David Albahari - Male Priče

First topic message reminder :



Pred vama je nova zbirka starog majstora kratke forme. David Albahari – koji se, prema sopstvenom priznanju, najlakše snalazi u kratkim pričama – i ovoga puta od svega nekoliko rečenica, zapažanja i osećanja na maestralan način stvara zaokružene celine. Kristalisane misli, suštinska pitanja, začuđenost i stalna zagledanost u sebe grade ovu zbirku i čine od nje delo s kojim ćete rado komunicirati, koje će vas potresti i s kojim možete postati prijatelj...

ČIZMA


Jedan drugi moj rođak, koji mi, u stvari, uopšte nije rođak, išao je pre neki dan, rano ujutru, da peca. Vratio se tek uveče, mokar, promrzao, ljut. U torbi je imao (pokazao mi je) dve male ribe i jednu veliku čizmu. Sa čizmom se borio, rekao mi je, više od pola sata; uplela se u neko žbunje i nije mogao da je izvuče. Sve to vreme, objasnio je, mislio je da je u pitanju neki som, a kada je, na kraju, ugledao čizmu, došlo mu je da plače. Ali, kada se osvrnuo oko sebe i video da nema nikoga u blizini, odustao je.


MUK


U prvi mah, niko ne obraća pažnju na ženu sa harmonikom. Neki jedu, neki piju, neki dremaju, neki tiho razgovaraju, šta koga briga za ženu sa harmonikom? Onda žena otkopča harmoniku, sedne u ćošak i počne da peva. Glas joj je anđeoski lep, iako je, u stvari, hrapav, i ubrzo u prostoriji zavlada tišina i svi sa podjednakom pažnjom slušaju taj glas, koji prvo peva o tome kakav je život bio nekada, potom o tome kakav će život biti mnogo godina kasnije, onda počinje da se priseća raznih uspomena, i ljudi koji sede u toj prostoriji odjednom shvate da ona peva o svima njima, da nekako - niko ne zna kako - ona zna ponešto o svakome od njih, niko nije izuzet, i ljudi ustaju, stiskaju se i povijaju glave, spremni da prime oprost ili kletvu ili ono što im je dosuđeno. Sta god to bilo, niko se neće žaliti, bar ne dok glas bude trajao, dok život bude pesma, a posle toga je svejedno, dobar će biti i muk.


PRAZNO MESTO


Poslednjih dana, Aron ništa ne radi. Sedi i čeka. Ako ga neko pita: „Sta radiš, Arone?“, on trepne i kaže: „Ništa. Sedim i čekam.“ E sad, ima onih koji kažu da je Aron osetio da će umreti i da sada čeka da anđeo smrti dođe po njega, dok drugi smatraju da se Aron sa svima njima sprda i da ga treba hitno ukloniti sa mesta gde sedi i gde je postao najveće gradsko ruglo. Novine su već pisale o tome, lokalna televizija je emitovala polučasovni prilog, priča se da će doći i reporteri iz glavnog grada, a neko je rekao da se čak i predstavnik vlade zainteresovao za Aronovu sudbinu. „Sta Aron doista čeka?“, pitao je jedan poslanik na zasedanju skupštine i predložio osnivanje komisije koja bi detaljno istražila Aronov slučaj i dala konkretne predloge za budućnost. U međuvremenu, formirano je udruženje aronista, koje je zatražilo da Aron ili, tačnije, mesto na kojem sedi bude stavljeno pod zaštitu države, ali to nije odvelo ni u kakvu diskusiju jer je Aron prekjuče, rano ujutru, ustao i otišao i, sve do malopre, nije se vratio.

ŠTA JE ŽIVOT?


Život je bajka, kažu neki. Drugi se ne slažu. Za njih, kažu, život je vesto ispričana kratka priča. Ma ne, uzvikuju treći, život je pesma. Četvrti se smeju i odmahuju rukama. Koješta, kažu oni, život je sonetni venac. Tada ustaju peti i izjave da je život, u stvari, sapunska opera. Na to ljutito odbruse šesti da je život samo jedan aforizam, ništa više. Koji aforizam, pitaju ih ostali, i složno traže da ga čuju. Niko se, međutim, ne oglašava.


ZRNCA PESKA


Prijatelj mog prijatelja skupljao je zrnca peska. Njegova zbirka se sastojala od oko šest stotina zrnaca peska, raspoređenih u posebno pravljenim kutijama. Mnoge od tih kutija delovale su prazno, kao da u njima nema ničega, ali kada bi se u njih zavirilo kroz lupu, video bi se velelepan svet peska u kojem je svako zrnce bilo potpuno drugačije od ostalih. Prijatelj mog prijatelja mogao je satima da priča o svojoj zbirci, pogotovo o božanski belim zrncima koja je doneo sa putovanja po južnim morima, kao i o slanim zrncima sa obale Mrtvog mora. Najdraža mu je, uvek je govorio, bila kutija sa zrncima peska u boji - od sedefastih i svetloplavih do crvenih i crnih - ali, za razliku od ostalih, za njih nije hteo da kaže odakle potiču.


LUBENICE


Moj brat je stajao na ivici trotoara, spremajući se da zaustavi taksi, kad ga je potpuno nepoznata žena gurnula na ulicu. Moj brat se zateturao i izleteo pred kombi koji je vozio lubenice na obližnju pijacu. Vozač kombija je pokušao da ga izbegne i naglo je okrenuo volan, zbog čega je udario u vozilo u susednoj traci i sasvim slabo, gotovo blago naleteo desnom stranom na mog brata. Kasnije, na suđenju, nepoznata žena je izjavila da je gurnula mog brata zato što joj je otpozadi izgledao kao njen bivši muž koji je odbijao da plaća alimentaciju za njihovu ćerku. Neuračunljiv postupak, rekao je sudija, i osudio vozača kombija na novčanu kaznu zbog neprilagođene vožnje, kao i zbog činjenice da su mu, prilikom sudara, iz kombija ispale mnoge lubenice, što je dovelo do višečasovnog saobraćajnog zastoja. Moj brat je rekao da su lubenice bile izvrsne, ali sudija je odbio da to uzme kao olakšavajuću okolnost.

MOĆ STRAHA


Tanka traka svetla ispod vrata gasi se pre nego što utvrdimo ko se nalazi u toj sobi. Posle toga, niko se ne usuđuje tamo da kroči.


ČAMAC NA JEZERU


Jednom davno, dok smo šetali pored jezera, čuli smo kako neko doziva preko vode, ali noć je bila tako mračna da uopšte nismo mogli da odredimo odakle dopire taj glas. Sledećeg jutra, kada se podigla magla, ugledali smo prazan čamac. Ljuljuškao se, napušten, gotovo na sredini jezera. Ni danas ne znamo ko je te noći bio u njemu.


U ŠUMI, KOD POTOKA


Put koji vodi kroz šumu pokriven je lišćem, ali kada se približite potoku, osetićete pod nogama šljunak. Naravno, ako ugazite u potok, cipele će vam se napuniti vodom. Na drugoj strani, međutim, najbolje je da se skinete bosi jer će vas tada po tabanima golicati pesak. Malo kasnije, u šumi, ponovo je staza prekrivena lišćem.

POSLEDNJA KUPOVINA
Prošlo je već šest godina otkako je Aleksandar Levin poslednji put viđen: neko ga je primetio kako, sveže ošišan, prelazi preko ulice i ulazi u prodavnicu aparata za domaćinstvo. Posle toga ne postoji nikakav pouzdan podatak o njemu. Navodno je, četiri dana kasnije, viđen u Aleksincu, ali istog tog dana, sudeći prema izjavama pouzdanih svedoka, primećen je u Priboju, Jagodini i Zemunu. Narednog dana, tvrde neki, viđen je u Subotici; odatle sve one priče o tome da je u Mađarskoj, ali nijedna od nekoliko tamošnjih potraga nije dala nikakve rezultate. U pomenutoj prodavnici aparata za domaćinstvo nisu, takođe, uspeli da ga se sete. Prema njihovoj evidenciji, tog dana prodali su samo jedan električan mlin za kafu. Međutim, Aleksandar Levin, to se dobro zna, pio je samo čaj.


PRIPOVEDANJE I PRIČA


U nekom trenutku sve priče postaju iste, kaže pripovedač, i sve vode do istog cilja. Veština je u tome, kaže pripovedač, da se onaj koji sluša ili čita priču navede na pomisao da je priča koju upravo sluša ili čita ipak drugačija od ostalih. Pripovedanje je, dakle, zavaravanje, kaže pripovedač, priča je, znači, laž.


KAŠNJENJE


Voz koji je trebalo da stigne u sedam sati uveče stigao je tek dva sata kasnije, što je primoralo Mirka da provede dva sata u staničnoj kafani, iz koje je izašao toliko pijan da je Slavica, njegova sestra, gotovo histerična zbog produženog putovanja, odbila da sedne u njegov automobil, nateravši tako njegovu ženu Vidu u plač, jer je više od tri sata žonglirala sudovima na šporetu u nastojanju da ih ponudi toplom večerom, a pogled na njene suze doprineo je da i njihova mlađa ćerka, Julija, počne da jeca, posle čega im se pridružila i starija ćerka, Maja, tako da ga na neki način, rekao je sudija, uopšte ne čudi što je, okružen tim horskim plačem, Mirko otišao po pištolj i malo kasnije, kada je Slavica stigla peške sa stanice, opalio tri metka u nju: dva u glavu, jedan u srce.

U GUSTOJ TRAVI


Trava je sve gušća i uskoro nam doseže do pojasa. Ne smem ni da pomislim, kaže Mira, šta sve po njoj gmazi i plazi, ali obećala sam da ću izdržati, pa ću samo zbog toga ići do kraja. Ko zna, međutim, kakav će biti kraj, jer tlo pod našim nogama počinje da se spušta, i ubrzo se zatičemo u travi koja se podiže iznad naših glava. Izgleda kao da trava raste a mi se smanjujemo, kaže neko, i Mira istog trena počinje da jeca: N-neću da-da bu-u-dem ma-la, n-neću da b-bu-dem ma-la...


PROMAJA


Stvari u sobi su pokrivene debelim slojem prašine. Niko nije ovamo odavno ušao, kaže neko. Klimamo glavama, odobravamo. Potom neko otvori prozor i silovita promaja u tren oka podigne u sobi pravu peščanu oluju. Prozor brzo zatvore, ali još dugo posle toga svi kašljemo i šmrčemo, pogotovo Zdenko i Bogdanka.


RAČUNI


Poručnik Rakočević je umro pre tridesetak godina, ali neki kućni računi i dalje stižu na njegovo ime. Njegova udovica je, priča se, bezbroj puta pisala raznim komunalnim službama, čak je i odlazila u njih, slala kopiju umrlice i prijavljivala promenu vlasnika, ali ništa nije pomagalo - uplatnice su i dalje stizale na ime poručnika Rakočevića. U oproštajnoj poruci napisala je da ne može više da izdrži apsurdnu situaciju u kojoj je mrtva osoba u većoj meri živa od žive osobe. Onda se i ona ubila.

DRUGI PAS


Niko ne zna kada je pas došao u naše dvorište. Zapravo, svako je imao svoju priču o tome kako je, kada i zašto došao, kao i objašnjenje zašto je ostao. Posle, kada je pas otišao, podjednako neprimetno kao što je došao, priče su se pretvorile u optužbe, i odjednom su svi tvrdili da su vlasnici psa i kleli se da je boravio samo kod njih u kući. Pa ipak, kada se mesec dana kasnije pojavio drugi pas, niko nije hteo da ga uzme.


VONJ TRULEŽI


Dugo smo hodali puteljkom koji je vodio pored livade na kojoj je raslo razno cveće - videli smo, na primer, brojne bulke - a potom kroz šumarak. Šumarak je, međutim, delovao tako samo spolja: iznutra je mnogo više ličio na pravu, staru, gustu šumu u kojoj je zemlja bila vlažna a vonj truleži poništavao sve ostale mirise. Odahnuli smo kada smo napokon ponovo izašli na svetlost dana i veselo smo čavrljali sve dok nismo shvatili da se istim putem moramo vratiti kući.


PLAŽA


Na toj plaži, retko ko se sunča ili kupa. One koji tu dođu zanima samo jedna stvar: da pronađu ili bar da pokušaju da pronađu višebojne školjke po kojima je plaža poznata. Plaža je već toliko puta prekopana da deluje neverovatno da bi još mogla da se otkrije neka školjka, pa ipak tišinu koja na njoj vlada povremeno prekidaju radosni uzvici novih nalazača. Ostali tada ne podižu glavu da bi videli tog srećnika, već se potpuno posvećuju furioznom kopanju, kao da žele da naprave prolaz do druge strane Zemljine kugle.


TRI ŽENE


Jovan, govorilo se, ni mrava ne bi zgazio, tako da u prvo vreme niko nije hteo da poveruje da je tačna vest o tome da je Jovan ubio tri žene i sakrio njihove leševe ispod drva i uglja u svojoj šupi. A kada su ipak pronašli njihove ostatke, svi su odjednom počeli da govore kako se to moglo od njega očekivati, da su samo čekali kada će se nešto pokazati, te da je njegov osmeh bio obična maska koju su oni odavno prozreli. Jovan je, naravno, znao da lažu, ali to više nije nikoga zanimalo, ni njih a ni njega.


NEPRIMEĆENA PRIČA


Priča je, odavno je to neko rekao, odsustvo priče. Ako je to tačno, onda ova priča uopšte nije priča jer je, iako neuočena, odavno prisutna. Još pre nego što je počela, ona se, može se tako reći, nudila svakome ko joj je izgledao kao lovac na priče. Ali lovina se lovi kada je to lovcu zanimljivo, a ne onda kada lovina iz bilo kog razloga hoće da skonča. Takva lovina zaludno stoji pred vratima, takvoj priči niko neće dozvoliti ni da počne, a kamoli da se raskomoti u spavaćoj sobi. Evo, koliko vas je samo prošlo pored nje i niko je nije primetio. Sad je kasno - moraćete sami u krevet.

GLAS


Jednog dana, pisac je morao da prizna da mu - ma koliko se trudio, šta god učinio ili pokušao - na pamet nije padala nijedna nova priča. Prvo je sedeo za stolom, zagledan u ekran svog kompjutera, posle je stajao pored prozora i gledao ljude u parku, na kraju je izašao da prošeta pored reke, ali ništa od svega toga nije uspelo da probudi u njemu početak nove priče. Nekada - sve do juče, u stvari - bilo je dovoljno da, na primer, pogleda kroz prozor i ugleda neku ženu kako gura kolica sa bebom, i on je od te scene mogao da isplete celu priču. Trebalo je samo da sedne za kompjuter i prsti bi počeli da mu lete, sledeči onaj samouvereni unutrašnji glas. Gde je sada taj glas, hteo je pisac da pita, zašto je nestao, ali onda je shvatio da nema više koga da pita i da mu ništa drugo nije preostalo osim da začuti.


VOĆE


Neko pažljivo guli jabuku, neko zoblje grožđe, neko priča o tome kako se u svakoj trešnji nalazi crv, neko grize krušku, neko nemarno baca koru od banane, neko je sav ulepljen od breskve, neko kaže da bi voleo da proba mango, neko čekićem nasrće na orah, neko se stresa i kaže: „Baš je kisela ova višnja“, neko stavlja kupine u usta, stavlja pet-šest odjednom, i kada ih zagrize, niz usne mu se slije skoro crn sok.


LJUDI I BOGOVI


Niko ne zna gospodina Boru onoliko koliko ga ja znam, pa ipak mi se ponekad čini da ne znam gotovo ništa o njemu. Videla sam ga kad se rodio, a nadam se da ga neću videti kada umre. Red bi, naime, bio da ja pre njega odem na onaj svet, ali onaj koji bi trebalo da brine o redu, onaj koji je, u stvari, izmislio red, taj ga najmanje poštuje. Moja majka je uvek govorila da između ljudi i bogova nema razlike i, evo, posle toliko godina, najzad joj verujem.


OGRADA


Ograda je visoka i, kažu, beskrajna. Niko još nije uspeo da je preskoči niti da stigne do neke kapije ili bar do mesta gde ograda skreće desno ili levo. Povremeno se iza nje čuju neki čudni šumovi za koje nemamo reci, a jednom smo bili sigurni da dečji glas uzvikuje: Mama! Mama! Prekjuče je na ogradu sletela ptica kakvu nikada nismo videli, a juče je na jednom žbunu zalepršala nepoznata marama. Neki misle da su ti događaji povezani; drugi tvrde da nisu; jedna žena kaže da je ptica njen umrli rođak koji je došao da vidi kako ona živi; druga žena objašnjava da je maramu našla u potoku i da ju je stavila na žbun da se osuši. Otkud marama u potoku i otkud tu uopšte potok - nije umela da objasni. A zid je gledala kao da ga prvi put vidi.

NA POLA PUTA


Slavko je voleo sve da objasni i bio je voljan da po nekoliko puta ponovi svaki detalj, pa i najmanji. Vedrana je bila sasvim drugačija; njoj je bilo lakše da kasnije sama uradi ono što je propušteno. Nikada nije ona optužila nikoga za nerad. Ivan je zauzimao središnji položaj: neke stvari je radio kao Slavko, druge je rešavao kao Vedrana, s tim što se do poslednjeg trenutka nije znalo kako će postupiti. Čas je bio drugi Slavko, čas druga Vedrana, jedino nikada nije bio ono što jeste.


PREKO REDA


Prvo zadrhte senke; tek posle toga zatreperi plamen sveće.


DOLAZAK ĆUTANJA


Branio se prvo recima. Posle je odbranu zasnovao na tišini: ćutao je i odbijao da se oglasi. Na kraju je pokušao da piše o tome, i napisao je celu knjigu, ali niko mu nije verovao da je sve to sam uradio. Ponovo je morao da se brani recima, ali sada je s nestrpljenjem očekivao dolazak ćutanja, jer se radovao trenutku kada će ponovo početi da piše knjigu.


VETAR


Ispod mosta stalno duva. Vatru je moguće upaliti samo ako se ognjište dobro zaštiti od vetra. Ni tada, međutim, ništa nije sigurno, jer vetar može da iskoristi svaku rupu, pa i najmanju, da se probije do vatre koja tek što je počela da plamti. E sad, hoće li je ugasiti ili raspiriti, to se nikada ne zna.

NEPOVERENJE


Naš grad je nepoverljiv prema strancima. Ništa im ne govorimo, ni u čemu ih ne ometamo, jedino što uvek neko pazi šta rade, kojim ulicama prolaze, u kojim restoranima obeduju a u kojima samo piju kafu i listaju novine. I naravno, posvuda deca nepoverljivo pilje u njih, pilje sve dok stranci ne počnu da se osvrću, misleći da sva ta deca pilje u nešto iza njihovih leđa ili, čak, izvan ovog sveta. Ali uzaludno se osvrću, tamo nema nikoga, a onda, kada shvate u koga deca pilje, ustaju i odlaze.


UMOR


Ponekad sam toliko umoran da spavam stojećki, otvorenih očiju. Onog časa kada ih zatvorim, probudim se.


SVRAB


Kada stigne do pešačkog prelaza, devojka oseti svrab, ali neprijatno joj je da podigne majicu i počeše stomak. Odlučuje da ništa ne radi; samo če strpljivo da čeka. Svrab se, u međuvremenu, preselio na levu podlakticu, zatim se spustio na unutrašnju stranu leve butine, vratio se na levu podlakticu, i tu, po svemu sudeći, nestao. Devojka je ushićena, ali se i dalje ne usuđuje da udahne vazduh. Kada to napokon učini, ugleda kako muškarac na suprotnoj strani ulice uvlači šaku u košulju i, uveren da ga niko ne vidi, počinje da se češe po stomaku.


UDARCI


Tamo neko, pretpostavljam, zakucava eksere, ali ovde se čuju samo tupi, ravnomerni udarci koji gotovo da su lišeni bilo kakve snage. Tada uslede tri brza, snažnija udarca i posle njih zavlada tišina. Petnaestak minuta kasnije začuje se glasan tresak, zatim usplahireni glasovi i novi tupi udarci, ali oni, uveren sam, nisu povezani sa prethodnim.

KLJUČNO PITANJE


Dok prilazi govornici, mladić deluje savršeno pribrano, ali kada se nađe na bini, pritisnut sjajem reflektora, ništa mu ne pada na pamet i on se glasno pita: Sta ja tražim ovde? Niko ne odgovara, i kada se, trenutak kasnije, sva svetla ugase, tišina postaje nepodnošljiva.


POZIVANJE U POMOĆ


Marijana već pola sata doziva u pomoć, ali ili je niko ne čuje ili niko ne obraća pažnju na njene uzvike. Ona povremeno pomišlja da je u pitanju prvi razlog, i onda nastoji da viče što glasnije, toliko glasno da je grlo zaboli, a tada pomišlja da je sve ionako zaludno, da niko ne obraća pažnju na njene uzvike, te da je sasvim svejedno viče li ona ili ne. I onda ćuti sve dok ne pomisli na sebe mrtvu. Posle toga počinje ponovo da se dere.


NA GRANICI


Posle dugog lutanja, stižemo do granice. Međutim, u zgradi u kojoj je ranije bilo sedište carinskih organa i policije sada nema nikoga. Umesto rampe, na putu se nalazi bodljikava žica. Mogli bismo lako da je zaobiđemo, ali neki od nas odbijaju da idu dalje; oni su spremni, kažu, da čekaju sve dok ne dođe neko da im udari pečat u njihove pasoše. Drugi su odmah počeli da se provlače kroz žičanu prepreku; ne nameravamo, rekli su, da gubimo vreme na formalnosti. To su prihvatili i treći, ali oni su prvo krenuli u potragu za klozetom. Nisu daleko odmakli kada su se začuli pucnji.

PROSTOR ZA UVREDU


Prošlo je vreme za priče, kaže mladić, vadi iz džepa mobilni telefon i počinje da nam pokazuje razne slike. Dok to radi, vergla kao navijen, sve dok mu mi na kraju ne kažemo da zaćuti. Ako su slike priče, kažemo mu, čemu tvoje reči? Uvređen, on isključuje mobilni, vraća ga u džep, seda na stolicu i pilji u prostor na podu uokviren njegovim stopalima.


ZVUCI GAJDI


Najpre nas iznenade divlji konji koji tokom proleća nagrnu u naš grad. Zatim, usred leta, počinje da pada sneg. U septembru se u svim gradskim bolnicama rađaju samo dečaci. U novembru, jednog četvrtka sunce uopšte ne zalazi. Narednog jutra procvetale su jabuke. Luda Mara, koja se uvek drala u ponoć na gradskom trgu, naglo je zaćutala. Laste su te godine umirale kao muve. Muva te godine uopšte nije bilo. A svih tih dana, iz velike daljine, stalno su dopirali zvuci gajdi.


UMEĆE SLUŠANJA


Satima bih mogao da govorim o nekim rečenicama, hvali se moj rođak, ali kada ga upitamo koje su to rečenice, on kaže: Ne znam, moram prvo da ih čujem.


KRILA


Gavrilo je sanjao da mu rastu krila. Međutim, kada se probudio i otišao u kupatilo, ništa nije mogao da vidi. A nije ni lako videti nešto na svojim leđima, pogotovo kada čovek ne zna gde da gleda ni šta da traži. Gavrilo je zazvonio kod komšije, nameravajući da ga zamoli da mu pažljivo pregleda cela leđa, ali ko zna zašto - možda zato što ga je Gavrilo probudio, možda zato što nije tačno razumeo šta Gavrilo od njega traži, a možda jednostavno zbog toga što nije stavio naočare - komšija ga je tako udario da mu je slomio nos. A onda se, dok je Gavrilu krv tekla kao iz slavine, vratio da spava.

OKO JEZERA


Kada je Stojan krenuo u šetnju oko nevelikog jezera, snežni pokrivač je bio netaknut. Međutim, kada je napravio pun krug i došao do mesta odakle je krenuo, video je još jedan par tragova koji se kretao uporedo s njegovim. Osvrnuo se, pogledao preko jednog ramena, potom preko drugog, ali nigde nije bilo nikoga. Pomislio je da bi bilo dobro da još jednom obiđe oko jezera, napravio dva-tri koraka, onda se okrenuo i brzo, bez zadržavanja, vratio se kući.


KRAJ ŽIVOTA


Kada su Kristoferu rekli da mu je do kraja života ostala još samo jedna rečenica, on je odlučio da više ne govori, i tako je umro, ćutke, s prstom na usnama. „Kao da ga je ugušila neizrečena rečenica“, rekao je neko kasnije, na sahrani ili, možda, u crkvi, dok su čekali sveštenika.


NEMA SAVRŠENSTVA


Svedok je bio kategoričan i insistirao da njegova izjava bude doslovno zabeležena, naglasivši da je majka optuženog stalno ponavljala frazu „Niko nije savršen“, pogotovo onda kada bi optuženom nešto ispalo iz ruku, što se, dodao je svedok, dešavalo nekoliko puta svakog dana. Tako se ni najmanje nije iznenadio kada je ušao u kuhinju i zatekao optuženog kako kleči pored majke i, dok ga ona preklinje da je još jednom udari po glavi i tako joj prekrati muke, neprekidno ponavlja frazu: „Niko nije savršen, niko nije savršen...“


U MRAKU


Kada nagli udar vazduha ugasi plamen svece, svi počnu da galame i optužuju jedni druge. Da nije mrak, odavno bi se pobili. Ovako, u mraku, njihova rasprava sasvim kratko traje, jer se uzaludnost njihovih pokušaja tada - ma koliko to apsurdno zvučalo - mnogo bolje vidi.

TREĆI ČOVEK


Čovek sedi u čamcu i peca. I dok mu plovak pluta po nabranoj površini vode, čovek lagano tone u san u kojem sanja nepoznatog pecaroša koji sedi u čamcu i sanja kako neko njemu potpuno nepoznat sedi na ivici keja i peca. Čovek bi voleo da zna da li i taj treći sanja, ali još nije naučio da govori u snu i može jedino da čeka.




DAN I NOĆ


Tamo, kaže Jakov B. i mahne rukom u neodređenom pravcu, tamo dan beskrajno dugo traje i noć je kao potamnelo sečivo noža zabodeno između dva bleštava odraza.


DOSADA


Ništa nije strasnije, kaže žena, nego kada upitaš nekoga da li te voli, a onda na njegovom licu ugledaš izraz takve dosade da bi najradije zaboravila da postojiš. Ali pitanje je već postavljeno, reči vise u vazduhu kao opran veš i preostaje ti jedino da ćutiš i čekaš odgovor koji ionako ništa ne znači.

NA KONJU, MEĐU BIZONIMA


Indijanac ima skoro sto sedamdeset godina i, kada zatvori oči, još uvek može da vidi krda bizona koja dosežu do horizonta. Najradije bi seo na konja i pojurio za njima, međutim, niko ne ume da mu kaže gde su njegov luk, strele i tobolac, mada bi prvo, misli Indijanac, trebalo da nađe svoje mokasine. Neće valjda bez mokasina u lov!


VOĆE 2


Od sveg voća, Aca najviše voli kruške. Dunja pak tvrdi da najviše voli dunje. Jagoda i Višnja se smejulje, jer Jagoda voli višnje a Višnja obožava jagode. Ah, misli Marija, zašto se ne zovem Ananas ili bar Kivi. Petar ne može da se odluči između dinje i lubenice, dok Miljenko jede samo suvo grožđe. Od svežeg grožđa, kaže on, dobija sraćku.


GAZDA U KUĆI


Jovan je nekoliko puta pokušao da objasni svojoj ženi ko je gazda u kući. Ona je slušala, klimala glavom, ali Jovan je video da njegove reči prolaze pored nje i gube se u daljini. Kada je zatražio da ponovi ono što je rekao, nije umela ni da bekne. Samo ga je gledala i treptala sve dok je nije tako udario da je i njega zabolela ruka. Onda se setila nekih njegovih rečenica, ali ne svih.


GLAS


Uveče, dok senke rastu, raste i dečakov strah, uvećava se uprkos glasu koji dopire ispod kreveta i neprekidno ponavlja: Ne boj se, dečače, nisi sam, uopšte nisi sam.

MESEČEVE SVESKE


Moj otac voli mesečinu. Kada je mesec pun, on iznosi ligeštul na terasu i sedi u srebrnastoj svetlosti sve dok oči ne počnu da mu se zatvaraju od umora. Onda odlazi u svoju sobu, leže u krevet i spava. Na noćnom stočiću nalazi se sveska u koju upisuje samo snove o mesecu. Dve je već popunio, ta na stočiću je treća.


PRAVA PRIČA


To je to, misli pripovedač, to je prava priča. Čekao ju je godinama, sakrivao se iza živica, zadržavao dah pred raznim zatvorenim vratima, virio kroz prozore, peo se na drveće, čučao kraj tarabe, ali nikada to nije bila prava priča, bar ne do sada, ne u podjednakoj meri kao što je ova, u isto vreme gizdava i smerna, uzvišena i prosta, jednostavna i zamršena, premda tako jasna, toliko precizna i sveobuhvatna, prepuna bola i žudnje, uspomena i zaborava, da se pripovedaču čini da uopšte nije moguće da se ona zapiše, i tog trenutka priča nestaje, iščezava i pripovedač, i ostaju samo praznina i tišina, kao što je oduvek bilo i kao što će uvek biti.


KRAJ PUTA


Vidi se kraj i svi odmah živnu. Neki, međutim, i dalje sumnjaju. Nije to kraj puta, kažu oni, već fatamorgana. Čak i kada zahvatimo vodu u oazi i damo im da piju, oni tvrde da ništa od toga nije stvarno. Pa i kad im priđemo sa isukanim noževima, oni se prave da nas ne poznaju. Gledaju levo-desno, mršte se, čačkaju zube, šaraju prutićima po prašini, prosipaju kante sa vodom. Doći ćemo mi ponovo, pripretimo im, a oni se samo smeju.

OSMATRAČKA KORPA


Kad ne ide, ne ide - ne vredi pokušavati na silu, ali Dina nikako da nauči tu lekciju i stalno se zatiče u situacijama kada se nepotrebno iscrpljuje, kada joj nedostaju dragoceni trenuci i sve deluje kao da je potpuno propalo, kao da je odavno trebalo dići ruke, spakovati se i popeti se na palubu, pa odatle, ili iz osmatračke korpe na jarbolu, odrediti pravi smer, proveriti položaj Meseca, Sunca i ostalih nebeskih tela. Šteta što je brod na kojem se nalaze ukopan u pesak, olupina je to a ne brod, i osmatračka korpa počiva na zemlji, mada to Dini ne smeta, i ona, ne osvrćući se, ulazi u nju.




NE RADITI NIŠTA


Još korak-dva pa dolazi zid, ne moram uopšte da otvaram oči, ne moram da pružam ruke ispred sebe, dovoljno je polako da se okrenem i počnem da brojim do šest, i tada ću stići do naspramnog zida, gde mogu ponovo da se okrenem i krenem prema drugom zidu ili da, ukoliko poželim, malo zastanem i o svemu dobro razmislim. Nekad je tako dobro ne raditi ništa.


PRODAVNICA ČOKOLADE


Od tako lepo obučenog čoveka, rekla je prodavačica, nikada ne bi očekivala nepristojno ponašanje, te ga je u prvi mah smatrala za ekscentrika kakve često viđa u gradu. Ne u prodavnici, dodala je, ali u gradu, posebno na trgu ispred železničke stanice, videla je nekolicinu, premda nikada tako uredno i elegantno odevenih. Zato je, ponovila je, i dozvolila tom čoveku da se vrzma po radnji, uzvikujući „Kako je to lepo! Kako je ta bombona slatka!“, što joj je bilo simpatično, te je uz osmeh, kada joj se on obratio, počela da mu pakuje poveliku narudžbinu. Naravno, tada je trebalo da posumnja - to joj se više nikada neće dogoditi, dodala je, ali previše je verovala njegovom izgledu, iako je i njoj dobro poznato da odelo ne čini čoveka - i kada je čovek, sa rukama punim čokolada i bombona, koraknuo prema vratima, ona je znala šta se sprema. No ipak se ponadala da greši, zbog čega je zakasnila i krenula u trk za njim kada je on već dosta odmakao. No, rekla je prodavačica, ipak ga je stigla na stepenicama koje vode na peron podzemne železnice, a on je, kada je shvatio da ne može više da beži, raskopčao šlic i pokazao joj tako velik penis da je ona odmah odlučila da ga više ne prati, jer joj je njegov penis izgledao kao bič koji ni u kom slučaju ne bi volela da oseti na svojoj koži.

KROJAČ


Krojač celog dana razvlači metar i nešto meri. Čak i noću, dok spava, on mlatara rukama oko sebe kao da zateže nevidljivi metar oko nečijeg struka ili grudi i pritom mrmlja neke brojke, sve dok njegova žena ne podvikne na njega i, za kaznu, ne odvuče ceo jorgan na svoju polovinu kreveta.


PECAROŠ


Pecaroš se vraća kući pognute glave. Jutros ga riba nije htela, bez obzira na sve što je radio. Skakao je, recitovao i pevao, čak je napravio i jedan kolut unatrag. Onda je osetio da ga neko gleda, ali nigde na obali ni gore na mostu nije nikoga video, a kada se setio da pogleda u vodu, bilo je kasno. Video je samo svoj odraz, posle ni to.


ZEMLJORADNIK


Zemljoradnik voli da drži ruke u sveže prekopanoj zemlji. Ponekad satima sedi pored tek uzoranog polja i zavlači ruke duboko u nove brazde. Tako najbolje odmara ruke, kaže onima koji ga znatiželjno pitaju, ali takvih je sve manje, pa i zemljoradnik sve kraće umače šake u masnu, crnu zemlju. Jednog dana, dobro on to zna, nikoga više neće zanimati gde su njegove šake, i to ga pomalo sekira. Ali uveče, kada legne u krevet, lepo čuje kako ga pšenica doziva, kako kukuruz raste, a i suncokreti su ga po podne krišom gledali, ali on se pretvarao da ih ne primećuje.


PRVI ROMAN


Naš komšija, sin udovice Milanke, uspeo je na vreme da završi studije književnosti na fakultetu u susednom gradu, iako je svih ovih godina morao da radi kako bi prehranio majku i sebe, što je podrazumevalo da je leti radio na dva mesta, jer je trebalo platiti školarinu i razne druge dažbine, i da je za kasne noćne sate ostavljao rad na svom prvom romanu, u kojem smo se, pričalo se, svi pojavljivali, čak i njegov otac, koga on nije nikada video ali koga je tako lepo opisao na osnovu starih fotografija da je svima koji su ga znali izgledao kao da je živ.

NIJE MU SE SVIDEO NASLOV


Jedan moj dalji rođak čuvao je samo one knjige koje su nosile naslove koji mu se nisu dopali. One druge, sa dopadljivim naslovima, poklanjao je gradskoj biblioteci. Kad su ga upozorili da bi možda bilo bolje da poklanja one sa odbojnim naslovima a da čuva one sa prijatnim naslovima, on je rekao da je to več pokušao da radi, ali da ga mnogobrojni prijatni naslovi čine lenjim, da ga pritiskaju i izazivaju osornost i glavobolju. S druge strane, naslovi koji mu se nisu dopadali podsticali su ga na razmišljanje i ponovno čitanje tih knjiga, sve dok mu se neke od njih ne bi toliko dopale da ih je premeštao među one čiji su mu se naslovi dopali. I onda je prestajao da misli na njih.


ODBROJAVANJE


Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan, nula! Svi smo se okupili u kuhinji, samo su Ana i Nebojša ostali u kupatilu. Posle nekog vremena, počinjemo polako da se uspravljamo i teglimo. Nisu padale bombe, nije bio zemljotres, nije prohujao tornado, nije se, u stvari, ništa čulo. Koji je danas datum, da nije slučajno Nova godina?, neko pita. Niko ne odgovara, jer niko ne zna odgovor. Odavno su mlađi prestali da uče a stariji da pamte, i zato sada svi podjednako drhtimo i strepimo ne znajući zašto.


MERDEVINE


Devojčica naslanja merdevine na trešnju, penje se uz njih, prelazi na drvo, uvlači se u krošnju i jede trešnje do iznemoglosti. Tada se spusti na niže grane, ali merdevine nisu više tamo gde ih je ostavila. Devojčica zatvara oči i pokušava da se priseti kome je rekla da će biti na trešnji. Ne može nikoga da se seti, ali merdevine su dobre, sigurna je devojčica, i neće je izneveriti. Uostalom, ona više i nije ona mala devojčica koja se pentrala na trešnju i kajsiju. Sada je zrela žena koja mnogo bolje razume i svoje i tuđe uspomene. Dobro je, kaže žena, mogla sam do sada da postanem starica i onda me niko ne bi naterao da rizikujem život na lelujavim merdevinama. A možda i ne bi bilo tako loše da je ostala na drvetu. Za nju, tako malu, uvek bi se našlo neko zgodno mesto.

PODACI


Ne znam čiji su to podaci, urla službenica i udara raširenim dlanom po ploči stola, ne znam i ne zanima me, to jest, ako baš hoćete da budete obavešteni, boli me kurac čiji su. Dobro, kaže devojka, vadi mobilni telefon iz džepa i počinje da pritiska slova i brojeve, odmah ćemo da vidimo. Sta to?, pita službenica i naglo počinje da premešta stvari na stolu. Onda podigne pogled i kaže: I moj je takav, to je nova nokija, jelda?


ODBRANA


Zatvorenik broj 412-C3, koga je čekalo suđenje za silovanje šest ili sedam žena, rekao je da može da iznese samo jednu stvar u svoju odbranu, a to je da nije nijednom doživeo orgazam unutar njihovih tela, već je uvek izvlačio penis i svršavao na njihove grudi ili ispod pazuha.


OŠTRINA KRIVINE


Rajko ne voli da vozi automobil ni na ravnom putu, a kamoli u krivinama, zbog čega mu se drugovi smeju i podgurkuju ga laktovima, pogotovo ako se Rajko približi nekoj devojci. Tada se, istog časa, oglasi neko od njegovih drugova, dovikujući: Pazite, devojke, on nije navikao na krivine. I dok se svi smeju, Rajko pomišlja kako će se jednog dana osvetiti za sve, ali tada ga ništa neće zaustaviti, najmanje od svega oštrina neke krivine.

UZROCI I POSLEDICE


Kada je Milica bila trudna, hleb je poskupeo dva puta.
Kada je Milutin slomio nogu, padao je grad veličine kokošjeg jajeta.
Dok je Mihajlo pecao, objavljeni su novi propisi o održavanju gradske čistoće.
Dok je Zvezdana prala prozor, njenoj komšinici umro je brat.
Kada je Nevena telefonirala, razbila se činija za salatu.
Kada je Stanoje povukao gajtan, nije se ništa čulo.


NOVA PRIČA


Nema novih priča. Svaka priča je stara, već poznata i bezbroj puta ponovljena. Kao što se svaki život kreće od rođenja do smrti, tako se i svaka priča kreće od početka do kraja. Čak i ako pokušate priču da ispričate od kraja, to će tada biti njen početak, kao što će njen početak biti njen kraj. I šta nam tada preostaje? Da prestanemo da pričamo priče? Ali ceo ovaj svet, naš svet, uobličen je od priča i kao priča, i ako pristanemo da prestanemo, tog sveta neće više biti, dok će od nas ostati samo senke, tamne mrlje na poleđini noći.