Pelerina i nove priče-David Albahari

First topic message reminder :

Pelerina je obimom nevelika knjiga, ali neobicno vazna, ne samo za Davida Albaharija. Za njom ce zeleti i morati da posegnu svi koji budu hteli da razumeju ne samo Albaharijevu prozu vec i model razmisljanja o literaturi na koji se danas oslanja jedan od sredisnjih tokova u srpskoj prozi. To je onaj njen tok koji jos korespondira sa globalnim duhom ovog vremena.

СЕСТРА


У недељу ме је посетио отац. Застао је на улазу у собу, скинуо шешир и осмотрио сваког болесника, све док му се поглед није сусрео с мојим. Насмешио се и пришао кревету. Потапшао ме је по образу. Још увек верујеш у речи, рекао је и прстима друге руке дотакао књиге наслагане на ноћном сточићу.
У уторак ме је пробудила мајка. Заспао сам одмах после ручка и сањао како лежим у истој болници, али на одељењу за хирургију. Не могу уопште да се померим, цело тело ми је непокретно, чак и прсти, и једино могу да гледам у таваницу, јарко белу, са тамном мрљом од убијеног комарца. Потом угледам мајку. Смеши се и пита да ли сам срећан што је видим?
Ноћу устајем и одлазим да мокрим. Неонске цеви трепере, папуче шљапкају, неко пева у соби у дну ходника, вода се у танком млазу слива низ зид, прозор је разбијен.
Ходам пажљиво. Понекад застанем и осмотрим пут који сам прешао. Понекад се вратим.
У четвртак нико није дошао. Читао сам новине и претварао се да ме не занима метеж посетилаца. Онда сам изашао у ходник, извиривао кроз прозор, шеткао горе-доле. Без обзира шта сам радио, трудио сам се да у све унесем ред. Стално сам себе подсећао на исправно држање, забацивао сам рамена и истурао браду. Корак ми је био лак, а пете се овлаш дотицале приликом окретања.
У петак су ми рекли да у понедељак, не, извините, у уторак, рекао је лекар, побркао сам датуме, у уторак, сасвим сигурно у уторак, излазите из болнице. Посматрао ме је кроз мале, округле наочаре. И даље одбијате да ми испричате своју причу?
Нема никакве приче, рекао сам.
Свако има неку причу, рекао је лекар.
Ћутали смо. Лекар је испод белог мантила носио сако од смеђег сомота, а испод сакоа белу кошуљу. Чвор на кравати био је широк и чврст, али је зато крагна била крута и старомодна. На манжетнама: златна дугмад са угравираним иницијалима.
Ако ви нећете да испричате своју причу, рекао је лекар, онда ћу ја вама да испричам своју. Уколико се слажете, наравно.
Сложио сам се.
Узећете и мој мантил, рекао је, скинуо мантил и добацио ми га преко стола. Када је замахнуо, испод беле кошуље назрео се руб беле мајице.
Устао сам, обукао мантил, сео. Било би лепо да имам бележницу, рекао сам.
Да, рекао је лекар, и оловку. Отворио је фиоку и извадио бележницу и фломастер. Још нешто? питао је,
Стетоскоп, рекао сам. Одувек сам прижељкивао да ми слушалица виси око врата као огрлица од полинежанских шкољки.
Лекар се сагнуо, подигао своју ташну с пода, пронашао стетоскоп.
Спустио сам га у крило и наместио крајеве цевчица. На средини странице покривене коцкицама написао сам, крупним словима, ЛЕКАРЕВА ПРИЧА. Окренуо сам лист. Може, рекао сам. Глас ми је одјекнуо у ушима, као онда када сам, нагнут над празно буре, извикивао слогове у облу шупљину.
Лекар је још неко време ћутао, па онда: Нема ту богзна шта да се прича. Поремећен брак, деца на рубу делинквенције, бесмртна ташта, бесциљна егзистенција. И посао, на којем свакодневно слушам о распаднутим браковима, злочестој деци, похлепној родбини и бесциљној егзистенцији.
Писао сам: Лош супруг. Себичан отац. Дволичан. Нацртао сам кућу с димњаком; из димњака се подизао вијугави дим.
Пун сам разумевања, говорио је лекар, гестикулирам, срдачно се смејем, отварам им своје велико срце да би их упутио на прави пут, додирујем их. Додир је веома важан. Придигао се, пружио руку преко стола и стиснуо моју десну шаку. Потом је попустио стисак и помиловао ме, врховима прстију, по надланици. Јесте ли осетили разлику? питао је.
Записао сам како му се лице нагло приближило, и како се потом споро удаљавало. Описао сам боре око очију и младеж на образу. Написао сам и неколико реченица општег карактера, запажања о времену и људским судбинама, ништа нарочито.
Човекова душа је као тесто, рекао је лекар. Ако је добро умешена, свашта се од ње може направити.
Замислио сам велику пећницу на небу у којој се, под светлошћу сунца, спремају румени колачићи нових душа; вредне руке које одмеравају снове и страховања, или сипају со жеља, и журе да одговоре на све веће захтеве; и таласасте путање буцмастих створења према телима која их, доле на Земљи, већ очекују. Описао сам, укратко, први поглед новорођенчета, оно „млеко очију”, како је забележио песник, затим први, несигуран корак, и последњи, свакако, подједнако несигуран, потом укус чоколаде на непцу и каменчиће на склопљеним капцима. Бели су, обли, готово исте величине, иако потичу са сасвим различитих места.
А сада, рекао је лекар, моја прича.
Нацртао сам дрво и, испод ниске крошње, клупу.
Овако, рекао је лекар. Тог петка сам радио дуже него обично, у ствари, сваког дана радим толико дуго али петком обично радим краће, међутим, тог петка сам радио дуже, подједнако дуго, значи, као и осталих дана, и када сам у једном тренутку подигао поглед и спазио како сунце залази, помислио сам како у том часу почиње Шабат. Не знам одакле ми та помисао, али асоцијација је јасна: Шабат је невеста а јеврејски народ младожења; сједињени, они су најближи Божјем престолу.
Писао сам: Човек полази на пут. У торбу ставља само најпотребније ствари. Обува мокасине. Из дрвене чиније на столу узима две јабуке. Једну одмах загризе, другу стави у џеп. Џеп се љути: јабука притиска жетон за телефон, жетон насрће на шав, шав стење.
Отишао сам у парк да размислим, рекао је лекар. Сео сам на клупу близу језерцета, откидао парчиће земичке и бацао их паткама. Патка квакне, загњури главу да дохвати пециво, подигне кљун, отресе плен и прогута га. Тако то оне раде, бар оне у језерцету, ко зна да ли се све тако понашају. Постоје микроподручја која измичу свакој контроли.
Знам, тачно знам о чему говори, писао сам. Често сам и сам покушавао да изразим исту мисао, можда истим тим речима. Зар нисам и онда, када ме је мајка пробудила, помислио да, ма колико ми се примакла, никада неће бити близу мене? Ако то нису микроподручја, шта су онда?
О паткама бих могао још дуго да причам, рекао је лекар, али падало је вече, патке су се разилазиле, вероватно у потрази за гнездима, и последње парче земичке је пљуснуло у језерце када су патке отишле. Тада су се упалила улична светла. Комадић корице је успео да баци слабашну сенку на намрешкану воду пре него што је потонуо у мрак, а на моју клупу, на супротни крај, села је жена са шеширом. Не знам одакле је она искрсла. Да ли су патке могле толико да ме занесу?
Ако наставите да причате о паткама, рекао сам, послаћу вас ветеринару.
Лекар је заустио нешто да каже, у очима му је запламсао гнев, али се ипак суздржао. Мало касније, на лицу му се појавио осмех. У праву сте, докторе, рекао је, прича или јесте прича или не постоји, нема других могућности избора. Као што је говорио мој отац: Уколико мораш да скидаш девојку да би видео да ли је доиста згодна, онда је боље не скидај. Разумете шта хоћу да кажем?
Нисам разумео. Написао сам: Свет је варка, дирка која је у исто време бела и црна; ништа нема у њему, ништа изван њега.
Било како било, рекао је лекар, поново сам помислио на Шабат, на то како је Господу угодно када се мушкарац и жена те ноћи сједине, и кришом сам осмотрио незнанку, њен профил, прекрштене ноге, сукњу од твида, шешир. Шешир је био црн. Моја жена је код куће имала сличан, али не памтим да га је икада ставила на главу. Повлачио се по полицама, орманима и коферима, и на крају остао да виси на чивилуку у предсобљу. Сви смо га померали и премештали са куке на куку, свима је сметао и заузимао места, али сви смо се привикли на њега. Када се кречило, стављали смо га у пластичну кесу. С пролећа, заједно са зимским капутима и јакнама, и шешир је излазио на дворишну терасу. Сунчеви зраци су, тако сам веровао, убијали сву нашу прљавштину, поготово на шеширу. Син је једног лета хтео од њега да направи кош. Моја жена је одбила. Лупала је и трескала по кући цео дан, гунђала како јој не дамо да живи и да само чекамо час када ће затворити очи. Била је у праву, премда јој то нисам рекао. Син је направио кош од пластичног џака за лук. Шешир је остао на чивилуку, у предсобљу, и кад год бих се ноћу вратио кући, учинило би ми се — пре него што би ме преплавила светлост — да одозго, испод таванице, на мене мотри ужасна, одсечена глава. Па чак и кад бих притиснуо прекидач, остајао је онај нелагодни осећај да ме неко посматра, без обзира што је нејасну тамну облину заменио деформисани филцани клобук. Све то ми је прошло кроз сећање само зато што је жена на глави имала шешир: ко зна чега бих се сетио да је носила кофер, или цегер с празилуком, или штаку, или да није имала ништа у рукама. У сваком случају, сигурно, помислио бих нешто, чак и да је била гола, поготово тада, чак и када не би уз себе имала никакав предмет, ништа што би ме подсећало на нешто, било шта, мисли би се вијориле по мојој глави као заставе.
Описао сам параду, извијене вратове, зајапурена лица, набрекле мишице, партијске пароле и барјаке, беле патике по којима се, као привучене силом, лепе честице прашине. Описао сам, узгред, и продавце сладоледа, корпе са семенкама, кифле и переце. Написао сам и неколико општих ставова о вредности здравља, ништа нарочито, четири кратке реченице. Сваки пут када бих се померио, шум тканине лекарског мантила прострујао би кроз цевчице стетоскопа и зашиштао ми у ушима.
Жена је убрзо устала, рекао је лекар, прошла поред мене, стигла до мостића. прешла га и, попут комадића земичке, нестала у мраку. Чуо се још само одјек њених потпетица, а онда је и он уминуо. Можда чучи у мраку, помислио сам, и посматра ме? Осетио сам нелагодност, као да се клобук из предсобља надвио над мене у парку. Можда је скренула са стазе и хода травњаком, или можда само стоји, у трави, и допушта влатима да јој дотичу стопала и листове? Згужвао сам папир у којем се налазило пециво, убацио га у канту за отпатке поред клупе, и устао. Видим вам по очима да сте уморни, рекао је лекар.
Погледао сам га. Наочаре су му и даље биле мале и округле, не знам шта сам очекивао да видим.
Када сам стигао кући, говорио је лекар, нисам упалио светло у предсобљу. Скинуо сам шешир са чивилука полако, као лопов какву крхку драгоценост, изашао на балкон и бацио на улицу. Полетео је право напред, чак се мало подигао, потом је застао, остао начас непокретан, и напокон се суновратио према улици и улетео у крошњу кестена. Нагнут преко ограде, пиљио сам у тамно лишће, али ништа се није померило. Тако се прича завршава, помислио сам, без треска, без сјаја, у мраку, празнина која попуњава празнину.
У недељу ме је посетила сестра. Лежао сам на прекривачима, у белом мантилу, са стетоскопом око врата. Села је на руб кревета, поравнала сукњу, а ја сам јој спустио главу у крило. Из њене одеће увек су допирали исти мириси, без обзира шта је носила на себи. Окренуо сам главу и зарио нос у наборе. Притиснуте, бутине су јој се размакле, глава ми је склизнула до њеног тела, уво се приљубило уз дно њеног трбуха. Осетио сам како ми дотиче косу, чело, слепоочницу. Онда се нагнула над мене и уснама овлажила ресицу на мом уху. Ти си први коме ћу ово рећи, рекла је. Трудна сам.
Узалуд сам притискао лице уз тканину: мириси су се повлачили, набори пропуштали све више светла, дисање постајало отежано. Када сам се усправио, лекар је стајао у вратима. У рукама је држао темепратурну листу, фасциклу са анализама и налазима, рентгенске снимке.
Докторе, рекао је лекар, време је. И тада, ко зна зашто, моја сестра поче да плаче.

ТОЧАК СУДБИНЕ


Време је за причу о умору, о спором покрету, о тромом језику који је преко себе преметнуо на стотине других прича, а сада се, клонуо, припрема да исприча једину причу која му је преостала — повест о јави и сну.
Тата, прекида га дечак, ту причу знам.
Не знаш је, каже човек. Шта се дешава на крају?
Носорог из снова постаје љубичица на јави, каже дечак.
Љубичица?
Тако си рекао.
Добро, каже човек, подиже покривач и утуткава дечака. Онда ћу ти испричати причу о три мачкице сиротице.

□□□

Када, десетак минута касније, затвори врата дечје собе, човек сусреће своју жену. Све сам чула, шишти њен глас, све те глупости о носорозима и љубичицама. Покушаваш нешто да урадиш с тим дечаком, каже жена, граби га за кошуљу и подиже се на ножне прсте, не знам шта, али нећу ти то дозволити. Човек примећује мали мехур од пљувачке између њена предња два зуба, и готово уздахне када се распрсне. Жена се тргне. Повредила сам те? пита, равна му кошуљу, гура је у панталоне, загледа ципеле.

□□□

Човек седи у дневној соби. Напољу је ноћ.

□□□

Заједно су у купатилу. Човек се брије, нагнут над умиваоник; жена седи на поклопљеној клозетској шољи и сече нокте, прво на рукама, потом на ногама. Човек забацује главу, жилет клизи низ врат, сапуница тоне у уски вртлог. У огледалу, на трен, види унутрашњу страну женине бутине. Жена се усправља, комбинезон пада, погледи им се сусрећу у огледалу. Њен поглед је чврст, упитан, податан. Жена не трепће, и човек почиње да осећа бол у врату. Неће се зачудити ако му ускоро засузе очи.

□□□

Када се пробуди, дечак прво трчи у купатило, потом се шуња до човековог кревета. Човек се претвара да спава. Ослушкивао је шљапкање босих ногу по бетону и паркету, и знао је да дечак сада стоји иза његових леђа, не усуђујући се да дише. Мало касније дечак се баца на њега уз урлик, као: он је дивља мачка или леопард, а човек се буди, претвара се да се буди, и немоћно покушава да се одупре побеснелој звери. Понекад човек доиста спава, и његов страх при наглом буђењу је доиста стваран. Победио сам те, каже дечак док му седа на груди, и сада ћу те појести.

□□□

Човек везује пертле. Брадом се ослања на лево колено, онда мења ногу и спушта браду на десно колено.

□□□

Никада нисам помишљала, каже жена, да ће се овако завршити. Седе за кухињским столом, прекривеним мушемом. Жена спушта преврнуту шољицу за кафу на лист белог папира. Притисне је, подигне, осмотри тамни, испрекидани круг, поново спусти на папир. А ти?

Ја? каже човек као да већ пита себе. Онда размишља. Нисам, каже.
Жена затвара очи и трља их палцем и кажипрстом. Волела бих да водимо неки други разговор, каже она.
И ја, каже човек.
Жена узима шољицу, окреће је и завирује у њу.
Шта видиш?
Ништа, каже жена. Само црну, безобличну масу, непробојну на неким местима, која све обухвата. Једино овде, дотиче врхом нокта дно шољице, у самом средишту, налази се тачка из које допире бар мало светлости. Окреће шољицу према њему, и човек на дну доиста угледа светло место, тачку белила у влажном мраку талога.
То је моје срце, каже човек. Слушај.

□□□

Живот је кратак, каже човек дечаку, и зато мораш да се трудиш да стекнеш што више знања.
О чему?
О свему, каже човек. О небу, о земљи, о човеку, о себи. О свему.
И неко зна све то?
Нико не зна све, признаје човек.
Дечак гура пластичног тираносауруса испод јастука и окреће се на леђа. Ја ћу знати све, каже.
Хоћеш, каже човек и гаси лампу на ноћном сточићу. Напољу пролази камион и сенке скачу по зидовима.
Погледај, каже дечак.
Тираносаурус светли у мраку.
Јеси ли икада видео тако нешто?
Не, каже човек. Никада.
Када тираносаурус утрне, мрак је, наравно, много гушћи.

□□□

Човек седи у дневној соби и присећа се речи које је чуо на улици, у пролазу, речи које су га нагнале да се осврне и осмотри човека који их је изрекао. Више није могао да се сети тих речи, не свих, био је сигуран једино у „точак судбине”, остало му је измицало, али је зато упамтио човекову свиленкасту косу, увезану у кратак реп и причвршћену зеленом гумицом. Речи су га изненадиле јер је у њима препознао своју мисао, једну од оних мисли које су га, уз мање преображаје, пратиле целог живота. Изненадио га је и коњски реп, помео га. Прво је изгубио мисао, потом су речи, већ распаднуте, наставиле да се труне, онда га је преплавио стид. Црвенео је и сада, у дневној соби, не знајући зашто.

□□□

Дечак је упоран. Одмах устаје, одбацује се и скаче човеку у наручје. Човек га подиже изнад главе, онда га полако спушта, истовремено шири руке, и када доспе на педаљ од лежаја, дозвољава да му дечак испадне. Дечак цичи, преврће се, одмах устаје и поново скаче човеку у наручје.

□□□

Ниси ме разумео, каже жена. Леже на широком кревету, свако покривен својим ћебетом. Ниси разумео моју бригу за њега. Глас јој је тих, какав и треба да буде у мраку. И морам, наставља, да ти кажем још нешто. Није то тачка на крају реченице, мисли човек, већ знак питања, али ништа не говори, чак и не дише, само му уши пуцкетају од напрезања. Оно светло место, каже жена, у талогу, на дну, није постојало — ишчепркала сам га ноктом док сам окретала шољицу. Онда заћути. Човек чека, стрпљиво, иако зна да жена неће наставити и поставити питање на које он, и то добро зна, не уме да одговори. Ако не постоји светлост, могла би да упита, где је онда твоје срце? Моје срце, шапуће човек. Окреће главу према жени, али види само бледи одсјај на ткању ћебета. Мало после, улицом прође камион.

МРАК


Није могло да буде касно. Прозори су били отворени и из кафане на углу још су допирали гласови, звекет прибора и чаша, шкрипа столица, тупи удари пивских флаша које су нагло, као и увек, спуштане на сто, можда на карирани столњак. Седели смо, свако поред свог кофера, и исписивали налепнице. Трудили смо се да слова буду крупна, једнака, да свако, било ко, може да прочита ко смо, одакле долазимо и куда идемо. Писали смо полако, као да од тога зависи само путовање, као да слова могу да замене боју очију, облик носа, квалитет душе. Мајка се кретала попут духа, не правећи разлику између предмета и особа. Њене налепнице су остале непопуњене; неће се она одвајати од свог пртљага, њен кофер ће увек стајати поред њених ногу, увек ће моћи да каже да припада само њој, да је њен; ако пође другим смером, она ће за њим, ништа је неће зауставити. Није могло да буде касно. У ствари, поранили смо. Били смо спремни пре свих осталих. Неко је сигурно тек сада почињао да се пакује, да одваја ствари, разврстава успомене и меша сећања. Гласови су се преместили испод нашег прозора, птица је прхнула из крошње. Онда се све удаљило, утишало, као када се завеса размакне у позоришту и покажу се кулисе, и док неко тихо кашље, почиње нови свет. Долазе, рекао је тада отац. И премда нисмо ништа чули, нисмо имали разлога да му не верујемо. Устали смо, свако поред свога кофера. И стајали смо тако, под јарком светлошћу, загледани у мрак.

ПРЕ РАТА


Од свих магичних образаца и чаробних формула којима се свет нашег детињства раздвајао од света одраслих, најтајанственије су биле две кратке речи: „пре рата”. Седели бисмо, на пример, за кухињским столом, а мајка би, гневна због хлеба који се мрвио, рекла: „Пре рата, хлеб је био бољи.” Погледала би оца; он би климнуо главом. У међувремену, на нас се спуштао застор тишине: тај свет, пре рата, није припадао нама, и ми смо остајали изван њихових речи, с оне стране језика. Не знам како то да објасним: као да се векна подизала са стола и губила у ужасној даљини, у простору у којем је постојало нешто друго, нешто што је измицало нашем сазнању. То, тамо, то је било „пре рата”, недокучиво и неухвативо, нешто што никада нећемо моћи да сматрамо својим. Могао сам једино да замислим левак, његово углачано сужавање, његов неутешни нагиб, и како на самом крају, на отвору кроз који више нисам могао ни прст да провучем, просијава друго време. И када бих успео да примакнем око, ништа не бих назрео кроз тако малу рупу. Само би од сенки мојих трепавица помислио да вијоре бичеви тужних врба.
Да се разумемо: као и сва деца, имали смо слободан приступ до скривеног „породичног блага”, до картонских и металних кутија са фотографијама, пожутелим документима, предратним и послератним обвезницама, шареним новчаницама и понеким комадићем тканине. Мајка је увек умела све да објасни: није само говорила ко је ко на којој слици, већ и ко је аутор фотографије, како је стајао, чучао или се сагињао, и шта су, бар у неким ситуацијама, радили пролазници. „Овде се”, рекла би мајка, „Жана попела на ограду, овде се увукла испод степеница, а овде је Фреди морао да хода уназад све док није налетео на пролазнике. Девојци је испао букетић, младићу је шешир клизнуо на раме, али нико се није увредио. Младић је чак поразговарао са Фредијем о бленди, типу филма и потребној раздаљини.” Застала је, одмерила нас, сестру и мене, и додала: „Пре рата, људи су били бољи.”
Та извесност исказа, као и очева спремност да их одмах потврди — без застајкивања, без трунке сумње, без подизања обрва — увек су нас изнова уверавали да се иза те две мале речи налази место, или време, или можда обоје, које нама никада неће бити доступни. Био је то свет одраслих, други свет, бољи како нам се тада чинило — од оног у којем смо ми живели, бољи од нашег времена и бољи од нашег места.
Наравно, када сам одрастао, увидео сам колико је залудно било наше надање, наше веровање да — макар и наднаравним путевима — можемо да крочимо у нешто што је од нас одвојено временом и језиком. Увече смо кришом доносили фотографије из старог мајчиног албума у нашу собу, и покушавали да будемо она особа која није била на фотографијама. Читали смо о Индијанцима и источњацима, о Мандраку и вештим мађионичарима, и веровали смо да постоје начини да се изађе из себе и ступи у нешто друго, било шта, у подручје чисте жеље или снова. Узимали смо стари очев фотоапарт, предратни кодак, и наизменично постајали фотограф или онај који позира, трагајући за тренутком у којем ће се, захваљујући ко зна каквом сплету подударности, временски тренуци изменити. Све је то јасно, можда о томе и не треба причати. Свако је некада био дете и веровао да свет постоји у складу са његовим жељама, и да тек понегде, због разлога који нису увек били јасни, постоје издвојена подручја, забрањене лагуне, у којима се право обличје света потврђује у крајњој тајности. И данас, после толико година, волим да помислим да се стварност света крије у таквим уточиштима, у малим џеповима времена и простора, где постаје оно што доиста јесте.
Наравно, не причам све ово због тога да бих у сликама из детињства потражио било какву утеху. Уосталом, моја жена ме стално упозорава да је носталгија најопаснија болест. „С обзиром да није прелазна”, каже моја жена, „она бесни у телу домаћина све док из њега не исцеди све сокове, поготово успомене, и човек постане тек сенка на површини воде.”
Увек сам се плашио воде, и стога сам послушан као сваки добар пацијент. Једем свеже воће, некувано поврће, млади сир и јогурт. Вежбам испред куће, на травњаку; трчкарам по оближњем парку. Увече лежем рано, не гледам телевизију, не пијем пиво, не једем чоколаду. А опет, касно ноћу, док моја жена, недалеко од мене, дубоко дише и повремено, у сну, брише зној са горње усне, све ми се враћа: и мајка, и отац, и слике из детињства као болни убоди оштрог сечива.
Нема, наравно, никаквог сечива. Никада није хладни челик засекао моју кожу, пресекао мишић или клизнуо низ кост. У тим трапавим сликама крије се једино моја немоћ да стварно одговорим на мене света, да дођем у склад са плимом и осеком, са лицем Месеца, са гласом којота. И глас којота је само једна од мојих измишљотина. Док лежим на леђима, руку прекрштених испод главе, једини глас који се чује јесте сањиво дечје мљацкање. Газим кроз помрчину и нагињем се над његов кревет, потом одлазим у купатило и пуним чашу водом. Прво ме заслепљује светлост, онда ме заслепљује мрак.
Поново у кревету, ледених стопала, жудим за близином моје жене, али је она, у потрази из снова, на сасвим другом крају, на рубу. Да је дете, уплашио бих се да ће испасти, можда бих примакао столицу, ставио јастук на под. Овако, у свету одраслих, остајем на свом делу лежаја, препуштам је њеној судбини.
Ујутру се будим после ње. У ствари, када отворим очи, начас видим њена гола леђа, повијен врат, најежене дојке, а затим све нестаје у белилу поткошуље. Окреће се и гледа ме. „Ноћас си опет”, каже, „говорио у сну.”
Ћутим. Шта да јој одговорим? Живим у кући која није моја, спавам у туђем кревету, седим за писаћим столом другог човека, пишем на његовој писаћој машини. Ко зна, можда сањам његове снове? Можда пишем његове приче? Већ сам покушао то да објасним мојој жени, тај осећај непоседовања, слободе од приањања, од сваког иметка. Није јој се допало. „Не видим никаквог разлога”, рекла је, „да немам оно што могу да имам.”
И дете је било тужно. „Да ли то значи”, питало је, „да ћу морати да вратим све своје играчке?”
„Нико неће узети твоје играчке”, оштро је рекла моја жена и упутила ми поглед који се не заборавља.
Дете нас је знатижељно посматрало.
Ћутао сам, као што и сада ћутим. Постоје тренуци када ништа не помаже: ни лепота ни ружноћа, ни покрет ни мировање.
За доручком, обазриво, док дете и ја пијемо млеко, покушавам да поновим онај магични ритуал којим су се моји родитељи некада затварали у свој свет. „Пре рата”, кажем, „све је било боље, поготово људи.”
Узалуд, међутим, очекујем обновљену блискост са мојом женом. Уместо тога, назирем блесак у дететовим очима. За разлику од мене, за разлику од оног рата, дете зна овај рат, живело је у време које му је претходило. Оно што је за мене било магија, за њега су телевизијске вести; оно што сам ја замишљао, за њега је само низ мање-више неповезаних слика. Тамо где сам ја видео тајну која је, како сам веровао, у себи крила суштину постојања, он види само нелагодност, нешто због чега се одрасли љуте или радују, а што њему, када порасте, неће значити ништа.
Окрећем се према мојој жени, а она подиже своје светле очи и каже: „Чудно, исто то си рекао ноћас. У сну.”

ЛОЛИТА, ЛОЛИТА


Прексиноћ сам сањао Лолиту. У сну, док сам изговарао њено име, мој језик се послушно подизао и спуштао у три чаробна скока, исписујући светли лук у мрачној дупљи уста. И не само језик, наравно, јер кад сам се пробудио, на рубу кревета, с покривачем преко главе, осетио сам како притисак ерекције попушта и како мој пенис почиње да се увлачи у себе, лагано, па све брже, како већ ишчезавају сви снови.
Мало после, када су ми се очи привикле на дневну светлост, више нисам био сигуран да сам сањао управо Лолиту. У ствари, чак и да сам је сањао, како сам могао да будем сигуран да је то она? Нисам могао да се присетим ниједног њеног описа из Набоковљеве књиге, а Су Лајон, са оним срцастим наочарима из Кјубриковог филма, никада није деловала као право Лолитино отеловљење. Можда сам, помислио сам, сањао само њено присуство? Можда сам понављао њено име управо због тога што њено тело није било ту, у мом сну, те сам лебдео изнад празнине коју је тек требало да попуни? Можда се све једноставно догађало иза мојих леђа, и можда се сан, као што често уме, само окрутно поигравао и спречавао ме да се окренем?
Смешно, рекла је моја жена. Посветити толико мисли, толико духовне енергије нечему што не постоји и нечему што никада није било! Како може створење од речи и реченица одједном да постане биће од крви и меса, па макар и у сну? Твој сан је сасвим тачан: сањао си празнину речи и млатарао си језиком, јединим стварним створом у свему што чини говор.
Доручковали смо, и мрвице препеченог хлеба су одскакивале од њених усана.
Сетио сам се реченице из писма једног пријатеља. Тумачења снова су досадна, рекао сам, важне су једино слике.
Којешта, рекла је моја жена. Слике су офарбана празнина; тумачења су везивно ткиво, цемент. Без њих, слике пуцају као мехури од сапунице. Снови се заборављају, драги мој, рекла је и ножем захватила мајонез из тегле, а тумачења остају.
Нисам знао шта да јој одговорим. У последње време, у нашим разговорима, ја сам онај који остаје без речи, а не као некада, када је она ћутала а ја говорио, помишљајући понекад да никада нећу стати.
У ствари, рекла је моја жена пуних уста, сама чињеница да си тај сан уснио овде, у овој земљи, у Канади, у којој сексуално искоришћавање деце представља најгори замисливи злочин, говори више од целог сна. А то је, признаћеш, рекла је и сркнула кафу, ипак тумачење.
Ако тиме желиш да кажеш да је интерпретација важнија од дела, узвратио сам, онда немамо о чему да разговарамо.
Сви сте ви писци исти, рекла је моја жена.
Ко је исти? дрекнуо сам. Наведи ми само једног, не мораш више.
Моја жена је подигла поглед. У реду, рекла је, знам, сваки човек је острво, а између острва сигурно има мање сличности него између људских бића, али молим те, поштеди ме тог срања. Све што покушавам да кажем, рекла је раздвајајући речи на слогове као да се обраћа детету, јесте да се место не може одвојити од сна, и да ниједан сан не може да се сања два пута на исти начин. Оно што је негде било вода, овде ће највероватније бити лед.
Била је у праву, бар када је реч о леду. Наиме, жива у термометру је данима показивала температуру од минус двадесет степени, спуштајући се ноћу за додатних десетак подеока. Кућа у којој смо живели, начињена углавном од дрвета, шкрипала је и стењала под налетима ветра. Ујутру, у стражњем дворишту, веверице су упадале у новонападали снег.
Не, рекао сам, није реч о томе. Није реч о жудњи, нити је реч о самоћи, већ о немоћи, не, о нади, о препуштању. Нисам, у ствари, знао о чему је реч, као што нисам знао зашто сам сањао Лолиту. Ако је то уопште била Лолита.
Понекад помишљам, рекла је моја жена, да су све твоје приче о језику и речима само начин освете: гомилаш их, ређаш их, само да би доказао да, упркос обиљу, ништа не значе, да су празнина у мору празнине.
Можда због тога нисам сањао Лолиту, рекао сам, већ њено одсуство? Нисам ни покушао да сакријем подсмешљиви тон.
Занимљиво тумачење, рекла је моја жена и спустила шољу на сто, упркос твојој злурадости. На рубу шоље пресијавао се српасти траг њеног светлоруменог кармина. Када би могао да се сетиш почетка нашег разговора, рекла је, онда би увидео да обоје говоримо исто, али ти не можеш да се сетиш, јер онај који заборавља снове не памти ни речи које су им претходиле. Одгризла је још једно парче препеченог хлеба, и две крупне мрве, уз готово чујан прасак, падоше на мој рукав.
Ако сам пре тога осећао бес, или бар раздраженост, сада сам препознао смиреност. Ширила се мојим телом, уз благо пецкање, све до ушију и ножних прстију. Присетио сам се да сам сличан осећај имао и пре неколико дана, увече, боље речено: касно ноћу, док сам, у потпуном мраку, чекао да се моја жена врати са састанка са пријатељицама. Светлост уличне лампе бојила је снег, који је управо почео да пада, у жуто, у златне гроздове који су потпуно испунили простор, поништивши свако друго постојање. Благо пецкање сам тада приписао умору, поспаности, тупој сумњичавости, али сада сам знао да је у питању била смиреност, предавање, изједначавање са поништавањем. Дошао сам овде да бих нестао, помислио сам, да бих постао златни грозд. И пецкање је престало, тачније: све те тачке су се спојиле и потом одмах раздвојиле, изван прозора, изнад града, над реком. Лебдео сам као хиљаду пахуља, као паперјасто тело од смрзнутих водених капи, од којих је свака била другачија, непоновљиво савршена у својој лепоти и симетрији. Сада, за столом, нисам могао да се надам пахуљама ни небеским висинама; могао сам, у најбољем случају, да се претворим у прегршт хлебних мрва које су се огледале у глаткој површини стола.
Моја жена пружи руку и спусти је на моју надланицу. Не схватај то толико лично, покушала је да ме утеши. Уосталом, ниси то ти измислио. Сваки писац мора да сумња у речи, у њихову испразност, али ту празнину, на крају, мора да замени пуноћа, иначе писање нема смисла. Код тебе, међутим, после празнине долази још већа празнина, као непрекидан низ отвора, као да је писање, или сама прича, тек замена за трајан пад.
Као у сну, рекао сам, у којем непрекидно падаш а никада не стижеш до дна.
Да, рекла је.
Или као у сну у којем не налазиш оно што сањаш?
Моја жена се насмејала. Нећеш ме преварити тим триковима, рекла је и стисла ми шаку. Хајдемо у куповину, додала је, помоћи ће ти да не мислиш о свему као о свом поразу. Устала је, обрисала усне, затегла блузу. Понекад мораш себи да даш одушка, рекла је строжим гласом, поново ми се обраћајући као да сам дете. Не можеш цео живот да проведеш у стегама.
С тим сам се сложио, али куповина ми ипак није помогла. Послушно сам ходао за мојом женом, гурао велика колица у која је она убацивала потребне и непотребне намирнице, а поглед на бескрајне редове кеса, кутија и флаша, на прекомерно обиље, пресечене лубенице и кришке диња, стварао је у мени притајени осећај мучнине. У одељењу за поврће, где су из малих прскалица штрцали танушни млазеви воде сваких десетак минута, поквасио сам дланове и овлажио лице. Када смо поново зашли између полица са храном, клонуо сам. Стотине, хиљаде речи је скакало на мене са сваког предмета, са сваке рибље конзерве или кутије овсених пахуљица, са тегли и пластичних кеса, а свака од њих, свака од тих речи, носила је у себи највећу могућу меру значења, говото опипљиву тежину. Свака је тврдила да је једино она стварна, да су остале тек привиди, тек авети које покушавају да увере у супротно, у пуноћу свога бића. Моја жена, знао сам, не би никада прихватила такво објашњење, јер напросто није веровала да су речи било шта друго осим ваздуха, уобличеног у гласове негде у грлу и усној шупљини. Док бих је убедио, лавина речи, попут оних које клизе са оближњих Стеновитих планина, затрпала би нас обоје, или бар мене, и ко зна када би ме пронашли, згњеченог и савршено очуваног на поду супермаркета.
Зауставио сам колица, махнуо својој жени нагнутој над фрижидером са смрзнутом рибом, и изашао у ходник тржног центра. Пронашао сам слободну клупу, смештену између две велике лажне тропске биљке, и сео. Ту, у тој фалсификованој стварности, осетио сам се мало боље, мислим, лакше сам дисао, бутине ми нису више подрхтавале, срце се примирило, очи престале да сузе. Из звучника је допирала сладуњава поп-музика, из отвора за вентилацију истицао је освеживач ваздуха, уређај на улазу у продавницу компјутера оглашавао се меким тоновима сваки пут када би неко ушао или изашао, а иза угла, у другом ходнику, звецкала су звона. Када бих само могао да живим са звуковима или мирисима, рекао сам у себи, помисливши с нескривеном нежношћу на кртицу и бубамару. Без слика, рекао сам наглас. Без речи, шапнуо сам.
Онда сам, претпостављам, утонуо у дремеж, јер када сам поново отворио очи, лежао сам, искошен, отворених уста, главе ослоњене на десно раме, раширених ногу, а преда мном је стајала девојчица. Помислио сам да сањам, затворио сам очи, поново их отворио, али она се није померила. Стајала је и пиљила у мене.
Усправио сам се, саставио ноге, обрисао пљувачку која се накупила у углу мојих усана. Погледао сам прво десно, потом лево. Онда сам се осврнуо и осмотрио простор иза мојих леђа. Нисам се једино усуђивао да поново погледам девојчицу. Сама помисао да би неко могао да се упита шта један одрасли мушкарац, и то још странац, ради са малолетном девојчицом, будила је у мени најужасније стрепње, али упркос нелагодности, нисам могао да не приметим, макар крајичком ока, њене напућене усне, глатку кожу врата, ресицу која је извиривала испод плаве косе, пегице на левом образу.
Бежи одавде, рекао сам јој на свом језику. Рекао сам то као да се обраћам својим стопалима.
Девојчица се није померила.
Погледао сам према излазу из супермаркета: моја жена је сваког часа могла да изађе, гурајући пред собом колица са стотинак прехрамбених артикала. Нисам знао шта пре да пожелим: да изађе или да не изађе, да ме затекне са девојчицом или да њен долазак убрза девојчицин одлазак, да јој омогућим да донесе закључке неумитно погубне по мене или да јој испричам причу онако како то мени одговара?
Онда сам помислио да би девојчица отишла уколико наставим да говорим на свом језику. Можда ће помислити, помислио сам, да сам луда, безазлена луда, која постоји само онолико колико јој то језик допушта. Погледао сам је, насмешио се и рекао: „Ал’ је леп овај свет, што је песма чика-Јове Змаја.” Истог часа сам зажалио што нисам одабрао нешто озбиљније, можда нешто од Дучића или Шантића, можда чак од Попе. Не треба потцењивати способност детета да схвати уметност и свет.
Девојчица није ништа рекла. Није чак ни трепнула. Само је врхом језика облизала усне.
Могла је исто тако да ми зарије нож у срце.
Бежи одавде, поновио сам на свом језику. Мислио сам да ћу заплакати. Седео сам ту, у срцу Западне Канаде, у самом средишту тржног центра, тог храма потрошачке културе, далеко од свега, далеко од моје непостојеће земље, далеко од самог себе, а једна девојчица од десет или једанаест година претила је да једним потезом, или још боље: без икаквог потеза, разруши све оно што ми је преостало. Бежи одавде, рекао сам још једном, овог пута на њеном језику. Иди кући, махнуо сам руком.
Преко њеног лица прелетела је сенка коју нисам успео да растумачим, али девојчица се није померила.
Ако се ускоро не помери, помислио сам, устаћу и одгураћу је одавде, све до продавнице дечјих играчака. Одмах сам у себи видео наслове у сутрашњим издањима новина: Исељеник секусално напаствовао малолетну девојчицу! Земља у рату са другима ствара људе у рату са собом! Да ли смо ми посредне жртве рата који бесни на европском континенту!?
Врата супермаркета су се отворила и на њима се показала моја жена, боље речено: део моје жене који се видео иза пренатрпаних колица. Махнула ми је, и ја подигох руку у знак отпоздрава.
Девојчица се осврну, пратећи линију мога погледа, и такође подиже руку у ваздух. Онда ме је поново погледала, чак је начинила мали, сасвим мали корак према мени, и рекла: Ти си стар, је л' да да си стар?
Мало сам оклевао. Да, рекао сам на крају. Да.
Девојчица се насмеја и отрча. У ствари, одскакутала је, високо подижући ноге и млатарајући рукама.
Моја жена је пристигла само тренутак касније. Имао си друштво? упитала је.
Погледао сам колица из супермаркета. Речи којих сам се раније бојао нису више ништа значиле. Нисам одговорио. Устао сам и почео да их гурам према пролазу који је водио на паркинг.
Ко ти је то био? питала је моја жена.
Некада доиста уме да буде упорна.
Ноћна мора, рекао сам.
Моја жена се насмејала. До тада смо већ били стигли до аутомобила, и она се све време смејала док сам вадио ствари из колица и слагао их у пртљажник. Толико се, у ствари, смејала, да је морала да се наслони на кола. Смејала се и касније, док смо се возили преко залеђеног паркинга, кроз завејане улице и уске пролазе иза зграда, и у гаражи, док смо вадили кесе са стварима, и на трему, док је покушавала што пре да откључа стражња врата. Престала је да се смеје тек када смо ушли у кућу, премда се једном, током поподнева, закикотала у подруму, где је спремала шарени веш за прање. Касно увече, док смо гледали последње телевизијске вести, изненада се, два-три пута, потапшала по бутинама, без гласа, додуше, али био сам уверен да је то остатак истог смеха. Није све у гласу, као што није све у речима.
Током ноћи сањао сам нови сан о Лолити. У ствари, сањао сам одсуство из претходпог сна, сањао сам празнину, али веома добро сам знао чије је то одсуство, ко може да попуни ту празнину. А онда, због нечега што се догађало иза мојих леђа и што никако не могу да видим, јер једноставно не успевам да окренем врат, то одсуство, њено одсуство, почиње да се смањује, празнина почиње да ишчезава, а ја се изненада, како то већ снови умеју да ураде, налазим тамо где ускоро више ничега неће бити. Када бих само успео да кажем реч, било коју реч, мислио сам у сну, све би било другачије, али из мога грла ништа не излази, и зидови празнине, или су то границе одсуства, прилазе све ближе, и осећам како ме, лагано па све брже, више нема.
Тада је, под притиском руке моје жене, сан попустио, предао се, и обличје празвдше се претопило у црте њеног лица, готово нејасне у бледуњаваој светлости праскозорја. Јеси ли поново сањао исти сан? упитала је.
Климнуо сам главом. Зашто да објашњавам?
Дахтао си као да се давиш, рекла је моја жена.
Поново сам климнуо главом. Све је то, ионако, било без речи.
Моја жена се тада присетила претходног сна, задигла покривач и покушала да види моје међуножје. Онда је пружила руку, опипала мој млитави пенис и прекорно цокнула језиком.
Знао сам шта то значи: изневерио сам њена ишчекивања, био сам ухваћен у лажи. Али, исто тако сам знао да се ништа од тога више не може изменити. Ни тада, ни сада, ни било када.
И тако смо лежали, ћутке, свако на својој страни брачног кревета, и чекали да сване.

ПОД СВЕТЛОШЋУ
СРЕБРНОГ МЕСЕЦА


Зовем се Адам и не знам зашто сам овде.
Овде: у граду који неодлучно стоји између Стеновитих планина и велике прерије, не припадајући у потпуности ни снежним врховима ни травнатој низији, увек на самој оштрици поделе, на резу разлике.
На известан начин, све је започело као шала, или бар сада то видим као шалу коју сам играо сам са собом, премда је тада, када је започело, било обојено озбиљном одлучношћу. Када се довољно удаљимо од преломних тачака, свако од нас показује задивљујућу способност да мења прошлост и фалсификује историју. Сећам се колико сам због тога очајавао пре неколико година, када су пропагандне машинерије почеле да раде пуном паром, производећи разне хронике части и бешчашћа. Онда сам схватио да и сам то радим, без обзира што су у питању биле безазленије ствари, да садашњост лишена објективне тачке гледишта — јер таква тачка заправо не постоји — не може да произведе објективну прошлост, и да је прошлост састављена од истог броја малих углачаних површина, можда мало затамњенијих попут старих огледала, од којег је састављено вишеструко лице садашњости.
Наравно, нисам то одмах смислио. Протицали су дани, недеље, месеци, нека села су нестала са лица земље, неки градови су претворени у отпаде грађевинског материјала, људи су поново постајали бројеви у разним списковима, опустошеним пределима лутале су краве и пиљиле у бледи месец. Живот се претворио у робну кућу у којој су биле изложене све могуће варијанте прошлости. Неке су биле лепо упаковане, друге грубе и рапаве, али свако је морао да купи једну од њих. Онај ко се, попут мене, одлучио да само прође кроз продавницу и изађе с друге стране без икакве робе у рукама, остајао је, полако али сигурно, сасвим усамљен. Мушкарци су се одвајали од њега, жене му нису показивале пажњу, деца су гледала кроз њега као да не постоји.
И он доиста није постојао: ја нисам постојао. И зато ми, можда, одавде све делује као шала. Овде, где се свако осећање личности растапа у преобиљу простора, та грчевита приањања уз нешто што, како су говорили у озбиљним телевизијским емисијама, „дефинише идентитет”, морала су да делују смешно. Узалуд су тамо пријатељи и познаници куцали на моја врата, позивали ме телефоном, пресретали ме на улици. Живот постоји, говорили су они, само када се препознаје у историјској вертикали, садашњост није магични тепих који те носи кроз простор и време, будућност поседује само онај ко у њој назире преобликовање прошлости.
Ћутао сам и увлачио се у своју усамљеност. Није то била племенита самоћа, коју човек сам бира, већ кужна издвојеност, коју му други намећу. Укратко, куд год бих кренуо увек ме је сачекивао празан простор: људи су се размицали преда мном и уклањали се са мог крајњег циља. Све што је за мене остајало биле су мртве ствари.
И тако сам једног дана ушао у градски аутобус, одвезао се до Канадске амбасаде и стао у ред. Попунио сам први формулар, вратио се кући, чекао, добио нове формуларе, попунио и њих, поново чекао, отишао на лекарски преглед, прибавио сву документацију, отишао на разговор, руковао се, потписао пријем усељеничке визе, купио авионску карту. Сви ти глаголи, сав тај низ кратких реченица, све је то тада било праћено озбиљношћу и одлучношћу, чак осећањем судбинске неминовности. Тек после, овде, почео сам да увиђам да сам све време веровао да је то ипак шала, да чекам у редовима, одлазим на разговоре и задржавам ваздух пред рендгеном само зато да бих се некоме наругао, да бих показао да, осим садашњости, ништа друго не постоји, понајмање прошлост, поготово прошлост коју сами бирамо.
Сада се питам: шта сам одабрао? И не умем да нађем прави одговор. Све до чега долазим, без обзира да ли стојим испред прозора или ходам бескрајним улицама или се посматрам у огледалу, јесте: ћутање.
У први мах, док сам јурио од установе до установе, попуњавао формуларе и добијао разне бројеве који су у моћним компјутерским системима замењивали моје име (и мој дотадашњи живот, наравно), имао сам осећај да се нешто отвара. Нисам знао шта. Мислио сам у једноставним сликама, као: живот је ходник препун врата, или: свет је позорница, или: очи су огледало душе, срце је машина, стомак је врећа, сан је рагледница с путовања, ја сам неко други.
Онда сам осетио како пропадам: тонуо сам, а нада мном су се, уз тресак, затварали капци и поклопци. Када је пао први снег, белило ме је заслепило. Када је лед покрио реку, отишао сам на мост, скинуо капу и рукавице, и допустио мразу да ме загризе. Сунце се приближило удаљеним планинама и дан је постао ноћ.
Није ме то бринуло, мислио сам. У извесном смислу, лакше је ходати по мраку него по дневној светлости. Не мораш ни о чему да бринеш. Можеш да будеш го, онакав какав стварно јеси.
Све су то, наравно, била заваравања, залудни покушаји да се дође до утехе, и све то причам сада, када су речи одавно изгубиле свако значење и када свака реч, када се гласно изговори, без обзира на ком језику, звучи непознато и морам да је тражим у речницима.
У ствари, одлучност и чврстина су ме напустили још у авиону. Док сам летео и, како сам мислио, одмицао све даље од тог узаврелог понора који се обрушавао сам у себе, све више сам се, и не знајући то, приближавао другом бездану, скривеном у мени, подједнако узаврелом и празном, подједнако подложном сумњама и недоумицама. Када сам искорачио из авиона, право у ледени ветар који се спуштао са севера, лелујао сам у својој одећи као страшило од сламе. Само су ме дубоке ципеле својом тежином задржавале на тлу; све остало није више постојало.
Изнајмио сам стан у северном делу града, на рубу уметничке четврти. Стан је био мали: спаваћа соба, дневни боравак, кухиња и купатило. Зидови су били голи, подови покривени угаженим таписонима, прозори без завеса. Поред фрижидера је висио стари рекламни календар. Иза покретних стаклених врата, на тераси, две пластичне столице су скупљале прашину.
Увек постоји један једноставан начин да утврдиш да ли неко место може доиста да постане дом, говорила је моја мајка. Купиш биљку у саксији, и покушаш да је одржиш у животу. Ако успеш, можеш да купиш и мачку. Ако не успеш, нема тог намештаја и огњишта који ће ти стварно загрејати душу. Али пази, говорила је, свако има своју биљку, свако мора да одгаји свој цвет.
У реду, помислио сам, моја биљка, мој цвет. Пронашао сам продавницу цвећа и ушао. Из десетина саксија, цветних аранжмана, букета и сасушених венчића ширио се загушљив, мастан мирис. Кактуси, егзотични цветови, пузавице, љубичице, фикуси, копривице, никада у том обиљу, уплашио сам се, нећу пронаћи себе. Онда ми је поглед пао на цикламу. Ништа нисам знао о цикламама, ништа нисам знао ни о једном цвету, боље речено, а продавачица, када сам је упитао, само се насмешила и слегла раменима. „Све пише на плочици”, рекла је. На плочици је писало: „Чувати од прејаке сунчеве светлости; не заливати превише; не држати у мраку.”
Нисам могао да претпоставим зашто би неко пожелео да цикламу, или било коју биљку, држи у мраку, али те три заповести су постале основа мог целокупног бивствовања. Све је било подређено њима: мој први покрет ујутру, мој последњи поглед увече, кретање током дана, потрага за послом, хамбургери и пице, с ногу, у тржним центрима, пиво по повратку, пиљење у утишани телевизор, који сам, за сваки случај, окренуо на другу страну, како бих умањио утицај његовог сабласног зрачења. Купио сам кантицу за заливање, бочицу са хранљивим минералним састојцима, минијатурне алатке — мали ашов, мотика и грабуље — за рад на земљи; једино нигде нисам могао да пронађем неки приручник за одгајање циклама. Улазио сам у стан, после дужег или краћег одсуства, скидао ципеле и јурио до саксије смештене на столици поред прозора.
Светлост, вода, минерали, мрак. Убрзо се све претворило у тај једноставан ритам. Отварао сам очи, испијао чашу воде, јео кукурузне пахуљице и масне кромпириће, тонуо у сан. Циклама се није померала с места. У први мах је изгледало да успевам, премда сам осећао да је, за стварни успех, неопходно да говорим у првом лицу множине, да ће циклама постати део мене једино ако и ја постанем део ње.
Једне ноћи, када нисам могао да заспим због снажне светлости пуног, сребрног месеца, сео сам на другу столицу, поред цикламе, и дуго пиљио у пусту улицу. Некада сам, као дечак, веровао да се ствари остварују када се довољно дуго верује у њих. Покушао сам то да кажем циклами. Нисам јој рекао да сада знам да се ствари остварују мимо наше воље, можда по вољи неког другог, али не по нашој. Ми смо само сведоци свога живота.
Заспао сам, на столици, с главом ослоњеном на симс. Када сам се пробудио, видео сам два увела листа. Изграбуљао сам земљу, додао неколико капи течности с минералима, долио воду у тањирић испод саксије. У подне сам морао да идем на састанак са мојим саветником из владине агенције за запошљавање. Агенција се налазила на сасвим другом крају града, и док сам још био далеко од куће, у једном од аутобуса, осетио сам тренутну празнину, као да ми је срце начас застало или као да се сагло да завири у новонасталу шупљину. Изашао сам из аутобуса и почео да трчим.
Никакав трк није могао да измени стварност. Супермен можда може да преокрене ток збивања и заврти свет на другу страну, али свима осталима преостаје да иду само у једном правцу и следе неминовну смену дана и ноћи, јаве и сна. Када сам ушао у стан у место — циклама је већ била мртва, иако је требало да прође још неколико дана док сви листови и цветови нису клонули преко руба саксије.
Онда је почео да пада снег. Падао је током целе ноћи, и током наредног дана, и поново током ноћи, а ујутру, када сам устао, није показивао намеру да престане да пада. Отворио сам прозор и велике пахуље почеше да улећу у собу. Једна је пала на увелу цикламу, другу сам осетио на образу, три су се сместиле на пожутели таписон.
Сео сам на столицу, прекрстио ноге, обрглио се рукама, затворио очи. Испод склопљених капака видео сам како корачам белином: одмичем не остављајући никакав траг за собом. Пружио сам руку, не отварајући очи, и покушао да пронађем руб наспрамне столице. Нисам успео. Пружио сам и другу руку, поново без успеха, и седео сам тако, као слепац, док је глас из белине извикивао речи на разним језицима, од којих ниједан није био мој.

НЕЗАПИСАНО


Једине праве приче су оне које остају незаписане. Девојчица, на пример, која се буди једне ноћи и чује звук који је некада давно, што она не зна, пробудио њену мајку. Човек који, погнут, гледа како лист клизи између две травке све док не дотакне дно. Други човек који се напреже да боље види сенаста обличја на хоризонту, потом се окреће, уверен да је све то игра ваздуха и испарења, уморних очију и узалудних надања. Жена на прузи, на једној шини, у ствари, по којој покушава да хода, настојећи да одржи равнотежу треперавим махањем руку, заштићена помишљу да је нико не посматра. Дечак који трчи од дрвета до дрвета. Лист папира ношен ветром. Иглице четинара, дубоко у шуми, преко којих никада није прешао трачак светлости, титрај сенке. Врата која се сваки пут отварају с надом да се више никада неће затворити. Али, шта ми доиста знамо о нади врата, самотној равнотежи жене, сенкама на хоризонту, о дечаку који наслања образ на кору храста? И откуда сада ту храст? Прича коју ми желимо не сме да се отима, да се мења од речи до речи; прича коју ми желимо мора да буде покорна, да се прилагођава утврђеном распореду ствари, да бира речи које казују оно што желимо да чујемо. Нити које нас спајају са стварношћу су тако танке, тако ломљиве, кажемо, да једноставно немамо времена да испробавамо њихово стрпљење. Уосталом, кажемо, ако свет није наш, чији је онда? Не припада ваљда сенкама које пузе преко облина шљунка? И ова прича, ако не говори о нама, да ли уопште може да говори? И та упорност с којом неко, када бисмо само знали ко, гомила речи да би хвалио тишину. Зашто онда не заћути?

НОКТИ, МИШ


Када упознам новог мушкарца, прво му гледам нокте. Ако су очи огледало душе, како вели она стара изрека, онда су нокти огледало срца. Нокти на рукама, наравно, премда ни они на ногама нису неважни. До њих се, међутим, много теже стиже, најчешће онда када је касно за узмицање, када одећа лежи у нереду поред постеље. Чак и тада, поготово тада, незгодно је некога упитати да ли можеш да му завириш међу ножне прсте. Само једном сам то пробала. Човек ме је добро загледао — лежали смо у мраку и морао је сасвим да ми се приближи, све док нам се носеви нису дотакли — окренуо се, упалио светло, обукао се и отишао. Никада га више нисам видела. Касније сам пронашла друге начине, о којима можда не треба говорити, довољно је што сам због њих често осећала болове у кичми и бедрима. Када сам схватила да нокти на ногама увек потврђују оно што нокти на рукама казују, престала сам. Оно што је горе једнако је ономе што је доле. Не знам да ли је и то једна од старих изрека, али није ме до сада изневерила. Упркос свему, добро је понекад веровати у речи.
Моја мајка није то прихватала. Када је твој отац говорио, говорила је, ја сам му веровала, а види сада.
Ништа нисам видела. Заправо, видела сам жену која се питала где је, и како, прошао њен живот, али то се свако питао. Раније или касније свако пожели да дозна где је био и куда још може да оде. Није био нигде и неће никуда отићи.
Нисам то могла да кажем мајци, бар не док сам је гледала како седи у кухињи, с рукама у крилу, нагнута над фотографијама. Доносила их је у кутији у којој су некада биле чоколадне бомбоне. На поклопцу се налазила слика две беле мачкице. Једна је седела, друга је пружала шапицу према црвеној ружи. На ружи су, као залепљене, почивале три капи воде.
Фотографије су биле подељене у неколико група: „Пре рата”, „После рата”, „За време окупације”, „Свадбе и сахране”, „Родбина”. Свака група је била у посебној коверти. Прва коверта је била најдебља; последња група се састојала од само три фотографије: стриц из Израела, тетка из Канаде, надгробни споменик са јеврејског гробља у Шапцу. Једина фотографија која није имала своју коверту била је слика нашег пса, Арија, када је већ био стар и одбијао да устане са простарке поред електричне пећи. У његовим очима, тврдила је мајка, препознавала се смрт.
Нисам могла да јој кажем, бар не тада, да се и у њеним очима препознавала смрт. Као што огледала некада потамне, постану тупа и изгубе дубину, тако и душа очврсне у очима и лебди, попут сенке, на уљаној површини смрти. Душа је заправо отишла тамо куда душе одлазе, само се још тело батрга по свету, трза се и залеће као кокошка без главе.
Мајка би ме погледала тупим очима, а ја сам сагињала главу и чекала да миш престане да ми трчи по срцу.
Миш у срцу је једна од измишљотина мога оца. Кад год бих, као сасвим мала девојчица, бризнула у плач, он би чучнуо, или ме узео у наручје, или ставио на крило, и рекао: Сада плачеш зато што ти миш трчи по срцу. Сваки додир његових шапица, говорио је, изазива по једну сузу. Кажи му: Изађи, мишу, и чим буде изашао, сузе ће престати.
И доиста су престајале. Требало је само да затворим очи, да кажем: Изађи, мишу, и да сачекам да се бат његових шапица изгуби негде изван мене, као када се у даљини, тихо, затварају нека врата. И данас, после толико година, кад год ми сузе навру на очи, без обзира да ли седим у капели или гледам сапунске опере на телевизији, понављам исте речи.
Тај миш мора да је јако стар, рекла је моја кћерка када сам покушала да јој испричам целу причу. Ушла је у кухињу и затекла ме како плачем изнад отворене кутије од чоколадних бомбона и расутих фотографија. Толико је стар, рекла је, да једва вуче ноге када хода. Онда је изашла.
Замислила сам како се миш подиже на стражње шапице на дну мога срца, гледа ме црним очима и знатижељно помера бркове.
Да, рекла сам му, ово је твој велики тренутак. Можеш да останеш.
Моја кћерка се вратила. Учинило ми се да си нешто рекла, рекла је.
Погледала сам је. Потом сам погледала фотографију на којој се моја мајка, сасвим млада, леђима ослањала на стабло препуно цветова. На лицу је имала исти израз који сам виђала на лицу моје кћерке суботом или недељом, или сваки пут када би каснила са повратком кући. Када сам ја први пут закаснила, мајка ме је ошамарила.
Гнев, у ствари, проистиче из препознавања. Незнање се завршава ћутањем.
Нисам то тада знала, али сада знам. Нисам знала ни онда док је моја кћерка чекала негде иза мојих леђа, а ја очајнички превртала по расутим фотографија, уверена да негде, у кришкама прошлости, постоји траг који ће ми помоћи.
Ништа нисам пронашла. Само је у даљини, тихо, моја кћерка за собом затворила врата. Иста она кроз која је некад одлазио миш.

ЦРВЕНДАЋИ


И данас, за време доручка, као и јуче, мој деветогодишњи син полако спушта земичку на тањир, очи му се затварају, усне стискају, образи надимају, и он почиње да плаче. Плаче, рекао ми је јуче, зато што пролеће, иако је март на измаку, још није стигло. Боји се, рекао ми је, да ће се пореметити еколошки циклуси о којима учи у школи, и да неће бити довољно траве за зечеве ни довољно зечева за којоте. Боји се, такође, рекао ми је, да овог пролећа, ако пролеће уопште дође, неће моћи да закопава семе сунцокрета у нашем стражњем дворишту, да га залива и посматра како избија из земље и расте.
Покушавам, као што сам јуче покушао, да га умирим причама о неминовности смена у природи, о томе да све има своје време, онако како пише у древним књигама. Кажем му да ће морати да научи многе ствари у животу, али да је стрпљење можда најважнија од свих. Онај ко не научи да се стрпи, кажем, тај ће пре или после повредити себе, а потом ће, својом брзоплетошћу, повредити друге.
Дечак ме гледа. Из његових сузних очију, видим да ми не верује.
Не верујем ни ја себи (као што, као дечак, нисам увек веровао свом оцу). Зима је доиста толико дуга, да се полако, али сигурно, претвара у „зиму нашег незадовољства”. Снег којем смо се прошлог октобра толико радовали, у којем смо уживали док нам је шкрипао под ногама, сада кривимо за сваки, па и најмањи неуспех, поготово за оне које приписујемо „животу у туђини”. Све бисмо, заправо, дали само да угледамо први стручак висибаба. Уколико овде уопште расту висибабе, и уколико знају да пронађу пут испод наслага снега.
Можда због тога, каже моја жена, због те непроменљиве белине, сви наши познаници из „домовине” непрекидно говоре о повратку. Када их човек слуша, могао би да помисли да тамо далеко, одакле смо дошли, никада није хладно, да никада не пада снег, да се путеви никада не заледе под ударима ледених киша.
Зима тамо никада не траје оволико дуго, каже дечак, у то сам сигуран.
И пролеће личи на пролеће, додајем. Не мораш да бринеш да ћеш, ако зажмуриш или зевнеш, пропустити да га видиш.
Моја жена престаје да маже препечни хлеб, гледа прво мене, потом дечака, и каже: Шта је ово? Мушка завера?
Дечак не одговара. Изгубљен између два језика, више није сигуран ни у један. Брише надланицом заосталу сузу и приноси земичку устима.
И ја ћутим, премда не због језика. Ћутим због слика које ме прогањају, због прецизности с којом сада, негде у себи, видим сваки тренутак свог живота, због разумевања које ми више није потребно, због одлучности коју више не могу да досегнем.
Носталгија је именица женског рода, каже моја жена, упамтите то.
Не знам шта ти то значи, каже дечак, али тачно знам где се налазе све оне играчке које нисмо донели.
И ја знам где су моје књиге, додајем.
Моја жена спушта хлеб и нож на тањир. И сада би ја требало да кажем, каже она, да знам где су моје варјаче, је л’ тако?
Ја мислим да су остале у кухињи у Земуну, одговара дечак.
Ако проговориш још само једну реч, каже моја жена кроз зубе, видећеш да сам неке од њих ипак донела.
Онај ко бежи од истине, кажем, истини се заправо враћа.
Откуд ти то знаш, узвраћа она, да ниси постао кинески мудрац?
Ово је подручје индијанских врачева, кажем. Можда бих могао да се претворим у неки од њихових тотема.
Ја бих волео да будем корњача, каже дечак.
Видиш, каже ми моја жена, због таквих твојих прича наше дете више не жели да буде човек него гмизавац.
Корњаче су водоземци, борбено одговарам. Уосталом, шта фали корњачама? Некада су људи мислили да цео свет пребива на њиховим леђима. Знам чак и једну причу о бродоломнику кога је џиновска корњача данима носила на свом оклопу, све док га није довела до копна. Уосталом, када смо их држали у акваријуму, ти си их хранила, мењала им воду и чистила њихов мали замак.
Зато што нико од вас није хтео то да ради, каже моја жена.
Да, јавља се дечак, али када смо били на излету у Чортановцима, и када смо наишли на корњачу доле код извора, ти си је све време држала у рукама и шапутала јој нешто на уво.
Јесам, каже моја жена, али само због тога што када ти дође да шапнеш, онда мораш да шапнеш. Тада није битно чије је уво.
Дечак и ја измењујемо погледе. Претпостављам да слути, као и ја, да је прича о увету и шапутању доиста мени упућена, али с обзиром да се, за разлику од мене, још није запетљао у мрежу подтекстуалних значења, може слободно да се врати свом доручку. Ја, пак, не успевајући да се присетим тренутка када су њене усне дотакле моје ушне шкољке, одгурујем тањир са шунком и сиром, и устајем.
Шта је, пита моја жена, одједном си изгубио апетит?
Нисам, кажем док кроз прозор гледам дебеле наслаге снега и леда, али бих ипак дао све за само једну кифлу оног пекара код пијаце?
А бурек, каже моја жена, је л' се сећаш када смо ноћу одлазили по бурек а он псовао док нам га је пружао кроз прозорчић на вратима?
Поново се свет претвара у јеловник. Сваки пут када се суочимо са успоменама, изгледа као да се цео живот састоји од онога што се суновратило у наш желудац. Не можемо више да се сетимо многих лица, већина места је избледела попут старих разгледница, али добро памтимо сваки подварак, прасеће печење, пите с месом, ораснице и маковњаче.
И ко зна колико бисмо још месили то тесто успомена, да на стару врбу у дворишту није слетео пар црвендаћа. Показујем их сину. Подсећам га како су прошлог пролећа и лета, после сваке кише, чупали дебеле глисте из влажне земље. Не би они дошли, кажем му, да нису сигурни да их ускоро очекују исти укусни залогаји.
Дечак је, на тренутак, задовољан. Онда се поново уозбиљи. А шта, пита, ако су се преварили?
Тешим га и кажем да се природа никада не вара. Обећавам му да ћемо, ако зима ипак потраје, куповати црве и глисте и хранити црвендаће, исто онако као што смо током зимских месеци врапце хранили зрневљем.
То га смирује. Ставља капу на главу, набацује ранац на леђа и полази у школу. Кроз прозор видим како застаје испод врбе и подиже поглед према црвендаћима. Померају му се усне, нешто им прича. Могу да замислим како он сада њих теши, како се поново осећа господаром збивања у свету који га окружује.
Једном ћу ипак морати да му кажем да „зима нашег незадовољства” може много дуже да траје, и да топљење снега и леда не мора да означи и њен крај. Горчина је укус који се мора осетити, није важно да ли човек живи у Алберти или Србији. И зато бих желео да му довикнем да настави да учи тај немушти језик животиња и биља, да не тражи боље пријатеље. За разлику од нас, они не знају да постоје добро и зло, иметак и губитак, моћ и надмоћ. За њих је зима само један вид света, исти као и сви остали, а од тог наука нема бољег, сине.
И као да зна моје мисли, он се окреће и маше ми.

КИКИРИКИ, ВЕВЕРИЦА,
ШЕШИР


Мој отац ми није никада испричао причу о похабаном шеширу загасите боје. Недавно сам се тога присетио. Седео сам на трему и хранио веверицу кикирикијем. Веверица се подизала на стражње ноге, прихватала кикирики предњим шапицама, окретала ми леђа и покривала се густим репом. Реп је био загасит; тако сам помислио на очев похабани шешир. Нисам, наравно, био сигуран да ли је у питању иста боја, као што нисам био сигуран да реч „загасит” може, сама за себе, да означи неку одређену боју, али између боје веверичјег репа и боје шешира који је отац донео из заробљеништва могао је да се стави знак једнакости. Отац није никада причао о том шеширу. Знали смо све о сваком делу одеће у којој се вратио из немачког логора — када је добио кошуљу, ко му је дао панталоне, откуда му џемпер — али шешир је упорно остајао изван свих прича. Чак сам у једном трену помислио да је то траг неке кратке али силовите љубавне везе, једне од оних у које су улетели многи ратни заробљеници док су, опијени новом слободом, чекали да их врате кућама. Могао сам да замислим ту жену, изнурену неком другом смрћу на неком другом фронту, како му пружа шешир и говори: Ако већ нећеш да останеш, онда бар понеси шешир. Отац се нећка. Превелика одећа коју је добио од америчких војника виси на њему; са шеширом на глави, поготово ако и он буде превелик, сигурно ће постати средиште подсмеха. Ипак пружа руку, женини и његови прсти начас се дотичу на рубу обода, и онда шешир мења власника. Све то, наравно, нема можда никакве везе са стварношћу. Шешир је могао да се појави као део неке од многобројних размена између самих логораша или, касније, између ослобођених логораша, локалног становништва и савезничких војника, али шта је отац могао да понуди у замену за шешир? И зашто, од свих ствари, баш шешир? Било како било, шешир је показао завидну истрајност. После очеве смрти, сваки пут када бисмо сели да се договоримо шта да урадимо са његовим стварима, шешир је волшебно ишчезавао са наших спискова. Нека га, говорили смо и проналазили му ново место у орману. Понекад смо га износили на дворишни балкон, тресли и четкали, остављали да се проветри. Мајка је увек говорила да је право чудо да се, после свих тих година, није умољчао, док сам ја стално жалио што нема никакву поставу; тада бих, наиме, могао да је расечем и стргнем, и да иза ње, био сам сигуран, откријем очеву тајну. Нисам сумњао да нема тајне, односно, прижељкивао сам да она постоји, из простог разлога што је предмет без тајни страшнији од предмета с тајном: не кријући ништа, он заправо крије све, и нисам се усуђивао да се препустим таквим замршеностима у периоду после очеве смрти, када сам очајнички жудео за једноставним путоказима. Време је одмицало, шешир се усталио на највишој полици, искрсавајући повремено у нашим разговорима, обично онда кад би неко од нас, или неко од упућених пријатеља, понудио ново тумачење његове историје. Очеве ствари су полако ишчезавале из купатила, из ормана, са чивилука, и шешир је, уз фотографије у породичном албуму, полако али сигурно постајао средишње присуство очевог одсуства. А онда је, једног дана, нестао. Нико, наравно, није знао како се то десило. Мајка, сестра и ја, рођаци и пријатељи који су нас редовно посећивали, сви смо спремно порицали било какву уплетеност у ту, како је рекла моја тетка, „гнусну работу”, и стога се на свакога од нас могло помало, и подједнако, сумњати. Мимо те сумње, морао сам да запазим лепу симетричност у тајанствености очевог загаситог шешира; није се знало како је дошао, као што се није знало како је отишао. Исто би се могло рећи и за мог оца, као и за свакога од нас: долазимо из непознатог и у непознато се враћамо, и нико не зна зашто то радимо, али некада нам предмети казују више од било ког живог створа. Некада је, додуше, обратно, као ономад када се веверица подигла на стражње ноге да би прихватила нови кикирики. Погледао сам њен загасит реп и помислио да се не бих изненадио када бих овде, десетак хиљада километара удаљен од места где је последњи пут виђен, нашао очев похабани шешир. Чак сам се и осврнуо, као да је већ негде иза мојих леђа. Није био тамо; није било ни веверице када сам се поново окренуо. Шта сам могао да урадим? Покупио сам љуске од кикирикија, устао и бацио их у ђубре.

ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОГ


Да је могао да претпостави шта ће се десити када зазвони на вратима у једном од солитера на Карађорђевом тргу у Земуну, Владимир Клајн вероватно не би никада подигао прст према црвеном дугмету. Девојка која је отворила врата била је подједнако збуњена, али њена збуњеност, како се показало мало касније, потицала је од тога што је заправо очекивала да угледа неког другог. Зато је, уосталом, и пришла вратима тако лако одевена, на врховима прстију, заставши на часак да поправи косу и оближе усне. И усне су сада светлуцале, али за кога? Незнанац пред вратима је незнанац пред вратима, али онај ко уђе, рекла је девојка, излази као знанац. Надала се да то није превише замршено, и Владимир Клајн је рекао да није, иако јесте, било је замршено, и поново је прекорио себе што је прихватио да замени своју жену и крене у прикупљање добровољних прилога станара за побољшање расвете у ходнику. Први пут је прекорио себе истог часа када је прихватио, али тада, после прихватања, већ је било касно, као и сада, после звоњења. Више, једноставно, није знао шта да каже. Нема потребе више ништа да се говори, рекла је девојка и померила се, стала тако као да намерава да заштити груди вратима, иако јој то уопште није била намера нити јој је било када засметало када неко пиљи у њене груди. Померила се и привукла врата ближе себи само да би Владимиру Клајну, чије име тада није знала нити ће га уопште дознати, дала знак да уђе и склони се са тог брисаног простора по којем су увек стрељале очи комшиница сакривених иза њихових шпијунки. С обзиром да му није знала име, мислила је о њему као о заменици за треће лице једнине у мушком роду, да би потом, док је он оклевао, почела да му се обраћа у другом лицу једнине заповедног начина. Уђи, говорила му је у себи, уђи, не стој ту као проштац. Владимир Клајн је у левој руци држао свеску, непрактичну због величине и потпуно белих листова на којима није успевао да води уредне колоне, док је у десној стискао пластичну кесу са папирним новчаницама и ситнином, и када је напокон кренуо, подигао је свеску испред себе као штит. Девојка је у истом тренутку помислила како би, ако већ држи ту свеску као штит, пластична кеса могла да буде буздован, и одатле су њене мисли одлутале према идеји да никада није касно за сусрет са витезом нечијег живота. Човек кога је очекивала, и због којег је тако лепршаво похитала према вратима, никако се не би могао назвати витезом, напротив, али девојка је већ била у годинама када се ниједна шанса не пропушта, макар водила према некоме ко је, како би рекла њена покојна мајка, у најбољем случају био пробисвет. Међутим, када је Владимир Клајн прекорачио преко прага, девојка је осетила свраб између дојки и забринула се. Знала је шта означава тај свраб, који се касније ширио и на крају претварао у пецкаво пулсирање у врховима брадавица, и док је затварала врата, питала се како ће све то објаснити када се појави човек кога је доиста очекивала. Није при том мислила на свраб, јер свраб ће увек бити њена тајна, већ на њега, на Владимира Клајна у кухињи. Наиме, иако су сва врата у предсобљу била затворена, Владимир Клајн је, с обзиром да је распоред просторија у његовом стану био истоветан, ушао право у кухињу и чак се изненадио што се пред њим нашао непознати намештај. Његова кухиња је била у тамнијим тоновима, а сто и столице су били готово потпуно црни; ова кухиња, међутим, била је бела. Све је у њој било бело: сто, столице, плочице на зидовима, судови у судопери, велики сат на зиду, завесе на прозору. Једино се на рубу беле шољице за кафу видео гримизан траг кармина. Док је седао за сто, Владимир Клајн се питао чији је то кармин; био је сигуран, наиме, да су девојчине усне биле ненамазане. Није могао да зна да шољица стоји на том истом месту већ два дана и да се девојка претходне ноћи вратила толико касно, да се само суновратила у кревет и заспала пре него што јој је образ дотакао јастучницу. Шминку је скинула тек јутрос, и то након неколико покушаја да се не обазире на пијукање дигиталног будилника, укључујући и покушај да будилник гурне испод јоргана а своју главу испод јастука. Девојка се увек покривала јорганом, без обзира на годишње доба, па чак и за време летњих врућина, када се будила обливена знојем и одлазила право под туш. И јутрос је била под тушем, премда не би могло да се говори о неком обилном знојењу. Навика је навика, помислила је девојка, загледана у леђа Владимира Клајна. Било јој је чудно што је одабрао столицу са које није могао да је види, било јој је још чудније што се обраћа његовом потиљку, али шта је ту је, из ове се коже не може, уосталом, рекла је, брзо ће она, само нешто да обуче. Владимир Клајн није ништа одговорио. Према његовим списковима, тачније речено: према списковима његове жене, у стану у којем се управио налазио требало би да живи мушкарац, самац, а не жена, или девојка, чији кораци су, лепо се чуло, одмицали у дубину стана, право до оне собе, помислио је Владимир Клајн, у којој су, само неколико спратова изнад, спавали он и његова жена. Покушао је да замисли кревет на којем девојка спава. Замислио га је у нереду, иако је у стварности кревет био распремљен и покривен свиленом навлаком, пријатном на додир али у суштини непрактичном, јер је клизила преко ивица и понекад цела спадала са лежаја. То, наравно, не би могло да се назове намерним нередом, али Владимиру Клајну би и то било довољно. За то време, девојка неодлучно стоји пред отвореним орманом. Прво вади белу блузу и црну сукњу, потом плаву хаљину, онда посеже за фармеркама и карираном спортском кошуљом. Из кухиње не допиру никакви звукови, али сасвим је сигурна да човек седи за столом и не помера се. Сасвим је сигурна, такође, да га је виђала пред улазом у зграду и на степеништу, а можда су једном били заједно у лифту, с тим што је између њих стајао један дечак, ситан и пегав, за којег је мислила да је његов син. Владимир Клајн се у истом том часу присећа како је, можда још пре две године, девојка задржала врата лифта када га је угледала, и како је он, задихан и уз захваљивање, ушао у лифт и стао поред тананог дечака за којег је био уверен да је њен син. Из собе више не допиру никакви звукови, што га тера да се чешка иза ушију. Најрадије би попио чашу воде, али помисао на издајничку шкрипу намештаја, па и белог, тера га да остане непокретан. Девојка поново ослушкује, чак се приближава собним вратима. Ништа. Не памти да је неки мушкарац био толико тих, бар не у њеном стану. Све у свему, мисли док посматра како њен одраз у огледалу остаје само у мајици и гаћицама, можда има неке божанске правде у томе што је прво зазвонио он а не онај кога је очекивала, и та помисао је наводи да повуче руку коју је већ била пружила према одабраној одећи, те да брзим покретима скине прво мајицу, потом гаћице, и остане гола. Владимир Клајн ћули уши. Шта, помишља, ако она сада уђе у кухињу гола? Прво се осмехује, јер такве ствари се догађају само у филмовима или голицавим причама, али онда му се лице, упркос врелини која га обузима, напросто смрзне када увиди да су, статистички говорећи, шансе да уђе гола потпуно истоветне шансама да се појави обучена. Могућност да се уопште не појави није узео у обзир. Владимир Клајн нагло устаје, онда још брже седа. Сада је сасвим сигуран да ће се девојка вратити без икакве одеће на себи, и одмах осећа како му пенис очвршћава. Девојка је већ на вратима своје собе, остаје јој још само да пређе преко трпезарије, али се онда присећа да није ставила по кап уља од ваниле иза ушију и враћа се. Неки не воле сладуњави мирис ваниле, али девојка је одавно научила лекцију да љубав није одрицање већ узимање; временом је чак развила наклоност према мушкарцима којима се, када осете ванилу, намрешка нос или згрче обрве. У том часу Владимир Клајн сасвим јасно види како се његова жена одбацује са бочне ограде њихове терасе, шири руке и тоне као шљунак у плитку воду. Пенис му се истог часа враћа у првобитно стање, чело му се пуни грашцима зноја, он прикупља папире и усправља се, и стоји тако, неодлучан да ли да викне да одлази. Уместо тога, подиже тањирић са шољицом за црну кафу, обележеном гримизним трагом, и спушта их у судоперу. Соц у шољици је толико сасушен и испуцао, да Владимир Клајн мора да оближе усне. Онда брзо, много брже него што је ушао, пролази кроз предсобље и излази из стана. У истом часу и девојка облизује усне, загледана у огледалце из њене смеђе кожне ташне, затим их још два-три пута притисне зубима и онда, задовољна њиховим руменилом, брзо, много брже него што је изашла, пролази кроз трпезарију и отвара кухињска врата. У кухињи, међутим, нема никога, и она, затечена силином одсуства, покушава рукама да сакрије своју голотињу, али не успева.

ПОМРАЧЕЊЕ МЕСЕЦА


У недељу нисам изашао из куће. Огрнут кућним мантилом, у папучама, лешкарио сам на каучу, дремао и повремено прелиставао двотомну биографију Владимира Набокова. У подне сам отишао у кухињу и направио сендвич. Појео сам га стојећи, наслоњен на фрижидер. Увече сам устао, скинуо кућни мантил и вежбао испред огледала. Изузев подлактица и чела, цело тело било ми је бело.
Претходне вечери, подстакнути најавом у новинама, моја жена и ја отишли смо у парк да посматрамо помрачење Месеца. Није то био парк у правом смислу речи, већ пространа зелена површина, са разгранатим стаблима између игралишта, која је окруживала зграду школе. Током дана по њој су јурцали ђаци; током поподнева студенти су играли бејзбол; викендом су долазили мушки и женски фудбалски тимови; ноћу, међутим, трава и лишће били су препуштени сами себи: трава се усправљала а лишће шуморило у узалудној нади да ће наредни дан бити другачији од осталих. Тако сам бар мислио док сам, избегавајући рубове крошњи, настојао да назрем траг Месеца између ускомешаних облака. Место на којем сам се налазио било је уздигнуто у односу на остали део зелене површи; вероватно је ту гомилана земља када су копани темељи за школу. Моја жена је стајала ниже доле, на неколико корака од једног гола. Посматрачима са друге стране игралишта, ако је било таквих у овој бледуњавој ноћи, могло је да изгледа као да се сместила између статива, спремна да брани нечији шут, највероватније из слободног ударца.
Поново сам подигао лице према небу и поново нисам видео ништа друго осим облака. У исто време све више ме је обузимао осећај да сам о томе негде читао, у некој причи или можда у кратком есеју. Нисам могао да се сетим о којој причи или есеју је реч, али био сам сигуран да се у том тексту описује група људи који, окупљени на пропланку, ишчекују помрачење Месеца. Био сам такође сигуран да су они посматрали делимично помрачење Месеца, за разлику од нас, моје жене и мене, који смо се припремали за његово потпуно помрачење, последње које се може тако добро видети у овом делу Северне Америке, како је писало у новинама, до краја нашег века. Врзмала ми се по глави и мисао да су се људи у том тексту држали за руке, као и да су певали, али могуће је да се то заправо десило у некој другој причи, у којој није било речи о губитку светлости већ о стицању дубљег увида у скривену структуру света.
Моја жена се померила из дубине казненог простора и кренула према углу игралишта, тамо где за време праве утакмице стоји корнер-заставица. Скочни зглобови су јој беласали изнад врхова влати траве; сукња се надимала и показивала у којем смеру струји ваздух; коса, претопљена у околно црнило, такође није мировала. Нисам је видео, али знао сам како локне одскачу с њених рамена и да се шишке њишу као ресе на завеси у нашој дневној соби.
Хеј, викнула је моја жена, ти тамо, на брду, да ли ме чујеш?
Не вичи, рекао сам.
Шта кажеш? поново је викнула моја жена.
Почео сам да се спуштам према њој. Није то био неки велики нагиб, али ипак ми се чинило да силазим са стрме планине. На пола пута сам застао и осврнуо се: облаци су се већ сасвим разредили на неколико места, а на истоку се чак назирала ведрина ноћног неба. Наставио сам бодрије да корачам, чврсто утискујући пете у траву. Посрнуо сам само једном, управо када сам стигао надомак моје жене. Нисмо сами на свету, рекао сам јој док сам се усправљао. Глас ми је помало подрхтавао од напора.
Увек се изненадим када ми то кажеш, рекла је моја жена. Када се то десило?
Шта?
Да више нисмо сами на свету.
У мраку, сенке су заводљиве, и оно што ми се у први мах учинило као њен подругљиви осмех могло је заправо да буде нешто друго: траг горчине, боре окомито усечене у њене образе, усне стиснуте у немоћном гневу. Стога нисам ништа рекао. Преместао сам се с ноге на ногу и посматрао како се у даљини, на крају игралишта, мењају светла семафора.
Моја жена пружи руку и ослони је на моје раме. Док си стајао тамо горе а ја овде доле, рекла је, учинило ми се као да смо јунаци у некој причи.
Нисам могао да верујем својим ушима. Да сам лежао у кревету, уштинуо бих се да проверим да не сањам; овако, стојећи, само сам трептао, а онда сам благо померио раме, тек толико да се уверим да је њена рука стварна.
Шта је, рекла је моја жена, хладно ти је?
Не, одговорио сам. Рекао сам то одлучно, премда не толико због ње колико да бих себе одвратио од започињања расправе о томе како ниједан језик, без обзира да ли су у питању речи или гестови, не спречава неспоразуме. Зачудио сам се, додао сам, када сам увидео да и ти знаш ту причу.
Коју причу?
Причу о томе како неки људи стоје на пропланку и посматрају помрачење Месеца, рекао сам. Истог часа сам осетио како њен стисак попушта. Још сасвим мало, знао сам, и топлоту њеног длана избрисала би вечерња свежина.
Не знам о чему говориш, рекла је моја жена. Длан јој се овлаш подигао са мог рамена, потом се поново спустио.
Не знам ни ја, одговорио сам јер стварно нисам знао. Слика коју сам носио у себи била је блеђа од сенке, готово тамна, и можда то уопште нису били људи већ неколико жбунова наспрам ноћног неба.
Не би требало да причаш о ономе што не знаш. Зар те то нису научили када си био мали?
Када сам био мали, рекао сам, мислио сам да је свет мед а ја кашика којом треба да га кушам. Ништа друго није ме занимало.
Поново је њен длан начас напустио моје раме, застао, претпостављам, у краткотрајном оклевању, затим се вратио. Погледај, рекла је.
Као вођени чаролијом, облаци су обуставили своје ковитлаво кретање и почели да се раздвајају управо на месту где се налазио Месец. С обзиром да је небеска завеса сакрила део планетарне драме од нас, Месец који нам се показао већ је био прекривен Земљином сенком и, уместо сребрнастог бледила његовог круга, угледасмо тамно црвенило, скоро згуснути мрак.
Ово је страшно, рекла је моја жена. Сва срећа да се догађа само једном у сто година; не бих могла да живим без Месеца.
Учинило ми се да ми је мало јаче стиснула раме, али нисам могао да будем сигуран, поготово што сам већ осећао како ми се жиле у врату коче. Ипак, нисам пропустио да јој одговорим. То се догађа сваке године, рекао сам, али само једном у сто година може да се види овако добро. Изрекао сам то с таквом самоувереношћу, да сам и сам био спреман да поверујем у ту тврдњу.
Свеједно, рекла је моја жена, без Месеца не бих могла да живим. Имала бих осећај да ми је нешто одузето, да сам негде, на неком делу тела, сасвим гола.
Никада нисам повезивао Месец са њеном нагошћу, иако ми је добро позната тврдња да тај Земљин природни сателит на неки начин утиче на менструалне циклусе свих сисара, што значи да би сваки мушкарац, пре него што се одлучи за сједињавање са женом, требало да баци поглед на небеско пространство и утврди у којој фази се Земљин пратилац налази. Уз претпоставку, наравно, да му не смета да устаје усред љубавне предигре и на босим стопалима шљапка до најближег прозора.
Ако је тако, рекао сам, хајде онда да водимо љубав овде, у парку.
То није био парк, али некада и погрешна реч казује тачну ствар.
Јеси ти полудео, рекла је моја жена и одупрела се лактовима о моје груди. Шта ће рећи људи када нас виде?
Нико нас неће видети, одговорио сам покушавајући да је загрлим и привучем себи, јер Месеца више нема, појео га је мрак, и нико неће моћи да се згране над твојом нагошћу.
На тренутак сам помислио да ће поверовати, али онда се њено тело поново затегло и одмакло од мог. Подигао сам поглед и угледао како се помаља сјајна кришка Месеца. Земљина сенка се померила, Сунце је следило своју путању, космос није мировао. И моја жена се удаљавала од мене, као да је и сама небеско тело, ухваћено у мрежу непроменљивих правила кретања. Још увек нас је спајала њена рука, и њен длан је почивао на мом рамену, али колико може људска рука да се растеже, на земљи или у свемиру, свеједно? Осетио сам како се одиже, полако али без колебања — само су се врхови њених прстију начас припили уз тканину моје јакне, као да се премишљају — и онда је одлетела у безваздушни простор, тамо где се више никада, знао сам, нећемо срести.
У међувремену, Земљина црвенкаста мрља се све више и све брже гулила са Месечевог лица. Сребрнасти сјај је поново попадао по тротоарима, по тамним кућама и крововима гаража, по трави, лишћу и стаблима у парку. Није то заправо био парк, међутим, тада ми је већ било свеједно. Неке речи не могу ништа да измене, без обзира да ли су тачне или погрешне. И ми смо се заједно вратили кући, али свако је у ствари ишао за себе. Чак нам се ни сенке нису додиривале.
У кревету, док је моја жена дубоко дисала или се претварала да спава на својој страни лежаја, осетио сам благо пецкање на рамену, тачно тамо где је те вечери пребивао њен длан. Подигао сам руку, увукао је испод горњег дела пиџаме и прекрио то место својим дланом. Било је прекасно. Пецкање се гасило, трнуло попут удаљеног одјека, и убрзо се све утишало и претворило у одсуство присуства. Моја жена је зевнула и окренула се на бок, још ближе ивици, још даље од мене. Прекривач је клизнуо за њом, онако како ствари умеју да препознају правог власника, и у хладноћи ноћи, под немилосрдним сводом таванице, прво су ми се укочила стопала, потом образи и нос, на крају срце.
То је било у суботу. У недељу, када сам се пробудио и видео да сам сам у кревету, одлучио сам да урадим нешто што сам одавно прижељкивао: огрнут кућним мантилом, у папучама, целог дана нисам изашао из куће. Лешкарио сам на каучу, дремао и повремено прелиставао двотомну биографију Владимира Набокова. У подне сам отишао у кухињу и направио сендвич. Вратио сам се на кауч и наставио да читам. Увече сам устао, скинуо кућни мантил и вежбао испред огледала. Изузев подлактица и чела, цело тело било ми је бело. Окренуо сам се и извио у покушају да видим што већи део мојих леђа, гузове и бутине, листове и пете. Све је било подједнако бело, као да сам Месец на откривеној пучини свемира. И тада, у одразу, негде изнад истог оног рамена, угледах моју жену. Стајала је на собним вратима и посматрала ме. Онда су јој се покренуле усне, али нисам ништа чуо.

Ауторова белешка

Пелерина је књига о обнови приче. Наиме, у збиркама које су јој претходиле, сада се то лако може уочити, посвећивао сам се процесима сажимања и распадања кратких форми, што је неумитно водило до смањивања приповедачких могућности. У оба случаја, прича се претварала у прозни објекат који је, снагом унутрашњих сила или самог стила, одржавао на окупу мањи или већи број прича-реченица. Прича се претварала у скуп прича, причу без приче, причу насталу у одсуству приче. Отуда сам, када са уобличавао прво издање Пелерине (која заузима први део ове књиге) осетио потребу да се на крају збирке вратим мојим старим причама, онима у којима се заправо приповеда, у којима и даље постоји само прича.
И сам распоред прича у том издању Пелерине начињен је са жељом да укаже на ширење као на одраз промене. Од сажетих прича на почетку збирке, преко прича у којима свака реченица настоји да буде прича за себе, доспева се до проза које, ако ништа друго, бар наликују на развијене приповедачке форме. Тако последње приче, иако настале много година пре првих прича у збирци, представљају њихов природан развој и затварају још један навој на спирали започетој двадесетак година раније. У извесном смислу, Пелерина доноси рекапитулацију пробраних прозних модела из свих мојих претходних збирки.
Нове приче које чине други део ове књиге, настављају од те тачке, од тачке у којој се секу развојне линије из две сасвим различите временске равни. У првој равни, обележеној настојањима да се прича сажме или разгради, наставља се са даљим „обезличавањем” прозне форме. Прича је само глас, говор, одсуство било какве описне одреднице. У другој равни, равни „обнове” приче су знатно ближе класичнијим моделима, и настају у одустајању од захтева саме форме и пристајању на захтеве саме приче. Ако се не варам, те равни успевају да се сусретну нешто касније, у дужим прозним формама које су им понудили романи Снежни човек и Мамац.
Све то, знам, може да зазвучи као својеврсна мистификација, али изгледа да не постоји други начин да се објасни властити развој. Стога и помињем „враћање”, јер је повратак, као чин кретања уназад по вертикалној линији хронологије, нужан да би се поново кренуло напред дуж новог навоја стваралачке спирале. „Авангарда не може да буде бескрајан крик”, рекао је неко. Понекад мора да се удахне ваздух, као што дечак који у лепом летњем дану лута лавиринтом од живица мора понекад да се врати тачно по својим траговима не би ли са угла иза шишмировог грма, кренуо правом стазом, оном којом још није крочио.
Све се на крају своди на метафору. Све се своди на страх од понављања. Пелерина и нове причв исписане су можда, као одговор на тај страх. И дечак ће, по изласку из лавиринта и повратка кући осетити страх када се пробуди у густом мраку, али биће то неки други страх, онај који се лако заборавља, поготово због светлости која допире испод затворених врата приповедача, међутим, иако пише под јарком светлошћу стоне лампе, страх неће напустити јер он никада доиста не зна колико ће потрајати светлост у којој ствара. За дечака, прича је нада у трачак светла испод собних врата; за приповедача, прича је настојање да мрак задржи на одстојању. Отварање врата доноси спас дечаку, али мрак који куља кроз друга врата наговештава приповедачу скори губитак, крај. Ето, поново говорим о поразу а намеравао сам да пишем о сасвим другим стварима. Укратко, ове приче су настајале у покушајима да се што више одложи долазак мрака, да не избледи онај траг светла који нуди наду и да прича сама каже: То је то, ово је мој крај.

Калгари, април 1997. Давид Албахари