Anita Nair - Kupe za dame

Priča o ženi koja traga za snagom i slobodom Upoznajte Akilandesvari, skraćeno Akila: ona ima četrdeset pet godina, sama je, poreska je službenica, žena koja nikada nije mogla da živi svoj život – uvek je bila nečija kćerka, nečija sestra, nečija tetka. Sve do onog dana kada je kupila kartu u jednom pravcu za primorski grad Kanjakumari. Prvi put u životu sasvim je sama, rešena da se oslobodi svih stega koje joj je život nametnuo. U intimnoj atmosferi kupea za dame koji deli sa još pet žena, Akila će upoznati svoje saputnice: Janaki, brižljivu suprugu i nesigurnu majku; Margaret Šanti, nastavnicu hemije zaljubljenu u poeziju elemenata; Prabu Devi, savršenu kćerku i suprugu; četrnaestogodišnju Šilu, koja poseduje dar da prepozna ono što drugi ljudi ne mogu; i Marikolantu, čija je čednost uništena jednom besanom noći. Dok sluša priče tih žena, Akila se upoznaje sa najintimnijim trenucima njihovih života, i u njima pokušava da pronađe odgovor na pitanje koje je muči čitavog života: Može li žena da ostane sama i da bude srećna, ili joj je potreban muškarac da bi se osećala ispunjenom?

Ovu knjigu posvećujem svojoj majci Sumini,

koja me je naučila svemu što valja znati,

a onda me pustila da idem svojim putem.



Slovo autora


Sve do 1998. godine, na železničkoj stanici u Bangaloru, na peronima su se znala posebna mesta namenjena ženama, starijim građanima i hendikepiranim osobama. A u noćnim vozovima postojali su specijalni kupei za dame u vagonima drugog razreda.
Negde od početka te ‘98. godine, ukinuti su „ženski redovi“ na železničkim stanicama. Od nadležnih ljudi na železnici, otpravnika vozova i konduktera, saznala sam da ni kupei za dame više ne postoje i da, štaviše, u novim vagonima kupea uopšte i nema.


Kada bi bilo moguće da sedimo u nekoj sobi i čekamo same sebe da uđemo u tu prostoriju, malobrojnima bi tek srce zaigralo kad oslušnu kako se kvaka pomera. A ipak, borimo se za svoja prava, nikome ne damo da nam oduzme dašak vazduha i opiremo se svakom pokušaju da budemo sprečeni u sprovođenju svojih nauma.
Rebeka Vest

1.


Tako je oduvek bilo: noćni miris perona uvek je Akilu ispunjavao osećanjem da se može pobeći.
Duga betonska štrafta se prostirala u noć, izdeljena znacima i tablama sa obaveštenjima, svetlom i senkom stanične rasvete. Neumorne kazaljke satova kucaju kao da se vreme svaki čas bliži isteku prateći ritam na uzvišenja popetih TV ekrana i kreštanje žica za prtljag po kojima klize korpe i torbe. Provala tona iz zvučnika, objava dolazaka i odlazaka. Miris jasmina i ulja u kosi, pudera i užegle hrane, vlažnih torbi i košara od bambusa. Akila sve to udiše i ponovo razmišlja o bekstvu. Oko nje je gomila ljudi što beži u neku širinu o kojoj ona ne zna ništa.
Akila je često o ovome sanjala. Maštala je o tome da postane deo jednog takvog talasa koji nadire u vagone i zauzima mesta trpajući prtljag na pregrade, proveravajući karte pred polazak. Želela je da sedi leđima okrenuta svetu, očiju uprtih u ono što dolazi. O odlasku je sanjala. O tome kako će klisnuti, otisnuti se. O vozu koji drhturi i pišti u stanici.
Akila sedi kraj prozora. Sve sem voza miruje. Mesec joj se na rame okačio i putuje sa njom. Kraj nje promiče galerija noćnih pejzaža, svi uokvireni prozorskim oknom. Svetlo u nekoj kući. Porodica se zbila oko vatre. Pas zavija. Gradić u daljini. Crni, masni prelivi neke reke. Preteće brdo. Put što vijuga. Odblesak uličnog svetla na naočarama čoveka koji pred rampom sedi na motorciklu opuštenih ruku, sa stopalima na zemlji i glavom kao u pevca dok čeka da, voz prozuji.
Na stanici, portreti zamenjuju utiske. Susreti. Rastanci. Osmeh. Suze. Bes. Nervoza. Teskoba. Dosada. Nepomičnost. Akila sve to vidi. Polazi voz.
Akila sanja da je tu. I da nije tu. Sanja da taj trenutak pretvara u sećanje.
Istina je da nikada do sada nije kupila kartu za ekspresni voz. Nikada se nije popela u noćnu kompoziciju i zaputila u mesto gde nikada nije kročila.
Takva je žena Akila. Radi ono što se od nje očekuje; o ostalom sanja. Zato baš i sakuplja sinonime za nadu kao što deca sakupljaju opuške. Nada joj dođe nekako protkana željama koje i ne pokušava da ispuni.
Plavo nebo, srebrni nebesni zalivi, procep u oblačju. Akila zna da su to puke iluzije koje se prirodno javljaju kad nosiš naočare sa ružičastim staklima. Dugo je nosila ta ružičasta stakla, a onda prešla na naočare sa metalnim ramom kroz koje se iznutra sve videlo kako treba, dok su spolja bile fotohromatske. Čak i sunce više ne sija kad se Akila skloni iza svojih sutonski smeđih naočara.
I, dakle, to je Akila. Četrdeset pet joj je godina. Nema ružičaste naočare. Nema muža, decu, dom i porodicu. Sanja o bekstvu, o prostoru. Gladna je života i iskustva. Čezne za kontaktom.


Akila nije bila impulsivno biće. Vremena joj je trebalo za svaku odluku. Oklevala je, premišljala se, prečešljavala celu stvar jednom, pa još jednom. Tek kad bi svaku nijansu ispitala do tančina i sa svakog stanovišta, mogla je nešto da odluči.
Otkrivao je to i sari koji je nosila. Štirkani pamučni sari zahteva mnogo planiranja i razmišljanja unapred. Nije to kao sa onim lepršavim šifonima i pret-a-porte svilenim artiklima. To je za ljude koji svakog jutra barem šest puta menjaju mišljenje oko toga šta će danas obući. To je za površne, neobavezne. Štirkani sari traži uredan um, a Akila se ponosila time što je uistinu organizovana osoba.
Ali kada se tog jutra probudila, iz sna trgnuta zujem malene kućne muve lelujavih krila i sitnog crnog tela, beznadno izgubljene, uzmuvane i nespokojne, proželo ju je neko čudnovato, putničko osećanje. Mora da je to od sna, pomislila je.
Na sekundu, mušica se skrasila na Akilinoj obrvi naglo spustivši nožice. A šta muve sve vreme rade nego upravo to: dižu i spuštaju svakojaki nevidljivi ili jedva vidljivi tovar bolesti i očaja. Ova, još mala muva, nije imala šta da izruči sem crvića nespokoja. Akila pomeri ruku i mušica odlete uspevši u naumu. Jeza od nekakvih crvolikih slutnji preplavi crveno more njene krvi i misli, i Akila se sva pretvori u želju da sedne u voz. I ode. Negde gde nije sve sputano kao ovde, u gradu Bangaloru. Poželela je da ode možda do kraja sveta. U najmanju ruku, do svog sveta, do Kanjakumari.
Tri se mora susreću u Kanjakumari: Bengalski zaliv, Indijski okean i Arapsko more. Tu je tihi muški okean koji prigrliše dva nemirna ženska mora. Čula je Akila kako je bilo u Kanjakumari, iz vremena kada se mesto zvalo Kejp Komorin; čula je o odvažnom Narendri koji se bacio u penušavu vodu i neutažive soli triju mora i otplivao do stene na kojoj je sedeo, odlučan i nepokolebljiv, iščekujući odgovore na pitanja koja su ga proganjala celoga života. I, kada je napustio tu stenu, postao je Vivekananda, onaj koji je pronašao radost mudrosti. Postao je svetac koji je učio svet da stane na noge, probudi se i ne malakše sve dok cilj ne bude ostvaren.
Pročitala je negde da je Kanjakumari dobila ime po boginji koja je, baš kao i ona, Akila, ostavila svoj život po strani, osuđena na večno čekanje. I da tamo ima jedna plaža sačinjena od višebojnog peska.
Bili su to, zapravo, fosilni ostaci svadbene gozbe, sve sile đakonija koje nikada nisu ni poslužene ni pojedene.
Leži Akila na krevetu i bulji kroz prozor. I odlučuje da krene.
Večeras.
Padmi se to ne bi dopalo, zna dobro Akila. Ovih je dana njena sestra sumnjičava u vezi sa svim što ona učini ili kaže. Oseti kako joj se usne stežu u pravu liniju. Padma je to nazivala ustima usedelice, Akinim ustima: namrštena su, odlučna i takva da čoveku kad ih vidi bude jasno da tu mešanja nema.
Ustala je i krenula ka kalendaru koji je visio na zidu. Preletela okom preko datuma. Devetnaesti decembar. Godina se bliži kraju, pomisli Akila, a onda, ne znajući zbog čega, potraži kraj kalendara setivši se igle kojom je probila hartiju i ostavila je tu sa provučenim belim koncem. Onako, da se nađe za hitan slučaj kad se olabavi dugme, kad treba nešto na brzinu porubiti… Igle nije bilo. Mora da ju je neko uzeo i zaboravio da vrati. To i ogledalo kraj umivaonika ukrašenog kestenjastim krugovima od filca (tu su stavljale tačkice koje bi odlepile sa namrštenih čela, da ćute pri ogledalu do sutradan), pomogli su joj da donese odluku. Htela je da ode. Morala je, inače bi poludela zatočena između zidova te kuće i tog života koji je trebalo da vodi.
Akila otvori ormar i izvuče crno-crveni čungdi sari. Jeste to bio pamuk, i to uštirkan, ali boje i zlatni zar namah iznenadiše Padmu. Akila je davno prestala da nosi svetle boje radije se skrivajući zatvorenim tonovima. A ovoga jutra bila je leptir sa čarobnim krilcima, vesela i razuzdana. Gde je skrušenost? Zašto krila nisu sklopljena? Zašto se ne pretvaraš da ste ti i drvo jedno? Zašto se ne kriješ među zavesama, pitale su Padmine oči.
Padma će osetiti da ovaj dan neće biti kao ostali, pomisli Akila opazivši zapanjenost koja je pretrčala preko sestrinog lica. Neka niko ne kaže da je nisam upozorila.
„Ali nikada nisi morala da putuješ na posao“, reče Padma kad joj je Akila saopštila da namerava da krene na put u vreme doručka. Sačekala je da sestra doručkuje tri vanilice, malko sambara i šoljicu vruće kafe pa je tek onda pomenula putovanje. Padma je u datoj situaciji bila prava osoba da joj se obrati; ona je u stanju i scenu da napravi, od čega bi Akila mogla i da izgubi želju. Akili je to bilo jasno, kao što je znala da će je sestra, kad joj bude rekla šta ima, sumnjičavo prostreliti očima.
Akila, međutim, ništa nije uzvratila, a Padma je istrajala: „Nije li to baš nešto iznenada?“
Za jedan časak, laž se uvukla u Akilina usta: u pitanju je posao o kojem je tek juče obaveštena.
Ali, čemu to, upitala se. Ne dugujem Padmi nikakva objašnjenja. „Da, baš je iznenada“, reče.
„Koliko dugo ćeš biti odsutna?“, zablistale su optočene sumnjom Padmine oči dok je posmatrala Akilu kako se pakuje. Znala je šta sestra misli: Hoće li putovati sama ili neko ide sa njom? Muškarac, verovatno. Nozdrve su se Padmi širile dok je slutila aromu neke nedolične kombinacije.
„Nekoliko dana“, reče Akila. Bilo je nekog zadovoljstva u toj dvoličnosti i Akila je jednostavno rešila da Padmu u lice uopšte i ne pogleda.


Sve te prostorije u kojima se drži prtljag slično mirišu. Akiline nozdrve bile su u stanju pune pripravnosti. Onda ona odluči da polako udahne. Posle dvadeset godina truckanja u prigradskim vozićima do posla i nazad, bila se već navikla na stvari od kojih bi neupućenima pripala muka. Ispekla je zanat, da. Čekala je tako da nosači odvuku korpu sa ribom do drugog kraja stanice. Kada su završili posao, odšetala je do kraja perona i zagledala se u šine, duge metalne tračice koje su isticale u okean horizonta. Nije zbog toga ni morala da dolazi na stanicu, ali osetila je da naprosto mora po dnevnom svetlu osmotriti punkt koji će predstavljati početnu tačku njene maršrute begunca. Nikoga na peronu nije bilo. Osetila je prazninu, rupu u stomaku dok se približavao čas kada će u stanicu prispeti voz u koji je htela da sedne i ode. Baš sam blesava, nasmejala se samoj sebi. Otišla je da rezerviše kartu, tamo ju je čekala Nilufer.
Dug je red bio pred šalterom za rezervacije. Uglavnom žene. Muževi, braća i poneki otac stajali su kao na straži, sa strane, dok su njihove žene bile u vrsti, prstima prebirajući po obodima sarija, premeštajući se sa noge na nogu, čekajući da dođu na red.
Akila pročita: „Dame, stariji građani i hendikepirane osobe“. Da se razbesni sada, ili da se oseti počastvovanom šta joj je činiti? Bilo je u toj napomeni nekog starovremskog šarma, posebnog kavaljerstva u dobroj volji železničke uprave koja je procenila kako žena ne bi trebalo da bude stvorenje dostupno za gurkanje i pipkanje, požudne poglede i nestašne ruke, znojavo okruženje i dobacivanja što čine neizbežan deo iskustva iz glavnog reda. To je u redu, ali zašto kvariti opšti utisak time što će se žene zbiti sa starijim građanima i hendikepiranim licima? Akila podiže obrve i pogledom potraži Nilufer.
U nekom prošlom životu, Nilufer mora da je bila pčela. Uvek je usred nekog poduhvata. Neko vreme u pitanju je bila kineska kuhinja; onda vađenje pramenova; naposletku, pomoćna oprema za brodska sidra. To, naravno, znači da joj tema za razgovor nikada nije nedostajalo. Sagovornik je samo imao da sluša, Nilufer će se pobrinuti za priču. Uprkos tome, ona je bila jedna od malobrojnih koje je Akila volela i poštovala. Ona nije čeprkala po intimi, nije ogovarala i bila je izrazito vredna i efikasna. Nije ona bila kao Katarina. Akili, svakako, nije ni padalo na pamet da traži neku novu Katarinu.
„Nilufer“, reče Akila čim se približila poreskoj upravi, „možeš li da mi izvučeš kartu za noćni voz za Kanjakumari?“
„A što? Šta se to dešava?“, proširiše se Niluferine oči. Ona je obožavala te trenutke kada se sprema da izađe iz kuće. Nosila je mnogo nakita, šminkala se i oblačila sari koji će se uklopiti sa nakitom.
„Zar mora nešto da se desi kako bih poželela da odem nekud?“, uzvratila je Akila.
„Teško će biti. Ovo je, znaš, špic sezone, i svi bi u Keralu na odmor. Čitave divizije čekaju na kartu za Sabarimalu“, reče Nilufer dok je pogledom preletala brdo papira. „Ali, moja drugarica na šalteru za rezervacije moći će da pomogne. Naročito kad joj kažem da si ti u pitanju. Odmah ću je pozvati.“
Neki minut kasnije, Nilufer se vratila nasmejana. „Sve je sređeno. Ja ću da odem tamo oko pola sata pre pauze za ručak. Ti bi mogla da dođeš malo kasnije.“
Akila je posmatrala Nilufer. Ova je stajala sa službenicom zaduženom za rezervacije. Pričale su. Činilo se kao da su potpuno zaboravile masu, kao da ne vide sve te gnevne poglede u njih uprte, ni nestrpljenje i bes. Akila hitro podiže ruku. Nije želela da skrene pažnju na sebe, da maše i da svi to vide. Niluferine oči sretoše njene kroz staklo. Lice joj je blistalo, mahnula je kartom.
„Učinila je sve što je mogla, ali voz je ispunjen do poslednjeg mesta. Nema kušeta, nema mesta u prvom razredu. Uspela je da ti iskopa mesto u vagonu drugog razreda, ali u kupeu za dame. Je l’ ti to ne smeta? Zaglavićeš se tu sa pet žena koje će čeznuti da čuju sve o tebi.“ Zlatna zvonca kao da odjeknuše u njenim ušima dok je slušala ove Niluferine reči.
Akila se nasmeja. „Ma baš mi je to potrebno“, promrmlja dok je iz torbe izvlačila rokovnik.
Akila je tačno u osam i po uveče bila na stanici Bangalor Kantonment. Stanica se nalazila na samo nekoliko minuta Koda od njenog stana. Ali ona je žurila, jedva čekala da krene. Kad je (već čvrsto rešila da ode, kao da je želela da strese svu prašinu doma svog sa nogu i zaputi se u novo.
„Kako možeš sama na železničku stanicu?“, upitala ju je Padma kad se predveče vratila kući.
„Pa, putujem sama, zar ne?“
„Ali, biće kasno kad kreneš.“
Akila nadvlada provokaciju, a lepo ju je osetila, i reče: „Ne brini. Ima mnogo rikši i sasvim je bezbedno. Stanica, sem toga, nije tako daleko.“
Padma, međutim, nije odustajala, pa su tako poslednje reči koje je Akila čula napuštajući dom bile obojene mrzovoljom: „Ne znam samo šta će Narajan Ana i Narsi Ana reći kad saznaju da si otišla tako iznenada, i to sasvim sama…“
Ali, Akila je digla ruke od slušanja. „Železnička stanica Kantonment“, rekla je vozaču rikše gotovo uskliknuvši.
Deset minuta kasnije, stajala je pred ulazom na stanicu osmatrajući pojedina lica u masi.
Ovde sam, tutnjalo je Akilino srce. Meki talasić čiste emocije, penom opervažen, prostrujao je njenim bićem. Osetila je kako joj se usne razmiču u osmeh. Deo sam živog tkanja koje će noćas napustiti ovaj grad. Penjem se na voz i puštam da me odvede u predele koje ne poznajem.

Akila se zaputila ka kancelariji šefa stanice. Napolju, na zidu, potražila je spisak putnika. Imponovalo joj je kada je ugledala svoje ime. Uz njeno su bila imena još pet putnica: Šila Vasudevan, Praba Devi, Janaka Prabakar, Margaret Paulraj i Marikolantu. Mora da su joj to saputnice u kupeu. Ko su te žene?, zapitala se Akila. Kuda će one? Kakvi li su to životi?
Pomerila se od spiska putnika sa rezervacijama da bi proverila gde se nalaze taj vagon i taj kupe u kojem je njeno mesto. Jedanaesti od lokomotive. Podigla je kofer i krenula prema broju jedanaest. Sve klupe na peronu su bile zauzete pa joj se zato desilo da stoji kraj neispravne slavine na staničnoj česmi. Malo je ovlažila usnu. Ovo je valjda to mesto? Okrenula se ka vremešnom paru koji je stajao malo dalje i upitala: „Je l’ ovde staje vagon S 7, ‘Kanjakumari ekspresa’?“
Muškarac je klimnuo glavom. „Da, mislim. I mi smo u tom vagonu.“
Bilo je nečega u tom starom paru pa ih je ona ponovo pogledala. Zračili su nesvakidašnjim mirom, poput ostrva spokoja u okeanu ljudske užurbanosti. Baš kao da su bili potpuno svesni da će taj voz stići pre ili kasnije. Onda će na njih doći red da prekorače ta tri stepenika i priključe se kompoziciji što će ih odvesti do odredišta. I nema, dakle, smisla lomiti vratove i noge ili iskazivati bilo kakav znak nezadovoljstva.
Mlazić urina zašišta i primiri se s povetarcem. Osoblje u crvenim, srebrom optočenim odorama kraj nagomilanog prtljaga. Prosjak unakaženih udova potura posudicu. Nestaško i pas žurno štraftaju sa kraja na kraj perona. Smoreni policajac bulji u televizijski ekran.
„Udajan ekspres“, koji bi po redu vožnje trebalo da stigne pre „Kanjakumari ekspresa“, kasni li kasni. Peron je krcat, ljudi na sve strane. Kraj Akile se zbila čitava familija: ujaci, tetke, rođaci, dede, babe… Svi došli da isprate jednog usamljenog putnika. On krenuo za Bombaj odakle će da hvata avion za neku zemlju na Srednjem istoku.
Akila skreće pogled sa usamljenog putnika i ponovo posmatra stari par. Žena nosi bledoružičasti sari sa uzanim zlatnim obrubom, tanušni zlatni lanac oko vrata i naočare sa metalnim ramom. Kosa joj je na vratu skupljena u punđicu. Zlatna narukvica svetluca. U jednoj ruci drži flašu sa vodom, u drugoj kožnu tašnicu. Za nekoliko godina izgledaću kao ona, pomisli Akila, s tim što neću kraj sebe imati ovakvog čoveka.
A on je izgledao prilično fino. Prikladna odeća i naočare, još mišićavo telo, prijatna spoljašnjost, posebno ljubak način na koji mu kosa sedi. I kako samo stoji kraj svoje žene! To je jedan od dva dokaza potpunog poverenja, oslobođenog svake agresivnosti… Njih su dvoje, naprosto, izgledali kao da pripadaju jedno drugome.
Šta je to u vezi sa brakom što čini mogućim da muškarac i žena smešaju svoje živote, snove, pa čak i misli? I njeni su roditelji bili takvi. Oni su čak ličili jedno na drugo, sa onim visokim čelima, kukicama na nosu i rupicama u bradi. Oboje su voleli da zaslade kafu sa dve kašičice šećera. Ukus je morao biti takav kao da u šoljici ima mleka.
Često bi se dogodilo da njena majka misli o nečemu, a otac glasno iskaže isto osećanje, pa bi sekund kasnije mati rekla: „Baš sam to htela da kažem.“
A on bi je pogledao ustreptao od zadovoljstva: „To je zato što se mi tako lepo uklapamo. Mi smo dva tela i jedna duša.“ I majka bi mu nežnim osmehom uzvratila.


Kada je bila u mladalačkom dobu, seća se Akila, čitala je roman o paru koji je žar strasti održavao godinama posle venčanja. Nije se, posle tolikog vremena, sećala ni naslova knjige ni radnje. U pamćenju joj je ostao samo jedan redak: „Deca onih koji se vole ništa nisu bolja od siročadi.“
Dok je bila dete, roditeljsko zajedništvo nije sekiralo Akilu. I ona je bila deo tog začaranog kruga. Ali kako je rasla, njihova međusobna naklonost i očito zadovoljstvo koje su i jedno i drugo pronalazili u prisustvu voljene osobe, učinili su da se ona oseti nekako isključenom iz priče, pa bi docnije sve to počelo da je nervira. A oni su, opet, istrajali u neosetljivosti spram njenog izopštenja. Čak i da su osećali šta se događa, ništa nije moglo da umanji ili odstrani nešto što je praktično bilo doživotna ljubavna avantura.
Akilin otac je umro posle skoro pune dvadeset i dve godine provedene u braku. Otada se, svake godine na dan svog venčanja, žalila njena majka: „Za dvadesetogodišnjicu braka, tvoj otac mi je obećao dijamantski prsten. Dijamant za kraljicu moga srca, tako je on govorio. O, kako me je voleo!“, kukala bi majka. Kako su godine prolazile, njen bol činio se sve teže podnošljivim.
Majka je izgubila mnogo više od muža. On je, zapravo, deo njenoga života postao već u času kad se rodila. Kao njen ujak, nosio ju je i pokazivao joj leptire i vrane, mesec i dugu, čuda prirode. Jedino je, kad se sve sagleda, bilo prirodno da se on nametne kao taj koji će joj otkriti i čudo ženskog, čudo da se žensko bude.
Majka se udala sa petnaest godina. Otac je tada imao trideset četiri. Akila je rođena dve godine i osam meseci kasnije.
„Ali Ama, kako si mogla da pristaneš da se udaš za svog ujaka?“, jednom je Akila upitala majku. „To je tako neprirodno.“
„A šta je tu neprirodno?“, odvratila joj je ljutito. „Pa to je savršeno prihvaćena norma u našoj zajednici. Kome ti misliš da postavljaš takva pitanja?“
Akila je tada imala samo četrnaest godina. Ali i tada je nekako slutila olakšanje u tome što nema nikakvog ujaka čije krilo na nju čeka, da u njemu odraste.
Majka je bacila jedan gadan pogled prema njoj i natuknula joj da izađe i donese veš. „Lenj mozak rađa lenje misli. Opasne misli“, rekla je Ama mračno.
„Kada pokupiš i rasporediš veš, pređi na peglanje. Košulje tvog Ape meni ostavi. Njemu se dopada samo kad ja to uradim“, dodala je.
Akila je napravila grimasu zato što je znala da uopšte nije tako. Ocu nimalo nije bilo važno ko će ispeglati njegove košulje već da izgledaju pristojno. Ali Ami je bilo stalo da se produži taj mit o mužu tiraninu koga je lako uznemiriti i koji se samo potpunom posvećenošću može umiriti. Ostali muškarci su se razlikovali od njega jer su dozvoljavali ženama da vladaju njihovim životima. Kao, recimo, Karpagamin otac.
Karpagamina majka je držala časove plesa. Svakog popodneva, od četiri do šest, davala je časove deci iz komšiluka. Kada bi kod nje dolazila celu godinu, deca bi znala dovoljno da mogu učestvovati na školskim takmičenjima u plesu i osvojiti poneku nagradu. Zato joj je mnogo devojčica dolazilo. Sem toga, nije tražila više od trideset pet rupija mesečno po glavi polaznika. Zarađivala je dovoljno da kupuje razne stvarčice za svoju kći i za sebe samu. Možda je zato Ama insistirala na izvesnoj distanci prema Karpagaminoj majci. Ami se nije dopadao niko ko se od nje previše razlikovao.
Jednoga jutra Akila je tada imala otprilike devet godina Karpagam je u školu donela tridesetak santimetara dugu olovku sa izazovnom malenom plastičnom šakom na završetku. Akila je odmah poželela takvu.
„Gde si to našla?“, prošaputala je kada joj je Karpagam demonstrirala kako ta čudesna olovka može da služi i za češkanje leđa.
„Majka mi je kupila“, rekla je i još jednom se slatko počešala po leđima.
„Koliko košta?“
„Šest rupija. Majka ju je, inače, kupila u ‘Mur marketu’. Preganjala se sa prodavcima i dobila je za tri rupija. Prava vrednost je šest rupija“, reče Karpagam dodajući Akili olovku da je malo drži i počeše njome leđa.
„Zar nije fino?“, upitala je osmotrivši zadovoljstvo na licu svoje drugarice.
„Divno je. Mogu li da je, samo na jedan dan, ponesem kući? Pokazaću je majci i pitati je da li bi mi kupila istu takvu?“, reče Akila milujući linije na dlanu olovkine šake, kao da je to baš prava šaka koju treba čuvati.
Karpagam je oklevala. „Morala bih da pitam majku…“, poče.
„Obećavam da ću je vratiti sutra. Gledaj, ako dobijem ovakvu olovku, mogle bismo nas dve zajedno da češkamo leđa“, reče Akila ubedljivo.
„Baš si luda“, zakikota se Karpagam, a trnci je prođoše na pomisao da njih dve stoje jedna kraj druge i češkaju leđa olovkama. Možda je upravo zbog toga i dozvolila Akili da olovku ponese kući.
Ami se prvo sve to nije dopalo, a onda se i razbesnela. „Karpagamina majka može njoj da kupi svakojake stvari. Ona ima vlastite prihode. Ja sebi ne mogu priuštiti da ti kupujem beskorisne stvari. Zar ne shvataš da Apa radi do iznemoglosti i da, uprkos tome, jedva sastavljamo kraj sa krajem? A ja i ne želim da tuđe donosiš u kuću. Šta ako polomiš ili izgubiš tu olovku? Gde da nađem novac da kupim drugu?“
Sutradan je Akila vratila olovku. „Šta se dogodilo?“, upitala je Karpagam. „Kad će majka da ti kupi?“
„Kazala mi je kako ne može sebi priuštiti da mi kupuje stvari koje tvoja majka tebi kupuje“ rekla je Akila.
I celoga dana, a i cele noći potom, Akila je o tome razmišljala. Da Ama ima posao, imala bi i ona svoj novac i mogla bi da joj kupuje stvari koje su joj bile potrebne, a da pritom Apu ne gnjavi. Ali šta bi to Ama mogla da radi kako bi došla do novca?
Svanulo je jutro i Akila je čula majku kako peva ispod glasa dok obavlja jutarnje poslove. Bio je praznik, pa je imala čitav dan da se pripremi i istupi pred majku sa onim što je smatrala velikim potezom.
„Ama“, rekla je Akila kad je zaključila da je Ama raspoložena. Ona se češljala i pevušila. „Što ti ne daješ časove pevanja?“
Ama je pogleda, iznenađena.
Akila požuri da objasni. „Tako lepo pevaš, a i Apa uvek kaže da imaš jedan od najlepših glasova koje je ikada čuo. Zašto ne bi deci predavala muzičko kao što Karpagamina majka drži časove iz plesa? Onda bi imala nešto svog novca“ završi tiho, pitajući se da nije slučajno odviše rekla.
„Ne odobravam to što čini Karpagamina majka. Svakakvi ljudi dolaze u njihovu kuću. I bramini i nebramini. Misliš li da bi tvoj otac dozvolio takvo cirkulisanje ovde? Zar ne znaš kako je strog? U svakom slučaju, misliš li da bi mi tvoj otac dopustio tako nešto?“
„Da sam želeo ženu koja radi, onda bih se takvom i oženio to mi je tvoj otac rekao kada smo se venčali. ‘Želim ženu koja će voditi računa o mojoj deci i meni. Ne bih da se upetlja u posao i da nema vremena za kuću i moje potrebe’, tako mi je kazao. A i ja to isto želim, i to sam želela da budem: dobra žena.“
Ama je imala vlastite teorije o tome kakva bi dobra žena trebalo da bude. Nema, pre svega, dobre žene koja služi dvojicu gospodara svoga oca i svoga supruga. Dobra je žena ona koja zna da interese svoga supruga ima da stavi ispred interesa bilo koga živoga uključujući i sopstvenog oca. „Ravnopravnost u braku takvo nešto ne postoji“, govorila je Ama. „Najbolje je prihvatiti da je žena podređena muškarcu. Tako ne može biti trvenja, nema nesklada. Kad neko zapne da dokaže svoju ravnopravnost, dolazi do stalnog bockanja i koškanja. Mnogo je lakše i jednostavnije prihvatiti mesto koje ti pripada i živeti u skladu s tim. Nije ženino da preuzima ulogu muškarca. Da jeste, bogovi bi je takvom učinili. I onda, šta znači to dvoje ravnopravnih u braku?“
Sve odluke Ama je prepuštala Api. „On bolje zna“, rekla bi. „Nikada nismo zažalili ni zbog jedne jedine odluke koju bi on doneo, čak i kada je odlučivao umesto mene.“
Razmišljajući na takav način, posle nekoliko godina braka, kada je Ama nasledila nešto zemlje u svom rodnom selu, mirno je posmatrala muža kako prodaje njen plac. Ni reč nije rekla. Godine su prošle i neki rođak joj se obratio pismom: isto parče zemlje prodato je po deset puta višoj ceni od prvobitne. „Da smo zadržali taj plac, mogli smo da kupimo neku manju kuću“, primetila je Ama.
Kada se Akila sa njom složila, Ama je promenila izraz lica i rekla: „Da ne shvatiš pogrešno, nisam rekla da je tvoj otac preuranjeno doneo odluku. Ko bi u tom času znao da će cena zemlje tako skočiti, i to u mestašcetu kao što je Metupalajam?“
Amina familija je bila veoma bogata. Ona je, međutim, rođena kao kći prve očeve žene koja je umrla kada je njoj bilo jedanaest godina. Majka joj je izdahnula na porođaju napinjući se da na ovaj svet dovede dečkića koji takođe nije preživeo. Godinu dana potom, otac se ponovo oženio. Previše je bio zaokupljen ženom i sinovima koje je nova supruga rađala lako i u regularnim osamnaestomesečnim intervalima, da bi se brinuo još i oko kćerke. Kad je Ama prispela za udaju, sve je uredio. Apa je bio odgovarajuće rešenje. Sve je, naposletku, bilo dogovoreno i utanačeno godinama unazad. U trenutku kad je rođena, zapravo.
Svega je uglavnom bilo dovoljno, pa ko bi tu našao zamerku? Ali nije bilo dovoljno novca, nakita ili nečeg trećeg od trajne vrednosti. Zemlja je bila jedino što je nasledila od oca. Sve ostalo on je ostavio sinovima.
A Apa je bio nepokolebljiv u uverenju da ona više ništa neće imati sa svojima koji su je tako skromno ispratili. I odlučio je da proda to imanje. „Od danas pa ubuduće, ja sam sve što imaš“, rekao joj je. I Ama je to, sva srećna, prihvatila. Pošto joj je mati umrla, niko je nije toliko voleo. A ovo je za nju bila samo još jedna potvrda koliko mu je značila.
Mnogo godina kasnije, Akila je pomenula svojoj koleginici i verovatno jedinoj pravoj drugarici, Katarini, da je njena majka bila i nećaka sopstvenog muža. Katarina je blenula u šoku. „Ali kako žena može da se uda za svog ujaka ili strica? To je incest!“, u čudu je povikala, a usta su joj se pretvorila u jedno veliko „O“.
„Pa, i rekla bih da jeste“, pristala je Akila. „Možda su se baš zbog toga osećali tako ugodno kad su bili zajedno.“
„Uopšte ne shvatam tu tvoju religiju“, zavrtela je Katarina glavom. „Pojesti jaje, to smatrate grehom. A potpuno je prihvatljivo udati se za ujaka!“
Akila je mogla da razume Katarinino gledište, ali je iz nekog neobičnog razloga osetila potrebu da zaštiti svoje roditelje i da objasni kakav je njihov brak bio. „Bili su vrlo srećni. Najsrećniji kad su zajedno. Ponekad pomislim, upravo stoga što su se oduvek znali. Zamisli samo, moja majka mora da se koprcala ocu na ramenima kada je bila mala. Možda se i popiškila po njemu. Mora da je čula kako mu glas mutira i videla prve dlačice nad tatinom gornjom usnom.“
„Sve je to u redu. Ali ne moraš valjda za ujaka da se udaš da bi bila bliska sa svojim mužem?“, usprotivila se Katarina. „U tom slučaju, mogla bi i za brata da se udaš.“
„Ne, nisam tako mislila. Ali, znaš šta: pre nekoliko godina, dok sam još priželjkivala da nekome budem žena, udala bih se za bilo koga. Čak i za ujaka ili strica“, rekla je Akila tek napola u šali.
Akila je bacila pogled na sat, nestrpljiva da začuje zvono koje će objaviti prispeće voza u stanicu. „Udajan ekspres“ je došao i prošao i sada je peron bio pun putnika koji su čekali „Kanjakumari ekspres“. Stariji par se pomerio nekoliko koraka unapred. Pitala se koliko li njih dvoje dugo stoje tu i čekaju.
Muškarac se uzvrpoljio. Pitao je nešto ženu. Ona je klimala glavom. On je iskoračio iz gužve i otišao do kioska na ulazu u stanicu. Vratio se sa pićem za nju. Gucnula je i ponudila ga. On je zavrteo glavom.
Zašto li gubim vreme posmatrajući ih, upitala se Akila skupivši usne. Evo živog dokaza svih onih porodičnih priča, žena ne može da živi sama. Ne može sama da uspe. Od dalje dokolice spasao ju je signal. Svetio na lokomotivi približavalo se stanici i sa razglasa je saopšteno da voz stiže. Akila je podigla torbu i stisnula ručku, spremna da se ukrca.
Putnici su nagrnuli ka vozu. Akila oseti strah. Voz ovde stoji samo dva ili tri minuta. Kako će se svi ukrcati u tako kratkom vremenu? Laktovima je probila put kroz masu. Kad je stigla do vrata, videla je tamo nekog starijeg čoveka. Pomagao je svojoj ženi da se popne u vagon. „Hajde, hajde, brže se penji“, požurivao je ženu, licem okrenut Akili. Onda je zadržao ostale putnike dok je Akila podigla prtljag i krenula da se probija ka kupeu.
Kupe za dame bio je na početku vagona. Ušla je i potražila broj sedišta. Bilo je šest ležajeva u kupeu. Po tri na obe strane. Njen je bio onaj donji. Do daljeg će svih šestoro putnika sedeti na donjim ležajevima, dok ne dođe vreme za spavanje. Onda će srednji ležaj biti podignut i pričvršćen ispod onog gornjeg. Akila je torbu smestila ispod svog sedišta i pogledala oko sebe. Prekoputa je sedela starija dama. Njen muž je gurnuo kofer podno sedišta i upravo je pumpao jastuk na naduvavanje. Kad ga je napumpao, stavio ga je pored nje. Podigao je prozor i prilagodio polugu kako joj ne bi pao na ruku. „Hoćete da vam pomognem oko vašeg prozora?“, upitao je okrenuvši se ka Akili.
Ona se osmehnula i odbila.
„Bićeš dobro?“, upitao je ženu. „Kad ti se prispava, navuci drvene kapke. Tu će ti fino strujati vazduh, a i ne moraš da misliš da li će ti neko strgnuti ogrlicu ili minđuše. Ne zaboravi lek da uzmeš. Ja sam u istom vagonu, ne brini, često ću dolaziti da vidim kako si.“
Kada je otišao, starija žena je suvo pogledala Akilu i objasnila:
„Karte smo rezervisali tek prekjuče i ovo je sve što je moglo da se dobije. On čak ni ležaj nema.“
„Izgleda kao da ovde ima jedan slobodan ležaj“, reče Akila. „Mislim da bi mu dozvolili. Ne smeta im da stariji muškarci putuju u damskom kupeu.“
„Taj ležaj je zauzet. Žena će ući na sledećoj ili drugoj stanici odavde, tako rekoše.“
Voz je krenuo i Akila pogleda oko sebe. Razmišljala je o Niluferinim rečima i za sebe se nasmejala. „Pet žena, neprekidno ćeretanje. Hoćeš li moći s tim da izađeš na kraj?“, zadirkivala ju je Nilufer.
Vitka lepuškasta žena kratko ošišane kose, sa očima poput oniksa, sedela je kraj starije žene. Je l’ to neka doktorka?, pitala se Akila. Činilo se kao da sve i svakoga istražuje. Žena je uhvatila Akilin pogled i osmehnula se kratkim, punim osmehom koji je ublažio intenzitet njenog pogleda. Akila se na to osmehnula i promenila izraz. Do nje je sedela zgodna žena lake telesne građe i doterane figure, obučena tako da se vidi da ima novca. Zlatne narukvice sijale su na njenim nadlanicama, a dijamanti krasili usne školjke. Nokti su joj bili dugački i premazani tamnoružičastim lakom. Izgledala je kao da se nikakvog posla u životu nije latila. Akila se pitala šta li takva žena traži u vagonu drugog razreda.
„Kuda ćete?“, upita je žena.
„Idem u Kanjakumari. A vi?“, uzvrati Akila.
„U Kotajam. Ima tamo neka svadba. Trebalo je da me muž odveze, ali je on poslom morao u Bombaj, a odande će avionom u Koči.“ I to je, otprilike, sve što znam, govorio je izraz njenog lica mada su reči ostale neiskazane.
„A vi?“, upita starija dama zgodnu ženu koja je kraj nje sedela.
„Silazim u Koimbatoreu“, reče ova. Glas joj je bio sladak kao i lice, a opet je bilo nečega s njom vezi što je Akilu činilo nespokojnom. „A vi?“
„U Ernakulamu“, odgovori starija dama.
Žena na suprotnom kraju kupea, sedela je šćućurena kraj vrata. Po njenom izgledu moglo se zaključiti da saputnice uopšte ne primećuje.
Buljile su u nju. Nije bila jedna od njih. Ni izgledala nije kao bilo koja od njih. Ne zato što je bila skromno odevena ili što se oko nje širio neprijatni miris siromaštva. U pitanju je, prosto, bio taj izraz lica… Kao da je već sve videla, i ljudsku prevrtljivost i slabost, pa sada teško da se išta može dogoditi što bi je iznenadilo. Za razliku od njenog, lica ostalih žena u kupeu, premda su sve od nje bile starije, nisu bila obeležena teškim iskustvom ili patnjom.
Sem toga, bile su uverene da ona, za razliku od njih, ne govori engleski. To je bilo dovoljno da stvori jaz između njih i ćutljive saputnice.

Žena koja je sedela do Akile, otvorila je malu korpu i izvadila nekoliko pomorandži. „Nije mi se dalo da ih ostavim kod kuće da istrule. Evo uzmite“, reče pružajući voćku.
„Zovem se Praba Devi. A vi?“, upita ona nijednu posebno.
Praba Devi. Starija dama bila je Janaki. Zgodna Margaret. A ona, Akila, Akilandesvari.
Žena do vrata je sačekala konduktera, a onda se popela na najviši ležaj i prepustila se snu. Iz nekog razloga, Akila je znala da će to svima njima doneti olakšanje jer neće morati da se trude da je uključuju u razgovor. Neće morati da se pretvaraju da sa njom imaju nešto zajedničko.
Miris pomorandže ispunio je kupe. S njim se i tiho drugarstvo izatkalo između putnica.
Akila je skinula sandale, savila noge ispod sebe i oslonila se na prozor. Povetarac joj je mrsio kosu. Mesec joj je visio na ramenu.
„Unuče mi je dalo ovu čokoladu, da grickam tokom noći“, reče starija žena osmehujući se. „Hoćete li malo?“, ponudila je saputnice.
Akila je uzela parče „kit-keta“ i skinula srebrnu foliju. Margaret je zavrtela glavom: „Ja neću. Moram da vodim računa o težini.“
Janaki je sada vrtela glavom u neverici. „Zašto biste vi morali da vodite računa o težini? Dovoljno ste mršavi.“
„Nekada sam bila debela. Ne bucmasta, da znate. Baš debela“, reče Margaret. „Kad sam počela sa dijetom, morala sam da se odreknem mnogih stvari i sada mi se čini da sam potpuno izgubila potrebu za čokoladom. Bezukusna mi je. A nekada sam je volela. Sad više ne…“
„Ni ja je ne jedem“, kaza Praba Devi vraćajući čokoladu Janaki. „Moj sin ima sedamnaest godina, ali još je kao trogodišnji dečačić kad dođe do čokolade. Kad god moj muž poslom ode u inostranstvo, donosi sinu čokolade. Kćerka je prestala da je jede kada je otkrila da joj kvari ten. Ponekad pomislim da ta mala sve svoje vreme provodi ispred ogledala proveravajući kakvo joj je lice. Sada traži od mog muža da joj donese šminku iz neke radnje koja se zove „Body Shop.“1
„A čime se muž bavi?“, upita Janaki.
„Mi se bavimo juvelirskim poslom“, reče Praba Devi. „Doduše, ne bi trebalo da kažem mi. On je juvelir. Ja sam domaćica.“
„Nema tu ničeg lošeg. I ja sam domaćica“, reče Janaki. „A šta vi radite?“, dodade okrenuvši se ka Margaret.
„Moj muž je direktor škole. Ja u istoj školi predajem hemiju“, odgovorila je.
„Je l’ se svađate oko svega i svačega“, zakikotala se Praba Devi, a onda je odjednom, kao da je svesna šta je upravo izgovorila, dlanom pokrila usta i pokušala da objasni: „Niste samo u istoj kući i radno mesto delite.“
„Imali smo u početku problema, ali sada znamo kako da otklonimo napetost kad se pojavi i da odvojimo školski od kućnog života. Bilo nam je potrebno mnogo vremena, ali smo prilično uspeli u tome. Znate šta? I moja kćerka ide u istu školu!“, reče Margaret prigušeno se nasmejavši.
„Šta vaš suprug radi?“, upita starija žena nagnuvši glavu ka Akili.
„Ja nisam udata“, reče Akila.
„O!“, izusti Janaki razbijajući tišinu. Akila je shvatila da Janaki očigledno veruje kako je ona uvređena. Duboko je udahnula:
„Imam četrdeset pet godina i uvek sam živela sa svojom porodicom“, reče.
Praba Devi se okrenula ka njoj. Prva je, međutim, progovorila Margaret: „Radite li negde?“
Ona je klimnula glavom. „Radim u poreskom odeljenju.“
„Ako ne zamerate što pitam, kako to da se niste udali?“, upita Praba Devi nagnuvši se ka Akili. „Jeste li baš tako odlučili, da ostanete neudati?“
Šta sada da joj kažem, pitala se Akila.
Iznenada, nije joj ni bilo važno šta će reći. Znala je da ovim ženama može da kaže šta god joj srce poželi. Prepoznavši znatiželju u njihovim očima, kazala je: „Moj otac je umro i ja sam morala da preuzmem brigu o porodici. Dok su svi oni posređivali svoje živote, bila sam već prestara za udaju.“
„Niste vi uopšte tako stari“, reče Janaki. „Možete vi još sebi pronaći dobrog čoveka. Oglasni stupci sa bračnim ponudama puni su poruka muškaraca u srednjim i kasnim četrdesetim koji traže odgovarajuću zrelu ženu da sa njom provedu život.“
„Ako mene pitate, ti muškarci traže domaćice nekoga ko će da im kuva, čisti, prinosi i odnosi. Ako je već srećna kako sada živi, zašto bi se udavala?“, upita Margaret.
„Jeste li srećni?“, zainteresova se Praba Devi.
„Je li iko srećan?“, uzvrati Akila.
„Pa, zavisi“, reče Praba Devi prstom motajući pramen kose iza uveta. „Zavisi šta pod srećom podrazumevamo.“
Akila se nagnula ka njoj i rekla: „Što se mene tiče, brak je nebitan. Zajednica da, to bi mi se svidelo. Problem je u tome što ja želim da živim sama, a svi mi govore da žena ne može sama.“
„A zašto bi žena živela sama? Uvek postoji neki muškarac koji bi hteo da bude sa njom“, reče Janaki skidajući naočare da protrlja nosnu kost. „Zar nikada nisi srela nekoga za koga bi se udala?“
„Jesam“, reče Akila i laka senka pade na njeno lice. „Ali nije bilo suđeno.“
„Zašto nije?“, upita Praba Devi. „Zašto nije bilo suđeno?“
„Nismo bili jedno za drugo. Sem toga, u to vreme udaja teško da mi je uopšte padala na pamet. Sve što nastojim jeste da ubedim sebe kako jedna žena može da živi sama.“
„Trebalo bi da se prepustiš instinktima“, reče Margaret. „Moraš da pronađeš svoje sopstvene odgovore. Niko ti u tome ne može pomoći.“
Akila zastade za časak, a onda nastavi: „Mene je porodica naučila da ću ako pričam sa drugim ljudima, od njih čuti kako je glupo što istrajavam u tome da ostanem sama. Ja sam, međutim, i očekivala da će stav moje porodice biti takav. Zato sam se pravila kao da ću stvarno razgovarati sa nekim ljudima. Bila sam sasvim sigurna da želim da živim sama i niko mi nije bio potreban da bi mi nešto govorio. Ali jedne noći sam se probudila uznemirena. Srce mi je lupalo, oduzela sam se od straha koji se ne da imenovati. Kako ću sama, preispitivala sam se. Kako ću ja, koja nikada nisam jednu nedelju provela bez svoje porodice, sama kroz budućnost? Šta ja znam o vođenju domaćinstva? Šta ću kad se razbolim? Kome ću se obratiti? Šta ja znam o životu? A onda, kada sam ušla u ovaj kupe i videla sve vas… Znala sam da ste sve udate… Pomislila sam da bih ako pričam sa vama… da bi to nekako moglo da mi pomogne pri konačnoj odluci.“
Praba Devi i Margaret su gledale jedna drugu kao da im je ovo zabavno. Onda je Margaret pogledom preletela svoje nokte i jedva se osmehnuvši, rekla: „Šta ako ti kažem da bi trebalo da živiš sama, a ona“ tu pokaza na Prabu Devi „kaže da ne bi trebalo da živiš sama, već da nastaviš život sa svojom porodicom? Šta ćeš onda?“
„Nemoj da joj se rugaš“, reče Janaki koja je mogla svima njima mati da bude. Kako su lako skliznule u porodične uloge! Majka i tri kćeri. Dve sestre s ove, jedna s one strane.
„Ozbiljna je ona. Zar ne vidite to?“
Akila sleže ramenima: „Ne znam da li ćete biti u stanju da mi pomognete. Ali, morate mi reći ono što stvarno mislite. Može li žena sama?“
„Je l’ ti to savet tražiš?“, upita Janaki.
„Ne tražim savet. Samo bih želela da mi kažete mislite li da žena može sama“, reče Akila tiše.
Janaki se zagleda u njeno lice tražeći joj oči. Akila je sedela i ćutala. Janaki se tad oglasi: „One su ti“, reče pokazujući na druge dve žene u kupeu, „bliže po godinama. Sa njima bi trebalo da razgovaraš. Njihovo mišljenje će ti više vredeti od moga. Ja sam ti pogrešna osoba za takav razgovor. Moj muž i ja smo u braku četrdeset godina. To je dugo vreme za jedan par. Kako ja da ti objasnim kako je to kad jedna žena živi sama?“
Kupeom je ovladala tišina. Na trenutak, Akila je pomislila da su ona i njene saputnice uspostavile vezu. Sve je ličilo na fetuse koji snuju unutar zidova materice izvlačeći srž života jedni iz drugih. Pomaže im tmina u spoljnom svetu i činjenica da ono što se među ovim zidovima deli, nikada neće procureti iz ove noći i tog malog prostora.
„Ne znam dovoljno o svetu ili o tebi lično da bih ponudila savet. Sve što mogu, jeste da ti pričam o sebi, o svom braku i o tome šta mi taj brak znači“, poče nenadano Janaki, lagano kao da svaku reč bira sa najvećom pažnjom. „Ja sam žena o kojoj se uvek neko brinuo. Prvo otac i braća, potom muž. Kad mi je muž preminuo, ostao je sin da brine o majci. Sačekao da produži tamo gde mu je otac stao. Žene poput mene na kraju neizbežno postanu krhke. Naši muškarci se ponašaju kao da smo princeze. I zato podozrivo gledamo žene koje su jake i koje mogu same. Shvataš šta hoću da kažem?“
„Možda zbog toga što sam tako vaspitana, možda zbog svega što je u mene usađeno, verovala sam da je dužnost svake žene da se uda, da bude dobra žena i majka. Verovala sam u taj zamorni stari kliše koji nas uči da je dom žensko kraljevstvo. Naporno sam radila da sačuvam svoj dom. A onda, iznenada, jednoga dana sve to više nije bilo važno. Kuća je prestala da me zanima sva ta uverenja oko kojih sam izgradila svoj život izgubila su značenje. Činilo mi se da ću uspeti sama ako sve to izgubim. Ako ikada ostanem sama, snaći ću se savršeno. Mislim da sam već bila premorena od tog osećanja da sam ranjivo biće.“
Akila potraži Janakino lice. Šta li misli ovim „bila“?
„Ali sada si promenila mišljenje. Zašto?“, upita Akila.
Janaki, baš kao da to čini muževljevom rukom, namesti jastuk na naduvavanje i reče: „Sada znam: čak i kad bih uspela sama, to ne bi bilo isto kao kad bi on bio tu, sa mnom.“

2. U izvesnim godinama


Perje. Mekani madrac. Prhut satena po koži na unutrašnjoj strani ruke. Svake noći Janaki bi legla na bok, laktom kao ljuljaškom stišavajući lice, i razmišljala o svim onim lepim i mekim stvarima u životu, o svemu što će odstraniti buku koja je kroz zid dopirala iz kupatila. To su bili zvuci koje je slušala gotovo svake noći poslednjih četrdeset godina.
Klokotanje kazančeta kad pusti vodu. Prštanje po patosu kada tuš pljusne pedeset dva mlaza mlade vode. Takva je on bio osoba: ekstremi bilo koje vrste vazda su ga brinuli. Pa to njegovo pevušenje koje je odavalo čoveka bez sluha dok se poletno sapunja i pušta da mu se pena sliva niz telo. Malo zaborava pre nego što će se, nalik fetusu, sklupčati kraj nje. Još malo vode po podu. Zvecnuše njegovi zubi u porcelanskoj posudi. Veštačku vilicu i preostale zube istrajno pere svake noći. Grgljanje. Ispiranje usta. Ponovo nemuzikalno mrmljanje.
Zar stvarno čujem sve ove zvuke? Ili je to zato što znam da će ih biti, pitala se Janaki. Zar zaista tolike godine živimo zajedno?
Janaki se za Prabakara udala kada joj bilo osamnaest leta. On je imao dvadeset sedam godina. Bio je to ugovoreni brak; horoskopi su se uklapali, porodice su se jedna drugoj dopadale i smatralo se da su njih dvoje savršen par. Janaki nije znala šta da očekuje od braka. Detinjstvo i devojaštvo protekli su u pripremama za bračni život. Majka i tetke podučavale su je veštini kuvanja i spremanja kuće, šića i pravljenja zimnice… Nije se zapravo ni moglo očekivati od nje da zna šta to znači udati se, a ni ona nije bila bogzna kako radoznala. Doći će to samo po sebi, kao što je i njenoj majci došlo, mislila je.
Prve bračne noći, kada je usnama pronašao njene usne, sva se stegla. Nije to bio samo stid. Možda pre neko osećanje otuđenosti. Nikada dotad nije bila sama u sobi sa muškarcem, iza zaključanih vrata. Društvo muškaraca uvek je bilo zabranjeno i sada, najednom, samo zato što se udala, rečeno joj je da je sasvim u redu da bude sa njim, da mu dozvoli da je dodiruje i čak skine sa nje svu odeću.
„On je tvoj muž i moraš da prihvatiš sve što on čini“, šaputale su tetke dok su je vodile ka spavaćoj sobi ukrašenoj jasminom, a vazduh je bio osvežen mirisavim štapićima.
Legao je kraj nje i privukao joj dlanove na svoje grudi. „Dodirni me“, rekao je, a ona je mislila samo na to kako je gruba dlaka na tim prsima.
Priljubio je bradu na njen vrat, a nju je ponovo preplavilo osećanje odbojnosti: Šta ću ja ovde? U šta sam se to upustila?
On ju je dodirivao. Gladio. Milovao i mazio. A njoj je bilo samo do toga da se zaključa u sebe.
Njihov brak nije krunisan punim telesnim dodirom duže od dva meseca. On nije navaljivao. Pokušavao je da je učini prijemčivijom. Nagovarao ju je, činio sve da je privoli, čak i molio. Istrajno se trudio da je natera da ga primi u svoje telo. Ona bi se, međutim, redovno povlačila na najbleđi nagoveštaj bola. Onda bi on odustajao i ostavljao je samu. Počela je da priželjkuje da se nešto u njemu promeni, da ne bude više tako nežan i da zatvori oči pred njenom kolebljivošću. Plašila se, vidite. To što mu ne daje ona, potražiće on na nekom drugom mestu.
I tako je Janaki konačno savladala otpor u sebi, prihvatila njegova milovanja, raširila ruke, rastavila noge, zagrizla bol kad joj se popeo do između zuba i onda ga progutala sa vriskom koji je sam izleteo iz grla. Te noći čvrsto ju je grlio i uporno joj šaputao u kosu: „Ti si moja žena. Ti si moja žena.“
Ništa drugo u tom času nije bilo važno, mislila je, sem saznanja da je ona njegova žena i da ga je zadovoljila.


Tokom potonjih sedmica dozvoljavala mu je da priđe njenom telu, a počela je da otkriva i zadovoljstvo zapreteno u zajedničkim ritualima. U krevetu je nosila njegove stare majice osećajući kako joj tkanina klizi niz kožu. Pili su čaj iz iste šoljice, ispitivala je ukus njegovih usta u svojima. Meki beli peškir od pamuka, dok ih je umotavao u čauru topline isisavajući vlagu hiljadama vlaknastih usnica, kao da im je govorio: gledajte koliko vas volim.
Kada su prestali u kupatilo da odlaze sa rukom u ruci? Pre nego što je stigla beba, ili kasnije?
Kad ste dugo u braku, kupanje postaje prosto način da se čovek opere. Ono drugo prestaje sa istekom medenog meseca.
Janaki se okrenu na leđa i povuče jorgan do brade.


Svake noći je ležala budna dok ne bi začula krevetske federe kako škripuckaju i žvanjkaju prihvatajući težinu njegovog tela. Tek kad bi se lepo namestio, tako da ne ugrozi njen prostor, ona se prepuštala snu. Znao je da Janaki ne voli zarozanu plahtu ili kad joj se ćebe obmota oko nogu. Zato se držao na razdaljini i imao svoje ćebe. Nakašljao bi se i okrenuo na stranu. Ona ne bi. Ujutro, kad bi se probudili, izgledalo je kao da su spavali u odvojenim sobama, u odvojenim krevetima.
Bilo je i noći kada bi pričali u krevetu. Uglavnom su to bili komadići razgovora o sinu. O komšiji. Ili, eventualno, o filmu koji su te večeri gledali. Nekada bi se prepustili oživljavanju prošlosti. Uspomenama koje nisu izbledele. On ih se nije sećao na isti način na koji ih je ona pamtila. Ali što je to uopšte važno? Kad se sve sagleda, bitno je da ima šta da se podeli.
Bilo je noći kada bi njegovo telo potražilo njeno. Obmotao bi se oko nje. Ponekad bi ga dočekala s dobrodošlicom, a u drugim prilikama strpljivo bi podnosila toplotu njegove kože, usana, ruku i bokova tako blago priljubljenih uz nju. Kasnije, kad bi se završilo, svako bi se smestio na svoju stranu kreveta i zaspao.
Posle četrdeset godina, nije tu više bilo iznenađenja, vrcavih poruka, vragolastih skrivalica po kući. Ostala je samo ta prijateljska ljubav. Ljubav na kakvoj reklamne kompanije vole da ućare.
Uzmite polisu osiguranja tako da penzionerske dane provedete bezbrižno šetkajući psa po plaži, gradeći kule od peska sa unucima i pijuckajući kokosovo mleko. Ništa od onih ludih vožnji motorom sa vetrom u kosi ili vratolomnog spusta niz planinu. Pijte svoje mlekce i uživajte u blagodetima polise osiguranja.
Zašto ove godine liče na razdoblje kada se iščekuje smrt, razmišljala je Janaki. Promenila bi kanal kad god krene reklama neke osiguravajuće kompanije.
Ali nisu li oni upravo tako živeli, kao da čekaju da smrt dođe pozajmljujući kadrove iz televizijskih reklama? Šale, smeh, nostalgija dok zajedno prelistavaju foto-albume. Prijateljska ljubav. Parčence duginog luka koje će iščeznuti u izmaglici oblaka.


Janaki potraži naočare na nahtkasni. Koliko li je sati? Kad je stavila naočare, sat nigde pogledom nije mogla da nađe; stari dobri beli budilnik koji je uvek stajao kraj njenog kreveta nije bio tu. Umesto njega, na zidu je visio sat u obliku ružinog pupoljka… Moraće da uključi svetlo. Išla je polako uz ivicu stola. Tu je negde prekidač. Zar nisu mogli lepo da naprave prostor za sat u spavaćoj sobi, umesto što su napabirčili svu tu silu drangulija razbacanih po stolu? A i nije baš mogla da se žali, pomisli Janaki. Ovo je bila soba njene unuke, a oni su, na kraju krajeva, tu u poseti.
Gotovo se saplela o čašu sa vodom.
Svake noći tokom poslednjih deset godina, ostavljao bi joj tabletu „trike“ i čašu vode. Kad bi to učinio, nekako i ta njena stalna nemoć da zaspi prirodnim putem činila bi se podnošljivijom.
Doktor joj je pomogao da izvuče noge iz kaiševa na ambulantnom stolu i popravio vodeno-zeleni bolnički mantil na njenim kukovima. Osmehnuo se i krenuo da je uverava: „Sa vama je apsolutno sve u redu. A to što ne možete da spavate…“, malo je tu prigušio glas, „… kad dođete, znate, u izvesne godine, nije više lako zaspati.“
Izvesne godine. Ona je bila žena u izvesnim godinama. A šta sa njenim mužem? Spavao je kao zaklan. U san bi tonuo kao od šale. Kao beba. Bebica. ‘Pavaj, ‘pavaj, bebac mili.
Kad su u braku bili tek nekih sedam meseci, u vreme kada je svaki novi dan donosio fini dašak otkrića, što je njihovu ljubav činilo novom velikom teorijom, njih dvoje su se navikli da se jedno drugom obraćaju bebeći. „Gu-gu, ćuću-ćuću, buća-muća“, tepala bi ona. „Lu-lu, caca-maca“, gugutao bi joj on u uho. Te glasove bez smisla samo su njih dvoje umeli da dešifruju.
A onda je jednoga dana Janaki otkrila da je trudna. Žudela je za duvanom, besomučno cevčila opuške koji bi iza njega ostali u pepeljarama. Kad bi pokušao da je zagrli, sklanjala se jedva skrivajući gnev. Mrzela ga je, Bog bi znao zašto, da bi doktor objasnio kako je sasvim prirodno što se tako oseća. Za sve su krivi hormoni, rekao je smejući se.
Kad je beba počela da se pomera u stomaku, ta mržnja je iščilela kao i žudnja za pušenjem. Opet je počela, i to intenzivnije nego ranije, da mu se obraća njihovim bebećim jezikom, nežno mu je mazila kosu i počela da radi na velikom pačvork-jorganu za bebin krevetac. Kao i svi muškarci koji se spremaju za očinstvo, on bi prislanjao uho na njen stomak u kome se nešto vidno micalo.
Kad je beba stigla, zasmejavali su je zvečkama i majmunčićima koji, kad se namota ključ, lupaju po dobošima. Prebrojavali su malene bebine prstiće na nogama, privijali je na srca i brbljali svašta.
U krevetu se njihova komunikacija svela na: „Je l’ mokra posteljinica? Jesi li proverio lampicu sa medom? Čini mi se da nešto čujem a ti?“
Nisu im više bili interesantni testovi poput „Koliko razumete svog partnera?“, ili „Da li je vaš brak i dalje romantičan?“. Sada su ih zanimali oni u kojima su tražili odgovore na pitanja da li su valjani roditelji i da li im dete napreduje kako bi trebalo.
I nije im to smetalo, ta invazija na njihovu intimu. Gledali su dete i u njemu videli sebe. Beba je bila projekcija njihovih sopstvenih likova. Kada bi se mali vratio kući sa srebrnim peharčetom, nagradom za pobedu na školskom takmičenju u tenisu, srca bi im zaigrala. Veruješ li ti, mi smo ga na svet doneli bez reči bi jedno drugom signalizovali u telepatskoj ekstazi.
Nije bilo kraja zanimaciji sa tim čudesnim detetom kome su za doručak davali kukuruzne pahuljice i mleko, tost i puter, meko kuvana jaja i multivitaminske napitke. On im je tako ispunio živote. Razglednice, flasteri, letnji raspusti, rođendani… to dete učinilo je njihov brak kompletnim.
Na zabavama, njih dvoje su vazda bili zlatni par. Besprekorni. Kad bi ona bila spremna da krene, on je to istoga časa znao i ustao bi sa stolice ostavljajući piće koje je nosao cele večeri. Ona bi se nasmejala i promrmljala poneku ljubaznu reč na oproštaju dok bi se on rukovao sa svima i s osmehom napuštao skup. U tom braku on je nosio ulogu dobrohotnog i poletnog.
Kada bi stigli kući, posle krstarenja gradskim ulicama, uz obavezan oprez zbog teturavih pijanaca i brzih kamiona, nikada to nije bilo kasnije od deset i po uveče. Parkirao bi vozilo dok je ona čangrljala ključevima. Zajedno bi potom ušli u sobu svoga sina. Ona bi dečaku davala čašu toplog mleka dok ih on posmatra sa vrata.
Docnije, u krevetu, osetila bi njegovu ruku oko struka. „Je l’ ti bilo lepo?“, prošaputao bi. (Dok je dečak bio beba i još spavao u kolevci u njihovoj sobi, pričali bi sasvim tiho, da ga ne probude. Beba je sada imala skoro četrnaest godina, spavala je u drugoj sobi, ali su oni još šaputali u krevetu.) Ona bi promrmljala pospano: „Mmmmm… fino je bilo“. Čak i u tom polusvesnom stanju, u sebi bi se pomolila Bogu. Zbog ovog čoveka je umela da zaboravi ono na šta su je ogledalo i dnevna svetlost povazdan tako mučno podsećali. Bore na vratu, ocvale dojke, opušteni obrisi stomaka pod sarijem, stomaka koji se nikada nije oporavio od trudnoće. Tih dana ona nije morala da bude žena u izvesnim godinama.


A kad su se to te izvesne godine prišunjale Janaki? Je li to osetila kad joj više nije prijala njegova ruka oko struka? Ili je to bilo onomad kad je krenula napetost u slepoočnicama koja bi se samo pogoršavala ako se on nasmeje? A on je to poslovično činio, i to se baš glasno smejao… Ili je to bilo jedne večeri kada su poveli svog sina Sidartu, već gotovo sasvim izraslog, sto osamdeset santimetara visokog, momka širokih ramena, da kupi cipele? Ona je gledala Prabakara kako pokušava da nametne sinu cipele koje su se njemu, ocu, dopadale. Fine kožne cipele sa lepo uglavljenim đonovima. Cipele po meri sredovečnog čoveka. Janaki je primetila kako se lice njenoga sina grči od pobune. Nisu mu se dopale. „Ne ove“, rekao je. „A ni ove.“
Prabakar je podigao ruke kao da čudu ne može da se načudi. „A šta ti, u stvari, tražiš? Ovo je četvrta radnja u koju smo večeras ušli, a tvoju maštu, izgleda, ništa ne može da zadovolji. Šta zapravo hoćeš? Je l’ znaš uopšte šta hoćeš?“
Tada je spoznala tu neobičnu srdžbu što narasta u njoj. „Pusti ga da odabere ono što on želi. Ne razumem zbog čega smo nas dvoje uopšte ovde. Sidarta je dovoljno odrastao da mu se poveri novac i da sam sebi kupi par cipela koje mu odgovaraju“, prosiktala je.
„Samo sam hteo da pomognem“, rekao je on.
„Nije to pomaganje. Ti bi da ga kontrolišeš. Sve i svakoga bi ti da kontrolišeš. Svi bi trebalo da rade po tvome“, rekla je ona ne hajući da li će je neko čuti.
„Janu“, rekao je on na to, „šta nije u redu? Jesi li dobro?“
„O, ostavi me na miru“, odbrusila je Janaki i išetala iz prodavnice obuće ostavljajući oca i sina da vide šta će.
Ili je to, možda, bilo onoga dana kada je Sidarta šestoricu drugara iz razreda doveo kući na ručak? Janaki je stajala na vratima smejuljeći se u znak dobrodošlice, u nastojanju da prikrije paniku. Jedva da je hrane bilo dovoljno za četvoricu. Sva smetena, u neočekivanoj teskobi, Janaki je potrčala u kujnu da dokuva još malo i otkrila da je boca sa gasom prazna, budući da je zaboravila da pozove firmu koja prodaje gas i unapred rezerviše još jednu turu. Tako je Janaki stajala kraj štednjaka koji jednostavno nije imao nameru da proradi, gledala u oprani pirinač što se cedio i očišćeno povrće i briznula u plač. Šta da radim? Šta će Sidartini drugovi misliti o meni?
Kad je Prabakar stigao kući na ručak, zatekao je ženu u kujni, šmrcavu, dok su Sidarta i drugovi sedeli za trpezarijskim stolom i razgovarali praveći se da je sve u redu i da to kukumavčenje, koje su sasvim razgovetno čuli, verovatno dopire sa TV-a u dnevnoj sobi.
Izvesne godine! Možda su joj se one prikrale kada je u očima svog odraslog sina videla kako potpuna nevinost ustupa mesto nekakvoj razdražljivosti, nekom preziru. Ili ju je sve to zadesilo kada je prestala da na kalendaru beleži dane kad bi joj počinjao menstrualni ciklus, da bi otada pa ubuduće njen muž preuzeo na sebe odlazak kod bolničkog apotekara svakog meseca sa receptom za trideset tableta „trike“.
Po trideset dana imaju septembar, april, jun i novembar…
„A šta je sa ostalim mesecima?“, gunđala je Janaki.
On je imao rešenje, kao i uvek. Za snabdevanje je bio odličan. Ovoga puta, popamtio je mesece koji imaju po trideset i jedan dan i podsetio doktora na taj momenat.
A šta je bilo sa njim, sa Prabakarom? Šta se njemu događalo tih godina?


Muškarci se, realno gledano, ne menjaju u toj meri. Ili bar tako žene vole da misle. Malo oćelave, oči im izgube onaj sjaj, ali i dalje obavezno moraju da provere je li sa vratima sve u redu pošto ih je žena zaključala.
Nije bio drugačiji nego pre. Lupanje srca ga je usporilo, ponekad bi mu bubnjalo u ušima, ali nikako nije smetnuo s uma svoje uloge muža, oca i snabdevača.
Janaki se nije činilo da je on voli manje nego ranije zbog oscilacija u njenom raspoloženju. On je za to, naprosto, imao razumevanja a osobe koje odlikuje razumevanje, uvek pate.
Nije to, doduše, baš prava istina o njemu. Nije on patio. Ona je davala sve od sebe kako bi bila dobra žena i mati. U pitanju su samo te, je li, izvesne godine, koje su je učinile, da kažeš, osetljivom.
„Reci mi, znaš li za još neki par kao što smo mi? Naš sin ima sve što mu je potrebno. Mi smo zdravi i čitavi. Živimo u vlastitoj kući. Posle četrdeset godina zajedništva, šta bi čovek više mogao da traži?“
Imali su sve, zar ne? Još je čak bilo i seksa (kako joj se gadila ta reč), tu i tamo.
„Kada su moji roditelji zašli u godine u kojima smo mi sada, prestali su da žive. Ne mislim da su umrli, nisu. Disali su, jeli, spavali. Da, to im je bilo sve što je ostalo od života“, rekla je jednom tom neprijatelju koji je živeo u njenoj glavi i stalno joj nešto preispitivao brak.


Postojalo je tu nešto što su ona i on delili. Snažna veza između dvoje ljudi, tipična za dugotrajuće brakove. Nije znala reči kojima bi to opisala. Kao partnerstvo? Prijateljstvo? Ili prosto saučesništvo ljudskih bića koja dele krevet, dete i život? Šta god to bilo, ona to nije prepoznavala u odnosu njenog sina i njegove žene.
Janaki je sažaljevala tu devojčicu. Želela je da može dlanom da pomiluje bradu svoga sina, kako je to činila kada je kao mali, pravio nepočinstva i da mu oštro kaže: Oteraćeš je tom svojom neosetljivošću, tom hladnoćom. Zar se tako tvoj tata odnosi prema meni? Ko te je naučio da budeš takav?
Tada se Janaki učinilo da je, može biti, ona to sinu usadila, da ta sebičnost potiče iz njenog genetskog arsenala i da nju valja okriviti i nikoga drugog.
Kada su imali goste, kad je porodica bila u poseti, dok je kuća odzvanjala od galame i smeha, a ona u kuhinji spremala obrok, Prabakar bi prilazio, voljan da pomogne, nerad da je ostavi samu. Pa čak i ako za njega posla stvarno nije bilo, stajao bi tu oslonjen o kuhinjski sto, zveckajući ledom u čaši sa rumom i kiselom vodom. I čekao.
„Idi ti samo, sad ću ja“, rekla bi Janaki, ali se on na to nije obazirao.
Ponekad, kad bi im u goste došao par sa kojim su voleli da provedu vreme, ili neki rođak koga je Janaki obožavala dok je bio mali, Prabakar bi joj šapnuo na uvo: „Srećna?“
I ona bi se osmehnula. U takvim trenucima osetila bi se stvarno srećnom.


Janaki je stavila „triku“ na jezik i hitro gucnula vode. Onda je isključila lampu.
Nije znala zbog čega se u ovoj sobi oseća tako nespokojno. Bilo je tu nečeg čudnog što joj je baš smetalo. Upravo su se tog jutra vratili u Bangalor iz Hajderabada, gde su bili prijateljima u poseti. Trebalo je sa Sidartom da provedu nedelju. Sedam dana je izgledalo kao čitava večnost u toj sobi.
Taj krevet s ukrašenim prekrivačem, posteljinom sa ružicama i jastukom uvučenim u prevlaku prigušeno-ružičaste boje, kao da su skinuli sa stranica nekog časopisa. Čak je i jorgan imao porube od roze satena. Lampa na noćnom stočiću bila je nalik oblaku roze boje na osnovici od terakote. Prosto ju je nadjačavala ta soba.
Jaja, njihova snaha, prepoznatljivim veselim i detinjastim glasom ciknula je kad su se prvi put tu smeštali: „Mi ovo zovemo ružičasta soba. Ali uklonila sam sve igračke i igrice, pa više ne liči na dečiju sobu. Nadam se da će vam biti udobno.“
Ponekad bi joj njena snaha išla na živce. Nije, međutim, dozvolila da bilo kakav antagonizam između njih dve naruši smirenost za koju se sa samom sobom teško izborila. Kad dođete u izvesne godine, ništa nije važno. Jedino vam je stalo do toga da se držite svog spokoja, a sanjarije i oluje prepustite onima kojima krv još jurca kroz vene. Emocije su za mlade; stariji od njih nemaju koristi.
Janaki je razmišljala o svojoj majci, zbunjenoj zbog toga što je njena deca uzimaju zdravo za gotovo, nesposobnoj da prihvati starost koja se nadvila nad njom, pa je njima jedino i preostajalo da se sa njom šale, da je zasmejavaju. Janaki se zaklela da nikada neće biti kao njena majka, očiju potonulih u suze, glasa skrhanog tugom. Kad dođete u izvesne godine, ni do čega vam nije stalo, samo do spokoja.


Posle venčanja i medenog meseca, Sidarta i Jaja počeli su da dolaze u posete. Po čitav dan osećala bi Janaki Jajine oči na potiljku. Pratila je netremice i nju i Prabakara dok su obavljali svakodnevne kućne poslove. Bila je to sinhronizovana izvedba koju su godine uvežbavanja izbrusile do perfekcije. On secka povrće. Ona kuva. On pere sudove. Ona ih suši i vraća na police. Ona kači veš da se suši. On ga kupi. Ona sprema pižame. On gasi svetla.
Nekoliko jutara kasnije, dok je Janaki spremala nešto u kuhinji, a Prabakar sedeo za stolom seckajući povrće za sambar, Jaja je sebi sipala čaj i rekla: „Mama, vi ste tako srećni što imate čoveka kao što je ujka za muža. Pomaže vam na sve moguće načine, nije li tako?“
Janaki je pogledala svog muža, blistavog od sreće, i pomislila da je stvarno tako. Ni jednu jedinu stvar nije mogla po kući da završi bez njegove pomoći.
„Otkad je moj tata umro, mama je sve morala da radi sama. Ali, ona kaže da ju je to učinilo jačom od većine žena.“ Ponos u Jajinom glasu dok je izgovarala ove reči kao da je stegao Janakino grlo. Iz nekog razloga, bilo joj je neugodno. Hoćeš da kažeš da sam ja slabo, bespomoćno stvorenje htede da upita.
Prabakar je podigao pogled sa kuhinjske daske. Zastao je usred seckanja glavice luka i rekao: „To što sam joj potreban da bih pogledao šta je sa mikserom ili naseckao luk umesto nje, nije razlog da misliš kako je mama slaba žena.“
„Tek što se bejasmo uzeli, a ja sam tada stanovao u gradiću nadomak Hajderabada, jednoga popodneva, naša komšinica, gospođa Bat, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, iznenada dobi trudove. Nikoga mama nije mogla da pozove u pomoć. Tada nije bilo telefona, nije bilo ni auto-rikši ni taksija na svakom ćošku. Najbliža bolnica bila je pet kilometara udaljena. I znaš šta je uradila?… Mama je sišla do glavnog puta i zaustavila neki kamion. Kamiondžija i mama odveli su gospođu Bat do bolnice. Da ona to nije učinila, gospođa Bat bi ko zna kako prošla…“
„Možda se tebi ona prikazala kao delikatna, suptilna osoba, ali ona je snažna žena. Mama je i te kako sposobna za sve kada to želi.“
Ovu priču Prabakar je ispričao svima. I deklamovao ju je sa takvim ponosom da bi Janaki došlo da škripne zubima. Tu priču o gospođi Bat pripovedao je kao da je to jedino pomena vredno delo njegove žene u ovom životu. Došlo joj je da prospe sve i drmne ga šerpom po faci dok je ponos svetlucao u njegovim očima i visio u vazduhu oko njegovog lica. Poželela je da vrisne: „Ne zovi me ‘mama’. Nisam ja tebi mama. Ja sam ti žena. Priseti se malo, nekada si me zvao Janu, ženo moja. Draga. Srce moje. Ako ti je sada teško da u sebi pronađeš takve reči, zovi me bar ženom, a ne mamom!“
Janaki je osetila da je snaha posmatra, pa je okrenula lice u stranu. Nije želela da mlada žena spazi bes u njenim očima. Htela je da Jaja u njoj vidi pribranu i zadovoljnu ženu.


Janaki uključi noćnu lampu. U kupatilu je bio već duže od petnaest minuta. Gde li je? Nije čula nijedan od onih poznatih zvukova koji bi je sada umirili. Da se nije slučajno okliznuo i pao? Da nije osetio onu čudnu slabost kako ga obuzima pre nego što će udariti o pod? Sačekaće još minut-dva, pa će onda ustati i otići da vidi šta je sa njim. Nikada ga nije proveravala. Verovatno bi mu bilo neobično kada bi sad počela.
Šta li je njena mati osećala kad je umro Janakin otac? Kako bi to bilo kada njega, Prabakara, više ne bi bilo?
Janaki je odbijala da razmišlja o tome. Sidarta je pak svaki čas u razgovorima nabacivao:
„Mama, kad tata umre, kako ćeš sama u ovoj ogromnoj kući?“
„Moraćeš jednog dana da se preseliš kod nas, pre ili kasnije.“
„Imam prijatelje u poslu sa nekretninama. Kad dođe vreme, napomenuću im…“
Janaki bi menjala temu kad god bi je Sidarta pokrenuo. Ali u ovoj sobi, sama sa sobom, nije imala kuda da se okrene. Kako će to izgledati kad se svaka noć, beskrajna, prostre ka horizontu?
Može se dogoditi da ti umreš prva, govorio je glasić. Ali neću ja umreti prva, znam da neću. Janaki je osetila kako joj suza skliznu niz kosu. Ona će biti ta koja će ostati. Duše kao što je njegova su davale draž životu. One utiru sebi put kroz šumu rođenja i smrti.
Kako bi to izgledalo spavati sam u krevetu i probuditi se u sobi u kojoj si sama samcata? Zore, noći. Sama, sama. Bože, pomozi, pomoli se Janaki, da zaspim pa da ne moram više da razmišljam.


Kad je kucnuo čas da Jaja ode u bolnicu, na carski rez, Sidarta je pozvao roditelje. „Molim te, mama, je l’ biste došli vas dvoje? Jajina majka je ovde. Ona sve može da sredi, ali ja bih se osećao mnogo sigurnije ako biste i ti i tata bili tu.“
„Želiš da ideš?“, upitao ju je Prabakar.
„Kako da ne odemo“, rekla je Janaki dok je izvlačila sarije iz ormara i pakovala ih na male kamare na krevetu, da bi ih potom Prabakar spakovao u torbe. „On je naš sin. Moramo da budemo uz njega kad smo mu potrebni.“
Negde trećeg dana, počele su čarke. Prabakar je znao da će tako biti. Otkad se Sidarta oženio, sve što njegova majka kaže ili učini, dovodilo ga je do besa. Kao da je svoju mater počeo da gleda drugim očima. I svaki put bi izneveravala njegova očekivanja. Janu je bila ona ista, mislio je Prabakar. Žalila se da joj se sin promenio i da više jednostavno ne može da prepozna tog mladog čoveka čiji je glas, kad bi se njoj obraćao, postajao težak, sa jedva zadržanom mrzovoljom. Mrzovoljom spram čega? „Gde sam pogrešila?“, često je Janaki pitala svog muža.
Nije bilo stvarnog razloga da njih dvoje tako reže jedno na drugo, ali je do toga uvek dolazilo. Obasipali su Sidarta i ona jedno drugo sitnim, prikrivenim uvredama, a Prabakar se obreo u sredini ne pokazujući volju da stane na ovu ili onu stranu.
Jednoga dana, a baš se bio opružio na krevetu u gostinskoj sobi, začuo je Prabakar Sidartu: „Ti si razmažena. Svi koje znaš uspeli su da te razmaze. Prvo tvoja porodica, pa tata. E, prava si princeza! I ako neko nešto učini na svoj način, ne onako kako bi ti želela, uvek se dosetiš kako da ga priteraš da uradi po tvome. Ne mogu, prosto, a da te ne uporedim sa Jajinom majkom. Znam koliko je velikodušna; znam da je spremna svojoj deci da pruži sve. Ti nisi takva. Pitam se da li si ikada razmišljala o bilo kome sem o sebi samoj.“
Prabakar je poput oluje uleteo u trpezariju gde su se majka i sin nalazili i prozborio ledenim glasom: „Janaki, pakuj se. Smesta idemo. Niko tebe ne primorava da slušaš ove gluposti od njega. Kako li se samo usuđuje da ti se obraća tim tonom?!“
„Tata, ne budi melodramatičan. Uvek si na njenoj strani, nema veze ko je pogrešio. Slušaj šta imam da ti kažem: zbog tebe je upravo majka takva kakva jeste“, rekao je Sidarta pružajući ruke u znak nemoći.
„Ti“, rekao je Prabakar ljutito mašući prstom, „da začepiš. Ništa neću s tobom da imam sve dok se ne izviniš majci. A ako ne bih ja stao na njenu stranu, ko bi? Ja sam joj muž, majku mu, i hvala Bogu da ću da stanem na njenu stranu.“
Janaki je tada počela da plače. Sidarta je pokajnički pao na kolena i molio majku da prestane da plače. Prabakar je sve to posmatrao lica bledog od gneva.
Kasnije te noći, rekao je: „Idemo za nekoliko dana. Nema smisla da ostajemo ovde ako je povazdan taj nemir u vazduhu. Ono što mi od svega najviše smeta jeste to što svojim očima gledam kako se prema tebi ponaša sada, dok sam ja još živ. Šta li će biti kad mene ne bude, kad ne budem mogao da vodim računa o tebi?“
Janaki je spustila šaku na njegovu mišicu i pokušala nečim da popuni nastale rascepine što je bolje mogla, jer za to su, pored ostalog, majke i stvorene: „Ne daj da te to uznemirava. Nije on loš sin. Znam da ga muči što je dete rođeno bolesno; znam da ga i posao pritiska; stres ga čini tako neprijatnim. Nije on loš sin. Znam to.“


Traka svetla stiže iz kupatila. Janaki ugleda muža uokvirenog u ragastovu i oseti kako je preplavi talas olakšanja. „Kud se dede? Baš sam se spremala da ustanem i vidim šta se s tobom dešava“, rekla je sedajući. „Pobojala sam se načas da… da ti se možda nešto nije dogodilo.“
„Ne budi luda“, rekao je on i spustio se na svoju stranu kreveta. „Hoćeš da ih pitam da nam daju još jedno ćebe? Samo jedan jorgan za nas dvoje…“
Osetila je kako joj srce uzdrhta. „Ne, ne, nemoj“, reče meko.
„Sigurna si?“
„Jesam. ‘Ajde u krevet. Hladno mi je kad te vidim kako tu stojiš“
Janaki je uranjala u tamu. Nije mogla da razume otkud to zagrevanje čula. Žene njenih godina ne bi trebalo da neguju ovakva čuvstva. Okrenula se ka mužu i gledala kako se namešta na uobičajenu distancu u krevetu.
„Možemo li sutra kući?“, upitala je.
„Šta?“, uzvratio je on.
„Pitam, da l’ bismo mogli sutra da idemo kući? Umorna sam od svih ovih putovanja poslednjih nedelja. Volela bih da idem kući.“
„Rezervisali su nam karte za dvadeset četvrti. Sidarta je rekao kako je morao da potegne veze da bi i to izvukao. Nema karata za prvi razred pre dvadeset četvrtog.“
„Ne smeta mi da putujem u drugom razredu“, rekla je.
„Sigurna si? Neće biti baš tako čisto, a ni ležajevi nisu prostrani i meki. Dok stignemo kući krepaćeš od umora.“ Legao je sada na leđa i pročistio grlo.
„Ma, u redu je.“
„Sidarti se neće dopasti. Dići će galamu.“
„Pusti ga. Samo mi se ide kući“, rekla je.
A onda je polako, budući da nikada ranije nije izgovorila te reči, prošaputala: „Umorila sam se deleći te sa drugima. Hoću te samo za sebe.“
Približila mu se i celim se telom uz njega priljubila. On je zadržao dah i onda isprekidano, u čudu, izdisao.
Prilagodila je disanje njegovom udišući mešavinu vlage, paste za zube i sapuna, svega na šta je mirisao. On ju je obgrlio i njena mu je glava sada počivala na ramenu.
Prijateljska ljubav. Pod istim ćebetom sve je moguće, pomislila je dok su joj se kapci zatvarali i njegova se toplina stapala sa njenom.

3.


Panika rasplamsava oganj straha. Panika zatupljuje. Panika stišava. Panika vuče razuzdane snove i prevodi ih u javu. Panika uništava.
Panika se belegom oglasila na Akilinom licu. Ona jeste uspela da pobegne, ali od čega?
Quo vadis? Akila se setila naziva „Batinih“ sandala koje je njen otac kupio baš pre nego što će umreti.
„Quo vadis?“, pročitao je naglas Apa natpis na kutiji. „Znaš li šta to znači? To ti je na latinskom ‘Kuda ideš?’ Sviđa mi se to što su se jedne sandale drznule da postave to pitanje. Sam sebe tako nešto dugo, dugo, nisam pitao.“ Opravdavao je trošak jer je to bila skupa obuća. A priuštio je pri tome sebi i da ih kupi u specijalizovanoj radnji, ne u običnoj prodavnici obuće.
Quo vadis?, upitala se Akila. Pa onda na sanskritu: Kim gacchamil Pa na tamilskom: Nee yenga selgirail.
Akila, sem ovih, nije više znala nijedan jezik, ali je pitanje ševrdalo stazicama njenoga uma na jezicima znanim i neznanim. Požurivalo ga je stvorenje u žuto-crvenoj odori i pendžetiranim čizmama, zvano panika.
Akila je doživela sebe kao zmiju koja je godinama, sklupčana, dremala. Sagledala je život kao hiljade lotosovih cvetova koje će morati da pronađe ne bi li spoznala ispunjenje. Uspaničila se. Kako i gde da počne da traga?
Spustila je čelo na izljušteni, smeđecrveni prozorski ram. Dok je živa, aroma pomorandžine kore i rđe ostaće za nju miris panike.


Voz je posrtao i hitao kroz noć. Prozor se hladnoćom utiskivao u Akilinu kožu. Janakin meki glas i dalje joj je odzvanjao u glavi. Učinilo se najednom Akili da je sve zabrljala. Život druge žene predstavila je sebi kao da je reč o nekakvom priručniku koji će joj pomoći da prečicom stigne do odgovora što su joj bili potrebni da bi preduzela novi korak. Dozvolila je da joj misao razveže jezik. Nije to učinila tako dugo, pomisli. Nije provetrila svoja osećanja, svoje misli, a da ne mora da se sekira hoće li će to jednoga dana biti upotrebljeno protiv nje.
„U pravu si“, Akila se lagano okrenu ka Margaret, sa rečima zadovoljstva na usnama. „Ne mogu od drugih očekivati da donose odluke umesto mene. Ako bih sada morala da donesem odluku na osnovu onoga što je Janaki imala da kaže o svom životu, onda bi trebalo da nastavim da živim sa svojom porodicom. Možda ih i ne volim, ali su oni barem tu.“
„Čula si samo Janakinu priču. Kako možeš tako lako da odustaneš?“, reče Praba Devi. Nije bilo prikriveno razočaranje u njenom glasu.
„Nisam rekla da dižem ruke od svega“, reče Akila.
„Pa šta ćeš učiniti?“
„Ne znam. Još ne znam… Dok sam radila u Madrasu, imala sam prijateljicu. Mladu Angloindijku. Zove se Ketrin Veber. Išla sam kod nje kući jednom nedeljno, a ponekad bi i njena mama proćaskala sa mnom. Jednom je natuknula da se propovedi mogu naći uklesane u kamenu. Ne sećam se zbog čega je to rekla, a nisam načisto ni da li sam uopšte razumela na šta je mislila. Ali, sada znam. Vaši životi nisu isti kao moj. I glupo je s moje strane da mislim kako će vaše priče o vama, o vašim životima, moći da me upute ka pravoj odluci. Opet…“, tiše reče Akila, a onda joj se misli zbrkaše i ne bi kadra da nastavi.
Janaki prekide načas sa češljanjem i osmehnu se.
„Što se smeješ?“, upita Akila.
„Već vidim promenu u tebi. Prvi put ove večeri vidim život u tvojim očima. Gotovo da mogu da osetim uzbuđenje koje se u tebi probudilo. Onomad, kad sam te ugledala kako stojiš na peronu, pomislila sam: o, kako kruto deluje ova žena, veštih ruku i odlučna lica. Pomislila sam, mora da si direktorka neke škole ili glavna sestra u bolnici.“
„Nisam znala da direktorke škola imaju neki karakterističan izgled“, reče Margaret jasno stavljajući do znanja da joj načeta tema ne prija.
„O, nego šta nego imaju“, hitro će Praba Devi. „Ima to nešto oko njih, pa čovek pomisli da čitav svet posmatraju kao gomilu besnih školaraca koje valja dovesti u red. Ali ti tako ne izgledaš… Pre ličiš na osobu zaposlenu u nekoj multinacionalnoj kompaniji. Znaš, uspešna, pouzdana…“
„Dobro, dobro, znam šta hoćeš da kažeš“, reče uz osmeh Margaret. Od tog zračećeg osmeha oči joj zasvetlucaše, što iznenadi sve u kupeu.
„Niko ne zna ko sam ja u stvari“, reče Akila lagano.
„Ja sada znam. Ali kriješ se iza neprobojnog oklopa, sve držiš pod kontrolom i mora da većina ljudi prema tebi oseća strahopoštovanje“, reče Janaki.
Kad Akila zaćuta, Janaki nežno dodade: „Nisam želela da te povredim.“
„Nisi me povredila. Nimalo“, reče Akila. „Ali, baš razmišljam o tome što si rekla. Nisam oduvek takva bila; tako nedostupna i povučena. Morala sam da izgradim tu ljušturu oko sebe da bih se zaštitila i odbila bol i patnju. Da nisam tako učinila, poludela bih.“
Janaki se naže i dotače joj ruku. „Izvini ako sam te navela da razmišljaš o nečemu bolnom što ti se desilo u prošlosti. Zaboravi to. Zaboravi ovaj razgovor.“
Brzo prođe rukom kroz kosu, a onda pogleda društvo i reče: „Nije li vreme da se noći?“
Jedna po jedna, pootvarale su torbe, povadile posteljinu i jastuke. Janaki je uzela donji ležaj. Ustala je kako bi Margaret i Praba Devi mogle da podignu srednji ležaj i pričvrste ga za onaj gornji.
„Koji bi ti? Srednji ili na vrhu?“, upita Praba Devi Margaret.
Ova slegnu ramenima. „Svejedno.“ .
„U tom slučaju, ja ću gornji.“
Janaki napuni čašu vodom iz flaše, otvori neku bočicu i uze jednu tabletu. Kad uhvati Akilin pogled, uputi joj suv osmeh. Nije više bilo tajni, kao da je htela da kaže. I iznenada, neka nelagoda koja se bila uvukla između njih, poče da se osipa.
Praba Devi je stajala kod vrata kupea. „Da spustim rezu?“, upita.
„Ne, ne brini. Ja ću je spustiti kad sve uđemo. Meni se još ne spava“, reče Akila.
„Laku noć“, prostruja glas od ležaja do ležaja; od žene do žene.
„Lepo sanjajte“, zaćućori Praba Devi.
„Ja nikada ne sanjam“, reče Janaki čežnjivo.
„Ja sanjam, barem mi se čini. Ali nikada ne mogu da se setim šta sam sanjala“, reče Margaret.
Akila je slušala glasove kao da dopiru izdaleka. Opet je gledala kroz prozor.
Zatvori oči i pokuša da se prepusti ritmu voza nadajući se da će je to uspavati i vratiti u prošlost…


Apa je bio tih čovek povijenih ramena i sivkaste glave zbog kose kojoj je čilela izvorna boja. Službenik u poreskom odeljenju, merio je protok vremena brojem smeđih dosijea što se gomilaju u prijemnom rafu svakog ponedeljka, da bi se do subote preselili u izlazni pregradak. Od jutra do večeri, on je krcao sate, vrlo malo tražeći i od njih i od bilo koga. Jedino je zahtevao da ga jedan dan nedeljno ostave na miru.
Za Apu je nedelja bila prilika da temeljno provežba šemu koju je osmislio za svoje penzionerske dane, kad opet bude mogao da živi pod uslovima koje sam određuje. On je, u stvari, trebalo da ode u naučnike, da tumači drevne tekstove, duva prašinu sa gomila palminog lišća na koja je oštra pisaljka otisnula belege života i vere. Trebalo je da mrmlja sebi nešto u bradu, pamti svakojake podatke i osmišljava načine da putuje skrivenim bulevarima svoga uma dok život nečujno promiče oko njega.
Umesto toga, on se bio zakucao usred jedne kancelarije gde je uvek neko imao nešto da mu dobaci: porugu, vic, uvredu, trivijalnost koja se na neki zamumuljeni način odnosila na njega. Bio je meta svakovrsnih šala, rugali su mu se. Podsmevali su mu se zbog načina na koji hoda, zbog odeće koju je nosio, hrane koju je jeo… Zasmejavalo ih je čak i kako je podnosio njihovo ruganje. U tišini je gutao i vario poniženja, pogrešno verujući da će ga, ukoliko ne reaguje, najzad ostaviti na miru. A to je, baš nasuprot, podsticalo mučitelje da ga izvrgnu još žešćoj sprdnji.
Bio je tu, sem toga, i taj problem sa mitom. Dosije bi regularnom brzinom cirkulisao od stola do stola u toj kancelariji samo ako je zainteresovana stranka prethodno podmazala administrativnu operaciju. Samo, Apa nikada nije primio mito. To znači da je dosijeima na Apinom stolu trebalo više vremena kako bi prešli u narednu fazu obrade. Svojim bi potpisom overio dosije samo kada bi pročitao i poslednje slovce i potpuno se uverio da je sve onako kako bi trebalo da bude. Neki službenici su gunđali nabacujući da on to čini namerno; ako on već ne prima mito, zašto druge praktično onemogućava da prime? „Ako nastavi tako da zadržava svaki dosije, šta mislite, kome će se to isplatiti?“, pitali su.
Ostali viši činovnici i ponekad poreski obveznici kojima su iskrsle netačne cifre ostrvljivali su se na Apu zbog njegovog budalastog integriteta. „Ne moraš ti tu ništa posebno da radiš. Samo radi ono što i mi. Okreni glavu na drugu stranu i ne postavljaj neprijatna pitanja. Za to ćeš biti pristojno plaćen. Kakav si ti to čovek? Ne umeš da iskoristiš priliku.“
Ali, Apa je uvek radio u skladu sa svojom savešću. Pognuo bi glavu, uvukao ramena i rekao: „Ja moram sebe da pogledam u oči i jedino mi ovako to polazi za rukom.“
On je često pričao o svom pretpostavljenom, čoveku po imenu Koši. „Kako li taj Koši spava noću?“, rekao bi. „Toliko je iskvaren da bi tražio mito čak i ako ga zamoliš za dozvolu da načas priviriš u njegov odeljak. Čak i dosijea koja pregledam i potpišem, on će staviti na svoj sto i praviti se da sam ja tu, kao otkrio je ne znam kakve greške, pa je jedini način da očistim to, taj da primim mito. A danas sam ga, eto, čuo kako nekome govori: ‘Ja ne primam mito nikada. Ne znam da li drugi u ovoj kancelariji primaju.’ Na koga li je pod tim mislio? Na mene. I na sve one ljude koji odlaze misleći da sam ja isključivo odgovoran što moraju ponovo doći u poresko odeljenje. I, kao da to nije dovoljno, pošto dobro zna da ne prihvatam mito, jednog predradnika je naučio kako da usmeri mito ka Jainu, a taj vam nema ama baš nikakvih skrupula. Prima i za sebe i za druge.“
Beskrupulozni Jain, predradnik Babu, službenik Dorai koji je sedeo do oca ta imena bila su deo njihovih života, a Košija su Akila i njena porodica naučili da mrze. Nisu znali kako on izgleda, ali je u njihovoj uobrazili poprimao obrise demona. Narakasura, Hiranjakahijaspu, Ravana sva ta bića tame, slila su se u čudovište čijim venama teče otrov umesto krvi, a oštre strelice, mesto reči, izleću iz čeljusti. Koši je kinjio Apu i testirao njegovu dobrotu. On ga je mrzeo toliko da bi se svake godine potrudio da Apina poverljiva dosijea ne budu ni u kakvoj vezi sa onim što trenutno radi na poslu.
Svake godine, Akila i njena majka očekivale bi Apino unapređenje. Treba da stekne zaslužene privilegije, pa da njegovo lice konačno obasja osmeh. A i da Ama može više novca da troši. Ali svaka nova godina, donosila je novo razočaranje. „Sve dok mi je Koši pretpostavljeni, osuđen sam da radim kao mazga bez odgovarajuće nadoknade“, rekao bi Apa, dok mu je glas poigravao od gneva. Njih dve bi se okrenule znajući da se u njihovim životima ništa neće promeniti sve dok je Koši na vlasti.
A nedeljom, prvi čin koji bi Api donosio zadovoljstvo bilo je da odšeta do ugla i kupi „Hindu“. Na poslu, dok bi novine stigle do njega, već bi bile sve umrljane i sa magarećim ušima. List ili dva obavezno bi nedostajali. Nedeljom je Apa čitao „Hindu“ od prve do poslednje strane počinjući od kolumne Arta Bučvalda na poslednjoj strani, pa polako ka naslovnoj, ne zaobilazeći ni kilometre klasifikovanih oglasa i reklama. Ponekad bi se Akili učinilo kako ne propušta ni jednu jedinu reč, čak i u oglasnoj rubrici. Tek kad bi Apa pročitao cele novine, mogli su i drugi da ih uzmu u ruke.
U deset i petnaest, Ama bi stala na vrata kuhinje brišući ruke o kecelju. On bi odvratio pažnju sa novina i toplo je pogledao. U času kad bi joj se usne rastavile, bilo je to sa nekim pozivom u glasu koji se odnosio samo na njega prenebregavajući sve ostale:
„Zar nisi gladan? Mora da jesi. Ništa nisi jeo otkad si ustao.“
Akila i ostala deca bi znala da će na marendu morati da sačekaju dok Ama ne opsluži njihovog oca. Ako su im creva zavijala, očekivalo se da ostanu na pristojnoj udaljenosti kako ni na koji način ne bi požurivali oca. Akila bi se ponekad zapitala da ne bi, možda, i Apa sam više voleo da jedu svi zajedno, ali nikada nije stigla do odgovora. Ama je volela ovako.
On bi sedeo na drvenoj klupici dok bi mu ona tanjir garnirala zelenim listom, a onda sipala pirinča, beljeg no ikad. Nedeljom bi Ama kuvala omiljena Apina jela. Dok su se pušila, isparavala su alhemiju začina i kuvaričine odanosti čoveku koji je zbog nje i njihove dece šest dana nedeljno jeo pirinač, sir i krišku limete. I nikada se nije žalio.
A kad bi Apa podrignuo, signalizujući da se lepo najeo, otišao bi do široke drvene klupe okačene o jake gvozdene lance, pričvršćene za plafon. Ležao bi tu, nogu prekrštenih u kolenima i lagano se ljuljao sve dok ne bi pao u omamu, gde za sve njegove brige i strahove nije bilo mesta.
Ostali Ama, dečaci Narajan i Narsiman, beba Padma i Akila ležali su na travnjaku. Napolju je sunce vladalo, ali njih je hladila svežina kamenog poda. Leškarili bi punih stomaka dok ih je hvatao san, svako zaronjen u neki svoj bunar želja.
Šta je njenoj braći bilo potrebno da bi im život bio ispunjen? Neka igračka? Knjiga? Nešto novca da kupe kartu za bioskopski matine?
A šta je njenoj majci bilo potrebno? Vlastita kuća? Komad nakita? Akila je znala o čemu Padma sanja. Ona je htela svilenu suknjicu i bluzu. Osećala je neki neobičan nemir dok je ljuljaška ječala krećući se tamo-amo.
Čitav jedan sat kuća bi bila kao u transu. Oko podneva, Akilin je zadatak bio da uključi radio. Nedeljnom po podne slušali bi razne programe. Apa je želeo da dečaci pažljivo prate kviz „Bumvita“. Ama i Akila su čekale „Šou porodice Horlik“ Suchitravin Kudumbam. „Suhitrina porodica srećna porodica Horlikovih“, tako je glasio slogan koji se svaki čas pojavljivao u reklamama. Bile su tu slike Suhitre i njene porodice dok provode vesele zajedničke trenutke uz gigantsku flašu i pehare koji se dime u rukama okupljenih Horlikovih. Svi su znali da je reč o sponzorisanom komadu za radio. Ali, za Amu i Akilu, Suhitra i njena porodica bile su kao neka rodbina koju one nisu imale. Kada bi listajući novine ili neki časopis, naišle na reklamu za Horlikove, osetile bi ushićenje; pažljivo bi razgledale fotografiju oslikavajući na platnu svojih duša likove drage Suhitre i njene dece.
Iz nedelje u nedelju, Ama i Akila su slušale o svemu što se događa u Suhitrinom životu radujući se nestašlucima njene dece, Rajua i Sujate. Bio je tu i muž Šankar i najbliži porodični prijatelj Baskar. Suhitra je, naravno, bila ta koju su slušateljke volele. Sposobna, zabavna, topla Suhitra koja rešava probleme, širi oko sebe dah velikodušja, puna ljubavi, zaštitni je znak Horlikovih. Savršena je majka i supruga. Baš takva žena je i Akila želela da postane.
Kada bi minuo nastavak emisije „Šou porodice Horlik“ i počeo muzički program, Ama bi sedela leđa oslonjenih o zid i čistila nedeljnu zalihu pirinča. Bilo je tu i prašine, i gagrice, raznih andramolja koje je sve valjalo brižljivo odstraniti. Ami je bilo drago kad je ćerka mogla da joj pomogne, ali je Akila volela da se zanima klupkom jute. Ona bi tako sakupila i najmanje parčence jute na koje bi naišla. Svakog petka, kada bi išli u nedeljnu nabavku, Akila bi stavila malo jute u korpu, da bi onda, nedeljom po podne, sedela raspetljavajući čvorove, povezujući iskrzane krajeve. Tako je nastajala lopta koja bi začas dostizala veličinu kokosovog oraha.
Ama je frktala. „Da čovek kaže svila… A što na to gubiš vreme? Šta će ti to? Pomisliće ljudi da vodiš bakalnicu… Kada bi to nedeljno popodne iskoristila da hiljadu puta napišeš ‘Sri Rama Jajam’, možda bi sabrala dovoljno blagoslova da jednoga dana pronađeš sebi dobroga muža.“
Akila se, međutim, pravila kao da majku i ne sluša. Oduševljavalo ju je kako njena loptica od tkanine raste. Sem toga, kada bi Ami, ili bilo kome, zatrebalo jute da nešto prišiju, setili bi se Akile. A njoj bi došlo da upita majku: „Zašto ti sada ne pišeš ‘Sri Rama Jajam’? Možda će ti pomoći da zašiješ to!“
Docnije bi Ama isključila radio i pridigla Apu nežno mu spuštajući glavu u svoje krilo. Tiho bi pevušila neku od kirtana za koje je znala da voli da ih čuje. Chelmela ra saketh Rama, chelmele ra… Što si tako jogunast, gospodaru moj, što tako si jogunast?
Kad bi se probudio, ona bi ljuštila kikiriki prateći muziku, kretanje ljuljaške, ritam njihovih života. Krenula bi ljusku na dve polovine. Zrno bi joj se skotrljalo na dlan, a ona bi ga stavila mužu na usne. Sporadično bi poneko zrno i sama pojela. Svakim nutkanjem, Ama bi vraćala Api pomalo samopoštovanja koje bi u njemu hlapilo kako se kraju bližilo celonedeljno ponižavanje u poreskom odeljenju.
Akila bi onda sela, leđima okrenuta roditeljima, razmotavala nit i vrtela ga oko prsta kao nenamerni svedok ovog nedeljnopodnevnog rituala ljubavi, davanja i isceljenja.
Samo povremeno, baš tek povremeno, gorka misao nastanila bi se u njenim ustima: Kada će njih dvoje shvatiti da više nisam dete? Kada će primetiti da u meni tinjaju porivi koje i sama ne razumem? Taj bol, to znojenje, to titranje nerava šta li sve to znači?
Ali tek što bi joj to osećanje ispunilo usta, uspela bi da ga proguta i da požuri u kuhinju ne bi li stišala ružne misli.
Nedeljom bi Ama sve kuvala sasvim sama, odbijajući svaku pomoć u kuhinji. Seckala je plavi patlidžan na polumesece, stavljala ga u posudu sa fino isitnjenim lukom, zelenim čilijem i lišćem karija, da bi onda sve to potopila u tiganj sa vrelim uljem koje se pušilo ponad kerozinske pećnice. Patlidžani, oplemenjeni Aminom potrebom da dokaže svoje poštovanje prema Api, šištali bi, meškoljili se i naposletku splasnuli od jare, postajući zlatnosmeđa znamenja jedne odanosti. Iznutra ih je ostavljala sočnim dodajući začina na vrh kašike, tek da mu razdraži apetit. Gosti se, gosti, mužu moj, gospodaru i glavo.
Mojim mesom, mojom dušom, mojom khatrika-bhajis.
Časak još: Ama nikad u filter-kafu ne bi sipala mleko dok je dobro ne zasladi. A kafa, potaman propržena, sva zlatnosmeđa kad pogledaš. U dvostrukoj meri vode kuvana, zašećerena i sa malko cimeta. Meša se dok zrna blistaju. Bojicu doda šafran. Pa su tu i grožđe i prženi bademi. Deca bi srknula kafu, zagrizla bhajis, zaronila zube u raskošno medni kesari i posmatrala kako Ama naliva Apin tanjir još jednom turom gamirunga. On bi to ostavio netaknutim dok su dečaci i Padma vapili za još malo.
Docnije bi dečaci otrčali da se igraju pod drvetom manga, a majka otišla po kockice koje su bile deo njenog miraza.
Zveketale su mesingane kockice kad ih je Ama bacala. Škripala kreda po tablici dok je Padma vežbala slova. A radio bi pevušio u pozadini, glasovi mrmorili. Za Apu je bilo sve to; da mu da snage za još jednu sedmicu muke u poreskom odeljenju.
Kasnije, kad su im se putevi razišli, Akila je razmišljala o tim nedeljama kada je Apa bio živ kao o vremenu kada je sve bilo u redu. Tad je sve bilo kako je i trebalo da bude.


Dan kada je Apa umro osvanuo je kao i svaki drugi. Danima potom, Ama je tvrdila da je imala neki predosećaj. Čitave noći pre toga, usamljeni pas je zavijao. Kad se probudila, titrala joj je desna trepavica. Mleko je iskipelo; posuda joj je iskliznula iz ruku i bela masa zgusnutog straha rasula se po podu. A na pragu, kada se opraštala sa Apom, ugledala je šugavo mače kako mu prelazi put…
„Trebalo je tada da ga zaustavim. Trebalo je da pročitam poruke koje su govorile da mu je život u opasnosti i da ga zadržim kod kuće, uza sebe. A ja stajala bezveze i gledala ga kako ide u smrt“, jadala se Ama ženama koje su se skupile oko nje dok je bdela nad ohladnelim telom.
Ako su bogovi i smatrali podesnim da Amu upozore na drastičan obrt sudbine, začelo su procenili da Akili takvi signali nisu potrebni. Naprotiv, ona se probudila i osetila kako joj čula rade življe nego inače. Pridošla joj bila neka energija, pa je iskočila iz kreveta i pohitala u jutarnju izmaglicu.
Akila je, inače, mrzela jutra. Sada, kad je završila predfakultetski kurs, roditelji su procenili da je zaokružila obrazovanje i očekivalo se da usavrši svoje domaćinske veštine pripremajući se za dan kada će stupiti u brak.
Ama je insistirala da Akila svakoga jutra pred ulaznim vratima njihove kuće navuče zastor. „Po tome se kuća ceni“, nikada joj nije bilo zamorno da napomene kćerki. „Znaš li šta je Tiruvaluvar rekao? Prava je žena ona čije vrline pristaju njenom domu.“
Akila uzdahnu. Bradati, dugokosi pesnik-svetac joj je mnogo muka naneo tokom školovanja tim svojim stihovima. Nastavnik koji je predavao tamilski zgražavao se kad bi Akila omanula na zahtev da napamet kaže nešto od Tiruvaluvara, znajući pri tom da mala perfektno recituje na engleskom. „A koji ti je taj Vordsvort? Trica i kučina u odnosu na besmrtnog Tiruvalara. Je l’ te taj Vordsvort uči kako da budeš dobra žena i majka? Je l’ ti njegove reči pružaju uvid u ono što se očekuje od sina ili učenika? I, eto, opet ti radije njegove stihove zapamtiš. Šta si ono, onomad, na skupštini recitovala?“ Podigao je obrvu.
„‘Narcise’, gospodine“, odgovorila je Akila jedva čujno.
„‘Narcise’. I, šta je to? Jesi li ti videla neki narcis? Misliš da ćeš ga ikad u životu videti?“, narugao se nastavnik. „Može li miris tog cveta da se poredi sa našim jasminom, ili boja narcisa sa bojom našeg nezaboravka?“
„Ne znam, gospodine.“
„Sedi. Nemoj tu da mi stojiš kao neka ptičurina“, rekao je oslonivši se na tablu, vidno preplavljen osećanjima. „Tamilski je najstariji jezik, ali mi ga, je li, ne smatramo važnim? Radije ćemo učiti svašta o narcisima i slavujima. Indija je, kažem vam ja, možda i dobila tu nezavisnost, ali mi i dalje robujemo engleskom jeziku… Deco, okrenite šesnaestu stranu.“
Tiruvalarov se spektar nije tu gasio. Uvek kad bi ušla u autobus, Akila bi naletala na njega, pohranjenog na počasno mesto. Gotovo svi autobusi koji su se kretali središtem i predgrađima Madrasa su imali te tamnosmeđe metalne table sa slikom i citatom, postavljene iznad vozačeve glave.
Akilin nastavnik tamilskog je znao da ona autobusom ide u školu, pa je našao načina da je natera da zapamti barem par stotina redaka od svega što je Tiruvaluvar za ovozemaljskog života imao da kaže. Svakoga jutra, na času tamilskog, znalo se da će ona recitovati stih zabeležen na tablici u autobusu kojim je došla u školu. Nastavniku nije bilo od presudnog značaja da li se taj stih bavio savršenim putnicima, šoferima ili putovanjima… samo da ga je Tiruvaluvar napisao. I, eto, stih bi izronio igrajući na Aminom jeziku, vodeći računa o tome da njenu devetnaestogodišnju glavu uputi u brigu o domaćinstvu.
„Nehajno ocrtani kolam nagoveštava da je domaćica nemarna, nezainteresovana i nesposobna. Brižljivo izvedeni pak ukazuje na samosvojnost, rasipnu ruku, a i očito je reč o ženi koja ne ume potrebe ukućana da pretpostavi svojima. Intrigantne, komplikovane varijante su nešto što čuvaš za specijalne prilike. Ali svakodnevni kolam bi trebalo da pokaže kako to što si štedljiva ne znači da si rđava. On je tu da svedoči o tvojoj ljubavi prema lepom i smislu za detalj: o uzdržanosti, određenoj eleganciji i što je najvažnije, prihvatanju uloge koja ti je u životu namenjena. Kolam bi trebalo da odražava ono što jesi: dobra domaćica11, govorila je Ama prvih dana pošto je Akila, jednom za svagda, odložila svoje gimnazijske, udžbenike.
Ama je imala svesku punu raznih šara za kolame, preuzetih iz tamilskih magazina koje je čitala. Bilo je tu kolama za svaku moguću priliku kad su braminska domaćinstva u pitanju, a i još poneka opcija. Našao se, naravno, i izbor kolama za svaki dan, pravih domaćinskih kolama koji će biti slika i prilika domaćinskih vrlina zbog kojih svekrva u životu svoje snajke ima status „porodične svetlonoše“.
Ono što je u većini domaćinstava bio puki ritual, za Amu je bila čitava nauka. I svakodnevni kolam koji bi Akila iscrtala bio je, iz jutra u jutro, novi naučni eksperiment. Prvo bi morala da počisti tle, a onda da sipa vode kako bi se slegla prašina. S obzirom na to da je živela u gradu, nije morala sa vodom da meša kravlju balegu. Tada bi uzela posudu od nebrušene kamene prašine Ama bi joj svakog meseca kupovala novu i počela da radi. Osam tačaka u nizu. Četiri na vrhu i četiri dole. Kad bi tačke bile gotove, povezala bi ih kružnim linijama. A kad bi sve završila, Ama bi izašla da pogleda. „Nije loše, ali idući put gledaj da ti tačke budu podjednako udaljene jedne od drugih i nemoj da lomiš liniju između dve tačke. Trik je u tome da prašinu ravnomerno sipaš prstima. Dođi sad da gledaš dok ja radim kolam za unutrašnji prostor.“
Ama je kolam u jednoj od soba pravila sama. I za to je koristila pirinčano brašno i šare iz knjige sećanja. Akili je to bilo mrsko. Mrzela je sve kolame; i one napolju i one u kući. Mrzela je te pripreme, to čekanje, mrzela je što još nikako ne može da sazna kako će izgledati njen pravi život.
Ali, toga jutra, Akila je stvarno poželela da nacrta predivan kolam koji će Ami izmamiti reči pohvale. Želela je od majke da čuje: „Akilandesvari, to je lep kolam kakav i dolikuje dobroj braminskoj kući.“ Ama je tako i postupila. Možda to beše božanska znamen poslata Akili da joj saopšti kako toga dana ne može baš sve biti u najboljem redu.
Kasnije popodne, kad je Akila obavila sve kućne poslove, prišla je majci opruženoj na ležaljci, sa časopisom u rukama: „Idem kod Sarase Mami. Zamolila me je da dođem i pomognem joj oko vadaam-a.“
Ama diže pogled sa časopisa i promrmlja: „Nije li već kasno da se sada počne sa pripremanjem vadaama?“
„Jaja i ja ćemo da očistimo sago i potopimo ga u vodu. Sarasa Mami kaže da će onda ona da ga samelje, doda začine i umesi testo. Sve, dakle, što ja imam tu da uradim jeste da odem tamo rano ujutro, pre nego što sunce zaprži, i pomognem joj da kašikom sipa masu na delove odeće. O, i znaš šta, Ama: ona je zamolila, ako ima nešto staro Apino što bi moglo da joj posluži…“
Majka uzdahnu i sede. „Lukava je Sarasa. Tolike godine je molim da mi kaže koje začine koristi za vadaam, i ona mi uporno ne otkriva sve sastojke. Možda će tebi više reći. Kaži joj da ćeš nešto staro doneti sutra. Reci joj i to kako ne želim da mi tamo stojiš na suncu. Moraš da vodiš računa o tenu. Svi muškarci traže žene blede puti, čak i ako su oni sami crni k’o ugalj!“
Tako bi Ama Akili davala dozvolu da ode. Padma i dečaci imali su svoje društvo u istoj ulici. Sarasa Mami je, međutim, živela dve ulice dalje. I uvek bi Akila morala da pita majku može li do Sarase Mami. Po Ami, ulice su bile pune svakovrsnih opasnika koji će njenoj kćeri oduzeti nevinost pre nego što se njenog himena domogne muškarac koji će joj biti muž. A tako bi, ne daj Bože, njenom ocu bila nanesena velika sramota, i njihovoj familiji uopšte, i čitavoj braminskoj zajednici. Ulica je isijavala sunčevu svetlost. Maj je bio najtopliji mesec u godini sačinjenoj mahom od toplih meseci, uz poneki stvarno vreo i par vlažnih. Katirijeva zvezda bila je jasna na nebu i niko se pri zdravoj pameti nije usuđivao da kroči napolje za obdanice. Vrelina je palila teme i sušila grlo. Čak i u tri popodne, senke su bile tek do kolena duge. Listovi ogromnog fikusovog drveta pri dnu ulice drhtureli su na jari, izmoždeni i sivi. Psi su se tiskali kraj potočića koji je tekao jednom stranom kolovoza. Priviđenja bi se svaki čas javljala pred očima. Akila požuri ka kući Sarase Mami. Vrućina joj nije bogzna kako smetala, a nije ju brinulo ni to što su ulice prazne. Ali komšije su o svemu vodile računa: da ju je neko primetio, svakako bi našao za shodno da njenoj majci natukne kakva sve zla mogu zadesiti mladu devojku poput Akile dok sama bazala ulicama.
Sarasa Mami je imala sanduk pun knjiga, romana koje je njen zet kupovao dok je bio na koledžu i koji sada više nikome nisu bili potrebni. Jednom je Sarasa zamolila Akilu da joj pomogne oko raščišćavanja sanduka. „Svakih nekoliko meseci ja tu malo proberem, počistim prašinu, poteram insekte koji bi da se napate među koricama i onda sve knjige vratim unutra“, rekla je otvarajući sanduk. „Stalno govorim zetu kako treba ovo da ponese sa sobom, ali on vazda nađe neko friško opravdanje.“
Akila dlanom pređe preko knjiga. Bili su tu Džejms Hedli Čejsis i Peri Mejsons; Harold Robins i Irving Valas, kao i dela još jednog ili dvojice starih pisaca čudnih imena. Sa magarećim ušima, požuteli od godina, puštajući onaj jedinstveni slatki miris knjige za kojom se ne poseže, ti su predmeti dirali Akilino srce koje je tuklo kao da će da iskoči raspirujući zabranjene misli. Sarasa bi joj dozvolila da pozajmi knjigu, s tim da sledeću dobija tek kad pročitanu vrati. „Jesi l’ sigurna da tvojoj majci neće smetati ove knjige?“, upitala ju je prvi put.
„Pa, nisu to loše knjige. Korice su im takve iz prostog razloga što bi trebalo da privuku pažnju“, hitro je uzvratila Akila pre nego što Sarasa Mami, ne daj Bože, ne promeni mišljenje i odustane od pozajmice.
„U pravu si, valjda. Ali ako ti majka digne galamu, nemoj da joj kažeš kako sam ti ja dala da čitaš. U pakao će me oterati.“
„Sarasa Mami!“, pozva Akila dok je kucala na njena vrata.
Lice Subramanija Ijera se razvuče u širok osmeh. „Vidi, vidi ko je došao“, reče on. Retke su bile zgode kad ćete Subramanija videti bez osmeha na licu. „I to obučena, vidim, baš kao princeza.“
Akila samosvesno spusti pogled. Suknja i bluza nisu bile nove. Ali purpurni polusari od žoržeta je bio skoro nov. Niko to ne bi primetio, niko sem Subramanija Ijera.
Akila nije poznavala nikog sličnog. Videla ga je kako skače na Sarasu Mami i obavija je rukama dok ona pokušava da se izmigolji iz tog zagrljaja. Nazivao ju je kraljicom, a njenu decu kraljičinim blagom. Akila ga je čula i videla kako roni krupne suze, potresen tragičnom pričom nekog filma koji su svi zajedno otišli da gledaju u bioskopu jednog popodneva. Svakog meseca, onoga dana kad bi primio platu, doneo bi kući veliko pakovanje slatkiša iz prodavnice na Brodvej-Ramakrišni. U vreme Dipavalija, donosio bi dovoljno petardi da dečaci budu srećni i zadovoljni. Poklanjao bi ih i Akilinoj braći, a onda sa njima skupa uživao na ćošku, dok bi petarde pucale ispunjavajući vazduh dimom i oštrim vonjem baruta. Sve što bi od dečaka tražio svodilo se na to da šlepom Šriniju dodaju petardu, da je malo podrži i poraduje se, da se ne oseća usamljenim. „On ne vidi, ali su mu sva ostala čula netaknuta i, vrlo verovatno, rade bolje od naših“, rekao bi Subramani Ijer nežno prolazeći prstima kroz kosu svoga sina.
Čelo mu je bilo visoko, obeleženo ožiljkom u obliku polumeseca, tik iznad nosa. „A, šta kažete, zar nisam srećković?“, zacvrkutao bi dodirujući ožiljak. Oči kao da su mu stalno iskakale, pa mu je lice večito nosilo taj izraz začuđenosti i zapitanosti. Baš kao kod nekog deteta koje prvi put vidi zabavni park.
Odeća mu je uvek bila zbrda-zdola nabačena, stvari su visile na njemu kao da pripadaju nekom drugom. Manžetne na rukavima su landarale, a nogavice štrcale desetak santimetara iznad gležnjeva. Radio je kao higijeničar i kurir u kancelariji gde je morao da prinosi čaj i kafu, raznosi dokumenta od stola do stola, prazni korpe za đubre i svakoga jutra temeljno počisti prostoriju. Sledovala mu je još sva sila poslova, a opet, oko njega se nikada nije osećala ta aura patnje koju je Apa, na svom višem činovničkom položaju, oko sebe nosio.
„On ti je jedan srećnik kakav se retko viđa“, govorio bi, ne bez zajedljivosti, Akilin otac. „Mada se pitam kako taj čovek uopšte opstaje sa odraslom kćerkom, slepim sinom i još dve malene kćeri.“
A kada su te rane večeri, ambulantna kola zazviždala ulicom zavijajući sirenom, i kada je neko utrčao u kuću Sarase Mami sa porukom za Akilu da hitno dođe kući jer se dogodila nesreća, Subramani Ijer je bio taj koji ju je požurivao tiho zboreći: „Ne brini, nije to ništa ozbiljno. Patabi Ijer je dobar čovek. Ništa se loše takvom ne može desiti.“
Ko su bili ti ljudi? Odakle li su se samo stvorili tu? Zašto su se ovde okupili? Pitanja su se samo slagala dok su se približavali Akilinoj kući. Dočekao ih je odblesak ćele Akilinog oca i neprestani šapat. A onda i Amin vapaj: „Kako je ovo moglo da se dogodi? Kako je mogao to da mi uradi?“
Apa je ležao na asuri na podu. Do brade mu je bio navučen beli čaršav ispod koga su udovi bili uredno raspoređeni. Oči su mu bile zatvorene, a iz nozdrva je virila bela vata. Izgledao je kao da je, dok lupiš dlanom u dlan, utonuo u san. Nije se videla nikakva iscrpljenost, frustracija i gorčina koje su tamnim sjajem tinjale na njegovom licu kad bi se probudio. U smrti, izgledao je potpuno zadovoljan i lak.
„Desilo se baš kod stanice. Na tom skretanju između Glavne stanice i zgrade ‘Ripona’… Bog sveti zna šta li mu se po glavi vrzmalo kad je zakoračio na kolovoz. Vozač autobusa tvrdi da je imao prvenstvo prolaza… Biće sprovedena istraga… Ja imam neke veze u policiji, pa su isporučili telo pre jedan sat. Morali su da izvrše obdukciju, i molim vas da rodbini ne dozvolite da previše drmusa telo. Sve je urađeno na brzinu, znate, pa možda šavovi nisu baš najpouzdaniji…“, tiho je Subramaniju Ijeru govorio neko iz Apine kancelarije. Akila se trudila da tom glasu pridruži i lice onoga što je govorio, ali je kroz zavesu suza videla samo maglovite likove.
Je li i taj bio jedan od očevih svakodnevnih mučitelja na poslu? Da nije jedan od onih koje su oni, cela porodica, naučili da mrze zato što su mu nanosili toliko patnje pa mu je ponestalo snage da se obraduje čak i onim malim porodičnim pobedama?
Kada bi Narajan ili Akila dobili neku školsku nagradu, jedini način na koji bi im otac odao priznanje bilo je to što bi tonući nekako u sebe, uzdahnuo: „Sve je to lepo, ali hoće li ti to pomoći u stvarnom životu? Kakve koristi imaš od diplome iz engleske recitacije ili nagrade za najbolji rukopis? Trebalo bi da vas uče kako da povredite one koji vas povređuju; kako da izneverite ljudske nade i očekivanja; kako da preživite, a ne sve ovo čemu vas uče… Ne kažem da nisam srećan…“, dodao bi na kraju i podigao obrvu onim sićušnim pokretom koji je odavao umor poraženog čoveka, a koji su prepoznavali kao siguran uvod u očevu glavobolju.
To je bila još jedna stvar tipična za Apu. Te glavobolje. Nije bilo potrebno mnogo da ga uhvati. Vruć dan. Oblačno nebo. Odvrnut zvučnik u obližnjoj ulici iz kojeg su tekle tamilske pobožne pesme. Mirisavi štapići. Stomačne tegobe. Padmino brbljanje. Kad Narsi padne na ulici i izguli koleno. Svetio koje treperi. Zveckanje tanjira. Pas koji zavija. Motorcikl kad počne da turira ispred kuće. Loš dan na poslu. Krcati vozovi. Sećanje na neki davni bol. Uznemirujuće pismo od rođaka…
Naučili su, tako, da štite Apu od svih mogućih stvari koje bi mogle da mu izazovu glavobolju. Uprkos svom njihovom trudu, često bi dobijao napade. A tada bi se povukao u mrak sobe i zalupio za sobom vrata. Nekoliko časova kasnije, pojavio bi se tražeći „amrutanjansku mast“, a oči bi mu žmirkale, nenaviknute na svetlo. Bez obzira na to što je glavobolja minula, otvorio bi kutiju sa mašću, zamočio kažiprst, izvadio nanos mrsne žute mase koja se presijavala mirišući na limunovo ulje i utrljao je na slepoočnice širokim pokretima ispunjavajući kuću tom prepoznatljivom, jedinstvenom aromom. Onda bi palcem razmazao ostatke masti sa kažiprsta i prineo prste nosu. Jednom, dvaput. Snažno bi, naposletku, udahnuo, kao da želi da mu se miomiris zavuče duboko u lobanju. Ritual bi završio prstima prelazeći preko nozdrva.
A sada Apu više nikada neće moriti glavobolje. Nikada više. Ležao je tamo u potpunom zaboravu, naricanje i plač tih stranaca nisu ga uopšte doticali. Ništa mu nije smetalo: ni buka koju su dizala vozila zaustavljajući se ispred kuće i polazeći nekud; ni nove gomile ljudi koji su pristizali da izjave saučešće; ni miris koji se širio od čitavog paketa mirišljavih štapića kraj njegovog uha… Apa je, konačno, našao mir.
Ama je sklupčana ležala na podu, ophrvana osećanjima koja su cepala dušu i telo. Ustala je kad je ugledala Akilu. Žene oko nje obgrliše je rukama. Jedna je sa naročitom pažnjom morala da vodi računa o udovičinom svakom pokretu. Čak i najfiniji ljudi mogu, pritisnuti bolom, glupe i nepromišljene poteze da povuku. Ama odagna žene rukama i podignu pogled ka Akili. „Kako je to mogao da nam uradi? Kako je ovo moglo da nas snađe?“
Akila je bespomoćno gledala u majku. Šta da kaže? „Gde su deca?“, promrmljala je sedajući kraj majke.
„Tu su negde“, uzvratila je Ama spuštajući glavu na Akilino rame. Malo potom, Akila blago ukloni njenu glavu sa ramena i ode da potraži braću i sestricu. Narsi i Padma su sedeli na terasi zabavljeni nekom komplikovanom igrom u kojoj je moralo da se operiše i dozvolama za upravljanje motornim vozilima. Izgledali su veoma uzbuđeni zbog sve te zbrke, zbog ljudi koji dolaze i odlaze. Da im je otac umro, činilo se da još nisu shvatili. Ili, ako i jesu, posledice toga što se dogodilo nisu ih doticale. Ali, Narsiju je bilo tek osam, a Padmi samo šest godina.
Narajana je Akila našla u nekom ćošku. Sedeo je ruku obmotanih oko kolena. Na licu mu se očitavao napor da se ne prepusti suzama. Imao je petnaest leta; nežno, krhko doba, ni dečak ni muškarac. Nije ni znao kako bi trebalo da se drži. Da li kao muškarac, dovoljno čvrst da prihvati smrt, čak i ovakvu, smrt najbližeg bića? Ili kao dečak, uplašen pred tajnom smrti i svom nesrećom koja ga je zadesila? Akila ga zagrli. Mišići su mu bili napeti. „Aka“, rekao je Narajan gledajući u patos, „šta misliš, zbog čega je to učinio?“
„Šta učinio?“
„Zašto je pokušao da pređe ulicu dok su išla kola? On bar zna kako je opasno prelaziti ulicu kad…“, Narajanu popusti glas.
Prvi put sinu Akili da to možda i nije bila nesreća. Prizvala je onu notu sumnje koja se provlačila kroz reči Apinog kolege sa posla. A sad i ovo: Narajanovo pitanje bilo je naizgled nevino, ali se u njemu mogla naslutiti i sumnja.
Da nije Apa stojeći na pešačkom prelazu, toga jutra odlučio da skonča sa svime? Da mu se nije, možda, taj korak učinio kao pravi način da se kurtališe nepodnošljivih glavobolja? Da nije pritisak, prouzrokovan činjenicom da je otac troje dece, jedne odrasle kćeri i troje malih, bio za njega odjednom preveliki? Da nije osetio kako više ne može da podnese Košija i svu tu torturu na poslu? O čemu li je Apa razmišljao kada je zagazio u tu saobraćajnu reku? Quo vadis. Kuda ideš? Kim gacchami. Nee yenga selgirai.
Možda je samo zatvorio oči i prepustio se matici? Ili je pak ušetao u smrt nesvestan kuda ga noge nose?
O, Apa, zašto? Šta je to bilo toliko nepodnošljivo pa si morao da okončaš život da bi umakao?
„Aka“, rekao je Narajan, „Šta ćemo mi sada?“
„Kremiraćemo ga, a onda… a onda ćemo naći načina da opstanemo.“ Grubost u njenom glasu zapanjila je i samu Akilu kao i Narajana. Suze, koje joj behu zamutile pogled, presušiše. Srdžba je odmenila bol, a sa srdžbom je Akila bolje umela da izađe na kraj. Od suza čovek ide po sobi kao muva bez glave tražeći nekoga na koga će se osloniti, kome će se izjadati. Suze te čine ranjivom, ne možeš da se koncentrišeš na ono što je bitno. Ali srdžba te snaži. Srdžba te čini neuništivom. Priprema te da se na pravi način suočiš sa stvarima.
„Odakle stigoše ovi ljudi? Ko li ih je doveo?“, Narajanova pitanja poput burgije prodreše u Akiline misli.
Apa je rodbinu uvek držao na odstojanju. Retko su ga viđali, možda samo na venčanjima i na još ponekom porodičnom skupu. U vreme školskog raspusta, kada bi drugi ljudi odlazili rođacima u posetu, oni bi ostajali u kući u Ambaturu. Ponekad tek, u letnje vreme, Ama bi ubedila Apu da ih povede u centar Madrasa. „Tako je blizu. A i deci je potrebno malo zabave“, rekla bi ona.
Ovaj bi prvo nešto negodovao. „Kad sam ja bio mali, nismo se zabavljali. Nismo zabavu smatrali potrebnom. Učili smo ili pomagali roditeljima u domaćim poslovima.“ Bio je to još jedan trošak i sem toga, šta je to „ne-znam-ti-ni-ja-kakvo“ u tom gradu Madrasu? Obično mesto, ne tako daleko od ovoga gde smo. Ali Ama bi istrajala u nagovaranju i molbama sve dok on na jedvite jade ne bi nekako pristao.
Od tog izleta majka bi napravila bogzna kakvu avanturu. Prvo je trebalo ući u autobus koji je vozio u srce grada. Već od presedanja i dugih čekanja, u međuvremenu bi Apa postao neraspoložen. Zato su ustalili termin, negde usred dana kada je u prevozu bilo mesto koliko ti srce ište. Sišli bi blizu Glavne stanice i prošetali se do „Murovog marketa“. Impresivni crveni zidovi, ukrašeni malim kupolama, davali su tom zdanju izgled tvrđave. Dok bi lutali dugim tamnim hodnicima, oivičenim rafovima na kojima se moglo naći i od ptice mleka, Akila, njena braća i sestrica osećali su se kao princeze i prinčevi. Svako bi imao po dva rupija da potroši na šta želi. Obično bi se dogodilo da Ama umesto njih odabere nešto što će im biti potrebno i da to plati od njihovog novca. I sama činjenica da je poklon nešto novo što do tada nisu imali bila to tašna, bluza ili obični školski atlas krunisala bi ovu kupovinu oreolom dragocenosti.
Prešli bi potom ulicu i seli u restoran da popiju kafu i nešto prezalogaje, a onda bi ih čekala još jedna kraća vožnja autobusom do plaže „Marina“. Ama i Apa bi sedeli na pesku dok su deca trčkarala bosonoga. Akila, Narajan, Narsi i Padma prišli bi vodi i stajali tu držeći se za ruke dok im talasići miluju prste na nogama.
„Pazite. Nemojte dalje“, rekla bi Ama.
Kupili bi onda kikiriki u papirnim fišecima i sladoled u malim kometima. Morski povetarac bi mrsio Apinu kosu odagnavajući brige.
„Moramo ponovo ovde da dođemo iduće nedelje“, rekao bi osmehujući se.
I deca bi se radosno osmehivala. Ona mlađa svakako. Akila i Narajan su znali da će dok stignu kući Apa imati glavobolju. I da će do kraja raspusta gunđati o idiotskoj navici da se baza ulicama grada po onakvoj vrućini i da se kupuju bespotrebne stvari i jede hrana pržena na užeglom ulju, puna svakojakih klica. Jednom je Apa na poslu iskoristio pravo na besplatno putovanje i odveo ih u nekoliko hodočasničkih središta. Tako je Akila videla Ramesvaram, Madurai i Palani. Nikada nije bilo dovoljno novca da se zapute u neki turistički centar. Apina firma plaćala je jednom u četiri godine putovanje svojim službenicima i njihovim porodicama u bilo koji deo zemlje. Pokriveni bi bili troškovi putovanja, ali si sve ostale morao sam da podmiriš. Ljudi bi tako odsedali kod rodbine koja bi vodila računa o svemu. Jedne godine su Narajan i Akila došli na zamisao: zamoliće oca da ih povede u selo u kojem je rođen.
„Nema za nas ničega više u tom selu“, rekao je Apa kad su ga spopali.
„Ali, zašto ne bismo, jednom samo, mogli da odemo tamo? Samo da vidimo gde si odrastao“, istrajavao je Narajan.
„Ostavi oca na miru. Zar ne vidiš da je umoran?“, povikala bi Ama. A Apa bi, naravno, već trljao čelo i slepoočnice.
Apina smrt dovela je u njihovu kuću rođake koje su poznavali samo po imenu ili čak ni tako. Sa njima su pristigle i profesionalne narikače. Ko li ih je naručio? I kako se zbraše tako brzo?
Narajan i Akila su posmatrali familiju i narikače, u jadu okupljene oko očevog tela. Šta su to oni uopšte znali o Api da bi mogli čestito da ga oplakuju? A opet, njihovo je tugovanje izgledalo tako verodostojno…
Ama koja je bila preplavljena osećanjima i neko vreme zapala u muk, sada je ponovo plakala. Prišao im je Subramani Ijer: „To su rođaci Patabija Ijera. Svi su iz Punamalea. Idite kod majke“, rekao im je on. „Vas dvoje sada morate da preuzmete odgovornost.“
Ama je zverala u Akiline suve oči prosto ne verujući: „Kako možeš da ne plačeš? Plači, plači, prokleta bila. Prolij neku suzu za tog čoveka što leži tamo. Nikada više nećeš za njim plakati. Plači, makar pristojnosti radi!“
I tako je Akila zaplakala. I plakala je narednih deset dana dok su prošli kroz sve rituale smrti i žalosti. Prolila je sve suze koje se u njoj behu nagomilale od dana kad je došla na ovaj svet. Plakala je gledajući svoju braću kako izvode pogrebne običaje. Izgledali su tako mladi, slabašni. Kako njih da optereti bilo kakvom vrstom odgovornosti?
Akila je plakala svake noći dok bi kuvala pirinač i stavljala ga uz krčag vode, kako očeva duša koja je još lutala po kući ne bi trpela glad ili žeđ. „Apa“, kroz suze je zborila Akila, „kao što večeras snabdeh tebe, tako ću morati da snabdevam i porodicu koju si tako okrutno napustio. Kako ću ja to?“
Pre nego što će svanuti deseti dan od Apine smrti, Ama se obukla kao nevesta. Okružiše je druge udovice i strgnuše sa nje sve belege braka. A Akila je plakala; znala je sada šta znači biti žena.
I plakala je, plakala i dalje.


Voz se naglo zaustavi. Stanica je bila obavijena koprenom tmine. Akila pogleda na sat. Skoro ponoć. Iskrivi vrat u naporu da pročita u kom su to mestu, ali su slova na staničnom natpisu bila jedva vidljiva. U svakom slučaju, to je bila neka manja stanica; voz će stajati najviše minut i po.
Akila začu kako se uz buku otvaraju vrata vagona. Proviri kroz prozor ne bi li bar nazrela siluetu onoga ko ulazi. Vozovi nisu bezbedni kao što su nekad bili. Razni ljudi danas putuju, svakakva se zlodela dešavaju. Ovo jeste bio bezbedan deo kompozicije, ali i tu morate biti oprezni.
Devojka je stajala kraj vrata kupea. Mora da je to ona putnica koju je pominjala Janaki, pomisli Akila. Devojka uđe i smesti torbu podno sedišta. Prelete pogledom po kupeu, a onda joj se oči susretaše s Akilinim.
Na jednoj su strani svi ležajevi bili zauzeti. Devojčin je bio onaj srednji.
„Hoćeš da spavaš?“, upita Akila. „Možeš da izvučeš ležaj ako želiš.“
„Ne, ne“, reče devojka. „U redu je. Ne spava mi se.“
Akila je očekivala da pridošlica izvadi „vokmen“ ili ljubavni roman. Ali ona je jednostavno sedela stavivši torbu u krilo i gledala u pod.
Mora da joj je četrnaest, možda petnaest godina. Dete, u stvari. Nešto u načinu na koji je devojka sedela podseti Akilu na njenog brata Narajana; tako je baš on sedeo onoga dana kad je otac umro. Ista ta stegnutost. Isti napor da ne dozvoli suzama da provale, da se ne osramoti. Isto dostojanstvo. Ni dete ni žena. U džinsu i crveno-beloj majici.
„Jesi li dobro?“, upita meko Akila.
Devojčica je malo uplašeno pogleda. „Dobro sam“, reče. „Hvala što pitate.“
Akila oseti da tu nešto nije kako valja.
„Kako se zoveš?“, upita.
„Šila“, reče devojka.
„Koji si razred?“, upita opet Akila, iznenađena vlastitom ljubopitljivošću. Retko se upuštala i u kratke razgovore sa nepoznatim osobama. Ali ove večeri se ponašala drugačije nego obično… Željna razgovora, željna tajni. Žudi da uroni u druge živote. Raspoložena za priču.
„Idem u deveti razred u Konventu svetih anđela“, reče devojka.
„Sama putuješ?“
Devojka odrečno klimnu glavom. „Otac mi je u susednom vagonu.“
„A majka?“
Pogledavši u prste na desnoj nozi, devojče zausti: „Majka je otišla juče popodne sa…“, tu joj glas zadrhta, „mojom bakom.“
„Moja baka…“, nastavi zatim tražeći reči, „moja baka je bila veoma bolesna. Umirala je. Umrla je na putu kući.“
Akila dodirnu devojčin lakat. „Žao mi je što to čujem.“
„Bila je mnogo bolesna i drago mi je što je umrla. Mislim da je i ona bila srećna što će umreti. Od nje je ionako bio ostao samo živi leš“, reče Šila.

4. Idi, bako, idi


Tačno nakon četiri meseca otkako je Šila napunila četrnaest godina, baka je poslala pismo kome ih je obavestila da će im doći u posetu. Koliko je Šila pamtila, ona nikada nije dolazila kod njih. Uvek su oni morali da idu kod nje, kao odani podanici koji nose poklone pakovanja mirisavog duvana za žvakanje i „Marijinog keksa“. Ona bi ih dočekala kraljevskog držanja zahtevajući puno poštovanje. Ništa manje baku nije moglo zadovoljiti.
Kad je Šila rođena i došlo vreme da se detetu da ime, baka je bila ta koja je donela odluku. Ime je našla u nekom časopisu. „Sviđa mi se kako zvuči“, rekla je. „Sem toga, moje je pravo da odaberem ime za svoje unuče.“
Tako je Šila postala Šila, a ne Mini, ili Girija, ili Nita, ili Šarmila, ili Aša, ili Vidija ta su imena ostala na listi koju su njeni roditelji ispisali kad je rođena.
Šila nije mogla da prizove uspomene koje bi je vratile u bakino krilo, nije pamtila da ju je ona nežno nosila na spavanje, premda je mati tvrdila da ju je baka, dok je bila beba, svuda sa sobom nosala.
Naklonost prema njoj za Šilu je bila otelotvorena u stisku ruke, u novčanici od sto rupija koja bi joj skliznula u šaku krajem raspusta, u ručku na koji bi je odvela, obavezno u najbolji restoran u gradu. A opet, bila je ona drugačija od većine baka.


Imala je Šila još jednu baku, Ačamu. Očevu majku. Ona bi im u posetu dolazila na svaka dva-tri meseca i ostajala bi po više nedelja. Bila je niskog rasta i mršava, nalik sićušnom sivom vrapcu malenih usta i kose koju bi skupila u punđicu na potiljku. Kad bi dolazila kod njih, nije bilo potrebe ni za kakvim specijalnim pripremama. Ačama je malo tražila. Hranu bi tek kljucnula, a onda bi ležala sklupčana pod ćebetom, veći deo vremena provodeći sa knjigom u ruci. Uveče bi se pomolila i rano otišla na spavanje. Ponekad bi jedini znak njenog prisustva bili veštački zubi koje je držala u kupatilu, u maloj plastičnoj posudi kraj kade.
Ačama je umela da se utka u njihove živote. Devojčici bi se katkad učinilo da se baka toliko dobro uklapa u njihovu stvarnost da ona, Šila, ume i da zaboravi da je Ačama ikada postojala. Tako nešto bilo je nezamislivo sa drugom bakom.
Šila ju je zvala Amuma, radije nego Amama. Tako je i njena baka više volela, budući da je sa mržnjom primala svaku naznaku koja bi je podsetila na to da stari. „Amuma“ je bilo dvosmisleno, dok je „Amama“ značilo samo jedno baba. Niko tu nije mogao da shvati u čemu je problem, niko sem Šile kojoj je bilo jasno da ovaj jedan samoglasnik čini svu razliku ovog sveta u očima njene bake.
Amuma je imala šezdeset devet godina i bila vlasnica više kuća u Alvaji. U njenom je posedu bilo nešto šume i više pirinčanih polja. Imala je, takođe, šest sivih dlaka na bradi koje je brižljivo čupala na svakih nekoliko dana.
Šilin dom je stan u zgradi izdeljenoj na četiri stambene jedinice. Imao je dve spavaće sobe i balkon kvadratnog oblika odakle je pucao pogled na park pun mangovih stabala. Amuma je volela da stoji na tom balkonu, ograđenom begonijama i čvornovatim žbunom jasmina. Gledala bi kako se nečujno pomeraju grane drveća, posmatrala plavosive, cilindrične isečke šume koji su se pomaljali između parapeta i balustera. S vremena na vreme bi ponjušila vazduh nošena nekom čežnjom i rekla: „Miris doma, mmm…“
Šilini roditelji bi deleći radost, razmenili poglede. Nekom vrstom trijumfa smatrali su to što je ona, konačno, u njihovom stanu počela da se oseća kao kod kuće. Šila je, međutim, znala da Amumi njihov dom podnošljivim čine samo ti izdašni plodovi manga koje je sa balkona posmatrala.


Šili je to bilo jasno kao što joj je, uostalom, sve bilo jasno. Ona je znala da je njena baka tu zato što će uskoro umreti. Ne znači to da je Amuma i sama znala da umire. Naposletku, izraslina koja je napredovala u njenoj utrobi nije bila novitet. Sedam puta je njena utroba cvetala i sedam puta izbacivala plod kad bi bilo vreme. Zašto bi sa ovim plodom stvari stajale drugačije? Ovoga puta, međutim, bebac u utrobi je bio jedan zli gnom, rđavštinom zadojen. Njegovo ljutito crveno lice i ruke nalik pipcima što grabe li grabe, besneli su u Amuminoj nutrini hraneći se njenim životom. Takav je bio taj mali parazit koji neće napustiti toplo utočište njenoga tela sve dok ih smrt ne rastavi.
Šila je, dakle, znala zbog čega je Amuma kod njih u stanu, a ne u svojoj mamutskoj kućerini. Znala je zbog čega ona istrajno tvrdi da su doktori u bolnici nadomak njihovog doma stručniji od bilo kojih drugih. Amuma je želela da svojim sinovima stavi do znanja kako su je oterali iz njene rođene kuće. Srdila se na njih zato što svoje žene vole više nego nju, majku. I zato što tim mekolikim ženama tvrda srca dozvoljavaju da upravljaju njihovom voljom i ruže sinovlju ljubav prema majci.
Šila je, takođe, znala da Amuma shvata da će mama, koja je kao odrasla bila gotovo lišena majčine brige, sa zahvalnošću prihvatiti svaku mrvu Amumine pažnje. Ona je, najzad, bila ta koja je izabrana kao bolja od braće. Šila je znala da Amuma igra na kartu mamine nesigurnosti. Znala je kako se majka oduševila kad je posle čitave godine otuđenosti, ponovo s Amumom pronašla bliskost. Prethodnog leta povele su gorku raspravu oko njenog testamenta. I do kraja godine, potpuno su se udaljile jedna od druge. Pazile su da im se pogledi ne sretnu, ruke ne dodirnu, da srca jedno drugom ne putuju. Pisma su, kad bi ih uopšte pisale, odisala hladnoćom i krutom učtivošću. I te godine se prvi put dogodilo da mama ne kroči u Amumin dom tokom školskog raspusta.
Šila je znala zbog čega je Amuma oklevala oko pisanja testamenta i ravnomerne raspodele imovine svoj deci. Sve je to njoj, mora biti, slutilo na neku prevaru i izdaju. Njena deca su čekala, želela da nastave sa svojim životima, čak i kad nje ovde više ne bude. O, ta žudnja da svoju budućnost izgrade na njenom pepelu! Kako se samo usuđuju i da razmišljaju o sreći kad ona, Amuma, ode? Kako mogu tako olako sa njom da se raskusuravaju? I dobro, sve i kad bi napisala taj testament šta bi joj tada preostalo nego da legne i umre?
I tako je Šila znala zbog čega je Amuma sačekala da i Šilini roditelji budu u sobi kad je izvukla zlatnu ogrlicu i stavila je devojčici oko vrata. Samo je htela da proveri da li mamina odanost, za razliku od njene braće, nije uzdrmana.
Nedelju dana Amuma je upravljala i vladala. Insistirala je na tome da Šila ostane kod kuće kad se vrati iz škole. „Ona je već devojka. Ne treba je pustiti da lunja. I ko su svi oni muškarci sa kojima igra tenis? Možda ona njih zove ‘čiko’, ali oni njoj nisu stričevi. I kako se samo onaj Nazar usuđuje da je obgrli? Nije ona devojčica. A videla sam i taj njegov pogled… Ako vas sada to ne brine, jednoga dana ćete zažaliti.“
„Ama“, rekla je na to mama, „sve su to prijatelji njenog oca. Ona im je kao kćerka.“
„Čula sam ja već to. Zar si zaboravila šta se dogodilo sa devojkom, ovde u komšiluku? S onim visokim stvorenjem zvanim Selina?“
Mama se nakašljala kako bi sprečila Amumu da nastavi. Primetila je da Šila sluša.
Ali, Šila je i sama znala šta se dogodilo Selini, bez obzira na činjenicu da se to desilo kad je Šili bilo tek pet godina. Svi su u naselju znali o Selini. O tome kako je otišla da se igra kod svoje drugarice i kako joj je otac te drugarice radio stvari koje očevi drugarica ne bi smeli da rade. Tako je Selina zatrudnela i obe porodice su napustile naselje duboko osramoćene. Selina se sa roditeljima preselila negde gde niko nije znao da je abortirala. A otac te drugarice nastanio se u dalekom gradu gde će, pričalo se, naći još mnogo devojčica koje se daju upropastiti.
Šila je znala kako se lako može postati neka nova Selina, kako nije teško posrnuti pred navaljivanjem nekog starijeg čoveka. Nazar je bio otac njene drugarice i prijatelj njenog oca. Njegova kći Hasina išla je sa njom u razred. Jedne nedelje, popodne beše, Šila se zaputila ka njihovoj kući bežeći od vrućine, gornje usnice istačkane znojem. Nazar se nagnuo ka njoj i obrisao joj znoj kažiprstom. Dodir njegovog prsta dugo joj je titrao na koži. Otada pa nadalje, maramicom bi pokrila lice kad god ulazi u Hasinin dom.
Drugi put se dogodilo da su se Šili otkopčali rukavi na bluzi. Dok su Hasina i njena majka nemo posmatrale, Nazar je zakopčavao dugmiće. Lagano, brižljivo. Šila je osetila kako joj dah zastaje u grlu, a kada je ugledala bol u očima svoje drugarice i njene majke, utroba joj se zgrčila od stida. Nikada više nije obukla tu bluzu.
Šila je znala zbog čega je Amuma pričala to o tatinim prijateljima. Mamu je smatrala isuviše povodljivom, naivnom. Amuma je bolje znala kako stoje stvari, i Šila je donela odluku da više nikada ne ode kod Hasine.


Svanuo je i taj dan, poslednji pre nego što će Amuma biti primljena u bolnicu. Ona nije prestajala da jede. Počelo je odmah iza doručka, sa košarom punom belog grožđa. Jela je jedan po jedan grozd pijuckajući u dlan sićušne koštice. Kad je bila već pri kraju, prešla je na terasu i pozvala uličnog prodavca voća. Kupila je skoro sve što je čovek imao kod sebe. Sapodile su bile tako sočne da se zrelost mogla osetiti u Amuminom dahu. Kašičicom je vadila meso i proždirala ga. Do ručka se već bila složila kamara oljuštenih kožica i blistavog crnog zrnevlja. A onda je pojela sve što je bilo za ručak, celo pile, začinjeno i isprženo na luku, dobru porciju papada, punu činiju gustog jogurta, sve od povrća što se na trpezi našlo i kari koji je Šila čekala celo prepodne. Kad je smazala sve što je bilo na stolu, Amuma je prešla u kuhinju tražeći šerpe i lonce u kojima je obed bio pripravljen. Lomila je parčiće hleba, umakala ih u ostatke hrane i trpala u usta. Jela je sve dok u kući nije ostalo ni mrve na mrvi. Mama ju je gledala kako revnosno bišti kuhinju i dozvolila sebi jedan dubok uzdah. Tata se tiho iskrao iz kuće da kupi nešto za ručak, a Amuma je zaspala. Celo popodne, pa onda i veče, sve dok mrak nije pao, istrajno je hrkala, a mama je vrtela glavom i mrmorila: „Zašto? Zašto se tako čudno ponaša? Šta li je to sa njom?“
Šila je tada mogla da objasni majci, ali je znala da je ona neće ozbiljno shvatiti. Bio je to poslednji dan Amume kao prave, potpune žene, i na ovaj je način želela da nakratko zaboravi šta je čeka. Svanuće novi dan, oduzeće joj jedan deo njenog bića i Amuma je znala da nikada više neće biti ono što je nekada bila.


Amuma je bila sjajna kad dođe do feminizma. Pažljivo je procenjivala svako novo žensko biće koje bi upoznala. Većina bi, po njenim kriterijumima, na tom testu podbacila. „I ti to nazivaš ženom?! Prava žena ima kosmatu glavu i bujne grudi.“ I utrobu koja je željno iščekivala seme, da procveta. Sutradan je i Amumina ženstvenost bila na ispitu.
Mrzela je nesavršenstvo svake vrste. U njenom domu nezamislive su bile pojave poput okrnjenog tanjira, zgužvanog peškira ili izraubovanog jastučeta. A sada je, eto, išla u bolnicu, što će zacelo označiti smiraj jednog dela nje kao takve i tako je osuditi na doživotnu uskraćenost. Šila je znala da ona oseća kako je njeno sopstveno telo odbacuje.
Docnije, već se uveliko bilo smrklo, Amuma je zatražila od Šile da joj počupa dlake na podbratku. Mama se smejala: „Šta ti misliš, da će sad tamo neko da te zagleda?“
Amuma je mamu hladno pogledala i rekla: „Nije u tome stvar.“
I tako, dok je Šila sedela na terasi sa makazicama i ručnim ogledalcem da bi njena baka mogla da istraži i najmanji detalj svog lica, kazala je Amuma: „Ne smeš postati jedna od onih žena koje se doteruju da bi udovoljile drugima. Jedina osoba kojoj treba da udovoljiš si ti, i samo ti. Kad pogledaš u ogledalo, tvoj odraz treba da te učini srećnom. Nastojala sam da naučim to tvoju majku i tetku, ali one su glupkaste ženice, eto šta su. Uopšte ne shvataju šta sam želela da im prenesem. A ti… ti, nadam se, nećeš biti takva budala.“
Šila je klimnula glavom, a Amuma joj prođe prstima kroz kosu i reče: „Podsećaš me, da znaš, na mene kada sam bila tvojih godina. S tim što sam ja bila punačka i, onako, već na odraslu ženu ličila. Ne jedeš dovoljno. Mnogo si mršava. Nijedan te neće hteti za ženu. Ne vole muškarci da ih nešto stalno žulja u krevetu. Oni vole obline.“
Ali zar nisi ti, Amuma, mami rekla da ti se ne dopada iskra u čika-Nazarovim očima? A ako sam ja tako mršava i ružna, zašto bi me tako posmatrao htela je Šila da je pita, ali je uskočila mama.
„Ne puni joj glavu besmislicama“, rekla je mama sa vrata.
„Ti to zoveš besmislicom? Zaboravljaš da sam joj ja baka i imam puno pravo da joj kažem sve što mislim da joj valja reći“, odbrusila je na to Amuma.
Mama se tu muvala neki minut, a onda otišla. Šila je nastavila sa pretragom Amuminog podbratka gledajući da slučajno neka dlačica nije umakla makazama.
Šila je znala kako baka želi da izgleda savršeno te poslednje večeri kod kuće. Svako veče, pre nego što će poći na spavanje, Amuma je stajala ispred sobnog ogledala i mazala lice i vrat losionom sa ekstraktom poljskog cveća. A onda bi svoje još glatko lice, izborani vrat, puna ramena i izdašne, oklembešene grudi brižljivo napuderisala talkom koji je mirisao na lavandu. Otvorila bi na kraju kutiju sa nakitom, pomilovala zlato i blistavo drago kamenje, stavila na sebe omiljeni komad i otišla u krevet kože pritisnute teretom nakita kao tople zamene za ruku koja bi mogla da se ugnezdi između njenih impresivnih dojki. Šila je znala da bi Amuma, čak i da joj je suđeno da umre u snu, uvek bila pripravna da i u tom slučaju izgleda najbolje što može. A njena deca su, naravno, ignorisala ovu naviku kao pouzdan znak da je zašla u godine i da je na delu ekscentričnost koja se više ne da neutralisati.
Prošle su dve nedelje. Jednoga dana tata se vratio iz bolnice i rekao: „Kancer je nemoguće odstraniti operativnim putem. Oni bi pokušali sa zračenjem.“
Mamina sestra i braća dođoše im u posetu. Roj skakavaca je uništavao fino tkanje njihovih života.
Mama, Šilina svestižuća mama, počela je pomalo da se gubi. Porodični psihoterapeut je primetio da to stres uzima svoj danak. Rekao je da je u pitanju depresija prouzrokovana bolešću voljene osobe. Nije to ništa, kazao je, što vreme, odmor i antidepresivi neće otkloniti.
Samo, Šila je znala da nije tako. Mami je Amuma bila potrebna zbog tog osećanja kontinuiteta u životu. Ona je želela da se uljuljka saznanjem da postoji neko ko će joj reći šta da radi, neko ko nikada ne greši. Neko ko ima odgovore na sva pitanja, ko ume da otkloni milion sumnja koje su spopadale njen um iz najzabitijih ćoškova uznemirene duše. I najednom je izgledalo kao da tu više neće tog nekoga biti. Šila je znala da je mama izgubljena i bespomoćna. Znala je da prvi put u životu oseća taj strašni teret odgovornosti koji će na njoj ostati zauvek, sad kad Amuma umire. Njena sestra i njena braća će u njoj tražiti mudrost i snagu koje je Amuma posedovala. A ona bi, o kako bi volela da zasvagda ostane zbrinuta kćer! Mažena i pažena, pod blagoslovom majčinskih vrlina za vjeki vjekov.
A tata, Šilin uvek tako fini tata, pretvorio se u divlju zver. Šta god Šila uradila ne valja. Odjednom je imao neki pik na nju, stalno joj nešto prebacivao: ne pomažeš dovoljno majci, ovi sa kojima se družiš nisu od našega soja sve sam ološ i bagra, previše gledaš televiziju, stalno nekud skitaraš, gde si naučila reč „sranje“ da ubaciš u svaku rečenicu, ko ti je onaj dečko sa kojim sam te video da razgovaraš kod ulaza u park?
Spisak primedaba bio je beskrajan i bogat protivurečjem. Šila nije više htela da se raspravlja kao što je činila ranije: „Kako je moguće da po ceo dan gledam televiziju i da, u isto vreme, stalno nekud skitam?“, pitala bi nekad, kad je bila mlađa.
Ali Šila više nije na taj način razgovarala sa svojim ocem. Tih dana, kad bi joj se ukazala prilika da pokaže domišljatost, prebacio bi joj da je neotesana.
„Pa ja sam mislila da to i želiš od mene da budem domišljata, da umem da odgovorim. Mislila sam da si ponosan na moj smisao za humor“, htela je da vikne. Kad je bila mala, otac bi je huškao da priča kao odrasli. Sa onom britkošću i fino izbrušenom sposobnošću da uzvrati. Ali sada kad je odrasla, otac je u njoj video ženu. Ona devojčica je nekud nestala i on je bio besan primajući sve to kao stavljanje na probu očinskog autoriteta.
Ponekad, kada bi došli prijatelji i kad bi se tu našla neka devojčica čiji bi otac zablistao na svaki hitar i dovitljiv odgovor svoje kćeri, Šila bi poželela da se umeša i zamoli čoveka: „Ne činite joj to. I moj otac je takav bio. Mislio je da je baš vickasto kad sam ja domišljata. A sada se priseti tih ćeretanja i to ga razbesni. Molim vas, ne činite to svojoj kćeri. Naučite je, umesto toga, da proguta reč, da sve što joj se preko usana prevali bude fino i ugodno, da govori bezopasne stvari. Ubijte joj duh i pripitomite jezik. A jednoga dana, kada odraste, neće biti kao ja što sam. Neće se pitati šta je to sad pogrešno rekla i kakvo će nedelo počiniti kad idući put otvori usta.“
Šila je čula da je tata tu i sačekala da izađe iz sobe. Kad je bio ljut, uvek bi napuštao sobu kao da više prosto ne veruje sebi, kao da ne može da garantuje da neće napraviti džumbus ako ostane. Njoj to nije smetalo. Tata je takav bio i kod Amume, u njenoj kući. A Šila bi se često našla na meti njegovog besa.
Znala je ona zbog čega je on tako odvratan. Teško je podnosio činjenicu da mu je skinuto sa pleća breme odgovornosti koju nosi glava porodice. Brigu o domaćinstvu preuzela su njegova bogata braća oni su plaćali račune, podmirivali tekuće troškove, sve je to bilo u njihovoj nadležnosti. Hrana za koju se on brinuo nije bila dovoljna. A njegova su braća umela da se istaknu nabavkom retkih, delikatnih prehrambenih proizvoda koje su samo oni mogli sebi da priušte. Kad bi tata, recimo, poželeo da se istakne bocom vojničkog ruma, oni bi samo odmahnuli i izvadili flašu viskija iz fri-šopa koju su, baš eto, poneli sa sobom.
Kuću su zapljusnuli mirisi aviona i stranih zemalja. A bogata sestra preuzela je komandu nad njihovim životima, delila savete koji su u isti mah bili samoveličajući i uvredljivi. Jedino je na Šili tata mogao da iskušava svoju moć. I ona je znala da se ne može umaći jarosnoj zveri, sve dok Amuma ne ode ili ne umre.
Šilina baka je izgubila razum. Amuma je sedela u krevetu gužvajući besciljno tanušnu pamučnu prekrivku u koju je mamin najstariji brat, njen sin miljenik, beše ušuškao. Buljila je u bledoružičaste zidove i počela da se obraća uglu sobe, onom koji je bio najbliži krevetu. „Majko“, rekla je. Šiline majka i tetka su se zgledale, iznenađene: Zašto se majka obraća njihovoj odavno umrloj baki?
Žene se okreću majkama kada više nemaju kome drugome. Žene znaju da će samo majka naći načina da pruži parčence saosećanja i ljubavi, topline koja je u svima drugima sagorela i pretvorila se u pepeo. Šila je znala zbog čega i Amuma priziva svoju majku.
„Majko“, rekla je Amuma sa žurbom u glasu. „Pogledaj tu kučku što mi se ušetava u sobu na tim dugim nogama. A on? On vidi tu bledu kožu na njenim butinama, njuška to mleko i vodu s njene kože i sve se više zaljubljuje. Budala neopevana!“ Amuma je mislila na ženu najstarijeg Šilinog ujaka; ona je bila omiljeni predmet Amumine mržnje, uvek na meti njenih otrovnih strelica. Ako je po Amumi suditi, u toj se ženi krio uzrok svih nevolja, stvarnih i umišljenih.
Mama je smirivala zbunjenog brata: „Nema razloga da budeš tako uznemiren. Sve je to od vrućine. Zračenje stvara nezamislivu vrućinu u njenom organizmu i zbog toga ona priča sve te besmislice. Samo ti uključi taj erkondišn.“ A potom bi se obratila sestri: „Ta vrućina je oslobodila sve one demone koji su tavorili u telu i duši naše majke.“
Šila je znala da to što baka radi nema veze sa vrućinom. Amuma je najzad shvatila da je vreme isteklo i nije joj padalo na pamet da umre pre nego što kaže sve što ima. Šila je pak otišla do bolničke kantine i naručila čašu zabiberenog rasama. Konobar ju je pogledao s neskrivenom radoznalošću. Niko se sem nje tog vrelog dana nije pojavio u kantini. I eto male, traži to dozlaboga ljuto jelo, umesto da naruči nešto osvežavajuće badaam kheer ili basundi kao sav normalan svet.
Šila je sedela i kuvala se. Znojnoj je natapao obrve dok je srkutala vrući zabibereni rasam nastojeći da vidi da li će napitak osloboditi demone u njoj. Hoće li joj dati hrabrosti da svom ocu kaže: „Što mi se već jedanput ne skineš s vrata? Hoćeš li već jednom da prestaneš sa tim zverskim ponašanjem? Sve što ovih dana radiš jeste da frkćeš i pufćeš na mene. Nije se baka zbog mene razbolela. Nisam ja za to odgovorna. Shvataš li?“
Da li će je to okuražiti da svojoj stuštenoj tetki kaže: „Začepi već jednom i idi da gušiš nekog drugog muža, decu, te sluge koje držiš i ostavi moju jadnu majku na miru!“
Da li će je to piće obodriti da pogleda u oči stričevima i kaže:
„Ako želite da pokažete koliko ste velikodušni i bogati, mojoj premorenoj majci unajmite kuvaricu i platite nekom čoveku da trči od kuće do bolnice i nazad, i obavlja bezbroj svakodnevnih poslova, umesto što se prema mome ocu odnosite kao da je tu neki mali zalutali dečko!“
Plamenovi su tinjali u njoj, ali su demoni i dalje bili pod ključem. Naručila je duplu dozu „ruma s grožđem“ i pritulila vatru. Znala je da je sve vreme postupala ispravno.
Šest nedelja kasnije, vratili su Amumu kući. Braća i sestra otidoše posle nekoliko dana. Mama i tata su naizmenično vodili računa o njoj. Rak nije odstupao. Sem toga, sve što je moglo da pođe naopako pošlo je: krvni pritisak je skočio, bubrezi su počeli da otkazuju, a zli gnom u njenoj utrobi neprestano je rastao. Još jednom su se braća i sestrica okupili oko njene postelje.
Šila je stajala na balkonu, gledala na ulicu i čekala da Amuma stigne iz bolnice. Učinilo joj se, iznenada, da se svet umorio. Stabla manga izgledala su iscrpljeno. Žive ograde su bile prekrivene slojem prašine, čak su i boje cveća u saksijama postale nekako zamorne, beživotne. Unutra su mama i mamina sestra plakale grleći jedna drugu i žalobnim glasovima zapevajući: „Ne napuštaj nas, majko.“
Šila bi načas gvirnula unutra i videla majku i tetku smešanih suza dok im novi talas muke ne bi naplavio lica svežim mlazevima. Kad bi neko te dve žene posmatrao sa strane, ni u snu ne bi pomislio da one svih tih godina vode rat, ubiraju poene jedna od druge. Šila je znala da je saučesništvo samo privremeno. Iz prošlosti iščeprkana sestrinska nežnost brzo će doći svome kraju.
Kada se zeleno vozilo zaustavilo kod zgrade, Šila je znala da je tu Amuma. Videla je kako parkiraju taj van u senci ašokinog drveta. Čekala je da ugleda Amu kako ide iza tih ljudi. Ali, od nje ni traga ni glasa. Prvi put za sve to vreme, Šila nije znala šta se događa.
„Gde je ona?“, htela je da vrisne. Osetila je tatin dodir na laktu. Okrenula mu se i on je tiho rekao: „Idi, sedi sa njom. Ona je u kolima.“


Bespomoćno stvorenje, golema mesnata mrlja što smrdi na mokraću i kolonjsku vodu, ležalo je u zadnjem delu vana. Usta poluotvorena, usne ispucale, suve. Koža nalik grubom pergamentu, kosa poput staklene vune. Ležala je u tom vozilu usisavajući vazduh bežećim udisajima. Šila je to videla i znala, pouzdano znala da je njena baka već napustila svoje telo. Baka je znala je to Šila u nekom nebeskom kraljevstvu, sedi na oblaku i kiti se hiljadama zvezda.
Bilo kako bilo, tu se nalazilo to napušteno telo i Šila je znala koliko bi Amuma mrzela da samu sebe vidi u takvom stanju. Jednom, kad je Šila kod nje bila na letnjem raspustu, Amuma se vratila sa sahrane neke rođake. Izgledala je kao da su je na muke stavljali. Docnije je objasnila Šili zbog čega joj je događaj tako teško pao: „Lakšmi je bila silna žena nekada. A da vidiš šta su od nje danas napravili. Stavili su je golu golcatu na list banane; svaki mladež, svaka venica, svaka sitna falinka videla se jasno kao dan. Kosa neočešljana, telo, po svemu sudeći neoprano i, da vidiš, ni jedno jedino zrnce zlata na njoj. Kako su mogli da joj opljačkaju dostojanstvo, kako su mogli da joj otmu i poslednji gram gracioznosti? A onda sam shvatila da ću i ja tako izgledati kad budem umrla. I da niko i ništa to neće moći da spreči.“
Šila je mahnula lepezom ispred lica tog stvorenja, okvašenom maramicom dotakla te usne i progovorila: „Ne brini, neću dozvoliti da te svet vidi takvu.“ Počupala je ukovrčane dlačice sa njene brade, brižno raščešljala njenu već sasvim krtu kosu i zavezala je sjajnom gumicom. Podlogu koju je uzela od tetke nanela je na bakino lice, ramena i grudi. A onda i tetkin skupi puder, baš onako kako bi Amuma volela: na lice, vrat, preko ramena i oko dojki koje su visile nalik ispražnjenim mešinama. Kada je samrtnica naposletku bila prekrivena kreda-sivom patinom, obradi joj i oči krejonom i prelete obrve kao pero lakim pokretima, baš kako šminkerski udžbenik nalaže. Šilina tetka već je bila konfiskovala sav Amumin nakit. Tako joj je preostalo da baku ulepša improvizovanim ukrasima. Mesečev srp odmarao se na njenim sparušenim grudima. Vodopad od kristalnih kapi slivao se iz usnih školjki.
Užas ih je dočekao: „Ti, jezivo dete!“, vikala je mama, „Kako si mogla?!“
Šila je ugledala tatino smračeno lice. U nemuštom gnevu, prstima joj je gnječio nadlakticu. Znala je: oni misle da sam počinila svetogrđe. Shvatila je da oni misle kako je unuka svoju baku pretvorila u sablasnu kreaturu nakinđurenu i nafrakanu bludnicu na izdisaju. Ali, Šila je znala i to kako bi Amuma više volela da je ljudi vide ovakvu nego da je gledaju kako se gasi i raspada.
Nije bilo vremena da se šminka skine. Amuma je uvek želela da umre u svom krevetu i oni su se dugo vozili dok nisu stigli do kuće. Njene kuće. Kroz izmaglicu satkanu od bola i poniženja, Šila je gledala svu tu braću i sestre kako uskaču u van i ćućure se oko tela majke na umoru. Tata je stajao kraj Šile, nepomičan pred neprihvatljivim, razočaran. Šili ništa nije smetalo. Znala je da bi Amuma bila zadovoljna.

5.


Kad je Akili umro otac, dve su se stvari promenile: nedelja je postala običan dan u sedmici, a Akila glava porodice.
Pošto je Apa „umro u najboljoj snazi“, a Akila završavala sa pretfakultetskim kursom kao jedna od najboljih polaznica, ponuđen joj je posao u poreskom odeljenju, „na bazi saosećanja“, uz odgovornost da pruži sve što je u njenoj moći ne bi li njena porodica uredno sastavljala kraj sa krajem. Akila je imala devetnaest leta, ali nije se ni najmanje kolebala oko toga šta joj valja činiti, niti ju je sputavalo sve što su od nje očekivali.
Narajan, najstariji od mlađe Akiline braće, naredne je godine trebalo da upiše politehnički koledž. Narsi, kome je bila tek jedanaesta, trebalo je da nastavi školovanje. Još su mu četiri godine preostale do kraja osnovne škole, razmišljala je Akila, a do tada će se već naći sredstava da dečko ode na koledž. Primetila je: „Zamislite samo, on će biti prvi čovek sa fakultetskom diplomom u našoj familiji. Neka to bude diploma akademije umetnosti ili neka iz oblasti nauke, šta god da odabere… A što se Padme tiče, za nju u ovom trenutku ne moramo da brinemo. Biće ona zadovoljna sve dok mogu da joj kupim satenske trake za kosu i providne narukvice koje će da nosi.“
A Amino čelo se zboralo dok su joj ruke vršljale, kao nečim zauzete, po nedokučivim prevojima izdašnog sarija, devet metara dugog kad se razmota, kojim je skrušeno obmotavala svoje telo.
„Baš me briga šta će svet da kaže“, rekla je majci Akila. „Ali neću dozvoliti da obriješ glavu ili menjaš ovo što imaš od odeće za nešto potuljeno. Ne moraš da se pretvoriš u jezivo čudovište zato što Ape više nema.“
Akila je tada videla olakšanje u majčinim očima i osetila nešto što je, u prvo vreme, bilo ponos. Docnije će se to prometnuti u osećanje bremena od kojeg bi se rameni mišići uplitali u bolne čvorove. Ama je Akilu sada smatrala glavom porodice. Figurom koja će usmeravati i menjati kurs porodične sudbine vodeći najbliže ka sigurnim obalama.
Narednih nekoliko godina minulo je bez bura. Njihovi su životi tekli po vojnički strogim smernicama. Jedino je tako Akila umela da održi red i sačuva porodicu od pustopoljine besmisla. Zore su se slivale u sutone, pa su tako i nedelje postale radni dani; nedeljom bi potapala, ribala, sušila i peglala šest pamučnih sarija, svu garderobu koju je na raspolaganju imala za predstojećih šest radnih dana.
Na oca bi Akila mislila svakoga jutra, kada bi se, otežao od štirka i sunca, sari obavio oko njenog tela, kao da neko negde sedi i okreće novi novinski list. Kada bi obmotala poslednji navoj oko struka i pritegla pallu oko levog ramena, donji deo sarija bi razuzdano zaigrao oko njenih nogu, tako da bi Padma, pre nego što sestra krene na posao, uvek klekla kraj nje i održala sariju lekciju o zakonu gravitacije. „Hajde, hajde… što se popne, mora i da se spusti i tu i ostane…“ A kad padne veče, sari ne bi izgledao tako živahno, a i štirak bi ishlapeo, pa odeća nije imala snage da se odupre Zemljinoj teži. Vlažan vazduh i neiscrpna vrelina zamarali su čak i najbodriji ljudski duh, i kakve tu šanse maličak štirka ima? Možda je baš tih godina štirak utro sebi put u Akilinu dušu prožimajući svaki njen pokret, svaku reč koju bi izgovorila diskretnim nanosom krutosti što će obrazovati njen novi prirodni manir kad govori, kad je tu.
Ponekad bi, tih nedeljnih popodneva, Akila ležala na ljuljašci, baš kao što je njen otac nekada činio. Škripali su, naravno, gvozdeni lanci, samo što je sada njihova jeka tutnjala čežnjom za onim što je bilo i što više nikada biti neće.
Ama bi češljala Akilinu kosu. Zapinjući tamo gde se zamrsila, otplitala je čvoriće tako nežno da bi Akili došlo da zaplače. Jedino bi tada mogla mirno da sklopi oči prepuštajući životu da se sam za sebe pobrine, a ne da ona o svemu mora da razmišlja i pravi planove.
Narajan se zaposlio u fabrici tenkova kao mašinac. Narsi je postao prvi svršeni fakultetlija u familiji i prvi koji je potom upisao postdiplomske studije. Našao je sebi posao kao nastavnik. Gvozdene stege oko Akilinih grudi lagano su, činilo se, popuštale. Smem li ponovo da dišem punim plućima? Ponovo da sanjam? Sada, kad su dečaci izrasli u muškarce, smem li ponovo da se osećam kao žena?
Narsi je rešio da se ženi. Izabranica je bila kćerka direktora koledža i od braminskog soja. Niko Narsijevom izboru nije mogao da nađe zamerku, niko nije mogao da nađe drugi prigovor sem onog koji je lebdeo u vazduhu: „Zar ne misliš da bi trebalo prvo sačekati da ti se starija sestra uda, pa tek onda da razmišljaš o ženidbi i vlastitoj porodici?“
Ali, ko bi se usudio takav prekor da prevali preko usana?
Akila je čekala da Ama ili Narajan nešto kažu. Da načnu temu njene udaje. Kad je videla da neće, progutala je bol i pustila da joj bes prolista pod nedrima. Insistirala je na tome da se Narajanu nađe odgovarajuća nevesta: „Dajte da oba venčanja istovremeno organizujemo. Na istom mestu, istoga dana, u isto vreme… Narajan se brinuo o ovoj porodici i nije pošteno da sada bude skrajnut samo zbog toga što gospođica profesorka na koledžu žuri da se uda.“
Čak i na to, Ama i Akilina braća nikada je ne bi pitali: „A šta s tobom? Glava si ove porodice otkad je Apa umro. Zar ne želiš da imaš muža, decu, svoj dom?“
U njihovoj svesti Akila, očito, nije više bila žena. Njena metamorfoza u usedelicu savršeno je uspela.
I Padma je, sem toga, bila tu. Kada je Padma dobila prvu menstruaciju, Ama ju je obukla kao nevestu i odvela kod mesnog fotografa, gde je snimljena leđima okrenuta ogledalu, tako da se vidi i intrigantni cvetni aranžman na pletenici. Tu sliku Ama je dala Akili da se divi pogledajući u fotografiju preko Akilinog ramena.
„Moja mala je sada žena“, tiho je rekla.
Poruka nije mogla biti eksplicitnija. Uskoro će doći vreme da se Padma uda, a mirazi se ne skupljaju sami od sebe kao prašina na simsu.
Padma je imala dvadeset dve godine kad joj je Akila prikupila miraz. Zlatni nakit, dijamantsku minđušu za nozdrvu, čeličnu almiru, poljski krevet i madrac, escajg i kuhinjsko posuđe od srebra i nerđajućeg čelika, srebrne lampe, zlatni prsten i jedan dragocen ručni sat. To u naturi. Plus dvadeset hiljada rupija u kešu. Ali, i sa svim tim, stvari nisu izgledale ružičasto. S obzirom na realno stanje stvari, mali su bili izgledi da će sa Padmine strane na oltar novog domaćinstva biti bilo šta još prineseno. Našli su, naposletku, nekoga ko je bio voljan da veruje Akili kada je rekla da se neće odreći Padme.
Akili su bile trideset četiri godine. Šta jednoj usamljenoj tridesetčetvorogodišnjakinji dalje valja činiti?
Svakoga jutra, iz Ambatura bi vozom putovala u Madras. Posao nije bio zahtevan; ona je, naposletku, bila obična službenica. Uveče bi se istim putem vraćala kući i stigla bi do sedam sati. Majka bi je sačekala, pa stavila ekspres lonac na vatru. Onda se jelo, slušao se radio, da bi u četvrt do deset bili u krevetu. Trajali su mirnim, uštirkanim, betoniranim životima u kojima nije bilo mesta za procvat osećanja i bilo kakvu neumerenost.
Kad bi se neko razboleo, išli bi u bolnicu „Stedford“. Za svoju dušu, ponedeljkom su Akila i njena mati posećivale Šivin hram u Tirumulavajilu. Dok bi Ama stajala priljubljenih dlanova, sklopljenih očiju i usana što se miču nečujnim slovom molitve, Akila bi snevala zanesena Nandijem koji je čuvao ulaz u svetilište.
Dodirivala je kamene prelive koji su, za razliku od svih ostalih Nandija, ovu figuru leđima oslanjale na zid zdanja svih svetih. Odstupa od norme, kao i ja rekla bi sebi svakog ponedeljka, suvo se osmehujući.
Da je položaj tog Nandija bio ispravan, hram bi zacelo ušao u red najsvetijih Šivinih bogomolja, rame uz rame čak i sa čuvenim hramom u Kajlasi. U Tirumulavajilu su, da se zna, uspevale retke vrste lingamovog i joninog cveta, kao znamenje Šivinog i Šaktinog prisustva na svakoj grani bogougodnog stabla ispunjavajući vazduh silom božanskog miomirisa.
Koliko god da je puta Akila videla tog Nandija, prizor bi je uvek privukao svojom neobičnošću. Nandi je, leđa okrenutih svome gospodaru i učitelju, tu da čuva vernika od neprijatelja. Je li se ikada taj Nandi upitao šta ide prvo odanost ili dužnost? Zna li on da ovakvim gestom skrnavi svetost hrama i odagnava blagorodno prisustvo Šivino? Zna li taj Nandi šta čini?
Jednom mesečno Akila je vodila majku na ručak u hotel „Dasaprakaš“, gde bi uvek naručivale specijalitete kuće: gustu, krvavo crvenu paradajz-čorbu; dva purija i po činiju korme od povrća; pirinča, koliko im duša ište, uz gutljaj rasama ; tri vrste čistog povrća; kisele krastavčiće; i naposletku voćnu salatu sa višnjom na vrhu i vaflom zabijenim u sladoled što uzmiče pred temperaturom vazduha.
Sa prikrivenom napetošću posmatrala je Akila majku kako jede. Ama je bockala hranu kao da svaku mrvu mrzi iz dna duše. A opet, kad bi kći predložila da nađu neki drugi restoran, Aminom protestu kraja nije bilo: „A šta fali ‘Dasaprakašu’? To je valjda jedino mesto gde bramini mogu da jedu a da ne brinu ko je i kakvim rukama prao i pripremao hranu. Jesi li primetila da svaki od ovih dečaka koji nas služe nose svete končiće?“
Svi su konobari iz Amine vizure bili „dečaci“, a svi bramini izvan domašaja ostalog sveta. Zato je Ama, ugledavši Sarasi Mami, udovicu Subramanija Ijera, gde stoji sa svojom najstarijom ćerkom Jajom na autobuskoj stanici, prosto popravila sari pretvarajući se da ove ne vidi.
Da je bilo ko drugi bio u pitanju, Ama bi jezikom kao srpom grubo pokosila njihov ugled, njihove naravi, to odsustvo svakog stida, završavajući onom omiljenom: „Da sam na njenom mestu, deci bih dala otrov i izvršila samoubistvo. Sve je bolje nego da prodaš svoju čast.“
Možda Ami činim nepravdu, pomisli Akila gledajući majku. Možda je Ami bilo lakše da se tako odnosi prema onome što se dogodilo udovici Subramanija Ijera, baš zato što je to moglo da se desi i njoj.
Kada su oči Subramanija Ijera jednoga jutra ostale prikovane na plafonu, kao da ga je zveknulo neko prosvetljenje u prasak zore, Sarasi Mami je podigla oči ka nebu i zavapila za pomoć. „Šta ću sada ja?“, kukala je tukući se po grudima. „Kako ću dalje? Kako da vodim računa o trima kćerima i slepom sinu?“
Čemu se ona nadala? Akila je posmatrala Sarasu Mami dok je ova molila i preklinjala svekolika božanstva koja je njena familija generacijama slavila. Zar je stvarno mislila da će neko od tih bogova sići na zemlju i pomoći joj u muci?
Neko se vreme Sarasi Mami snalazila. Prodala je sve do poslednjeg komada nakita koji je imala. Kada, na kraju, nije ostalo ništa za prodaju, kad je glad dopuzala do osirotelog predvorja njene časti i svako dostojanstvo istresla iz njihovih kostiju, Sarasi je prodala svoju najstariju kći, Jaju.
Iz limenog sanduka izvukla je jedini kančipuramski sari koji je imala i nežno ga razmotala. Sarasa ga je poželela za to poslednje putovanje u životu. Kao i sve dobre hindu žene, i ona se svakoga dana molila da joj se dozvoli da umre pre svoga muža. Želela je da se popne stepenicama na nebo, osvetljena zracima svetlocrvenog kružića, kumkuma, na njenom čelu. Jasmin u kosi bi joj mirisom otvorio prolaz i svi oni koji je u tom času ugledaju, zacelo će pomisliti da je blagoslovom pomilovana kad umire tako kao da je nevesta. A ovaj sari je bio baš takav da mirisom začara svet kada se okupi da oda poslednju počast ženi koju je ignorisao dok je bila živa. Sada, kada više to neće biti, Sarasa je dozvolila svojim snovima da poispadaju iz navoja sarija. Nalik lopticama naftalina koje, u dodiru sa vazduhom, promiču u ništavilo.
O čemu li je Sarasa Mami razmišljala kada je pomagala Jaji oko sarija? Malo niže oko kukova… Pusti da ti se vidi gležanj… Pritegni oko struka… Nemoj da kriješ oblinu grudi… Neka ti padne niz rame i preliva se niz leđa, tako da kad hodaš nagovesti kako su ti puni bokovi… Možda se Sarasi činilo da ona to sad oprema mladu ili joj je možda neki leš plutao po svesti dok je mreškala i nameštala slojeve nemirnog tkanja?
A Jaja? Šta li je ona pomislila kad ju je majka jedne večeri zamolila da se okupa ranije nego obično? Je li osetila kako roj leptirova prhuta po njenom stomaku dok joj je Sarasa tamnim nanosom ocrtavala očne kapke i posipala je laticama jasmina? Mora da je pomislila kako barem te večeri neće gladna na spavanje. Nikada i nisu gladne legle posle te noći.
Nije Jaja stajala na uličnim ćoškovima tražeći mušterije. Sarasi je pošlo za rukom da stvori nekakvu koprenu dostojanstva oko svega što se od Jaje očekivalo. „Muškarcima koji žive u samačkim kvartovima potreban je neko ko će im kuvati“, govorila je Sarasa Mami. „To je sve što Jaja radi“, tvrdila bi kad bi je neko priupitao. I dodala: „Dobri su i velikodušni prema njoj.“
Uskoro je to preraslo u porodični manir; slepi Šrini bi imitirao zvuk automobila dok bi potrkivao uz sestru, svake večeri na putu ka barakama. „Brm, brm…“, mrmorio je kad bi prelazili ulicu. „Brrrm, brrrrm…“, cedilo se sa njegovih usana dok je ona žurila da umakne prekornim pogledima kojima su je komšije, kao strelama, gađale.
Šta mrtvi znaju o metežu izazvanom njihovim odlaskom? Subramani Ijer? Apa? U nekom sapunastom kraljevstvu iz kog povratka nema, saviju li se, zakukaju li ikad od bola? I, šta je smrt, sve u svemu? Moć da odeš? Da prestaneš da brineš? Da se oslobodiš?
U početku bi kompletan komšiluk posmatrao Jaju u sablasnoj tišini. Onda su počeli da ćućore, a u glasovima se osećala sablažnjenost pravednika. Kako je Sarasa Mami mogla tako da se ponaša, kako je mogla da pljune na neokaljano ime Subramanija Ijera? Na zajednicu bramina? Na ženski rod? Zar je moguće da nije bilo časnijeg načina da se preživi?
„A reci ti meni kako da se preživi“, upitala je Sarasa komšinicu koja je odlučila da joj sve u lice saspe. „Ja hoću da radim. Bilo šta, samo da se živi nekako. E, išla sam od kuće do kuće, obišla ceo kraj i pitala ljude da li je ikome potrebna kućna pomoćnica. I svi su držali baš tako, kao ti. Nudili bi mi šaku pirinča kao da sam došla da prosim, a onda me šutnuli.“
„Ja te nisam šutnula“, branila se komšinica.
„Nisi, istina. Ti si još gore postupila. Sakrila si se u sobu i poslala kćerku da mi kaže da si izašla u kupovinu.“
„I bilo je tako. Išla sam u kupovinu“, istrajala je komšinica.
Sarasa je na to uzdahnula, nevoljna da nastavi raspravu oko nečega što se, na kraju krajeva, desilo pre nekoliko meseci. Ponadala se da će samo njeno ćutanje oterati tu ženu sa njenog praga, i sa tom ženom svu zlobnu radoznalost prikrivenu tobož komšijskom brigom.
„Ali i da je bilo tako kao što kažeš, pa šta?“, uporna je bila komšinica. Grč na ivici usana, naglo sužene nozdrve i otvoreni dlan ne mogaše da sakriju njeno gađenje.
„Da sam mlađa, samu bih sebe prodala da prehranim i obučem porodicu. Ali umorno je ovo meso. Nijednom muškarcu ni za šta valjalo ne bi. A i nije tačno da se ona viđa sa više muškaraca. Samo jednog ima. I redovno se viđaju. Ona je srećna.“
„Odvratna si“, prosikta komšinica i pljunu dok je odlazila. „To je protivprirodno. Koja bi žena za svoju kćerku rekla da se redovno viđa sa nekim?“
Od te večeri, za braminsku zajednicu u komšiluku, stanari kućice broj dvadeset jedan zauvek su prestali da postoje.
Sva sreća da nisu živeli u agraharamu, dokonala je Akila. To je braminski geto gde i vazduh samo najužim kanalima može da prodre; gde zidovi slute na krutost mišljenja i slabu prijemčivost za bilo šta što spolja dolazi; gde zakukuljeni kolami od pirinčanog praha na pragovima praktično sprečavaju upliv bilo kakve nove ideje; gde svako ponašanje koje odstupa od „normalnog“ biva osuđeno na progon i potpunu izolaciju.
Često bi tako Akili palo na pamet: kad bi neki lutajući bog prolazio tuda, prepoznao bi agraharam po tim zbijenim kućama. Poput neke egzotične vrste gusenice, sa milion crvenih i belih nožica koje se prepliću i ispuštaju čudan, jedinstveni smrad.
No, iako nisu živeli u agraharamu, braminska zajednica se prema Sarasi Mami držala kao da žive. Tako su Sarasa, njena bludna kći, slepi sin i mlađe kćeri koje će nesumnjivo uskoro postati kurve, doživeli da ih izopšte iz zajednice. Ama je to videla kao sudbinu goru od smrti. Šta je bramin ako ga braminski svet ne prihvata i ne priznaje?
„Vidi ko je tu“, rekla je Akila u po glasa. Ali, Ama je odbila da pogleda. Pravila se kao da ne čuje i gledala pred sebe, ka horizontu. Jedva je čekala da se pojavi autobus i odveze ih pre nego što Akila učini nešto što će ih osramotiti kao, na primer, da priđe onima i započne razgovor.
„Tamo su Jaja i njena majka“, nije odustajala Akila. „Zar nećeš da se javiš Sarasi Mami? Nekada ti je bila najbolja drugarica, zar ne? Što nećeš? Niko neće saznati. Daleko smo od kuće. Ili nećeš da imaš ništa sa ženom za koju se priča da je kćerku dala u prostitutke?“
Ama je stisnula usne i procedila: „Je l’ može to malo tiše?“
„Nemoj da si nepristojna“, dodala je, pošto je smislila pravu reč.
„Ko je nepristojan?“, pljusnula je Akila. Razbesneo ju je majčin samouvereni ton. „Ti to mene optužuješ da sam nepristojna? Nisam, bogami. Ti i tvoji braminski drugari, što ste drvlje i kamenje sasuli na ovu jadnu ženu i njenu porodicu vi ste nepristojni.“
„Volela bih da sve nije tako ispalo. Ali, kad živiš u jednom društvu, moraš da se prilagodiš onome što to društvo od tebe očekuje. Nisam ja od onih revolucionara koji će svetu pokazati zube. Ja sam obična žena. Udovica. I moram da pripadam društvu u kojem živimo.“
„Shvataš li da smo mi mogle sada da budemo na njihovom mestu, Ama?“, upitala je Akila nežno.
„Znam da smo mogle. Zato nikad ne prozborim nijednu reč protiv nje, bez obzira na sve što drugi pričaju“, rekla je i okrenula se prema Akili spustivši dlan na njeno rame. „Ali, ja imam tebe.“
Koliko je teška majčina ruka bila! Ama je imala nju, Akilu, da je spase od prezira i poniženja. Ama je imala Akilu da zameni njenog muža na mestu glave porodice. Ama je imala nju Akilu. Akilandesvari. Opslužiteljku svih svetova. I gospodaricu nijednoga.
Akili je najviše nedostajalo da je pozovu njenim imenom, što više niko nije činio. Braća i sestrica uvek su je zvali Aka. A to će reći starija sestra. Na poslu, kolege su je zvale madam. Sve žene su bile madam, a svi muškarci gospoda. A Ama je počela da je zove Amadi. Kao da bi pozvati Akilu njenim pravim imenom bilo u suprotnosti sa statusom glave porodice koji joj sada pripada.
I ko je bila Akilandesvari? Da li je ona uopšte postojala? Ako i jeste, gde se dede taj njen identitet? Da li je njeno srce uzbuđeno preskakalo kad bi ugledala mangovo stablo načičkano plodovima? Da li bi joj trnci strčali niz kičmu kad bi na koži osetila kišne kapi? Je li ikad pevala? Sanjala? Plakala bez razloga?
Često bi se Akila u tom razdoblju setila tamilskog filma koji je gledala nekoliko godina ranije. Bila je to priča o ženi, baš nalik njoj, koja se posvetila misiji konja za vuču, ženi koja je digla ruke od svog života i ljubavi zarad svoje porodice.
Kad je film stigao u bioskop blizu njihove kuće, Ama i ona odoše da ga pogledaju. Premda su dovoljno saznale čitajući o filmu, pa im radnja i lik glavne junakinje nisu bili nepoznati, ono što su videle obe ih je iznenadilo. Akila je mogla biti ta heroina, a heroinino beznađe njeno. U tišini su odgledale film, a kada bi svetio povremeno odagnalo bioskopsku tamu, Akila bi primetila da njena majka izbegava da im se susretnu pogledi. Te noći nisu mnogo razgovarale. Ama je u krevet otišla rano da spava. Posmatrala je Padmu, sklupčanu kraj svoje starije sestre. Padmu, koja je stasavala u mladu ženu. Njeno lice nije više krasila ona dečija zaokrugljenost; počela je tu da se naslućuje fizionomija koju će nositi kao odrasla Osoba. Da postoji čovek koji me ludo voli i koji bi hteo da se oženi mnome, da li bih ga se odrekla zbog Padme? pitala se Akila. Ne, ne bih, odgovorila je sebi. Akila je procenila da taj film vredi zaboraviti kao bleskastu sentimentalnu limunadu i okrenula se u stranu. Tih dana bila je još dovoljno mlada da veruje kako trenutni način života neće postati obrazac za sve godine koje su joj na ovom svetu preostale. Jednoga će dana i ona imati svoj dom i sopstvenu porodicu.
Ali deset godina kasnije, kad bi se pred spavanje prisećala tog filma, činilo se da joj se noćna tmina podsmeva. Hoće li se njen život okončati kao život glavne Junakinje filma?
Akila doduše nikada nije dozvoljavala da joj se um isuviše dugo bavi ovim stvarima. Kad bi to dopustila, našla bi se na opasnoj teritoriji. Umesto toga, na trideset peti rođendan odlučila je da poradi na svom obrazovanju.
Upisala se na otvoreni univerzitet umetnosti i odabrala istoriju kao glavni predmet. Nema, valjda, podesnije osobe za studije istorije od jedne usedelice, mislila je. Sada će tragati za uzrocima uspona i padova velikih civilizacija. Pronicati u intrige zbog kojih je sudbina milovala ili uništila ovu ili onu dinastiju. Posmatrati kako život izvire iz naizgled sporednih događaja. Čitati o vladarima i konkubinama, ratovima i herojima. Zapažati, dakle, i ništa više.


Katarina Veber bila je ta koja će u Akilin život uneti jaje.
Katarina je bila najbliže stvorenje koje je Akila imala za prijateljicu. Mada je u istom tom poreskom odeljenju radila već više od šesnaest godina, prijatelja tamo nije našla. Sve su to bile kolege sa kojima je delila časove radnog vremena i to je bilo to. Nije da pojedinci nisu pokušavali da se približe, ali Akili je milije bilo da održi distancu od svega što ima veze sa njihovim privatnim životima. Bila je jedina neudata od žena, a i svi muškarci na tom odeljenju bili su oženjeni. Ukupno ih je bilo dvadeset četvoro, a ona jedina sama. Nije stoga sa njima imala ničeg zajedničkog. Kako bi ona mogla razumeti brigu nekog oca kome dete stalno od nečega boluje? Ili radost jedne majke kad joj dete prohoda? Život domaćice nije bio njen.
Sa životnog nivoa Gurukula, Akila se pravo preselila na nivo Vanaprasta. I nije želela bilo kakve tuđe karmičke uticaje.
U toj kancelariji muževa i žena, Katarina i Akila bile su upućene jedna na drugu. Katarina Veber je premeštena iz Bangalora. Porodica joj je živela u Madrasu, pa je ona, kako je rekla, uspela da izdejstvuje transfer, premda veoma teško. Akili se Katarina dopadala. Sviđalo joj se kako se oblači, a simpatična joj je bila i ta nežna smeđa kosa koja joj je uokvirivala lice. (Kada je Ama prvi i jedini put videla Katarinu, smrknuto je prošaputala: „Zar oni u kući nemaju ulja za kosu? Da sam njena majka, namastila bih joj kosu i začešljala je dobro unazad. O čemu li samo njena mati razmišlja kad pušta tu mladu, neudatu devojku da se šetka naokolo sa kosom što pada niz leđa i obnaženih nogu na izvol’te celom svetu!“)
Akili se dopadalo i to što Katarina može neumorno da priča praveći pauze samo da bi se zakikotala. Ali najviše od svega joj se dopadala zato što je, verovatno, bila jedina osoba koju je poznavala a koja nije bila preopterećena znamenjem četiri ugaona kamena grihasthašrame muž, dete, dom i svekrva.
„Što si tako bliska sa tom angloindijskom devojkom?“, promrmljala je jednoga dana Sarala, činovnica u Višem sektoru, dok je sa Akilom pregledala neki dosije.
„Što? Šta fali?“, tiho je uzvratila Akila.
„Nije da nešto fali, ali znaš šta govore o Angloindijcima? Oni jedu govedinu i njihova put smrdi. I muškarci i žene im puše i piju. A i nemaju moralne standarde kao Indusi. Ako ti je potrebna prijateljica, ima toliko drugih žena u ovoj kancelariji. Sve su iz uglednih kuća, baš kao i ti“, rekla je Sarala zamočivši kažiprst u vlažno sunđerče da bi lakše okrenula stranicu.
„Ma ne budi luda!“, obrecnula se Akila. „Katarina je dobra devojka i isto tako zaslužuje poštovanje kao ti i ja. Samo zbog toga što nije Indijka, ne znači automatski da je nemoralna.“
Saraline usne se iskriviše: „Jednoga dana ćeš sama videti.“
Zbog tog upozorenja, odnosi Sarale i Akile bili su ubuduće zacementirani. Katarina i Akila su počele da pričaju. Nije to bilo ono uobičajeno ćeretanje kao u njihovim ranijim razgovorima. Sada su razgovarale o stvarima koje su za njih bile zaista važne. Katarina joj je pričala o svom tati koji drži časove klavira, pijan od sreće dok sedi za klavirom i pijan od jevtinog alkohola sve ostalo vreme. Pričala je Akili o svojoj mami od koje je nasledila bled ten, smeđu kosu i naklonost ka muškarcima oštrih brada i markantnih brčića (tata je imao i jedno i drugo). Pričala joj je i o svojoj braći i svojoj sestri koji su umakli izmaglici satkanoj od tatinih alkoholnih isparenja i mamine nesreće, da bi izgradili vlastite živote. A onda je, takođe, rekla Akili i za Rejmonda, momka koji je otputovao u Melburn i potpuno zaboravio na nju. Akila je, na neki čudan način, primila to kao utehu. Eto meni, pomislila je, drugarice koja zna kako je biti kao ja sama i usamljena.
Zajedno su ručale i jedna drugoj otvarale srce. Katarini se dopadalo kako Ama kuva pirinač sa limunom i kokosom; vanilice i voda; pilav i kor ma. Akila je, zauzvrat, uživala u hlebu namazanom puterom i džemom koji bi Katarina donela specijalno za nju. A onda je jednoga dana Katarina otvorila svoj lanč-paket i izvadila jedno jaje.
Akila nikada nije videla jaje iz takve blizine. Posmatrala je kako ga Katarina čuka o ivicu stola i videla kako pukotina struji niz ljusku, cik-cak. Pomno je gledala Katarinu gde uklanja ostatke ljuske i činilo joj se kako to mora da je najveće zadovoljstvo koje čovek sebi može priuštiti. A onda, kao kad iz veće babuške vadite manju, ljuska je nestala ustupivši mesto beloj površini. Šta li je unutra? Kako li ta unutrašnjost miriše? Kakvo li je to na dodir?
Akila je osetila snažnu želju da istog momenta sazna sve o jajetu. Nije bila ni svesna kad iz nje provali: „Mogu li da dobijem jedan griz?“
Katarina je u prvi mah blenula u nju iznenađeno. A onda rekla: „Naravno da možeš.“
„Evo uzmi“, kazala je Katarina dodajući Akili jaje.
Ova ga je primila u treperavu ruku. Hladno i glatko, ćutalo je na Akilinom dlanu. Idući put će ga, rekla je sebi, sama oljuštiti. Ali sada, kad ga je držala u šaci, oseti strah. Šta bi Ama rekla da sazna? Nikada tako nešto nije ranije učinila.
„Pojedi ga sa ovim“, rekla je Katarina dodajući joj parčence hartije na kojem je bilo soli. A onda se zakikotala: „Moja majka stalno govori da je pojesti jaje bez soli isto kao poljubiti muškarca bez brkova.“
„Stvarno?“
Katarina se opet nasmejala : „Oh, zaboravila sam. Ti se nikada nisi ljubila.“
Akila je na to uzdahnula i zagrizla jaje. Prvi zalogaj nije obećavao ništa naročito. Niti je bilo ukusno, niti odvratno.
„Belance je bezukusno“, objasnila joj je Katarina kad je spazila iznenađenost na Akilinom licu.
A onda je Akila načela ono žuto u sredini. Žumance se zamuljalo u njenim ustima usporavajući joj jezik i lepeći se za nepce; a dok je tromo klizilo niz ždrelo, Akila se oduševila.
„Vidim da ti se dopada“, rekla je Katarina koju je zabavljalo saznanje šta, eto, jedno obično jaje čini Akili. „Možda bi trebalo češće da ti donosim jaje za ručak.“
Akila je klimnula glavom i dalje pod jakim utiskom koraka na koji se odlučila. Pa ona je upravo pojela jedno jaje!
Cele te godine se tajno gostila tvrdo kuvanim jajima. I uprkos uverenju Katarinine mame, njoj ni so ni biber nisu bili potrebni. Volela je čisto jaje, bez ičega, tako da može zubima i jezikom osetiti prozirnost belanceta, sočnost žumanceta i sve to zajedno, ujedinjenu belo-žutu radost nezaboravnog zadovoljstva.
A onda su Katarini stigli iseljenički papiri. Čekao ju je put u Australiju, gde je imala pedeset dvoje braće i sestara od devet ujaka i stričeva i dvanaest tetaka. Oni će se brinuti o njoj, pomoći joj da se prilagodi novoj sredini, nađu joj prijatelje i daju oblik njenom novom životu.
Akila je znala da ništa više neće biti isto kao pre. Kupila je Katarini uzani zlatni prsten ukrašen biserom kao oproštajni poklon. A Katarina je njoj kupila sandale sa visokom petom i glatkim kaiščićima i jedan ruž. „Akila, ti si veoma zgodna žena. Ovo je samo da to naglasi. Svega ti je trideset šest godina. Prestani zato da se ponašaš kao da ti je pedeset“, rekla je spuštajući upakovani poklon na Akilin sto.
Ona se osmehnula u znak zahvalnosti, svesna da nijedan Katarinin poklon nikada neće upotrebiti. A onda je Katarina spustila jutenu kupovnu kesu na Akilin sto i promrmljala nestašno: „’Ajde, pogledaj šta ima.“
Zavirila je i ugledala nešto što liči na posudu za jaja od zelene plastike.
„Četiri su jaja unutra“, nastavila je šapatom Katarina. „To da poneseš kući. Možda bi mogla nekako da ih sakriješ i skuvaš dok ti majka spava, ili tako nešto. Je l’ znaš kako se kuvaju jaja? Samo napuniš šerpicu sa dovoljno vode da prekrije jaje i kuvaš otprilike osam minuta. Onda na jaje sipaš hladnu vodu i biće fino i čvrsto. Ako ga kuvaš samo pet minuta, belance će se formirati, a žumance ostati malo živkasto. I to je lepo. Probaj i meko kuvano. Mislim da će ti se dopasti.“
Akila je spustila kesu kraj svojih stvari i već počela da brine šta će s novim stvarima. Možda bi mogla da ih ostavi u vozu i to bi bio kraj priče. Ali kad je došlo vreme da siđe sa voza, prosto je ponela kesu. Na putu do kuće, pitala se da li bi bila u stanju da kesu spusti iza nekog grma, a onda, iznenada vide kako ulazi u svoju ulicu. Tada je znala da će jaja, ipak, odneti kući. I da će majci reći sve.
Ama je Akilinu ljubav prema jajima prihvatila kao što je prihvatala i Apin običaj da se stalno išmrkava. Nije to baš uvek bilo na mestu, ali moglo je i nešto gore da je zadesi… Šta da je Akila, recimo, meso uzela da jede? Jaje bi se, ovako ili onako, moglo smatrati bliskim mleku. Ama je jedino tražila da jaja kupuje negde u gradu i da sa odbačenim ljuskama barata oprezno, da ne vidi niko u kući i komšiluku.
I tako je Akila kuvala i jela jaja usred majčine kuhinje. Ama joj je dala solirče, dugačku kašiku i lonče kojima je otada mesto bilo u najzabitijem ćošku kuhinje kad ne bi bili u upotrebi.
Sva Akilina tajanstvena htenja i čarobna otkrića bila su zaključana unutar krhke ljuske jajeta. Prvo je to bilo savršeno jaje-od-osam-minuta, tvrdo kuvano, uredno razdeljeno na četvrtinke, aranžirano sa fino isečenim parčetom hleba i malko putera. Onda je prešla na jaje od-pet-minuta. Izbušila bi Akila rupicu na vrhu i kašičicom iščeprkala gotovo sve belance i otporno, žilavo žumance što se ne predaje. Tek je, međutim, jaje-od-tri-minuta u Akilinom srcu razbudilo draž avanture. Tri minuta kuvano jajce bilo je gotovo sirovo, i ona bi ga sipala u grlo, na eks. Moralo je, pri tom, da bude gotovo vrelo. Jednom je pokušala da razbije živo jaje u šolju mleka. Došlo joj je maltene da povrati. Znala je: jaje je jaje samo kad je opkoljeno ljuskom i kršteno ključalom vodom.
Akila usedelica, vladina službenica, istoričarka, jajožderač u sećanju se vraća godinama koje minuše. Kako su se, baš te jedne noći, uspomene slagale jedna na drugu… Nikakav napor nije bio potreban da bi se setila kako se, kao u kolevci, njihala u tom kupeu; kao da je tu neka majka koja lagano podiže obrvu i pevuši: Dete, samo ti razmišljaj… Dete, samo sanjaj…
Akila se izdiže na lakat i baci pogled u spoljni svet. Namicao se i promicao krajolik ophrvan noćnim nevidišem. Šila je konačno rekla da joj se spava. Zajedno su izvukle srednji ležaj i sada je Šila na njemu ležala sklupčana, i dale privijajući kožnu torbu uz grudi.
Šila i Janaki. Dva kraja jednog spektra. Mlada devojka i stara žena. I opet, kako su se njihovi životi toliko razlikovali od njenog? One bi mogle biti ona, pomisli Akila. Ona bi mogla biti jedna od njih. Sve se suprotstavljaju matici života i pokušavaju da izvuku neki smisao iz tih nejasnih linija kojima smo vođeni… Ako one, Šila i Janaki, uspevaju nekako u tome, najbolje što umeju i znaju, zašto ne bi i Akila mogla? Sa tom mišlju, ona oseti kako joj sasvim lagano radost stiže u goste. Sićušni nagoveštaj koji budi iskrice nade. Sluti da ono što je namerila nije i neće biti uzaludno, da će jednoga dana pobediti, na ovaj ili onaj način.
Akila se zavali. Žestina i buka kojom je voz šarao noć odzvanjali su u njenoj glavi. Navuče čaršav do brade i zatvori oči. Kao nikad dotad, osećala se zaštićenom. Sklonjenom na sigurno od same sebe. Voz je znao kuda će. Nije morala vozu da govori šta mu valja činiti. On će ostati budan dok ona spava.
Akila, mažena, čuvana, sigurna predade se snu. Otežalih očnih kapaka, dozvolila je sebi da sama od sebe predahne; da se odmori od Akile. Usnila je:
Akila je mala devojčica. Nalazi se u vozu. U vagonu prvog razreda. Svi su tu Apa, Ama, Narajan, Narsi i Padma. Idu u Višakapatnam. Zašto baš Višakapatnam, Akila ne zna. Ali zna da je to mesto daleko i da je na obali mora. Pejzaž je poznat peščane dine i more, gotovo neverovatne plave boje. Apa je srećan. Smeje se. Ama takođe. Dečaci se igraju sa automobilčićima, a Padma glasno peva. Akila je tako srećna da srce hoće iz grudi da joj iskoči…
Ama otvara veliku korpu punu hrane koju je držala na stočiću prikačenom na zid kupea. Gomile i gomile ukusne hrane. Jedu. Akila oseća miris origana u murukkuu. So joj priji usta. Neka mrva joj se zaglavila u uglu usana. Jezikom palaca kao zmija i uklanja uljeza.
Apa ustaje i češlja se. Gleda u ogledalo iznad stočića. Osmehuje se posmatrajući vlastiti lik u ogledalu i kaže: „’Ajd’ sad svi malo da dremnemo.“
Akila čudu ne može da se načudi dok gleda tog novog Apu koji nikako ne prestaje da se smeje.
Legli su. To je kupe u prvom razredu. Ima, dakle, samo četiri ležaja. Ama i Apa su zauzeli po jedan. Dečaci dele jedan ležaj, a devojčice drugi. Akila grli Padmu oko struka i ljuljuška je da se uspava.


Iznenada se budi. Tama je ophrvala kupe. Nema nikoga. Sama je. „Ama, Apa“, doziva. Odgovor ne stiže.
„Narajane, Narsi, Padma, gde ste?“, viče već. Silazi sa ležaja. Kupe je prazan, razmišlja. A onda vidi čoveka koji sedi kraj prozora. Akila zvera oko sebe. Spuštena je reza na vratima.
„Ko si ti? Šta radiš ovde?“, pita Akila. Glas, njen glas, sada zvuči kao glas odrasle osobe. Nije više devojčica.
„Ne poznaješ me“, kaže on. „Ali ja znam tebe. Znam sve o tebi.“
„Šta… Kako to misliš?“, zbunjeno će ona.
„Ti si Akila“, kaže on i primiče joj se. „Ti si Akila, žena. Možda su svi ostali zaboravili da u tebi živi jedna žena. Ali ja tu ženu vidim. Vidim požudu u njenim očima, boje njenoga srca.“
Govori tiho i reči hrskaju dok mu se prelivaju sa usana. Akila oseća kako je njegov glas opkoljava kao piton koji osvaja dahćući.
„Zar me ne poznaješ, Akila?“, pita on. „Zar zaista ne znaš ko sam ja? Misli malo. Pomuči se i setićeš se.“
Nikako da se seti. Zna samo da iznenada oseća neko čudno ushićenje.
„Da“, kaže, „Da, sećam se.“ Laže.
„Sećaš li se ovoga?“, kaže on dok joj palcem desne ruke prelazi preko usana. Ona usisava vazduh. Trebalo bi da je van sebe od besa, zna ona. Ali nije. Strujni udari tresu joj telo.
Njegov prst se pomera prateći liniju Akiline vilice. Ona zatvara oči. Blago joj duva u očne kapke. Ona izvija vrat. Njegov prst klizi nadole. Spušta se svom dužinom njene ruke. Do prstiju. Ona stenje.
„Sećaš li se ovoga?“, kaže on.
Ne seća se. Ova osećanja su potpuno nova, ali se ona boji da mu to prizna da ne bi prestao. „Da, da“, kaže molećivim glasom.
Jednim jedinim prstom, odmotava joj sari. Šifon lako pada. Klupko žutog šifona leži podno njihovih nogu. Dodiruje joj grudi. Prvo jednu dojku, pa drugu. Ona bi da strgne sa sebe bluzu koja se isprečila i da mu pruži golo meso. Prsti joj hitaju ka dugmićima. On mrmlja: „Ššš, ššš… Ne još.“
Kruži oko njenih bradavica kroz odeću. Bolna napetost steže njeno telo. Povija se ka njemu.
Iznenada, vrata kupea se otvaraju. Svi stoje tu. Apa i Ama, njena braća i sestra samo što ovi više nisu deca. „Ti, besramna kreaturo. Ti, oveštala kurvo“, grmi Apa.
„Kako si mogla?“, vrišti Ama.
„Šta to radiš?“, viču braća i okreću lica u stranu da ne gledaju, osramoćeni požudom koju spaziše razuzdanu na Akilinom licu.
Akila oseća kako joj krv juri u obraze. „Evo ti, pokrij se“, kaže Padma, odrasla Padma koja joj dobacuje sari.
„Ja… ja…“, Akila pokušava da objasni.
„Ne daj im da te ometaju“, njegov šapat još odzvanja u uhu. I, dok oni gledaju, on navaljuje na njene grudi. Masira ih, drlja bradavice između prsta i kažiprsta. A Akila? Više ni za šta ne mari. Vraća se njegovom telu i zatvara oči. Nikada nešto tako dobro nije osetila. Čuje kako se vrata kupea s treskom zatvaraju.
Probudila se naglo. Gde sam?, upita se zverajući oko sebe. Sve joj je bilo tako nepoznato… a onda je polako počela da se pribira.
Razmišljala je o snu koji ju je pohodio i zarumenela se. Pređe rukom preko grudi. Bradavice su bile čvrste. Kako je moguće da takve stvari sanjam?
Ugleda Margaret kako otvara vrata kupea. „Moram do toaleta“, reče mlada žena.
Voz je stajao. Akila pogleda kroz prozor. Bilo je to neko nepredviđeno zaustavljanje usred nigdine. Ona baci pogled na sat tri i četvrt. Ni noć ni dan. Bi to onaj čas spoznaje kad snovi posrću i strah kulja na površinu.
Margaret se vratila. „Voz je ovde već više od dvadeset minuta. Mene je probudila neka vriska.“
Akila rukom pokri usta. Zar je moguće da je u snu ispuštala krike pohote?
„To je ova devojčica bila… Plakala je u snu“, reče Margaret.
„Niko je drugi, izgleda, nije čuo“, dodade. „Ja sam zato sišla i probudila je. Sad opet spava.“
Sa najnižeg ležaja, Akila je zamišljala kako devojčica ponad nje spava sklupčana, na boku.
„Ne verujem da mogu ponovo da zaspim“, reče Margaret. „Voz stiže u Koimbatore u pet ujutro. Ako sad zaspim, neću se probuditi. Možda propustim stanicu.“
Margaret se naslonila na srednji ležaj i spustila pogled ka usnuloj Janaki. „Šteta što ne spavamo na istoj strani. Mogle bismo da spakujemo moj ležaj, pa da nam bude udobnije.“
„Čula sam kako ti i devojčica pričate“, nastavi Margaret. Šaputala je kao da joj je namera bila da niko ne čuje šta će reći. „Još nisam bila zaspala.“
Akila ne reče ništa. Margaret ionako, pomisli ona, nije očekivala odgovor.
„Mislila sam… o nama, o ženama u ovom kupeu. Ne mislim na ženu na najvišem ležaju ili na Šilu. Ne računaju se one… ne mogu njih stvarno da uračunam. Mislila sam na Janaku i Prabu Devi. Žene kao što smo ti i ja. I nisam mogla s uma da smetnem sav taj bes koji osećam. Ne, ne znam da li je bes prava reč, bila je to pre uzbuđenost kad sam videla tvoje lice pošto nam je Janaki pričala o sebi. Primetila sam kako si se nesigurnom osetila u tom času. Kao da ti se čini da si negde pogrešila i… Čak i da ti Praba Devi priča, pomislila sam, kakva bi se tu razlika videla u odnosu na Janakinu priču? To mi je zasmetalo. Razumeš šta hoću da kažem?“
„One su fine žene, ali su od onih koje se ne osećaju potpunima bez muškarca. Mogu one da tvrde da nije tako, ali ja dobro znam takve žene. Duboko u svojim srcima one osećaju da svet nema nikakvog smisla za ženu koja sama ide kroz život.“
Margaret napravi kratku pauzu kao da se premišlja kojim bi pravcem njene reči trebalo da poteku: „Istina, kako je ja znam i kako živim, jeste da je ženi muškarac potreban. Jeste joj potreban. Ali, ne da bi se zbog njega ona osećala potpunom. Pitaš li se šta pa ova zna o tome? Udata žena koja priča o tome da joj muškarac nije potreban da bi se osećala potpunom…“
„Zato ću morati da ti ispričam o Ebeu i sebi. A kad čuješ priču, shvatićeš zbog čega kažem da ženi, u suštini, muškarac nije neophodan. To je mit koji su muškarci pokušali da ugrade u našu realnost“, produži Margaret, pa zapita:
„Znaš li šta sam radila u Bangaloru?“
Akila zatrese glavom. Naboj Margaretinih reči ovladao je njome. O kakvom li će uzbudljivom otkriću sada slušati?
„Došla sam u Bangalor da smestim muža na kliniku. A to ti je mesto gde ljudi idu da bi se kurtalisali viška kilograma; i da srede svoje živote. On svake godine ide na tu kliniku. Ebeu je to potrebno. Ne znam kako drugima ide, ali kod njega efekti tog strogog režima ishrane nisu dugotrajni. Prođe tek nekoliko dana, a on se već vrati u pređašnje stanje… I to ga osokoli, pa misli da je ponovo preuzeo kontrolu nad svojim životom. Onda ja moram da stupim na scenu i razuverim ga. Kad to učinim, Ebe gubi na značaju.“

6. Vitriol


Nije Bog Ebenezera Paulraja učinio debelim čovekom. Ja sam to uradila.
Ja, Margareta Šanti, učinila sam to isključivo iz žudnje za osvetom. Iz želje da podrijem njegovo samopoštovanje i poljuljam same temelje njegovoga bića; da oslobodim ovaj svet stvorenja koje bi, kad bi mu bilo dopušteno da ostane kakvo je prvobitno bilo vitko, agilno i arogantno, nastavilo da seje tugu sa ushitom samoživog duha.
Od pet elemenata koji čine život, sebe prepoznajem u vodi. Ona vlaži osušeno. Isceljuje obolelo. Donosi zaborav. Voda prima. Voda neumorno teče. I uništava. Moć rastvaranja i destrukcije takođe pripada vodi, kao i vlažnost sama.
U svetu hemikalija, voda je univerzalna vrednost. Nadvladava je, prividno, sve čiji je ona deo. Ali samo zato što sam svima znana, ja nisam tipična i obična. U tome je greška koju je Ebe počinio. Diskvalifikovao me je kao suštinski beznačajnu osobu. Nisam tako imala drugog načina da mu demonstriram pravu narav vode, da mu pokažem kako su veličanstvene njene moći. Voda u svekolikim svojim obličjima jeste ta koja daje oblik zemlji, atmosferi, nebu, planinama, božanstvima i ljudskom rodu, zverinju i pticama, travi i drveću, životinjama, od onih najvećih do crva, muva i mrava. Sve su to, zapravo, samo različite forme vode. I zato sa tom vodom moraš pažljivo, ili ćeš se udaviti! To je prva lekcija koju sam Ebenezera morala da naučim.
Godinama sam bila zaleđena, voda u čvrstom agregatnom stanju. U toj formi, moja sposobnost da pokrećem stvari bila je, prirodno, sasvim slabo izražena. Dala sam sebi oduška da plutam po površini vremena, spremna da zaboravim u šta se moj život pretvorio.
Takva, u zamrznutom stanju, zaboravila sam kako je to biti voda. A onda je nešto u meni kvrcnulo. Nešto se dogodilo. Hemijska promena.
Postoji tehnički naziv za vodu u kakvu sam se ja tada prometnula. Natkritična voda, kadra da rastvori sve ono što se kao obična voda ni da nakvasi ne bi usudila. Besnela sam jarosno, pržila i uništavala otrove koji bi da se ne uklone, ubili sve ono prirodno i dobro.
Kad sam se toga jutra probudila, sve je izgledalo isto kao i ma kog drugog dana. Obavila sam standardne jutarnje poslove po kući i peške se zaputila ka školi, kao i obično. Ostalo je bilo još nekoliko minuta do prvog zvona, a ja sam stajala kraj prozora u kabinetu za hemiju. Odatle sam mogla da vidim veći deo četvorougaonog platoa na kojem se drži jutarnji zbor, kao i učionice starijih razreda i u daljini školsku kapiju. Eno onih što kasne, isti broj njih kao svakoga jutra umuvavaju bicikle u dvorište i žure da stignu na prozivku…
Starija deca su retko kasnila. Ona su, u stvari, mahom dolazila i ranije nego što se od njih tražilo. Ti dragoceni minuti pre nego što se padne pod budno nastavničko oko, služili su im za divlji trk školskim hodnicima, razmenu ljubavnih poruka, prve dodire i brzo, časovnikom omeđeno brčkanje u toplom viru mladalačkih sanjarija.
U mlađe dece hormoni, razume se, nisu tako radili, pa im se ni kapci nisu, kao da su na struju, otvarali u ranu zoru. Doći će vreme kada će i oni začuti zov mladalaštva, nadrasti pantalonice i suknjice i početi da pune školske holove mnogo pre nego što plan nastave zahteva. A sada, okasneli i bez daha od jurcanja, morali su da uhvate poslednji voz ne bi li u zakazani tren na lice mesta stigli pre nastavnika ili dežurnog redara.
Tri minuta pre no što će se oglasiti jutarnje zvono, zatvarana je školska kapija. Dežurni bi zapisao imena učenika koji su ostali napolju. Papir sa spiskom nevoljnika bio bi zakačen na pano u hodniku. U zavisnosti od toga koliko su često prestupnici počinili isti greh, odmeravane su kazne.


Istegla sam vrat tog jutra da bolje vidim nastavnika na dužnosti. On je bog školske kapije i pretpubertetska muka za taj dan. Održanje straha i trepeta bilo je u isti mah tako savršeno poznato i nepogrešivo. Noge blago razmaknute. Ruke skrštene na leđima. Tanušan štap od trske oko kojega se svijaju dugi prsti, uvek tako pedantno, da autoritet blešti iz svakog vlakna dok cepidlačko pravedništvo izvire iz svakog daha. Kvintesencija školskog direktora, mog supruga Ebenezera Paulraja.
Nebo je bilo boje livenog cinka. Plavkasto-srebrna površina koja će, kako dan odmiče, preći u sivkasti zaštitni film na svodu. Vrtlozi prašine dižu se sa prostranih igrališta po kojima su tolike stotine nogu tabanale da ni najžilavija trava više korena ne pusti. Poneka vlat koja se usudila da se izdigne iznad opustošenog tla smelo pomaljajući zelenu glavicu, biće nemilosrdno iščupana i bačena u kontejner, upravo po naredbi Ebenezera Paulraja uništitelja lišća, trava i svega ljudskoga što na život sluti.
Stajala sam tako kraj prozora i posmatrala kako nadgleda svoju kraljevinu. Štap od trske koji je držao bio je njegov skiptar; simbol moći koja je bila u njegovim rukama. Lagano je mahao tom palicom i ja sam tačno mogla da ga vidim kako zašiljivši gornju usnu, govori jedva povišenim glasom, a ipak uspeva da za nekoliko sekundi do bola sroza samopoštovanje deteta na koje se namerio. I shvatila sam tada da ga mrzim, više nego što sam ikada ikoga mrzela.
Prevalila sam te reči preko usana: „MRZIM GA. MRZIM SVOG MUŽA. MRZIM EBENEZERA PAULRAJA. MRZIM GA. MRZIM GA.“ Čekala sam da grune grom, da zazviždi meteor, da ga orkan u kovitlac uhvati, peščana oluja bestraga da ga odnese… Čekala neku natprirodnu pojavu, nešto što bi pristajalo tako iznenadnom i možda svetom otkriću.
A nebo je i dalje isijavalo to plavkasto srebro dok je povetarcu sa zamahom pošlo tek toliko da malko uznemiri lišće fikusovog drveta. Znala sam da je literatura koja je raspirila takvu hiperbolu još jednom pala na ispitu istinitosti.
Odvratila sam pogled od prozora. Blagi miris sumpora ispunio je prostoriju. Oko mene svetlucajući laboratorijski inventar: epruvete, flašice, pipete, sve spremno za jutarnje eksperimente. To je bio svet u kojem sam se osećala kao svoja na svome. Taj svet je bio uredno podeljen na materije u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Predvidljiv i pod konac, tako da sastav svakog elementa određuje njegova svojstva. Ovde nije bilo mesta ekscesima i haosu. Tu, kod mene, sve je bilo uredno i mirno.
Olakšanje prostruja mojim udovima. Čisto, gusto, bez boje i mirisa olakšanje.
Nisam više bila nesigurna. Moja osećanja, dotad nevoljna da jasno obznane svoju hemijsku strukturu, bila su sada otkrivena i vidljiva.
Tako dugo sam se pitala šta, u stvari, osećam prema njemu, prema mužu. Kako uopšte znamo da li i kada nekoga volimo, mrzimo, ili smo, naprosto, ravnodušni prema njemu? Kako se mere osećanja? Epruvetom ili pipetom? Lopaticom ili vagicom?
Ali u tom času sam znala. Mir je svetlom plavio moje biće dok sam žurila niz stepenice. Deca su prolazila kraj mene uredno poređana u vrste. Bili su tu i nadzornici koji su budno nadgledali oba stepeništa da ne bude gurkanja i vrpoljenja. Bili su to mnogo opasni zločini u očima Ebenezera Paulraja, pa su i odgovarajuće kazne bile baš užasne.
Neće doduše biti istina ako kažem da je insistirao na telesnoj kazni. On je, u stvari, bio prestolonaslednik bestelesnog kraljevstva. Jednostavno bi saznao šta dotični učenik najviše voli da radi i onda bi mu to zabranio tokom čitave te nedelje ili duže, već po proceni. Za jednoga bi tako kazna bila da ne može u biblioteku. Drugom bi bio uskraćen hokej. Treći ne bi smeo da učestvuje na fudbalskoj utakmici za vreme međuškolskog takmičenja, dok bi četvrtom bilo osporeno pravo da predstavlja školu učešćem u kvizu. Pokušavala sam da ga ubedim kako postoje i drugi načini da se dete disciplinuje, da zaista nema potreba toliko daleko ići u kažnjavanju. On bi se, međutim, pravio da me ne čuje. Ebenezer Paulraj sluša samo sebe.
Da samo sebe sluša, bilo bi vam jasno već na prvi pogled po tome kako stoji blago se uspinjući na prste, dok se njegovi štićenici okupljaju u vrstu. Manji napred, oni viši pozadi. Od nižih do viših razreda. Braća, sestre, komšije, drugovi. Nije za Ebenezera Paulraja bilo važno ko će se pred njim postrojavati već posedele glave ili vesela dečurlija koju valja ukoriti. Svi su oni pred njim postajali stvorenja vezanih jezika, krupnih očiju što upijaju svaki naredbodavčev pokret, otvorenih usta i ušiju što usisavaju svaku reč, i najmanju nijansu, najtananiju modulaciju glasa sa kojima bi ih svakoga dana dočekao. Ebenezer Paulraj je čovek koji izaziva strah; sumnjam da je ikada, poput nekih drugih učitelja i nastavnika, doživeo da ga deca obožavaju, vole, da mu se dive. Kao da su posada nekog broda, u njemu su videli svog kapetana: dobrog i poštenog.
Posada je toga jutra stajala dva koraka iza njega. Jedino sam ja, Margareta Santi, bila malo izdvojena, po strani. Stajala sam baš iza dece da bih primirila one nestašne, šaljivdžije i nesmajnike iz starijih razreda. Ali upravo sa tog mesta gde sam stajala, kad bih podigla glavu, videla sam lice. Samo lice. Videla sam Ebenezera Paulraja onakvog kakav jeste. Pravog.
Bilo je dana kad bi mi on prošarao misli zlatarskim ružom; finim fero-oksidom u prahu; prašinom ruža-crvene boje kojom se poliraju dragoceni metali, dijamanti i snovi. Fero-oksid se, međutim, prometnuo u rđu tako je bilo i sa nadom da će naš zajednički život imati smisla.
Ebenezera Paulraja sam srela kad sam imala jedva negde dvadeset dve godine. Uuu, tada sam objahala talas trijumfa i mom ushićenju nije bilo kraja! Upravo su bili objavljeni rezultati na fakultetu i ja sam promovisana u osvajača zlatne medalje za tu godinu. Najbolja! „Zlatna medalja iz hemije. Uvek je bila dobra učenica i studentkinja, ali ovo…“, sa velikim bi ponosom govorili moji roditelji svakome ko bi se zainteresovao. „Voleli bismo da nastavi studije, da tera do doktorata i možda posle ode u Ameriku gde su mozgovi poput njenoga na visokoj ceni“, dodavali bi uvereni da su njihovi snovi istovremeno i moji.
Ja sama, opet, nisam bila tako sigurna da želim postdiplomske studije, ili da napustim Kodaikanal, gde sam živela. Volela sam da budem tu, kod kuće, muvam po se bašti, uživam u dugim popodnevnim dremkama. Sem toga, bio je tu i Ebenezer Paulraj. Već se on bio uvukao u moj život tanjeći moje akademske ambicije i težnje mojih roditelja. Ebenezer Paulraj je želeo da budem predavač, baš kao on.
Tih godina, na fakultetu sam ulagala ogroman napor da bih bila ispred svih ostalih i imala sam malo slobodnog vremena, naročito za momke i pravu romansu. S vremena na vreme, pročitala bih neki roman „Milsa i Bunsa“ i dala sebi oduška maštajući o lepom danu kada ću sresti nekoga ko će biti sve što jedan muškarac treba da bude; onoga ko će biti dostojan da se pojavi u ljubavnom romanu.
Uvek sam mislila da fine crte lica svedoče o osetljivosti. Crte lica Ebenezera Paulraja bile su fine, a on je bio visok i skladno građen, tamnoput pri tom. Zaljubila sam se u njega prvi put kad sam ga ugledala, na skupu crkvene omladine. Ko je onaj što tako sjajno izgleda? Bio je jednostavno obučen i videlo se da ga sva ta moda koja je opsedala muškarce moje generacije uopšte ne zanima. Stajao je po strani, a ja sam u toj rezervisanosti prepoznala dostojanstvo. Bio je takav da bi sigurno imponovao nekom od meni najdražih autora koji su objavljivali kod „Milsa i Bunsa“. Poželela sam da ga bolje upoznam. A onda je on počeo da peva i ja sam znala da ću se odreći svega da bih ga imala. Negde na pola pesme, pogledao me je u oči i osmehnuo se. I on isto oseća prema meni, srce mi je zaigralo.
Sreću sam nosila kao oreol, fosforescentnu tvorevinu koja svetluca u tami pronoseći tople zrake i smeh kroz noć.
Dva meseca kasnije, pre nego što će se približiti opasnost od skandala, Ebenezer Paulraj je učinio što se od njega očekivalo. Uredio je da se njegovi roditelji sretnu sa mojima i utvrđen je datum venčanja.
„Kako si ti jedno lukavo stvorenje! Što nam nisi rekla za njega?“, počela je moja starija sestra Sara da me zadirkuje čim su Ebenezer Paulraj i njegovi roditelji otišli. Bilo je to jedno zimsko popodne, sedele smo u dnevnoj sobi i pijuckale već drugu šolju čaja.
Nasmejala sam se, a nije mi baš bilo najprijatnije: „Pa, nisam znala kako ćete reagovati. Nisam znala da li će po vama to biti u redu…“
„A zašto si mislila da za nas to neće biti u redu? Bolju priliku za tebe nismo mogli da nađemo ni da smo sami tražili“, rekao je moj zet grohotom se smejući.
„Divno će izgledati u odelu; tako su mu široka ramena i… savršeno je građen“, uzbuđeno je govorila majka. Ona je bila majstor za svečanosti i, uopšte, održavanje svega u savršenom redu. Ogroman deo energije trošila je na sređivanje kuće. Otac bi se često šalio da ’ladno možemo i s poda da jedemo. Nije se, međutim, šalio tada kada je za Ebenezera Paulraja primetio: „I tako je inteligentan i šarmantan. Ali to i nije neko iznenađenje. Svi znaju da je familija Paulraja iz Trišija aristokratska. Toliko su advokata, sudija, akademika, visokorangiranih birokrata dali. Sve sami Paulraji… Oni su sorta mislećih ljudi!“
„Ako mene pitate, on je idealan. Samo dvadeset devet godina, a već pomoćnik direktora tako prestižne škole!“, rekao je moj ujak.
„Mnogo ćete lepo izgledati zajedno. On visok i taman, ti delikatna i lepa. Kao vitez i dama“, na uvo mi je šapnula ujna koja je Valtera Skota volela isto koliko i ujaka.
E, kako ga je obožavala moja porodica… A i ja, sva važna… Bio je moj i ja sam bila ta koja je tog čudesnog čoveka dovela u njihove živote.
Noć pre venčanja, majka mi je došla u sobu. Moja blesava majka što uvek veselo ćereta, sada je, iznenada, bila ozbiljna. Došla je da popuni poneku rupicu zaostalu iza sveštenika koji me je upućivao u svetu tajnu braka. Rekla mi je šta znači biti supruga. Pričala mi o odanosti koja se od mene traži. O tome da moram da budem verna i kako moram da uložim više napora od muža da bi brak uspeo. Rekla mi je kako do razvoda najčešće dolazi upravo zbog toga što žena nije napravila taj dodatni napor. I o seksu mi je pričala, s tim što ga je zvala telesnom stranom braka. I o tome kako dobra žena nikada ne kaže NE, čak i u slučaju da zaista nije raspoložena. Slušala sam strpljivo pitajući se je li moguće da ona zaista misli kako ja ništa ne znam o braku ili seksu. Bila sam devica, kao i sve devojke iz dobrih porodica pre nego što se udaju, ali smo Ebenezer Paulraj i ja uspeli da ukrademo nekoliko brzopoteznih poljubaca i probnih milovanja. Sem toga, za razliku od nje, moje majke, ja sam se udavala za čoveka u koga sam zaljubljena, a ne za nekoga koga su mi odabrali zato što je prikladan.
Nije ni nekoliko minuta prošlo kako je majka napustila sobu, a ušetao je otac. Pitala sam se šta li će mi on sada reći. Obično uzdržani otac, koji je sva objašnjenja i priče ostavljao blagoglagoljivoj majci, pomerio je gomilu ispeglanih i spakovanih sarija što su čekali da ih ponesem u svoj novi dom i seo na krevet. Pogledao me je i nasmejao se. „Sutra je veliki dan“, počeo je.
Klimnula sam glavom.
Otac me je tada uzeo za ruku i rekao: „On je dobar čovek. Ebenezer će te usrećiti.“
Zašto li je pokušavao da me ubedi u nešto što sam već ja sama priznavala kao činjenicu? Ipak, klimnula sam ponovo glavom i osmehnula se, zadovoljna onim što mi govori. Meni i jeste želja bila da svi vole Ebea tako sam ga u to vreme zvala isto onoliko koliko ga volim ja.
„Izgleda tako jak i sposoban. Ali on je meka srca. Osetljiva duša“, nastavio je moj otac o Ebeu tihim glasom. „Svaki muškarac koji tako strastveno voli literaturu mora biti osetljiv“, dodao je otac, elektroinženjer i pritajeni poeta.
Buljila sam u njega bez reči.
„Moraš da vodiš računa o njemu i nikad ga nemoj povrediti. On to neće moći da podnese.“
Opet sam klimala glavom. Ja da ga povredim? O čemu to otac priča?
Kada sam ostala sama u sobi, gledala sam Ebeovu fotografiju koja je posle naše veridbe dobila povlašćeni status na mom noćnom stočiću. Dobro, moja porodica ga voli isto koliko i ja. Bićemo srećni zajedno.


Ljubav je bezbojna, nestalna tečnost. Ljubav pali i sagoreva. Ljubav odlazi bez traga nema ni dima ni pepela. Ljubav je otrov prerušen u duha vina.
Te prve godine, moja ljubav prema Ebeu radila je kao rastvarač. Iskristalisala je moju potrebu da istrajem u svemu, a slabila svrhovitost koja je do tada bila neizbežni deo moje mentalne šminke. Tako sam bila opijena svojim osećanjima prema njemu da je sve što sam želela bilo da budem sa njim; da ga zadovoljim, da mu na hiljadu načina pokažem koliko ga volim. Sve ostalo je bilo beznačajno.
Sve je izgledalo kao da mi je neko navukao gas-masku na lice i dao mi da udišem hloroform. Broj unazad. Prvi dan braka. Prva bračna noć. Dan venčanja… Sve što se pre toga dogodilo, bilo je obmotano slojevima i slojevima celofana, spakovano i pohranjeno negde.
Što se te prve godine tiče, sve čega se sećam je odlazak na sajam trgovine u Kodaikanalu. Proveli smo tamo jedno veče kupujući stvari za kuću: otirače za prag, kuhinjske krpe, providne tanjire i krevetski prekrivač sa dva lica. Ovako ili onako. Praktično, dva prekrivača po ceni jednoga. Usta su nam ponirala u šećerleme, da bi se pod nepcima ružičasta smesa pretvarala u slatke kristale. Držali smo se za ruke i gledali se osunčanih lica. Ljubav je bila tečno gorivo koje je naše živote guralo napred.
Osamnaest smo meseci bili u braku kad sam otkrila da sam trudna. Vratili smo se iz porodilišta i ja sam bila tako uzbuđena da nisam primetila Ebeovo ponašanje; bio je tako tih i povučen. Poželela sam da pozovem roditelje i javim im vest, da se popnem na krov i dreknem: „Imaću bebu!“
„Maragatam“, rekao je Ebe tada, glasom mekšim no obično. Da, tad me je tako nazvao Maragatam. Margaret Santi su me, kazao je jednom, zvali svi ostali. I Margaret i Santi su obična imena, a ja, objasnio je, zaslužujem nešto liričnije. I tako je to postalo specijalno ime za mene. Maragatam. Smaragd na tamilskom. „Maragatam…“ I ja bih blistala. Od jarosnog zelenog plamena u utrobi.
„Maragatam, nisam baš tako siguran da bi sada trebalo da imamo bebu“, rekao je.
Da li je tada prvi nagoveštaj mirisa sličnog aromi zimzelenog ulja dirnuo moje nozdrve? Toksični, destruktivni metanol koji kad se ražesti od prisustva salicilne kiseline, uz nekoliko kapi koncentrisane sumporne kiseline, proizvodi metil-salikat? Jedinjenje koje miriše na zimzeleno ulje. Etanol, ili ono što sam ja volela da nazivam etanolom, nije tako mirisao. Trebalo je odmah da mi bude jasno. Ali toliko sam zaljubljena bila da sam, u stvari, želela samo i jedino ono što želi on.
U čemu je svrha pripreme doktorata? Završi to da bi postala predavač i onda ćemo uvek i svugde biti zajedno.
Ne stoji ti lepo ta duga kosa. Skrati je. Bolje ćeš izgledati.
Moramo li u crkvu baš svake nedelje?
Mislim da nije mudro jesti belpuri iz ovih radnjica kraj puta. Uvek možemo do nekog restorana…
Hajde da sačekamo da oboje sredimo svoje karijere pre nego što dobijemo bebu. Imamo jedno drugo. Šta ćeš više?
I tako sam se ja složila da abortiram.
„Nećeš ništa ni osetiti“, rekao mi je dok smo išli hodnikom poluprivatnog bolničkog krila. On je sve sredio. Na meni je bilo samo da ga sledim.
„Razgovarao sam naširoko sa doktorkom o ovoj stvari i ona kaže da nemamo čega da se plašimo. Za sedam nedelja, to što nosiš u materici manje je od zigota.“
Pogledala sam ga, iznenađena. Ebe je retko koristio naučne termine. Radije se opredeljivao za poetske i gdekad nepravilne varijante. I baš zato što je upotrebio reč „zigot“, setila sam se beleške iz svoje sveske: „Prilikom začeća, haploidne polne ćelije, spermatozoid i jajašce, od kojih svako sadrži samo deo genetskog materijala potrebnog da nastane živo biće, mešaju se kako bi stvorili novi biološki entitet. Za razliku od spermatozoida i jajašaca, diploidni zigot poseduje jedinstveni humani genotip i sposobnost pune diferencijacije bez koje ljudskog života ne može biti. Haploidna sperma i jajašce samo su činioci u nastanku budućeg ljudskog života. Zigot je biološki ljudski život.“
Zastala sam tada i povukla ga za rukav: „Ebe, nisam sigurna… Ne sviđa mi se ovo.“ Videvši da je skupio usne, dodala sam: „Mislim da ni Crkva ovo ne odobrava.“
Provukao je prste kroz kosu i uzdahnuo: „U Bibliji se, pre svega, ni na jednom jedinom mestu ne pominje reč ‘abortus’. Sem toga, ako dobro proučiš crkvenu istoriju, videćeš da Crkva abortus zabranjuje samo posle izvesne tačke, kad trudnoća već poodmakne. Posle onoga što se naziva ‘formiranjem života’, a to se dešava tek osamdeset dana nakon začeća. I Aristotel je to rekao. Tada duša ulazi u embrion, pošto je on preživeo osamdeset dana čiste telesnosti. U ovom trenutku, ova ćelijica u tebi upravo je to: ćelija bez duše i osećanja. Da imaš neku izraslinu koja se zagnojila, bi li uopšte razmišljala o tome da je odstraniš? O ovome misli samo kao o tumoru koji valja ukloniti“
Potražila sam njegov dlan. Bojala sam se. Nesigurna sam bila. I osećala krivicu.


Poluprivatna soba mogla se zelenom, gusto tkanom zavesom podeliti na dve kockaste prostorije. Imala sam i prozor da kroz njega gledam; nisam, doduše, bila tu dovoljno dugo da bih se nauživala u pogledu.
Ležala sam i buljila u nebo. Kod kuće sam prethodnog dana sve bila organizovala pripremajući se za naredna tri dana. „Možete kući već danas popodne, ali gledajte da se što više odmarate“, rekao je doktor.
Bila sam se temeljno pripremila za to jutro. Kućna pomoćnica je oprala prozore i oribala podove. Promenila sam posteljinu na našem krevetu. Pripremila dovoljno hrane da održi u životu vazda gladne Ebenezere i sve to stavila u frižider. A opet, zadovoljna time nisam bila, pa sam pomoćnicu poslala da kupi ribe.
Iz marketa je donela šarana osrednje veličine. Počela sam da ga čistim. „Pusti mene“, ponudila se Kasturi.
A ja nisam htela da pustim. Ruke i mozak su morali da nečim budu zauzeti. „Neka, ja ću. Zašto ne počneš sa pranjem veša? Natopila sam sve u lavoru.“
Čula sam potom Kasturi kako gunđa u kupatilu. „Šta li ova planira? Hoće na odmor? Kada je ovako ispraznila korpu za veš? Nikada! Večnost će mi trebati da sve ovo operem…“
Zastala sam načas i upitala se da li bi trebalo da joj kažem. Kasturi je živela u kućerku sa četvoro dece i mužem pijancem. Šta za nju znači to „prvo da sredim svoj život, a onda ću imati dete“?
Vratila sam se čišćenju ribe. Dok sam joj istresala utrobu, iskra skliznu na astal; zlatna ikra prominu kroz moje prste…
Gledala sam svu tu vlagu i odjednom začula glasić kako mi tiho šapuće. Slabašan je bio taj glas što dopire iz vere koja je nekada bila suština moga života: „Tvoje me ruke oblikovaše i stvoriše. Hoćeš li se sada okrenuti protiv mene i uništiti me? … Ti si stvorila moje biće; ti si sabrala ovu tvar u svojoj utrobi… Obrisi moji ne behu od tebe skriveni kada nastajah na tajnom mestu. Kad se začeh u dubinama zemlje, tvoje oči opaziše moje još neformirano telo. Svi dani meni dati behu zapisani u tvojoj knjizi pre nego što…“
Suza mi se polako skotrljala niz lice.


Medicinska sestra nije imala nameru da bude neljubazna. Ali, malo je ona strpljenja imala za takve procedure. Dodala mi je bolnički mantil, skupila mi kosu koja je bila otprilike do ramena duga i čvrsto je vezala gumicom. „Molim vas, skinite sav nakit i predajte pratiocu“, rekla je izrazito glasno bacajući na Ebea pogled koji nisam mogla doživeti drugačije nego kao prekoran. Mora biti da je videla mnogo takvih muževa kraj bolničkih kreveta na kojima su njihove žene sedele sporo skidajući nakit. Možda je ona sama bila pratilja mnogim takvim ženama slomljenim od teskobe i osećanja krivice dok bi njihovi muževi bili ko zna gde.


Moja venčana vrpca… Oklevala sam. Kako to da skinem? Stavivši mi to, obećao je da će me voleti i paziti u bolesti i zdravlju, dok nas smrt ne rastavi. „I to da skinete“, rekla je bolničarka i ne ulažući napor da prikrije nestrpljenje u glasu. „Ništa od nakita ne smete imati na sebi u operacionoj sali. Ma ni laka na noktima. Šnale ne dolaze u obzir. Ništa…“
Skinula sam venčani prsten i dala ga Ebeu. Držao ga je na dlanu i pogledao me kao da nešto čeka. A šta sam drugo mogla? Nisam li učinila sve što je od mene tražio?
Na pamet mi nije padalo šta sada od mene očekuje. I, iznenada, postala sam isuviše umorna da bih o bilo čemu brinula.
„Sačekajte, molim vas, napolju“, rekla je sestra Ebeu terajući ga iz prostorije. „Moramo da pripremimo pacijenta za intervenciju.“
Legla sam na jastuke i čekala da se sestra vrati, uzme me za ruku i kaže mi da nema ničeg lošeg u tome na šta sam pristala. Želela sam da mi kaže kako imam još mnogo, mnogo vremena da postanem majka. Čekala sam je da me primiri i uteši; da me pripremi.
Ona je navukla zelene zavese i sada sam bila zaklonjena od svih pogleda. Spustila je poslužavnik na stočić kraj kreveta.
„Jeste li skinuli gaćice?“, pitala je.
Buljila sam glupavo. Šta, zaboga, hoće da kaže? Gde su tople reči saosećanja koje je trebalo da izgovori?
„Gospođo, pitala sam vas da li ste skinuli gaćice?“
Klimnula sam glavom.
Digla mi je mantil do stomaka, a onda mi kukove pokrila peškirom i rekla: „Ne pomerajte se. Ako se budete micali, možda ću vas zagrebati.“
I tako, dok sam zurila u šaru na plafonu, ona mi je izbrijala stidne dlačice. Tako pažljivo i tako hladno.
Sa druge strane zavese, čula sam mrmljanje. Neko je nekoga umirivao. Tešio. Anđeo dvoritelj odabrao je moju komšinicu. Na suprotnoj je strani pak bila jedna starija žena ono što se dogodilo njenom telu nije bila njena greška. Jedino sam, dakle, ja tu bila isključivo odgovorna za ovo okrutno uništenje života.
Suza je i sada potekla sporo, ali vrela kao lava.


Kroz suznu zavesu videla sam kako se bolničarkino lice smekšava. „Nije još kasno. Možete da se predomislite, ako želite. Zašto ovo, uopšte, činite? ’Ajde da niste udati. A i ovo vam je, naposletku, prvo“, govorila je sestra mazeći me po ruci, briskajući me nešto dok je sobu ispunjavala rečima koje su već danima odzvanjale u mojoj glavi.
Ebe je ušao kad je ona otišla. „Pretpostavljam da ti je rekla kako je ono što radiš pogrešno, kako je to greh u Božijim očima“, promrmljao je on. Ali njegove su oči tinjale živim sjajem, a i ton njegovog glasa, premda nije glasno govorio, slutio je na grdnju.
Kako li je znao?
„Nemoj me gledati tako iznenađeno! Pa ova sestra je rimokatolikinja. Zar ne znaš šta oni misle o kontroli rađanja i abortusu? Nema ona šta tu svoja perverzna verovanja tebi u glavu da usađuje! Imam ja kome da se požalim na njeno ponašanje.“
Taj novi, drugačiji Ebenezer duboko me je potresao. Rob predrasuda? Ili je, možda, medicinska sestra uzdrmala njegov autoritet? Nikome to do tada nikada nije pošlo za rukom.
Iznenada se, međutim, Ebenezerov glas promenio, a i nešto u očima nije više bilo tako grubo. Pomazio me je po obrvi i rekao: „Maragatam, draga, nadam se da shvataš da je ovo za naše dobro. Za našu budućnost.“
Kao i uvek, dozvolila sam da mi taj njegovi blagi glas odagna strahove. Pa on je bio Ebe. Moj Ebe. Bio je u pravu. Uvek je bio u pravu.
Pola sata docnije, grupa bolničara pristigla je sa nosilima. „Je l’ dadoste mokraću na pregled?“, upitala me sestra odsečno, kako već to ona čini.
Dok su me vozili, Ebe je išao uz mene do kraja hodnika gde su liftovi. „Sve najbolje!“, rekao je.
Prvi put sam osetila gnev. Sve najbolje! Šta li je time hteo da kaže? Kao da idem na ispit ili treba pred publikom da recitujem pesmicu! Kao da, šta ja znam, treba da trčim neku trku ili izvedem eksperiment pred studentima! Sve najbolje u čemu?! Ništa ja tu nisam imala da radim nego da legnem dok oni hvataju bebu i čupaju mi je iz utrobe. Treba zigot da se odstrani ispod unutarnje membrane uterusa, ako vam se tako više dopada, gos’n Ebe.
Na preoperativnom se, međutim, taj gnev stišao, da bi mesto ustupio nervozi. Sestre i doktori, obučeni u zeleno, haljine i kape na sve strane. Još šest žena sličnih meni čekalo je da dođe na red.
Glasovi su plutali naokolo. Neskladni, svaki za sebe, prodirali su kroz moje sklopljene trepavice kao koplja. Ali ja sam oči držala čvrsto zatvorene.
„Čiji je ovo pacijent?“
„Duga je procedura u pitanju, ali nema brige.“
„Zašto sestra Šila nije ovde? Zar nije trebalo jutros da se pojavi?“
„Opustite se. Ako se opustite, neće boleti.“
Sve vreme, podno nosila na kojima sam ležala, čuli su se i stišavali drugi glasovi. Čula sam kako šuška bolnički list dok ga neko proverava. A onda glas koji tutnji od osude i grmi od prekora dok potire moje biće jednim: „O, MPT!“
Medicinski prekid trudnoće. MPT. Čitaj: žena koja je to sama tražila. Neprirodno biće. Protivnica majčinstva i Božijeg delotvorja. Rekla sam tada sebi: nije važno šta oni misle ili govore. Ebe je znao šta je najbolje za mene, za nas.
A onda je na mene došao red da me ukotrljaju unutra. Hladni nepokret. Cevi i monitori. Ogromna okrugla sijalica obuhvata moje telo. Ličila je na tanjir izdeljen pregradicama; baš onakav u kakvim se u vegetarijanskim hotelima služe obroci.
„Kako se osećate, Margaret Santi?“
Pod zelenom kapom prepoznala sam doktorkino lice.
Kako se osećam? Ne znam… reči se nekako uobličiše na vrh mog jezika. Hoće li me razumeti ako pokušam da objasnim kako se osećam? Pogledala sam je u lice i shvatila da je to, u stvari, rutinsko pitanje. Verovatno to pita svakoga koga unesu u operacionu salu.
Osmehnula sam se. „Fino“, rekla sam znajući šta ona želi da čuje.
Drugi doktor me ubode u venu i tečnost poče da utiče u mene. Na lice su mi namakli masku i neko je kazao: „Broj unazad, Margaret.“
I brojala sam. Danas. Juče. Dan kad smo odlučili da ćemo na abortus. Dan kad sam saznala da sam trudna…
Satima kasnije, ili su godine bile prošle, glas, piskutav i užurban, pozvao je negde iz dubina moje lubanje: „Margaret, Margaret, probudi se!“
Probudila sam se. Oklevajući, vratila sam se u svesno stanje. U prazninu. Bol. U osećanje da sam ravna kao daska. U donjem delu leđa, neka gnevna pesnica dobovala mi je po kičmi. Spirala bola. Između nogu mi je neko gurao komad vate. Tiho krvarenje.
Suza mi je, spora, kanula.


Ljubav doziva kao vino retkog bukea. Ljubav traži da je popiješ. A onda ti sprži jezik, umrtvi čula. Ljubav oslepljuje. Od nje izludiš. Ljubav odvaja razum od misli. Ljubav ubija. Ljubav je metil-alkohol koji se pravi da je etil-alkohol.
Nedelju dana kasnije, negde je oko ponoći bilo, probudilo me je Ebeovo trkeljisanje. „Šta radiš to?“, promrmljala sam u polusnu.
„Ništa. Samo sam želeo da te dodirnem.“ Neka čudna nota obojila mu je glas.
Ebeovi prsti su me dodirivali, ispipavali. „Devojčice moja!“, tiho je pevušio. „Drago moje dete!“
To me je uplašilo. Šta se to desilo sa Ebeom? „Ebe, Ebe“, šapnula sam ne mogavši da prikrijem paniku u glasu.
„Volim kad me zoveš Ebe, Ebe, baš kao ovo sada. Kao mala devojčica. Volim kad si takva“, mrmljao je on. „Tako netaknuta, tako čista. Draga moja malena! Slatka moja devojčice! Bez bujnih grudi i strašnog ženskog grma… Nikad nemoj da mi se promeniš. Hoću da mi ostaneš ovakva kakva si celoga života.“
A gde sam ja u svemu tome bila? Margaret Santi, žena. U Ebeovim očima, jesam li prestala da to budem? Šta li sam ja u njegovim očima bila? Devojčica kojom može da vlada, sa njom da vodi ljubav i šegači se naokolo? Ovo je kao da negira sve ono što je odraslo i ženstveno u meni… Šta bi sa nama bilo kada bih se ja, ipak, promenila? A promeniću se kada me vreme stigne i ostavi na meni svoje belege. Kad više ne budem Ebeova devojčica sa nežnom kosom, pupoljčićima umesto dojki, bez stidnih dlačica i sa nežnim zglobovima… Jecaj koji sam jedva sputavala gušio me je u tami.


Preda mnom je bila kamara knjiga sa rezultatima laboratorijskih istraživanja. Bio je kraj polugođa, vreme da se proceni učinak studenata. Prvi put za mnogo godina, nisam mogla da se koncentrišem. Mislila sam o njemu, o nama, o sledećem koraku koji bi valjalo preduzeti. Da ga napustim, kuda bih sa sobom? Ko bi se našao da me ubedi kako je ono što činim prava stvar, kako mi sada preostaje da sve što je bilo ostavim iza sebe i počnem novi život, svoja na svome? Ko bi mi pružio ruku, na čijem bih se ramenu isplakala?
A moja porodica je Ebea, kako su godine odmicale, sve više volela i poštovala. Videli su u njemu uspešnog muškarca, uvaženog člana zajednice i dobrog muža. Mislili su da ja, sa svim tim svojim nedostacima, prevelike telesne težine i još jalova, sklona dugom ćutanju i melanholičnim snatrenjima, svakoga dana treba da kleknem i kažem: „hvala“ nebesima što je on, moj muž, još uz mene.
Kada sam pokušala sa majkom da razgovaram o nesreći koja mi tišti telo, senkama zaklanja misli i vezuje jezik, odmahnula je rukom i rekla: „Normalno je da se žena i muž svađaju. Ne može svaki dan da bude sve potaman kad si godinama udata za jednog muškarca. Biće, naravno, loših dana, kao što će biti i dobrih dana. Štos je u tome da pamtiš dobre. I, kao što sam više puta napominjala, na ženi je ta odgovornost da se sačuva sreća u braku. Muškarci imaju toliko preokupacija da oni, jednostavno, nemaju ni vremena a ni sposobnosti da valjano podmažu točkove braka. Ebenezer je zauzet čovek. Direktor je tako velike i prestižne škole. Moraš to imati na umu i ponašati se s tim u skladu. A ne da ga u namrštenoj tišini i gorkim rečima dočekuješ kad se vraća kući posle napornog rada.“
A šta je sa mnom, htela sam da upitam. Nemam li i ja pravo da nešto od njega očekujem? Pa zar i ja ne radim koliko i on, pa i više, jer mora neko i o kući da brine? Zašto, majko, misliš da je on zauzet, a da je meni dato sve vreme ovoga sveta? Zar ne bi trebalo da si ti kao mati na mojoj strani? Zar ne treba da saslušaš šta ja iz svog ugla imam da kažem? Šta se to zbilo sa onim što nazivaju bezuslovnom ljubavlju koju roditelji navodno osećaju prema svojoj deci?
Moja majka, kao i otac shvatila sam tada nije želela da čuje ništa što bi ugrozilo idilični svet koji su njih dvoje za sebe stvorili. U penziji su, sa izdašnim prihodom, u svojoj udobnoj kući sa prelepom baštom; obe kćeri udate za ugledne ljude i dobro situirane; najstarije unuče najbolji đak… I što ja u tu kuću reda i spokoja unosim gorčinu, ljutnju, mržnju, nesreću?
Bila je tu, sem toga, i ta fama oko razvoda. Niko se nikada u mojoj familiji nije razveo. Što Bog sastavi, čovek ne rastavi. U cenjenim porodicama, poput naše, niko nije istupio iz braka. Stisnuli bi zube i trudili se da sačuvaju brakove. Da sam ostavila Ebenezera Paulraja, ostavila bih i svoju porodicu. Morala sam da budem spremna na to.
Šta da radim, pitala sam se i pitala.


Požurila sam čuvši školsko zvono. Škola je bila na samo nekoliko minuta hoda od ulice gde smo stanovali. Svake večeri bih se prošetala niz drvoredom ukrašenu aveniju zastajući kraj male bakalnice na ćošku. Kupila bih dovoljno za taj dan. Ebenezer Paulraj nije voleo povrće iz frižidera. Ali te večeri, odlučila sam da jelo pripremim od onoga što je ostalo prethodnog dana. Neki nemir me je požurivao da prekinem sa rutinom. Da uradim nešto drugačije.
Stigla sam kući, stavila džezvu na šporet i uključila TV. Nervirala me je tišina te kuće. Muzikom, smehom i reklamnim džinglovima naseljavala sam prazne sobe svoga doma. Potom sam se presvukla i sipala čaja.
Dete nije stizalo. Nisam zanela. Doktori su tvrdili da i jedno i drugo možemo, da ničeg problematičnog nema. Govorili su da se jednoga dana jednostavno može desiti… Trudila sam se da ne razmišljam o tome. Ali ponekad bi beba dopuzala u moju glavu; beba što se upinjala da ne sklizne niz zidove moga uma, da se tu prilepi; beba me je tražila…
Odlučila sam da počnem sa kuvanjem. Bio je to drugi petak u mesecu, dan kada bi kolege dolazile na večeru. Ebenezer Paulraj bi se uvek raspištoljio u tim prilikama. Pokušavala bih što sam bolje mogla da se utopim u zidove ili zavese, da me nema. A Ebenezera Paulraju nije mnogo bilo potrebno da uzleti. Kolege su bile njegova publika i on je uživao u tome da ih očarava svojim milozvučnim glasom i zlobom presvučenom u humor.
Kada mu je poverena dužnost direktora škole „S. R. P. Trast“, a bilo je to pre četiri godine, napustili smo Kodaikanal i prešli u Koimbatore. Kao njegova supruga i postdiplomac na hemiji, sa visokim obrazovanjem i zahvalnim radnim iskustvom, ponuđeno mi je mesto šefa Odseka za hemiju. Trebalo je da predajem starijim razredima. „Ali budući da je ovo prva generacija, a samo je jedno odeljenje, možda ćeš morati da radiš i sa nekim mlađim razredima“, rekao je Ebenezer Paulraj opisujući školu, nastavnike, izazov novog posla, čudesnu mogućnost koja mu se ukazuje. Bez glasa sam slušala pitajući se zbog čega me uopšte gnjavi tim pričama. Već je, uostalom, doneo odluku.
Nastavničko veće je oformljeno tokom prve godine vladavine Ebenezera Paulraja. Ne znači to da je njegov glavni cilj bio da oko sebe okupi moćnu grupu. U svojoj novoj ulozi, roli „Oca Države“ (jer tako je on sebe video u odnosu na školu), uspostavio je instituciju mesečnog ručka na kome će se veće okupljati u našoj kući. Nastavnici su zamoljeni da na taj ručak dovode svoje bračne drugove, s tim da svako sa sobom ponese i jedno jelo za zajedničku trpezu. Prvih nekoliko puta kuća nam je bila puna. A potom je broj gostiju lagano počeo da opada, sve dok nije preostala sama srž veća. Tada se sa ručka prešlo na večere, a vlast Ebenezera Paulraja postala je neprikosnovena.
Sada, kad je ostalo samo šestora usta da se nahrane i napoje, i šest umova da se nečim zabave (niko od njih nije bio u braku), na mene je spalo da pripremam hranu. Ni oni, međutim, nikada nisu dolazili praznih ruku. Uvek bi nešto poneli kutiju keksa, pakovanje čipsa, voće ponekad. U očima Ebenezera Paulraja, oni su ulagali svoj deo, a na meni je bilo da uložim svoj.
„Nikada od tebe ništa ne tražim. Ako ti je ovo preteško, zamoliću Premilu ili Dafne da prirede večeru. Samo, pomisli kakvim će te očima onda gledati“, rekao mi je kad sam se prvi put požalila, posle nekoliko tih večernjih okupljanja.
„Ali, zašto moraju da nam dolaze baš svakog meseca? Kao da ih ne viđaš svaki dan u školi“, rekla sam iritirana samom mišlju da ću vrata svog doma morati da otvaram grupi ljudi za koje sam znala da u meni vide direktorovu životnu nesreću.
„Ja nemam mnogo prijatelja. Moraš li i ovo da mi uskratiš?“, tiho je rekao izlazeći iz sobe.
Ebe se nikada nije svađao. Ebe nikada nije gubio pribranost. Ebe nikad nije podizao glas. Zatvorio bi se u sebe i sedeo u stoičkoj tišini dok bih ja osećala kako popuštam, padam i prepuštam se neka radi šta mu je volja.
A tek što se besmo uzeli, Ebe je hteo da se igra tate. Hteo je da preuzme deo kućevnih poslova. Kad bih odbila pomoć, insistirao je da mu dam neko zaduženje. Imala sam kućnu pomoćnicu za najteže poslove i on mi je, kao i svi muškarci (čula sam kako majka to kaže ocu), prosto stajao na putu.
Ali kada su stvari među nama počele da se menjaju, shvatila sam da Ebe, u stvari, kuću tretira kao hotel. Očekivao je da sve samo od sebe funkcioniše, a na njemu je samo da plati usluge. Hrana na stolu. Opran i opeglan veš. Namešteni kreveti, police oprašene, peškiri promenjeni, kupatilo izribano, kupovina obavljena i sve to posvršavaše neke, šta li, nevidljive ruke… Uzdržavala sam se kada bi mi povremeno došlo da puknem od besa zbog te njegove samoživosti i tako je sve ostajalo po starom. Ali ostalo je da on nikada, ali nikada, nije našao za shodno da ceni to što je sve cakum-pakum.
Kad smo se preselili u Koimbatore, stvari su se promenile. Duže sam ostajala u školi, dužnosti su mi bile zahtevnije nego ranije. Ebe, međutim, nije obraćao pažnju na činjenicu da su nam se uloge izmenile. Shvatila sam da ne mogu više sve što sam mogla pre i da neću moći dugo da izdržim taj tempo ukoliko mi on ne pomogne. Gnev koji sam nekada mogla da savladam, počeo je da se iskazuje kroz reči, boju glasa, način na koji sam vodila domaćinstvo.
Počeo je da se žali na hranu kad bih podgrevala ono što je ostalo od prethodnog obroka. Ni kućne pomoćnice više nisu zadovoljavale njegove kriterijume: smetali su mu njihovi prljavi nokti, kreštavi glasovi, vlasi kose na sve strane… „Otarasi se ove“, rekao bi mi već nakon nekoliko dana pošto smo primili novu ženu.
„Kasturi je bila ista takva. A tada se, nisi žalio“, pokušala sam jednom to da raspravim.
„Kasturi nikada nije bila u kući u isto vreme kad i ja. Nije mi bila na putu. A ove jesu. Iskren da budem, mislim da nama kućna pomoćnica zapravo i nije potrebna. Kupiću mašinu za veš i to će rešiti većinu problema“, rekao je bacivši pogled na pomoćnicu koja je upravo brisala patos.
A šta je sa ribanjem, metenjem, brisanjem prašine? Šta sa svim tim sitnim stvarima koje obavlja pomoćnica? Misli me baciše u brigu. U bes.
I tako, dok me je umor iz dana u dan osvajao, naše svađe postajale su sve iskričavije. Nisam više krila da mi smeta njegova neosetljivost. On je uzvraćao sarkazmom. Što je on bio podrugljiviji, to sam ja više zanovetala. Bili smo kao mala deca koja se takmiče, da se vidi koje ume gadnije da bude.
Svađali smo se oko hrane koju sam pripremala, za koju je govorio da je tako prosta da bismo isto tako mogli lepo da sednemo i nabadamo viljuškom presno povrće i ovlaš skuvano meso. „A što ti onda ne uzmeš da kuvaš?“, uzvratila bih. On bi ustao od stola i otišao ostavivši jelo, a onda bih ga videla kako baca ostatke u kantu za đubre.
Raspravljali smo i oko paukovih mreža koje ne bih uspela da spazim i skinem, prepirali smo se zbog prljave odeće koju bi ostavio na podu, očekujući valjda da sama odšeta do mašine. „O, prestani da mi zanovetaš! Je l’ hoćeš da prestaneš? Rekao sam ti lepo da ću ja to da stavim u mašinu. Zar mora baš ovog momenta?“
A onda i sve Ebeove diplome. Sve Ebeove pobede, od takmičenja u žabljem skoku, kad je išao u obdanište, do takmičenja koledža u vođenju debate gde je nagrađen kao najbolji u primedbama. Sve je to bilo uramljeno i po zidovima obešeno.
Diplome su zauzimale čitav jedan zid prelazeći i na druge zidove. Ebe se žalio da ne brišem sa njih prašinu dovoljno često, da stakla izgledaju prljava i da se, kad skineš ram, jasno vidi prašina na gornjoj lajsnici. „Što to sam ne radiš?“, obrecnula sam se. „Blesavo je to. Koji to odrastao čovek drži diplome po zidovima, i to diplome zato što je bio prvi u provlačenju konca kroz iglu kad je imao tri godine i drugi u skakanju u vreći kad mu je bilo četiri? Zar ne shvataš, Ebe, da ti se čak i tvoji drugari smeju zbog toga?“
U početku, izveštavala bih ga o svakoj, ma i najmanjoj stvari koju bih uradila, o svakoj misli koja bi mi na pamet pala; mislila sam kako želi da sazna svaki detalj o načinu na koji sam provela dan, baš kao što sam i ja želela da znam sve o onome što se njemu događa. A onda sam jednoga dana primetila da me ne sluša. Samo se pravio da sluša. Primetila sam dok sam pričala tu izmaglicu nezainteresovanosti na njegovim kapcima. Videla sam kako poseže za magazinom i prevrće stranice. Onda sam stala. Nisam znala šta drugo da učinim. Te noći nisam mogla da zaspim. Samo sam se pitala: ako ne mogu njemu sve da ispričam, kome ću drugome? Naredni dan provela sam ćuteći. Čekala sam da primeti tu tišinu; da me pita je li sve u redu; da se raspita šta me to muči. A on nije. Shvatila sam tada da Ebea uopšte ne zanima šta se sa mnom dešava kad on nije tu. I kako su odmicali dani, potpuno sam prestala da razgovaram sa njim. Ako ga nije zanimalo, rekla sam sebi da neću ništa ni da mu pričam.
A nije me iznenadilo to što više ne razgovaramo. Iznenadilo me je, međutim, to kako smo skakali jedno na drugo. I svaka naša svađa završavala bi se mojim zakeranjem oko toga što mi on, eto, uopšte ne pomaže po kući.
„Nikada nemaš vremena malo kući da se posvetiš“, gunđala sam. „Uvek imaš neke sastanke nastavničkog veća ili skupove u odboru za dobrotvorne akcije. A što neki časak ne potrošiš na dobrobit svoje žene? Kakve su to ideje koje tako vatreno zastupaš u školi. To je, je li, onaj DKR društveno koristan rad. Ha! A što ne bi malo DKR-isao kod svoje kuće?“
Nemilosrdno je gasio moju pobunu. „Ne budi smešna. Moj posao je veoma odgovoran. Tu nema polovičnih rešenja i polovičnog angažmana. Za razliku od tebe, ja svoje dužnosti shvatam krajnje ozbiljno i izvršavam ih.“
Usta su mi bila dopola otvorena. „A koje to dužnosti ja ne shvatam ozbiljno?“
„Sem toga, što se ti žališ? Samo smo nas dvoje u ovoj kući. Zar je toliko teško voditi domaćinstvo od dva člana?“
Posle nekog vremena odustala sam od tih diskusija. Nisam imala dovoljno energije da istrajem i eventualno istresem taj tepih našeg odnosa. Ili sam, možebiti, nadu izgubila… To je trebalo nešto da mi poruči, morala sam da izvučem nekakav zaključak… Kada sam shvatila da njega neću moći da izmenim, trebalo je da odustanem od svih očekivanja od tog braka, od tog odnosa…
Nisam više protestovala. Samo bih se, tako, nasmejala i pridružila se smehu, ako bi smeha bilo. Postala sam ono što je on želeo da budem: pravi sportista, timski igrač. Hemikalija za sve.


Kada god nekoga sretnem i upoznam, već za nekoliko minuta taj u mojim očima prestaje da bude osoba, ličnost. Vidim ga kao hemikaliju. Kao nekoga čija je narav identifikovana, zabeležena i uzeta u obzir. Takav mi pristup pomaže da osobu bolje spoznam i razumem; to, takođe, određuje kakvo će biti moje ponašanje u njenom prisustvu što umanjuje mogućnost da se desi bilo kakav slučajan iskorak. Jeste to kapric; neobičan, ali svakako bezazlen. I uvek je radio za mene. Šta je živi stvor bez hemijske datosti?
Ebenezer Paulraj se mrštio kad sam pokušavala da mu objasnim ovu teoriju. „Misliš da si originalna? Samo da ti kažem da je Virdžinija Vulf to smislila mnogo pre nego što si ti rođena. Ipak, ona je to poredila sa životinjama. A ti sad misliš da si bogzna šta smislila. Reci, molim te, ko bi razmišljao uopšte o hemikalijama sem onoga ko je potpuno operisan od mašte? Sve te jezive stvari što gadno mirišu!“
Baš me briga kako se Virdžinija Vulf približavala tim aspektima ljudskog ponašanja. Meni su moje hemikalije bile sve i svja. Prijatelji, sabraća i vodiči koji su uz mene bili gotovo svih ovih trideset pet godina. Hemikalije su mi pomogle da sa visine posmatram Ebenezera Paulraja i njegov nastavnički štab kako izigravaju jedinstvo i drugarstvo.
Nisam bila sigurna oko toga da li je svaki član tog nastavničkog osoblja osećao istu potrebu da se ulaguje Ebenezera Paulraju. Nikada to i neću saznati. Budući da sam njegova žena, oni su začelo mislili da je sva moja vernost njemu darivana. Ni meni, dakle, nisu verovali. Zato bi se, svaki put kad uđem u zbornicu, neka nelagodna tišina poput zavese navlačila preko prostorije i nalik plahovitom drvoredu, oivičavala put ka stolovima i stolicama.
Mnoge su godine prošle, a ja sam sve svoje slobodno vreme provodila u hemijskoj laboratoriji. Ponekad bi neko od nastavnika došao da vidi gde sam. Ali ja sam ih izbegavala uporno, koliko se moglo. Ako ih ćutanje ne bi odagnalo, laboratorijski mirisi bi u tome sigurno uspeli. Na meni je bilo samo da otvorim teglu sa hidrogen-sulfidom i miris pokvarenih jaja bi osvojio vazduh. Što li su me tražili nemam pojma. Možda je u pitanju bio neki zalutali osećaj odanosti koji su gajili prema svom kapitenu.
Ta ekipa nije bila brojna. Ali je u toj školi sve konce držala u svojim rukama.
Bila je tu Premila Madhav, nastavnik ekonomije u starijim razredima. Hemijski element brom. Teška, kose ofarbane u crvenkastosmeđe. Nestalna, jakog, ne baš prijatnog telesnog mirisa. Ne naročito aktivna, ali vazda voljna da sa drugima udruži snage. No, nju je stalno neko morao da nadgleda. Bila je, naime, kadra veliku štetu da proizvede i napravi rane, maltene nezalečive. Zato se, dok njome rukujete, uvek najveći oprez preporučuje.
Druga je bila Dafne, nastavnik engleskog. Prozračni, srebrnasti element litijum. Dafne je umela svakoga da zaseni šarmom i osmehom. Kad bi se zbog nečega uzbudila, karmin crvena bi joj preplavila obraze pojačavajući prirodan ten. Ponekad, kad bi mislio da ga niko ne gleda, Ebenezer Paulraj bi buljio u nju, omađijan. Bila je posebna, tu spora nema. Više od šarma i lepote, ono što ju je činilo izvanrednom, bila je njena moć da čoveka učini manje nesrećnim. Kod žena, međutim, nije bila naročito popularna; u njenom prisustvu osećale su se aljkavim.
A onda je tu bio i Šankar Narajan, nastavnik maternjeg jezika. Samo jedan element njemu pasuje kobalt. Bauk. Zli duh. Kratak i zdepast. Težak i krt, ali izveštačeno predusretljiv, kao gvožđe i nikl. Sa njim se moglo računati da je do u tančine obavešten o svemu što se dogodilo u školi, od krađa, preko odgovora na pitanje ko je naškrabao one grafite po ve-ceu, do onoga ko je sa kim, gde i kada… Deca su mi rekla da ga zovu Njuškalo-gama zrak, a o njemu su spevani i stihovi koji su kružili školskim hodnicima od razreda do razreda:
Šankar Narajan Gama
Zna gde je drama
Ne treba mu pidžama
Da mu titra banana.
Nisu svi iz tog nastavničkog društva bili elementi. Neki su bili u toj meri kompleksni da ste ih jedino mogli klasifikovati u soli, kiseline ili gasove; bili su to derivati sa pravom paletom karakteristika. U tu grupu spadalo je poslednje troje iz ekipe Ebenezera Paulraja. Pre svih, Ksavijer, istoričar. Bezbojan, ljubazan, slatkast i apsolutno nezavisan ako bi se brčkao u vodi. Ali dodajte samo kap alkohola i postajao je sasvim drugi čovek. Smešan i zabavan, sve oko sebe terao bi u nekontrolisan smeh. Ksavijer, azot-oksid, smešljivi gas. Veliki pobornik sagoveranja, on sam ipak nije bio kadar bilo kakav oganj da podstakne, ako se izuzme plamen kojim bukti dečija mašta.
Arsenik. Zvala se Kalavati. Seda kosa i lice u metežu. Nastavnica matematike, trovačica umova. Bazdeći na beli luk, sa temperamentom koji neminovno teži ekstremu, arsenik nije imao pojma o srednjem putu, o onom što je negde između. Ili vam je bila najbolja prijateljica, ili najgori neprijatelj.
I na kraju, tetrasumporni tetranid. Najvickastiji u družini. Navaz, zamenik direktora. Drugi po komandnoj dužnosti, poverljivi pomoćnik, menjao je boju kako se menjala temperatura vazduha u sobi. Glasan kad se vodi neka opšta diskusija, povučeni dečkić što sedi na ogradi i landara nogama kad se mišljenja podele i gotovo nevidljiv u trenucima kad rasprava doseže klimaks. Kada bi se u dovoljnoj meri osetio na svom terenu, i Navaz je umeo burno da reaguje na iznenadno trenje; možda se upravo stoga držao izvan svih kontroverznih diskusija i jednostavno bio glavni sprovoditelj direktorovih teorija u praksu.
I on. Ebenezer Paulraj. Ujeda. Grdi. Bezbojan. Uljast. Gust. Mrzovoljan. Eksplozivan. Iz krajnosti u krajnost. Kadar da eliminiše svu vodu, sve što je tečno i živo. Ugljeniše gotovo sve što je organskog porekla drvo, papir, šećer, snove. Koncentrovana sumporna kiselina. H2SO4, hidrogen-sulfat. Kralj hemikalija. Vitriolovo ulje.

Nijanse su odlikovale Ebenezera Paulraja! Gdekad bi bio plavi vitriol, protkan bakrom. Zračio je tada dobrotom i pozitivnom energijom: otklanjao je svaki deficit samim svojim prisustvom; pomagao, čisto, viđao. U drugim prilikama, bio je zeleni vitriol, opsednut gvožđem. Tada bi snagom svoje ličnosti redukovao sve i svakoga na suštu beznačajnost. Činio je to nesvesno, prirodno. Kad bi njime ovladao kobalt, pretvarao se u ružičasti vitriol, zaštitnika svega slaboga i bespomoćnog. A onda bi, opet, cink preuzeo stvari u svoje ruke i on bi postajao beli vitriol. Napadan, destruktivan, spreman da uništi sve što smatra nevažnim. Ništa, međutim, nije moglo da izmeni ključni kvalitet, svojstvo koje je odredilo njegovu prirodu prirodu vitriolovog ulja.


Ebenezer Paulraj je voleo da trči. Imponovala mu je ta slika on, pa trči. Kad sam ga upoznala, nosio je sa sobom, ma gde pošao, knjigu „Usamljenost trkača na duge staze“. „Ovo ti je jedna od najboljih knjiga ikada napisanih“, govorio je Ebe. „Slušaj samo ovo…“
Ne bih znala šta je pisac hteo da kaže ili zbog čega je Ebenezer oko toga toliko uzbuđen. Ali bila sam srećna što mogu da se složim sa njegovim konstatacijama. Pre svega sa onom da je to najbolja knjiga ikada napisana.
A kasnije, mnogo kasnije, kad sam knjigu pročitala, shvatila sam da u njoj nije bilo ničega što se Ebeu stvarno dopadalo osim njenog naslova. Voleo je, jednostavno, da ga ljudi vide sa tom knjigom u rukama. Jedan primerak se mogao videti na polici kod kuće, a drugi na radnom stolu u njegovoj kancelariji. Tako je svako ko uđe mogao da vidi naslov i iz viđenog izvuče svoje zaključke. Bio je to nekonvencionalan štos. Nešto što odražava ljutnju. A i knjiga je, s obzirom na to kad je objavljena, baš potaman bila: suviše nova da bi bila nazvana klasikom u pravom smislu reči, a opet, prestara da bi se o njoj govorilo kao o avangardnoj ili savremenoj. I Ebe je bio takav: svakoga ko je bio njegov savremenik a postigao je nešto u životu, video je kao pretnju. Nema veze što taj, recimo, živi u nekoj drugoj zemlji.
Ebe je, dakle, nosio tu knjigu sa sobom kuda god bi krenuo. Znao je napamet toliko da je u svakom času mogao da izrecituje par pasusa. Sumnjala sam, međutim, da mu je ikada bilo istinski stalo da pronikne u pravu poruku knjige. Bio je to samo način da predstavi sebe i svoje trčanje. Isto je bilo sa filmom „Vatrene kočije“. Ebe se oduševio. Udesio je da mu prijatelj donese video-kasetu iz Sjedinjenih Država i neprestano je gledao film. U svim tim odnegovanim mladim muškarcima što trče i međusobno se nadmeću, Ebe je prepoznavao sebe kao jednog od njih. Trkač. Usamljeni trkač. Trkač koji trči zato što je to ono što radi najbolje.
Voleo je da trči duž obale mora. Ili uz planinsku stazu. Voleo je, takođe, i publiku koja će mu posvetiti potpunu pažnju. U tom smislu, odabrao je školu. Ostajao je posle svih u školi čekajući da se oglasi poslednje zvono pre nego što će se presvući i obuti cipele za izlazak napolje. Deca su se muvala po dvorištu posmatrajući školske timove. Takođe i treneri dok bi se pripremali za večernje treninge fudbala ili hokeja. A on bi sišao u dvorište, na trkačke staze, i narednih četrdeset pet minuta proveo trčeći. Bilo je dana kad je to i duže trajalo. Kad bi stao, znoj bi se cedio sa njega, a vazduh mu je izbijao iz pluća u sitnim dahtajima. Deca i treneri posmatrali bi ga sa divljenjem. „Trčati“, saopštio bi im Ebe, „to vam je najbolja vežba. Ništa se sa trčanjem ne može uporediti, ni plivanje ni tenis a to su, inače, moji omiljeni sportovi.“
Trčanje mu, tvrdio je Ebe, pomaže da se koncentriše, da usmeri volju. Trčanje je od njega učinilo čoveka kakav jeste ostavio bi nedorečeno.


Ebenezer Paulraj je bio čovek rutine, pedantno je sledio dnevni raspored. Svake večeri bi se vratio kući u četvrt do sedam ako ne bi imao neki sastanak ili drugim nečim bio zauzet. Kada bih čula kola na kapiji, stavila bih džezvu na šporet. Pijuckao je čaj i šetao po kući. Često bi stajao ispred ogledala pozlaćenog rama koje je stajalo blizu vrata i doterivao se. I dalje je sjajno izgledao, mišićav, kože nežne poput svile. Nekada bih ga poželela samo što jedan pogled bacim na njega. Sada mi je bila mrska ta taština. Paun matori!
Kad se tuširao i presvlačio, Ebe bi uključio stereo. Njegov ukus kad je muzika u pitanju, kao i apetit kad se sedne za sto, odlikovala je uzdržanost.
Ako je uopšte imao neku slabost, onda je to bila hrana. Voleo je da jede; što je trpeza bila izdašnija, njemu bi se više sviđalo. Masna slanina, poređane, uljem natopljene sardine, pileća džigerica, kuglice masti koje su mesari ubacivali kao nadoknadu za koske, jaja sa dva žumanca, mango sa šlagom, mrsni čips sve to da pliva u ulju, vrcavo od kalorija. No, svoje je telo Ebe voleo ipak više od dobrog zalogaja i zato je kontrolisao svoju prirodnu sklonost hrani. Nikada ne bi uzeo drugi prilog, jednom nedeljno ceo bi dan provodio u strogom postu i zabranio mi da kuvam bilo šta što bi njegovu volju moglo da stavi na iskušenje i pripreti mu posrnućem.
Ja sam bila ta koja je slaba. Dozvoljavala sam sebi sve ono što ne bih smela. Ponekad je to zapravo bilo jedino što je moglo da mi donese utehu. Kupila bih najveću tablu čokolade koja se mogla naći i sakrila je. Svaki put bih birala drugo mesto. Stavila je u frižider, u orman, na vrh police… Samo saznanje da je ona tu negde u kući, častilo me je tajnim uzbuđenjem zbog kojega sam mogla i da zaboravim koliko sam nezadovoljna životom. Ebe bi se razbesneo kada bi me video da grickam. Zato sam čekala da izađe, a onda jela čokoladu. Priuštila bih sebi zadovoljstvo da oljuštim purpurni omot i da rastrgnem zlatastu foliju, malo-pomalo dok sam žvakutala čokoladu. Bilo je dana kada me sama čokolada ne bi zadovoljila; tada bih otvarala pakovanje kondenzovanog mleka, zahvatala kašičicom i jela dok mi se ne smuči. Ti moji „milkmejd“ dani nisu, ipak, bili tako česti. Obično bi to bilo malo čokoladice, potom pakovanje čipsa da ukloni šećer iz usne duplje sasvim dovoljno da me želja mine.
Videlo se to na meni: dupli podvaljak, slojevi sala oko struka, namreškani zglobovi. Sa gnušanjem sam prilazila ogledalu. Ali barem više nisam bila tatina devojčica.


Ebe je voleo zapadnu klasičnu muziku. Ne znam doduše da li ju je stvarno voleo, ili je naterao sebe da je voli zato što je to muzika kakvu bi direktori prestižnih škola trebalo da slušaju. Što se mene tiče, sve mi je to ličilo na muziku koja svira u liftovima dok se penjete i silazite i na ono što puštaju u hodnicima luksuznih hotela.
Ebe je obožavao velike kompozitore. Pri tom je bio vrlo pažljiv u rangiranju ni volje da obožava nije imao na pretek. Tako bi odabrao jednog kompozitora i onda pročitao sve što bi o njemu uspeo da nađe. Dok je to iščitavao, slušao je njegovu muziku. Stalno su mu slali audio-kasete ili kompakt-diskove. Te noći na redu je bio Bah.
Bah! Bah! Bah! Pijuckala sam tu reč i osećala se kao nestašno dete.
Zašto nije mogao da sluša muziku koju većina ljudi sluša? Sajmona i Garfankla. „Bitlse“, Madonu, „Čikago“, tamilske pesme… Ne, to je morao da bude Bah ili Betoven. Šopen ili Mocart. Tu i tamo, neki glas gneva narastao bi u mojoj glavi urlajući tako žestoko pa mi se činilo da će lobanja eksplodirati.
Te noći Ebe je odložio knjigu i došao do kuhinjskih vrata. „Šta si spremila?“, upitao je.
„Pilav od povrća. Kari i masalu od jaja. Ima i turšije, i krastavčića“, rekla sam podižući poklopac svake šerpe pokazujući mu šta je unutra.
Složio je facu. A ja sam se pravila da ne vidim.
„Ali zar nisi upravo to i prošli put spremila? Ništa ti drugo nije palo na pamet? Svako bi pomislio da nemaš ni trunke mašte.“
Progutala sam to. Zašto li me bole ove reči, čak i sada, zašto bole? I zbog tog bola se nešto prelomilo: „Ako ti se ne sviđa kako kuvam, možeš lepo da naručiš hranu iz restorana. Ja mogu ovoliko. I koga mi to, uostalom, hoćemo da impresioniramo? Pa to je ista ona banda koja vrlo dobro zna ko smo i šta smo. Ne dolazi nam kraljevska porodica…“
Ebe je, međutim, već bio napustio prostoriju. Ostala sam sama sa bolom, besom i stidom. Kako sam mogla tako? Ipak, nisam sebi dozvolila više od tog jednog kratkog trenutka griže savesti.
Čitave noći gonila me je ta mržnja. Vitriolovo ulje uništava vodu. Dehidrira, uništava i najmanji trag vode iz ma kog jedinjenja. Ali te sam noći bila Akva Regija. Kraljevska voda. Sama kiselina i mržnja. Kadra da rastvori čak i zlato, što alhemičari dobro znaju. Može i stid, i grižu savesti isto tako da rastvori. I da mržnju koju prema njemu osećam učini nedodirljivom.


„Mmmm… divno miriše!“, vrcao je srebrnasti Dafnin glas dok je ulazila u kuću.
Litijumsko devojče. Od celog društva, ona mi se najviše sviđala, uprkos tome što sam znala da je Ebe njome opčinjen. Osmehnula sam se.
Ostali Premila od broma, Ksavijer od smešljivog gasa, Navaz tetrasumporni i Šankar Narajan gamazračni uzvratiše mi osmehe i ponjušiše malo vazduh održavši na licima izraz poštovanja. Kala od arsenika jedina je napućila usta. Tek prispevši, prešla je na stvar: kazala mi je kako se nada da kod pilava nisam preterala sa začinima i uljem jer će u protivnom cele noći muku mučiti sa probavom.
Dafne je sela do mene i rekla: „Učinilo mi se kako nikad neću naći autorikšu da me dovde dobaci. Moraćete da me vratite kući, gospodine direktore.“ Opet smeh.
Ebe joj je uzvratio osmeh sa neskrivenom simpatijom. Videla sam to u njegovim očima i osetila kako mi se bol meškolji u utrobi. Kada je mene poslednji put tako pogledao?
Šta se to između nas promenilo? Ili sam se možda to ja promenila? A sa tim i moja očekivanja od Ebea?
„Opet ste rešili ukrštene reči“, rekla je Dafne prelistavajući novine koje je Ebe upravo spustio na sto.
„Kako svakog dana sve reši do poslednjeg slova? Megi, u čemu je tajna?“, zacvrkuta Dafne.
Nasmejala sam se i zavrtela glavom. Tih dana, kad bi društvo večeralo kod nas, Ebe bi se probudio rano i zaseo sa knjigom idioma i rečnikom, zaronio u ukrštene reči i tako se, u stvari, pripremao za predstojeće veče. Kada bi ekipa stigla, gotovo obavezno bi ga zatekli kako osunčanog lica završava ukrštenicu. Mogla sam da im kažem kako stvari stoje, ali sam se samo osmehnula i rekla: „Meni tajnu ne otkriva.“
„Nema tajni. Prirodno sam, naprosto, obdaren za rešavanje ukrštenih reči, bar verujem da je tako“, rekao je osetivši potrebu da ponovo bude u centru pažnje.
„Dafne, imaš li nešto novo za nas?“, upitao je Šankar Narajan.
Dafne je pisala poeziju. Pesme o drveću u obliku šake, oblacima koji isparavajućim krilcima krče sebi put preko svoda poput ptica, i pupoljcima kojima je „suđeno da umru netaknuti, neubrani, nevoljeni“. Dafne je bila prilično senzibilno stvorenje, osim kada je u pitanju njena poezija. Morao bi čovek delikatno da je ubeđuje ne bi li iz tašne izvukla smeđu, kožom presvučenu svesku i naglas pročitala slovne plodove najnovijeg lirskog pregnuća.
Ovoga puta je zastala usred onoga što je, ma šta to bilo, govorila i rekla: „Imam, u stvari, jednu novu pesmu, ali nisam baš sigurna koliko je to ono pravo.“
„Hajde, hajde, ne budi tako skromna. Da čujemo“, rekao je Ebe.
Kao što je imala svesku namenjenu isključivo za beleženje stihova, imala je i specijalan glas za recitovanje. Bezvazdušan i hrskav. Tako bi glas tog slatkog mladog bića namah bio preplavljen nečim što je ono sebi predstavljalo kao lirizam, iskazan frazama poput one koja nas vodi na „nedosegnuta mora“. Bilo me je blam od tog glasa. A i od te poezije. Dok bi Dafne, nalik devojčici, izvodila svoju tačku, obično bih poželela da iskočim iz kože. Međutim, nekako sam se kontrolisala uvek nastojeći da izgledam veoma zainteresovano. Brinula me je pomisao da bi neko mogao da prsne u smeh i stavi joj do znanja šta ona zapravo jeste.


Kad bi recitovanje minulo i sve to bilo privedeno kraju, društvo bi počelo da diskutuje o školskim stvarima. Gama zrak bi pročistio grlo. Videla sam da prosto vapije da obraduje ekipu nekom novom pričom:
„Ne znam da li je iko od vas primetio, ali meni nije promaklo rađanje nove romanse u hodnicima naše škole.“
Ebe nešto promrmlja. Nije mu bilo po volji kad bi nekome neka činjenica bila poznata, a da on u to ni posumnjao nije.
„I, koji je sad pa to par golupčića?“
Dafne se zakikotala. Ebe je podigao obrvu i ponovo upitao: „Ko su, dakle, ptičice?“
„Niša iz devetog d…“
Dafne kao da izgubi vazduh. Svi su znali da Dafne veoma drži do te devojčice i da ju je predložila za predstavnicu škole na međuškolskim debatama.
„… i Mansur iz jedanaestog a. Gledam ih ja već neko vreme. Otkad je počelo polugođe, zajedno su na svakom odmoru. Nabiju se u neki ćošak, čavrljaju ko zna o čemu. I zato sam ih jednoga jutra opomenuo. Rekao sam im da ću ih, ako ih još jednom uhvatim da pričaju po hodnicima, poslati kod vas, direktore. A onda je Niša počela da odlazi u njegovo odeljenje, gde ih, prirodno, okružuju svi ostali. Pozvao sam je jednom i pitao je šta ona ima da traži u jedanaestom a. I ona je, zamislite, imala smelosti da mi odgovori kako je sa još nekim devojčicama iz tog razreda u drugarskim odnosima i kako nema pravila koje zabranjuje da se učenici starijih i mlađih razreda međusobno druže. Moramo zbog toga nešto da preduzmemo.“
„Ta mala je snob“, ubacila se Kala od arsenika. „Kad sam joj jednom kazala da bi trebalo više vremena da provede učeći matematiku umesto što stalno učestvuje u tim međuškolskim susretima, ona mi je rekla da kad završi školu, nema nameru da se bavi matematikom.“
„Ona je dobra devojčica“, stala je Dafne u odbranu svoje štićenice.
„Možda i jeste“, rekao je Ebe, „ali takve stvari ne smemo dozvoljavati. Idući put kad ih budeš video zajedno“, dodade on okrenuvši se Sankaru Narajanu, „momentalno me obavesti. Rešiću to jednom zasvagda.“
U nastojanju da promeni temu, Dafne poče da priča o nekom školskom festivalu kulture koji bi trebalo da se održi narednog meseca. Slušala sam te glasove što su se preticali i kotrljali jedan preko drugoga i razmišljala o molekulima koji se privlače i odbijaju…
„Megi, što si ti tako tiha?“ Niko me nije oslovljavao sa „Megi“ osim Dafne.
Svi se okrenuše ka meni.
„Nije ona bogzna kakva za razgovore. Nema ona mišljenje ni o čemu. Jedini put kad sam video da se stvarno uključila u raspravu, bilo je pre mnogo godina u Kodaikanalu. Bio je tu taj učenik Alfred…“, rekao je Ebe i zastao pošto mu je pažnju odvukao vihor sećanja; bilo je to još jedno parčence istorije koje je otkrivalo kako je taj Ebenezer Paulraj zaista briljantan čovek.
Alfred Arokjasvami. Devetogodišnjak sa rupicama na obrazima i nestašlukom u očima. Imao je tršavu kosu a majka mu je, suprotno ukusu Ebenezera Paulraja, uvek dopuštala da bude malo duža.
Direktor je, s tim u vezi, Alfredovoj majci poslao poruku. Ali ona je to ignorisala. Tako je Ebenezer Paulraj prekinuo fudbalski trening kako bi Alfreda poslao da se pridruži grupi na društveno-korisnom radu koja je praznila košare sa izrabljenom hartijom idući od učionice do učionice. Alfredove kovrdže su se, uprkos svemu, i dalje vijorile.
Narednog ponedeljka, Ebenezer Paulraj je naredio da mu Alfreda pošalju u kancelariju, odmah posle jutarnjeg zbora. A onda je šakom skupio dečakovu kosu i vezao je gumicom, pa se na njegovoj glavi izdigla punđa, sva od kovrdža, koja je ličila na ananas.
„Nećeš ovo sa glave skinuti do večernjeg zvona. Razumeš?“, rekao je Ebenezer Paulraj smušenom Alfredu. „Pošto toliko voliš tu kosu, ne ostavljaš mi drugu mogućnost nego da ovo učinim. U mojoj školi samo je devojčicama dozvoljeno da nose dugu kosu“, naglasio je i poslao Alfreda nazad u razred.
U vreme pauze za ručak, primetila sam grupu dece, okupljenu oko dečaka u četvrtom b, koja se smejulje . Začula sam prigušene jecaje. „Šta se to ovde događa?“, upitala sam ulazeći.
Tamo je sedeo jadni Alfred izvrgnut ruglu. Videlo se da su ga zadirkivali. Mnogi su našli za shodno da mu se nacere u lice, mnogima je baš ovo dobro došlo da se od srca nasmeju. Videla sam poniženost u njegovim očima. Uzmućen pogled, zbunjenost. Gnev se u meni razbuktao.
„Kako vas nije sramota!“, pitala sam i grupica se razbila.
Skinula sam gumicu, odmah je prepoznavši (bila je moja), i oslobodila Alfredove kovrdže. Obrisala mu oči i rekla da nije važno šta drugi kažu. Bio je to jedan dobar dečak, govorila sam sebi naglašavajući reč „dečak“ jer su ga druga deca dozivala „Alfreda, Alfreda!“ dok sam ulazila u učionicu.
Sa tom gumicom uletela sam poput oluje u kancelariju Ebenezera Paulraja.
„Šta ovo znači?“, pitala sam.
Podigao je pogled iza gomile papira i uzvratio pitanje: „Šta znači šta?“
Tresnula sam onu gumicu o sto i sasula mu u lice: „Kako si mogao to detetu da uradiš? Kako možeš tako ružno da ga poniziš? Zar ne shvataš kakvu to nesreću može da mu napravi? Mogao si doživotno da ga obeležiš. A zbog čega? Zato što mu je kosa dva-tri santimetra duža?!“
Ebenezer Paulraj je zamišljeno prelazio prstima preko gumice. „Pretpostavljam da si ovo uzela iz Alfredove kose. Vrlo glupo sa tvoje strane.“
„Odgovori mi, Ebe. Nemoj mi govoriti da sam glupa. Zašto si prema detetu bio tako surov?“ Teže sam disala od uzbuđenja, pa mi je ton bio viši nego što sam nameravala.
„Gospođo“, rekao je Ebenezer Paulraj glasom koji nikada ranije nisam čula, „želeo bih da vas podsetim na to da sam ja ovde glavni, a ne vi. Ne volim da mi bilo ko podriva autoritet. Ako sledeći put ovako nešto učinite, moraću da preduzmem rigorozne mere. Neću dozvoliti da utičete na moje odluke. Shvatate? Ovo je moja škola i ja znam šta je najbolje za moje đake.“
Spustio je glavu i pravio se kao da je opet zadubljen u papire. Znala sam da je razgovor završen.
Alfreda je majka odvela do frizera. Volja Ebenezera Paulraja je prevagnula.
A Alfred… Počeo je da muči mlađu decu. Postao je grub, neotesan. Laćao se svakog drčnog poduhvata od penjanja na najvišu granu do strmoglavog spuštanja niz gelendere na školskom stepeništu. Ali Ebenezer Paulraj nikada nije, i nikada ne bi preuzeo odgovornost za ono što je učinio. Kada sam mu skrenula pažnju na Alfredovo ponašanje, rekao je samo: „Dečaci će uvek biti dečaci.“
A ja… Možda je to, u stvari, bilo prvi put da sam počela ozbiljno da preispitujem svoja osećanja prema Ebenezeru Paulraju. Odjednom je Ebe bio stranac, i to dostojan prezira. Siledžija i tiranin.
Ebe se tog događaja nije sećao onako kako sam ga upamtila ja. Kao jednu strašnu epizodu. Za njega je pak to bio još jedan primer psihološkog ratnog pohoda protiv mladih bitangi koje su previše na svoju ruku, za njihovo dobro. „Dete možeš da išibaš i za nedelju dana ono će to zaboraviti. Ali ovako nešto se ne zaboravlja nikada!“, rekao je Ebe privodeći kraju svoju verziju priče i dodajući činiju sa kikirikijem ostalima za stolom.
„Samo bi se ti setio nečeg tako genijalnog“, rekla je Kala uzimajući kikiriki da bi ga onda ispustila iz ruke.
„Imaginacija!“, Ebenezer Paulraj je pucnuo prstima. „To je ključna reč. Da se ne uvredi niko od vas, ali jeste li se ikada upitali zbog čega su školski direktori većinom nastavnici istorije i engleskog jezika? Imam o tome, naravno, svoju teoriju: samo ako predaješ predmete koji traže, pa čak i hrane imaginaciju možeš taj kapacitet da iskoristiš za vođenje škole. Potrebna ti je mašta da bi mogao da zainteresuješ dete za poeziju ili da mu predočiš značaj i posledice neke bitke koja se odigrala pre više stotina godina… Nije to isto kao da predaješ algebru ili biologiju. I, ako mene pitate, nema suvoparnijeg i dosadnijeg predmeta od hemije. To plus to jednako je to! Iskreno govoreći, ako vam je stalo do moga mišljenja, kad samo pomislim na herniju, na pamet mi pada miris pokvarenih jaja…“
Smeh. Kikiriki krčka. Šušti čips. Posmatram svoje ruke, čvrsto stisnute u krilu. Šta je on znao o hemiji, toj poeziji elemenata?
Šta on zna o magiji lakmus-papira: plavi lakmus, kad ga zaroniš u kiselinu, pocrveni; a crveni lakmus, kad ga zamočiš u bazni rastvor prelazi u plavo? Šta on zna o lirici fosfora kod koga, kad se izvadi iz vode, dolazi do samozapaljenja? Ili o drčnoj naravi potasijumnitrata, sumpora i lignita; kad se spoje tada dolazi do eksplozije od koje se zemlja trese! Pa o iluzijama koje providni kalcit može da izazove. O bojama ciglacrvenom berilijum-karbidu; drsko-žutoj boji ludinog zlata, srebrnastobelim prelivima uranijuma… Reči su mi se pribirale na jeziku.
Poželela sam da ustanem i viknem: „On se, eto, toliko ponosi onim što naziva svojom imaginacijom. A da vam ja kažem sve o kvalitetima te imaginacije. Otiđite do školske biblioteke i uzmite knjige koje bi učenici starijih razreda trebalo da čitaju ili svratite do neke druge biblioteke, recimo do one u sledećoj ulici, i videćete, uverićete se svojim očima u delo čoveka sa imaginacijom.“
Ebe je bio prepreden. Brižljivo je birao knjige i onda svoj vandalizam širio na tri biblioteke u koje je bio učlanjen. Tako niko nikada nije mogao da uđe u trag nepočincu koji je upropaštavao knjige. Sem toga, ko bi u Ebenezera Paulraja posumnjao, ko bi poverovao da je on sposoban za takve lascivnosti? A Ebe je, posvećeno i minuciozno, iscrtavao ljudske genitalije penise, testise, anuse, vagine, i to propraćao svojim potpisom, stidnom dlačicom. Da, na stranicama knjiga pozajmljenih iz biblioteke. Delikatni i krajnje eksplicitni prikazi polnih organa u izvedbi Ebenezera Paulraja, Leonarda da Vinčija knjiških margina, Ebenezera Paulraja, čoveka sa imaginacijom.
Histerični smeh htede da mi pokulja iz guše. Ali sam ga nekako zatomila, kao što sam svih tih godina gutala svoj ponos. Odjedared, osetih da me brak guši.


Te noći, kad su svi otišli kućama, a ja morala da operem sudove i pospremim, legla sam na svoju stranu kreveta i gledala Ebea kako obavlja svakovečernji ritual. Gnev je u meni grgotao, ali malo sam toga mogla da učinim sem da ga pustim da grgoće. Razmišljala sam o tome kako je njemu polazilo za rukom da i to pozno veče, te trenutke pred spavanje, pretvori u još jedan u nizu svojih trijumfa. Razmišljala sam o Alfredu Arokjasvamiju i poeziji hemikalija. O svemu sam razmišljala što je bilo dobro i plemenito u mom životu, a što je on uništio. O bebi koja je umrla pre nego što je dobila dušu. O tome kako ni o čemu više ne mogu ni da sanjam. I reči ponovo jurnuše ka površini: MRZIM GA. MRZIM GA. I, šta da radim?
Kraj prozora je stajao akvarijum u kome je Ebe čuvao svoje dve zlatne ribice. Još jedna njegova teorija: ako dvaput po petnaest minuta dnevno posmatrate zlatne ribice kako plivaju praveći beznadne krugove po akvarijumu, to će vam opustiti živce, umanjiti stres i obodriti duh. Njegov duh. Ne zlatne ribice.
Ebe je nešto coktao. Šta li sad ne valja, pitala sam se. Da nije možda ribica ostala u mestu, nije joj se plivalo po utvrđenoj kružnici?
„Jadni Džejms. Isuviše je pohlepan postao. Znao sam da neće na dobro izaći. Poslednjih dana je bio sve sporiji i sporiji, činilo se kao da se vuče po akvarijumu. Nije imao sreće. Sada ću morati da nađem drugog Džejmsa.“
Podigla sam se na lakat. Mrtva riba.
Ebe je par mezimaca krstio Džejmsom i Džojsom. Mala privatna šala, rekao bi, ali bi se ipak potrudio da svi čuju tu foru i nasmeju se direktorovom smislu za humor. A sada je Džejms uginuo. Od neke riblje bolesti. Ili, možebiti, od pohlepe i preteranog unošenja hrane.
Džejms je plutao na površini, stomakom nagore. Buljila sam u mrtvog Džejmsa i živog Džojsa koji je izgledao pokretnije, svežije, nekako veselije nego ikada. Blaga sumnja mi zagolica grlo. Je l’ se to Džojsu konačno posrećilo?
Osmeh mi je razvukao usne. Kao da sam ponovo počela da dišem. Spokoj me preplavio. Jesam li nepoštena? Da li to dozvoljavam mržnji da zamagli osećanje stida? Pa, ako je tako neka tako bude. Nema ničega poštenog u ljubavi i u ratu često je govorio Ebe. A ovo je bio rat.
Ja dobro kuvam. Kad hoću. Imam dara za kuvanje i kada to stvarno želim, sastojci prate svaku moju komandu. Ali, već dugo vremena kuvala sam baš onako kako oni učenici koji su skloni umetnosti izvode hemijske eksperimente. Ni radosti ni ponosa zbog ostvarenog rezultata. E, neću više tako, pomislila sam. Kad kuvam, to mora da ima smisla, punog smisla. Prvo moram da ubedim Ebea da spusti taj gard. Da mi prepusti svoja čula, naročito čulo ukusa.


Kad je Ebe legao, pravila sam se da sam zaspala, kao i obično. Ne sećam se kad smo poslednji put imali seksualni odnos. Ne sećam se ni ko je kome prvi okrenuo leđa. Da li je to bio on kad mu se već zgadilo moje telo; prelivi sala i opuštenog mesa, nejasne linije, otromboljeni mišići i moj izdašni ženski grm? Ili sam ja bila ta koja je odlučila da više ne može da izigrava slatku malu devojčicu?
Ali te noći, kad je Ebe utonuo u san, okrenula sam se ka njemu i jezikom mu pretrčala niz vrat. Dirkala mu i cupkala dlake na grudima. Nežno, baš kao što bi devojčica činila… Izazivala sam ga, kao da znam kako se to radi. Neprimetno i lukavo. Leptirastim poljupčićima i milovanjem. Sa detinjom naivnošću, usana pretvorenih u veliko slovo „O“ i obrijanom kožom. Sa čeličnom rešenošću i raširenim nogama.
Narednog jutra ustala sam u zoru i požurila u kuhinju. Sada dolazi tvojih pet minuta, rekla sam usnulom Ebeu. Počinje ovim doručkom. Pilav i krompir, grašak i korma od karfiola. Dva jaja na oko i visoka čaša hladne pavlake u koju sam umutila dve velike kašike šećera.
Ebe nije mogao očima da veruje kad je video svu tu silnu ponudu. Rekao je: „Šta je ovo? Misliš da ću sve to pojesti? Sklanjaj to.“
„Hajde, hajde“, zadirkivala sam ga (Kako je lako i lepo bilo saživeti se sa detinjarijom i izigravati veselost sada kada je sloboda bila na vidiku!). „Ti si veliki čovek. Moraš stoga da jedeš velike obroke. Uostalom, vežbaš i vodiš računa o liniji. A snaga ti je potrebna, zar nije?“, prilježno sam se osmehnula.
Lako je bilo polaskati Ebeu. Nikada on ne bi primetio da je u pitanju čisto foliranje. Za njega je laskanje poslovično bilo iskreni izraz poštovanja. I tako je pojeo prvi u nizu obilnih doručaka, sa gustom i uživanjem.
Ebe je jeo. Doručkovao. Ručao, Večerao. Uveče bi, čim se vrati iz škole, prvo nešto mezetio. A i posle večere, pred spavanje, gricnuo bi nešto dok radi na papirima. Nisam očekivala čudo, transformaciju preko noći. Neće to biti tako lako i jednostavno kao što je Džojsu bilo. Ali bila sam spremna da čekam.
Nepunu godinu dana kasnije, salo se udomilo. Što je bilo moje, postalo je njegovo. Crte lica počele su da se rastapaju. Dah mu se skratio, korak usporio. Prelivi se pojaviše na vratu. Drugi podbradak. Stomačić se zanjihao. Ebe se više nije šepurio kad hoda. Sad se gegao. Kad bi išao uz stepenice, brzo bi se zadihao. Nije više neumorno jurio školskim hodnicima kad bi mu se ćefnulo. Sad se ograničio na dva kruga po školi jedan jutarnji, drugi u popodnevnim časovima.
Polako ali sigurno, Ebe je postajao debeo čovek. Tihi čovek. Usporeni čovek. Čovek kome više nije potrebno nastavničko društvo na večerinkama i skrnavljene knjige. Čovek čija je ljubav prema jelu nadmašila sve ostale porive. A budući da sam ja bila ta koja je podsticala njegov apetite, bila sam mu sve potrebnija. Podstrekivala sam njegovu žudnju za hranom i povremeno za seksom, kako god sam znala i umela. I Ebe je ponovo postao čovek sa kojim se moglo živeti.
Drugi put sam zatrudnela i beba je došla na svet. Devojčica. U njoj sam prepoznala fine izbrušene crte lica, baš Ebeovim nalik. I fini dugi prsti bili su njegovi. A onda sam osmotrila njenu nagu nevinost i osetila kako se teška, tamna senka nadnosi nad nama. Prisetila sam se one noći kada me je Ebe probudio nespretnim trkeljisanjem, kad me dirao i mrmljao: „Devojčice moja, slatko moje dete.“
Tada sam spoznala strah. Strah koji mi je ranije bio nepoznat. Moja je beba bila nedirnuta, sasvim čista. Baš onakva kako Ebe voli da žena bude. Postao mi je tada imperativ da učinim sve kako bih ga sprečila da se vrati u pređašnje stanje, da postane onaj stari on. Jer, ako bih to dozvolila… Nisam smela ni da pomislim kakva bi nas sve zla mogla pohoditi.
Ako sam ranije kuvala da bih preuzela kontrolu nad sopstvenim životom, sada sam Ebea hranila da ga okujem, da ga sputam. Zamrzela sam miris pržene hrane, mesa i ribe. Ali sam spremala i spremala sve bogatije ručkove kojima on jednostavno nije bio u stanju da odoli. I glad i požudu sam mu hranila. Meso mi je sa kostiju otpadalo da bi se našlo za njega, da on ima šta da vari. A kada bi se upitao zbog čega tako retko jedem ono što spremam za njega, ja bih mu podišla: „Ti sad moraš da održiš tu građu. Kad čovek nabaci kilažu, a inače je visok i krupan kao ti, to mu daje izgled ličnosti sa autoritetom. Oseća se njegovo prisustvo. Ali kad bih se ja ugojila, izgledala bih kao tupavo živinče.“
Ebe bi se na tu opasku nasmejao i uzeo još malo gamirunga. A i moje bi lice osvojio radostan osmeh. Dokle god on bude debeo, neće biti izliva adrenalina; neće biti svađe i konfrontacije. Sve je u našim životima bilo tiho, mirno, fino navodnjeno.
Kad dodaš vodu sumpornoj kiselini, kiselina prvo počne da pršti. Ubrzo, međutim, izgubi snagu; izgubi moć da ugrize. Štos je u tome da znaš kada da je dodaš, i koliko.

7.


Akila leže na leđa. Oči su joj bile teške, a opet nije mogla da zaspi.
Margaret je sišla u Koimbatoreu. Pre nego što će sići, počešljala se i pritegla sari, pa rekla: „Akila, ako postoji jedna vrlina koju sebi mogu da pripišem, onda je to potpuna imunost na to šta će ljudi misliti o meni. Zbog toga im se, prirodno, još manje dopadam. Ljudi ne vole kada njihovo mišljenje o nekome ama baš ništa toj osobi ne znači. A kad je još žena u pitanju… Sama pomisao da joj ne znači, ne može se prihvatiti. Ali, kao što rekoh, mene nije briga. Ne kažem da bi i ti trebalo da razmišljaš kao ja. Ali otkrićeš da će ti jednom, kad prestaneš da brineš o tome šta svet misli o tebi, život postati mnogo lakši.“
Kazala je još: „Samo vodi računa o tome da moraš, pre svega, na sebe da gledaš. Niko drugi neće.“
Akila se na to nasmejala nemajući šta da kaže. A šta bi i mogla da kaže ovoj ženi koja joj se, kad sve sabere, možda i nije dopadala? Ona ju je, u stvari, malko i plašila. Kako bi neko mogao baš toliko da zanemaruje šta drugi o njemu misle? Da li je stvarno tako mislila ili je to samo fasada koja prekriva teskobu što je drugi vide kao neprilagođenu?
Akilu nenadano pohodi ideja: sve te žene, razmišljala je, sve te žene Janaki, Šila, pa čak i Margaret koja svoju samodovoljnost nosi kao oreol sve one pokušavaju da svoj život oboje nekakvim smislom tako što će pričati o njemu. A ja sam mislila kako sam ta koja pokušava da utvrdi kakav moj život stvarno jeste. I one, eto, osećaju potrebu da opravdaju svoje promašaje, baš kao i ja. I jedna drugoj motre životna tkanja tražeći onu nit koja će na neki način ispreplesti njihove sudbine da bi se manje opterećivale osećanjem krivice za ono što jesu, za ono što su postale.
Akila se okrenu u stranu i obmota glavu rukom. Metalni zid kupea je bio hladan na dodir. Šta li ono Margaret reče?
Ljubav je bezbojna, nestalna tečnost. Ljubav pali i sagoreva. Ljubav ne ostavlja traga ni dima ni pepela. Ljubav je otrov prerušen u duha vina. Kako se može ljubav u tako nešto pretvoriti? Da li bi i ona, Akila, baš kao Margaret, bila preplavljena gorčinom da je odabrala brak sa čovekom koga je volela? Da li bi i ona tražila načina da poništi njegovu ulogu u svom životu, jednoga dana kad se odljubi? Kako čovek uopšte zna da više ne voli, da je ljubav prestala?
Margaret je o ljubavi pričala tako da se činilo kako ona ljubav vidi kao divlju zver koja je napokon pripitomljena. Primireno je stvorenje koje leži kraj njenih nogu, biće koje se može po svojoj volji, kad ti se ćefne, voditi u željenom pravcu. Ali, zar je to bilo ono što ona želi od života? Ljubav kojom upravlja?
Akila okrenu glavu i osmotri ženu koja je spavala na ležaju preko puta. Bila je to Janaki, koja je provevši veći deo života pretvarajući se da je osećanje sigurnosti, u stvari, ljubav porinula u svoje unutarnje biće grabeći poslednju šansu da voli i bude istinski voljena. A i to devojče Šila… Čak je i ona dopuštala instinktima da vladaju njome, pre nego da čini ono što se od nje očekuje da prati trezveni diktat primernog vladanja.
A onda, prvi put u mnogo godina, Akila pomisli na Harija. Na rađanje nečega što je bila njena prva šansa…


Kada se zaposlila, pa tih prvih godina, sve sem tog posla, Akila je doživljavala kao uzavrelu košnicu. Utehu i mir tražila je u rutini. Sve dok se držala uobičajenog reda i predvidljivih stvari, znala je da još u izvesnoj meri kontroliše pravac kojim se kreću njeni ovozemaljski dani.
Vozom u sedam i dvadeset ona bi svakoga jutra putovala u Madras iz Ambatura, što znači da je kuću napuštala tačno u sedam. Nešto ju je oduševljavalo u tom jutarnjem času. Bio je to čas mira i novog početka. I Sunce i Mesec su još gledali jedno drugo preko svoda, kao da ne žele da izgube ono drugo iz vida. Nežni povetarac mazio je vrhove drveća, očinski nežno. Kućni pragovi su bili sveže počišćeni, blistale su linije kolama.
U taj jutarnji sat, putevi i ulice su prazni. Akilini kompanjoni su bili dečak što raznosi novine i prodavci mleka, čovek koji je prodavao kerozin (on bi zastajao i pozdravljao je živahnim: „Krišnoil!“), te prodavač kamene soli koji je svoj tovar nosio na glavi i obično u prolazu, promrmljao „upu“ dok bi mu ulice nestajale pod stopalima. A bio je stalno tu i čovek sa peškirom oko struka, koji bi stajao kraj pumpe na uglu ulice nasapunjane kose, dok bi njegova ženica besno pumpala vodu. Svi su oni znali Akilu iz viđenja i imali su za nju onaj kratak pogled prepoznavanja, osmeh, blago klimanje glavom ili i poneku reč. Znali su da ona nije od ranoranilaca koji izlaze napolje jutarnje gimnastike radi. Znali su da je u istoj poziciji kao i oni: kada ne bi odlazila iz kuće rano ujutro, porodica bi joj umrla od gladi. To je bilo zajedničko njima i njihovoj jutarnjoj poznanici.
„Zašto moraš tako rano da kreneš?“, gunđala je Padma kad bi je Akila probudila u cik zore. Takva je bila Akila: kad bi se ona probudila u pet ujutro, insistirala je da i ostali ustanu. Ili, ako i ne baš u pet sati, morali su da ustanu dovoljno rano da bi razdramili glavu i bistri krenuli u novi dan. Smetalo joj je da izađe iz kuće a da još vidi san u njihovim očima.
„U vozu koji polazi u sedam i dvadeset nema gužve. Oni posle su prepuni i onda bih morala da stojim sve do Centralne stanice“, objasnila je.
Tih prvih godina, putovanje vozom na posao i nazad bilo je deo rutine. Akili je dobro znana bila svaka stanica, svaka znamen krajolika, svaki nadvožnjak, svaka čuka kraj koje su prolazili. Pre nego što će voz ubrzati prolazeći kroz Koratur, ona bi duboko udahnula vazduh da nekako pretera ono mesto gde nozdrve ophrve težak miris iz fabričkog pogona za pasterizaciju mleka. Na Centralnoj stanici u Madrasu prešla bi ulicu i stala na autobusku stanicu kod Medicinskog koledža. Tu bi uhvatila bus za Nungambakam. Do osam i četrdeset pet bila bi za svojim stolom. Uvek na vreme.
Čak i kad su dečaci i Padma odrasli i otišli, Akila je ostala verna rutini. Imala je trideset osam godina i nije poznavala drugog načina da osmisli dan.
Kasnije, kad je razmišljala o svemu što joj se dogodilo, nikako nije mogla da se seti zbog čega je, prvi put za gotovo devetnaest godina, propustila i voz u sedam i dvadeset i onaj u sedam i trideset pet. Otišla je do autobuske stanice i ugurala se u prepuno vozilo. Nije bilo vremena da se čeka prevoz u kojem će biti više mesta. Morala je da se gura i tako se u jednom času našla pripijena uz čeličnu šipku. Uhvatila se da je ne bi dalje gurali i tako stajala tu trudeći se da joj ne smetaju tolika pripijena tela.
Malo je bilo žena u toj masi kože i mirisa. Grlo joj je stegao i sva čula osvojio miris kreme za kosu i kokosovog ulja, sapuna „lajfbaj“ i duvana. Otkad je Apa umro, Akila muške mirise nikada nije osetila iz takve blizine. Zatvorila je oči i duboko udahnula.
U prvi mah, kada je nadlanica nečije ruke okrznula njen zglob, bila je uverena da je u pitanju slučajnost. Bilo je tu toliko ljudi, autobus je bio u pokretu i svi su se truckali, pa je sasvim normalno da se češu jedni o druge.
Akila je, međutim, ponovo osetila isti dodir. Ovoga je puta šaka, kao ohrabrena prethodnim pokušajem, dozvolila sebi da se malko odmori na njenoj. Usisala je vazduh oštro, kao da će tako odagnati tog marodera. Šaka se podigla, valjda uplašena stisnutim mišićem i jasnom porukom miliona pora što vrište: pusti me na miru ! Ali se šaka, već koji sekund kasnije, ponovo vratila.
Sari je Akila nosila kao i sve žene njene životne dobi; dva-tri santimetra niže pupka. Između bluze i ivice sarija bilo je gotovo dvadeset santimetara izložene kože, ovlaš prekrivene slojem sarija. I baš je tu, pod okriljem tkanja, ta šaka našla da se kocka i igra.
Pet prstiju. Pomalo gruba koža. Uredno podrezani nokti, sem onog na malom prstu koji je štrcao dva-tri santimetra, blago zaobljen, kao relikt divljaštva na kultivisanoj šaci. Crtao je linije dok je ševrdao po koži. Akila je osećala kako je toplina obuzima… Ništa tome slično ranije nije doživela. Kao da se klupko njene puti razmotava. A slatka zrnca po utrobi skakuću. Prigušeni dah škripi. Telo tiho cveta.
Stajala je tako, željna, i osluškivala hiljade poruka koje je šaka slala njenim gotovo umrtvljenim nervnim završecima: probudi se, probudi se…
Dve su se nedelje susretale šaka i Akila. Počela je na posao da ide autobusom svakog jutra. Bez obzira na to gde bi stala, šaka bi je našla. U početku nežna. Potom zaneta istraživanjem i, naposletku, zahtevna; tako da vidi kako to izgleda kad se palac priljubi uz dno kičmenog stuba. Kad se koščati luk prstiju migolji, prateći liniju struka. Pa još kad onaj dugi nokat malog prsta krene da kruži, osmice po koži da pravi… Ili, blagi dodir kažiprsta dok pilotira oko pupka i onda požudno sklizne u njega…
Ponekad bi dopustila sebi da se osloni na telo koje je iza nje stajalo. Šaka bi tada napravila pauzu; počivala bi, mirna, utešna, i za njenim je prisustvom Akila počinjala da čezne.
Po izlasku iz busa, ona bi sve te čulne doživljaje sa šakom ostavljala po strani i ne bi razmišljala o tome šta je upravo radila. Dobro je znala da se ponaša kako nijedna žena koja do sebe drži nikada ne bi. Ali bilo je tu i nagrade, vredelo je. Osećala se željenom. Osećala se kao neko ko je upravo utolio glad. Osećala se Akila kao žena.
Katkad bi joj se učinilo da bi volela da zna kome šaka pripada. A onda bi, istoga časa, odagnala pomisao.
Jednoga jutra, dok je Akila sa lanca puštenih čula i potuljenog pogleda stajala, a šaka volela njeno telo, autobus je naglo ukočio. Podigla je pogled i ugledala čoveka koji ju je posmatrao. Kondukter. Opazivši gađenje u njegovim očima, ponovo je spustila pogled. On je video ruku koja vršlja i video je da ona tog što vršlja dočekuje sa dobrodošlicom. Koja bi žena nekom strancu dozvolila takvu slobodu?
„Ovde ima jedno slobodno mesto. Zašto ne sednete?“, upitao ju je kondukter pokazujući na sedišta.
Akila se kao obradovala i pokušala da odglumi kako mu je veoma zahvalna što ju je spasao iz ruku te napadne kreature.
Dok se pomerala ka praznom sedištu pokraj jedne žene, kondukter je rekao: „Zaista nema potrebe da se stišćete sa svim tim muškarcima kad ima sedišta rezervisanih za žene. Pokušajte da uhvatite neki raniji polazak. Nikad nema ovakve gužve.“
Akila se pravila da ga ne čuje. Sela je i osetila kako joj žuta, vodenkasta žuč poniženja hrli ka ustima. O, šta ja to radim? Kako sam mogla da dozvolim pohoti da ovlada mnome? Kako sam zaboravila ko sam i šta sam?
Ponovo je putovala vozom u sedam i dvadeset. Budući da nije mogla da podnese samu primisao na one dve nedelje kad ju je ludilo obuzelo, uzela je povlasticu za prvi razred i najčešće putovala sama. Bez drugih tela koja bi je izazivala i stavljala na iskušenje.
Uveče bi se vraćala vozom u sedamanaest i pedeset pet. Išao je do Arakonama, železničkog čvora, nekih sat vremena vožnje od centra Madrasa. Bio je to brzi voz, sa samo nekoliko zaustavljanja i ljudi su uglavnom njime voleli da putuju. Ali u vagonima prvog razreda uvek bi se našlo slobodnih mesta.
U početku Akila nije ni primećivala čoveka koji je uvek birao sedište kraj prozora. Pošto je voz polazio sa Centralne stanice, mogli su da odaberu gde će sesti. Ona bi sela kraj prozora sa jedne strane, a on preko puta nje. Ali, Akila nije obraćala pažnju, kako na njega, tako ni na ostale. Sve čega je mogla da se seti bilo je lice onog konduktera. Kad bi videla muškarca, poželela bi da pogne glavu i pokrije nečim lice. Briga bi je oduzela: može li i on da vidi kakvo sam ja, u stvari, pohotno stvorenje?
Jedne večeri je malo zakasnila i već se pomirila sa tim da će njeno sedište biti zauzeto. Rezervacija u prigradskim vozovima nije bilo, ali je postojalo prećutno razumevanje među putnicima mesto bi poznaniku čuvala knjiga ili čak maramica, što bi značilo da je sedište zauzeto i da će onaj koji tu sedi stići svakoga časa. Akila je ugledala neki časopis i maramicu na sedištu na kome je obično sedela. Okrenuvši se da nađe neko drugo mesto, začula je glas: „Gospođo, ovo je mesto za vas.“
Okrenula se iznenađeno. Čovek koji je sedeo do prozora osmehnuo se i pokazao rukom na mesto preko puta. „Kad vas nisam video tamo gde obično sedite, pomislio sam da mora da ćete malo zakasniti, pa sam stavio tu stvari da neko drugi ne zauzme“, objasnio je.
„Hvala vam“, uzvratila je Akila sedajući. „Nije trebalo“, dodala je.
„Znam da nije trebalo“, rekao je on. „Ali već nedeljama vas gledam kako sedite na istom tom mestu, pa sam pomislio da vam je, verovatno, lepo tu. Sem toga, nije mi bilo posebno teško da spustim maramicu na sedište“, nasmejao se.
Bio je mlađi od nje. Mnogo mlađi. Verovatno godište Akilinog brata Narsija. Ali bilo je nekog poštenja u izrazu tog lica, čistote koja je Narsiju nedostajala. Brat je ličio na šakala; uzane oči, oštra faca, uvek kao da nešto njuška iščekujući priliku da ućari, da ugrabi. Ovaj dečko je imao otvoreno lice, širokih crta, i neku prijatnost koja pleni. Akila je uzdahnula sa olakšanjem. Muškarci su bili ti kojih se plašila, ne dečaci.
„Kako se zoveš?“, upitala ga je Akila glasom starije sestre.
„Hari“, rekao je on.
„Samo tako Hari? Ne Hari Prasad ili Hari Kumar?“
„Da, baš tako, samo Hari“, rekao je. „A ti?“
Nije bila načisto šta da mu kaže. Akila? Akilandesvari? Esvari?
„Akila“, rekla je zaključivši da će to zvučati najbliže onom „Aka“. Tako je određivala granice njihovog odnosa i činila je to odmah, toga časa. Aka. Starija sestra. Tako da me tretiraš. Tako i ja, uostalom, samu sebe vidim. Ne želim da u meni vidiš ženu. Ako ti to padne na pamet, biće kao da hoćeš da otvoriš tu Pandorinu kutiju u meni.
Postali su prijatelji. Prosta stvar. Instant-drugarstvo koje su dohranjivali svakodnevnim tridesetpetominutnim sedenjem jedno naspram drugog. Uskoro su počeli i istim jutarnjim vozom da putuju. Ona mu je pričala o sebi, a on je rečima crtao svoj život njoj.
Dvadeset osam godina. Radi kao tehnički crtač u železničkom projektantskom birou. Iz severne je Indije, iz malog grada u državi Madija Pradeš, ali živi u Avadiju, gradiću nedaleko od Ambatura, gotovo čitav život. Otac mu ima prodavnicu slatkiša, a sestra studira na Koledžu kraljice Marije. Tamilski govori isto tako dobro kao i hindu. Roditelji bi voleli da se što pre oženi. Svakako malo insistiraju da konačno pronađe mladu. Ali njega sve to odbija. „Kako mogu da odlučim da se oženim nekom ženom samo na osnovu gledanja?“, upitao je Akilu.
Ona je slegla ramenima. „Tako je uvek bilo. Ima još jedna opcija da se zaljubiš u devojku, da je upoznaš i onda roditeljima kažeš za nju…“
Hari je napravio grimasu. „Ako mi se to ikada dogodi, roditelji će naći sto dobrih razloga zbog čega ona ne odgovara.“
„U tom slučaju, oženi se devojkom koju ti oni odaberu. Hiljade ljudi to radi svakoga dana i ipak im polazi za rukom da budu srećni zajedno.“
I tako je Akilin dan konačno imao svetlu tačku. Harija. Svake večeri bi stigli na stanicu nekoliko minuta pre voza. On je uveo ritual za to vreme koje bi provodili zajedno. Hari i ona bi odšetali do staničnog vegetarijanskog bifea na peronu i kupili porciju samose i kafu u plastičnim čašama. Stajali su potom na peronu, jedno do drugoga, okruženi ljudima, i delili hranu začinjenu mentom i tamarindom. Hari je voleo da zamoči samosu u sos. Akila je volela suvo. Grickali bi samose i srkutali kaficu. Začinjeno i toplo. Pahuljasta korica i tečna molitvica.
On bi joj pričao o kolegama, o tome kako ga frustrira posao, o tetki koja im dolazi u posete i stalno mu nameće bratanicu svoje prijateljice, o filmu koji je gledao prethodne večeri… Skroz bi se zanela. I tako, kad bi stigli do njene stanice, nije joj se silazilo. Ali, eto utehe: videće se ponovo sutradan. Sasvim dovoljno, razmišljala je Akila.
Polako je Hari postajao predmet svake njene misli. Pomislila bi na njega čim se probudi. Zastala bi usred onoga čim se zabavila, dosetila neke njegove blesave šale i nasmejala se. Reklamni plakat bi je podsetio na rečenicu koju je jednom od njega čula. Posmatrala je majku kako krcka zglobovima na prstima i setila se kako je to ono što Hari radi čim se spusti u sedište kad uđu u voz. Pogledom bi preletala stranice časopisa i izraz lica nekog muškarca na slici bi prizvao Harija. Strančev osmeh bi je podsetio na iskrice u njegovim očima dok se smeje…
Dan bi joj se smračio kada bi, doduše retko, on propustio voz, pa bi putovala sama. Uveče bi obično bio na stanici pre nje. Kad bi ga ugledala, zapljusnula bi je neka zlatasta toplina.
Govorila je sebi da se ponaša glupo. Bio je mnogo mlađi od nje. A morala bi da ima na umu i to da on u njoj, zacelo, vidi stariju sestru i ništa više. Sestru sa kojom može da provede lepe časove i ne brinući da će ona skočiti na njega i uzeti ga za sebe.
Jedne su večeri gotovo sva sedišta u kupeu bila prazna. Ćaskali su nekoliko minuta, a onda je Hari zaćutao što je bilo potpuno netipično za njega.
„Šta ti je?“, upitala je Akila.
„Ništa“, rekao je.
„Ne, znam da nešto nije u redu. Zar ne možeš da mi kažeš?“
„Akila“, rekao je, „moraš da prestaneš da mi se obraćaš kao da sam ti mlađi brat.“
„Pa, jesi mlađi od mene“, rekla je.
„To je istina. Ali to ne znači da sam zbog toga manje muškarac. Dokle ćemo ovako?“
„O čemu pričaš?“, upitala je Akila, a lepo je mogla da oslušne notu panike u vlastitom glasu.
„O tome kako bi trebalo da počneš da me gledaš kao muškarca koji je zainteresovan za tebe i zaljubljen u tebe“, rekao je Hari govoreći tako tiho da niko sem nje ne može čuti.
Trebalo bi da je srećna. Nije li to ishodište svih njenih maštanja?
A čula je svoj rasrđen glas: „Prestani, Hari. Ništa više nemoj da kažeš, sve ćeš upropastiti.“
„Upropastiti šta?“, hteo je mladić da mu se odgovori.
„Hari“, rekla je Akila stišanim glasom, „zar ne shvataš šta si upravo rekao?“ Krajičkom oka, opazila je da se voz približava stanici. „Hajde lepo da zaboravimo ovaj razgovor.“
„Ja ne mogu da zaboravim“, rekao je on i njoj dođe da zaplače od tolikog crnila u njegovom glasu.
Akila je sišla s voza, a on ju je dozvao: „Samo razmisli o tome. To je sve što tražim.“
Harijev glas odzvonio je peronom, svi su se okrenuli. Pravila se da ga ne čuje i brzo se udaljila.
Idućeg jutra, kad je krenula na posao, čovek što prodaje kerozin je zastao i pogledao ka njoj s one strane ulice. „I jutros ćete na posao? Zar niste čuli vesti?“
„Nisam čula šta?“, upitala je Akila, iznenada zapanjena tišinom koja je vladala ulicama, neobičnom čak i za ovo doba dana.
„Puraiči Talaivar je mrtav. Umro je jutros. Biće nevolje, pa bolje gledajte da napravite zalihe. Siguran sam da se ne sećate toga, ali kada je umro Ana Durai, grad je načisto poludeo. Ovoga puta će biti isto tako, ako ne i gore. Kupite sve što možete i brzo kući. I ja moram da idem.“ Kerozinac je podigao ručke svojih kolica i produžio dalje.
Akila je stajala na putu ne znajući šta da čini. Kako jedan čovek koji nosi krzneno kapče i tamne naočare za zatvorene prostorije u toj meri može da promeni kurs njenog života, pomislila je. Puraiči Talaivar. Vođa Revolucije. Premijer. On je umro, to je tako, ali ona je morala na posao. Morala je da vidi Harija. Morala je da mu kaže da ne bi trebalo u njoj da vidi ženu; da je ona samo prijateljica i ništa više.
Mlekadžija se pojavio na biciklu. Video je Akilu kako hoda ka stanici i pozvao: „Gospođo, nemojte danas na posao. Zaglavićete se u gradu. Hiljade ljudi će nagrnuti u grad do popodneva i biće nevolje.“
I prodavač kamene soli morao je malo da dosoli. „Svi su znali da umire, ali nikome ni na pamet nije padalo da će se to desiti, da će umreti. Sirotinja, kao mi što smo, izgubila je jedinog zaštitnika. Neće majka više roditi čoveka kao što je bio on.“ Oči su mu se ispunile suzama. Spustio je torbu punu soli i čučnuo. Zurio je u daljinu, kao da prikuplja svu svoju tugu, i onda počeo da plače naglas. „Šta više od ovog života možemo imati? Talaivar je umro. Izgubili smo oca i čuvara.“
Mlekadžija, mladić koji je na Politehničkom institutu studirao za inženjera za rashladnu tehniku, pogledao je Akilu. Poruka je bila jasna: Ovo ćeš viđati ne samo ovog jutra, već danima. Nagomilani bol koji će uskoro izmaći svakoj kontroli. Hoćeš li usred takve provale da se zaglaviš? Idi kući. Zatvori vrata i čekaj da sve ovo prođe.
Akila se vratila kući i usput kupila nešto dodatnih zaliha i povrća. Grupice muškaraca su stajale na uličnim ćoškovima, neki od njih su imali u rukama neke šipke. Ko su svi ti ljudi? Odakle li dođoše, pitala se. Odjednom, Akila pomisli na Harija. Da li bi on rizikovao i ipak uhvatio voz? Da li se pita šta je sa njom? U ovakvim vremenima, zatomljena mržnja izbija na površinu. Šta ako masa u njemu prepozna čoveka sa severa Indije? Hoće li mu promeniti lični opis i isprebijati ga?
Milioni su oplakivali preminuloga. Bol se uskoro prelio u nasilje. Prodavnice su obijane i pljačkane. Članovi opozicione partije su ustuknuli u strahu da bi gnev mase uskoro mogao da se usmeri na njih. Nekoliko ljudi izvršilo je samoubistvo ne mogavši da podnese samu pomisao da Talaivara više nema.
Novine su bile pune izveštaja o nasilju i pljački. Na radiju su svirale pesme iz filmova u kojima je igrao Talaivar, s tim što su ga sada zvali Makal Tilagam. Narodna ikona. Nije Akila poštovala njega kao glumca ili političara, ali je taj bol tako duboko zakoračio u njen život i ukrstio se sa osećanjima prema Hariju da više ni sama nije znala plače li za počivšim ili za onim živim. Da li je Hari na sigurnom? Da li je sve u redu? Akila se brinula. Kako to da joj nikada nije palo na pamet da ga pita za adresu ili broj telefona njegovog strica koji je živeo vrata do Harija i držao prodavnicu tekstilne robe? Kako će pregurati ove dane dok ga ponovo ne vidi?
Godina se primicala kraju. Dani žalosti su prošli, napetost je popustila. Akila je želela da vidi Harija, da bude sa njim. Ništa joj drugo nije bilo važno.
Nedelju dana posle Talaivarove smrti, život se vratio u kolosek i Akila je brže-bolje obavila jutarnje poslove, namerna da na stanici bude što pre. Kad se voz pojavio, pojurila je u vagon prvog razreda. Pretraživala je pogledom i eto njega. Ugledao ju je i ustao, lica pretvorenog u osmeh, i ona se jedva uzdržala da mu ne padne u zagrljaj.
Približila mu se polako. Srce joj je ubrzano tuklo, i sve što je želela da mu kaže zbilo se u nekoliko beznačajnih reči koje je nekako prevalila preko jezika. Učinila je, stoga, jedinu stvar koja joj je u tom času pala na pamet. Umesto da sedne preko puta njega kao što je uvek činila, prišla je i zauzela sedište do njegovog.
„Je l’ to znači da si promenila mišljenje?“, upitao je on.
Akila je jedva vidno klimnula glavom, još nevoljna da rečima iskaže osećanja.
„Pa, dobro. Kuda ćemo sada?“, osetila je Harijev dah u ušnoj školjci.
Akila ga je pogledala. Nikada nije umela da odgovori na njegova pitanja. Zaista nije imala pojma kuda će, gde su se zaputili. Pogledi su im se susreli i ostali prikovani jedan za drugi. Sasvim dovoljno, pomislila je. U njegovim očima videla je sve čemu se jedna žena može nadati od muškarca. Sedeli su, tako, u tišini. Tela su im se blago dodirivala, a misli preplitale, nemušte u vazduhu. Kao oblak svitaca, nevidljivim nitima satkan.
Odnos se pomerio na drugi nivo. Njihove tišine bile su sada teške od neiskazanih osećanja. Povremeni pogledi nosili su mnoga značenja, a čak i kad bi im se jedva dotakle ruke, suknuli bi plamenovi. Iskrice su sevale, pržeći poslednje presne komadiće razuma: dodirni me, zagrli me, voli me…
Svake večeri navraćao bi do njene kancelarije i onda bi zajedno išli Ulicom Sterling. Dozvolila mu je da je drži za ruku. Jedne večeri, Hari ju je obgrlio rukom oko struka dok su koračali. Osetila je kako njegovo telo prianja uz nju. I taj omamljujući pritisak prstiju na koži. Poželela je da se okrene licem ka njemu i da se priljubi uz njega, da samo njega bude svesna, a da sve ostalo prepusti izmaglici okoliša. Kad su skrenuli za jedan ćošak, na njih nalete policajac na biciklu. Zaustavio se i sumnjičavo ih osmotrio. Podigao je kažiprst i prizvao Harija. „Ko ti je to?“, upitao ga je.
Čak i u toj tmini, Akila je videla kako Harijeva adamova jabučica odskače. „Moja žena“, rekao je.
Policajac je zurio u nju. Videla je kako mu pogled zastaje na crnoj brojanici i zlatnom lancu koji je imala na sebi. Moglo je to da prođe kao tali. Dugo joj je on bio prigodna zaštita; premda to nije tradicionalni tali, ljudi bi mahom digli ruke od nagađanja da li je udata ili nije.
„Žena ti je?“
Akila je dobro čula nevericu u policajčevom glasu. Videla je porugu u njegovim očima. Zašto Hari nije prosto rekao da mu je starija sestra, tetka, komšinica…
„Dobro…“, rekao je policajac, „ako ste već muž i žena, onda bi to što radite trebalo da radite kad ste sami kod kuće, a ne na ulici kraj tolikih ljudi.“
Narednih nekoliko dana pokušavali su da se zadovolje time da zbijeni sede jedno do drugog u šinobusu. Ali uskoro su Hari i Akila [počeli da traže mesta gde će biti zajedno bez nadzora zakona, bez svela pred kojim će morati da se skanjeraju.
Kao i mnogi drugi parovi madraski, i oni su se okrenuli plaži i mračnim parkovima. Sred večernjih seni, nadglasani talasima, na peščanoj ljuljašci, sputani odećom, postali su ljubavnici. Za razliku od one prijateljske faze, ovo je bila jedna neudobna veza pod velom tame.
Ljubavi se Akila prepustila sasvim prirodno. Kada bi se okrenuo ka njoj, a ona osetila kako žudnja izbija iz svake njegove pore, njeno je telo bilo tu da mu pruži zadovoljstvo i ushit. Harijev zanos ju je uverio da je njeno telo, mada je ona starija, i dalje čvrsto i mlado, da mu pruža potpuni užitak.
U početku je to bilo dovoljno. Lagane predigre, onda žurni usponi ka sedmom nebu. Ali uskoro su želeli više i teško su se rastajali na povratku kućama, uvek sa osećanjem da je nešto ostalo nedovršeno. I to nezadovoljstvo, što je nanosom tamnog purpura bojilo ukradene sutone, činilo ih je još mahnitijim kad bi se sreli narednog jutra.
Akila bi ponekad poželela da mogu da odu nekud i provedu noć zajedno. Htela je da zaspi u njegovom naručju, da prvo što će osetiti kad se probudi, bude njegov neobrijan obraz. Toliko stvari o njemu nije znala. Spava li radije na desnom ili na levom boku? Pere li zube pre ili posle tuširanja? Koliko kašičica šećera stavlja u kafu? Čita li novine od poslednje strane, ili kreće od naslovne? Uhvati li ga san čim legne, ili mu se primiče lagano, dok duša okleva da napusti javu?
Planirali su da se uzmu jednoga dana, ali je Hari rekao da će morati da sačekaju dok se njegova mlađa sestra ne uda. Ostalo joj je bilo još svega nekoliko meseci do mature i oni su joj već spremali miraz. Akila je imala razumevanja. Znala je da bi se, na sam nagoveštaj nekakvog skandala, miraz istopio. A ipak…
„Jesi li siguran? Jesi li siguran?“, vikala bi Akila, a onda bi zaboravila sve kad njegove usne i ruke krenu da smiruju neumorne demone.
Nedelju dana pre Harijevog dvadeset devetog rođendana, sedeli su u nekom tihom ćošku, u parku kraj Marinine plaže. Sunce je već skoro bilo zašlo; duvao je povetarac, podizao Akilin sari…
Pre nego što će postati telesno bliski, njihovi su razgovori tekli bez predaha. Ona bi govorila sve što joj je na pameti. Sada je pak reči oprezno birala. Vodila je računa da ne kaže nešto bezveze, da ga ne izgubi zbog koještarije.
U više je navrata Akila pokušavala da mu kaže koliko joj znači, koliko joj je ta ljubav važna. Hari ju je, međutim, gledao i gledao, kao da ništa ne shvata. Ljudi se zaljubljuju, venčavaju, žive zajedno. Njegova je ljubav bila jedno jednostavno, nimalo komplikovano osećanje koje ne traži ni objašnjenja ni suvišnog rezonovanja. Akila je bila ta koja je vazda htela da secira emociju, da stigne do konačnih zaključaka.
„Ti mnogo razmišljaš“, rekao je Hari posmatrajući horizont. Mogao je lepo da oseti kako Akilu obuzima tuga. Ona nije znala zbog čega se tako oseća. Trebalo je, zar ne, da bude srećna… Ali osećala je kako je ljubav pritiska, ta teška ljubav.
„Nisi me pitala šta bih za rođendan“, rekao je lako se osmehnuvši.
„Šta hoćeš za rođendan?“
Prstom joj je prešao preko lakta i rekao: „Znam šta hoću, ali mislim da mi ti to nećeš dati.“
„Nemoj da me čačkaš. Šta hoćeš?“
„Voleo bih da te vidim golu.“
Kao da ju je pesnica opalila u grudi. Odjednom je postala svesna razlike u godinama. Ovo je dečak govorio. Muškarac ne bi tako…
„Hoćeš da provedemo vikend zajedno? Ima jedna lepa plaža na putu za Mahabalipuram. Možemo tamo da odemo u petak uveče i da se vratimo u nedelju popodne“, rekao je. „To je sve što od tebe želim za rođendan.“
Ona nije odgovorila, pa se njegov ton promenio. Začula se i molbena nota. „Akila, molim te.“ Kad je videla da njegove oči zaranjaju u njene, predala se. Kao i uvek. Tako je teška ta ljubav bila.
Dva dana kasnije, Akila je rekla Ami da će vikend provesti sa kolegama s posla. „Idemo u Misore“, kazala je ne mogavši a da ne pomisli kako je, u stvari, lako lagati.
„Nije mi jasno zbog čega želiš nekud da odeš sa svim tim strancima“, rekla je Ama. „Možda bi prvo braću trebalo da pitaš za dozvolu.“
„Ama, ja sam im starija sestra. Zašto bih morala da od njih tražim dozvolu za vikend sa kolegama?“
„Jesi ti starija, ali si žensko, a oni su muške glave u ovoj kući“, rekla je Ama i ne trudeći se da prikrije neslaganje.
„Ma ovo je smešno. Neću njih da pitam za dozvolu da otputujem. Bolje onda da ne idem“, kazala je Akila i izašla iz sobe.
Narednog jutra, ćutala je kao zalivena i Ama je kapitulirala. Akila je znala da će tako biti. „Ako si sigurna oko tih ljudi, je li, sa kojima putuješ, računam da valjda neće biti problema. Ali, budi mi oprezna. Neudata si žena, znaš, a ljudima je vrlo malo potrebno da saberu dva i dva i dođu do toga da je rezultat pet.“
Akila je htela da kaže: Ama, zaljubljena sam u tog dečka. On je tu negde, godište našeg Narsija, ali me stvarno voli. Voli me, Ama. Sećaš li se kako je bilo sa tobom i Apom? Tako je i sa nama, Ama. Sa njim idem. Idemo na plažu. Odabrao je noć kada će mesec biti pun i zlatan i rekao da ćemo moći da sedimo kraj mora i kupamo se na mesečini. On je romantičan, Ama, kao što je i Apa bio. Čini me srećnom, a niko me tako dugo nije usrećio. Već sam zaboravila šta to znači biti žena, a zahvaljujući njemu opet se osećam ženom. Osporavaš li mi pravo na ovu ljubav, Ama? Hoćeš li mi zabraniti ovu ljubav?
Ali kako je Akila to mogla da joj kaže? Ama nikada ne bi shvatila. U njenom svetu, muškarci su uzimali mlađe žene. A žene nikada ne bi muškarcima stavljale telo na raspolaganje pre nego što bi njihova zajednica bila osveštana brakom. Nikada i nikuda nisu išle sa muškarcima koji im nisu muževi. Žene nisu znale šta je to želja.
Mesec je sijao za njih. Za Akilu i Harija. Pun i zlatan, talasast; toplo, srebrnasto oivičen. Sedeli su na plaži i Akila je razmišljala: Ovo mora da je najsrećniji trenutak u mom životu.
Nešto kasnije, hodali su jedno kraj drugoga. Čula je zveckanje čaša i muški smeh. „Ja bih nešto popio. Ne smeta ti?“, upitao je Hari.
Ne smeta, zavrtela je glavom odrečno. Pa danas svi mladići piju. Akila je to znala. Sem toga, plašila se da bi Hari ako ga zamoli da ne pije, pomislio kako se ona vraća maniru starije sestre.
U tajnosti sobe koju su iznajmili, Akila se osećala nekako čudno. Šta ću ja ovde? Zašto radim ovakve stvari? U glavi, stalno ista misao: Šta ću ovde? Hari je stajao na terasi i pušio cigaretu. Akila je isključila svetlo i pustila da je mesečina vodi kroz izmaglicu svesti. Obučena se uvukla u krevet. Kad je Hari seo kraj nje, osetila je alkohol. To ju je uzbudilo, taj čudan miris; trnci su joj minuli niz leđa.
„E, ovo nije pošteno“, rekao je. „Gde je moj rođendanski poklon?“
„Na šta… misliš?“, trupnula je Akila.
„Znaš ti na šta mislim“, rekao je Hari. Sedeo je i čekao svetlucavih očiju dok se ona polako skidala.
Te noći su prvi put stvarno vodili ljubav. Onako kako to rade odrasli ljudi, a ne sva ona dirkanja i prevrtanja na šta se, sve u svemu, svodilo dotadašnje njihovo vođenje ljubavi. Prvo je bolelo, a onda se bol pretvorio u zadovoljstvo.
Akila se narednog jutra probudila pre njega. Sunčevi zraci su pohrlili u sobu kupajući im lica. Gledala je njihova tela, udove isprepletene ispod čaršava, odeću pobacanu po podu… Njegovo je lice bilo tako mlado, neobeleženo godinama. Pod jasnim dnevnim svetlom ogledalo ne laže. Akila je lepo videla beleg godina oko svojih očiju. Borice koje su svedočile koliko je stara. Shvatila je šta bi njih dvoje bili: mlad muškarac i starija žena. Kako vreme bude prolazilo, stvari će stajati sve gore.
Tada je prizvala sva ona dobacivanja koja su sinoć plutala u vazduhu. One komentare koji su samo čekali povetarac da dune i nanese ih u njene uši.
„Ma mora da mu je starija sestra.“
„Ne budi luda. Zar ljudi dovode sestre na ovakva mesta?“
„To je jedna starija žena koja se umorila od muža i, eto, potražila pastuva da joj ispuni dan.“
„I više nego dan, rekao bih.“
Akila se slomila. Te reči su bolele kad su bile izrečene, a sada su je bolele čak i više. Setila se policajca na biciklu. Svih onih čudnih pogleda dok bi sedeli u restoranima, bioskopima, u vozu. Oni su, u stvari, bili jedna anomalija, Hari i Akila, i ništa to ne može da pramen i.
Zar je to ono što želim, pitala se Akila. Ovaj neprestani bol? Stalni strah da ću ostariti pre njega i da će me on ostaviti? Da će jednoga dana zažaliti što me je uopšte sreo, što je prezro svoju porodicu da bi bio sa mnom, što se za mene vezao kad je lepo mogao da nađe neku mlađu, prikladniju? To uporno breme nepodnošljive ljubavi uništiće sve i ostaviti Akilu bez ičega, čak i bez samopoštovanja.
Posmatrala ga je usnulog, videla da više voli da spava na desnom boku. Ležao je sklupčan uz njeno telo. Gledala je kako se budi. Nije joj promakao tren kad su mu se oči otvorile; onda se okrenuo na leđa i protegao. Posmatrala ga je dok je prao zube, videla da prvo brije levi, pa desni obraz. Prvo se istuširao, zatim popio kafu koju je zasladio sa dve kašičice šećera. A kad je novine uzeo, prvo je pročitao sportske strane. Celoga dana Akila je posmatrala Harija. Uveče, svaki put kad bi vodili ljubav, on bi zaspao kao beba. Istoga momenta.
U vozu, dok su hitali nazad, Akila ga je uzela za ruke i rekla: „Hari, vreme je da se oprostimo. Nikada te više neću videti.“
Videla je da je šokiran. „Zašto? Šta to pričaš? Akila, šta nije u redu? Gde sam pogrešio?“
„Ništa nije u redu, Hari“, rekla je. „Svih ovih dana pokušavam da ubedim sebe kako nije važno, kako ljubavlju možemo da premostimo sve te godine koje nas dele. Ali, mislim da ja ne mogu. Svaki put kad vidim da nas neko posmatra, tu je to pitanje: šta li ovaj traži sa starijom ženom? To mi, Hari, mnogo smeta. Smeta mi što nismo jedno za drugo. Ja sam starija i izgledam starija, i ne mogu da živim sa pomišlju da ćeš jednoga dana zažaliti što si ostao sa mnom, da ćeš se, možda, okrenuti i otići, a ja ostati bez igde ikoga i bez tebe i bez svoje porodice.“
„Jesi li završila?“, upitao je Hari. Akila je videla da je ljut. I povređen, i uznemiren. Ali ona je bila starija i na njoj je bilo da pokida veze.
„Da“, rekla je. „Završila sam i nikada te više neću videti. Nemoj, molim te, da me zoveš u kancelariju ili da me tražiš. Nećeš mi ostaviti drugu mogućnost nego da odem iz ovog grada. Volim te, Hari. Možda nikada drugoga neću zavoleti, ali ovako je suđeno.“
„Zar ni jednu šansu nećeš da mi daš?“, molećivo ju je pogledao. Ali ona se okrenula i pošla ka vratima kupea.
Te noći je Katarini napisala pismo. Jedno vreme su se dopisivale redovno. Akila joj je tajila za Harija. Sada joj je napisala sve o toj ljubavi, o tuzi koja joj pritiska grudi. Pišući Katarini, pokušavala je da objasni zbog čega je sve to što učinila. Hoće li Katarina imati razumevanja, pitala se Akila, hoće li odobriti njene postupke? Da li bi i ona isto postupila?
Narednog jutra, bila je svesna da čak ni Katarini ne može da ispriča sve o ljubavi sa Harijem. Pocepala je pismo, pozvala koleginicu, rekla kako joj je majka bolesna i kako će morati da uzme dve nedelje odmora. Ami je rekla da joj je ostalo nešto odmora od prošle godine, pa će ostati kod kuće. Naredne dve nedelje ponovo je proživljavala svaki trenutak proveden sa Harijem, a onda se vratila na posao. Kuću bi sada napuštala ranije, hvatala voz u šest i pedeset pet, a kasnije se i vraćala. Staze im se više nikada nisu ukrstile.
Ponekad bi Akila ugledala nešto kao odblesak njegovog obraza ili obris njegove glave dok bi promicala kroz gomilu. Srce bi potrčalo: Hari, Hari. Ali nikada to nije bio on; a i da je bio, pravila bi se da ga nije videla.

Akila se sklupčala i povukla kolena ka grudima. Odjednom se osetila napuštenom i samom. Je li pogrešila što se odrekla Harija? Ili je to bio ispravan potez? Šta joj je reklo da stane? I kako da otrese ove mrve kajanja što joj se još lepe za kožu?
Možda ću, ako dozvolim sebi, i ja jednoga dana naći svoju sreću. Onu divlju toplotu, čarobno zadovoljstvo, unutrašnji mir. Možda ću shvatiti da sve ove godine nisu prošle uzalud i da će mi ono što dolazi doneti više dobroga no što sam slutila. Možda i nije prekasno, razmišljala je Akila. Ono što je izgubila može biti nenadoknadivo, ali život je tu da, ko zna, iscedi iz sebe još jedan preokret. Kao što se dogodilo sa Janaki. I sa Margaret, na neki pomalo izvitoperen način.
A novi se preokret već brusio, samo što to Akila nije mogla znati u tom času…


Pet godina je prošlo kako je Ama umrla. Tada, kad je majka otišla, Akilin život je ponovo skliznuo sa koloseka. A šta sad? Kako ću sada, sama?
Posle duge porodične diskusije, odlučeno je da Akila na poslu zatraži premeštaj u Triši gde je živeo Narsi, ili pak u Bangalor gde je bila Padma. Narajan se često selio zbog posla i sa njim se nije mogla skućiti.
Šef Akilinog sektora uspeo je da joj sredi premeštaj u Bangalor i tako su njene ambaturske godine stigle do svoga kraja. „Moraće da prođe neko vreme pre nego što ti obezbede stan. Ali kad učine to, biće ti lepo tamo. Video sam stanove i mogu ti reći da su prilično prostrani. Eto ti jedne od prednosti kad si vladin službenik: uvek ti je na raspolaganju pristojan stan“, rekao je šef dajući joj instrukcije oko premeštaja.
„Sestra mi živi u Bangaloru. Živeću kod nje dok mi ne dodele stan. Stoga, neće biti nikakvih problema. Mnogo vam hvala, gospodine“, rekla je razmišljajući o zadovoljstvu koje čovek oseća kad zasniva sopstveno domaćinstvo.
Sada je još bilo preostalo da se popakuje nešto njenih stvari i da se Narajanu preda ključ. Kuća nije bila njihovo vlasništvo i jedino što je valjalo učiniti, bilo je da se Narajanu i Narsiju razdeli nekoliko kućnih predmeta koji su im pripadali.
Akila je krenula od kuhinje. Malo je toga imalo da se razdeli.
Padma je tokom svojih čestih poseta kući odnosila maltene sve ono što valja. Kad bi videle šta im je ostalo da podele, Narsijeva i Narajanova supruga samo će gunđati pomislila je Akila. Ali šta je ona tu mogla? U donjoj fioci zelenog kredenca našla je nekoliko praznih tegli, noževe izlomljenih sečiva, kutiju zarđalih eksera i ogromno klupko lana. Ona uze klupko i dobro ga razgleda. Mislila je da je otišlo u đubre; ali evo ga tu kao relikt prošlosti, podsetnik na vremena prohujala. Razmotala je klupko i pokušala da ga prekine; nije se dalo i to joj izmami osmeh. Nit je još bila živa. Da je baci, ili bi valjalo sačuvati je pitala se. A onda ju je stavila u kutiju u koju je izdvajala svoje stvari. Biće, pre ili kasnije, od koristi.
Tog popodneva je očistila metalni plakar u sobi. Dobro se sećala dana kad je unesen u kuću. Ama je dugo, dugo žudela za njim jer su sve kuće u komšiluku imale baš takav, metalni plakar. Svaki čas bi bacala pogled na onaj drveni kredenac u kuhinji i govorila: „Ne mora baš da bude ‘Godrejev’, i jevtiniji će poslužiti. Ovako nam sva odeća poprima taj karakterističan miris, a insekti vam jedu papire… Pa, ako bismo nabavili lep metalni plakar, ne bi nam stvari propadale…“
Apa je nekako pronašao prodavnicu nameštaja koja će mu prodati metalni plakar na mesečne rate, bez depozita. Tražili su da se šest meseci plati unapred, a onda je mogao robu da nosi kući i da u narednih osamnaest meseci plaća rate.
Kad je plakar stigao, svi su imali nešto posebno dragoceno što su želeli da u njega smeste. Ama ih je, naravno, sve rasterala praveći se da je ljuta. „Nije ovo mesto za skladištenje svakojakih budalaština. Tu ćemo držati samo ono što nam je stvarno važno. Kao, recimo, moje svilene sarije i Apine košulje. Razumete?“
Apa je tako dobio pregradu samo za svoje stvari gde će kako je objavio držati važne papire. Kad je umro, pregrada je pripala Akili.
Akila je izvadila svoje službene papire, a ispod njih je bila mala smeđa koverta sa pet novogodišnjih čestitki. Dugo ih je razgledala: da ih zadrži ili da ih baci? Zašto li ih je uopšte ovoliko dugo čuvala?
Otvorila je jednu čestitku. Bio je tu Harijev potpis. Hari i ništa drugo. Svake godine poslao bi joj čestitku da je podseti kako i dalje postoji. On. Ali Akila nikada nije forsirala tu misao. Što je gotovo gotovo je.
U poslednjoj je zapisao broj telefona i adresu. Nikad nisam kod kuće, pisao je. Akila je bila na iskušenju da ga pozove, ali je odolela. Život joj je sada ušao u kolotečinu koju nije želela da narušava. Pet godina nije malo. A jaz koji ih deli se nije mogao mogao premostiti. Možda bi se, i da pokušaju, samo proširio.
Akila je cepala čestitke. Spaliće ih, rešila je. A onda je stala; nije mogla sasvim da ga se odrekne. Uzela je maleni adresar koji je kupila da bi na jednom mestu imala zapisana imena i adrese kolega sa posla. Tu je brižljivo zapisala i Harijevu adresu i broj telefona. Eto njemu mesta u mom životu, rekla je sebi. Ime u mnoštvu drugih imena. I iznenada, Akila je pomislila na Sarasu Mami i Jaju.
Kasnije, iste večeri, otišla je do kuće Sarase Mami. Trebalo je davno ovo da učinim, govorila je sebi idući ulicom. Nisam smela da napustim Sarasu Mami i njenu decu. Ama bi se ljutila, ali morala sam da odem do njih, da im kažem da se ništa nije promenilo…
Zastala je ispred kuće Sarase Mami. Iznad tih vrata uvek se svijao venac od veštačkog mangovog lišća. Sada su bila gola i zatvorena. Beli kolam oslikan na pragu je bio izbrisan. Šta se dogodilo Sarasi Mami? Znači li ovo da je zasvagda raskrstila sa pređašnjim životom? Kroz jedan od otvorenih prozora, Akila je ugledala plavkasti odsjaj TV ekrana. Buljila je, tako, iznenađena. A onda je pozvonila, i eto još jedne neobičnosti; zvona tu nikada nije bilo vrata su vazda bila otvorena.
Nepoznati muškarac je otvorio vrata. „Da?“
Akila je odjednom osetila kako joj znoj izbija po čelu. Da nije to, slučajno, jedan od Jajinih tipova?
„Sarasa Mami…“, počela je. „Da li je tu Sarasa Mami?“
Čovek ju je na trenutak pogledao kao da pokušava da odgonetne s kim ima čast. Onda je uzdahnuo. „Nema ovde žene po imenu Sarasa Mami. Ima četiri godine kako smo se doselili. Bilo je tada već nekih šest meseci prazno. Vlasnik nije mogao da nađe valjanog stanara. A i mi smo ubrzo uvideli zbog čega. Došao sam ovde kad sam dobio premeštaj na poslu i ništa nisam znao o istorijatu ove kuće.“
„Znate li šta im se dogodilo?“, upitala je Akila ne znajući prosto šta bi drugo rekla.
Čovek je uzdahnuo. „Ne… Neko je rekao mojoj ženi da su izbačeni iz kuće i da su otišli u…“, tu napravi pauzu, „…Kodambakam.“
Akila je savila glavu, postiđena. Shvatila je šta znači ta pauza. Kakve veze ti imaš sa porodicom koja se preselila u kvart poznat po prostituciji? To je ta pauza kazivala…
„A kako ste ih vi upoznali ?“, upitao je čovek ne mogavši da prikrije znatiželju. Izraz lica je govorio: Izgledate, ipak, kao iz fine kuće i čudno bi bilo da imate bilo kakve veze sa porodicom rđave reputacije.
Akila ga je pogledala u oči smišljajući šta će reći. Kada bi rekla da su njena i porodica Sarase Mami nekada bili, maltene, jedno šta li bi čovek pomislio? A onda je to osećanje nekako izbilo na površinu: „Bili su nam porodični prijatelji“, da bi, najednom, izgubila hrabrost i dodala: „Ali ih nismo videli godinama i godinama.“
„Da, to sve objašnjava. Ne znate, znači, šta im se dogodilo. Ne znate da je kćerka postala… znate…“, izustio je čovek, a nikako preko usana da prevali reč „prostitutka“.
Akila se okrenula, htela da pođe. Zašto li sam toliko čekala? Zašto dosad nisam prikupila hrabrosti da dođem? A i da jesam, šta bih pa uradila?
Noć pre nego što će napustiti kuću, Akila je ležala budna. Kući se, vala, nikada neće vratiti. Da li se baš ovako oseća mlada pred venčanje? Ili žena u visokoj trudnoći kad joj prve kontrakcije zgrče utrobu? Strah. Uzbuđenje. Manično lelujanje od totalne utmulosti misli do eksplozije prenadraženih nervnih završetaka.
Moj će se život promeniti zauvek. Moj život više nikada neće biti isti, zapevala je nečujno Akila kao da izgovara „Devi mantru“. Da je ta inkantacija čuva. Da je zaštiti. Blagoslovi. Obnovi.
Stan je bio baš po meri porodice. Za muža, ženu i dvoje dece. U skladu sa vladinom šemom.
Razmišljala je Akila o svim silnim naporima vlade da stavi šapu na gradsko stanovništvo i to je zasmeja. Prvo su tu sve one slatke fore da se potpomogne planiranje porodice. Poruke izlepljene preko zadnjeg dela kamiona, kontejnera za đubre, na autobusima, crveni trougao sa jednom jedinom porukom koja blista veselo, ospokojavajuće: „Nas dvoje i naših dvoje mala porodica, srećna porodica“. A onda i problem porodiljskog odsustva. Žene zaposlene u vladinoj službi su imale pravo na porodiljsko samo za dva deteta. Pa ti stanovi… A ipak, stanje je bilo bolje nego do pre neku godinu kada su na silu vukli muškarce svih uzrasta u centre za planiranje porodice i na njima izvodili vazektomiju protiv njihove volje. Kao nagradu ili kompenzaciju za to što su onesposobljeni da doprinesu dolasku na svet novih beba, dobijali su tako je čula po jednu plastičnu kofu i pedeset rupija.
U dnevnoj sobi njene kuće lepo su mogli da se smeste trosed, dve fotelje i stočić. I, ako biste baš insistirali, omanji sto za ručavanje, da se zbije uza zid. Bila je to soba gde je porodica mogla da provodi zajedničke časove, gleda televiziju i prima goste. Iz dnevne se ulazilo u dve spavaće sobe sa otvorenim plakarima i ogromnim prozorima. Bile su povezane vratima. Kuhinja, duga i uzana, išla je celom širinom kuće, a nalazila se iza dnevne sobe. Pa onda veranda, delom u rešetkama, u zadnjem delu stana. Uz jedan kraj verande nalazilo se kupatilo i WC. Mali komad zemlje okruživao je stan sa tri strane. Nalik sijamskim blizancima u kuku spojenim, dva identična stana delio je noseći zid koji je išao celom dužinom kuće. Na spratu iznad bila su dva ista takva stana, ali budući da oni nisu imali baštu podrazumevalo se da im pripada velika terasa.
Možda je sa ekonomskog stanovišta, imalo smisla da se podignu takvi blokovi za stanovanje. Ili je, možebiti, vlada došla do zaključka da bi dajući mlađem službeniku zasebnu kuću postigla kontraefekat, odnosno da bi dotični ili dotična, umislio da se popeo na viši stepenik društvene lestvice od onoga na kojem realno jeste. Ili su opet ili mislili da je na nacionalnu integraciju blagotvorno delovala svakodnevna činjenica da ljudi dele zid i kuhinjske mirise.
U suštini, Akili to nije bilo naročito važno. Radovala ju je sama mogućnost da ima svoj krov nad glavom. Njen je život konačno počeo da poprima autentične, prave obrise. A onda je došla Padma i rekla: „Malo je staromodno. I sasvim obično. Jesi li videla kuhinju? Pazi, nisam očekivala da sudopera bude od nerđajućeg čelika, ali baš ovako… A i ove pločice ništa… Ni mozaika nema.“
Akila je oćutala. Nema veze šta Padma govori. Njoj se stančić dopadao. A onda je sestra dodala: „Ali, nema sumnje da ima izvesnog šarma. Za nas je savršen.“
Šta znači to „za nas“, htela je Akila da pita. Nije li vreme da me ostavite na miru, svoj život da živim?
„Vidim da će nam lepo biti ovde. Mogu da vodim devojčice do škole i nazad. Prodavnice su odmah tu, iza ugla, a i komšiluk mi izgleda fin.“
Akila ju je gledala zaprepašćeno. Mislila je da bi Padma volela da se vrati svojoj kući. Sa njom je živela poslednjih devet meseci dok joj nisu dodelili stan, i to nije bio lak period. Često bi morala da podseća samu sebe: ta žena koja joj je testerisala nerve bila je njena sestra. Njena krv i meso. I morala je da oprosti Padmi što se postavši supruga i majka, pretvorila u tako teško, neosetljivo stvorenje. A ona je sada, eto, predlagala da žive zajedno.
Akila je razmišljala o ostacima zubne paste na lavabou, o dlakama zaostalim na kadi, o mrsnim otiscima koji će prstići Padmine kćerke ostaviti na njenim besprekorno belim zidovima i dragim časopisima, o igračkama na koje će se na sve strane saplitati, o krevetu koji nikada neće biti namešten, o pozajmljivanju njenih sarija čak i bez onog da-li-bih-mogla-molim-te, o stalnom gruvanju sa TV-a, o mirisima, galami, neredu, sudaranju po kući… I naposletku, ispustila uzdah koji joj se u guši zaglavio.
„Hoće li se to dopasti Murtiju? Verovatno će ga uvrediti sama pomisao na to da živi pod mojim krovom“, rekla je Akila trudeći se da ne paniči. Murti, Padmin muž, ni trunke samopoštovanja nije u sebi imao. Akila je, međutim, bila toliko očajna da se hvatala makar i za nevidljivu slamku.
„O, neće nam to nimalo smetati. Kad dobije unapređenje, putovaće po jugu. Dan u Madrasu, dva dana u Hajderabadu, pa iduće nedelje u Hubliju… A ja, pravo da ti kažem, ne bih volela da sam stalno sama sa devojčicama. I zašto bismo vodile dva domaćinstva kad možemo lepo zajedno da živimo? Sem toga, kako možeš da živiš sama?“
Padma je bila tako rešena i Akili je u času bilo jasno da ona uveliko planira gde će šta staviti. Materijal za zavese je verovatno već izabrala…
„Ali“, počela je Akila. Tada je Padma izvukla poslednji adut iz rukava, kartu za koju je znala da će odagnati svaki mogući sestrin prigovor:
„Mislim da ne mogu sama, Aka.“
Akila je želela da progovori. Da dozvoli toj silnoj želji koja je ovladavala njome da do kraja prevagne, da se pretoči u reči i da Padmi kaže da bi volela da živi sama. Ali ništa nije rekla. Povukla se u ćutanje.
Da, bila je to ta neprijatna tišina što bi često pala na njih iskreći srebrnastom srčom koja je pretila da nekoga povredi. Ogrebe, poseče. Akila bi gotovo uvek žalila kad netrpeljivost ispliva na površinu. Krivica je bila njena koliko i Padmina. Morala je onomad da nađe smelosti i da progovori. A ona je sestri dozvolila da joj uđe u kuću. I ostao je taj crvić koji bi se vazda vrpoljio podno njenih nogu, lepio se povremeno za kožu i šišajući ispuštao jedva čujne, iscrpljujuće zvuke: Bilo bi drugačije da živiš sama. Ovakve stvari ne bi morale da se događaju.
Na dnevni red došlo je i jaje. Tada je možda Padma počela da plete svilene niti kojima će izvesti preteče brljotine na goblenu Akilinog ugleda.
Čitavih devet meseci, Akila je morala da zaboravi zadovoljstvo koje joj je pružalo uživanje u jajetu. Naposletku, živela je kod Padme i nije želela da dopusti sebi slobodu koja bi uznemirila njenu sestru. Ali sada je bila u stanu koji je trebalo da bude nešto kao njen stan. I odlučila je da se vrati svakodnevnom užitku i redovno jede jaja.
„Šta je, za boga miloga, ovo ovde?“, uzdigao se Padmin glasić kad je ugledala Akilu sa Katarininom posudom za jaja.
„A na šta ti liči?“, promrmljala je Akila, ne odolevši ironiji.
„Znam ja šta je to. Htela sam, u stvari, da kažem šta će posuda za jaje u ovoj kući, u braminskom domaćinstvu?“, insistirala je Padma.
„Pa, u ovom braminskom domaćinstvu neko jede jaja.“
„Ko?“, upitala je Padma, a onda joj se, odjednom, donja usna oklembesila. „Nećeš mi reći da ti jedeš jaja?!“
Akila se držala kao da je prečula sestrino pitanje.
„Kako možeš? Kako se ne stidiš?“, počela je Padma, iritirana Akilinim ćutanjem.
„A čega da se stidim? To je, na kraju krajeva, samo jaje.“
„Kako možeš?“, istrajavala je Padma. „Mi smo bramini. Ne bi trebalo to… To je protiv propisa naše kaste.“
„Šta je bilo onda kada je doktor rekao da bi tvoja deca, zdravlja radi, trebalo malo da pojačaju ishranu, pa si im ti davala jaje umućeno sa mlekom? Je l’ to bilo svetogrđe?“, rekla je Akila dozvolivši sebi da se upusti u raspravu.
„To je bilo iz zdravstvenih razloga. Ali ti jedeš jaja zato što ti se sviđa njihov ukus. Je l’ ti palo na pamet šta bi Ama rekla da je saznala?“
„Ama je znala. I ništa nije rekla.“
„Jadna Ama. Mora da joj je odvratno bilo. Ali je sigurno bila u strahu od tvog oštrog jezika, pa se nije usudila da te zaustavi.“ Padmine reči su se žarile u Akilinu utrobu. Zar zato Ama nikada ni reč nije rekla? Nije valjda dotle bilo došlo da me se rođena majka plaši? Jesam li se ja to pretvorila u nekakvo čudovište poganog jezika i okamenjenog lica?
Akila se, ne videći ništa pred očima, okrenu ka Padmi. Pogledaj me, htela je da poviče. Ja sam ti starija sestra. Ona koja je izdržavala tebe i celu našu porodicu. Je l’ shvataš ti šta govoriš? Mislila sam da me iz ljubavi tako uvažavaš i poštuješ. I šta sad? Kažeš mi da je to bilo iz straha?
Ali sve što je Akila mogla da vidi, bio je blesak pobede na sestrinom licu. Padma je znala da ju je povredila na najgori mogući način. Veliki oblak gneva zamagli Akiline oči i ona procedi: „Ovo je moja kuća i, ako želim da jedem jaja ili se šetkam naokolo gola, tako ću i uraditi. Ako se nekome ne sviđa, može slobodno da ode.“
Čula je kako Padma nešto mrmori i znala je da je ovoga puta postigla pun pogodak.
Tokom naredne četiri godine, Akila je nekako uspevala da pregura mnoge slične papazjanije. Padma se sprijateljila sa ženama iz komšiluka. Kao i ona, većina njih bile su domaćice i često su se sastajale po kućama. Jedna od prvih stvari koje je Padma uradila bilo je da tim ženama ispriča kako je Akila, kao žena, jedna totalno vezana vreća.
Prva komšinica, vrata do vrata, supruga gospodina Darmape, žena širokog lica što blista posebnim ponosom dok vascelom svetu govori kako je njen suprug, inače izvanredno efikasan na svom radnom mestu, od iste koristi kao obično bepče kad se vrati kući, objavila je: „On ni šolju čaja ne može sebi da skuva. O najmanjoj sitnici moram da vodim računa. Kad postavim sto, on neće sam da sipa. I to moram ja.“
Padma uzvrati neartikulisanim zvukom odobravanja. Akila je bila u spavaćoj sobi i baš je nešto načuljila uši. Lepo se zabavljajući, čekala je da čuje šta će Padma reći o Murtijevim postupcima. I onda je čula, svojim ušima: „Aka je ista takva. Tako je pametna u vezi sa svim što se tiče posla, a kod kuće…“, tu je napravila pauzu, „… pa, moglo bi se reći da je moja Madavi, kojoj je sedma godina, bolja domaćica od nje. Sve ja moram za svoju sestru… I da joj kuvam, i da joj peglam, čak i da zašivam dugmiće na njenim bluzama.!“
Šta se to dogodi ženama koje se udaju za šporet? Zašto ne mogu da podnesu samu pomisao da postoje žene sposobne da izađu u susret i poslovima u spoljnom svetu i kućnim dužnostima? Akila je huktala, gadilo joj se.
U početku je tešila sebe pomišlju da joj Padma možda zavidi zato što je ona kadra da ode iz kuće, da bude napolju. Možebiti da je i ona, Padma, čeznula za širim horizontima, finansijskom nezavisnošću koju je Akila osvojila. Ali, ona će uskoro shvatiti da su Padmina osećanja prema njoj toliko složena da više jednostavno nije znala kako da ih dešifruje i s njima izađe na kraj. Padma je morala Akilu da prikaže nesavršenom da bi potpunom učinila samu sebe.
Bilo je to jednog popodneva. Akila je ležala u spavaćoj sobi, sa ćebetom navučenim do brade. Imala je grip. Čula je neko mrmljanje u dnevnoj sobi. Padma je bila okupila grupicu od pet braminskih žena. Tako su se smenjivale jednog utorka kod jedne, drugog utorka kod druge i vežbale pevanje. Toga popodneva, red je došao na Padmu da ugosti raspevanu ekipu. Akila je čula nepoznati glas: „Hoće li nam se i tvoja sestra pridružiti?“
„Ne budi luda. Bolesna je. Kako može?“, uzvratio je drugi glas.
„Ona ionako ne voli sve ovo. Drugačija je ona.“ Sada je Akila prepoznala glas. Padmin.
„Kako misliš drugačija je?“, upitao je onaj prvi glas. Akila je osetila izvesnu bliskosti sa tom nepoznatom ženom.
„Nije ona kao mi. Nju ne zanimaju stvari koje nama ili bilo kojoj normalnoj osobi čine zadovoljstvo. Ona voli da je ostaviš na miru. I može biti vrlo neugodna ukoliko neko pokuša da je izvuče iz njene školjke. Nemam nameru da je pitam da nam se pridruži. Batalite, dakle, tu ideju.“ Padmin glas nosio je intonaciju koja je trebalo da sugeriše svu bedu koju trpi prepuštena ćudima neosetljive starije sestre.
„Ali zar ona ne veruje u Boga?“, upitao je neki nepoverljivi glas. „Pa ovo su religijske pesme, na kraju krajeva. Pesme što slave Krišnu.“
„Ne znam da li veruje. Ponekad pomislim da ona uopšte nema nikakvog dodira sa verom. Neće, recimo, da uključi lampu u molitvenoj sobici ili da ode do hrama, da prisustvuje bilo kom od braminskih rituala. Kad ima menstruaciju, ne prestaje sa zalivanjem cveća. Ako joj tu nešto prigovorim, čini mi se da bi mi glavu odgrizla.“
„Zašto onda živiš sa njom? Zašto se ne preseliš i ne ostaviš je?“, rekao je prvi glas.
Padma je tu uzdahnula: „Volela bih da uradim to. Ali ona je moja starija sestra, a i usedelica je. Ako je mi napustimo, biće sasvim sama.“
„Ali postoji granica tolerancije.“
„I moj muž isto kaže. Ipak, nije važno koliko se rđavo ona ponaša. Ja svoju dužnost znam. Tome nas i vera uči“, mučenici nalik zborila je Padma i niko u toj ulozi od nje ubedljiviji ne bi mogao biti.
Do večeri će te žene, znala je Akila, dalje raspredati priču. O tome kako Padma, jadna Padma, sve to podnosi i izdržava. O Akilinoj ekscentričnosti. O njenom bezbožništvu. O tome koliko je srećna što ima sestru Padmu koja je još spremna da živi sa njom i da joj iz dana u dan sve prinosi i odnosi…
Akila je tolerisala invaziju na njen prostor, na njenu intimu. A ta je invazija poprimala različite oblike. Najgori je bio onaj noćni kada bi kod kuće bio i Padmin muž Murti. Dve devojčice, Priju i Madavi, poslali bi u Akilinu sobu da sa njom dele krevet. Kada bi se svetla pogasila jer devojčice nisu mogle da spavaju čak i uz najtanji zračić svetla u sobi, a san im je bio potreban da sutradan ne bi dremale na časovima prigušeni zvuci uvukli bi se kroz tanušni prolaz između vrata od spavaće sobe i patosa.
Stenjkanje. Nežni uzdah. Šušketanje odeće. Grozničavo uzbuđenje. A ponekad i šaptaj: „Šššš… Čuće nas…“
Akila bi se okrenula ka prozoru i navukla ćebe preko ušiju. Tih noći se osećala kao bogalj čeznući za Harijem. Je li pogrešila što ga je pustila? Gde li je on sada bio? Ako se ponovo sretnu… da li su se njegova osećanja promenila? Hari, Hari zaplakala bi… E, da nisam bila takva kukavica.
A sa tom žudnjom stigla bi i ozlojeđenost. Nešto zlobno što tinja u telu i izliva se u linijice oko usana.
Ne bi se, međutim, moglo reći da je zavidela Padmi na sreći kojom je njen život prividno sijao. Nije njoj Akila ni na čemu zavidela. Ni na tome što se s nekim miluje; ni što je nečija ruka steže oko struka; ni što ima muške grudi na koje će spustiti glavu; ni što joj je utroba cvetala; ni što joj je mleko plavilo dojke; nije joj zavidela ni na kmečanju njene dečice, ni na smehu; ni na tome što ima muža koga čeka da se vrati s posla; ni na svim onim njihovim zajedničkim trenucima…
Ono što ju je činilo ozlojeđenom bilo je, u stvari, to što je bačena usred tog kovitlaca promene, tu gde su se horizonti širili dok je njen život morao da se nastavi takav kakav je, smiren, dosadan, usedelički, rutiniran. Nema uspona. Nema padova. Samo to beskrajno putovanje, od danas do sutra.


Voz uz škripu zastade. Glasovi nahrupiše sa svih strana. Čudni zvuci bez ikakvog smisla. Akila otvori oči. Za časak, nije znala gde se nalazi. Uhvati je panika. A onda se seti svega i osmeh joj lagano osvoji lice. Okrenu se na stomak i izdiže na laktove.
Kako je to čudno, pomisli. Svi peroni liče jedan na drugi. Česme, iz slavina najčešće curi voda. Putnici sa oklembešenim licima i grozničavim očima. Gomile prtljaga. Zauzete klupe. Nosači. Oni što prodaju kafu i čaj, keks i fensi magazine. Kante za otpatke pune đubreta. Opušci. Zgužvane plastične čaše. Papirići od čokolade. Kora od banane. Ružičaste i zelene plastične kese uhvaćene nepokretom šina, uzmuvane vetrom, naduvene od železnog mirovanja. Nekada beli, a sada srebrnasto-zeleni kočevi što ograđuju stanični prostor.
„PALAKAD“. Akila ugleda ime stanice. Planinski prolaz koji je svetu otvarao vrata Zapadnog Gata. Bio je to važan železnički čvor i nema sumnje da će voz duže stajati.


Okrenu glavu i baci pogled na ostale putnice. Sve su spavale sem Prabe Devi koja je baš silazila sa ležaja. „Dobro jutro“, reče ona. „Jesi li dobro spavala?“
Akila klimnu glavom i sede. „Uzeću čaja. Hoćeš i ti?“ A onda pokazujući na Janaki, upita: „Da je budimo? Ona silazi u Emakulamu. A i ova devojčica. Izgleda mi da tvrdo spavaju.“
„Ima još vremena. Probudićemo ih, neka spavaju još malo. Hoćeš da doručkuješ? Ovde ćemo stajati neko vreme. Da uzmemo toplu i svežu hranu.“
„Kako da doručkujem sad? Nisam oprala zube“, Akila zavrte glavom.
„Pa šta? Hoćeš ceo dan da gladuješ? Plakni, more, malo usta i puna kapa“, reče Praba Devi nestrpljivo.
Umile su se, isprale usta, počešljale se i namestile sarije a onda krenule da kupe doručak. „Šta ćeš ti?“, upita Akila.
„Ja ću jedan apam sa kormom od povrća i banana-uštipak. Sve ostalo i sama umem da spremim, a sem toga, kakva je vajda da ideš na neko novo mesto ako radiš sve ono što radiš kod kuće? Mogla si onda kod kuće i da ostaneš“, reče Praba Devi pružajući ruku kroz prozor u nastojanju da privuče pažnju jednog od prodavača.
Akila razmisli sekund. „U redu, i ja ću to isto“, reče.
„Tako je već bolje“, reče Praba Devi uz osmeh.
Beli, paperjasti apam je stigao umotan u list banane, a sve je to bilo pokriveno novinskim listom. „Uh, al’ volim miris hrane umotane u list banane“, reče Praba Devi duboko udahnuvši. „A ti?“
Volim li i ja? O tome Akila nikada nije razmišljala. Pomirisala je jelo i rekla: „A-ha, i ja volim. Ali nisam to, istinu govoreći, do sada znala. Kako je čudno to što neko mora da nam kaže šta nam se sviđa a šta ne.“
„Nema tu ničeg čudnog. Uglavnom smo svi takvi.“
„Teško mi je da poverujem da i za tebe to važi“, reče Akila. „Deluješ mi potpuno sigurna u to ko si, šta hoćeš, šta voliš, a šta ti se ne dopada.“
Praba Devi proguta ogroman zalogaj i reče zamišljeno: „Tako ti ja, je li, izgledam?“
„Ti si jedna od najpouzdanijih i najzadovoljnijih osoba koje sam ikada srela“, reče Akila oprezno stavljajući parčence apama u usta.
„Eto nije bilo strašno, šta kažeš?“, zadirkivala ju je Praba Devi.
„Znaš šta?“, reče Praba Devi kad su završile sa jelom i oprale ruke. „Nekada sam bila vrlo slična tebi. Tiha, stidljiva i u strahu kad valja probati nešto novo. A onda sam jednoga dana otkrila da mi se ne sviđaju osobe kakva sam i sama postala. I, promenila sam se.“
„Samo tako?“, upita Akila u neverici.
„Nije to, naravno, bilo samo tako. Postojao je uzrok, i postojala je posledica. Kao što uvek biva. Sem u mom slučaju ja sam bila i uzrok i posledica.“

8. Plovidba je počela


Posle kratke popodnevne dremke septembar je bio nedelju dana posle njenog četrdesetog rođendana, Prabi Devi je palo na pamet da je zaboravila zvuk sopstvenog glasa. Kako li zvučim? Je l’ mi glas piskav, ili grub? Dubok, ili visok? Struji li nalik vetru, ili se obrušava poput cigala? Otvorila je usta i izgovorila svoje ime: Pra-baa-devi. Zvuk je bio pomalo kao blejanje, više kao mjaukanje. To je, dakle, moj glas pomislila je. Nešto između razjarene ovce i pridavljene mačke.
Praba Devi je ustala iz kreveta, onog sa federima i madracom, prekrivenog satenom, i isključila erkondišn. Rasklonila je teške zavese od kojih je soba ličila na matericu, gde za spoljni svet ulaza nema, i otvorila francuske prozore. Zablistao je terasasti travnjak, okupan suncem i vlažan. Praba Devi je išetala na travu. Malene oštrice golicale su joj prste. Podigla je oči ka večernjem suncu i razmakla usne pokušavajući ponovo da izgovori svoje ime. Ovoga joj se puta duh života pređašnjeg izmigoljio iz usta. I osetila je kako se, mic po mic, život budi u njoj. Gde sam bila sve ovo vreme, pitala se, prvo tiho, prožeta drhtajem, a onda besno. Šta li sam sve ovo vreme radila?


Kad je Praba Devi došla na ovaj svet, njen otac je uzdahnuo. Nadao se da će biti dečak. Planirao je da otvori i petu zlatarsku radnju u gradu. Madras je bio dovoljno veliki da se nađe posla za pet radnji. I da je Praba Devi kojim slučajem rođena kao dečak, on bi sve tako lepo sredio. Pet zlatara, pet momaka, svi srećni. Sad je tu ideju o otvaranju pete radnje morao da stavi ad akta.
Majka Prabe Devi je, s druge strane, bila zadovoljna što je rodila kćerku. „Sad imam kome da ostavim recepte. Imam nekoga ko će mi čuvati nakit, ko će želeti da bude kao ja i reći: u kući moje majke, tako smo radili…“
Otac Prabe Devi je gledao u novorođenče, pa u ženu, i bez osobite naklonosti mrmljao: „Da nije možda ova beba, sem što mi je upropastila poslovne planove, od tebe nasledila i pamet? Ako mene pitaš, imati kćerku je jedna gadna smetnja.“
Majka Prabe Devi je uzdisala. Budalasto je bilo s njene strane što je pred mužem otkrila svoju dušu. On je dao telo. Po njoj se videlo da je othranila četvoricu halavih sinova, a sada je tu i mleko za ovo novo dete. Za njenu kćerku. Majka Prabe Devi je raskopčavala dugmad na bluzi i privijala bebu na grudi. A onda bi opazila umirujući odsjaj njegovog oka, dovoljan znak da se supružnikovo loše raspoloženje osipa: „Imamo četiri sina. Neće nam jedna kćerka škoditi. Sem toga, kad stasa za udaju, možemo za prijatelje odabrati familiju koja će nam doprineti na poslovnom planu“, čula je muža kako naglas razmišlja.
On ju je pogledao nežno i osmehnuo se. Sve je izgledalo bolje kad se sagleda u izvesnoj perspektivi. Otac je pomazio bebu po obrazu, blago dodirnuo oblinu ženinih dojki i izašao iz sobe sasvim zadovoljan svojim životom.
Praba Devi je rasla. Njena se majka potrudila da kćerka ima maltene savršeno detinjstvo. Kupovala joj je skupe lutke iz Singapura, plavokose, očiju zatvorenih kad ih položite na leđa. Prepravljala joj stare sarije koje bi Praba Devi navlačila i igrala se učiteljice. Nabavila joj je i dečiju kuhinjicu da se igra domaćice i mame. Ponekad bi joj se majka pridružila u tim igrama praveći se da je kao starija sestra dok je njena kći istrajno pokušavala da ostavi utisak odrasle osobe. Ova kćerka mi je razmišljala je majka Prabe Devi donela više zadovoljstva nego sva četiri sina zajedno. Razmišljala je, ali nije o tome govorila. Davno je još otkrila da ženu sa mišljenjem i stavom tretiraju kao neki loš miris. Nešto što bi valjalo provetriti i oterati. Zato je i tu misao progutala, kao i sve misli koje su je ikada pohodile.
Kad je Praba Devi imala petnaest godina, otac ju je prebacio iz privatne škole u samostan. Opatice su bile stroge, prave askete. A to je njen otac i očekivao. „Opatice će je fino paziti. Sem toga, na nama je da joj nađemo dobru priliku, pa bi morala pristojno da savlada engleski i da izgleda, onako, pomalo u modi“, rekao je svojoj supruzi koja je mislila da bi devojčica trebalo da napusti školovanje sada kad je završila osnovnu školu.
Jednom je Praba Devi zamolila majku da je pusti na jutarnju predstavu u obližnjem bioskopu. Išla bi sa drugaricom. Majka je nervozno zavrtela glavom: „Mislim da se to tvom ocu nimalo ne bi dopalo .“
Ali na devojčino iznenađenje, otac je rekao da ide. „Samo bez skitanja po gradu. Ništa poslastičarnica! Može svake subote pre podne da izađe na dva sata. Današnji momci više vole devojke koje umeju da se snađu u društvu, da vode konverzaciju. Obratiti pažnju: rekao sam ‘umeju da se snađu u društvu’, a ne tamo da očijukaju i ašikuju. Jasno?“
Sve u svemu, Praba Devi je postala upravo onakva žena kakvom ju je majka zamišljala kad je rođena. Majčina replika.
Sare na maramicama vezla je tako fino da je golo oko jedva moglo da ih vidi. Same senke i obrisi. Vanilice su joj bile lagane i meke. Ali domaćica je pravi test polagala na pravljenju pite. I tu je Praba Devi služila za primer: slatko, prozračno, sa blagim ukusom manga… Pekla je pitu u kamenoj posudi koju je i njena mati koristila u tu svrhu. Kamen je drhtureo od strasne slutnje kad bi Praba Devi pravila pitu. A ona bi se odazivala punim, željnim glasom kad god bi je pozvali da zapeva obrednu pesmicu. Hodala je kratkim, lakim koracima, glava joj je uvek bila pognuta, skrušeno, ženski.
Koža joj je ostala svetla, nežna, bez mrlja, čak i u onom dobu kad su sve njene vršnjakinje trpele bubuljice. Praba Devi je znala da na tome može da zahvali svojoj savršenoj pedanciji i uzdržanosti. Izbegavala je čokoladu koju, u stvari, uopšte nije volela. Svake dve nedelje bi stavljala masku na lice. Samlevene mahunarke, kora pomorandže i prah sandalovine smešani sa kiselom gruševinom. Kad bi sprala smesu sa lica, premazala bi kožu šniticom limete. Oko usana. Po obrazima. Preko nosa i čela, a onda i po vratu. Baš kako ju je majka naučila.
Imala je Praba Devi osamnaest leta kada se otac jedne večeri, sav sijajući, vratio kući. Našao je svojoj kćeri muža. Obradovali su se i braća i snajke Prabe Devi. Imati u kući neudatu mlađu sestru, makar ona bila i tako nečujna i lepo vaspitana, ipak je bila briga. Zašto li je otac toliko dugo čekao da pronađe zeta, oni nisu mogli da razumeju. Ali nije bio dužan nikome da objašnjava. I tako je svima imponovalo što će se Praba Devi udati za Jagdeša, sina jedinca, baštinika uspešnog trgovca dijamantima. Sem toga, sada su mogli da prošire ponudu dijamanata u svoje četiri zlatarske radnje.
Samo je majku Prabe Devi rastužila vest. A trebalo je da se raduje, znala je to. Jagdeš je bio naočit i pametan, iz familije sa pedigreom. Njena kćerka ima sreće što će se udati u tako finu kuću. Sem toga, Praba Devi će se preseliti u Bangalor koji je odatle na svega nekoliko stotina kilometara, a ne u neko daleko mesto poput Delhija ili Bombaja.
Ali, kad Praba Devi ode od kuće, neće majka imati čime da se bavi. Vaspitavanje kćeri zahtevalo je sve njeno vreme. Kad imaš kćerku, majka si stalno. Sa sinovima je drugačije. Njihove potrebe vazda su ih vukle na razne strane. Od majke do oca, od roditelja do žena, a sve zbog zadovoljavanja vlastitih interesa. A kćerkina vernost bila je neprestana i nije se dala poljuljati, sve dok je dete pod majčinim krovom. Majka se već osećala napuštenom. Uskoro će nastati praznina koju ništa na ovome svetu ne može ispuniti. A opet, majka Prabe Devi je u tom smislu, ipak, bila van serije: druge žene mahom nisu prosto mogle dočekati da se kurtališu svojih kćerki. „A šta bi ti htela? Da je kraj sebe celog života zadržiš? Jesi li, molim te, ikad čula takvo svetogrđe? Uvek si bila čudna“, rekle bi sestre i prijateljice majci Prabe Devi kada bi ona pokušala da im objasni svoja osećanja. I tako je mati plakala u samoći brišući oči maramicom koju je specijalno za nju izvezla kći. I svi su mislili da su to suze radosnice.
Usne je Praba Devi iscrtala svetloružičastim ružem, spretno dodavši nekoliko tamnijih tačaka. Bindi je prilepila nasred čela, tačno dva santimetra iznad tačke u kojoj se obrve susreću. Stavila je svoje teške zlatne minđuše, unazad gurnula pramen kose koji je već bio na svom mestu i prebacila kraj sarija preko glave, tako da joj uokviri lice. Bacila je pogled na svoj novi zlatni sat. Bilo je pola šest ujutro. Svi u kući još su spavali. Njen muž se okrenuo u stranu i navukao čaršav do brade. Coknuo je usnama i pljuvačka mu se slila niz obraz. Adamova jabučica odskočila u grlu. Prabu Devi zapljusnu talas osećanja ljubav, strah, nada, očekivanja… Još ni jedan dan nije prošao kako je bila u braku… I onda je čekala.
Tokom narednih godina, to i jeste bilo sve što je Praba Devi činila. Čekala. Da se Jagdeš vrati kući. Da se bebe rode. Da prohodaju, da progovore… Čekala je da se nešto dogodi dok joj je život proticao u izmaglici beznačajnih dana.
Bilo je i zalutalih trenutaka koji su uspevali da se izmigolje iz močvare ništavila i nekako ostanu zalepljeni za zidove njenog sećanja. Paučina nestajuće sreće; radost koja bi Prabu Devi obuzela noseći jednu jedinu misao, šaptavu, ali bodru: Kako sam srećna što sam ja – ja!
Nekoliko meseci pošto se udala, dogodio se smrtni slučaj u Jagdešovoj familiji. Odlučeno je da njegovi roditelji prisustvuju sahrani, dok je mladi par ostao kod kuće. „Sluge će se za sve pobrinuti. Ti ih samo drži na oku“, rekla je Jagdešova mati predajući Prabi Devi srebrni privezak sa ključevima filigranske izrade.
Praba Devi je pričvrstila privezak na sari, uz donji stomak, tako da joj se češkao uz bok, kroz slojeve sarija, kao breme odgovornosti, ali i blistav simbol moći.
Jagdešova majka se osmehnula. Prizor joj je imponovao. „Samo pazi. Nikome ne veruj i gledaj da Jagdeš uredno obeduje“, rekla je. Svekrvine oproštajne reči uđoše Prabi Devi na jedno i izađoše na drugo uvo, da bi pronašle put do baštenskog bazenčeta i bućnule u vodu, uz nežno „plop“.
Praba Devi je onda skinula privezak i stavila ga pažljivo na najvišu pregradu toaletnog stočića. Onda se zaputila u kuhinju da proveri šta rade sluge. Oni su upravo preuređivali kuhinjske police. Praba Devi je zatvorila za sobom vrata i odšetala do baštenskog bazenčeta gde su cvetali ljiljani, zlatna ribica plivala i stanovalo nekoliko žaba, sve u večnoj vlazi i blagodeti. Digla je sari ponad kolena i zakoračila u vodu. Voda se pomerila, pljusnula, uhvatila zamah i zaždila ka kamenju naslaganom uz jednu stranu bazena, tamo gde je skriveni motor ćutao. Samo okreneš prekidač i motorče počne da bruji, a vodopad poteče. Ali Prabu Devi nije zanimalo ništa sem zadovoljstva koje joj je pružala voda; promicala joj je između prstiju i svijala se oko nje, nemarna, razuzdana. Tabane su milovali nežni listovi ljiljana, a i zlatno ripče došlo je da vidi kakvo je to meso, da gricne uljeza što iznenada banu u njegovo kraljevstvo.
Praba Devi se osmehnula. Pa zakikotala. Kao da se, pomislila je, sav ovaj život zaverio da je zabavi. Kosa se zavijorila na povetarcu i u padu zagolicala nozdrvu. Ljiljani su joj nevidljivim prstima milovali kolena, dok se riba, već sasvim opuštena u prisustvu neznane gošće, meškoljila na njenim nožnim prstima. Praba Devi je podigla lice ka nebu i zasmejala se, glasno, gromko.
Te večeri, kada se Jagdeš vratio kući, sačekala je da se istušira i presvuče. A onda ga je uzela za ruku i odvela do bazenčeta. „Šta si ti to naumila?“, upitao ju je, malko stidljivo, iznenađeno.
„Šššš…“, prošaputala je. „Samo radi ono što ti kažem.“
Seli su na ivicu bazena, sa nogama u vodi koja je u tmini večeri bila zelenkasto-crna. Jagdeš je podigao jedno stopalo i posmatrao kako sitne kapi cure sa prstiju. „Otac bi se jako naljutio kad bi saznao da smo se zevzečili u njegovom dragocenom jezercetu“, rekao je on lako se osmehnuvši.
„Nećemo mu reći šta smo radili. Samo ovaj put, šta fali… Hajde da se pretvaramo da smo u nekoj predivnoj bašti, kao u nekom filmu. Znaš ono kad se junak i junakinja drže za ruke i pevaju o ljubavi koju jedno prema drugome osećaju“, rekla je ona ponovo ga uzevši za ruku.
On joj se zagledao u oči, nesigurno. Ima li u njenom predlogu i neke podvale? „Žene često navedu muževe na stranputicu. Udalje ih od njihovih familija i odgovornosti. Ne kažemo mi da će i tvoja žena biti takva…“, rekla je njegova majka nekoliko dana pre nego što će se Jagdeš venčati. „Ali, u tome se i ogleda dobar muž na njemu je da prihvati ili odbaci ženine predloge. A ne da ga sputa robovska ljubav zbog koje će izaći u susret svakom njenom zahtevu.“
I, da li je sada valjalo odbiti ili prihvatiti predlog Prabe Devi? Dvadesettrogodišnje telo i dečačka žudnja za avanturama bockali su ga da prihvati. Pa šta ako i urade to, samo jednom…
Nagnuo se preko kamena i okrenuo prekidač. Uključila su se podvodna svetla. Proradio je vodopad. Voda se sada prometnula u zlatno-zelenu; ribica je plesala; ljiljani se raspomamiše; žabe zapojaše. Jagdeš je dotakao lice Prabe Devi kažiprstom i vrhom prsta prešao preko njenih usana. A ona je zadrhtala: kako sam srećna što sam ja – ja.
Mesec dana kasnije, Praba Devi je blistala od uzbuđenja. Jagdeš je odlučio da je povede sa sobom na službeno putovanje u Njujork. U povratku će svratiti u London. Činilo joj se da život tek počinje. Na međunarodnom aerodromu u Bombaju sedela je u čekaonici i pokušavala da čita neki časopis. Jagdeš je morao da obavi još jedan telefonski razgovor. U jednom trenutku, osetila je kako je neki prsti dodiruju po ruci. „Praba Devi“, neodlučan je bio glas, nervozan i oklevajući, „izvinite, vi ste Praba Devi?“
Zbunjeno se okrenula. Bio je to glas devojke sa kojom je išla u školu. Šarmilin glas. Šarmila je bila ne najbolji đak generacije nego najbolji đak kojeg je škola ikada imala. Bila je rođena za velika dostignuća, svi su govorili. Biće ona ili doktor, ili visoki službenik vlade ili nešto treće značajno. Ali, tu je bila ona. Znoj je natapao Šarmiline obrve iako je radio erkondišn; tanka kosa, oklembešene usne; prikovana za tek prohodalo dete u kolicima i svekrvu koja je bacala sumnjičave poglede na sve i svakoga.
„Ovo je moja svekrva“, rekla je Šarmila blago joj stegavši ruku. Kroz taj gest, Praba Devi je u trenu pročitala priču njenog života. I oslušnula nemuštu žalbu koja se retko kome glasno saopštava: Ovo je majka čiji sin sada gospodari mojom sudbinom, mojim snovima. Moje su se misli svele na to da li da pripremim pirinač ili grašak za ručak, da ispržim ribu ili obarim patlidžan; da li da u mašinu potrpam prvo beli veš, ili da operem jednu šarenu turu…
Praba Devi se osmehnula starijoj ženi. Nije znala šta bi drugo u tom času učinila.
„Idete u Njujork?“, upitala je. Glupo pitanje. Naposletku, svi su oni čekali isti let.
„Da, Njujork. A onda, preko reke, u Nju Džersi“, uzdahnula je Šarmila. „E, sačekaj me minut. Idem njih da smestim i odmah se vraćam.“
Praba Devi je posmatrala Šarmilu. Svekrvu je odvela do ugaonog sedišta. Kolica je nagurala između prtljaga naređanog podno sedišta. Učinilo joj se tada da je njena školska drugarica bukvalno doletela nazad, pre nego što se svekrva ili beba pobune jer su ostavljene same.
„Mnogo lepo izgledaš“, rekla je Šarmila pogledom preletevši njene pantalone boje breskve. „Tvom mužu ne smeta što nosiš zapadnjačku odeću?“
„Njegovi su pomalo konzervativni. On nimalo“, rekla je Praba Devi setivši se kako je morala da obrađuje Jagdeša da joj kupi novu garderobu za prvo putovanje u inostranstvo. Argument je upalio: „Niko tamo neće znati ko sam ja i kuda idemo. Šta ima veze kakvu odeću nosim?“
„A šta je sa tobom?“, počela je Praba Devi. „Nisam znala da si se udala. Svi smo mislili da u Americi studiraš medicinu.“
Šarmila je buljila u patos. „Moji su me prevarili. Poslali su me tamo kod ujaka i trebalo je da me sve čeka spremno. Imala sam, u stvari, stipendiju i trebalo je da se upišem… A onda je Nareš stupio na scenu. Moj ujak ga je dobro poznavao. Što se materijalne strane tiče, odličan muž tako je ujak tvrdio. Nareš je, opet, rekao da mu ne smeta da studiram iako smo u braku.“
„Pa, na fakultetu si?“, upitala je Praba Devi dokonajući kako li Šarmila uspeva da uskladi studiranje i vođenje domaćinstva. A i beba je bila tu.
„Šališ se!“ Tračak američkog akcenta ušunjao se u Šarmilin glas. „Sa bebom i svekrvom? Znaš li ti da ona živi u Sjedinjenim Državama već deset godina, a ni jednu jedinu reč engleskog ne zna? Kako njoj da ostavim bebu i odem?…“
Kao da zna da je došla na red, beba je zakmečala. Šarmila je ispisala svoj broj telefona na parčetu papira i gurnula ga Prabi Devi u šaku. „Pozovi me kad imaš vremena. Moraš s mužem da dođeš kod mene na ručak.“
Jagdeš je ovde bio glavni. Praba Devi ga je pratila niz hodnik.
On je vodio računa o bording-kartama i teglio ručni prtljag. Ona je nosila samo tašnicu i nekoliko magazina koje joj je nakupovao da čita za vreme leta. Primetila je rastrzanu Šarmilu koja je pokušavala da primiri bebu, smesti negde svekrvu, nađe prostora za ručni prtljag koji nije mogao da stane u pregradu iznad sedišta i da, uz sve to, ne izgubi prisebnost.
Kako to život udesi: ono što je za nju bila avantura, za Šarmilu je bila samo još jedna u nizu muka koje je morala da preturi preko glave. Praba Devi je osetila olakšanje.
Jagdeš je odabrao sedišta u zadnjem delu aviona, desno. Baš kad je trebalo da polete, uhvatio je ženu za ruku. „Ne plaši se“, rekao je. „Prvo ćeš osetiti kao da ti se sve vrti, a onda će biti u redu…“
Osmehnula se. Njegov dodir joj je ulivao sigurnost premda ono što je osećala nije bio strah već uzbuđenje. Kako sam srećna što sam ja – ja.


Ali postojala je jedna uspomena koju je Praba Devi sa najvećom upornošću odagnavala. Trudila se i trudila da to izbriše iz sećanja, ali se ono poput bubuljice ili nevidljive riblje koščice u grlu nikako nije dalo pomeriti. I stajalo je tu grickajući joj meso tako da se Praba Devi ponekad zgrči od bola. Ta je uspomena unosila nelagodu i neizbrisivo osećanje stida u njen život.
Počelo je upravo tokom američke avanture. Praba Devi se s puta vratila sa svom silom nakupovanih stvari. Bio je tu servis za ručavanje boje zelene jabuke, parfemi, šminka, veš sa čipkom i ono o čemu sanjaju tajvanske žene kućne džidža-bidže i poklončići za svaku priliku. Ali donela je iz Njujorka još nešto. Neku drskost koju je spakovala u svoje telo sa istom onom pedancijom sa kojom je pakovala putne torbe.
Praba Devi je želela da bude kao žene koje je viđala po Njujorku. Raspuštene kose, koraka što iskri samopouzdanjem. Te su žene izgledale kao da tačno znaju kuda idu i, kad bi jednom stigle gde su naumile, šta hoće da urade. Same su vladale svojim životima, niko drugi to nije činio umesto njih. Takva pribranost, takvo samopouzdanje, pohvala životu i lepoti. Praba Devi je želela da i ona takva bude.
I tako je počela da uvežbava korak: uspravan stav, dignuta ramena, uvučen stomak i blag, ali izazovan pokret kukovima. Onda je otkrila da su potpetice od osam santimetara čitav taj proces činile znatno lakšim. Jednostavno je nemoguće osećati se trapavo kad nosite visoke štikle.
Pa onda lice. Praba Devi je tri puta išla do Mejsija na kozmetički kurs, da nauči kako se pravilno upotrebljava šminka. Oči su joj postale snene, a usne kao da ih je bocnula pčelica i ubrizgala u meso blagotvorni ružin eliksir.
Praba Devi je gledala tok-šou programe i sapunske opere dok nije do savršenstva dovela onaj čuveni lenji pokret glavom, usitnjavanje pogleda i dramatično izdisanje kad poželiš da napraviš predah što vrca od neiskazanog značenja usred rečenice.
Poslednje oružje kom je pribegla da bi dovršila borbu za transformaciju bila je odeća. Popakovala je svoje sarije i počela da nosi svilene kaftane kitnjastih dezena, sa ukrasima oko vrata i na rukavima. U početku se brinula da će joj svekrva zameriti, ali je ova samo pokazala na ukras i rekla: „Čula sam da sve ovo mašina radi. Vrlo je lepo. Pretpostavljam da sve mlade žene to danas nose. I to, moram da istaknem, ima smisla. Ne treba da brineš hoće li će se ovo uklopiti sa onim… Ali kad ideš među muškarce, seti se da obaviješ maramu ili neki deo odeće preko grudi.“
I tako se Praba Devi osetila najzad kao prava svetska žena bez one poželjne nezgrapnosti, spuštenog pogleda i sarija koji zakopčava i ka zemlji vuče njenu mladost.
Jagdeš je pak grickao donju usnu, promena ga je brinula. Šta li moji roditelji , pitao se, misle o svemu ovome? I kako će se sve završiti? Uskoro će saznati…
Jedne noći dok su ležali u krevetu, Praba Devi mu je rekla kako ne želi da ima dete. „Ne još“, dodala je kad je videla da se uspaničio.
„Kako to misliš?“, upitao je uzdrman njenim rečima.
Praba Devi je posmatrala ćošak plahte. Prvi put nije nosila sari. Mnogo je toga moglo da se kaže o palu-u. Kad bluza lepo ne stoji ili kad fali dugme, samo navučeš palu preko ramena, kao šal. Služio je i kao marama za glavu kad je vrućina. Ili kapuljača kad te uhvati pljusak. Pa i dekorativna zaštita kad poželiš da se zakloniš od nečijeg pogleda. A i ti krajevi palua… mogao si njima da obrišeš suze; da otreš znoj sa obrva; da ih smotaš u loptice koje dobro dođu da se zabave prsti u neprijatnim situacijama. A sada su tu bili samo ti ćoškovi plahte. Gužvala ih je birajući način na koji će odgovoriti na muževljevo pitanje.
„Postoje načini da se trudnoća izbegne“, počela je.
„Kao na primer?“, provalilo je iz njega.
„Zar ne bi mogao da stavljaš kondom?“
Jagdeš je puftao od srama i blama. U šta se to ova žena prometnula? Seks je nešto što muškarac i žena rade pod okriljem noći i tanušnog čaršava. Nije to tema za razgovor. Zar je mislila da će on sad tu da sedi i raspravlja s njom o tome? Po stoti put je zažalio što ju je vodio sa sobom na put. Vratila se kao potpuno izmenjena osoba.
Pogledao ju je. Nosila je onu špageti-spavaćicu koja joj je otkrivala ramena i dobar deo grudi. Ali odbojnost je odmenila požudu. Okrenuo se na svoju stranu i pravio se da će svaki čas da zaspi.
Nije to, međutim, dugo trajalo. Osetio je njen dah na potiljku. Okrenuli su se jedno ka drugom i zgnezdili tako, kao dve kašike umotane u servijete od tkanine.
Zastenjao je i okrenuo se ka njoj. Ona je skliznula ka njemu i obgrlila ga oko struka. Nogu je priljubio uz njene. „Roditelji mi postaju nestrpljivi. Stalno pričaju o unučetu. Već smo skoro godinu dana u braku“, rekao je mazeći je po vratu.
„I ja želim bebu. Ali ne još. Kad beba dođe, ništa više neće biti kao što je sada.“ Sklonila mu je pramen kose sa obrve i nežno ga zanjihala. „Noćas ćemo lepo da se naspavamo, a sutra, kad budeš spreman, vodićemo ljubav“, prošaputala je poljubivši ga u sklopljene očne kapke.
Tokom naredna tri meseca, Praba Devi je prosto lebdela. Ljudi bi joj upućivali poglede pune divljenja, a ona bi se pravila da ništa ne primećuje. Ali dobro je znala da, ma gde se pojavila, privlači pažnju. I uživala je u tome. Mlada sam. Lepa sam. Poželjna. Kako sam srećna što sam ja – ja.
Kada se dogodilo da Pramod ostane potpuno ravnodušan na njeno prisustvo, ona je to doživela kao nipodaštavanje ličnosti u koju je izrasla. Pramoda je viđala svakog vikenda u klubu gde je Jagdeš igrao tenis. Dok bi sedela kraj terena sipajući limunadu sa ledom i prelistavajući magazin, počela je da iščekuje Pramoda. On bi se često zaustavio da malo proćaska ukoliko bi Jagdeš bio tu. Ako bi Praba Devi bila sama, jedva bi klimnuo glavom u znak pozdrava, a potom na nju ne bi obraćao pažnju. Njoj se to nije dopalo. Kako se samo usuđuje, razmišljala je. Zar nisam ja ličnost za sebe? Zar je u redu da me tretiraju kao obični produžetak nekog drugog bića? Kao Jagdešovu gospođu i ništa više?.
Pošto je Pramod ostajao imun na njeno prisustvo, ona je nesvesno počela na njemu da isprobava svoja sitna lukavstva. Lagano bi klimnula glavom i pogledala ga širom otvorenih očiju. Značajno bi zaćutala usred rečenice i slala tajne osmehe.
Da ju je neko optužio za flertovanje, sigurno bi reagovala u stilu „budibogsnama“: „Molim? Ja samo razgovaram. Ima li u tome nečeg lošeg? Sem toga, ja sam udata žena, zar ne?“
Niko je, međutim, nije optužio. Naročito ne Jagdeš koji bi se posle partije sručio u stolicu dok bi mu se potočići znoja slivali niz leđa, previše iscrpljen da bi primetio šta se događa.
Što se Pramoda tiče, on je bio obični smrtnik koji je pao na znake Praba Devine naklonosti. Od stranca koji prozbori tek poneku, pretvorio se u blagoglagoljivog roba. A ona, samouzvišena u novom trijumfu, uživala je u tim izlivima divljenja. Sve do popodneva kad ju je potražio.
Bilo je tri i petnaest, vreme kad bi se Praba Devi budila iz svakodnevne popodnevne dremke. Tad bi se istuširala skidajući san sa kože mlazevima mlake vode. Pa čista odeća. Dnevna šminka. Kad ju je Pramod ugledao kako silazi niz stepenice, učinila mu se tako svežom, izazovnom, veoma poželjnom.
Praba Devi je na časak zadrhtala kad ga je ugledala. Bilo je tu i malo straha. Služavka je došla do njene spavaće sobe i rekla: „Imate goste. Jedan čovek sa detetom.“
„Mene traže? Ne očekujem nikoga danas“, rekla je na to Praba Devi proveravajući u ogledalu kako izgleda. „Jesi li ih prepoznala?“, upitala je razmišljajući sve vreme o tome da li je za goste prikladno obučena.
Služavka je zavrtela glavom. „Izgledaju fini. Čovek kaže da vas poznaje“, dodala je napomenuvši da oni sada sede u dnevnoj sobi.
Pramod je ustao kada ju je ugledao i pošao ka njoj raširenih ruku. Ona je izbegla neposredan kontakt. Lice je ukrasila blistavim osmehom i pogledala kao da nešto traži po sobi: „Kakvo iznenađenje? Kakav vas dobar vetar nanosi ovamo? Rečeno mi je da je tu i dete? Gde je?“
„Moja bratanica. Napolju je. Sedi na ljuljašci i čita strip. Neće nam smetati“, tiše je rekao on uzevši je za ruke.
Izvukla je ruke iz njegovih i potonula u fotelju. Noge su joj drhtale i to tako da nije znala hoće li će je još dugo držati.
On je buljio u nju i onda seo u fotelju preko puta. „Niste, izgleda, srećni što me vidite“, bilo je u njegovom pritišanom glasu nečeg optužujućeg.
„Prijatelji su uvek dobrodošli“, uzvratila je ona glasom u kojem je bilo vedrine, ali i blage poruge. Pokušavala je da ovlada panikom koja ju je obuzimala.
„Koliko dobrodošli?“
„Želite li šoljicu čaja ili neko sveže voće?“, upitala je nastojeći da u čitavo zbitije unese notu uobičajenog. „Imamo divnog grožđa u frižideru. Za minut ću vam napraviti sok. A dete? Možda bi mala htela keksa?“
„Ne želim ni čaj ni sok od grožđa. Želeo sam vas da vidim… Da budem sa vama. Znate li koliko dugo čekam ovaj dan?“, rekao je Pramod jedva čujno, zureći joj u lice. Praba Devi je izbegla njegov pogled. Uzdahnuo je.
„Juče kada sam video vašeg svekra i svekrvu na železničkoj stanici, znao sam da se dan koji toliko dugo čekam konačno primakao. Konačno ćemo moći da se sretnemo nasamo. Ono što tako dugo želim napokon će biti moje.“
„Šta želite?“, upitala je. Pauza. Ovlašan pogled. Nagoveštaj osmeha.
„Ne radite mi to“, zaječao je. „Zar ne znate da želim vas? Da sam u vas zaljubljen?“
Praba Devi je iznenada shvatila, a srce joj je uzdrhtalo, da je zapalila vatricu koju ne zna kako da ugasi. U glavi joj se sve pomutilo. Čitava paleta misli je proletela. Kroz sve se provlačila zajednička nit neverice: Zašto li je on, pobogu, pomislio da će mu ona postati ljubavnica? Zar ne zna da je udata? Šta li on misli kakva je ona žena?
A eto njega za jedan neosetan časak bio je tu, pred njom, na kolenima, i obgrlio je oko struka. „Tako ste divni…“, jedva je čula te reči. Jedino o čemu je u tom času mogla da razmišlja bio je dodir njegovih ruku kroz svilu. Prsti su mu vršljali po njenoj koži tražeći nešto, mrdajući se poput pauka koji po mreži juri plen. A kad joj je rukama obuhvatio dojke, zadahtala je.
Praba Devi je želela da vrišti, urla, noktima da mu izgrebe lice, pesnicom mu razbije nos, kolenom da ga šutne u mošnice, a onda da ga izgazi… Ali, od šoka se zaledila. Ni da zucne, ni da se pomeri.
Njegove ruke nastavile su da mese. Mrmljao je reči koje više nije mogla da razume. Ne, ovo mi se ne događa… Ovo je samo jedan košmar… Ležim u svom krevetu, spavam, i evo svaki čas ću se probuditi…
Sat je otkucao. Praba Devi se odjednom vratila u život. „Kako se usuđuješ?“, povikala je odgurnuvši ga srdito. „Kako se usuđuješ da mi u kuću dođeš i dozvoliš sebi…“, tu je zastala da pronađe pravu reč, „… takvu slobodu? Zar nemaš ni najmanje smisla za pristojnost? Napolje iz moje kuće! Napolje pre nego što te izbacim.“
„O, hajde sada“, rekao je Pramod držeći je za ručne zglobove i privlačeći je sebi. „Nemoj sada da mi se igraš dobre ženice! Seti se da si ti prva počela. Mamila si me osmesima i onim lažno stidljivim pogledima. A sad me optužuješ za nedolično udvaranje. Praba, želiš me isto koliko i ja želim tebe. Možeš ti to da poričeš koliko god hoćeš, možeš i da se dereš, ali znam da me želiš.“
Oslobodila je zglobove, podigla ruku i opalila mu šamar. „Napolje, rekla sam. Nikada više ne želim da te vidim.“
Krenuo je ka njoj da uzvrati, ali se baš u tom času dete oglasilo sa terase. Zastao je, pogledao je na časak i rekao: „Postoji prava reč za žene kao što si ti. Ne moram tu reč da izgovaram. Mislim da i sama znaš koja je.“ Okrenuo se i izašao.
Intenzitet incidenta zapanjio je Prabu Devi. Ogromni malj ju je opalio i zakovao u fotelju, kolena pribijenih uz grudi. Šta bi se desilo da je neko od posluge ušao u pogrešan čas i ugledao gazdaricu u neznančevim rukama? Šta ako su čuli taj odvratan razgovor? Šta ako neko od njih obavesti Jagdeša ili njegove roditelje o tome šta se desilo? A šta će biti ako oni, kad saznaju, ne poveruju u njenu verziju? Šta ako bude osuđena kao bestidnica i izbačena iz kuće i porodice?
Plakala je pokrivši lice rukama, osramoćena i preplašena. Možda i zaslužuje osudu. Možda je zaista ona navukla Pramoda. Možda mu je njeno telo slalo pogrešne signale. Sva ta zašto-zato-ako-možda burgijala su joj po glavi dubeći bolne rupe u snovima i očekivanjima, u svemu što je priželjkivala od života, rušeći joj samopouzdanje. Kad su suze presušile, Praba Devi je donela odluku. Zakloniće to telo što šalje bestidne poruke svetu, zakloniće ga da ga niko ne vidi. Zaključaće živahnu ženu koja je izazvala takvu nevolju i zaboraviti sve one cake na kojima je tako predano radila. Nikada više ništa neće tražiti i biće zadovoljna onim što joj se ponudi. Povući će se iz života. Opet će biti ono što je bila kad su se ona i Jagdeš uzeli: žena do koje se ne dopire, u koju niko ne sumnja.

Praba Devi je postala baš onakva žena kakvoj se od svoje kćeri nadala njena majka. Pogleda zasvagda pognutog, ruku vazda nečim upošljenih vezom, šivenjem, brisanjem prašine, rađanjem, održavanjem reda i blistavila u domu. I sa nečujnim glasom što ispunjava grudi: Ovakva treba da budem, ovako ću biti srećna.
Bilo je noći kada bi Jagdeš ležao budan, a ona spavala. Okrenuo bi se ka njoj i posmatrao njeno usnulo lice. Šta se to dogodilo sa ženom koja je nekada umela da ga obgrli nogama i izaziva usnama? Bila je, na kraju krajeva, u pravu. Kad je prvo dete došlo na svet, sve se promenilo. Promenilo se, u stvari, onoga časa kad je osetio da ona želi da zatrudni. Jednoga je dana to bila devojčica sa željama i potrebama koje je trebalo ispuniti i zadovoljiti. Narednog dana bila je to stidljiva devojčica kojom se oženio, koja je tražila malo i davala sve.
Bio je srećan premda mu je nedostajala strast kojom je ona hranila njihove živote. Bila je dobra supruga i izvanredna majka. Šta muškarac više može da ište?
A šta i žena može više da traži od srećnog braka i zdrave dece razmišljao je dok ga je hvatao san.
Tog septembarskog popodneva Praba Devi je stajala pred velikim ogledalom u svojoj sobi. Neznano otkuda, odjek neke davne uspavanke iskrsnu joj u svesti.
„Praba Devi, Praba Devi, gde si bila, oj?“
„Postah žena, ne čuo me i ne video“, odgovorilo je ogledalo rimujući preko volje.
„Praba Devi, Praba Devi, šta činjaše ti“, nije posustajala parodija.
„Čekala da prah mi kosu sivom oboji.“
Praba Devi se osmehnula. Neki je tanak, neveseo to osmeh bio. Žene, kako godine odmiču, gledaju kako da prikriju bore. Ostare i sobarica i kraljica, tako to ide. Takav je život. Takav je njen život, govorila je sebi dok joj se so skupljala na obodima očiju. Plakala je nad sobom. Nad ženom u koju se pretvorila. Plakala je zato što više ništa za sebe nije želela.
Kad su joj se oči osušile, Praba Devi je shvatila da je vreme da ode po sina koji je bio na času tenisa. Deca su na svet došla jedno za drugim, u relativno kratkom razmaku. Prvo devojčica, onda dečak. I jedno i drugo kao da su imali urođenu pristojnost i Jagdešov uravnoteženi temperament. I tako, kada bi prijatelji i rođaci primetili: „Srećna si što imaš tako divnu decu“, Praba Devi ne bi znala da li da bude tužna ili radosna; ni jedno ni drugo dete nije nasledilo ni bledi nagoveštaj one ćudi koja je nakratko, nekad davno, obeležila njenu spoljašnjost.
Nitija je bila na koledžu i brojne obaveze su joj ostavljale vrlo malo vremena za majku. Nitiji nisam potrebna, često je razmišljala Praba Devi, kao što, uostalom, ni meni moja mati nije bila potrebna kad sam imala osamnaest godina. Posmatrala je svoju kćerku kako žurno izlazi iz kuće da bi otišla kod drugarice, ili na koledž, na filmsku predstavu, u muzičku školu. Barem je tu bio Vikram. Petnaestogodišnji Vikram, u onoj fazi kad nije siguran da li je još dečak ili već muškarac; a još je tu pa majka može da ga voli i mazi.
Vikram još nije bio završio partiju, zato je Praba Devi odlučila da se šeta uz terene dok on ne bude gotov. Dugo je izbegavala taj klub bojeći se da bi mogla da naleti na Pramoda. Od kada su deca bila tu, nije joj padalo na pamet da izmišlja bilo kakve izgovore. Zahtevala su svu njenu pažnju. Njeni sati i njene misli bili su ispunjeni svakovrsnim potrepštinama, jaknama i patikama, lenjirima i sveskama, školskim uniformama i vitaminima, domaćim zadacima i raspustima…
A tog popodneva, Praba Devi će otkriti da, ipak, nije nemoguće u stranu gurnuti razmišljanje o svim onim stvarima kojima se opterećivala kada dete, iz bilo kog razloga, ne bi jelo na vreme: Mora da je gladan, mora da je premoren već. Trebalo bi odmah da ga odvedem kući i da ga nahranim dok se nije tamo skljokao. Otkrila je da to zapravo i nije baš toliko važno. Zato je rešila da se ne muva tik kraj terena, čime bi mu suptilno sugerisala da bi valjalo privesti čas kraju. Tako je obično činila. A sada je rešila da se malo prošeta.
Počela je kišica. Do sumraka, travnjaci će biti zeleniji no obično i vlažni; svaka vlat trave otežaće od vode. Praba Devi je gledala kako da se skloni od kišice i pošla stazom koja se nenadano završavala zidom prekrivenim kaskadama ružičastih i belih bugenvilija. U zidu se ukazala kapijica. Uspomena iz školskih dana pohodi Prabu Devi. Je l’ se tako osećala Alisa kad je videla vratanca u zidu? Kakva li se zemlja čuda iza tog zida krije?
Otvorila je kapiju i ušla. Unutra je zagrgotao bazen, voda je odražavala plavetnilo neba. Dodirni me, kao da je govorila.
Praba Devi se savila kraj bazena i prste gurnula u vodu. Nikoga okolo nije bilo. S jedne strane je bilo nekoliko bambusa. Paperjasto lišće bacalo je senku. Povukla se pod osenčeni luk i sela kraj bazena dok su joj stopala landarala u vodi. Čuli su se iz bazena tihi, gugutavi zvuci. Voda joj je zapljuskivala gležnjeve. Uđi, uđi kao da je govorila.
Prabu Devi je obuzela velika želja. Nikada joj se tako nešto nije dogodilo. Naučiće odlučila je da pliva.
Poželela je da nekome kaže kako se oseća. Uzbuđenje, damari u nožnim prstima, krv jurnula u glavu na samu pomisao da uđe u taj četvorougaoni bazen, u tu nestašnu vodu, i pliva, pliva… Ali to je moralo da ostane pod velom tajne. Jagdeš nikada ne bi imao razumevanja za njenu odluku. Ona je, štaviše, znala da bi se on sablaznio. Možda i više nego one noći kada je napomenula da bi možda bilo umesno kad bi koristio kondom setila se i tiho se zacerekala. Ponovo se osećala kao devojčica.
I tako je vrdajući, potaje se držeći što je u dobre domaćice vrlina koliko i valjana turšija, perfektan sok od manga, navika da redovno prodaje stare novine ili sposobnost da izanđale peškire pretvori u upotrebljive sunđere za ribanje samo tako što ćete ih oprati, presaviti i povezati ivice Praba Devi tkala svoju malu tajnu.
Kupila je kupaći kostim u prodavnici gde je nabavljala veš. Kostim je bio morskoplave boje sa malim naborom oko struka.
„Da l’ biste možda hteli par biciklističkih? Mnoge dame, mogu vam reći, nose te šortseve, a preko njih kupaće kostime“, rekla joj je prodavačica pokazujući na pantalonice od likre. A onda je spustila glas i dodala: „Kažu mi da su im tako bedra potpuno pokrivena, pa ne moraju da brinu da će zakačiti neku infekciju u vodi.“
Praba Devi je klimnula glavom. Svaki put kad bi kupovala veš, to se dešavalo. To instant-drugarstvo koje bi nekako iskrslo između nje i prodavačice. Tako prisan odnos da bi joj se na časak učinilo da tu stoji i šapuće sa sestrom ili najboljom prijateljicom. Ispod odeće koja ih je činila onim što jesu u spoljnom svetu, sve su one bile iste. Problemi su im isti bili. Brushalteri koji se bolno usecaju u kožu. Odnekuda navrli nabori sala na bokovima. Smežurana koža. Srce koje je vapilo da nekome bude potrebno. Duša koja je čeznula da se zanesena vine u nebesa.
Praba Devi je probala kupaći kostim. Ogledalo ne laže. Rukama je prešla preko kukova i osetila kako joj tekstil prianja uz kožu. „Barem nemaš bokove kao dinje i ništa ti ispred nedara ne štrči. A i da štrči, šta ima veze? Ovo za sebe činiš. Prvi put za tolike godine, radiš ono što želiš, a ne ono što bi svi drugi mislili da bi trebalo da želiš“, obodrila je sebe kruto.
Kad je bilo vreme da se napravi račun, zamolila ih je da kupljene artikle navedu pod brojevima. Jagdeš joj je uvek davao novca koliko poželi. Ali je zato voleo da se svaki potrošeni rupi obrazloži. „Računi! Nemoj zaboraviti da uzmeš račun kad nešto kupiš“, rekao bi svaki put kad bi joj davao novac.
Diskretnim raspitivanjem u klubu došla je do saznanja da postoji i nastavnik plivanja, ali da taj dolazi popodne. Časove drži samo deci mlađoj od četrnaest godina.
„On vodi i specijalne kampove za dame tokom leta. Možda biste tamo mogli da se uključite“, napomenuo je zaposleni u sportskom centru.
Praba Devi oseti kako je uzbuđenje napušta. Ali samo za tren; odmah se vratilo kad je službenik dodao: „Zašto nekoliko dana, na licu mesta, svojim očima ne proverite kako trener radi? Nije plivanje tako lako naučiti. Prošle godine, mnoge dame koje su dolazile na časove prekinule su na pola puta, nisu dovršile obuku. Rekoše, baš se sećam, da je mnogo teško, previše zamorno.“
Praba Devi je tada odlučila da će sama naučiti da pliva. Niko ne mora nju da uči kako da bude poželjna svome mužu. Niti je iko morao da joj pokazuje kako da doji decu. Instinkt radi sam po sebi. Opet će se povesti za tim instinktom i biće sve u redu. Naposletku, devet je meseci i sama provela u majčinoj utrobi, a tamo se samo pliva.
Tokom naredna tri meseca, odlazila bi sat ranije da uzme Vikrama sa časova tenisa.
„Zašto ideš tako rano?“, zainteresovao se Jagdeš jednog jutra.
„Da ne idem tamo, on bi se zavitlavao naokolo umesto da igra“, slagala je. Kako sam to postala žena koja mora da daje detaljne izveštaje ne samo o svakom potrošenom rupiju, već i o svakom minutu koji negde provede, pitala se. Jagdeš nikada nije bio takav čovek, nikada u njega nije bila toliko izražena potreba da sve drži pod kontrolom. A ja sam mu dozvolila da vlada mnome, i on sad jednostavno ne zna da se drugačije ponaša prema meni. Ta spoznaja žacnu Prabu Devi. Krila se tu ozbiljna lekcija. Jednoga dana ću svojoj kćeri morati sve to potanko da objasnim. To, kako su žene te koje daju ton svom braku.
„Kćeri“, moraću da kažem, „pokaži svom mužu kako si nesposobna za bilo kakvu akciju izvan vašeg doma i onda će on upravljati tvojim životom, od slanja poštanskih pošiljki, preko vođenja čekovnih knjižica, do pune evidencije o kućevnim troškovima. U početku će te maziti i paziti jer, na kraju krajeva, tebi je ionako potreban muškarac da te štiti i čuva. Ali samo je pitanje dana kada će se pretvoriti u tiranina koji će hteti da kontroliše svaku tvoju misao.“
„Postoji drugo rešenje. Možeš da se opredeliš za opciju da demonstriraš svoju nezavisnost i da mu pokažeš kako i sama sasvim dobro umeš da se snađeš. On ti je potreban samo onda kada poželiš da osetiš nečije ruke oko sebe, kad ti je potreban neko da te grli i miluje, a inače ti ič ne treba. Gde je srednji put, zlatna sredina? Kćeri, volela bih da znam. Volela bih da je meni moja majka umela da kaže šta valja činiti. Ili je možda istina da ni ona nije znala.“
Praba Devi je stajala kraj bazena nastojeći da primiri taj haos što je u njoj bubnjao.
„Koji je vaš?“, odnekud se stvorio nastavnik plivanja, upitao je ko zna šta i dodirnuo ruku.
„Nijedan…“, osmehnula se ne znajući tačno o čemu je reč.
„Pa šta onda ovde… tražite?“, priupitao je, a i nije izgledao kao da ga situacija naročito zanima. Bilo je, u svakom slučaju, olakšanje popričati sa nekim ko ne slini i ne urla za svojom majkom. I ko je stariji od četrnaest godina. I njemu je, sem toga, taj razgovor začelo razbijao monotoniju valja biti do neba strpljiv pa stalno neku decu, koja vodu očima ne mogu da vide, učiti da plivaju.
„Pokušavam da naučim da plivam“, rekla je ne skidajući oka sa dece koja su se držala bazenskog rukohvata i besno udarala nogama po vodi očajnički se trudeći da zadrže dah, da ostanu na površini, da savladaju strah od vode i ne privuku na sebe nastavnikovu pažnju sve u isto vreme.
„Niste, dakle, do sada naučili da plivate?“, nekoliko dana kasnije podrugljivo je upitao nastavnik.
„Naučiću“, odgovorila je tiho uklanjajući taj obris prezira svojim dostojanstvom.
Praba Devi je posmatrala decu. Izdižući svetlucave duge, deca su šutirala površinu vode. Gledala je šta rade rukama. Kako im noge vršljaju. I kako koriste taj pozajmljeni vazduh koji tako dugo i očajnički zadržavaju u plućima. Vazduh koji je tražio da se pusti napolje. Praba Devi je duboko udahnula i zadržala vazduh. Jednoga dana, doći će taj čas…
Neko je vreme Praba Devi očajavala. Činilo se da taj čas, kada će naučiti da pliva, nikad neće doći. Oktobar je minuo u olujama. Monsun se spustio na grad i sve živo i neživo bacio u težak umor. A onda je došlo praznično vreme, Dusera i Dipavali, i na Prabi Devi je, naravno, bilo da organizuje sve što se organizovati može. Satnicu je diktovao i nadgledao Jagdeš. Prvo obredne pesmice, pa poklončići koje je valjalo naručiti za službenike, poslovne partnere i klijente; vatromet i nova odeća su morali da se nabave; mnoge kuće je valjalo posetiti; izigravati domaćicu… Praba Devi je čeznula za bazenom i s tom mišlju lakše terala sebe da obavlja kućne poslove.
„Šta je s tobom?“, pitao je Jagdeš. „Nije ti dobro? Izgledaš kao da te ništa živo ne zanima.“
Praba Devi je bez glasa zavrtela glavom. „Sve je u redu. Samo sam malo umorna“, rekla je.
Kratkim pogledom ju je obuhvatio, a onda otišao da obavi telefonski razgovor. Ona je utučena gledala Jagdešu u leđa.
Već godinama mi se obraća ovim tonom. Negde između naredbe i lekcije… Zašto li me sada muči kad nikad ranije nije, pitala se Praba Devi. Možda to iz njega razočaranje progovara. Razočaran je ženom u koju sam se pretvorila. Bledunjava, natrula sen onoga što sam nekad bila. Koji muškarac, molim vas, ne bi bio tako nervozan kad bi se suočio sa samom pomišlju da će ostatak života provesti sa takvom ženom? A opet, ja naprosto ne znam kako da se promenim; kako da povratim ravnotežu u naš odnos… Zapravo, sve mi se više čini da ništa pod blagim Bogom ne znam.
Nedelju dana posle praznika Dipavalija, Praba Devi je odlučila da je onaj dan svanuo. Jagdešu je rekla da se upisala na tronedeljni kurs iz kuvanja.
„A što?“, upitao je on radoznalo.
„A što da ne?“, uzvratila je.
Jagdeš ju je iznenađeno posmatrao. Na časak mu se učinilo da pred sobom vidi onu nekadašnju ženu. Produhovljeno senzibilno biće koje je umelo da mu izludi čula izazovnim osmesima, živahnim pokretima i držanjem tela. Ova Praba Devi je bila njegova domaćica i majka njegove dece. Ona koja sluša. Ona koja je poslušna. Ona koja boravi na obodima njegovog života. I, pošteni da budemo, počeo je Jagdeš već da se čudi otkuda u nje baš ni trunka nekadašnjeg samopoštovanja. Pitao se otkud joj ta iznenadna fascinacija; što baš sad hoće nešto da nauči kuva, da na još neki način iskoristi raspoloživo vreme.
Praba Devi nije ni mogla obraćati pažnju na igrarije Jagdešovog uma. Mislila je samo na trenutak kada će oko svoga tela osetiti vodu iz bazena.


Sa nekim čudnim osećanjem praznine pri dnu stomaka, otišla je do bazena. Delom je u pitanju bio strah, delom uzbuđenje. Devojački kikot kojim je samu sebe iznenadila podsetio ju je na prvu bračnu noć kad je odvedena u spavaću sobu, cvećem ukrašenu. Jagdeš ju je tamo čekao. A ovde je čekao bazen.
Nesigurna, Praba Devi se nećkala u svlačionici. Da li da zadrži brus i gaćice? Ili bi, ipak, bio red da se skine do gola pre nego što navuče opremu za kupanje? Na kraju je skinula veš, premazala kožu losionom za zaštitu od sunčevih zraka i navukla na sebe onu kupačko-biciklističku kombinaciju. Obmotala se velikim peškirom, stavila na glavu kapu kako joj se ne bi smočila kosa, ostavila samolepljivi bindi na čelu i digavši sidro, pošla ka bazenu.
Radoznalim pogledom dočekao ju je čuvar bazena. Nju to pokoleba. Kako da skine peškir kad je on tu? „Šta ćete vi ovde, da blenete u bazen? Pametnija posla nemate?“, upitala je što je nadmenije mogla.
„Ja sam ovde na spasilačkoj dužnosti, gospođo“, promucao je čovek.
Ništa joj nije preostalo nego da se pravi kao da njega nema. Zaputila se ka bazenu.
„Izvinite, gospođo“, promrmljao je spasilac, „morate da se istuširate pre nego što uđete u bazen. Takvo je pravilo“, rekao je pokazujući na zid gde su pravila bila jasno ispisana crvenom olovkom: šta vam valja činiti ako vam je duga kosa; sve o kapama za kupanje; tuširanje; šta se može od jestiva i pića poneti sa sobom; kako se u bazenu ponaša; nema ronjenja, deca ispod dvanaest godina ne mogu bez pratnje; vlasnici kluba nisu odgovorni za eventualne nezgode…
„Istuširaću se, naravno da ću se istuširati“, rekla je Praba Devi, a teskoba je dodala oštrinu, njenom glasu. „Zar mislite da mi je ovo prvi put da sam na bazenu?“ Ušetala je u deo sa tuševima kraj bazena, duboko udahnula vazduh i uklonila peškir. A onda se tuš spustio na nju, mlazevi oštre vode što probada. Izgubila je, nakratko, dah. I zaboravila neprijatnost maločas je bila maltene naga pred nepoznatim muškarcem.
Stajala je potom uz bazen, uz onaj kraj gde je plitko. Male metalne stube vodile su u vodu. Kuda sad? I kako? Da li da siđem leđima okrenuta vodi? Ili licem? Sve što sada uradim, činim na sopstvenu odgovornost. Neću moći da optužim čak ni vlasnike ovog kluba, rekla je sebi dok se spuštala niz lestvice.
Voda je bila hladna. Grickala joj je kožu, meso joj se skvrčilo, a maleni elektroškovi hitro su preneli poruku mozgu. Setila se tada kako je nastavnik dovikivao deci: „Zaronite sada, hajde, hajde, zaronite, zadržite vazduh i svi pod vodu! Neće vam više biti hladno!“
Praba Devi je baš tako postupila i vodeni svod sklopio joj se nad glavom. Kad je izašla na površinu pijuckajući i gutajući vazduh koji je pohrlio u usta, osetila se, u stvari, potpuno nepripremljenom za ono što je čeka. Šta sada?
Držala se za rukohvat, lice je bilo iznad vode i pokušavala je da radi nogama. Kad se času primakao kraj, noge su joj bile kao vreće pune peska, teške, nepomične. Mišići za koje nije ni znala da ih ima, sada su se, čisto da vidi da su i oni tu, oglašavali malim grčevima. Nije joj bilo nimalo lako da se popne uz stube a da ne tresne nazad u vodu.
To joj je i tri naredna dana bila glavna zanimacija: samo je lupala nogama o vodu dižući vodenu maglicu koja je ispunjavala vazduh prašnjavim zvukom oslobođenih udova koji tuku po tečnoj površini. Kad bi se umorila, zaronila bi trudeći se da oči drži otvorene. Pekla je voda puna hlora, oči bi joj od tog gledanja pocrvenele, ali je držeći se za rukohvat i podižući leđa, tako da se činilo da gotovo samostalno pluta na površini uveravala sebe da će se uskoro navići.
Četvrtog dana je shvatila da više i ne mora da se drži za rukohvat. Pridržavala se samo vrškovima prstiju, a opet je plutala sve dok bi držala glavu pod vodom i zadržavala vazduh.
Peti dan. Praba Devi donosi odluku da je vreme da se otkači od rukohvata. Malo se nogom pridržala za zid bazena uzevši vazduha koliko su pluća mogla da prime, a onda se otisnula držeći se za šlauf koji joj je spasilac dao kao ispomoć. Počela je da pliva. Pokušala da batali šlauf. Onda je malo potonula. Na tren, panika ju je obuzela: davim se, umirem pripevao je glasić u glavi. A onda je isplivala na površinu. Dokopala se plutajućeg koluta i ponovo se uhvatila za rukohvat. Još nije bila spremna, zaključila je.
Šesti dan. Praba Devi je pokušala da ispita dubinu bazena na kraju, gde je bio plićak. Kad je isplivala na površinu, videla je nastavnika kako je posmatra. Očito je bilo da se lepo zabavlja: „Bacite taj šlauf“, rekao je.
„Kako da ostanem na površini bez njega?“, upitala je.
„Već ste na površini i bez njega“, rekao je uz osmeh.
„O!“, uzdahnu Praba Devi, radosna što to čuje. Učinilo joj se da je na pravom putu. On se tako povoljno izjasnio… A šta ako potone?
„Mogla bih se udaviti. Ako mi date šlauf, imala bih za šta da se uhvatim“, pokušala je da objasni.
Nastavnik je čučnuo kraj bazena i upitao je: „Koliko ste visoki?“
„Sto šezdeset“, odgovorila je pitajući se šta to ima veze sa šlaufom. A setila se da je Vikram jednom pričao kako u tenisu težina reketa zavisi od težine igrača. Možda i u plivanju postoje neke slične koordinate…
„Pa šta vas onda brine? Pogledajte samo, u vodi ste koja je duboka metar i dvadeset. Kako se tu možete udaviti? Čak i da vam ponestane vazduha i da potonete, istoga časa možete da stanete na noge. I, sve je u redu“, rekao je nastavnik pružajući ruku: „Hajdete, dodajte mi tu beskorisnu stvar.“
Praba Devi mu je bez reči dodala šlauf. To što je rekao imalo je smisla, apsolutno. Osmehnula se i rekla: „Hvala vam.“
Ostatak tog časa je iskoristila da pluta na površini vode. Dok god bi u plućima držala vazduh, voda bi je puštala da na njoj leži. Kad bi vazduh pohrlio napolje, poput smorenih čuvara zatvora što jedva čekaju da smena mine, voda bi se sklopila nad njom. Na kraju časa, tri puta je preplivala površinu bazena.
Sedmoga dana, Praba Devi se odmarala. Te noći je osetila neki višak želje zaostao u puti. Procvat čula. Pevušenje nervnih završetaka. Strast koja je, tinjajući nemirom, nagonila njeno telo da se pripije uz muževljevo. Jagdeš je, upola usnuo, osetio toplotu ženinog tela. Nabubre želja, hoće da pukne. Tako dugo nije žudnje bilo među njima. Kad bi Jagdeš to poželeo, spojili bi se brzo i u tišini. Za njega je to bilo zadovoljenje elementarnih telesnih potreba. Za nju, dužnost koju nije smela da odbije, deo uloge koju je u životu preuzela.
Jagdeš joj se primakao. Uzbuđenje je u njemu stasavalo, sad će da jurne…
U njegovom naručju Praba Devi se osećala drugačije. Nema više one mlitavosti. Tu je, napeta k’o struna, mišić se oseća. Zategnute tetive. Elektrošokovi.
„Šta radiš to?“, upitao ju je dok su mu ruke dečački nestrpljivo istraživale to maltene nepoznato telo.
„Ništa. Samo plutam“, promrmljala je, poverljivo, toplo, uživajući u buđenju želja za koje je mislila da su zauvek u njoj utoljene.
Kada je poslednji put osetila tu provalu čuvstava?
Koža na kožu. Prsti. Usta. Trepavice. Uho. Njegovi brčići. Njena kosa. Njegov dah, njen dah.
Očvrsle bradavice ocrtane na spavaćici. Malo slatkog oklevanja: ne još, ne još… Prsti na nogama istražuju prazan prostor. Trnci prolaze niz kičmu; pa po celom telu… Želja nadire. Besni krv. Vlaga izbija. Tela kao lukovi, jedno se o drugo oslanja. Prianjaju, pa se odvajaju da se ponovo u jedno stope.
Bubnja u ušima dok se voda zbira ponad glave, iznebuha. Davim se. Umirem. Kad više nema vazduha, sečem vodu i izbijam na površinu; stopala dodiruju dno.
Jagdeš je zaspao sa osmehom na licu. Bog je pravedan. Život valja. Praba Devi je zaslužna što se on osetio kao da mu je dvadeset i jedna.
Ali, ona Devi leži budna. Kada će ovo telo koje se vrtelo i vijugalo kroz hodnike nepatvorenog osećanja naučiti da mirno pluta?
Narednog jutra je stajala u bazenu duboko zamišljena. Minula noć naučila ju je mnogo čemu. Otkad se udala, pitala se šta li bi se dogodilo ako bi Jagdešu otvoreno stavila do znanja da želi da vodi ljubav. Da li bi muža odbila golota ženine gladi? Da li bi joj okrenuo leđa? Možda je više ne bi poštovao?
Otkrila je sada da želja želju budi. Ispunjenje na ispunjenju počiva. Daješ i primaš. Od onoga sa Pramodom, od časa kada je život počeo da se kiseli, bila je uzdržana. Obogaljena strahom, pribojavajući se onoga što bi moglo da se dogodi ako stvari ne pođu smerom kojim je ona želela da krenu. Praba Devi je pogledala u vodu. Duboko je udahnula i bacila se. Dno bazena je, duboko pod njom, poigravalo u razigranom odsjaju. Voda je bila nalik svili, nežno ju je primala, nečujno se njenom telu umiljavala.
Kao da su joj se godine sa leđa skinule. To telo, uzrok tolikih nesreća, prvo zbog žudnje da se nahrani, a potom zbog sloma koji je umrtvio nerve, sada je živelo, disalo. Ona je bila bazensko plavetnilo. Voda je bila Praba Devi.
Vreme je stalo. Nema težine. Uspomene u magli. Oblak nepovezanih misli. Biti, ili ne biti. Od vrha prstiju na nogama do vrha prstiju na rukama, nepovredivo pravom linijom, strujala je mirna pobednička volja. Ja plutam. Plovim. Telo moje više nije važno. Imam ovo. Imam strah u šaci. Pobedila sam strah. Kada je prstima dotakla onaj suprotni zid bazena, Praba Devi se osetila snažnom. Znala je da život više neće biti ono što je do maločas bio; da ništa što može da se desi neće biti ravno tom času uzvišenog zadovoljstva koje ju je preplavilo kad je shvatila da je ostala na površini. Da je plivala.

9.


Akila je zurila u krajolik koji je promicao s one strane prozora. Bujna vegetacija plenila je oči. Nikada nije videla tako mnogo nijansi zelene boje. Voz je jurio kraj pirinčanih polja oivičenih stablima kokosa. Bilo je vreme žetve. Žuto i smeđe, zeleno i zlatno… Kako taj pejzaž deluje tako smireno, a stalno je sve izloženo promeni? Zašto se samo ljudsko biće opire promeni? Zašto se protiv promene borimo? Zašto familija ne može da prihvati njenu odluku?
Nekoliko je nedelja prošlo kako je Akilu zadesilo da popuni potrošački kupon u samoposluzi. Kad je stigla do rubrike u koju valja ubeležiti godine, mehanički je ispisala broj 45. I onda je, iznenada, zastala. Imala je četrdeset pet godina i ništa čime bi se podičila. Čak ni sećanja. Akila je gledala oko sebe, posmatrala ostale žene u supermarketu i njihove korpe koje su vrcale od svega i svačega, kao i njihovi životi. Teško je spustila pogled na korpu koju je sama nosila. Praznina što sažaljenje izaziva. Krema za lice koja obećava da će prikriti godine; šampon koji će vašoj istanjenoj kosici dati punoću i, naposletku, pakovanje instant-štirka. Sve je to, doduše, mogla da kupi i u prodavnici na ćošku, nedaleko od železničke stanice, ali se Akili nije dopadala sama pomisao da bi joj tu nad vratom stajala Padma, Padma koja nemilice odvrće poklopce sa tegla i njuška sadržaj. A nije joj se baš mililo ni da prisustvuje kad Padma objavi, svima zainteresovanima, da čuju i počuju: kad ja uđem u četrdesete, gledaću da starim dostojanstveno, ove kreme i farbe za kosu me ne zanimaju i, da vam pravo kažem, nikakva šminka i maska ne može da odmeni blesak zadovoljstva na licu jedne žene…
Padma je, svakako, na takvo mišljenje imala pravo, ali izricanje takvih stavova vređalo bi Akilina osećanja, baš kao da njena mlađa sestra tiradu namerno izvodi. Zato je Akila počela da planira dva koraka unapred kako bi se zaštitila od Padme i, posledično, od bola. Strah, međutim, nije poticao od saznanja da će, kako bude starila, sve više zavisiti od Padme i da će bol iskušavati Akilinu volju da vodi samostalan, svoj život.
Bila je to, pre svega, spoznaja da u četrdeset petoj godini i dalje živi na margini. A pride, našla se tu i Karpagam…
Karpagam koja se gurala između rafova i vratila u Akilin život sa lakoćom veterana u preskakanju konopca. „Akilandesvari, jesi li to ti?“, vrisnula je Karpagam. Akila je osetila njen dah na vratu.
Glas iz prošlosti. Iz vremena kada se život svodio na donošenje, razgledanje i prevrtanje kutijica u prašini ispod mangovog drveta. Imao si samo da kažeš „hop“, da skočiš i da pobediš.
Prisnost u tom glasu poticala je iz detinjih dana, iz vremena kada se skakalo preko lastiša. Lastiš, što sklizne ispod nogu, obriše prašinu pa prhne u vazduhu, lastiš ih je vezao ujednačenim ritmom i opsesivnom potrebom da skaču i skaču dok im u udovima ni trunke snage ne ostane.
Njihovo drugarstvo cvetalo je dok su išle zajedno u školu i vraćale se kući, dok su delile tajne i jevtine bombonice od kokosa. Kad je detinjstvo prošlo, i ta veza se prekinula. Karpagam se udala, a Akila postala glava svoje porodice.
Akila se ukočila. Niko je već punih dvadeset pet godina, nije pozvao punim imenom. Akilandesvari. Uplašila se. Usta su joj se osušila, jezik odjednom skrutio kao u stare cipele. Neposlušan i krt.
„Ko… Kako?“, zamucala je Akila.
„Zar je moguće da si me zaboravila?“, glasno je rekla Karpagam uhvativši je za ruku. „Ja sam, Karpagam. Nije, valjda, da me se ne sećaš?“
Akila je duboko udahnula, vazduh joj prostrujao telom, sve do nervnih završetaka. „O, kakvo iznenađenje. Baš iznenađenje!“
Karpagam je začuđeno pogledala Akilu, a onda bučno spustila korpu na kasu. „Nego šta je. Nisam te videla više od dva’es’ godina. Mada ti isto izgledaš.“
„Šta ti je to? To je sve što ćeš da kupiš?“, dodala je, bacivši pogled na Akilinu korpu.
Akila je osećala kako je Karpagam očima ispituje. Šta li je videla?
Kad bi se Akila pogledala u ogledalo, zatekao bi je taj stranac u staklu. Bledi duh nekadašnje Akile. Žena oklembešenih obraza i otromboljenih usana. Sa borama po vratu. Koncentričnim krugovima što, nalik godovima, svedoče o godinama.
Akila bi dotakla kosu. Preko dana je kosu držala u punđici na potiljku. Tek bi je uveče pustila. Prekrila bi njome jednu stranu lica i, ponekad (možda je to bila optička varka ili procvat tajne žudnje), spazila u ogledalu onu Akilandesvari. Devojku koja kad govori ispušta meke, zaobljene zvukove. A ova, strankinja, govorila je kao da će vazduh izgrebati od silnog osećanja odgovornosti.
Kad bi se Akila povukla, makar i samo dva koraka unazad, strankinja bi iščezla iz ogledala. Znala je ona to telo Akilandesvarino telo. Akila bi spustila olovku ispod obline dojki olovka bi se skotrljala. Stomak joj je bio ravan i gladak. Nema salca. Rukama bi mazno prelazila preko tela.
Zastala je. Kakvo je to stvorenje u čije se bokove starost uvlači, gnusno pipkajući svojim zeleno-plavim šakama? Otkud se to vreme pritajilo u plavim venama na njenim butinama? Ne, to nije bila ona. Prava ona. Akilandesvari.
U Karpagaminim očima, Akila je sebe videla kao stranca. Mirno stvorenjce sa jedva kapkom života ili duha u sebi. Bez belega koji bi svetu obznanili da je žena bez talija što blista na grudima, bez kumkuma što se šepuri u vrh čela, bez prstenova na nožnim prstima što pevaju u bračnoj blagodeti. Bezbojna, beznačajna žena koja nema pametnija posla nego da luta besciljno po samoposluzi, praveći se da kupuje razne stvari koje joj uopšte nisu potrebne.
„Hajde negde da sednemo“, rekla je Karpagam. Uzevši Akilu za ruku, povela ju je ka kafiću koji se nalazio pri supermarketu.
Akila je sedela i posmatrala Karpagam kako pred sobom slaže kiflice sa džemom, tanjir pun samose i dve šoljice kafe što se pušila. Zračila je od zadovoljstva. Bio je tu mali sloj mesa oko njenog zgloba; nagoveštaj dvostrukog podvoljka. Zadovoljstvo se ogledalo i u bojama koje je nosila: bluza zatvoreno žuta; zeleno-žuti bengalski pamučni sari; zlatni nakit, vibrantno kestenjasti kumkum. Oči su joj svetlucale. Obrazi se povremeno tresli. Kosu joj je, tu i tamo, šarala poneka seda vlas. Zrelost je to bila zrelost je isijavala.
„Ne mogu da odolim“, osmehnula se Karpagam pokazujući na pun sto ispred sebe. „Nikako mi ne ulazi u glavu zbog čega su ljudi na tim dijetama. Moja kćerka je, eto, stalno na dijeti. Jedne nedelje preživljava na sokovima jesi li čula za te budalaštine? Iduće nedelje pak, samo presno naseckano povrće. Čista besmislica. Ako mene pitaš, jednom se živi. I zato gledaj da proživiš najbolje što možeš.“
Akila se nesigurno osmehnula pitajući se da li tu, možda, ima i nekog skrivenog značenja, nagoveštaja koji se baš na nju odnosi.
Karpagam je zagrizla samosu i potom obrisala mrve sa brade. „Svi smo ti se divili kad si, po očevoj smrti, preuzela odgovornost za svoju porodicu. Moja majka je često pričala o tebi, gotovo u zanosu, a onda bi odnekud iskrslo i Jajino ime. Sećaš se Jaje?“
Akila je klimnula glavom. Reč preko usana nije mogla da prevali.
„Pitam se šta li se sa Jajom dogodilo. Gde li je sada, šta je bilo sa Sarasom Mami i ostalom decom? Kad glava porodice umre, sa njim umire cela porodica govorila je moja majka sem ako tu nije kći poput Akile.“
Osmehnula se Akila. Nije znala šta bi drugo. O Jaji već duže vreme nije razmišljala.
„Pa, reci, šta si sve ovo vreme radila sa sobom? Znam da si otišla iz Ambatura pošto ti je majka umrla. Odlučila si zauvek da ostaneš u Bangaloru?“, upitala je Karpagam.
„Ništa nisam radila. Samo ono uobičajeno… Posao, kuća, posao… Padma sećaš se Padme, zar ne, moje mlađe sestre ona i njena porodica žive kod mene, i Padma vodi računa o kući.“ Akila nije imala volje da odgovara na pitanja na koja ionako nije imala odgovore.
Karpagam se nagnula preko stola i stisnula Akilinu šaku. „Mislila sam da si ti do sada stigla dotle da imaš svoj sopstveni život. Vidim da nisi. Pa zar ta tvoja sebična porodica ne shvata da i ti zaslužuješ malo sreće?“
Samosa se Akili zaglavila u grlu. „Šta oni sa tim imaju? Prošlo je meni vreme za to.“
„Prošlo vreme za šta?“, upitala je Karpagam. Njene oči su se suzile, za časak je Akilu procenjivački posmatrala. A onda je meko upitala: „Definiši mi sreću. Šta bi te usrećilo?“
Akila je crtala noktom srednjeg prsta po plastičnom stolnjaku. Kako bi definisala sreću? Da li bi ona, uopšte, znala da je sreća, čak i kad bi joj se sreća unela u lice?
Setila se novogodišnjih čestitki koje su ona i Katarina svojevremeno slale jedna drugoj. „Sreća je“, rekla je Akila, parodirajući poruke koje su obično bile odštampane na tim čestitkama, „kada možeš da biraš kako ćeš živeti. Sreća je kad znaš da si voljen i kad imaš nekoga da voliš. Sreća je kad sa nadom gledaš u budućnost.“
Karpagam je uzdahnula. „Aki“, počela je vraćajući se nadimku kojim je u detinjstvu oslovljavala. „Šta ti, u stvari, želiš? Muža? Decu?“
„Ne, ne“, prošaputala je Akila pitajući se da li iko u tom kafeu prisluškuje njihov razgovor. „Ne, ne znam…“
Ponekad bi joj se činilo da ono što zapravo najviše želi jeste da ima svoj identitet. Uvek je bila nekakav produžetak identiteta druge osobe. Te Čandrina kćerka, te Narajanova starija sestra, te Prijina tetka, te Murtijeva svastika… Akila je želela da je jednom neko vidi kao jedinstveno biće, kao nju, Akilu kao takvu…
Ali, hoće li Karpagam to shvatiti? Hoće li ona, koja je brak nosila kao kančepuramsku svilu, moći da razume da je ono što Akila najviše na svetu želi upravo to da bude svoja na svome, da pripada sebi? Da čini što joj je volja. Da živi onako kako odabere, bez suzdržavanja ili bojazni od bilo kakve cenzure.
Akila je otvorila dušu: i dok je čeznula za muškarcem i žudela da se svim čulima prepusti potrazi za ispunjenjem, i kada je želela da je voli muškarac koji će oplemeniti njena ćutanja i dati joj celoga sebe, ona, zapravo, nije želela muža. Nije želela da ponovo bude puki produžetak nečije ličnosti.
Slušala je Karpagam dok je Akila pokušavala da objasni stvari koje ni samoj sebi nije smela da ispriča.
„Pa, zašto onda ne živiš sama? Sestra ti je dovoljno odrasla da se brine o sebi. A nije da je sama ima muža i porodicu. Aki, obrazovana si žena. Zaposlena. Sama sebi organizuj život“, rekla je Karpagam nameštajući šnalu sa istom čvrstom rešenošću sa kojom je razmatrala moguće smernice Akilinog života. „I prestani svaki čas da se osvrćeš oko sebe“, dodala je. „Čega se plašiš šta će svet da kaže? Aki, zamoli lepo svoju sestru i njenu porodicu da napuste tvoj dom. To je prvo što bi trebalo da učiniš.“
Akila je pogledom preletela ljude koji su sedeli u kafiću. Pile su se kafe, jelo se pecivo; svako je sa nekim sedeo, svako s nekim bio.
„Kako da živim sama? Kako bilo koja žena može da živi sama?“, upitala je beznadno.
„Pogledaj mene“, probio se Karpagamin glas kroz gusti sloj samosažaljenja. „Ako ja mogu da živim sama, što ti ne bi mogla?“
„Ali, ti si udata. Ne živiš sama“, rekla je Akila ispuštajući vazduh. Kako samo Karpagam može sebe sa njom da poredi?
„Bila sam udata“, rekla je Karpagam i oči joj se susretaše sa Akilinim. „Muž mi je umro pre nekoliko godina.“
„Žao mi je… Ali…“, ušeprtljala se Akila.
„Znam šta hoćeš da kažeš. Pitaš se kako, uprkos svemu, nosim kumkum i ove živopisne boje? Ne bi ti valjda draže bilo da nosim samo belo i da bludim naokolo kao leš spreman za posmrtnu lomaču?“
„Ne, naravno da ne bi“, promrmljala je Akila. „Ali šta tvoja porodica na to kaže?“
Karpagam je na to duboko udahnula i rekla: „Nije me briga šta moja porodica ili bilo ko drugi misli. Ja sam to što jesam. I imam prava, kao i svako drugi, da živim onako kako sama odaberem. Reci mi, molim te: zar nismo mi, kao devojčice, nosile odeću u bojama i nakit i ukrase? Nije to privilegija koju brak sobom donosi. Evo kako ja na to gledam: prirodno je da žena želi da bude ženstvena. Nema to veze sa tim da li je udata ili nije udata, da li joj je muž živ ili je umro. Ko je uopšte te zakone ustanovio? Neki muškarac, zacelo, koji nije mogao da podnese pomisao da će njegova žena, uprkos činjenici da je on umro, i dalje privlačiti druge muškarce.“
Reči su se izlivale preko njenih usana sa lakoćom na osnovu koje se moglo zaključiti da ih je Karpagam u više navrata izgovarala. Akila je, ne bez stida, shvatila da je Karpagam dok je ona plutala po bazenu samosažaljenja, dozvoljavajući parazitima da se goste njenom puti otišla napred i naučila da preživi.
„Živim sama. Već godinama. I moja kćerka, kojoj su sada dvadeset tri, takođe sama živi. Mi smo jake, Aki. Jake smo ako želimo da budemo jake.“
„Pa, šta mi predlažeš?“, upitala je Akila.
„Predlažem ti da učiniš ono što želiš da učiniš. Živi sama. Izgradi svoj sopstveni život, svoje potrebe stavi na prvo mesto. Kaži svojima da idu do đavola, da idu kud ih noge nose“, rekla je Karpagam nasmejavši se i nažvrljala svoju adresu na računu. „Piši mi. Daj da ostanemo u vezi.“
Akila je papirić stavila u tašnu. Kad su izašle na ulicu, dodirnula je Karpagam po ruci. „Karpagam, jesi li to stvarno ti ili neka boginja koja se pojavila da me izvede iz ovog…“, Akila se tu zaustavila pomislivši na tamne, sumorne boje sveta u kojem već tako dugo živi.
„Ne budi smešna“, nasmejala se Karpagam. I upravo je sećanje na taj smeh, pokaži-celom-svetu-šipak, postao Akilin totem u kojem je videla snagu za preokret, za novi život koji je nameravala da otpočne.


Nedeljom bi Padma uljem tretirala kose svojih kćeri. Ugrejala bi sezamovo ulje i utrljavala im ga u kožu glave sve dok kosa sva ne zablista i ne prione tesno uz skalp. Onda bi im isprala glave sapunom. Padma je trebalo da bude starija sestra, ne ja razmišljala bi Akila.
Mesec dana je prošlo otkako je srela Karpagam. Mesec dana sumanutog planiranja, mahnite aktivnosti i misli o bekstvu. Mesec dana tokom kojih je sto puta preispitala svaku svoju zamisao, svaki svoj papirić, sa najvećom pažnjom. Mesec dana slaganja kockica Akilinov života u mozaik budućnosti. Prošlo je još mesec dana i ona je bila spremna.
„Padma“, rekla je posmatrajući te nedelje Padmine prste, zauzete mešenjem kćerkine glave kao da mulja lopticu testa. Mesila ju je dok ne počne lepo da se odvaja. Mesila, dok iz te glave ne ukloni i najbleđu primisao na otpor. „Razmišljam o tome da kupim kuću.“
Padma je podigla pogled, zainteresovana. „I ja o tome, evo već neko vreme, razmišljam nešto… Uskoro će ove devojčice stasati za udaju, a kako da im nađemo pristojne muževe ako nemamo svoju kuću?“
„Padma“, rekla je Akila trudeći se da bude nežna, „kupujem stan, jednosoban stan.“
„Ali kako svi da se smestimo u tako mali stan? Zar ne možeš da kupiš nešto veće?“
„Padma“, ponovo je Akila izgovorila sestrino ime, osetivši kako čelični kaiš steže reči u njenim ustima. „Koliko je soba potrebno jednoj osobi?“
„Kako to misliš?“, probudila se sumnja.
„Želim da živim sama. Kucnuo je čas da učinim to da počnem da živim sama. A i vama je vreme da se osamostalite“, rekla je Akila, i oči im se susretoše. A onda se ta vatrena linija između očiju dveju sestara prekinula i Akila je osetila duboko zadovoljstvo što je Padma bila ta koja je prva popustila.
„Je l’ tebi dobro?“, upitala je onda Padma dok joj je ulje sa dlanova curelo na stopala. „U tvojim godinama žene prolaze kroz težak period. Ima to veze sa hormonima… Čitala sam o tome onomad u onom časopisu. Menopauza, tako piše, može da napravi pravi haos u ženinoj glavi.“
„Začepi, Padma“, obrecnula se Akila. „Dovde mi je tog tvog sveznalačkog tona kad mi se obraćaš! Ako želiš da znaš istinu, dosta mi te je! Dosta mi je buke koju prave tvoja deca. Neću više da me tvoj muž i ti isisavate kao što svih ovih godina radite.“
Akila je zastala ugledavši užas na Padminom licu. A već u narednom trenutku je zažalila što je zaćutala, jer sad reči počeše da sipaju iz Padminih usta. Reči zašiljenih vršaka, u otrov zamočene.
„Svih ovih godina ti kuvam i perem… I, kako mi se odužuješ? Tako što mi kažeš da ti je nas preko glave. Ti si jedna ljubomorna starica, eto šta si… Zavist i inat su te progutali, ne možeš da podneseš to što ja imam muža i decu, a ti nemaš ništa.“
„To je samo još jedan razlog zbog kojeg bi nas dve trebalo da krenemo svaka svojim putem“, uzvratila je Akila ledeno.
„Misliš da će se tvoja braća složiti? Misliš da će te pustiti da živiš sama?“, upitala je Padma, duboko uverena da će Narajan i Narsi misliti što i ona.
„Za Boga miloga, šta me briga da li će se neko složiti? Pogledaj me: imam četrdeset pet godina. Od svih vas sam starija. Ima da uradim baš ono što hoću i uopšte me ne zanima šta će bilo ko da misli…“
„Da, tako ti misliš. Ali, oni su muškarci u ovoj familiji“, Padmin glas je tu poprimio podrugljiv ton.
Zašto li ovde gubim vreme i nju slušam, upitala se Akila. Htela je da pođe. Bila je mirna i još sigurnija u svoje namere.
Tokom narednih nekoliko dana, preovladavala je neprijatna tišina. Deca su ribana glasno i često u Akilinom prisustvu. „Prija“, prosiktala bi Padma, „moraš li tu pesmicu da recituješ naglas da bi je zapamtila? Zatvori knjigu i batali to. Naposletku, šta je najgore što može da se desi… Možeš, eto, da padneš na mesečnom testu. Ali ne želim da uznemiravaš Aku.“
„Madavi“, zarežala bi, „je l’ baš moraš da bacaš taj tanjir? Zar ne znaš da galama iritira Aku?“
Akilu je hrana čekala u pokrivenim posudama na trpezarijskom stolu. Odeću koju bi obesila da se suši nalazila bi besprekorno složenu na svom krevetu. Padma ju je kažnjavala ćutanjem. I gledala da dobro shvati kako joj sestra savršeno vodi domaćinstvo. I kako bi bez nje zavladali metež i konfuzija. A Akilu je to jedino uspelo da naljuti, i ništa drugo. Kako se Padma usuđuje da je podvrgava svojim tretmanima ćutanja, kako sme samo da je kinji tom prituljenom ljutnjom i gorčinom, i to u kući gde je Akila plaćala stanarinu?
Zašto li mi uskraćuje pravo na slobodu, pitala se, ne nalazeći odgovora.
„Zašto si donela takvu odluku, Aka?“ Narajanovo pitanje bilo je obeleženo prepoznatljivim, tihim glasom. Ljubav koju je osećala prema mlađem bratu preplavila je Akilu. Od svih njih, jedino je Narajan nije osuđivao, jedini joj je ostao bezuslovno naklonjen. Ostali Narsi i Padma u detinjstvu su bili obesni, netaknuti tragedijom koja se utkala u njihove živote. Ta obest nije iz njih iščilela ni kad su odrasli. Oni su u centru sveta i svet postoji da bi njima sve bilo potaman. Sada su svi bili završili sa tiradama.
Narsi: „Nije u redu da žena živi sama. Šta će ljudi reći? Evo šta: reći će da te je porodica napustila. Sem toga, biće tu i sva sila pitanja u vezi sa tvojim ugledom i reputacijom. Znaš dobro kako ljudi saberu dva i dva i dođu na to da je rezultat šest. I Nalinina familija će biti skandalizovana ako čuje za ovo. Jesi li razmišljala u kakvom ću se položaju ja naći?“
Padma: „A zašto moraš da živiš sama? Zar se nisam sve ovo vreme lepo brinula o tvojoj kući? Obaška sve ovo što je Narsi Ana govorio, jesi li razmišljala o trošku? Imam dve kćeri, a moj muž nema neki bogzna kako plaćen posao. Računala sam na tvoju pomoć kad dođe do udaje, kad devojčice krenu u novi život.“
„Čuo si ih, jesi li ih čuo, Narajane?“, Akila je pokušala da kontroliše nijanse svog glasa, sa mirnoćom koju, ruku na srce, jedva da je u naznakama osećala. „Punih dvadeset šest godina davala sam sve od sebe ovoj familiji. Ništa zauzvrat tražila nisam. A sada, kad želim da započnem svoj život, kako to da niko od vas ne priđe i ne kaže pa i vreme je, Aka, da to učiniš. Zaslužuješ svoj život, da ga živiš kako ti hoćeš. I nemoj da brineš o tome kako će se tvoja odluka odraziti na naše živote. A ti mi, Narajane, reci zašto ne bi trebalo da živim sama? Zdrava sam telom i umom. O sebi mogu da vodim računa. Zarađujem sasvim pristojno“, tu je Akila zastala osetivši da joj glas gaca po suzama. A onda je nastavila:
„Da li me je iko od vas ikada pitao šta želim, o čemu sanjam? Je li iko od vas ikada o meni razmišljao kao o ženi? O osobi koja ima svoje potrebe i čežnje, baš kao i svako od vas?“
„A, to je u pitanju!“, umešala se Padma. „Uvalila se u neku ljubavnu avanturu. I ne želi da mi saznamo… Zato hoće da živi sama. Ko je taj? I kako si ga našla?“
Akila podiže ruku i učini ono što je dugo, dugo želela da učini. Opalila je šamar Padmi preko usta. Težak udarac koji je odzvonio prezirom i ozlojeđenošću koje je nosila u sebi.
Nastala je tišina. Teška tišina u kojoj bi se na mahove začuo odjek onog šamara.
„Nikome od vas ne moram da objašnjavam svoje postupke. Ništa vam ne dugujem. Nadam se da sam bila jasna.“
„Ne duguješ nam ništa. Mi smo ti koji tebi dugujemo za sve“, rekao je Narajan u naporu da stiša strasti, zagladi situaciju i zaceli modricu koja je bridela. „Zato se i plašim za tebe. Kako ćeš se snaći? Ne mislim tu ni na šta lično. Kako jedna žena može sama?“
Narajanova briga je dirnula Akilu, ali ona je imala spremne odgovore. „Znam da mogu. Jednom sam već sve mogla sama, kad ste vi bili deca. I sada ću moći, za sebe samu, za Akilandesvari. Ničiju kćerku. Ničiju sestru. Ničiju ženu. Ničiju majku.“
„Aka, saslušaj me, molim te“, pokušavao je da je privoli Narajan. Ostali su već bili okrenuli glave. Nisu više o tome razmišljali, sada, kad su shvatili da je ona čvrsto rešena.
„Aka, molim te da o ovome popričaš sa bar još nekoliko ljudi i onda ćeš bolje sebi moći da predočiš koliko je jednoj ženi teško da živi sama“, rekao je Narajan držeći stariju sestru za ruku, preklinjući.
Akila je opazila strah u njegovim očima. Videla je koliko se za nju boji. Znala je da ona misli kako će biti lak plen za prvog čoveka koji dođe sa lažnim nadama i praznim obećanjima. U Narajanovoj svesti, njena budućnost biće obremenjena razočaranjem. Možda i samoćom, potpunom pustoši. I njoj se prišunjao nagoveštaj straha: Jesam li ja to, u stvari, tvrdoglava? Možda ovo nije mudar potez?
Akila je brzo otklonila ovakve misli. Znala je da familija nikada neće prihvatiti njenu odluku. To je bilo izvesno. Svako je imao svoje razloge da ne prihvati. Možda je Narajan bio jedini koga je njeno blagostanje zanimalo više od njene plate. I zato, više da bi zaštitila njega negoli samu sebe, Akila se prisilila na laž. Osmehnula se, nadajući se da će osmeh prikriti laž, i rekla: „Fino, učiniću kako ti kažeš. Porazgovaraću sa još nekim ljudima. I posle toga ću doneti odluku.“
Jedno po jedno, napustili su sobu ubeđeni da će Akila poslušati glas razuma. Svaka žena sa kojom bude razgovarala sigurno će joj preneti univerzalnu istinu, koju, izgleda, svi znaju, samo Akila ne zna kako je strašno za jednu ženu da živi sama. Ponovo će Akila postati njihova nežna, stidljiva starija sestra, i sve će ovo pasti u zaborav, kao, eto, jedan period kad je Aka privremeno, i pod neobjašnjivim okolnostima, pala u neko ludilo.
Ali onaj smeh je ostao sa Akilom. Karpagamin smeh, onaj pokaži-šipak-celom-svetu.

Preko puta Akile sedela je jedina preostala putnica od onih koje su se tokom prethodne noći ukrcale na voz. Sve ostale bile su sišle. Jedno po jedna, uz „zbogom“, uz prijateljski savet.
Janaki je sišla u Emakulamu. „Šta god da činiš, dobro prvo promisli, pa onda uradi. A kad jednom uradiš to, nemoj da gledaš u prošlost i nemoj da čezneš za onim čega više nema“, rekla je pomilovavši Akilu po glavi.
Praba Devi je nažvrljala broj telefona na papirčetu i uzela Akilinu adresu. „Hajde da se vidimo ovih dana. Na kraju krajeva, u istom smo gradu. Da ostanemo u kontaktu.“ Čak se i devojčica Šila osmehnula na rastanku i rekla: „Hvala što ste me saslušali!“
A sad je tu bila samo još ova žena. Šesta putnica. Akila se pitala ko li je ona? Posmatrala je saputnicu kako vadi neki magazin iz torbe i čita. Magazin je bio tamilski. Akila se opet okrenu prozoru.
Voz je bio pun puncijat. Pošteđeni nisu bili ni vagoni u kojima je rezervacija bila obavezna. Ljudi su lupali po zaključanim vratima, gurali se kroz jednom otvorena vrata. Hodnici su bili puni, oni što nemaju mesta bunili su se tvrdeći da na tri sedišta lepo mogu da se smeste četiri osobe. Prosjaci i prodavci svakojake robe, uvežbani, lako su se probijali kroz krcate vagone. Kore od pomorandže, omoti od slatkiša i ostaci grickalica preplavili su pod. Kada je voz stao, a sa njim i povetarac, slabunjavi vonj urina prostruja kroz kompoziciju, šireći se iz toaleta. Akila uzdahnu, sa olakšanjem. I njen je kupe bio pun, ali je bar bio čist. Oaza spokoja.
Akila otvori pakovanje pistaća koje je kupila na stanici u Kotajamu. Slatkasti mesnati plod obradovao je njeno nepce. Nisam više ista ona Akila koja se sinoć ukrcala na ovaj voz, pomisli. Ona stara Akila bi grickala kikiriki. Pistaći sugerišu da je došlo do izvesnog napretka, da se stvari sagledavaju u krupnijem planu, kako se ranije nije usuđivala. Opuštala se dozvoljavajući sebi da je osvoji osećanje da je u pravu, da čini pravu stvar, kao da sledi putokaze Praba Devinog otkrića. Možda više od bilo koje druge žene, Praba Devi joj je bila bliska i po godinama i po stilu. Pa, ako je Praba Devi mogla da trijumfuje nad svojom urođenom stidljivošću, da se izdigne iznad tradicije i zapliva u novi život, mogu to i ja pomisli Akila. I ja ću morati da naučim da sledim plimu, bolje nego da se nasučem na obalu.
Prođe neko vreme, kad Akila odvrati pogled od prozora. Oči joj se susretoše sa očima žene koja je ćutala. Magazin joj je sada bio na krilu. Akila se osmehnu. „Kuda putujete?“, upita na tamilskom.
„U Nagerkoil“, odgovori žena.
„Ja idem u Kanjakumari“, reče Akila, premda je žena nije pitala. „Vaši roditelji žive u Nagerkoilu?“
Žena zavrte glavom. „Radim za strankinju. Engleskinju, doktorku. Dobila je službu u Nagerkoilu i sad ja idem ispred nje, da sredim kuću pre nego što ona stigne. Pokućstvo je već na putu. Doktorka i moj sin idu kolima. Sutra ujutro kreću.“
„Koliko vam sin ima?“
„Trinaest godina“, reče žena.
„A muž? Šta on radi?“, upita Akila.
Ženino lice osta na časak nepomično. „Vi ste veoma radoznali“, reče ona.
Akila porumene. Ostale žene sa kojima je prethodne noći razgovarala bile su tako otvorene, tako su rado pričale o svojim životima da je već računala sa tim da će svaka tako reagovati na pitanja.
„Izvinite“, reče tada žena. „Bilo je to grubo s moje strane. Ali noćas ste me, sve vi, izbacile iz razgovora, iz prostog razloga što ste zaključile da ne pripadam vašem krugu. Videle ste kako sam obučena, videle ste kakvo mi je lice, i procenile da nisam od vaše fele.“
Akila opet porumene. „Izvinite. Nismo htele da…“, poče.
Žena se sad zagleda u nju netremice: „Nemojte se izvinjavati. Imale ste pravo kad ste procenile da nisam od vaše fele. I jeste tako. Ne pripadam vašem krugu. Ne zato što sam siromašna ili neobrazovana, već zato što ste sve vi živele tako zaštićeno, zaklonjeno od svega, da, da, čak i vi. Čuh kako jedna od vas priča svoju životnu priču i pomislih: ove žene dižu toliku prašinu oko najobičnijih sitnica! Kako bi se one snašle da ih zadesi prava tragedija? Šta one znaju o životu i danku koji uzima? Šta one znaju o tome kako ovaj svet ume da bude okrutan prema ženi?“
Akila je buljila u saputnicu. Ko li je ova žena iz koje gnev poput lave izbija?
Šesta putnica presavi magazin i reče: „Ne kažem da su žene slabe. Žene su jake. Žene mogu sve, sve što mogu i muškarci. Mogu i više. Ali žena mora da pronađe tu žicu snage u sebi. Ne pokazuje se to samo od sebe.“

10. Sestra prave stvari


Zovem se Marikolantu. Trideset i jedna mi je godina. Rođena sam u malom selu Palur, kraj Kančepurama. Imam sina i muža. Roditelji su mi davno umrli, a sve veze sa braćom sam prekinula. Radim kao ispomoć u bolnici jedne dobrotvorne misije.
Otac mi je bio seljak. Bio je sin jedinac i, kad mi je deda umro, nasledio je i zemlju i kuću. Majka je bila iz drugog sela; bila je siroče i podigla ju je tetka. Nismo imali rodbine, a ni dovoljno novca, ali bili smo srećni. Dvojica moje braće, Easvaran i Šivakumar, i ja. Ali nekoliko dana posle mog devetog rođendana, otac mi je umro. Od bolesti koju čak ni doktori u bolnici „Velore“ nisu mogli da izleče.
Nikome nismo mogli da se obratimo za pomoć, pa se mama okrenula ispranim zidovima Šetijar Kotaija i utonula u molitvu. Kuća je bila ogromna, sa bezbrojnim sobama i drugim odajama. Imala je tri sprata i spolja izgledala doslovce neosvojivo. Premda je pravo ime tog zdanja bilo Radž Vilas, svi u našem i okolnim selima znali su ga kao Šetijar Kotai, Šetijarova tvrđava.
Šetijar je bio bogat čovek; oni su i danas najimućnija familija u našem okrugu. Šetijar je blago stekao na svilenoj bubi. Hranio ih je, kljukao ih dudovim lišćem dok se ne bi tako nagojile da bi, prosto, iskočile iz svojih koža. Da prikriju stid, sirote gole larve tkale bi svilu i njome se obmotavale. Šetijar ih, međutim, ni tada ne bi pustio na miru. Kilogrami svile, tone svile. Niko od nas iz sela nije ništa od toga video, budući da je Šetijarova farma svilenih buba bila negde drugde, ali su oni koji su imali prilike da vide, pričali drugima šta sve tamo ima.
Često sam razmišljala o svilenim bubama. Bilo mi ih je žao. „Imaš sreće što si ti ti“, rekla bih svakoj drugoj bubi kad bi stala na dlan.
Tada sam još dete bila. Razgovarala sam sa bubama, drvećem i kamenjem. Verovala sam učitelju kad bi nacrtao krug na tabli i rekao: „Ovo je svet. Polovina je osvetljena Suncem, a druga ostaje u tami. Isto je sa životom. Postoji dobro i postoji loše, a naša je dužnost da ostanemo na svetloj strani, da budemo dobri.“
Klimnula bih glavom, kao i svi ostali, čvrsto rešena da nikada i ne koraknem na tamnu stranu. Kao što rekoh, tada sam još dete bila.
Šetijar je imao svu silu razboja na kojima su muškarci tkali svilene sarije, pozlaćene, koji bi potom bili prodavani u Madrasu, Koimbatoreu, Salemu, Maduraiju i dalekim gradovima poput Delija.
Naša je kuća bila mala; tek jedna u nizu kuća koje su se nizale sa obe strane ulice što je vodila ka hramu. Dve ulice dalje bio je voćnjak, pun stabala manga, i iza njega Šetijar Kotai. Kulinarsko umeće moje majke bilo je dobro poznato seljanima. U specijalnim prilikama zvali bi je u Šetijar Kotai da pomogne. Kad je tata umro, to je postao jedini naš izvor prihoda.
Svakoga jutra, mama bi napuštala kuću oko sedam, da bi se vratila tek iza šest sati uveče. Tako sam ja obavljala većinu kućnih poslova. Nije mi to uopšte smetalo; bilo je to, u stvari, kao da se igram domaćice.
Volela sam da izvlačim vodu iz seoskog bunara i nosim velike mesingane kofe balansirajući kukovima. Čistila sam i ribala podove, prala sudove. Kad bismo se iz škole vraćali kući, braća i ja bismo po selu skupljali kravlju balegu. Volela sam da pravim loptice od balege i da ih oblikujem dlanovima. Čitave gomile takvih loptica polepila sam na zadnje zidove naše kuće. Zeleno-crne krugove koji bi, kako se suše, postajali sivo-zeleni. Dok su se te kuglice sušile na našim zidovima, vatra na ognjištu nikad se ne bi ugasila.
Mama me je ponekad privijala uz grudi i plakala: „Šta sam ja to detetu svom nametnula? Ukrala sam joj detinjstvo.“
Nisam mogla da razumem njene jadikovke. Zašto pati zbog nečega što mene oduševljava?


… Kad Brama ispisuje naše sudbine kažu on svakome od nas odredi poseban broj godina da iskusimo sve aspekte života. Vreme namenjeno za kućevne poslove, dakle kao domaćica, ja sam provela mnogo pre nego što ću odrasti. U kući moje majke radila sam sve ono što žena po svojoj kući radi. Možda je tako moralo da bude. Čak i kada sam napustila dom, svaki put kad bih se vratila preuzimala bih brigu o kući, sve dok mama nije umrla. Braća su tada podelila imovinu, a ja više nisam imala kuću koju ću svojom zvati… Ali sada vam pričam o stvarima koje su se dogodile mnogo kasnije. Hoću da vam pričam o ranijem vremenu, kada sam išla da radim u Šetijar Kotai…
Moj otac, seljak, nije odobravao to što idem u Šetijar. „Kakav način da se zaradi novac!“, često bi rekao pošto bi upalio bidi i udahnuo dim.
„Ubijati Božija stvorenja, dan za danom, i profitirati na njihovoj smrti… Drago mi je, bogami, što sam seljak. Jedina bića koja zbog mene umiru su ona koja stradaju pod plugom, kad orem. A i njih ubijam bez namere, ne znajući.“
Očeva zemlja je bila podaleko izvan sela, ali se on nikada nije žalio da mu se smučilo da je obrađuje. Narod u selu je o mom ocu pričao sa izvesnom začuđenošću koja je, inače, rezervisana za vrednice koje rade kao lude. „Samo je Šanmugam u stanju toliku energiju da potroši na obrađivanje jednog parčeta kamenite zemlje“, govorili bi.
Većina njih, ako ne i svi, radili su za Šetijara, na ovaj ili onaj način. Šetijar je bio bog, govorili su, velikodušan i dobrohotan. Ali, za moga oca, Šetijar je bio kralj robova. „A ja nemam ni najmanju želju da budem jedan od njegovih zahvalnih robova“, kazao je mami kad se požalila da sav taj trud na njivi jedva podmiruje njihove osnovne potrebe.
Malo je bilo parče zemlje koje je posedovao moj otac. Tu je on gajio različite useve, jedne godine jedno, druge drugo. Ali, jedna njiva je uvek bila rezervisana za cvet kanakambarama. Mami i meni je do toga bilo, naročito stalo. Kad svane zora, pozdravio bi nas ustanak cvetova koji bi blistali, baš kao da su laticama sakupili zrake izlazećeg sunca. Pre nego što bi sunce isušilo rosu i svelo cvetove na puke replike njih samih, mi bismo ih proredili. Na svaka dva ubrana cveta, jedan bismo na stabaocetu ostavili, semena radi. Nešto cveća bismo zadržali za sebe, ostatak smo prodavali cvećarki koja je robu izlagala ispred hrama.
Da li je to moj otac, možebiti, kanakambaram sadio zato što je to bilo mamimo ime. „Kako bi lepo bilo da ste mene nazvali Ružica ili Čempakam“, glasno sam uzdahnula jednoga dana, opterećena pomišlju da se čitavo polje finog pomorandžinog cveta svaki dan klanja suncu, u znak pažnje mojoj majci-krstiteljki, dok se po meni ništa ne zove.
„A onda bih morao čitavu njivu da zasadim ružama, kao što Ama ima svoju njivu. Marikolantu? A šta je marikolantu nego žbunče zelenog lišća?“
Glasno se smejao moj otac i posadio me na koleno. „Ti, budalice jedna“, rekao mi je. „Šta je marikolantu, pitaš me? Zar nisi videla da se po nekoliko listova marikolantua uvek utka u vence od kanakambarana? Bez mirisa marikolantua, kanakambaram je mrtav cvet. Ali, ako bi te to usrećilo, iduće sezone zasadićemo nešto marikolantua.“
Otac je obrađivao kamen, sve dok hladna, tvrda masa ne pozeleni i ne zamiriše. Radio je sve dok bolest nije pustila korena u njegovom telu. Držao se svoje zemljice dok je god mogao, ali su troškovi za lekove i zračenja, specijaliste i posebnu ishranu, postajali sve veći i veći. Zato je prodao zemlju Šetijaru, a onda se, nekako, zgužvao i umro.
Dve godine docnije, kada je Sujata Aka, Šetijarova snaha, dobila sina, neko im je bio potreban da pomogne oko deteta. Tako sam ja postala Prabu-papina dadilja. Nije bilo šanse da nastavim sa školovanjem. Škola u našem selu imala je samo pet razreda, tako da sam morala u grad, u više razrede. A to je bilo neizvodljivo.
„Poslaćemo tvoju braću u grad, u školu, kad za to dođe vreme. Ali, jednostavno, ne možemo da živimo samo od moje plate“, rekla je mama. „Znam da shvataš, kćeri moja, da je meni, jednostavno, nemoguće da te šaljem u školu i da svakoga dana plaćam autobus. Nije ni samo novac u pitanju; kako da šaljem mladu devojku samu…? Veliki je rizik.“
Nisam tada mogla da shvatim u čemu je taj veliki rizik. Ali sam, u svakom slučaju, potvrdno klimnula glavom. U crno-belim filmovima koje sam gledala u seoskom bioskopu, fino vaspitane, dobre devojčice uvek su slušale svoje majke. Barem moje omiljene junakinje jesu Savitri i B. Saroja Devi, Vijajakumari, pa i Jajalalita.
„Kako želiš, mama. Moja je dužnost da učinim sve za tebe i za svoju braću“, rekla sam parafrazirajući filmske heroine. U isti mah, uživala sam u osećanju da sam kadra da i sama, u svom životu, izgovaram reči koje tako snažno slute na filmske dijaloge.
„Šetijar je dobar čovek“, često bi govorila mama. Meni, međutim, ništa drugo u vezi sa njim nije moglo da padne na pamet nego kako kuva larve svilenih buba i potom ih dere do gole kože.
„Ne budi luda“, izgrdila me mama kad sam nešto počela da se nećkam na kapiji Šetijarove tvrđave. „Tvoj otac je umeo da preteruje“


Šetijarova tvrđava je bila ogromna. Imala je mnogo odaja i svu silu raznih stvari koje sam do tada videla samo u filmovima. Frižider koji je zujao kao da je roj pčela unutra zarobljen; plafonski ventilator koji se vrteo i vrteo u krug; stolice poput prestola i krevete koji kao da su bili puni cveća.
Prvoga dana sam shvatila da je mojoj majci, jednostavno, sam miris kuhinje dozlogrdio. Ništa ona u toj kućerini nije drugo radila samo je kuvala. Spremala je doručak, ručak i večeru za dvanaest osoba, svakodnevno. Obaška što je spremala za goste koji bi se za svaki obrok pojavljivali. „Neka ostane danas sa mnom, da vidi kako se ovo domaćinstvo vodi, a sutra će preuzeti dužnost“, rekla je mama dok je prala ruke, pre nego što će početi da sprema prvi obrok toga dana. Kad sa doručkom završi, već će biti vreme da počne da sprema ručak.
„Da je bilo ko drugi na mestu tvoje majke, oni bi se davno gadno proveli“, gunđala je mamina pomoćnica, takođe udovica. „Čak i da vide kako mleko kipi, ne bi oni došli i skinuli ga sa ringle. Nego moramo tvoja majka i ja da jurcamo.“
„Oni“ su se pojavljivali svaki čas u priči Rukmini Ake.
„Misliš da su nam ovaj posao dali zato što su se na nas sažalili? Ma, jok! Oni misle da smo nas dve, zato što smo udovice, kadre da izbegnemo to ulagivanje čulu ukusa. Ništa čili, ništa tamarind, ništa začini… Naša su čula misle oni mrtva kao i naši muževi. Zato mi, računaju oni, nikada nećemo kusati njihovu hranicu, ili ne daj Bože žudeti za tim što oni jedu, i bićemo vazda zadovoljne činijicom kaše i navrškom soli.“
„Šššš“, prosiktala bi mama. Ali, Rukmini Aka se tek upustila u spisak žalopojki, koje su bivale sve impozantnije kako bi odmicao dan. Kao da želi da stvori neku protivtežu, mama se nikada nije žalila.
Posmatrala sam majku kako čisti i pere, dinsta i prži, melje i sitni… Obavljala je poslove ne iskazujući ni o od osećanja. Šta li je bojilo ukus tih čudesnih jela koja je majka pripremala? Suze i gorčina; gnev na nepravednu sudbinu i strah?
Meni se, međutim, posao sviđao. Volela sam bebu Prabu-papa, draga mi je bila i Sujata Aka. Ponekad, kad jednostavno ne bih mogla da prestanem da pričam o Sujati Aki, mama bi se brecnula: „Olako daješ srce, dete. Razbiće ti ga u hiljadu komadića i ostaviti ga na zemlji da ga drugi gaze u prašini.“
„Zar je srce staklena narukvica?“, zakikotala sam se jednom, zabavljena vlastitom dovitljivošću. B. Saroja Devi bila bi, začelo, ponosna na mene. I Easvaran i Šivakumar su se smejali.
Majka je uzdahnula.
Od toga dana, dečaci bi me svako veče dočekivali pozdravom: „Pa, kako je staklence? Puklo ili još čitavo?“
I opet bismo se smejali.


… Ali, znaš šta, srce i jeste staklena narukvica. Trenutak neopreznosti i ode… Mi smo toga apsolutno svesni, zar ne? A ipak, i dalje nosimo ta staklenca. Svaki put kad se polome, kupimo nova nadajući se da će ova trajati duže.
Kako smo mi žene glupe. Trebalo bi da nosimo narukvice od granita, pa da nam se i srca u granit prometnu. Ali takve narukvice ne bi tako lepo hvatale svetlo, ne bi tako veselo svitkale na suncu…
Sujata Aka me je načisto zarazila staklenim narukvicama koje je odbacivala. Nosila bi ih nekoliko dana, a onda bi joj ili dosadile ili bi ih toliko porazbijala da je morala čitavo tuce novih da nabavi. Za mene su i te, odbačene, bile prava dragocenost crvene, plave i zelene, sa ljubičastim flekama, posute srebrnastom prašinom.
„Zar se ne osećaš loše kad ti se razbije?“, upitala sam Sujatu Aku dok sam s patosa skupljala ostatke jedne narukvice, da ponesem kući. Braća i ja smo smislili igru koju smo sa tim čarobnim ostacima mogli da igramo.
„Ne, naravno. Pa to je samo staklena narukvica. Uvek mogu da kupim druge ako mi se jedna razbije“, rekla je ona otvarajući kutijicu za narukvice da izvuče novi set.
Sujati Aki niko nikada ništa nije prigovarao. Ni za sklonost tim narukvicama, ni zbog žudnje sa kojom je spremala koh, tako bogat jajima da bi vam se učinilo kako vam žumance titra pod nepcem čitav minut pošto biste zalogaj stavili u usta. Sujata Aka mi je često davala da jedem njen koh, i mada sam znala da bi trebalo da ponesem kući, pa da i moja braća probaju nikada to nisam učinila.
Šetijar je jednom prilikom bio naložio da svaka želja Sujati Aki ima da bude ispunjena. Ona je bila nešto posebno. Bila je gradska devojka: došla je iz Koimbatorea, čak je koledž pune dve godine pohađala. A onda je Sujata Aka rodila sina. Uz Šetijara, bila je najvažnija osoba u toj kući.
Šetijar je imao tri sina. Rajendran Ana je vodio računa o svilenim bubama. Njegova žena Rani Aka beše jedno stidljivo ženče, još stidljivije zbog toga što mu nije rodila sina. Bila je Šetijarova sestričina, a u kuću je došla iz prilično osiromašene porodice. Kako je mogla i da pomisli da se takmiči sa Sujatom Akom? I tako je dozvolila Sujati Aki da vlada, zadovoljna tavorenjem u senci. Samo da je niko ne dira i ne prezire to joj je bilo sasvim dovoljno.
Šridar Ana je bio drugi Šetijarov sin, miljenik. On je uvećao Šetijarovo bogatstvo donoseći porudžbine iz dalekih mesta. I tako, kada je došlo vreme da Šetijar odabere Šridaru nevestu, potrudio se da nađe devojku sa više nego mrsnim mirazom. Morala je da bude lepa, obrazovana, iz familije u kojoj se sinovi često redaju. Tako je Šridar Ana nagrađen Sujatom Akom.
Bio je tu i Ranganatan Ana koji je u Veloreu studirao za doktora.
I još jedna osoba. Šetijar Ama. Majka trojice Šetijarovih sinova. Živela je sama, na najvišem spratu zapadnog krila. Nikada nije viđana napolju.
„Kad je rodila najmlađeg sina, nešto je s njom naopako pošlo. Vrištala bi svaki put kad samo ugleda Šetijara i odbijala da hrani bebu. Dovedena je dojilja koja je hranila bebu i starala se o Šetijar Ami. To ti je Vadivu. Ona nije član porodice, a opet Šetijar se prema njoj odnosi kao da jeste. Vadivu, na kraju krajeva, lepo vodi računa o Šetijar Ami. Samo dojilja ume sa njom da izađe na kraj kad je spopadnu demoni“, rekla je Rukmini Aka mojoj majci.
„U noćima punog meseca, Vadivu zatvara vrata i prozore zapadnog krila. Nikome tada pristup nije dozvoljen. Šetijar Ama, kažu oni, grebe zidove, i čuje se nepodnošljiva škripa. A onda počne da zavija, cepa odeću sa sebe… Tump, tump, tump čuju se njeni koraci dok štrapacira po sobi, sa gvozdenom nogom i lancem oko gležnja, da ne može nikud dalje“, ćućorila je Rukmini Aka.
„A šta je sa drugima? I oni se plaše Šetijar Ame?“, pitala je mama.
„Šetijar i sinovi posete je s vremena na vreme. Rani Aka je češće odlazila da je vidi sve dok jednoga dana nije tamo ponela i svoju kćerkicu. Šetijar Ama je zgrabila bebicu i malo je falilo da je baci sa najvišeg sprata. Posle toga, Rani Aka je više ne posećuje“, odgovorila je Rukmini Aka.
U početku je Sujata Aka žalila Šetijar Amu. Slala joj je hranu i često je posećivala. Ali kad je postala majka, stalno joj je na pameti bilo šta je Šetijar Ama učinila sa kćerkom Rani Ake i počela je da je se plaši. Zato je rekla Šetijaru da joj je potreban neko ko će se brinuti o bebi dok je ona zauzeta. I tako sam ja ovde dospela.
„A da mi je samo znati oko čega je to ono zauzeta“, morala je da primeti Rukmini Aka, prvog dana kako sam došla. „Ona“, dodala je pokazujući bradom na moju majku, „priprema sve obroke, a ja obavljam sve ostale poslove. Ima tu još žena koje čiste i ribaju, peru veš i završavaju ostale poslove. Šetijaru, međutim, to nikako ne ulazi u glavu. A i kad mu uđe, on prosto kaže: ‘Dobro, dobro, nađite još jednu devojku. Pitajte Kanakambaram, ona ima mladu kćer’.“
„On se tada baš spremao da krene do Sitalakšmi i bio je u velikoj gužvi. Tako je iskrslo tvoje ime“, rekla mi je malo docnije Rukmini Aka dok smo zajedno čistile pirinač.
„Ko je Sitalakšmi?“, upitala sam.
„Rođaka“, požurila je moja majka da odgovori.
„Šetijarova ljubavnica“, ispravila je majku Rukmini Aka. Preletela sam pogledom, prvo preko maminog, pa onda prema Rukmininom licu.
„Ne puni devojčici glavu tim budalaštinama“, rekla je majka seckajući povrće sa dodatnom energijom, valjda da malo da oduška ljutnji.
Rukmini je gricnula zrno pirinča i rekla: „Nije ona malo dete. I sama će shvatiti neke stvari, pre ili kasnije.“
Šetijar, dakle, ima ljubavnicu. Neki kažu da je zbog toga Šetijar Ama i sišla s uma. Drugi pak kažu da je Šetijar utehu u Sitalakšminom naručju potražio zato što mu je žena poludela.
„Ako muškarac svoje apetite ne zadovolji kod kuće, potražiće zadovoljenje na drugom mestu“, počela je Rukmini Aka, ali ja je više nisam slušala.
Čula sam kako dete plače i otišla po njega.
Kada sam prvi put videla Sujatu Aku, naprečac je osvojila moje srce. Ona je bila najlepša osoba koju sam do tada videla. Nosila je dugu crnu kosu i onaj njen narandžasto-zeleni sari. Bluza joj je, sećam se, imala rukave koji su išli do pola nadlanice. Dijamantska minđuša u uhu je svetlucala, a ručni zglobovi su joj bili ukrašeni zlatnim i zelenim staklenim narukvicama. Cveće joj je krasilo kosu, lice je mazala puderom. I nosila je naočare. Izgledala je kao neka filmska zvezda i ja sam je, naprosto, obožavala.
Sujata Aka je sedela na krevetu i hranila bebu. Ja sam stajala na vratima plašeći se da uđem dok me ne pozove.
„Dođi“, rekla je Sujata Aka. „Ti si kćerka Kanakambaram Ame, zar ne?“
Ja – osmeh.
Ona je odvojila bebina ustašca od dojke i dala mi malog. „Evo, drži ga. Dobro se najeo, pa nemoj da ga ljuljaš. Samo mu mazi nežno leđa dok ne podrigne.“
Učinila sam kako mi je rekla i, kad je beba podrignula (mlekce iz njegovih usta slilo mi se niz leđa jer sam ga držala preko ramena), osetila sam tu veliku, veliku ljubav kako plavi moje biće ljubav prema bebi, prema Sujati Aki, prema svima u domu Šetijarovom, uključujući i Šetijar Amu u zapadnom krilu.

… A kada se moj sin rodio, osetila sam tu snažnu odbojnost prema detetu. Majka bi mi donela bebu i rekla mi da ga pustim da sisa, a mene bi silno gađenje obuzelo. Odbacila bih ga vičući: „Nosi ga odavde. Ne želim ga blizu!“
Majka bi tada podgrejala kravlje mleko, razblažila ga vodom i nahranila sina koji bi pohlepno gutao. Čak i tada, bio je to tihi dečak koji ništa ne traži.
Ja sam, u stvari, loša majka. Tako je to. Svu svoju materinsku ljubav istrošila sam na bebu Sujate Ake. Ništa nije preteklo za moje dete. Možda je takva bila Bramina volja…
Ali, eto mene, opet pravim digresije. Gde sam ono stala? Da, Šetijarov dom…


Tokom naredne tri godine moj svet se vrteo oko Sujate Ake i Prabu-pape. Od njih dvoje ništa mi važnije nije bilo.
Kada se Prabu-papa prvi put okrenuo na stomačić, otrčala sam u kuhinju po kokosov orah i novu krpu i položila na nju dete. Kokosov orah sam razbila na pragu i pomolila se Bumidevi: „Majko, boginjo zemlje, dete ti ovo poveravam. Oprosti mu što želi da gazi po tebi. Nemoj ga modricama i polomljenim kostima kazniti. Kad mu noge malaksaju, uzmi ga u naručje, meko kao cveće, i raščini pad svojim blagoslovom.“
Sujata Aka me posmatrala, oči su joj svetlucale koliko joj je sve to bilo zanimljivo. „Čudna si ti devojčica. Ko te je to naučio?“
Premestila sam pramen kose iza uveta i rekla: „Kad se moj brat Easvaran prvi put okrenuo na stomak, gledala sam Amu kako ovo radi, a kad je došao red na Šivakumara, Ama me je pustila da sama izvedeni ovu molitvenu pesmicu.“
Sujata Aka me je pomazila po obrazu i dala mi desetak njenih, sasvim novih staklenih narukvica. Ljubičastih, sa srebrnim i plavim flekama. Odjurila sam do kuhinje da pokažem majci svoje novo blago. Ama je bacila pogled i rekla: „Pažljivo ih čuvaj. Možeš da ih nosiš za Depavali.“
Rukmini Aka, međutim, ni ovoga puta nije mogla da sakrije jed: „Staklene narukvice! Kako podlo s njene strane. Kao da nije mogla ništa bolje da ti da. Bluzu jednu, makar! Ili nešto novca. Tako nešto je trebalo da ti da. Vidi bogati, staklene narukvice…“
„Rukmini Aka“, prekinula ju je majka zabrinutim glasom, bojeći se da bi taj škrgut pobune mogao da procuri kroz kuhinjske zidove, „budi tiha.“
„Slušaj, Marikolantu“, rekla je Ama okrećući se meni. Ruke je obrisala krajem palua i kazala: „Ne treba ništa ni od koga da očekujemo. Tako se nikada nećemo razočarati.“
„Puniš toj devojčici glavu sve samim besmislicama“, složila je facu Rukmini Aka. „Šta hoćeš od nje da napraviš? Svilenu bubu? Da bude nečujna, fina i korisna, za vjeki vjekov?“
Svidela mi se ta ideja da postanem svilena buba, ali mamine reči nisam zaboravila.
Kad je Prabu-papa prohodao, učinila sam što je moralo da se učini ne očekujući ništa zauzvrat.
„Mogu li da dobijem jedan kokosov orah, od onih dlakavih koji nisu dirani?“, upitala sam Rukmini Aku. Taman je ona zaustila da ospe paljbu, kad je ugledala Sujatu Aku na vratima kuhinje.
„Evo, evo“, prigušila je bes preturajući po kokosovim orasima u ćošku. „Da l’ će ovaj da odgovara? Da nije mnogo mali?“
Uzela sam taj ogromni kokosov orah i otišla pred glavni ulaz u kuću. Protresla sam kokosov orah i lepo čula kako se vodica odbija od friškog belog mesa. Sva sam bila zabalavila.
Napolju, ispred kapije, ugledala sam malog dečaka kako se igra s nekakvim prutom. „Mali“, pozvala sam ga, „idi po drugare. Sad ću da razbijem kokosov orah, a vi pokupite parčiće.“
Kad su se dečaci okupili, zamolila sam Sujatu Aku da pomogne Prabu-papi da prvi put korakne preko praga.
„Vinijaka, Vinješvara, Ganeša, Ganapati“, molila sam se ponavljajući sva imena Pulajar, koja jedina može da ukloni sve prepreke sa čovekovog puta. „Neka svaki njegov korak bude lak. Neka ga svaki korak ka sreći odvede.“
Tri kruga sam kokosovim orahom načinila oko Prabu-papinog lica, da odagnam urokljive poglede, i razbila plod o kamen kraj prašnjavog druma.
Kokosov orah se razbio u paramparčad, a dečaci jurnuše boreći se za veći komad.
„Trebalo je za sebe da zadržiš kokos“, rekla mi je Sujata Aka dajući mi rukom znak da Prabu-papu unesem unutra.
„Kako sam mogla? Zlo oko bi mi se u telo zagledalo“, rekla sam čudeći se kako neko tako obrazovan kao Sujata Aka može da bude takva neznalica.
Docnije mi je dala šuškavu novčanicu od deset rupija. „Čuvaj to“, rekla je gurajući mi novac u dlan. „Potroši to na šta ti hoćeš.“
„A? Šta sad kažeš?“, čikala sam Rukmini Aku.
Ali ona je samo napravila grimasu. „Deset rupija? Šta je za nju, molim te lepo, deset rupija? Da ti je dala bar petnaest ili dvadeset rupija, pa da kažeš eto, dala nešto!“
A mama je već bila smotala novčanicu uzevši mi je iz ruku. „Izgubićeš. Koristiće nam pri kraju meseca“, rekla je.
Buljila sam u majku. Bio je toj moj novac, htela sam da kažem. Dobila sam taj novac da ga potrošim kako ja želim. Ali nisam ništa rekla. Udaljila sam se zadržavajući suze. Ne treba ni od koga ništa očekivati, čak ni od rođene majke govorila sam sebi. Ako iko ikada bude želeo da me nagradi, reći ću mu kupi mi nešto što bih želela da imam, nemoj, molim te, novac da mi daješ. Tako neće biti razočaranja.
Sujata Aka je razumela kako stoje stvari. I tako mi je za Depavali poklonila zlatni lančić sa plavim kamenčetom. Za Pongal mi je dala novi pamučni pavadai. Obukla sam pavadai, stavila lančić i otišla da me vidi Sujata Aka.
„Pogledaj me, Aka“, okrenula sam se na peti i umalo se saplela. Suknja je bila preduga.
„Vrlo lepo, samo bi trebalo da podigneš porub.“
Nisam na to ništa rekla jer me je bilo sramota da priznam da ne umem da šijem. Sujata Aka je uzdahnula i počela da pretura po stočiću na kojem je bilo okruglo ogledalo. Bila je tu šminka Sujate Ake, puderi, kumkum, češalj, šnalice, naočare i kutijica za narukvice; sve je to stajalo na stolu, a moj je svakodnevni zadatak bio da obrišem prašinu.
„Vidi kako provlačim nit kroz iglu, a onda ću vezati čvorić“, mrmljala je Sujata Aka i pregrizla končić. Rekla mi je da sednem na patos i onda podigla malo porub pokazavši mi kako se presavija i, potom, zašiva.
„A sad? Šta sad radim?“, upitala sam kad je porub na prednjoj strani haljine bio podignut.
„Pa, malo mućneš glavom i okreneš suknju s druge strane.“
Kada je pavadai konačno padao negde do pet-šest santimetara ponad mojih gležnjeva, Sujata Aka je rekla: „Tako je bolje. Sad ti samo treba jedan golasu i bićeš najlepša devojka u selu.“ A onda je izvukla par srebrnih lančića za gležnjeve.
Prepoznala sam ih. Bili su to njeni stari lančići i nekoliko srebrnih perlica je nedostajalo. Ali zar je to važno? Bili su to najlepši nožni lančići koje sam ikada videla i bili su moji. Stavila sam ih i koraknula. Čarobno zveckanje, kao od praporaca, prostruja vazduhom…
Otrčala sam u kuhinju dok su srebrna zvonca odjekivala kućom, a crveni pavadai sa belim cvetovima mi lepršao oko nogu, pa još onaj plavi kamen što mi je visio oko vrata bacajući odbleske svetla na sve strane…
„Mama, vidi šta mi je Aka dala“, rekla sam izvevši mali ples. Gležnjevi su zapevušili.
Rukmini Aka kao da očima nije mogla da poveruje. „Kanakambaram Ama, mala je baš porasla. Da li je…“, tu je naglo zastala primetivši da je netremice posmatram, ali je moja majka, očito, znala šta je Rukmini htela da pita.
„Nije još.“
Nisam mogla da shvatim o čemu njih dve pričaju. Tada nisam. Shvatiću nekoliko meseci kasnije. Jednoga dana bila sam, prosto, Marikolantu. Devojčica što pronosi dah nevinosti i detinje radosti. A onda je došao čas da se postane žena…
Sedela sam na patosu jedne večeri, pregršt pupoljaka jasmina držeći u rukama. Sujata Aka nije umela da ih naniže na dugačku biljnu vlat, nego je koristila iglu i konac da ih naniže, kao da su biseri. Ali nema za venac bolje od prirodne vlati; tada cvetovi ne venu tako brzo, a i venac bolje prione uz glavu nego kad je uz pomoć konca ispleten. Pokušala sam da naučim Sujatu Aku kako se to pravi, kako da sa dva prsta upleteš vlakno i da nižeš jedan po jedan pupolj jer ako ih više zbiješ odjednom, pre će propasti a onda ih brzo vežeš. Njoj, međutim, nikako nije polazilo za rukom. Čvorići su joj bili labavi, pa bi cvetići brzo otpadali. I tako bih joj svako veče tkala venac od jasmina, da ga nosi u kosi.
Ali te večeri sam osetila bol što seče kao da će da me prepolovi. Nekoliko dana sam već imala neko nelagodno osećanje u stomaku i mama mi je rekla da žvaćem đumbir i so. Bol je navirao u grčevima, nekad gotovo nepodnošljiv, katkad hirovit. Bila sam slaba u nogama, a i leđa su pri dnu počela da bole.
„Šta ti je?“, upitala me Sujata Aka.
„Ništa“, rekla sam ustajući. Nešto mi se slilo niz nogu. Možda mi se piškilo, a ja dugo zadržavala? Nekoliko puta mi se takva neprijatnost već dešavala.
„Ostanu tu“, rekla je Sujata Aka. Vratila se sa mojom majkom i Rukmini Akom. Žene su stajale oko mene osmehujući se, pa uzdišući, i ponovo se osmehujući.
„Sada si žena. Nema više jurcanja naokolo, nisi više mala devojčica“, kazala je Rukmini Aka.
„Moraćeš odsad da nosiš davani, da pokriješ grudi“, kao da je htela da me uteši, natuknula je Sujata Aka.
„Zašto?“ Stotine su se pitanja vrzmale po mojoj glavi, ali ja sam uspela da izustim samo to „zašto“.
„Zato što si sada žena, a dobra je žena ona koja čuva svoju čast“, izgovorila je Sujata Aka reči koje sam toliko puta u životu bila čula. Čast. Skromnost. Reči koje su mi se poigravale sa živcima dok mi je ono crveno curelo između nogu.
Tokom narednih nekoliko dana, shvatila sam da se moj život zauvek promenio. Neću više moći onako da grlim svoju braću ili da se privijam uz njih dok spavamo; neću više moći da uključujem lampu, ili da vršljam po špajzu i oko šporeta, pa čak ni da kročim u kuhinju, u onim danima kad se krv oglasi; zauvek ću morati grudi da pokrivam davanijem; kosu ću morati da perem svakog petka, a lice ću mazati zelenom kremom protiv bubuljica i neželjenih dlačica; moraću da izbegavam društvo muškaraca bili oni mladi ili stari jer se muškarcima verovati ne može; nikada više neću sedeti raširenih nogu ili disati punim plućima majka mi je kod krojača sašila korset koji će mi strogo prianjati uz prsa, tako da me zaboli ako duboko udahnem. Sada sam žena i ništa više neće biti kao pre.


… Ali zašto ja tebi sve ovo pričam? I sama si žena, mora da si kroz sve to, isto ovako, prošla. S tim što sam ja imala Sujatu Aku…


Ona mi je dala njene stare pamučne uloške; bila se ugojila pa više nije mogla da ih koristi, a bili su dobri kao da su potpuno novi.
Čuvala ih je još od vremena kada su joj napravljeni specijalno za venčanje, sa čipkicama. Dala mi je i svoje iznošene brushaltere pa nisam morala da nosim omraženi korset koji mi je pritiskao grudi i otimao vazduh. Ponovo sam normalno disala.
Kraj nje sam mogla, bar nakratko, da zaboravim sav taj teret ženstvovanja. Ako bi mi davani skliznuo sa ramena, ona ne bi ljutito frktala na moju drskost, kao što je to činila majka. Nije gunđala što mora da mi juri miraz ili me maltretirala da hodam pognute glave, kako smernim ženama dolikuje. Sujata je u meni i dalje videla Marikolantu osobu, živo biće, a ne devojčicu ili ženu.
Jednoga dana, Sujata Aka je primetila da bi porube na mojoj suknji trebalo malo spustiti i da su mi grudi dobrano popunile brushaltere koje mi je dala. Primetila je kako me njen mladi zet skida pogledom, a ne bi joj promaklo ni kad bi njen muž, nadnesen nad poslovne materijale, podigao pogled svaki put kad bih kraj njega prolazila. I zato Sujata Aka više nije mogla da me prihvati tek tako, kao do tada, kao Marikolantu. Postala sam odjednom žena i u njenim očima.


Tetka Sujate Ake živela je u Veloreu. Imala je podstanara dve podstanarke, pravo da kažem. Bile su to dve doktorke, obe iz inostranstva. I bila im je potrebna devojka za kućnu pomoćnicu.
Sujata Aka mi je ugurala u šaku novčanicu od sto rupija. Niko nije video. Glasom koji je bubreo od suza, kazala mi je: „Ne bih ovo činila da nije neophodno. Ali, znaš, u ovoj kući ima mladih muškaraca…“
„Ali ja sa njima nikad i ne pričam“, preklinjala sam nadajući se da će promeniti mišljenje i dozvoliti mi da ostanem.
„Znam ja da si ti dobra devojčica, ali ne bi bilo mudro ognjilo kraj slame čuvati. Jedan pogrešan korak i… sve izgore.“
Bez nade, zurila sam u patos. Dovoljno sam dobro poznavala Sujatu Aku: ona poslovice koristi samo onda kada, već donevši odluku, želi da se ispetlja iz neke neprijatne situacije. Ovoga puta, ta neprijatna situacija bila sam ja.
Mama jedva da je nešto rekla. Znala sam da joj se ne dopada što idem iz sela. Rukmini Aka je pak u tome videla sjajnu priliku, veliku avanturu. „Srećnice mala! Ideš u grad i još ćeš pod istim krovom biti sa doktorkama! Moći ćeš tamo da upoznaš sve moguće vrste bolesti! Ne zaboravi da redovno pereš ruke pre jela, mogla bi, inače, da se razboliš… To su strankinje, čujem, bele kože i plavih očiju. Moraš pažljivo da ih posmatraš i o svemu da me izvestiš. Čula sam da njima koža miriše na meso koje vole da žderu. I da nemaju naviku da peru zadnjice posle sranja, već koriste papir. Pazi, nemoj da počneš da se ponašaš kao one. I nemoj da ti se desi da jedeš govedinu umesto jagnjetine. I to još ćeš da mi pričaš: kako jedu, da li se kupaju redovno kao i mi, da li stavljaju ulje u kosu.“
„O, zaćuti“, brecnula se Sujata Aka. „Kao da pričaš o nekom putujućem cirkusu.“
„Te su žene iste kao ti i ja“, rekla je Sujata Aka okrenuvši se ka meni pošto je videla da mi se zenice šire od straha. „Jedna od njih je više od pet godina u Veloreu i sasvim dobro govori tamilski. Nemaš stoga razloga za sekiraciju. Lepo će se one o tebi brinuti.“


Velore je jedan od onih gradova u kojima iglu nemaš gde da spustiš. I svaka kuća je puna da punija ne može biti, a zgrade kao da su jedna na drugu naslagane… I ima toliko ljudi… Ne žive oni svi tu, nije im tu regulama adresa; mnogi su, recimo, rođaci pacijenata u velorskoj bolnici. Ubrzo sam trpela strašnu vrućinu, znojila sam se i postajala pomalo klaustrofobična. Posle širokih seoskih prostranstava, nije mi bilo lako da se utopim u ambijent tog grada gde je bilo ama baš svega i svačega zgrada, prodavnica, ulica, ljudi, galame…
Kuća u kojoj su stanovale doktorke bila je u Barbarinoj ulici. Perijasvami, stari baštovan, rekao mi je da je, pre više od sto godina, u jednoj od obližnjih ulica, živela jedna devojka, taman za nevestu stasala; nenadano se razbolela, u cvetu mladosti, i dok je ležala na samrti, poželela je da joj donesu šolju rasama. Ručak je, međutim, davno bio prošao i posuda sa rasamom odavno je bila ispražnjena. Mlada je umrla a da joj ne ispuniše poslednju želju. I tako, da bi se iskupio, njen svekar je platio da ogromna posuda sa uvek toplim rasamom stoji kraj kućnog praga, dan i noć, neprestano, tako da bilo ko koga put nanese u grad Velore, u bilo koje doba, a srce mu zaiska rasam, može svoju želju da zadovolji.
„Kad sam bio dečačić, odlazio sam tamo svaki dan i punio tu vrišteću rupu u stomaku šoljama rasama. Bio je to najbolji rasam koji sam u životu probao“, rekao mi je Perijasvami, i jasno sam videla kako mu se adamova jabučica podiže od navrle pljuvačke. Čekaj samo da probaš moj rasam pomislila sam. „Jednoga dana“, dodao je on, „odvešću te tamo da probaš, ali danas više nije tako dobar kako je nekada bio.“
Perijasvami je bio tek negde moje visine. Kosa mu je bila siva, a koža nalik staroj koži, nabrana i pepeljasta. Oči su mu svitkale kao vlažan šljunak iza naočara. Često bi ga spopao kašalj od kojega bi mu se obrazi usukali, a dah postao pištav. Izgledao je načeto i bolno, i pitala sam se koliko je Perijasvami zapravo kadar za obavljanje baštovanskih dužnosti. Jednom da mu motičica zapne o malo tvrđi koren, i on bi se skljokao pomislila sam i ’ajd’ da priznam sama pomisao na tu sliku zamalo da me nasmeje.
Prvoga dana u novoj kući prosto nisam mogla oka da skinem sa dve doktorke. Sujata Aka mi je sve bila sredila, tako da sam odvezena tačno do njihovih ulaznih vrata. „Broj 24, doktorska vila, Barbarina ulica pitaj bilo koga i svako će znati da ti pokaže gde je kuća. Svi znaju gde je“, rekla je Sujata Aka šoferu Munijandiju koji me je pratio u Velore.
„Ne pričaj ni sa njim ni sa bilo kim drugim u autobusu. Radi dobro i budi dobra devojka“, reči su koje sam od majke čula na rastanku.
Rečeno mi je da se obratim gospođici V. i gospođici K. Gospođica V. je bila mlada, zelenih očiju i kose protkane zlatastom svilom. Nosila je pletenicu i tek bi uveče raspustila vlasi koje bi joj pale sve do struka. Kao polje narcisa u punom cvatu, zlatom bi blistala ta kosa kad bi je uzneo lahor. U Velore je došla tek pre šest meseci i samo je nekoliko tamilskih reči uspela u međuvremenu da nauči. Zato je tamilski gospođice K. bio veoma dobar i nimalo nije smetalo što priča sa malo oštrijim naglaskom. Kod gospođice K. je maltene sve išlo do neke granice, takav joj je stil bio: kad joj gledaš u oči, kao da vidiš srebrni odsjaj neke mrke stene na mesečini; kosa joj je tamnosmeđa i ošišana tik iznad uveta; ima krupne šake i stopala, kao u muškarca, sa kratko isečenim noktima.
„Kako se zoveš?“, upitala me je gospođica K. kad je Munijandi otišao.
„Marikolantu“, prošaputala sam, preplavljena neobičnošću koju vidim i osećam oko sebe.
„Šta li to znači, Kejt?“, začuo se glasić, kao u devojčice, druge doktorke, gospođice V.
Gospođica K. je izvukla iz džepa na suknji belu maramicu i obrisala čelo. Počeo je kišni period, ali je i dalje bilo izrazito toplo. I ja sam osećala kako mi se znoj sliva niz leđa. U našem selu, kiše su poslovično praćene vetrovima koji donose osveženje. Tada lišće počne da opada sa drveća, zemlja miriše… Poželela sam tada, i ta me želja iznenadila, da mogu da se valjam po travi i taj miris tla pokupim u dlan i da pijem, pijem, da se napijem te vlage.
„Marikolantu je ime jedne biljke“, objasnila je gospođica K, kao da mi uskače u misli. „Nešto, otprilike, kao lavanda“
Te večeri, kada je prodavač cveća došao do kapije, zatražila sam od njega kiticu marikolantua. Odnela sam cveće gospođici V.
„Marikolantu“, rekla sam dajući joj cveće.
Gospođica V. je pomirisala. „Kejt, pogledaj šta mi je donela. U pravu si. Prilično liči na lavandu, ali nije lavanda. Pa, Marikolantu, to si, dakle, ti? Sestra prave stvari?“
Gospođica K. mi je objasnila šta je gospođica V. rekla, i ja sam se osmehnula ne dozvoljavajući im da zapaze koliko sam pometena. Ko želi da bude sestra prave stvari?
„Ali ne možemo da je zovemo tako. Kabasto je Marikolantu. Puna usta posla… Mislim da će biti u redu ako je zovem Mari. Šta ti misliš, Kejt?“
Gospođica K. je klimnula glavom, i tako se moje ime promenilo. Postala sam Mari, sa onim „iii“ što odzvanja dugo pošto je ime izgovoreno. Ali dopadalo mi se tako, i nije tu bilo ni najbleđe aluzije na onu „sestra prave stvari“ foru.

„Jesu li te to preobratile u hrišćanstvo? Kakva je to budalaština s tim ‘Mari’?“, negodovao je Perijasvami, kome se jedinom moje novo ime nije svidelo.
„Nisu me, naravno, preobratile. Jesu li tebe preobratile? Čula sam da te zovu Peri“, nasmejala sam se sagnuvši se da iščupam korov koji je njegovom oku promakao.
Perijasvami je bio star i povazdan je nešto zakerao, ali bio je, u isti mah, i jedini prijatelj, štaviše jedini prijatelj koga sam ikada imala. Ničega zajedničkog nismo imali, ali smo jedno drugo doživljavali kao ravnopravna bića i to je bilo dovoljno da nahrani naše drugarstvo.
Perijasvami im nije bio zaista potreban, ali volele su da bude tu. „Da se, oko kuće, nađe neki muškarac“, tako su objasnile zgledajući se nestašno.
Doktorke su ga nazivale baštovanom, premda je on, u stvari, obavljao tek sitnije poslove. Jedino zaduženje u bašti bilo mu je da plevi i zaliva.
Gospođica K. je, zapravo, obavljala prave baštenske poslove. I moj otac bi joj na tome odao priznanje. Imala je istu tu iskonsku moć da priča sa zemljom, da zemlju pripitomi. Njene ruže bile su tamno, tamnocrvene, da tamnije ne mogu biti. Kada bi procvale, njihov je miris osvajao vazduh, neprikosnoveno i nadmoćno, da jasmin ne može ni da primiriše.
Gospođica K. nije volela da se bilo ko od nas meša u njene ruže. Ali tokom dana su i kuća i bašta bile na meni, pa sam mogla da radim šta mi je volja. Lunjala sam po sobama vodeći računa da sve posle vratim tamo gde mu je mesto. One, zapravo, i nisu imale bogzna šta. U poređenju sa Sujatom Akom, to jest sa onim što je ona imala u svojoj sobi i svim onim ormanima njihove sobe su bile obična pustinja. Probala sam svu tu neobičnu hranu koju su držale u frižideru. Često bih kašikom zahvatila kondenzovanog mleka i sve polizala. Kad bi mi se u džepu našlo novca, kupila bih celo pakovanje kondenzovanog mleka i sve bih sama pojela. Jednom sam pak potrošila malo šampona gospođice V., čisto da vidim da li će i moja kosa, poput njene, postati talasasta. Ostala je ravna, ništa se nije promenilo.
„Nikada nisam videla ovako lepe ruže“, ponavljala sam glasno. Perijasvami je bio tvrd na ušima, ali je svoju nagluvost prikrivao tobožnjom mrzovoljom.
Onda je Perijasvami zabrundao: „Nikada nećeš videti ovakve ruže, nigde na belom svetu. A je l’ znaš zašto?“ Tu je malo snizio glas i primakao mi se. „Ona donosi posteljicu, posle porođaja, iz bolnice, nasecka je kao jetru i njome hrani zemlju. Tako ove ruže rastu od krvi, ljudske krvi. Pa, kaži ti onda meni: kako i ne bi bile jedne jedine?“
Učinilo mi se da ću da povratim, pošlo je iz želuca ka ustima. Perijasvami je zurio u mene, ne dajući se, kao da bi da proveri verujem mu li. Prvi put sam se tada zapitala da nije on, možda, malko lud. Samo neko poremećen mogao bi da ispriča tako sumanutu priču.
„Ne verujem ti“, rekla sam.
„Niko mi ne veruje. A mene baš briga. Ja samo kažem ono što sam video. Šta ti znaš o ovom svetu? Visoka si kol’ko jasminov grm i misliš da si sve znanje sveta popila. Glupačice!“, kazao je Perijasvami i nastavio da kopa zemlju oko kokosovog drveta.
Nismo tog jutra više razgovarali, reč nismo razmenili, ali sam već negde u vreme ručka zaboravila da sam ljuta na njega. Uvek bismo ručali zajedno. Posle prvih nekoliko dana, počela sam da kuvam malo više, da bude dodatka za Perijasvamija. Videla sam kako su mu bedni ti lanč-paketi bili i odlučila da rizikujem: neka se gospođicama to i ne dopadne, pa šta? A kada se to jednom i dogodilo, kada su otkrile da spremam više hrane zbog Perijasvamija, njih dve su se samo pogledale i konstatovale: „O, kako plemenita dušica!“
A šta li je pa to plemenita dušica?
Svakoga jutra Perijasvami bi ušao u beloj košulji i veštiiju. Skinuo bi se čim za sobom zatvori kapiju i okačio stvari za ulicu na granu. A onda bi uskočio u kaki šorts koji mu je dopirao do kolena i staru jaknu na kojoj je, brat-bratu, bilo više rupa nego tkanja. I tako odeven obavljao je svakodnevne poslove. Uveče bi se oprao na baštenskoj česmi, obukao se i otišao, i ko ga ne zna, pomislio bi da je to jedan od onih koji povazdan dangube.
Ručali bismo uvek iza kuće. Pirinač, kara kozambu, ili vata kozambu, ili mor kozambu, malo turšije i kajmaka. Ponekad bi nešto ostalo od ribe ili ovčetine što sam spremala za gospođice, pa bih i to sačuvala za Perijasvamija.
„Ukusniji kara kozambu nisam u životu okusio“, rekao je tog popodneva, dodajući kari u pirinač. Prihvatila sam njegovo izvinjenje i više nikada o ružama nismo reč prozborili.
Nisam mogla znati da li, i koliko, ima istine u onome što je on tvrdio, ali sam znala da gospođice mrzi tim više što su mu one potrebnije. Bio je svestan da ga niko više na posao ne bi primio i da je to što prima, zapravo, milostinja fino umotana u oblandu dnevnica. Nikada nije bio grub ili natmuren, ali kada njih dve ne bi gledale, streljao ih je ne baš blagonaklonim pogledima i prigovarao, u po glasa, ekscentrizmu dveju gospođica.
Uprkos svemu tome, Perijasvami mi je bio veoma drag. Naučio me je mnogo čemu o biljkama, a i kako da zamenim sijalicu. Naučio me je kako da popravim slavinu kad ćurka i kako se prozori brišu hartijom. I, da toga nisam bila ni svesna, naučio me je da posmatram.
Svake noći, gledala sam gospođicu K. kako napušta svoju sobu i prolazi kraj mene, sklupčane na asuri između njihovih soba, da bi ušla u sobu gospođice V. Pred zoru bi se došunjala natrag, u svoj krevet. Čemu ta tajnovitost, čudila sam se. Ako se gospođica K. bojala da spava sama, bilo bi u redu da njih dve spavaju u istom krevetu. Ništa ja ne bih posebno mislila o tome što vidim da dve žene spavaju u istom krevetu. To mi je, nekako, izgledalo najnormalnije kad već nema nijednog muškarca u blizini. Da se žene drže zajedno. A možda su, rekla sam sebi, ove strankinje drugačije, možebiti da kod njih nije isto. One, izgleda, ne vole da priznaju kada se nečega plaše i radije se prave da su jake i same sebi dovoljne, kao muškarci. Kako glupo, pomislila sam.
Tri smo godine proveli tako, zadovoljni svojim životima tri žene i jedan oronuli starac. Majku sam posećivala na svakih nekoliko meseci, ali bih retko kod kuće duže ostajala. Uvek sam žurila da se vratim u Velore, gde se mnogo više toga događalo. Njive i seljaci su me zamarali. Gušili su me uzani sokaci, klale me živice i međe; između dve njive; između kuće i njive; između žene i života; između života i dostojanstva… Gospođice su me naučile da se služim engleskim alfabetom i kupile mi knjige, i na engleskom i na tamilskom. Nisam razumevala baš sve što bih pročitala. Knjige na engleskom morala sam da čitam naglas. Bile su to knjige za mlađu decu, tako da je moj zbunjeni mozak, tu i tamo, uspevao da pohvata neki smisao. Gospođice su pak bile zadovoljne kako napredujem. Umesto staklenih narukvica, počela sam da skupljam reči. A te će reči ubeđivala sam sebe sa izvesnim zadovoljstvom uvek biti sa mnom…
Kad napunim osamnaestu, govorile su mi, pomoći će mi da nađem posao u bolnici, kao ispomoć.
„Trebalo bi da pokušaš da završiš srednju školu privatno, a onda ćemo ti pomoći da završiš kurs za medicinsku sestru“, rekla je jednog jutra gospođica K.
„Pitaj je bolje prvo želi li ona to da bude, Kejt. Nije svima životni san da brinu o tvojim pacijentima“, rekla je gospođica V. trpajući punu kašiku upme u usta.
Gospođica V. je volela upmu i vadu, idli i sambar, dosai i pitu sa lukom. Gospođica K. nije ona je više volela tost. Obavezno dva parčeta. Jedan bi smazala sa puterom, za koji je tvrdila da više liči na pavlaku, a drugi sa džemom, žaleći se da je isuviše sladak i da nema šanse da je od pravog voća spravljen. Gospođica K. bi svakog jutra pojela dve jabuke. Gospođica V. je imala drugačija ukus. Ona je bila za guave i papaje, sapodile i mango, a leti bi jutrom jela palmin plod, sa velikim užitkom trpajući u usta drhturavo, providno meso.
Njih dve su, u stvari, bile toliko različite. Gospođica V. je imala taj osmeh. Gospođici K. bi se usne iskrivile u grimasu. Gospođica V. je volela promenu svake vrste. Gospođica K. je promene mrzela jer unose nesklad u naše živote. Gospođica V. je volela vesele boje i često se ukrašavala pupoljcima i lančićima. Gospođica K. se oblačila u zatvorene, tamne boje i draže joj je bilo da joj vrat, zglobovi i usne školjke budu takvi kakvi su, bez ukrasa.
„Pa, naravno da bi volela da radi sa pacijentima. Ima to u rukama i, što je još važnije, ima sve preduslove da postane dobra bolničarka“, rekla je gospođica K. dok joj je tost krčkao pod zubima.
„Volela bih“, složila sam se. Barem sam ubedila sebe da bih volela. Nisam bila gadljiva na krv, mokraću ili izmet. Mislila sam da nisam gadljiva. „Volela bih da počnem da radim kao ispomoć čim napunim osamnaest godina, a srednju školu ću se potruditi privatno da završim.“ I, kad sam to izrekla, učinilo mi se kao da stojim na pragu jednog sasvim novog sveta.
„Dobro, to je onda sređeno“, rekla je gospođica K. Po glasu se moglo zaključiti da je zadovoljna.
Gospođica V. je pak zbrzala nešto sebi u bradu. Da, to nisam pomenula. Gospođica V. nije mogla tek tako da se pomiri ako nešto nije po njenom. Gospođica K. nije bila takva. Ona se nikada nije mrštila i zakerala.
Kad sad gledam unazad, pitam se da li bi platno moga života bilo izatkano na nekom drugom razboju da sam postupala onako kako su gospođice od mene očekivale. Možda bi sve bilo drugačije? To pitanje me je budilo ranim jutrom u tim strašnim danima…


Moja majka je pala i polomila kost. Nogu su joj stavili u gips i posavetovali je da miruje nekoliko sedmica. Braća su mi došla. Izgledali su, odjednom, nekako sasvim izrasli. Četiri meseca pre toga bili su dečaci, a sada su stajali tu, za glavu od mene viši. Kad su progovorili, bili su to oni mutirajući glasovi što pokazuju kako će izgledati uskoro, kad postanu glasovi pravih muškaraca, da bi se svako malo vraćali svojoj staroj, detinjoj boji.
„O, kako ste visoki“, rekla sam, prosto nesposobna da prihvatim zamisao da su ovi štrkljasti mladići moja mala braća.
„Ne možeš više da nas zoveš Kula Katrika i Odahu Kadaia“, nacerila su se njih dvojica.
Patlidžanče. I seckan grašak. Tako sam ih zvala.
„Istina je“, uzdahnula sam. „Možda bi sad trebalo da vas zovem ser Easvaran i ser Šivakumar.“
Nasmejala sam se. Odjednom, pomisao na povratak u Šetijarovu tvrđavu nije mi izgledala tako loša.
Mama se plašila da će njeno mesto u Šetijarovom domu neko zauzeti dok se ona oporavlja. Rukmini Aka će uskočiti, i mada se mama trudila, i te kako se trudila da sve svoje recepte sakrije od nje, Rukmini Aka je provela sa njom toliko vremena i malo je caka ostalo koje od mame nije pokupila. „I, šta će onda s nama biti?“, rekla je mama, brižno gledajući u lica svojih sinova.
Razumela sam situaciju. Trebalo je da preuzmem mamino mesto. Možda ja nisam mama. Ali, ja sam Marikolantu. Sestra prave stvari. Kuvaričina kćerka.
„Ali, mama, kako ću ja to? Nisam navikla da kuvam tolike količine hrane?“, rekla sam pitajući se da li ja to sve mogu da postignem.
„Tu sam ja da te posavetujem. Valja da imaš na umu da Rukmini obavlja veći deo posla. Uprkos toj jezičini, kojom maše kao pas repom, ona je dobar radnik. I ona u kuhinji lako može sve ono što mogu i ja. Zato i jeste važno da se ti nađeš tu, da joj ne dozvoliš da preuzme ceo posao. Šetijarova familija mora biti uverena da u našim rukama, i samo u našim rukama, leže kulinarske tajne koje tako dugo miluju njihova čula“, rekla je Ama odagnavajući sve moje strahove kao da su mušice koje šljepneš i prestanu da ti smetaju.
I, uspela sam, baš kao što je mama rekla da ću uspeti. Ali sam svaki taj minut mrzela iz dna duše. U Veloreu, uživala sam kuvajući. Kuvala sam da bih udovoljila, da bi se nekome to dopalo. A ovde sam kuvala da nahranim. Da napunim sva ta nezajažljiva usta što su žvakala, mljackala, muljala, gutala i tražila još, još…
Miris zejtina nikako nisam mogla da isperem iz kose, prsti su mi smrdeli na beli luk. Pore su mi upijale kuhinjske mirise, pa bih se svake večeri ribala da nekako sperem to sa sebe. Nekoliko kratkih minuta mirisala bih na sapun „Luks“, a onda bi opet kuhinjske arome isplivale na površinu.
Svake večeri precrtala bih datum na visećem kalendaru. Moja mi kuća više nije ličila na dom. Po ceo dan sam bila zauzeta; udovi su mi vapili za odmorom. Ali, um mi je plutao, prazan. U Veloreu, gospođice i Perijasvami su hranili moj duševni život. Osećala bih se, sigurno, manje usamljenom da sam mogla da provodim vreme sa Sujatom Akom. Ali, kad bih pozavršavala sve dnevne poslove po kući, jedino mi je na pameti bilo da što pre stignem kući i okupam se.
Ponekad bi mi se učinilo da su majka i braća, nesvesno, ugrozili naše odnose. Ja sam tu bila kćerka čija će kućanska zaduženja uskoro doći svome kraju. A i moja prava u toj kući prestaće onoga dana kad se udam i odem u novi dom.
Svake večeri govorila bih sebi da se približava dan kada ću se vratiti u Velore, gde će mi gospođice pomoći da oblikujem svoju budućnost. Svake noći sanjarila sam o samostalnosti i dostojanstvu.
Kada je do povratka u Velore bilo ostalo još samo nedelju dana, mama je počela da insistira da ostanem. „Vrati se kući posle Pongala“, rekla je. „Bog sveti zna gde ćeš biti kad iduće godine praznik Pongal osvane. Vrati se.“
„Hoću da obučeš novi sari koji ti je Sujata Aka dala“, rekla mi je jedne večeri. „Raspitivala se da li ti se dopada.“
Oduvek sam želela da imam svoj sopstveni sari od kančepuramske svile. Papagajsko-zelene boje, sa čili-crvenim porubima; sa pravim zlatnim zarijem u obliku manga i pauna, sa tačkicama i trouglićima. Nekoliko dana pošto sam se vratila iz Velorea, Sujata Aka mi je dala novi sari od darmavaramske svile. Namestila sam nekakav osmeh na lice, a u očima mi se video odblesak falš zarija, ali su i zenice nekako zablistale, jer sam znala da Sujata to od mene očekuje. Ali taj sari nisam želela. I malo dete zna šta je darmavaramska u odnosu na kančepuramsku svilu tek sestra prave stvari. A ja tako nešto nisam želela.
I tako sam odlučila da poverim mami kako gospođice planiraju da mi pomognu u oblikovanju budućnosti.
„Sve je to mnogo lepo, ali ja sam već počela da ti tražim muža. Šetijar je obećao da će mi pomoći oko miraza“, rekla je mama natičući mi pupoljke jasmina u kikicu.
Otkad mi je otac umro, majka je gledala da mi kosa bude ukrašena cvećem. Jasminom ili kadambamom, hrizantemom ili nezaboravkom… A ako se ne bi baš nijedan cvet u blizini našao, mama bi donela plastičnu svetloljubičastu ružu koju je, ko zna kada, kupila u selu, i sve nešto frktala dok bih je ja nosila u kosi. Kao da tako nadoknađuje sebi što sama više nije u stanju da nosi cveće.
„Prestala si da vodiš računa o izgledu otkad si kod tih gospođica. Je l’ bi da završiš tako što ćeš izgledati kako one izgledaju? Obično, apa-drapa, sa kosom kao da su je koze brstile, a koža da ti bude kao izanđala kožetina?“
„Devojke tvojih godina“, nastavila je mama, „valja da nose cveće u kosi, da šminkaju oči, narukvice da nose i tanke lančiće na gležnjevima, da im svaki korak odzvanja. A vidi šta ti radiš… Izgledaš kao udovica, iako se još ni udala nisi“, padale su po meni, nalik strelicama, britke mamine reči.
Kinđurenju nije bilo mesta u domu gospođica K. i V. Cveća je bilo samo u vrtu, a lančići za oko gležnja gadno su nervirali gospođicu K. U početku me je Perijasvami zadirkivao da počinjem da ličim na kaluđericu, ali uskoro se i on privikao na takvu, jednostavnu Mari, sa sitno pletenim kikama i golim zglobovima, netaknutim očima i čistim licem.
A više od svega gospođice su mrzele kremu koju bih stavljala na lice pošto bih uljem tretirala kosu svakoga petka ujutro. Prvi put kad sam to uradila u kući u Veloreu, gospođica V. je, ugledavši me, vrisnula: „Kejt, izgleda da ima hepatitis? A, šta ti misliš? Nikada nisam videla da neko ovako preko noći požuti. Kako ti se čini da nije ovo neki posebno opasan virus?“
Gospođica K. me je samo okrznula pogledom i prekornim tonom rekla: „Mari, operi tu prljavštinu s lica. Ona misli da imaš žuticu.“
U Veloreu, gde sam bila Mari, voleli su me običnu, bez ičega.
Ali mama za to nije htela da čuje. I tako sam ponovo postala kćerka kakvu je mama želela. Sva u cvatu, lepa, uvek vesela i nasmejana, blago koketna, kako i dolikuje osamnaestogodišnjakinji koja traži da joj se ceo svet divi i padne pred njene noge. Mrdala sam glavom kad sam govorila. Izveštila sam se u onom bacanju pogleda iskosa. Njihala kukovima dok hodam.
Možda su baš ti žmarci, koji su se u meni razbudili prateći majčinu volju, i gurnuli moj život u tamu iz koje se neće izvući…
Kada se mama vratila u Šetijarovu kuhinju, ja sam ponovo postala guvernanta Sujate Ake. Stalno sam se muvala po kući, izlazila i ulazila, i pretpostavljam da me je tako opazio brat Rani Ake.
Zvao se Murugešan. Često pokušavam da se setim kako je izgledao. Nije da ga nisam dovoljno puta videla. Ali sve čega mogu da se setim je to lice bez i jedne jedine crte. Lice kao u duha. Kad o njemu razmišljam, u sećanje mi dolaze samo njegove ruke. Njegove krupne šake sa mesnatim prstima…

… Ne znam uopšte da li bi sve ovo trebalo da ti pričam. Možda i jesi nešto starija od mene, ali nisi udata. Ne želim da ti zbog mene bude neprijatno… Smeješ se. Poznajem taj osmeh…


Dan uoči praznika Pongala bio je u nas običaj da se zapali velika vatra u Šetijarovom dvorištu. Svi bi se seljani tu okupili i donosi stare stvari. Bacali bi ih u vatru i klicali: „Bogi! Bogi! Napolje sa starim svim! Prošlost u prah pretvori! Baci trulež godine koja minu! Bogi! Bogi!“
Morala sam da skoknem do kuće da se okupam i presvučem. Pogledala sam ručni sat koji mi je Sujata Aka bila poklonila nekoliko dana pre toga i upitala: „Mama, mogu li sada da odem? Sujata Aka hoće da provedem noć ovde, u Šetijarovoj kući.“
„Nemoj da se zadržavaš“, rekla mi je mama dok sam napuštala Šetijarovu tvrđavu. „I povedi jednog od dečaka sa sobom.“
„Nemoj stalno da mi zanovetaš“, rekla sam. „Pa samo do kuće idem, dve ulice odavde. Ne idem u Velore!“
„Je l’ se tako sa majkom razgovara?“, brecnula se Rukmini Aka. „Sada si odrasla devojka, nisi više malo dete! Zar ne znaš da opasnosti vrebaju iza svakog ćoška, iza svakog drveta i grma?“
„Kao na primer?“, htela sam da pitam, ali sam prećutala.
„Otkad se vratila iz Velorea, ponaša se kao da sve živo zna. Kad joj kažem nešto, ona odgovori: ‘Dovoljno sam odrasla da se brinem sama o sebi.’ Kad joj se nešto dogodi, shvatiće…“, mamin glas je vrcao od ljutnje. Možda je to od umora tako nervozna pomislila sam i složila se da povedem Šivakumara da mi pravi društvo. Ali, on nije hteo da ide. Ostajalo mu se tu, da vidi kad upale vatru.
Nikada selo nije tako lepo kao u januaru. Svakom biku, volu i kravi rogovi su bili sveže ofarbani. Deca su žvakala šećernu trsku, a lepljivi potočići cureli bi im niz bradice… Drveće se povijalo od lišća, trava se zelenela na sve strane. Sveži povetarac zviždao je kroz polja mrseći opuštene kose devojačke. Cvetovi su otkrivali svoju lepotu nebu i zemlji, u hiljadama. Bila je to sezona jasmina i nežnog mulaija… Tek okrečene kuće blistale su na mesečini; redove jasmina šarala je nit opojne noćne tmine…
U januaru je bilo tako lako zaboraviti danak koji će uzeti dolazeće leto. Kad sunce sprži zemlju, kad sav taj procvat mine i žega sparuši raskoš svekoliku.
U januaru je noć padala rano. Posvuda su narastale senke, opominjuće, preteče…
Žurnim sam se koracima zaputila kroz voćnjak sa mangovim drvećem, dok mi je stopala milovala trava, vlažna od večernje rose. Nikad nisam volela taj voćnjak. Kad sam bila mala, bio je tu čuvar voćnjaka koji je branio deci da se pentraju po drveću. Mene i ostalu decu plašio je pričama o ženskom duhu koji je živeo u drvetu tamarinda i lovio žrtve po voćnjaku. Kad sam odrasla, postalo mi je jasno kolika je glupost bila da se deci takve priče ispredaju kako ne bi krala mango, ali sam se i dalje u voćnjaku osećala nelagodno, kad god bih tu prolazila sama.
A onda me je, kao u detinjem košmaru, ruka zgrabila s leđa, iskrsavši odnekud iza jednog drveta. Jesam li vrisnula? Mora da jesam.
Kako i da ne vrisnem? Ali, celo je selo odzvanjalo od povika: „Bogi, Bogi!“
Jedna šaka mi je pokrila usta, a druga me ščepala. Mesnate, zdepaste šake oduzele su mi glas i stiskale telo.
„Molim te, molim te“, zaplakala sam kad sam videla da je to Murugešan. „Molim te, pusti me.“
„O, ne mogu da te pustim.“ Oči su mu svetlucale. „Trebalo je da misliš na to kad si počela da me izluđuješ svojim telom.“ Alkohol mu se osećao u dahu.
Migoljila sam se i preklinjala, ali on mi je opet spustio dlan preko usta, a onda me odvukao dublje u voćnjak i tu, u zasenku, počeo da mi čepa odeću. „Zašto se praviš nevinašce? Poznajem ja dobro ženske kao što si ti. Ako Šetijarovi sinovi mogu da se goste tvojim telom… a seti se da sam im ja rođak, makar i siromašni, ipak imam pravo da uberem cvetak pre bilo koga drugoga…“, balavih je.
Pokušavala sam da ga odgurnem i počela da molim: „Pusti me… nemoj život da mi upropastiš.“
Gledao je u mene i opalio mi šamar. „Tišina! Šta ti misliš ko si? Mala princeza?“
Tada je opazio odblesak metala na mom zglobu i podrugljivo se osmehnuo: „Pokvarili su te u toj kući… Je l’ čuješ ti šta ti govorim? Šta će služavki kao što si ti ručni sat? Znaš li da su moju sestru vratili kući na ko zna koliko meseci zato što je prve bračne noći, potpuno bezazleno, pitala muža da li bi je naučio kako se gleda na sat? Rekli su da je neznalica i da takva ne može da bude snaha u njihovoj kući. Ali vidi tebe… Imaš u toj kući više prava od moje sestre. Vreme je da te neko podseti ko si ti u stvari.“
Otkinuo je kajiščić i bacio sat u tamu.
Nisam razumela o čemu priča niti zbog čega je toliko kivan na mene, ali sam znala da će, ukoliko ne pokušam da pobegnem, uskoro biti prekasno. Zagrebala sam ga po licu i šakama. A onda me je obuzeo gnev, udarala sam ga i vrisnula: „Misliš da ćeš tek tako da se izvućeš? Reći ću ja Šetijaru. Reći ću seoskim starcima. Svima ću reći da si me silovao.“
Prsti mu se usekoše u moje nadlaktice. „Niko ti neće verovati. Možda ti misliš da imaš neku ravnopravnosti, ali to nema veze sa životom. Ja sam Šetijarov nećak, brat njegove snaje, a ti si samo kuvaričina kći. Niko se i neće usuditi mene da propituje šta se desilo.“
Na trenutak sam zastala, zatečena istinom u njegovim rečima. Šta ću sada? Murugešan je iskoristio priliku dok sam ja oklevala. Gurnuo me na zemlju i bacio se na mene, kukovima se pribijajući uz moje. Ruke mi je zavukao ispod suknje i strgao mi gaćice. „Kao gradske devojke, a? Gaćice i brus? Sviđa se tebi ovo, zar ne, kurvo mala?“
Osetila sam kako svojim vrelim dahom, pohotom i potpunim nemarom spram onoga što mi čini ruši moj poslednji otpor… Ne, ovo mi se ne događa, govorila sam sebi… dok su se njegove usne gostile mojim dojkama, dok mi je šakama stezao zadnjicu i divljački rastavljao moje noge… Zatvorila sam oči i pomislila ovo je samo jedan ružan san, probudiću se uskoro i videti da se ništa od ovoga nije dogodilo… A onda je prodro u mene i strašan bol me ophrvao, a suze su počele da pljušte kao kiša. Guste, lepljive suze. Blede, providne suze koje su se probijale kroz moje čvrsto sklopljene kapke…
U daljini su se čuli povici. Bogi! Bogi! Vatromet je šarao nebo, čulo se kako pucketaju su vi panjevi, grančice su krčkale pod navalom ognja. Sa prošlošću, i moja je budućnost živa izgorela.


… Šta je trebalo da učinim? Šta bi ti učinila? Sada znam… Trebalo je da otrčim do Šetijarovog dvorišta takva kakva sam, pocepane odeće, razbarušene kose, dok mi odvratna smesa njegovih i mojih tečnosti curi niz noge, sa užasom u očima. Trebalo je da pripretim da ću se ubiti, trebalo je pravdu da tražim. Trebalo je da plačem i urlam i da čitav svet i Šetijar lično vide da sam žrtva…
A ja sam otišla kući. Jedino što mi je padalo na pamet bilo je šta bi mama kazala kad bi saznala: Govorila sam ti, lepo sam ti govorila… A ti me nikada ne slušaš, i sada ti je život za vjeki vjekov uništen… Ko će se tobom sad oženiti… Molila sam te, preklinjala, da vodiš računa, da paziš, da ne skitaš po selu sama, ali ti nisi htela da slušaš…
Okupala sam se. Potrošila ceo sapun i punu šaku kokosovog balsama koji se pretvorio u ljigavu masu… Trljala sam se, neumorno, pokušavajući da sperem sa sebe to što mi se dogodilo, da prigušim to bubnjanje u glavi… Ako se budem pretvarala da se ništa nije desilo, da se ništa nije promenilo, možda će sve ostati kao što je bilo…
U Šetijarovoj tvrđavi, vatromet se lagano stišavao. Još je tu bilo puno seljana kojima se nije išlo sa tog uzbudljivog mesta. Ugledala sam svoju braću i žuč mi se skupila u ustima. E, da su oni bili sa mnom. Da je mama samo malo više insistirala da neko od njih sa mnom pođe…
Gledala sam kako se vatra gasi. Oštar miris paljevine lebdeo je nad dvorištem. Ništa se nije promenilo, ubeđivala sam sebe ne popuštajući… Ništa se nije promenilo. Kada se budem vratila u Velore, voćnjak manga zauvek će ostati iza mene, i taj duh sa mesnatim šapama neće više boraviti u mojim mislima. Još nedelju dana. Nikad više nogom neću u ovo selo kročiti zaklela sam se.
Ali sedmica je prošla, a ja sam još bila u Šetijarovoj tvrđavi. Sujata Aka je počela da povraća; odbijala je hranu objašnjavajući da joj se od samog mirisa jela utroba okreće. A onda je zakovrnula očima i, kada su kuvana zrna pirinča stavili u njen urin, postala su žuta. Sujata Aka je imala žuticu. Neko je morao da se brine o Prabu-papi.
Poruka je poslata u Velore, dečaci su se vratili i rekli da gospođici K. smeta što je došlo do novog odlaganja. Kućna pomoćnica koja nije tu uvek kad zatreba nije bilo ono što su one tražile, pa je gospođica K. poručila da se vraćam što pre mogu.
Uzdahnula sam, s olakšanjem. Barem i dalje žele da im se vratim. Već sam počela da se sekiram da me neće čekati i da će zaposliti nekog drugog.
„Kako je Perijasvami? Jeste li ga videli?“
„Kako smo znali?“
„Ali, zar ga niste videli? On je tamo baštovan. Jedan starac sa cvikerima i usukanim obrazima“, rekla sam, a nespokoj me obuze na samu pomisao da se nešto, ne daj Bože, dogodilo Perijasvamiju.
„Znamo mi ko je on. Nije bio tamo. Možda je bolestan. Možda je otišao nekud“, rekli su dečaci. „Možda je umro“, moglo se pročitati sa njihovih lica.
Zurila sam u njih. Nije mi se dopadalo to što tamo nema Perijasvamija. Nije mi se dopala mogućnost da meni nađu neku zamenu dok nisam tu. Kada se vratim u Velore, želim da sve bude onako kako je bilo pre. Tako će i moj život ostati netaknut, mislila sam.
Nekoliko je sedmica bilo potrebno Sujati Aki da počne da se oporavlja. A onda je mene nešto spopalo. Neka čudna slabost koja me po vasceli dan nije napuštala. Samo što vidim hranu, a meni se povraća. Stalni zamor, malaksalost. „Mislim da sam i ja dobila žuticu“, saopštila sam mami.
„Rekla sam ti da paziš. Ali ti nećeš da slušaš“, rekla je mama i bliže mi se zagledala u lice. „Je l’ ti mokraća žuta? Beonjače su ti i dalje bele. Ako je to žutica, onda je još u vrlo ranoj fazi. Reći ću dečacima da odu po malo lišća kizarnelija i da ti se to pripravi. Pij taj napitak nekoliko dana i biće ti bolje.“
Dva jutra kasnije, probudila sam se, a u stomaku mi se sve mućkalo. U ustima mi je bilo dozlaboga gorko. Dok sam žvakala đumbir sa solju, majka koja već beše pošla na posao zastala je i pitala me da li je sa mnom sve u redu.
„Nešto mi se povraća“, odgovorila sam sisajući kuglicu đumbira.
Mama me je čudno pogledala i otišla.
Nije mi bilo nimalo bolje. U licu sam sva bila ubledela. Kosa mi je izgubila sjaj, a od same pomisli na bilo šta što bi mi mama pripremila, hvatala me je neviđena mučnina. Mama je jedno jutro stala pred mene i zagledala mi se u oči. „Kaži mi istinu“, zahtevala je. „Kada si poslednji put imala menstruaciju?“
Razmislila sam trenutak, pa rekla: „Pre oko sedam nedelja.“
Mama je sela na patos i rukama pokrila lice. „Šta si to uradila, ti, naopaka devojko?“
„Ništa nisam uradila, mama“, rekla sam preplašena izrazom njenoga lica.
„Šta li misliš kad to kažeš ništa nisam uradila? Zar ne shvataš da si trudna? Ko je taj? Reci mi, ko je to bio?“
„Mama, ništa pogrešno nisam uradila.“
„Prestani s tim pretvaranjem. Gde ti je stid? Kaži mi, ko je taj bio?“
Sela sam na pod. Znala sam da više ne mogu da se pravim da se ništa nije dogodilo. Nisam više ono što sam nekada bila. Noć u voćnjaku manga okrenula se ka meni, pokazala mi lice i počela da me progoni.
„Mama“, rekla sam žudeći da moj jezik nekako oblikuje te reči koje je trebalo da izađu. „Mama, nije ono što misliš.“
I ispričala sam joj priču. Nijedan krik, nijedan vrisak nisam prećutala. Pomenula sam i kamičak koji mi je žuljao leđa od onog časa kada je legao na mene. Pričala o vlazi koju sam osetila pod stopalima i vlazi koja me je u jednom času preplavila. O mom životinjskom preklinjanju i luđačkoj žestini sa kojom su njegove ruke i usne lovile moje telo. O tome kako me je ostavio da ležim u razrovanom jarku i oteturao se u mrak. Kad sam završila, samo sam sumnju videla u njenim očima. I nevericu. On je bio u pravu znala sam da mi poručuje njen pogled, obojen gorčinom, pogled zbog kojeg sam želela da se sklonim iz te sobe. Niko mi neće verovati, rekao je on one noći i bio je u pravu.
„Mama, sve što sam ti rekla živa je istina“, ponovo sam pokušala.
„Silovana si, a onda si ćutala. Čovek ti ukrade devičanstvo i ti misliš da se ništa neće promeniti… Očekuješ da poverujem?“
Mama je plakala. Grnjela. Kukala i buncala. Mama će se onesvestiti. Mama će se ubiti, pripretila je. Mama je učinila sve da me zaštiti, ali ja nisam učinila šta treba one noći kad sam silovana.
„Kaži mi, kaži, droljo jedna! Ko je to, stvarno, bio? Misliš da sam budala da poverujem da bi Murugešan nešto tako učinio…“
Ništa više nisam mogla da joj ponudim. Nijednu utešnu činjenicu. Nisam mogla da kažem da je čovek čiji žig u sebi nosim neko iz sela. Neko koga bi seoski starci mogli da nateraju da se oženi mnome. Čak ni seoski starci ne bi se usudili da upru prstom u Murugešana tu istinu mama nije bila voljna da prihvati.
Rastresena, mama se nešto pouzdala u Sujatu Aku. „Šta da ra dim? Da li bi ti popričala sa Marikolantu, da saznaš koga ona to krije? Mora da je neko nedostojan, možda neki dečko hrišćanin ili musliman.“
Tako sam i Sujati Aki ponovila sve što mi se dogodilo u noći kad sam silovana. Slušala me je bez glasa, nijednom me ne prekinuvši, a onda se okrenula mojoj majci. „Mislim da govori istinu. Murugešan je jedna lukava zver. Kad me pogleda, samo pohotu vidim u njegovim očima. I šta bi njega sprečilo da tako nešto učini? Sem toga, on je bio svestan toga da njoj niko neće verovati, i tako se upravo i dogodilo. Ni ti joj, kao majka, ne veruješ!“
Tada sam zaplakala. I mamino lice se smekšalo; privukla me sebi i počela i ona da plače. „Šta ćemo sada?“
„Zašto nam nisi rekla?“, upitala je Sujata Aka. „Da si samo tada smogla snage da nadaš dreku i vrištiš nešto se, možda, i moglo učiniti…“
„Ne znam. Nisam razmišljala o posledicama. Jedina mi je želja bila da ne razmišljam o tome i da teram dalje kao da se ništa nije dogodilo“, pokušala sam da objasnim.
„Ali, zar ne shvataš niko sada neće verovati u tvoju priču. Sada sigurno neće. Da si mi samo ispričala te noći kad si silovana, odmah bih sve rekla Šetijaru i insistirala da se Murugešan oženi tobom.“
„Aka, ja ništa ne želim da imam sa tom prljavom životinjom“, rekla sam. „Radije bih umrla nego za njega da se udam.“
Mama trgnu glavu, ponovo besna. „Je l’ je čuješ? Je l’ vidiš ti tu aroganciju boga ti? Njen ugled, njen život je u komadićima, a njoj kao da sve to uopšte ne smeta.“
Plamenovi su joj lizali iz očiju, kao da želi da sprži u meni tu opnu za koju je pretpostavljala da prekriva svaki osećaj za stid i samopoštovanje u mom biću.
„I ko će se sada tobom oženiti? Tvoj život je gotov, razumeš gotov, i završićeš kao ulično pseto… Ničeg više u tvom životu nema.“
Znala sam to. Znala sam da moj život stoji u mestu. Ali nisam ni želela da ga vratim na stari kurs. „Idem od kuće, mama“, rekla sam. „Odlazim i tako ću sačuvati čast. Idem negde gde me niko ne poznaje. I tamo ću se ubiti“, reči su, bez imalo napora, iskakale iz mojih usta. Čula sam ih stotinu puta pre toga, u interpretaciji mojih omiljenih filmskih junakinja.
„Šta to pričaš!“, viknula je mama, prestravljena vizijom beživotnog kćerkinog tela nasukanog na obali, deteta koga je, u nekoj nedođiji, raznela lokomotiva zahuktalog voza. Počela sam da plačem. Žalila sam sebe, žalila sam svoju majku koja ovo nije zaslužila, žalila sam naše živote zbog zbrke u kojoj su se našli.
„Prestani“, uskočila je Sujata Aka ne želeći da naše tužbalice odjekuju po celoj kući. „Nemojte više da se mučite. Naći ćemo neki način da isplivamo iz ovoga.“
Ali, čak ni Sujata Aka ništa nije mogla da učini da nađe leka u ovoj situaciji. Kao prvo, i muž Sujate Ake je odbio da poveruje u to da nisam ja kriva za ono što se desilo. „Mora da ga je devojka navela. A sada, kad je zatrudnela, izmišlja priču o silovanju. Čista besmislica, ako mene pitaš.“
Kada je Sujata insistirala, on se iznervirao i rekao: „U redu, u redu verujem ti. Murugešan ju je silovao. Ali shvataš li ti šta od mene tražiš? Je l’ ti to očekuješ od mene da ugrozim odnos sa svojim bratom zbog jedne služavke, bez obzira na to koliko ti je ona draga? Neću da se više ovim baviš… Jasno? Izvuci se iz tog meteža, neka one same pronađu rešenje.“
Na kraju Sujata Aka ništa nije uspela da učini. Pozvala je moju majku i objasnila joj da je, jednostavno, nemoćna. „Moj muž me ne podržava u ovome. Naredio mi je da se držim podalje od svega. Ja znam šta je istina, ali šta mogu?“
Mama je zaplakala. Nisu to bili glasni uzdasi. Nije joj se lice zgromuljalo od bola. Bio je to tihi, nepresušni slani izvor koji je ronio breg njene nade.
„E, nemoj sad da mi počinješ… Rekla sam samo to da ne možemo da objavljujemo Murugešanovo ime. Ali, postoje druge stvari koje možemo učiniti“, meko je rekla Sujata Aka. „Niko ne zna da se ovo desilo sem mog muža, a on nikome ni reč reći neće. Moraš malu da pošalješ nekud i neka abortira. A kad se posle toga vrati, pošalji je u Velore. Pričala je o tim doktorkama koje bi joj obezbedile obuku, zar ne? Neka ide na tu obuku, pusti je. Teško ćeš sada srediti da se uda za nekoga. Gde da nađeš muškarca koji će hteti da uzme ženu koja je izgubila nevinost i, štaviše, držala to u tajnosti? Šta ako kasnije otkrije? Ostaviće je. Ali, ako ona ima posao, to joj može nadoknaditi muževljevu zaštitu.“


… Muževljeva zaštita! Htela sam da izludim od te fraze. Ni o Sujati Aki ni o mojoj majci muževi nikada nisu brinuli. Šetijar jeste vodio računa o potrebama Sujate Ake, doduše. A mama je morala sve sama. Muškarci u njihovim životima ništa nisu učinili za njih, a opet u razmišljanjima Sujate i mame pojam ispunjene i ostvarene žene neminovno podrazumeva da je ona udata. Sve ostalo je od sekundarnog značaja. Ali ja sam tada bila isuviše mlada i takve misli lebdele su u vazduhu kao niti razbucane paukove mreže. Nisam znala dovoljno da bih promislila to što one pričaju, a i da sam znala one bi moje ideje odbacile kao puku aroganciju.


Perijama. Tetka moje majke bila je stara i nosila ogromne zlatne minđuše od kojih su joj, maltene, ušne školjke dodirivale ramena. Usne su joj bile crvene od gotovo neprestanog žvakanja lišća betela. Kosa joj je bila srebrnasta, vezana u punđu, i nosila je beli sari na starinski način, tako da prekrije njene omlitavele grudi, pa i nije bilo važno da li ispod ima ili nema bluzu. Perijama je živela u selu Arsikupamu, nedaleko od Salema. Bila je udovica i živela je sama. Njena dva sina bila su u vojsci i obojica su bila stacionirana u nekoj severnoj zemlji. Posle četiri godine mrcvarenja, morali su da napuste svoj posed i nađu drugi način da zarade za život. Za mladiće poput njih, sa srednjoškolskim diplomama, jedini izbor bila je armija, gde su lepo razvijeni mišići i spremnost da oružje uzmu u ruke bili sasvim dovoljni da im obezbede mesto i siguran prihod. Perijamine kćeri su se udale i živele u svojim novim domovima. A mama se njoj okrenula zato što, jednostavno, nije imala kome drugome. Sem toga, Perijama je uvek znala šta valja činiti, u svakoj situaciji.
Majka i ja smo zajedno otputovale u Arsikupam. Tiho, jedva čujno, mama je objasnila Perijami šta se desilo, dok sam ja ćutke sedela, a glava mi brujala od blamaže. Moglo bi se očekivati da sam bila postiđena, ali nisam. Nije to bio stid, već gnev, poniženje…
Primetila sam da Perijama povremeno gleda u mom pravcu. Jednom sam joj uhvatila pogled i prepoznala saosećanje. Ili je to bilo sažaljenje?
Perijama je bila sposobna, snažna žena. Mnogu je decu izrodila. Doktorima i bolnicama nije verovala. Sama sam tu govorila je da bih se brinula o svemu. Sem toga, spoljni svet se baš nije proslavio svojom diskrecijom i finoćom. Hiljade jezika i milion verzija jedne iste priče to se desi kad neko u spoljnom svetu zatraži pomoć.
Mama se od Perijame vratila sa novim samopouzdanjem. Dečaci su u kući bili sami i sigurno će im biti sumnjivo ako se mama negde dugo zadrži. Perijama će rekla je Ama sada sve to srediti.
Ona i jeste sve sredila. Kriškama zlatnožute papaje i proprženim semenjem susama u sirupu od ladosa. Nekim zelenim voćkama koje bi prvo skuvala, a onda začinila senfom i lišćem karija. A potom i sokom neke divlje biljke koja je rasla u žbunovima. „Pogledaj ovu“, rekla mi je Perijama pokazujući na biljku koje je bilo svuda, i u mom i u njenom selu. Naizgled bezazlena stvarka sa mesnatim listovima i cvetom zvezdastog oblika, u boji mrlje mastila što bledi.
Perijama zagreba mesnatu, gumenastu stabljiku i poteče nekakva mlečna tečnost. „Ovo će prituliti taj žižak što ti raste u utrobi“, rekla je.
Svaki dan smo čekale da počnu grčevi. Da mržnja nahrupi iz mene i oslobodi me. Da bol počne i očisti me. Svaki smo dan čekale i čekale. Šest nedelja kasnije, i dalje sam bila trudna.
„Šta ćemo sada?“, upitala je mama kad je sledeći put došla u posetu. Njeno se lice, od sve te brige, pretvorilo u lice starice.
„Rodiće se mrtvo. Nema zametka koji će preživeti sve ovo“, tvrdila je Perijama.
„Još je živo. Toliko znamo. Možda bi trebalo da je odvedemo na kliniku, tamo da abortira.“
„Jesi li luda? Hoćeš da ceo svet sazna šta se desilo?“
„Ako se dete rodi živo, ceo svet će ionako saznati“, rekla sam, uznemirena Perijaminim insistiranjem da se nipošto ne ide na kliniku.
„Ukoliko se dete rodi živo, možete ga meni ostaviti. Ja ću se o njemu brinuti. Praviće mi društvo pod stare dane. Ali, verujte mi, ovo se živo roditi ne može“, rekla je Perijama trpajući u usta lišće betela. Više joj nije bilo do razgovora.
Mama se vratila kući, a ja sam nastavila da iščekujem dan kada će ono umreti.
Perijama se ni najmanje nije zabrinula kad su na meni počeli da se vide prvi znaci trudnoće. Od samoga početka naokolo je razglasila da sam ja napuštena žena, da me je muž napustio. Svima je govorila da me je muž ostavio zbog druge žene. „Tako je bilo, zar ne?“, rekla bi opazivši grimasu na mom licu. „Ostavio te je, je l’ tako?“
„Ako idemo sa tom pričom, niko neće posumnjati da je nešto drugo u pitanju“, dodala je.
„Ali zar ne bismo mogle isto to da ispričamo i onima u bolnici?“, upitala sam. „Tek sam u četvrtom mesecu.“
„Mogle bismo, ali bi se u bolnici raspitivali za imena i detalje. Tvoje ime bi tražili. Pa ime tvog muža. Pa adresu. Najbliže srodnike. Da li želiš da se zna ko si? Pusti ti bolje mene, ja ću to sve na svoj način da sredim. Tako da niko ne nastrada“, rekla je Perijama, dok se, rezantnim pokretima, hladila lepezom.
A vrućina nam je tih dana proždirala kože, liptala iz pora. Bio je maj. Najtopliji mesec u godini. Žega je sušila zemlju, napolju ni daška vetra. „Gore leto od ovog u životu videla nisam“, rekla je Perijama. Ja sam polivala podove vodom nadajući se da ću tako, barem malo, osvežiti vazduh u sobama. „Možda će ova vrućina dovršiti ono što druge stvari nisu“, dodala je Perijama misleći na plod u mom stomaku.
Mesec dana kasnije smo odustale. Dete je i dalje bilo živo. Šta sada, pitala sam se.
Dlanom sam pritisla stomak. Odlazi. Ostavljaj me na miru. Ne želim te, neću da se rodiš govorila sam svom detetu. Tom odbačenom stvorenju. A onda bi mi se u stomaku nešto, jedva osetno, pokrenulo. Umri, umri molila sam se.
Porodila sam se mesec dana pre termina. Počeli su bolovi, dve gvozdene pesnice počele su da bubnjaju po donjem delu leđa i počele da mi tuku po kukovima, kao da će ih razglaviti, dok je jedno džinovsko stopalo guralo i guralo gnječeći mi utrobu, tako da sam grickala obraz iznutra da prigušim bol… Perijama je gledala kroz poluotvorene oči i klimala glavom, kao neko ko zna znanje. „Jesam li ti rekla“, kazala je, „da će se roditi mrtvo.“
Bila je tu kad sam, golemim naporom, izbacila dete iz sebe. Kroz maglu bola i olakšanja što bola više neće biti, čula sam krik. Zakmečalo je.
U Perijaminim očima, koje sam jedva nazirala u toj izmaglici, videla sam radost, i tada mi je postalo jasno da je ona i planirala da sve ovako ispadne. Sve one kure koje je kao sprovodila da iz razbacanih komadića ponovo sastavi ono što bi moglo biti moj život bile su, zapravo, obična lakrdija. Nešto za šta je znala da fetus ne može ozbiljno da ugrozi možda mi je i davala, a ono drugo se samo pretvarala da mi daje.
„Zašto? Zašto?“, urlala sam.
Privijajući bebu na grudi, rekla je: „Ono samo nije tražilo da se rodi, ali kad je već tu ko smo mi da se igramo Boga i oduzmemo mu život?“
Kad vidiš svoju bebu, kad uzmeš u ruke bebu koju si rodila… Perijama je mislila da ću, kad to doživim, poželeti da se nikada ne razdvojim od tog deteta. Ali nije me dovoljno dobro poznavala, niti joj je znana bila moć mržnje.
„Stavi bebu na grudi. Pusti da sisa. Tako ćeš se vezati za nju“, rekla je, dodajući mi dete.
Okrenula sam se u stranu. „Ne“, rekla sam, „kazala sam ti da ne želim ništa s tim detetom da imam. Još nije kasno. Gurni mu nešto u ždrelo. Zavrni mu šiju. Ubij ga.“
Perijama je jače privila bebu uz grudi i buljila u mene ne mogavši da poveruje svojim ušima. „Ti si jedno naopako devojče i ne zaslužuješ ni da imaš ovo dete“, rekla je i izašla.
Gledala sam u plafon i ubrzo osetila kako mi se suze slivaju u kosu. Zašto nemam nekoga ko će razumeti kako se osećam?
Mama je stigla. Mama će biti realističnija. Reći ću joj da bi to dete valjalo ostaviti kod Perijame. Ona se, naposletku, sama ponudila da ga čuva ako se rodi živo.
„Ponesi dete sa sobom“, rekla je Perijama mami. „Vremenom će naučiti da ga voli. A jednoga dana, kad tebe više ne bude i kad više ne bude imala nikoga svog na ovom svetu, ovaj dečak će joj se naći pri ruci…“
„Mama, ne želim ga. Trebalo je da me odvedeš na kliniku, da abortiram. Sve je to njena greška. Zamajavala nas je“, rekla sam uprevši prst u Perijamu. Mama je jedva disala od šoka. Takve se stvari starijim osobama ne rade. U starije se prstom ne upire, ni doslovce ni figurativno.
„Ona je znala da će se dete roditi živo, ali je nas držala u uverenju da se pobrinula za sve. Neka ga sad ona i zadrži. Neka ga da nekome ili neka čini s njim što joj je volja. Ja ne želim da ga vidim.“
Ništa od toga što sam govorila nije na mamu ostavilo pravi utisak. Perijama je znala kako će je ubediti i njih dve su procenile da će ta beba moći da prođe kao da je od neke rođake. Kao siroče čiji su roditelji umrli u nekoj nesreći i o kome sada samo moja majka, i niko drugi, može da se stara.
Posmatrala sam te dve žene dok su mazile bebu. Za njih, to je bilo malo stvorenje koje treba milovati i tetošiti. Za njih, to dete nije ni za šta krivo. One su u bebi videle moju budućnost, sutrašnji oslonac.
A šta sada, danas? Moj život… Zar sam mogla da zaboravim kako je taj plod dospeo u moje telo i da prihvatim to biće koje će me stalno podsećati u šta se moj život pretvorio?…


Vratila sam se u Velore. Pomoćnica koju su uzele na određeno vreme pronašla je novo radno mesto i ja sam se uselila kao da se ama baš ništa nije promenilo. Čekala sam da gospođice načnu temu moje obuke za posao bolničarke. One, međutim, nisu.
I život dveju gospođica bio se promenio. Gospođica V. nije izgledala srećna kao nekada i meni nije bilo teško da osetim tenziju među njima. Bilo je noći kad je gospođica V. zaključavala vrata svoje sobe, dok bi gospođica K. nežno kucala i dozivala: „Viv, to sam ja, Viv, otvori…“
Ali gospođica V. se ili pravila da spava ili je stvarno već bila zaspala. Gospođica K. bi se onda vratila u svoju sobu, a ponekad bih osetila da je u prolazu bacila pogled na mene. Sada sam znala zbog čega su jedna drugoj potrebne: zbog ljubavi usta, prstiju, jezika…
Razmišljala sam o tome kako je ono čudovište navalilo na mene u voćnjaku manga i došla do zaključka da u tome što ove dve žene čine nema ničeg lošeg. Šta može biti gore od onoga što se meni dogodilo? Ništa ne može biti gore od toga kad muškarac siluje ženu.
Imala sam devetnaest godina. Snovi su mi ćutali, u prahu i pepelu. U ustima sam uglavnom osećala gorčinu i samo gorčinu. Oči su mi bile zaslepljene samosažaljenjem i to se jasno videlo. U načinu hoda, u manirima, na mom licu…
Noću su me opsedale najstrašnije more. Gotovo svake noći budila bih se vrišteći. Gospođica V. mi je dala neke tablete. „Uzmi jednu svake večeri pred spavanje“, rekla je.
Gospođica K. se sa time nije slagala. „Sad je, u stvari, navlačiš na nešto bez čega kasnije neće moći da zaspi.“
„Nemoj, molim te, da izigravaš sveticu“, brecnula se gospođica V. „Znam ja dobro šta radim. Njoj je potrebna pomoć. Zar ne čuješ kako svake noći vrišti u snu? Misliš da je to, šta li, normalno?“
„Nema spora da joj je potrebna pomoć. Ali ovo“, rekla je gospođica K. i pokazala na bele tabletice, „ovo nije pomoć. To će izazvati nove nevolje, mnogo gadnije nego što ti misliš.“
Nije me zanimalo šta gospođica K. priča ili misli. Uzimala sam po jednu tabletu svake večeri i spavala kao zaklana. Snovi nisu opsedali moj umorni um; ništa me nije povređivalo. Ujutro, kad bih se probudila, ruke i noge bile su mi teške, kao od olova da su. Očni kapci su mi povazdan padali, stalno sam bila u nekom stanju poluobamrlosti. Jedno mi je, i samo jedno, neprestano bilo na pameti: da legnem, da se lepo opružim i zaspim. Možda stoga i nisam primetila znake koji su jasno stavljali do znanja da u vođenju domaćinstva ima vidljivih propusta.


Gospođica V. se vraćala u Englesku, a gospođica K. je zbog toga bila nesrećna. Stalno su se svađale. Gospođica K. bi besnela, dok bi gospođica V., okamenjenog lica, sedela u svojoj sobi i cepkala papiriće.
Perijasvami je nestao, čak ni gospođice nisu znale šta se s njim zbilo. Bašta je bila sasvim zapuštena. Čekajući da se Perijasvami vrati, počela sam da plevim i zalivam biljke, da se stvari koliko-toliko vrate u red.
„Gospođice K., ruže bi trebalo orezati“, rekla sam jednog dana.
Ona je ustala sa stolice i otišla do bašte, noseći baštenske makaze. Tiho je orezivala ruže dok nisu bile petnaestak santimetara visoke. Onda je uzela ašov i sasekla biljke, pa su sada korenovi žmirkali, okupani dnevnim svetlom, i drhtureli na vazduhu…
„Kejt, šta to s tobom nije u redu?“, vikala je s prozora gospođica V.
„Ti“, odgovorila je gospođica K. „Ove su ruže bile za tebe, a ja ne želim da me bilo šta više na tebe podseća.“
Gospođica V. se okrenula i otišla sa prozora. Kad je ruže uništila, gospođica K. se vratila u kuću.
Nekoliko meseci pošto je gospođica V. otišla, gospođica K. me pozvala i rekla: „Mari, ja napuštam Velore. Prelazim u bangalorsku bolnicu. Hoćeš da ti ovde nađem neko drugo zaposlenje?“
„Gospođice K., a šta bi sa onom obukom u bolnici? Nadala sam se da ćete me preporučiti.“
Gospođica K. je spustila pogled i rukama napravila neki komplikovani gest. A, to ono beše… kao da je htela da kaže. Onda je uzdahnula: „Oko toga neću moći da ti pomognem. Mislim, u stvari, da ti nisi za to.“
„Zašto? Zato što sam samohrana majka?“
„Promenila si se, Mari. Kad si došla ovde, činilo mi se da bi ti taj posao odgovarao. Toliko je radosti bilo u tebi, toliko si želela da ugodiš. Prosto si blistala i mislila sam da bi mogla da uneseš svetla u ona užasna bolnička dvorišta. Sada više nisi takva. Posao bolničarke je težak i nezahvalan. Moraš da budeš u miru sa samom sobom da bi taj posao obavljala kako valja. I, iznad svega, moraš da budeš saosećajna. A ti…“, tu je lice gospođice K. pobledelo od napora da ne izgovori omražene reči.
„Osuđujete li vi to mene zbog onoga što sam postala?“, upitala sam.
„Ne, ali…“

„Pa nisu svi u tim bolnicama fini i plemenitih dušica“, odbrusila sam.
„Nisu, znam da nisu. Saosećanje je retka, veoma retka vrlina, Mari, ali samo tamo gde ima saosećanja, može biti i izlečenja.“
„Volela bih da ubedim samu sebe da je ovo kod tebe samo jedna faza“, nastavila je gospođica K. „Da ćeš, jednoga dana, ponovo biti kakva si nekada bila, da ćeš tražiti da ti vrate sina i prihvatiti ga kao svoga. Danima već čekam da mi ispričaš nešto o svom detetu. Padalo mi je na pamet kako bi možda želela da odeš da ga vidiš. Ali, preda mnom je žena koja se pretvara da se njen život ni u čemu nije izmenio. Kako da pre vidim, kako da zažmurim na to što si postala, u šta si se pretvorila? Šta se dogodilo s tobom, Mari?“
Napravila sam grimasu. Šta se sa mnom dogodilo? Boga pitaj. Pitaj tog Bramu koji mi je odredio sudbinu.
… I tako sam pošla na obuku iz očajavanja. Očaj nas je lako obuzimao, moju majku i mene. I prihvatile smo ga, objasnivši sebi da smo dobile upravo ono što smo zaslužile. Mama je, međutim, i očaju postavila određene granice dokle će moći od nas da kupi svoj danak. Ja takvim odbrambenim mehanizmima nisam raspolagala. Pomislim i sad ponekad da sam se, u stvari, toliko navikla na očajavanje, da bih taj očaj, i kad bi mi izmakao, ponovo prizvala. A kad me ophrva, umesto da se pokrijem i sklonim od njega, ja ga raširenih ruku dočekujem…
Šetijar je umro i domaćinstvo se raspalo na komade. Rajendran Ana se preselio u Kančepuram, a Ranganatan Ana je ostao u Madrasu. Šridar Ana i Sujata Aka su nasledili Šetijarovu tvrđavu. Sa onim donžonima, beskrajnim hodnicima, vratima što škripe, bezdanim bunarima i ludom ženom u zapadnom krilu.
„O, samo kad bi se ona te bolesti oslobodila“, kukala je Sujata Aka. A znam da je mislila: „Samo kad bi stara umrla…“
„Jeste ona stara, ali demoni su u njoj i biće sve žešće kako prolazi vreme. Vadivu to više ne može da podnese. Šta da radim? Pa, ne mogu da je zaključam u duševnu bolnicu. Moramo da je pazimo, a za to nam je potreban neko mlad i jak“, rekla je Sujata Aka, a oči joj padoše na mene. „Bi li se vratila, Marikolantu?“
Klimnula sam glavom. Nisam želela da živim u kući u kojoj je i dete. Nisam želela da vidim prezir u očima svoje braće ili da slušam njihove polemike, kad su uvek oni u pravu. Otkad su moja braća počela da zarađuju, majka je prestala da radi i sve svoje vreme posvetila podizanju deteta koje sam ja donela na svet. Kad bih otišla da živim kod kuće, mama bi očekivala da je zamenim u svim poslovima oko dečaka. Nije prestala da se nada da ću ga konačno prihvatiti.
Zurila sam u svoja stopala. Gospođica K. je bila u pravu. Moram održavati taj izgled nepokolebljive osobe koja ne zna za kompromis; kojoj su saosećajnost i nežnost postale strane. To bi, zar ne, bio idealni profil osobe koja čuva jednu ludu ženu.
„Moraćeš da živiš ovde, u kući. Neko mora da bude tu, stalno staru da drži na oku“, natuknula je Sujata Aka.
Mama je bila besna na mene. Lupila se dlanom po čelu i prosiktala: „Zašto bar u Veloreu nisi mogla da ostaneš? Bolje prati nečiji prljav veš nego čuvati staru ludaču. Ona je opasna, zar ti to nije jasno?“
Slegnula sam ramenima. „Ne bojim se. A i plata je dobra.“
Mama me pogledala izbliza. „Hajde, priznaj, hoćeš da budeš blizu malog Mutua. Zato uzimaš ovaj posao, zar ne?“
Mama nije odustajala. Mislila je da ću, jednoga dana, naučiti kako da volim to dete, a meni bi bilo muka čim ga ugledam. Zvala ga je Mutu, što će reći „redak biser“. Ja sam ga zvala „ono“. Mamina nada, međutim, nije jenjavala.
„Molim te, mama“, rekla sam ustajući sa poda, gde sam sedela. „Nema to nikakve veze sa ’onim’. Ponekad mi se, jednostavno, učini da i sama ludim. Ako po ceo dan budem sa jednom stvarno ludom ženom, može se desiti da naučim kako da obuzdam sopstveno ludilo.“
Mami su te reči teško pale. Podigla je pogled ka nebu i promrmljala: „Kad ćeš me udostojiti svoje milosti?“


Narednih nekoliko godina prošle su kao u nekoj izmaglici, čemu su doprinele i tablete koje mi gospođica V. beše prepisala. Sama sam povećala dozu na dve za veče i to mi je pomagalo da se držim postrani od svega što se oko mene događalo.
Svaki dan bio je kao onaj prethodni. Iznenađenja nije bilo. Ništa se nije događalo što bi me trglo iz tog, transu nalik, stanja u koje sam zalutala. Ponekad bi se ta koprena, što beše zaogrnula moj um, malko rasklonila, pa bih opazila protok vremena na licima svoje braće. Primetila bih tako, eto, da su mi se braća poženila. Da im se brčići uzdižu, sa indignacijom, kad bi me dočekivali u svojoj kući. Da im nije pravo ako njihove žene bilo šta sa mnom imaju. Videla sam kako promiču godišnja doba. Čula sam da je dete krenulo u seosku školu. Shvatila sam da vreme nikoga ne štedi kad je majka počela da hoda uz pomoć štapa, stalno se žaleći na bol u leđima. Ali dovoljno je bilo da žmirnem i vratila bih se tamo otkud sam nakratko odskitala. U taj tihi, sivi svet u kojem se ništa ne menja, gde znam ko sam i šta sam. Čuvarka lude žene.
Svakoga jutra budila bih mamu Šetijar i ubeđivala je da uđe u kupatilo. Bilo je dana kada bi, bez glasa, prala zube. A onda bi odbijala da ih opere ili bi ih pak trljala toliko dugo da se čovek uplaši da će joj svi poispadati. Potom bih je kupala. Deset kofa hladne vode morala sam da joj sipam na glavu da bi joj rashladila sistem, kako je rekao doktor travar. Onda bih je obrisala i pomogla joj da se obuče. Sujata je odlučila da su sariji za staru nepraktični, pa je mama Šetijar, koja je u svom životu nosila samo najfinije sarije od svile i pamuka, sada oblačila isto što i svaka angloindijska starica dugačke, bezlične halje.
Katkada bi mama Šetijar bila razigrana kao devojčica. Tražila bi da joj se cveće stavi u kosu koja je bila podšišana u visini ušiju. A onda bi došli dani kada je odbijala bilo šta da obuče i šetala se naokolo sasvim naga. Kao beba sa mlitavim grudima, zboranim stomakom i namreškanom zadnjicom, vukla se po kući, igrala se sa čim stigne i pljuvala mi hranu u lice. A ja? Dozvoljavala sam joj da se ponaša kako joj srce ište.
Nismo nas dve, u stvari, bile toliko različite. U svom ludilu, ona je uspevala da pobegne sa tog dugog, gvozdenog lanca koji ju je vezivao za ovaj svet. U snu, i ja bih uspevala da pobegnem od deteta koje je raslo u kući moje majke.
Jednog kišnog oktobarskog popodneva, mama Šetijar je konačno pobegla i od svog ludila i od tog lanca.
Počistivši zapadno krilo, otišla sam do Sujate. „Šta sad da činim?“, upitala sam je.
„Nemoj da ideš. Hoću da ostaneš ovde. Naći ću ti već nešto da radiš“, rekla je.
„Ne pada mi na pamet da zamenim svoju majku u tvojoj kuhinji. Neću biti ni druga Rukmini. Neću da ti čistim avliju i perem štale. Prabu-papa je pošao u školu i ne treba mu dadilja koja će jurcati za njim. Šta mi, onda, ostaje da radim?“, pitala sam.
Sujata me je uviđavno pogledala. Osetila sam da joj nije pravo da me pusti da odem. Na mnogo načina, ja sam bila jedina njena veza sa vremenom prošlim. Vremenom kada je na njoj bilo da igra ulogu snahe u kući i ništa više. „Bićeš mi pomoćnica, moje uši i oči. Tvoje ruke i noge će stizati tamo gde moje ne stižu. Shvataš?“
Buljila sam u nju i prosto nisam mogla da poverujem. Je l’ ona to mislila baš to što ja mislim da je mislila? Htela je da je odmenim, da zauzmem njeno mesto. Da joj stalno budem u blizini.
„Sigurna si?“, upitala sam. Jedan dug trenutak trajao je njen pogled, a onda je odgovorila: „Da.“
A onda sam i ja klimnula glavom, prihvatajući.
Mami se to nije dopalo. I znala sam da joj se neće dopasti. „Šta ona misli ko je ona? Kraljica neka? Kakav je to posao? Koja će, molim te, u glavu zdrava žena dići ruke od svoje kuće da bi drugoj ženi vodila domaćinstvo? Njena pomoćnica! Vidi, molim te!“, gunđala je mama. „Ako mene pitaš, stvar je u tome da nađeš mesto gde ćeš biti neophodna, nezamenjiva… A šta je ovo? Sve to samo u jad može da vodi.“
A onda se mama malo oraspoložila, što joj se videlo i na licu i u ponašanju. Glas joj je omekšao dok me je nagovarala: „Zar ne želiš da vidiš Mutua? Za nekoliko minuta vraća se iz škole. Vrlo je dobar i učitelj kaže da bi, kad dođe vreme, trebalo da ga pošaljemo u neku dobru školu u Kančepuramu.“
„Ne“, rekla sam, „ne želim da ga vidim. Što se mene tiče, moje se obaveze završavaju onim novcem koji dajem za njegovo izdržavanje. Od mene više ne očekuj.“
„Ali, to je protiv prirode“, povikala je mama. „On je tvoj sin, možeš ti da poričeš koliko hoćeš. Vidim te sa Šetijarovim unukom i zaista pobesnim. Kako možeš da voliš neko drugo dete, a svoje da ne voliš?“
Otišla sam. Imala sam posla. Trebalo je da budem nečije druge oči, nečije druge uši, ruke, noge. A mama je slobodno mogla da zadrži i sve svoje savete i svog dragog Mutua. Meni to nije bilo potrebno.
Moj je život bio onakav kakvim sam ga ja determinisala. I dalje sam spavala u zapadnom krilu. Osama mi je bila draža od kućne galame. Moji dani nisu tekli po ustaljenom obrascu; radila sam sve ono što Sujata Aka zatraži da uradim. I nisam bila nesrećna. Noću bi me tablete odvukle u tamnu rupu u kojoj sam ležala sklupčana dok me jutro ne počisti svojom dugom metlom i ne progvirim kroz otežale kapke.


… Godinu dana kasnije otkriću kako su tanušni zidovi koji su to utočište skrivali od ostatka sveta. Godinu dana kasnije, plutala sam u uzavrelom bazenu osećanja.
Da ti nije dosadno? Stvarno želiš da nastavim! Ako želiš, moram da te opomenem da sigurno nećeš u srcu naći odobravanja za ono što sledi…
Nije me sramota. Nije me stid. Nije mi ni žao, niti me je ophrvalo osećanje krivice. Učinila sam što sam mislila da moram učiniti. Ako me i jedno osećanje proganja, onda je to gnev. Gnevna sam što nisam umela sebe da cenim…


Sujata Aka je imala trideset sedam godina. U to vreme sam je već punih sedamnaest leta poznavala, što znači da je bila udata najmanje devetnaest godina. Ali imala je samo jedno dete. Poput svih ostalih, i ja sam se pitala zbog čega samo jedno. Tako je to bilo sve do dana kada mi je dopustila da joj se duboko zagledam u oči i ja sam se odmah setila gospođica iz Velorea…
Svakog popodneva, Sujata Aka i ja smo zajedno gledale TV. Na krovu je bila montirana antena „tanjirača“ zahvaljujući kojoj smo mogle da biramo sedam kanala. Za mene je to bilo kao da imam privatnu bioskopsku salu.
Televizor je davno bio ušao u kuću Šetijara, ali stavili su ga u veliki salon i retko bi ga uključivali, samo tri puta sedmično: nedeljom zbog filma, petkom zbog programa sa filmskom muzikom i sredom uveče opet zbog nekog programa.
Ali kada je mama Šetijar umrla, a Sujata postala nova mama Šetijar, ona je sve promenila. Zamenjen je stari, glomazni nameštaj; zavese su navučene na prozore, a stari TV aparat ustupio je mesto novome.
Sujata Aka je novi televizor stavila u salon na spratu i gledala bi program kad god poželi. A i meni je dozvoljavala da gledam sa njom.
Smanjila sam dozu tableta. Dani mi više nisu prolazili u magli. Televizija mi je zabavljala mozak. Preko dana više nisam čeznula za snom, noć je bila dovoljna. Malo sam se ugojila i nestali su tamni kolobari oko mojih očiju. Ne znam šta su druge sluge i služavke mislile o meni, to me uopšte nije zanimalo. Nisam se s njima bratimila.
Moj svet se još jednom, kao i sedamnaest godine ranije, okretao oko Sujate Ake i to je bilo sve što mi je potrebno.
Negde oko dva popodne, Sujata Aka bi poprimila neki pospan izgled i ja bih znala šta mi valja činiti. Otišla bih do sobe, navukla zavese, ugasila lampu i raspremila krevet, da je sve sačeka spremno. Dok bi ona spavala, ja bih, utišavši ton na TV-u, gledala film. U četiri i petnaest bih je probudila. Onda se Sujata kupala i obukla sari koji sam joj pripremila.
Ona više nije bila krasotica svežeg lica kakva je bila kad sam prvi put stupila u Šetijarovu tvrđavu, ali je i dalje bila veoma lepa.
Jednog popodneva, dok sam za nju pripremala sobu, Sujata je rekla: „Donesi svoju asuru ovamo i lezi ovde. Malo da pričamo.“
Bila je usamljena. Znala sam to. Šridar Ana je uvek bio na putovanjima, a Prabu-papu su poslali u školu u Otiju. Sujata je teško ikoga mogla da nađe da malo porazgovara. Znala je da bi druge žene, kad bi se sa njima sprijateljila, sve to gledale da okrenu u svoju korist i da bi svašta od nje tražile. Nikoga ona nije osim mene imala. A meni nije smetalo što se okreće meni samo zato što nema alternativno rešenje.
I tako je jednoga popodneva ležala na boku, meni okrenuta licem i rekla isprekidanim glasom: „Pričaj mi opet o gospođicama. Pričaj šta si videla.“
Trenutak sam ćutala, a onda sam joj ispričala o čudnoj ljubavi koju su njih dve jedna prema drugoj gajile, o tome kako se činilo da im niko na belom svetu nije potreban kad su zajedno. I o radosti koje su pronalazile u svojim telima.
Gledajući u plafon, Sujata Aka je upitala: „Pitaš li se ikada kako to izgleda biti sa muškarcem?“
„Bila sam sa muškarcem. Zato i jesam ovde i zato i postoji ono dete što raste u kući moje majke.“
„Nisam na to mislila. U svim filmovima koje gledamo diže se tolika galama oko ljubavi. Svi ti dijalozi, sve te pesme… Kad bi samo te junakinje znale šta dolazi posle.“
„Šta dolazi posle?“, okrenula sam se na stranu, tako da mogu da joj vidim lice.
„Posle dolazi odbojnost. Kad mi se približi, imam utisak kao da mi gušter gmiže po koži. Ali zatvorim oči i pustim ga da radi šta mu je volja. Znam da ima i druge žene, ali ako mu ne dozvolim da mi priđe s vremena na vreme, naći će ljubavnicu, kao što je njegov otac ljubavnicu imao, i s njom će mi ispred nosa paradirati. Svake noći kad krenem u krevet, čekam da me dodirne. Zaspim tek kad se on okrene na stranu i padne u san.“
„Marikolantu“, nastavila je Sujata Aka, „zabrinuta sam: mislim da nešto nije u redu sa mnom. Šta ako poludim kao što je njegova majka poludela? Da li je baš ta odbojnost, kao fizički element bračnog života, i nju pretvorila u ludu ženu? Da nije to neka kletva koja je na ovu kuću bačena?“
„Sujata Aka“, rekla sam pridigavši se da bih sela odmah uz krevet, „ne budi luckasta. Sve je sa tobom u redu.“
Stavila sam joj dlan na trbuh. „Vidi… je l’ osećaš kao da gušter gmiže po tebi?“
„Ne, ali…“
U tom su nam se času susreli pogledi i ja sam u njenim očima videla glad. Usamljenost je kuljala iz tih očiju. Nezadovoljene potrebe. Žudnja… Setila sam se kako bi gospođica K. pogledom pratila gospođicu V. I počela da shvatam da i Sujata Aka oseća istu žudnju koja je gospođicu K. nagonila da traži gospođicu V. Ali gde će ona naći nekoga poput gospođice V.?
Otada, svakoga popodneva kad bismo Sujata Aka i ja pričale, stigle bismo do iste teme i ja sam sada sa sigurnošću znala da ono što je odbija nije dodir kao takav, već dodir muškarca. Pitala sam se da li je i sa mnom isti slučaj.
Nisam znala odgovor na to pitanje. Kao da sam celo svoje čulo dodira nakupila ispod kože glave, tako da sam se živom osećala samo kad bi mi neko prstima prošao kroz kosu. I tako, jednog popodneva, kad mi je Sujata Aka kliznula prstima kroz kosu, neki osećaj počeo je sporo da se odmotava.
Nisam znala šta činim. Znala sam samo da to što činim činim spontano da bih možda uklonila bol, izašla u susret toj žudnji koja je u njoj tinjala… Nadlanicom sam joj milovala dojku. Drugom šakom sam je okrenula na leđa i veoma nežno prstima išla niz kičmu…
Njen glas kao da se pomalja iza neke planine, pozdravio je moj dodir: „Kakvu to magiju imaš u tim prstima…“
Malo sam pojačala stisak i osetila kako joj se mišići grče ispod mojih prstiju. „Lepo mi je kad me diraš“, rekla je Sujata i znala sam da to dovoljno opisuje njena osećanja.
Kako je lako zadovoljiti ženu. Žena malo traži; potrebno joj je samo da je smatraš poželjnom, da joj se udvaraš bez rezerve i da je voliš nežno. Prstima i ustima, očima i dušom, vlažila sam to isušeno telo; milione kišnih kapi telesnog zadovoljstva prolila sam po njoj i sve su se te kapi sabrale u nektar koji će utažiti žeđ žene osuđene na doživotnu pustinju; žene koja je već bila izgubila svaku nadu da će izgurati do oaze.
Mazila sam, milovala, draškala. Lizala, ljubila, grickala. Bradavice su se rascvetale kao pupoljci. Jezik je lizao dlaku. Obraz uz obraz. Isprepletene kose. Izmešan dah, njen i moj.
Prstima mi je klizila preko tela. Bilo je to sve što bi činila za mene: Ja sam bila ta koja ima da pruži zadovoljstvo, i u njenom zadovoljstvu bila je moja nagrada. Ničega za mene tu više nije bilo. Ali nije mi smetalo što je tako. Dugo sam je, dugo već volela svim srcem; činilo mi se prirodnim da je sada volim i telom; da ostvarim svoje divlje snove, da dosanjam neispunjene želje.
Nikada nismo razgovarale o tome što smo radile. O tome što se iznenada dogodilo između nas. Ali svakog popodneva, kad bi kuća ostala prazna, pronalazila sam nove načine da je nadražim. Da u njoj razbudim žeđ. Da je dovedem dotle da tiho zacvili. „Dosta, dosta.“
Ništa se između nas nije, doduše, izmenilo. Nije u našem odnosu ionako ni bilo mesta za promene. Bilo mi je drago što sam za nju to što jesam i više mi nije bilo potrebno. Svu svoju ljubav, sve što sam imala da dam, poklonila sam Sujati Aki.
I tako sam, da bih očuvala njenu sreću, njen položaj u kući, njeno preimućstvo u životu Šridara Ane primila Šridara u svoje telo.
Kako je lako namamiti muškarca u krevet. Možda je teško tamo ga i zadržati, ali kako ga je lako dovesti. Nisam znala kako bi sa njim trebalo da se ponašam: kao naivno devojče ili kao okorela kurva. Zato sam bila i jedno i drugo, i on je, činilo mi se, u tome uživao. Moram da priznam da sam u časovima njegove ekstaze i sama iz sebe uspevala pokoju kapku da iscedim… Nisam tome težila, pa kad bi se dogodilo, doživljavala sam taj svoj vrhunac onako kako ga i valja doživeti kao iznenadnu sreću.
Ponekad bih razmišljala o ironiji cele situacije i smejala se samoj sebi. Preko dana bih sa Sujatom Akom brala ljubičice pored ogromnog jezera gde su čaplje hvatale ribu, a nežni lahor pirkao mrseći žbunje i krošnje. A noću bi me Šridar Ana poveo u središte zemlje gde je užarena lava bubrela pod mojim nogama dok sam uzdisala, stenjala i gorela u njegovom zagrljaju.
Ni jedno ni drugo me nisu voleli. Ali sam im oboma bila potrebna. Oni koji ne mogu imati ljubav, moraju da se koncentrišu na svoje potrebe. Šta je ljubav ako ne prerušena potreba?
Kad mi je majka umrla, završila se ta začarana etapa mog života. Posle sahrane, braća su mi rekla: „Sestro, vreme je da uzmeš Mutua. Svih ovih godina bežala si od odgovornosti. Dok je mama bila živa, pustila je da činiš kako si htela. Ali mi sada ne želimo da preuzmemo odgovornost za njega. Ti si živa i zarađuješ za život.“
Saslušala sam ih ništa ne rekavši. Njih je povezivalo bratstvo, dokaz ugleda. Ja sam bila autsajder koji je nepropisno zagazio na gnusnu teritoriju stida. Bez obzira na sve moje pokušaje da se distanciram od onoga što se desilo, oni su videli samo ono što su želeli da vide. U toj kući više nisam imala nikakva prava i za mene više nije bilo mesta.
„Zadržite ga ovde još samo nekoliko dana“, rekla sam. „Moram da sredim stvari. Moram o ovome da razgovaram sa Sujatom Akom.“
Šta ću sad sa dečakom? Hoće li mi Sujata Aka dozvoliti da ga zadržim? Tokom prethodnih nekoliko meseci primetila sam kako gunđa ako bih vreme trošila na bilo šta i bilo koga drugog sem na nju. Nije joj se dopadalo čak ni to ako bih sela i sama gledala televiziju. Samo bi me noću ostavljala samu. Šridar Ana, bez obzira na to koliko je dugo ostao sa mnom, spavao je u njihovom krevetu, kraj nje.
Ali kad sam se vratila u Šetijarovu tvrđavu, ništa mi nije preostalo nego da otkrijem kako su se šavovi moga života totalno rasparali.
Sujata Aka je bila hladna i daleka. Popodne, kad sam otišla do njene sobe, naišla sam na zatvorena i iznutra zaključana vrata. Je li se to ona naljutila na mene što sam predugo odsustvovala?
Uzdahnula sam. Šta sam tu mogla… Ponekad se Sujata Aka ponašala mimo svakog rezona. U glavi sam kombinovala reči izvinjenja, poruke ljubavi. Kad joj jednom sve lepo budem objasnila, ponovo će ona postati voljena moja Sujata Aka.
Vratila sam se u svoju sobu i čekala. Uskoro će doći da me potraži. Uveče, baš kao što sam i očekivala, ušetala je u zapadno krilo. „Hoću da se spakuješ i da odeš. Smesta“, rekla je.
„Šta kažeš?“, upitala sam, iznebuha preplašena jarosnim plamenovima koji su sukljali iz njenih raširenih nozdrva gnevom koji joj je tinjao u očima, prezirom u glasu.
„Kako si mogla to da mi učiniš?“, pitala je. „Kako si mogla da mi ukradeš muža? Zar si mislila da nikada neću saznati?“
„A nikada i ne bih saznala, kakva sam blesava budala što svima veruje… da nisam došla juče ovamo da pospremim sobu. Rekoh sebi: toliko je dugo soba zaključana, daj da je očistim i spremim za Marikolantu… A onda sam ovde videla njegove stvari. I odjednom shvatila zbog čega me već neko vreme skroz izbegava. Ima tebe, kurvu, i to ovde, pod mojim krovom. Zato ga ne zanimam više.“
„Kako si mogla da zaboraviš sve što sam za tebe učinila? Uzvratila si mi izdajom…“
Njene reči su mi oduzele dah. Krenuh da odgovorim, ali osetih kako me reči guše: „Učinila sam to zbog tebe“, pokušala sam da objasnim. „Znam koliko ti je mrsko bilo kad bi ti se približio. Nisam, takođe, želela da ga izgubiš zbog neke druge žene.“
„Pa ti si ta druga žena!“, stajala je uspravna i kruta, neosetljiva na moje molbe.
„Da, ali ne onako kako ti misliš“, odgovorila sam dodirnuvši joj ruku. „Želela sam samo da mi ti budeš srećna.“
Stresla je moju ruku sa sebe. „E, gde su mi bile oči? Kako nisam videla šta se događa, kako te nisam na vreme procenila? Ti si jedno neprirodno, nenormalno stvorenje. Znaš li to? Leđa si okrenula sopstvenom detetu. Draže ti je bilo društvo jedne matore luđače nego sopstvene majke. Po danu se praviš da si mi prijateljica, a noću se hraniš požudom moga muža. Kakva si ti prijateljica?!“
„Ne delimo nas dve, da znaš, samo tvog muža“, uzvratila sam, sada i ja ljuta. „A šta bi ti radila da ja odem? Ko bi te voleo kao što te volim ja?“
„Ućuti, ućuti!“, glas Sujate Ake uzdigao se skoro do vriska. „Ti si jedno naopako stvorenje. Znam da si koristila crnu magiju da me pretvoriš u svoju robinju. Da me navedeš da radim ono što nijedna žena radila ne bi.., Ali, nema više, gotovo je s tim. Gubi se iz ove kuće pre nego što te ja izbacim.“
Napustila sam Šetijarovu tvrđavu. Nisam ni uzela novac koji mi je dugovala za poslednju platu. Nisam više želela ništa da imam sa njom. Izvitoperila je ljubav koju sam prema njoj osećala, i to tako ružno da moje oči više nisu mogle da je vide.
U kući moga brata, zamolila sam da sa tim dogovorom još malo sačekamo. „Potrebno mi je još nekoliko dana“, rekla sam. „Sujata Aka baš gleda kako će ga poslati na školovanje u Kančepuram.“ Slagala sam ne znajući šta bih drugo. Jedino što sam želela bilo je da legnem i utonem u san. „Dete i ja ćemo ostati ovde još nekoliko dana. Je l’ to mnogo da jedna sestra traži od svoje braće?“
Videla sam im po licima da im nije baš po volji. Ali su, ipak, nekako, s oklevanjem prihvatili.
Ležala sam na asuri i buljila u plafon. Neki tihi bol tištao me je u donjem stomaku. U početku, kad je Šridar Ana počeo sa mnom da vodi ljubav, bojala sam se da bih mogla zatrudneti. Ali on mi je rekao da nema razloga za brigu, da će on paziti. I menstruacije su mi, pride, postale duže i bolnije. A onda je počeo bol. Dosadan bol koji bi narastao, i ta težina. Te noći, bolovi su bili tako intenzivni da sam ujutro presekla: više to ne mogu da podnosim, moram da odem kod doktora.
Imala sam neku izraslinu na materici. Više izraslina, zapravo. Meso na svom mesu koje se hranilo mojim telom i raslo. Stotinu sitne dečice koja su me živu proždirala. Morala sam matericu, njihov dom, da odstranim. A gde da nađem novac za operaciju?
Imala sam četiri stotine rupija. Nikada nisam razmišljala o štednji. Nešto bih uvek zadržala za sebe, a ostatak zarade davala majci. Znala sam da će mi Šridar Ana, ako ga zamolim, dati novac. Ali to bi me učinilo kurvom. Postala bih ona koja prima novac zato što dozvoljava muškarcu da se posluži njenim telom. Pomislila sam na facu Sujate Ake. Nisam želela ništa što njoj pripada. Ni njenog muža ni njegov novac.
U autobusu, dok sam se vraćala u selo, donela sam odluku. Vreme je da dečak plati svoj dug. Vreme je da Murugešan plati za ono što mi je učinio.
Odvela sam dečaka u Kančepuram, tamo gde žive tkači. Kod Murugešana. Njega tamo nije bilo. Postao je, u međuvremenu, vrlo zauzet čovek, bogat čovek. Tako su mi rekli. Mnogo je putovao. Avionom je leteo u strane zemlje. Narudžbine za njegovu svilu stizale su sa dalekih mesta. Ali ja i nisam želela Murugešana da vidim. Videće ga njegov poslovođa. Njegov poslovođa je znao šta ja želim. I druge poput mene već su dolazile. To je za njega bila puka rutina. Svakoga dana uzimali su dečake, naučili ih kako se radi i držali ih tu za razbojima. I tako sam ja iznajmila dečaka Murugešanovoj tkačkoj radnji na dve godine, za nadoknadu od pet hiljada rupija. Njemu će plaćati deset rupija dnevno. Trideset dana trista rupija. Dvanaest meseci tri hiljade šest stotina rupija. Meni je bilo potrebno pet hiljada rupija. Ostatak novca stići će od dečakove hranarine.
Neko izopačeno zadovoljstvo plamtelo je u meni. Murugešan možda to neće ni saznati, ali ja sam mu, evo, prodala njegovog sopstvenog sina. Konačno sam naplatila što sam devet meseci nosila dečaka. Sa tim novcem, pokupljenim na dečakovom znoju i krvi, uništiću kuću i veze koje nas spajaju.
„Je li ovo ta nova škola u koju me je poslala Sujata Aka? Ne liči na školu“, rekao je dečak. Imao je samo osam godina, ali je umeo da razume i više od onoga što bi mu bilo rečeno.
Klimnula sam glavom i odlučila u tom času da mu kažem istinu. „Nije ovo škola, u pravu si. Ovde se pravi svila. Oni će te zanatu ovde naučiti; naučiće te da tkaš. U tom smislu, i ovo mu dođe kao neka škola.“
Dečak na to ništa nije rekao. Gledao je sebi u stopala. Dala sam mu malenu pletenu torbu sa odećom i drugim potrepštinama. „Moram da idem“, rekla sam.
„Kad ćeš doći da me vratiš kući?“, upitao je.
„Nema više kuće. Ali vratiću se jednog dana“, rekla sam i otišla.
Posle operacije bol je nestao, ali je ona težina ostala. Od nje su mi noge vazda bile kao od olova, a um pospan, utrnuo. Odlučila sam da ostanem u Kančepuramu. Selo, sa onim voćnjakom manga i Šetijarovom tvrđavom, nosilo je previše uspomena. Zaposlila sam se kao kuvarica. A onda počela da menjam poslove. Čim su mi oni dobro znani kuhinjski mirisi počeli da izbijaju iz svake pore, napustila sam prvi posao. Nemirnog sam duha bila, izvitoperena i puna gorčine. Ponekad bih razmišljala o danima prošlim i osećala kako se ta praznina, taj vakuum u meni produbljuje, kako je sve veći i veći.


Godinu dana kasnije, Murugešan je umro. Pročitala sam to u tamilskim novinama koje su kupovali u kući gde sam radila. Bio je otputovao poslom u Singapur i dok je tamo boravio, doživeo je srčani udar. Telo će mu biti vraćeno kući pisale su novine za tri ili četiri dana.
Put do placa na kojem su obavljane kremacije bio je samo dve ulice udaljen od kuće u kojoj sam radila. Čekala sam, načuljenih ušiju. U trenutku kad sam čula kako pogrebna povorka prolazi, požurila sam na terasu, odakle sam sasvim jasno mogla da vidim šta se događa. On je bio položen na nosiljku, obučen u bleštavo belu odeću. Da je umro ovde, posadili bi ga u stolicu da izgleda kao da je živ. Ali mora da mu se telo ukrutilo, pa su morali da mu polome kičmu i udove kako bi ga nekako smestili u stolicu.
Bubnjevi su odzvanjali, a njegovi sinovi, zakoniti sinovi, hodali su sa loncima punim vode u rukama. Cveće je letelo na sve strane, a ja sam bila srećna što nema zelenih listova marikolantua, što marikolantu neće posvetiti telo te kreature. Ružine latice, nezaboravak, hrizanteme, ljubičice vazduh je treperio pod teretom mirisa svekolikog cveća i tamjana. Dečaci su plesali, kao uvek na sahranama, uvijajući tela u mahnitoj radosti, lakonogi, zvižduđući u ritmu koji su davali bubnjevi. Među plesom zanesenim mladim muškarcima, opazila sam dečaka.
Pleši, pleši slala sam dečaku nečujnu poruku. Pleši na očevoj sahrani i neka te njegov duh, tugom ophrvan, posmatra. Neka vidi kako razuzdano slaviš njegov odlazak.
Plac za kremacije bio je okupan večernjim svetlom. Bio je januar mesec. Noć će rano pasti. Kako je to čudno, pomislila sam, i koincidencija me opčinila. U januaru, baš u januaru, on mi je uništio život. A sada, u januaru neke druge godine, njegov je život došao svom kraju.
Stajala sam iza drveća i posmatrala kako podižu lomaču. Debla su naslagali, debla koja će uskoro pustiti svoje sokove i miris smrti poslati u nebesko prostranstvo. Čekala sam. Kada se pretvori u pepeo i kad svi odu, išetaću, zgaziti u njegov prah i pljunuti.
Murugešanov sin, jedan od njegovih zakonitih sinova, zapalio je lomaču dok je dečak stajao sa strane i posmatrao. Šta li će on tamo, pitala sam se.
Plamenovi su suknuli. A onda su se začuli glasovi: Telo ne gori, telo ne gori! Mora da je zbog onih hemikalija koje su koristili da ga očuvaju tokom transporta… Dodajte još neko drvo. Evo, dečače, ćušni još ovo na lomaču.
Oganj se prigasio. Užasom je prostrujao šapat: „Telo je netaknuto. Tu i tamo je malo nagorelo, koža je gde-gde oprljena… Ali, još je tu. Nemojte da sinovi njegovi vide ovo. Neka neko ostane ovde da nadgleda, a muškarci će završiti posao. Nema tu više za nas ničega… Dečko, nisi li ti jedan od Murugešanovih malih tkača? Ostani ovde i drži na oku ove ljude dok pokušavaju ponovo da zapale telo…“
I tako je, naposletku, dečak ostao da pomogne kako bi se priveo kraju prelazak njegovog oca na onaj svet. Plac za kremaciju su svi napustili, svi sem muškaraca koji su tamo radili, dečaka i mene.
Pod okriljem noći, stajala sam tamo i posmatrala dečaka kako prikuplja drva da ponovo potpali lomaču. Videla sam kako hoda i prikuplja ostatke od drugih lomača, grančice, veće grane, suvu travu… Sve što će da gori. Dečakovo lice se stislo od žalosti; ili je to bilo sažaljenje?
Primakla sam se bliže i videla napola sprženo, a napola još netaknuto telo. Odrasli muškarci, Murugešanovi rođaci, otišli su ne mogavši više da podnesu samu pomisao da posmatraju taj zastrašujući prizor. Šta li je dečak mislio dok je pomagao da se potpali druga kamara panjeva? Tuga me je neizmerna obuzela. Ovo sam od dečaka napravila. Sandalu. Čuvara groblja, nadzornika mrtvih. Nije on to zaslužio. Nije zaslužio ništa od onoga što ga je zadesilo.
Plamenovi su se ponovo uzdigli ka nebu gutajući mrtvaca, a sa njim i moju mržnju. Sada više nema na svetu ničega što ću mrzeti, pomislila sam. Murugešan se pretvorio u gomilicu pepela što se puši. Mutu je bio tu. A zbog čega bih njega mogla da mrzim? Gorčina je iščezla. „Mutu“, tiho sam ga pozvala.
On se okrenuo ka mestu gde sam stajala. Videla sam njegovo lice, radosno, veselo. Očekivala sam bila neprijateljstvo, gnev. Nikako ovu neukaljanu radost. I tada sam se, prvi put, posramila. Nije to bila razumećeš sigurno griza savesti što sam ga još kao bebu odbacila. Tako je bilo suđeno. Osetila sam stid zato što sam ga iskoristila. Po čemu sam ja to drugačija od svih onih ljudi koji su iskoristili mene da bi me odbacili kad im više nisam bila potrebna? Znala sam da ću morati da se iskupim, da dečaku sve propušteno nadoknadim.
Mnogo je toga bilo da se završi pre nego što ću steći pravo da ga proglasim za svoga sina. Morala sam, pre svega, da dođem do novca, da ga otkupim i vratim. Setila sam se gospođice K. Gospođica K. će imati razumevanja za situaciju i pomoći će. Možda će mi čak pomoći da nađem posao u gradu u kojem sada živi.
Ponovo sam tada osetila ono ubrzavanje u materici, koju više nisam imala. Dete moje je ponovo trebalo da se rodi.


… Seti se šta sam ti pričala o onim ulogama koje sam igrala u životu, bez ikakvog hronološkog reda; bez smisla za pravi čas. A ono što mi se tada dogodilo, desilo mi se, zaista, prvi put tada sam prvi put preuzela kontrolu nad svojom sudbinom. Nije moje bilo da pokrećem ratove i vladam kraljevstvima. Ono sreće što mi pripada bilo je sve što sam želela. Sve što sam želela bilo je da budem Mutuova majka.
Dugo sam bila zadovoljna statusom sestre prave stvari. Surogat-domaćica, surogat-majka, surogat-ljubavnica. Ali od toga sam časa želela više. Želela sam da budem „prava stvar.“

11. Akila ovde


Akila sedi na klupi kraj mora. Sedeće tu dok se ne uključe ulične svetiljke, a onda će se vratiti u hotel. Tako je rešila. Nedaleko odatle, na pola puta od mesta na kojem sedi do mora, neki mladić stoji oslonjen na svoj motorcikl. Pokušava da zapali cigaretu, leđima okrenut moru. Povetarac mu podiže kosu, a onda je baca nazad, na obrve. Lice mu je glatko, dečačko, uprkos tome što ima guste brčiće. Oči mu, međutim, nisu dečačke; uzani blu džins i majica boje rđe kriju telo koje je baš pravo muško misli Akila. Dok podiže glavu iz skupljenih dlanova, pogledi im se susreću. Oči se ispituju. On spušta pogled. Malo kasnije, Akila vidi kako mladić odlazi. Osmeh je na njenom licu. Takvu moć nikada ranije nije osetila.


Već dva dana Akila stanuje u hotelu u Kanjakumariju. Hotel je tik uz plažu i zove se „Morski povetarac“. Pravo sa ulaza ide se u mali lobi. Duž jednog zida je sofa, a na suprotnom je ogromni mural. Recepcionar u beloj košulji i plavim pantalonama joj se osmehuje i oslovljava je sa „Madam“.
Pri hotelu je restoran. Hrana prosta, vegetarijanska. Akila sedi sama za stolom triput dnevno i uvek proba novo jelo. Već je testirala sve što je na jelovniku.
Ovde odsedaju porodice i stariji parovi. Turisti i hodočasnici. Akila ne zna kojoj kategoriji pripada. Ali to i nije važno. Sluša razgovore koji se oko nje vode.
Akila ima sobu sa pogledom na more. Sa balkona se vidi kako sunce izlazi i zalazi. Ispod horizonta, voda miruje. Blaženo bakamo tkivo. Svakog jutra i svake večeri ona izlazi u šetnju. Ponekad ljudi u nju bulje. Nisu navikli da vide ženu tako, samu samcijatu. Za strankinju bi i imali razumevanja, ali Indijka… Kraj takvih prolazi lagano, ne ubrzavajući korak. I ne daje im da vide kako ume da čita njihove poglede. Nije to važno. Nju više nije briga.
Četrdesetpetogodišnje usedelice žene su od reputacije. Znaju ih po ukočenosti; po nekoj zlobi što im vazda titra oko usta; po suvoj koži i borama; po svojevrsnom samoupijanju koje se graniči sa opsesivnom radnjom, ali i nepogrešivoj sposobnosti da se u svemu što je lepo i neukaljano pronađe makar najbleđa mrlja. Ali mrlja.
Tako je bilo i sa Akilom. Već postarija usedelica. Starija sestra. Nekadašnja hraniteljka porodice. I dalje kasica-prasica.
Akila je pak uverena da svojoj porodici više neće dozvoljavati da je iskorišćava. Pogledajte me, reći će im. Pogledajte me dobro: ja sam žena koju mislite da poznajete. Ja sam ta sestra oko koje se toliko iščuđavate. Nema više te Ake. Jer u meni je žena, žena koju sam u sebi otkrila.


Iduće večeri, on čeka nju. U blu džinsu i maslinasto-zelenoj majici, oslonjen na bicikl. Ona se pravi da ga ne vidi i seda na isto mesto. On bi da se nakašlje, da pročisti grlo. Ona se okreće ka njemu i eto osmeha: „Zdravo“, kaže ona.
Nije joj teško da na njegovom licu prepozna zbunjenost. U svetu u kojem on živi, žene usta ne otvaraju dok im se neko ne obrati, a sa strancima budibogsnama ionako ništa nikada nemaju.
„Kako se zoveš?“, pita Akila. Pa se predomišlja i kaže: „U stvari, i nemoj da mi kažeš. Ne želim da znam kako se zoveš.“
„Vinod. Zovem se Vinod“, brzo mladić odgovara. Posmatra ga. Mora da je negde oko dvadeset pete, tako joj se čini.
Ustaje, namerna da ode i oseća kako je njegove oči prate.
Akila otkriva da joj prija da bude sama. Oko toga kojim tokom njen život treba da ide, ona nema više nikakvih sumnji. Pod uslovom da živi sama. Možda sve to neće biti onako kako je nekada sanjarila, ali vredi probati. A možda to i jeste sve što joj u ovom času od života potrebno: da joj se omogući da proba, da iskusi…


Akila sedi kraj mora. Mladić nije tu. Na trenutak, na časak samo, Akilu kao da kosnu lako razočaranje. Ona zatvara oči i uživa u povetarcu dok joj miluje trepavice. Prvi put u životu, spoznaje šta to znači prepustiti se čaroliji trenutka.
Motorcikl. Tu je. Zabrektala mašina prilikom kočenja. Oči su joj zatvorene. Čuje kako se neko nakašljava, da pročisti grlo pre nego što će progovoriti. A i da objavi svoje prisustvo. Akila otvara oči. Mladić.
„Zdravo“, kaže ona. I vidi kako mu oči blistaju od olakšanja.
„Nisam bio siguran da ćeš… ti… biti tu. Pomislio sam da bi možda radije da me izbegneš“, reči su mu se otimale, kočeći i požurujući jedna drugu.
„Otkud ti je tako nešto palo na pamet?“ pita Akila.
„Ne znam… Zato što sam s tobom juče razgovarao“, kaže on prolazeći dlanovima kroz kosu.
„Nisi ti. Prvo sam se ja tebi obratila“, ispravlja ga ona.
„Odakle si?“, iznenada će mladić.
Akila se osmehnula. Dečak koji se pravi da je muškarac. „Zašto bi to da znaš?“
Pogled mu je opet pao, videla je to.
„Što ne sedneš“, rekla je pokazujući mu da na klupi ima mesta. On se osmehnuo i požurio da brže-bolje sedne; u tom času, Akila je znala kako se oseća mačka u igri mačke i miša.
Noću su Akilini snovi postajali nalik nekom beskrajnom traganju. Probudila bi se, a u ustima je jasno osećala ukus krede i narastajuću nemoć. Znam šta hoću. A zašto me moji snovi ostavljaju tako utučenom upitala se jednog jutra. I baš je tog dana odlučila da zavede onog mladića. Da sprovede i završnicu u delo i realizacijom kruniše naum. Kuda telo ide, um će slediti rekla je sebi odbacujući sve ono poslušno što se u njoj bilo učaurilo. To je jedan podvig, čas hrabrosti koji će je odvesti tamo gde nikada nije bila. Da je planina pred njom, Akila bi se sada oprobala i popela se. Požuda se skućila u njenim slepoočnicama i tražila od nje da učini šta je na njoj. Došla po svoje.
Akila je odlučila da pribegne igrici: ako on načini prvi korak, ja ne idem ni pedlja dalje. Ne treba mi muškarac koji mojim telom želi da širi svoje horizonte. Neću nekome da budem još jedno iskustvo.
Ona ide ka klupi. On je tamo čeka. Osmeh se pojavljuje na njenim usnama. Ona povija glavu da se osmeh ne vidi. Kad bude otkrila lice, on će videti Akilu sa sablasnom imitacijom osmeha.
„Zdravo“, kaže on. „Zakasnila si nešto danas.“
Ona sleže ramenima i seda. On je čeka da ga pozove da joj se pridruži na klupi. Akila počinje da uživa u igrici koju je osmislila.
Ona posmatra more.
„Zar nećeš da sedneš?“, pita ga.
„Odakle si ti?“, ponavlja on jučerašnje pitanje.
Ona se osmehuje i trese glavom. „Ne volim pitanja“, kaže. A zašto li tako nerado govorim o sebi, pita se Akila. Tako je bilo do sada. A sada mora da se završi. Zato, kaže ona sebi.
On ne zna je li vreme da prizna kako mu tu nije mesto i da ode. Ne može da pronikne u njene želje, a ipak mu se ne ide. Da bi ispunio tu tišinu, da bi duže ostao, on počinje da joj priča o sebi. Akila pušta da se njegove reči po njoj rasipaju. Vidi da ih ljudi koji idu stazom posmatraju. Razmišlja o tome šta će oni u tom prizoru naslutiti: gledaj, sredovečna žena i mladić. Razmišlja o svemu o čemu bi prolaznici mogli da nagađaju. A to što oni vide ili kažu, za nju nema više nikakvog značaja.
Okreće se i posmatra ga. Sutra će još jednom odigrati ovu igru i onda će učiniti ono što mora da učini. A preksutra će doći čas da se ode odatle.


Jutros je Akila u novinama pročitala vest o grupnom samoubistvu Ubila se cela porodica u jednoj varoši u Kerali. Otac porodice je ženu i njihovo četvoro dece otrovao, a onda se obesio za kuku na plafonu. U poruci koju je za sobom ostavio, pisao je o beznađu. Imao je sidu i nije želeo da mu celu porodicu izopšte zbog njega. Nije našao nijedan drugi način da ih zaštiti od nipodaštavanja i nesreće. Tako je zapisao.
Da li je i njegova žena želela sa njim da umre? A deca? Akila razbija glavu. Misli. Kako se usudio da oduzme i njima živote, kao da ima pravo da odluči hoće li i oni živeti ili umreti?
Zgrožena, Akila okreće stranicu. Pre samo par nedelja, čitala bi novine, naišla možda na istu takvu vest, a da joj ni na kraj pameti tubi bilo da razmišlja o ženi i deci.
I sada se prvi put Akila priseća Sarase Mami, ne sažaljivo, već sa divljenjem. Ta razlika koju sada spoznaje upravo je u tome: Surasa Mami je živela najbolje što ume; Akila pak nije.


Akila bulji u svog mladića kao da bi želela da joj se crte njegovog ulica urežu u pamćenje. Eto njega, odanog, hlapećeg, a opet nespremnog da izdrži njen pogled. On neće povući prvi potez, znala je Akila. Pa, jesam li pobedila ili izgubila u ovoj igri, pitala se Akila. Nemoj sad da se uplašiš, ne budi kukavica ponavlja sebi, uporno. Ti ovo želiš. Ti to hoćeš. Tebi je ovo potrebno. I kadra si da to učiniš.
Uzima ga za ruku i kaže: „Odsela sam u hotelu ‘Morski povetarac’. Što ne bi došao kasnije, uveče?“


Nekoliko sati kasnije, zvoni telefon. Recepcionarov glas je u isti mah znatiželjan i pomalo prekoran. „Ovde je gospodin Vinod. Kaže da vam je rođak. Da vam ga pošaljem u sobu?“
Akila se osmehuje u slušalicu. „Da.“
Ona otvara vrata i odmah odlazi do balkona. Čuje ga kako zatvara vrata. Čeka da ih zaključa. Kad ih je zaključao, ona se ponovo osmehuje. Zna da će njemu to biti po volji. I ona to isto želi.
On joj prilazi.
„Volim more noću. Kad padne noć, more ume da nahrani sva naša čula“, kaže Akila. On joj se približava. Njoj se čini da može da čuje kako mu srce lupa. Zašto li se ona smeje pribojava se on. On čeka da mu pomognem, veli sebi ona.
„Imaš li kondom?“, pita Akila. O tome, zna ona, nije razmišljao. On se okreće, spreman da krene. Na sekund joj se učini da mu je otupela oštricu. Ali onda shvata da će se on sigurno vratiti.
A kad se vratio, pušta ga da je voli kraj otvorenih prozora i vrata balkona, sa upaljenim svetlima. On bi da ugasi sijalicu, ali mu ona zadržava ruku. „Čega se stidiš?“, pita ga.
Nestrpljiv je da uđe u nju. Ona se izvija na leđima i upućuje mu ruke ka dojkama. „Polako, polako“, kaže mu. „Ne idem ja nikuda.“
Ali on ne može da se uzdrži i razdvaja joj noge. Grč bola steže Akilu. Toliko je vremena prošlo od Harija. Ali, požuda se lako u mesu nastanjuje i osvaja je pohota. Pohota koja narasta, onda malo stagnira, pa se povlači u sebe. Požuda koja blista plamenim jezicima. Energija koja daje život, koja nas uči šta je život sam. Akila je pohota. Akila je Sakti. Akila je Akilandesvari, izdeljena na decimale, na deset jednakih delova.
Kali, spremna, da uništi sve što se ispreči između nje i protoka vremena.
Tara. Sa zlatnim zametkom iz kojega će se nova vaseljena razviti. Ona će biti njena praznina, njen beskraj.
Sodasi. Ispunjenost u šesnaestoj. Sazrela mladost. Hrana za snove i nadu. Čak i danas, u četrdeset petoj.
Buvanešavari. Sile materijalnog sveta kuju i snuju u njenoj nutrini.
Bairavi. Traži načine i sredstva da ispuni svoje želje, da utaži žudnju, pre no što se prometne u prah i pepeo.
Činamasta. Bosa i gola, istrajava u nagonu za samoodržanjem; ona je ta koja mogućim čini uništenje, ali i obnovu jer sve kruži u prirodi.
Dumati. Personifikacija nesreće. Odrtavela starica što jaše magarca, sa metlom u jednoj ruci i vranom na barjaku.
Bagala. Žensko biće sa glavom ždrala, ružna strana života. Ljubomorna, puna mržnje, okrutna sve je to ona, i mnogo više od toga.
Matangi. Želi da vlada.
A tu je i Kamala. Čista samosvest, što hrani blagodet i blaži strah… Akila je svoje rođake dobro poznavala.
I, dakle, to je Akila. S nekim i sama. Akila je svesna toga dok se njeno telo mrda nalazeći sebi puta kroz katakombe telesnih senzacija. Jedan talas, pa drugi… Podzemna bujica koja je toliko godina stenjala u tišaku, čekajući da voda jurne, da krene… Akila više nije znala za strah. Zašto bi onda hodala pognute glave?
Ona zabacuje glavu i ispušta urlik trijumfa.


Mladić stoji na vratima i pita: „Da dođem i sutra?“
Akila se osmehuje. Nije ju čak ni pitao kako se zove. A njoj baš tako i odgovara. Potreba je zadovoljena. Prošlost pročišćena. Ono što je htela sebi da stavi do znanja stavila je. Stariji čovek bi, začelo, više o njoj voleo da zna. Stariji čovek bi želeo da vodi, da on bude taj koji je glavni. I zato se Akila osmehnula; otkrila je da je lako nabaciti osmeh sada kad zna šta joj valja činiti sa svojim životom.


Jutrom se Akila budi misleći na ono koznakadašnje laneno klupko. Kako je samo sate i sate provodila raspredajući čvoriće. I kako je pažljivo i krajnje metodično namotavala to klupko, tako da nit ide od kraja do početka, tečno, da nikome ne zasmeta, da niko ne zagunđa.
A onda se setila Harija. Tog neraspetljanog čvora. Čvora koji je, kad bi videla da ne ume da mu uđe u caku, grubo grebala i oštetila. I, misli Akila, pravi je čas da se i to sredi. Moram da saznam šta se sa njim dogodilo. I to danas, sada, dok se osećam potpunom i jakom.
Nekada je mislila da nikada nikoga neće moći da voli kao što je volela Harija. Dala mu je telo i dušu, sve. A ovog jutra, čini joj se da je, ipak, sve moguće. Misli da ima hrabrosti da nastavi tamo gde je stala, da krene ispočetka. I zna: koliko god da je žudela za Harijem, za životom je uvek žudela više.
I tako Akila otvara torbu i traži adresar gde se, u gomili drugih, može naći i Harijevo ime. Pronalazi broj telefona i traži međugradski poziv. Da, to je u Madrasu. Hoće li on biti tamo, pita se. Je li sve ovo malo glupo, pita se. Hari sigurno ima svoj život, a ona se sada, eto, ponaša kao neka heroina iz ljubavnog romana. Šta ako njemu uopšte više nije stalo do stvari koje su se desile pre tako mnogo vremena? Šta ako ga više ne zanima zbog čega mu je onda okrenula leđa i otišla?
Hari je možebiti, oženjen. Možda više i ne živi u Madrasu. Ali ako ga ne pozove sada nedoumica će je stalno bockati, kao vršak lanene niti koju valja smotati da ne štrči.
Sačekaće Akila još jedan sat, a onda bi trebalo da krene na železničku stanicu. Kako složiti kockice života o tome razmišlja prevrćući po rukama povratnu voznu kartu.
Telefon na nahtkasni zvoni. Akila ide ka aparatu. Srce lupa. Zar je moguće da je to on, pita se.
Harijev glas je tih i oprezan. A i nepoverljiv.
„Zdravo“, kaže ona. „Akila ovde. Akilandesvari.“

Beleška o spisateljici


Anita Nair je rođena u Šoranuru (Kerala) u Indiji. Bilo joj je tek oko mesec dana kada se njeni sele u Čenai, tada Madras. Odrasla je u predgrađu Avadi.
Imala je sedamnaest godina kada njena majka odlučuje da se vrati u Keralu i sama vodi porodično imanje. Anita se sa njom seli a kasnije završava koledž. Diplomski rad piše iz oblasti engleskog jezika i literature.
U književnu avanturu upušta se poemom „Zbitija u londonskom podzemlju“ koja je uvrštena u antologiju „Pesničkog društva Indije“ 1992. godine. Počinje da objavljuje kratke priče u periodici i ubrzo postaje stalni saradnik „Indijskog Tajmsa“.
Godine 1997. Anita Nair objavljuje zbirku kratke proze „Satir iz metroa i jedanaest drugih priča“. Mada je knjiga izašla sa zaštitnim znakom „malog“ izdavača, naišla je na nemali odjek kako kod kritike, tako i kod čitalaca. U to vreme Anita dobija posao u „Džakarandi pres“, prvoj književnoj agenciji na tlu Potkontinenta.
Naredne, 1998. godine, književnica privodi kraju rad na delu „Bolji muškarac“ i potpisuje ugovor sa Lorom Susijn iz londonske književne agencije „Susijn“.
„Bolji muškarac“ gotovo u isto vreme izlazi i sa belegom „Pingvinove“ ispostave u Indiji i kod američkog „Pikadora“. Bila je to prva knjiga indijskog autora koji živi u svojoj otadžbini, objavljena kod ovog američkog izdavača. Roman je doživeo veliki uspeh tokom 2000. godine, da bi potom bio publikovan i u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Litvaniji…
Roman „Kupe za dame“, koji je književnica posvetila svojoj majci Sumini, objavljen je u Indiji 2001. godine (opet kod „Pingvina“). Ubrzo je štampan i u Velikoj Britaniji, Španiji, Holandiji, Nemačkoj i Italiji.
Anita Nair je ekspert za reklamu. Uživa u kuhinjskim specijalitetima, obožava svoju baštu. Sakuplja figurice mačaka, antički nameštaj i kupove za jaja.
Živi u Bangaloru, u Indiji, sa mužem koji se, kao i njihov sin, takođe bavi reklamom.


Napomene


[←1] „Prodavnica (artikala) za telo“, može se prevesti i kao „Prodavnica tela“