Džin Kalogridis

First topic message reminder :




Već stotinama godina istina o najpoznatijem osmehu u istoriji ostaje misterija kao i sama žena koja se smeši... sve do sada. DŽIN KALOGRIDIS, autorka sjajno ocenjene i veoma uspešne knjige Žena jednog Bordžije, oživljava zavodljiv glas Mona Lize u ovom predivnom romanu u kome je spojila istorijske činjenice i izuzetnu maštu. Od seksualne strasti do smrtne opasnosti, dramatični obrti stvarnih istorijskih događaja teraju čitaoca da uvek iznova okreće strane. - Filipa Gregori, autorka The Other Boley Girl

LVI
Frančesko je dečaku dao ime Mateo Masimo: Masimo po svom ocu, a Mateo po dedi. Pokorno sam prihvatila patrijarhalni način davanja imena; oduvek sam znala da ga nisam mogla nazvati Đulijano. Bilo mi je drago kad sam saznala da Mateo znači „dar od Boga“. Bog mi nije mogao dati ništa bolje.
Mateo je bio neverovatan i prelep i vratio mi je srce. Bez njega ne bih mogla da se nosim sa onim što sam saznala u muževljevoj radnoj sobi; bez njega ne bih imala razloga da budem hrabra. Međutim, zbog njega, to sam sačuvala i samo Zalumi rekla za pismo, što je bilo neophodno jer bi primetila ključ koji sam sačuvala, a koji Frančesko nikada nije pominjao.
Kada sam joj prenela rečenicu o Piku, odmah je razumela i prekrstila se u strahu.
Mateo je bio kršten dan posle rođenja, u crkvi San Đovani, gde sam se ja venčala drugi put. Formalno krštenje je obavljeno dve nedelje kasnije u crkvi Santissima Annunziata, malo severnije, u opštini pored crkve San Đovani. Generacijama, Frančeskova porodica je tamo držala privatnu kapelu. Crkva je stajala sa jedne strane platoa sa sirotištem, a bolnica Ospedalle della Santa Maria degli Innocenti, sa druge strane.
Smatrala sam kapelu ugodnom. Izuzev bronzanog raspeća izmučenog Hrista, belo okrečenog zida koji se tako prazan uzdizao iznad oltara napravljenog od tamnog drveta, poduprtog sa obe strane gvozdenim svećnjacima, visokim kao ja i dva puta širim od mene. Dvadeset i četiri sveće su se svojim žutim sjajem borile da ublaže tminu usled nedostatka prozora. Prostorija je mirisala na prašinu, na drvo i kamen, na tamjan i vosak, a odzvanjala je tiho vekovima izgovaranim molitvama.
Od rođenja mog sina, držala sam se podalje od Frančeska; moja mržnja, gađenje i strah su bili toliko veliki da sam jedva sebe mogla da nateram da ga pogledam. On se nije promenio, ostao je brižan i nežan, ali sada, kada sam ga proučavala, videla sam čoveka koji je bio sposoban da ubije Pika, a možda i Lorenca. Videla sam čoveka koji je pomogao pri Pjerovom izgnanstvu i stoga doveo do smrti mog Đulijana.
Pokušavala sam da majčinskom posvećenošću prigušim bilo kakvu brigu za muževljeva tamna poslovanja sa Savonarolom, kao da bi zaborav mogao da zaštiti Matea od njih. Trudila sam se, ali dok sam sedela u kapeli i smešila se mom detetu, bilo mi je muka od toga što sam znala da Frančesko sedi pored mene.
Ujka Lauro i Đovana Maria su bili kumovi. Mateo je bio neverovatno mirno dete, spavao je tokom većeg dela ceremonije, a kada se probudio, nasmešio se. Sedela sam, još uvek umorna od duge trudnoće i sa zadovoljstvom gledala kako moj otac drži bebu, a Lauro odgovara za njega.
Nakon toga, dok je moj otac ponosno nosio svog unuka od oltara, a ostali su ga pratili, ja sam zastala da uzmem Mateovu krštenicu od sveštenika. Bio je mlad i nervozan. Glas mu je pucao nekoliko puta za vreme ceremonije. Kada sam se uhvatila za krštenicu, on je nije pustio, već je krišom pogledao u ostale; kada je bio siguran da su oni bili preokupirani bebom, prošaputao je: „Uveče. Čitajte ovo samo noću, večeras, kada budete sami.“
Ja sam se trgla... zatim sam pogledala u svoje ruke. On mi je dao više od jednog lista hartije. Iza krštenice je sakrio parče papira, pažljivo savijeno.
Misleći da je lud, brzo sam otišla od njega i požurila za ostalima.
Napolju, na platou, skoro da sam im se pridružila kada mi je jedan mladi kaluđer presekao put. Nosio je crni ogrtač Slugu Marijinih, monaškog reda čiji se samostan nalazio tamo, u okviru crkve Santissima Annunziata. Njegova kapuljača je bila podignuta, ostavljajući mu obrve i oči u senci; preko ruke je imao korpu punu jaja. Dok sam prolazila pored njega, šapnuo mi je: „Divno dete, Mona.“
Okrenula sam mu leđa da bih se nasmejala. Tada sam shvatila da gledam u poznati kiseli osmeh samog đavola.
„Vi“, prošaputala sam.
Bilo mu je drago što sam ga prepoznala. Nagnuo se ka svetlu koje je otkrilo zadovoljstvo u njegovim očima - nervozno zbog straha da bi moj muž mogao primetiti. „Večeras“, rekao je tiho. „Sama.“ Zatim se okrenuo i nastavio veselo dalje.
Kada sam se priključila ostalima koji su pričali i ulagivali se preko Matea pre nego što se Frančesko vratio na posao u svoju radnju, moj muž je podigao pogled sa, pod pretpostavkom, svog sina, a pogled mu je bio nežan, odsutan. „Ko je to bio?“ pitao je.
„Niko“, rekla sam krećući se ka njemu. Držala sam krštenicu čvrsto u ruci da bih bila sigurna da potpuno prikriva prokrijumčarenu poruku. „Baš niko.“
Nikome nisam rekla za poruku, čak ni Zalumi. Međutim, kada je u podne sišla dole da jede sa ostalom poslugom i ostavila me samu sa Mateom na balkonu, otvorila sam parče papira. Sunce je bilo visoko, na nebu bez ijednog oblačka, ali ja nisam mogla da čekam, niti sam videla razlog za to. Mateo je ležao, topao i nežan, tik uz mene. Da li sam smela da se upletem još dublje u prevaru.
Dok sam gledala u papir, ispustila sam zvuk preneraženosti. Bio je prazan, potpuno prazan. Đavo se šalio - i to vrlo glupo. Da je kamin bio upaljen, bacila bih ga u vatru. Obuzdala sam svoju narav, poravnala nabore i stavila ga u fioku. Nameravala sam da ga upotrebim za pisanje, pošto je bio kvalitetan, uredno sečen i beo.
Kasno uveče, zvuk Mateovog plača u udaljenoj dečijoj sobi, me je probudio. Prestao je brzo pošto je dojilja ustala da ga nahrani, ali ja nisam mogla da se vratim na spavanje. Bilo je previše toplo za to doba godine. Ležala sam znojeći se i uznemireno se vrpoljila dok je Zaluma spavala na svom krevetu.
Sveštenikove reči su mi se vratile: Čitajte ovo samo noću. Večeras kada budete sami.
Ustala sam. U tami, kretala sam se oprezno i pažljivo, uprkos činjenici da je Zalumu bilo teško probuditi. Upalila sam sveću, otvorila fioku pored mog kreveta veoma polako i izvadila papir koji mi je dao sveštenik.
Osećajući se glupo i uplašeno u isto vreme, prinela sam ga plamenu.
Gledala sam u belu prazninu i mrštila se - dok nisam dobila inspiraciju. Prinela sam papir još bliže plamenu, toliko blizu da se plamen razbuktao i počeo da ispušta taman dim.
Pred mojim očima, počela su da se pojavljuju slova, skoro providna i vodeno braon boje. U tišini sam iznenađeno uzdahnula.
Pozdrav.
Žao mi je što nisam mogao da odgovorim na vaše prethodno pismo. Sutra u sext, idite sami da pitate Boga za odgovor.
Vekovima, vernici su delili dan prema časovima molitve: najpoznatiji su bili jutrenje, u zoru i večernja molitva. Posle zore dolazio je treći sat jutra, terce, a šesti sat, sext, je bio oko podneva.
Zurila sam u rukopis, u savršeno izdužena slova, sa dugim, ukrašenim f i l, dežmekastim n, sa nepažljivim pravopisom. Videla sam ovo samo dva puta u životu, ali sam prepoznala odmah.
Pozdrav, madona Liza, iz Milana...

LVII
Ostatak noći nisam spavala, ali sam ležala u krevetu razmišljajući o pismu. Idi pomoli se, govorilo je. Bez pratnje. Svakako, to je značilo da moram da napustim palatu; ali u Firenci je bilo stotinu crkava. Gde je mislio da idem?
Na kraju, odlučila sam, jedino logično mesto je bila crkva Santissima Annunziata, i u njoj naša porodična kapela gde sam mogla da odem na jutarnju molitvu bez pobuđivanja i najmanje sumnje, i gde sam se poslednji put susrela sa đavolom.
Ujutru sam ustala ništa ne govoreći Zalumi, ali je ona osetila moje uzbuđenje i pitala me šta me to uznemirava. Kada sam joj rekla za moju nameru da sama idem na molitvu, namrgodila se. Retko sam išla bilo gde bez nje.
„Ovo mora da ima neke veze sa pismom“, rekla je. Njene reči su me trgle, a onda sam shvatila da ona misli na pismo koje je ispustio mladi đavolski uljez, jedino o kome sam joj pričala. „Ja znam da ne želite da me plašite, madona, ali ja ne mogu da ne brinem. Ne bih volela da mislim da počinjete da se upetljavate u opasne stvari.“
„Nikada ne bih bila tako glupa“, rekla sam, ali sam čak i ja osetila nesigurnost u svom glasu.
Odmahnula je glavom. „Onda idite sami“, rekla je mrko, prelazeći dozvoljenu granicu u obraćanju sluge gospodarici. „Samo ne zaboravite da imate dete.“
Moj odgovor je zadržao trag topline. „Nikada to ne bih zaboravila.“
Vozač me je odvezao do crkve Santissima Annunziata. Naredila sam da me čeka na otvorenom platou ispred crkve, preko puta dražesne kolonade bolnice za siročad. Upravo kada su zvona počela da pozivaju vernike prekoračila sam prag portala, prošla pored kaluđera i vernika i probijajući se došla do naše male kapele.
Prostorija je bila prazna, što je u meni istovremeno izazivalo strah i olakšanje. Nije bilo sveštenika koji čeka. Sveće nisu bile upaljene, vazduh bez oblaka dima od tamjana. Nisam imala nikakav dogovor, niko nije znao za moj dolazak, izuzev Zalume i vozača. Nesigurno sam otišla do oltara i kleknula. Za nekoliko minuta sam se smirila izgovarajući molitvu. Kada sam napokon primetila svetlost i užurbane korake iza sebe, okrenula sam se.
Đavo je stajao smešeći se, u odori pokornog kaluđera. Kapuljača mu je prekrivala glavu; rukama je držao presavijenu crnu tkaninu.
„Mona Liza“, rekao je. „Hoćete li da pođete samnom?“ Trudio se da igra ulogu, da bude učtiv i obazriv, ali nije mogao potpuno da sakrije lukavstvo u svom glasu, svojim očima.
Kao odgovor, ja sam ustala. Dok sam mu se približavala on je pružao crnu tkaninu koja se odmotala otkrivajući ogrtač.
„Ovo je ludo“, rekla sam više sebi nego njemu.
„Ništa za to“, odgovorio je držeći ogrtač otvoren za mene, za sve to vreme motreći na vrata kapele. „To će olakšati stvari.“
Dozvolila sam mu da prebaci ogrtač preko mene, podigne kapuljaču, povuče je unapred tako da su moj šešir i veo bili prekriveni, moje lice skriveno. Crna pamučna tkanina je skliznula polako do poda prekrivajući moju suknju. „Dođi“, rekao je.
Poveo me je nazad na ulicu, na sigurnoj udaljenosti od mesta gde je čekala moja kočija; Na platou je bila gužva, puno muškaraca, dece i trgovaca, tako da niko nije primetio dva monaha. Tu je bila klimava konjska zaprega privezana rudom za staru klecavu ragu.
„Dozvoli mi da ti pomognem da se popneš“ pokazujući mi rukama da se popnem na sedište.
„Ne.“ Iznenada sam shvatila da je ovaj momak bio sposoban da upadne u moju kuću kao lopov. Kako mogu da budem sigurna da on ne misli da me otme i ispituje o tajnim poslovima mog muža?
Podigao je ruke pokazujući se kao zgroženo nevinašce. „Onda nemoj ići. Vrati se u svoju lepu palatu. Zatvori oči.“
Mislio je to što je rekao; odmakao se korak od mene. Da sam htela, mogla sam da odem od njega i da se vratim u kapelu. Mogla sam da pređem preko platoa do mog vozača. „Pomozi mi da se popnem“, rekla sam.
Učinio je tako, odvezao uzde i popeo se pored mene. „Prvo nekoliko mera predostrožnosti.“ Uzeo je parče tkanine sa sedišta između nas. Brzo, spretno je odmotao tkaninu i ubacio je ispod moje podignute kapuljače. Njegovi prsti, tako brzi i spretni prekrili su moje oči i obmotali tkaninu oko moje glave i vezali je pre nego sam shvatila šta je radio. Bila sam vezanih očiju. U panici sam podigla ruke.
Coknuo je jezikom kao da umiruje životinju. „Tiho. Ništa loše se neće dogoditi. Ovo je radi tvoje sigurnosti, ne moje.“ Naježila sam se kada sam osetila kako me nešto meko češka po obrazu i povukla se nazad ponovo kada sam osetila da su mi time začepljene uši. Svi zvuci su bili prigušeni. Buka rulje sa platoa je postala nerazgovetno bubnjanje, ali sam mogla da čujem đavola kako govori, bez sumnje, glasnije, radi mene.
„Sve je u redu. Bićemo tamo uskoro...“ Kola su se cimnula i pokrenula; ljuljala sam se i držala za ivicu sedišta da održim ravnotežu. Vozili smo se nekoliko minuta. Dala sam sve od sebe da čujem gde smo to išli, ali sam razumela zašto sam bila pozvana baš u podne. Sva crkvena zvona su se već oglasila; nije bilo nikoga da peva na svojstven način što bi mi ukazalo na to u kom delu grada se nalazimo.
Napokon, kola su se zaustavila. Glas mladog đavola mi je rekao da se okrenem na desno. Čula sam pokrete, osetila ruke koje su me uhvatile. Uz njihovu pomoć sam na slepo sišla iz kola. Uhvatio me je za lakat i opominjao da hodam brže, skoro da potrčim; podigla sam suknju u strahu da se ne sapletem. Čak i sa neupredenom vunom u ušima, i bez vida, osetila sam promenu kada smo se pomerili sa suncem ugrejanog vazduha, unutra, na mesto gde je vazduh bio ustajao i hladan.
Prsti su me zgrabili za ruku, primoravajući me da stanem. Moj vodič je tiho zazviždao. Pauza, zatim zvuk šapata, tihih i nerazgovetnih kroz vunu. Toplo telo je stajalo ispred mene, a zatim se okrenulo. Đavo i ja smo ga pratili. Išli smo kratko, zatim se popeli uz stepenice. Opet sam bila primorana da stanem i čula škripu teškog drveta koje klizi preko kamena, kao da je neko gurao neki zid. Kako su se vrata otvorila osetila sam blagi povetarac.
Za trenutak su me vodili laganijim korakom, preko poda posutog peskom. Prošla sam pored dovoljno umetničkih radnji da mogu da prepoznam oštar miris proključalog lanenog ulja i lepka. Gurnuli su me da sednem na stolicu sa niskim naslonom. Samozadovoljnim, veselim tonom đavo se obratio trećoj osobi, dovoljno glasno da sam jasno mogla da razaznam svaku reč.
„Traži i dobićeš.“
„Da li ćeš mi doneti ono što sam tražio?“
„Ako budem morao. Posle toga, koliko vremena imam za sebe?“
„Daj nam ne više od pola sata da budemo sigurni.“ Glas je bio muževan. „Budi siguran da nećemo prekoračiti vreme.“
Na zvuk glasa uhvatila sam povez za oči i skinula ga sa glave.
Đavo je već otišao, njegovi koraci su odzvanjali hodnikom. Čovek koji je stajao nada mnom posežući za parčetom tkanine u istom trenutku kada sam je ja skinula, bio je sveže obrijan sa blago talasastom kosom do ramena, prošaranom smeđim i sedim pramenovima i sa razdeljkom na sredini. On je takođe nosio odoru sekte Slugu Marijinih.
U trenutku nisam mogla da ga prepoznam. Obrijana, njegova brada je izgledala oštro, neočekivano šiljato, njegove jagodice i vilica uglaste, čekinje obasjane svetlošću su imale srebrni sjaj. Bio je još uvek zgodan i da su njegove crte lica bile malo savršenije, oči manje upale, nos manje istaknut, gornja usna punija, bio bi prosto lep. Leonardo se nežno nasmešio mojoj zbunjenosti što je još više istaklo bore u uglovima njegovih svetlo sivih očiju.
Izvukla sam vunu iz ušiju i izgovorila njegovo ime. Instinktivno sam ustala. Pogled na njega probudio je sećanja na mog Đulijana, na Lorenca. Setila sam se njegovog pisma upućenog Đulijanu kojim ga je obavestio o namerama vojvode od Milana i osetila zahvalnost. Želela sam da ga zagrlim kao dragog prijatelja, člana porodice.
I on je osetio isto. Videla sam to u njegovom sjajnom, mada nesigurnom osmehu, u njegovim rukama koje su padale tačno pored tela, ali su bile ukočene od želje da se podignu, dodirnu, zagrle. Da je mogao, stavio bi vrhove svojih prstiju na moje lice i dodirivao njegove konture. Voleo me je, a ja nisam razumela zašto.
Iza njega je bio prozor prekriven komadom platna, isečenog tačno po dimenzijama prozora, a koje je visilo sa letve povezano sa konopcima koji su služili za njegovo podizanje i spuštanje. U tom trenutku platno je bilo podignuto, otkrivajući debelu oblogu od masnog papira, dovoljno mutnog da zakloni ceo vidik, dovoljno providnog da propusti žutu, čistu svetlost.
„Molim te, sedi“, rekao je, a zatim pokazao na stolicu. „Mogu li?“ Kada sam klimnula glavom povukao je preko kamena i seo ispred mene.
Iza njega je na nogarama stajala velika drvena tabla; nagla sam se napred i pogledom uhvatila papir krem boje koji je bio savijen preko gornje ivice table i pritisnut uz nogare kako bi je držao na mestu. Levo od nogara gorela je lampa na malom stolu na kome su bili rasuti delići ćumura i manja gomila kokošijeg paperja. Pored toga, na podu je bila korpa sa jajima, zatvorena flaša ulja i nekoliko zgužvanih, flekavih krpa.
„Madona Liza“, rekao je sa toplinom u glasu. Crna boja odore naglašavala je njegove upale obraze. „Prošlo je dosta vremena.“ Iznenada, čudna opreznost ga je obuzela. Osmeh je izbledeo, njegov ton je postao formalniji. „Molim te, oprosti na tajnovitosti. Ona te štiti koliko i nas. Nadam se da te Salai nije uplašio.“
Salai - đavolak. Savršeni nadimak. Nasmejala sam se što je kraće moguće. „Ne. Ne mnogo.“
Razvedrio ga je moj zadovoljni izraz. „Đan Đakomo mu je pravo ime, ali teško da mu pristaje. Nepopravljiv momak. Došao je kod mene kao ulični mangup; tokom proteklih nekoliko godina davao sam sve od sebe da ga obrazujem. Naučio je svoje znake, mada prilično loše i sada uči za umetnika. Ipak, ponekad očajavam da li da ga naučim civilizovanijim načinima. Međutim, odan je do smrti i stoga veoma koristan.“ Ton mu je postao prijatniji. „Dobro izgledaš, madona. Materinstvo ti pristaje. Salai kaže da imaš lepog sina.“
„Matea, da.“ Porumenela sam.
„Lepo ime. I da li je zdrav?“
„Veoma!“ Nisam mogla da sakrijem ushićenje. „Samo jede i traži još. I veoma je živahan, sem kada spava...“ „Da li liči na tebe?“
„Mislim da liči. Oči su mu sada plave kao ahat, ali uskoro će potamneti, sigurna sam. I ima baš puno kose, tako meke, sa loknicama - uzmem, ovako, prst i na temenu mu uvrtim svu kosu u jedan veliki uvojak...“ Počela sam da mucam kada sam se uhvatila. Frančesko je imao ledeno plave oči i potpuno ravnu kosu. Skoro da sam priznala da moj sin izgleda kao njegov otac - sa kovrdžavom kosom i očima koje će sigurno biti tamne. Bila sam na ivici da opišem slatku rupicu u njegovom obrazu - Đulijanovu rupicu.
Moj ton se ohladio. „Izgleda da znaš dosta toga o meni i mom mužu“, rekla sam. „Da li si se vratio u Firencu? Mislila sam da si u Ludovikovoj palati u Milanu.“
Nisam mogla da protumačim njegov izraz lica. „Jesam. Međutim, došao sam na kratko u Firencu, na odmor.“
„I doveo si me ovde u tolikoj tajnosti zbog...?“
Nije mi odgovorio jer je Salai stigao sa poslužavnikom na kome su bili vino, sir i orasi. Leonardo je ustao i uzeo ga, a zatim isterao svog pomoćnika; stavio je poslužavnik na dugi, uski sto koji je zauzimao gotovo celu širinu zida iza nas. Bilo mu je dosta teško da napravi mesta da ga smesti.
Okrenula sam se u nameri da mu ponudim pomoć, ali sam bila toliko fascinirana onim što sam videla, da sam ustala i otišla to da pogledam. Na stolu su bili ravni drveni noževi sa dugim oštrim ivicama; gomile sivo-belog sečenog krzna, sa rupama gde su dlake bile brižljivo počupane, jedna po jedna i složene na gomile odmah pored para makaza. Tu su bile i gomile perja, najvećih, najtamnijih, od grabljivica; onih svetlijih, guščijih; najmanjih, najnežnijih, golubijih, kao i gomile providnih, svinjskih čekinja. Na samom kraju je bila drvena kofa, obojena krečom i prekrivena tkaninom; pod je bio uflekan bojom za zidove. U blizini, u urednim, pažljivo složenim redovima, male kugle boje - bele, crne, žute, tople roze - ležale su sušeći se na tkanini pored velikog avana u kome je bilo nekoliko grumenčića sjajnog malahita. Tu je takođe bila i velika ploča od crvenog kamena na kojoj je bila gomila tamnog žuto-braon praha, kamena šmirgla veličine dlana i tanka drvena špatula sa oštrom ivicom. Dosta slikarskih peruški je bilo u različitim stadijumima izrade: pera ptica grabljivica su bila očerupana, a vrhovi odsečeni. Gomila svinjskih čekinja je potom bila ubačena u otvore i tu pričvršćena koncem obloženim voskom. Tu je bilo i dosta tankih, vretenastih drvenih štapića, jedan je bio ubačen u cev ptičjeg pera, kako bi ono moglo da izdrži pritisak ruke umetnika.
„Ovo je slikarski atelje“, rekla sam sebi oduševljeno.
Leonardo je spustio poslužavnik i analizirao me, veseo, dok je sipao vino u pehar. „Moderan; to je samo privremeno. Onaj u Milanu je mnogo lepši. Hajde, slobodno dotakni šta god želiš. Molim te.“
Udahnula sam. Posegla sam za nedovršenom četkicom kojoj je trebala drška. Bila je napravljena od golog golubijeg pera; tvorac je pažljivo ubacio unutra belo krzno, nit po nit, u zasečeno pero i ošišao četku tako da je dobila neverovatno špicast vrh. Dodirivala sam prstom svilenkastu površinu i smešila se. To je bio instrument za slikanje najsitnijih detalja: jedne dlake, trepavice.
Spustila sam je i uperila prstom u osušene kuglice. Boje su bile neverovatno ujednačene. „I kako se ovo pravi? I kako se koristi?“
Spustio je jedan pehar i napunio drugi; moja pitanja su mu prijala. „Vidiš onaj oker na kristalnom kamenu?“ Mislio je na prah na crvenoj kamenoj ploči. „Najbolji oker se pronalazi u planinama. Ovaj sam našao u šumama pored Milana. Ako kopaš, tamo možeš naći beli i crvenkasti oker svih nijansi, od crne do svetlo crvenkaste braon nijanse. Mineral se više puta pere i melje dok ne postane blistav i čist. Zatim se obrađuje lanenim uljem, ili vodom, ako neko želi i zatim se suši. Ova crna boja nije crveni oker, već je dobijena
paljenjem ljuske badema, koji daje veoma lepu i upotrebljivu boju.“
„A ova ovde? Da li je to crveni oker?“ Uperila sam prstom ka ružičastoj kuglici.
„Cinober. Pravi se od mešavine kreč belog i najsvetlije nijanse crvenog okera. Za slikanje boje mesa. Kada sam spreman za slikanje, razbijem zrno sa lanenim uljem, koliko god da mi je potrebno. Napravio je pauzu i pogledao me nekako neobično radoznalo, stidljivo. „Znam da ima dosta stvari o kojima treba da popričamo, madona. Ali nadao sam se.“ Dodao mi je pehar sa vinom. Od nervoze mi se nije ni pilo, ali iz pristojnosti sam ga prihvatila i uzela gutljaj, tako da se i on osetio slobodnim da pije iz svoje čaše. Uzeo je simbolični gutljaj i spustio čašu. „Nadao sam se da bismo se mogli malo opustiti pre no što uplovimo u neke ozbiljne teme. Takođe sam se nadao da ćeš možda pristati da poziraš za mene, danas, makar na kratko.“
„Da poziram za tebe?“
„Kako bih uradio tvoj portret.“
Nasmejala sam se jer prosto nisam mogla da verujem. „Koja bi bila svrha toga?“ Izazivala sam ga. „Lorenco je mrtav, a Đulijano...“ Nisam dovršila.
„Svejedno bih voleo da dovršim rad.“
Naravno, ovo radiš iz nekog drugog razloga, a ne iz osećaja obaveze prema mrtvom čoveku.“
Nije odmah odgovorio. Okrenuo je lice prema pokrivenom prozoru, tako da mu je lice i kosu obasjavala žućkasta svetlost. Oči su mu bile prozirne kao staklo, skoro bezbojne, ispunjene svetlošću. „Video sam tvoju majku“, rekao je.
Govorio je tako nežno da nisam bila sigurna da dobro čujem. Trgla sam glavu ka njemu. „Kako to misliš? Ti si poznavao mamu?“
„Upoznao sam je. Ona i tvoj... njen muž, ser Antonio, tih dana su često bili gosti u Medičijevoj palati. Pre nego što se razbolela. Nisam se nikad upoznao sa ser Antoniom, on je bio dosta stidljiv i često je ostajao u bašti ili pričao sa konjušarima. Međutim, dva puta sam na banketima sedeo pored tvoje majke. Često sam pričao sa njom na karnevalima. Kao i ti i ona je imala oko za umetnost. Cenila ju je i razumela.“
„Da.“ Prošaputala sam. „Znači, išla je često u Medičijevu palatu?“
Polako je klimnuo glavom. „Lorencu se ona veoma dopadala - kao prijatelj. Naravno, pokazao joj je svoju kolekciju. Veoma je cenio njeno mišljenje. Njena porodica je oduvek bila u prijateljstvu sa Tornabuonijevima, porodicom Lorencove majke, i tako su se upoznali. Naravno, preko Lorenca je upoznala Đulijana.“
„Da li je ona... da li su svi znali da su njih dvoje imali aferu?“
Očni kapci su mu se spustili. „Ne, madona. Tvoja majka je bila žena puna vrlina. Iskreno ne verujem da su ona i Đulijano...“ Naglo je prekinuo; na moje iznenađenje, pocrveneo je.
„Ne veruješ da su bili... zajedno... do?“ Izazivala sam. Nisam želela da ga osramotim, ali godinama sam čekala da saznam istinu o životu moje majke.
Podigao je pogled, ali nije hteo da pogleda direktno u mene. „Noć pre nego što je Đulijano ubijen video sam je na Via de Gori, odmah ispred Medičijeve palate. Išla je da se vidi sa njim; sijala je od radosti, tako srećna. I... svetlo je bilo veoma blago, veoma nežno. Bio je sumrak, a ona je izašla iz senke. Ja...“ Glas mu je bio spor; obuzeo ga je osećaj dužnosti da pokuša da ispriča ono što je video, nešto sveto i kratkog trajanja. „Nije bilo grube linije, ni prave granice između njene kože i vazduha koji je okruživao. Izašla je iz tame, mada još uvek nije bila potpuno odvojena od nje, nije bila odvojena od neba, od ulice ili zgrada. I izgledalo je kao... da je bila izvan vremena. To je bio neverovatan trenutak. Izgledala je kao da nije bila samo žena. Ona je bila Madona, anđeo. Svetlo je bilo... izuzetno.“ Zaustavio se, a ton mu je postao realan. „Oprosti mi ovo budalasto buncanje.“
„To nije buncanje. To zvuči kao poezija.“
„Znaš koliko je bila lepa.“
„Da.“
„Zamisli je još hiljadu puta lepšu. Zamisli kako sija iznutra. Strašno sam želeo da je naslikam, ali... Đulijano je bio ubijen, naravno. Zatim se Ana Lukrecija razbolela.“
„Nije bila bolesna“, rekla sam. „Njen muž nije mogao da ima dece. Pretukao ju je kada je saznao da je bila trudna.“ Bilo mi je jako čudno da pričam o svom ocu tako distancirano, hladno, kada sam ga volela uprkos gresima koje je počinio.
Leonardove oči su zasjale od besa i bola, kao da je njega neko udario. „Znači, oduvek je znao.“
„Oduvek je znao.“
Potrajalo je dok se sabrao. „Žao mi je zbog toga. Te noći sam odlučio da naslikam tvoju majku. Želeo sam da zabeležim taj divni osećaj i pokažem joj ga kao lep i radostan. Takav kakva je ona bila tada, kada je išla Đulijanu, a ne kakva je postala. Imala je urođeni sjaj, a i ti ga takođe imaš, madona Liza. Vidim nju u tebi. Kada bi mi dozvolila da ga zabeležim.“ Prekinuo je. „Znam da je strašno čudno to što ti sada sediš ovde, ali shvatio sam da je sreća varljiva. Ona je bila sa Đulijanom te noći, bila je srećna. Već sledećeg dana, njega nije bilo.
Ko zna gde ćemo ti ili ja biti sutra?“
Možda bi rekao više, trudeći se da se opravda, ali ućutkala sam ga tako što sam mu stavila ruku na rame. „Gde“, pitala sam. „Gde bi želeo da sednem?“
Prvo mi je dopustio da pogledam nacrt urađen ugljenim štapićima, na stalku, cartone ili crtež, kako je on rekao. Bio je urađen u bašti Santo Spirito, dan posle Lorencove sahrane. Nisam više gledala preko svog nedovršenog ramena u umetnika, kao na skici; sada sam sedela licem direktno okrenuta njemu, ramenima i telom okrenutim vrlo malo u stranu. Više nisam bila samo glava sa nagoveštenim ramenima i kapom; imala sam kosu, dugu i puštenu, kao kod devojčice. Imala sam dekolte koji je mogao da razbesni Savonaroline ratoborne heruvime. Imala sam šake i dovoljno tela da se izrazi činjenica da sam sedela.
Kako sam stajala pored Leonarda zureći u crtež na stalku, bacio je pogled na mene, ispustio kratak zvuk gnušanja i istog momenta izvadio kokošije pero iz stočića i njime veoma blago prešao preko papira. Ivica pera je potamnela; ugalj koji je bio ispod je nestao.
„Sedi“, rekao je, krajnje pometeno. „Brada. Moram da je popravim.“
Otišla sam da sednem. Došao je za mnom još uvek držeći pero u ruci i sa preteranom preciznošću me namestio ovako: brada savršeno prava, nimalo iskrivljena na bilo koju stranu, glava okrenuta od tela pod određenim uglom. U tom trenutku nije brinuo o položaju mojih šaka. Čak mi je dao i pehar sa vinom i insistirao da popijem malo pre nego što počne.
Sedela sam u tišini dok je završavao brisanje svoje greške, zatim je uzeo ugljeni štapić privezan za drveni štapić i spretnim, širokim pokretom ispravio bradu. Zatim je zurio u mene. Zurio i upoređivao moj nos sa crtežom, moje desno oko, levo, obe obrve i nos. Postala sam nestrpljiva i počela da lutam pogledom. Zaustavio se na zidu blizu stalka, na maloj drvenoj ploči koja je bila premazana gipsom i sušila se. Pored nje je bio oštar drveni nož koji je očigledno služio za struganje površine ploče.
„Da li ćeš to upotrebiti za sliku?“ pitala sam.
Namrštio se, blago uznemiren prekidom. „Da. Mora da se suši nekoliko dana.“
„Da li je površina napravljena samo od gipsa?“
„Gips“, rekao je. „Jedna vrsta. Veoma fini gesso sottile, Pariski gips sa nekim mojim dodacima. Prvo ide belo jablanovo drvo. Zatim se za njega lepi dobro laneno platno, da bi se napravila osnova za gesso. Zatim se to glača da bude kao slonova kost. Kada se osuši, prebaciću ovu skicu na njega.“
„Iskopiraćeš je?“
„Suviše sam ja lenj za to. Ja probodem cartone, prikačim ga za platno premazano gipsom i poprskam ga ugljem u prahu. Tako ide veoma brzo. Zatim počinjemo sa slikanjem, što ćemo raditi sledeći put kada se sretnemo, ako to sudbina dozvoli.“ Uzdahnuo je. „Molim te, uzmi još malo vina, madona.“
„Ti pokušavaš da me napiješ“, rekla sam. Mislila sam tako da se našalim, ali kada sam ga pogledala, nije se smešio.
„Ima dovoljno ozbiljnih stvari o kojima treba da razgovaramo, slažeš li se?“
Umesto odgovora, uzela sam dobar gutljaj vina. Bilo je jeftino i malo kiselo. „Zašto onda ne razgovaramo o njima? Umorna sam od izigravanja zadovoljnog anđelčića.“ Pogledala sam u njega. „Nisi me doveo ovde samo da bi naslikao moj portret ili pričao o srećnijim vremenima.“
Njegov ton je postao mračniji. „Dobro onda. Reci mi istinu, madona. Ja... video sam te sa Frančeskom del Điokondom...“
Hteo je da kaže još nešto, ali sam ga prekinula. „Kada?“
„Na krštenju tvog deteta.“
Znači, video je Salaija kad je pokušavao da mi dostavi poruku.
Nastavio je. „Voliš li ga?“
Imao je gorčinu u glasu. Obrazi su mi goreli, zurila sam u kameni pod.
Jedva čujno je uzdahnuo, zatim je omekšao. „Da li grešim ili su odnosi među vama zategnuti, barem sa tvoje strane?“
Podigla sam glavu. „Kako to znaš?“
Izgleda da mu je moj odgovor udovoljio. „Kroz obično posmatranje. Veoma je teško u potpunosti sakriti osećanja. A ja nisam primetio neku naklonost u tvom ponašanju. Ovo nije prvi put da sam osetio takvo... nezadovoljstvo između muža i žene.“
„Ja...“ Osećaj krivice je protutnjao kroz mene. Setila sam se onih užasnih dana kada sam se žrtvovala Frančesku zbog Matea, kada sam sebi dozvolila da budem nazvana kurvom. „Mog oca su uhapsili. Frančesko se ponudio da ga spasi ako...“
Nisam mogla da dovršim. Klimnuo je glavom ne bi li mi pokazao da i ne moram.
„Onda te moram upitati da li si i dalje odana Đulijanu Medičiju.“
Odjednom sam sve shvatila. On nikako nije mogao znati da sam ja bila primorana na brak sa Frančeskom; nikako nije mogao znati da li sam ja bila upoznata sa Frančeskovim tajnim političkim planovima, da li sam ih odobravala.
„Nikada ne bih izdala Đulijana! Ja sam ga volela...“ Prislonila sam šaku uz obraz.
Stajao je nepokretno ispred stalka držeći čvrsto ugljeni štapić iznad crteža. „Zar ga ne voliš i dalje?“
„Da“, oči su mi se napunile suzama. Nisam učinila ništa da ih zaustavim. „Naravno da da. Kada je umro, ja sam želela da umrem. I ubila bih se, da nisam nosila njegovo dete...“ Uspaničila sam se na svoje nenamerno priznanje. „Ne smeš ovo nikome da kažeš, čak ni Salaiu! Ako bi Frančesko ikada saznao, uzeo bi mi ga.“
„Đulijano... mrtav.“ Veoma polako, bez gledanja je spustio ugljeni štapić na stočić.
„Nekoliko ljudi je ovo čulo. Većina veruje da je još uvek živ.“
„Ne. Frančesko mi je rekao. Njegovo telo je pronađeno u Arnou... Gradska vlada ga je uzela i tajno sahranila izvan gradskih zidina. Plašili su se, zbog onoga što se desilo Meser Jakopu.“
Progutao je ovo. „Shvatam. Ovo dosta toga objašnjava.“ Tokom jednog dugog, neprijatnog momenta, momenta u kome sam se borila da se ponovo priberem, da potisnem sav bol koji nikada nisam smela u potpunosti da izrazim, on je ćutao. Zatim je, veoma oprezno, rekao: „Znači, još uvek si odana Medičiju. I ne bi zazirala od pomoći Pjeru u ponovnom zauzimanju Firence? I možeš da držiš jezik za zubima?“
„Da, na oba pitanja. Učinila bih sve, dok god to ne škodi mom sinu Mateu.“ Obrisala sam suze i pogledala gore u njega. Pogled mu je bio zabrinut, ali prepreka između nas je počela da se ruši.
Shvatila sam da on nije znao. Nije znao da ja znam da je Đulijano mrtav. Možda je mislio da sam sposobna da ga izdam, da se udam za Frančeska misleći da bi moj prvi muž mogao biti još uvek živ. Ipak, još uvek je bio ljubazan; čak me je i ponudio da sednem.
„Veruj mi da razumem tvoju zabrinutost za dete. Nikada ne bih tražio od tebe da uradiš nešto što bi ga direktno ugrozilo.“ Napravio je pauzu. „Bio sam vrlo iznenađen kada sam primio tvoje pismo“, rekao je blagim tonom, punim poštovanja prema mom plaču. „Ja... sam imao razloga da verujem da si umrla one noći kada su braća Mediči napustili Firencu. Kao što vidiš, nisam poznavao tvoj rukopis. Tako da nisam odgovorio. Kasnije sam saznao da si se udala za Frančeska del Điokondoa...“
„Pročitala sam pismo koje je Salai ispustio“, upala sam. „Ono upućeno mom mužu. Ja... nisam ni pretpostavljala da je bio nekako povezan sa Savonarolom, sve do te noći. Čak ne znam ni ko mu je poslao to pismo.“ Posmatrala sam ga. Još uvek me je gledao neobično intenzivno. Želeo je da mi veruje, ali nešto ga je sputavalo.
„To je tačno“, rekao je, više za sebe. „Kada si videla Salaia na krštenju, mogla si da kažeš mužu da je on uzeo pismo iz njegovog stola. Međutim, izgleda da nisi.“ „Naravno da ne. Šta želiš da uradim? S razlogom si me ovde doveo.“ „Pjero de Mediči želi da razgovara sa tobom“, rekao je.
Zinula sam u njega kao gromom pogođena. „Pjero? Pjero je ovde?“
„Namerava da preuzme grad i treba mu tvoja pomoć. Da li će je imati?“
„Naravno.“
Odmakao se od stalka i približio meni. „Dobro. Idi u Duomo za tri dana, tačno u podne. Naći ćete se u severnoj crkvenoj riznici.“
Razmotrila sam ovo. „Žena, sama tamo... Sveštenici će posumnjati. Ako budem bila viđena kako čekam tamo...“
„Sveštenici će znati šta da rade. Reci im da te šalje Đan Đakomo. Odvešće te u tajni prolaz kome se samo odande može prići.“
„Zašto ti Pjero jednostavno nije rekao da mi preneseš njegovu poruku? Zašto bi se izlagao riziku da se nađe samnom?“
„Ja sam samo posrednik, madona. Ne usuđujem se da ga razumem.“
Ustao je i pozvao Salaia, zatim me je otpustio naklonivši se. Salai mi je vezao tkaninu preko očiju, još jednom, te sam bila vraćena u crkvu Santissima Annunziata na isti način kako sam i otišla.
Zaluma me je čekala u mojim odajama. Znala sam da ne treba da pokušavam da sakrijem svoju uznemirenost. Mogla je da nanjuši moj susret sa Leonardom na meni kao da je to bio parfem od ruža. Međutim, već sam odlučila da joj ne govorim detalje, radi nje same. Pre no što sam uspela da progovorim, rekla je tako tiho da niko u hodniku nije mogao da čuje: „Znam da ste otišli da se nađete sa nekim i da to ima neke veze sa pismom koje je uljez našao. Nisam u poziciji da postavljam pitanja. Ali, ovde sam. Pomoći ću vam, kako god mogu. Naredite mi šta želite.“
Uzela sam njene ruke i poljubila je kao sestru, a ne kao slugu. Ali nisam ni pomenula Leonarda ni Pjera. Ova imena bi je mogla koštati glave.
A mogla su i mene. Otišla sam u dečiju sobu i dugo sedela sa Mateom u rukama, prelazila rukom preko nežne, osetljive kože na njegovom temenu, preko pramenčića neverovatno meke kose. Poljubila sam njegov nežni obraz i osetila mleko i sapun.
Tri dana su brzo prošla.
Klaudio je podigao obrvu na moj neobični zahtev da me odveze u Duomo. Uradila sam to tako obično, kao da je to bio neki ćef, kao da nisu prošle godine od mog prvog i poslednjeg odlaska tamo.
Pred samo podne, kada su zvona zaglušujuće zazvonila, prošla sam ispod masivne, ogromne kupole i kleknula nedaleko od visokog oltara, izrađenog od tamnog drveta i optočenog zlatom.
Izgovarala sam molitve zajedno sa ostalima, prisećajući se reči koje sam znala još od detinjstva. Klečala sam i ustajala i krstila se u određenim trenucima. Nije bilo mnogo ljudi, kao da je većina vernika sada više volela crkvu San Marko i njenog poznatog propovednika Savonarolu, ili San Lorenzo, gde je često propovedao.
Čim je ritual završen, ustala sam i brzo otišla u severni kraj katedrale gde je bila glavna crkvena riznica, prostorija u kojoj je mladi Lorenco potražio sigurnost onog jutra kada mu je brat ubijen. Vrata su bila urađena u bakrorezu, veoma visoka i toliko teška da kad sam otišla da ih otvorim, jedva da su se pomerila.
Čim sam drugi put pokušala, čula sam korake iza sebe i okrenula se. Dva sveštenika, jedan mladi i jedan stariji i sed, približavali su se ovoj prostoriji sa kristalnom flašom vode i zlatnim peharom za vino u rukama.
Stariji se oglasio: „Da li tražite savet sveštenika, madona?“ Njegov ton je delovao pomalo oprezno; bilo je čudno da žena luta blizu riznice, ali pošto sam bila pripadnica više klase, bio je učtiv.
Morala sam da pročistim grlo pre nego što su reči izašle iz mene. „Đan Đakomo me je uputio ovamo.“
„Ko?“ Namrštio se, nekako sumnjičavo.
„Đan Đakomo“, ponovila sam. „Rekao je da ćete razumeti.“
Odmahnuo je glavom i razmenio brz i nelagodan pogled sa pratiocem. „Žao mi je madona. Ne razumem. Zašto bi vas neko poslao ovde?“
„Đan Đakomo“, rekla sam glasnije. „Možda je tu još neki sveštenik koji mi može pomoći...“
Sada su se oba sveštenika mrštila. „Ne znamo nikoga sa takvim imenom“, čvrsto je tvrdio stariji sveštenik. „Žao mi je madona, ali imamo obaveze na koje treba da prionemo.“ Slobodnom rukom je otvorio teška vrata i propustio prijatelja, zatim je ušao i sam i pustio da se vrata zatvore ispred mene.
Šetkala sam tamo, na kratko, nadajući se da bi mogao da naiđe neki drugi sveštenik. Zar niko nije dobio poruku? Da nije Pjero zarobljen? Svakako, Leonardo nije imao razloga da mi namesti klopku...
Sveštenici su izašli iz riznice i videli da sam još uvek tamo. „Idite kući!“ mlađi je besno zapovedio. „Idite kući svom mužu.“
„Ovo je nedolično, madona“, rekao je stariji. „Zašto ste došli ovde da se raspitujete za muškarca? Gde vam je pratnja?“
Tada mi je palo na pamet da su mogli da pretpostave da je Đan Đakomo bilo ime mog ljubavnika sa kojim je trebalo da se nađem. U vreme Savonaroline vladavine optužba za preljubu bila je opasna koliko i moja prava misija. Izvinila sam se i požurila da napustim crkvu.
Došla sam kući iznervirana i besna. Leonardo je upravo napravio budalu od mene, a ja nisam imala pojma zašto.

LVIII
Čim sam stigla kući, otišla sam pravo u dečiju sobu i sedela sa Mateom u rukama. Nisam želela da sretnem Zalumu i da se suočim sa njenim nemim ispitivačkim pogledom kada sam bila besna i podložna priči. Naredila sam dojilji da ode i počela da ljuljam svog sina. Kada je Mateo dohvatio pramen moje kose i počupao me tako da je zaista zabolelo, dopustila sam sebi da zaplačem.
Do tada nisam shvatala koliko sam se zapravo nadala i želela da uradim nešto kako bih mogla da sačuvam uspomenu na Đulijana. Od njegove smrti, nisam smela da govorim o njemu, morala sam da se ponašam kao da nikada nisam bila sa njim u braku. Sada su moje nade ismejane.
Bila sam sama sa svojim sinom skoro sat vremena kada je Zaluma došla tiho i stajala pored vrata. Nežno je rekla: „Mislila sam da ste možda gladni.“
Odmahnula sam glavom. Okrenula se da ode, a onda je stala i bacila pogled iza vrata da se uveri da nije bilo nikoga u hodniku.
„Neko je ostavio pismo“, brzo je rekla. „Na stolu pored vašeg kreveta. Elena ili Izabela će ga sigurno ubrzo primetiti.“
Dala sam joj Matea u ruke i bez reči otišla u svoju sobu zatvorivši vrata za sobom.
Papir je bio potpuno beo, sa uredno isečenim ivicama i, kao što sam znala i pre no što sam ga otvorila, potpuno prazan.
Jutro je bilo hladno i slaba vatrica je još uvek gorela u kaminu. Otišla sam do njega i držala papir blizu vatre i čučnula sam kako bih mogla da pročitam bleda braon slova koja su se pojavljivala:
Oprosti mi. Bog će ti objasniti sutra kada budeš otišla u podne na molitvu.
Bacila sam papir u vatru i gledala ga kako gori.
Zalumi ništa nisam rekla. Sledećeg dana u podne sam otišla u kapelu u crkvi Santissima Annunziata da se pomolim.
Ovog puta, kada mi je đavo-monah prišao, ja sam gledala u njega. Kada smo ušli u kočiju, zavezao mi je tkaninu preko očiju i šapnuo: „Ovog puta, to je zaista samo radi tvoje zaštite, Mona.“ Ja nisam ništa rekla. Kada mi je povez napokon skinut i ja sam ugledala Leonardovo lice, nisam se nasmešila.
Njegov glas i pokreti su bili tihi i saosećajni. „Žao mi je, madona Liza“, rekao je. Visok i tanak u odvezanoj monaškoj odori, stajao je ispred prozora pokrivenim papirom. Čekinja nije bilo. Skoro se obrijao, a na obrazu je imao crvenu posekotinu od brijača. Stalak je bio prazan. Drvena tabla sa crtežom je sada bila na stolu, prekrivena naslagom čađi. „Bila je to okrutna prevara, ali mi smo u neobično opasnoj situaciji.“
„Slagao si me. Pjero nije bio u Duomou.“ Suočila sam se sa njim s hladnim besom u sebi.
„Ne. Ne, nije bio.“ Stao je na oko pola metra ispred mene; u njegovim bledim očima sam videla iskrenu saosećajnost. „Veruj mi da nisam uživao u tome da budem tako neprijatan. Ali morao sam da te testiram.“
„Zašto? Zašto mi ne bi verovao?“
„Zato što si udata za Medičijevog velikog neprijatelja. Zbog toga što koliko god dugo da te poznajem, zapravo te ne poznajem dobro. A... tu je i činjenica da ne mogu verovati sopstvenoj proceni kada si ti u pitanju. Ja nisam... ovde nezainteresovana strana.“
Ispustila sam zvuk gnušanja. „Molim te. Zar ne misliš da me možeš zavarati pretvaranjem da osećaš nešto prema meni. Znam da me ne možeš voleti - na taj način. Znam za šta si optužen. Znam za tebe i Salaia.“
Odjednom je raširio oči, a zatim ih ponovo skupio, sijale su od besa. „Ti znaš...“ Uhvatio je sebe; gledala sam kako mu se pesnice stežu, a zatim polako opuštaju. „Ti govoriš o Saltareliju“, uvijao je.
„O kome?“
„Jakopo Saltareli. Kada sam imao dvadeset i četiri godine, optužen sam za sodomiju jednostavna reč koju kao da imaš problema da izgovoriš. Pošto te toliko zanimaju detalji, dozvoli mi da ti ih dam. Uhapsili su me Oficiri Noći i odveli u Bargelo, gde sam saznao da sam bio umešan u anonimnu dojavu. Tvrdili su da smo ja i još dva čoveka, Bartolomeo de Paskino, zlatar i Lionardo de Tornabuoni, bili upleteni u razne seksualne aktivnosti sa Jakopo Saltarelijem. Saltareli je imao svega sedamnaest godina. Bio je razuzdan, sasvim verovatno je zaslužio takve optužbe, ali je takođe bio i šegrt kod svog brata, užasno uspešnog zlatara u ulici Via Vaccarechia. Paskino je takođe posedovao radnju istoj ulici i ja sam često odlazio u obe radnje jer su me unajmljivali kao slikara. Siguran sam da si čula kako se neuspešni poslodavci otarase svojih rivala denuncia-om u pravo vreme.“ „Čula sam da se to radi“, rekla sam, ne baš prijatno.
„Sudeći po vlasnicima radnji u ulici, moju denuncia-u je napisao Paolo Sogliano. On je bio slikar i asistent kod zlatara u ulici Via Vaccarechia, Antonija del Polaiuoloa. Optužbe su odbačene zbog nedostatka dokaza, iako su ispitani mnogi mogući svedoci. I nekoliko godina potom, Sogliano je bio na ulici.“
„U tome tada nije bilo istine.“ Pogledala sam u svoje ruke.
„Nije bilo istine. Kako bi se ti osećala da te neko u pola noći izvuče iz kreveta i odvede u zatvor na ispitivanje. Kako bi se osećala da to kažeš svom ocu. Kako bi se osećala da moraš da se osloniš na veze sa Lorencom de Medičijem, da tražiš od njega pomoć kako bi bila slobodna da odeš da spavaš u svom krevetu, a ne u zatvoru. Dante kaže da su oni koji počine sodomiju osuđeni da večno hodaju vrelom pustinjom. Kažem ti, nema gore pustinje od ćelije u Bargelu.“ Više nije bilo besa u njegovom glasu; sledeće reči su došle kolebljivo, stidljivo. „To ne znači da se nikada nisam zaljubio u muškarca. Niti znači da se nisam zaljubio u ženu.“
Nastavila sam da gledam u svoje nadlanice. Razmišljala sam o tome kako je bilo za jednog mladog muškarca da saopšti ocu da je uhapšen zbog takvog zločina. Razmišljala sam o besu njegovog oca i pocrvenela sam.
„Kao Salai...“ Ozlojeđenost se ponovo probudila u njemu; reči su šibale vazduh. „On je dečak, kao što si možda primetila. O, da budemo pravi, on jeste tvojih godina, mada bi mogao biti i deset godina mlađi od tebe, i sama možeš da vidiš da je nezreo kao dete. Još uvek nije dovoljno star da zna šta hoće. A ja sam odrastao čovek i njegov čuvar. Svaka pretpostavka da u našem odnosu ima nešto više od velike doze iritacije sa moje strane, zaslužuje prekor.“
Kada sam konačno mogla da govorim, rekla sam: „Izvinjavam se zbog mojih užasnih reči. Znam kakav je Bargelo. Odveli su me tamo one noći kada je Đulijano ubijen. Moj otac je bio tamo, takođe. Oslobodili su nas samo zbog Frančeska.“ Izraz lica mu je odmah postao prijatniji.
„Stvarno si mislio da ću povesti Frančeska sa sobom?“, pitala sam, ali u mom glasu nije bilo vatre. „Da uhapsi Pjera? Da uhapsi tebe?“
Odmahnuo je glavom. „Iskreno, nisam to mislio. Procenio sam da mogu da ti verujem. Kao što sam ti rekao, morao sam da testiram sopstvenu procenu. Ja sam...“ Video se bol na njegovom licu. „Moja sklonost ka tome da odmah sledim svoje instinkte i osećanja, dovela je do velike tragedije. Nisam mogao da dozvolim da se tako nešto ponovi.“ Prišao mi je i uzeo moje ruke. „Ono što sam uradio je bilo štetno, ali neophodno. Izvinjavam ti se iz dubine duše. Hoćeš li mi oprostiti, madona Liza i prihvatiti me opet kao prijatelja?“
Moj prijatelj, rekao je, ali osećanja u njegovim očima su govorila o nečemu dubljem. Pre nego što sam se zaljubila u Đulijana, mogla sam lako dati srce ovom čoveku; sada sam bila suviše povređena da to uopšte uzmem u obzir. Nežno sam izvukla ruke. „Znaš da sam volela Đulijana.“
Očekivala sam da će ga ove reči bocnuti, da će prigušiti osećanje u njegovim očima. Ali nisu. „Ne sumnjam u to“, rekao je veselo, gledajući u mene sa nekim očekivanjem.
„Opraštam ti“, rekla sam i osećala to. „Ali, pre današnjeg dana imala sam samo svog sina. Sada imam i ovo. Da li me razumeš? Zato mi nemoj poreći korisnost.“
„Neću“, rekao je nežno. „Možeš nam biti veoma korisna.“
„Pjero nije ovde, u Firenci?“
„Ne, madona. A da je tvoj muž mislio da jeste, sigurno bi pokušao da organizuje njegovo ubistvo.“
Nisam dopustila da me ove reči zaplaše. „Pa šta da radim?“ pitala sam. „Kako bih bila od pomoći?“
„Prvo“ rekao je, „možeš mi reći ono čega se sećaš iz pisma koje je Salai čitao kada ga srela u Frančeskovoj radnoj sobi.“
Rekla sam mu. Rekla sam da je moj muž dobio naređenje da sakupi imena svih Bigija i da hrabri fra Đirolama da propoveda protiv Rima. Izgleda da je Salai slabo čitao, a još slabije pamtio. Ja sam mogla preneti mnogo opširnije informacije.
Trebalo je da ja noću pretražim Frančeskov radni sto i da, ako je moguće, kad otkrijem nešto bitno, dam signal tako što ću ostaviti knjigu iz svoje biblioteke na noćnom stočiću. Nisam pitala zašto, bilo je očigledno. Izabela, koja je sprovela Salaija do radne sobe, takođe je svakog jutra spremala moju spavaću sobu i svake večeri palila vatru. Sumnjam da je u potpunosti bila svesna u šta se uplela ili da joj je Salai rekao; verovatno je mislila da to nije ništa više nego da jedan buonomo špijunira drugog.
Sledećeg dana sam dala signal knjigom, trebalo je da odem u sext u crkvu Santissima Annunziata, navodno da se pomolim.
Kao da sam imala dve duše: jedna je bila teška od tuge zbog uspomena probuđenih pričom o Medičijevima, druga je bila lagana, konačno oslobođena da može da radi na uklanjanju Savonarole, oduzimanju Frančeskove moći i drugom Pjerovom nastupu.
„Tu je i druga stvar kojom možeš da pomogneš“, rekao mi je Leonardo. Odveo me je do dugačkog stola, prekrivenog slikarskim otpacima. Ploča od jablanovog drveta premazana gipsom ležala je na njemu prekrivena ugljenim crtežom mene. Uglovi papira su bili pritisnuti uz ploču sa četiri glatka kamena; ceo crtež je bio poprskan sjajnim ugljem u prahu.
„Malo magije“, rekao je Leonardo. „Nemoj da dišeš.“ Sklonio je kamenje i veoma oprezno uhvatio gornji levi i donji desni ugao papira i podigao ga sa ploče. Krajnje pažljivo odmakao se od stola i pustio prah da sklizne sa crteža u kantu na podu. Kovitlac tamnog praha spustio se na njegovo lice i odeću kao tanka naslaga čađi.
Ostala sam ispred ploče na stolu, još uvek zadržavajući dah. Tamo sam bila ja na poput slonovače glatkoj površini ploče, crte mog lica su bile zamagljene, sive i sablasne, čekajući da se rode.
Sedela sam ne više od pola sata da Klaudio ne bi posumnjao. Leonardo je odneo oivičenu ploču do stalka. Hteo je da odmah sednem na stolicu, ali ja sam zahtevala da prvo pregledam alat. Na stočiću pored stalka su bile tri tanke četkice od krzna, sve sa veoma finim vrhovima različite veličine, postavljene u limenoj posudici, do pola napunjenoj uljem. Na maloj drvenoj paleti ležale su osušene kuglice sa bojom. Tamo su bile i tri limene posude, u jednoj je bila crna boja, a u druge dve, različite nijanse zelenobraon boje.
„To je crna boja od ljuske badema i verdaccio“, rekao je. „Crna je za opisivanje crta lica, a ova druga za dodavanje senki. Verdaccio je mešavina tamnog okera, cinobera, kreč bele i vrlo malo crne, tek toliko da pokrije sam vrh špatule.“
„Ako radiš konture, zašto treba da sedim?“, pitala sam.
Pogledao me je kao da sam postavila glupo pitanje. „Moram da vidim kako padaju senke. Kako tvoje konture idu ka napred i kako se povlače. I moram da vidim uživo tvoje lice, sa hiljadu različitih izraza tvojih misli. Kako bih drugačije mogao da ga učinim živim?“
Dopustila sam mu da me smesti na stolicu i da mi svojim veštim, lakim dodirom namesti ruke, glavu i torzo pod određenim uglovima. Kada je bio zadovoljan, vratio se ispred stalka i namrštio se.
„Suviše tamno“, rekao je. „Nisam ljubitelj oštre svetlosti koja oduzima mekoću, ali moramo imati više...“ Otišao je do prozora i podigao platneni zastor. Čim je postao zadovoljan količinom svetlosti, počeo je naglas da razmišlja o tome da li da pustim kosu jer nije bio siguran kako sad izgleda, ali ućutkala sam ga prekim pogledom. Mogla sam da zamislim šta bi Klaudio mislio kada bih se vratila iz kapele sa puštenom kosom.
Konačno je uzeo četkicu. Ostala sam mirna duži period slušajući šapat mokrog krzna na osušenom gipsu, dajući sve od sebe da ne češem nos, da se ne vrpoljim. Leonardo je bio napet i nepristupačan; sva njegova pažnja je bila usredsređena na rad ispred njega. Zurio je u moje lice, video svaku krivinu, liniju, senku, ali nije video mene. Na kraju sam pitala:
„Je li ovo za Pjera? Da li ćeš mu ga dati?“
Podigao je obrvu, ali nije dopustio da mu ovaj upad poremeti koncentraciju. „Još uvek nisam siguran kome ću ga dati. Možda ga čak i neću nikome dati.“
Namrgodila sam se na to. Odmah me je nežno ukorio: „Ne, ne... sada se samo smeši.
Misli na lepe stvari.“
„Koje lepe stvari? Toga nema u mom životu.“
Podigao je pogled sa svog crteža, sa blagim iznenađenjem u svetlim očima. „Imaš sina.
Zar to nije dovoljno?“
Postiđena sam se nasmejala. „Više nego dovoljno.“ „Dobro. I imaš uspomene na tvog Đulijana, zar ne?" Klimnula sam glavom.
„Onda zamisli...“ Glas mu je postao nekako tužan. „Zamisli da si opet sa Đulijanom“, rekao je tako zamišljeno da sam osetila da je govorio više sebi nego meni. „Zamisli da ga upoznaješ sa njegovim detetom.“
Prestala sam da budem tužna. Zamišljala sam. Osetila sam kako se crte mog lica tope i mekšaju, ali nisam mogla baš da se nasmešim.
Pustila sam da želja učini sve što je bilo u mojoj moći da olakšam Pjerov dolazak, ali danima posle mog sastanka sa Leonardom, moje tajne noćne potrage su bivale osujećene: staro pismo je nestalo iz Frančeskovog stola, a novo se nije pojavljivalo.
Međutim, sedme noći sam pronašla pismo savijeno na tri dela sa polomljenim crnim voštanim pečatom. Drhtavim rukama sam ga otvorila i pročitala:
Pjero je stupio u kontakt sa Virgines Orsinijem, svojim rođakom vojnikom iz Napulja. Izgleda da okuplja trupe, navodno kao odgovor na zahtev pape Aleksandra za vojskom koja bi štitila Pizu od povratka kralja Karla. Međutim, ko može da tvrdi da jednom okupljena, takva vojska neće doći do Firence sa drugim ciljem.
Kardinal Đovani, naravno, raspravlja o slučaju svog brata. Njega papa sluša, ali sluša i mene. Njegova svetost je napisao izveštaj, koji će inače, uskoro biti isporučen Sinjoriji. On je zapretio kralju Karlu izopštenjem, ako on i njegova vojska ne napuste Italiju, a istom stvari je zapretio i Firenci ako nastavi da podržava Karla. Takođe je naredio i proroku da prestane sa propovedima.
Ignoriši ovo poslednje i veruj mi. Zapravo, naš prorok bi trebalo da udvostruči svoj bes, naročito prema Medičijevima. Uveriću Njegovu svetost da olabavi svoju poziciju. Kao i za Karla, bilo bi najbolje za monaha da se distancira.
Pisao sam Ludoviku. Njemu ne možemo verovati, ali ćemo možda morati da se oslonimo na njega kada je ljudstvo u pitanju, ako Pjero odluči da krene na grad u bliskoj budućnosti.
Cenim tvoj poziv, ali moj dolazak u Firencu bi bio preuranjen. Hajde prvo da vidimo šta Pjero smera.
Pozdravi moje rođake - kako je lepo videti ih ponovo kod kuće, posle toliko godina, a Meser Jakopa kažnjenog. Firenca je uvek bila i biće naš dom.
Moji rođaci... Meser Jakopo kažnjen.
Prisećala sam se proteklih godina, moje majke kako stoji u Duomou i plače dok govori o smrti njenog voljenog Đulijana. Na momenat sam stala gledajući gore u astrologa koji sedi u svojoj kočiji.
U tvojim zvezdama vidim čin nasilja, jedan koji je tvoja prošlost i tvoja budućnost... Šta su drugi započeli, ti moraš da dovršiš.

LIX
„Osoba koja piše pisma, on je jedan od Pacija“ rekla sam. Leonardo je dobro znao da obuzda osećanja. Ipak, tog kišnog jesenjeg dana, dva dana pošto sam pronašla pismo, dok sam govorila, mogla sam jasno da vidim da mu je nelagodno.
Pažljivo postavljena, sedela sam na stolici dok je on bio savijen preko stalka. Insistirala sam da vidim početak portreta pre nego što sednem da poziram. Moje konture su bile oivičene crnim, a ivice su ublažene slojem zamućenog verdaccio-a; oblaci senke su se sakupili ispod desnog dela moje vilice, u udubljenju na desnom obrazu, ispod desne nozdrve. Gledala sam u posmatrača iritirajuće praznim, belim očima. Kosa mi je bila obojena u crno. Iznenadila sam se kada sam videla da, iako sam je skoro uvek nosila uvijenu i podignutu, obično sa velom, Leonardo je zapamtio tačno kako je izgledala pre mnogo godina kada sam je nosila puštenu u Palazzo Medici. Padala je, talasasta baš onoliko koliko treba, blago uvijena na krajevima.
Na stočiću je danas bilo pet malih limenih posuda: jedna sa uljem u kome su bile četkice, jedna sa verdaccio mešavinom i tri sa raznim nijansama sive boje koja se zove terre verte. Ove poslednje boje je nanosio na platno preciznim, tečnim pokretima da stvori, kako bi rekao: „Senke među senkama između senki.“ Prvo su išle tamne boje, praćene srednjim tonovima, zatim svetlije, sloj po sloj.
Prenela sam mu iz glave tekst Frančeskovog misterioznog dopisnika. Bilo mi je hladno i tresla sam se. Moje suknje su bile vlažne od kiše uprkos crnom ogrtaču koji mi je dao Salai. Prostorija je bila tamna, čak i u podne, iako je lampa bacala žuto svetlo na masni papir koji je bio na prozoru. Kamin je bio upaljen, ali ni to nije moglo da suzbije hladnoću i tamu. Zima je pretila.
Leonardo je podigao pogled i zamišljeno se uhvatio za bradu, kao da nije obrijana.
Konačno je progovorio: „Opasno je za tebe da interpretiraš to što si pročitala.“ „Zar grešim?“
„Odgovor na tvoje pitanje nije bitan. Važna je samo tvoja sigurnost.“
„Nije mi bitno“, odgovorila sam. „Pjero dolazi. Okuplja vojsku. A kada dođe, sve će se promeniti.“
„Možda dolazi. Možda ne... Da li stvarno misliš da bi dozvolio da Pacijevi doznaju njegovo kretanje?“ Spustio je ruku u kojoj je držao četkicu i pogledao u mene sa namerom.
Hteo je još nešto da kaže, ali ja sam ga prekinula. „Sve ovo je počelo jako davno, zar ne? Sa Lorencom?“
Trepnuo je, a ja sam u tom malom pokretu videla uzdržanost, neodobravanje. „Lorenco je napravio veliku grešku potpuno pustivši svoju mržnju na videlo kada mu je brat ubijen. To se vratilo proganjajući ga u njegovim poslednjim godinama. Čak i posle njegove smrti, to proganja njegove sinove. Pitanje je da li se krug nasilja može zaustaviti.“
„Ti znaš ko sam ja“, rekla sam. „Rekao si Lorencu. Dao si mu znak, one noći u Palazzo
Medici, kada si mi pokazao skulpturu Đulijana.“
Na to je podigao obrvu. „Previše toga zapažaš, madona.“
„Da li je... da li je moj Đulijano znao?“
„Ne kada si se udala za njega, ali...“ Uhvatio je sam sebe. „Treba da paziš da se tvoje emocije ne otkriju drugima.“ Ponovo je podigao četkicu i zatim, tiho, rekao kao za sebe: „Ponekad poželim da nisi otkrila Salaija te noći.“
„Neće me uhvatiti.“
„Možda i neće. Sada shvatam da si pametna kao i tvoj otac. Previše pametna. Ponovo te upozoravam da ne razmišljaš previše o svojim otkrićima. To bi moglo da dovede do tvog otkrivanja, što bi te moglo koštati glave. Razumeš li me?“
„Mogu da držim jezik za zubima“, rekla sam pomalo oštro. „Kao što kažeš, pametna sam. Neće me otkriti. Na kraju krajeva, ja živim sa čovekom koga prezirem, a on ne zna šta ja osećam.“
„Ali ja znam. Video sam ti to na licu, u svakom tvom pokretu. Ko može da tvrdi da drugi nisu primetili?“ Zaćutala sam.
Njegov ton je postao blaži. „Evo. Ništa ne postižem sumornom pričom. Još gore, oterao sam ti osmeh sa lica. Znam da si mudra i da ćeš biti oprezna. Daj da pričamo o nekim vedrijim temama. O tvom sinu, na primer? Siguran sam da liči na tebe.“
Njegove reči su postigle željeni efekat. Setila sam se Matea i odmah smekšala. „Baš je porastao. Počeo je da puže“, rekla sam ponosno. „Ponekad brže nego što ja mogu da hodam. I liči na mene. Sa tamnim očima i divnim dugim trepavicama i punim usnama kao kod njegove bake... A kada ga pogledam, vidim njegovog oca, naravno... kosa mu je nežnija i kovrdžavija, kao njegova.“
Podigao je glavu od stalka, pomalo se smešeći.
„Da li?“ iznenada sam pitala.
„Da li šta?“
„Kada me pogledaš, da li vidiš mog oca? Mog pravog oca?“
Izraz lica mu je potamneo, nisam mogla da ga pročitam. Konačno je odgovorio. „Vidim ga. Ali više od svega, vidim tvoju majku. U tebi postoji ista vrsta tuge koju sam video u njoj kada...“
„Kada? Da li si je ikada video izvan Medičijeve palate?“
Trepnuo je i spustio pogled. Gledao je u portret, a ne u mene dok je odgovarao. „Video sam je, nešto posle njegove smrti. U crkvi Santo Spirito.“
Zaintrigirana, nagla sam se napred. „Šta si ti radio na drugoj strani Arnoa?“
Slegnuo je ramenima. „Imao sam porudžbine po celom gradu, u mnogim crkvama. Išao sam da pričam sa dominikanskim starešinom o oslikavanju oltara za kapelu...“
„Da li se molila? Na misi?“
„Odlazila je sa mise. Muž nije bio sa njom, već sluškinja...“
„Zaluma.“
„Ona sa izvanrednom kosom? Tako sam želeo da je nacrtam... Da, ona je bila sa njom.
Bila je u drugom stanju sa tobom.“ Unela sam se. „Kako je izgledala?“
„Prelepo. I slomljeno“, rekao je nežno. „Slomljeno, ali nekako puna nade. Mislim da si joj ti bila razlog da nastavi.“
Okrenula sam glavu ka prozoru prekrivenom papirom i sivoj svetlosti.
„Žao mi je“, rekao je Leonardo, ponovo gledajući u mene. „Nisam želeo da te rastužim.“
Slegla sam ramenima, još uvek zureći kroz prozor. „Ne mogu da prestanem da se pitam da li ju je pustio na Đulijanovu sahranu.“
„Nije mogao da je zaustavi“, odgovorio je sa takvom žestinom da sam se okrenula da ga pogledam.
„Video si je tamo?“
„Da.“ Obrazi su mu pocrveneli.
Razmišljala sam o njima dvoma tamo - dvoje ljudi zaljubljeno u istog čoveka - i razmišljala o tome da li je moja majka znala, da li su ikada razgovarali o toj činjenici. Krenula sam da postavim još jedno pitanje, ali Leonardo je pažljivo zamočio četkicu u malu posudu sa uljem i izašao iza stalka. „Prošlo je skoro sat vremena; ne smeš više da ostaneš“, rekao je grubo. „Madona, ja ću se vratiti u Milano na neko vreme. Imam obavezu prema svojoj mušteriji, vojvodi, i imam poručeno da naslikam scenu sa Poslednje večere za trpezariju...“
„Odlaziš?“ Nisam mogla da sakrijem razočarenje. Ustala sam. Salaijev vlažni crni ogrtač ja pao sa mojih ramena na stolicu.
„Vratiću se, naravno, mada ne mogu reći tačno kad. U međuvremenu, Salai će ostati ovde. Ti ćeš nastaviti kao i do sad, samo što ćeš prenositi njemu sadržaj pisama koje otkriješ, a on će to preneti meni.“
„Ali... šta ako Pjero dođe? Šta da radim?“
Nasmešio se na to. „Ako Pjero dođe, nećeš imati razloga za brigu. Tvoja i detetova sigurnost će biti zagarantovana. U međuvremenu možeš dobro da proučiš stvari koje te nerviraju, ili čak ljute. Molim te razumi da ima stvari koje ti ne govorim, jer bi to dovelo u još veću opasnost tebe i one koje voliš najviše.“
„Ako se vraćaš u Milano“, rekla sam „i nećemo se duže videti, molim te odgovori na ono pismo koje sam ti davno poslala.“
Tačno je znao na šta sam mislila, ali se opirao odgovoru.
„Atentator iz Santa Maria del Fiore, na dan Đulijanove smrti“, pokrenula sam priču. „Prvi koji ga je napao, onaj koji je pobegao. Moj Đulijano, moj muž mi je pričao o njemu. Rekao je da si ti govorio Lorencu o tom čoveku, da si ti bio u katedrali kada je Đulijano stariji ubijen.“
„Nosio je pokajničku odoru“, Leonardo je kratko odgovorio. „Sa kapuljačom. Nisam mogao dobro da mu vidim lice.“
„Ali sigurno si video bar deo. Moj Đulijano je rekao da si ga ti video. Da je njegov ujak umro na tvojim rukama.“
„Video sam.. deo. Ali to se desilo pre više od petnaest godina. Video sam ga samo na tren. Ne možeš očekivati da se sećam.“
„Ali mogu“, rekla sam. „Zapamtio si moje lice posle samo jednog viđenja u Palazzo Medici. Savršeno si ga skicirao, iz sećanja. I rekao si mi tačno kako da zapamtim lice. Sigurno si koristio istu tehniku da zapamtiš i ovo. Ti nosiš onu svoju sveščicu svuda. Ne mogu da verujem da nikada nisi skicirao njegovo lice, makar onaj deo koji si video.“
Na hodniku su se začuli koraci; okrenula sam se i videla Salaija na vratima. „Ona ne može dugo da ostane. Oblaci su postali crni. Dolazi velika kiša.“
„Razumem“, rekao je Leonardo i klimnuo glavom da raspusti momka. Pogledao me je i rekao u jednom dahu: „Moram sada da te napustim.“
Neprijatno sam rekla: „Kada smo se prvi put našli ovde, rekao si mi da Pjero hoće da me vidi. Toliko sam želela da ti verujem da nisam primetila da lažeš. Ali sada sasvim jasno vidim da nisi u potpunosti iskren. Jesi skicirao pokajnika, zar ne? Mora da si ga gledao godinama. Imam pravo da vidim lice čoveka koji mi je ubio oca. Zašto nećeš da mi ga pokažeš?“
Skamenio se. Sačekao je da završim i posle dužeg vremena me pitao: „Da li ti je ikad palo na pamet, madona, da bi možda bilo bolje za tebe da ne znaš neke stvari?“ Krenula sam da izgovorim, a onda sam se zaustavila.
„Đulijano je ubijen jako davno“, rekao je. „Njegov brat Lorenco je mrtav. Medičijevi su bili proterani iz Firence. Ubica, ako je još uvek živ, zasigurno to neće biti još dugo. Šta će dobro proizaći iz toga da skrenemo sa puta da bismo našli jednog čoveka? I šta misliš da bi trebalo da radimo ako ga pronađemo?“ Ponovo nisam imala odgovor.
„Osvetom se ne može postići nijedna plemenita stvar. Samo bismo probudili stari bol i staru mržnju. I tako smo zarobljeni u okolnostima nastalim zbog nekih dalekih grešaka.
Moramo se nadati da ih nećemo ponoviti.“
„I dalje zaslužujem da znam“, jednako sam odgovorila. „I ne želim da me neko laže.“
Oštro je podigao glavu na to. „Nikada te neću slagati. U to možeš biti sigurna. Ali ću sakriti istinu, ako budem smatrao da je to najbolje za tebe. Ne radim to baš tako lako. Ne zaboravi da si ti majka naslednika Medičija. To je ogroman teret. Ti i dečak morate biti zaštićeni. I ja sam se zakleo da ću raditi sve da bude tako, makar to i ne bilo po mojoj volji.“
Zurila sam u njega. Bila sam besna, iznervirana. Ipak, verovala sam mu koliko i čoveku koji me je podigao kao svoju ćerku.
„Moraš da ideš“, nežno je rekao. „Tvoj vozač ne sme ništa da posumnja. A počela je i kiša da pada.“
Klimnula sam glavom. Podigla sam vlažni ogrtač sa stolice i prebacila ga preko ramena, zatim sam se okrenula ka njemu. „Ne želim da kažem zbogom ružnim rečima.“
„Nema neprijatnosti; tu je samo dobra volja.“ Klimnuo je ka slici. „Poneću je sa sobom i raditi na njoj, ako budem mogao. Možda će još biti prilike da mi poziraš.“
„Sigurna sam da hoće.“ Iskoračila sam i uzela njegovu ruku; njegov stisak je bio topao sa pravom dozom čvrstine. „Čuvaj se i budi mi dobro.“
„I ti, madona Liza. Znam da su ovo za tebe teška vremena. Mogu samo da ti obećam da te velika sreća čeka kada se sve ovo završi.“
Zvučao je ubedljivo, ali nisam dozvolila da me to opusti. Mog Đulijana više nema; za mene, kao i za moju majku, sreća je bila sahranjena u prošlosti.
Još jednom, Salai je zavezao tamnu tkaninu preko mojih očiju; još jednom mi je stavio grudvice neupredene vune u uši. Vodio me je držeći me za lakat, a ja sam hodala polako, nestabilno, kroz kratki hodnik i zatim zastala dok su se velika drvena vrata ili velika ploča, pomerala da prođem, praveći buku škripanjem po kamenom podu.
Sišli smo niz stepenice - ja nesigurno, jer sam jednom rukom držala duge suknje, tešku haljinu i ivicu ogrtača koji je klizio. Zatim smo napravili uobičajenu pauzu dok je Salai sačekao da mu osmatrač javi da nema nikog na putu. Signal je dat i prešli smo preko glatkog poda.
Zatim smo po prvi put stali - na vratima, sigurna sam iza njih, kiša je pljuštala na samo nekoliko centimetara ispred mog lica. Zalutale kapi, nošene vetrom, padale su mi na lice. Grom je udario tako jako da mi se zatreslo tlo pod nogama.
Pored mene, Salai je bio napet, pripremajući se. Uhvatio me je za ruku. „Trči“, naredio mi je i povukao me za njim.
Slepo sam trčala. Zadihala sam se dok me je ledena voda zapljuskivala. Kiša je žestoko udarala dijagonalno, upadajući mi ispod kapuljače, pravo na moje lice; iskrivila sam je i spustila pokušavajući da se zaštitim, ali moj povez za oči se ubrzo natopio; voda mi je bola oči. Zaklonila sam ih slobodnom rukom.
Kako sam to uradila, cipelom sam zakačila mokar rub ogrtača. Izgubila sam ravnotežu i saplela se istrgnuta iz Salaijevih ruku i pala na kolena i slobodan lakat. Pokušavala sam da se podignem, dlanom sam pritisla hladnu, klizavu kaldrmu. U istom trenutku, unutrašnjom stranom ručnog zgloba sam obrisala oči koje su me pekle.
Natopljeni povez je skliznuo i spao. Našla sam se kako zurim u Salaijevo lepo mlado lice, sada obuzeto panikom.
U našoj blizini, čekali su konji zaprega. A iza njega su bili teški zidovi velikog manastira, koji sam odmah prepoznala. Uhvatio me je, pokušavajući da me zaustavi, ali bilo je kasno: okrenula sam se i bacila pogled kroz sivi pljusak, na plato koji je bio u daljini iza mene.
Veličanstvene kolonade crkve Ospedale degli Innocenti, bolnica za siročad, gledali su me sa druge strane ulice. Dalje dole, toliko daleko da je izgledao mali kao muva, moj vozač Klaudio pokušavao da se skloni ispod nadstrešnice.
Salai i ja smo bili na severnoj strani crkve; Klaudio me je čekao na zapadnoj strani, koja je bila odmah ispred platoa.
Svaki put kada sam se nalazila sa Leonardom, sve vreme sam bila u crkvi Santissima Annunziata.

LX
Salai i ja nismo razgovarali; jak pljusak je priču učinio nemogućom. Podigao me je na noge, navukao mi kapuljaču i ponovo smo potrčali, ovaj put ka skloništu u manastiru. Tamo u holu na ulazu, za koji sam pretpostavila da je spavaonica, uspeli smo da dođemo do daha. Kolena i lakat su me boleli i bez sumnje su bili dosta povređeni, ali nije bilo teških povreda.
Salai nije ni pokušao da mi ponovo stavi povez; čak mi je pokretom pokazao da izvadim vunu iz ušiju. Stajao je toliko blizu da su nam se tela dodirivala i rekao mi na uvo: „Sada možeš sve da nas izdaš. Sačekaj ovde. Ne bi trebalo da iko dođe. Ako i dođe, ne progovaraj. Smisliću nešto kad se vratim.“
Čekala sam. Salai se ubrzo vratio sa velikim parčetom tkanine. Pomogao mi je da skinem natopljeni crni ogrtač, zatim je posmatrao dok sam se brisala najbolje što sam mogla.
„Dobro je“, rekao je kada sam mu vratila tkaninu. „Brinuo sam kako ćeš objasniti svoje... natopljeno stanje svom kočijašu.“
„Ne smeš reći Leonardu da znam gde smo“, rekla sam. Nasmejao se. „Nije baš da možemo to da sakrijemo od njega, Mona. On može da nanjuši laž kao što mi možemo da nanjušimo krv na kasapinu. Pored toga, umoran sam od tolike vožnje kroz grad. Dođi.“
Poveo me je uz stepenice, kroz lavirint hodnika, pa dole dok nismo stigli do predvorja koje je vodilo do glavnog utočišta. Tamo me je ostavio, samo me pogledavši u odlasku.
Izašla sam napolje ispod nadstrešnice i mahnula ka Klaudiju koji me je čekao.
Te noći, kada je Mateo konačno zaspao u dečijoj sobi, Zaluma mi je odvezala rukave.
Bila sam radoznala i raspoložena za razgovor.
„Da li si poznavala Đulijana?“, pitala sam. „Lorencovog brata?“
Ona je već bila neraspoložena; došla sam kući dršćući i sa neopisivo mokrom kosom. Kao Leonardo i ona je mogla da nanjuši prevaru. Kada sam je pitala za Đulijana, još više se namrgodila.
„Nisam ga dobro poznavala“, rekla je. „Srela sam ga samo nekoliko puta.“ Pogledala je gore u levo, u daleku prošlost i glas joj je omekšao. „Bio je neobičan čovek; par slika u kojima sam ga videla to ne mogu baš objasniti. Bio je radostan, veoma nežan, kao dete, u najboljem smislu te reči. Bio je ljubazan prema ljudima čak i kad nije morao. Ljubazan prema meni, robu.“
„Dopadao ti se?“
Klimnula je glavom, tužno, dok je slagala moje rukave i stavljala ih u orman, zatim se okrenula ka meni i počela da mi odvezuje haljinu. „Mnogo je voleo vašu majku. Bila bi veoma srećna sa njim.“
„Tamo je bio jedan čovek. U Duomou“, rekla sam. „Tog dana kada je Đulijano ubijen. Neko... neko je video šta se desilo. To nije bio samo Barončeli i Frančesko de Paci. Tamo je bio još jedan čovek, čovek sa kapuljačom koja mu je pokrivala lice. On je prvi krenuo u napad.“
„Još jedan čovek?“ Bila je zaprepašćena.
„Još jedan čovek koji je pobegao. I nikada nije pronađen. On je možda još uvek u Firenci.“ Haljina mi je pala na pod; iskoračila sam iz nje.
Viknula je: „Vaša majka je volela Đulijana više od svog života. Kada je umro, mislila sam da će...“ Odmahnula je glavom i uzela moju haljinu u ruke.
Veoma nežno sam rekla: „Mislim da neko... neko drugi, neko u Firenci... zna ko je to. I doći će vreme kada ću ja saznati ko je. Tog dana će konačno osetiti pravdu, od moje ruke, nadam se.“
„Šta ćete time postići?“, pitala je. „Kasno je. Đulijana više nema, a život vaše majke je uništen. Išla je da se vidi sa njim te noći. Da li ste to znali? Htela je da ostavi vašeg oca i pobegne sa njim u Rim... Te noći, pre nego što je ubijen, otišla je da mu to saopšti...“
Otišla sam da sednem ispred kamina da se zagrejem. Nisam više pričala sa Zalumom tog popodneva. Razmišljala sam o uništenom životu moje majke dok sam gledala u plamen, i tada sam sebi tiho obećala da ću naći načina da osvetim nju i oba naša Đulijana.
Zima je polako prolazila. U Leonardovom odsustvu, odlazila sam skoro svaki dan na molitvu u malu kapelu u crkvi Santissima Annunziata. Nedostajao mi je umetnik: on mi je bio jedina veza sa mojim pravim ocem i mojim voljenim Đulijanom. Znala sam da je, kao i ja, žalio zbog njihovog gubitka.
Skoro svake večeri kada je put bio čist, to jest, kada je Frančesko odlazio da se kurva, iskradala sam se i odlazila dole u njegovu radnu sobu i pretraživala njegov sto u potrazi za pismima. Nekoliko nedelja nisam nalazila ništa. Borila sam se protiv razočarenja time što sam samu sebe podsećala da Pjero dolazi. Kada bi Pjero došao, napustila bih Frančeska sa Mateom, ocem i Zalumom, tražeći utočište kod Medičija.
Međutim, Pjero nije došao.
Kao supruga visokog pjagnona, morala sam da nastavim sa odlascima na Savonaroline subotnje propovedi za žene. Išla sam sa Zalumom u San Lorenzo i sedela blizu visokog oltara i stola rezervisanog za one koji su imali veze sa prorokom. Uspevala sam da istrpim propovedi tako što sam zamišljala kako idem kod Leonarda i pravim prelepi spomenik za mog Đulijana. Međutim, moju pažnju je uhvatio fra Đirolamov otrovni zvonki glas koji je bio upućen sa-kupljenima: „Oni koji vole Pjera de Medičija i njegovu braću, Đulijana i tzv. kardinala Đovanija...“
Zaluma i ja smo gledale pravo napred; nisam se usuđivala da je pogledam. Oslepela sam od bola i besa. Čula sam prorokove reči, ali mu nisam videla lice. Budalo, pomislila sam, ti ne znaš da je Đulijano mrtav...
„...Bog zna ko su oni! Bog im poznaje duše! Kažem vam, oni koji nastave da vole Medičije, isti su kao oni: bogataši koji obožavaju idole i paganske ideale lepote, pagansku umetnost i blaga. I sve vreme, dok oni sijaju i blistaju sa svojim zlatom i draguljima, sirotinja gladuje! Bog mi govori ovo – ne govorim u svoje ime: Gledajte, oni koji obožavaju takve idole zaslužuju da osete ujed sečiva dželata na svojim vratovima. Ponašaju se kao ljudi bez glave, ne uzimajući u obzir Božiji zakon, bez saosećanja za siromašne. I zato će ostati bez glave, zaista!“
Ostala sam tiha, ali zatvorena. Uzbudila sam se kada sam se setila rečenice iz pisma koje sam pronašla kod Frančeska:
Zapravo, naš prorok bi trebalo da postane još više žestok, naročito prema Medičijevima.
Kiptala sam. I drhtala sam. I molila sam se da Pjero dođe. Pronašla sam samo jedno pismo u Frančeskovoj radnoj sobi u to vreme, opet napisano istim teškim rukopisom.
Tvoji strahovi oko izopštenja su neosnovani. Rekao sam ti i ranije da imaš vere. Dozvoli mu da propoveda bez straha! Ne sputavaj ga. Videćeš da će papa Aleksandar popustiti.
Jedna godina se pretopila u sledeću. Prvog dana 1496. godine, Ludoviko Sforca, vojvoda od Milana izdao je Firencu.
Jedan od dragulja koje je francuski kralj Karlo ukrao iz Firence na svom pohodu ka jugu, bila je tvrđava Pize. Piza je oduvek bila pod vlašću Firence, ali je dugo čeznula za oslobođenjem. Od invazije, grad su kontrolisali Francuzi.
Međutim, Ludoviko je podmitio čuvara tvrđave u Pizi da da ključeve samim građanima Pize. Tim jednim potezom, Piza je oslobođena, od Karla i od Firence.
Ludoviko, taj lukavi čovek, radio je na tome da njegova umešanost ostane tajna. Kao rezultat, cela Firenca je verovala da je kralj Karlo predao upravu građanima Pize. Karlo, koga je Savonarola slavio kao Božijeg heroja koji će Firenci doneti veliku slavu, je sada, zapravo, izdao.
I ljudi su krivili Savonarolu. Po prvi put, njihove pohvale su se pretvorile u nezadovoljstvo.
Salai je bio taj koji mi je, kada nije mogao da obuzda svoje ushićenje, šapnuo istinu jednog dana kada sam odlazila sa molitve u porodičnoj kapeli. Nasmešila sam se. Ako je ovo bio rezultat Leonardovog rada, mogla sam lakše da prihvatim njegovo odsustvo.
Zima se pretvorila u proleće, koje je donelo uporne kiše. Niži delovi grada su bili poplavljeni, čime su oštećene mnoge radionice među kojima i radnje za bojenje odeće, zbog čega je odložena zarada u poslu sa Frančeskovom svilom i očevom vunom.
Međutim, neko vreme smo imali više nego dovoljno hrane, posebno zbog Frančeskovih veza
Moj muž je bio naročito dobro raspoložen tokom tih dana. Nisam znala zašto, sve do jedne večere, kada je bio veoma pričijiv.
Oluja napolju je oslabila i prešla u rominjanje kiše. Nakon nedelja tame, naša palata je bila hladna od promaje, tako da smo nas troje , otac, Frančesko i ja sedeli što bliže vatri.
Frančesko je proveo celo popodne u Palazzo della Signoria; zbog toga je nosio svoj najbolji lucco, dugačku bordo tuniku, na rukavima i kragni oivičenu tamno braon bojom. Došao je kući smešeći se, a čini se da mu je raspoloženje još više poraslo posle dolaska. Tada smo svi seli dole za sto i vino je odmah natočeno - Frančesko više nije mogao da se uzdrži.
„Dobre vesti, ser Antonio!“ rekao je obraćajući se mom ocu, mom iznurenom, bledom ocu, koji je bio Frančeskovih godina, ali je izgledao mnogo starije. Frančesku su sijale oči; obrazi i nos su mu još bili rumeni od vožnje kući po hladnom, vlažnom vremenu. Sitne kapljice vlage sakupile su mu se u srebrnoj kosi i svetlucale na svetlosti vatre. „Setiće te se, naravno, prošlogodišnjeg papinog izveštaja u kome je zabranio da fra Đirolamo propoveda?“
„Da“, odgovorio je moj otac, potpuno staloženo. Savonaroline propovedi su se nastavile uprkos naredbi. Bilo je onih koji su govorili da izopštenje nije daleko.
„Njegova svetost je nakon razmatranja shvatio nepravednost ovog zahteva. Danas je Sinjorija dobila poruku od njega da fra Đirolamo može da nastavi sa propovedima, dok god ne ugrožava Rim, a naročito Njegovu svetost.“ Frančesko je zračio, a zatim je nagnuo glavu na nazad i uzeo veliki gutljaj vina.
Slušala sam, ali sam zadržala pristojan i nezainteresovan izraz. Zapravo sam se pitala da li je Frančesko ovo saznao u Sinjoriji ili od svog misterioznog dopisnika. Odlučila sam da mu pretražim sto te noći, ako bude moguće.
„Pa“, rekao je otac, „dok god ne naljuti Rim. Ljudi su počeli da se brinu, znaš.“
„Takve brige su neosnovane“, rekao je Frančesko. „A ljudi su prebrzo zaboravili šta je sve fra Đirolamo učinio za Firencu. Karlo je možda razorio grad, ali to nije bilo u domenu monaha.“
Moj otac je slabo klimnuo glavom, zatim je odsutno gledao u vatru.
„Ali šta je sa glasinom“, glumila sam nevinašce, „da je dosta davno uhvaćeno pismo od fra Đirolama upućeno u Francusku, kralju Karlu?“
Moj muž se brzo okrenuo ka meni. „Gde si ti to čula?“
„Agripina je rekla da je načula to u prodavnici. Kažu da je monah molio Karla da dođe u Italiju, da bi Firenca poverovala u njegovo proročanstvo.“
„Znam šta kažu. Kako možeš da ponoviš takvu očiglednu laž?“
„Pomenula sam to zato što sam znala da ćeš ti znati istinu“, rekla sam tako glatko da sam samu sebe zapanjila. „Takođe sam čula da je papa razmišljao o napuštanju Svete zajednice.“ Papa je obrazovao tu zajednicu, koju su podržavali Napulj, Milan i Sveti rimski imperator, kako bi najurili Karla iz Italije. Savonarola se naravno tome protivio, ali Firenca je bila pod velikim pritiskom da se pridruži.
Ovo je umirilo Frančeska. „To nisam čuo. Vrlo je moguće. To bi svakako bila za vas dobra vest.“ Zastao je, uzeo još jedan gutljaj vina i lukavo pogledao mog oca. „Ser Antonio, razmišljao sam da je pravo vreme da dobijete još jedno unuče.“ Pogled mu je zasvetlucao ka meni na trenutak, pre no što se nasmešio i pogledao u svoj pehar. „Ja nisam tako mlad. Trebaju mi sinovi koji će preuzeti porodične poslove. Šta mislite o tome?“
Smučilo mi se pa sam spustila oči i zurila u svoju čašu vina. Žudela sam da se udavim u njoj.
„Ja mislim“, otac je polako odgovorio, „da ja imam samo jedno dete i nisam nikad osećao da mi nešto fali. Veoma sam ponosan na svoju ćerku.“
„Da, svi smo“, Frančesko je brzo odgovorio. Raspoloženje mu nije moglo opasti. „I naravno, ne treba o tome da pričam pre konsultacije sa mojom voljenom ženom.“ Popio je svoje vino i tražio još, a onda je naglo skrenuo temu na loše vreme.
„Cene skaču“, rekao je moj otac. „Ovo se dešavalo i ranije, kada sam bio dečak. Ako kiše ne prestanu, nećemo imati prinosa. A ako se to desi, garantujem, izbiće glad.“
„Mi nemamo razloga za brigu“, Frančesko je tvrdio. „Bog je blag prema Firenci. Kiša će prestati.“
Na mog oca to i nije ostavilo neki utisak. „Šta ako ne prestanu? Šta ako ne bude prinosa uopšte? Savonarola bi trebalo da se zauzme za to da nas sunce opet obasja.“
Frančeskov osmeh je malo izbledeo; pažljivo je pogledao mog oca. „Hoće, ser Antonio, siguran sam da hoće.“
„Poplave donose zarazu“, rekao je moj otac. „Glad donosi zarazu. Video sam to i ranije.“
Trgla sam se razmišljajući o Mateu. Moj otac je to primetio, obuzdao se i uzeo moju ruku. „Nisam želeo da te uplašim. Zaraza nikada neće doći do nas, Liza.“
„Svakako ne“, rekao je Frančesko sa dozom upozorenja. „Ovde nema opasnosti od poplave niti od gladi. Niko u mojoj kući nikada neće biti gladan.“
Moj otac je klimnuo u znak odobravanja pre nego što je oborio pogled.
Jeli smo uglavnom u tišini samo se Frančesko žalio da su seljaci i dalje prevelike neznalice da bi shvatili suštinu stvari: da je Vojvoda od Milana, Ludoviko Sforca, a ne fra Đirolamo dao građanima Pize ključeve njihovog utvrđenja. Nastala konfuzija naterala je muškarce da progovore protiv onoga ko ih je najviše voleo i žarko se molio Bogu za njihovo zdravlje. To je bio, insistirao je Frančesko, jedini mogući razlog za porast arabijata, koji su bili veoma blizu toga da postanu formalna politička partija koja se suprotstavljala Savonaroli i njegovim pjagnonima.
Na kraju, Frančesko je otvoreno rekao da smo on i ja umorni i da bi se povukli ranije. Moj otac, koji bi obično ostajao duže i uživao u društvu svog unuka, prihvatio je upozorenje dostojanstveno i otišao.
Čim sam se izvinila zbog povlačenja u svoje prostorije, Frančesko je ustao i uputio mi značajan pogled.
„Idi u svoju sobu“, rekao je neljubazno, „i reci Zalumi da te svuče. Doći ću gore ubrzo.“
Učinila sam to sa gađenjem tako jakim da me je dovelo do ivice povraćanja. Čim je Zaluma odvezala moju haljinu osetile smo i jedna i druga isti strah kao i moje prve bračne noći.
„Ako te povredi...“ Zaluma je tužno promrmljala.
Odmahnula sam glavom da je utišam. Ako me povredi, nije bilo ničega što bismo ja ili ona mogle da učinimo. Posmatrala sam je kako odlaže moju haljinu u orman, a onda počinje pažljivo da četka moju kosu i da je upliće.
Na kraju sam je poslala napolje. Odevena jedino u moju camicia-u, sela sam na krevet i izvinila se Đulijanu. Frančesko jedino dodiruje moje telo, govorila sam mu. Nikada neće dotaći moju ljubav prema tebi.
Čekala sam sama u krevetu zloslutnih pola sata. Kada su se vrata otvorila, podigla sam pogled da vidim Frančeska, njegove oči crveno oivičene i caklene, nesigurne ravnoteže. U ruci je držao pehar s vinom.
„Voljena ženo“, mrmljao je. „Šta kažeš na moju želju da imam još jednog sina?“
Nisam ga pogledala u oči, možda bi pomislio da je to pristojno. „Ti si moj muž. Ja ne mogu da se protivim tvojim željama.“
Seo je pored mene spuštajući se nemarno svom težinom na krevet i stavio pehar na noćni sto. Vino se prelilo preko ruba i zamirisalo u vazduhu. „Da nemaš ti svoje želje?
Svakako želiš još dece. Koja majka to ne želi?“
Nisam mogla da gledam u njega. „Naravno da želim još.“
Uzeo me je za ruku; ruka mi je omlitavela u njegovom stisku. „Ja nisam glup, Liza“, rekao je.
Naježila sam se od tih reči. Da li zna? Jesu li moje pretrage njegove kancelarije otkrivene? Da li je Klaudio nešto video?
Ali on je nastavio: „Ja znam da me ti ne voliš, ali sam se nadao da ćeš to naučiti. Ti si veoma lepa žena i jedna od najpametnijih. Osećam se ponosno kada te nazivam svojom ženom i nadao sam se da ćeš odgovoriti na moju ljubaznost dajući mi puno naslednika.“ „Naravno“, ponovila sam.
Ustao je. Njegov ton je postao poslovan, hladan, prigušeno preteći. „Lezi onda.“ Legla sam.
Bila je to bezlična procedura. Ostao je potpuno obučen, spuštenih pantalona onoliko koliko je bilo neophodno. Pažljivo, ali ne i nežno, upuzao je među moje noge, podižući moju košulju i ubacio je sebe. Ali on nije bio potpuno spreman; zapravo, u mojoj blizini se ugasila sva čežnja i on se skupio. Ostao u istom položaju za trenutak, teško dišući, zatim se iznenada stopalima odupro o dušek podižući gornji deo tela.
Mislila sam da hoće da odustane. Odmah sam se pomerila puna nade da će reći da ne može i otići.
„Lezi, rekao sam.“ Podigao je jednu ruku, okrenuo nadlanicu ka meni kao da se priprema na udarac. Povukla sam se i okrenula lice na stranu.
Ovo mu je udovoljilo. Prodro je u mene i kada je to učinio, zatvorio je oči počeo da šapuće sam za sebe. „Kurva. Bezobrazna drolja...!“
Nisam mislila ni na šta. Pustila sam da mi glava udara u drvenu stranicu kreveta. Slušala sam kako udara o zid.
Ovo se produžilo, bolni trenuci. Za njega je bilo naporno, ali je sam sebe podsticao bezobraznim rečima dok nije postigao cilj.
Kada je bio gotov, odmakao se od mene, brzo se doveo u red i izašao bez reči, zatvarajući vrata za sobom.
Pozvala sam Zalumu. Dobra žena bi morala da ostane da leži u krevetu i omogući da ostane u drugom stanju. Ali ja sam odmah ustala i kada je Zaluma stigla, rekla sam drhtavim glasom: „Ja neću da nosim njegovo dete. Da li razumeš? Neću!“
Zaluma je razumela. Sledećeg jutra donela mi je bokal čaja i uputila me kako da ga upotrebim.

LXI
Upozorenje moga oca bilo je proročansko. Kiša nije nikako prestajala. Sredinom meseca Arno je poplavio, odnoseći sa sobom useve. Početkom juna reka Rifredi otplavila je nasipe, uništavajući ono što je preostalo od polja.
U leto kada je nebo osušilo vodu grad je počeo da trpi od neprestane žege. Zbog Matea nisam dozvolila posetioce dečjoj sobi niti da on napušta palatu. On je tek započinjao sa svojim prvim nespretnim koracima; i što sam više gledala njegovo lice tim više sam videla lice njegovog oca.
Retko sam napuštala kuću. Kada se toplota pojačala zabranila sam Zalumi da ide sa Agripinom na pijacu, a ja sam neredovno odlazila do crkve Santissima Annunziata zbog činjenice da nisam našla ni jedno novo pismo na Frančeskovom stolu u toku tih nedelja.
Ali, želeći da izgledam kao dobra supruga i da izbegnem svaku sumnjičavost nastavila sam da prisustvujem Savonarolinim subotnjim besedama za žene. Njegovo buncanje protiv Medičija i njegovih sledbenika se nastavilo, ali je bilo kombinovano drugom opsesijom: Aleksandrovom saradnjom u Vatikanu sa njegovom mladom ljubavnicom Đulijom Farneze i njegovom sklonošću da poziva prostitutke na svoje zabave.
„Vi vođe crkve!“ Grdio je on. „Svake noći idete vašim ljubavnicama, a svako jutro idete da dobijete oproštaje; vi ste izazvali gnev bogova. Vi bludnici, vi jadni svodnici pretvorili ste crkve u štale vaših kurvi!“ A kada bi kardinali mrmljali da on ne treba da govori tako o papi on bi odvraćao: „Nisam ja taj koji je razorio Rim već Bog! Pustite njegov gnev da radi šta hoće, Rim nikada neće ugasiti taj plamen.“
Nekoliko noći kasnije, kada je moj muž otišao da vidi svoju ljubavnicu a sve sluge su bile otpuštene je sam se uputila prema Frančeskovoj radnoj sobi. Pismo sakriveno u stolu je bilo tužno.
Pustite ga da psuje protiv Medičija, rekao sam. Ali ga nisam ohrabrivao da napada Aleksandra daleko od toga! On kvari ceo moj pažljivo obavljan posao u Rimu. Mora biti sasvim jasno onima koji su umešani: ako oni ne prestanu odmah sa tim glupostima skupo će to platiti!
U međuvremenu: glad među ljudima bi mogla dovesti do nemira. Da ih ujedini. Usmerite njihovu pažnju ne na njihove stomake nego na raj i fra Đirolama.
Tiho sam ponavljala reči samoj sebi, ukrašavajući svaku u mojim mislima tako da bi ih mogla ponoviti njima ako žele.
Sledećeg jutra, ostavila sam knjigu da je Izabela vidi. Narednog dana odjahala sam do crkve Santissima Annunziata u trenutku kada je zvono na crkvi zvonilo šest sati.
Salai nije dalje insistirao na izvrdavanju. Sve Marijine sluge su bile na molitvi, a uskoro će biti na doručku u trpezariji. Naš put je bio slobodan. Mi smo krenuli od kapele do uskog hodnika zatim penjući se spiralnim kamenim stepeništem. Na vrhu je bio prazan drveni zid. Salai je otišao do ugla i oglasio se nežno kao golub a ploča skrivena u zidu se klizeći pomerila. Mi smo stupili unutra.
Mladi umetnik obučen u dugu bojom umazanu tuniku je zatvorio ploču iza nas. Pošli smo niz hodnik koji se otvarao u tri sobe: monaške ćelije sa ležajevima; zatim jedna veća soba u kojoj je par mladih ljudi sa svežim malterom razmazanim po obrazima, rukama i njihovim dugim keceljama pripremalo fresku i soba u kojoj sam ja srela Leonarda.
Moj portret je stajao još na nogarima. Salai me je obavestio da je Leonardo u žurbi zaboravio da ga uzme. Ja sam ga pažljivo posmatrala. Osim obrisa i senki moje lice je bilo predstavljeno jakom belom bojom gipsanog zida. Ja sam izgledala kao na pola materijalizovan duh.
Smešila sam se na slici.
I smešila sam se Salaiju kada sam mu recitovala sadržaj pisma. On je zapisivao reči polako, početnički zaustavljajući se više puta tražeći od mene da ih ponovim.
Napustila sam crkvu laka srca. Leonardovi napori su urodili plodom. Razmišljala sam. Papa će sada sigurno ućutkati Savonarolu. Medičijevi neprijatelji će biti potučeni i samo je pitanje vremena pre nego što ću ja ponovo pozdraviti Pjera.
Ja sam se smešila jer sam bila neupućena. Smešila sam se jer nisam razumela da je pismo zapravo ugrožavalo one koje sam ja smatrala dragim.
U jesen je došla kuga. Savonarola je još propovedao ali je Frančesko dopustio da ostanem kod kuće. Nisu stizala nova pisma za njega iz Rima koja bi me prisiljavala da izlazim napolje do porodične kapele. Ja sam bila lišena odlazaka do crkve Santissima Annunziata a sa pogoršanjem vremena nisam mogla da sedim ni na mom balkonu niti da šetam baštom. Brinula sam se.
Uništenje letine u proleće je uništavalo Toskanu. Poljoprivrednici i seljaci su napuštali neplodna sela i hrlili u grad tražeći hranu. Ljudi i žene prolazili su u kolonama kroz ulice, preklinjući za ostatke i milostinju. Oni su spavali na stepenicama crkvi i pred ulazima u prodavnice. Frančesko je idući do radnje jednog jutra našao majku i dvoje dece naslonjene na njena vrata i svi su bili mrtvi. Pošto su noći postajale hladnije neki su se smrzavali do smrti ali je većina od njih umrla od gladi i kuge. Svako jutro je donosilo toliko novih leševa da ih je bilo nemoguće sve ukloniti. Firenca je počela da tone.
Uprkos Frančeskovom bogatstvu i vezama mi smo osećali neimaštinu. Agripini je najpre nestalo hleba a zatim i brašna tako da smo ostali bez naše uobičajene supe sa testom; lovci su nam donosili ptice koje smo jeli dok više nismo mogli očima da ih gledamo.
Tokom zime i mi bogati smo postali očajni.
Prošao je Božić, zatim nova godina. Došlo je vreme karnevala. Došlo je vreme slavlja sa paradama i proslavama i gozbama, ali pod vođstvom Savonarole nova Sinjorija je stavila van zakona takve paganske običaje.
Kao zadnja vest je stigla informacija da je Sinjorija izglasala odobrenje za prodaju državnog žita po povoljnim cenama narodu na trgu Grano ujutro u četvrtak šestog februara zadnjeg dana karnevala. Post je počinjao sledećeg dana.
Kuvarica Agripina je izgubila sestrića zbog kuge nekoliko dana ranije. Zbog straha da se smrt ne vrati u kuću, ona nije prisustvovala njegovoj sahrani - nego je nameravala kako je glasno govorila, da će naći utehu ako bude mogla da ode u obližnju katedralu da upali sveću i da se pomoli za njegovu dušu.
Naravno, bila je to njena dužnost da ide da kupi žito i hleb za nas. Bilo je u redu da ona treba da ode u katedralu i da se pomoli, zatim da ode na Trg Grano koji je bio nedaleko i da obavi nabavke.
A ja, uznemirena kakva sam bila, predložila sam Frančesku da pratim Agripinu do crkve. To i onako nije bilo daleko. Biće malo gužve. Uželela sam se molitve. Na moje zadovoljstvo on je odobrio.
I tako navedenog četvrtka sam se popela u kočiju sa Agripinom i Zalumom i Klaudio nas je odvezao istočno prema crkvi od narandžaste cigle.
Nebo je bilo vedro i firentinski plavo. Vazduh je bio miran i sve dok sam mogla da sedim mirno pored prozora okrenutog suncu osećala sam blagu toplotu; ali svaka senka je donosila žestoku hladnoću. Piljila sam iz kočije u radnje, kuće, crkve, narod koji se sporo kretao kroz ulice. Pre nego što je Savonarola osvojio srce Firence, vreme karnevala je bilo prelepo vreme; kao dete sam jahala kroz ulice i gledajući fasade zgrada – ranije svetle i sive, preobražene crvenim i belim zastavama, zlatom izvezenim tapiserijama i girlandama sa cvećem od sjajnog papira. Muškarci i žene bi plesali kroz ulice noseći oslikane maske ukrašene zlatom i dijamantima; lavovi i kamile iz Medičijeve menažerije paradirali bi pored radi uveseljavanja naroda.
Sada su ulice bile ponovo tihe i tmurne zahvaljujući mržnji propovednika.
Zaluma i kuvarica nisu govorile. Agripina žena sede kose i seljačkog porekla nije razgovarala sa onima koje je smatrala boljima od sebe. Bila je zdepasta sa širokim licem i jakim kostima i imala nekoliko zuba. Jedno smeđe oko bilo je prekriveno mrenom i slepo, ali sa njenim dobrim okom zurila je kroz prozor kao i ja gladna novih vidika.
Ona se složila da bi bili bolje da se moli kasnije a da se hrana kupi pre nego što zalihe ne nestanu. I tako smo mi prošli pored crkve i uputili se južno prema ogromnom grudobranu sa zupčastim otvorima kule palate Signoria. Trg Grano skromnih dimenzija se nalazio iza palate na njenoj istočnoj strani. Sa zadnjim zidom palate graničili su se ogromni bunkeri sa žitom i kukuruzom, iza snažne drvene ograde ispred koje su stajale improvizovane štale sa stepenicama za podizanje žita. Ispred štala bila su niska vrata koja su bila zatvorena dok posao ne počne.
Klaudio je dovukao kočiju do spoljašnje ivice trga. Nismo mogli da idemo dalje. Ja sam očekivala gužvu ali nisam očekivala ono što sam videla. Trg je bio ispunjen telima toliko da se nije video ni komadić tla. Tu je bilo na stotine gologlavih seljaka sa prljavim licima i pocrnelim rukama, njihova ramena su bila prekrivena vunenim tunikama koji su molili za milost, za milostinju i šaku žita. Pored njih su se uočavale plemkinje u krznu i baršunu koje nisu verovale svojim robovima da će doneti hranu kući i sluge sa ljutitim licima kako se guraju laktovima pored isto tako siromašnih.
Izbacila sam glavu iz kočije; iz moje visoke perspektive mogla sam da vidim nekoliko ljudi unutar štala, koji su priklonili glave jedni prema drugima raspravljajući ispred još zaključane kapije. Oni su osećali da raste nezadovoljstvo kao i naši konji koji su počeli nervozno tapkati. Niko od nas nije očekivao takvu gužvu tako rano.
Klaudio je sišao sa kočijaškog sedišta i postavio ruke na vrata kočije ali ih nije otvorio. Mrko je gledao.
„Možda bih ja trebao da idem,“ rekao je. „Agripina je mala; ona nikada neće biti u stanju da se izbori na putu do kapije.“
Ona je zafrktala i pogledala ga preko svog nosa svojim dobrim okom. „Ja sam videla da je ova porodica bila hranjena četrdeset godina. Nikakva gužva ne može da me zaustavi.“
Klaudio je uperio pogled u mene. „Idite vi oboje,“rekla sam. „Na taj način imate bolju mogućnost. Zaluma i ja ćemo čekati u kočiji.“
Klaudio je kratko klimnuo glavom i otvorio vrata Agripini koja je teško izašla. Izvirila je za polovinu svoje visine, a zatim je iskočila i pošla prema gužvi, dok je Klaudio držao ruku na dršci svog dugog noža.
Gledala sam ih kako nestaju u gomili sve dok se nije iznenada pojavilo lice na prozoru kočije buljeći u mene.
Žena na prozoru je bila mlada, ne starija od mene. Njena nepokrivena kosa je bila zamršena, njene plave oči buljave, divlje. Njeni upali obrazi bili su zaprljani garežom. Ćutljiva beba je visila u šalu preko njenih grudi.
„Milosti, madona,“ rekla je grubim seljačkim naglaskom. „imaj milosti u ime Hrista! Novčić, zalogaj hrane za moju bebu...“
Zalumino lice je bilo strogo; njena ruka je krenula prema njenom prsluku. „Odlazi!
Odlazi od naše kočije!“
Prosjakinjine crvenilom obrubljene oči i nos suzile su od zime. „Madona, Bog vas je poslao ovamo k meni! U ime Hrista...“
Da to nije bilo za bebu, je bih možda bila opreznija. Kako bilo, krenula sam nespretno prema kesi na mom struku. Izvukla sam novac. Mislila sam da ga stavim u njenu prljavu ruku bez rukavice, ali sam pomislila na Matea i kugu i umesto toga ga bacila u njenom pravcu.
Ona je pokušala da ga dohvati sa ukočenim, nespretnim prstima, novčić je pao odmah ispod prozora i ona se bacila da ga nađe. Nije bila sama. Drugi seljak pored nje je video i pao preko nje. Ona je počela da vrišti i uskoro su i drugi bili privučeni metežom.
„Odlazite odavde!“ vikala je Zaluma. „Pustite nas!“
Došli su i drugi, muškarci i mladi dečaci. Jedan je počeo da tuče mladu prosjakinju koja je vrištala, a zatim iznenada pala bez glasa
„Ona je imala novčić - tamo ih ima više!“ neko je rekao. Naši konji su zanjištali i krenuli napred; kočija je trgnula i počela da škripi.
„Smrt bogatima!“ uzviknuo je čovek. „Oni uzimaju našu hranu i ništa nam ne ostavljaju!“
Prljava lica su ispunila prozor. Pružajući ruke, tuđe ruke su nas udarale. Neko je vukući otvorio vrata.
Zaluma koja je stajala pored mene gurnula je ruku u svoj prsluk i izvukla nož sa dvostranim sečivom. Udarala je ruke u pokretu; ljudi su jaukali i kleli. A zatim se iz pravca gužve čuo strahovit prasak gromoglasni prasak pucanja drveta i tutnjava koja je zvučala kao zemljotres. Prosjaci koji su napadali našu kočiju su se okrenuli kao suncokreti prema suncu. U jednom trenutku su trčali prema zvuku napuštajući nas brzo.
Ja sam držeći se za dovratak otvorenih vrata na kočiji gledala napolje.
Gomila je probila kroz zaključana vrata jurila pored štala. Koliko sam videla oni su navalili na ogradu koja je štitila gomile žita i srušili je. Dva muškarca, jedan još mladić, popeli su se na skladište i počeli rukama da bacaju žito na očajnu gomilu ispod njih.
Talas izgladnelih zbrkanih tela talasao se prema napred; bezbrojne ruke pružale su se prema nebu hvatajući kišu zrna. Vrisak je porastao do vrhunca ludila kao vrtlog i jaki su gazili slabe i nemoćne.
I kao čovek koji se smeje na vrhu talasa uzburkanog mora dole sabijenih lica čula sam tihu ritmičku pesmu, u početku nežnu zatim sve glasniju i glasniju šireći se brzo kao vatra kroz frenetičnu gomilu:
„Palle, palle, palle ...!“
Uhvatila sam Zaluminu ruku i držala je čvrsto; jecala sam, ali bez suza.
Toga dana ubijeno je, izgaženo ili ugušeno, na desetine u jurnjavi za hranom. Svaki vojnik, svaki žandar bio je pozvan da uguši pobunu i vrati ljude kućama, ako su ih uopšte imali. Agripini su bila polomljena rebra i noge; Klaudio se vratio hramajući do kočije sa njom na rukama. Čudom je uspeo da sakupi nešto ukradenog žita u kesu a ja sam donekle bila uverena da će Frančesko zahtevati da ga on vrati, jer je i nakon svega bilo ukradeno, ali moj muž je ćutao.
Novosti o uzvicima gomile o Medičiju su bile na sve strane, čak i na ustima slugu i kada se Frančesko vratio iz svoje prodavnice toga popodneva lice mu je bilo tvrdo kao kamen i bio je neuobičajeno tih. Posle pregleda Agripininih povreda otišao je uz stepenice do svog kreveta, mrmljajući nekoliko saosećajnih reči i potom poslao po svog ličnog lekara.
Ali ja ga nikada nisam videla tako loše raspoloženog. Kada ga je Elena zadirkujući plašljivo zapitala da li je čuo o uzvicima „Palle!“ on se okrenuo prema njoj i gotovo neprijatno rekao: „Izusti li neko ovu reč u ovoj kući naći će se na ulici!“
Te večeri moj otac nije došao na večeru i Frančesko je izabrao da i on ne večera; umesto da izađe zahtevao je da se sastane sa predstavnicima Sinjorije.
Zaluma i ja smo malo razgovarale. Ali kada smo se uveče povukle u spavaću sobu, kada je ona legla na ležaj a ja u moj krevet, rekla sam tiho: „Imala si nož. I ja bih želela jedan.“ „Ja ću ti dati moj,“rekla je.
Ujutro je održala obećanje.
Sledećeg dana je bila sreda prvi dan velikog posta. U podne smo Frančesko, moj otac i ja otišli u San Lorenco da bi čuli fra Đirolamovu propoved koja je bila otvorena za sve.
Gledala sam na gore prema propovedniku na predikaonici u njegovo ispijeno, ružno lice sa nosom kao u jastreba, i pitala se da li on razume da njegova inspiracija ne dolazi iz rajskih izvora.
On nije rekao ništa o papi Aleksandru, ali je govorio o „onim podmuklim prelatima koji mijauču o Bogu, ukrašavajući se draguljima i krznom.“ Žestoko je osuđivao žene koje su paradirale u „neskromnim“ ogrtačima napravljenim od materijala tako dobrih da bi prodajom samo jednog od njih moglo da se nahrani mnogo izgladnelih prosjaka koji su trenutno umirali od gladi na ulicama Firence.
Sa strane sam bacila pogled na mog muža. Frančesko je izgledao kao, da napregnuto sluša njegove obrve su bile podignute sa simpatijom njegove oči pokazivale proračunatu nevinost.
Pred zalazak sunca Zaluma me je obukla u bezbojni sivi ogrtač sa običnim šeširom. Ja sam odbila bilo kakav nakit; mesecima ga nisam nosila iz straha od dečaka. Oni su bili članovi Savonaroline „armije“: dečaci od deset godina, možda i mlađi koji su nosili bele tunike i patrolirali ulicama Firence tražeći žene koje se nisu pokoravale zakonskoj zabrani neskromnog oblačenja. Svaki prsluk koji je nagoveštavao postojanje grudi, svaki sjaj zlata ili dragog kamenja bio je kriminal. Ogrlice, minđuše, broševi sve je bilo oduzimano kao „poklon“ siromašnima. U prethodnim mesecima neoprostivi heruvini su išli od kuće do kuće kroz grad odnoseći slike, statue, retkosti - bilo šta što bi moglo da posluži toj sredi prvog dana velikog posta kao lekcija onima koji su povlađivali i koji su se razmetali u pokazivanju svog bogatstva. Ali nikada nisu došli u našu palatu.
Kada sam bila obučena i spremna, čekala sam da Frančesko pošalje po mene. Dok sam silazila niz stepenice on je posmatrao moju bezličnu odeću, moje neugledno upletene pletenice, moj skromni crni veo i samo rekao: „Dobro.“
Zatim mi je pružio sliku širine moje ruke od lakta do prstiju. „Želeo bih da vi ovo ponudite večeras.“
Ja sam pogledala na nju. Videla sam je i ranije na zidu u hodniku pored dečje sobe. Bio je to portret Frančeskove prve žene Nanine u kostimu boginje Atine napravljena na drvenoj ploči. Njena bista je bila napravljena u profilu; na njenoj glavi se nalazio mali srebreni šlem ispod koga se rasipala duga pažljivo uvijena crna kovrdžava kosa.
Umetnikov stil je bio sirov, bez dubine. Njena koža je bila neprirodno bela, njene oči beživotne, njeno držanje kruto kao da je želela da pokaže dostojanstvo.
Mi smo imali mnogo slika u kući sa paganskim temama. Jednu u Frančeskovoj radnoj sobi koja je prikazivala golu Veneru, a sada je izabrao ovu bezopasnu želeći da publiku uveri da je to bio najgrešniji predmet koji smo mogli naći.
On ju je izvadio i iz njenog kovanog srebrenog rama.
Ja sam je uzela bez komentara i mi smo se u tišini odvezli do Trga della Signoria. Frančesko je bio ćutljiv na bolestan način.
Noć je bila bez zvezda i meseca zahvaljujući oblačnom nebu, ali ja sam mogla da vidim sjaj kako smo se približavali gužvi na trgu. Kada se naša kočija dokotrljala pred palatu Signoria videla sam buktinje na sve strane: buktinje pored visoke platforme gde su sedeli propovednik i njegova armija u belo obučenih dečaka. Buktinje sa obe strane vrata palate Signoria, buktinje u rukama gledalaca. Vatre za spaljivanje taštine, plamteće buktinje gorele su na sve četiri strane. Svaki prozor palate, svaki prozor na gornjem spratu susednih zgrada sijao se od sjaja sveća kao i ljudi dole gledajući spektakl na trgu.
Frančesko i ja smo sišli iz kočije i priključili se gužvi koja je stajala ispred lomače. Moj muž je bio važan čovek u vladi. Oni koji su ga prepoznali oslobađali su mu put tako da smo mi mogli da se priključimo najužem krugu.
Lomača je bila masivna drvena konstrukcija, slična po visini, širini i dubini dvospratnoj prodavnici ili skromnoj kući nekog trgovca, koja se sastojala od osam redova greda pričvršćenih međusobno u obliku ogromnih improvizovanih stepenica tako da su se deca mogla lako penjati odozdo do vrha. Na njenom vrhu je stajala figura kralja karnevala ispunjena slamom sa oslikanom krpenom glavom. Njegovo lice nije bilo lice dobroćudnog kralja koje sam ja vidala na karnevalima ranije, već pre nekog groznog demona sa iskeženim zubima i krvavim očima.
Na novopostavljenoj konstrukciji od neofarbanih drvenih greda bile su naslagane sve stvari koje su sakupili fratrovi mali vojnici prethodnih meseci. Zlatne narukvice, niske ogrlica, gomile izvezenog baršuna i satena i blistavih svilenih šalova, pozlaćenih ručnih ogledala, srebrenih četaka i češljeva, zlatnih mrežica za kosu, tapiserija sa resama, tepiha iz Persije, vaza i keramike, statua i slika. Statua Zevsa, Marsa, Apolona, Atine, Here, Artemisa, Venere i Herkula, simbola snage Firence. Slika za slikom, na drvetu na platnu na kamenu. Crteži na papiru u tehnici sa silverpointom, crvenom kredom, olovkom ili tušem. Zločin koji se nalazio u svemu bio je isti: paganske teme i golotinja. Ja sam se osećala kao kad sam prvi put ušla u Lorencov atelje: puna strahopoštovanja zbog učestvovanja u tolikoj količini lepote, tolikoj količini bogatstva.
Oglasile su se trube, zatim i laute. Frančesko me je gurnuo pokazujući na sliku u mojim rukama.
Koraknula sam gore prema lomači pored drugih važnih građana koji su žudeli da javno pokažu poštovanje. Grede su bile prekrivene stvarima, sirovo drvo premazano terpentinom. Okrenula sam lice od smrdljivog isparenja i ugurala Naninain portret bočno između para visokih, teških svećnjaka čije je postolje bilo napravljeno od kovane bronze u obliku nage žene sa podignutim rukama.
Kada sam krenula nazad sudarajući se sa telima koja su se kretala pogledala sam gore i videla ogromnog starijeg čoveka u ogrtaču podignutom do brade; pogled na njega me je za trenutak zaustavio. Bio je u šestoj dekadi života, sa očima okruženim crvenilom na bledom otečenom licu, sa telom koje se gegalo ispod njegove istaknute brade.
Sandro, čula sam kako Leonardo kaže, i u trenutku sam videla viziju tog čoveka nekoliko godina mlađeg kako drži nogu pečene prepelice na ustima cereći se i šaleći zlobno: „Avaj, slatka ptica...“
Sandro se sada nije smejao. Plamteće svetlo baklji u njegovim ispijenim očima odražavalo je beskrajnu nesreću.
On me je pogledao i nije me prepoznao. Njegova pažnja je bila zaokupljena slikom koju je držao u svojim rukama. Predstavljala je sliku vitke žene sa dugim nogama i kožom usijanog bisera. Ona je bila naga sakrivena od pogleda kosom boje ćilibara koja se spuštala preko jedne dojke. Jedna ruka se pružala da dohvati nedovršeno nebo.
On je buljio u nju, nežno sa žaljenjem, a zatim sa grčevitom snagom gurnuo od sebe na najbližu gredu na vrh velike urne gde je nesigurno stajala.
Ja sam ga gledala kako nestaje u gužvi i vratila se mom mužu.
Kada su zvona na tornju palate počela da zvone, četiri vođe dečaka su sišli sa platforme i uzeli baklje koje su čekale. Strukovi slame i truda bili su dodati da se lomača zapali na četiri mesta; dva ispred i iza blizu centra, a dva blizu svakog kraja.
Trube su trubile, laute su pevale a cimbala treskala. Kada je gomila zaćutala, belo obučeni dečaci su se okupili oko propovednika i zapevali svojim mladim, slatkim glasovima himnu.
Slama je brzo izgorela, crni pramenovi su se penjali pored jasnog plamena. Daske je vatra mnogo teže zahvatala ispuštajući oštar smolast miris. Taština je tinjala stvarajući uske pruge crnog dima.
Dva sata sam stajala pored Frančeska i gledala lomaču koja gori, i kako se Botičelijeve biserne boginje tamne i tope. Tapkala sam u početku zbog hladnoće u nogama ali kada su gornji redovi počeli dogorevati i propadati vatra se uzdizala na gore prašteći. Olabavila sam moj ogrtač. Obrazi su mi postali tako topli da sam ih pritisnula rukama bez rukavica kako bi ih zaštitila.
Na kraju nas je toplota prisilila na uzmak. Frančesko je dotakao moj lakat i ja sam se ukočila na trenutak gledajući na visoki plamen narandžasto crven prema ružičastom nebu. Taština je ležala mračna i grčeći se u svom srcu.
Ja sam počela da se znojim kada smo se vratili u našu kočiju. Dok smo se vozili kući vetar je razgorevao vatru; crveno ugljevlje je letelo kroz vazduh i rojilo se kao sjajni svici na fasadama zgrada.
„Izgleda da će noćas biti svitaca,“ rekao je Frančesko.
Ja nisam odgovorila. Sedela sam sa licem na prozoru i gledala kako pepeo pada, bled i tih kao sneg.

LXII
Napad Pjera se bliži. Izveštaj je da on planira da se približi sa severa. Siena izgleda ponovo oporavljena. Pripremite se na to, ali nemojte biti suviše uzbuđeni. On ima samo Orsinija i najamnike, možda hiljadu i tristo Ijudi ukupno. Nedovoljno.
Kada on propadne iskoristite priliku da napravite javni savet. Arabijati su postali suvise bučni kao i Bernardo del Nero i njegov Bigi. Veliki savet mora da ih obori.
Unutar sakrivenog studija u crkvi Santissima Annunziata, ja sam izgovarala sadržaj pisma Salaiju. On ga je zapisivao kako sam ga ja izgovarala, nespretno i izluđujuće sporo, tražeći više puta da ponovim ono šta sam rekla. Kada bih se pomerila da uzmem pero u svoju ruku, on bi me odgurnuo.
„Ne Mona! Vaš rukopis može biti prepoznat.“
I najzad kada je završio i ustao da me isprati, stajala sam nepokretno. „Da li misliš, da li misliš da Pjero ima šanse da uspe? Da će biti u stanju da preuzme Firencu?“
Izraz na Salaijevom licu se promenio; sa ismevajućim ogorčenjem prošao je rukom kroz crne kratke kovrdže. „Ja ne vodim računa o politici i znam još manje o vojnim operacijama. Ali ako budem znao da iko želi da svrgne tog ludog propovednika i njegova derišta sa kojima upravlja, ja ću uzeti oružje i pridružiti mu se.“
„Da li znaš da rukuješ nožem?“ upitala sam ga a on se iskezio rekavši : „Ja sam rođen sa jednim u ruci.“
Nezgrapno, vodeći računa da se ne posečem, izvadila sam Zalumin nož sa dvostrukim sečivom iz korica uguranih i sakrivenih u mom prsluku.
Salaj je napravio grimasu. „Kakva devojka. Ako ne posečete samu sebe a najpre trake, vaš protivnik će se prevrnuti od smeha zbog vremena za koje ćete izvući vaš nož.“
„Nemoj da me ismevaš. Pokaži mi kako se koristi.“
„Leonardo to nikada ne bi dozvolio, znate li.“ On je začikavao; sa očima koje su se još smešile. „Ja ne bih bio u stanju da ga ubedim čak ni da ga uzme u ruku. On je gori od žena u tim stvarima.“
„Leonardo nije ovde.“
„Odličan izgovor.“ On se smešio. „Prvo nemojte ga držati u prsluku. To je aljkavo i usporava vas. Pogledajte vi morate da uvučete ruku da ga uhvatite za dršku. Vi treba da ga držite na svom kaišu blizu struka.“
„Ali ja ne nosim uvek kaiš.“
„Nosićete ako želite da nosite nož. Lep i širok. Zar to nije moderno? Samo ga uzmete ispod. Ali molim vas nemojte ga držati kao da ćete jesti sa njim.“ Ja sam pogledala na dole u oružje u mojoj ruci.
„Sa vašom dozvolom“, rekao je. Prišao je i stao iza mene, pored mog desnog ramena, i stavio ruku preko mene. Moje držanje je možda bilo čvrsto i kruto. On je pomerao moj ručni zglob dok stisak nije malo opustio. „Sada,“ naredio je, „držite ga sa šakom iznad ramena sa vrhom okrenutim na dole. Učinite zapravo suprotno. Nisko, sa oštricom na gore. Ali blago na gore. Ovako.“
On je okrenuo moju ruku i vodio vrh na gore; njegov dah na mom uvetu je bio topao. Mirisao je na vino i laneno ulje. Ja sam pogledala prema nazad i zaključila po prvi put da je uprkos njegovoj nezrelosti zaista pravi mladi muškarac, mojih godina i da dobro izgleda. Njegovo telo je bilo čvrsto i jako. Kada je moj pogled uhvatio njegov nasmešio se flertujući. Ja sam porumenela zbunjena naletom toplote između nas i pogledala u stranu. Ali sam sada razumela kako je Izabela bila upletena u to.
„To je u redu,“ rekao je meko. Dobro je da ima dvostruku ivicu; manje brige za vas. Sada, mi pokažite kako napadate. Napred, ubijte nekoga.“
Ja sam koraknula napred i gurnula nož ispred sebe. Salaj se zakikotao. „Sve to je u redu ako su oni potpuno nepokretni a vi želite da ih bocnete i da oni pobegnu. Pogledajte.“
On se pomerio pored mene i u trenu izvukao iz dubine svoje odeće dug, tanak nož. Pre nego što sam ja mogla ustuknuti od iznenađenja koraknuo je napred izvukao nož odozdo ispred sebe, zatim ga je sa divljim pokretom podigao prema gore.
„Vidite?“ Okrenuo se prema meni sa još podignutim nožem. „Usmerite ga nisko u stomak; to je njihova veoma ranjiva tačka. I lako je za slabu devojku da ubode. Srce, pluća, tu ima puno kostiju i potrebno je suviše snage. Nišanite samo u stomak ili u prepone, a zatim budite sigurni da oni neće imati šanse da vam prave probleme. Podignite ga snažno na gore. Uvek na gore dok vas rebra ne zaustave. Seći sve što je vitalno. To je sve što treba da učinite da ubijete čoveka. On će iskrvariti na smrt isto tako brzo kao da ste mu prerezali grlo. On se smešio i sklonio svoj nož. „Sada vi to uradite.“
Reči još nisu bile izrečene do kraja kada sam ja navalila napred tako brzo da se on ukočio. Ja sam držala vrh lagano na gore. Zapamtila sam da zarijem nisko da podignem na gore pravo snažno i brutalno.
Salai je pucnuo svojim jezikom sa začuđujućim odobravanjem. „I vi ste tobožnja plemkinja, iz dobre porodice? Učite prilično brzo, Mona Liza. Rukujete sa njim kao da ste rođeni na ulici.“
Izašla sam sama na balkon te večeri. Držala sam oružje u ruci sa vrhom okrenutim malo na gore i vežbala. Napadala sam na jednoj nozi i bola prema napred sa nožem, trzala sam ga na gore i slušala oštricu kako zviždi kroz vazduh.
Opet i opet, napadala sam. Rukovala sam nožem. Ranjavala sam i ubijala. Ubadala sam iznova i iznova u utrobu Pazija i u stomak trećeg čoveka.
Pjero nikada nije došao. Četvrte noći od kada sam isporučila poruku Salaiju, Zaluma je došla u moju sobu donoseći poražavajuću vest. Vest se proširila po celom gradu. Pjero i njegovi ljudi su dolazili od Siene i dospeli toliko daleko na jug do samog San Gađa. Ali nebo se otvorilo na putu i snažna kiša je primorala armiju da potraži sklonište i da sačeka da oluja prestane sa rezultatom da je noćna zaštita nestala. Zakašnjenje je omogućilo da vest o njima stigne do firentinskih trupa koje su bile stacionirane u Pizi, na severu. Pjero je bio prisiljen da odstupi da ne bi bio savladan.
Savonarolini sledbenici rekli su naravno da je tako Bog rekao. Mi ostali smo bili utučeni i uplašeni da govorimo.
Ja sam bila ogorčena. Ogorčena jer sam znala da mi nikada nećemo znati punu istinu o tome, zahvaljujući mom mužu i Paziju. Danju sam držala moje dete u rukama a noću mahala nožem.
Budući da je invazija Medičija propala ja sam očekivala da će Frančesko biti dobrog raspoloženja, čak sam očekivala da će se naslađivati. Ali sledeće večeri za jelom bio je pretežno tmuran i nije ništa rekao o Pjerovom neuspešnom pokušaju u vezi grada.
„Ja sam čuo, rekao je moj otac neutralno,“ da je celokupna Sinjorija sada arabijata. Propovednik mora da je bio krajnje osujećen.“
Frančesko nije direktno pogledao u njega ali je promrmljao, „Vi znate bolje od mene.“ A zatim je izašao iz svog ćutljivog raspoloženja i rekao malo tiše, „Nije važno. Sinjorija se uvek talasa. Dva meseca ćemo trpeti arabijate. Ko zna? Sledeća grupa bi mogao da bude pjagnone. U svakom slučaju Sinjorija neće moći da napravi mnogo problema. Odskora smo uspeli da napravimo savet osmorice zahvaljujući nedavnoj pretnji.
Moj pogled se spustio na sudove sa hranom ispred mene. Ja sam znala da misli na Pjera; on možda nije rekao ime mog devera glasno u strahu da me ne uvredi.
„Osmorice?“ upitao je moj otac radi nastavka razgovora.
„Osam ljudi izabranih da zaštite grad od pretnje. Oni će držati oči posebno na Bernardu del Neru i njegovoj Bigi partiji. I oni će preduzeti oštre mere da zaustave špijunažu. Sva pisma koja se šalju u i iz Firence biće presretana i čitana. Medičijeve pristalice će naći poznate puteve bliske njima.“
Ja sam se okrenula komadu pečenog zeca ispred mene. Žito je bilo još skupo i Agripina je, oslanjajući se snažno na lokalne lovce punila našu ostavu, ali sada osakaćena i stalno hramajući posle strašnog dana na Trgu Grano. Ja sam čupkala meso sa kostiju ali ga nisam jela.
„Šta je fra Đirolamo rekao o ovome?“ usudio se moj otac da pita. Ja sam bila iznenađena zbog postavljenog pitanja. On je odlazio danju da sluša propovedi. Ponekad je govorio sa propovednikom posle toga. Verovatno je morao da zna.
Frančeskov glas je bio odsečan. „Zapravo to je bio njegov predlog.“
Mi smo završili jelo u tišini. Frančeskov uobičajeni učtiv osmeh se nije više pojavio.
Te noći sam pustila Zalumu da ide dole u Frančeskovu sobu. Bilo mi je drago zbog činjenice da moj muž nije dolazio u moju sobu ponovo posle jednog njegovog pokušaja da ostanem trudna; očigledna je bila njegova velika uzdržanost prema sankcionisanoj intimnosti.
Bilo je kasno proleće i vreme je bilo blago. Svi prozori su bili otvoreni a vazduh je bio ispunjen mirisom ruža i zujanjem insekata. Sada nisam mogla da uživam u lepoti noći. Nisam mogla da spavam zbog mogućnosti da Pjero ne uspe da preuzme grad i da ću ja možda ostariti i umreti sa Frančeskom u gradu kojim upravlja lud čovek.
Ja sam ušla u radnu sobu moga muža, koja je bila u mraku, sigurna zbog lampe koja je svetlucala u sledećoj sobi, i brzo otključala sto očekujući da ništa ne nađem i da se tiho vratim u krevet.
Ali u fioci se nalazilo pismo koje ja još nisam videla, sa sveže polomljenim pečatom. Namrštila sam se. Više bih volela da ništa nisam našla. Nisam bila raspoložena da raspravljam o Pjerovom neuspehu sa Salaijem. Ali sam imala obavezu da ga uzmem i da se iskradem u spavaću sobu moga muža, jer u radnoj sobi nije bilo vatre, i držala sam ga prema svetlu lampe.
Izgleda da naš propovednik još žestoko osuđuje Rim sa predikaonice. Njegova svetost je Ijuta i malo toga ima što bih ja mogao da učinim u ovom trenutku da ga odljutim. Naša cela operacija je propala! Pred čije noge ću ja staviti ovu monstruoznu grešku. Olabaviti uzde samom propovedniku protiv Medičija bila je moja namera, kako ste mogli pogrešno da razumete? Vi ste znali da sam ja godinama radio da steknem papsku naklonost, papsko poverenje... i sada biste vi želeli da vidite sve to uništeno? Ili bih ja trebao da vama pripišem u zaslugu neizvesnost a da Antonija zadužim sa tim? Ako je on zaista propovednikovo uvo, on bi morao da bude energičan. Da ga ubedi da iskoristi sve svoje snage ubeđivanja. Ako on ne uspe zato što mu propovednik više ne veruje ili ako je on izgubio svoju odlučnost, na vama je odluka da li ćete se vi odreći njegovih usluga sasvim ili ćete iskoristiti dete i unuče. Ja prepuštam odluku o ovome vama jer vi teško da možete biti nezainteresovana strana. Ako se Antonio obeshrabri oslonite se ponovo kako ste uradili davno na Domenika koji je dokazao da može da učini sve što je potrebno da se učini.
Ako papa Aleksandar bude radio zapravo protiv fratra mi imamo malo izbora sem da preduzmemo ekstremne mere. Možda će Bernardo del Nero i njegova Bigi trebati da posluže kao primer narodu.
„Antonio,“ ja sam prošaptala. Stigla sam do kraja i naslonila se na noćni stočić. Gledala sam u pismo i čitala ga i čitala ga.
Ja sam iskreno verovala da me je Frančesko oženio jer sam bila lepa.
Ako Antonio ne uspe, oslonite se ponovo, kako ste uradili davno, na Domenika.
Ja sam razmišljala o mom ocu jadnom i izgubljenom. Ja sam se sećala tog strašnog trenutka tako davnog u San Markovoj sakristiji kada je fra Domeniko stajao iznad tela moje majke. Kada je uhvatio pogled moga oca zatim pogledao pokazujući na mene.
Pretnja.
I moj otac je pokleknuo. Gušeći se od besa ali je pokleknuo.
Ja ga se sećam kako me je kasnije molio da idem sa njim da slušamo Savonarolinu propoved. Kada sam odbila plakao je. Isto kao što je plakao na dan mog venčanja sa Đulijanom kada mi je izbezumljeno rekao da me ne može zaštititi.
Ja se sećam hladnog prijateljstva moga oca i Pika posle smrti moje majke. Ja sam razmišljala o Pikovoj smrti i o sadašnjem prijateljstvu moga oca sa mojim mužem.
- Iskoristite ćerku i unuče - nisam mogla da plačem. Bila sam suviše besna suviše povređena suviše uplašena.
Ispravila sam se. Teško dišući posmatrala sam svaku pojedinačnu reč utiskujući ih u pamćenje. Kada sam završila, krenula sam nazad u radnu sobu moga muža vratila pismo u sto i zaključala ga.
Zatim sam se iskrala do mojih soba, našla nož i uvukla ga u moj pojas. Naoružana prošla sam kroz hodnik do dečje sobe. Mateo je spavao u kolevci. Ja ga nisam budila sela sam na pod pored njega dok nisam čula da se Frančesko vraća, dok nisam čula da je legao u krevet dok kuća nije bila ponovo tiha i dok sunce nije izašlo i nije bila zora.

LXIII
Rano tog jutra sam poslala Zalumu pešice da nađe mog oca u njegovoj radionici i da mu kaže da želim da ga vidim nasamo. Ona se vratila za manje od dva sata da mi kaže da se moj otac ne oseća dobro, da će otići pravo kući i da se nada da ću ga ja posetiti.
On naravno nije bio bolestan; i kada smo Zaluma, sa Mateom koji se ljuljao na njenim kolenima, i ja sedeli u kočiji na putu do kuće mog oca ona me je posmatrala dok ja najzad nisam rekla „Moj otac je umešan.“
Izgledalo je da nema svrhe pokušavati sa izbegavanjem istine. Ja sam joj već rekla sadržaj prvog pisma koje sam otkrila u Frančeskovoj radnoj sobi. Ona je znala da je moj muž umešan sa Savonarolom, i da je on nekako umešan u Pikovu smrt. Našla me je usnulu tog jutra pored Mateove kolevke i nije bila glupa. Od kada sam je poslala da razgovara sa mojim ocem čekala je da joj objasnim o čemu se radi. Izgleda da je moje reči nisu iznenadile. „Sa Frančeskom?“ Ja sam potvrdila.
Njen izraz lica je otvrdnuo. „Zašto onda idete k njemu?“ Nepoverenje u njenom glasu bilo je jasno. Ja sam gledala kroz prozor i nisam odgovorila.
Otac me je čekao u velikoj sobi gde je primio Đulijana onog dana kada je tražio moju ruku u istoj sobi u kojoj je moja majka srela astrologa. Upravo je prošlo podne i zavese su bile razmaknute da se propusti sunce, otac je sedeo u traci jakog svetla. Ustao je kada sam ušla. Nije bilo slugu sa njim i ja sam poslala Zalumu u drugu sobu da čuva Matea.
Njegovo lice je bilo ispunjeno brigom. Nisam tačno znala kako je Zaluma prenela moj zahtev ni šta je moj otac očekivao. On verovatno nije očekivao ono šta ću reći.
Čim je Zaluma zatvorila vrata za sobom okrenula sam se neposredno prema njemu čak se nisam gnjavila sa pozdravima. „Ja znam da ste vi i Frančesko umešani u manipulacije sa Savonarolom.“ Zvučala sam neobično mirno. „Ja znam za Pikoa.“
Njegovo lice je postalo opušteno, a usne su se razdvojile. Krenuo je napred da me zagrli, a zatim koraknuo nazad i seo ponovo na svoju stolicu. „Dragi Isuse“ prošaputao je.
Prešao je rukom preko lica i pogledao prema gore na mene, pogođen. „Ko ti je to rekao?
Zaluma?“
„Zaluma ništa ne zna.“
„Onda neko od Frančeskovih slugu?“
Odmahnula sam glavom. „Ja sam znala da ti ideš kod Savonarole. Znala sam da treba da mu kažeš da on treba da govori protiv Medičija, ali ne protiv pape Aleksandra. Ali, mislim da ti ne radiš dobar posao.“
„Ko? Ko ti je rekao to?“ Kako sam ja ostala tiha, njegov izraz lica pokazao je paniku. „Ti si špijun. Moja ćerka je špijun za Medičija...“ To nije bila optužba. Stavio je glavu na svoje ruke prestravljen svojim mislima.
„Ja nisam ničiji špijun,“ rekla sam. „Ja nisam razgovarala sa Pjerom od kada je Đulijano umro. Ja samo znam ono što sam ti rekla. Do informacije sam došla slučajno.“ On je zaječao; Mislila sam da će zaplakati.
„Znam... znam da si ti to učino da me zaštitiš,“ rekla sam. „Ja nisam ovde da te osuđujem. Ja sam tu jer želim da pomognem.“
On je posegnuo za mojom rukom i stegnuo je. „Žao mi je“, rekao je. „Tako mi je žao što si čula za to. Ja sam samo... fra Đirolamo je pošten čovek. Tako sam se nadao, ali on se okružio zlim ljudima. Bilo ga je lako poljuljati. Imao sam jednom njegovo poverenje, njegovu veru, ali više nisam siguran.“
Nežno sam držala njegovu ruku. „Nije važno. Činjenica je da ste se vi zamerili vašim gospodarima. Vi ste u opasnosti. Moramo da odemo. Vi i Mateo i ja moramo da napustimo Firencu. Nema razloga da ostanemo više ovde.“
„Vi nikada nećete biti sigurni.“ Moj otac me je pogledao praznog pogleda.
„Znam. Ali sada ni vi niste sigurni.“ Spustila sam se na kolena pored njega još uvek držeći njegovu ruku.
„Zar ne veruješ da ja nisam mislio o odlasku? Pre mnogo godina, posle smrti tvoje majke mislio sam da ću te odvesti kod mog brata Đovanija na selo da budemo sigurni tamo. Oni su doznali. Oni su poslali koljače u kuću moga brata i ubili ga nožem, i to će da učine i sa mnom. Posmatraju nas. Čak i sada kada sam vas dočekao ispred kočije, Klaudio će posmatrati tvoje lice. Ako si uznemirena reći će Frančesku sve, sve.“ On je počeo oštro i bolno da diše. „Postoje stvari koje ti ja ne mogu reći, da li razumeš? Stvari koje ti ne možeš da znaš zato što će Frančesko videti u tvojim očima. Jer ćeš se ti ponašati brzopleto i ugroziti sve nas. Ugroziti Matea.“
Ja sam oklevala. „Ja ne mislim da bi Frančesko zaista dozvolio da neko naškodi Mateu.“ Moj muž pokazuje istinsku naklonost prema dečaku; ja moram da verujem u to da bih ostala normalna.
„Pogledaj ga,“ rekao je moj otac veoma tiho i u prvom trenutku nisam znala o kome govori. „On je još beba ali čak i ja mogu da vidim pravog oca u njegovom liku!“
Ove reči su me pogodile; postala sam veoma tiha. „A kada pogledate u mene čije lice vidite?“
Pogledao me je sa bolom i ljubavlju. „Vidim lice koje je mnogo muževnije od mog...“ On je pomerio moju ruku do svojih usana i poljubio je, a zatim je ustao i podigao me. „Nije me briga da li će se oni baviti sa mnom ali sa tobom i bebom ja ću naći put. Oni imaju špijune svuda, svuda u Firenci, Milanu, Rimu... ali ja ću naći sigurno mesto, negde. Ti ne možeš da kažeš ništa o ovome, ti ne možeš da govoriš nikome. Opet ćemo razgovarati kada bude sigurno.“ Razmišljao je trenutak i upitao me, „Da li je neko video Zalumu da razgovara sa mnom?“
Ja sam odmahnula glavom. „Klaudio je bio kod kuće. Svima smo rekli da ona ide u apoteku zbog mene.“ Mislim da je to bio razuman alibi. Apoteka se nalazi u istoj ulici kao i radnja moga oca.
On je klimnuo glavom, „Dobro. Tada im kaži da je Zaluma prošla pored moje radnje i čula da sam bolestan i da sam otišao kući a ti si došla da me vidiš. Uveri se da li je Zaluma isto rekla. Sada si srećna jer si me videla i čula da nije ozbiljno.“
Iznenada me je snažno zagrlio. Nežno sam ga držala. Nisam bila njegova krv ali mi je on bio veći otac od bilo kog drugog čoveka.
Zatim se udaljio potiskujući svoje osećanje i olakšavajući napetost. „Sada se nasmeši. Smeši se zbog Matea, zbog mene. Smeši se i budi oprezna kada te Klaudio gleda i kada odeš kući jer u toj kući nema nikoga kome možeš da veruješ.“
Klimnula sam glavom; poljubila ga u obraz i zatim pozvala Zalumu. Kada je ona došla vodeći Matea, rekla sam joj da moramo ostajati sa Frančeskom malo duže, a u međuvremenu moramo da budemo srećni.
I tako smo otišli do kočije Zaluma i ja sa Mateom koji je nesigurno hodao pored nas.
Nasmešila sam se Klaudiju otkrivajući zube.
Toga dana nisam imala izbora nego da ostavim knjigu na mom noćnom stočiću gde bi je Izabela mogla videti. Ma koliko se plašila da se vidim sa Salaijem, informacija koju sam čula je bila suviše važna da bi se ignorisala. Naši neprijatelji gube uticaj na papu i na fratra i razmatraju mogućnost preduzimanja akcije protiv partije Bigija.
Ali ja nisam imala nameru da ispričam celu istinu. Te noći sam ležala budna tiho izgovarajući pismo u sebi, izostavljajući sve što se odnosilo na Antonija, na ćerku, na unuče. Neće biti učinjena šteta; Leonardo i Pjero će ipak čuti sve što je važno.
A Salai, bezbrižni momak neće nikada uočiti razliku.
Ujutro sa mračnim i tužnim mislima sam obavestila Zalumu da mi je potreban Klaudio da me odveze do crkve Santissima Annunziata. Ništa me nije pitala, ali je njen mračan i ozbiljan izraz lica pokazivao da naslućuje zašto idem.
Bila je to prva nedelja u maju. U kočiji sam žmirkajući mrko gledala prema sunčevoj svetlosti čvrsto se naslanjajući na okvir vrata sve dok nismo stigli do crkve.
Salai se pojavio na vratima kapele. Sledila sam ga na sigurnom odstojanju niz hodnik preko kružnih stepenica i čekala sa njim dok je kucao na drvenu pregradu u zidu koja se pomerila u stranu da nas propusti,
Ja sam odlučila da brzo izgovorim tekst i da ne vodim uopšte razgovor izgovarajući se zamorom a zatim da požurim kući.
Ali Salai je prekinuo sa našim običajem da odmah sedne za Leonardov mali sto na kom se nalazila bočica mastila, pero i papir, i da zapiše dok ja diktiram ono što sam čula prethodne noći.
Umesto toga on je pokazao na moju stolicu sa niskim naslonom smeškajući se malo uzbuđen. „Ako biste, Mona Liza... on će doći do vas odmah.“
On. Ja sam se okrenula zaustavila disanje i pogledala oko mene. Moj portret je bio opet na nogarima; pored koga je stajao mali sto prekriven sada sa novim četkicama, malim posudama od kalaja, razmrvljenim kuglicama cinabrese za slikanje lica, činija od tere verte i činija tople smeđe.
Podigla sam ruku do mog vrata. Ništa nije drugačije rekla sam sebi. Ništa se nije promenilo. Leonardo je ovde i tebi je drago da ga vidiš. I ti ćeš se smešiti i ti ćeš izgovoriti tačno ono što si nameravala. A onda ćeš pozirati za njega.
Za manje od minute Leonardo je stajao smešeći se ispred mene. Izgledao je osveženo. Njegovo lice je bilo dugo izloženo suncu. Kosa mu je bila duža, gotovo potpuno seda, i spuštala se na ramena, a ponovo je pustio i bradu. Ranije je bio kratko, pažljivo ošišan.
Ja sam mu odvratila osmehom. Ponašanje je bilo malo zategnuto ali mnogo iskrenije nego sa Klaudiom.
„Madona Liza,“ rekao je stojeći iznad mene i uzeo moje ruke. „Prekrasno je videti vas opet! Verujem da ste dobro?“
„Da, veoma. I vi izgledate veoma dobro. Milano vam je prijao. Da li ste dugo u
Firenci?“
„Ne baš. A kako vam je porodica? Mateo?“
„Svi su dobro. Mateo raste i raste. Sada trči. Sve nas iznuruje.“ Nasmešila sam se, nadajući se da će Leonardo pretpostaviti da je moja iscrpljenost rezultat moje roditeljske brige.
Pustio mi je ruke i odmakao se korak nazad posmatrajući me. „Dobro. Svi su dobro. Salai mi je rekao da treba nešto da prenesete danas. Da to odmah uradimo onda?“ Sklopio je ruke. Suprotno Salaiju koji je sve zapisivao Leonardo je jednostavno slušao moj izveštaj.
„Dobro onda.“ Ja sam pročistila grlo. Osetila sam blagu uznemirenost od toplote na licu i zaključila sam, na moje potpuno gađenje, da sam pocrvenela. „Žao mi je,“ rekla sam ustručavajući se sa blagim osmehom. „Nisam spavala dobro prošle noći i prilično sam umorna ali... učiniću sve najbolje.“
„Naravno“ rekao je on. Gledajući me.
Okrenula sam se hvatajući vazduh i počela. Prvih sedam rečenica iz pisma došle su lako; mogla sam da ih zamislim u mraku ispisanih rukom upravo onako kako se pojavljuju na listu papira. A zatim sam bez namere počela: „A sada bi vi hteli da vidite to sve uništeno? Ili ja treba da vama pripišem zasluge za neizvesnost?“
Prekinula sam potpuno uspaničena. Ja sam znala kako rečenica treba da bude završena: i zadužim Antonija za to. Ali ja se nisam usudila da kažem ime mog oca; sada sam bila u obavezi sa završim misao. „Žao mi je,“ rekla sam ponovo i nastavila, „i zadužim našeg prijatelja za to.“ U tom trenutku u nameri da učinim da pismo izgleda kao jedna celina ja sam izgovorila sve ono što se ticalo mog oca vodeći računa da zamenim njegovo ime sa rečima naš prijatelj. Ja sam se naprezala da se ne sapletem i da propustim red ili upotrebim reči ćerka i unuče.
Kada sam završila pogledala sam Leonarda: On uopšte nije reagovao, jednostavno je stajao gledajući me, njegovo lice staloženo i neutralno, njegove oči duboke.
Dugo ćutanje me je iscrplo; spustila sam pogled kada sam primetila da moji obrazi postaju ponovo crveni.
Najzad je progovorio, njegovim glasom mekim i bez prekora. „Vi ste najlošiji špijun kome bih pripisao zaslugu Liza. Vi ne možete sakriti činjenicu da lažete.“ „Ne lažem!“ Rekla sam ali nisam mogla da ga pogledam.
On je uzdahnuo; njegov glas je bio razočaran, tužan. „Dobro. Reći ću na drugi način: vi sakrivate istinu. Mislim da znate ko je ’naš prijatelj’. Možda treba da vas zamolim da ponovite određene delove i opet i opet... dok ne kažete najzad ono što je napisano.“
Bila sam besna na sebe, postiđena. Mojom glupošću izdala sam čoveka kome je najviše bilo potrebno moje poverenje. „Rekla sam vam ono što vi treba da znate iz pisma. Vi ne možete, vi mislite da znate sve, ali ne znate.“
Zatvorila sam oči. Kada sam ih ponovo otvorila, rekla sam, „Vi morate da mi obećate da ga niko neće povrediti. Da mu se neće desiti ništa loše... Kada bih znala da ste vi, da je Pjero opasan za njega, ja...“
„Liza,“ rekao je. Njegov glas je bio oštar. „Vi pokušavate da zaštitite nekoga ko nije vredan vaše zaštite.“ On je okrenuo svoje lice prema prozoru. „Ja sam se nadao da ovaj trenutak nikada neće doći da ćete vi biti pošteđeni. Sada vidim naravno, to je bilo samo pitanje vremena.“
„Ako ga povredite ja neću da vam pomažem.“ Moj glas je zapeo.
„Salai!“ rekao je, tako tiho da sam počela da mislim u trenutku da je vikao na mene.
„Salai!“
U trenutku, Salai se pojavio na vratima, cerekajući se. Pogledavši na nas, njegovo dobro raspoloženje je nestalo.
„Čuvajte je,“ naredio je Leonardo. Napustio je sobu. Jedan trenutak kasnije mogla sam da ga čujem kako tumara u susednoj sobi tražeći nešto.
Kada se vratio držao je fasciklu u ruci; otpustio je Salaija kratkim pokretom glave. Zatim je položio fasciklu preko dugog stola pored zadnjeg zida, otvorio je i počeo prelistavati crteže. Nekoliko nacrtanih drvenim ugljem, nekoliko tušem a većinu delikatnom otopljenom crveno smeđom kredom, dok nije našao onaj koji je tražio.
Položio je svoj kažiprst na njega čvrsto i optužujući.
Ja sam se pomerila da bih stala pored njega; pogledala sam na crtež.
„Bili ste u pravu,“ rekao je. „Ja sam napravio ovo neposredno posle događaja i čuvao ga jako dugo. Ovaj sam napravio nedavno, u Milanu. Pošto ste me pitali smatrao sam da može da dođe vreme da ga i vi vidite.“
Bio je to crtež na kome je bila predstavljena muška glava sa nagoveštajem brade i ramena. Ona je bila u pokretu da pogleda preko svog ramena daleko, daleko iza njega. Bio je obučen u ogrtač sa kapuljačom koja je sakrivala njegovu kosu, uši a levi veći deo lica mu je bio u senci. Video se samo vrh njegovog nosa, brada i usta su bila vidljiva.
Čovekova usta su bila rastavljena jedan ugao usta je bio nacrtan niže kako se njegovo lice okretalo; u mojim mislima mogla sam čuti njegovo teško dahtanje. Iako su mu oči bile sakrivene u tami njegova nasilnost, njegov istrošeni gnev, njegov početak kajanja bili su prikazani sigurno u jednom brilijantnom užasnutom pokretu gornje usne u zategnutim mišićima vrata.
Pogledala sam na čoveka. Osećala sam da ga znam, ali ga nikada ranije nisam videla. „To je pokajnik,“ rekla sam. „Čovek koga ste videli u katedrali.“
„Da. Da li ga prepoznajete?“
Ja sam se ustezala i najzad rekla, „Ne.“
On je raščistio prostor na stolu, uzeo crtež iz fascikle i stavio ga na njega. „Do nedavno nisam znao šta da vam pokažem.“ Uzeo je komad izmrvljene crvene krede i pokazao da stanem iza njega.
Počeo je da crta sa istom onom prirodnom lakoćom kao što drugi šeta ili diše. Napravio je najpre lake brze poteze preko vilice, brade. Trebao mi je trenutak da shvatim da je on crtao kosu, bradu. Kako je radio, nacrtana brada je omekšala, gornja usna je nestala ispod gustih brkova. Nacrtao je nekoliko linija i uglovi čovekovih usta bili su iznenada promenjeni godinama.
Polako se ispod njegovih ruku pojavio čovek koga sam ja znala čovek koga sam viđala svaki dan moga života.
Okrenula sam se. Zatvorila sam oči, jer nisam želela da vidim više.
„Vi ga prepoznajete sada.“ Leonardov glas je bio mek i nesrećan. Ja sam žmureći potvrdila.
„Njegovo učešće nije rođeno iz nevinosti, Liza. On je bio deo urote od početka. On se nije pridružio iz poštovanja već zbog ljubomore iz mržnje. On ne zaslužuje ničiju zaštitu.
On je uništio Mariju Lukreciju. Uništio je nju.“
Ja sam mu okrenula leđa, okrenula sam leđa crtežu. Odmakla sam se za korak.
„Da li ste išli k njemu, Liza? Da li ste mu bilo šta rekli? Da li ste razgovarali sa njim o meni i Pjeru?“
Otišla sam do moje stolice i sela. Sklopila sam ruke i pognula se sa laktovima na kolenima. Želela sam da sam bolesna. Danas sam nosila nož, gladna trenutka da sretnem trećeg čoveka.
Leonardo je ostao pored stola, crteža ali preko puta mene
„Molim vas, odgovorite. Mi raspravljamo o čoveku koji se ne usteže od ubistva. Da li ste išli k njemu? Da li ste mu bilo šta rekli, bilo kome?“ „Ne,“ rekla sam.
Leonardu sam rekla samo pola istine, da nisam ništa rekla o njemu i o Frančeskovim pismima. Možda se polovina istine videla na mom licu, po mom mišljenju zato Leonardo me nije dalje pitao. Ali čak i on nije mogao da me nagovori svojim šarmom da poziram za njega tog dana, niti me je mogao zainteresovati da razgovaram sa njim o svemu što se desilo od našeg zadnjeg susreta. Rano sam se vratila kući.
Frančesko se kasno vratio iz svoje radnje. Nije se zaustavio u dečjoj sobi da pozdravi mene i Matea. Otišao je u svoju sobu i nije se vratio do zvona za večeru.
Moj otac je takođe kasnio sa dolaskom na večeru, i on takođe nije došao prvo u dečju sobu kako je imao običaj. Stigla sam do stola i našla Frančeska okamenjenog lica, potučenog, bolesnog od hladnoće lošeg raspoloženja. Izgovorio je moje ime i pozdravio me kratkim klimanjem glavom, ali njegovo lice nije promenilo izraz.
Moj otac se veoma trudio da se nasmeši, ali zbog onoga šta sam čula od Leonarda teško mi je bilo da ga pogledam u oči. Čim je poslužena večera raspitao se o Mateovom zdravlju a potom o mom. Odgovarala sam sa nespretnom uzdržanošću. Pošto je ljubaznost istrošena on je počeo da razgovara malo o politici kao što su on i Frančesko često radili na način da sam ja mogla da razumem i da budem poučena.
„Fra Đirolamo radi na apologiji Trijumf krsta. Ima onih koji kažu da je jeretik, pobunjenik protiv crkve ali njegovo delo će pokazati zapravo kako su ortodoksna njegova verovanja. On piše izričito za Njegovu svetost kao odgovor na optužbe nastale njegovim kritikama.“
Pogledala sam sa strane Frančeska koji je bio okrenut svojoj čorbi i ne otkrivajući mi naznake o mišljenju o toj stvari, dobronamerno provocirajući sam rekla „Dobro, pa on je zaista propovedao ozbiljno protiv Rima.“
„On je propovedao protiv greha,“ moj otac se nežno suprotstavio. „Ne protiv papstva.
Njegovo pisanje će pokazati apsolutni respekt za ovo drugo.“ Ja sam znala bolje, ali sam gledala u moj tanjir i nisam odgovorila.
„Ja mislim da je oholo od fra Đirolama da postavlja takva pitanja,“ rekao je; a kada ni ja ni Frančesko nismo odmah odgovorili on je odustao i nas troje je jelo u tišini.
Nekoliko trenutaka kasnije Frančesko me je iznenadio rečima koje su zazvučale hladno i ogorčeno. „Pustimo propovednika da piše šta hoće. Ima nekoliko onih koji veruju da on ima malu šansu da utiša Njegovu svetost.“
Moj otac je podigao oštar pogled sa svoje hrane; prema Frančeskovom licu sa ledenim pogledom, veoma brzo je ponovo spustio pogled.
Večera se završila bez ijedne reči. Moj otac nas je napustio odmah posle toga, zbog čega je meni bilo drago, jer sam bila suviše zabrinuta mojim novim saznanjem da bih se dobro osećala sa njim. Frančesko se vratio u svoju sobu. Otišla sam do dečje sobe i igrala se sa Mateom u težnji da se raspoložim, da izbrišem sliku mog oca kako zabada nož u Đulijanova leđa.
Shvatila sam Frančeskovu ljutnju pre nego što sam stavila mog sina u krevet i vratila se u moju sobu. Pre nego što sam dohvatila vrata ona su se otvorila preda mnom i Zaluma je zgrabila moju ruku i ugurala me unutra. Zatvorila je vrata brzo iza nas a zatim naslonjena na njih sa očima koje su se sijale i ponašanjem uzbuđenim, ali prikrivenim.
„Da li ste čuli? Da li ste čuli, madona? Izabela mi je upravo rekla, vest se brzo širi noćas!“
„Čula šta?“
„Savonarola. Papa je najzad to učinio: On ga je ekskomunicirao!“

LXIV
Leto je donelo drugo svirepo izbijanje kuge, smrti. Firenca je bila žestoko topla; Nosila su se viđala svuda, noseći u bolnicu one građane koji su pali na putu kući, svojim radnjama ili crkvama.
Moje posete crkvi Santissima Annunziata su prestale. Čak i da sam želela da izađem napolje na ulice na kojima je harala kuga nisam imala novosti koje bi podelila sa Leonardom jer više nisam imala pristup pismima moga muža. Pun straha od zaraze Frančesko je prekinuo noćne šetnje i ostajao u svojim sobama često sedeći u radnoj sobi; izlazio je samo do svoje obližnje radnje a mnogo ređe kada bi ga pozvao neki važan posao do palate della Signoria. Uprkos kugi primao je mnogo više posetilaca nego ikada: članove vlade, Bunjonija i druge ljude koji mi nikada nisu bili predstavljeni i za koje ja nikada nisam pitala. Savonarola je bio u političkoj opasnosti a Frančesko očajnički spreman da ga spase.
Da bi izbegao opasnost od putovanja nazad i dalje preko Arna moj otac je ostao kod nas do daljeg. Kada bi Frančeskovi posetioci otišli on bi često pozivao mog oca u svoju radnu sobu i dva čoveka bi zajedno dugo pričala. Ja nisam pokušavala da špijuniram ove sastanke ali bilo je trenutaka kada sam mogla čuti visoke i jasne glasove u toku razgovora. Frančesko je uvek zvučao argumentovano naređivački; a moj otac jednostavno nesrećno.
Posle neobično rane i duge posete jednog od članova gradske vlade, Frančesko i moj otac su došli rano ujutro dole na doručak. Ja sam sedela za stolom sa Mateom koji se migoljio u mom krilu; nikada ga do sada nisam dovodila dole da jede, ali imao je već gotovo dve godine i ja sam sanjala da ga naučim da jede kašikom. Kada su dvojica muškaraca sišla Mateo je veselo udarao priborom za jelo po površini Frančeskovog fino poliranog stola. Mislila sam da će moj muž biti nezadovoljan i da će vikati jer je u zadnje vreme bio loše raspoložen, ali Frančesko se prvi put posle dugo vremena nasmešio.
Moj otac je stajao pored njega ljut i upozoravajući.
„Divna vest!“ rekao je Frančesko podižući glas da bi se čuo od Mateove lupnjave; on je bio u tako dobrom raspoloženju da bi ga buka ljutila. „Upravo smo uhvatili Medičijevog špijuna!“
Ja sam pokušala da utišam moje disanje ali nisam uspela. Sedela sam ukočeno jedva okrećući glavu u trenutku da sprečim Mateovu ruku koja se divlje kretala. „Špijuna?“
Moj otac je kako mi se učinilo osetio moj iznenadni strah. Izvukao je stolicu i seo pored mene. „Lamberto dell'Antelo. Čula si za njega. On je bio jedan od Pjerovih prijatelja,“ rekao je tiho pored mog uveta. „Čak je otišao sa Pjerom u Rim. Otkriven je kako pokušava da dođe u Firencu sa pismom...“
Frančesko je stajao smešeći se preko puta nas. Spustila sam ruku na Mateov ručni zglob i nisam obraćala pažnju na njegove žalbe. „Da Lamberto dell’Antelo. Uhvaćen je juče a sada ga ispituju. To će biti kraj za partiju Bigi. Lamberto govori, dajući imena.“ Frančesko se kretao prema kuhinji. „Gde je Agripina? Treba mi hrana i to brzo. Moram da odem do palate Signoria ovoga jutra. Oni ga drže u zatvoru Bargelo.“
„Da li mislite da je bezbedno da izlazite?“ upitala sam zabrinuta zbog izlaženja ne zbog Frančeska.
„Nije važno da li je ili nije, ovo je suviše važno da se propusti!“ On je nestao u kuhinji. „Agripina!“
U trenutku je nestao a moj otac me je gledao ispitivački. Ja sam pokušala svim snagama da izgledam zainteresovana za vest o Lambertu prijatno rastrojena detetom koje se koprcalo. Nadala sam se, ali sam sumnjala da moj otac nije video moj strah.
Ja znam, ja sam videla njegov.
Kada je Frančesko jeo i otišao kočijom, moj otac i ja smo izveli Matea napolje, da trči u bašti iza palate. Bašta je bila zelena i bujna, vlaga je dolazila iz fontane u obliku lava, meka i hladna. Šetala sam pored oca puštajući sina da trči malo ispred nas, stalno ga opominjući da ne gazi šimšir, da ne dira trnovite bokore ruža. Mogla sam mu isto tako reći da ne bude mali dečak.
Još sam bila ljuta na mog oca. Znala sam da on nikada neće izazvati moju nesreću ali svaki put kada bih ga pogledala ja sam videla pokajanje. Čak i u tom stanju, bila sam zabrinuta za njega. „Ja sam uplašena,“ rekla sam mu. „Ekskomunikacija. Frančesko će reći da ste ga izneverili.“
On je slegao ramenima da bi malo razjasnio to. „Ne brini se za mene. Ja sam razgovarao sa fra Đirolamom, ja i drugi. On je konačno ubeđen da mora da učini izmene. On zna da je bio budalast i da je izgubio kontrolu nad svojim jezikom, da je govorio kao neko ko je obuzet sa propovedaonice. Ali on će napisati svoju apologiju. I već je poslao privatna pisma Njegovoj svetosti moleći za izvinjenje. Aleksandar će biti umiren.“
„A ako ne bude?“
Moj otac je gledao prema svom čvrstom unuku. „Tada će Firenca biti stavljena pod papine sankcije. Ni jedom hrišćanskom gradu neće biti dozvoljeno da posluje sa nama dok ne smaknemo Savonarolu za kaznu. Ali to se neće desiti.“ On je posegnuo za mojom rukom da me uteši.
Nisam mislila da se odmaknem ali nisam mogla da se zaustavim. Njegove oči su se napunile bolom.
„Treba da budeš ljuta na mene. Ne krivim te za sve što sam ja učinio - strašne stvari.
Stvari za koje molim Boga da mi oprosti, ali sam još davno prestao da se nadam Raju.“
„Nisam ljuta,“ rekla sam. „Samo želim jednu stvar za nas: da napustimo Firencu sa Mateom. Ja ne mogu više da izdržim. Postaje suviše opasno.“
„Istina je,“ priznao je tužno. „Ali sada je nemoguće. Kada su našli Lamberta dell’Antela, članovi vlade su poludeli. Svaki od njih je sada pjagnoni, i za prolivanje krvi. Oni su zatvorili svih devet kapija grada: Niko ne može ni unutra ni napolje; svako pismo se kontroliše, čita u savetu osmorice. Svakoga ispituju tražeći Medičijeve špijune. Ako ne budem koristan Frančesku oni će i nas ispitivati.“ Njegov glas je postao promukao. „Oni žele da unište partiju Bigi, svakog čoveka koji je ljubazno pogledao Lorenca ili njegove sinove. I imaće glavu Bernarda del Nera,“
„Ne,“ prošaputala sam. Bernardo del Nero je bio jedan od najviše poštovanih građana u Firenci i dugo vremena prisan sa Lorencom de Medičijem. On je bio snažan čovek od sedamdeset i pet godina bistre glave, bez dece i udovac, pa je posvetio svoj život vladanju gradom. On je služio uspešno kao službenik gradske vlade i bio je neizmerno pošten. Bio je takav da je čak Sinjorija poštovala i tolerisala njegov politički položaj vođe Bigija. „Oni se neće usuditi da ga povrede! Ne građani neće biti za to.“
Ali ja sam bila mnogo zabrinutija za Leonarda koji je zapravo bio zarobljen u gradu bez mogućnosti da komunicira sa nekim spolja.
Moj otac je spustio svoju glavu. „Oni će biti za to. Pojavljivanje Lamberta dell’Antela je ispunilo strahom srce svakog pjagnona. Posle pobune zbog hrane na Trgu del Grano, Sinjorija je spremna na sve, neće biti više uzvika „palle, palle.“
„Ali kada je Pjero bio isteran,“ rekla sam, „Savonarola je tražio milost za sve Medičijeve prijatelje. On je insistirao da svakom bude oprošteno i da se svakom pruži izvinjenje.“
Moj otac je gledao preko bašte prema kaldrmisanoj stazi koja je bila okružena procvetanim grmovima ruža i skulpturama od šimšira prema svom unuku koji je u ovom trenutku ubijao nesrećne bube. Pogled ga je trebao oraspoložiti; umesto toga njegove oči su postale kao uklete.
„Neće biti milosti sada,“ rekao je sa ubeđenjem čoveka koji zna sve tajne. „A ni nade. Biće samo krvi.“
Želela sam očajnički da odem do crkve Santissima Annunziata da upozorim Leonarda o bliskoj opasnosti od Bernarda del Nera i njegove političke partije, ali Frančesko nije hteo ni da čuje za napuštanje kuće zbog molitve, pogotovo kada sam spomenula da ću da idem do porodične kapele koja je stajala preko puta bolnice Inoćente, gde su bili smešteni mnogi bolesnici. Ni gomila argumenata nije mogla ubediti Klaudia da ne posluša naredbe svog gospodara.
Tako sam ostala zarobljena u kući. Sva Frančeskova pisma su govorila o Bigi kao neprijatelju koji mora da bude zaustavljen. Sada, je bilo jasno da oni treba da budu uništeni. Ja sam verovala da Leonardo zna više o opasnosti nego ja.
U međuvremenu sam se iskradala sama na balkon i vadila nož iz korica. Moj protivnik nije više bio treći čovek ubica mog pravog oca. Bio je to Frančesko, on je bio pisac pisma ubici mog voljenog Đulijana. Svake noći ja sam rukovala mojim nožem. Svake noći ja sam ubijala obojicu i osećala se dobro zbog toga.
Vršena su hapšenja; optuženi su bili mučeni. Na kraju su petorica ljudi koji su bili uhvaćeni dovedeni pred Sinjoriju da im se izrekne presuda: August Bernardo del Nero; Lorenco Tornabuoni, Pjerov mladi rođak koji, mada titularni vođa Bigija bio je i veoma voljeni građanin i posvećen pjagnone; Nikolo Ridolfi jedan stariji čovek čiji je sin oženio Lorencovu ćerku Kontesinu; Đanoco Puci mladi Pjerov prijatelj; i Đovani Kambi koji je imao mnogo poslovnih veza sa Medičijem.
„Šteta!“ govorili su sledbenici, uvereni da će presuda biti blaga, a u slučaju Bernarda del Nera ublažena. Svi optuženici su, radi priznanja da su aktivno bili uključeni u organizovanje povratka Pjera Medičija kao samoproklamovanog vladara, bili izloženi veoma brutalnoj torturi. Njima su se pošteni građani divili.
Narod je gledao u Savonarolu da ih povede. Sigurno će fratar još jednom pozvati na oproštaj i trpeljivost.
Ali fra Đirolamo je bio previše rastrojen svojim nastojanjima da stiša ljutitog Papu. On nije mogao više da dosađuje, rekao je javno, sa političkim stvarima. „Pustite ih da svi umru ili budu uništeni. To ne čini nikakvu razliku za mene.“
Njegove reči su bile ponovljene hiljadama puta od sledbenika čije oči su bile zabrinute, čiji su glasovi bili utišani.
Tri sata pre svanuća na dan dvadeset i sedmog avgusta Zaluma i ja smo iznenada bile probuđene iz sna udarcima na vrata moje sobe. Zaluma se iskotrljala iz svog ležaja i otvorila vrata da bi ugledala Izabelu razbarušenu i žmirkavu u slaboj svetlosti sveće u njenoj ruci. Još ovladana snom ja sam došla do vrata i gledala je.
„Vaš muž vas poziva ,“ rekla je, „obucite se brzo za tužnu priliku i dođite dole.“
Ja sam se namrgodila i protrljala oči. „A Zaluma?“ ja sam je čula iza mene kako nespretno traži kresivo za lampu.
„Samo vi morate da dođete.“
Kada me je Zaluma umotala u skroman ogrtač od sive svile izvezen crnim trakama počela sam da brinem. Šta može da bude događaj koji zahteva da ja izađem usred noći? Možda je neko umro. Odmah sam pomislila na mog oca. Ekskomunikacija Savonarole dovela ga je u nemilost njegovog gospodara. Da li su odlučili najzad da ga se otarase?
Vazduh je bio težak, topao i nepokretan; Spavala sam loše zbog vrućine. Tokom dana, dok sam bila potpuno obučena, moje grudi i pazuha su bila mokra.
Ostavila sam Zalumu i krenula niz stepenice zaustavljajući se na nižem spratu da posetim gostinjsku sobu gde je moj otac sada spavao. Pored zatvorenih vrata sam zastala, ali je moj očaj prevazišao sve standarde učtivosti. Otvorila sam vrata samo na kratko, samo da virnem kroz predsoblje u spavaću sobu i da uverim se da moj otac leži u njoj.
Tiho sam zatvorila vrata zahvalna i krenula niz stepenice do Frančeska.
On je koračao pored ulaznih vrata potpuno spreman i neumoran. Nisam ga mogla opisati kao srećnog ali u njegovom izrazu u njegovim očima sam videla nervozni trijumf i mračnu radost. I tada sam shvatila da mi čekamo Klaudija i da se nešto važno dešava zbog čega Frančesko želi da reskira izlaganje sebe i svoje žene kugi.
„Da li je neko umro?“ zapitala sam sa zabrinutošću dobre žene.
„Nema svrhe da sada o tome raspravljam. Vi ćete postati samo uznemireni kao što rade žene kada su te stvari u pitanju. Uskoro ćete videti kuda idemo. Ja vas samo molim da se uzdržite i da pokažete onoliko hrabrosti koliko ste u stanju. Molim da me učinite ponosnim.“
Pogledala sam u njega sa strahom. „Učiniću sve najbolje.“
On se mrko osmehnuo i ispratio me do kočije gde su Klaudio i konji čekali. Vazduh napolju je bio zagušljiv bez traga hladnoće. Nismo govorili za vreme vožnje. Posmatrala sam mračne ulice, moj strah je rastao dok smo se vozili prema istoku, prema crkvi, a zatim pravo na jug.
Izbili smo na Trg della Signoria. Na prozorima palate gde su se sastajali članovi gradske vlade, gorelo je svako svetlo, ali to nije bilo naše odredište. Zaustavili smo se ispred susedne zgrade, zatvora Bargello gde ću ja biti držana i gde je Leonardo bio doveden od strane oficira te noći. To je bio strašan trg. Sa jedne njegove strane se nalazila tvrđava, sa grudobranom i zupčastim otvorima na njemu. Dve velike baklje su gorele ispred masivnih vrata na ulazu.
Kada je Klaudio otvorio vrata moje srce je klonulo. Oni su uhvatili Leonarda, pomislila sam. Frančesko zna sve. On me je doveo ovamo na ispitivanje... Nisam pokazivala znake mog nemira. Moje lice je bilo smireno kada sam uhvatila Klaudijevu ruku i izašla lagano na kamene ploče. Pomislila sam na trenutak na Zalumin nož ispod mog madraca kod kuće.
Frančesko je izašao iz kočije posle mene i uhvatio me za lakat. Pošto me je usmerio prema vratima videla sam pokrivena kola kako čekaju u blizini, pet od njih u grupi u prisustvu strašnih u crno obučenih ljudi. Oštar zvuk me je naterao da okrenem glavu i da ih pažljivije pogledam: Žena sa crnim velom sedela je na vrhu kola ječeći tako divlje da bi pala da je vozač nije zadržao.
Ušli smo. Ja sam očekivala da me uvedu u ćeliju ili u sobu ispunjenu sa ranije optuženima. Naoružana straža nas je pretresla kada smo prošli kroz ulaz u hol zatim napolje u veliko dvorište. Na svakom od četiri ugla stajao je veliki stub od istog smeđeg kamena kao i zgrada. Na svakom od ta četiri stuba bio je pričvršćen crni gvozdeni prsten i u svakom od njih gorela baklja koja je bacala narandžasto svetlo.
Na zadnjem zidu nalazile su se strme stepenice koje su vodile prema dole sa balkona i na kraju tih stepenica stajala je široka nedavno konstruisana platforma. Gomila slame je bila razbacana po njenoj površini. Ispod mirisa svežeg drveta i slame osećao se slab smrdljiv prigušen miris ljudskog izmeta.
Frančesko i ja nismo bili sami: Bili su prisutni i drugi visoko rangirani pjagnoni: sedam oznojenih lordova Priora u njihovim skerletnim haljinama i nekoliko činovnika i članova saveta osmorice. Najistaknutiji je bio istražitelj Frančesko Valori koji je obavljao službu već treći put u tom svojstvu; mršav čovek oštrog pogleda sa srebrnom talasastom kosom koji je bučno pozivao na krvoproliće optuženih iz Bigi. On je doveo svoju mladu i lepu ženu sa zlatnim uvojcima. Uputili smo tihe pozdrave i potom se pridružili gomili koja je čekala ispred niske platforme. Pustila sam uzdah olakšanja. Bila sam ovde kao svedok a ne kao zatvorenik, bar za sada.
Narod je mrmljao među sobom, ali su se utišali kada je jedan od dželata počeo da montira gubilište: drugi egzekutor je nosio tešku jednostruku sekiru. Sa njim je došao i treći koji je spustio strašni drveni panj iznad slame.
„Ne,“ prošaputala sam sama za sebe. Setila sam se reči moga oca o partiji Bigi; Ja nisam želela da mu verujem. Da sam mogla naći načina da vidim Leonarda da li sam mogla da sprečim ovo?
Frančesko je sagnuo svoju glavu prema meni, da bi mi dao do znanja da me nije čuo i da treba da ponovim ono šta sam kazala ali ja nisam ništa više kazala.
Najpre se čulo zveckanje lanaca, zatim se na balkonu pojavio optuženi između muškaraca sa dugim mačevima na boku.
Bernardo del Nero je bio prvi. Uvek je bio dostojanstven sedokos čovek sa velikim svetačkim očima i pravog ponositog nosa. Te oči su sada bile natečene gotovo potpuno zatvorene. Njegov nos, izudaran i slomljen sa crnim krvnim podlivima, bio je veoma otečen. Nije više mogao da stoji uspravno već se naslanjao teško na svog tamničara i pri svakom koraku niz stepenice je hramao. Kao i svi njegovi sledbenici bio je prisiljen da preda svoju obuću i da se sretne sa smrću bosonog.
Nisam prepoznala mladog Lorenca Tornabuonija; nosna kost mu je bila smrvljena a njegovo lice tako modro i natečeno da on nije uopšte video pa su ga morali voditi niz stepenice. Za njim su išla još tri zatvorenika. Nikolo Ridolfi, Đanoko Puci, Đovani Kambi, svi slomljeni, rezignirani. Nijedan od njih nije bio svestan grupe sakupljene da ih posmatra.
Kada su najzad svi stajali na gubilištu gonfalonjere je pročitao optužbu i presudu: špijunaža i izdaja smrt odsecanjem glave.
Bernardo del Nero bio je počašćen milošću da umre prvi. Krvnik je tražio njegov oproštaj i bilo mu je rečeno slabim glasom zbog otečenog jezika da mu se oprašta. I Bernardo je pogledao na našu malu grupu i rekao, „Neka Bog i vama oprosti.“
Bio je suviše slab da klekne bez muke; i stražar mu je pomogao da namesti pravilno svoju bradu u udubljenje crne boje na panju za kažnjavanje. „Udari dobro,“ rekao je kada je dželat podigao sekiru.
Nisam brinula da li ću Frančeska napraviti ponosnim. Okrenula sam lice, zatvorila oči. Ali sam ih opet odmah otvorila trgnuta toplim dahom i kolektivnim uzdahom gomile. Krajičkom oka sam videla kako Bernardovo telo na kolenima pada na jednu stranu, sa krvlju koja je tekla u luku na gore iz vrata bez glave, i koje je straža pomerala napred da bi se pojavilo nešto crveno i okruglo iz slame.
I iznenada, setila sam se. Setila sam se dana pre mnogo godina u crkvi San Marko kada je moja majka, pogleda ukočenog i strašnog, gledala u Savonarolu na predikaonici. Rekla je plačući:
„Plamen će ga spržiti dok će udovi jedan po jedan padati u pakao! Pet bezglavih ljudi će ga odvući!“
Pet bezglavih ljudi.
Ja sam koraknula unazad i nagazila na nogu u cipeli lorda Priora. Frančesko me je uhvatio za ruku i zadržao me da ne padnem. „Živci,“ prošaputao je povređenom čoveku. „Oprostite joj, to su samo živci. Ona je suviše mlada i nenaviknuta na takve stvari. Biće joj dobro.“
Straža je došla da odnese telo. Tornabuoni je bio gurnut napred, prisiljen na mrmljanje reči oproštaja, da klekne, da umre. Još dvoje ga je sledilo. Đovani Kombi je bio poslednji. Onesvestio se od straha i morao je da bude odvučen do panja. Umro je vrišteći.
Na kraju je slama bila okrvavljena. Miris svežeg drveta je nestao zbog oštrog mirisa krvi i gvožđa.
Dok smo se Frančesko i ja vozili kući, mrak još nije počeo da se diže. Sedeli smo u tišini dok on iznenada nije progovorio.
„To je ono što dobijaju Medičijevi sledbenici.“ On me je gledao radoznalo. „To je ono što dobijaju špijuni.“
Možda je moje bledilo izgledalo sumnjivo; možda je on samo govorio iz želje da zadovolji svoju političku pobedu. U svakom slučaju ja nisam odgovorila. Počela sam da mislim na majčine reči. I o tome šta će se desiti mom ocu kada propovednik bude zbačen.

LXV
Kako je vreme postajalo hladnije, pretnje kugom su slabile. Moj otac se vratio svojoj kući, Frančesko se ponovo sastajao sa svojom prostitutkom a ja sam išla na pijacu i u crkvu kad god sam mogla. Jednog jutra sam našla knjigu na mom noćnom stočiću iako ja nisam našla novo pismo u Frančeskovom stolu, sledećeg dana sam otišla do crkve Santissima Annunziata.
Leonardo je bio dobro na moje olakšanje. Čak je radio i na slici. Debele linije i senke moga lica bile su smekšane upotrebom svetle cinober poluprovidne senke za kožu. Počela sam da ličim na ljudsko biće.
Ali kada sam mu rekla za upozorenja moga oca da će članovi partije Bigi platiti svojom krvlju, i o mom strahu što nisam bila u stanju da dođem i da ih upozorim, on je rekao, „Nemojte da krivite sebe. Saznali smo za opasnost mnogo ranije nego što vam je vaš otac to rekao. Ako nešto krene krivo, na meni je. Nisam imao mogućnosti da ostvarim uticaj koji bi urodio plodom. A strahota bi se desila i da smo bili u stanju da organizujemo izbavljenje...“
„Čak i da su mogli biti spašeni, ne bi bili,“ završila sam.
„Da,“ on je promrmljao. „To je strahota toga. Bolje je da su oni umrli.“ To je bila istina; egzekucija je posramila svakoga u Firenci čak i pjagnona, koji je osećao da bi fratar trebao izreći isti oproštaj koji je dodelio onih dana kratko po izgnanstvu Pjera. Izabela, Elena, čak i pobožna Agripina, koja se nikada nije usudila da izazove neodobravanje mog muža, otvoreno su kritikovale fra Đirolama.
„Moja majka je rekla,“ počela sam i zaustavila se zbunjena kako da iskažem moje misli a da ne zvuče ludo. „Pre mnogo godina mi je rekla da će Savonarola biti svrgnut. Od pet obezglavljenih ljudi.“
„Tvoja majka? Tvoja majka je pre mnogo godina govorila o Savonaroli?“
„Znam da zvuči veoma loše. Ali... ja verujem da je istina ono što je ona rekla. I mislim da će ovo dovesti do Savonarolinog poraza. Mislim da bi on mogao i da umre.“
On je ostao bez pokreta umesto da se zainteresuje. „Da li je ona ikada rekla išta drugo o fra Đirolamu?“
„Verujem da je govorila o njemu. Ona je rekla, „Plamen će ga progutati dok će mu udovi propadati jedan po jedan u Pakao. Pet bezglavih ljudi povući će ga tamo.“
Sledeće što mi je rekao zapanjilo me je. „Umreće od vatre dakle. I to smaknuće biće njegovo uništenje. Mi ćemo to čekati i pripremiti se za to.“ „Vi mi verujete,“ rekla sam.
„Ja verujem vašoj majci.“
Gledala sam ga tako dugo da je on morao da podigne pogled i rekao sa neočekivanom nežnošću, „Rekao sam vam da sam video vašu majku jednom kada je bila trudna sa vama.“
„Da.“
„Ona mi je rekla da nosi ćerku. Rekla mi je i da ja treba da napravim vaš portret.“ On je oklevao. „Dao sam joj medaljon onda kada je Đulijano ubijen. Zamolio sam je da vam ga da za uspomenu.“
Iznenada sam poželela da zaplačem. Posegnula sam za njegovom rukom.
Sinjorija je očajnički pokušavala da povrati ljubav naroda prema Savonaroli. Uveli su medalju časti fra Đirolamo, sa njegovim likom utisnutim na jednoj strani, a na drugoj strani slika ruke bez tela kako drži mač, ispod toga reči Ecco gladius Domini super terram cito et velociter. (Gledajte na mač Gospoda, kako sigurno i brzo prelazi preko zemlje!) Pogrešno, to ga je ohrabrilo da prekrši papsku naredbu da ne sme da propoveda. I tako smo Frančesko i ja najavili da ćemo on i ja zajedno da odemo da čujemo propovednikov govor. Moj otac nije imao volje i odlučio je da ostane kod kuće.
Članovi vlade su odlučili da je najprikladnije mesto za Savonarolin povratak za propovedaonicu trebala da bude katedrala, gde bi se gomila ugodno rasporedila i gde bi stala velika gomila ljudi. Kada smo Frančesko i ja ušli u katedralu, odmah sam otkrila da je bila popunjena manje od polovine. Nije svako želeo da rizikuje mogućnost da bude ekskomuniciran od pape koji je bio pun jarosti.
Frančeskova odluka da prisustvujemo ceremoniji pobudila je moju radoznalost. Po pogubljenju petorice iz partije Bigi, on se veoma čuvao svega što se ticalo predmeta o Savonaroli. Nije više likovao zbog uspeha pjagnona ili govorio sa oduševljenjem o propovedniku i kada je Agripina dozvolila da joj se omakne kritička primedba o fratru nije rekao ni reč. Ali naše prisustvo na prkosnoj ceremoniji je trebalo da pokaže uzbudljivu podršku. Ili mnogo bolje da pokaže Frančeskovu želju da prati njegov govor i reakciju javnosti na to. Tog dana u katedrali nije bilo žalosnih, nije bilo emocija u vazduhu. Građani su bili suvih očiju i kada se pojavio Savonarola i počeo da propoveda, bili su tihi, što je bilo i za očekivati.
Fra Đirolamovo pojavljivanje je bilo uznemirujuće. On je postio za vreme nekoliko meseci ćutanja i bio je mršaviji nego ranije, upalih tamnih očiju, nalik na staklaste rupe na licu od žute slonovače. Uhvatio se za strane podijuma i pogledao na gomilu; odisao je treperavom misterijom, očajanjem tako dubokim da ga mora podeliti sa nekim ili da poludi. Njegovo disanje je postalo tako teško i furiozno tako da sam mogla da vidim podizanje njegovih grudi sa mesta na kome sam sedela.
Kada je najzad progovorio, iznenadila sam se. Zaboravila sam kako je piskav i oštar bio njegov glas.
Počeo je niskim glasom, gotovo poniznim i izgovarao je tekst. „Bože kako se broj mojih mučitelja povećao. Koliko ih ima koji će se dići protiv mene.“
Sagnuo je svoju glavu gotovo za ceo minut bio je suviše potresen da govori. Najzad je rekao, „ja sam samo Božja alatka. Ja ne težim za slavom i za sjajem; Molio sam Boga da živim jednostavnim životom kaluđera i uzeo sam zavet ćutanja da nikada više ne zamračim ponovo predikaonicu. Oni od vas koji ste me kritikovali, koji ste nedavno rekli da ću se umešati u Firentinsku politiku, zar ne vidite da sam se ja držao izvan... Nisam to bio ja koji je podigao sekiru, ne ja...“ Zatvorio je svoje oči. „O Gospode, dozvoli mi da zatvorim oči i da umrem! Dozvoli mi da uživam u dobu tišine! Ali Bog me nije čuo. On ne želi da mi dopusti da mirujem!“
I fratar je udahnuo malo vazduha koji je proizveo ljutit jecaj. „Bog mi ne dozvoljava da se smirim. Njegova je volja da govorim protiv prinčeva ovog sveta, bez straha od odmazde.“
Pored mene se Frančesko ukočio.
„Nisam li poštovao papu?“ Upitao je fra Đirolamo. „Ne! To je božja volja. Zar sam Isus nije rekao ’Na ovoj steni ću da podignem crkvu?’ I zaista svi dobri hrišćani moraju da poštuju papu i da se povinuju crkvenim zakonima.“
„Ali ja sam propovednik. Da li je papa više instrument Boga a ne idol da se obožava. A propovednik koji zaustavi svoj jezik ne može više da bude instrument...“
„Zapravo papa koji prezire Božje zakone je slomljena alatka bezvredan instrument. Ako je njegovo srce ispunjeno slabostima ako njegove uši ne mogu da čuju kako ga bog može koristiti? Ne može! I tako dobar hrišćanin mora da pravi razliku između Božjih i ljudskih zakona.“
„Aleksandar je slomljena alatka i njegova ekskomunikacija mene je jeretička. Vi koji ste danas došli prepoznajete to u vašim srcima. Oni koji su ostali od straha od pape su kukavice i Bog će računati sa tim.“
Pogledala sam prema mom mužu: Frančeskove oči su bile hladne gledajući pravo napred. Katedrala je bila neobično tiha i Savonaroline reči su se odbijale od visokog plafona kupole.
Propovednik je uzdahnuo i žalostivo pognuo glavu. „Ja sam pokušao da govorim dobro o njegovoj svetosti, ali kada sam došao ovamo, na božje sveto mesto, obavezan sam da govorim istinu. Ja moram da saopštim šta je sam bog meni rekao.“
„Đirolamo“, On je rekao „ako si anatemisan na zemlji bićeš blažen hiljadu puta u
Raju.“
Propovednik je podigao svoju ruku prema plafonu i nasmešio se kao da sluša Boga; i kada je Bog prekinuo da govori fratar je zaplakao izgovarajući: „O Gospodaru! Ako ikada budem tražio oprost za ovu ekskomunikaciju pošalji me odmah u utrobu pakla!“
Čula sam nalet vazduha u katedrali. Došao je od slušalaca koji su glasno odahnuli. Frančesko je bio među njima. Fratar je tada pokorno sagnuo svoju glavu. Kada je ponovo pogledao na svoj skup govorio je razumnim nežnim glasom. Ali kako da uputim moje kritike, ko kaže da ne govorim u ime Boga? Kažem vam, sada će Gospod u svojoj beskrajnoj mudrosti uskoro dati znak da se utišaju zauvek. Ja ne želim da iskušavam Boga, ali ako budem prisiljen, daću Firenci čudo.
Frančesko je bio ljut i rastrojen dok smo išli prema kočiji. Bio je obuzet mislima jer, kada sam mu se obratila, pogledao me je i u trenutku je izgledalo kao da me ne prepoznaje.
„Fra Đirolamu je potrebno čudo,“ rekla sam sa veoma opreznim uvažavanjem. „Nadajmo se da će se Bog uskoro postarati za to.“
Moj muž mi je uputio upitan pogled a zatim progovorio.
„Prokleti Askanio Sforca i njegov brat Ludoviko! I prokleto pismo propovednika prinčevima! Jedan od Ludovikovih agenata nabavio ga je a kardinal Askanio predao direktno u ruke pape. Naša kontrola Sinjorije ne može potrajati. Iako su pjagnoni sada podeljeni. Ako fratar nastavi kako ste rekli, papska izolacija Firence je neizbežna. Ja sam pokušao da razgovaram sa Njegovom svetosti kao i sa Pikom. Ali Aleksandar je suviše lukav i veoma dobro čuvan. Nema nade da ga zamenimo sa nekim simpatičnijim za naše ciljeve.
Propovednikovo vreme brzo izmiče, a moje sopstveno još nije došlo. Ja ne mogu još dugo da se pouzdajem u papine trupe; Nemam dovoljno prijatelja u Sinjoriji. Ali se neću odreći mojih nada! Još postoji način. Dajte propovedniku njegovo čudo.
Ako to propadne tada ćemo morati naći način brzo da budemo po ukusu Sinjorije i naroda. Ako je Savonaroli data uloga đavola tada ja moram predstavljati spasitelja. Razmislite o ovome i upoznajte me sa svojim razmišljanjima.
U studiju u crkvi Santissima Annunziata gledala sam u portret na nogarima. Portret se još sušio, premazan najbleđom školjka roze bojom koja je dala nežan izgled mojim obrazima i usnama - tako da se nisam usudila da je dotaknem iako su moji prsti lebdeli čežnjivo iznad mesta u udubljenju vrata.
„Postoji malo plavog ovde,“ rekla sam. I zelenog; više kao nagoveštaj vene koja se vidi ispod kože. Ja sam sledila liniju mojim prstom; osećala sam da sam mogla da spustim prst na crtež osetila bih moj puls. „Izgleda kao da sam živa.“
Leonardo se osmehnuo. „Zar to niste primetili ranije? U nekim trenucima mislim da mogu da vidim udarce pulsa. Vaša koža je tu gotovo providna.“
„Naravno da nije. Ja se nikada nisam toliko dugo gledala u ogledalu.“
„Šteta,“ rekao je on bez traga ruganja. „Izgleda da oni koji poseduju najveću lepotu najmanje je cene.“
On je govorio sa toliko poštovanja da sam postala zbunjena. Odmah sam promenila predmet razgovora. „Ja ću sada da vam poziram.“
I kao i uvek ranije, pozirala sam mu i govorila sadržaj pisma. On je slušao mršteći se malo, a kada sam završila rekao je, „Oni su veoma očajni. Ako Savonarola ne dobije svoje čudo nahraniće sa njim vukove i pokušati sa novom strategijom. Nikada se neće predati. A on, ko god da je, želi da se dokopa kontrole Firence.“
Ja sam zastala. „Ko je on? Ja već znam da je jedan od Pazija, ali želim da razumem zašto žudi za moći.“
Leonardo nije odmah odgovorio.
Ja sam navaljivala. „Kako bi to što znam te stvari moglo da mi naškodi? Ako me uhvate, već sam spremna da budem ubijena jer znam za ta pisma. Posle svega, znam da je taj čovek želeo da ubije papu; znam da su umešani Askanio Sforca i njegov brat Ludoviko.“
Proučavao me je za trenutak zatim se pojavio osmejak. Mi smo oboje znali da je to u redu. „Njegovo ime je Salvatore. On je nelegitimni sin Frančeska de Pazija“ odgovorio je. „On je imao možda deset godina u vreme ubistva Đulijana kada su mnogi iz njegove porodice bili pogubljeni po naredbi Lorenca a ostali su bili izgnani. Oni su sve izgubili: svoje posede, svoje zemlje... On i njegova majka su pobegli u Rim.“
„Većina Pazija su dobri, i pošteni ljudi; Lorenco ih je strašno povredio i postojala je velika gorčina. Ali oni su jednostavno želeli da se vrate u Firencu u dom svojih predaka.“
„Što se tiče Salvatora, njegova majka mu je usađivala veliku mržnju i gorčinu od najranije mladosti. Prerano je sazreo i postao ambiciozan, pa je odlučio da preuzme
Firencu za Pazijeve, iz osvete.“
„Sve to se ponavlja,“ rekla sam. „Lorenco je dobio svoju osvetu a sada Pazi želi svoju.“
„Ne svi Pazijevi. Samo Salvatore. On je iskoristio prednost porodičnog položaja i kao papin bankar se dodvorio samom papi.“
Ja sam se nagnula napred, zbunjena. „Pa zašto. Zašto se udružio sa Savonarolom?“ Leonardo je zauzeo stolicu preko puta mene. „To je“ rekao je „veoma duga priča. Počinje sa Đovanijem Pikom. Kao mlad čovek bio je feminiziran i lep filozof. Papa je želeo da ga ekskomunicira, čak je razmišljao da ga spali zbog njegovog prilično nehrišćanskog sinkretizma.
Lorenco de Mediči je bio taj koji ga je koristeći diplomatiju spasio 1490. godine, dosta ranije nego što se odnos Medičija sa papom pokvario. Međutim, Piko je imao kratko sećanje. Preoteo je Pazijevu ljubavnicu koja ga je okrenula protiv Lorenca. Kada je Đulijano umro, a Lorenco izvršio strašnu osvetu na Paziju, Piko je počeo da traži puteve da utiče na narod da se okrene protiv Medičija, da se Pazi vrati. Kada je Piko otišao da čuje Savonarolu kako govori u Ferari video je pjagnona, velikog hrišćanina koji je osuđivao bogaćenje i korupciju. Video je mogućnost da okrene narod protiv Lorenca. A fra Đirolamo je bio veoma lakoveran i plahovit čovek. Piko je dobro procenio da će on biti u stanju da ubedi Savonarolu da propoveda protiv Medičija i da učini da fratar veruje da je to njegova sopstvena ideja.“
Ja sam ga prekinula. „Da li Savonarola zna to o Paziju? O tom Salvatoru?“
On je zavrteo glavom. „Nikako. Savonarola je slušao vašeg oca i fra Domenika. Ali to je drugi deo priče.“
„Pošto je Piko... preko svoje ljubavnice saznao za Salvatoreovog sina Frančeska de Pazija. I kada su Pjacijevi prognani iz Firence Piko je razmenio pisma sa Salvatoreom. On je dečaka napunio besom sa pričama o Medičijevim nedelima o njihovim krađama gradskih fondova. U vreme kada je bio mlad Salvatore je želeo da otme Firencu od Medičija. I tako se konsultovao sa Pikom o tome kako bi grad mogao biti osvojen.“
„Piko ga je savetovao da iskoriti Savonarolu da utiče na javno mjenje i predložio je da se za ubistvo Lorenca koristi otrov koji polako deluje. Piko je bio toliko blizak sa Medičijem da je znao da Pjero nikada nije održavao političke veze svoga oca i da će tako biti slab i lako odstranjen. Originalni plan je bio da se ubije Lorenco, istera Pjero, a da se Salvatore postavi za vladara Firence.
Na žalost ili na sreću, kako više volite, Lorenco je umro pre, a Salvatore je bio u stanju da sakupi dovoljno trupa ili dovoljnu podršku u Sinjoriji.
„Ali Salvatore je uspeo da nađe jednog snažnog pomoćnika u vladi: Pazijevog advokata, nekog Frančeska del Đakonda. I on je omogućio kontakt sa Đovanijem Pikom. Zajedno su smislili plan da okrenu Firencu protiv Medičija. Ja sam siguran da je to ispalo mnogo bolje nego što su oni ikada mogli da sanjaju.“
„Posle nekog vremena Pika je ophrvala krivica za Lorencovo ubistvo. On je zapravo počeo da uzima Savonaroline reči k srcu i da se kaje. To ga je učinilo opasnim i podložnim priznanju. Zbog toga je bio ubijen.“
„Moj otac ga je ubio,“ rekla sam jadno.
„Ne, ne Antonio di Gerardini,“ on me je brzo i ljubazno ispravio. „Tvoj otac Antonio je imao svoje sopstvene razloge da podrži Pazija. On nikada nije mislio da će biti uvučen u neke dublje političke igre.
Ja sam gledala na moje ruke. Van običaja, one su ležale jedna preko druge na način kako ih je Leonardo voleo da slika. „A Frančesko me je oženio da bi mogao da kontroliše mog oca.“
Leonardov odgovor je brzo stigao. „Nemojte sebe potcenjivati Liza. Vi ste lepa žena.
Vaš muž to zna; video sam kako se ponaša u vašem prisustvu na krštenju.“
Ja sam slegla ramenima na laskanje. „Šta je sa propovednikovim pismom? Kako će ono uništiti stvari za njih?“
Nesvesno se nasmešio. Savonarola je veoma težak čovek i teško ga je zadržati. U trenutku nadahnuća pisao je prinčevima Evrope, Karlu od Francuske, Frederiku od Španije i imperatoru Maksimilijanu, između ostalih, nagovarajući ih da se ujedine i da svrgnu papu. On je rekao da Aleksandar nije bio hrišćanin i da on nije verovao u Boga.“ Ja sam se zapanjila. „On je lud.“
„Najverovatnije.“
„I vi ste se morali umešati,“ rekla sam. „Neko je dao pismo vojvodi Ludoviku koji ga je potom dao svom bratu kardinalu Sforci a koji ga je dalje prosledio papi.“ On nije odgovorio. Samo me je ljubazno gledao.
„Ali ako,“ rekla sam „ako se takozvano čudo ne desi... Ako narod odbije da se ujedini pod Savonarolom... tada... šta će se tada desiti?“ „Nasilje,“ rekao je.
„Ako oni nemaju drugi izbor nego da dozvole da Savonarola bude uništen, ako ga ubiju ili omoguće da bude ubijen, tada neće biti koristi od mog oca. Za Antonija...“
Njegov izraz lica je omekšao; on me je žalio. Ali ja sam mogla da vidim njegovu rezervisanost.
„Šta ja mogu da učinim?“ Verujem celim srcem u proročanstvo moje majke da će mrtvi doći po propovednika. „Što duže ostajem to je opasnije po mog oca. Vi morate da nam
pomognete. Izvedite nas iz Firence. Povedite nas sa vama u Milano.“
„Liza...“ osetila sam sažaljenje u njegovom glasu. „Da sam mogao to bih učinio mnogo ranije. Ali nije to tako lako. Tu ste vi, vaš otac i vaše dete... i vaša posluga, ja mislim. Četvoro ljudi. A vi razmislite. Naravno, vaši dolasci i odlasci se prate. To je razlog zbog kojeg sam ja ostao ovde u crkvi Santissima Annunziata, zato što vi ovamo možete redovno da dolazite bez izazivanja sumnje. Nikada vam neće poći za rukom da prođete kapije grada, dok god vaš muž bude imao bilo kakav uticaj.“
„Tako, ja moram da ostanem,“ upitala sam ga gorko, „dok ne postane suviše kasno i dok moj otac ne umre?“
Moje reči su ga povredile ali njegov glas je ostao blag. „Vaš otac nije bespomoćan čovek. On je preživljavao tako dugo. A vreme da odete će brzo doći. Doći će.“ „Neće doći dovoljno brzo,“ rekla sam.
Kako bih volela da sam tada pogrešila.

LXVI
Glad za Savonarolinim čudom je rasla u Firenci i desio se događaj poznat pod imenom 'iskušenje vatrom'.
Za vreme ćutanja fra Đakoma, fra Domeniko ga je zamenio na predikaonici u crkvi San Marko. On nije bio popularan kao njegov gospodar, postao je tvrdoglav i nekako glupo divlji, ali je bio i izuzetno uporan i fanatično naklonjen Savonaroli. Uporno je mislio da svaka reč koja izađe iz fra Đirolamovih usta dolazi od samog Boga.
Drugi su počeli da propovedaju isto tako, uključujući iskrenog franjevca iz Santa Kročea, fra Frančeska da Pulju koji je ponudio hrabar izazov:
„Ja ću hodati kroz vatru sa bilo kojim čovekom koji želi da dokaže da je Savonarola prorok koji govori božju istinu. Vi tvrdite da je fra Đirolamo lažov i jeretik i da će svako ko bude hodao kroz vatru verujući drugačije, umreti. Ja neću očekivati da preživim, ja... ali ko bude prošao uspešno kroz vatru verujući i imajući poverenja u fra Đirolama, može biti uveren da on govori istinu.“
Domeniko je čuo za ovaj izazov. I jedne nedelje on je nagovestio sa predikaonice u San Marku da on namerava da ide kroz vatru. Njegovo žestoko proklamovanje je toliko podstaklo njegovu zajednicu da su se svaki čovek i žena ponudili da idu sa njim.
Divlje oduševljenje se širilo gradom. Odjednom su i arabijati i pjagnoni bili saglasni: Savonarola treba da prihvati izazov i da dokaže bez pitanja da li je ili nije miropomazan od Boga.
Obe strane su dale predlog Sinjoriji koja je dozvolila da se to desi odmah i najavila da će se pozornica napraviti na Trgu della Signoria i da će se veliki spektakl održati u subotu sedmog aprila sat posle podneva. Svako je bio radoznao da vidi borbu koja će se održati. Kako je cenjeni arabijato Leonardo Stroci izjavio: „Mi zahtevamo brzo razjašnjenje Savonarolinog nadahnuća: Bog ili đavo.“
Svi su bili radoznali osim Savonarole. On je žalio slučaj i rekao da su njegovi sledbenici radoznali povlađujući testiranju koje može da izazove smrt drugih; već imaju dovoljan dokaz njegove inspiracije i nije im potrebno više. On je javno prekorio Domenika što ga stavlja u situaciju „koja može biti opasna i za druge.“ On je pokušao, a pokušaj je propao, da ubedi svog pjagnona da je iskušenje nekorisno i da predstavlja neumereno iskazivanje ponosa.
Ali on to nije mogao da zaustavi. „Ako moj gospodar neće da uđe u vatru,“ rekao je
Domeniko, bistro, „tada ću ja da uđem da dokažem da ga je Bog izabrao.“
I tako smo se u subotu, 7. aprila u deset sati ujutro, moj muž i ja vozili našom kočijom do Trga della Signoria. Bile su preduzete posebne mere. Stranci su bili izbačeni a sve kapije grada zatvorene. Firencom su patrolirale male vojske iz komšiluka a njene ulice su se punile pjagnoni koji su se kretali pešice do skvera. Ali tri prilaza trgu su bila zagrađena i čuvali su ih Savonarolini vojnici.
Ženama nije bilo dozvoljeno da gledaju spektakl, bar ne onima bez moćnih muževa i kočije. Moj muž je sada bio jedan od najuticajnijih ljudi u Firenci: Najzad je stigao do položaja člana gradske skupštine za tekući period zasedanja. Mi smo organizovali prijem da proslavimo događaj tako raskošno kako to niko od njegovih sledbenika nije mogao da zamisli.
Frančesko je ponosno nosio dugu skarletnu tuniku priora tog jutra. Čim bi stražari videli tuniku klanjali bi se. Frančesko je pozdravljao stražu učtivo snishodljivim pokretom i mi smo se kretali napred. Pola vremena moj muž me je gledao sa blagim mirnim pogledom. Pola vremena je bio tih i namrgođen. Verovala sam da je gajio nadu da će se desiti nešto što će rešiti situaciju u Savonarolinu korist.
Naš cilj je bila palata, gde se Frančesko, izvinjavajući se, pridružio ostalim članovima skupštine koji su sedeli za okruglim stolom, u ograđenom i natkrivenom delu dvorišta ispred palate. Sa tog mesta se pružao najbolji pogled na trg. Ja sam sela malo dalje u diskretnu malu lođu opremljenu udobnim stolicama za žene vladinih službenika. Moja pratilja je bila Violeta, žena zlatne kose Frančeska Valorija, onog koji je fanatično tražio glavu Bernarda del Nera. Jutro je bilo hladno, ali Violeta je ponela lepezu i mahala nervozno kada je govorila o čudu koje će se sigurno desiti.
„Kako je divno“, rekla je, „da se vidi kako arabijati najzad ćute.“
Bila sam zaokupljena okolinom. Članovi gradske vlade, uključujući i istražitelja Valorija i mog muža, sedeli su pored masivnog kamenog lava, kraljevskog firentinskog lava kojeg je napravio Donatelo. Kraj jednog lava se završavala duga drvena platforma na kratkim stubovima. Nije bila dovoljno široka da dvojica ljudi prođu jedan pored drugog. Ispred nje je bio rov ispunjen granjem i žbunjem. Uredno složene nepečene cigle bile su tu da zaštite platformu od plamena. Ova čudna naprava bila je razvučena na bezbednoj udaljenosti od jednog pa do drugog kraja trga.
Atmosfera je više ličila na karneval. Vreme je bilo vedro, bez oblaka. Oni stanovnici koji su došli na trg bili su gotovo ushićeni. Pjađoni su pokazivali svoju lojalnost nošenjem malih crvenih krstova i pevajući himne; a arabijati i neutralni pevali pesme i pričali šale jedni drugima. Iako je Savonarola pozvao vernike na post sluge su se pojavile iz palate i ponudile nama ženama hleb i sir i vino kao da smo bile na utakmici.
Najzad su se pojavila dvojica muškaraca sa posudama i počela da natapaju snažno drvo i granje uljem. Pojavili su se i drugi koji su nosili baklje i počeli da raspaljuju vatru. Gomila je kliktala. Crni dim se valjao prema nebu. Za oko jedan sat ljudi su stajali uzvikujući uzbuđeno kada se vatra primila i počela da raste - ali potom je uzbuđenje popustilo i pretvorilo se u nemir.
Posle još jednog sata naša dosada je bila prekinuta pojavom franjevaca. Oni su stigli zajedno, sivo obučeni i u neredu, rasuti kao jato golubova. Njihov portparol je odmah otišao u skup priora koji su se žučno raspravljali. U međuvremenu su franjevci zauzeli svoja mesta u lođi pored nas.
Violeta nas je sve iznenadila. Spustila je svoju lepezu i otišla do naše kamene ograde i zašištala prema franjevcima: „Zašto on govori sa njima? Zar vaš brat neće da prođe kroz vatru?“
To je privuklo prezriv pogled mladog monaha koji se suprotno savetu svog starešine okrenuo i odgovorio joj. „On će ući. On se ne plaši. Ali mi imamo razlog da verujemo da fra Domeniko“ - i on je bio za to a ne Savonarola koji postojano istrajava da će on proći kroz vatru - nosi odeću koja je začarana.“
„Laži!“ odgovorila je Violeta. Ja i Buonomova žena smo je gurnuli na sedište.
Dominikanci su kasnili u dolasku. Sinjorija je protiv svoje volje poslala nosača žezla da ih doprati do trga. Oni su nastupili mnogo dramatičnije od franjevaca: fra Domeniko je vodio grupu noseći na svom ramenu mučenički krst gotovo iste visine kao on. Savonarola ih je sledio noseći malu srebrnu kutiju u kojoj je bila sveta hostija. Insistirao je da Domeniko neće biti siguran dok ne ponese hostiju sa njim u plamen. Iza njih je došao čovek iz kongregacije iz San Marka noseći buktinje i više malih crvenih krstova, a zatim su stigli ostali fratri.
Gomila je zahučala zvižducima i mjaukanjima uzvicima radosti i jecajima. Ljudi su uzvikivali kletve, blagoslove, molitve i uvrede. Monasi i jedni i drugi franjevci i dominikanci su počeli da pevaju.
Najzad je San Markova pratnja zauzela svoje mesta na sigurnom odstojanju od franjevaca; a zatim su Frančesko Valori i drugi istražitelj klimnuli glavom da Domeniko i Savonarola uđu u dvorište sa okruglim stolom.
Ja sam radije gledala nego slušala raspravu: Valori je govorio Savonaroli koji je napravio razdražljiv pokret. Domeniko koji je do tada spustio svoj krst je stavio svoju ruku na rame svog gospodara da ga umiri. A zatim su Valori i moj muž poveli Domenika u palatu della Signoria.
Gomila je gunđala. Oni su čekali dugo vremena i nisu razumeli iznenadni Domenikov nestanak. Ali mi žene jesmo i ja nisam bila iznenađena da vidim Domenika kako se pojavljuje kratko posle toga u franjevačkom odelu. Violeta me je gurkala i rekla glasom koji je bio dovoljno glasan da ga čuju i franjevci u blizini: „Vidite?“ Ako je njegova odeća začarana on je neće moći skinuti tako brzo i graciozno. On se ne plaši vatre.“
Fra Domeniko i Savonarola su krenuli svojim putem do platforme gde su stajala dva vojnika i fra Đulijano mladi franjevac koji je dobrovoljno hteo da prođe kroz vatru zajedno sa fra Domenikom. Zatim je mladi franjevački monah koraknuo napred i zastao, što je izazvalo da Domeniko i Savonarola požure nazad na savetovanje vlade.
Gomila je izgledala iritirano.
Valori, moj muž i dva druga pjagnona su presrela Domenika i nešto mu brzo objašnjavali. Domeniko je pognuo glavu sa gađenjem ali je još jednom bio odveden u palatu.
Pored mene Violeta je sklopila lepezu bacila je na svoju stolicu i pošla ka ogradi kojom je lođa bila opasana. „Šta je sada?“ pitala je. „Pretpostavljam da ćete mi reći da je sam
Domeniko začaran i da ne može da uđe u vatru!“
Jedan stariji franjevac se okrenuo prema njoj. „Naravno da ne, madona. Ali zar nije moguće da je njegov donji veš začaran kao i njegovo odelo? Možda je teško da vi to razumete ali postoje neki od nas koji iskreno veruju da fra Đirolamova snaga ne dolazi od
Boga već od mnogo zlosrećnijeg izvora.“
„To je apsurdno!“ Violeta se sagnula nisko preko ograde. „Vi ste upravo zaustavili sve jer se plašite!“
„Naravno da smo uplašeni,“ odgovorio je monah umirujuće. „Mi znamo da će fra Đirolamo umreti kada stane u vatru. Ali imamo jedno pitanje.“
Violeta je čekala mršteći se na odgovor. „Ako fra Đirolamo nije uplašen i zna da će ga Bog poštedeti i da će dokazati da je prorok, zašto on odmah ne uđe u vatru i završi s tim?“
Violeta se okrenula, zauzela svoje mesto i počela da se hladi frenetično mrmljajući o nepoštenju franjevaca. Ali ja sam videla sjaj u dubini njenih očiju. Hladan povetarac je učinio da moj veo zaleprša. Pogledala sam prema napolje i gore na jasno nebo. Iznenadni vetar je brzo nagomilao oblake i mirisalo je na kišu.
Još jednom je Domeniko požurio, ovoga puta da pokupi veliki krst koji je doneo do trga.
Istražitelj Valori ga je potapšao po ramenu i pokazao da ostavi krst da leži. Domeniko je umorno poslušao.
Nekoliko ljudi u gomili je zgađeno zazviždalo.
Drugi monah se pridružio mladom fra Đulijanu u tom trenutku i njih dvoje su se uputili po treći put vladinim činovnicima na savetovanju u dvorištu Sinjorije. Savonarola je tu čekao sa srebrnom kutijom u kojoj je bila hostija koju je on sa puno poštovanja stavio na sto. Kada su dva franjevca počela da govore činovnicima Savonarola je počeo vikati. On je žestoko pokazivao na srebrenu kutiju na druge monahe na mog muža i Frančeska Valorija. Savonarola se zatim okrenuo Domeniku i postalo je jasno iz Domenikovih klimanja glavom da su dospeli u ćorsokak.
„Šta je, šta je?“ pitala je Violeta.
Monasi ispod nas nisu odgovorili ali ja sam gledala na Savonarolinu nedvosmislenu gestikulaciju i srebrenu kutiju i rekla, „Oni ne žele da Domeniko nosi hostiju.“
Činjenica je bila i svako je mogao da se složi od samog početka. Dominikanski fratar je sanjao o tome da Domeniko iznenada skoči u vatru jer drži osveštanu hostiju; Savonarola je insistirao da Domeniku bude dozvoljeno da uradi tako. Do sada franjevci nisu stavili nikakav prigovor.
Besan Domeniko je skočio na trg i stao tvrdoglavo na ulaz platforme, gledajući u plamen; njegovo besno ponašanje je bilo u kontrastu sa svetim himnama koje su pevala njegova braća. Vetar je motao njegovu odeću oko nogu i grudi. Nebo se smračilo.
Stariji franjevac koji je govorio sa Violetom ranije se okrenuo licem prema ženama. „Zašto,“ pitao je ljubazno, „da li je fra Domeniko uplašen da uđe u vatru bez hostije? Nije li njegova sudbina dovoljna da ga zaštiti? I zašto Savonarola ne stavi tačku na kraj rasprave? Ako je postao nestrpljiv zbog naših zahteva zašto jednostavno sam ne prođe kroz vatru?“
Violeta nije odgovorila. Ona se mrgodila prema okruglom stolu gde su njen muž i Frančesko stajali raspravljajući se sa fra Đirolamom.
„Kukavice!“ uzviknuo je neko.
Palo je nekoliko kapi kiše. Bezbedna ispod nastrešice lođe gledala sam kako padaju na ogradu.
„Kukavice!“ uzviknuo je drugi glas. „Uđite u vatru!“
„On je uplašen!“ vikao je čovek. „Zar ne vidite? On je uplašen!“
Gromovi su tutnjali zastrašujuće blizu. Violeta se trgnula i uhvatila me za ruku. Domeniko je stajao čvrsto i stameno bez pokreta na kiši koja je sve brže padala dok je Savonarola nastavio da se raspravlja sa priorima.
Opet gromovi, zatim krik: „On nas je lagao! On nas je uvek lagao!“
Bujica vode se prosula po sivim pločama brzo plaveći trg. Munje su sevale. Mi žene smo napustile svoja sedišta i skupile se u centru lođe. Često sam bacala pogled na trg: Domeniko se nije pomerao. Začuđujuće, ali ni gomila se nije micala. Došli su da se uvere u istinu o propovedniku i neće otići dok ne budu zadovoljeni.
Vatra, koja je žestoko plamtela, trenutak pre počela se gasiti; voda i granje su radije primali vodu nego ulje.
Entuzijazam ljudi počeo je brzo da se gasi. Ljudi su gledali kroz huk kiše.
„Sam Bog ga osuđuje!“
„Fra Đirolamo je prizvao kišu da se ne bi otkrile njegove laži!“
Moj muž i Valori su poslali predstavnike smelo na kišu da porazgovaraju sa komandantima vojnika. Počeli su da teraju gomilu da se vrati kući. Ali ljudi na trgu, većina njih muškarci koji su počeli bacati svoje male crvene krstove na zemlju, nije htela da se vrati.
„Zašto nisu ušli u vatru?
„Đavoli!“
„Jeretici!“ „Lažovi!“
Žene su se uplašile. Požurile su u dvorište sa svojim muževima. Ja sam otišla i stala pored Frančeska. Savonarola je bio u blizini potpuno suv, ali drhteći kao da ga je kiša potpuno pokvasila.
„Ja ne mogu da odem bez pratnje! Franjevci su okrenuli ljude protiv mene!“
„Ja ću organizovati pratnju,“ rekao je Valori i nestao u unutrašnjosti palate. Frančesko je poslao paža na trg po Klaudia.
Dok smo se vozili kući nevreme je prestalo isto onako kako je počelo. Frančesko je gledao kroz prozor ukočenim pogledom,
„Gotovo je.“

LXVII
Vratili smo se u palatu i Frančesko se tog dana više nije vraćao tamo. Naredio je da se kapija zatvori i zaključa i stavio je momke naoružane mačevima da ih čuvaju. Zatim je otišao u svoju radnu sobu i nije izlazio čak ni za večeru.
Moj otac je takođe izostao sa večere što me je zabrinulo. Nisam ga videla nekoliko dana ali Frančesko je zabranio svima da napuštaju palatu te noći. Naša ulica je na sreću bila mirna ali sam mogla da vidim svetlost baklji kako dolazi sa zapada, gde su se nalazili manastir i crkva San Marko.
Ranije tog jutra, Izabela je nervozno čekala sa ženom iz San Marka, iz radoznalosti a ne vere, da čuje rezultat iskušenja vatrom. Ispričala nam je da je Savonarola, kada je stigao, rekao jednoj ženi da su franjevci toliko zakasnili i da je to razljutilo boga koji je poslao nevreme. Žene su bile skeptične, tim više kada su njihovi muževi stigli besni zbog propovednika. Izabela je izvestila da parohijani počinju da kunu monahe, a potom je otišla zbog straha.
Sledećeg dana je bila cvetna nedelja. Frančesko nije išao u crkvu. Odlučio je da ostane kod kuće i zabranio svima nama da je napuštamo. Tog dana, međutim, dolazili su posetioci svaki u drugo vreme. Vođa pjagnona Frančesko Valori, bio je pozvan rano ujutro i govorio je privatno sa mojim mužem u njegovoj radnoj sobi. Došao je i otišao sa besnim izrazom lica čoveka koji je otkrio da se sve njegovo zlato pretvorilo u pesak. Drugi posetilac je bio mladi glasnik sa pismom. Moj muž je insistirao da preuzme pošiljku lično.
Treći posetilac je bio važan član arabijatija, neki Benedeto de Nerli. On je stigao tokom noći posle večere i izvinuo se zbog kasnih sati ali je rekao da ima hitnu potrebu da govori sa gospodinom Frančeskom.
Moj muž ga je primio u našoj velikoj sobi za sedenje. Ja sam čula gužvu i došla dole; pošto nisam bila pozvana da sednem sa muškarcima ja sam ostala pored otvorenih vrata i slušala. Gospodin Benedeto je imao dubok glas i govorio je veoma jasno za šta sam mu ja bila zahvalna.
„Dolazim i donosim loše vesti,“ počeo je gospodin Benedeto. Frančeskov glas je bio slab, malo sarkastičan. „Ja ne mogu da zamislim kako bi situacija mogla da se pogorša.“
Gospodin Benedeto je ignorisao komentar i nastavio čvrsto i postojano. „Pjagnoni su izgubili svog lidera, Frančesko Valori je ubijen noćas.“
Nastala je tišina dok moj muž nije prihvatio tragediju. „Kako se to desilo.“
„On je prisustvovao večernjoj misi u San Marku. Grupa grubijana prekinula je službu i zapretila da će mu zapaliti kuću. Situacija je postala neugodna. Uhvatili su ga na silu ali je njemu uspelo da pobegne. Kada je došao kući sakrio se u ormar. Grupa ga je sledila i pogodila njegovu ženu samostrelom u glavu. Zatim su našli Valorija i stali da ga vuku do Sinjorije.“
„Nerazuman pravac ako su hteli da mu naškode,“ upao mu je moj muž u reč. „Tamo bi našao sigurnost.“
Glas gospodina Benedeta se izmenio i postao hladan. „Možda ne.“ On je napravio pauzu da njegova insinuacija ostavi utisak a zatim je nastavio. „Na putu do Sinjorije oni su prošli pored Vićenca Ridolfija i Simona Tornabuonija...“
Ja sam znala imena. Ti ljudi su bili rođaci dva obezglavljena čoveka Lorenca Tornabuonia i Nikola Ridolfija.
„Teško da su mogli biti krivi zbog želje za osvetom Valoriju koji je vodio pohod za odsecanje glave njihovih voljenih. Oni su se kretali ulicama kao i svi ostali koji su se nadali
da će Savonarola biti uhapšen. Tornabuoni je podivljao i potkresao kuku...“ Ja sam zatvorila oči.
„...i prepolovio Valorijevu lobanju na dvoje, dok je Ridolfi vrištao ’Ti nikada više nećeš vladati!’ Koliko ja znam, Valorijevo telo se još nalazi na ulici.“
„Zašto mi govorite ovo?" upitao je moj muž. Glas mu nije bio hladan i defanzivan, kao što sam očekivala, već dostojanstven.
„Za aktuelno zasedanje, kao što već znate, Sinjorija je podeljena eventualno na dva dela između vaše i moje partije. Ako se pokaže podela na ravne delove neće biti legalnog puta da se pitanje Savonarole reši. Odlučiće se na ulicama, prolivanjem krvi i svi stanovnici će patiti.“
„Ali ako ...“
Moj muž ga je prekinuo. „Ako samo jedan pjagnone promeni svoju lojalnost i stranu sa arabijatima...“
„Tačnije. Pravda bi mogla biti sprovedena brzo i mnogi životi bi bili pošteđeni.“
„Gospodine Benedeto“, rekao je moj muž sa istom toplom gracioznošću koju je pokazivao prema svakom cenjenom gostu. „Ja ću promisliti o ovome što ste mi rekli. I daću vam moj odgovor ujutro kada se sazove Sinjorija.“
„Neka ne bude kasnije,“ rekao je gospodin Benedeto, a ja sam čula opomenu u tome.
Ja sam čula opomenu u tome i bila srećna. Želela sam da fra Đakomo bude spaljen. Čak sam želela da Domeniko gori sa njim.
U ponedeljak ujutro, muž mi je rekao da sluge pripreme kuću za uglednog gosta koji će doći i ostati kod nas nekoliko nedelja. Zatim je otišao u Sinjoriju. Iako je mislio da su ulice mirnije zahvaljujući nevelikim trupama koje su održavale red, nije putovao sam: tražio je da se Klaudio vozi sa njim i imao je dva naoružana čoveka sa sobom u kočiji.
Bila sam ostavljena kod kuće bez kočijaša. Zaluma i ja smo mogle zajedno odjahati, u slučaju da hitno moramo da napustimo kuću, ali uvek je sigurnije da se ima muška pratnja i to pod normalnim okolnostima, a kamoli u ova nesigurna vremena. Svaki sluga koji bi mogao da posluži kao pratilac bio je zaposlen izvršavajući naređenja da se palata pripremi za našeg gosta.
Brinula sam se za oca. Odlučila sam da insistiram, čim se Frančesko vrati, da odem da posetim oca i da se uverim da je dobro. Zamišljala sam razgovor sa Frančeskom u mojim mislima. Njegovo odbijanje pričom da je nesigurno i moje insistiranje da idem sa Klaudiom i sa dva naoružana čoveka koji će me štititi.
Zaluma i ja smo odnele Matea iz dečje sobe u baštu jer je vreme bilo lepo. Jurile smo ga i kikotale se, igrali žmurke. Pljeskala sam sa njegovim rukama i okretala ga u krug dok mu se noge ne bi odvojile od zemlje.
Imala sam nameru da nas oboje izmorim. Nisam znala ni jedan drugi način da razbistrim moje misli. Ali po prvi put se Mateo umorio prvi. Glava mu je pala od umora i zaspao je u mojim rukama i ja sam noseći ga išla sa Zalumom pored ružinih grmova.
Zaluma je tihim glasom upitala. „Šta mislite, šta će se desiti sa Savonarolom?“
„Mislim da će se Frančesko priključiti arabijatima,“ rekla sam, a Savonarola će umreti. Biće spaljen na lomači upravo onako kako je moja majka rekla. Ona je bila u pravu za petoricu obezglavljenih ljudi zar se ne sećaš?“
„Sećam se.“ Zaluma je gledala u daljinu prema maslinama koje su rasle na brdu i nekom tajnom sećanju. „Ona je bila u pravu za mnogo stvari.“ Njen glas je otvrdnuo. „Biće mi drago kada on umre.“
„Ja ne želim da se išta promeni,“ rekla sam.
Ona je spustila glavu i pogledala me sa nevericom. „Šta mislite? Sve će se promeniti!“
Uzdahnula sam. „Neki ljudi će vladati Firencom. Ja ne želim da se bilo šta promeni.“
Posle toga, kada je Mateo zaspao u dečjoj sobi a sluge bile dole i jele u kuhinji, otišla sam u Frančeskovu radnu sobu.
Bilo je ludo da se usred dana ide tamo, ali sam bila skrhana nemirom i van sebe od brige. Nisam razmišljala o tome kako ću otići kod Leonarda ako nađem novo pismo.
Vreme je da se priključimo arabijatima i da žrtvujemo propovednika. Mi smo već stupili u akciju prema vašem predlogu o namamljivanju Pjeroa da dođe u Firencu i da napravimo javni primer od njega. Ljudi su još ljuti. Daćemo im drugog žrtvenog jarca. Inače, sa Savonarolinim odlaskom oni bi mogli previše da omekšaju prema Medičiju. Mi ćemo preuzeti plan Meser Jakopa kao model. Izložiću izdajnika u središtu njegovog zločina, dovešću ga na trg zbog javnog pokazivanja i osloniti se na najamničke trupe kao pojačanje. Ti najamnici su pre mnogo godina izneverili Meser Jakopa, ali nas, ja vas uveravam, neće izneveriti: Narod i sloboda!
Proverite članove gradske vlade, koji bi od njih podržao ovaj potez. Nagradite ih darežljivo. Garantujte im važne uloge u novoj vlasti koja dolazi. Ali samo vi ćete biti prvi posle mene.
Nemojte da ograničite naše javno pokazivanje samo na Pjera. Mi moramo da ga podelimo sa svom braćom Mediči, jer ako ijedan preživi, mi nećemo biti slobodni. Kardinal Đovani predstavlja poslednju opasnost i moji agenti će pokušati da reše to sa njim u Rimu gde će verovatno ostati.
Ali najmlađi, on poseduje veliku pamet i političku oštroumnost koju nema njegov najstariji brat. A u vašoj kući spava odličan mamac koji ga može dovući u Firencu.
Spustila sam se tiho u hodnik kao da se ubičina oštrica spušta i sela teško dišući, skupljajući suknju oko sebe sa strašnim pismom u krilu. Bila sam previše ošamućena da bih prihvatila sadržaj. Nisam se usuđivala da ga prihvatim. Moj otac je bio u pravu. Ako budem znala celu istinu, Frančesko i Klaudio će to pročitati sa mog lica i iz svakog mog pokreta.
Iz straha za život oca i Matea, odlučila sam da se pretvaram, da pred Frančeskom ostanem neprimetna, da izgledam kao da ništa ne mislim i ne osećam. Da ne pokažem nadu ili ljutnju.
Noge su mi se tresle tako da sam jedva ustala, pažljivo motajući pismo i vraćajući ga u koverat. Pošla sam uz stepenice do moje sobe. Pažljivo sam izvadila knjigu iz sanduka i stavila je na moj noćni stočić sigurna da će Izabela moći da je vidi.
Brzi koraci su odjekivali na stepenicama, u hodniku. Pojurila sam da otvorim vrata Zaluma ih je prva gurnula i otvorila.
Nije primetila da sam ošamućena, izbezumljenog pogleda i bleda. Njene obrve i usta su bila stisnuta u široke pruge od tuge.
„Loreta,“ rekla je. „Iz kuće tvoga oca. Ona je ovde. Dođi brzo.“
„On umire“, rekla je Loreta. Tri dana ranije njegova utroba je počela da krvari i nije mogao ni da jede ni da pije. Groznica ga dovodila često do delirijuma. Nije kuga, tvrdila je ona. Kuga ne dovodi do krvarenja. Dva dana traži da me vidi.
I svaki put kada je Loreta došla Klaudio ili Frančesko ili neki od naoružanih ljudi bi je poslali nazad.
Loreta se dovezla kolima. Nisam stala da razmislim o sledećim koracima. Nikome ništa nisam rekla. Odmah sam otišla do kočija i popela se u njih: Zaluma je pošla sa mnom. Loreta je sela na kočijaševo mesto i zajedno smo otišle.
To je bila strašna vožnja, preko Arna, preko mosta Santa Trinita, preko mračne vode u kojoj se Đulijano, kako se pretpostavlja, utopio. Pokušala da prestanem da ponavljam reči u mislima, ali nisam uspevala.
Ali najmlađi, on je najopasniji...
A u vašoj kući spava odličan mamac.
„Ja ne mogu,“ rekla sam glasno. Zaluma me je zabrinuto pogledala, ali nije ništa rekla. Pismo je moralo biti zamka. Frančesko je morao otkriti da prevrćem po njegovom stolu ili je možda Izabela izgubila živce i rekla sve. To je bilo nemoguće, naravno. Ljudi nisu mogli da znaju da je živ a da mi ne kažu.
Počela sam duboko da dišem i setila se da moj otac umire.
Tlo pod mojim nogama počelo je da se naginje na stranu i ja sam grebala da se održim.
Po prvi put u mom životu sam ušla u spavaću sobu moga oca.
Bila je sredina dana; hladni povetarac je duvao spolja. U sobi moga oca bilo je mračno i toplo od vatre i vazduh je mirisao na neizrecive stvari.
Antonio je ležao go ispod toplog ćebeta na krevetu vlažnom od čišćenja. Njegove oči su bile zatvorene; zbog treperenja svetla koje je prolazilo kroz poluzatvorene kapke on je bio sivo bled. Nisam razumela kako je postao tako mršav; ispod njegovih golih grudi videla su se primetno njegova rebra mogla sam sve da ih izbrojim. Njegovo lice je izgledalo kao da se koža istopila na kostima.
Prišla sam krevetu a on je otvorio oči. One su bile izgubljene i sjajne, sa požutelim beonjačama. „Liza,“prošaputao je. Dah mu je mirisao slatko.
„Oče,“ odgovorila sam. Loreta je donela stolicu. Ja sam joj se zahvalila i zamolila je da ode, ali sam zamolila Zalumu da ostane. Sela sam i uzela ruku moga oca; on je bio suviše slab da bi uzvratio na moj stisak.
Disanje mu je postalo brzo i plitko. „Koliko ličiš na svoju majku... ali si mnogo lepša.“ Ja sam otvorila usta da se usprotivim ali se on uspravio. „Da, mnogo lepša...“ Njegov pogled je prelazio preko sobe. „Da li je Mateo ovde?“
Obuzela me je krivica; kako sam mogla da mu uskratim jedinu radost, njegovo unuče? „Žao mi je,“ rekla sam. „On spava.“
„Bože. Ovo je strašno mesto za dete.“
Nisam gledala u Zalumu. Držala sam pogled na ocu i rekla, „Pa on te je otrovao.“ „Da. Desilo se brže nego što sam mislio.“ Pogledao me je. „Ja jedva mogu da te vidim. Senke...“ Napravio je grimasu u grču bola i dobacio mi pomirljiv pogled kada se malo pribrao. „Želeo sam da nas odvedem iz Firence. Imao sam vezu koja je mogla da nam pomogne. Ali, oni su mu dali više novca od mene. Žao mi je. Nisam mogao ni to da ti dam...“ Govor ga je iscrpeo; dahćući je zatvorio oči.
„Postoji jedna stvar koju možeš da mi daš,“ rekla sam. „Istinu.“ Otvorio je svoje oči i dobacio mi pogled sa strane.
„Ja znam da si ti ubio starijeg Đulijana,“ rekla sam. Iza mene je Zaluma napravila zvuk iznenađenja i besa. Otac je počeo da formira reči ustima da bi se izvinuo. „Molim te nemoj da se uzbuđuješ, ja ne tražim da se opravdavaš. Ja znam da si ti ubio Pikoa. Ja znam da bi ti uradio bilo šta što bi ti Frančesko rekao, samo da bih ja bila sigurna. Ali vi to niste trebali da radite u tajnosti. Vi ste trebali mnogo toga da mi kažete. O mom prvom mužu. O mom sadašnjem mužu.“
Njegovo lice se iskrivilo, napravio je tih ali strašan zvuk koji je mogao da bude jecaj.
„Oh, kćeri,“ rekao je. „Srce mi se slomilo što sam tako okrutno lagao.“
„Znači istina je,“ ja sam zatvorila oči želeći da vrisnem da dam oduška mojoj ljutnji i radosti i tuzi, ali nisam mogla da napravim ni zvuk. Kada sam ih ponovo otvorila sve u sobi je izgledalo promenjeno, drugačije.
„Da sam ti to rekao,“ šaputao je on, „ti bi pokušala da odeš kod njega. A oni bi te ubili. Oni bi ubili bebu. A ako bi on pokušao da dođe do tebe ubili bi njega.“
„Đulijano,“ Zaluma je prošaputala. Ja sam se okrenula da je pogledam. „Ja nisam znala,“ ona je objasnila. „Nikada nisam bila sigurna. Neko na pijaci je jednom nešto rekao da pomislim da možda... ali sam zaključila da je lud. Nekoliko ljudi u Firenci jedva da se usudilo da prošapće ime Mediči, sem da kritikuju. Niko drugi u mojoj okolini ni u tvojoj se nikada nije usudio da kaže bilo šta jer si se udala za Frančeska. A Frančesko je rekao svim drugim slugama da nikada ne spomenu Đulijanovo ime zbog straha da vas ne uznemire.“
Moj život sa Frančeskom, pomislila sam, bio je limitiran. Videla sam sluge, goste moga muža i prijatelje, unutrašnjost crkava. I niko nikada nije progovorio sa mnom o Đulijanu. Niko osim Frančeska nije nikada govorio duže sa mnom o Medičijevima.
Pogledala sam oca i nisam mogla da sakrijem strah u glasu. „Zašto on nije došao do mene?“
„Jeste. Poslao je čoveka; Frančesko ga je ubio. On je poslao pismo. Frančesko me je naterao da napišem odgovor i da kažem da si umrla. Ja mislim da on ni tada nije poverovao. Frančesko je uskoro nekome rekao da ode u krstionicu da nađe potvrdu o venčanju.“
Salai, Leonardo. Možda je Đulijano čuo za moje venčanje i dobio potvrdu za to. Možda je mislio da ja želim da on misli da sam mrtva.
Zamislite da ste ponovo sa Đulijanom. Rekao je Leonardo. Zamislite da ga predstavite njegovom detetu...
„Ti želiš istinu...“ Prošaputao je Antonio. „Postoji još jedna stvar. Razlog zbog koga sam se ja toliko ljutio na tvoju majku...“
Njegov glas se utišavao; Ja sam primakla uvo bliže da čujem.
„Pogledaj u tvoje lice, dete. Tvoje lice. Tu nećeš videti moje. A ja sam hiljadu puta gledao u tebe, ali nikada nisam video Đulijana de Medičija. To je bio drugi čovek...“
Ja sam odbacila ovu poslednju izjavu kao proizvod derilijuma. Nisam o tome dugo razmišljala jer je moj otac počeo da kašlje tihim grgoljavim zvukom. Krv se popela do njegovih usta.
Zaluma je bila odmah tu pored mene. „Neka sedne!“
Ja sam dohvatila njegovu ruku i podigla ga prema napred. Pokret je prouzrokovao mlaz tamne krvi koji je potekao iz usta pravo u njegovo krilo. Zaluma je otišla po Loretu jer sam ja držala oca za ramena jednom rukom, a drugom glavu. Gušio se, i već u sledećem trenutku je sledio svetliji izliv krvi. To mu je izgleda donelo olakšanje pa je sada sedeo teško kašljući. Želela sam da ga zapitam čije lice vidi u mom licu, ali sam znala da nema vremena.
„Volim te,“ rekla sam mu u uvo. „Ja znam da ti mene voliš. Bog će oprostiti tvoje grehe.“
Čuo je. Zaječao je i pokušao da dohvati i potapše moju ruku, ali nije imao dovoljno snage.
„Ja ću uskoro otići sa Mateom,“ prošaputala sam. „Ja ću naći način da odem do Đulijana, jer Frančesko nema sada neku korist od mene. Ti ne treba da brineš za nas.
Bićemo sigurni i mi ćemo te uvek voleti.“
Klimnuo je potvrdno glavom. Pokušao je da govori, ali ga je prekinuo potmuli kašalj.
Loreta je došla sa peškirima zatim kada smo ga očistili najbolje koliko smo mogli spustili smo ga da legne. Više nije govorio povezano. Njegove oči su se gasile i nije reagovao na zvuk moga glasa. Malo kasnije je zatvorio oči i izgledalo je da je zaspao.
Sedela sam sa njim tokom poslepodneva. Sedela sam sa njim u sumrak kada je palo veče. Kada je Frančesko došao njegovo ogorčenje zbog mog odlaska iz palate prinudno je bilo zamenjeno lažnim saosećanjem, nisam želela da ga pustim u sobu moga oca.
Ostala sam pored oca dok nije prošla ponoć kada sam utvrdila da on već neko vreme ne diše. Pozvala sam Loretu i Zalumu a zatim sam otišla niz stepenice do trpezarije gde je Frančesko pio vino.
„Da li je umro?“ upitao je ljubazno.
Klimnula sam glavom. Moje oči su bile suve.
„Moliću za njegovu dušu. Od čega je umro da li znate?“
„Od groznice,“ rekla sam. „Nastale od neke bolesti stomaka.“
Frančesko je pažljivo proučavao moje lice i činilo se da je zadovoljan onim šta je video.
Možda nisam bila tako loš špijun posle svega. „Žao mi je. Da li ćete vi ostati sa njim?“
„Da. Sve do kraja sahrane. Ja treba da razgovaram sa slugama, da im nađem zamenu kod nas ili kod novih porodica. Ima tu još stvari da se obavi...“
„Ja moram da se vratim kući. Čekam poruku o dolasku mog gosta, a ima još mnogo toga u vezi Sinjorije za šta treba da se pobrinem.“
„Da.“ Ja sam znala da je Savonarola bio uhapšen zahvaljujući Frančeskovom blagovremenom prelasku ka arabijatima. Najzad, neću morati još dugo da se pretvaram da smo moj muž i ja pobožan svet.
„Da li ću vas videti na sahrani?“
„Naravno. Neka nam svima Gospod da snage.“
„Da,“ rekla sam. Ja sam želela snagu. Trebaće mi da ubijem Frančeska.

LXVIII
Te noći sam ostala u kući mog oca i spavala u krevetu moje majke. Zaluma je otišla nazad u Frančeskovu palatu da mi donese lične stvari i crni ogrtač i veo za sahranu. Na moj zahtev mi je donela i veliki smaragd koji mi je Frančesko dao prve noći kada smo postali muž i žena i minđuše od dijamanata i opala. Mateo je ostao kod kuće sa dadiljom. Nisam imala srca da ga dovodim na ovako žalosno mesto.
Nisam želela da Loreta pere telo mog oca i čekala sam Zalumu da se vrati. Umesto toga, otišla sam u njegovu radnu sobu i našla komad papira za pisanje, mastionicu i mastilo.
Đulijano di Lorenco de Mediči
Rim
Moja ljubavi, moja ljubavi,
I mene su lagali rekavši mi da si mrtav. Moje se srce nikada nije promenilo prema tebi. Opomena: Salvatore de Pazi i Frančesko del Đokondo planiraju da vas i Pjera navedu da dodete ovamo i da vas ubiju. Sakupili su armiju u Firenci. Žele da ponove, sada sa uspehom, plan Meser Jakopa de Pazija da bi poveli ljude na Trgu della Signoria protiv Medičija.
Ti ne moraš da dođeš.
Napravila sam pauzu. Po proteku ovoliko vremena kako je on mogao da bude siguran da je moje pismo autentično?
Ja samo molim, kao što sam molila ranije: dajte mi mesto u nekom drugom gradu i vreme. Doći ću vam uskoro. Ne smete da komunicirate regularnim pismima, vaše pismo će biti konfiskovano i pročitano i ja i naše dete, vaš sin, bićemo ugroženi.
Bila sam odvojena od vas zbog monstruozne laži. Sada znam istinu i ne mogu da podnesem našu razdvojenost ni trenutka više nego što se mora.
Vaša žena koja vas voli,
Liza di Antonio Gerardini
Kada se Zaluma vratila dala sam joj zatvoreno pismo. „Ja ne mogu da pošaljem ovo pismo kao prepisku,“ rekla sam. „Savet osmorice će ga pregledati i imaće moju glavu. Želim da kupim nekoga ko će sakriti pismo kod sebe i odjahati do Rima sa njim i ko će ga lično predati.“ Pokazala sam joj smaragd i minđuše i stavila joj u ruke.
„Ti si jedina kojoj mogu verovati,“ rekla sam joj. Ja sam razmišljala da li mogu da verujem Leonardu; sada nisam mogla da izgovorim njegovo ime bez pakosti. On je svoje saznanje čuvao od mene, jedinu istinu koja bi izlečila moje srce. Đulijano... mrtav.
Nekoliko ljudi je čulo ovo. Mnogi veruju da je još živ.
Zar ga više ne voliš?
On je na prvom sastanku bio ćutljiv jer je mislio da sam se udala za drugog čoveka dok je on, moj muž, još bio živ. Mislio je da sam sposobna za potpunu izdaju jer je on sam bio sposoban za to.
Zaluma je uzela nakit i pažljivo ga smestila u džep sakriven u naborima ogrtača. „Ako bude bilo kakve mogućnosti,“ rekla je, „ja ću to uraditi.“
Saglasile smo se da ona ujutro rano potraži poverljivog kurira.
Laž. Bila sam obuzeta tolikom tugom da je ona morala da ode do apotekara i potraži nešto da mi smiri živce. Bilo je tako rano a ja tako očajna, da nisam mogla da sačekam štalskog momka da se probudi i spremi konje, pa sam je poslala pešice.
Bila sam užasnuta što je šaljem na tako opasan zadatak. Jedna stvar me je posebno brinula. „Nisam ponela svoj nož,“ rekla sam, „da ga imam dala bih ti ga.“
Njen osmeh je bio plahovit ali oštar. „Ja sam ponela svoj.“
Te noći nisam plakala. Ležala sam u majčinom krevetu sa Zalumom pored mojih nogu na ležaju koji moj otac nikada nije bio u stanju da izbaci a ni da spava u njemu. Sada, kada je Antonio bio mrtav, nisam bila potrebna Frančesku ni za šta već kao ukras, ulogu koju nisam htela da igram. Došlo je vreme za beg. Moje krajnje odredište je bio Rim. Zamišljala sam desetine različitih načina da prođem kroz gradske kapije, ali ni jedan nije bio siguran ili izvodljiv kada je tu bio nemirni dečak od dve godine.
Odlučila sam samo jedno, da ćemo nas troje, Zaluma, Mateo i ja otići pre zore kada se Frančesko vrati sa pijanke tako da ga ja mogu ubiti dok leži pijan u svom krevetu.
U tiho jutro dok su svi još spavali došlo je vreme da Zaluma krene. Ja sam je uzela za ruke i poljubila je u obraz.
„Videćete me ponovo,“ ona je obećala, „posle sahrane vašeg oca. Ako zakasnim naći ću vas u crkvi.“ Krenula je prema vratima lakog koraka; upravo kad sam pomislila da je zaustavim, ona me je pogledala preko ramena. „Vi ste oprostili vašem ocu mnogo toga,“ rekla je, „previše toga. I ja ću pokušati da mu oprostim.“
Kada je otišla ja sam se vratila u spavaću sobu mog oca. Izgledao je hladno i nesrećno u svojoj beloj lanenoj odeći sa rukama sklopljenim oko malog crvenog krsta. Uzela sam ga iz njegovih ruku i sakrila u ormar pod gomilu tunika gde ga Loreta neće naći. Dok sam to radila, našla sam bodež sa zlatnom ručkom, moderan i smrtonosan, i sakrila ga u pojas.
Sahrana je bila odmah posle podneva, u crkvi Santo Spirito. Loreta je otišla rano da se dogovori. Pošto se kuga više nije širila, bilo je lakše nego što smo očekivale da se zakupe grobari.
Misa dogovorena za mog oca je bila kratka i tužna. Frančesko je došao i sedeo nestrpljivo dok je služba trajala, potom je iznenada pošao govoreći da ima nešto hitno u Sinjoriji. Ja sam osetila olakšanje. Bilo je gotovo nemoguće da sakrijem svoje beskrajno gnušanje prema njemu.
Nekolicina je stajala oko kovčega mog oca, samo ujak Lauro, njegova žena i deca, Loreta, momak iz štale, kuvar moga oca i ja. Mateo je ostao kod kuće sa dadiljom. Kada sam bacila prvu šaku zemlje na kovčeg koji je stajao pored slatkog kamenog heruvina nisam imala suza.
Strah ih je oteo od mene: Zaluma se nije vratila. Greška je bila, govorila sam sebi, što sam je poslala samu napolje sa tako skupim nakitom, posebno tako rano, kad su ulice prazne. Ako je srela lopova, ko je mogao da čuje njenu viku za pomoć?
Došlo je vreme za moj povratak u očevu kuću zbog, za tu priliku, spremljenog ručka. Ujak Lauro i drugi su pokušali da me nagovore da prošetam sa njima do kuće mojih roditelja, ali ja sam odbila. Želela sam privatan trenutak sa ocem i majkom; želela sam da ostanem u slučaju da se Zaluma konačno vrati.
Kada su ostali otišli, ostala sam kratko sama. Približio mi se jedan od avgustijanskih monaha iz crkve Santo Spirito, u ogrtaču, po tradicionalnom običaju kapućina, sakupljenim u naborima oko njegovih ramena i sa podignutom kapuljačom.
Ja sam držala pogled spušten na grob moga oca; nisam želela razgovor. Ali on je došao, stao odmah pored mene i meko rekao, „Madona Liza. Strašno mi je žao.“
Zvuk njegovog glasa me je ispunio gađenjem. Okrenula sam lice od njega.
„Vi ste signalizirali knjigom da ste našli pismo,“ rekao je, „ali pošto niste došli, ja sam se zabrinuo. Rastužio sam se kada sam čuo da je razlog to što je Antonio umro.“
„Odlazi.“ Moj glas je bio besan. „Odlazi i nemoj se nikada vraćati.“
Ivicom oka sam videla da je Leonardo sagnuo glavu. „Vi imate pravo da se ljutite. Nisam ga mogao spasiti, iako ste me vi to molili. Nisam mogao naći načina. Nije bilo prečice a da se ne ugrozite vi i Mateo. Možda ćete, kada se vaša ljutnja smanji, moći da razumete.“
„Ja razumem da ste vi lažov i da ste to bili od samog početka. Vi ste znali“, rekla sam i počela da se gušim. Vikala sam na njega. „Đulijano je živ. A vi ste me pustili da žalim i da budem u agoniji sve ovo vreme. Kao dobar špijun koristili ste me bez srca!“
Spustio je svoju bradu; ispravio se. „Ja sam vam davno rekao da vam ne mogu reći sve jer će vas to ugroziti. Ja vas nisam iskoristio. Brinem se mnogo više za vas nego što vi to možete da zamislite.“
„Đavola brinete! Vi gledate na mene tako...“
On se zacrveneo na ovo i morao se sabrati zbog ovoga. „Kako ste saznali da je živ? Iz pisma?“
„I od mog oca pre nego što je umro.“
Neprikladno familijarno, kao da mi je muž ili brat, uhvatio me je za lakat. Opirala sam se, ali me on nije puštao. „Recite mi onda kome ste rekli o tome? Ima li Frančesko i najmanju naznaku da znate da je Đulijano živ?“
Pokušala sam da oslobodim ruku, a on je pojačao svoj stisak. „Ne“ rekla sam. „Nisam baš tolika budala. Zašto mi vi to niste rekli? Zašto ste dozvolili da patim sve ovo vreme?“
„Pogledajte se,“ rekao je oštro i hladno, kako ga nikada nisam čula. „Vi odgovarate na svoje sopstveno pitanje. Ljudi ubijaju i umiru jer nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije. Vi me niste dobro poznavali kada smo se sreli prvi put u crkvi Santissima Annunziata. Niste imali razloga da mi verujete. Da sam vam rekao da je Đulijano živ vi biste mu odmah pisali. Ili bi pokušali da odete u Rim i nađete ga. Ništa što bih ja mogao da vam kažem ne bi vas zaustavilo. Vi, ili on, ili vas oboje bi umrli zbog toga. Da sam ikada rekao da ste se vi udali za Đokondu jer ste mislili da je mrtav, on bi...“
„On bi došao po mene zar ne? Tako ste vi i njemu lagali. Zašto bi vam sada verovala?“ Moje lice se iskrivilo; suze koje sam tako dugo potiskivala odjednom su se bez kontrole slivale niz moje obraze. „Zašto bih vam rekla za sadržaj tog pisma? Ja sam ga sama upozorila na opasnost.“
„Bože,“ prošaputao je strah se pojavio na njegovom licu da sam ja morala da zaćutim. „Liza, zakunite mi se da niste pokušali da ga kontaktirate!“
„Neću da se kunem ni za šta!“ Moj glas je bio odvratan. „Oni su mislili da ga domame ovamo, i Pjera, i da ih obojicu ubiju. Oni žele da urade to ponovo, da bi okrenuli narod protiv Medičija, kao što je to želeo da uradi Meser Jakopo i to vreme dolazi. Da li mislite da sam dete i da ću dozvoliti da Đulijano ugrozi sebe? Ja sam mu rekla da ne dolazi. Rekla sam mu da ostane.“ Tresla sam ruku. „Pustite me!“
Posegnuo je ponovo prema meni; koraknula sam unazad prema grobu. „Liza... Oni su hteli da se to otkrije. Žele da vas ubiju.“
„Neće doznati. Pobrinula sam se za to.“
U daljini je neko zvao moje ime. Ja sam se okrenula i videla Loretu u daljini kako ide trčećim koracima prema nama.
„Liza molim vas.“ Nikada nisam čula takav očaj u njegom glasu. „Vi ne možete nazad sa njom, oni vas žele da namame u zamku, žele da vas ubiju ili upotrebe protiv Đulijana. Šta moram da uradim da vas uverim? Sve što sam ikada uradio bilo je zbog vaše sigurnosti i sigurnosti vašeg deteta.“ Njegove oči su se sijale; Primetila sam, iznenađena, da mu se oči pune suzama.
Briljantna predstava, rekla sam sebi. Loreta je još bila suviše daleko da bi nas čula ali dovoljno blizo da vidi paniku na mom licu. Bio je primoran da pusti moju ruku, da Loreta ne bi videla da se monah ponaša neprikladno. „Vi me morate brzo ubediti, jer ja idem kući.“ Okrenula sam mu leđa i počela da koračam prema Loreti.
„Liza ja vas volim,“ rekao je brzo.
Pogledala sam ga preko mog ramena. „Ne tako mnogo koliko volite Đulijana,“ rekla sam silovito.
„Više,“ rekao je. „Više nego što sam voleo vašu majku.“ Usporila sam. Zaustavila sam se. Pogledala sam ga.
„Đulijano de Mediči nije bio vaš otac,“ rekao je. „Ja sam.“
„Madona Liza!“ Pozvala je Loreta. Bila je bez daha crvenog lica na kapiji crkvenog dvorišta. „Mateo je bolestan! On je bolestan, on misli da je kuga! Klaudio je ovde i čeka da vas odvede kući!“
„Mateo je bolestan,“ rekla sam mu. On je otvorio usta i pružio ruku prema meni ali pre nego što me je dotakao pre nego što je mogao da govori ja sam podigla moju suknju i potrčala prema Loreti.
Uletela sam kroz prednji ulaz palate i pokušala da se popnem stepenicama kada me je moj muž pozvao iz sale za ručavanje.
„Liza! Dođi da se vidiš sa našim gostom!“
Frančesko je izašao sa svojim tipično blagim osmehom i uhvatio me za ruku. „Dođi.“ Rekao je i okrenuo se sa mnom pre nego što sam imala vremena da se pobunim.
Čovek je sedeo na sredini našeg stola; okrenut prema meni, ustao je i poklonio se. On je bio za glavu niži od Frančeska i dvadeset godina mlađi. Njegova kratka tunika, oštra kozja brada i akcenat koji je podsećao na Rim. „Madona Liza zar ne?“
„Gospodine“ rekla sam „morate da mi oprostite. Moj sin je veoma bolestan. Moram da odem do njega.“
Frančeskov bledi osmejak se nije promenio. „Nema potrebe za žurbom. Dođi i sedi sa nama.“
Njegov miran izraz je bio sasvim izvan situacije; ja sam se uspaničila. Da li je moje dete umrlo a Frančesko pokušava sada da me umiri? Da li je stranac lekar ovde da me uteši?“ „Gde je Mateo?“, pitala sam.
„Na sigurnom,“ rekao je i ta oštra reč me je presekla.
Nije pokušao da me zaustavi i ja sam poletela uz stepenice potpuno izbezumljena i saplićući se o suknju. Kada sam pokušala da otvorim vrata na dečjoj sobi videla sam da je ona potpuno prazna i uredno očišćena od Mateovih stvari, a i dadiljina soba je bila prazna. Nije bilo posteljine na njegovom krevetu.
Pošla sam niz stepenice do sobe glavne guvernante. Frančesko me je zaustavio na drugom spratu na odmorištu ispred naših soba.
„Gde je on?“ pitala sam kipteći i dršćući. „Gde ste ga odveli?“
„Mi svi smo u radnoj sobi,“ rekao je umirujući me i uzeo moju ruku trenutak pre nego što sam ja dotakla nož.
Pogledala sam radnu sobu: Moja beba nije bila tamo. Umesto toga naš gost je sedeo za malim okruglim stolom ispred kamina. Dva čoveka pored njega: Klaudio i jedan vojnik koji je čuvao našu palatu posle Savonarolinog pokušaja da prođe kroz vatru.
Vojnik je držao nož na Zaluminom vratu.
„Kako možete to da radite?“ prošištala sam na Frančeska. „Kako ste mogli da uradite to našem sinu?“
Napravio je tihi zvuk gađenja. „Ja imam oči. On je kao i njegova majka, diskutabilnog porekla.“ Moj hladni Frančesko.
Poveo me je do stolice preko puta našeg gosta. Spustila sam se u nju ne skidajući pogled sa Zalume. Njeno lice je bilo kao od kamena, njen stav nepokolebljiv. Pogledala sam na dole. Na stolu ispred mene se nalazilo pismo za Đulijana razmotano i otvoreno tako da sam ga mogla lako čitati. Pored njega se nalazilo pero i mastilo i novi komad papira.
Frančesko je stajao pored sa rukom položenom na moje rame.
„Postoji problem s ovim pismom. Mora biti prepisano.“
Pogledala sam u Zalumine oči. Bile su kao dva nedokučiva crna ogledala. Naš poštovani gost je neznatno klimnuo glavom prema vojniku i on je pritiskao vrh noža na njen beli vrat dok ona nije počela teško da diše. Tamna kapljica je napustila kožu na tom mestu i počela je da se sakuplja u udubljenju na dnu vrata. Ona je pogledala u stranu; Nije želela da vidim njeno lice i koliko se plaši, da vidim da ona zna da će umreti.
„Nemojte“ rekla sam. „Napisaću šta god želite.“ Procenjivala sam vojnika, Klaudija i kozolikog čoveka koji su stajali na drugoj strani stola; Pogledala sam Frančeska koji je stajao pored mene. Ako posegnem za bodežom sakrivenim na mom pojasu biću zaustavljena pre nego što stignem oko stola i Zaluma će biti ubijena.
Frančesko je napravio graciozan pokret prema kozolikom čoveku. „Gospodine Salvatore,“ rekao je. „Molim vas.“
Salvatore je spustio svoje laktove na sto i naslonio se prema napred, prema meni.
„Prepišite prva dva reda,“ rekao je. „Pismo mora da izgleda kao da ga ste vi napisali.“ Umočila sam pero u mastionicu i nažvrljala reči:
Moja ljubavi, moja ljubavi,
Lagali su mi kada su rekli da si mrtav. Ali moje srce se nije nikada promenilo prema tebi.
„Vrlo dobro,“ rekao je Salvatore, a zatim je diktirao sledeće redove.
Vaš sin i ja smo u smrtnoj opasnosti; mi smo uhvaćeni od neprijatelja. Ako vi i vas brat Pjero ne dođete u Santa Mariju del Fjore na veliku misu dvadeset i četvrtog maja oni će nas ubiti. Ukoliko pošaljete vojsku ili nekog drugog umesto vas, mi ćemo umreti. Vaša žena koja vas voli
Liza di Antonio Gerardini
„Đakondo,“ rekao je, ali ja sam to tvrdoglavo odbila da dodam.
Frančesko je presavio pismo i dao ga Klaudiju koji ga je stavio u džep. „Sada,“ rekao je moj tobožnji muž okrećući se prema meni. „Hajde da popričamo o vašem špijuniranju.“
„Ja nisam imala nameru da špijuniram,“ rekla sam. „Bila sam samo radoznala i pročitala sam samo jedno pismo...“
„Radoznala. To nije ono što je Izabela rekla. Ona je rekla da vi ostavljate knjigu na vašem noćnom ormariću kao znak da treba da kaže izvesnom Đankarlu da ćete ići da se molite sledećeg dana.“
Salvatoreov glas je bio neočekivano gotovo prijateljski. „Koga ste sretali u crkvi Santissima Annunziata, Liza?“
„Samo Đankarla,“ odgovorila sam brzo. „Ja sam mu govorila šta piše u pismima.“
„Ona laže.“ Frančeskov glas je bio brutalan. Upotrebljavao ga je i pre, kada je izgovarao reč kurva.
Salvatore je bio veoma tih. „Ja mislim da je vaš muž u pravu madona Liza. A mislim da je on bio u pravu kada je rekao da vi veoma volite svoje sluge. Ona je to bila kod vaše majke, zar ne?“
Spustila sam pogled prema stolu. „Išla sam da se vidim sa špijunom,“ rekla sam. „Sa jednim starijim čovekom sa sedom kosom. Ja ne znam njegovo ime. Našla sam Đankarla jedne noći u vašoj radnoj sobi sa pismom i postala sam radoznala. Pročitala sam ga.“ „Pre koliko vremena?“ upitao je Salvatore.
„Ne znam, pre godinu dana, možda dve. Rekao je da radi za Medičijeve. Odlučila sam da radim šta mi kaže, da idem u crkvu Santissima Annunziata i da starijem gospodinu ispričam o pismima.“
Salvatore je pogledao prema vojniku koji je držao Zalumu. Samo pogledao i spustio prst.
Sledila sam njegov pogled. Vojnikov nož je napravio brzi mali pokret ispod Zalumine brade. Brz mali i jednostavan. Čula sam zvuk krvi kako teče iz njenog vrata. Zaluma bi pala pravo napred da je on nije uhvatio i spustio. Spustila se na pod malaksalo i graciozno kao labud.
„Zovite slugu!“ Salvatore je rekao vojniku. „Donesite nešto da očistite ovo.“ Vrisnula sam i skočila, Frančesko me je gurnuo nazad.
Salvatore me je pogledao. Vi lažete madona Liza. Vi znate da mladom čoveku nije ime Đankarlo; ime mu je Đan Đakomo. A znate i ime starijeg čoveka.“
Počela sam da krkljam, histerišem i nisam bila sposobna da prestanem ni da govorim. Zaluma je bila mrtva i ja sam želela da umrem.
Frančesko je morao da govori veoma glasno da bih ga čula od plača. „Hajde Liza, treba li da dovedem Matea? Mi ga možemo dovesti ovamo. Ili želiš da nam kažeš ime starijeg čoveka?“
„Dovedi ga,“ rekla sam dahćući. „Dovedi ga i pokaži da je živ. Jer ako nije, moraćeš da me ubiješ.“
Frančesko me je pogledao besnim pogledom, ali Salvatore mu je pokazao glavom da napusti sobu. Vratio se trenutak kasnije u pratnji mlade dadilje, zaustavljajući se kada je ona uvodila Matea držeći ga za ruku.
Smejao se i želeo da mi priđe. Pružao je svoje ruke prema meni. Ali kada je video Zalumu u hodniku, počeo je da plače. Ja sam posegnula za njim kada ga je Frančesko podigao i pokazao da ga vrate u dečju sobu; moji prsti su skliznuli preko njegove nadlanice sa rupicama.
„U redu,“ Frančesko je pucnuo jezikom i zatvorio vrata iza njih.
On i Salvatore su se okrenuli prema meni. „Ime čoveka, Liza“ rekao je Frančesko.
Ja nisam mogla da vidim Zalumu tamo gde je pala iza stola ali ja sam osećala njeno telo na način na koji neko može da oseti vatru. Sagnula sam moju glavu i pogledala prema mojim rukama i rekla veoma tiho, „Leonardo da Vinči.“

LXIX
Nisam gledala u Zalumu kada su me vodili napolje; nisam želela da se sećam nje kako sam se sećala moje majke praznog pogleda i prekrivenu krvlju. Frančesko i Salvatore su razgovarali kada me je Klaudio odvodio. Salvatoreov glas je bio pojačan. „Da li ćemo sada promeniti plan? Ako je ona to rekla drugima, tom Leonardu...“
Frančesko je bio hladan. „Izabela je rekla da madona nije imala vremena da ide u crkvu Santissima Annunziata. Otkrila je pismo pre nego što je Liza otišla da vidi svog oca. Nije išla nikuda od tada sem što je bila u njegovoj kući i na njegovoj sahrani.“
Izrečene reči mi tada nisu ništa značile. One će kasnije izgledati drugačije.
Sledećih nekoliko nedelja sam bila zatvorena u svojoj sobi. Različiti ljudi su čuvali stražu u hodniku ispred mojih vrata. Frančesko je rekao slugama da sam ja otkrivena kako špijuniram za Medičijeve i da Sinjorija još nije odlučila da li će doneti presudu. Zbog milosti oni su dozvolili da budem zadržana pod nadzorom u našoj palati.
Prvog dana, kada su me zatvorili u sobu, bila sam sama jedan sat i uprkos tome što sam bila obuzeta tugom razmišljala sam da moram da sakrijem očev bodež pre nego što budem pretresena ili presvučena. Zavukla sam ga duboko u perjane delove madraca, na udaljenoj strani, prema zidu. Kada je te večeri došla Elena, sa poslužavnikom za hranu i sa namerom da skinem ogrtač, srela sam se sa njom bez zabrinutosti.
Spokojan pogled Eleninih očiju i osmeh su nestali. Bila je vrlo ozbiljna u mom prisustvu i nije me mogla gledati u oči.
Veoma sam se trudila da govorim povezano, bez suza. „Želim da je okupam,“ rekla sam.
Elena je spustila poslužavnik na sto pored ognjišta i pogledala me, a zatim bacila pogled prema hodniku. „Šta to, madona?“
„Želela bih da pomognem kod kupanja Zaluminog tela. Bila mi je veoma draga. I...“ Moj glas je počeo da puca. „Želim da vidim da je dolično sahranjena. Da li biste zapitali Frančeska? Mogao bi da pošalje sa mnom stražare. Ona je pomogla kod mog porođaja.
Molim vas... ako bi mogli da ga upitate...“
Rastuženo je sagnula glavu. „Pitaću ga, madona. On nema srca i odbiće ali ću ga pitati.“
Sedela sam u stolici pored hladnog ognjišta zatvorenih očiju i pritiskala sklopljene ruke na moja usta, ali bila sam toliko skrhana bolom da nisam mogla da se molim. Elena se pored mene pokrenula i nežno kratko dotakla moju podlakticu.
„Učiniću sve da ga ubedim, madona.“ Ona je oklevala. „Strašno je ono što su učinili Zalumi... Oni kažu da je bila špijun da je bila opasna ali ja znam bolje. Ja nisam oduvek u domaćinstvu gospodina Frančeska. Ja sam došla sa mojom gospodaricom madonom Naninom. Ja sam je toliko volela a kada je umrla...“ Ona je pognula svoju glavu. „Želela sam da odem u drugu kuću. Volela bih da je tako bilo. Ja ga se plašim.“
„A Mateo,“ rekla sam puna bola. „Kada bih znala da mu je dobro. Nadam se da ga nisu povredili, pretpostavljam da je to previše surovo i za gospodina Frančeska.“ „Drži ga dole pored slugu.“
Bol u mojim grudima je splasnuo. Stavila sam ruku na njih. Ohrabrena, upitala sam, „A Izabela?“
„Otišla. Pobegla“, prekinula je razgovor i ništa više nije rekla misleći da bi mogla biti ugrožena. Odvezala je moj ogrtač i stavila ga u ormar, i tada me ostavila samu. Napolju, u hodniku, sam čula škripanje stolice ispred vrata i teško telo koje se smešta u nju. Pretpostavljala sam da je to Klaudio ili neki vojnik.
Bila sam ošamućena te prve noći, skrhana. Toliko mnogo sam izgubila. Svoju majku, Đulijana, oca... Ali Zaluma je uvek bila tu brinući se za mene. Zaluma, koja bi mogla da me uteši sada kada su odveli Matea. Uvek iznova sam ponavljala da bi Salvatore mogao da naudi Mateu, ali Frančesko to nikada ne bi dozvolio. Nada za moje dete je visila na tankoj niti, i ako se jako uhvatim za nju, ona će pući.
Nisam otišla u moj veliki perjani krevet u kojem je bio sakriven bodež. Umesto toga sam se sklupčala u malu Zaluminu postelju i plakala dok nisam zaspala.
Frančesko naravno nije želeo da čuje da pomažem da se Zaluma sahrani ili da prisustvujem službi. Pustio je da dešavanje sa njenim telom za mene ostane velika misterija.
Dok moj otac i Zaluma nisu umrli, dok Mateo nije otrgnut od mene, nisam mogla ni da zamislim kako mržnja može da uzburka srce. Kako je bilo mom ocu pri pomisli da gubi ženu zbog drugog. Ja sam bila slomljena, sanjala sam o ubistvu. Znala sam da neću moći da se smirim dok ne vidim očev bodež zariven u Frančeskove grudi sve do drške.
Vaš temperament je vruć, rekao je astrolog, peć u kojoj je morao da se kuje mač pravde.
Ja se nisam brinula za pravdu. Želela sam osvetu.
Za vreme dugih usamljeničkih sati izvlačila bih bodež i osećala njegovu hladnoću i težinu u ruci. Ubedila sam sebe da je to bio instrument sa kojim je bio ubijen stariji Đulijano i da ga je moj otac ostavio da ga podseća na njegovu krivicu. Sve to je ponavljajući šaputala moja majka i najzad sam i ja razumela. Ona nije mislila da ćemo se nas dve zaljubiti u čoveka po imenu Đulijano ili roditi decu koja neće biti potomci svojih očiglednih očeva ili se osećati impresionirane našim muževima.
Vi ćete biti uhvaćene u krug nasilja krvi i obmana. Ono šta su drugi započeli vi ćete morati da završite.
Stavila sam prst na vrh bodeža, smrtonosno lepog i sjajnog i dozvolila da me ubode. Tiho i oštro, krv je potekla kao tamni biser i ja sam stavila usta na prst pre nego što je krv kapnula na moju suknju. Imao je ukus metala, kao oštrica. Poželela sam da je Frančeskova.
Šta je trebalo da ponavljam? Kako sam mislila da to dovršim?
Setila sam se najbolje što sam mogla onoga što je moja majka rekla o Đulijanovoj smrti. Zamišljala sam svaki pojedinačni korak.
U katedrali je sveštenik podigao pehar napunjen vinom, nudeći ga Bogu radi blagoslova. To je bio signal da ubice nastupe.
Prema drugoj varijanti, zvono počinje da zvoni. To je bio signal za Mesera Jakopa da odjaše do Trga della Signoria gde bi proglasio kraj vladavine Medičija i priključio se najamnicima koji bi mu pomogli da osvoji palatu della Signoria i ostvari vlast.
Meser Jakopov plan je propao zato što mu se najamnici nisu pridružili i zato jer je narod ostao lojalan Medičiju.
Mada je u katedrali plan delimično uspeo.
U trenutku pre davanja signala peharom koji se diže, moj otac Antonio je napao i ranio
Đulijana u leđa. Sledio je Barončelijev udarac; treći je bio frenetičan, brutalan napad
Frančeska de Pazija. Ali se Lorenco, koji se nalazio na drugoj strani crkve, pokazao kao veoma brz u odnosu na svoje ubice. Dobio je samo malu ranu braneći se od svojih napadača dok nije uspeo da pobegne do severne sakristije.
Ako Pjero i Đulijano dođu, igraće ulogu dvojice braće. Ja nisam sumnjala da se Frančesko i gospodin Salvatore neće pobrinuti da u katedrali čeka veliki broj ubica. Salvatore je, bilo je jasno sanjao o preuzimanju uloge Meser Jakopa i da će dojahati ovog puta pobednički na Trg della Signoria da kaže gomili da je upravo spasio Firencu od Medičija.
Koja je mogla biti moja uloga? Ja neću pasivno sedeti i čekati da budem ubijena. Znala sam da je moj život bio zalog bez obzira na rezultate planova. A tako će biti i sa životom moga sina, ukoliko ja ne preduzmem mere da to sprečim.
Zatim sam zaključila. Ponašaću se kao pokajnica puna ličnog, a ne političkog besa. Kao neko ko bije svoju prvu bitku.
Često sam mislila na Leonarda. Moje suze su tih dana imale više uzroka, a krivica zbog moje izdaje je bila jedan od njih. Izabela je nestala iz palate a Elena nije više ništa rekla o njoj. Nadala sam se da je pobegla i opomenula Salaija i njegovog gospodara. Mogla sam samo da se nadam da su oni napustili crkvu Santissima Annunziata mnogo pre nego što su Salvatoreovi ljudi stigli.
Razmišljala sam o njegovim poslednjim rečima koje mi je uputio. Đulijano de Mediči nije vaš otac. Ja sam.
Liza, ja vas volim rekao je. Njegov glas me je podsetio na glas nekog drugog, nekoga ko je govorio pre mnogo vremena, ali to je bilo vreme o kojem nisam razmišljala i zbog toga zaboravila o kome se radi.
Lorenco de Mediči je ležao umirući a ja sam ga pitala zašto je tako ljubazan prema meni.
Zato što te volim, dete.
Da li je on verovao da je moj ujak? Ili mu je Leonardo rekao istinu?
Podigla sam moje ručno ogledalo i piljila u njega. Lagala sam Leonardu kada sam mu jednom rekla da ne gledam često u ogledalo. Kada sam čula za aferu moje majke sa Đulijanom, vredno sam ispitivala svoje lice ne bih li našla tragove nasmejanog mladog čoveka koji je pozirao za Leonardovu bistu od terakote. Ali ih tu nikada nisam našla.
Sada kada gledam u ogledalo pogled mi je uzvraćao Leonardov pogled ispijen i mudar.
Dvadeset i trećeg maja sam se kasno probudila, samo jedan dan pre nego što je Đulijano trebao da me sretne u katedrali. Loše sam spavala prethodne noći, buđena prigušenim Mateovim plakanjem kod stepenica. Vikala sam dugo posle svitanja, a zatim sam pala u težak, suzama natopljen san.
Kada sam ustala pošla sam na moj balkon i žmirkajući pogledala u sunce iznenadivši se kada sam utvrdila da se nalazi direktno iznad glave i da sija idući prema zapadu; bilo je poslepodne. Nebo je bilo izuzetno plavo i bez oblaka, osim dugačkog traga tamnog dima koji se penjao na istoku.
Gledala sam zanesena sve dok Elena nije ušla. Vratila sam se u sobu u trenutku kada je spuštala poslužavnik sa hlebom i voćem na sto. Pogledala me je kada se uspravila, a izraz joj je bio ozbiljan. „Onda, vi ste videli dim.“
„Da,“ rekla sam polako još omamljena snom. „To je...“ „Savonarola,“ rekla je.
„Znači, spalili su ga.“ Nisam čula nikakve vesti u toku nekoliko zadnjih nedelja od kako je Savonarola bio uhapšen. Ali sam odmah znala kada sam videla dim.
„Prvo su ga obesili,“ odgovorila je nesrećno. „Na trgu na istom mestu gde je bilo spaljivanje taštine i vatra iskušenja. Išla sam jutros. Gospodin Frančesko nas je podstakao da idemo.“
„Da li je on nešto rekao?“
„Fra Đirolamo? Ne ni reči. Bio je obučen samo u svoju vunenu potkošulju. Bio je to gadan posao. Napravili su kružne skele za vatru ispunjene snopovima granja i podigli drveni stub u centru tako visok da su morali da naprave dugačke merdevine da bi se mogli penjati na vrh. Dželat ga je odneo gore i stavio mu uže oko vrata. Opirao se malo, i nije umro odmah.“
„Zatim su upalili vatru. Neka budala je stavila petarde u snopove plašeći sve u početku. Stavili su lance oko leša tako da, kada omča izgori, telo ne može da padne u vatru već da se peče polako. Sinjorija je želela spektakl.“ Ona se naježila. „Sveštenici su počeli da crne. A onda je neki mladić pogodio jednoga kamenom pa mu se utroba razlila sva u krvi. Najzad je plamen postao tako topao i popeo se toliko visoko da su se tela ispekla potpuno i počele su ruke i noge da im otpadaju...“
Na trenutak sam zatvorila oči. „Da,“ rekla sam. „Da, naravno.“ Gledala sam u Elenu. „Rekli ste sveštenici... dakle nije samo jedan spaljen?“
„Ne. Deblji sveštenik koji je počeo dokazivanje za prolazak kroz vatru... kako se zvao? Domeniko. Fra Domeniko je umro sa njim.“
„Hvala,“ rekla sam. „Ja ću pojesti sada moj doručak. Pozvaću vas kada budem spremna za oblačenje.“
Ona je otišla. Nisam mogla da jedem već sam se vratila na balkon da sedim na suncu i gledam kako se dim diže prema nebu. Pretpostavljala sam da će sa Savonarolinim odlaskom fra Domeniko dobiti vrednost u očima Salvatorea i Frančeska.
Zaluma bi bila zadovoljna.

LXX
Sledećeg jutra kada je Elena došla da me obuče nosila je malu somotsku torbicu. Kada ju je otvorila na stolu napolje su poispadali safirna ogrlica i dijamantima izvezena mrežica za kosu koju sam ja nosila na dan udaje za Frančeska.
One se nisu nalazile u mom sanduku. Njega sam otvorila drugog dana mog zatočeništva i otkrila da mi je nakit oduzet; tražila sam ga da bih mogla da podmitim Elenu i pobegnem sa Mateom.
Frančesko me je dobro poznavao. Ali on nije znao sve.
Elena je otišla do garderobe i donela mi svetlo plavi somotski ogrtač sa venčanja i moju najbolju haljinu. „Gospodin Frančesko je rekao da treba da izgledate posebno lepo danas.“ Tako znači, treba da budem mamac.
Ništa nisam rekla dok mi je ona vezivala ogrtač. Ovaj put sam nosila pojas od brokata tako da sam ga mogla lako dohvatiti brzim pokretom ruke.
Bila sam tiha, previše kada mi je Elena četkala kosu. Ali kada je ona počela da je oblikuje i da sa velikom pažnjom smešta u mrežicu rekla sam. „Vi mi dakle nećete pomoći sa Mateom.“
Videla sam njeno lice u ručnom ogledalu; kao i njen glas, bilo je bolno. „Ja se ne usuđujem. Setite se šta se desilo sa Zalumom...“
„Da,“ rekla sam teškim glasom. „Sećam se šta se desilo Zalumi. Zar ne mislite da će se isto desiti meni i mom sinu?“
Ona je spustila svoje lice postiđeno i nije me pogledala ni progovorila sa mnom posle toga. Kada je bila gotova i kada sam bila spremna, ona se pomerila da mi otvori vrata.
„Stani,“ rekla sam, a ona je oklevala. Postoji jedna mala stvar koju možete da učinite za mene. Potreban mi je trenutak. Samo jedan trenutak da budem sama i da se priberem.“
Protiv volje me je pogledala u lice. „Ja ne smem da vas ostavim samu, madona. Gospodin Frančesko je to posebno istakao“
„Onda nemojte da me napuštate,“ rekla sam brzo. „Ostavila sam šal napolju na balkonu. Da li biste mi ga doneli, molim vas?“
Ona je znala. Ona je kratko uzdahnula i klimnula glavom pokoravajući se i idući polako do balkona pažljivo držeći leđa okrenuta prema meni dok je izlazila.
Kretala sam se brže mnogo brže nego što sam ikada mogla da pomislim da mogu.
Izvukla sam bodež moga oca iz pernatih madraca i gurnula ga u moj pojas.
Elena se polako vratila sa balkona. „Vaš šal nije tamo,“ rekla je.
„Hvala što ste pogledali,“ rekla sam.
Vojnik koji je ubio Zalumu, jedan odbojan mlad čovek sa ožiljcima po licu, odveo me je do kočije gde su Frančesko i Salvatore de Pazi sedeli čekajući. Frančesko je obukao svoj priorski ogrtač; po prvi put od kako ga znam nosio je dugi nož za pojasom. Salvatore je obukao prsluk tamno zelene boje i veoma elegantnu tuniku, ali strogu, koju bi možda izabrao Lorenco de Mediči. I on je bio naoružan finim mačem na boku.
„Divno, divno,“ promrmljao je Salvatore kada me je ugledao. On se sagnuo prema napred klanjajući se u kočiji i ponudio mi ruku da mi pomogne da se popnem; odbila sam, otresajući se od pomoći vojnika iza mene. Uhvatila sam ivicu vrata i ubacila se u kočiju, u svom teškom ogrtaču sa dugim šlepom pozadi.
„Ona predstavlja lepu sliku, zar ne?“ primetio je Frančesko sa ponosom kao da me je on sam napravio
„Naravno.“ Salvatore nas je gledao sa nadmenim osmehom.
Sela sam pored vojnika. Klaudio je vozio. Pratila nas je druga kočija i ja sam se nagnula kroz prozor da pokušam da vidim ko je u njoj. Mogla sam da vidim samo senke.
„Sedite mirno Liza,“ rekao je Frančesko oštro tako da sam se ja vratila nazad i gledala ga dok smo se kotrljali kroz kapiju na ulicu. „Vi ne treba da budete toliko radoznali. Videćete mnogo više nego što ste ikada želeli da saznate, i to ubrzo.“ Njegove oči su bile sjajne od radosti i uzbuđenja. Gledala sam ga čvrsto i osećala dodir očevog bodeža na telu.
Bio je topao dan, suviše vruć za moj teški somotski ogrtač. Sada sam osećala hladnoću i ukočenost, a u vazduhu se još osećao trag dima od vatre prethodnog dana. Svetlo je bilo suviše jako, boje suviše žarke. Plavetnilo mojih rukava mučilo me je pa sam žmirkala.
Na Trgu del Duomo bila je velika gužva. Sumnjala sam da će biti teško naći slobodno mesto u crkvi San Marko toga jutra. Sa Frančeskom i Salvatoreom sa strane i praćena vojnikom išla sam pored osmougaone krstionice St. Džona, gde sam udala i gde je moj sin bio kršten. Frančesko me je uzeo za ruku i vodio pravo napred tako da nisam mogla da vidim ko je izašao iz kočije iza nas.
Unutrašnjost katedrale bila je mračna i hladna. Prešla sam preko njenog praga. Ivice sadašnjosti su se gubile i prelazile u prošlost. Nisam mogla da prosudim gde se jedno završava a počinje drugo.
Mi smo se zajedno kretali dole prema bočnoj lađi. Salvatore sa moje leve strane podalje, a Frančesko sa leve strane, bliže. Sa moje desne strane mladi vojnik ubica. Naš korak je bio oštar. Pokušala sam da gledam preko mog lažnog muža, preko Salvatorea. Očajnički sam pokušavala da pronađem voljeno lice, moleći se da ga vidim i da ga ne vidim.
Ali mogla sam da vidim malo jer smo nepopustljivo išli prema oltaru. Sakupljala sam samo utiske. Svetilište je bilo puno do trećine. Prosjaci, u crno obučene opatice, trgovci. Par sveštenika je ućutkivalo grupu nemirne dece različitih godina. Kako smo se kretali pored ostalih velikana da bi zauzeli svoje mesto, to jest drugi red od oltara na strani drvenog hora, Frančesko se smeškao i klimao glavom poznanicima. Ja sam sledila njegov pogled i videla članove gradske vlade, njih šestoricu, kako nas okružuju.
Pitala sam se ko su izvršioci a ko žrtve.
Najzad smo se zaustavili ispod masivne kupole. Stajala sam između mog muža i nesretnog vojnika i okretala glavu na desnu stranu prema telima koja su se kretala prema nama.
Mateo: Mateo je hodao na snažnim malim nogama držeći se za ruku dadilje koja je zastala. Tvrdoglavi dečak; on nije hteo da ga ona nosi. Kako su se približavali počela sam tiho da plačem, Frančesko me je dohvatio za ruku ali ja sam drugu pružila prema mom detetu. Video me je i sa zvonkim glasom pozvao a i ja njega.
Dadilja ga je dohvatila, podigla ga i ponela ga dok nije stala pored vojnika naše pregrade. Mateo je grcao pokušavajući da pronađe put do mene ali ga je ona držala čvrsto a vojnik se pomerio jedan korak prema napred tako da ja nisam mogla da dotaknem moje dete. Puna bola sam se okrenula
„Mislili smo da je najbolje,“ kazao mi je Frančesko „da majka može da vidi svoga sina. Da vidi gde je on u svakom trenutku i da se stalno podseća da treba da radi u njegovom najboljem interesu.“
Pogledala sam na vojnika. Mislila sam da će on služiti samo kao moja straža i moj ubica. Sada sam gledala na njega sa velikim nožem pored mog sina; od mržnje sam jedva mogla da stojim.
Došla sam u katedralu sa jednim ciljem: da ubijem Frančeska pre signala koji će biti dat. Sada sam se dvoumila. Kako mogu da spasem moje dete i da ipak vidim mog mučitelja mrtvog? Imam samo jedan udarac. Ako udarim na vojnika Frančesko bi mogao verovatno da me napadne, a Salvatore de Pazi sa svojim mačem bi mogao da dohvati samog Đulijana.
Tvoje dete je već mrtvo, govorila sam sebi, isto kao i ti. Nema nam spasa. Imam samo jednu šansu, ne spašavanje, već osvetu.
Stavila sam ruku, onu kojom sam htela da dohvatim Matea, lagano na pojas gde je stajao skriveni bodež. I čudila sam se sopstvenoj spremnosti da napustim sina u interesu mržnje. Da li sam postala toliko slična svom ocu Antoniju. Ali on se morao suočiti sa jednim gubitkom, rasuđivala sam tvrdoglavo, dok sam ja propatila zbog nekoliko.
Obuhvatila sam prstima kaiš ne znajući šta da radim.
Misa je počela. Sveštenik i pomoćnici produžili su do mračnog oltara prekrivenog zlatom i ukrašenog statuom umirućeg Hrista na krstu. Njihanje kadionica širilo je težak miris tamjana u senovitom mraku, muteći i dalje oblike i ivice vremena. Hor je pevao „Introit and Kyrie“. Iza nas, rasuta gomila siročića kikoćući se gurala putem prema prednjem delu crkve, mešajući se sa uvređenim plemićima. Jedan od monaha ih je sledio pokušavajući da ih utiša. Miris kiselosti i prljavštine je deci izborio put kroz masu.
Frančesko je sa odbojnošću stavio maramicu na nos.
„Dominus vobiscum“, Bog sa svima vama, rekao je sveštenik.
„Et cum spiritu tuo“, odgovorio je Frančesko.
Kada je sveštenikov pomoćnik otpevao poslanicu otkrila sam kretanje na periferiji vidokruga. Nešto, neko, mračan i zaklonjen kapuljačom, išao je postrance, putem kroz gužvu i stao iza mene. Ja sam pomislila da čujem njegov dah i da osećam njegovu toplinu na svojim ramenima.Znala sam da je došao po mene.
Neće još napasti, govorila sam sebi, iako je nagon da dohvatim moje oružje bio jak. On me neće ubiti pre signala.
Frančesko je pogledao bočno preko svog ramena u ubicu sa kapuljačom; odobravanje je zasijalo u njegovom pogledu. Ovo je bio deo njegovog plana. Kada se okrenuo, uhvatio me je da ga gledam i bilo mu je drago zbog mog straha. Pogledao me je hladnim, lažno blagim osmehom.
Hor je pevao „Gradual“. Podigni se Gospodaru u tvom svetom gnevu. Podigni se protiv gneva mojih neprijatelja.
Malo dalje, sa moje leve strane, prošao je žamor kroz čitav red gospodara i plemića i došao do Salvatorea de Pazija. On se okrenuo prema mom mužu i prošaputao. Napregnula sam se da ga čujem.
„...otkrili su Pjera. Ali ne...“
Frančesko se trgnuo i nenamerno istegnuo svoj vrat piljeći na svoju levu stranu u gomilu. „Gde je Đulijano?“
Ja sam se ukočila mučeći se svesna ubice iza mojih leđa i vojnika koji stoji pored mog deteta. Ako Đulijano propusti da dođe, oni nas mogu ubiti odmah. Par nestašnih mališana iza mene je čavrljalo šaleći se, a monah ih je utišavao.
Nisam čula Jevanđelje. Čula sam da sveštenik mrmlja za vreme službe ali nisam mogla da razumem njegove reči. Prsti desne ruke počivali su na dršci na mom pojasu. Ako se vojnik, moj ubica, pomeri, ja ću je osloboditi na slepo.
Drugi talas šaputanja sa strane Salvatorea. On je promrmljao Frančesku i pokazao mu bradom prema udaljenoj tački sa njegove leve strane. „On je ovde...“ On je ovde.
Ovde, pomislila sam, tako blizu mene, a izvan mog pogleda i glasa i dodira, i to u trenutku pre moje smrti. Nisam zaplakala zbog tog saznanja, ali sam se zaljuljala pod njegovom težinom. Pogledala sam dole na mermer ispod nogu i počela da se molim. Budi siguran i živ. Budi siguran...
Sveštenik je otpevao „Oremus“, uzeo hostiju i podigao je prema razapetom Hristu nudeći ga.
„Offerimus tibi Domine“...
Salvatore je spustio ruku na dršku svog mača i nagnuo se prema Frančesku. Njegova usta su oblikovala reč: uskoro.
Kada je to učinio, moj ubica se u istom trenutku približio mirno stavši na moj šlep tako da se ja nisam mogla otrgnuti i pritisnuo je usta na moje uvo.
„Mona Liza,“ prošaputao je. Da nije izgovorio te dve reči, ja bih izvadila bodež. „Kada dam signal, spustite se.“
Nisam mogla da dišem. Razdvojila sam usne i počela da grabim vazduh kroz njih i gledala sveštenikove pomoćnike kako se kreću prema oltaru i počinju da pune pehar sa vinom. Frančeskova ruka je lebdela pored njegovog boka.
Drugi pomoćnik je koraknuo sa bocom za vodu.
„Sada,“ prošaputao je Salai i pritisnuo nešto tvrdo i tupo na moja leđa ispod rebara da izgleda kao da mi zadaje smrtonosni udarac.
Bez reči sam se spustila na mermer.
Pored mene je Frančesko pao na kolena izvlačeći svoj nož. On je zveckajući pao pored njega na zemlju. Podigla sam se u sedeći položaj. Salaijeva armija uličnih nestašnih spodoba slivala se prema napred okružujući vojnika. Jedan ga je udario nožem u leđa i gurnuo prema dole, tako da je drugi mogao prerezati njegov vrat.
Došlo je do erupcije vrisaka. Stala sam na noge, uzvikujući Mateovo ime, skupljajući zamršene krajeve suknje. Siročići su okružili njega i njegovu dadilju. Izvukla sam bodež mog oca i zateturala se prema njima. Moj sin je ležao u rukama jednog od monaha bolnice Inoćente.
„Liza!“ vikao je. „Liza, hajdete sa nama!“
Zvona u kampanili su počela da zvone. Izbezumljeni plemići i njihove žene su trčali bez reda, gotovo me oborivši. Ostala sam na nogama kada je talas ostalih uspaničenih vernika usledio. „Leonardo, uzmite ga!“ uzviknula sam „Doći ću, doći ću! Samo idite!“
On se protiv volje okrenuo i otrčao. Ja sam stajala na zemlji uprkos gomile koja je bežala i okrenula se prema Frančesku.
On je pao sa strane na bok. Salai ga je ranio i izvukao svoj nož. Bio je bespomoćan. „Liza,“ rekao je. Njegove oči bile su divlje i uplašene. „To što bog želi to i daje.“ „Kakav bog?“
Ma kakav bog? Čučnula sam približavajući mu se sa bodežom sa šakom podignutom iznad ramena, na pogrešan način. Salai to ne bi odobrio. Ali ja sam ga želela spustiti na način kako je Frančesko de Pazi spustio svoje oružje na Lorencovog brata: divlje, bezbrižno, sa grčem besa, sa prskanjem krvi, sa hiljadu udaraca za svaki pogrešan potez.
Ja ne bi štedela ni jedan deo njegovog tela.
Hvatanja mog oca u klopku.
Ubijanja moga voljenog.
Oduzimanja mog života i života mog deteta.
„Vi niste moj muž,“ rekla sam gorko. „Nikada niste ni bili. Zbog mog pravog muža, želim da vas ubijem.“ Nagnula sam se ka njemu.
On je udario prvi. Sa malim nožem sakrivenim u svojoj šaci. Ciljao je u mesto ispod mog levog uveta i hteo je seći brzo prema mojoj desnoj strani. Ali pre nego što je dohvatio centar, ja sam se, začuđena, izmakla i sela.
„Kurvo,“ zagroktao je. „Zar si mislila da ću ti dozvoliti da sve uništiš?“ Sagnuo se prema podu još živ i piljio u mene besno.
Stavila sam ruku na moj vrat i okrenula je. Bila je boje crnog granita. Tamna ogrlica. Frančeskov zadnji dar.
Mogu da iskrvarim na smrt ovde. Mislila sam. Mogu da imam moju osvetu. Mogu da ubijem Frančeska i da iskrvarim na smrt i oni da me nađu kasnije, ovde, iznad njegovog leša.
Odlučila sam da ga ne ubijem.
Čula sam hučanje u ušima, zvuk talasa. Kao da Đulijano leži u Frančesku, a ja se utapam. Izgledalo je kao da sam stvarno pala u Arno sa mosta Santa Trinita. Pala i potonula duboko. I stigla, najzad, na mesto gde su moja osećanja postala mirna.
Nisam brinula za Matea. Znala sam da je siguran u rukama njegovog dede. Nisam se brinula za sebe nisam pokušala da pobegnem pred mojim neprijateljima. Znala sam da im nisam više meta. Nisam se brinula za Frančeska ili zbog moje mržnje prema njemu. Pustiću da se Bog i vlast pobrinu za njega. Tu nije bilo moje mesto. Sada sam znala moje mesto.
Dragi Bože, molila sam. Spasi mi Đulijana.
Čudom sam ustala.
Moje telo je bilo očajno teško i kretalo se kao kroz vodu, ali sam želela da uradim nemoguće. Kretala sam se u pravcu u kojem je otišao Salvatore de Pazi, u potragu za mojim voljenim. Bodež je bio težak i moja ruka je drhtala od napora da ga drži. Čula sam njegov glas. „Liza! Liza, gde ste?“
Mužu, dolazim. Otvorila sam usta da uzviknem, ali nije bilo glasa osim šištanja punog bola izgubljenog u tutnjavi bujice.
Unutar katedrale je bilo sve mračnije; jedva da sam mogla videti pokretne siluete boraca prema vrtoglavoj pozadini onih nevinih koji u trku beže. Ovde su se nalazili siročići, nepristojni mladići sa malim svetlucavim noževima i muškarci koji su imali mačeve, seljaci i sveštenici i plemići, ali ja nisam mogla da shvatim smisao svega toga. Moj sluh je slabio dok pomamna zvonjava zvona nije potonula u ništavilo. U reci je sve bilo tiho.
Sunčeva svetlost je strujala kroz otvorena vrata koja su vodila prema ulici de Servi i u tom zraku sam videla njega, Đulijana. Nosio je monaško odelo.
Njegova kapuljača je bila spuštena na leđa otkrivajući tamnu talasastu kosu i bradu koju nikada nisam videla. U ruci mu je bio dugi mač sa vrhom okrenutim prema zemlji, i žurio je prema meni. Bio je savršen muškarac. U mom odsustvu postao je stariji. Njegove crte lica, prijatno nepravilne, bile su zategnute i odisale zabrinutošću.
Bio je veličanstven i prelep i vratio mi je srce.
Ali ja nisam bila tu da se dugo predajem sećanjima, bila sam tu da ublažim grehe drugih. Bila sam tu da završim ono što je bilo započeto dvadeset godina ranije. Da zaustavim ubistva nevinih.
Ugledala sam ga, Salvatorea, sina Frančeska de Pazija kako se bori na svom putu kroz snažan nalet vernika koji su bežali držeći svoj mač sa njegove strane. Kretao se prema Đulijanu.
Ali Đulijano ga nije video. Đulijano je gledao samo mene. Njegove oči su bila svetla sa udaljene obale, njegovo lice je bilo svetionik. On je izgovarao moje ime.
Čeznula sam da odem do njega, ali nisam smela da napravim greške koje je napravila Ana Lukrecija Leonardu i starijem Đulijanu. Nisam se smela predati strasti. Prisilila sam se da skinem pogled sa Đulijanovog lica i da ga držim prikovanog za Salvatorea. Bilo je nemoguće da se hoda. Sada sam se teturala iza njega. Stajala sam na sopstvenim nogama uprkos guranju gomile koja je bežala. Bog je učinio čudo te nisam pala. Nisam pala u nesvest ili umrla. Skoro sam trčala.
Što sam bila bliže dvojici muškaraca, Đulijanov radostan sjaj je nestao u brizi, a zatim u opomeni. Video je kako krv koja curi iz mog vrata natapa prsluk. Nije video Salvatorea kako se približava sa strane. Video je samo mene kako trčim. Nije video Salvatorea, udaljenog za dužinu ruke, kako diže svoj mač spreman da ga obori, da ubije Lorencovog najvoljenijeg sina.
Ali ja sam videla. Imala sam i snagu da se bacim između njih dvojice. Žrtvovaću se za mog voljenog. Da li ću stići na vreme? Nisam mogla da stanem između njih. Mogla sam samo da se polako krećem napred, sa poslednjim dahom koji je preostao u plućima, da bih s leđa prišla Salvatoreu.
I u trenutku kada je Salvatore podigao svoju oštricu, u trenutku pre nego ju je spustio na Đulijana, ja sam stigla dalje nego što je bilo moguće. Snažno sam zabila bodež u mekano mesto ispod Salvatoreovih rebara.
Setila sam se slike na zidu Bargela od Bernarda Barončelija. Setila sam se crteža mastilom, njega kako visi na kanapu, njegovog mrtvog lica okrenutog prema dole, sada obeleženog žaljenjem. I prošaputala sam:
„Evo izdajniče.“
Oslobođena bacila sam pogled. Đulijano je bio živ. Stajao je u sunčevoj svetlosti na nasipu reke Arno, čekajući me raširenih ruku. Utonula sam u njih tamo gde su vode najdublje i najmračnije.

Epilog
Liza
juli, 1498.

LXXI
Nisam umrla, nije ni Frančesko. Udarac koji sam zadala Salvatore de Paziju ga je oborio i on ostao da leži krvareći, ubio ga je neko drugi.
Njegovi najamnici koji su ujahali na Trg della Signoria po zvonjavi zvona naišli su na strašan otpor. Posle susreta sa Pjerovim ljudima, i posle vesti da Salvatore neće doći da podigne mnoštvo protiv Medičija i da povede na juriš na palatu i da sruši Sinjoriju, najamnici su se raspustili i razišli.
Meser Jakopo nikada nije bio osvećen.
To nije bilo vreme, kako je moj muž govorio, da se Mediči vrate na vlast u Firencu. Nije postojala dovoljna podrška u Sinjoriji. Pjero je naučio mudrost strpljenja. Ali vreme će doći. Vreme će doći.
Ja sam čula da je Frančesko rekao svakome u Firenci da sam ja još uvek njegova žena, da sam samo otišla na selo sa detetom jer sam imala problema sa živcima koje je izazvao strah u katedrali, što me je uveseljavalo. On je iskoristio snalažljivost i veze da pobegne od vešanja, ali je bio obeščašćen. Nikada više neće služiti u vladi.
Ja sam najzad bila u Rimu sa Đulijanom i Mateom. Tu je toplije sa manje obiaka i manje kiše. Vlaga i magla su ređa pojava nego u Firenci. Sunce je otkrivalo sve sa oštrom jasnoćom.
Leonardo je došao da nas vidi sada kada sam ja ponovo prikupila snagu. Pozirala sam za njega ponovo, uprkos zavoju oko vrata, i počela sam da mislim da on nikada neće biti zadovoljan slikom. Stalno ju je menjao govoreći da će se moj ponovni sastanak sa Đulijanom odraziti na izraz lica. Obećao je da neće ostati u Milanu zauvek. Kada ispuni svoje obaveze prema vojvodi, doći će u Rim kod Đulijana kao svog patrona.
Kratko posle Leonardovog dolaska kada sam prvi put pozirala za njega u Đulijanovoj palati u Rimu, pitala sam ga za moju majku. U trenutku kada mi je rekao da sam njegovo dete, znala sam da je to istina, jer sam ja uvek tražila crte lica drugog čoveka u svom odrazu u ogledalu. Nikada ih nisam videla. Sada vidim njegove crte lica u ženskom obliku svaki put kada se pogledam lik na panelu.
On je bio obuzet Đulijanom sve do trenutka kada je preko Lorenca sreo Anu Lukreciju. Nikada nije iskazao svoja osećanja prema njoj, jer se zakleo da nikada neće imati ženu, pogotovo ako je povezana sa njegovom umetnošću ili njegovim proučavanjima. Ali, emocije su postale nekontrolisane i kada je zaključio da su moja majka i Đulijano ljubavnici, te večeri u senovitoj ulici de Gori, kada je prvi put imao želju da je slika, bio je obuzet ljubomorom. On je mogao, kako je priznao, da ubije Đulijana u istom trenutku.
Sledećeg jutra u katedrali, ta ljubomora ga je rastrojila do naslućivanja tragedije koja će se desiti.
To je bio razlog zašto nikada nije nikome rekao o svom otkriću. Kratko posle dolaska u crkvu Santissima Annunziata kao agent Medičija, saznao je da se moj otac pokajao u katedrali. Kako je on mogao da uhapsi čoveka zbog ljubomore kada je on sam bio mučen od nje? To nije imalo smisla. Niti je imalo smisla da me nepotrebno opterećuje tom novošću.
- -
Kada se ubistvo desilo, Leonardo je bio očajan. A na dan Đulijanove sahrane u San Lorencu napustio je svetilište skrhan i otišao u crkveno dvorište da svojoj tuzi da oduška u tišini. Tamo je našao moju uplakanu majku i priznao joj svoju krivicu i svoju ljubav prema njoj. Zajednička bol ih je vezala i izgubili su se u zanosu.
„I vidite sad koliko je nevolja vašoj majci i vama izazvala moja strast,“ rekao je. „Nisam mogao da dozvolim da napravite istu grešku. Nisam smeo da rizikujem da vam kažem da je Đulijano živ zbog straha da bi vi pokušali da ga potražite i ugrozite njega i sebe.“
Ja sam gledala kroz prozor na nemilosrdan sjaj sunca. „Zašto mi to niste rekli od samog početka?“ Insistirala sam nežno. „Zašto ste mi dozvolili da mislim da sam bila Đulijanovo dete?“
„Zato što sam želeo da imate sva prava kao Medičijeva; oni su mogli bolje da brinu o vama nego siromašni umetnik. Ja ovim nisam nikome naškodio i dao sam Lorencu radost na njegovoj samrtnoj postelji.“ Izraz njegovog lica je postao tužno nežan. „Najviše od svega nisam želeo da kvarim sećanje na vašu majku. Ona je bila žena velike vrline. Priznala mi je da sve vreme sa Đulijanom nije imala ništa, mada su svi verovali da jeste. Tolika je bila njena vernost mužu, a njena sramota, kada je to učinila sa mnom, bila je još veća.
„Zašto bih ja priznao da smo ona i ja, sodomit, bili u vezi, još manje da smo bili ljubavnici? Time bih rizikovao da nanesem štetu njenom poštovanju.“ „Ja je ne poštujem manje,“ rekla sam. „Ja vas oboje volim.“ On se glasno nasmejao.
Poslaću portret nazad sa Leonardom kada se bude vraćao u Milano. A kada ga završi, ako to ikada učini, ni ja ni Đulijano ga nećemo primiti. Ja želim da ga on zadrži.
Za sebe je imao samo Salaija. Ali ako uzme sliku, moja majka i ja ćemo stalno biti sa njim.
S druge strane, ja imam Đulijana i Matea. Svaki put kada pogledam u ogledalo videću svoju majku i oca.
I ja ću se smešiti.