Jesenjin

First topic message reminder :

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (1)


[You must be registered and logged in to see this link.]


Поета руске душе

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

ДВАДЕСЕТ осмог децембра 1925,  у лењинградском хотелу "Англетер" нађено је мртво тело великог руског песника Сергеја Јесењина. Његов буран и плодан живот прекинут је у тридесет првој години, према званичној верзији, самоубиством. И та верзија важила је све до распада Совјетског Савеза. Али кад су архиви отворени, кад се стручњацима пружила могућност да спроведу објективну истрагу, појавило се низ питања која озбиљно стављају под сумњу званичну верзију догађаја.

Испоставило се да није било ниједног сведока који је видео песника обешеног, да су легендарни стихови, написани крвљу: "До виђења, друже, до виђења", настали много пре те кобне ноћи и највероватније нису били посвећени Ерлиху. Повреде на лицу нису настале од вреле цеви за грејање, јер те ноћи грејања уопште није било, положај руке мртвог песника би морао да буде другачији да је умро од вешања... и још читав низ загонетки на које ни до данашњег дана нема одговора. Ипак, на основу истраге пуковника милиције Едуарда Хлисталова, који је 15 година истраживао песникову смрт, Виталиј Безруков написао је књигу о животу и смрти песника којег и данас сматрају оличењем "руске душе". По књизи је снимљена и ТВ серија која је изазвала праву пометњу међу познаваоцима песниковог живота, и онима који то нису.

"Новости" ће у неколико наставака да објаве делове романа који сведоче о односима Сергеја Јесењина с његовим великим савременицима - Лавом Троцким, којег писац директно оптужује за убиство песника, Борисом Пастернаком, Владимиром Мајаковским, Исидором Данкан.

Књига "Сергеј Јесењин, историја једног убиства" може да се купи у књижарама. Ексклузивни дистрибутер је "Боок бридге".

- Па, ко сте ви, Јесењине? Бољшевик или привезак? - и не сачекавши одговор, можда га и не желећи, поучним тоном, упитно гледајући кроз стакла наочара у Јесењина, Троцки је продужио пискавим гласом: - На саветовњу ЦК РКБ(б) о питањима књижевне политике, посебна пажња била је посвећена односу бољшевичке партије према "привесцима", и пре свега сеоским песницима и писцима. Ми морамо да имамо сељачку књижевност. Јасна ствар, морамо и да је усмеравамо.

Ставивши једну руку на леђа, а другом машући, он је ишао напред-назад испред Јесењина, као да држи предавање у сали.

- Треба ли да је гушимо зато што није пролетерска? То је бесмислено... Али ми сматрамо да треба сељаке, под руководством пролетаријата, повести ка социјализму, користећи сва радикална револуционарна средства. Разумете? Радикална! Ја сам увек директно указивао на важност оштре дик-та-туре пролетаријата, неопходност принуде! Наглашавам - принуде у односу на сељаштво.
- И у области уметничке књижевности? - скренуо је Јесењин пажњу на себе.

И у области књижевности и у другим идеолошким областима! - црни прамен браде Троцког изазовно се тргнуо. - Ми морамо да створимо нову књижевност која би била сигуран ослонац бољшевичке власти. Нова револуционарна уметност мора да постане васпитач и наставник маса... А шта ми имамо? "Исповест мангупа!" - неочекивано се заустави испред Јесењина. - Желите да будете "једро жуто к оном крају куд нас вали носе"? Неће моћи, Јесењине - запретио је прстом. - Ја видим да моја тежња ка даљим револуционарним реформама у сфери рада партијско-државних органа изазива страх код многих чиновника навиклих да једу и пију за троје... Узгред! Ви сте читали мој чланак "Литерарни привесци револуције"?

Јесењин је климнуо главом.

- Да, Лаве Давидовичу!

- То је добро! Веома добро! У њему као да су сабрани сви моји чланци! Онда разумете о чему говорим - Троцки је скинуо наочари, не скинуо, пре би се рекло стргао, и уперио у Јесењина очи беле од беса.

"Како он то са мном, као с мачетом? Шта он хоће?", покушавао је да схвати Јесењин.

- Ја сматрам да је поезија Кљујева штетна - настављао је Троцки, изговарајући сваку реч као осуду... - И његов даљи пут - биће далеко од револуције. Сувише је пун прошлости. А с вама, Сергеју Александровичу, није све тако просто - поново се искезио... - Од великог талента, већа су и очекивања... Мени се не допада ваша драма "Пугачов". Ваш Јемељка, његови непријатељи и поклоници - све сами мажинист...

Јесењин је хтео да протестује, али Троцки га је зауставио гестом.

- Па, ипак, без обзира на велике примедбе, Сергеју Александровичу, узимајући у обзир вашу младост, и понављам, велики таленат, ми вам поклањамо могућност да наставите рад у новој књижевности. Под условом да можете да постанете револуционарни песник. А дотле сте, друже Јесењин, само привезак револуције, "жуто једро", како сте сами себе назвали у "Исповести мангупа".

- Иако нисам близак комунистима, као романтичар у својим поемама - почео је да се правда Јесењин - ја сам им близак у мислима... и надам се да ћу, можда, успети да им се приближим и својим стваралаштвом.

Fotografije nisu poredane hronoloski, niti su u skladu sa tekstom

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Sve što živi ožiljak ima
Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.
Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
ja sam se vraćo pod krov svoj.
Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»
Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme se moje izlila.
Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.
Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.
Ne govorim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Što je prošlo neće se vratiti
Tu noć svežu vratiti neću moći,
Neću videt dragu svoju, čio,
Nit čut’ pesmu sreće u samoći
Koju slavuj u bašti je vio.
Ni prolećna ta noć da se stani,
„Stoj, vrati se“ – zar njoj, iz prsiju!
Nastadoše i jesenji dani
Kada kiše beskonačno liju.
Draga čvrstim snom u grobu spava,
S njom u grud’ma i ljubav počiva,
Razbudit je neće ni mećava
Iz sna tvrdog, da krv struji živa.
I slavuja pesma presta rana,
Preko mora on odlete živo,
I zvuci su sada bez elana
Sa kojim je noću priželjkivo.
I radosti odleteše drage,
Čim osetih da ih život sprema.
Sad u duši čuvstva su bez snage,
Što je prošlo – povratka mu nema.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________
Što sam? Ko sam?
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.
“Uvijek” i “ljubljena” i “upamtit ću”,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.
Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.
Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

[You must be registered and logged in to see this link.]


________________________________  

Ti ne voliš i ne žališ mene
Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.
Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?
Prošli su k’o sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.
Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
al’ ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.
Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća-
i k’o što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.
Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.
I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi će mo se sresti.
Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
“Dobro veče” tiho ćeš mi reći.
“Dobro veče, miss” i ja ću tako.
I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema-
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Zelena frizura
Zelena frizura,
Djevičanske grudi,
Zašto ti, tanka brezo,
Pogled po jezeru bludi?
O čem ti zvoni pijesak?
I što ti vjetar veli?
Ili ti granata kosa
Mjesečev češalj želi?
Otkrij mi, otkrij, što misli
Tvoj drveni um,
Ja volim taj tvoj tužni,
Tvoj predjesenji šum.
A ona reče: – Druže,
Radoznao tako,
Danas u noći zvjezdanoj
Pastir je ovdje plako.
Ljeskala se je trava,
Mjesec je pružio sjene,
On grljaše koljena moja,
Bjelja no u žene.
Uzdahnuvši duboko
Pod zvonom grana ovih
Izustio je: Zbogom!
Do ždralova novih!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Život vam je
Život vam je varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.
I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.
Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.
Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.
Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.
Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.
Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

[You must be registered and logged in to see this link.]
________________________________  
Письмо матери
Ты жива еще, моя старушка?
Жив и я. Привет тебе, привет!
Пусть струится над твоей избушкой
Тот вечерний несказанный свет.
Пишут мне, что ты, тая тревогу,
Загрустила шибко обо мне,
Что ты часто xодишь на дорогу
В старомодном ветxом шушуне.
И тебе в вечернем синем мраке
Часто видится одно и то ж:
Будто кто-то мне в кабацкой драке
Саданул под сердце финский нож.
Ничего, родная! Успокойся.
Это только тягостная бредь.
Не такой уж горький я пропойца,
Чтоб, тебя не видя, умереть.
я по-прежнему такой же нежный
И мечтаю только лишь о том,
Чтоб скорее от тоски мятежной
Воротиться в низенький наш дом.
я вернусь, когда раскинет ветви
По-весеннему наш белый сад.
Только ты меня уж на рассвете
Не буди, как восемь лет назад.
Не буди того, что отмечалось,
Не волнуй того, что не сбылось,-
Слишком раннюю утрату и усталость
Испытать мне в жизни привелось.
И молиться не учи меня. Не надо!
К старому возврата больше нет.
Ты одна мне помощь и отрада,
Ты одна мне несказанный свет.
Так забудь же про свою тревогу,
Не грусти так шибко обо мне.
Не xоди так часто на дорогу
В старомодном ветxом шушуне.

[You must be registered and logged in to see this link.]