Branislav Petrović

First topic message reminder :

Branislav Brana Petrović (7. april 1937 – 26. septembar 2002), pesnik i novinar. Prijatelji su ga zvali Brančilo. Pojavio se šezdesetih godina prošlog veka zbirkom pesama “Moć govora” a potom I “Gradilištem” 1964. godine. Zadobio je poverenje književne kritike i, za naše prilike, širokog kruga poštovalaca poezije. Brana je zapevao drugačije, ali se nije odvojio od tradicije kao mnogi kad pevaju drugačije. On se samo pojavio kao nov kontinuitet, što je stvar od velikog značenja za poeziju i značaja za pesnika.
Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša koje sada pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpski jezik.
Radio kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“.
Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi „Kvadratura kruga“.
Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Na tragu ti je

na tragu ti je
uhoda neshvatljive revnosti
odan sudijama
surov i pravičan
na tvom radnom stolu šator je razapeo
tvoja gospođa mu čisto rublje prinosi
tvoja kćer
živu vodu na dlanu
na njegov mig
tvoj verni pas će te rastrgnuti
glodare i sitne ptice
lovi za njega tvoja mačka.
aždaja koju hraniš rukopisom
kad bi ti bar ona ostala verna.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________          

Noćna pesma

Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.

[You must be registered and logged in to see this link.]

______________________

Prilog za evropsku istoriju

(Iz dnevnika)

Orijentisali smo se prema zvezdama
vodile nas trube i ključevi tamnica
osluškivali savete onih ispod zemlje
nismo se zaustavljali
Prvo smo otkrili kožu jedne žene
finu negovanu od mladih zmija izatkanu
zatim smo pronašli krila anđela
koja je neki vojnik izgubio
Naišli smo na selo napušteno
prepoznavali stvari iz detinjstva
dočekao nas je samo jedan starac
koji nije uspeo da umakne
Hteli smo se snabdeti pijaćom vodom
ali su bunari bili zagađeni
do vrha puni ljudi uginulih
i njihovih vernih životinja
Pa smo naišli na crkvu razvaljenu
tu smo se pomokrili
pa smo produžili sve do prve škole
koju smo zapalili da se ogrejemo
Probudio nas je školski poslužitelj
krikom neopisivim
izgazili smo ga čizmama
i bacili u pepeo
Naišao je učitelj sa đacima
zaprepašćenje ih je odalo
učitelja smo kao i poslužitelja
đake smo silovali
Ugledali smo zelenu livadu
tu smo zastali da predahnemo
klali smo se malo među sobom
ćaskali prebirali po sećanju
Onda smo krenuli dalje
za zvezdom koja nas je vodila
imali smo zadatak da nas po zlu zapamte
narodi koje posetimo
Naišli smo na čoveka bez obe ruke
i bez noge na raskršću
zahtevali smo da propisno salutira
kad nije mogao streljali smo ga
Prolazili smo kroz velike gradove
činili se nevešti
ostavljali konzerve sa epidemijama
i odlazili dalje
Naišli smo na ženu udovicu
sa troje dece u naručju
decu smo ponovo u majku vratili
a majku bacili našim psima
Pa smo krenuli dalje
ispred leleka koji nas je pratio
tako smo stigli do jednog izvora
gde smo se umili
Naišao je vlasnik izvora
i nazvao nas poganim psima
videlo se da je naš čovek
poveli smo ga s nama
Da ga proverimo
našli smo dete s jagnjetom u naručju
zubima ih je oboje zaklao
stekao je naše puno poverenje
Imali smo jednog osteljivog mladića
bez prestanka je plakao
postepeno smo ga čeličili
stvarali od njega čoveka
Sve je zadatke izvršavao
kao najbolji među nama
ali kad je svešteniku jezik čupao
urlikao je on a ne sveštenik
Davali smo mu lakše zadatke
da strelja đake po školskim dvorištima
ni to ga nije ispunjavalo radošću
oduzeli smo mu činove i ispljuvali ga
Naiđosmo na groblje zabačeno
u grobove ubacismo bombe sa suzavcem
mrtvaci su iz grobova iskakali
mi smo ih ponovo ubijali
Za nama nerazuman lelek nedostojnih
ispred nas ciljevei uzvišeni
iznad Zver koja nas vodi
putevima Gospodnjim
Naiđosmo na ženu bremenitu
koja drsko ličaše na Bogorodicu
dete iščupasmo da ga gajimo
a nju nedostojnu štakorima
Naiđosmo na ljudsko oko
oslobođeno od očne duplje čovekove
umismo se njegovim pogledima
i kretosmo dalje
Naiđosmo na ljudsku ruku
oslobođenu od nedostojnog
ta ruka nas je ko sestra milovala
i mahala nam pri polasku
Naiđosmo na mozak čovekov
izvađen iz lobanje
spoznasmo čistu misao
i upamtismo je
Naiđosmo na jedno srce
nismo znali čije je
bacakalo se oko naših nogu
htelo je u naše grudi
Bacismo bombu na to srce
isekosmo ga noževima
ali ono ne odustade
skakalo je za nama
Uhvatismo ga i vezasmo
polismo sumporom i zapalismo
ali ono je bivalo sve snažnije
žilavo neko srce
Ponudismo grudi štakora
pa zatim grudi psa
ali ono nije htelo
htelo je samo u naše grudi
Dadosmo mu grudi mladića
koga smo raščinili i ispljuvali
sa takvim srcem
mogao je sa nama
Naiđosmo na dojku dojilje
koju su odsekle naše prethodnice
klekosmo i napismo se mleka ponuđenog
i nastavismo okrepljeni
I još smo dugo putovali
iza nas lelek i štakori
ispred nas čista misao
i poruka narodima
Nepredviđeno zađosmo u neka brda
u brdima naiđosmo na bistru vodu
ugledasmo u bistroj vodi naša lica
i iznenada briznusmo u plač.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Panta Rhei

Evo me igram fudbal sa bandom okorelih mališana
pomalo nalik njima pomalo svojoj zlobi
šutiram penal gol jedan nula
jedan nula
al ono istinsko tek počinje
O kako mrzim ove nasmejane dečake
ove kovrdžave kose gradove na svetlom vetru
o kakobih tukao te lepe detinje oči
ta srca u galopu taj bakar
kako bih pojeo taj pljesak mome pogotku
tu bujicu to more to bravo brane
o kako bih zaratio sa svim tim glupim sjajem
što mi se podsmeva ptičijim letom
što se ceri ružno sa svakoga krova
Al
igra teče dalje
Gle TEČE
stanite četiri slova
stanite T
stanite E
stanite Č
stanite E
TEČE
Heraklite ti si zaista hulja
Pa ovo i nije pesma
al utakmica teče dalje
teče čovek teče reka teče groblje
teče moje namršteno čelo
već smo poveli sa dva nula
od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio
ležim srećan na zemlji slep za veštine maga
za njegovo zvučno drveće sa požarom umesto mračne smrti
ne vidim oblak koji prosipa zlatnu kišu
(a to je jedan od njegovih strašnih trikova)
ne vidim grumen reke iznad igrališta
ni vetar u kamenjaru što kuće zida
al utakmica se ne prekida
Jurišaju moji plavokosi koji kudravi
nadiru moji mrtvaci
more im golova treba dati
(grob mi za podzemlje cipele obuva)
oči im treba rasticati
glave im treba pokidati
evo me srećan na zemlji
grob mi već ruku ljubi
(živ bio veliki porasto)
pobedili smo
pobedili smo
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Pesma o Aninom povratku s letovanja

Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica
baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila
sad je važno da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pričaj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mlađeg brata je li more protiv rata
voli li more bure svežeg piva ume li more da pliva
kako ljube francuzi cigančice moja ljubljena moja ženo?
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Poslanica pesniku

Predvideo sam u svojim zapisima
da će te zateći na Delu ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života
Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaći log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
ko međ gubavcima što dočekan je bog
Govorio sam i javno rečima punim joda
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski pesnik od svoga naroda
može doživeti samo udarce i kletve
Pa i bez toga se sve moglo desiti
bez rodnih palica knute i vešala
mogli su te Japanci 1905. obesiti
kako bi tek onda tvoja majka zaplakala
Jer rod si onima kojima ne pomažu trave
jer drug onima što piju zmijski otrov ko vodu
jer brat si onima što tek iza brave
dožive istinsku slobodu
Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prljave a još više u ruke čiste
više u velike ljubavi nego u mali blud.
Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila ti brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat
Predvideo sam u tvojim zapisima
da će te zateći nad pesmom ko kojota
da će ti vršljati po jetri i mislima
i svašta praviti od tvoga života
Govorio sam ne jednom svojim učenicima
da će ti po trulim munjama pronaci log
i da ćeš ih dočekati radosnim kricima
kao što je gubave dočekao bog
Govorio sam i javno rečima od čelika
na čuvenim svetkovinama u slavu žetve
da istinski narod od svojih pesnika
može dočekati samo plač i kletve.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Predosećanje budućnosti

Njihove su noći surove i dolge
jao
gde su sada burlaci sa Volge
U Serbiji sebri
svuda
ista tuga
istorijo strašna
bolna i preduga
Proleće je opet!
Kiša poljubaca!
Ljubeći me ljubiš budućeg
mrtvaca.

O reci mi reci
Da li si u stanju
Da zamisliš moju
Glavu ko lobanju?
U pustome polju
Prazno
I duboko
I mrava što živi gde je
Bilo oko…
I poljskoga miša
Što potajno
Želi
Da istera mrava
Pa da se useli…
I pčelu!
Što sleti
Kada vetar duva
Na cvet što je niko
Iz bivšega uva!
Budućnosti strašna
Sudbo nevesela
Kad bih bar mogao
Da budem ta pčela…

Kad gori čovek
Ceo svet se
Greje -
Kad izgori
Čovek
Tad
Pepeo sve je.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Prva pesma čovekova

Miroslavu Egeriću

Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi zi ničega iz ničega
joj iz ničega
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastican što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
ženo moja
još iz tebe svetlost dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude;
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav

ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina

Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvari telo
u njemu
joj
al moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Prolećna stradalstva

Divna prilika da se plače
zbog lepe veštice sa lomače

Il da se u tajnoj krčmi do smrti pije
zbog buduće pogibije

Pa otići na groblje i s pravim mudracima
provesti sat-dva kao učitelj s đacima

Postati izvor žuboriti pevati
postanuti tica odleteti nestati

Sve ponore uma sve podvige srca
kuka divna tica kukavica

Što ne može ljubav što ne mogu reči
moj dragi brate smrt će da izleči.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Ringišpil

Zaboravu dželatu padoše šaka
subote moje lepe
umivene neumivene
petkovi moji namršteni
svi moji dani
kad sme da se umre a ne sme da se plače
stooki staklenac vremena
poluludog polulud
gle
ovog mi trena pršte u paramparče
još danas u mojoj samoći gostuje poneka reč
ringišpil razroki igrač u svemir gradove mami
vrte se livade planine stogovi slame
vrte se pozorišta klanice prenoćišta
vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi
o jedan starac izveo moć svoju da se probudi
POZOR LJUDI
gle
u vazduh se sprema žena
bože ima li te pokaži se sad
učini da bezuspešno bude
navlačenje haljine na kolena
u vazduhu se izvija vidra moje samoće
za sunce suncu bliža
lepota mora da odleti
brodom srcem čime god hoće
hvatam za grlo belog Praznila
o
lepojka se visoko uznela
nije me spazila!
Zemljani!
Još danas dok ova putasta nedelja cveta
gostuje naša vatra u vašem zelenom ledu
ustaće mrtvi u podne da love jagnje leta
pa da ga u svoju tišinu odvedu:
mukom će svojim da ga zakolju
na žaru života da ga ispeku
oni tamo
najzad će da ga pojedu!
Neko uzleće sam neko ima svoju grlicu
neko zvezdari ljubavno pismo neko sećanje
neko se ne vozi jer mu se ne vozi
neko se ne vozi jer kosti mir mu ištu
neko se ne vozi jer nema para
neko pak više voli slatkiše
tek:
roditelji mladunčad pogubiše
žene muževe
ljušture puževe
dan sunce mesec klupe u parku
pop mantiju
milicioner anarhiju
vrata izgubiše kvaku
Još danas još danas još danas
ko se vrti ne boji se smrti!
[You must be registered and logged in to see this link.]

___________

Starac zvani ostrvo

Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.
Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.
Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.
Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.
Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

________________________________

Zlatna pesma

Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč – Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca – taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.
[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________

Žena

Živu zvezdu u utrobi imaš prijateljice moja
crkvu davno porušenu novu školu
krotitelja lavova sa licem nevine devojčice
ispod samog srca nosiš prijateljice moja

Osluhni njegovo ispod svoga bila
u dubinama praiskona prijateljice moja
u dubinama neba u ponorima sveta u maloj
poljskoj kućici na japanskom ostrvu u doba trešanja
ljubavi moja

Živo čudo ispunjava te tvoriteljko moja
neka je blagoslovena pravlaga životodajna
ja blagosiljam spoj Ženstva sa Strancima
koji nove Strance iz pramraka izvodi
u opasnu svetlost sveta
ženo

Kako se stiže do tvoga carstva do prasveta u tebi
prijateljice moja
može li se smrću do vlažnog sna u tebi do spokoja
može li padom kroz čeljusti zveri kroz cveće
može li se
ponovo u tvoju utrobu može li zauvek u čas začeća

Kako izbeći progon iz tvog toplog tela
kako ostati večno ispod tvoje sise jao kako
spasiteljice moja
mogu li se nagoditi sa Ubicom u tebi sa zvezdom
zrakolomnom
mogu li daj da uđem i večno da ostanem

Mogu li sa čajem sa voćem koje ti prinose muževi
mogu li mi tu pčele pomoći brzi konji
mogu li patnjom poniženjem teškim robijaškim radom

kao Tantal i Sizif istovremeno
mogu li ikako u staru postojbinu
mogu li
tvoriteljko moja?
[You must be registered and logged in to see this link.]

Nikad nisam bio sa Branom Petrovićem a da on i tog trena nije započeo burlesku i kalambur. Ovo je njen poslednji čin i prvo i poslednje mesto gde sam s njim a da se ne raujem. Ali znam da se tu negde i danas Branino srce osmehuje na nas.

Bio je čuven pre nego što smo se sreli a tome ima više od četiri decenije. U Studentskom gradu beše se tek oglasio maljčik, dečak, garson, zvani Pajsije, a po dvoranama su se već orile njegove staračke elegije, butade i oracije. "Enci, menci na kamenci/Nisam ja tako star/Da bih vašu lepotu drskost zvao/Ni tako ružan da bih od vaših pogleda/En den dore/U dvorac kukavnog miša utekao".

Ali već u prvim razgovorima je upozoravao da ga vređa svako "ko pesnike ne smatra naučnicima i filosofima" i dodavao citirajući Ničea "ne znati latinski i grčki, to je vulgarno".

Od njega nije bilo ništa prirodnije a ništa neminovnije od njegove poezije. I kad god su se ta prirodnost i ta neminovnost spojile, nastajale su eksplozije, prirodne pogode i nepogode. Moć govora je posebna i najveća moć, a humor je svojim mehovima raspaljivao oganj u kovačnicama njegovih munja.

Brana Petrović je među nama bio izuzetak i po tome što nije lutao ni stope, a svojim glasom i svojim ustima progovorio je od prve strofe. U još udovu i uvelu poratnu srpsku poeziju on je rasprtio svoju torbu i prvi uveo karfiole, kalcijum karbonate, rogobatne skele, šakale i Flojd Patersone.

Sa suzama u očima izgovarao je imena ptica, zverinja i cveća, riba i drveća i drhtao gledajući kako titra mali živac pod uvetom guštera. Diveći se čudu života mogao je svakoga časa "umreti od prskanja damara" i tako potvrditi onaj stih Rastka Petrovića.

Ne znam je li umesno već na poslednjem ispraćaju početi sa objavljivanjem i njegove velike usmene zaostavštine. Ali ako je igde to dozvoljeno, onda je to na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića. A ta zaostavština je tolika da se odmah mora početi kako ništa ne bi bilo zaboravljeno.

Nije bilo skoro kad mi je poverio: "Burazeru, ja nisam napisao ništa, sve je to napisao moj stric i davao mi da objavljujem pod svojim imenom. Stricu je bilo do pisanja a meni do slave. Ali stric je iznenada umro i ja se sada izvlačim i pravdam stvaralačkom krizom. Ali kad pomislim koliko će ta kriza potrajati, hvata me očajanje i užas".

Tokom života sve mi je bilo teže da razlikujem pesnika i njegovu poeziju, i sve sam manje znao da li je raskošnija poezija ono što je pisao ili ono što je govorio. Veliki Petrovići srpske poezije, među kojima je i onaj najveći, izreda su osobeni i bogomdani. Brana se najmanje od svih brinuo o svojoj reputaciji, prepuštajući da o svemu odluče više sile. Ja sam mu se divio od prvog dana, a ovo nije jedini put kad to kažem ni jedino mesto gde mu se klanjam.

Hteo bih da nađem neku reč utehe za njegove najmilije i najbliže, ali već odustajem. Brana Petrović je zaslužio da ostanete neutešni. I pored neuporedive slave on je srpskoj poeziji više dao nego što mu je uzvraćeno i priznanja mu tek predstoje. Bolje da smo mu ostali dužni nego da je otišao isplaćen i preplaćen. U svakom slučaju, smrt mu nije mogla ništa sem što se još jednom obrukala i u večnost prevela i njega i njegove stihove. Brana Petrović jedva da je i bio negde u inostranstvu. I evo, da odmah čujemo kako zvuče njegovi stihovi prvi dan pošto je minuo iz ovih granica i ovog vremena u bezgranični i bezvremeni svet:

Proleće je opet!
Kiša poljubaca!
Ljubeći me ljubiš
budućeg mrtvaca.
O reci mi reci
Da li si u stanju
Da zamisliš moju
Glavu ko lobanju?
U pustome polju
Prazno
I duboko
I mrava što živi gde
Je bilo oko...
I poljskoga miša
Što potajno
Želi
Da istera mrava
Pa da se useli...
I pčelu!
Što sleti
Kada vetar duva
Na cvet što je niko
Iz bivšega uva!...
Budućnosti strašna
Sudbo nevesela
Kad bih bar mogao
Da budem ta pčela...

Kad gori čovek
Ceo svet se
Greje —
Kad izgori
Čovek
Tad
Pepeo sve je.

Zbogom Branislave Petroviću! Pozdravlja te tvoj zemaljski drug Matija Bećković.

(Akademik Matija Bećković na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića, 27. septembra 2002.)