Marina Cvetajeva

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this link.]

Marina Ivanovna Cvetajeva je rođena u Moskvi 26. septembra (8. oktobra) 1892. godine u čuvenoj aristokratskoj porodici. Otac Ivan Vladimirovič Cvetajev bio je ugledni profesor Moskovskog univerziteta, poznati klasični filolog i istoričar umetnosti, osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka Marija Mejn Cvetajeva pijanistkinja nemačko-poljskog porekla. Imala je dva polubrata iz očevog drugog braka sa Varvarom Dimitrijevnom. Jedina rođena sestra koju je imala zvala se Anastasija. Svađe među decom iz prvog i drugog braka su bile česte, a ponekad i nasilne. Njen otac je bio čovek udaljen od porodice, udubljen u svoje studije, ceo život zaljubljen u prvu ženu. Majka Marija se 1902. godine godine zarazila tuberkulozom. Pošto se verovalo da promena klime može da izleči opaku bolest, porodica je dosta putovala po inostranstvu, sve do 1906. godine kada je majka umrla. Za vreme tih putovanja, Marina je uživala daleko od čvrstih ograničenja moskovskog buržujskog života, naučila je italijanski, francuski i nemački jezik. Cvetajeva je pohađala škole u Švajcarskoj, Nemačkoj i Sorbonu u Parizu, a stihove je počela da piše još u ranom detinjstvu.

Sve Marinine ljubavi
Provodeći vreme u mestu Plava visina, koje je bilo poznato kao utočište za književnike, pesnike i umetnike, Marina je upoznala svog budućeg supruga - carskog višeg oficira Sergeja Efrona. Ona je imala 19 a on 18 godina kada su se zaljubili, a odmah posle toga, 1912. godine, i venčali. Njihova ljubav je bila strasna i intenzivna, ali to Marinu Cvetajevu nije sprečilo da povremeno ulazi u afere sa drugim muškarcima. U jednom trenutku Cvetajeva je čak ušla u vezu sa pesnikinjom Sofijom Parnok, koja je bila sedam godina starija od nje. Ove dve žene su se strasno zaljubile, a njihova ljubav je uticala i na njihovo stvaralaštvo.
Cvetajeva i njen muž su imali dve ćerke - Arijadnu, rođenu 1912. i Irinu, rođenu 1917. godine. Posle kratkotrajnog zajedničkog života, 1914. godine Efron se dobrovoljno prijavio za front, a od 1917. godine je bio oficir, stacioniran u Moskvi.
Posle revolucije, 1917. godine, Efron se pridružio Beloj armiji, a Marina se vratila u Moskvu, nadajući se da će biti zajedno sa mužem. Ipak, bila je „zarobljena" u Moskvi pet godina, gde je zavladala strašna glad, a Cvetajeva se sa tim teško borila. Pošto nije imala bližu porodicu kojoj bi se mogla obratiti za pomoć, nije postojao način da izdržava svoje dve ćerke i sebe. Tri godine kasnije, 1920, mlađa ćerka Irina umire u dečjem prihvatilištu dok Marina leči stariju ćerku od malarije. Detetova smrt je u njoj izazvala veliku tugu i grižu savesti. U jednom od pisama napisala je: „Bog me je kaznio". Nema vesti od muža, živi veoma teško, takoreći gola i bosa. Tek 1921. dobija vest da joj je muž živ i tada mu piše - Moj Serjoženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.

Život u izgnanstvu i bedi
U maju 1922. godine Cvetajeva je sa ćerkom Arijadnom napustila Sovjetski Savez i ponovo se srela sa Efronom u Berlinu. U avgustu iste godine porodica je otišla u Prag. Pošto nisu mogli da obezbede novac za smeštaj u gradu, Cvetajeva i ćerka su pronašle sobu u obližnjem selu, a Efron je ostao da živi u hostelu u Pragu pošto je tamo studirao politiku i sociologiju na Karlovom univerzitetu. Za to vreme Cvetajeva je imala strasnu aferu sa Konstantinom Rodzevičem, bivšim vojnim oficirom. Vest o ovoj aferi se brzo pročula po emigrantskim krugovima i stigla do Efrona. Efron je bio skrhan ovom vešću i upravo ih je ona odvela do sloma. Nedugo potom završila se i njena veza sa Rodzevičem. Ipak, veza sa njim i raskid poslužili su Cvetajevoj kao inspiracija za neka dela.
U isto vreme, započelo je Marinino dopisivanje sa Borisom Pasternakom i Rilkeom. Sa Pasternakom se nije upoznala skoro dvadeset godina, ali među njima je postojala iskra i održali su prijateljstvo sve do njenog povratka u Rusiju.
U leto 1924, Efron i Cvetajeva su se pomirili i napustili Prag, nastanivši se u Vsenori gde su začeli sina koga su nazvali Georgije, ali ga je Marina zvala Mur i volela ga je opsesivno. Godine 1925. odlaze u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi.

Povratak u Staljinovu Rusiju
Cvetajeva i njen sin su se 1939. godine vratili u Staljinovu Rusiju. Njena sestra Asja je u toku njenog odsustva bila u logoru i, iako je preživela surove godine, nikada se nisu videle. Sovjetski pisci su odbijali da joj pomognu i posao je pronalazila prevodeći poeziju. Efron i Arijadna su bili uhapšeni zbog špijunaže. Ispostavilo se da je ćerkin verenik bio agent sa zadatkom da špijunira porodicu. Otišla je u 27. godini a vratila se u petoj deceniji. Nikada se nije više videla sa majkom. Inače, Efron je prethodno bio sumnjičen, ali ne i uhapšen za tvrdnju da je špijun. Ubijen je 1941. godine. Iste godine Cvetajeva i njen sin su evakuisani u Jelabugu. Sin u Moskvi upisuje književnost, potom odlazi u rat i gine 1944. godine.
Cvetajeva se obesila 31. avgusta 1941. godine. Iza nje je ostalo pismo upućeno sinu - Murliga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali, ako ih vidiš, da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.

Tužan kraj umetnice
Kada je izvršila samoubistvo u zabačenom gradu, stotinama kilometara od Moskve, Cvetajeva je bila bez para, usamljena i gotovo zaboravljena. Jedna od velikih pesnikinja Srebrnog doba Rusije predugo je bila zapostavljana. Umrla je pre nego što je njeno delo priznato. U Rusiji su na nju nepoverljivo gledali kao na emigranta, a na Zapadu nije bila poznata. Veruje se da je Marina dugo razmišljala o smrti: „Godinu dana merkam smrt. Sve je nakazno i strašno. Progutati - gadost. Skočiti - užas. Iskonska odvratnost vode... Niko ne vidi, ne zna, da ja već godinu dana očima tražim kuku.” Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da sebi oduzme život, Cvetajeva je prešla granicu vešanjem o kuku na tremu kuće u kojoj je iznajmljivala sobu. Slučajni „akter" tragičnog samoubistva simbola tragedije ruske književnosti prošloga veka, prema priči Paustovskog, bio je Boris Pasternak, koji joj je pomagao oko pakovanja. Dok je konopcem vezivao jedan kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da „kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi". Kasnije, kad je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog konopca, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu. Policija je preuzela telo, a na sahrani nije bilo nikog. Ne zna se čak ni gde je sahranjena.

[You must be registered and logged in to see this link.]






______________________________
Novogodišnja
Srećna ti nova i dan i kraj pod novim krovom !
I prvo pismo tebi na novom
Nesporazum je da je na rodnom (Rodnom-plodnom)
mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna,
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde…Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prijanja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
čovek je ušao bilo koji (nežno Voljeni Ti).
Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. Članak ili stih? Gde? U planini.
(Prozor u granju jele. Čarsav.)
Zar ne vidite novine, jel’te ?
Članak  dakle ? Ne. Al’…poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? Juče, prekjuće. Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? Ne putujem tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al’ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!)
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da…
Psss…po navici, eto omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo bez senke i odjeka, lako
Delotvorno! A sad:- Kako si putovao?
Kako se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Kao sto na kasacima iz “Orla”,
koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah-ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio-onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim- svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim to se može
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav pojesti sve
Ne trepnuvši! već zato što onaj svet,
Naš-trinaesti, u Novodjevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez, već-sve-paganski.
tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al’nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao;svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi-ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je blizi) kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa-zar ne?
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zaneta
U njoj) i poslednje planete,
Samo jednom i date tebi-u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom.
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u
Tebi. Biti Zevsov ne znači biti polubog,
I od Kastora bolji tebe s tobom Poluksom,
Mermera tebe s tobom travkom,
Ne rastankom i ne sastankom
Već suoćenjem: sastanak i rastanak, u luku,
Odjednom. Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag-na njoj-mastila)
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne visine,
nad razinom kristalnom
Sredozemnog i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti
I sa mnom preko kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.
Zar je onome ko je pisao do nedelje
Silno još do ičega i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub loze, na lakat,
Sa ovog ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodićem;pogledam:
Belvi. zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz dvorac himere galske
Na Pariz i na malo dalje, bar se…
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti “mora biti” smešan (kome) taj stub,
(I meni), moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi!
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene-vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava-šta ću ja tu,brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći sumnoj
S tom unutrašnjom rimom:Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se:shvatiću kad se sretnemo uspeće
Nema ni života, ni smrti već nešto treće
Novo. I iz njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom-dvadeset šestom
Odlazećem-kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucanjem tihim
Stakla o staklo? Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o tu, što sliveni daju rimu:
Treće. Vidim preko stola:krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta-izvan grada, i mesta
Za gradom! I kome to mase Ako ne nama-žbun?
Mesta-upravo naših I ničijih više! Sve lišće!
Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
što slavuju još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Bas ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa-toliko po meri i prostoru
Našem-da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; ne čekaj onog što iz reda
Izlazi (nije u pravu što ispada Iz takta!)
a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći? Pripev večni:
Bas ništa na nešto nečim
Bilo šta-bar izdaleka bar sen seni!
Nista što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom daj čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno:ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev
Naš-u zamenu za sve to-sav onaj svet!
Srećno ti najneizgrađenije predgrađe
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka Bilo:strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi zvuk!
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere, raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatarima
Raj ne može da amfiteatar Ne bude.
(A zavesa nad kim je spuštena…)
Nisam se prevarila, Rajnere, bog je natušten
Baobab što raste Ne, Zlatni Luj nije
Jedini Bog? Nad njim drugi je Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žicu laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku (Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!
Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, pravilno tumačeći reči iz
Rima u rimu šta je drugo ona do ceo niz novih rima-smrt?
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučeno Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se ? Ne znam, ali spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom?
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Da se ne razliju, držim dlanovima.
Iznad Rone i iznad Garone,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge
Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Psiha
1.
Nisam samozvanka – dolazim doma.
I nisam služavka – ne idem
za hlebom.
Ja sam tvoja strast, tvoj
nedeljni odmor,
Tvoj sedmi dan, tvoje sedmo nebo.
Tamo na zemlji davahu mi groše,
Njihove žrvnje oko vrata svih:
- Voljeni! Zar me ne pozna jošte?
Ja sam golubica tvoja – Psiha!
2.
Evo ti, premili moj, evo rita!
To je nekad nežna plot bila.
Sve sam iznosila, prnja sam sita,
Ostaše jedino ova dva krila.
Odeni mi velebne svoje halje,
Pomiluj i spasi.
A jadne istrulele tralje -
U riznicu saspi.

[You must be registered and logged in to see this link.]



______________________________  
Pjesnici
Šta da radim ja, slijepac i pastorak,
U svijetu gde svak očev je i oka zračna
Gde svi – anatemama, ko po nasipima
Strasti! Gde su nazvali?
Kihavicu – plač!
Šta da radim ja, pomišlju i rebrom
Pojna! – Ko dert, Sibir, kabel sa bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svijetu tegova.
Šta da radim ja, pjevač i prvijenac
U svijetu gdje najcrnji – sivo smjera!
Gdje nadahnuće drže – ko u termosu!
S ovom bezmjernošću
U svijetu mjera?!

[You must be registered and logged in to see this link.]


______________________________
Poslednja zdravica
Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled žena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

[You must be registered and logged in to see this link.]



______________________________
Stihovi posvećeni Bloku
Ti odlaziš na sunčev zapad,
sjaj ćeš večernji videti blag.
Ti odlaziš na sunčev zapad,
sneg će tvoj zavejati trag.
Kraj prozora ćeš mojih – bez strasti -
proći kroz nemi snežni kraj,
ti, moj pravednik božji, prekrasni,
ti, moje duše tihi sjaj.
Na tvoju dušu – nemam prava!
Neizmenljiv tvoj je hod.
U ruku, bledu od milovanja,
neću zabiti čavao svoj.
Neću pružati ruke ni zvati,
nećeš od mene čuti krik.
Pokloniću se samo, već kad ti
promine voštani, sveti lik.
I, dok polako pahulje lete,
u prečisti ću kleknuti sneg,
i u tvoje ću ime sveto
predvečernji poljubiti sneg -
onde gde sred grobne tišine
tvoj uzvišeni prođe hod,
tihi sjaju – pun veličine -
svedržitelju bića mog.

[You must be registered and logged in to see this link.]



______________________________
Trošnost, u kojoj dogorevam
Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.
I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

[You must be registered and logged in to see this link.]


______________________________
Žbun
1
Šta treba od mene žbunu?
Ne govor! Ne moj pasije
Čovječji udes, koji kunuć,
Glavu u njega krijem
(Njene sjedine postepene!).
Toj snazi, spletu, guštiku tome –
Šta treba žbunu od mene –
Od neimućne – imućnome!
A treba. Jer mi ne bi išao
U misli, u uši, u zjenu.
Da ne treba, ne bi mi cvao
Pravo u dušu razjapljenu
Što nije prazna tek sa žbuna:
Okna svakog mog nevidboga!
Šta, žbuna pehare punan,
Nalaziš sred praznog mjesta toga?
Šta ne vidje (sred tvoga granja
List niti jedan isti nije!)
U mojim panjevima spoticanja,
Gustim znacima interpunkcije?
Šta ne ču (glasu, sred granja,
U muci se roditi nije!)
U mojim panjevima spoticanja,
Gustim zvucima interpunkcije?
A evo i sad, dok se staram
Da besmrtna prijeđe sila
U rječnik, zar ja izgovaram
Što znah dok nisam otvorila
Usta, znah još na međi usana –
Toj iza koje su krhotine..
I, opet, u svoj punini, znano
Biće mi kad govor mine.
2
A ja od žbuna – ne šumi, ne,
Bar tren, svijete čovječji! –
A ja bih od žbuna – tišine:
Te – među šutnjom i riječi.
Te – zvane svim, i ničim, prema
Volji: duboke, do vječnosti.
Nejasnoće! naših poema
Posmrtnih – divne nejasnosti.
Nejasnoće starih vrtova,
Nejasnoće nove glazbe, uz to
Nejasnoće prvih slogova,
Nejasnoće Drugog Fausta.
Te – prije sveg, nakon sveg. S bukom
Mnoštva što na forum grede.
E pa – onaj šum ušni u kom
Na sjedinjenost sve se svede.
Ko kad bi svi vrčevi Istoka –
Na čeono gorje. Od žbuna
Tišina takva reći se, stoga,
Potpunije ne da: potpuna.