Patrijarhova jesen

Zauvek obuzet traganjem za utvarama samoće, Gabrijel Garsija Markes je i svoj govor održan prilikom dodele Nobelove nagrade nazvao „Samoća Latinske Amerike“. Njime će, između ostalog, svoje čitaoce podstaći da se upitaju gde je, u stvari, granica između fikcije i stvarnosti. Pominjući generala Antonija Lopesa de Santanu, koji je tri puta bio meksički diktator i koji je priredio veličanstvenu sahranu svoje desne noge izgubljene u Ratu kolača, koji je zaista vođen, a zatim generala Garsiju Morena, koji je, kao apsolutistički monarh vladao Ekvadorom 16 godina, a čiji je leš pripremljen za bdenje bio odeven u svečanu uniformu optočenu odlikovanjima i posađen na tron, i generala Maksimilijana Ernandesa Martinesa, salvadorskog despota i teozofa, koji je u samo jednom pokolju pobio 30 hiljada seljaka i izmislio klatno pomoću kojeg će ustanoviti da li mu je jelo otrovano i koji je crvenom hartijom pokrio ulične svetiljke da bi iskorenio epidemiju šarlaha, i otkrivajući da je spomenik generalu Francisku Morasanu podignut na glavnom trgu Tegusigalpe, u stvari, bio polovna statua maršala Neja, kupljena u jednom pariskom skladištu polovnih skulptura, ponudiće čitaocu slike latinoameričke stvarnosti nalik fikciji kojom je očarao svet u svom romanu „Patrijarhova jesen“. Njime je krunisao svoje književno traganje za odgovorom na pitanje gde su granice gladi za vlašću i granice samoće onih koji veruju da će im neograničena moć i vlast omogućiti da prevare smrt.

1


Sedmica je bila na izmaku kad su se lešinari sjatili na balkone predsedničke kuće, raskljuvali žičane mreže na prozorima i krilima uskomešali vreme zapretano u njoj, a u osvit ponedeljka neki mlak i blag povetarac što je donosio na orijaškog mrtvaca i trulu veličinu prenuo je grad iz viševekovne učmalosti. I mi se tek tada usudismo ući, ne jurišajući na razjedene kamene zidine, kako su želeli oni najodlučniji, niti koristeći volovski jaram da bismo izvalili baglame glavnih vratnica, kako su predlagali drugi, jer je bilo dovoljno gurnuti ih pa da popusti okov oklopljene kapije što je u junačka vremena kuće odolevala đuladima Vilijama Dampira. Činilo nam se da smo kročili u neko drugo vreme, jer je vazduh u razvalinama prostrane jazbine vlasti bio trošniji, tajac drevniji, a predmeti jedva vidljivi pod dotrajalom svetlošću. Duž prednjeg dvorišta, čije su ploče bile izvaljene podzemnim pritiskom korova, ugledasmo rasulo u bezglavo napuštenoj stražarnici, oružje što ga je na policama ostavila odbegla straža, dugačak sto od tesanih dasaka prekriven tanjirima sa ostacima nedeljnog ručka prekinutog velikim strahom, a potom i prostranu i senovitu daščaru u kojoj su negda bili uredi za prijem građanstva i u njoj raznobojne gljive i blede perunike nikle iz nikad obrađenih predstavki čije je rešavanje teklo sporije od najsuvoparnijeg života, a usred dvorišta ugledasmo krstionicu u kojoj je uz vojne svete tajne bilo pokršteno više od pet pokolenja, dok je stara konjušnica kraljevih namesnika u dnu dvorišta bila pretvorena u spremište za vozila, gde smo, među kamelijama i leptirovima, ugledali veliko vozilo iz vremena buke, furgon iz vremena kuge, kočiju iz vremena komete, pogrebna kola iz vremena napretka postignutog zavođenjem reda, mesečarsku limuzinu iz vremena prvog veka mira, sve očuvano pod prašnjavom paučinom i oslikano bojama zastave. Iza gvozdene rešetke narednog dvorišta bujali su snežnobelim mesečevim prahom zasuti ružičnjaci u čijoj su senci u slavna vremena kuće kunjali gubavci, a sada se njihov parlog toliko razbokorio da je jedva preostao poneki kutak u kojem se nije osećao miris ruža prožet bazdom što je dopirao iz dubine dvorišta, smradom kokošinjca i prodornim vonjem balege i uskisle kravlje i vojničke mokraće što se širio iz kolonijalne bazilike pretvorene u štalu za mužu. Prokrčili smo put kroz čestar zagušujućeg mirisa i stigli do zasvođenog trema punog saksija karanfila i bokora astromelije i bogumile tamo gde su bile naložničke spavaonice, i gde, po raznovrsnosti kućnog đubreta i broju šivaćih mašina, zaključismo da je tu verovatno živelo više od hiljadu žena zajedno s čoporom njihove nedonoščadi i tu zatekosmo ratno rasulo po kuhinjama, rublje što je, ostavljeno u legenima, satrulilo na suncu, otvorenu rupu zajedničke kenjare kurava i vojnika, a u dnu ugledasmo vavilonske tužne vrbe dopremljene žive u divovskim prekomorskim staklenicima iz Male Azije zajedno s tamošnjom zemljom, životnim sokovima i suzorosjem, a iza vrba ugledasmo ogromnu i tužnu gradsku kuću u koju su i dalje uletali lešinari kroz prozorske žaluzine izbijenih prečki. Nije bilo potrebe na silu izvaljivati vrata, kako smo pre toga verovali, jer se činilo da je bilo dovoljno progovoriti pa da se glavne vratnice same od sebe raskrile, te mi odmah krenusmo na prvi sprat stepeništem prekrivenim živim kamenom i operskim tepisima koje su kravlji papci smrvili do potke i videsmo kako se od prvog predvorja pa sve do ličnih spavaćih soba nižu ruševni uredi i službene prostorije kroz koje su bazale bezočne krave, pasući usput somotske zavese i grickajući svilene presvlake fotelja, ugledasmo i junačne slike svetaca i vojskovođa razbacane po kršu i lomu od nameštaja i po još mlakoj kravljoj balezi, videsmo ogrizine trpezarije kojom su se krave počastile, muzičku dvoranu oskrnavljenu kravljim topotom, uništene stočiće za domine i popasene čojane pašnjake bilijarskih stolova, a u jednom uglu ugledasmo zaboravu prepuštenu spravu za krivotvorenje vetra i svake bogovetne prirodne pojave u svakom od četiri kvadranta ruže vetrova, e da bi stanovnici kuće lakše podneli čežnju za morem bez kojeg su ostali, videsmo i silesiju posvuda okačenih ptičjih kaveza još uvek pokrivenih pokrovom za spavanje prebačenim preko njih u sumrak ko zna koje večeri prethodne sedmice, a kroz brojne prozore videsmo kako nad još uvek čedno usnulom životinjom grada opruženom koliko je duga sviće istorijski ponedeljak koji mu je i dalje bio neznan, mada je već bio deo njegovog života, a tamo iza grada, pa sve dok pogled seže, videli smo opor mesečev pepeo u mrtvim kraterima beskrajne ravnice što je zjapila tamo gde je jednom bilo more. U tom zabranu u koji je kročila samo šačica povlašćenih prvi put smo osetili smrad mamca za lešinare, čuli njihovo hiljadugodišnje šištanje, pojmili njihov zloslutni nagon, i, ravnajući se prema vonju truleži u vazduhu uskomešanom lepetom njihovih krila, stigli smo do dvorane za primanja gde smo pronašli ucrvljane lešine krava čija su se ženska podreplja nebrojeno puta ponavljala u velikim ogledalima, a potom smo kroz bočna vrata ušli u ured skriven iza zida i tu ugledali njega u platnenoj uniformi bez oznaka čina, s kamašnama i zlatnom mamuzom na levoj potpetici, starijeg od najstarijeg čoveka i od svakog prepotopskog vodenog i kopnenog stvora, opruženog potrbuške po podu, s desnom mišicom pod glavom umesto jastuka, kao što je spavao iz noći u noć svake noći svog predugog života usamljenog samodršca. I tek kada smo ga obrnuli da bismo mu videli lice, shvatili smo da je njega nemoguće prepoznati, sve i da ga lešinari nisu iskljuvali, jer ga niko od nas nikada nije ni video, mada je njegov profil bio i kruna i pismo svake kovanice, otisnut na svakoj poštanskoj marki i svakoj nalepnici na sredstvima za pročišćavanje krvi, na podvezima za kilu i na svakom svešteničkom naplećku i mada je uokviren otisak njegovog lika sa zastavom i zmajem otadžbine na prsima bio izložen svugde i svagda, znali smo da su to kopije kopija portreta koje nisu smatrane verodostojnim ni u vreme komete, kada su naši vlastiti očevi znali da je to bio on samo zato što su im to rekli njihovi očevi, a ovima njihovi, dok smo mi od malih nogu bili navođeni da verujemo da on obitava u kući vlasti, jer je neko jedne praznične noći video kako su se tamo upalile svetiljke, neko je nekome rekao video sam setne oči, blede usne, zanetu šaku kako odmahuje ničija zbogom kroz misne ukrase predsedničke kočije, zato što je jedne nedelje, mnogo godina ranije, tamo bio uveden slepi beskućnik koji je za petoparac kazivao stihove zaboravljenog pesnika Rubena Darija, a izveden je kao srećan vlasnik dukata od žeženog zlata kojim je isplaćen za deklamovanje namenjeno samo onome kojega nije ni video, ali ne zbog toga što je bio slep, naravno, već zbog toga što njega nijedan smrtnik nije video još od vremena žute groznice, a ipak smo svi znali da je on tamo, jer je svet i dalje postojao, život se i dalje živeo, pisma su i dalje stizala, gradski svirači su i dalje pod prašnjavim palmama i setnim fenjerima na Glavnom trgu subotom svirali rukoveti bezveznih valcera, a novi prestareli svirači nastavljali su da sviraju tamo gde je njihove prethodnike smrt prekinula. Poslednjih godina, kada iz gradske kuće više nisu dopirali nikakvi zvuci koji bi se mogli pripisati Ijudskom stvoru, ni poj ptica, i kada se oklopljena kapija zanavek zatvorila, mi smo ipak znali da je on u kući, jer su se noću u mnogim njenim prozorima okrenutim moru videla svetla nalik pomorskim, a oni koji su se usudili da priđu bliže čuli su iza utvrđenih zidina rušiteljski topot i disanje ogromne životinje, a jednog januarskog popodneva ugledali smo kravu kako s predsedničkog balkona posmatra zalazak sunca, zamislite, krava na balkonu otadžbine, kakvo svetogrđe i kakva govnjiva zemlja, ali počeše tolika i takva nagađanja o tome otkuda i kako je uopšte jedna krava dospela na taj balkon, kad je dobro znano da se krave ne mogu peti uz stepenice, a još manje kamene, a ponajmanje ako su iste zastrte, pa na kraju nismo znali da li je krava zaista viđena, ili smo samo jednog popodneva prošli Glavnim trgom i u hodu snevali jednu kravu na jednom predsedničkom balkonu na kojem ništa nije niti će biti viđeno godinama, sve do zore poslednjeg petka, kada su počeli da pristižu prvi lešinari uzleteli s krovnih venaca sirotinjskih bolnica, gde su oduvek kunjali, a potom su nagrnuli iz još veće daljine, iz unutrašnjosti zemlje i u uzastopnim talasima s mora prašine nataložene tamo gde je negda bilo more i ceo dan su tromo kružili nad domom vlasti, sve dok na nemuštu zapoved svog crvenovratog kralja obraslog ženidbenim perjem nisu počeli gromoglasno lomiti prozorska stakla, da bi potom dunuo onaj vetar iz goleme lešine i počelo uletanje i izletanje lešinara kroz prozore, što je bilo moguće samo u obezglavljenoj kući, te se i mi odvažismo da uđemo i u opustelom svetilištu zatekosmo urušenu veličinu, iskljuvano telo, devojački glatke šake s pečatnjakom vlasti na kosti prstenjaka i telo sasvim obraslo cvastima sićušnih lišajeva i gotovanskim prilepcima s dna mora, najgušćim pod pazusima i u preponama između kojih se protezao laneni podvez za okilavljeno mudo, jedini deo tela koji su lešinari zaobišli, mada je bilo krupno kao volujski bubreg, ali se ni tada nismo usudili poverovati da je umro, jer to je bio drugi put kako je nađen u tom uredu, sam i odeven, preminuo, po svemu sudeći, prirodnom smrću i u snu, kao što je mnogo godina ranije i bilo viđeno u proročkima vodicama gatarskih zdela. Kada je prvi put nađen, s početka njegove jeseni, narod je još uvek bio dovoljno krepak da bi on osećao da mu smrt preti čak i u samoći njegove spavaće sobe, ali je i pored toga vladao kao da je verovao da je predodređen da nikada ne umre, pa je u to vreme predsednička kuća više ličila na vašarište u kojem je valjalo krčiti put između bosonogih slugu što su po hodnicima s magaraca istovarivali košare s povrćem i živinom, trebalo je preskakati snaše i prije i njihovu izgladnelu žgepčad pospalu na gomili na stepeništu u iščekivanju čuda službenog milosrđa, valjalo je izbeći slapove prljave vode što su je iz vaza prosipale jezičave naložnice, zamenjujući sinoćno cveće novim, ribajući podove i pevajući o varljivoj ljubavi u ritmu udaraca suvog granja po tepisima koje su tresle na balkonima, a uz sve to moralo se provlačiti između raspamećenih večitih ćata što su pronalazile kokoši kako snose jaja u ladice pisaćih stolova, pa izbeći promet vojnika i kurava po nužnicima, izdržati ptičju graju i zaobići krvave obračune uličnih pasa koji su umeli da banu usred nekog prijema stranaka, gde niko nije znao ni ko koga kome kojim poslom šalje u te dvore širom otvorenih kapija, gde je vladao takav bezumni rasap da se nije znalo ni ko tu uopšte vlada. A glava kuće ne samo da je učestvovao u tom vašarskom rasulu već ga je i raspirivao i predvodio, pa bi, čim bi se pre prvih petlova upalilo svetlo u njegovoj spavaćoj sobi, predsednička garda odsvirala budnicu, najavljujući nov dan obližnjoj kasarni Konde, a ova bazi u San Heronimu, a ova lučkoj tvrđavi, odakle bi jedna za drugom budnice odjeknule šest puta i budile prvo grad, a potom celu zemlju, dok je on sedeo na nokširu i, obuzet mislima, pokušavao dlanovima da priguši zujanje u ušima koje ga je nekako u to vreme i počelo kinjiti i zurio u brodska svetla što su promicala po volšebnom topaznom moru, koje je u to vreme još uvek šumelo pod njegovim prozorima. Svakoga dana, od onoga dana kada je zagospodario kućom, lično je nadzirao mužu u štalama, da bi svojom rukom odmerio koliko će mleka gradskim kasarnama odneti troja predsedničkih taljiga, zatim bi u kuhinji popio veliku šolju kafe i pojeo kolač od manioke, ne znajući kuda će ga toga dana odvući sopstveni hirovi i pomno je slušao naklapanja posluge čiji mu je jezik jedino bio blizak, do čijeg je ozbiljnog ulagivanja najviše držao i čija je srca najlakše odgonetao, pa bi se nešto pre devet okupao u odvaru od mirisnog lišća u granitnoj kadi postavljenoj u hladu bademovog drveta u njegovom ličnom dvorištu i tek posle jedanaest bi uspevao da ukroti svoje jutarnje strepnje i uhvati se u koštac s nasumičnošću stvarnosti. Ranije, u doba opsade pomorske pešadije, zatvarao se u radnu sobu sa zapovednikom desantnih jedinica da bi odlučio o sudbini otadžbine i potpisao svakojake zakone i naredbe otiskom palca, jer tada nije umeo ni čitati ni pisati, ali kada bi ga ponovo ostavili nasamo s otadžbinom i sopstvenom moći, nije dopuštao da mu život zagorčava napast od pisanih zakona, već je vladao izgovorenom rečju i lično prisutan svugde i svagda, pećinski usporen, a istovremeno nepojmljivo spretan za svoje godine i dok ga je saletala tušta i tma gubavih, slepih i uzetih što su vapili za solju ozdravljenja iz njegove šake i čopori visokoumnih političara i bestidnih čankoliza, koji su tvrdili da je on taj koji može ispraviti božje omaške kao što su zemljotresi, pomračenja i prestupne godine, on je strugao svojim velikim stopalima po celoj kući, kao slon po snegu, hvatajući se u oštac s tegobama države i kućnim poslovima s istom onom lakoćom s kojom bi naredio da mi skinete ova vrata odavde i uglavite tamo, i skidali bi ih, da ih vratite ponovo ovamo, i vraćali bi ih, neka sat na tornju ne otkucava podne u dvanaest, već u dva sata posle podne, da bi izgledalo da je život duži, rečeno učinjeno, bez trunke oklevanja, bez trena predaha, izuzev u samrtnom zatišju vremena za popodnevnu dremku, kada bi pribežište našao u prisenku kod naložnica, gde bi jednu zaskočio na prepad, ne svlačeći je i ne svlačeći se, ne zatvarajući vrata kuće koju bi tada ispunio zvuk bezdušnog soptanja muža na brzaka, čežnjivi zveket zlatne mamuze, njegovo pseće skičanje, zastrašenost žene koja je traćila svoje vreme za ljubav i pokušavala da skrene sa sebe izgladnele poglede nedonoščadi, njeni krici, bežite, bre, odavde, idite u avliju da se igrate, ovo nije za dečje oči, a sve je izgledalo kao da anđeo proleće nebom otadžbine, jer bi glasovi jenjavali, život bi zastajao, svi bi se skamenili s kažiprstom na usnama, ne dišući, tišina tamo, general opaljuje, ali oni koji su ga bolje poznavali nisu uzimali zdravo za gotovo čak ni zatišje ovog svetog trenutka, jer se stalno činilo da se on udvaja, da je viđen u sedam uveče kako igra domine i kako u isto vreme pali kravlju balegu da bi rasterao komarce iz dvorane za svečane prijeme, pa se niko nije uljuljkivao varkama, sve dok i u poslednjem prozoru ne bi utrnula svetlost i dok se iz predsedničke spavaće sobe ne bi začuo štropot tri zasuna, tri kračuna, tri lanca i katanca, a potom tup zvuk pada tela što se od umora stropoštava na kameni pod, a zatim disanje oronulog deteta što je bivalo sve dublje kako je plima više rasla i dok mu noćne harfe vetra ne bi ućutkale zujanje u ušima i jedan moćni talas morske pene ne bi sravnio sa zemljom ulice prastarog grada kraljevih namesnika i gusara, a zatim provalio u gradsku kuću kroz sve njene prozore, kao one nepojamne avgustovske subote, kada su iz ogledala nicali rakovi vitičari, a dvorana za primanja bila prepuštena na milost i nemilost mahnitanju ajkula, da bi na kraju nadmašio visinu svih prepotopskih okeana, prevršio obod kugle zemaljske i opseg sveg prostora i vremena i ostavio u životu samo njega jednoga da sam potrbuške pluta po mesečinastoj vodi svojih snova samotnog utopljenika odevenog u platnenu uniformu običnog redova, sa svojim kamašnama i svojom zlatnom mamuzom, desne mišice pod glavom umesto jastuka.

Ta sposobnost da se tokom tegobnih godina što su prethodile njegovom prvom umiranju istovremeno pojavljuje svuda, da se penje dok silazi i da se ushićuje morem dok grca zbog zlosretne ljubavi nije bila neko njegovo bogomdano svojstvo, kako su tvrdili njegovi čankolizi, niti svekolika opčinjenost mnoštva priviđenjima, kao što su govorili njegovi protivnici, već čista sreća što je mogao računati na svaku moguću uslugu i pseću odanost Patrisija Aragonesa, svog savršenog dvojnika, nađenog iako ga niko nije tražio, jer, kada su mu došli s obaveštenjem da je, gospodine generale, viđena kočija koja se izdaje za predsedničku kako krstari indijanskim selima i ubira debele pare lažno se predstavljajući, viđene su žalosne oči u njenoj mrtvačkoj polutami, viđene su blede usne, viđena je osećajna nevestinska šaka u svilenoj rukavici kako baca so na bolesnike ničice popadale po ulicama, a iza kočije jašu dve osobe prerušene u vojna lica i u gotovini naplaćuju milodar zdravlja, zamislite samo, gospodine generale, kakvo svetogrđe, on nije naredio da se išta preduzme protiv varalice, već je dao da ga tajno dovedu u predsednički dom, ali glave pokrivene jutenom vrećom da ih slučajno ne bi pobrkali, a onda je podneo poniženje suočavanja sa samim sobom tako istovetno sličnim njemu, bestraga mu glava, reče, pa taj čovek je ja, jer bi svako živi pomislio da to zaista jeste on, ako se izuzme odsustvo odrešitosti u glasu, koju dvojnik nikada nije uspeo da oponaša, i jasno ocrtanih linija na njegovom dlanu na kojem luk linije života u korenu palca nije bio ničim prekinut, ali on nije naredio da ga smesta streljaju zato što je želeo da ga drži u službi kao zvaničnog dvojnika, što će mu pasti na pamet tek kasnije, već zato što ga je u tome sprečila bezizgledna nada da su znakovi njegove sudbine bili upisani na varaličinom dlanu. Dok se on sasvim uverio u zaludnost tog snatrenja, Patrisio Aragones je već hladnokrvno preživeo šest pokušaja ubistva i stekao naviku da struže po tlu tabanima zaravnjenim maljem, zapatio je zujanje u ušima, a kila ga je žigala za zimskih jutara, izveštio se u neveštom nameštanju i skidanju zlatne mamuze i raspetljavanju remenja što se navodno zamrsilo, e da bi dobio na vremenu na prijemima, mrseći pritom sebi u bradu, bestraga im glava i ovim flamanskim pređicama koje ne vrede ni pišljivog boba, a od šaljivdžije i laprdala, kakav je bio dok je duvao boce u očevoj staklarskoj radionici, postao je zamišljen mrgud, koji ne obraća pažnju na ono što mu govore, već rije po polutami sagovornikovih zenica tragajući za onim što mu je prećutao i uvek je na pitanje odgovarao pitanjem a šta vi mislite o tome, a od raspusnog grebatora i lenčuge, kakav je bio dok je prodavao čuda, postao je vredan do mučeništva, neumorni hodač, škrt i grabljiv, pomiren s tim da mora voleti na prepad i na brzaka, svikao da spava na podu, odeven, potrbuške i bez jastuka, odrekavši se i svoje preuranjene pretpostavke da je svoj čovek i svake posvećenosti zlatnoj nestalnosti sudbine običnog duvača staklenih boca i uhvatio se u koštac s najstrašnijim opasnostima vladanja, postavljao je kamen temeljac tamo gde temelja nikad biti neće, presecao je svečane vrpce na neprijateljskom tlu, preturio je preko glave tolike vlažne snove i tolika bezizgledna zavaravanja, sve kroteći uzdahe za tolikim volšebnim i tako zanosnim a nedostupnim kraljicama lepote, koje je krunisao ne dotičući ih, jer je pristao da zauvek odustane od svoje sudbine i da odživi jednu njemu tuđu, na dlanu neupisanu sudbinu, mada to nije činio iz ubeđenja ili pohlepe, već zato što mu je on ponudio da trampi sopstvenu smrt za doživotni posao službenog dvojnika s platom od pedeset pesosa mesečno i za povlasticu da živi kao kralj, iako na svoju sreću to nije bio, i šta ćeš više. To brkanje njihovih pojava dostiglo je vrhunac jedne noći kad je duvalo široko, a on zatekao Patrisija Aragonesa kako obavijen gustim mirisom jasmina uzdiše zagledan u pučinu i upitao ga, iskreno zabrinut, da li su mu uvalili jedić u hranu, pa zato besciljno tumara kao ošašavljen nekim činima, a Patrisio Aragones mu odgovori, ma nisu, gospodine generale, mene more crnje more, jer sam u subotu krunisao jednu kraljicu karnevala i s njom otplesao prvi valcer, a sad ne mogu da je proteram iz svojih misli, jer to je najlepša žena na svetu, od onih što običnom smrtniku nisu dostupne, gospodine generale, da ste je samo videli, a on odahnu s olakšanjem i odgovori mu, ma idi bestraga, to snađe svakog muškarca kad je dugo bez žene za poda se, i predloži mu da je otmu, kao što je on uradio s tolikima koje su prvo pokušavale da mu se izmigolje, a sad su mi naložnice, sateraću ti je u krevet silom, a četvorica trupaša ima da je drže za ruke i noge dok ti u nju ne skrešeš svu tu nagomilanu džebanu, bestraga joj glava, ima da je razvališ ko zvečku, reče mu, i da znaš, i one najuskopičastije se u početku besno džilitaju, a posle te kume i mole ne ostavljaj me ovako kao pun avan bez tučka, generale, ali Patrisio Aragones nije želeo samo to, on je želeo više, želeo je da bude voljen, jer ova ženska je od onih što zna ko to tamo peva, generale, videćete i sami čim je vidite, jer to se odmah vidi, a on mu predloži da sebi olakša muke i pokaza mu noćne staze što su vodile ka odajama njegovih naložnica i ovlasti ga da se njima posluži onako kako on sam to radi, na prepad, na brzaka i ne svlačeći se, a Patrisio Aragones je u najboljoj nameri zaronio u tu močvaru pozajmljenih ljubavi, uveren da će mu to pomoći da ukroti svoje čežnje, ali je njegova žudnja bila tolika da je ponekad zaboravljao na uslove pozajmice, pa je rasejano drešio podvez za kilu, zadržavao se na pojedinostima, nehotice budio pohotu najmanje podatnih žena i izmamljivao im uzdahe, davao im razloga da se zadivljene kikoću u tmini, opa, kakav ste vi pustahija, generale, govorile su mu, postajete nezasiti pod stare dane, i od tada nijedan od njih niti ijedna od njih nisu znali čiji je sin bio čiji, jer su se i deca Patrisija Aragonesa, kao i njegova, rađala kao nedonoščad. I tako se dogodilo da Patrisio Aragones postane čovek od suštinske važnosti za vlast, onaj kojeg su najviše voleli i u isto vreme ga se najviše bojali, a on je mogao više vremena posvetiti oružanim snagama i baviti se njima skoro isto onoliko predano koliko i na početku svoje vladavine, ali ne zbog toga što su one bile stub njegove vlasti, kao što smo svi verovali, već, naprotiv, zato što su bile njegov prirodni neprijatelj od kojeg je valjalo najviše strahovati, pa je činio sve da neki oficiri poveruju da ih oni drugi uhode, mešao je karte njihovih sudbina tako da ih spreči da se urote protiv njega, a kasarnama je slao osam ćoraka na deset bojevih metaka, mešao im je barut s peskom, dok je sam držao najbolje oružje na dohvat ruke u magazi predsedničke kuće čije je ključeve nosio u svežnju s ostalim jedinim primercima ključeva za brave koje je samo on mogao otvoriti, zaštićen umirujućom senkom mog pobre za ceo život, generala Rodriga de Agilara, školovanog tobdžije, koji je, pored ostalog, bio i njegov ministar odbrane, šef službe državne bezbednosti, zapovednik predsedničke garde i jedan od retkih smrtnika kojem je on dopuštao da ga pobedi u dominama, što je zaslužio gubljenjem desnice ruke prilikom onesposobljavanja štapina dinamita samo trenutak pre no što će predsednička limuzina preći preko njega. Osećao se tako bezbednim pod zaštitom generala Rodriga de Agilara i uz pomoć Patrisija Aragonesa da je počeo da previđa predznake što su ga čuvali od zle kobi i da se sve češće pojavljuje u javnosti, pa se čak odvažio da se vozika gradom u kočiji bez oznaka u pratnji jednog jedinog posilnog i da kroz zavesice na prozorima razgleda nadmenu katedralu od zlaćanog kamena, koju je on lično ukazom proglasio najlepšom na svetu, da u predgrađu kraljevih namesnika posmatra stare kuće od kamena slaganog na kant iza čijih je kapija vreme snevalo, a cvetovi suncokreta se okretali ka moru, kaldrmisane ulice predgrađa kraljevih namesnika što su mirisale na zapaljen fitilj dok je on zurio u bledunjave i neviđeno čedne devojčurke što su s neodoljivom otmenošću kukičale čipke među saksijama karanfila i bokorima bogumile na osunčanim balkonima, u crno-bele ploče biskajskog samostana iz kojeg se svakoga dana u tri posle podne čula ona ista etida za klavikord kojom je proslavljen prvi prolazak komete, i vrludao je kroz nepojamni koloplet tržnice i njenu ubitačnu frtutmu, pored krstastih lepeza srećaka, pokretnih tezgi s trskovačom, niski jaja iguane, jeftinih turskih drangulija izbledelih od sunca, prolazio je pored grozomorne žene što se izmetnula u škorpiju jer nije slušala roditelje, kroz kukavni sokak žena bez muške glave u kući što su u sumrak, dok im se odeća sušila na rezbarenim balkonskim ogradama, gole izlazile na ulicu da kupe plave škarpine i ružičaste pagare i da psovkom pomenu mater piljaricama, gde ga je zapahnuo bazd pokvarene ribe, obasjala svagdašnja pelikanska svetlost odmah tu iza ugla, drečavo šarenilo crnačkih krovinjara na brežuljcima ponad zaliva i onda najednom, eto i luke, ah, ta luka, mol obrastao naslagama sunđera, stara oklopnjača pomorske pešadije, duža i tmurnija od istine, pa je brodskim teretom natovarena crnkinja, koja se prekasno sklonila da propusti neustrašivu kočijicu, osetila kako ju je okrznula smrt sama iz pogleda mračnog starca koji je posmatrao luku najtužnijim pogledom na svetu, pa to je on, kriknula je preplašeno, živeo delija, živeo, odvratili su muškarci, žene i deca što su trkom izletali iz bircuza i kineskih zalogajnica, živeo, uzvikivali su i oni što su istrčali pred kola ne hajući za konjska kopita, samo da bi stegli šaku vlasti, što su učinili tako vešto i tako iznenadno da je on jedva stigao da posilnome odgurne šaku s oružja i besno prosikće ne budi picov, poručniče, pusti ih da me vole, tako ponet tim izlivom Ijubavi i nekim sličnim koje je doživeo narednih dana, da je general Rodrigo de Agilar morao dobrano da se pomuči da bi mu izbio iz glave nesretnu zamisao o vozikanju u otvorenoj kočiji tako da me mnoštvo domoljuba ove domovine može videtiu prirodnoj veličini, pa nek sve ide bestraga, jer on nikada nije posumnjao da onaj prepad u luci nije bio slučajan, a da je i ostale upriličila služba bezbednosti da bi ga razgalila, ne stavljajući, pritom, na kocku njegovu glavu tako ošamućenu izlivima ljubavi u predvečerje njegove jeseni da se usudio da posle mnogih godina izađe iz varoši i ponovo pokrene stari voz oslikan bojama zastave, koji je puzao kao mačka po vrletnom obodu njegovog ogromnog kraljevstava čemera, krčeći put kroz bokore amazonske vodenike i orhideja, izluđujući majmune, rajske ptice i leoparde zadremale na šinama, sve do opustelih glečerskih sela njegove rodne visoravni, gde su ga na stanicama dočekivali pogrebnom muzikom, ukopnom zvonjavom zvona, mašući natpisima dobrodošlice bezimenom velikanu koji sedi zdesna Presvetoj trojici, mahali su mu Indijanci pohvatani po okolnim vrletima i dovedeni da upoznaju vlast skrivenu u pogrebnoj polutami predsedničkog vagona, a oni koji su uspeli da priđu bliže videli su iza prašnjavih stakala samo zabezeknute oči, drhtave usne i dlan jedne šake bez nastavka, koja je im je mahala odnekud sa samog ruba slave i nekoga iz pratnje kako pokušava da ga odlepi od prozora, oprez, gospodine generale, potrebni ste otadžbini, a on mu je sanjareći odgovarao, ne brinite, pukovniče, ovi ljudi me vole, što je govorio i u vozu na visoravni i na rečnom brodu s velikim drvenim točkom koji je za sobom ostavljao otkose valcera s pijanole u slatkastom i zagušljivom zapahu gardenija i trulih daždevnjaka iz pritoka što teku uz polutar, zaobilazeći ralje prepotopskih zmajeva, ade proviđenja na koje su sirene dolazile da se porode, sumrake uništenja ogromnih gradova, koji nekad bejahu a sad se o njima pripoveda, ploveći sve do neutešno vrelih krovinjara čiji su stanari s obale piljili u drveni parobrod oslikan bojama domovine i jedva uspevali da nazru ničiju šaku u satenskoj rukavici kako maše s prozora predsedničke kabine, a on je video da mu u nedostatku zastava s obale odmahuju lišćem malange, video je one što su skakali u vodu sa živim tapirom u naručju, video je tikvu veliku kao slonovska noga, košare pune planinskih kokoši za predsednički paprikaš, pa je ganut uzdisao u sveštenoj polusenci svoje kabine, gledajte kako naviru, kapetane, gledajte kako me vole.

U decembru, kada je karipski svet postajao staklast, on bi se kolicima dovezao kamenitom vrvinom do kuće nad rubom strmeni i tamo bi provodio popodneva igrajući domine s negdašnjim silnicima iz drugih zemalja na kontinentu, svrgnutim ocima drugih otadžbina, kojima je pružao utočište mnogo godina, a koji su sada starili u prisenku njegove samilosti i, sedeći na stolicama na terasi kuće, sanjarili o utvarnom brodu druge prilike, pričali sami sa sobom i već mrtvi umirali u tom odmaralištu koje je on dao da se za njih sagradi na vrleti iznad mora, a sve ih je primio kao da je svaki od njih bio jedan te isti namernik iskrsao u cik zore u službenoj uniformi navučenoj naopačke preko pižame i kovčegom ukradenog državnog novca u rukama, s jastučetom za ordenje u koferčetu punom isečaka iz novina nalepljenih na listove starih blagajničkih knjiga i albumom fotografija koje su mu pokazivali kada bi ih prvi put primio, kao da su im to akreditivi, pogledajte, generale, ovo sam ja kao poručnik, ovo sam ja na dan imenovanja, ovo sam ja na šesnaestogodišnjicu preuzimanja vlasti, evo ovde, pogledajte, generale, ali on im je davao politički azil, ne poklanjajući im neku veliku pažnju, ne proveravajući im akreditive, jer je umrlica jedina verodostojna isprava svrgnutog predsednika, govorio je, a s istim tim omalovažavanjem slušao je i njihove govorancije prožete varavom nadom da, eto, ja prihvatam vaše plemenito gostoprimstvo na par dana, dok se narodna pravda ne obračuna s uzurpatorom, govoreći to s uvek istom detinjom ozbiljnošću koju bi nešto kasnije imao prilike da primeti i kod uzurpatora, pa potom kod onih koji su uzurpirali uzurpatore, kao da ti picovi ne znaju da je tu po sredi muška igra u kojoj je pravilo da kad jednom padneš, pao si za sva vremena, pa su na nekoliko meseci svima bila otvorena vrata kuće u kojoj ih je on terao da s njim igraju domine dok ih ne opelješi do poslednjeg cvonjka, a onda me je odveo do prozora što gleda na pučinu, sve držeći me podruku, saosećajući sa mnom zato što je ovaj rogati život naklonjen samo nekima, tešeći me varkama, vidite ono tamo, e tamo treba da idete, u onu ogromnu kuću što izgleda kao prekookeanski brod nasukan na vrh one litice tamo, tamo imam za vas jednu sunčanu sobu i dobru hranu, tamo ćete imati vremena napretek da zaboravite šta vas je snašlo u društvu sabraće po nevolji, s lepom terasom nad morem, gde je on voleo da sedi za decembarskih popodneva, ne toliko da bi uživao igrajući domine s tim čoporom šmokljana, koliko da bi pogano uživao u svojoj radosti što nije jedan od njih i da bi u ogledalu njihove kazne što je imala služiti mu kao nauk video sebe kako šljapka po bezmernoj močvari sreće, kako sanja sam, kako, šunjajući se na vrhovima prstiju, kao zla misao proganja krotke mulatkinje, koje su u polumraku svitanja čistile kuću, njušio njihov miris na zajedničke spavaonice i jeftin briljantin, vrebao priliku da ih uhvati nasamo, da bi naskočio na njih kao pevac iza vrata radne sobe, dok bi one pucale od smeha, pa vi ste pravi pustahija, generale, bogo dragi, tako velik i tako narajcan, a on bi ostajao tužan posle svakog takvog voljenja, pa je tamo gde ga niko nije mogao čuti pevao sebi za utehu, oj meseče sjajni januarski, baci pogled na me, pogledaj me poginulog pod njenim prozorom, pevao je, tako uveren da ga njegov narod voli tih oktobara lišenih rđavih predznaka da je iznosio mrežu za ljuljanje u dvorište ispred odaja svoje majke Bendision Alvarado i tu bi dremnuo u senci bogumile, bez pratnje, sanjajući ribe lutalice kako promiču vodama boje spavaćih soba, otadžbina je nešto najbolje što je ikad izmišljeno, majko, uzdisao je, ali ne bi sačekao odgovor jedine osobe na svetu koja se usuđivala da ga opomene da mu ispod pazuha izbija vonj bajatog crnog luka, nego se vraćao u predsedničku palatu na glavna vrata, ushićen vremenom čudesa na januarskim Karibima, izmirenjem s celim svetom na izmaku svoje starosti tih popodneva slezove boje kada se pomirio i s nuncijem koji mu je dolazio u nezvanične posete i, dok su pijuckali kuvani kakao i grickali kolačiće, pokušavao da ga preobrati u veru Hristovu, a on se kidao od smeha i govorio da ako je Bog takav baja kakav vi tvrdite da jeste, recite mu da me oslobodi ovog raspopa što mi tambura u ušima, rekao bi, pa bi otkopčao devet dugmadi na podvezu i pokazao mu svoju ogromnu kilu, recite mu de me oslobodi ove spodobe, ali je nuncije vrlo stoički bdeo nad njegovom dušom i pokušavao da ga ubedi da sve što uistinu postoji, ma šta ko rekao, potiče od Duha svetoga, a on ga je pod svetlošću prvih svetiljki ispraćao do vrata crkavajući od smeha, što je retko činio, ne trošite džebanu u prazno, oče, govorio mu je, šta ste navalili da me preobraćate kad i ovakav radim ono što svi vi želite, i šta biste, bestraga vam glava, još hteli. Tu mrtvaju spokoja ubrzo je uzburkala borba petlova na jednoj udaljenoj poljani, kada je jedan krvoločni pevac suparniku otkinuo glavu, raskljuvao je i proždrao naočigled gledališta raspamećenog prosutom krvlju pred natreskanim trubačima koji su tu strahotu slavili prazničnom svirkom, a on je bio jedini koji je shvatio da je to predznak nesreće i to osećanje bilo je tako jasno i nesumnjivo da je krišom naredio vojsci da uhapse jednog od svirača, onoga, eno onoga tamo što svira tenor trubu, kod kojeg je posle pronađen kratež i koji je pod mukama priznao da je nameravao da puca u njega u gužvi na izlazu, što je, naravno, bilo više nego očigledno, objasnio je on, jer ja sam gledao u sve redom, svi su gledali u mene, a samo ova fukara od trubača nije se usudio da me pogleda ni jedan jedini put, jadnik, mada je znao da to nije pravi razlog njegovog nespokoja, jer ga je isti taj nemir i dalje proganjao svake noći u velikoj kući i pored toga što ga je služba državne bezbednosti uveravala da, gospodine generale, nema nikakvog razloga za zabrinutost, sve je u najboljem redu, a on se pribio uz Patrisija Aragonesa kao uz sebe samog i od onoga dana kada je osetio rđave predznake u onoj borbi petlova, davao mu je svoje jelo i svoj pčelinji med svojom kašikom da bi umro utešen pomišlju da će zajedno crći ako je hrana otrovana, šunjali su se zajedno, kao begunci, po zaboravljenim odajama, gazeći samo po tepisima, da niko ne bi čuo njihove pritajene i duge korake dvojice slonovskih sijamskih blizanaca, plovili su zajedno po bistrim vodama isprekidane svetlosti svetionika što se svakih trideset sekundi udevala kroz prozore i plavila zelenom bojom odaje kuće kroz zadimljenu kravlju balegu i pogrebna zbogom noćnog brodovlja na usnulim morima, provodili su cela popodneva posmatrajući kišu i brojeći lastavice tokom tih bledih septembarskih sumraka, kao dva prestarela ljubavnika tako odvojena od celog sveta da ni on sam nije shvatao da ta žestoka borba za dvostruko postojanje samo raspiruje sumnju da njega, u stvari, sve manje ima, pa jesav obamirao, stražu je udvostručio i nikome nije bilo dozvoljeno ni da uđe ni da izađe iz predsedničke palate, ali je neko uspeo da se prodene kroz to gusto sito i da vidi kako su ptice zanemele u kavezima, kako krave gase žeđ u krstionici, kako gubavi i uzeti spavaju dubokim snom u ružičnjacima i kako se čini da svi u podne čekaju da svane zora, jer je on, kao što su proročice u svojim zdelama i videle, umro prirodnom smrću u snu, ali da vrhovni zapovednici sprečavaju objavljivanje te vesti dok na tajnim sastancima ne postignu krvavo poravnanje svojih starih suparničkih razmirica.

I mada ništa nije znao o ovim glasinama, osećao je da nešto samo što mu se nije dogodilo, pa je prekidao usporene partije domina da bi upitao generala Rodriga de Agilara kako stojimo, jarane, vladamo situacijom, gospodine generale, otadžbina miruje, a on je lovio predznake u pogrebnim lomačama kravlje balege zapaljene po hodnicima, vrebao ih je u zdencima ustajale vode i, ne nalazeći smiraja svom nemiru, odlazio je, kad žega jenja, u majčinu kućerinu u predgrađu, da njih dvoje posede uživajući u popodnevnom hladu bogumile, ona u svojoj majčinskoj stolici za ljuljanje, oronula, ali bistra uma, bacajući zrnevlje kokošima i paunovima po dvorištu, a on u beloj trščanoj naslonjači, hladeći se šeširom i proždirući pogledom punim davnašnje izgladnelosti drusne mulatkinje što su mu donosile sveže sokove od voća živih boja da utolite žeđ na ovoj vrućini, gospodine generale, i misleći majko moja, Bendision Alvarado, kad bi znala da mi je ovog sveta preko glave, da bih odmaglio ni sam ne znam kuda, majko, samo da je daleko od ovog govnarnika, ali čak ni njoj, svojoj majci, nije dozvoljavao ni da nazre naličje njegovih uzdaha, nego bi se na sporedan ulaz ušunjao u predsedničku palatu čim počne da se smrkava i tamo bi u prolazu počinjao da osluškuje udarce petom o petu svojih stražara što su ga u prolazu pozdravljali, ništa novo, gospodine generale, sve u redu, ali je on znao da to nije istina i da su ga lagali po navici i iz straha, znao je da ništa nije istinito u toj pogibeljnoj neizvesnosti koja mu je od one zlosretne noćne borbe petlova zagorčavala i slavu i moć, ubijala u njemu i najstariju od svih njegovih žudnji, glad za vlašću, pa je ostajao budan do kasno u noć, opružen potrbuške po podu i kroz otvoren prozor okrenut moru slušao kako u daljini neki doboši i tužne gajde slave neko siromaško venčanje sa istim poletom s kojim bi slavili i njegovu smrt, slušao je kako odjekuje zbogom nekog pljačkaškog broda što je isplovio u dva bez kapetanove dozvole, čuo je kako se uz papirni šum u svitanje otvaraju latice ruža, oblivao ga je hladan znoj i otimali su mu se nevoljni uzdasi, nije mogao da počine ni trena, jer je predosećao nekim svojim gorštačkim čulom da stiže ono popodne kada se vraćao iz predgrađa i kada ga je iznenadio metež svetine na ulici, otvaranje i zatvaranje prozora, pometnja među lastavicama na prozračnom decembarskom nebu, pa je razmakao zastore na prozoru kočije da ustanovi šta se to događa i izgovorio u sebi e ovo je to, majko, baš to, izgovorio je to nemušto dok ga je obuzimalo neko jezivo olakšanje čim je ugledao šarene balone na nebu, crvene i zelene, balone žute kao velike plave narandže, nebrojene balone što lebde onako zalutali među prestravljenim lastavicama, lelujajući samo časak na staklastoj svetlosti kakva se može videti samo u četiri posle podne, a zatim kako se svi najednom rasprskavaju u isti mah jednoglasnim bezvučnim praskom, a iz njih izleću i na grad padaju hiljade uskovitlanih papirića i počinje prava oluja letaka koju je kočijaš iskoristio da se izmigolji iz pijačne vreve, pre nego što neko prepozna kočiju vlasti, a potom vide kako svi kidišu i otimaju papiriće iz balona, generale, generale, izvikivali su s balkona reči ispisane na njima, ponavljali su naizust dole ugnjetavanje, urlali su, smrt tiraninu, čak su i stražari u kući glasno ponavljali ujedinimo se svi, svi u napad, dole vekovni despotizam, živelo ujedinjenje rodoljuba protiv trule i bahate vojske, dosta je bilo prolivanja krvi, vikali su, dosta je bilo pljačke, i cela zemlja se budila iz viševekovne učmalosti baš kada je on ušao kroz vrata spremišta za kočije i čuo stravičnu vest da je, gospodine generale, Patrisio Aragones smrtno ranjen otrovnom strelicom. Mnogo godina ranije, jedne noći prožete utučenošću, on je predložio Patrisiju Aragonesu da odigraju igru u život bacanjem novčića, pa ako je glava umireš ti, a ako je pismo umirem ja, ali mu je Patrisio Aragones predočio da se takva igra sa smrću kao ulogom mora završiti nerešeno, jer je na obe strane svih novčića bio utisnut njihov istovetan lik, a onda mu on predloži da oprobaju sreću na stočiću za domine, dvadeset partija, i pobeđuje ko više dobije, što je Patrisio Aragones prihvatio, biće mi čast i zadovoljstvo, gospodine generale, ali molim da mi odobrite i povlasticu da vas pobedim, pa nek ti bude, reče on, te odigraše jednu, pa dve, pa svih dvadeset partija i Patrisio Aragones ih je jednu za drugom sve dobio, jer je on pobeđivao samo zato što je bilo zabranjeno pobeđivati ga, i na kraju dugog i žestokog okršaja on nije izvojevao ni jednu jedinu pobedu, a Patrisio Aragones je rukavom košulje otro znoj sa čela i rekao srce mi se cepa od žalosti, gospodine generale, ali meni se ne umire, na šta on poče da skuplja domine i ređa ih u drvenu kutijicu, verglajući ko uča lekciju da ni on nema rašta ginuti na stočiću za domine, nego će umreti na rečenom mestu i u rečeno vreme, prirodnom smrću i u snu, kao što su proročice najavile čitajući znake u svojim vidovnjačkim zdelama na samom početku njegovih vremena, a kad bolje razmislim, možda ni tako, jer mene Bendision Alvarado nije rodila da bih se obazirao na tamo neke lončiće, već da bih vladao, a na kraju krajeva, ja sam taj koji jesam, a ne ti, pa zato budi zahvalan Bogu što je ovo bila samo igra, reče smejući se i ne pomišljajući, ni tada niti bilo kada, da će se ta jeziva šala izroditi u zbilju one noći kada je ušao u sobu Patrisija Aragonesa i našao ga licem u lice sa smrću i bez nade da će se izboriti s otrovom za koji leka nije bilo i s praga ga je pozdravio ispruženom rukom, Bog ti u pomoći, junače, časno je za otadžbinu mreti. Podelio je s njim svaki tren njegovog dugotrajnog ropca, ostao je nasamo s njim u sobi, svojeručno ga kašičicom pojeći sredstvom protiv bolova koje je Patrisio Aragones gutao bez trunke zahvalnosti i posle svakog gutljaja bi mu rekao ostavljam vas ovde samo nakratko, generale, i vas i vaš govnjivi svet, jer mi srce kaže da ćemo se vrlo brzo sresti u bezdnu pakla, ja od ovog otrova skvrčeniji od cipla na žaru, a vi sa sopstvenom glavom pod miškom ne znajući kud biste je denuli, i, makar ovo bilo rečeno bez trunke poštovanja, sada vam mogu reći i to, generale, da vas nikada nisam voleo kao što ste vi uobražavali, već sam se molio, još od onda kada su moji gusarski dani bili odbrojani tako što me snašla zla sreća i još gora nesreća da vama dopadnem šaka, da vas ubiju, pa makar i na lep način, pa da vam bar tako naplatim to što sam živeo ovaj život siročeta koji ste mi nametnuli i to što ste mi, kao prvo, zaravnili tabane maljem da ih učinite mesečarskim kao što su vaši, pa onda zato što ste mi bele bubrege izbušili obućarskim šilom da bi se i meni oklembesila kila, a potom me terali da pijem terpentin da bih zaboravio da čitam i pišem posle onolikih muka moje majke da me tome nauči i zato što ste me uvek terali da se pojavljujem u javnosti na mestima od kojih su se vama tresle gaće, i to ne zato što ste otadžbini potrebni živi, kako ste govorili, već zbog toga što se i onima s kožnim gaćama ledio šupak kad je trebalo naticati pobedničku krunu nekoj tamo kurvinjskoj lepotici, ne znajući odakle će baš tada smrt da te strefi, kažem vam, pa makar to bilo rečeno bez trunke poštovanja, generale, ali njemu nisu smetale uvrede, već nezahvalnost Patrisija Aragonesa kojem sam podario kraljevski život u palati i dao sam ti ono što ni njemu niko niti je iko ikome na ovome svetu dao, čak sam ti i svoje žene zajmio, ama, manite se te priče, generale, jer, bolje je biti čekićem uškopljen nego zajahati i pribiti na pod tamo neku razglavljenu višerotku kao junicu kad je treba žigosati, a te mučene kopiluše srca nemaju, pa ni usijanu šipku ne osećaju, nit se propinju, nit se batrgaju, niti muču ko junice, niti im se sapi dime od usijanog gvožđa, nit im meso na opaljeno vonja, što je najmanje što se očekuje od dobre ženske, nego se raščepe ko krepane krave i čekaju da ti završiš svoje dok one za to vreme i dalje ljušte krompir i dovikuju nekoj do sebe aj’ učini mi pa virni u kujnu da mi pirinač ne zagori dok ja ovo ovde ne otaljam i samo vama može pasti na pamet da je ta bljuvotina ljubav, generale, jer za drugo i ne znate, kažem vam, makar bilo rečeno bez trunke poštovanja, a on tada riknu, zaveži, bestraga ti glava, zaveži, ili će te svaka reč skupo koštati, ali je Patrisio Aragones nastavio mrtav ozbiljan da ne vidim zašto bih ućutao, da nećete možda da me ubijete sad kad je ovo ubistvo već pri kraju, bolje bi vam bilo da iskoristite ovu priliku da pogledate istini u oči pa da vam onda vidim lice, generale, sad kad ću da vam kažem ono što morate znati, a to je da vam niko nikad nije rekao ono što zaista misli, već su vam svi govorili ono što ste želeli da čujete i u lice su vam se udvorički smeškali dok su vam iza leđa o glavi radili, pa budite zahvalni bar zbog toga što sam ja onaj koji vas sažaljeva najviše na celome svetu, jer sam ja jedini od svih onaj što vam likom nalikuje, jedini koji je dovoljno častan da vam skreše u brk ono što ceo svet naveliko priča, da vi niste ničiji predsednik, da na prestolu ne opstajete zahvaljujući svojim topovima, već Englezima koji su vas na njega nasadili i Amerima koji vas na njemu obdržavaju svojim dvomudim topom dok se sami ače, ali izdaleka, bezbedni na svojim oklopljenim topovnjačama, a ja sam svojim očima gledao kako gmižete tamo-amo obamrli od straha što ne znate ni kako ni gde da počnete vladati kad su vam Ameri preko ramena dobacili ostavljamo te ovde, i tebe i tvoj crnački kurvinjak, pa da vidimo kako ćeš ga bez nas održati, a vi od tada niste niti ćete ikad sjahati s tog sedla, i to ne zato što ne želite, već zato što ne možete, priznajte, jer vam je jasno ko dan da bi onoga časa kada bi vas ugledali na ulici odevenog kao običnog smrtnika nasrnuli na vas kao kerovi da vam se napiju krvi za pokolj kod Svete Marije Oltarske i za bacanje zatvorenika u jarak oko lučke tvrđave da ih krokodili žive prožderu i zato što ih žive derete a kožu šaljete članovima porodice kao opomenu, govorio je, izvlačeći na svetlo dana iz bezdna svoje dugo zapretavane mržnje i beskrajnu nisku zverstava počinjenih tokom vladavine beščašća, sve dok više nije mogao govoriti, jer su mu neke usijane vile iskidale utrobu, a srce mu je klonulo, pa je bez namere da se naruga i skoro molećivo rekao ozbiljno vam kažem, generale, iskoristite priliku što ja umirem da umrete sa mnom i niko nije pozvaniji od mene da vam to predloži, jer ja nikada nisam ni želeo da ličim na bilo koga, a još manje da budem stegonoša otadžbine, već samo da budem bedni duvač stakla koji pravi boce kao i otac mu, stisnite zube, generale, ne boli kao što se čini, rekao mu je s tako ozbiljnom iskrenošću da njemu ni preostala jarost nije bila dovoljna da odgovori, nego je pokušao da ga pridrži kada je video kako se grči i cvileći pritiska utrobu šakama, obliven suzama bola i stida što se, gospodine generale, ja nažalost, evo, useravam, a ovaj pomisli da mu on to samo slikovito govori da je prestravljen, ali Patrisio Aragones mu odvrati, ama ne, generale, hoću da kažem da sam se upravo usrao, stvarno usrao, a on ne mogade da učini ništa drugo osim da ga preklinje da se suzdržiš, Patrisio Aragonese, izdrži, jer mi otadžbinski generali moramo umreti dostojanstveno, makar nas to života koštalo, ali beše dockan za to, jer Patrisio Aragones pade nauznak preko njega, trzajući se od straha i obliven suzama i sopstvenim govnima.

U uredu najbližem dvorani za primanja trljao mu je telo sapunom i gužvom kovilja ne bi li s njega sastrugao bazd smrti, zatim ga je odenuo u svoje odelo, namestio mu laneni podvez za kilu, kamašne i zlatnu mamuzu na levu potpeticu, a kako su pripreme odmicale tako ga je sve više obuzimalo osećanje da je najusamljeniji čovek na svetu, ali je ipak uklonio sve tragove nameštaljke i doterao do savršenstva svaku sitnicu kako bi sve ličilo na prizor koji je on sopstvenim očima video na površini vode u proročkim zdelama i da bi ga čistačice izjutra mogle naći, kao što su ga i našle, opruženog potrbuške na podu ureda, umrlog prvi put lažnom prirodnom smrću u snu, odevenog u platnenu uniformu bez oznaka čina, s kamašnama na nogama, zlatnom mamuzom na levoj potpetici i desne mišice pod glavom umesto jastuka. Ni tada se vest nije pročula odmah, kao što je on očekivao, već je pre toga imalo proći mnogo sati pametovanja, tajnih nagađanja i dogovora između naslednika vlasti, koji su pokušavali da dobiju u vremenu pobijajući glasine o smrti najrazličitijim oprečnim vestima, pa su čak i njegovu majku Bendision Alvarado izvukli na ulicu da bi svi po njenom licu videli da nije u žalosti, obukli su me u haljinu na cvetove, kao neku maškaru, Bože me sakloni, naterali su me da kupim šešir ukrašen šarenim perjem da bi ceo svet video da sam srećna, naterali su me da pokupujem sve prnje i đinđuve što su se kupiti dale i pored toga što sam im ja govorila ne, gospodine, nije vreme za kupovanje nego za plakanje, jer sam i ja verovala da je pokojnik moj sin, a oni su me silili da se smeškam dok me slikaju u punoj veličini, jer je vojska smatrala da je to neophodno za dobrobit otadžbine, a on se za to vreme u svom skrovištu zbunjeno pitao kako to da se ništa na svetu nije poremetilo zbog njegove nameštene smrti, kako to da je sunce izgrejalo jednom i potom još jednom i to bez greške, otkuda taj utisak da je nedelja, majko, otkuda ova svagdašnja vrućina, a mene nema, pitao se zaprepašćeno kada je začuo paljbu topova na lučkoj tvrđavi kad joj vreme nije i pogrebnu zvonjavu glavnih zvona katedrale i video kako u kuću provaljuje razularena rulja probuđena iz vekovne obamrlosti najvećom novošću na svetu, a kada je odškrinuo vrata spavaće sobe i provirio u dvoranu za primanja, ugledao je na odru samoga sebe mrtvijeg i nakinđurenijeg od svih papa pomrlih od kada je hrišćanstva, osetio je da ga obuzima užas i stid zbog vlastitog tela junačne vojničine zavaljene u cveće, lica izbeljenog puderom, narumenjenih usana, grubih ruku neustrašive gospođice prekrštenih preko prsa oklopljenih ratnim ordenjem na nevidovnoj svečanoj odori s posmrtno izmišljenim odlikovanjem s deset sutonskih sunaca za zasluge generala svemira, s nikada pre toga opasanom sabljom kralja iz karata, s lakovanim kamašnama i dvema zlatnima mamuzama, zatrpanog obiljem raskošnih ukrasa vlasti i mračne vojničke slave svedenih na njegove ljudske razmere ležećeg guzoljupca, bestraga mu glava, nije moguće da sam to ja, reče u sebi jarosno, pa to nije pravedno, bestraga mu glava, reče, posmatrajući pogrebnu povorku pored svog leša i smetnuvši na tren s uma mutna pravila i još mutniju svrhu te lakrdije, osetio se sićušnim i uniženim smrću što je bila tako nemilosrdna prema veličajnosti moći, video je život bez sebe, video je, donekle raznežen, kako izgledaju ljudi lišeni njegove veličine kao uzdanice, video je, donekle uznemiren, one koji su došli samo da bi proverili da li je to zaista on ili neko drugi, video je kako ga jedan starac pozdravlja masonskim pozdravom iz doba federalnog rata, video je čoveka u crnini kako mu celiva prsten, video je učenicu kako mu na odar polaže cvetak, video je prodavačicu ribe kako, ne mogavši da podnese istinitost njegove smrti, ispušta punu košaru sveže ribe, grli njegov namirisani leš i nariče iz sveg glasa, pa to je on, bože blagi, šta će biti s nama bez njega, grcala je, tako je, to je on, uzvikivali su, on je, graknula je gomila zagušena jarom na Glavnom trgu, a onda je utihnula pogrebna zvonjava i počela je slavljenička jeka zvona na katedrali i na svim crkvama u zemlji, najavljujući prazničnu sredu i počele su da šište uskršnje prskalice i prašti praznični vatromet i doboši da slave slobodu i svetina da provaljuje unutra kroz prozore, a stražari su zadovoljno i ćutke propuštali prstom da mrdnu i video je kako razjarene vođe motkama rasteruju pogrebnu pratnju i vuku po podu neutešnu prodavačicu ribe, kako neki od njih strvinarski kidišu na mrtvo telo, kako ga njih osmorica čupaju iz njegovog večnog počinka i njegovog nestvarnog vremena plavih ljiljana i belih cvetova ljubavi i žutih suncokreta i video je kako ga tegle po stepeništu, video je i one što su razbucali blagoutrobije tog rajskog izobilja i zle kobi, verujući da će ga uništiti zauvek ako zauvek unište leglo vlasti, pa su nadirali rušeći dorske vence na stubovima od kartonskog mermera, kidajući somotske zavese i obarajući vavilonske stubove okrunjene alabasterskim palmolistom, bacajući kroz prozore kaveze sa pticama, presto kraljevih namesnika i koncertni klavir, razbijajući kripte u kojima je čuvan pepeo neznanih velikana otadžbine, cepajući na goblenima vezene devojane mlade što su usnule plovile u gondolama beznađa i ogromne uljane slike biskupa, starovremskih vojnika i nepojamnih pomorskih bitaka, ništeći ceo jedan svet da u pamćenju budućih pokolenja ne ostane ni najmanjeg pomena od tog prokletog vojničkog nakota, a onda je provirio i na ulicu kroz raster na žaluzinama da bi procenio razmere tog pustošenja i jednim pogledom je mogao obuhvatiti više bezočnosti i nezahvalnosti nego što sam od rođenja do danas ovim svojim jadikama od očiju video i oplakao, mati moja mila, video je svoje vesele udovice kako napuštaju kuću kroz vrata za poslugu, vodeći na povocu krave iz mojih štala, raznoseći državno pokućstvo i ćupove meda iz tvojih košnica, majko, video je svoju nedonoščad kako, kao družina veselih uličnih svirača, udaraju u šerpe i skupoceni kristal svečanim priborom za jelo i iz sveg glasa pevaju umro mi je ćale, živela sloboda, video je na Glavnom trgu lomaču od zvaničnih portreta i litografija iz zbornika postavljanih tako da budu viđeni svugde i svagda od prvog dana njegove vladavine, video je kako vucaraju njegovo telo i kako za njim ostaju otkosi odlikovanja, epoleta, dugmadi s dolame, gajtana, širita, vrpci, pervaza, brokatnih resa, pafti, kićanki sa sablje kralja iz karata i deset sumračnih sunaca kralja svemira, mati moja mila, vidi šta mi rade, i gledao je, osećajući ogavnost na vlastitoj koži kako s balkona po njegovom truplu prosipaju bolesničke nokšire i pljuvaonice, užasnut pomišlju da bi mogao završiti svaren u crevima kerova i lešinara sred bezumnog urlanja i karnevalskog vatrometa kojima se slavi moja smrt. Kada je pustošenje jenjalo, on je i dalje mogao čuti kako izdaleka dopire slavljenička svirka tog popodneva bez daška vetra i istrajavao je u pokušajima da jednim udarcem pobije i komarce i one cvrčke naseljene u njegovim ušima što mu nisu dali da razmišlja, dok je i dalje osmatrao rumen požara na obzorju i svetionik koji ga je kroz rastere na žaluzinama svakih trideset sekundi otigravao zelenim prugama i osluškivao je uobičajeno disanje svakodnevice koja je bivala sve uobičajenija kako je njegova smrt postajala samo još jedna među onolikim minulim smrtima i osećao je kako ga nezadrživa matica stvarnosti lagano nanosi na ničiju zemlju samilosti i zaborava, ma bestraga joj glava i smrti, uzviknu i napusti skrovište, ponet uverenjem da je kucnuo njegov sudbinski čas i u trenu se sjurio kroz opljačkane dvorane, vukući svoje sabijene tabane prikaze iskrsle iz šuta svog prethodnog života kroz maglinu zasićenu vonjem umirućeg cveća i sagorelih fitilja ukopnih voštanica, odgurnuo je vrata dvorane za ministarska savetovanja i kroz vazduh zasićen dimom začuo kako oko stola od orahovine romore prigušeni glasovi svih onih koje je i želeo tu da zatekne, liberala koji su prodali federalni rat, konzervativaca koji su ga kupili, generala iz vrhovne komande, tri svoja ministra, nadbiskupa i ambasadora Šnontnera, sve njih uhvaćene u jednu istu zamku dok su pozivali na opšte ujedinjenje protiv vekovnog despotizma, namamljeni plenom njegove smrti i željom da ga među sobom razdele, potonuli u bezdno pohlepe tako duboko da nijedan od njih nije primetio kako se među njima pojavljuje nesahranjeni predsednik i jedan jedini put udara šakom o sto i izgovara jedno jedino aha, što je bilo sasvim dovoljno, jer, nije stigao ni da podigne dlan sa stola a strmoglavi beg je već bio završen i u praznoj dvorani ostadoše samo prepune pepeljare, šoljice od kafe, oborene stolice i moj pobra za ceo život, general Rodrigo de Agilar u ratnoj uniformi, koji je, onako omalen i potpuno pribran, rasterivao dim jedinom svojom rukom, upozoravajući ga legaj generale, tek sad postaje gusto, pa se obojica baciše na pod baš kad je pred kućom počelo mitraljesko slavljenje smrti, kasapsko praznovanje predsedničke garde koja je s uživanjem izvršavala zversku naredbu da nijedan od zaverenih izdajnika ne sme izvući živu glavu, pa su mitraljezima pokosili one koji su pokušali da pobegnu kroz glavnu kapiju, poskidali kao ptice s grana one koji su u begu klizili s prozora, zapaljivim bombama raskomadali one koji su probili obruč i domogli se obližnjih kuća, a ranjene su dokusurili shodno predsednikovom stavu da bi mu svaki preživeli bio zakleti neprijatelj do kraja života, a on je za to vreme potrbuške ležao na dva hvata od generala Rodriga de Agilara i trpeo dažd srče i žbuke što se na njega obrušavala posle svake eksplozije, mrmljajući bez prestanka, kao da čita molitvu, gotovo je, evo sad je gotovo, jarane, gotovo je i ovo sranje i od sada pa nadalje vladam sam, ne treba mi ni pseto da za mnom zalaje kad prođem, a već rano izjutra treba videti šta od sveg ovog krša može nečemu poslužiti, pa ako nema na šta da se sedne, kupiti za prvo vreme šest kožnih stoličica, nešto jeftino, nekoliko asura da se tu i tamo pokrije poneka rupa i još par sitnica i ništa više, ni tanjiri ni kašike, ništa više, sve ću doneti iz kasarne, jer vojsku više držati neću, ni oficire, za koji moj će mi pa oni, osim da loču moje mleko, a kada prigusti, ugrizu ruku koja ih hrani, kao što smo evo sad lepo videli, ostaviću samo svoju gardu, ljude hrabre i poštene, ni vladu neću imenovati, za koji će mi moj pa ona, samo dobar ministar zdravlja, jedini bez kojeg se zaista ne može u životu, i možda smo još jedan vičan krasnopisu za potrebe službene prepiske, a onda ću lepo moći da dam zgrade ministarstava i kasarne u zakup i eto ti para za održavanje, jer ovde ne fale ljudi nego lova, pa onda naći dve spretne sluškinje, jednu za spremanje i kuvanje, a drugu za pranje i peglanje, a ja lično ću brinuti o kravama i pticama, kad ih bude bilo, i nema više da mi kurve rade radnju po nužnicima, ni da mi gubavci džonjaju po ružičnjacima, gotovo je s nadobudnim lekarima koji navodno sve znaju i s premudrim političarima koji navodno sve vide i, na kraju krajeva, ovo je jedna predsednička palata, a ne crnački kurvinjak, kao što mi Patrisio Aragones reče da su ovu zemlju Ameri nazvali, a ja sam sam više nego dovoljan za vladanje dok kometa opet ne prozviždi i to ne jedna, nego deset njih, jer ovaj koji sam ne mislim više umirati, neka drugi mru, bestraga im glava, izgovorio je u jednom dahu, bez zastajkivanja između reči da bi razmislio, kao da recituje napamet, jer je još u ratu naučio da se glasnim razmišljanjem najbolje rasteruje strah od eksplozija baruta koje su potresale kuću, pa je već tada pravio planove za naredno jutro i naredni vek započet tim sumrakom kroz koji je odjeknuo zvižduk poslednjeg hica kojim su poslednjem ranjeniku milosrdno prekraćene muke, a onda general Rodrigo de Agilar dozmijulja do prozora i zapovedi da se nađu đubretarska kola i na njih natovare mrtvi, pa izađe iz dvorane poželevši mu laku noć, gospodine generale, i tebi, pobratime, odgovori mu on i hvala ti na svemu, reče, ležeći i dalje potrbuške na pogrebnom mramoru dvorane za ministarska svetovanja, a onda pod glavu umesto jastuka podmetnu mišicu i zaspa istoga trena, usamljeniji nego ikada, uspavan šumorom kovita žutoga lišća svoje žalobne jeseni što je od te noći pa zanavek nastupila među još uvek zadimljenim truplima i crvenim srpovima meseca u lokvama pokolja.

Nije morao sprovoditi u delo nijednu od predviđenih mera, jer su se oružane snage same od sebe rasule, vojnici se razbežali, a nekolicinu oficira, koji su do poslednjeg časa pružali otpor iz gradske kasarne i iz onih preostalih šest u zemlji, dotukla je predsednička garda uz pomoć građana dobrovoljaca, dok su preživeli ministri u ranu zoru izbegli iz zemlje, a ostala su samo dvojica najodanijih, jedan od njih bio je njegov lični lekar, a drugi najčuveniji krasnopisac u zemlji, a on sam nije više morao šeniti nijednoj stranoj sili, jer se iz državnih škrinja prelivalo venčano prstenje i zlatne dijademe prikupljene među nenadanim pristašama i nije morao trošiti sitniš na asure niti na kožne hoklice da bi zabašurio pustoš nastalu posle izbacivanja nameštaja kroz prozore, jer je, pre nego što je u celoj zemlji obnovljen red i mir, obnovljena dvorana za primanja tako da je bila raskošnija nego ikada i svuda je bilo kaveza s pticama, pričljivih ara i kraljevskih papagaja što su iz streha od gipsanih ukrasa kreštali živela Španija dole Portugalija, bilo je nenametljivih i uslužnih žena koje su kuću držale čistom i urednom kao ratni brod i kroz prozore je dopirala ona ista slavljenička svirka, radosno šištanje istih onih prskalica, ista ona razdragana jeka zvona koja je počela slavljenjem njegove smrti i nastavljena veličanjem njegove besmrtnosti, dok je na Glavnom trgu održavana danonoćna priredba praćena pokličima večne odanosti pod velikim natpisima neka Bog čuva veličanstvenog koji je trećega dana ustao iz mrtvih, beskrajni praznik koji on nije morao podsticati nameštaljkama kao nekad, jer su se državni poslovi obavljali sami od sebe, otadžbini je išlo dobro, on sam je bio cela vlada i niko ga ni rečju ni delom nije sprečavao da čini šta mu je drago, jer je sred sve te slave bio toliko usamljen da ni neprijatelja nije imao, a mom pobri za ceo život, generalu Rodrigu de Agilaru, bio je toliko zahvalan da se više nije brinuo zbog potrošnje mleka, nego je u dvorištu postrojio redove koji su se istakli svirepošću i revnosnim obavljanjem dužnosti, pa je prstom vođenim hirom nasumice pokazivao koga će unaprediti u najviše činove i govorio im, savršeno svestan da time obnavlja oružane snage koje će ugristi ruku koja ih hrani, ti kapetan ti major ti pukovnik, ma šta bre pričam, kakav pukovnik, general ima da budeš, a svi ostali poručnici, i šta ćeš više, jarane, evo ti vojske, a ucveljeni njegovom smrću toliko su ga ganuli da je naredio da mu dovedu starca što ga je pozdravio masonskim pozdravom i gospodina koji je za njim nosio crninu i celivao mu prsten i dodelio im orden za mir, a prodavačici ribe dao je ono što je želela najviše na svetu, kuću s mnogo soba za nju i njeno četrnaestoro dece i naredio je da mu dovedu učenicu koja je položila cvetak na njegov odar i uglavio joj je ono što želim najviše na svetu, da se udam za pomorca, ali uprkos svim tim dobrim delima kojima je pokušavao sebi da olakša nespokoj je i dalje morio njegovo utučeno srce, sve dok se u dvorištu tvrđave San Heronimo nisu našli svezani i popljuvani svi oni što su bezobzirno grunuli u predsedničke dvore, a prepoznao ih je sve do jednoga zahvaljujući svom neumoljivom pamćenju zlopamtila, pa ih je okupio i razvrstao po težini krivice, ti ovamo, onaj što je predvodio prepad tamo, vi ostali tu, ovi što su oborili na pod neutešnu prodavačicu ribe onamo, ovde oni što su izvukli telo iz kovčega i vukljali ga po stepeništu i kaljugama, a svi preostali na ovu stranu, skotine, mada mu, u suštini, nije bilo toliko stalo do kažnjavanja koliko do dokazivanja sebi samome da skrnavljenje njegovog leša i kidisanje na kuću nisu bili iskreni odraz raspoloženja naroda, već obično plaćeničko beščašće, pa se on lično prihvatio temeljnog saslušavanja zatvorenika ne bi li postigao da mu milom priznaju nestvarnu istinu za kojom je njegovo srce toliko žudelo, ali nije išlo, pa je naredio da ih okače kao papagaje o vodoravnu gredu tako da vezanih ruku i nogu satima vise naglavce, ali ni tako nije išlo, pa je naredio da jednoga bace u dvorišni slivnik gde će ga kajmani živog rastrgnuti i prožderati na očigled ostalih, ali opet nije išlo, a onda je izabrao jednoga iz glavne skupine i naredio da ga živog oderu tako da ostali svojim očima vide njegov svlak, žućkast i mlak, kao posteljica tek izvučena iz porodilje i oni, obliveni vrućom čorbom guste krvi što je vrcala iz živog mesa koje se u ropcu premetalo po popločanom dvorištu, priznadoše ono što je želeo da čuje da su dobili po četiri stotine pesosa u zlatu za tegljenje leša do pijačnog smetlišta i da to nisu učinili ni iz uverenja ni para radi, jer nemaju ništa protiv njega lično, a naročito ako je mrtav, nego da su ih na jednom tajnom skupu, gde su viđena čak i dva generala iz vrhovne komande, prisilili na to svakojakim pretnjama, pa smo morali, gospodine generale, časna reč, a njemu se ote glasan uzdah olakšanja i reče dajte im da se najedu i neka se noćas odmore, a sutra bacite kajmanima te nasamarene jadnike, pa uzdahnu i vrati se u predsedničke dvore duše oslobođene bolnog samokažnjavanja trnovim vencem sumnje i mrmljajući, eto, lepo se videlo, ti ljudi me vole. Rešen da zatre svako seme nespokoja koje mu je u srce posejao Patrisio Aragones, odlučio je da će to biti poslednja mučenja za njegove vladavine, pa potamaniše kajmane, rasklopiše mučionice u kojima je bilo moguće čoveku zdrobiti sve kosti jednu po jednu, ali tako da mučeni ne ispusti dušu, proglasio je opšte pomilovanje i preduhitrio je budućnost čarolikom mišlju da se sve bljezgarije u ovoj zemlji događaju zato što su ljudi dokoni pa previše razmišljaju i, tražeći načina da ih zaokupi, ponovo je uveo martovske sajmove cveća i takmičenja za lepoticu godine, izgradio je najveće igralište za loptanje na Karibima i odredio da krilatica naše momčadi bude pobeda ili smrt, naredio je da se u svakom selu otvori po jedna besplatna metlarska škola čije su učenice na predsednikov poziv odgovorile zagriženim metenjem drumova, pošto pometu svoje kuće, a potom i ulice oko nje, tako da su brda đubreta prebacivana iz jedne pokrajine u drugu i niko nije znao kako da ih se reši u vreme službenih mimohoda pod zastavom otadžbine i natpisima da Bog čuva prečistog koji bdi nad čistoćom naroda, dok je on vukao svoja troma stopala zveri utonule u razmišljanje o novim načinima zamajavanja građanstva i krčio sebi put kroz gubave, slepe i nepokretne koji su preklinjali da im on svojom rukom udeli so ozdravljenja i pod dvorišnim vodoskokom svojim imenom krštavao je sinove svojih posinaka okružen bezočnim čankolizima koji su ga proglašavali jedinstvenim, jer više nije mogao računati ni na koga sebi nalik i morao je biti sam svoj dvojnik u toj palati nalik pijaci na koju je svakodnevno dopremana tušta i tma kaveza s najneverovatnijim pticama od kada je otkriveno da njegova mati Benđision Alvarado trguje pticama, pa kako su neke ptice slali da bi mu se narugali, a druge da bi mu se dodvorili, više nije bilo ni jednog jedincatog mesta gde bi se mogao okačiti kavez, a namera da se istovremeno obavi mnoštvo javnih poslova dovela je dotle da se ni u dvorištima ni po uredima nije moglo razabrati ko je od tog mnoštva službenik a ko stranka i srušeni su toliki zidovi da bi se svet proširio i probijeni su toliki prozori da bi se videlo more da je sam prelazak iz jedne dvorane u drugu bio ravan pustolovini glavinjanja po palubi jedrenjaka kojim se pogibeljno poigravaju uzajamno zavađeni jesenji vetrovi. U martu su kroz prozore oduvek ulazili pasati, a sada su mu govorili da su to vetrovi mira, gospodine generale, i oduvek ga je kinjilo jedno te isto zujanje u ušima, a sada mu čak i njegov lični lekar kaže da je to zujanje mira, gospodine generale, jer, od kada su vas prvi put našli mrtvog, sve što je postojalo na nebu i na zemlji postalo je stvar mira i on je u to poverovao tako čvrsto da je u decembru ponovo počeo da se uspinje do kuće na litici da bi se razgalio nesrećom bratstva ostarelih čežnjivih silnika, koji su prekidali partije domina da bi mu ispričali kako sam ja, recimo, ova dupla šestica, a zadrti konzervativci su, recimo, ova dupla trojka, ali ja, eto, ni sanjati nisam mogao da su masoni i popovi tajno u dosluhu, a kome bi to, bestraga im glava, bilo i na kraj pameti, i ne obraćajući pažnju na već slojanjenu supu, jedan od njih bi objašnjavao kako je, evo ova posuda za šećer, na primer, većnica, a ovo ovde je jedini top koji je preostao dušmanima, a domet mu je bio četiri stotine metara i to samo ako đule ide niz vetar, evo dovde, tako da sam ovde dospeo zbog tih baksuznih osamdeset i dva santimetra, jedva i toliko, a oni najizloženiji prilepušama izgnanstva još uvek su traćili život na nadanje i pogledom vrebali brodove iz svoje zemlje po pučini, prepoznajući ih po boji dima i zarđalosti sirene, pa su silazili u luku kroz rominjanje prve jutarnje svetlosti ne bi li u kantama za smeće pronašli bačene novine u koje je brodska posada uvijala otpatke hrane i čitali ih uzduž i popreko do poslednjeg retka, e da bi predvideli sudbinu svoje otadžbine po vestima o tome kako je neko tamo umro, a neki drugi se oženio nekom tamo, dok je tamo neko treći opet pozvao ovoga na rođendansko slavlje a onoga nije i gonetali su sudbinu otadžbine po kretanju tmastog oblaka proviđenja koji će se razjapiti nad njihovom zemljom kada će u oluji sudnjega dana reke pomahnitati i provaliti nasipe i brane i opustošiti polja i posejati kugu i bedu po gradovima, a onda će oni doći ovamo da me preklinju da se vratim i spasavam ih od propasti i bezvlašća, videćete, ali dok su očekivali da kucne taj sudbinski čas, bivali su prinuđeni da pozovu najmlađeg među sobom da mi, molim vas, udenete konac u iglu da zakrpim ove pantalone, znate, ne želim da ih bacim jer me za njih vezuju dragocene uspomene, kriomice su prali rublje, oštrili nožiće za brijanje koje su novodošli već koristili, zaključavali su se u svoje sobe da jedu kako ostali ne bi primetili da žive od splačina, ili bruku staračke slabe petlje na uneređenim pantalonama, a nekog četvrtka bismo iznenada morali kačiti pribadačom nekome od njih odlikovanja na poslednju mu košulju, umotavati ga u njegovu zastavu i pevati himnu njegove zemlje, a potom ga slati da vlada zaboravom podno litice s vlastitim podlokanim srcem umesto utopljeničkog kamena, a za njime nije ostajala ni jedna jedina praznina na svetu, izuzev prazne stolice na terasi bez pogleda gde bismo posedali da kockom razdelimo među sobom stvari preminulog, ukoliko bi uopšte nešto za njim ostalo, zamislite, gospodine generale, kakav bedan život običnog građanina posle onolike slave.

Jednog davnašnjeg decembra, na dan svečanog otvaranja te kuće, on je s te iste terase ugledao vansebnu nisku antilskih ostrva koju mu je neko pokazao u morskom izlogu, video je mirisni vulkan na Martiniku, eno tamo, gospodine generale, video je bolnicu za jektičave i orijaškog crnca u vezenoj košulji kako ispred bazilike prodaje rukoveti gardenija guvernerskim suprugama, video je paklenu pijacu Paramariboa, eno tamo, gospodine generale, video je krabe koje su iz mora izlazile kroz nužničke otvore i pentrale se na stolove sladoledžinica, dijamante ugrađene u zube matorih crnkinja što su, okupane kišnom čorbom, prodavale indijanske glave i đumbir dok su im samo zadnjice na kojima su sedele bile suve, video je krave od žeženog zlata kako dremaju po plažama Tanguarene, gospodine generale, i slepog jasnovidca iz Guajre, koji je umeo svirkom na jednostrunoj violini da za dva groša ućutka ćurlikanje smrti, video je avgustovsku žeravicu Trinidada, automobile koji se kreću unatraške, zelenopute Induse kako kenjaju na sred ulice ispred svojih tezgi s košuljama od niti živih larvi svilenih buba i mandarinske kipove izrezbarene od cele kljove, video je haićanski košmar i plave pse i taljige s volovskom zapregom što u svitanje sakupljaju pomrle po ulicama, video je kako holandske lale pupe po benzinskim rezervoarima u Kurasaou i vetrenjače pokrivene strmim krovovima za sneg i tajanstveni prekookeanski brod kako jezdi središtem grada, ploveći kroz hotelske kuhinje, video je kameni padok Kartahene Indijske i zaliv podno njega zatvoren lancem i katancem, ukočenu svetlost na balkonima, kljusine upregnute u fijakere kako prazne gubice još uvek zevaju da zagrabe seno iz zobnica kraljevih namesnika, osetio je njihov bazd na balegu, kakva divota, gospodine generale, kažite zar nije velik ovaj svet i zaista je bio, ne samo velik već i podmukao, ali on se u decembru nije uspinjao do kuće na strmeni da bi razglabao s beguncima koje je prezirao kao sopstveni odraz u ogledalu zlehudosti, već da bi tamo sačekao trenutak rađanja decembarske svetlosti pod kojom puca pogled na ceo antilski svemir, od Barbadosa do Verakrusa, kada bi zaboravljao ko ima duplu trojku i naginjao se s vidikovca da osmotri nisku vansebnih antilskih ostrva poređanih jedno iza drugog, kao povorka kajmana usnulih na morskoj površini glatkoj kao ogledalo, i dok ih je posmatrao, dozivao je u sećanje i ponovo proživljavao istorijski oktobarski petak, kada je u razdanje izašao iz svoje sobe i video da svi ljudi iz predsedničke kuće nose crvene kape nalik fišeku i onim popovskim kapama i da sve naložnice čiste dvorane i menjaju vodu u kavezima noseći crvene kapuljače, da su muzilje u štalama, stražari na svojim mestima, uzetnici na stepeništu i gubavci u ružičnjaku, svi do jednog zazjavali okolo glava pokrivenih tim crvenim kapama za nedeljne poklade i upinjao se da odgonetne šta se to dogodilo u svetu dok je on spavao kad svi ljudi iz kuće i iz grada nose te crvene kape i zveckaju niskama staklenih praporaca, dok naposletku nije naleteo na jednoga spremnog da vam kažem sve onako kako jeste, gospodine generale, sve to se dogodilo kad su došli neki tuđinci, koji govore neki starinski naški i otežu kad pričaju i ne kažu more nego plavetno more, gvakamaje zovu papagaji, za čun kažu šajka, a za harpun osti i kada su videli da im krećemo u susret plivajući oko njihovih brodova, uzverali su se na jarbole i počeli su da dovikuju jedni drugima gledaj kako su skladno građeni, kako im je telo ubavo a lice dražesno, kako im je kosa jaka kao konjska griva, a kada su videli da smo lica premazali bojom da se ne potprište od sunca, počeše da poskakuju kao pokisle vrane i da ciče gledaj, oni se moluju u garavo, a njihova je koža bila kao u kanarinca, ni žuta ni bela, ma sva nji ova posla bila su da se čudu ne načudiš, pa nam zato nije bilo jasno zašto se oni nama, bestraga im glava, toliko rugaju, gospodine generale, kad smo mi onakvi kakvima nas je mati rodila, a oni jok, nego se odevaju kao žandari u trefu, iako jamdi ova jara za koju oni kažu pripeka, kao holandski krijumčari, a kosu pletu kao žene, mada su svi do jednog muški, jer njiovu nismo videli nijednu, a vikali su i da mi ne razumemo kršten jezik, a oni, u stvari, nisu razumeli naški i prišli su bliže u nji’ovim šajkama, kako oni zovu čun, kao što smo već rekli, i svi su se čudom čudili što naši harpuni na vrhu imaju zašiljenu kost sabljana, što oni zovu ribeći zub, i na kraju smo mi sve što smo imali trampili za te njibve crvene kape i niske staklenih praporaca koje smo okačili o šije da ih ne uvredimo i za te bakarne zvečke što ne vrede ni pišljiva boba i za te nokšire s perjanicom što nose na glavama, ogledalca i ostale flamanske trice i kučine, sve jedna jeftinija od druge, gospodine generale, pa kada smo videli da su uslužni i dobroćudni, odvukli smo ih do žala tako da oni to nisu ni primetili, al’ je kvaka bila u tome što je ono aj’ daj mi da ti dam i dva reza tri parčeta dovelo do takvog drž’ ne daj tante za kukuriku, da prosto ne poveruješ, i tako mi na kraju ostadosmo kratki za naše papagaje, naš duvan, naše grudve čokoladne, naša jaja od iguane, jer oni su uzimali koliko je nama dragi Bog dao, mada su, što jes’ jes’, i davali ono malo što su imali, nije da nisu, i to od srca, tako da su čak nudili plišani prsluk za jednog od nas kojeg bi poveli sa sobom da ga prikazuju po jevropama, zamislite samo dokle je išlo to rasulo, gospodine generale, ali je on bio tako sluđen da nije sasvim shvatao svu tu suludost ni da li je ona uopšte u nadležnosti vlade, pa se povukao u svoju spavaću sobu i otvorio prozore prema moru ne bi li neka drugačija svetlost pala na tu mutljavinu za koju je upravo čuo i pod prozorima je ugledao onu istu oklopnjaču koju je pomorska pešadija ostavila u luci, a iza nje, usidrene u mrklom moru, ugledao je tri karavele.

2


Kada je po drugi put pronađen izrovašen lešinarskim kljunovima u istom uredu, u istoj odori i u istom položaju, niko od nas nije bio dovoljno star da bi se mogao sećati onoga što se dogodilo prvi put, ali smo svi znali da ne postoji nijedan konačan dokaz njegove smrti, jer se iza svake istine uvek skrivala još neka. Čak ni najlakovernijima među nama nije se činilo dovoljno uverljivim ono što se dalo videti na prvi pogled, jer je često uzimano zdravo za gotovo da ga je usred prijema stranaka fras oborio s prestola i da je, presamićen od grčeva, bacao žučnu penu na usta, da je zbog mnogih govorancija izgubio moć govora, pa je iza zavesa držao trbuhozborce, a on je samo otvarao usta pretvarajući se da govori, da je bio kažnjen za izopačenost tako što mu je po celom telu izbila krljušt debela kao u tarpona, da mu je za svežih decembarskih noći kila pevušila mornarske pesmice i da je mogao da se kreće samo uz pomoć malenih ortopedskih kolica u kojima je vozio svoje kilavo mudo, da je u ponoć vojnim furgonom bio dopremljen i kroz vrata za poslugu u kuću unet mrtvački sanduk obložen grimiznom tkaninom i optočen zlatnim okovom i da je neko video kako Letisija Nasareno lije krvave suze u kišnome perivoju, ali, što su glasine o njegovoj smrti više nalikovale istini to se on češće pojavljivao kad god i gde god mu se najmanje nadaš i bivao sve življi i odlučniji u nameri da našoj sudbini nametne neki njoj tuđi i nepredvidiv tok. Moglo je biti tako lako prepustiti se uverljivosti neposrednih dokaza kakav je bio njegov predsednički prsten pečatnjak, ili natprirodna veličina njegovih stopaia neumornog hodača, ili tako retko viđen dokaz kakvo je bilo njegovo kilavo mudo, jedini deo dela tela koji se lešinari nisu usudili ni da kljucnu, ali bi se neko uvek prisetio istovetnih dokaza viđanih i ranije u lakšim slučajevima smrti. Ni pomno pretraživanje kuće nije dovelo do pronalaženja nepobitnih dokaza da je to mrtvo telo zaista njegovo. U spavaćoj sobi Bendision Alvarado, jedva upamćenoj po tome što je ukazom proizvedena u sveticu, pronašli smo poneki izanđali kavez pun ptičjih koščica što ih je vreme okamenilo, trščanu naslonjaču što su je krave ižvakale, kutijice s vodenim bojicama i čaše pune četkica što su ih prodavačice ptica iz pustare koristile za molovanje svraka koje su na vašarima poturale kao zlatopere vuge, videli smo zemljani lonac i u njemu bokor matičnjaka toliko iždžikljalog u zaboravu da su mu se grane uspuzale uza zidove i probile kroz oči likova na uljanim slikama, izbile kroz prozore i naposletku se splele s divljim rastinjem u zadnjem dvorištu, ali nije bilo ni najbeznačajnijeg traga bilo kakvom dokazu da je on ikada boravio u toj sobi. U svadbenoj ložnici Letisije Nasareno, o kojoj smo imali nešto podrobniju predstavu, ne samo zato što je carevala u skorije vreme već i zbog goleme prašine koju je dizalo svako njeno pojavljivanje u javnosti, zatekli smo čvrstu postelju načinjenu da izdrži svaku ljubavnu raspojasanost i nad njom nebnicu na dve vode na kojoj su kokoši svile gnezda, a u škrinjama smo pronašli samo ono što je posle pira moljaca ostalo od okovratnika od srebrne lisice, žičane kosture krinolina, ledeni prah svilenih podsuknji i grudnjake od briselske čipke, pa i muške kožne mestve za kućnu upotrebu, satenske papuče s visokom potpeticom i španglom koje je nazuvala kada je primala posete, duge, pogrebno raskošne ogrtače prve dame s kepom ukrašenim pustenim ljubičicama i svilenim pervazom, ali i iskušenički haljetak od grubog sukna pepeljastosive boje nalik ovnujskoj koži koji je imala na sebi kada su je oteli na Jamajci i potom dopremili u sanduku s kristalnim čašama za svečane gozbe, da bi je potom posadili u stolovaču predsednice u senci, ali ni u toj odaji ne nađosmo ni najmanjeg traga na osnovu kojeg bi se dalo otkriti da li je bar ta gusarska otmica bila nadahnuta ljubavlju. U predsedničkoj spavaćoj sobi, gde je proveo najveći deo poslednjih godina života, zatekli smo samo nekorišćeni vojnički krevet, prenosiv nužnik nalik onima što su ih staretinari skupljali po kućerinama koje su marinci napustili, gvozdeni kovčežić i u njemu devedeset i dva njegova odlikovanja, odoru od lanenog platna bez oznaka čina, istovetnu onoj na lešu, ali probušenu na šest mesta mecima velikog kalibra koji su je dobrano spržili, kako na leđima gde su uleteli, tako i na prsima gde su izleteli, zbog čega smo pomislili da je istinito ono još uvek raspredano predanje po kojem izdajničko tane može samo nehudo kroz njega proći, a ako mu je ispaljeno u prsa odbiće se i doći glave napadaču, te da mu može nauditi samo tanad ispaljena iz milosrđa i rukom nekog ko ga je toliko voleo da bi za njega život dao. Obe su odore bile premalene za to mrtvo telo, ali ipak nismo mogli isključiti mogućnost da su njegove, jer je svojevremeno raspredana priča da je on rastao do svoje stote i da su mu u sto pedesetoj nikli treći zubi, mada, istinu govoreći, ta trupina razbucana lešinarskim kljunovima nije bila veća od tela današnjeg čoveka srednjeg rasta, a zubi su mu bili zdravi, sitni i zatupasti kao mlečnjaci, dok je glatka koža boje žuči bila prošarana staračkim belezima i otromboljena nalik mnoštvu praznih kesa, kao da je nekada bio veoma debeo, dok su se na licu mogle videti samo prazne duplje nekada setnih očiju i jedino što je odudaralo od veličine njegovog tela, osim kilavog muda, bila su ogromna četvrtasta stopala ravnih tabana i veoma orožali nokti krivi kao u kopca. Nasuprot tim tesnim vojničkim odorama, opisi njegovih letopisaca bili su mu preširoki, pa je tako u obaveznom štivu za predškolsku decu opisivan kao orijaški otac naroda kome gorostasne razmere tela ne dopuštaju da ikada izađe iz kuće, jer tako ogroman nije mogao proći kroz vrata, da je voleo decu i lastavice i razumeo nemušti jezik nekih životinja, da je bio obdaren sposobnošću da predvidi ćudi prirode, da jednim jedinim pogledom u oči prozre tuđe misli i da poznaje tajnu izvesne soli koja je gubavcima zaceljivala rane, a uzetima vraćala pokretljivost udova. Mada je svaki pisani trag o njegovom poreklu netragom nestao, smatralo se da potiče s goleti i to zbog one njegove nezajažljive gladi za vlašću, zbog načina na koji je vladao, zbog nečeg mračnog u njegovom ponašanju, zbog nepojamnog zla u srcu pokazanog kada je prodao more jednoj stranoj sili i osudio nas na život pored ove beskrajne doline oporog mesečevog praha lišene obzorja koje bi zalasku sunca dalo smisao, što nam je kidalo dušu, da mu za života bezbrojne nevoljene milosnice nisu podarile ljubav, ali jesu više od pet hiljada prevremeno rođenih sinova, a smenjivale su se u njegovom saraju sve dok je imao i trun snage da se njima naslađuje, mada nijedno od te nedonoščadi nije nosilo njegovo ime ni prezime, osim onoga što mu ga je podarila Letisija Nasareno, odmah po rođenju proizvedenog u divizijskog generala s punim komandnim ovlašćenjima, jer je on smatrao da niko nema drugog roditelja osim majke i da niko ne može biti ničiji sin osim majčin. Ta je tvrdnja kanda važila i za njega, jer se znalo da oca nije imao, kao što ga nije imao nijedan značajan samodržac čija je vladavina obeležila povest, a jedini mu nama znani rod, a možda i jedini uopšte, beše premila mati moja, Bendision Alvarado, kojoj je u školskim udžbenicima pripisivano čudo začeća bez posredstva muškarca i snevanje tajnovidog sna u kojem joj je otkrivena neodgonetljiva zagonetka ključeva njegove sudbine pomazanika spasitelja, mati njegova ukazom proizvedena u vrhovnu majku otadžbine uz jednostavno obrazloženje da je majka jedna jedina, a ta je ova moja, žena neodređenog porekla, čija je prostodušnost izazivala zgražanje zagriženih pobornika predsedničkog dostojanstva s početka njegove vladavine, jer je bilo nedopustivo da majka prvog čoveka države oko vrata nosi kesicu kamfora da bi predupredila boleštine i da pokušava da nabode zrnca kavijara viljuškom, da se gega kao patka u lakovanim papučicama, niti je bilo prihvatljivo da na balkonu muzičke dvorane drži košnice, a u državnim uredima gaji ćurke i ptice za molovanje vodenim bojicama, da suši posteljinu na balkonu s kojeg se predsednik obraća narodu, dok je sasvim nepodnošljivo bilo videti je kako na jednom prijemu za strane diplomate govori kako sam se umorila moleći Boga da moj sin bude svrgnut, jer je ovaj život u predsedničkoj palati isto što i život sa danonoćno upaljenim svetlom, dragi moj gospodine, a govorila je to s istom onom prirodnom neusiljenošću s kojom se prilikom proslave državnog praznika probila kroz počasnu stražu i s košarom punom praznih boca u ruci izletela pred predsedničko vozilo što je predvodilo paradnu povorku i sred grmljavine prazničnog klicanja, vojnih koračnica i oluje cvetnih latica ubacila kotaricu kroz prozor i doviknula sinu kad već prolaziš onuda budi dobar pa vrati ove boce u dućanče na ćošku, sirota mati. To njeno odsustvo smisla za istorijski značaj trenutka dostiglo je vrhunac jedne večeri na svečanom prijemu priređenom u čast godišnjice iskrcavanja pomorske pešadije pod zapovedništvom admirala Higinsona, kada je Bendision Alvarado ugledala svoga sina odevenog u svečanu uniformu okićenu zlatnim ordenjem, sa svilenim rukavicama koje od tada više nije skidao i, poneta plimom majčinskog ponosa, pred celim diplomatskim korom uzviknula koliko je grlo nosi da sam znala da će mi sin postati predsednik republike dala bih ga u školu, dragi moj gospodine, zbog čega je pukla takva bruka da su je prognali u predgrađe u kojem je živela u kućerini od jedanaest soba, koju je on dobio na kocki jedne noći kad ga je krenula karta u partiji odigranoj s vođama federalnog rata što su na zelenoj čoji među sobom delili imovinu odbeglih konzervativaca i njihove prekrasne vile u otmenoj četvrti, ali Bendision Alvarado nije mnogo marila za kraljevske ukrase zbog kojih imam osećaj da sam udata za presvetog oca papu, već su joj srcu draže bile sobe za poslugu, gde se smestila pored šest bosonogih služavki što su joj ih dodelili, pa se uselila, zajedno sa svojom šivaćom mašinom i kavezima s molovanim pticama, u jednu tavansku sobicu prepuštenu zaboravu, gde ni žega nikad nije uspevala da dopre, a bilo je mnogo lakše rasterati komarce što nagrnu oko šest po podne i tu bi sedala da šije pod lenjom svetlošću velikog dvorišta, obavijena lekarijskim mirisom tamarinda i dok su po praznim salonima gluvarile tuda zabasale kvočke, a stražari po nenaseljenim sobama naganjali sobarice, ona bi vodenim bojicama pretvarala svrake u zlatorepe vuge, jadajući se sluškinjama zbog zlehude sudbine mojega sina kojeg je pomorska pešadija odselila u predsedničku palatu, tako daleko od njegove majke, gospodine moj, bez verne ljube da mu se nađe usred noći ako ga nešto žigne i iz sna trgne, a ruke su mu vezane tim bezveznim zaposlenjem predsednika republike s bednom platom od jedva trista pesosa mesečno, sirotan majkin. Ona je dobro znala šta govori, jer ju je on redovno posećivao u ono doba dana kada je ceo grad plutao po mulju popodnevne dremke i donosio joj ušećereno voće koje je toliko volela, koristeći tu priliku da s njom podeli svoje jade zbog bednog položaja izmećara mornaričke pešadije i ispriča joj kako mora da zdipi i sakrije u salvetu ušećerene pomorandže i smokve iz šerbeta, jer su okupatori vodili knjigovodstvo čak i o ostacima obeda i kako je pre neki dan u predsedničke dvore banuo zapovednik oklopnjače s nekim tamo zemljočacima koji su premeravali sve živo pod kapom nebeskom, a ni dobar dan mi nisu nazvali, nego su mi razvlačili metar iznad glave, računali nešto na engleskom, a meni preko prevodioca dobacivali da se mičem odatle, i on se bi se makao, sklanjaj se, bre, zaklanjaš svetlo, i on bi se sklanjao, ma svrti se negde gde ne smetaš, bestraga ti glava, a on nije znao gde bi se svrteo da ne smeta od silesije merilaca koji su čak i opseg svetlosti na balkonima merili, ali to nije bilo ono najgore, majko, nego su mi na ulicu šutnuli i poslednje dve kržljave naložnice, jer je admiral izvoleo smatrati da takve ne dolikuju jednom predsedniku, pa me je pritisla takva oskudica u ženskinju za poda se da se pravio da odlazi iz kuće u predgrađu, a mati bi ga odmah potom čula kako se šunja po kući i naganja sluškinje po polutami spavaonica i to bi je toliko rastužilo da bi uzbunjivala ptice u kavezima ne bi li njihovo kreštanje prigušilo to stradalništvo njenoga sina i silila ih da pevaju da susedi ne bi čuli zvuke tih nasrtaja i beščašća silovanja, ni prigušene pretnje ruke k sebi, gospodine generale, ili ću vas tužiti mami, pa bi upropastila drozdovima popodnevni dremež sileći ih da grakću dok se ne izvrnu, da niko ne bi čuo kako on sopće kao bez duše dok povaljuje neku na brzaka, da niko ne bi saznao za jad i bedu odevenog ljubavnika, ni za njegovo pseće skičanje, ni za usamljeničke i od tuge uskisle suze što su klizile kao sumrak sred kokodakanja kvočki po spavaćim sobama uznemirenih tim brzopoteznim povaljivanjima u tri posle podne, po bezbožnoj avgustovskoj jari nalik tečnom staklu, jadni moj sinak. Ta iznudica imala je trajati sve dok okupacione snage, u strahu od kuge i mnogo pre roka ugovorenog pri iskrcavanju, nisu napustile zemlju, rasklopivši pre toga svoje oficirske stanove na delove obeležene brojevima i potrpavši ih u drvene sanduke, ne zaboravljajući da zgule čitave livade plave trave i ponesu ih sa sobom umotane kao ćilime, zajedno s uredno složenim gumiranim cisternama za prečišćenu vodu poslatu iz njihove zemlje da ih vodeni gmazovi iz naših reka i njihovih pritoka ne bi prožderali iznutra, niti da sruše svoje bele bolnice i dignu u vazduh svoje kasarne, da niko ne bi saznao tajnu njihove gradnje, a za sobom su ostavili samo staru krstaricu kojom bejahu stigli i čiju je palubu za junskih noći ophodila avet jednog admirala izgubljenog na olujnom moru, ali su mu, pre no što će svojim letećim vozovima odneti sav taj raj od opreme za ručno prenosive ratove, okačili odlikovanje za unapređivanje dobrosusedskih odnosa i odali počasti kao šefu države, rekavši mu pritom tako glasno da su svi mogli jasno čuti ostaj nam zbogom s tim svojim crnačkim kurvinjakom, pa da te vidimo kako ćeš ga bez nas obdržati, al’ na kraju odoše, bestraga im glava, ipak odoše, majko, i prvi put posle ponižavajućih vremena tokom kojih je bio samo govedo oborene glave upregnute u jaram okupacije, uspeo se uz stepenike moći i svojim rukama ščepao dizgine vlasti, okružen zažagorenim preklinjanjem da ponovo uvede borbe petlova, nek vam bude, naredio je, da dozvoli puštanje papirnih zmajeva i ostale sirotinjske zabave koje marinci bejahu zabranili, nek vam bude, rekao bi, i to tako uveren da je gospodar svekolike svoje vlasti da je preokrenuo redosled boja na zastavi i frigijsku kapu na grbu zamenio pokorenim osvajačevim zmajem, jer, eto, posle svega, ponovo smo paščad koja nikom ne mora da šeni, majko, živela kuga. Bendision Alvarado će se celog svog života sećati ovih skokovitih bujanja moći, ali i negdašnjih čemernih bujanja bede, mada ih nikada nije pominjala tako ojađeno kao posle one lakrdije od umiranja, dok je on šljapkao po glibu napretka, a ona se jadala svakome ko je hteo da je sluša kako ne vredi biti predsednikova mama ako si ostala bez igde ičega na celome svetu, osim ove bedne šivaće mašine, žaleći se kako taj koga sada vidite u toj kočiji sa svilenim kićankama, siroti moj sinak, nema ništa svoje, pa ni svoju rupu u zemlji da se u njoj opruži i mrtav počine posle tolikih godina služenja domovini, gospodine moj,

i gde je tu pravda, a nije kukala iz navike ili pritvorno, već zato što joj se on više nije poveravao, više nije, kao nekada, hitao da s njom podeli najsočnije državne tajne i zato što se toliko promenio od vremena pomorske pešadije da se Bendision Alvarado činilo da je stariji od nje i da ju je pretekao u vremenu, jer je primećivala da se tu i tamo zagrcnjava rečima, da ponekad bali i gubi nit što ga povezuje sa stvarnošću, pa bi je preplavila neka samilost, više kćerinska no majčinska, kada bi ga ugledala kako hita ka predgradskoj vili natovaren kutijama koje bi potom očajnički pokušavao da otvori sve odjednom, kidajući uzice zubima, lomeći nokte o ukrasne obruče i, pre no što bi ona stigla da donese makaze iz kotarice za šivenje, on bi već šakačke izbacivao oblake zaštitne piljevine u čijem bi se izbezumljenom kovitlacu gušio ponet grozničavim ushićenjem i govorio vidi ovu divotnu stvarčicu, majko, živa sirena u akvarijumu, vidi ovog anđela na navijanje u prirodnoj veličini što leti kroz odaje i oglašava svaki novi sat ugrađenim zvonom, a tu je bila i školjka morskog puža iz koje se umesto huka morskih talasa i vetra čula državna himna, kakva neviđena krasota, majko, zar nije bajno kad nisi golja, govorio je, ali ona nije podsticala tu njegovu ushićenost, već je grickala četkice za molovanje zlatoperki da njen sin ne bi primetio kako joj tuga drobi srce dok se priseća prošlosti koju niko nije poznavao bolje od nje, kao ni cenu plaćenu da bi se on održao u toj stolici u kojoj sada sedi, i to ne u današnja vremena, gospodine moj, ne u ova lagodna vremena kada je vlast opipljiva stvar i jedna jedina staklena loptica na dlanu, kako on voli da kaže, ne, gospodine, već u ona vremena kada je to bila sabljarka što se mimo boga i zakona praćaka u jednoj običnoj palati dok je proganja nezasit čopor poslednjih vođa federalnog rata koji su mi pomogli da svrgnem s vlasti generala i pesnika Lautara Munjosa, prosvećenog despota koji se predstavio svevišnjem u svetoj slavi njegovoj zajedno sa svojim Svetonijevim molitvenicima na latinskom i sa svoja 42 pastuva plemenite krvi, ali su zato obilato naplatili svoju oružanu podršku tako što su uzaptili imanja i stoku negdašnjih velikaša a sadašnjih prognanika i rasparčali zemlju na samostalne pokrajine, svakom po jedna, s neporecivim obrazloženjem da tako izgleda federalizam, gospodine generale, za koji smo krvcu lili, pa su postali jedini gospodari svojih zemalja i imali svoje sopstvene zakone, svoje lične otadžbinske praznike, svoje papirne novčanice sa sopstvenim potpisima, sopstvene svečane uniforme i sablje optočene dragim kamenjem, mundire opervažene zlatom i troroge šešire s perjanicama od paunovog perja rađene po uzoru na šešire s portreta kraljevih namesnika što su vladali otadžbinom pre njega, bili su neotesani i ganutljivi, gospodine moj, i u svako doba su ulazili nepozvani u predsedničku palatu na glavnu kapiju, jer otadžbina pripada svima, gospodine generale, za nju smo život bili spremni žrtvovati, pa bi se utaborili u svečanoj dvorani zajedno sa svojim sarajem i nakotom, sa životinjama koje su usput haračili po imanjima kao porez na mir da im slučajno ne bi ponestalo hrane, vodili su sa sobom svitu divljačkih plaćenika koji su umesto čizama nosili odrpane obojke i jedva da su umeli sročiti pokoju reč na krštenom jeziku, ali im nije bilo ravnih u varanju na kartama, ni zverstvu i odlučnosti u potezanju oružja, pa je vladarska kuća ličila na čergu, gospodine moj, i vonjala je po rečnoj naplavini, a generalštabni oficiri su razvukli državno pokućstvo i odneli ga na svoja imanja i na kocki sticali nove položaje u vlasti, ravnodušni prema preklinjanju njegove majke Bendision Alvarado, koja se bez časka predaha satirala od metenja gomile tog vašarskog đubreta i od napora da makar malo zagladi taj brodolomni rasap, jer ona bejaše jedina koja je pokušavala da se odupre nepovratnom srozavanju liberalskog pohoda i samo ona je pokušavala zamasima metle da ih izagna odatle kada je videla kako ti razvratni nikogovići kaljaju kuću i kockom pokušavaju da prigrabe još neki deo vrhovne vlasti i kako iza klavira trte svoje životinje, kako prazne creva u alabasterske amfore, mada ih je uljudno upozoravala da to nisu nokširi, već amfore izronjene iz mora kod Pantelarije, ali su oni odvraćali da su to obične bogataške sernice, moj gospodine, i nije bilo te ljudske sile koja bi ih razuverila, niti božje koja bi sprečila generala Gusmana Adrijana da prisustvuje prijemu za diplomate u čast desetogodišnjice mog preuzimanja vlasti, a ni sanjati nismo mogli šta će nas snaći kad se on pojavio u plesnoj dvorani utegnut u strogu uniformu od belog platna, posebno izabranu za tu priliku, nenaoružan, kao što mi je i obećao časnom vojničkom rečju, u pratnji francuskih vojnih begunaca u civilu natovarenih naramcima kajenskih flamingo cvetova od kojih je general Adrijano Gusman po jedan poklonio svakoj supruzi ambasadora i ministra ponaosob, uljudno i uz naklon tražeći od njihovih muževa dopuštenje da to učini, jer su mu ti njegovi plaćenici rekli da to tako rade otmena gospoda u Versaju, pa je i on to tako uradio s jedinstvenim smislom za otmenu uglađenost, a onda je seo i iz prikrajka posmatrao igranku, klimajući glavom u znak odobravanja i govoreći vrlo dobro, vrlo dobro igraju ovi fićfirići nakinđureni kako se to radi po raznim jevropama, vrlo dobro, prema svecu i tropar, govorio je, tako zaboravljen u svojoj naslonjači da sam samo ja primetio kako mu jedan od njegovih posilnih dopunjava čašu šampanjcem čim on otpije gutljaj, pa je, kako je vreme odmicalo, postajao sve napetiji i zajapureniji nego inače i otkopčavao je po jedno dugme na vojničkoj košulji natopljenoj znojem svaki put kad bi mu se učinilo da će mu oči iskočiti iz duplji pod pritiskom predugo obuzdavanog podrigivanja i već su mu se od pospanosti krmelji grušali oko očiju kad se, mati moja mila, najednom s teškom mukom pridiže i u zatišju između dva plesa otkopča svu preostalu dugmad na košulji, a zatim i na čakširama, pa tako, kao rasporen od bela grla do ispod učkura, na licu mesta istoči iz sebe sve što je imao istočiti, prskajući mirišljave izreze na haljinama ministarskih i ambasadorskih gospoja svojim mlohavim šmrkom strvinara i natapajući svojom ljutom mokraćom našljemanog ratnika meke nabore muslinskih haljina, prsiuke od zlatastog brokata i lepeze od nojevine, a ni opšta uzbuna ni rasulo nisu ga ometali da sve vreme nehajno pevuši ne voliš me prokletnice a zalivam ruže tvoje, ruže tvoje proletnice, pevao je neometano, jer se niko nije usuđivao da ga zaustavi, pa čak ni on, jer sam dobro znao da sam jači i moćniji od svakog od njih ponaosob, ali neuporedivo slabiji i bespomoćniji od dvojice u dosluhu, još uvek nesvestan činjenice da on njih vidi onakvima kakvi jesu, dok oni nikada nisu uspeli ni da naslute skrivene misli granitnog starca čija smirenost jedva da je imala ičeg zajedničkog s njegovom bezgraničnom obazrivošću i bezmernom spremnošću da čeka koliko god treba, pa smo mogli videti samo tmurne oči, stisnute usne i ruku smerne devojke, koja se ni trznula nije sa balčaka sablje onog užasnog popodneva kada mu dođoše s vešću da je, gospodine generale, komandant Narsiso Lopes, obeznanjen od presne gandže i anisovače saterao u nužnik jednog srčanog gardistu i milovanjem i nežnostima pohotne uspaljenice narajcao ga taman toliko da i njemu bude merak i potom ga naterao da mi ga zakrkaš celog, do balčaka, mili moj, to je naređenje, razumeš, ljubavi moja, sve do tih tvojih zlaćanih oraščića, zahtevao je, sve plačući od bola i pomame, dok nije došao k sebi i počeo četvoronoške bljuvati od poniženja, glave uronjene u isparenja iz čučavca, a zatim je bez ikakvog razloga natakao gardijskog Adonisa na svoje ravničarsko koplje, podigao ga uvis i prikovao ga kao leptira za prolećni goblen u dvorani za primanja, odakle se niko nije usudio da ga skine čitava tri dana, jadnika, jer on nikada nije prestajao da motri na svoju negdašnju braću po oružju, pripravan da spreči da se zavere protiv njega, ali im se u život mešao nije, uveren da će se sami međusobno potamaniti i to mnogo pre no što će mu doći s vešću da su, gospodine generale, telohranitelji morali stolicama zatući generala Hesusa Sanćesa kada ga je spopao napad besnila posle mačjeg ujeda, jadnika, i jedva da je digao pogled s domina kada su mu šanuli na uvo da se, gospodine generale, general Lotario Sereno utopio kada je konj pod njim iznenada lipsao dok je preplivavao reku, jadnik, niti je trepnuo kada su ga obavestili da je, gospodine generale, Narsiso Lopes razneo sebi utrobu štapinom dinamita što ga je samome sebi zabio u prkno zato što nije mogao obuzdati svoju pohotnu žudnju za dečačkim telima, a on je još jednom samo promrmljao jadnik, kao da uopšte nije imao nikakve veze s tim nastranim umiranjima, da bi potom za svakoga od njih potpisao istovetan ukaz o posmrtnim počastima i proglasio ih mučenicima palim na dužnosti, priredio im veličanstvene sahrane i sve ih položio u isti red u aleji velikana otadžbine, jer je otadžbina bez velikana isto što i kuća bez vrata, rekao je i kada je u celoj zemlji preostalo samo još šest živih ratnih generala, pozvao ih je da se kao stari drugari okupe u predsedničkoj palati i zajedno proslave njegov rođendan jednom drugarskom lumperajkom, svi zajedno, gospodine moj,

uključujući i generala Hasinta Algarabiju, najmračnijeg i najpodozrivijeg među njima, koji se hvalio da je vlastitoj majci napravio sina i pio je samo daskovaču začinjenu barutom, samo mi sami u prazničnoj dvorani, kao u stara dobra vremena, gospodine generale, bez oružja, kao braća po mleku, samo mi, a svaki od njih ostavio je svoju naoružanu pratnju da se zajedno s telohraniteljima ostalih tiska u susedno) odaji, samo mi, ruku punih prekrasnih darova za jedinog među nama koji je uspeo sve da nas razume, govorili su, a mislili za jedinog među nama koji uspeo da nas drži kratko vezane, jedinog koji je uspeo da iz njegove jazbine u pustari izmami nadaleko čuvenog generala Saturna Sanćesa, čistokrvnog i nepredvidivog Indijanca koji je bio onakav kakvog me je kurva mati okotila, golih tabana na goloj zemlji, gospodine generale, jer mi, prave mudonje, ni disati ne možemo ako ne osećamo golo tle pod tabanima, a stigao je umotan u ogrtač oslikan čudnim životinjama jarkih boja, sam-samcijat, kao što je vazda i hodio, bez pratnje, obavijen tamnom senkom kao jedinom prethodnicom i s mačetom za seču šećerne trske kao jedinim oružjem za pojasom koje je odbio da preda, jer to nije oružje već oruđe, rekao je, i na poklon mu doneo orla obučenog da se bori u bitkama koje čovek protiv čoveka bije i jednu harfu, majko, svetu harfu čiji su zvuci smirivali oluje i skraćivali vreme između žetvi, a po njoj je prebirao srcem samim i u svima nama budio čežnju za užasom ratnih noći, majko, u nozdrve nam je vratio bazd šugave psine rata, a iz duše nam izmamio onu staru našu sagradiću šajku, koju smo zapevali svi kao jedan i to od sveg srca, majko, suzama ću šajki da izvezem ime, pevali su i kidali komade ćurke nadevene šljivama i polutke pečenog praseta, a pili su svak iz svoje pljoske, svak svoju brlju, svi osim njega i generala Saturna Santosa, koji nikada u životu nisu okusili ni kap žestokog pića, niti su pušili, a jeli su tek toliko da se održe u životu, ali su svi zajedno uglas pevali Mama Huanita, meni u čast, pevali su i plakali, pevali su tu i sve one rođendanske pesmice koje su pevušili pre no što je konzul Hajneman doneo onu novotariju, gospodine generale, fonograf sa školjkom i valjkom i na njemu urezanu pesmicu happy birthday, pevali su iako već napola usnuli, a napola našljemani, ne obazirući se više na ćutljivog starca, koji je, kad je izbila ponoć, otkačio svetiljku s nadvratka i po svom starom vojničkom običaju pošao u redovni obilazak kuće, kao i uvek pre spavanja, i prolazeći u povratku kroz prazničnu dvoranu ugledao šestoricu generala sklupčanih na podu jedan do drugoga, zagrljenih, nepokretnih i spokojnih pod budnim okom telohranitelja iz pet pratnji koji su pažljivo motrili jedni na druge, jer su oni, čak i tako zagrljeni, strepeli jedan od drugoga skoro isto onoliko koliko su se svaki ponaosob i svi zajedno plašili njega jednoga i koliko se on plašio dvojice u dosluhu, pa je okačio lampu o nadvratak i navukao tri zasuna, tri kračuna i tri lanca i katanca na vrata svoje spavaće sobe i prućio se potrbuške na pod, podmetnuvši desnu mišicu pod glavu umesto jastuka baš u onom trenu kada je potporne stubove kuće uzdrmala salva hitaca jednovremeno ispaljenih iz sveg oružja svih pratnji, jednom, 'leb te maz'o, bez ijednog pratećeg zvuka, bez ijednog vapaja, pa još jednom, 'leb te maz’o, i to beše to, svršena je i ova priča, posle čega je okolo ostala da lebdi samo barutna izmaglica koja je prožela svekoliku tišinu što je ovladala celim svetom u kojem je samo on bio spasen od pogibelji pritajene u svakoj vlasti i kada je u prvim slezovim rumenima novoga dana ugledao svoje posilne kako šljapkaju po krvavoj kaljuzi u dvorani za prijeme i svoju majku Bendision Alvarado kako posrće od vrtoglavice izazvane grozom zato što se krv cedila iz zidova ma koliko ih isušivali krečom i pepelom, da, gospodine moj, krv je brbotala u ćilimima ma koliko da su ih uvrtali i cedili i to više u potocima tekla niz hodnike i urede što su ih revnosnije prali i sušili da bi prikrili razmere pokolja poslednjih vlasnika tekovina koje nam je naša borba dala, koje su, kako je navedeno u zvaničnom saopštenju, poubijali vlastiti pomahnitali čuvari i čiji su leševi uvijeni u otadžbinsku zastavu presitili aleju velikana gde im je priređen veličanstven pogreb, jer niko nije pretekao, pa čak ni jedan jedini pripadnik njihove oružane pratnje nije izbegao tu krvavu zamku, niko živi, gospodine generale, osim generala Saturna Santosa kojeg je štitila niska amuleta i koji je vladao indijanskom tajnom preobražavanja u šta god hoćeš, proklet bio, pa je mogao da se premetne u pasanca tropasnog, ili u ribnjak, gospodine generale, pa i u munju nebesku ako je hteo, a on je znao da je to istina, jer su mu i najveštiji tragači izgubili svaki trag još o Božiću, a najbolji psi za lov na jaguare tražili su ga u naopakom smeru, dok ga je on sam viđao ovaploćenog u kralju mačeva u kartama svojih ličnih gatara, video ga je živog, kako danju spava a noću putuje kroz kopnene i vodene bestragije, ostavljajući za sobom romor svojih bajalica što su mutile pamet progoniteljima i ubijale volju dušmanima, ali on godinama nije odustajao od danonoćne hajke nijednoga časa, sve dok mnogo godina kasnije kroz prozor predsedničkog voza nije ugledao gomilu ljudi i žena, kako, zajedno s decom, stokom i posuđem, kao i mnogi drugi koje je nekad viđao iza poslednjih redova vojske, tabanaju kroz glib i kišu, noseći svoje bolesne u mrežama okačenim o pritke i sledeći jednog veoma bledog čoveka u jutenom ogrtaču koji se predstavljao kao izaslanik, gospodine generale, i on se tada lupi po čelu i uzviknu vidi ti njega, to je on, bestraga mu glava, i jeste bio on, general Saturno Santos, koji je izmamljivao milostinju od hodočasnika čarolijama svoje razdešene harfe, bedan i smrknut, s pohabanim pustenim šeširom na glavi i dronjavim pončom preko ramena, ali ga ni tako jadnog i bednog nije bilo lako ubiti kao što je on pomislio, jer je uspeo mačetom da skrati za glavu trojicu njegovih najboljih ljudi i uhvatio se ukoštac s najbešnjima među njima i to tako srčano i spretno da je on lično morao narediti da zaustave voz pored tužnog groblja u toj pustarskoj zabiti gde je izaslanik propovedao i kada je predsednička pratnja s oružjem nagotovs iskočila iz voza oslikanog bojama zastave, svi se razbežaše i na čistini ne ostade niko osim njega jednoga, generala Saturna Santosa, njegove bajkovite harfe i njegove šake čvrsto stegnute oko balčaka mačete, opčinjenog pojavom svog smrtnog neprijatelja na papučici predsedničkog vagona, odevenog u platnenu vojničku odoru bez oznaka čina, bez oružja i tako ostarelog i dalekog kao da se nismo videli sto godina, gospodine generale, a činilo mi se da je bio veoma umoran i usamljen, kože požutele zbog truljenja jetre, plačnih očiju, isijavajući mrtvačko bledilo onoga ko ne gospodari samo svekolikom svojom vlašću, već i vlašću koju je sporio onima koje je upokojio, tako da sam bio gotov umreti bez otpora, jer mi se činilo besmislenim svako suprotstavljanje jednom starcu koji je potegao iz tolike daljine vođen samo potrebom da utoli svoju divlju glad za vlašću, ali on okrete prema njemu svoj orožali dlan nalik trbuhu morske raže i reče bog te čuvao delijo, otadžbina te zaslužuje, jer je odvajkada znao da je prijateljstvo jedino oružje protiv nepobedivih, na šta general Saturno Santos pade ničice da celiva zemlju kojom je on hodio, preklinjući ga da me udostojite milosti da vam služim na način koji vi odaberete, gospodine generale, sve dok u ovim rukama bude snage da iz ove mačete izmami pev fijuka i on odobri, nek ti bude, i postavi ga za svoga telohranitelja, ali pod jednim jedinim uslovom da mi nikad ne zađeš iza leđa i proizvede ga u svog saigrača u partijama domina, pa su u četiri ruke opelješili do zadnjeg cvonjka mnoge svrgnute samodršce, puštao ga je u svoju kočiju onako bosonogog i vodio sa sobom na diplomatske prijeme da bi onim svojim jaguarskim dahom što razgoni pse izazvao vrtoglavicu ambasadorskim gospojama, primoravao ga je da noćiva na pragu njegove spavaće sobe da bi se lakše izborio sa strahom od zaspivanja u vreme kada je život postao tako mučan da je drhtao od same pomisli da bi mogao ostati nasamo s onima koji su ga pohodili u snovima,

ali ga je godinama držao na deset hvati od ukazivanja punog poverenja, sve dok mokraćna kiselina nije sasvim podlokala njegovu sposobnost da iz mačete izmami pev fijuka, kada ga je on sam zamolio da me vi svojom rukom ubijete, gospodine generale, da nikome drugome ne bih učinio to zadovoljstvo da me ubije ni zbog čega, ali ga je on otpremio s dobrom penzijom i odlikovanjem sa zahvalnicom u tabor kradljivaca stoke na goleti da umre tamo gde je i rođen, ali nije mogao zadržati suze kada mu je general Saturno Santos bez ikakvog snebivanja i gušeći se u suzama rekao eto, gospodine generale, pogledajte samo kako i najžešće mudonje jednog dana postanu bedne šonje, izem ti život. Elem, niko nije mogao razumeti tako dobro kao Bendision Alvarado detinju razdraganost s kojom je on pokušavao da nadoknadi sve ono čega je bio lišen u zlehuda prošla vremena i s kojom je bezumno ćerdao državne pare da bi sebi priuštio pod starost ono što mu je uskratila mladost, ali je bila besna zato što zloupotrebljavaju tu njegovu preuranjenu detinju bezazlenost i prodaju mu one amerske tričarije koje nisu bile baš jeftine, niti su zahtevale više pameti nego ona lakrdija s lažnim zlatoperim vugama koje nije uspevala da utrapi ni za četvrtaka i govorila mu je lepo je što uživaš, sinko, ali moraš misliti i na budućnost, jer ne bih volela da te vidim kako pred crkvom pružaš šešir da ti udele milostinju ako te, ne daj bože, danas-sutra svuku s te stolice koju si zajahao, eh, kad bi barem umeo da pevaš, ili kad bi bio nadbiskup ili pomorac, ali ti si običan general i nisi ni za šta osim za izdavanje naređenja i savetovala mu je da pare koji ti preteknu od troška za vođenje države zakopaš na neko bezbedno mesto za koje samo on zna, jer, šta ćeš ako budeš morao da kidneš trkom, kao oni kukavni predsednici nigde ničega što brste po zaboravu i kamče odjeke pozdrava s brodovlja što prolazi pored one kućerine nad liticom i što treba da ti služe kao ogledalo, pričala mu je ona i pričala, ali on se na njenu priču obazirao nije, nego ju je smirivao čarobnom rečenicom ne brigaj brigu, majko, ovaj narod me voli. Bendision Alvarado je imala još dugo poživeti žaleći se na nemaštinu, gložeći se sa sluškinjama oko kusura s pijace, preskačući obroke da bi sastavila kraj s krajem, a niko joj nije smeo reći da je jedna od najbogatijih žena na svetu i da je sve bogatstvo zgrnuto šićarenjem na račun vođenja države uknjiženo na njeno ime, pa je tako bila gospodarica ne samo bezmernih imanja i bezbrojnih stada, već i mesnih tramvaja, pošta, telegrafa i državnih voda, pa je svaki brod koji je plovio amazonskim pritokama ili drugim državnim vodama morao platiti brodarinu, o čemu ona do smrti pojma nije imala, kao ni o tome da njen sin nije baš toliki golja kakvim se njoj činio kada bi dolazio u njeno prigradsko stanište gde se davio u divoti staračkih igračaka, zato što, osim poreza koji je on lično ubirao i na kupovinu i na prodaju svakog grla stoke u državi, naknade za svoje usluge i poklona koje su mu s namerom da iz toga izvuku korist slale njegove pristaše, bejaše smislio i mnogo godina koristio nepogrešiv način da dobija na lutriji. Bilo je to razdoblje posle njegove lažne smrti, razdoblje buke, gospodine moj, koje nije tako nazvano po nikad sasvim razjašnjenoj podzemnoj tutnjavi, kao što su mnogi među nama verovali, a koja se prvi put začula veče uoči svetog mučenika Iraklija, već po stalnoj buci izazvanoj neprestanim javnim radovima za koje se pri polaganju kamena temeljca govorilo da su najveći na svetu, a nikada im se kraj nije ni nazreo u ona pitoma vremena kada je on sazivao sednice vlade u vreme popodnevne dremke u prigradskoj kućerini, gde je sred slatkastog mirisa cvetova razbokorene bogumile ležao u mreži za Ijuljanje i, hladeći se šeširom, zatvorenih očiju slušao blagoglagoljive doktore nauka navoštenih brkova, posedale ukrug oko mreže za ljuljanje, gde su raspravljali ubledeli od vrućine u svojim suknenim dolamama i s celuloidnim okovratnicima, kao i građanske ministre kojih se gnušao, ali ih je ipak ponovo imenovao jer mu je to zbog nečega odgovaralo i slušao ih kako razglabaju o državnim pitanjima, nadglasani mahnitim kukurikanjem petlova koji su po avliji naskakivali na kokoške, isprekidanim cvrčanjem cvrčaka i jekom besanog komšijskog gramofona iz kojeg je odjekivalo oj Suzana, svakog novog dana, oj Suzana, a onda bi svi namah zaćutali, tiho, general je zaspao, a on bi riknuo ne otvarajući oči i ne prestajući da hrče, ko je bre zaspao, mamlazi, samo vi nastavite, i oni bi nastavljali, sve dok se on ne bi glavinjajući iskobeljao iz paučine popodnevne dremke i presudio da je sve to obično trtomuđenje i da je samo jedan od njih u pravu, a to je moj jaran, ministar zdravlja, a svi ostali, kuš, dosta je bilo proseravanja i gotovo, i bivalo je gotovo, a on bi potom ćaskao sa svojim posilnima koji su kaskali za njim s jednog na drugi kraj, dok je on hodao i u hodu jeo, držeći tanjir u jednoj, a kašiku u drugoj ruci i otpravljao ministre prema stepeništu procedivši jedno hladno radili vi ne radili kako vam drago, kako god okrenete, ja sam taj koji ovde vlada i pucao mu je prsluk da li je to njima bilo potaman ili nije, bestraga im glava, i presecao je vrpce na svečanim otvaranjima, lično se pojavljivao u javnosti izlažući se od glave do pete opasnostima pritajenim u svakoj vlasti, što nije činio ni u mnogo mirnija vremena, bestraga im glava, i igrao je beskrajne partije domina s mojim pobrom za ceo život, generalom Rodrigom de Agilarom i mojim jaranom, ministrom zdravlja, jedinima koji su bili dovoljno prisni s njim da se odvaže i zamole ga da oslobodi nekog zatvorenika, ili da pomiluje nekog osuđenika na smrt, jedinima koji su se usudili da ga zamole da primi u posebnu posetu kraljicu lepote siromašnih, neviđeno stvorenje rođeno u onoj jazbini zvanoj četvrt psećih krvljenja, jer su se tamo kerovi od pamtiveka međusobno klali po ulicama onog smrtonosnog šanca u koji se ni policijske patrole nisu usuđivale da zađu, jer bi očas bile opelješene do gole kože, a vozila bi im za tren oka bila rastavljena na delove, dok bi se siroti magarci, ako zabasaju u neku od tih ulica, na njihovom drugom kraju pojavljivali kao vreće kostiju, tamo gde jedu bogatašku decu pečenu na roštilju, gospodine generale, ili ih prodaju na pijaci prerađenu u kobasice, zamislite samo, e tamo se rodila i živi Manuela Sanćes moje zle kobi, neven procvao na bunjištu čija neviđena lepota celu otadžbinu ostavlja bez daha, gospodine generale, a on je bio toliko radoznao da sazna je li istina sve to što mi pričate da ću je primiti u posebnu posetu i ne samo to, već ću s njom odigrati i prvi valcer, pa nek ide život i neka novine to objave, naredio je, jer sirotinja obožava takve bljezgarije. Ipak, posle te posebne posete, dok su igrali večernju partiju domina, on je s izvesnom gorčinom natuknuo generalu Rodrigu de Agilaru da siromaška kraljica lepote nije bila vredna ni onog jednog plesa, da je sasvim prosečna, kao uostalom i sve Manuele Sanćes iz predgrađa, sasvim obična u onoj nabranoj muslinskoj haljini drugorazredne šumske vile, krunisana pozlaćenom krunom ukrašenom veštačkim draguljima i s onom ružom u ruci i majkom koja budno motri na nju kao da joj je od suvoga zlata, i, mada se pobrinuo da ona dobije sve što je želela, a želela je samo struju i tekuću vodu u svojoj četvrti psećih krvljenja, on ih je upozorio da je to poslednji put što je dopustio da nešto izmole od njega, bestraga vam glava, neću više ni da čujem za sirotinju, reče i usred partije ustade, zalupi vratima za sobom i ode, a onda začu kako izbija osam uveče, pa namače seno kravama u štalama, dade da se na sprat odnese nešto balege, pregleda celu kuću, sve jedući u hodu čorbast crveni pasulj s mesom, barenim pirinčem i prženim kriškama zelenih banana iz tanjira koji je nosao u ruci, prebroja stražare od ulazne kapije do spavaonica, svi na broju i na svom mestu, četrnaestorica, zatim baci pogled na svoje preostale lične telohranitelje što su igrali domine u stražarskoj kućici u prednjem dvorištu, osmotri gubavce polegale među ruže i uzetnike polegale po basamacima, ču kako izbija devet, odloži neispražnjen tanjir na ivicu prozora i zateče sebe kako šakačke razmiče glibni vazduh potleušica u kojima su u jednoj postelji spavale i po tri njegove naložnice zajedno sa svojom nedonoščadi i zajaha jednu gomilu što je vonjala na jučerašnji paprikaš, razgrnu dve glave ovamo, šest nogu tamo, tri ruke tu, ne pitajući se da li će ikada saznati kojoj od njih je pripadao koji od tih udova ni koja je bila ona što ga je na kraju namirila ne budeći se, ne sanjajući ga, niti čiji je bio onaj glas što ga je iz neke druge postelje upozorio lakše malo, generale, poplašićete decu, pa ode nazad u kuću, proveri reze na dvadeset i tri prozora, zapali gomilice balege na svakih pet metara od glavnog predvorja do svojih odaja, onjuši miris dima, priseti se jednog nedokazivog detinjstva koje je moglo biti njegovo i kojeg bi se prisetio samo pri prvom naletu mirisa tog dima i odmah potom zaboravljao zauvek, pa se vrati istim putem nazad ka poslednjim spavaćim sobama, gaseći usput svetla obrnutim redom sve do predvorja, gde prebroja i pokri komadima lanenog platna kaveze sa već usnulim pticama, četrdeset osam, još jednom obiđe celu kuću noseći lampu u ruci i vide samog sebe jednog za drugim u četrnaest ogledala iz kojih je svetlela po jedna lampa u ruci svakog od četrnaestorice generala kada izbi deset i sve je bilo u redu, pa pođe nazad do spavaonice momaka iz predsedničke garde i ugasi im svetlo, laku noć, gospodo, a onda virnu u urede u prizemlju, u predsoblja i nužnike, iza zavesa i pod stolove, nije bilo nikoga, pa skide svežanj ključeva od kojih je svaki prepoznavao jagodicama prstiju i zaključa urede, pope se na prvi sprat gde je zavirio u sve sobe redom, jednu po jednu, pa zaključa svaku, izvuče ćup s pčelinjim medom iz skrovišta iza jedne slike, odvadi dve kašike i pokusa ih kao i svake večeri pred spavanje, pomisli na svoju mater Bendision Alvarado kako pada u san u svom prigradskom staništu odmahujući zbogom kroz bokore matičnjaka i vranilove trave beskrvnom šakom ptičarke kojom je molovala zlatorepe vuge, nalik nekoj majci što je preminula ležeći na boku, laka ti noć majko, promrmlja, tebi još lakša sinko, odgovori mu usnula Bendision Alvarado iz svoje kućerine u predgrađu, a on potom okači lampu o kuku na zidu ispred spavaće sobe i ostavi je da visi uz neopozivo naređenje da je nikad niste ugasili, jer ona mora osvetliti put u slučaju da se iznenada mora kidnuti trkom i tada izbi jedanaest i on još jednom kroz mrak baci pogled na kuću da bi proverio da li se neko slučajno ušunjao misleći da on spava, a u hodu je za sobom ostavljao oblake zvezdanog praha iskri svoje mamuze između volšebnih osvita dva zelena bleska kovitne svetlosti svetionika i između dva mlaza te svetlosti opazi kako neki gubavac besciljno mesečari i prepreči mu put, pa ga povede kroz tminu ne dodirujući ga i osvetljavajući mu put bleskom svog bdenja, ostavi ga u ružičnjaku, ponovo prebroja stražare u pomrčini, krenu nazad ka svojoj spavaćoj sobi i usput kroz prozore osmotri more pod svakim prozorom, isto ono karipsko more u aprilu na koje je bacio pogled ne zastajući dvadeset i tri puta, a ono je svaki put kao i svakog aprila nalikovalo zlaćanoj močvari i začu kako batovi poslednji put udaraju po zvonima katedrale da označe ponoć i oseti kako mu kroz kilu svrdla prigušeno šištanje užasa koje bejaše jedini zvuk na celom svetu, a on sam bejaše vaskolika otadžbina, pa namače tri zasuna, tri kračuna, tri lanca i katanca na vrata svoje spavaće sobe, isprazni bešiku sedeći na nokširu, iscedi dve kapi, četiri kapi, sedam trnovitih kapi i opruži se potom potrbuške po podu i namah pade u san bez snova, ali se u četvrt do tri probudi sav obliven znojem i prodrman uverenjem da ga neko posmatra dok spava, neko ko je mogao ući ne pomerajući zasune, neko ko je tamo, upita, niko, pa zatvori oči i ponovo oseti kako ga neko gleda te ih otvori da vidi ko je to i prestravljen ugleda Manuelu Sanćes, bestraga joj glava, kako hoda odajom, a zasune nije morala skidati jer je mogla ulaziti i izlaziti kako joj drago kroz zidove, Manuelo Sanćes, zlehuda srećo moja, ti u muslinskoj haljini, ti s ružom u ruci i dahom što miriše na gospino bilje, reci mi da ovo bunilo nije java, govorio je,

reci mi da to nisi ti, reci mi da ova samrtna omaglica nije opijenost mirisom gospinog bilja iz tvoga daha, ali to je bila ona, bila je to njena ruža, bio je njen taj vreli dah koji je ispunio odaju kao uporni šapat moćniji i drevniji od hučanja mora, Manuelo Sanćes, pogibijo moja, nisi mi pisana na dlanu, ni u talogu kafe, nema te čak ni u vodicama koje mi proriču kako ću umreti, nemoj mi trošiti vazduh što ga ja moram udahnuti, snove koje ja moram sanjati, opseg moje tmine u ovoj odaji u koju nikada nije niti je trebalo da kroči neka žena, ugasi mi žeravu te ruže, cvileo je i puzeći tražio prekidače da upali svetlo, a umesto svetla nalazio je samo Manuelu Sanćes mog ludila, bestraga joj glava, zašto moram da te nalazim kad mi se nisi ni izgubila, nosi moju kuću ako želiš, nosi celu državu sa sve njenim zmajem, samo me pusti da upalim svetlo, škorpijo mojih noći, Manuelo Sanćes moje kile, kurvina kćeri, vriskao je, verujući da će ga svetlost osloboditi tih čini, vriskao je da je odvedu, da joj me uzmu, da je sunovrate niz liticu sa sidrom oko vrata da više nikoga na muke ne bi stavljala žeravica njene ruže, vriskao je do promuklosti, gonjen po hodnicima strahom, gacao je po pogačama balege u tmini, pitajući se zapanjeno šta je to s ovim svetom kad samo što nije izbilo osam a svi još spavaju u ovom mangupskom legalu, ustajte mamlazi, prodrao se i tada namah planuše sva svetla i u tri izjutra odjeknu budnica koju ponoviše u lučkoj tvrđavi, a zatim u garnizonu San Heronimo i u kasarnama širom zemlje i začu se zveket prestravljenog oružja, šum ružinih latica što su se otvarale mada je jutarnju rosu valjalo čekati još dva sata, još usnule naložnice tresle su ćilime pod zvezdama, skidale pokrivke s kaveza u kojima su ptice još uvek spavale i u vaze stavljale još uvek mamurno cveće umesto sinoćnog, čula se strka zidara koji su podizali grudobrane za slučaj vanrednog stanja i sluđivali suncokrete lepeći sunca od pozlaćene hartije po prozorskim oknima da se ne bi primetilo da na nebu još uvek vlada noć i da je u kući pored aprilskog mora i dalje nedelja, dvadeset peti, a kineske pralje pravile su neviđenu pometnju među poslednjim spavačima izbacujući ih iz postelja da bi pokupile posteljinu, dok su slepi jasnovici najavljivali ljubav tamo gde ljubavi nije moglo biti, grešne ćate zaticale su kokoši kako u ladice sa spisima iz kojih još nisu bila pokupljena jučerašnja snose ponedeljnička jaja, uzbunjena svetina pravila je neviđeni metež, psi su se krvili sred hitno sazvane sednice vlade, dok je on obasjan nenadanim danom krčio put kroz bestidne čankolize koji su ga proglašavali razlagaocem svitanja, zapovednikom vremena i ključarem svetlosti, sve dok se jedan oficir iz vrhovne komande nije odvažio da se ukopa pred njim u predvorju i u stavu mirno izvesti ga da je, gospodine generale, sada tek dva i pet, pa opozva taj izveštaj, ostav, tri i pet izjutra, gospodine generale, a on ga razjareno ošinu nadlanicom po licu i riknu iz punih pluća preplavljenih strahom tako glasno da ga ceo svet čuje, osam je, dođavola, osam, rekoh, i to je volja božja. Čim je kročio u prigradsku kućerinu, Bendision Alvarado ga je upitala otkud ti tako natečen kao da te je tarantula ujela i zašto držiš tu šaku na srcu, ali se on bez odgovora sručio u trščanu naslonjaču, premestio ruku i bejaše zaboravio na nju kada ga je mati bocnula četkicom za molovanje zlatoperki i zapanjeno upitala da li on zaista uobražava da je Srce Isusovo s tim beživotnim očima i tom šakom na prsima, a on postiđeno sakri ruku, ma ne govori koješta, majko, pa zalupi vratima za sobom i ode kući gde je bludeo okolo držeći ruke u džepovima da se ne bi same od sebe denule tamo gde im nije mesto i posmatrao kišne kapi kroz prozor, gledao kako voda klizi niz zvezde od papirnih omota keksa i mesece od srebrnastog metala nalepljene na prozorska stakla da bi tri po podne izgledalo kao osam uveče, posmatrao je ukočene stražare u dvorištu, tužno more i kišu Manuele Sanćes u tvom gradu bez tebe, zastrašujuće prazan salon, stolice izvrnute na stolove, neizlečivu usamljenost prvih noćnih senki još jedne kratkotrajne subotnje večeri što je prethodila još jednoj noći bez nje, eh, kad bi bar bilo kajanja posle igranja, bestraga mu glava, jer taj ples je ono što me najviše tišti, uzdahnu i postiđen svojim stanjem opipa celo svoje telo ne bi li pronašao bilo koje mesto osim srca na kojem bi se lutajuća ruka napokon skrasila i na kraju je položi na kilu koja se primirila čim je pala kiša, ali nije bilo razlike, bio je to isti oblik, isti teret, isti bol, ali je bilo još jezivije od držanja golog srca na dlanu i tek tada razumede šta su u neka druga vremena hteli da mu kažu oni što su mu govorili da je srce treće mudo, gospodine generale, ma, bestraga sve, i odlepi se od prozora i poče kružiti po dvorani za prijem stranaka obuzet neotklonjivom zebnjom predsednika za sva vremena kome se riblja kost zaglavila popreko u duši i odjednom se nađe u dvorani za sednice ministarskog saveta gde je kao i uvek slušao a ništa nije ni razumeo ni čuo, izmrcvaren uspavljujućim poreskim izveštajem, a onda, kao da se tu dogodilo nešto zbog čega je ministar finansija zaćutao, a ostali počeli da ga svrdlaju pogledom kroz pukotine na njegovom oklopu nagrizenom bolom i on ugleda sebe samoga golorukog i samotnog u čelu stola od orahovine, uzdrhtalog jer je usred bela dana zatečen u stanju dostojnom sažaljevanja doživotnog predsednika sa šakom položenom na prsa i sav njegov život sažeže ledena žeravica majušnih kujundžijskih očiju mog pobre ministra zdravlja koje su pomno ispitivale njegovu nutrinu dok je on među prstima vrteo lanac zlatnog sata skrivenog u džepu prsluka, oprez, reče neko, mora da ga je nešto žignulo, ali on je već premestio svoju ruku pobesnele sirene na sto od orahovine i boja mu se već vratila u lice kada je jarosno bljunuo ubilačku vatru nadmoći dreknuvši glavu biste dali samo da mene nešto žigne, mamlazi, samo vi nastavite, i oni nastaviše, ali jedva čujno, uvereni da mora biti da mu se ipak nešto ozbiljno dogodilo kada ga je spopao toliki bes i šapatom su ga među sobom otrcavali, pa su počele kružiti razne glasine i počeli su prstom upirati u njega vidi, vidi, molim te, kako je smekšao, dotle je došlo da srce mora rukom pridržavati, počeo je da se kruni, govorkalo se da je hitno pozvao ministra zdravlja koji ga je zatekao kako drži desnu ruku položenu na sto kao jagnjeći but i zapovedio mu da mi je odsečeš, pobratime, ponižen svojim bednim stanjem predsednika oblivenog suzama, ali mu je ministar odgovorio neću, gospodine generale, o to naređenje ću se oglušiti makar me streljali, rekao mu je nek me osude ako treba, ali ja vredim manje nego vaša desnica ruka. Takvi i slični abrovi postajali su sve učestaliji dok je on po štalama merio koliko će mleka poslati u kasarne i gledao kako sviće utorak pred pepeljavu sredu Manuele Sanćes, pa je naredio da izbace gubavce iz ružičnjaka da ne kuže ruže tvoje ruže i zavlačio se u samotne kutove kuće da bi mogao kriomice pevušiti tvoj prvi valcer, kraljice, da me ne zaboraviš, pevao je, da budeš svesna da ćeš umreti ako me zaboraviš, pevao je i tonuo u mulj naložničkih soba pokušavajući da nađe duši leka i prvi put u svom dugom životu brzopoteznog ljubavnika dopuštao je svojim nagonima da se razmahnu, posvećivao se pojedinostima, izmamljivao uzdahe i najbezvrednijih žena i to po dva puta zaredom, a one su se zadivljeno kikotale u pomrčini, jao, zar vam nije žao, generale, pa zar tako u vašim godinama, ali je on više nego dobro znao da je tom željom da se odupre samo zavaravao samog sebe ne bi li nekako ubio vreme i da ga svaki novi iskorak u samoću i svaki zastoj u disanju nezaustavljivo približavaju jari što je pržila u dva posle podne onog neizbežnog dana kada je otišao da preklinje Manuelu Sanćes daj mi ljubavi za ljubav božju u toj svojoj palati na đubrištu svog svirepog kraljevstva u predgrađu psećih krvljenja gde je otišao bez pratnje u običnom vozilu koje se trtoljeći isparenja ustajalog benzina iskralo iz grada obuzetog učmalošću popodnevne dremke da bi izbegao strku kosookih trgovaca po kolopletu strmih pijačnih sokaka i video bezmernu pučinu Manuele Sanćes moje pogibije i na obzorju samotnog pelikana, dotrajale tramvaje kako prolaze pored tvoje kuće i naredio da ih zamene žutim tramvajima sa zamagljenim staklima i plišanim prestolom za Manuelu Sanćes, video je pusta kupališta tvojih nedelja na obali mora i naredio da postave kućice za presvlačenje i pobodu zastavice koje će menjati boje shodno ćudima vremena, a oko žala koji će pripadati samo Manueli Sanćes dao je da se postavi ograda od čelične bodljikave žice, video je mramorne terase i ošamućene travnjake ispred letnjikovaca četrnaest porodica koje su se obogatile njegovom milošću, video je obrtne prskalice pred velikim letnjikovcem čiji su balkonski prozori bili ukrašeni vitražima iza kojih želim da živiš samo za mene, te ga uzaptiše po kratkom postupku dok je on odlučivao o sudbini sveta sanjareći otvorenih očiju na zadnjem sedištu truckavog auta sve dok povetarac nije uminuo i varoš minula, a kroz jedva odškrinute prozore počela da se udeva đavolja buka tvog predgrađa psećih krvljenja gde ugleda sebe samoga i ne poverova svojim sopstvenim očima, mati moja Bendision Alvarado, vidi gde sam se obreo bez tebe, pomagaj, majko, ali niko u toj strci nije prepoznao neutešne oči, ni drhtave usne, ni šaku klonulu na prsima, ni glas pradede snozborca u belom lanenom odelu i s nadzorničkim šeširom koji se naginje kroz slomljena stakla pokušavajući da otkrije gde živi Manuela Sanćes moje bruke i sramote, kraljica siromašnih, gospođo, ona s ružom u ruci i uplašeno se pita gde bi ti mogla živeti u ovom odmetničkom klupku nakostrešenih hrbata nečastivih pogleda okrvavljenih očnjaka bujice kratkotrajnih zavijanja i podvijenih repova međ šapama u ovoj klanici pasa što jedni druge čereče zubima po kaljugama, gde li je miris gospinog bilja iz tvoga daha u ovoj neprekidnoj grmljavini zvučnika, gde li si ti, kurvina kćeri, tugo moja, među pijancima nogom izbačenih iz birtijskih dušegupki, gde li si se izgubila u ovom beskrajnom lumpovanju ludih od bunike i omađijanih veštičjim bajalicama i ljubavnim napicima od divizme i ošašavljenih od travke za duvke iz ’artijice na amerske zastavice i jednookih strava kobaja između jaja kroz bušnu garavu paru za daru na meru u neprekidnom bunilu bajoslovnog raja crtanog kopilana Crnog Adama i lepotana Huansita Trukupeja, bestraga ti glava, živiš li ti u nekoj od ovih kuća drečavih boja što se ljušte sa zidova žutih ko bundeva s tamnoljubičastim šarama po rubu nalik onima na biskupskim rizama s papagajskozelenim prozorima i vešplav-plavim pregradama i stubovima rumenim od ruže u tvojoj ruci, koja li je ura u tvom životu kad ovi nikogovići ne znaju da sam naredio da sada ima da bude tri posle podne današnjeg dana, a ne sinoćnih osam uveče, koliko se čini da otkucava u ovom paklu, koja li si ti od ovih žena što klate glavama po praznim odajama dok se raskrečene u svojim ljuljkama hlade suknjama da isteraju vrelinu izmeću prepona, dok se ja kroz rupe na prozorima raspitujem gde živi Manuela Sanćes moje pomame, ona u penastoj haljini i iskričavim draguljima u kruni od žeženog zlata koju mi je on poklonio za prvu godišnjicu krunisanja, znam koja je, gospodine,

reče neka iz gomile, ona sisata guzara što je umislila da je gorilina mama, eno tamo živi, gospodine, onde, u onoj kući nalik svim ostalim kućama, drečavo omalanoj i sa svežim tragom nekog ko se okliznuo na pseći drek na šari basamaka od opeke što su vodili u sirotinjsku kuću tako različitu od Manuele Sanćes posađene u stolovaču kraljevog namesnika da je on jedva poverovao da je to ta kuća, ali bila je ta, majko moja Bendision Alvarado utrobe moje, da mi je tvoje snage da uđem, majko, jer ovo je uistinu ta kuća, pa je deset puta obišao oko cele četvrti da bi skupio hrabrosti da tri puta udari zglobovima prstiju po vratima što je odjeknulo kao tri preklinjanja i zatim sačeka u užarenoj senci nadstrešnice, ne znajući da li je taj zloguki vazduh koji je udisao prozukao od sunčevih odblesaka ili od teskobe iščekivanja, ne razmišljajući čak ni o sebi, sve dok ga majka Manuele Sanćes nije uvela u hladovitu polutamu presićenu vonjem ribljih otpadaka što je zaposeo široku i sirotinjski nameštenu odaju usnule kuće koja je bila veća iznutra nego spolja, gde je seo na hoklicu s kožnim sedištem i pogledom ispitivao prostor svoje prikraćenosti i, čekajući da majka probudi Manuelu Sanćes, posmatrao zidove izbrazdane tragovima kapi davnašnjih kiša, prodrtu sofu i još dve hoklice s kožnim sedištima, klavir bez utrobe u jednom uglu i ništa više, e pa izeš ga, toliko patnje zbog ove bezvezarije, uzdisao je kada majka Manuele Sanćes uđe s kotaricom za pletenje u ruci i sede da kukiča čipku dok se Manuela Sanćes ne odene, očešlja i obuje svoje najbolje cipele da bi s dužnim poštovanjem primila u nepredviđenu posetu starca koji se smeteno u sebi pitao gde li si Manuelo Sanćes moje nesreće koju dolazim da tražim a ne nalazim te u ovoj prosjačkoj kući, gde li je tvoj miris gospinog bilja u ovom kužnom smradu splačina od ručka, gde li je tvoja ruža, gde li je tvoja ljubav, ne dozvoli da patim kao pseto zarobljen sumnjama, uzdisao je, a onda ju je ugledao u dovratku unutrašnjih vrata nalik odrazu prikaze iz sna u ogledalu drugog sna, odevenu u laganu haljinu od prozračne tkanine što nije vredela ni pet para metar, kose na brzinu prikupljene češljićem, s prodrtim cipelama na nogama, a ipak najlepšu i najdostojanstveniju na svetu, s plamtećom ružom u ruci, prikazu tako zasenjujuću da je jedva uspeo da ovlada sobom toliko da joj se nakloni kada ga je uzdignute glave pozdravila s Bog neka čuva vašu ekselenciju, a zatim sela naspram njega na sofu gde nije dopirao ljuti zapah znoja ispod njegovih pazuha što su vonjala na smrdljiku i odakle sam se usudila da ga pogledam u oči prvi put, vrteći žeravu ruže između dva prsta da se ne bi primetilo kako sam užasnuta dok nemilosrdno rovarim pogledom po njegovim usnama slepog miša, zanemelim očima što kao da su zurile u mene s dna ribnjaka, po ćosavoj koži boje zemlje pomešane sa žučnim uljem, zategnutijoj i životnijoj na desnoj šaci s predsedničkim prstenom pečatnjakom što mu je iznurena počivala na kolenu, po odelu od grubog lanenog platna u kojem kao da nikoga nije bilo, po ogromnim cipelama na nogama nalik ukopnim, po njegovim nevidljivim mislima i tajnoj moći najstarijeg starca na kugli zemaljskoj, najstrahotnijeg, najnapuštenijeg i najmanje žaljenog u celoj otadžbini što sedi ovde i hladi se nadzorničkim šeširom, ćutke me posmatrajući s druge obale i pomislih uplašeno, Bože mili, kako je samo čemeran ovaj čovek, ali ga bez sažaljenja upitah čime vam mogu biti na usluzi, ekselencijo, a on mi nekako svečano odgovori da dolazim da vas zamolim da mi učinite jednu jedinu uslugu, vaše veličanstvo, da me primite u ovu posetu. Posećivao ju je svakodnevno mesecima i mesecima, ne nalazeći olakšanja, u ono mrtvo doba dana kada je inače običavao da odlazi svojoj majci da bi službu bezbednosti držao u uverenju da je u njenoj prigradskoj kućerini, jer samo on nije imao pojma o onome što je ceo svet znao da su ga strelci generala Rodriga de Agilara štitili ležeći priljubljeni uz ploče ravnih krovova, da su potpuno poremetili saobraćaj, da su iz ulica kojima je imao proći kundacima izbacivali sve živo i zabranjivali svako kretanje da bi sve izgledalo pusto od dva do pet i da im je bilo naređeno da pucaju i ubiju svakoga ko pokuša da promoli nos na balkon, ali su i najmanje znatiželjni uspevali da uvrebaju begunački prolazak predsedničke limuzine prerušene u vozilo javnog saobraćaja i u njoj starca što se u vreme najveće žege skrivao iza lika običnog građanina u odelu od čedno belog lana i da vide bledilo siročeta na licu nekoga ko je budan dočekao mnoga svitanja, ko je kriomice plakao i kome je već postalo svejedno šta ko misli o njegovoj šaci na prsima, prepotopsku zanemelost životinje što za sobom ostavlja trag privida da je dotle došlo da ne može da izađe na kraj sa svojom sopstvenom dušom u ovom vazduhu ustakljenom od vreline zabranjenih ulica, sve dok nagađanja o njegovim čudnim bolestima nisu postala tako brojna i glasna da se među njima našla i istina, pa je izbilo na videlo da nije odlazio u stanište svoje majke već u senovite odaje tajnog odmorišta u kući Manuele Sanćes gde je trpeo neumoljivi nadzor njene majke koja je besomučno štrikala dok je stražarila i znalo se da je ona bila ta kojoj je kupovao sve one neverovatne naprave koje su toliko rastuživale Bendision Alvarado i da je pokušavao da je zavede tajnovitošću magnetnih igala, januarskim snežnim olujama zatočenim u staklenim pritiskivačima hartije, astronomskim i apotekarskim spravama, pirografima, manometrima, metronomima i žiroskopima koje nije prestajao da kupuje od koga god je mogao protivno volji svoje majke i svom gvozdenom tvrdičluku i to samo radi čarolije uživanja u njima zajedno s Manuelom Sanćes kojoj je na uho prislanjao otadžbinsku školjku iz koje se nije čuo huk mora već vojne koračnice koje su dovodile do ushićenja njegove poslušnike, prinosio je plamen šibice termometrima da vidiš kako se uspinje i spušta tlačiteljski živin stub misli koje me more, a preneraženoj Manueli Sanćes ništa nije tražio, niti joj je svoje namere otkrivao, već ju je samo ćutke izbezumljivao tim maloumnim darovima, pokušavajući njima da joj kaže ono što se nije usuđivao naglas da izgovori, jer je umeo da nagovesti svoje najskrivenije čežnje samo pomoću vidljivih dokaza svoje bezgranične moći, kao onda kada je na njen rođendan zamolio Manuelu Sanćes da otvori prozor i ona ga je otvorila i ostala skamenjena od straha kada sam videla šta su učinili od mog jadnog predgrađa psećih krvljenja, kad sam ugledala bele drvene kuće s prozorima pokrivenim gustim platnenim mrežicama, s terasama u cveću, s čitavim pašnjacima plave trave s obrtnim prskalicama, paunovima, ledenom olujom sredstva protiv gamadi, gnusne kopije rezidencija negdašnjih oficira okupacione vojske načinjenih noću u potaji, a pse su poklali, pređašnje stanovnike prognali iz njihovi domova, jer nisu imali prava da budu susedi jedne kraljice i otpravili su ih da trunu na nekom drugom bunjištu, a ovde su tokom dugih noći u potaji sagradili novu četvrt Manuele Sanćes da bi ga ti ugledala sa svog prozora na svoj imendan, evo ti ga, izvoli, kraljice, i još mnogo sretnih godina da mi poživiš da bih video da li ovo obilje znakova moje bezmerne moći može da omekša to tvoje učtivo ali nesalomivo ne prilazite bliže, ekselencijo, mama je tu i pazi na moju čednost, dok se on gušio od čežnje, gutao svoju jarost i sporim staračkim gutljajima otpijao ledeni sok gvanabane sažaljenja koji je pripremala da napoji njega žednoga, trpeo je žiganje od ledenog napitka u slepoočnicama da ona ne bi primetila znake njegove staračke oronulosti i da me ne bi volela iz sažaljenja kada je iscrpeo sve načine da je navede da mu podari ljubav radi ljubavi, a ona ga je ostavljala tako samog kada sam sa tobom da više nemam želje ni da budem ovde i umirao je od žudnje da je makar dahom okrzne pre nego što arhanđeo veličine čoveka proleti kućom i zvonom najavi moj smrtni čas s tobom i krao bi još jedan gutljaj posete, samo još da složim igračke, da stavim svaku u kutiju da ih morski žižak ne pretvori u prah, samo još časak, kraljice, pa bi se pridizao u nedogled, kao da mu je za to potreban ceo život, bestraga mu glava, i jedva bi uspevao da ugrabi još jedan tren da poslednji put osmotri tu neuhvatljivu devicu koja je pri arhanđelovom preletu ostajala nepokretna s mrtvom ružom u krilu dok je on odlazio da se odšunja kroz prve senke sumraka i pokušavao da sakrije od sveta svoju sramotu o kojoj je ceo svet već sve znao i naveliko razglabao, pa čak i pevao pesmicu nepoznatog stihoklepca poznatu svima u zemlji osim njemu, koju su čak i papagaji po dvorištima pevali razmičite se žene da prođe general što žučne suze lije i srce šakom krije, gledajte kako mu nema pomoći ni uz sve njegove moći, vlada spavajući, ranu nezacelnu vidajući, a tu pesmicu su od zatočenih papagaja naučili oni odbegli, pa su je potom naučile i svrake i vrane i jatimice su je prenosile preko granica njegovog bezgraničnog kraljevstva čemera, pa se u sumrak nebesima otadžbine prolamao jednoglasni poj neuhvatljivog mnoštva koje je pevalo i pevalo evo ide general ljubavi moje i u hodu na usta kaki govna gusta a zakone na dupe pusta, beskrajnu pesmicu kojoj je svako dodavao po stih, pa čak i papige, izvrgavajući ruglu državnu službu bezbednosti koja je pokušavala da je zatre, pa su vojne patrole u punoj ratnoj opremi razvaljivale plotove i streljale subverzivne papige na njihovim prečkama, bacale pregršti živih papiga psima, proglašavale vanredno stanje i pokušavale da istrebe pevače neprijateljske pesmice, samo da niko ne bi otkrio ono što su svi znali da je on taj begunac što se u potaji šunja i kroz senke sumraka udeva u predsedničke dvore kroz vrata za poslugu i prolazi kroz kuhinje da bi nestao u dimu balege i nekako dospeo do svojih ličnih odaja gde će ostati do sutra u četiri, kraljice, do svakoga dana u isto vreme kada je stizao u kuću Manuele Sanćes posrćući pod teretom tolikih nevidovnih poklona da su morali da zaplene susedne kuće i sruše unutrašnje zidove da bi ih smestili, pa je nekadašnja dnevna soba pretvorena u ogromno senovito spremište nebrojenih satova iz svih mogućih razdoblja, svakojakih gramofona, od onih s valjkom do onih s membranom i ogledalom, šivaćih mašina na pedalu, na ručku i na motor, čitave spavaće sobe pune galvanometara, homeopatskih lekarija,

muzičkih kutija, sprava za optičke varke, vitrine pune osušenih leptirova, azijskih herbarijuma, fizioterapeutskih laboratorija i učila za upoznavanje sopstvenoga tela, ortopedskih mašina, sprava za astronomiju i ostale prirodne nauke, ceo jedan svet lutaka sa skrivenim mehanizmima što su ih obdarili ljudskim osobinama, ukinutih soba u koje niko nije ulazio ni da ih počisti, jer su sve te stvari ostajale da leže tamo gde su spuštene kada su donete i nikome nije bilo stalo do njih, a Manueli Sanćes ponajmanje, jer njoj nije bilo stalo ni do sopstvenog života od one crne subote kada me je zadesila ta nesreća da postanem kraljica, od onog popodneva kada mi se ceo svet srušio, kada su negdašnji prosci počeli da umiru jedan za drugim zgromljeni nekažnjenim smrtonosnim udarcima sudbine i neverovatnim bolestima, prijateljice da nestaju bez traga i glasa, kada su nju preneli zajedno s kućom u neku četvrt naseljenu neznancima, gde je bila sasvim sama i nadzirana i u najneprimetnijoj nameri da nešto učini uhvaćena u zamku sudbine kojoj nije imala hrabrosti ni da se odupre, niti hrabrosti da pristane na ponude jedinog ogavnog prosca čija ju je ljubav vrebala iz svakog kutka tog prihvatilišta za starca što ju je posmatrao s nekim blentavim strahopoštovanjem, sve hladeći se belim šeširom, obliven znojem i tako udaljen od sebe sama da se ona pitala da li je on uopšte vidi ili je to samo prikaza strave što se njiše pod svetlošću i žvaće voćni sok dok mu glava pada od pospanosti zavaljenom u naslonjaču sa čašom u ruci dok bakarno zrikanje zrikavaca progrušava polutamu sobe u kojoj on hrče, pazite, ekselencijo, dobacila bi, a on bi se isprepadan trgnuo i promrmljao ne, kraljice, nisam ja to zaspao, samo sam sveo veđe, ne primećujući da mu je ona uzela čašu iz ruke da mu ne bi u snu ispala iz ruke i zamajavala ga je istančanim lukavstvima sve do neverovatnog popodneva kada je ušao u kuću zagrcnut vešću da ti danas donosim najveći dar u celom svemiru, čudo nebesko koje će noćas u jedanaest nula šest blesnuti na nebu samo da bi ga ti videla, kraljice, samo tebe radi noćas će nebom proći kometa. Bio je to jedan od značajnijih datuma našeg razočaranja, jer je od davnina toliko puta bivalo razglašeno da za merenje trajanja njegovog života ne važe pravila merenja dužine ljudskog života, nego se ono ravnalo prema prolascima komete, a njemu je bilo pisano da kometu vidi samo jednom, a nikako dva puta, ma šta da su predskazivale njegove nadobudne udvorice, pa smo i mi čekali njen prolazak kao što se čeka novembarska noć u kojoj će se okončati ovaj vek, a za njen doček bila je pripremljena slavljenička muzika, radosna zvonjava i praznični vatromet kojima se prvi put u ovom veku ne bi veličala njegova slava, već metalni zvuk jedanaestog udarca bata na zvonu što će označiti jedanaesti sat u kojem će nastupiti kraj nizanja njegovih godina i slavljenje čina proviđenja što ga je i on iščekivao na krovnoj terasi kuće Manuele Sanćes sedeći između nje i njene majke, bučno dišući da bi prikrio kako mu srce tuče pod nebesima obamrlim od rđavih predznaka i prvi put udišući potpuno nesputani noćni dah Manuele Sanćes, prodoran čak i na otvorenom i slušajući kako sa obzorja dopire zvuk bubnjeva i bajalica što je hrlio u susret propasti, udaljene tužbalice i romor vulkanskog gliba mnoštva što je užasnuto palo ničice pred nečim što je prerastalo opseg njegove vlasti, bilo starije od njegovog vremena i imalo da traje posle njegove starosti, a on je osetio teret vremena na svojim plećima i na trenutak ga je porazila prokleta činjenica da je smrtan, a onda ju je ugledao, evo je, i bila je ona, jer on ju je poznavao od onda kada je video kako je projurila ka drugoj obali svemira, bila je to ona ista, kraljice, starija od sveta, bolna meduza svetlosti velika kao svekoliko nebo, ona koja se svakim hvatom pređene putanje vraćala milion godina unazad ka svom ishodištu i na tom se putu čulo šuštanje njenih kalajnih resa, ukazalo se njeno lice opustošeno nemirom, njene oči preplavljene suzama i trag sleđenih otrova u njenoj grivi rasutoj svemirskim vetrovima što je za sobom ovome svetu ostavljala slapove bleštavog praha zvezdanih krhotina i svitanja sprečenih katranovim mesecima i pepeo okeanskih kratera nastalih pre postanja samog, evo ti je, kraljice, promrmljao je, dobro je pogledaj jer je nećemo ponovo videti dok ne prođe još sto godina, a ona se užasnuta prekrstila, lepša no ikad, obasjana fosfornim bleskom komete, kose posute nežnim pahuljama zvezdanog iverja i nebeskog taloga i tada se dogodilo, mati moja mila Bendision Alvarado, da je Manuela Sanćes na nebu ugledala ponor večnosti i pokušala da zgrabi život pružajući ruku u prazninu i jedino uporište koje je u njoj našla beše neželjena šaka i na njoj predsednički prsten pečatnjak, vrela i glatka šaka grabljivice ukrčkana na tihoj vatri zapretane žeravice moći. Malo njih je bilo dirnuto biblijskim prolaskom svetleće meduze koja je prestrašila nebeske košute i oprljila otadžbinu bujicom iskričave prašine zvezdanih opiljaka zato što su i najneverniji među nama još uvek iščekivali tu nesvakidašnju smrt koja je trebalo da razori načela hrišćanstva i da postavi temelje trećega zaveta, ali smo mi uzalud čekali sve do zore, a onda smo krenuli kućama umorniji od čekanja nego od bdenja po prazničnim ulicama s kojih su žene ranoraniteljke čistile nebesko đubre i otpatke komete, ali ni tada se nismo mirili s tim da se ništa nije dogodilo, već smo, naprotiv, verovali da smo bili samo žrtve nove istorijske prevare, jer je u službenom glasniku objavljeno da je prolazak komete još jedna pobeda vlasti nad silama zla i ta prilika je iskorišćena da se nepogrešivim dokazima krepkosti čoveka od vlasti opovrgnu glasine o njegovim čudnim boleštinama, obnovljeni su proglasi, obnarodovana je svečana poruka u kojoj on izražava moju suverenu i jedinu odluku da budem na svom mestu i služim domovini i kada kometa ponovo prođe, a on je zauzvrat čuo svirku i vatromet što kao da nisu pripadali njegovom poretku vlasti, pa je bez ganutosti slušao žagor gomile zbijene na Glavnom trgu pod velikim natpisima na kojima se moglo pročitati neka je večna slava dostojnome da poživi da o tome pripoveda i bilo ga je baš briga za dosadne poslove vladanja, pa je vlast prenosio na podređene, razoren sećanjem na žeravnu šaku Manuele Sanćes na svojoj, sanjajući o tome da još jednom doživi taj trenutak sreće, pa makar se poredak stvari u prirodi izokrenuo naglavce i svemir raspao i žudeo je za tim tako strasno da je naposletku preklinjao svoje zvezdočace da mu smisle neku pirotehničku kometu, neko volšebno svetlo, aždahu što bljuje vatru, bilo kakvu zvezdanu izmišljotinu dovoljno zastrašujuću da izazove večnu vrtoglavicu jedne lepe žene, ali oni nisu mogli sračunati ništa drugo osim jednog potpunog pomračenje sunca i to u četiri sata iduće srede, gospodine generale, i on je odobrio, u redu, neka bude i tako usred bela dana pade noć tako istinska da su i zvezde zaiskrile, cveće klonulo, kokoši se šćućurile i uznemirile se čak i životinje s jačim prirodnim nagonima, a on je i dalje udisao sumračni dah Manuele Sanćes, sve jači i sve više nalik noćnom što je ruža u njenoj ruci više malaksavala prevarena senkama, evo izvoli, kraljice, reče joj, to je tvoje pomračenje, ali mu Manuela Sanćes nije odgovorila, nije mu dodirnula ruku, nije disala i izgledala je tako odsutno da on nije odoleo čežnji i pružio je ruku u tminu da bi dodirnuo njenu, ali je nije našao, pa ju je potražio vrhovima prstiju tamo gde je mirisalo na nju, ali je ni tu nije bilo i on je nastavio da je traži obema šakama po ogromnoj kući, sežući razrogačenim očima mesečara duboko u tamu i pitajući se bolno gde li si Manuelo Sanćes moje zle kobi, tražim te a ne nalazim u zlosretnoj noći tvog pomračenja, gde li je tvoja neumoljiva ruka, gde li je tvoja ruža i plivao je kao zabludeli gnjurac po zdencu nevidljivih voda po čijim je rukavcima pronalazio prepotopske rakove galvanometara, krabe muzičkih satova, jastoge tvojih sprava za zaludne rabote, ali nije nalazio miris gospinog bilja iz tvog daha i kako su se senke kratkotrajne noći rasipale tako se u njegovoj duši razbuktavala svetlost istine i osetio se starijim od Boga u polutami te zore što je svitala u pustoj kući u šest posle podne i tužnijim i samotnijim nego ikada u večnoj osami ovoga sveta bez tebe, kraljice moja, zauvek izgubljena u nedokučivosti pomračenja, vo vjeki vjekov izgubljena, jer nikada tokom predugih godina svoje vladavine nije pronašao Manuelu Sanćes moje izgubljenosti u lavirintu njene kuće, iščilela je u noći pomračenja, gospodine generale, govorili su mu, viđena je kako cupka uz muziku Portorika, tamo gde je po licu isečena lepa Jela Jelena, gospodine generale, ali to ne beše ona, viđena je kako njiše kukovima sa ostalima što oplakuju smrt lepog Papa Montera, ali ni to ne beše ona, viđena je na sajmu tikikitake nad rudnikom kod Barvolenata, viđena je Arakataki gde luduju uz kumbiju, u Panami u vrtlogu sukanja što trepere uz damare tambure, ali nijedna ne beše ona, gospodine generale, nestala je bestraga, i ako se tada nije prepustio volji sudbine i umro to nije bilo zato što nije bio dovoljno besan da bi od besa mogao i svisnuti, već zato što je znao da je osuđen bez mogućnosti pomilovanja da ne umre od ljubavi, što je saznao jednog popodneva na početku svoje vladavine, kada je posetio jednu gataru da bi mu ona iz proročanskih vodica svojih zdela rastumačila skrivene znake njegove sudbine kojih nije bilo na njegovim dlanu, ni u kartama, ni u talogu kafe, niti u bilo kom drugom sredstvu za gatanje, osim u ogledalu površine te proročke vodice u kojem je ugledao sebe umrlog prirodnom smrću u snu u uredu odmah do dvorane za prijem stranaka gde je sam-samcit ležao opružen potrbuške na podu, onako kako je od rođenja spavao svake noći tokom celoga svog života, u platnenoj uniformi bez oznaka čina, s kamašnama do kolena i zlatnom mamuzom, desne mišice podvijene pod glavom umesto jastuka, a godina je u tom času mogao imati negde između 107 i 232.

3


Tako je i izgledao kada je nađen u predvečerje njegove jeseni, osim što pronađeni pokojnik nije bio on, već Patrisio Aragones, a tako je izgledao i kada smo ga ponovo pronašli mnogo godina kasnije, u vreme tako velike neizvesnosti da niko nije mogao smatrati neosporivom činjenicu da je njegovo to staračko telo razvrcano lešinarskim kljunovima i obraslo prilepcima s dna mora. Na truloj šaci nalik krvavici nije bilo ničeg što bi dalo naslutiti da je nekada počivala na srcu zbog nehaja jedne neverovatne device iz vremena buke, niti smo naišli na bilo kakav trag njegovog života koji bi nas naveo na sasvim pouzdan zaključak da je to zaista on. Nije nam se, naravno, činilo neverovatnim da se to može dogoditi u naše vreme, kada je čak i u jeku njegove najveće slave bilo razloga za sumnju u njegovo postojanje i kada ni njegove vlastite plaćene ubice nisu znale koliko mu je tačno godina, jer su postojala razdoblja potpune pometnje, kada je na izvlačenjima glavnog zgoditka na tomboli upriličenim u dobrotvorne svrhe izgledao kao da mu je osamdeset godina, na prijemima za građanstvo kao da mu je šezdeset, a na proslavama državnih praznika kao da mu je jedva četrdeset godina. Ambasador Palmerston, jedan od poslednjih koji su mu predali akreditive, navodi u svojim zabranjenim memoarima da je bilo nemoguće pojmiti da starost može biti tako poodmakla kao njegova, niti da nered i zaparloženost mogu biti tako nepojamni kao oni što su vladali u toj vladarskoj kući u kojoj se put morao krčiti kroz gomile zgužvane hartije, životinjskog izmeta i ostataka hrane koju su za sobom ostavili psi zadremali po hodnicima i niko nije umeo ništa da mi kaže u poreskim nadleštvima i pisarnicama, pa sam morao da se oslonim na gubavce i uzetnike što su se već odomaćili u prvim ličnim odajama kuće da bih pronašao put do dvorane za primanja u kojoj su kokoši kljucale utvarno zrnevlje na goblenima, jedna krava je žvakala nadbiskupov portret, a ja sam odmah shvatio da je on gluv kao top, i to ne samo zbog toga što sam ga ja pitao jedno a on odgovarao nešto što nikakve veze nije imalo s pitanjem, već i po tome što je bio tužan što ptice ne pevaju, iako je ptičja graja bila tolika da se od nje ništa nije čulo kao da se nalazimo na vrhu planine u cik zore, a on je iznenada prekinuo svečanost uručivanja akreditiva i, bistrog pogleda, šake savijene iza uha, pokazao kroz prozor na prašnjavu dolinu u kojoj se nekada nalazilo more i glasom koji bi i mrtve probudio rekao oslušnite onaj topot mazgi što dopire odonud, slušajte, dragi moj Stetsone, to se more vraća. Bilo je teško poverovati da je taj nepopravljivi starčić bio isti onaj mesijanski namernik što se na početku svoje vladavine pojavljivao u selima kada mu se najmanje nadaš u pratnji jednog jedinog bosonogog seljaka iz Guahire naoružanog samo mačetom za sečenje trske i malobrojne svite poslanika i senatora, koje bi sam izabrao tako što bi upirao u njih prstom vođenim hirom sopstvene probave i raspitivao se o prinosu useva, o zdravlju stoke i ponašanju čeljadi i sedao u ljuljašku od lijane u senci krošnje mango drveta na trgu, hladeći se nadzorničkim šeširom što ga je tada nosio i, mada se činilo da je zadremao zbog žege, nije dopuštao da ostane nerazjašnjena ni najmanja pojedinost razgovora vođenog s ljudima i ženama koje bi posadio oko sebe, oslovljavajući ih imenom i prezimenom, kao da je s nekog spiska koji je napamet znao čitao imena ljudi, brojeve i teškoće celog naroda, pa je tako i mene jednom pozvao i, ne otvarajući oči, rekao priđi ovamo, Hasinta Morales, i reci mi šta bi s onim dečakom kojem je on lično prošle godine pridržavao podbradak da bi mu u usta ulili lonče ricinusa, a ti, Huane Prijeto, reče mi, šta je s tvojim priplodnim bikom za kojeg je on lično izgovorio bajalice protiv kuge i crva u ušima, a ti, Matilde Peralta, šta daješ da ti vratim u jednom komadu onog tvog odbeglog muža, evo ti ga, dovučen je na užetu od agave oko šije, a on lično mu je zapretio da će ga poslati da trune u kladama za mučenje ako samo još jednom pokuša da napusti svoju zakonitu ženu i sa istim takvim smislom za trenutnu primenu zakona na licu mesta naredio bi kasapinu iz mesne klanice da dugoprstom blagajniku odseče obe šake, i to javno, ubrao bi paradajz u nečijoj bašti i kusao ga s izrazom lica vrsnog poznavaoca i svojim agronomima bi potom rekao da je ovoj zemlji potrebno mnogo magareće balege, ali muške, i da se ista nabavi o trošku države, a onda bi prekinuo tu rodoljubivu šetnju i kroz prozor mi doviknuo, crkavajući od smeha, aha, Lorensa Lopes, još radi ta šivaća mašina koju mi je on lično poklonio pre dvadeset godina, a ja mu odvratih da je ta otišla bogu na istinu, gospodine generale, ni mi ljudi, a kamoli stvari, nismo načinjeni da večno trajemo, ali on mi odvrati varaš se, svet je večan i poče da rasklapa mašinu odvrtačem i da je zaliva mašinskim uljem, potpuno ravnodušan prema ljudima iz svoje službene pratnje koji su ga čekali nasred ulice, a na trenutke se po njegovom volovskom ječanju videlo da ga ta rabota dovodi do očajanja onako umazanog mašinskim uljem do očiju, ali je mašina posle nešto manje od tri sata radila kao nova, jer tada nije bilo te sitne svakodnevne muke koja, ma kako beznačajna bila, njemu ne bi bila važna koliko i najvažniji državnički posao i najiskrenije je verovao da je moguće deliti sreću ljudima i vojničkom domišljatošću smrt samu skrenuti s puta. Bilo je teško pojmiti da je taj nepopravljivi starac sve na šta je na kraju spao čovek čija je moć bila tolika da je jednom prilikom upitao koliko je sati i dobio odgovor da je onoliko koliko naredite, gospodine generale, a toliko je uistinu i bilo, jer on nije prilagođavao samo doba dana potrebama sopstvenih poslova, već je i državne praznike pomerao kako bi mogao krstariti zemljom od vašara do vašara, praćen zaštitničkom senkom bosonogog Indijanca i vazda mrgodnih senatora, noseći košare prvoklasnih petlova koji će se boriti s našim najodvažnijim seoskim pevcima, kojom prilikom je on lično držao novac od opklada i zidove borilišta prodrmala bi salva smeha svaki put kada bi se on nasmejao, jer bismo se i mi osećali obaveznim da se smejemo kad god se on oglasi onim svojim čudnim udvojenim grohotom koji bi nadglasao i svirku i petarde, a patili smo kada je ćutao, dok bi prava plima oduševljenja provalila iz nas kad god bi njegovi petlovi pobedili naše, koji su bili tako savršeno naučeni da gube da se nijednome nije omaklo da pobedi, osim zlosretnom pevcu Dionisija Iguarana, đavo ga odneo kad se usudio da obori pevca vlasti tako čistim i sjajno izvedenim zahvatom da je on prvi prešao preko borilišta, stisnuo šaku protivniku i rekao mu dobroćudno prava si junačina, nema šta, zahvalan što mu je neko konačno učinio uslugu jednom nevažnom pobedom, eh, šta bih ja dao da je taj crvenperi moj, dodao je, a Dionisio Iguaran mu cvokoćući odvrati vaš je, gospodine generale, i to mi je izuzetna čast, a potom se vratio kući krčeći put kroz gromoglasan pljesak razularene svetine, jeku svirke i šištanje prskalica, pokazujući svima šest rasnih petlova koje mu je on poklonio u zamenu za nepobedivog crvenperca, da bi se potom te noći zatvorio sam u svoju sobu, popio celu tikvu ruma i obesio se užetom mreže za ljuljanje, jadnik, ali on nije bio svestan da je to njegovo razdragano i slavobitno pojavljivanje zaoralo duboku brazdu porodičnih propasti, niti je bio svestan snoplja nepoželjnih mrtvaca koje je za sobom ostavljao, ni večne robije pristaša palih u nemilost samo zato što bi ih on oslovio pogrešnim imenom u prisustvu svojih revnosnih plaćenih ubica što su takvu grešku tumačili kao hotimični znak gubitka njegove naklonosti, pa je nastavio da krstari zemljom svojim čudnim korakom pasanca tropasnog, vonjajući na ljutu znojčinu, obrastao u dugo nebrijanu bradu i nastavio je da banjava bez najave u bilo koju kuhinju, nalik nekom beskorisnom dedici, što je izazivalo prestravljeno drhtanje ukućana, i stonom supnjačom zahvatao bi iz krčaga vodu koju će popiti, jeo bi iz šerpi iz kojih je komade hrane vadio prstima, preterano razdragan, preterano običan, lišen svake pomisli da je ta kuća bivala zanavek žigosana njegovom posetom, a nije se tako ponašao proračunato i da bi stekao veću političku naklonost, niti da bi utolio svoju žudnju za ljubavlju, kao što je činio u neka druga vremena, već zato što je to bio njegov način da bude takav kakav jeste u vreme kada vlast još uvek nije bila bezobalna močvara u jeku njegove jeseni, već grozničava bujica što je na naše oči kipela iz svojih prvotnih vrela i kada je bilo dovoljno da on samo upre prstom u voćke koje moraju roditi, u životinje koje moraju rasti, u ljude koji moraju uspeti i da naredi da se u sušne predele premeste kiše iz oblasti u kojima pustoše useve, da bi se sve to zaista i dogodilo, gospodine, rođenim očima sam to video, jer je predanje o njemu nastalo mnogo pre no što je on uobrazio da je gospodar svekolike svoje vlasti u doba kada je još uvek bio prepušten na milost i nemilost predznacima i tumačenjima njegovih noćnih mora i kada je iznenada prekidao tek započeto putovanje jer je začuo da mu se nad glavom oglasio kobac, ili odlagao pojavljivanje u javnosti jer je njegova majka Bendision Alvarado pronašla jaje dvožuče, kada je pobio sve senatore i predusretljive poslanike koji su ga svuda pratili i umesto njega držali govore koje se on nije usuđivao da održi, a lišio se njihovih usluga samo zato što je u jednom svom mučnom snu video samoga sebe u velikoj i praznoj kući opkoljenog ubledelim ljudima u sivim dolamama koji ga, smejući se, probadaju kasapskim noževima i proganjaju u stopu tako svirepo da je, kud god bi pogledao, video neko sečivo spremno da mu se zarije u lice ili da mu iskopa oči, video je kako su ga saterale u ćošak nečujne i nasmejane ubice što su se prepirale oko povlastice da učestvuju u tom žrtvenom obredu i da se naslađuju njegovom krvlju, mada nije osetio ni bes ni strah, već ogromno olakšanje koje je bivalo sve veće što je život u njemu bivao razvodnjeniji i osećao je kako lebdi u čistoti, pa se i on smejao dok su ga oni ubijali, smejao se i za sebe i za njih u prostoru te sanjane kuće po čijim su zidovima molovanim živim krečom štrcali mlazevi moje krvi, sve dok mu neko ko je u tom snu bio njegov sin nije zadao ubod u preponu iz koje je iščileo i poslednji dašak preostalog mi života,

a onda sam pokrio lice sopstvenim ogrtačem natopljenim krvlju da ga oni koji ga nisu upoznali za života ne bi ni mrtvog poznali i potom se srušio krkljajući u ropcu koji mu se činio tako stvarnim da nije mogao dočekati da sve to ispriča mom pobri ministru zdravlja, koji ga je zabezeknuo kada mu je otkrio da se ta smrt već jednom dogodila u istoriji čovekovoj, gospodine generale, i pročitao mu jednu od priča iz osmuđene knjižurine generala Lautara Munjosa, u kojoj je zaista sve bilo isto, majko, tako u dlaku isto da se on tokom čitanja prisećao nekih pojedinosti sna zaboravljenih posle buđenja, setio se kako su se, dok su njega ubijali, u sobi iznenada otvorili svi prozori u predsedničkoj palati, mada nije bilo ni daška vetra, kojih je u stvarnosti bilo tačno onoliko koliko i rana zadobijenih u tom snu, dvadeset i tri, jedna zastrašujuća podudarnost čije je tumačenje dostiglo vrhunac one nedelje kada je onaj gusarski prepad na senat i palatu pravde izveden uz saučesničku ravnodušnost oružanih snaga, kada je sa zemljom sravnjen dom naših državnih prvaka i najuglednijih velikana, a odsjaj plamena mogao se videti s predsedničkog balkona do kasno u noć, ali njega uopšte nije uznemirilo obaveštenje da ni kamen temeljac nije pretekao, gospodine generale, već nam je obećao da će počinioci tog napada biti primerno kažnjeni, mada se nikada nije saznalo ko su oni bili, i da će biti sagrađen istovetan novi dom državnih dostojanstvenika, ali su njegove ugljenisane ruševine ostale da stoje na istom mestu do dana današnjeg, a on nije učinio ništa da bi prikrio stravično isterivanje đavola iz svoje noćne more, već je iskoristio tu priliku da se oslobodi zakonodavne i pravosudne vlasti stare republike i da obaspe počastima i bogatstvom viđenije senatore, poslanike i sudije koji mu više nisu bili potrebni da bi očuvao privid zakonitosti svoje vladavine, pa ih je prognao u daleke i srećne ambasade i od tada mu je jedina pratnja bila senka samotnog Indijanca s mačetom, koji ga ni za tren nije ostavljao samog, već je prvi kušao svu njegovu hranu i piće, držeći se pritom na odstojanju i stražareći pred vratima moje kuće dok je on u njoj boravio, doprinoseći širenju glasina da mi je tajni ljubavnik, a dolazio mi je, u stvari, da mu bacim karte i to dva puta mesečno tokom mnogih godina u ono vreme dok je još uvek verovao da je smrtan i dok ga je još uvek krasila vrlina sumnjanja, dok je još uvek umeo da pogreši i kada je više verovao onome što mu stoji u kartama nego svom gorštačkom predosećaju, pa je uvek dolazio onako preplašen i star kakav je bio i prvi put kada mi je seo sučelice i ćutke mi pružio one svoje šake čije dlanove, glatke i zategnute kao žablji trbuh, nikada videla nisam niti ću ikada više videti u svom vrlo dugom životu odgonetačice tuđih sudbina i položio ih oba istovremeno na sto kao dva nemušta preklinjanja beznadnika i učinilo mi se da je tako satrven teskobom i razočaranjem da me nisu toliko iznenadili njegovi gorući dlanovi koliko njegova neotklonjiva seta, nejakost njegovih usana, njegovo siroto staračko srce nagrizeno neizvesnošću, njegova sudbina što je bila neodgonetljiva ne samo na dlanovima, već i u svim tada raspoloživim sredstvima za proricanje sudbine, pa su tako karte, čim bi ih on presekao, postajale zdenci mutne vode, znakovi u talogu kafe koju bi on ispio bi se zapetljali jedni s drugima i bledeli bi ključevi za odgonetanje svega što bi pomoglo predviđanju njegove sudbine, njegove sreće i mogućeg ishoda njegovih poduhvata, ali su zato bili savršeno jasni kada je trebalo odgonetnuti sudbinu bilo koga ko je na bilo koji način bio povezan s njim, pa se tako mogla videti i njegova majka Bendiasion Alvarado kako moluje ptice stranih naziva, tako stara da je jedva razlikovala boje u vazduhu zamućenom nekim kužnim isparenjima, jadna mati, pa i naš grad opustošen orkanom tako strahotnim da nije zaslužio da bude nazvan ženskim imenom i jedan čovek sa zelenom maskom i sabljom u ruci za kojeg me sa zebnjom upitao u kom delu sveta se taj nalazi, a karte odgovoriše da mu je taj svakog utorka bliži nego ostalih dana u sedmici, na šta on promrmlja aha i upita koje su mu boje oči, a karte rekoše da mu je jedno oko boje trskovače obasjane svetlošću a drugome je boja bila ista takva, ali samo u tami, a on upita kakve su mu namere i tada sam mu poslednji put otkrila svu istinu što se mogla videti u kartama, jer, kada sam mu rekla da je zelena maska znak izdaje i podlosti, on je u pobedničkom zanosu uzviknuo aha, sada znam ko je to, bestraga mu glava, a bio je to pukovnik Narsiso Miraval, jedan od njegovih najbližih saradnika, koji je dva dana kasnije bez ikakvog objašnjenja ispalio sebi metak u uvo, jadnik, i tako bejaše određivana sudbina otadžbine, a karte su uvek preticale istoriju, sve dok nije čuo za jednu jedinstvenu proročicu koja je odgonetala tajne umiranja iz nedvosmislenih znakova što su se pojavljivali na površini vode u njenim proročkim zdelama, pa je otišao njoj bez i jednog jedinog svedoka, osim anđela mačete, krećući se u potaji kozjim stazama i bogazama do imanja u dolini gde je živela sa svojom praunukom i njeno troje dece, a na putu je bilo i četvrto čiji je otac preminuo prethodnog meseca i zatekao ju je sasvim ukočenu i poluslepu u dnu jedne skoro sasvim mračne kolibe, ali čim je nadneo dlanove nad vodu u njenim zdelama za gatanje voda sinu nekom unutrašnjom svetlošću, blagom i prozračnom jasnoćom i on tada ugleda sebe istovetnog sebi samom poleglom po podu u lanenoj odori bez oznaka čina, s visokim natkolenicama na nogama i zlatnom mamuzom, pa je upita koje je ovo mesto, a žena mu odgovori, preispitujući usnule vode, da je to neka soba koja možda nije veća od ove i u njoj je nešto kao pisaći sto i ventilator i prozor što gleda na more, a zidovi su beli i po njima je okačeno mnogo slika konja i jedna zastava sa zmajem, a on ponovo reče aha, jer je istoga trena prepoznao ured do dvorane za primanja, pa upita da li će umreti zbog neke nesreće ili teške bolesti, a ona mu odgovori da ne brine jer će umreti u snu i bezbolno, na šta on upita kada će se to dogoditi i drhteći je čekao odgovor sve dok mu ona nije rekla da se to neće dogoditi pre nego što budeš imao godina koliko ja sada, 107, ali ni pošto navršiš 125 godina više nego što ja sada imam, a on reče aha pa ubi bolesnu staricu u mreži za ljuljanje, da niko ne bi saznao okolnosti pod kojima će on umreti, zadavivši je pređicom svoje zlatne mamuze i to tako vešto kao da je bio dželat od zanata i potpuno bezbolno, tako da nije stigla ni da uzdahne, a bila je jedini stvor među ljudima i među zverima, u ratu i u miru, kojem je on ukazao tu čast da ga ubije svojim rukama, jadnica. Prizivanje sličnih sećanja na zvezdane trenutke sopstvenog beščašća nije mu izazivalo grižu savesti u noćima njegove jeseni, već mu je, naprotiv, služilo kao primer kako je trebalo da postupi a nije, naročito kada mu je Manuela Sanćes iščilela kroz senke pomračenja sunca i kada je poželeo da oseti kako njegova čudovišna divljačnost doseže vrhunac i da tako iz korena iščupa mahnitost izazvanu time što ga je izigrala, a koja mu je razdirala utrobu, pa bi legao u mrežu za ljuljanje pod praporcima vetra u drvetu tamarinda da bi mislio na Manuelu Sanćes sa izvesnom jetkošću koja mu je remetila san dok su mornarica, pešadija i vazduhoplovne snage bezuspešno tragale za njom sve do neznanih rubova šalitrenih pustinja, kud li si se dela, bestraga ti glava, pitao se, gde si se mogla dovraga zavući misleći da te se neću dočepati i naučiti te ko ovde žari i pali, a šešir mu je poskakivao na prsima protresan plahovitim otkucajima njegovog srca, raspamećivao se od jarosti i nije obraćao pažnju na navaljivanje svoje majke koja je pokušavala da odgonetne zašto nisi ni reč prozborio od pomračenja sunca, zašto si tako zagledan u sebe, a on joj ne bi odgovarao na pitanja, već bi odlazio dobacujući na odlasku ma sve je to jedna bezvezarija, majko, vukući svoje tabane siročeta i krvareći žuč kap po kap, ponosa povređenog nezaustavljivom gorčinom koja ga je tištala zato što me je ova bezvezarija snašla samo zato što sam postao mlakonja, zato što nisam ja taj koji drži dizgine svoje sudbine u svojim rukama kao nekada, zato što sam ušao u kuću jedne lakodajke tražeći dopuštenje od njene majke, umesto da prosto ušetam kao što je prosto ušetao na hladovito i tiho imanje Fransiske Linero u mestu Santos Igerones u vreme kada je on bio taj koji jeste glavom i bradom, a ne Patrisio Aragones čija je dužnost bila da pokazuje lice vlasti namenjeno javnosti, kad je ušetao ne našavši za shodno ni da najavi svoje prisustvo udarcima zvekira, jer mu se tako i htelo i moglo, pa je prosto ušetao dok je klatno na satu otkucavalo jedanaesti sat, a ja sam začula zveket zlatne mamuze na dvorišnoj terasi i shvatila da ti koraci što odjekuju odrešito kao udarci tučka po kamenom avanu mogu biti samo njegovi i predosetila sam ga celim svojim telom pre nego što sam ga ugledala u praznini dovratka unutrašnje terase na kojoj se među zlatnim geranijama upravo čuo poj bukavca u jedanaest sati, cvrkut drozda omamljenog mirisom prevrelih grozdova banana okačenih o nadstrešnicu, a svetlost se tog zlokobnog avgustovskog utorka rasipala kroz tek olistalo granje po srndaću kojeg je moj muž Ponsio Dasa ulovio te zore i okačio ga naglavce da se iz njega ocedi krv pored banana osutih tigrastim mrljama meda što je iz njih izbijao i ugledala sam ga većeg i mračnijeg nego u snu s blatnjavim čizmama na nogama i odevenog u vojničku jaknu natopljenu znojem, bez oružja za pojasom, ali zaštićenog senkom bosonogog Indijanca koji ostade nepomičan iza njega sa šakom na balčaku mačete i tad ugledah neminovne oči, šaku usnule device kako otkida jednu bananu iz najbližeg grozda i žudno je žvaće, a za njom još jednu, pa još jednu, koju je isto tako žudno žvakao punih usta iz kojih se čulo bučno mljackanje nalik šljapkanju po močvarnom glibu, netremice piljeći u izazovnu Fransisku Linero koja ga je gledala ne znajući kud bi sa svojom nevestinjskom smernošću tek udate, jer on beše došao vođen isključivo pohotom i nije bilo moćnijeg od njega da ga zaustavi, a ja sam jedva čula kako diše moj prestravljeni muž što samo sede u stolicu pored mene i oboje ostadosmo nepokretni, s rukom u ruci i srcem uz srce, kao na razglednici, što su jednozvučno tukla prestravljena lepljivim pogledom nedokučivog starca koji je i dalje stajao kao ukopan na dva koraka od vrata, proždirao banane jednu za drugom i bacao kore preko ramena u dvorište dok me je netremice odmeravao, pa kada je obrstio ceo grozd banana i pored mrtvog srndaća ostavio samo golu granu, dao je neki znak bosonogom Indijancu, a Ponsiju Dasi naredio da na trenutak izađe s mojim jaranom što drži šaku na mačeti, on ima neka posla s tobom da obavi i, mada sam premirala od straha, bila sam taman toliko prisebna da shvatim da se spasti mogu samo ako ga pustim da mi radi šta mu je volja na kuhinjskom stolu i ne samo to, već sam mu, pošto sam povratila dah presečen njegovim bazdom na mokraću, pomogla i da nađe ono što je tražio među mojim čipkanim podsuknjama i dok je on meni kidao gaće jednim potezom svojih kandži i prstima me tražio tamo gde nisam bila, ja sam izbezumljeno cvilela o presveta tajno kakva bruka i baksuzluk i pitala sam se pa zar baš jutros od svih jutara da ne stignem da se zaperem, ali šta sam mogla kad je srndać bio preči,

što njega uopšte nije sprečilo da obavi ono zbog čega je došao posle tolikih meseci iznudice, ali tako traljavo i zbrzano, kao da je mnogo mlađi ili mnogo stariji nego što je u stvari bio, pa mi je skoro promaklo u kom trenutku je najbolje što je umeo završio šta je završiti imao, a zatim je grunuo u plač i počeo liti vrele mokraćne suze velikog i usamljenog siročeta tako duboko ojađenog da mi bi žao, i to ne samo njega, već i svih muškaraca na svetu, te počeh da ga šašoljim po glavi vrhovima prstiju ne bih li ga utešila, ma nije važno, generale, biće dana, život je dug, a za to vreme čovek s mačetom odveo je Ponsija Dasu među stabla banana i iseckao ga tako sitno da je bilo nemoguće sakupiti kriške tela koje su svinje potom razasule, jadnik, ali nije mi bilo druge, objasnio je, zato što bi mi on postao smrtni neprijatelj do kraja života. Bili su to odrazi njegove moći koji su do njega stizali iz velike daljine i raspirivali njegovu gorčinu u meri u kojoj su uspevali da razvodne salamuru njegove vlasti, jer mu nisu pomagali da rasprši čini jednog pomračenja sunca, a za stolom za domine bi ga samo žacnuo mlaz crne žuči što bi šiknuo pred hladnom uzdržanošću generala Rodriga de Agilara, jedinog čoveka od oružja kojem je poverio svoj život od kada je mokraćna kiselina okamenila zglobove anđela mačete, mada se ipak pitao da li su toliko poverenje i ovlašćenja preneta na jednog jedinog čoveka možda uzrok njegove nesreće, nije li baš moj doživotni pobratim pravio od njega volinu i pokušavao da ga ošiša kao ovcu, smatrajući ga običnim seoskim glavešinom i da ga svede na običnog dvorskog bogalja nesposobnog da smisli naređenje koje već unapred nije bilo izvršeno i to sledeći onu nezdravu zamisao da se u javnosti prikazuje lice koje nije bilo njegovo, a onaj bosonogi Indijanac iz starih dobrih vremena bio je više nego dovoljan da mačetom prokrči put kroz svetinu, vičući razmičite se smradovi da prođe onaj što vlada, ne mogavši u toj opštoj halabuci na osnovu njihovih pokliča da napravi razliku između pravih i lažnih rodoljuba, jer tada još uvek nismo znali da su oni najopasniji bili i najglasniji u gomili što je klicala da nam živi junačina, bestraga mu glava, živeo general, a sada mu ni svekolike oružane snage nisu bile dovoljne da bih pronašao kraljicu smrtne rane moje koja je izvrgla ruglu neprobojni obruč njegove staračke pohote, bestraga joj glava, i bacao je domine na pod, prekidajući igru pre kraja bez ikakvog vidljivog razloga, pokošen iznenadnim otkrićem da sve na ovom svetu ima svoje mesto, sve osim njega, prvi put svestan da mu je košulja usupljena znojem tako rano izjutra, svestan nepodnošljivog smrada ucrvljane crkotine što je stizao sa isparinama mora i svestan umilnog zviždanja flaute što mu je iznutra uvrtalo kilu namučenu vlagom omorine, ma to je samo zapara, govorio je samome sebi neuverljivo, pokušavajući da kroz prozor odgonetne kakvo je to čudno stanje svetlosti u nepokretnom gradu u kojem kao da su živi bili samo lešinari što su jatimice prestravljeno napuštali strehe prihvatilišta za siromašne i jedan slepac na Glavnom trgu koji je osetio prisustvo uzdrhtalog starca na prozoru gradske kuće i odaslao mu jedan užurbani znak štapom, doviknuvši mu nešto što on nije uspeo da razume, ali je protumačio kao još jedan znak onog mučnog osećaja da će se nešto dogoditi svakog trenutka, pa ipak je opet ponovio sebi u bradu, ma ne, neće, po drugi put na isteku tog predugog ponedeljka potištenosti, to je samo zapara, i namah zaspa, uljuljkan rominjanjem kišice po staklima zamagljenim mrežicom polusna, ali se najednom trže prestravljen i viknu ko je tamo, a bilo je to samo njegovo vlastito srce zatečeno čudnim odsustvom kukurikanja petlova u zoru i osećanjem da se lađa svemira usidrila u nekoj luci dok je on spavao, plutao je po čorbi pare, a nebeske i zemaljske životinje, koje su mogle predosetiti smrt mnogo pre no što će je predskazati nespretni predznaci i predvideti najutemeljenija ljudska nauka bejahu zanemele od užasa, vazduha nije bilo, vreme je menjalo pravac i dok se uspravljao osetio je kako mu se srce iz koraka u korak sve više nadima, kako mu u ušima tutnji bakrena buka i kako mu je nešto vrijuće linulo iz nozdrva i pomislio je to je smrt dok mu je krv natapala uniformu, pre nego što je postao svestan da nije, gospodine generale, to je uragan, najrazorniji od svih koji su rasparčali na gomilu razasutih ostrva nekada jednodelno kraljevstvo Kariba, razaranje tako nečujno da je samo on uspeo da ga nagonski predoseti mnogo pre nego što je počeo krkljanac kerova i kokoši i tako neobuzdano da je jedva bilo vremena da mu se nadene žensko ime u tom metežu prestravljenih oficira koji su ga saletali obaveštenjima da je ovoga puta zaista sve svršeno, gospodine generale, ova zemlja ima da ode bestraga, ali on naredi da se vrata i prozori podupru brodskim rebrima, stražare pričvrstiše za hodničke zidove, kokoši i krave zatvoriše u urede na prvom spratu, svaku stvar zakovaše na pripadajuće joj mesto, počev od Glavnog trga pa do poslednjeg međaša njegovog prestravljenog kraljevstva čemera i svakolika otadžbina bejaše usidrena na svom mestu shodno njegovom neopozivom naređenju da se na prvi znak panike dva puta puca u vazduh a treći put među oči, pa ipak ništa nije odolelo prolasku stravične oštrice vrtložnih vetrova koja jednim britkim rezom načisto preseče oba krila ulazne kapije okovane čelikom i odnese u nebo moje krave, ali on je bio tako obuzet čarolijom tog udara da nije ni primetio odakle je dospela grmljavina vodoravnih kiša koje su po svim mestima koja su zahvatile rasipale vulkansku srču razrušenih balkona i zverinje iz podmorskih šuma, niti je bio dovoljno priseban da bi razmišljao o strahotnim razmerama te razorne nepogode, nego je bazao kroz samo središte potopa, pitajući se, mučen ukusom mošusne gorčine jada u ustima, gde li si Manuelo Sanćes moje zloguke pljuvačke, bestraga ti glava, gde li si se to zavukla kad te ni ovo razaranje moje osvete ne može doseći. U mrtvaji smiraja uragana ostao je sam s nekoliko najbližih posilnih, s kojima je, ploveći na deregliji na vesla po kaši od ruševina dvorana za prijeme, izašao kroz vrata spremišta za kočije, veslajući neometano između rtova od palmi i fenjera počupanih s Glavnog trga i ušao u rukavac katedrale gde ga na tren ponovo ošinu blesak jasnovidog uverenja da nikada nije bio niti će ikada biti gospodar svekolike svoje vlasti, ali nastavi dalje nagrizan ledenom rosom te gorke spoznaje, dok se dereglija probijala kroz vode čija se gustina menjala kad god bi se promenila boja svetlosti u vitražima od krošnji načinjenih od žeženog zlata, bokora smaragda na glavnom oltaru, na nadgrobnim pločama kraljevih namesnika živih sahranjenih, nadbiskupa pomrlih od razočaranja i u granitnom predvorju praznog mauzoleja sagrađenog za okeanskog admirala s reljefima tri jedrenjaka koji je on dao da se sagradi u slučaju da poželi da njegove kosti počivaju među nama, pa izađosmo kanalom prezbiterijuma ka unutrašnjem dvorištu pretvorenom u bleštavi akvarijum po čijem su popločanom dnu bludela jata fratara kroz šibljike opojne tuberoze i suncokreta, jezdili smo kroz korito stravičnog hodnika između isposnica biskajskih redovnica zavetovanih na osamu gde smo ugledali napuštene samostanske ćelije, jedan klavikord što je besciljno plutao po ušuškanom prostoru sobe za horsko pevanje, a na dnu usnulih voda videsmo trpezariju i u njoj utopljene sve device, svaka na svom mestu pored dugog postavljenog stola i dok je izlazio kroz balkone ugledao je ogromno jezersko prostranstvo i u njemu odraz neba obasjanog suncem tamo gde je nekada bio grad i tek tada je poverovao da je tačna vest po kojoj je, gospodine generale, ova pošast zgromila ceo svet samo da bi mene oslobodila muka na koje me je stavila Manuela Sanćes, bestraga joj glava, kako su svirepi božji načini u poređenju s našima, mislio je zadovoljan i posmatrao mutni rit na mestu na kojem se nekada prostirao grad po čijoj nesagledivoj površini je plovio čitav jedan svet utopljenih kokoši i iz kojeg su virili samo tornjevi katedrale, fenjer svetionika, sunčane krovne terase nedostupnih kuća okruženih bedemima od kremen kamena što su štitili četvrt u kojoj su nekada živeli kraljevi namesnici, a stara luka u kojoj se trgovalo crnim robljem postala je samo kolajna raspršenog ostrvlja nastalog od nekadašnjih brežuljaka na kojima su se sada utaborili svi brodolomnici što su preživeli ovaj uragan, a mi poslednji preživeli što smo u neverici posmatrali kako nečujna dereglija oslikana bojama državne zastave krči put kroz alge nepomičnih kokošjih strvina, ugledasmo samo tužne oči, uvele usne, usporenu šaku kako znakom krsta blagosilja da bi kiše stale a sunce granulo, da bi utopljene kokoši oživele i kako zapoveda da se vode povuku i vode se povukoše. Sred slavljeničkog brujanja zvona i prazničnog šištanja vatrometa i slavobitne muzike kojom se proslavljalo polaganje kamena temeljca obnove, sred svetine što se okupila na Glavnom trgu da bi veličala dobročinitelja koji je nagnao u beg uraganskog zmaja, neko ga dograbi za mišicu i izvuče na balkon, jer je narodu sada više nego ikada potrebna vaša reč ohrabrenja i, pre no što je on uspeo to da izbegne, jednodušni poklič mnoštva zari mu se u utrobu kao udar vetra s uzburkanog mora, živeo junak, a on se od prvoga dana svoje vladavine osećao izgubljenim kad god je bio izložen pogledu svih očiju celoga grada odjednom i reči mu se skameniše, a u blesku predsmrtnog razbora shvatio je da nikada nije imalo niti će imati smisla naginjati se celim telom nad bezdan svetine, tako da smo mi što smo stajali na Glavnom trgu uspeli samo na tren da vidimo onaj svagdašnji lik što promakne dok okom trepneš, magleni lik jednog neuhvatljivog starca u lanenom odelu, koji je ćutke udelio blagoslov s predsedničkog balkona i u trenu nestao, ali ta volšebna prikaza beše dovoljna da nas održi u uverenju da je on tamo i da bdi nad našim nesnom i našim snom ispod istorijskih tamarinda u prigradskoj kućerini, utonuo u trščanu ljuljašku, obuzet mislima, držeći čašu nedirnute limunade u ruci, slušajući zveckanje kukuruznog zrnevlja što ga je njegova mati Bendision Alvarado komišala u tikvi, gledajući kroz treperavu jaru u tri posle podne kako ona grabi jednu pirgavu kokoš, stiska je pod miškom i nekako nežno joj zavrće šiju i u isto vreme mi govori onim svojim majčinskim glasom i gledajući me pravo u oči da postaješ jektičav zato što mnogo misliš a malo jedeš, ostani na večeri, molila ga je, pokušavajući da ga dovede u iskušenje onom pridavljenom kvočkom što ju je stiskala obema rukama da joj se u samrtnom ropcu ne otme i ne pobegne, a on reče dobro, majko, ostajem, i ostajao je do sumraka, sklopljenih očiju, ali budan u trčanoj ljuljašci, omamljen blagim mirisom kokošje supe, brinući o toku naših života, jer, jedino što je nama davalo osećaj da smo bezbedni na ovome svetu bilo je to što smo pouzdano znali da je on tu, otporan na kugu i na uragan, otporan na porugu Manuele Sanćes, otporan na protok vremena, sav posvećen mesijanskom poslanju da misli umesto nas, znajući da mi znamo da nam on neće nameniti nijednu odluku koja nam nije po meri, jer, nije on sve i svakoga nadživeo zbog svoje nepojamne hrabrosti, niti zbog svoje beskonačne mudrosti, već zbog toga što je bio jedini koji je tačno znao koliki je pravi domet naše sudbine, i dotle je došlo, majko,

da je na kraju jednog tegobnog putovanja seo da se odmori na poslednjem istorijskom međašu daleke istočne granice na kojem su bili uklesani ime i godište poslednjeg vojnika palog za očuvanje celovitosti naše otadžbine i ugledao jedan čemerni sleđeni grad susednog naroda, video je rominjanje večnosti, jutarnju izmaglicu prožetu mirisom čađi, otmeno obučene ljude u električnim tramvajima, sahrane uglednih mrtvaca u kićenim pogrebnim kočijama u koje su bili upregnuti beli peršeronci s perjanicama na naočnjacima, video je decu koja spavaju u predvorju katedrale umotana u novine, bestraga im glava, kako su čudni ovi ljudi, uzviknuo je, izgledaju kao pesnici a nisu, gospodine generale, to su konzervativci na vlasti, rekoše mu i s tog putovanja se vratio ushićen otkrićem da nema ničeg sličnog ovom vetru što donosi na gnjile gvajabe, ovoj pijačnoj vrevi i ovom osećanju duboke ojađenosti što se oseća u sumrak ove domovine jada i bede čije međaše nema razloga ikada prelaziti i to ne zato što se bojao da sjaše sa stolovače u koju je zaseo, kao što su govorili njegovi dušmani, već zato što je čovek kao planinsko drvo, majko, kao planinska zver koja izlazi iz svog brloga samo da bi našla hranu, govorio je, prisećajući se smrtno priseban kroz dremež onog omamljujućeg avgustovskog četvrtka od pre toliko godina kada se usudio da prizna kako poznaje granice svojeg vlastohlepnog stremljenja i to je poverio jednom ratniku iz druge zemlje i drugog doba, kojeg je primio nasamo u vreloj polutami svog ureda, a bio je to neki mladi stidljivko što je, opijen taštinom i zauvek žigosan usamljenošću, nepomično stajao u dovratku, neodlučan da li da uđe ili ne, sve dok mu se oči ne svikoše na tamu namirisanu dimom glicinije zapaljene u mangalu i pored tolike vrućine i dok nije razaznao da on sedi zavaljen u obrtnoj stolici i drži nepomičnu pesnicu na nagom stolu, tako svakidašnji i izbledeo da više nije imao ničeg zajedničkog s onim svojim izgledom namenjenim oku javnosti, bez telohranitelja, bez oružja, u košulji natopljenoj znojem običnog smrtnika, slepoočnica oblepljenih liskama žalfije zbog glavobolje i tek kada sam se uverio da je neverovatno ali istinito da je ovaj izanđali starčić glavom i bradom naš uzor iz detinjstva, otelovljenje naših najčistijih snova o slavi, ušao sam u njegov ured i predstavio mu se imenom i prezimenom, govoreći jasnim i samouverenim glasom nekoga ko čeka samo da mu se oda priznanje za učinjena dela, a on mi protrese šaku svojom sladunjavom i bednom šakom nalik biskupskoj i pokloni mu pažnju samo zato što su ga zadivili bajoslovni snovi stranca koji je želeo oružje i podršku u jednoj stvari koja se i vas tiče, ekselencijo, želeo bih logističku pomoć i političku podršku za bespoštedni rat koji će jednom za svagda zbrisati s lica zemlje sve konzervativne režime od Aljaske do Patagonije, i ta strastvenost ga je tako dirnula da ga je upitao što bre ideš mečki na rupu, bestraga ti glava, zašto si se zainatio da umreš, na šta mu stranac bez ikakvog ustezanja odgovori da nema uzvišenije smrti od slavne pogibije za otadžbinu, ekselencijo, a on se od tuge nasmeja i reče mu ne budali, sinko, otadžbina je život, reče mu, u ovome je tajna, reče mu i otvori pesnicu položenu na sto i pokaza mu na dlanu onu staklenu kuglicu koja je nešto što ili imaš ili nemaš, a kad je imaš možeš i da cimaš, momče, to ti je otadžbina, reče dok ga je ispraćao i na rastanku lagano lupkao dlanom po plećima, ne dajući mu ništa, pa čak ni neko obećanje za utehu, a posilnom što je za njim zatvorio vrata naredio je da ne dirate onog čoveka što je upravo izašao i ne traćite vreme prateći ga, reče, to je samo petlić u groznici jer mu izbija paperje, nije taj ni za šta. Nikada više nismo čuli taj izraz, sve do posle uragana, kada je ponovo pomilovao sve političke zatvorenike i odobrio povratak svim prognanicima, osim, naravno, onim učenima, njima nikada, reče, groznica im trese paperje, kao rasnim petlovima kad mitare pa nisu ni za šta izuzev ako su za nešto, reče, gori su od političara, gori su od popova, to ima da se zna, ali ostali mogu da dođu, bez obzira na boje barjaka koji nose i neka obnova domovine bude poduhvat svih, da bi se svi uverili da je on ponovo gospodar svekolike svoje vlasti i da uživa žestoku podršku oružanih snaga koje su ponovo postale one negdašnje, čim je on razdelio članovima vrhovne komande tovare hrane i lekova pristiglih iz celog sveta kao pomoć stanovništvu pogođenom pustošenjem i od kada su njegovi ministri sa svojim porodicama provodili nedeljna popodneva na sunčanoj obali u bolnicama na rasklapanje i šatorima Crvenog krsta, prodajući ministarstvu zdravlja tovare krvne plazme, tone mleka u prahu koje je ministarstvo zdravlja potom preprodavalo prihvatilištima za siromašne, a oficiri vrhovnog štaba su trampili svoje snove o slavi i višem činu za ugovore o javnim radovima, a obnovu su započeli sredstvima iz državnog zajma što im ga je po hitnom postupku odobrio ambasador Voren u zamenu za neograničeno pravo plovidbe brodova iz svoje zemlje i ribolova u našim državnim vodama, bestraga im glava, samo onaj što je ima može i da cima, govorio je samome sebi, prisećajući se šarenog klikera koji je pokazao onom jadnom zanesenjaku o kojem se nikada više ništa nije čulo, tako ponesen poduhvatom obnove da se lično i svojeručno pobrinuo za svaku pojedinost, kao na početku svoje vladavine, i gacao je po blatnjavim ulicama u lovačkim čizmama i sa šeširom za lov na patke na glavi, da mu slučajno ne bi napravili neki grad drugačiji od onog što ga je on u nekom od svojih snova samotnog utopljenika zamislio, pa je graditeljima naređivao da mi sklonite ove kuće odavde i stavite ih tamo gde ne smetaju i oni bi ih sklanjali, dogradite mi ovaj toranj za još dva metra u visinu da bi se mogli videti brodovi na pučini, i oni bi ga dograđivali, obrnite mi tok ove reke tako da teče uzvodno, i oni bi ga obrtali, bez greške i bez roptanja, a on je bio tako ošamućen tom grozničavom obnovom, tako posvećen svom poslanju i tako nemaran prema ostalim manje važnim državnim poslovima da se pružio koliko je dug kada se sapleo o stvarnost koju mu je jedan rasejani posilni greškom pomenuo, znate, one teškoće u vezi s decom, na šta on negde iz svojih izmaglica odvrati koja bre deca, pa deca, gospodine generale, ali koja, bestraga ti glava, jer su sve do tada od njega krili da je vojska u tajnosti zatočila decu koja su izvlačila brojeve srećki iz straha da ne obelodane kako to da broj predsedničkog loza uvek biva izvučen, a roditeljima koji su se bunili je, u nedostatku boljeg objašnjenja, odgovarano kako to nije istina i da su to klevete odroda, spletke opozicije, a one što su se okupili pred kasarnom odbili su paljbom iz haubice što se pretvorilo u javni pokolj, i to smo, eto, tajili od vas da vas ne bismo ometali, gospodine generale, a istina je bila da su deca bila zatvorena u podzemnim lagumima lučke tvrđave gde su uslovi odlični, a deca su zdrava, čila i vesela, ali sada ne znamo šta ćemo s njima, gospodine generale, jer ih se već nakupilo oko dve hiljade. Nepogrešiv način da uvek dobija na lutriji smislio je sasvim slučajno dok je posmatrao zlatom obrubljene brojeve utisnute u bilijarske kugle, a zamisao je bila tako jednostavna i blistava da ni on sam nije mogao poverovati svojim očima kada je ugledao uznemirenu gomilu koja je još od podneva prosto kipela preko ruba Glavnog trga i zbijena pod žeženim suncem unapred izračunavala razmere čuda, pokazujući zahvalnost pokličima i natpisima na kojima je pisalo neka je večna slava velikodušnome koji sreću deli, a bili su tu i svirači i prevrtači, tezge s pivom i kolica za mekike, prastari ruleti i izbledele srećke čije brojeve izvlače razne životinje, otpadnici iz drugih svetova i drugih vremena koji su se uvek vrzmali u blizini sreće ne bi li i za sebe ušićarili neku mrvicu tolikih bezizglednih nadanja, a balkon otvoriše u tri i dovedoše gore troje dece mlađe od sedam godina koju je gomila lično i nasumice izabrala da ne bi bilo nikakve sumnje u to da nema laži nema prevare i svakom detetu dadoše po jednu vreću različite boje pošto je pred proverenim svedocima potvrđeno da u svakoj vreći ima po deset bilijarskih kugli obeleženih brojevima od jedinice do nule, pažnja, dame i gospodo, i svi prestadoše da dišu, svakom detetu staviše povez preko očiju, a sada će svako dete iz svoje vreće izvući jednu kuglu, prvo će izvlačiti dete s plavom vrećom, pa ono s crvenom i na kraju ono sa žutom, i deca, jedno za drugim, zavukoše ruke svako u svoju vreću i na dnu napipaše devet jednakih lopti i desetu zaleđenu, ispuniše naređenje dato u tajnosti i pokazaše loptu pevušeći njen broj i tako bejahu izvađene tri lopte pre toga odležale na ledu nekoliko dana i na njima tri broja srećke koju je on prethodno uzeo za sebe, ali nam nije palo na pamet da deca mogu i da se izlanu, gospodine generale, u stvari, jeste, palo nam je na pamet, ali prekasno, pa nam nije bilo druge nego da ih troje po troje, pa petoro po petoro, a posle i dvadesetoro po dvadesetoro sakrivamo, i tako se, eto, ovo i dogodilo, a on sam je polako posle toga dalje odmotavao klupko istine da bi na kraju otkrio da su svi oficiri vrhovne komande mornarice, pešadije i vazdušnih snaga bili umešani u ta) čudesni lov na dobitnički broj narodne lutrije i shvatio je da su prva deca došla na balkon uz saglasnost svojih roditelja, koji su ih prethodno uvežbavali kako bi ovladala besmislenom veštinom prepoznavanja dodirom brojeva zlatom obrubljenih i utisnutih u slonovaču, ali da su već narednu decu morali silom dovlačiti na balkon jer se pročulo da deca koja se jednom na njega popnu nikada s njega ne siđu, pa su ih roditelji sakrivali, žive ih zakopavali dok ne prođe hajka jurišnih četa koje su ih tražile čak i u gluvo doba noći, shvatio je da vanredno okupljene jurišne čete nisu opkoljavale Glavni trg da bi obuzdale narodno oduševljenje, kao što je njemu bilo rečeno, nego da bi držale na odstojanju svetinu koja se preteći smrću komešala kao krdo stoke što svakog trena može da krene u neobuzdani trk, da su se diplomate koje su tražile prijem da bi se ponudile kao posrednici u sukobu sudarale s neprobojnim zidom besmisla kada bi im državni službenici lično potvrđivali da su istinite priče o njegovim čudnim bolestima i da ne može da ih primi jer su mu se krastače namnožile u trbuhu, jer je prinuđen da spava stojeći da ne bi povredio krestu iguane što mu je nikla duž kičme, krili su od njega negodovanja i preklinjanja pristigla iz celog sveta, krili su od njega papin telegram u kojem on izražavam našu apostolsku zabrinutost za sudbinu nevinih, a u tamnicama više nema mesta za pobunjene roditelje, gospodine generale, i što je najgore, nema više ni dece za izvlačenje u ponedeljak, bestraga mu glava, ala smo se uvalili. On ipak nije mogao da sagleda pravu dubinu tog ponora sve dok nije video kako deca sabijena kao krdo stoke za klanicu kuljaju iz podzemnih hodnika u unutrašnje dvorište lučke tvrđave, trčeći kao poludela jarad ošamućena sunčevim sjajem posle mnogih meseci mučenja noćnom tamom i kako unezvereno lelujaju na svetlosti, a bilo ih je najednom toliko mnogo na jednom mestu da ih on nije video kao dve hiljade duša, već kao ogromnu i bezobličnu životinju iz koje izbija neki bezlični vonj osunčane kože i koja tutnji kao huk dubokih voda, a mnogostruka priroda te zveri izmicala je mogućnosti uništenja, jer nije bilo moguće satrti toliku količinu života bez ostavljanja takvog traga užasa da bi se od njega zemlja okrenula naglavce te se, bestraga im glava, nije moglo ama baš ništa učiniti i uveren u to on sazva sednicu vrhovne komande, četrnaest uzdrhtalih zapovednika, koji nikada u životu nisu bili toliko zastrašujući zato što nikada u životu nisu bili ni toliko zastrašeni, a on je natenane zarivao pogled u oči svakoga od njih ponaosob i postalo mu je jasno da je potpuno sam protiv svih, pa zabaci glavu, podiže glas i pozva ih na jedinstvo koje nam je sada potrebnije nego ikada u ime ugleda i časnog imena oružanih snaga, i razreši ih svake krivice držeći i dalje stisnutu pesnicu na stolu da ne bi primetili kako drhti od neizvesnosti, a potom im je naredi da budu na svojim mestima i ispunjavaju svoju dužnost predano i odvažno kao i uvek, jer moje vrhovno i neopozivo naređenje glasi da se ovde ništa nije dogodilo, zaključujem sednicu i preuzimam svu odgovornost na sebe.

Najjednostavnija mera predostrožnosti bila je izvođenje dece iz tvrđave i njihovo premeštanje noćnim furgonima u manje naseljene krajeve zemlje, dok se on uhvatio u koštac s neobuzdanom olujom izazvanom službenim saopštenjem shodno kojem ništa od svega navedenog nije tačno, a vlasti ne samo da ne drže zatvorenu nikakvu decu, nego ne drže ni jednog jedinog zatvorenika bilo koje vrste u tamnicama, a širenje laži o masovnoj otmici podla je podmetačina odroda čiji je cilj izazivanje nemira i vrata države širom su otvorena svakome ko želi da ustanovi pravu istinu, izvolite, dođite i tražite, i došli su, nego šta su, prvo jedna komisija Društva naroda koja je podigla svaki-svakcijati kamen i u najzabačenijim krajevima zemlje i ispitala kako je htela i koga je htela i to tako podrobno da je Bendision Alvarado morala da ga zapita ko su oni uljezi što su mi banuli u kuću odeveni kao da će duhove prizivati i tražili su dve hiljade neke dece pod krevetom, u kotarici za šivenje i u teglici za četkice i na kraju javno priznali da su zatekli zatvorene zatvore, otadžbinu u miru i u njoj svaku stvar na svom mestu, i da nije nađen nikakav trag koji bi potvrdio sumnju da su načela o pravima čoveka bila, ili bi mogla biti prekršena namerom, delom ili nehatom, spavajte mirno, gospodine generale, otišli su, a on im je mahao s prozora vezenom maramicom i osećao ogromno olakšanje zbog toga što se nešto zauvek završilo, zbogom, mamlazi, mirno more i srećan put vam želim, uzdahnuo je, i ova bezvezarija je, eto, gotova, ali nije bila i general Rodrigo de Agilar ga je podsetio da nije gotovo, gospodine generale, nije, jer nam još uvek ostaju ona deca, a on se lupi po čelu, bestraga im glava, na njih sam sasvim zaboravio, pa šta ćemo sad s tom decom. Pokušavajući da se oslobodi te neprijatne misli makar dok mu na pamet ne padne neko brzo i sveobuhvatno rešenje, naredio je da izvuku decu iz skrovišta u šumi i da ih odvedu u suprotnom pravcu, u predele neprestanih kiša, gde nisu duvali izdajnički vetrovi koji bi svuda razasuli zvuk njihovih glasova, tamo gde su kopnene životinje žive u hodu trulile, ljiljani nicali u rečima, a hobotnice plivale među drvećem i da ih smeste u andske pećine obavijene večnim maglama, tako da niko ne sazna gde se nalaze, da im zamene oblačne novembre truljenja vodoravnim februarskim danima da niko ne bi saznao kada se tu nalaze, slao im je kuglice kinina i vunenu ćebad čim je saznao da ih trese groznica jer su danima bila skrivana tako što su bila do grla zarivena u blato pirinčanih polja, da ih oni iz Crvenog krsta ne bi otkrili iz svojih letilica, dao je da se sunčeva svetlost pa i sjaj zvezda oboje u crveno da bi ih izlečio od šarlaha i da ih iz vazduha zapraše sredstvima protiv gamadi da ih ne bi grizle biljne vaši iz zasada banana, iz vazduha ih je zasipao i pljuskovima karamela i lavinama mlečnog sladoleda, bacao im je božićne igračke padobranima da bi bila sretna i zadovoljna dok mu na pamet ne padne neko čarobno rešenje i postepeno se izbavljao iz te more marifetlucima sopstvenog pamćenja da bi na kraju zaboravio na njih zaronivši u nenaseljenu močvaru svojih uvek istih bezbrojnih noći kućne besanice, začuo bi metalni zvuk zvona u devet i pokupio kokoši pospale pod strehom gradske kuće i odneo ih u kokošinjac, a još ne bejaše završio prebrojavanje svih životinja usnulih po legalima kad uđe jedna crnoputa sluškinja da pokupi jaja i on oseti isijavanje vreline njene mladosti i ču šuštanje njenog prslučeta, pa naskoči na nju, pažljivo generale, promrmlja ona drhteći, polupaće se jaja, ma nek se polupaju, bestraga im glava, reče on i jednim životinjskim zamahom je povali, ne svlačeći je i ne svlačeći se, obuzet žudnjom da pobegne od neuhvatljive lepote tog utorka zatrpanog pahuljama zelenkastih govana usnulih životinja, okliznu se i sunovrati u varljivi vrtlog ponora izbrazdanog olovnosivim trakama bega od svega, potocima znoja i uzdaha jedne sjajne ženske i varljivim pretnjama zaborava, a u padu je za sobom ostavljao krivulje strasnog zveckanja volšebne zlatne zvezde na svojoj mamuzi, nanose šljake iz krkljanja brzopoteznog ljubavnika, svoje skičanje šteneta i užasan strah od postojanja što nalikuje kratkom blesku i nečujnoj grmljavini trenutnog sagorevanja žiške smrti, ali na dnu tog ponora ponovo nalete na zasrane strnjike, kokošje mesečarsko spavanje bez snova, jadanje mulatkinje koja se pridigla i, haljine natopljene žutom kašom žumanaca, počela kukati što su se, eto vidite, gospodine generale, jaja polupala kao što sam i kazala, a on na to odbrusi, pokušavajući da obuzda bes što je još jednom vodio ljubav bez ljubavi, zapiši koliko ih je bilo i odbiću ti od plate, pa ode kada je izbilo deset da pregleda gubicu jednoj po jednoj svim kravama u štali gde ugleda jednu od svojih žena kako rastrzana bolovima leži na podu jedne od krovinjara i pored nje babicu kako joj iz utrobe izvlači stvorenje koje se pušilo vrata obmotanog pupčanikom, muško je, gospodine generale, koje ime da mu damo, koje god hoćete, odgovori on dok je izbijalo jedanaest, a on kao i svake večeri svoje vladavine prebroja stražare, proveri brave, pokri ptičje kaveze i pogasi svetla kada je izbilo dvanaest, otadžbinom je vladao mir, svet je spavao, a on se uputio ka svojoj spavaćoj sobi kroz kuću utonulu u tamu, vođen kratkotrajnim mlazevima kovitne svetlosti svetionika, pa je okačio svetiljku za slučaj da treba kidnuti trkom, namakao tri kračuna, tri zasuna, tri lanca i katanca, seo na nokšir i dok je cedio bolne kapi mokraće, milovao je nemilosrdno detešce među svojim preponama, sve dok nije prestalo da ga svrdla i čupa iznutra, sve dok mu nije zaspalo u ruci kada je bol uminuo, ali ga je namah presekla oštrica prestravljenosti kada je kroz prozor provalio onaj vetar što dolazi s najudaljenijih rubova šalitrenih pustinja i po odaji razasuo piljevinu jedne pesmice koju je pevalo mnoštvo dečjih glasova, pitajući se šta je s vitezom što u rat pođe, i uzdišući nastavljalo pevati, u rat pođe da kući nikad ne dođe, tugo moja pregolema, na kuli te čekasmo i dočekasmo, evo ga stiže, evo ga još bliže, lep da lepši biti ne može u kovčegu svom, somotom postavljenom, tugo pregolema, smrti neprežalna, pevali su glasovi tako brojni i daleki da on zaspa pod utiskom da to zvezde pevuše, ali najednom skoči kao oparen, e bogme nećete više, bestraga vam glava, kriknu, ili ja ili oni, i bejahu, naravno, oni, pa on još pre svitanja izdade naređenje da decu ukrcaju na deregliju natovarenu cementom i odvedu ih onako raspevanu do ivice državnih voda i dinamitom ih razaspu po nebesima, ne dajući im vremena da osete patnju, tako da su do poslednjeg trena samo pevala, a kada su se tri oficira koja su počinila zločin ukopala pred njim i obavestila ga da je, gospodine generale, vaše naređenje izvršeno, on ih unapredi za dva čina, prikači im medalje za odanost i naredi da ih streljaju bez ikakvih počasti kao poslednje barabe, jer ima naređenja koja se mogu izdati ali se, bestraga im glava, ne mogu izvršiti, jadna dečica. Teška iskustva nalik ovom potvrđivala su njegovo veoma staro uverenje da najopasniji neprijatelj čuči skriven u čoveku samom, ušuškan u njegovom sopstvenom srcu punom poverenja i da su baš oni ljudi koje je on naoružavao i uzdizao da bi bili oslonac njegove vlasti pre ili kasnije ugrizli ruku koja ih je hranila, pa ih je satirao jednim zverskim zamahom te iste ruke, a neke druge je izvlačio iz potpune bede i uzdizao ih do najviših položaja, pokazujući na njih prstom vođenim čistim nadahnućem, ti ćeš biti kapetan ti pukovnik ti general, a vi ostali poručnici, bestraga vam glava, i gledao ih je kako se šire i narastaju unutar svojih vojničkih odora dok šavovi na njima ne popucaju i gubio ih je iz vida sve dok jedna slučajnost kao što je dve hiljade zatočene dece ne otkrije kako nije omanuo samo jedan čovek, nego sve visoke vojne starešine nekih nazovi oružanih snaga koje nisu više ni za šta, osim da mu povećavaju trošak za mleko, a kada zagusti poseru se u tanjir iz kojeg su upravo jeli, ja koji sam ih okotio, bestraga im glava, ja iz čijih rebara su se izmetnuli, ja sam im isposlovao i mast i čast, a i pored svega toga nije imao ni trena spokoja od stalnog napora da se izbavi od njihovih slavoljubivih težnji, pa je one najopasnije držao kraj sebe, da bih ih bolje nadzirao, a šmokljane je slao u pogranične garnizone, i samo zbog njih je pristao da zemlju zaposedne pomorska pešadija, majko, a ne da bi se borila protiv žute groznice, kao što je u zvaničnom saopštenju naveo ambasador Tompson, niti da bi ga ta pešadija zaštitila od narodnog nezadovoljstva, kao što su govorili prognani političari, nego da bi podučila naše vojnike kako da postanu pristojan svet, u čemu se uspelo, majko, i svako je dobio svoje, oni su ih naučili da hodaju u cipelama, da koriste toalet-papir i prezervative, meni su odali tajnu istovremenog držanja više istovrsnih službi koje raspiruje suparništvo i raskol među svim rodovima vojske, smislili su mi službu državne bezbednosti, glavno istražno odeljenje, službu za javni red i mir i tolike druge bezvezarije da ih se ni sam više ne sećam, jer sve te službe bejahu nalik jedna drugoj, a on ih je držao u uverenju da su različite samo da bi mogao spokojnije kraljevati usred bure, uveravajući jedne da ih oni drugi uhode, stavljajući im morski pesak u barut, izvrćući istinitost njihovih namera u opsene njima oprečnih istina, a ipak su se dizali na oružje i on je upadao u kasarne žvaćući zgrudvanu žučnu penu, razmičite se smradovi, stiže onaj što vlada, okružen prestravljenim oficirima što su vežbali gađanje na mojim slikama, razoružajte ih, naredio je bez zastajkivanja, ali s toliko mahnite čvrstine u glasu da su se oni sami razoružavali, skidajte tu odeću, ona je za prave muškarce, i oni su je skidali, pobunila se i baza San Heronimo, gospodine generale, na šta on uđe kroz glavnu kapiju i vukući ogromna stopala bolnog starca kroz dvostruki stroj pobunjenih gardista koji mu odadoše počasti kao vrhovnom zapovedniku upade u dvoranu u kojoj je zasedala pobunjenička vrhuška, i to bez pratnje i goloruk, ali bljujući oganj moći, legaj smesta dole licem na zemlju stigao je onaj kojemu se sve može, grizite prašinu, pometine, i devetnaest oficira vrhovnog štaba se baciše potrbuške na pod i u tom položaju bejahu provlačeni kroz celu zemlju, s licem u prašini, bejahu sprovedeni i kroz sva mesta u primorju, da bi svi videli koliko vredi jedan oficir bez uniforme, kurvinska kopilad, a on je slušao kako gromoglasni žamor u kasarni nadglasavaju njegova neopoziva naređenja da se pobunjeničke kolovođe streljaju s leđa, a leševi okače za gležnjeve i izlože suncu i mesecu da bi svi naučili kako će skončati oni koji pljuju na Boga, otpadnici nijedni, ali ta bezvezarija nije bila završena krvavim čistkama, jer ga je i najmanja nepažnja ponovo sučeljavala s onim pritajenim gotovanom dugih pipaka za kojeg je verovao da je konačno uništen u zametku, ali bi on ponovo propupeo u severcima njegove moći, u senci silom nametnutih povlastica i mrvica vlasti i poverenja ukazanog iz koristoljublja koje je trebalo da unese slogu i među najbuntovnije oficire, mada protivno njegovoj volji, ali on nikako nije mogao opstati bez njih, ali ni sa njima uza se, osuđen da zauvek živi udišući taj vazduh što ga je gušio, bestraga mu glava,

to nije bilo pravedno, niti je bilo moguće živeti pod neprekidnim naletima čistunstva mog jarana, generala Rodriga de Agilara, koji je ušao u moj kabinet s licem radoznalog mrtvaca, crkavajući od želje da sazna šta se desilo s dve hiljade dece što su izvukla moje glavne zgoditke na lutriji, jer, eto, ceo svet priča da smo ih podavili u moru, a on mu reče, ne menjajući boju glasa, ne verujte spletkama odroda, kume, deca rastu u miru Božjem, reče mu, i svake noći čujem kako odonud dopire njihovo pevušenje, dodade i širokim pokretom ruke pokaza neko neodređeno mesto u svemiru, a i u samog ambasadora Evansa usadio je zrno sumnje kada mu je bezosećajno rekao da ne znam o kojoj vi to deci govorite kada i sami znate da je predstavnik vaše zemlje u Društvu naroda javno priznao da su sva deca po školama na broju i dobroga zdravlja, bestraga mu glava, svršeno je s tom koještarijom, ali ipak nije mogao da spreči da ga usred noći probude i obaveste kako su se, gospodine generale, pobunila dva najveća garnizona u zemlji, čak i kasarna Konde, na dva ćoška od predsedničkih dvora, posredi je najbešnja pobuna svih vremena pod vođstvom generala Boniventa Barbose, koji se ušančio s hiljadu pet stotina trupaša dobro snabdevenih oružjem i municijom kupljenim ispod žita preko konzula privrženih opoziciji, tako da ovoga puta nije posredi dečja šala, gospodine generale, ovoga puta stvarno odosmo bestraga. Ova subverzija vulkanskih razmera bi u neka druga vremena samo podstakla njegovu strasnu sklonost ka iskušavanju sudbine, ali je on bolje nego iko znao koliko je zaista teško breme njegovih poodmaklih godina, znao je da mu je jedva dostajalo moći da se odupre pustošenju svog tajnog sveta i da za zimskih noći nije uspevao da zaspi ako u napola savijenoj šaci, nežno pevušeći spavaj, spavaj, čedo moje milo, blago moje, ne uspe da primiri žiganje u svojoj okilavljenoj mošnici, da je život čileo iz njega dok je sedeći na nokširu istiskivao kap po kap samu dušu svoju kroz sito zapušeno zelenim naslagama tolikih noći samotnog mokrenja, da su mu se uspomene počele parati, da više nije sasvim pouzdano razabirao ko je ko niti ko njega šta pita, prepušten na milost i nemilost neizbežnom usudu u ovoj čemernoj kući koju bi on već odavno zamenio nekom drugom, negde daleko odavde, tamo gde Indijanci odlaze da umru, gde niko ne bi ni znao da je on bio jedini predsednik tokom onolikih predugih godina kojima ni on sam broja znao nije, a ipak, kada se general Rodrigo de Agilar ponudio da posreduje i isposluje neki častan sporazum s podrivačima vlasti, nije zatekao blentavog starkelju kojem je na prijemima padala glava od pospanosti, nego onog negdašnjeg čoveka bizonske naravi koji mu je, ne premišljajući se ni trena, odbrusio ma koješta, ne dolazi u obzir da im se ide na noge, mada u pitanju nije bilo da li da se ide ili ne ide, već da li je sve protiv nas, gospodine generale, pa čak i crkva, ali on reče, e tu grešite, crkva je uvek uz onoga ko je na vlasti, ali generali iz vrhovne komande većaju već dva dana i dve noći i još nisu postigli nikakav dogovor, gospodine generale, ma to je nebitno, odvrati on, već će se videti kako će očas doneti odluku čim ustanove ko bolje plaća, ali i vođe građanske opozicije konačno su izašle u javnost i počele da kuju zavere nasred ulice, utoliko bolje, reče on, neka bude obešen po jedan na svaki fenjer na Glavnom trgu da se zna ko je ovde onaj kome se sve može, ali to ni na koji način neće pomoći, gospodine generale, narod je uz njih, ma to je laž, odvrati on, narod je uz mene, odavde će me samo mrtvog izneti i čvrsto rešen da tako i bude zviznu o sto svojom grubom devojačkom šakom, kao što je činio samo kada je donosio konačne odluke, a potom ode da odspava do muže kada nađe dvoranu za prijeme pretvorenu u bunjište, jer su pobunjenici iz kasarne Konde katapultom ubacivali kamenice kroz prozore i ni jedno jedino okno na istočnom doksatu nije ostalo čitavo, a kroz otvore su šištale zapaljene lopte koje su cele noći unosile rasulo među ukućane, samo da ste to videli, gospodine generale, trenuli nismo cele noći od trčanja tamo-amo da bismo ćebadima i vedrima vode ugasili vatru koja bi iznenada buknula tamo gde joj se najmanje nadaš, ali on nije obraćao pažnju na to, već sam rekao da se ne obazirete na njih, govorio je vukući one svoje grobove od šapa hodnicima zatrpanim pepelom, po iscepanim tepisima i nagorelim goblenima, ali oni će nastaviti ovako, govorili su mu, upozorili su nas da su vatrene lopte samo opomena posle koje nam sleduje eksploziv, gospodine generale, ali on prođe kroz vrt, ne obraćajući pažnju ni na koga i kroz poslednje senke upi šumor otvaranja latica tek raspupelih ruža, metež među petlovima sluđenim daškom vetra s pučine, i šta ćemo sad, gospodine generale, ma lepo vam kažem da se ne obazirete, bestraga vam glava, i ode kao i svakoga dana u to vreme da nadgleda mužu, tako da su pobunjenici iz tvrđave Konde videli kako se, kao i svakog dana u to vreme, pojavljuju mazge što vuku taljige i na njima šest bačvi mleka iz predsedničke štale, a zapregom je upravljao onaj svagdašnji kočijaš koji im prenese usmenu poruku da im, eto, general šalje ovo mleko iako i dalje pljujete ruku koja vas ’rani, a to je doviknuo tako nedužno da je general Bonivento Barbosa naredio da se mleko primi, s tim da ga kočijaš prethodno proba da bi proverili da li je otrovano i tada se otvoriše gvozdene vratnice i hiljadu pet stotina pobunjenika nagnutih preko ivica balkona u unutrašnjem dvorištu videše kako taljige stižu do središta tog popločanog dvorišta, zatim videše posilnog kako se penje na bok kočijaševog sedišta s vrčem i kutlačom u ruci da bi kočijašu dao da proba doneto mleko, videše ga kako otklapa prvu bačvu i videše kako je zaplovio trenutno nestalom mrtvajom zaslepljujućeg bleska buktinje i ne videše ništa više vo vjeki vjekov u toj vulkanskoj žeravici grobne građevine od žute žbuke gde nikada nijedan cvetak ne niče, a njene ruševine ostadoše da na trenutak lebde okačene o vazduh zgusnut stravičnom eksplozijom šest bačvi punih dinamita. Gotovo je, uzdahnu on u predsedničkoj kući posle potresa izazvanog dahom što ga je bljunuo zemljotresni udar koji je oduvao četiri kuće najbliže kasarni i polupao svadbenu staklariju po zidnim policama unutar i van zidina grada, gotovo je, uzdahnu kada đubretarska kola iznesoše iz dvorišta lučke tvrđave leševe streljanih u dvostrukom nizu od po devet oficira svaki, postavljenih jedan iza drugoga da bi se uštedela municija, gotovo je, uzdahnu kada se komandant Rodrigo de Agilar ukopao pred njim i izvestio ga da, gospodine generale, u tamnicama opet nema mesta za sve političke zatvorenike, gotovo je, uzdahnuo je kada je začuo zvona slavlja i šištanje prazničnih prskalica i slavljeničku svirku što je najavila novih sto godina mira, gotovo je, bestraga mu glava, svršena je i ova bezvezarija, u šta je bio tako ubeđen da je sebi dozvolio takav nehaj prema sebi samome i nemar prema sopstvenoj bezbednosti da ga je jednog jutra dok je prolazio dvorištem vraćajući se iz muže izneverilo njegovo šesto čulo te nije na vreme opazio kako jedan lažni gubavac iskrsava iz ružičnjaka da bi mu preprečio put sred tromog rominjanja oktobarske kišice i prekasno je ugledao kratkotrajni plavičasti odsjaj na čeliku revolvera i drhtavi kažiprst što je počeo da se grči na orozu i tek tada je riknuo i raširio ruke nudeći mu svoja prsa, hajde da te vidim, smrade, baš da te vidim, kriknuo je zabezeknut spoznajom da mu to otkucava sudnji čas protivno svim i najjasnijim mogućim predskazanjima gatarskih zdela, pucaj ako imaš muda, kriknuo je u neprimetnom trenu napadačevog oklevanja u kojem je na nebu njegovih očiju zaiskri jedna olovno siva zvezda, a usne mu se obesiše, volja mu splasnu i u tom trenu on sruči dve pesnice kao dva malja na dve bubnjače njegovih ušiju, obori ga i dokusuri udarcem noge u vilicu teškim kao da ga je vodeničnim kamenom udario i iz neke druge stvarnosti do njega se probi žagor straže koja je čula njegove krike i protutnjala kroz plavičasti dim grmljavine pet uzastopnih hitaca koje je lažni gubavac što se grčio u lokvi krvi ispalio sebi u trbuh da ne bi živ pao šaka stravičnim islednicima predsedničke garde i on tada začu kako sluđenu vrisku u kući nadglasava njegovo neopozivo naređenje da se leš raščereči za nauk svima, pa ga isekoše na komade i na Glavnom trgu izložiše glavu usoljenu kamenom solju, desnu nogu na istoku, kraj Svete Device Oltarske, a levu na nesagledivom zapadu šalitrenih pustinja, jednu ruku na goleti, a drugu u prašumi, parčad trupa prženu na svinjskoj masti izložiše suncu i mesecu sve dok od njih ne ostadoše samo gole kosti potom razasute po celoj širini i zlogukoj dužini teškog mučeništva ovog crnačkog kurvinjaka, da svako zna kako će skončati oni koji se drznu da dignu ruku na oca svojega i još uvek zelen od besa zađe po ružičnjacima koje je predsednička garda bajonetima očistila od gubavaca, da vidi hoće li fukara konačno pokazati lice, pope se na prvi sprat rasterujući udarcima nogu uzetnike, da bi video hoćete li konačno shvatiti ko vam je napumpao majke, kurvinska kopiladi, prošiša hodnicima sve urlajući razlaz smradovi prolazi onaj što vlada kroz rasulo ćata i bezočnih udvorica koji su ga proglašavali večnim i po celoj kući je za sobom ostavljao nanose šljake iz svog purnjajućeg krkljanja usijane bubnjare, pa promače kao neki volšebni odsjaj kroz dvoranu za prijeme i ode u pravcu svojih odaja, uđe u spavaću sobu, namače tri zasuna, tri kračuna, tri lanca i katanca i vrhovima prstiju sniza sa sebe pantalone natopljene gustom čorbom od govana. Nijednog trenutka nije prestajao da njuši oko sebe u potrazi za skrivenim neprijateljem koji je naoružao lažnog gubavca, jer je osećao da mu je taj neko nadohvat ruke, neko ko mu je tako blizak da je znao gde on krije svoj pčelinji med, neko ko je virio kroz ključaonice i prisluškivao kroz zidove, neko ko je svagda bio svukud, kao moji portreti, neko volšebno prisustvo što je zviždukalo u januarskim pasatima i prepoznavalo ga je zapretano u žeravici jasmina za vrelih večeri, mesecima ga je proganjalo po njegovim stravičnim besanicama, dok je vukao svoje zastrašujuće šape utvare što iskrsava u najzabačenijim odajama ove kuće pritisnute mrklinama, sve do one večeri kada je zaigrao domine i video da se predznaci otelovljuju u jednom rasejanom potezu ruke koja je zatvorila igru duplom peticom i kao da mu je neki unutarnji glas rekao da je to ta ruka, da, to je ruka izdaje, bestraga joj glava, on je, reče smušeno u sebi i podiže pogled kroz mlaz svetlosti iz lampe okačene iznad središta stola gde ugleda prelepe oči svog tobdžije s čijom se dušom duša moja bratimila, oči generala Rodriga de Agilara, kakva baljezgarija, zar ta čvrsta mišica što mu je bila spas, zar taj njegov posvećeni saučesnik, pa to nije moguće, pomislio je, a bol ga je to više razdirao što je bolje prozirao ujdurmu lažnih istina kojima su ga zamajavali tolike godine, samo da bi mu sakrili svirepu istinu da je moj doživotni pobratim bio u službi političara što samo pare jure, onih koje je on iz računa izvukao iz najmračnije pozadine federalnog rata, učinio ih bogatima i obasuo bajoslovnim povlasticama, da bi moj pobratim dopustio da ga iskoriste i omogući im da se vinu u visine o kojima ni sanjalo nije negdašnje plemstvo zbrisano s lica zemlje nezadrživim naletom vetruštine liberalističkog rata, i to im nije bilo dosta, bestraga im glava, nego su hteli još, hteli su mesto božjeg izabranika što ga je on samome sebi namenio, hteli su da budu ja, pometine, a put u tom naumu im je osvetljavala ledena pronicljivost i beskrajna mudrost čoveka koji je uspeo da stekne najviše moći i zadobije najviše poverenja koje je on ikome ikada ukazao tokom cele svoje vladavine, koristeći povlasticu što je jedina osoba od koje je on prihvatao zvanične papire na potpis, kojeg je terao da naglas čita izvršna naređenja i vladine zakone koje sam samo ja mogao da smišljam i usvajam, kome je ukazivao koje izmene i dopune u njih da unese i potpisivao ih otiskom palca ispod kojeg je udarao pečat sa svog predsedničkog prstena tada čuvanog u sefu čiju je lozinku za otvaranje samo on znao, u vaše zdravlje, kume, govorio mu je svaki put kada bi mu dao potpisane papire, evo vam da imate čime da obrišite zadnjicu, govorio mu je smejući se, i tako je general Rodrigo de Agilar izgradio svoju građevinu vlasti unutar vlasti i to podjednako sveobuhvatne i plodonosne kao moja, ali mu to nije bilo dovoljno, pa je potajno raspirivao pobunu kasarne Konde uz saučesništvo i svesrdnu pomoć ambasadora Nortona, njegovog saučesnika i nakota majke mu kurve holandske, onoga što ga je podučavao mačevanju i doturao mu krijumčarenu municiju u bačvama norveškog bakalara, koristeći povlastice za diplomatske pošiljke, a za to vreme on me je za stolom za domine kadio tamjanom uveravanja da nema prijateljskije vladavine, ni tako jedinstvene i za primer svetu, ni tako pravedne kao što je moja i upravo oni bejahu ti koji su tutnuli revolver u ruku lažnome gubavcu, zajedno s onih pedeset hiljada pesosa u napola presečenim novčanicama koje smo našli zakopane u napadačevoj kući, čije druge polovine nikada nisu nađene, a trebalo je da mu ih uruči lično moj doživotni pobratim čim dotični počini zločin, majko mila, kakvo gorko razočaranje, a s porazom se mirili nisu, ne, nego su pripremali savršeni državni udar tokom kojeg ne bi bila prolivena ni kap krvi, pa ni vaše, gospodine generale, jer je general Rodrigo de Agilar prikupio najpouzdanije moguće dokaze o tome da ja provodim besane noći u razgovoru s vazama i uljanim portretima velmoža i biskupa u kući utonuloj u mrkli mrak, da uvlačim kravama toplomer u zadnjicu i dajem im štetne lekove protiv groznice, da sam naredio da se sagradi grobnica u čast admirala okeanskog mora koje je postojalo samo u mojoj grozničavoj mašti, iako sam ja ovim svojim jadikama od očiju video tri jedrenjaka usidrena pod svojim prozorom, da sam državnu kasu opustošio udovoljavajući svojoj neukrotivoj i poročnoj sklonosti ka kupovanju smešnih naprava i da sam nastojao da privolim zvezdočace da poremete sunčev sistem da bi ugodili jednoj kraljici lepote koja je postojala samo u pričinama njegovog bezumlja, da sam u nastupu staračke izlapelosti naredio da se dve hiljade dece ukrca na deregliju natovarenu cementom i digne u vazduh nasred mora, majko, zamisli samo kakvi su to kurvini sinovi, i na osnovu tih ozbiljnih dokaza general Rodrigo de Agilar i najviši zapovednici predsedničke garde u punom sastavu odlučiše da ga prognaju u ono prihvatilište za ugledne starkelje gore na litici prvoga marta u ponoć, dok traje godišnja večera u čast Svetog Anđela Čuvara, zaštitnika svih telohranitelja, što će reći za tri dana, gospodine generale, zamislite samo, ali i pored toga što je preostalo tako malo vremena i što su razmere zavere bile tako velike on nije načinio nijedan pokret po kojem bi se dalo naslutiti da je bilo šta o tome znao, nego je u rečeno vreme, kao i svake godine, primio zvanice iz svoje lične garde, posadio ih oko svečarskog stola i ponudio im po piće dok ne stigne general Rodrigo de Agilar, koji će održati svečanu zdravicu, ćaskao je s njima, smejao se s njima, sa svakim od njih je razmenio po reč, a oficiri su svaki čas pogledavali na svoje satove, prinosili ih uhu, navijali ih, jer je već bilo pet do dvanaest a general Rodrigo de Agilar nikako nije stizao dok je prostoriju osvajala neka zapara nalik vrelini brodskog kotla, ali zasićena mirisom cveća, pa je sve mirisalo na gladiole, lale i jedre ruže u zatvorenoj dvorani, pa neko otvori prozor i svi duboko udahnusmo i ponovo pogledasmo svoje satove, a s mora je dopirao miris mlake svadbene čorbe i svi izuzev njega smo se znojili zbog neopisive jare što je jamdela iz prastare zveri što je treptala ne zatvarajući oči unutar nekog sopstvenog prostora osvojenog u neko drugo doba ovoga sveta, živeli, nazdravi on ponovo neopozivim dizanjem šake blede kao ljiljan i u njoj čaše kojom je celu noć nazdravljao nijednom ne srknuvši iz nje, a onda je tajac samog dna ponora prekinulo krčanje utroba satnih mehanizama što su najavljivali ponoć, ali general Rodrigo de Agilar nikako nije dolazio i neko pokuša da ustane, nikako, reče on i skameni ga ubilačkim pogledom, da se niko nije usudio da mrdne, da se niko nije usudio da diše ni da bude živ ako ja to ne dozvolim, sve dok se nije začuo i poslednji otkucaj sata koji je označio ponoć i tada se rastvoriše zastori između kojih se pojavio počasni uzvanik, divizijski general Rodrigo de Agilar, opružen koliko je dug na srebrnom poslužavniku sred karfiola i lorbera, špikovan začinima, reš pečene zlaćane kožice, uniforme ukrašene sa pet zlatnih čvaraka za naročito svečane prilike i s lentom za bezgraničnu hrabrost na rukavu podvijenom napola ispod preostalog dela mišice, s četrnaest oka odlikovanja na prsima i strukom peršuna u ustima, spreman da bude poslužen na toj drugarskoj večerinki pošto ga na tanke kriške iseku dvorski mesari i posluže zvanicama što smo okamenjeni od užasa bez daha posmatrali raskošni obred čerečenja i posluživanja, a kada se u svakom tanjiru našlo po jedno parče ministra odbrane punjenog pinjolima i miomirisnim travama, on izdade naređenje da se počne, prijatno vam bilo, gospodo.

4


Izbegao je tolike hridi iskrsle iz zemnog premetanja, tolika zloslutna pomračenja sunca i meseca, tolike plamteće lopte nebeske, da je bilo nemoguće da neko u ova naša vremena i dalje veruje u sudbinu koju su mu gatare prorekle iz karata. Ipak, dok se radilo na doterivanju i balsamovanju njegovog leša, čak su i najmanje lakoverni među nama potajno očekivali da će se ispuniti stara proročanstava po kojima će se na dan njegove smrti glib iz močvara vratiti tekući pritokama uzvodno do svog izvorišta, da će linuti krvava kiša, da će kokoši polagati petougaona jaja i da će svemirom ponovo zavladati tajac i tmina, jer će to biti dan svršetka postanja. Nije ni bilo moguće verovati u nešto drugo, ako se zna da su malobrojne novine što su još uvek izlazile dokazivale da je on večan i veličale njegov lažni sjaj i slavu potkrepljujući ih krivotvorenim arhivskim snimcima, svakodnevno nam ga prikazujući u utrnulom vremenu naslovne stranice, odevenog u zategnutu uniformu s pet tužnih sunaca iz slavnih vremena, odlučnijeg, živahnijeg i zdravijeg nego ikada, a mi smo se već mnogo godina ranije sasvim zabrojali u računanju njegovih godina, pa je on ponovo na onim vazdašnjim novinskim slikama otkrivao već otkrivane spomenike ili puštao u rad postrojenja javnih službi o kojima u stvarnom životu niko pojma nije imao, prisustvovao je svečanostima za koje se tvrdilo da su održane prethodnog dana, a bile su, u stvari, održane u prethodnom veku, mada smo mi znali da ništa od svega toga nije istina, jer on nije viđen u javnosti još od jezive smrti Letisije Nasareno, posle koje se osamio u onoj ničijoj kući, dok su se svakodnevni državni poslovi obavljali sami od sebe pokretani nekom samohodnom silom njegove bezgranične vlasti nagomilavane tokom mnogih godina, a on se zatvorio dok u njoj ne umre u tu urušenu palatu sa čijih smo najviših prozora stegnuta srca posmatrali onaj isti sumorni suton što ga je on mora biti mnogo puta posmatrao sa svog prestola na kojem je vladao pričinama, odakle smo videli trepćuće svetlo svetionika što je svojim zelenim i učmalim vodama natapalo razrušene dvorane, videli smo svetiljke što ih je sirotinja zapalila u ljušturama nekadašnjih staklenih sprudova od osunčanih prozora ministarstava naseljenih mnoštvom žrtava pustošenja izazvanog jednim od mnogih naših ciklona što je sa zemljom sravnio šarene krovinjare na brežuljcima oko luke, a ispod njih rasplinuti grad nadvijen dimom i nepostojano obzorje na kojem bi bleda svetlost na tren obasjala kratere pepela na negdašnjem dnu prodatog mora u prvoj noći bez njega i njegovo bezmerno jezersko carstvo anemona i barskih groznica, njegova sela pritisnuta žegom na ušćima blatnih pritoka, ograde od bodljikave žice što su proždrljivo obgrlile njegove ogromne lične pokrajine po kojima se bezmerno množila neka nova pasmina čudesnih krava čija su telad na svet dolazila s urođenim predsedničkim žigom. Na kraju, ne samo da smo zaista poverovali da mu je bilo dato da nadživi i treći prolazak komete, nego nam je to uverenje ulivalo pouzdanje i spokojstvo koje smo samo naizgled uspešno prikrivali svakojakim šalama na račun starosti, pripisivali smo mu svojstva izlapelih kornjača i navike slonova, a po bircuzima smo prepričavali kako je neko jednom na sednici vlade objavio da je on umro i kako su se svi ministri uplašeno zgledali i u strahu zapitali ko će sada njemu to saopštiti, smejali smo se grohotom, a on na sve to, u stvari, nije davao ni pet para, mada ni sam nije bio baš načisto da li je to samo ulična šala ili istina, jer je tada samo on znao da mu se po puškarnicama pamćenja vijori samo poneki lepršavi dronjak ostataka prošlosti, da je sam na svetu, gluv kao ogledalo, i vukao je svoja sabijena i iznemogla stopala po mračnim uredima gde mu je neka siva dolama s uštirkanim okovratnikom poslala zagonetni znak mahnuvši belom maramicom, a on je na to odvratio zbogom, posle čega je ta greška postala pravilo i svi zaposleni u predsedničkom dvoru morali su ustajati i mahati belom maramicom kad god je on prolazio, čak i straže po hodnicima i gubavci po ružičnjacima, pa su se svi opraštali od njega mašući belom maramicom kad je prolazio, zbogom, gospodine generale, zbogom, ali on ih nije čuo, jer on ništa nije čuo još od mračne crnine za Letisijom Nasareno, kada je počeo da veruje da se pticama u kavezima istrošio glas od mnogog pevanja, pa ih je hranio vlastitim pčelinjim medom da bi glasnije pevale i kapaljkom im u kljunove ulivao kapi ulja velebilja, pevao im pesmice iz drugih vremena, oj meseče sjajni januarski, pevao im je i nije primećivao da nisu ptice izgubile glas, već da je on izgubio sluh i jedne noći mu se i zrikanje u ušima sasvim raspršilo i nestalo, a umesto njega se začuo zvuk žbuke što se kruni niz zidove kroz koji su se iz tamnih maglina moći jedva probijala oproštajna zavijanja žalobnih sirena prividnog brodovlja, duvali izmišljeni vetrovi, cvrkutale ptice iz nekog njegovog unutarnjeg sveta što su mu naposletku postale jedina uteha na dnu ponora u kojem je među pticama jave vladao tajac. Oni malobrojni koji su u to doba imali pristupa gradskoj kući viđali su ga kako u trščanoj stolici za ljuljanje odoleva zapari u dva posle podne pod venjakom od bogumile, kako je vojničku košulju razdrljio, sablju i kaiš u bojama otadžbine odložio, čizme sazuo, ali nije sazuvao jedan od dvanaest pari skerletnih čarapa iz dvanaest tuceta koje mu je papa poslao iz svojih ličnih čaraparnica, a devojčice iz obližnje škole što su preskakale ogradu iza zadnjeg dela kuće, gde su stražari bili manje revnosni, često bi ga zaticale u besanom polusnu, bledog i s lekovitim biljem na slepoočnicama, posutog krupnim kapima svetlosti što je sipila po njemu kroz venjak, obuzetog blaženim zanosom nalik obamrloj raži izvrnutoj na leđa na dnu ribnjaka i dovikivale mu mrcino tupava, a on ih je samo video izobličene treperavom izmaglicom žege, ali ih nije čuo, samo im se smeškao, mahao im rukom bez satenske rukavice i osećao račji vonj mulja u povetarcu s mora, osećao je kako mu kokoši kljucaju nožne prste, ali nije čuo jasno praskanje zrikavaca u ušima, nije čuo devojčice, nije čuo ništa. Jedini dodir sa stvarnim svetom beše lepršanje onih malobrojnih dronjaka sećanja na upečatljivije događaje i jedino su ga oni održavali u životu od kako se ratosiljao državnih poslova i počeo beslovesno da pluta po samom rubu vlasti i samo uz njihovu pomoć uspevao je da se suoči s pustošnim hukom svojih prevršenih godina dok je glavinjao kroz sumrak po pustoj kući i sakrivao se po neosvetljenim uredima gde je cepao ivice službenih spisa i na njima zapisivao svojim rascvetanim krasnopisom preostala poslednja sećanja koja su ga štitila od smrti, pa je jedne noći zapisao zovem se Zaharije i to je ponovo pročitao pod neprekidno nestajućom svetlošću svetionika i toliko puta je to pročitao još jednom i još jednom da mu se bezbroj puta ponovljeno ime učinilo tuđim, ma bestraga mu glava i njemu, reče u sebi, pa, cepkajući traku na sitne komade, reče ma ja sam onaj koji jesam, reče to u sebi i zapisa na drugoj traci da je navršio stotinu godina u vreme ponovnog prolaska komete, mada nije bio baš načisto koliko puta ju je video kako prolazi, a onda je na drugoj, nešto dužoj traci zapisao po sećanju neka je slava ranjenom i čast odanim vojnicima izginulim od tuđinske ruke, a bilo je i vremena kada je zapisivao sve što bi mu palo na pamet, sve što je znao, pa je klinom prikucao na vrata nužnika karton na kojem je napisao da je zabranjeno po nužnicima činiti seranija, jer je greškom otvorio vrata tog nužnika i zatekao jedno vojno lice visokog čina kako čuči nad rupom i uživa u rukobluđu, zapisivao je ono malo preostalih sećanja da ih nikada ne bi zaboravio, Letisija Nasareno, zapisivao je, jedina moja zakonita suprugo što ga je naučila da čita i piše u cvetu njegove starosti i naprezao se da je se priseti onakve kakva je bila kada se pojavljivala u javnosti, želeći da je još jednom vidi sa svilenim suncobranom u bojama zastave i repovima srebrne lisice oko vrata prve dame, ali mu je polazilo za rukom da je vidi samo golu u dva posle podne pod brašnjavom svetlošću uhvaćenom u mrežu protiv komaraca, sećao se tvog krotkog i bledog tela kako se tromo odmara uz zujanje električnog ventilatora, sećao se tvojih jedrih dojki, tvog vonja keruše i rđonosne vlažnosti tvojih mahnitih šaka iskušenice od kojeg se mleko grušalo, zlato tamnelo, a cveće venulo, šaka koje su ipak bile kao stvorene za voljenje, jer je jedino ona izvojevala nezamislivu pobedu kada ga je ubedila da skineš čizme, prljaš mi lanenu posteljinu, i on ih je skidao, da skineš remenove, jer me pređice probadaju do srca, i on ih je skidao, da skineš sablju, podvez za kilu i kamašne, da skineš sve, najdraži, jer te inače ne mogu osetiti i on je skidao sve sa sebe za tebe, što nikada nije niti će ikada više učiniti ni za jednu ženu posle Letisije Nasareno, moja jedina zakonita ljubavi, uzdisao je i zapisivao te uzdahe na trakama hartije otcepljenim s požutelih spisa, a onda ih je umotavao kao cigare i sakrivao u najnezamislivije kutove kuće gde ih jedino on može naći da bi se setio sebe samoga kada se ne bude sećao više ničega, sakrivao ih je tamo gde ih niko nije pronašao čak ni kada je lik Letisije Nasareno prestao da kaplje kroz pukotine iz kojih je curilo njegovo pamćenje i kada mu je u sećanju ostala samo neuništiva uspomena na majku Bendision Alvarado kako se predveče oprašta od njega u prigradskoj kućerini, njegova umiruća mati, koja je vabila kokoši raspevavajući zrna kukuruza u tikvi, samo da on ne bi naslutio da je ona na samrti, mati njegova što mu je i dalje prinosila voćne sokove u mrežu za ljuljanje okačenu ispod tamarinda, samo da on ne bi naslutio da ona jedva diše od bolova, mati njegova što ga je sama začela i sama rodila, što je sama trulila, sve dok ta samotna patnja nije postala tako žestoka da je nadvladala ponos i primorala je da zamoli sina da mi pogledaš leđa i vidiš kakva me to žeravica prži toliko da mi bolovi ne daju živeti, pa skide košulju i okrete se, a on zanemeo od užasa ugleda njena leđa prekrivena čirevima što su se pušili i u čijoj su se smradnoj kaši nalik gnjiloj gvajabi mreškali majušni mehurovi i u njima se migoljili tek izlegli crvi. Gadna su to vremena bila, gospodine generale, nije bilo državne tajne koje se javnost ne bi dočepala, nije bilo naređenja izvršenog bez oklevanja od kada je na prazničnom stolu svečano poslužen raskošno zgotovljen leš generala Rodriga de Agilara, ali njega se ništa od svega toga nije ticalo, nisu ga se ticale ni teškoće u vođenju države tih gorkih meseci tokom kojih je njegova majka trulila na tihoj vatri u sobi do njegove, od kada su i doktori najupućeniji u azijske bičare zaključili da ta bolest nije ni kuga, ni šuga, ni vrenga, ni bilo koja istočnjačka bolest, već neka indijanska vradžbina koju je mogao skinuti samo onaj koji ju je na nju i bacio i njemu odmah bi jasno da je to smrt, pa se zatvorio u kuću da brine o svojoj majci s majčinskim samoodricanjem i ostao tamo da truli zajedno s njom, da niko ne bi video kako se ona krčka u gustoj čorbi od crva, naredio je da donesu njene kokoši u gradsku kuću, doneli su joj i njene paunove i njene namolovane ptičice koje su obesno letele kako im dune po dvoranama i uredima, da njegova mati ne bi čeznula za svojim seoskim darmarom u prigradskoj kućerini, a on lično je u sobi ložio cepanice od mirisnog stabla nara da niko ne bi osetio kako se iz njegove umiruće matere širi bazd crkotine, on lično joj je privijao lekovite masti protiv klica na telo crveno od živinog hromata, žuto od pikrina i plavo od metilena, on lično joj je privijao i turske meleme na čireve što su se pušili, protivno svim savetima ministra zdravlja koji se užasavao vradžbina, ma nek sve ide bestraga, majko, nek umremo zajedno, govorio je, ali je Bendision Alvarado bila savršeno svesna da je jedini ko tu umire bila ona, pa je pokušavala da posveti sina u porodične tajne koje nije želela da ponese sa sobom u grob i pripovedala mu je kako je njegova posteljica bačena svinjama, gospodine, kako se dogodilo da nikada nisam mogla da ustanovim ko je tvoj otac od svih onih begunaca što su bazali po tim stazama i bogazima, pokušavala je da mu saopšti, uverena da to treba da ostane zabeleženo u povesti, da ga je začela s nogu, ne skidajući šešir zbog oluje plavičastih muva što su kidisale na mešine s melasom u magazi jednog bircuza,

kako ga je jedne avgustovske zore pobacila na tremu jednog samostana, kako ga je ugledala pod svetlošću tužnih harfi geranija i kako je imao desnu mošnicu veličine smokve koja se nadimala i splašnjavala kao meh i šištala kao gajde dok je on disao, kako je odmotavala pelene od dronjaka koje su joj poklonile iskušenice i pokazivala ga na trgovima i vašarima, ne bi li slučajno našla nekoga ko zna za bolji i pre svega jeftiniji lek od pčelinjeg meda što su joj ga preporučili za lečenje njegove telesne mane, ali su je uglavnom zamajavali utešnim rečima da se sudbini uz nos ne može, da je dete, na kraju krajeva, sposobno skoro za sve, osim za sviranje na duvačkim instrumentima, svašta su joj govorili, dokj jedna cirkuska vračara nije primetila da na dlanu novorođenog nema nikakvih brazdi i da to znači da će on postati kralj, što se i desilo, ali on nije obraćao pažnju na njene reči, nego ju je preklinjao da spava i da ne rovari po prošlosti, jer mu je bilo mnogo udobnije da veruje kako su to samo omaške u otadžbinskoj povesti što naviru iz bunila izazvanog groznicom, spavaj majko, preklinjao ju je i umotavao od glave do pete u jedan od mnogih lanenih čaršava što je dao se izrade na poseban način tako da joj ne povređuju otvorene rane, okretao ju je da spava na boku s rukom na srcu i tešio ju je govoreći da mi ne pominješ te tužne bezvezarije, majko, jer ja sam svakako ja, nek ti je lak sanak, majko. Uzaludni su bili mnogi i uporni službeni načini i napori uloženi u sprečavanje već sasvim glasnog govorkanja o tome kako se otadžbinska kraljica majka živa raspada, a glasine su kolale sve više i sve dalje, ma koliko lažnih lekarskih uverenja da se poturalo, jer su zaduženi za objavljivanje zvaničnih saopštenja potvrđivali da je tačno upravo ono što su ta saopštenja opovrgavala, a isparine truljenja u sobi umiruće bile su tako guste da su se i gubavci poplašili i razbežali, klani su ovnovi u čijoj je još mlakoj krvi kupana, iznošena je posteljina natopljena gnojnom kašom iz njenih rana što se prelivala u raznim bojama i ma koliko prana i ispirana bila nikada nije mogla povratiti prvobitnu belinu, a njega niko nije ponovo video ni u štalama za mužu, ni u naložničkim krovinjarama gde ga je zora zaticala svako jutro i u mnogo teža vremena, pa je nadbiskup lično ponudio poslednju pričest za umiruću, ali mu se on isprečio na pragu i rekao da ovde niko ne umire, oče, nemojte nasedati glasinama, i delio je s njom hranu kusajući je istom kašikom i iz istog tanjira i pored zadaha bolnice za kužne što se širio celom odajom, kupao ju je pre spavanja sapunom s utisnutim likom umiljatog šteneta, dok mu se srce kidalo od jada zbog uputstava koja je davala poslednjim tračkom glasa o tome kako treba brinuti o životinjama posle njene smrti, kako ne treba čerupati paunove da bi se ukrašavali šeširi, dobro, majko, govorio je on, nanoseći joj prvi sloj kreolina po celom telu, neka ne prisiljavaju ptice da pevaju praznikom, dobro, majko, i uvijao ju je u čaršav za spavanje, neka sklone kokoši iz gnezda kad grmi da im se iz jaja ne bi izlegli oni smrtonosni gušterovi, dobro, majko, i polagao ju je u postelju da leži s rukom na srcu, dobro majko, spavaj mi mirno i ljubio ju je u čelo, pa bi i on odremao ono malo preostalih sati, opružen potrbuške na podu, tik uz njenu postelju, bdijući istovremeno nad njenim zalutalim snovima i beskrajnim buncanjima koja su postajala sve razboritija što se smrt više bližila, a bes koji je u njemu rastao iz noći u noć učio ga je kako da podnese bezmernu jarost što ga je obuzela onog bolnog ponedeljka kada ga je probudila stravična tišina sveta u svitanje, kada je mati života mojega, Bendision Alvarado, prestala da diše i on je tada razmotao pokrov sa tog ogavnog tela i pod blagom svetlošću u vreme prvih petlova ugledao još jedno telo i ruku na srcu otisnute s boka na tkanini i video je da na tom drugom telu nema kužnih brazdi niti pustošnih tragova starosti, već da je ono bilo jedro i glatko, kao naslikano uljanom bojom na platnu, a takvo je bilo na obema stranama pokrovca i odisalo je nekim prirodnim i blagim cvetnim miomirisom, koji je pročistio bolnički zadah u spavaćoj sobi i ma koliko da su ga trljali šalitrom i iskuvavali u ceđi nisu uspevali da ga speru, jer je ono bilo utisnuto i na licu i na naličju pokrovca i postalo je deo same potke lana, večnog lana, ali on nije mogao da ostane dovoljno pribran da bi procenio razmere tog neobjašnjivog događaja, nego je napustio sobu zalupivši vratima tako besno da je taj tresak odjeknuo celom kućom kao pucanj posle kojeg poče pogrebna jeka zvona na katedrali, a potom i na svim crkvama širom zemlje, da bi potrajala sto dana bez prestanka, a oni koje je ta jeka zvona probudila namah su shvatili da nema razloga sumnjati u to da je on ponovo gospodar svekolike svoje vlasti i da se zagonetka njegovog srca razaranog jarošću zbog te smrti žešće no ikad pobunila protiv prevrtljivosti razuma, protiv dostojanstva i protiv oprosta, jer je njegova mati života mojega Bendision Alvarado umrla u osvit ponedeljka dvadeset trećeg februara, kada je na ovome svetu počeo novi vek pometnje i sablazni. Niko među nama nije bio dovoljno star da bi mogao biti svedok te smrti, ali je odjek halabuke tog pogreba dopirao do naših vremena, tako da smo čuli pouzdane glasine o tome da on do kraja svog života nikada više nije bio onaj stari i da niko više nije smeo da remeti njegove besanice siročeta, čak ni kada je odavno prošlo onih sto dana zvanične žalosti, da nikada više nije bio ponovo viđen u kući bola preko čijih se ograda prelivala žestoka jeka pogrebnih zvona koja nisu zvonila da najave sate već njegovu korotu, govorilo se šapatom kroz uzdahe, kućna straža je hodala bosa, kao na početku njegove vladavine i samo su kokoši vršljale kako im se htelo po zabranjenoj kući čiji je vladar postao nevidljiv i krvario od jarosti u trščanoj ljuljašci, dok je njegova mati duše moje Bendision Alvarado hodila po ovim sparnim i bednim pustarama u kovčegu nabijenom piljevinom i tucanim ledom, da ne bi sagnjila više nego za života, a svečana povorka nosila je telo sve do najmanje istraženih zabiti njegovog kraljevstva čemera da bi svako dobio povlasticu da oda počast njenim senima, nosili su je praćeni odama što su šuštale iz crnog krepa korote što ih je vetar raznosio sve do stanice na goleti gde ju je sa uvek istom pogrebnom muzikom čekalo isto ono mučaljivo mnoštvo što je u ona druga, slavna vremena dolazilo da vidi moć skrivenu u senci predsedničkog vagona, telo joj je bilo izloženo u samostanu milosrdnih sestara, tamo gde je na počecima vremena jedna lutajuća ptičarica pobacila ničijeg sina što se izmetnuo u kralja i prvi put u jednome veku otvorile su se dveri tog svetilišta, a oteti Indijanci što ih je konjica na prepad savatala kundacima su saterivani u prostrani glavni brod samostana turobno osvetljen sleđenim suncima vitraža u kojem je devet biskupa u bogoslužbenima odorama služilo misu tmine, počivaj u miru i slavi, pevali su đakoni i klirici, mir prahu tvojemu, pevali su, a napolju je kišilo po geranijama i iskušenice su delile trskovu širu i komade pogrebne pogače, dok su se pod kamenim lukovima dvorišta prodavala pečena svinjska rebarca, brojanice i pljoske pune svete vodice, a bilo je i svirke po seoskim mehanama, bilo je i prasaka baruta, bilo je igranki po tremovima, bila je nedelja, sada i zauvek, bile su to godine praznovanja na stazama i bogazama ratnih begunaca na maglovitoj goleti, kuda je i mati smrti moje Bendision Alvarado hodila za života sledeći sina nošenog vihorom federalnog rata da bi sprečila da ga trupaške mazge izgaze kad umotan u ćebe izgubi svest i padne buncajući koještarije pokošen groznicom trodnevkom, da bi mu usadila svoje predačke strahove od opasnosti koje vrebaju ljude s goleti u gradovima kraj mračnog mora, svoj strah od kraljevih namesnika i kipova, od rakova koji piju suze novorođenčadi i zadrhtala je od zbunjenosti pred veličanstvenošću kuće vlasti, koju je prvi put ugledala kroz kapi kiše one noći kada je ta kuća bila zaposednuta i ne sanjajući da je to kuća u kojoj će umreti, kuća samoće u kojoj će on živeti pitajući se, obuzet jarošću i onako prućen potrbuške po podu, kud li si se, bestraga, denula, majko, u koje se korenje močvarne makije zaplelo tvoje telo, ko ti razgoni leptirove s lica, i uzdisao je ophrvan bolom, dok je njegova mati Bendision Alvarado pod nadstrešnicom od lišća banane plovila kroz ogavni smrad močvara i bila izlagana u seoskim javnim školama, po kasarnama u šalitrenoj pustinji, po indijanskim padocima, prikazivana po velmoškim kućama zajedno sa svojim portretom na kojem je bila mlada, prozračna i lepa, s dijademom na čelu, sa čipkanim okovratnikom stavljenim protiv njene volje, a beše dozvolila i da joj napuderišu lice i narumene usne, samo tada, kada su joj u šaku stavili i svilenu lalu, tek da joj se nađe, tako, ma ne tako, gospođo, ovako, samo ovlaš u krilu, kada je venecijanski fotograf s evropskih dvorova pravio službeni portret prve dame koji će prikazivati zajedno s lešom, kao neopozivi dokaz koji će raspršiti svaku pomisao da to nije ona već njena zamena, a bile su istovetne, jer ništa nije prepušteno slučaju, telo je u tajnosti bilo obnavljano čim bi se šminka razmazala od sparine i koža punjena rastopljenim parafinom zborala, a u vreme kiša skidali su joj mahovinu sa očnih kapaka i vojne švalje brinule su o tome da odeća umrle izgleda kao da ju je juče odenula i održavale su uvek ljupkom krunicu od limunovog cveta i nevestinski veo device kakav ona, u stvari, nikada nije ponela, da se niko u ovom kurvinjaku idolopoklonika ne bi usudio da ikada ponovi da si ikada bila drugačija nego na svom portretu, majko, da niko ne zaboravi ko ovde vlada od pamtiveka čak i u najkukavnijim udžericama u zabitima iza peščanih nanosa i šuma, tamo gde su posle onolikih godina ugledali kako se usred noći vraća davno zaboravljeni prastari rečni brod s drvenim točkom i upaljenim svim svetlima, pa su ga dočekali božićnim bubnjevima, verujući da su se vratila slavna vremena, nek nam živi junačina, vikali su, neka je blagosloven onaj koji pronosi istinu, vikali su i bacali se u vodu zajedno s utovljenim pasancima i dulecima veličine bika, verali su se uz drvenu čipku brodske ograde da bi mu odali priznanje i dokazali da su podređeni nevidljivoj vlasti čija je ruka bacala kocku otadžbinske sudbine, ali su ostajali bez daha kad bi ugledali odar od kamene soli i tucanog leda koji se u beskraj prelamao i umnožavao u zapanjenoj mesečini uhvaćenoj u okvire nebrojenih ogledala predsedničke trpezarije, izložen oku javnosti pod krilima ventilatora starinskog broda za provod što je mesecima klizio između volšebnih ada u pritokama što teku uz zemljin polutar, sve dok nije skrenuo i zalutao u ono košmarno vreme kada su gardenije mogle razmišljati, a iguane leteti po pomrčini, a onda je stigao na kraj sveta i nasukao se na zlatni pesak gde se drveni točak skršio, led se otopio i so usmrdela, a podbulo telo nasumice zaplovilo po čorbi od piljevine, ali nije trulilo, naprotiv, gospodine generale, videli smo kako je otvorila oči i videli smo da su joj zenice prozračne i da imaju boju januarskog jedića i svojstva mesečevog kamena, pa smo čak i mi najsumnjičaviji videli da se stakleni poklopac kovčega zamaglio od njenog daha i da joj se koža orosila mirišljavim znojem živih, a onda videsmo da se smeši. Vi ne možete ni da zamislite šta se sve događalo, gospodine generale, bilo je da ne veruješ, videli smo kako se mule ždrebe, videli smo kako cveće niče iz šalitre, videli smo gluvoneme zaprepašćene sopstvenim kricima čudo, čudo, čudo i stakleni kovčeg zdrobljen u prah, a malo je falilo pa da i telo raskomadaju i razdele ga kao relikvije, pa smo morali da pošaljemo bataljon grenadira da obuzda pomahnitalo mnoštvo što je u talasima pristizalo iz onog rasadnika po kojem su posejana karipska ostrvca privučeno vešću da je duša vaše majke Bendision Alvarado od Boga dobila moć da preokrene zakone prirode i prodavane su niti njenog mrtvačkog pokrova, prodavani su privesci s njenim likom, tečnost s njenih rebara, markice s njenim kraljevskim likom i sve je ličilo na sumanuti krkljanac sličan ogromnom krdu divljih bikova što papcima satiru sve pred sobom u trku po ovome svetu prestravljenom od tako gromoglasnog topota da ga i vi možete čuti ako pažljivo oslušnete, gospodine generale,

oslušnite samo, i on savi šaku iza onog uha što mu je manje zujalo, pažljivo oslušnu i začu, majko moja Bendision Alvarado, začu beskrajnu grmljavinu i ugleda uzavrelu močvaru ushićenog mnoštva što je kipela preko sopstvenih rubova sve do ivice morskog obzorja, ugleda bujicu svetlosti zapaljenih sveća koja se ulivala u jarku podnevnu svetlost toga dana, nalik nekom drugom, još bleštavijem danu, a to je bila njegova mati duše moje Bendision Alvarado, koja se vraćala u grad svojih starih strahova, gde je prvi put stigla s nezaustavljivom ratnom najezdom, s bazdom sirove mesine rata, ali ovoga puta zauvek pošteđena svih opasnosti na ovome svetu, jer je on naredio da se iz školskih udžbenika istrgnu stranice o kraljevim namesnicima koji nisu imali šta da traže u otadžbinskoj povesti, zabranio je i kipove koji su ti remetili san, majko, tako da se sada vraćala bez svojih iskonskih strahova, vraćala se na ramenima mnoštva u miru, vraćala se bez kovčega u raskriljeno nebo zabranjeno leptirima, vraćala se pokrivena tovarom zlata kojim su je pokrivali na tom beskrajnom putovanju kroz šumovite predele njegovog bezmernog i nemirnog kraljevstva čemera, pa se ni videla nije od majušnih zlatnih štaka koje su na nju okačili prezdraveli uzetnici, od zlatnih zvezdica brodolomnika, od zlatne dečice jalovuša koje su zabezeknuto morale naprečac rađati u žbunju, kao u ratu, gospodine generale, bila je nasumično nošena maticom pustošne bujice biblijske seobe celog jednog naroda koji nikako nije nalazio mesto za sve svoje kuhinjske drangulije, svoju stoku i ostatke svog života u kojem su jedina nada u iskupljenje bile iste one tajne molitve što ih je Bendision Alvarado za vreme rata upućivala nebesima da bi promenila smer tanadi ispaljene u njenog sina koji se obreo u ratnom vihoru glave obmotane crvenom krpom, vičući iz sveg glasa u predasima grozničavog bunila da živi liberalna partija, bestraga mu glava, da živi nepobedivi federalizam, dole govneni konzervativci, mada se, u suštini, tu našao gonjen predačkom željom da vidi more, ali je odrpano mnoštvo što je ovoga puta osvajalo grad noseći telo njegove majke bilo mnogo uskomešanije i pomamnije nego mnoštvo koje je opustošilo zemlju tokom pustolovine federalnog rata, krvoločnije od pustošne najezde izgladnelih mrava ratnika, užasnije od užasa, najstravičnije od svih koja su moje oči ikada videle ijednoga dana neprebrojnih godina vaše vladavine, ceo svet je tu, gospodine generale, pogledajte to divotno čudo. Ponet tim očigledom, on konačno izroni iz izmaglice svoje žalosti, bled, ali očvrsnuo, s crnom trakom oko rukava, rešen da pribegne svim raspoloživim sredstvima svoje vlasti da bi isposlovao da njegova mati Bendision Alvarado bude proglašena sveticom na osnovu preobilja dokaza o njenim svetačkim vrlinama, pa je otpravio učene ministre u Rim i ponovo pozvao nuncija da zajedno pljuckaju kuvani kakao i grickaju kolačiće među zdencima svetlosti što je kapala kroz venjak od bogumile, a primio ga je kao svog najrođenijeg, zavaljen u mrežu za ljuljanje, bez košulje i hladeći se belim šeširom, a nuncije mu je seo sučelice, sa šoljom vrelog kakaoa u ruci, otporan na žegu i prašinu zahvaljujući dašku mirišljavih sušenih trava što je izbijao iz njegove misne rize, otporan na tropsku zagušljivost, otporan na seruckanje ptičica mrtve majke, koje su se slobodno brčkale u baricama sunčeve svetlosti što je sipila kroz venjak, dok je odbrojanim gutljajima srkao kuvani kakao s vanilom, žvakao kolačiće nevestinjski smerno i pokušavao da predupredi neizbežni otrov poslednjeg gutljaja, ukrućen u svojoj trščanoj naslonjači, koju inače nikome nije ustupao, izuzev vama, oče, kao za onih slezovih večeri u slavna vremena, kada je jedan drugi ostareli i bezazleni nuncije pokušavao da ga preobrati u veru Hristovu sholastičkim pitalicama Tome Akvinskog, samo što ovoga puta ja vas pozivam da se preobratite, oče, šta kažete na to kako se okreće kolo sreće, jer ja sam, eto, sada verujući čovek, reče i ponovi to ne trepnuvši, sada sam verujući, mada on, u stvari, nije verovao ni u šta od ovoga a ni od onoga sveta, izuzev u to da njegova mati života mojega ima pravo na oltarsku slavu zbog svojih zasluga, svoje posvećenosti žrtvovanju i primerne skrušenosti, te nije temeljio svoju molbu na zaluđenosti naroda time što putanja Severnjače prati kretanje pogrebne povorke, a žičani instrumenti sviraju sami od sebe po ormarima kad telo pored njih prolazi, već na svojstvima ovoga pokrovca kojeg rastvori na najjarkijoj avgustovskoj svetlosti da bi nuncije mogao videti ono što je i video utisnuto u lanenu potku, a video je otisak tela njegove majke Bendision Alvarado na kojem nije bilo pustošnih tragova starosti ni brazgotina od kuge, utisnut postrance i s rukom na srcu, a pod prstima je osetio vlagu večnog znoja i udahnuo je miomiris svežeg cveća sred pometnje ptica koje je dašak čuda potpuno raspametio, pogledajte to čudo neviđeno, oče, čak je i ptice prepoznaju, a nuncije se posvetio lanu tako pomno i podrobno da je otkrio trunke vulkanskog pepela u radu najvećih umetnika hrišćanstva, a po jarkosti jedne boje prepoznao je slabosti njihovog duha, pa čak i posrnuće vere, odbolovao je on i sam ushićenost činjenicom da je zemlja okrugla ležeći licem okrenut kupoli jedne samotne kapele u jednom nestvarnom gradu u kojem vreme nije teklo već plutalo u mestu, sve dok, posle temeljnog promišljanja, nije sakupio hrabrosti da odvoji pogled od pokrova i umilnim ali neopozivim glasom izrekne konačni sud da telo utisnuto u lan nije način svetog proviđenja da nas još jednom uveri u svoju beskrajnu samilost, nikako, ekselencijo, već je to rad slikara veoma vičnog i lepoj i zloj umetnosti, a koji je zloupotrebio veliko srce vaše ekselencije, jer ovo nije uljana nego najprostija boja za vrata i prozore kućne izrade, ekselencijo, a prirodne smole rastvorene u toj boji zadržale su izdajnički miris terpentina i gromuljice gipsa, dok trajna vlažnost ne potiče od znoja njenih poslednjih samrtnih cvokota, kao što su njega uveravali, već je veštačka i dobijena je tako što je tkanina do zasićenosti natapana lanenim uljem i potom poduže čuvana na tamnom mestu, jako mi je žao, verujte, zaključio je nuncije, istinski ganut, mada nije nalazio više nijednu pravu reč koju bi uputio granitnom starcu što ga je iz svoje mreže ne trepćući posmatrao i slušao kroz mulj svojih čemernih azijskih tišina i nije mu ni pokretom usana protivrečio, mada niko bolje od njega nije znao istinu o tajnovitosti čuda tog pokrivača u koji sam te ja uvio svojim vlastitim rukama, majko, ja sam bio onaj koji se uplašio prvog tajca tvoje smrti zbog kojeg se činilo da je svet osvanuo na dnu mora, ja sam ugledao to čudo, bestraga mu glava, ali, i pored te bespogovorne uverenosti, nije prekinuo nuncijevo izricanje presude, već je samo dva puta trepnuo, ne spuštajući kapke, kao iguana, jedva da se nasmešio, u redu je, oče, i na kraju je samo uzdahnuo, neka bude kako vi kažete, ali vas upozoravam da teret tih reči pada na vaša pleća i ponovio mu je slovo po slovo, da ne zaboravi nijednog trena što mu je preostao od njegovog dugog života, da ćete teret tih reči vi nositi na svojim plećima, a ja na njih ni odgovoriti neću. Svet je bio zahvaćen nekom obamrlošću cele te sedmice rđavih predznaka tokom koje on nije napuštao viseću mrežu čak ni da bi nešto pojeo, samo je lepezom rasterivao sa sebe ptice naučene svakojakim veštinama, rasterivao je i mrlje svetlosti popale po njemu kroz bokore bogumile, misleći da su i to ptice, nikoga nije želeo da vidi, nijedno naređenje nije izdao, a snage zadužene za javni red i mir ostale su potpuno ravnodušne prema divljanju plaćenih fanatika koji su na silu upali u sedište apostolskog nuncija, opljačkali istorijske relikvije izložene u muzeju, zatekli nuncija kako u spokoju bašte u unutrašnjem dvorištu uživa u popodnevnom dremežu, izneli ga golog na ulicu i posrali se po njemu, gospodine generale, zamislite samo, ali on nije ni mrdnuo u svojoj visećoj mreži, nije čak ni trepnuo kada su došli da ga obaveste da, gospodine generale, nuncija vodaju posađenog na magarca po pijačnim sokacima i tamo s balkona po njemu prosipaju kuhinjske splačine i dovikuju mu štiparošu, mis Vatikana, dođite mi dečkići, i tek kada su nuncija polumrtvog bacili na pijačno smetlište on se pridigao iz mreže za ljuljanje i, šakačke razmičući ptice oko sebe, ušao u dvoranu za prijem stranaka, šakačke razmičući korotnim narukavljima paučinu žalosti, kapaka naduvenih od besanice i izdao naređenje da nuncija stave na splav za spasavanje brodolomnika, da mu daju hrane za tri dana i ostave ga nasred pučine, prepuštenog strujama što ih presecaju evropske lađe na krstarenju, da bi ceo svet znao kako će skončati tuđinci koji dignu ruku na veličajnost naše otadžbine i neka i papa od sada pa nadalje zna da u Rimu može papovati koliko mu drago, sa sve svojim prstenom i zlatnom stolovačom, ali da se ovde zna da sam samo ja onaj koji jesam, bestraga im glava, smradovima haljinaškim. To je bila vrlo delotvorna mera, jer već pre isteka te godine bejaše započet postupak proglašenja njegove majke Bendision Alvarado sveticom i njeno smrću neokrnjeno telo bejaše izloženo javnom obožavanju u glavnom brodu saborne bazilike, a po oltarima se pevalo slava Bogu višnjemu, objava rata Svetoj Stolici stavljena je van snage, a svetina okupljena na Glavnom trgu klicala je živeo mir, živeo Bog, orilo se, dok je on primao u vanrednu posetu člana Svete kongregacije za obrede zaduženog za unapređivanje i zaštitu temelja vere, monsinjora Demetrija Aldousa, poznatog kao Eritrejac, čije je poslanje bilo da podrobno istraži život Bendision Alvarado, sve dok ne bude otklonjena svaka sumnja u očigled njene svetosti, sve dok vi to nalazite za shodno, oče, reče mu on, zadržavši njegovu ruku u svojoj, jer taj je Abisinac maslinaste puti odmah stekao njegovo poverenje, a, osim toga, voleo je da živi život više od svega na svetu, voleo je da jede jaja iguane, gospodine generale, voleo je borbe petlova, jedre mulatkinje i kumbiju, kao i mi, gospodine generale, potpuno isto kao mi, pa su mu bez zazora otvarana i najbolje čuvana vrata, jer on bejaše tako naredio da bi se istraga đavoljeg advokata odvijala bez ikakvih smetnji, zato što u njegovom neumereno velikom kraljevstvu čemera nije bilo ničeg tajnog ni prikrivenog što bi moglo biti neoboriv dokaz protiv predodređenosti njegove matere duše moje Bendision Alvarado za oltarsku slavu, otadžbina vam je na raspolaganju, oče, samo izvolite i ovaj je, naravno, izvoleo, pa su naoružane trupe morale zavoditi red ispred nuncijature pred kojom su osvanjivali čitavi buljuci gubavaca koji su pokazivali mladu kožu svojih zaceljenih rana, a nekadašnji štićenici Svetog Vida dolazili su da udevaju konac u iglu naočigled sumnjičavih, dolazili su da pokazuju svoja blaga oni kojima se Bendision Alvarado kazala u snu i otkrila im dobitničke brojeve na ruletu, oni kojima su se javili njihovi nestali, oni koji su pronašli svoje utopljenike, oni koji nisu ništa imali, a sada imaju sve, dolazili su i neumorno prolazili kroz jaru ureda ukrašenog kremenjačama za lov na ljudoždere i prepotopskim prangijama ser Voltera Ralija, gde je neumorni Eritrejac svakoga od njih saslušao, ali nikoga ništa nije pitao, niti se u bilo šta uplitao, obliven znojem, otporan na kužnost čovečanstva u raspadanju koje se nagomilavalo u toj odaji u kojoj se dim iz njegove krdže mogao nožem seći i gde je on pomno i podrobno beležio izjave svedoka i davao im da ih potpišu evo ovde, puno ime i prezime, može i krst, ili palcem, kao vi, gospodine generale, kako bilo, samo potpišite, a oni su potpisivali i ulazili jedan za drugim, svi jednaki jedan drugom, bio sam jektičav oče, bio sam jektičav, zapisivao je Eritrejac, a slušajte me sad kako pevam, bio sam nemoćan oče, a pogledajte me sad kako pucam od snage, bio sam nemoćan, zapisivao je Eritrejac neizbrisivim mastilom da bi njegov kruti rukopis bio sačuvan od budućih prepravki sve dok je ljudi na svetu, imao sam živu zverku u trbuhu oče, imao sam živu zverku, nemilosrdno je zapisivao, otrovan jutarnjom kafom čemerušom i plesnivim duvanom cigara paljenih opuškom prethodne, razdrljen kao lučki amalin, gospodine generale, ma lafčina od popa, da gospodine, odgovarao je on, lafčina, čovek na svom mestu, a ovaj je radio bez predaha, bez ijednog obroka, da ne bi gubio vreme jedući,

radio je do duboko u noć, ali ni posle toga nije odlazio da počine, već se sveže umiven pojavljivao u lučkim bircuzima odeven u lanenu mantiju s kockastim zakrpama, dolazio je mrtav gladan i sedao za dugi sto od tesane daske da s lučkim nosačima podeli riblju čorbu s povrćem, a ribu je kidao prstima, čak je i riblje kosti prosto mleo onim svojim đavolskim zubima što svetle u mraku, dok je čorbu srkao onako po seljački, s oboda tanjira, samo da ste ga videli, gospodine generale, kako se stopio s onom ljudskom žabokrečinom s onih krševa od jedrenjaka što su se otiskivali na pučinu natovareni majmunima, zelenim bananama i pošiljkama tek napupelih devojčuraka što će raditi kao kurve u staklenim hotelima Kurasaoa, u Gvantanamu, oče, čak i u Santjagu de los Kabaljeros, oče, gde se ne može ni pristati jer ne izlazi na more, oče, na onim najlepšim i najtužnijim ostrvima na svetu o kojima smo nastavili da sanjarimo sve do prvog rasvita zore, oče, setite se kako drugačiji bejasmo pošto bi se ti brodovi otisnuli na more, setite se onog papagaja što je proricao sudbinu u kući Matilde Arenales i plavih rakova što bi vam lagano išetali iz čorbe i fijukanja morskih pasa i bubnjeva u daljini, setite se života, oče, rogatog života, momci, jer on govori našim jezikom, gospodine generale, kao da se rodio u predgrađu psećih krvljenja, igrao je lopte na žalu, naučio je da svira harmoniku bolje od onih pegavih čobana s obale što je ne ispuštaju iz ruku, bolje je i pevao od njih, naučio je sočni jezik mornara s brodova dugoprugaša, zezao ih je na latinskom, napijao se s njima po pijačnim bircuzima u kojima su se okupljali guzoljupci, a s jednim se i tukao jer je lajao na Boga i propisno su se dohvatili, gospodine generale, šta da se radi, a on naredi da ih ni po koju cenu ne razdvajate, nego stanite ukrug oko zavađenih, i pobedio je, pobedio je popa, gospodine generale, znao sam ja da će pobediti, reče on zadovoljno, baja je to, i ne samo to, nego je mnogo manje površni vetropir nego što su svi mislili, jer je tokom tih burnih noći iščeprkao isto onoliko istine koliko i tokom iscrpljujućih dana provedenih u sedištu nuncijature, mnogo više nego u mračnoj prigradskoj kućerini koju je bez dozvole pretražio jednog popodneva dok je napolju lilo kao iz kabla, a on verovao da je izmakao netremičnom nadzoru predsedničke službe bezbednosti, pa je podrobno prekopao celu kuću do poslednjeg njenog kutka, okupan mlazevima unutrašnje kiše što je pljuštala iz pukotina na tavanici, a stopala su mu se zaplitala u jezive krtole malange i korenje otrovnog slonovskog uva niklog iz žitkog blatišta što je drhturilo na dodir po podovima prekrasnih spavaćih soba kojima je Bendision Alvarado usrećila svoje sluškinje zato što je bila dobra, oče, bila je smerna, njih je puštala da spavaju u pamučnoj posteljini dok je ona legala na poljski krevet prekriven rogožinom, puštala ih je da odevaju njene svečane haljine prve dame, da mirišu na njene soli za kupanje, da se gole kikoću dok ih posilni pipkaju sred šarene pene u pocinkanim kadama s lavljim nogama, da žive kao kraljice, dok je ona život provodila malajući ptice, kuvajući bućkuriše od povrća na pokretnom furunčetu na drva i pleveći lekovito bilje za iznenadne boljke svojih komšija koji su joj dolazili usred noći jer mi se utroba grči, gospođo, a ona mu je davala da žvaće seme potočarke, kumče mi koluta očima, a ona bi mu davala travu protiv glista, umreću, gospođo, ali nisu umirali, jer je ona držala ključ zdravlja na svom dlanu, bila je živa svetica, oče, hodila je po nekom svom prostoru čistote sred ovog staništa razvrata u kojem je nemilosrdno kišilo od kada su je silom odveli u predsedničke dvore, kišilo je po lotosima klavira, po alabasterskoj trpezi u raskošnoj trpezariji koju nikada nije koristila zato što mi se čini kao da jedem za oltarom, zamislite samo, kakvo predosećanje sopstvene svetosti, ali je, i pored grozničavog svedočenja komšiluka, đavolji advokat među tim razvalinama pronašao više dokaza o stidljivosti nego o skrušenosti, a među neptunima od abonosa i komadima polomljenih domorodačkih demona i vojničkih anđela što su plutali po žabokrečini negdašnjih dvorana za ples pronašao je mnogo više dokaza siromaštva duha nego samoodricanja, ali nije našao ni najmanjeg traga onom teško dokučivom bogu, jedinom i trojnom, koji ga je poslao iz žarkih ravnica Abisinije da traži istinu tamo gde nje nikada nije bilo, jer nije otkrio ništa, gospodine generale, ama baš ništa, bestraga mu glava. Ipak, monsinjor Demetrio Aldous nije smatrao dovoljnim pretraživanje grada, pa se na grbači jedne mazge zaputio ka rubovima vrleti od iskona ovenčanim snegom, ne bi li tamo pronašao klicu svetosti Bendision Alvarado, tamo gde blistava raskošnost vlasti nije uspela da izopači njen lik i iskrsavao je iz magle umotan u ogrtač nalik odmetničkom i sa čizmama od sedam milja na nogama, kao prikaza nečastivog, budeći prvo strah, pa divljenje i naposletku radoznalost meštana koji nikada nisu videli ljudsko biće takve boje, ali ih je prevejani Eritrejac nagovarao da ga pipnu i uvere se da iz njega neće početi da vrca katran, pokazivao im je kako mu zubi svetle u tami, opijao se s njima, zobao vareni mladi sir, pio prevrelu bozu iz iste tikve, sve da bi stekao poverenje pod kukavnim šatrama u toj zabiti gde se s početka nekog drugog veka pričalo o jednoj prodavačici ptica, ozbiljnoj i zgrbljenoj pod teretom košara punih pilića premolovanih u slavuje, zlatnih tukana, repatih pustinjskih kokoši prerušenih u paunove koje bi na sumornim nedeljnim vašarima na visoravni pokušavala na prevaru da uvali nekoj gorštačkoj blenti i sela bi ovde, oče, uz toplo ognjište, i čekala da joj se neko smiluje i povali je među mešinama melase u zadnjoj sobi, za koru hleba, oče, samo za koricu hleba, jer niko nije bio baš tolika gorštačka blenta da kupi te njene bezvezne mazaflarije s kojih je prva kiša spirala boju, a čim bi se pomerile otpadali bi im svi umeci i dodaci, samo je ona bila tako prostodušna, oče, samo ona, sveta Blagosiljka od ptica, ili visoravni, kako god bilo, jer niko nije pouzdano znao kako se zaista zvala, niti kada je počela da nosi to ime Bendision Alvarado, što mora biti da joj nije bilo pravo ime, jer se takvo u ovim krajevima nikome ne daje, već je po svoj prilici poticalo s primorja, ko će ga znati, i to je čak uspeo da iskopa prepredeni sotonin žbir, ništa nije izmaklo njegovoj pažnji, sve je uspevao da otkrije i istraži do u sitna crevca, bestraga mu glava, i pored toga što su žbiri iz predsedničke službe bezbednosti mrsili niti istine i postavljali mu nevidljive zamke, a kako bi bilo, gospodine generale, da ga upucamo i strmeknemo u bezdan, mogli bismo da mu sapletemo mazgu, ali je on to zabranio ličnim naređenjem i zapovedio je da ga nadziru, ali da mu dlaka s glave ne sme faliti, ponavljam, ni dlaka s glave ne sme faliti obezbediti potpunu slobodu pomoć u obavljanju zadatka, neopozivo naređeno s ovoga mesta vrhovne vlasti dato na znanje ravnanje izvršenje i potpisano od strane mene, podvlačim, potpisao ja lično, svestan da ova odluka u sebi nosi opasnost otkrivanja prave istine o njegovoj majci Bendision Alvarado, o njenom liku iz zabranjenih vremena, kada je još uvek bila mlada, krhka i lepa, kada je hodila odrpana i bosonoga i kada je mogla da se prehrani samo međunožjem na izvol’te, ali je bila lepa, oče, lepa i tako čedna da je dorađivala one najružnije papige repovima najlepših petlova i pokušavala da ih proturi kao gizdave papagaje, kitila je kokoši nojevim perjem iz lepeza da bi ih proturila kao rajske ptice, ali niko, naravno, nije bio toliko blesav da upadne u zamku usamljene ptičarice, koja je u izmaglici pijačnog dana tiho pitala ima li bar nekoga da pita pošto pa da mu dam džaba i koje su se sećali po jednostavnosti i siromaštvu, ali nije bilo moguće pouzdano znati ko je ona zaista bila, jer u samostanskim knjigama krštenih nije nađen ni redak o njenom rođenju, ali su zato nađene tri različite krštenice njenog sina shodno kojima je on tri puta bio neko drugi različit od preostala dva, tri puta začet u tri različite prilike i tri puta pobačen, a sve zahvaljujući veštim izumiteljima svedočanstava otadžbinske povesti koji su mrsili niti stvarnosti tako da niko nikada ne odgonetne tajnu njegovog porekla, skrivenu tajnu koju Eritrejac samo što nije iščeprkao ispod naslaga podmetnutih obmana, eto, i to je on uspeo da nazre, gospodine generale, i sve mu je već bilo na dohvat ruke kada se prolomio gromoglasan pucanj čiji se odjek odbijao o sive hrbate urvina i vrvina planinskog venca i kada se začulo beskrajno njištanje izbezumljene mazge koja je sunovraćena u bezdno s planinskih vrhova ovenčanih večitim snegom i ledom padala u beskrajnom kovitu u bezdan kroz uzastopna i kratkotrajna podneblja sa sličica primeraka životinjskog carstva i oblasti prirodnih nauka, mimoilazeći se u padu s majušnim izvorima divovskih plovnih reka i nepristupačnim planinskim vrhovima po kojima su se na leđima Indijanaca lomatale samo veleučene botaničarske ekspedicije sa svojim tajnim herbarijumima, a pored nje su promicale zaravni obrasle divljim magnolijama, gde su pasle ovce toplog runa od kojih smo dobijali obilje hrane, vunu za ogrtače i dobar primer za uzor, kuće uzgajivača kafe s papirnim cvetnim venčićima na samotnim balkonima i neizlečivim bolesnicima i neprekidno hučanje reka što su tutnjale ka ponoru sve do prirodnih međa iza kojih počinje područje žega i gde se u sumrak u vazduhu osećaju kužni naleti smrada mrtvog starca usmrćenog izdajom i samoćom, zasadi kakaovca velikih zimzelenih listova i krvavocrvenih cvetova i jedrih plodova čije je seme glavni sastojak čokolade i nepokretno sunce i užarena prašina i duleci i tikvice i mrčene kravice mršavice iz atlantskog okruga s jednom jedinom besplatnom crkvenom školom u prečniku od dvesta milja i dahtanje još uvek žive mazge što se ra-spukla uz prasak kao zrela lubenica među mladicama drveta banane i prestravljenim kikirezima na dnu bezdna, bestraga mu glava, strmeknuše ga, gospodine generale, gonili su ga i lovili kao divljač i ustrelili puškom za lov na jaguare na ivici vrvine uz obod klanca Samotne duše i pored toga što je uživao svu moju podršku, kurvini sinovi, i pored mojih izričitih telegrama, bestraga vam glava, ali sad ima da vidite ko je ovde ko, krkljao je i žvakao žučnu penu, besan, ne toliko zbog toga što su se oglušili o njegovo naređenje, koliko zbog čvrstog uverenja da od njega kriju nešto zaista značajno čim su se usudili da se suprotstave varničenju njegove moći, motrio je i na disanje onih koji su ga o svemu i obavestili, jer je znao da bi se samo onaj koji zna istinu usudio da ga slaže, podrobno je pratio tajne rabote članova vrhovne komande da bi ustanovio koji je od njih izdajnik, ti što si bio niko i ništa dok te ja nisam uzdigao, ti kojem sam ja namestio zlatnu postelju pošto sam te iz blata izvukao, ti kojem sam život spasao, ti kojeg sam kupio za veće pare nego ikog drugog, svi vi, zlokoti nijedni, jer, samo se jedan od njih mogao drznuti da bagateliše telegram s mojim potpisom overen mojim žigom s njegovog prstena vlastodržja, pa je na sebe lično preuzeo odgovornost za spasilački poduhvat i izdao neopozivo naređenje koje ponavljati neću da ga u roku od najviše četeresosam sati nađete živog i da mi ga dovedete živog makar ga i mrtvog našli, makar ga i ne našli ima da mi ga dovedete,

izdao je naređenje tako jasno i zastrašujuće da su mu pre isteka datog roka došli s vešću da je, gospodine generale, nađen živ i zdrav u čestaru na dnu ponora, sav u ranama već zaceljenim zlatnim laticama andske kadulje, življi i od nas, gospodine generale, a sve zahvaljujući vrlini vaše majke Bendision Alvarado, koja je još jednom dokazala svoju samilost i čudotvornu moć i to baš na onome koji je pokušao da ugrozi spomen na nju, spustili su ga u pratnji grenadira indijanskim stazama u mreži okačenoj o motku, a ispred njih je na konju jahao sudski izvršitelj i udarao u misnu bronzu da bi sav svet znao da je posredi nešto što se tiče samo onoga koji vlada i potom ga položili u sobu za počasne goste predsedničkih dvora a u ruke ministra zdravlja lično, sve dok nije bio u stanju da udari tačku na poslednji redak strašnog spisa sačinjenog njegovim rukopisom i overenog njegovim inicijalima na svakoj desnoj belini svakog od tri stotine pedeset listova svake od ovih sedam svezaka koje potpisujem svojim imenom i prezimenom i za koji jamčim svojim pečatom dne četrnaestog aprila meseca ove godine milosti gospodnje, ja, Demetrio Aldous, istražitelj Svete kongregacije za obredna pitanja, branitelj temelja vere, a po nalogu datom s najvišeg crkvenog mesta u ime bezgraničnog Boga večnoga za procvat pravde među ljudima na zemlji i slave gospodnje na nebesima tvrdim i potvrđujem da je ovo jedina istina, sva istina i samo istina, izvolite, ekselencijo, sva istina vam je tu. I zaista je bila tu, istina zasužnjena u sedam pečatnim voskom zapečaćenih biblija, tako neizbežna i okrutna da ju je samo čovek otporan na čarolije slave i ravnodušan prema koristi od vlasti mogao izložiti tako krvavo sirovu starcu koji pritom nije pokazivao nikakva osećanja, već je sve slušao ne trepćući i hladeći se lepezom u trščanoj stolici za ljuljanje, starcu koji jedva da bi uzdahnuo posle svakog ubitačnog otkrića i jedva procedio samo jedno aha svaki put kada bi zaiskrila svetlost istine, aha, ponavljao je, rasterujući šeširom aprilske muve usplahireno uzmuvane nad ostacima ručka, gutajući čitave komade istine odjednom, gorke i zažarene komade istine što su nastavljali da plamte i peku u tminama njegovog srca, jer sve je bila samo lakrdija, ekselencijo, bedna vašarska predstava koju je on sam nehotice započeo onoga časa kada je odlučio da leš svoje majke pretvori u predmet javnog obožavanja na odru od leda, mnogo pre nego što će ikome pasti na pamet tvoje zasluge svetice i samo da bi opovrgao glasine da si trulila i pre no što si umrla, cirkuska varka na koju je i sam nehotice naseo, ne znajući otkuda mu uopšte stigoše oni što su ga obavestili da, gospodine generale, vaša majka Bendision Alvarado čini čuda i posle smrti, pa je naredio da njeno telo nosi veličanstvena povorka sve do najneznanijih kutova njegove bezmerne zemlje bez kipova da bi svako mogao videti kako je nagrađena tvoja vrlina posle mnogih godina koje si provela u jalovom mrcvarenju, posle tolikih ptica obojenih za džaba, majko, posle tolikih vođenja ljubavi bez Ijubavne slasti, mada mi nikada nije palo na pamet da ta zapovest može prerasti u prevaru s lažnim obolelima od vodene bolesti kojima su plaćali da javno istoče vodu iz tela, jednom lažnom mrtvacu platili su dve stotine pesosa da izađe iz rake i na kolenima prođe kroz prestravljenu svetinu s razbucanim mrtvačkim pokrovcem i ustima punim zemlje, platili su osamdeset pesosa jednoj Ciganki da se pretvara kako nasred ulice rađa dvoglavu nakazu kao kaznu za izjavu da su sva ta čudesa samo obična jajarska trgovina vlasti, što su i bila, nije bilo ni jednog jedinog svedočenja koje nije bilo kupljeno, zavereničko beščašće koje i pored svega nisu smislile njegove udvorice s čednim ciljem da njemu ugode, kao što je monsinjor Demetrio Aldous pretpostavljao, ne, ekselencijo, to je bila samo prljava rabota vaših pristaša, najsablaznija i najogavnija od svih sličnih rabota što su se množile pod okriljem vaše vlasti, jer su oni što su izumeli sva ta čuda i plaćali lažna svedočenja istovremeno bili posvećeni kako vašoj vlasti tako i trgovanju relikvijama koje su sami pravili od ruha mrtve neveste a majke vaše Bendision Alvarado, aha, i štampali markice i kovali priveske s njenim kraljevskim likom, aha, koji su se obogatili na pramenovima njene kose, aha, i na bočicama tečnosti s njenih rebara, aha, i na pokrovcima po kojima su poprečke molovali jeftinom bojom za vrata i prozore krhko telo device usnule postrance i s rukom na srcu i potom metre i metre te tkanine namotane u bale otpremali u magaze dućana na indijskim bazarima, bila je to smišljena ujdurma neviđenih razmera zasnovana na uverenju da je telo bilo smrću netaknuto za radoznale oči neprebrojnog mnoštva što je neprekidno prolazilo kroz glavni brod katedrale, a istina je bila sasvim drugačija, ekselencijo, hoću da kažem, telo vaše majke nije bilo očuvano zahvaljujući njenim vrlinama, niti parafinskim punjenjima ili varkama šminke, što je on naredio samo zbog preteranog sinovljevskog ponosa, ne, nego zato što ga je razrezao pa napunio neki loš poznavalac veštine punjenja životinja nalik onim zverima što žive svoj zagrobni život po raznoraznim prirodnjačkim muzejima, u šta se i on sam uverio ovim svojim rukama, majko, kada sam skinuo poklopac sa staklenog kovčega s kojeg je moj dah otirao pogrebne šare i skinuo ti krunicu od limunovog cveta s ubuđale lobanje iz koje su ti iz korena iščupali vlas po vlas kose čvrste i grivaste kao u ždrebice da bi ih prodavali kao svete mošti, izvukao sam te iz niti uskislih nevestinjskih rita i iz sasušenih ostataka i iz mučnog mraka mrtvačke šalitre, a bila si lagana kao tikva osušena na suncu i odisala si mirisom dna neke prastare škrinje i osećalo se kako u tebi treperi neki grozničavi nespokoj nalik romorenju tvoje duše, a bilo je to škljocanje moljaca što su te iznutra izjedali i udovi su ti otpali sami od sebe kada sam poželeo da te uzmem u naručje, jer su ti izvadili utrobu i sve ono što je na okupu držalo tvoje živo telo srećne majke što je usnula s rukom na srcu i napunili su te kučinom, tako da od tebe nije ostalo ništa osim Ijuspaste ljuske što se smrvila čim sam te podigao u fosfornu svetlost svitaca tvojih kostiju i jedva da se čulo kako čigre tvojih staklenih očiju poskakuju po popločanom podu sumračne crkve i pretvorila si se u ništa, u gomilu trunja razmrvljene majke, koju su redari morali lopatama pokupiti s poda da bi je nekako ponovo ubacili u kovčeg pred nepokretnim satrapom čija nepomičnost kao da je bila isklesana iz jednog jedinog komada kamena stanca i u čijim se očima nalik iguaninim nije nazirao ni tračak nekog osećanja čak ni kada je ostao nasamo u kočiji bez oznaka s jedinim čovekom na ovome svetu koji se usudio da ga okrene licem prema ogledalu istine, gde su obojica kroz izmaglicu tanušnih zavesa na prozoru posmatrali mnoštvo siromaha što su se od podnevne žege sklonili u hladovinu nadstrešnica ispod kojih su se nekada prodavali romani o zverskim zločinima i nesrećnim ljubavima, mesoždersko cveće i nepojamno voće od kojeg se svest mutila, a sada se čulo samo zaglušujuće kloparanje jeftinih moštiju od tela i ruha njegove majke Bendision Alvarado i on nije mogao da se otme jakom utisku da se monsinjor Demetrio Aldous umešao u njegove misli kada je prestao da posmatra gomile bogalja i promrmljao da je, na kraju krajeva, i nešto dobro proizašlo iz tako pomne i stroge istrage, a to je uverenje da ovi jadni ljudi sasvim izvesno vole vašu ekselenciju kao svoj rođeni život, jer je monsinjor Demetrio Aldous sagledao podlost u predsedničkom dvoru, pohlepu u ulagivanju i koristoljubivo lukavstvo u uslužnosti onih koji su se tovili i bogatili pod okriljem vlasti, ali je, nasuprot tome, upoznao novi oblik ljubavi u čoporu bednika koji od njega nisu očekivali ništa, jer oni nisu ni od koga ništa očekivali, a pokazivali su mu jednu ovozemaljsku odanost koja se mogla zagrabiti rukama i nisu se zavaravali očekivanjem da će im bilo kako biti uzvraćeno, odanost kakvu bismo mi želeli za našega Boga, ekselencijo, ali on nije ni trepnuo pred bleskom ovog zadivljujućeg otkrića od kojeg bi mu se u neka druga vremena utroba zgrčila od osećaja prijatnosti, nije ni uzdahnuo, samo je ćutke prikrivao nemir izazvan pomišlju da bi mi samo još to trebalo, oče, samo bi mi trebalo još i to da me niko ne voli, sada kada ćete vi uživati na lovorikama slave stečene na mojoj nesreći, tamo pod zlatnim kupolama vašeg pritvornog sveta, dok on ostaje ovde s nezasluženim tovarom istine na plećima i bez požrtvovane majke koja bi mi pomogla da ga ponesem, usamljeniji od kapi vode u vrelom ulju, u ovoj otadžbini koju nisam ja svojevoljno izabrao nego su mi je utrpali već gotovu i takvu kakva jeste, kakvu ste je i sami videli, kakva je oduvek i bila ovako sklona nestvarnom i ovako prožeta govnjivim bazdom i s ovim ljudima bez životne priče i bez vere u bilo šta osim u život, eto to je otadžbina koju su mi utrapili ništa me ne pitajući, oče, zajedno s njenih devedeset osam posto vlažnosti vazduha i četrdeset stepeni vreline u tapaciranom prisenku predsedničkih kola, da udišem prašinčinu, progonjen podlošću kile iz koje je je dopirao prigušeni zvižduk tek provrelog čajnika usred prijema stranaka, bez ikoga od koga bih mogao izgubiti partiju domina, bez ikoga kome bih mogao poverovati da govori istinu, oče, pa budite vi u mojoj koži, ali nije izgovorio ni reč, već je samo uzdahnuo, samo namah trepnuo, preklinjući monsinjora Demetrija Aldousa da okrutni razgovor vođen ovog popodneva ostane među nama, niste mi ništa rekli, oče, ja ništa ne znam, obećajte mi, oče, i monsinjor Demetrio Aldous mu obeća da, naravno, vaša ekselencija ne zna istinu, časna muška reč. Postupak proglašenja Bendision Alvarado sveticom obustavljen je usled nedostataka dokaza i iz Rima je poslat ukaz obznanjen s propovedaonica sa zvaničnom dozvolom i to uporedo s vladinim naređenjem da se suzbije svako protivljenje pa i nagoveštaj nereda, ali su čuvari javnog reda propustili da učine bilo šta kada se mnoštvo ogorčenih vernika okupilo na Glavnom trgu i od glavnih dveri saborne bazilike napravilo lomaču, kamenicama uništilo vitraže s anđelima i gladijatorima na Apostolskoj nuncijaturi, sve su sravnili sa zemljom, gospodine generale, ali on se nije ni pomakao iz mreže za ljuljanje, opustošili su manastir biskajskih iskušenica, pa su ostale bez igde ičega, opljačkali su crkve i misionarske domove, rasturili su sve što se moglo nazvati popovskim, gospodine generale, ali on je i dalje bio nepokretan u mreži za ljuljanje pod hladovitim venjakom od bogumile, sve dok vojni zapovednici na sednici vrhovnog štaba nisu svi redom otvoreno priznali da nisu u stanju da smire duhove ni da zavedu red bez prolivanja krvi, kao što je postignuti sporazum nalagao i on se tek tada pridiže i posle tolikih meseci nehaja ušeta u svoj ured da bi lično i živom rečju na sebe svečano preuzeo odgovornost za tumačenje narodne volje i izdao ukaz sročen po sopstvenom nahođenju i nadahnuću, bez prethodnog upozorenja datog oružanim snagama i bez savetovanja sa svojim ministrima, čijim članom prvim je proglasio Bendision Alvarado svetovnom sveticom, a na osnovu odluke nad odlukama, to jest, odluke slobodnog i suverenog naroda, pa je proglašena sveticom zaštitnicom naroda, isceliteljkom bolesnih i vrhovnom ptičaricom, dok je njen rođendan proglašen državnim praznikom, a članom drugim predviđa se da ovaj narod od trenutka stupanja na snagu ovoga ukaza objavljuje rat snagama Svete Stolice, sa svim posledicama koje u takvim slučajevima predviđaju ljudska prava i ostali važeći međunarodni ugovori, dok se njegovim članom trećim predviđa trenutno, javno i zvanično progonstvo gospodina nadbiskupa, kao i svih biskupa, apostolskih starešina crkava, kaluđera i kaluđerica, kao i svakog domaćeg ili stranog lica koje je na bilo koji način bilo povezano s božjim poslovima i to pod bilo kojim okolnostima i u bilo kojem zvanju unutar granica zemlje i na sto pedeset morskih milja unutar državnih voda, a četvrtim i poslednjim članom je naloženo oduzimanje svih dobara crkvi, njenih hramova, njenih samostana, njenih semeništa, njenog obradivog zemljišta i pripadajućih alatljika i stoke, šećerana, postrojenja i radionica, kao i svega ostalog što im je, u stvari, pripadalo, mada je bilo uknjiženo na treća lica, a koja imovina postaje posmrtna baština Svete Bendision Alvarado od ptica a radi veličanja vere u nju i uspomene na nju i to od dana proglašenja ovoga ukaza obznanjenog usmeno i potpisanog prstenskim pečatom ove najviše, neopozive i vrhovne vlasti, datog na znanje, ravnanje i izvršenje. Sred radosnog vatrometa, jeke slavljeničkih zvona i vesele svirke kojima je proslavljeno svetovno proglašenje svetice, on lično se pobrinuo da se ukaz sprovede u delo bez greške, da bi bio siguran da neće ponovo biti žrtva prevare i ponovo je preuzeo dizgine stvarnosti u svoje čvrste satenske rukavice, kao u ona vremena vrhunca njegove slave, kada bi mu se ljudi isprečili na stepeništu moleći ga da obnovi ulične trke konja, a on naređivao, neka bude, da obnovi trke ljudi s nogama u vreći, a on naređivao, neka bude, i kada se pojavljivao na najubogijim imanjima da bi objasnio kako valja nasaditi kokoši, kako valja škopiti junce i nije mu bilo dovoljno da lično proveri i najmanje stavke crkvenog knjigovodstva i popisa dobara, nego je rukovodio zvaničnim postupkom oduzimanja istih, da ne bi bilo ni najmanjeg rastera između njegove volje i njenog sprovođenja u delo, sravnjivao je istinu navedenu u tim popisima s prikrivenom stvarnom istinom, nadzirao je proterivanje pripadnika većih bratstava i sestrinstava kojima je pripisivana namera da u vrećama s dvostrukim dnom i vešto zašiveno u prsluke s postavom prokrijumčare skriveno blago poslednjeg kraljevog namesnika što je ostalo zakopano na grobljima za siromahe i pored dugogodišnje besomučne potrage vođa federalnog rata i ne samo da je naredio da nijedan pripadnik crkve ne sme nositi sa sobom više od zavežljaja s najnužnijim stvarima, već je doneo i neopozivu odluku da svi budu ukrcani na brodove goli kao od majke rođeni, uključujući i one neotesane seoske popove, kojima nije bilo važno da li na sebi imaju drugu odeću osim sopstvene kože kad bi im se sudbina smilovala i odvela ih odatle, i crkvene starešine što su gazdovale posedima raznih misija opustošenih malarijom i ćosave ali dostojanstvene biskupe, a za njima i žene, stidljive milosrdne sestre, putujuće misionarke sviknute na pripitomljavanje zemlje i vične uzgajaju povrća na pustinjskom tlu, i vitke Biskajke što su svirale na klavikordima i pripadnice salesijanske porodice dušebrižnica tananih ruku i nedirnutih tela, koje je, čak i bez druge odeće osim sopstvene kože koju su na sebi imale kada su bile bačene u beli svet, bilo moguće razlikovati po društvenom poreklu, po šarolikosti njihovih osobina i neravnopravnosti u podeli dodeljenih poslova, dok su iskrsavale migoljeći se iza bala kakaoa i vreća usoljene morske mačke u ogromnom carinskom skladištu i prolazile kružeći kao veliko stado uplašenih ovaca, i dok su, ruku prekrštenih preko grudi, pokušavale svoju sramotu sakriti sramotom onih ispred sebe pred starcem koji je izgledao kao da je istesan od kamena i pod krilima ventilatora ih netremice posmatrao, ne skidajući pogled s jedine tačke pored koje je neizbežno morala proći reka golih žena, posmatrao ih je ravnodušno, ne trepćući, sve dok i poslednja nije nestala s državne teritorije, e pa, ove su bile poslednje,

gospodine generale, ali se on sećao samo jedne koju je izdvojio od ostalih jednim ovlašnim pogledom na kovitlac prestravljenih iskušenica, razlikovao ju je od ostalih mada uopšte nije bila različita, bila je sitna, ali drusna i čvrsta, jedrih guzova i velikih ali slepih dojki, nespretnih ruku i ispupčene stidnice, kose ošišane makazama za striženje, zuba razmaknutih i čvrstih kao sekirice, malenog nosa, ravnih tabana, sasvim obična iskušenica, kao i sve druge, ali je on osetio da je ona jedina prava žena u tom buljuku golih žena, jedina koja je prošla ispred njega ne pogledavši ga i za sobom ostavila tamni trag planinske životinje, a sa sobom je odnela sav vazduh koji mi je bio potreban da bih disao i jedva je uspeo da još jednom neprimetno skrene pogled da bi je još jednom i nikad više pogledao, kada je službenik zadužen za proveru ličnih podataka pronašao ime po abecednom redu u prozivniku i uzviknuo Nasareno Letisija, a ona muškim glasom odgovorila, evo me ovde. Takvu ju je i dobio, do kraja života, evo ovde, sve dok mu i poslednji ostaci čežnje za njom nisu iscurili kroz pukotine u pamćenju i njen lik ostao da traje samo na papirnoj traci gde je zapisao Letisijo Nasareno, dušo moja, pogledaj u šta se sve ovo izrodilo bez tebe, a koju je sakrio u udubljenje u kojem je krio pčelinji med i ponovo pročitavao zapisano kada god je bio uveren da ga niko ne gleda i ponovo zamotavao pošto bi na tren ponovo proživeo pradavno popodne zrakastih kiša, kada su ga iznenadili obaveštenjem da su te vratili u domovinu izvršavajući naređenje koje on nije izdao, već je samo promrmljao Letisija Nasareno dok je gledao kako se i poslednji pepeljasti teretnjak zagnjuruje u obzorje, Letisija Nasareno, ponovio je glasno, da ne bi zaboravio to ime, što je bilo dovoljno da je pripadnici predsedničke službe bezbednosti otmu iz samostana na Jamajci i dopreme je, ućutkanu krpom uguranom u usta i sputanu ludačkom košuljom, u čamovom sanduku sa zapečaćenim obručima, na kojem je katranom bilo ispisano lomljivo i do not drop this side up, uz urednu izvoznu dozvolu i konzularnu potvrdu o oslobađanju od carine dve hiljade osam stotina šampanjskih čaša od pravog kristala za predsednički vinski podrum, ukrcan u potpalublje jednog teretnjaka što je prevozio ugalj, a potom je golu i obeznanjenu od sredstava za spavanje polože u postelju s kapitelima u sobi za počasne goste, onakvu kakva je ostala u njegovom sečanju na tri posle podne pod brašnjavom svetlošću što je sipila kroz mrežu protiv komaraca, isto onako spokojno usnulu kao i mnoge druge nepomične žene koje su mu podastrli ne tražeći njihov pristanak, žene koje je zajahao u toj istoj sobi ne budeći ih iz obamrlosti od sredstava za spavanje, uznemiren nekim stravičnim osećanjem napuštenosti i poraženosti, ali Letisiju Nasareno nije ni takao, samo ju je posmatrao kako spava, detinjasto zadivljen i iznenađen izmenama na njenom golom telu nastalim od kada ju je poslednji put video u carinskom skladištu, jer, ukovrdžali su joj kosu, sasvim joj obrijali sve malje pa čak i one najstidnije, obojili su joj u crveno nokte na nogama i rukama, usne namazali ružem, obraze rumenilom, trepavice natopili mošusnim uljem i telo nekim slatkastim mirisom koji je sasvim prigušio tvoj skriveni vonj planinske životinje, bestraga im glava, poružneli su je pokušajima da je ulepšaju, napravili su je tako drugačijom da on nije uspeo da je vidi golu ispod svih tih nespretnih poteza brijačem i četkom dok ju je gledao obeznanjenu od uspavljujućih sredstava, gledao ju je kako izranja iz omame, gledao ju je kako se budi, gledao ju je kad je ona njega ugledala, majko, bila je to ona, Letisija Nasareno moje pometenosti, okamenjena od užasa pred kamenim starcem koji je nemilosrdno zurio u nju kroz blagu izmaglicu isparenja pod mrežom protiv komaraca, prestravljena nepredvidivim značenjima njegove ćutnje, jer ni sanjati nije mogla da je on, i pored svih svojih neprebrojivih godina i sve svoje bezmerne moći, preplašeniji od nje, usamljeniji, neupućeniji od nje u ono što mu je u tom času valjalo činiti, isto onako smušen i bespomoćan kao onomad kada je od njega muškarca načinila jedna vojnička dragana koju je iznenadio dok se jedne noći gola kupala u reci, čiju je snagu i bujnost samo naslućivao po frktanju omice što se čulo svaki put kad bi izronila, i dok je slušao njen samotni i grleni smeh u pomrčini, osećao je kako joj se koža ježi u mraku, ali bio je skamenjen od straha, jer je još uvek bio nevin i pored toga što mu je to bio već treći građanski rat i što je stigao do čina artiljerijskog poručnika, sve dok strah od propuštanja prilike nije postao jači od straha od juriša, pa se zaleteo u vodu sa svime što je na sebi nosio, sa čizmama, vojničkim natkolenicama, naprtnjačom, redenikom, mačetom, sačmarom i teretom tolikih ratnih tlapnji i tolikih skrivanih strahova da je žena u početku mislila da se neko zaleteo u vodu na konju, ali je vrlo brzo shvatila da je to bio samo jedan preplašen čovek i primila ga je u mirni rukavac svoje samilosti, uhvatila ga je za ruku i izvela iz tmina njegove ošamućenosti, jer on nikako nije uspevao da pronađe pravi put u tami njenog okrilja, pa ga je ona majčinskim glasom usmeravala kroz tu tminu, govoreći mu da se čvrsto drži za moja ramena, da te ne povuče rečna struja i nemoj čučati u vodi, već se čvrsto odupri kolenima o dno i diši polako da ne izgubiš dah, a on je činio sve što je ona nalagala, poslušan kao malo dete i misleći majko moja Bendision Alvarado, kako to da žene rade ove stvari kao da su ih one izmislile, bestraga im glava, kako im polazi za rukom da se ponašaju tako muški, mislio je dok je ona ljuštila sa njega nepotrebnu opremu za druge ratove, manje važne i manje strašne od ovog usamljeničkog rata što se vodio u vodi do grla, a on premirao od straha oslonjen na to telo što je mirisalo na borov sapun, dok mu je ona skidala pređice s dva remena redenika, otkopčavala dugmad na šlicu i precepila sam se od straha kad ne nađoh ono što sam tražila već jedno ogromno mudo koje je zaplivalo kao žabac zalutao u mraku i ja ga prestravljena ispustih i odgurnuh, vrati se mami, nek mi te zameni nekim drugim, reče mu, ti nisi za ove stvari, a njega je mleo onaj isti iskonski strah zbog kojeg nije bio u stanju da se pomakne ni suočen s golotinjom Letisije Nasareno u čiju reku nepredvidljivih struja nije mogao da zaroni ni sa svime što je na sebi imao, sve dok mu ona sama ne ponudi okrilje svoga milosrđa, pa je svojom rukom navukao pokrivač preko nje i počeo da joj navija gramofon, sve dok se nije izlizao valjak s pesmicom o jadnoj Delgadini koju je otac upropastio svojom ljubavlju, naredio je da u vaze stave čojano cveće, jer ono nije venulo kao prirodno od zlogukih sokova njenih dlanova, činio joj je sve što bi joj se prohtelo ne bi li je usrećio, ali se kruto držao odluke da je drži zatočenu i osuđenu na golotinju da bi shvatila da će biti prihvaćena i voljena na pravi način, ali lišena svake mogućnosti da pobegne od svoje sudbine i ona je to razumela tako dobro da je prvom prilikom kad je strah malo jenjao, ne rekavši ni molim vas, generale, zahtevala da mi otvorite prozor da uđe malo svežeg vazduha, i on ga je otvorio, zatvorite ga, mesec mi blešti u lice, i on je zatvarao taj prozor kao što je ispunjavao i sve ostale njene želje, kao da su bili ljubavnici, i bio je to uslužniji i samouvereniji što se više bližilo ono popodne kada su padale zrakaste kiše i kada je skliznuo pod mrežu protiv komaraca i legao pored nje, ne budeći je, noćima i noćima ploveći sam kroz tajno isijavanje njenog tela, udisao isparenja njenog vonja planinske keruše što su bivala sve vrelija kako su meseci prolazili, raspupeo je mahovinu podno njenog trbuha, a ona se probudila prestravljeno vrišteći sklanjajte se odavde generale i on se pridizao sporo da sporije nije mogao da bi ponovo legao uz nju čim bi zaspala i tako uživao u njoj, ne dodirujući je tokom prve godine zatočeništva, sve dok ona nije navikla da se budi kraj njega i dalje ne razumevajući kuda to vode tajni putevi ovog neodgonetljivog starca koji se odrekao laskave vlasti i čari spoljnog sveta samo da bi u nju zurio i njoj služio, to pometenija što je njemu bivalo jasnije da se bliži ono popodne zrakastih kiša kada se bacio preko nje usnule, isto onako kako se bacio u onu reku, sa svime što je na sebi nosio, u uniformi bez oznaka čina, s opasačem za sablju, svežnjem ključeva, jahaćim čizmama s natkolenicama i zlatnom mamuzom u košmarnom naskoku koji ju je probudio pokošenu užasom dok je pokušavala da zguli sa sebe tog konja natovarenog ratnom prćijom, ali je on bio tako odlučan da je ona rešila da dobija u vremenu pribegavajući poslednjem preostalom lukavstvu i da zahteva da skinete zaštitno remenje, generale, jer me pređice probadaju do srca, i on ih je skinuo, skinite mamuzu, generale, zlatna zvezda mi seče gležnjeve, skinite svežanj ključeva s pojasa jer će mi odrati bedra i on je naposletku učinio sve što je tražila, mada joj je trebalo tri meseca da ga privoli da skine opasač za sablju od kojeg ne mogu da dišem i još mesec dana za natkolenice koje mi kidaju dušu pređicama, a ta je borba bila spora i teška i ona ga je njome usporavala, ali sve pazeći da ga ne razljuti i on bi naposletku popuštao da bi joj udovoljio, tako da nijedno od njih dvoje nikada nije saznalo kako im se nešto posle druge godišnjice otmice oboma dogodio konačan poraz, kada su njegovi topli i meki dlanovi bez sudbine slučajno skliznuli niz skriveni dragulj usnule iskušenice, koja se probudila oblivena nekim bledim znojem i zahvaćena samrtnom drhtavicom, ali nije pokušala ni silom ni milom da sa sebe sljušti tu neukrotivu životinju, već da ga razneži preklinjanjem da skine čizme jer mi prljaš lanene čaršave i on ih navrat-nanos skide, skini natkolenice, skini pantalone, skini podvez za kilu, skini sve, živote moj, jer te inače ne osećam i na kraju ni on sam nije shvatio kako se dogodilo da ostane onakav kakvim ga je samo mati videla pod svetlošću setnih harfi geranija, oslobođen straha, slobodan, preobražen u besnog bika koji je u prvom divljem naletu srušio sve što mu se našlo na putu i bacio se naglavce u ponor tišine koju je narušavalo samo škripanje stisnutih zuba Letisije Nasareno, nalik škripi drvenih brodskih rebara, evo me ovde, i dograbila me je za kosu svim prstima da ne bi umrla sama u tom viru bez dna u kojem sam ja umirao u pokušaju da izdržim istovremeni nalet svih neizdrživih i podjednako nezadrživih nagona tela, a ipak je zaboravio na nju i ostao sam u tmuši, tražeći samoga sebe po slanim vodama njenih suza, generale, u krotkom klupku bizonskih bala, generale, u zaprepašćenju svojim zaprepašćenjem što je, majko moja Bendision Alvarado, uopšte bilo moguće odživeti onolike godine ne znajući da postoje i ovakve muke, plakao je ošamućen razdiranjem što ga je osećao u svojim slabinama, praskanjem redenika petardi u svojim crevima, ubitačnim grčenjem mekog pipka koji mu je iščupao celu utrobu i pretvorio ga u zaklanu životinju iz koje je u predsmrtnom batrganju na snežno bele pokrivače prskala nekakva vrela i kiselkasta tvar što je u njegovom sećanju zagadila vazduh nalik tečnom staklu popodnevnih zrakastih kiša unutar mreže protiv komaraca, a bila su to govna, generale, vaša vlastita govna.

5


Noć samo što nije pala kada smo izneli i poslednju trulu kraviju lešinu i donekle raskrčili nevidovni rusvaj, ali još uvek nismo postigli da njegov leš nalikuje na predanje o njemu. Strugali smo ga trenicom za skidanje krljušti da bi smo zgulili prilepuše s morskog dna, ribali smo ga kreolinom i kamenom solju da bi očistili rupe od truleži, prašili smo mu lice skrobom da bi pokrili čepove od kučine i bunare parafina kojima smo morali da popunimo rupe što su ih iskljuvale ptice sa đubrišta, vratili smo mu prirodnu boju žive kože rumenilom, a usne smo mu namazali ženskim ružem, ali ni staklene oči koje smo mu usadili u prazne duplje nisu uspele da mu daju dostojanstven izgled neophodan za javno izlaganje pogledima mnoštva. U isto vreme smo u dvorani za sednice vlade pozivali na opšte ujedinjenje protiv vekovnog despotizma da bi plen njegove vlasti bio podeljen na ravne časti, jer su se vratili svi privučeni čarolijom strogo čuvane ali nezadržive vesti da je on umro, vratili su se i liberali i konzervativci, pomireni nad zapretanom žeravom tako dugo odlaganog ispunjenja snova o slavi i moći, vratili su se i generali iz vrhovnog zapovedništva što su svojevremeno skliznuli s pravog puta, tri poslednja građanska ministra i glavni nadbiskup, elem, svi oni koje on nikada ne bi poželeo da vidi za dugim orahovim stolom bili su tu i smišljali su način obelodanjivanja vesti o toj nezamislivo značajnoj smrti, kojim će istovremeno sprečiti prerano izlivanje svetine na ulice i dokonali su, kao prvo, saopštenje broj jedan, i to na samom početku prve noći, o lakim zdravstvenim teškoćama njegove ekselencije, koje su ga primorale da odgodi dogovorena pojavljivanja u javnosti i prijem građanskih i vojnih lica, kao drugo, saopštenje o njegovom zdravstvenom stanju kojim se daje na znanje da je uvaženi bolesnik prinuđen da ostane u svojim odajama zbog smetnji svojstvenih njegovoj dobi i na kraju, nenajavljena, ali nedvosmislena jeka zvona na katedrali u jarki osvit vrelog avgustovskog utorka, koja će zvanično učiniti belodanom jednu smrt za koju niko nikada ne mora pouzdano znati da li je zaista bila njegova. Bili smo bespomoćni pred tim očevidom i do grla uvaljeni u muke s tim kužnim telom nekoga za koga svetu nismo mogli dati zamenu, jer je on u svojoj poodmakloj izlapelosti odbijao da na bilo koji način odredi sudbinu otadžbine posle sebe i opirao se s nesalomivom staračkom tvrdoglavošću svakom predlogu koji mu je dat od kada je vlada preseljena u zgrade ministarstava sa osunčanim prozorima, a on ostao da živi sam u pustom domu svoje neosporive vlasti, gde smo ga pronalazili kako mesečari, kako razmahuje rukama i pliva kroz rasulo koje su krave napravile, bez ikoga kome bi nešto zapovedio, ako izuzmemo slepe, gubave i nepokretne, koji nisu umirali od bolesti, već od starosti u korovu nabujalom u parlogu ružičnjaka, a ipak je bio dovoljno bistre pameti i svojeglav da nas spreči da od njega iskamčimo bilo šta osim izvrdavanja i odlaganja kada god bismo mu predočili da je neophodno hitno odrediti njegovog naslednika i smatrao je da razmišljanje o svetu posle smrti ima pepeljasti ukus sopstvene smrti, bestraga joj glava, i, uostalom, čemu to, kada će, na kraju krajeva, kad ja umrem, političari ponovo među sobom razdeliti ovaj jad i bedu, kao što su učinili i u vreme konzervativaca, videćete već, govorio je, ponovo će sve među sobom razdeliti popovi, beli dođoši i bogataši, a sirotinja će opet, jakako, ostati bez ičega, jer nju uvek tako preveslaju da će se onoga dana kad govna budu nešto vredela siromasi rađati bez prkna, videćete već, govorio je, navodeći reči nekoga iz svojih slavnih vremena i šaleći se čak i na svoj račun tako što nam je, gušeći se od smeha, rekao da zbog ona tri dana koliko će biti mrtav ne vredi cimati ga u Jerusalim da bi ga zakopali u Svetom grobu i stavljao tačku na svako moguće suprotstavljanje konačnom tvrdnjom da nije važno da li se neki događaj iz tog doba zaista odigrao ili nije, jer će s vremenom postati istinit. I bio je u pravu, jer u naše vreme nije bilo onoga ko bi doveo u pitanje valjanost podataka o njegovom životu, niti onoga ko bi ih mogao dokazati ili opovrgnuti, jer mi nismo bili u stanju ni da ustanovimo da li je ovo mrtvo telo bilo zaista njegovo, niti je bilo druge domovine osim ove koju je on oblikovao po svojoj slici i prilici i čiji je prostor bio izmenjen i vreme prepravljeno hirom njegove neporecive volje, koju je on prekrajao počev od najzamagljenijeg prapočetka sopstvenog sećanja dok je besciljno bludeo po kući beščašća u kojoj nikada nije prenoćio neko sretan, dok je bacao zrnevlje kukuruza kokošima koje su kljucale oko njegove mreže za ljuljanje i izluđivao poslugu protivrečnim zahtevima da mi donesete limunadu s mlevenim ledom, a onda bi je ostavljao nedirnutu na dohvat ruke, sklonite ovu stolicu odavde i stavite je tamo, vratite je na mesto, i to samo da bi takvom sitnom pizmom održavao mlaku žeravicu svoje ogromne i poročne gladi za vlašću, razbijajući dosadu svakodnevne dokolice u mrtvaji svoje vladavine strpljivim prebiranjem po malotrajnim trenucima svog davnašnjeg detinjstva, dok mu je glava padala od pospanosti u senci krošnje svete sejbe u dvorištu, namah se budio kada bi uspeo da ščepa neko sećanje slično deliću beskrajne slagalice domovine pre njega, velike, utvarne i bezobalne domovine u kojoj su carevale močvarne šikare i na njima tromi splavovi, kao i provalije nastale pre njega, u vreme kada su ljudi bili toliko hrabri da su kajmane lovili golim rukama poprečivši im kolac u čeljusti, evo ovako, objašnjavao nam je upirući kažiprstom u nepca i pričao nam kako je jednom na Veliki petak čuo fijukanje vetra i osetio kako vetar donosi miris krljušti i kako je video tmaste oblake skakavaca kako se navlače na podnevno nebo i kako zatim tamane sve pred sobom i kako za sobom ostavljaju ostriženi svet i svetlost u dronjcima, kao u predvečerje postanja, e pa on je doživeo taj razorni pokor, video je on i nisku pevaca odsečenih glava i okačenih za noge o nadstrešnicu da bi im krv iscurila kap po kap u jednoj velikoj i urušenoj kući kraj puta gde samo što je umrla neka žena, a njegova mati ga je bosonogog vodila za ruku iza pokojnice uvijene u prnje koju su kanili sahraniti bez kovčega, i teglili su je na nosilima kroz mećavu skakavaca, eto, takva je bila ondašnja otadžbina, nismo imali ni mrtvačke sanduke, nismo imali ništa, a video je on i jednog čoveka kako pokušava da se obesi konopcem skinutim s drugog obešenog o drvo na seoskom trgu, ali je trulo uže puklo pre vremena i jadnik je ostao da se trza u ropcu nasred trga pred užasnutim gospođama što su se vraćale s mise, ali nije umro, vratili su ga u život batinama, ne trudeći se da saznaju ko je on, jer se u to vreme nije znalo ko je ko ako nije viđan u crkvi, proturili su mu noge kroz rupe na kladama srama i ostavili ga izloženog suncu i mesecu zajedno s ostalim sapatnicima, jer to su bila vremena konzervativaca, kada je zapovedao Bog a ne vlada i za otadžbinu su to bila gadna vremena što su prethodila njegovoj zapovesti da se poseku sva stabla na trgovima i tako spreči ta jeziva predstava nedeljnih obešenika, zabranio je i javne klade srama, sahranjivanje bez mrtvačkog sanduka, sve čega se mogao setiti a imalo je veze sa sramnim zakonima što su prethodili njegovoj vladavini, napravljena je pruga na visoravni da bi se stavila tačka na strahotne povorke izbezumljenih mazgi koje su po ivici ponora nosile koncertne klavire za balove pod maskama u kućama uzgajivača kafe, jer je on video i pogibiju trideset klavira s repom pretvorenih u iverje na dnu ponora, o čemu se govorilo i pisalo čak u inostranstvu, mada je on bio jedini verodostojni svedok toga događaja, jer se slučajno naslonio na prozor baš u trenutku kada se okliznula poslednja mazga u nizu i za sobom u ponor povukla sve ostale, tako da je samo on čuo užasno njištanje sunovraćene povorke i beskrajne akorde klavira što su svirali sami od sebe padajući u prazninu strmoglavljeni na dno jedne otadžbine koja je tada izgledala kao i sve ostalo pre njega, prostrana i do te mere neizvesna da se nikada nije znalo da li to vlada noć ili dan u večno sumračnoj izmaglici vrelih isparenja iz dubine klisure na čijem dnu je ležalo iverje klavira dopremljenih iz Austrije, video je on i to i mnoge druge prizore tog sveta tako davnašnjeg da ni on sam nije mogao sasvim pouzdano tvrditi da li su to zaista bila njegova vlastita ili nečija tuđa sećanja što ih je neko noću prepričavao u zla vremena ratnih groznica, ili ih je možda video na slikama putopisnih knjiga nad čijim stranicama je očaran provodio mnoge zaludne sate u mrtvaji svoje vlasti, ali ništa od svega toga nije bilo važno, bestraga mu glava, videćete da će sve to s vremenom postati istina, govorio je, svestan da njegovo pravo detinjstvo nije bilo ono žitko blato nepouzdanih sećanja koja bi mu se nakratko javila samo kada bi počela da se dimi zapaljena balega i odmah potom ih zauvek zaboravio, već ono što je zaista proživeo u mirnom okrilju moje jedine zakonite supruge Letisije Nasareno, koja bi ga svako po podne od dva do četiri posađivala u skamiju pod venjakom od bogumile i učila ga da čita i piše, ona koja je uložila svu svoju iskušeničku istrajnost u taj junački poduhvat, a on joj je uzvraćao stravičnom staračkom strpljivošću, stravičnom voljom za bezgraničnu moć, uzvraćao joj je od sveg srca, tako da je iz petnih žila sricao i cvrči cvrči cvrčak na čvoru crne smrče, sricao je, a od zvonkog ćurlikanja ptica mrtve majke ni on niti bilo ko drugi nije čuo kako sriče da bula bure valja bure bulu kalja, mala mula mili, Cica prodaje cimet celer ciciban cukar cipele i pucad, Cica prodaje sve, smejao se on, ponavljajući kroz cvrčanje cvrčaka reči kojima ga je Letisija Nasareno podučavala u ritmu svog iskušeničkog metronoma, sve dok ceo opseg sveta nije bio presićen bićima iz tvoga glasa i u njegovom nesagledivo velikom kraljevstvu čemera nije bilo nijedne istine izuzev istine iz njenog bukvara, nije bilo više ničeg osim vukodlaka s oblaka, klina u klemi, vola gospodina Jola, šarenog Šaninog šlafroka, primera za uvežbavanje čitanja koje je on ponavljao svuda i svagda, kao svoje portrete, čak i u prisustvu holandskog ministra finansija koji je zaboravio razlog svoje službene posete kada je mračni starac podigao ruku u satenskoj rukavici iz tmine svoje neistražive moći i prekinuo razgovor koji je bio predmet posete da bi ga pozvao da sa mnom sričete mama mene mami, Isa sam sedi sedam sati sa sestrom, gospođa glođe grožđe, istovremeno oponašajući kažiprstom iglu metronoma i ponavljajući naizust reči koje je naučio prošloga utorka sa savršenim smislom za izgovor, ali s tako rđavim smislom za vreme, mesto i priliku da je razgovor završen onako kako je on i hteo, odlaganjem naplate holandskih menica za neku pogodniju priliku, kada za to dođe vreme, odlučio je on pred zadivljenim gubavcima, slepcima i uzetnicma koji se u samo svitanje uspraviše iz snežnobelog parloga ružičnjaka i ugledaše starca iz mrklih maglina kako deli nečujni blagoslov i peva tri puta u ritmu svečane mise ja sam drakon što voli zakon, sricao je, prorok se propio, sricao je, svetionik je visoka kula sa bleštavim fenjerom koji usmerava noću onoga što morem plovi, sricao je, svestan da u senci njegove staračke sreće nije postojalo drugo vreme osim vremena Letisije Nasareno mog života u račjoj čorbi zadihanog preplitanja nogu i ruku u vreme popodnevne dremke, niti je bilo drugih žudnji osim žudnje za golotinjom uz tebe na rogožini natopljenoj znojem pod krilima zarobljenog šišmiša električnog ventilatora, nije bilo druge svetlosti osim one od belasanja tvojih guzova, Letisijo, ničeg više izuzev tvojih totemskih dojki, tvojih ravnih tabana, tvoje rukoveti rutvice podno trbuha, tlačiteljskih januara dalekog ostrva Antigve, gde si došla na svet jedne samotne zore namreškane vrelim vetrom iz smradnih močvara, sa kojom se zatvarao u odaje namenjene počasnim uzvanicima uz lično naređenje da se niko ne usudi približiti ovim vratima više od pet metara, jer ću biti veoma zauzet učenjem čitanja i pisanja, tako da ga niko nije prekinuo čak ni obaveštenjem da, gospodine generale, žuta groznica desetkuje seosko stanovništvo dok je moje srce udaralo brže od metronoma, gonjeno nevidljivom silom tvog vonja planinske životinje i pevalo kepec cupka na cepanici, mula mili u mlin, Lena lan belela,

ćuk se piše sa ć od ćurka, a čir sa č od čirak, pevao je, dok mu je Letisija Nasareno podizala kilavo mudo da bi oprala ostatke izmeta od poslednjeg izliva ljubavi, zaranjala ga je u čistotu vode u pocinkanoj kadi s lavljim nogama, trljala ga rojter sapunom, ribala jastučićima kovilja i ispirala uvarom od lekovitog bilja, dok su u dva glasa pevali da se s j piše jastuk, jaje i jahač, mazala mu je nožne pregibe kakao buterom da bi mu smanjila ojede od podveza za kilu, tapkala prahom borne kiseline smežuranu zvezdu njegovog čmara i pljeskala ga po guzovima kao nežna mati zato što si bio nevaljao prema holandskom ministru, pljas, pljas, i molila ga da se iskupi dajući dozvolu da se u zemlju vrate siromaška bratstva i da se ponovo brinu o sirotištima, bolnicama i drugim domovima milosrđa, ali ju je on samo obavijao svojom neumoljivom ljutnjom, ni za šta na svetu, uzdisao bi, nema te sile na ovome svetu koja ga može naterati da povučem svoje lično i usmeno naređenje, a ona ga je preklinjala kroz ljubavno dahtanje u dva posle podne da mi učiniš jedno, živote moj, samo jedno, neka se vrate bratstva iz misionarskih oblasti koja rade iza nestalnog vidokruga vlasti, ali on joj je kroz žudno soptanje brzometnog ljubavnika odgovarao ni za šta na svetu, ljubavi moja, radije mrtav nego da me ponizi taj čopor haljinaša što sedlaju Indijance umesto mazgi i dele im staklene đinđuve u zamenu za naušnice i prstenove za nos od žeženog zlata, ni za šta na svetu, odbijao je, neosetljiv na preklinjanja Letisije Nasareno moje zle kobi koja je stisla noge ne bi li isposlovala vraćanje imovine verskim školama, one koju im je vlada oduzela, ukidanje rasprodaje neotuđivih dobara crkve, mlinova za ceđenje trskovog soka i hramova pretvorenih u kasarne, ali on bi okrenuo lice zidu spreman da se odrekne i slatkih muka na koje ga je stavljalo tvoje tromo i ponorno iskazivanje ljubavi, nespreman da ga pod prinudom privoli da učini bilo šta u prilog tim pljačkašima puteva gospodnjih što su se godinama hranili džigericom otadžbine, ni za šta na svetu, odlučio je, ali su se oni ipak vratili, gospodine generale, vratila su se u zemlju kroz najuže procepe njegove zabrane siromaška bratstva i to na osnovu njegovog poverljivog naređenja da se što tiše mogu iskrcaju u skrivene morske uvale, isplatili su im mnogostruko veće obeštećenje, vratili im zaplenjena dobra i to s kamatom, ukinuti su i najnoviji zakoni o građanskom braku, a samim tim i razvodi, ukinuto je svetovno obrazovanje i sve što je on usmeno naredio dok ga je tresla jarost zbog lakrdijaškog postupka proglašenja njegove majke Bendision Alvarado sveticom, neka je Bog čuva u svojem svetom carstvu, ma bestraga im glava, ali Letisiji Nasareno to nije bilo dovoljno, tražila je još, tražila je da mi prisloniš uvo podno trbuha da čuješ kako peva stvorenje što raste u meni, jer se probudila usred noći prestrašena tim dubokim glasom što je opisivao rajske vode tvoje utrobe izbrazdane slezovim sumracima i katranskim vetrovima, unutarnji glas što je pripovedao o polipima tvojih slabina, nežnom čeliku tvojih creva, mlakom jantaru tvoje mokraće usnule na svojim vrelima i on položi na njenu trbuh ono uho što mu je manje zujalo i začu tajno brbotanje živog ploda njegovog smrtnog greha, dete naših bestidnih utroba, koje će biti nazvano Imanuel, imenom pod kojim drugi bogovi poznaju Boga našega, imaće na čelu beli beleg svog plemenitog porekla i moraće od majke naslediti spremnost da se žrtvuje, a od oca veličajnost i sudbinu nevidljivog vođe istovetnu njegovoj, ali će posramiti nebesa i žigosati otadžbinu time što je plod bezbožništva, sve dok on ne odluči da pred oltarom okaje grehe što ih je činio u postelji onolikih godina naložničkog svetogrđa i tada je prokrčio put kroz penu negdašnje bračne mreže protiv komaraca onim svojim krkljanjem uzavrelog brodskog kotla što je purnjao na dnu stravičnih i mnogo godina kroćenih besova, urlajući ne dolazi u obzir, radije mrtav nego ženjen, vukući svoje ogromne noge tajnog mladoženje po dvoranama neke njemu tuđe kuće čiju je raskoš iz drugih vremena obnovio posle dugog i mračnog vremena zvanične korote, truli krep Strasne nedelje svučen je s krovnih venaca i svetlost s mora preplavila je odaje, cveće je bujalo po balkonima, treštale su vojničke koračnice i sve to po naređenju koje on nije dao, ali koje je bez ikakve sumnje bilo vaše, gospodine generale, jer je u vašem glasu bilo one smirene odlučnosti i neopozivosti svojstvene samo vašoj vrhovnoj vlasti i on odobri, u redu, i ponovo se otvoriše zatvoreni hramovi, samostani i groblja bejahu vraćeni nekadašnjim bratstvima drugim njegovim naređenjem koje, isto tako, nikada nije izdao, nego se s njim saglasio, u redu, neka bude, obnovljeni su negda obavezni praznici i uskršnji post, a kroz raskriljene prozore balkona dopirale su slavljeničke ode mnoštva koje ih je pre toga pevalo samo njemu u čast, a sada je ničice pod žeženim suncem pevalo da bi proslavilo srećnu vest da su doveli Boga brodom, gospodine generale, zaista, doneli su ga po tvom naređenju Letisijo, u skladu s jednim od zakona s dušeka, kakvi su bili i mnogi drugi koje je ona donosila krišom, ne savetujući se ni s kim, a koje bi on javno odobrio, da niko ne bi pomislio da je njegovo vladarsko proročište izgubilo moć sagledavanja i donošenja pravih odluka, jer ti si bila ta tajna sila što je pokretala ove beskrajne povorke koje je on začuđeno posmatrao kroz prozor svoje spavaće sobe, a dolazile su iz daljina do kojih nisu dospele ni horde zagriženih sledbenika njegove majke Bendision Alvarado čija je uspomena proterana iz sećanja ljudi, čije su rite njene nevestinjske odore i beli prah njenih kostiju razasuli vetrovi, a njena nadgrobna ploča ponovo je bila izvrnuta naopako s natpisom okrenutim ka unutrašnjosti rake da bi nestao svaki pomen njenog imena ptičarice što je molovala zlatorepe vuge i počivala u večnom miru, i sve to po tvom naređenju, jer ti si bila ona koja je sve to naredila, da nijedna uspomena na neku drugu ženu ne bi zasenila uspomenu na tebe, Letisijo Nasareno moje zle kobi, kurvina kćeri. Ona ga je promenila u životnoj dobi u kojoj čoveka samo smrt može izmeniti i svojim umećima primenjenim u postelji uspela je da ga oduči od onog njegovog detinjastog ma ne dolazi u obzir, radije mrtav nego ženjen, i naterala ga je da staviš novi podvez za kilu, jer, slušaj samo kako ovaj zvekeće kao čaktar na ovci zalutaloj u mraku, naterala ga je da obuješ svoje lakovane čizme u kojima si odigrao prvi valcer s kraljicom, a zlatnu mamuzu za levu potpeticu, koju mu je poklonio admiral okeanskog mora, da nosiš do smrti kao znamenje najviše vlasti i svoju ratnu dolamu sa širitima i kićankama na pervazima epoleta nalik onima na statuama, a koje on nije nosio od vremena kada su se još uvek mogle videti njegove setne oči, utučeni podbradak i nema šaka u satenskoj rukavici iza tananih zavesica na prozoru predsedničkog vozila, pa ga je naterala i da staviš ratnu sablju, tvoj muški miris, tvoj orden s lentom viteza Svetog groba što ti ga je poslao presveti papa zato što si crkvi vratio oduzeta dobra, nakinđurila si me kao vašarski oltar i u cik zore si me odvukla na mojim vlastitim nogama u senovitu dvoranu za prijem stranaka ispunjenu mirisom istopljenog voska lojanica upaljenih za mrtve i bokora limunovog cveta na prozorima i znamenjima otadžbine na zidovima, bez svedoka, upregnutog u jaram iskušenice utegnute lanenim trakama ispod oblaka sukanja od vazdušastog muslina da bi prikrila sramotu tajne razuzdanosti kojoj su se predavali tokom sedam dugih meseci, oznojeni od sparine s nevidljivog mora što je neumorno njušilo tmurnu dvoranu za svetkovine gde je pristup bio zabranjen njegovim naređenjem, a prozori bili zazidani i iskorenjen je bio svaki znak života u kući, da do sveta ne bi dopro ni najmanji šum tog tajnog orijaškog venčanja i jedva se moglo disati od vreline prevremeno užurbanog dečaka koji je plovio među lišajevima nabujalim na sprudovima tvoje mračne utrobe, jer, on je odlučio da će dete biti muško, i bilo je, pevalo je u podzemlju tvog bića istim onim glasom nevidljivog vrela kojim je nadbiskup u svečanoj odori pevao slava Bogu u visinama nebeskim da ga zadremale straže ne bi čule, obuzet istim onim užasom zalutalog ronioca s kojim je nadbiskup preporučio svoju dušu Gospodu pre nego što je upitao nedokučivog starca ono što se niko nije usudio da ga upita ni pre ni kasnije, sve do isteka vremena, da li uzimaš za suprugu Letisiju Mersedes Mariju Nasareno, a on jedva da je trepnuo, u redu, jedva da mu je zvecnulo ratno ordenje na prsima od pritajenog pritiska u srcu, ali bilo je toliko rešenosti u njegovom glasu da je užasno stvorenje u tvojoj utrobi napravilo pun krug i obrnulo se u svojoj ravnodnevici gustih voda, izravnalo pravac i zaplovilo ka izvoru dnevne svetlosti i tada se Letisija Nasareno uvrnula oko sebe same i zacvilela oče moj i gospode smiluj se ovoj svojoj poniznoj sluškinju koja je previše uživala u kršenju tvojih svetih zapovesti i sada krotko prihvata ovu strašnu kaznu, i, grizući čipkanu rukavicu bez prstiju, da zveket razdešenih kostiju njenoga struka ne bi odao beščašće utegnuto lanenim povezom pod suknjama, čučnu i rastvori se nad lokvom vlastitih voda što su se pušile i iz zapetljanog muslina izvuče sedmomesečno stvorenje veličine i bespomoćnog izgleda barenog i tek oteljenog zvereta, podiže ga obema šakama, pokušavajući da ga raspozna pod mutnim odsjajem lojanica zapaljenih na oltaru sklepanom za tu priliku i vide da je muško, kao što ste i odlučili, gospodine generale, krhki i stidljivi dečačić koji je imao poneti bez počasti ime Imanuel, kao što je i bilo predviđeno, i biti imenovan divizijskim generalom s punim ovlašćenjima važećim od časa kada ga je on položio na žrtvenik, presekao mu pupčanik svojom sabljom i priznao ga kao mog jedinog i zakonitog sina, oče, krstite mi ga. Ova prvi put i nikada više doneta odluka imala je biti uvod u novo doba i prvi nagoveštaj gadnih vremena u kojima je vojska opsedala ulice pre svanuća, naređivala da se zatvore balkonski prozori, kundacima praznila pijacu, da niko ne bi video munjeviti prolazak blistavog automobila okovanog čeličnim pločama i sa zlatnim ručkama iz predsedničkog voznog parka, a oni koji su se usudili da provire sa zabranjenih ravnih krovova nisu, kao u druga vremena,

viđeli prepotopskog ratnika koji podupire podbradak klonulim prstima satenske rukavice iza zavesa u bojama zastave, nego negdašnju zdepastu iskušenicu sa slamnatim šeširom na glavi ukrašenim pustenim cvetovima i s repovima plave lisice oko vrata uprkos vrućini, videli smo kako sredom u zoru izlazi iz kola kod pijace u pratnji vojnika pod punom ratnom opremom, vodeći za ruku majušnog generala divizije od nepune tri godine čija je ljupkost i bledunjavost ostavljala neodoljivi utisak da je to devojčica prerušena u vojniče odeveno u svečanu uniformu sa zlatnim širitima, koji kao da su mu srasli s telom, a koju mu je Letisija Nasareno odenula pre nego što su mu izbili prvi zubi, dok ga je još uvek vozila u dečjim kolicima da umesto oca predsedava zvaničnim skupovima i nosila u naručju kada je obavljao vojnu smotru, dizala ga je iznad glave da bi mu svetina klicala na utakmicama, dojila ga je u otvorenom automobilu za vreme smotri priređenih povodom otadžbinskih praznika, ne razmišljajući o skrivenoj poruzi koju je izazivalo javno prikazivanje generalčeta odlikovanog ordenom s pet sunaca kako se, blažen kao osirotelo tele, pripija uz majčinu sisu, a prisustvovao je i diplomatskim prijemima čim je bio u stanju da se osloni na sebe samog, i tada je, osim uniforme, nosio i ratno ordenje probrano po ličnom izboru s jastučeta za odlikovanja koje mu je otac pozajmljivao da se njima igra, bio je to ozbiljan i čudan dečak što se snalazio u javnosti od svoje šeste godine i držao u ruci čašu voćnog soka umesto šampanjca dok je govorio o poslovima odraslih kao veliki s prirodnom ljupkošću koju nije nasledio ni od koga, mada se više nego jednom dogodilo da se neki tmasti oblak nadvije nad svečanu dvoranu, da vreme načas zastane i da bledi prestolonaslednik imenovan od najviše vlasti zadrema, tiho, šaputali su, malecki general je zaspao i posilni su ga iznosili u naručju kroz prekide razgovora i okamenjene pokrete otmenih plaćenih ubica i pored skrušenih gospođa koje su se jedva usuđivale da nešto promrmljaju gurajući osmehe u zaparu iza perjanih lepeza, kakav užas, kad bi general ovo znao, jer je on dopustio da raste uverenje što ga je on sam smislio i podgrevao da on nema nikakve veze ni sa čim što se događa u svetu a ne doseže visine njegove veličine, pa tako ni s glasinama o javnim nestašlucima svojega sina, jedinog kojeg je priznao od svih nebrojenih sinova koje je začeo, niti s neumerenim ovlašćenjima moje jedine zakonite supruge Letisije Nasareno, koja je dolazila na pijacu sredom u zoru, vodeći za ruku svog generala igračku, okružena uzmuvanom svitom kasarnskih sluškinja i gardista jurišnika izobličenih onim retkim bleskom svesti što neposredno prethodi rađanju sunca nad Karibima, a koji su na lučkoj pijaci, gde su nekada prodavani crni robovi, ulazili u kužnu vodu zaliva do pojasa i haračili robu sa usidrenih jedrenjaka krcatih cvećem s Martinika i krtolama đumbira iz Paramariboa, zgrtali su živu ribu u pravoj ratnoj pljački, kundacima razmicali svinje pored stare i još uvek upotrebljavane vage za merenje robova, gde su se neke druge srede u neko drugo doba otadžbine pre njega na javnoj dražbi nadmetali za senegalsku robinju koja je zbog svoje košmarne lepote vredela zlata više no što je bila teška, slistili su sve, gospodine generale, gore nego skakavci, gore nego ciklon, ali je on i dalje bio potpuno neosetljiv prema rastućem rusvaju koji je izazivala Letisija Nasareno, upadajući onako kako se on nikada ne bi usudio pod drečavo šarene svodove pijace ptica i povrća, praćena lavežom uličnih pasa koji su izbezumljeno lajali na zapanjene staklene oči srebrnih lisica, kretala se s bezočnom osionošću svojstene položaju vladarke između vitkih stubova od čipkastog gvožđa pod gvozdenim grozdovima čiji su listovi bili ukrašeni žutim staklom, pod jabukama od ružičastog stakla, ispod rogova basnoslovnog izobilja i plavog staklenog bilja na tom ogromnom svetlom svodu pod kojim je birala najsočnije voće i najsvežije povrće što je ipak venulo čim bi ga ona dodirnula, nesvesna zlogukih sokova svojih dlanova od čijeg bi dodira bujala buđ na još toplom hlebu i pocrnelo zlato njenog venčanog prstena i psovala je piljarice jer su sakrile najbolju robu, a za dom vrhovne vlasti ostavile samo ovo trulo voće koje samo pred svinju može da se baci, lopuže nijedne, ovu bundevu koja zveči kao muzikantska zvečka, kopilušo jedna, ovo sranje od rebara sa ucrvljanim ugrušcima krvi, a izdaleka se vidi da nisu goveđa nego od magarca koji je crkao od kuge, majčina ćeri, drala se do promuklosti dok su sluškinje korpama i ordonansi alkovima s pojila zgrtali svu hranu koja im je bila u vidnom polju, a njeni gusarski krici bili su prodorniji od laveža pasa izluđenih istopljenim injem snežnih skrovišta repova plavih lisica koje je ona naručivala žive sa Ostrva Princa Edvarda, ranjavali su više nego krvoločne primedbe razularenih papagaja koje su njihove vlasnice u potaji naučile da govore ono što se same nisu usuđivale izgovoriti, leti, leti, letilijo lopovska, kurvo kaluđerska, kreštali su iz gvozdenih krošnji s prašnjavog lišća od obojenog stakla pijačnog svoda, znajući da su van domašaja pustošnog naleta te gusarske dodole koji se ponavljao svake srede tokom burnog detinjstva maleckog generala smejurije, čiji je glas postajao nežniji i pokreti ljupkiji što je više pokušavao da liči na muško sa sabljom kralja mačeva koja se još uvek vukla za njim po tlu, mada se on držao vrlo odlučno usred te otimačine, držao se svečano i dostojanstveno u toj uvek istoj krutoj odori koju mu je mati nametnula da bi zaslužio poštovanje dostojno plemenitog porekla koje je ona sama pretvarala u prah i pepeo divljajući kao pobesnela kučka po pijaci i psujući kao džambas tamnopute starice sa šarenim čalmama svetlih boja što su je neokrznute psovkama gledale i rashlađivale se lepezama, mirno podnoseći uvrede i netremice posmatrajući pljačku s ponornim mirom sedećih božanstava, ne dišući, žvaćući gužvice duvana, gužvice koke, te lekovite biljke za smirenje koja im je omogućavala da nadžive sve to beščašće pustošnog pohoda nepreglednog mnoštva mrava ratnika i dok je Letisija Nasareno krčila put sebi i svojoj jeftinoj dranguliji od generalčeta kroz nakostrešene hrptenjače mahnitih pasa i s vrata kola dovikivala račun pošaljite vladi, kao i obično, one bi samo tiho uzdahnule o Bože, kad bi general samo znao za ovo, kad bi neko stisnuo petlju da mu sve ispriča, zavarane obmanom da on do smrti nije imao pojma o onome što je ceo svet znao, o najvećoj sablazni koje se sećao, o tome da je moja jedina i zakonita supruga Letisija Nasareno iz indijskih bazara istrebila sve one jezive staklene labudove, ogledala s ramom od pužića i koralne pepeljare, ispraznila je zalihe pogrebnog krepa iz sirijskih dućana i šakačke odnosila niske zlatnih ribica i amajlija s tezgi putujućih prodavaca srebra, koji su joj u lice dovikivali veća si kurvalija od srebrnih lija što ih je nosila oko vrata, grabila je sve čega bi se dokopala ne bi li zadovoljila jedine preostale osobine negdašnje iskušenice, svoj rđav detinji ukus i svoj nezajažljivi porok da stalno traži još, pa čak i ono što joj nije bilo potrebno, samo što tada nije morala da prosjači mrmljajući udeli, Bog te pogledao i sreću ti doneo, po tremovima što su mirisali na jasmin u četvrti kraljevih namesnika, nego je trpala u vojne furgone sve što joj se prohtelo da bi ispunila sve svoje želje izgovarajući samo jedno neumoljivo račun pošaljite vladi. To je bilo isto što i reći da ga pošalju Bogu, jer tada niko nije pouzdano znao da li je on zaista postojao, jer je postao nevidljiv i videli smo samo utvrđene zidove na brežuljku iznad Glavnog trga, dom vlasti sa balkonom za čuvene govore i prozore sa čipkanim zavesama i saksijama za cveće pod strehama kuće koja je noću izgledala kao parni brod što plovi po nebu odakle god da se gleda, bilo iz samoga grada ili s udaljenosti od sedam morskih milja, od kada su je okrečili belom bojom i osvetlili okruglim staklenim fenjerima da bi obeležili posetu poznatog pesnika Rubena Darija, mada nijedan od tih znakova nije pouzdano dokazivao da je on tamo, naprotiv, imali smo dosta razloga da verujemo da je taj hvalospev životu smislila vojska da bi opovrgla opšteprihvaćenu glasinu da on proživljava teške trenutke staračke čežnje za spoznajom nedokučivog, da se odrekao raskoši i taštine vlasti i da je samome sebi nametnuo pokoru da do isteka svojih godina živi u stravičnom stanju iznemoglosti i odeven u košulju od kostreti za spas duše i da nosi svakojake sprave za mučenje na telu, da živi na ražanom hlebu i bunarskoj vodi i da spava na golom kamenu izlizanog poda ćelije biskajskog samostana dok ne okaje grozni greh počinjen kada je protiv svoje volje uzeo zabranjenu ženu i začeo muško dete u toj ženi koja još uvek nije otišla u samostan samo zato što je Bog velik, a ipak se ništa nije promenilo u njegovom ogromnom kraljevstvu čemera, jer je Letisija Nasareno držala ključeve njegove moći i bilo je dovoljno da kaže da joj je on naredio da kaže da se račun pošalje vladi, pribegavajući starom obrascu, koji se u početku činio tako lako primenljivim, ali je svakim danom ulivao sve više straha i sve dok se nekoliko odlučnih poverilaca nije odvažilo da se, posle mnogo godina, pojavi s koferom najneodložnijih računa za naplatu u predvorju predsedničke kuće, gde se nađosmo u čudu što nam niko nije rekao ni da ni ne, već su nas u pratnji jednog vojnog lica poslali u skromnu čekaonicu gde nas je primio mornarički oficir, vrlo ljubazan i vrlo mlad, odmerenog glasa i živahnih pokreta, koji nas je poslužio tankom i mirišljavom kafom s predsedničkih plantaža, pokazao nam bele i dobro osvetljene urede s mrežama po prozorima i ventilatorima s krilima na glatkom nebu tavanice i sve je bilo tako prozračno i po meri čoveka, da smo se morali zbunjeno upitati gde je tu vlast u ovom okruženju namirisanom lekovitim osveživačima, gde je sitničavost i nemilosrdnost vlasti u prilježnosti ovih pisara u svilenim košuljama koji su vladali bez žurbe i spokojno, pokazao nam je unutrašnje dvorište čije je ružičnjake Letisija Nasareno dala okresati da bi očistila sveži vazduh svitanja od rđave uspomene na gubave, slepe i nepokretne što su bili otpremljeni u ubožišta, da tamo umru ubijeni zaboravom, pokazao nam je negdašnje krovinjare naložnica, zarđale šivaće mašine, vojničke poljske krevete u kojima su nekada spavale i po tri haremske robinje u ponižavajućim ćelijama koje će biti srušene da bi se na njihovom mestu sagradila lična kapela, pokazao nam je s jednog od unutrašnjih prozora prisno okruženje porodičnog doksata za odmor u gradskoj kući, venjak od bogumile pozlaćene sunčevom svetlošću u četiri posle podne, pod kojim je on upravo ručavao s Letisijom Nasareno i detetom, jedinim osobama koje su imale dozvolu da sednu za njegov sto, pokazao nam je čuveno stablo sejbe u čiju su senku kačili lanenu ležaljku u bojama zastave da bi on u njoj dremao u vreme najveće žege, pokazao nam je štale za mužu, kačare i košnice, a kada smo se vraćali stazom kojom je on išao u jutarnju mužu, kao da ga je obasjala iskra otkrovenja, pa je upro prstom u otisak čizme u blatu, pogledajte, reče, to je njegov otisak, a mi se skamenismo pred ulegnućem koje je načinio velik i grubo načinjen đon iz kojeg je isijavala moć i vlast na smiraju i smrad stare šuge iz traga tigra sviknutog na samoću i u tom tragu videsmo moć i osetismo kako nas je dodirnula njegova tajnovitost i mnogo dublje otkrovenje nego ono što ga je doživeo onaj što smo ga izabrali da se sretne s njim oči u oči, jer su se vojnici s najvišim činovima počeli buniti protiv tuđinke koja je prigrabila više vlasti nego vrhovno zapovedništvo, više nego vlada, više nego on sam, jer je Letisija Nasareno otišla tako daleko u svom kraljevanju da je samo vrhovno zapovedništvo preuzelo na sebe da se izloži opasnosti i omogući jednom od vas da uđe, samo jednome, onome koji će pokušati da njemu lično predoči makar delić onoga što se radi u otadžbini vama iza leđa, gospodine generale, i tako se dogodilo da ga ja ugledam samog u sparnom uredu belih zidova na kojima su visile gravire engleskih konja, zavaljenog u naslonjači s podesivim naslonom pod krilima ventilatora, odevenog u zgužvanu uniformu od gusto tkanog belog platna s bakarnim dugmadima i bez ikakvih oznaka čina, a desnu šaku u satenskoj rukavici držao je položenu na drvenom pisaćem stolu gde nije bilo ničeg izuzev tri para istovetnih i vrlo malih naočara sa zlatnim okvirom, a iza leđa mu je bila vitrina s prašnjavim knjigama nalik knjigovodstvenim knjigama ukoričenim ljudskom kožom, zdesna mu je bio otvoren velik prozor zaštićen gvozdenom mrežom kroz koju se videlo kako se ceo grad i svekoliko nebo bez oblaka i bez ptica proteže sve do druge obale mora i ja osetih ogromno olakšanje, jer je izgledalo da je on manje svestan svoje moći nego bilo koji njegov pristaša, bio je gostoljubiviji nego na svojim fotografijama, ali i dostojniji samilosti, jer je sve na njemu bilo staro i trošno i izgledao je kao da ga iznutra izjeda neka proždrljiva bolest, tako da nije imao snage ni da mi kaže da sednem, nego mi je to samo naznačio tužnim pokretom satenske rukavice, saslušao je moje razloge, ne gledajući me, dišući uz tiho i tegobno šištanje, neko pritajeno šištanje od kojeg je po odaji popala kreolinska rosa, pa se potpuno posvetio ispitivanju računa koje sam mu ja objašnjavao na školskim primerima,