Irving Stoun

First topic message reminder :

priča o Mikelanđelu



Irving Stoun ubraja se među najpoznatije savremene pisce romansiranih biografija u SAD. Njegove knjige mnogo se čitaju i u drugim zemljama, a njegovi romani prevedeni su na mnoge jezike.
Rođen je 31. avgusta 1908. u Los Anđelesu kao sin siromašnih roditelja. Budući pisac je u mladosti bio berač voća, raznosač mleka, čuvar skladišta i saksofonist.
Uspeo je završiti studije ekonomije na Kolumbija univerzitetu i postati profesor. Ali, pisac se opredelio za poseban rod književnosti, za koji kaže da mu najviše odgovara kao umetniku. Ne znači to da Stoun nije pokušao sreću i u romanu i drami. Bilo je to teško iskušenje. Njegovi romani i drame, u početku književne karijere, propadali su jedan za drugim. Tada je nastao sudbonosan trenutak. U svojoj dvadeset šestoj godini Stoun je prešao u Evropu. Tu je video slike Van Goga, pred njim kao da se otvorio novi svet. Mladi Amerikanac bio je oduševljen velikim slikarom, te počinje danima i noćima razmišljati o Van Gogovom slikarstvu i doživljavati vizije pojedinih slika. Bio je potresen velikim genijem i njegovom velikom tragedijom. Stoun je radio i druge poslove, ali nesrećna sudbina i veličina Van Goga gonile su ga da piše o njegovoj tragediji.
U to vreme, u Americi se verovalo da o Van Gogu mogu pisati samo Sinkler Luis ili Tomas Man. Jedna poznata izdavačka kuća angažovala je baš u to vreme Ernesta Hemingveja da piše o Van Gogu. No Stoun, iako potpuno nepoznat, počinje sakupljati materijal o Van Gogu i piše biografiju.
U stvari, Stoun piše roman o Van Gogu. Tako se pre šezdesetak godina rodio roman „Žudnja za životom". Za pisca je tada nastalo novo iščekivanje, uzbudljivo kao i ceo dotadašnji život. Kritika je primila roman s pitanjem: je li to piščeva vizija ili je autentičan prikaz slikarovog života? Publika je dala drukčiji sud. Prihvatila je delo.
Nastaju, posle toga, jedan za drugim, novi romani: „Besmrtna žena", „Prva dama Amerike", „Mornar na konju", „Ljubav je večna", itd. Konačno, javlja se grandiozno delo „Agonija i ekstaza", roman o Mikelanđelu.
Dosad je bilo poznato da pisac iz najrazličitijih aspekata posmatra veliku ličnost slikara, političara, javnog radnika, borca. Analizira čoveka u svakodnevnom životu, muža, roditelja u porodici, prijatelja i istorijsku ličnost. Ovog puta, pak, valja ukazati na osnovno shvatanje Irvinga Stouna o romansiranim, biografijama uopšte.
Za Stouna i za mnoge druge američke pisce romansiranih biografija postavlja se više nego ikad dosad nedvosmisleno pitanje zašto u SAD književnici u tolikoj meri bivaju zaokupljeni ovim književnim rodom. Moglo bi se reći da je savremeni roman u književnosti Zapada uopšte pun očaja, dok biografski roman o velikim ljudima otvara određenu perspektivu običnom čoveku. Čitajući ove knjige, svet se odvaja od trenutnih teškoća i uverava se u to da su veliki ljudi živeli u isto tako teškim i ozbiljnim vremenima kao što živi i moderan čovek, ali su se oni borili, bili su jači od tih teškoća i savladavali su sve prepreke. I biografski roman na ovaj način uliva veru u život. Ili, nije li ovakvim romanom čovek današnjice baš odvučen u daleku prošlost da ne usmeri svoje ogorčenje i svoju borbenost protiv onih koji stvaraju njegovo nespokojstvo, protiv vladajuće klase i njenog čitavog sistema vlasti! „Ne", reći će na jednom mestu Stoun.„Ovo naše doba je jedno od najuzbudljivijih vremena u našoj istoriji i niko ne može da ode od nekog problema s kojim se svi sukobljavamo." Stoun ističe da je njegova želja da pomoću biografskog romana iznese svoju filozofiju: čovek protiv prepreka – za čoveka! Na taj način moguće je, po njegovom mišljenju, proširiti ogromne talase prijateljstva među narodima, koje i na ovaj način zbližava umetnost.
Razume se, ovo nije potpun odgovor na pitanje koje smo postavili kad je reč o suštini shvatanja biografskog romana. Irving Stoun nije od onih biografa i istoričara koji samo interpretiraju događaje. Postoje pisci, i to od najranijih vremena, koji nabrajaju i navode izvore materijala. Pitanje je samo o utvrđivanju istine u takvom pisanju. Svakako, ovakvo pisanje ne može se uvrstiti u književno stvaralaštvo. Biografski roman zasniva se na veoma temeljnom istraživanju i za Stouna je to uzbudljiv posao. U toj vrsti romana postoje dve tesno povezane stvari koje mora da sadrži svako dobro delo. Pre svega autor mora svoje postojanje, svoju ličnost, sroditi s knjigom i postati jedinstvena ličnost s glavnim junakom romana. To je osnovni kredo Irvinga Stouna, i on kaže: „Kad god pišem jednu knjigu, toliko se saživljavam s njom da i sam postajem Van Gog ili Mikelanđelo ili neka druga ličnost koju opisujem."
Druga bitna odlika savremenog biografskog romana jeste ta da pisac sve učini da bi i sam čitalac postao centralna ličnost knjige, a ne da ostane samo pasivan posmatrač. Stoun kaže: „Osećam da neko ko jednom proživi nečije iskustvo nikad ta ne zaboravlja. Želeo bih stoga da čitalac već pošto je pročitao jednu ili dve moje knjige i sam postane Van Gog ili Mikelanđelo, odnosno da se on isto kao i ja uživi u glavne ličnosti koje mu prikazujem. Razlog tome je taj što mi živimo malo, što malo vodimo ljubav, što je naša mladost tako kratka i što imamo samo jedan život. Proživljavajući biografski roman, mi živima u jednom drugom svetu, i biografski roman briše sve nacionalne granice i vraća nas u najstarije kulture i omogućava nam da proživimo mnoge uzbudljive trenutke istorije."
Polazeći od takvih shvatanja, nije teško ustanoviti šta je Stoun želeo da istakne u svojim biografskim romanima. Od većine savremenih pisaca romansiranih biografija on se bitno razlikuje u samoj metodi istraživanja, sakupljanja građe. Istraživanje, sudeći po svemu, predstavlja onaj zanatski deo posla u ovakvom pisanju. Pisac romansiranih biografija sakuplja razbacan i zagubljen materijal o životu jednog čoveka te ga sastavlja. Biografski roman je „istinita i dokumentovana priča o putovanju jedne ličnosti kroz vreme, uzdignute na stepen autentične umetničke forme. Istraživanje mora biti pošteno i dalekosežno, ali rezultat svega toga mora dosegnuti do pravog umetničkog romana.
Irving Stoun je i pošten istraživač i pošten pisac. Njegovo istraživanje može se poistovetiti s naporima naučnika-istraživača. Stoun se, kad govori o nekoj ličnosti i njegovom dobu, ne zadovoljava samo fragmentma u starim rukopisima. On zalazi mnogo dalje i traži sve pojedinosti koje mogu osvetliti jednu epohu. On prima na sebe svu odgovornost savremenog pisca biografskog romana koji nije u onako povoljnoj okolnosti kao što je bio stari hroničar. Stoun je u ulozi autora koji mora da traga, jer nema nikakvih svedoka koji bi svojim pričanjem mogli upotpuniti njegove biografije.
Kad je reč o Stounovom najvećem delu, „Agonija i ekstaza", možemo baš u pripremanju ovog njegovog romana najbolje pokazati s koliko on savesnosti i truda nastoji sakupiti što je moguće više materijala, novog, nepoznatog, i s koliko uzbuđenja i strasti on to čini.
Godine 1956. Stoun je odlučio da piše romansiranu biografiju Mikelanđela. Hteo je da prikaže život i delo nenadmašnog italijanskog vajara, slikara, pesnika, arhitekta i inženjera. Stoun je prodao kuću u Americi i sav novac uložio u ovaj obiman rad. Došao je u Firencu i uzeo jednu Italijanku, koja je doktorirala filozofiju, da sarađuje s njim. Najednom, sa svih strana, počeli su upozoravati ovog Amerikanca da će njegov posao biti uzaludan i da se o Mikelanđelu ne može ništa više reći osim onoga što je već kazano.
Stoun nikoga nije slušao. Naredio je sekretarici da radi. I sam se prihvatio posla. Ali, nije bilo nikakvih rezultata, a vreme je brzo prolazilo.Sekretarica je već bila izgubila veru u ovaj poduhvat,pa je i ona savetovala piscu da odustane od istraživanja. Sedmica za sedmicom, mesec za mesecom su odmicali, a još su bili na početku. Ipak, razmišljao je Stoun, negde nešto postoji o Mikelanđelu što još „niko pre njega" nije rekao. Odakle početi u istraživanju za takvo otkriće? Jer, gde god otišli sekretarica i on, nalazili bi već stare, dobro poznate dokumente. Naposletku, iskrsla je spasonosna misao. Stoun je upitao sekretaricu plaća li se u Italiji nasledna taksa. Odgovorila je da Italijani plaćaju takvu taksu već nekoliko stotina godina. Pisac je podsetio svoju saradnicu da je Mikelanđelo još kao trinaestogodišnji dečak proveo u palati Mediči dve godine i da je tu u Firenci stekao prvo obrazovanje, dotle nije znao ni da čita ni da piše, a bio je veoma slab učenik u školi. „Dakle, da bih opisao to vreme koje je proveo Mikelanđelo u palati Mediči", pričao je Stoun piscu ovih redaka u jednom susretu u Beogradu 1962. godine, „morao sam na određen način i sam 'provesti' neko vreme s njim. Bio mi je potreban za to, pored ostalog, i sav inventar kojim se Mikelanđelo tada služio."
Sekretarica je počela istraživati u arhivu dokumenata o naplati nasledne takse. Posle sedam dana vratila se s bogatim svežnjem materijala. Stoun je mnogo saznao, čak je saznao i to da je pokrivač na Mikelanđelovoj postelji bio crvene boje.  
Istraživanje je trajalo pune tri godine, a obrada materijala i pisanje zahtevali su još dve godine ozbiljnog rada.
U „Agoniji i ekstazi" Stoun nas vraća u petnaesti vek, u sjajno doba italijanske Renesanse. U to vreme, na čitavom Apeninskom poluostrvu postoji pet gradovadržava, među kojima je Firenca, kao intelektualni i umetnički centar, pravi „biser grad-država". Njen vladar Lorenco de Mediči je mecena i zaštitnik umetnika i književnika.
U takvoj sredini rođen je godine 1475. jedan od najvećih genija svih vremena Mikelanđelo Buonaroti, vajar, slikar, pesnik, arhitekt i inženjer! Autor „Agonije i ekstaze" prihvata se ogromne odgovornosti: posle mnogih drugih pre njega, on nastoji da pruži svu veličinu Italijanskog genija čija shvatanja umetnosti i dela predstavljaju najslavnije poglavlje Italijanske kulture.Opravdano je, umnogome, što su pojedinci koprenu sumnje stavljali pred početak Stounovog istraživanja u Firenci. Stoun čak uči i klesarski zanat, samo da bi što vernije prikazao sliku nenadmašivog umetnika,on nastoji izvući svaki detalj dostojan veličine Mikelanđela Buonarotija.  
Razumljivo je, stoga, što mnogi najugledniji kritičari smatraju da će „Agonija i ekstaza" ući u antologiju klasičnih dela romansiranih biografija svetske književnosti. Bernard Berenson, jedan od najvećih poznavalaca renesansnog slikarstva, rekao je još dok je Stoun radio na pripremanju ove knjige: „Irving Stoun približava se više pravom duhu Mikelanđela nego bilo koji drugi pisac pre njega."
Stoun je opravdao ovo tvrđenje. Nigde, valjda, kao u ovom radu on ne dolazi u iskušenje pred najhitnijim pitanjima i osnovnim koncepcijama pisaca romansiranih biografija.
„Agonija i ekstaza" počinje od onog sudbonosnog trenutka kad Mikelanđelo, uprkos porodičnim ambicijama, postaje u trinaestoj godini učenik kod slikara Girlandaja. Ubrzo, on se preseljava Lorencu Medičiju, kao njegov štićenik. U ovoj sredini, kao čovek koji je blizak krugu humanističkih naučnika i budućih papa, studira klasike, kleše prve skulpture i zaljubljuje se u Lorencovu nežnu kćerku Kontesinu,ljubav koja je trajala celog života.
Njegova velika strast koja je prelazila njegovu duhovnu ljubav prema Kontesini bila je ljubav prema Klarisi ili zrela ljubav prema Vitoriji Koloni, bila je to titanska borba da kraja njegovog dugog života u nadljudskoj težnji da oslobodi oblike i lepotu koji su bili zarobljenici belog, čistog mermera.
Borio se s Kardinalima, prinčevima i papama da bi dobio dragocene narudžbine. Stvarao je večite prijatelje i neprijatelje, a postao je poznat po svom užasnom strahovanju. Proveo je četiri godine ležeći na leđima na podu Sikstinske kapele u Rimu, slikajući tavanicu za papu Julija II, da bi zaslužio, stekao pravo da kleše mermer.
Njegova lična priča ispričana u ovom romanu sadrži isto tako snažnu priču sukoba i odanosti kao i njegovo stvaralaštvo. On je bio univerzalan čovek, robustan u svojim poduhvatima kao i u svom humoru, postigavši ono u čemu je retko ko uspevao: uspeo je da izađe iz terora mračnog doba u sjajno moderno doba zlatne Renesanse.
Irving Stoun široko diže zavesu sa pozornice ondašnje Italije. U središtu „Agonije i ekstaze" nalazi se priča o Savonaroli i snažna pozadina religioznih ratova. U centru pažnje su, isto tako, i snažni rivali Mikelanđela - njegovi dostojni savremenici Leonardo da Vinči, Rafael i arhitekt Bramante. Stoun daje vlastitu viziju revolucionarnog meteža i lažnog sjaja ove bučne epohe. Na ovoj panorami divova odvija se Mikelanđelov život u uzbudljivom, dramatičnom i neobičnom romanu, kao što su i majstorska dela koja je on stvarao.
Naša čitalačka publika dobija „Agonijom i ekstazom" jedno od najboljih dela Irvinga Stouna i jedno od najgrandioznijih dela savremene američke književnosti uopšte. Pisac je, da bi potvrdio svoje mišljenje o umetničkoj vrednosti i značaju biografskog romana, u mnogim svojim esejima i kraćim radovima upozorio na saznanje da „jedinu istinu o istoriji pišu - pesnici". Ako je Stoun bio dosledan svojoj osnovnoj filozofiji da svojom umetnošću jača ljubav među ljudima u svim svojim dosadašnjim delima,onda je to u „Agoniji i ekstazi" dokazao više no ikad ranije. Mali je broj pisaca u savremenom svetu koji se usuđuju stavljati sve na kocku, i stečeni ugled priznatog pisca i stečeni imetak, i koji se otiskuju u sfere strastvenog istraživanja onog što nije još „niko pre njih otkrio i rekao" o jednom geniju po kojem čitava jedna epoha nosi ime.

Ljerka RADOVIĆ

6


Uveli su ga u jednu spavaću sobu u krilu slova U preko puta sobe u kojoj je bio Gali, prijatnu odaju punu tople sunčane svetlosti. Jedna vrata na stražnjoj strani vodila su u baštu smokvi. Na kraju bašte bila je kućica za sklanjanje raznih stvari s tvrdim zemljanim podom. Mikelanđelo skine krov od dasaka, ostavivši kućicu zaklonjenu senkom smokve. Zgrada je stražnjom stranom bila okrenuta na jedan spoređan put, kojim su prijatelji mogli da dolaze da ga posete i da mu se donosi materijal. Kuća se nije videla kroz drveće, a bio je dovoljno daleko da tamo ne čuju lupu čekića. Ispred kuće Mikelanđelo namesti bure, tako da je mogao da donese vodu sa zdenca i da se okupa uveče pre no što će obući čisto odelo i doći u vrt da večera s Galijevima. Jakopo Gali nije odlazio iz banke u podne, ručak se nije služio osim nedeljom ili o crkvenim praznicima. Sluga je donosio Mikelanđelu lak ručak na poslužavniku koji je on jeo za tezgom. Bio je srećan što se ne mora u podne presvlačiti ili se zabavljati s drugima.
Otac mu je pismom potvrdio da je primio dvadeset pet florina. Trgovac je prihvatio Mikelanđelovu obavezu,ali je tražio polovinu od pedeset florina koje mu još duguje. Da li bi ikako mogao da pošalje još dvadeset pet florina na poštu u subotu?
Mikelanđelo uzdahnu, obuče laku bluzu i odnese dvadeset pet dukata u banku Jakopa Galija na Pjaci San Čelzo, pored banke porodice Kiđi. Balduči nije bio tamo, i Mikelanđelo ode do pisaćeg stola Jakopa Galija. Gali diže pogled, ne dajući znaka da ga poznaje. A ni Mikelanđelo nije prepoznao Galija: to lice bilo je ozbiljno, hladno, bez izraza. On upita bezličnim glasom, šta Mikelanđelo želi.
-Priznanicu... za dvadeset pet florina. Da pošaljem u Firencu.
On stavi zlatnike na pisaći sto. Gali progovori sa službenikom pored sebe. Transakcija je bila brzo obavljena. Gali ponovo okrenu svoje prerušene oči i čvrsto stisnuta usta svojim dokumentima.
Mikelanđelo je bio zaprepašćen. »Šta sam uradio da sam ga uvredio?« zapita sam sebe.
Već je pao mrak kad je naterao sebe da se vrati kući. Iz svoje sobe video je svetlost u vrtu. On hrabro otvori vrata.
-Ah, tu ste! -uzviknu Gali. -Hajde da popijemo čašu te fine madere.
Jakopo Gali bio je lenjo opružen opuštenih mišića u stolici za ležanje. Upita da li je Mikelanđelo uredio svoju radionicu i šta će mu još trebati. Promena njegovog ponašanja lako se mogla objasniti. Jakopo Gali očigledno nije mogao, ili nije hteo, da napravi most između dve polovine svoga života. U banci se držao kruto, oštro. Njegovi ortaci divili su se načinu na koji je on svršavao njihove poslove i stvarao najveću dobit, ali ga lično nisu voleli. Govorili su da nije ljudsko biće. Kad bi došao kući, Gali bi svukao tu kožu kao gušter, bio je veseo, strpljiv, šaljiv. Nikada mu nijedna reč o poslu nije prešla preko usana. Ovde u vrtu govorio je o umetnosti, književnosti, istoriji, filozofiji. Prijatelji koji su uveče svraćali voleli su ga, smatrali su da je previše plemenit prema svojoj porodici i domaćinstvu.
Prvi put otkako je došao u Rim Mikelanđelo poče da upoznaje zanimljive Rimljane: Petera Sabinusa, profesora govorništva na univerzitetu, koji je malo mario za Galijeve skulpture, ali koji je imao, kako je Gali to opisao, »neverovatan broj hriščanskih napisa«, kolekcionara Đovanija Kapočija, jednog od prvih Rimljana koji je pokušao da sistematski iskopava katakombe, Pomponiusa Letusa, jednog od Galijevih najstarijih profesora, nezakonitog sina jedne moćne sanseverinske porodice, koji je mogao živeti u lenjoj otmenosti, ali je živeo samo za učenje, loše odeven u jelenskuu kožu a nastanjen u kolibi.
-Odlazio sam u dvoranu gde su se održavala njegova predavanja u ponoć – pričao je Gali Mikelanđelu. -Onda smo čekali do zore dok ga ne bismo ugledali kako silazi nizbrdo, sa svetiljkom u jednoj i starim rukopisom u drugoj ruci. Njega je mučila inkvizicija, jer je naša Akademija, isto kao i vaša Platonska akademija u Firenci, bila osumnjičena zbog jeresi, paganstva, republikanstva. - Gali se nasmeja. Sve savršeno tačne optužbe. Pomponius je toliko prožet paganstvom da zaplače čim samo ugleda neki antički spomenik.
Mikelanđelo je posumnjao da je i Gali »prožet paganstvom«, jer kod Gaija nikad nije video nekog crkvenog čoveka, uz izuzetak slepe braće Aurelijusa i Rafaela Lipusa, avgustinaca iz Santa spirita u Firenci, koji su improvizovali latinske i crkvene pesme na svojim lirama, i Francuza Žana Viliarsa de la Grosleja, kardinala San Dioniđija, jednog duhovitog čoveka s elegantno podšišanom sedom bradom i u skarletnoj mantiji, koji je počeo svoj religiozni život kao benediktinski monah, i budući da ga je Šarlo VIII voleo zbog njegove pobožnosti i učenja, bio postavljen za kardinala na kraljevu intervenciju. On nije imao nikakve veze s korupcijom Bordžija, živeći istim pobožnim životom u Rimu kao što je živeo u benediktinskim manastirima, nastavljajući studije o crkvenim ocima, u čemu je bio autoritet.
Nisu svi naučnici bili stari. Mikelanđelo se sprijateljio sa Jakopom Sadoletom iz Ferare,dvadesetogodišnjakom,izvrsnim pesnikom i latinistom,Serafinom, pesnikom koga su obožavali na dvoru Lukrecije Bordžije, ali koji nikad nije spominjao Bordžije ili Vatikan kad bi došao u posetu Galiju, već je čitao svoje istorijske pesme i pratio se na liri, sa Sanazarom, četrdesetogodišnjakom koji je, međutim, izgledao kao da mu je trideset godina, i koji je mešao paganske i hriščanske slike u svojim stihovima.
Porodica Gali činila se u najmanjoj meri konformističkom, išli su u crkvu gotovo svake nedelje i o važnijim praznicima. Jakopo Gali je priznavao da je njegov antiklerikalizam jedini gest koji može da učini protiv korupcije Bordžija i njihovih sledbenika.
-Iz moje lektire, Mikelanđelo, mogao sam da pratim uspon, afirmaciju, opadanje i nestajanje mnogih religija. To se danas dešava s našom religijom. Hrišćanstvo je imalo hiljadu i pet stotina godina da dokaže valjanost, a završilo je u... čemu? Bordžijnim ubistvima, pohlepi, rodoskvrnuću, iskrivljavanju svakog pravila naše vere. Rim je danas gori od Sodome i Gomore kad su bile uništene vatrom.
-Baš onako kako je rekao Savonarola?
-Kao što je rekao Savonarola. Neka ostanu sto godina Bordžije, i od hrišćanstva će ostati samo gomila istorijskih spomenika.
-Bordžije ne mogu vladati sto godina, zar ne?
Galijevo krupno, iskreno lice se namršti.
-Čezare Bordžija je upravo okrunio Federiga za napuljskog kralja, i vratio se pobedonosno u Rim, a papa mu je dodelio imanja njegovog brata Huana. Jednog nadbiskupa su uhvatili kako krivotvori razrešnice. Neki biskup je uhvaćen sa deset hiljada dukata od prodaje zvanja u kuriji. I tako to ide.
Sada su mu svi crteži koje je napravio za Baha, grčkog boga veselja, izgledali površni i cinični. Pokušao je da sebe vrati u elizejsko doba, ali on se igrao jednim mitom kao što se dete igra igračkom. Njegova sadašnja stvarnost bio je Rim: papa, Vatikan, Kardinali, biskupi, grad koji je utonuo duboko u korupciju i dekadenciju zato što se hijerarhija time tovila. Osećao je krajnju odvratnost prema tom Rimu. Ali da li može da kleše iz mržnje? Može li upotrebiti svoj čisti beli mermer, koji je voleo, da prikaže zlo i zadah smrti koji uništavaju ono što je nekada bilo prestonica sveta? Nema li opasnosti da i taj mermer ne postane mrzak? Nije mogao da privoli sebe da napusti grčki ideal lepote stvorene u mermeru.
Spavao je isprekidanim snom. Često je odlazio u Galijevu biblioteku, palio svetiljku i uzimao materijal za pisanje, kao što je radio kod Aldovrandija pošto je upoznao Klarisu. Tada ga je ljubav uzburkala. Ona ga je naterala da se izlije u stihovima, da se »rashladi«. Sada ga je mržnja, osećaj koji sažeže isto kao i ljubav, terala da izlije stotine stihova, dok nije u zoru sve rekao.

Ovde se šlemovi i mačevi prave od kaleža
Krv Hristova prodaje se za skupe novce, Njegov krst i trnje su koplja i oklopi, i kratko će vreme biti pre nego se njegovo strpljenje iscrpi.

Ne, ne dajte mu da ponovo dođe da traži naplatu Za to nečasno svetogrđe koje se ne može izreći! Jer Rim ga još uvek guli i prodaje, na dvoru Gde su putevi zatvoreni poštenju i vrlini...

Bog pozdravlja siromaštvo možda sa radošću:
Ali kakva nam je nada u taj bolji život,
Kad blagosloveni barjak ne vodi nikuda osim u zlo?


Išao je da traži po rimskim zbirkama stara vajarska dela. Jedini mladi Bah koga je našao bio je otprilike petnaest godina star i potpuno trezan. Po načinu kako je nemarno držao grozd, činilo se kao da mu je dosadna činjenica da je on stvorio to najčudnije od sveg voća.
U njegovom delu trebalo je da bude radosti. Ono će pokušati da fiksira značenje plodnosti Dionisa, boga prirode, značenje moći opojnog pića koje omogućuje čoveku da se smeje i peva i zaboravi za neko vreme jad svoje zemaljske bede. A onda, možda, mogao bi da naslika raspadanje koje dolazi od suviše velikog zaborava, koje je video svuda oko sebe, kad je čovek predao svoj moral i duhovne vrednosti čulnom zadovoljstvu. Bah će biti središnja figura njegove teme, više ljudsko biće nego polubog: on će tu biti jedno dete od otprilike sedam godina, ljupkog lica, umiljato, koje će čupkati grozd. Njegova kompozicija će takođe sadržati i smrt: tigra koji je voleo vino, a koga je voleo Bah, s najmrtvijom mrtvom kožom i glavom kakve se mogu zamisliti.
Išao je u kupališta da traži modele, misleći da će tako moći da sastavi Baha, kao što je napravio Herkula od stotine Toskanaca: od ovoga vrat, od onoga ruka, stomak od trećega. Ali kad je posle nekoliko sedmica zavario Bahove crte tvrdim srebrnim perom, njegov složeni portret nije bio uverljiv. On pođe Leu Baljoniju.
-Potreban mi je model. Mlad. Ispod trideset godina. Iz ugledne porodice.
-I lepog tela?
-Koje je nekada bilo lepo, ali sada više nije. Trebam figuru koja je iskvarena.
-Čime?
-Vinom. Senzualnošću. Ugađanjem svojim sklonostima.
Leo se za trenutak zamisli, prelistavajući u duši likove i crte lica mladih Rimljana koje je poznavao.
-Možda znam nekoga ko vam je potreban. Grof Ginaco. Ali on je bogat, iz plemenite porodice. Šta možemo da mu ponudimo da bismo ga nagovorili?
-Laskanje. Da će postati besmrtan kao veliki grčki bog Bah. Ili Dionis, ako mu je milije.
-To će možda uspeti. On je besposlen i može vam pokloniti svoje dane... ili ono što od njih ostane kad se probudi posle bahanalija od prethodne noći.
Grof je bio oduševljen svojom novom ulogom. Kad je prošao kroz voćnjak s Mikelanđelom, skinuo odelo i zauzeo pozu koju je Mikelanđelo zahtevao, on reče:
-Znate, baš se zgodno podudara što sam ja za ovo izabran. Uvek sam sebe zamišljao kao nekog boga.
Mikelanđelo priđe dasci za crtanje zadržavajući dah od sreće. Da je tražio po celoj Italiji, ne bi pronašao pogodniju ličnost od ove koju je Leo izabrao za njega: glava malčice premala za telo, stomak mekan i mesnat, bokovi suviše široki za trup, mišica malo mlitava, noge ravne i čvrsto modelovane kao u grčkog rvača. Bila je to figura bez seksa, pogleda dekoncentrisanog od suviše mnogo vina za večerom, usta poluotvorenih od ošamućenosti,ipak, ruka koja je držala vinsku čašu bila je savijena mišićnom snagom, a iznad svega koža, besprekorna i glatka kao svila, blistala je na jakom sunčevom svetlu koje je osvetljavalo mladića s prednje strane i činilo da je izgledao kao ozaren iznutra.
-Savršeni ste! -uzviknu Mikelanđelo oduševljeno. -Oličeni Bah.
-Milo mi je što tako mislite -reče grof Ginaco ne okrećući glavu. -Kad je Leo prvi put predložio da služim kao model, ja sam mu rekao da ne gnjavi. Ali ovo još može ispasti zanimljivo.
-U koje vas vreme mogu sutra očekivati? I nemojte se ustručavati da ponesete vino.
-Onda je sve odlično. Mogu ostati celo poslepodne. Bez vina, dan je tako dosadan.
-Vi meni nikad nećete izgledati dosadni, messer. Svakog trenutka videću vas u novom svetlu.
Skicirao ga je u stotinu položaja, s desnom nogom jako savijenom u kolenu, pri čemu su nožni prsti jedva doticali grubu drvenu osnovu, s telom skljokanim na jednu nogu, ali upinjući se da stoji uspravno, s trupom zavaljenim unazad, s malom glavom nagnutom napred, okrenutom na ovaj ili onaj način, u lakom pokretu, zasićenom zadovoljstvom. A kasno popodne, kad bi Ginaco popio mnogo vina, Mikelanđelo bi mu upleo grozdove u kosu i skicirao ga tako kao da grožđe tu raste... što je neobično zabavljalo Rimljanina. Dok jednog popodneva nije popio suviše vina, počeo da se njiše ošamućen, pao s drvenog postolja i udario bradom o tvrdu zemlju, ostavši onesvešćen. Mikelanđelo ga osvesti polivši ga bokalom vode. Grof Ginaco dršćući obuče odelo i izgubi se iz voćnjaka i Mikelanđelovog života.
Jakopo Gali nađe mu živahnog sedmogodišnjeg dečaka, s kovrdžavom zlatnom kosom i krupnim nežnim očima, divno dete s kojim se Mikelanđelo sprijateljio dok ga je skicirao. Jedini problem bio je da nauči dečaka da ostane u teškoj pozi s levom rukom u contrapposto položaju na grudima, da bi mogao da zgnječi grozd u ustima. Zatim je otišao na selo i proveo celi dan skicirajući noge, kopita i kovrdžavu dlaku koza koje su pasle na obroncima brežuljaka.
Tako je naposletku napravio skicu za svoju skulpturu: u sredini slab, zbunjen, ohol mlad čovek koji će uskoro biti uništen, s peharom visoko u ruci, iza njega bezazleno dete, jasnih očiju, koje jede grožđe, simbol radosti: između njih tigrova koža. Bah, prazan iznutra, mlitav, teturav, već star, satir, večito mlad i veseo, simbol čovečjeg detinjstva i lakomislene nevinosti.
U nedelju ujutro on pozva Galija u radionicu da mu pokaže crteže, pehar koji Bah drži visoko u ruci, isprepleteno grožđe i lišće u njegovoj kosi,i duge povite grozdove koji su povezivali Baha i satira, trup drveta na koje se Bah oslanjao a satir na njemu sedeo, i najzad tigrovu kožu koju je Bah držao u oslabljenoj ruci što se provlačila ispod satirove ruke, s glavom koja je visila između satirovih raskrečenih kozjih kopita, prikazujući slikovito što će se uskoro desiti i s Bahovom.
Gali je postavljao bezbrojna pitanja. Mikelanđelo je objašnjavao da će napraviti modele u vosku i glini, da će nešto izvajati i na otpacima mermera isprobati neke delove -na primer kako se satirova glava odmara na Bahovoj ruci.
-I kako se dečakova bedra stapaju u satirove noge zarasle u krzno.
-Odlično.
Gali je bio očaran. -Ne znam kako da vam zahvalim.
Mikelanđelo se osmehnu pomalo zbunjen.
-Postoji jedan način. Da pošaljete nekoliko florina u Firencu.
Gali zaštitnički nadvi svoja ogromna ramena nad Mikelanđelom.
-Da li biste želeli da naš službenik u Firenci svakog meseca pošalje nekoliko florina vašem ocu, mislim redovno? Onda nećete biti uzbuđeni svaki put kad stigne pošta. To vas neće ništa više stajati, a mi ćemo otvoriti vaš račun na teret ugovorene cene.
-...nije, zaista, on kriv -izjavi Mikelanđelo povređen u svom ponosu. -Moj stric je bolestan, a ima i neki dug...

7


On spusti svoj kamen u vodoravan položaj na podnožju, dobro ga osigura na čvrsto vezanim gredama, a onda, uzevši dleto, udari u ugao iz kojeg je trebalo ga se pojavi pehar s vinom. Usredsredio se na frontalnu stranu, a zatim poče da dodaje i dve bočne strane da dobije vizuelni tok. Pošto je odredio visoke tačke prstiju na ruci koja drži pehar, i ispružene čašice desnog kolena, on udari između njih da pronađe stomak, da ustanovi odnos između najviših izbočina i najvećih udubljenja. Prelazni oblici trebalo je da slede u prirodnom toku, prema tome kako će se oblici sa strana i pozadi ravnati po prednjoj.Onda je odredio otprilike masu gornjeg torzoa da označi zateturan položaj uspravne figure, i okrenuo kameni blok kao kazaljku na satu, tako da je mogao da radi na širokom planu, tešući u krupnim potezima ruku s peharom, koja je bila u dominantnom položaju.
Tada je pozvao jednog od Gufatija da mu pomogne da opet usprave kamen. Sada je mermer pokazivao svoju ličnost: veličinu, srazmere, težinu. On sedne preda nj i stade ga pažljivo posmatrati, pustivši ga da mu govori, da iznese svoje zahteve. Sada je osetio strah, kao da se upoznaje s nekom nepoznatom ličnošću. Klesati znači odstranjivati mermer, ali isto tako i ispitivati, kopati, znojiti se, razmišljati, osećati i živeti sa njim dok ne bude gotov. Polovina prvobitne težine toga bloka ostaće u završenoj statui, ostatak će ležati u voćnjaku u komadićima i prahu. Jedino je žalio što će ponekad morati da jede i da spava, jer to će predstavljati mučne prekide, kad će njegov posao morati da zastane.
Sedmice i meseci neprekidnog klesanja tekli su u neprekidnoj struji. Zima je bila blaga, nije morao da nanovo postavi krov na radionici, kad je vreme bilo oštro, stavio bi na glavu vunenu kapu preko ušiju i ogrnuo topao ogrtač. Misli, osećaji, zapažanja, često bi blesnuli kao munja kad su Bah i satir počeli da se pojavljuju, ali da izrazi te ideje u mermeru, bili su potrebni dani i sedmice. Duboko u duši morao se i sam razvijati, kao što se razvijala i sazrevala njegova skulptura. Nedovršeni blok ga je progonio u svakom satu dana i noći. Bilo bi opasno osloboditi pehar i savijeno koleno u prostoru, moraće da ostavi mermernu opnu između ispruženog pehara i podlaktice, između kolena i lakta, između osnove i kolena, da bi imali oslonac dok on bude dublje kopao. Sada je vajao bočni plan, lice i glavu, deo vrata i savijenu vrežu s grožđem, sad pak opet dubinu levog ramena, bedra i lista na nozi. U pozadini je oživeo satira, deblo na kome je ovaj sedeo, grožđe koje je jeo, tigrovu kožu koja je povezivala dva lika. Bio je to najsloženiji rad u koji se do sada upustio.
On vešto okrene satirovu glavu, ruke i grožđe prema Bahovoj ruci, no ipak je izašao izvan bloka.
Njegova prava bitka počela bi u trenutku kad bi neki mišić postao određen ili kad bi se počeo pojavljivati neki strukturalni element, ističući se iz grubog bloka. On bi osetio kako mu srce lupa u nestrpljivoj želji da brzo skine ostatak mermerne površine, da otkrije ljudski oblik ispod nje. Mermer je bio uporan, i on je bio isto tako uporan da ostvari delikatnu igru mišića ispod mesnatog trbuha, mekano kao od gline deblo drveta, spiralno povijen satirov torzo, grožđe na Bahovoj glavi koje je izgledalo kao da je deo loze njegove kose.Svaki svršeni detalj, donosio je mir svim onim njegovim sposobnostima kojima se koristio u stvaranju, ne samo očima i duhu i grudima, već ramenima, bedrima i slabinama.
Kad nije mogao da izrazi neku pojedinost, spustio bi alat, izašao napolje i gledao kroz drveće u nebo. Kad bi se vratio, prišao bi mermeru iz daljine, video bi njegove obrise i masu, osetio njegov kontinuitet. Detalj je postajao deo celine. Ponovo bi zgrabio alat i besomučno radio, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam udaraca, zatim jedan, dva, tri, četiri odmora, povlačeći se unazad na svakih nekoliko ciklusa, da vidi šta je postigao. Njegovi osećaji su uvek bili ispred njegovih fizičkih mogućnosti da kleše. Kad bi samo mogao da kleše sve četiri strane bloka odjednom!
Dok je oslobađao zaokruženu čašicu kolena, kosmatu nogu i satirov papak, tigrovu kožu, težio je da što više celine stavi u jedno »hajde«. Svaki dan je morao biti plodan, on je morao naći dovoljno oblika za svaki obrok klesanja pre no što je smeo da odloži dleto i čekić. U času buđenja bio je sav pun nervozne energije i njegovi časovi predstavljali su jedan dug neprekidan zamah. Nije mogao da ostavi nijedan prst ruke u poodmaklijem stanju nego što je bio drugi, jer je radio u jedinicama. Jednostavni obrok rada bila je jedna puna jedinica. Ti mali skupovi snažnih suština u celoj njegovoj skulpturi karakterisali su njegovu snagu vajara.
Upravo pre nego što bi prestao da radi pregledao bi svoje delo, našao šta mora da se uradi sutradan.U toku večeri, kad je pisao porodici, ponosno je potpisivao pisma:
Mikelanđelo, vajar u Rimu.
Zbog toga što nije hteo da odvoji vreme za prijatelje ili odmor ili društveni život, Balduči ga je okrivio da pokušava pobeći od sveta tražeći utočište u mermeru. Mikelanđelo prizna prijatelju da gotovo ima pravo: vajar prenosi u mermer viziju jednog sjajnijeg sveta no što je ovaj koji ga okružuje. Ali umetnik ne beži, on goni. On je pokušavao svom svojom snagom da uhvati viziju. Da li se bog zaista odmarao sedmog dana? U hladu toga dugog popodneva, kad je bio osvežen, zar se nije možda sam upitao: »Koga imam na zemlji da govori u moju korist? Bolje da stvorim još jednu vrstu, jednu posebnu. Nazvaću je 'umetnikom'. Njemu će biti zadatak da donese svetu smisao i lepotu.«
Ipak je Balduči verno dolazio svake nedelje popodne u nadi da će ga nagovoriti da izađe iz radionice. Pronašao je za Mikelanđela devojku toliko sličnu Klarisi da je Mikelanđelo bio u iskušenju. Ali mermer je iscrpljivao. Između tog dvoga nije bilo izbora.
-Kad završim Baha, izaćiću s tobom -obeća on Baldučiju.
Balduči odmahnu glavom u očajanju.
-Samo pomisli kako odgađaš ono što je dobro u životu na tako dugo vreme. To je bacanje vremena u Tibar!
Podstaknut svojim vlastitim udovoljenjem, Mikelanđelo zabaci glavu i srdačno se nasmeja sa svojim prijateljem.
Njegova najdublja emocionalna reakcija došla je onda kad je lomeći opnu koja je podupirala skulpturu, zapažajući providnu kakvoću mermera tamo gde je trebalo da dođe proboj, bio svestan činjenice da će prostor uskoro tuda teći. prostor koji je udovima davao slobodu kretanja, njihovu nezavisnost koja je dozvoljavala njegovim oblicima da dišu od onoga trenutka kad njegovo dleto više nije osetilo otpor.
Najdelikatniji zadatak bilo je otklanjanje mermera između ruke koja je držala divno ukrašen visoki pehar i strane nagnute glave. Radio je s beskrajnom nežnošću dok nije stigao do kose linije ramena. Još se nije osećao dovoljno sigurnim da odbije čekićem tkivo koje je podupiralo podignutu ruku i ispruženo koleno.
Balduči ga je nemilosrdno grdio.
-To je čista predrasuda. Kako to da nisi napravio stub da drži jadne mladićeve genitalije. Recimo da otpadnu? To bi bilo gore nego da ispusti taj pehar za koji se toliko bojiš da ga ne izgubiš.
Mikelanđelo zahvati šakom mermernu prašinu i baci je na njega.
-Da li se tebi ikad u glavi rodila misao a da nije proisticala iz polnog prohteva?
-Zar se ikome rodila?
Najzad je pristao na Baldučijevo nagovaranje da gledaju neke rimske predstave, i ode s njim na brdo Tedesko da vidi kako Rim proslavlja karneval pre korizme. Stajali su na padini brega, dok su četiri mlade svinje, počešljane kod naročitih frizera, sa zavezanim trakama, bile upregnute u kolica ukrašena zastavama. Na znak trube kolica su poletela nizbrdo prema Aventinu, dok je stanovništvo trčalo za njima, naoružano noževima, vičući: -Al porco! Al porco! - Na dnu obronka kolica su se razmrskala, a ljudi su navalili na životinje, tukući se međusobno da vide ko će odrezati najbolji komad mesa.
Kad se Mikelanđelo vratio kući, našao je samo francuskog kardinala Groslaja od San Dioniđija. Gali je prekršio pravilo koje je sam nametnuo, upitavši Mikelanđela da li bi mogli da povedu kardinala u radionicu da vidi Baha. Mikelanđelo nije mogao odbiti.
Pri svetlosti svetiljke Mikelanđelo objasni da on radi oko cele figure istovremeno, da bi tako oblici bili uvek u istom stepenu obrađenosti.. Pokazao je kako je, da bi otvorio prostor između nogu i između leve ruke i trupa, radio na prednjoj a zatim na stražnjoj strani bloka, neprestano istanjujući sve više i više mermernu opnu. Dok je kardinal od San Dioniđija posmatrao, on uze dleto i pokaza kako se izvodi naročito lako kucanje potrebno pri probijanju, zatim uze ugnetto da odstrani ostatak opne, oslobadajući udove.
-Ali kako vam polazi za rukom da upola završenoj figuri date taj osećaj kao da u njoj pulsiraju žile? Ja prosto osećam krv i mišiće ispod vaše mermerne kože. Prijatno je gledati kako se rađaju novi majstori mermera.
Nekoliko dana kasnije jedan sluga donese u radionicu pisamce od Galija. »Hoćete li večeras večerati s Groslajem i sa mnom?«
Mikelanđelo predveče završi rad, ode u obližnje kupalište da ispere mermernu prašinu iz pora, obuče čistu košulju i čarape, počešlja kosu preko čela.
Sinjora Gali je poslužila laku večeru, jer kardinal, još uvek se pridržavajući discipline svojih mladih godina, nije jeo meso, a i druge hrane se jedva doticao. Njegove izbledele oči blistale su na svetlosti svetiljke kad se okrenuo Mikelanđelu.
-Znaš, sine moj, starim. Ja moram ostaviti nešto za sobom, nešto jedinstveno lepo, da dodam lepotama Rima. Jedan dar od Francuske, od Šarla VIII i moje malenkosti. Dobio sam odobrenje od pape da posvetim jednu skulpturu u kapeli francuskih kraljeva u crkvi svetog Petra. Ima tamo jedna niša za koju bi trebala figura u prirodnoj veličini.
Mikelanđelo nije bio ni takao nijedno od Galijevih odličnih trebijanskih vina, ali se osećao kao da je popio više nego grof Ginaco kad bi popodne bila vrućina. Skulpturu za Svetog Petra, najstariju i najsvetiju baziliku hrišćanstva, sagrađenu na grobu svetog Petra! Da li je moguće da je francuski kardinal izabrao njega? Ali na osnovu čega? Na osnovu malog Kupidona? Još nedovršenog Baha u radionici?
No dok je on uspeo da misli ponovo vrati za sto, predmet razgovora se promenio. Kardinal je pričao Jakopu Galiju o spisima dvojice neortodoksnih otaca. Zatim po kardinala stigoše kola. On poželi Mikelanđelu laku noć.
Te nedelje Mikelanđelo je otišao u crkvu Svetog Petra da vidi kapelu francuskih kraljeva i nišu o kojoj je govorio kardinal od San Dioniđija. Popeo se uz trideset pet stepenica od mermera i porfira koje su vodile u baziliku, prošao kroz atrijum, prošao pored središnje fontane koja je bila opkoljena stubovima od porfira i stajala na temeljima karolinškog zvonika, zaprepašćen zbog oronulosti crkve Svetog Petra, koja se oštro naginjala ulevo. Unutra otkri da je kapela francuskih kraljeva skromne veličine i mračna, da glavno svetlo dopire kroz male prozore gore, na stražnjoj strani, blizu tavanice, dok su joj jedini ukras bili sarkofazi posuđeni s paganskih i ranih hrišćanskih grobova te drveno raspeće u jednoj niši sa strane. On izmeri odoka praznu nišu na suprotnoj strani zida, razočaran što je tako duboka da će se kip videti samo spreda.
Prošlo je sedam dana pre no što je Gali ponovo pokrenuo to pitanje.
-Znate, Mikelanđelo, ta porudžbina kardinala od San Dioniđija može da bude najvažnija otkako je Polajuolu bilo dato da izradi nagrobni spomenik za Siksta IV
Mikelanđelovo srce zakuca brže. -Kakvi su moji izgledi? Gali poče da računa na svojim dugačkim tankim prstima kao na računaljci koja procenjuje umetničku verovatnoću.
-Prvo, moram uveriti kardinala da ste vi najbolji skulptor u Rimu. Drugo, morate izmisliti neku temu koja će ga inspirisati. Treće, moramo dobiti potpisan ugovor.
-Da li će to morati da bude duhovna tema?
-Ne zato što je kardinal član crkve, već zato što je veoma duhovan čovek.Živeo je u Rimu tri godine u takvom stanju pokore da doslovno nije video i ne zna da je Rim pokvaren grad.
-Da li je to nevinost? Ili slepilo?
-Ne bismo li mogli reći da je to vera? Ako je jedan čovek tako čist kao što je kardinal od San Dioniđija, onda mu je božja ruka na ramenu dok hoda, on vidi iznad sadašnjeg zla, Večnu Crkvu.
-Mogu li ja da stvorim delo na kome će počivati ruka božja?
Gali odmahnu svojom lavovskom glavom.
-To je problem za koji se vi sami morate boriti.
Klesati duhovno raspadanje celog dana, a u isto vreme smišljati pobožnu temu, to je izgledalo kao nemoguć zadatak, Ali uskoro je znao da će ta tema biti Pijeta, žalost, tuga. Želeo je da radi jednu Pijetu još otkako je završio Bogorodicu s detetom, jer je Bogorodica s detetom bila samo početak, Pijeta je bila kraj, unapred određen zaključak svega onoga što je Marija odlučila u onom sudbonosnom času koji joj je Bog odredio. Sada, trideset tri godine kasnije, sin joj je opet bio na krilu, pošto je završio svoje putovanje.
Galija je zanimalo Mikelanđelovo razmišljanje. On ga odvede u palatu kardinala od San Dioniđija, gde su sačekali da kardinal završi dnevnu molitvu i službu božju, što se zahtevalo od svakog benediktinca. Nekakva tri čoveka sedela su u otvorenoj loži, okrenutoj prema Via Rekta, sa naslikanim Blagovestima iza njih. Kardinal je bio bled posle dugog bogosluženja. Mikelanđelovo izvežbano oko lako je otkrilo da tela gotovo i nema ispod mantije.Ali kad je kardinal čuo za Pijetu, njegove oči zablistaše.
-A šta je s mermerom, Mikelanđelo? Možeš li naći tako savršen komad o kakvom govoriš, ovde u Rimu?
-Mislim da ne mogu, Vaša svetlosti. Stub da, ali ovalni blok koji je širi nego viši, i u dubinu isečen, to nisam video.
-Onda se moramo obratiti Karari. Pisaću braći Luči, moliću pomoć. Ako ne budu mogli da nađu ono što nam je potrebno, moraćete sami ići u kamenolom da ga nađete.
Mikelanđelo skoči sa stolice.
-Znate li, oče, što su kamenolomi viši, mermer postaje sve belji? Nema mrlja od zemlje, nema pritiska koji stvara rupe i šupljine. Kad bismo mogli da izvadimo mermer na vrhu Monte Arga, tamo bismo našli savršen blok.
Dok su išli kući, Gali reče: -Smesta morate poći u Kararu. Daću vam unapred novac za putovanje.
-Ne mogu.
-Zašto ne.
-Moram završiti moga Baha -odgovori Mikelanđelo.
-Ali Bah može da čeka. Kardinal ne može. Jednog dana, a to će biti uskoro, Bog će staviti svoju ruku samo malo jače na njegovo rame, i kardinal će otići na nebo. A s neba ne može da naruči Pijetu.
-To je istina. Ali ja sada ne mogu prestati da radim -ostajao je Mikelanđelo tvrdoglavo pri svom.
-Razrešavam vas od našeg sporazuma. Kad budete završili Pijetu, vratićete se Bahu.
-Za mene ne postoji vraćanje nazad. Skulptura se do potpunosti razvija u mom duhu. Moram je završiti sada da bi bila savršena.
-Uvek sam zbunjen kad nađem romantičnog čoveka u praktičnim poslovima. Gali uzdahnu. -Neću opterećivati kardinala pojedinostima vašeg ortodoksnog mišljenja.
-Dok Bah ne bude gotov, Pijeta ne može da se počne. Ja postupam časno, jer moram.

8


Mikelanđelo ukloni kratki stub između podnožja i Bahove pete i desne noge koja je bila napola u vazduhu, naslonjena na prste. Zatim podiže bušilicu da odstrani opnu između lakta i pehara, bušeći čitav niz rupa blizu ruke, pažljivo turpijajući preostali mermer. Najzad odreza desni ugao ispod pehara, da oslobodi ruku i pehar, koji se sada dizao visoko u prostor. Satir u donjem levom uglu i pehar gore u desnom upotpunjavali su jedan drugog. Mikelanđelo obiđe delo, sa zadovoljstvom na licu i u ramenima,dok su mu oči pregledale liniju od izbočenog desnog kolena do vrha suprotnog ramena, napetost od ruba pehara kroz mesto gde se račvaju noge do ugla satirovog kopita.
Figura se isticala težinom svojih masa. U glavi koja se naginjala napred, u torzu isturenom prema van, koji se zatim spuštao u stomak, što je celo telo povlačilo nadole prema slabinama. Pozadi, suviše debeli bokovi služili su kao teret koji daje stabilnost, dok su ravnotežu održavale lepe noge, mada ne suviše sigurne zbog toga što je telo bilo nagnuto, leva noga čvrsto je stajala na tlu, desna na vrhovima prstiju povećavala je osećaj vrtoglavice.
-Vi ste kao neki inženjer -reče Gali videći ga s ushičenim izrazom na licu dok je pregledao Mikelanđelovu zamisao.
-Ja sam govorio Bertoldu da vajar i mora to da bude.
-U doba careva vi biste projektovali koloseume,kupališta i rezervoare. Umesto toga, stvorili ste dušu.
Mikelanđelove oči zaplamteše na taj kompliment.
-Bez duše nema skulpture.
-Mnoga od mojih antičkih dela bila su pronađena razbijena na nekoliko mesta, no kad smo ih sastavili, njihov je duh bio prisutan.
-To skulptor u stvari živi u mermeru.
Sledeće nedelje otišao je da ruča kod Ručelaja, u želji da čuje novosti iz Firence. Savonarola je bio u središtu gotovo svih događaja. Firentinska kolonija je bila oduševljena njime zato što je prkosio papi, što je opominjao Bordžiju da su nepravedne ekskomunikacije iz crkve nevažeće, i što je slavio tri zabranjene mise u San Marku na Božić. Zatim je Savonarola pisao kraljevima, državnicima i crkvenim velikodostojnicima širom cele Evrope, podstičući ih da se sazove sabor koji bi izbacio Bordžiju i doneo široke reforme koje bi oslobodile crkvu od simonije i od kupovanja ne samo kardinalske časti već i same papske titule. Jedanaestog februara 1498. Godine opet je držao propoved protiv pape u Duomu, a dve sedmice kasnije izašao je iz katedrale s hostijom u ruci, ispred hiljade Firentinaca koji su se već bili okupili na pjaci, i preklinjao je Boga da ga ubije ako on zaslužuje ekskomunikaciju iz crkve. Kad se Bog uzdržao, Savonarola uze da proslavi svoje opravdanje naređujući još jednu Lomaču Taština. Firencu je ponovo opljačkala Vojska mladića.
Savonarolina pisma u kojima je zahtevao reformaciju kružila su tajno u Rimu preko Firentinaca, za koje je on postao idol. Kad im je Mikelanđelo opisao Lomaču Taština koju je gledao, stotine nenadoknadivih rukopisa, knjiga, slika, skulptura koji su bili uništeni, oni nisu bili ožalošćeni.
-Svaka cena je niska kad je nestašica -povika Kavalkanti. -Moramo uništiti Bordžije po svaku cenu.
Mikelanđelo se zamisli.
-Šta ćete misliti o toj ceni za nekoliko godina kad i papa i Botičeli budu mrtvi? Naći će se drugi papa, ali nikad više neće biti Botičelija. Svi radovi koje je Savonarola bacio na vatru zauvek su nestali. Meni se čini da vi odobravate bezakonje u Firenci da biste sebe oslobodih bezakonja ovde u Rimu.
Ako on nije mogao da ih dirne svojim razlozima, papa ih je dirnuo tamo gde boli: obećao je da će konfiskovati sva imanja Firentinaca i da će ih izbaciti iz grada bez prebijene pare ako Sinjorija iz Firence ne pošalje Savonarolu u Rim na sudski postupak. Posle onoga što je Mikelanđelo mogao da načuje, kolonija je potpuno kapitulirala: Savonarola je morao biti ućutkan, morao je prihvatiti svoju ekskomunikaciju iz crkve, tražiti oproštenje greha od pape. Zamolili su Sinjoriju da radi za njih i da pošalje Savonarolu pod stražom u Rim. Sve što je papa tražio, bilo je, objašnjavali su oni, da Savonarola dođe u Rim i da primi oproštenje greha. Onda se može vratiti u Firencu i spašavati dušu.
Krajem marta proširi se u Rimu vest koja natera Mikelanđela da pojuri na Ponte: Savonarolin zamenik zapovednika, fra Domeniko, predao se sam mukama vatrom. Kolonija se okupila u domu najstarijeg, Kavalkantija. Kad je Mikelanđelo ušao u kuću, utonuo je u graju koja se valjala niz stepenice iz dnevne sobe.
-Šta to znači, muke vatrom? -zapita on. -Da li je to ono što je Savonarola pokušao pre karnevala, tražeći da padne mrtav ako njegove reči nisu nadahnute bogom?
-Slično. Osim što vatra peče.
Ovakav razvoj događaja nije potekao ni od samog fra Domenika niti od neprijatelja dominikanaca u borbi za vlast, franciskanaca, koje je predvodio Frančesko di Pulja. U jednoj vatrenoj propovedi u odbranu vođe, fra Domeniko je izjavio da će ući u vatru da dokaže da je sve ono što Savonarola uči nadahnuto bogom. Sutradan, fra Frančesko di Pulja je prihvatio izazov, ali je zahtevao da sam Savonarola uđe u vatru, rekavši da će Firenca samo onda ako Savonarola prođe živ kroz vatru verovati da je on pravi prorok.Sastavši se na večeri u palati Piti, jedna grupa mladih Arabijata uveravala je fra Frančeska i franjevce da Savonarola nikad neće to prihvatiti, da će svojim odbijanjem dokazati Firentincima da ne veruje u to da će ga Bog spasiti.
U tom času glasači Firence okrenuše se politički protiv Savonarole. Bili su već izdržali sedam godina svađa, papinu pretnju da će na celo stanovništvo staviti interdikt, što je značilo ekskomunikaciju koja bi paralizovala trgovinu i prouzrokovala još goru zbrku. Gradu je bio potreban porez od tri posto na crkvena imanja, što je papa pristajao da odobri kad Savonarola jednom bude ućutkan. Pobedili su Sinjoriju koja se bila zaverila Savonaroli i izabrali novi savet, koji je bio protiv njega. Firenci je pretio još jedan građanski rat kao onaj između gvelfa, pristalica papske stranke, i gibelina,pristalica carske stranke.
Sedmog aprila bila je podignuta jedna platforma na Pjaci dela Sinjorija. Klade su mirisale na katran. Ogromna masa sveta skupila se da posmatra predstavu. Franjevci nisu hteli da dođu na pjacu dok fra Domeniko ne obeća da neće poneti hostiju u vatru. Posle mnogo sati čekanja, jak zimski pljusak pokvasi platformu, rasteravši gomilu i dokrajčivši sve paljevine.
Sledeće noći Arabijati upadoše u San Marko i pobiše nekoliko Savonarolinih sledbenika. Sinjorija je došla i uhapsila Savonarolu, fra Domenika i fra Silvestra, trećeg po redu u komandi, zatvorivši ih u zvonik Palaca dela Sinjorija. Papa posla kurira u Firencu zahtevajući da se Savonarola pošalje k njemu u Rim. Sinjorija odbi, ali odredi odbor sedamnaestorice da ispita Savonarolu i osigura njegovo priznanje da njegove reči nisu bile nadahnute bogom.
Savonarola odbi da opozove svoje reči. Odbor ga je mučio: najpre upotrebivši merdevine rastezače i zavrtanj, zatim ga zavezaše i podigoše u vazduh, spustivši ga iznenadnim trzajem konopca. Izbezumljeni Savonarola pristade da napiše priznanje. Bio je pušten iz ćelije. Sinjorija nije bila zadovoljna onim što je napisao. Mučenje poče ponovo. Slab od posta i molitava preko cele noći, Savonarola ponovo podleže, potpisa priznanje koje je sastavio notar, ali tek pošto je jednom odbio dokument i pošto je treći put bio mučen.
Odbor proglasi Savonarolu krivim zbog jeresi. Specijalno savetodavno veće koje je Sinjorija sazvala osudi ga na smrt. U isto vreme papa odobri gradu njegov dugo željeni porez od tri postotka na sva crkvena imanja u Toskani.
Tri platforme bile su sagrađene od stepenica Palaca dela Sinjorija do trga. Gomila sveta počela je ispunjavati pjacu u toku noći, gurajući se prema gubilištu. U zoru je trg i sve uličice koje su vodile ka njemu bile jedna uzavrela masa.
Savonarola, fra Domeniko i fra Silvestro bili su izvedeni na stepenice Sinjorije, bez odela, obrijanih tonzura. Popeše se na gubilište, tiho moleći. Uspeše se strmim merdevinama do vrha vešala. Staviše im konopce i lance oko vrata. Za tren oka, sva trojica su se njihala, prebijenih vratova.
Onda se zapali lomača ispod vešala. Plamen se diže. Tri tela držala su se na lancima pošto su konopci izgoreli. Arabijati su kamenovali napola izgorele leševe. Njihov prah je bio pokupljen, odnesen kolima do Starog mosta i bačen u Arno.
Mučeništvo Savonarolino duboko je potreslo Mikelanđela. Kao dečak sedeo je i slušao Pika dela Mirandolu kad je preporučivao Lorencu da pozove tog monaha u Firencu. Savonarola je pridoneo smrti Lorenca, Pika, Policijana, a sada je i on bio mrtav. Jedva je znao šta da misli i oseća: osim sažaljenja. Vratio se svom poslu. U jednom haotičnom svetu čovek je mogao da se osloni na mermer. Mermer je imao svoju vlastitu volju, inteligenciju i stabilnost. Kad mu je mermer bio u rukama, svet je bio dobar.
Sada je jedva čekao da završi Baha. Bio je tek odredio položaj čela, nosa, usta, u želji da ga sama figura uputi na izraz lica. Sada je završio lice, ošamućenog izraza s kojim je Bah gledao u pehar vina, izbuljene oči, usta pohlepno otvorena. Za grožđe je upotrebio svrdlo, i tako svaku bobicu napravio da bude okrugla i puna soka. Da bi izveo krzno na satirovim kozjim nogama, stesao je grubu površinu mermera potpuno okruglim dletom, koje je iznelo na površinu ritmičko igranje kovrdža, pri čemu je svaki pramen bio posebno izveden.
Trebalo mu je još dva meseca za glačanje da dobije sjajni efekat mesa kakav je želeo.Mada je taj rad zahtevao beskrajnu pažnju i tačnost, bio je po prirodi tehnički, i zahtevao je samo zanatliju u njemu. Dopuštao je da mu duh bude slobodan za vreme toplih prolećnih sati da razmišlja o »Pijeti« i njenom značenju. I u svežim večerima on poče da istražuje taj poslednji trenutak koji će majka i sin provesti zajedno.
Onda zapita Jakopa Galija bi li sad mogao zaključiti ugovor s kardinalom od San Dioniđija. Gali reče da je kardinalov manastir u Luči već naručio jedan blok prema dimenzijama koje je dao Mikelanđelo. Bio je već isečen, ali je kamenolom u Karari odbio da ga pošalje u Rim pre nego što bude isplaćen. Manastir u Luči je opet odbio da plati dok kardinal ne da odobrenje. Kamenolomu je dosadilo da ga čuva te ga je prodao jednom posredniku.
Te noći je Mikelanđelo napisao ugovor za koji je smatrao da će i prema njemu i prema kardinalu od San Dioniđija biti pošten. Gali ga je čitao bez izraza na licu, rekavši da će ga odneti u banku i staviti na sigurno mesto.
Krajem leta Bah je bio gotov. Gali je bio presrećan zbog kipa.
-Čini mi se da je Bah zaista živ i da će svakog trenutka ispustiti pehar. Satir je u isto vreme i zloban i nedužan. Vi ste mi napravili najlepši kip u celoj Italiji. Moramo ga postaviti u vrt i prirediti zabavu.
Slepi avgustinci, Aurelijus i Rafaele Lipus, studirali su Baha svojim osetljivim prstima, prelazeći njima preko svake pojedinosti i govoreći da nikad nisu »videli« mušku figuru koja tako snažno izražava svoju unutrašnju životnu snagu. Profesor Pomponius Letus, koga je inkvizicija mučila zbog paganstva, bio je dirnut do suza, zaključujući da je kip pravi grčki po svojoj strukturi i sjajnoj beloj satenskoj polituri. Serafine, pesnik sa dvora Lukrecije Bordžije, omrznuo ga je na prvi pogled, izjavivši da je »ružan, bludan, bez ikakve ljupkosti«. Sanazaro, pesnik koji je mešao hrišćanske i paganske slike u svojim stihovima, izjavio je da je »potpuna sinteza, grčki po obliku, hrišćanski po osećaju, sinteza koja je kombinovala najbolje od oba«, kao što su četvorica platoničara primetili za njegovu Bogorodicu s detetom. Peter Sabinus, profesor govorništva na univerzitetu, sakupljač hrišćanskih natpisa, i njegov prijatelj Đovani Kapoči,koji je iskopavao katakombe, vraćali su se tri puta da raspravljaju o vrlinama kipa i, mada nisu marili za antičke teme, naposletku su zaključili da je taj Bah nešto novo u umetnosti skulpture.
Mikelanđelo je najviše cenio mišljenje Đulijana da Sangala. Sangalo je razdragano ocrtao strukturalnu zamisao. -Sagradili ste tog Baha onako kao što mi gradimo hram ili palatu. Lako se moglo desiti da vam se materijal sruši. Taj mladić će stajati uspravno tako dugo dok za njega bude prostora koji će istiskivati.
Sutradan uveče Gali donese vlastito napisani ugovor između Mikelanđela i kardinala od San Dioniđija,koji je kardinal bio potpisao. U tom ugovoru Mikelanđelo otkri da ga nazivaju prvi put maestrom, ali je isto tako bio spomenut kao statuario, čovek koji pravi kipove. Za svotu od četiri stotine pedeset dukata u papskom zlatu pristajao je da napravi Pijetu u mermeru, s tim da mu se sto pedeset dukata plati na početku, a sto dukata svakog četvrtog meseca. Krajem godine statua će biti
gotova. Da bi osigurao kardinalovu isplatu Mikelanđelu, Gali je napisao:
Ja, Jakopo Gali, obećavam da će taj rad biti lepši od bilo kog dela u mermeru koji se danas može videti u Rimu, i takav da nijedan majstor našeg vremena neće moći napraviti bolji.
Mikelanđelo je s ljubavlju gledao Galija.
-Sigurno ste taj ugovor napisali kod kuće, a ne u banci.
-Zašto?
-Jer ste uzeli na sebe priličan rizik. Recimo, kad završim, da kardinal kaže: »Ja sam video boljih mermera u Rimu.« Šta će onda biti?
-Vratiću Njegovoj svetosti njegove papske dukate.
-I ostaće vam statua.
Galijeve oči trepnuše. -Nekako bih to podneo.

Mikelanđelo pođe da pretražuje skladišta kamena u Trasteveru i lukama da nađe onakav blok kakav mu je bio potreban, ali komad mermera sedam stopa širok, šest stopa visok i tri stope dubok retko se vadio, jer bi se teško prodao. Trebalo mu je samo dva dana da sve obiđe, nije bilo ničega što bi imalo ličilo na masivni blok koji mu je bio potreban. Sledećeg dana, kad je već zaključio da će morati otići u Kararu na svoj trošak, Gufati dotrča stražnjom uličicom do nje- gove radionice, vičući:
-...baš istovaruju jedan šlep... tačno veličina koju tražite. Bio je odrezan po nekoj porudžbini iz Luče. Nisu platili kamenolomu, pa su ga prodali.
Mikelanđelo otrča kao lud do doka Lipeta. Tamo je stajao, blistao sjajan i beo na letnjem suncu. Klesari su ga bili divno isekli, visoko u brdima Karare. Njegova meka i zbijena sitnozrnasta građa pokazala se odlično pri probi čekićem i vodom. Sledećeg jutra dođe pre zore da posmatra kako zraci izlazećeg sunca padaju na blok i čine ga providnim kao ružičasti alabaster, bez ijedne rupe ili pukotine, naprsline ili čvora u celoj njegovoj masivnoj beloj težin

i.


9


Odstranivši poslednje ostatke s Baha, Mikelanđelo se dade na Pijetu. Ali Bah je postao sporna figura. Mnogi ljudi su dolazili da ga vide. Gali je dovodio posetioce u radionicu ili je slao tamo slugu da pita Mikelanđela nema li ništa protiv toga da dođu u vrt. Bio je primoran da daje objašnjenja i da se brani, naročito od Brenjovih zanesenjaka, koji su napadali njegovo delo kao »izopačenje Dionisove legende«. Kad bi naišli obožavaoci, onda bi se zapetljao u objašnjenjima svoje zamisli i tehnike. Sada je Gali želeo da svake večeri večera s njima, i nedeljom, da bi mogao da pozove što više prijatelja i da otvori put novim porudžbinama.
Ručelaj, Kavalkanti, Altoviti, svi su se njime ponosili. Priređivali su prijeme njemu u čast, zbog kojih se sledećeg jutra budio umoran. Čeznuo je da Baha ostavi iza sebe, da potpuno izbriše iz glave taj paganski lik i da napravi prelaz u duhovnost, koja mu je bila potrebna da bi razmišljao o Pijeti. Posle mesec dana slavlja bilo mu je jasno da neće moći zamisliti niti isklesati Pijetu uz tolike razonode, da je, pošto se sad javio kao profesionalni vajar, došlo vreme da stvori svoj vlastiti stan i radionicu, gde će moći živeti mirno i povučeno, raditi noću i danju kako bude želeo, posvetiti se umetnosti. Bio je dozreo. Sada se pokazao ko je.
Nije video drugog puta.
Jakopo Gali, koji je sve zapažao, upita ga, -Nešto vas muči, Mikelanđelo.
-Da.
-Reklo bi se da je ozbiljno.
-Samo nezahvalno.
-Vi meni ništa ne dugujete.
-Svi kojima sam najviše dugovao, govorili su to isto: Lorenco de Mediči, Bertoldo, Aldovrandi, sada vi.
-Kažite mi šta biste želeli.
-Da se odselim -izjavi Mikelanđelo. -Život s porodicom Gali je suviše prijatan...On zastade. -Osećam da moram raditi u svom domaćinstvu. Kao muškarac, a ne kao dečak i večiti gost. Ne čini vam se to smešno?
Gali je zurio u njega. -Ja jedino želim da vi budete srećni i da stvarate najlepša dela u Italiji.
-Za mene je to jedno te isto.
Uputili su ga u nekoliko kuća gde je prizemlje bilo slobodno.Jednu mu je preporučio Altoviti u firentinskom delu grada, drugu blizu Pjace del Kvirinale, s divnim pogledom na Rim. Bile su suviše raskošne i skupe. Trećeg dana, na Via Sistini, preko puta gostionice »Medved«, na rubu Kampo Marča, ispod obale Tibra, on nađe veliku sobu na uglu sa dva prozora, jednim prema severu s ujednačenim svetlom,drugim prema istoku s oštrim sunčevim svetlom koje mu je nekad bilo potrebno. U dnu je bila jedna manja soba s kaminom. On isplati nekoliko škuda za dvomesečnu stanarinu, namesti uljano platno na drvene okvire koji su služili za prekrivanje prozora i stane posmatrati neuglednu prostoriju, drveni pod, na mestima istanjen, na drugima popucao, žbuku koja je ispadala između zidnog kamena, malter na plafonu koji je padao u komadima otkrivajući šarene mrlje raspadanja na mestima gde je prokišnjavalo. On stavi ključ u džep i vrati se Galiju.
Tu zateče Buonarota, koji ga je čekao. Brat mu je bio veseo. Došao je kao stražar s jednom komorom na mazgama, i tako ga put ništa nije stajao. Isto tako je trebalo i da se vrati. Mikelanđelo je s radošću zurio u čekinjasto lice i kosu počešljanu preko čela, čime je oponašao njegovo češljanje. Prošla je godina dana otkako se nisu videli.
-Nisi mogao da dođeš u bolji čas -povika on. -Potrebna mi je pomoć da namestim svoj novi dom.
-Unajmio si stan? Dobro, onda mogu ostati s tobom.
-Čekaj da najpre vidiš moju palatu pre nego što se useliš -reče Mikelanđelo osmehnuvši se. -Hajde sa mnom u Trastevere, potrebni su mi malter i lug. Ali najpre ću ti pokazati Baha.
Buonaroto je dugo vremena stajao i zurio u statuu. Zatim zapita:
-Da li se sviđa ljudima?
-Mnogima se sviđa.
-Milo mi je.
To je bilo sve. Mikelanđelo primeti sam u sebi: »On nema pojma šta je to skulptura. Njemu je jedino stalo do toga da ljudi prihvate ono što sam ja napravio, da bih ja bio srećan i da dobijem više posla... ništa od svega toga on neće razumeti. On je pravi Buonaroti, slep za značenje umetnosti. Ali me voli.«
Kupili su materijal, večerali u Tratoriji Toskani, i onda Mikelanđelo odvede brata u Via Sistinu. Kad je ušao u sobu, Buonaroto zviznu.
-Mikelanđelo, nisi valjda mislio da ćeš ovde stanovati... u ovoj rupi? Ovo se sve raspada.
-Ti i ja ćemo sve to skrpiti -odgovori Mikelanđelo ozbiljno. -To je prava radna prostorija.
-Otac bi bio nesrećan.
Mikelanđelo se osmehnu. -Nemoj mu reći -reče i namesti visoko merdevine usred sobe. -Hajde da ostružemo plafon.
Kad su ga ostrugali i omalterisali, počeše zidove, zatim nastaviše da popravljaju ispucani pod nepravilnim komadima drveta. Zatim skrenuše pažnju na odvojeno dvorište. Jedina vrata u dvorište vodila su iz njegove sobe, ali su ostali stanari imali tamo pristup kroz prozore, što je imalo za posledicu da je dvorište bilo pokriveno debelim slojem smeća i otpadaka. Zadah je bio težak kao i zidovi koji su ga okruživali. Trebalo je dva dana da lopatama strpaju smeće u vreće i odnesu ga kroz sobe na jedno prazno zemljište ispod Tibra.
Balduči, koji se gnušao svakog fizičkog rada, pojavio se pošto su Mikelanđelo i
Buonaroto završili popravke. Poznavao je jednog trgovca starim nameštajem u Trasteveru, gde se dobro cenkao da dobije po što povoljnijoj ceni jedan krevet, dušek, kuhinjski sto,dve stolice od trske, komodu, nekoliko lonaca, posuđe i noževe. Kad su kola s magarcem stigla nekoliko sati kasnije, braća namestiše krevet ispod prozora prema istoku, gde će se Mikelanđelo buditi pri prvom svetlu. Komoda je otišla na zid, pokraj otvora za kuhinju. Ispod prednjeg severnog prozora namestio je sto od četiri daske na nogarima za crtanje i modelovanje u vosku i glini. Sredinu sobe ostavio je praznu za mermer. U stražnjem delu namestiše kuhinjski sto, dve stolice, lonce i posuđe.
Balduči se vrati pošto je ispitao susedstvo.
-Jedna debeljuškasta mala kokica stanuje upravo iza tvoje sobe: plava, oko petnaest godina, lepo građena. Francuskinja, rekao bih. Mogao bih je nagovoriti da ti bude služavka. Pomisli kako bi bilo ugodno završiti u podne posao i zateći je u kuhinji nad loncem vrele supe. -Balduči malo zaigra... -a noću, zateći je u krevetu. I to spada u njihov posao, a tebi će biti potrebno malo prirodne topline u ovoj pećini.
Mikelanđelo i Buonaroto se nasmejaše na Baldučijevu razdraganost. Sledeće minute izaći če na vrata i krenuti ulicom za devojkom.
-Slušaj, Balduči -uzviknu Mikelanđelo. -Ne želim da se zapetljavam, a za služavku nemam novca. Ako mi bude potrebna, držaću se običaja umetnika da uzmem jednog učenika da ga učim, a on da meni zauzvrat da svoje usluge.
Buonaroto se složi. -Pogledaću da nađem u Firenci nekog pametnog dečaka.
Buonaroto je smestio Mikelanđela, kupovao i kuvao i čistio sobu.
Domaćinstvo je krenulo nizbrdo onog trenutka kad je on otišao. Zaokupljen radom, Mikelanđelo nije nalazio vremena da kuva, da ide u gostionicu ili da jede na ulici. Smršao je, a soba nije više izgledala lepo pospremljena. On nije video ništa oko sebe osim svoje tezge i ogromnog belog mermera koji je ležao na gredama usred sobe. Nije se uopšte trudio da namesti postelju ili da opere suđe koje je ostavio na kuhinjskom stolu. Sobe je prekrivala prašina s ulice i pepeo iz kuhinjskog ognjišta, na kome je grejao vodu da ponekad popije nešto toplo.Krajem meseca je znao da njegov sistem neće funkcionisati. Čak je počeo da baca poglede na Baldučijevu malu Francuskinju, koja je prolazila pored njegovih vrata češće no što je on smatrao da je baš potrebno.
Buonaroto je rešio njegov problem. Odgovorivši na kucanje na vratima jednog poslepodneva, Mikelanđelo ugleda na ulici nekog dečaka jednostavnog lica, crnpurasta, starog otprilike trinaest godina, prljavog od putovanja, koji pruži pismo na kojem Mikelanđelo prepozna bratov rukopis. Pismo je predstavljalo Pjera Arđenta, koji je bio došao u Firencu da potraži jednog vajara kod kojeg bi učio.
Neko ga je poslao u kuću Buonaroti, a onda je pešice prešao celi dugi put do Rima.
Mikelanđelo ga pozva da uđe. Posmatrao je dečaka dok mu je ovaj pričao o svojoj porodici i imanju u blizini Ferare. Njegovo držanje je bilo mirno, glas jednostavan.
-Znaš li čitati i pisati, Arđento?
-Oci jezuiti u Ferari su me naučili pisati. Sad mi je potrebno da naučim zanat.
-I ti misliš da bi skulptura bila dobra?
-Ja hoću da učim tri godine. S cehovskim ugovorom.
Mikelanđelo je bio impresioniran njegovom iskrenošću. Gledao je u prljave mutne smeđe oči smrdljivog dečaka pred sobom, njegovu prljavu košulju, iznošene sandale, mršave, izgladnele obraze.
-Nemaš prijatelja u Rimu? Nemaš gde da ideš?
-Došao sam k vama -odvrati tvrdoglavo.
-Ja živim jednostavno, Arđento. Ne možeš očekivati raskoš.
-Ja sam contadino. Šta ima da se jede, to jedemo.
-Budući da tebi treba dom, a meni pomoćnik, da pokušamo nekoliko dana. Ako ne bude valjalo, rastaćemo se kao prijatelji. Platiću ti put natrag do Firence.
-Pristajem. Grazie.
-Uzmi ovaj novčić i idi u kupalište blizu crkve Santa Marija del' Anima. Kad se budeš vraćao, svrati na trg i kupi hranu za kuvanje.
-Ja umem da skuvam dobru domaću supu. Naučila me majka pre no što je umrla.
Oci su Arđenta bili naučili ne samo da računa već i da bude nepopustljivo pošten. Odlazio je od kuće pre zore na tržnicu, noseći sa sobom komadić olovke i papira. Mikelanđelo je bio dirnut brižljivošću s kojom je zapisivao račune: toliko dinara za povrće, toliko za meso, za voće, za hleb i pastu, sve do poslednja pare. Mikelanđelo je stavljao skroman iznos u lonac za nedeljne troškove. Arđento je bio neumoran tragač za jeftinom robom. Za nedelju dana znao je svaku šatru gde se nešto prodavalo. Na kupovanje mu je odlazio dobar deo prepodneva, što je odgovaralo Mikelanđelu, jer mu je osiguravalo osamu koju je tražio.
Ustanovili su jednostavan kućni red. Posle ručka koji se sastojao od jednog jela Arđento je čistio sobe, dok bi Mikelanđelo išao da prošeta jedan sat pored Tibra, do dokova, da sluša kako Sicilijanci pevaju istovarujući brodove. Kad bi se vratio kući, Arđento se odmarao na krevetu na točkovima u kuhinji ispod drvenog slivnika. Mikelanđelo bi tako imao još dva sata mira za tezgom pre no što bi se Arđento probudio, glasno oprao lice u umivaoniku i prišao stolu da primi dnevna naređenja. Tih nekoliko sati poslepodne bili su svo učenje koje je Arđento tražio. U sumrak se ponovo povlačio u kuhinju i grejao vodu. Kad bi pala noć, on je već bio zavučen u postelju, s ćebetom dobro navučenim preko glave. Onda bi Mikelanđelo zapalio uljani žižak i vratio se stolu. Bio je zahvalan Buonarotu što mu je poslao Arđenta, izgledalo je kao da će aranžman biti zadovoljavajući, uprkos tome što Arđento nije pokazivao ni mrvice interesa za crtanje.Kasnije, kad bude počeo raditi na mermeru, naučiće dečaka kako se upotrebljava dleto i čekić. U Bibliji je čitao iz Jevanđelja po Jovanu 19,88-40:

A potom Josip od Arimateje, koji beše učenik Isusov... moli Pilata da uzme telo
Isusovo... Onda dođe i uze telo Isusovo. A dođe i Nikodem... i donese pomešane smirne i aloja, oko sto litara. I uzeše telo Isusovo i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Jevreja da ukopavaju.
Navedeni su kao prisutni skidanju s krsta Marija, Marijina sestra, Marija Magdalena, Josip iz Arimateje, Nikodem. Ma koliko da je tražio, nigde u Bibliji nije našao mesto gde se govorilo o trenutku kad je Marija bila sama s Isusom. Scena je ponajviše bila pretrpana onima koji su oplakivali, kao što je bilo na dramatičnom Del' Arkovom Oplakivanju u Bolonji, gde su posmatrači puni bola preoteli poslednji čemeran Marijin trenutak.
U njegovoj zamisli niko nije mogao biti prisutan.
Njegova prva želja bila je da stvori majku i sina same u svemiru. Kad je Marija mogla imati taj trenutak da drži sina na krilu? Možda kad su ga vojnici spustili na zemlju, dok je Josip iz Arimateje bio kod Pontija i tražio Hristovo telo, dok je Nikodem skupljao mešavinu od smirne i aloja, a drugi otišli kući da žale. Oni koji budu gledali njegovu završenu Pijetu, zauzeće mesto biblijskih svedoka. Oni će osetiti što je Marija preživela. Neće biti oreola, nikakvih anđela. Biće dva ljudska bića koja je bog izabrao.
Mikelanđelo se osećao bliskim Mariji, pošto je toliko vremena proveo usredsređen na poćetak njenog putovanja. Sada je bila duboko živa i prožeta bolom, njen sin bejaše mrtav. Mada će kasnije uskrsnuti, toga trenutka je zaista bio mrtav, i izraz njegovog lica je odražavao šta je sve propatio na krstu. U svojoj skulpturi prema tome neće moći izraziti ništa od onoga što je Isus osećao za majku, samo ono što je Marija osećala za sina. Isusovo beživotno telo biće pasivno, oči zatvorene. Marija će morati da primi na sebe dodir s ljudima. I njemu je to izgledalo na mestu.
Olakšanje mu je bilo kad se u duhu okrenuo tehničkim problemima. Budući da je njegov Isus trebalo da bude u prirodnoj veličini, kako će ga Marija držati na krilu a da taj odnos, ne bude neskladan? Njegova Marija biće mršavih udova i nežnih proporcija, a ipak će morati da drži tog odraslog muškarca isto onako uverljivo sigurno kao što bi držala dete.
Postojao je samo jedan način da to postigne: zamišljanjem, crtanjem dijagrama i skica kojima će sondirati i poslednji kutak svog duha u potrazi za stvaralačkim idejama za izvršenje svoje zamisli.
Počeo je praviti slobodne skice da oslobodi svoju misao, kako bi se slike pojavile na papiru. Vizuelno, one su se približavale onome što je on osećao u duši. U isto vreme počeo je ići ulicama i zagledati ljude koji su prolazili ih kupovali za tezgama, skupljajući utiske o tome kako izgledaju, kako se kreću. Naročito je tražio nežne opatice s finim licem, glava prekrivenih velima koja su se spuštala do sredine čela, pamteći njihove izraze dok bi stigao do kuće i stavio ih na papir.
Otkrivši da se draperija može zamisliti tako da služi da se izrazi građa figure, on poče da studira anatomiju nabora. Improvizovao je, napredujući u studijama, figuru u glini u prirodnoj veličini, zatim je kupio mnogo jeftinog materijala od jednog trgovca tkanina, pokvasio laki materijal u umivaoniku i preko njega nanio glinu koju je Arđento doneo sa obale Tibra, dok nije postao gust kao blato. Nijedan nabor nije smeo biti slučajan, svaki pokret draperije morao je služiti organski da pokrije Madonine mršave noge i stopala, tako da one posluže kao čvrst oslonac za Hristovo telo, da pojača njenu unutrašnju bol. Kad se tkanina osušila i ukrutila, on primeti da se moraju izvršiti ispravke.
-To je, znači, vajanje -primeti Arđento kriveći lice pošto je nedelju dana svu sobu polivao vodom -to pravljenje kolača od blata.
Mikelanđelo se osmehnu. -Vidiš, Arđento, ako proveravaš da li su ovi nabori složeni, ovako, ili su pak lepršavi, možeš poboljšati držanje tela. Oni mogu imati isto toliko opipljive privlačnosti kao meso i kost.
Išao je u jevrejsku četvrt u želji da crta jevrejska lica, kako bi i vizuelno protumačio kako je Hrist mogao izgledati. Jevrejska četvrt nalazila se u Trasteveru, blizu Tibra, pored crkve San Frančesko a Ripa. Kolonija je bila mala dok nije španska inkvizicija 1492. godine naterala mnoge Jevreje u Rim. Ovde se s njima najvećim delom dobro postupalo, kao s »ostatkom nasledstva hrišćanstva iz starog zaveta«, mnogi istaknuti članovi kolonije bili su zapaženi u Vatikanu kao lekari, muzičari, bankari.
Muškarci nisu imali ništa protiv toga da ih crta dok su obavljali posao, ali nije mogao nagovoriti nijednog da dođe u njegovu radionicu da mu pozira. Rekli su mu da potraži Rabija Melzija u sinagogi jedne subote popodne. Mikelanđelo je našao rabina u njegovoj radnoj sobi, finog starca sede brade i blistavih finih očiju, u crnom gabardenu i s kapicom na glavi. Kad je Mikelanđelo objasnio zašto je došao, Rabi Melzi odgovori ozbiljno:
-Biblija nam zabranjuje da se klanjamo i da pravimo idole. Zato naši ljudi stvaraoci posvećuju svoje vreme književnosti, a ne slikarstvu ili skulpturi.
-Ali, Rabi Melzi, vi nemate ništa protiv toga da drugi ljudi stvaraju umetnička dela?
-Ni najmanje. Svaka vera ima svoje učenje.
-Ja klešem jednu Pijetu iz kararskog mermera. Želim da prikažem Isusa kao pravog Jevrejina. I to ne mogu ostvariti ako mi vi ne pomognete.
Rabin reče zamišljeno: -Ne bih želeo da moji ljudi imaju nekih neprilika s crkvom.
-Ja radim za kardinala od San Dioniđija. Siguran sam da će on to odobriti.
-Kakve modele biste najviše voleli?
-Radnike. Tridesetih godina. Ne krupne radnike, već žilave ljude. S inteligencijom. I osećajem.
Rabin Melzi se osmehnu na njega beskrajno starim ali veselim očima.
-Ostavite mi svoju adresu. Poslaću vam najbolje koje naša četvrt može da pruži.
Mikelanđelo pohita u Sangalovu usamljenu momačku sobu sa svojim skicama i zamoli arhitektu da mu napravi skicu stalka koji bi odgovarao Bogorodici koja sedi. Pošto je prostudirao crteže, Sangalo nacrta na brzu ruku ležaj na nogarima. Mikelanđelo kupi malo otpadaka od drveta. Zajedno s Arđentom napravi postolje i prekri ga ćebadima.
Njegov prvi model stiže predveče. Jedan trenutak je oklevao kad ga je Mikelanđelo zamolio da skine odeću, i tako mu Mikelanđelo pruži komad ubrusa da obavije slabine i odvede ga u kuhinju da se svuče. Zatim ga postavi na grubo postolje, objasni mu da je sada mrtav i da ga njegova majka drži na krilu. Model pomisli sasvim jednostavno da je Mikelanđelo lud, samo su ga uputstva njegovog rabina sprečila da ne pobegne. Ali na kraju sedenja, kad mu je Mikelanđelo pokazao svoje brze, slobodne skice na kojima je majka bila ovlaš ucrtana kako drži sina, model shvati šta Mikelanđelo traži i obeća da će razgovarati sa svojim prijateljima... Mikelanđelo je radio po dva sata dnevno sa svakim modelom što ga je rabin poslao.
Marija je predstavljala priličan problem. Mada je na njegovoj skulpturi imala da bude prikazana trideset tri godine posle njenog trenutka odluke, on je nije mogao zamisliti kao ženu pedesetih godina, staru, naboranu, slomljenu u telu i licu radom i brigom. Uvek je zamišljao Devicu kao mladu ženu, kakva je bila njegova majka u njegovom sećanju.
Jakopo Gali predstavio ga je u mnogim rimskim kućama. Ovde je pravio skice mladih devojaka koje još nisu imale ni dvadeset godina, neke pred udajom, neke udate godinu-dve, kako sede u lepršavim haljinama od platna i svile. Pošto je bolnica Santo Spirito primala samo muškarce, nije imao nikakvog znanja o ženskoj anatomiji, ali skicirao je žene u Toskani, na polju i kod kuće. Bio je u stanju da razabere linije tela Rimljanki ispod odeće.
Proveo je mnoge sedmice trudeći se da sastavi te dve figure: Mariju koja će biti mlada i osećajna no ipak dovoljno jaka da drži sina na krilu, i Isusa, koji je, mada mršav, bio snažan čak i u smrti... izgled koga se dobro sećao iz svojih iskustava u mrtvačnici bolnice Santo Spirito. Sve više je napredovao u crtanju ovog složenog crteža po svom izvanredno tačnom sećanju, bez potrebe da se osvrće na skice.
Uskoro je bio spreman da počne trodimenzionalnu figuru u glini. Tu je mogao da ima slobodu izraza, jer će moći da premešta materijal da bi menjao oblike. Kad je želeo da nešto naglasi, ili da prikaže snažniji osećaj, dodavao je ili oduzimao glinu. Zatim se latio voska, jer je između voska i mermera bilo sličnosti u taktilnim kvalitetima i providnosti. Poštovao je svaku tu tehniku prilaženja radu i čuvao njihove karakterne crte: njegovi crteži guščijim perom bili su naškrabani tako da su nagoveštavali građu kože, glinu je upotrebljavao plastično, da nagovesti meko pokretno telo, kao na trbuhu, na nagnutom trupu, vosak je glačao da bi površini tela dao elastičnu zategnutost. No nikad nije dozvoljavao da mu se ti modeli urežu u duh, oni su ostajali ovlaš urađene polazne tačke. Kad je klesao, bio je pun spontane energije, preterano brižljive ili podrobne studije u glini ih vosku navele bi ga samo na uvećavanje svog modela. Prava pokretna snaga imala je da nabuja iz samog mermera. Crteži i modeli bili su njegovo razmišljanje. Vajarstvo je bilo akcija.

10


Dogovor s Arđentom je dobro funkcionisao, jedino što Mikelanđelo ponekad nije znao ko je gazda a ko šegrt. Jezuiti su tako temeljno vaspitali Arđenta da Mikelanđelo nije mogao promeniti njegove navike: da se digne pre zore i oriba podove, pa bili oni prijavi ili ne, da greje vodu svakog dana na vatri za pranje rublja, da posude riba peskom iz reke posle svakog jela.
-Arđento, to je besmisleno -žalio se on, jer nije voleo da radi na vlažnom podu, naročito po hladnom vremenu. -Ti si suviše čist. Ribaj radionicu jednom nedeljno.
To je dovoljno.
-Ne -odgovori Arđento odlučno. -Svaki dan. Pre zore. Tako su me naučili.
-I neka bog pomogne svakome ko bi pokušao da te od toga odvikne –promrmlja Mikelanđelo, ipak, znao je da nema zbog čega da gunđa, jer je Arđento za sebe malo zahtevao. Dečak se upoznao s porodicom contadina koji su donosili namirnice u Rim. Nedeljom bi odlazio miljama daleko u campagnu da ih poseti, a naročito da vidi njihove konje. Jedino što mu je nedostajalo s njegovog imanja u dolini Poa bile su životinje, često se opraštao s Mikelanđelom izjavljujući:
-Danas idem da vidim konje.
Trebalo je da se dogodi mala nesreća pa da Mikelanđelo vidi koliko mu je dečak odan. Stajao je nagnut nad nakovnjem, u dvorištu, i pripremao dleta, kad mu komadić gvožđa uleti u oko i zabode mu se u zenicu. On posrčući uđe u kuću, dok su mu oči gorele kao vatra. Arđento ga natera da legne, donese lonac vruće vode, natopi belo laneno platno i stavi na oko da izvuče iver. Mada je bol bio velik, Mikelanđelo se nije mnogo brinuo. Smatrao je da će moći treptanjem izbaciti gvožđe. Ali ono nije izlazilo. Arđento se nije micao od njega. Neprestano je grejao vodu i celu mu noć stavljao tople obloge.
Sutradan Mikelanđelo postane zabrinut, a druge noći bio je u paničnom strahu, nije ništa video na povređeno oko. U zoru Arđento ode do Jakopa Galija. Gali stiže sa svojim porodičnim hirurgom, maestrom Lipijem. Hirurg je bio doneo kavez živih golubova. Reče Arđentu da izvadi jednu pticu iz kaveza, da preseče jednu veliku venu ispod njenog krila i da pusti da krv curi u Mikelanđelovo ozleđeno oko.
Hirurg dođe predveče, prereza venu drugom golubu i ponovo ispra oko.
Sutradan je Mikelanđelo osećao kako se komadić gvožđa miče. Uveče je bio napolju.
Arđento nije spavao sedamdeset sati.
-Umoran si -reče Mikelanđelo. -Zašto ne odeš na odmor nekoliko dana.
Arđentovo tvrdoglavo lice ozari se radošću: -Idem posetiti konje.
Iz početka su Mikelanđela ometali ljudi koji su ulazili i izlazili iz »Medveda« na drugoj strani ulice, buka njihovih konja i kola na kaldrmi, vika njihovih slugu i brbljanje u desetak dijalekata. No s vremenom se naučio zabavljati zanimljivim ličnostima koje su dolazile iz cele Evrope na hodočašće, neki u dugačkim odećama, drugi u kratkim ogrtačima, sjajnih zelenih i purpurnih boja, drugi opet u krutim šeširima. Oni su mu služili kao beskrajan izvor modela za skice koje je pravio za radnim stolom dok ih je posmatrao kroz otvoren prozor. Uskoro je upoznao sve goste, čim bi koji gost stigao, vadio je crtež, unosio ispravke ili ponešto dodavao, skicirao tela u raznim pokretima: kako istovaruju kočije, nose kovčege, skidaju zavežljaje s ramena, uzjahuju na mazge ili sjahuju s njih.
Ulična buka, glasovi, pozdravi pri dolasku i odlasku pružali su mu društvo, ne remeteći njegovu izdvojenost. S obzirom na to da je živeo u takvoj usamljenosti, osećaj da postoje drugi ljudi na svetu bio mu je kao da je u društvu. To je bilo sve što je trebao, jer dok bude imao mermera pri ruci, on nikad neće stajati na vanjskoj strani i gledati unutra, stajaće u središtu jezgra i gledaće napolje.
U skicama perom i mastilom za Pijetu iscrtao je paralelnim linijama suvišan prostor, one delove bloka koje treba odbaciti, naznačujući alatkom poteze koje treba izvesti. Sada, s dletom i čekićem u ruci, nije nalazio zadovoljstva u tom grubom tesanju, nestrpljiv na onaj prvi trenutak kada će treperavi plamen zakopane slike zasjati iz kamena, kad će blok postati izvor života koji je bio u vezi s njim. Zatim, iz prostora izvan bloka, on uđe u svoju kompoziciju. Kad bude završio skulpturu, život će treperiti iz slike. Ali u početnom trenutku radnja je bila obrnuta: tačka prodora morala je biti snaga koja upija prostor, uvlačeći njegov netremičan pogled i pažnju. Zamislio je tako veliki blok zato što je želeo da kleše iz obilja mermera. Nije hteo da zbija bilo koji deo oblika, kao što je morao da zbija Satira uz Baha.
Mikelanđelo nače mermemi blok s leve strane Bogorodičine glave, radeći na levoj strani bloka, sa severnom svetlošću iza sebe. Time što je uz pomoć Arđenta okrenuo blok na gredama bio je u stanju da udesi da mu senke padaju tačno tamo gde je trebalo klesati šupljine i da mu igra svetla i sene pokaže gde mora odstraniti kamen, jer je mermer koji je oduzimao bio takođe skulptura, i takođe je stvarao svoje efekte. Sada je morao neustrašivo zaroniti da nađe glavne karakteristike. Težina materijala Bogorodičinog vela, koji je vukao glavu nadole do unutrašnje ruke Hristove, koja je prelazila preko njenog srca, privlačila je pažnju na telo koje je bilo opruženo preko njenog krila. Čvrsta traka koja je išla između Devičinih grudi bila je kao čvrsta ruka koja je stezala i mrvila uzburkano srce. Linije draperije vodile su do ruke kojom je Bogorodica čvrsto držala sina ispod miške, a zatim prema ljudskim vidovima Hristovog tela, prema očima mirno sklopljenim u dubokom snu, prema pravilnom i punom nosu, koži svetloj i čvrstoj, mekim mišićima i nežnoj kovrdžavoj bradi na licu, ustima ispunjenim strahom.
Zbog toga što je Bogorodica gledala dole u svog sina, svi koji gledaju moraju se osvrnuti na njeno lice, da vide tugu, žalost za svim sinovima ljudskog roda, dok se pitala s nežnim očajanjem: »Šta sam mogla učiniti da ga spasim?« -I iz dubine njene ljubavi: »Kakvoj svrsi je sve to služilo ako se čovek ne može spasiti?«
Svi koji budu gledali osetiće kako joj je neizdrživo teško mrtvo telo njenog sina na krilu, kako joj je mnogo teži teret u srcu.
Bilo je neuobičajeno sastavljati dve figure u prirodnoj veličini u jednoj skulpturi, bilo je revolucionamo staviti odraslog muškarca u krilo jedne žene. Polazeći od te tačke, on je ostavljao za sobom sve konvencionalne zamisli Pijete. Još jednom, kao što je Fičino verovao da bi Platon mogao biti najdraži Hristov učenik, Mikelanđelova želja je bila da pomeša klasično grčko shvatanje lepote ljudskog tela s hrišćanskim idealom besmrtnosti ljudske duše. On je odagnao samrtne muke ranijih Pijeta, okupao je svoje dve figure u miru. Ljudska lepota može otkriti svetost isto tako jasno kao i bol. U isto vreme može i oplemeniti.
Sve to, i još više, mora on naterati mermer da iskaže. Ako je krajnji ishod tragičan, onda oni dvostruko moraju hodati u lepoti, lepoti koja se može meriti samo s njegovom vlastitom ljubavlju i odanošću tom besprekornom belom bloku. On će možda i grešiti, ali će greške biti učinjene rukom koja voli.
Zima se sručila iznenada kao tresak groma: hladna, mokra, surova. Kao što je Buonaroto predvideo, soba je prokišnjavala, Mikelanđelo i Arđento maknuše radni sto i krevet u suve delove sobe i unesoše talionicu iz dvorišta. Mikelanđelo je na glavi imao bolonjsku kapu natučenu na uši.Nozdrve su mu naticale, stalno ga bolele, otežavale mu disanje.
Kupio je crnu gvozdenu grejalicu i stavio je ispod stoličice bez naslona, i ova ga je grejala pozadi, ali u trenutku kad bi se premestio u neki drugi deo sobe, krv bi mu se ledila. Morao je poslati Arđenta da kupi još dve grejalice i korpu uglja, što su jedva smeli sebi dopustiti.Kad su mu prsti poplaveli, pokušao je da kleše u vunenim rukavicama. U roku od jednog sata imao je jednu nezgodu, komad mermera je otpao, i on oseti kako mu srce zastaje kad je krhotina tresnula o pod.
Jedne nedelje Arđento se vrati sa izleta sav vreo i s nekakvim čudnim osećajem. U ponoć je imao visoku temperaturu. Mikelanđelo ga podiže iz njegovog kreveta na točkovima i stavi ga na svoj. Ali ujutro je Arđento bio u bunilu, znojio se, vikao imena rođaka, odlomke priča o tučama i nesrećnim slučajevima. Mikelanđelo ga je brisao, a nekoliko puta ga je morao zadržati da ne iskoči iz postelje.
U zoru pozva jednog prolaznika i zamoli ga da pozove lekara. Ovaj je stao na prag vičući: -To je kuga! Izgorite sve što je dodirnuo otkako se vratio! -i pobeže.
Mikelanđelo posla poruku Galiju. Maestro Lipi baci jedan pogled i reče podrugljivo:
-Glupost. To nije kuga. Povratna groznica. Je li u poslednje vreme bio u blizini Vatikana?
-Išao je tamo u nedelju.
-I verovatno popio malo ustajale vode u nekom jarku ispod zidova. Idite do francuskih monaha, na Eskvilinu, oni prave lepljive pilule od žalfije, soli, kolokvinta...
Mikelanđelo zamoli jednog suseda da sedi pored Arđenta. Trebalo mu je gotovo sat po bljuzgavici da prođe kroz grad, da siđe niz dugu ulicu do Trajanovog foruma, prođe pored Augustovog foruma i Konstantinove bazilike i Koloseuma i zatim da se uz Eskvilin popne do manastira. Pilule su Arđentu smanjile glavobolju i Mikelanđelo je mislio da se mladić oporavlja za vreme dva mirna dana. Onda Arđento ponovo pade u bunilo.
Krajem sedmice Mikelanđelo je bio iscrpljen. Uneo je Arđentovu postelju u veliku sobu, pa bi uhvatio nekoliko trenutaka sna dok bi Arđento dremao, ali gori problem od nespavanja bila je hrana, jer nije hteo da ostavi dečaka samog.
Balduči zakuca na vrata.
-Rekao sam ti da uzmeš onu Francuskinju. Kad bi se ona razbolela, njena bi je porodica negovala.
-Nećemo se sad vraćati unazad -reče Mikelanđelo tužno. -Dosta je teško ići napred.
-Ovde ga ne možeš držati. Izgledaš kao kostur. Odvedi ga u bolnicu Santo Spirito.
-I da ga pustim da tamo umre?
-Zašto bi brže umro u bolnici?
-Zato što se tamo ne staraju o njima.
-A kako se ti staraš o njemu, doktore Buonaroti?
-Perem ga... pazim na njega... On je pazio na mene kad sam ja povredio oko. Kako bih mogao da ga ostavim u bolnici? To nije hrišćanski.
-Ako uporno želiš da izvršiš samoubistvo, donosiću ti hranu svakog jutra pre nego što odem u banku.
Mikelanđelove oči ispuniše se zahvalnošću. -Balduči, ti se samo praviš da si ciničan. Evo ti nešto novca, kupi mi peškire, i jedno-dva čaršava.
Mikelanđelo se okrene i vide da ga Arđento posmatra.
-Hoću li umreti?
-Ne, nećeš, Arđento. Jednog zemljaka ništa ne može oboriti osim stene ako se odroni.
Bolest je potrajala tri sedmice. Mikelanđela je najviše pogodilo to što je izgubio blizu mesec dana rada, počeo se bojati da neće završiti statuu u ugovoreno vreme od godine dana.

Rimska zima je milosrdno kratka. U martu, campagna je bila obasjana škrtim blistavim suncem. Kamen radionice poče da se otapa. S toplim vremenom dođe kardinal od San Dioniđija da vidi kako napreduje Pijeta. Kad bi ga god video, Mikelanđelu se činilo da u njegovoj odeći ima više materijala a manje tela. Kardinal zapita Mikelanđela da li redovno prima novac. Mikelanđelo mu potvrdi da prima. Stajali su ispred masivnog belog bloka usred sobe. Figure su još uvek bile grubo otesane, s prilično opni ostavljenih da podupiru figure. Ali je oba lica bio već prilično izvajao, a to je najviše zanimalo kardinala.
-Kaži mi, sine -reče on tiho -kako je Bogorodičino lice ostalo tako mlado, mlađe od sinovljevog?
-Vaša svetlosti, meni se činilo da Bogorodica nije ostarila. Bila je čista, i tako je zadržala svežinu mladosti.
Odgovor je zadovoljio kardinala.
-Nadam se da ćeš završiti u avgustu. Moja je najmilija želja da služim misu u crkvi svetog Petra prilikom njene instalacije.

11


Besno je klesao od prvog svetla do mraka, zatim se bacio na postelju, bez večere I potpuno obučen, kao mrtvac. Probudio bi se o ponoći, osvežio bi se, dok mu je duša kipela od ideja kako da kleše, obuzet željom da se baci na mermer. Ustavši, pojeo bi malo hleba, upalio bronzani žižak u kome je goreo talog maslinovog ulja i pokušao da ga postavi pod takvim uglom da svetlost padne na deo gde je radio. No svetlo je bilo suviše neodređeno. Nije bilo sigurno raditi dletom.
Onda je kupio nešto debelog papira, napravio od njega šiljatu kapu, s vanjske strane obavio je žicom a u sredinu stavio petlju dovoljno veliku da drži sveću. To svetlo, dok mu je lice bilo na nekoliko palaca od mermera, bilo je jasno i postojano. A njegovo udaranje nije probudilo Arđenta ispod kuhinjskog slivnika, pokrivenog ćebetom preko glave. Sveće su gorele brzo, mekani vosak curio je sa šiljka njegove papirne kape na čelo, ali je on bio srećan zbog svog pronalaska.
Jednog dana kasno uveče neko čvrsto zakuca na vrata. On ih otvori i ugleda Lea Bagljonija, u tamnoplavom baršunastom ogrtaču, okružen grupom mladih prijatelja koji su držali svetiljke od roga i baklje od voska na dugačkim drškama.
-Video sam svetlost i došao da vidim šta radite u ovom bezbožnom času. Radite! Šta vam je to na obrvama?
Mikelanđelo im ponosno pokaže kapu i sveću. Leo i njegovi prijatelji prasnuše u smeh.
-Zašto ne uzmete kozji loj. Tvrđi je, nećete ga cele noći jesti -uzviknu Leo pošto se prestao smejati.
Arđento se izgubi sutradan posle večere i vrati se sat kasnije vukući četiri teška zavežljaja, koje baci na postelju.
-Sinjor Baljoni je poslao po mene. Evo poklona. -Mikelanđelo izvadi jednu tvrdu žutu sveću.
-Meni njegova pomoć nije potrebna! -uzviknu on. -Nosi nazad.
-Ruka mi je otpala od Kampa dei Fjori. Neću ih odneti nazad. Namestiću ih pred vrata i sve ću ih odjednom zapaliti.
-Vrlo dobro, daj da vidim jesu li bolje od voska. Ali najpre moram proširiti ovu petlju od žice.
Leo je znao šta govori: kozji loj se mnogo sporije topi i ostao bi u vidu barice tamo gde bi kanuo.
Razdelivši noć u dve polovine, jednu za spavanje, drugu za rad, Mikelanđelo je brzo napredovao klešući ogromne vanjske nabore Bogorodičine odeće, donji deo Hristovog trupa, njegove noge od kojih je unutrašnja bila tako podignuta da se može videti spreda, i ostavljajući opnu što ju je povezivalo s Bogorodičinom rukom koja se pružala da je zakloni.
Odbijao je sve pozive, viđao malo prijatelja, mada je Balduči neprestano donosio novosti. Kardinal Đovani, koga Bordžija nije želeo i nije zapažao, otputovao je na put po Evropi, Pjero, koji je pokušao da podigne vojsku za treći napad na Firencu, bio je prognan iz kolonije, privremeno obustavljeni rat Firence s Pizom ponovo je buknuo, Toriđani se pridružio Bordžijnim trupama kao oficir da bi pomogao da se Romanja osvoji za Vatikan. Bordžija je isključivao iz crkve vlastelu i crkvene velikodostojnike,oduzimajući im zemlju, nijedan Firentinac nije znao kad će doći na red.
Jednog sjajnog letnjeg jutra, kad je vazduh bio tako providan da su Albanska brda izgledala tako blizu kao da ih razdvaja samo pjaca, Ručelaj posla po njega pozivajući ga da dođe što pre. Mikelanđelo se pitao kakva li je to vest koju Paolo smatra tako hitnom.
-Mikelanđelo, izgledate veoma mršavi.
-Skuiptura deblja, ja mršavim. To je prirodan tok stvari.
Ručelaj ga je posmatrao s divljenjem. -Morao sam da vam kažem da sam jučerašnjom poštom primio pismo od moga rođaka Bernarda. Firenca namerava da objavi takmičenje za skulpturu.- Desna ruka Mikelanđelova poče da drhti, on stavi levu ruku preko nje da je umiri.
-Takmičenje za šta?
-Bernardovo pismo kaže: »Da dovede do savršenstva mermerni stub koji je već izrezao Agostino di Dučo, a sada se nalazi u radionici katedrale.« -Dučov blok?
-Poznajete ga?
-Pokušao sam da ga kupim od Sinjorije za Herkula.
-To bi mogla da bude prednost, ako ga se dobro sećate.
-Vidim ga pred očima kao da leži pod vašim nogama u ovoj sobi.
-Možete li napraviti nešto dobro iz njega?
Mikelanđelove oči bljesnuše. -Dio mio.
-U pismu koje sam primio piše da je Savet opisao mermer da je »rđavo istesan«.
-Ne, ne, to je plemeniti kamen. Masa je već u kamenolomu loše izvađena, a Dučo je u sredini suviše duboko prodro...
-Želite li onda da pokušate da se takmičite?
-Više nego išta u životu. Recite mi, kakva treba da bude tema? Politička, verska? Je li to takmičenje samo za firentinske vajare? Moram li da budem tamo da se takmičim? Hoće li oni...
-Jao, jao -povika Ručelaj. -Nemam drugih obaveštenja. Ali ću moliti Bernarda da mi pošalje sve podrobnosti.
-Doći ću sledeće nedelje da čujem novosti.
Ručelaj se nasmeja. -Odgovor dotle neće stići, ali dođite na ručak da vas udebljamo za takmičenje.
-Smem li pričekati dok dobijete odgovor?
Ručelaj ga je pozvao tek nakon tri sedmice. Mikelanđelo je ustrčao uz stepenice do biblioteke.
-Malo novosti, ne mnogo. Datum takmičenja još nije određen. Ali neće biti pre sledeće godine. Teme mogu predložiti samo vajari iz Firence...
-Moraću se vratiti tamo.
-Ali Savet vunarskog ceha i nadglednici katedrale još nisu odredih prirodu posla.
-Katedrale? Onda će to morati da bude skulptura s verskom temom. Posle Pijete nadao sam se da ću klesati nešto drugo.
-Ceh vunara plaća, pa mislim da će oni izabrati. Koliko ja poznajem tu vrstu ljudi, to će biti firentinska skulptura.
-Firentinska? Kao Marcoko?
Ručelaj se nasmeja na Mikelanđelov očaj.
-Ne, neće to biti još jedan lav. Simbol koji će predstavljati još jednu republiku, možda...
Mikelanđelo se zamišljeno počeša po glavi, služeći se prstima kao zaoštrenim dletom.
-Kakva statua bi predstavljala republiku?
-Možda će to biti sastavni deo takmičenja. Da to umetnik kaže.
Paolo ga je stalno izveštavao kako su novosti stizale preko Sabatinskih planina iz Firence: takmičenje će se održati 1500. godine, da se proslavi stogodišnjica takmičenja za vrata Krstionice. Ceh vunara se nadao da će, kao što je takmičenje pre sto godina privuklo Gibertija, Bruneleskija i Dela Kverču, i Dučov blok privući vajare iz cele Italije.
-Ali sad je već leto 1499. Imam još toliko posla na Pijeti. -Lice mu je bilo zabrinuto. -Ne mogu žuriti, suviše je važna, suviše mi je draga. Recimo da je ne dovršim na vreme.
Paolo ga uhvati oko ramena koja su mu se tresla.
-Stalno ću vam donositi vesti. Ceh vunara će raspravljati na mnogo sastanaka i mnogo meseci pre no što odredi rokove.

Kardinal od San Dioniđija je izgubio trku s vremenom. Njegova svetlost nikad nije uspela da vidi dovršenu skulpturu, mada je poslao poslednjih sto dukata preko Galijeve banke početkom puta, kad je skulptura trebalo da bude postavljena. Kardinal je umro tiho usred mise. Jakopo Gali je prisustvovao pogrebu s Mikelanđelom. Stajali su ispod šesnaest stopa dugačkog ikatafalka između crkvenih stubova, i devet stopa širokog, a iza glavnog oltara stajali su pevači. Kad se vratio Galijevoj kući, Mikelanđelo upita:
-Ko će odlučiti da li je Pijeta lepše delo od bilo kog mermera koji se može videti danas u Rimu?
-To je kardinal već odlučio. Posle svoje prve posete vama u maju. Rekao je da ste ispunili ugovor. To je za mene dovoljno. Šta mislite, kad će biti gotova?
-Još imam šest do osam meseci rada.
-Upravo za godinu veka. To će vam dovesti publiku iz cele Evrope.
Mikelanđelo se nelagodno promeškolji na stolici.
-Hoćete li poslati tih poslednjih sto dukata mojoj porodici. Opet su u nekoj neprilici.
Gali ga oštro pogleda. -To je poslednja rata.Kažete da imate još šest do osam meseci rada, a ja sam poslao gotovo sve kardinalove dukate u Firencu. To počinje da liči na bunar bez dna.
-Taj novac želim da uložim za kupovinu jedne radnje za moju braću, Buonarota i Đovansimona. Buonaroto kanda ne može da nađe zaposlenje. Đovansimone, od Savonaroline smrti, primi posao, a onda ga nema danima. Kad bi mogli da nađu jednu dobru radnju i ja bih učestvovao u zaradi...
-Mikelanđelo, ako nijedan od njih dvojice nije dobar trgovac, kako će onda nešto zaraditi? -Gali je bio očajan, ali kad je ponovo progovorio, glas mu je bio zabrinut. – Ja vam ne mogu dopustiti da sipate svoj novac u rupu.Morate biti praktični i morate se osigurati za budućnost. Osamdeset posto vašeg novca za Baha i za Pijetu otišlo je vašoj porodici. Ja to znam, ja sam vaš bankar.
Mikelanđelo obori glavu i prošaputa: -Buonaroto neće ni za koga da radi, pa moram da mu stvorim posao. A ako sada ne postavim Đovansimona na pravi put, možda više nikad neću imati prilike.
Novac je bio prebačen u Firencu, a Mikelanđelo zadrža za sebe samo nekoliko dukata. Odjednom su mu bile potrebne razne stvari: alat za klesanje, potrepštine za kuću, odelo za sebe i Arđenta. Poče da štedi, ne dajući Arđentu ni za šta osim za jednostavnu hranu. Odelo poče da mu se raspada. Trebalo je jedno pismo od Lodovika da ga vrati pameti.

Najdraži sine:
Buonaroto mi kaže da živiš u velikoj bedi. Beda je gadna, jer je to porok koji se ne sviđa Bogu ni bližnjima, a takođe škodi duši i telu... Živi umereno i pazi da ne padneš u nevolju i uzdržavaj se neudobnosti... Iznad svega, pazi na glavu, pazi da je umereno topla i nikad se ne peri. Dozvoli da te trljaju, ali nemoj se prati.

On ode Paolu Ručelaju, pozajmi dvadeset pet florina koje je vratio pre dve godine, odvede Arđenta u Tratoriju Toskanu na bistecca alla fiorentina. Na povratku kući kupi sebi i Arđentu po jednu novu košulju, par dugačkih čarapa i sandale.
Sledećeg jutra u radionicu stiže Sangalo,sav uzbuđen, nakostrešenih zlatnih brkova.
-Tvoju omiljenu crkvu San Lorenco in Damazo ruše. Izvlače odande stotine isklesanih stubova.
Mikelanđelo nije bio u stanju da razume svoga prijatelja.
-Evo, sedi. Sad počni iz početka. Šta se dogodilo sa San Lorencom?
-Bramante, novi arhitekt iz Urbina. Udvorio se kardinalu Rijariju... prodao mu ideju da skine stubove iz crkve i da ih upotrebi da završi dvorište njegove palate.Sangalo je kršio ruke, kao da rukama zapomaže. -Smatraš li ti da bi mogao zaustaviti Bramantea?
-Ja? Ali kako? Ja nemam uticaja na kardinala, nisam ga video gotovo dve godine...
-Preko Lea Baljonija. Njega kardinal sluša.
-Idem odmah.
Dok je išao prema Kampo dei Fjori, pokuša da se seti šta je čuo o Bramanteu: da je star pedeset pet godina, iz Urbina, da je radio kao arhitekt za vojvodu od Milana i da je došao u Rim početkom godine,u nameri da živi od svoje uštedevine iz
Lombardije dok ne prostudira i ne ovlada arhitektonskim genijem starih Rimljana, kao što
je, pomisli Mikelanđelo, učinio Sangalo.
Morao je čekati nekoliko sati na Baljonija. Leo ga je slušao mirnog lica, kao što je običavao kad bi se drugi uzbuđivali, a onda reče spokojno:
-Hajde, idemo da posetimo Bramantea. Ovo je njegova prva porudžbina u Rimu. Budući da je ambiciozan, sumnjam da će vam poći za rukom da ga nagovorite da je se odrekne.
Na kratkom putu do dvorišta palate Leo je opisao Bramantea kao »zaista vrlo ljubaznog čoveka, s kojim je vrlo prijatno biti u društvu, koji je uvek veseo i vedar i sjajno priča šale i tajne. Nikad ga nisam video da je izgubio dobro raspoloženje. Bramante se sprijateljio s mnogim ljudima u Rimu«. -On krišom pogleda Mikelanđela. -Toliko ne bih mogao za vas da kažem.
Približavali su se palati. Leo reče: -Eno ga tamo, premerava osnove za stubove.
Mikelanđelo je stajao na prolazu u dvorište, zureći u Bramantea, na prvi pogled osećajući odvratnost prema toj velikoj glavi, ćelavoj, sa svega nekoliko kovrdža na potiljku, velikom čelu i obrvama, svetlozelenim očima, prćastom nosu i ustima poput pupoljka ruže izgubljenim na ogromnoj glavi. Dok je Mikelanđelo posmatrao, Bramante je neko kamenje stavio u stranu, a njegov vrat kao u bika i mišićava ramena pokazivala su snagu jednog atlete.
Leo ih predstavi. Bramante veselo pozdravi Mikelanđela, ispriča im jednu zabavnu anegdotu. Leo se od srca nasmeje. Mikelanđelo se nije smejao.
-Vi ne volite da se smejete, Mikelanđelo? -upita Bramante.
-Srozati San Lorenca na klaonicu ne čini mi se nimalo smešno.
Bramante skupi ramena oko podvaljka, kao da je bokser koji sebe štiti. Obojica pogledaše Lea. Baljoni je ostao neutralan.
-Šta se vas tiču ti stubovi? -upita Bramante, još uvek odvažan. -Jeste li vi arhitekt kardinala Rijarija?
-Nisam, nisam čak ni njegov vajar. Ali ja sam tu crkvu zamišljao kao najlepšu u Italiji. Uništiti je, to je pravi vandalizam.
-Naprotiv, ti stubovi su opšta svojina. Znate da su oni bili odneseni iz Pompejevog pozorišta 384. godine da bi ih stavili u crkvu? Celi Rim je kamenolom za one koji znaju upotrebiti njegov kamen. Ne postoji ništa što ja ne bih srušio kad bih imao priliku da umesto toga sagradim nešto lepše.
-Kamen pripada na ono mesto za koje je bio određen i isklesan.
-To je staromodna ideja, Mikelanđelo, kamen pripada tamo gde je potreban arhitekti. Ono što je staro, umire.
-A mnoge nove stvari rođene su mrtve! - Dobro raspoloženje Bramanteovo bilo je iscrpljeno.
-Vi me ne poznajete. Vi niste sami od sebe mogli doći ovamo. Neko vas je naveo na to. Kažite mi ko je moj protivnik?
-Vaš kritičar je najbolji arhitekt u celoj Italiji, graditelj vile Pođio a Kajano Lorenca de Medičija, projektant palate vojvode od Milana, Đulijano da Sangalo.
Bramante prasnu u podrugljiv smeh.
-Đulijano da Sangalo! Šta on radi u Rimu? Restaurira plafon neke crkve? Za to je taj stari fosil dobar. U roku od godine dana isteraću ga iz Rima zauvek. A sada, ako hoćete da mi se gubite iz vida, ja ću nastaviti da stvaram najlepše dvorište na svetu. Dođite ponekad da vidite kako Bramante gradi.
Dok su išli prema Baljonijevoj kući, ovaj reče: -Ako poznajete Rim, on će se uspeti na vrh. Zlog čoveka imate za neprijatelja.
-Nešto mi kaže da je moj -reče Mikelanđelo smrknuto.

12


Njegov je zadatak bio da neskriveno oplodi mermer duhom, no ipak je, čak i u verskoj temi, bio prožet dubokim osećajem za celog čoveka koji je živeo svakim živcem, mišićem, žilom, kosti, kožom i kosom, prstima, očima i ustima. Sve mora oživeti, ako on želi da stvori snagu i monumentalnost time što će u mermer uneti snagu čoveka. On je klesao prema unutrašnjosti, koristeći se svojim poznavanjem oblika koji su već bili oslobođeni ispod površine, kao i intuicijom, tako starom i dubokom kao davno zakopani mermer, da postigne izraz za Mariju, koji se nije rađao samo iz njenog uzbuđenja već i iz osećanja cele skulpture. Stajao je tako da je njegova glava bila niže od Marijine, s rukama prema čelu, s alatkama upravljenim nagore, klesao je približivši se što je više mogao dramatici Pijete. Blok ga je gledao pravo u lice. I vajar i onaj koga je klesao bili su povezani u nežnoj uzdržanoj tuzi. Osećao je daleko iza sebe tamne, nepomirljive Pijete i njihove poruke o ljubavi izbrisanoj krvlju.On nije hteo prikazati samrtne muke. Rupe od eksera na Hristovim rukama i nogama bile su male tačkice. Nije bilo znaka nasilja. Hrist je mirno spavao u majčinom naručju. Iznad tih dvaju likova širilo se rumenilo i sjaj. Njegov je Hrist budio najveće sažaljenje, a ne gnušanje prema onima koji su stajali ispred skulpture i koji su bili odgovorni.
Svoje religiozno uverenje on je dao u izrazima uzvišenosti figura, harmonija među njima bila je njegov način portretisanja harmonije božjeg svemira. On nije pokušavao da Hrista učini božanskim, jer ne bi ni znao kako da to učini, već savršeno ljudskim. Glava Device rađala se nežna, s crtama Firentinke, s licem devojke ispunjene mirnim, tihim spokojstvom. U njenom izrazu napravio je razliku između božanskog i uzvišenog, uzvišeno, za njega je značilo najviše i savršeno. On pomisli: »Značenje ovih figura leži u njihovim ljudskim osobinama, lepota lica i forme prikazuju veličinu njihovog duha.«
Otkrio je da postiže bogatstvo taktilnih vrednosti jer su oblici odražavali dane pune ljubavi koje im je posvetio.
Balduči mu donese vest da se Sansovino, njegov nekadašnji drug u vrtu Medičija, vratio u Firencu pošto je mnogo godina radio u Portugalu, i da je dobio porudžbinu da napravi mermernu grupu Sveti Jovan krsti Hrista za Krstionicu.
Smatrali su da bi bilo logično da on dobije takmičenje za Dučov blok.
-Sansovino je dobar skulptor -reče Mikelanđelo pošteno.
-Bolji od tebe?
Mikelanđelo s mukom proguta vazduh pre no što će odgovoriti: -On završava dobro sve što počne.
-Misliš li da te može pobediti?
Mikelanđelo se ponovo borio s odgovorom. -Obojica ćemo učiniti sve što možemo.
-Nikad te ranije nisam video skromnog.
Mikelanđelo porumeni. Čvrsto je odlučio da svojim projektom izgura Sansovina i da dobije takmičenje, ali nije hteo da Sansovina ućutka govorom.
-Leo Baljoni mi kaže da imam malo prijatelja. Sansovino je moj prijatelj.Nameravam da ga zadržim.
-I Toriđani je ušao u takmičenje i svima priča da če dobiti Dučov mermer, zato što je bio protivnik Medičija, a da tebi, budući da si podržavao Pjera, neće biti dopušteno da se takmičiš. Paolo Ručelaj kaže da se moraš na vreme vratiti u Firencu i pomiriti se sa Sinjorijom.
Ovo obaveštenje stajalo ga je nekoliko noći sna. Imao je prilike da blagosilja Baljonija za njegovu izdašnu količinu sveća od kozjeg loja.

Sredinom januara sneg poče da pada. Padao je jako dva dana, praćen vetrom sa severa. Oštra hladnoća trajala je nekoliko sedmica. Mikelanđelovo zatvoreno dvorište bilo je puno snega. Sobe su bile hladne. Nije bilo načina da se zadrži ledeni severni vetar da ne probija kroz drvo i platnene zavese. Tri grejalice nisu ništa pomagale.
Mikelanđelo je radio u kapi navučenoj preko ušiju i s ćebetom prikopčanim oko ramena. U februaru sneg i hladnoća ponovo naiđoše. Grad je bio miran, trgovi pusti, radnje zatvorene zbog leda, a zbog poledice i smrznutog blata ulice su bile neprolazne.
Mikelanđelo i Arđento su patili. Mikelanđelo je spavao zajedno s dečakom u istoj postelji, da udvostruče toplotu. Vlaga je probijala kroz boju na plafonu. Pod debelim slojem snega prokišnjavalo je slabije, ali je duže trajalo. Uglja su imali malo. Cene su bile toliko skočile da je Mikelanđelo mogao kupiti samo najmanju količinu. Arđento je provodio sate čeprkajući po snegu po okolnim poljima tražeći drvo za vatru.
Mikelanđelo se prehladio i legao u postelju s groznicom. Arđento je pronašao dve cigle na nekoj obustavljenoj građevini pa ih je grejao na vatri, zamotao u peškire i stavljao ih naizmenično Mikelanđelu na noge da ublaži hladnoću. Hranio ga je toplom goveđom supom.Ništa se nije radilo, koliko dana,Mikelanđelo više nije znao. Srećom, ostalo je bilo samo glačanje. Nije imao snage za težak ručni rad koji je zahtevalo klesanje. Nadao se da će Pijeti dati najblistaviji sjaj koji se može postići na mermeru, baršunastu, besprekornu glatkoću. Prvog toplog dana otišao je u Trastavere i kupio nekoliko velikih komada kamena plavca, podelio ih udarcem čekića, tražeći ravnije površine. Sada je mogao da drži komade u šaci, služeći se dugim, svilenkastim paralelnim pramenovima da izglača široke površine Bogorodičine odeće, Hristovih grudi i nogu, polagano, s beskrajnim strpljenjem, danima i sedmicama.
Sada su mu bili potrebni oštriji uglovi. On otesa kamen plavac dletom i dade mu oblik pogodan da dokuči udubljene delove, rupe i talasanja kose, odela, prstiju. Najzad napravi iverke s oštrim ivicama, koje su ličile na vrhove primitivnih strela, da izglača Hristove nozdrve. Nije obradio stražnji deo Marijinog lika, jer je statua trebala da stoji u niši, već je ostavio mermer izbrazdan i neravan, kao što je bila gruba stena na kojoj je sedela. Beli mermer, izglačan i sjajan, obasja mračnu sobu, koja je izgledala kao kapela sa slikama na staklu. Usamljeni umetnik zaista je bio stvorio lepotu.
Sangalo je bio prvi koji je video završenu skulpturu. Nije stavio nikakvu primedbu što se tiče verske strane dela, ali je čestitao Mikelanđelu na arhitekturi trouglaste kompozicije, ravnoteži linija i masa.
I Jokopo Gali je došao u radionicu i u tišini je posmatrao Pijetu. Posle kratkog vremena on reče: -Ispunio sam svoj ugovor s kardinalom od San Dioniđija: to je najlepše delo u mermeru koje sam do danas video u Rimu.
-Nervozan sam zbog nameštanja -reče Mikelanđelo. -Naš ugovor ne glasi da imamo pravo da stavimo Pijetu u crkvu svetog Petra. Pošto je kardinal umro...
-Nećemo postavljati nikakva pitanja, ćutke ćemo je staviti onamo. Zbog onoga što niko ne zna niko se ne može buniti.
Mikelanđelo je bio zaprepašćen. -Hoćete da kažete da potajno unesemo skulpturu u crkvu?
-Ne tajno. Samo neupadljivo. Kad Pijeta jednom bude u niši, niko se neće gnjaviti oko toga da je ukloni.
-Ali papa je voleo kardinala. Priredio mu je pogreb koji je trajao četiri dana. On je dao odobrenje da se skulptura stavi u kapelu kraljeva. Zašto bi neko želeo da se ukloni?
-Uveren sam da niko i neće želeti -reče Gali uverljivo. -Kako bi bilo da iznajmite one vaše prijatelje kamenoresce da vam pomognu? Sutra, posle ručka, dok se grad odmara.
Na skulpturi je bilo mnogo delova koji su se isticali: ruke, noge, nabori, pa se nije usuđivao poveriti prenošenje gredama i polugama, bez obzira na to što bi je dobro zavio. Zato pozva Gufatija da dođe u radionicu, pokaza mu Pijetu i uze da porazgovara s njim o tom problemu. Gufati postoja mirno ispred skulpture, a onda reče:
-Dovešću svoju porodicu.
Ispostavilo se da porodica ne broji samo trojicu kršnih sinova već i razne rođake. Nisu dopustili Mikelanđelu ni da dodirne skulpturu. Zamotaše je u nekoliko otrcanih ćebadi i onda, uz mešavinu raznih povika, prepirki i naređenja, podigoše je s osnove. Odnesoše Pijetu osmorica jakih do starih kola prekrivenih slamom, i zavezaše je.Dok je Mikelanđelo stražario iza njih, oni oprezno pođoše niz popločanu Via Posterulu, prođoše preko mosta Sant' Anđelo, a zatim nastaviše niz novootvorenu, ravnu Via Alesandrinu, koju je papa ponovo sagradio za proslavu Godine Veka. Prvi put otkako je došao u Rim, Mikelanđelo je imao prilike da blagoslovi Bordžiju.
Gufati zaustaviše kola u podnožju trideset pet stepenica. Jedino ih je činjenica što su nosili sveti teret sprečavala da psuju dok su nosili težak mermer uz prva tri dela od po sedam stepenica, spustili ga da se odmore i obrišu znoj sa čela, a onda ga ponovo podigli da ga ponesu u atrij, pored fontane koja je prskala, do crkvenih vrata.
Tu, dok su se Gufati još jednom zaustavili da se odmore, Mikelanđelo je imao prilike da primeti da se bazilika još više nagnula nego onda kad je počeo da radi. Sada je izgledala tako oronula da se činilo da se ne može popraviti. On s mukom proguta vazduh pri pomisli da stavlja svoju Pijetu u jednu baziliku koja neće više dugo ostati uspravna. Sigurno će je prvi vetar koji puhne s Albanskih planina sravniti sa zemljom. On zamisli sebe kako puže preko ruševina da nađe komadiće svoje razmrskane statue, i smiri se ponovo tek kad se setio Sangalovih arhitektonskih crteža, koji su prikazivali kako se Sveti Petar može podupreti potpornjima.
Gufati ponovo podigoše tovar. Mikelanđelo ih povede u baziliku s pet jednakih lađa i stotinama stubova koji su bili skupljeni iz celog Rima, zatim u kapelu francuskih kraljeva, s leve strane jedne ogromne figure okrunjenog Hrista. Gufati pažljivo spustiše svoj zavežljaj ispred prazne niše, odviše ćebad, obrisaše znojave ruke, podigoše Pijetu s puno poštovanja na njeno mesto. Mikelanđelo je namesti u položaj koji je želeo. Porodica Gufati kupi sveće od jedne starice u crnom i zapali ih pred statuom.
Nisu hteli da prime nijednu škudu za mučan posao.
-Bićemo plaćeni na nebu -reče otac.
To je bila najbolja nagrada koju je Mikelanđelo mogao da dobije. To je takođe bila i jedina nagrada koju je dobio.
Jakopo Gali dođe u kapelu u pratnji Baldučija. Njegovo je lice blistalo od zadovoljstva. Gufati, stojeći ispred svojih rođaka, zapita: -Da li je to sve? Bez službe božje? Bez sveštenikovog blagoslova?
Gali odgovori: -Blagoslovljena je u klesanju.
Gufati i Arđento kleknuše pred Devicom, prekrstiše se, promrmljaše molitvu. Mikelanđelo se zagleda u Pijetu, žalostan i iscrpljen. Kad je stigao na vrata kapele, okrenu se da poslednji put vidi da je i Devica žalosna i usamljena, najusamljenije ljudsko biće koje je Bog ikad stvorio na zemlji.
Odlazio je u baziliku svetog Petra dan za danom. Malo se hodočasnika trudilo da poseti kapelu francuskih kraljeva. Oni koji bi na brzinu poklekli pred Pijetom, prekrstih bi se i nastavili dalje.
Zbog toga što je Gali naredio tajnost, malo je ljudi u Rimu znalo da je Pijeta postavljena. Mikelanđelo nije mogao da čuje reakciju, čak ni onako pomešanu kao što je slušao kod Galija u vrtu od pesnika i akademičara. Paolo Ručelaj i Kavalkanti posetih su Svetog Petra,ostali članovi firentinske kolonije, tužni zbog Savonarolinog pogubljenja, odbili su da uđu među zidove Vatikana.

Posle gotovo dve godine požrtvovnog rada, Mikelanđelo je sedeo u svojoj neveseloj sobi, sada praznoj, napuštenoj. Niko nije dolazio da razgovara o skulpturi. Bio je tako iscrpljen da čak nije mogao ni misliti na Dučov blok. Niti je Gali smatrao da je to pravo vreme da mu veliča neki nov posao.
Jednog poslepodneva, pošto je otumarao do Svetog Petra, ugleda tamo jednu porodicu s nekoliko odrasle dece, iz Lombardije, kako je nagađao po odelu i dijalektu, kako stoje ispred njegove Pijete, mašući živahno rukama. On im priđe sasvim blizu.
-Kažem vam, prepoznala sam taj rad -viknula je majka porodice. -To je rad onog mladića iz Ostena, koji pravi sve nadgrobne spomenike.
Njen muž zamaha svim prstima obe ruke, odbacujući tu ideju kao što pseto stresa vodu.
-Ne, ne, to je od onog našeg zemljaka, Kristofora Solarija, »Grbavog«, iz Milana.
On je mnogo takvih napravio.
Te noći Mikelanđelo se uputi ulicama s vrećom od platna za jedra u ruci. Uđe u baziliku svetog Petra, izvadi sveću iz vreće, stavi je na omču od žice na glavi, ponovo pruži ruku s dletom i čekićem. Zamahnu alatkama i nagnu se preko Hrista tako da je sveća bacala postojano svetlo na Devičine grudi. Na traci koja je prolazila između grudi, on isklesa brzim, dekorativnim slovima:

Mikelanđelo Buonaroti iz Firence napravio.
Vrati se u svoj stan i spakova stvari. Stotine crteža koje je napravio za Baha i Pijetu spali na Arđentovoj vatri, dok je Arđento išao po Baldučija. Balduči stiže, iskrivljene košulje i razbarušene kose, obećavši da će prodati nameštaj trgovcu u Trasteveru.
Pred zoru, svaki sa svojom vrećom od platna za jedra, Mikelanđelo i Arđento pođoše do Porta del Popolo. Mikelanđelo iznajmi dve mazge, pridruži se grupi putnika i u sam osvit krene u Firencu.

KNJIGA ŠESTA

DIV


1


Toplo junsko firentinsko sunce obasjalo mu je lice dok je gledao kroz prozor na žutosmeđu kamenu zgradu sa zvonikom upravnika firentinskih cehova. Pošto se vratio iz Rima bez porudžbine i bez para, bio je primoran da vrati Arđenta na imanje njegove porodice u okolini Ferare, a on sam da se vrati očevoj kući. Stanovao je međutim u prednjoj i najboljoj sobi prostranog stana u kojem su Buonaroti sada stanovali, jer je Lodoviko dobro investirao jedan deo Mikelanđelove zarade. Kupio je malu kuću u San Pjetro Mađore, iskoristio prihod od kuće da raščisti osporeno pravo Buonarotijevih na imanje blizu Santa Kroče, i onda još podigao društveni položaj porodice iznajmivši ovaj sprat u ovoj kući u najotmenijoj Ulici svetog Prokula, jedan blok dalje od kamene mase palate Paci.
Posle smrti Lukrecije Lodoviko je bio oronuo, lice mu je bilo mršavije, obrazi upali, da bi to nadoknadio, pustio je gustu kosu da mu raste do ramena. Kao što je Jakopo Gali predvideo, ništa nije ispalo od trgovine, za koju se Mikelanđelo nadao da će početi s Buonarotom i Đovansimonom. Buonaroto se naposletku zaposlio u vunarskoj radnji Strocija, blizu Porta Rosa, Đovansimone je bio skrhan mladić, koji je bez volje prihvatao razna zaposlenja, zatim nestajao na nekoliko sedmica. Zigizmondo, koji je jedva znao da čita i piše, zarađivao je nekoliko škuda kao najamnik u firentinskoj vojsci, koju je grad okupljao zbog trenutne omraze s Pizom. Lionardo je bio nestao, niko nije znao u koji manastir. Njegovu strinu Kasandru i strica Frančeska mučile su razne boljke.
On i Granači su se razdragano zagrlili, srećni što su zajedno. U toku prošlih godina Granači je došao do prve polovine svoga bogatstva, kako je brbljivac Jakopo iz Girlandajove bottege radosno izveštavao, držao je jednu ljubavnicu u vili u brdima Belozgvardo, iznad Porte Romane. Granači je još uvek imao centralu kod Girlandaja, pomažući Davidu Girlandaju posle smrti njegovog brata Benedeta, a zauzvrat je koristio njegovu radionicu za svoj rad. Prelistavao je crteže po Mikelanđelovom stolu.
-Spreman za posao, vidim.
-Najbolje opremljena radionica u Firenci.
-Imaš li mušterije?
-Nijednu. Pridružujem se Sođiju.
Granači se zakikota. -On je imao mnogo uspeha. Baš je kupio jedno mesto za mesarsku radnju u Novom trgu.
-Da kolje telad po Bertoldovoj metodi.
Pođoše u jednu osteriju ispod drveća, okrenuše levo ulicom Via del Prokonzolo, prođoše pored ljupke Badijeve crkve u Borgo dei Greči s njenom palatom Serestdri, građenom po projektu Bača d'Anjola i zaokrenuše u Via dei Benči. Tu je bila nekadašnja palata gibelina Bardelija i prva od palata koje je projektovao Alberti, s dvorištima sa stubovima i kapitelima od Đulijana da Sangala.
Firenca mu je govorila.Kamenje mu je govorilo. Osećao je njihovu ličnost, različitost građe, snagu njihovih zbijenih slojeva. Kako je bilo divno biti opet ovde gde je pietra serena bila materijal za arhitekturu. Za neke ljude kamen je bio »mrtav«. »Tvrd kao kamen«, »hladan kao kamen« -govorili su. Za njega, kad je ponovo prešao rukom preko njegovih obrisa, bila je to najživlja materija na svetu, puna ritma, razumevanja, poslušna, topla, gipka, šarena, treperava. Bio je zaljubljen u kamen.
Restoran se nalazio u Lungarnu, u jednom vrtu punom smokvinog hlada. Vlasnik, koji je bio i kuvar,ode na reku,podiže korpicu na konopcu, izbrisa bocu trebijanskog vina o kecelju i otvori je za stolom. Pili su za povratak Mikelanđela.
Popeli su se u poznate brežuljke Setinjana da posete Topolinove i videše da su se Bruno i Enriko oženili. Obojica su bila dozidala na stražnjoj strani kuće po jednu sobu od kamena za svoju novu porodicu. Već je bilo petoro unučadi, a obe žene bile su opet trudne. Mikelanđelo primeti:
-Topolini će uzeti u svoje ruke sve klesanje pietre serene u Firenci ako tako nastavite.
-Nastavićemo -reče Bruno. Majka dodade: -Tvoja prijateljica, Kontesina de Mediči, rodila je još jednog sina otkako joj je kćerka umrla.
Već je čuo da su Kontesinu isterali iz Firence i da je živela u izgnanstvu sa svojim mužem i sinom u jednoj seljačkoj kući na severnom obronku Fjezola, jer je njihov dom i sve ostalo bilo konfiskovano kad je njen svekar, Nikolo Ridolfi, bio obešen zato što je sudelovao u zaveri koja je trebalo da zbaci republiku i vrati Pjera kao kralja Firence. Njegova odanost prema Kontesini nije se promenila mada je godinama nije video. Nikad nije osećao da je poželjan u palati Ridolfi, i tako nije otišao u posetu, kako bi onda mogao da ide k njoj posle povratka iz Rima, kad je ona živela u siromaštvu i nemilosti? Ne bi li svaka poseta, sada, pošto su bačeni u nesreću, mogla da se smatra sažaljenjem?
I sam grad je pretrpeo mnoge primetne promene za blizu pet godina otkako je otišao. Idući prema Pjaci dela Sinjorija, ljudi su obarali glave u stidu kad bi prošli pored onoga mesta gde je Savonarolino telo gorelo, u isto vreme umirivali su svoju savest burnom aktivnošću, trudeći se da nadomeste ono što je Savonarola uništio, trošeći mnogo novca kod srebrnara i zlatara, rezača gema, krojača, kod vezilja, crtača za mozaike u terakoti i drvetu, majstora za muzičke instrumente, ilustratora rukopisa. Pjero Soderini, koga je Lorenco de Mediči školovao kao najbistrijeg mladog čoveka među političarima, i koga je Mikelanđelo često viđao u palati, sada je bio glava Firentinske republike kao gonfaloniere ili predsednik opštine i guverner Firence i gradske države. Postigao je određenu harmoniju između firentinskih stranaka prvi put otkako je počela ona smrtonosna bitka između Lorenca i Savonarole.
Firentinski umetnici koji su bili pobegli iz grada osetili su procvat delatnosti i vratili su se iz Milana, Venecije, Portugala, Pariza: Pjero di Kozimo, Filipino Lipi, Andrea Sansovino, Benedeto da Rovekano, Leonardo da Vinči, Benedeto Buljoni.Oni čiji je rad bio zaustavljen zahvaljujući Savonarolnom uticaju i moći sada su ponovo stvarali: Botičeli, Polajuolo, arhitekt poznat kao Il Kronaka, pripovedač Roseli, Lorenco di Gredi, Bačo da Montelupo, šaljivčina koji je donosio priče o svim skandalima u skulptorskom vrtu Medičija. Organizovali su Društvo bakrača, i kako je broj članova bio ograničen samo na dvanaest, svaki je smeo dovesti četiri gosta na nedeljni sastanak i večeru u Rustičijevoj ogromnoj vajarskoj radionici. I Granači je tu bio član. Odmah je pozvao i Mikelanđela da pođe s njim. Mikelanđelo je odbio, jer je više voleo da čeka dok dobije porudžbinu.
Meseci otkako se vratio donosili su mu malo radosti. U Rim je otišao kao mladić, vratio se kao zreo čovek, spreman da kleše brda mermera,ali kad bi svratio ukočeni pogled kojim ništa nije video na svoju Bogorodicu s detetom i Kentaure, koje je bio pričvrstio ekserima na bočnom zidu svoje kombinovane radne i spavaće sobe, sav nesrećan pomisli da je, što se Firence tiče, mogao da nikad ne iskleše Baha i Pijetu.
Jakopo Gali je još uvek radio za njega u Rimu: braća Mouskron iz Briža, koji su uvozili tkaninu iz Engleske u Rim, videli su Pijetu i bili su zainteresovani za jednu Bogorodicu s detetom. Gali je smatrao da će moći da osigura odličan ugovor kad Mouskronovi ponovo dođu u Rim. Takođe je zainteresovao kardinala Pikolominija da da Mikelanđelu da iskleše figure koje su imale upotpuniti porodični oltar podignut u čast njegovog strica pape Pija II, u katedrali u Sijeni.
-Da nije Galija -promrmlja on -bio bih bez posla. Ne lipši magarče do zelene trave.
Odmah pošto se vratio, otišao je u radionicu u Duomo da prouči Dučov stub visok sedamnaest stopa, koji su neki nazivali »tankim komadom« a drugi »mršavim«, da istraži kakve ideje krije njegova unutrašnjost, probajući ga ponovo i večno ponavljajući Bepu:
-il marmo e sane. Mermer je zdrav.
Noću je čitao pored svetlosti sveće Dantea ili Stari zavet, tražeći raspoloženje i herojsku temu.
Onda je čuo da članovi vunarskog ceha i odbor za radove na katedrali nisu mogli ništa odlučiti u pogledu klesanja divovskog bloka. Ništa ne smeta, pomisli Mikelanđelo, jer je takođe bio čuo da su mnogi želeli da daju porudžbinu Leonardu da Vinčiju, koji se nedavno vratio u Firencu, zbog sjajnog glasa koji je uživala njegova ogromna statua grofa Sforce na konju i njegova slika Tajna večera u Santa Marija dele Gracije u Milanu.
Mikelanđelo se nije poznavao s Leonardom, koji je napustio Firencu i otišao u Milano nekih osamnaest godina ranije, pošto je bio razrešen optužbe zbog nemoralnog vladanja, ali firentinski umetnici su govorili da je on najveći starac u Italiji. Razdražen i radoznao, Mikelanđelo je otišao u Santisimu Anuncijatu gde je bio izložen karton za Leonardovu sliku Sveta Ana s Bogorodicom i Isusom. Stajao je pred kartonom dok mu je srce udaralo kao čekić. Nikad nije video takvu snagu ili uverljivost crteža, tako snažnu istinu u jednom liku, osim, naravno, u svom vlastitom radu. U jednoj mapi na klupi našao je crtež jednog muškog akta viđenog s leđa s raširenim rukama i nogama. Niko dotle nije dao mušku figuru na taj način, tako grčevito živo i uverljivo. Leonardo je, u to je bio uveren, secirao! Povukao je klupu ispred tri figure, dao se na kopiranje i ostavio crkvu pobeđen. Ako Odbor dodeli porudžbinu Leonardu, ko bi mogao da ospori tu odluku? Zar bi mogao on, kad su izveštaji o njegovom Bahu i Pijeti tek počinjali da se probijaju prema severu i pokazuju koliko je sazreo?
Onda je Leonardo odbio porudžbinu objašnjavajući time da on prezire mermernu skulpturu kao nižu umetnost, koja je dobra samo za zanatlije. Mikelanđelo je čuo tu novost obuzet nemirom. Bio je srećan što je Dučov blok slobodan, i što je Leonardo da Vinči van takmičenja, ali je osetio mržnju prema njemu zbog njegove potcenjujuće primedbe, koju je cela Firenca prihvatila i ponavljala.
Ustao je u mraku pre zore, brzo se obukao, potrčao praznom Via del Prokonzolo u radionicu Duoma i stao kraj ugla stuba. Dijagonalni zraci prvog sunčevog svetla padali su na mermer, bacajući njegovu senku celom dužinom stuba od sedamnaest stopa, uveličavajući njegovu siluetu i praveći od njega diva. Njemu zastade dah, i on pomisli na Davida, jer je tu priču poznavao iz Biblije. »Ovako se David morao osećati«, reče sam sebi, »onog jutra kad je istupio pred Golijata.« Jedan Div kao simbol Firence!
Vrativši se kući, ponovo pročita poglavlje o Davidu, s pojačanim zapažanjem. Danima je crtao po sećanju gole muške figure, tražeći Davida vrednog te biblijske legende. Predavao je nacrt po nacrt svom bivšem poznaniku iz palate Mediči, gonfalonieru Soderiniju, vunarskom cehu, odboru za radove na katedrali. Ali ništa se nije dešavalo. Bio je sateran u ćošak, a izgarao je od mermerne groznice.

2


Otac ga je čekao u kožnoj stolici u porodičnoj sobi u dnu stana. Na krilu mu je ležao omot koji je upravo bio stigao s rimskom poštom. Mikelanđelo ga otvori nožem. Unutra je bilo nekoliko stranica gusto ispisanih Jakopovim rukopisom. Ovaj je obaveštavao Mikelanđela da je na najboljem putu da dobije potpis na ugovoru od kardinala Pikolominija. »No, moram vas opomenuti«, pisao je Gali, »da to nipošto nije onakva porudžbina kakvu vi želite ili zaslužujete.«
-Pročitaj mi -povika Lodoviko, dok su mu tamne oči boje ćilibara plamtele od zadovoljstva.
Mikelanđelu se lice opusti kad je saznao da će imati da iskleše petnaest malih figura, potpuno obučenih, koje će moći da uđu u uske niše tradicionalnog oltara Andrea Brenja. Crteže će morati da odobri kardinal, a kipovi će se morati klesati ponovo ako se, kad budu gotovi, ne budu svideli Njegovoj milosti. Cena je bila pet stotina dukata, Mikelanđelo neće moći da prihvati nijedan drugi ugovor za tri godine, a tada i poslednja figura mora biti dovršena i odobrena.
Lodoviko je grejao ruke na grudima kao na grejalici.
-Pet stotina dukata za rad od tri godine. Nije tako dobro kao što su plaćali u Rimu, ali kad se doda našoj stanarini, biće za skroman život.
-U stvari i neće, oče. Ja moram platiti kamen. A ako kardinal ne odobri kipove, moram prepraviti figure ili klesati sasvim nove.
-Otkad ti ne možeš da zadovoljiš jednog kardinala? Ako Gali, koji je promućuran bankar, pristaje da jamči da si ti najbolji vajar u Italiji, zašto bismo mi bili tako glupi da budemo zabrinuti? Koliki je avans? Ko daje brzo, daje dvostruko.
-Nema avansa.
-Pa kako oni zamišljaju da ćeš kupiti materijal? Smatraju li da ja dajem novac?
-Ne, oče, uveren sam da nisu tako glupi.
-Hvala bogu! Gali mora da stavi u ugovor i to da ćeš dobiti kao kaparu sto zlatnih dukata pre no što počneš rad. Onda smo sigurni.
Mikelanđelo se sruči na stolicu.
-Tri godine klesanja draperija. I nijednu figuru po svom izboru.
On skoči sa stolice, protrča kroz stan i tresnu vratima. Onda pojuri prečicom pored Bardela i Pjace San Firence, uskim uličicama na sjajno svetlo Pjace dela Sinjorija. Skrene oko gomile sivog pepela, koji je tamo stavio u mrkloj noći neki vernik za uspomenu na mesto gde je bio spaljen Savonarola, i došavši do širokih stepenica krene njima prema dvorištu Sinjorije. Iz dvorišta su s leve strane vodile kamene stepenice. Preskačući po tri odjednom, nađe se u veličanstvenoj visokoj dvorani Saveta, gde su se držali sastanci firentinskog veća i gde je bilo mesta za hiljadu građana. Ogromna dvorana bila je prazna i nenameštena osim jednog stola i desetak stolica na uzvišenju kraj suprotnog zida.
Mikelanđelo se uputi nalevo prema vratima koja su vodila u odaje koje je oduvek zauzimao podesta, kakav je bio njegov prijatelj Đanfrančesko Aldovrandi, ali sada ih je zauzimao Pjero Soderini, poslednji u nizu od šesnaest Soderinija koji su pre njega bili gonfalonieri.
Mikelanđela su odmah pustili u Soderinijevu kancelariju. Bila je to veličanstvena odaja na uglu, iz koje se videla pjaca i krovovi većeg dela Firence, otmena, obložena tamnim drvetom, sa širokim plafonom oslikanim firentinskim ljiljanima. Iza masivnog hrastovog pisaćeg stola sedeo je vrhovni sudija republike. Kad je poslednji put bio u Rimu, Soderiniju su u firentinskoj koloniji pričali o Bahu i odveli ga da vidi Pijetu.
-Benvenuto -promrmlja Soderini. -šta vas dovodi do sedišta vaše vlade ovog toplog popodneva?
-Neprilika, gonfaloniere -odgovori Mikelanđelo -ali verujem da ovamo niko ne dolazi da olakša srce zbog radosti.
-Zbog toga ja sedim iza ovako širokog pisaćeg stola: da bi on mogao da primi sve probleme Firence.
-Nije širok sto, nego su široka vaša ramena.
Soderini prekorno mahnu glavom: nimalo lepom glavom. U njegovoj pedeset prvoj godini, njegova plava kosa, pokrivena kapicom čudnovatog oblika, bila je pobelela, brada mu je bila duga i šiljata, nos povijen, koža žućkasta,obrve nepravilno povijene iznad blagih očiju boje lešnika, koje su bile lišene hrabrosti ili lukavstva. Firentinci su govorili da Soderini ima tri vrline koje nisu bile sjedinjene ni u jednom drugom Toskancu do toga dana: bio je pošten, jednostavan, i mogao je da nagovori protivničke stranke da sarađuju.
Mikelanđelo ispriča Soderiniju o predloženom ugovoru s Pikolominijem.
-Ja ne želim tu porudžbinu, gonfaloniere. Ja gorim od želje da klešem Diva! Zar ne možete naterati vunarski ceh da odluči o takmičenju? Ako ne dobijem, barem ću znati da je izvan mojih mogućnosti. Onda ću uzeti taj Pikolominijev ugovor kao nešto što ne mogu izbeći.
Teško je disao. Soderini ga je blago gledao preko širokog pisaćeg stola.
-U današnje vreme nije zgodno ma šta forsirati. Iscrpljeni smo ratom s Pizom. Čezare Bordžija preti da će pobediti Firencu. Sinjorija ga se sinoć oslobodila otkupom. Trideset šest hiljada zlatnih dukata godišnje u trajanju od tri godine, kao plata što će služiti kao glavni zapovednik firentinskih snaga.
-Ucena -reče Mikelanđelo.
Soderinijevo lice pocrveni. -Mnogi ljube ruku koju bi želeli da vide odsečenu.Grad nije mogao znati koliko će još morati da plati Čezaru Bordžiji.Cehovi su morali nabaviti taj novac za Sinjoriju. Tako možete razumeti zašto vunarski ceh nije raspoložen da razgovara o takmičenju za skulpturu.
Ganutljiva tišina ispuni prostor između njih.
-Zar ne bi bilo bolje da prihvatite Pikolominijev predlog? -upita Soderini.
Mikelanđelo uzdahnu. -Kardinal Pikolomini želi da izabere svih petnaest kipova. Neću smeti da klešem dok on ne odobri nacrte. A kakva plata: trideset i tri dukata za svaku figuru, koliko da se plati stanarina, kupi materijal...
-Kako dugo niste klesali?
-Više od godine dana.
-A bili plaćeni?
-Više od dve.
Mikelanđelove usne zadrhtaše. -Vi ne razumete. Taj oltar je napravio Brenjo. Svi kipovi moraju biti potpuno obučeni, moraju da stanu u mračne niše, gde će se videti samo kao ukrućena nepomična bića. Kako mogu da sputam čitave tri godine svoga života da ispunim Brenjov već suviše ukrašeni oltar s još više ukrasa?
Njegov je tužni uzvik teško lebdeo u sobi.
-Danas radite to što morate danas raditi -reče Soderini očvrsnulim glasom – sutra ćete biti slobodni da radite ono što morate raditi sutra. Otkupili smo se od Čezara Bordžije. Za vas kao umetnika, jednako kao i za nas kao državu, najvažniji je jedan zakon: preživeti.
U Santo Spiritu, prior Bikjelini, sedeći iza pisaćeg stola u svojoj kancelariji punoj rukopisa, odgurnu papire u stranu, dok su mu oči sijale iza naočara.
-Preživeti na kakvom planu? Ostati živ kao što životinja ostaje živa? Na sramotu! Mikelanđelo koga sam poznavao pre šest godina nikad nije mogao da pomisli: »Bolji i osrednji rad nego nikakav rad.« To je oportunizam, koji odgovara osrednjcm talentu.
-Slažem se, oče.
-Onda nemoj prihvatiti porudžbinu. Radi ono što je u tebi najbolje, ili ništa.
-Kad gledate daleko unapred, imate pravo, kad gledate bliže, mislim da Soderini i moj otac imaju pravo.
-Nema tu ni daleko ni blizu -povika prior glasom punim negodovanja. – Postoji samo niz godina koje je Bog dao i u kojima čovek radi i sam sebe ispunjava. Nemoj ih protraćiti.
Mikelanđelo postiđen obori glavu.
-Ako moje reči zvuče kao reči moralista -reče mirno prior -molim te zapamti da je moj posao da se brinem o tvom karakteru.
Mikelanđelo izađe na svetlo sunce, sedne na rub fontane na Pjaci Santo Spirito i ispljuska lice hladnom vodom, kao nekada kad se noću iskradao iz mrtvačnice. On glasno zavapi: -Tri godine! Dio mio!
Kad se vratio u radionicu, Granači ga je jedva slušao.
-Kad ne radiš, Mikelanđelo, ti si najbednije ljudsko živo biće. Šta smeta ako moraš da klešeš dosadne kipove? Tvoje najgore delo biće bolje od bilo čijeg najboijeg.
-Ti si da čovek poludi: u istom dahu me vređaš i laskaš mi. Granači se osmehnu.
-Napravi toliko figura koliko imaš vremena. Svi će ti u Firenci pomoći da nadmudriš Sijenu.
-Da nadmudrim kardinala?
Granači se uozbilji. -Ja pokušavam da se suočim sa stvarnošću. Ti hoćeš da klešeš, ergo, prihvati Pikolominijev ugovor i učini sve što možeš. Kad se ukaže nešto bolje, ti ćeš klesati bolje. Hajde dođi da večeraš sa mnom i s Društvom. Mikelanđelo odmahnu glavom. -Neću.

3


Vrati se dasci za crtanje, skicama Bogorodice za braću Mouskron, pokušajima da skicira svece za Pikolominija. Ali nije mogao da misli ni na šta drugo osim na Dučov stub i Diva-Davida. U prvoj knjizi Samuelovoj, gl. 16, 14—18, čitao je:

"A duh Gospodinov otiđe od Saula, i uznemirivaše ga zao duh od Gospoda. I rekoše Saulu sluge njegove, gle, sada te uznemiruje zli duh božji. Neka gospodar naš zapovedi slugama svojim koji stoje pred tobom da potraže čoveka koji zna udarati u gusle, pa kad te napadne zli duh božji, neka udara rukom svojom i olakšaće ti. I reče Saul slugama svojim: potražite čoveka koji zna dobro udarati u gusle i dovedite mi ga. A jedan između slugu njegovih odgovori i reče: eto ja znam sina Izaja Vitlejemca, koji ume dobro udarati u gusle i hrabar je junak i ubojnik, i pametanje i lep, i Gospodje s njim.«

A nešto kasnije, kad je Saul ispitivao da li je David vešt da se suprotstavi Golijatu u borbi, David je odgovorio:
»Sluga je tvoj pasao ovce oca svojega, pa kad dođe lav ili medved i odnese ovcu iz stada, ja potrčah i udarih ga i oteh mu iz čeljusti, i kad bi skočio na me, uhvatih ga za grlo te ga bih i ubih. I lava i medveda ubio je tvoj sluga.« (17, 34).
Sedeo je gledajući netremice u tu rečenicu: »Lava i medveda... uhvatih ga za grlo te ga bih i ubih«. Da li je u Bibliji bilo veće veštine, snage ili odvažnosti? Mlad čovek, bez oružja i oklopa, progonio je najsnažnije od svih životinja, uhvatio bi ih i zadavio golim rukama.
Da li bi bilo koji od Davida koje je video u Firenci mogao da zamisli takvo jedno delo, a kamoli da ga izvrši? Ujutro se zaustavio pred Kastanjovom slikom, zurio je u mladog Davida, tankih ruku, malih šaka i stopala, s ogromnom kosom koja mu je lepršala oko mršavog, lepog lica, koji je izgledao na pola puta između žene i muškarca. Potom je otišao da vidi Davida Pobednika Antonija Polajuola, nešto starijeg od Kastanjovog, s nogama čvrsto uprtim na zemlji, ali s tankim ženskim prstima savijenim kao da se sprema da jede krem od zasladenog mleka i jaja. Trup je bio lepo oblikovan, a odlučnost se videla u stavu, ali je bio odeven u kaput oivičen čipkom s odgovarajućom čipkanom košuljom jednog firentinskog plemića – najskuplje i najaristokratskije obučen pastir na zemlji, pomisli Mikelanđelo.
Otrčavši do Palaca dela Sinjorija, pope se uz stepenice do dvorane dei Džilji. Ispred vrata stajao je Verokijev bronzani David, zamišljen mlad čovek. U samoj dvorani bio je Donatelov prvi David, isklesan u mermeru. Mikelanđelo ga nikad nije video, i gledao je čeznutljivo osetljivu i savršenu kožu. Ruke su bile snažne, jedna noga, koja se videla ispod dugačke sjajne odeće, bila je deblja nego na slikama Kastanja i Polajuola, vrat puniji. Ali oči su mu bile prazne, brada mlitava, usta slaba, a venac lišća i bobica krunisao je bezizražajno lice.
On siđe niz kamene stepenice do dvorišta i stade ispred Donatelovog bronzanog Davida, s kojim je živeo dve godine u dvorištu Medičija, a kojeg je grad prisvojio posle pljačkanja palate. Bila je to skulptura kojoj se strastveno divio. Noge i stopala dovoljno čvrsti da nose telo, sa snažnim rukama i vratom. No kad ga je sada pogledao kritički, vide da, kao i ostali firentinski Davidi, ima lepe crte lica i gotovo žensko lice ispod ukrašenog šešira, i duge kovrdže koje su mu padale do ramena. Mada je imao polne organe mladog dečaka,imao je i nabubrele grudi mlade devojke.
Dok se vraćao kući, nedovršene misli jurile su mu kroz glavu. Ti Davidi, naročito ona dva Donatelova, koje je voleo, bili su dečaci. Nisu mogli zadaviti lavove i medvede, isto kao što nisu mogli ubiti Golijata, čija je glava počivala između njihovih nogu. Zašto su najbolji firentinski umetnici slikali Davida ili kao mladića ili kao otmeno obučenog i negovanog mladog kicoša? Zar nijedan umetnik nije čitao dalje od opisa koji kaže da je David »smeđ, lepih očiju, lepa stasa«, do onoga: »I kad bi skočio na me, uhvatili ga za grlo pa ga bih i ubih. I lava i medveda... ubijao je tvoj sluga.«
David je bio muškarac! On je izvršio ta junaštva pre nego što ga je Bog odabrao.Ono što je učinio, učinio je sam, sa svojim velikim srcem i velikim rukama. Takav čovek ne bi oklevao da se suprotstavi Golijatu, tako ogromnom da je nosio oklop na grudima težak hiljadu funti. Šta je bio Golijat za mladića koji se mešao sa lavovima o medvedima i koji ih je pobeđivao u poštenoj bici?
U zoru, pošao je ulicama još uvek vlažnim od pranja i čišćenja noseći materijal za premeravanje do radionice Duoma. On proceni svoje figure prema stubu, izračuna gotovo na dlaku tačnu udaljenost između najdublje tačke gde je zašlo dleto do tačke na suprotnoj strani, da vidi da li bi bilo moguće oblikovati Davida čija bi bedra, najmanji promer tela, mogla da se smeste u preostali mermer.
-Ne valja -reče Bepe. -Pedeset godina posmatram vajare kako tuda mere.Uvek kažu: » Šteta. Nijedna figura ne odgovara.«
-To je stvar zamisli, Bepe. Gledaj, nacrtaću la sagoma, siluetu, na bloku, za tebe.Ova tačka označava najdublju tačku, na polovini visine stuba. Sad recimo da moramo izvući kukove iz tog uskog pojasa, a nasuprot tome da upotrebimo jako istureni zglob ili ruku da kompenzuje...?
Bepe se počeša po stražnjici.
-Ah -uzviknu Mikelanđelo. -Ti misliš da će ići!Vidim kako si zadovoljan po tome koji deo anatomije češeš.

Sedmice su prolazile. Čuo je da je Rustiči zaključio da je projekat suviše velik za njega. Sansovino je tražio još jedan komad mermera da bilo šta izvuče iz Dučovog stuba. Još pet ili šest drugih vajara u gradu, uključujući Bača, Gublionija, Benedeta da Rovecana, napustili su stub, govoreći da on, budući da je udubljen u sredini, svakako mora pući napola na toj uskoj tački.
Poštom iz Rima stigao je omot u kojem je bio Pikolominijev ugovor:

... Visoko preuzvišeni kardinal Sijenski naručuje Mikelanđelu, sinu Lodovika Buonaroti-Simonija, vajaru iz Firence, da napravi petnaest kipova od kararskog mermera, koji treba daje čist, nov, beo i bez žila, tako savršen kao što je potrebno da se naprave prvoklasni mermemi kipovi, a svaki treba da je dva braccia visok, i svi treba da budu gotovi u roku od tri godine, za svotu od pet stotina velikih zlatnih dukata...

Jakopo Gali bio je osigurao avans od stotinu dukata uz garanciju da će vratiti novac kardinalu Pikolominiju ako Mikelanđelo umre pre nego završi tri poslednje statue. Kardinal Pikolomini je odobrio Mikelanđelove prve skice. Ali je jedna rečenica u ugovoru bila kruna nedostojnosti. »Pošto je jednu figuru svetog Franje već isklesao Pjetro Toriđani, koji je ostavio draperiju i glavu nedovršenu, Mikelanđelo će dovršiti kip iz počasti i učtivosti, u Sijeni, tako da taj kip može stajati između ostalih koje je on napravio, i da niko ko ga bude video neće moći reći da je to delo Mikelanđelove ruke.«
-Nisam uopšte znao da je Toriđani počeo taj posao -povika Mikelanđelo Granačiju. -Pomisli kakva je to sramota da ja čistim iza njega.
-Teške reči -reče Granači. -Recimo jednostavno da Toriđani nije bio sposoban da završi makar i jednu figuru kako treba, i da se kardinal Pikolomini morao obratiti tebi da sve urediš.
Gali je savetovao da Mikelanđelo potpiše ugovor i odmah počne rad. »Sledećeg proleća, kad braća Mouskron dođu iz Briža, osiguraću vam da isklešete tri slobodne skulpture Bogorodice s detetom. A u budućnosti će biti i boljih stvari.«
Mikelanđelo skupi pregršt novih skica za Davida i ponovo ode da preklinje Pjera Soderinija. Porudžbinu će dobiti samo ako gonfaloniere bude naterao vunarski ceh da se pokrene.
-Da, morao bih to silom progurati -složi se Soderini. -Ali u tom slučaju bi odbor radio protiv njihove volje. Oni bi vam zamerili. Oni moraju zaželeti da se taj mermer kleše i moraju vas odabrati za skulptora. Shvatate li razliku?
-Da -odgovori Mikelanđelo tužno -to ima smisla. Samo, ja više ne mogu dugo čekati.
Pokraj Via del Prokonzolo, nekoliko koraka niže od Badije, nalazio se jedan svod koji je izgledao kao da vodi u dvorište palate. Mikelanđelo je prošao pokraj njega bezbroj puta od svoje kuće idući u vajarski vrt i znao je da se tuda prolazi na jedan zanatlijski trg, jedan izdvojeni svet okružen stražnjim delovima palata, zarubljenim tornjićima i jednospratnicama. Te su kuće davale sklonište dvadesetku radionica štavljača kože, bačvara, stolara, bojadisara vune, tkalaca lanenog platna i izrađivača makaza, koji su pripremali svoje proizvode za pređu na otvorenim tržnicama i na poznatim ulicama Korsa i Peličerije. Tu je našao radionicu za iznajmljivanje, u kojoj je ranije bio neki obućar, na južnoj strani ovalne pjace, koja je gotovo celi dan imala sunca. Plativši najamninu za tri meseca unapred, on posla jedno pismo preko ferarskih jezuita, za Arđenta, pozivajući ga da se vrati na posao, i kupi krevet na točkićima za radionicu, da mladić tu spava.
Po junskoj vrućini zanatlije su radile ispred svojih uskih radnjica, bojadisari s rukama umrljanim plavom, zelenom i crvenom bojom, metalski radnici u kožnim keceljama, goli do pojasa, stolari koji su strugali i blanjali ispunjavajući vazduh strugotinama koje su mirisale, a svi su dizali buku svojih zanata, potpuno pomešanu u zatvorenom prostoru, kao neku vrstu drugarske muzike, koja je stvarala pozadinu gde se Mikelanđelo osećao kao kod kuće. Okružena jednostavnim radnicima, radionica mu je pružala istu onu usamljenost punu rada u kakvoj je uživao i za svojom tezgom u Rimu, odakle je gledao na komešanje u »Medvedu«.
Arđento je stigao prašnjav i s bolesnom nogom, pričajući jedno celo jutro dok je ribao vidljive znakove obućarevog boravka, ne mogavši da sakrije olakšanje što je otišao s bratovog imanja.
-Arđento, ja ne razumem. U Rimu si odlazio svake nedelje u okolinu da vidiš konje...
Arđento diže znojno lice s posudom punom luga.-Ja volim posećivati seoska imanja, ali ne i raditi tamo.
Stolar preko puta im je pomogao da sagrade sto za crtanje do vrata. Arđento je pretražio ulicu gvožđara da pronađe polovnu grejalicu. Mikelanđelo kupi gvozdene šipke i korpe kestenovog drveta da napravi dleta. Našao je dva komada mermera u Firenci, i poslao je opis za još tri komada u Kararu. Zatim, bez modela u glini ili vosku, i ne gledajući crteže koje je odobrio kardinal Pikolomini, on namesti blokove od četiri stope i iz čistog zadovoljstva što su mu ruke opet na mermeru isklesa prvo svetog Pavla, bradatog, sa finim crtama lica koje su odavale rimsko građanstvo prvog hrišćanskog misionara i njegov dodir s grčkom kulturom, dok je telo, mada odeveno u nezgrapnu odeću, bilo mišićavo i napeto. Zatim, bez odmora, nastavi da kleše svetog Petra, najbližeg Hristovog učenika i svedoka njegovog uskrsnuća, stenu na kojoj je sagrađena nova crkva. Taj kip bio je mirniji telesno i duševno, sa zanimljivo raspoređenim vertikalnim draperijama naglašenim finom lelujavom horizontalnom ešarpom preko grudi i ruku.
Radnici pjace prihvatili su ga kao još jednog veštog zanatliju, koji je stizao rano u zoru u radničkom odelu, odmah pošto je jedan šegrt oprao trg, i koji je završavao posao kad bi pao mrak, s kosom, licem, nozdrvama, košuljom i golim nogama i stopalima prekrivenim belom mermernom prašinom, kao što su njihove bile pokrivene drvenom strugotinom, bojom, ih tankim pramenovima kože ili lana.
Ponekad bi neki od njih viknuo glasnije od testera, čekića i noževa za struganje, dok su Mikelanđelova dleta pevala kroz beli mermer kao plugovi kroz prolećnu zemlju.
-Čudo jedno! Cela Firenca se kupa u znoju, a na našoj pjaci pada sneg.
Mikelanđelo je od svih čuvao tajnu gde se nalazi njegova radionica osim od Granačija, koji bi ga posećivao kad se vraćao kući u podne na ručak i donosio mu gradske novosti.
-Naprosto ne verujem! Potpisao si ugovor 19. juna, sadaje tek sredina jula, a već si završio dva kipa. Sasvim su dobri, uprkos tvom kukanju da ne možeš ništa dobro da napraviš. Ovakvom brzinom završićeš petnaest figura za sedam meseci!
Mikelanđelo se zagleda u svoga Svetog Petra i Svetog Pavla i ozbiljno odgovori: Te prve dve figure nisu loše, one u sebi sadrže moju glad za klesanjem. Ali kad se jednom pokažu u tim uskim nišama, brzo će umreti. Sledeće dve statue su papa Pio II i Grgur Veliki s papskom tijarom u krutoj odeći...
-Zašto ne ideš u Sijenu -predloži Granači -i ne rešiš se Toriđanija? Bolje ćeš se osećati.
Toga dana je otišao.

4


Toskana je država ljupkosti. Njena zemlja je tako divno uobličena da oko preleće brda i doline ne saplićući se ni na jedan kamen. Ritam zelenih brda koja se valjaju, čempresi koji streme uvis, terase napravljene od generacija koje su sa stenom postupale s veštinom i nežnošću, polja geometrijski postavljena jedna prema drugima, kao da ih je crtao neki crtač planova da budu lepa koliko i plodna, grudobrani tvrđava na brdima, njihovi visoki tornjevi koji su se isticali sivoplavi i zlatni između drveća, zrak takve čistoće da se svaki busen zemlje izdvajao u divnoj pojedinosti. Ispod njega dozrevala su polja sa julskim ječmoni i zobi, pasuljem i cveklom, s obe strane puta čokoti puni grozdova bili su poređani u dvoredove između horizontalnih grana srebrnastozelenih maslina, stvarajući tako voćnjake s isprepletenom osnovom, bogato najavljujući vino, maslinovo ulje i poeziju izrezuckanog hšća.
Osećao je fizičko zadovoljstvo dok se njegov konj kretao duž kontura jednog grebena, penjući se sve više i više u Italijansko nebo bez ijedne mrlje. Vazduh koji je udisao bio je tako čist da se celo njegovo biće oseti oplemenjeno i oslobođeno podlosti i niskosti: bio je u zanosu koji je osećao samo onda kad je klesao mermer: Toskana je odvezivala čvorove u čovekovoj utrobi, odstranjivala zla njegovog sveta. Bog i čovek su se sjedinjavali da stvore to najveće umetničko delo. Sa slikarske tačke gledišta, pomisli Mikelanđelo, to bi mogao da bude rajski vrt. Adam i Eva su otišli, ali za njegovo vajarsko oko, koje je pomno ispitivalo valovite planinske vence što su se prostirali unatrag u prostoru s hrikom zelene reke koja vijuga kroz dolinu ispod njega, išaranu kamenim kućicama, krovovima okupanim u suncu, stogovima sena, Toskana je bila raj. On poče da recituje jednu pesmu iz detinjstva:

Italija je vrt Evrope.
Toskana je vrt Italije, Firenca je cvet Toskane.

Oko sunčevog zalaska stigao je do uzvišice iznad Podžibonsija. Apenini su bili prekriveni prašumom, rekama i jezerima koji su sijali kao valjano srebro pod kosim zracima zalazećeg sunca. Sišavši niz dugi brežuljak do Podžibonsija, vinarskog centra, Mikelanđelo spusti bisage na oribani, goli pod jedne gostionice, zatim se popne na breg iznad grada da istraži visoki Podžio Imperijale Đuliajna da Sangala, tvrđavu-palatu sazidanu po Lorencovoj naredbi da se spreči napadačkim vojskama da pređu tu teško utvrđenu tačku, jer je ona kontrolisala dolinu koja je vodila u Firencu. Ali Lorenco je umro, Podžio Imperijale je bio napušten...
S teškom mukom Mikelanđelo se spusti niz stenovitu stazu.Poslužili su ranu večeru u dvorištu gostionice, čvrsto je spavao, ustao kad je pevac zakukurikao, i krenuo na drugu polovinu svog putovanja.
Sijena je bio topao crvenkastosmeđi grad, sagrađen od crvenkastosmeđe zemlje, kao što je Bolonja bila zagasitonarandžasti grad od njene domaće zemlje. On uđe kroz gradska vrata, pođe do Pjace del Kampo, koja je imala oblik školjke i naglo se spuštala od gornjeg reda privatnih palata do Palavo Publiko na suprotnoj strani, probijajući nebo lepom i smelom kulom Manda, kamenom skulpturom od koje je zastajao dah.
Mikelanđelo ode do središta pjace, oko koje je Sijena održavala svakog leta svoje besne konjske trke, do Dela Kverčove divne fontane, zatim se popne kamenim stepeništem i dođe do Krstionice, čiji su sud za krštenje isklesali Dela Kverča, Donatelo i Giberti.
Pošto je obišao sud za krštenje da prostudira delo najboljih italijanskih vajara, on napusti Krstionicu i pope se uz strm brežuljak do katedrale. Stajao je zadivljen i obuzet strahopoštovanjem dok je gledao crno-belo mermerno pročelje s divnim figurama koje je isklesao Đovani Pizano, prozorima u obliku ruže, i crno-belim mermernim zvonikom. Unutra, pod je bio rudnik mermernih ploča, s crno-belim intarzijama koje su prikazivale prizore iz Starog i Novog zaveta.
A onda mu se srce stegnu. Pred njim je stajao Brenjov oltar. Niše su bile dublje nego što je zamišljao, a sve su bile natkriljene duboko usečenim svodom u obliku školjke, prema kojima će se gledati glave i lica njegovih figura, i koji će ih lišiti izraza. Neke niše su stajale tako visoko u vazduhu da niko na podu ne bi mogao videti kakva se skulptura nalazi u njima.
On izmeri niše, ponovo u glavi pregleda visinu osnove na kojima će njegove figure stajati, potraži čuvara, prijatnog rumenog čoveka srednjih godina, koji ga rečito pozdravi.
-Ah, vi ste Mikelanđelo Buonaroti, koga sam očekivao. Sveti Franjo je stigao iz Rima pre nekoliko sedmica. Stavio sam ga u jednu hladovitu sobu pokraj Krstionice, gde ima i viganj i sve. Kardinal Pikolomini mi je naredio da se dobro brinem za vas. Već imam spremnu sobu u mojoj kući, preko puta trga. Moja žena sprema najbolje sijenske pappardelle alla lepre, široke knedle sa sosom od zeca...
Mikelanđelo se baci u bujicu reči.
-Hoćete li me odvesti do Svetog Franje? Moram da vidim koliko na njemu ima posla.
-Naravno! Zapamtite, vi ste ovde gost kardinala Pikolominija, a kardinal je naš veliki čovek...
Mikelanđelo s mukom proguta vazduh ugledavši Toriđanijevu skulpturu: drvena, beživotna, s obiljem lepršave odeće ispod koje se nije mogao primetiti nijedan deo živog ljudskog bića koje diše, šake bez žila, kože ih kosti, kruto, stilizovano bezizražajno lice... sve je te tačke u sebi nabrajao dok mu je pogled nemilosrdno sekao nedovršeni blok.
Zakleo se da će dati tom jadnom upropašćenom Svetom Franji, koga čak ni ptice ne bi prepoznale, svu svoju ljubav i veštinu koju poseduje. Moraće dublje da zađe u kamen, odbaci njegove veštačke ukrase, odstrani upropašćeni mermer i napravi ponovo nacrt za celu figuru, preinači zamisao, tako da će Sveti Franjo izaći onakav kako ga je Mikelanđelo zamišljao, kao najblaži od svih svetaca. Ali najpre je hteo da prespava, a zatim će doneti materijal za crtanje, sesti u ovoj hladnoj prostoriji isklesanoj u brdu katedrale, s prigušenim svetlom sa gornjeg prozora, i toliko će razmišljati dok se sveti Franjo ne pojavi u svoj svojoj ljubavi prema siromašnima, nesrećnima, napuštenima.
Sutradan je napravio crteže. Kad je pala noć, pravio je nove oštrice na starim dletima, podešavao ih prema ruci i privikavao se na težinu čekića. U zoru sledećeg dana poče da kleše u belom usijanju, i iz sada škrtog bloka izroni telo umorno od puta ispod tanke odeće, ramena izmršavela do kostiju, ruke dirljivo izražajne, noge tanke i krive u kolenima i umorna stopala koja su koračala putevima da pruže podršku i da se dive svemu u prirodi.
Osećao se kao da je istovetan sa svetim Franjom, i s tim nagrđenim blokom iz kojeg se rađao. Kad je došao do glave i lica, klesao je svoju vlastitu kosu, očešljanu pravo preko čela, svoje vlastito udubljeno lice kao što ga je video u ogledalu Medičija, onog jutra pošto ga je Toriđani udario: nos zgnječen između očiju, spuštajući se naniže u obliku slova S, čvoruga na oku, natečeni obraz ispod njega,jednog svetog Franju rastuženog onim što je video kad je pogledao na božji svet. No, ipak preko tih bolnih crta lica oproštaj, blagost i prihvaćanje.
Bio je obuzet tužnim raspoloženjem dok je jahao kući preko brežuljaka Kjantija. S mukom sjaha s konja i pođe do svoje radionice sa bisagama preko ramena. Tu nađe Arđenta kako se uzbuđeno premešta s noge na nogu, očekujući da ga Mikelanđelo pogleda.
-Dakle, Arđento, šta te to tako sekira?
-Gonfaloniere Soderini želi da vas vidi, svakog časa šalje po jednog paža.
Pjaca dela Sinjorija žarila se ružičastim svetlom iz zapaljenih uljanih svetiljki koje su visile sa svakog prozora i sa kruništa zvonika. Soderini se odvoji od svojih drugova iz veća u podignutoj lođi i sretne se s Mikelanđelom ispod Donatelove Judite. Bio je obučen u jednostavnu svilenu košulju zbog zapare koja je vladala te večeri, ali izraz njegovog lica je govorio da je sasvim zadovoljan samim sobom. -Zašto posude s uljem. Šta proslavljate?
-Vas.
-Mene?
-Delimično. -Soderinijeve oči su vragolasto treperile u narandžastom svetlu. – Veće je danas posle podne donelo novi ustav. To je službeno objašnjenje.
Neslužbeno objašnjenje je da su upravnici vunarskog ceha i Duoma prihvatili vašeg
Diva...
Mikelanđelo se ukoči. To je bilo neverovatno. Dučov stub je bio njegov!
Soderinijev glas veselo nastavi: -Kad smo shvatili da je naš najbolji firentinski skulptor vezan za jednog kardinala iz Sijene, zapitali smo se: Zar Sijena smatra da Firenca ne ceni svoje vlastite umetnike? Ili da ne možemo sebi priuštiti da ih zaposlimo? Na kraju krajeva, godinama smo ratovali sa Sijencima...!
-Ali Pikolominijev ugovor?
-Iz patriotske dužnosti morate odgoditi Pikolominijev ugovor, i prvog septembra preuzeti Dučov blok.
Mikelanđelo oseti poznato peckanje iza očnih kapaka.
-Kako da vam zahvalim?
Soderini polagano odmahnu izduženom glavom s kosom prošaranom žutim pramenovima i promrmlja: -Mi smo, sinovi Il Magnifica, mi moramo čuvati tu vezu.

5


Noge su ga nosile niz Borgo Pinti u Via delji Artisti, zatim kroz gradska vrata, duž reke Afriko, i uz brdo do Setinjana. Porodica Topolini je bila u dvorištu i uživala u večernjem povetarcu s brda.
-Slušajte -doviknu im on. -Baš sam čuo. Dučov stub je moj!
-Sada bismo mogli da ti poverimo nekoliko prozorskih okvira -zadirkivao ga je otac.
Mikelanđelo raširi ruke pred njim. -Hvala vam na počasti, padre mio, ali jedan scalpellino i voli da teše građevinski blok.
Ostao je te noći i spavao na staroj slamarici ispod svoda između dede i najmlađeg sina. U zoru je ustao da se pridruži ljudima koji su sekli pietru serenu. Radio je nekoliko sati, dok se sunce visoko dizalo u dolini, zatim ušao u kuću. Majka mu pruži krčag s hladnom vodom.
-Madre mia, kako je Kontesini? -zapita on.
-Slaba je... Ali ima još nešto gore. Sinjorija je svima zabranila da im pomognu.Ona bespomoćno raširi ruke izražavajući tim rečitim toskanskim pokretom očajanje.-Mržnja na Pjera još truje.
Mikelanđelo se dobro napi vode, vrati se u dvorište i upita Bruna:
-Možeš li mi odvojiti nekoliko komada gvožđa?
-Uvek se mogu odvojiti.
Mikelanđelo stavi drvo u kovačko ognjište, potpali vatru i napravi malu garnituru dleta i čekića, onakvih kakve mu je otac Topolino pravio kad mu je bilo šest godina. Zatim istesa jedan pravougaonik iz serene, isklesa na njemu abecedu scalpellina, počev od uzorka riblje kosti pa do niza trouglova.
Onda se oprosti od Topolinovih. Porodica je znala, po nekom tajanstvenom sistemu komunikacije, da je najpre došao k njima pošto je čuo za svoju sreću. Njegove posete preko noći, drugarski radni sati na tesanju kamena, govorili su im o njegovoj stalnoj ljubavi prema njima.
Konj kojeg je posudio bio je star i umoran. Na polovini strmog puta Mikelanđelo sjaha i povede ga. Pošto je stigao na vrh grebena, okrenu na zapad,po suncu koje je obasjavalo dolinu Munjone rumenilom i purpurom. Imao je još kratak put do Fjezola, severnog utočišta etrurskog saveza gradova, koji je počeo u Veji, odmah izvan Rima, i koji su Cezarove legije s mukom pokorile. Cezar je mislio da je sravnio Fjezole, ali kad je Mikelanđelo počeo silaziti niz severnu padinu, s pogledom na Policijanovu Vilu Dijanu u daljini, prolazio je pored etrurskih zidova koji su još uvek bili cementirani i nedirnuti, a nove kuće ponovo su bile građene od prvobitnog gradskog kamena.
Kontesinina kuća nalazila se na dnu strme, uske putanje, na pola puta do reke Munjone. Ranije je to bila seljačka kuća uz zamak na vrhu brda. Mikelanđelo zaveza konja uz maslinovo drvo, prođe kroz povrtnjak i ugleda porodicu Ridolfi na maloj kamenoj terasi ispred kućice. Kontesina je sedela na pletenoj stolici, s odojčetom na grudima, dok joj se šestogodišnje dete igralo kraj nogu. On tiho viknu odozgo s humka:
-Ja sam, Mikelanđelo Buonaroti, došao sam u posetu.
Kontesina naglo podiže ruku i prekri grudi.
-Mikelanđelo, kakvo iznenađenje? Siđi, siđi. Staza je tamo nadesno.
Nastade usiljena ćutnja kad je Ridolfi podigao svoje ponosito uvređeno lice. Mikelanđelo uze ploču od pietre serene i alat iz bisage, siđe stazom i spusti malo dleto, čekić i ploču pred Kontesinine noge.
-Juče sam primio Dučov stub. Morao sam doći da vam to kažem. Il Magnifico bi to želeo. Onda sam pomislio da je vašem starijem sinu sigurno šest godina. Vreme je da počne da uči, ja ću biti njegov učitelj. Isto tako kao što su mene Topolini učili kad mi je bilo šest godina.
Kontesinin smeh prosu se preko njive s maslinama. Ridolfova ozbiljna usta zgrčiše se u podsmehu. On reče tihim glasom: -Ljubazni ste što ste nam došli na ovaj način. Vi znate da smo mi odbačeni.
Bilo je to prvi put da mu se Ridolfi obratio, a bilo je prvi put da se Mikelanđelo nalazio u njegovoj blizini nakon Kontesininog venčanja. Ridolfi se približavao tridesetoj, ali progonstvo i ogorčenje su mu već nagrizali lice. Mada nije bio umešan u zaveru u prilog povratka Pjera de Medičija, bilo je poznato da je neprijatelj republike i da je spreman da radi na ponovnom uspostavljanju jedne oligarhijske vlasti u Firenci. Bogatstvo njegove porodice, zasnovano na svetskoj trgovini vunom, sada je služilo da pomogne finansije gradske države.
-Što čini da je to za mene dvostruko poguban napitak -reče Ridolfi. -Ali jednog dana mi ćemo biti vraćeni na vlast! Onda ćemo videti!
On oseti Kontesinine oči kako ga peku na leđima i okrenu se da je pogleda pravo u lice. Njeno držanje bilo je mirno prihvatanje onoga što jeste, mada su upravo bili dovršili jednostavnu večeru, mada su bili u pohabanoj odeći, i mada su stanovali u seljačkoj kući posle života u najbogatijim palatama Firence.
-Pričaj nam novosti o sebi. O godinama u Rimu. Šta si isklesao? Čula sam za Baha.
Mikelanđelo zavuče ruku u košulju, izvadi papir za crtanje, zatim ugljen iz pojasa i nacrta Pijetu, objašnjavajući šta je pokušavao da postigne. Bilo je lepo biti opet s Kontesinom, gledati njene tamne oči. Zar se oni nisu voleli, pa makar i dečjom ljubavlju? Kad čovek jednom voli, zar ta ljubav ne treba da traje? Ljubav je tako retka, tako je teško na nju naići.
Kontesina je naslućivala njegove misli, uvek ih je naslućivala. Ona se okrenu sinu.
-Luiđi, hoćeš li učiti Mikelanđelovu abecedu?
-Mogu li da ti pomognem da klešeš novi kip, Mikelanđelo?
-Doći ću da te učim, onako kako je mene učio Bertoldo u vrtu tvog dede. Hajde,uzmi čekić u jednu ruku, dleto u drugu. Na drugoj strani kamena pokazaću ti kako se sriče. Čekićem i dletom možemo praviti dela isto tako lepa kao što je Danteova poezija. Nije li tako, Kontesina?
-Tako je -odgovori ona. -Svako od nas ima svoju vlastitu abecedu kojom stvara poeziju.

Bila je ponoć kad je vratio Topolinovog konja i sišao nizbrdo. Njegov je otac bio budan i očekivao ga je sedeći u crnoj kožnoj stolici. To je očigledno bila druga noć kako nije spavao, i bio je potpuno iscrpljen.
-Tako! Treba ti dve noći da dođeš ocu s novostima. Gde si bio sve vreme? Gde je ugovor? Koliko plaćaju?
-Šest dukata mesečno.
-Koliko će dugo trebati da se iskleše?
-Dve godine.
Lodoviko poče brzo da računa, a onda okrenu sinu besno lice.
-Ali to je sve zajedno svega sto i četrdeset i četiri dukata.
-Odbor pristaje da plati više, kad završim, ako bude smatrao da zaslužujem veću nagradu.
-Kome je prepuštena ta odluka?
-Njihovoj savesti.
-Savesti! Ne znaš li ti da toskanska savest prestaje gde počinje stomak.
-David će biti tako lep da će zaželeti da mi plate više.
-Čak je i Pikolominijev ugovor bolji, zarađuješ tri stotine i trideset dva zlatnika za iste dve godine rada. Više nego dvostruko!
Mikelanđelo obori glavu u očajanju. Lodoviko i ne pogleda izraz sinovog lica. On reče konačnim glasom:
-Buonaroti nisu tako bogati da daju milostinju od sto osamdeset i osam dukata vunarskom cehu i Duomu. Kaži im da će David morati da pričeka dok ne zaradiš pet stotina dukata od Sijene.
Mikelanđelu nije ni padalo na um da se svađa. On odgovori mirno: -Oče, ja ću klesati Davida. Zašto vi uvek iznosite te ništavne argumente?

Nekoliko sati kasnije njegov brat Buonaroto primeti:
-Nisu baš tako ništavni. Pre argumenta, koliko si dukata mesečno nameravao da daješ ocu?
-Tri. Pola njemu, pola meni.
-A sada si pristao da mu daješ pet.
-Morao sam ga umiriti.
-Tako, za nekoliko sati dokazivanja, on je zaradio još dva dukata mesečno za dvadeset i četiri meseca.
Mikelanđelo teško uzdahnu.
-Šta da radim? Izgleda tako star i sed. Budući da mi Odbor plaća troškove, čemu onda trebam ona dva zlatnika?
Buonaroto zakuka: -Bilo ti je boije kad si bio učenik u vrtu Medičija. Onda si barem mogao nešto i za sebe uštedeti.
Mikelanđelo se zagleda kroz prozor u noćnog čuvara koji je išao po Via San Prokulo.
-Imaš pravo što se oca tiče, ja sam njegov kamenolom.

6


Granači je priredio proslavu uz sastanak Društva bakrača. Da bi pozdravili Mikelanđelovu sreću, jedanaestorica članova društva pojaviše se, Botičeli bolno šepajući na štakama, a Roseli, iz radionice suparničke Girlandajovoj, tako bolestan da su ga morali nositi na nosilima. Rustiči ga primi srdačno, Sansovino ga potapša po ramenu, drugi čestitaše: David Girlandajo, Buđardini, Albertineli, Filipino Lipi, Il Cronaca, Bačo d' Anjolo, Leonardo da Vinči. Dvanaesti član, Đulijano da Sangalo, bio je odsutan.
Celo poslepodne Granači je snabdevao Rustinijevu radionicu lancima kobasica, hladnom govedinom i prascima, figurama napravljenim od kolača, demižonima kijantija. Kad je Granači obavestio Sođija, ovaj je pridoneo ogromnu posudu svinjskih nogu u marinadi.
Sva hrana i piće bili su potrebni jer je Granači pozvao grad: celu Girlandajovu radionicu, uključujući Domenikovog talentovanog sina Ridolfa, sada osamnaestogodišnjaka, sve učenike iz vrta Medičija, desetak poznatijih vajara i slikara, uključujući Donata Bentija, Benedeta da Rovecana, Pjera di Kozima, Lorenza di Kredija, Frančiabida, mladog Andrea del Sarta, Andrea dela Robiju, koji je pravio terakote, vodeće firentinske zanatlije, zlatare, časovničare, draguljare, bronzare, muzičara Monte di Đovani di Miniata, ilustratora Atavantija, drvoresce, arhitekta Frančeska Filareta, koji je bio najveći poznavalac firentinskih grbova. Upućen u pravila ponašanja republike, Granači je takođe poslao pozive gonfalonieru Soderiniju, članovima Sinjorije, odboru vunarskog ceha i odboru Duoma, porodici Stroci, kojoj je prodao Herkula. Većna ih je došla, srećni da se pridruže zabavi, jer je sada veliki skup izašao iz Rustičijeve pretrpane, bučne radionice na trg, gde je Granačijeva unajmljena grupa akrobata i rvača zabavljala gledaoce, a muzičari i minstreli pevali pesme za mladiće i devojke koji su igrali na trgu. Svi su stiskali ruku Mikelanđelu, tapšali ga po ramenu i navaljivali da s njima popije zdravicu, kako prijatelji tako i poznanici ili nepoznati.
Soderini se rukova s Mikelanđelom, rekavši: -Ovo je prva značajna porudžbina koju je odobrio celi gradski odbor od dolaska Savonarole. Možda će sada za nas početi nova era, i mi ćemo moći da izbrišemo naš duboki osećaj krivice.
-Na koju krivicu mislite, gonfaloniere?
-Krivicu mase, krivicu pojedinca. Mnogo smo patili od smrti Il Magnifica, uništili smo mnogo onoga što je Firencu činilo prvim gradom sveta. Potkupljivanje Čezara Bordžije bilo je samo poslednja od devetogodišnjih nedostojnosti. Ali, večeras, mi sami sebe volimo. Kasnije, možda, ponosićemo se vama, kad mermer bude gotov. Ali sada se ponosimo sobom. Verujemo da će velike porudžbine za freske, mozaik, bronze i mermer dobijati svi naši umetnici. Vidite ponovno rođenje. -On stavi ruku Mikelanđelu na rame. -Vi ste slučajno primalja. Dobro postupajte s odojčetom.
Zabava je trajala do zore, ali pre toga dogodile su se dve stvari koje su imale da se odraze na tok njegove sudbine.
Prva ga je ispunila veseljem. Bolesni i stari Roseli skupio je deset članova Društva oko sebe, izjavivši:
-Nema tog uživanja zbog koga bi jednog člana ovog Društva bakrača trebalo donositi na nosiljci na orgije. Zbog toga, ma koliko nerado unapređujem nekoga iz Girlandajove radionice, ja ovim dajem ostavku na članstvo Društva i imenujem Mikelanđela Buonarotija za svog naslednika.
Bio je primljen. On nije bio član nijedne grupe od vremena Medičijevog vajarskog vrta. Ponovo se seti svog usamljenog detinjstva, kad mu je tako teško bilo da se sprijatelji, da bude veseo. Bio je mršav, povučen, neželjen. Sad su svi ti umetnici iz Firence, čak i oni koji su dugo čekali da budu pozvani u Društvo, aplaudirali što je bio izabran.
Drugi događaj prouzrokovao mu je prilično strepnje. Podstakao ga je, mada nehotično, Leonardo da Vinči.
Mikelanđelo je bio ljut na Leonarda još od onda kad ga je prvi put video kako prelazi Pjacu dela Sinjorija u pratnji svog nerazdvojnog i voljenog učenika-prijatelja Salaja, mladića s licem kao da je uzeto s neke grčke skulpture, s gustim kovrdžama oko glave, okruglim malim ustima i finom okruglom bradom, kojeg je Leonardo obukao u skupu lanenu košulju i ogrtač od srebrnog brokata. Ipak je u poređenju s Leonardom Salaj izgledao tupo, jer je Leonardovo lice bilo najsavršenije koje se pojavilo u Firenci od zlatne lepote Pika dela Mirandole. Leonardo je nosio svoju veliku kao isklesanu glavu aristokratski zabačenu, s veličanstvenim širokim čelom okrunjenim oblakom riđe kose, malo kovrdžave i duge do ramena, bradom isklesanom od junačkog kararskog mermera, koji je toliko prezirao, sa savršeno ocrtanim širokim, i punim, rumenim usnama, dok su hladne plave oči, oštre, prodorne i inteligentne, dominirale na licu svežem kao u seljančice.
Leonardova prilika, dok ga je Mikelanđelo posmatrao kako prelazi preko trga, praćena njegovom uobičajenom povorkom slugu i sledbenika, odgovarala je njegovom savršenom licu, visok, ljubak, širokih ramena i uskih bokova rvača, i s isto takvom živahnošću i snagom, bio je odeven u kraljevski sjaj i s prezirom za konvencionalnost, ogrtač ružičaste boje jedva mu je pokrivao ramena i padao oko kolena, košulja i calze tako uske da su gotovo pucale.
Pored njega Mikelanđelo se osećao ružnim i izobličenim, svestan da je njegovo odelo jeftino, da nije dobro skrojeno i da je pohabano. Leonardova doterana kosa i miris, čipka oko vrata i zglobova na rukama, dragulji, neizreciva divota prisustva toga čoveka, terali su ga da se oseća dronjavim i prljavim u poređenju s njim.
Kad je o tome razgovarao s Rustičijem, koji je bio Leonardov prijatelj, Rustiči ga prekori:
-Ne daj da te nasamari otmeni izgled. Leonardo ima sjajan mozak. Njegove studije iz geometrije nastavljaju delo Euklida. On je godinama secirao životinje, i ima pedantno tačne beležnice s crtežima iz anatomije. U svom zanimanju za geologiju otkrio je fosile ribljih krljušti na vrhu planine u gornjem Arnu, dokazavši tako da su one nekada bile pod vodom. Takođe je inženjer i pronalazač neverovatnih mašina: puške s višestrukom cevi, poluge za dizanje teškog tovara, pumpe za usisavanje, instrumenata za merenje vetra i vode. I sada još dovršava eksperimente za jednu mašinu koja će leteti vazduhom kao ptica. Blistava predstava kojom oponaša bogatog plemića je njegov napor da natera svet da zaboravi da je on nezakoniti sin kćerke jednog gostioničara. U stvari, on je jedini čovek u Firenci koji radi tako marljivo i tako dugo kao ti: dvadeset sati dnevno. Potraži pravog Leonarda ispod te odbrambene otmenosti.
S obzirom na taj sjajan govor, Mikelanđelo se nije usuđivao da spomene njegov bes na Leonardovo otvoreno odbacivanje skulpture. Ali kako je Leonardo te večeri srdačno pozdravio njegovo stupanje u Društvo bakrača, Mikelanđelo je umirio svoju nelagodnost. Onda začu Leonardov piskav glas iza sebe, koji je govorio:
-Ja sam odbio da se takmičim za Dučov blok jer je vajarstvo zanatska umetnost.
-No, ti sigurno nećeš nazivati Donatela zanatlijom? -upita neki dublji glas.
-Na neki način i hoću -odgovori Leonardo. -Vajarstvo je mnogo manje intelektualno od slikanja, nedostaju mu toliki prirodni aspekti. Mnogo godina sam se bavio skulpturom, i mogu vam iz iskustva reći da je slikanje mnogo teže, i da postiže veće savršenstvo.
-Ipak, za jednu ovako važnu porudžbinu...?
-Ne, ne. Nikad ne bih klesao mermer. Čovek se od toga znoji i celo mu se telo iscrpi. Vajar koji kleše mermer posle dnevnog rada isto je tako prljav kao i moler ili pekar, nozdrve su mu prepune praha, kosa i lice i noge prekrivene prašinom i komadićima mermera. Kad slikam, ja radim u najboljem odelu. Na kraju dana pojavljujem se potpuno čist i osvežen. Prijatelji mi dolaze da mi čitaju poeziju i sviraju muziku dok slikam. Ja sam prefinjen čovek. Skulptura je za radnike.
Mikelanđelo oseti kako mu se kičma koči i baci pogled preko ramena. Leonardova leđa bila su uz njegova. U njegovoj utrobi diže se bes. Zaželi da okrene Leonarda, da ga tresne po njegovom lepom licu pesnicom vajara koju je toliko prezirao. Zatim brzo pođe na drugu stranu sobe, povređen ne samo za sebe već i za sve klesare mermera. Jednog dana će naterati Leonarda da proguta te reči.
Sutradan je ustao rano. Arno se bio pretvorio u tanak mlaz. Morao je da prođe mnogo milja uz reku da pronađe duboku baru. Tu se okupao i plivao, zatim krenuo pešice natrag, zaustavivši se u samostanu Santo Spirito. Tu nađe priora Bikjelinija u biblioteci. Prior sasluša novosti bez izraza na licu.
-A ugovor kardinala Pikolominija?
-Kad dva odbora potpišu porudžbinu, oslobodiću se drugog ugovora.
-Kojim pravom? Ono što si započeo, dovrši!
-Ali Div je moja velika prilika. Mogu da stvorim nešto sjajno...
-Pošto ispuniš obavezu -prekide Bikjelini. -To je gora varijacija oportunizma nego ta što si potpisao ugovor koji si mrzeo. -Njegov glas postade ljubazniji. - Znam da ne želiš trošiti energiju na figure koje te ne zadovoljavaju. Ali, to si znao na početku. A možda ćeš i prodati svoje poštenje bez dobitka. Kardinal Pikolomini može da bude naš sledeći papa, i onda će ti Sinjorija narediti da se vratiš sijenskim figurama isto onako kao što je poslušala Aleksandra VI i udarila Savonarolu na muke.
-Svako ima svog sledećeg papu! -reče Mikelanđelo jetko. -Đulijano da Sangalo kaže da će to biti kardinal Rovere. Leo Baljoni kaže da će to biti kardinal Rijario. Vi sada kažete da će to biti kardinal Pikolomini...
Prior ustade, naglo ostavi Mikelanđela i priđe otvorenom svodu koji je gledao na pjacu. Mikelanđelo potrča za njim.
-Oprostite mi, oče, ali ja sada moram da klešem svoga Davida.
Prior prođe preko ugla pjace, ostavivši Mikelanđela da stoji na svojim ravnim tabanima na nemilosrdnom žaru avgustovskog sunca.

7


Bepe ga srdačno dočeka hrapavim glasom. -Znači, dobio si Dučov blok zabadava.
-On se osmehnu, češući svoju ćelavu glavu.
-Bepe, sviđalo ti se to ili ne, dobio si me pod svoje okrilje za dve godine.
Predradnik zavapi: -Kao da nemam dovoljno muke s tim da pazim da se katedrala ne sruši. Ali Radni odbor kaže: Daj mu sve što treba: mermer, dleta, lepe devojke...
Mikelanđelov glasan smeh dozva zanatlije. Srdačno pozdraviše njegov dolazak u radionicu.
Radionica Duoma išla je širinom bloka iza radničkih zgrada od Via dei Seri na severnoj strani do Ulice satova na južnoj, opasana osam stopa visokim zidom od opeke. Prednja polovina, gde je ležao Dučov stub, bila je odeljenje zanatlija koji su održavali katedralu, stražnja polovina služila je kao skladište drveta, opeke, kamena za popločavanje. Mikelanđelo je želeo da bude blizu radnika kako bi mogao da čuje njihove glasove i alate a da mu ipak ne smetaju. Usred dvorišta nalazio se hrast, a iza njega, u zidu koji je vodio u neki bezimeni prolaz, gvozdena vrata, zaključana i zarđala. Vrata su se nalazila tačno dva bloka od njegove kuće. Mogao je da radi noću kad je želeo, i praznicima, kad glavno dvorište bude zatvoreno.
-Bepe, je li dozvoljeno da se ova vrata upotrebljavaju?
-Niko to ne zabranjuje. Sam sam ih zatvorio pre jedno deset-dvanaest godina, kad je nestajao alat i materijal.
-Da li bih mogao da ih koristim?
-Šta ti ne valja na prednjem ulazu?
-Ništa. Ali ako budemo mogli da napravimo moju radionicu pored ovih vrata, moći ću da dolazim i odlazim a da nikog ne ometam.
Bepe je bezubo prežvakavao tu ideju da bude siguran da Mikelanđelo ne odbija time njega ili njegove radnike. Zatim reče:
-Učiniću, nacrtaj mi planove.
Potrebno mu je biio da se poploča trideset stopa duž stražnjeg zida za kovačko ognjište i alat i da mu drvo leži na suvom, zid od opeke trebalo je podići još devet stopa da niko ne vidi stub niti da posmatra njega kako radi kad se popne na merdevine. Sa svake strane, u razdaljini od oko dvadeset stopa, želeo je niske drvene zidove, ali će radni prostor biti otvoren prema nebu u toku devet suvih meseci godine, a isto tako i prednji deo. Div će se kupati u punom sunčevom svetlu južnog luka dok sjajno toskansko sunce bude prelazilo svoj dnevni put iznad grada.
Odlučio je da zadrži radionicu na malom trgu, tamo će moći da ode kad bude želeo da se udalji od velikog mermera. Tamo će Arđento spavati, a ovde će s njim raditi u toku dana.
Dučov blok je bio tako opasno izdubljen u sredini svoje dužine od sedamnaest stopa da bi svaki pokušaj da se pokrene u tom stanju mogao biti fatalan, jedan pokret koji bi ga potresao ili udarac koji bi ga zateturao mogao bi ga raspoloviti. Kupivši dva najveća komada papira koja je mogao da nađe, Mikelanđelo ih nalepi preko horizontalno položenog stuba i izreza sagoma, siluetu, pazeći da tačno izmeri duboku useklinu. Zatim odnese papire u radionicu na pjaci i naredi Arđentu da ih pričvrsti na zid. Namesti sto tako da gleda u siluetu na papiru, i poče da spaja drugu seriju listova papira na kojima će crtati skicu za Davida, koja će pokazati koji će se delovi sadašnjeg bloka otklesati a koji upotrebiti. Kad se vratio u dvorište, on otesa mermer sa vrha i na donjim uglovima, uravnoteži blok tako da ne bude u opasnosti da pukne.
Bepovi radnici napravili su ravnu putanju do novog radnog prostora. Poslužili su se balvanom i koturačom da podignu dve hiljade funti težak stub i da ispod njega postave valjke. Stub su polagano micali, kad bi koja okrugla greda ispadala na kraju, jedan bi radnik potrčao napred da je namesti ispod prednjeg dela. Kad je pala noć, mada je stub još uvek bio u horizontalnom položaju, on se nalazio na Mikelanđelovom ograđenom terenu. On i njegov blok za Diva-Davida bili su sami.
Sada, prvi put, video je da oni crteži koji su zadovoljili odbor njemu više nisu potrebni. Bio je prerastao te osnovne stepene svog razmišljanja. Jedino je sigurno znao da će njegov David biti David koga je ponovo otkrio, da će iskoristiti priliku da stvori svu poeziju, lepotu, misteriju i dramatiku svojstvenu muškom telu, praoblik i suštinu uzajamno zavisnih oblika.
On spali svoje ranije crteže i spremi se na najjednostavniji početak, ispitujući u samom sebi.
Grci su iz svog belog mermera klesali tela tako savršenih proporcija i snage da ih nikad niko nije premašio, ali te figure bile su bez duha i duše. Njegov će David biti utelovljenje svega onoga za što se Lorenco de Mediči borio i za šta je Platonska akademija verovala da je pravo nasledstvo čoveka: ne grešno sićušno biće koje živi samo za spasenje u drugom životu, već sjajno stvorenje podobno za lepotu, snagu, hrabrost, mudrost, veru u svoju vlastitu vrstu, s mozgom i voljom i unutrašnjom snagom da stvori jedan svet ispunjen plodovima čovečjeg stvaralačkog razuma. Njegov David će biti Apolon, ali znatno više, Herkul, ali znatno više, Adam, ali znatno više, najpotpunije ostvaren čovek kojeg je svet dotle video, koji radi u jednom razumnom i čovečanskom svetu.
Kako nacrtati to uverenje na papiru?
U toku prvih sedmica jeseni ostvario je samo delimične odgovore. Što je više bio osujećivan, pravio je sve zamršenije crteže. Mermer je ležao tih i nepokretan.
-Možda ga niko ne može oživeti? -nabaci Bepe, kad mu se Mikelanđelo učini potištenim.
-Baš si našao kad ćeš mi to reći! To je isto kao kad bi pitao devojku da li hoće da postane majka pošto je već trudna. Bepe, izgleda da ću morati da modelujem u mermeru umesto u glini. Možeš li mi kupiti jedan komad, otprilike triput manji od ovoga?
-Ne znam. Kazali su da će dati radnike, materijal. Ali blok od pet stopa, to je novac.
Isporučio je, kao i obično, sasvim lep blok. Mikelanđelo zaroni u mermer, pokušavajući da prodre u svoj problem čekićem i dletom. Ono što je ispalo bio je mladić čvrste građe i primitivan, idealizovanog i osrednjeg lica. Granači, pošto je video mermer, reče zamišljeno:
-Ne razumem. On stoji nogom na Golijatovoj glavi, ali u isto vreme drži kamen u jednoj ruci a drugu pruža preko ramena da dohvati praćku. Ti imaš dva shvatanja: gornji deo se sprema da upotrebi praćku, donji deo već pobedonosno počiva na svojoj žrtvi.
-Ti mi laskaš. Ja uopšte nemam shvatanja.
-Pa zašto onda ne provedeš sa mnom u vili nekoliko dana?
Mikelanđelo naglo podiže pogled, prvi put je Granači tada priznao da ima vilu.
-Razonodićeš se, zaboravićeš Davida na nekoliko dana.
-Pristajem. Ne sećam se da sam se nasmejao sedmicama.
-Imam nešto u vili što će te naterati na smeh.
Zaista: devojka koja se zvala Vermilja, plava po firentinskoj tradiciji, s kosom podignutom nagore da izgleda viša, s grudima isturenim u haljini od zelenog tafta. Pokazala se kao ljupka gospodarica vile dok je sedela u začelju za kasnom večerom pri svećama na tremu koji je gledao na Arno koji je vijugao u susret moru. Kad je ušla unutra, Granači reče:
-Vermilja ima mnogo različitih rođaka. Bi li želeo da ti izabere jednu? Mislim da je ovde usamljena. Mogao bi da dobiješ odaje koje gledaju na grad. To bi za nas bio prijatan život.
-Hvala ti, caro. Ja imam svoj način života. A što se tiče slučajnih poznanstava, Bepe kaže: »Ono što daš noću ženama, ne možeš danju da daš radu.«
Sedeo je pored prozora, posmatrao tornjeve i kupole Firence pod mesecom krivim kao jatagan, ustajući da prošeta kroz tri male sobe, zatim se vraćajući do prozora na svoje noćno bdenje. Zašto je isklesao dva Davida u bloku od pet stopa, jednog koji već trijumfuje nad Golijatom, drugog koji se tek sprema da baci kamen? Nijedna skulptura ne bi mogla da stoji u dva različita trenutka u prostoru. Moraće odlučiti koga će od dva ratnika klesati.
Do zore se vratio unazad korak po korak. Duh mu je bio obasjan sjajnom svetlošću. Golijat mora otpasti. Njegova glava, crna, mrtva, krvlju poprskana, ružna, nije imala mesta u području umetnosti. Nije uopšte trebala da bude uključena. Puno značenje Davida bilo je pomračeno time što mu je ta užasna glava zauvek bila prikovana uz noge. Ono što je David učinio postalo je tako samo fizičko delo koje se završavalo ubijanjem protivnika. No njemu je to bio samo jedan mali deo značenja Davida, koji je mogao da predstavlja neustrašivost čoveka u svakoj životnoj fazi: mislioca, naučnika, pesnika, umetnika, državnika, istraživača. Diva umom,intelektom, duhom kao i telom. Bez tog podsetnika u vidu Golijatove glave on bi mogao da stoji i kao simbol čovekove odvažnosti i njegove pobede nad mnogo važnijim neprijateljima.
David mora stajati sam. Mirno kao kad je stajao na ravnicama u dolini Terebinta.
Ova odluka ga je ushitila... i iscrpela. On se uvuče u Granačijeve fine lanene čaršave i čvrsto zaspa.

Sedeo je ispred stuba u svom zaklonu, crtajući Davidovu glavu, lice i oči i pitajući se:
»Šta David oseća u ovom trenutku pobede? Blaženstvo? Zadovoljenje? Da li se oseća kao najveći i najjači čovek na svetu? Da li postoji tračak prezira za Golijata, nadmenosti dok je posmatrao Filistejce kako beže, i potom se okrenuo da primi odobravanje Izraelićana?
Sve nedostojni osećaji. Nije mogao naterati sebe da ih nacrta. Šta bi mogao naći u pobedonosnom Davidu, zapita sebe, što bi bilo vredno klesati? Tradicija ga je portretisala posle čina. No, David je posle pobede sigurno bio antiklimaks, njegov veliki trenutak je već bio prošao.
Koji je onda David važan? Kad je David postao Div? Pošto je ubio Golijata? Ili onog trenutka kad je odlučio da mora pokušati? Kad je, sa sjajnom i sigurnom tačnošću, bacio kamen iz pracke? Ili pre stupanja u bitku, kad je odlučio da se Izraelićani moraju osloboditi vazalstva Filistejcima? Zar nije odluka bila važnija od samog čina, pošto je karakter presudniji od akcije? Za njega je, dakle, odluka bila ta koja je Davida učinila Divom, a ne to što je ubio Golijata.On je lutao zato što je zarobio sebe i Davida u pogrešnom trenutku u vremenu.
Kako je mogao biti tako glup, tako slep? David naslikan posle Golijata nije mogao da bude niko drugi osim biblijski David, jedno određeno ljudsko biće. No on se nije zadovoljavao time da portretiše jednog čoveka, tražio je univerzalnog čoveka, svakog od onih koji su od početka vremena bili suočeni s odlukom da se bore za slobodu.
To je bio David koga je on tražio, uhvaćen u najvišem trijumfu odluke još uvek sa znacima straha, oklevanja, odurnosti, sumnje, čovek koji je želeo da sledi svoj vlastiti put među brdima Jerusalima, koji je malo mario za zveket oružja i materijalne nagrade. Čovek koji je ubio Golijata biće doživotno osuđen na ratovanje i njegovu posledicu, moć. Otpor će mu još uvek postepeno nestajati s lica, to odricanje od pastirskog života u kojem je bio srećan u korist života dvorova i kraljeva, ljubomore i spletki, kontrole i raspolaganja sudbinom drugih ljudi. To je bila podela koja postoji u svim ljudima: misaoni život i aktivni život. David će znati da je čovek koji se predao akciji prodao sam sebe jednom nemilosrdnom gospodaru koji će mu zapovedati svakog dana i godine njegovog života, on će intuitivno znati da ništa što se dobije kao nagrada za akciju, nikakvo kraljevstvo, ni moć, ni bogatstvo, ne mogu nadoknaditi čoveku gubitak njegove izdvojenosti.
Raditi je značilo pridružiti se. David neće biti siguran da li želi da se pridruži. On je bio usamljen čovek. Kad se jednom uhvati u koštac s Golijatom, više neće biti vraćanja, i to mnogo ozbiljnije ako on pobedi Golijata nego ako bude pobeđen. Ono što je osećao da bi sam sebi učinio, isto kao što bi mu to i svet učinio, činilo ga je nepoverljivim i nesklonim da promeni tok svoje sudbine. Zaista je njegov izbor bio težak.
Takvo shvatanje otvorilo je Mikelanđelu široke vidike. Uzleteo je, crtao je s autoritetom i snagom, modelovao je u glini osamnaest palaca visok model. Njegovi prsti nisu mogli da idu u korak s njegovim mislima i uzbuđenjima, i sa zapanjujućom lakoćom poimao je gde leži David. Ograničenja koja mu je nametao blok počeše da se pojavljuju kao povoljna okolnost, primoravajući njegov duh na jednostavnost zamisli koja mu možda nikada ne bi pala na pamet da je blok bio potpun i savršen. Sada je mermer oživljavao.
Kad bi mu dosadilo da crta ih modeluje,pridružio bi se svojim drugovima članovima Društva bakrača na jedno veče razgovora. Sansovino se bio preselio u radionicu Duoma da bi počeo klesati jednu mermernu kompoziciju Sveti Jovan krsti
Hrista za prostor iznad istočnih vrata Krstionice, smestivši svoju radionicu između Mikelanđelove i Bepovih kamenorezaca. Kad bi Rustičiju dosadilo da radi sam na crtežima za jednu Bokačovu glavu i za Blagovesti u mermeru, došao bi u radionicu i pravio skice s Mikelanđelom i Sansovinom. Kasnije im se pridružio Bačo u dvorištu Duoma, da pravi nacrte za jedno raspeće, za koje se nadao da će dobiti porudžbinu od crkve San Lorenco.Buđardini bi doneo topao ručak u loncima iz susedne osterije, pa bi nekadašnji učenici proveli sat u prijatnom društvu, dok bi Arđento služio hranu na Mikelanđelovoj tezgi koja je stajala uz stražnji zid. Sođi, ponosan na svoje bivše drugove, dolazio je s vremena na vreme u posetu, gurajući unutra kolica s kuvanim kobasicama za zajednički ručak.
Tu i tamo Mikelanđelo bi se penjao uz brdo do Fjezola da Luiđiju održi čas o pietri sereni, u čemu je šestogodišnji dečak, čini se, uživao. Bio je to dečak lepog, živahnog lica, nalik na svog ujaka Đulijana, sa Kontesininim hitrim duhom.
-Divan si sa Luiđijem, Mikelanđelo -primeti Kontesina. -Đulijano te je takođe voleo. Jednom ćeš morati imati svoga sina.
On odmahnu glavom.
-Kao većina umetnika, i ja sam prosjak. Kad završim jednu porudžbinu, moram ići u potragu za drugom, moram raditi u svakom gradu u koji me ona odvede: Rimu, Napulju, Milanu, pa čak i u Portugalu, kao što je išao Sansovino. To nije život za porodicu.
-Razlog je dublji od toga -reče Kontesina svojim tihim sigurnim glasom. -Ti si se venčao s mermerom. Bah, Pijeta, David su tvoja deca. -Stajali su blizu jedno uz drugo, tako blizu kao što su nekad stajali u palati Mediči. -Dok si u Firenci, Luiđi će biti tvoj sin. Medičima su potrebni prijatelji. A isto tako i umetnicima.

Kardinal Pikolomini je poslao jednog izaslanika u Firencu koji zatraži da vidi kipove za Brenjov oltar. Mikelanđelo pokaza službeniku završenog Svetog Petra i Svetog Pavla, i grubo isklesane figure papa, obećavši da će ih uskoro završiti.
Sutradan Bačo uđe u njegovu radionicu. Njegovo inače zlobno lice bilo je ozareno osmehom. Dobio je porudžbinu za raspeće. Pošto u San Lorencu nije bilo za njega mesta, on upita Mikelanđela bi li mogao s njim podeliti radionicu na pjaci.
-Umesto da ti plaćam stanarinu, mogao bih da završim dvojicu papa sa tvojih crteža -uzviknu on. -Šta kažeš?
Verodostojno je napravio kipove. Sa četiri završene figure i sa dovršenim Svetim Franjom, Mikelanđelo je osećao da će dobiti odlaganje od kardinala Pikolominija.
Kad je Bačo počeo da kleše svoje raspeće, Mikelanđelo je bio srećan što ga je uzeo, delo je bilo pošteno i puno osećaja.
Arđento je čistio radionicu svake večeri kad bi se vratio iz Duoma. I on je bio zadovoljan u Firenci, radio je celi dan u radionici Duoma, a uveče se družio s ostalim mladim šegrtima na pjaci, koji su takođe spavali u radionicama i nabavljali namirnice za zajednički lonac.
No, najbolje od svega bilo je što se Đulijano da Sangalo vratio iz Savone, gde je završio palatu za kardinala Rovera na njegovom porodičnom imanju. Kad je napustio Savonu, građani Pize su uhvatili Sangala i šest meseci ga držali u zatvoru, te je morao biti otkupljen za tri stotine dukata. Mikelanđelo ga poseti u porodičnoj kući u četvrti Sunca, blizu crkve Santa Marija Novela. Još uvek je uporno tvrdio da će kardinal Rovere biti sledeći papa.
-Pričaj mi o svom nacrtu za Diva -zamoli on. -I šta si čuo o zanimljivim arhitektonskim poslovima u Firenci?
-Ima nekoliko vrlo hitnih -reče Mikelanđelo. -Treba napraviti okretnu ploču koja je dovoljno jaka da okrene mermerni stub od dve hiljade funti, tako da mogu kontrolisati svetlost i sunce. Skelu od petnaest stopa, kojoj ću moći da menjam visinu i radim na njoj oko celog bloka.
Sangalo se nasmejao. -Ti si moja najbolja mušterija. Da uzmemo pero i olovku. Ovo što je tebi potrebno jeste jedna serija od četiri kule, s otvorenim policama koje mogu da nose debele daske u svim pravcima, ovako... A što se tiče okretnog stola, to je zadatak inženjera...

8


Gusti kišni oblaci bili su na nebu. Bepe i njegovi radnici sagradiše drveni krov koji je u luku išao nagore pod oštrini uglom od stražnjeg zida, ostavljajući prostor za stub od sedamnaest stopa, i onda ga pažljivo prekriše crepom da ne propušta kišu.
Mikelanđelov mermer je još uvek ležao na zemlji. Napravio je drveni poklopac odgovarajuće dužine, s konopcima na kojima je bilo obešeno olovo prebačenim preko njega, koji su trebali da pokažu na kojoj visini u bloku mora da traži Davidov potiljak,ruku podignutu da uzme praćku, povijena bedra, kamen u ogromnoj desnoj ruci, panj koji podupire list na desnoj nozi. On označi te dubine ugljenom i zatim, uz pomoć Bepovih pričljiviii petnaest radnika, zaveza stub, prikači kamen i kolotur i polagano ga uspravi na Sangalovom pomičnom stolu. Zatim on i Arđento sagradiše skelu s kulama s otvorenim policama u koje su se mogle staviti široke daske na bilo kojoj visini potrebnoj za rad.
Sada ga je stub dozivao, davao mu se potpuno. Njegov se alat zabio u meso kamena s užasnom prodornom snagom, tražeći laktove i bedra i grudi i slabine i čašicu na kolenu. Beli kristali koji su ležali mrtvi pola veka s ljubavlju su se odazvali pri svakom dodiru, od najnežnijeg prelaza do podstičućeg »hajde« u kojem su čekić i klešta klizili prema gore kroz koleno i slabine, bez prestanka, uz uvežbano brojanje do sedam za rad, a do četiri za odmor. Osećao je u sebi snagu stotine muškaraca.
Ovo je bio njegov najsjajniji doživljaj u radu u mermeru, nikad nije imao takvu veličinu figure, takvu jednostavnost crteža, nikad pre nije bio tako opčinjen osećajem tačnosti, snage, prodiranja ili dubine strasti. Sada ništa drugo nije mogao misliti, nije mogao naterati sebe da jede ili da se, presvuče. Gladovao je za mermerom dvadeset i četiri sata na dan, dok mu se oštra prašina zgrušavala u nozdrvama, pokrivena kosa bila bela kao u starog Fičina, a treperenje mermera neprestano mu prolazilo od dleta i čekića do ramena, pa niz grudi do slabine i kolena, bijući i trepereći kroz njegovo telo i mozak još dugo pošto bi se bacio na postelju u iscrpljenosti punoj likovanja. Kad bi se njegova desna ruka umorila od udaranja čekićem, on bi ga premestio u levu, a dleto u njegovoj desnoj ruci kretalo se s istom tačnošću i istraživačkom osetljivošću.
Klesao je noću uz sveću, u potpunoj tišini, jer je Arđento išao da spava čim bi sunce zašlo, u drugoj radionici. Sangalu, koji je ponekad dolazio posle večere da pregleda pomični sto i skelu, on reče:
-Rado bih jednu godinu klesao dan i noć, tako da uopšte ne prestanem.
-Ponoć je, i ledeno je u ovom zaklonu. Zar ti nije hladno?
Mikelanđelo dobaci svom prijatelju nestašan osmeh, a oči boje ćilibara zasjaše mu kao što mačje oči sijaju noću.
-Hladno! Ja gorim od groznice. Pogledajte kako se napetost trupa polako pojavljuje. Još nekoliko dana i život će se probiti.
Suprotstavio se izazovu duboko izdubljenog dela na stubu, nakrenuvši figuru za dvadeset stepeni unutar stuba, ocrtavajući je dijagonalno, koso u debljini mermera, tako da će Davidova leva strana moći da se prilagodi ostatku mermera. Sada je bio kao neki inženjer koji je u svoj projekat položio strogu vertikalnu strukturu koja je počinjala od desnog stopala, nastavljala se kroz desnu nogu oslonjenu na kratak panj, kroz bedro i trup i širinu divovog vrata, lica i glave. S tom osovinom od čvrstog mermera njegov će David stajati čvrsto i u njemu neće doći do nekog unutrašnjeg loma.
Ključ lepote i ravnoteže kompozicije bila je Davidova desna ruka koja je držala kamen. To je bio oblik iz kojeg je izrastala sva ostala Davidova anatomija i osećanje, kao što je tumač Baha bila visoko uzdignuta ruka koja drži vinski pehar, a lice Device tumač Pijete. Ta ruka s nabreklim žilama stvarala je širinu i obim koji su kompenzovali mršavost s kojom je morao da kleše ravno lepo bedro s druge strane, mada su desna ruka i lakat imali da budu najdelikatniji oblici kompozicije.
Kako ga je rad sve više obuzimao, Granači ga više nije mogao nagovoriti da ide s njim u vilu na večeru, retko je odlazio na sastanke kod Rustičija, pa i to samo onda ako je noć bila suviše vlažna i hladna da i dalje radi. Jedva je mogao da prati ono što su mu govorili, a kamoli da priča nešto svojim prijateljima. Leonardo da Vinči je bio jedini koji se žalio, tvrdeći da Mikelanđelo nema pravo da dođe k njima u prljavom odelu i prašnjavoj kosi. Iz bolnog izraza Leonardovog lica i malo duvanja patricijskim nozdrvama video je da Leonardo smatra da se iz njega širi neugodan miris. Pomislio je da možda i jeste tako, jer on nije po nedelju dana skidao odelo, čak ni da spava, ali bio je suviše zauzet da bi mario. Bilo je lakše uopšte prestati ići u Društvo bakrača.
Kad je došao Božić, pratio je svoju porodicu na ponoćku u crkvu Santa Kroče. Na Novu godinu nije se ni osvrnuo, čak nije išao ni na proslavu kod Rustičija da pomogne Društvu da uđe u 1502. godinu. Obuzet besom proživljavao je mračne januarske dane, dok je Arđento ložio četiri grejalice da bi mu bilo dovoljno toplo kad radi, okrećući sto da bi uhvatio što više svetla, mičući daščanu platformu goredole pored Davida, napred i nazad, jer je u isto vreme radio na sve četiri strane zadržavajući debelu opnu između nogu i između ruku i tela. Vrat je bio tako ogroman da je mogao raditi bez straha da će glava pasti. Ostavio je prilično mermera oko junačke glave da bi kasnije mogao klesati gustu kratku kovrdžavu kosu.
Soderini dođe u radionicu da vidi kako napreduje. Znao je da Mikelanđelo neće imati mira kod kuće dok ne bude određena cena za završenog Davida. Negde sredinom februara, pošto je Mikelanđelo radio pet meseci, on upita:
-Smatrate li da ste toliko odmakh da bi odbor mogao da vidi rad? Mogu ih dovesti da se ovde sastanu i urediti za konačan ugovor...
Mikelanđelo podiže pogled u Davida. Njegovo proučavanje anatomije jako je uticalo na njegovo klesanje, i već u tom ranom stupnju njegovo dleto je isklesalo pokrete mišića listova na nozi, bedara, grudi, izvlačeći unutrašnju akciju na površinu kože. On pokaza Soderiniju kako se građa mišića sastoji od vlakana koja teku paralelno, sve radnje koje su se događale u Davidu išle su tim paralelnim vlaknastim linijama. Zatim, oklevajući, vrati se na Soderinijevo pitanje.
-Nijedan umetnik ne voli da se njegov rad vidi u ovako grubom stanju.
-Odbor bi mogao da plati znatno više ako biste mogli sačekati dok ne završite...
-Ne mogu -uzdahnu Mikelanđelo. -Nikakvo naknadno plaćanje ne bi moglo da mi nadomesti još dve godine siromaštva moga oca.
-Još dve godine? Čak i ovako kad je figura već ovoliko izašla na površinu?
-To je posao koji najbrže ide.
-Dovešću članove čim se sastanemo prvi put jednog sunčanog dana...

Kiše su prestale. Sunce se pojavilo, čisto i toplo, da osuši kamenje grada. Mikelanđelo i Arđento skinuše crep s krova i poslagaše ga za iduću zimu, zatim skloniše daske i pustiše da puno svetlo okupa radionicu. David je odisao životom i svakim vlaknom svoga tela. Lepe plavosive žile prolazile su mu kroz noge kao ljudske vene, a njegova težina već je čvrsto počivala na desnoj nozi.
Soderini posla poruku da će dovesti članove odbora sutradan u podne.
Mikelanđelo uzviknu: -Arđento, počni da čistiš! Ovaj sloj komadića mermera po kojem gazim sigurno se slaže već dva meseca.
-Nemojte mene kriviti -viknu Arđento. -Vi nećete da se maknete na dovoljno dugo vremena kako bih mogao da počistim. Ja mislim da vi volite gaziti po njima do članaka.
-Imaš pravo, volim. Ali za članove odbora biće i bez toga dosta razonode.
Koliko treba da govori ljudima koji će doći da daju svoj sud? Ako je njegovoj zamisli Davida trebalo mnogo meseci mučnog intelektualnog istraživanja, nije se mogao nadati da će opravdati svoje udaljavanje od firentinskih tradicija u jednom kratkom času. Zar ti ljudi ne bi počeli da misle na ono što njegov jezik govori umesto na ono što je njegova ruka isklesala?
Arđento je sve izribao i doveo radionicu u red. Soderini, sa šesnaestoricom ljudi, stiže baš kad je zvono sa Đotove Kampanile počelo da zvoni. Mikelanđelo ih toplo pozdravi, sećajući se imena Mikeloca, upravnika vunarskog ceha, konzuia Pandolfinja i Đovanija di Pango delji Albici, Paola de' Karnekija iz Radnog odbora, notara odbora Bambelija i nekih drugih. Stariji ljudi su se još čuvali hladnoće i nosili su dugačke tamne ogrtače prikopčane uz vrat, koji su dopirali do cipela s četvrtastim potpeticama i kaiševima, ali mladi i odvažniji pozdravljali su proleće u šarenim čarapama s porodičnim grbovima i košuijama s prorezanim rukavima.
Oni se okupiše oko napola rođenog Davida, zureći deset stopa uvis sa strahopoštovanjem. Upravnik ceha Mikeloco upita Mikelanđela ne bi li hteo da im pokaže kako radi u mermeru. Mikelanđelo uze čekić i dleto i pokaza im kako stražnji deo njegovog dleta tone u čekić isto kao i u mermer, ne stvarajući prasak, već nežnu neprimetnu snagu. Pokazao im je kako nagli prestanak svakog poteza dletom prouzrokuje malo lomljenje u trenutku kad podigne alat, i da je to lomljenje manje što je ono »hajde« bilo duže.
On ih pozva da obiđu Davida, ističući njegovu vertikalnu strukturalnu snagu, naznačujući kako če se ruke osloboditi iz zaštitnog sloja mermera koji je jednim uglom zalazio u torzo, pokazujući panj koji će biti jedini predmet što će podupirati divovski akt. Figura je još uvek bila nagnuta za trideset stepeni u gornjem bloku, ali on pokaza kako će, kad bude odstranio nepotrebni mermer, David stajati.
Sledećeg dana Soderini dođe u radionicu Duoma, noseći u ruci neki dokument koji je izgledao službeno i potapša Mikelanđela po leđima.
-Odbor je bio zadovoljan. Hoćete li da vam pročitam? »Uvaženo veće vunarskog ceha odlučuje da Radni odbor Duoma može predati skulptoru Mikelanđelu Buonarotiju četiri stotine velikih zlatnika kao isplatu za Diva zvanog »David«, sada u radionici i da će Mikelanđelo potpuno završiti rad u roku od dve godine računajući od danas.«
-Sad mogu da zaboravim na novac dok ne završim. To je raj za jednog umetnika.
Čekao je dok je Lodoviko sledeći put ponovo pokrenuo pitanje. -Nagrada je odlučena, oče, četiri stotine velikih zlatnika.
Lodovikove oči zasjaše, obasjaše njegove upale obraze.
-Četiri stotine zlatnika! Odlično! Plus šest dukata mesečno dok god radiš...
-Ne.
-Pa sigurno će na to dodati zlatnike koje svakog meseca zarađuješ? Nisu valjda tako niski da ih uzmu nazad?
-Ja ću i dalje primati šest zlatnika u toku dve godine...
-Ah, dobro. -Lodoviko uze pero. -Da vidimo, dvadeset četiri puta šest iznosi sto četrdeset i četiri, kad se doda još četiri stotine, to je pet stotina četrdeset i četiri dukata, mnogo bolja cena.
Mikelanđelo tužno odgovori: -Ne. Samo četiri stotine dukata. U svemu. Svi dukati koji se plaćaju mesečno samo su avans. To će se na kraju odbiti.
Radosti nestade s Lodovikovog lica kad vide kako gubi sto četrdeset četiri dukata.
-To nije pošteno -promrmlja on. -Najpre ti daju novac, zatim ga uzimaju.
A Mikelanđelo je znao kako će biti: Lodoviko će ići po kući s uvređenim izrazom lica kao da ga je neko iskoristio. Na kraju, nije stekao mir. Možda nešto kao mir nije ni postojalo.

9


Da bi označio prednje izbočine, Davidovu levu nogu, levo koleno, zglavak desne ruke, i levo rame i ruku na ramenu, pričvrstio je glave klinova u mermer. Uz pomoć tih određenih tačaka mogao je da kleše uzlaznu liniju kolena preko bedra i grudi, ocrtavajući Davidovu čvrstu fizičku osnovu, meso stomaka u kojem je David osećao podrhtavanje od strepnje, levu ruku koja drži praćku, veliku desnu ruku koja stoji napeta sa spremnim kamenom. Da bi se zaštitio, ostavio je ponovo na levoj polovini toliko mermera otpozadi koliko će mu trebati, ne zaboravljajući činjenicu da statua ima četrdeset različitih vidova dok je čovek obilazi.
On je bio zamislio Davida kao samostalnu figuru, koja stoji jasno izdvojena iz prostora oko sebe. Kip se nikad neće smeti staviti u nišu, postaviti uza zid, upotrebiti kao ukras fasade ili za ublažavanje oštrog ugla neke zgrade. David uvek mora biti slobodan. Svet je bio jedno bojno polje, a čovek u večitoj napetosti i u neizvesnosti na svom uzdignutom i nesigurnom mestu. David je bio borac, ne brutalan, bezosećajan pljačkaš, već sposoban da ostvari slobodu.
Sada je figura postajala agresivna, počela je da se gura iz svoje mase, boreći se da dobije mesto u prostoru. Njegov ritam odgovarao je pritisku materijala, tako da su Sangalo i Sansovino, kad su ga posetili u nedelju posle podne, bili zapanjeni njegovom strašću.
-Nikad nisam video tako nešto -povika Sangalo.-On je otklesao više komadića sa tvrdog mermera u poslednjih četvrt sata nego što je bilo koji od njegovih prijatelja kamenorezaca u kamenolomu odbio za jedan sat.
-Ne plaši mene količina -doda Sansovino -već žestina. Posmatrao sam kako komadići lete četiri stope u vazduh, dok nisam pomislio da će cela mermerna figura odleteti u komade.
-Mikelanđelo -povika Sangalo. -Išao si tako blizu linije da je postojala opasnost da izgubiš sve da si je prešao samo za dlaku.
Mikelanđelo prestade da radi, okrenu se i pogleda svoje prijatelje.
-Kad se mermer jednom nađe van kamenoloma, on nije više planina, on je reka. Može da teče, da promeni tok. To ja radim, pomažem toj mermernoj reci da promeni korito.
Kad su se ostali vratili kući,Mikelanđelo siđe pod Davidove noge i zagleda se u njega pomislivši: »Jednom mermeru je isto tako potrebno da donese plod kao i drvetu.« Ipak je svaki odvojeni oblik u skulpturi počeo da odražava vreme i ljubav koje je utrošio na nj. Sada ga je uplašila Sansovinova opomena, jer je on poistovetio sebe sa sredinom privlačne snage bloka, smestivši sebe u jezgro, osećajući pokretnu težinu ruku, nogu, trupa, glave, kao da je sve to njegovo. Kad bi istesao sloj mermera, učinio bi to s tačnim znanjem koliko se mesa može bez opasnosti pregoreti.
Jedini trn u tom mesu, njegovom vlastitom i Davidovom, bilo je da Vinčijevo umanjivanje vajarske umetnosti. Mikelanđelu se to činilo kao ozbiljna pretnja. Leonardov uticaj u Firenci se širio, ako bi taj uticaj uverio dovoljno ljudi da je klesanje mermera drugorazredna veština, njegov David, kad bude gotov, mogao bi biti primljen s ravnodušnošću. U njemu je rasla potreba za protivnapadom.
Sledeće nedelje, kad se Društvo bakrača sastalo kod Rustičija, i kad se Leonardo olako izrazio o klesanju kamena, Mikelanđelo reče:
-Istina, skulptura nema ničeg zajedničkog sa slikanjem. Ona postoji na svojim vlastitim premisama. Ali primitivni čovek klesao je u kamenu hiljadu godina pre no što je počeo slikati na zidovima pećina. Vajarstvo je prva i izvorna umetnost.
-Baš tom tvrdnjom je i prokleta -odgovori Leonardo piskavim glasom. -Ona je zadovoljavala samo dok se nije razvila fina umetnost slikanja. Sada postaje zastarela.
Besan, Mikelanđelo vrati ličnim napadom.
-Nije li istina, Leonardo -upita on -da je tvoj kip jahača na konju u Milanu tako ogroman da se nikad neće moći izliti? I da tako nikad neće moći postojati kao bronzana figura? I da se tvoj ogromni model od gline tako brzo raspada da postaje predmet milanskih viceva? Nije ni čudo što govoriš protiv vajarstva, kad ne možeš završiti ni jedan jedini komad.
U sobi zavlada neprijatan tajac.
Nekoliko dana kasnije Firenca je saznala da je, uprkos plaćanju Čezaru Bordžiji, ovaj krenuo na Urbino i podržao pobunu Areca protiv firentinske vlasti. Leonardo da Vinči pridružio se vojsci Čezara Bordžije kao inženjer, da radi uz bok Toriđanija i Pjera de Medičija. Mikelanđelo je bio besan.
-On je izdajica -viknuo je ljutito Rustičiju, koji je pazio na Leonardove stvari dok je ovaj bio odsutan. -Čezare Bordžija mu nudi veliku platu i zato hoće da mu pomaže da pobedi Firencu. Nakon što smo mu pružili gostoprimstvo, dali mu porudžbine za važne slike...
-Stvar ne stoji baš tako rđavo -reče Rustiči umirujući ga. -Leonardo je bez stalnog zanimanja. Čini se da ne može da završi svoju sliku Mona Lize Đokonde. Više ga zanimaju njegove ratne mašine nego umetnost. U ponudi Čezara Bordžije video je priliku da iskuša mnogo svojih pronalazaka. On se ne razume u politiku, znaš.
-Pričaj ti to Firentincima -odgovori ledeno Mikelanđelo-ako te njegove nove mašine poruše zidove.
-Imaš pravo što tako osećaš, Mikelanđelo, ali ne zaboravi da je on amoralan. Njega ne zanima šta je dobro a šta zlo onako kako se primenjuje na ljude, interesuje ga samo šta je istinito a šta pogrešno u nauci i znanju.
-Valjda bi trebalo da sam srećan što sam ga se otarasio. Jednom je već bio pobegao, na osamnaest godina. Nadam se da i ovoga puta možemo na toliko računati.
Rustiči žalosno odmahnu glavom.
-Vas dvojica stojite kao Apenini iznad nas svih, a ipak se mrzite. To je besmisleno.Ili nije?

Ciklus godišnjih doba donese prelepo vreme. Povremeni pljuskovi nimalo nisu naškodili Davidu osim što su sprali s njega mermerni prah. Mikelanđelo je radio samo u pantalonama i sandalama puštajući da mu sunce obasjava telo i uliva snagu... Verao se gore-dole po merdevinama, lako kao mačka, radeći na čvrstom vratu, junačkoj glavi i masi kovrdža s vrha skele, klešući kičmu i pazeći naročito da pokaže da ona nosi i upravlja celim telom i da je glavni pokretač svih kretnji. Neće biti nijednog dela na Davidu koji neće biti opipljiv i savršen. Nikad nije mogao shvatiti zašto je zona iz koje se rađa polni nagon bila prikazana kao ružna. Ako je Bog stvorio čoveka onako kako je Biblija govorila da je stvorio Adama, zar bi on napravio neki deo na stvorenju koji bi trebalo kriti, koji bi bio gadan? Možda je čovek izopačio njenu upotrebu, kao što mu je uspelo da toliko stvari izopači na zemlji, ali kakve to ima veze s njegovim kipom? Ono što je bilo prezreno on će napraviti da bude božansko.
Nije imao veze s vremenom. Celog dana je klesao. Kad bi uveče bilo sparno, seo bi na stepenice Duoma, gde su se još uvek sastajali mladi firentinski umetnici, da sluša improvizovane pesme na gitarama, da razmeni novosti o porudžbinama koje dolaze širom Toskane, i da sluša Jakopa kako raspravlja jesu li devojke koje prolaze
»za postelju«... kao pre četrnaest godina. U junu, Pjero Soderini bio je izabran još na dva meseca za gonfalonijera. Ljudi su počeli da se pitaju zašto on, pošto je najbolji čovek u Toskani za taj posao, nije mogao da vlada duže.
Kad je Mikelanđelo čuo da će Kontesina dobiti još jedno dete, on pođe u Soderinijevu kancelariju koja je gledala na Pjacu dela Sinjorija, da govori za njenu stvar.
-Zašto ne može da se vrati svojoj kući da tamo rodi dete? Ona nije izvršila nikakav zločin protiv republike. Ona je bila kćerka Il Magnijfika, pre nego što je postala Ridolfova žena. Njen je život u opasnosti zbog izdvojenosti u toj seljačkoj kući, gde nema mogućnosti...
-Seljaci su nekako rađali decu u takvim kućama hiljadu godina.
-Kontesina nije seljanka. Ona je slaba. Ona nije tako vaspitana. Zar ne biste mogli zamoliti Veće sedamdesetorice za pravdu?
-Nemoguće je. -Soderinijev glas bio je odsećan, bezizražajan. -Najbolje što možete učiniti jeste da ne spominjete Ridolfovo ime.
Bilo je to u sredini Soderinijevog dvomesečnog roka, kad su se Areco i Piza ponovo pobunili. Pjero de Mediči je srdačno bio pozdravljen u Arecu obećavši pomoć za osvajanje Firence, dok se Čezare Bordžija suzdržao od napada samo iz straha od francuske odmazde. Gradska vrata bila su celi dan zatvorena, a »svima onima koji stanuju duž reke zabranjuje se da spuštaju merdevine, da bi se sprečilo da bilo ko uđe u grad«. Tada je baš Mikelanđelo dobio poruku da dođe na večeru s gonfalonijerom u Palaco dela Sinjorija. Do sedam sati svetlo je bilo pogodno za rad, i posle tog časa Mikelanđelo se vrati kući da obuče lanenu košulju.
Soderini je sedeo ispred niskog stola. Njegova duga žutobela kosa bila je još mokra od pranja. Pošto su izmenili novosti o stanju Davida, Soderini reče da Veće sedamdesetorice namerava izmeniti ustav. Sledeći čovek koji bude izabran za gonfalonijera biće izabran doživotno. Onda se nagnu preko stola i reče popustljivo i poverljivo:
-Mikelanđelo, čuli ste za Pjera de Rohana? On je bio ovde 1494, s invazijom Šarla VIII, kao jedan od njegovih najbližih savetnika. Možda se sećate da je u Medičijevom dvorištu Donatelov bronzani David imao počasno mesto?
-Onoga dana kad je palata opljačkana tako sam na njega naleteo da sam dobio čvorugu na glavi.
-Onda ga dobro poznajete. E, naš ambasador na francuskom dvoru pisao je da se maršal toliko zaljubio u Davida dok je bio u palati Mediči da bi želeo da ima jednog. Godinama smo kupovali francusku zaštitu novcem. Zar nije sreća što jednom možemo da za nju platimo umetničkim delom?
Mikelanđelo pogleda tog čoveka koji mu je postao tako dobar prijatelj. Bilo bi nemoguće odbiti ga. Umesto toga on zapita: -Treba li da kopiram Donatela?
-Recimo da bi bilo oprezno stvoriti manje izmene, ali ne tolike da razočaraju maršalovo sećanje.
Mikelanđelo stavi komadić sira na četvrtinu kruške.
-Nikad nisam imao prilike da učinim nešto za Firencu. Ovo mi sada uliva divan osećaj. Da samo nisam bio takav idiot i odbio da učim levanje od Bertolda.
-Imamo mi u Firenci dobre levače: Bonakorsa Gibertija, koji pravi topove,i Lodovika Lotija, koji lije zvona.
Uzbudljiv osećaj da je rodoljub iščezao je kad je ponovo stao pred Donatelovog Davida u dvorištu Sinjorije. Kako je samo on odmakao u zamisli svoje figure! Ako ne bude mogao prisiliti sebe da je kopira, a u isto vreme ne bude mogao da je promeni...?
Onda se vrati u dvorište sutradan ujutro, noseći jedan sanduk da sedne na nj,i komad starog papira za crtanje. Njegov David se rodio kao nekoliko godina stariji od Donatelovog, muževniji i mišićaviji, nacrtan s unutrašnjom napetošću koja se može preneti na mermer, ali je malo od svega toga bilo prisutno u bronzanom mladiću glatke površine koji je stajao pred njim. On postavi armaturu na stražnju tezgu u radionici, koristeći povremene časove odmora da prenese crteže u grubu glinenu strukturu, polagano stvarajući akt s kosom povezanom turbanom. Zabavljala ga je pomisao da će, u interesu Firence, morati da modeluje glavu Golijata, na koju je David spustio svoju pobedonosnu nogu. Maršal nikako ne bi bio srećan bez te glave.
Savršeno vreme trajalo je do prvog novembra, kad je Soderini bio uveden u dužnost kao doživotni gonfalonijere sa šarenom svečanom povorkom na stepenicama Sinjorije, s celom Firencom na piazzi, a Mikelanđelom na čelu, obuzetim ponosom i pouzdanjem. Onda se spusti ledena zima. Četiri grejalice nisu mogle da ublaže jaku hladnoću, pa je Mikelanđelo nosio kapu preko ušiju. Bepe je namestio platno na otvore sa strane, ali kako je malo svetla dopiralo s neba, platno je i to malo zadržavalo. Sada je patio od tame isto toliko koliko i od hladnoće.
Radio je uz svetlo sveće i žiška. Ni proleće nije mnogo pomoglo, jake kiše počele su početkom marta i trajale mesecima.
Pred kraj aprila Mikelanđelo primi poziv da prisustvuje večeri u novim odajama Sinjorije, na kojoj će sediti u začelju Mona Arđentina Soderini prva žena kojoj je bilo dopušteno da stanuje u palati. Odaje su ukrasili Đulijano da Sangalo i mladi Bačo d' Anjolo, koji su kancelarije na prvom i drugom spratu, koje je ranije koristio gradski notar i kancelar, pretvorili u trpezarije i spavaće sobe. Trpezarija je bila u freskama, plafon pozlaćen, ormari i vitrine u intarzijama. Sto za večeru bio je postavljen ispred vatre, tople i vesele. Mikelanđelo skine zeleni ogrtač, zadovoljan svojim izgledom u vunenoj košulji ukrašenoj naborima. Soderini pokaza cveće svoje žene u loncima na prozoru.
-Znam da se neki ljudi žale na skupoću lonaca na prozorima -reče on stidljivo – ali ja zapravo mislim da oni na taj način kažu da žene ne bi trebalo da stanuju u Palacu dela Sinjorija.
Posle večere Soderini zamoli Mikelanđela da pođe s njim u Duomo.
-Godinama Firenca govori o tome da bi trebalo da ima dvanaest apostola u mermeru u katedrali.Veće od prirodne veličine. Od savršenog mermera iz Seraveca.
To bi ispunilo prazan prostor, zar ne?
-Sa svetlom od hiljadu sveća.
Soderini zastade sa zadnje strane oltara, okrenuvši se prema Donatelovom i Dela Robijinom mermernom horu.
-Razgovarao sam s članovima odbora. Oni smatraju da je to odlična ideja.
Tupo, Mikelanđelo promrmlja: -To je posao za celi život.
-Tako su bila i Gibertijeva vrata. -To je Bertoldo tražio za mene:jedno zamašno delo.
Soderini uze Mikelanđela ispod ruke i pođe s njim niz dugačku lađu prema otvorenim vratima.
-To bi vas učinilo službenim vajarom Firence. Ugovor o kojem sam raspravljao s odborom uključuje dom koji bi vam sagradili, i radionicu kakvu sami nacrtate.
-Moj vlastiti dom? I radionicu.
-Mislio sam da će vas to obradovati. Mogli biste da napravite jednog apostola godišnje. Svaki put kad bi jedan bio isporučen, postali biste vlasnik još jedne dvanaestine kuće i radionice.
Mikelanđelo zastade na pragu. Okrenu se da pogleda na ogromnu i praznu katedralu. Svakako bi trebalo dvanaest apostola.
-Sutra je mesečni sastanak zajedničkih odbora. Molili su vas da dođete.
Mikelanđelov osmeh bio je slabašan. On pođe ulicama, drhteći od hladnoće, prema brdima, srećan da ima topao ogrtač. Ali kad je počeo da se penje prema Setinjanu, počeo je toliko da se znoji kao da ima groznicu. Nije mogao da se usredsredi ni na jedan vid Soderinijevog predloga. Zatim, kad je stigao do seljačke kuće, ponos ovlada: bilo mu je tek dvadeset i osam godina. On će imati svoju vlastitu kuću, i vajarsku radionicu dovoljno veliku da kleše dela u prirodnoj veličini. Stajao je na terasi između petorice muškaraca Topolina i počeo da reže pietru serenu u duge komade.
-Bolje nam pričaj -reče otac -dok nisi pukao.
-Ja sam sada bogat čovek.
-Kako, bogat? -zapita Bruno.
-Imaću kuću.
Ispriča im o dvanaestorici apostola. Otac iznese bocu starog vina, spremljenog za venčanje ili rođenje sinova. Oni ispiše po čašu u njegovu sreću.
Njegove strepnje navališe i potisnuše ponos. Silazio je nizbrdo skačući s kamena na kamen da pređe potok, popeo se na suprotnu stranu brda i stao za trenutak zagledavši se u kuću i sobe u kojima se sećao svoje majke. Kako bi ona bila ponosna, kako bi bila srećna zbog njega.
Pa zašto on onda nije srećan zbog sebe? Da li je to možda zbog toga što nije želeo da kleše dvanaest apostola? Zbog toga što je oklevao da se zatvori u jednu porudžbinu koja bi mu oduzela narednih dvanaest godina života? Ponovo ga obavezala da radi na potpuno obučenim i drapiranim figurama? Nije znao da li to može izdržati, posle divne slobode s Davidom. Donatelo je napravio samo jednog ili dva apostola u mermeru. Kako će on stvoriti nešto novo i različito za svakog od dvanaestorice?
Noge ga odneše do Đulijana da Sangala. Zatekao je prijatelja za crtaćim stolom. Sangalo je već bio čuo za predlog, Soderini je pozvao njega i Il Cronaca da dođu na sastanak sutradan posle podne da potpišu kao svedoci ugovor. Il Cronaca je trebalo da napravi nacrt za kuću.
-Sangalo, taj projekat nije ono što sam ja za sebe zamišljao. Treba li jedan vajar da primi dvanaestogodišnji zadatak ako on to ne želi da radi?
Sangalo odgovori uzdržljivo: -To je mnogo godina.
-Dok god živi od jedne narudžbine do druge, vajar ostaje najamni radnik.
-Slike i skulpture su se uvek radile po porudžbini. Zar postoji drugo rešenje?
-Stvarati umetnička dela nezavisno, prodavati ih onom ko želi da ih kupi.
-Nečuveno.
-Ali nije nemoguće.

...možda nije. Ali možeš li odbiti gonfalonijera i odbor? Oni ti nude najveću porudžbinu od Gibertijevih vrata. Članovi bi bili uvređeni. To bi te dovelo u tešku situaciju.
Mikelanđelo je sedeo obuhvativši glavu rukama, sumoran.
-Znam. Ne mogu prihvatiti, a ne mogu odbiti.
Sangalo čvrsto spusti ruku Mikelanđelu na rame.
-Prihvati ugovor, sagradi kuću i radionicu, iskleši onoliko apostola koliko možeš dobro uraditi. Kad završiš, završio si, isplatićeš ostatak za kuću u gotovom. -Još jedan Pikolominijev ugovor -reče turobno Mikelanđelo.

Potpisao je ugovor.Novost se pročula kroz grad brzinom novog skandala. Nepoznati ljudi klanjali su mu se s poštovanjem u Via de Gori. On im je uzvraćao pozdrav kimajući glavom, pitajući se šta bi oni mislili da znaju kako se oseća jadno.
Stigao je kući i zatekao porodicu Buonaroti u porodičnoj sobi, kako uzbuđeno prave planove za novu kuću. Stric Frančesko i strina Kasandra odlučiše da žele samo za sebe drugi sprat.
-Daj da se brzo sagradi -reče otac. -Što se brže uselimo, pre ćemo prestati da plaćamo ovde stanarinu.
Mikelanđelo se okrenu i slepo se zagleda na ulicu. Progovori bez osećanja.
-To će biti moj dom. I moja radionica. To neće biti porodična kuća.
Nastade mukla tišina. Zatim njegov otac, njegov stric i strina, počeše svi odjednom da govore, tako da nije razaznavao njihove glasove.
-Kako možeš da kažeš tako nešto? Tvoj dom je naš dom. Možemo uštedeti na stanarini. Ko će kuvati i čistiti...
Nije bio tako glup da kaže: »Sada mi je dvadeset i osam godina i vreme je da imam svoju kuću. Ja sam je zaradio.« Umesto toga on odgovori: -Zemljište je određeno, ali mi je odobreno svega šest stotina zlatnika za građenje. Potrebna mi je ogromna radionica da mogu da radim te mermerne kipove, s krovom od trideset stopa, i veliko popločeno dvorište. Ostaće još za jednu malu kuću, jednu spavaću sobu, dve najviše...
Bura je trajala celi dan, dok svi nisu bili iscrpljeni. Mikelanđelo je bio uporan. Najmanje što je mogao da izvuče iz tog ugovora bile su privatne radne prostorije, pusto ostrvo na kome će živeti. Ali morao je pristati da porodici plaća stanarinu za stan iz mesečnih avansa.

Kad je završio model u glini za maršalovog Davida, posla Arđenta Lodoviku Lotiju, levaču zvona, i Bonakorsu Gibertiju, levaču topova. Dvojica zanatlija dođoše iz svojih radionica u zaprljanim odelima. Gonfalonijere je zahtevao da pomognu Mikelanđelu da završi bronzu. Kad su ugledali Mikelanđelov model, oni se zgledaše.
Loti pređe garavom nadlanicom preko očiju.
-Neću da lijem -izjavi on.
-Zašto?
-Zato što morate da napravite model u gipsu -reče Giberti.
-Ja se ne razumem u tu prokletu veštinu.
-Mi moramo samo liti ono što drugi naprave -odgovori Loti.
Mikelanđelo potraži pomoć kod Rustičija, Sansovina, Buđardinija, da vidi nisu li oni pažljivije slušali Bertoldove reči o bronzi. Od njih je naučio da bi trebalo da napravi kip u glini, u punoj veličini i tačno, zatim da preko nje stavi gips, komad po komad, napravi na svakom komadu oznaku za raspoznavanje, namaže uljem tamo gde će se ivice sastaviti, onda gips skinuti...
-Basta! -zakuka Mikelanđelo. -Nije ni čudo što nikad nisam naučio.
Livci mu vratiše njegovog Davida. On se tužno zagleda u ružnu crvenu bronzanu figuru, ispruganu, neravnu, izbrazdanu s izbočinom metala tamo gde ih ne bi želeo. Bili su mu potrebni šila, turpije, alatke da ureže na njoj ljudsko biće, zatim gladilice, metalna dleta, kamen plavac i ulje da izgleda pristojno. Pa čak i onda, da li je maršalovo sećanje toliko izbledelo da će zamisliti da je ovaj David sličan Donatelovom? Sumnjao je u to.

10


Prvi plod njegovog ugovora za Dvanaest apostola bio je poseta jednog poznatog suseda na Pjaci Santa Kroče, Anjola Donija, njegovog vršnjaka, čiji je otac udario temelje bogatstvu trgujući vunom i koji je kupio jednu napuštenu palatu blizu palate Albertini, u četvrti Santa Kroče. Doni je preuzeo posao i palatu svoga oca, stekao glas da je najveštiji trgovac u Toskani, zaradio je bogatstvo i prepravio palatu. Podigao se tako visoko u finansijskim i otmenim krugovima Firence da je sada bio veren s Madalenom Stroci.
Bepe uvede Donija u radionicu s izrazom izvinjavanja na licu. Mikelanđelo je bio visoko gore na merdevinama nad praćkom na Davidovom levom ramenu. On spusti alat i siđe sa skela. Doni je bio u skupocenom prsluku iz kojeg je visila košulja naborana na ramenima, zakopčanom na grudima i o pojasu zlatnim kopčama.
-Preći ću odmah na stvar, Buonaroti -reče on kad je Mikelanđelo sišao dole. – Hoću da mi napraviš jednu Svetu porodicu kao venčani poklon za moju buduću ženu, Madalenu Stroci.
Mikelanđelo porumeni od radosti: Madalena je odrasla s njegovim Herkulom.
-Stroci imaju dobar ukus u umetnosti -promrmlja on. -Sveta porodica u belom mermeru...
Donijeva mala usta, uokvirena uspravnim borama s obe strane, primetno se opustiše.
-Ne, ne, to ja imam dobar ukus! Ja sam pomislio da tebi dam porudžbinu, a ne Madalena. A ko je šta rekao o mermeru? To bi stajalo mnogo novaca. Ja želim samo jednu sliku, koja bi poslužila kao umetak u jednom okruglom stolu.
Mikelanđelo podiže dleto i čekić.
-Zašto si došao meni za sliku? Nisam stavio boju na četku petnaest godina.
-Iz čiste odanosti. Mi smo iz istog kraja. Sećaš se kako smo igrali fudbal na Pjaci Santa Kroče?
Mikelanđelo se ironično smešio. Doni je navaljivao.
-Šta kažeš? Sveta porodica. Trideset zlatnika. Deset za svaku figuru. To je darežljivo, zar ne. Hoćeš li da to nazovemo, pogodbom?
-Ne znam koliko će ti slikari računati, Doni, ali možeš da biraš između nekoliko najboljih u Italiji: Granačija, Filipina Lipija. Pa Ridolfo, Girlandajov sin? On će biti dobar umetnik, i biće jeftin.
Slušaj, Buonaroti. Ja hoću da ti naslikaš Svetu porodicu. Ja neću nikakvog Lipija niti mladog Girlandaja. Već imam odobrenje od Soderinija.
-Ali, Doni, to nema nikakvog smisla. Ti ne nosiš vunu čoveku koji pravi makaze da je on prede...
-Dobro je poznato da je klesanje mermera samo jedan deo jednog umetnika.
-Dosta -zareža Mikelanđelo, besan na to ponavljanje Leonardove optužbe. - Naslikaću ti tvoju Svetu porodicu. Za sto zlatnih dukata.
-Sto! -uzviknu Doni tako da su ga mogli čuti duž svih radionica Duoma. – Kako možeš prevariti jednog od svojih najstarijih prijatelja? Druga iz mladosti. To je isto kao da bratu skidaš kesu s pojasa.
Pogodili su se za sedamdeset zlatnika, ali tek kad je Mikelanđelu probio uši. Po podrugljivom Donijevom osmehu u prepredenim očima Mikelanđelo zaključi da ga je Doni nadmudrio ili barem nadvikao, i da bi mu platio sto zlatnika. S vrata Doni reče neljubazno: -Bio si najgori igrač calcia u susedstvu. To me čudi: kako si mogao da budeš tako loš fudbaler, a tako dobar vajar? Ali svakako si umetnik dana.
-Zato ti mene hoćeš, zato što sam pomodan?
-Kakav bolji razlog bi mogao postojati? Kad ću videti skice?
-Skice su moj posao. Tebe se tiče gotovo delo.
-Pristao si da kardinal Pikolomini vidi tvoje crteže.
-Daj da te imenuju za kardinala.
Kad je Doni otišao, Mikelanđelo uvide da je bio idiot što je dozvolio tom čoveku da ga natera da primi porudžbinu. Šta je on znao o slikarstvu? Je li mario za nj? Mogao je napraviti crteže za Svetu porodicu, biće zabavno praviti crteže. Ali slika i boje! Mladi Ridolfo bi to bolje uradio od njega.
No njegov interes je bio probuđen. Imao je desetak skica za Bogorodicu s detetom za trgovce iz Briža, ako Mouskroni potpišu ugovor Jakopa Galija. I majka i dete bili su produhovljeni, izvan zemaljskog sveta. Za Svetu porodicu zamisao bi trebalo da je u oprečnom duhu: zemaljska, porodica jednostavnih ljudi.

Kao i uvek za vreme toplih letnjih meseci kad bi sebi priuštio odmor, tumarao je putevima Toskane, crtao seljake po poljima, jeo pred njihovim vratima u večernjoj hladovini, dok su mlade seljanke dojile decu pre no što će ih staviti da spavaju u kolevkama ispod spoljnih svodova. Danima je crtao za Donijevu sliku jednu mladu devojku s jednog imanja, snažnih udova, zdravu, debeljuškasto dete rumenih obraza, kovrdžave kose sa drugog imanja, ćelavog starca s trećeg, i postavio ih je zajedno u nežnoj grupi na travi. Nije imao neprilike sa tonovima za kožu ruku, lica, nogu, i za nagog bambina, ali odelo majke i Josifa, i detetovo ćebe su mu izmicali.
Granači svrati i nasmeja se na Mikelanđelovu nedoumicu.
-Hoćeš li da ti ja ubacim boju? Napravio si toliku galamu oko toga.
-Zašto tebe nije Doni počastio ovom porudžbinom, pre svega? I ti si iz četvrti Santa Kroče. I ti si s njim igrao fudbal.
Na kraju je napravio jednu seriju boja u jednom tonu, kao da je u pitanju obojeni mermer. Majčinu haljinu je obojio svetloružičasto i plavo, detetovo ćebe svetlo do zagasitonarandžasto, Josifa kome se videla samo jedna ruka i rame bledoplavo. U pozadini je naslikao nekoliko jednostavnih grmova cveća u travi. Pozadina je bila gola, osim vragolastog Jovanovog lica okrenutog nagore. Da bi sebe zabavio, naslikao je more sa jedne strane porodice, brdo sa druge, pred morem i brdima naslikao je pet golih mladića na zidu, sjajne bronzane figure obasjane suncem, stvarajući efekat grčkog friza.
Donijevo lice pretvori se u boju njegovog crvenog ogrtača kad se odazvao Mikelanđelovom pozivu da vidi završenu sliku.
-Pokaži mi jednu stvar koja je sveta na toj slici seljaka! Jedan osećaj koji je svet? Ti se meni rugaš.
-Zar bih ja bio takva budala da trošim svoj rad na izrugivanje? To su fini ljudi, nežni u svojoj ljubavi prema detetu.
-Ja hoću Svetu porodicu u jednoj palati.
-Svetost nema nikakve veze s okolinom. To je unutrašnji duhovni kvalitet.
-Ja ne mogu da poklonim taj doručak na travi svojoj nežnoj nevesti. Izgubio bih poštovanje porodice Stroci. Stavio si me u najgori položaj što se može zamisliti!
-Smem li da te opomenem da nisi zadržao pravo da odbiješ?
Donijeve oči se stisnuše, zatim se otvoriše u istom trenutku kad mu usta uzviknuše u očajanju:
-Šta rade ta petorica golih mladića u mojoj Svetoj porodici?
-Pa, baš su izašli iz mora s plivanja-odgovori Mikelanđelo mirno -i suše se na suncu.
-Ti si šenuo pameću -viknu Doni. -Ko je čuo da petorica golih mladića mogu da čine pozadinu za jednu hrišćansku sliku?
-Pomisli na njih kao na figure na frizu. To ti onda pruža i hrišćansku sliku i grčku skulpturu, uz istu cenu. Sećaš se da je tvoja prvobitna cena bila trideset dukata, deset za svaku figuru. Da sam hteo da budem pohlepan, tražio bih još pedeset zlatnika za svakog mladića. Ali neću, jer mi smo iz istog kraja.
-Odneću tu sliku Leonardu da Vinčiju -zagrmi Doni -i daću mu da izbaci iz slike tu petoricu bestidnih besposličara.
Dotle se Mikelanđelo zabavljao.Sada povika: -Tužiću te za izobličavanje umetničkog dela!
-Ja ga plaćam, i ja mogu da ga izobličim koliko me je volja.
-Sećaš se Savonarole? Odvući ću te pred Veće.
Doni zakuka i izleti grmeći. Sledećeg dana njegov sluga stiže s kesom u kojoj je bilo trideset pet dukata, polovina cene za koju su se bili sporazumeli, i s priznanicom da je Mikelanđelo potpiše. Mikelanđelo posla natrag Arđenta s kesom. Na komadiću papira naškraba:
»Sveta porodica će sada stajati sto četrdeset zlatnika.« Firenca je uživala u borbi, kladeći se ko će pobediti. Mikelanđelo je stajao slabije u nejednakoj opkladi, jer nikad niko nije podvalio Doniju u trgovini. No primicalo se vreme Donijevog venčanog dana, a on se hvalio po celom gradu da mu najbolji umetnik Firence radi venčani poklon za nevestu. Doni stiže u radionicu Duoma s kožnom kesom u kojoj je bilo sedamdeset zlatnika, vičući:
-Evo ti tvog novca, daj mi moju sliku.
-Doni, to ne bi bilo pošteno. Ti mrziš tu sliku, i ja te razrešavam obaveze.
-Nemoj me nadmudrivati. Idem gonfalonijeru da te on natera da ispuniš ugovor.
-Nisam znao da ti se slika toliko sviđa. Sada verujem da si ti veliki umetnički kolekcionar. Samo položi sto četrdeset zlatnika...
-Ti si varalica! Ti si pristao da naslikaš sliku za sedamdeset...
...ali si ti omogućio ponovo pogađanje ponudivši mi trideset i pet zlatnika. Moja cena je sto četrdeset zlatnika.
-Nikada -povika Doni -za tu osrednju seljačku sliku. Pre ću te videti kako visiš sa Bardela.
Mikelanđelo zaključi da se dovoljno zabavljao, i taman je hteo da pošalje sliku Doniju kad mu jedan bosonogi seljačić donese ceduljicu na kojoj je pisalo:

»Čujem da Madalena želi da ima tvoju sliku. Kaže da je ništa ne bi toliko radovalo. C.«

Odmah je prepoznao rukopis. Znao je da je Madalena Stroci bila Kontesinina prijateljica, bio je srećan kad je opazio da su njeni stari prijatelji ostali s njom u vezi. On se nasmeja, sede za sto, i napisa pismo koje posla Doniju:

»Potpuno razumem kako ti moja slika mora izgledati skupa. Kao starog i dragog prijatelja, ja te oslobađam svih finansijskih neprijatnosti i poklanjam Svetu porodicu jednom drugom prijatelju.«

Doni dotrča odmah za Arđentom i tako glasno tresnu rukom da se dobro čulo uprkos svom lupanju po kamenu u dvorištu.
-Zahtevam sliku! Sada je moja po zakonu.
On dohvati kožnu kesu, odveza je i izruči na tezgu sto četrdeset zlatnika. - Izbroj! Sto četrdeset komada! Za jednu bednu seljačku porodicu koja sedi na travi.
Zašto ti dopuštam da me ovako eksploatišeš, to naprosto ne shvatam!
Mikelanđelo podiže sliku, pruži je Doniju.
-Srdačni pozdravi tvojoj budućoj ženi.
Doni pođe vratima gunđajući: -Umetnici! Kažu da su nepraktični! Ha! Ti bi upropastio i najlukavijeg trgovca u Toskani!
Mikelanđelo skupi zlatnike.Uživao je u celom tom događaju.Bio je tako osvežavajući kao letnji odmor.

11


U avgustu je zavladala velika radost kad je umro papa Aleksandar VI Bordžija.Kad je kardinal Pikolomini bio izabran za papu, Đulijano da Sangalo bio je slomljen, Mikelanđelo pun strepnje. On nije bio nastavio rad na Pikolominijevim kipovima, nije čak povukao ni jednu liniju na crtežima. Jedna reč od novog pape, i gonfalonijere bi ga morao odvojiti od Davida dok ostalih jedanaest figura ne budu dovršene i poslane.
Nije dopuštao nikome da uđe u radionicu mesec dana dok je grozničavo radio, pre nego što padne vatikanska sekira. Gotovo celo telo Davidovo bilo je ostvareno, ostali su samo glava i lice. Prvi put je shvatio težinu ugovora za Dvanaest apostola, koji mu je takođe visio nad glavom za mnogo godina. Želeo je da se baci u Arno.
Kardinal Pikolomini vladao je kao papa mesec dana, pod imenom Pio III, i iznenada je umro u Rimu. Ovoga puta pokazalo se da je Đulijano de Sangalo dobro predvideo: kardinal Rovere bio je izabran za papu, pod imenom Julije II. Kod Sangala se to bučno proslavilo, i tada je Đulijano pričao svima da vodi Mikelanđela u Rim da stvara velike mermerne skulpture.
Pošto se Leonardo da Vinči vratio iz vojske Čezara Bordžije predali su mu ključeve Velike dvorane Sinjorije u očekivanju da će mu biti naručena freska u zidu odmah iza podijuma na kome su sedeli Soderini i Sinjorija. No trebalo je da mu se plati deset hiljada zlatnika!
Mikelanđelo pozeleni. To je bila najveća i najznačajnija slikarska porudžbina grada Firence za poslednjih nekoliko decenija. Deset hiljada zlatnika Leonardu za jednu fresku koja će biti dovršena za dve godine. Četiri stotine zlatnika njemu za Diva-Davida! Za isto toliko posla! Dati jednom čoveku koji je pomogao Čezaru Bordžiji da pobedi Firencu! Leonardo će biti dvadeset pet puta više plaćen nego što grad njemu plaća. Samom tom činjenicom ponovo je zadao smrtonosni udarac skulpturi.
Mikelanđelo potrča besno u Soderinijevu kancelariju. Soderini ga sasluša: bio je to deo njegovog talenta da pusti ljude da se ispričaju. A dao je isto tako i nekoliko trenutaka tišine da Mikelanđelo čuje svoje vlastite reči kako se odbijaju o zidove, pre nego što je odgovorio najmirnijim glasom:
-Leonardo da Vinči je veliki slikar. Video sam njegovu Tajnu večeru u Milanu. Veličanstvena je. Niko u Italiji ne može mu biti ravan. Ja otvoreno kažem da žudim za milanskom freskom, i željan sam da naslika jednu za Firencu. Ako bude isto tako dobra, veoma mnogo će nas obogatiti.
Mikelanđelo je bio ukoren i otpušten, sve u istom dahu.

Onda poče poslednji mesec rada, toliko prijatan za njega, jer su sada dve godine dolazile do izražaja. Latio se Davidovog lica. Nežno ga je isklesao, sa svom ljubavlju i simpatijom u svom biću, snažno plemenito lice mladića koji će sad zakoračiti u muževno doba, ali je u ovom trenutku još uvek tužan i nesiguran u pogledu onoga što mora činiti, obrve duboko namrštene, oči upitne, na punim usnama izraz iščekivanja. Sve crte lica moraju predstavljati celinu s telom. Izraz Davidovog lica mora saopštavati da se i zlu može naneti rana, makar nosilo oklop od hiljadu funti. Na njemu će se uvek naći nezaštićeno mesto,a ako dobro u čoveku preovladava, ono će pronaći taj izloženi deo i naći će način da tu probije. Davidovo uzbuđenje mora saopštavati ideju da je njegov sukob s Golijatom parabola dobra i zla.
Glava će pružati osećaj kao da je ozarena, i to ne samo iznutra već i iz fluida oko nje. Da bi to postigao, ostavio je mermer oko Davidovih usana, čeljusti, nozdrva. Za oči i nozdrve upotrebio je svrdlo, za obrve malo dleto. Duboke prodore u ušne školjke i između zuba bušio je malim svrdlom, a onda većim svrdlima kad su otvori postali veći. Između pramenova kose načinio je niz udubljenja, rupa koje su išle jedna za drugom, u redu, kontrolisane, služeći se dugačkom tankom iglom, koju je držao između dlanova i vrtio uz najmanji pritisak ruku. Najviše je truda uložio u bore na čelu, napete i pomalo uvučene nozdrve, i ovlaš otvorena usta.
Pošto je odstranio i poslednju opnu, poče da glača. Nije hteo da ima tako jak sjaj kao što je to postigao na Pijeti. Ono što je želeo bio je vanjski izraz krvi, mišića, mozga, žila, kostiju, tkiva, iskren, uverljiv, životan, u lepoj proporciji:David u toploj ljudskoj puti koja podrhtava, dok kroz nju sjaji duša, duh i um, David koji treperi od

osećaja, dok su mu žile na vratu nabrekle zato što je s mukom okrenuo glavu prema Golijatu, no ipak sa saznanjem da živeti znači delovati.

Početkom januara 1504. godine Firenca je saznala da je Pjero de Mediči poslednji put delovao. Boreći se s francuskom vojskom, u nadi da će osigurati pomoć od Ljudevita XII protiv Firence, Pjero se utopio u reci Gariljano kad se prevrnuo brodić u kome je spašavao četiri topa od španske vojske. Jedan član Sinjorije uzviknuo je javno: -Mi Firentinci smo veoma radosni što čujemo tu vest! Mikelanđelo oseti trenutak žalosti, zatim sažaljenje nad Alfonsinom i njenom decom, seti se Lorenca na samrtnoj postelji, kako govori Pjeru kako da vlada Firencom. Onda je bio svestan da je Pjerova smrt značila da je Kontesina korak bliže oslobođenju iz progonstva.
Krajem januara, Soderini pozva na sastanak umetnike i zanatlije Firence da odluče gde će se postaviti Div-David. Mikelanđela su pozvali u Sinjoriju i pokazali mu spisak ljudi koji su bili pozvani na diskusiju.Video je da su među slikarima: Botičelli, Roseli, David Girlandajo, Leonardo da Vinči, Filipino Lipi, Pjero di Kozimo, Granači, Peruđino, Lorenco di Gredi. Od vajara su bili: Rustiči, Sansovino i Beto Buljoni, arhitekti Đulijano i njegov brat Antonio da Sangalo, II Cronaca, Bačo d' Anjolo. Bila su tu i četvorica zlatara, dva draguljara, jedan keramičar, jedan iluminator, dva stolara koji su trebali da postanu arhitekti, levač topova Giberti i časovničar Lorenco dela Golpia.
-Možeš li se setiti da je neko zaboravljen? -upita Soderini.
-Ja.
-Ja mislim da ti ne trebaš biti uključen. Drugi bi se možda ustručavali da govore.
-Ja bih rado rekao svoje mišljenje.
-Ti si ga već rekao -odvrati Soderini grubo.
Sastanak je bio zakazan za sutradan u gornjoj biblioteci glavnih kancelarija Duoma, pre večere. Mikelanđelo nije imao nameru da obleće, ali na biblioteci, koja je bila okrenuta prema radionici, bili su prozori, i on je slušao žamor mnogih glasova kako su se umetnici skupljali. Prošavši kroz dvorište, on se pope sporednim stepenicama u malo susedno predvorje. Neko lupnu tražeći mir, i tišina zavlada. Mikelanđelo prepozna glas Frančeska Filarete, poklisara Sinjorije.
-Premetao sam po glavi sve mogućnosti koje su mi pale na um. Imate dva mesta gde bi se statua mogla smestiti: prvo, tamo gde stoji Donatelova Judita, drugo, usred dvorišta, gde je bronzani David. Prvo mesto može se izabrati zato što je Judita simbol zla i nije pogodna da tamo stoji, osim toga, nije na mestu da žena ubija muškarca, a iznad svega, taj kip je postavljen u rđavoj konstelaciji, jer smo od tada stalno išli iz zla u gore. Davidu nije najbolje napravljena desna noga, i zato bih vam savetovao da stavite Diva na jedno od tih mesta, ali ja lično dajem prednost mestu Judite.
To je savršeno odgovaralo Mikelanđelu. Onda progovori jedan drugi glas, koji nije prepoznao. On pogleda u biblioteku i vide da je govornik Mončijato, rezbar.
-Ja kažem da je Div napravljen s namerom da bude postavljen na stub pred Duomom, ili na potporanj na spoljnoj strani crkve. Ne znam zašto se tamo ne bi mogao postaviti, i ja mislim da bi tamo dobro izgledao i da bi bio odgovarajući ukras crkvi Santa Marija del Fijore.
Mikelanđelo je posmatrao Roselija kako se s mukom diže.
-I messer Frančesko Filarete i messer Frančesko Mončijato govorili su dobro. No ja sam od početka smatrao da bi Diva trebalo postaviti na stepenicama Duoma, s desne strane, i pa mom mišljenju, to bi bilo najbolje mesto.
Druga mišljenja nizala su se brzo. Galieno, vezilac, smatrao je da treba da se postavi tamo gde stoji Marzoko, Lav, na pjaci, s čime se složio David Girlandajo, nekolicina, uključujući Leonarda da Vinčija, izabraše lođu, jer bi tu mermer bio zaštićen.Il Cronaca predloži Veliku dvoranu, gde je Leonardo trebalo da slika freske.
Mikelanđelo promrmlja: -Zar nema nijednog umetnika koji bi rekao da bih ja morao imati pravo da izaberem?
Onda Filipino Lipi reče: -Ja mislim da su svi mudro govorili, ali sam uveren da će sam vajar predložiti najbolje mesto, jer je on svakako duže razmišljao, i s više autoriteta, o mestu gde bi trebalo postaviti Diva.
Nastade žamor odobravanja. Anđelo Manfidi zaključi:
-Pre no što vaša gospodstva odluče gde bi trebalo postaviti kip, ja predlažem da zamolite za savet članove Sinjorije među kojima ima veoma obrazovanih ljudi.
Mikelanđelo nečujno zatvori vrata i siđe niz stepenice u dvorište. Gonfalonijere Soderini će sada moći da prenese Diva-Davida na mesto koje je Mikelanđelo želeo: ispred Palaca Sinjorije, gde sad stoji Judita.
Razdražljivi Polajuolo, II Cronaca, kao nadgledni arhitekt Duoma, bio je zadužen za prenos Davida, ali činilo se da je zahvalan Antoniju Sangalu, kao i Đulijanu, koji su se ponudili da naprave nacrt za nosilo. Bačo d' Anjolo, arhitekt, dobrovoljno je ponudio svoje usluge, kao i Kimente del Taso i Bernardo dela Čeza, dvojica mladih stolara-arhitekata, jer je njih zanimao problem premeštanja najveće mermerne skulpture koja je ikada bila nošena kroz ulice Firence. Kip će morati da bude dobro učvršćen da se ne prevali, a ipak ne tako kruto da bi ga neki trzaj, udarac ili iznenadni pokret mogli oštetiti.
-David će se morati nositi uspravno -reče Đulijano. -Okvir u kojem će se prenositi mora se kretati tako da mermer ne oseti nikakvo kretanje.
-Rešenje? -odgovori Antonio. -Nosač u nosaču. Nećemo ga zavezati, stavićemo ga u omču, u velikom drvenom okviru, onda će se on lako njihati napred i nazad kako se bude kretao.
Dva stolara-arhitekta sagradiše kavez od drveta prema Sangalovom opisu, otvoren na vrhu. Antonio predloži niz uzlova koji su se lako mogli menjati, zatežući se pod teretom i labaveći se kad bi pritisak popustio. David je bio zatvoren u mrežu ogromnih užeta,podignut kukama, stavljen u otvoren kavez i obešen tako da je visio u mreži. Zid iza radionice bio je uklonjen, kavez postavljen na okrugle valjke, put poravnan. Kip je bio spreman da krene na putovanje od jedne milje kroz firentinske ulice.
Il Cronaca uze četrdesetoricu ljudi da vuku ogroman sanduk na okruglim kladama, služeći se čekrkom koji je okretala jedna poluga. Dok se teški sanduk pomicao pedalj po pedalj, zadnji trupac bi bio oslobođen, radnik bi ga podigao i potrčao napred da ga stavi ispod prednjeg dela. David, privezan na mestu gde se račvaju noge i više gore, preko snažnih grudi, njihao se samo kolika je bila razdaljina omči.
Uprkos četrdesetorici radnika, kip se pomicao po stopu za sat. Do noći su ga izneli izvan zida, niz Ulicu satova do ugla, zaokrenuli za oštar ugao u Via del Prokonzolo,i dok su stotine ljudi posmatrali povorku, prevezli ga do mraka samo pola bloka niz ulicu.
Svi povikaše: -Laku noć do sutra.
Mikelanđelo pođe kući. Hodao je po spavaćoj sobi, pokušavajući da mu nekako prođu sati. U ponoć, obuzet nekim nelagodnim osećajem, izađe iz kuće i vrati se Davidu. Ovaj je stajao na mestu, sjajno beo na mesečini, oslobođen stega u svojoj u konopce zavezanoj sigurnosti, zauvek licem okrenut Golijatu, s rukom koja se hvata za praćku, profila isklesanog i izglačanog do savršenstva lepote.
On baci ćebe u kavez, u prostor iza Davida,gde je desni list noge stajao uz trupac. Tu je bilo mesta da legne na drveni pod. Bio je u nekakvom polubudnom stanju kad je čuo bat nogu koje trče, glasove, zatim kamenje kako udara u okvir rama. On se diže i povika:
-Straža!
Onda začu noge kako trče niz Via del Prokonzulo i potrča za njima vičući iz glasa:
-Stani! Noćna straža! Zaustavi ih!
Pet-šest prilika koje su bežale izgledale su kao dečaci. Srce mu je besno kucalo. On se vrati Davidu i zateče tamo dvojicu stražara sa svetiljkama.
-Kakva je to galama?
-Gađali su kamenjem.
-Gađali? Ko?
-Ne znam.
-Jesu li je pogodili?
-Mislim da nisu. Samo sam čuo udarce o drvo.
-Jesi li siguran da to nisi sanjao?
-Kažem ti da sam ih video. I čuo ih. Da nisam bio ovde... On prođe oko Davida, gledajući kroz mrak i pitajući se ko bi to želeo da ga ošteti.
-Vandali -reče Soderini, stigavši rano da posmatra kako napreduje povorka. –Ali noćas ću postaviti stražu.
Vandali su se vratili, desetak snažnih, posle ponoći. Čuo ih je kako su se prikradali Ulicom svetog Prokula, i opomenu ih, što ih je nateralo da ispale svoj baraž kamenja suviše rano. Sutradan izjutra cela je Firenca znala da postoji pokret za uništenje Davida. Soderini pozva Mikelanđela na sastanak Sinjorije i upita ga ko bi mogli biti napadači.
-Imate li neprijateija?
-Koliko ja znam, nemam nijednog.
-Možda bi bilo bolje da pitamo: »Ima li ih Firenca?« reče Filarete. -Samo neka noćas pokušaju.
Pokušali su, sa donjeg ugla Pjace dela Sinjorija, gde se s velikim trgom sastaje Pjaca San Firence. Ali je Soderini sakrio naoružanu stražu u kućnim vratima i dvorištima oko Davida. Osmorica iz banđe bili su uhapšeni i odvedeni u Bardelo.Mikelanđelo, polumrtav od nespavanja, pregleda spisak njihovih imena. Nije bilo nijednog koje je poznavao.
Ujutro je gornja dvorana Bardela bila prepuna Firentinaca. Mikelanđelo je zurio u optužene. Petorica su bili mladi, možda petnaestogodišnjaci, izjavili su da su se samo pridružili pustolovini koju su im predložili njihovi stariji prijatelji, i da nisu znali šta gađaju kamenom. Njihove porodice bile su kažnjene, dečaci su pušteni.
Druga trojica bili su stariji, ozlojeđeni i osvetoljubivog ponašanja. Jedan je rekao da je kamenovao Davida zbog toga što je bestidno nag, da bi Savonarola tražio da bude uništen. Drugi je rekao da je to loša umetnost i da je želeo da pokaže da nisu svi tako glupi. Treći je tvrdio da je on radio za jednog prijatelja koji je hteo da David bude polomljen, ali nije hteo da navede prijateljevo ime.
Citirajući toskansku poslovicu koja glasi: umetnost ima neprijatelja koji se zove neznanje, sudija je osudio svu trojicu na Stinche.
Te večeri, četvrtog dana svoga putovanja, David stiže na odredište. D' Anjolo i mladi stolari skinuše kavez. Sangalo odreši uzlove i skine omotač od užadi. Judita je bila odnešena, David postavljen, na njeno mesto u dnu stepenica palate, okrenut prema otvorenom trgu.
Došavši na trg, Mikelanđelo ubrza dah. Sada je prvi put video Davida iz takve razdaljine: stajao je pred njim u svoj svojoj veličanstvenoj ljupkosti, osvetljavajući Sinjoriju čistom belom svetlošću. Tu ispod figure, Mikelanđelo se osećao beznačajnim, slabim, ružnim i bez snage, sada, pošto mu je kip otišao iz ruku, pitao se: »Koliko sam onoga što sam želeo da kažem uspeo da izrazim?«
Stajao je na straži četiri noći, samo napola svestan svoje iscrpljenosti. Treba li i večeras da stražari?Sada, pošto je David sasvim izložen svačijoj nemilosti? Nekoliko velikih kamenova, dobro upravljenih, mogli bi mu odbiti ruku, pa čak i glavu. Granači reče odlučno:
-Takve se stvari dešavaju dok se nešto premešta, sve prestaje kad to stigne na svoje stalno mesto.
On povede kući Mikelanđela, skine mu obuću i pomogne mu da legne, pokrivši ga ćebetom. Lodoviku, koji je to posmatrao s vrata, reče:
-Pustite ga da spava. Čak i ako se sunce dvaput obrne.
Probudio se s osećajem da je osvežen i užasno gladan. Mada nije bilo vreme ručku, pojeo je supu, lazanje i kuvanu ribu spremljenu za celu porodicu. Stomak mu je bio tako pun da mu je jedva pošlo za rukom da uđe u drvenu kadu da se okupa. Uživao je u čistoj beloj lanenoj košulji, čarapama i sandalama, prvima kojih se mogao setiti posle toliko sedmica.
Skrenuvši s pjace San Firence, dođe u donji deo Trga Sinjorije. Gomila sveta stajala je nemo ispred Davida. Sa Davida su lepršali komadići papira koji su bili zataknuti u kip u toku noći. Video je taj prizor u Rimu, kad su ljudi nalepljivali pogrdne stihove Bordžiji na vratima vatikanske biblioteke, ili pričvršćivali svoje pritajene žalbe na mermerni trup Paskvinove statue blizu Pjace Navone.
On prođe preko trga, kroz masu sveta. Gomila se razdvoji da ga propusti. On pokuša da pročita njihove izraze lica, da vidi šta se priprema. Izgledali su zaprepašćeni.
Mikelanđelo priđe Davidu i pope se na podnožje, skidajući papire i čitajući ih jedan po jedan. Na kraju trećega njegove se oči zamagliše - jer to su bile poruke o ljubavi i priznanju:

Vratili ste nam samopoštovanje. Ponosimo se što smo Firentinci Kako je divan čovek!
Niko mi ne može reći da je čovek zao, on je najponosnije biće na zemlji.
Vi ste stvorili lepotu.
Bravo!

Pogled mu se zadrža na poznatijem papiru, od one vrste kakvu je ranije već držao u ruci. On ga dohvati i pročita:

Sve što je moj otac želeo da postigne za Firencu izraženo je u vašem Davidu. Kontesina Ridolfi de Mediči.

Došla je u grad noću, prošla pored straže. Izložila se opasnosti da dođe i da vidi Davida, pridružila je svoj glas glasu Firence.
On se okrenu, stojeći iznad gomile sveta koja ga je netremice gledala. Na trgu je vladao tajac. A ipak nikad nije osetio takvu potpunu vezu. Činilo se kao da su pročitali misli jedni drugima, kao da su jedno te isto: oni su bili deo njega, svaki Firentinac koji je stajao dole, očiju okrenutih prema njemu, a on je bio deo njih.

12


Od Jakopa Galija stiže jedno pismo, i u pismu ugovor s braćom Mouskron, koji su pristajali da mu plate četiri hiljade zlatnika. Pismo je glasilo: »Slobodni ste da radite bilo koju Bogorodicu s detetom koju zamislite. Sada, posle slatkog mesa, dolazi kiseo sos. Pikolominijevi naslednici zahtevaju da im isklešete preostale kipove. Nagovorio sam ih da produže ugovor za dve godine, to je bilo najbolje što sam mogao učiniti.«
Produženje na dve godine! On brzo odagna te kipove na dno svoje duše.
Neposređan odjek Davida bilo je i to što je Buonarotijeve posetio Bartolomeo Piti, iz sporedne grane bogatih Pitija, koji su stanovali u kamenoj palati na drugoj obali Arna. Bartolomeo je bio stidljiv i skroman čovek, čija je kuća na Pjaci Santo Spirito imala jednu trgovinu tekstilom u prizemlju.
-Upravo sam počeo skupljati umetničke radove. Dosad imam tri male slike u drvetu, divne, ali ne značajne. Moja žena i ja dali bismo sve kad bismo mogli da pridonesemo da se rodi jedno umetničko delo.
Mikelanđela je osvojilo njegovo jednostavno držanje, blage smeđe oči koje su blistale ispod ćele.
-Na koji način biste vi želeli da pridonesete, messere?
-Pitali smo se da li postoji neki mali kip u mermeru koji možda imate na umu, ili biste bili ljubazni da o njemu razmislite, za nas...
On skine svoju prvu skulpturu sa zida, reljef Bogorodice s detetom, koju je klesao pod Bertoldovim vođstvom. -Već odavno, messer Piti, zapazio sam u kolikoj meri nisam uspeo u tom prvom bareljefu i zašto. Voleo bih da pokušam ponovo, ali u kružnom obliku. Mislim da bih mogao izvući iz bareljefa cele figure, stvoriti impresiju slobodne skulpture. Hoćete li da to pokušam za vas?
Piti ovlaži svoja suva, izbrazdana usta jezikom. -Ne mogu da iskažem koliko bi nas to usrećilo.
Mikelanđelo isprati Bartolomea Pitija niz stepenice na ulicu.
-Nešto dobro će ispasti za vas, osećam to u kostima.

Sinjorija je donela odluku kojom je podsticala Il Cronaca da sagradi Mikelanđelu kuću i radionicu. Polajuolo je bio uspeo da zaturi crteže ispod gomile tričarija na svom pretrpanom stolu, na kojem su uvek bila dva kuvana jajeta, jedina hrana koju je jeo.
-Kako bi bilo da ti ja napravim plan i preseke za sobe? -zapita on Mikelanđela.
-Pretpostavljam da ćeš želeti da napraviš nacrte za kamene blokove?
-To bih voleo. Mogu li da postavim nekoliko uslova?
-Koji klijent to ne želi? -zagrmi Il Cronaca.
-Voleo bih kuhinju gore, između dnevne sobe i moje spavaće sobe. Kamin s dimnjakom ugrađen u zidu. Lođu sa stubovima pred mojom spavaćom sobom, koja će biti okrenuta prema zadnjem dvorištu. Podove od opeke, dobre prozore, nužnik na prvom spratu. Prednja vrata s vencem iznad njih. Svi unutrašnji zidovi prevučeni gipsom. Ja ću ih sam oslikati.
-Ne vidim zbog čega sam ti ja potreban -progunđa Il Cronaca. -Hajdemo na teren da postavimo radionicu na sunce i svetlost.
Mikelanđela upita da li bi Topolinovi mogli da izvode kamene radove.
-Ako ti garantuješ za njihov rad.
-Dobićeš najlepše isklesan mermer koji je ikad izgrađen u Setinjanu.
Teren se nalazio na uglu Borgo Pinti i Via dela Kolona, četrdeset šest stopa na Borgu, pokraj manastira Čestelo, dok je strana iz Via dela Kolona bila znatno duža,i završavala se pored radionice jednog kovača i stolara. Od stolara su kupili neke kočiće, obišli zemljište i zaboli granične oznake.
Il Cronaca se vrati nekoliko sedmica kasnije s planovima kuće i dodatne radionice, tačno četvorougaone izvana, ali projektovane za udobnost unutra. Na prvom spratu ispred spavaće sobe bila je otvorena lođa, gde će Mikelanđelo jesti i odmarati se kad napolju bude toplo.
Topolini su ubrzo klesali pietru serenu prema njegovim uputstvima, kamen se pojavljivao sjajno plavosiv, s prekrasnim šarama. Klesali su blokove za njegov kamin, služeći se trakama koje im je on doneo za dužinu, i tanko otesano kamenje za venac, a kad su komadi kamena bili gotovi, cela je porodica gradila kuću. Il Cronaca je doveo ljude da premažu unutrašnje zidove gipsom, crepare da postave krov, ali noću Mikelanđelo nije mogao izdržati da ne ode do kuće da ugasi kreč vodom iz bunara koji je bio iskopan u dvorištu, i da premaže unutrašnje zidove lođe toplom plavom bojom, ružičastom i narandžastom, koje je bio izradio na odelu Donijeve Svete porodice. Celi južni zid radionice bio je otvoren prema dvorištu.
Novac za nameštaj trebalo je da dođe iz njegove vlastite kese. Mogao je da kupi samo skromno: širok krevet, ormar, jednu stolicu za spavaću sobu, stočić za lođu i sto koji će se moći uneti po vlažnom i hladnom vremenu, kožnu stolicu i klupu za porodičnu sobu, lonce, zdele, tiganje, kutije za so, šećer i brašno za kuhinju. Arđento je preselio svoj krevet iz radionice na pjaci i stavio ga u malu spavaonicu u prizemlju kraj prednjih vrata.
-Trebalo bi da staviš svete slike u svoju kuću -reče mu strina Kasandra -biće dobro za tvoju dušu da ih gledaš.
Mikelanđelo obesi svoju najraniju Bogorodicu s detetom, preko puta kreveta, a u porodičnu sobu stavi Kentaure.
-Čisti narcizam -primeti Granači. -Strina ti kaže da obesiš svete stvari, a ti vešaš svoja vlastita dela.
-Za mene su ona sveta, Granači.

Veselo je radio po kasnom letnjem suncu koje je obasjavalo otvorenu radionicu, glave i ruku punih ideja koje su jedna drugu sustizale u obilju: voštanu figuru Bogorodice iz Briža, crteže za Pitijev okrugli reljef, istraživačke figure za apostola
Matiju, za Duomo, turpijanje bronzanog Davida za francuskog maršala. Kad je iz Karare stigao komad kamena od pet stopa za Bogorodicu, Arđento mu pomogne da ga postavi na pokretni sto usred radionice. Za jedan sat već je petljao oko ivice, osećajući kako se figura miče u mermeru, krsteći pod od opeke prvom snežnom vejavicom.
Udovoljenje ličnim osećajima nije ga vodilo do stvaranja vesele Bogorodice, naprotiv, ta Bogorodica bila je tužna, ona je već, kroz njegove skulpture, upoznala Pad. Mirnoća njegovih ranijih bareljefa, kad je Marija tek trebalo da donese odluku, više se nikad nije mogla uhvatiti. Ta mlada majka bila je osuđena, ona je znala kraj svoga sina, zato je oklevala da ga pusti, tog lepog, krupnog, zdravog dečaka, čiju je ruku držala stisnutu u svojima da je zaštiti. Zbog toga ga je i zaklanjala krilom svog ogrtača.
Dečak, osetljiv na raspoloženje svoje majke, imao je u očima trag tuge. On je bio jak, bio je odvažan, hteo je da zakorači iz sigurne luke majčinog krila, ali baš sada je zgrabio njenu ruku prstima jedne ruke, a drugom joj se držao sa strane. Ili je to on mislio na svoju majku, tužnu jer je morala ostaviti svoga sina samog na svetu. Njega koji joj je bio tako privržen?
Radio je kao da mu je rad odmor. Komadići mermera su leteli, a male figure rađale su se gotovo bez napora posle neodoljive muške masivnosti Davidove. Njegov čekić i dleta bili su laki kao pero dok je izvodio Bogorodičinu odeću u jednostavnim naborima, njene duge prste, guste pletenice iznad lica s dugim nosem, oči s teškim očnim kapcima, dečakovu glavu s kovrdžavom kosom, snažno oblikovano telo, pune obraze i bradu: dok je atmosfera sažaljenja zračila iz mermera. Nije idealizovao Bogorodičino lice kao što je to ranije činio, nadao se da će je učiniti plemenitom njenom prekomernom osećajnošću.
Granači primeti: -Te figure će biti najživlja ljudska bića ma u kojoj kapeli stajali!
Prior Bikjelini, koji nije dao svoje mišljenje o Davidu, dođe da po običaju osvešta Mikelanđelu novu kuću. Kleknuvši na koleno, on očita molitvu Bogorodici. Zatim ustane i stavi obe ruke Mikelanđelu na ramena:
-Ta Bogorodica i dete ne bi bili stvoreni u tako nežnoj čistoći da ti nisi osećao nežnost i da nisi u srcu čist. Blagoslovim tebe i ovu radionicu.
Proslavio je završetak Bogorodice s detetom time što je postavio jedan četvorougaoni blok, zaokružio mu uglove da mu da grubu kružnu formu i počeo rad za Pitija. Voštani model na armaturi brzo je dobio oblik, jer je ovo za njega bio idiličan period njegovog života, kad je radio u svojoj radionici i bio svuda tražen. Bila je to prva kružna skulptura koju je pokušao raditi, time što je izdubio mermer kao tanjir mogao je da postigne planove u dubini, iz kojih se Bogorodica, sedeći u čvrstoj steni, kao najvažnija figura, pojavljivala u punoj plastičnosti, dete, mada se oslanjalo na otvorenu knjigu na majčinom krilu, povlačilo se u drugi plan, a Jovan, koji je gledao preko Marijinog ramena, bio je duboko sakriven u tanjiru.
Upotrebio je desetak raznih načina rada u završnom stadijumu,gotovo celu abecedu dleta, samo je Marijino lice bilo izglačano u snažnim tonovima mesa Pijete, pojačavajući osećajnu opipljivost. Osećao je da će ta Marija biti najjača od njegovih Bogorodica, zrela, dete je odražavala dražest i ljupkost srećnog mladog stvorenja, figure su se slobodno kretale unutar svog kruga.
Arđento je pažljivo zamotao okrugli reljef u ćebe i, pozajmivši kolica s jednim točkom iz stolarske radnje u susedstvu, odgurao je mermer ulicama do kuće Pitija. Mikelanđelo je išao pored njega. Pošto su ga izneli uz stepenice iznad radnje, staviše ga na usku visoku vitrinu. Piti su ostali nemi, zatim, i roditelji i deca počeše da govore i da se smeju svi uglas, da trče po sobi i gledaju reljef iz različitih uglova.
Meseci koji su posle toga sledih bili su najsrećniji koje je proživeo. David, koga su mnogi Firentinci zvali Divom, bio je primljen od grada kao novi simbol, vođa i zaštitnik. Stvari su se okrenule nabolje: Čezare Bordžija, ozbiljno bolestan, više nije predstavljao pretnju. Areco i Piza kao da su se bili obuzdali, papa Julije II, sklon Firenci, učinio je kardinala Đovanija de Medičija važnom ličnošću u Vatikanu. U vazduhu se osećao duh poverenja i hrabrosti. Trgovina je napredovala, bilo je rada za svakoga, tržište je primalo proizvode svakog čoveka. Vlada, sa Soderinijem kao stalnim glavarom, bila je sigurna i čvrsta, poslednje ubilačke svađe u Firenci zaboravljene.
Mnogo od svega toga grad-država pripisivala je Davidu. Datum njegovog postavljanja označio je novu eru u dušama Firentinaca,koji su ugovore i sporazume datirali:»Mesec dana posle otkrivanja Davida«. U razgovoru vreme je bilo podeljeno rečima: »To je bilo pre Diva«, ili: »Sećam se dobro jer se to dogodilo nedelju dana posle Diva.«
Od Soderinija je Mikelanđelo dobio obećanje da će Kontesini, njenom mužu i deci biti dopušteno da odu pod zaštitu kardinala Đovanija u Rim, čim bude mogao uveriti članove Veća sedamdesetorice. Bio je ljubazan i društven kad bi došao na večeru u Društvo, prestao je da napada Leonarda, pomagao je ostalim vajarima pri njihovim skicama kad su tražili porudžbine. Nagovorio je Arđenta da provodi više vremena s njim, kako bi učio. Penjao se do Setinjana da posmatra kako raste gomila tankih dekorativnih kamenova za njegov venac. Svaki je bio isklesan kao dragulj. Otuda bi otišao do Kontesine da održi čas Luiđiju i da se igra s Nikolom. Bio je strpljiv sa svojom porodicom, mirno slušao kako Lodoviko priča o sve više i više kuća i seoskih dobara koje će kupiti da bi stvorio imovinu za svoje sinove.
Porodica Piti poslala mu je Tadea Tadeija, firentinskog intelektualca koji je voleo umetnost. Tadei je pitao da li bi Maestro Buonaroti bio voljan da mu napravi jedan okrugli reljef. Mikelanđelo je već imao jednu zamisao koja se rodila dok je radio na reljefu za Pitija. Skicirao je nove ideje za Tadeija, koji je bio oduševljen. Sada je imao još jednu divnu porudžbinu od jednog tananog čoveka, koji je cenio ono što će on za njega isklesati.
Nekoliko meseci pre no što će navršiti trideset godina činilo se da je dostigao pun izraz i odobravanje za kojima je žudeo.

13

Period milosti bio je kratkotrajan.
Svakih nekoliko sedmica otkako je Julije II pozvao u Rim Sangala, ovaj je slao ohrabrujuće poruke Mikelanđelu: pričao je papi o Davidu, terao je Njegovu svetost da pogleda Pijetu u Svetom Petru, uverio je Svetog oca da nema takvog majstora u celoj Evropi, Papa je počeo razmišljati o mermernim skulpturama, uskoro će odlučiti šta želi da se iskleše, a onda će pozvati Mikelanđela u Rim...
Mikelanđelo je pokazivao nekoliko od tih pisama na sastancima Društva, tako da je, kad je Julije II pozvao Sansovina u Rim da podigne dva nadgrobna spomenika, jedan za kardinala od Rekanatija, drugi za kardinala Sforcu u Santa Marija del Popolo, bio preneražen. Društvo je priredilo Sansovinu bučnu zabavu, u kojoj je Mikelanđelo učestvovao srećan zbog sreće svog starog druga, skrivajući svoje vlastito poniženje. Njegov prestiž pretrpeo je ozbiljan udarac. Mnogi su se u Firenci pitali:
-Ako je istina da je Mikelanđelo prvi vajar u Firenci, zašto onda papa nije tražio da dođe on a ne Sansovino.
U toku prvih meseci 1504. godine, Leonardo da Vinči utrošio je mnogo vremena na niz pronalazaka iz mehanike: sisaljke, turbine, cevi kojima bi se reka Arno skrenula od Pize, observatorija ispod tavanskog prozora sa sočivima za posmatranje Meseca. Prekoren od Sinjorije što je zanemario fresku, on poče u maju ozbiljno da radi na njoj. Cela Firenca govorila je o kartonu: umetnici su se skupljali jatimice u Leonardovoj radionici u crkvi Santa Marija Novela da studiraju, da se dive, kopiraju, menjaju svoj stil. Po gradu se pročuo glas da se stvara nešto čudesno i zapanjujuće.
U toku daljih meseci grad je zahvatilo divljenje za Leonarda i njegov karton. Svi su se glasno divili njegovim divotama. Leonardo je postao glavni predmet razgovora. Sada je David bio primljen za gotovo, a isto tako i dobra vremena što ih je on doneo. Mikelanđelo poče osećati da je nadmašen. Poznanici puni divljenja i nepoznati koji su ga zaustavljali na ulici da mu odaju poštovanje sada bi mu nemarno klimnuli glavom u znak pozdrava. On je imao svoje doba, ono je bilo prošlo. Leonardo da Vinči bio je junak dana. Firenca ga je ponosno proglasila za »prvog umetnika Toskane«.
To je bila gorka pilula za Mikelanđela. Kako su njegovi Firentinci nestalni! Tako su ga brzo spustili na drugo mesto! Poznajući crkvu Santa Marija Novela još od vremena koje je tamo proveo s Girlandajom, uspeo je da vidi Leonardov karton a da niko nije znao da je bio tamo. Bitka kod Angiarija bila je izvanredna! Leonardo, koji je isto tako voleo konja kao i Rustiči, stvorio je majstorsko delo konja u ratu, u ljutom okršaju, na kojima su jahali ljudi u starom rimskom oklopu, koji su divljački pokušavali da unište jedan drugoga, udarajući, grižući, režući, kao da su furije, i ljudi i konji slično uhvaćeni u divljem, krvoločnom sukobu, podeljeni u više pojedinačnih grupa zamišljenih tako da se uklope u veličanstveno ukomponovanu celinu.
Leonardo je bio veliki slikar, to nije mogao poreći, možda najveći što ga je svet do tada video. Umesto da ga to umiri, to ga još više raspali. Pri zalasku sunca, prolazeći pored crkve Santa Trinita, ugleda grupu ljudi kako razgovaraju na klupama pred bankarskom kućom Spina. Raspravljali su o stihovima iz Dantea, za koje je Mikelanđelo znao da su iz XI pevanja Pakla:

»Filozofija«, odgovori moj učitelj,
»Onome ko je razume, pokazuje Kako priroda uzima svoj tok, ne samo iz Mudrosti božanske, već i iz umetnosti.
I ako pažljivo čitate vašu knjigu o fizici,
Posle nekoliko prvih stranica načićete
Da umetnost, kako najbolje zna, sledi prirodu,
Kao što učenik sledi učitelja."

Čovek usred grupe podiže pogled.
-Evo Mikelanđela -reče Leonardo da Vinči. -On će protumačiti stihove.
Mikelanđelo je toliko ličio na radnika koji se vraća kući s dnevnog posla da se neki mladi obožavaoci oko Leonarda nasmejaše.
-Objasni im sam -povika Mikelanđelo, kriveći Leonarda za taj smeh. -Ti koji si napravio jedan model konja koji je trebalo da se izlije u bronzi, pa si ga na svoju sramotu ostavio nedovršenog!
Leonardovo Lice se zažari.
-Ja ti se nisam rugao, ozbiljno sam pitao. Nisam ja kriv ako se ovi drugi smeju.
Mikelanđelu je brujalo u ušima od ljutine. On se okrenu i ne čuvši odgovor pođe prema brdima. Hodao je celu noć, trudeći se da utiša svoj bes, poniženje, osećaj razočaranja i stida. Nije mogao da se pomiri s tim da više ne obraćaju pažnju na njega, i da sada s visine postupa s njime grad koji okreće glavu od njega.
Dugo je išao kroz noć, uz reku sve do Pontasjeva. U zoru je stajao na ušću Sjeva u Arno, na putu što vodi u Areco i Rim. Znao je da ima samo jedan odgovor na njegov problem: nikad neće moći da nadvisi Leonarda u lepoti, u kraljevskom držanju, superiornom ponašanju. Ali on je bio najbolji crtač u celoj Italiji. No niko mu to neće verovati ako to bude samo pričao, moraće to dokazati. A nikakav dokaz ne bi vredeo, osim freske, istih razmera kao što je Leonardova.
Leonardova freska će zauzimati desnu polovinu dugačkog istočnog zida Velike dvorane. Zamoliće Soderinija za levu. Staviće svoje delo pokraj Leonardovog, dokazaće da može biti bolji u slikanju od njega, od figure do figure. Sav svet će moći da vidi i da prosudi. Onda će Firenca moći da kaže ko je prvi umetnik njihovog vremena.
Granači pokuša da ga umiri.
-To je bolest, groznica. Moramo naći načina da te izlečimo...
-Ti se ne šališ?
-Dio mio, nisam pokušao da budem šaljiv. Ono što ti ne možeš da podneseš jeste Leonardova blizina.
-Hoćeš da kažeš miris kojim je namirisan.
-Ne budi prost. Leonardo ne upotrebljava mirise, samo miomirise.
Granači pogleda na oznojene ruke i noge svoga prijatelja, na prljavu košulju.
-Poneko te kupanje ne bi ubilo.
Mikelanđelo dohvati tešku gredu i zamahnu njom na Granačija, viknuvši: - Izlazi iz moje radionice, ti... ti izdajico!
-Nisam ja počeo razgovarati o miomirisima, već ti.Zašto se uzbuđuješ zbog njegovih slika kad su pred tobom godine i godine klesanja? Zaboravi ga!
-On mi je trn u oku.
-A uzmimo da ti ispadneš drugi iza njega, s celim zidom punim zavezanih nožnih prstiju?
Mikelanđelo se osmehnu. -Veruj mi, Granači, ja ću ispasti prvi. Moram.
Kasno tog poslepodneva prijavi se u gonfalonijerovu kancelariju, okupan, obrijan,u čistoj plavoj košulji.
-Pfuj -reče gonfaionijere, odmaknuvši sto što je dalje mogao -šta vam je to frizer stavio u kosu?
Mikelanđelo pocrvene -...miomirisno ulje...
Soderini posla slugu po peškir. Kad je sluga došao, on pruži peškir Mikelanđelu, rekavši: -Istrljajte to. Držite se svog vlastitog mirisa. On je bar prirodan.
Mikelanđelo reče Soderiniju zašto je došao. Soderini je bio zbunjen, to je bilo prvi put da je Mikelanđelo video da je izgubio prisebnost.
-Ali to je bezrazložno! -uzviknu Soderini hodajući oko širokog pisačeg stola i zureći u Mikelanđela. -Sami ste mi rekli da nikad niste voleli da radite freske kod Girlandaja.
-Nisam bio u pravu. -Govorio je oborene glave, s nepopustljivošću u glasu: -Ja znam slikati freske. Bolje od Leonarda da Vinčija.
-Jeste li sigurni?
-Stavljam ruku u vatru.
-Čak i pod pretpostavkom da znate, zašto biste želeli da oduzmete te godine od vajarstva? Vaša Bogorodica za trgovce iz Briža je božanstvena. Isto tako i Pitijev reljef. Vaš talenat je božji dar. Zašto biste želeli da to odbacite za jednu umetnost u kojoj ne želite udela?
-Vi ste bili tako uzbuđeni, gonfalonijere, što će vam Leonardo naslikati polovinu tog zida. Rekli ste da če svet dolaziti da gleda. Zašto da ne dođe dva- put više posetilaca da vidi dva panela, jedan Leonardov, a drugi moj? Biće to veliki palio, trka koja će uzbuditi svet.
-I vi mislite da ga možete nadmašiti?
-Stavljam ruku u vatru.
Soderini se vrati stolici sa zlatnim grbom, teško se spusti u nju, odmahujući glavom u neverici.
-Sinjorija nikad ne bi dala pristanak. Vi već imate ugovor s vunarskim cehom i Duomom da im isklešete dvanaest apostola.
-Isklesaču ih. Ali druga polovina zida mora biti moja. Nisu mi potrebne dve godine, kao Leonardu, ja ću to napraviti za godinu dana, za deset meseci, za osam...
-Ne, caro. Nemate pravo, i ja neću dopustiti da upadnete u tešku nepriliku.
-Zato što ne verujete da ja to mogu učiniti.Imate pravo da ne verujete, jer ja dolazim ovamo samo s rečima u rukama. Kad ponovo dođem, doći ću s crtežima, i onda ćete videti šta sam u stanju učiniti.
-Molim vas -reče Soderini -vratite se umesto toga s jednim mermernim apostolom. Zbog toga smo vam sagradili onu kuću i radionicu, da možete klesati apostole.
Soderini pogleda ljiljane na plafonu.
-Zašto se nisam zadovoljio da budem dva meseca gonfalonijere? Zašto sam morao preuzeti ovu dužnost doživotno?
-Zato što ste vi mudar gonfalonijere, koji može da nagovori grad da odobri još hiljadu dukata za oslikavanje druge polovine zida.
Da bi dovoljno uzbudio Sinjoriju i naterao je da potroši još novca,da bi odobrovoljio ceh vunara i Duomo da ga oslobode za godinu dana, moraće naslikati jedan prizor slave i ponosa Firentinaca. Nije hteo da slika konje sa zaštitnim i bogato ukrašenim opremama, vojnike u oklopima i šlemovima, s mačem i kopljem u ruci, sa zbrkom propetih konja, ranjenih i umirućih ljudi. To nije za njega. Ali šta je za njega?
On pođe u biblioteku Santo Spirito i zamoli jednog avgustinskog monaha da mu preporuči jednu istoriju Firence. Bibliotekar mu dade Kronaku Filipa Vilanija. Čitao je o ratovima između gvelfa i gibelina, o ratu s Pizom i ostalim gradskim državama. No njegova freska nije morala da predstavlja bitku, već trijumf ili nešto slično, što će uzdiči nacionalnu čast. Gde će u istoriji Firence pronaći takvu scenu, takvu kakvu bi hteo slikati, i koja bi stajala u dramatičnom kontrastu s Leonardovim ratnim prizorom? Scenu s kojom bi on izašao kao pobednik?
Nakon nekoliko dana naišao je na priču od koje mu je srce brže zakucalo. Prizor se odigravao u Kašini, blizu Pize, gde su firentinske snage bile podigle logor na obali Arna jednog letnjeg dana. Osećajući se sigurnim od napada, mnogi su vojnici bili otišli da se kupaju u reci, drugi su izlazili da se suše, dok se treća grupa, skinuvši teške oklope, sunčala na travi. Odjednom je jedan stražar upao u grupu vičući: Izgubljeni smo! Pizanci se spremaju za napad! - Firentinci su izašli iz reke, oni na obali brzo privezali oklop, ostali potrčali za oružjem... na vreme da odbiju tri pizanska napada i da potpuno unište neprijatelja.
To je bila prilika da slika veliku grupu muškaraca, mladih i starih, izloženih vodi i suncu, podstaknute na akciju, sve u trenutku opasnosti, napetosti, pritiska, koji su se odražavali ne samo na njihovim hcima već i u saginjanju, dohvatanju, naprezanju da se pripreme za napad i spasu život. Tu je bila prilika da stvori nešto uzbudljivo. To će biti sve sami Davidi, potpuni portret čovečanstva, koji je strahom isteran iz svog trenutnog rajskog vrta.
Onda se uputi u Knjižarsku ulicu i kupi najveći četvorougaoni komad papira koji je mogao naći, bojenu tintu, krede, crne, bele i smeđe krejone, i odnese ih u radionicu. Crtao je brzo, napravio je raspored prizora na Arnu kod Kašine, usred koje je Donati vikao kapetanu Malatesti: -Izgubljeni smo! -dok su se neki vojnici još uvek nalazili u vodi, drugi pokušavali da se popnu uz strmu obalu, a treći bacali odeću na sebe pružajući ruke za oružjem.
Tri dana kasnije uđe u Soderinijevu kancelariju. Pogledaše jedan drugoga razrogačenim očima. Mikelanđelo namesti na podu pokraj pisačeg stola desetak velikih araka sa dvadeset muških figura, neke iscrtane nizom paralelnih linija perom, druge ugljenom ili dugim smelim potezima pojačanim olovnobelom bojom, dok su ostali blistali u svežim bojama.
On se svali u jednu od kožnih stolica koje su stajale uza zid, s osećajem umora i razočaranja. Soderini je čutke proučavao crteže. Kad je digao pogled, Mikelanđelo prepozna prijatan pogled kojim ga je Soderini obavijao.
-Nisam imao pravo kad sam vas obeshrabrio. Da čovek bude umetnik, on mora da jednako znalački kleše, slika i stvara arhitekturu.Ova će freska možda biti isto onako revolucionarna kao David, i možda će nam doneti radost. Ja ću vam osigurati tu porudžbinu pa makar morao da se borim sa svakim članom veća posebno.
I tako je i učinio, za svotu od tri hiljade dukata, dakle za manje od trećine cene plaćene Leonardu da Vinčiju. Bila je to najveća Mikelanđelova porudžbina, mada je bio nezadovoljan time što je Sinjorija smatrala da njegov rad manje vredi od Leonardovog. Promeniće oni mišljenje kad vide njegovu završenu fresku.
Sada su ga ljudi zaustavljali da mu kažu da su čuli da će slikati šumu Davida.
-I tako si repatriran -reče mu Granači s mrvicom zajedljivosti. -Opet si jednom naš prvi umetnik, ako freska ispadne sjajno. Jedino se nadam da ne plaćaš suviše veliku cenu.
-Čovek plaća onoliko koliko mora.

14


Dobio je usku dugačku sobu u Domu bojadisara, dobrotvornoj bolnici koju je osnovao ceh bojadisara 1359. godine. Lice joj je izlazilo na Ulicu bojadisara, samo nekoliko blokova dalje od njegove bivše kuće kraj Santa Kroče, sećao se tog doma jer je još kao dečak gazio po olucima po kojima je tekla plava, zelena, crvena i grimizna boja. Njegova je soba gledala na Arno, na jug, tako da je imao sunca celog dana, stražnji zid bio je veći od njegove polovine u dvorani Velikog veća. Moći će da namešta karton komad po komad, i da ga celog vidi pre nego što bude slikao fresku. Naredio je Arđentu da pazi da ulična vrata budu uvek zaključana.
Radio je obuzet krajnjim besom, s čvrstom odlukom da pokaže gradu da je siguran i brz majstor, koga Sinjorija nije trebalo da prekorava što gubi vreme na crteže pumpi za kanal i druge mehaničke mašine.Kad je vreme zahladilo, on posla Arđenta da nabavi vosak i terpentin u koji će namočiti papir koji su bojadisari upotrebljavali za prozore. On nacrta svoju zamisao u svim pojedinostima na duguljasti komad papira, odrezan prema merilu, zatim ga razdeli na onoliko četvorouglova koliko će mu trebati da popuni zid od dvadeset i dve prema pedeset i osam stopa. Za razliku od njegove ranije Bitke kentaura, glavne figure će stajati deset stopa visoke, ipak će i ova scena ostavljati sličan utisak grupe nagih ratnika zbijenih na jednom ograničenom prostoru, čije će sve ruke, noge, trupovi, glave biti organski isprepletani, kao integralni deo jedne celine, svi učesnici u melodramskom gušanju pri pokušaju da izađu iz vode, navuku odeću i ratnu opremu i da se srede pre nego što neprijatelj udari na njih.
Nacrtao je jednog mladog ratnika, okrenutog leđima, koji je nosio oklop i šlem, s mačem pod nogama, gole mladiće koji su kupili strele i mačeve, ne misleći na odelo, okorele ratnike snažnih nogu i ramena, spremne da skoče na neprijatelja koji dolazi, goloruki, trojicu mladih vojnika koji se muče da se izvuku iz reke, centralnu grupu oko Donatija, u trenutku između zaprepašćenja i početka pripremanja, jednog ratnika koji snažno gura ruku kroz košulju, jednog starog vojnika s vencem od bršljana oko glave, koji pokušava da navuče mokre čarape na noge, »tako da se svi mišići i tetive njegovog tela vide napeti«, objasni Mikelanđelo Granačiju, »dok njegova iskrivljena usta pokazuju njegovo mučenje u žurbi, i kako radi celo njegovo telo do nožnih prstiju«. Ako bi pažljivo radio, karton za Bitku kod Kašina, koji je on nazvao Kupači, trebalo bi da mu uzme celu godinu, no kako ga je radio mlad čovek u naponu snage i talenta, razumljivo je da je mogao biti gotov za šest meseci. Početkom nove 1505. godine, tri meseca nakon što je započeo, gonjen snagom koju nije mogao da zadrži, Mikelanđelo je završio karton. Salvadore, knjigovezac, proveo je dva dragocena dana u lepljenju pojedinačnih listova, onda Arđento, Granači, Antonio da Sangalo i Mikelanđelo raširiše i namestiše karton na jedan lakši okvir uz stražnji zid.Karton ispuni sobu pedesetoricom do šezdesetoricom očajnih izazvanih ljudi. Panel je sadržavao strah, užas, bespomoćnost, a u isto vreme i sve muške emocije koje su probijale da nadjačaju iznenađenje i užas brzo smišljenom akcijom.
Granači je stajao zureći u neodoljivu snagu tih tela muškaraca uhvaćenih u trenutku između života i smrti, kada je svaki reagovao prema svom individualnom karakteru i odluci. Bio je zaprepašćen uverljivošću crteža.
-Kako je čudno -promrmlja on -da bedne pobude mogu da stvore sjajnu umetnost.
Kako Mikelanđelo nije odgovarao, on nastavi: -Moraš otvoriti ta vrata i pustiti sve da vide šta si postigao.
-Gunđali su zbog tvojih zatvorenih vrata -doda Antonio. -Čak su me i članovi Društva pitali zašto si se zaključao. Budući da sada mogu da vide čudo koje si stvorio u tri meseca, razumeće.
-Rado bih sačekao još tri meseca -progunđa Mikelanđelo. -Dok ne završim fresku u Velikoj dvorani. Ali ako obojica kažete da moram, onda moram.
Rustiči stiže prvi. Kako je bio Leonardov prisan prijatelj, ono što on bude rekao biće značajno. On je pažljivo odmeravao svoje reči.
-Leonardo je svoj panel naslikao o konjima, ti o ljudima. Ništa tako sjajno kao Leonardov panel nije bilo dosad naslikano ako se radi o sceni bitke. Ništa tako izvanredno uzbudljivo kao što je tvoj panel nije bilo dosad naslikano kad se radi o ljudskim bićima. Sinjorija će dobiti još kakav zid!
Dvadesetdvogodišnji Ridolfo Girlandajo, koji je sada učio u Roselinijevoj radionici, zapita da li može da pravi skice. Andrea del Sarto, devetnaestogodišnji Firentinac, koji je bio premešten iz zlatarske radnje u slikarsku bottegu Pjera di Kozima, takođe je stigao s materijalom za crtanje.
Antonio da Sangalo doveo je svog dvadesetčetvorogodišnjeg nećaka, koji je učio kod Peruđina.Dvadesetjednogodišnjeg Rafaela Santija, bivšeg Peruđinovog učenika, doveo je Tadeo Tadei, koji je kod Mikelanđela naručio drugi okrugli reljef.
Mikelanđelu se Rafael Santi odmah svideo.Imao je nežno patricijsko lice, s krupnim, blagim, zamišljenim očima i punim usnama, ali disciplinovanim ustima,dugu sjajnu kosu, besprekorno negovanu, divno lice kao u Leonarda da Vinčija, no, uprkos mekanoj koži, već muško. Iz njega je zračila ljupkost i toplina. Njegovo snažno lice bilo je prožeto poverenjem, ali bez i najmanjeg traga nadmenosti. I njegovo je odelo bilo fino kao Leonardovo, s belom košuljom i čipkastim okovratnikom, ogrtačem u živoj boji s odgovarajučom prileglom kapicom, ali bez dragulja ili mirisa. Lepota milog mladićevog lica, njegov stas i odelo, nisu budili u Mikelanđelu osećaj da je ružan, nespretan ili otrcan, kako se uvek osećao kraj Leonarda.
Okrenut kartonu, Rafael nije progovorio ni reči u toku celog popodneva. Kad je pao mrak, on priđe Mikelanđelu i reče mu glasom u kojemu nije bilo ni trunke laskavosti: -Ovo je učinilo da je slikarstvo postalo sasvim druga umetnost. Moraću da počnem iz početka. Čak ni ono što sam naučio od Leonarda više nije dovoljno.
Pogled koji je bio usmerio na Mikelanđela nije bio toliko pun divljenja koliko neverice, njegovo lice odavalo je misao da nije u stvari Mikelanđelo sve to stvorio, već neka viša sila.
Rafael upita da li bi mogao da prenese svoj materijal iz Peruđinove radionice i da radi pred kartonom. Sebastijano da Sangalo završio je učenje kod Peruđina da bi studirao oblik i kretanje mišića na likovima na kartonu, dok je u isto vreme neumorno pisao svoje teorije o tome šta je Mikelanđela nagnalo da crta figure u tako teškim položajima. Bez svoje volje ili želje, Mikelanđelo se nađe na čelu škole talentovanih mladih učenika.
Posetilac koji je predstavljao iznenađenje bio je Anjolo Doni, koji je proneo glas da je on podstakao Mikelanđela da otpočne karijeru kao slikar. Zar se Mikelanđelo nije bunio da nije slikar? Nije li on, Doni, shvatio da je Mikelanđelu, da bi započeo karijeru slikara, bilo potrebno jedino Donijevo poverenje u njega? Priča je bila uverljiva. Zbog toga što su neki ljudi verovali, u nju, Doni je postao jedan od važnijih poznavalaca umetnosti u Firenci.
Sada je došao Mikelanđelu da naruči svoj portret i portret svoje žene.On reče oholo: -Ova narudžbina može od tebe napraviti portretistu.
Mikelanđelo se zabavljao. U suštini, Doni je imao pravo. Naterao ga je da mu naslika Svetu porodicu. I da nije osetio četku i boju, još uvek bi možda smatrao da je to za njega daleki svet, i da ne želi i ne može da se služi tim izražajnim sredstvom.
Ali još uvek nije imao veze s portretom,
Toga trenutka Rafael uđe u dvorište. Mikelanđelo se okrenu Doniju.
-Rafael će ti naslikati tvoje slike, s ljupkošću i sličnošću. Pošto on tek počinje, možeš ih dobiti jeftino.
-Jesi li siguran da će one odgovarati vrednosti moje umetničke zbirke?
-Garantujem.

Pred kraj januara, Peruđino dođe u Bojadisarski dom, jer ga je na to podstaklo Rafaelovo oduševljenje. Bio je dvadeset pet godina stariji od Mikelanđela. Išao je gegajući se kao seljak, a lice mu je bilo izborano godinama nemaštine, kad je morao da gladuje jer nije imao ni prebijene pare. Peruđino je učio u Verokijevoj radionici i unapredio je neizmerno tešku tehniku perspektive, u kojoj je prvi radio Paolo Učelo.Mikelanđelo ga toplo pozdravi.
Peruđino je ćutke stajao kraj prozora duguljaste dvorane. Nakon kratkog vremena Mikelanđelo oseti kako se polagano približava velikom kartonu. Lice mu je postalo crno kao ugljen,a usta su drhtala kao u naporu da izgovori reči.
Mikelanđelo prinese stolicu i stavi je iza Peruđina.
-Molim te, sedni... Doneću vode.
Peruđino odgurnu stolicu iza sebe besno je ritnuvši unazad.
-...životinjski...
Mikelanđelo je stajao nem i zapanjen. Peruđino odmahnu levom rukom ispred grudi i zgrčenim prstima odbaci karton koji je stajao pred njim.
-Daj divljoj životinji četku, i ona će napraviti to isto. Ti ćeš nas uništiti... sve ono što smo stvarali čitavog svog života!
S bolom u srcu Mikelanđelo je uzmogao samo da promrmlja:
-Peruđino, zašto me napadaš? Ja se divim tvom radu...
-Moj rad! Kako se usuđuješ govoriti o mom radu u prisustvu ove... prljavštine! U mom radu ima manira, ukusa, poštovanja! Ako je moj rad slikarstvo, onda tvoj nije.
Ovo je izopačenost do poslednje crte.
Sav sleđen, Mikelanđelo upita: -Ti hoćeš da kažeš da je tehnika loša, crteži, zamisao...?
-Ti o tim stvarima ništa ne znaš -povika Peruđino. -Trebalo bi te baciti u Stinke i tamo te držati da ne uništiš umetnost koju su stvorili pristojni ljudi.
-Zašto ja nisam pristojan čovek? Da li zbog toga što slikam aktove? Šta je to... novo?
-Nemoj mi govoriti o originalnosti! Ja sam učinio isto toliko koliko i svaki drugi čovek u Italiji da povratim slikarstvo!
-Mnogo si učinio. Ali slikarstvo se ne završava s tobom. Svaki pravi umetnik ponovo stvara umetnost!
-Ti se vraćaš unazad, pre civilizacije, pre Boga.
-Ti govoriš kao Savonarola.
-Ti nećeš nijednu od tih bestidnih figura staviti na zid Sinjorije. Ja ću organizovati firentinske umetnike...
On izleti kao munja iz Bojadisarskog doma, ukočenih nogu, držeći kruto glavu na ramenima. Mikelanđelo podigne stolicu i sedne, drhteći. Arđento, koji se bio sakrio u jednom uglu, priđe s čašom vode. Mikelanđelo zagnjuri prste u čašu i pređe njima preko grozničavog lica.
Nije mogao razumeti šta se dogodilo. To što se Peruđinu nije svideo njegov karton, bilo je razumljivo. Ali da ga tako lično napadne, da govori da će ga baciti u Stinke... da će uništiti njegov karton... Sigurno neće biti tako glup da ide Sinjoriji...?
On ustade, okrenu leđa kartonu, zatvori vrata prostorije i pođe mirnog pogleda uprtog u kamenje na pločniku kroz firentinske ulice do svoje kuće. Ušavši u radionicu, malo-pomalo je postajao normalan, vrtoglavica mu prođe. On dohvati dleto i čekić i poče da radi na sjajnom mermeru Tadejovog reljefa.
Zamisao mu je bila sasvim suprotna od zamisli reljefa što ga je izradio za Pitija. Stvarao je sve obrnuto: ovo će biti radosna, vesela majka i dete. Klesao je Mariju u drugom planu da bi sin dominirao scenom, protegnut dijagonalno preko njenog krila da se skloni od češljugara koga je Jovan vragolasto gurao prema njemu.
Bio je izabrao dubok komad kamena koji je pružao mnogo mogućnosti. S debelim šiljkom izdubio je pozadinu tako da stvara utisak jerusalimske pustinje. Beli komadi leteli su mu oko glave dok je sav srećan tesao pruge u mermeru račvastim krajem kesera, gradine, da bi dobio efekat tanjira, dok su tela Marije i Jovana stvarala ivicu kruga, a Isus ih je presecao ali i povezivao. Nijedan lik nije bio smešten u pozadinu, već su se svi kretali slobodno sa svakom promenom svetla. Mermerna prašina koja je mirisala na dim bila je u njegovim nozdrvama slatka kao šećer na jeziku.
Bio je budala. Nije trebalo da napušta skulpturu. Vrata se otvoriše i u odaju stupi Rafael, stavši nemo pored njega. On je bio Peruđinov zemljak. Zašto je došao?
-Došao sam da se izvinem zbog mog prijatelja i učitelja. Dobio je napad i sada je bolestan...
Mikelanđelo se zagleda u Rafaelove rečite oči.
-Zašto me je napao?
-Možda zbog toga što Peruđino već mnogo godina... imitira sebe.Zašto bi smatrao da treba da se promeni, kad je jedan od najpoznatijih italijanskih slikara, omiljen u Firenci zbog svojih radova, kod kuće u Peruđi, pa čak i u Rimu?
-Ja sam se divio njegovim radovima u Sikstinskoj kapeli.
-Pa zar onda ne shvataš? Kad je video Kupače, osetio je isto ono što i ja: da je to jedan drugi svet slikarstva, da čovek mora početi iznova. Za mene, to je bio izazov, to mi je otvorilo oči da vidim koliko je umetnost kojoj sam se odao uzbudljivija nego što sam očekivao. Ali ja još nemam dvadeset dve godine. Život je preda mnom. Peruđinu je pedeset pet, on više ne može da počne iz početka. Taj tvoj rad učiniće njegov rad staromodnim. -On zastade i pažljivo razmisli. -Od toga čovek može da se razboli...
-Milo mi je što si došao ovamo, Rafaele...
-Onda budi plemenit. Imaj dobrotu da ne obraćaš pažnju na njega. To neće biti lako. Već je otišao u Sinjoriju da se buni, a sazvao je i vanredni sastanak Društva za večeras... izostavivši tebe...
Mikelanđelo je bio zaprepašćen.
-Ali ako on organizuje kampanju protiv mene, ja se moram braniti.
-Pa zar je tebi odbrana potrebna ovde u Firenci, gde mladi slikari gledaju u tebe?
Pusti ga da se ispriča, za nekoliko dana će se smiriti, nestaće...
-Dobro, Rafaele, držaću jezik za zubima!
Ali je bivalo sve teže da održi svoje obećanje. Bitka koju je Peruđino otpočeo pretvorila se u pravi krstarški rat. Njegov bes i energija vremenom su rasli, a nisu se smanjivali. Predavao je žalbe ne samo Sinjoriji već i odboru Duoma i vunarskom cehu.
U mesecu februaru, Mikelanđelo otkri da Peruđino nije bio nedelotvoran, pridobio je jednu malu grupu pristaša, među kojima je bio najglasniji sedamnaestogodišnji Bačo Bandineli, sin najpoznatijeg firentinskog zlatara, mladić koji je čeznuo da postane skulptor, i nekoliko Leonardovih prijatelja.
Mikelanđelo potraži Granačija.Granači pokuša da sačuva svoju uobičajenu mirnoću.
-Oni su se pridružili Peruđinu iz različitih razloga. Bilo je gunđanja kad si ti, vajar, dobio slikarsku narudžbinu. Ali za druge, tvoj karton predstavlja polaznu tačku. Da je konvencionalan ili osrednji, ja mislim da ne bi ništa marili...
-Onda je to... ljubomora?
-Zavist, možda. Onakva kakvu ti osećaš prema Leonardu. Ti bi svakako morao da to razumeš.
Mikelanđelo trepnu. Niko osim Granačija ne bi se usudio da mu tako nešto kaže,ili da zna kako je to istinito.
-Obećao sam Rafaelu da neću govoriti protiv Peruđina. Ali sad ću vraćati udarce.
-Moraš. On govori ljudima kud god ide: po ulicama, po crkvama.
Kao početak svoje kampanje, Mikelanđelo krene da pregleda Peruđinove slike po celom gradu, Pijetu, koje se sećao iz svoje domaće crkve Santa Kroče, triptih u manastiru jezuita, panel u San Domeniku i Fijezolu. Za kraj je sačuvao oltarsku sliku u crkvi Santisima Anuncijata, za koju je Peruđino naslikao Vaznesenje Blažene Device Marije. Nije bilo sumnje da su njegovi raniji radovi imali liniju, da je briljantno upotrebljavao svetle, jasne boje, da su njegovi pejzaži bili privlačni, njegovi kasniji radovi izgledali su Mikelanđelu površni, dekorativni, lišeni snage i zapažanja.
Te nedelje pođe na sastanak Društva na večeru. Onoga trenutka kad je ušao u Rustičijev studio, podrugljivi smeh prestade, u sobi zavlada suzdržljivost.
-Nije potrebno da okrećete oči i da ćutite -uzviknu on s primesom gorčine. -Ja to nisam počeo, ja to nisam želeo.
-E vero -odgovori nekoliko glasova. -Istina je.
-Niti sam ja pozvao Peruđina u Dom bojadisara. Došao je sam, i započeo najžešći napad za koji sam ikad čuo. Vi ste mi svedoci da nisam odgovarao.
-Mi tebe ne krivimo, Mikelanđelo.
Tog trenutka Peruđino uđe u prostoriju.Mikelanđelo se za trenutak zagleda u njega, zatim reče: -Kad je nečiji posao u opasnosti, on se mora zaštititi. Upravo sam proučavao Peruđinove slike u Firenci. Sad razumem zašto želi da me uništi. Da bi sebe zaštitio. -U sobi zavlada mrtva tišina. -To mogu da vam dokažem -nastavi on – od platna do platna, od figure do figure.
-Ne u mojoj kući -upade Rustiči. -Ovim se objavljuje primirje. Ko sad prekine zabavu, biće silom izbačen.
Primirje je trajalo do sledećeg jutra, kad je Mikelanđelo čuo da je Peruđino bio tako uzbuđen njegovom izjavom pred Društvom da se spremao da ode pred Sinjoriju i da zahteva javnu raspravu o nepristojnosti Kupača. Negativan ishod glasanja značio bi poništenje ugovora. Mikelanđelov protivnapad bio je grub, ali on nije video druge mogućnosti.Peruđino, rekao je celoj Firenci, iscrpeo je svoj talenat.
Njegovi sadašnji radovi su zastarele figure i pejzaži bez anatomije, slabi ponovni aranžmani ranijih slika.
Jedan glasnik ga pozva u Sinjoriju: Peruđino ga je optužio za klevetu. Tužio ga je za štetu koju je naneo njegovom ugledu i mogućnostima zarade, Mikelanđelo se pojavi kod Soderinija u kancelariji. Peruđino je već bio tamo. Izgledao je star i umoran.
Soderini, bled i suzdržljiv iza svog širokog pisačeg stola, okružen čianovima Sinjorije s obe strane, ne pogleda Mikelanđela kad je ovaj ušao u sobu. On se najpre obrati Peruđinu, uveren da je Peruđino prvi napao, bez ikakvog drugog izazova osim što je video karton. Mikelanđela upita da li je on izneo optužbe protiv Peruđina.
Mikelanđelo prizna da jest, tvrdeći da je to učinio u samoodbrani, i ostali članovi postaviše neka pitanja, zatim klimnuše glavom Soderiniju. Soderini progovori s puno tuge.
-Peruđino, vi ste loše postupili. Vi ste napali Mikelanđela bez izazova.Vi ste pokušali da njemu i njegovom radu nanesete ličnu štetu. Mikelanđelo, vi ste postupili loše što ste omalovažavali Peruđinov talenat na javnom mestu, mada ste radili u odbrani svojih interesa. Uvredili ste jedan drugog. Ali vaša Sinjorija manje mari za to nego za štetu koju ste naneli Firenci. Mi smo poznati širom celog sveta kao grad umetnosti. Sve dok ja budem gonfalonijere, mi ćemo se i dalje truditi da sačuvamo taj glas. Mi ne možemo dopustiti našim umetnicima da započinju svađe koje nas vređaju. Zbog toga Sinjorija naređuje da se obojica izvinete, da se suzdržite da ubuduće jedan drugog napadate, i da se obojica vratite radu iz kojeg Firenca crpi svoju slavu. Tužba za klevetu protiv Mikelanđela Buonarotija se odbacuje.
Mikelanđelo pođe sam prema Domu bojadisara, bolestan od gađenja. Čast mu je bila oprana, ali se u duši osećao prazan.

15


U tom času dođe poziv od Đulijana da Sangala:papa Julije II tražio je da Mikelanđelo odmah dođe u Rim i davao je sto zlatnika za putne troškove.
Bio je to nezgodan trenutak za odlazak, jer je bilo važno da prenese karton na zid Sinjorije dok mu je slika još bila sveža i sjajna u glavi, pre no što bi došlo do nekih drugih spoljnih pretnji tom projektu. Posle toga imao je da iskleše apostola Matiju, jer je dosta dugo stanovao u svom domu i morao je početi i da plaća za to.
No očajnički je želeo da ide, da čuje šta Julije II ima na umu, da prihvati jednu od onih sjajnih narudžbina koje samo pape mogu da daju. Atmosfera dobre volje u kojoj je radio za proteklih pet godina bila je poremećena svađom s Peruđinom.
On izvesti gonfalonijera Soderinija o pozivu. Soderini je dugo vremena posmatrao Mikelanđelovo lice pre no što če progovoriti.
-Papi se ne može odbiti. Ako Julije kaže »Dođi!«, morate ići. Njegovo prijateljstvo je nama u Firenci važno.
-A moja kuća... dva ugovora...?
-Mi ćemo pričekati s tim dok ne čujete šta Njegova svetost želi! Ali zapamtite da se ugovori moraju poštovati.
-Razumem, gonfalonijere.
Onda je otišao u Fjezole da poseti Kontesinu, čije je dete umrlo pri porodaju, i zamoli za odobrenje da govori s kardinalom Đovanijem u njezinu korist.
-Ali ja više nisam Mediči, ja sam Ridolfo.
-On je još uvek vaš brat...
Njene oči, dok su pune ljubavi počivale na njemu, izgledale su veće od njenog lica.
-Ljubazan si, caro.
Njen izraz lica promeni se samo za trenutak.
-Kaži njegovoj milosti da se nadam da mu se Rim sviđa.

Mikelanđelu je bilo dovoljno da stupi na Pjacu del Popolo pa da vidi i oseti zapanjujuće promene. Ulice su bile oprane. Nekoliko smrdljivih foruma bilo je zatrpano tucanim kamenom. Zidovi koji su zjapili i napuštene kuće bili su porušeni tako da su se ulice mogle proširiti. Via Ripeta bila je nanovo popločana, svinjske pijace uklonjene s rimskog foruma. Nekoliko novih kuća bilo je u izgradnji.
Našao je Sangalove gde stanuju pokraj pjace Skosakavali, u jednoj od mnogih takvih palata koje su pripadale papi Juliju II, prilično ozbiljno projektovanih izvana, ali s prostranim unutrašnjim dvorištem opkoljenim oktogonalnim stubovima. Kad ga je livrirani sluga uveo, on vide unutrašnjost bogato ukrašenu flamanskim tapiserijama, sobe ukrašene skupocenim posuđem od zlata i srebra, slikama i antičkim skulpturama.
Palata je vrvela od ljudi. Jedna velika muzička soba koja je bila okrenuta prema dvorištu bila je pretvorena u projektantsku radionicu. Tu je desetak mladih graditelja koji su učili kod Sangala radilo na planovima za proširenje trgova, za mostove preko Tibra, za izgradnju novih akademija, bolnica, crkava. Sve su to bili planovi koje je prvobitno zamislio papa Siksto koji je sagradio Sikstinsku kapelu, zanemareni od pape Aleksandra VI, a sada ponovo oživljeni i prošireni od Sikstovog nećaka Julija II.
Sangalo je izgledao dvadeset godina mlađi nego onda kad ga je Mikelanđelo poslednji put video. Svoje istočnjačke brkove bio je podsekao na evropsku dužinu, kosa mu je bila savršeno doterana, odelo od skupocenog materijala, odavao je čoveka koji je u punoj meri ostvario svoje težnje. Sangalo ga odvede uz široke stepenice u porodične odaje, gde ga zagrliše sinjora Sangalo i njihov sin Frančesko.
-Toliko meseci sam čekao da te pozdravim u Rimu. Sada, pošto je narudžbina određena, Sveti otac želi da te vidi. Idem odmah u papinu palatu da zamolim za sastanak za sutra ujutro.
Mikelanđelo sedne na lomnu antičku stolicu koja zakrcka pod njim.
-Ne tako brzo -povika on. -Ja još ne znam šta papa želi da mu isklešem!
Sangalo primaknu drugu lomnu stolicu i sede preko puta Mikelanđela, tako da su im se kolena dodirivala, obuzet uzbuđenjem.
-...nadgrobni spomenik. Ne nadgrobni spomenik već Nadgrobni spomenik.
Nadgrobni spomenik sveta.
-...nadgrobni spomenik -zavapi Mikelanđelo. -Oh, ne!
-Ti ne razumeš. Taj nadgrobni spomenik biće poznatiji od nadgrobnog spomenika Mauzola ili Asinija Polija ili Avgustovog ili Hadrijanovog mauzoleja...
-Avgustov... Hadrijanov... Oni su gigantski!
-Takav će biti i tvoj. Ali ne po arhitektonskoj veličini, već po skulpturi. Sveti otac želi da isklešeš što više mermernih figura u natprirodnoj veličini, deset, dvadeset, trideset! Ti ćeš biti prvi vajar koji će imati toliko mermemih figura na jednom mestu otkako je Fidija napravio frizove za Partenon. Zamisli, Mikelanđelo, trideset Davida na jednom spomeniku! Nikad nijedan majstor u mermeru nije imao takve mogućnosti. Ta narudžbina čini te prvim statuariom na svetu.
Nesposoban da shvati te reči, on reče glupo: -Trideset Davida! Šta bi papa hteo sa trideset Davida?
Sangalo se nasmeja. -Ne krivim te što si zanemeo. I ja sam bio nem dok sam gledao kako taj projekat raste u duši Svetog oca. Hteo sam da kažem: kipovi veliki kao David.
-Čija je ideja taj nadgrobni spomenik?
Sangalo je oklevao trenutak pre no što će odgovoriti: -Ko je prvi počeo? Zajedno smo to zamislili. Papa je govorio o starinskim nadgrobnim spomenicima, pa sam iskoristio tu priliku da napomenem kako bi ovo bio najveći koji je svet video. On je mislio da bi se spomenici trebali praviti posle smrti pape, ali ja sam ga uverio da se takve stvari od presudne važnosti ne mogu prepustiti nemarnim rukama potomstva, i da će samo ako se bude služio svojim finm ocenjivačkim darom moći da dobije spomenik kakav zaslužuje. Sveti otac je smesta prihvatio moje predloge... A sad moram da trčim u Vatikan.
Mikelanđelo pođe niz Borgo Vekjo do mosta Sant' Anđelo, pređe ga i pođe poznatom Via Kanale u Via Florida. Svaki korak budio je u njemu uspomene na njegov raniji boravak, neke prijatne, neke bolne. Onda naglo zastane pred kućom Jakopa Galija. Kuća je izgledala nekako čudno zatvorena. Dok je kucao na vrata, osećao se nelagodno, shvativši odjednom da od Galija nije dobio vesti već mesecima.
Dugo je čekao u salonu, neprovetrenom, neupotrebljavanom, bez onog nereda knjiga i rukopisa koji je Gali uvek ostavljao za sobom. Kad je sinjora Gali ušla, on primeti da loše izgleda. Žućkastobleda koža skrivala je poslednje tragove njene lepote.
-Šta se desilo, sinjora?
-Jakopo je teško bolestan. Leži u postelji.
-Ali šta...?
-Prošle zime se prehladio. Sada su mu zahvaćena pluća. Doktor Lipi je dovodio svoje kolege, ali mu ne mogu pomoći.
Mikelanđelo se okrenu i proguta vazduh. -Mogu li da ga vidim? Donosim dobre vesti...
-To će pomoći. Ali moram vas opomenuti. Nemojte pokazivati sažaljenje ili spominjati bolest. Govorite samo o skulpturi.
Jakopo Gali je ležao ispod toplih prekrivača, pod kojima se njegovo telo jedva ocrtavalo. Meso s lica mu je bilo iščezlo, oči upale. One radosno zablistaše kad je Mikelanđelo ušao.
-Ah, Mikelanđelo -uzvikne Gali -kako mi je milo što vas vidim. Čuo sam divne stvari o vašem Davidu.
Mikelanđelo obori glavu odbijajući pohvale i pocrvene.
-Izobilje donosi ponos -reče Gali. -Srećan sam što vidim da ste još uvek skromni, onako skromni kao što uvek možete da budete.
-Ne stavljajte izvezeno sedlo na magarca -navede Mikelanđelo s kiselim osmehom.
-Ako ste u Rimu, to može značiti jedino to da ste dobili narudžbinu? Od pape?
-Da. Đulijano da Sangalo je to uredio.
-Šta ćete klesati za Njegovu svetost?
-Monumentalni nadgrobni spomenik, bogato ukrašen mermernim figurama.
Galiju zablistaše oči.
-Posle Davida, koji je stvorio celi jedan novi svet za skulpturu! Jedan nadgrobni spomenik! Od čoveka koji najviše mrzi nadgrobne spomenike u celoj Italiji.
-Ali ovaj će biti drukčiji: nadgrobni spomenik koji će sadržavati sve nadgrobne spomenike koje mogu da zamislim.
-Tih će biti prilično mnogo.
Nije li u Galijevom glasu bilo malo peckanja? Mikelanđelo nije bio siguran. On upita: -Da li je prijatno raditi za Njegovu svetost? On je naručio freske za Sikstinu...
-Da, dobro je za njega raditi, ako suviše ne naglašavate duhovni momenat ili ga ne naljutite. On ime narav koja se ne može kontrolisati. On je borben papa, pošten, pristojan;pre nekoliko meseci izdao je novi ustav koji će ukinuti simoniju. Više neće biti Bordžijinih skandala. Ali će biti više ratova. Julije hoće vojsku kojom će sam zapovedati, da ponovo osvoji sve ono u Italiji što je nekada pripadalo crkvi...
-Morate čuvati snagu, caro -reče sinjora. -Mikelanđelo će čuti sve te stvari dovoljno brzo.
Jakopo Gali se zavali na jastuk.
-Čuće. Ali zapamtite, Mikelanđelo, ja sam još vaš zastupnik u Rimu. Morate mi dati da vam sastavim ugovor sa papom, tako da bude u redu...
-Neću se maknuti bez vas.
Te večeri skupili su se kod Sangala: visoki sveštenici, bogati bankari i trgovci,neki koje je Mikelanđelo poznavao iz Galijevog vrta, i mnogi iz firentinske kolonije. Balduči zagrli Mikelanđela uskliknuvši od sreće, i udesi da se sastanu na ručku u Tratoriji Toskani. Palata je bila obasjana stotinom sveća u visokim svećnjacima. Posluga u livrejama kružila je između gostiju s jelom i vinom i poslasticama. Sangalovi su bili okruženi obožavaocima, bio je to uspeh koji je Đulijano čekao petnaest godina. Čak je i Bramante bio tu. Nije bio ostario za proteklih pet godina. Imao je iste kovrdže na ćelavoj glavi, svetlozelene oči koje su neprestano poigravale od smeha, a vrat kao u bika, mišićava ramena i grudi nisu bili izgubili ništa od snage rvača, činilo se kao da je zaboravio njihovu prepirku u vrtu palate kardinala Rijarija. Ako je Bramante bio razočaran što se sudbina promenila i učinila Sangala prvim arhitektom Rima, on to nije ničim pokazivao.
Pošto je poslednji gost otišao, Sangalo uzviknu: -To nije bila zabava. Samo skup prijatelja koji su svratili. To je tako svake večeri. Vremena su se promenila, a?

Mada je Julije II mrzeo i samo spominjanje imena Bordžija, morao je se useliti u sobe Aleksandra VI, jer njegov deo još nije bio gotov. Dok je Sangalo vodio Mikelanđela kroz veliku dvoranu Bordžijnih odaja, ovaj je imao vremena da pogleda zlatne tavanice, svilene zavese i istočnjačke ćilime, Pinturikjove vesele freske vrtova, ogromno prestolje okruženo stolicama i jastucima od baršuna. Iza toga bile su dve manje dvorane za prijem, s velikim prozorima koji su uokvirivali zelene vrtove i stabla narandži i borova sve do Monte Marija.
Sedeći na visokom, purpurnom prestolu, pred njim je bio papa Julije II, a kraj njega njegov sekretar, Zigizmondo de Konti, dva meštra ceremonijala, Paris de Grasis i Johanes Burkard, nekoliko kardinala i biskupa u punom svečanom ornatu i nekoliko ljudi koji su izgledali kao ambasadori. Svi su čekali na red da progovore s papom, koji je neprekidno izgovarao bujicu primedaba, osuda i podrobnih uputstava.
Mikelanđelo je posmatrao šezdesetdvogodišnjeg bivšeg kardinala Đulijana dela Rovere, koji je, kad je bio lišen papinstva dvanaest godina ranije, Bordžijnom kupovinom položaja, imao odvažnosti da izda proklamaciju zahtevajući da savet svrgne »lažnog papu, izdajnika Crkve«. Taj čin ga je naterao na desetogodišnje izgnanstvo u Francusku a Sangala osudio da popravlja crkvene plafone.
Mikelanđelo je video pred sobom prvog papu koji je nosio bradu. Bio je malog rasta, mršavog od isposničkog života, nekada lepih snažnih crta, ali sada s dubokim borama po licu, a u bradi su se videli sedi pramenovi. Mikelanđelo je najviše osećao ogromnu energiju, koju je Sangalo opisao dok su išli u papsku palatu kao Julijevu »besnu žestinu«, koja je odzvanjala od zidova i plafona. »Ovde je čovek«, Mikelanđelo pomisli, »koji je toliko godina smišljao da postane papa, i on će pokušati da postigne za jedan dan onoliko koliko je njegovim prethodnicima bilo dovoljno da učine za mesec dana.«
Papa Julije II podiže oči, i ugledavši ih kako stoje na pragu, mahnu im rukom da uđu. Kleknuvši i poljubivši papin prsten, Sangalo predstavi Mikelanđela, koji takođe klekne i poljubi prsten.
-Ko vam je otac?
-Leonardo Buonaroti-Simoni.
-To je stara firentinska porodica -izjavi Sangalo.-Video sam tvoju Pijetu u crkvi svetog Petra. Tamo želim da se podigne moj nadgrobni spomenik.
-Da li bi Vaša svetost mogla odrediti gde u Svetom Petru?
-U sredini -odgovori Julije hladno.
Mikelanđelo pogodi da je postavio pogrešno pitanje. Papa je očigledno bio otvoren čovek. Mikelanđelu se sviđao njegov način.
-Proučiću baziliku. Hoćete li mi red nešto, Sveti oče, o svojim željama za nadgrobni spomenik?
-Tvoj je zadatak da mi daš ono što ja želim.
-I tako ću učiniti. Ali ja moram graditi na osnovu želja Vaše svetosti.
Taj odgovor je zadovoljio Julija. On poče da govori oštrim glasom, iznoseći planove, ideje, male istorijske pojedinosti, ambicije Crkve. Mikelanđelo je slušao što je god mogao pažljivije. A onda se Julije uplaši.
-Zatim da napraviš nacrt za jedan bronzani friz koji će ići sa svih strana nadgrobnog spomenika. Bronza je najbolji medij za pričanje priča, njom možeš ispripovedati najvažnije epizode iz mog života.
Mikelanđelo stisnu zube, poklonivši se duboko da bi sakrio izraz lica, koje je želelo da uzvikne: -Pričanje priča je za one koji pevaju balade.

Kad su otišli i poslednji učenici, Mikelanđelo sede na stolicu za stolom za skiciranje u Sangalovoj nekadašnjoj muzičkoj sobi. Kuća je bila mirna. Sangalo stavi pred sebe ploče one veličine kakve su upotrebljavali da skiciraju Rim pre sedam godina.
-Kaži mi da li imam pravo -reče Mikelanđelo. -Papa najpre želi jedan nadgrobni spomenik u koji se može ući. Drugo, on želi nadgrobni spomenik koji će nagovestiti da je on uzdigao i očvrsnuo crkvu...
-...vratio u Rim umetnost, poeziju, nauku. Ovde su moje beleške o starinskim i klasičnim nadgrobnim spomenicima. Ovde je jedan od prvih, za Mauzola, iz 350. godine pre Hrista, u Maloj Aziji, ovde su crteži nadgrobnih spomenika Avgusta i Hadrijana, kako su ih istoričari opisivali.
Mikelanđelo je pažljivo posmatrao crteže.
-Sangalo, u tim crtežima skulptura služi da se ukrasi arhitektura, da se ukrasi pročelje. Moj nadgrobni spomenik poslužiće se arhitektonskom strukturom samo da bi nosila moje skulpture.
Sangalo zagladi svoje brkove, kao iznenađen što su tako kratki.
-Najpre projektujte solidnu strukturu, inače će vam kipovi otpasti.
Onda se oprosti. Mikelanđelo je bio ostavljen sam da kaplje nad crtežima bogova, boginja i alegorijskih figura zatrpanih građevinskom masom. On će nadgrobni spomenik umanjiti, a projektovaće veće skulpture, tako da će one zaseniti arhitekturu.
Zora je svanula kad je ostavio olovke i ugljen. Martovsko jutro bez sunca probijalo je boju u sobu kao bledi sivi dim. On pođe u spavaću sobu pokraj Sangalovog sina Frančeska i uvuče se u hladne pokrivače.
Spavao je nekoliko sati, probudio se osvežen i pošao u crkvu svetog Petra,presrećan kad je video da je osigurana potpornjima, i uđe u kapelu francuskih kraljeva da vidi svoju Pijetu. Jako jutarnje sunce ulazilo je kroz visoke prozore na suprotnom zidu, obasjavajući lica Marije i Isusa. Mermer je bio živ do reskosti.
Odlomci uspomena probudili su ga dok je prelazio prstima preko dvaju figura od sjajno izglačanog mermera, toplog i živog pod njegovim prstima. Kako je radio da to postigne!
Ušao je u glavnu baziliku, zureći u oltar u sredini poprečne lađe,ispod koga je stajao nadgrobni spomenik svetog Petra. Papa je želeo da njegov nadgrobni spomenik bude ovde. Zatim obiđe staru zgradu od opeke, sa sto stubova od mermera i granita koji su stvarali pet lađa, pitajući se gde bi u središnjoj lađi, koja je bila triput šira od drugih, i koja se dizala do drvenog plafona, bilo mesto za Julijev nadgrobni spomenik, koji se trebao pridružiti ostaloj dvadeset dvojici papa koji su tu bili pokopani.
Svratio je da poseti Lea Baljonija, i sazna da je, mada kardinal Rijario nije postao papa, isto onako moćan, jer je Julije bio njegov rođak, zatim pođe palati kardinala Đovanija de Medičija, blizu Panteona.
Kardinal Đovani bio je deblji nego ikada, a razrokost njegovih očiju jače naglašena. Dobro se provodio s kardinalom Roverom dok su obojica bili u progonstvu. Sada je Rovere bio papa Julije II, i Đovani je uživao njegovo prijateljstvo. Iskreno se obradovao kad je ugledao Mikelanđela, i vestima o Davidu. I Đulijano uđe u sobu, sad već potpuno odrastao čovek, lep kao što su bili portreti Lorencovog brata koje je Mikelanđelo video, i čije je ime nosio. A prvi put, koliko se Mikelanđelo sećao,i rođak Đulio ga pozdravi bez mržnje. I on se bio promenio, otkako je Pjero umro i kardinal Đovani postao poglavar kuće Mediči, Đulio se više nije bojao da će biti odbačen.
-Dopušta li mi Vaša milost da govorim o jednoj delikatnoj stvari? –upita Mikelanđelo.
Kardinal Đovani još uvek nije voleo delikatne stvari, one su obično bile bolne. Ali on dade Mikelanđelu odobrenje da govori.
-Radi se o Kontesini. Ona pati u siromaštvu one male kućice. I gotovo se niko ne usuđuje da je poseti i da joj pomogne.
-Šaljemo joj novac.
-Kad bi bilo moguće, ekscelencijo, dovesti je u Rim... gde je njeno pravo mesto.
Đovanijevi obrazi se polako zarumeneše.
-Dirnut sam tvojom odanošću prema našoj kući. Možeš biti siguran da sam o tome razmišljao.
-Firentinsko veće ne sme biti uvređeno -doda rođak Đulio. -Mi se sada tek počinjemo ponovo sprijateljivati s Firencom.Ako hoćemo ponovo dobiti palatu i svo imanje Medičijevih...
Kardinal Đovani mu lako mahnu rukom.
-Sve te stvari biće obavljene u pravo vreme. Hvala ti što si nas posetio. Dođi što češće.
Đulijano ga isprati do vrata. Kad je izmakao pogledu svoga brata i rođaka, on stisnu Mikelanđelovu ruku s puno ljubavi.
-Milo mi je što te vidim, Mikelanđelo. I milo mi je što sam čuo da si molio za moju sestru. Nadam se da ćemo opet moći da budemo svi zajedno.
Mikelanđelo svrati u gostionicu »Medved«, preko puta svog nekadašnjeg stana, i iznajmi sobu u krilu koje je bilo okrenuto Tibru i tvrđavi Sant' Anđelo, gde je mogao da bude sam i miran, što mu je u palati Sangalo bilo nemoguće.
Zatim ode da se sastane s Baldučijem u Tratoriji Toskani. Gotovo nesvesno uklopio se u stare navike. Bio je našao sjajan izraz samog sebe u Davidu, bio je prihvaćen od javnosti. Imao je vlastitu kuću i radionicu. No ipak, dok je išao ulicama čija neravna kaldrma već dugo nije bila presložena, imao je čudan osećaj da se ništa nije dogodilo. I ništa promenilo.
Kakav je spomenik mogao da projektuje za papu Julija II? I dok mu pred očima nije bilo ništa što bi mu skrenulo pogled, osim blatnjave vode Tibra, on se upita: »Šta želim da isklešem? Koliko velikih figura mogu da iskoristim? Koliko manjih? A alegorije?« Sam grob nije mu oduzimao mnogo vremena: trideset šest stopa u dužinu, dvadeset tri u širinu, trideset stopa u visinu, podnožje trinaest stopa, prvi sprat, koji će nositi njegove divovske figure, devet stopa, uvučeni treći sprat sedam stopa.
Čitajući Bibliju,koju je bio pozajmio od Sangala, naišao je na jedan lik sasvim različit od Davida, ali koji se isto tako isticao kao vrhunac ljudskih dostignuća i koji je predstavljao uzor za kojim čovek teži u svom vlastitom životu: Mojsija, koji je bio simbol čovekove zrelosti, kao što je David predstavljao čovekovu mladost. Mojsija, vođu naroda, zakonodavca, čoveka koji je donosio red iz haosa, disciplinu iz anarhije, a ipak sam on nesavršen, sposoban da se ljuti, sposoban za slabost. To je bio Lorencov polučovek i polubog, koji će trijumfovati za čovečanstvo, koji je ozakonio za vekove shvatanje o jednom jedinom bogu,koji je pomogao da se ostvari civilizacija. On je bio jedan od onih milostivih likova, ne svet, već milostiv.
Mojsije će zauzeti jedan ugao prvog sprata. Za suprotan ugao zamislio je apostola Pavla, o kome je čitao dok je radio tog sveca za Pikolominijev oltar. Pavle, koji je bio Jevrejin, dobro vaspitan i obrazovan rimski građanin i znalac grčke kulture, takođe je voleo zakon. Čuo je glas koji je govorio: »Ja sam Isus, koga si ti progonio«, i svoj život je posvetio noseći poruku hrišćanstva po Grčkoj i Maloj Aziji, položivši temelj za crkvu prostranu kao i Rimsko carstvo. Te dve figure dominiraće nadgrobnim spomenikom. Za druge uglove pronaći će isto tako zanimljive figure, u svemu osam figura, masivnih po obimu, osam stopa visokih, u sedećem položaju.
Kako su te figure morale biti obučene,daće sebi slobodu da izvaja mnogo nagih figura na glavnom nivou:četiri muška roba na svakoj strani groba, koji će ramenima i glavom nadvisivati stubove za koje će biti privezani, šesnaest figura svih uzrasta, stasa, duha, u mukama ropstva, sužanjstva, poniženja, umiranja. Njegovo uzbuđenje je raslo. Napraviće figure pobeda, nikada pobeđenih, borbenih, punih nade, koje se bore i pobeđuju. Nadgrobni spomenik će biti isto što i Kupači, u tri dimenzije, figure u natprirodnoj veličini u mermeru.
Julije je tražio bronzani friz, i Mikelanđelo će mu ga dati, ali to će biti uska pruga, najmanji deo skulpture. Pravi friz biće te linije divnih aktova koji će se nizati sa sve četiri strane nadgrobnog spomenika.
Nekoliko nedelja radio je u grozničavom uzbuđenju,hraneći se beskrajnom bujicom crteža koji su mu se rađali u mozgu i oživljavali u tušu.Onda je odneo Sangalu mapu s crtežima.
-Njegova svetost neće hteti nadgrobni spomenik sa samim muškim aktovimareče Sangalo osmehujući se pomalo usiljeno.
-Nameravam da napravim i četiri Alegorije. One će biti ženske, likovi iz Biblije, kao Rahela, Rut, Lea...
Sangalo je proučavao arhitektonski plan.
-Trebaće ti nekoliko niša, znaš...
-Oh, Sangalo, ne niše.
-Da. Sveti otac stalno pita šta ćeš staviti u niše. Ako on, kad mu predložiš nacrt, ne bude video ni jednu jedinu nišu na celom nadgrobnom spomeniku... Njegova svetost je tvrdoglav čovek, ili će dobiti ono što želi, ili ti nećeš dobiti ništa.
-Vrlo dobro, predvideću i niše... između svake grupe vezanih robova. Ali ću ih napraviti visoke, osam ili deset stopa, a figure ću postaviti sasvim ispred njih.
Pobede, na primer, i ženske figure. Onda možemo anđele staviti na treći nivo...
-Dobro, sada počinješ misliti kao što misli papa.
Ali ako je Sangalo postajao sve uzbuđeniji što je gomila crteža više rasla, Jakopo Gali je postajao sve mirniji.
-Koliko će u svemu biti likova? Nameravate li osnovati radionicu s pomagačima?Ko će isklesati heruvime ispod nogu Pobeda? Sećam se da ste mi pričali da vi ne umete da napravite uverljive putte, a ipak vidim mnoge naznačene... –Posmatrao je Mikelanđelovo lice s upalim gorućim očima... -ti anđeli koji drže papin sarkofag. Sećate li se svog jadikovanja zbog anđela?
-To su samo grubi crteži, da bih obradovao papu, da bih dobio njegov pristanak.
Mikelanđelo donese Sangalu i svoj poslednji crtež. Robovi i Pobede u prizemlju počivali su na osnovi načinjenoj od bogato ukrašenih mermernih blokova. Počinjući od prvog sprata, između Mojsija i Pavla, dizala se niska piramidalna forma, nadsvođeni hram u kojem je bio sarkofag, a iznad hrama lebdela su dva anđela. Prednji deo bio je nacrtao u pojedinostima, naznačujući da će na ostale tri strane prikazati, po papinoj zamisli, pobeđene provincije kao i njegovo poštovanje prema umetnosti.
Sada je već imao između trideset i četrdeset velikih figura za nadgrobni spomenik, što je ostavljalo relativno malo mogućnosti da se arhitektura nametne njegovim skulpturama.
-To je sjajan mauzolej! Upravo ono što je papa zamislio. Odmah idem da zakažem sastanak sa Svetim ocem.
Jakopo Gali je bio besan. Uprkos tome što se njegova žena bunila, pozvao je jednog slugu da ga podigne, zamota ga u ćebad i pomogne mu da ode do biblioteke, da razgleda Mikelanđelove crteže na istom onom starom pisaćem stolu na kojem je Mikelanđelo napisao svoj sonet Aleksandru VI. Njegov suzdržani bes ulio mu je snagu, i on je opet izgledao sedam stopa visok. Njegov glas, koji je bio promukao od bolesti, postao je opet jasan.
-Čak ni Brenjo ne bi bio tako uočljiv!
-Zašto je to uočljivo? -zapita uzbuđeno Mikelanđelo. -Ovo će mi pružiti priliku da isklešem sjajne aktove, onakve kakve nikad niste videli.
Gali uzviknu: -Ja bih bio poslednji koji bi se tome protivio. Ali te dobre figure biće okružene s toliko mnogo osrednjosti da će biti izgubljene. Ti beskrajni lanci ukrasnih kobasica, na primer...
-To su girlande.
-Hoćete li ih vi sami isklesati?
-...pa, ne, biću suviše zauzet...
-Hoćete li vi klesati te anđele?
-Mogao bih napraviti modele u gipsu.
-A tu figuru pape na vrhu? Hoćete li vi isklesati to čudovište?
Mikelanđelo uzviknu. -Vi niste pošteni.
-Najbolje ogledalo je stari prijatelj. I što će vam bronzani friz na mermernom nadgrobnom spomeniku?
-Tako želi papa.
-A ako papa želi da dubite na glavi na Pjaci Navona na pokladni utorak sa zadnjicom obojenom ljubičasto, hoćete li i to učiniti? -Galijevo ponašanje se ublaži. On reče mirnije: -Caro mio, vi ćete isklesati veličanstven spomenik, ali ne ovaj! Koliko ste stvarnih kipova ovde naznačili?
-Oko četrdeset.
-Onda vi posvećujete celi svoj život tom nadgrobnom spomeniku?
-Zašto celi?
-Koliko dugo ste klesali Baha?
-Godinu dana.
-Pijetu?
-Dve.
-Davida?
-Tri.
-Pa onda,po najjednostavnijem proračunu,za četrdeset figura na ovom nadgrobnom spomeniku trebaće vam između četrdeset do sto godina.
-Ne. -Bio je tvrdoglav. -Sada sam već izučio zanat. Mogu brzo da klešem. Kao munja.
-Brzo ili dobro?
-I jedno i drugo. Molim vas, nemojte se iscrpljivati, dobri moj prijatelju, sve će biti dobro.
Jakopo Gali mu dobaci oštar pogled.
-Zaista će biti? Dajte da budemo sigurni.
On otvori jednu ladicu na pisaćem stolu, izvadi svitak zavezan kožnom trakom.Ime Mikelanđelo Buonaroti bilo je napisano na njemu.
-Ovde su tri ugovora koje sam ja pravio za Pijetu, Pikolominijev oltar i Bogorodicu za Briž. Dajte to pero, izvadićemo iz njih najbolje klauzule.
Njegova žena mu priđe. -Doktor ti je zabranio da ustaješ iz kreveta. Moraš čuvati snagu.
Jakopo pogleda svoju ženu sa stidljivim osmehom pitajući: -Čemu? Ovo će možda biti poslednja usluga koju ću moći učiniti našem mladom prijatelju, a ja ga po svojoj savesti ne mogu ostaviti bez te usluge. -On se vrati ugovorima. - E pa, koliko ja poznajem papu, znam da će on zahtevati da se nadgrobni spomenik odmah završi. Gledajte da dobijete deset godina, i više ako možete. Što se tiče cene, on se jako cenka, jer želi svojim novcem finansirati vojsku. Nemojte prihvatiti ni dukat manje od dvadeset hiljada...
Mikelanđelo je pisao ono što mu je Gali diktirao iz ranija tri ugovora. Odjednom Gali smrtno pobledi, zakašlja se i prinese ćebe ustima. Dvojica slugu odneše ga u postelju. On se na brzinu oprosti od Mikelanđela, pokušavajući da sakrije mrlje od krvi, i okrenu lice zidu.

Kad je opet ušao u odaje pape Bordžije, Mikelanđelo se iznenadi zatekavši tamo Bramantea u prijatnom razgovoru s papom. Osećao se nelagodno, zašto je Bramante prisutan u ovom času koji je bio određen za razgledanje crteža za nadgrobni spomenik? Hoće li i on imati neki glas u toj odluci?
Mikelanđelo i Sangalo kleknuše. Bili su ljubazno primljeni. Komorniik stavi sto ispred Julija, koji uze svitak crteža iz Mikelanđelove ruke i užurbano ih rasprostre pred papu.
-Sveti oče, ako smem objasniti...
Papa je pažljivo slušao, zatim žustro spusti ruku na sto.
-Spomenik je čak impozantniji nego što sam očekivao. Potpuno si shvatio moj duh. Bramante, šta kažeš? Zar to neće biti najlepši mauzolej u celom Rimu?
-U celom hrišćanstvu, Sveti oče -odgovori Bramante, gledajući prodorno Mikelanđela zelenim očima.
-Buonaroti, Sangalo me obavestio da sam želiš odabrati mermer u Karari.
-Samo u kamenolomu mogu da budem potpuno siguran da ću dobiti savršene komade mermera, Sveti oče.
-Onda pođi odmah. Almano Salvijati predaće ti odmah hiljadu dukata za nabavku kamena.
Trenutak je vladao tajac. Mikelanđelo s poštovanjem upita. -A za klesanje, Vaša svetosti?
Bramante podiže obrve i baci na Julija pogled koji Mikelanđelo shvati kao: Taj kamenorezac ne smatra da je dovoljna čast raditi za papu Julija II. On traži taj posao zbog zarade. -Papa se načas zamisli, onda odluči:
-Papska blagajna biće obaveštena da ti plati deset hiljada dukata kad nadgrobni spomenik bude dovršen na naše zadovoljstvo.
Mikelanđelo proguta pljuvačku. Čuo je Galijev glas kako viče: »Nemojte primiti ni dukat manje od dvadeset hiljada. Čak će i to biti malo plaćeno za posao za koji će vam trebati deset do dvadeset godina.«
Ali zar je mogao da se cenka sa Svetim ocem? Da zahteva dvostruko više od onoga što je papa nudio? Naročito kad je pored njega stajao Bramante s podrugljivim izrazom na licu. Hiljadu dukata koje mu je papa dao unapred jedva če biti dovoljno da plati za glavne komade mermera i za prevoz do Rima. Ali on je želeo da kleše te figure! Njegova potreba za klesanjem dolazila je na prvo mesto. On dobaci brz pogled Bramanteu.
-Vi ste plemeniti, Sveti oče. A mogu li ja sada govoriti o vremenu dovršavanja? Kad bih mogao da dobijem najmanje deset godina...
-Nemoguće! -zagrmi Julije..-Moja je najveća želja da vidim taj nadgrobni spomenik dovršen. Dajem vam pet godina.
Mikelanđelo oseti kako mu se srce steže, onako kao kad bi slučajno odbio komad mermera. Četrdeset mermernih figura za pet godina! Osam na godinu! Samo za Mojsija će mu trebati godinu dana rada.Za svakog roba i Pobedu trebaće pola godine do godinu dana do pune realizacije, za apostola Pavla...
Vilica mu se stisnu s istom onom upornošću koju je pokazao pred Galijem. Čovek se nije mogao cenkati s papom ni za vreme ni za novac. Nekako će uspeti... Ljudskom snagom nije bilo moguće stvoriti celi nadgrobni spomenik sa četrdeset figura za pet godina, u tome je Jakopo Gali imao pravo. Onda će to jednostavno morati da radi nadljudskom snagom. U sebi je imao snagu koliko deset običnih vajara, koliko stotina, ako je potrebno. Završiče nadgrobni spomenik za pet godina, pa makar ga to i ubilo.
On obori glavu mireći se sa sudbinom. -Sve će biti učinjeno, Sveti oče, kako vi kažete. A sada, pošto je to dogovoreno, mogu li zamoliti da se napiše ugovor?
Ono što je čuo kao odgovor bila je čudnovata tišina. Bramante uvuče glavu među svoja volovska ramena. Sangalo se sledi. Papa je sevao očima. Posle nekog vremena, koje se Mikelanđelu činilo kao pravo mučenje, Julije odgovori:
-Sada, pošto je sve određeno, želeo bih da ti i Sangalo posetite crkvu svetog Petra i da odlučite gde će se postaviti nadgrobni spomenik.
Ni reči o ugovoru. Mikelanđelo prinese levu ruku grudima, napipavši u košulji papir koji mu je Jakopo Gali izdiktirao.
Poljubivši papin prsten oni pođoše vratima. Papa doviknu: -Jedan trenutak.
-Mikelanđelo se okrenu s oživljenom nadom u srcu. -Želim da vas Bramante prati i da vam ljubazno da savet.
U bazilici jednostavno nije bilo prostora, niti je bilo pravog mesta za jedan takav impozantan nadgrobni spomenik. Bilo je očigledno da će njegove skulpture biti ugušene stubovima, da oko njih neće biti mesta da ih čovek obiđe pa čak ni da diše. Mali prozori neće dati dobro osvetljenje. U najbolju ruku, to će biti ogromna prepreka, smetnja svakom kretanju u bazilici.
Mikelanđelo izađe i prođe oko stražnjeg dela, gde je po njegovom sećanju bila jedna poludovršena zgrada kraj zapadne apside. Sangalo i Bramante mu se pridružiše pred zidom od opeka visokim šest stopa.
-Šta je ovo, Sangalo?
-Prema mojim proučavanjima, tu je bio stari Templum Probi. Papa Nikola V naredio je da se sruši i da se sagradi tribina, da se u nju smesti uzvišenje za biskupski presto. Umro je kad je zgrada dostigla tu visinu, i od tada tako stoji.
Mikelanđelo skoči na zid i odmeri koracima širinu i dužinu.
-Ovo bi moglo da bude rešenje -uzviknu on. -Tu bi bilo mesta oko spomenika, sa svih strana. Mogli bismo sagraditi krov visok koliko je potrebno, mogli bismo prevući gipsom unutrašnje zidove da istaknemo beli mermer, da postavimo prozore zbog svetlosti, probijemo zid bazilike...
-Tu postoje svi preduslovi -primeti Bramante.
-Ne -odluči Sangalo. -To bi bilo uvek samo rešenje za nevolju. Krov bi bio suviše visok naspram širine, a zidovi bi se naginjali kao u Sikstinskoj kapeli.
Razočaran, Mikelanđelo uzviknu: -Ali, Sangalo, mi ne možemo praviti spomenik u bazilici.
-Podite sa mnom.
U okolini je bilo mnogo zgrada koje su odudarale jedna od druge,građene vekovima otkako je Konstantin, godine 319, prvi put podigao crkvu svetog Petra, bilo je tu kapela, korova, oltara, podignutih u potpunoj zbrci u onakvom materijalu kakav je bio pri ruci, od crnog tufa, žućkastog travertina, crvene opeke, peperina prošaranog tamnom lavom i belim krečom.
-Za nadgrobni spomenik kakav ćeš ti stvoriti -reče Sangalo -moramo imati potpuno novu zgradu. A arhitektura te zgrade mora se roditi iz nadgrobnog spomenika.
Nada se vrati u Mikelanđelove grudi.
-Ja ću napraviti plan -reče Sangalo. -Ja mogu uveriti Njegovu svetost. Ovde na ovoj uzvisini, na primer, ima dovoljno prostora ako uklonimo sve te drvene građevine i nekoliko kuća koje se raspadaju. Videće se dole iz grada.
Mikelanđelo oseti kako Bramanteove oči prodiru u njega s leđa. On se okrenu.
Na njegovo iznenađenje, Bramanteove oči sijale su od odobravanja.
-Pa vama se sviđa ta ideja, Bramante? -upita on.
-Sangalo ima potpuno pravo. Ono što je potrebno jeste lepa kapela, a sve ono okolo treba da se ukloni.
Sangalo je blistao od zadovoljstva. Ali kad se Mikelanđelo okrenuo Bramanteu da mu zahvali, primetio je da su mu oči potamnele i da mu jedan ugao usana poigrava.

KNJIGA SEDMA

PAPA


1


Dok je boravio u Karari, nikako nije mogao znati da su njegove godine milosti prošle. Vratio se u Rim upravo da prisustvuje Julijevom novogodišnjem prijemu 1506. godine i da istovari brodove kad su stigli u Ripa Grande, i tada je otkrio da je rat između njega i pape otpočeo. Bramante je bio nagovorio Julija da napusti Sangalovu ideju o posebnoj kapeli u kojoj bi se smestio nadgrobni spomenik, umesto toga, trebalo je da se podigne na brdu novi Sveti Petar, gde je trebalo da bude kapela, a najbolji plan trebalo je da se izabere putem javnog nadmetanja. Mikelanđelo nije čuo da se vodi računa o njegovom nadgrobnom spomeniku. On je bio potrošio svih papinih hiljadu dukata za materijal i prevoz, ali je Julije odbio da mu da više novaca dok ne vidi jednu gotovu statuu. Kad mu je papa odredio jednu kuću iza Pjace San Pjetro, papski sekretar ga je obavestio da će morati da plaća nekoliko dukata mesečno za upotrebu.
-Mogu li da sačekam dok mi Sveti otac nešto ne isplati pre nego što budem morao da mu vratim novac za stanarinu? -upita on zajedljivo.
Otišao je na dokove po sivom januarskom tmurnom vremenu, a pratio ga je Pjero Roseli, slikar fresaka iz Livorna,koji je bio poznat po tome što je najbolje pripremao zidove za freske. Vatren, pegav tip koji se bio otisnuo na more kao mladić, Roseli je išao duž kejova gegajući se kao da se prilagodava palubi koja se njiše.
-Borio sam se s tom rekom mnogo puta zimi -reče Roseli gledajući nabujali Tibar.-Proći će mnogo dana dok ijedan brod bude mogao da priđe.
Kad se vratio Sangalovoj kući, Mikelanđelo je grejao ruke na vatri u biblioteci dok mu je njegov stari prijatelj pokazivao završene nacrte za novu crkvu svetog Petra, koja bi obuhvatila i staru baziliku. Sangalo je verovao da je savladao primedbe Svetog kolegijuma i publike koje su se odnosile na zamenu prvobitne crkve.
-Onda ti ne smatraš, da Bramante ima mogućnosti da dobije nadmetanje?
-On ima talenta -odgovori Sangalo.-Njegov Tempjeto u San Pjetru in Montorio pravi je dragulj. Ali on nema iskustva u građenju crkava.
Frančesko Sangalo uleti u sobu vičući: -Oče! Iskopavaju veliku mermemu statuu u staroj palati imperatora Tita. Njegova svetost traži da smesta dođeš i nadgledaš iskopavanje.
Gomila sveta već se bila okupila u vinogradu iza crkve Santa Marija Mađore. U jednoj rupi, dopola još u zemlji, svetlucala je divna bradata glava i telo ogromne snage. Preko jedne ruke, prebačene preko suprotnog ramena, pružala se zmija, a s obe strane pojavljivale su se glave, ruke, ramena dvojice mladića, koje je ista ta zmija obavijala. Mikelanđelo se seti svoje prve noći u Lorencovom studiolu.
-To je Laokon -uzviknu Sangalo.
-O kojem je pisao Plinije! -doda Mikelanđelo.
Skulptura je bila preko osam stopa visoka i isto toliko dugačka, i uzvišenog izgleda. Kad se ta vest pročula kroz Rim, u vinogradu, po ulicama i stepenicama oko Santa Marija Mađore skupila se masa crkvenih velikodostojnika, trgovaca, plemića, svi u nadi da je dobiju. Seljak čija je bila zemlja objavi da je prodao kip jednom kardinalu za četiri stotine dukata. Vatikanski meštar ceremonijala, Paris de Grasis, ponudi pet stotina. Seljak popusti. Paris de Grasis se okrenu Sangalu. –Njegova svetost traži da ga odmah donesete u papsku palatu. -Zatim se okrene Mikelanđelu i doda: -On traži da budete prisutni danas popodne da ispitate mermer.
Papa je naredio da se Laokon postavi na zatvorenu terasu paviljona Belvedere, na suprotnoj strani doline, na brdu iznad papske palate.
-Želim da odmah ispitaš delo -reče Julije -i da mi kažeš je li zaista isklesano iz jednog bloka.
Mikelanđelo poče da ispituje kip, spreda i otpozadi, oštrim okom i osetljivim vrhovima prstiju, našavši četiri vertikalne spojnice kojima su rodoski vajari sastavili mermerne komade.

Pošto je otišao iz Belvedera, on se uputi u banku koja je pripadala Jakopu Galiju. Kako je Rim izgledao drukčiji kad u njemu nije bilo Galija, kako mu je očajnički sada bio potreban savet prijatelja. Sada je Baldasare Balduči bio novi upravnik: i vlasnik banke. Njegova firentinska porodica ulagala je novac u preduzeća u Rimu, kao i mnogi članovi firentinske kolonije. Balduči je iskoristio priliku da se oženi jednostavnom devojkom iz bogate rimske porodice s priličnim mirazom.
-Šta sad radiš nedeljom, Balduči?
Balduči pocrveni... -Provodim sa ženinom porodicom.
-Zar ti vežbe ne nedostaju?
-Još uvek idem u lov... s puškom. Vlasnik banke mora da se ponaša dostojanstveno.
-Che rigorista! Nisam očekivao da ćeš ti postati konvencionalan.
Balduči uzdahnu. -Ne možeš se obogatiti i u isto vreme zabavljati. Čovek mora mladost utrošiti na žene, srednje godine na novac, a starost na kuglanje.
-Postao si priličan filozof. Možeš li mi pozajmiti sto dukata?
Stajao je na kiši nošenoj vetrom posmatrajući brod s mermerom kako se bori da priđe boku. Dvaput je pramac nestajao ispod pene na grebenima valova. Izgledalo je da će dragoceni brod potonuti na dnu nabujalog Tibra, sa trideset i četiri kola njegovog najboljeg mermera. Dok je stajao na obali sav mokar od kiše, mornari učiniše i poslednji, ludi pokušaj. Konopci su bili dobačeni s pristaništa i brod zavezan.
Istovarivati mermer po užasnom pljusku bilo je gotovo nemoguće. Mikelanđelo je pomogao da se iznese deset manjih blokova sa broda koji se ljuljao i koji je struja nekoliko puta kidala s užeta, ali nije mogao pokrenuti stubove od šest, deset i dvanaest stopa, dok nije došao Sangalo i pokazao kako da se posluže polugom za istovarivanje.
Mrak je pao pre nego što je posao bio završen. Mikelanđelo je ležao budan i osluškivao buru kako se pretvara u bes. Kad je ujutro stigao na pristanište, vide da se Tibar izlio.
Ripa Grande bila je močvara.Njegovi lepi komadi mermera bili su prekriveni blatom i žutim glibom. On zagazi u vodu do kolena da ih očisti od nanosa, sećajući se meseca koji je proveo u kamenolomu tražeći najčistiji sloj, nadgledajući sečenje velikih blokova iz brda, spuštajući ih niz opasne nagibe na užadima i valjcima, tovareći ih na kola koja su ih odnosila na obalu, valjajući ih nežno preko peska na brodove po oseci, bez ijedne krhotine ili pukotine ili mrlje. A sada ih samo pogledajte, posle svega nekoliko sati u Rimu!
Tek nakon tri dana kiša je stala i Tibar se povukao s obale. Sinovi Gufati dođoše s porodičnim kolima da odnesu mermer na stražnji trem kuće. Mikelanđelo ih isplati iz pozajmice od Baldučija, zatim kupi veliko nepromočivo platno da prekrije blokove i nešto starog nameštaja.Poslednjeg dana meseca januara, okružen mokrim i zaprljanim komadima mermera, seo je za sto od dasaka i napisao ocu pismo, kome je priložio i pisamce za Arđenta, zamolivši Lodovika da ga pošalje na seosko imanje u Feraru, gde je Arđento otišao kad je Sinjorija oduzela Mikelanđelu kuću za vreme dok ne bude mogao da nastavi rad za njih.
Do Arđentovog dolaska, Sangalo mu i preporuči jednog starijeg stolara koji se zvao Kozimo, čoveka retke sede kose i buljavih očiju, kojem je bio potreban stan. Njegova jela imala su ukus smole i strugotine, ali je Kozimo na vrlo smišljen način pomogao Mikelanđelu da sagradi drveni model za prva dva sprata nadgrobnog spomenika. Dvaput nedeljno je mladi Roseli odlazio na riblji trg u Portiko Oktavija da kupi sveže školjke, mušule, rakove, lignje, pa bi skuvao livornjanski cacciucco ili riblji paprikaš. Sva trojica bi umakala hleb u začinjeni oregano sos.
Da bi mogao kupiti viganj, švedsko gvožđe i kestenovo drvo, morao je posetiti Baldučijevu banku i pozajmiti jos sto dukata.
-Ne marim što ti drugi put pozajmljujem -reče Balduči. -Ali mi je krivo što se sve više zaglibljuješ. Kad misliš da ćeš taj nadgrobni spomenik staviti na trgovačku osnovu?
-Čim budem imao jedan kip da ga pokažem Juliju. Najpre moram ukrasiti nekoliko blokova za podnožje, napraviti modele za Arđenta i klesare koje nameravam dovesti iz radionice Duoma. Onda mogu da počnem Mojsija...
-Ali dotle će proći meseci! Od čega kaniš živeti za to vreme? Budi pametan, idi papi. Od lošeg platiše izvuci što možeš.
Mikelanđelo se vrati kući,izmeri Kozimov drveni model za blok na uglu nadgrobnog spomenika, zatim istesa mermer u svom obliku i napravi tri maske, dve u profilu i jednu s lica, okruživši ih ukrasnim valovitim linijama. Sam je to uradio: tri bloka nosača. Arđento nije odgovorio ni reči na njegovo pismo. Klesar iz Duoma nije mogao doći. Sangalo je smatrao da nije pravi trenutak da traži novac od pape.
-Sveti otac procenjuje planove za Svetog Petra. Pobednika će objaviti prvog marta. Tada ću vas odvesti Njegovoj svetosti.
Ali prvog marta Sangalova palata se utišala. Kad je Mikelanđelo stigao u kuću, zatekao ju je napuštenu, čak ni crtači nisu bili došli na posao. Sangalo, njegova žena i sin bili su se svi strpali u jednu spavaću sobu na spratu, kao da je neko u porodici umro.
-Kako je to moglo da se desi? -povika Mikelanđelo. -Ti si papin službeni arhitekt. Ti si jedan od njegovih najstarijih i najodanijih prijatelja.
-Sve što čujem su priče: Rimljani oko pape mrze sve Firentince, ali su ljubazni prema Urbinu, pa i prema Bramanteu. Kažu da on nasmejava Svetog oca, da ide s njim u lov, da ga zabavlja...
-Lakrdijaši! Da li takvi ljudi grade velike crkve?
-Oni se ulaguju.
-Saznaću istinu od Lea Baljonija.
Baljoni ga pogleda iskreno zaprepašćen. -Istinu? Zar vi ne znate istinu? Pođite sa mnom.
Bramante je bio kupio jednu staru palatu u Borgu, blizu Vatikana, srušio je i ponovo sagradio s jednostavnom otmenošću. Kuća je bila prepuna najuglednijih rimskih ličnosti: dvorana iz Vatikana, crkvenih velikodostojnika, plemića, profesora, umetnika, trgovaca, bankara. Bramante je bio u središtu društva. Sve oči bile su uperene u njega s divljenjem, njegovo rumeno lice zračilo je, zelene oči blistale su od uzbuđenja i trijumfa.
Leo Baljoni odvede Mikelanđela gore u radionicu. Prikovani po zidovima i rastureni po stolovima bili su Bramanteovi planovi crkve svetog Petra. Mikelanđelu zastade dah: bila je to zgrada kraj koje je firentinska katedrala izgledala sićušna, no otmena i puna lirike u osnovi, plemenita u koncepcijama. U poređenju s njom Sangalova vizantijska koncepcija kupole iznad kvadrata izgledala je teška kao tvrđava.
Sada je Mikelanđelo znao istinu: sve to nije imalo veze s mržnjom Rimljana prema Firentincima ili s tim što je Bramante zabavljao papu. To je imalo veze s talentom. Bramanteova crkva svetog Petra bila je lepša i modernija u svakom pogledu.
-Žao mi je zbog Sangala -reče otvoreno Baljoni -ali to je bio konkurs, i niko nimalo ne sumnja u to ko je pobednik. Šta biste vi radili da ste papa? Biste li dali prijatelju da sagradi crkvu koja bi bila zastarela još pre početka radova? Ili biste dali pridošlici da stvori najlepšu hrišćansku crkvu?
Mikelanđelo se nije usudivao da odgovori. On sjuri niz stepenice, izleti na Borgo, trčeći oko Lavljeg zida dok nije bio sasvim iscrpljen. Da je on, Mikelanđelo, bio papa Julije II, i on bi morao izabrati Bramanteov plan. Ta crkva, daleko više nego popločane ulice i prošireni trgovi, mogla bi značiti početak jednog novog i sjajnog Rima.
Te noći, dok je ležao budan i sleđen u krevetu, slušajući Kozima kako hrče kao da je svaki dah ujedno i poslednji, postalo mu je jasno da je Bramante, od trenutka kad ga je papa poslao s njima da nađu odgovarajuće mesto za nadgrobni spomenik, stvorio u glavi plan da se tu uopšte i ne sagradi nikakva kapela. Iskoristio je Sangalovu ideju da se podigne posebna zgrada, i Mikelanđelov grandiozni plan za mauzolej za svoje vlastite ciljeve: da dobije narudžbinu za gradnju nove katedrale.
Nije bilo nikakve sumnje da će Bramanteova crkva svetog Petra biti veličanstven hram za nadgrobni spomenik. Ali da li će ga Bramante pustiti u svoju crkvu? Da li će on hteti da deli poštovanje i pažnju s Mikelanđelom Buonarotijem?

2


Sredinom marta pojavilo se sunce. Mikelanđelo naredi Gufatima da usprave tri divovska stuba. Uskoro je trebalo da bude spreman da odstrani suvišan mermer i da počne raditi Mojsija i Robove. Prvog aprila bilo je objavljeno da će papa i Bramante položiti kamen temeljac nove katedrale 18. aprila. Paris de Grasis bavio se sastavljanjem protokola. Kad su radnici počeli kopati duboku rupu u koju je trebalo da siđe papa da blagoslovi polaganje kamena temeljca, Mikelanđelo primeti da sveta stara bazilika neće biti uključena u novu građevinu, već da će biti porušena da se napravi mesta novoj katedrali.
Mikelanđelo javno pokaza svoje negodovanje. Voleo je stubove i stare skulpture, i smatrao je da je svetogrde uništavati najstariji hrišćanski hram u Rimu. Govorio je o tome sa svakim koga je sreo, dok ga nije Leo Baljoni upozorio da neke Bramanteove manje prijatne pristalice govore da će, ako ne prestane napadati njihovog prijatelja, njegov nadgrobni spomenik biti podignut pre papinog.
-Ne bih želeo da se nađete u Tibru, moj nepolitički mladi prijatelju -smejao se Leo.
Onda je primio pismo od vlasnika brodova u Karari, koji ga je obaveštavao da će druga pošiljka mermera stići na Ripa Grande početkom maja. Mikelanđelo je trebalo da isplati novac na pristaništu pre nego što se kamen istovari. Račun je glasio na veću svotu no što je on imao. On se umi i uputi se u papsku palatu. Papa Julije, s čekinjavom bradom koja mu je izvirivala iz visokog hermelinskog okovratnika, bio je u maloj prestonoj dvorani okružen dvoranima. Pored njega bio je njegov omiljeni draguljar. Julije se obraćao čoveku, vičući:
-Ja ne mislim da dam više ni baioccoa za kamen, mali ili veliki.
Mikelanđelo sačeka da draguljar ode, i kad mu se učinilo da se papa smirio, progura se napred.
-Sveti oče. Sledeća pošiljka vašeg mermera za nadgrobni spomenik je na putu. Brodski troškovi moraju se platiti pre no što mermer dopremim kući. Ja nemam novac da platim račune. Možete li mi dati novac za trošak da osiguram za sebe taj mermer?
-Dođi opet u ponedeljak -reče papa i okrenu se.
Rim je bio lep, obasjan kao maslac žutim prolećnim svetlom, ali Mikelanđelo je išao ulicama kao slep, dok mu je glava pucala. Bio je otpušten kao neki trgovac! Zašto? Zato što umetnik i jeste samo to, večiti trgovac? Ali papa ga je nazvao najvećim majstorom u mermeru u celoj Italiji.
On ispriča svoju priču Baljoniju, pitajući ga da li zna šta je učinio da se Sveti otac promeni. Leo je jedva uspevao da govori trezvenim glasom.

Bramante je uverio papu da je nesreća graditi svoj vlastiti nadgrobni spomenik, jer bi to moglo učiniti da pre dođe dan kad će doći u upotrebu.
Mikelanđelo se spusti na drvenu klupu, teško dišući.
-Šta da radim?
-Idite u ponedeljak. Kao da se ništa nije desilo.
Otišao je u ponedeljak. Zatim u utorak, u sredu, četvrtak. Svaki put je bio primljen, dočekan hladno, s rečima da dođe ponovo. U petak mu je straža pred papskom palatom zabranila pristup. Podnevno sunce bilo je vrelo, ali Mikelanđelo oseti kako ga hvata jeza. Misleći da je posredi možda neki nesporazum, on ponovo pokuša da uđe u palatu. Straža mu prepreči put. U tom trenutku naiđe papin rođak, biskup grada Luče.
-Šta je to s vama -povika on stražaru. -Zar ne poznajete Maestra Buonarotija?
-Poznajem ga, Vaša visosti.
-Zašto ga onda terate?
-Oprostite, ekscelencijo, imam naređenje.
Mikelanđelo pođe kući. Ramena su mu se tresla kao u grču. Glava mu je gorela. On ubrza korake premda nije zapravo trčao, zatvori kućna vrata, sedne i napisa:

»Najblagosloveniji oče, ja sam danas bio izbačen iz vaše palate po vašem naređenju, ako me želite, moraćete me potražiti negde drugde a ne u Rimu.«

Naslovio je pismo na gospodina Agostina, papinog upravnika dobara, i poslao jednog dečaka iz susedstva da pronađe Kozima. Starac dotrča.
-Kozimo, još noćas moram napustiti Rim. Sutra pošalji po trgovca i prodaj nameštaj.
U dva sata te noci iznajmio je konja u Porta del Popolo i krenuo s poštom za Firencu. Na severnom obronku grada, gde je prvi put ugledao Rim, okrenu se u sedlu i baci pogled na zaspali grad. Na um mu pade toskanska poslovica rođena u vekovima razmirica:

Za koliko je budala koja ide u Rim veća od budala koja ostaje kod kuće.

Rano izjutra drugog dana sjaha u Pođibonsiju, u gostionici gde se zadržao kad je išao u Sijenu da dovrši Toriđanijevog Svetog Franju.
Baš se umivao u koritu kraj zida kad začu glasan bat kopita na drumu.Ispostavilo se da je to Baljoni na čelu družine od pet glasnika. Stajao je i zurio u umorno lice svog prijatelja, obliveno znojem, odela uprljana od prašine na drumu.
-Leo! Šta vaš dovodi u Pođibonsi?
-Vi! Sveti otac zna da smo mi prijatelji. Naredio mi je da krenem na čelu ovih ljudi.
Mikelanđelo trepnu na petoricu naoružanih ljudi papine straže koji su sedeli na konjima, i gledali ga netremice,
-Šta... kakvi ljudi? Ja samo idem kući u Firencu.
-Ne, ne idete! -Baljoni sjaha, i maknuvši kosu s očiju izvadi pergament iz torbe na sedlu. -Ovo je pismo pape Julija. Naređuje vam da se vratite odmah u Rim pod pretnjom da ćete pasti u nemilost...
Ja nisam zaslužio da budem uklonjen iz njegovog prisustva.
-Sve će biti sređeno.
-Dopustite mi da sumnjam.
-Ja imam reč Svetog oca.
-Sveti otac ima praznine u sećanju.
Krupan konjanik zapita: -Hoćemo li ga dići, gospodine Baljoni? Mogli bismo ga privezati za njegovo sedlo.
-Nisam dobio naređenje da primenim silu. Mikelanđelo, vi niste prvi koga je papa pustio da čeka. Ako Julije kaže: »Čekajte«! onda čekajte, pa čak i ako treba nedelju dana, mesec i godinu.
-Ja se zauvek vraćam u Firencu.
-Ne zauvek. Još niko nije ostavio papu na cedilu. Na časnu reči, Sveti otac žali zbog onoga što se dogodilo. On želi da se vratite i da nastavite posao.
-Ja neću dopustiti nijednom čoveku da sa mnom postupa kao sa smećem.
-Papa nije »jedan čovek«. -Leo priđe bliže, da straža ne bi mogla da ga čuje. Bravo. Govorite kao firentinski lav. Ali pošto ste sada potvrdili svoju nezavisnost,vratite se. Nemojte me dovoditi u tešku situaciju.
Mikelanđelo je ćutao. Baljoni je uvek bio dobar prijatelj. Ali njegovo samopoštovanje? Niko ne bi trebalo da traži od drugog čoveka da se odrekne svog ponosa. I on to reče Leu. Baljonijevo lice se uozbilji.
-Nije moguće opirati se papi. Videćete. Sada ili kasnije. A kasnije bi bilo gore.Kao prijatelj ja tražim od vas da ne upoređujete svoju volju s njegovom. Kako biste mogli da pobedite?
Mikelanđelo obori glavu, i trepćući očima posmatraše šaru zemlje pod svojim nogama.
-Ne znam, Leo... Ali ako se sada vratim, sve ću izgubiti. Vraćam se u Firencu da preuzmem svoju kuću i ugovor. Ako papa to želi, ja ću mu napraviti nadgrobni spomenik... pod senkom Sinjorijine kule.

3


Otac se nije obradovao kad ga je ugledao, zamišljao je da Mikelanđelo u Rimu zarađuje velike svote od pape. Mikelanđelo ponovo zauze prednju sobu, postavi Tadejovu Našu Gospu na umivaonik, proveri mermer za apostola Matiju koji je bio spremljen u radionici Duoma, i donese kući još uvek nedovršenog bronzanog Davida.Njegov karton za Kupače bio je uklonjen iz Doma bojadisara, namešten na okvir i pričvršćen na zid galerije iza velike dvorane Palaca dela Sinjorija.
Glasu o razgovoru u gostionici u Pođibonsi trebalo je svega nekoliko sati da pređe preko brda. Kad je stigao s Granačijem u radionicu na večeru s Društvom, odjednom je bio junak.
-Kakav vam je ogroman kompliment dao papa Julije II! -uzviknu Botičeli, koji je slikao freske u Sikstinskoj kapeli za Julijevog strica, papu Siksta IV -Da za vama pošalje naoružanu četu da vas vrati. Kada se to ranije desilo jednom umetniku?
-Nikad -zagrmi Il Cronaca. -Jedan umetnik je kao drugi: ako on nestane, ima deset drugih da zauzmu njegovo mesto.
Ali ovde papa priznaje da je umetnik pojedinac -doda uzbuđeno Rustiči. –S posebnim talentom i darom, koji se ne mogu naći baš u istoj kombinaciji ni kod koga drugog na svetu.
Mikelanđela su smatrali više nego junakom.
-Šta sam drugo mogao da učinim? -uzviknu on dok mu je Granači stavljao čašu vina u ruke. -Bio sam izbačen iz Vatikana...
Sutradan izjutra,Mikelanđelo se suočio s činjenicom da se firentinska vlada ne slaže s Društvom bakrača u pogledu dobrog delovanja njegove pobune.Lice gonfalonijera Soderinija bilo je ozbiljno kad ga je primio u svojoj kancelariji.
-Plašim se zbog onoga što ste učinili. U Rimu, kao papin vajar, mogli ste da budete od znatne pomoći Firenci. Opirući se njemu, postali ste za nas moguća opasnost. Vi ste prvi Firentinac koji se, nakon Savonarole, suprotstavio papi. Bojim se da vam sudbina ne bude ista.
-Hoćete da kažete da ću i ja biti obešen na pjaci, i zatim spaljen? - Mikelanđelo i protiv volje zadrhta.
Soderini se prvi put osmehnu, češkajući vršak nosa.
-Vi niste krivi zbog jeresa, samo zbog neposlušnosti. Ali na kraju će biti onako kako papa hoće.
-Gonfalonijere, ja jedino želim da se nastanim u Firenci. Sutra ću početi da klešem Svetog Matiju, kako bih opet dobio kuću.
Soderinijeva koža postade žutobela kao njegova žutoseda kosa.
-Firenca sada ne može da obnovi vaš ugovor. Njegova svetost bi to smatrala ličnom uvredom. Niko vas ne može uposliti, ni Doni, ni Piti, ni Tadei, a da ne navuče papinu mržnju. Sve dok ne završite Julijev nadgrobni spomenik, ili dok vas Sveti otac ne razreši.
-Bi li vam bilo neprijatno da izvršim ugovore koji postoje?
-Završite Davida. Naš ambasador iz Pariza piše da se kralj uzbuđuje što mu ne šaljemo statuu.
-A Kupače, mogu li završiti fresku?
Soderini ga pogleda. -Niste bili u Velikoj dvorani?
-Sluga me je doveo kroz vaš stan.
-Predlažem vam da tim putem izađete.
Otišao je pravo na istočnu stranu uzvišenja za veće, gde je Leonardo da Vinči bio naslikao Bitku kod Angiarija. I protiv volje nadlanica mu poleti ustima.
-Dio mio, ne!
Cela donja polovina Leonardove freske bila je uništena. Boje su tako jako curile dole kao da ih vuče snažni magnet, konji, ljudi, drveće, stenje, sve se to ulivio u jednom haosu boja koje se nisu mogle razlikovati.
Svo suparništvo, svađe, razmirice bili su zbrisani u tom rastvaraču, ma koji bio, koji je uništio Leonardovu sjajnu fresku. Mikelanđelo je osećao samo najdublje žaljenje za sabrata umetnika koji je moćno stvarao celu godinu svoga života, samo da rezultat potom bude uništen. Šta to nije valjalo? Toskanci su bili majstori freske preko stotinu godina. On oseti Soderinija za leđima.
-Gonfalonijere, šta se dogodilo?
-Leonardo je bio odlučio da oživi staru enkaustičnu sliku. Uzeo je recept gipsanog maltera od Plinija, upotrebio vosak kao sredstvo za rastvaranje boja, a zatim gumu da da tvrdoću mešavini. Kad je završio, izložio je sliku toploti naloživši

vatru na podu. Rekao je da je to pokušao na maloj fresci u crkvi Santa Marija Novela, i da je uspelo. Ali freska je visoka dvadeset i dve stope, i da bi vatra stigla do gornjeg dela, morao je napraviti jaku vatru. Jaka vatra je rastopila vosak u donjoj polovini... i on je sa sobom povukao boju.
Leonardo je stanovao u četvrti San Đovani. Mikelanđelo udari zvekirom. Sluga koji se pojavio na vratima uvede ga u jednu veliku sobu s puno umetničkih radova, muzičkih instrumenata, tapiserija i istočnjačkih tepiha. Leonardo, u crvenoj odeći, pisao je u beležnicu za visokim pisaćim stolom nalik na pult. On diže oči, ugleda Mikelanđela, spusti beležnicu u ladicu i zaključa je, priđe Mikelanđelu, šepajući primetno, što je bilo posledica povrede koju je zadobio kad je sa svojom mašinom za letenje pao na brdu Fjezolu. Njegova sjajna lepota bila mu je delom iščezla s lica, a u očima se video tračak tuge.
-Leonardo, upravo dolazim iz Sinjorije.Hoću da ti kažem kako mi je žao zbog freske. I ja sam takođe upravo sada upropastio godinu dana života, pa znam šta to može da znači za tebe.
-Ljubazan si -odgovori Leonardo hladnim glasom.
-Ali to nije glavni cilj moga dolaska.Želim da ti se izvinim...zbog svoje tvrdoglavosti... za sve one gadosti koje sam rekao o tebi, o kipu u Milanu...
-Ti si bio izazvan. I ja sam slične stvari govorio o klesarima mermera.
Leonardo je počeo da omekšava. Boja se vratila u njegovo lice belo kao alabaster.
-Video sam tvoj karton za Kupače dok nisi bio ovde. Zaista su divni. Precrtavao sam s njih isto kao i s tvog Davida. On će postati slava Firence.
-Ne znam. Sada sam izgubio svaku volju pošto tvoja Bitka kod Angiarija više neće da se bije pored moje.

Ako je tako izgladio jedno neprijateljstvo, izložio je opasnosti svoje najvrednije prijateljstvo. Gonfalonijere Soderini je poslao po njega dva dana kasnije da mu pročita papino pismo, u kome je ovaj zahtevao od Sinjorije da smesta pošalje Buonarotija u Rim, pod pretnjom papske nemilosti.
-Čini se da bi bilo bolje da krenem na sever -odgovori Mikelanđelo tužno. – Možda u Francusku. Onda više nećete vi snositi odgovornost.
-Vi ne možete pobeći od pape. Njegove ruke stižu u celu Evropu.
-Zašto sam ja tako dragocen Svetom ocu sada kad sam u Firenci? U Rimu mi je zatvorio svoja vrata.
-Zbog toga što ste u Rimu bili službenik na kojega nije trebalo obraćati pažnju. Ali budući da ste odbili njegovu službu, postali ste najpoželjniji umetnik na svetu. Nemojte ga suviše daleko terati.
-Ja nikoga ne teram -uzviknu u strahu Mikelanđelo. -Hoću samo da me puste na miru.
-Suviše kasno. Za to je bilo vreme pre nego što ste stupili u Julijevu službu.
Sledećom poštom primio je od Pjera Roselija pismo od koga su mu kovrdže na čelu stale poigravati kao zmije. Papa nije želeo da se Mikelanđelo vrati u Rim da nastavi vajarski rad, Bramante je najzad uverio Svetog oca da će nadgrobni spomenik ubrzati njegovu smrt. Sad je Njegova svetost tražila od Mikelanđela da oslika svod Sikstinske kapele, najružnijeg, najnezgrapnijeg arhitektonskog dela u celoj Italiji, od kojeg je i bog digao ruke.
Čitao je i prečitavao Roselijevo pismo:

Prošle subote uveče, kad je večerao, papa je pozvao Bramantea i rekao: »Sutra Sangalo ide u Firencu, pa će dovesti sa sobom Mikelanđela.« Bramante je odgovorio:
»Sveti oče, on tako nešto nikad neće moći da izvrši. Ja sam razgovarao s Mikelanđelom, i on mi je često govorio da se nikad ne bi prihvatio Kapele, što ste vi želeli da mu natovarite, i tako, uprkos vama, mislio je samo da se posveti skulpturi i da ništa nema sa slikanjem. Sveti oče, ja mislim da on nema odvažnosti da se prihvati toga posla, jer ima malo iskustva u slikanju figura, a one će biti podignute visoko iznad linije vida. To je nešto drugo nego slikanje na zemlji.«
Papa je odgovorio: »Ako on ne dođe, učiniče mi zlo, i zbog toga smatram da sigurno treba da se vrati.« Posle toga, ustao sam i očitao Bramanteu bukvicu u papinom prisustvu, i govorio sam onako kao što verujem da biste vi govorili za mene,i neko je vreme bio nem, jer je mislio daje učinio pogrešku što je govorio onako kao što je govorio. Nastavio sam ovako: »Sveti oče, Bramante nikad nije razmenio nijednu reč sa Mikelanđelom, i ako je istina to što je rekao, slobodno mi odrežite glavu...

Mikelanđelo glasno povika: -Ja da sam razgovarao s Bramanteom? To je fantastična laž! Šta mu je trebalo da priča papi takvu priču?
To pismo bacilo je Mikelanđela na još teže muke. Uopšte nije mogao raditi. Otišao je u Setinjano da sedi mirno i da kleše mermer s Topolinima, zatim je posetio Kontesinu i Ridolfa. Mališan Nikolo imao je sada pet godina i navaljivao je da i njega uče kako »da mermer leti«. Ponekad bi još po jedan sat turpijao i polirao maršalovu bronzu, išao je nekoliko puta u Veliku dvoranu u uzaludnom nastojanju da podstakne svoje oduševljenje za fresku. Znao je još pre nego što ga je pozvao Gonfalonijere Soderini početkom jula da će sledeći meseci biti istrgani jakim vetrovima sa juga. Soderini je počeo odmah da čita papski breve:

Mikelanđelo, skulptor, koji je otišao bez razloga, i to samo iz hira, plaši se, kako smo obavešteni, da se vrati, mada se mi s naše strane ne ljutimo na njega, poznajući raspoloženje takvih genijalnih ljudi. Da bi odbacio sav svoj strah, mi se oslanjamo na vašu odanost da ćete ga uveriti u naše ime da neće, ako se nama vrati, biti uvređen ni povređen, da ćemo zadržati našu apostolsku blagonaklonost u istoj onoj meri kakvuje pre uživao.

Soderini spusti pismo. -Tražiću od kardinala od Pavije da mi napiše svojeručno pismo, u kojem će vam obećati sigurnost. Hoće li vas to zadovoljiti?
-Neće. Sinoć sam kod Salvijatija upoznao jednog firentinskog trgovca po imenu Tomazo di Tolfo, koji živi u Turskoj. Eto prilike za mene da odem tamo i da radim za sultana.
Njegov brat Lionardo zamolio ga je da se nađu kraj potoka u podnožju njihovog polja u Setinjanu. Lionardo je sedeo na obali Buonarotijevih, Mikelanđelo na strani Topolinijevih, hladeći noge u uskom potoku.
-Mikelanđelo, želim da ti pomognem.
-Na koji način?
-Dopusti mi da ti najpre priznam da sam u mladosti grešio. Ti si imao pravo kad si išao svojim putem. Video sam tvoju Bogorodicu s detetom. Naša braća u Rimu s poštovanjem govore o tvojoj Pijeti. I ti si se divio Bogu. Oprosti mi za moje prestupe prema tebi.
-Oprošteno ti je, Lionardo.
-Moram ti objasniti da je papa zamenik Boga na zemlji. Kad ne slušaš Njegovu svetost, ne slušaš Boga.
-Je li to bila istina -zapita Mikelanđelo -kad se Savonarola borio protiv Aleksandra VI?
Lionardo spusti crnu kukuljicu preko očiju. -Savonarola nije slušao. Ma šta mi mislili o bilo kojem papi, on je naslednik svetog Petra. Kad bi svaki od nas mogao da ga ocenjuje, crkva bi pala u haos.
-Pape su ljudi, Lionardo, izabrani za visoku službu. Ja moram učiniti ono što smatram da je dobro.
-Zar se ne bojiš da će te Bog kazniti?
Mikelanđelo pogleda brata preko potoka. -Važna je hrabrost svakog čoveka. Ja verujem da Bog više voli nezavisnost nego servilnost.
-Verovatno imaš pravo -reče Lionardo, ponovo oborivši pogled. -Inače ti On ne bi pomogao da klešeš tako divno delo u mermeru.
Lionardo ustade i pođe uzbrdo do kuće Buonarotijevih.Mikelanđelo se pope uzbrdo preko puta do Topolinovih. Na vrhu prevoja oni se okrenuše i mahnuše jedan drugom. Nije bilo suđeno da se ikad više sretnu.
Jedina osoba koja se nije bojala za njega bila je Kontesina, koje se papa Julije nije ticao. Kćerka jedne od vladajućih dinastija sveta, ona je videla kako su njenu porodicu isterali iz grada kojem je ta porodica pomogla da postane najveći u Evropi, videla je kako njen dom pustoše sugrađani kojima je njena porodica poklanjala svoju naklonost i red, i koji su imali koristi od toga reda, videla je svekra kako visi sa Sinjorije, bila je izgnana osam godina u seljačkoj kućici. Njenog poštovanja prema vlasti je nestalo. Njen muž nije se u tome slagao s njom. Ridolfi je želeo da ide u Rim. Zbog toga nije hteo da uvredi papu.
-Mada nerado, Buonaroti, moram vas zamoliti da više ne dolazite ovamo. Papa će biti obavešten. Sveti otac, preko kardinala Đovanija, naša je poslednja nada. Ne smemo mu se protiviti.
Kontesina upita suzdržanim glasom: -Mikelanđelo je mogao dolaziti ovamo onih godina kad je stavljao na kocku svoj položaj u Firenci, ali ne sada kad stavlja na kocku tvoj položaj u Rimu?
-Ne moj položaj, Kontesina, već naš. Ako se papa okrene protiv nas... Na kraju krajeva, Buonaroti ima zanat, ako ga Firenca napusti, on može da okuša sreću sa svojim zanatom na drugom mestu. A za nas je Rim jedino mesto gde još možemo da odemo. Naša budućnost zavisi od toga. Suviše je opasno.
-Roditi se u svetu to je prvenstvena opasnost -primeti Kontesina gledajući u Mikelanđela. -Sve posle toga samo je igra karata.
-Neću više doći, gospodine Ridolfi -odgovori mirno Mikelanđelo. -Morate zaštititi svoju porodicu. To je bilo nerazumno od mene.

4


Krajem avgusta Julije je otišao iz Rima s vojskom od pet hiljada vitezova i plemića. Njemu se u Orvietu pridružio njegov nećak - vojvoda od Urbina. Bez krvi su pobedili Peruđu. Kardinala Đovanija de Medičija ostavili su kao zapovednika grada. Papi se pridružio markiz Gonzaga od Mantue s uvežbanom vojskom. Prešli su Alpe da izbegnu Rimini, koji je držala neprijateljska Venecija, podmitili su ruanskog kardinala za njegovih osam hiljada vojnika, koje su poslali da štite Bolonju ponudivši kardinalske šešire trima njegovim nećacima, i javno su isključili iz crkve Đovanija Bentivolja, vladara Bolonje. Pošto su građani Bolonje izbacili Bentivolja, Julije je umarširao u Bolonju.
No ipak sve to nije bilo dovoljno da bi nateralo papu Julija II da zaboravi svog zabludelog skulptora. U Palacu dela Sinjorija, Soderini, kome je s obe strane sedelo osam. članova Sinjorije, povika na Mikelanđela kad je ovaj ušao: -Odmerili ste snagu s papom, na šta se ni francuski kralj ne bi usudio. Mi ne želimo da idemo u rat sa Svetim ocem zbog vas. Sveti otac traži da izvršite neke radove u Bolonji. Odlučite se za odlazak!
Mikelanđelo je znao da je potučen. Zapravo, znao je to već nekoliko sedmica, jer dok je papa napredovao kroz Umbriju, ponovo je osvajajući za papsku državu, a zatim kroz Emiliju, ljudi na ulicama Firence počeli su da okreću glavu kad bi on prošao pored njih. Firenci, koja nije imala odbrane, tako je očajnički bilo potrebno papino prijateljstvo da je poslala unajmljene plaćenike, među kojima i Mikelanđelovog brata Zigizmonda, da mu pomogne u pobedama. Niko nije želeo da papina nabujala i samouverena vojska pređe Apenine i napadne Firencu. Sinjorija, ljudi, svi su bili odlučili da se on pošalje papi, bez obzira na to šta će s njim biti.
Imali su pravo. Firenca je dolazila na prvo mesto. On će ići u Bolonju, sklopiće primiije sa Svetim ocem kako zna. Soderini ga nije napustio. Dao je Mikelanđelu pismo za svoga brata, kardinala od Voltere, koji je bio s papom:

Donosilac ovog pisma biće Mikelanđelo, skulptor, koga ti šaljem u vezi sa zahtevom Njegove svetosti. Mi uveravamo Tvoje Gospodstvo da je on dobar mlad čovek, i da je jedinstven u svojoj umetnosti u Italiji, a možda i u svetu. Ako čovek upotrebi dobre reči i ljubazno se ophodi s njime, može od njega sve postići, prema njemu se mora biti blag i ljubazan, a on če učiniti takve stvari da če svako ko ih bude video biti zaprepašćen. Imenovani Mikelanđelo dolazi na moju časnu reč.

Sada je već bio novembar. Ulice Bolonje bile su preplavljene dvoranima, vojnicima i strancima u šarenim odelima, koji su se tiskali oko papinog dvora. Na Pjaci Mađore jedan monah bejaše obešen u žičanom kavezu iz Palaco del Podesta, jer su ga uiivatili gde izlazi iz ulice s bordelima.
Mikelanđelo pronađe jednog glasnika da odnese njegovo pismo kardinalu od Voltere, a zatim se pope uz stepenice San Petronija da s dubokim poštovanjem posmatra Dela Kverčinu skulpturu Stvaranje Adama, napravljenu od istarskog kamena, kao i Isterivanje iz raja, i žrtvovanje Kaina i Avelja. Kako je bio daleko od ispunjenja svojih nada da će klesati te prizore u mermeru u slobodnom prostoru!
On uđe u crkvu, gde se baš služila misa. Tu ga je prepoznao jedan papin gardista iz Rima.
-Meser Buonaroti, Njegova svetost nestrpljivo čeka.
Papa se nalazio na ručku u palati okružen svojom svitom od dvadeset četiri kardinala, generalima svoje vojske, plemićima, vitezovima, prinčevima. Bilo ih je možda stotinu za ručkom u dvorani ukrašenoj zastavama. Mikelanđela je kroz celu sobu pratio jedan biskup kojeg je kardinal od Voltere poslao, jer je sam bio bolestan.
Papa Julije podiže pogled, ugleda Mikelanđela i zaćuta. To isto učiniše i svi ostali u dvorani. Mikelanđelo stade pokraj papine velike stolice u čelu stola. Dva čoveka se pogledaše pravo u oči koje su im sevale kao munje. Mikelanđelo se isprsi odbijajući da poklekne. Papa prvi progovori:
-Dugo si odugovlačio. Morali smo doći da te sretnemo.
Mikelanđelo tužno pomisli da je to istina, papa je prešao mnogo više milja nego on. Ali reče tvrdoglavo: -Sveti oče ja nisam zaslužio onaj postupak kakav sam doživeo u Rimu na Uskršnju nedelju!
Tišina ispuni veliku dvoranu. Biskup, pokušavajući da se umeša u prilog Mikelanđelu, istupi.
-Svetosti, čovek mora biti strpljiv s tom umetničkom rasom. Oni ništa ne razumeju, osim svog zanata, a često im nedostaje i dobro ponašanje.
Julije ustade i zagrmi:
-Kako se usuđujete da kažete ovom čoveku stvari koje mu ni ja ne bih rekao? Vama nedostaje dobro ponašanje.
Biskup zanemi, ne mogavši da se pokrene. Papa dade znak. Nekolicina dvorana zgrabiše užasnutog biskupa i izguraše ga iz dvorane uz kišu udaraca. Pošto je primio to maltene javno izvinjenje, koliko je papa mogao da mu pruži, Mikelanđelo kleknu, poljubi papin prsten, i promrmlja svoje izvinjenje. Papa mu oprosti grehe, rekavši:
-Dođi sutra u moj logor. Uredićemo poslove.
Predveče je sedeo ispred vatre u Aldovrandijevoj biblioteci. Aldovrandi, koga su slali kao ambasadora Juliju u dve ranije prilike, i koga je papa imenovao za vladajućeg člana Veća četrdesetorice, nije mogao prestati da se kikoće na ovo što se dogodilo u trpezariji. Njegova svetla koža i vesele oči izgledale su isto onako mlade kao što ih je Mikelanđelo pamtio od pre deset godina.
-Vi ste toliko slični -primeti on -vi i Julije. Obojica uhvate terribilita, strahopoštovanje koje užasava. Siguran sam da ste vi jedini hrišćanin kome je palo na um da prebacuje papi pošto ga je otvoreno izazivao sedam meseci. Nije ni čudo što vas poštuje.
Mikelanđelo potegnu iz krčaga vrele vode sa prepečenim šećerom koju je Sinjora Aldovrandi donela protiv hladnoće koja je vladala krajem novembra.
-Šta mislite, šta će Sveti otac sada učiniti sa mnom?
-Nateraće vas da radite.
-Na čemu?
-Nešto će izmisliti. Ostaćete kod nas, naravno.
Mikelanđelo s radošću prihvati. Kasnije, dok su sedeli za večerom, zapita:
-Kako je vaš nećak Marko?
-Sasvim dobro. Ima novu devojku, neku koju je pre dva leta našao u Riminiju, za vreme ferragosta, praznika sredinom avgusta.
-A Klarisa?
-Usvojio ju je jedan od Bentivoljovih stričeva... Kad je on morao pobeći s Đovanijem Bentivoljom, ona je iznajmila svoju vilu jednom papinom dvoraninu za priličnu svotu.
-Da li biste znali gde bih mogao da je pronađem?
-Mislim u Via di Meco di San Martino. Tamo stanuje.
-Hoćete li me izviniti, molim vas.
Aldovrandi ustane i promrmlja: -Ljubav i kašalj ne mogu se sakriti.

Stajala je na pragu stana na najvišem spratu, koji je bio okrenut na Pjacu di San Martino. Silueta joj se ocrtavala pri narandžastom svetlu uljanog žiška iza nje, dok joj je lice bilo uokvireno krznenim okovratnikom na vunenoj haljini. Zagledali su se jedno u drugo ćutke, kao on i papa, no sa sasvim drukčijim osećajima. Njegove misli vratiše se na njihov prvi susret, kad joj je bilo devetnaest godina, i kad ju je video mršavu, zlatokosu, mekog lelujavog držanja, gipkog stasa i kretnji punih fine senzualnosti, dok je lepota njenog vrata, ramena i grudi podsećala na Botičelijevu Simonetu. Sada je imala trideset jednu godinu, bila je na vrhuncu sveže zrelosti, samo malo punija, malo manje blistava. Opet je osetio njeno izvanredno telo. Govorila je istim onim šuštavim glasom koji kao da mu je ulazio u svaki otvor, odvajajući s mukom reči zbog toga što mu je tuklo u ušima.
-Poslednje reči koje sam ti rekla bile su da je Bolonja na putu koji svuda vodi. Uđi.
Uvela ga je u dnevnu sobu, koju su zagrevale dve grejalice, zatim mu se okrenula. On zavuče ruke u njenu odeću postavljenu krznom. Telo joj je bilo toplo od mekog krzna. On je privi i poljubi njena čežnjiva usta. Ona promrmlja:
-Kad sam prvi put rekla: »Prirodno je da nas dvoje želimo jedno drugo«, ti si pocrveneo kao dečak.
-Umetnici ništa ne znaju o ljubavi. Moj prijatelj Granači opisuje je kao diverziju.
-Kako bi je ti opisao?
-Ono što za tebe osećam.
-Da.
-Kao bujicu... koja odnosi čovekovo telo kroz stenovitu klisuru u valove...
-Zatim?
-...više ne mogu govoriti...
Odeća se raskopča, skliznu joj niz ramena. Ona podiže ruke i izvadi nekoliko ukosnica, i duge pletenice njene zlatne kose prosuše joj se do pojasa. U njenim kretnjama nije bilo pohotljivosti, već nečega slatkog što mu je ostalo u sećanju, kao da je ljubav njen prirodni međij.
Kasnije su ležali zagrljeni, ispod dvostrukog pokrivača postavljenog tkaninom i ispunjenog finom vunom.
-Bujica... -dirala ga je. -...zatim ga nosi u valove. -Jesi li našao ljubav?
-Ne posle tebe. -U Rimu ima žena.
-Sedam hiljada. Moj prijatelj Balduči ih je svake nedelje brojio.
-Nisi ih hteo?
-Ta ljubav nije za mene.
-Nikad mi nisi pokazao sonete što si ih napisao za mene.
-Jedan je bio o svilenoj bubi.

Da je moje, to kudravo runo koje prileže, izatkano i izrađeno u lepu halju, oko njenih prekrasnih grudi u takvom blaženstvu!

Celog dana bi me grlila! A da sam obuća koja nosi njen teret! Kad bi putevi bili mokri od kiše, njene bih noge tada ljubio!

Ona je gutala te stihove.
-Otkud si znao da imam lepe grudi? Video si me samo obučenu.
-Ti zaboravljaš moj zanat.
-A drugi sonet?
On poče da citira prvih nekoliko stihova ispevanih u mukama:

Kakvu radost uživa venac cveća koji je
Oko njene glave tako vešto upleten,
Svaki se cvet probija sve više napred,
Kao da želi da bude prvi koji će joj poljubiti čelo.

-Čula sam da si velik vajar, putnici su pričali o tvojoj Pijeti i Davidu. Ti si, isto tako, i pesnik.
-Moj učitelj, Meser Benivijeni, bio bi srećan da to čuje.
Prestali su da govore, opet su se sjedinili. Klarisa mu je mrmljala u uvo, držeći mu lice čvrsto uz rame i vrat, milujući ga rukom preko dobro razvijenih ramena i čvrstih mišića kao u onih koje je odlazio da skicira među klesarima u Majanu. Ljubiti zbog ljubavi... Kako divno. Imala sam simpatija za Marka. Bentivoljo je samo želeo da ga zabavljam. Sutra ću ići u crkvu da priznam svoj greh, ali ne verujem da je ova ljubav greh.
-Bog je izmislio ljubav. Ona je lepa.
-Da li to nas davo iskušava?
-Đavola je čovek izmislio.
-Zar ne postoji zlo?
-Zlo je samo ono što je ružno.

5


Mikelanđelo stiže u Julijev logor na obali reke Reno, kroz gusti sneg. Julije je vršio smotru trupa, ogrnut ogromnim krznom sve do brade, a na glavi je imao debelu sivu vunenu kapuljaču, koja mu je prekrivala uši, čelo i usta. Juliju se očigledno nije sviđalo stanje vojnika, jer je optuživao oficire grubim rečima, nazivajući ih »lopovima i nitkovima«.
Aldovrandi mu je pričao priče o papi: kako je stekao odobravanje svojih obožavalaca jer je »stvoren za vojnički život«, jer je sate i sate provodio sa svojim vojnicima po ružnom vremenu, a izgledao je kao starozavetni prorok kad je jurio gore-dole duž redova, izdajući glasno naređenja, što je navodilo njegove ljude da viču: -Sveti oče, mi u vama gledamo svog komandujućeg oficira! -a njegove klevetnike da mrmljaju u ruke: -Sveti otac, zaista! Na njemu nije ostalo od sveštenika ništa osim mantije i imena.
Julije povede Mikelanđela u svoj šator, postavljen toplim krznom. Dvorani i Kardinali skupiše se oko prestola.
-Buonaroti, razmišljao sam o tome šta bih želeo da mi isklešeš. Jednu ogromnu bronzanu statuu. Jedan moj portret u svečanom ornatu i s tijarom...
-Bronza! -Bio je to uzvik bola, iz utrobe. Nije mu bilo ni na kraj pameti da će ga papa osuditi da radi u bronzi, nikada se ne bi vratio u Bolonju. On se pobuni:
-To nije moja struka!
Čudan tajac koji je osetio dan ranije zavlada u šatoru. Papino lice pocrveni od besa.
-Obavešteni smo da si napravio jednu bronzanu figuru za francuskog maršala de Gie. Zar za njega bronza može da bude tvoja struka, a za tvog papu ne može?
-Svetosti,ja sam taj komad uradio jer su me naterali da to učinim kao uslugu Firenci.
-Ecco! Ovaj ćeš kip uraditi kao uslugu papi!
-Sveti oče, to je loša skulptura! Nije dovršena. Ja ništa ne znam o levanju, dovršavanju...
-Basta! -Papino lice bejaše modro dok je grmeo u besu: -Dosta si mi prkosio sedam meseci, odbijajući da se vratiš u moju službu! Čak i sada nastavljaš da provodiš svoju volju protiv mene. Ti si nepopravljiv!
-Nepopravljiv kao klesar mermera, Sveti oče, dopustite mi da se vratim mermernim blokovima, i osvedočićete se da sam najposlušniji radnik u vašoj službi.
-Ja ti naređujem, Buonaroti, da prestaneš postavljati uslove. Ti ćeš za mene napraviti bronzanu statuu za crkvu San Petronio, kojoj će Bolonja ukazivati poštovanje kad se ja vratim u Rim. Odlazi sada, i prouči mesto iznad oltara. Sagradićemo za tebe jednu nišu, toliko veliku koliko prostor između portala i prozora dopušta. Ti ćeš napraviti jednu ogromnu bronzu koja će moći da stane u nišu.
Mikelanđelo je znao da će morati napraviti tu bednu bronzu ako hoće da se vrati mermeru. No možda to ipak nije bila gora kazna od onih sedam meseci koje je već protraćio u borbi.
U podne se vratio u papin logor.
-Koliki kip možeš tamo namestiti? -upita Julije.
-Sedeću figuru od trinaest do četrnaest stopa.
-Koliko će to koštati?
-Mislim da mogu da je izlijem za hiljadu dukata, ali to nije moja struka, i ne želim da preuzmem tu odgovornost.
-Ti ćeš je liti tako dugo dok ne uspeš, a daću ti dovoljno novaca da budeš srećan.
-Sveti oče, vi me možete učiniti srećnim samo onda ako mi obećate da ćete mi dopustiti da se vratim mermernim stubovima ako vam se moja bronzana figura bude svidela. Ako Vaša svetost to obeća, ja ću imati dvadeset prstiju kojima ću modelovati bronzu.
-Papa se ne pogađa! -povika Julije. -Donesi mi crteže za osam dana u ovo isto vreme. Otpušten si!
Ponižen, on se vrati u Via di Meco di San Martino i pope se uz stepenice do Klarisinog stana. Klarisa je bila obučena u tamnoružičastu svilu, s izrezom oko vrata i nabranim rukavima, s ružičastom trakom od baršuna oko struka, kose spletene u venac ukrašen draguljima. Ona pogleda njegovo bledo, smrskano lice, poljubi ga u udubljeni greben nosa. Osećaj se vrati u njegov otupeli duh i telo. -Jesi li danas jeo nešto? -zapita ona.
-Samo sam se svađao.
-Na peći ima vrele vode. -Hoćeš li se okupati da se osvežiš?
-Hvala ti.
-Možeš se okupati u kuhinji, dok ti nađem nešto da pojedeš. Opraću ti leđa.
-Nikad mi niko nije prao leđa.
-Očigledno ima mnogo stvari koje za tebe niko nikad nije učinio.
-I možda nikad više neće.
-Tužan si. Kakva je to loša vest od pape?
On joj ispriča da je papa zahtevao bronzu veliku gotovo kao Leonardova ogromna konjanička figura u Milanu, koja se nije mogla izliti.
-Koliko će ti trebati da napraviš crteže?
-Da obradujem Julija? Jedan sat.
-Onda si celu sedmicu slobodan.
Ona je ulila vruću vodu u ovalnu kadu i pružila mu namirisani sapun. On spusti odelo na pod u kuhinji i uđe u vruću vodu, ispruživši noge s uzdahom olakšanja.
-Zašto ne provedeš ovde nedelju dana -reče Klarisa. -Samo nas dvoje? Niko neće znati gde si, niko ti neće smetati.
-Celu nedelju dana da mislim samo na ljubav? Je li to moguće? Bez i jedne jedine misli o glini ili bronzi?
-Ja nisam ni glina ni bronza.
On ispruži prema njoj mokre sapunjave ruke. Ona se sagne.
-U toku svih ovih godina govorio sam da žensko telo nije lepo za klesanje. Nisam imao pravo. Ti imaš najlepše telo na celom svetu.
-Ti si mi jednom rekao da sam isklesana bez greške.
-U ružičastom krestolskom mermeru. Ja sam dobar vajar, ali tebe nikad ne bih mogao uhvatiti.
-Ti si mene uhvatio.
Ona se nasmeja blagim milozvučnim smehom koji je rasterao poslednje poniženje doživljeno toga dana.
-Evo, obriši se kraj vatre.
Trljao je kožu dok nije postala crvena, a onda ga Klarisa ogrne drugim velikim peškirom, smesti ga za sto pred tanjir u kome se pušila tanko narezana teletina u grašku.
-Moram se javiti Đanfrančesku Aldovrandiju. On me je pozvao da stanujem kod njega.
Ona se ukruti za trenutak, kao da je suočena s prošlošću koja je davno iščezla iz njene duše.
-Nije važno, dragi. On je znao da te želim još pre deset godina.
Njeno se telo opusti i ponovo poprimi mačju ljupkost. Sedela je nasuprot njemu za stolom, obuhvativši rukama lice, očiju širom otvorenih dok je gledala u njega. On je jeo proždrljivo, a onda, zadovoljan, odgurnu stolicu od stola, okrene se vatri da mu plamen obasja ruke i lice. Klarisa mu sedne kraj nogu, leđima oslonjena na njegova kolena. Osećanje njene puti kroz haljinu grejalo ga je žešće od vatre iz drveta.
-Nijedna druga žena nije me mogla navesti da je poželim -uzvikne on. -Kako se to može objasniti?
-Ljubav se ne može objasniti. -Ona se okrene, klekne i obavi mu svoje mršave ruke oko vrata. -Ona se mora uživati.
-I njoj se mora diviti -promrmlja on i poče da se smeje.
-Siguran sam da papa nije nameravao da mi učini ljubaznost, ali mi je učinio... prvu.

Poslednjeg popodneva te sedmice, obuzet ugodnom tromošću, nije mogao osetiti nijedan deo svoga tela bez određenog napora. Zaboravljajući sve brige ovoga sveta, on uze papir za crtanje i komad ugljena. Zabavljalo ga je kad je video da jedva ima volje da prevuče ugljenom preko papira. Seti se stihova iz Dantea:

Ni na paperju,
Ni pod pokrivačem, ljudi nisu stekli slavu,
Bez koje, on koji upravlja tokom svoga života Ostavlja o sebi na zemlji isti onaj trag To ostavlja dim u vazduhu, ili pena na vodi.

S naporom se priseti Julija kako sedi na velikom prestolu u odajama Bordžije u svojoj dugoj beloj odeći. Njegovi se prsti pokrenuše. Nekoliko sati crtao je Julija u nekoliko položaja pre no što je uspeo da da službenu pozu pape s levom nogom opruženom a desnom savijenom prema unutra i položenom na uzdignutu osnovu koja joj služi kao oslonac, s jednom rukom ispruženom, možda na blagoslov, dok druga drži neki čvrst predmet. Odeća će prekrivati papine noge, i tako će Mikelanđelo imati da lije gotovo trinaest stopa čvrstih bronzanih draperija. Dve ruke s prstima biće otkrivene, a od Julijevog lika onoliko koliko će se videti ispod krune.
-A papino lice? -upita Klarisa. -Sveti otac neće biti zadovoljan ako se ne prepozna.
-Jedina stvar koju više mrzim od draperija jeste portret. Kao što je moj prijatelj Jakopo Gali govorio: »Posle slatkog mesa dolazi kiseo sos.«
U zakazani sat on se pojavi pred Julijem, s crtežima u ruci. Papa je bio oduševljen.
-Vidiš, Buonaroti, imao sam pravo, ti znaš praviti bronzane statue.
-Oprostite, Sveti oče, ovo nije bronza, ovo je ugljen. Ali učiniću sve što mogu samo da se vratim mermeru u Rimu. A sada, budete li hteli da obavestite svog blagajnika da mi isplati nešto novaca, ja ću kupiti što mi je potrebno i početi rad.
Julije se okrenu Meser Karlinu, svom blagajniku, i reče: -Ti ćeš isplatiti Buonarotiju koliko mu treba.
Blagajnik, bled čovek tankih usana, dade mu sto dukata iz ladice. Mikelanđelo posla glasnika po Arđenta, koji je bio svega nekoliko milja daleko u Ferari, i napisa pismo Manfidiju, novom poklisaru Sinjorije, pitajući bi li mu mogli poslati u Bolonju dvojicu levača bronze, Lapa i Lotija, koji su radili u Duomu, da mu pomognu da izlije papinu statuu. Ponudio je dobru platu.
Iznajmio je bivše spremište za kočije na Via de' Toski, Toskanskoj ulici, s visokim plafonom, kamenim zidovima i neravnim podom od opeke narandžaste boje. Iza zgrade bio je vrt s vratima i ognjištem za kuvanje u niši. Zidovi nisu videli boje bar stotinu godina,ali za razliku od njegove sobe u Rimu bili su suvi i bez mrlja od vlage. Zatim se zaustavio u jednoj prodavnici starog nameštaja, gde je pronašao jedan bračni krevet, deset stopa širok. S obe strane, pri kraju nalazio se niski podnožnik, koji je služio kao klupa i kao ormar. Uz krevet je spadao baldahin, zavese i prugasti dušek, star i ugruvan, ali čist. Kupio je i kuhinjski sto i nekoliko neobojenih drvenih stolica.
Arđento stiže iz Ferare, objasnivši da nije mogao otići s očevog imanja kad ga je Mikelanđelo pozvao u Rim u proleće, i smesti svoju kuhinju u nišu s ognjištem.
-Rado bih naučio kako se radi s bronzom -reče on Mikelanđelu dok je ribao zidove i pod.
Lapo i Loti stigoše dva dana kasnije, privučeni Mikelanđelovom ponudom da će im dati veće plate no što su zarađivali u Firenci. Lapo, kome je bila četrdeset jedna godina, rastom mnogo manji od Mikelanđela, imao je tako pošteno lice da ga je Mikelanđelo ovlastio da kupuje sve što je potrebno: vosak, materijal, cigle za peć za levanje. Loti, koji je učio zlatarski zanat u radionici Antonija Polajuola, bio je mršav, purpurnih obraza, savestan zanatlija od četrdeset osam godina koji je služio kao majstor levač u firentinskoj artiljeriji.
Široka bračna postelja pokazala se kao od boga poslana, pošto je Lapo kupio sve što treba, a Arđento nabavio namirnice i nešto kuhinjskog posuđa, sto dukata bejaše utrošeno. Sva četvorica su zajedno spavali na postelji, koja je sa deset stopa širine bila dovoljna da im bude udobna. Samo je Arđento bio nezadovoljan i bunio se kod Mikelanđela.
-Sve je odviše skupo! Radnje su toliko prepune dvorana i sveštenika da siromaške kao što sam ja niko i ne poslužuje.
-Strpljenja, Arđento. Idem do Meser Karlina da mi da još novaca, a onda ću ti platiti šišanje i novo odelo.
-Ne isplati se -odgovori Arđento, koji je izgledao kao neostrižena ovca, - brijači računaju dvostruko.
Meser Karlino je saslušao Mikelanđelov zahtev gledajući, zamišljenim crnim očima.
-Kao svi građani,Buonaroti, vi imate pogrešno shvatanje o ulozi papskog blagajnika. Moj posao nije da izdajem novac, već da budem domišljat da to odbijem.
Mikelanđelo reče uporno: -Ja nisam tražio da napravim tu statuu. Čuli ste me kad sam rekao da će trošak izrade biti hiljadu dukata. Sveti otac je rekao da mi se ta svota isplati. Ja ne mogu napraviti levaonicu za bronzu ako nemam novaca.
-Šta ste učinili s prvih sto dukata?
-To se vas ništa ne tiče. Papa je rekao da će dati dovoljno novaca da budem srećan.
-Za to ne postoji dovoljno novaca na svetu -reče hladno Karlino.
Mikelanđelo se razljuti i nazva blagajnika zajedljivim toskanskim imenom. Karlino trepnu i ugrize se za donju usnu.
-Ako mi ne isplatite još sto dukata -nastavi Mikelanđelo -otići ću papi i obavestiti ga da me vi nagonite da napustim statuu.
-Donesite mi potvrđene račune za prvih sto dukata i napisan predračun na šta želite potrošiti sledećih stotinu. Ja moram tačno voditi papine knjige.
-Vi ste baš kao onaj pas što niti kost glođe niti je drugom daje.
Sablastan osmeh preleti brzo od trgovačkih knjiga blagajnikovih očiju do ladice za novac njegovih usana. -Moj je posao da navedem ljude da me mrze. Na taj način se vraćaju ovamo što je manje moguće.
-Ja ću se vratiti.
Lapo ga umiri. -Sećam se na šta sam potrošio. Ja ću napisati račun.
Idući preko Pjace Mađore, zatim pored crkve San Petronio do otvorene kolonade koje su se s one strane dizale kuće bankara i Bolonjskog univerziteta, Mikelanđelo pređe Borgo Salamo i uputi se jugoistočno do Pjace San Domeniko. Ušavši u crkvu, ispunjenu mirisom tamjana od jutarnje mise, pođe pravo prema mermernom sarkofagu Del' Arka, osmehnuvši se u sebi kad je ugledao svog krupnog seljačića s orlovskim krilima, pomilova zaljubljenim rukama starog svetog Petronija koji je držao model Bolonje u rukama, pametnog svetog lica. On se sagnu da onjuši čiste bele kristale mladog svetog Prokula, u pripasanoj košulji i izvanredno uvezanih nogu. Odjednom se uspravi. Sveti Prokul bejaše na dva mesta razbijen i nevešto popravljen. On oseti kako ga neko netremice posmatra i ugleda jednog čoveka jajolike glave, uže gore nego dole, u pocepanoj košulji koja mu je pokrivala grudi, mišićavih ruku i ramena, narandžastih od prašine bolonjske zemlje.
-Vinćenco!
-Dobro došli u Bolonju.
-Ti, lopove, održao si obećanje da ćeš polomiti jedan od ovih kipova.
-Onog dana kad je pao, ja sam bio na selu, pravio sam ciglu. To mogu dokazati.
-Ti si se za to postarao.
-To bi se moglo ponovo desiti. Ima pokvarenog sveta koji priča kako će se vaša statua istopiti onog dana kad papini vojnici napuste Emiliju.
Mikelanđelo prebledi. -Ako ja o tome obavestim Svetog oca, on će te uhvatiti i raspeti na javnom trgu.
-Mene? Ja sam najodaniji čovek! Ja nameravam da kleknem i da se prekrstim pred njim. To drugi vajari prete.

6


Počeo je raditi punom parom, gonjen besom da završi pre nego što je i počeo. Lapo i Loti su znali šta može da se lije, savetovali su ga o tehničkoj strukturi njegove armature ispod voštanog modela, o sastavu uvećanog glinenog modela. Radili su zajedno u hladnoj prostoriji, koju je Arđentova vatra grejala samo u prečniku od nekoliko stopa. Kad je nastalo toplo vreme, nameravao je da se preseli u zatvoreno dvorište iza crkve San Petronio, gde je ranije radio svoje mermerne figure. Trebaće mu taj otvoreni prostor kad Lapo i Loti budu počeli graditi ogromnu peć za bronzani kip od četrnaest stopa.
Aldovrandi mu je slao modele i pronosio glas da će ljudi koji budu najsličniji papi Juliju biti posebno plaćeni. Mikelanđelo je crtao od jutra do mraka. Arđento je čistio i kuvao, Loti je sagradio malu peć od opeke, a Lapo je kupovao i isplaćivao modele.
Toskanci kažu da apetit dolazi dok čovek jede. Mikelanđelo je našao da umetnost dolazi sa radom. Mada nije smatrao modeliranje u glini pravim vajarstvom, jer je to bila umetnost dodavanja, otkrio je da mu ništa u njegovoj prirodi ne dopušta da uradi lošu stvar. Ma koliko da je mrzeo bronzu, bio je spreman da napravi najbolju bronzanu statuu pape koju je mogao da izvuče iz sebe, pa makar mu trebalo dvostruko više vremena. Papa nije postupao kako treba prema njemu ni ovde ni u Rimu,ali to ga nije oslobađalo obaveze da sam postupa ispravno. Želeo je da napravi tu ogromnu bronzanu figuru tako da donese čast i njemu i imenu Buonaroti, to što mu to nije donelo ni sreću koju mu je papa obećao ni stvaralački zanos koji je dolazio s klesanjem, bilo je od drugorazredne važnosti. On je bio žrtva svoje ispravnosti, koja ga je terala da sve radi što je moguće bolje, pa čak i onda kad bi mu bilo milije da ništa ne radi.
Njegova jedina radost bila je Klarisa.Mada je često radio i kada bi pao mrak, crtajući i modelujući pri svetlosti sveće, udešavao je nekako da ukrade dve-tri noći sedmično da provede s njom. Bez obzira na to u koji bi čas došao, uvek ga je tamo čekao obrok kraj vatre, spreman da se ugreje, i lonci s toplom vodom za ovalnu kadu.
-Ti ne jedeš dovoljno -primeti Klarisa ugledavši kako mu rebra proviruju kroz kožu. -Je li to zbog toga što je Arđento loš kuvar.
-To je najviše zbog toga što me je papin blagajnik tri puta odbio kad sam išao po novac. On kaže da su moji troškovi izmišljeni, mada Lapo zapisuje svaku paru koju potroši...
-Zar ne možeš doći ovamo svakog dana na večeru? Onda bi bar jednom dnevno dobro jeo.
Ona se nasmeja dok su joj reči odzvanjale u ušima.
-Govorim kao neka supruga. U Bolonji postoji uzrečica: Žene i vetar su nužno zlo.
On je zagrli i poljubi joj tople, nemirne usne.
-Ali umetnici se ne žene -doda ona.
-Umetnik živi svuda. To je najviše dokle ću doterati. Ona mu uzvrati poljubac.
-Više nećemo ozbiljno razgovarati. Želim da osetiš samo sreću u mojoj kući.
-Ti bolje držiš obećanje nego pape.
-Ja te volim. Onda je to lakše.
-Nadam se da će on, kad se ugleda u bronzi visokoj četrnaest stopa, biti tako zadovoljan da će me voleti. Samo ću se na taj način vratiti svom mermeru.
-Zar je on tako izvanredan?
-»Lepa li si, umetnosti, moja istinska ljubavi, lepa li si! Oči su ti kao u golubice, napola skrivene iza vela, vrat se ponosno diže, plemenito ukrašen, ljupke tvoje grudi kao dva laneta koja pasu među ljiljanima,... Sva si lepa, draga moja, i nema nedostatka na tebi.« To isto vredi i za moje mermerne stubove.

Pošta je neredovno dolazila preko prevoja Futa. Mikelanđelo se radovao vestima od kuće, ali je ponajviše primao zahteve za novac. Lodoviko je pronašao jedno imanje u Pocolatiku, bio je to posed koji je donosio dobar prihod, ali kapara se odmah morala platiti.Ako Mikelanđelo može da pošalje petsto florina, ili makar tri stotine... Od Buonarota i Đovansimona, koji su radili u vunarskoj radnji Strocija blizu Porta Rosa, retko je došlo pismo bez rečenice: »Obećao si nam radnju. Dosadilo nam je da radimo za drugoga. Želimo da zaradimo mnogo novaca...«
Mrmljajući sam za sebe: »I ja«, Mikelanđelo se zavi u ćebe u ledenom spremištu za kočije, dok su tri pomoćnika spavala u širokom krevetu, i odgovori porodici:
»Čim se vratim u Firencu, otvoriću vam radnju, za vas same ili s ortacima, kako želite. Pokušaću da nađem novac za kaparu za imanje. Mislim da ću biti spreman da lijem kip oko sredine posta, zato se molite bogu da dobro ispadne, ako ispadne dobro, mislim da ću imati sreće s papom..."
Provodio je sate prateći Julija i skicirajući ga u raznim položajima, kako služi misu, kako ide u procesiji, kako prima na dvoru, kako viče u besu, kako se grohotom smeje na šalu nekog dvoranina, kako se meškolji u stolici dok prima izaslanstva iz cele Evrope, dok na kraju nije pomoću svoje crtačke ruke upoznao svaki mišić, kost i tetivu papinog tela ispod njegove odore. Zatim se vraćao kući da modeluje u vosku ili glini svaki karakterističan pokret.
-Buonaroti, kad ću videti nešto od tvog rada? -upita papa na Božić, pošto je odslužio misu u katedrali. -Ne znam koliko dugo ću još držati ovde svoj dvor, treba da se vratim u Rim. Obavesti me kad budeš spreman, i ja ću doći u tvoju radionicu.
Podstaknuti tim obećanjem, Mikelanđelo, Lapo, Loti i Arđento radili su dan i noć. Sagradili su drvenu armaturu visoku trinaest stopa, a zatim polagano dodavali glinu, malo-pomalo, lopaticu po lopaticu, da stvore model s kojeg će se liti bronza. Mikelanđelo je stvorio nagu figuru pape, kako sedi na prestolu, s jednom rukom podignutom, levom nogom ispruženom, kako ga je sebi predstavio u svojim crtežima. Veoma se obradovao kad je video kako se papin verni lik rađa pred njim, ogroman po veličini, veran u kompoziciji, liniji, masi, kretnji. Obradio je ogromne trube lanenog platna preko duplikata modela koji su mu Loti i Arđento sagradili, služeći se blatom iz dvorišta kao što je radio s blatom iz Tibra u Rimu, da vidi kako bi bilo najbolje modelovati svečani ornat a da ne sakrije vatrenu figuru ispod njega.
Obuzet žarom vlastitog stvaranja, radio je potpuno zanet u posao dvadeset sati dnevno, zatim se bacao na krevet između Arđenta i Lotija. Treće nedelje januara čekao je papu.
-Ako Vaša svetost želi da dođe u radionicu, model je spreman da se odobri.
-Odlično! Doći ću danas posle podne.
-Hvala. Da li biste mogli povesti svog blagajnika? Čini se da on smatra da ja pravim kip od bolonjskih kobasica.
Julije je stigao sredinom poslepodneva, praćen Meser Karlinom. Mikelanđelo je bio prebacio pokrivač preko svoje jedine udobne stolice. Tu je papa sedeo i ćutke posmatrao portret.
Julije bejaše zadovoljan. On ustade, obiđe model nekoliko puta, napominjući kako je portret veran i životan. Zatim stade ispred kipa i zagleda se zamišljeno u svoju desnu ruku, koja je bila podignuta u oholom, gotovo silovitom pokretu.
-Buonaroti, treba li ova ruka da blagoslovi ili da prokune?
Mikelanđelo je morao improvizovati, jer je to bila papina omiljena kretnja dok je sedeo na prestolu s kojeg je vladao hrišćanskim svetom.
-Podignuta desna ruka, Sveti oče, traži od Bolonjaca da budu poslušni i onda kad ste vi u Rimu.
-A leva ruka. Šta ću držati u njoj?
-Knjigu -reče Mikelanđelo.
-Knjigu? -povika papa prezrivo. -Mač. Ja nisam naučnik. Mač!
Mikelanđelo trepnu.
-Bi li Sveti otac možda mogao u levoj ruci držati ključeve Svetog Petra?
-Bravissimo! Moramo izvući velike svote novaca iz svake crkve za tu gradnju, a simbol ključeva će nam pomoći.
Pogledavši Karlina, Mikelanđelo doda: -Moram kupiti sedam do osam stotina funti voska da stvorim model za peć...
Papa odobri izdatak i dostojanstveno izađe da se pridruži pratnji koja ga je čekala na ulici. Mikelanđelo posla Lapa u radnju da kupi vosak. Lapo se ubrzo vratio.
-Ne mogu ga dobiti za manje od devet florina i četrdeset šoldi za jednu stotinu.
Bolje da odmah kupimo, to je jeftino.
-Vratite se i recite im da ću uzeti ako snize cenu za četrdeset šoldi.
-Ne. Bolonjci nikada ne skidaju nijednu liru od onoga što kažu.
Mikelanđela je zbunio čudan prizvuk u Lapovom glasu. -Neka sačeka do sutra.
Kad je Lapo bio zauzet, Mikelanđelo reče tiho Arđentu: -Idi u onu radnju i upitaj za cenu.
Arđento se vrati i prošaputa: -Oni traže svega osam i po florina,a ja mogu da skinem posredničku proviziju.
-To sam i mislio. Lapovo pošteno lice me je nasamarilo! Karlino je imao pravo.Evo, uzmi novac, uzmi potvrdu, i sačekaj njihova kola da ga dovezu.
Bio je mrak kad se magarac zaustavio pred kućom i kad je čovek uneo zamotane bale voska. Kad su otišli, Mikelanđelo pokaza Lapu račun.
-Lapo, ti si od mene uzimao zaradu. Na svemu što si kupovao.
-Zašto ne bih? -zapita čovek ne promenivši izraz lica. -Kad tako malo plaćate.
-Malo? Dao sam ti dvadeset sedam florina za poslednjih šest nedelja, mnogo više no što ste zaradili u Duomu.
-Ali mi tako bedno živimo! Nema dovoljno da se jede !
-Ti jedeš ono što i mi jedemo -zareža Arđento stisnuvši svoje teške pesnice. – Hrana je na pijacama skupa, dvor i posetioci sve pokupuju. Da si manje ukrao, bilo bi više za sve nas.
-U restoranima ima hrane. I vina u gostionicama. I žena u ulici bordela. Ja ne bih živeo onako kao što vi živite.
-Onda se vrati u Firencu -reče ogorčeno Mikelanđelo -gde bolje živiš.
-Da li me vi otpuštate? To ne možete. Ja sam svima pričao da sam umetnik na ovom poslu, i da sam u papinoj milosti.
-Onda se odmah vrati i reci im da si lažov i sitan lopov.
-Ja ču se na vas žaliti u Sinjoriji. Pričaču u Firenci kakav ste bednik...
-Budi ljubazan pa ostavi sedam florina koje sam ti unapred isplatio za budući rad.
-Nikad! To će mi biti novac za put kući.
On poče da pakuje svoje stvari. Loti priđe Mikelanđelu, reče izvinjavajući se: Žao mi je, ali ja moram poći s njim.
-Ali zašto, Loti? Ti nisi ništa loše učinio. Bili smo prijatelji.
-Ja vam se divim, Meser Buonaroti, i nadam se da ću opet jednom moći da radim za vas. Ali ja sam došao s Lapom, i moram se s njim vratiti.
Te noći, sami u praznoj kući u kojoj je dotle odzvanjalo od buke, Mikelanđelo i Arđento nisu mogli da jedu stufato koji je Arđento pripremio. Mikelanđelo sačeka da Arđento zaspi u orgromnoj postelji, zatim ode Aldovrandiju i napisa opširan izveštaj nadzorniku Sinjorije, i jedno pismo svom ocu. Zatim pođe napuštenim ulicama do Klarise, i zateče je gde spava.
Hladan, nervozan, drščući iznutra od razočaranja i besa,on se zavuče pod pokrivače i zagreja svoje telo pripivši je uza se. Ali to je bilo sve. Bio je zabrinut i uznemiren, ležao je širom otvorenih očiju. Nesreća nije podneblje za milovanje.

7


Nije izgubio samo Lapa i Lotija, već i Klarisu.
Papa je objavio da se o korizmi vraća u Rim. To je pružilo Mikelanđelu svega nekoliko sedmica da dotera model od voska i dobije papino odobrenje. Bez iskusnih pomagača, bez levača bronze koji se mogao naći u Emiliji, to je značilo da je morao raditi danima i nedeljama i ne misleći na jelo, san, odmor. U retkim časovima kad je mogao da se otrgne, nije imao vremena da posedi s njom i da razgovara, da joj priča šta radi. Odlazio je samo onda kad više nije mogao da suzdrži svoju strast, kad ga je glad za njom slepo gonila ulicama da je zgrabi, da je ima, i da odmah ode. Ti bedni ostaci bili su sve što mu je njegov posao ostavio za ljubav. Klarisa je bila tužna. Svaki put je sve manje pružala od sebe, dok najzad ništa nije davala, u jednom aktu koji više nije bio sličan punoj slasti njihove početne ljubavi.
Ostavljajući stan jedne noći, on je posmatrao svoje prste, prljave od voska.
-Klarisa, žao mi je zbog svega ovoga.
Ona ustane, zatim bespomodno spusti ruke.
-Umetnici svuda žive... i nigde. Ti si u toj bronzanoj statui. Bentivoljo je poslao slugu iz Milana. S kočijom da me tamo odvede...
Nekoliko dana kasnije papa poseti radionicu i poslednji put odobri model,ruku koja drži ključeve svetog Petra, lice u isto vreme plahovito i dobrostivo. Juliju se sviđao njegov lik. On dade Mikelanđelu svoj blagoslov, kao i naređenje Antonmariju da Linjanu, bolonjskom bankaru, da nastavi plaćati njegove troškove.
-Srećno, Buonaroti, do viđenja u Rimu.
Nada se razbukta u Mikelanđelu. -Onda ćemo nastaviti rad na nadgrobnom spomeniku... Mislim na mermer...
-Samo Bog može proricati budućnost -odgovori papa dostojanstveno.
Kako mu je očajno bio potreban levač bronze, on ponovo napisa pismo šefu kancelarije Firence, moleći ga da mu pošalje stručnjaka Bernardina, najboljeg u Toskani. Šef je odgovorio da Bernardino nije slobodan.Mikelanđelo je pretražio celu okolinu dok nije pronašao jednog Francuza koji je pravio topove i koji je pristao da dođe, da sagradi veliku peć i da mu izlije statuu. Mikelanđelo se vrati u Bolonju da čeka. Francuz se uopšte nije pojavio. Mikelanđelo ponovo pisa u Firencu. Ovoga puta stručnjak Bernardino pristade da dođe, ali je trebalo da prođe mnogo sedmica pre no što će moći završiti posao u Firenci.
Toplina neuobičajena za to godišnje doba zavladala je početkom marta,upropastivši prolećne useve. Bolonja Debela postala je Bolonja Mršava. Posle toga nastupi kuga, zahvativši četrdeset porodica u nekoliko dana. Oni koji su padali po ulicama, ostajali su tamo, jer se niko nije usuđivao da dodirne njihove leševe.Mikelanđelo i Arđento preseliše svoju radionicu iz skladišta za kočije u jedno dvorište pokraj crkve San Petronio gde je s vremena na vreme dopirao dašak vetra.
Levač Bernardino stigao je po užasnoj majskoj žezi. On je odobrio model u vosku i sagradio ogromnu peć od opeka usred dvorišta. Onda su sledile sedmice pokušaja s vatrom da bi se videlo kako se metali tale, pravili su omotač od pepela, zemlje, konjskog dubriva i dlake, zatim, dodajući red po red, obavili vosak do debljine pola pedlja. Mikelanđelo je s najvećom nestrpljivošću čekao da izlije bronzu i da se vrati kući.
-Ne smemo žuriti -opominjao ga je Bernardino. -Jedan lakomisleni korak, i sav naš rad biće uzaludan.
Ne sme žuriti, ali prošlo je više od dve godine otkako se zaposlio kod pape Julija. Izgubio je kuću, godine života, a nije uštedeo ni jedan jedini dukat. Koliko je mogao dokučiti, on je bio jedini koji se nije okoristio svojom vezom s papom. Ponovo je pročitao pismo, koje mu je tog jutra stiglo od oca, koji je kukao za novcem zbog jedne druge prilike da ga uloži. Lodoviko se nije usudivao da piše o pojedinostima, jer su se one morale čuvati u tajnosti kako ih ne bi neko ukrao, ali on odmah mora dobiti dve stotine florina, ili če propustiti velik posao i nikad neće oprostiti Mikelanđelu njegovu škrtost.
S osećajem da su ga i Sveti otac i njegov zemaljski otac udesili, Mikelanđelo ode u banku Antonmarija da Linjana. On iznese cifre i pojedinosti svoje dve jadne godine u Julijevoj službi, svoje hitne potrebe. Bankar je bio pun saosećanja.
-Papa mi je dao odobrenje da vam isplatim novac samo onda kad vam je potreban materijal. Ali umetniku je potreban i mir. Da napravimo kompromis:
isplatiću vam sto florina za buduće potrebe, a vi možete danas poslati kući novac.
Aldovrandi je često dolazio da posmatra pripreme. -Ja ću postati bogataš zbog te vaše bronze -primeti brišući čelo, jer je dvorište postalo pakao zbog isprobavanja peći.
-Kako to?
-Bolonjci se svi klade da je vaša statua suviše velika da bi se mogla izliti. Daju veliku prednost. Ja prihvatam sve opklade.
-Ona će biti izlivena -odgovori oštro Mikelanđelo. -Posmatrao sam Bernardina korak po korak. On bi umeo napraviti bronzu i bez vatre.
Ali kad su u junu naposletku lili, nešto nije valjalo. Odlivak je dobro ispao sve do struka, ostatak bronze, gotovo polovina metala, ostala je u peći. Nije se istopila. Da bi je izvadili, trebalo je porušiti peć. Zaprepašćen, Mikelanđelo povika:
-Šta li se to pokvarilo?
-Ja ne znam. To mi se nikad pre nije dogodilo. -Bernardino je bio isto tako nesrećan kao i Mikelanđelo. -Mora da nešto nije u redu s drugom polovinom bakra I bronze. Tako se stidim.
Mikelanđelo odgovori promuklim glasom: -Ti si dobar zanatlija, i ti svoje srce unosiš u posao. Ali, ko radi, taj i greši.
-Osećam se bolestan. Sutra ujutro ću početi iz početka.
Bolonja, kao i Firenca i Rim,imala je svoj sistem munjevitog prenošenja vesti. U tren oka se pročulo celim gradom da Mikelanđelu nije pošlo za rukom da izlije papin kip. Gomila sveta poče da dolazi u dvorište kako bi se uverili. Među njima je bio Vinćenco, koji pobedonosno udari po još vrelim ciglama peći povikavši:
-Samo Bolonjac zna kako se upotrebljavaju bolonjske opeke. Ili da pravi bolonjske kipove. Natrag u Firencu, žgadijo jedna.
Mikelanđelo se okrenu i dohvati železnu šipku. Aldovrandi stiže na vreme da se umeša, učtivo naredivši Vinćencu da izađe iz dvorišta, a zatim i ostale izvede napolje.
-Kako je ozbiljan neuspeh, Mikelanđelo?
-Samo polovina, čim budemo mogli ponovo sagraditi peć, moći ćemo ponovo da lijemo u kalup odozgo.
-Uspećete sledeći put.
Kad je Bernardino sledećeg jutra ušao u dvorište, lice mu je bilo zeleno.
-Kako je ovo okrutan grad! Misle da su postigli pobedu zbog našeg neuspeha.
-Oni ne vole Firentince, a mislim da ne vole ni papu. Ako ne uspemo, ubićemo dve ptice jednom bronzom.
-Ne mogu da dignem pogled na ulici.
-Hajdemo da živimo ovde u dvorištu dok ponovo ne budemo mogli da lijemo.
Bernardino je junački radio, noću i danju. Ponovo je sagradio peć, isprobao kanale do kalupa, pravio eksperimente s metalom koji se nije bio istopio. Naposletku, po užarenoj julskoj žezi, ponovo je izlio. Polagano, dok su nervozno čekali, zagrejan metal poče da curi iz peći u kalup. Pošto je to učinio, Bernardino reče:
-Više vam nisam potreban. Odlazim u zoru u Firencu.
-Ali zar ne želiš videti kako će ispasti kip? Hoće li se dve polovine sastaviti? Onda ćeš se smejati Bolonjcima u lice.
Bernardino odbaci tu pomisao. -Ne želim osvetu. Samo spas. Ako mi isplatite što ste mi dužni, odlazim.
Mikelanđelo je ostao da sam otkrije rezultate. Morao je sedeti dokon tri sedmice, dok je sva zemlja u okolini pucala od suše i Arđento nije mogao da nađe nimalo voća ili povrća na pijaci. Tek tada se omotač dovoljno ohladio da se mogao skinuti.
Bernardino je bio obavio svoj posao. Dve polovine kipa bile su sastavljene bez vidljivih znakova. Bronza je bila crvena i gruba, ali bez greške. »Nekoliko sedmica glačanja i poliranja«, pomisli Mikelanđelo, »pa ću i ja moći da odem.«
No pogrešno je ocenio posao. Avgust, septembar, oktobar su prošli. Voda se ni po koju cenu nije mogla dobiti, dok su on i Arđento skapali nad mrskim manuelnim radom, a da nijedan nije razumeo prirodu bronze. Nozdrve su im bile pune piljevine i strugotine. Izgledalo je da su osuđeni da večno čiste ogromni kip.
Najzad je u novembru bronza bila dovršena, izrađena tako da je imala sjajan, taman ton. Bila je prošla cela godina dana otkako je stigao u Bolonju. Mikelanđelo se uputi Antonmariju da ga zamoli za poslednji pregled i otpuštenje. Bankar je bio oduševljen rezultatom.
-Vi ste premašili najveće nade Svetog oca.
-Ostavljam kip vama na staranje.
-Vi to ne možete učiniti.
-Zašto ne?
-Primio sam od pape naređenje da ga morate namestiti na pročelju crkve San Petronio.
-Ali moj ugovor kaže da ga mogu ostaviti tamo gde sam ga završio.
-Papino poslednje naređenje mora se slušati.
-Kaže li Sveti otac da mi se plati ta želja?
-Ne. Samo da ga namestite.
Niko zapravo nije znao zašto ima toliko odlaganja, ležište još nije bilo gotovo, trebalo je da se oboji, božićni praznici su se približavali, zatim Sveta tri kralja... Arđento je odlučio da se vrati na bratovo imanje. Kad se opraštao s Mikelanđelom, na licu mu se čitala zbunjenost.
-Umetnik je kao contadino, njegova glavna žetva je nevolja.
On nije ubijao vreme, vreme je ubijalo njega. Prevrtao se celom širinom po bračnoj postelji, goreći od mermerne groznice,obuzet žudnjom da uzme čekić i dleto u ruke, da kleše beli kristalni kamen dok mu se slatka oštra prašina skuplja u nozdrvama, savladan željom za Klarisom, koja mu je udarala u napetim slabinama, i čeznući da je ima, a oba čina mistično su se združivala u jednom neprestanom »hajde«.
Naposletku su došli radnici, sredinom februara, da odnesu kip koji je stajao ispod zaštitnog pokrivača pred crkvom San Petronio. Zvona su zvonila po celom gradu. Kip je bio podignut u nišu, iznad portala Dela Kverče. Celi se grad skupio na Pjaci Mađore, slušao svirale, trube i bubnjeve. U onaj sat za koji su astrolozi rekli Juliju da je pogodan, u tri posle podne, pokrivač je bio skinut s kipa. Gomila sveta je klicala, a zatim kleknula i prekrstila se. Te večeri na trgu priređen je vatromet.
Mikelanđelo, stojeći u pocepanoj radničkoj košulji, na kraju trga, neprimetno je otišao. Pogledavši Julija u niši, osvetljenog raketama koje su ispaljivali, nije ništa osećao, čak ni olakšanje. Bio je isušen i jalov, istrošen, suviše iscrpljen od dugog besmislenog čekanja i gubitka da bi se upitao da li je konačno kupio slobodu.
Hodao je celu noć po ulicama Bolonje, jedva znajući gde se nalazi. Sipila je hladna kiša. Bilo mu je ostalo tačno četiri i po florina. U zoru zakuca na Aldovrandijeva vrata da se oprosti od prijatelja. Aldovrandi mu pozajmi konja, kao i pre jedanaest godina.
Samo malo dalje, u podnožju brda, kiša poče da pljušti. Padala je sve do Firence. Konjska kopita šljapkala su po mokroj zemlji. Cesta se činila beskrajna. Njegove ruke opustiše uzde, u glavi poče da mu se vrti, iscrpljenost ga savlada... i naposletku izgubi svest, pade s konja te udari glavom o cestu.

8


-Moj dragi Mikelanđelo -reče gonfaloniere Soderini -meni se čini da ste vi češće prekriveni blatom nego supom.
Sedeo je zavaljen tako da mu je britko martovsko sunce prelazilo preko lica. Mikelanđelo je u tih nekoliko dana otkako se vratio u Firencu saznao da je Soderini imao mnogo razloga da bude zadovoljan sobom, preko svog sjajnog putujućeg ambasadora Nikola Makijavelija, koga je on odgojio onako kao što je njega odgojio Lorenzo de Mediči, Firenca je zaključila niz prijateljskih ugovora koji su omogućili gradu da živi u miru i napretku.
-Svi izveštaji iz Bologne i iz Vatikana kazuju nam da je papa oduševljen...
-Gonfaloniere, pet godina koje sam proveo klešući Davida, Bogorodicu i okrugli reljef bile su najsrećnije godine mog života. Gladan sam samo jedne jedine stvari:
klesanja mermera.
Soderini se nagnu preko stola, a oči mu zablistaše.
-Sinjorija zna kako da pokaže svoju zahvalnost. Imam ovlašćenje da vam ponudim jednu lepu narudžbinu: divovskog Herkula, koji će odgovarati vašem Davidu. Kad bude imao po jednu figuru sa svake strane glavnih vrata, ulaz u Palaco dela Sinjorija biće najuzvišeniji ulaz u vladu gradske države na svetu.
Mikelanđelu zastade dah. Divovski Herkul! Koji predstavlja sve što je bilo najjače i najplemenitije u klasičnoj kulturi Grčke. Il Magnifico je učinio Firencu Atinom Zapada, sad se ukazivala mogućnost da uspostavi sponu koja bi povezala Perikla i Lorenca, da se vrati svojim ranijim istraživanjima u vezi s Heraklom.
Drhtao je od uzbuđenja.
-Mogu li opet dobiti kuću? I radionicu da u njoj klešem Herkula?
-Sada su izdati, ali ugovor uskoro ističe. Računaću vam mesečno osam florina.
Kad budete počeli da radite apostole, kuća će opet biti vaša.
Mikelanđelo sedne obuzet iznenadnom slabošću.
-Tu želim da živim i klešem celog života. Neka Bog čuje ove moje reči.
Soderini zapita brižno: -A šta je s Rimom i s mermernim nadgrobnim spomenikom?
-Pisao sam Sangalu. On je jasno rekao papi da ću se ja vratiti u Rim samo da revidiram ugovor i da donesem mermerne stubove u Firencu. Sve ću ih raditi odjednom: Mojsija, Herkula, Svetog Matiju, Robove...
Glas mu je bio pun radosti koju je osećao u duši. Soderini je zurio preko crvenih geranija svoje žene na krovove Firence.
-U moju dužnost ne spada da se mešam u porodični život, ali došlo je vreme da osigurate svoju slobodu od oca. Želim da idem s vama javnom beležniku da potpišete zakonsko oslobođenje u društvenom i pravnom smislu. Dosad je novac koji ste zaradili bio po zakonu njegov. Posle vašeg oslobođenja i potpisa, on će pripadati vama, i vi ćete moći da raspolažete njime. Ono što ćete posle toga dati vašem ocu, to će biti poklon, a ne obaveza.
Mikelanđelo je ćutao. Znao je sve nedostatke svog oca, a ipak ga je voleo, delio je Lodovikov ponos zbog porodičnog imena, želju da ponovo izgradi sebi ime u toskanskom društvu. On polagano odmahnu glavom.
-To ništa ne bi koristilo, gonfaloniere. Ja bih u svakom slučaju morao njemu predati novac, čak i da je moj.
Soderini je navaljivao: -Ja ću zakazati sastanak s javnim beležnikom. A što se tiče mermera za Herkula...
-Mogu li da ga izaberem u Karari?
-Pisaću Kučarelu, vlasniku kamenoloma, da mu kažem da morate dobiti najveći i najčistiji komad koji je ikad bio iskopan iz Apeninskih planina.
Lodoviko je bio ucveljen kad se morao pojaviti pred javnim beležnikom, gospodinom Đovanijem da Romenom, jer je po toskanskom zakonu neoženjeni sin postajao slobodan samo po smrti očevoj. U Lodovikovim očima pojaviše se suze kad su se vraćali kući, pored stare crkve San Firence, pa niz Via del Prokonzolo.
-Mikelanđelo, ti nas sada nećeš napustiti? Obećao si Buonarotu i Đovansimonu da ćeš im kupiti radnju. Moramo kupiti još nekoliko imanja, da bismo ostvarili prihod...
Zbog nekoliko rečenica na papiru, Mikelanđelov odnos prema ocu se preokrenuo. Sada je on predstavljao autoritet, sada ga više nisu mogli mučiti ni gnjaviti. No, pogledavši iz prikrajka očiju, vide da je šezdesetčetvorogodišnji Lodoviko ostario za deset godina u deset minuta zakonske ceremonije, glavu je pognuo, ramena opustio.
-Uvek ću učiniti za porodica sve što bude u mojoj moći, oče. Šta drugo imam? Svoj rad i svoju porodicu.
Obnovio je svoja prijateljstva u Društvu bakrača. Roseli je bio umro. Botičeli je bio suviše bolestan da bi prisustvovao, i tako su bili izabrani mladi članovi, uključivši Ridolfa Girlandaja, Sebastijana da Sangala, Frančiabida, Jakopa Sansovina i Andrea del Sarta, talentovanog slikara. Bio je oduševljen Granačijem, koji je dovršio dva dela koja su ga zaokupljala nekoliko godina: jednu Bogorodicu s mladim svetim Jovanom, i Svetog Jovana Jevanđelista u Patmosu.
-Granači, ti priznati lopove! To je divno! Boja je lepa, figure divne. Uvek sam ti govorio da ćeš postati veliki slikar budeš li na tome radio.
Granači pocrveni. -Šta kažeš da večeras priredimo zabavu u vili? Pozvaću društvo.
-Kako je Vermilja?
-Vermilja. Udata. Za jednog službenika u Pistoji. Želela je da osnuje porodicu. Dao sam joj miraz. Imam novu devojku: kosa joj je crvena kao u Nemice, puna je kao jarebica...
Saznao je da je Kontesinina sudbina mnogo bolja, kako su popularnost i važnost kardinala Đovanija u Rimu sve više rasli, Sinjorija je dopustila porodici Ridolfi da se preseli u veliku vilu na brdu, mnogo prostraniju i udobniju. Kardinal Đovani je slao namirnice i novac koji im je bio potreban. Kontesini je bilo dopušteno da dolazi u Firencu kad god je želela, ali Ridolfo nije smeo dolaziti. Njoj je bilo dopušteno da se pridruži svom bratu u Rimu, ali budući da je Ridolfi još uvek slovio kao neprijatelj republike, Sinjorija nije htela dopustiti da joj izmakne iz vida.
Uhvatila ga je kako se netremice zagledao u Davida.
-Je li još uvek dobar? Još uvek nisi iscrpeo radost koju ti on pruža?
On se okrenu na zvuk njenog glasa i susretne se s njenim prodornim smeđim očima koje su uvek mogle da mu prodru misli. Obrazi su joj bili rumeni od hodanja po oštrom martovskom vazduhu, njen se stas bio popunio, postala je malo ozbiljnija.
-Kontesina! Kako divno izgledate. Milo mi je što vas vidim.
-Kako je bilo u Bolonji?
-Danteov Pakao.
-Sve?
Mada je njeno pitanje bilo nedužno postavljeno, on pocrveni sve do kovrdža koje su mu bile očešljane preko četvrtastog čela.
-Kako se zove?
-Klarisa.
-Zašto si je ostavio?
-Ona je mene ostavila.
-Zašto nisi pošao za njom?
-Nisam imao kočiju.
-Onda si upoznao ljubav, mali deo ljubavi? -upita ona ozbiljno.
-U punoj meri.
Suze joj ispuniše oči.
-Dopusti mi da ti zavidim -prošaputa ona i iščezne, prešavši brzo preko pjace pre nego što mu je pošlo za rukom da pođe za njom.
Gonfaloniere Soderini mu je dao avans od dve stotine florina za budući rad. Otišao je da poseti Lorenca Strocija, koga je poznavao otkako je njegova porodica kupila Herkula. Lorenco Stroci bejaše oženjen Lukrecijom Ručelaj, kćerkom II Magnificove sestre Nanine i Mikelanđelovog rođaka Bernarda Ručelaja. Mikelanđelo zapita Strocija bi li mogao uložiti malu svotu novaca u ime svoje braće, kako bi mogli da dele zaradu od trgovine.
-Ako se dogovor ne pokvari, Meser Stroci, moći ću uložiti kapital kako budem zarađivao, da bi moja braća mogla više zarađivati.
-To će odgovarati mojoj porodici, Buonaroti.I ako ikad zaželite da vaša braća otvore nezavisnu radnju, ja ću ih snadbevati vunom iz naših predionica u Pratu.
Otišao je zatim u radionicu Duoma, gde ga bučno pozdraviše Bepe i njegovi klesari. Samo se Lapo okrenuo.
-Hoćeš li da ti sagradim još jednu radionicu? -brbljao je krezubi Bepe.
-Još ne, Bepe, dok ne odem u Kararu i ne nađem komad mermera za Herkula. Ali hoćeš li mi pomoći da premestim Svetog Matiju da vam ne smeta...
Izabrao je svetog Matiju jer je on bio prvi jevanđelist u Novom zavetu, i jer Matija nije završio nasilnom smrću. U svojim ranijim crtežima video je Matiju kao mirnog naučnika s knjigom u jednoj ruci, dok se drugom zamišljeno držao za bradu. Mada se bio probio u prednju površinu kamena, nesigurnost mu nije davala da ide dalje. Sada je razumeo zašto, nije mogao pronaći istorijskog Matiju. Njegovo jevanđelje nije bilo prvo napisano, jer je mnogo stvari uzeo od Marka, govorilo se da je bio blizak Isusu, no on je napisao svoje jevanđelje tek pedeset do sedamdeset godina posle Hristove smrti...
On iznese svoje probleme prioru Bikjeliniju. Priorove tamnoplave oči bile su postale krupnije iza debelih stakala, dok mu se lice suzilo od godina.
-Ništa se o svetom Matiji ne zna sigurno -promrmlja on u tihoj biblioteci. - Da li je on bio Levi, skupijač poreza u službi Iroda Antipe? Možda, a možda i nije. Jedino ga spominju, osim u Novom zavetu, na grčkom, i to greškom, tamo se kaže da je Matija sastavio Proročanstva na hebrejskom jeziku. Ali ona su napisana na grčkom, za Jevreje koji su govorili grčkim jezikom, da im se dokaže da je Isus bio nekoliko puta predskazan u Starom zavetu.
-Šta da radim, oče?
-Moraš stvoriti svog vlastitog Matiju,kao što si stvorio svog vlastitog Davida i Pijetu. Mani se knjiga, mudrost leži u tebi. Ma šta da isklešeš kao Matiju, to će biti istina.
Mikelanđelo se osmehivao odmahujući glavom. -Oče, vaše reči su ljubazne, nikad niko nije imao toliko vere u mene.
Počeo je sve iz početka, tražeći Matiju koji će simbolizovati čoveka u njegovoj mučnoj potrazi za Bogom. Da li može da kleše Matiju u spirali koja će se kretati nagore, Matiju koji pokušava da izađe iz mermera, kao što se čovek borio da se oslobodi iz kamene planine politeizma u kojoj je ležao okovan? Nacrtao je Matijino levo koleno kako se snažno probija iz kamena, kao da hoće da oslobodi trup od kukuljice koja ga je držala zarobljenog, s rukama uz telo, s glavom mučno izvijenom daleko od tela u traženju puta kojim bi se izbavio.
Naposletku se vratio svom mermeru, osećajući se ponovo u savršenoj telesnoj i duhovnoj kondiciji, kao majstor, dok je snaga njegove radosti terala dleto kroz kamen kao što munja ide kroz oblake. Klesao je po vrućini isto onako jakoj kao što je toplota u ognjištu, mermer i meso Matije bili su postali jedno, i Matija se probijao kroz blok čistom snagom svoje volje da stekne dušu kojom će se uzdići do Boga. Zar ne želi svaki čovek da se izbavi iz utrobe i stekne besmrtnost?
Žudeći da postigne lirsko raspoloženje, on se vrati Tadejevoj Bogorodici, klešući okrugli okvir, ozbiljno, divno lice Marijino, tkivo kože deteta Isusa protegnutog na majčinom krilu. Zatim dođe vest od pape Julija da Firenca mora proslaviti jubilej krivice i kazne kako bi se skupila novčana sredstva za gradnju nove crkve svetog Petra.
-Mene su zadužili za dekoracije -izjavi radosno Granači.
-Granači, nećeš se valjda ponovo vratiti pozorišnim kulisama, posle onih sjajnih slika? To će biti traćenje tvog talenta. Ja sam protiv toga.
-Moj talent ima mnogo vremena -reče Granači. -Čovek treba malo i da se zabavlja.
Jubilej koji je trebalo da namakne novac za Bramanteovu crkvu nije bio veseo za Mikelanđela. Trebalo je da se održi u aprilu. Mikelanđelo se zakleo da će otići iz grada i te dane provesti kod Topolina. No, opet se papa umešao u njegove planove.
-Primili smo breve od pape Julija -reče Soderini. -Vidite, zapečačen je ribarskim prstenom. Traži da dođete u Rim. Ima za vas dobre vesti.
-To može značiti jedino to da če mi dopustiti da ponovo klešem.
-Ići ćete?
-Sutra. Sangalo je pisao da moj drugi tovar mermera leži izložen vremenu na Pjaci San Pjetro. hoću da ga spasim.