljudi dolazili su ovamo da igraju bekgemon, poneki par bi tu sedeo u prisnom zagrljaju, ali za razliku od prednje prostorije, ovde su ljudi govorili šapatom. Narednik Danlop i ja bismo sedeli sat ili sat i po za stolom u ćošku sa nekoliko knjiga otvorenih ispred nas: jevrejska Biblija, džepni rečnik, prvi engleski vodič. Sada kada je prošlo četrdeset pet godina i Britanci nisu više naši neprijatelji, a jevrejska država uveliko postoji, sada kada se Ben Hur Tikocinski zove gospodin Beni Takin i poseduje lanac hotela, a Čita Reznik zarađuje za život tako što popravlja grejače vode na solarnu energiju, a ja i dalje lovim reči i smeštam ih na odgovarajuća mesta, sada, dakle, mogu da napišem: nisam odao nijednu tajnu naredniku Danlopu. Nijednu, ni najmanju. Nisam mu čak rekao ni svoje ime. Ni do kraja našeg viđanja. Sve što sam radio bilo je da sa njim čitam Bibliju na hebrejskom i da ga učim nekim savremenim rečima koje se ne nalaze u Bibliji, a zauzvrat, on je mene podučavao osnovama engleskog jezika. On je bio zbunjen i, po sopstvenom priznanju, usamljen čovek. Bila je to krupna, glomazna ljudina, ružičastog spužvastog lica, pomalo brbljiva i sklona da pocrveni. Noge ispod njegovih kratkih pantalona izgledale su salasto i ćosavo sa malim naborima kakve viđate kod beba koje još nisu prohodale.
Naredenik Danlop doneo je iz Kenterberija, svog rodnog grada, nešto znanja hebrejskog kojeg je naučio od svog ujaka, sveštenika. (Njegov brat, Džeremi Danlop, takođe je pripadao crkvi: bio je misionar u Maleziji). Njegov hebrejski bio je mekan kao hrskavica, kao da nije imao kostiju. Tvrdio je da nema prijatelja. (Niti neprijatelja ili protivnika, dodao je bez mog pitanja). Služio je u britanskoj policiji u Jerusalimu kao računovođa i blagajnik. Od prilike do prilike, kada bi iskrslo nešto hitno, slali bi ga da stražari na pola noći u jednoj vladinoj kancelariji ili da proverava lične

karte kod barikada na putu. Beležio sam sve ove pojedinosti u pamćenju istog trenutka kada bi one izašle iz njegovih usta. Uveče, kod kuće, zapisivao sam ih u beležnicu da bih uvećao fond informacija pohranjivanih u štabu SIS-a. Narednik Danlop voleo je da prepričava deliće ogovaranja o svojim drugarima i pretpostavljenima: ko je bio tvrdica, dendi, ulizica, ko je nedavno promenio losion posle brijanja, koji oficir visokog čina u CID-u koristi šampon protiv peruti. Iznošenje svih ovih detalja teralo ga je na kikotanje, zbog čega mu je bilo neprijatno, ali je izgledalo da ne može da se suzdrži. Major Bentli je kupio narukvicu za sekretaricu pukovnika Parkera. Gospođa Nolan ima novog kuvara. Gospođa Šervud uvek demonstrativno napušta prostoriju kada ulazi kapetan Bolder.
Ja sam se učtivo iščuđavao i vredno pamtio. A moje srce se bosonogo šunjalo, na vrhovima prstiju, sa očima razrogačenim u zaprepašćenju, kroz prostorije sa visokom tavanicom, obložene mahagonijem i osvetljene lusterima, posmatrajući kako kapetan Bolder ponosno ulazi u prostoriju, a lepa gospođa Šervud se smesta okreće na petama i usplahireno izlazi.
Pored jezika Proroka, narednik Danlop je znao pomalo latinskog i nešto grčkog, a u slobodno vreme učio je književni arapski (’kako bi tri sina Noje - Sim, Ham i Jafet - mogli zajedno da obitavaju u mom srcu, kao što je bilo pre podele jezika’). Izgovarao je ime Ham kao englesku reč ham (šunka), umesto sa hebrejskim grlenim glasom h, i primećujući kako jedva obuzdavam smeh, stidljivo primetio: ’Govorim onako kako znam i umem’. Nisam mogao da odolim a da mu ne poverim da i moj otac zna latinski, grčki i još pokoji jezik pride. I odmah mi je bilo žao i bilo me je sramota, jer se ni pod kakvim okolnostima nisu smele odavati čak ni najbezazlenije informacije: nemoguće je oceniti od kakve koristi one mogu biti neprijatelju. Najposle, Britanci su, takođe, mogli da sravnjuju slobodno dostupne činjenice jedne sa drugima i na taj način dopru do tajni koje su se mogle upotrebiti na našu štetu.
A sada moram da objasnim kako smo se narednik Danlop i ja upoznali. Sreli smo se kao neprijatelji. Progonitelj i progonjeni. Policajac i borac Podzemlja.

7.



Jednog poznog popodneva, početkom letnjeg raspusta, otisnuo sam se da na svoju ruku istražim moguća skrovišta u pećinama blizu Sanedrija. U jednoj pećini otkrio sam malo odeljenje potpuno zaprečeno gomilom kamenja i prašine. Površna pretraga iznela je na svetlo dana četiri čaure od puščanih metaka i ja osetih obavezu da nastavim sa pretragom. Kada se smrklo i hladnoća kao dodir leša pohrlila prema meni iz dubine pećine, izišao sam napolje. Pala je noć. Policijski čas je ispraznio ulice. Srce mi je panično lupalo u grudima kao da je pokušavalo da otvori malo prostora iza sebe u koji bi se sakrilo.
Odlučio sam da dopuzim do kuće kroz dvorišta. Još od ranog proleća SIS je razvio mrežu prelaza i prečica iz jednog dvorišta u drugo. Sledeći uputstva dobijena od Bena Hura i prosleđena, nakon što sam ih razradio i unapredio, Čiti Rezniku, ovaj poslednji je od dasaka, kamenja, gajbica i konopaca postavio naše staze, povezujući strateške tačke. Zahvaljujući tome mogli smo da prelazimo ograde, zidove i kapije u jednom pravcu i da se vraćamo kroz lavirint dvorišta i bašti.
Odjednom je jedan pucanj prasnuo nedaleko od mene. Pravi pucanj: oštar, divlji, zastrašujući. Košulja mi se zalepila za kožu od straha. Krv mi je bubnjala u slepoočnicama i vratu kao tam-
tam. Dahćući i užasnut, dao sam se u paničan trk kao majmun, dvostruko poguren, preko ograda i kroz žbunje, grebući kolena, udarajući ramenima u kamene zidove, zakačinjući porubom šorca žičanu ogradu ali ne zaustavljajući se da bih ga otkačio: kao gušter koji odbacuje svoj rep, oslobodio sam se zahvata, ostavljajući dronjak odeće i nešto zguljene kože u zagrljaju ograde.
Upravo sam stupio na zadnje stepenice pošte čiji su zamračeni prozori bili zaštićeni rešetkama i našao se na tački od koje sam dijagonalno mogao da šmugnem preko ulice Zefanian, kada me je zaslepljujući snop svetlosti iznenada pogodio u oči i u istom trenu nešto hladno, meko i vlažno, kao dodir žabe, dotaklo mi rame i pipajući potražilo put uz kičmu do moje kose. Smrzao sam se u deliću sekunde, kao zec pre nego što ga zgrabe kandže grabljivice. Ruka koje je stezala moju kosu nije bila snažna, već velika i meka, kao meduza. Takav je bio i glas iza zasenjujuće svetlosti: ne uobičajen britanski lavež, već jedan kašasti slog: „Stoj!” A onda odjednom na školskom hebrejskom ali sa zaobljenim engleskim naglaskom: „Gde toliko žuriš?”
Bio je to jedan trapavi, prilično oronuli britanski policajac. Metalna značka sa njegovim identifikacionim brojem sijala je na oba ramena. Kapa mu je stajala nakrivljeno. Obojica smo hripavo dahtali. Lica su nam bila okupana u znoju. On je na sebi imao kratke pantalone kaki boje, koje su mu dosezale do kolena i čarape koje su takođe dopirale do kolena. Između ovo dvoje, kolena su belasala bledim sjajem u mraku; izgledala su naduveno i mekano.
„Molim vas, gospodine”, prozborio sam jezikom neprijatelja. „Molim vas, pustite me kući.” Odgovorio je ponovo na hebrejskom. Ipak, ne na našem hebrejskom. Rekao je:

„Nije dobro da mladić zaluta po mraku.”
Zatim je dodao da će me ispratiti do mojih ulaznih vrata i da ja moram da mu pokažem put.
Nije trebalo to da uradim, jer je naša politika nalagala da ne poslušamo njihove naredbe i na taj način ometemo njihovu represivnu mašineriju. Ali koju drugu mogućnost sam imao u datom trenutku: njegova ruka počivala je na mom ramenu. Do tog časa nikada nisam položio ruku na jednog Engleza niti je ijedan Englez položio ruku na mene. Često sam u štampi čitao o ruci Britanaca. Na primer: ’Dalje ruke od naših preživelih.’ Ili: ’Daće Gospod da se arogantna ruka uzdignuta protiv naše poslednje nade odseče!’ Ili: ’Prokleta bila ruka koja se rukuje sa našim tlačiteljima.’
I evo, sada je ta neprijateljska ruka stajala na mom ramenu i bila meka kao pamuk. Osetio sam sram kao da me je dodirnula neka devojka. (U to vreme, smatrao sam da kad devojka dotakne momka, to njega ponižava. Ali kad momak dodiruje devojku, e to je već bio čin heroizma koji se mogao desiti samo u snu ili u filmovima. A, ako bi se to dogodilo u snu, bolje je bilo ne zapamtiti ga.) Želeo sam da kažem engleskom policajcu da skine ruku sa mog zatiljka, ali nisam znao kako to da uradim. I nisam bio sasvim siguran da li to želim jer je ulica bila pusta i zlokobna, a zgrade su stajale mračne i zatvorene kao potonule olupine. Tmasti vazduh delovao je gusto i preteće. Debeljušni engleski policajac osvetljavao je put svojom baterijom i imao sam osećanje da snop svetlosti na pločniku ispred nas pruža izvesnu zaštitu protiv zla koje je vrebalo u pustom gradu. Kazao je:
„Ja sam narednik Stiven Danlop, Englez koji je spreman da dâ svo bogatstvo svoje kuće za jezik Proroka i čije je srce na strani Izabranog naroda.”
„Fala najlepše, gospodine”, odgovorio sam onako kako su nas učili u školi i odmah osetio stid. Bilo mi je drago da to niko nikada neće saznati. Bilo me je, takođe, sramota jer sam zaboravio da je trebalo izgovoriti prvi suglasnik u ’Thank you’ sa jezikom između zuba da bi se proizveo taj poseban britanski zvuk na pola puta između t i s. Na moju bruku, izgovorio sam ’fala’ umesto ’hvala’.
„Moj dom je u gradu Kenterberiju, a moje srce u Jerusalimu i brzo će se moji dani u Jerusalimu okončati i ja ću se spakovati i vratiti u svoju zemlju baš kao što sam iz nje i došao.”
Nasuprot griži savesti, mojim principima i zdravom razumu, iznenada sam osetio da me je nešto privuklo ovom čoveku. (Da li se može ovakav britanski policajac, koji je bio na našoj strani iako je to protivno naređenjima njegovog kralja Džordža, smatrati izdajnikom?). U tri pesme koje sam napisao o junacima iz doba kralja Davida, i pokazao ih Jardeni, i sam sam pribegao uzvišenom jeziku. U stvari, veliki srećković je bio taj narednik što je nabasao na mene te noći na ulici, a ne na Ben Hura ili Čitu: oni bi se posprdnuli njegovom pompeznom hebrejskom. Ipak, trezveni glas u meni je prošaputao: bolje budi oprezan sa njima. Ne budi previše lakoveran. Kao što smo naučili od gospodina Zerubabela Gihona: ’Oni su nadmeni i govore strašne stvari, jer u njihovim srcima ima sedam grozota, punih lukavstava i prevarnosti’ (a šta je zapravo ’lukavstvo’?) ’Njihove ruke su ogrezle u krvi’. I, naravno, bio je to očev neizbežan izraz, jedan od slogana koje je sastavio na engleskom za Podzemlje: perfidni Albion.
Obuzima me stid dok ovo pišem, ali ću ipak napisati: lako sam mogao da pobegnem. Mogao sam da se izmigoljim iz njegovog stiska i nestanem u nekom dvorištu. Ovaj policajac bio je trapav, neoprezan, puno me je podsećao na našeg nastavnika Gihona: smeten ali dobrodušan. Čak mu je mala uzbrdica ulice Zefaniah izazvala dahtanje i šištanje. (Kasnije sam saznao da boluje od astme.) Ne samo da sam mogao da pobegnem: da sam stvarno bio panter iz podruma, lako sam mogao da mu ugrabim pištolj, koji je umesto da visi na svom mestu, na kuku, očito skliznuo oko njegovog pojasa na zadnjicu gde se njihao i lagano lupkao narednika pri svakom koraku, kao vrata koja nisu propisno

zatvorena. Moja dužnost nesumnjivo je bila da zgrabim pištolj i šmugnem u mrak. Ili da ga dograbim, uperim ga u njega, tačno između njegovih očiju (mislim da je bio i kratkovid) i zaurlam na engleskom: ’Ruke gore!’ ili, još bolje: ’Ne mrdaj!’ (Gari Kuper, Klerk Gebl, Hemfri Bogart, svaki od njih bi zasigurno potpuno sam lako izišao na kraj sa pedeset ovakvih vunastih neprijatelja). Ali umesto da ga savladam i svom narodu pribavim dragocen pištolj, priznajem da sam najednom osetio žaljenje što put do kuće nije duži. I u isto vreme sam osetio da je bruka osećati se tako i da bi trebalo da se osećam posramljeno. I stvarno sam se osećao posramljeno.
Narednik je prozborio svojim sunđerastim naglaskom:
„U knjizi proroka Samuila piše: ’I momak beše samo momak.’ Bogobojžljivo se moliti i nema zla. Ja sam stranac koji voli Izrael.”
Odvagao sam njegove reči. Odlučio sam da mi je dužnost da mu saopštim jednostavnu poštenu istinu, u moje ime i u ime mog naroda. I evo šta sam rekao (na engleskom):
„Nemojte se ljutiti na mene, molim vas, gospodine. Mi smo neprejatelji dok nam ne vratite našu zemlju.”
Šta, ako me uhapsi zbog iznošenja ovako smelih reči? Nije važno, pomislio sam. Neće oni mene uplašiti svojim zatvorima, skelama i vešalima. Pretresao sam u glavi pravila koja smo naučili od Ben Hura Tikocinskog na sastanku vrhovnog štaba: četiri načina izdržavanja ispitivanja pod mučenjem.
Iako u tami, mogao sam da osetim osmeh narednika Danlopa, kao balavi jezik trapavog, dobroćudnog psa:
„Uskoro će svi stanovnici Jerusalima živeti u spokojstvu. Neka mir vlada između njegovih zidova i napredak unutar njegovih palata. Na engleskom jeziku, mladi čoveče, kažemo ’neprijatelji’, a ne ’neprejatelji’. Da li je tvoja želja da nastavimo da se viđamo i zajedno učimo jezik onog drugog? I kako se zoveš, mladi čoveče?”
U blesku trenutka, hladnokrvno i usredređeno, sagledao sam situaciju iz svih uglova. Od oca sam naučio da u času iskušenja inteligentan čovek treba da postavi sve podatke koji mu stoje na raspolaganju u celovitu sliku, da racionalno napravi razliku između onoga što je moguće i onoga što je neophodno, i uvek hladno odmeri različite mogućnosti koje mu se otvaraju; samo tako može da odabere manje zlo. (Otac je često koristio, pored ’definitivno’ i ’nesumnjivo’ i reči ’racionalno’ i ’istinski’). U tom trenutku prisetio sam se noći kada su se iskrcali ilegalni imigranti. Kako su junaci Podzemlja preneli preživele na krkače od broda na plaži. Kako ih je na plaži opkolila cela jedna britanska brigada. Kako su junaci Podzemlja uništili svoje lične karte i pomešali se sa ilegalnim imigrantima tako da Britanci nisu bili u stanju da utvrde ko je stanovnik, a koga treba deportovati kao ilegalnog imigranta. Kako su ih Britanci sve obmotali bodljikavom žicom i ispitali jednog po jednog, ime, adresa, zanimanje, i na sva moguća islednička pitanja, svi oni, imigranti i borci pokreta otpora dali su isti ponosan odgovor: Ja sam Jevrejin iz države Izrael.
U tom času i ja sam odlučio da im ne kažem svoje ime. Čak iako me budu mučili. Ipak, iz taktičkih razloga, na toj raskrsnici opredelio sam se da se pretvaram da nisam razumeo pitanje. Narednik je ponovio blagim glasom:
„Ako je to i tvoja želja, hajde da se s vremena na vreme vidimo u Orijent Palas kafeu. Tamo provodim slobodno vreme. Ja ću da učim hebrejski iz tvojih usta, a nadoknadiću ti predavanjima iz engleskog. Ime mi je narednik Stiven Danlop. A tvoje, mladi čoveče?”
„Ja sam Profi.” Zatim sam odvažno dodao: „Jevrejin iz zemlje Izraela.”
Nije me bilo briga. Profi je bio samo nadimak. U jednom filmu koji sam pamtio - mislim da je to

bio Grom sa Olivijom De Hevilend i Hemfri Bogartom - Hemfri Bogarta zarobljavaju neprijatelji. Ranjen, neobrijan, sa iscepanom odećom i tankom prugom krvi koja mu je curila iz ugla usana, suočio se sa svojim islednicima ne skidajući sa lica jedva primetan osmeh, ljubazan, pa ipak podrugljiv.
Njegov ’kul’ manir izražavao je tanani prezir koji njegovi tamničari nisu mogli niti uspeli da shvate.
Moguće da narednik Danlop nije shvatio zbog čega sam mu rekao ’Jevrejin iz zemlje Izrael’ umesto da mu saopštim svoje ime. Ali, nije se bunio. Njegova mekana ruka pomerila se za trenutak sa mojih leđa na moj zatiljak, potapšala me blago nekoliko puta, a onda se ponovo smestila na moje rame. Moj otac je retko polagao ruku na moje rame. Kada bi to uradio, značilo je: razmisli ponovo, odvagaj to racionalno, da odista, i ljubazno promeni mišljenje. Dok mi je ruka narednika Danlopa manje-više saopštavala da je po tavnoj noći kakva je bila ova, dvojici ljudi bolje da se drže zajedno, pa bili oni i neprijatelji.
Otac je imao običaj da za Britance kaže: ’Ti arogantni razmetljivci koji se ponašaju kao da je svet njihovo vlasništvo.’ Majka je jedanput rekla: ’Nisu ništa drugo do mladi muškarci puni piva i nostalgije. Gladni žena i odmora.’ (Znao sam i nisam znao šta ’gladni žena’ znači. Nisam smatrao da je to iole dobar razlog da im se oprosti. A definitivno ne razlog da se oprosti ženama, Naprotiv).
Zastali smo ispod ulične svetiljke na uglu ulice Zefaniah i ulice Amos da policajac povrati dah. Stajao je mašući kapom prema svom oznojenom licu. Odjednom je stavio tu kapu na moju glavu, zacenio se od smeha, i vratio je na svoju. Za trenutak, ličio je na gumenu lutku koja se nadula. Nimalo nije podsećao na razmetljivca. Pa ipak, nisam zaboravio da moram misliti o njemu kao o razmetljivcu.
Rekao je:
„Malo sam kratkog daha.”
Ulučio sam priliku da mu smesta naplatim zbog malopređašnjeg ispravljanja mog engleskog jezika. Kazao sam:
„Na hebrejskom ne kažemo ’malo sam kratkog daha’. Kažemo: ponestalo mi je daha.”
Uklanjajući ruku sa mog ramena, izvukao je maramicu kockastih šara i obrisao znoj sa čela. Bio je to savršen trenutak za bekstvo. Ili da mu maznem pištolj. Zbog čega sam samo stajao kao tupan, u praznoj noći, na uglu ulica Zefanian i Amos, čekajući na njega, kao da se radilo o rasejanom ujaku kome su me dodelili kao pratnju u slučaju da zaboravi gde je krenuo? Zbog čega sam u tom momentu, kada je narednik bio ’kratkog daha’ imao nagon da otrčim i donesem mu čašu vode? Ako je znak izdajništva ukus kiselog ili osećaj da su vam zubi pomereni na ivicu, kao kad žvaćete limunovu koru ili sapun ili kada kreda škripi po tabli, onda sam ja u tom deliću sekunde već pomalo možda i bio izdajnik. Mada ne mogu poreći da je u svemu bilo i primese uživanja. Sada kada pišem ovu priču, četrdeset pet godina kasnije, i kada jevrejska država odavno postoji, država koja je više puta porazila svoje neprijatelje, još imam nagon da preskočim taj momenat.
S druge strane, gledam na njega s ljubavlju.
Već sam napisao ovde, ali i na drugim mestima, da sve ima makar dve strane (osim senke). Sa zaprepašćenjem se sećam da je u tom čudnom trenutku svuda oko nas vladala duboka tama, osim ostrvca bledunjave svetlosti koje je podrhtavalo ispod policajčeve baklje, te da je bila zastrašujuća praznina i mnoštvo nemirnih senki. Ali narednik Danlop i ja nismo bili senke. I moje nebežanje nije bilo senka, nego jedno nebežanje. I ne oduzimanje pištolja. U tom trenu, odluka se sama uobličila, kao da je zvono zazvonilo u meni:

Da zaista. Definitivno. I odlučno.
Prihvatiću njegov predlog.
Naći ću se s njim u Orijent Palasu, a onda, pod vidom trampe engleskih za hebrejske lekcije, lukavo ću izvući iz njega vitalne, probrane podatke o borbenom poretku neprijateljskih trupa i šemama tog ugnjetavajućeg režima. Čineći ovo, biću hiljadu puta korisniji Podzemlju nego da sam pobegao ili čak ukrao pištolj. Od tog trenutka postao sam špijun. Krtica. Tajni agent prerušen u dete zainteresovano za engleski jezik. Od tog trenutka delaću kao u partiji šaha.

8.



Otac je stajao u dovratku i progovorio svojim sporim engleskim, sa ruskim rs koji je zvučao kao kad roleri zaparaju neravan pločnik:
„Hvala vam, oficiru, što ste vratili kući naše zabludelo jagnje. Počeli smo da brinemo, Pogotovo moja žena. Dugujemo vam najveću moguću zahvalnost.”
„Tata”, prošaputao sam, „on je u redu. Voli Jevreje. Daj mu čašu vode i budi obazriv jer razume hebrejski.”
Otac me nije čuo. Ili je odlučio da ne obrati na pažnju na moje reči. Rekao je:
„A što se tiče malog nestaška, ne brinite gospodine, već ćemo se postarati za njega. Hvala vam još jednom. I zbogom, ili shalom, mir, kako su Jevreji navikli da kažu u poslednjih nekoliko hiljada godina. I mi i dalje to mislimo, uprkos svemu što smo doživeli.”
Narednik Danlop je odgovorio na engleskom, ali je prešao na hebrejski na pola govora:
„Momak i ja smo usput razgovarali. On je mio, bistar mladić. Nemojte biti strogi prema njemu. Sa vašim dopuštenjem i ja bih da upotrebim reč shalom. Mir. ’Mir, mir prema bližnjem svojem i mir prema onom ko je daleko’.” I iznenada mi je pružio svoju podbulu ruku na koju se moje rame bilo naviklo i moglo je još da je izdrži. Namignuvši, dodao je šapatom:
„Orijent Palas. Šest sati po podne, sutra.”
Poželeo sam mu zbogom. Hvala vam. Srce me je prekorelo: sram te bilo, slabotinjo, lakeju, kukavice, čankolizu, zbog čega mu, za ime boga, zahvaljuješ? Odjednom me je preplavio talas samopoštovanja, kao onaj brendi koji mi je otac jednom dozvolio da srknem da bi me izlečio od iskušenja da ga ikad opet poželim. Sve što sam dotad naučio o pokolenjima podjarmljenih Jevreja i sećanje na Hemfri Bogarta kao ponosnog zarobljenika, sve mi je to zapelo u grlu i ja gurnuh stisnute pesnice duboko u džepove. Ostavio sam ruku neprijatelja da iznenađeno visi u vazduhu, sve dok nije morala da se povuče i zameni rukovanje za slabašno mahanje. Naklonio je glavu na jednu stranu i otišao. Moje dostojanstvo ostalo je netaknuto. Zbog čega sam onda ponovo osetio ukus izdajstva u ustima, kao da žvaćem sapun?

9.



Otac je zatvorio vrata. I dalje stojeći u hodniku, obratio se mojoj majci:
„Molim te da ostaneš po strani.” A mene je upitao tihim glasom:
„Šta imaš da kažeš u svoju odbranu?”
„Zakasnio sam. Žao mi je. Policijski čas je započeo. Već sam bio nadomak kuće kada me je ovaj policajac uhvatio.”
„Zakasnio si. Zbog čega si zakasnio?”
„Zakasnio sam. Žao mi je.”
„I meni”, reče otac tužno, dodajući: „Da odista. I meni je žao.” Majka ubaci:
„Dogodio se nesrećan slučaj u Haifi. Jedan dečak tvog uzrasta našao se napolju za vreme policijskog časa. Englezi su ga uhvatili, optužili ga za lepljenje plakata i osudili ga na petnaest batina. Bičem. Dva dana kasnije roditelji su ga pronašli u nekoj arapskoj bolnici, a njegova leđa, ne želim ni da opisujem kako...”
Otac ju je prekinuo:
„Da li bi mi dopustila da završim?” A meni je rekao:
„Da, odista. Budi ljubazan i zapiši: ne smeš da napuštaš svoju sobu do kraja ove nedelje, osim kad ideš u kupatilo. To znači da ćeš i da večeraš sam. Na ovaj način dobićeš dovoljno vremena da pošteno porazmisliš o onome šta se dogodilo i šta je moglo da se dogodi. Ovome valja pridodati da će Vaše Gospodstvo morati da se pomiri sa izvesnom ekonomskom krizom, jer će tvoj džeparac biti zamrznut do prvog septembra. Pored toga, akvarijum i put u Talpiot definitivno otpadaju. Sačekaj. Još nismo završili. Svetlo će ti biti ugašeno od petnaest do deset uveče do devet ujutro. Vaša Ekselencija nesumnjivo razume povezanost: moći ćeš da razmišljaš o svom ponašanju u mraku. Definitivno je utvrđeno da, u mraku, racionalan čovek mnogo potpunije rasuđuje o sebi nego pri svetlosti. To je sve. Neka se Vaše Gospodstvo smesta ljubazno uputi u svoju sobu. Da, odista. Bez večere večeras. Ne, moram te još jednom zamoliti da se ne mešaš: ovo je između mene i njega.”

10.



Nakon što sam izdržao kućni pritvor, predložio sam Ben Huru da sazove sastanak štabnog osoblja Glavnog štaba SIS-a u našem skrovištu u Tel Azra šumi. Ne ulazeći u pojedinosti izvestio sam o otkriću vitalnog izvora obaveštajnih podataka i zatražio punomoćje da produžim sa špijunskim zadacima. Čita Reznik je uzviknuo:
„Oho!”
Ben Hur je prostrelio Čitu svojim kaki lisičijim očima ne rekavši ni da ni ne, izbegavajući sve vreme da me pogleda. Najzad se obratio svojim noktima na rukama:
„Vrhovna komanda mora da bude neprestano u toku događaja.”
Protumačio sam ove reči kao davanje punomoćja za preduzimanje misije. Rekao sam:
„Definitivno. Čim krene tok događaja, naravno.” Istakao sam da je čak i Tajron Pauer u Panteru u podrumu imao odrešene ruke da, zar ne, nestane u magli i preuzima i odbacuje identitete samo na vlastiti rizik. Čita je na to primetio:
„Tako je. Prerušio se u krijumčara dijamanata, pa čak i u vlasnika cirkusa.”
„Cirkus”, rekao je Ben Hur. „To je prava stvar za Profija. Nisam, međutim, siguran za Pantera u podrumu.”
Nikada mi nije palo na pamet da se mogu naći pod prismotrom. Da će unutrašnji vod bezbednosti istoga trena krenuti u akciju: Ben Hur nije mogao da podnese da ne bude obaveštavan. Imao je neutaživu žeđ. Nagoveštaj te žeđi mogao se opaziti na njegovom licu, u pokretima, u glasu. Na primer, kada bismo igrali fudbal (on je bio levi half, a ja komentator), bili bismo zaprepašćeni gledajući Ben Hura u poluvremenu kako na dušak ispija šest ili sedam čaša penušave limunade, da bi se zatim napio vode sa slavine ali je i dalje svejedno izgledao žedan. Uvek. Nisam umeo ovo da objasnim. Nedavno sam nabasao na njega dok smo čekali El-Al let; nosio je poslovno odelo i cipele od krokodilske kože, sa skupim kišnim mantilom prebačenim preko ruke i putnom torbom ovenčanom kopčama na kojoj se isticala marka firme ispisana srebrnim slovima. On se više ne zove Ben Hur Tikocinski; njegovo ime je gospodin Beni Takin i poseduje lanac hotela, ali još uvek izgleda žedan.
Žedan čega? To bih voleo da znam.
Može biti da su takvi ljudi osuđeni da večito lutaju po nekoj unutrašnjoj pustinji sa suvim žutim dinama i putujućim peskom, po divljini. Mnogo vode ne može im utažiti žeđ, niti ih poplava može udaviti. Do današnjeg dana takvi ljudi me fasciniraju, baš kao kada sam bio dečak. Ali, vremenom sam naučio da ih se čuvam. Ili, tačnije, ne toliko da ih se čuvam, koliko da se čuvam da njima ne budem fasciniran.

11.



Tog petka popodne ušunjao sam se u Orient Palas kafe. Kao što rekoh, uprkos imenu, to je zapravo bila jedna trošna koliba do pola sahranjena u splet gloga. Čak se nije nalazila na istoku: počivala je u zapadnom delu Jerusalima u jednom od onih malih prolaza između starih oronulih nemačkih vila iza vojnog logora, na putu za Romemu. Ove tajanstvene kuće debelih zidova imale su zasvođene prozore, krovove obložene pločama, podrume i tavane, cisterne za vodu i ograđene vrtove čije je lisnato drveće bacalo blagu, nekako tuđinsku senku u dvorište, kao da ste stigli do granica obećane zemlje čiji su stanovnici vodili spokojan, miroljubiv život, obećane zemlje koju ste mogli gledati iz daljine ali nikada ući u nju.
Na putu za Orient Palas kretao sam se brojnim zaobilaznim stazama kroz zadnja dvorišta, preko praznih parcela i, da bih se potpuno obezbedio, napravio sam petlju prema jugu oko Takemoni škole. Svaki čas sam bacao hitre poglede preko ramena kako bih bio siguran da sam se otresao bilo koga ko je mogao da me sledi. Želeo sam, takođe, da put učinim dužim jer nikada nisam prihvatio tvrdnju da je prava linija najkraća razdaljina između dve tačke. Govorio sam sebi: Prava linija: pa šta?
Za vreme zatočeništva u svojoj sobi, u mraku, upotrebio sam mozak upravo onako kako mi je otac naložio: preispitao sam svaki korak, lažan ili ne, koji sam načinio one noći kada me je uhvatio engleski policajac. I došao sam do određenih zaključaka. Prvo, nema sumnje da su moji roditelji bili u pravu kada su se naljutili što sam zakasnio. Bila je to glupa nesmotrenost. Nijedan pametan član pokreta otpora nikada se ne bi sukobio sa neprijateljem, osim ako to nije na njegovu inicijativu i sa ciljem obezbeđivanja značajne prednosti. Bilo kakav kontakt između neprijatelja i člana pokreta otpora, koji nije inicirao ovaj potonji, ide u korist neprijatelja. Preduzeo sam nepotreban rizik ostajući u pećinama Sanedrije i posle početka policijskog časa jer sam se prepustio snovima. Istinski borac pokreta otpora mora da pokori čak i svoje snove u cilju pobede. U vreme kada je sudbina nacije visila o koncu, sanjarenje za svoj račun predstavljalo je luksuz koji su sebi mogle da priušte možda jedino devojke.
Borac mora biti stalno u pripravnosti, posebno kada je u pitanju sanjarenje o Jardeni koja je, iako joj je bila skoro dvadeseta, još imala naviku devojčice da navlači porub svoje suknje preko kolena, nakon što bi sela, kao da su njena kolena bila neka beba koju valja propisno pokriti, ni premalo da se ne prehladi, ni previše kako bi mogla da diše. A kada je svirala klarinet, izgledalo je kao da muzika ne dopire od instrumenta, nego pravo iz njenog tela, prolazeći kroz klarinet samo da bi pokupila malo slasti i tuge, a onda vas nosi do jednog stvarnog, tihog mesta gde nije bilo neprijatelja, ni borbe, i gde je sve bilo lišeno sramote i izdajstva i oslobođeno pomisli na izdaju.
Dosta, idiote.
S takvim mislima stigao sam do Orient Palasa, pri čemu je jedan glas u meni zahtevao da se

okrenem i vratim kući pre nego što još dublje upadnem u nevolju, a drugi mi se podsmevao što sam takva gnjecava kukavica, dok me je treći, koji je bio manje glas a više zov čeličnog poroka, vukao unutra. I tako sam šmugnuo u bar, izbegavajući igrače bilijara u prednjoj sobi i nadajući se da me nisu zapazili, suzbijajući nagon da vrhovima prstiju dotaknem zelenu čoju. (Do danas jedva odolevam želji da pod rukom osetim mekoću čoje). Par britanskih vojnika sa crvenim beretkama, sorta koju smo zvali ’makovi’, sa automatima obešenim o ramenima, ćaskali su u pola glasa sa barmenkom, koja se smejala naginjući se napred da im doda krigle sa poklopcem pune penušavog piva i omogući im dobar vidik na udolinu između njenih dojki. Ja, međutim, nisam trošio pogled na to. Prosekao sam put kroz dim, miris piva i intriga i bezbedno stupio u zadnju prostoriju. U najudaljenijem ćošku, za stolom prekrivenim mušemom sa cvetnim šarama, sedeo je moj čovek. Nije izgledao sasvim onako kako sam ga zapamtio. Bio je to stranac, ozbiljniji, britanskiji. Sedeo je nagnut nad knjigom; njegove debele butine behu prekrštene, a uniforma zgužvana i neuredna. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje koje su mu dosezale do kolena i široku naboranu košulju zelenkasto-kaki boje (za razliku od žućkasto-kaki boje, lokalne izrade, kakvu je nosio moj otac). Na ramenima sam mu mogao videti srebrnasto svetlucanje policijskog broja, koji sam zapamtio još one večeri: 4479. Lak, prijatan broj. Pištolj mu je ponovo skliznuo oko pasa na zadnjicu, gde je stajao priklješten između nje i naslona stolice. Ispred njega na stolu ležala je otvorena Biblija, rečnik, čaša sa žućkastom limunadom koja je izgubila svoju penu, još dve knjige, jedna vežbanka, pogužvana maramica i otvoreno pakovanje nekih slatkiša. Kada je podigao pogled i osmehnuo mi se zadovoljno, lice mu je izgledalo ružičasto i mlitavo, kao da je imalo previše kože prilično nezdrave boje. Podsećalo je na istopljen sladoled od vanile. Njegova kapa, ona koju je nakratko položio na moju glavu one večeri, ležala je na ivici stola i izgledala autoritativnije i službenije nego narednik Danlop. Kosa mu je bila mrka i proređena i imao je kao lenjirom povučen razdeljak tačno po sredini glave, poput vododelnice o kojoj smo učili na časovima geografije.
Po njegovom bledunjavom osmejku, shvatio sam da sam mu izbledeo iz sećanja.
„Zdravo, naredniče Danlop”, rekao sam na hebrejskom. Nastavio je da se osmehuje, ali je počeo pomalo i da trepće.
„To sam ja. Policijski čas. Uhapsili ste me na ulici, odveli me kući i oslobodili me. Vi ste predložili da učimo zajedno hebrejski i engleski, gospodine. I evo mene.”
Narednik Danlop pocrvene i reče:
„Oh. Ah.”
I dalje se nije sećao događaja. Stoga ga podsetih:
„’Nije dobro da mladić zaluta po mraku.’ Zar se ne sećate, gospodine? Pre oko nedelju dana. Vi ste rekli da neprijatelji nisu neprijatelji?”
„Oh. Ah. Znači, to si ti. Sedi. I kakva je tvoja želja sada?”
„Predložili ste da učimo zajedno. Hebrejski i engleski. Ja sam spreman.”
„Oh. Tako. Došao si u skladu sa obećanjem. Blagosloven je onaj koji čeka i dolazi.”
I tako je započela naša nastava. Prilikom drugog susreta, pristao sam da mi kupi limunadu, iako u principu nije trebalo da prihvatamo ništa od njih, ni konac, ni pertlu. Ali procenio sam da mi je dužnost da steknem njegovo poverenje i odagnam svaki tračak sumnje iz njegove svesti, kako bih mogao da ga privolim da izrekne podatke koji su nam bili potrebni. I to je bio jedini razlog zbog kojeg sam srknuo nekoliko gutljaja limunade koju mi je kupio i, takođe, uzeo par vafla biskvita.
Zajedno smo pročitali nekoliko poglavlja iz Samjuela i Kraljeva. Raspravljali smo o njima na

modernom hebrejskom koji je narednik Danlop jedva razabirao: reči za dizalicu, olovku, košulju, izazivale su kod njega čuđenje jer su poticale od drevnih reči. U međuvremenu sam od njega naučio da engleski ima jedno vreme koje nema ekvivalent u hebrejskom, sadašnje trajno vreme, u kome se svaki glas završava zvukom poput onog od kuckanja dve čaše: ing. U stvari, zvonjava čaše o čašu pomogla mi je da razumem ovo englesko vreme: zamislio sam tih zveket ovog trajnog sadašnjeg vremena, kako se pomera sve više napred, slabeći, postajući nečujnije, bledeći u daljini sa divnom neprekidnošću koju je bilo prijatno slušati, sve do kraja, a da se ne okrenete nekoj drugoj aktivnosti dok je taj zvuk slabio, nestajao, rasipao se i bledeo. Takvo slušanje moglo se pogodno nazvati sadašnjim trajnim vremenom.
Kada sam naredniku Danlopu spomenuo taj zvuk čaše koji mi je pomogao da shvatim sadašnje trajno vreme, on je pokušao da me pohvali ali se zbrkao i izustio neke engleske reči koje nisam razumeo. Ono što sam razumeo bilo je da mu je, kao i svakom na našoj strani, lakše bilo da izrazi ideje nego osećanja. I ja sam u tom času imao isto osećanje (mešavinu naklonjenosti i stidljivosti) ali sam se stegao jer neprijatelj je neprijatelj, a ja konačno nisam bio devojka. (I? Šta da se kaže o devojkama? Šta to one imaju što nas privlači njima? Ne kao čašu čaši, već više kao zrak svetlosti na čaši? I do kada je to zabranjeno? Dok ne odrastemo? Dok ne ponestane neprijatelja?) Posle trećeg ili četvrtog sastanka, već smo se rukovali, jer to je špijunima dozvoljeno i zato što sam narednika Danlopa uspeo da uputim u razliku između tihog i pokretnog shva na hebrejskom. Nikada nisam bio nastavnik, pa ipak me je narednik Danlop pohvalio da sam sjajan učitelj i meni je to godilo, ali sam svejedno rekao: „Preterujete, gospodine.” (Morao sam da mu objasnim hebrejsku reč za ’preterano’ jer je nema u Bibliji. Premda se spominje jedna vrsta skakavca koja ima slično ime. Moram da proverim da li tu postoji neka veza.)
Narednik Danlop je bio strpljiv, pomalo rasejan nastavnik, ali kada bismo zamenili uloge pokazivao se kao miran, pažljiv učenik. Dok je pisao na hebrejskom, toliko se usredsređivao da je zabijao jezik u ugao usana, kao beba. Jednom je promrmljao ’Hriste’, ali se smesta zbunjeno ispravio i kazao na hebrejskom: ’Bože svemoćni’. Pružio mi je dobar razlog da se toplo rukujem s njim na kraju četvrte lekcije jer sam uspeo da iz njega istisnem dragocen podatak.
„Pre završetka leta”, rekao je, „pokupiću se i vratiti se u zemlju svog rođenja, jer dani naše jedinice u Jerusalimu će se ubrzo okončati.”
Pokušao sam da sakrijem iznenađenje pod maskom učtivosti, pitajući ga:
„Koja je vaša jedinica?”
„Jerusalimska policija. Severna divizija. Odsek devet. Ubrzo će Britanci otići iz vaše zemlje.
Mi smo izmoreni. Naš dan se primiče večeri.”
„Ali kada?
„Prema vremenu života, možda.”
Kakav dar blagoslovene sreće, pomislih, što sam se ja našao ovde a ne Čita ili Ben Hur, jer oni nikako ne bi mogli pronići da ’prema vremenu života’ znači tačno još jednu godinu. I tako bi propustili da otkriju bitnu vojnu tajnu. Dužnost mi je nalagala da to odmah, svetlosnom brzinom saopštim SIS-u, pa čak i pravom Podzemlju. (Ali kako? Preko oca? Ili Jardene?) Srce mi je pevalo u grudima kao panter u podrumu. Nikada pre nisam uradio tako divno korisnu stvar i možda nikada više i neću. A ipak, gotovo u istom trenu u ustima sam osetio kiseo, gadan ukus podlog izdajstva: drhtaj kao od zvuka krede koja grebe tablu.
„I šta će se desiti posle britanske evakuacije, naredniče Danlop?”

„Sve je zapisano u Dobroj Knjizi. ’Jer ja ću braniti ovaj grad da ga spasem.’ ’Protivnik i neprijatelj nikada neće ući na vrata ovog grada.’ ’Još će stari muškarci i stare žene boraviti na ulicama Jerusalima, a ulice ovog grada biće pune razigranih dečaka i devojčica.’”
Kako sam mogao da pomislim da su me ovi susreti već učinili predmetom sumnjičavog uhođenja? Da vod unutrašnje bezbednosti SIS-a prati svaki moj pokret? Nisam osetio ni senku zebnje. Bio sam uveren da su Ben Hur i Čita srećni zbog moje misije. Sve do jednog jutra kada je Čita, po Ben Hurovom naređenju, ofarbao zid naše kuće rečima koje sam spomenuo na početku ove priče i koje jedva da mogu da ponovim. A u vreme ručka pronašao sam poruku ispod vrata: trebalo je da se pojavim u Tel Azrinoj šumi, da bih bio saslušavan, da bi mi bilo suđeno zbog izdaje. Umesto kao pantera u podrumu, oni su me videli kao zmiju u travi.

12.



Noću, posle gašenja svetla, običavao sam da ležim u mraku i osluškujem. Napolju, sa druge strane zida, započinjao je jedan prazan, zlokoban svet. Čak i naša porodična bašta, sa drvećem nara i selom koje sam sazidao od palidrvaca ispod njega, nije nam pripadala noću: pripadala je policijskom času i zlu. Od bašte do bašte grupe boraca su napredovale u tami na svojim očajničkim misijama. Britanske patrole naoružane reflektorima i psima goničima tumarale su pustim ulicama. Špijuni, detektivi i izdajnici sukobljavali su se u bici mozgova. Bacali svoje mreže. Planirali podmukle zasede. Prazni pločnici bili su osvetljeni avetinjskom svetlošću uličnih svetiljki ušuškanih u letnju izmaglicu. Iza naših ulica, iza granica našeg susedstva, pružalo se još mnogo pustih ulica, staza, prolaza, stepenica, zasvođenih hodnika, protkanih pomračinom punom očiju, prolomljenih lavežom pasa. Čak i niz zgrada na drugoj strani druma izgledao je tih noći policijskog časa kao odsečen od nas rekom duboke tame. Kao da su se Dorzioni, gospođa Ostrovska, doktorka Gripius, Ben Hur i njegova sestra Jardena, svi oni, nalazili na drugoj strani planine tame. Iza te iste planine tame počivao je Šiboletov novinski kiosk i bakalnica braće Sinopski, zaštićeni gvozdenim kapcima i sa dva katanca. Shvatio sam da se fraza ’iza iste planine tame’ mogla osetiti jagodicama prstiju kao debela crna čoja. Iznad naših glava krov gospodina Lazarusa bio je obavijen tamom a i kokoške su se stisle zajedno. Takvih noći sva brda koja su okružavala Jerusalim bila su planine tame. A šta se nalazilo iza tih brda? Sela kamenih kuća, zbokorena oko minareta. Pustošne doline gde su tumarale lisice i šakali, a povremeno i koja hijena. Krvožedne bande. I ljutiti duhovi iz prohujalih vremena.
Ležao bih šćućuren, potpuno budan, sve dok tišina ne bi postala toliko napeta da se nije mogla podneti, a onda bi je zaparali pucnjevi. Ponekad bi se začulo udaljeno zalutalo praštanje puščane paljbe iz pravca Vadi Joza ili Isavije. U drugim prilikama oštar, poput noža, plotun možda od Šeik Jaraha ili stakato paljba mašinke iz pravca Sanedrije. Jesu li to bili naši? Pravo Podzemlje? Hrabri momci koji slabasnim džepnim baterijskim lampama signaliziraju jedni drugima sa krova na krov? Povremeno, posle ponoći, niz jakih eksplozija čuo se od južnog dela grada, iz pravca nemačke kolonije ili još dalje iz doline Hinoma ili Abu Tora ili Alebi logora ili brda Mar Iliasa na putu za Vitlejem. Nejasna lutnjava kotrljala se kroz gustinu tla ispod asfalta puteva i temelja zgrada, izazivajući cvokotanje prozorskih okana, a podižući se od poda proizvodila je hladnu drhtavicu.
Jedini telefon u blizini nalazio se u apoteci. Ponekad, kasno noću, činilo mi se da čujem ponovljenu zvonjavu tri ulice dalje, molećiv zvuk odande gde nije bilo žive duše. A najbliži radio postojao je u stanu doktora Bustera, šest zgrada na istok. Nismo mogli ništa da saznamo do zore. Čak ni da su Britanci na vrhovima prstiju napustili Jerusalim i ostavili nas na cedilu okružene masama Arapa. Čak ni da su horde naoružanih pljačkaša provalile u grad. Čak ni da je Podzemlje na juriš zauzelo Vladin dom.

Kroz drugi zid, iz spavaće sobe mojih roditelja, mogao sam da čujem jedino muk. Možda je moja majka čitala u svom šlafroku, ili je ispisivala listu potrepština koje je trebalo kupiti za institut u kome je radila. Otac je po svoj prilici sedeo do jedan, ponekad do dva sata ujutro, sa povijenim ramenima, glave ocrtane oreolom svetlosti od stone lampe, usredotočen na ispunjavanje svojih kartica podacima potrebnim za njegovu knjigu o Jevrejima u Poljskoj. S vremena na vreme pribeležio bi olovkom na margini knjige: ’Dokaz neubedljiv’, ili ’Ovo bi se moglo drugačije protumačiti’ ili čak ’Ovde je autor definitivno pogrešio’. Ponekad bi naherio svoju, po svom ubeđenju, pravičnu, umornu glavu i došapnuo nekom tomu na jednoj od polica: „Proći će i ovo leto. Zima će doći. I neće biti lako.” Majka bi reagovala: „Molim te ne govori tako.” Otac: „Zašto ne popiješ šolju čaja? Možda ćeš moći da zaspiš kada je popiješ. Tako si umorna.” Bilo je izvesne neodlučnosti u njegovom glasu, ponoćne nežnosti. Za dana uglavnom je govorio tonom sudije koji izriče presudu.
Jednog dana desilo se malo čudo: jedna od kokoški gospodina Lazarusa nasadila se na nekoliko jaja i ostala da sedi na njima sve dok se nije izleglo pet pijukavih pilića. I pored toga što nikada nismo videli nijednog petla u blizini. Majka je učinila par šaljivih primedaba, ali otac ju je prekoreo:
„Prestani. Dečak bi mogao čuti.”
Gospodin Lazarus je odbijao da proda piliće. Svakom je dao ime. Proveo je čitav dan vrzmajući se po usijanom krovu, sa izrazom blagog iznenađenja na licu, u prsluku sa krojačkim centimetrom oko vrata. Jedva da je nešto radio. Najveći deo vremena raspravljao je na nemačkom sa svojim kokoškama, vikao na piliće i praštao im, prosipao semenje, pevušio uspavanke, menjao strugotinu, ili se saginjao i dohvatao omiljeno pile, koje bi privio na prsa i ljuljuškao ga kao bebu.
Otac je rekao:
„Ako nam je ostalo malo hleba ili kašika supe...” A moja majka:
„Već sam mu poslala. Dečak mu je odneo, kao i nešto keksa od griza; moramo da nastavimo da tvrdimo da je to za piliće da ga ne bismo uvredili. Ali šta će se dogoditi na duži rok?”
Otac je odgovorio:
„Moramo učiniti sve što možemo i nadati se.” Majka je rekla:
„Evo te opet. Ponovo govoriš kao radio. Prestani s tim. Dečak bi mogao čuti.”
Svake večeri nas troje smo sedeli u kuhinji, posle večere i početka policijskog časa i igrali Monopol. Majka je stezala rukama čašu sa čajem, upijajući njenu toplotu, premda je bilo letnje doba. Ili bismo razvrstavali marke i lepili ih u album. Otac je voleo da izlaže različite činjenice o zemljama na koje smo nailazili u razvrstavanju. Majka je kvasila marke da se odvoje od papira. Dvadeset minuta posle nje, izvlačio sam odlepljene marke iz kantice sa vodom i postavljao ih na list upijajuće hartije da se osuše. Marke su ležale tamo, okrenute licem naniže, kao fotografije italijanskih ratnih zarobljenika koje je feldmaršal Montgomeri lišio slobode u zapadnoj pustinji: sedeli su u redovima na usijanom pesku, s rukama svezanim iza leđa i licima skrivenim između kolena.
Potom bi otac identifikovao osušene marke uz pomoć debelog engleskog kataloga koji je na koricama imao uvećan crtež marke sa belim labudom, najvrednije marke na svetu, iako je njena nominalna vrednost iznosila samo jedan peni. Ispruženom rukom dodao bih ocu providnu štipaljku, očiju prikovanih za njegove usne. Otac je pričao o nekim zemljama sa učtivim gnušanjem; druge su iziskivale njegovo poštovanje. Govorio bi o stanovništvu, ekonomiji, glavnim gradovima, prirodnim bogatstvima, arheološkim nalazištima, političkom režimu, umetničkom blagu. Uvek je posebno

govorio o velikim slikarima, muzičarima i pesnicima koji su, prema njegovom svedočenju, gotovo svi bili Jevreji, ili jevrejskog porekla, ili barem polu-Jevreji. S vremena na vreme bi me dotakao po glavi ili leđima, napipavajući u sebi neku prigušenu naklonost, a onda bi iznenada rekao:
„Sutra ćemo, ti i ja, otići do prodavca novina. Kupiću ti pernicu. Ili nešto drugo što ti se dopada.
Nisi dovoljno srećan.” Jednom je rekao:
„Reći ću ti nešto, tajnu koju nikom nisam rekao. Neka to ostane između mene i tebe. Ja sam pomalo slep za boje. Takve stvari se događaju. To je nasledna mana. Čini se da ćeš ti morati da vidiš neke stvari za nas dvojicu. Da, odista. Najposle, maštovit si i inteligentan.” A bilo je i reči koje je otac koristio ne shvatajući da one rastužuju majku. Karpatijanci, na primer. Ili zvonik. Takođe opera, kočije, balet, karniz, satni trg. (Šta je u stvari karniz? Ili zabat? Vetrokaz? Veranda. Kako izgleda mladoženja? Ili kancelar? Žandarm? Zvonar?)
Prema utvrđenom sporazumu, majka ili otac dolazili bi u moju sobu tačno u deset i petnaest da bi se uverili da sam stvarno isključio svetlo. Majka bi ponekad ostajala pet ili deset minuta; sedela bi na ivici kreveta i pričala uspomene. Jednom prilikom mi je rekla da je nekog letnjeg dana, kada je bila devojčica, sedela na obali reke u Ukrajini, pored vodenice. Voda je bila puna pataka. Opisala je krivinu reke koja je nestajala u šumi. Tamo su stvari koje je reka nosila takođe iščezavale: kora od drveta ili palo lišće. U dvorištu vodenice pronašla je slomljen prozorski kapak bledoplave boje i bacila ga u maticu. Imala je utisak da ta matica koja je dolazila iz šume i ponovo nestajala u njoj, pravi još krivina iza te šume, zatvarajući čitav krug. I tako je ona sedela na tom mestu dva, možda tri sata, čekajući da kapak obiđe krug i ponovo se pojavi. Ali samo su se patke vratile.
U školi su je učili da voda uvek teče naniže jer takvi su bili zakoni prirode, a ne obrnuto. Ali sigurno je da su u davna vremena ljudi verovali u drugačije prirodne zakone; na primer, verovali su da je zemlja ravna i da sunce kruži oko zemlje i da su zvezde postavljene na nebo da motre na nas. Možda su i prirodni zakoni našeg vremena samo privremeni zakoni koje će uskoro zameniti neki novi. Narednog dana vratila se na reku, ali od plavog kapka ni traga. Sledećih dana ona je sedela i čekala po pola sata ili pun sat na obali reke, bez uspeha, iako je došla do zaključka da to što se kapak nije pojavio ništa nije dokazivalo: tok je ipak mogao biti kružan, ali kapak se mogao zaglaviti negde na obali reke. Ili nasukati u plitkoj vodi. Ili je, moguće, proplovio pored vodenice, jednom, dvaput ili više puta, ali, na primer, noću ili u vreme obeda, ili možda dok je sedela čekajući, ali baš u trenutku kada je minuo pored nje ona je podigla pogled prema pticama u letu i propustila da ga uoči. Jer velika jata ptica su umela da proleću u jesen, na proleće, čak i leti nezavisno od uobičajenih perioda migracije. U stvari, kako se moglo reći koliko je veliki krug bio koji je reka opisivala pre nego što će se vratiti do vodenice? Nedelju dana, godinu dana? Možda više? Možda je baš u tom času dok mi je pričala o kapku, za vreme policijskog časa u Jerusalimu te 1947, taj plavi kapak iz njenog detinjstva i dalje plovio maticom, tamo u Ukrajini, ili kroz doline karpatskih planina, prolazeći pored perionica, fontana, karniza i zvonika. Plovio sve dalje od vodenice i ko je mogao reći kada će dostići najudaljeniju tačku i započeti svoje putovanje natrag? Možda će mu za to biti potrebno još deset godina. Ili sedamdeset? Ili stotinu i sedam. Gde se nalazio taj plavi kapak, kada mi je majka pričala o njemu, više od dvadeset godina nakon što ga je ona bacila u vodu? Gde su se tačno nalazili njegovi ostaci? Njegovi trošni parčići. Njegovi natruli komadići? Izvesno je da je nešto moralo ostati od njega. I sigurno je da je nešto preostalo čak i sada dok pišem ovu priču, nekih sedamdeset godina od
kada ga je jednog letnjeg jutra moja majka porinula u reku.

Onog dana kada se kapak konačno vrati na tačku gde ga je moja majka gurnula u vodu, ispod vodenice, on neće biti vidljiv za naše oči, jer one neće tada postojati, već za oči nekih drugih ljudi. Za oči muškaraca i žena koji neće moći ni da zamisle da je taj plutajući predmet u reci krenuo sa tog mesta i sada se vratio do njega. Kakva šteta, rekla je majka: ako iko vidi moj kapak kako ponovo plovi pored vodenice, ako ga tek opazi, kako će znati da je to znak, dokaz da se sve kreće u krugovima? Zapravo, moguće je da će osoba koja se zatekne tamo tog dana i u tom trenutku, kada se kapak vrati, isto tako odlučiti da načini znak, da proveri da li je tok kružan ili nije. Ali, do trenutka kada on obiđe pun krug, ta nova osoba takođe neće više postojati. Neki drugi stranac će stajati tamo i neće imati blagu predstavu o svemu. Otuda nagon da se ovo ispriča.

13.



Suđenje u Tel Arza šumi trajalo je manje od četvrt sata, jer smo se plašili da nas ne zatekne policijski čas. Nije bilo ispitivanja pod mukama i baraža uvreda. Bilo je to mirno i prilično učtivo suđenje. Čita Reznik ga je otvorio rečima:
„Neka optuženi ustane.” (Jedan film sa Garijem Kuperom, kao šerifom-banditom iz Montane, prikazivao se u bioskopu Edison). Moje saslušanje zasnivalo se na tom munjevitom suđenju šerifu- banditu.
Ben Hur Tikocinski, predsedavajući sudija, tužilac, istražni sudija, jedini svedok i zakonodavac, prozborio je ne pomerajući usne:
„Profi, član vrhovnog štaba. Drugi u komandom lancu i šef operacija. Stožerni član naše organizacije. Sposoban čovek. Vredan posebnih ovlašćenja.”
Promrmljao sam:
„Hvala, Ben Hure.” (Bio sam toliko ponosan da mi je knedla zastala u grlu.) Čita Reznik je rekao:
„Optuženi će govoriti samo kada se od njega zatraži da to učini. Neka optuženi sada ućuti.”
„I ti da ćutiš, Čita.”
Posle nekoliko sekundi tišine, Ben Hur je izgovorio bolnu rečenicu sastavljenu od samo dve

reči:


„Kakva šteta.”
Ponovo je zamukao. A onda je zamišljeno, bezmalo saosećajno, nastavio:
„Imamo tri pitanja. Sud će odmeriti kaznu na osnovu iskrenosti odgovora na ta pitanja.

Optuženom će veoma mnogo ići u korist da odgovori tačno. Koji je bio motiv? Šta je neprijatelj saznao? I kakva je bila nagrada za izdaju? Sud će ceniti sažete odgovore.”
Rekao sam:
„U redu. Evo kako stoje stvari. A: nisam izdajnik. Naprotiv, izvukao sam važne informacije od neprijatelja pod plaštom razmene lekcija iz hebrejskog i engleskog. To je... tačka A.”
Čita Reznik mi upade u reč:
„On laže. On je podli izdajnik i lažov.” A Ben Hur će na to:
„Čita, ovo je poslednja opomena. Optuženi. Produžite. Još sažetije. Molim vas.” Produžio sam:
„U redu. B: nisam odao nijedan podatak. Čak ni svoje ime. A definitivno ni nagoveštaj o postojanju Podzemlja. Da nastavim?”
„Ako niste previše umorni.”

Čita se nervozno i slugeranjski nasmejao i rekao:
„Dajte mi da malo ispirjanišem Profija. Samo pet minuta. Posle toga će da peva kao kanarinac.” Ben Hur se obrecnuo:
„Odvratan si, Čita. Govoriš kao mali nacista. Podigni taj kamen, mali nacisto - ne, onaj drugi tamo - i gurni ga u usta. Tako. Sada zatvori usta. Sada ćemo imati mir u sudnici za vreme trajanja procesa. Molim da izdajnik ljubazno zaključi svoje izlaganje, ukoliko to nije već učinio.”
„C”, rekoh, obuzdavajući se da ne gledam u Čitu koga je onaj kamen zamalo zadavio. Odlučio sam da čvrsto prikujem pogled na te lisičje oči koje nisu treptale. „C: nisam primio ništa od neprijatelja. Ni konac ni pertlu. To je stvar principa. Završio sam. Nisam bio izdajnik, bio sam špijun. Precizno sam sledio uputstva.”
„Veoma dirljivo”, primeti Ben Hur tužnim glasom, „to sa koncem i pertlom i tako dalje. Ali, mi smo navikli na takve stvari od tebe. Govorio si vrlo dobro, Profi.”
„Jesam li oslobođen optužbe? Jesam li slobodan?”
„Optuženi je završio. Neka sada optuženi zaćuti.”
Usledilo je novih nekoliko minuta potpunog muka. Ben Hur Tikocinski zurio je u tri male grančice. Četiri ili pet puta je pokušao da ih postavi u trnožac, ali svaki put bi pale. Izvukao je svoj perorez, skratio jednu grančicu, stanjio drugu i konačno uspeo da ih dovede u savršen geometrijski raspored. Nije, međutim, vratio perorez u džep već ga je položio na nadlanicu ispružene ruke, pokušavajući da ga održi u ravnoteži, sa svetlucavom oštricom uperenom prema meni. Rekao je:
„Ovaj sud veruje izdajniku kada kaže da je izvukao neke važne informacije od neprijatelja. Sud čak prihvata da izdajnik nije odao nikakve podatke o nama. Sud sa gnušanjem odbacuje izdajnikovo lažno svedočenje da nije primio nikakvu nadoknadu: izdajnik je primio vafel biskvite, limunadu, kobasicu uvaljanu u testo, engleske lekcije i Bibliju uključujući Novi zavet, a reč je o knjizi koja napada naš narod.”
„Nisam primio kobasicu urolovanu u testo”, rekao sam gotovo šapatom.
„Izdajnik je takođe sitničav. Traći vreme ovog suda pričama o kobasicama i ostalim nebitnim sitnicama.”
„Ben Hure!” Očajnički glas je iznenada provalio iz mene, krik protesta protiv nepravde: „Šta sam ja tebi učinio? Ništa mu nisam rekao. Ni reč. I ne zaboravi da sam ja osnovao ovu organizaciju i postavio te za vrhovnog komandanta. Ali sada je s tim gotovo. Ovog časa raspuštam SIS. Igra je završena. Da li si ikada čuo za Drajfusa? Emila Zolu, pisca? Naravno da ne. Ali me više nije briga. Ova organizacija je raspuštena i ja idem kući.”
„Pa onda idi, Profi.”
„Idem kući, a vas dvojicu prezirem.”
„Idi.”
„Ja nisam izdajnik. Nisam doušnik. Sve je to kleveta. A što se tebe tiče, Ben Hure, ti si jedno dete sa kompleksom progonitelja. Imam dosta materijala o tome u enciklopediji.”
„Dobro. Pa zašto onda ne odeš. Stalno pričaš ’ja idem, ja idem’, a stojiš u mestu kao ukorenjen. A, ti Čita, jesi li skrenuo pameću? Prestani da jedeš kamenje. Da. Ne, možeš da ga izvadiš. Ne, ne bacaj ga. Čuvaj kamen, možda će ti ponovo biti potreban.”
„Šta nameravate da mi uradite?”
„Videćeš, Profi. Toga nema u tvojoj enciklopediji.” Rekao sam gotovo bez glasa:

„Ali ništa nisam odao.”
„To je tačno.”
„I ništa nisam dobio od njega”.
„I to je manje-više tačno. Ili zamalo.”
„Pa zašto onda sve ovo, pobogu?”
„Zašto? Izdajnik je pročitao pet enciklopedija i dalje ne razume šta je uradio. Hoćemo li mu to objasniti? Šta ti misliš, Čita? Hoćemo li mu otvoriti oči? Da? Vrlo dobro. Mi nismo nacisti. Ovaj sud veruje u smisao davanja razboritih obrazloženja svojih odluka. Pa, dobro. To je zato što ti voliš svog neprijatelja, Profi. Voleti neprijatelja je gore nego odavati tajne. Gore nego izdati borce. Gore nego doušništvo. Gore nego prodavati oružje. Čak gore i od prelaženja na njihovu stranu i borbe sa njima rame uz rame. Voljenje neprijatelja je vrhunac izdajstva. Hajdemo, Čita. Bolje da krenemo. Uskoro će policijski čas. Nezdravo je udisati isti vazduh sa izdajnicima. Odsad, Čita, ti si moj zamenik. Samo drži usta začepljena.”
(Ja? Stiven Danlop. Čitav stomak mi se prevrnuo i sve u njemu beše potisnuto naniže, sasvim dole. Imao sam osećaj kao da padam u bunar. Kao da sam imao još jedan stomak u mom stomaku, duboku jamu u koju se sada sve presipalo. Voleti. Njega. Bila je to laž. Vrhunac izdajstva? Kako je majka mogla da kaže da onaj koji voli ne može biti izdajnik?)
Ben Hur i Čita su već dobrano odmakli. Iz mene se prolomio urlik:
„Vi ste budale! Vi ste ludi! Mrzim Danlopa, to lice kao meduza. Mrzim ga! Gnušam ga se!
Prezirem ga!”
(Izdajnik. Lažov. Podmukao.)
U međuvremenu, šuma se ispraznila. Vrhovna komanda je iščezla. Uskoro će pasti mrak i započeti policijski čas. Neću da se vraćam kući. Otići ću u planine i poslati planinski dečak. Živeli sam. Zauvek. Ne pripadajući nikom, pa onda i bez prilike da budem izdajnik. Ko god nečemu pripada, izdaje.
Borovi su šaputali, a čempresi šuštali: Umukni podli izdajniče.

14.



Bilo je puteva koji su mi bili otvoreni, prema logičkom planu koji sam naučio da pravim, od oca, za krizne trenutke. Ispisao sam ih na praznoj kartici izvađenoj iz svežnja. Jedan: da prevedem Čitu na svoju stranu (Marke? Novčići? Da mu ispričam jedan triler u nastavcima?) A zatim da preglasamo Ben Hura i skinemo ga s položaja glavnokomandujućeg. Dva: razlaz. Da osnujem nov pokret otpora i regrutujem nove borce. Tri: da izbegnem u pećine Sanedrije i ostanem tamo dok se ne dokaže moja nevinost. Ili da ispričam naredniku Danlopu o svemu, sada kada više nisam imao šta da izgubim. Ben Hur i Čita će zaglaviti zatvor, a ja ću otići u Englesku da započnem nov život sa potpuno novim identitetom. Tamo u Engleskoj, stvoriću veze, sprijateljiti se sa vladinim ministrima i kraljem i, čekaću sve dok ne ulučim pravi trenutak da zadam udarac u srce režimu i izbavim našu zemlju iz njegovih stega. Tek tada bih prezrivo amnestirao Ben Hura i Čitu.
Ili ne.
Bolje je sačekati.
Naoružaću se gvozdenim strpljenjem i držati oči otvorene. (I dalje sebi dajem ovakav savet. Ne prihvatam ga, doduše.)
Čekaću mirno. Ako Ben Hur skuje zaveru protiv mene sa ciljem nanošenja štete, preživeću. Ali neću preduzeti nijedan korak koji bi mogao da oslabi Podzemlje ili da unese razdor među borce. Posle njihove osvete, posle kazne (a šta bi još mogli da mi urade), oni će sasvim sigurno tražiti da im se pridružim. Konačno, šta oni mogu da učine bez mene? Oni su obična rulja. Pilići sa otkinutim glavama. Ali ja neću požuriti da prihvatim njihovu ponudu. Pustiću ih da mole. Da preklinju. Da se izvinjavaju. Da javno priznaju da su mi učinili nepravdu.
„Tata”, rekao sam te večeri, „šta će se dogoditi ako Britanci dođu ovamo, recimo visoki opunomoćenik ili kralj lično, i obznane da su nam naneli nepravdu? I zamole da im oprostimo.”
Majka je odgovorila:
„Naravno da ćemo im oprostiti. Kako bismo mogli da ne oprostimo? Divan je taj san koji si sanjao.”
„Albion”, rekao je otac. „Prvo bismo morali da procenimo koliko su iskreni. Da li postoji neki prikriven motiv. Sa njima je sve moguće.”
„A šta bi se zbilo ako bi Nemci došli i zamolili za oproštaj?”
„To je teško”, odgovorila je majka. „Oni moraju da čekaju. Možda još mnogo godina. Možda bi ti mogao da im oprostiš, ja ne.”
Otac se dao u duboko razmišljanje. Konačno mi je dotakao rame i rekao:
„Sve dok su Jevreji malobrojni i slabi, Albion i ostali hrišćani će nastaviti da se ližu sa Arapima. Kada osnažimo, kada se namnožimo i postanemo sposobni sami da se branimo, da odista,

onda će možda biti moguće da dođu ovamo i budu slatki sa nama.
Britanci, Nemci, Rusi, ceo svet će doći i pevati nam serenade. Tog dana primićemo ih učtivo. Nećemo odbiti ispružene ruke, ali im se, isto tako, nećemo obisnuti o vrat kao da su posredi davno izgubljena braća. Naprotiv. Poštovanje i podozrenje. Usput, za nas bi bilo poželjnije da sklopimo savez, ne sa evropskim nacijama, već sa našim arapskim susedima. Najposle, Ismail je naš krvni srodnik. Naravno, sve ovo je na dugom štapu, možda veoma dugom. Sećaš li se trojanskog rata? Onog o kome smo zajedno čitali lanjske zime? Dobro poznata poslovica: ’Čuvaj se Grka i kada ti poklone nose’. E pa, stavi Britance na mesto Grka. Što se Nemaca tiče, ako oni ostanu pri tome da sebi ne mogu oprostiti, moguće je da im mi jednog dana oprostimo. Ali ako se ispostavi da oni sebi opraštaju, mi im nikada nećemo oprostiti.”
Nisam odustajao:
„Ali, da li ćemo na kraju oprostiti našim neprijateljima ili ne?”
(U tom trenutku u glavi sam imao sliku, preciznu, podrobnu, konkretnu sliku: otac i majka i narednik Danlop sede zajedno u ovoj sobi jednog subotnjeg jutra. Piju čaj i ćaskaju na hebrejskom o Bibliji i arheološkim nalazištima u Jerusalimu, raspravljaju na latinskom ili klasičnom grčkom o Grcima koji donose poklone. A Jardena i ja se nalazimo u uglu te slike: ona svira klarinet a ja ležim na ćilimu nedaleko od njenih stopala, jedan srećan panter u podrumu.)
Majka je rekla:
„Da, hoćemo. Neopraštanje je kao otrov.”
Morao sam da odem i izvinim se Jardeni zbog onoga što zamalo nisam video, u svakom slučaju nenamerno. Zbog misli koje su me pohodile od tog dana. Ali kako sam mogao? Da bih je molio za oproštaj morao bih da joj ispričam šta se dogodilo, a sama priča bila je neka vrsta izdaje. Tako da bi moliti Jardenu za oproštaj predstavljalo neku vrstu izdaje izdaje. Komplikovano. Da li izdaja izdaje poništava prvobitnu izdaju? Ili je možda čini dvaput gorom?
To je baš ozbiljno pitanje.

15.



Nikada ne smete odneti ranjenog borca Podzemlja u bolnicu, jer to je prvo mesto gde će CID pojuriti posle neke operacije, u potrazi za ranjenim borcem. Zbog toga je Podzemlje imalo svoje vlastite ambulante za zbrinjavanje ranjenih, a jedna od njih bio je naš stan, jer je moja mama radila kao bolničarka u Hadasah bolnici kada je prvi put stigla u ovu zemlju. (Provela je tamo samo dve godine, jer se druge godine udala, a već treće rodila mene, prekinuvši na taj način učenje ovog plemenitog posla.)
U plakaru kupatila jedna od ladica bila je uvek zaključana. Bilo mi je zabranjeno da pitam šta je tamo, pa čak i da glasno primetim da je stalno zaključana. Ali jednom, kada su moji roditelji bili na poslu, obazrivo sam je provalio (savijenim komadom žice) i tamo otkrio zalihu gaze, kompresivnog zavoja, špriceva, raznih kutija sa pilulama, teglice, zapečaćene bočice, masti sa stranim natpisima, itd... I znao sam da, ako neke noći usred policijskog časa začujem potajno grebanje po vratima, praćeno utišanim glasovima, šapatima, struganjem palidrvca po kutiji, zviždanjem čajnika, ne smem da napuštam svoju sobu. Da ne bih video rezervni madrac rasprostrt na podu hodnika ispod velikih mapa, koji bi do jutra nestao bez traga. Kao da sam sve sanjao. Ne znati je jedna od najtežih dužnosti čoveka iz Podzemlja.
Moj otac je bezmalo bio slep noću, te zbog toga nikada nije učestvovao u noćnim prepadima na barikade ili utvrđene policijske stanice. Ali je zato imao specijalni zadatak: da sastavlja slogane na engleskom koji su osuđivali perfidni Albion, koji je javno bio posvećen pomaganju nama da stvorimo jevrejsku državu ovde, a sada je, u činu cinične izdaje, pomagao Arapima da nas smrve. Pitao sam oca šta cinična izdaja znači. (Kad god mi je otac objašnjavao neku stranu ideju izgledao je skoncentrisano, odgovorno, kao naučnik koji presipa dragocenu tekućinu iz jedne epruvete u drugu.) Rekao je:
„Cinično: hladno i proračunato. Sebično. Ova reč potiče od kyon, starogrčkog naziva za psa. Kada se ukaže zgodna prilika, objasniću ti vezu između cinizma i pasa, koji se, da ironija bude veća, normalno smatraju za simbol odanosti. To je poprilično duga priča, zapravo svedočanstvo o nezahvalnosti ljudi prema onim životinjama koje su im najkorisnije, kao što su pas, mazga, konj, magarac, a koje su postale termini za psovanje i omalovažavanje, dok su opasne zveri, kao lav, tigar, vuk, pa čak i lešinari i strvinari, u većini jezika predmet izdašnog poštovanja. U svakom slučaju, da se vratim na tvoje pitanje, cinična izdaja jeste hladnokrvna, amoralna i bezosećajna izdaja.”
Zapitao sam (sebe, a ne oca): postoji li izdaja koja nije cinična? Koja nije sebična i proračunata. Da li postoji takva stvar kao što je izdajnik koji nije podmukao? (Danas mislim da postoji).
U očevim sloganima na engleskom, sastavljanim za potrebe Podzemlja, perfidni Albion je

optuživan za nastavljanje nacističkih zločina, za prodavanje poslednje nade jednog desetkovanog naroda za arapsku naftu i vojne baze na Bliskom istoku.
„Ljudi Miltona i lorda Bajrona trebalo bi da shvate da je nafta koja ih greje zimi umrljana prosutom krvlju preživelih pojedinaca ovog proganjanog naroda. Britanska laburistička vlada se trudi da potkupi arapske režime koji neprekidno kukaju kako nemaju dovoljno prostora između Atlantskog okeana i Persijskog zaliva i od planine Ararat na severu do Bab al-Manbaba na najudaljenijem jugu. (Proverio sam na mapi: zaista nisu oskudevali u prostoru. Naša zemlja izgledala je kao sićušna tačka u ogromnom prostranstvu arapskog sveta, čiodina glava u Britanskom carstvu.) Kada dovršimo našu raketu, naciljaćemo je na Kraljevu palatu u centru Londona i naterati ih da napuste našu zemlju. (A šta će se dogoditi sa narednikom Danlopom? Voleo je Bibliju i nas. Da li bi on dobio dozvolu da ostane ovde kao specijalni gost jevrejske države? Ja ću se postarati za to. Napisaću preporuku za njega.)
Otac je pisao ove slogane noću, u predahu istraživanja istorije Jevreja u Poljskoj. U njima je navodio stihove engleske poezije, da bi ih džarnuo u srca. Ujutro, na putu za posao, uručivao je te listove hartije, skrivene ispod novina, svom čoveku za vezu (jednom dečaku koji je izgledao kao roda i koji je radio kao pomoćnik u bakalnici braće Sinopski). Slogani su zatim odnošeni do tajne štamparije (u Kolodni podrumu). Nekoliko dana kasnije pojavljivali bi se na zidovima zgrada, na stubovima uličnih svetiljki, pa čak i na zidovima policijske stanice u kojoj je narednik Danlop radio.
Da je CID otkrio maminu zaključanu ladicu ili nacrte očevih slogana, njih dvoje bi bili utamničeni u Ruskom privremenom logoru, a ja bih ostao sam. Otišao bih u planine i živeo tamo životom planinskog dečaka.
U bioskopu Edison video sam film o družini falsifikatora: čitava porodica, braća, rođaci i srodnici. Kada sam stigao kući, zapitao sam majku jesmo li i mi porodica odmetnika. Odgovorila je:
„Šta smo učinili? Jesmo li nekoga opljačkali? Jesmo li nekog prevarili? Jesmo li prolili nečiju krv, za ime boga?”
A otac je dodao:
„Naravno da ne. Naprotiv: britanski zakon je zapravo ilegalan. Njihova vladavina ovde počiva na represiji i laži, zato što su Jerusalim dobili na upravu od naroda sveta na osnovu svog zaveta da će ustanoviti jevrejsku narodnu domovinu, a sada podstiču Arape da unište taj dom, pa im čak i pomažu u tom naumu.” Dok je izgovarao ove reči, bes je plamteo u njegovim plavim očima, uveličanim lećama njegovih naočara. Majka i ja smo izmenjali prikrivene poglede, jer je očev gnev bio učtiv, literaran gnev. Isterivanje Britanaca i odbijanje arapskih armija zahtevalo je drugu vrstu besa, žestoku ljutinu koja je prevazilazila reči, vrstu besa koja nije obitavala u našim domovima, niti u našem susedstvu. Možda je postojala jedino u Galileji, u dolinama, u kibucima Negeva, u planinama gde su svake noći borci pravog Podzemlja vršili obuku. Možda se u tim mestima podizala prava vrsta gneva. Mi nismo znali kako taj bes izgleda, ali smo znali da smo bez njega svi osuđeni na propast. Tamo, u pustinji, u ravnici, na planinskom vencu Kamel, u jarkim dolinama Beit Šeana, stasavao je novi soj Jevreja, koji nisu bili bledunjavi i sa naočarima kao mi, već bronzane boje kože i jaki: pioniri koje su krasila vrela prave ubilačke vrste besa. Ogorčena ljutina koja bi povremeno blesnula od očevih naočara činila je da se majka i ja neprimetno osmehnemo. Neprimetnije od miga. Jedna mala konspiracija, jedno Podzemlje unutar Podzemlja, kao da je za trenutak otvorila zaključanu fioku u mom prisustvu. Kao da mi je nagoveštavala da su u ovoj prostoriji, dabome, dva odrasla čoveka i jedno dete, ali da makar u njenoj svesti ja nisam obavezno bio dete. Ne neprekidno, u svakom slučaju. Odjednom sam pohrlio preko sobe i čvrsto je zagrlio dok je otac palio stonu lampu i

zauzimao mesto za radnim stolom da nastavi sa prikupljanjem podataka o svojoj istoriji Jevreja u Poljskoj. Zbog čega je onda slatkoća tog trenutka bila pomešana sa kiselim ukusom škripanja krede, tupim ukusom izdaje?
U tom času, prelomio sam i rekao:
„Završio sam sa Ben Hurom i Čitom. Više nismo prijatelji.”
Otac je sedeo okrenut prema nama leđima, a licem prema hrpi knjiga otvorenim na svom stolu.
Upitao je:
„Šta si sada uradio? Kada ćeš naučiti da budeš odan svojim prijateljima?” Rekao sam:
„Razišli smo se.”
Otac se okrenuo u stolici, uputio mi ispitivački pogled i prozborio glasom čoveka ubeđenog u svoju ispravnost: „Razlaz? Između Sinova svetlosti i Sinova tame?”
Majka ga je prekinula:
„Ponovo pucaju tamo u mraku. Zvuči kao da je blizu.”

16.



Već sam spomenuo da me opčinjavaju ljudi kao Ben Hur koji su uvek žedni, čija im neutaživa žeđ pridaje dremljivu okrutnost divlje mačke - hladnokrvni autoritet sa poluzatvorenim očima. I kao junaci kralja Davida, uvek osećam čudan nagon da sve dam za njih. Da rizikujem život donoseći im vodu iz neprijateljskih bunara. Sve ovo u neizvesnoj nadi da ću posle svega sa ugla tih leopardskih usana čuti magične reči: ’U redu si, Profi.’
Ima još jedna vrsta ljudi koja me očarava, pored ovih žednih leoparda. Spolja gledano, ti ljudi su dijametralno suprotni leopardima, ali u stvari oni čine istovetne stvari koje je nemoguće definisati, ali su lako uočljive. Mislim na ljude koji su stalno izgubljeni. Poput narednika Danlopa, na primer. Kako u vreme o kome pišem, tako i sada dok pišem, uvek sam pronalazio nešto dirljivo milo kod tih izgubljenih ljudi. Ljudi koji prolaze kroz život kao da je svet neka čudna autobuska stanica u nepoznatom gradu gde su sišli greškom i sada nemaju ni blagu predstavu gde su pogrešili, kako da se izvuku, ili gde da krenu.
On je bio prilično širok i visok, krupan debeljuškast čovek, ali pitom. Nekako hrskavičav. Uprkos uniformi i pištolju, naredničkim epoletama na rukavima, sjaju srebrnog broja na ramenima, crnoj šiljatoj kapi, izgledao je kao čovek koji je upravo stupio iz svetlosti u mrak, ili iz mraka u jarku svetlost.
Izgledao je kao čovek koji je jednom izgubio nešto veoma dragoceno, a sada ne može da se seti šta je to bilo, kako je izgledalo, ili šta bi uradio sa tim kada bi to pronašao. Tip čoveka koji neprekidno luta po svojim unutrašnjim dvoranama, hodnicima, u podrumu, u skladištima i čak ako bi se sapleo o to, pa ma šta to bilo, što je izgubio, kako bi uopšte mogao da to prepozna? On bi umorno prošao pored toga i nastavio sa potragom. Nastavio bi da se vuče u svojim velikim čizmama odlazeći sve dalje, sve izgubljeniji i izgubljeniji. Nisam zaboravio da je predstavljao neprijatelja, ali sam svejedno osećao nagon da mu pružim ruku. Ne da bih se rukovao, nego da bih ga pridržao. Kao bebu, ili slepog čoveka.
Gotovo svake večeri ušunjavao sam se u Orijent Palas sa primercima Engleski za prekomorske studente i Naš jezik za imigrante i pionire pod miškom. Nisam više mario da li me leopard i njegov pomoćnik i dalje prate kroz uličice i prolaze.
Šta sam još imao da izgubim?
Brzo bih šmugnuo kroz prednju dekadentnu sobu ispunjenu dimom cigareta i smradom piva, ignorišući skaredan smeh, obuzdavajući nagon prstiju da kucnu po zelenoj čoji bilijarskog stola, ne gledajući prema rascepu barmenkine haljine: u pravoj liniji, sa odlučnošću strele koja leti prema svom cilju, pohitao bih u stražnju sobu i sleteo pored svog stola.
Više nego jedanput se ispostavilo da sam dolazio uzalud: njega nije bilo tamo iako smo bili

dogovorili sastanak. Ponekad bi zaboravio. Ponekad bi pomešao datume. Ponekad bi se desilo da po završetku dnevnih dužnosti u računovodstvu, bude vanredno raspoređen na neki spoljni zadatak, kao što je stražarenje ispred pošte ili proveravanje identiteta kod barikada na putu. A s vremena na vreme, barem mi je tako nagovestio, ostajao je u barakama po kazni zbog toga što je bio spor u salutiranju ili zato što mu je jedna čizma bila sjajnija od druge.
Ko je ikada video, u stvarnom životu ili na filmu, rasejanog neprijatelja? Ili stidljivog? Narednik Danlop je bio rasejan i veoma stidljiv neprijatelj. Jedanput sam ga zapitao da li ima ženu ili decu koji ga čekaju tamo daleko u Kenterberiju. (Ovo je bilo zamišljeno kao neuvredljiv način da mu se da do znanja da je konačno kucnuo čas da Britanci napuste našu zemlju, za njihovo i naše dobro.) Narednika Danlopa je moje pitanje uznemirilo: njegova teška glava uvukla se u ramena kao kod preplašene kornjače, njegove velike pegave ruke smeteno su preletale od kolena do stola i nazad, a onda je pocrveneo od obraza do čela i ušiju, kao kada se fleka od prosutog vina širi po stolnjaku. Pribegao je podugačkom izvinjenju na svom rokoko hebrejskom: do sada on je ’hodao svojom stazom u samoći’ iako nam je Dobri Gospod sasvim izričito rekao u Dobroj Knjizi ’da za muškarca nije dobro da bude sam’.
Dešavalo se da zateknem narednika Danlopa kako sedi za stolom i čeka mene, sa peševima košulje izvučenim iz pantalona, sa stomakom koji se prelivao preko pojasa i skrivao njegovu sjajnu kopču - jedan drljav, debeo muškarac. Par puta se desilo da je sam sa sobom igrao dama, a na moj dolazak bi se prenuo, izvinio i žurno vratio figure u kutiju. Rekao bi nešto u stilu:
„U svakom slučaju, ubrzo bih izgubio”, i nasmešio bi se molim-da-ne-obraćate-pažnju-na mene osmehom, a onda bi na pola osmehivanja pocrveneo i izgledalo je da to crvenjenje pojačava njegovu nelagodnost od koje bi se u povratnom dejstvu ono udvostručilo.
„Naprotiv”, rekao sam mu jednom. „Pobedićete na ovaj ili na onaj način.”
Porazmislio je o ovome, shvatio poentu i umilno se osmehnuo kao da sam izrekao misao koja je prevazilazila i najmudrijeg filozofa. Nakon što je još malo promozgao, izjavio je:
„Ne bih rekao. U svojoj pobedi poraziću sebe.”
Ipak, pristao je u jednoj prilici da odigramo partiju i pobedio me je, što ga je ispunilo žalosnom nelagodnošću. Stao je da se izvinjava kao da je tom pobedom lično doprineo zločinima ugnjetavajućeg britanskog režima.
Povremeno, tokom lekcija iz engleskog, izvinjavao bi se zbog složenog sistema glagolskih vremena i velikog broja nepravilnih glagola. Činilo se da pripisuje sebi i svojoj aljkavosti krivicu zbog činjenice što engleski tako često ima samo jednu reč za nešto za šta su hebrejskom bile potrebne dve ili tri: na primer, kaže se ’čaša vode’, ’prozorsko okno’, ’sto za ručavanje’ ’statistička tabela’, ’medved grizli’ ili ’nositi breme’, ’topao dan’, ’ljut kari’, ’zakazati sastanak’. Dok bi, za vreme lekcija iz hebrejskog, kada bi mi predavao zadatak koji sam mu prethodno postavio, ponizno upitao:
„Pa? Britanac ne zna. Ni tačku budala ne razume.”
Ako bih pohvalio njegov rad, njegove detinje oči bi sinule, i skroman srdačan osmeh zatreperio bi mu na usnama pre nego što se proširi na zaobljene obraze; izgledalo je kao da se širi čitavim telom ispod uniforme. Promrmljao bi:
„Nisam vredan takve hvale.”
Ali tu i tamo, usred lekcija, odlagali bismo posao na stranu i naprosto razgovarali. Ponekad bi se sasvim zaneo u prepričavanju ogovaranja iz baraka, prigušeno se smejući kao da je bio šokiran nevaljastvima koja su izlazila iz vlastitih usta: ko je podrivao čiji autoritet, ko je gomilao slatkiše i

cigarete, ko se nikada nije kupao, ko je viđen da pije u baru sa nekom za koju tvrdi da mu je sestra.
Ako bismo raspravljali o političkoj situaciji, ja sam se prometao u gnevnog proroka, a on bi tek klimao glavom i tiho potvrđivao: ’Zaista’, ’Uh’. Jednom je rekao:
„Ljudi Proroka. Ljudi Knjige. Kada bi samo mogli da priteknu u pomoć svojim naslednicima bez prolivanja krvi nevinih.”
Ponekad bi razgovor skrenuo na priče iz Biblije i tada bi na mene došao red da slušam otvorenih usta dok me je on zaprepašćivao opažanjima koja našem učitelju, Zerubabelu Gihonu ne bi pala na pamet ni u najluđim snovima. Ispostavilo se, na primer, da narednik Danlop ne voli kralja Davida, iako je osećao sažaljenje prema njemu. Prema njegovom tumačenju, David je bio seoski dečak sazdan za ljubavnika i pesnika, ali ga je Bog učinio kraljem, što mu nije odgovaralo, jer ga je osudilo na život ispunjen ratovima i spletkama. Nije čudo da su pred kraj njegovog života Davida mučili isti oni zli duhovi koje je on prepoznao u svom prethodniku, Saulu, koji je bio bolji čovek od njega samog. Na kraju su njih dvojica, gonič magaraca i pastir doživeli istu sudbinu.
Narednik Danlop je govorio o Saulu i Davidu, o Mihali i Jonatanu i Joavu tonom blage začuđenosti kao da se radilo o mladićima sa kojima je jednom sedeo u Orijent Palasu, učeći hebrejski od njih i podučavajući ih zauzvrat filistarskom. Osećao je naklonost i sažaljenje prema Saulu i Jonatanu, ali je najviše voleo Saulovu kćer Mihalu, koja nikada nije imala dece, a takođe je voleo Paltijelovog sina Laiša, koji je plakao za njom sve dok ga Avner nije prognao i tako, goneći ali ne goneći ženu koja mu više nije pripadala, i sam bio prognan sa pozornice i nestao iz hronike.
Ali, sa izuzetkom Paltiela, mislio sam u sebi, gotovo svi ostali bili su izdajnici: Jonatan i Mihala su izdali svog oca Saula; Joav i drugi sinovi Seruina, lepi Avesalom, Amnom, Adonija sin Agitin - svi su bili izdajnici, a najgori izdajnik od svih bio je upravo kralj David o kome pevamo pesme, ’David, kralj Izraela, živi, živi, i dalje živi’.
U verziji narednika Danlopa svi su oni izgledali pomalo komično: sirote cepidlake koji su ličili na oficire CID-a o kojima mi je saopštavao deliće ogovaranja i jedan je bio ljubomoran, drugi ulizica, treći sumnjalo. U njegovim pričama svi oni su delovali kao namamljeni u klopku nadrealne mreže zaluđenosti, želja, ljubomore i spletki, težnji za vlašću i osvetom. (Evo još jednom onih žednih ljudi, onih leoparda suvog grla čiju žeđ nikakva voda na svetu ne može nikada da utaži. Progoniti i biti progonjen. Slepi ljudi koji kopaju jamu u koju sami upadaju.)
Uzaludno sam tragao za žestokim odgovorom koji bi spasao čast kralja Davida i gospodina Gihona - i u stvari čast čitavog mog naroda. Znao sam da mi je dužnost u ovim razgovorima da branim nešto ili nekog, čemu ili kome bi narednik Danlop mogao nauditi. Ali šta je trebalo da branim u ovom slučaju? Nisam to tada znao (a ni danas ne znam sasvim). A ipak, moje srce se priklanjalo svima njima, Saulu, napuštenom i prevarenom, kome je sudio Samuilo za izdaju i osudio ga da krunom i životom plati to što nije imao srce kao kamen. Mihali i Jonatanu, čije duše behu toliko vezane za duše neprijatelja svojih porodica, da nisu oklevali da izdaju svog oca i njegov tron da bi sledili leoparda. Čak sam bio blagonaklon prema Davidu, kralju-izdajniku koji je izdao sve koji su ga voleli i koga su zauzvrat gotovo svi oni izdali.
Što ne bismo mogli, barem jednom, svi da se sakupimo u stražnjoj sobi Orijent Palasa, narednik Danlop, majka, otac, Ben Gurion, Ben Hur, Jardena, Veliki muftija Haj Amin, moj učitelj gospodin Gihon, vođe Podzemlja, gospodin Lazarus i Visoki opunomoćenik, svi mi, pa i Čita sa majkom i svoja dva naizmenična oca i da proćaskamo možda sat-dva i konačno se razumemo, učinimo neke ustupke, pomirimo se i oprostimo jedni drugima? Što ne bismo svi zajedno mogli da odemo do obale

one reke i proverimo da li je plavi prozorski kapak ponovo doplovio?
„Dosta je za danas”, prekinuo bi moje sanjarenje narednik Danlop. „Hajde da se sada rastanemo i ponovo vidimo sutra: u znoju lica svog uvećaćemo naše znanje, oh samo da u isti mah ne uvećamo i našu žalost.”
Posle ovakvih reči bismo se rastali, bez rukovanja, jer je i on dokonao da je meni bilo zabranjeno da se rukujem sa stranim tlačiteljem. Stoga smo se prilikom sretanja i rastanka zadovoljavali klimanjem glave.
I koje su to bile tajne informacije koje sam uspeo da izvučem od narednika Danlopa kao rezultat našeg druženja?
Ne mnoge: tek jedna poslastica ovde, komadić onde.
Nešto o rasporedu spavanja u utvrđenoj policijskoj stanici. Nešto (zapravo prilično važno) o rednoj listi noćnih dužnosti.
Lični odnosi između oficira i između njihovih žena. Neke pojedinosti o svakodnevnici u barakama.
I još nešto što se možda ne može smatrati rezultatom mog špijuniranja, ali što ću svejedno spomenuti: jednom prilikom narednik Danlop mi je rekao da će po njegovom mišljenju, posle mandata Britanaca, ovde biti uspostavljena jevrejska država i da će se reči proroka ostvariti tačno onako kako je zapisano u Bibliji. Ali je, pritom, izrazio žaljenje za ljude Kanana, pod čime je mislio na lokalne Arape, a posebno na seosko stanovništvo. Verovao je da će, po odlasku britanske armije, jevrejska armija ojačati i potući svoje neprijatelje, sela izgrađena od kamena biće uništena, polja i bašte biće pretvorene u svratišta za šakale i lisice, bunari će presušiti, a seljaci, zemljoradnici, berači maslina i sikomore, pastiri i goniči magarica - svi oni će biti prognani u divljinu. Moguće da je Tvorčeva volja bila da oni treba da postanu progonjeni, umesto Jevreja koji se konačno vraćaju svom nasleđu. „Divni su putevi Gospodnji”, rekao je narednik Danlop tužno ali sa prizvukom blage začuđenosti, kao da je odjednom došao do zaključka koji je dugo čekao na njega: ’one koje voli On kažnjava, a one koje bi iskorenio, voli.’

17.



Glasina se širila susedstvom: Britanci se spremaju da proglase opšti, danonoćni policijski čas i preduzmu sveobuhvatnu pretragu po kućama u potrazi za borcima Podzemlja i skrivenim oružjem.
Kada se otac tog popodneva vratio s posla, sazvao nas je na kratak sastanak u kuhinji. Postojalo je nešto o čemu smo morali da razgovaramo ozbiljno i iskreno. Zatvorio je vrata i prozore, seo je na stolicu u svom valjano ispeglanom kaki odelu sa širokim džepovima i položio jedan mali paket umotan u mrki papir na sto ispred sebe. U njemu se nalazila jedna stvar, ili više stvari preciznije rečeno, koje je trebalo da sakrijemo dok nevolje ne prođu. Svakako je bilo razborito pretpostaviti da nas pretresači neće zaobići, ali se verovalo da je ipak lakše naći skrovište za ovu stvar ili stvari u našem stanu. I mi smo definitivno bili spremni da izdržimo ovu probu.
Pomislio sam: u pravu je što nam nije rekao šta se nalazi u zavežljaju, jer bi se mama uznemirila. (Moguće da i sam nije znao? To nije moguće. Otac je znao sve.) Što se mene tiče, odmah sam pretpostavio da zavežljaj sadrži dinamit ili TNT ili nitroglicerin ili nešto još mnogo jače, neku novopronađenu revolucionarnu eksplozivnu supstancu kakva pre nikada nije bila viđena: neku strašnu sudnju smesu koju smo razvili u tajnim laboratorijama Podzemlja. Kašika toga bila je u stanju da uništi pola grada.
A šta ja da radim?
Pola kašike toga bilo bi dovoljno da naša raketa ugrozi kraljevu palatu u Londonu.
Ovo je bila ta prilika koju sam veoma dugo čekao. Morao sam na svaki način tajno iz paketa odvaditi količinu koja mi je bila potrebna.
Ako uspem, SIS će dopuzati na kolenima da me moli da im oprostim i da im se vratim.
I oprostio bih im. Prezrivo. I složio bih se da se vratim. Ali morao bih da obezbedim nekoliko važnih ustupaka: da reorganizujem komandu iz korena, postavim Ben Hura na njegovo mesto, ukinem Odeljenje unutrašnje bezbednosti i istrage i pronađem način da sprečim donošenje proizvoljnih odluka i tako zaštitim borce od opasnosti unutrašnjih zlobnih trvenja.
Otac je rekao: „Ako ikada budemo pretresani, bitno je da vas dvoje znate o čemu se radi iz dva razloga: prvo, ovde nema previše prostora i neko bi mogao ovde slučajno da pronađe i izazove nevolju. Drugo, ako pronađu skrovište, moguće ja da će nas odvojeno ispitivati, pa želim da svi imamo spremno istovetno objašnjenje. Da ne protivrečimo jedno drugom. (Objašnjenje koje je otac tražio da zapamtimo imalo je veze sa profesorom Šlozbergom, koji je živeo sam na spratu iznad nas i koji je umro prethodne zime. On je zaveštao ocu pedeset ili šezdeset kutija. Naš jednodušan odgovor u ispitivanju trebalo je da bude da je paket sa mrkim papirom dospeo u naš stan sa knjigama preminulog profesora.)
„Biće to iznuđena laž”, rekao je otac, a njegove kratkovide plave oči pogledale su kroz naočare

pravo u moje oči. Za delić sekunde zasjalo je u njegovom oku jedno neobično, đavolasto svetlucanje, kakvo sam viđao veoma retko, samo kada bi pričao kako je zadao ubitačan odgovor nekom učenjaku ili piscu, koji bi ostao ’bez reči kao da ga je grom pogodio’. „Dopustićemo sebi da pribegnemo toj iznuđenoj laži u slučaju potrebe, samo zbog opasnosti, i mi ćemo to učiniti sa žaljenjem, jer laž je laž. Uvek. Čak i iznuđena laž je još uvek laž. Budi ljubazan da to zapamtiš.”
Majka je rekla:
„Umesto da mu držiš predavanje, zašto ne pronađeš malo vremena da se poigraš s njim s vremena na vreme? Ili makar da porazgovaraš s njim? Razgovor: sećaš li se? Dva čoveka sednu zajedno, obojica govore i obojica slušaju? Obojica se trude da slede ono što onaj drugi govori.”
Otac je dohvatio paket, zaljuljao ga u naručju kao uplakanu bebu, i poneo ga iz kuhinje do sobe koja je služila kao spavaća soba mojih roditelja, radna soba mog oca i dnevna soba za sve nas. Zidovi su bili prekriveni policama sa knjigama od poda do tavanice. Nije bilo mesta ni za jednu sliku ili ukras.
Očeve police sa knjigama bile su organizovane gvozdenom logikom u odeljke i pododeljke, po predmetu, polju i jeziku i abecedno po imenima autora. Gornja zona, feldmaršali i generali biblioteke, to jest specijalni tomovi od kojih me je uvek hvatala jeza poštovanja, bile su neprocenjive, teške knjige odevene u divne kožne poveze. Na njihovim hrapavim kožnim površinama moji prsti su tragali za divnim zlatotiskom, kao po grudima nekog feldmaršala iz filmskog žurnala Foks Muvitona, okićenim redovima i redovima bleštavih medalja i odlikovanja. Kada bi jedan jedini zrak svetlosti od očeve lampe pao na njihove kitnjaste zlatne ukrase, trepereće iskre skočile bi prema mojim očima, pozivajući me, naizgled, da im se pridružim. Te knjige bile su moji prinčevi, vojvode, grofovi i baroni.
Iznad njih, na polici odmah ispod tavanice, lebdela je laka konjica: časopisi u višebojnim omotima, poređani po temama, datumima i zemljama porekla. U upadljivom kontrastu sa teškim oklopima zapovednih oficira, ovi konjanici bili su odeveni u lake odežde uzbudljivih boja.
Oko onog jata feldmaršala i generala stajale su grupe brigadnih i pukovskih oficira, grube knjige tvrdih hrbata u jakim platnenim povezima, prašnjave, pomalo izbledele, kao odevene u znojava, prljava kamuflažna ratnička odela ili kao tkanine starih zastava, oprobane u bitkama i silnim okršajima.
Neke od knjiga otkrivale su uzan procep između platnenih poveza i svojih tela, slično pukotini haljine one barmenke u Orijent Palasu. Virnuvši unutra, mogao sam da vidim samo mirisavu tamu, i uhvatim jedva osetan eho mirisa tela knjige, neodređenog, očaravajućeg i zabranjenog.
Rangirane niže od oficirskih knjiga u svojim platnenim povezima nalazile su se stotine i stotine jednostavnih knjiga sa grubim kartonskim koricama, odajući miris jeftinog lepka - sivi i mrki redovi biblioteke. Još niže od ovih redova ležala je, po mom sudu, rulja poluregularne milicije; knjige bez poveza čiji su se listovi držali zajedno zahvaljujući probušenim gumenim trakama ili širokim prugama lepljivog papira. Bilo je tu još nekakvih pohabanih družina bandita u raspadajućim žućkastim papirnim omotima. Konačno, ispod ovih, nalazile su se najniže od najnižih, ne-knjige, izmešano mnoštvo prosjačkih letaka, separata, svitaka, na najnižoj prečki ormana za knjige - podrtine i otpaci zbijeni na sasvim donjoj polici i čekali da ih otac skloni u neko utočište za neželjene publikacije, a u međuvremenu bili su ovde, privremeno zbrinuti, u nemilosti, zgomilani, zajedno stešnjeni sve dok danas ili sutra istočni vetar sa pticama iz pustinje ne pomete njihove leševe, sve do danas ili sutra ili najkasnije do zime. Otac će pronaći vremena da ih nemilosrdno razvrsta i izbaci

najveći deo ovih siročića (brošura, službenih listova, magazina, žurnala, pamfleta) iz stana, da napravi mesto za druge prosjake koji će se ubrzo pojaviti. (Otac je, međutim, osećao sažaljenje prema njima. Stalno je sebi obećavao da će ih razvrstati, odabrati, osloboditi se nekih, ali ja sam imao osećaj da nijedan štampani list nikada nije napustio naš stan, iako je on prskao po šavovima.)
Fini, prašnjav miris lebdeo je oko ovih ormana, kao talog zaostao od uzburkanog, pa ipak uzbudljivog tuđinskog vazduha. I dan-danas možete me odvesti u neku sobu, prethodno mi prekrivši oči i zaptivši uši, a ja ću smesta umeti da vam kažem, bez i najmanje sumnje, da li je ta soba puna knjiga. Namirišem jednu staru biblioteku ne nozdrvama već kožom, tu vrstu grobnog, turobnog mesta natovarenog knjigama sa prašinom finijom od bilo koje druge prašine, pomešane sa ukusom koji odaje stari papir, izmešane sa mirisom starog i novog lepka, oporim gustim bademovim mirisom, kiselkastim znojem, opojnim lepljivim trakama na bazi alkohola, udaljenim dahom sveta morske trave i joda, i tihim tonovima olovnog mirisa gustog štamparskog mastila i mirisa roto papira, prožetog vlagom i buđi i jeftine hartije koja se mrvi u prah, nasuprot bogatih, egzotičnih, omamljujućih aroma što struje od finog uvoznog umetničkog papira koji uzbuđuje nepca. Sve ovo okovano tmastim vazduhom koji je ostao nepokretno fiksiran godinama, zarobljen u tajnim mestima između redova knjiga i zidova iza njih.
U širokom, teškom ormanu s leve strane od očevog stola počivale su kabaste referentne knjige, poput artiljerijske podrške ukopane u pozadini jurišnih snaga: red za redom višetomnih enciklopedija na različitim jezicima, rečnici, gigantska izdanja Biblije, jedan atlas, leksikon i priručnici (uključujući i jednu knjigu pod nazivom Indeks indeksa, za koju sam verovao da krije duboke tajne ali koja je zapravo sadržavala samo liste hiljada knjiga čudnih imena). Enciklopedije, rečnici i leksikoni bili su gotovo listom sve sami feldmaršali i generali, što će reći divni u kožu povezani tomovi sa, zlatotiskom koje su vrškovi mojih prstiju žudeli da poglade i pomaze, koji su me očaravali ne samo zbog užitka dodira već i zbog žudnje za beskrajnom širinom znanja koja je ostajala izvan mog domašaja zbog toga što su bili na stranim jezicima - znanja o stvarima kao što sl krst, husar, šiljata kula, kočija ili tramvaj, kamiz, šuma, koliba, livada, veranda i zabat. A šta sam bio ja u poređenju sa tim? Ništa drugo do mladi jevrejski borac Podzemlja, čiji je život bio posvećen proterivanju tuđinskih ugnjetavača čije su duše, međutim, bile vezane sa njegovom jer su i ugnjetavači došli iz zemalja sa rekama i šumama, sa visokim ponosnim zvonicima i vetrokazima koji se staloženo okreću na krovu.
Oko zlatnih slova naštampanih na kožnom povezu bilo je ukrasnih cvetova i grančica, amblema izdavačke kuće ili biblioteke, koji su mi izgledali kao oružje i grbovi tolikih kraljevskih i plemićkih kuća. Bilo je tu i krilatih zmajeva, te parova razjarenih zlatnih lavova koji su podupirali sklopljene ili odmotane svitke, ili skica nekog zamka, ili izvijenih krstova nalik prodornoj pokvarenoj zmiji o kojoj smo učili na časovima o Bibliji.
S vremena na vreme otac bi položio ruku na moje rame i pozvao me na obilazak biblioteke sa vodičem, to jest njim. Ovo je retko amsterdamsko izdanje. Ovaj Talmud štampali su udovica i braća Rom. Ovo je grb kraljevine Bohemije koja više ne postoji. Ovaj povez je načinjen od jelenje kože; otuda je ružičast, boje sirovog mesa. A ovde imamo neprocenjivo izdanje Knjige Postanja 5493 (koje odgovara građanskom ratu iz 1733), moguće iz biblioteke velikog Mojsija Haima Lucata koji je možda čak sam baratao s njim. Njemu nema ravnog čak ni u kolekciji retkih knjiga Nacionalne biblioteke na planini Skopus i, ko zna, moguće je da je preostalo samo još tuce primeraka u čitavom svetu, ili čak i manje. (Očeve reči nagnale su me da pomislim na Abrahama kako se pogađa sa

Bogom o broju pravednih ljudi u Sodomi.)
Odande dovde je grčki. Na onoj polici iznad, latinski, jezik drevnog Rima. Tamo uzduž severnog zida, proteže se slovenski svet, čije je već i pismo za mene bilo misterija. Ovde je francuski i španski odeljak, a na onoj tamo polici, koja izgleda mračno i ozbiljno kao u službenoj odeći, predstavnici germanskog sveta došaptavaju se u svom ćošku. (Složena kovrdžasta slova, ’gotska slova’, primetio je otac, bez daljeg objašnjenja, i to gotsko pismo činilo mi se kao lavirintska šara ispresecanih staza.) Dok ovamo, u staklenoj vitrini ormana, tiskaju se prikupljeni tekstovi naših praotaca (nikad pramajki: praotaca, prapraotaca, drevnih duhova): Mishnah, dva Talmuda, vavilonski i jerusalimski, zakon i znanje, himne i anđelologije, Mekhilta iZohar, novellae i responsa, glosari i gramatike, Učitelj znanja i Kamen pomoći, Staza života i Tok rasuđivanja, basne, žitije svetaca, tvoreći jednu vrstu tamnog predgrađa, čudnog, sumornog pejzaža kao gomila bednih straćara osvetljenih škiljavim fenjerima, a ipak one nisu meni bile sasvim strane, te daleke veze, jer čak i bizarni naslovi kao Tozefta, Postavljena trpeza, Josipon ili Dužnosti srca bili su ispisani hebrejskim slovima koja su mi davala makar neko pravo da razmišljam o tome šta je bilo servirano na Postavljenoj trpezi ili kakve su bile dužnosti tih Srca.
Potom su se ređali istorijski odeljci: četiri krcata ormana, pri čemu su u jednom od njih izbeglički tomovi bili stisnuti, pozne pridošlice koje nisu pronašle utočište i stoga morale nesigurno da se naslanjaju na leđa onih koji su tu stigli davno pre njih. Dva od četiri ormana bili su posvećeni istoriji stranih naroda, a ostala dva jevrejskom. Među prvima sam na donjoj polici otkrio zoru čovečanstva, početak civilizacije, a na sledećoj iznad istoriju starog sveta, zatim srednji vek (crteže od kojih se ledi srce, doktori u tamnim odorama i sa đavolskim maskama kako se naginju nad umiruće žrtve crne smrti.) Iznad ovih, u sjajnoj dnevnoj svetlosti, renesansa i Francuska revolucija, a još više, toliko visoko da su bezmalo doticale tavanicu, ležale su knjige o Oktobarskoj revoluciji i svetskim ratovima koje sam posebno želeo da pročitam da bih naučio lekciju iz proučavanja grešaka generala. One knjige koje nisam mogao da čitam jer su bile na stranim jezicima, svejedno sam pažljivo prelistao u neumornoj potrazi za ilustracijama i mapama. Mnoge su mi ostale urezane u sećanju do danas: Egzodus iz Egipta. Pad zidova Jerihona. Bitka kod Termopila: guste šume kopalja i kopljanika i šlemovi od kojih se odbija sjajna sunčeva svetlost. Mapa putovanja Aleksandra Velikog, sa smelim strelama koje su se protezale od granica Grčke do Persije, pa čak i do Indije. I slika jeretika spaljivanih na gradskom trgu sa plamenim jezicima koji im ližu stopala, a njihove oči ipak zaklopljene u pobožnom zanosu i duhovnom usredsređenju, kao da su mogli da čuju nebesku muziku. I isterivanje Jevreja iz Španije: mase izbeglica natovarenih zavežljajima i sa štapovima, zbijenih u oronulom brodu na ustalasanom moru koje vrvi čudovištima, naizgled srećnim zbog zle hudi prognanih Jevreja. Ili podroban plan istočne dijaspore sa debelo iscrtanim krugovima oko Salonike, Smirne i Aleksandrije. Živopisna slika u boji jedne stare sinagoge u Alepu. Udaljene zajednice razbijenih Jevreja koje izbijaju na rubove mape, u Jemenu, Kohinu, Etiopiji (koja se u to vreme zvala Abisinija). I slika Napoleona u Moskvi, i ponovo Napoleona u Kairu u podnožju piramida: mali, gojazan muškarac sa trouglastom kapom na glavi, sa jednom rukom odvažno uperenom na neizmerno prostranstvo horizonta, a drugom teatralno skrivenom ispod mundira. Ratovi između Hasida i njihovih protivnika, portreti namrgođenih rabina. Detaljna mapa širenja hasidskih dvorova i linija povlačenja odbrane iza koje su se, uzmičući, Mitnagdimi ukopali, ne odustajući od otpora. I priče o istraživanju i otkrićima, o flotama jedrenjaka čiji su izrezbareni pramci promicali kroz tesnace u nepoznatim arhipelazima nedostupnih kontinenata, carstava, Kineskog zida, Japanskih palata u koje

nijedan čovek nije mogao da uđe i živi, divlji domoroci odeveni u perje, sa kostima provučenim kroz noseve. I mape lovaca na kitove, polarnog mora, i Beringovog mora sa Aljaskom i Murmanskim zalivom. A eno Teodora Hercla koji se naginje preko gvozdene ograde i gleda ponosno i sanjalački prema jezeru što se pružilo pod njegovim nogama. Odmah posle Hercla pojavljuju se prvi pioniri, malobrojni i jadni, zbijeni kao napuštene ovce u pustošnom predelu sastavljenom jedino od peska i jedne usamljene masline, malo skrajnute. I mapa jednog ranog jevrejskog naselja: nekoliko razbacanih jutara zemlje, koja se šire od mape do mape i jačaju od tabele do tabele. A evo i druga Lenjina sa kačketom, kako drži govor, paleći oduševljenjem mase koje mu otpozdravljaju stisnutim pesnicama. Lenjin me je pomalo podsećao na našeg doktora Vajcmana, koji nikada nije prestao da moli Britance umesto da udari na njih. (A šta je sa narednikom Danlopom? Treba li i na njega udariti?) A evo mape nacističkih logora, sa fotografijama preživelih jevrejskih skeleta. A eno i planova čuvenih bitaka, Tobruk, Staljingrad, Sicilija, i eno najzad maršira Jevrejska brigada, jevrejski ratnici sa šestougaonom zvezdom na rukavima, u Africi i Italiji i slike tornjeva i palisada kibuca u brdima, u pustinji, u dolinama, neustrašivih pionira na konjima ili traktorima, sa remenicima pušaka ukoso preko grudi, spokojnih lica i hrabri.
Zaklopio bih knjigu i vratio je tačno na njeno mesto, a onda bih uzeo drugu, i ponovo okretao listove, tragajući ponajviše za ilustracijama i mapama. Krajem prvog ili drugog sata bio bih blago omamljen, panter u podrumu koji bukti od zakletvi i zaveta, jasno svestan onoga što moram da uradim i čemu sam posvetio svoj život i onoga za šta moram, kada trenutak istine dođe, da žrtvujem svoj život. Ispred velikog nemačkog atlasa, pa i pre mape Evrope, stajala je vrtoglava mapa čitavog univerzuma, sa maglinama koje su se pružale daleko iza granica mašte i beskrajnog prostranstva nepoznatih zvezda. Očeva biblioteka podsećala je na tu mapu. Sadržavala je poznate planete, ali je takođe imala svoje tajanstvene magline, litvanske, latinske, ukrajinske i slovačke, pa čak i veoma stari jezik zvani sanskrit. A bio je tu i aramejski, pa jidiš koji je predstavljao neku vrstu satelita hebrejskom, vrletna izrovašena sfera koja je lagano lebdela iznad naših glava, između iscepanih oblaka. A svetlosne godine udaljene od jidiša bilo je još nebeskih svodova gde je svetlucao Ep o Gilgamešu, i Homerovi epovi i Sidarta i divne pesme nazvane, na primer, Nibelungenlied, Hiavata, Kalevala. Zvučna imena koja su draškala vršak mog jezika i moja nepca kada bih ih kotrljao u ustima i izgovarao ih unutra, šapatom, samo sebi, Dante Aligieri, Monteskije, Šoser, Ščedrin, Aristofan, Tejl Ojlepnšpigel. I prepoznajem svaku od ovih knjiga po boji, povezu i mestu u njegovoj vlastitoj galaksiji, a znam i ko su joj susedi. A šta je sa mnom? Ko sam ja unutar ovog velikog univerzuma? Slepi panter. Neuki divljak. Nitkov koji provodi svoje vreme smucajući se po šumama Tel Arze. Bedna igračka u rukama nekog bednog Ben Hura. Umesto da se smesta, od danas, od ovog jutra, zatvorim ovde među ovim knjigama. Na deset godina? Na trideset? Duboko dišući, uranjajući u bunar, počinjući da rešavam jednu zagonetku za drugom. Kakvo dugo putovanje, koliko zbunjujućih tajni se krilo u ovim tomovima čija su i sama imena bila teška za dešifrovanje. Nisam mogao ni da zamislim gde bih pronašao beočug u lancu ključeva, pripojen za ključ kovčega koji je sadržavao ključ sefa u kome me je možda iščekivao ključ najudaljenijeg dvorca.
Najpre moram da savladam rimski alfabet. Majka je rekla da bi ovo mogla da me nauči za manje od pola sata. Nakon toga, ako joj pomognem u pranju sudova posle večere, obećala je da će me naučiti ćirilicu. Računala je da bismo to mogli obaviti za sat ili sat i po. Otac je primetio da je grčki alfabet veoma sličan ćirilici. Potom ću se baciti na sanskrit i još ću naučiti jedan drugi dijalekt, koga je otac nazivao hochdeutsch, prevodeći to kao ’Visoki nemački’.

Naziv ’Visoki nemački’ imao je ukus minulih vremena, gradova okruženih zidinama sa drvenim pokretnim mostovima pored kojih je stražario par istovetnih kula sa kupastim krovovima. Unutar zidova ovih gradova živeli su strogi učenjaci odeveni u crne odore i gologlavi, koji su sedeli iz noći u noć i čitali, proučavali i pisali uz svetlost sveće ili uljanice u ćeliji čiji je jedini prozor bio sa rešetkama. Biću kao oni: ćelija, rešetka, sveća u noći, sto, hrpa knjiga i tišina. Police sa knjigama znatno su umanjile prostranstvo sobe. A soba sama po sebi nije bila velika. Ovde, ispod redova knjiga, nalazio se krevet mojih roditelja. Uveče bi ga rasklapali da spavaju na njemu, a ujutru ga sklapali, kao knjigu, sa madracem unutra, pretvarajući ga u sofu sa zelenim tapacirungom. Na njoj je ležalo pet izvezenih jastuka koje sam koristio kao pet rimskih brežuljaka kada sam vodio snage Bar Kocbe do podnožja Kaptola i potčinjavao Carstvo. U drugoj prilici oni su predstavljali brda iznad puta za Negev, ili bele kitove koje sam gonio preko sedam mora do obala Antarktika.
Između sofe-kreveta i očevog stola, između stola i stočića za kafu i dve slabašne hoklice i između njih i mamine stolice za ljuljanje, ležali su kanali i tesnaci, koji su se svi skupljali kod malog ćilima ispod stolice za ljuljanje. Ovakav raspored nameštaja pružao mi je očaravajuće mogućnosti za razvijanje flota brodova ili kopnenih vojski, za preduzimanje prodora, obilaznih pokreta, juriša, zaseda i tvrdoglavog otpora u gusto utvrđenim područjima.
Otac je ostavio onaj paket na mesto koje je mudro odabrao, usred jednoobraznih izdanja dragulja svetske literature u poljskom prevodu. Ova serija imala je svetlobraon povez, tako da se paket izmešao sa knjigama i gotovo izgubio među njima. Kao pravi zmaj u gustoj tropskoj šumi punoj džinovskih drveta koja su sva izgledala kao zmajevi. Ponovio je upozorenje meni i majci: ne dirajte; ne prilazite blizu. Čitava biblioteka je otuda bila van domašaja. Ako je nekom bila potrebna neka knjiga, neka se ljubazno obrati njemu za pomoć. (Nalazio sam da je ovo uvredljivo. Majci se moglo dopustiti da napravi grešku ili da smetne s uma šta čini dok čisti prašinu, ali šta je sa mnom? Znao sam celu biblioteku napamet. Mogao sam da odredim mesto svakog odeljka, oblasti i pukotine, sa povezom na očima. Mogao sam da se snalazim u njoj gotovo kao otac. Kao mladi panter u džungli u kojoj je rođen i odrastao.) Odlučio sam da ne prigovaram: do osam sati sutra ujutro oni će biti napolju i ja ću biti Vrhovni opunomoćenik čitavog kraljevstva. Uključujući i mesto zmaja. Uključujući i samog zmaja.

18.



Narednog jutra, čim su se vrata zatvorila za njima, približio sam se polici i stao nadomak daha od zmaja, ne dotičući ga rukama. Pokušao sam da osetim da li je paket odavao slabašan hemijski miris, ili barem dašak mirisa. Ali okruživao me je samo miris biblioteke, građanski miris lepljive prašine i davno prohujalih dana. Otišao sam do kuhinje da počistim ostatke od doručka. Oprao sam sudove i položio ih da se suše. Krenuo sam od sobe do sobe, zatvarajući kapke i prozore da se zaštite od prepada spolja. Zatim sam stao da patroliram putem između izlaznih vrata i skrovišta, napred- nazad, kao pravi panter u podrumu. Bio sam posve nesposoban da se vratim planovima za napad na Vladin dom, čime sam se bavio sve do juče. Taj mrki paket, prerušen u literarni dragulj na poljskom jeziku, koji je nevino dremao na polici, opčinjavao me je kao da je neka vrsta Pandorine kutije.
U početku iskušenje je bilo slabo i stidljivo, jedva se usuđujući da mi nagovesti šta stvarno hoću. Ali postepeno je postalo smelije, izričitije, ližući vrhove mojih sandala, peckajuci mi dlanove, pozivajući me drsko, vukući me besramno ka polici. Iskušenja su kao kijanje, koje počinje ni iz čega, slab štipav osećaj pri korenu nosa, a onda postepeno obuzima i više se ne može zaustaviti. Uopšte uzev, iskušenja se rađaju iz malog patroliranja da bi se proverio teren, jedva primetnog mreškanja nejasnog, neodredenog uzbuđenja, i pre nego što shvatite šta hoće od vas, počinjete da osećate postojan unutrašnji sjaj kao kad uključite grejalicu i vidite da su u prvi mah žice još sive, ali već kreću sa malim pucketavim zvucima, a onda veoma bledo sinu, potom nešto jače, da bi ubrzo ljutito zableštale i vi ste bivali ispunjeni nesmotrenom lakoumnošću; pa šta, neka ide do đavola, kakva šteta može biti od toga, kao veoma nejasan ali žestok, neprikočen zvuk duboko u vama, koji vas nagovara i navodi: hajde, zašto da ne, samo prinesi vrh prsta sasvim blizu papiru omota tajnog paketa, samo oseti bez dodirivanja, samo oseti porama svoje kože na jagodicama prstiju kakvo nevidljivo strujanje možda dopire iznutra. Je li toplo? Je li hladno? Da li blago vibrira, kao elektricitet? U stvari, zašto da ne, šta do đavola, kakva šteta može biti od toga ako ga blago dotaknem, samo jednom? Veoma brzo. Najposle, to je samo spoljni omot, neutralan, kao i svaki drugi papir, tvrd (ili mekan), gladak (ili tek malo hrapav, kao zelena čoja na onom bilijarskom stolu?) i ravan (ili da li možda ima nevidljivih ispupčenja koja tvom prstu mogu preneti neke nezamislive nagoveštaje?) Kakve štete može biti od dodirivanja? Samo veoma površnog, jedva pravog dodirivanja. Kao kad osetite klupu ili ogradu na kojoj piše ’sveže ofarbano’.
U stvari, zašto ne nešto više od dodira: oprezno proveravanje? Nežno. Kao ruka lekara koja obazrivo pipa stomak da bi osetio gde boli, da li je meko ili napeto. Ili prst koji oprezno pipa krušku: je li zrela? tvrda? još malo pa zrela? U stvari, šta bi falilo ako ga spustim sa police za trenutak? Na samo deset sekundi, ili manje, samo da ga odmerim u rukama? Da proverim da li je lak ili težak? Da li je gust? Ili krut? Da li je kao leksikon? Ili sa papirnatim povezom kao časopis? Ili je kao lomljiv

stakleni predmet uvijen u slamu ili pamuk ili piljevinu, tako da možete osetiti mekoću obavijajućeg materijala i tvrdoću samog predmeta kroz meki omotač? Ili je pun tupe težine koja vuče nadole, kao kovčeg pun olova? Ili će se ispostaviti da je to slično krznu, koje odgovara i pokorava se vašim prstima kroz mrki omotni papir, gipko među vašim rukama, kao jastuk, meca, mačka. Šta bi to moglo biti, za ime boga? Samo jedan mali dodir tamo, mali poljubac jagodicom prsta, tek doticaj kao izmaglica, kao usnama i samo jedan mali kuc-kuc, jedva da bi se to moglo nazvati udarcem, tako, da, a zatim malo proveravanje, veoma hitro izvedeno i izvlačenje sa mesta na polici, malko, tek toliko da mogu da osetim obe strane paketa i prstom predem po lepljivom papiru, i šta do đavola, zašto da ne, da izvadim to iz ormana i držim ga u rukama za trenutak, kao borac koji nosi ranjenog druga u bici, samo da, sačuvaj bože, budem oprezan da njime ne zakačim nameštaj, da ga ne udarim, da se ne dogodi da mi sklizne iz naručja. I za ime boga, da ne zaboravim koja je strana stajala gore. I da ne zaboravim da upotrebim maramicu kako ne bih ostavio otiske prstiju, a potom da zamenim maramicu za slučaj da je upila neko zračenje.
Ispostavilo se da je paket bio hladan i sasvim tvrd, duguljast, baš kao neka knjiga umotana u papir, glatka ali ne klizava. Njegova težina, takođe, nagoveštavala je da je posredi debela knjiga: lakša od registra, a teža od rečnika.
I to bi bilo, nadao sam se, kraj toga. Bio sam oslobođen. Iskušenje se dočepalo svog plena i sada je moglo da ode zadovoljeno, a ja sam se konačno mogao vratiti svom poslu.
Nisam bio u pravu.
Desilo se upravo suprotno.
Kao čopor lovačkih pasa koji je nanjušio krvavo meso, okusio ga i pretvorio se u vukove, deset minuta nakon što sam vratio paket na njegovo mesto, iskušenje me je neočekivano napalo na izloženi bok:
Da pozovem Ben Hura? Da on dođe ovamo?
Da mu poverim tajnu o tome šta se ovde krije? Ako mi ne bude poverovao, tada ću mu pokazati paket i preneraziti ga tako da najzad, makar jednom, vidim svojim očima kako se preispoljna ravnodušnost leoparda pretvara u zgranutu zadivljenost. Te tiranske tanke usne, normalno previše lenje da bi se rastvarale, razjapiće se u preneraženosti. Odjednom, kao što jutarnja magla iščezava sa vrelinom sunca, slučaj Orijent Palasa će se istopiti. Nateraću ga da se zakune da nikad neće otkriti ono što je video. Čak ni Čiti. I, u svakom slučaju, biće mu dopušteno da baci tek jedan kratak pogled na paket, da bi potom smesta morao da zaboravi da ga je video.
Ali on neće zaboraviti. Nikad. I tako, u senci pretnje od utamničenja koja će od tog trenutka lebdeti iznad nas dvojice, ponovo ćemo biti vezani jakim, iskrenim prijateljstvom. Kao David i Jonatan. Zajedno ćemo špijunirati i prikupljati tajne. Čak ćemo zajedno učiti engleski od narednika Danlopa, jer čovek koji kontroliše jezik neprijatelja, kontroliše i njegov način mišljenja.
Najednom me je obuzelo čudno, bezmalo nepodnošljivo osećanje da sam ovde, sam u ovom stanu, čitavog jutra i čitavog popodneva, jedini vladar nad divljim tajfunom koji je dremao u naizgled nevinom paketu, sasvim dobro kamufliran među draguljima literature na polici.
Ne. Ne dolazi u obzir dovođenje Ben Hura. Sam ću to uraditi. Bez njega.
Blizu podneva, nova luda iskušenja provalila su kao pljusak sa grmljavinom u moje grudi i trbuh: sve je sada u tvojoj vlasti. Od sada pa nadalje, ako to stvarno želiš, sve je moguće. Sve zavisi od tvoje želje. Uzmi ovaj jedinstveni paket. Možeš da staviš drugi paket isti kao ovaj, neku knjigu umotanu u istovetan papir, na njegovo mesto na polici između dragulja literature, i niko to neće

primetiti. Čak ni otac.
Što se tebe tiče, čovečji sine, uzmi to razorno sredstvo, stavi ga u svoju školsku torbu i odnesi ga pravo u Vladin dom. Pričvrsti ga ispod automobila Visokog opunomoćenika na parkiralištu. Ili stani pored vrata čekajući na njega, a kada se on pojavi, baci mu to pred noge.
Ili nešto drugo: jevrejski mladić iz Jerusalima razneo se da bi probudio savest sveta i izrazio protest protiv silovanja njegove domovine.
Ili možda bezazleno zamoliti narednika Danlopa da odnese poklon u kancelariju komandanta CID-a? Ne: mogao bi da strada u eksploziji ili da se upetlja u stvar.
Ili bih mogao da ga spojim sa vrhom naše rakete i zapretim da ću razneti London i obrisati ga sa mape sveta ako Jerusalim ne bude oslobođen.
Ili da eliminišem Ben Hura i Čitu. To bi ih naučilo pameti.
I tako dalje i tako bliže, do jedan sat, kada je jedno novo i zastrašujuće iskušenje uzdiglo svoju otrovnu glavu. I stalo da rije i slepo glođe unutar mene kao krtica. (U rečniku sam pronašao pravu reč za ovo isisavajuće, tišteće iskušenje koje je pozivalo da se odbaci svako uzdržavanje i preda se grehu: to je ’zavođenje’. Kao ukrštanje između ’podstrekivanja na pobunu’ i ’usisavanja’.)
Ovaj zavodljivi nagon nemilosrdno je prionuo na mene, vukući mi srce kroz rebra, probijajući se u moje najdublje kutke, uporno i gnusno navaljujući, moljakajući i namigujući, dodvoravajući se, šapćući grozničava obećanja, slasti pokvarenih zadovoljstava, tajnih radosti koje nikada nisam okusio ili sam ih okusio samo u svojim snovima:
Da posle svega ostavim paket tamo gde se nalazio između dragulja svetske literature? Da ga ni prstom ne dodirnem.
Da iziđem. Da zaključam stan. Da odem pravo u Orijent Palas.
Ako ga ne zateknem tamo, da zaboravim na čitavu stvar. To bi bio znak. Ali ako se nađe tamo, to bi bio znak da treba da idem do kraja sa tim. Bio bi to znak da tako mora biti, da ona zasićujuća slatkost treba da prevlada i uobliči se.
Da mu kažem šta se krilo u mom stanu. Da ga upitam šta da radim s tim.
I učinim ono što mi on kaže, pa ma šta to bilo. Zavođenje.
Nešto pre četiri sata, na trenutak sam bio skoro spreman da to učinim.
Ali, nekako sam uspeo da se obuzdam. Umesto da odem u Orijent Palas, pojeo sam ćevapčiće i malo pasulja iz frižidera kao i par krompira, sve ovo u ohlađenom stanju: nisam imao strpljenja da podgrevam. Onda sam zaključao vrata sobe svojih roditelja, spolja, i svoje spavaće sobe iznutra i legao, ne na krevet već na hladan pod u prostoru sličnom ćeliji između kreveta i ormana i tamo, pri prugastoj svetlosti koja se filtrirala kao lestve senki kroz proreze kapaka, čitao jedno sat i po. Znao sam već tu knjigu: bila je o Magelanu i Vasku de Gami, o ostrvima i zalivima i vulkanima i gustim šumskim uzvišenjima.

19.



Nikada neću zaboraviti te kandže straha: kao prsten od hladnog čelika koji se steže oko mog uzlepršalog srca. Veoma rano, posle dečaka-raznosača novina ali pre mlekadžije, usred jutarnjeg pripeva, jedna britanska oklopljena kola opremljena zvučnicima navezla su se u našu ulicu i probudila me. Probudila nas sve. Na engleskom i hebrejskom obznanila su policijski čas od pola sedam do daljnjeg obaveštenja. Svako ko se nađe napolju izlaže svoj život opasnosti.
Bos, lepljivih očiju, uvukao sam se u krevet svojih roditelja. Osetio sam da se smrzavam ne od hladnoće, već od zloslutnog pitonskog stezanja. Pronaći će ono. Odmah. Kakvo smešno mesto za sakrivanje. To uopšte nije bilo mesto za sakrivanje stvari, već samo svetlomrki paket udenut u red knjiga sa nešto manje svetlomrkim omotima. Isticao se među tim knjigama jer je bio deblji, širi i viši, kao bandit koji se umotao u sargiju i umešao se u povorku kaluđerica. Otac i majka biće zatvoreni u Ruski privremeni logor, ili odvedeni u zatvor Acre. Moglo bi se desiti da ih deportuju sa lisicama na rukama na Kipar ili Mauricijus ili Eritreju, ili možda na Sejšele. Reč ’progonstvo’ probijala mi je grudi kao mali bodež.
A šta bih ja radio sam u ovom stanu, znajući, takođe, kako bi se on mogao prometnuti od malog i prijatnog u ogroman i zlokoban, u noćima, nedeljama i godinama koje će uslediti, sam kod kuće, sam u Jerusalimu i sam sasvim jer su moje dede i babe (oba para), tetke i ujaci, svi stradali od Hitlerove ruke, a oni će i mene ubiti kada dođu ovamo i izvuku me iz mog ubogog skrovišta u spremištu za metle. Antisemitski pijani britanski vojnici ili krvožedne arapske bande. Zato što je nas malo i zato što smo u pravu i uvek smo bili u pravu ali smo uvek bili malobrojni, opkoljeni sa svih strana, bez prijatelja u svetu (sa izuzetkom narednika Danlopa? A ti ga špijuniraš i kradeš tajne od njega. Izdajniče izdajnički. Osuđen si na propast.).
Nekoliko trenutaka ležali smo u krevetu, nas troje. Ćutke. Onda se začuo očev miran glas, glas koji je, činilo se, obrazovao u pomrčini sobe krug zdravog razuma:
„Novine. Imamo još trideset dva minuta. Definitivno imam vremena da odem i donesem novine.” Majka je prozborila:
„Molim te, ostani. Ne idi.”
Ja sam je podržao, trudeći se da mi glas više liči na njegov nego na njen:
„Da, stvarno, tata, ne idi. Definitivno nije razborito da se izlažeš opasnosti zbog novina.”
Vratio se nekoliko sekundi kasnije, i dalje u svojoj plavoj pidžami i crnim sandalama sa otvorenom petom, osmehujući se samoprekorno, kao da se vratio iz lova na lava u džungli, zbog nas. Dodao je majci novine.
Pomogao sam im da sklope krevet, koji se sklopljen pretvorio u poštenu sofu. Nije bilo podozrenja prema meni, nikome nije palo na pamet da ja imam sasvim privatnu unutrašnju stranu,

skrivene madrace, jastuke, čaršave i noćnu košulju.
Razmestio sam pet jastuka po sofi, pažljivo ih raspoređujući na jednake razmake. Zatim sam pospremio svoj krevet. Uspeli smo da operemo, presvučemo i sredimo sve, da zategnemo stolnjak, pa čak i da sklonimo mamine papuče pod sofu, a za sve to vreme, po nekom neizrečenom sporazumu, vodili smo računa da ne gledamo u pravcu paketa koji je iz nekog razloga preko noći odlučio da izgleda upadljiv. Isticao se među draguljima svetske literature na poljskom kao nezgrapni vojnik na jutarnjoj smotri u visokoj školi. Upravo u trenutku kada se moja majka spremala da ispravi cveće u vazi, otac menjao papir u upijaču na stolu, a ja se uputio u kuhinju da postavim sto, začulo se kucanje na vratima. Jedan engleski glas je upitao ima li koga, molim vas, unutra. Otac je odmah odgovorio, takođe na engleskom, i takođe učtivo.
„Samo trenutak, molim vas.” I otvorio je vrata.
Iznenadio sam se videvši da ih je samo trojica: dva obična vojnika (jedan od njih je imao mrlju od opekotine koja mu je pola lica prekrivala crvenom bojom, kao meso u kasapnici) i jedan mladi oficir sa uzanim grudima i izduženim licem. Sva trojica su imali kratke pantalone i kaki dokolenice koje su gotovo dosezale šorceve u visini kolena. Vojnici su bili naoružani mašinkama čiji su okviri bili upereni prema tlu, kao da su oborili oči, i to s pravom, postiđeni. Oficir je držao pištolj sa cevi nadole; izgledao je kao pištolj narednika Danlopa (Možda su bili njegovi poznanici ili prijatelji? Šta ako im odmah kažem da sam prijatelj narednika Danlopa? Da li bi odustali od pretrage i čak nam se pridružili za doručkom? Time bi nam omogućili da govorimo sa njima, i konačno im otvorimo oči za nepravdu koju su nam nanosili.)
Otac je izgovorio reči ’Molim vas, uđite’ sa posebnom i naglašenom učtivošću. Žgoljavi oficir je za trenutak ostao zatečen, kao da je očeva učtivost pretvorila pretres ovog stana u čin krajnje neuljudnosti. Izvinio nam se za uznemiravanje u tako rane sate, objasnivši da je, nažalost, dužnost nalagala da se izvrši brz pregled okoline kako bi se proverilo da li je sve kao što treba da bude, i bez razmišljanja vratio pištolj u futrolu i zakopčao je.
Usledio je trenutak oklevanja kako s njihove tako i sa naše strane; nije bilo jasno šta dalje. Da li je trebalo još nešto reći, sa naše ili njihove strane, pre nego što pretres započne?
Kad god bi me mlada doktorka Gripius u klinici u ulici Obadia pregledala, uvek je imala teškoće da pronađe prave reči da me zamoli da se skinem do gaća. Majka i ja bismo stajali i strpljivo čekali dok je ona skupljala hrabrost da izgovori na svom hebrejskom sa teškim nemačkim naglaskom.
„Skinite, molim vas, svu svoju odeću, jedino nije potrebno da svlačite gaće.” Dok je izgovarala reč ’gaće’ bilo je jasno da joj je krajnje nelagodno. Kao da je osećala da mora postojati druga, manje ružna, manje britka reč (i, u stvari, verovao sam da je u pravu). Kratko posle uspostavljanja države, doktorka Gripius se zaljubila u jednog slepog jermenskog pesnika i otišla s njim na Kipar; tri godine kasnije vratila se sama i ponovo se pojavila u našoj klinici. Poprimila je drugačiji izgled: bilo je nečeg gorkog i mršavog u njenoj pojavi. Iako, u stvari, nije smršala; nekako se osušila, svenula. Ali, kao što rekoh ranije, ne mogu da živim, pa ni da spavam bez reda. Otuda Magda Gripius i njen slepi jermenski pesnik i flauta koju je donela iz Famaguste i čudne melodije koje je ponekad svirala u dva ili tri ujutro, kao i njen drugi muž koji je bio uvoznik slatkiša i izumitelj napitka protiv zaboravnosti, i, takođe, čitav splet pitanja o prikladnim i neprikladnim nazivima za lične delove tela i intimne delove odeće moraće da čekaju na neku drugu priču.
Oficir se s poštovanjem okrenuo prema ocu, kao učtiv učenik koji se obraća nastavniku:

„Izvinite. Učinićemo poseban napor da budemo brzi, ali u međuvremenu moram vas sve zamoliti da ne napuštate ovo mesto.”
Majka je rekla:
„Mogu li vas poslužiti čajem?”
Oficir je odgovorio pomirljivim tonom:
„Ne, hvala. Na dužnosti sam.”
A otac ju je ukorio, na hebrejskom, svojim čvrstim, ispravnim glasom:
„Preteruješ. Ovo nije bilo neophodno.”
Sam pretres nije me zadovoljio, sa profesionalne tačke gledišta. (Ja sam se potajno pomerio napred metar-dva, do ugla hodnika, što mi je omogućilo povoljan položaj sa kojeg sam mogao da vidim veći deo stana.)
Vojnici su zavirili pod moj krevet, otvorili orman za odelo u mojoj spavaćoj sobi, odgurnuli vešalice na stranu, šipkom prodžarali po polici sa košuljama i donjim rubljem, bacili pogled po kuhinji i vrlo površno pregledali kupatilo, usredsređujući se iz nekog razloga na frižider, ispitali prostor iznad i iza njega, lupkali zidove na dva mesta, a oficir je za to vreme proučavao očeve zidne mape. Onaj vojnik sa spečenim licem otkrio je razlabavljenu kuku u hodniku, i isprobavao je koliko je labava, sve dok oficir nije promumlao da će je izvaliti ako ne bude pazio. Vojnik ju je poslušno ostavio na miru. Kada su svi zajedno ušli u spavaću sobu mojih roditelja, mi smo ih sledili. Očito da je oficir zaboravio da je trebalo da ostanemo u uglu hodnika. Opseg biblioteke ga je zgranuo i on je upitao oca kolebljivim tonom: „Izvinite, je li ovo škola? Ili mesto za molitvu?”
Otac je žurno ponudio objašnjenje i poveo ih u obilazak biblioteke. Majka mu je došapnula:
„Nemoj da se zaneseš”, ali beše uzalud. On je već bio zahvaćen rastućom plimom pedagogije i krenuo je da objašnjava na engleskom:
„Ovo je striktno privatna biblioteka. Za svrhu izučavanja, gospodine.”
Izgledalo je da oficir ne shvata. Učtivo je zapitao da li je otac knjižar. Ili knjigovezac.
„Ne, već naučnik, gospodine”, uzvratio je otac značajno, slog po slog svojim slovenskim engleskim. I dodao: „istoričar.”
„Zanimljivo”, primeti oficir, i pocrvene u licu kao da ga je neko ukorio.
Posle nekoliko časaka, kada mu se povratilo samopoštovanje, a možda i setivši se svog čina i zadatka, ponovio je čvrstim glasom:
„Veoma zanimljivo.”
Zatim je upitao da li ima nekih knjiga na engleskom. Njegovo pitanje je oca uvredilo, ali ga je i uzbudilo. Bilo to kao kad bacite municiju na lomaču. Jednim hicem arogantni oficir je ranio i očev ponos kao sakupljača knjiga i naučnika i naš istorijski ugled kao jednog od velikih kulturnih naroda čovečanstva. Da li je taj uobraženi goj zamišljao da se nalazi u nekom urodeničkom ćumezu u kakvom malezijskom selu? Ili u kolibi punoj ugandskih plemenika.
Naprečac preplavljen oduševljenjem, kao da je branio suštinske stavove cionizma, otac je počeo da izvlači jednu englesku knjigu za drugom, glasno izvikujući naslov i datum izdavanja i izdanje i gurajući ih jednu za drugom oficiru u ruke, kao da je službeno predstavljao davno prispele goste novodošlima na zabavi.
„Lord Bajron, edinburško izdanje. Milton, Šeli i Kits. A ovo je jedno izdanje Šosera, sa komentarima. Robert Braning, jedno rano izdanje ograničenog tiraža. Kompletan Šekspir: Džonstonovo, Stevensovo i Ridovo izdanje. A ovde, na ovoj polici obitavaju filozofi: Bekon, Mil,

Adam Smit, Džon Lok, biskup Berkli i neuporedivi Dejvid Hjum. A ova je luksuzno izdanje...”
Oficir, razuveren, pomalo raskravljen, s vremena na vreme pronašao bi smelosti da pruži oprezan prst i nežno dotakne poveze ovih svojih zemljaka. U međuvremenu, otac je trijumfalno jurio napred-nazad između posetilaca i polica, izvlačeći knjige sa leva, desna i iz sredine, dodajući mu sve više i više tomova. Sa mesta pored sofe na kom je stajala, majka je očajničkim grimasama uporno pokušavala da mu da znak da će nam već u sledećem trenutku doneti propast svojim vlastitim rukama.
Uzalud.
Otac je zaboravio na sve: zaboravio je na paket, zaboravio je na Podzemlje, zaboravio je na patnje našeg naroda i zaboravio je na one koji su ustajali protiv nas u svakom pokolenju da nas unište; zaboravio je na majku i mene. Preveo se u nezamislive visine misionarske ekstaze: kada bi samo najzad uspeo da ubedi Britance, koji su u osnovi bili civilizovani i moralni ljudi, da smo mi, njihovi podanici u zabitom ćošku Carstva, stvarno divni, kulturni, civilizovani, načitani, poetični ljudi, tada bi oni odmah u srcu promenili mišljenje o nama i svi nesporazumi bili bi otklonjeni. Onda bismo konačno oni i mi bili slobodni da sednemo licem u lice i porazgovaramo na ispravan način o stvarima koje su predstavljale - kada sve bude rečeno i urađeno - značenje i svrhu života.
Jednom ili dvaput oficir je pokušao da dođe do reči, da postavi pitanje ili možda da uzme predah i nastavi sa ispunjavanjem svoje dužnosti, ali nikakva sila na svetu nije mogla da zaustavi oca u njegovoj bujici: slep i gluv za svet, nastavio je sa revnošću fanatika da otkriva blago iz svog svetilišta.
Mršavi oficir mogao je tek povremeno da promrmlja ’Odista’ ili ’Kako zanimljivo’, kao da je bio začaran. Ona dva vojnika počeli su da se nešto došaptavaju u prolazu. Onaj opečeni zurio je budalasto u moju majku. Njegov drugar se prigušeno nasmejao i počešao. Sa svoje strane, majka je dohvatila rub zavese i njeni prsti su očajnički prelazili sa jednog plisea na drugi, ispravljajući, gnječeći i istežući svaki plise ponaosob.
A ja?
Moja dužnost je bila da pronađem neki tajni način da upozorim oca koji je postepeno odvlačio britanskog oficira prema smrtonosnoj polici. Ali kako to da izvedem? Sve što sam mogao da učinim bilo je da ne gledam u pravcu gde nije trebalo gledati. Odjednom je paket u mrkom papiru podlegao nagonu da se prometne u izdajnika: počeo je da se ističe, da se izdvaja iz reda knjiga, kao otrovan zub među mlečnjacima, izgledajući neumesno i različito od ostalih po boji, visini i debljini.
Onaj zavodnički nagon iznenada se pojavio i uzeo me pod svoje. Kao što se ponekad događalo na gromovitim časovima Biblije kod gospodina Zarubabela Gihona, kada je to započinjalo kao malo peckanje u grudima, draškanje u grlu, naizgled ništa naročito, to se mreškalo i nestajalo, mreškalo se i postajalo sve jače pritiskajući kapije ustave; uzalud bih nastojao da izdržim još jedan minut, jedan sekund, stiskao bih usne, stezao zube, grčio mišiće, ali smeh bi svejedno provalio kao vodopad, šiknuo napolje, pa sam u takvim prilikama morao da izjurim iz učionice. Ista stvar se desila tog jutra pretresa, samo što to sada nije bilo golicanje smeha, vec golicanje izdaje. Zavođenja. Baš kao kad osetite da se približava kijanje, koje počinje sa golicanjem iz pravca mozga i štipavim osećajem pri korenu nosa koji proizvodi suze u vašim očima, pa iako pokušate da ga prigušite jasno je da nema nade, da će se neizbežno dogoditi, tako sam i ja počeo da navodim neprijatelja na paket koji nam je Podzemlje poverilo i naložilo nam da ga sakrijemo, žaket koji je očigledno sadržavao sredstvo za detoniranje jevrejske atomske bombe, koja je posedovala potencijal da nas oslobodi sada i zanavek sudbine bespomoćnih jaganjaca na milost i nemilost vukova. „Prilično toplo”, rekoh. Zatim: „Veoma

toplo. Hladnije. Mlako. Ponovo hladnije. Ledeno.” A nešto kasnije: „Toplije. Toplo. Vruće. Skoro da gori.”
Ne mogu to sebi da objasnim. Ni danas. Možda je posredi nejasna želja da ono što ima da se dogodi, treba konačno i da se dogodi. I da prestane da visi kao stena iznad naših glava. Kao kada treba izvaditi umnjak: završimo s tim! Jer je nepodnošljivo. Ipak, moje osećanje odgovornosti je preovladalo. Nisam glasno izrekao ono toplo i hladno i vruće, već samo unutra, iza mojih zaptivenih usana. Engleski oficir je učtivo odložio planinu knjiga nagomilanih u svojim rukama, koja mu je narasla sve do brade, na sto za kafu. Dvaput se zahvalio ocu, još jednom izvinio majci zbog neprijatnosti i uznemiravanja i šapatom ukorio jednog vojnika koji je dodirivao zidnu mapu prstom. Dok su napuštali stan, kada su već bili na vratima, ali pre nego što će se ona zatvoriti za njima, okrenuo se, pogledao me i iznenada mi namignuo, kao da je hteo da kaže: Pa, šta možemo? I tako su otišli. Dva dana posle ovoga opšti policijski čas je ukinut i ostao je samo noćni. Po susedstvu je kolala glasina da su u stanu gospodina Vitkina, gospodina Vitkina iz Berklejs banke, pronašli okvir pištolja, pun metaka. Pričalo se da je on sa lisicama na rukama odveden u Ruski logor. A onaj paket sa mrkim papirom nestao je sa police, sa mesta među draguljima svetske literature posle par dana. Ispario je. Na polici nije ostala praznina. Kao da je sve bio san.

20.



Već sam pričao o zaključanoj fioci sa medicinskom opremom i ulozi moje majke u Podzemlju. Za vreme noćnog policijskog časa, kada bi me pucnjevi i tutnjava eksplozije probudili, ponekad bih pokušao da ne zaspim i kada bi se tišina vaspostavila. Ležao bih sav napet, nadajući se da ću uhvatiti bat užurbanih koraka na pločniku ispod mog prozora, grebanje po vratima, šapćuće glasove u hodniku, bolno jecanje koje se cedilo kroz stisnute zube. Moj zadatak je bio da ne znam ko je ranjenik. Da ne vidim, da ne čujem, da čak ni ne pokušam da zamislim rezervni madrac rasprostrt na kuhinjskom podu tokom noći, koji je nestajao pre no što zora zarudi. Čekao sam čitavog tog leta. Nijedan ranjeni borac nikada se nije pojavio. Četiri dana pre završetka raspusta i mog upisa u sedmi razred, roditelji su se spremili da odu u Tel Aviv da prisustvuju memorijalnoj večeri posvećenoj gradu iz koga su došli.
Majka je kazala:
„Slušaj me pažljivo. Jardena se ponudila da provede noć ovde i pripazi na tebe, jer ćemo mi prespavati u Tel Avivu. Budi dobar kao zlato. Nemoj da joj otežavaš. Pomozi Jardeni. Pojedi ono što ti se posluži u tanjiru i ne zaboravi da ima dece koja umiru od gladi, a živela bi makar još nedelju dana kada bi im se dalo samo ono hrane što ostane za tobom na stolu.”
U stomaku postoji jedna jama koju naučnici još nisu otkrili i sva krv iz moje glave, srca i kolena slila se u tu jamu, pretvorila u okean i zahučala kao okean.
Uskupio sam ono što je ostalo od mog glasa i odgovorio, presavijajući novine koje su ležale na stolu na dva, četiri, osam.
„Biće sve u redu. Idite.”
I pokušao da još jednom presavijem novine, ali nisam uspeo u tome.
Pitanje koje sam sebi postavljao dok sam presavijao novine bilo je da li je nauka otkrila, a ako nije da li ja to mogu otkriti u naredna dva sata, način da se nestane bez traga na dvadeset i četiri časa. Da se potpuno iščezne. Ne da se bude prazan kao, recimo, prostori između zvezda, već da se iščezne a ipak da se nastavi biti tu, da bi se videlo i čulo sve. Da budem ja, ali i senka. Biti prisutan bez svog prisustva.
Jer šta ću ja da radim sam sa Jardenom? Šta da radim sa sopstvenom sramotom? I još u svojoj kući? Da li bi trebalo da je zamolim da mi oprosti? Pre ili posle saznavanja (a kako si mogao da saznaš, budalo?) da li je ili nije ona pogledala i primetila da je neko posmatra sa krova na suprotnoj strani ulice? I ako jeste, da li je opazila ko je to bio? Da li sam zaista morao da priznam? I ako jesam, kako sam mogao da je ubedim da se sve to zbilo sasvim slučajno? Da zapravo ništa nisam ni video. Da definitivno nisam ja onaj notorni voajer koji je viđan na krovovima u našem susedstvu, o kome su ljudi šapatom pričali i bez uspeha pokušavali da ga uhvate već nekoliko meseci. I da nisam, dok sam

je gledao (samo jednom! samo na desetak sekundi!), razmišljao o njenom telu, već o šemama britanskog okupatora. Da je to bio samo slučaj. (Šta je bilo? Šta sam video? Ništa. Jednu tamnu mrlju, jednu svetlu mrlju, još jednu tamnu mrlju.) Možda bi trebalo da joj ispričam laž. Koju laž? Kako? A šta da radim sa mislima koje sam joj posvetio od tada?
Bolje da držim jezik za zubima.
Za oboje bi bilo bolje da pokušamo da se pretvaramo da se ono što se dogodilo nije dogodilo. Baš kao što moji roditelji nisu nikada više spomenuli paket koji je bio skriven ovde za vreme pretresa. Baš kao što nisu govorili o mnogim stvarima, ćuteći o njima u tišini koja kao da je ujedala.
Roditelji su otišli oko tri, istisnuvši prethodno iz mene čitav niz obećanja: zapamti, budi oprezan, nemoj zaboraviti, osiguraj, ni u kom slučaju, obrati posebnu pažnju, za ime boga. Odlazeći, rekli su:
„Frižider je pun hrane i ne zaboravi da joj pokažeš gde šta stoji i budi dobar, fin i ne zanovetaj. I posebno zapamti da joj kažeš da se sofa u našoj sobi rasklapa u krevet u kome će spavati i reci joj da u kuhinji stoji poruka za nju i da je frižider pun, i da ti treba da budeš u krevetu do deset i zapamti da zaključaš spoljašnja vrata sa oba ključa podseti je da ugasi svetla.”
Ostao sam sâm. Čekao sam. Stotinjak puta sam obišao svaku sobu proveravajući da li je sve u redu i sve na svom mestu. Pribojavao sam se i u isti mah se nadao da je možda zaboravila obećanje da će doći. Ili da neće stići pre početka policijskog časa i da ću ostati sam čitavu noć. Potom sam uzeo majčinu korpu sa šivaćom opremom iz ormana i prišio dugme na košulji ne zato što je otpalo, već zato što se razlabavilo, a nisam želeo da otpadne baš kada je Jardena tu. Zatim sam sklonio upotrebljene šibice koje smo držali u posebnoj kutiji pored novih, radi ponovne upotrebe, kao ekonomsku meru, za prenošenje vatre sa parafinskog gorionika na primus i obrnuto. Sakrio sam ih pozadi iza začina, jer sam se plašio da će ih Jardena opaziti i pomisliti da smo siromašni ili škrti ili ne naročito uredni. Onda sam stao ispred velikog ogledala sa unutrašnje strane vrata ormana, udišući slabašan miris naftalina koji je uvek obavijao orman i podsećao me na zimu. Dugo sam posmatrao svoj odraz u ogledalu i nastojao da odlučim jednom za svagda, objektivno, kako je otac zahtevao, kako sam izgledao. Izgledao sam kao bledunjavo, mršavo, ćoškasto dete sa licem koje se stalno menjalo i veoma nemirnim očima. Da li je to bio izgled izdajnika?
Ili pantera iz podruma?
Osetio sam tužnu bol na pomisao da je Jardena već bezmalo odrasla.
Kada bi samo mogla istinski da me upozna, možda bi shvatila da sam ja naprosto uhvaćen u klopku ljušture brbljivog deteta, ali da iznutra proviruje...
Ne, bolje je stati na ovom mestu. Reč proviriti pekla je kao šamar na obrazu. Koji sam zaslužio. Ako bi se pokazalo da je Jardena raspoložena da mi opali šamar te večeri, moguće je da bih se posle toga bolje osećao. Nadam se da je zaboravila, nadam se da nikada neće doći, pomislih i otrčah da provirim - ne, ne da provirim - da pogledam kroz ugao prozora u kupatilu, jer ste odatle mogli da vidite sve do bakalnice braće Sinopski na uglu ulice. Budući da sam se našao u kupatilu, odlučih da operem lice i vrat, ne običnim sapunom koji smo otac i ja koristili, već maminim mirišljavim sapunom. Zatim sam ovlažio kosu, počešljao je i ispravio razdeljak. Usledilo je feniranje novinama da bi mi se brzo osušila, jer, zamislite moju sramotu kada bi Jardena baš sad stigla i shvatila da sam ovlažio kosu samo zbog nje. Takođe sam malo podsekao nokte, iako sam to već uradio prethodnog petka, tek da budu sigurno uredni, ali sam odmah zažalio zbog toga jer su mi nokti sada izgledali kao da sam ih izgrizao.

Čekao sam do devet do sedam. Policijski čas samo što nije započeo. Mnogo puta od tada dogodilo mi se da čekam neku ženu pitajući se hoće li ili neće doći i, ako dođe, šta ćemo raditi i kako izgledam i šta bi trebalo da joj kažem, ali nijedno čekanje nije bilo tako napeto i surovo kao ovo kada se Jardena umalo nije pojavila. Upravo sam napisao reči ’čekajući ženu’ jer Jardena je tada imala skoro dvadeset godina prema mojih dvanaest i po, što je predstavljalo jedva 62% njene starosti; drugim rečima, bili smo razdvojeni sa 38% njenog uzrasta, što sam izračunao olovkom na jednoj od praznih kartica sa očevog stola dok se kazaljka približavala sedmici i početku policijskog časa, a ja sebe ubeđivao da je to to, da nema nade, Jardena je zaboravila na mene i to sa dobrim razlogom.
Razradio sam to na ovaj način: kroz deset godina, kada meni bude dvadeset dve i po a Jardeni trideset, ja ću biti tek 74% njenog uzrasta, što je definitivno bilo bolje od sadašnjih 62% ali i dalje prilično beznadežno. Sa proticanjem godina, razlika između nas će se postepeno smanjivati (u procentima), ali obeshrabrujuće je bilo to što će se taj jaz smanjivati sve sporije. Kao iznureni maratonac. Tri puta sam proverio ovu računicu i svaki put se jaz sve sporije smanjivao. Izgledalo mi je to potpuno nefer i nelogično da ću u godinama bliske budućnosti skakati prema njoj po desetak procenata, a onda će se, u srednjem dobu i starosti, procentualni jaz između nas smanjivati puževskim korakom. Zašto? I da li je postojala mogućnost da se taj procentualni jaz potpuno izgubi. Ikada? (Zakoni prirode. OK. Znam. Ali kada mi je majka ispričala priču o plavom kapku, spomenula je da je u davna vremena priroda bila sasvim drugačija. Postojala su vremena kada je zemlja bila ravna a sunce i zvezde se okretale oko nje. Sada je sve što je ostalo da se okreće oko nas bio naš vlastiti mesec, i ko zna da li će taj zakon biti opozvan u budućnosti? Proizilazilo je da su opšte promene uvek promene nagore.)
Izračunao sam da ću kada Jardena napuni stotku, ja imati devedeset i dve i po a procentualni jaz između nas dvoje biće sveden na manje od osam (što nije bilo loše, upoređeno sa trideset osam te večeri). Ali kakva vajda od smanjujućeg procentualnog jaza između naših godina za jedan oronuo star par?
Isključio sam ovu misao i stonu lampu, iscepao računicu i bacio papiriće u klozetsku šolju, zatim povukao lanac, i pošto sam se već našao u kupatilu, odlučih da operem zube. Dok sam ih prao, reših da postanem drugačiji: od sada ću biti miran, iskren, logičan i nadasve hrabar muškarac. Drugim rečima: ako se čudo dogodi u poslednji čas i Jardena se ipak pojavi, premda je policijski čas bezmalo otpočeo, reći ću joj otvoreno, jednostavno i jezgrovito da mi je žao zbog onoga što se dogodilo na krovu i da se to više neće ponoviti. Nikada.
Ali kako to da izvedem?
Stigla je u pet do sedam. Donela je sveže ispečene rolnice iz Angelove pekare, gde je radila kao blagajnica. Nosila je laku letnju haljinu bez rukava, sa šarama u vidu ciklama i redom velikih dugmadi celom dužinom spreda, sličnih glatkim rečnim kamenčićima poređanim u niz rukom nekog deteta. Rekla je:
„Ben Hur nije želeo da dođe. Nije hteo da kaže šta se događa. Šta se dogodilo među vama, Profi? Jeste li se posvađali?”
Sva ona krv koja se skupila u jami ispod mog želuca pokuljala je naviše i vrelo nahrupila u moje lice i uši. Čak me je i rođena krv izdavala i dovodila u nepriliku pred Jardenom. Šta je čoveku bliže od njegove rođene krvi? A sada se i ona prometnula u izdajnika.
„To je bio lični spor; bio je to prekid dobrih odnosa.”
„Ah. Prekid dobrih odnosa. Profi, kad god koristiš takve reči zvučiš isto kao Glas borbe Ciona.

A gde su tvoje vlastite reči? Nemaš li nekih vlastitih reči? Zar nikada nisi imao neku?”
„Vidi”, rekao sam veoma ozbiljnim glasom. A posle par trenutaka, ponovio sam:
„Vidi.”
„Nema tu mnogo šta da se vidi.”
„Ono što sam želeo da znaš, a to se ne tiče tvog brata, već je pitanje principa...”
„OK, fino. Pitanje principa. Ukoliko želiš možemo kasnije da raspravljamo o prekidu dobrih odnosa u Podzemlju i pitanjima principa. Ali ne sada, Profi.” (Podzemlje?! Koliko je znala o nama? I ko se usudio da joj kaže. Ili je samo nagađala?) „Kasnije. Sada sam gladna kao vuk. Hajde da spremimo ludu večeru. Ne samo salatu i jogurt. Nešto uzbudljivije.” Detaljno je pretražila kuhinju, zavirujući u kredence i ladice, prelazeći pogledom preko lonaca i tiganja, istražujući frižider, kušajući začine i dodatke jelima, proveravajući dva parafinska gorionika. Zatim se duboko zamislila, ispuštajući najrazličitije neartikulisane zvuke kao mmm i uff i ahh, a onda mi je, i dalje zaneta u misli kao general koji smišlja plan za bitku, izdala uputstva da počnem sa pripremanjem nekog povrća - ne, ne tamo, ovamo - paradajza, zelenih paprika, luka, otprilike toliko. Zatim je položila dasku za seckanje na radnu ploču, izvadila veliki kasapski nož iz ladice i otkrivši lonac sa pilećom supom koju je majka ostavila u frižideru za nas izvukla meso iz nje. Potom je isekla pile na komade i zagrejala nešto ulja u tiganju. Postavila je povrće koje sam pripremio za nju na ploču cediljke. Kada je ulje počelo da klobuča, ispržila je u njemu nekoliko češanja belog luka i zapekla komadiće piletine s obe strane do mrke boje, sve dok mi pomešani miris piletine, belog luka i ulja nisu naterali vodu na usta i poslali grčeve kroz nepca, grlo i želudac. Jardena je rekla:
„Zašto nemate nimalo maslina? Ne mislim na one maslinke iz tegli, gluposti, te vegetarijanske maslinke. Zašto nemate nimalo onih starih dobrih maslinki, vrstu od koje se osećaš malo nakresan? Kada pronađeš koju pravu maslinku, donesi mi. Možeš da me probudiš usred noći zbog toga.” (Pronašao sam neke. Mnogo godina kasnije. Ali sam bio previše stidljiv da joj ih odnesem usred noći.)
Kada je procenila da su parčad piletine dovoljno mrka, izvadila ih je iz tiganja i stavila u posudu za serviranje, a onda je oprala i osušila tiganj.
„Sačekaj malo, Profi”, rekla je. „Strpi se. Ovo je samo uvod. Zašto, u međuvremenu, ne bi postavio sto?”
Zatim je zagrejala novu količinu ulja u tiganju, ostavljajući komade piletine okađene mirisom belog luka da stoje po strani, i ispržila pravilno isečene kriške crnog luka i dok se njegova boja preobraćala u zlatnu, a zatim u mrku pred mojim izbečenim očima, ona je dodala male parčiće paradajza i bibera koji su je čekali na cediljci, posula nešto peršuna preko toga i dobro promešala sve sastojke dok ih je pržila. Ubrzo je moja duša, zahvaljujući tim predivnim mirisima, zapala u agoniju predviđanja, i pomislih da ne mogu da izdržim više ni minut, ni sekund, ni još jedan dah. Ali Jardena se samo nasmejala i rekla mi da ne diram rolnice ili bilo šta drugo, bila bi šteta da pokvarim apetit, šta je sa tobom, gde se žuriš, suzdrži se. Vratila je komadiće piletine u tiganj i stala da ih prevrće po njemu dok ih ulje nije proželo do kosti, tek tada prelivši kutlaču supe preko njih. Sačekala je da ovo proključa.
Prošlo je sedamdeset sedam godina agonije, sporih kao mučenje, do granice izdržljivosti i iza nje, i dalje do tačke očaja, i još dalje do jecaja srca, pre nego što je stvar počela da se mehura i vri, a ulje da prska i pljucka. Jardena je smanjila vatru, posolila i zabiberila. Najzad je stavila poklopac

na tiganj, ostavljajući mali prostor namučenoj pari da pobegne. Dok se čorba kuvala, dodala je manje kocke krompira i još manje kocke crvenih ljutih papričica. Čekala je nemilosrdno dok čorba nije isparila, ostavljajući za sobom blaženo gust sos koji je obavijao komadiće pržene piletine koji su, činilo se, dobili krila i postali psalm i san. Čitav stan bio je zadivljen pred ovim jatom moćnih mirisa koji su doplovljavali iz kuhinje i zaposedali svaki ugao kao grozničavi buntovnici. Takvi mirisi nisu ovde mirisali još od kada je kuća bila sazidana.
U međuvremenu, zapaljen čežnjom i očekivanjem i žiganjem od gladi, te gutajući pljuvačku, postavio sam sto za nas dvoje, jedno prekoputa drugog, kao majka i otac. Odlučio sam da ostavim svoje uobičajeno mesto prazno. Dok sam postavljao sto krajičkom oka mogao sam da vidim Jardenu koja je prevrtala parčad piletine po tiganju, da ih podseti ko su, kušala sos, podešavajući mu začinjenost, razlivajući ga kašikom po hrani koja je poprimila divnu boju izglačanog mesinga ili starog zlata, i njenih ruku, njenih ramena i njenih kukova oživelih u nekoj vrsti plesa unutar haljine, zaštićene keceljom moje majke, kao da su je komadi piletine protresali dok je ona drmala njih.
Pojevši naše porcije, sedeli smo jedno naspram drugog i čupkali puceta iz velikog slatkog grozda; zatim smo proždrali pola dinje i popili zajedno kafu iako sam pošteno rekao Jardeni da mi ona nije dozvoljena, a pogotovu ne pre odlaska u krevet.
Jardena je rekla:
„Oni nisu ovde.” I još je dodala:
„A sada cigareta. Samo za mene. Ne i za tebe. Pronađi mi pepeljaru.” Ali pepeljare nije bilo, niti je moglo biti, jer je pušenje bilo zabranjeno u našem stanu. Oduvek. Pod bilo kojim okolnostima. Čak je i posetiocima bilo zabranjeno da puše. Otac je bio apsolutni protivnik i same ideje o pušenju. On se, takođe, čvrsto držao stanovišta da posetioci treba da poštuju pravila kuće, kao putnik u stranoj zemlji. Podržavao je ovaj stav jednom poslovicom koju je voleo da citira o tome kako se treba ponašati kad si u Rimu (Mnogo godina docnije kada sam posetio Rim, sa čuđenjem sam otkrio da je bio pun pušača. Ali kada je otac spominjao Rim, on je u stvari mislio na stari Rim, a ne na Rim kakav postoji danas.).
Jardena je popušila dve cigarete i popila dve šolje kafe (meni je data samo jedna). Dok je pušila, ispružila je noge ispred sebe i oslonila ih je na prag moje stolice koja je te večeri ostala prazna. Odlučio sam da je moja dužnost da odmah ustanem, pospremim sto, smestim preostalu hranu u frižider i operem sudove. Jedina stvar koju nisam mogao da uradim bila je da iznesem đubre napolje jer je bio policijski čas.
Ko je ikada proveo jednu celu noć sam sa devojkom u stanu, dok napolju vlada policijski čas a sve ulice su opustele i ceo grad zatvoren i iza rešetaka? Kada znate da niko na svetu ne može da vas uznemiri. A duboka, široka tišina lebdi u noći kao magla.
Stajao sam iznad kuhinjske sudopere, ribajući dno tiganja čeličnom vunom, leđima okrenut prema Jardeni, dok je moja duša zauzimala suprotan položaj (leđima prema sudoperi i tiganju, a svim svojim bićem okrenuta Jardeni). Odjednom sam čvrsto stisnuo oči i kao kad gutate pilulu, prevalio preko usana:
„U svakom slučaju žao mi je zbog onoga što se onda desilo. Na krovu. Nikada se više neće desiti.”
Jardena se obratila mojim leđima:
„Naravno da hoće. I te kako! Samo se barem potrudi da izgleda manje glupo nego što je bilo

tada.”
Jedna muva je sedela na ivici šolje. Poželeo sam da mogu da zamenim mesto sa njom.
A onda, i dalje u kuhinji (Jardena je koristila tacnu kao pepeljaru), zatražila je da joj objasnim, ukratko, o kakvom se sporu između mene i njenog brata radilo. Pardon ne sporu, već o prekidu dobrih odnosa.
Moja dužnost je nalagala da ništa ne kažem. Da sačuvam veo tajne, makar i pod mukama. Video sam u mnogim filmovima kako žene izvlače tajne čak i iz veoma jakih muškaraca, kao što su Gari Kuper ili Daglas Ferbanks. A na časovima Biblije, gospodin Gihon je rekao, na račun svoje žene:
„Samson je uništen zato što je dopao šaka rđavoj ženi.” Mogli biste pomisliti da, posle svog onog vremena koje sam proveo kipteći od besa dok sam gledao filmove u kojima su muškarci podlegali i počinjali da ’pevaju’ ženama, zbog čega bi se uvek nešto užasno dogodilo, meni ista stvar definitivno ne bi mogla da se desi. Ali te večeri nisam mogao sebe da zajazim; bilo je to kao da je jedan drugi Profi iznikao iz mene i stao da kulja napred laka srca, kao što se kaže u Bibliji, kao da su se iznenada otvorili najdublji mogući izvori. Taj drugi Profi krenuo je da joj priča sve, a ja nisam mogao da ga zaustavim, iako sam se trudio iz petnih žila i molio ga da stane, ali on je samo slegao ramenima, i terao šegu sa mnom: Jardena već ionako zna, izričito je rekla ’Vaše Podzemlje’, Ben Hur je izdajnik a i meni i tebi je to jasno.
Taj unutrašnji Profi nije ništa sakrio od Jardene. Podzemlje, raskid, raketa, majčina zaključana ladica i očevi slogani o perfidnom Albionu. Paket. Iskušenje. Zavođenje. Nije izostavio ni narednika Danlopa. Da li sam bio u zanosu zbog neke supstance ili droge koju je Jardena dodala u komadiće piletine? Ili u njen veštičji sos? Ili zbog njene kafe koja je bila jaka i oštra? Na taj način je onaj šantavi detektiv bio drogiran u filmu Panter u podzemlju. (Ali, on je imao sporednu ulogu. Naravno, izbegli su da drogiraju glavnog junaka.)
A šta ako je ona dvostruki agent? Ili pretpostavimo da ju je poslala specijalna jedinica Ben Hurove Unutrašnje bezbednosti i istrage? (na šta je unutrašnji Profi posprdno odgovorio: ’Pa šta? Kakve tajne su ostale neotkrivene između izdajnika i izdajnice?’)
Jardena je rekla:
„To je zgodno.”
A zatim je dodala:
„Ono po čemu si poseban jeste da kad god nešto opišeš ja to vidim živo pred očima.” I dotakla me je po levom ramenu, sasvim blizu pazuha, nastavivši:
„Ne budi tužan. Samo strpljivo čekaj i nemoj da mu se ulizuješ. Ben Hur će morati da dođe tebi jer bez tebe, razmisli malo, ko mu ostaje da nad njim dominira? A, on naprosto mora nad nekim da dominira. Ne može da ode na spavanje, a da pre toga nije dominirao nad nekim. To je muka sa dominacijom: kad jednom počneš s tim, ne možeš da se zaustaviš. Ne brini, Profi, zato što smatram da se to tebi ne može dogoditi. Iako je prilično zarazno. A pored toga...”
Zastala je. Zapalila je još jednu cigaretu i osmehnula se, ne meni već možda samoj sebi, vrstom osmeha koja potiče od unutrašnjeg samozabavljanja, osmeha koji ne zna da postoji.
„A pored toga šta?”, usudio sam se da zapitam.
„Ništa. Podzemlje i sve te stvari. Podseti me o čemu smo razgovarali. Zar nismo razgovarali o podzemljima?”
Pravi odgovor je bio: Ne. Jer pre nego što je zastala da zapali cigaretu razgovarali smo o nagonu za dominacijom. Uprkos tome ja sam rekao:

„Da. Podzemlja.” Jardena je rekla:
„Podzemlja. Zaboravi na podzemlja. Bolje bi ti bilo da nastaviš sa virenjem, samo mudrije nego onaj put. A još bolje, Profi, da umesto virenja, naučiš da treba pitati. Ako znaš kako da pitaš, nema potrebe da viriš. Barem je to tako u ovoj zemlji. Umesto da pitaju, ili se spuste na sve četiri i mole, ili te pritisnu ili te varaju. A da ne spominjemo vulgarne pipavce, koji su ovde gotovo većina. Možda ćeš ti. Jednog dana. To jest, možda ćeš ti jednog dana naučiti kako se pita. U stvari, iako ljudi ponekad zaista polude i umru zbog onog dečka ili one devojke i ljubavnih stvari, mnogo je verovatnije da će nastradati zbog Podzemlja i svih tih gluposti o spasenju. Ne veruj onome što vidiš u filmovima. U stvarnom životu ljudi postavljaju sve vrste pitanja ali ih ne postavljaju na pravi način. A onda prestanu da pitaju i samo primaju i nanose uvrede. Na kraju se naviknu na to i prestanu da mare, a kada se to dogodi nema više vremena. Život je gotov.”
„Treba li ti jastuk?”, upitao sam. „Moja majka voli da sedi uveče u kuhinji sa jastukom iza leđa.
Jardeni je skoro dvadeseta, a još ima naviku devojčice koja stalno podešava rub suknje kao da je njeno koleno beba koju valja pokrivati i ponovo pokrivati, tačno onako kako treba, ni premalo ili će se prehladiti, ali ni previše jer tada neće imati dovoljno vazduha da diše.
„Moj brat”, reče ona, „a tvoj prijatelj, nikada neće imati prijatelja. A naročito ne prijateljicu. Samo podanike. I žene. Imaće puno žena, jer je svet preplavljen sirotim jadnicama koje se bacaju pod noge tirana. Ali neće imati prijateljicu. Daj mi čašu vode, hoćeš li, Profi. Ne iz slavine, iz frižidera. U stvari, nisam žedna. Ti ćeš imati prijateljice. I reći ću ti zašto. Zbog toga što kad god ti se da nešto, čak i ako to nije veće od rolnice ili papirnate salvete, ili kašičice, ti se ponašaš kao da si dobio poklon. Kao da se desilo čudo.”
Nisam se slagao sa njom u svemu ali sam rešio da se ne raspravljam. Osim u vezi sa jednom stvari, pomenutom ranije u razgovoru, stvari preko koje jednostavno nisam mogao ćutke da pređem:
„Ali, Jardena, to što si malopre govorila o Podzemlju, valjda ti je jasno da nam Englezi bez Podzemlja nikada neće dopustiti da imamo svoju zemlju.”
Iznenada je prasnula u smeh, razgaljen, muzikalan smeh koji samo devojke koje uživaju da budu devojke mogu da proizvedu. I pokušala je da odagna dim svoje cigarete rukom, kao da se radilo o muvi:
„Evo gde opet”, rekla je, „govoriš kao Glas borbe Ciona. Ti nisi Podzemlje, ti i Ben Hur i kako-se-ono-zove, onaj treći, onaj mali majmun. Podzemlje je nešto sasvim drugo. Nešto što uliva strahopoštovanje. Nešto smrtonosno. Čak i kad stvarno nema nikakve druge mogućnosti i ti moraš da se boriš, Podzemlje je nešto smrtonosno. Pored toga, može se desiti da se ovi Britanci uskoro spakuju i odu kući. Ja se jedino nadam da mi to nećemo zažaliti, zažaliti gorko, kada ostanemo bez njih.”
Ove reči su mi delovale opasno neodgovorne. Na izvestan način one su me podsećale na opasku narednika Danlopa da će Arapi postati slabija strana i tako novi Jevreji. Kakva je bila veza između ovog što je Jardena govorila i njegovog mišljenja o Arapima? Nikakva. A ipak, postojala je veza. Ljutio sam se na sebe što nisam sposoban da vidim kakva je to veza i na Jardenu zbog izgovorenih stvari koje je bolje bilo prećutati. Možda mi je bila dužnost da saopštim nekoj odgovornoj odrasloj osobi ove misli? Ocu, možda? Da ih upozorim, kako bi oni koji treba da znaju bili svesni da je Jardena pomalo lakomislena.
Čak iako bih odlučio da izvestim o onome što je rekla, ne smem da probudim njene sumnje. Rekao sam:

„Moje mišljenje je drugačije. Mi moramo najuriti Britance iz ove zemlje silom.”
„Hoćemo”, odgovorila je Jardena, „ali ne noćas. Pogledaj samo koliko je sati, skoro petnaest do jedanaest, i reci mi, da li imaš čvrst san?”
Pitanje mi se učinilo čudnim, i donekle sumnjivim. Odgovorio sam oprezno.
„Da. Ne. Zavisi.”
„Pa noćas ti je bolje da čvrsto spavaš. A ako se desi da se probudiš, možeš da upališ svetlo i čitaš do jutra ako želiš. Ali ne napuštaj svoju sobu, jer kada otkuca ponoć pri punom mesecu kakav je sada, pretvaram se u vuka, ili preciznije u vampira i znaj da sam već proždrala na stotine dečaka kao što si ti. Stoga, šta god da uradiš, nipošto ne otvaraj vrata svoje sobe. Obećavaš.”
Obećao sam. Dao sam časnu reč. Ali moje sumnje su se produbile. Odlučio sam da moram da pokušam da ne zaspim. I definitivno sam smatrao da to neće biti teško zbog kafe koju sam popio, mirisa dima koji je prožimao sve u stanu i onoga što je Jardena rekla o mojoj jakoj strani i drugim čudnim stvarima.
U hodniku, nakon što sam se oprao i pre nego što ću joj poželeti laku noć, pružila je ruku i dodirnula mi glavu. Njena ruka nije bila ni meka ni tvrda; bila je sasvim različita od majčine. Prošla je rukom kroz moju kosu i rekla: „Slušaj me pažljivo, Profi. U vezi sa tim narednikom o kome si mi pričao. Izgleda da je fin čovek, moguće je da čak voli decu, ali mislim da ti nisi u opasnosti, jer je on sputan i utučen čovek. Barem se tako može zaključiti iz tvog opisa. I još nešto: s obzirom na to da te zovu Profi, što je skraćenica za profesor, zašto ne bi počeo da budeš profesor umesto što se trudiš da budeš špijun ili general? Pola sveta su špijuni ili generali. Nemoj i ti. Ti si darovito dete. Laku noć. I reću ću ti šta mi se naročito dopada: što si oprao sve sudove, a da me nisi ni pitao. Ben Hur pere sudove jedino kada je podmićen.”

21.



Ali zašto sam te noći zaključao vrata svoje sobe iznutra? I sada, posle više od četrdeset godina, ne znam. Sada mi je još manje jasno nego pre četrdeset godina. (Ima mnogo vrsta i stepena neznanja. Kao što prozor ne mora biti samo otvoren ili zatvoren, već i poluotvoren, ili jedno krilo otvoreno, a drugo zatvoreno, ili tek odškrinut, ili prekriven kapcima spolja ili debelom zavesom iznutra ili čak sasvim zamandaljen ekserima.)
Zaključao sam vrata i svukao se, tvrdo odlučan da nijednu misao ne posvetim Jardeni s druge strane vrata koja se, moguće je, skidala u istim momentu kada i ja, otkopčavajući jedno po jedno glatko dugme sa prednje strane svoje lake haljine bez rukava i ja zabranih sebi da razmišljam o tim dugmićima, kako o onim gore blizu njenog grla, tako i o onim dole u blizini njenih kolena.
Upalio sam stonu lampu i počeo da gledam u knjigu ali sam uvideo da mi je teško da držim pažnju. (’Umesto virenja, trebalo bi da naučiš da pitaš’. Šta je htela time da kaže? I ’Ti si darovito dete’. Ali kako to? Zar nije primetila da sam ja panter u podrumu?)
Odložio sam knjigu na stranu i ugasio lampu jer se približavala ponoć, ali umesto sna, obuzele su me razne misli i da bih ih odagnao ponovo sam upalio lampu i uzeo knjigu u ruke. Nije vredelo.
Noć je bila duboka i široka. Ni cvrčanje popaca nije remetilo policijski čas. Nije se čuo nijedan pucanj. Malo po malo, podmornice iz knjige pretvorile su se u podmornice od magle koje su polako plovile između obala zgušnjavajuće magle.
More je bilo meko i toplo. Zatim sam bio planinski dečak koji pravi kolibu od grudvi magle u planini, a onda se najednom od ivice kolibe začulo nešto kao grickanje i struganje, kao kad nasukani kit struže trbuhom po peskovitom dnu plićaka. Pokušao sam da ućutkam taj zvuk i probudio sam se na zvuk ššššš. Otvarajući oči otkrio sam da sam zaspao pored upaljene lampe i da taj šištavi zvuk iz sna nije nestao. I dalje se čuo.
Munjevito sam seo u krevetu, pripravan i oprezan kao pljačkaš. Nije bilo smrtonosne agonije, niti kitova; ovo je bilo ono grebanje u noći na koje sam čekao celo leto. Veoma tiho, ali užurbano, uporno grebanje. Definitivno je dolazilo od ulaza, od naših spoljnih vrata. Bio je to neki ranjeni borac Podzemlja kome je verovatno liptala krv. Moramo previti njegovu ranu i položiti ga na rezervni madrac u kuhinji, a on mora nestati odavde pre nego što prasne zora. A šta je s ocem? Šta je sa majkom? Zar su zaspali? Zar ne čuju uporno grebanje po vratima. Da li da ih probudim? Ili da sam otvorim vrata? Oni nisu ovde. Otišli su. Tu je Jardena, a ja sam joj dao časnu reč da neću napuštati svoju sobu. I setio sam se kako mi je jednom, kada mi je bilo skoro deset godina, očistila i previla ranu i kako sam zažalio što mi i drugo koleno nije posečeno.
Onda su se začuli zvuci koraka, bosonogog trčanja hodnikom. Tup zvuk reze i okretanje ključa u bravi. Šapati. I još koraka. Brz, tih razgovor, ovog puta iz pravca kuhinje. Trenje šibice o šmirglu

kutije za šibice. Kratkotrajan mlaz vode iz slavine. I drugi zvuci koje nije bilo lako identifikovati sa mesta na kome sam bio, u svom krevetu. A onda se ponovo uspostavila potpuna somotska tišina. Da li je sve bilo san? Da li mi je bila dužnost da ustanem, pogazim obećanje i otkrijem šta se događa?
Tišina.
Fantomski koraci.
Najednom se začuo huk kazančeta u kupatilu. Potom mrmorenje vode kroz cevi u zidu. Zatim još nejasnih glasova i bat golih stopala koja su prošla pored moje sobe. Bila je to definitivno Jardena koja je šaptala svom ranjenom borcu, ’Sačekaj, ćuti, sačekaj tamo’. A onda škripav zvuk iz spavaće sobe mojih roditelja: pomeranje nameštaja? Fioke? Najednom se začuo prigušen smeh, i možda jecaj, kao ispod vode.
Da li ću ja, kada budem ranjeni borac Podzemlja koji beži pred poterom, imati snagu karaktera da se smejem, kao ovaj čovek, dok moje rane budu čišćene i premazivane ljutom, razjedajućom tečnošću i čvrsto stezane zavojem?
Sumnjao sam da ću imati. A u međuvremenu smeh s one strane zida pretvorio se u ječanje, da bi nekoliko sekundi kasnije i Jardena jeknula. Potom su usledili novi zvuci i šaputanja. A onda muk. Posle još mnogo tame, pucnjevi lutajućih kuršuma odjeknuli su iz daljine, rasipajući se kao da su se i oni umorili. Konačno sam i ja zaspao.

22.



Suština izdaje nije u tome da izdajnik iznenada ustane i napusti uzan krug onih koji mu veruju. Tako se ponaša samo površan izdajnik. Pravi, duboko podli izdajnik je onaj koji je stalno unutra. U srcu srca: onaj koji najviše liči i pripada, koji je najumešaniji. Onaj koji je najviše kao drugi, pa čak i više nego drugi. Onaj koji stvarno voli one koje izdaje, jer šta je izdaja bez ljubavi. (Priznajem da je ovo složena tema koja pripada nekoj drugoj priči. Istinski organizovan čovek bi precrtao ove redove ili ih preneo u neku prikladniju priču. Ipak, ja ih neću precrtati. Vi ih možete preskočiti, ako hoćete.)
To leto se okončalo. Početkom septembra pošli smo u sedmi razred. Započela je nova faza, faza praznih burića za naftu, od kojih smo pokušavali da napravimo podzemnu podmornicu koja bi mogla slobodno da putuje kroz okean istopljene lave ispod pokorice zemljine površine, odakle bi bez upozorenja mogla da vrši udare i razara čitave gradove odozdo, ispod njihovih temelja. Ben Hur je naimenovan za kapetana podmornice, a ja sam, kao obično, bio njegov zamenik, izumitelj, glavni dizajner i odgovoran za navigaciju. Čita Reznik, oficir za borbenu tehniku, sakupljao je desetine metara stare električne žice, zajedno sa kalemovima, baterije, prekidače i izolacionu traku. Naš plan je bio da podmornicom doplovimo do tačke ispod kraljevske palate u Londonu. Čita je imao dodatan, lični cilj, to jest da upotrebi podmornicu za zarobljavanje svoja dva oca koja su naizmenično provodila dve-tri nedelje sa njegovom majkom, i da ih odvede na neko napušteno ostrvo. On je voleo i poštovao svoju majku i želeo je da joj priušti malo mira i spokoja jer je ona u mladosti bila čuvena operska pevačica u Budimpešti, a sada je patila od napada melanholije. (Neko je ispisao crvenom bojom na njihovom zidu: ’Čita bi trebalo da bude veoma zadovoljan - većina dece ima samo jednog tatu. Glader je još Čitina mama: ima dva muža i nikad nije sama.’ Čita je noktima grebao napis, ribao ga sapunom, prefarbavao ga, sve bez uspeha). Na času Biblije gospodin Zerubabel Gihon nas je učio kako su vavilonske zveri osvojile Jerusalim i naš hram i sravnili ga sa zemljom. Kao i uvek našalio se na račun svoje žene: da je gospođa Gihon živela u to doba u Jerusalimu, Vavilonci bi pobegli sa kožom nabranom na šiljak. Iskoristio je priliku da nam objasni izraz ’sa kožom nabranom na šiljak.’
Majka je pričala:
„Ima jedna devojčica u ustanovi, sirotica po imenu Henrieta. Možda pet-šest godina. Prekrivena pegama. Odjednom je počela da me naziva mamom, ne na hebrejskom, već na jidišu. ’Mama’, svima govori da sam ja njena majka, a ja ne mogu da odlučim šta treba da uradim: da li da joj kažem da joj nisam majka, da je njena majka mrtva - ali kako da joj ubijem majku po drugi put - ili da ne reagujem, da čekam da je to prođe. U svakom slučaju, postavlja se pitanje šta uraditi sa ljubomorom druge dece.”
Otac je primetio:

„To je teško. Sa moralne tačke gledišta. U oba slučaja neko će patiti. A pomisli na moju knjigu: ko će je čitati? Svi oni su mrtvi.”
Nisam pronašao narednika Danlopa u Orient Palasu. Tražio sam ga posle praznika, tri puta, ali ga svejedno nisam pronašao. Nije se pojavio ni kad je došla jesen, i niski oblaci obavili Jerusalim da nas podsete da nije sve na svetu leto i podmornice i podzemni borci.
Pomislio sam: možda je kroz složenu mrežu doušnika i dvostrukih agenata otkrio da sam ga špijunirao. Da sam rekao Jardeni za njega, a ona to prenela ranjenom borcu one noći, pa ga je Podzemlje po svojoj prilici kidnapovalo. Ili suprotno od toga: možda nas je dok smo se sretali, CID pratio i na kraju uhapsio narednika Danlopa zbog izdaje, te je zbog mene uklonjen iz voljenog Jerusalima i prognan u neku zabitu ispostavu Carstva, Novu Kaledoniju, Novu Gvineju, ili možda Ugandu ili Tanganjiku.
Šta mi je ostalo? Samo male Biblije na hebrejskom i engleskom koje mi je dao. Još uvek ih imam. Nisam mogao da ih odnesem u školu jer su sadržale Novi zavet koji je, prema gospodinu Gihonu, bio antijevrejska knjiga (ali ja sam ga pročitao i pronašao, između ostalih stvari, priču o Judi izdajniku.)
Zbog čega nisam pisao naredniku Danlopu? Pre svega, nije mi ostavio adresu. Drugo, bojao sam se da bi ga, ako dobije pismo od mene, ono moglo uvaliti u još veću nevolju, to jest da zaradi još težu kaznu. Treće, šta sam imao da mu kažem?
A šta je s njim? Što on meni nije pisao? Zato što nije mogao. Najposle, nisam mu rekao ni svoje ime. (’Ja sam Profi’, rekao sam mu, ’Jevrejin iz zemlje Izraela.’) To nije dovoljna poštanska adresa.
Gde si pod kapom nebeskom, Stivene Danlop, moj stidljivi neprijatelju? Gde god da si, u Singapuru ili Zanzibaru, jesi li pronašao sebi drugog prijatelja da zauzme moje mesto? Ne prijatelja - učitelja i učenika. Iako to nije pravi opis. Pa šta onda? Šta je to bilo među nama? Do današnjeg dana ne mogu sebi da objasnim šta je to bilo. I čega se još sećaš iz domaćeg zadatka koji sam ti zadao?
Govorim kako znam i umem.
Imam par poznanika koji žive u Kenterberiju. Pre deset godina pisao sam im i zamolio ih da se raspitaju.
Bez uspeha.
Jednog od ovih dana spakovaću malu torbu i otisnuti se put Kenterberija. Loviću ga kroz stare telefonske imenike. Proveriću u crkvama. Potražiću u opštinskim arhivama. PC 4479, Stiven Danlop, astmatičar, sklon ogovaranju, ružičasti pamučni Golijat. Usamljeni ljubazni neprijatelj. Onaj koji veruje u Proroke. Onaj koji veruje u znake i čuda. Ako kojim čudom, Stivene, ova knjiga pronađe put do tvojih ruku, molim te, javi se. Pošalji mi, barem, razglednicu. Par redaka, na engleskom ili hebrejskom, po svom izboru.

23.



U septembru je bilo još pretresa. Bilo je hapšenja i policijskog časa. Ručica ručne granate pronađena je u Čitinom stanu i jedan od njegovih očeva priveden je na saslušanje. (Drugi se pojavio u stanu iste večeri.) Naš nastavnik, gospodin Zerubabel Gihon, ponovo je osudio Vavilonce u razredu i, takođe, izrazio sumnje u pogledu toga da li je prorok Jeremija govorio kako dolikuje u danima rata i opsade. Po mišljenju gospodina Gihona, kada je neprijatelj pred vratima, dužnost proroka je da podiže duh naroda, da ujedinjuje njegove redove i da sipa gnev na neprijatelje izvan zidina, a ne na svoju braću unutar njih. Povrh svega, prorok koji zavređuje to ime, ne sme da vređa kraljevsku porodicu niti nacionalne heroje. Ali prorok Jeremija je bio ogorčen čovek i mi moramo nastojati da ga razumemo i da mu oprostimo.
Moja majka je smestila dva siročeta u naš stan na nekoliko nedelja. Bilo su to ilegalni imigranti, a zvali su se Oleg i Hirš, ali otac je zbog okolnosti odlučio da ih zovemo Cvi i Ejal. Položili smo rezervni madrac na pod u mojoj sobi. Bili su stari osam, odnosno devet godina; ni oni sami nisu znali tačno svoje godine, a mi smo greškom pomislili da su braća jer su nosili isto prezime, Brin (koje je otac hebrejizovao u Baron). Ali ispostavilo se da nisu braća, pa ni srodnici; u stvari, bili su neprijatelji. Međutim, njihovo neprijateljstvo se izražavalo tiho, bez nasilja i gotovo bez reči: nisu znali ni reč hebrejskog, a mogli su tek ponešto da razmene na jednom drugom jeziku. Uprkos uzajamnoj mržnji, noću su na madracu spavali sklupčani zajedno kao par štenaca. Pokušao sam da ih naučim hebrejskom i da od njih naučim nešto što nisam mogao da identifikujem i do danas ne umem da objasnim, iako sam znao da je to nešto što ovo dvoje siročadi bolje razume od mene i bolje od većine odraslih. Posle praznika, odvezeni su kamionom u selo mladih pionira. Otac im je dao naš stari kofer, a majka ga je natrpala odećom koju sam ja prerastao, zamolila ih da je podele među sobom bez svađe i pomilovala ih po kosi koja je bila ošišana na nularicu zbog straha od vaški. Kada su već seli na klupu u najdaljem uglu kamiona, otac im je rekao:
„Započinje novo poglavlje u vašim životima.” A majka je dodala:
„Dođite da nas posetite. Rezervni madrac će uvek čekati na vas.”
Da, ispričao sam roditeljima za Jardenu, Morao sam. To jest, o onoj noći kada su otišli na komemoraciju u Tel Aviv, a ona spavala u njihovoj sobi i posle ponoći se pojavio ranjeni borac, a Jardena mu previla rane i pre nego što je svanulo on se išunjao iz našeg stana i nestao.
Otac je rekao:
„O, moj Kineretu, jesi li ti to stvarno video ili je to bio samo san?” Ljutito sam odbrusio:
„Nisam sanjao. To se stvarno dogodilo. Ovde je bio ranjenik. Žao mi je što sam vam ovo

ispričao jer samo terate sprdnju sa mnom.” Majka se umešala:
„Dečak govori istinu.” A otac:
„Odista? Ako je tako, moraćemo da porazgovaramo sa tom mladom damom.” Majka je kazala:
„To nas se ne tiče.” A otac:
„Ali u svakom slučaju radi se o izneveravanju poverenja.” Majka je rekla:
„Jardena nije više dete.” A otac:
„Ne, ali ovo dete je dete. I u našem krevetu, pride, i ko zna koja vrsta vagabunda je to bio. U svakom slučaju, porazgovaraćemo o tome kasnije, nasamo. Što se vašeg Gospodstva tiče”, rekao je,
„izvolite se uputiti u svoju sobu i prionuti na domaći zadatak.”
Što nimalo nije bilo fer, jer je otac savršeno dobro znao da uvek uradim domaći zadatak odmah po dolasku iz škole, dakle prvu stvar, još pre nego što ću pojesti hranu koja me je iščekivala u frižideru. Ali zaslužio sam kaznu jer nisam bio fer kada sam im ispričao o Jardeni i ranjenom čoveku. S druge strane, kako sam mogao da im ne kažem? Zar to nije bila moja dužnost? Treće. Četvrto. Sve što sam rekao što nije trebalo; sve što je trebalo da kažem, a nisam. I tako sam pokunjen otišao u sobu i, ovog puta isto onako zaključao vrata iznutra i odbijao da ih otvorim, jedva odgovarajući na njihove pozive sve do narednog jutra. Čak i kada su kucali na vrata. Čak i kada su mi pretili kaznom. Čak i kada su se stvarno uzbunili (i bilo mi ih je prilično žao ali nisam hteo da popustim). Čak i kada je otac rekao majci, s druge strane vrata, podižući namerno glas:
„Nije važno. Nije to tako strašno. Neće mu ništa biti ako malo porazmisli o stvarima u mraku.” (Bio je u pravu u pogledu ovoga.)
Te večeri sam, u svojoj sobi, gladan ali ponosan i ozlojeđen, razmišljao otprilike ovako: sigurno je da ima i drugih tajni na svetu osim oslobađanja domovine, Podzemlja i Britanaca. Da li su Hirš i Oleg, koje je kamion odvezao da bi postali pioniri, možda ipak bili braća koja su se, iz nekog razloga, pretvarala da su stranci i neprijatelji? Ili, suprotno, da li su bili stranci koji su se povremeno pretvarali da su braća? Mora se posmatrati i biti miran. Sve ima neku vrstu senke. Možda čak i senka ima senku.

24.



Manje od godinu dana posle tog leta, Englezi su napustili našu zemlju. Jevrejska država je ustanovljena. Iste noći kada je stvorena sa svih strana su je napale osvajačke arapske vojske, ali ona se borila i pobedila i od tada se mnogo puta borila i pobeđivala. Moja majka, koja je nekad učila za bolničarku u bolnici Hadasa, zbrinjavala je ranjenike u ambulanti prve pomoći kod novinskog kioska Šibolet. Noću su je zajedno sa mladom doktorkom Magdom Gripius slali da obaveštava najbliže srodnike onih koji su izginuli. Između ova dva bavljenja ranjenima i mrtvima, radila je u onoj ustanovi, starajući se o siročićima. Spavala je dva ili tri sata na kamperskom krevetu u skladištu. Jedva da je dolazila kući. Za vreme tih ratnih meseci počela je da puši i više nije prestajala, uvek sa gorkim izrazom na licu kao da su je cigarete ispunjavale gađenjem. Otac je nastavio sa sastavljanjem slogana, ali sada je još pisao manifeste i letke za borbene jedinice, a takođe je pohađao kurs ubrzanog učenja za rukovanje minobacačem. Postavljajući naočare pod izvesnim uglom, na taj način što je spuštao sočiva podižući ruku, on bi odgovorno, logično i ispravno rastavio, nauljio i ponovo sastavio minobacač kućne izrade, ozbiljno zašrafljujući svaki šraf kao da dodaje posebno značajnu fusnotu svojoj knjizi. Ben Hur, Čita i ja smo punili na stotine džakova peskom, pomagali pri kopanju rovova i odnosili poruke pogureno trčeći sa jednog položaja na drugi tokom dana kada je Jerusalim bio pod opsadom i teško bombardovan iz topova Kraljevskog Transjordana. Jedna granata je odsekla maslinu i ubila mlađeg od braće Sinopski dok je sa svojim bratom sedeo ispod drveta i jeo sardinu. Posle rata stariji brat se preselio u Afulu, a bakalnicu su partnerski preuzela Čitina dva oca.
Sećam se te noći krajem novembra kada je radio objavio da su u Americi, Ujedinjene nacije, na mestu zvanom Jezero uspeha, donele odluku da nam se dozvoli da osnujemo jevrejsku državu, premda veoma malu, podeljenu u tri bloka. Otac je došao kući u jedan posle ponoći od doktora Bustera gde su se svi sakupili da čuju šta je radio izveštavao o glasanju u UN i pomiliovao me po licu svojom toplom rukom.
„Probudi se. Nemoj da spavaš.”
Rekavši ovo, podigao je pokrivač i uvukao se u krevet pored mene, potpuno odeven (on koji je uvek naglašavao da se ne sme leći u krevet u dnevnoj odeći). Ležao je ćuteći nekoliko minuta, svejednako mi gladeći lice, meni koji sam se jedva usuđivao da dišem, a onda je odjednom počeo da priča o stvarima koje nikada ranije nisu spominjane u našoj kući, jer su bile zabranjene, stvarima za koje sam oduvek znao da se ne smeju čačkati i gotovo. Nisi mogao da pitaš njega, nisi mogao da pitaš majku, i uopšte uzev postojalo je puno tema o kojima je bolje bilo ćutati, a sada je tome došao kraj. Glasom tame ispričao mi je kako je to izgledalo kada su on i majka, kao deca, živeli vrata do vrata u jednom gradiću u Poljskoj. Kako su ga siledžije koje su živele u istom kvartu zlostavljale i divljački ga premlaćivale jer su svi Jevreji bili bogati, zaludni i vešti. I kako su ga jednom skinuli do gola u

razredu, u gimnastičkoj sali, na silu, pred devojkama, pred majkom, da bi se podrugnuli njegovoj obrezanosti. A njegov otac, znači moj deda, jedan od deda koje je Hitler usmrtio, došao je u odelu i svilenoj kravati da se žali kod školskog upravitelja, ali su ga hulje zgrabile i na silu, takođe, svukle u razredu, pred devojkama. I nastavljajući glasom tame, otac mi je rekao:
„Ali, od sada pa nadalje, biće jevrejske države.” I iznenada me je zagrlio, ne nežno, već gotovo grubo. Rukom sam u mraku zakačio njegovo čelo, a moji prsti su umesto naočara napipali suze. Nikada nisam video oca da plače, ni pre te noći, ni posle. U stvari, ni tada ga nisam video; videla ga je moja ruka.

25.



Takva je naša priča: dolazi iz mraka, luta naokolo i vraća se u mrak. Za sobom ostavlja sećanja složena od bola i nešto smeha, žaljenja i čuđenja. Taljige sa parafinom su prolazile jutrima, a na uzdignutom sedištu klatio se prodavac parafina sa uzdama koje su labavo počivale na njegovim kolenima, tresući ručno zvonce i pevušeći svom konju neku žalobnu pesmu na jidišu. Dečak koji je pomogao u bakalnici Sinopski imao je jednu čudnu mačku koja ga je svuda sledila ne dopuštajući mu da joj se izgubi iz vida. Gospodin Lazarus, krojač iz Berlina, klimavi, žmirkavi čovečuljak, vrteo je glavom u neverici: ko je ikada čuo za vernu mačku? Rekao je: možda je to Geist, duh. Neudata doktorka Magda Gripius zaljubila se u jermenskog pesnika, i otišla sa njim u Famagustu na Kipru. Nekoliko godina kasnije vratila se, donoseći sa sobom flautu, a ja bih se ponekad noću probudio i čuvši je kako svira, osetio kako mi neki unutrašnji šapat govori: nikada nemoj ovo da zaboraviš, ovo je srce stvari, sve ostalo je senka.
A šta je suprotno od onoga što se stvarno dogodilo?
Moja majka je imala običaj da kaže: ’Suprotno od onoga što se nije dogodilo je ono što će se dogoditi.’
Jednom, kada smo naleteli jedno na drugo u malom ribljem restoranu u Tiberiasu, na obali Galilejskog mora, nekih četrnaest godina kasnije, upitao sam isto Jardenu. Umesto odgovora, prasnula je u svetao smeh, onu vrstu smeha koji pripada devojkama koje uživaju da budu devojke i koje veoma dobro znaju šta je moguće, a šta osuđeno na propast. Objasnila mi je, paleći cigaretu: ’Suprotno od onoga što se dogodilo je ono što je moglo da se dogodi da nije bilo laži i straha.’
Ove njene reči vratile su me na kraj tog leta, na zvuk njenog klarineta, na Čitina dva oca koji su nastavili da žive posle smrti Čitine majke, na gospodina Lazarusa, koji je gajio kokoške na krovu i nekoliko godina docnije odlučio da se ponovo oženi, sašio sebi trodelno tamnoplavo odelo i sve nas pozvao na vegetarijanski obed, ali je te večeri, posle venčanja i prijema, iznenada skočio sa krova, i na PC 4479, i na pantera u podrumu, i na Ben Hura, i na raketu koju nikada nismo lansirali na London, i takođe na plavi kapak koji možda još plovi u matici na svom kružnom putovanju natrag ka vodenici. Kakva je veza? Teško je reći. A šta je sa samom pričom? Da li sam ih sve ponovo izdao ispričavši ovu priču? Ili je obrnuto: da li bih ih izdao da je nisam ispričao?

1994-1995.

Beleška o delu
Amos Oz je, uz Jehudu Amihaja, najpoznatiji savremeni izraelski pisac. Prevođen je na srpski jezik. Roman Panter u podrumu govori o zbivanjima koja neposredno prethode proglašavanju samostalnosti Izraela kao države. U središte priče je postavljen dečak Profi, potonji pisac, koji sa svojim drugovima učestvuje u borbi protiv Britanaca koji su 1947. godine imali svu vlast na jevrejskim teritorijama.
Vešto se služeći dvostrukošću pripovedačeve vremenske pozicije (on je čas dečak koji se seća svojih doživljaja iz detinjstva, a čas je odrasli čovek, pisac, koji duboko razume sve ono što je u detinjstvu bilo zagonetka za njega), Amos Oz priča jednu složenu priču koja se zasniva na uverenju da je cilj svake priče da nešto važno sačuva od zaborava.
Prikazujući kako njegova majka pokušava da rekonstruiše jedan detalj iz svog detinjstva i kako ne uspeva u tome jer joj je sećanje nepouzdano, pripovedač u romanu Panter u podrumu odlučuje da ispriča priču o događajima koje je video i u kojima je učestvovao da ne bi i sam jednog dana morao da se suoči sa prazninama u svom sećanju.
Panter u podrumu , pored ostalog, govori i o važnim događajima koji već čine istoriju u istoj onoj meri u kojoj govori i o nevažnim detaljima iz junakove svakodnevice (buđenje erotskog u njemu u času kad vidi Jardenu, sestru svog druga, kako se presvlači i sl.). U središte priče su postavljena ona zbivanja koja pokazuju dubinu tragedije jevrejskog naroda, snagu njegove želje da konačno dobije pravo na svoju državu i širinu borbe za ostvarenje tog cilja.
U toj borbi svako pronalazi svoje mesto, pa čak i dečaci Profi, Ben Hur i Čita Reznik. Oni su deo jedne tajne družine koja nastoji da Britancima oteža položaj i da ubrza njihov odlazak sa jevrejskih teritorija. Detaljno prikazujući svoj odnos prema poručniku Danlopu, od kojeg najpre i saznaje da se Britanci pripremaju za skori odlazak, dečak kome je poverena uloga pripovedača u romanu Panter u podrumu gradi jedan neobični portret čoveka koji se oseća ugodno u ulozi koju je dobio i koji ima mnogo simpatija za Jevreje, njihovu istoriju i sudbinu.
Gradeći jednu složenu priču o odrastanju i formiranju jedne osetljive spisateljske duše, Amos Oz gradi i priču o jednom narodu, njegovoj istoriji ali i priču o ljudskoj odanosti ideji. Ideji sopstvene države, ideji o pravu na samostalno uređivanje svog puta u budućnost. Brojna stradanja i senka neposredno minulih vremena daju romanu Amosa Oza onu podlogu na kojoj pripovest koju on priča postaje prvorazredno književno svedočanstvo.
Radivoje Mikić

Beleška o autoru

Rođen u Jerusalimu 1939, Amos Oz je jedan od najsjajnijih živih izraelskih pisaca koji je, takođe, poznat kao politički komentator i borac za mir na Bliskom istoku. Autor je do ovog romana napisao jedanaest proznih dela, uključujući: Moj Mihael, Crna kutija, Poznati ženu, Fima, Ne nazovi to Noć, kao i visoko vrednovanih knjiga u oblasti esejistike i istorijske dokumentarne literature, kao što su: U zemlji Izraela, Na padinama Lihana i najnovije Izrael, Palestina i mir. Njegove knjige prevedene su na 28 jezika i osvojile su mnoge međunarodne literarne nagrade. Amos Oz je oženjen, ima dve kćerke i sina i živi u Aradu, Izrael.