Da li sam svuda gde su mi tragovi...

First topic message reminder :



Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao,
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
– prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

Louis Aragon - Došao sam tebi

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izađeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo .
[You must be registered and logged in to see this link.]

Louis Aragon - Izgubljena igra karata
Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da citaš vecerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okrece strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj cudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za secenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vicem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znaci
Ako za svaku rec koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom cu ovde da govorim iz svoje duše
Covek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali izmedu letecih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sacinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje ce obeležiti ruke mog oca o kome necu pricati ništa
Og koga nemam ništa drugo do nacin kako da obaram glavu
Zato što nije cuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takode
Od svoje majke imam oblik ušiju
I nacin rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblicna
Duša slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreci vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rdavo uoblicena cekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da cini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padac u ''nulu'' ili ''stotinu''
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno vece karnevala a sutra ce se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaci medu svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zadto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi radanje drugog
Cudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko bice
Kad sam presta da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir
tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih cete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu srecu kao neku dolinu
Dete - Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonacnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono
Elza, živote moj.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Radmila Lazić - Ja sam staromodna cura
Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncim na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tamndrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz predhodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezidim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja
Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.
Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.
Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Uzmi ili ostavi.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Enes Kišević - Sonata od sna
- Od čega žive oči tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
A što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.
- Tvoje su oči u meni zašle,
taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.
- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.
- Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krv nek mi utrne!
- Kad zagrlim te ovako,
znaš li što ja vidim:
Dva križa koja se grle
a med njima diše
još nerođen Bog
prikovan poljupcima…
- A šta ako Boginja neka
pod usnom mojom sniva?
- Pod tvojom usnom sni violina
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.
- Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope?
- O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.
- Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.
- Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Matija Bećković - Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Enes Kišević - I ništa kao ne boli
Dan je kao sunčan
Ti si kao veseo
Prolaziš kao ne vide te
Svima je kao lijepo
Svima je kao dobro
I ti si kao suton
Živi se kao u miru
ptice su kao slobodne
budućnost je kao na dlanu
Savjest je kao čista
I sunce je kao jasno
I srce kao pjeva
Svi kao brinu o svima
Svatko je prijatelj kao
Svima je kao stalo do tebe
i do svijeta
I dan kao sviće
I ti se kao smiješiš
I ništa te kao ne boli.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Gordana Todorović - Dodji da pokušamo
Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?
[You must be registered and logged in to see this link.]

Jovan Dučić - Srce
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo
Uvek novi deo od nove minute.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Antologija švedske poezije - Artur Lundkvi
Ja sam vulkan a ti si mračna noć
u kojoj hoću da izgorim.
Treba da si duboki morski talas
oko moje stenovite obale.
Za mene ćeš biti uvek dragoceno biće,
koje se nalazi pored mojih nogu.
Treba da pritisneš svoje grudi na moje,
da mi se nežno približiš
i da mi prošapćeš reč iz dubine srca.
I kada bure dođu, kada nas strasti obuzmu,
kada se naša srca uzbude -
tada moramo jedno drugo da umirimo od pravih
strahota, da se zagrlimo u ludoj radosti!
Ja sam vulkan, a ti tamna noć
u kojoj hoću da izgorim.
Ako mi dođeš jedne tvoje sentimentalne plave večeri,
kasnije taj naš podivljali dan
(jedan dan mladih uzbuđenja)
ako mi dođeš u taj čas
(ah, među nebeskoplavim radostima
nalazi se jedna mlada besna olujna strast!)
ako dođeš čista i nevina i prirodno otkriješ se
kao žena,
tada treba da zagledaš moje oči i moje ruke i da zadrhćeš
kao zategnuto uže na moj dodir -
treba da razumeš da se nalazimo samo ti i ja
i jedan jedini duboki tren
i da je sve drugo samo pena na uzburkanoj vodi.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Françoise Hardy - Osobna poruka
S druge strane telefona je vas glas
I tu su rijeci koje necu reci
Sve te rijeci koje su zastrasujuce cim nisu duhovite
Rijeci iz previse filmova, pjesama i knjiga
Zeljela bih vam ih reci
I zeljela bih ih zivjeti
Ali necu.
Zelim ali ne mogu.
Ja sam ta koja izgara
I znam gdje ste vi
Dolazim, sacekajte me, upoznat cemo se
Sacuvajte mi malo svog vremena, ja za vas imam citav zivot
Htjela bih doci, ostajem, mrzim sebe
Necu doci
Zelim ali ne mogu.
Trebala bih vam reci
Trebala bih doci
Ili bih trebala spavati.
Bojim se da ne budes gluh
Bojim se da ne budes kukavica
Bojim se da ne budem indiskretna
ne mogu vam reci da te mozda volim..
Ali ako ikad povjerujes da me volis
Nemoj misliti da mi smetaju tvoje uspomene
Trci, trci sve dok ne izgubis dah
Dodji me potraziti
Povjerujes li jednog dana da me volis
I ako ti toga dana bude tesko
da vidis kamo te vode svi ti putevi
Dodji me potraziti
Ako te zivot umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene
Ako ikad povjerujes da me volis
neka ti to ne predstavlja problem
Trci, trci sve dok ne izgubis dah
Dodji me potraziti
Ako ikad povjerujes da me volis
ne cekaj ni jedan tjedan, ni jedan dan
jer ne znas kamo te zivot vodi
Dodji me potraziti.
Ako te zivot umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Mira Alečković - Nezvani gost
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Vasko Popa - Daleko u nama
Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba
Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova
Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan
Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama
Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule
Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod
Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu
Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali
Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim
Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku
Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale
Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda
Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi
Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš
U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim
Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem
Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana
Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni
Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu
Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo
Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari
Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si
Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene
U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti
Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica
Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama
Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Juče još, Šarl Aznavur

Juče još
imаo sаm dvаdeset godinа,
predаvаo sаm se vremenu i igrаo se sа životom
kаo što se igrаmo s ljubаvlju.
Živeo sаm noću,
ne rаčunаjući nа dаne koji su leteli nа krilimа vetrа,
prаvio bezbroj plаnovа koji su ostаli u vаzduhu,
gаjio tolike nаde koje su odletele,
pа sаm se izgubio ne znаjući ni kudа dа idem.
Moje oči trаžile su nebo, аli je srce ostаjаlo nа zemlji.
.
Juče još
imаo sаm dvаdeset godinа.
Rаsipаo sаm vreme verujući dа ću gа tаko zаustаviti,
а dа bih gа zаdržаo ili čаk pretekаo -
sаmo sаm trčаo dok ne bih ostаo bez dаhа.
Zаnemаrivаo sаm prošlost, menjаo je zа budućnost.
Mogаo sаm predvideti svаki rаzgovor,
dovršаvаo sаm u sebi sve rаzgovore kаd sаm mislio dа trebа,
drsko sаm kritikovаo svet.
.
Juče još
imаo sаm dvаdeset godinа,
аli proćerdаo sаm svoj život, predаjući se ludosti
kojа mi zаprаvo nije ostаvljаlа ništа,
osim nekoliko borа nа čelu i strаhа od dosаde,
jer moje ljubаvi su umrle pre nego što su se i postojаle,
moji prijаtelji su otišli i više se neće vrаtiti.
Sаm sаm stvаrаo prаzninu oko sebe,
upropаstio svoj život i godine mlаdosti -
od nаjboljeg i nаjgoreg odbаcivаo sаm nаjbolje,
štedeo osmehe i ledio svoje strаhove.
Gde su sаdа moje dvаdesete godine?


[You must be registered and logged in to see this link.]

Varvari i poezija
S varvarima nije lako
Ništa im ne valja
Oni preziru poeziju
pjesnike zovu plačipičkama
ne vole pjesme o ljubavi
ne vole ni kad psuješ
jer to mogu i oni
ako pišeš o lijepom malom anđelu
što ti se nekad priviđa po sobi
reći će ti da sereš i da si lud
Takvi su varvari
mrze pjesnike jer misle da su hulje i neradnici
Takvi su pjesnici
hulje i neradnici
Ono što svi žele biti


Tanja Stupar Trifunović



[You must be registered and logged in to see this link.]

Stajati, pod senkom
ožiljka u vazduhu.

Za-nikog-i-ništa stajati.
Neuočen,
sam
za tebe.

Sa svim što u tom ima prostora,
pa i bez jezika.


Paul Celan, ''Stajati, pod senkom''


[You must be registered and logged in to see this link.]

Čujem da sekira procveta,
čujem da se to mesto
ne može nazvati,

čujem da hleb što ga gleda
leči obešenoga,
hleb što mu ga žena ispeče,

čujem da život zovu
jedinim utočištem.


Paul Celan, ''Čujem da sekira procveta''

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dok sam te imao

jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao
biljke sam razumeo, i u noćima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći, u planini
tolike nevoljnike saslušati umeo
i činiti im male radosti
bez napora, bez sebičnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni
san sam s radošću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
dok sam te imao


Pero Zubac, ''Dok sam te imao''



[You must be registered and logged in to see this link.]

Odveć smo mladi pa nam peva znanje
Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali
Odveć maštoviti za svetlosti danje
Jedemo sve što leti nismo pali
Sve smo bogatiji što imamo manje

Nepravda ima pesničkoga dara
Istina je lepa al dok ne ostari
Pesme nam nemaju pameti al imaju žara
Ptica ko dosetka nad njima krstari
Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvara
Nečitak svet

Pevamo ne brinući za smisao i red
Bolest našu leče poređenja smela
I tako pobeđujemo gorčinu i jed
Dok smešan cvet i neoprezna pčela
Pretvaraju vreme u opori med

Ne trebaju nam misli da život ublaže
Ko plivač niz stravu verni smo neveri
Od pravog puta lutanje nam draže
Ne merimo jer noć zakida na meri
I jasnost više nema šta da kaže
Nečitak je svet

Mi pevamo da se postide roboti
Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu
Protiv svega smo što hoće da kroti
I mada više voli borbu nego pesmu
Naše nas srce još ne osramoti.


Branko Miljković, ''Zajednička pesma''



[You must be registered and logged in to see this link.]

Zasuta
Plodovima lakim usnama
Kićena
Hiljadom raznovrsnih cvetova
Ponosna
U zagrljaju sunca
Srećna
Zbog jedne obične ptice
Očarana
Jednom kapi kiše
Lepša
Nego jutanje nebo
Verna

Govorim o jednom vrtu
Sanjam

Ali upravo volim



Paul Éluard (Pol Elijar), ''Nisam sam''



[You must be registered and logged in to see this link.]

Hoću samo da te volim
Oluja ispunja dolinu
Jedna riba rijeku

Stvorih te po mjeri svoje samoće
Čitav svijet da se sakrijemo
Dane i noći da bismo se razumjeli

Da ništa više ne vidim u tvojim očima
Osim onoga što mislim o tebi
I o jednom svijetu nalik na tvoj lik

I o danima i noćima upravljenim tvojim vjeđama.


Paul Éluard (Pol Elijar), ''Intima''



[You must be registered and logged in to see this link.]

Za sunce koje šeta po vasioni
Siguran sam kao i za tebe
Sunce našu zemlju rađa

Jedan osmeh iznad noći
Na licu otkrivenom uspavane žene
Koja sanja zoru

Velika je to tajna zadovoljstva
čudne borbe tih izmaglina
Koje nam skrivaju nebo i zemlju

Ona nas ostavlja jedne drugima
Jedne drugima za svagda
O ti koju danima otimam od zaborava

O ti kojoj sam želeo da bude srećna


Paul Éluard (Pol Elijar), ''Zora''

[You must be registered and logged in to see this link.]

Postupaj nježno sa mnom

Drži me rukama kao dragu malu stvar
i pazi da ne zadrhte

Ako želiš da lupiš sa mnom o pod
od sakupljenih komadića
nikad me više nećeš slijepiti u mene

Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim,
pogledaj me stvarnu:
vjetrovima išaranu
suncima isprženu
kako treperim na tvom dlanu kao svijeća


Pazi da ne dođu kiše... i ugase me...


Silvija Balija



[You must be registered and logged in to see this link.]

Beli se jedno jedro samo
kroz plave morske magle dalj. -
Šta traži ovom tuđom stranom?
Što ostavi svoj rodni žal?

Talase mreška vetar sveži,
i škripi jarbol, drhti kilj;
ah, ono nit od sreće beži
niti je sreća njemu cilj! -

Pod njim duboke modre struje,
nad njime zlatan sunčev pir: -
a ono žudi huk oluje,
ko da oluja nosi mir!
Ljermontov



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

19.

Osmeh... kаo poslednjа
Odbrаnа i odgovor.
Gospodаricа snа pred kojom
boginje sаginju glаvu, drži
Zvezde nа okupu. Umorno
Nebo ptice podmlаđuju.

20.

Sjаj iz okа obаsjа
Vаsionu, prestа podelа nа
Dаn i noć, ples bojа
U ritmu srcа prostire
Se u nedogled.

21.

... I prođe kroz sаn,
K’o prsti kroz kosu
Nečujno... Ceo jedаn
Život stаo bi u pokret
Tаj, svаki аnđeo imа
Svog dvojnikа nа zemlji.

22.

Pаmtim sаmo dаne
Što sunce iz očiju
Obаsjа. Tаmiš je brаzdа
Nа mom dlаnu.

23.

Mnoge želje ostаdoše tаmo
Gde su i nаstаle,
Zаživele sаmo kаo
Čežnjа ili skice iz
Rаjа. Kriju uplаkаne
Oči postiđeni аnđeli.

24.

Prepliću se nаši snovi
Kаo svetlа u cirkuskoj
Areni.
Brodovi se ne prаve po trаgu.

25.

Ostаtаk snа, nа dnu noći i
Početku dаnа, poništаvа rаnije
Čežnje, miri dаne prošle s
Budućim, pretvаrа krik u šаpаt
I nаzdrаvljа sutrаšnjoj izmаglici.

[You must be registered and logged in to see this link.]
26.

Svаki korаk kа lepoti
Čini dа se vole
Dаn i noć, prepliću
Boje duge, udаljаvа se
Nаpuklo nebo ispred nаs.

27.[You must be registered and logged in to see this link.]

Ti si uvek tu; – jer
Ustvаri nikаdа i ne
Silаziš s izvorа
Pulsа mogа. Nebo bi
Bilo mаlo mаnje plаvo dа
Nije tebe.
[You must be registered and logged in to see this link.]
28.

Umotаn u njene osmehe
Krenuo sаm u susret vetru.
Ponekаd život izgubi meru.
[You must be registered and logged in to see this link.]
29.

Jedinstvenа, kаo nemаrni
Pokret ptice kа nebu,
Kаo hod tаlаsа po
Sredini reke... kаo
Dаnаšnji dаn.
[You must be registered and logged in to see this link.]
30.

Rаj i pаkаo, sve nа istoj kugli
Kojа se vrti oko nаših čežnji
I strepnji, i nаstаvljа svoj put
Bez njih.

[You must be registered and logged in to see this link.]
ALEKSANDAR KANDIĆ

(Арсенијев сан о Ђурђевдану)

Акростих – српска азбука

Ако љубави нестане, рака за реч је спремна.
Близина наша престане, и снага моја земна...
Води не дам да пресахне, усне ћу да ти крепим!
Грудима снагу удахнем – вид вратим очима слепим.
Доћи ћу у свануће! – Донети хлеб и росу!
Ђурђевдан уденуће цвет један у твоју косу!
Ехом љубавног заноса, јутро ће да се гласне...
Жена моја, тамнокоса, уз мене до вечери касне,

Златоусто песме певаће – то грло њено танано!
И коњаник опит заспаће, у крило њено млађано!
Јастуче, бела јој рука, постеља, кожа мека...
Коњаник, крај њеног струка сневаће поља далека,
Ливаде, пределе давне, и ону детињства реку,
Љиљане, походе славне – врисак, чемер и јеку,
Мелеме, ране и клетве – бег далек у непознато...
Небо, српове, жетве, руку – и на њој злато!

Њиву – њу често снева! Негде далеко – Она...
Од јесени воћњак зрева! Недеља! Причест! Звона!
Празнично јутро! Кућу... погачу на сред стола,
Располовљену и врућу – поглед мутан од бола!
Сету! – Јер негде спрема, њега, рођено своје,
Тамо, где ближњих нема, где дуги дани се броје!
Ћилим предивних боја – у сну се опет јави!
Уз мајку колевка моја! Марама мајци на глави!

Фреска... Кандило, свеће! Све на тамјан мирише!
Хладно ми! Не, јутро неће доћи док Она дише!
Цела ноћ к'о живот цео, на меком јастуку - струку!
Чежњиво, постељом хладном ја тражим њену руку!
Џаба коњаник скочи, и мучног прокле сана,
Што однесе њене очи и овог Ђурђевдана...

Милица Бакрач



[You must be registered and logged in to see this link.]

Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.  

Ivan V. Lalić, ''Beleška o poetici''



[You must be registered and logged in to see this link.]

Ako ne navire iz tebe
bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čista mira
iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sjediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći riječi…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš zbog novca
ili slave…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš samo zato
da bi odveo žene u krevet…
i ne pokušavaj.
Ako moraš samo da sjediš
i pišeš sve to iznova i iznova…
i ne pokušavaj.
Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi…
i ne pokušavaj.
Ako pokušavaš da pišeš kao neko
drugi…
zaboravi.
Ako moraš čekati da izbije iz
tebe,
onda čekaj strpljivo.
A ako nikada ne izbije,
nadi nešto drugo da radiš.
Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,
djevojci,
svojim roditeljima
ili bilo kome drugom…
nisi spreman.
Ne budi kao većina drugih pisaca,
ne budi kao hiljade drugih
koji sebe zovu piscima.
Nemoj biti tup i dosadan
i pretenciozan,
nemoj biti izlizan egoizmom.
Sve biblioteke ovog svijeta
zijevaju od dosade
nad takvima kao što si ti.
Ne dozvoli im to.
Budi svoj.
Ako ne izlijeće iz tvoje duše
kao raketa,
ili ako te tvoja tišina
ne dovodi do ludila,
samoubistva ili ubistva…
i ne pokušavaj.
Ako te to sunce unutar tebe
ne prži do bola…
i ne pokušavaj.
Ali zato kad dode vrijeme
i kad dode “tvoj red”,
TO će se desiti samo od sebe
i nastaviće tako da se dešava
sve dok ne umreš TI
ili dok ne umre TO u tebi.

[You must be registered and logged in to see this link.]
Charles Bukowski, ''Znači, ti bi da budeš pisac?''

Greška u oku slikara




[You must be registered and logged in to see this link.]



Ušla sam u kuću, izula cipele, skinula kaput
i okačila se o čiviluk

prošla su dva, tri godišnja doba
tako

zaškripala je kvaka iščekivanja
obukao me na sebe i krenuo cvetnom ulicom

otvorih oči u času kad izbismo do starog zamka
na vrhu brega

oblikovali su nas vetrovi
nad ravnicom pijanosnenom
sanjasmo vinjete pitomog leta porama energije
nadolaskom prviih naznaka
bujnobojnih meseci
skinula sam
svu našu odeću
obukla u zrnevlje bilja i
posadila nas pod krošnjom jasike

kad odzimi,
da izniknemo šareno, bogato zanjihani željom.

Otvorih oči negde u ravnici
baš dok se slikar potpisivao na koncu svog pejzaža

nasmešismo mu se prirodom
pegice svemira poleteše…

Greška u oku slikara.

Negde sam već videla takav akt.

Jelena Stojković Mirić

--------------------------------------------------


[You must be registered and logged in to see this link.]



Duško Trifunović "U svetu vernika i verolomnika"

Ili se tu neko nevažan rodio il je neko
Važan umro.
Kuće niz uzbrdicu malo.
Ko plačne oči prozori kosi
tužno tišinom toče odahnuće
i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava.
Je li to uz rođene još jednoga našeg? Ne znam to,
niti znam ćud ovdašnjih pasa.
(Kod mene znam ih – svi su lajadžije
sa psećom snagom za pobeglim,
ma kim)

A tu je tišina
ko da nema pasa,
kao da se ovog časa
seje nevidljivo seme
iz kojeg će nići šuma čarobnih štapića;
ili možda kvrgave kruške parastos čine
crknutim psima

ili suhim jablanima
ili onom promrzlom golubu
koji je juče dugo umirao
klonuo na cesti.
(I neko pređe: Neka crkne, reče,
mršavo ptice nije za jesti).

Vidim:
vernici i verolomnici sviraju na istoj fruli
podlog pastira
koji je ovnu branitelju odbio rog
da ga učini krotkim

Krilaju spevovi suncu iz senke suncobrana.
Jedna se tačka vrti oko sebe – htela bi da se metamorfozira.
Nebo bi palo srušeno tišinom
da se jablani ne ukočiše.
Ni šuma nema.
Pre da se neko nevažan rodio...
Tiho je kao da će popci propevati
u svetlu vernika i verolomnika.