Dostojevski

PISMA IZ PROGONSTVA

izbor iz prepiske 1849-1857.


M. M. Dostojevskom[1]

Petrograd,  Petropavlovska tvrđava,
22.  decembra 1849.

Brate, dragi prijatelju moj! sve je rešeno! Osuđen  sam  na  četvorogodišnje  radove  u  tvrđavi  (izgleda Orenburškoj), a zatim da služim kao redov. Danas, 22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tamo su nam pročitali smrtnu presudu, dali nam da poljubimo krst, prelomili nam nad glavama  sablje  i navukli  nam predsmrtnu  odeću (bele košulje). Zatim su trojicu postavili uza stub da izvrše kaznu. Prozivali su po trojicu,  ja  sam bio  u drugoj grupi, i ostajalo mi je najviše još minut života. Setio sam se  tebe, brate, i tvojih;  u poslednjem trenutku mislio  sam na tebe i samo na  tebe, tek sam tada postao svestan koliko te volim, brate moj dragi!  Uspeo sam i da  zagrlim Pleščejeva  i Durova, koji su bili pored mene, i da se oprostim sa njima.  Najzad  su udarili u doboš, i one  što su bili  privezani za  stub vratili su u stroj i pročitali da nam Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklanja život. Zatim  su  usledile  prave kazne. Samo je Palm oslobođen i u istom činu vraćen u vojsku.
Sada su nam rekli, dragi moji brate, da ćemo danas ili sutra krenuti na izdržavanje kazne. Ja sam molio da  mi dozvole da se vidim s tobom. Ali rekli su mi da je to nemoguće; mogu samo da ti napišem ovo pismo, a ti mi što pre odgovori. Bojim se da nisi nekako načuo za našu osudu (na smrt). Kada su nas vozili na  Semjonovski trg, video sam silan svet kroz prozor na kolima; možda je  vest već došla  do tebe, pa  si patio zbog mene. Sada  će ti biti lakše.  Brate! Ja nisam tužan, niti sam pao duhom. Život je svuda život, život je u nama  samima, a  ne  izvan nas. Oko mene  će biti ljudi, a biti čovek među ljudima i ostati to uvek, ma šta te snašlo, ne žaliti se i ne klonuti u tome je  život,  u tome  je  njegov cilj. Ja sam postao svestan toga. Ta ideja mi je ušla u meso i krv. Da! istina je! Glava koja  je  stvarala, koja  je živela višim životom umetnosti, koja  je  spoznala  najviše  potrebe  duha  i saživela  se sa njima, ta glava  je  već odrubljena s mojih ramena. Ostalo je sećanje na likove koje sam stvorio i oni koje još nisam uspeo da ovaplotim. Oni će me izranjaviti, i to je istina! Ali još imam i srce, i meso, i krv, koja isto tako ume  da  voli, i da  pati, i da  žali, i da  pamti, a to je opet život. On voit le soleil![2] Pa zbogom, brate. Ne žali za mnom!
Da pređemo sad na materijalne stvari: knjige (Biblija je ostala kod mene) i nekoliko listova mog  rukopisa,  skica drame i romana, i završenu pripovetku Dečja bajka[3] oduzeli su mi i verovatno će  pripasti tebi. Ostaviću ti i moj sako i staru odeću ako pošalješ po njih. Meni sad, brate, predstoji dalek put, možda  peške.  Potreban  mi je  novac. Dragi brate, čim dobiješ ovo pismo i ako budeš mogao da nabaviš koliko-toliko novca, hitno mi ga pošalji.
[...] Zar nikad više neću uzeti pero u ruke? Mislim  da  ću kroz četiri godine  dobiti neku  mogućnost.  Slaću  ti sve što napišem, ako išta napišem. Bože moj! Koliko će likova  koje  sam doživeo  i stvorio,  propasti,  ugasiti se  u mojoj  glavi, ili se kao otrov razliti u krvi. Propašću ako ne budem mogao da pišem.  Bolje  i petnaest  godina  zatvora, ali s perom u ruci.
Piši mi češće, piši podrobnije, više, temeljnije. Budi opširan u svakom pismu u pojedinostima  o  porodici,  o sitnicama, ne zaboravi to. Jer to meni daje nadu u život. Kad bi samo znao  kako  su  mene  ovde  u  kazamatu oživljavala tvoja pisma. Ova poslednja dva i po meseca u kojima je bilo zabranjeno dopisivanje bila  su teška za  mene. Loše sam se osećao. To što mi nisi ponekad slao novac izmučilo me zbog tebe: sigurno si i sam bio u velikoj oskudici! Još jednom poljubi decu; njihova mila lišca ne izlaze mi iz glave. Ah, kad bi bar oni bili srećni! Budi srećan i ti, brate,  budi srećan!
I ne tuguj, tako ti boga, ne tuguj za mnom: znaj da nisam pao duhom, pamti da me nada nije  ostavila.  Za  četiri godine sudbina će mi biti lakša. Biću redov to nije više zatvorenik, i imaj na umu da ću te jednom zagrliti. Jer ja  sam danas posetio smrt, tričetvrt sata sam proživeo sa tom mišlju, došao sam do poslednjeg trena i sad drugi put živim!
[...] Srce mi krvari kad se osvrnem na prošlost i pomislim koliko je uzaludno utrošeno  vremena,  koliko  ga  je propalo u zabludama, u greškama, u dokoličarenju, zbog toga što se nije umelo živeti; koliko god da sam ja drhtao nad njim, koliko sam puta grešio prema svom srcu i duhu. Život je dar, život je  sreća, svaki trenutak bi mogao  biti vek  sreće. Si jeunesse savait![4] Sada, menjajući način života, ja se preporađam u novoj formi. Brate! Kunem ti se da
neću izgubiti nadu i da ću sačuvati duh svoj i srce u čistoti. Ja  ću se  preporoditi nabolje.  U  tome  je  sva  moja  nada, sva uteha moja!
Život u kazamatu je u priličnoj meri ubio u meni telesne potrebe koje nisu  sasvim  čiste;  ranije  sam se  slabo  čuvao.
Sada oskudica za mene nije ništa, i zbog toga se ne boj da će me ubiti neka materijalna nedaća. To se ne može dogoditi. Ah, kad bi me samo zdravlje poslužilo!
Zbogom, zbogom ostaj, brate! Doći će vreme kad ću ti još pisati! Dobićeš od mene što  je  moguće  podrobniji izveštaj o mom putu. Da mi je samo da sačuvam zdravlje, a drugo će sve biti dobro.
E, pa zbogom, zbogom, brate! Čvrsto te stežem u zagrljaju, ljubim te što igda mogu. Sećaj me se bez bola  u srcu.  Ne tuguj, molim te, ne tuguj zbog mene! Već u sledećem pismu napisaću ti kakav mi je život. Pamti šta sam ti rekao: uredi svoj život, ne gubi ga, uzmi u ruke svoju sudbinu, misli na decu. Ah, kad bih, kad bih samo mogao da te vidim! Zbogom! Sad se otkidam od svega što mi je bilo milo!  Bolno je  napuštati te! Bolno je  raspolutiti se, prelomiti srce  na dve pole. Zbogom! Zbogom! Ali ja  ću te  ponovo  videti,  uveren sam u to, nadam se, nemoj se  izmeniti,  voli me, neka se ne ohladi tvoje sećanje, i pomisao na tvoju ljubav biće najbolji deo  mog  života.  Zbogom,  još  jednom  zbogom. Zbogom svima!

Tvoj brat Fjodor Dostojevski

M. M. Dostojevskom
Omsk, 22. februara 1854.

[...] Sećaš li se kako smo se ti i ja rastali, mili, dragi, voljeni moj? Čim si ti otišao od mene, poveli su nas trojicu Durova, Jastržembskog i mene da nas okuju. Tačno u 12 sati, tj. licem na Božić, ja sam prvi put poneo okove. U njima je bilo deset funti tereta, i hodanje je bilo izuzetno neprijatno. Zatim su nas, svakog posebno sa žandarmom, stavili u otvorene saonice, a u četvrtim saonicama, ispred nas, bio je vojni kurir. Tako smo krenuli iz Petrograda. Teško mi je bilo na srcu, i nekako mutno, neodređeno, od mnogih raznovrsnih osećanja. U srcu mi je bio nekakav nemir, i zato je ono tištalo i nemo tugovalo. Ali svež vazduh me oživljavao i, kao što obično pred svaki novi korak u životu osećaš nekakvu živost i bodrost, bio sam u suštini vrlo spokojan i netremice sam posmatrao Petrograd dok sam prolazio mimo praznično osvetljenih kuća i opraštao se sa svakom kućom posebno. Provezli su nas i mimo tvog stana, a kod Krajevskog je bilo raskošno osvetljeno. Ti si mi rekao da je on okitio jelku i da je Emilija Fjodorov - na sa decom otišla k njemu, i baš kod te kuće obuzela me žestoka tuga. Kao da sam se opraštao sa dečicom. Žao mi ih je bilo, i posle toga sam ih se godinama sećao skoro sa suzama u očima. Odvezli su nas u pravcu Jaroslavlja, i pred jutro, posle tri ili četiri stanice zaustavili smo se u samo svitanje u Šlisenburgu, u jednoj krčmi. Navalili smo na čaj kao da nedelju dana ništa nismo jeli. Posle osam meseci zatvora i 60 vrsta zimskog putovanja tako smo ogladneli da je milina setiti se toga. Ja sam bio raspoložen, Durov je brbljao bez prestanka, a Jastržembskom su se priviđale neke čudne strašne stvari koje će se desiti u budućnosti. Svi smo se zagledali u našeg sprovodnika i iskušavali ga. Ispostavilo se da je to bio divan starčić, dobar i human prema nama kako se samo može zamisliti, čovek iskusan, koji je proputovao svu Evropu prenoseći depeše. On nam je u putu učinio mnogo dobra. Ime mu je Kuzma Prokofjevič Prokofjev. Između ostalog, on nas je premestio u zatvorene saonice, što je za nas bilo vrlo korisno, jer su bili strašni mrazevi. Drugog dana je bio praznik, kočijaši u debelim kabanicama od surog nemačkog sukna sa crvenim silavima sedali su kod nas, na seoskim ulicama ni žive duše. Bio je izuzetno lep zimski dan. Vozili su nas kroz nenaseljena mesta petrogradskim, novgorodskim, jaroslavskim, itd. drumom. Gradići kraj druma bili su retki i ništa naročito na izgled. Ali mi smo krenuli u vreme praznika, i zato je svuda bilo šta da se pojede i popije. Smrzavali smo se užasno. Bili smo toplo odeveni, ali presedeti, na primer, desetak sati ne izlazeći iz pokrivenih saonica i samo se 5-6 puta zaustaviti bilo je skoro neizdrživo. Meni se ledila krv u žilama, pa sam se posle u toplim sobama jedva raskravljivao. Ali začudo, put me je potpuno oporavio. U permskoj guberniji smo izdržali jednu noć na minus 40. To ti ne preporučujem da probaš. Prilično neprijatno. Tužan nam je bio trenutak prelaska preko Urala. Konji i saonice zapali su u smetove. Bila je mećava. Izašli smo iz saonica u noć i stojeći čekali dok izvuku zaprege. Svuda naokolo je bio sneg, vejavica; granica Evrope, a ispred nas Sibir i u njemu tajanstvena sudbina, iza nas prošlost bilo je tužno, i meni su grunule suze. Celim putem su čitava sela istrčavala da nas posmatraju i, ne hajući za naše okove, na stanicama su
nas trostruko derali. Međutim, Kuzma Prokofjevič je uzeo na sebe skoro polovinu naših troškova, učinio je to na silu boga, i na taj način smo mi platili svaki po 15 rubalja u srebru za ono što smo potrošili u putu. Jedanaestog februara stigli smo u Tobolsk, i posle prijave vlastima i pretresa prilikom koga su nam oduzeli sav naš novac, odveli su mene, Durova i Jastržembskog u posebni ćumez, dok su ostali, Spešnjev i drugi, koji su stigli pre nas, bili zatvoreni u drugom odeljenju, tako da se sve vreme nismo međusobno viđali. Želeo bih mnogo podrobnije da ti ispričam o našem šestodnevnom boravku u Tobolsku i o utiscima koje je na mene ostavio. Ali ovo nije mesto za to. Reći ću ti samo da su saosećanje i najdublja simpatija bili za nas nagrada koja je značila čitavu sreću. Prognanici iz ranijih vremena (tj. ne oni, nego njihove žene) brinuli su se o nama kao o rođenima. Kakve divne duše prokušane u 25-godišnjoj muci i samopregoru. Mi smo ih jedva i videli, jer su nas držali pod strogim režimom. Ali oni su nam slali hranu, odeću, tešili nas i bodrili. Ja sam se mnogo pokajao što sam, misleći da će mi biti lakše, krenuo bez svoje odeće. Poslali su mi čak i odeću. Najzad smo odatle krenuli, i posle tri dana stigli u Omsk. Još sam u Tobolsku saznao ko će imati neposrednu vlast nad nama. Komandant je bio čovek vrlo pristojan, ali major-logornik Krivcov bitanga kakvih malo ima, neotesan, cinkaroš, pijanac bio je u svemu odvratan kako se samo zamisliti može. Počelo je time što je obojicu nas, mene i Durova, izgrdio na pasja kola zbog naše afere i obećao nam da će nas za prvu grešku telesno kazniti. On je već jedno dve godine bio major-logornik, i činio je najstrašnije nepravde. Posle dve godine našao se pred sudom. Sam bog me od njega izbavio. Uvek bi banuo pijan (treznog ga nisam video) i za najmanju stvar bi tukao treznog zatvorenika, tvrdeći da je zatvorenik pijan kao ćuskija. Ponekad bi prilikom noćnog obilaska tukao čoveka zato što spava na desnom boku, što viče ili bunca u snu, za sve što je samo moglo da mu padne na njegovu pijanu pamet. Eto s takvim čovekom je trebalo živeti i ostati čitav, i upravo je takav čovek svakog meseca podnosio izveštaje o nama u Petrograd i davao merodavna mišljenja. Sa robijašima sam se upoznao još u Tobolsku, a ovde sam u Omsku s njima ostao da proživim četiri godine. To je grub svet, razdražen i ozlojeđen. Kod njih mržnja prema plemstvu prelazi sve granice, i zato su nas, plemiće, dočekali neprijateljski, sa zluradošću prema našoj nevolji. Oni bi nas pojeli da su im dali. Uostalom, ostavljam ti da sam zaključiš jesmo li bili bezbedni kad smo morali nekoliko godina da živimo, pijemo, jedemo i spavamo sa tim ljudima, i kad je svih mogućih uvreda bilo toliko da nismo stizali ni da se požalimo na njih.
„Vi plemići, nosonje uobražene, dojadili ste nam. Nekad bio gospodin, mučio ljude, a sad gori od najgoreg, postao
nama ravan“ to je tema koja je varirala četiri godine. Sto pedeset neprijatelja nisu mogli da se zamore proganjajući nas, to im je bilo prijatno, razonoda, zabava, i ako nas je išta spasavalo od tog jada, onda je to samo ravnodušnost, moralna prednost koju oni nisu mogli da shvate i poštovali su je. Tome je doprinosilo i to što nismo podlegli njihovoj volji. Uvek su bili svesni da smo iznad njih. Oni pojma nisu imali o našoj krivici. Mi smo, opet, ćutali o tome, i zato se nismo razumeli s njima, tako da smo morali da izdržimo sve osvete i proganjanja koja su sastavni deo njihovog odnosa prema plemstvu. Bilo nam je veoma teško tako živeti.
Vojna robija je teža od civilne. Sve četiri godine sam proživeo u tamnici iza zidina, i izlazio sam samo na rad. Rad je bio težak, naravno ne uvek, i dešavalo se da spadnem s nogu po nevremenu, vlazi, lapavici ili zimi, po neizdrživoj hladnoći. Jednom sam proveo oko četiri sata na spoljnim radovima, kad se živa zamrzavala i moglo je biti minus 40 stepeni. Noga mi je promrzla. Živeli smo na gomili, svi zajedno, u jednoj kasarni. Zamisli staro, trošno, drveno zdanje, odavno zrelo za rušenje, koje nije više upotrebljivo. Leti užasno zagušljivo, zimi nepodnošljivo hladno. Pod potpuno truo. Na podu s prsta (oko 4 cm) debelo blato, može se klizati i padati. Majušni prozori tako zamrznuti da se preko čitavog dana skoro ne može čitati. Na staklima s prsta debeo led. Tavanice prokišnjavaju sve šuplje. Mi kao haringe u buretu. Bace šest cepanica u peć, a toplote nema, nego neizdrživ ugljen-monoksid i tako celu zimu. U toj istoj prostoriji zatvorenici peru veš i sav taj mali prostor ispljuskaju vodom. Nema se gde okrenuti. Još od sumraka pa sve do zore ne može se izlaziti u nužnik, nego u tremu stoji čabar, a od njega smrad nepodnošljiv. Svi zatvorenici smrde kao svinje i govore da nije moguće ne praviti svinjarije, u stilu „živ čovek“. Spavali smo na golim nogarima, dozvoljavala se upotreba samo jastuka. Pokrivali smo se kratkim bundicama, i noge su nam uvek, po čitavu noć bile otkrivene. Cele noći drhtiš. Buva, vašaka i bubašvaba na kile. Zimi smo odeveni u kratke bundice, često veoma loše, koje gotovo i ne utopljavaju, na nogama čizme sa kratkim sarama pa hajd sad hodaj po mrazu. Za jelo su nam davali hleba i čorbu od kupusa, u kojoj je po propisu trebalo da bude 1/4 funte govedine po glavi, ali govedinu stavljaju u komadićima, i ja je nikada nisam video. O praznicima su davali kašu, skoro sasvim bez masnoće. O postu kupus na vodi i skoro ništa više. Meni se tako poremetilo varenje da je to nesnosno, i bio sam nekoliko puta bolestan. Sad i sam proceni da li se moglo živeti bez novca, jer da nije bilo novca ja bih sigurno umro, i niko, nijedan zatvorenik ne bi izdržao takav život. Ali svako nešto radi, prodaje i ima kopejku. Ja sam pio čaj i ponekad jeo kupljeni komad govedine, i to me je spaslo. Ne pušiti duvan takođe nije bilo moguće, jer se inače moglo ugušiti u takvoj zagušljivosti.
Sve se to činilo krišom. Ja sam često ležao bolestan u bolnici. Zbog nervnog rastrojstva pojavila mi se padavica, ali napade, uostalom, dobijam retko. Imam i reumatizam u nogama. Inače se osećam prilično zdrav. Dodaj svim ovim zadovoljstvima i to da mi je skoro nemoguće da dođem do knjige, a i kad do bilo čega dođem, moram da čitam krišom, pa zatim večito neprijateljstvo i svađu oko mene, psovke, viku, buku, graju, uvek pod stražom, nikada sam, i tako četiri godine bez odmora zaista je blago ako kažem da je bilo loše. Osim toga, odgovornost koja ti uvek visi kao teg o vratu, okovi i potpuna duhovna pritešnjenost takav ti je način mog života i bivovanja. Šta se dogodilo sa mojom dušom, sa mojim uverenjima, s mojim umom i srcem za te četiri godine neću ni da ti govorim. Bilo bi dugo da se priča. Ali večita usredsređena zatvorenost u sebe, kojoj sam pribegavao bežeći od gorke stvarnosti, donela je svoje plodove. Sada imam mnogo potreba i nada one vrste o kakvoj nisam ni mislio. Ali sve su to zagonetke, i zato ih ostavljam po strani. Jedino: ne zaboravi me i pomaži mi. Potrebne su mi knjige i novac. Šalji ih, Hrista radi.
Omsk je odvratan gradić. Drveća skoro nema. Leti zapara i peščani vetar, zimi ćorava Anđelija. Prirodu nisam ni video. Gradić prljav, vojnički i do krajnosti pun razvrata. Ja govorim o masi radnika na najtežim poslovima. Da ovde nisam naišao na ljude, propao bih načisto. K. I. Ivanov mi je bio kao brat rođeni. On je za mene učinio sve što je mogao. Dužan sam mu novac. Ako on bude u Petrogradu, zahvali mu. Ja mu dugujem 25 rubalja u srebru. Ali čime mogu da mu uzvratim za ovu srdačnost, za svagdašnju spremnost da mi ispuni svaku molbu, za pažnju i brigu kao da sam mu rođeni brat? I nije on sam! Brate, na svetu ima mnogo plemenitih ljudi.
[...] Ne znam šta me čeka u Semipalatinsku. Prilično sam ravnodušan prema toj sudbini. Ali evo prema čemu nisam ravnodušan: zauzmi se za mene, moli nekoga. Ne bi li bilo moguće da me kroz godinu ili dve prebace na Kavkaz ipak je to Rusija! To mi je plamena želja, moli, tako ti Hrista! Brate, ne zaboravi me! Evo ja ti pišem i prema svemu što je tvoje. Čak i prema tvojoj imovini ponašam se kao da je moja. Ali u meni se nije ugasila vera u tebe. Ti si moj brat i voleo si me. Meni treba novca. Ja moram da živim, brate. Ove godine neće biti jalove. Treba mi novca i knjiga. Ono što potrošiš na mene neće ti propasti. Ti nećeš opljačkati svoju decu ako meni daš. Ako samo budem živ, vratiću im sa interesom. Ta dozvoliće mi, valjda, da objavljujem kroz jedno šest godina, a možda i ranije. Mnogo se štošta može promeniti, a ja sad neću više pisati gluposti. Čuće se još o meni.
Mi ćemo se videti, brate, i to uskoro. Ja u to verujem kao što znam da je dva puta dva četiri. U duši sam vedar. Čitava moja budućnost i sve što ću učiniti stoji mi pred očima. Ja sam zadovoljan svojim životom. Samo jednog se valja bojati: ljudi i samovolje. Ako padneš šaka nadređenom koji te ne simpatiše (a takvih ima), sešće ti na grbaču i upropastiće te, ili će te službom uništiti, a ja sam tako slabe snage da nisam kadar da nosim sav teret soldačije.
„Tamo su svi ljudi obični“, tim rečima me hrabre. Ama, ja se baš običnog čoveka bojim više nego neobičnog. Uostalom, ljudi su svuda ljudi. I na robiji, među razbojnicima, ja sam tokom četiri godine na kraju uspeo da razlikujem ljude. Nećeš mi verovati: ima dubokih, snažnih, divnih karaktera, i kakva je radost kad se pod grubom korom pronađe zlato. I ne jedan ili dva, nego više. Neke među njima nije moguće ni poštovati, a neki su naprosto divni. Jednog mladog Čerkeza (prognanog zbog razbojništva) učio sam ruskom jeziku i pismenosti. Kakvom me on blagodarnošću okružio. Jedan drugi robijaš je zaplakao kad se sa mnom rastajao. Ja sam mu davao novac zar je to nešto? Ali njegova zahvalnost za to je bila bezgranična. A moj se karakter, međutim, iskvario. Ja sam prema njima bio kapriciozan, netrpeljiv. Oni su poštovali moje duhovno stanje i sve trpeli bez roptanja. A propos: Koliko sam samo s robije poneo narodnih tipova, karaktera! Ja sam se saživeo s njima i zato ih, čini mi se, dobro poznajem. Koliko priča o skitnicama i razbojnicima, i uopšte o mračnom, kukavnom živovanju. Biće dosta za čitave tomove. Kakav divan svet. Uopšte, za mene ovo vreme nije izgubljeno. Ako i nisam upoznao Rusiju, narod ruski sam dobro upoznao, tako dobro kako ga možda malo ko zna. Ali to je moje malo samoljublje! Nadam se da se može oprostiti. [. . .]


N. D. Fonvizinoj[5]

Omsk, krajem februara 1854.

[. . .] Ja nisam živeo Vašim životom i ne znam mnogo o njemu, kao što nijedan čovek ne zna mnogo o životu drugog čoveka, ali ljudsko osećanje u nama je sveopšte, i izgleda da svaki izgnanik prilikom povratka u otadžbinu mora u svojoj svesti i uspomenama ponovo da preživljava sve svoje prošle nevolje. To je nalik na vagu na kojoj izmeriš i tačno saznaš pravu težinu onoga što si isplatio, preturio preko glave, izgubio, i što su nam oduzeli dobri ljudi.
Ali neka Vam bog da još mnogo dana! Od mnogih sam slušao da ste Vi veoma religiozni, Natalija Dmitrijevna. Ne zato što ste Vi religiozni, nego zbog toga što sam i sam preživeo i proosećao to isto, reći ću Vam da u takvim trenucima žudiš za verom kao „sasušena trava za vodom“, i nalaziš je zapravo zbog toga što u nesreći istina postaje jasnija. Reći ću Vam za sebe da sam ja dete ovoga veka, dete neverovanja i sumnje sve do sada i čak (ja to znam) do smrtnog dana. Kakvih me strašnih patnji sada staje ta žudnja za verom, koja je utoliko jača u mojoj duši ukoliko su u meni jači argumenti protiv nje. Pa ipak, bog mi šalje s vremena na vreme trenutke u kojima sam savršeno miran; u tim trenucima volim i nalazim da i drugi mene vole, i u takvim sam trenucima oformio u sebi svoj simbol vere u kome je sve za mene jasno i sveto. Taj simbol je vrlo jednostavan, evo ga: verovati da nema ničeg lepšeg, dublje privlačnijeg, razumnijeg, smelijeg i savršenijeg od Hrista, i ne samo da nema već sa ljubomornom ljubavlju govorim sebi da ga i ne može biti. Štaviše, ako bi mi neko dokazivao da je Hristos izvan istine, i kad bi stvarno istina bila izvan Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom nego sa istinom.
Ali o tome je bolje prestati da govorim. Uostalom, ne znam zbog čega su neki predmeti razgovora potpuno izbačeni iz upotrebe u društvu, a ako ih ko i pokrene, drugima će to valjda biti neprijatno? Ali ostavimo to. Čuo sam da hoćete da putujete nekud na jug? Daj bože da izmolite dozvolu. Ali kada, recite, molim Vas, kada ćemo mi biti potpuno slobodni ili bar onoliko koliko i drugi ljudi! Ta neće to valjda biti onda kada nam uopšte ne bude trebala sloboda? Što se mene tiče, ja želim ili sve ili ništa. U vojničkom šinjelu ja sam isti onaj zarobljenik koji sam i pre bio. I kako se radujem što u duši svojoj još za dugo vreme nalazim strpljenje, što za zemaljskim dobrima ne žudim, i što su mi potrebne samo knjige, mogućnost da pišem i da svakog dana budem po nekoliko sati sam. Za ovo poslednje se vrlo brinem. Evo skoro pet godina kako se nalazim pod strahom u gomili ljudi, i nijednog časa nisam bio sam. Čoveku je potrebno da bude sam, to je normalna pojava, kao što mu je potrebno da jede i da pije, inače se u ovom prisilnom komunizmu postaje čovekomrzac. Ljudsko društvo postaje otrov i zaraza, i upravo sam od tog neizdrživog mučenja za ove četiri godine patio više nego od svega drugog. Imao sam i takve trenutke kada sam mrzeo svakoga koga sretnem, pravog i krivog, i gledao sam na njih kao na lopove koji od mene nekažnjeno kradu moj život. A najneizdrživija nesreća je kad sam postaješ nepravedan, zao, odvratan, kad si sam svega toga svestan, čak i prekorevaš sam sebe i ne možeš da to nadvladaš. Ja sam to iskusio. Uveren sam da je Vas bog od toga izbavio. Ja mislim da je u Vama, kao ženi, bilo mnogo više snage da izdržite i oprostite.
Napišite mi nešto, Natalija Dmitrijevna. Ja odlazim u zabit, u Aziju, i čini mi se da će me upravo tamo, u Semipalatinsku, potpuno napustiti sva prošlost, svi utisci i uspomene moje, zato što će i poslednji ljudi koje sam voleo i koji su mi bili pred očima, kao senka moje prošlosti morati da se rastanu sa mnom. Ja se užasno lako saživljujem sa okolinom, namah srastem s onim što me okružuje, i posle se bolno otkidam od toga. Živite, Natalija Dmitrijevna, živite što srećnije i duže! Kad se vidimo, onda ćemo se ponovo upoznati, i možda će još mnogo srećnih dana biti pred svakim od nas. Ja sam u nekakvom iščekivanju nečega; kao da sam još i sad bolestan, i čini mi se da će mi se uskoro, vrlo uskoro, dogoditi nešto odlučujuće, da mi se primiče kriza čitavog mog života, kao da sam sazreo za nešto što će biti možda tiho i vedro, možda olujno, ali u svakom slučaju neizbežno. Inače će moj život biti promašen. A možda je sve ovo moje bolesno buncanje! Zbogom! Zbogom, Natalija Dmitrijevna, ili bolje reći, doviđenja, da verujemo da je to doviđenja!
Vaš D.

M. M. Dostoje vskom


Semipalatinsk, 13.januara 1856.

[. . .] Ti treba da znaš, prijatelju moj, da sam ja, izašavši sa moje tužne robije, došao ovamo pun nada i sreće. Ličio sam na bolesnika koji je bio na samrti, pa u prvim danima ozdravljenja još jače oseća uživanje života. Nada sam imao mnogo. Hteo sam da živim. Šta da ti kažem? Nisam ni primetio kad je prošla prva godina mog života ovde. Bio sam vrlo srećan. Bog mi je poslao poznanstvo sa jednom porodicom koju nikada neću zaboraviti. To je porodica Isajevih, o kojoj sam ti, čini mi se, već pisao i čak te molio da nešto završiš za njih. On je ovde imao mesto, vrlo pristojno, ali nije se prilagodio sredini, i zbog neprijatnosti koje je imao podneo je ostavku; kad sam se ja upoznao s njima, on je već nekoliko meseci bio bez posla i stalno je na sve strane tražio neko drugo mesto. Živeo je od plate,
imanja nije imao, i zato, kad je ostao bez posla, oni su malo-pomalo zapali u užasnu bedu. Kad sam se ja s njima upoznao, još su se nekako držali. On se prezadužio. Živeo je vrlo neuredno, a i po prirodi je bio prilično neuredan. Strastan, tvrdoglav, pomalo grub. Ugled u javnom mnenju mu je veoma opao, i imao je mnogo neprijatnosti; ali je od ovdašnje javnosti podneo i mnogo nezasluženih progona. Bio je nemiran kao Ciganin, samoljubiv, ponosit, ali nije umeo da vlada sobom i, kao što sam već rekao, užasno se opustio. A, međutim, po prirodi je bio snažno razvijen i veoma dobar čovek. Bio je obrazovan i razumevao se u sve o čemu se s njim povede razgovor. Bio je, uprkos mnogim prljavštinama, veoma plemenit čovek. Ali mene nije privukao on, već njegova žena, Marja Dmitrijevna. To je još mlada dama od 28 godina, lepuškasta, vrlo obrazovana, veoma pametna, dobra, ljupka, graciozna, divnog velikodušnog srca. Svoju sudbinu podnosila je gordo, bez roptanja, sama je obavljala dužnost sluškinje, starajući se o lakomislenom mužu, kome sam ja kao prijatelj držao mnoge pridike, i o maloletnom sinu. Ona se razbolela i postala povredljiva i razdražljiva. A po karakteru je bila vesela i vedra. Ja skoro da nisam izbijao iz njihove kuće. Kakve sam srećne večeri proveo u njenom društvu! Retko sam sreo takvu ženu. S njima su skoro svi prekinuli odnose, delimično zbog njenog muža. A ni oni nisu mogli da održavaju poznanstva. Najzad se njemu ukazalo jedno mesto sudskog činovnika u Kuznjecku, u tomskoj guberniji, a ranije je bio činovnik sa posebnim ovlašćenjima na carini; prelaz sa ugledne i unosne dužnosti na dužnost sudskog činovničića bio je vrlo ponižavajući. Ali šta se moglo! Bili su ostali skoro bez hleba, i ja sam jedva posle dugog i istinskog prijateljstva uspeo da mi oni dozvole da im pomognem koliko mogu. U maju mesecu 55. godine otpratio sam ih u Kuznjeck, a posle dva meseca on je umro od kamena u bubrezima i mokraćnim putevima. Ona je ostala sama u tuđini, izmučena i iskidana dugotrajnom patnjom, sa sedmogodišnjim detetom, bez parčeta hleba. Nije imala čime ni muža da sahrani. Ja nisam imao novca. Odmah sam uzajmio od Aleksandra Jegoroviča, najpre 25, a zatim 40 rubalja u srebru i poslao joj. Hvala bogu, sad njoj pomaže rodbina s kojom je bila u nekoj svađi zbog muža. Njena porodica je u Astrahanu. Njen otac je sin francuskog emigranta Mr de Constant; on je star čovek i ima značajnu dužnost direktora karantina u Astrahanu. Imovine nema, ali živi od svoje dosta visoke plate. Uskoro će u penziju, i njegovi prihodi će se smanjiti. Osim toga, on ima još dve kćeri na svojim leđima. Najzad, ostala joj je još i rodbina njenog muža, dalja rodbina; jedan njegov brat je kapetan u Gardijskom finskom streljačkom bataljonu. Ja znam da je i porodica njenog muža bila vrlo pristojna. I znaš šta je sad, prijatelju moj: ja tu ženu odavno već volim i znam da i ona može da voli. Ne mogu da živim bez nje, i zato, ako se moje prilike makar unekoliko promene nabolje i u pozitivnom pravcu, ja ću se oženiti njom. Ja znam da me ona neće odbiti. Ali nevolja je u tome što nemam ni novca ni društvenog položaja, a nju, međutim, rodbina zove sebi u Astrahan. Ako se moja sudbina do proleća ne promeni, ona će morati da ode u Rusiju. Ali to će samo odložiti, ne i promeniti ovu stvar. Ja sam doneo odluku, i makar i zemlja pukla poda mnom, ja ću je izvršiti. Ali ne mogu sad, ovako bez ičega, iskoristiti naklonost tog plemenitog bića prema meni i privoleti je sada na taj brak. Od maja meseca, kad sam se rastao s njom, moj život je pakao. [. . .]


A. J. Vrange lu[6]

Semipalatinsk, petak, 23. marta 1856.

[. . .] La dame (la mienne)[7] tuguje, očajava, s vremena na vreme boluje, gubi veru u moje nade i da će se naša sudbina ikad rešiti a, što je najgore, okružena je u svom gradiću (još se nije preselila u Barnaul) ljudima koji će joj smestiti nešto vrlo ružno: tamo ima mladoženja. Uslužne kone se iskidaše da je nagovore da se uda, da nekome čije ime ja još ne znam obeća sebe. U očekivanju je špijuniraju, raspituju se od koga dobija pisma. A ona sve do sada očekuje vesti od rodbine, koja negde tamo na kraju sveta treba da reši njenu ovdašnju sudbinu, tj. da li da se vrati u Rusiju ili da se preseli u Barnaul. Pisma koja mi u ovo poslednje vreme upućuje postaju sve turobnija i tužnija. Ona ih je pisala pod uticajem bolesti: ja sam znao da je bila bolesna. Nagađao sam da nešto skriva od mene. Avaj! nikada Vam o tome nisam govorio: ali još dok ste Vi bili ovde, par ma jalousie incomparable[8] dovodio sam je do očajanja i, valjda zbog toga, ona sada krije od mene. I to šta? Neočekivano sam saznao ovde da se ona obećala drugom, u Kuznjecku, da će se za njega udati. To me pogodilo kao grom iz vedra neba. U očajanju nisam znao šta da radim, počeo sam da joj pišem pismo, ali sam u nedelju dobio od nje pismo, pismo toplo, drago kao i uvek, ali
tajanstveno više nego ikad. U njemu ima mnogo manje reči od srca, kao da se namerno čuvala da joj one ne izmaknu. Nema ni pomena o našim nadanjima za budućnost. Kao da je i pomisao na njih sasvim odbačena. Neko potpuno neverovanje u mogućnost da se moja sudbina izmeni u dogledno vreme, i najzad vest kao grom iz vedra neba: ona se rešila da prekine tajanstvenost i smerno me pita: „Šta kad bi se našao čovek u godinama, dobre naravi, činovnik i obezbeđen, i kad bi je takav čovek zaprosio šta da odgovori?“ Ona od mene traži savet. Ona piše kako se obeznanjuje od pomisli da je na kraju sveta sama sa detetom, da joj je otac star i da može umreti a šta će onda biti s njom? Moli me da razmislim o toj stvari hladnokrvno, kako priliči prijatelju, i da joj odmah odgovorim. Protestations d’amour[9] je bilo, uostalom, i u prethodnim pismima. U. . .[10] dodaje da me ona voli i da je ovo samo pretpostavka i račun. To me pokosilo kao grom, zateturao sam se, pao u nesvest i preplakao celu noć. Sada ležim kod kuće. U glavu mi se uvrtela jedna ideja, pa ni da mrdne! Ne razumem kako sam ostao živ i šta mi ko priča. O, ne dao bog nikome da upozna ovo strašno, grozno osećanje. Velika je radost ljubavi, ali su patnje zbog nje tako strašne da je bolje nikad ne voleti. Kunem Vam se da sam došao do očajanja. Shvatio sam da je moguće učiniti nešto neobično, na šta se u drugoj prilici nikad ne bih odlučio... Napisao sam joj pismo iste večeri, užasno, očajničko. Sirotica! Anđeo moj! Ona je ionako bolesna, a ja sam je iskidao! Ja sam je možda i ubio svojim pismom. Rekao sam joj da ću umreti ostanem li bez nje. Bilo je tu i pretnji i udvaranja i ponižavajućih molbi, i šta ti ja znam čega još. Razumećete me Vi, anđele moj, nado moja! Ali razmislite sami: šta je mogla da učini ona sirota, u zabiti, bolesno sumnjičava i najzad potpuno izgubljene vere da će se moja sudbina srediti. Pa nije se mogla, valjda, udati za vojnika. Ali ja sam ponovo pročitao sva njena pisma, poslednja od ove sedmice. Bog zna, možda ona još nije dala pristanak, tako mi se i čini; ona se samo pokolebala. Mais elle m’aime, elle m’aime[11] ja to znam, ja vidim po njenoj tuzi, seti, po više puta pokazanim izlivima u pismima i još po mnogo čemu, ali o tome ne mogu da Vam pišem. [. . .] Ali šta ako se ja suprotstavljam njenoj sreći? S druge strane, ja ne verujem u kuznjeckog mladoženju! Ne može se ona, bolesna, razdražljiva, osećajnog srca, obrazovana, mudra, baciti u naručje bilo kome; nekome ko, možda, i batine smatra zakonitom pojavom u braku. Ona je dobra i veruje svakom. Ja je odlično znam. Možeš je uveriti u šta hoćeš. Uz to je još smućuju provodadžike (proklete bile) i beznađe njenog položaja. Definitivan odgovor, tj. sve ću saznati, golu istinu, do 2. aprila, ali prijatelju moj, posavetujte me šta da radim? Uostalom, šta će mi Vaš savet? Nje ja ne mogu da se odreknem nikako, ni u kom slučaju. Ljubav u mojim godinama nije šala, ona traje već dve godine, jeste li dobro čuli dve godine. Za deset meseci razdvojenosti ne samo da nije oslabila, već je postala čudovišna. Ja ću propasti ako izgubim svog anđela, ili ću poludeti, ili završiti u Irtišu.
[...] Moje nade, dragi, ni sa čim uporedivi i možda jedini prijatelju moj, Vi čisto, časno srce čujte moje nade. Kako
god okrenem, one mi se čine dovoljno jasne. Prvo, zar neće biti nikakvog pomilovanja ovoga leta posle zaključenja mira ili prilikom krunisanja? (Eto, baš tu vest ja i očekujem sada od Vas sa grozničavim nestrpljenjem.) Drugo, pretpostavimo da je to još u oblasti nade; ali zar nije moguće da ja pređem iz vojne službe u građansku i preselim se u Barnaul, ako ništa drugo ne postignem svojom molbom? Pa i Durov je već prešao u civil. Ja Vam kažem da bi i samo taj prelazak za nju bio kao vaskrsenje iz mrtvih, i ona bi rasterala sve prosce, jer u poslednjem i pretposlednjem pismu piše da me duboko voli, da je drugi prosac samo račun, preklinje me da ne sumnjam u njenu ljubav i da verujem da je to samo pretpostavka, u ovo poslednje ja verujem, može biti da su je prosili i možda je nagovaraju da pristane, ali ona još nije dala svoj pristanak; ja sam se raspitivao o tim glasinama, istraživao ih... i ispostavilo se da u tome ima mnogo spletaka. Osim toga, da je dala pristanak, ona bi mi to napisala. Znači da ta stvar ni izdaleka nije završena. Oko 2. aprila očekujem od nje pismo. Zahtevao sam od nje potpunu otvorenost, i tako ću saznati svu istinu. O, prijatelju moj, hoću li je zadržati za sebe ili je prepustiti drugom? Ta ja na nju imam pravo, jeste li dobro čuli: pravo!
[.. .] Unesite se u njen položaj. Ona žudno iščekuje promenu u mojoj sudbini, ali nikako ništa da dočeka! Ona dolazi do očajanja i, imajući u vidu da je majka, da ima dete, pokolebala se, pomišljajući na mogućnost da se, ako se moje stvari ne srede, uda. Još samo pre dve godine mi je pisala, umirujući moju ljubomoru, da nijedan čovek u Kuznjecku ne vredi ni koliko moj mali prst, da bi ona htela nešto da mi kaže, ali se boji moje reakcije, da oko nje pletu intrige svakojaki gadovi, da se sve to tako grubo radi, bez trunke pristojnosti. U istom pismu me uverava kako ona više nego ikad oseća da sam joj neophodan, i piše mi: dođite što pre da se malo zajedno nasmejemo. Što znači da se narugamo ujdurmama provodadžika koje su se zarekle da je udaju. Ali ona je, sirotica, ipak sama, slaba, i svega se boji. Na kraju krajeva, ipak će je uplesti u te mreže i, što je još gore, počeće da joj pakoste kad uvide da ona ne podleže njihovim ujdurmama, i ona će biti sama među neprijateljima. Shvatite, najzad, da je za nju propast i smrt udaja u toj sredini. Ja znam da bi se i ona preporodila i ojačala duhom kad bi se ukazala makar i najmanja nada u mojoj
sudbini, duhovno bi se okrepila i, kad dobije pismo od oca (sa dozvolom), preselila bi se u Barnaul ili u Astrahan. Što se mene tiče (čitajte na marginama kako sam označio brojevima): 1. ona i ja bismo bili srećni. U braku sa mnom ona bi celog života bila okružena dobrim ljudima i većim poštovanjem nego s tim čovekom. Najzad, ja ću biti činovnik, i to možda uskoro. 2. Uveren sam da mogu da ishranim svoju porodicu. Radiću, pisaću. A ukoliko sad i ne bude nikakvih pomilovanja, ipak će biti moguće da pređem u civilnu službu i dobijem 14. klasu što pre, da dobijem platu i, što je najglavnije, da mogu da objavljujem, makar incognito. Imaću novca. Na kraju krajeva, sve ovo ne mora da se desi odmah, a do određenog roka sve će se stvari srediti. Znate šta sam joj odgovorio i šta od nje molim? Evo šta: 3. da ona, pošto pre isteka korote za mužem, tj. pre trećeg septembra ne može da se uda, neka pričeka i neka onom ne daje definitivni pristanak. Ako se do septembra moja stvar ne sredi, onda, ako hoće, neka objavi veridbu. Složićete se, i kad bih ja prema njoj nečasno ili egoistično postupao, ne bih joj mogao naneti štetu molbom da pričeka do septembra. 4. Osim toga, ona me voli. Sirotica! Ona će se namučiti. Zar da ona sa svojim srcem i umom ceo život proživi u Kuznjecku, boga pitaj s kim? Ona je u položaju moje junakinje iz Bednih ljudi, koja se udaje za Bikova (kao da sam sebi prorokovao). Mili moj, pišem Vam sve ovo da biste svim silama svoga srca i duše dejstvovali u moju korist. Uzdam se u Vas kao u brata! Inače ću doći do očajanja! Zašto će mi onda život! Kunem Vam se da ću onda učiniti nešto definitivno! Preklinjem Vas, anđele moj! A ako Vam kadgod bude potreban čovek koji 5. će za Vas trebati da pođe u vatru i vodu, onda je taj čovek već spreman, to sam ja, a ja ne napuštam one koje volim ni u nesreći ni u nevolji i to sam dokazao! I zato, anđele moj, četvrta molba. Tako Vam bog pomogao, ne časeći časa, napišite 6. joj u Kuznjeck pismo i napišite joj što jasnije i tačnije u čemu su sve moje nade. Naročito ako ima šta pozitivno u smislu promene moje sudbine, onda joj o tome napišite sve pojedinosti, i ona će ubrzo izaći iz očajanja, steći sigurnost i nada će je preporoditi, napišite joj celu istinu i samo istinu. Najvažnije je da to bude što podrobnije. Ako ne znate kako da joj napišete, onda je 7. to veoma lako. Evo ovako: F. M. mi je izručio Vaš pozdrav (ona Vas uvek pozdravlja i želi Vam sreću), pa kako znam da se veoma interesujete za sudbinu F. M., hitam da Vas obradujem da ima takvih i takvih vesti i nada u pogledu njegove sudbine, itd. […]

M. M. Dostoje vskom

Semipalatinsk, 24. marta 1856. [...] Ona piše da me voli više nego išta na svetu, da je mogućnost da se uda za drugog samo pretpostavka, ali pita
šta da radi i moli me da je u ovom kritičnom trenutku ne ostavim bez saveta. Ta vest me porazila kao grom. Ja sam rastrzan mučenjima. Šta da radim ako je potpuno zbune, šta će biti ako ona upropasti sebe time što bi sa svojim osećanjima i srcem pristala da se uda za nekog seljaka, glupana, činovnika radi parčeta hleba za sebe i sina, a ona bi to jedino zbog toga mogla da učini. A kako je strašno prodati sebe dok nosiš drugu ljubav u srcu! I kako bi strašno to bilo i meni, i to možda uoči samog preokreta u mojoj sudbini i njenog sređivanja na nov način. Jer ja sam dobio suviše nade da bih sad mogao da je izgubim. Kad-tad ću doći dotle da se moje stvari potpuno srede, a da mi je sad makar nešto da se sredi, pa bismo se spasli oboje! [. . .]


A. J. Vrange lu

Semipalatinsk, 14. jula 1856.

[. . .] Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve do sada ne mogu da shvatim! Imao sam propusnicu do Barnaula, ali rizikovao sam i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali sam bio! I šta sad da Vam kažem? Ponavljam, zar se može šta opisati na parčetu papira! Video sam je! Kakva plemenita, kakva anđeoska duša! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se setila prošlosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava ovako da govorim ili nemam! Ali ona mi je rekla: „Ne plači, ne tuguj, ništa još nije odlučeno, ti i ja i niko više!“ To su tačno njene reči. Ni sam ne znam
kako sam proveo ta dva dana, bilo je to blaženstvo i muka neizdrživa! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Međutim, potpuno je verovatno da su ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodilo! Iz pisma u pismo ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega više voli nego mene. Ja neću dići ruke! Ne znam još šta će sa mnom biti ako ostanem bez nje. Propašćemo i ja i ona. Možete li da zamislite, najdraži prijatelju, šta čini i na šta se odlučuje ona, koja je neobično, bezgranično razumna! Ona ima 29 godina, obrazovana je, pametna, videla je sveta, poznaje ljudi, patila je, mučila se, bolesna je sve ove poslednje godine otkako je u Sibiru, tražila je...[12]sreću, svojevoljna je, jaka i...[13] spremna da se uda za mladića od 24 godine, Sibirca koji ništa nije video, ništa ne zna, jedva da ima neko obrazovanje, i jedva da je počeo da sklapa prvu misao o svom životu, dok ona preživljava možda svoje poslednje misli. On je beznačajna ličnost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez...[14] učitelja u sreskoj školi, koji ima izgleda (vrlo uskoro) na 900 rubalja plate. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar neće ona sebe i drugi put upropastiti? Kako se mogu složiti u životu takve razlike u naravima, tako različiti pogledi na život, različite potrebe? I zar neće on...[15] kasnije, kroz nekoliko godina, kad ona još ...[16] biti uzrok njene smrti! Šta će biti s njom u sirotinji, sa gomilom dece i osuđenom na Kuznjeck! Ko zna do čega može dovesti sukob koji ja neminovno predviđam u budućnosti, jer neka je on, pretpostavimo, i najidealniji mladić, ali još nije muževan čovek. A on ne samo što nije idealan nego.. ? Kasnije se svašta može dogoditi. Šta će biti ako on nju uvredi podlim prekorom...[17] da je ona računala na njegovu mladost, da je zbog svog sladostrašća upropastila njegov život i, tako mi boga, čisti, divni anđeo će morati to da otrpi! Šta? Zar se tako nešto ne može dogoditi? To ili nešto slično neizostavno se mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomažu ..
,[18] kida mi se srce. Želim joj više sreće nego sebi samom. Ja sam o svemu tome razgovarao s njom, tj. sve se ne može reći, već samo deseti deo. Ona je slušala i bila zbunjena. Ali kod žena osećanje nadjačava očiglednost zdravog razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja izmišljotina (neka joj bude), ona ga je branila (kao: nije on takav). Ni u šta je nisam ubedio, ali sam u njoj izazvao sumnju: ona je plakala i mučila se. Meni je bilo žao, a onda se potpuno okrenula meni sažalila se ona na mene! Kad biste samo znali kakav je to anđeo, prijatelju moj! Vi nju nikada niste dobro upoznali; to Vam je nešto što je u svakom trenutku na nov način originalno, trezveno, oštroumno, ali i, paradoksalno, beskrajno dobro, istinski plemenito vitez u ženskom ruhu. Ona ima viteško srce: ona će sebe upropastiti. Ona sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam rešio da njemu napišem o svemu, da mu iznesem svoj pogled na stvari u celini; jer se ona na rastanku svim srcem potpuno okrenula meni. S njim sam se sporazumeo: on je preda mnom plakao, ali on i ne zna ništa drugo osim da plače! Meni je bio jasan moj nezahvalni položaj; ako bih počeo da ih odgovaram i da im predskazujem budućnost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno izmišlja užase u budućnosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo. Napisao sam dugačko pismo njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im šta sve može da proizađe iz nejednakog braka. Dogodilo mi se isto što i Žil Blazu i Arhiepiskopu od Grenade, kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je odgovarala vatreno ga braneći, kao da sam ja njega napao. A on je baš onako kuznjecki i glupo shvatio da je on ličnost, i da sam ja njega uvredio svojom prijateljskom, bratskom molbom (jer je on taj koji me molio da budemo prijatelji i braća) da razmisli dobro šta postiže, neće li zbog svoje sreće upropastiti ženu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema određene perspektive u budućnosti, samo večita čama u Kuznjecku. Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je nju naoštrio protiv mene, naopako shvativši jednu moju misao i ubedivši je da je ta misao za nju uvredljiva. Napisao mi je psovački odgovor. Rđavog je srca, tako ja mislim! A ona posle prvih varnica već hoće da se miri, sama mi piše, opet je nežna, ljubazna, dok ja još nisam uspeo da se opravdam pred njom. Kako će se sve to završiti ne znam, ali ona će sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire. Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviču, govorim pred Vama kao pred bogom, njena sreća mi je preča od sopstvene. Sve ovo vreme sam kao lud u punom smislu te reči. Kod nas su bile smotre, i ja se, izmučen duševno i fizički, teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na duši i neće zarasti nikad. [. .
.] Imam još jednu veliku molbu za Vas. Tako Vam boga, tako Vam svetlosti nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme
da pati. Ako se već uda za njega, neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da položi ispit za učiteljsku grupu, takođe u Kuznjecku. U tom slučaju imao bi 900 rubalja. Ja još ne znam šta bi se za njega moglo učiniti, o tome ću Vam pisati. Za sada recite Gasfortu koju reč o njemu (kao o mladom čoveku, vrednom, divnom, sposobnom hvalite ga što god više možete, recite da ste ga poznavali, i da ne bi bilo loše da mu se da bolje mesto. [. ..] To je sve radi nje, samo radi nje. Da bar ne bude u sirotinji, a sve drugo kako god bude! [. . .]
A. J. Vrange lu

Semipalatisk, 9. novembra 1856. god.

[...] Ja ni o čemu više ne mislim. Samo da je gledam, samo da je slušam. Ja sam nesrećni ludak! Ljubav u ovakvom obliku je bolest. Ja to osećam. Zapao sam u dugove zbog putovanja do nje (pokušao sam još jednom da odem, ali sam stigao samo do Zmijeva, nisam uspeo). Sada ću opet krenuti, uništiću sebe, ali šta me briga za to! Tako Vam Hrista, ne pokazujte ovo pismo mom bratu. Ja sam pred njim beskrajno kriv. On mi, jadnik, pomaže poslednjim snagama, a evo na šta ja trošim novac! Ja sam i od Vas molio ili da potonem ili da se zadovoljim. Odnosi između nje i mene su uvek isti. Svake nedelje pisma, duga, puna najiskrenije krajnje privrženosti. Ali često me u svojim pismima naziva bratom. Ipak, ona me voli. Samo to što sam se ja pojavio u Kuznjecku bilo je dovoljno da mi se opet skoro vrati. O, nemojte mi poželeti da napustim tu ženu i tu ljubav. Ona je svetlost mog života. Pojavila se u najtužnijem periodu moje sudbine i vaskrsla mi dušu. Čitavo moje biće vaskrslo je od toga što sam je sreo. Kad biste samo znali kakav je to anđeo, kakva duša! kakvo srce! Jadnica, ona podnosi tešku sudbinu! Živeti u Kuznjecku je užasno. Bori se da sina smesti u korpus (ja sam pismeno molio Sluckog za njega, i on je obećao da će učiniti sve što može), bori se da dobije pomoć i živi od mrvica koje joj šalje otac, živi tiho, skromno, tako da celom tom gradiću uliva poštovanje prema sebi. To je čvrst, snažan karakter. Njen brak sa onim (drugim) izgleda da je sasvim nemoguć. [. . .]

M. M. Dostoje vskom


Semipalatinsk, 22. decembra 1856. god.

[...] Mogu samo da ti kažem da se ja skoro sigurno ženim. A ukoliko se budem ženio, onda će svadba biti objavljena do polovine februara, tj. do poklada. Tako smo već odlučili ako se sve sredi i povoljno završi. I zato, jedini moj prijatelju, molim te i kumim bogom, ne tuguj zbog mene, ne sumnjaj i, što je najvažnije, ne pokušavaj da me odvratiš. Sve bi to već bilo kasno. Moja odluka je neizmenljiva, a i tvoj odgovor će doći možda kad sve već bude završeno. Ja znam smisao svih tvojih negodovanja, tvojih zamisli i saveta, sve je to krasno, ja verujem u tvoje dobro srce koje me voli; ali uprkos zdravom smislu tvojih saveta, oni će biti nekorisni. Uveren sam da ćeš ti reći da u trideset šest godina telo već traži mira, i da je teško sebi nametati kuluk. Na to ja neću da odgovori mi. Ti ćeš reći:
„Od čega ću ja da živim?“ To pitanje ima smisla, jer mene je, naravno, sramota, i ja ne mogu kao oženjen čovek da računam na to da ćeš me ti, na primer, izdržavati zajedno sa ženom. Ali znaj, jedini moj prijatelju, da je meni potrebno malo, sasvim malo da živim udvoje. Ja ti ništa ne pišem o Marji Dmitrijevnoj. To je takva žena kojoj po karakteru, po umu i srcu u hiljadu nećeš naći ravne. Ona zna da ja mogu da joj ponudim malo, ali takođe zna da mi nikada nećemo mnogo oskudevati; zna da sam ja pošten čovek i da ću joj pružiti sreću. [. . .]

M. M. Dostoje vskom

Semipalatinsk, 9. marta 1857. god. [. . .] Pripreme za put, oprema moja i njena (jer ona čak ni u onom najneophodnijem smislu nije baš bila bogata) i
to samo najnužnija oprema, može se reći sirotinjska oprema, putovanje preko 1500 vrsta u pokrivenim kolima (ona je slabog zdravlja, a mrazevi su i loši putevi, pa drukčije nije moguće) za koju sam platio okruglu sumu za četiri konja, svadba u Kuznjecku, mada i najskromnija, zakup stana, kućne potrepštine, kakav-takav nameštaj, posuđe u kući i u kuhinji sve je to odnelo toliko novca da je teško i shvatiti. U Kuznjecku skoro nikoga nisam poznavao. Ali ona me tamo upoznala sa boljim svetom, u kome je bila poštovana. Oca i majku su mi zastupali tamošnji načelnik policije i
njegova žena, dever i stari svat su takođe bili dosta pristojni ljudi, jednostavni i dobri, i ako se tome doda sveštenik i još dve porodice njenih poznanika, onda sam ti nabrojao sve goste na svadbi. Na povratku sam se zadržao u Barnaulu, kod jednog dobrog poznanika. Tu me je snašla nesreća: potpuno sam neočekivano dobio napad epilepsije koji je moju ženu smrtno preplašio, a mene ispunio tugom i depresijom. Doktor (učen i poslovan) rekao mi je, nasuprot svim ranijim lekarskim nalazima, da ja imam pravu padavicu, i da za vreme jednog od tih napada treba da očekujem da ću se ugušiti od spazme u grlu i da ću samo tako i nikako drukčije umreti. Ja sam sam izmolio tu otvorenost od doktora, zakleo sam ga u njegovo poštenje. Sve u svemu, on mi je savetovao da budem oprezan u vreme mladog meseca. (Bliži se vreme mladog meseca i ja očekujem napad.) Sada shvati, dragi moj, kakve mi se očajne misli vrzmaju po glavi. Ali zašto da govorim o tome! Možda još nije sigurno da imam pravu padavicu. Kad sam se ženio, ja sam potpuno verovao doktorima koji su me ubeđivali da su to prosto nervni napadi koji mogu da prođu kada promenim način života. Da sam pouzdano znao da imam pravu padavicu, ne bih se ženio. Radi svog spokojstva i da bih se posavetovao s pravim doktorima i preduzeo mere, meni je neophodno da što pre podnesem ostavku i preselim se u Rusiju, ali na koji način to učiniti? Pusta nada! Kad mi dozvole da štampam, kad zaradim novac, onda ću se i preseliti. [. ..] Moja žena se sada oporavila. Ona te moli da joj oprostiš što ti ovog puta ništa ne piše. Uskoro će ti pisati. Ona me ubeđuje da nije spremna da ti piše. Ona sve vas beskrajno voli. Sve vas je volela i pre, kada sam joj ja (‘54. godine) čitao svako vaše pismo i kad je znala sve pojedinosti o vama. Ona te, na osnovu mojih priča, neobično poštuje i stalno mi tebe ističe za primer. To je dobro i nežno stvorenje, pomalo hitra, brza, vrlo osetljiva; život koji je proživela ostavio je bolne tragove u njenoj duši. Prelazi u njenim osećanjima su brzi do nemogućeg, ali ona nikad ne prestaje da bude dobra i plemenita. Ja nju mnogo volim i ona mene, pa zasad sve teče pristojno.
[...] U budućnost nekako slepo verujem. Samo kad bi mi bog dao zdravlja. Čudna je to stvar: iz svoje teške nesreće i iskustva izneo sam neobičnu vedrinu i samouverenost. Možda je to i loše. Daj bože da imam dovoljno razuma da ne budem suviše samouveren. Ali ne brini i ne tuguj zbog mene. Sve će se okrenuti na dobro. [...][19]

ZIMSKE BELEŠKE O LETNJIM UTISCIMA

1863.



GLAVA I

UMESTO PREDGOVORA


Već toliko meseci me neprestano nagovarate, prijatelji moji, da vam što pre opišem svoje utiske o inostranstvu, i ne sluteći da me svojom molbom prosto dovodite u nepriliku. Šta da vam pišem? Šta da vam ispričam novo, što još nije poznato i već nije ispričano? Kome od vas Rusa (tj. onih koji bar čitaju časopise) Evropa nije dvaput bolje poznata od Rusije? Kazao sam dvaput iz učtivosti, a sigurno je i deset puta. A zatim, pored ovih opštih primedbi, vi dobro znate da nemam ništa naročito da vam pričam, a još manje da sistematski opisujem, jer ništa sistematski nisam ni video, a ako sam ponešto i video, nisam stigao da razgledam.
Bio sam u Berlinu, Drezdenu, Visbadenu, u Baden-Badenu, Kelnu, Parizu, u Londonu, Lucernu, Ženevi, u Đenovi, Firenci, Milanu, Veneciji i u Beču. U ponekom od tih mesta i dvaput, i sve sam to obišao za dva i po meseca! A zar se može nešto razgledati kako treba kad se za dva i po meseca pređe toliki put?
Sećate se da sam plan svog putovanja sastavio još ranije u Petrogradu. Nikada nisam bio u inostranstvu, a vuklo me je nešto tamo još od najranijeg detinjstva, još onda kad sam u duge zimske večeri, ne znajući da čitam, slušao otvorenih usta, obamirući od ushićenja i straha, dok su moji roditelji čitali pred odlazak na spavanje romane En Retklif, od kojih sam posle u snu buncao kao u groznici.
I najzad sam se oteo i otišao u inostranstvo, u četrdesetoj godini života, i želeo sam, naravno, ne samo da što bolje razgledam, već da vidim sve, apsolutno sve, bez obzira na kratak rok. Pored toga, nisam uopšte bio sposoban da hladnokrvno biram mesta boravka. Gospode bože, koliko sam očekivao od tog putovanja! „Neka i ne razgledam ništa detaljno“, mislio sam, „ali ću zato sve videti, svud ću pomalo biti, pa će se iz svega što sam video iskristalisati neka celina, neka opšta slika. Celu ’zemlju svetih čudesa’ videću odjednom iz ptičje perspektive, kao obećanu zemlju gledanu sa planine. Jednom rečju, dobiću neki nov, divan i snažan utisak.“ Šta ja sada, sedeći kod kuće, najviše žalim sećajući se svog letnjeg putovanja? Ne to što nisam detaljno razgledao, već što sam se gotovo svuda vrlo malo zadržavao, a u Rimu, na primer, nisam ni bio. A u Rimu bih možda propustio i ne bih video papu. Sve u svemu, obuzela me je neka neodoljiva želja za novim, za promenom mesta, za opštim, sintetičkim, panoramskim utiscima iz perspektive.
A šta sad vi, posle ovih priznanja, očekujete od mene? Šta da vam ispričam? Šta da vam opišem? Panoramu, perspektivu? Nešto iz ptičjeg leta? A možda ćete mi baš vi prvi reći da sam visoko uzleteo. Osim toga, ja sebe smatram za svesnog čoveka, i uopšte ne bih hteo da lažem čak ni kao putnik. A ako počnem da vam slikam i opisujem makar samo panoramu, neminovno ću slagati, ne zato što sam putnik, već prosto zato što u mojim prilikama nije moguće ni lagati. Pomislite i sami: Berlin je, recimo, ostavio na mene sasvim kiseo utisak, a proveo sam u njemu samo dan i noć. I ja sad znam da nisam pravedan prema Berlinu, i ne da ne bih smeo da tvrdim kako ostavlja kiseo utisak, već bar nakiseo, a ne prosto kiseo.
A kako je došlo do moje nesrećne greške? Nesumnjivo zato što sam ja, bolesnik koji pati od jetre, jurio dva dana i dve noći železnicom kroz kišu i maglu, sve do Berlina, a kad sam doputovao, neispavan, žut, umoran, sav izlomljen, odjednom sam opazio da Berlin neverovatno liči na Petrograd. Iste ulice prave kao strela, isti mirisi, isti... Uostalom, neću valjda nabrajati! „Eh, bože moj!“ pomislio sam. „Zar je vredelo mučiti se dva dana i dve noći u vagonu da bih video ono isto od čega sam pobegao?“ Čak mi se ni lipe nisu svidele, a za njihovo održavanje Berlinac će žrtvovati sve što mu je najdraže, možda čak i svoj ustav. A šta bi Berlincu moglo da bude draže od ustava? Osim toga, Berlinci, svi bez izuzetka, izgledali su takvi Nemci da sam ja, ne razgledaši čak ni freske Kaulbaha (o, užasa!), brže- bolje pobegao u Drezden, duboko ubeđen da se na Nemca treba posebno naviknuti, i da ih nenaviknut čovek teško
može podneti u velikim masama.
A u Drezdenu sam se, opet, ogrešio o Nemice; tek što sam izišao na ulicu, odjednom mi se učinilo da nema ničeg odvratnijeg od tipa drezdenske žene, i da bi se sam pesnik ljubavi, Vsevolod Krestovski, najubeđeniji i najveseliji od ruskih pesnika, potpuno ovde izgubio, pa čak možda i posumnjao u svoj dar i poziv. Ja sam, naravno, ovog trenutka osetio da govorim gluposti, i da on ni pod kakvim okolnostima ne bi mogao da posumnja u svoj talenat. Nakon dva sata sve mi je postalo jasno: kad sam se vratio u svoju sobu u hotelu i isplazio jezik pred ogledalom, uverio sam se da je moja ocena drezdenskih dama slična najgoroj kleveti. Jezik mi je bio žut, i ništa dobro nije obećavao... „I zar je moguće da čovek, car prirode, toliko zavisi od sopstvene jetre?“ pomislio sam. „Kakva niskost!“
Sa tako utešnim mislima krenuo sam za Keln. Priznajem da sam mnogo očekivao od katedrale; sa strahopoštovanjem sam je crtao još u mladosti, kada sam učio arhitekturu. Ali kad sam posle mesec dana, pri povratku iz Pariza, prošao kroz Keln i ponovo je video, umalo je nisam „na kolenima molio za oproštaj“ zato što prvi put nisam mogao da shvatim njenu lepotu, baš kao što je nekad Karamzin, iz istog razloga, pao na kolena pred Rajnskim vodopadom. Pa ipak, prvi put mi se katedrala uopšte nije svidela; učinila mi se kao neka čipka, prosto čipka i samo čipka, galanterijska stvar, slična pritiskivaču za hartiju na pisaćem stolu, od sedamdeset hvati visine.
„Veličanstvenog vrlo malo“, došao sam do zaključka, isto onako kao što su naši dedovi ocenili Puškina: „I suviše lako“, kažu, „piše, a malo uzvišenog.“ Mislim da su na moj prvi sud uticale dve stvari: kao prvo, kolonjska voda. Žan Marija Farina nalazi se odmah uz katedralu, i ma u kom hotelu odseli, ma kako bili raspoloženi, ma koliko se krili od svojih neprijatelja, pogotovo od Žan Marije Farine, njegovi će vas zastupnici obavezno naći i onda: „Eau de cologne ou la vie!“[20] Ne mogu nekako baš tačno da tvrdim da li baš tim rečima viču: „Eau de cologne ou la vie!“, ali ko zna možda baš tako. Druga stvar zbog koje sam se naljutio i nepravedno postupio bio je novi kelnski most. Most je, naravno, divan, i grad se s pravom ponosi njime; ali meni se učinilo da se ipak i suviše ponosi. I naravno, odmah sam se naljutio. Osim toga, onaj skupljač groševa pri ulazu na predivni most nije smeo da uzima od mene tu sasvim umesnu carinu, kao da me kažnjava za neku meni nepoznatu grešku. Ne znam, ali mi se učinilo da se Nemac kočoperi. „Sigurno se dosetio da sam stranac, i to baš Rus“, pomislio sam. Njegove oči samo što nisu govorile: „Vidiš li naš most, jadni Rujo, i eto, ti si crv pred našim mostom i pred svakim nemačkim čovekom, zato što nemaš takav most.“ Priznaćete i sami da je to uvredljivo.
Naravno, Nemac to uopšte nije rekao i možda mu to ni na pamet nije palo, ali svejedno: ja sam tada bio tako ubeđen da je on baš to hteo da kaže, i konačno mi je prekipelo: „Dođavola“, mislio sam, „i mi smo izmislili samovar... imamo novine... kod nas se prave stvari za oficire... kod nas...“ Jednom rečju, naljutio sam se, i pošto sam kupio flašicu kolonjske vode (jer se od toga nisam mogao spasiti), odmah sam odjurio za Pariz, u nadi da će Francuzi biti mnogo umiljatiji i zanimljiviji. Sada vidite i sami: da sam prisilio samog sebe i ostao u Berlinu ne dan, već nedelju, u Drezdenu isto tako, u Kelnu bar tri dana, ili makar dva, ja bih sigurno drugi, treći put pogledao na sve pomenute stvari drugim očima i stekao bih lepšu predstavu o njima. Čak i sunčev zrak, najobičniji sunčev zrak, mnogo bi tu značio. Da je sijalo sunce nad katedralom, kao što je sijalo kad sam drugi put došao u Keln, ja bih sigurno to zdanje video u pravoj svetlosti i lepoti, a ne kao što sam ga video onog sumornog i nešto kišovitog jutra, koje je u meni moglo izazvati samo plamen uvređenog patriotizma. Doduše, to uopšte ne znači da se patriotizam rađa samo po lošem vremenu. Vidite, dakle, dragi prijatelji, za dva i po meseca ne može se razgledati sve kako treba, i ja vam ne mogu dati precizna obaveštenja. I nehotice ću ponekad morati da govorim neistinu, i zato...
Ali vi me ovde prekidate. Vi kažete da vam sad i nisu potrebni tačni podaci, da ćete ih, ako ustrebaju, naći u Rajnhardovom bedekeru, i da bi, naprotiv, bilo dobro kada svaki putnik ne bi trčao za apsolutnom tačnošću (koju skoro nikad nije u stanju da postigne), već za iskrenošću kad se ne bi bojao i ponekad ne bi prećutao neki svoj lični utisak ili doživljaj, makar mu i ne doneo veliku slavu, i kad ne bi prema poznatim autoritetima proverio svoje zaključke. Jednom rečju, vama su potrebna samo moja lična, ali iskrena posmatranja i zapažanja.
Ah, uzvikujem ja, vama, dakle, treba obično brbljanje, ovlašne skice, letimični lični utisci. Na to pristajem, i odmah ću to uraditi uz pomoć svog notesa. I potrudiću se da budem prostodušan, koliko god mogu. Samo vas molim, upamtite da će možda mnogo od ovoga što ću vam sad pisati biti pogrešno. Nemoguće je pogrešiti, na primer, da u Parizu postoji Notr-Dam i Bal-Mabij. Naročito su ovu poslednju činjenicu toliko puta posvedočili svi Rusi koji su pisali o Parizu, da u to ne treba više sumnjati. U tome, možda, ni ja neću pogrešiti, mada, strogo gledano, ne mogu ni za to da garantujem.
Jer, kaže se, recimo, da je nemoguće boraviti u Rimu a ne videti crkvu Svetog Petra. A zamislite, ja sam bio u Londonu a nisam video crkvu Svetog Pavla. Zaista je nisam video. Crkvu Svetog Pavla nisam video! Ono, doduše,
ima razlike između crkava Svetog Petra i Svetog Pavla, ali to ipak nije lepo od jednog putnika. Eto vam prvog mog doživljaja koji mi ne služi na čast; naime, ja sam je video izdaleka, na jedno dvesta hvati razdaljine, ali sam žurio u Pentonvil, odmahnuo rukom i prošao pored nje. Ali na stvar, na stvar! I znate šta: nisam ja samo putovao i gledao iz ptičje perspektive. A „iz ptičje perspektive“ ne znači s visine. To je arhitektonski termin, kao što znate. Ja sam ceo mesec, izuzev osam dana provedenih u Londonu, proživeo u Parizu. Napisaću vam zato nešto o Parizu, jer sam taj grad ipak bolje razgledao nego crkvu Svetog Pavla ili drezdenske dame. Dakle, počinjem.

GLAVA II

U VAGONU


„Francuz nema zdravog razuma, a kad bi ga imao, smatrao bi to za svoju najveću nesreću.“ Ovu frazu je još prošlog veka napisao Fonvizin[21] i, bože moj, kako ju je veselo napisao. Kladio bih se da mu je srce igralo od zadovoljstva kad ju je sastavio. I, ko zna, možda smo je svi mi posle Fonvizina, tri-četiri naraštaja jedan za drugim, čitali sa veselom nasladom. Sve slične fraze koje šibaju strance, čak i danas imaju za nas Ruse nečeg neobično prijatnog. Naravno, u najdubljoj tajnosti, tajno čak i od nas samih, oseća se u tome neka osveta za nešto ružno u prošlosti. To osećanje, istina, nije lepo, ali sam odnekud ubeđen da postoji skoro kod svakog Rusa. Mi, naravno, grdimo druge ako nas za to osumnjiče, i tu se uopšte ne pretvaramo; mislim čak da je i sam Bjelinski[22] u tom pogledu bio potajni slovenofil. Sećam se, nekad, pre petnaest godina kad sam se znao sa Bjelinskim sećam se sa kakvim se strahopoštovanjem, koje je već bilo nenormalno, sav tadašnji kružok klanjao pred Zapadom, to jest prvenstveno pred Francuskom. Tada je Francuska bila u modi bilo je to osamsto četrdeset šeste godine. I ne samo da su se obožavala imena kao, na primer, Žorž Sand, Prudon i druga, ili poštovala takva kao Luj Blan, Ledri-Rolen itd., već su prosto i kojekakvi balavci, najništavniji ljudi, bili na visokom glasu. I od njih se očekivalo da nečim velikim posluže budućem čovečanstvu. O nekima od njih govorilo se posebnim šapatom strahopoštovanja... I znate šta? Čitavog svog života nisam sreo zagriženijeg Rusa nego što je bio Bjelinski, mada je, pre njega, samo Čaadajev[23] tako smelo, a katkad i slepo kao i on, negodovao na mnogo štošta što je naše zavičajno i, verovatno, prezirao sve što je rusko. Ja se sada po izvesnim činjenicama svega toga prisećam i sve to shvatam. I, ko zna, možda ova uzrečica Fonvizinova ni Bjelinskom ponekad nije izgledala mnogo skandalozna. Ima trenutaka kad se i najlepše i prirodno tutorstvo ne sviđa baš mnogo. Samo, boga radi, nemojte pomisliti da voleti domovinu znači grditi strance, i da ja baš tako mislim. Ja uopšte tako ne mislim, niti imam nameru da tako mislim naprotiv... Žao mi je samo što sad nemam vremena da to detaljnije objasnim.
Uzgred rečeno, da vas pitam: ne mislite, valjda, da sam, umesto Pariza, zagazio u rusku literaturu? Ili da možda pišem kritički ogled? Ne, ja to samo onako, iz dokolice.
Po mojoj putničkoj knjižici ispada da ja sad sedim u vagonu i spremam se sutra u Ajdkunen, to jest na svoj prvi utisak u inostranstvu, i čak mi svaki čas srce uzdrhti. Eto, najzad ću videti Evropu, ja, koji sam o njoj naprazno sanjao skoro četrdeset godina, ja, koji sam još od šesnaeste najozbiljnije, kao Njekrasovljev Bjelopatkin u Švajcarsku hteo da bežim, ali nisam pobegao i, gle sad, i ja najzad putujem u „zemlju svetih čuda“, u zemlju tolikih svojih dugih čežnji i očekivanja i tako upornih verovanja.
„Gospode, kakvi smo ti mi Rusi?“ sinulo mi je tog trenutka kroz glavu, u tom istom vagonu. Da li smo mi zaista Rusi? Zašto Evropa, ma ko mi bili, ima na nas tako snažan, tako volšeban, privlačan uticaj? Ja ne govorim o onim Rusima koji su tamo u Evropi ostali, već o onim običnim, čije je ime pedeset miliona, i koje nas sto hiljada ljudi do sada najozbiljnije ni za šta nismo smatrali, koje naši mudri satirični časopisi još i danas ismevaju što ne briju brade. Ja sad govorim o našoj privilegovanoj grupici, jer se apsolutno sav naš razvitak, nauke, umetnosti, građanskih prava, humanizma, sve je otuda, iz iste „zemlje svetih čuda“! Jer je sav naš život, od najranijeg detinjstva, tekao na evropski način. Da li je iko od nas mogao da se odupre tom uticaju, pozivu, pritisku? Kako to da nismo potpuno postali Evropljani? A da nismo postali sa time će se, mislim, svi složiti, jedni sa radošću, a drugi, naravno, sa zlobom, zato što nismo dorasli za preporod. To je već druga stvar. Ja govorim samo o činjenici da se nismo preporodili ni pod tako neodoljivim uticajem, i ne mogu da razumem taj fakat. Ta nisu nas, valjda, dojkinje i dadilje sačuvale od tog
preporoda!
Uostalom, zaista je i smešno i žalosno pomisliti: možda ne bismo imali Puškina da nije bilo Puškinove dadilje Arine Rodionovne. To je glupost! Zar nije glupost? A šta ako zaista nije glupost! Evo i sad mnogu rusku decu odvode na vaspitanje u Francusku; i šta ćemo ako su odveli tamo i nekog novog Puškina, koji tamo od kolevke neće imati ni Arine Rodionovne ni ruskog jezika? A zar Puškin nije bio Rus! On, plemić, osetio je Pugačova[24] i proniknuo je u njegovu dušu, i to još onda kad niko ni u šta nije pronicao. On, aristokrata, nosio je u svojoj duši Bjelkina. On se svojom snagom umetnika uzdigao iz svoje sredine, i u Onjeginu joj je, sa gledišta narodnog duha, strogo sudio. To je prorok i duh koji predskazuje! Postoji li zaista neko organsko sjedinjavanje čovečjeg duha i rodne grude, da se od nje nikako nije moguće otkinuti, a ako se i odrodiš, ipak ćeš se nazad vratiti? Jer nije nam valjda slovenofilstvo s neba palo! I mada se ono kasnije ukalupilo u moskovsku koncepciju, ipak je osnova te zamisli šira od moskovske formule, i možda mnogo dublje prodire u nečija srca nego što se to na prvi pogled čini. Pa i kod samih Moskovljana je, možda, šire i dublje od njihove spoljne formule.
Jer, mnogo je teško čoveku da se odmah jasno izrazi, čak i pred samim sobom. Poneka dugotrajna i snažna misao ni u toku tri pokolenja ne može da se izrazi, tako da ponekad ispadne nešto ni nalik na početak!
I eto, sve te dokone misli su me i nehotice zaokupljale pred Evropom, u vagonu, doduše unekoliko iz dosade i dugog vremena. Jer treba biti iskren! Do sada su uvek kod nas o takvim stvarima mislili samo oni koji nemaju drugog posla. Ah, kako je dosadno sedeti dokon u vagonu, isto onako kao što je kod nas u Rusiji dosadno bez svog posla živeti. Iako te vozaju i brinu se o tebi, iako te ponekad tako uljuljkuju da ti se čini da se ništa lepše ne može poželeti, ipak te obuzima neka seta, tuga, i baš zato što ništa ne radiš, zato što se već i suviše drugi brinu o tebi, a ti sediš i čekaš kad ćeš već jednom stići. Ponekad bih zaista hteo da iskočim iz voza. Pa neka bude gore, neka se i umorim zato što nisam navikao, neka i padnem. Ništa ne mari! Zato sam, svojim nogama idem, zato sam našao sebi posao i sam ga obavljam; i ako se desi da se vagoni sudare i isprevrću, neću bar sedeti zaključan i skrštenih ruku, i za tuđu krivicu plaćati svojim rebrima...
Bog zna šta sve besposlenom čoveku neće na pamet pasti!
A međutim se već smrkavalo. Po vagonima su počeli da pale svetiljke. Naspram mene sedeli su muž i žena, već u godinama, spahije i, činilo se, dobri ljudi. Žure u London na izložbu, samo na nekoliko dana, a porodicu su ostavili kod kuće. Desno od mene sedi Rus koji već deset godina živi u Londonu i radi u nekom trgovačkom preduzeću; došao je samo na dve nedelje poslom u Petrograd, i izgleda kao da je sasvim izgubio osećanje tuge za domovinom. S leva mi sedi čistokrvni Englez, riđ, sa engleskim razdeljkom, usiljeno ozbiljan. U toku čitavog puta ni sa kim od nas nije ni na jednom jeziku ni reč progovorio; danju je bez predaha čitao neku knjižicu, štampanu onim najsitnijim engleskim slogom, koji samo Englezi mogu da trpe i još da ga hvale kako je prijatan; a u deset sati uveče odmah je skidao čizme i navlačio papuče. Verovatno je tako navikao da živi celog života, i nije hteo da menja svoje navike ni u vagonu.
Ubrzo su svi zadremali; zviždanje i kloparanje voza izazivalo je kod svih neki neodoljivi dremež. Ja sam sedeo, mislio, mislio, i ni sam ne znam kako sam najzad došao do toga „da Francuz nema pameti“ ono čime sam i počeo glavu. A znate li da me nešto podbada da vam još pre nego što stignemo do Pariza kažem svoja vagonska razmišljanja; prosto iz humanih pobuda: meni je bilo dosadno u vagonu, pa neka sad i vama bude dosadno. Uostalom, mnoge čitaoce treba od ovog zaštititi zato ću ja sva svoja razmišljanja uneti u posebnu glavu i nazvaću je suvišnom. Vi se malo pomučite s njom, a drugi je kao suvišnu mogu izbaciti. Sa čitaocima se treba ponašati pažljivo i savesno, a s prijateljima se može i intimnije. Dakle:

GLAVA III

I POTPUNO SUVIŠNA


To, uostalom, i nisu bila razmišljanja, već više neka posmatranja, proizvoljno sanjarenje, čak i fantaziranje „o ovome, onome, a najviše ni o čemu“. Prvo i prvo, otišao sam u starinu i zamislio se o čoveku koji je stvorio gore navedeni aforizam o francuskom razumu, i tako sam sasvim bez razloga dugo razmišljao o tom aforizmu. Za svoje vreme taj čovek je bio veliki liberal. Ali, iako je, bog bi znao zašto, celog svog veka vukao na sebi francuski kaftan, puder i špadu pozadi, kao obeležje svog viteškog porekla (koje kod nas uopšte nije ni postojalo) i za zaštitu svoje lične časti u Potemkinovom predsoblju, ipak, čim je promolio nos u Evropu, odmah je počeo da se brani od Pariza svim biblijskim tekstovima i zaključio „da Francuz nema pameti“, a kad bi je imao, smatrao bi to za svoju najveću nesreću. Uzgred da kažem, ne mislite valjda da sam poveo reč o špadi i somotskom kaftanu kako bih prekorio Fonvizina? Ni govora! Nije valjda mogao da obuče sukneni gunj, i to u ono vreme, kad još i sad poneka gospoda, iako nastoje da budu pravi Rusi i da se sjedine s narodom, ipak nisu obukla gunjeve, već su izmislila za sebe neko operetsko odelo, maltene ono u kome izlaze na scenu u ruskim narodnim operama. Ruslani zaljubljeni u svoje Ljudmile, koje nose starinske ukrase na glavi. Da, tada je bar francuski kaftan bio razumljiviji narodu: „Odmah se vidi gospodin, ne može gospodin ići u gunju.“ Nedavno sam čuo kako je neki savremeni spahija, da bi se sjedinio s narodom, počeo da nosi rusku odeću, i uobičajio je da u njoj i na skupove ide: a seljaci, čim ga vide, govore među sobom: „Zašto se vuče među nama ova maškara?“ I tako spahiji nije pošlo za rukom da se sjedini s narodom.
A ne rekao mi je drugi gospodin ja ni u čemu neću popustiti. Namerno ću brijati bradu, i, ako treba, i frak ću nositi. Radiću svoj posao i ničim neću pokazati da hoću da se sprijateljim sa njima. Biću domaćin, biću tvrdica i račundžija, i, ako treba, čak ću ih pritegnuti i cediti. Više će me poštovati. Jer, najglavnije i jeste da se još u početku stekne istinsko poštovanje.
„Ah, dođavola“, pomislio sam, „kao da spremaju pohod protiv tuđina. Pravi vojni savet.“
Da rekao mi je treći, uostalom vrlo dobar gospodin ja se tamo negde upišem u seljake i odjednom mene na opštinskom zboru osude na batine! Šta će onda sa mnom biti?
„Pa nek te i išibaju“, prohtelo mi se odjednom da kažem, ali nisam rekao zato što sam se uplašio. Šta je to, zašto se mi još uvek bojimo da kažemo izvesne svoje misli? „Pa neka“, mislio sam, „neka te i istuku, šta mari? Takve obrte u životu profesori estetike nazivaju tragičnim i ništa više. Zar samo zbog toga da živim otuđen od svih? A ne, ili treba živeti zajedno, sa svima u svemu, ili sam za sebe, onda sasvim otuđen. Osim toga, ljudi su i gore stvari trpeli, i to slabe žene i deca.“
Ta manite, molim vas, kakve sad žene i deca povikao bi moj protivnik išibali bi mene seljaci ni za šta, zbog neke krave što je u tuđu baštu upala; a za vas je to već opšta stvar.
Ono, zaista, smešno je, i sama je stvar smešna, prljava, ne želi čovek da uprlja ruke. I govoriti čak o tome je nepristojno. Nek svi u zemlju propadnu! Neka ih sve šibaju, ali ne mene! Šta se to mene tiče, ne šibaju mene! A što se mene tiče, ja sam, vidite, spreman da jemčim čime god hoćete za seljačku presudu; ni jednu jedinu šibu ne bi dosudila mom sagovorniku, čak i kad bi bilo moguće izvršiti nad njim opštinsku presudu: „Njega ćemo, braćo, kazniti novčano, zato što je gospodin čovek. Nije navikao. A kod nas seljaka sedalo i jeste za to da ga šibaju“, odlučio bi skup rečima starešine iz jedne Ščedrinove gubernijske slike!
Nazadnjaštvo! uzviknuće neko ko ovo pročita. Brani batinanje! (Bogami, neko će iz ovoga zaključiti da ja branim telesnu kaznu!)
Ali, molim vas, o čemu vi govorite? reći će drugi. Počeli ste o Parizu a prešli na šibe. Gde je tu Pariz?
Ama šta je to dodao bi treći vi pišete o stvarima koje ste nedavno čuli, a putovali ste, međutim, letos. Kako ste mogli još tada, u vagonu, o svemu tome da mislite?
E, na to zaista nije lako odgovoriti kažem ja ali, dozvolite, ovo su zimske uspomene o letnjim utiscima. A pošto su zimske, onda se u njih uplelo i nešto zimsko. Osim toga, primičući se Ajdkunenu, razmišljao sam o čitavom našem životu u otadžbini, koji sam ostavljao zbog Evrope, i sećam se da su neka moja razmišljanja bila u tom duhu. Razmišljao sam naročito o temi kako je na nas u raznim vremenima uticala Evropa, kako je stalno navaljivala sa svojom civilizacijom nama u goste a koliko smo se mi civilizovali i koliko nas tačno do sad ima na broju civilizovanih? Sada i sam vidim da je sve ovo skoro nepotrebno i suvišno. Ali ja sam vas upozorio da će cela glava biti suvišna. A, uzgred rečeno, gde sam ono stao? Ah da, kod francuskog kaftana. Od njega je i počelo!
Eto, jedan od tih francuskih kaftana napisao je tada Brigadira. Brigadir je za ono vreme bio izvanredna stvar i izazvao je neobičan efekat. „Umri, Denise, ništa bolje nećeš napisati“, govorio je sam Potemkin. Svi kao da su se trgli iz dremeža. Zar je i tada nastavio sam svoja proizvoljna razmišljanja već dosadilo ljudima da ništa ne rade i da žive pod tuđim rukovodstvom? Ja ne govorim samo o tadašnjem francuskom rukovođenju, već hoću uzgred da kažem kako smo mi veoma lakoveran narod i da sve to kod nas dolazi od naše dobrodušnosti. Sedimo, na primer, svi mi bez ikakvog posla, i odjednom nam se učini da je neko nešto rekao, nešto uradio, da je i kod nas nešto zamirisalo našim duhom, da se našao i za nas posao onda svi poletimo, i potpuno smo uvereni: eto sad počinje. Muva proleti, a mi već mislimo da su proveli slona. Neiskustvo mladosti, a i glad pored toga. To je kod nas počelo još pre Brigadira, tada još, naravno, u mikroskopskoj razmeri i stalno se do danas ponavlja: našli smo posao za sebe i cičimo od ushićenja. Zacičati i arlaukati od ushićenja to je kod nas najvažnija stvar, a posle dve godine svi se razilazimo pokunjeni. Ali ne umaramo se, makar i sto puta počinjali.
Što se tiče tuđeg rukovođenja, u Fonvizinovo vreme skoro niko u masi nije ni posumnjao da je to najsvetije, najevropskije rukovođenje, i najmilije tutorstvo. Doduše, i sad je malo onih koji u to sumnjaju. Čitava naša krajnje progresivna partija silno se zalaže za tuđe rukovođenje. A tada, o, tada se toliko verovalo u svako rukovođenje da je čudno kako nismo pomerali planine s mesta, i kako to da naše alaunske visoravni, pargolovski vrhovi i valdajski visovi još stoje tamo gde su i bile. Istina, jedan tadašnji pesnik pominjao je jednog junaka koji:


i koji:
legne na planinu, a planina puca, rukom kule pod oblake baca.
Ali, to je, izgleda, bila samo metafora.
Uzgred da kažem, gospodo, ja govorim sada samo o literaturi, i to upravo o lepoj književnosti. Hoću po njoj da proverim postepeni i blagotvorni uticaj Evrope na našu otadžbinu. Naime, kakve su se knjige tada (pre Brigadira i u njegovo vreme) izdavale i čitale, nije moguće zamisliti bez izvesne radosti i oholosti s naše strane! Mi imamo sad jednog divnog pisca, ponos našeg doba, nekakvog Kuzmu Prutkina. Sav njegov nedostatak je njegova neshvatljiva skromnost, do sada još nije izdao svoja celokupna dela. Ali je objavio, još davno, u „Savremeniku“, u odeljku razno, Zapise mog dede. Zamislite šta je sve mogao da zapiše taj debeli, sedamdesetogodišnji deda iz Katarininog doba, koji je prošao sito i rešeto, bio na dvorskim banketima i u bici kod Očakova, i kad se vratio u svoju domovinu, latio se da piše uspomene? Sigurno je mnogo štošta interesantno imao da zapiše. Šta samo nije video taj čovek! I evo, kod njega je sve u ovakvim anegdotama:
„Oštroumni odgovor kavaljera de Monbazona. Jednom je neka mlada i vrlo privlačna devojka u prisustvu kralja hladnokrvno upitala kavaljera de Monbazona: ,Gospodine, šta je o šta prikačeno: pas o rep ili rep o psa?’ Na ovo je de Monbazon, budući veoma vešt u odgovaranju, bez trunke zbunjenosti, čak naprotiv, sasvim spokojnim glasom odgovorio: ,Gospođice, uhvatiti psa za rep kao i za glavu nikome nije zabranjeno.’ Ovaj odgovor je tom kralju pričinio veliko zadovoljstvo i taj kavaljer nije ostao bez nagrade.“
Vi mislite da je to izmišljotina, budalaština, da takvog dede nikad nije ni bilo na svetu? A ja vam se kunem da sam lično, kad mi je bilo deset godina, čitao jednu knjižicu iz Katarininog vremena, i u njoj sam pročitao sledeću anegdotu. Još tada sam je naučio napamet toliko mi se dopala i nisam je više nikad zaboravio:
„Oštroumni odgovor kavaljera de Rogana. Poznato je da je kavaljeru de Roganu užasno zaudaralo iz usta. Kad je jednom bio prisutan buđenju princa de Kondea, ovaj mu reče: 'Odmaknite se, kavaljeru de Rogane, jer od vas veoma ružno zaudara.’ Na ovo je kavaljer de Rogan odmah odgovorio: ’He zaudara to od mene, milostivi prinče, već od vas,
jer vi tek ustajete iz postelje’.“
I sad zamislite tog spahiju, starog ratnika, možda bez ruke, sa starom spahinicom, sa stotinom slugu, sa decom Mitrofanuškama, koji subotom ide u kupatilo i pari se do besvesti, i on, s naočarima na nosu, važno i svečano čita, razgovetno i polako, slične anegdote i veruje da je to vrlo važna stvar, maltene službena dužnost.
Kako je naivno bilo tadašnje verovanje u korist i neophodnost sličnih vesti iz Evrope! „Poznato je“, kaže, „da je kavaljeru de Roganu ružno zaudaralo iz usta“... Kome je poznato, zašto je poznato, i ko bi uopšte poželeo to da dozna? Ali, slična slobodoumna pitanja nisu zbunjivala dedu. On je s detinjom verom smatrao da je ta „zbirka opštih reči“ poznata na dvoru, i to je za njega bilo dosta.
Da, naravno, tada smo lako usvajali Evropu, razume se fizički. Ali moralno usvajanje nije išlo bez biča. Obuli bi svilene čarape, natukli perike, opasali špade i gotov Evropejac. I ne samo da im to nije ništa smetalo, već se čak i sviđalo. A u stvari je sve ostajalo po starom: kad bi ostavili knjigu o de Roganu (o kome su samo to znali da mu je ružno zaudaralo iz usta) i skinuli naočare, kao i pre su tukli svoju poslugu, kao i pre su patrijarhalno postupali sa svojom porodicom, kao i pre su tukli u štali sitnog spahiju-suseda ako bi napravio ispad, i isto kao i pre puzili pred višim ličnostima. Čak su i seljaku bili bliži i razumljiviji: manje su prezirali, manje su se gadili njegovih običaja, više su znali o njemu, bili su mu manje tuđi, manje Nemci. A što su se pred njima pravili važni pa gospodin i mora da se pravi važan zato je gospodin! Iako su seljaka na mrtvo ime prebijali, opet su bili narodu nekako miliji od sadašnjih, zato što su bili više svoji. Jednom rečju, sva su ta gospoda bila prost narod, jedne gore list. Oni nisu ispitivali stvari do kraja, uzimali su, tukli, krali, sa ushićenjem savijali leđa i tiho i bogato živeli u savesnom detinjastom razvratu. Meni čak izgleda da svi ti dedovi nisu baš bili tako naivni, čak ni u odnosu na de Rogane i Monbazone.
Možda su bili čak i veliki šereti, i veoma oprezni u odnosu na čitav evropski uticaj viših društvenih slojeva. Sva ta fantazmagorija, čitava ta maskarada, svi ti francuski kaftani, manžetne, perike, špade, debele, nezgrapne noge obuvene u svilene čarape, tadašnji vojnici u švapskim perikama i plitkim cipelama, sve je to, čini mi se, bilo strašno pretvaranje, servilno lakejsko ismevanje odozdo, da je to ponekad čak i sam narod primećivao i razumevao. Naravno, može čovek biti pisar, varalica i brigadir, a u isto vreme najdirljivije i najnaivnije biti uveren da je kavaljer de Rogan
„siva eminencija“. Ali to ništa nije smetalo: Gvozdilovi su i dalje tukli, a naš Potemkin i njemu slični samo što nisu naše de Rogane šibali po svojim štalama, Monbazoni su gulili žive i mrtve, pesnicama u manžetnama i nogama u svilenim čarapama delili su udarce po potiljku i po turu, dok su markizi padali na dvorskim balovima

žrtvujući hrabro svoj zatiljak.

Jednom rečju, čudo jedno kako se sva ta naručena Evropa po naredbi lako odomaćivala tada kod nas, počev od Petrograda, najfantastičnijeg grada sa najfantastičnijom istorijom od svih gradova na zemljinoj kugli.
Ali sad već nije tako, Petrograd je pobedio i živi na svoj način. Sad smo mi potpuno Evropejci, i dorasli smo tome. Sad je i sam Gvozdilov veštiji i obazriviji kad mu se desi da nekog tuče, čuva formalnu pristojnost, pravi se francuski buržuj, a za kratko vreme će početi, kao Amerikanac u južnim državama, da tekstovima biblije štiti neophodnost trgovine crncima. Uostalom, ta zaštita tekstovima snažno prodire iz američkih država u Evropu. Eto, stići će tamo, sam ću svojim očima videti mislio sam. Nikad čovek iz knjiga ne može naučiti ono što svojim očima vidi. A kad je reč o Gvozdilovu, postavlja se pitanje zašto Fonvizin u svom Brigadiru nije jednu od najlepših fraza u svojoj komediji dodelio Sofiji, predstavnici plemenite i humano-evropske ideje, već ludi-brigadirki, koju je predstavio kao toliku budalu, i to ne prosto budalu, već nazadnjačku budalu, da su svi konci šava provirivali, i sve gluposti koje ona govori kao da ne govori ona, već neko drugi, skriven iza nje. A kad je trebalo reći istinu, nije je rekla Sofija, već brigadirka. Pisac je od nje stvorio ne samo potpunu budalu, već rđavu ženu, a ipak se pobojao, i čak zaključio da je sa umetničkog gledišta nemoguće da takvu frazu izgovori lepo i plemenito, kao u staklenoj bašti vaspitana Sofija, i odlučio je da je prirodnije da tu frazu kaže prosta i glupa žena. Evo tog mesta, vrednog spomena. To je veoma zanimljivo baš zbog toga što je napisano bez ikakve zle namere i zadnje misli, naivno i čak možda neočekivano. Brigaridova žena kaže Sofiji:
„... U našem puku, kapetan prve čete je bio neki Gvozdilov; imao je mladu ženu, neobično lepu i simpatičnu. Tako, desi se, on se za nešto naljuti, a najčešće kad je pijan, pa je onda, draga moja, ako u boga veruješ, mlati dok duše u njoj čuje, a ni sam ne zna zašto. Naravno, nas se to ništa ne tiče, samo čoveku dođe da se isplače gledajući nju.
Sofija: Molim vas, gospođo, nemojte više govoriti o stvarima kojih se čovečanstvo gnuša.
Brigadirova žena: Eto, draga moja, ti nećeš ni da slušaš o tome, a zamisli kako je bilo jadnoj kapetanici, koja je sve to morala da trpi?“
I tako je fino vaspitana Sofija, sa svojom nežnom, kao u staklenoj bašti odnegovanom osetljivošću ustuknula pred prostom ženom. To je čudan reparti kod Fonvizina, i nema u njegovim delima ničeg tačnijeg, humanijeg i... neočekivanije rečenog. A koliko je među našim naprednim radnicima takvih progresista iz staklene bašte, koji su veoma zadovoljni svojom veštačkom prirodom i ništa više ne traže! Ali je najzanimljivije od svega to što Gvozdilov još i sad mlati svoju kapetanicu, i možda sa još većim komforom nego ranije.
Sasvim je tako. Kažu da se to ranije radilo više iz duše i od srca! Koga volim, toga, kaže, i bijem. Čak bi se, kažu, žene zabrinule kad ih ne biju: ne bije, znači ne voli me. Ali sve je to bilo iskonsko, stihijsko, iz rodovske zajednice. Sada se i to usavršilo u skladu sa razvitkom. Sad već Gvozdilov vošti skoro iz principa, a i zato što je još uvek budala, to jest čovek starog kova, i ne poznaje nov način života. A po novom načinu, i bez pesničenja se može mnogo bolje stvar urediti. Ja sad toliko pričam o Gvozdilovu zato što se još i sad kod nas o njemu pišu i suviše humane i dubokomislene reči, i toliko ih pišu da su već publici dosadile. A i pored svih članaka protiv njega, Gvozdilov je kod nas još toliko vitalan da je gotovo besmrtan. Da, živ je i zdrav, sit i pijan. Sad je on bez ruke i bez noge, i, kao kapetan Kopejkin,[25] i on je „u izvesnom smislu prolivao krv“. Žena mu već odavno nije više mlada i onako lepa kao što je nekad bila. Ostarila je, lice joj omršavelo i pobledelo, bore i muke su ga izbrazdale. Ali kad je njen muž i kapetan ležao bolestan, bez ruke, ona se nije odmicala od njegove postelje, provodila je noći bez sna pored njega, tešila ga, gorko plakala za njim, nazivala ga svojim dragim, svojim junakom, svojim sivim sokolom, hrabrom glavom vojničkom. To, s jedne strane, izaziva gnev u duši, ali zato, s druge strane, neka živi ruska žena! I nema ničeg lepšeg u našem ruskom svetu od njene bezgranične ljubavi koja sve oprašta. Zar nije tako? Utoliko pre što i Gvozdilov sada, u treznom stanju, ponekad i ne bije ženu, to jest ređe, pazi na pristojnost, ponekad joj čak i kaže koju lepu reč. Osetio je pod starost da bez nje ne može živeti; račundžija je, buržuj, a ako i sad ponekad bije, to je samo u pijanom stanju i po staroj navici, kad se već i suviše uželi. Pričajte vi šta hoćete, to je progres i ipak uteha. A mi volimo utehe.
Da, mi smo se sad potpuno utešili, sami smo sebe utešili. Iako sve oko nas još uvek nije baš lepo, mi smo sami tako divni, tako civilizovani, toliko Evropejci, da se već narodu smučilo gledajući nas. Sada nas narod potpuno smatra za strance, ne razume nijednu našu reč, nijednu knjigu, nijednu misao našu, a to je, pričajte šta hoćete, progres. Sad mi tako duboko preziremo narod i njegove principe da smo prema njemu puni neke nove, dosad nepoznate gadljivosti, koja nije postojala za vreme naših Monbazona i de Rogana, a to je, bez obzira na to šta vi mislite, progres. Ali zato, kako smo mi sad uvereni u svoju civilizatorsku misiju, kako s visine rešavamo pitanja, i još kakva pitanja: rodne grude nema, naroda nema, nacionalnost to je samo određen sistem dažbina, duša tabula rasa, grumen voska od koga se začas može izvajati pravi čovek, opštesvetski čovek, homunkulus; treba samo nakalemiti plodove evropske civilizacije i pročitati dve-tri knjižice.
I kako smo sad mirni, veličanstveno mirni, jer ni u šta ne sumnjamo, i sve smo rešili i potpisali! Sa kakvim smo mirnim zadovoljstvom ošinuli, na primer, Turgenjeva, zato što se usudio da se ne smiri s nama zajedno, da ne bude zadovoljan našim uzvišenim ličnostima, zato što je odbio da ih prizna za svoj ideal i tražio nešto bolje od nas. Bolje od nas! Gospode bože! Pa šta ima lepše i bezgrešnije od nas pod suncem? I dobio je Turgenjev za svog Bazarova, nemirnog i tužnog Bazarova (znak velikog srca) i pored sveg njegovog velikog nihilizma. Išibali smo ga čak i za Kuškinu, tu progresivnu vaš koju je Turgenjev iščešljao iz ruske stvarnosti nama za ugled, i još su rekli da je protivnik emancipacije žena.
Kažite šta hoćete, ali sve je to progres. Mi sa takvom kaplarskom samouverenošću, kao pravi narednici civilizacije, stojimo nad narodom, da je prosto milina gledati: podbočeni, nonšalantnog izgleda, prodornog pogleda, gledamo i samo pljuckamo. „Čemu bismo se mogli od tebe, neotesana seljačino, naučiti, kad je nacionalnost, sva ta narodnost, u stvari samo nazadnjaštvo, poreski sistem i ništa više!“ Ne činimo ustupke predrasudama, molim vas! Ah, bože moj, sad baš treba reći... Gospodo, pretpostavimo za trenutak da sam ja već završio svoje putovanje i vratio se u Rusiju. Dozvolite da vam ispričam jednu anegdotu.
Jednog dana ove jeseni uzmem jedne novine, od najprogresivnijih. Pogledam: izveštaj iz Moskve. Rubrika: Ostaci varvarstva (ili nešto u tom smislu, samo veoma oštro; šteta što mi sad te novine nisu pri ruci). Dakle, priča se u članku anegdota kako su jednog jutra ove jeseni primećena neka kola; u kolima je sedela pijana provodadžika, okićena trakama, i pevala. I kočijaš je isto tako imao neke trake, i on je bio pijan i mumlao neku pesmu. Čak je i konj bio okićen trakama. Ne znam samo da je i on bio pijan! Sigurno jeste! Provodadžika je držala u rukama bošču; nosila ju je od nekih mladenaca koji su očigledno proveli srećnu noć. U bošči je, naravno, bila laka košulja, koju u prostom
narodu obično sutradan posle svadbe pokazuju nevestinim roditeljima.
Svet se smejao gledajući provodadžiku: baš veselo. Novine su s negodovanjem, čak i s prezirom pisale o tom nečuvenom varvarstvu, „koje se i do danas sačuvalo, i pored svih uspeha civilizacije“. A ja sam, gospodo, priznajem, prasnuo u ludački smeh. Samo, molim vas, nemojte pomisliti da ja branim primitivizam i kanibalstvo, lake košulje, čaršave i ostalo. To je ružno, razbludno, to je divljački, slovenski, znam, slažem se, mada je sve učinjeno bez rđave namere. Naprotiv, u pohvalu nevesti, iz prostote duše, iz neznanja nečeg boljeg, uzvišenijeg, evropskog. Ne, ja sam se nečem drugom smejao. Evo čemu: setio sam se odjednom naših gospođa i naših modnih radnji. Naravno, civilizovane dame ne šalju više svoje lake košulje roditeljima, ali kad naručuju haljinu kod krojačice, s kakvim taktom, s kakvim prefinjenim računom i poznavanjem stvari umeju da podmetnu vatu na izvesna mesta svoje dražesne evropske haljine. Šta će im vata? Razume se, zbog elegancije, zbog estetike, pour paraitre...[26] I ne samo to: njihove kćeri, nevina sedamnaestogodišnja bića koja su tek izašla iz pansiona, i one znaju za vatu, sve znaju; i čemu služi vata, i gde upravo, na kojim delovima treba upotrebiti vatu, i zašto, u kom se cilju sve to radi. Pa zar su - pomislio sam smejući se zar su te brige i muke, to svesno staranje o vati, zar je to čistije, moralnije, časnije od onih nesrećnih lakih košulja koje nose roditeljima, s prostodušnim uverenjem da tako treba, da je baš to moralno!
Za ime boga, prijatelji moji, nemojte pomisliti da ću ja sad odjednom razvezati o tome da civilizacija nije razvitak, već da je, naprotiv, u poslednje vreme u Evropi uvek stajala sa bičem i tamnicom nad svakim progresom. Nemojte misliti da ću početi da dokazujem kako kod nas varvarski mešaju civilizaciju sa zakonima normalnog, istinskog razvitka, ili da je civilizacija već davno osuđena na propast i na samom Zapadu, i da se za nju bori samo sopstvenik (mada su tamo svi sopstvenici, ili nastoje da budu sopstvenici) da bi sačuvao svoj novac. Nemojte misliti da ću dokazivati kako čovečja duša nije tabula rasa, nije grumen voska od koga se može izvajati opšti čovek; da je, pre svega, potrebna priroda, zatim nauka, pa samostalan život, na rodnom tlu, slobodan, i vera u sopstvene narodne snage. Nemojte misliti da ću se sad praviti kao da ne znam da naši naprednjaci (mada ni izdaleka ne svi) uopšte ne zastupaju vatu, i isto je tako žigošu kao i lake čaršave. Ne, ja samo jedno hoću da kažem; u pomenutom članku nisu prosto osuđivali i proklinjali košulje i čaršave, nisu prosto rekli da je to varvarstvo već su očigledno izobličavali prostonarodno, nacionalno, stihijsko varvarstvo, nasuprot evropskoj civilizaciji našeg višeg, plemenitog društva. Članak je bio razmetljiv, članak kao da nije hteo da zna da kod njih samih, kod naših „izobličitelja“, ima hiljadu puta gadnijih i gorih stvari, da smo samo svoje predrasude i gadost zamenili drugim, još gorim predrasudama i još većim gadostima. Članak kao da nije zapažao naše sopstvene predrasude i nevaljalstva. Zašto, zašto se praviti važan pred narodom, prezirati ga i pljuvati... Jer smešna je, užasno je smešna ta vera u svoju nepogrešivost i u pravo satiričnog ismevanja. Ta vera je ili prosto razmetanje pred narodom, ili nepromišljeno ropsko metanisanje pred evropskim oblicima civilizacije, što je još smešnije.
I to nije ništa! Ovakvih fakata će se naći svakog dana po hiljadu. Izvinite za anegdotu.
A, uostalom, ja grešim! Izgleda da grešim! To je zato što sam suviše brzo od dedova prešao na unuke. Bilo je i prelaznih tipova. Setite se Čackog.[27] To nije ni naivni šeret-deda, niti pak samozadovoljni potomak u prezrivoj pozi, koji je sve rešio. Čacki to je poseban tip naše ruske Evrope, to je tip drag, oduševljen, koji strada, koji vapi i za Rusijom i za rodnom grudom, a ipak putuje u Evropu kad je trebalo da potraži

utočište utvrđenom osećanju...

Jednom rečju, tip koji je sad apsolutno nekoristan, ali koji je nekada bio veoma koristan. To je frazer, brbljivac, ali frazer dobrog srca koga mori tuga i grize savest što je nekoristan.
On se sad u novom pokolenju preporodio, i mi verujemo u mlade snage, verujemo da će se uskoro opet pojaviti, ali ne u histeriji kao na balu kod Famusova, već kao ponosni, moćni, krotki pobednik koji voli. On će, pored toga, saznati do tog vremena da kutak za uvređena osećanja nije u Evropi, već možda pod našim nosem, i pronaći će šta treba da radi, i radiće.
I znate šta: ja sam, evo, uveren da mi nismo svi narednici civilizacije i evropski namćori; uveren sam, jemčim za to, da se novi čovek već rodio... Ali o tome posle.
Hteo bih samo još reč-dve da kažem o Čackom. Ja, ipak, jedno ne razumem: Čacki je bio veoma pametan čovek. I kako da tako pametan čovek nije umeo da nađe sebi posla? Niko od njih nije našao sebi posla, nisu ga našla dva-tri uzastopna pokolenja. To je činjenica, a protiv činjenica je bespredmetno govoriti; ali, čovek se može iz radoznalosti
ipak zapitati. Eto, ja ne razumem da jedan pametan čovek, ma u koje vreme i ma u kakvim okolnostima, nije mogao da nađe sebi posla. To je, kažu, sporna tačka, ali u dubini duše ja nimalo u to ne verujem. Čovek i ima pamet zato da postigne ono što hoće. Ako ne možeš preći celu vrstu, a ti pređi samo sto koraka, ipak je bolje, bićeš bliže cilju kome ideš. A ko hoće po svaku cenu jednim korakom da stigne do cilja, to, po mom mišljenju, uopšte nije pamet. To se prosto zove gospodski nerad!
Mi ne volimo rad, nismo navikli da idemo korak po korak, bolje je jednim korakom stići do cilja ili se ogrešiti o zakon. Eto, to i jeste ono što se zove gospodski nerad. Ipak, Čacki je vrlo dobro uradio što je onda klisnuo u inostranstvo: da je samo još malo oklevao, odleteo bi na Istok, a ne na Zapad.
Vole kod nas Zapad, vole ga, i u odsudnim trenucima svi tamo putuju. Eto, i ja tamo idem: „mais moi, c’est autre chose“.[28] Ja sam sve njih tamo video, to jest vrlo mnogo njih, jer ih sve ne možeš prebrojati. I svi oni, čini mi se, traže utočište uvređenom osećanju. U svakom slučaju, nešto traže. Pokolenje Čackog oba pola, posle bala kod Famusova, i uopšte kada je bal završen, namnožilo se kao morski pesak. Ne samo Čacki, jer su svi iz Moskve tamo otišli. Koliko tamo sad ima Repetilova, koliko Skalozuba, koji su već odslužili svoje, pa su kao nesposobni upućeni u banje. Natalija Dmitrijevna s mužem tamo je obavezan član. Čak i groficu Hljestovu svake godine voze tamo. I Moskva je svoj toj gospodi dosadila. Samo Molčalina nema tamo, on se drukčije snašao i jedini ostao kod kuće. Posvetio se otadžbini, takoreći zavičaju... Sad mu i prići ne možeš. Famusova on ni u svoje predsoblje ne pušta, ko veli: „Niti si mi rod, nit’ pomozbog.“ On je u poslu, našao je sebi zanimanje. Molčalin je u Petrogradu i... i uspeo je.
„On poznaje Rusiju, i Rusija zna njega.“ Da, baš ga dovro poznaje i dugo ga neće zaboraviti. Molčalin čak više i ne ćuti, naprotiv, samo on i govori... Sada je njegovo mišljenje kompetentno!
Ali zašto da govorim o njemu? Počeo sam o svima njima, o onima koji traže prijatan kutak utehe u Evropi i, pravo da vam kažem, i ja sam mislio da im je tamo bolje. Međutim, na njihovom licu se ogleda takva tuga!... Jadnici! I kakvo je to večito nespokojstvo kod njih, kakvo je to bolesno i tužno skitanje! Svi oni lutaju sa vodičima, i u svakoj varoši žurno trče da razgledaju znamenitosti i, verujte, rade to kao po obavezi, baš kao da time ispunjavaju svoju dužnost prema otadžbini: ne propuštaju nijedan dvorac sa tri prozora, samo ako je označen u prospektu; nijednu gradsku kuću, koja, međutim, neverovatno liči na najobičniju kuću u Moskvi ili Petrogradu; bulje u Rubensovu govedinu i veruju da su to tri gracije, zato što je u prospektu navedeno da se tako veruje; hrle ka Sikstinskoj Madoni i stoje pred njom u nekom glupom iščekivanju: evo, sad će se nešto desiti, izmileće neko ispod poda i razvejaće njihovu bespredmetnu tugu i umor. I odlaze, čudeći se što se ništa nije desilo.
To nije ono samozadovoljno i potpuno mahinalno ljubopitstvo engleskih turista, koji više gledaju u prospekt nego u same retkosti, koji ne očekuju ništa, ni novo ni čudno, već samo proveravaju: da li je u prospektu tačno označeno, i koliko, tačno, lakata ili funti ima u označenom predmetu? Ne, naša radoznalost je nekako neobuzdana, nervozna, puna žeđi, a intimno uverena da se nikad ništa neće desiti naravno, dok prva muva ne proleti: a onda, muva je proletela znači, sad odmah će opet početi...
Ja, naravno, govorim samo o pametnim ljudima. Za druge se ne treba brinuti: njih uvek bog čuva. Ne brine se ni o onima koji su se konačno tamo nastanili, zaboravljaju svoj jezik i počinju da slušaju katoličke sveštenike. Uostalom, za celu tu masu evo šta se može reći: čim pređu Ajdkunen, svi odmah postaju strahovito nalik na one nesrećne pudlice koje su se izgubile i trče tamo-amo tražeći gospodara. Šta vi mislite, da ja ovo sa podsmehom pišem, da bacim krivicu na nekoga, kao kažem: „U ovo vreme kad, itd., a vi ste u inostranstvu! Rešava se seljačko pitanje, a vi ste u inostranstvu, itd., itd.“ A ne, ni govora! I ko sam ja da mogu da okrivljujem nekoga? Zašto da okrivljujem, i koga? „Mi bismo se radovali da nešto radimo, ali nema posla, a i ono što ima radi se bez nas. Mesta su zauzeta, ne vidi se kad će biti upražnjena. Kakvo je to zadovoljstvo gurati nos tamo gde nas ne traže.“ Eto izgovora, i to je sve. A mi taj izgovor već napamet znamo.
Ali šta je to? Kud sam to ja zalutao? Gde sam ja to stigao da vidim Ruse u inostranstvu? Mi se tek približavamo Ajdkunenu... ili smo ga već prošli? I, zaista, i Berlin, i Drezden, i Keln, sve smo to prošli. Ja sam, istina, još uvek u vagonu, ali pred nama nije više Ajdkunen, nego Arkelin, i već ulazimo u Francusku. Pariz, ah Pariz ta o njemu sam hteo da govorim, i zaboravio. I suviše sam se mnogo zamislio o našoj Evropi: ali to se može oprostiti kad čovek ide u pohode evropskoj Evropi. Uostalom, zašto se toliko izvinjavam? Ova je glava ionako suvišna.

GLAVA IV

KOJA NIJE SUVIŠNA ZA PUTNIKE


Konačna odluka: da li Francuz zaista nema pameti i razuma?
„Ali ipak, zašto da Francuz nema razuma?“ pitao sam samog sebe posmatrajući četiri nova putnika, Francuza, koji tek što su ušli u naš vagon. To su bili prvi Francuzi koje sam sreo na njihovoj rodnoj grudi, ako ne računam carinike iz Arkelina, odakle smo tek krenuli.
Carinici su bili neobično učtivi, brzo su obavili svoj posao, i ušao sam u vagon veoma zadovoljan svojim prvim korakom u Francuskoj. Do Arkelina, u našem kupeu sa osam sedišta bilo nas je samo dvoje, ja i jedan Švajcarac prirodan i skroman čovek srednjih godina, izuzetno prijatan drug u razgovoru, s kojim sam ćaskao jedno dva sata bez prestanka. Sad nas je bilo šestoro, a moj Švajcarac, na moje veliko čudo, odjednom je postao neverovatno ćutljiv pred ovom novom četvoricom putnika. Ja mu se obratih u nameri da nastavimo naš raniji razgovor, ali on požuri da ga zabašuri, odgovarao je nekako uvijeno i neodređeno, suvo, gotovo ljutito, okrenuo se prozoru i počeo da posmatra pejzaže: trenutak kasnije izvadio je nemački prospekt i potpuno se udubio u njega.
Ja sam ga odmah ostavio na miru i ćutke posmatrao naše nove saputnike. Bili su to neki čudni ljudi. Putovali su nekako bez prtljaga, i uopšte nisu ličili na putnike. Nikakve pakete nisu imali, čak im ni odelo nije ličilo na putničko. Svi su bili u nekim lakim sakoima, strašno izlizanim i iznošenim, malo boljim od onih koje kod nas nose posilni kod oficira, ili posluga kod spahija srednjeg imovnog stanja. Rublje je na svima bilo prljavo, kravate vrlo živih boja, i one prljave; jedan od njih imao je oko vrata ostatak svilene marame, od onih što se večito nose, i koje posle petnaestogodišnjeg dodira sa vratom svog vlasnika popiju celu funtu masti. Taj isti je imao i nekakva dugmeta za manžete sa lažnim, kao lešnik velikim brilijantima. A držali su se otmeno, čak elegantno.
Sva četvorica su izgledala kao da su istih godina, tako oko trideset pet, i mada su im fizionomije bile potpuno različite, svi su neverovatno ličili jedan na drugoga. Lica su im bila nekako uvela, nosili su francuske službene bradice, koje su takođe veoma ličile jedna na drugu. Videlo se da su ljudi koji su prošli sito i rešeto, i zauvek stekli na licu onaj dosta mrzovoljan, ali izuzetno poslovan izraz. Učinilo mi se takođe da se međusobno poznaju, ali se ne sećam da li su reč progovorili između sebe. Na nas, to jest na mene i na Švajcarca, nekako hotimično nisu hteli da gledaju, i nemarno zviždućući, razbaškareni na svojim mestima, ravnodušno su ali uporno gledali kroz prozor. Zapalio sam cigaru i, nemajući šta drugo da radim, posmatrao ih. U meni se, istina, budilo pitanje: ko su, zapravo, ovi ljudi? Da su radnici, nisu radnici, buržuji nisu buržuji. Da nisu penzionisana vojna lica a la demi solde, ili tako nešto? A, doduše, nisam mnogo o njima ni mislio. Posle deset minuta, tek što smo stigli na sledeću stanicu, sva četvorica, jedan za drugim, iskočiše iz vagona, vrata se zalupiše i mi poletesmo dalje. Na ovoj pruzi vozovi gotovo i ne stoje na stanicama: dva minuta, retko tri, i već lete dalje. Divno voze, to jest neobično brzo.
Tek što smo ostali sami, Švajcarac je sklopio svoj prospekt, bacio ga u stranu i zadovoljno pogledao u mene, s očiglednom željom da nastavi razgovor.
Ova gospoda nisu dugo sedela počeo sam, radoznalo ga gledajući.
Da, oni su i putovali samo do prve stanice.
Vi ih poznajete?
Njih?... Pa to su policajci...
Kako? Kakvi policajci? upitao sam, začuđen.
Da, da... ja sam odmah primetio da se niste dosetili.
Pa... nisu valjda špijuni? (Još uvek nisam hteo da verujem.)
Pa da, zbog nas su i ušli.
Vi to sigurno znate?
U to nema nikakve sumnje! Ja sam već nekoliko puta putovao ovuda. Skrenuli su im pažnju na nas još u carinarnici, kad su nam gledali pasoše; rekli su im naša imena i ostalo. I seli su da nas prate.
Ali zašto da nas prate kad su nas već videli? Jer, vi kažete da su ih upozorili još na onoj stanici?
Pa da, i rekli su im naša imena. Ali to nije dosta. Sada su nas upoznali do sitnica; lice, odeću, prtljag, jednom rečju sve što je na nama. Čak su i vašu dugmad zapazili. Vi ste vadili tabakeru, oni su i tabakeru upamtili, znate, svaku sitnicu, svaki detalj, što je moguće više detalja. Vi se možete i izgubiti u Parizu, ili promeniti ime, ako ste sumnjivi, e onda će sve te sitnice pomoći da vas pronađu. Sve se to još sa ove stanice telegrafski javlja u Pariz i tamo se na određenom mestu sve to čuva, za svaki slučaj. Osim toga, i vlasnici hotela moraju da dostave sve pojedinosti o strancima koji kod njih odsedaju, i to do detalja!
Ali zašto ih je toliko, bila su četvorica! i dalje sam pitao, još uvek zbunjen.
O, ima njih ovde vrlo mnogo. Verovatno je sad malo stranaca; a da ih ima više, i oni bi se rasturili po vagonima.
Ali, molim vas, oni nas uopšte nisu ni gledali. Gledali su kroz prozore.
A, ništa se ne brinite, sve su videli... Zbog nas su i ušli.
Tako, dakle, pomislio sam, eto ti: „Francuz nema razuma“, i (stidim se da priznam) nekako sam nepoverljivo pogledao ispod oka u Švajcarca. „Da i ti, brajko, nisi nešto slično, pa se samo pretvaraš?“ sinulo mi je u glavi, ali samo za trenutak, uveravam vas. Ružno je, ali šta da radi čovek i nehotice pomisli...
Švajcarac me nije prevario. U hotelu gde sam odseo odmah su pribeležili i najsitnije moje osobene znake i dostavili ih tamo gde treba. Po onoj brižljivosti s kojom vas posmatraju dok precizno i detaljno beleže vaš opis, može se zaključiti da će ceo vaš život u hotelu, svaki vaš korak biti skrupulozno praćen i beležen. Doduše, prvi put mene lično u hotelu nisu mnogo uznemiravali, i opisali su me ćutke, izuzev, naravno, onih pitanja koja stoje u knjizi gostiju, u koju upisujete svoje podatke: ko ste, šta ste, kakvim poslom, i ostalo. Ali, u drugom hotelu gde sam odseo, kako posle mog osmodnevnog boravka u Londonu nije bilo mesta u ranijem Hotel Coquilliere, postupili su sa mnom već mnogo otvorenije. Ovaj drugi, Hotel des Empereurs, izgledao je nekako patrijarhalnije u svakom pogledu. I vlasnik i njegova žena bili su vrlo dobri ljudi, neobično pažljivi, već u godinama, neobično predusretljivi prema svojim gostima. Onog istog dana kad sam odseo kod njih, predveče me je srela gazdarica u tremu i pozvala me u sobu gde je bila kancelarija. Bio je prisutan i njen muž, ali videlo se odmah da žena upravlja celim gazdinstvom.
Oprostite počela je učtivo potrebni su nam vaši podaci.
Pa ja sam ih već rekao... moj pasoš je kod vas.
Jeste, ali... votre etat?[29]
To: votre etat? neobično je zamršena stvar, i nigde mi se nije dopadala. Šta tu ima da napišem? Putnik, suviše je neodređeno. Književnik, homme de lettres onda te niko neće poštovati.
Možda je najbolje da napišemo proprietaire,[30] šta vi mislite? upitala me je gazdarica. To će biti najbolje.
Da, da, to će biti najbolje ponovio je za njom suprug. I napisali su.
E, sad: razlog vašeg dolaska u Pariz?
Putujem, u prolazu sam.
Hm, da. Pour voir Paris.[31] Dozvolite m'sje: vaša visina, rast?
Kakva visina?
Kakvog ste rasta?
Kao što vidite, srednjeg.
Tako je, m'sje... Ali želeli bismo da znamo podrobnije... Ja mislim, mislim... produžila je ona s nekom mukom, savetujući se očima sa mužem.
Ja mislim toliko i toliko ocenio je muž, odmeravajući pogledom moj rast u metrima.
Ali zašto vam to treba? upitao sam.
A, to je ne-op-ho-dno odgovorila je gazdarica otežući ljubazno slog po slog neophodno i zapisujući moj rast u knjigu. Sad, m'sje, boja vaše kose? Plava, hm... svetloplave nijanse... i bez kovrdža...
Zapisala je i kosu.
Izvolite, m'sje nastavila je, ostavivši pero, ustala sa stolice i najljubaznije mi prišla ovamo, dva koraka do
prozora. Treba da vidim boju vaših očiju. Hm... svetle...
I opet se pogledom posavetovala sa mužem. Bilo je očigledno da se uzajamno neobično vole.
Više graoraste nijanse primetio je muž, nekako poslovnog, čak zabrinutoga izgleda. Pazi namignuo je ženi, pokazujući joj nešto nad svojom obrvom, ali ja sam odmah shvatio šta pokazuje. Imao sam mali ožiljak na čelu, i hteo je da njegova žena primeti i taj osobeni znak.
Dopustite sad da vas upitam rekao sam gazdarici kad se ceo ispit završio zar je moguće da od vas traže takve pojedinosti?
O, m'sje, to je neophodno!...
Da, m'sje potvrdio je muž, nekako veoma sugestivno.
Ali u Hotel Coquilliere me nisu ispitivali.
To je nemoguće živo je rekla gazdarica za to su mogli ozbiljno da odgovaraju. Verovatno su vas
opisali ćutke, ali su vas sigurno, obavezno opisali. Mi smo prirodniji i otvoreniji sa svojim gostima, živimo s njima kao da smo neki rod. Vi ćete biti zadovoljni s nama. Videćete...
O, m’sje!... nekako je svečano potvrdio muž, i čak mu se ushićenje pokazalo na licu.
I, zaista, to su bili vrlo čestiti i ljubazni ljudi, koliko sam bar ja bio u stanju da ih kasnije upoznam. Ali reč „ne-op- hodno“ nije se nikako izgovarala blago ili tonom nekog izvinjenja, već upravo u smislu apsolutne neophodnosti, koja se gotovo potpuno podudarala s njihovim sopstvenim, ličnim ubeđenjem.
I eto, u Parizu sam.

GLAVA V

BAAL[32]


I eto, u Parizu sam... Ali ipak, ne mislite da ću mnogo da vam pričam baš o samom Parizu. Mislim da ste već toliko čitali o njemu na ruskom da vam je najzad i dosadilo. Osim toga, vi ste i sami bili u Parizu, i sigurno ste sve tamo zapazili bolje od mene. A nepodnošljivo mi je bilo da u inostranstvu sve razgledam po prospektu, po zakonu, po dužnosti turiste, zato sam u nekim mestima i propustio da vidim takve stvari da me je čak sramota da priznam. I u Parizu sam propustio mnogo štošta. Neću reći šta sam to propustio, ali zato ću vam ovo reći: ocenio sam Pariz, pronašao sam mu epitet i spreman sam da branim taj epitet. Naime to je najmoralniji i najčestitiji grad na zemljinoj kugli! Kakav divan red! Kakva trezvenost! Kako su tačno određeni i stabilno utvrđeni odnosi: kako je sve osigurano i pravilno išpartano; kako su svi zadovoljni i potpuno srećni, i kako su se svi, najzad, toliko trudili, da su na kraju zaista uverili sebe kako su zadovoljni i srećni, i, i... tu su stali! Dalje nema puta. Vi ne verujete da su se tu zaustavili; povikaćete da ja preuveličavam, da je to sve žučna, šovinistička kleveta, da se sve to, u suštini, nije moglo zaustaviti. Ali, prijatelji dragi, zar vas nisam upozorio još u prvoj glavi ovih zapisa da ću možda strašno nalagati. I zato, nemojte mi smetati. Vi vrlo dobro znate, ako i nalažem, lagaću čvrsto uveren da ne lažem. A, po mom mišljenju, to je sasvim dovoljno. Tako mi, dakle, dajte punu slobodu.
Da, Pariz je čudan grad. Kakav je samo komfor, kakve sve moguće udobnosti za one koji imaju prava na udobnosti! I pored toga, kakav red, kakvo, da se tako izrazim, zatišje reda. Ja se stalno vraćam na red. Zaista, još malo pa će se i Pariz, grad sa milion i po stanovnika, pretvoriti u neki profesorski nemački gradić skamenjen u zatišju i redu, slično, na primer, Hajdelbergu. Nekako tome teži. A zašto ne bi mogao postojati neki Hajdelberg ogromnih razmera? I kakva preciznost propisa u svemu! Razumite me; ne samo spoljašnja pravilnost, koja je ništavna (relativno, razume se), već kolosalna, unutrašnja, duhovna, koja iz duše potiče. Pariz se sužava, nekako dobrovoljno, s ljubavlju se smanjuje, s ushićenjem se grči.
Koliko se u tom pogledu razlikuje, na primer, London! Bio sam u Londonu samo osam dana i, što se bar spoljašnjosti tiče, ostao mi je u sećanju svojim širokim slikama, jasnim originalnim planovima koji nisu svi jednim aršinom odmereni. Sve je tako ogromno i upadljivo po svojoj originalnosti. Čak se čovek može i prevariti u toj njegovoj sveobraznosti. Svaka specifičnost, svaka protivurečnost saživljuje se sa svojom antitezom, uzorno idu ruku pod ruku, protivreče jedno drugom, ali, po svoj prilici, uopšte ne isključuju jedno drugo. A, međutim, i ovde se vidi ona uporna, potmula i već zastarela borba na život i smrt, opštezapadnog individualnog načela sa neophodnošću da se nekako slože i sažive, da nekako organizuju kolektiv i svi počnu da žive u jednom mravinjaku, makar se i u mravinjak pretvorili, samo da se organizuju i srede, da ne jedu jedni druge, jer ako to ne uspe, onda će zaista doći do pretvaranja u ljudoždere.
S druge strane, primećuje se u tom pogledu isto što i u Parizu: ista očajnička težnja da se održi status quo, da zajedno sa živim mesom iščupaju iz sebe sve želje i nade, da prokunu svoju budućnost, u koju nemaju dovoljno vere možda ni same vođe progresa, i da se poklone Baalu. Ipak, molim vas, nemojte da podlegnete uticaju visokog stila; sve ovo primećuje se svesno samo u duši onih najnaprednijih i najsvesnijih, a nesvesno i instinktivno u životu i radu čitave mase. Ali buržuj je u Parizu, na primer, svesno skoro sasvim zadovoljan i uveren da sve tako i treba da bude, i istući će vas ako samo posumnjate da tako treba da bude, istući će, jer se sve još nečeg pribojava, i pored svoje samouverenosti. Iako je i u Londonu tako, ipak kakve široke, kakve zadivljujuće slike! Čak i po izgledu, kolika razlika u poređenju s Parizom! Taj i danju i noću užurbani i kao more nepregledni grad, pisak i zavijanje mašina, železnice
koje idu iznad krovova kuća (a gotovo i ispod kuća), ta smelost preduzimljivosti, prividni nered koji je u suštini najsavršeniji buržoaski red, ta otrovna Temza, vazduh pun dima od kamenog uglja, ti velelepni skverovi i parkovi, oni strašni krajevi i jazbine grada, kao Vajtčepel, sa svojim polugolim, divljim i gladnim stanovništvom, Siti sa svojim milionima i svetskom trgovinom, kristalni dvorac, svetska izložba...
Da, izložba zaprepašćuje. Osećate onu strašnu snagu koja je tu sjedinila te bezbrojne ljude što su se iz celog sveta skupili u jedno stado: shvatate ispolinsku misao, osećate da je tu nešto postignuto, da je to pobeda, trijumf. Čak kao da počinjete da strahujete od nečeg. Ma kako da ste nezavisni, od nečega vas hvata strah. Da ovo nije stvarno postignut ideal? mislite u sebi. Da nije tu kraj? Da to nije, zaista, ono ,jedno stado“. Da nećemo morati zaista da priznamo ovo za apsolutnu istinu i konačno zanemimo? Sve je tako svečano, pobedonosno, gordo, da vam ponestaje daha. Gledate te stotine hiljada, te milione ljudi, koji se pokorno slivaju ovde sa cele zemljine kugle ljudi koje je dovela jedna misao, koji se tiho, uporno i ćutke gomilaju u tom kolosalnom dvoru, i osećate da se tu nešto konačno dogodilo, dogodilo i završilo. To je nekakva biblijska slika, nešto kao Vavilon, nekakvo proročanstvo iz Apokalipse, koje se ispunjava naočigled svih. Osećate da vam treba mnogo vekovnog duhovnog otpora i odricanja da ne podlegnete, da se ne potčinite utisku, da se ne poklonite faktu, da ne proglasite Baala bogom, to jest da ono što postoji ne uzmete za svoj ideal...
Ali to je budalaština, reći ćete vi, bolesno buncanje, nervi, preuveličavanje. Niko se na tome neće zaustaviti, i niko to neće primiti za svoj ideal. Osim toga, glad i ropstvo se s tim ne slažu i jače od svega će povući u odricanje i posejati skepticizmom. A siti diletanti, koji se šetkaju radi svog zadovoljstva, mogu, naravno, stvarati slike iz Apokalipse i umirivati svoje nerve, preuveličavajući i izvlačeći iz svake pojave silna osećanja da bi sebe uzbudili...
Dobro, de odgovaram recimo da su me zanele dekoracije, to je istina. Ali kad biste vi videli kako je ponosan taj moćni duh što je stvorio tu gigantsku dekoraciju, i kako je taj duh gordo ubeđen u svoju pobedu i svoj trijumf, ne biste uzdrhtali zbog njegove gordosti, uporstva i slepila, uzdrhtali biste i za one nad kojima lebdi i caruje taj gordi duh. Pred takvom kolosalnošću, pred takvom ispolinskom ohološću duha koji tu vlada, pri takvom trijumfalnom savršenstvu tvorevina toga duha, zamire često i gladna duša, smiruje se, potčinjava se, traži spasa u alkoholu i razvratu, i počinje da veruje kako sve tako i mora biti.
Fakat davi, masa otupi i oboli od fatalizma; a ako se i rodi skepticizam, onda apsurdno i s prokletstvom traži spasa u nečemu nalik, recimo, na mormonstvo. A u Londonu se može videti masa takvih razmera i u takvim okolnostima u kakvim je nigde na svetu nećete videti. Pričali su mi, na primer, kako se subotom uveče pola miliona radnika i radnica, sa svojom decom razlije po celom gradu kao more, najčešće se grupišući u pojedinim kvartovima, i celu noć, do pet sati izjutra, praznuju šabat, to jest jedu i piju kao životinje za celu nedelju. Svi oni nose svoju nedeljnu ušteđevinu, sve što su zaradili teškim trudom i s prokletstvom. U mesarama i po bakalnicama u debelim mlazevima gori gas i jasno osvetljava ulice. Kao da se priređuje bal za te bele crnce. Svet se gura po otvorenim krčmama i po ulicama. Tu jedu i piju. Pivnice su udešene kao dvorovi. Sve je pijano, ali nije veselo, već naprotiv, mračno, tegobno i sve nekako čudno ćutljivo. Jedino psovka i krvava tuča naruše pokatkad tu sumnjivu tišinu koja u vama izaziva tugu. Sve se to žuri da se što brže napije do besvesti. Žene ne izostaju iza muževa i piju zajedno s njima, a deca trče i puze naokolo.
U jednoj takvoj noći zalutao sam i dugo se gurao po ulicama, u bezbrojnoj gomili tog mračnog sveta, pitajući skoro mimikom za put, jer nisam znao ni reč engleskog. Put sam našao, ali utisak od onog što sam video mučio me je čitava tri dana posle toga. Narod je svuda narod, ali ovde je sve bilo tako ogromno, tako izrazito, da čovek gotovo opipljivo oseća sve ono što je do tada samo zamišljao. Tu već više kao i da ne vidite narod, već gubljenje svesti, sistematsko, pokorno, podsticano. I gledajući na sve te parije društva, vi osećate da se još dugo za njih neće ispuniti proročanstvo, da im još dugo neće dati palmove grančice ni bela odela, i da će još dugo vapiti pred prestolom svevišnjeg: „Dokle, gospode.“
Oni sami to znaju i za sad se svete društvu nekakvim podzemnim mormonima, joginima, božjacima. Mi se čudimo gluposti da čovek ide u jogine, u božjake, a ne dosećamo se da je to izvesno otcepljenje od naše društvene norme, otcepljenje uporno i nesvesno; instinktivno otcepljenje po svaku cenu, radi spasenja, bežanje od nas sa odvratnošću i užasom. Ti milioni ljudi, napušteni i prognani sa ljudske gozbe, koji se guraju i dave jedan drugog u podzemnoj tami u koju su ih bacila njihova starija braća, pipajući nađu neka vrata i lupaju na njih, tražeći izlaza da se ne poguše u mračnom podzemlju. To je poslednji, očajnički pokušaj da se svi zbiju u jednu srodnu gomilu, u svoju masu, i da se otcepe od svega, makar i od lika ljudskog, samo da bude onako kako oni hoće, samo da ne budu zajedno sa nama...
U Londonu sam video još jednu sličnu masu, koju takođe u takvim razmerama nećete videti nigde osim u
Londonu. Opet dekoracija svoje vrste. Ko god je bio u Londonu, sigurno je bar jednom otišao noću u Haj Market. To je kvart gde se noću skupljaju, u određenim ulicama, hiljade javnih žena. Ulice su osvetljene mlazevima plinske svetlosti, o kojoj kod nas nemaju pojma. Na svakom koraku divne kafane, ukrašene ogledalima i pozlatom. Tu su skupovi, tu i skloništa. Čak je strašno nekako i ući u tu gomilu. I tako je čudno sastavljena ta gomila. Tu su i starice, ali i lepotice, pred kojima zastaneš kao zapanjen. U čitavom svetu nema tako lepog tipa žene kao što su Engleskinje. Sve se to s mukom gura po ulicama, tesno i gusto zbijeno. Gomila ne može da stane na trotoare, već preplavi celu ulicu. Sve to žudno traži plen, i s bestidnim cinizmom naleće na prvog koga stigne. Tu su i sjajna skupa odela, i dronjci, i upadljiva razlika u godinama, sve zajedno. Kroz tu užasnu gomilu gura se i pijana skitnica a tu dolazi i bogataš sa titulom. Čuju se psovke, svađe, dozivanje, i tihi poziv šapatom još plašljive lepotice.
A kakvih ima lepotica! Lica kao na starinskim gravirama. Sećam se, ušao sam jednom u jedan „Kazino“. Treštala je muzika, igralo se, gurala se masa sveta. Nameštaj divan. Ali Engleze i usred veselja ne ostavlja mračno raspoloženje; oni i igraju ozbiljno, čak neveselo, nekad izvodeći figure kao da to po nekoj dužnosti rade. Gore na galeriji ugledao sam jednu devojku i zastao prosto zapanjen; ništa slično takvoj idealnoj lepoti nisam nikad video. Sedela je za stočićem, u društvu nekog mladića, po izgledu bogatog džentlmena, i po svoj prilici još nenaviknutog na posećivanje kazina. On je možda nju tražio, i najzad se video s njom, ili joj je tu zakazao sastanak. Malo je govorio s njom, i sve nekako odsečno, kao da ne govore o onom o čemu bi hteli da govore. Razgovor su često prekidale duge pauze. I ona je bila veoma tužna. Crte njenog lica bile su nežne, fine, nečeg neiskazanog i tužnog bilo je u divnom i malo gordom pogledu, nečeg misaonog i čežnjivog. Kao da je bila tuberkulozna. Ona je bila, ona je morala po svom vaspitanju biti iznad te gomile nesrećnih žena; šta bi inače značilo lice čovečje? A, međutim, i ona je pila džin koji je taj mladić plaćao. Na kraju je on ustao, pružio joj ruku i rastali su se. On je otišao iz kazina, a ona, s pegama rumenila koje je rakija izazvala na njenim bledim obrazima, izašla i izgubila se u gomili prostitutki.
Na Haj-Marketu sam video majke koje su svoje maloletne kćeri dovodile na prodaju. Devojčice od dvanaestak godina hvataju vas za ruku i mole da idete s njima. Sećam se dobro, jednom sam na ulici u gomili sveta video devojčicu koja jedva da je imala šest godina, svu u ritama, prljavu, bosu, ispijenu i izudaranu: njeno malo telo koje je provirivalo kroz rite bilo je svo u modricama. Išla je kao u bunilu, ne žureći nikud, i bogzna zašto je švrljala po toj gomili možda je bila gladna. Niko na nju ni glavu nije okretao. Ali najviše me je porazilo što je hodala s izrazom takve tuge, s tako neizmernim očajanjem na licu, da je bilo nekako neprirodno i strahovito bolno videti tako malo stvorenje koje već u sebi nosi toliko prokletstva i očajanja. Mahala je svojom razbarušenom glavicom čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da razmišlja o nečemu, širila svoje male ruke, gestikulirala, zatim bi odjednom pljesnula i pritisla ih na gole grudi. Vratio sam se i dao joj pola šilinga. On je uzela srebrni novčić, zatim mi je divlje i prestravljeno pogledala u oči, i odjednom pobegla, kao da se boji da ću joj uzeti taj novac.
Sve u svemu, veseli prizori...
A jednom, noću, u gomili tih izgubljenih žena i razvratnika, zaustavila me jedna žena koja se žurno probijala kroz gomilu. Bila je sva u crnom, sa šeširom koji joj je gotovo zaklanjao lice, koje nisam ni uspeo da vidim, sećam se samo njenog netremičnog pogleda. Rekla je nešto nakaradnim francuskim jezikom, nisam je razumeo, tutnula mi u ruku neku hartijicu i brzo otišla dalje. Pod prozorom osvetljene kafane razgledao sam cedulju, malo, četvrtasto parče hartije; s jedne strane je bilo odštampano: ,„Crois-tu cela?“[33] a s druge strane, opet na francuskom: „Ja sam vaskrsenje i život“... itd., nekoliko poznatih redova. Priznajte i sami da je to prilično originalno. Kasnije su mi objasnili da je to katolička propaganda, koja uporno i neumorno svuda radi. Čas rasturaju takve hartije po ulicama, čas opet knjižice s raznim odlomcima iz jevanđelja i biblije. Dele ih besplatno, na silu ih guraju u ruke. Propagatora je bezbroj, i muškaraca i žena. To je suptilna i dobro sračunata propaganda. Katolički sveštenik pronađe porodicu nekog siromašnog radnika i uvuče se u nju. Nađe on, na primer, bolesnika koji leži u dronjcima na vlažnom podu, okružen decom koja su već podivljala od gladi i hladnoće, sa gladnom, a često i pijanom ženom. On će ih sve nahraniti, odenuti, ogrejati, počeće da leči bolesnika, kupovaće lekove, postaće prijatelj kuće. I na kraju će ih sve prevesti u katoličku veru.
Njega ponekad, doduše, posle ozdravljenja isteraju, pošto ga dobro izgrde i istuku. Ali on je neumoran, i ide dalje, drugima. I otuda ga izbace, ali on sve podnosi i nekoga opet ulovi. Međutim, engleski sveštenici neće otići siromahu. Sirotinju ni u crkvu ne puštaju, jer nema čime da plati mesto u klupi. Brakovi među radnicima, i uopšte među sirotinjom, često su nezakoniti, jer se skupo plaća za venčanje. Uzgred da kažem, mnogi od tih muževa užasno tuku svoje žene, osakate ih zauvek, najčešće gvozdenim žaračima kojima džaraju žar u kaminu. To je kod njih u neku ruku instrument namenjen za tuču; bar se u novinama pri opisivanju porodičnih svađa, tuča i ubistava uvek pominje i taj
žarač. Njihova deca, tek što malo odrastu, često odu na ulicu, izgube se u gomili i nikad se više ne vrate roditeljima. Anglikanski sveštenici i episkopi su oholi i bogati, žive po bogatim parohijama i goje se potpuno mirne savesti. Veliki su pedanti, veoma su obrazovani, i sami ozbiljno veruju U svoje tupo-moralno dostojanstvo, u svoje pravo da daju spokojne i samouverene pouke, da se goje i da žive na ovom svetu radi bogatih.
To je religija bogatih, i već sasvim bez maske. U najmanju ruku racionalna i bez varanja. Ali, ti do fanatizma ubeđeni profesori religije, imaju neku vrstu zabave: to je misionarstvo. Proputuju unakrst celu zemlju, zalaze duboko u Afriku da bi priveli nekog divljaka svojoj veri, a zaboravljaju milione divljih u Londonu, zato što nemaju čime da im plate. Ali bogati Englezi, i uopšte svi tamošnji poklonici zlatnog teleta, neobično su pobožni, nekako turobno i na svoj način. Engleski pesnici od pamtiveka vole da opevaju lepotu svešteničkih domova po provinciji, u senci stogodišnjih hrastova i brestova, svoje žene pune vrlina, i idealno lepe plave kćeri, azurnih očiju.
Ali kad prođe noć i počne dan, odmah onaj isti gordi mračni duh svemoćno kruži opet nad ispolinskim gradom. Njega ne uznemirava ono što je bilo noću, ne dira ga ni ono što danju vidi oko sebe. Baal caruje i čak ne traži pokornost, jer je u nju čvrsto ubeđen. Njegova vera u sebe je bezgranična; on prezrivo i spokojno pruža organizovanu milostinju, samo da bi se što pre otarasio a posle toga je nemoguće pokolebati njegovu veru u sebe. Baal ne krije od sebe divlje sumnje i uzbudljive životne pojave, kao što, na primer, rade u Parizu. Njega nimalo ne uznemiravaju beda, stradanje, roptanje i zatucanost mase. On sa prezirom dopušta svim tim sumnjivim i zloslutnim pojavama da postoje uporedo s njegovim životom, pored njega, naočigled svih. On se ne stara plašljivo, kao Parižani, da silom razuveri samog sebe da je svuda red i mir. On ne krije, kao oni u Parizu, sirotinju, da ga ne bi uznemiravala i remetila bez potrebe njegov san. Parižanin voli, kao noj, da zavuče glavu u pesak, kako ne bi video lovce koji ga sustižu. U Parizu... Ali ipak, šta ja ovo radim? Zar ja nisam još uvek u Parizu? Gospode, kad ću se već jednom naučiti redu…

GLAVA VI

OGLED O BURŽUJU


Zašto se ovde sve tako grči, zašto sve hoće da se usitni, da se smanji, da nestane. „Nema me, uopšte me nema na svetu; sakrio sam se, molim vas prolazite i ne gledajte me, pravite se kao da me ne vidite, prolazite, prolazite!“
Ama o kome vi to govorite? Ko se to grči?
Pa buržuj.
Ta idite, molim vas, on je kralj, on je sve, le tiers etat c’est tout,[34] a vi grči ce!
Dobro, de, ali zašto se onda tako sakrio iza imperatora Napoleona? Zašto je zaboravio uzvišeni stil beseda u Parlamentu, koji je ranije toliko voleo? Zašto neće ničega da se seća, već odmahuje rukama kad mu nešto spomenemo iz starih vremena? Otkud mu odmah, u glavi, u očima i na jeziku uznemirenost čim se neko usudi da nešto poželi u njegovom prisustvu? Ako se nekad uzjoguni, iz gluposti, i nešto odjednom sam poželi, zašto se odmah trgne i počne da se pravda: „Gospode, šta ja govorim!“ i dugo se posle toga savesno stara da zagladi svoje ponašanje trudom i poslušnošću? Zašto gleda i samo što ne kaže: „Prodavaću danas malo u radnjici, ako bog da, i sutra ću malo, pa možda i prekosutra, ako dopusti velika milost gospodnja... A posle, samo da mi je da što pre skupim makar malu sumu i apres moi le deluge“.[35]
Zašto je svu sirotinju negde sklonio i ubeđuje vas da je uopšte nema? Zašto je zadovoljan oficijelnom literaturom? Zašto se upinje iz petnih žila da ubedi sebe kako se njegove novine ne mogu potkupiti? Zašto pristaje da daje toliko novaca na špijune? Zašto ne sme ni da zucne o meksičkoj ekspediciji? Zašto u pozorištu uvek prikazuju muževe kao plemenite i imućne ljude, a ljubavnike kao neke odrpance, bez mesta i bez veza, sve neki trgovački pomoćnici ili umetnici, najgori ološ? Zašto mu se stalno priviđa da su sve supruge do groba verne, da domaće ognjište pliva u sreći i blagostanju, da se pot-au-feu[36] kuva na dobronamernoj vatri, a frizure su kakve se samo poželeti mogu. Što se tiče rogova, to je konačno rešeno, tako ugovoreno i nema šta dalje da se razgovara, samo po sebi se tako udesilo, i mada svaki čas bulevarima prolaze fijakeri sa spuštenim zavesama, mada svuda postoji kutak za sve interesantne potrebe, i mada su ženske haljine i nakit veoma često skuplji nego što bi se moglo pretpostaviti sudeći po džepu muževa, ali tako je rešeno, potpisano, i šta onda hoćete?
A zašto je tako rešeno i potpisano? Kako zašto? Kad ne bi bilo tako, moglo bi se pomisliti da ideal nije postignut, da u Parizu još nije apsolutni zemaljski raj, da se, možda, još nešto može poželeti e, da buržuj, znači, ni sam nije sasvim zadovoljan poretkom koji sam brani i svakome natura; da u društvu postoje rupe koje treba krpiti. Eto zašto buržuj rupe na čizmama zamazuje mastilom, samo da ne biste, sačuvaj bože, nešto primetili! A supruge grickaju bombone, bave se gimnastikom, tako da im ruske gospođe u dalekom Petrogradu do ludila zavide, pokazuju nožice, i veoma graciozno zadižu haljine na bulevarima. Šta treba više za potpunu sreću? Eto zašto su naslovi romana, kao na primer „Žena, muž i ljubavnik“, sasvim nemogući u današnjim prilikama, jer ljubavnika nema i ne može ih biti. A kad bi ih u Parizu i bilo kao peska u moru (a ima ih, možda, i više), ipak ih tamo nema, i ne može biti, zato što je tako odlučeno i potpisano, zato što sve blista vrlinama. A tako i treba da bude, da sve blista vrlinama! Ako uveče do jedanaest sati pogledate na veliki trg Pale-Roajal, kanuće vam suza iz oka od radosti. Bezbrojna masa muževa šeta s masom svojih žena pod ruku, okolo se svud igraju njihova mila i dobroćudna deca, vodoskok šumi i svojim ujednačenim šuštanjem podseća vas na nešto mirno, tiho, svakidašnje, stabilno, hajdelberško. I ne šumi tako samo jedan vodoskok u Parizu; vodoskoka ima mnogo, i svuda ista pesma, da vam srce uzdrhti od radosti.
U Parizu je potreba za vrlinom neutoljiva. Francuz je sada ozbiljan, solidan, i često se topi od miline, i ja ne
razumem zašto se on još i sad sve nečega plaši, plaši se i pored sve gloire militaire[37] koja cveta u Francuskoj, i za koju Jacques Bonhomme[38] tako skupo plaća. Parižanin strašno voli da trguje, ali i kad trguje, i kad vas u svom dućanu oguli do kože, on to kao da ne radi jedino zbog zarade, kao nekad, već zbog vrline, iz neke svete potrebe. Da što pre stvori sreću i da ima što je moguće više stvari, to je postalo glavni moralni cilj, katihizis Parižanina. Toga je i pre bilo, ali sad, sad to ima neki takoreći sveti izgled. Pre se bar nešto osim novca cenilo, tako da je čovek i bez novca, ali s drugim lepim osobinama, mogao da računa na izvesno poštovanje; a sad ni najmanje! Sad treba skupiti dosta novca i nabaviti što je moguće više stvari, pa tek onda računati na nečije poštovanje. I ne samo na tuđe poštovanje, nego ne može drugačije računati ni da će sam sebe poštovati! Parižanin svesno, mirne savesti i s najdubljim uverenjem, nimalo ne ceni sebe ako oseća da su mu džepovi prazni. Vama se mnogo štošta može dozvoliti, samo ako imate novca. Jadni Sokrat je samo glupi i štetni frazer, i poštuje se samo u pozorištu, jer buržuj još uvek voli da ceni vrlinu u pozorištu. Čudan je čovek taj buržuj: otvoreno propoveda da je novac najveća vrlina i dužnost čovekova, a međutim neizmerno voli da se poigra prave vrline.
Svi Francuzi imaju neobično plemenit izgled. Najpodliji Francuščić, koji će vam za četvrt franka i rođenog oca prodati, i još će vam sam, bez vašeg zahteva, dati nešto pride, u isto vreme, baš tog trenutka kad vam prodaje oca, imaće tako impozantan izraz da će vas obuzeti neka nedoumica. Uđite u radnju da nešto kupite, i onaj poslednji pomoćnik će vas uništiti, prosto će vas satrti svojom neizrecivom plemenitošću. To su baš oni pomoćnici koji služe kao uzor najsuptilnijeg superflu-a našem Mihajlovskom pozorištu. Vi ste kao ubijeni, prosto se osećate kao krivac pred tim pomoćnikom. Došli ste, na primer, da potrošite deset franaka, a on vas, međutim, dočekuje kao da ste lord Devonšir. Vi se odjednom nečeg užasno zastidite, poželite da ga što pre uverite da vi niste lord Devonšir, već samo skromni putnik, i da ste ušli da kupite nešto za deset franaka. Ali taj mladić divne spoljašnjosti i sa neizrecivo plemenitom dušom, pred kim ste vi gotovo spremni da priznate da ste čak i podlac (zato što je on tako beskrajno plemenit), počinje da vam iznosi robe za deset hiljada franaka. Za minut je zbog vas zakrčio celu tezgu robom, i kako da ne pomislite koliko će mu, siromahu, trebati dok sve to posle ponovo savije, njemu Gradisonu, Alkibijadu, Monmoransiju i to još posle koga? Posle vas, koji ste se usudili s tako neugodnom spoljašnjošću, sa svim svojim porocima i manama, sa svojih odvratnih deset franaka, da dođete i uznemirite takvog markiza i čim sve to pomislite, odmah i nehotice, još tu pred tezgom, počinjete duboko da prezirete samoga sebe. Kajete se i proklinjete sudbinu što u džepu imate samo sto franaka; bacate ih, tražeći pogledom oproštaj. Ali vam oni velikodušno pakuju robu za vaših mizernih sto franaka, opraštaju vam što ste ih uznemirili, opraštaju nered koji ste učinili u radnji, a vi se žurite da se što pre izgubite.
Kad se vratite kući, zgranete se što ste potrošili sto franaka, a hteli ste samo deset. Koliko sam puta, prolazeći bulevarima, ili Ulicom Vivijen, gde ima toliko ogromnih magazina sa galanterijskom robom, mislio u sebi: „Eh, kad bi nešto pustili ovamo naše ruske gospođe i... “ ali o tome šta bi posle bilo najbolje znaju upravnici imanja i starešine sela u orlovskoj, tambovskoj i raznim drugim gubernijama. Rusi uopšte osobito uživaju da pokažu u tim magazinima kako imaju neizmerno mnogo para. Ali zato na svetu ima i bezobrazluka, kao na primer kod Engleskinja, koje se ne samo neće zbuniti zato što je nekakav Adonis ili Viljem Tel zbog njih svu tezgu zakrčio robom i prevrtao ceo magazin, već će se o, užasa! još i cenjkati za tričavih deset franaka. Ali i Viljem Tel im ne ostaje dužan: on će se već osvetiti, i za šal od hiljadu pet stotina franaka dići će on plemenitoj ledi dvanaest hiljada franaka, i to tako da će izaći potpuno zadovoljna.
Ali, i pored toga, buržuj strasno voli neiskazanu plemenitost. U pozorištu mu neizostavno moraš pokazati nekoristoljubive i nepotkupljive! Gistav na sceni mora da blista svojom plemenitošću, a buržuj plače od ushićenja. On bez te neiskazane plemenitosti ne može mirno ni da spava. A što je umesto hiljadu i po franaka uzeo dvanaest hiljada, to je bila njegova dužnost: uzeo ih je iz čiste vrline. Krasti, to je odvratno, podlo za to se ide na robijaške galije. Buržuj je spreman mnogo štošta da oprosti, ali krađu vam nikad neće oprostiti, pa makar vi ili vaša deca umirali od gladi. Međutim, ako ste ukrali iz vrline, o, onda vam se sve prašta. Vi, znači hoćete faire fortune,[39] i da skupite mnogo blaga, to jest vi želite da ispunite svoju dužnost prema prirodi i čovečanstvu. Eto zašto su u zakonu jasno izdiferencirane vrste krađa: iz niskih pobuda, to jest zbog nekakvih zalogaja hleba, i krađe iz uzvišenih pobuda. Ova druga vrsta je potpuno omogućena i osigurana, podstiče se i neobično je dobro organizovana.
Ali zašto ja se stalno vrađam na ono ranije zašto se buržuj još uvek nečega plaši, kao da nije najbolje raspoložen? Čega ima da se boji? Brbljivaca, frazera? Pa on će ih jednim udarcem noge sve poslati dođavola. Zaključaka zdravog razuma? Ali pokazalo se da razum ne vredi pred stvarnošću, a, osim toga, sada i najrazumniji i naučeniji
počinju da tvrde kako nema zaključaka zdravog razuma, da zdrav razum i ne postoji na svetu, da se apstraktna logika ne može primeniti na ljudski život, da postoji samo Ivanov, Petrov, Gistavov razum, a zdrav razum nikad nije postojao da je to samo neosnovana izmišljotina osamnaestog veka. Koga se boji? Radnika? Pa i radnici su svi u duši sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu što više mogu; takvi su po prirodi. A priroda čoveku nije data bez svrhe! Sve se to vekovima gajilo i vaspitavalo. Nacionalnost se ne može lako izmeniti, nije se lako odvojiti od vekovnih navika koje su vam ušle u krv. Boje se zemljoradnika? Pa francuski seljaci su arhisopstvenici, najfanatičniji sopstvenici, to jest najbolji i najsavršeniji ideal sopstvenika kakav se samo može zamisliti. Komunista? Ili, najzad, socijalista? Ali taj svet je u svoje vreme mnogo proigrao, i buržuj ga u dnu duše silno prezire. Prezire ga, a ipak ga se boji. Eto, najzad, njih se on i dan-danas boji.
„A zašto ih se boji?“ pita se čovek. Zar nije opat Sijes u svom znamenitom pamfletu prorekao: Buržuj to je sve!
„Šta je to treći stalež? Ništa. Šta treba da bude? Sve.“ Pa kako je rekao, tako se i zbilo. Samo su se te reči obistinile; od svih koje su rečene u to vreme, samo su one ostale. A buržuj još uvek nekako ne veruje, i pored toga što je sve što je kazano posle reči Sijesa obmanulo i prslo kao mehur od sapunice.
Istina, ubrzo posle njega proglasili su: liberte egalite, fratemite.[40] Vrlo lepo. Šta je liberte? Sloboda. Kakva sloboda? Podjednaka sloboda da svako može da čini šta mu je volja, u granicama zakona. A kad možeš da činiš sve što ti je volja? Kad imaš milion. Daje li sloboda svakome milion? Ne daje. Pa šta je čovek bez miliona Čovek bez miliona nije onaj koji radi šta hoće, već onaj sa kojim drugi rade sve šta hoće. A šta proističe iz toga? Proističe da pored slobode postoji i ravnopravnost, naime ravnopravnost pred zakonom. Za tu ravnopravnost pred zakonom može samo jedno da se traži: da nju, u ovakvom vidu kakva sada postoji, svaki Francuz može i treba da smatra za ličnu uvredu. Šta je onda ostalo od lozinke? Bratstvo! E, taj deo lozinke je najinteresantniji, i treba priznati da je do sad glavni kamen spoticanja na Zapadu. Čovek sa Zapada priča o bratstvu kao o velikoj sili koja pokreće svet, a gubi iz vida da se bratstvo niotkuda ne može nabaviti ako ga nema u stvarnosti. Šta da se radi? Treba po svaku cenu stvoriti bratstvo. Ali proističe da se bratstvo ne može stvoriti, jer ono samo nastaje, ono je bogomdano, nalazi se u samoj prirodi. A u prirodi Francuza, i uopšte zapadnog sveta, njega nema; postoji samo individualno načelo, načelo svoje kuće, princip samoodržanja, samoprivređivanja, samoopredeljenja svoga ja, suprotstavljanja tog ja čitavoj prirodi, svim ostalim ljudima, kao zakonitost, samostalnog načela koje je po vrednosti potpuno jednako svemu što postoji van njega. A iz takvog isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. Zašto? Zato što u bratstvu, u pravom bratstvu, ne treba ja, to jest ličnost, da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnoteže sa svim ostalima, već bi sve to ostalo moralo samo da priđe ličnosti koja traži svoja prava, tom individualnom ja, i to bi trebalo samo, bez molbe onog ja, da ga prizna ravnopravnim i po vrednosti jednakim samome sebi, to jest svemu ostalom što postoji na svetu. I ne samo to, već bi i pobunjena ličnost koja traži svoja prava trebalo, pre svega, da celo svoje ja, da sebe celu žrtvuje društvu; i ne samo što ne treba da traži svoja prava, već, naprotiv, dužna je da ih bez ikakvih uslova preda društvu. Ali ličnost sa Zapada nije naviknuta na takav tok stvari; ona hoće sve na juriš, ona traži svoja prava, ona hoće da se deli a tu onda nema bratstva.
Naravno, čovek se može preporoditi! Ali za taj preporod potrebno je da prođe hiljadu godina, jer slične ideje treba
prvo da nam uđu u krv da bi postale stvarnost. Dakle, reći ćete vi, čovek treba da se odrekne svoje ličnosti da bi postao srećan? Zar je spasenje u toj bezličnosti? Naprotiv, naprotiv, kažem ja ne samo da se ne treba odricati ličnosti, već upravo treba postati ličnost, čak u mnogo većoj meri nego što je ona koja se sad formirala na Zapadu. Treba da me shvatite: dobrovoljno, potpuno svesno, i bez ikakve prinude učinjeno samopožrtvovanje samog sebe u korist svih ljudi, to je, po mom mišljenju, znak najvećeg razvitka ličnosti, njene najveće snage, najveće vlasti nad sobom, njene najuzvišenije slobode volje. Dobrovoljno dati svoj život za druge, biti razapet za sve na krst, poći na lomaču, može samo ličnost maksimalno razvijena, potpuno ubeđena u svoje pravo da postoji kao ličnost, koja se ničega više ne boji i ne može ništa bolje stvoriti od svoje ličnosti, to jest ne može sebe bolje upotrebiti nego da se žrtvuje za sve, da bi i svi drugi bili isto tako slobodne i srećne ličnosti.
To je prirodni zakon. Tome teži normalan čovek. Ali ovde postoji jedna mala, tanka trunčica, koja, ako slučajno upadne u mašinu, sve će za tren oka otići u paramparčad. Naime: nesreća je ako se u tom slučaju ima ma kakav, makar i najmanji račun, lična korist i interes. Na primer: ja prinosim na žrtvu svima celoga sebe; potrebno je da ta žrtva bude potpuna, apsolutna, bez ikakve pomisli na bilo kakvu korist, bez pomisli: eto, žrtvujem društvu sebe, a društvo će se zato žrtvovati za mene. Treba se žrtvovati tako da daš sve, i još poželiš da za to ništa ne dobiješ zauzvrat, da niko za tebe ni crno ispod nokta ne žrtvuje.
Ali kako da se to postigne? To je isto kao i ono poznato: ne misliti na belog medveda. Probajte da se zareknete da
nećete misliti na belog medveda i videćete kako će vam on, proklet bio, svakog trenutka padati na pamet. Pa šta ćemo onda? To se nikako ne može učiniti potrebno je da se to samo sobom udesi, da to bude u prirodi, da nesvesno postoji u prirodi celog ljudskog roda, jednom rečju, da bi postojalo jedno bratsko načelo, načelo ljubavi treba voleti. Trebalo bi da čovek sam instinktivno teži bratstvu, zajednici, slozi, da ga to vuče uprkos svom vekovnom stradanju naroda, uprkos varvarskoj grubosti i neznanju ukorenjenim u prirodi, uprkos vekovnom ropstvu i najezdi drugih plemena, jednom rečju, da potreba bratske zajednice bude u prirodi čovekovoj, da se on sa njom rađa, ili da takvu naviku stekne od pamtiveka.
U čemu bi bilo to bratstvo ako ga prevedemo na razuman, svestan jezik? U tome što bi svaka posebna ličnost, sama, bez ikakve prinude i bez ikakve koristi za sebe, rekla društvu: „Mi smo jaki samo svi zajedno, uzmite mene celog ako vam je potrebno, nemojte misliti na mene proklamujući svoje zakone, nemojte se nimalo brinuti, ja vam ustupam sva svoja prava i molim vas da sa mnom raspolažete. Moja najveća lična sreća je da se žrtvujem za sve vas, a da vi ništa ne žrtvujete u ništavilo, samo da se vaše bratstvo održi i procveta“... A bratstvo bi trebalo da kaže:
„Ti nam i suviše daješ. Ali to što nam daješ mi nemamo prava da ne primimo, jer ti sam kažeš da je u tome sva tvoja sreća; ali šta da radimo kad nas stalno boli srce i za tvojom srećom! Uzmi i ti sve od nas. Mi ćemo se svakog časa truditi svom snagom da ti imaš što je moguće više lične slobode i što je moguće više prava. Ne boj se više ni od kakvih neprijatelja, ni od ljudi, ni od prirode. Mi smo svi uz tebe, svi ti garantujemo sigurnost, neumorno se staramo o tebi zato što smo braća, svi smo tvoja braća, mnogo nas je i silni smo, budi potpuno miran i vedar, ničega se ne boj i nadaj se u nas.“
Posle toga, razume se, ne bi se imalo šta deliti, tu bi sve samo od sebe bilo dodeljeno. Volite jedni druge, i sve ostalo će samo po sebi doći!
U stvari, kakva utopija! Sve je zasnovano na osećanju, na prirodi, a ne na razumu. I to je čak izvesno poniženje za razum. Šta vi mislite? Da li je to utopija ili ne?
Ali ipak, šta da radi socijalist ako u duši zapadnjaka nema bratskog načela, već, naprotiv, načelo lično, individualno, koje se stalno izdvaja i s mačem u ruci traži svoja prava. Socijalist, videći da nema bratstva, počinje da propoveda bratstvo. Kad bratstva nema, on hoće da ga stvori, da ga sklopi. Da bi se napravio paprikaš od zeca, treba najpre imati zeca. Ali zeca nema, naime, nema prirode koja je sposobna za bratstvo, prirode koja veruje u bratstvo, koja sama od sebe teži bratstvu. U očajanju, socijalist počinje da gradi, da ocrtava buduće bratstvo, proračunava i meri, mami i sablažnjava korišću, tumači, uči, priča koliko će ko imati koristi od bratstva, koliko će ko dobiti, šta koja ličnost predstavlja, koliko vredi, i već unapred određuje podelu zemaljskog blaga: koliko će zaslužiti, i koliko je svaki za to dužan da dobrovoljno unese u zajednicu, na štetu svoje ličnosti.
A kakvo mi je onda to bratstvo kad unapred dele i određuju koliko je ko zaslužio i šta ko treba da radi? Doduše, bila je proglašena lozinka: „Svaki za sve i svi za svakoga“. Naravno, ništa lepše od toga nije se moglo izmisliti, tim pre što je ova lozinka uzeta iz jedne svima dobro poznate knjižice,[41] ali, počeše da primenjuju tu lozinku, i posle šest meseci su osnivača prve zajednice, Kabea, braća tužila sudu! Furijeristi[42] su, kažu, uzeli poslednjih devet stotina hiljada franaka svog kapitala, i još uvek se trude da nekako osnuju bratstvo. Ali im ništa ne polazi za rukom.
Naravno, primamljivo je živeti, ako i ne na bratskoj, a ono bar na razumnoj osnovi, naime, dobro je kad ti je sve obezbeđeno, a od tebe se traži samo da daš svoj pristanak i da radiš. Međutim, i tu iskrsava zagonetan problem: uzmimo da mogu potpuno da obezbede čoveka, obećavaju mu da ga hrane i poje, nađu mu posla a za sve to od njega traže samo trunku njegove lične slobode, za opšte dobro, samo jednu jedinu trunčicu. Ali ne, čovek ni pod kakvim uslovima neće tako da živi, njemu je i ta trunka slobode draga. Njemu onako glupom sve nekako izgleda da je to tamnica, i da je mnogo bolje živeti sam za sebe, jer je potpuno slobodan. I mada ga na slobodi tuku, posla mu ne daju, umire od gladi, i u stvari slobode nikakve nema, njemu se, budali, ipak čini da je svoja sloboda najbolja. Naravno, socijalist mora na to da pljune i da mu kaže da je budala, da nije dorastao, nije sazreo, i ne razume svoju ličnu korist; da je onaj beslovesni, sićušni mrav pametniji od njega, jer je u mravinjaku sve tako dobro i sve tako uređeno da su svi siti i srećni, svako zna svoj posao sve u svemu, gde će čovek da se meri sa mravima!
Drugim rečima, ako je i moguć socijalizam, to je negde na drugom mestu, a ne u Francuskoj.
I tada, u krajnjem očajanju, socijalist najzad proklamuje devizu: liberte, egalite, fratemite ou la mort.[43] E, na ovo ce već nema šta reći, i buržuj konačno likuje.
A kad buržuj likuje, onda znači da se ostvarila Sijesova lozinka, bukvalno i do kraja. Dakle, buržuj je sve ali ipak, zašto se snebiva, zašto se grči, čega se boji? Svi su ustuknuli, svi su ispali slabiji od njega. Ranije, za vreme Luja
Filipa, na primer, buržuj se uopšte nije tako zbunjivao, niti se bojao, a i tada je vladao. Da, on se tada još borio, predosećao je da još ima neprijatelja, i poslednji put se obračunao s njima puškom i bajonetom na junskim barikadama. Ali bitka je završena, i odjednom je buržuj osetio da je sam na zemlji, da ništa bolje od njega nema, da je on ideal, sada ne mora kao pre uveravati ceo svet da je ideal, već treba prosto, spokojno i veličanstveno da pozira celome svetu kao obrazac trajne lepote i apsolutnog savršenstva ljudskog.
Kako god uzmete, položaj je nesiguran. Spasao ih je Napoleon III. Kao da im je s neba pao; jedina tadašnja mogućnost i jedinstveni izlaz iz teškog položaja. Od tada buržuj uživa, za to svoje blagostanje skupo plaća i svega se plaši, baš zato što je sve postigao. Jer kada ce sve postigne, teško je čoveku da sve izgubi. Iz toga se može zaključiti, prijatelji moji, ko se najviše svega boji, taj najviše uživa. Nemojte, molim vas, da se smejete. Jer, šta je sada buržuj!?

GLAVA VII

NASTAVAK PRETHODNE


I otkud među buržujima toliko lakeja, i to tako plemenite spoljašnjosti? Molim vas ne krivite me, nemojte vikati da preuveličavam, da klevetam i da iz mene mržnja govori. Prema čemu? Prema kome? Zašto mržnja? Prosto ima mnogo lakeja, i to ti je! Lakejstvo se sve više i više upija u dušu buržuja, i sve se više i više smatra za vrlinu. Tako i mora da bude u sadašnjem društvenom poretku. To je prirodna posledica. I što je glavno sama priroda to pomaže. Da i ne govorimo koliko, na primer, u buržuju ima urođenog špijunstva. Moje mišljenje je da je neobični razvoj špijunaže u Francuskoj, i to ne obične, već majstorske špijunaže, bogomdane špijunaže, razvijene do umetnosti, koja ima svoje naučne metode da to kod njih potiče od urođenog lakejstva. Zar neki idealno plemeniti Gistav, ako je samo još uvek bez imovine, neće odmah za deset hiljada franaka ustupiti pisma svoje dragane i izdati svoju ljubavnicu njenom mužu? Možda i preuveličavam, ali možda i govorim na osnovu izvesnih fakata. Francuz strašno voli da nekako istrčava vlastima na oči i da im lakejski dostavi nešto čak i sasvim neobično, i ne očekujući odmah nagradu, već na dug, na knjižicu. Setite se samo svih onih koji su tražili mesta, na primer, za vreme čestih promena vlada u Francuskoj. Setite se kakve su podvale i smicalice izmišljali i šta su sve sami priznavali. Setite se jednog Barbijeovog stiha o tome. Uzmem ja jednom u kafani novine od trećeg juna. Pogledam: pisma iz Višija. U Višiju je tada boravio car, naravno i ceo dvor bilo je mnogo svečanosti, veselja. Korespondent je sve to opisao. On počinje:
„Imamo sad mnogo izvanrednih jahača. Samo se po sebi razume da ste odmah pogodili najsjajnijeg od svih.
Njegovo veličanstvo izlazi u šetnju svakog dana u pratnji svoje svite“, itd.
Ja razumem što se oduševljava sjajnim osobinama svog cara. Može se čovek diviti njegovom umu, smotrenosti, savršenstvu itd. Gospodinu koji se toliko zanosi ne može se kazati u oči da se pretvara. „Takvo je moje ubeđenje i gotovo“, odgovoriće vam on sasvim prirodno, kao što bi vam to isto rekao svaki od naših savremenih novinara. Zapamtite, on je osiguran ima šta da vam odgovori i da vam zapuši usta. Sloboda savesti i ubeđenja je prva i najvažnija sloboda u svetu. Ali, u ovom slučaju, šta vam on može odgovoriti? On se ovde uopšte ne obazire na zakone stvarnosti, gazi svaku verodostojnost, i sve to čini namerno.
A zašto bi on to činio namerno? Pa njemu niko neće poverovati. Dobar jahač, verovatno, to neće ni pročitati, a ako i pročita, zar taj Francuščić koji je pisao „correspondance“ i novine koje su to objavile, redakcija lista, zar su svi oni tako glupi da ne znaju da vladaru uopšte nije potrebna slava najboljeg jahača u Francuskoj, da on pod starost i ne misli na tu slavu, i da, naravno, neće poverovati ako počnu da ga ubeđuju da je najveštiji jahač u celoj Francuskoj kažu da je vrlo pametan čovek. Ne, tu je posredi drugi račun: neka je to i neuverljivo i smešno, neka sam car gleda na to s odvratnošću i s prezrivim osmehom, neka, neka, ali zato će videti slepu pokornost, poklon do zemlje, ropski, glup, neuverljiv, ali ipak „padam pred noge“, i to je glavno.
Sad recite sami: kad to ne bi bilo u duši nacije, kad se tako nisko laskanje ne bi smatralo sasvim mogućim, običnim, potpuno na svom mestu, čak i pristojnim zar bi bilo moguće objaviti u pariskim novinama takav dopis? Gde ćete još naći u štampi slično laskanje, sem u Francuskoj? A ja upravo govorim o duhu nacije, zato što tako ne rade samo jedne novine, već gotovo sve, sem dva-tri malo nezavisnija lista, i to na isti način.
Sedeo sam jednom za zajedničkom trpezom putnika to nije više bilo u Francuskoj, već u Italiji, ali je za stolom bilo mnogo Francuza. Raspravljali smo o Garibaldiju: tada se svuda pričalo o Garibaldiju. Bilo je to na jedno dve nedelje pre Aspromonta.[44] Naravno, govorili smo oprezno: neki su ćutali i nisu uopšte hteli da kažu svoje mišljenje, drugi su klimali glavom. Smisao razgovora bio je u tome da je Garibaldi počeo rizičan poduhvat, čak nepromišljen, ali, naravno,
to svoje mišljenje nisu sasvim jasno kazivali, zato što je Garibaldi čovek daleko iznad običnih smrtnih, pa kod njega može da ispadne pametno i ono što bi po opštem mišljenju bilo i suviše rizično. Malo-pomalo, prešlo se na Garibaldijevu ličnost. Počeli su da nabrajaju njegove osobine ocena je bila dosta pozitivna za italijanskog heroja.
Ja se samo jednom od njih divim uzviknu jedan Francuz prijatne i impozantne spoljašnosti, tridesetih godina, sa izrazom neobične plemenitosti na licu, tako upadljive kod svih Francuza da prosto bode oči jedna njegova osobina me najviše zadivljuje.
Naravno, svi su se radoznalo okrenuli ka govorniku. Nova osobina koju je on otkrio kod Garibaldija morala je biti za sve nas intrigantna.
Godine 1860. on je neko vreme imao u Napulju neograničenu vlast. U rukama je imao sumu od dvadeset miliona državnog novca! O toj sumi on nije nikome morao da polaže računa! Mogao je da uzme i prikrije koliko god je hteo, i nikome ne bi odgovarao! A on ništa nije uzeo, već je predao državi sve do poslednjeg sua. To je prosto neverovatno!
Čak mu i oči zablistaše dok je govorio o dvadeset miliona franaka.
O Garibaldiju se, naravno, može pričati šta je kome volja. Ali povezivati Garibaldijevo ime sa proneverama novca državne kase, to je, naravno, mogao samo Francuz.
I kako je naivno, kako prostodušno on to rekao. Prostodušnosti se, naravno, sve oprašta, čak i izgubljena sposobnost razumevanja i osećanja prave časti; ali kad sam mu pogledao u lice, koje je pri pomenu dvadeset miliona tako zatreptalo, nehotice sam pomislio:
„Šta li bi bilo, brajko, da si se ti našao na Garibaldijevom mestu!“
Reći ćete da je to opet netačno, da su to samo posebni slučajevi, da se to i kod nas dešava, i da ja ne mogu da tvrdim da su takvi svi Francuzi. Naravno, ja i ne govorim o svima. Svuda ima skrivenih plemenitosti, a kod nas su se, možda, i gore stvari dešavale. Ali, zašto to uzdizati do vrline, proglašavati vrlinom? Znate šta, može čovek biti i podlac a da ne izgubi osećanje časti; a ovde pak ima vrlo mnogo čestitih ljudi koji su sasvim izgubili osećanje časti, i zato su podli i ne znajući šta rade u ime „vrline“. Ovo prvo je, razume se, poročno; a ovo poslednje, pričajte šta hoćete, zaslužuje samo prezir. Takav katehizis o vrlini predstavlja rđav simptom u životu nacije. A što se tiče pojedinačnih slučajeva, o tome neću da se prepirem s vama. Nacija se i sastoji iz pojedinačnih slučajeva, zar ne?
Evo čak šta ja mislim; možda sam se prevario i u tome da se buržuj grči, da se još uvek nečega boji. On se zaista grči i pribojava, ali kad se uzme sve zajedno, onda buržuj uživa. Mada on samog sebe vara, mada svaki čas uverava sebe da je sve kako treba, ipak to uopšte ne smeta njegovoj spoljašnjoj samouverenosti. I ne samo to: on je čak i u duši strašno samouveren kad se samo raspali. Kako se sve ovo u njemu saživljava, to je zaista zagonetka, ali je tako. Uopšte uzevši, buržuj nije nimalo glup, ali mu je pamet nekako dosta kratka i nekako iskidana. On ima veliku rezervu gotovih pojmova, kao drva za zimu, i on ozbiljno namerava da proživi s njima bar hiljadu godina. Uostalom, kakvih hiljadu godina; hiljadu godina buržuj retko pominje: jedino valjda kad ga obuzme žeđ za besedništvom. „Apres moi le deluge“ mnogo je prihvatljivije i češće se sprovodi u praksi. I, zaista, kolika ravnodušnost prema svemu, kakvi kratkotrajni, ništavni interesi!
Desilo mi se da sam u Parizu bio u društvu, u kući u kojoj je u moje vreme stanovalo mnogo ljudi. I svi oni kao da su se bojali i da počnu razgovor o nečemu što nije svakidašnje, o nečemu što nije sasvim beznačajno, o opštim interesima, recimo, o bilo kakvim društvenim interesima. Izgleda mi da tu nije moglo biti straha od špijuna, već su se prosto odučili da govore i misle o bilo čemu ozbiljnijem. Doduše, bilo je tu i ljudi koji su se duboko interesovali kakav je utisak na mene ostavio Pariz, osećam li izvesno strahopoštovanje, jesam li zadivljen, poražen utiscima? Francuz još uvek veruje da je on sposoban da moralno zadivljuje i zaprepašćuje. I to je prilično zanimljiva osobina. Posebno se sećam jednog neobično milog, ljubaznog i dobrog čičice, koga sam iskreno zavoleo. On mi je zagledao u oči, tražeći moje mišljenje o Parizu, i strašno se uvredio što nisam pokazao naročito oduševljenje. Čak se na njegovom dobrom licu videlo da zbog toga pati bukvalno pati, nimalo ne preuveličavam. O, dragi moj m-r Le M-re! Francuza, to jest Parižanina (jer su u stvari svi Francuzi Parižani), nikada nećeš razuveriti da on nije prvi čovek na celoj kugli zemaljskoj. Doduše, o kugli zemaljskog, sem Pariza, on vrlo malo zna, pa i ne želi mnogo da zna. To je nacionalna, vrlo karakteristična osobina.
Ali najkarakterističnija osobina Francuza je krasnorečivost. Ljubav prema rečitosti je kod njega neutoljiva, i vremenom sve više i više raste. Strašno bih voleo da znam otkada je nastala u Francuskoj ta ljubav prema rečitosti. Razume se, počelo je uglavnom od Luja XIV. Zanimljivo je da u Francuskoj sve počinje od Luja XIV, stvarno. Ali je najzanimljivije što je i u celoj Evropi sve počelo od Luja XIV. A kako je to uspeo taj kralj da postane veličina ne mogu
da shvatim. Jer on nije ništa naročito viši od svih ostalih ranijih kraljeva. Možda time što je prvi kazao l’etat c’est moi.[45] To se svima strašno svidelo i celu Evropu tada obletelo. Ja mislim da se on samo tom izrekom i proslavio. Čak je i kod nas neverovatno brzo postala poznata.
Taj Luj XIV je bio u najvećoj meri nacionalni gospodar, potpuno u francuskom duhu, tako da ja nikako ne shvatam kako su se u Francuskoj mogli desiti oni nestašluci... oni, znate, krajem prošlog veka.[46] Poigrali se malo i opet se vratili svom starom duhu tako izlazi. Ali besedništvo, krasnorečivost, o to je kamen spoticanja za Parižanina. On je spreman da zaboravi sve u prošlosti, sve, sve, spreman je da vodi najrazboritije razgovore i da bude vrlo poslušan i marljiv momak, samo besedništvo, samo tu slatkorečivost sve do sad nikako ne može da zaboravi. On tuguje i uzdiše za njom; seća se Tjera, Gizoa, Odilona Baroa. „Eh, što je onda bilo besedništvo“, govori ponekad Francuz samom sebi i počinje da se udubljuje u misli. Napoleon III je to shvatio, i odmah odlučio da Jacques Bonhomme ne treba mnogo da razmišlja, pa je malo-pomalo uveo besedništvo. U tom cilju, u zakonodavnom odboru ima šest liberalnih poslanika, šest stalnih, nezamenljivih, pravih liberalnih deputata, to jest takvih koje možda i ne možeš potkupiti, ako ih počneš potkupljivati ali ipak je njih samo šest, šest ih je bilo, šest ih je sad, i šest će ih i ostati. Više ih neće doći, ništa ne brinite, ali se broj neće ni smanjiti. I to je, na prvi pogled, veoma vešto izvedeno. U stvari, to je mnogo prostije i postiže se pomoću suffrage universel.[47] Naravno, preduzete su sve potrebne mere da se oni baš mnogo ne razgalame. Ali dozvoljeno je da malo proćaskaju.
Svake godine u izvesno vreme pretresaju se važna državna pitanja i Parižanin se slatko uzbuđuje. On zna da će biti lepih beseda i milo mu je. Naravno, on vrlo dobro zna da će to biti samo lepe reči i ništa više, da te besede apsolutno ništa neće izmeniti. Ali on je i time veoma, veoma zadovoljan. I on sam, prvi, nalazi da je sve to neobično pametno. Govori ponekih od tih šest narodnih predstavnika izuzetno su popularni. I predstavnik naroda je uvek spreman da drži besede radi uveseljavanja publike. Čudna stvar: i on sam potpuno je uveren da od njegovog govora neće biti nikakve koristi, da je to sve samo čista komedija, šala i ništa više, nevina igra, maskarada, a međutim govori, nekoliko godina uzastopno govori, i divno govori, čak sa velikim zadovoljstvom. I svim članovima koji ga slušaju navire voda na usta od zadovoljstva. „Lepo govori čovek!“ i predsedniku i celoj Francuskoj voda navire...
Ali eno, poslanik je završio, a zatim ustaje guverner te mile i dobre dece. On svečano objavljuje da je sastav na temu „Rađanje sunca“ uvaženi poslanik dobro obradio. Mi smo se divili daru poštovanog besednika, kaže on, njegovim mislima i uljudnom vladanju, izraženom u tim mislima, svi smo uživali, svi... Međutim, mada je poštovani član potpuno zaslužio kao nagradu knjižicu za „lepo vladanje i postignuti uspeh“, ipak, gospodo, govor poštovanog narodnog predstavnika, iz izvesnih viših razloga, ne vredi lule duvana. Nadam se, gospodo, da se vi sa mnom u potpunosti slažete. Tu se on obraća svim poslanicima, a njegov pogled počinje da seva strogošću. Predstavnici, kojima je malopre tekla voda na usta, odmah sa burnim oduševljenjem aplaudiraju guverneru, a, međutim, u isto vreme, zahvaljuju i dirljivo stežu ruku i liberalnom predstavniku što im je pričinio zadovoljstvo, i mole ga da im sledeći put, uz guvernerovu dozvolu, pruži isto takvo liberalno zadovoljstvo. Guverner blagonaklono dozvoljava: sastavljač opisa „Radnje sunca“ odlazi ponosan svojim uspehom; narodni predstavnici se razilaze, oblizujući se, odlaze u krila svojih porodica i uveče od radosti šetaju pod ruku sa svojim gospođama po Pale-Roajalu, slušajući kako pljušte mlazevi prijatnih vodoskoka. A guverner, pošto je u svemu izvestio ko-
ga treba, objavljuje celoj Francuskoj da je sve u najboljem redu.
Ponekad, doduše, kad su u pitanju važnije stvari, počinje i malo važnija igra. Na jednu do sednica dovode i samog princa Napoleona. Princ Napoleon odjednom počinje da pravi opoziciju, na veliko zaprepašćenje svih đaka. U razredu zavlada svečana tišina. Princ Napoleon se igra liberalizma, ne slaže se s vladom, po njegovom mišljenju treba to i to, i to i to. Princ osuđuje vladu: jednom rečju, govori isto ono što bi, po njegovom mišljenju, mogla da kažu i sva ova premila deca kad bi guverner časkom izašao iz razreda. Naravno, i u ovom slučaju treba biti umeren, jer besmisleno je i pretpostaviti da bi bilo drugačije, pošto su sva ta mila deca tako lepo vaspitana da se ne bi ni pomakla s mesta čak i kad bi guverner celih nedelju dana bio odsutan. A kad princ Napoleon završi, ustaje guverner i svečano objavljuje da je poštovani besednik zadanu temu „Rađanje sunca“ odlično obradio. Mi smo se divili talentu, divno iskazanim mislima i lepom vaspitanju milostivog princa... Spremni smo da mu damo i knjigu za marljivost i postignuti uspeh, ali... itd., dakle sve ono što je ranije već rečeno; i, naravno, ceo razred aplaudira s oduševljenjem koje ide do pomame, princa odvode kući, lepo vaspitani učenici se razilaze iz razreda kao prava i dobra deca, a uveče šetaju sa svojim gospođama po Pale-Roajalu, uživaju slušajući kako pljušte mlazevi vodoskoka itd., itd., jednom rečju, zaveden je savršen red.
Jedanput smo se izgubili u la salle des pas perdus,[48] i umesto da uđemo u odeljenje gde se sude krivična dela, upadnemo u odeljenje građanskih sporova. Advokat kovrdžave kose, u mantiji i kapi, govorio je i prosto sipao biser krasnorečivosti. Predsednik, sudije, advokati, slušaoci, svi su plivali u ushićenju. Svuda tišina puna strahopoštovanja; ušli smo na prstima. Reč je bila o nekom nasledstvu; bili su umešani i oci-isposnici. Oci-isposnici su sad vrlo često umešani u procese, naročito one koji se tiču nekog nasledstva. Najskandaloznije, najgadnije stvari iznose se javno; ali publika ćuti i vrlo malo se skandalizuje, zato što oci-isposnici sada imaju prilično veliku vlast, a buržuj je neobično uljudan i uviđavan. Oci sve više i više zastupaju mišljenje da je kapitalčić bolji od svega, onda imaš i neke snage, inače je uzalud svaka krasnorečivost! Samo sa rečitošću danas ne možeš prodreti. Ali, po mom mišljenju, oni se u ovom poslednjem slučaju malo varaju. Naravno, kapitalčić je dobra i lepa stvar, ali i slatkorečivost kod Francuza može mnogo da učini. Gospođe sad većinom potpadaju pod uticaj svetih otaca, mnogo više nego što se ranije moglo primetiti. Ima nade da će i buržuj za njima krenuti.
Na procesu se ispostavilo da su isposnici dugim, veštim, čak i učenim (oni za to imaju nauku) uplivom uticali na dušu jedne veoma dobre i veoma bogate dame, da su je primamili da živi kod njih u manastiru, da su je tamo plašili raznim strahotama, dovodili je do histerije i bolesti, i sve to sa računom, sa naučnom sistematičnošću. Kad su je najzad doveli do potpunog idiotizma, ubedili su je kako je veliki greh pred gospodom bogom viđati se sa svojim rođacima i, malo-pomalo, udaljili su od nje sve njene rođake. Čak i njena sestričina, mlada devojačka duša, petnaestogodišnji anđeo čistote i nevinosti, ni ona nije smela da uđe u ćeliju svoje obožavane tetke, koja ju je volela više od svega na svetu, i koja, zahvaljujući podlim smicalicama, nije više smela da je zagrli ni da dotakne usnama njen front virginal,[49] gde boravi beli đavo nevinosti...
Jednom rečju, sve u tom tonu; bilo je neobično lepo. Advokat se, očigledno, sam topio od miline što ume tako lepo da govori, topio se i predsednik, topila se od miline i publika. Oci-isposnici su izgubili bitku jedino zahvaljujući krasnorečivosti. Oni, naravno, ne tuguju. Izgubili su jednu, a dobiće petnaest.
Ko je taj advokat? upitao sam jednog mladog studenta koji se nalazio među slušaocima punim strahopoštovanja. Studenata je tu bilo mnogo, i sve tako primerno vaspitani mladići. On me je zaprepašćeno pogledao.
Žil Favr! odgovorio je najzad sa toliko prezrivog sažaljenja da sam se zaista zbunio. Slučaj mi je tako pomogao da se upoznam sa cvetom francuskog besedništva, i to takoreći na samom izvoru.
Ali tih izvora ima bezbroj. Buržuj je do srži zaražen slatkorečivošću. Jednom smo ušli u Panteon da vidimo velike ljude. Nije bilo u određeno vreme, pa su nam svakom uzeli po dva franka. Onda je iznemogli i uvaženi invalid uzeo ključeve i poveo nas u crkvene grobnice. Usput je govorio kao svaki čovek, samo je malo šuškao, jer nije imao zuba. Ali, čim smo sišli u grobnice, čim nas je poveo prvom grobu, odjednom je zapevao.
Ci-git Voltaire[50] - Volter, veliki genije divne Francuske. On je iskorenjivao predrasude, uništavao neznanje, borio se sa demonom tamo i nosio luč prosvećenosti. Svojim tragedijama uzletao je visoko, mada je Francuska već imala Korneja.
Očigledno je govorio tekst ranije naučen napamet. Neko mu je nekad napisao tu besedu, i on je to nabubao zauvek; čak je neko zadovoljstvo ozarilo njegovo dobrodušno staračko lice kad je pred nama počeo da pokazuje svoj visoki stil.
Ci-git Jean-Jacques Rousseau nastavio je prilazeći grobnici Jean-Jacques, l’homme de la nature et de la verite![51]
Meni je odjednom postalo smešno. Visokim stilom sve se može banalizovati. Jasno je bilo da jadni starac, govoreći nature i verite, uopšte nije shvatio o čemu je reč.
Čudno! rekao sam starcu. Jedan od ove dvojice velikana je celog svog života nazivao onog drugog lažljivcem i rđavim čovekom, a ovaj drugi je prvoga zvao prosto budalom. I gle, ovde su gotovo jedan pored drugoga.
M’cje, m’sje! rekao je invalid, kao u želji da nešto odgovori, ali ipak ništa nije rekao, i brzo nas je poveo sledećem grobu.
Ci-git Lannes, maršal Lan zapevao je on još jednom jedan od najvećih heroja koje je imala Francuska, tako bogata herojima. To nije samo bio veliki maršal, najiskusniji vojskovođa posle velikog imperatora, već je imao i veliku sreću. Bio je prijatelj...
Da, da, bio je prijatelj Napoleonov rekao sam, želeći da skratim govor.
M’cje! Dozvolite da ja govorim prekinuo me je invalid malo uvređenim glasom.
Govorite, govorite, ja vas slušam.
On je doživeo najveću sreću. Bio je prijatelj velikog imperatora. Od svih njegovih maršala nijedan nije imao tu sreću da postane prijatelj velikog čoveka. Samo je maršal Lan bio udostojen te velike časti. Kad je na bojištu umirao za svoju otadžbinu...
Da, njemu je granata otkinula obe noge.
M’cje, m’sje! Dozvolite da ja sam kažem! povikao je invalid skoro žalosnim glasom. Vi možda sve to znate...
Ali dozvolite i meni da ispričam!
Ovaj čudak je strašno želeo da sve sam ispriča, pa makar mi to i pre njega znali.
Kada je umirao nastavio je opet na bojnom polju za svoju otadžbinu, onda je imperator, dirnut do dna duše, oplakujući veliki gubitak...
Prišao da se oprosti s njim nadario me đavo da ga ponovo prekinem, i odmah sam osetio da sam rđavo postupio, čak sam osetio stid.
M’cje, m’sje! rekao je starac, gledajući me s tužnim prekorom u oči i klimajući sedom glavom. M’cje! Ja znam i verujem da vi sve ovo, možda, znate bolje od mene. Ali vi ste mi platili da vam pokazujem, i onda dozvolite da ja govorim. Sad već nije ostalo mnogo... Onda se imperator, dirnut u samo srce i oplakujući (avaj, uzaman!) veliki gubitak koji su pretrpeli vojska, on i cela Francuska, približi njegovoj samrtničkoj postelji i poslednjim oproštajem ublaži strašne muke svog vojskovođe koji je izdahnuo gotovo pred njegovim očima. C’est fini, monsieur[52] dodao je čiča, prekorno me pogledao i otišao dalje.
Evo ovde još jedne grobnice, ali to su... quelques senateurs[53] ravnodušno je dodao, i nemarno pokazao glavom na nekoliko grobnica u blizini. Sva njegova rečitost iscrpla se na Volteru, Žan-Žaku i maršalu Lanu. To je bio neposredan, takoreći narodni primer ljubavi prema slatkorečivosti. Zar je moguće da su sve besede govornika u narodnoj skupštini, konventu i klubovima, u kojima je narod uzimao skoro neposrednog učešća, i na kojima se prevaspitavao zar je sve to ostavilo u njemu samo jedan trag: ljubav prema slatkorečivosti zbog same rečitosti?

GLAVA VIII

BRIBRI I MABIŠ


A šta rade supruge? One uživaju, to sam već rekao. Kad je o tome reč, upitaćete me zašto ja pišem supruge umesto žene. Zbog visokog stila, gospodo, eto zašto. Kad buržuj govori višim stilom, on uvek kaže: mon epouse.[54] I mada u drugim društvenim slojevima kažu prosto, kao i svuda, ma femme moja žena, bolje je ići za nacionalnim duhom većine i visokog stila. On je karakterističniji. Osim toga, ima i drugih naziva. Kad se buržuj razneži ili prosto hoće da prevari ženu, on je uvek zove: ma biche.[55] I, obratno, zaljubljena žena u nastupu graciozne veselosti naziva svog milog buržuja bribri, čime je buržuj, sa svoje strane, vrlo zadovoljan. Bribri i mabiš stalno napreduju, sada više nego ikad. Osim što je to već tako utvrđeno (skoro bez ikakvog pogovora) da mabiš i bribri u ovo naše vreme puno svakodnevnih briga treba da služe kao uzor vrline, sloge i rajskog blaženstva u društvu, kao prekor gnusnom buncanju odvratnih skitnica-komunista, bribri, pored toga, svake godine postaje sve popustljiviji u bračnim odnosima. On dobro zna da ma šta govorio i ma kako udešavao stvari, ne može zadržati mabiš, jer je Parižanka stvorena da ima ljubavnika, i skoro je nemoguće da muž prođe bez rogova. On će, naravno, ćutati dokle god ima malo ušteđenog novca i još nema dovoljno potrebnih stvari. A kad i jedno i drugo postigne, bribri postaje stroži, zato što počinje duboko da poštuje samog sebe. Onda i na Gistava počinje drugačije da gleda, pogotovo ako je neki odrpanac i ako nema imanja.
Sve u svemu, Parižanin i sa malo novca, ako poželi da se oženi, tražiće samo udavaču sa mirazom. I ne samo to, oni sve unapred sračunaju, i ako se pokaže da obe strane imaju podjednako novca i stvari, onda sklapaju brak. Tako biva svuda, ali ovde je zakon jednakosti džepova postao poseban običaj. Ako, na primer, udavača ima koju paru više, nju neće dati mladoženji koji ima manje od nje, nego će tražiti malo boljeg bribrija. Osim toga, brakovi iz ljubavi postaju sve više nemogući, i skoro se smatraju kao nešto nepristojno. Pametni običaj obavezne jednakosti džepova i sklapanja braka među kapitalima vrlo retko se narušava, i ja mislim ovde mnogo ređe nego na bilo kom drugom mestu u svetu.
Buržuj vrlo lepo udesi da ženin novac upotrebi u svoju korist. Eto zašto je u mnogim slučajevima spreman da svojoj mabiš progleda kroz prste njene avanture, i da se pravi kako ne vidi izvesne neprijatne stvari, jer u slučaju da dođe do razmirica, može se pokrenuti nezgodno pitanje miraza. Zato, ako žena i počne da se udešava više nego što njihovo imovno stanje dopušta, bribri se sa tim miri, iako sve vidi, jer će žena manje tražiti od njega za svoje udešavanje. I mabiš je onda mnogo popustljiviji.
Kako je brak, najzad, većinom brak između kapitala, a o uzajamnoj naklonosti malo ko brine, to i bribri nije s raskida da pogleda malo u stranu od svoje mabiš. I zato je najbolje da jedno drugom ne smetaju. I sloge je više u kući, i slatko tepanje milih imena „bribri“ i „mabiš“ sve češće se čuje. Najzad, da kažemo sve do kraja, bribri je i u ovom slučaju divno uspeo da sebe osigura. Policijski komesar mu je svakog časa na usluzi. Tako je po zakonu, koji je buržuj sam za sebe propisao. Ako se, na kraju krajeva, desi da zatekne ljubavnike en flagrant delit,[56] može ih oboje ubiti a da nikom ne odgovara. Mabiš to zna, i sama to odobrava. Dugim tutorstvom doveli su mabiš dotle da ona i ne ropće, niti sanja o tome, kao u nekim varvarskim i smešnim zemljama da, na primer, studira na univerzitetu, da posećuje klubove i prisustvuje sednicama narodnih poslanika. Ona više voli da ostane u svom sadašnjem vazdušastom stanju, bolje reći u položaju kanarinke. Udešavaju je, poklanjaju joj rukavice, voze je u šetnju, ona igra, jede bombone, formalno je poštuju kao caricu i muškarac je pred njom manji od makovog zrna. Taj oblik odnosa veoma je uspešno i dobro razrađen. Jednom rečju, sačuvani su viteški odnosi, i šta biste hteli više? Gistava joj neće
oteti. A kojekakvi uzvišeni i plemeniti ciljevi u životu njoj uopšte nisu potrebni: ona je u suštini isti takav kapitalista kao i njen suprug.
A kad prođu kanarinske godine, kad naime dođe dotle da već nikako ne može da zavara sebe i gleda u sebi kanarinku, kada mogućnost novog Gistava postaje apsolutno nezamisliva, čak i u najvatrenijoj i najsamoljubivijoj mašti, mabiš se iznenada brzo i ružno preporodi. Kud li se samo denula koketerija, ulepšavanje i veselost? Ona većinom postaje veoma zla i vrlo dobra domaćica. Obilazi crkve, skuplja sa mužem zajedno novac, i nekakav cinizam proviruje u svemu: pojave se odjednom neki umor, dosada, grubi instinkti, besciljnost života i cinični razgovori. Neke od njih postaju čak i aljkave. Naravno, nije uvek tako, ima, naravno, i drugih svetlijih pojava, i svuda ima takvih socijalnih odnosa... ovde je sve to na svom ognjištu, originalno, samobitno, celovito, ovde je sve to nacionalna odlika. Ovde je izvor i začetak buržoaskog društvenog uređenja, koje sad vlada u celom svetu kao večito podražavanje velikoj naciji.
Da, mabiš je formalno carica. Teško je i zamisliti kakva prefinjena učtivost, kakva nametljiva pažnja nju svuda okružuje i u društvu i na ulici. Ali ta preterana pažnja često dolazi do takve manilovštine koju čestita duša ne bi mogla podneti. Otvorena laž njenog položaja uvredila bi je do srca. Ali, mabiš je i sama veliki lopov, i njoj... samo to i treba. Svoje će ona uvek isterati, i uvek će više voleti da podvali nego da postupi pošteno i otvoreno; po njenom mišljenju, to je sigurnije i zanimljivije više je igra u tome. A igra i intriga su sva čar za mabiš, u tome je glavna stvar.
Ali kako se, zato, one odevaju, kako idu ulicom? Mabiš je sva u manirima, na notama, sva je neprirodna, ali to baš i zanosi, naročito blazirane i u izvesnoj meri pokvarene ljude, koji su izgubili ukus za svežu i prirodnu lepotu. Mabiš je vrlo neobrazovana. I um i srce su joj kao u vrane, ali je zato graciozna, zato zna bezbroj tajnih veština i majstorija, i vi se pokoravate i idete za njom kao za pikanatnom novinom.
Ona je čak retko kad lepa. U izrazu lica ima nečeg zlog. Ali to ništa ne znači njeno lice je živo, veselo i ona izuzetno vlada tajnom podražavanja osećanjima u prirodi. Vama se, možda, i ne sviđa kod nje to što tako vešto podražava prirodi, ali vas proces uspešnog podražavanja očarava, njena visoka umetnost vas zanosi. Za Parižanina je u većini slučajeva svejedno da li je to prava ljubav ili samo lepa imitacija ljubavi. Čak mu se, možda, podražavanje više sviđa. Nekakav istočnjački pogled na ženu sve više osvaja svet u Parizu. Kamelija je sve više u modi. „Uzmi pare, samo me lepo prevari, to jest izigravaj ljubav“ eto šta se traži od kamelije. Ni od supruge ne traže skoro ništa više. Naime, tim istim su zadovoljni, i zato se Gistav prećutno i snishodljivo dozvoljava. Pored toga, buržuj zna da će se mabiš u starosti svom dušom uneti u njegove poslove i interese, i da će mu biti najsvesrdnija pomoćnica u zgrtanju novca. Ona mu čak i u mladosti izvanredno pomaže. Mabiš ponekad vodi celu trgovinu, primamljuje kupce, jednom rečju, ona mu je desna ruka, najvažniji pomoćnik. Pa kako da joj ne oprosti ponekog Gistava!
Žena je na ulici neprikosnovena. Niko je neće uvrediti, svi joj se sklanjaju s puta, a ne kao kod nas, gde iole mlađa žena ne može ni dva koraka da prođe ulicom a da joj neka ratoborna ili dosadno udvaračka njuška ne zaviri pod šešir i ne ponudi poznanstvo.
Doduše, bez obzira na mogućnost Gistava, svakodnevna, uobičajena forma odnosa između bribri i mabiš je prilično simpatična i često čak naivna. Sve u svemu, ljudi u inostranstvu to mi je palo u oči su gotovo svi neuporedivo naivniji od Rusa. Ovo je teško detaljno objasniti, to treba sam čovek da oseti. Le Russe est sceptique et moqueur,
[57] kažu za nas Francuzi, i to je tačno. Mi smo više cinici, manje cenimo svoje, čak ne volimo svoje, ili ih bar ne poštujemo dovoljno, jer ne razumemo u čemu je stvar; lomimo glavu oko evropskih i opštečovečanskih problema kao da ne pripadamo nijednoj naciji, i onda smo, prirodno, prema svemu hladniji, sve radimo kao po nekoj dužnosti, i nekako smo daleko od svega.
Nego, ja sam se udaljio od svoje teme. Bribri je ponekad veoma naivan. Šetajući, na primer, oko vodoskoka, on počne da objašnjava svojoj mabiš zašto vodoskok šiba uvis, objašnjava joj prirodne zakone, oseća pred njom nacionalni ponos zbog lepote Bulonjske šume, iluminacije, igre boja, versajskih les grandes eaux,[58] uspeha imperatora Napoleona i gloire militaire,[59] uživa u njenoj radoznalosti i zadovoljstvu, i veoma je srećan zbog toga. I najprepredenija mabiš prilično je nežna prema svom suprugu, čak i se i ne pretvara, već je iskreno i nesebično nežna, i pored toga što mu je nabila rogove. Naravno, ja ne pretendujem da kao Lesažov demon skidam krovove s kuća. Ja samo pričam o onom što mi je palo u oči, što mi se učinilo.
„Mon mari n’a pas encore vu la mer“,[60] reći će vam poneka mabiš, a njen glas će odavati naivno i iskreno saučešće. To znači da muž nije još nijednom putovao u Brest ili u Bulonj da vidi more. Treba znati da buržuj ima izvesne veoma ozbiljne i veoma naivne potrebe, koje su postale opšta buržoaska navika. Osim potrebe za štednjom i
krasnorečivošću, buržuj, na primer, ima još dve potrebe, dve sasvim zakonite potrebe, osveštane sveopštom navikom. Prema njima se odnosi neobično ozbiljno i skoro egzaltirano. Prva potreba je voir la mer, videti more. Parižanin proživi katkad ceo život u Parizu, trgujući i ne vidi mora. A zašto mora videti more? On to ni sam ne zna, ali snažno želi, od sveg srca, odlaže putovanje iz godine u godinu, jer ga obično zadržavaju poslovi, on čezne, i žena iskreno deli s njim njegovu čežnju. Sve u svemu, ima u tome nečeg veoma osećajnog, i ja to poštujem. Najzad mu polazi za rukom da nađe i vremena i sredstava, i on se sprema i putuje na nekoliko dana „da vidi more“. Kad se vrati, on sa preteranom važnošću i ushićenjem priča o svojim utiscima ženi, rodbini, prijateljima i celog veka se sa uživanjem seća kako je video more.
Druga, sasvim prirodna i isto tako jaka potreba svakog buržuja, a naročito Parižanina, to je: se roleur dans l’herbe.[61] Stvar je u tome što Parižanin, kad izađe izvan grada, neobično voli, i čak smatra za svoju dužnost, da se povalja po travi. On to čini sa izvesnim dostojanstvom, osećajući da se na taj način sjedinjuju avec la nature,[62] i naročito voli ako ga tada neko posmatra. Jednom rečju, Parižanin smatra za svoju obavezu da izvan grada odmah postane slobodniji, veseliji, čak odvažniji, jednom rečju, da bude što prirodniji i bliže la nature... L’homme de la nature et de la verite! Da ce nije od Žan-Žaka pojavilo kod buržuja to duboko poštovanje prema la nature?
Doduše, obe pomenute potrebe: voir la mer i se rouler dans l’herbe, Parižanin većinom dozvoljava sebi samo onda kad je već stvorio prilično imanje, jednom rečju, kad već počinje da poštuje samog sebe, da se sobom ponosi i gleda na sebe kao na čoveka. Se rouler dans l’herbe uvek je dvostruko i čak desetostruko slađe na svojoj zemlji, kupljenoj teško zarađenim novcem. Sve u svemu, kad buržuj prestane da radi, on voli da kupi negde malo zemlje, da podigne svoju kuću, svoju baštu i ogradu, da ima svoje kokoši i svoju kravu. Neka je sve to čak mikroskopski malo, svejedno buržuj je kao dete dirljivo oduševljen. „Mon arbre, mon mur“,[63] ponavlja on sebi i svakom koga pozove u goste, ponavlja svaki čas i celog života ne prestaje da ponavlja to isto. Eto, tu je najslađe se rouler dans l’herbe. A da bi mogao da ispuni tu svoju obavezu, on neminovno mora imati livadicu pred svojom kućom. Neko je pričao kako jednom buržuju nikako nije mogla da izraste trava na mestu određenom za livadu. Gajio je, polivao, donosio busenje s drugog mesta i negovao ali na tom mestu niti je šta nicalo, niti se primalo. Desilo se da je takva neplodna zemlja bila pred kućom. On je tada, kažu, kupio veštački busen; samo je zato putovao u Pariz, naručio tamo tepih veličine jednog hvata u prečniku, i svako popodne prostirao je ćilimče sa dugačkom travom da bi obmanuo sebe i zadovoljio svoju prirodnu potrebu da se valja po travi. Kod buržuja, u prvim danima njegove opijenosti stečenom imovinom može tako nešto da se očekuje, i u moralnom pogledu tu nema ničeg neverovatnog.
Da kažem još reč-dve o Gistavu. Gistav je, naravno, isto što i buržuj, to jest trgovački pomoćnik, trgovac, činovnik, homme de lettres,[64] oficir. Gistav nije ženjen, ali je u stvari isto što i bribri. Ali nije to važno, već šta Gistav izigrava, kako se maskira, kako izgleda, kakvo je na njemu perje. Ideal Gistava se menja u skladu s vremenom, i uvek ga u pozorištu vidimo onakvog kakav se sreće u društvu. Buržuj neobično voli vodvilj, ali još više melodramu. Skromni i veseli vodvilj jedini umetnički žanr koji se gotovo ni na kakvo drugo zemljište ne može presaditi, i može živeti samo u zemlji svog nastanka, u Parizu vodvilj, iako mami buržuja, ipak ga ne zadovoljava sasvim. Buržuj na njega gleda kao na nešto bez vrednosti. On želi nešto više, nešto neizrecivo plemenito i osećajno, a sve to melodrama sadrži u sebi. Bez melodrame Parižanin ne može da živi. Melodrama neće umreti dok je buržuj živ.
Zanimljivo je što i sam vodvilj doživljava preporod. Mada je i dalje veseo i do suza smešan kao i ranije, sada mu se u velikoj meri pridružuje i drugi element pouka. Buržuj veoma voli i smatra svojom svetom dužnošću da sebi i svojoj mabiš u svakoj zgodnoj prilici drži pridike. Osim toga, on sad ima neograničenu vlast: on je sila, a sitni autori vodvilja i melodrama uvek su lakeji i ulaguju se sili. Eto zašto sad buržuj likuje, čak i kad ga na sceni prikazuju smešnim, jer mu na kraju uvek kažu da je sve u najboljem redu. Treba znati da slični izveštaji ozbiljno umiruju buržuja. Kod svakog malodušnog čoveka koji nije baš sasvim uveren u uspeh svoje aktivnosti postoji neodoljiva potreba da razuveri samog sebe, da se ohrabri i umiri. On čak počinje da veruje u neka srećna znamenja. Isto tako je i ovde.
U melodrami se iznose uzvišeni postupci i uzvišene pouke. To nije više humor, već patetična pobeda svega onog što bribri tako voli i što mu se dopada. A njemu se najviše sviđaju politički mir i pravo da zgrće novac kako bi sebi stvorio što mirnije gnezdo. U tom stilu se sada i pišu melodrame.
U tom stilu se sad slika i Gistav. Po Gistavu se uvek može proveriti šta bribri u datom trenutku smatra idealom neizrecive plemenitosti. Nekad, davno, Gistava su slikali kao pesnika, umetnika, nepriznatog genija, prognanog, izmučenog gonjenjem i nepravdom. On se odvažno borio, a završavalo se uvek time što ga je vikontesa, koja je tajno patila za njim, ali prema kojoj je on bio prezrivo ravnodušan, ženila svojom vaspitanicom Sesil, koja ranije nije imala ni
pare, ali je odjednom dobila neizmerno bogatstvo. Gistav se obično bunio i nije hteo da primi novac. Ali, odjednom, na izložbi njegovo delo postiže veliki uspeh. U njegov stan neočekivano upadaju tri smešna milorda i nude mu svaki po sto hiljada franaka za njegovu buduću sliku. Gistav ih s prezirom ismeva i u gorkom očajanju izjavljuje da su svi ljudi podlaci, nedostojni njegove kičice, da on neće dozvoliti da umetnost, svetu umetnost, profanišu pigmeji koji do sad nisu umeli da osete njegovu veličinu. Ali upada vikontesa i govori mu da Sesil umire od ljubavi za njim, i da zato treba da i dalje slika. Sad se Gistav doseća da ga vikontesa, njegov raniji neprijatelj, čijom krivicom nijedno njegovo delo nije dospelo na izložbu, potajno voli, i da mu se ranije svetila iz ljubomore. Gistav, naravno, odmah uzima novac od sve trojice milorda, pošto ih je ponovo izgrdio, a oni i pored toga ostaju zadovoljni, vrlo zadovoljni zatim trči svojoj Sesil, pristaje da uzme njen milion, prašta vikontesi, koja putuje na svoje imanje, i kad sklopi zakoniti brak, počinje sa ženom da rađa decu, da nosi flanelsku potkošulju, bonnet de coton[65] i da uveče šeta sa svojom mabiš pored blagotvornih vodoskoka, koji mu tihim žuborenjem svojih mlazeva pričaju o trajnosti, stabilnosti i miru njegove zemaljske sreće.
Ponekad se dešava da Gistav nije trgovački pomoćnik, već nekakav namučeni, jadom ubijeni siromašak, čija je duša puna neiskazane plemenitosti. Odjednom se pokaže da on uopšte nije siroče, već zakoniti Rotšildov sin. Dobija milione. Ali Gistav ponosito i s prezirom odbija da primi milione. Zašto? E, tako je potrebno zbog krasnorečivosti. Ali tada upada madam Bopre, bankareva žena, koja je u njega zaljubljena, i kod čijeg muža Gistav služi. Ona izjavljuje da će Sesil odmah umreti za njim, zato neka ide da je spase. Gistav se doseća da je madam Bopre zaljubljena u njega, uzima milione i, pošto najpogodnijim psovkama sve izgrdi zato što u čitavom ljudskom rodu nema tako neizrecivo plemenitog čoveka kao što je on, odlazi svojoj Sesil i venčava se s njom. Bankareva žena putuje na svoje imanje, Bopre likuje, jer njegova žena, koja je bila na rubu propasti, ostaje i dalje čista i neporočna, a Gistav sa svojom Sesil rađa decu i uveče šeta oko blagotvornih vodoskoka, koji mu žuborenjem svojih mlazeva govore... itd.
Sada se neiskazana plemenitost najčešće slika u ličnosti oficira, vojnog inženjera ili slično, ali najčešće je to vojno lice, i to obavezno sa ordenom Legije časti, „koju je svojom krvlju platio“. Uzgred da kažem, taj orden je strašan. Nosilac se njime toliko razmeće da se s njim nije moguće ni videti, ni putovati u vagonu, ni sedeti u pozorištu, ni sresti u restoranu. On samo što ne pljuje na vas, on se pred vama bestidno šepuri, ne može da diše od hrabrosti, tako da vas najzad spopadne muka, žuč vam se izlije, pa ste prinuđeni da pozovete lekara. Ali Francuzi to mnogo vole.
Zanimljivo je da sad u pozorištu naročito obraćaju pažnju na m’sje Boprea, u svakom slučaju mnogo više nego ranije. Bopre je, naravno, zgrnuo i stekao mnogo para. On je otvoren, dobrodušan, malo smešan svojim buržujskim navikama i time što je muž ali je dobar, pošten, velikodušan i neizrecivo plemenit u onom činu gde je dužan da pati, sumnjajući da mu je mabiš neverna. Ipak, on velikodušno odlučuje da joj oprosti. Ali pokaže se, naravno, da je ona čista kao golub, da je bila samo malo nestašna, da se malo zanela Gistavom, i da joj je bribri, koji je zadivljuje svojom velikodušnošću, draži od svega na svetu.
Sesil je, naravno, kao i uvek bez groša, ali samo u prvom činu: docnije se kod nje odjednom nađe milion. Gistav je ponosan i plemenit, kao i uvek, samo ima više hrabrosti, jer je vojnička krv. Najdraži mu je na svetu krst koji je platio krvlju i l' ere de mon pere“.[66] O tom maču svog oca on govori neumorno, i gde treba i gde ne treba, vi čak i ne razumete o čemu se radi, a on grdi, pljuje na sve redom, ali njemu se svi klanjaju, a gledaoci plaču i aplaudiraju (bukvalno plaču). Naravno, on nema ni prebijene pare , to je sine qua non.[67] Madam Bopre je, naravno, u njega zaljubljena, Sesil takođe, ali on i ne sumnja da ga Sesil voli. Sesil u toku svih pet činova uzdiše i grca od ljubavi. Najzad pada sneg, ili nešto tome slično. Sesil hoće da skače kroz prozor. Ali pod prozorom se razležu dva pucnja; svi dotrče; Gistav, bled, sa zavijenom rukom, polako stupa na pozornicu. Lenta kupljena krvlju preliva mu se na bluzi. Klevetnik koji je uvredio Sesil kažnjen je. Gistav najzad zaboravlja da ga Sesil voli i da su sve to smicalice madam Bopre. Ali madam Bopre je bleda, uplašena, Gistav naslućuje da ga ona voli. Međutim, odjednom opet odjekne pucanj. To se Bopre ubija iz očajanja. Madam Bopre vrisne, poleti vratima, ali se pojavljuje sam Bopre i nosi ubijenu lisicu ili nešto slično. Lekcija je data: mabiš je nikada neće zaboraviti. Ona grli bribrija, koji joj sve oprašta. Ali Sesil odjednom dobija milion i Gistav se opet buni, neće da se ženi. Gistav se prenemaže, Gistav psuje najpogrdnijim rečima. Neophodno je da Gistav odvratno psuje i pljuje na milion, inače mu buržuj nikada ne bi oprostio. Bilo bi premalo neizrecive plemenitosti. Samo nemojte misliti, molim vas, da buržuj protivreči samom sebi. Ništa ne brinite: milion neće mimoići srećni par, on je neizbežan, i na kraju uvek dolazi kao nagrada za vrlinu. Buržuj neće sebe izneveriti. Gistav najzad uzima milion i Sesil, a zatim nailaze neizbežni vodoskoci, pamučne kape, žubor mlazeva, itd. Tako je i osećajnosti mnogo, i neizrecive plemenitosti do guše. Bopre likuje i sve zapanjuje svojim porodičnim vrlinama, a što je najglavnije tu je milion u vidu fatuma, u vidu prirodnog zakona, njemu neka je svaka čast, slava i
poklon do zemlje. I tako dalje i tako dalje.
Bribri i mabiš izlaze iz pozorišta sasvim zadovoljni, umireni i utešeni. Gistav ih prati i, pomažući tuđoj mabiš da sedne u fijaker, krišom joj ljubi ručicu. Sve je u najboljem redu.

KROTKA

1876.



GLAVA PRVA

I

Ko sam bio ja, a ko je bila ona


Dok je ona ovde još je sve dobro: prilazim i svaki čas je gledam; ali kad je sutra odnesu šta ću ja? Sad je u gostinskoj sobi na stolu, sastavljenom od dva mala, a sanduk sutra stiže, beli sa belim brokatom... ali nisam to hteo... Stalno hodam i hoću to da shvatim. Evo ima već šest sati kako pokušavam sve to da shvatim, i nikako da saberem misli u tačku. Stvar je u tome što samo hodam, hodam, hodam. . . Ovako je bilo. Ispričaću sve redom. (Red!) Gospodo, ja nisam nikakav književnik, vi to i sami vidite, ali neka, ispričaću onako kako ja to shvatam. U tome i jeste sav moj užas, što sve shvatam!
Ako hoćete da znate, to jest, ako krenemo od početka, ona je prosto dolazila tada kod mene da zalaže stvari, kako bi platila oglas u „Glasu“, gde je objavljivala, tako i tako, da je guvernanta, da pristaje i na odlazak u drugo mesto, i da časove daje kod kuće, i tako dalje i tako dalje. To je na samom početku bilo, i ja je, naravno, nisam razlikovao od drugih: dođe kao i svi drugi, i sve tako. A posle sam je tek zapazio. Bila je omršava, plava, srednje visine, i kao da se stidela (mislim da to nije bilo ni u kakvoj vezi s mojim zanimanjem, jer sam ja za nju bio kao i svaki drugi čovek). Čim bi primila novac, okrenula bi se i otišla. I sve tako, ćutke. Drugi se pogađaju, mole, cenjkaju da bi što više dobili; ona ne, nego šta dobije... A pre svega su me začudile njene stvari: srebrne pozlaćene minđuše, medaljon bez vrednosti stvari od pet para. Ona je i sama znala da su bezvredne, ali sam po njenom licu uvideo da su za nju dragocene i zaista je to bilo sve što joj je ostalo od majke i oca, kako sam posle saznao. Jednom sam samo dozvolio sebi da se podsmehnem njenim stvarima. Vidite, ja to sebi nikad ne dozvoljavam, s publikom se ophodim džentlmenski s malo reči, učtivo i ozbiljno. „Ozbiljno, ozbiljno i samo ozbiljno“. Ali je ona jednom dozvolila sebi da donese ostatke (i to bukvalno) starog zečjeg kožuha pa se nisam uzdržao, i rekao sam nešto što je zvučalo podsmešljivo. Bože, kako je planula! Kako su se zažarile njene plave, krupne, zamišljene oči! Ali ni reč nije rekla, uzela je svoje „ostatke“ i izašla. Tada sam je prvi put posebno uočio, i pomislio o njoj nešto u tom smislu, to jest u posebnom smislu. Sećam se još jednog utiska, ako već hoćete, onog najvažnijeg, poente svega: a to je da je veoma mlada, tako mlada kao da joj je četrnaest godina. A njoj je, međutim, tada bilo još tri meseca do šesnaest. Uostalom, nisam to hteo da kažem, jer nije u tome poenta. Sledećeg dana je opet došla. Doznao sam posle da je i kod Dobronravova i Mozera bila s onim kožuhom, ali oni osim zlata ništa ne primaju i nisu hteli ni da razgovaraju o tome. Jednom sam primio od nje jednu kameju (običnu, bez vrednosti) i, razmislivši malo, začudio sam se: osim zlata i srebra ni ja ništa ne primam, a njenu kameju sam primio. To je bila moja druga misao o njoj, dobro se sećam.
Tom prilikom, vraćajući se od Mozera, donela je ćilibarsku muštiklu lepa stvarčica, za ljubitelje, ali za nas bez ikakve vrednosti, zato što mi primamo samo zlato. Dočekao sam je ozbiljno, jer je došla posle nesporazuma od prethodnog dana. Moja ozbiljnost je potpuna hladnoća. Ipak, dok sam joj pružao dve rublje, nisam se uzdržao da joj ne kažem, kao s nekom ljutnjom: „Ovo činim samo za vas, a to vam Mozer ne bi primio“. Reči „za vas“ posebno sam naglasio, i to u određenom smislu. Bio sam zao. Ona je opet planula, čuvši to „za vas“, ali je oćutala, nije bacila novac, primila ga je što ti je sirotinja! Ali kako je planula! Jasno je bilo da sam je uvredio. A čim je otišla, zapitao sam se: „Zar ova pobeda nad njom ne vredi dve rublje? He-he-he?“ Sećam se da sam ovo pitanje dvaput postavio: „Zar ne vredi? Zar ne vredi?“ I smejući se potvrdio sam sebi da vredi. Mnogo sam se tada obradovao. Ali nije to bilo neko ružno osećanje: radio sam sve to namerno, ne bez cilja; hteo sam da je proverim, jer su mi se iznenada javile izvesne misli o njoj. To je bila moja treća posebna misao o njoj.
... E, od tad je sve počelo. Naravno, odmah sam se potrudio da izokola saznam sve o njoj, i s posebnim sam nestrpljenjem čekao da opet dođe. Predosećao sam da će uskoro da stigne. Kad je došla, otpočeo sam ljubazan i veoma učtiv razgovor. I ja sam donekle vaspitan i imam držanje. Hm odmah sam primetio da je dobra i krotka. Dobri i krotki se ne opiru dugo, i, mada nisu mnogo otvoreni, razgovor nikad ne znaju da izbegnu: odgovaraju škrto, ali odgovaraju; i što dalje to više, samo čovek ne sme da posustane ako mu je to važno. Naravno, ona mi sama ništa tada nije objasnila. Sve sam tek kasnije saznao, iz „Glasa“ i drugih izvora. Tada je uporno davala oglase, u početku ponosno, kao: „guvernanta, pristaje i na odlazak u drugo mesto, uslove slati u pismu“, a posle: „pristaje na sve“ i da podučava decu, i da neguje bolesnika, i kuću da vodi, i da šije, i tome slično. Naravno da je svakom tom oglasu ponešto dodavala, a pred kraj, kad je pala u očajanje, tada čak i „bez plate, za hleb“. Ne, nije našla posao! A ja sam rešio poslednji put da je iskušam odmah sam uzeo „Glas“ i pokazao joj oglas: „Mlada osoba, sirota, bez igde ičega, traži mesto guvernante za malu decu, prvenstveno kod starijeg udovca. Rado će pomagati i u kućnim poslovima“.
Pogledajte, ova je jutros dala oglas, a uveče će već sigurno naći posao. Eto kako treba da se radi!
Opet je planula, opet su se oči zažarile, okrenula se i odmah otišla. Meni se to veoma dopalo. Uostalom, tada sam već bio sasvim spokojan i ničega se nisam plašio: muštikle joj niko neće primiti; a i s muštiklama je već bila pri kraju. Kad eto je trećeg dana, dolazi vrlo bleda, uzbuđena odmah sam znao da joj se nešto desilo u kući, i zaista se desilo. Sad ću da objasnim šta, samo hoću prvo da se prisetim kako sam je najednom zaslepio i porastao u njenim očima. Ta ideja mi se sasvim iznenada javila. Stvar je u tome što je donela tu ikonu (rešila se da donese...). Ah, slušajte, slušajte! Evo sad počinje, a do sada sam sve brkao... Stvar je u tome što sad hoću svega da se prisetim, svake sitnice, svakog detalja! Hoću misli u tačku da skupim i nikako ne mogu, jer ti detalji, detalji...
Bogorodica. Bogorodica s detetom, domaća, porodična, starinska ikona od srebra, sa pozlaćenim ukrasima vredi pa šest rubalja vredi. Vidim: draga joj je ta ikona, zalaže je celu, ne skidajući ukrase. Kažem joj: bolje bi bilo samo skinuti ukrase, a ikonu vratiti; jer nezgodno je, ipak je ikona.
A zar vam je to zabranjeno?
Ne, nije zabranjeno, nego eto, možda i vi sami...
Pa skinite ih.
Znate šta, neću da ih skidam, nego ću je ostaviti tamo na moj ikonostas rekao sam, razmislivši tamo kraj drugih, pored kandila. Kod mene je stalno, otkako sam otvorio zalagaonicu, gorelo kandilo. I prosto uzmite deset rubalja.
Ne treba mi deset, dajte mi pet, sigurno ću je otkupiti.
Nećete deset? Ikona vredi dodao sam, opazivši da su joj oči zablistale. Oćutala je. Pružio sam joj pet rubalja.
Ne prezirite nikoga, i ja sam bio u takvoj nevolji, još i većoj, a što me sad vidite da radim ovaj posao... to je posledica svega što sam preživeo.
Svetite se društvu, znači? iznenada me prekinula, s prilično zajedljivim osmehom, u kome je, uostalom, bilo mnogo nevinog (to jest običnog, jer me tada nimalo nije izdvajala od drugih, i rekla je to skoro naivno). Aha, pomislio sam, takva si ti, tvoj karakter se javlja u novom svetlu.
Vidite primetio sam odmah polušaljivo, a polutajanstveno. Ja... ja pripadam onom delu celine koja bi da čini zlo, a međutim čini dobro...
Hitro me pogledala, s velikom radoznalošću, ali nekako detinjasto:
Čekajte... Otkud je ta misao? Otkud? Negde sam je čula...
Ne lupajte glavu, tim se rečima Mefisto predstavlja Faustu. Čitali ste „Fausta“?
Ne... ne baš pažljivo.
Onda niste ni čitali. Treba da pročitate. Opet vidim podrugljiv osmeh na vašim usnama. Nemojte misliti da imam tako malo ukusa da vam se predstavim kao Mefisto samo da bih ulepšao svoju ulogu zalagaoničara. Zalagaoničar ostaje zalagaoničar. Zna se već.
Vi ste nekako čudni. Ni na pamet mi nije palo da vam tako nešto kažem...
Htela je da kaže: nisam očekivala da ste tako obrazovani, ali nije rekla, a znao sam da je to pomislila; mnogo sam joj se tada svideo.
Vidite rekao sam na svakom planu se može činiti dobro! Ne govorim sad o sebi, jer ja osim lošeg valjda ništa drugo i ne radim, ali...
Naravno da se na svakom planu može činiti dobro rekla je, pogledavši me hitro i pronicljivo. I baš na svakom mestu odmah je dodala. O, sećam se, svakog se trenutka sećam! A inače, moram to da dodam, kad ti mladi ljudi hoće bilo šta pametno i pronicljivo da kažu, najednom to suviše iskreno i naivno pokažu licem: „Eto, govorim ti
pametno i pronicljivo, ne iz sujete, kao drugi“ a ovamo vidiš da sami veoma cene sve to, i veruju u to, i poštuju to, i misle da i ti sve to poštuješ, sasvim isto kao i oni. O, iskrenosti! Njom i pobeđuju. A tako je divna bila ta njena iskrenost!
Svega se sećam, ništa nisam zaboravio. Kad je otišla, odmah sam doneo odluku. Još istog dana sam se obavestio i saznao sve o njenom sadašnjem životu; o prošlom sam već znao od Lukerje, koja je tada služila kod njih, i koju sam pridobio nekoliko dana pre tog razgovora. Taj život je bio tako užasan da ne shvatam kako je uopšte bilo moguće smejati se onako kao ona, i raspitivati se o Mefistovim rečima, a živeti u takvom užasu. Ali omladina je omladina. Tako sam, eto, mislio tada o njoj, s ponosom i radošću; jer je u tome bilo dosta velikodušnosti: neka smo na ivici propasti, ali velike Geteove reči blistaju. Mladi ljudi su uvek velikodušni, pa makar i vrlo malo, makar i ne onako kako bi trebalo. Dobro, sad to govorim o njoj, samo o njoj. A što je glavno, ja sam već tada gledao na nju kao da je moja, i ne sumnjajući u svoju nadmoć. Znate, zanosna je ta misao, kad već ne sumnjate u to.
Ali šta je meni? Ako ovako nastavim, kad ću da skupim sve u tačku? Brže, brže uopšte se ne radi o tome, o Bože!

II

Ponuda braka


Sav taj njen „život“, o kome sam štošta doznao, ukratko ću objasniti: otac i majka su joj umrli tri godine pre toga, pa je ostala kod svojih rđavih tetaka. U stvari, malo je reći za njih da su rđave. Jedna je bila udovica, s velikom porodicom od šestoro dece, sve jedno manje od drugog, a druga usedelica, prilično odvratna. Obe su bile odvratne. Otac joj je bio činovnik, počeo je od pisara, i samo je do počasne plemićke titule doterao jednom rečju, sve meni na ruku. Ja sam se pojavio kao neko iz višeg sveta: ipak sam bio rezervni kapetan druge klase znamenitog puka, rođeni plemić, svoj čovek, i tako dalje... A što se tiče zalagaonice, tetke su na to samo s uvažavanjem mogle da gledaju. Kod tetaka je tri godine bila u ropstvu, pa ipak je neki ispit položila uspela je da položi, satrla se dok ga nije položila, uprkos svakodnevnom mučnom poslu a to je već nešto značilo u njenom stremljenju ka višem i plemenitom!
Zašto sam uopšte hteo da se ženim? Uostalom, dođavola sa mnom, o tome ću kasnije... I zar je u tome stvar!
Decu je tetkinu podučavala, rublje je šila, pri kraju ne samo rublje, već je, sa svojim slabim grudima, i podove ribala. One su je još i tukle, i za svaki joj zalogaj hleba prigovarale. Na kraju su čak smislile da je prodaju. Fuj! Izostaviću detalje. Ona mi je kasnije sve do tančina ispričala. Sve je to tokom cele te godine posmatrao sused, debeli bakalin, ali ne običan bakalin, nego sa dve bakalnice. On je već dve žene obmanuo, pa je tražio i treću, i našao je:
„Tiha“, kaže, „odrasla u sirotinji, a ja se zbog svojih siročića ženim“. Zaista je imao siročiće. Napravio se pitom, počeo da pregovara s tetkama, a osim toga pedeset mu godina; ona da izludi. Tada je i počela češće da me posećuje zbog svojih oglasa u „Glasu“. Na kraju je molila tetke da joj bar trunku vremena daju da razmisli. Dale su joj tu trunku, ali ništa više od toga, zakinule su: „I bez nje nemamo šta da žderemo!“ Ja sam već sve to znao, i još istog dana posle jutarnjeg susreta doneo sam odluku. Tada je uveče došao bakalin, doneo iz dućana funtu bombona za pedeset kopejki; ona je s njim sedela, a ja sam pozvao iz kuhinje Lukerju i rekao joj da ode i došapne joj da sam pred kapijom i da hoću nešto da joj kažem, nešto vrlo hitno. Bio sam zadovoljan sobom. Uopšte sam čitavog tog dana bio veoma zadovoljan.
Tu, pred kapijom, ja sam joj, začuđenoj već i zbog toga što sam je pozvao, pred Lukerjom rekao da smatram za sreću i čast... Drugo: da se ne čudi mom držanju, i da je pred kapijom: „čovek iskren, koji zna kako stoje stvari“. I nisam lagao da sam iskren. Ali dođavola s tim. Govorio sam ne samo umešno, kao vaspitan čovek, već i originalno, a to je važno. Šta, zar je greh to priznati? Ja hoću sebi da sudim i sudiću. Moram da govorim i pro i contra, i govoriću. A posle sam se toga s uživanjem sećao, mada je to glupo: iskreno sam tada priznao, bez ikakve zbunjenosti, da nisam ni naročito obdaren, ni naročito pametan, možda čak ni naročito dobar, da sam sasvim običan egoista (sećam se tog izraza, usput sam ga tada smislio, i bio sam zadovoljan), i da u sebi verovatno imam još dosta toga lošeg.
Sve je to bilo rečeno s nekom vrstom ponosa, zna se već kako se govori u takvim prilikama. Naravno, imao sam toliko pameti da se, blagorodno priznavši svoje mane, ne upustim u nabrajanje svojih vrlina: „ali, eto, umesto toga, imam to i to, i to i to“. Video sam da se ona još mnogo boji, ali ništa nisam ublažio, naprotiv, videvši kako se ona boji,
namerno sam sve uveličao: iskreno sam rekao da će biti sita, ali da od provoda, pozorišta, balova ništa neće biti, osim kasnije, kad se postigne cilj. Taj strogi ton me potpuno zaneo. Dodao sam još, onako uzgred, da, bez obzira na moje zanimanje, na to što držim tu zalagaonicu, imam određeni cilj, a postoje izvesne okolnosti... Zar nisam imao prava da tako govorim? Na kraju krajeva, ja jesam imao određeni cilj, i postojale su izvesne okolnosti...
Ali gospodo, prvi sam ja oduvek mrzeo tu zalagaonicu; i, u stvari, mada je smešno govoriti o sebi na tako tajanstven način, ja sam se zaista „svetio društvu“, zaista, zaista! Zato je njena zajedljivost tog jutra povodom toga što se „svetim“, bila nepravedna. To jest, vidite, da sam joj otvoreno rekao: ,Da, svetim se društvu“, ona bi se glasno nasmejala, jer bi to i bilo smešno. Ali ovako, putem zagonetnih reči, jasno je bilo da se njena mašta može potkupiti. Pri tom se već tada ničega nisam bojao: znao sam da joj je debeli bakalin u svakom slučaju gadniji od mene, i da sam ja, tako pred kapijom, ipak njen spasilac. To sam sasvim dobro razumeo. O, sve podlosti čovek neobično dobro razume. Ali da li su to podlosti? Kako tu suditi o čoveku? Nisam li je ja već tada voleo?
Stanite sad: naravno da joj o dobročinstvu ni reč nisam rekao; naprotiv, o, naprotiv: „time sam ja, znajte, počastvovan, a ne vi“. Zato što sam to i rečima izrazio, ne uzdržavši se, bilo je možda glupo, jer sam primetio trenutnu promenu na njenom licu. Ali sam uglavnom postigao cilj. Stanite, kad se već čitave te gadosti sećam, setiću se i poslednje svinjarije: stajao sam tako, a po glavi mi se motalo: visok si, stasit, vaspitan i na kraju krajeva, bez hvalisanja, nisi ni tako ružan. Eto šta mi se motalo po glavi. I naravno, već tu pred kapijom, ona mi je rekla da. Ali . .
. treba li da dodam: dugo se tad na kapiji premišljala pre nego što je rekla da. Tako se zamislila, tako se zamislila, da sam je na kraju upitao: „Pa šta je sad?“ nisam se čak ni uzdržao, već sam je tako grubo upitao: „Pa šta je sad?“
Pričekajte, razmišljam.
I tako joj je lišce bilo ozbiljno, tako ozbiljno da sam već tada sve na njemu mogao da pročitam. A ja sam se osetio uvređen: „Da li ona sad između mene i bakalina bira?“ O, tada još ništa nisam shvatao! Ništa, ništa još tada nisam shvatao. Do danas nisam shvatio! Sećam se, Lukerja je potrčala za mnom, mada sam već krenuo, zaustavila me i zadihano rekla: „Bog vam platio, gospodine, što našu milu gospođicu uzimate, samo joj to nemojte reći: ponosna je“.
Ponosna, znači! Priznajem da volim ponosne. Takve su osobito drage onda kad. . . pa kad ne sumnjaš više u svoju nadmoć, a? O, niski, podli čoveče! O, kako sam bio zadovoljan! Znate, kad je tako stajala pred kapijom i zamislila se da li da mi kaže da, a ja joj se divio, ona je tada mogla i ovako da misli: „Ako je već nesreća i tamo i ovde, nije li onda bolje bez oklevanja izabrati gore, to jest debelog bakalina neka me što pre pijanac ubije!“ A?... Šta mislite, zar nije mogla i takva misao da joj se javi?
Ni sad ne shvatam, ni sad ništa ne shvatam! Rekao sam, eto, kako je mogla i da pomisli da od dva zla izabere gore, to jest debelog bakalina? A ko je tada za nju bio veće zlo, ja ili bakalin? Bakalin ili zalagaoničar koji citira Getea? To je pitanje! Da li je pitanje? Ti to ne shvataš? Odgovor ti na stolu leži, a ti kažeš: pitanje! Uostalom, dođavola sa mnom! Nije o meni reč... A i šta će mi to da li je ili nije o meni reč? Bolje bi bilo da spavam. Glava me boli.

III

Najplemenitiji čovek, ali ipak tome neverujem


Nisam mogao da zaspim. A i kako da zaspim bije neki damar u glavi. Hteo bih sve to da shvatim, sav taj kal. O, kal! O, iz kakvog sam je kala tada iščupao! Trebalo je najzad to da shvati, da na pravi način oceni moj postupak! Dopale su mi se i druge misli, što je meni, recimo, četrdeset jedna godina, a njoj tek šesnaest. Mnogo me je zanosilo to osećanje naše nejednakosti, vrlo mi je slatko bilo, vrlo slatko.
Ja sam, recimo, hteo da prosvadbujem a l’anglaise, to jest samo udvoje, s najviše još dva svata, od kojih bi Lukerja mogla da bude jedan, a zatim odmah na voz, i recimo u Moskvu (gde sam baš tada imao i posla), u hotel, na nedelju-dve. Ona se usprotivila, nikako to nije htela, pa sam bio primoran da idem kod tetaka, da im ukažem poštovanje kao rođakama od kojih je uzimam. Popustio sam, i tetkama je bilo ukazano dužno poštovanje. Čak sam poklonio tim stvorenjima po sto rubalja i obećao im još, a njoj, naravno, ništa o tome nisam rekao, da je ne bih niskošću tog postupka uvredio. Tetke su odmah smekšale. Bilo je natezanja oko miraza; ona ništa nije imala, baš ništa, ali ništa nije ni želela. Ipak, uspeo sam da je ubedim da se ne može tako sasvim bez ičega, i kupio sam sve što
joj treba, jer ko bi joj inače kupio. Uostalom, dođavola sa mnom. Uspeo sam i neke svoje ideje da joj razjasnim, da bi ih bar donekle znala. Požurio sam možda s tim. Najvažnije je što me od samog početka, koliko god da joj je teško bilo, uvek s ljubavlju dočekivala, i, kad sam se uveče vraćao, sa zanosom mi je pričala, urođenim joj tepanjem (divnim tepanjem nevinosti!) o svom detinjstvu, mladosti, roditeljskoj kući, o ocu i majci. Ali bih ja svo to ushićenje odmah polio hladnom vodom. Eto, u tome su i bile te moje ideje. Na njenu razdraganost sam odgovarao ćutanjem, blagonaklonim, doduše; a ona je prilično brzo primetila da je između nas velika razlika, i da sam ja zagonetka. A ja sam, to je ono što je važno, baš i hteo zagonetku! Možda sam sve te gluposti i radio da stvorim zagonetku! Pre svega, strogost sa strogošću sam je i u kuću doveo. Sve u svemu, tada sam, zadovoljan sobom, izgradio ceo sistem. O, bez ikakvog mog truda, kao sama od sebe, ona se tu stvorila. Drugačije nije ni moglo da bude, zbog neotklonjive okolnosti bio sam primoran da stvorim taj sistem zašto bih sam sebe klevetao! Sistem je bio dobar. Ne, vidite, ako će već da se sudi čoveku, treba prvo znati u čemu je stvar... Slušajte, dakle.
Ne znam kako da počnem to je vrlo teško. Nije lako kad čovek počne da se pravda. Vidite, mladi ljudi, recimo, preziru novac a ja sam odmah istakao značaj novca, posebno sam to istakao, dok je ona sve više i više ćutala. Otvarala je svoje krupne oči, slušala, gledala i ćutala. Mladi ljudi su velikodušni, to jest ona dobra omladina, ona je velikodušna i plahovita, ali ima premalo strpljenja, čim joj nešto nije po volji odmah to prezre. A ja sam hteo širokogrudost, hteo sam širokogrudost pravo u srce da usadim, u samu osnovu njenog srca. Uzeću sasvim običan primer: kako da, recimo, objasnim moju zalagaonicu takvom karakteru kao što je njen? Naravno, nisam odmah počeo da joj govorim o tome, jer bi bilo kao da od nje tražim da mi oprosti zbog te zalagaonice, već sam takoreći nastupio ponosno, govorio sam gotovo bez reči. A ja umem da govorim bez reči, jer sam ceo svoj život govorio ćuteći, proživeo sam čitave tragedije u sebi ćuteći. O, zar nisam i ja bivao nesrećan! Mene su svi odbacili, da, odbacili su me i zaboravili, i niko, niko o tome ništa nije znao. I najednom se ova šesnaestogodišnja devojka naslušala svega i svačega o meni, od rđavih ljudi, i poverovala da sve zna, a ono skriveno je, međutim, ostalo samo u grudima ovog čoveka! Stalno sam ćutao, a posebno sam ćutao s njom, sve do jučerašnjeg dana zašto li sam ćutao? Ćutao sam kao ponosan čovek. Hteo sam da ona sama shvati, bez mene, ne na osnovu priča nekih gadova, da shvati i sama se doseti kakav je taj čovek, da ga sama pojmi! Kad sam je primio u svoju kuću, želeo sam njeno poštovanje. Hteo sam da ona preda mnom stoji skrušena zbog mojih stradanja bio sam dostojan toga. O, oduvek sam bio ponosan, uvek sam hteo sve ili ništa! I zato što nisam bio polutan u sreći, već sam uvek želeo sve, zbog toga sam i bio primoran da tako postupim: „neka se sama doseti i oceni me!“ Jer, priznaćete i sami: da sam počeo sve to da joj objašnjavam i došaptavam, da se oko nje umiljavam i poštovanje izmamljujem bilo bi skoro kao da tražim milostinju... A uostalom... zašto ja sve to govorim!
Glupo, glupo, glupo i glupo! Ja sam joj otvoreno i nemilosrdno (naglašavam ovo nemilosrdno) objasnio tada, u dve reči, da je velikodušnost mladih ljudi divna, ali da ni pet para ne vredi. Zašto ne vredi? Jer se lako stiče, jer se stiče a da se ništa ne proživi, sve su to takoreći „prvi utisci o životu“, a da vas vidimo na delu kakvi ste! Površna velikodušnost uvek je laka; pa čak i život dati i to je lako, jer tu samo krv vri i višak snage izbija, strasno se žudi za nekom lepotom! Ne to, već prionite na teško, skriveno, nečujno delo velikodušnosti bez sjaja, koju klevetaju, koja traži mnogo žrtava, a ni kapi slave ne pruža gde vas, časnog čoveka, svi smatraju za podlaca, mada ste pošteniji od svih ljudi na svetu prionite jednom na takvo delo, pa ćete ga sigurno napustiti! A ja čitavog života ništa drugo nisam ni radio, samo sam nosio taj teret. U početku se bunila, i te kako se bunila, a onda je postepeno ućutala, i to sasvim, samo je širila te svoje oči, te krupne, krupne oči, tako pažljive. I. . . osim toga, iznenada sam ugledao neki osmeh, nepoverljiv, nem, zao. Eto s takvim osmehom sam je i uveo u svoju kuću. Istina je i to da nije imala kuda da ode.

IV

Samo planovi i planovi


Ko je od nas dvoje tada prvi počeo?
Niko. Sve je počelo samo, još od prvog koraka. Rekao sam da sam je sa strogošću uveo u kuću, a od prvog koraka sam postao blaži. Još kao verenici sam joj rekao da će se baviti i primanjem zaloga i izdavanjem novca, i ona mi tada ništa na to nije odgovorila (upamtite ovo). I ne samo to čak je na posao vredno prionula.
Stan i nameštaj, naravno ostali su isti. Stan dve sobe: velika gostinska, čiji je jedan deo korišćen za moju zalagaonicu, i druga, isto tako velika, naša soba, dnevna i spavaća. Nameštaj je bio skroman. Čak je i kod tetaka bilo bolje. Moj ikonostas sa kandilom nalazio se u gostinskoj sobi, tamo gde i zalagaonica; u mojoj sobi je bio orman, i u njemu nešto knjiga, kao i škrinja sa zalogama, čiji je ključ bio kod mene; tu je bio i krevet, sto, stolice. Još kao verenici sam joj rekao da za naš kućni trošak, to jest na hranu za mene, nju i Lukerju, koju sam kod sebe doveo, sme da se troši rublja dnevno i ništa više: „Moram trideset hiljada za tri godine da uštedim, a to se na drugi način ne može postići“. Ona se nije protivila, ali sam kasnije povisio trošak, za još trideset kopejki. Tako je bilo i sa pozorištem. Rekao sam joj da pozorišta neće biti, pa ipak sam posle odredio da se jednom mesečno ide u pozorište, ali skromno, na mesta u parteru. Išli smo zajedno, triput smo bili, gledali smo „Lov na sreću“ i „Ptice pevačice“, čini mi se. (O, dođavola s tim!) Ćutke smo išli i ćutke se vraćali. Zašto smo, zašto smo još od samog početka počeli da ćutimo? Jer u početku nije bilo svađe, uprkos tom ćutanju. Sećam se kako me je tada krišom posmatrala, a ja sam, čim sam to primetio, još više utonuo u ćutanje. Istina je da sam ja zapeo da ćutim, a ne ona. S njene strane je jednom ili dvaput bilo burnih zanosa, dotrčavala je da me zagrli; ali kako su ti zanosi bili bolesni, histerični, a meni je trebala ozbiljna sreća, s poštovanjem, sve sam to hladno primao. I bio sam u pravu: svaki put posle tih zanosa sledećeg bi dana izbila svađa.
Dobro, ne baš svađa, već ćutanje i svaki put sve drskiji izraz kod nje. „Pobuna i borba za nezavisnost“ eto šta je to bilo, samo što ona toga nije bila svesna. Da, to smerno lice postajalo je sve drskije i drskije. Verujte, bio sam joj sve odvratniji, odmah sam to uvideo. A da je u tim svojim zanosima bivala van sebe, u to nije bilo sumnje. Kako je, recimo, mogla, posle onakvog kala i bede iz kojih je došla, i onog ribanja podova, da se ljuti zbog naše sirotinje! Vidite, to i nije bila sirotinja, već štednja; a gde je trebalo i raskoš: u rublju, na primer, u čistoći. Oduvek sam zamišljao da čistoća muža pridobija ženu. Uostalom, nije se ona ljutila zbog siromaštva, već zbog mog preteranog tvrdičluka: „Sebi je kao neki cilj postavio, čvrstinu svog karaktera pokazuje“. Pozorišta se iznenada sama odrekla. I sve je bila oštrija i oštrija ta podrugljiva bora. . . a ja sam samo tonuo u ćutanje, samo sam tonuo u ćutanje.
Zašto da se pravdam? Reč je o zalagaonici. Dozvolite, znao sam ja da žena, i još od šesnaest godina, mora da se pokori muškarcu. Žene nemaju originalnost to je aksiom, čak i sad, da, čak i sad, to je za mene aksiom! Šta sad što ona tamo u gostinskoj sobi leži, istina ostaje istina, ni sam Mil ne može tu ništa da promeni! Žena koja voli, o, žena koja voli čak će i poroke, pa i zločine voljenog bića obožavati. Sam čovek ne može da opravda svoje zločine kako će žena to učiniti. To je velikodušno, ali nije originalno. Žene upropašćava samo njihova neoriginalnost. I šta će mi, ponavljam, da mi na taj sto pokazujete! Da, zar je originalno to tamo na stolu? Ooo!
Čujte: ja sam bio uveren u njenu ljubav. Ona mi se čak i tada u zagrljaj bacala. Volela je, znači, ili tačnije želela je da voli. Da, eto kako je to bilo: želela je da voli, tražila je ljubav. A što je najvažnije, ja nisam počinio nikakav zločin kojim bi mogla da se opravda. Vi ćete reći: vlasnik zalagaonice, i svi tako govore. Pa šta s tim što sam vlasnik zalagaonice? Ima znači ozbiljnih razloga što je najvelikodušniji među ljudima postao vlasnik zalagaonice? Vidite, gospodo, ima izvesnih misli... to jest, vidite, kada se izvesne misli izgovore i žele da izraze rečima, tada to ispadne užasno glupo. Čoveka prosto bude stid. A zašto? Nizašto. Zato što smo svi mi gadovi i istinu ne podnosimo, ili šta već. Rekao sam sad „najvelikodušniji među ljudima“. To je smešno, a ipak je tako bilo. Jer to je istina, čista i sušta istina! Da, imao sam pravo da poželim sebe da obezbedim i otvorim tu zalagaonicu: „Ljudi, vi ste me odbacili, prezreli ste me svojim ćutanjem i oterali me. Kad sam s radošću pohrlio ka vama, odgovorili ste mi uvredom za ceo život. Zato sad imam pravo da se ogradim zidom od vas, da skupim trideset hiljada rubalja i provedem život negde na Krimu, na južnom primorju, u brdima i vinogradima, na svom imanju kupljenom sa tih trideset hiljada, i, što je najvažnije, daleko od vas, ali bez mržnje prema vama, sa idealom u duši, sa voljenom ženom i decom ako Bog da i pomažući okolnim seljacima“. Naravno, dobro je što ja to samo u sebi govorim, jer šta bi moglo biti gluplje od toga da sam joj tada sve to glasno rekao? Eto, otud je i to ponosno ćutanje došlo, eto zašto smo sedeli zajedno i ćutali. Jer šta bi ona uopšte shvatila od toga? Šesnaest godina, rana mladost šta je ona mogla da shvati od svih mojih pravdanja, od svih mojih patnji? Tu je tvrdoglavost, nepoznavanje života, plitka mladalačka ubeđenja, kokošje slepilo „plemenitih srca“, i, ono najvažnije: zalagaonica i dosta! (A zar sam ja loše postupao u zalagaonici, zar ona nije videla kako sam postupao, i da nikoga nisam izrabljivao?)
O, kako je užasna istina na zemlji! To divno biće, ta krotka, to nebo ona je bila tiranin, netrpeljivi tiranin i mučitelj moje duše! Oklevetao bih sebe kad to ne bih rekao. Vi mislite da je nisam voleo? Ko može da kaže da je nisam voleo? Vidite: tu se ironija, tu se zla ironija sudbine i prirode pokazala! Mi smo prokleti, život ljudski je uopšte proklet! (Moj naročito!) Da, sada shvatam da sam u nečemu pogrešio! Jer dogodilo se nešto što nije trebalo da se dogodi.
Sve je bilo tako jasno, moj plan je bio jasan kao nebo: „Strog, ponosan, ni od koga ne traži moralnu podršku, ćuteći pati“. Tako je i bilo, nisam lagao! „Uvideće posle i sama da je tu bilo velikodušnosti, da samo ona nije mogla to da shvati a kad jednom bude shvatila, tada će me deset puta više poštovati, i pašće preda mnom, sklapajući ruke“. Eto mog plana. Ali sam nešto sigurno zaboravio, nešto sam smetnuo s uma. Nisam nešto uradio kako valja. Ali dosta, dosta. I od koga sad da tražim oproštaj? Gotovo je, sve je sad gotovo. Hrabro, čoveče, digni glavu! Nisi ti kriv!
Ma šta tu ima, reći ću istinu, ne bojim se da se suočim sa istinom. Ona je kriva, ona je kriva!...

V

Krotka se buni


Svađe su počele oko toga što joj je najednom palo na pamet da novac deli kako se njoj hoće, da stvari procenjuje više nego što u stvari vrede, čak me dvaput naterala da se oko toga prepirem s njom. Bio sam protiv toga. Ali tu se našla ta kapetanica.
Došla je ta stara kapetanica, medaljon donela poklon od pokojnog muža, zna se već, suvenir. Dao sam joj trideset rubalja. Počela je tužno da moljaka da joj sačuvam stvar dobro, sačuvaću. Sve u svemu, posle pet dana je opet iznenada došla da zameni medaljon za grivnu koja nije vredela ni osam rubalja; naravno da nisam pristao. Mora da je tada pročitala nešto u očima moje žene, pa je opet došla kad ja nisam bio tu, i ona joj je zamenila medaljon.
Još istog dana sam doznao za to, i popričao sam sa njom blago, ali odlučno i razložno. Sedela je na krevetu, gledala u pod i lupkala vrhom desne cipele o prostirku (njen običaj); na usnama joj se zaledio neki zajedljiv osmeh. Tada sam joj, nimalo ne podižući glas, mirno objasnio da je novac moj, da imam pravo da na život gledam kako ja hoću, i da sam je u kuću doveo ništa ne sakrivši od nje.
Ona je najednom skočila, sva je drhtala, i šta mislite počela je da mi preti, lupajući nogama. To je bila zver, to je bio nastup, to je bila zver u nastupu. Ustuknuo sam, zatečen, takvo ponašanje nikad nisam očekivao. Ali nisam se dao zbuniti, nijednim pokretom nisam pokazao zbunjenost, i ponovo sam joj istim mirnim glasom rekao da je ubuduće lišavam prava da učestvuje u mojim poslovima. Ona mi se grohotom nasmejala pravo u lice i izašla iz stana.
Stvar je u tome što nije imala prava da napusti stan. Nikuda bez mene, tako smo se dogovorili, još dok mi je bila verenica. Predveče se vratila ja ni reč nisam rekao.
Sledećeg dana je rano izjutra ponovo otišla, isto tako i sledećeg. Zatvorio sam zalagaonicu i uputio se tetkama. S njima sam prekinuo još od svadbe niti sam ih zvao, niti smo išli kod njih. Ali tamo su mi rekle da nije svraćala. Saslušale su me radoznalo, a posle mi se u oči nasmejale: „Tako vam“, kažu, „i treba“. Očekivao sam njihov podsmeh. Odmah sam mlađu tetku, usedelicu, potkupio sa sto rubalja, unapred sam joj dvadeset pet dao. Posle dva dana eto je kod mene: „U sve je“, kaže, „oficir Jefimovič, poručnik, bivši vaš drug iz puka, umešan“. Bio sam iznenađen. Taj Jefimovič mi je više nego iko naneo zla još u puku, a mesec dana pre toga dvaput je bestidnik kod mene dolazio, pod izgovorom da založi nešto, i, sećam se, još tada je počeo s mojom ženom da se šali. Prišao sam mu i rekao da kod mene više ne dolazi, s obzirom na naše ranije odnose; ali ni pomislio nisam ni na šta drugo jednostavno je bio drzak i to je bilo sve. Sad mi najednom ta tetka saopštava da mu je moja žena zakazala sastanak, i da se oko svega zauzima neka njihova stara poznanica, Julija Samsonovna, udovica, još i žena nekog pukovnika: „Kod nje“, kaže, „odlazi sad vaša žena“.
Neću dalje da govorim o tome. Sve me to koštalo oko trista rubalja, ali je za dva dana sređeno da iza pritvorenih vrata susedne sobe mogu da slušam prvi rendez-vous moje žene i Jefimoviča. Uoči toga dana, međutim, desila mi se sa njom kratka, ali vrlo značajna rasprava.
Vratila se predveče; sela na krevet, podrugljivo me gleda i nožicom lupka o prostirku. Meni je tada, gledajući je, sinulo da se ona tokom proteklih mesec dana, odnosno poslednje dve nedelje nekako sasvim promenila moglo bi se čak reći da je dobila neku novu narav: pojavilo se neko buntovno, nasrtljivo biće u njoj, ne mogu reći bestidno, ali neuravnoteženo, koje čezne za nemirom. Koje hoće pobunu. U svemu tome ipak joj je smetala njena smernost. Kad se takva priroda pobuni, pa čak i kad prekorači granicu, vidi se da sama sebe muči, kao da sama sebe šiba, i da zbog svoje čednosti i stidljivosti sama ne može s tim da se pomiri. Zato takve prirode i bivaju preterano neuravnotežene, tako da čovek ni samom sebi ne može da poveruje
Duša koja je navikla na greh, naprotiv, uvek sve ublažava; može, istina, i gore da postupi, ali trudi se da prividno sačuva red i pristojnost koje društvo podrazumeva.
Da li je istina da su vas iz puka isterali zato što niste smeli da izađete na dvoboj? najednom je upitala, i oči joj zasijaše.
Istina je: od mene je oficirski sud časti zahtevao da napustim puk, iako sam, uostalom, i sam već dao ostavku.
Isterali su vas kao kukavicu?
Da, osudili su me kao kukavicu. Ali ja nisam izašao na dvoboj ne zato što sam kukavica, već zato što nisam hteo da se potčinim njihovom tiranskom zahtevu i nekog pozivam na dvoboj kad se sam nisam osećao uvređenim. Znajte tu nisam mogao da se uzdržim da usprotiviti se takvoj tiraniji i podneti sve posledice toga znači mnogo veću hrabrost nego prihvatiti bilo kakav dvoboj.
Nisam mogao da se uzdržim, tim rečima sam hteo da se opravdam, a ona je samo to i čekala, moje novo poniženje. Pakosno se nasmejala.
A da li je istina da ste tri godine posle toga po Petrogradu kao propalica lutali, da ste prosili i pod bilijarima noćivali?
I u Senjačkoj sam ulici, u kući Vjazemskog noćivao. Da, istina, u mom je životu posle puka bilo mnogo srama i pada, ali ne moralnog pada, jer sam ja i sam, već tada, mrzeo svoje postupke. To je bio samo pad moje volje i uma, kao posledica očajnog položaja u kome sam se tada našao. Ali to je prošlo...
O, sad ste vi ličnost finansijer!
Mislila je na zalagaonicu. Ali uspeo sam da se uzdržim. Video sam da ona očekuje još neka objašnjenja, ponižavajuća za mene, i nisam joj ugodio. Tada se začulo zvono, pa sam prešao u drugu sobu. Kasnije, posle oko sat vremena, kad se iznenada obukla da izađe, zastala je preda mnom i rekla:
Ali ništa mi o tome niste rekli pre svadbe? Ćutao sam, i ona je otišla.
I tako sam sledećeg dana stajao u toj sobi iza vrata i slušao kako se rešava moja sudbina, a u džepu mi je bio revolver. Ona se lepo obukla, sedela je za stolom, dok se Jefimovič uvijao pred njom. I šta mislite: desilo se ono (to mi služi na čast), baš ono što sam predosećao i predviđao, mada nisam znao da to predosećam i predviđam. Ne znam da li se jasno izražavam.
Evo šta se desilo. Slušao sam ceo sat, i pun sat prisustvovao dvoboju žene, najplemenitije i najuzvišenije, sa bednim razvratnikom, prostačinom podle duše. I kako samo ona mislio sam, zadivljen kako ta naivna, ta krotka i ćutljiva, zna sve to? Najtalentovaniji pisac svetske komedije ne bi mogao da stvori takve scene, pune ruganja, naivnog smeha i svetog prezira od strane vrline u odnosu na greh. I koliko je samo sjaja bilo u svim njenim rečima, kakva oštroumnost u brzim odgovorima, kakva istina u njenoj proceni. I, u isti mah, koliko čedne prostodušnosti u svemu tome. Smejala mu se u oči zbog njegovih izjava ljubavi, njegovog držanja i njegovih predloga. Došao je s namerom da joj grubo pristupi, ne nadajući se da će se ona usprotiviti, i najednom se našao zabezeknut. U početku mi se činilo da je sve to obična koketerija s njene strane: „koketerija doduše razvratnog, ali oštroumnog bića, da bi sebi podiglo cenu“. Ali ne, istina je zasijala kao sunce, nikakve sumnje nije moglo biti. Samo iz preterane i strasne mržnje prema meni, ona je, neiskusna, rešila da ode na taj sastanak, ali čim je stvar uzela maha, oči su joj se otvorile. Čitavo njeno biće želelo je da me bilo čime uvredi, međutim, iako se odlučila na takvu prljavštinu, nije mogla u tome da istraje. I zar je nju, bezgrešnu i čistu, punu ideala, mogao da zavede Jefimovič, ili ma ko drugi od tih belosvetskih probisveta? Naprotiv, izazvao je samo podsmeh. Sva istina se probudila u njenoj duši, i negodovanje joj se u srcu pretvorilo u sarkazam. Ponavljam, taj glupan je na kraju sedeo pokunjen i natmuren, jedva odgovarajući, pa sam se čak pobojao da se ne usudi iz neke niske osvete da je uvredi. I opet ponavljam, sebi na čast, da sam čitavu tu scenu saslušao skoro bez čuđenja. Kao da sam se susreo s nečim očekivanim. Kao da sam namerno otišao tamo da to sretnem. Otišao sam ničemu ne verujući, nikakvoj optužbi, mada sam poneo revolver u džepu to je istina! I zar se moglo očekivati nešto drugo? Jer zbog čega sam je voleo, zbog čega sam je poštovao, zbog čega sam se oženio njom? O, da, tada sam se i suviše uverio koliko me je mrzela, ali sam se uverio i koliko je nevina. Iznenada sam prekinuo tu scenu, otvorivši vrata. Jefimovič je skočio, a ja sam je uzeo za ruku i pozvao je da pođe sa mnom. Jefimovič se brzo pribrao i najednom se glasno i podrugljivo nasmejao.
O, protiv osveštanih supružničkih prava ja ništa ne mogu, vodite je, samo je vodite! I čujte doviknuo je za
mnom mada pristojan čovek ne bi ni smeo s vama da se bije, iz poštovanja prema vašoj dami stojim vam na raspolaganju. . . Ako se, uostalom, usudite...
Jeste li čuli! zaustavio sam je na pragu.
A onda, čitavim putem do kuće, ni reči. Vodio sam je za ruku, i nije se protivila. Naprotiv, kao da je bila začuđena, ali samo do kuće. Kad smo stigli, sela je na stolicu i zagledala se u mene. Bila je veoma bleda i, mada se podrugljivo smešila, gledala me je s nekim svečanim i strašnim izazivanjem, jer je, izgleda, bila uverena, u prvim trenucima, da ću je ubiti. Ali ja sam ćuteći izvadio revolver iz džepa i stavio ga na sto. Ona je gledala čas u mene, čas u revolver. (Obratite pažnju: taj revolver joj je već bio poznat. Kupio sam ga i napunio još kad sam otvorio zalagaonicu. Jer sam, otvarajući zalagaonicu, rešio da ne držim ni velike pse ni stalnog slugu, kao na primer Mozer; moje posetioce pušta kuvarica. Ali onaj ko se bavi našim poslom ne sme nipošto da bude golih ruku zato sam držao napunjen revolver. Još prvih dana, kada je došla meni u kuću, ona se baš zainteresovala za taj revolver, i ja sam joj čak objasnio njegov sklop i sistem; jednom sam je čak i naveo da gađa u metu, imajte to na umu). Ne obraćajući pažnju na njen uplašeni izraz, legao sam, onako odeven, na krevet. Bio sam sasvim klonuo; već je bilo oko jedanaest sati. Ona je ostala da sedi, nepomična, još oko sat vremena, zatim je ugasila sveću i legla, takođe odevena, kraj zida na divan. Prvi put nije legla sa mnom ni to ne zaboravite...

VI

Strašno se ćanje


Probudio sam se ujutru, mislim da je bilo negde oko osam sati; u sobi je bilo skoro sasvim svetlo. Probudio sam se naglo, potpuno svestan, i otvorio oči. Ona je stajala kraj stola i držala revolver. Nije videla da sam se probudio i da je gledam. I najednom, video sam kako mi se primiče, držeći revolver. Odmah sam zatvorio oči i pretvarao se da spavam.
Prišla je krevetu i stala pored mene; sve sam čuo; iako je bila mrtva tišina, slušao sam tu tišinu. Tada se desio jedan uzdrhtali pokret i ja najednom nehotice otvorih oči, protiv svoje volje. Gledala me pravo u oči, a revolver je bio blizu moje slepoočnice. Pogledi su nam se sreli. S naporom sam ponovo zatvorio oči, i istog trenutka sam svom snagom svoje duše odlučio da se nipošto ne pomerim i ne otvaram oči, ma šta me čekalo.
Zaista se dešava da čovek i u dubokom snu iznenada otvori oči, čak na trenutak podigne glavu posmatrajući oko sebe, zatim odmah nesvesno spusti glavu na jastuk i zaspi, ničega se posle ne sećajući. Kad sam susreo njen pogled i osetio revolver kod slepoočnice, a onda opet zatvorio oči i ostao nepomičan, kao u dubokom snu mogla je sigurno da pomisli kako zbilja spavam i da ništa nisam video, tim pre što je skoro neverovatno da, ako sam video to što sam video, tako munjevito opet zatvorim oči.
Da, neverovatno je. Pa ipak je mogla i da nasluti istinu to mi je najednom sinulo, istog trenutka. O, kakav je vihor misli i osećanja prošao u trenutku kroz moju glavu, neki živi elektricitet ljudske misli! U slučaju (učinilo mi se bar) da je pogodila istinu i zna da ne spavam, onda sam je porazio svojom spremnošću da prihvatim smrt, i onda joj može zadrhtati ruka. Prethodna odluka može da se promeni zbog neobičnog utiska. Kažu da one koji stoje na visini vuče nešto dole, u ambis. Mislim da su se mnoga ubistva i samoubistva desila samo zato što je ruka držala revolver. I tu je ambis, nagib od četrdeset pet stepeni, na kome čovek ne može da se ne oklizne, i nešto ga neodoljivo goni da potegne oroz. Ali svest da sam sve video, da sve znam i ćutke čekam od nje smrt, mogla je da je zaustavi na tom nagibu.
Tišina je i dalje trajala, i najednom sam na slepoočnici, pored kose, osetio hladan dodir gvožđa. Pitaćete možda da li sam bio siguran da ću se izvući? Odgovoriću vam kao pred Bogom: nisam imao nikakve nade možda samo jedan odsto. Zašto si hteo da prihvatiš smrt? A ja vas pitam: šta će mi život posle revolvera koji je u mene uperilo voljeno stvorenje? Osim toga, znao sam celim svojim bićem da se među nama, tog trenutka, vodi borba, strašni dvoboj na život i smrt, dvoboj one jučerašnje kukavice, koga su zbog straha iz puka isterali drugovi. Znao sam to, a i ona je znala, ako je samo pogodila istinu da ja ne spavam.
Možda toga i nije bilo, možda ovo nisam tada ni mislio, ali sve je to ipak moralo biti, mada bez određene misli, jer sam, kasnije, skoro samo o tome mislio, u svakom trenutku svog života.
Ali vi ćete ponovo upitati: zašto je nisi spasao od zločina? O, hiljadu sam puta kasnije postavljao isto pitanje kad god bih se grozničavo sećao tog trenutka. Ali moja je duša tada bila u dubokom očajanju: propadao sam, sam sam propadao, i kako bih onda mogao nekoga da spasavam? I otkud vi znate da li bih ja hteo tada još nekog da
spasavam? Ko zna šta sam sve mogao tada da osećam?
Svest je ključala; trenuci su prolazili, bila je mrtva tišina; ona je stajala nada mnom i tada se trgoh od nade! Naglo sam otvorio oči. Ona nije više bila u sobi. Ustao sam sa kreveta: pobedio sam, ona je zauvek bila pobeđena!
Izašao sam na doručak. Samovar je kod nas stajao u prvoj sobi, i čaj je uvek sipala ona. Za sto sam seo ćuteći, i uzeo od nje šolju čaja. Posle oko pet minuta sam je pogledao. Bila je užasno bleda, bleđa nego juče, i gledala me je. I tada tada, videvši da je gledam, jedva se nasmešila bledim usnama, sa bojažljivim pitanjem u očima: „Mora da još uvek sumnja i pita se da li on zna ili ne zna, da li je video ili nije?“ Ja ravnodušno pogledah u stranu. Posle čaja sam zaključao blagajnu, otišao na trg i kupio gvozdeni krevet i paravan. Kad sam se vratio kući, rekao sam da se krevet stavi u gostinsku sobu, a paravan pored njega. Taj krevet je bio za nju, ali joj o tome ni reč nisam rekao. I bez reči je sve razumela, čim je videla krevet, „da sam sve video i sve znam“, i da više nema sumnje. Preko noći, stavio sam, kao i uvek, revolver na sto. A ona je ćuteći legla u svoju novu postelju: brak je bio raskinut: „pobeđena, ali ne i pomilovana“. Te noći je buncala, a ujutru je dobila groznicu. Ležala je šest nedelja.

GLAVA DRUGA

I

San gordosti


Lukerja je odmah izjavila da neće više da ostane kod mene, i čim gospođu sahrane da će me ostaviti. Molio sam se na kolenima pet minuta, a hteo sam da se molim sat, pa opet mislim, mislim, i sve su to samo bolesne misli i bolesna glava šta imam da se molim greh, greh! Čudno je ipak što mi se ne spava; u velikoj, u najvećoj nesreći, posle prvih snažnih duševnih potresa, čovek uvek spava. Osuđeni na smrt, kažu, neobično čvrsto spava poslednje noći. Tako i treba da bude, priroda je to udesila, jer bi inače ponestalo snage... Legao sam na divan, ali nisam mogao da zaspim...
... Tokom njene šestonedeljne bolesti, negovali smo je dan i noć - ja, Lukerja, i posebno sestra iz bolnice, koju sam platio. Nisam žalio para, čak mi je bilo drago da trošim na nju. Pozvao sam doktora Šredera, i davao mu po deset rubalja za vizitu. Kada je došla sebi, počeo sam ređe da izlazim pred nju. Uostalom, zašto sve to opisujem? Kad se najzad oporavila, tiho je i ćuteći sela u moju sobu, za poseban sto koji sam u to vreme takođe kupio za nju... Da, istina je, oboje smo i dalje ćutali; u stvari, počeli smo zatim i da govorimo, ali najobičnije. Namerno sam što manje govorio, ali sam dobro primetio da se i ona radovala kad ne mora da progovori suvišnu reč. Činilo mi se da je to sasvim prirodno s njene strane: „Ona je i suviše potresena i pobeđena, i treba joj dosta vremena da zaboravi i navikne se.“ I tako smo oboje ćutali, ali svakog sam se trenutka spremao u sebi za budućnost. Mislio sam da i ona to isto čini, i baš me zanimalo da pogodim o čemu razmišlja.
Reći ću još i ovo: niko, naravno, ne zna šta sam sve pretrpeo dok je bolovala. Ali sam se brinuo u sebi, i svoj sam bol gušio u grudima, skrivajući ga čak i od Lukerje. Nisam mogao ni da pretpostavim, ni da zamislim nisam mogao da će umreti ne saznavši za sve to. Kad je opasnost prošla i zdravlje počelo da joj se vraća, ja sam se sećam se toga brzo i potpuno umirio. I ne samo to, rešio sam da što duže odložim našu budućnost, da ostavim za sada sve tako kako je. Da, tada mi se desilo nešto čudno i posebno, ne bih umeo drukčije da to nazovem: trijumfovao sam, i samo je svest o tome bila za mene sasvim dovoljna. Tako je i zima prošla. O, bio sam zadovoljan kao nikad, kao nikad do tad, cele ove zime.
Vidite: u mom životu bila je izvesna kobna okolnost, koja me je do tada, do same katastrofe sa ženom, svakog dana i svakog časa gušila, a to je izgubljena čast i ono napuštanje puka. U dve reči: to je bila tiranska nepravda prema meni. Istina, drugovi me nisu voleli zbog moje nezgodne i, možda, komične naravi, mada se često dešava da sve što je za vas uzvišeno i što vama pretstavlja svetinju, istovremeno izaziva podsmeh vaše okoline. O, nikada me nisu voleli, ni u školi. Nisu me nikad i nigde voleli. Ni Lukerja ne može da me voli. Taj događaj u puku, iako je bio povezan sa činjenicom da nisam bio omiljen, ipak je bio posledica pukog slučaja. Govorim to zato jer ništa nije tako uvredljivo i nepodnošljivo kao kad propadneš zbog slučaja, koji je mogao da se desi i ne desi, sve zbog nesrećnog nagomilavanja okolnosti koje su mogle da me mimoiđu kao oblaci. Za inteligentno biće to je zaista ponižavajuće. Evo šta se dogodilo.
Za vreme pauze u pozorištu izašao sam u bife. Husar A. je iznenada ušao, i glasno, u prisustvu nekoliko oficira i druge publike, počeo da govori sa još dvojicom husara o tome da je kapetan našeg puka Bezumcev u foajeu izazvao skandal, i „da je izgleda pijan“. Razgovor je tu i stao, jer je sve to bila greška kapetan Bezumcev uopšte nije bio pijan, niti je izazvao ikakav skandal. Husari su počeli da govore o drugim stvarima, i na tome se sve završilo; ali je sledećeg dana priča stigla i do našeg puka, i odmah je počelo da se govori kako sam ja iz našeg puka bio tada u bifeu, pa kad
je husar A. drsko pomenuo kapetana Bezumceva, trebalo je da mu priđem i opomenem ga. Ali zašto? Ako je on imao nešto protiv Bezumceva, to je bila njegova lična stvar, i zašto bih se ja u to mešao?
Oficiri su, međutim, smatrali da stvar nije lične prirode, već da se tiče i samog puka, a kako sam od oficira našeg puka jedini ja bio tamo, svim je oficirima koji su bili u bifeu, i čitavoj je publici bilo jasno da u našem puku ima i takvih oficira koji nisu mnogo osetljivi ni na sopstvenu, ni na pukovsku čast. Nisam mogao da se složim s takvim mišljenjem. Stavili su mi na znanje da se sve još uvek može popraviti, ako se bar sad, mada je već prilično kasno, formalno raspravim sa kapetanom A. To nisam hteo, i, kako sam bio ljut, oholo sam odbio taj predlog. Zatim sam odmah podneo ostavku to je sve. Izašao sam ponosan, ali slomljenog duha. Volja mi je oslabila, duh se rastrojio.
Tada se desilo da muž moje sestre u Moskvi proćerda našu malu imovinu, a s njom i moj deo mali, istina, ali ostao sam na ulici, bez igde ičega. Mogao sam, doduše, da stupim u privatnu službu, ali nisam to učinio: posle blistave uniforme nisam mogao da odem negde na železničku prugu. I tako kad je stid neka je stid, kad je sramota neka je sramota, kad je poniženje neka je do kraja, i što dublje tim bolje eto šta sam izabrao. Onda su usledile tri godine strašnih uspomena, pa čak i kuća Vjazemskog. Godinu i po pre toga umrla je u Moskvi moja kuma, bogata starica, i neočekivano je, između ostalog, ostavila i meni tri hiljade u nasledstvo. Razmislio sam i odlučio tada svoju sudbinu. Rešio sam da otvorim zalagaonicu, ne tražeći od ljudi oproštaj: novac, zatim sopstveni kutak i novi život daleko od starih uspomena, to mi je bio plan. Svejedno me ništa manje nisu mučile, svakog časa, svakog minuta, mračna prošlost i zauvek okaljana čast. I tada sam se oženio. Slučajno ili ne ne znam. Dovodeći je u kuću mislio sam da dovodim prijatelja, tada mi je prijatelj bio više nego potreban. Ali sam jasno video da prijatelja treba da pripremim, da usavršim, i čak da ga pobedim. A zar sam mogao bilo šta najednom da rastumačim tom šesnaestogodišnjem biću, punom predubeđenja? Kako bih, recimo, mogao da je uverim, da mi nije slučajno pomogla užasna katastrofa s revolverom, da nisam kukavica, i da su me nepravedno okrivili u puku kao kukavicu? Katastrofa mi je sad dobro došla. Ne ustuknuvši pred revolverom, osvetio sam se čitavoj svojoj mračnoj prošlosti. Pa i pored toga što niko drugi nije saznao za to, saznala je ona, a to je bilo sve za mene, jer je ona bila sve za mene, sva nada moje budućnosti bila je u mojim snovima o njoj! Ona je bila jedini čovek koga sam sebi pripremao, drugi mi nije trebao i eto, ona je sve saznala; saznala je bar da je nepravedno požurila da se udruži sa mojim neprijateljima. Zanosila me ova misao. U njenim očima nisam više mogao da budem podlac, već samo čudan čovek, ali i ta pomisao, posle svega što se desilo, meni se sviđala: nastranost nije greh, naprotiv, ponekad privlači žensku prirodu. Jednom rečju, namerno sam odlagao rasplet: to što se desilo bilo je više nego dovoljno da me umiri, i krilo je u sebi tako mnogo slika i materijala za moje snove. U tome i jeste zlo što sam ja sanjar za mene je bilo dovoljno materijala, a o njoj sam mislio: može još da pričeka.
I tako je, u nekom iščekivanju, prošla cela zima. Voleo sam krišom da je gledam, obično kad sedi za svojim
stočićem. Uvek je nešto radila, pripremala rublje, a uveče je ponekad čitala knjige koje je uzimala iz mog ormana. Izbor knjiga u ormanu takođe je morao da svedoči u moju korist. Gotovo nigde nije izlazila. Posle ručka, predveče, svakodnevno sam je vodio u šetnju, i mi smo hodali, ali nismo samo ćutali kao pre. Posebno sam se trudio da ne izgleda kao da ćutimo i razgovaramo po dogovoru, nego, kako sam već rekao: oboje smo ostajali zatvoreni jedno prema drugom. Ja sam to namerno radio, a njoj je, mislio sam, potrebno „dati vremena“. Zaista je čudno da mi skoro do kraja zime ni na pamet nije palo da, dok ja nju krišom posmatram, ona me nijedan jedini put nije pogledala! Mislio sam da je to kod nje bojažljivost. I zaista je posle bolesti delovala bojažljivo, krotko, iznemoglo. Ne, bolje je ovako: pričekaj, i „i ona će odjednom sama tebi prići“...
Neodoljivo me zanosila ta misao. Reći ću još i to da sam ponekad gotovo namerno raspaljivao samog sebe, i zaista dovodio svoj duh i um dotle da sam se skoro osećao uvređen od nje. I tako je to potrajalo. Ali moja mržnja nije nikako mogla da sazri i da se održi u duši. I sam sam osećao da je sve to samo igra. Čak ni onda kada sam raskinuo brak kupivši krevet i paravan a i nikad, nikad posle toga nisam mogao da vidim grešnicu u njoj. Nije da sam lakomisleno sudio o njenom grehu, već sam još od prvog dana nameravao da joj potpuno oprostim, čak i pre nego što sam kupio krevet. Sve u svemu, to je bilo zaista čudno od mene, jer sam po prirodi strog. U mojim očima ona je bila tako pobeđena, tako ponižena, tako pregažena, da sam je mnogo žalio ponekad, mada mi se u isti mah sviđala pomisao o njenom poniženju. Sviđala mi se pomisao o toj našoj nejednakosti...
Te zime sam imao prilike da učinim nekoliko dobrih dela. Oprostio sam dva duga, pomogao nekoj sirotoj ženi bez ikakve zaloge, a njoj ništa nisam rekao o tome, nisam to ni učinio da bi ona znala; ali je ta sirotica sama došla da zahvali, i samo što nije pala na kolena. Tako se i saznalo; učinilo mi se da se zbog slučaja te žene zaista obradovala.
Proleće se bližilo, bila je već sredina aprila, zimski prozori su skinuti, i sunce je počelo da osvetljava naše neme
sobe. Ali koprena je visila preda mnom i zastirala moj razum. Kobna, strašna koprena! Kako se desilo da mi je najednom sve palo sa očiju, i da sam najednom sve video i sve shvatio. Da li je to bila slučajnost, ili je došao sudnji dan, ili je sunčani zrak zapalio misao i slutnju u mom otupelom duhu? Ne, nije to bila misao ni slutnja, već je najednom zatreperila neka žilica, koja je dotle bila mrtva, zatreperila je, oživela i osvetlila moju otu-
pelu dušu i moj satanski ponos. Bilo je kao da sam najednom skočio s mesta. Sve se dogodilo iznenada i neočekivano. Bilo je to predveče, oko pet sati, posle ručka...

II

Koprena je iznenada pala


Samo nekoliko reči. Još od pre mesec dana primetio sam kod nje neku čudnu zamišljenost, ne samo ćutanje, već pravu zamišljenost. To sam sasvim iznenada primetio. Ona je tada sedela za stolom, nagnuvši glavu nad to što šije, i nije videla da je gledam. I najednom me porazilo kako je postala slabašna, mršava, bleda, skoro belih usana sve me je to, zajedno s njenom zamišljenošću, neobično i naglo porazilo. Već sam i ranije čuo njen sitni, suvi kašalj, naročito noću. Odmah sam ustao i otišao da zovem Šredera, ništa joj nisam rekao.
Šreder je svratio sledećeg dana. Bila je vrlo začuđena i gledala je čas u Šredera, čas u mene. Pa ja sam zdrava rekla je, jedva se osmehnuvši.
Šreder je nije dugo pregledao (ti lekari su ponekad su nepažljivi i nabusiti), i rekao mi je posle u drugoj sobi da je to ostalo posle bolesti, i kako bi bilo dobro da u proleće odemo negde na more, ili, ako to već ne može, da se preselimo u neki letnjikovac. Sve u svemu, ništa nije rekao, osim da je iscrpljena ili tako nešto.
Kad je Šreder izašao, opet mi je najednom rekla, ozbiljno me gledajući: Ja sam sasvim, sasvim zdrava.
Ali, rekavši to, najednom je pocrvenela, sigurno od stida. Sigurno je to bio stid. O, tek sad razumem: stidela se što sam još uvek njen muž, što se brinem o njoj kao da sam joj pravi muž. Ali tada to nisam razumeo, i njeno rumenilo sam pripisao bojažljivosti. (Koprena!)
I eto, mesec dana posle toga, u aprilu, jednog sunčanog dana, negde oko pet sati, sedeo sam kraj prozora i vršio obračun. Najednom, čujem kako ona u našoj sobi, sedeći za svojim stolom, tiho, tiho. . . peva. To je na mene ostavilo veoma dubok utisak, još i sad ne mogu to potpuno da shvatim. Do tada je skoro nikad nisam čuo da peva, možda samo prvih dana, kad sam je doveo u kuću, dok smo još mogli da budemo nestašni, i kad smo gađali u metu iz revolvera. Glas joj je tada bio prilično snažan, zvonak, pomalo nesiguran, ali vrlo prijatan i zdrav. Sada je pesma bila tako slabašna, o, neću da kažem odbojna, već kao da joj je glas napukao, slomio se, kao da više ne vlada njime, kao da je i sama pesma nekako bolesna. Pevala je poluglasno, i odjednom, kad je podigla glas, on je izdao bio je to tako jadan glasić, tako se žalosno prekinuo; ona se tad nakašljala i opet tiho, tiho, jedva čujno zapevala...
Ljudi će se smejati mojim uzbuđenjima, ali nikad niko neće razumeti zašto sam se toliko uzbudio. Ne, nisam je još žalio, i to je bilo nešto sasvim drugo. U početku, bar prvih trenutaka, pojavilo se najednom zaprepašćenje i neizmerno čuđenje, strahovito i neobično, bolesno i skoro osvetoljubivo: „Peva i kad sam ja tu! Da me nije zaboravila?“
Sav uzbuđen, sedeo sam kao prikovan. Onda sam najednom ustao, uzeo šešir i izašao, ne znajući šta činim.
Mislim, nisam znao ni gde ću ni šta ću. Lukerja mi je pružala ogrtač.
Ona peva? nehotično sam rekao Lukerji. Ona me nije razumela i samo me gledala, ništa ne shvatajući; uostalom, zbilja me je teško bilo razumeti.
Da li to ona prvi put peva?
Ne, ponekad peva i kad niste tu rekla je Lukerja.
Svega se sećam. Sišao sam niz stepenice, izašao na ulicu i nasumice krenuo. Tako sam stigao do prvog ugla i počeo da gledam oko sebe. Prolaznici su me gurali, ali ja to nisam osećao. Tada sam dozvao kočijaša i rekao da me vozi do Policijskog Mosta, ni sam ne znam zašto. A onda sam odustao i dao mu dvadeset kopejki: Evo ti, za tvoj trud rekao sam, glupo se nasmejavši, ali u srcu mi se najednom javila neka neobična radost.
Požurio sam kući, ubrzavajući korake. Napukli, jadni, prekinuti glasić najednom je opet zazvonio u mojoj duši. Dah mi je zastao. Padala je, padala s očiju koprena! Kad je već u mom prisustvu počela da peva, znači da me je
zaboravila to mi je bilo jasno i strašno! Srce je to osećalo. Ali je radost blistala u mojoj duši, pobeđujući strah.
O, kakva ironija sudbine! Šta je cele zime bilo i moglo biti u mojoj duši osim ove radosti, ali gde li sam ja bio cele ove zime! Da li sam bio sa svojom dušom? Brzo sam ustrčao uz stepenice, ne znam kako sam ušao. Sećam se samo da se ceo pod nekako talasao, i ja kao da sam plovio rekom. Ušao sam u sobu, ona je sedela na svom starom mestu, šila je, pognute glave, ali nije više pevala. Nekako me ravnodušno pogledala, ali to i nije bio pogled, već samo neki pokret glavom, kao kad neko uđe u sobu.
Prišao sam joj i seo pored nje, priljubivši se uz nju kao mahnit. Brzo me je pogledala, kao da se prepala: uzeo sam je za ruku i ne sećam se šta sam joj rekao, to jest šta sam hteo da joj kažem, jer nisam ni mogao pravilno da govorim. Glas mi se prekidao, nisam vladao njime. A nisam ni znao šta da kažem, samo sam tražio reči.
Da popričamo... znaš... reci bilo šta! najednom sam promucao nešto glupo o, zar mi je do pameti bilo? Ona se opet trgla i odmakla, vrlo uplašena, gledajući me u lice, ali se najednom stroga začuđenost pojavila u njenim očima. Da, začuđenost, i to stroga. Gledala me tim krupnim očima. Ta strogost, ta stroga začuđenost potpuno su me smrvile:
„Ti bi znači još ljubavi? Ljubavi?“ Ovo pitanje se ogledalo u njenom čuđenju, mada je ćutala. Ali ja sam sve pročitao, sve. Sve se u meni potreslo i gotovo sam pao pred njene noge. Da, pao sam se pred njene noge. Odmah je skočila, ali sam je s neobičnom snagom uhvatio za obe ruke.
Potpuno sam shvatao svoje očajanje, o, još kako sam shvatao! Ali verujte mi, u srcu mi je bila tako neobuzdana radost da sam mislio da ću umreti. Od sreće i blaženstva ljubio sam joj noge. Da, od sreće bezgranične i beskrajne, mada sam shvatao bezizlaznost svog očajanja! Plakao sam, govorio nešto, ali ništa nisam uspevao da kažem. Onaj strah i začuđenost najednom su se kod nje pretvorili u neku zabrinutost, u neko neobično pitanje, i čudno me posmatrala, čak surovo, nešto je htela što pre da shvati, i nasmešila se. Mnogo se stidela što joj ljubim noge, i sklanjala ih je, ali tada bih ja ljubio mesto na podu gde je stajala njena noga. Ona je to videla, i počela je odjednom da se smeje od stida (znate već da se može smejati od stida). Osetio sam kako je obuzima histerija, video sam to, ruke su JOJ drhtale a ja na to nisam ni mislio samo sam mucao da je volim, da neću ustati: „Daj mi da ti poljubim haljinu... tako da se celog života tebi molim“... Ne znam, ne sećam se i odjednom je zajecala i uzdrhtala; obuzeo je strahovit napad histerije! Uplašio sam je.
Preneo sam je u krevet.
Kada je napad prošao, ona me, pridigavši se u postelji, izmučenog izgleda, uhvatila za ruke, moleći me da se smirim: „Ostavite, ne mučite se, smirite se!“ i opet je zaplakala. Čitavo sam veče proveo kraj nje. Stalno sam joj pričao da ću je voditi u Bulonj da se kupa u moru, i to uskoro, za dve nedelje, jer joj se glas gubi, to sam još ranije primetio, da ću zalagaonicu zatvoriti, ili je prodati Dobronravovu, da ćemo nov život otpočeti, a što je najvažnije Bulonj, Bulonj. Ona je slušala i samo se plašila. Sve se više i više plašila. Ali meni to nije bilo važno, već samo to što sam sve više i žednije hteo da klečim kraj njenih nogu, i opet da ih ljubim, da ljubim zemlju na kojoj njene noge stoje, da joj se molim i „ništa više, ništa ne tražim od tebe“, ponavljao sam „ništa mi ne govori, zaboravi da sam ovde, dozvoli mi samo da te krišom gledam, smatraj me kao neku svoju stvar, kao kučence“... i ona je zaplakala.
A ja sam mislila da ćete me tako ostaviti nehotično joj se otelo tako nehotično da možda ni sama nije primetila šta je rekla, a međutim o, to je najvažnije, to je najkobnija reč, koju sam najbolje shvatio te večeri, koja me kao nož u srce ubola! Ta reč mi je sve objasnila, sve, ali dok je još ona pored mene bila, pred mojim očima, neodoljivo sam se nadao i bio sam ludo srećan. O, te večeri sam je mnogo namučio i shvatio sam to, ali sam stalno mislio da će sve to proći, da ću sve to brzo popraviti. Na kraju, kad je pala noć, ona je bila potpuno iznurena; nagovorio sam je da spava, i odmah je čvrsto zaspala. Mislio sam da će buncati, ali je sasvim malo buncala. Noću sam neprestano ustajao i tiho prilazio da je vidim. Kršio sam ruke, posmatrajući to bolesno biće na tom bednom krevetiću, na gvozdenom krevetu koji sam joj onda za tri rublje kupio. Klečao sam pred njom, ali nisam smeo da joj ljubim noge dok još spava (bez njenog pristanka). Pokušavao sam da se molim Bogu, ali sam odmah ustajao. Lukerja me je začuđeno gledala, došavši iz kuhinje. Rekao sam joj da legne, i da će od sutra početi „sasvim drugo“.
U to sam slepo, ludo, strašno verovao. O, radost, radost me je celog ispunjavala. Samo sam čekao sutrašnji dan. I nisam verovao ni u kakvu nesreću, mada su postojali izvesni nagoveštaji. Da, koprena je pala, ali se razum još nije potpuno vratio, još se dugo, dugo nije vratio o, sve do danas, do današnjeg dana! A i kako, kako je mogao tada da se vrati: još je živa bila, bila je tu preda mnom, a ja pred njom: „Sutra, kad se probudi, sve ću joj reći, i ona će sve razumeti“. Tako sam tada razmišljao, prosto i jasno, jer sam bio obuzet radošću! Osim toga ono glavno put u Bulonj. Zbog nečega sam stalno mislio na Bulonj, da je Bulonj sve, da se u Bulonju nalazi nešto što će sve rešiti. „U Bulonj, u Bulonj!“... Samo sam čekao da svane.

III

Suviše shvatam


Bilo je to pre samo nekoliko dana, pre pet dana, pre samo pet dana, prošlog utorka. Ne, ne, samo da je još malo vremena, samo da je još tren pričekala i ja bih rasterao mrak! Zar se ona nije smirila? Već me je sledećeg dana slušala sa osmehom, bez obzira na svoju zbunjenost... Moram da kažem da se za sve to vreme, tokom tih pet dana, osećala u njoj neka zbunjenost, neki stid. A i plašila se, mnogo se plašila. Ne kažem, neću da osporavam kao što bi to možda učinio lud čovek: strahovala je, a i kako ne bi strahovala? Nismo li već davno postali tuđi jedno drugom, nismo li se tako udaljili, i najednom sve ovo... Ali nisam se obazirao na njen strah, preda mnom je blistao novi vidik!... Istina je, nesumnjiva je istina da sam pogrešio. I verovatno je mnogo takvih grešaka bilo. Čim smo se sutradan probudili, još ujutru sam (bilo je to u sredu) odmah pogrešio: napravio sam od nje svog prijatelja... Suviše sam, suviše sam požurio, ali je ispovest bila potrebna, neophodno potrebna. To je bilo daleko više nego ispovest. Nisam sakrio ni ono što sam od sebe samog čitavog života krio. Iskreno sam joj priznao da sam cele zime samo na to mislio, da li me ona voli. Objasnio sam joj da se ideja o zalagaonici javila u meni zbog slabosti moje volje i razuma, i da bih sam sebe bičevao i sam sebe hvalio. Priznao sam joj da sam se tada u bifeu zaista uplašio, i to zbog svoje naravi i zbog uobrazilje zbunile su me okolnosti, zbunio me bife; zbunio sam se još i zbog toga šta će biti ako izađem na dvoboj, i neće li to biti glupo? Nisam se plašio dvoboja, već da ne ispadnem smešan... A posle već nisam hteo sebi to da priznam i namučio sam druge, i nju sam namučio zbog toga, i njom sam se zato oženio, da je mučim. Sve u svemu, govorio sam više kao u bunilu. Ona je dodirivala moje ruke i molila me da prestanem: „Preterujete... mučite samog sebe“ i opet su joj krenule suze, i opet umalo nije došlo do napada! Stalno me je molila da o tome više ne govorim i da na to više ne mislim.
Ali ja se nisam obazirao na njene molbe, ili sam se nedovoljno obazirao: mislio sam na proleće, na Bulonj! Tamo je sunce, tamo je naše novo sunce, samo sam joj to i govorio! Zalagaonicu sam zatvorio, poslove predao Dobronravovu. I najednom sam joj predložio da sve razdamo sirotinji, sve osim one tri hiljade koje sam nasledio od kume, i da s tim odemo u Bulonj, a posle, kad se vratimo, da otpočnemo sasvim nov, radni život. Tako smo i odlučili, mada mi tada ništa nije rekla... samo se osmehnula. Mislim da je to učinila onako, samo iz pažnje prema meni, da me ne rastuži. Video sam da sam joj težak, nemojte misliti da sam tako glup i sebičan da i to ne primetim. Sve sam video, sve do najmanje sitnice, video sam i znao sam to bolje od svih, moje očajanje nije više bilo tajna!
Stalno sam joj govorio o sebi i o njoj. I o Lukerji. Govorio sam da sam plakao... O, naravno, menjao sam teme, pazio sam da je nikako ne podsećam na neke stvari. I jednom je čak živnula, jednom ili dvaput, sećam se toga, sećam! Zašto kažete da sam gledao a ništa nisam video? I samo da se ovo nije dogodilo, sve bi vaskrslo. Zar mi nije pričala pre neki dan, kad je razgovor započeo o čitanju i o tome šta je te zime pročitala zar mi nije pričala i nije li se smejala kad se setila one scene Žila Blaza sa arhiepiskopom od Grenade. I to kakvim detinjim smehom, milim, kao pre, kad mi je verenica bila. (Divan, predivan trenutak!) Kako sam bio srećan! Uostalom, baš me je iznenadilo to sa arhiepiskopom: dakle zimus, dok je sedela kod kuće, našla je, ipak, toliko duševnog spokojstva i sreće da se nasmeje čitajući remekdelo. Mora da je već sasvim počela da se miri, i sasvim već počela da veruje da ću je tako ostaviti.
„Mislila sam da ćete me tako ostaviti.“ Eto šta mi je rekla tad, u utorak! O, ta misao desetogodišnje devojčice! I verovala je, zaista je verovala da će stvarno sve tako i ostati: ona za svojim stolom, ja za svojim sve do naše starosti. I najednom ja joj prilazim, ja, njen muž, a mužu treba ljubavi! O nesporazuma, o mog slepila!
A još je bila greška što sam je s takvim divljenjem gledao; trebalo je da se uzdržim, jer se uplašila od mojih zanosa. Pa i uzdržao sam se, noge joj više nisam ljubio. I nijednom nisam pokazao da... da sam njen muž. O, ni na kraj pameti mi nije bilo, samo sam joj se molio! Ali ipak nije moglo samo da se ćuti, nije moglo ništa da se ne govori! Jednom sam joj rekao da uživam razgovarajući s njom, i da je smatram neuporedivo obrazovanijom i naprednijom od sebe. Toliko je tad pocrvenela, i stideći se rekla mi da preterujem. Tada sam joj, opet iz svoje gluposti, ne krijući, ispričao kako sam bio oduševljen kad sam iza vrata bio svedok njenog dvoboja, dvoboja nevinosti s onim odvratnim stvorenjem, i kako sam se divio njenom razumu, sjaju njenog uma, uz takvu dečju prostodušnost. Sva kao da je uzdrhtala, ponovo je promucala da preterujem, ali joj se na licu pojavila tuga, pokrila ga je rukama i zaplakala... Nisam više mogao da izdržim: opet sam kleknuo pred nju, opet sam počeo da joj ljubim noge, i opet se sve završilo
napadom, isto kao u utorak. To je bilo juče uveče, a sledećeg jutra...
Sledećeg jutra?! Bezumniče, pa to jutro je bilo danas, maločas, maločas je bilo!
Slušajte i shvatite: kad smo se malopre našli za stolom (posle onog jučerašnjeg napada), iznenadila me je svojim spokojstvom, da, spokojstvom! A ja sam, međutim, cele noći drhtao od straha zbog onog juče. Ali tada mi je iznenada prišla, stala je preda mnom sklopivši ruke (još maločas, maločas!) i rekla da je grešnica, da ona to dobro zna, taj greh ju je cele zime mučio, i sada je muči... i da mnogo ceni moju velikodušnost... „Biću vam verna žena... i poštovaću vas... “ Tada sam skočio i pomamno je zagrlio. Ljubio sam je, ljubio sam joj lice, usta, kao muž, prvi put posle dugog raskida. I šta me je nateralo da malopre izađem, mada samo na dva sata... naši pasoši za inostranstvo... O, Bože! Samo pet minuta, samo da sam se pet minuta ranije vratio!... A sad ta gomila sveta pred našom kapijom, i ti pogledi uprti u mene... O, Gospode!
Lukerja kaže (o, sad ja Lukerju nipošto neću da pustim, jer sve zna, jer je cele zime bila s nama, pa će mi sve ispričati), kaže mi da je, kad sam izašao iz kuće i možda samo dvadeset minuta pred moj dolazak, iznenada ušla kod gospođe u našu sobu da je nešto pita, ne sećam se šta, i videla kako je njena ikona (ista ona ikona sa Bogorodicom) skinuta sa zida i stoji pred njom na stolu, kao da se baš pre toga molila. „Šta vam je, gospođo?“ „Ništa, Lukerja, idi.“
„Stani, Lukerja!“ i onda joj je prišla i poljubila je. „Srećni ste“, kažem, „gospođo?“ „Da, Lukerja.“ „Gospodin je već odavno trebalo da vas moli za oproštaj. . . Hvala Bogu što ste se pomirili." „Dobro“, kaže, „Lukerja, idi ti sad“, i tako se nekako čudno nasmešila. Tako čudno da se Lukerja posle deset minuta vratila da vidi šta joj je. „Stoji uza zid, pored samog prozora, ruku naslonila na zid, a glavu položila na ruku, stoji tako i nešto misli. I stoji tako duboko zamišljena, nije ni primetila kako ja stojim i posmatram je iz druge sobe. Vidim kao da se osmehuje; stoji, razmišlja i smeši se. Pogledam je, polako se okrenem i izađem iz sobe, a sama u sebi nešto mislim, kad iznenada čujem otvara se prozor. Odmah sam pošla da kažem: ’hladno je napolju, gospođo, pazite da ne nazebete, kad vidim: popela se na prozor i stoji na njemu, na otvorenom prozoru, okrenutih leđa, s ikonom u rukama. Srce mi je zamrlo, doviknem joj: Gospođo, gospođo!’ Čula je, pomerila se malo, kao da je htela da se okrene, ali nije se okrenula, već je s ikonom na grudima stupila i bacila se kroz prozor!“
Sećam se samo da je još bila topla kad sam ušao na kapiju. Svi su gledali u mene. U početku su nešto vikali, ali su onda naglo ućutali i počeli da mi se uklanjaju s puta, i... i najednom je ugledam kako leži s ikonom. Nekako se nejasno sećam da sam joj prišao i dugo je posmatrao. Svi su se okupili oko mene i nešto mi govorili. I Lukerja je bila tu, ali je nisam video. Kaže da je razgovarala sa mnom. Sećam se tog čoveka: stalno mi je ponavljao da joj je „samo šačica krvi na usta izašla, samo šačica, samo šačica!“ i pokazivao mi je tu krv na kamenu. Ja sam, čini mi se, dodirnuo tu krv, umrljao sam prst; gle-dam u taj prst (toga se sećam) a onaj mi ponavlja: „samo šačica, samo šačica!“
„Pa šta s tim ako je šačica?“ viknuo sam, kažu, podigao ruke i krenuo na njega... O, surovo, surovo! Nesporazum! Neverovatno! Nemoguće.

IV

Zakasnio sam samo pet minuta


A možda i ne? Zar je ovo moguće? Može li se reći da je ovo moguće? Zbog čega je, zašto je umrla ova žena?
O, verujte, sve ja razumem, ali zbog čega je umrla, ipak je pitanje. Da li se uplašila ljubavi i sebe ozbiljno počela da pita: treba li ili ne treba da je prihvatim, pa je, ne podnevši težinu pitanja, radije pošla u smrt. Znam, znam, zašto da lupam glavu: i suviše je obećala, uplašila se da neće moći da održi obećanje jasno je, jasno. Ima tu nekoliko dosta teških okolnosti.
A zašto je u stvari umrla? Ovo pitanje ipak ostaje bez odgovora. To pitanje i dalje bije, u mom mozgu bije. Ostavio bih je ja tako da je htela da ostane tako. Ali ona nije mogla da poveruje u to eto šta je! Ne, ne, lažem, uopšte nije to. Već prosto zato što je prema meni morala da bude otvorena, da me voli, da me istinski voli, a ne onako kako bi volela onog bakalina. A kako je previše čedna, previše čista bila da bi mogla da pristane na takvu ljubav kakva treba bakalinu, nije htela da me laže. Nije htela da me laže sa pola ili sa još manje ljubavi, a ovamo pokazujući neograničenu ljubav. Suviše je čestita, to je ono! A ja sam hteo da joj usadim širokogrudost, sećate li se? Čudna ideja! A da li me je poštovala? Ne znam ni da li me je prezirala ili ne. Baš čudno: zašto mi cele zime nije palo na pamet
da me prezire? Bio sam potpuno uveren u suprotno, sve do onog časa kad me onako, sa strogim čuđenjem pogledala. Da, strogim. Tada mi je odmah bilo jasno da me zaista prezire. Shvatio sam to bespovratno, zauvek! Ma neka, makar me i celog života prezirala, samo da je još živela, živela! Još maločas je hodala, govorila. Nikako mi ne ide u glavu zašto se bacila kroz prozor! I kako bih uopšte mogao tako nešto da pomislim pre pet minuta? Pozvao sam Lukerju. Lukerju sad nipošto neću pustiti, nipošto.
O, mogli smo se još sporazumeti. Zimus smo se, istina, mnogo odvikli jedno od drugog, ali zar ne bismo mogli opet da se priviknemo? Zašto ne bismo mogli da se složimo i otpočnemo novi život? Ja sam velikodušan, ona takođe eto tačke dodira! Samo još dan-dva, samo još nekoliko reči, i ona bi sve razumela.
Užasno je u svemu tome što je sve samo slučaj običan, varvarski, slepi slučaj. U tome je užas! Pet minuta samo, samo sam pet minuta zakasnio! Da sam došao pet minuta ranije kobni trenutak bi prošao kao oblak, i nikada joj više na pamet ne bi palo nešto slično. I završilo bi se time što bi sve razumela. A sad opet prazne sobe, ja opet sam. Eno klatno se njiše, ništa ga se ne tiče, niti mu je ičega žao! Nigde nikog to je nesreća!
Hodam, samo hodam. Znam već, znam i bez vas: smešno vam je što se žalim na slučaj i onih pet minuta? Ali zar to nije očigledno?. Razmislite i sami: nije čak ni jedan red ostavila, kao što se obično radi: „Ne krivite nikoga za moju smrt“? Zar nije mogla da pretpostavi kako ljudi mogu posumnjati čak i u Lukerju: „Sama si bila s njom, pa si je sigurno gurnula“. U svakom slučaju, stradala bi ni kriva ni dužna da nije bilo one četvorice iz susedstva, koji su posmatrali sa svojih prozora i iz dvorišta, kako je stajala s ikonom u rukama i kako je sama skočila. Ali i to je samo slučaj, to što su ljudi stajali i videli. Ne, sve je to trenutak, samo besmisleni trenutak. Samo iznenadna misao! Pa šta ako se pred ikonom molila? To još ne znači da je morala da umre. Sve je to trajalo možda desetak minuta, čitava ta odluka dok je stajala uza zid, naslonivši glavu na ruku i smešeći se. Tada joj se javila ta misao, zanela je i nije mogla da joj se odupre.
Recite šta hoćete, ali ovde je nesporazum očigledan. Sa mnom se ipak moglo živeti. A ako je malokrvnost?
Prosto malokrvnost i istrošenost životne energije? Preko zime se mnogo namučila, eto šta je...
Kasno!!!
Kako je tanušna u sanduku, kako joj se nosić zašiljio! Trepavice kao strelice. I kako je samo pala nigde se nije povredila niti je šta slomila! Samo ta „šačica krvi“. Jedva za kašičicu od čaja. Unutrašnji potres. Čudna pomisao: kad bi moglo da se ne sahranjuje. Jer ako je odnesu, onda... O ne, neće je valjda odneti! Ah, ja znam da je moraju odneti, nisam lud i ne buncam valjda, naprotiv, um mi nikada još nije bio tako bistar ali kako da opet nikog ne bude u kući, opet samo dve sobe, i opet ja sam sa svojim zalogama. Bunilo, bunilo, i samo bunilo! Izmučio sam je, to je!
Šta će mi sad vaši zakoni? Šta će mi vaši običaji, vaš moral, vaš život, vaša država, vaša vera? Neka mi sude vaše sudije, neka me izvedu pred sud, pred vaš javni sud, ja ću reći da ga ne priznajem. Sudije će viknuti: „Ućutite, oficire!“ A ja ću im doviknuti: „Gde vam je sad snaga da me na poslušnost naterate? Zašto su mračne prirodne sile uništile ono što mi je najdraže? Čemu sad vaši zakoni? Ja vas ne priznajem“. O, sve mi je sad svejedno!
Slepa je, slepa! Mrtva, ne čuje! Ne znaš ti kakvim bih te rajem okružio. Raj bi bio u mojoj duši, zasadio bih ga svuda oko tebe! Ti mene ne bi volela neka, šta to smeta? Sve bi bilo tako, tako bi sve i ostalo. Govorila bi mi samo kao prijatelju pa bismo se radovali, smejali, radosno gledali jedno drugo u oči. Lepo bismo tako živeli. A ako bi drugog zavolela neka, ne mari! Ti bi išla s njim i smejala se, a ja bih posmatrao s druge strane ulice... O, neka bude bilo šta, samo nek ona bar jednom otvori oči! Trenutak jedan, samo jedan! Pogledala bi me kao ono maločas, kad je stajala preda mnom i zaklinjala se da će mi biti verna žena! O, samo taj jedan jedini pogled, i sve bi razumela!
Slučaj! O, prirodo! Ljudi su na svetu sami to je nesreća! „Ima li ikog živog u polju?“ vapi ruski vitez. Vapim i ja, mada nisam vitez, ali se niko ne odaziva. Kažu da sunce daje život vasioni. Ali kad sunce izađe pogledajte ga, zar nije mrtvac! Sve je mrtvo i svuda su mrtvaci. Samo usamljeni ljudi, a oko njih ćutanje to je zemlja! „Volite se, ljudi“ ko li je to rekao? Čija je to zapovest? Otkucava ravnodušno, dosadno klatno. Dva sata noću. Njene cipelice stoje kraj krevetca, kao da je čekaju... Ne, zbilja, kad je sutra odnesu, šta ću ja?

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821-1881
hronologija[68]


1821. 11. novembra rođen je u Marijanskoj sirotinjskoj bolnici u Moskvi, u porodici vojnog lekara, kao najmlađe od troje muške dece.
1833. Do 1837. školuje se u moskovskim pansionatima.
1837. Umire majka Dostojevskog, Marija Fjodorovna (devojačko prezime Nečajeva). 1838. Upisuje se u Veliku inženjersku školu u Sankt-Peterburgu.
1839. Smrt Mihaila Andrejeviča, oca Dostojevskog, koga su ubili njegovi kmetovi, tako što su ga ugušili votkom, nasilno mu je ulivši u grlo.
1840. Piše istorijske drame „Marija Stjuart“ i „Boris Godunov“. 1841. Dostojevski postaje oficir.
1844. Prevodi Balzakov roman „Evgenija Grande". Otpušten je iz vojne službe u činu poručnika, iz porodičnih razloga.
1845. Piše roman u pismima „Bedni ljudi“, koji odmah dobija velike pohvale. Ulazi u kružok Bjelinskog. 1846. Nadahnut Gogoljem, piše roman „Dvojnik" i novelu „Gazdarica“.
1847. Razlaz sa Bjelinskim. U Peterburškom letopisu objavljuje četiri feljtona. Odlazi na skupove kod Petraševskog. Piše roman „Bele noći“.
1849. Piše roman „Njetočka Njezvanova“. Uhapšen je 23. aprila, kao član revolucionarne zavereničke grupe, i zatočen u Petropavlovsku tvrđavu, gde piše novelu „Mali junak“. Od 29. aprila do 16. novembra traju istraga i suđenje petraševcima. Dostojevski je, zajedno sa važnijim prestupnicima, osuđen na smrt. 22. decembra izveden je sa ostalima na pogubljenje, a onda je svima pročitana odluka o pomilovanju. Osuđen je na četiri godine robije, oduzimanje čina, i progonstvo. Noću, 24. decembra, u okovima odlazi u Sibir.
1850. Robija u Omskoj tvrđavi, o čemu će kasnije napisati čuvene „Zapise iz mrtvog doma“ (prvobitni naziv bio je „Zapisi o izgubljenom narodu“).
1854. U februaru izlazi sa robije, i služi kao običan redov u vojsci u Semipalatinsku, gde upoznaje tada udatu Marju Dmitrijevnu Isajevu, prvu veliku ljubav svog života.
1855. Umire muž Marje Dmitrijevne. 1856. Ponovo dobija oficirski čin.
1857. Venčava se, posle mnogo peripetija (opisanih u „Pismima iz progonstva“), sa Marjom Dmitrijevnom.
1859. Piše romane „Ujkin san“ i „Selo Stepančikovo". Daje ostavku na vojnu službu i dobija dozvolu da se vrati u Peterburg.
1860. U novinama počinju da izlaze „Zapisi iz mrtvog doma“ Objavljena su i prva sabrana dela Dostojevskog u dva toma. Viđa se sa glumicom A. I. Šubert.
1861. Zajedno sa bratom Mihailom osniva književni časopis Vreme, u kome odmah počinje da izlazi prvi veliki roman Dostojevskog, „Poniženi i uvređeni", kao i „Zapisi iz mrtvog doma“. Kada je na književnoj večeri čitao delove
„Zapisa“, upoznaje se sa studentkinjom Apolinarijom Suslovom, drugom i nikad ostvarenom životnom ljubavi.
1862. U junu odlazi prvi put u inostranstvo, obilazi veći deo Evrope, najviše ostaje u Parizu. U Londonu se upoznaje sa Hercenom i Bakunjinom.
1863. Objavljuje utiske sa putovanja, pod naslovom „Zimske beleške o letnjim utiscima“. Zabrana časopisa Vreme. Ponovo putuje u inostranstvo. Apolinarija ga je već čekala u Parizu, ali ubrzo dolazi do raskida. Zatim se mire i putuju zajedno. Dostojevski se kocka u Baden-Badenu, i gubi velike svote. Konačan raskid, navodno zbog toga što Dostojevski nije hteo da se razvede.
1864. Osniva časopis Epoha. U martu počinju da izlaze „Zapisi iz podzemlja“, knjiga kojom je Dostojevski snažno uticao na modernu književnost XX veka. U aprilu od tuberkuloze umire Marja Dmitrijevna. U julu umire voljeni brat,
Mihail Dostojevski.
1865. Zabrana Epohe. Dostojevski ponovo odlazi u inostranstvo. Piše veliki roman „Zločin i kazna“.
1866. U oktobru upoznaje svoju treću veliku ljubav, Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj diktira roman „Kockar". 1867. Venčava se s Anom Grigorjevnom, sa kojom će imati dvoje dece. U aprilu putuju u inostranstvo, gde žive
uglavnom u Švajcarskoj i Italiji. Taj medeni mesec će potrajati pet godina. Iste godine piše roman „Idiot“.
1870. Roman „Večni muž“.
1872. Povratak u Rusiju. Roman „Zli dusi“.
1873. Počinje da objavljuje „Dnevnik pisca“ u časopisu Građanin. 1875. Roman „Mladić".
1876. Novela „Krotka“.
1880. Roman „Braća Karamazovi“. 1881. Umire 28. januara.

Napomene

[1] Mihail M. Dostojevski (1820-1864). najstariji brat Fjodora Dostojevskog. Pisac. prevodilac i izdavač časopisa Vreme i Epoha. (Sve napomene potiču od prevodilaca pisama i urednika ovog izdanja.)
[2] Ugledaćemo sunce! (franc.)
[3] Reč je o noveli "Mali junak", koju je Dostojevski napisao u kazamatu Petropavlovske tvrđave. odmah pošto je bio uhapšen.
[4] Kad bi mladost znala! (franc.)
[5] Natalija Dmitrijevna Fonvizina (1805-1869), supruga poznatog dekabriste J. A. Fonvizina.
[6] Baron Aleksandar Jegorovič Vrangel (1933-?), boravio u Sibiru kad i Dostojevski. Napisao uspomene o sibirskim godinama Dostojevskog.
[7] Dama (moja).
[8] Mojom nesnosnom ljubomorom (franc.).
[9] Ljubavnih izjava (franc.).
[10] Nekoliko nečitkih reči.
[11] Ali ona me voli, ona me voli (franc.).
[12] Nekoliko nečitkih reči.
[13] Nekoliko nečitkih reči.
[14] Nekoliko nečitkih reči.
[15] Nekoliko nečitkih reči.
[16] Nekoliko nečitkih reči.
[17] Nekoliko nečitkih reči.
[18] Nekoliko nečitkih reči.
[19] Dostojevski je živeo u nesrećnom braku sa Marjom Dmitrijevnom, do 1865. godine, kada je ona umrla od tuberkuloze.
[20] Kolonjsku vodu ili život! (franc.). Svs primedbe potiču od prsvodioci i redaktora.
[21] D. I. Fonvizin (1745-1792), čuveni ruski komediograf i satiričar. U komediji Brigadir ismeva tzv. galomannju.tj. površno prihvatanje francuske kulture. Fonvizin je odmah postao idol svih salona. jer je izvanredno či gao i improvizovao. U drugoj komediji. Maloletnik, ismeva novo plemstvo u likovima Prostakove i Skotnjina. I pored pretnji cenzure, doživeo je ogroman uspeh. Uzrečice iz ovih komedija ušle su u svakodnevni ruski govor.
[22] V. G. Bjelinski, veliki ruski knjnževni kritičar 19. veka. prozapadno i socijalistički orijentisan.
[23] P. J. Čaadajev (1794-1852). ruski filozof, zapadnjak. izuzetno smelo kritikovao Rusiju svog vremena.
[24] Jemeljan Pugačov. vođa seljačkog ustanka krajem 18. veka. Vidi čuveni Puškinov roman Kapetanova kćn (Lom. Beograd. 2006.)
[25] Junak Gogoljeve pripovetke Nevski prospekt.
[26] Da bi se dobio izgled (franc.).
[27] Junak Nevolje zbog pameti. A. S. Gribojedova (1795-1829), čuvene drame svog vremena. čiji su mnogi stihovi ušli u poslovice i svakodnevni ruski jezik. Čacki je predstavnik naprednih ideja.
[28] Ali kod mene je nešto drugo (franc.).
[29] Vaše zanimanje (franc.).
[30] Posednik (franc.).
[31] Da vidi Pariz (franc ).
[32] Baal. bog zlatnog teleta, u hrišćanskoj demonologiji je drugo ime za Satanu. tzv. gazda. posvećen sticanju zemaljskih dobara.
[33] Veruješ li to? (franc.).
[34] Treći stalež je sve (franc.).
[35] Posle mene potop (franc.).
[36] Obična narodna čorba (franc.).
[37] Vojnička slava (franc.).
[38] Dobri seljak (franc.).
[39] Da dođete do bogatstva (franc.).
[40] Sloboda, jednak ost, bratstvo (franc.).
[41] Roman Tri musketara Aleksandra Dime.
[42] Sledbenici utopijskog socijalizma, no idejama Furijea.
[43] Sloboda. jednakost. bratstvo ili smrt (franc.).
[44] Mesto u Italiji gde je Garibaldi ranjen i zarobljen u borbi.
[45] Država. to sam ja (franc.).
[46] Aluzija na francusku revoluciju.
[47] Opšte pravo glasa (franc.).
[48] Velika ulazna dvorana u francuskom ministarstvu pravde.
[49] Devičansko čelo (franc.).
[50] Ovde počiva Volter (franc.).
[51] Žan Žak Ruso. čovek prirode i istine (franc.).
[52] To je kraj, gospodine (franc.).
[53] Neki senatori (franc.).
[54] Moja supruga (franc.).
[55] Košuto moja (franc.).
[56] Na delu (franc.).
[57] Rus je skeptičan i podrugljiv (franc.).
[58] Vodoskoka (franc.).
[59] Ratnička slava (franc.).
[60] Moj muž još nije video more (franc.).
[61] Da se povalja po travi (franc.).
[62] Sa prirodom (franc.).
[63] Moje drvo, moj zid (franc.).
[64] Učen čovek (franc.).
[65] Pamučna kapa (franc.).
[66] Mač moga oca (franc.).
[67] Neophodan uslov (franc.).
[68] Ova hronologija je u najvećem delu preuzeta iz knjige Dostojevski. Leonida Grosmana