Emil Zola

“Nana” je priča o vrtlogu strasti, o predaji, ljubavi i ljudskoj požudi. U liku Nane je vešto prikazana svaka žena sa svojim snovima, nadama i skrivenim željama; žena čiji je put od vrha do ponora kratak i nestalan. Duhom čista, telom grešna, ona je oličenje moralnog ponora i putene slasti što dovodi do ivice ludila i bezumlja.
Kroz kritički objektivan i sarkastičan presek pariskog društva, Zola je prikazao sveprisutnu malograđansku svest i time u svakom vremenu i svakom čoveku, probudio taj isti Pariz pun prezira i lažnog sjaja. U liku Nane uhvaćena je misao o prolaznosti materijalnog i životnoj vrtešci koja nas jednoga dana uznosi u visine sjaja i besprekornog, a vec narednog baca na rub očaja. Nana je žena koja odiše senzualnošću, privlačnošću i moći; svesna svoje snage, ona poput smrti odvlači u besmisao i porok a svojim razoružavajućim osmehom i konturama svog vajanog tela, ona zavodi, osuđuje, ruši, uništava.
“Nana” je priča o slabosti ljudskih poriva i pogaženim principima. Kao oličenje greha, iskušenja i izazova volje i vere, “ Nana” je priča naše stvarnosti u kojoj prave vrednosti bivaju potisnute zadahom ništavila, zovom vrele krvi. U liku Nane, Zola je stopio tri žene: Nanu majku, ponekad nemarnu i dosadnu u obožavanju svog Luiseta, ledenu i bezobzirnu Nanu koja gospodari muškim srcima i koristi ih za podmirenje sopstvenih ciljeva, i na kraju onu očajnu i nisku Nanu koja se u vrtlogu strasti predavala udarcima Fontana i na ulicama Pariza tražila svoje korene.
” Nana” je put ka dubinama podsvesti i potrebi da preispitamo sopstvene ideale, želje i snove i da u sebi uhvatimo taj neodoljivi, tajanstveni i izazovni miris.
Miris Nane.

KNJIGA PRVA



I


U devet časova dvorana pozorišta Varijete bila je još prazna. Bilo je svega nekoliko osoba na balkonu i sedištima kod orkestra, gotovo izgubljenih među foteljama od crvene kadife, u sutonu upola zapaljenih lustera. Senka je mračila veliku crvenu zavesu, nikakav šum nije dopirao s pozornice, rampa je bila ugašena, pultovi svirača spušteni. Samo se gore, na trećoj galeriji, oko velikog kruga na tavanici, po kome naga deca i žene hrljahu u nebo pozelenelo od plina, samo su se odande, čuli smeh i uzvici iz neprekidnog žamora glasova; glave, pod kapicom ili kačketom, ređale su se pod širokim svodom oivičenim pozlatom. S vremena na vreme pojavljivala bi se neka razvodnica sa ulaznicom u ruci, a pred njom gospodin i gospođa koji su sedali, gospodin u crnom odelu, gospođa tanka i povijena, i gledali lenjo po dvorani.
Dva mladića pojaviše se u sedištima orkestra. Stajali su i posmatrali.
– Šta sam ti rekao, Hektore – govorio je glasno stariji, visoki mladić sa crnim brčićima – došli smo suviše rano. Zaista si me mogao pustiti da dovršim cigaru.
Jedna razvodnica prođe.
– Oh, gospodine Fošeri – reče ona familijarno. – Neće početi za pola sata.
– Zašto onda objavljuju da je početak u devet? – gunđao je Hektor, a njegovo mršavo lice dobi kiseo izraz. – A Klarisa koja večeras igra, rekla mi je jutros da će početi tačno u devet.
Za trenutak zaćutaše, digoše glave i gledahu uporno u mračne lože. Ali su ih zelene tapete činile još mračnijim, a dole lože u parteru bile su u potpunoj pomrčini. U ložama na balkonu bila je samo jedna debela gospođa, koja se sva rasplinula na kadifenom naslonu. Levo i desno, između dva visoka stuba, lože u proscenijumu ispod draperija sa dugim resama, bile su prazne. Pozlaćena sala, sa jasnozelenim tapetama, gubila se u finoj magli kratkih plamenova velikog kristalnog lustera.
– Jesi li nabavio ložu do pozornice za Lisi? – upita Hektor.
– Da, ali sa prilično teškoće – odgovori Fošeri. – Ah, što se nje tiče, ne boj se, Lisi neće doći rano.
On prikri ovlašno zevanje, pa nastavi posle kratkog ćutanja.
– Baš si srećan, ti koji još nikad nisi video neku premijeru… Plava Venera će biti događaj. Već šest meseci govori se o njoj. Dragi moj, kakva muzika! Vraga! Bordenav razume svoj posao i čuvao je to za Izložbu.
Hektor je pobožno slušao; on postavi ovo pitanje:
– A poznaješ li Nanu, novu zvezdu koja će igrati Veneru?
– Evo ti na! Opet isto! – uzviknu Fošeri odmahujući rukama. – Od jutros mi dosadiše sa Nanom. Sreo sam više od dvadeset osoba i svaka: ,,A Nana?” – ,,A ko je Nana?” Otkuda ja to znam! Zar ja poznajem sve pariške devojke? Nana je Bordenavov pronalazak. To mora biti nešto naročito.
On ućuta. Ali prazna dvorana i suton u njoj, to crkveno raspoloženje sa pritajenim razgovorima i laganim zatvaranjem vrata, sve mu je to bilo dosadno:
– Ah, ne – reče on odjednom – ovde se stari. Ja idem. Možda ćemo dole naći Bordenava. Od njega ćemo čuti pojedinosti.
Dole, u prostranom tremu sa mermernim podom, gde je kontrola već bila na svome mestu, publika je počela dolaziti. Kroz troja otvorena vrata videlo se kako huči život na bulevarima, koji su bleštali i kipteli od sveta u ovoj lepoj aprilskoj noći. Tutnjava kola naglo je prestajala, vratanca su se s praskom zatvarala, a svet je ulazio u manjim grupama, zadržavao se malo kod kontrole I potom se peo dvojnim stepeništem, gde su se žene zadržavale njišući struk. Po golim zidovima ove sale, koja je zbog oskudne dekoracije iz doba carstva podsećala na galeriju kakvog hrama od kartona, uz drečeću svetlost plina, videle su se ogromne žute plakate sa krupnim slovima: Nana. Gospoda, primamljena, zaustavljala su se da čitaju, drugi su stajali i razgledali, zakrčujući prolaz, dok je kod blagajne jedan dežmekast čovek, širokog obrijanog lica, grubo odgovarao onima koji su poštopoto hteli da dobiju ulaznice.
– Eno Bordenava – reče Fošeri silazeći niz stepenice.
Ali ga je direktor već bio opazio.
– Ah, krasni ste mi vi! – povika mu izdaleka. – Tako ste mi napisali članak. Otvorim jutros „Figaro”, ništa!
– Čekajte – odgovori Fošeri. – Treba najpre da vidim vašu Nanu, pa da o njoj pišem. Uostalom ništa nisam obećao.
Da bi to presekao, predstavi mu svog rođaka Hektora od Faloaza, mladića koji je došao da u Parizu dovrši svoje obrazovanje. Direktor odmeri mladića. A Hektor ga je gledao sa divljenjem. To je, dakle, taj Bordenav, taj pronalazač žena, sa kojima je postupao kao sa robijašima, ta glava u kojoj se uvek kuva kakva reklama, čovek koji je vikao, pljuvao, lupao se po butinama, cinik sa duhovitošću žandarma! Hektor pomisli da treba da kaže nešto ljubazno, pa poče sladunjavim glasom:
– Vaše pozorište ...
Bordenav ga prekide mirno sirovom reči, kao čovek koji voli samo jasnu situaciju:
– Recite, moj burdelj.
Fošeri se osmehnu odobravajući, dok je Faloazu zaostalo u grlu spremljeno laskanje, i pravio se kao da mu se sviđa reč. Direktor je, međutim, požurio da pozdravi jednog dramskog kritičara čiji su članci imali velikog uticaja. Kad on vrati, Faloaz se pribrao. Bojao se da ne izgleda palančanin ako bi se pokazao suviše pogođen.
– Rekoše mi – poče on opet, želeći da na svaki način kaže nešto – da Nana ima lep glas.
– Ona – povika direktor slegnuvši ramenima. – Kao prava testera.
Mladić se požuri da doda:
– Uostalom, odlična glumica.
– Nana!... Denjak! Ne zna šta će ni s rukama ni s nogama.
Faloaz porumene. On više ništa nije razumeo i promuca:
– Ni za šta na svetu ne bih propustio večerašnju premijeru. Znao sam da je vaše pozorište ...
– Recite slobodno: moj burdelj – prekide ga Bordenav hladnom tvrdoglavošću ubeđenog čoveka.
Za to vreme je Fošeri, sasvim hladno, posmatrao žene koje prolazile. On priteče u pomoć svom rođaku kad ga video je zinuo ne znajući da li treba da se smeje ili ljuti.
– Pa učini po volji Bordenavu, nazovi njegovo pozorište kako on želi kad mu to čini zadovoljstvo... A vi, dragi moj, nemojte nas zavitlavati. Ako vaša Nana ne ume ni da peva da glumi, vi ćete imati fijasko, eto vam. A toga se ja i bojim, uostalom.
– Ja, fijasko! Ja, fijasko – povika direktor a lice mu se zacrvene. – Zar je jednoj ženi potrebno da ume pevati i glumiti? Ah, dečko moj, ti si suviše glup... Nana ima nešto drugo, do vraga! Nešto što zamenjuje sve. Ja sam je onjušio, i to je veoma jako u njoj, ili sam ja običan šmokljan. Videćeš, videćeš, ona ima samo da se pojavi, a cela će sala zinuti od čuda.
Beše podigao uvis svoje krupne ruke, koje su drhtale od uzbuđenja; pa kad mu odlaknu, on spusti glas i progunđa više kao za sebe:
– Ah, ta će daleko! Sto mu gromova! Daleko će otići! Kakva koža, oh! Kakva koža!
Zatim, kako ga je Fošeri ispitivao, on pristade da ispriča neke pojedinosti masnim izrazima, što je vređalo Hektora od Faloaza. Poznavao je Nanu i hteo je da je izvede pred publiku. Upravo je tada tražio glumicu za Veneru. On nije mario da se dugo bavi oko jedne žene, bolje je da se što pre izvede pred publiku, da publika u njoj uživa. Ali, do vraga, u njegovoj rođenoj šatri našlo se jedno zlo koje se pobunilo zbog dolaska ove velike devojke. Roza Minjon, njegova zvezda, dobra glumica i sjajna pevačica, pretila je svakog dana otkazom, besna jer je u Nani predosećala takmaca. Pa kakva bruka zbog plakata! Najzad, on je odlučio da imena obeju glumica štampa slovima iste veličine. Njemu se nije smelo dosađivati. Kad bi koja od njegovih „ženica”, tako ih je on zvao, Simona ili Klarisa, pošla malo uraskorak, znao je gde ih treba udariti nogom. Inače, ne bi se moglo živeti. On je trgovao njima i znao je koliko vrede te ,,devojčure”!
– Gle – reče on prekidajući priču. – Minjon i Stener. Uvek zajedno. Vi znate da se Roza popela Steneru navrh glave, a sad ga njen muž ne pušta ni trenutka, boji se da ne odmagli.
Na uglovima pozorišne zgrade fenjeri su bacali mlaz jake svetlosti na trotoar. Dva mala drveta jasno su se izdvajala na zelenoj svetlosti. Jedan stub se sav beleo od svetlosti da su se izdaleka mogli čitati plakati kao usred dana, a tamo dalje svetlost se probijala kroz mrak bulevara kojim se još kretala masa ljudi. Mnogi nisu odmah ulazili unutra, zastajkivali su napolju da dovrše cigaru, svetlost rampe činila ih je prozračnim, dok je po pločniku ocrtavala njihove kratke crne senke. Minjon, prava ljudina, plećat, sa četvrtastom glavom vašarskih gimnastičara, krčio je prolaz kroz gomilu, vukući pod ruku bankara Stenera, trbušastog čovečuljka čije je okruglo lice uokviravala proseda brada.
– Eh! – reče Bordenav bankaru – vi ste je juče sreli u mojoj kancelariji.

– To je, dakle, bila ona – povika bankar. – Odmah sam pomislio. Samo, kako sam ja izlazio upravo kad je ona došla, jedva sam mogao da je vidim.
Minjoj je slušao oborenih očiju, vrteći nervozno na prstu prsten sa krupnim dijamantom. Razumeo je da je reč o Nani, ali kako je Bordenav tako opisivao svoju početnicu da su se bankareve oči počele da žagre, on se umeša:
– Ostavite, prijatelju, olupina! Publika će je već dobro ispratiti. Stenere, dragi moj, vi znate da vas moja žena čeka u svojoj garderobi.
Želeo je da ga odvuče, ali Stener ne htede da ostavi Bordenava. Pred njima se otegla povorka pred kontrolom, čula se silna graja u kojoj je odjekivala reč Nana sa svoja dva sjajna sloga, zgodna za pevanje. Ljudi pred plakatima sricali su glasno njeno ime, neki ga izgovarahu onako uz put, sa naglaskom pitanja, dok ga žene, uznemirene i nasmejane, ponavljahu tiho i kao sa iznenađenjem. Niko nije poznavao Nanu. Odakle li je došla ta Nana? I počeše priče i šale koje su se šaputale na uvo. To ime imalo je u sebi nečeg maznog, nečeg odveć intimnog i zgodnog za sva usta. Samo dok ga izgovori, gomila je bila vesela kao dobro dete. Groznica radoznalosti podsticala je gomilu, ona pariška radoznalost, silna kao kakav nastup ludila, svi su hteli da vide Nanu. Jednoj gospođi su pocepali skut od haljine, jedan gospodin je izgubio šešir.
– Ah, vi odveć zahtevate – vikao je Bordenav, koga su dvadesetorica zasula pitanjima. – Sad ćete je videti... Bežim, potreban sam tamo.
Očaran što je raspalio publiku on se izgubio. Minjon je slegao ramenima podsećajući Stenera da ga Roza čeka da mu pokaže svoj kostim iz prvog čina.
– Evo Lisi! Eto silazi iz kola – reče Faloaz Fošeriju.
To je zaista bila Lisi Stevar, mala, ružna ženica od oko četrdeset godina, vrlo dugačkog vrata, mršava i izdužena lica, sa debelim usnama, ali tako živa i tako umiljata da je bila puna draži. Sa njom su išle Karolina Eke i njena majka. Karolina je bila hladna lepotica, njena majka vrlo dostojanstvena i napeta.
– Ti ćeš s nama, zadržala sam mesto za tebe – reče Lisi Fošeriju.
– Ah, taman! Da ne vidim ništa! Imam svoju fotelju! Ona mi je milija.
Lisi se naljuti. Možda ne sme da se pojavi sa njom? Ali naglo se stiša i pređe na drugi predmet.
– Što mi nisi rekao da poznaješ Nanu?
– Nanu! Nikad je nisam video.
– Zaista? Meni su se kleli da si njen ljubavnik.
Ali im je Minjon, stavljajući prst na usne, davao znak da ćute. I na Lisino pitanje, šapćući, pokaza im jednog mladića što prolazaše:
– Nanin prijatelj.
Svi ga pogledaše. Bio je očaravajući. Fošeri ga poznaje. To je Dagene, koji je sa ženama straćio tri stotine hiljada franaka, a sada senzali na berzi da bi im mogao s vremena na vreme kupiti buket cveća ili ponuditi večeru. Lisi primeti da on ima lepe oči.
– Ah, evo Blanše – povika Lisi. – Ona mi je rekla da si spavao sa Nanom.
Blanša od Sivrija, krupna plavuša, lepog, suviše namazanog lica, dolazila je u društvu nekog vitkog gospodina, savršeno negovanog i vrlo otmenog.
– Grof Ksavije od Vandevra – šapnu Fošeri na uvo Faloazu.
Grof se rukova sa novinarom, dok se između Lisi i Blanše zapodenu žustro objašnjenje. Svojim širokim suknjama sa volanima ometale su prolaz, jedna u plavom, druga u ružičastom, a sa njihovih usana letela je reč Nana tako piskavo da su ih svi slušali. Grof od Vandevra odvede Blanšu. No sada se po celom predvorju samo ponavljalo Nanino ime, i to glasno jer je očekivanje pojačalo nestrpljenje. Što već ne počinju? Ljudi su gledali na časovnik, zakasneli su iskakali iz kola pre nego što bi ona stala, grupice su ostavljale pločnik kojim su šetači prolazili sad slobodnim osvetljenim prostorom i, kriveći vratove, gledali u pozorište. Jedan mangup se zaustavi zviždeći pred velikim plakatom na ulazu, pa onda viknu glasom lakrdijaša: „Oho, Nana!” i nastavi put vukući svoje klompave cipele. Smeh obuze sve. Vrlo ugledna gospoda ponoviše: „Nana, oho, Nana!” Svet se gušio, na kontroli nasta svađa, larma je bivala sve jača, Nanino ime se ponavljalo, tražili su Nanu u jednom od onih glupih nastupa surove senzualnosti koja obuzima gomilu.
Ali kroz sivu galamu odjeknu zvonce koje je objavljivalo početak. Čak do bulevara čuše se uzvici: „Zvonilo je, zvonilo je”. Nastade guranje, svaki je hteo da prođe, dok su se činovnici kontrole udvostručili. Minjon, uznemiren, dokopa se najzad Stenera, koji nije otišao da vidi Rozin kostim. Na prvo zvono Faloaz se dokopao Fošerija i jurnuo kroz gomilu da bi čuo uvertiru. Guranje publike naljuti Lisi Stevar. Kakva su to gruba stvorenja koja guraju žene! Ona osta poslednja sa Karolinom Eke i njenom majkom. Predvorje je bilo prazno. Samo tamo dole bulevar je još besprekidno brujao.
– Kao da su ti njihovi komadi uvek zabavni – ponavljala je Lisi penjući se uz stepenice.
U dvorani, stojeći pred svojim foteljama, Fošeri i Faloaz opet su posmatrali. Sada je sala bleštala. Visoki plamenovi plina sipali su sa velikog kristalnog lustera žute i ružičaste zrake, koji su padali sa svoda na parter kao kiša svetlosti. Dok se pod odveć sirovim slikama tavanice sijala pozlata, a bledozeleni ukrasi umanjivali sjaj, prelivala se crvena kadifa sedišta. Naglo upaljena rampa poplavi svetlošću zavesu čije su purpurne draperije podsećale na kakav dvorac iz bajke, a koja je bila u upadljivoj suprotnosti sa oskudno ukrašenim okvirom na kome su pukotine pokazivale malter ispod pozlate. Bilo je već prilično toplo. Muzičari za pultovima udešavali su svoje instrumente, lako ćeretanje flaute, ugašeni uzdasi roga, pevušavi glas violine – sve se to mešalo sa sve većom grajom. Svi su govorili, gurali se i lomili, navaljujući da dođu do svog mesta, a po hodnicima je bilo toliko muvanja da je kroz svaka vrata jurio nepresušan talas sveta. Svuda unaokolo šuštanje svile, defilovanje sukanja i frizura, prekinuto ovde-onde frakom ili redengotom. Međutim, redovi fotelja su se lagano punili, ovde je padala u oči neka svetla haljina, tamo se nagnula jedna glava sa finim profilom i punđom, kroz koju je blistao sjaj nakita. U jednoj loži krajičak golog ramena beleo se kao svila. Neke gospođe, dostojanstvene, hladile su se lagano lepezama, posmatrajući talas sveta, a mlada gospoda, stojeći kraj svojih sedišta, sa duboko isečenim prslucima i cvetom u rupici od kaputa, prinosili su očima doglede sa rukama u belim rukavicama.
Dva rođaka tražila su poznata im lica. Minjon i Stener bili su zajedno u maloj loži, nalakćeni na kadifu naslona. Činilo se da je Blanša od Sivrija sama u loži do pozornice, u parteru. Ali je Faloaza naročito zanimao Dagene, koji je imao fotelju u orkestru, dva reda ispred njega. Pored njega jedno momče, kome je moglo biti najviše sedamnaest godina, svakako kakav gimnazista, bečio je svoje lepe oči, plave kao u anđela. Fošeri se osmehnu spazivši ga.
– Koja je ona gospođa na balkonu – upita odjednom Faloaz. – Ona što je kraj nje kći u plavom?
On pokaza na jednu gojaznu damu, koja se gušila u mideru, nekadašnju plavušu koja je osedela pa se obojila u žuto, njeno okruglo lice, crveno od boje, nadimalo se od navale detinjastog uzbuđenja.
– To je Gaga – odgovori Fošeri ravnodušno.
A kako mu se učini da to ime zapanji njegovog rođaka, on dodade:
– Ne poznaješ Gagu? Ona je bila u modi prvih godina vladavine Luja Filipa. Sada vuče svuda sa sobom svoju kćer.
Faloaz i ne pogleda mladu devojku. Njega je uzbudila Gaga, i više nije odvajao pogled od nje. Nalazio je da je još lepa, ali se ne usudi da to kaže.
Međutim, kapelnik je digao palicu, orkestar poče uvertiru. Svet je još ulazio, nemir i larma bivali su sve veći. Među tom premijerskom publikom, uvek istom, bilo je malih intimnih krugova koji su se sretali uz osmeh. Stalni gosti, sa šeširom na glavi, koji su se ovde osećali kao kod kuće, pozdravljali su se. To je bio Pariz, književni Pariz, Pariz bankarstva i zadovoljstva, mnogo novinara, nekoliko pisaca, berzijanaca i više lakih nego poštenih žena, čudno izmešan svet, sklopljen od svih darova, načet svima porocima, gde se na svakom licu ogledala ista groznica i isti zamor. Fošeri, koga je rođak jednako zapitkivao, pokazivao mu je lože novinara i klubova, imenovao mu dramske kritičare, jednog mršavka, isceđenog lica, sa zlim tankim usnama, pa onda jednog debeljka, dobrodušnog izgleda, skoro naslonjenog na rame svoje susetke, koju je gledao nežno i očinski.
Ali on stade videći da Faloaz pozdravlja osobe iz jedne lože na sredini. On se iznenadi.
– Kako – uzviknu on. – Ti poznaješ grofa Mifa od Bevija?
– Oh! Odavno – odgovori Hektor.– Mifaovi imaju imanje blizu našeg.
Često ih posećujem. Grof je sa ženom i tastom, markizom od Šuara.
I iz sujete, zadovoljan što mu se rođak iznenađuje, on se zaustavi na pojedinostima: markiz je bio državni savetnik, grof je tek naimenovan caričinim komornikom. Fošeni je uperio dogled i posmatrao groficu, crnku sa belom kožom, punačku ženu sa lepim crnim očima.
– Predstavi me za vreme odmora – završi on. – Sa grofom sam se već sretao, ali bih voleo da idem na njihove prijeme utorkom.
Snažno „Pst!” dopire sa gornjih galerija. Svira se uvertira, a svet još dolazi. Zakasneli primoravaju čitave redove slušalaca da se dižu, lupaju vrata na ložama, u hodniku krupne prepirke. Razgovor se ne prekida, kao čavrljanje hora brbljivih vrabaca u sumraku. Čitava zbrka, jedni mašu rukama, drugi glavom, jedni hoće da se ugodno nameste, drugi tvrdoglavo stoje da bace još koji pogled na publiku. Uzvici: ,,Sedite, sedite!” dopiru iz mračnih dubina partera. Čitava drhtavica prođe dvoranom: najzad će se videti ta čuvena Nana o kojoj već osam dana govori ceo Pariz.
Razgovor se, međutim, polako i postepeno gubio, samo tek ponegde izbije nov žagor, a usred tih malaksalih razgovora i uzdaha koji izumiru orkestar je ličio na smeh vragolana. Publika, koju je to golicalo, već se smešila. Klaka, u prvom redu partera, besno je lupala rukama. Zavesa se diže.
– Gle – reče Faloaz, koji je još govorio – kod Lisi je neki gospodin.
On je gledao ložu do pozornice, desno na balkonu. Karolina i Lisi sedele su napred, pozadi se videlo dostojanstveno lice Karolinine majke i profil nekog visokog plavokosog mladića besprekornog držanja.
– Gledaj samo – ponovi Faloaz jogunasto. – Tamo je neki gospodin.
Fošeri se odluči da upravi dogled na ložu, ali se odmah okrenu.
– Ah, tamo je Labordet – promrmlja bezbrižno, kao da prisustvo toga gospodina mora svakom izgledati potpuno prirodno i bezopasno.
Iza njih se čulo: „Mir!” i oni moradoše zaćutati. Sada je sala bila nepomična, kroz ceo amfiteatar, počevši od orkestra, nizali su se redovi uspravljenih i pažljivih glava. Prvi čin Plave Venere događa se na Olimpu, na Olimpu od kartona, kulise su prikazivale oblake, Jupiterov presto stajao je desno. Na sceni su Irida i Ganimed, oni su uz pomoć nebeskih slugu koji su pevali u horu nameštali sedišta za veće bogova. Klaka iz partera opet udari u odobravanje sasvim sama. Publika se još nije snašla i čekala je. Faloaz je, međutim, pljeskao Klarisi Beni, maloj ženici iz Bordenavove trupe, koja je igrala Iridu, u otvorenoplavoj odeći, s ešarpom od sedam duginih boja oko struka.
– Znaš, ona mora da zadigne košulju da bi metnula ešarpu – reče Fošeriju tako da ga i drugi čuju. – To smo jutros probali... Vidi joj se košulja ispod mišica i na leđima.
Lako drhtanje prođe kroz salu. Pojavi se Roza Minjon kao Dijana. Iako ni stasom ni pojavom nije odgovarala ulozi, mršava i crna, simpatično ružna kao pariški mangup, izgledala je krasno kao ruglo klasične boginje. Svoju ulaznu ariju, sa rečima glupim da se čovek zaplače, u kojima se žali na Marsa što hoće da je ostavi zbog Venere, pevala je sa sramežljivim uzdržavanjem, tako punim nagoveštene veselosti da se publika zagrejala. Njen muž i Stener, jedan uz drugog, zadovoljno su se smešili. Sva sala prasnu kad se pojavi omiljeni glumac Prilijer u generalskoj uniformi kao Mars, sa džinovskim perom, vukući neku sabljetinu koja mu je dopirala do ramena. On je bio sit Dijane, koja ga je suviše mučila. Onda se Dijana rešava da ga uhodi i da se osveti. Duet se svršavao šaljivom tirolskom arijom, koju je Prilijer otpevao komično visokim tonom naljućenog mačora. Bilo je nečeg glupo zanimljivog u tom omiljenom prvaku, koji je tobože hrabro kolačio oči, što je izazivalo slatko smejanje dama po ložama.
Zatim je publika opet postala hladna, dalje scene bile su joj dosadne. Jedva je stari Bosk, u ulozi glupog Jupitera, sa ogromnom krunom koja mu je skoro spljoštila glavu, raspoložio publiku za trenutak, u sceni svađe sa svojom ženom Junonom zbog kuvaričinog računa. Defile bogova, Neptuna, Plutona, Minerve i ostalih, umalo nije pokvario sve. Publika nije više imala strpljenja, zabrinjavajuće šuškanje i mrmljanje bilo je sve jače, slušaoci su izgubili interesovanje i počeli da posmatraju po sali. Lisi se smejala sa Labordetom, grof od Vandevra izdizao je glavu iznad snažnih Blanšinih ramena, a Fošeri je ispod oka posmatrao Mifaove, grof je bio vrlo ozbiljan kao da ga se to ništa ne tiče, grofica se ovlaš smeškala, zalutalih pogleda, sanjajući. No, odjednom, usred tog neraspoloženja, odjeknu pljesak klake protegnuto kao plotuni. Svi pogledaše na scenu. Da nije Nana? Ta se Nana i suviše čeka.
Međutim, to je bila deputacija smrtnih ljudi koje su Ganimed i Irida uveli. Sve uvaženi građani, sve prevareni muževi, koji su došli da se bogu bogova požale na Veneru što odveć raspaljuje krv i srca nežnih žena. Hor, naivnim i tužnim tonom, sa pauzama punim komičnih priznanja, silno je zanimao publiku. Jedna reč prolete kroz salu: „Hor rogonja, hor rogonja”; reč osta, i vikali su „bis”. Glave horista bile su smešne i sasvim prikladne, naročito glava jednog debeljka sa licem nalik na pun mesec. Međutim, upada Vulkan, sav besan i traži svoju ženu, koja je već tri dana otumarala. Hor poče ponovo, moleći Vulkana, boga rogonja. Vulkana je igrao Fontan, komičar originalnog i prostačkog dara, sa slobodom preterane mašte, u kostimu seoskog kovača, u riđoj vatrenoj perici, golih ruku po kojima su bila tetovirana srca probodena strelom. Jedna žena glasno viknu: „Uh, kako je ružan”, i sve prsnuše u smeh i zapljeskaše.
Scena za ovom činila se beskrajna. Jupiter nikako da skupi veće koje bi rešavalo o žalbi prevarenih muževa. I još nikako nema Nane! Čuvaju, valjda Nanu kad već bude trebalo da se zavesa spusti? Toliko dugo očekivanje već je ljutilo publiku. Žagor je ponovo počeo:
– Ne valja – reče Minjon Steneru, sav srećan. – Sjajno nasedanje, videćete.
U tom trenutku razdvojiše se oblaci udno pozornice i pojavi se Venera. Nana, vrlo visoka, vrlo razvijena za svojih osamnaest godina, u beloj tunici boginje, sa dugom riđom kosom rasutom po plećima, silazila je hladnokrvno prema rampi, smejući se na publiku. Ona otpoče svoju veliku ariju: „Kad Venera noću luta ...”
Kod drugog stiha publika se zagleda. Je li to kakva šala, kakva Bordenavova, opklada. Još se nikad nije čuo ovakav neprirodan glas, ni sa najmanje škole. Njen direktor je imao pravo, ona je pevala kao testera. Na pozornici ne ume da se snađe, ruke izbacuje napred njišući se celim telom, što nije bilo ni pristojno, ni ukusno. Iz partera su se već čuli glasovi: ,,Oh! Oh!” Na galerijama poče zviždanje, dok jedan glas nalik na mladog petla koji menja glas ne viknu ubedljivo iz fotelja orkestra:
– Vrlo šik!

Sva sala pogleda. To je bio anđelak, gimnazista sa lepim očima, sad razrogačenim, lica sva usplamtela pod Nananim uticajem. Kad primeti da ga celo pozorište gleda, on pocrvene od stida što je nehotice govorio glasno. Dagene, njegov sused, posmatrao ga je smešeći se, publika se smejala stišana i niko više nije pomišljao da zviždi. Mlada gospoda u belim rukavicama, takođe oduševljena Naninim telom, oduševiše se i zapljeskaše.
– Tako je! Vrlo dobro! Bravo!
A Nana, videći da se publika smeje, pođe se i sama smejati. Veselost se udvostruči. Ipak je bila zanimljiva ta lepa devojka. Njen osmeh dubio joj je na obrazima dve slatke jamice. Ona je čekala, ne zbunjujući se, familijarno, na ravnoj nozi s publikom, namigujući kao da hoće da joj kaže kako ona zaista nema dara ni za prebijenu paru, ali da to ne mari ništa, jer ima u njoj nečeg drugog. Pa, mahnuvši rukom kapelniku, kao da hoće da mu kaže: „Hajdemo, čiča, dalje!” poče svoj drugi kuplet „U ponoć Venera prolazi”.
Uvek onaj isti kiseli glas, ali sad je on grebao publiku baš tamo gde treba, tako da je gledaoce na mahove prožimala jeza. Ona se neprestano smeškala, što je osvetljavalo njena mala rumena usta i odsjajivalo u njenim velikim jasnoplavim očima. Pri nekim slobodnijim stihovima sladostrasno je prćila nosić šireći ružičaste nozdrve, dok bi joj plamen liznuo uz obraze. Ona se jednako njihala, ne znajući ništa drugo. Publika više nije nalazila da je to ružno, naprotiv. Gospoda uperiše na nju doglede. Završavajući kuplet, glas je sasvim izdade, ona shvati da nikad neće dospeti do kraja. Tada, bez imalo uznemirenja izvi kukove, što pod tankom tunikom ocrta njenu oblinu, i zabacivši glavu, raširi ruke. Svi zapljeskaše. Odjednom, ona se okrete, pokaza svoja leđa po kojima se riđa kosa pružila kao runo. Pljeskanje postade besno.
Kraj prvog čina bio je hladniji. Vulkan je hteo da ošamari Veneru. Bogovi su većali i odlučili da najpre sprovedu istragu na zemlji pre nego što reše žalbu prevarenih muževa, Dijana je u tom trenutku čula kako su Venera i Mars nežno razgovarali i odluči da dobro motri na njih za vreme puta po zemlji. Bila je to i scena u kojoj je Amor, koga je igrala jedna dvanaestogodišnja devojčica, na sva pitanja odgovarao plačljivim glasom: „Da, mama... ne, mama”, čupkajući nos prstom. Jupiter, sa strogošću naljućenog gospodara, zatvorio je Amora u mračnu sobu i zadao mu da dvadeset puta izmenja glagol, voleti. Finale se publici više svidelo jer su ga i hor i orkestar izveli odlično. Ali, kad zavesa pade, uzalud je klaka pokušavala da izazove glumce, svi su žurili prema izlazima.
Gurali su se, gazili jedan drugom obuću, stešnjeni između redova fotelja, saopštavali utiske. Jedna ista reč se ponavljala:
– Budalaština!
Neki kritičar govorio je da bi najbolje bilo da se ovim i svrši komad, koji je, uostalom, bio za sve nezanimljiv: uglavnom se govorilo o Nani. Fošeri i Faloaz izašli su prvi i sretoše se u hodniku sa Stenerom i Minjonom. Davili su se u tom uzanom hodniku, tesnom i niskom kao u kakvom prolazu ugljenokopa, osvetijenom svetlošću plina. Stajali su neko vreme kraj desnog stepeništa, zaštićeni od guranja krajem stepenišne ograde. Publika sa galerije silazila je uz neprekidnu lupu svojih teških cipela, povorka crnih odela prolazila je mimo njih, dok se jedna garderoberka s mukom trudila da od gomile sačuva stolicu na kojoj je naslagala kapute.
– Ama, ja je znam – povika Stener čim opazi Fošerija. – Svakako sam je negde video. Verovatno u Kazinu, odakle su je morali izneti, toliko je bila pijana.
– Ne znam tačno – odgovori novinar. – I meni se čini da sam je negde sreo...
On spusti glas i dodade smešeći se:
– Možda kod Trikonke.
– Vraga! Na nekom prljavom mestu – izjavi, Minjon, koji je izgledao očajan. – Odvratno je da publika ovako prima i takva stvorenja. Još malo pa u pozorištima više neće biti poštenih žena. Još ću na kraju morati da zabranim Rozi da igra.
Fošeri nije mogao da uzdrži osmeh. Međutim, još uvek je trajala lupa teške obuće o stepenice, jedan čovečuljak u kačketu govorio je razvlačeći:
– Oh, la, la, kako je punačka! Dobar zalogaj!
U hodniku, dva mladića sa kolmovanom kosom, prigodno odevena, svađala su se. Jedan je stalno ponavljao reči: „Kužno, kužno!” ne obrazlažući. Drugi je opet, odgovarao rečima. „Sjajna! Sjajna!” bez ikakvih objašnjenja.
Faloazu se takođe mnogo svidela, on se jedino usudio da kaže kako bi bilo dobro da školuje glas. Tada Stener, koji ništa nije slušao, kao da se trže iz sna. Uostalom, treba čekati. Možda će se u narednim činovima sve pokvariti. Publika je pokazala dosta predusretljivosti, ali svakako još nije pobeđena. Minjon se kleo da se komad neće moći dovršiti, i kako Fošeri i Faloaz odoše u foaje, on uze Stenera pod ruku, naže mu se nad rame šapćući:
– Dragi moj, videćete u drugom činu kostim moje žene. To je fino.
Gore u foajeu tri velika kristalna lustera blistala su punim sjajem. Dva rođaka oklevahu; kroz staklena vrata, s kraja na kraj, videla se masa glava, koja se kretala kao poneta bujicom u oba pravca. Oni ipak uđoše. Nekoliko grupa ljudi govorilo je na sav glas uz žustre pokrete, drugi su šetali u povorci, obrćući se na petama i škripeći o uglačan parket. Levo i desno, između stubova od šarenog mermera, sedele su gospođe na klupama od crvene kadife, posmatrajući, umornog izgleda, kao malaksale usled toplote, kako kraj njih prolazi povorka šetača, a iza njih u velikim ogledalima videle su se njihove punđe. U dnu, kod bifea, neki debeljko pio je sirup.
Da bi se osvežio, Fošeri izađe na balkon, Faloaz je najpre posmatrao fotografije glumica, koje su uramljene visile između stubova, ali najzad se odluči da pođe za rođakom. Napolju, na čelu fasade pozorišta, bila je ugašena svetlost. Na balkonu bilo je mračno i sveže, i njima se učini prazan. Sam, u mraku, jedan mladić naslonjen na kamenu ogradu pušio je cigaretu koja se žarila u mraku. Fošeri pozna Dagenea. Rukovaše se.
– Šta radite to – upita ga novinar. – Krijete se po mračnim kutovima, vi koji obično o premijerama ne izlazite iz fotelje.
– Vidite, pušim – odgovori Dagene. Na to Fošeri, da bi ga zbunio:
– Pa šta mislite o početnici? U kuloarima se rđavo govori o njoj.
– Oh – promrmlja Dagene – ljudi koje ona neće.
To je bio sav njegov sud o Naninom talentu. Faloaz se nagnuo i posmatrao bulevar. Preko puta, prozori jednog hotela i nekog kluba bili su jako osvetljeni, dok je na pločniku masa potrošača zauzela stolove kafane „Madrid”. Iako je već, bilo kasno, svet se gušio, išlo se korak po korak, svet je neprestano izlazio iz Ulice Žofroa, ljudi su čekali po pet minuta da pređu na drugu stranu, tolika se bila otegla povorka kola.
– Kakva živost! Kakva huka – ponavljao je Faloaz, koga je Pariz još čudio.
Dugo je zvonilo. Foaje se isprazni. Požuriše po hodnicima. Zavesa je već bila podignuta kad se ulazilo u grupama, na očito nezadovoljstvo publike koja je sedela. Svako je zauzimao – svoje mesto, pažljiv i uzbuđena lica. Faloaz najpre pogleda Gagu, ali se iznenadi kad kraj nje opazi onog velikog plavog gospodina koji je malopre bio kod Lisi.
– Kako je ime onom gospodinu – upita on.
Fošeri ga nije video.
– Ah, da! Labordet – odgovori on najzad sa istom nemarnošću.
Dekor drugog čina bio je iznenađenje. Scena je predstavljala ,,krompir-bal” u krčmi „Kod crne kugle” u predgrađu na Belu nedelju, maske su pevale neko kolo prateći refren lupom potpetica. Ta šeretska budalaština, koju niko nije očekivao, toliko raspoloži publiku da uz buran aplauz ponoviše kolo.
Zatim je došla grupa bogova da sprovede istragu, zalutali su, jer ih je dovela Irida, koja se hvalila kako, tobože, poznaje zemlju. I bogovi su se maskirali da ih ne bi poznali. Jupiter se obukao kao kralj Dagober i navukao čakšire naopako, a na glavu stavio krunu od belog lima, Febus se pojavio kao poštanski kočijaš, Minerva kao normandijska dojkinja. Ogromna veselost pozdravi Marsa u nemogućoj uniformi, švajcarskog admirala. Ali urnebesan smeh nastade tek onda kad se pojavi Neptun u plavoj bluzi sa naduvenom dugačkom kapom, sa prilepljenim loknicama na slepoočnice, u nekim prevelikim papučama i pevajući iz basa: ,,Oh! kad je čovek lep, mora pustiti da ga vole!” Začu se nekoliko: ,,O! o!” Žene su malo podigle svoje lepeze. Lisi se u loži smejala tako glasno da ju je Karolina Eke morala ućutkati udarajući je lepezom.
Od tog trenutka komad je bio spašen i nagoveštavao je veliki uspeh. Taj bogovski karneval, Olimp srozan u blato, ismejana čitava jedna religija, nagrđeno čitavo jedno pesništvo, sve se to publici činilo kao sjajna gozba. Groznica nepoštovanja obuze obrazovanu premijersku publiku, gazilo se po legendi, rušila se antička kultura. Jupiter je bio šmokljan, Mars udaren. Kad se Jupiter namah zaljubio u jednu pralju, i ostao s njom da igra, Simona, koja je prikazivala pralju, udari ga u nos svojom nožicom i nazva ga šaljivo: „Čiča!” To izazva buru smeha. Dok se igralo, Feb je plaćao za Minervu toplo piće, a Neptun je sedeo okružen sa desetak žena, koje su ga hranile kolačima. Aludiralo se, dobacivale skaredne reči, naivne reči dobijale su nova značenja uz uzvike iz partera. Odavno se u pozorištu publika nije uvalila u veću budalaštinu. To ju je odmaralo.
Međutim, usred tih ludorija, radnja se nastavljala. Vulkan, kao fićfirić, sav u žutom odelu, žutim rukavicama, sa monoklom, jurio je za Venerom, koja je bila odevena kao piljarica, ubrađena maramom, golovrata, sa krupnim zlatnim nakitom. Nana je bila tako bela i obla, svojim jakim kukovima i otvorenim usnama tako je odgovarala pojavi da odmah ovlada celom salom. Svi zaboraviše na Rozu Minjon, slatku lutkicu sa velikim slamnim šeširom i kratkom haljinom od muslina, koja je divnim glasom pevala Dijanine tugovanke. Ova nova krupna devojka, što se pljeskala po butinama, kokotala kao kokoška, širila je oko sebe miris života, onu žensku svemoć kojom se publika opijala. Od tog drugog čina njoj je bilo sve dozvoljeno, mogla se držati rđavo na sceni, mogla je pevati netačno, zaboraviti nešto, dovoljno je bilo da se samo okrene i nasmeje pa da joj zapljeskaju. Kad bi učinila svoj čuveni pokret kukom, fotelje bi se zapalile, neka bi se toplota pela s galerije na galeriju do samog svoda. Kad ona povede igru, nasta trijumf. Tu je bila kao kod svoje kuće, s pesnicom na kuku, Venera sa oluka, Venera sa ulice. A muzika kao da je bila udešena za njen narodski glas, muzika zurle sa vašara u Sen Kluu, sa piskom klarineta i skokovima pikola.
Još dva mesta ponoviše. Valcer iz uvertire, onaj valcer sa obešenjačkim ritmom poneo je bogove. Junona kao salašarka ukebala je Jupitera sa njegovom praljom i šamarala ga. Dijana je čula kad je Venera zakazala sastanak i požurila je da saopšti Vulkanu i mesto i vreme, a Vulkan se razvika: „Imam svoj plan.” Kraj nije bio jasan. Istraga se završi galopom finala, i Jupiter, sav zaduvan, bez krune, izjavi da su zemaljske ženice sjajne i da je sva krivica do muškaraca.
Zavesa je pala i kroz odobravanje vikalo se snažno: „Svi! svi!”
Kad se zavesa ponovo digla, pojavili su se svi umetnici držeći se za ruke. U sredini Nana i Roza Minjon klanjale su se duboko. Pljeskali su, klaka je klicala. Zatim se sala lagano praznila.
– Treba da pozdravimo groficu Mifa – reče Faloaz.
– Da, i mene da predstaviš – odgovori Fošeri – pa ćemo posle sići.
Ali je teško bilo dospeti do balkonskih loža. Gore u hodniku svet se gušio. Da bi prošli kroz gomilu, trebalo se provlačiti pomažući se laktovima. Naslonjen na zid pod jednom bakarnom lampom u kojoj je goreo plin, debeli kritičar okružen pažljivom gomilicom, govorio je o komadu. Ljudi u prolazu izgovarahu poluglasno njegovo ime. Za vreme predstave smejao se sve vreme, tako se govorilo po kuloarima, međutim, sad je sudio vrlo strogo o ukusu i moralu. Malo dalje, kritičar sa tankim usnama bio je pun blagonaklonosti koja je imala neki neugodan ukus, kao prokislo mleko.
Fošeri je zavirivao u lože kroz okrugle otvore na vratima, ali ga grof od
Vandevra zaustavi i upita koga traži. Kad doznade da rođaci žele da posete grofa Mifa, on ih uputi u ložu broj 7, odakle je ovaj upravo izlazio. Potom se naže na uvo novinaru:
– Je l’ te, dragi moj, ova Nana svakako je ona ženska što smo je jedne večeri sreli na uglu Ulice Provans ...
– Gle! Tako je – povika Fošeri. – Lepo sam rekao da je odnekud znam.
Faloaz predstavi svog rođaka grofu Mifa od Bevija, koji je bio vrlo uzdržan. Ali pri pomenu Fošerijevog imena, grofica podiže glavu i reče nekoliko ljubaznih i diskretnih reči novinaru povodom njegovih članaka u „Figaru”. Nalakćena na naslon od kadife ona se upola okrenu i napravi lep pokret ramenima. Razgovarali su o svetskoj izložbi.
– Biće vrlo lepo – reče grof sa zvaničnom ozbiljnošću na četvrtastom i pravilnom licu.
– Danas sam bio na Marsovom polju, vratio sam se očaran.
– Vele da neće biti na vreme gotovo – odvaži se Faloaz – ima nekih neprilika.

Grof ga prekide strogim glasom:
– Biće gotovo, jer car tako hoće.
Fošeri veselo ispriča kako jednog dana umalo nije ostao u akvarijumu koji se gradio, kad je išao da traži materijal za neki svoj članak. Grofica se smeškala. Na mahove je pogledala u salu dižući ruke sa belim rukavicama do lakata, hladeći se polako lepezom. Dvorana je bila gotovo prazna i dremala, neka gospoda u foteljama raširila su novine, gospođe su spokojno primale kao u svojim kućama. Čuo se samo ugodan žagor, kao u intimnim društvima, pod svetlošću lustera sada ublaženoj zbog fine prašine koja se podigla od silnog pokretanja za vreme odmora. Na vratima su se gurala gospoda i posmatrala dame koje su ostale na svojim mestima. Oni su za trenutak stajali nepomično izduženih vratova, upadljivi u svojim belim prsnicima.
– Očekujemo vas u prvi utorak – reče grofica Faloazu.
Ona pozva i Fošerija, koji se poklonio. O komadu nisu govorili, Nanino ime se nije izgovorilo. Grof je bio tako ledeno dostojanstven da bi čovek rekao da se nalazi u parlamentu. On samo reče, da bi objasnio njihovo prisustvo na predstavi, kako njegov tast voli pozorište. Vrata lože su ostala otvorena i kroz njih se video visok stas starog markiza, koji je izašao da načini gostima mesta. Njegovo lice bilo je meko i belo pod šeširom sa šiorkim obodom, oči su mu uznemireno posmatrale žene koje su prolazile.
Čim ih je grofica pozvala, Fošeri ustade da se oprosti, osećajući da nije u redu da razgovara o komadu. Faloaz je izašao posle njega. U loži grofa od Vandevra opazio je plavog Labordeta kako se ugodno namestio i zabavljao vrlo familijarno sa Blanšom od Sivrija.
– Ah – reče on čim stiže svoga rođaka – pa ovaj Labordet poznaje, dakle, sve žene? Eno ga sad sa Blanšom.
– Pa, razume se da ih sve poznaje – odgovori mirno Fošeri. – Zar ti to ne znaš?
Hodnik je bio malo manje zakrčen. Fošeri je hteo da siđe, kad ga zovnu Lisi Stevar. Ona je bila sasvim u dnu, pred vratima svoje lože. „Unutra je da se čovek skuva”, reče ona. Bila je u hodniku sa Karolinom Eke i njenom majkom i grickala bombone od čokolade. Jedna razvodnica razgovarala je sa njima materinski. Lisi je korila novinara kako je vrlo pažljivo od njega što je posetio sve dame redom, a do nje čak nije došao da je zapita je li žedna! Zatim odmah pređe na drugo.
– Znaš, dragi, meni se Nana veoma sviđa.
Želela je da ostane kraj nje za vreme poslednjeg čina, ali se on izvuče uz obećanje da će je sačekati pri izlazu. Dole, pred pozorištem, Fošeri i Faloaz zapališe cigarete. Pločnik je bio zakrčen, čitava povorka ljudi izašla je napolje da udiše noćnu svežinu usred potmulog hučanja bulevara.
Međutim, Minjon odvuče Stenera u kafanu „Varijete”. Videći Nanin uspeh, stao ju je hvaliti na sav glas, posmatrajući krišom bankara. Znao ga je on. Već dva puta mu je pomogao da prevari Rozu, a posle, kad je hir bio zadovoljen, doveo ga je njoj pokajanog i vernog. U kafani su se mnogobrojni gosti tiskali oko mramornih stolova, neki su pili stojeći, na brzinu, široka ogledala produžavala su u beskraj tu gužvu glava, uveličavajući bezmerno usku salu sa njena tri lustera, klupicama sa moleskinom i crvenim uvojnim stepeništem. Stener sede za sto u prvoj sali koja je gledala na bulevar. Vrata su bila skinuta, možda suviše rano prema sezoni. Fošeri i Faloaz prođoše, bankar ih pozva:
– Hodite da popijemo čašu piva.
Ali ga je druga misao mučila, hteo je da se Nani baci buket. On pozva kelnera, koga je familijarno zvao Ogistom. Minjon, koji je slušao, pogleda ga tako da se ovaj zbuni, te promuca:
– Dva buketa, Ogiste, dajte ih garderoberki, po jedan za obe dame, i u zgodnom trenutku, je l’ te?
Na drugom kraju sale sedela je jedna devojka pred praznom čašom, oslonivši potiljak na ogledalo iza sebe. Moglo joj je biti najviše osamnaest godina, izgledala je kao ukočena od dugog i uzaludnog čekanja. Pod prirodnim loknama njene lepe kose belelo se lice device sa blagim, naivnim, kadifastim očima, imala je haljinu od zelene svile, okrugao šešir sa jako oborenim obodom. Od noćne svežine bila je sva bela.
– Gle! Eno Satene – promrmlja Fošeri opazivši je. Faloaz odmah stade da se raspituje.
– Oh, obična uličarka, ništa više!
Ali ona je bila toliki šeret da je novinara zanimalo da s njom razgovara, stoga podiže glas:
– Šta radiš to, Satena?
– Hoću da se usmrdim – odgovori devojka mirno i ne mrdnuvši.
Sva četvorica zadovoljno prsnuše u smeh. Minjon ih je uveravao da još imaju vremena, treba bar dvadeset minuta da se namesti dekor za treći čin. No, oba rođaka, pošto su popili pivo, hteli su da se vrate, bilo im je hladno. Minjon, ostavši sam sa Stenerom, nalakti se pa mu reče u oči:
– Dakle! Tako je, otići ćemo k njoj, ja ću vas predstaviti. Ali to ima da ostane među nama. Moja žena ne mora o tome ništa da zna.
Kad su se vratili na svoja mesta, Fošeri i Faloaz primetiše u jednoj loži druge galerije neku lepu ženu, skromno odevenu. Kraj nje je bio jedan po izgledu ozbiljan gospodin, šef nekog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koga je Faloaz poznavao, jer ga je viđao kod Mifaovih. Fošeri je verovao da se zvala gospođa Rober: poštena žena, koja je uvek imala samo po jednog ljubavnika, nikad više, i uvek ugledne ljude.
Morali su se okrenuti. Dagene se smešio na njih. Sad kad je Nana uspela, nije se više krio, doživeo je pravi trijumf u kuloarima. Mladi gimnazista, opet, nije se micao sa svog mesta, diveći se Nani. To je to, to je žena, i on je bio sav crven, mahinalno je svlačio i navlačio svoje rukavice, pa kako je njegov sused govorio o Nani, on se odvaži da ga zapita:
– Oprostite, gospodine, da li poznajete ovu damu koja igra?...
– Da, nešto malo – progunđa Dagene iznenađen i oklevajući.
– Vi onda znate i gde stanuje?
Pitanje je bilo tako bezobzirno da je zaželeo da mu odgovori šamarom.
– Ne – reče on nabusito i okrete leđa.
Plavokosi deran oseti da je bio nepristojan, pocrvene još više i osta zbunjen.
Začuše se tri udarca. Garderoberke su imale pune ruke posla, pretrpane bundama i ogrtačima usred publike koja se vraćala. Klaka je pljeskala dekoru koji je prikazivao jednu pećinu u Etni, izdubljenu u srebrnom rudokopu, litice su se sijale kao novi taliri, u dnu Vulkanova kovnica, koja je blistala kao sunce na zapadu. Dijana, već od drugog čina, dogovarala se s bogom da on tobože otputuje kako bi Venera i Mars bili slobodni. Tek što je Dijana ostala sama, a Venera dođe. Drhtavica prođe kroz salu. Nana je bila naga, mirna i drska, svesna svemoći svoga tela. Bila je obavljena samo tankim velom: njena obla ramena, njena amazonska bista sa prsima čvrsto uzdignutim kao naperena koplja, njeni široki kukovi koji su se njihali sa nasladom, njene butine debele plavuše, celo njeno telo naziralo se pod tom providnom tkaninom kao kroz belu penu. To je bila Venera koja se rađa iz talasa i kojoj je jedina odeća njena duga kosa. Kad Nana podiže ruke, na svetlosti rampe videle su se zlatne dlačice ispod pazuha.
Nije bilo pljeskanja. Niko se nije smejao, lica gospode bila su ozbiljna, zategnuta, nos ušiljen, usta suva, bez pljuvačke. Kao da je dunuo neki vetar, blag, potmuo, pun pretnje. Odjednom se u tom detetu pojavljivala nemirna žena koja je donosila ludilo svog pola i otkrivala nedostižnost želje. Nana se još smešila, ali oštrini osmehom aždaje koja guta ljude.
– Do vraga! – šapnu Fošeri Faloazu.
Za to vreme Mars je dotrčao na sastanak u svojoj perjanici i našao se između dve boginje. Tu scenu je Prilijer igrao majstorski dok ga je Dijana milovala poslednji put pre nego što će ga izdati Vulkanu, dok ga je Venera mazila razjarena prisustvom svoje suparnice, on se predavao blažen i razmekšao kao pile u sosu. Veliki trio je završavao scenu kad se jedna garderoberka pojavi u loži Lisi Stevar i baci na scenu dva ogromna buketa od belog krina. Zapljeskaše, Nana i Roza Minjon su zahvaljivale dok je Prilijer podigao bukete. Jedan deo publike iz partera okrete se sa osmehom ka loži Stenera i Minjona. Sav crven, bankar je nervozno mrdao bradom kao da ga nešto guši.
Nastavak oduševi publiku. Dijana je otišla besna. Venera, sedeći na jednom sprudu obraslom mahovinom, pozva Marsa kraj sebe. Još se niko nije nikad usudio da prikaže tako strasno zavođenje. Nana je obgrlila Prilijera i privlačila ga k sebi, kad se udno pećine pojavi Fontan, sa strašnom mimikom smešnog gneva i preuveličanom maskom uvređenog muža, koji zatiče ženu na delu. U ruci je držao čuvenu mrežu od gvozdene žice. Za trenutak se zaljulja kao ribar kad hoće da hitne sačme i, nekim srećnim potezom, Venera i Mars su uhvaćeni u mrežu; mreža ih je stegla i učinila nepomičnim u položaju srećnih ljubavnika.
Čuo se žagor kao uzdah koji se suviše zadržavao. Nekolicina zapljeskaše, svi su dogledi bili upereni na Veneru. Malo-pomalo Nana je ovladala publikom i sad je gospodarila svakim čovekom. Strast koja je odisala iz nje kao iz pomahnitale zveri, širila se sve više i ispunjavala salu. U tom trenutku njen najmanji pokret izražavao je želju, ona je izobličavala put jednim pokretom kao da nevidljiva gudala prelaze preko njenih mišića. Malje sa zatiljka odgonio je mlak i bludeći dah koji je dolazio iz usta neke žene. Fošeri je video pred sobom gimnazistu koga je strast podigla sa sedišta. Želeo je da pogleda grofa od Vandevra, vrlo bledog i stisnutih usnica, debelog Stenera, kome se lice krivilo kao da ga je udarila kap, Labordeta, koji je gledao dogledom kao stari džambas kad mu se sviđa dobra kobila, Dagenea, kome su se uši crvenele i mrdale od zadovoljstva. Zatim se okrete za časak i osta zapanjen onim što primeti u loži kod Mifaovih: iza bele i ozbiljne grofice propinjao se grof, zabezeknut, s crvenim pegama na licu, a kraj njega, u senci, stare oči markiza od Šuara ličahu na mačje oči koje su sijale kao fosfor i zlato. Svet se gušio, ispod kose tekao je znoj. Za tri sata, koliko su bili tu, disanje je zagrejalo vazduh mirisom ljudi. Uz svetlucanje plina, prašina se zgušnjavala i zastajala ispod lustera. Cela se sala kretala, drhtala kao u nekoj vrtoglavici, umorna i razdražena, skrhana tom sanjivom željom ponoći, koja se nejasno izražavala u dnu loža. A Nana, pred tom publikom koja je bila van sebe, pred tih hiljadu pet stotina lica skupljenih, posustalih i nervno poremećenih, bila je pobednik sa svojim mermernim telom, svojim polom dovoljno snažnim da skrši svu to masu a da sama ne bude ni dodirnuta.
Komad se bližio kraju. Na pobedničke Vulkanove uzvike ceo je Olimp prošao pokraj ljubavnika sa uzvicima ,,oh!” od iznenađenja i zajedanja. Jupiter je rekao: ,,Sine, smatram da ste vrlo neozbiljni kad ste nas pozvali da vidimo tako šta”. Zatim se sve obrnulo u korist Venere. Hor rogonja, koji je Irida opet dovela, moli boga bogova da prekine istragu, jer otkako su žene ostale kod kuća, život je po muškarce postao neizdržljiv. Oni više vole da budu varani i mirni. I u tome je poruka komada. Veneru su oslobodili. Vulkan je dobio razvod braka. Mars se pomirio sa Dijanom. Jupiter, da bi imao mira kod kuće, namesti svoju malu pralju u neko sazvežđe. Najzad pustiše Amora iz zatvora, gde je bio sa kokotama umesto da menja glagol voleti. Zavesa se spušta nad apoteozom. Hor rogonja kleči pevajući himnu zahvalnosti Veneri, koja se smeje i raste u svojoj suverenoj nagoti.
Publika je već bila na nogama i izlazila. Izazivali su pisce i umetnike usred grmljavine pljeskanja. Uzvici: „Nana! Nana!” prolamali su se ludački. Sala se još nije ispraznila a počelo se mračiti, rampa je bila ugašena, luster je smanjivao svetlost, duge zavese navlačile su se na proscenijum i sakrivale pozlatu galerija, i ta sala tako topla i hučna, utonu odjednom u težak san, dok se miris plesni i prašine peo uvis. Na rubu lože, čekajući dok masa prođe, grofica Mifa stajala je umotana u krzno i posmatrala mrak.
U kuloarima su se muvale garderoberke, koje su izgubile glavu zbog prezaposlenosti. Fošeri i Faloaz žurili su da posmatraju svet pri izlasku. Duž trema gospoda su pravila lanac, dok su niz oba stepeništa ravnomerno i zbijeno silazile dve beskrajne povorke ljudi. Stener sa Minjonom prvi je promakao. Grof od Vandevra proveo je ispod ruke Blanšu od Sivrija. Gaga i njena kći bile su za trenutak zbunjene, ali se Labordet požurio da im nađe kola i otmeno zatvori vrata za njima. Niko nije video kad je Dagene prošao. Kako je gimnazista, zajapurenih obraza, rešen da čeka pred vratima na koja izlaze glumci, jurio ka prolazu Panorame, čija su vrata bila zatvorena, on se očešao o Satenu, koja je stajala na ivici pločnika, ali, očajan, on je odbi grubo i izgubi se u gomili sa suzama želje i nemoći u očima. Gospoda su palila cigare i odlazila pevušeći „Kad Venera noću luta”. Satena se vratila pred kafanu „Varijete”, u kojoj ju je Ogist častio. Neki debeljko, vrlo zagrejan, odvede je naposletku u mračni bulevar koji se najzad smirio. Svet je, međutim, još izlazio. Faloaz je čekao Klarisu. Fošeri je, međutim, obećao da sačeka Lisi sa Karolinom Eke i njenom majkom. One stigoše, zakrčivši ceo jedan put predvorja, smejući se glasno upravo kad su Mifaovi prolazili sa svojim ledenim izgledom. Bordenav je baš tada gurnuo jedna vratanca i uspeo da dobije od Fošerija formalno obećanje da će napisati članak. Bio je sav znojav, ozaren, kao opijen uspehom.
– Evo sigurnih dve stotine predstava – reče ljubazno Faloaz. – Ceo Pariz proći će kroz vaše pozorište.
A Bordenav, ljuteći se, naglim pokretom podbratka pokaza publiku koja se gušila u tremu, to zbrku suvih usana, zažarenih pogleda, koje je još zagrevala Nana, viknu snažno:
– Reci slobodno: kroz moj burdelj, prokleti tvrdoglavko!

II


Sutradan u deset časova Nana je još spavala. Stanovala je na Bulevaru Osman, na drugom spratu jedne velike nove kuće koju je sopstvenik izdavao samo samicama da bi mu isušile vlagu. Neki bogati trgovac iz Moskve, koji je došao da provede zimu u Parizu, tu ju je smestio i platio zakup za šest meseci unapred. Stan, velik za nju, nikad nije bio potpuno namešten, i palanački luksuz, stočići i pozlaćene stolice mešali su se sa stvarima kupljenim u starinarnicama, stočići od mahagonija sa svećnjacima od cinka koji podražavahu florentinsku bronzu. Sve je to suviše odavalo devojku koju je njen prvi ozbiljni prijatelj prebrzo ostavio, te je opet spala na sumnjive ljubavnike, težak početak, neuspeli poduhvat ometen nemanjem kredita i sudskim pretnjama.
Nana je spavala potrbuške, obgrlivši golim rukama uzglavlje u koje je zaronila svoje lice bledo od sna. Spavaća soba i oblačionica bila su jedina odeljenja koja je udesio neki tapetar iz okoline. Svetlost se probijala ispod zavese. Video se nameštaj od palisandra, pokriven vezenim damastom sa krupnim plavim cvetovima na sivoj osnovi. U vlazi ove uspavane sobe Nana se naglo prenu iz sna, gotovo iznenađena što oseća prazninu kraj sebe. Ona pogleda na drugo uzglavlje, koje je ležalo pored njenog jastuka, sa još svežim otiskom glave na čipki. Onda, pipajući rukom, pritisnu dugme kraj uzglavlja.
– Otišao je, dakle – upita ona sobaricu koja uđe.
– Da, gospođo. Gospodin Pol je otišao pre deset minuta. Kako je gospođa bila umorna, nije hteo da je budi, ali mi je naredio da gospođi kažem da će doći sutra.
Dok je govorila, sobarica Zoe je otvarala šalone. Svetlost prodre unutra. Zoe je bila izrazito crnomanjasta, zalizane kose, dugog lica, pljosnata nosa, modra i bubuljičava, debelih usana i crnih nemirnih očiju.
– Sutra, sutra – ponavljala je Nana još sanjiva. – Je li to danas... sutra?
– Da, gospođo. Gospodin Pol obično dolazi sredom.
– Eh, ne! Sećam se – povika mlada žena sedeći na postelji. – Sve se izmenilo. To sam mu htela jutros reći. Srešće se sa crncem, i imaćemo skandal.
– Gospođa me nije obavestila, to nisam mogla znati – mrmljala je Zoe. – Kad gospođa hoće da promeni dane, treba da me izvesti kako bih znala... Dakle, stari cicija neće više dolaziti utorkom?
Tako su one među sobom, ne šaleći se, zvale cicijom i crncem dva čoveka koja su plaćala, nekog trgovca iz predgrađa Svetog Denisa i nekog Vlaha, tobožnjeg grofa, kome su prihodi bili vrlo neuredni, a iz vrlo sumnjivih izvora. Dagene je za sebe uzeo pojutarja starog cicije. Trgovac je morao rano ići svojoj kući i mladić je iz Zoine kuhinje vrebao njegov odlazak i zauzimao mu mesto, još vruće, do deset časova, kada je i sam odlazio na posao. Nana i on nalazili su da je to vrlo ugodno.
– Utoliko gore – reče ona. – Pisaću mu posle podne... a ako ne primi moje pismo, vi ćete ga sutra sprečiti da uđe.
Zoe se, međutim, šetala po sobi i govorila o velikom sinoćnom uspehu.
– Gospođa je pokazala velike sposobnosti, pevala je divno! Ah, sad gospođa može biti potpuno spokojna.
Nana, nalakćena na jastuk, odgovarala je samo klimanjem glave. Košulja joj se bila smakla, kosa raspletena i zamršena, prosuta po ramenima.
– Svakako – odgovorila je ona zamišljeno. – Ali kako dočekati? Danas ću imati sto neprijatnosti. Eto, da li je vratarka jutros dolazila?
Tada obe počeše ozbiljno da razgovaraju. Dugovala je tri kirije, gazda je pretio popisom. Potom, čitav lom poverilaca, zakupac kola, pralja, krojač, trgovac ugljem i mnogi drugi koji su svaki dan dolazili i čekali ha klupama u predsoblju. Naročito je trgovac ugljem bio strašan, drao se po stepeništu. No najveća Nanina nevolja bio je njen mali sin Luj, koga je rodila u svojoj šesnaestoj godini i koji je bio kod dojkinje u nekom selu blizu Rambujea. Ta žena tražila je tri stotine franaka da vrati Luja. Od svoje poslednje posete detetu, u nastupu materinskog osećanja, Nana je očajavala što ne može da privede u delo nameru koja joj se uvrtela u glavu, da isplati dojkinju i dete namesti kod svoje tetke, gospođe Lera u Batinjolu, kuda bi išla da ga vidi kad god bi htela.
Sobarica je opet navaljivala da gospođa svoje nevolje poveri matorom tvrdici.
– Eh, rekla sam mu sve – viknu Nana. – Odgovorio mi je da i on ima velikih plaćanja. Neće da prebaci hiljadu franaka mesečno... Crnac je u ovom trenutku švorc, mislim da je izgubio na kartama. A siromah Mimi, njemu bi pre trebalo pozajmiti, upropastio ga je poslednji pad na berzi, nije mogao čak ni cveće da mi donese.
To se odnosilo na Dagenea. Onako sanjiva, ona nije imala nikakvih tajni za Zoe. Sobarica naviknuta na takve ispovesti, primala ih je sa simpatijama i poštovanjem. Kako je gospođa već počela da joj govori o svojim poslovima, ona se oslobodi da i sama daje svoje mišljenje. Prvo, ona mnogo voli gospođu, ona je namerno ostavila gospođu Blanšu, a bog zna da je gospođa Blanša sve činila da je zadrži! Mesta ima dovoljno, i ona je veoma poznata, ali ona bi ostala kraj gospođe i u najvećoj oskudici, jer veruje u gospođinu budućnost. I ona najzad izreče svoj savet. Dok smo mladi, pravimo gluposti. Sad treba otvoriti oči, jer muškarcima je samo do zadovoljstva. Oh, a biće ih tek! Gospođa treba samo da kaže jednu reč da stiša svoje poverioce i da pribavi potreban novac.
– Sve to ne vredi tri stotine franaka – odgovori Nana zabadajući prste u guste lokne svoje punđe. – Treba mi tri stotine franaka danas, i to odmah. Tako je glupo ne poznavati nikog koji bi mi dao tri stotine franaka.
Ona se zamisli, poslala bih odmah u Rambuje gospođu Lera, koju je upravo očekivala tog jutra. Njena prkosna ćud kvarila joj je zadovoljstvo od jučerašnjeg uspeha. Pa kad čovek pomisli da među svima tim ljudima koji su joj juče pljeskali nema nijednog da joj da tri stotine franaka. Posle, ne može se novac tek tako primiti. Bože! Kako je nesrećna. Ona se opet seti svog deteta, ono je imalo tako slatke plave očice i tepalo je „mama” tako smešnim glasom da čovek umre od smeha.
U istom trenutku zazvoni električno zvonce na ulaznim vratima, jasnim drhtavim tonom. Zoe se vrati i promrmlja poverljivo:
– Neka žena.
Dvadeset puta je već videla to ženu, samo se pravila da je ne poznaje i da ne zna kakve veze ima ona sa damama u novčanim neprilikama. – Rekla mi je svoje ime... Gospođa Trikon.
– Trikonka – povika Nana. – Gle! Zaista, na nju sam i zaboravila. Pustite je.
Zoe uvede visoku, postariju gospođu u engleskom kostimu, sa nečim u svom držanju što podseća na plemkinju koja juri zbog svojih parnica. Zoe se izgubi iz sobe bez šuma, sa hitrim pokretom guje. Tako bi ona izlazila čim bi uvela kakvog gospodina u sobu. Uostalom, mogla je i ostati. Trikonka čak i ne sede, ona izmenja s Nanom samo nekoliko reči.
– Imam nešto za vas danas... Hoćete li?
– Da. Koliko?
– Dvadeset lujeva.
– U koliko sati?
– U tri. Pristajete?
– Da.
Trikonka još reče kako je vreme lepo i suvo, kako je dobro prošetati. Ima da poseti još tri-četiri osobe, i ode, pogledavši najpre u svoju malu beležnicu. Kad osta sama, Nana odahnu. Laka jeza prođe joj ramenima, ona se zavuče u toplu postelju, meko i lenjo kao zimogrožljiva mačka. Postepeno joj se oči sklopiše, ona se smeškala na pomisao kako će sutra lepo obući malog Luja, dremež ju je obuzimao i sa njim grozničav san prošle noći, san o dugačkim aplauzima, koji ju je uljuljkivao u njenom zamoru.
Kada Zoe u jedanaest časova uvede u sobu gospođu Lera, Nana je još spavala, ali se od šuma probudi i odmah reče:
– To si ti... Ti ćeš danas ići u Rambuje.
– Zato sam i došla – odgovori tetka. – Ima jedan voz u dvanaest i dvadeset. Mogu ga uhvatiti.
– Ne. Novac ću imati malo kasnije – odgovori mlada žena tegleći se. – Ručaćemo, pa ćemo posle videti.
Zoe donese sobnu haljinu.
– Gospođo, došao je frizer.
Nana nije htela da pređe u sobu za toaletu i viknu glasno:
– Uđite, Fransise.
Jedan gospodin, vrlo uljudno odeven, otvori vrata. On pozdravi. Nana je baš tada izlazila iz postelje, bosonoga. Ne žureći se, pruži ruke da joj Zoe namakne rukave haljine. A Fransis, sasvim ravnodušno i dostojanstveno, očekivaše i ne okrenuvši se. Kad je ona sela i kad ju je počeo češljati on reče:
– Gospođa možda nije čitala novine. Ima u „Figaru” vrlo lep članak.
On je kupio novine. Gospođa Lera natače naočari i poče naglas da čita taj članak, stojeći kraj prozora. Bilo je nečeg žandarmskog u njenoj pojavi, nos bi joj se ušiljio kad bi pročitala kakav galantan atribut. To je bio Fošerijev članak, napisan posle predstave. Dva dugačka topla stupca sa duhovitom pakošću prema umetnici, sa neodoljivim divljenjem prema ženi.
– Sjajno – ponovi Fransis.
Nane se mnogo ticalo što se rugaju njenom glasu! Krasan mi je taj Fošeri, platiće već on za to. Gospođa Lera, pošto je još jednom pročitala članak, izjavi odsečno da su svi ljudi imali „đavole u listovima nogu” i odbi da objasni to, zadovoljna što ona razume to veselu aluziju. Fransis je već dovršio Naninu frizuru i pokloni se govoreći:
– Pogledaću večernje listove. Zar ne, kao obično, u pet i po?
– Donesite mi teglu pomade i od Beosija pola kilograma bombona – doviknu mu Nana kroz salon kad je već zatvorio vrata.
Kad su ostale same, žene se setiše da se nisu poljubile i pojlubiše se u oba obraza. Članak ih je ugrejao. Nana je dotle još bila sanjiva, a sad je ponovo obuze groznica uspeha. Ah, da! Kakvo li je jutro imala danas Roza Minjon! Kako tetka nije htela da ide sinoć u pozorište, jer nju, kako reče, uvek od uzbuđenja zaboli stomak, Nana uze da joj opisuje veče, opijajući se sama svojom pričom, kao da se ceo Pariz srušio od silnog pljeskanja. Pa tada, prekinuvši priču, odjednom upita, smejući se, ko bi to rekao onda kad je kao devojčica jurila Ulicom zlatne kapljice. Gospođa Lera je odmahivala glavom. „Ne, zaista, to onda niko ne bi rekao.”
I tetka poče ozbiljnim glasom da je naziva svojom kćerkom. Pa zar sad i nije ona njena druga mati kad je prva mati otišla za pokojnim ocem i babom. Nana, raznežena, bila je gotova da zaplače. Ali gospođa Lera ponovi da je prošlost – prošlost, oh, gadna prošlost, na koju ne treba misliti. Odavno ona nije videla svoju sestričinu, jer joj je porodica prebacivala da se upropašćuje zbog male. Kao da je to, tobože, moguće! Ona ne traži od nje da joj se ispoveda, veruje da je ona uvek živela čestito. Njoj je dovoljno da je sad vidi u dobrom stanju i da ona voli svoje dete. Nema na svetu ništa iznad poštenja i rada.
– A sa kim si imala dete? – upita ona odjednom, a oči joj zasijaše od radoznalosti.
Iznenađena Nana zasta za sekundu.

– Sa jednim gospodinom – odgovori ona.
– Eto – nastavi tetka – a pričaju da ti je ono od nekog zidara, koji te je tukao... Ispričaćeš mi to jedanput. Ti znaš, ja sam diskretna! Paziću ga kao da je kneževski sin.
Tetka je napustila cvećarski posao i živela je od svoje uštede, šest stotina franaka rente, skupljenih paru po paru. Nana obeća da će joj najmiti lep mali stan a pored toga davaće joj sto franaka mesečno. Kod te sume tetka se zaboravi, viknu sestričini da ih dobro stegne za gušu kad ih već drži, ona je mislila na muškarce. Obe se još jednom zagrliše, ali Nana, usred radosti, govoreći o svom malom Luju, odjednom se sneveseli setivši se nečeg.
– Oh, kako je to dosadno, moram da izađem u tri sata! – promrmlja ona. – Eto ti bede.
Uto Zoe javi da je ručak na stolu. Pređoše u trpezariju, gde je jedna starija gospođa već sedela za stolom. Ona nije skinula šešir. Nosila je tamnu haljinu neke neodređene boje, nešto između mrkog i zelenog. Nana se ne iznenadi što je vidi, upita je samo zašto nije ušla u sobu.
– Čula sam glasove – odgovori starica. – Mislila sam da ste u društvu.
Gospođa Maloar, ozbiljne fizionomije i otmenog ponašanja, služila je Nani kao stara družbenica, pravila joj je društvo i šetala se s njom. Reklo bi se da je malo uznemiruje prisustvo gospođe Lera, ali kad ču da je ona tetka, pogleda je blago sa bledim osmehom. Nana, pak, koja je govorila da je pregladnela, navali na rotkvice koje je grickala bez hleba. Gospođa Lera zauze zvaničan stav, nije htela rotkvice, jer se od njih dobija sluz. Kada je Zoe donela kotlete, Nana je jedva uzela malo mesa i zadovoljila se da oglođe kost. S vremena na vreme posmatrala je ispod oka šešir svoje stare prijateljice.
– Je li to onaj novi šešir što sam vam ja dala – upita ona najzad.
– Da, ja sam ga doterala – promrmlja gospođa Maloar kroz puna usta.
Šešir je bio strašan, spljošten s prednje strane i nakićen visokim perom. Gospođa Maloar je imala strast da udešava svoje šešire, ona je sama najbolje znala šta joj dobro stoji, i za tren oka bi od najboljeg šešira načinila kačket. Nana se umalo ne naljuti, ona joj je taj šešir i kupila upravo stoga da više ne crveni kad s njom izađe. Ona povika:
– Skinite ga bar!
– Ne, hvala – odgovori starica dostojanstveno – ništa mi ne smeta, jedem odlično i sa njim.
Posle kotleta bio je još karfiol i ostaci hladnog pileta. Ali Nana se namršti na svako jelo, dvoumila se, omirisala i ostavljala u tanjir. Obed je završila kuvanim voćem.
Pri slatkišima su dugo ostali. Zoe nije raspremala sto da posluži kafu. Gospođe su samo prosto odmakle svoje tanjire. Govorilo se stalno o sinoćnoj predstavi. Nana je zavijala cigarete i pušila klackajući se zavaljena u stolicu. Zoe je ostala u sobi, naslonjena na bife, opuštenih ruku, i pričala im svoje doživljaje. Po njenom pričanju, bila je kći neke babice iz Bersija, koja je imala neprijatne afere. U početku je služila u nekog zubnog lekara, onda u nekog agent osiguravajućih društava, to joj se nije svidelo i sa nešto gordosti nabroja sve dame kod kojih je bila sobarica. Zoe je o njima govorila tako kao da je sve njihove udese držala u svojoj ruci. Nesumnjivo da bi mnoge od njih grdno stradale da nije bilo nje. Tako, jednog dana, gospođa Blanša bila je sa gospodinom Oktavom, ali evo starog gde se iznenada vraća, šta radi Zoe? Ona namerno pada prelazeći salon, stari se zbuni, otrča da donese čašu vode iz kuhinje, i gospodin Oktav se izgubi.
– Ah! Sjajna je, još kako – veli Nana slušajući je sa nežnim učešćem i nekom vrstom potčinjenog divljenja.
– Ja sam vam imala puno nezgoda... – počinje gospođa Lera.
Pa primakavši se gospođi Maloar, poče da joj se poverava. Obe su pile konjak sa šećerom. Gospođa Maloar je rado slušala tuđe tajne, ali nikada nije odavala svoje. Za nju se pričalo da živi od neke tajanstvene penzije i stanuje u sobi u koju još niko sem nje nije ušao.
Odjednom Nana povika:
– Tetka, ne igraj se noževima, znaš da me to nervira.
Ne pazeći na to, gospođa Lera je ukrstila noževe. Mlada žena se branila zato što je sujeverna. Tako, prosuta so ne znači ništa, petak još manje, ali noževi... to se uvek pokazalo kao tačno, to je jače od nje. Zaista, nešto će joj se neprijatno dogoditi. Nana zevnu, pa dodade sa dubokom dosadom:
– Već dva sata... treba da idem. Kakva gnjavaža.
Starice se pogledaše. Sve tri odmahnuše glavom ne govoreći ništa. Zaista, to nije uvek zanimljivo. Nana se opet zavali, paleći još jednu cigaretu, dok su ostale grizle usne iz diskrecije i pune mudrovanja.
– Dok vas budemo čekale, mi ćemo igrati beziga – reče gospođa Maloar posle kratkog ćutanja. – Gospođa igra beziga?
Svakako da je gospođa Lera igrala beziga i to odlično. Ne moraju zato zvati Zoe, koja je bila iščezla, dovoljan je krajičak stola, i zagrnuše čaršav preko prljavih tanjira. Ali kako je gospođa Maloar ustala da sama izvadi karte iz jedne pregrade bifea, Nana joj reče da bude ljubazna i da joj pre nego što počne igra sastavi jedno pismo. Njoj je bilo dosadno da piše, a nije bila sigurna ni sa pravopisom, dok je stara prijateljica umela da sastavi pisma puna osećanja. Ona otrča da donese hartiju iz svoje sobe. Pismo je bilo za Dagenea. Bočica sa mastilom od tri marjaša i uvlaka sa zarđalim perom behu na nekoj stolici. Gospođa Maloar poče što je bolje umela: „Moj dragi mali”, onda mu je rekla da ne dolazi sutra, „jer nikako ne može biti”, ali „bila daleko ili blizu, svakog trenutka misli na njega.”
– I završiću sa „hiljadu poljubaca” – promrmlja ona. Gospođa Lera je klimanjem glave odobravala svaku rečenicu. Oči su joj plamtele i bila je sva srećna što je umešana u „stvari srca”. Ona htede da unese i malo svoga i s nežnim izrazom progunđa:
– „Hiljadu puta ljubim tvoje lepe oči.”
– Tako je „hiljadu puta ljubim tvoje lepe oči” – ponovi Nana, dok se izraz blaženstva rasplinuo po licima obeju starica.
Zazvoniše po Zoe da preda pismo posredniku. Ona je baš govorila sa pozorišnim momkom, koji je doneo raspored proba, zaboravljen tog jutra. Nana naredi da ga puste unutra i dade mu da pri povratku odnese pismo Dageneu. Onda ga stade zapitkivati. Oh, Gospodin Bordenav je vrlo zadovoljan, uzimaju se ulaznice za nedelju dana, gospođa ne može ni da sanja koliko je već osoba od jutros tražilo njenu adresu. Kad je momak otišao, Nana reče da će se zadržati van kuće najviše pola sata. Ako je ko poseti, neka Zoe zamoli da pričekaju. Dok je govorila, zvonce na ulazu zazvoni. To je bio poverilac, iznajmljivač kola, on se već posadio na klupu u predsoblju. Taj je mogao do mraka da obrće palčeve, nimalo nije žurio.
„Samo hrabro” – reče u sebi Nana, uštavljena od lenjosti, zevajući i protežući se. – „Trebalo je da sam već tamo.”
A opet se nije ni makla. Posmatrala je igru svoje tetke, koja je objavila sto kečeva. Nalakćena, ona se gubila u misli. Ali skoči kad ču da izbi tri sata. – Gospode... – omače joj se naglo.
Onda je gospođa Maloar, brojeći poene, ohrabri, svojim blagim glasom:
– Mala, najbolje je da se odmah okanite svoga posla.
– Budi brza – reče gospođa Lera sekući karte. – Poći ću vozom u četiri i po, a ti treba da si ovde s novcem pre četiri.
– Ah, neću razvlačiti – odgunđa Nana.
Za deset minuta Zoe joj pomože da obuče haljinu i metne šešir. Njoj je bilo svejedno kako će izgledati. Taman je htela da izađe, novo zvonce. Ovoga puta to je ugljar! Lepo! Neka pravi društvo iznajmljivaču kola, to će ih razonoditi. Samo, plašeći se svađe, ona izađe kroz kuhinju i umače stepeništem za poslugu. Tuda je često išla, samo što je morala malo da zadigne suknje.
– Sve se oprašta kad je neko dobra majka – reče poslovično gospođa Maloar kad je ostala sa gospođom Lera.
– Ja imam osamdeset kraljeva – odgovori ova sva zaneta igrom.
I njih dve zadubiše se u jednu beskrajnu partiju.
Sto još nije bio raspremljen. Težak zadah, miris jela i dim cigareta punili su sobu. Obe dame odmarale su se pijući konjak sa šećerom i kafom. Dvadeset minuta su već igrale pijuckajući kada i po treći put zazvoni. Zoe naglo uđe i gurnu ih kao svoje drugarice.
– Čujete li, opet zvoni... Ne možete tu ostati. Ako dođe mnogo sveta, treba mi ceo apartman... Hajdete, hopa, hopa!
Gospođa Maloar je htela da završi partiju, ali Zoe napravi grimasu kao da hoće da otme karte. Onda se ona odluči da pokupi karte ne kvareći ništa, dok je gospođa Lera prenosila konjak, čaše i šećer. Njih dve smestiše se u kuhinju ukraj stola, između krpa koje su su sušile i legena još punog prljave vode. – Rekli smo tri stotine četrdeset... a vi?
– Igram herca.

Kad se Zoe vratila, nađe ih ponovo zadubljene u igru. Posle nekog vremena, kako je gospođa Lera mešala karte, gospođa Maloar upita:
– Ko je to bio?
– Ah! niko – odgovori sobarica ravnodušno. – Jedan deran. Htela sam da ga oteram, ali je tako lep, bez ijedne dlake ispod nosa, sa lepim plavim očima, kao devojčica, da sam mu najzad rekla nek čeka. Drži ogroman buket, koji nikako neda iz ruke. To je neki balavac koji svakako još ide u školu.
Gospođa Lera ode po bocu s vodom da načini grog, jer joj je konjak sa šećerom isušio grlo. Zoe reče da će i ona popiti jednu čašu. Usta su joj, reče, gorka kao čemer.
– Dakle, vi ste ga smestili... – upita gospođa Maloar.
– U onu malu sobicu bez nameštaja. Tu je jedan gospođin kofer i jedan sto. Tu smeštam mršave mušterije.
Ona jako zašećeri svoj grog, kad je zvonce opet prenu. Do sto đavola! Zar je neće ostaviti da na miru pije. Ako ovako produži, lepo će ići. Ipak otrča da otvori. Kad se vrati, na pogled gospođe Maloar ona odgovori:
– Ništa, samo buket.
Sve tri uzeše da piju, zdraveći se klimanjem glave. Još dvaput zazvoni dok je Zoe raspremala trpezariju odnoseći tanjire na poslužavniku. No sve još nije bilo ozbiljno. Ona revnosno obaveštava gošće u kuhinji, i dvaput ponavlja s prezrenjem:
– Ništa, buket.
Ipak, između deljenja karata, gospođe se smeju kad im ona opisuje izgled poverilaca u predsoblju dok buketi pristižu. Gospođa će naći sve bukete na svom toaletu. Šteta što je sve to vrlo skupo, a ne možeš za njih dobiti ni dva groša. Zaista se mnogo novaca baca uzalud.
– Meni bi bilo dovoljno – reče gospođa Maloar – ono što muškarci u Parizu dnevno potroše za cveće ženama.
– Čisto sumnjam, vi ste skromni – promrmlja gospođa Lera. – Bilo bi dosta i ono što ta žica košta... Moja draga, šezdeset dama.
Bilo je deset minuta do četiri. Zoe se čudi, ne može da razume što se gospođa toliko dugo zadržala. Obično, kad gospođa izađe popodne, to je čas posla. Ali gospođa Maloar izjavi da nismo uvek u stanju da činimo ono što želimo Svakako, ima i smetnji u životu, veli gospođa Lera. Najbolje je čekati, ako je njena sestričina zakasnila, znači da su je poslovi zadržali, zar ne? Uostalom, nisu se mučile, u kuhinji je dobro, pa kako više nije imala herca, gospođa Lera baci kartu.
Opet zvono. Kad se Zoe vrati, bila je sva očarana.
– Deco, debeli Stener – reče ona s vrata tihim glasom. – Smestila sam ga u mali salon.
Gospođa Maloar objasni gospođi Lera ko je bankar, jer ona nije poznavala tu gospodu. Zar hoće da napusti Rozu Minjon? Zoe mahnu glavom, šta ona sve nije znala. Ali opet je morala da otvara vrata.
– No, eto ti nevolje – promrmlja ona u povratku. – Došao crnac! Uzalud mu govorim da je gospođa otišla, on vam se namestio u spavaću sobu. Očekivali smo ga tek večeras.
Bilo je četiri i četvrt, Nane još nema. Šta li to radi? To ne sluti na dobro. Donese još dva buketa. Zoe, kojoj je već dosadno, gleda ima li još kafe. Da, gospođe bi rado pile kafu, to bi ih razdrmalo. One su gotovo zaspale u stolicama, uzimajući uvek istim pokretom karte sa talona. Četiri i po. Zaista se gospođi nešto dogodilo. Saputale su među sobom.
Odjednom, zaboravljajući se, gospođa Maloar objavi zvonkim glasom:
– Imama pet stotina!... Kvart major u adutu!
– Ćutite jednom – viknu Zoe ljutito. – Šta će misliti ta gospoda.
I u tišini, kroz prigušeno mrmljanje dveju starica koje su se prepirale, ču se sa sporednog stepeništa šum ubrzanih koraka. To je najzad bila Nana. Još pre nego što je otvorila vrata, čulo se njejno dahtanje. Ona uđe naglo, sva crvena. Mora biti da su joj kopče od suknje negde pukle, jer joj je suknja čistila stepenice, a jedan kraj se zamočio u neku baru, u kakve pomije, na prvom spratu, na kome je služavka strašna aljkavica.
– Ah, evo te! Srećom – reče gospođa Lera, još ljuta zbog onih „pet stotina” gospođe Maloar. – Možeš se pohvaliti da umeš vući ljude za nos.
– Zaista, gospođo, to nije razumno – dodade Zoe.
Nana, već nezadovoljna, razbesne se posle ovih prekora, zar je tako dočekuju posle neprijatnosti koje je imala.
– Idite bestraga – dreknu ona.
– Mir, gospođo, ima sveta – reče joj sobarica.
Tada mlada žena, spustivši glas, promrmlja zadihana:
– Zar vi mislite da sam se ja zabavljala. Nikad kraja. Volela bih da vas vidim na mome mestu. Kipela sam sva, imala sam želju da šamaram. I nigde kola da se vratim. Srećom, to je to blizu. Ipak sam dobro trčala.
– Imaš li novaca – upita tetka.
– Pazi, šta sad pita – uzviknu Nana.
Ona je sela na stolicu kraj peći, noge su joj se odsekle od trčanja i, jednako zadihana, izvadi iz nedara smotuljak u kome su bile četiri novčanice po sto franaka. Novčanice su se videle kroz omot koji je ona grubo prstom pocepala da bi se uverila o iznosu. Sve tri žene oko nje posmatrale su stalno taj omot, grubu prljavu hartiju u njenim malim rukama u rukavicama.
Bilo je već kasno, gospođa Lera je mogla tek sutra da ode u Rambuje. Nana stade žustro da se prepire s njom.
– Gospođo, svet čeka – ponovi sobarica.
Nana se ponovo naljuti. Neka čeka dok obavi svoje poslove. A tetka je već pružila ruku za novcem.
– Ah, ne! Ne sve – viknu ona. – Tri stotine franaka za dojkinju, pedeset franaka za tvoj put i trošak, to je tri stotine pedeset. Meni pedeset franaka.
Najveća je teškoća bila da se razmeni novac. Nije bilo ni deset franaka u kući. Nisu se ni obratili na gospođu Maloar, koja je sve slušala sasvim ravnodušno, jer ona pri sebi nije nikada imala više od trideset sentima, koliko joj treba za omnibus. Najzad Zoe izađe da pretraži u svom koferu, i donese sto franaka u komadima od pet franaka. Izbrojaše ih na kraju stola. Gospođa Lera ode odmah, obećavši da će sutra dovesti malog Luja.
– Velite da ima sveta – upita Nana odmarajući se na stolici.
– Da, gospođo, trojica.
Zoe spomenu bankara. Nana se naprći. Da taj Stener ne misli da joj može dosađivati zato što joj je juče bacio buket!
– Uostalom – reče ona – sita sam danas. Idite, recite im da se neću vratiti.
– Neka gospođa razmisli, gospođa će primiti gospodina bankara – gunđala je Zoe ne mičući se s mesta, ozbiljna i ljuta što vidi da će njena gospođa učiniti još jednu glupost.
Zatim je govorila o Rumunu, kome u spavaćoj sobi mora biti dosadno. Razjarena, Nana se još više uzjoguni! Nikog, nikog neće da primi! Šta hoće taj nametijivac!
– Izbacite ih sve napolje! Hoću da igram partiju beziga sa gospođom Maloar. To mi je prijatnije...
Zvono je prekide. To prevrši meru. Opet neki gnjavator. Ona zabrani Zoe da otvori vrata. Ali ova, ne slušajući, već je izašla iz kuhinje. Kad se vrati, reče odlučno pružajući dve posetnice:
– Odgovorila sam da će ih gospođa primiti... Gospoda su u salonu.
Nana skoči ljutito, ali su na posetnicama stajala imena markiza od Šuara i grofa Mifa, i to je umiri. Ona se zamisli za trenutak.
– Ko su ti – upita najzad. – Da li ih poznajete?
– Znam starog – odgovori Zoe pućeći usta tajanstveno. Pa kako ju je njena gospođa pitala dalje pogledom, dodade prosto:
– Videla sam ga negde.
To kao da privoli mladu ženu. Ona, žaleći, izađe iz kuhinje, tog mlakog prostora u kome se moglo ugodno ćaskati uz miris kafe, grejući se pored vatre. Iza nje je ostala gospođa Maloar, koja je sad otvarala pasijans, ona ni sad nije skinula šešir, samo je odvezala trake da bi joj bilo ugodnije, i zabacila ih na leđa.
U sobi za oblačenje Nana je uz pripomoć Zoe navlačila sobnu haljinu i psujući ljude svetila se zbog neprijatnosti kojima je bila izložena. Te su krupne reči žalostile sobaricu, jer je sa bolom videla da se njena gospođa teško odvikavala od svojih ranijih navika. Ona je čak preklinjala gospođu da se stiša.
– Ah! koješta – odgovori prostački – oni su đubreta, oni to vole.

Međutim, zauze svoj stav kneginje, kako je ona to govorila. Zoe je zadrža baš kad je htela da pođe u salon, i odmah uvede u sobu za oblačenje markiza od Šuara i grofa Mifa. To je bilo mnogo bolje.
– Gospodo – reče im mlada žena sa izveštačenom uglađenošću – žalim što ste morali čekati.
Oba gospodina se pokloniše i sedoše. Zbog zastora od vezenog tila u sobi je vladao sumrak. To je bila najelegantnija soba u stanu, u jasnoj boji, sa velikim mermernim stolom za toaletu, velikim ogledalom, šezlongom i foteljama u plavom satinu. Na toaletnom stolu buketi, ruže, krinovi, zumbuli, izmešani kao u nekoj cvećarskoj radnji, širili su jak i prodoran miris. Skupljena i umotana u sobnu haljinu ovlaš privezanu, Nana je izgledala kao da je iznenađena pri oblačenju, još vlažnog tela, nasmejana, poplašena usred svojih čipaka.
– Gospođo – reče ozbiljno grof Mifa – izvinite što vas uznemiravamo... Mi smo došli za prilog... Gospodin i ja članovi smo odbora za dobročinstvo u ovom kraju.
Markiz od Šuara požuri se da doda ljubaznog izgleda:
– Kad smo saznali da u ovoj kući stanuje jedna velika umetnica, uzeli smo slobodu da vam preporučimo naše siromahe. Talenat nikad nije bez srca.
Nana je izigravala skromnost. Odgovarala je klimanjem glave, dok je brzo prometala kroz glavu svoja razmišljanja. To je stari doveo drugog, oči su mu suviše lupeške. Ipak, treba se čuvati i ovoga drugog, smešno mu nabreknu slepoočnice: bolje da je došao sam. Tako je, vratarka im je rekla moje ime, i onda je svaki naginjao za svoj rođeni račun.
– Zaista, gospodo, niste pogrešili što ste se popeli do mene – reče ona preljubazno.
Zvono opet zazvoni. Nana zadrhta. Još jedna poseta, a ta Zoe neprestano otvara! Ona nastavi:
– Čovek je vrlo srećan kad može da daje.  
Udno duše joj je to laskalo.
– Oh, gospođo – poče markiz – kad biste znali kakva je to beda. Naš kvart broji više od tri hiljade siromaha, a on se smatra najbogatijim. Vi ne možete predstaviti sebi to bedu: deca bez hleba, bolesne žene bez ikakve pomoći, cepteći od zime.
– Siroti ljudi – reče Nana duboko ganuta.
Ona se toliko ražali da joj suze okvasiše lepe oči. U tom trenutku se sagla, ne pazeći na sebe, njena se haljina otvorila i otkrila vrat, a jedno povijeno koleno ocrtalo je liniju bedra pod tankom haljinom. Lako rumenilo obli žuto markiževo lice. Grof Mifa, koji je hteo nešto da kaže, obori oči. Bilo je suviše toplo u toj sobi, teško i zagušljivo kao u staklenim baštama. Ruže su počele da venu, širio se neki opojni miris.
– Čovek bi voleo da je u takvim prilikama vrlo bogat – dodade Nana. – Najzad, svaki čini koliko može. Verujte, gospodo, da sam znala ...
Umalo ne izusti kakvu glupost u svojoj razneženosti, zato ne dovrši rečenicu. Za časak zasta zbunjena, ne sećajući se gde je stavila svojih pedeset franaka kad se presvlačila. Ona se seti, mora da su kraj stola pod onom oborenom teglicom pomade. Kad se digla, zvonce dugo zazvoni. Divno! Opet neko! Tome nema kraja! Grof i markiz takođe su ustali, markiz je načuljio uši prema vratima, njemu je očigledno bio poznat ovaj način zvonjenja. Obojica su opet postali hladni, jedan jak i širokih leđa, sa svojom bujnom kosom, drugi izdižući svoja mršava ramena nad kojima je lebdela retka, seda kosa.
– Duše mi – reče Nana kad donese deset velikih petofranaka i poče se smejati – hoću da vas opteretim, gospodo. Ovo je za siromahe.
I poče da se dubi slatka jamica na njenoj bradi. Ona je sad bila dobro dete, bez poze, držeći gomilicu srebrnjaka na svom dlanu, kao da bi rekla: „Evo ko hoće?” Grof je bio brži. On pokupi novac, ali jedan komad osta na dlanu i, da bi ga uzeo, morao je dodirnuti i samu kožu mlađe žene, kožu tako toplu i tanku da on oseti jezu. Ona, raspoložena, još uvek se smejala.
– Evo, gospodo – produži ona. – Drugi put, nadam se, daću više.
Više nije bilo razloga da ostanu i oni se pokloniše pošavši vratima. Ali baš kad su hteli da izađu, opet neko zazvoni. Markiz ne mogade sakriti bled osmeh, dok grofa neka senka načini još ozbiljnijim. Nana ih zadrža jedan sekund da bi Zoe uspela da nađe kakav kutić. Nana nije volela susrete u svojoj kući. Samo ovog puta moralo je biti sve dupke puno. Laknu joj kad vide da je salon prazan. Da li ih je Zoe trpala u ormare?
– Do viđenja, gospodo – reče Nana zaustavljajući se na pragu salona.
Ona ih ošinu svojim osmehom i bistrim pogledom. Grof Mifa se pokloni, zbunjen pored sveg svog iskustva, on je želeo što pre vazduha, jer mu se u glavi vrtelo od mirisa one oblačionice, cveća i žene, od mirisa koji ga je gušio. Idući za njim, markiz od Šuara, uveren da ga niko neće videti, osmeli se da namigne na Nanu, unakazi lice, dok mu je jezik lizuckao usne.
Kad se vrati u oblaćionicu, gde je Zoe čekala sa pismima i posetnicama, ona viknu smejući se iz sveg glasa:
– Ove mi hulje odnese mojih pedeset franaka.
Nije se ljutila, samo joj je bilo smešno da ljudi njoj uzmu pare. Pa ipak, baš su svinje, ostavili su je bez marijaša. Kad spazi pisma i posetnice, opet se ozlovolji. Pisma još kojekako, gospoda koja su joj pljeskala izjavljuju joj ljubav; a posetioci mogu da se tornjaju.
Zoe ih je metnula svuda; ona primeti da je stan vrlo zgodan, svaka soba vodi u hodnik. Tako nije bilo kod gospođe Blanše, kod koje se uvek moralo proći kroz salon. Zbog toga je gospođa Blanša imala puno neprijatnosti.
– Sad ih ispratite sve – reče Nana koja je imala svoju misao. – Počnite sa crncem.
– Ah, taj je već odavno otišao – reče Zoe sa osmehom. – Hteo je samo da javi da večeras ne može doći.
Od radosti Nana zapljeska rukama. Neće doći! Kakva sreća! Biće, dakle, slobodna! Njoj laknu, kao da su joj oprostili najstrašniju kaznu. Odmah se seti Dagenea. Siromah mali, njemu je pisala da dođe u četvrtak! Brzo, neka gospođa Maloar napiše drugo pismo! Ali Zoe reče da se i gospođa Maloar, po svom običaju, izgubila bez zbogom. Nana najpre pomisli da pošalje nekog, ali se predomisli. Bila je vrlo umorna. Bilo bi tako dobro da spava celu noć! Misao na takvo uživanje pobedi sve! Jedanput u životu sme sebe time da časti.
– Leći ću čim se vratim iz pozorišta – reče ona – i nemojte me buditi pre dvanaest.
– A sad brzo, ispratite sve ostale – reče ona podignutim glasom.
Zoe se nije ni pomakla. Nije smela da daje otvorene savete gospođi; ona je samo udešavala da se gospođa koristi njenim iskustvom kad bi se zbunila zbog svoje luckaste glavice.
– I gospodina Stenera? – upita ona suvo.
– Naravno – odgovori Nana – njega pre svih.  
Sobarica je čekala ne bi li se gospođa predomislila. Zar gospođi ne bi laskalo da svojoj suparnici, Rozi Minjon, preotme takvog bogatog gospodina, koji je poznat u svim pozorištima?
– Požurite se, draga moja – ponovi Nana koja je znala šta hoće – recite mu da mi je dosadan.
Ona se trže naglo, sutra će ga možda poželeti. Sa lukavim izrazom na licu, smejući se i namigujući, ona reče:  
– Najzad, ako hoću da zaista bude moj, najbolje da mu pokažem vrata.

Zoe zasta iznenađena. Pogleda svoju gospođu obuzeta iznenadnim divljenjem, pa bez oklevanja ode da izbaci Stenera.
Nana se strpi za nekoliko trenutaka da bi Zoe imala vremena da „počisti sobe”, kako ona reče. Teško je i zamisliti sličan juriš. Ona pomoli glavu u salon – bio je prazan. Trpezarija – takođe prazna. I tako produži da šeta iz sobe u sobu, uverena da nema nigde nikog, odjednom natrapa na nekog derana otvarajući vrata jedne sobice. On je spokojno sedeo na velikom koferu, mirna lica, držeći ogroman buket na kolenima.
– Gospode – viknu Nana – ovde ima nekog!
Videći je, deran je već skočio, crven kao bulka. Nije znao šta će sa cvećem i u uzbuđenju premeštao ga je iz ruke u ruku. Njegova mladost, zbunjenost, smešan izraz koji je imao držeći cveće, razmekšaše Nanu, koja prsnu u sladak smeh. Šta, zar i deca? Eto, muškarci i u matroskoj bluzi. Ona se podade tome familijarno, materinski, lupajući se po butinama od smeha i pitajući ga od šale:
– Da nisi došao da ti se obriše nosić, mali?
– Da – odgovori deran niskim glasom punim molbe. Taj je odgovor još više razveseli. Njemu je bilo sedamnaest godina, zvao se Žorž Igon. Sinoć je bio u Varijeteu i danas je došao da je vidi.
– I to je cveće za mene?
– Da.
– Daj ga ovamo, zvekane!
Ali dok je ona uzimala cveće, on joj zgrabi ruke sa svom halapljivošću svoje mladosti. Morala ga je tući da bi je pustio. Taj balavac nije oklevao. Iako ga je grdila, Nana se zarumene i nasmeši. Ona ga izgura, ali mu dozvoli da opet dođe. On je posrtao i nije mogao da nađe vrata.
Nana se vrati u oblačionicu, gde odmah dođe i Fransis da je očešlja za veče. Ona se tek uveče oblačila. Sedeći pred ogledalom, sagnute glave pod njegovim veštim rukama, bila je ćutljiva i zamišljena, kad Zoe dođe i reče:
– Gospođo, tu je jedan koji neće da ide.
– Pa lepo, ostavite ga – odgovori ona mirno.
– Jednako dolaze.
– Ako, reci im neka čekaju. Kad ogladne, sami će otići.
Raspoloženje joj se promenilo. Sad joj je činilo zadovoljstvo da kinji ljude. Jedna misao joj se dopade, ona se izmače iz Fransisovih ruku i sama zaključa sva vrata, sad neka se skupe koliko hoće, svakako neće provaljivati zidove. Zoe će ulaziti kroz mala vrata koja vode u kuhinju. Električno zvonce nije nikako prestajalo. Svaki pet minuta opet je zvonilo, jasno i oštro, tačno kao dobro ustrojena mašina. A Nana, da bi se zabavljala, uze ih brojati. No ona se naglo seti:
– A moje bombone!?
Fransis je takođe zaboravio. Otmenim pokretom svetskog čoveka koji nudi poklon prijateljici iz džepa od redengota izvadi jednu kesu, ali je ipak u njen račun unosio i te bombone. Nana stavi bombone na kolena i stade ih grickati, okrećući glavu pod ovlašnim pritiskom frizera.
– Do vraga – promrmlja posle kratkog ćutanja. – To je čitava četa!
Jedno za drugim, triput je zazvonilo zvonce. Zvonjenje se ubrzavalo. Bilo ih je skromnih, koji mucaju i drhte zvoneći kao pri prvoj izjavi, bilo ih je smelih, koji odvažnim prstom zvone snažno, bilo je i onih koji se žure i njihovo zvonjenje preseče vazduh kao struja. Zvonilo je kao na uzbunu, što bi rekla Zoe, zvonilo je da probudi celu četvrt grada, čitava povorka ljudi koji su jedan za drugim pritiskali belo dugme od slonove kosti. Onaj nesrećnik Bordenav dao je celom svetu njenu adresu, sva sinoćna sala proći će kroz njeno predsoblje.
– Slušajte, Fransise – reče Nana – imate li pet zlatnika?
On se izmače da pogleda frizuru, a zatim mirno reče:
– Pet zlatnika, to zavisi...
– Ah, čujte – reče ona – ako vam treba jemstvo ...
I ne dovrši rečenicu, ona mu širokim pokretom ruke pokaza susedne odaje. Fransis joj pozajmi pet zlatnika. Zoe je u slobodnim trenucima ulazila da spremi gospođinu toaletu. Trebalo ju je uskoro obući, dok je frizer čekao da doda i poslednji potez frizuri. Zvonjenje je i dalje trajalo, uznemiravalo sobaricu koja je ostavljala gospođu upola odevenu, sa cipelom samo na jednoj nozi. Gubila je glavu pored svega svog iskustva. Pošto je ljude potrpala svuda, iskorišćujući svaki ugao, bila je primorana da ih po trojicu ili četvoricu stavi zajedno, protivno svojim načelima. Ako jedan drugog pojedu, biće bar više mesta. Sigurna iza zaključanih vrata, Nana im se podsmevala, govoreći da im čuje disanje. Mora da krasno izgledaju, otvorenih usta kao male kuce kad čuče na stražnjim nogama. Njen se sinoćni uspeh produžavao ovde, taj čopor ljudi gonio ju je po tragu.
– Samo da mi što ne slome – gunđala je ona.
Počela je već da se uznemirava pod toplim dahom koji je prodirao kroz pukotine. Ali je Zoe uvela Labordeta, i mlada žena uskliknu ohrabrena. On je hteo da joj govori o nekom računu koji je za nju isplatio kod mirovnog sudije. Ona nije htela da ga sluša i govorila mu je:
– Povešću vas... večeraćemo zajedno... Odatle ćete me vi ispratiti u Varijete. Pojavljujem se na pozornici tek u devet i po.
Dobri Labordet došao je kao naručen. Nikad ništa nije tražio za sebe. On je bio samo prijatelj žena, kojima je činio usluge. Tako je sad, prolazeći predsobljem, uspeo da isprati poverioce. Uostalom, ti čestiti ljudi nisu ni tražili novac, oni su samo hteli da po svaku cenu lično čestitaju gospođi na njenom sinoćnom uspehu i ponude joj svoje dalje usluge.
– Bežimo, bežimo – govorila je Nana, sad potpuno spremna.
Zoe opet uđe vičući:
– Gospođo, neću više otvarati vrata. Na stepeništu su se već svrstali u red ...
– Svrstali u red! – I Fransis, koji je izigravao englesku ravnodušnost, prsnu u smeh, uređujući češljeve. Nana je uzela Labordeta pod ruku i gurala ga kroz kuhinju. Ona uteče, spašena od ljudi, srećna što je znala da je sad s njim, ma gde bilo, i bez ikakve opasnosti.
– Vi ćete me vratiti kući – upita ga silazeći niz sporedno stepenište. – Tako ću biti sigurna... Zamislite samo da ću spavati sama celu noć, celu noć. Kakva sreća, dragi moj!

III


Grofica Sabina, kako su obično zvali gospođu Mifa de Bevi, za razliku od grofove majke, koja je umrla prošle godine, primala je svakog utorka u svom domu u Miromenil ulici, na uglu Pantijevr ulice. To je široka četvrtasta zgrada, u kojoj su Mifaovi stanovali već sto godina, sa ulice visoka i mračna fasada podsećala je na manastir sa mnogobrojnim i uvek zatvorenim šalonima, pozadi, u malom vlažnom vrtu izraslo je tanko i visoko drveće tražeći sunca, te su se sa ulice videle grane iznad krova.
Ovog utorka, oko deset časova, jedva da je bilo desetak osoba u salonu. Kad je očekivala samo bliže poznanike, grofica nije otvarala ni mali salon ni trpezariju. Bili bi tako prisniji, razgovarali bi oko kamina. Salon je, pored toga, bio vrlo prostran i visok, četiri prozora gledala su na vrt, odakle se osećala vlaga ove kišne večeri na kraju aprila i pored ogromnih cepanica koje su gorele u kaminu. Tu sunce nikad nije doprlo, danju je neka zelenkasta svetlost jedva osvetljavala sobu, ali i noću, kad se luster i lampe upale, ta je odaja izgledala još ozbiljnije sa teškim nameštajem od abonosa, tapetima i sedištima od žute kadife sa širokim svilenim vezom. Tu se ulazilo u hladno dostojanstvo, u nekadašnje običaje, u prošli vek koji je odisao pobožnošću.
Međutim, prema fotelji u kojoj je grofova majka izdahnula, jednoj četvrtastoj fotelji od čvrstog drveta i grube čohe, sa druge strane kamina, sedela je grofica Sabina u dubokoj naslonjači postavljenoj crvenom svilom, koja je imala u sebi nečeg mekanog kao perina. To je bio jedini moderan deo nameštaja, kutak za maštanje, koji je bio ubačen u ovu strogost i strašno odudarao.
– Dakle – govorila je mlada žena – videćemo persijskog šaha.
Govorilo se o kneževima koji će doći u Pariz na Izložbu. Više gospođa bilo je okupljeno oko kamina. Brat gospođe od Žonkoja bio je u diplomatskoj misiji na Istoku, te je ona davala objašnjenja o dvoru Nazar-Edina.
– Da niste bolesni, draga moja – upita gospođa Šantro, žena jednog industrijalca, videći kako se grofica strese i poblede.
– Ne, ni najmanje – odgovori ova smešeći se. – Malo mi je hladno. Ovaj se salon tako teško zagreva.
Ona pređe tamnim pogledom duž zidova do vrha tavanice. Njena kći Estela, devojče od šesnaest godina, mršava i beznačajna, ustade sa foteljice na kojoj je sedela ćutke i priđe da podigne jedno drvo koje se skotrljalo. Gospođa od Šezela, Sabinina prijateljica iz manastira, mlađa od nje pet godina, povika:
– Oh, i ja bih volela da imam salon kao što je tvoj! Bar imaš gde da primaš. Danas se grade samo teskobni stanovi... Da sam na tvome mestu ...
Ona je govorila lakomisleno, sa živim pokretima, i objašnjavala kako bi ona promenlia tapete, stolice, sve: onda bi davala balove da ceo Pariz priča. Iza nje, njen muž, sudija, slušao je ozbiljna izgleda. Za nju se pričalo da vara muža javno, ali su joj praštali, pa čak i primali, jer je, govorilo se, luckasta.
– Ah, Leonida – zadovolji se grofica Sabina da promrmlja uz svoj bled osmeh.
Jedan lep pokret ruke dopuni njenu misao. Zaista neće promeniti svoj salon sada, pošto je u njemu živela već sedamnaest godina, on će ostati takav kakvog je htela da ga za svog života sačuva njena svekrva. Zatim se vratiše razgovoru.
– Uveravali su me da će doći pruski kralj i ruski car.
– Da, pričaju o sjajnim svetkovinama – reče gospođa od Žonkoja.
Bankar Stener, koga je to skoro Leonida od Šezela upoznala sa domaćinima, znao je ceo Pariz, i sedeći na kanabetu između dva prozora, razgovarao je sa jednim poslanikom, od koga je vešto pokušavao da dokuči vesti o nekoj operaciji na berzi, koju je nanjušio. Grof Mifa, stojeći kraj njih, slušao ih je ćutke, još mračnijeg izgleda nego obično.
Blizu vrata, četiri-pet mladića pravili su drugu grupu, okruživši grofa Ksavija od Vandevra, koji im je poluglasno pričao neku priču, vrlo masnu, nema sumnje, jer su se gušili od smeha. Usred sobe, sasvim sam, sedeo je tromo u fotelji neki debeli oovek, šef odseka u Ministarstvu unutrašnjih poslova, i spavao otvorenih očiju. Kako je izgledalo da neki od mladića ne veruje u Vandevrovu priču, ovaj podiže glas:
– Vi ste suviše skeptik, Fukarmone, sami ćete sebi pokvariti svako uživanje.
Smejući se, on se vrati damama. Poslednji potomak jedne velike porodice, duhovit i raznežen, proždirao je svoje veliko imanje strašnim apetitom koji ništa nije moglo da utoli. Njegove trkačke štale, najčuvenije u Parizu, koštale su ga ludog novca, njegovi gubici u carskom klubu iznosili su svakog meseca zabrinjavajuću sumu zlatnika, njegove ljubavnice jele su mu bezobzirno po koji salaš, po koji hektar njiva ili šuma, dobar komad njegovog ogromnog imanja u Pikardiji.
– Savetujem vam da druge ne nazivate skepticima, vi koji ne verujete ni u šta – reče mu Leonida praveći mu mesta kraj sebe. – Vi uvek kvarite svoja zadovoljstva.
– Sasvim – odgovori on. – Ja i hoću da se drugi koriste mojim iskustvom.
Narediše mu da ćuti. To je bilo zazorno za gospodina Venoa. Kako se dame skloniše u stranu, opaziše u jednom šezlongu starčića od šezdeset godina, rđavih zuba i finog osmejka, on je bio tu kao kod svoje kuće, slušajući sve i ne govoreći ništa. Pokretom ruke objasni da se ne ljuti. Vandevr povrati svoj svečan izraz i nastavi ozbiljno:
– Gospodin Veno zna dobro da ja verujem u ono u šta treba verovati.
To bi izjava religioznosti. Čak je i Leonida izgledala zadovoljna. Udno sale mladići se prestadoše smejati. Salon posta zakopčan, niko se više nije zabavljao. Kroz salon je prošao hladan vetar, usred tišine čuo se samo unjkavi glas bankara Stenera, koga poslanikova nepoverljivost izbaci iz takta. Grofica Sabina podstače vatru pa opet zapodenu razgovor.
– Prošle godine videla sam u Badenu pruskog kralja. On je još snažan za svoje godine.
– Grof Bizmark biće u njegovom društvu – reče gospođa od Žonkoja. – Poznajete li grofa? Bila sam s njim na ručku kod mog brata. Oh! Davno, još kad je bio poslanik Pruske u Parizu. Eto, nikako ne razumem poslednje uspehe toga čoveka.
– A zašto – zapita gospođa Šantro.
– Bože moj! kako da vam kažem... Ne sviđa ml se. Izgleda brutalan i nevaspitan. A zatim, nalazim da je glup.
Svi tada stadoše govoriti o knezu Bizmarku. Mišljenja su bila vrlo podeljena. Vandevr ga je poznavao i uveravao je da voli da igra i pije. Usred razgovora vrata se otvoriše, Hektor od Faloaza uđe. Fošeri ga je pratio i on odmah priđe grofici klanjajući se:
– Gospođo, setio sam se vašeg ljubaznog poziva,
Ona se osmehnu, reče neku ljubaznu reč. Novinar pozdravi grofa, pa se za trenutak oseti neugodno usred salona u kome je poznavao jedino Stenera. Vandevr se okrenu i priđe da se s njim pozdravi.
Srećan što ga je sreo, Fošeri, osećajući potrebu da govori, odvede ga u stranu i reče mu tihim glasom:
– Znate za sutra?
– Do vraga!
– U ponoć kod nje.
– Znam, znam... idem sa Blanšom.
Vandevr htede da se izvuče i vrati damama da da nov podatak u korist g. Bizmarka, ali ga Fošeri zadrža.
– Nikad ne biste pogodili koga me je zamolila da pozovem.
Lakim pokretom glave on pokaza na grofa Mifa, koji je tog trenutka raspravljao o budžetu sa poslanikom i Stenerom.
– Nije moguće – reče Vandevr, iznenađen i raspoložen.
– Časti mi! Morao sam se zakleti da ću ga dovesti. Došao sam malo i zbog toga.

Obojica se ćutke osmehnuše, a Vandevr, kome se žurilo da se vrati među gospođe, povika:
– Naprotiv, tvrdim da je gospodin Bizmark duhovit. Jednog večera, vidite, rekao je preda mnom ovu krasnu reč...
Faloaz je, međutim, čuo nekoliko reči koje su ova dvojica poluglasno izmenjala i gledao je Fošerija očekujući objašnjenje, ali bez uspeha. O kome su govorili? Kuda hoće to sutra u ponoć? On se ne maknu više od svog rođaka. Fošeri je seo. Njega je naročito zanimala grofica Sabina. Često je čuo njeno ime.
Znao je da se udala u sedamnaestoj godini, da joj je sad valjda trideset četiri, da je od svoje udaje živela manastirskim životom između muža i svekrve. Neki su pričali da je hladna kao kaluđerica, drugi su je žalili, sećajući se njenog slatkog smeha, lepih vatrenih očiju pre nego što su je zatvorili u taj stari dom. Fošeri ju je posmatrao i dvoumio se. Neki njegov prijatelj koji je nedavno umro u Meksiku, kao kapetan, uoči samog odlaska, jedne večeri, pri kraju obeda, poverio mu je nešto naprasno, kao što se i najopreznijim ljudima ponekad dešava. Fošerijeve su uspomene bile neodređene, te večeri se dobro jelo, i on je sumnjao u to, posmatrajući groficu usred njenog antičkog salona, odevenu u crno i sa onim mirnim osmehom. Lampa više glave osvetljavala je profil punačke crnke, u koje su samo malo mesnate usne odavale nešto od snažne strastvenosti.
– Šta su zapeli s tim Bizmarkom – mrmljao je Faloaz, koji se pravio da mu je dosadno u ovom otmenom krugu. – Ovde je neizdržljivo! Kakva ti je to glupa misao da dođem ovamo!
– Reci mi, ima li grofica ljubavnika?
– Ah, ne! ah, ne! dragi moj – promuca on, očigledno zbunjen, zaboravljajući na svoju pozu. – Gde misliš ti da si?
Potom oseti da je njegovo bunjenje bilo neukusno, te doda, zavalivši se u kanabe:
– Do vraga, velim ne, ali više ne znam ništa. Eno onaj mali, onaj Fukarmon, koji je svakoj vreći zakrpa. Bilo ih je izvesno i jačih od njega. No, šta se to mene tiče. Najzad, sigurno je, ako se baš grofica i zabavlja, ona je u tom slučaju vrlo lukava, jer se o tome nigde ništa ne priča.
Onda, iako ga Fošeri nije ništa više pitao, on mu ispriča sve što je znao o kući Mifa. Usred razgovora gospođa okupljenih oko kamina, njih dvojica govorahu tiho, i čovek bi pomislio, kad ih vidi tako svečano obučene i u rukavicama, da biranim jezikom govore o najozbiljnijem predmetu. Dakle, majka Mifa, koju je Faloaz dobro poznavao, bila je nesnošljiva starica, večito po crkvama, ali pored toga gorda i puna autoriteta kome se svako povinovao. A Mifa, pozni sin jednog generala, koga je Napoleon I imenovao grofom, razume se, umeo se snaći posle udara od 2. decembra. Ni on nije bio veseljak, ali je važio kao pošten i ispravan čovek.
Uvažavanje sveta, kao i njegovo ubeđenje o visokoj dužnosti na dvoru, o svom dostojanstvu i vrlinama učinili su da je držao glavu visoko kao što sveštenik nosi svete darove. Tako ga je vaspitala majka: svaki dan na ispovesti, nikad nestašluka, niti mladosti. On se pridržavao verskih običaja, imao je strašne napade verske krize, slične napadima žute groznice. Najzad, da bi upotpunio svoj opis, Faloaz šapnu jednu reč na uvo svom rođaku.
– Nije moguće – reče ovaj.
– Kleli su mi se, časti mi! Imao je još kad se oženio!
Fošeri se smejao gledajući grofa, čije je lice, uokvireno zulufima i bez brkova, izgledalo još čvršće i četvrtastije dok je nabrajao cifre Steneru, koji je protivrečio.
– Vere mi, glava mu i liči na takvog – šaputao je Fošeri.
– Divan svadbeni poklon za ženu. Siroto dete. Kako joj je morao biti dosadan! Ona, kladim se, ne zna ama baš ništa!
Baš u tom trenutku oslovi ga grofica Sabina, ali je on nije čuo, toliko mu je slučaj grofa Mifa bio zanimljiv i neobičan. Ona morade da ponovi svoje pitanje:
– Gospodine Fošeri, zar vi niste objavili članak o gospodinu Bizmarku? Vi ste razgovarali s njim?
On se naglo diže i približi grupi gospođa, starajući se da se pribere, našavši ipak odmah i lako gotov odgovor:
– Bogami, gospođo, priznaću vam da sam taj članak napisao prema njegovim nemačkim biografijama... Nisam nikad video gospodina Bizmarka.
Onda osta kraj grofice i, mada je sve vreme razgovarao s njom, produžio je svoje razmišljanje. Nije izgledalo da ima toliko godina, niko joj ne bi dao više od dvadeset osam, naročito u očima ima nekog mladalačkog žara, ispod plave senke njenih dugih očnih kapaka. Odrasla je kod razdvojenih roditelja i provodila mesec dana kod markiza od Šuara, a mesec kod markize, udala se vrlo mlada, kad joj je mati umrla, na šta ju je, bez sumnje, naterao otac, jer mu je smetala. Strašan čovek, taj markiz. Čudne priče kruže o njemu pored sve njegove preterane pobožnosti. Fošeri upita da li će imati čast da ga pozdravi: izvesno, njen otac će doći, samo kasnije, on ima mnogo posla. Novinar osta ozbiljan, jer je verovao da zna gde markiz provodi svoje večeri. No, on opazi jedan mladež na levom grofičinom obrazu, blizu usta, i iznenadi se. Nana je imala potpuno isti. To je smešno. Na mladežu su se kovrčale dlačice, samo u Nane su bile plave, a u ove crne kao ugljen. Svejedno, ova žena nije imala ljubavnika.
– Uvek sam želela da upoznam kraljicu Avgustu – pričala je ona. – Tvrde da je tako dobra i tako pobožna... Mislite li da će i ona doći sa kraljem?
– Ne verujem, gospođo – odgovori on.
Očigledno, ona nije imala ljubavnika. Dovoljno je da je čovek vidi tu kraj njene ništavne i nadmene kćeri. Ovaj mrtvački salon, koji miriše na crkvu, pokazivao je kakva gvozdena ruka i kakav strog režim zapoveda njome. Ništa od sebe nije unela u ovaj antički dom, crn od vlage. Ali kad on odjednom spazi iza dama u fotelji onog starčića sa kvarnim zubima i finim osmejkom, ubedi se sasvim. Poznavao ga je dobro, to je bio Teofil Veno, bivši advokat i stručnjak za crkevene sporove, povukao se u miran život sa priličnim imanjem, živeo je tajanstveno, priman je svuda, pozdravljan sa velikim poštovanjem, čak su ga se malo bojali, kao da je predstavljao kakvu veliku snagu, neku potajnu silu, koju su osećali u njemu. On se sam držao vrlo snishodljivo, bio je tutor crkve Sv. Magdalene, i primio je položaj kmeta u devetom kvartu, samo da razbije svoju dokolicu. Vraga! Grofica je bila sjajno čuvana. Tu se ništa ne može učiniti.
– U pravu si, ovde je dosadno – reče Fošeri svome rođaku kad se izvukao iz ženskog društva. – Da bežimo!
Ali Stener, koga su grof Mifa i poslanik ostavili, priđe besan, znojav i grdeći poluglasno:
– Do vraga! Neka ćute kad neće ništa da kažu, naći ću ja one koji će govoriti.
Onda, odvlačeći novinara u jedan kut i promenivši ton, reče pobedonosno: – Ha! Dakle, sutra... I ja ću doći, prijaško!
– Zar – promrmlja Fošeri iznenađen.
– Ne znate... oh, imao sam muke da je nađem kod kuće! A uz to, Minjon me nije puštao iz očiju.
– Pa i Minjonovi će doći.
– Da, ona mi je rekla... Najzad me je primila i pozvala. Tačno u ponoć, posle predstave.
Bankar je sijao. Žmirio je očima i dodade, pridajući rečima naročiti značaj:
– A vi, dokle ste ...
– Šta to – upita Fošeri praveći se da ne razume.
– Htela je da mi zahvali zbog članka i došla je k meni.
– Da, da... vi ste srećni. Vas nagrađuju... Zbilja ko plaća sutra?
Novinar raširi ruke da bi pokazao kako to nikad nije mogao doznati. Uto Vandevr pokaza Stenera, koji je poznavao g. Bizmarka. Gospođa od Žonkoja bila je skoro ubeđena. Ona zaključi ovim rečima:
– Na mene je učinio rđav utisak, nalazim da mu je izgled zao. Ali rado verujem da ima mnogo duha, jer to objašnjava njegove uspehe.
– Bez sumnje – bledo se osmehnu bankar, inače Jevrejin iz Frankfurta.
Faloaz se, pak, osmeli da zapita svog rođaka, priteravši ga u tesnac:
– Sutra uveče je večera kod neke žene? Kod koje, reci? Kod koje?
Fošeri mu dade znak da ih slušaju. Trebalo je biti pristojan.
Uto se vrata otvoriše i uđe neka stara dama u pratnji jednog dečaka, u kome Fošeri odmah poznade onog gimnazistu koji je na premijeri Plave Venere uzviknuo čuveno „vrlo šik”, o čemu se još pričalo.
Dolazak ove gospođe oživi salon. Grofica Sabina se naglo diže sa naslonjače i pohita joj u susret, uze je za ruke i nazva je svojom dragom gospođom Igon. Videći da njegov rođak radoznalo posmatra taj prizor, Fošeri mu, da bi ga raznežio, objasni stvar u tri reči. Gospođa Igon, udovica jednog beležnika, živela je na imanju svoje porodice u Fondeti, blizu Orleana, ali je u svojoj kući u Parizu, u Rišeljeovoj ulici, zadržala mali stan. Sada je ovde za nekoliko nedelja, dok smesti svog najmlađeg sina, koji se upisao na prvu godinu prava. Ona je bila nekad velika prijateljica markize Šuar i zna Sabinu od rođenja. Grofica je čak kod nje provela nekoliko meseci pre svoje udaje, i stara je gospođa još oslovljavala sa ti.
– Dovela sam ti Žorža – reče gospođa Igon Sabini – mislim da je odrastao.
Mladić, svetlih očiju i duge plave kose, zbog čega je ličio na devojčicu u muškom odelu, pozdravi je ne zbunjujući se i podseti na zajedničku igru loptom pre dve godine u Fondeti.
– Da li je Filip u Parizu – upita grof Mifa.
– Ah, ne – odgovori stara gospa. – On je još u garnizonu u Burzu.
Ona je sela i govorila ponosito o svom starijem sinu, koji je, otišavši u vojsku, vrlo naglo dospeo do poručničkog čina. Sve su joj gospođe ukazivale simpatije pune poštovanja. Razgovor ožive, ljubaznije i opreznije. A Fošeri, gledajući to uvaženu gospođu Igon, to materinsko lice ozareno dobroćudnim osmehom pod širokim pramenovima sede kose, uvide da je strahovito smešan što je i jednog trenutka posumnjao u groficu Sabinu.
Međutim, njegovu pažnju privuče velika naslonjača od crvene prošivene svile u kojoj je grofica sedela. On nađe da je fotelja prostog tona i nemirne mašte u ovom počađalom salonu. Zaista, grof nije voleo da se unese ovde taj nameštaj za naslađivanje i lenčarenje. Čovek bi rekao da je to početak i pokušaj neke želje i nekog zadovoljstva. On se opet zaboravi sanjareći i sećajući se neodređeno ispovesti koju je čuo jedne večeri za kafanskim stolom. Želeo je da dođe Mifaovima, gonila ga je na to senzualnost. Pošto je njegov prijatelj ostao zauvek u Meksiku, ko zna? Treba videti. Svakako, to je glupo, ali ga je pomisao mučila, privlačila, njegov porok ga je gonio. Ta fotelja imala je nečeg nepravilnog i lepog u sebi, suviše zavaljen naslon, i to ga je sad zanimalo.
– Pa, hoćemo li – upita ga Faloaz, rešen da na ulici sazna ime te žene kod koje će večerati.
– Omah – odgovori Fošeri.

Njemu se nije više žurilo, izgovarao se time što mora da izruči poziv koji nije lako izvršiti. Gospođe su govorile o odlasku jedne devojke u kaluđerice, o dirljivoj istoriji o kojoj je već tri dana pričao ceo mondenski Pariz. To je bila starija kći baronice od Fužreja, koja je stupila u karmelitski red pod uticajem neodoljive pobožnosti. Gospođa Šantro, neka dalja rođaka Fužrejevih, pričala je da je baronica pala u postelju od silnog plakanja.
– Bila sam tamo, imala sam odlično mesto – reče Leonida – mene je veoma zanimalo.
Gospođa Igon je, opet, žalila sirotu majku. Kakav je to bol za nju da na taj način izgubi svoje dete.
– Prebacuju mi da sam preterano pobožna – reče ona sa mirnom iskrenošću. – Pa ipak nalazim da je strašno surovo od dece da tvrdoglavo izvrše takvo samoubistvo.
– Da, to je strašno – prošaputa grofica i strese se kao da je proze jeza, pa se još jače skupi udno svoje fotelje, kraj vatre.
Gospođe stadoše razgovarati, njihovi glasovi postaše tiši, samo katkad slabi osmeh presecaše ozbiljnost razgovora. Dve lampe na kaminu, pokrivene ružičastom čipkom, slabo su ih osvetljavale; u celom salonu, na većim rastojanjima, bile su još tri lampe, te je prostrani salon bio u prijatnoj senci.
Steneru je bilo dosadno. Pričao je Fošeriju jedan doživljaj te male gospođe od Šezela, koju je on zvao Leonida. Nazva je zlosrećnicom, spustivši glas da ga ne čuju dame. Fošeri ju je gledao u njenoj večernjoj haljini od bledoplave svile, kako smešno sedi na ivici fotelje, tanka i nestašna kao kakav dečak, i bi najzad iznenađen što je uopšte tu. Više se na to pazi kod Karoline Eke, čija majka vodi kuću sa mnogo više ozbiljnosti. Materijal za čitav članak. Čudan je taj pariški svet! Najstroži saloni su popustili pod navalom. Očevidno, onaj ćutljivi Teofil Veno, koji se samo smeška pokazujući svoje kvarne zube, mora da je nasledstvo od pokojne grofice, kao i one starije gospe, gospođa Šantro, gospođa od Žonkoja i četiri-pet staraca što su sedeli po uglovima. Grof Mifa je dovodio visoke činovnike pristojnog držanja koje su ljudi u Tiljerijama voleli, između ostalih, šefa odseka koji je jednako sedeo sam usred sobe izbrijan, ugašenog pogleda, sav utegnut u svoje odelo te nije mogao učiniti nijedan pokret. Gotovo su svi mladići i nekoliko osoba otmenog držanja bili poznanici markiza od Šuara, koji je ušavši u Državni savet, ipak održavao veze sa strankom legitimista. Ostali su Leonida od Šezela, Stener, čitav jedan sumnjiv kružok, od koga je jedino gospođa Igon odudarala ozbiljnošću stare ljubazne žene. Fošeri, nazirući već svoj članak, nazivao ga je kutkom grofice Sabine.
– Jedanput – pričao je Stener dalje – Leonida je dovela svoga tenora u Montoban. Ona je stanovala na dve milje odatle, u zamku Borkej, i svakog dana je dolazila svojim kolima, u koja su bila upregnuta dva konja, da ga vidi u hotelu „Kod zlatnog lava”, gde je bio odseo. Kola su čekala pred vratima. Leonida je ostajala po nekoliko časova, dok se svet skupljao oko kola da gleda konje.
Nasta tišina, nekoliko svečanih trenutaka pod visokom tavanicom. Dva su mladića šaputala, pa i oni zaćutaše, i samo se još čuo pritajen korak grofa Mifa, koji je prolazio kroz sobu. Lampe kao da su pobledele, vatra se gasila, neka stroga senka obavijala je stare prijatelje porodice u njihovim foteljama, koje su im pripadale već četrdeset godina. Kao da su sve zvanice osetile u toj pauzi da se vraća grofova majka sa svojim ledenim, gordim držanjem. Grofica Sabina opet započe:
– Najzad, govori se... da je taj mladić umro i da je siroto dete stoga otišlo u manastir. Vele, uostalom, da gospodin od Fužreja ne bi nikad pristao na taj brak.
– Mnogo štošta vele – reče Leonida besmisleno.
Ona se stade smejati, ne želeći da objasni. Sabina, zaražena ovim smehom, prinese ustima maramicu. To smejanje u ozbiljnosti ove prostrane sobe dobi ton koji iznenadi Fošerija, odjekivao je kao da se razbija kristal. Zaista, ovo je bio početak pukotine. Svi glasovi oživeše, gospođa od Žonkoja se bunila, gospođa Šantro je znala da je bio u projektu neki brak, ali da je na tome i ostalo, čak i muškarci dadoše svoja mišljenja. Za nekoliko trenutaka nasta čitava zbrka različitih mišljenja i raznoliki elementi salona, bonapartisti i legitimisti, pomešani sa skeptičnim mondenima, gotovo se izmešaše. Estela je zazvonila da se podstakne vatra, sluga je nalio lampe, nalik na neko buđenje. Fošeri se smeškao, bilo mu je gotovo ugodno.
– Vraga! Udaju se za Hrista kad ne mogu da se udaju za svoga rođaka – promrmlja kroz zube Vandevr, kome je sav taj razgovor bio dosadan, te priđe Fošeriju. – Dragi moj, da li ste ikad videli da je žena koja je srećna u ljubavi otišla u kaluđerice?
Nije ni čekao odgovor, bio je sit toga, već dodade poluglasno:
– Recite mi koliko će nas biti sutra? Biće Minjonovi, Stener, vi, Blanša i ja... Ko još?
– Mislim, Karolina... Simona... Gaga, bez sumnje. Ne zna se nikad tačno, očekuje se dvadeset, a dođe ih trideset.
Vandevr, posmatrajući dame, pređe na drugi predmet:
– Ova gospođa od Žonkoja morala je biti lepa pre petnaest godina. Ona sirota Estela još je više omršavela. Kakva će to biti daska u krvetu!
Ali on prekide i vrati se na sutrašnju večeru.
– Dosadno je što su uvek iste žene. Trebalo bi novih, hajdete, izmislite nam jednu. Hm! Evo ideje! Idem da pozovem onog debeljka da dovede onu ženu s kojom je onomad bio u Varijeteu.
On je govorio o šefu odseka, koji je zaspao usred salona. Fošeri je izdaleka s interesovanjem pratio ovo tugaljivo pogađanje. Vandevr je seo kraj debeljka, koji je i dalje bio dostojanstven. Činilo se da obojica neko vreme odmereno raspravljaju o postavljenom pitanju, naime, kakvo osećanje može nagnati mladu devojku u kaluđerice. Potom se grof vrati i reče:
– Nemogućno. Kune se da je ona vrlo razumna i da bi odbila. Međutim, ja bih se kladio da sam je video kod Lore.
– Šta! Zar vi idete kod Lore! – prošapta Fošeri smejući se. – Vi odlazite u takve kuće! Ja sam mislio da to činimo mi sirotinja ...
– Eh, dragi moj, treba sve poznavati.
Oni se stadoše smejati, zažarenih pogleda, opisujući podrobno jelovnik u Ulici mučenika, gde kokote koje su u oskudici kod debele Lore Pijdefer dobijaju obed za tri franka! Čudan ćumez! Svaka damica ljubi se s Lorom u usta. Ali kako grofica Sabina okrete glavu, jer beše čula neke od njihovih reči, oni se zaustaviše, podgurkujući se, veseli, zažareni. Nisu ni primetili blizu sebe Žorža Igona, koji ih je slušao crveneći tako jako da se crvenilo prostrlo od ušiju do njegovog devojačkog vrata. Taj momčić se i noslađivao i stideo. Otkako ga je mati ostavila u salonu, on se jednako vrteo oko gospođe od Šezela, jedine žene koja mu se činila šik. Ali ju je Nana prevazilazila, i još kako!
– Sinoć me je Žorž – pričala je gospođa Igon – odveo u pozorište. Da, u Varijete. Ima svakako deset godina kako nisam tamo stupila nogom. To dete obožava muziku... Mene to nije mnogo zanimalo, ali on je bio sav srećan. Čudne stvari daju danas. Istina, priznajem, mene muzika ne oduševljava.
– Kako, gospođo! Ne volite muziku – povika gospođa od Žonkoja podignuvši oči k nebu. – Zar je moguće da neko ne voli muziku!
Opšti uzvik. Niko ne reče ni reči o komadu koji se daje u Varijeteu, i od koga dobra gospođa Igon nije razumela baš ništa, sve su gospođe u društvu videle komad, ali nisu htele da govore o njemu. Odmah preneše razgovor na osećanje, na prefinjeno divljenje velikim umetnicama. Gospođa od Žonkoja volela je samo Vebera, gospođa Šantro italijanske muzičare. Čovek bi rekao da je pred kaminom neki crkveni skup, diskretno pojanje u maloj kapeli, toliko su glasovi gospođa postali meki i čežnjivi.
– Slušajte – gunđao je Vendevr odvodeći Fošerija nasred salona – treba ipak da izmislimo neku ženu za sutra. Kako bi bilo da se obratimo Steneru?
– Oh! Stener – reče novinar – kad Stener dobije neku ženu, znači da je niko u Parizu više neće.
Vandevr je, međutim, gledao oko sebe.
– Čekajte – reče on. – Neki dan sreo sam Fukarmona sa jednom divnom plavužom. Reći ću mu da je dovede.
On dozva Fukarmona. Brzo izmenjaše nekoliko reći. Obojica su sa puno opreznosti morali da preskaču šlepove dama kako bi otišli kod trećeg mladića, sa kojim nastaviše razgovor u udubljenju jednog prozora. Ostavši sam, Fošeri se reši da priđe kaminu baš kad je gospođa od Žonkoja pričala kako, čim čuje da svira Veber, odmah vidi jezera, šume, rađanje sunca, polja umivena rosom, ali ga neka ruka kucnu po ramenu, a glas nečiji govoraše mu iza leđa:
– Baš nije lepo.
– Šta to – upita on okrećući se i videći Faloaza.
– Pa ta večera za sutra. Mogao bi reći da i mene pozovu.
Fošeri taman da odgovori, a Vandevr se vrati i reče mu:
– Izgleda da to nije Fukarmonova prijateljica, to je sopstvenost gospodina tamo ... Ona ne može doći. Kakva šteta! Ali sam ipak pozvao Fukarmona. On će pokušati da dovede Lujzu iz Pale-Rojala.
– Gospodine od Vandevra – zapita gospođa Šantro jakim glasom – je l’ te da su u prošlu nedelju izviždali Vagnera?
– Oh, užasno, gospođo – odgovori on približivši se sa iznenadnom učtivošću.
Ali kako ga nisu zadržavali, on se vrati i produži da šapće novinaru:
– Još ću da ih pokupim... ti mladi ljudi poznaju zgodne devojčice.

Onda on pođe ljubazan i smešeći se, prilazio je svima društvima, mešao se u grupice, šapnuo svakom ponešto, vraćao se dajući očima i glavom znake sporazumevanja. Kao da je svojim ljubaznim licem davao svima lozinku. Poziv je leteo, zakazivali su sastanke, dok je sentimentalni razgovor gospođa o muzici zaglušivao nervoznu larmu ovog dogovaranja.
– Nemojte mi govoriti o Nemcima – ponavljala je gospođa Šantro. – Pesma je radost, svetlost... Jeste li čuli Patijevu u Berberinu?
– Divna je – mrmljala je Leonida, koja je na svom klaviru lupala samo arije iz opereta.
Grofica Sabina je uto zazvonila. Kad utorkom nije bilo mnogo gostiju, čaj se služio u salonu. Dok je sluga raspremao jedan stočić, grofica je očima pratila grofa od Vandevra. Ona je imala rasplinut osmejak koji je ovlaš pokazivao njene bele zube. Kako je grof prolazio, ona ga upita:
– Kakvu to zaveru kujete, gospodine od Vandevra?
– Ja, gospođo – odgovori on mirno. – Nikakvu.
– Vidim da ste u velikom poslu... Hajdete da mi nešto pomognete.
Ona mu strpa u ruke jedan album, moleći da ga odnese na pijanino. On ipak uz put šapnu Fošeriju da će doći Tatan Nene, najlepše grlo u sezoni i Marija Blond, koja tek što se pojavila u pozorištu Foli-Dramatik. Faloaz ga je zaustavljao na svakom koraku, očekujući poziv. On se najzad ponudi. Vandevr ga odmah pozva, samo zatraži od njega da dovede Klarisu, ali kako Faloaz poče, tobože, da se usteže, on ga umiri rečima:
– Ali kad vas ja zovem! To je dovoljno.
Faloaz bi ipak želeo da zna ime te žene, ali Vandevra opet pozva grofica da ga zapita kako Englezi spravljaju čaj. On je često išao u Englesku, jer su mu tamo konji trčali na trkama. Po njegovom mišljenju samo Rusi znaju da zgotove čaj, i on je upozna s njihovim receptom. Zatim, kao da je jednako nešto mislio dok je pričao, prekide govor da upita:
– Ah, zbilja, a markiz? Zar ga nećemo videti večeras?
– Oh, da! Otac mi je svečano obećao – odgovori grofica. – Već se brinem, zadržali su ga poslovi.
Vandevr se diskretno osmehnu. Reklo bi se da je i njemu poznato kakve su prirode bili poslovi markiza od Šuara. On je pomišljao na jednu lepu damu koju je markiz vodio na izlete. Možda bi se i ona mogla pridobiti.
Fošeri je, međutim, mislio da je trenutak zgodan da pozove grofa Mifa. Bilo je već kasno.
– Ozbiljno – upita Vandevr, koji je verovao da je to samo šala.
– Najozbiljnije! Ako ne izručim poziv, ona će mi iskopati oči. Njena fiksideja!
– Onda ću vam pomoći, dragi moj.
Otkucalo je jedanaest. Uz pomoć svoje kćeri grofica je služila čaj. Pošto su bili gotovo samo prijatelji, šolje i tacne sa sitnim kolačima dodavahu se familijarno. Gospođe su ostale u foteljama oko kamina, srkućući čaj i grickajući kolače prednjim zubima. Sa muzike razgovor je prešao na poslastičare. Bombone su dobre samo u Boasija, sladoled u Katerine; jedino je gospođa Šantro zastupala Latenvija. Razgovor je tekao tromo, salon je dremao od umora. Stener je opet pokušao da iskuša poslanika, koga je pritesnio uza zid na jednom kanabetu. Gospodin Veno, kome su valjda slatkiši i pokvarili zube, jeo je samo suve kolače, komad po komad, praskavo kao miš kad glocka, a šef odseka zabio je nos u šolju, pa ga ne vadi. Ne žureći, grofica je išla od gosta do gosta, ne navaljujući, pitajući više pogledom, pa bi odlazila dalje smešeći se. Zbog jake vatre dobila je rumenu boju, pa je (izgledalo kao da je sestra svoje kćeri, koja je bila suviše suva i nespretna u poređenju s njom. Približavajući se Fošeriju, koji je razgovarao s njenim mužem i Vandevrom, ona primeti da oni zaćutaše, te produži dalje i dade čaj Žoržu Igonu.
– Jedna dama želi da budete kod nje na večeri – nastavi novinar veselo, obraćajući se grofu Mifa.
Grof je celo veče bio natmuren, sad je izgledao iznenađen.
– Koja dama?
– Eh! Nana – reče Vandevr da bi ubrzao stvar.
Grof se uozbilji. Jedva ako je malo trepnuo, dok mu se po čelu raširi senka nekog kiselog raspoloženja.
– Ja ne poznajem to gospođu – progunđa on.
– Taman, bili ste kod nje – primeti Vandevr.
– Kako! Bio sam kod nje... Ah, da! Onomad u ime odbora za milosrđe. I zaboravio sam na to. Ne mari, ne poznajem je i ne mogu prihvatiti poziv.
Sav se ukočio da bi pokazao kako mu se ta šala čini neukusna. Čoveku njegovog reda nije mesto za stolom jedne takve žene. Vandevr se pobuni: reč je o večeri sa umetnicima, talenat opravdava sve. Ne slušajući Fošerijevo pričanje o nekoj večeri gde je škotski princ, kraljičin sin, sedeo kraj neke kafanske pevačice, grof odlučno odbi. Čak mu se omače jedan gest ljutnje, pored sve njegove učtivosti.
Žorž i Faloaz, pijući čaj i stojeći jedan prema drugom, čuli su tih nekoliko reči izgovorenih blizu njih.
– Gle! To je kod Nane – promrmlja Faloaz – trebalo je da se sam setim!
Žorž nije rekao ništa, ali je sav goreo, plava mu se kosa rastršila, plave oči sijale su kao žeravice, toliko ga je porok kroz koji se muvao poslednjih dana ugrejao i uzbudio. Ipak, on će najzad poznati sve o čemu je sanjao.
– Samo, ja ne znam adresu – opet će Faloaz.
– Bulevar Osman, između Ulice Arkada i Ulice Paskije, na trećem spratu – izgovori Žorž kao pesmu.
Kako ga Faloaz pogleda začuđeno, on dodade, sav rumen od zabune i gluposti:
– I ja ću biti, pozvala me je jutros.
Veliko komešanje nasta u salonu. Vandevr i Fošeri nisu mogli više navaljivati na grofa. Markiz od Šuara je došao i svi se užurbaše. On je išao polako, klecajući, zastao je nasred sobe bled, žmirkajući kao da je došao iz kakve mračne uličice, pa mu jača svetlost zaseni oči.
– Nisam vam se više nadala, oče – reče grofica. – Bila bih zabrinuta celu noć.
On ju je gledao ne odgovarajući, kao čovek koji ne razume. Nos, suviše velik na njegovom obrijanom licu, izgledao je kao otečen, donja mu se vilica otromboljila. Videći ga tako iznurenog, gospođa Igon se iskreno sažali.
– Suviše radite, trebalo bi da se odmorite... U našim godinama rad treba ostaviti mlađima.
– Rad... da... da... rad... – mucao je on – da, uvek mnogo posla.
On ispravi pogrbljeni stas, uobičajenim pokretom ruke dotera svoje sede vlasi, čiji su retki pramenovi padali iza ušiju.
– Šta radite tako kasno? – upita gospođa od Žonkoja. – Ja sam mislila da ste na primanju kod ministra finansija.
Grofica se umeša:
– Otac studira neki zakonski projekt.

– Da, zakonski projekt – reče on – zakonski projekt, tačno. Zatvorio sam se. To je nešto oko fabrika. Hteo bih da se uvaži nedeljni odmor. Sramota je što vlada ne istupa odlučno. Crkve su prazne, idemo u propast.
Vandevr je pogledao Fošerija. Obojica su stajala iza markiza i vrebala ga. Kad je Vandevr uspeo da ga odvuče na stranu da mu govori o onoj lepoj dami sa izleta, starac se pravio kao da je vrlo iznenađen. Možda su ga videli sa baronicom Deker, kod koje je ponekad provodio po koji dan u Virofleju. Vandevr, da bi mu se osvetio, upita ga iznenada:
– Ama, gde ste vi to sad bili? Lakat vam je sav od paučine i maltera?
– Lakat – gunđao je starac nešto zbunjen. – Gle! Odista! Nešto prljav, verovatno sam se očešao kod kuće kad sam silazio.
Gosti su se već razilazili. Bila je skoro ponoć. Dvojica slugu tiho su odnosili prazne šolje i tanjire s kolačima. Pred kaminom gospođe su opet napravile manji krug i razgovarale slobodnije u čami posela koje se završavalo. I salon poče da drema, duge senke širile su se po zidovima. Fošeri poče da govori o odlasku. Ipak, stade opet da posmatra groficu. Ona se odmarala od domaćinskog zamora na svom uobičajenom mestu, nema, očiju uperenih u jedan ugarak koji je dogorevao, lica tako bleda i tako odlučna da ga opet obuze sumnja. Pod svetlošću ognjišta crne dlake na njenom mladežu kraj usne bivale su riđe. Potpuno Nanin mladež, čak i boja. On ne mogade a da ne obrati i Vandevru pažnju na to. Svere mi, zaista, nikad on to nije primetio. Obojica počeše da je upoređuju sa Nanom. Nalazili su neku daleku sličnost između brade i usta, ali oči su bile sasvim različite. Posle, Nana je imala izgled dobrodušne devojke, dok se sa groficom ne može biti načisto, čovek bi rekao: mačka koja drema, noktiju uvučenih, samo što joj šapa neprimetno drhti od neke nervozne strepnje.
– Ipak, čovek bi spavao s njom – izjavi Fošeri.
Vandevr ju je svlačio pogledom.
– Da, ipak – reče. – Ali, znate, ne sviđaju mi se kukovi. Ona nema kukova, da se kladimo.
On zaćuta. Fošeri ga gurnu laktom pokazujući mu Estelu, koja je baš pred njima sedela na stolici. Počeli su da govore glasno, ne primećujući nju, i ona ih je morala čuti. Međutim, Estela je sedela mirno, ukočeno, sa svojim mršavim vratićem izraslog devojčeta, i nijedna vlas nije zadrhtala na njenoj glavi. Oni se odmakoše nekoliko koraka. Vandevr se kleo da je grofica poštena žena.
U tom trenutku pojačaše se glasovi oko kamina. Gospođa od Žonkoja je govorila:
– Dopuštam vam da je gospodin Bizmark čovek od duha, ali ako smatrate da je genije...
Gospođe su se vratile na svoj prvi razgovor.
– Šta! Opet gospodin Bizmark – progunđa Fošeri. – Sad zbilja bežim.
– Čekajte – reče Vandevr – da zatražimo od grofa njegovu poslednju reč.
Grof Mifa je razgovarao sa svojim tastom i nekolicinom ozbiljnih ljudi. Vandevr ga odvoji, ponova ga pozva, govoreći da će i on ići na večeru. Čovek može da ide svuda, niko neće videti zla tamo gde jedva ako može biti radoznalosti. Grof je slušao te razloge, oborena pogleda, nema lica. Vandevr oseti u njemu kolebanje, kad se približi markiz od Šuara pitajući očima. Kad i starac sazna o čemu je reč, kad Fošeri pozva i njega, on pogleda krišom svog zeta. Nasta tegoban tajac, ali se obojica ohrabriše, oni bi nesumnjivo primili poziv da Mifa nije primetio kako ih gospodin Veno oštro posmatra. Mali starac nije se više smešio, lice mu je bilo kao zemlja, oči od čelika, jasne i oštre.
– Ne – reče grof odsečno – nema više mesta razgovoru.
Tada i markiz odbi još odlučnije. On je govorio o moralu. Visoko društvo treba da služi za ugled. Fošeri se osmehnu, rukova se sa Vandevrom, nije mogao više da ga čeka, jer je još morao otići do svoje redakcije.
– Dakle, u ponoć, kod Nane?
Faloaz takođe pođe. Stener se već oprostio sa groficom. I druga gospoda pođoše. Svako je ponavljao iste reči: ,,U ponoć, kod Nane”, i odlazio u hodnik da uzme svoj kaput. Žorž je morao poći sa majkom, ali je stajao na pragu i davao svakom tačnu adresu: „Treći sprat, vrata levo.” Pred izlazak Fošeri baci poslednji pogled u salon. Vandevr je sedeo usred gospođa i šalio se sa Leonidom od Šezela. Grof Mifa i markiz od Šuara behu se umešali u razgovor, dok je dobra gospođa Igon padala u san otvorenih očiju. Sakriven ženskim toaletama, g. Veno je opet bio majušan i fino se smeškao. Ponoć je lagano izbijala u prostranom i svečanom salonu.
– Kako, kako – čuo se glas gospođe od Žonkoja. – Vi pretpostavljate da će vam gospodin Bizmark objaviti rat i da će nas tući! Oh, pa to je prevršilo sve!
Zaista, svi su se smejali gospođi Šantro, koja je to rekla, jer je tako čula u Alzasu, gde je njen muž imao jednu fabriku.
– Srećom to je car – odgovori grof Mifa sa svojom zvaničnom ozbiljnošću.
To je bila poslednja reč koju je Fošeri čuo. Zatvorio je vrata pogledavši još jednom groficu Sabinu. Ona je tiho razgovarala sa šefom odseka i pravila se kao da je zanima taj debeljko. Očevidno, on se prevario, tu nema ništa. Šteta!
– Pa šta je? Hoćeš li sići – doviknu mu Faloaz iz predsoblja.
Na ulici se rastadoše rekavši još jednom:
– Dakle, sutra kod Nane.

IV


Još od jutra Zoe je predala ceo stan direktoru Brebanovog restorana, koji je došao sa svojim osobljem i momcima. Breban je imao da spremi večeru, posuđe, kristal, čaršave, salvete, cveće, čak i stolice i stoličice. Nana ni u jednom svom ormaru ne bi pronašla dvanaest salveta, a još nije imala vremena da uredi kuću prema novom položaju. Ne želeći da ide u restoran, smatrala je da je bolje da dovede restoran k sebi. To joj se činilo otmenije. Htela je da jednom večerom proslavi svoj glumački uspeh, večerom o kojoj bi se pričalo. Trpezarija je bila suviše mala, pa je direktor uredio sto u salonu, sto postavljen malo zbijeno za dvadeset pet osoba.
– Je li sve gotovo – upita Nana vrativši se u ponoć.
– Ne znam – odgovori Zoe osorno, a izgledala je izvan sebe. – Hvala bogu! Ne tiče me se ništa. Načinili su mi rusvaj po kuhinji i po celom stanu. I još sam morala da se prepirem. Ona dvojica su opet dolazila. Bogami, izbacila sam ih napolje.
Govorila je o onoj dvojici starih gospođinih prijatelja, trgovcu i Rumunu. Nana je već odlučila da raskine s njima, jer je bila sigurna u svoju budućnost, htela je, tako je govorila, da navuče novu kožu.
– Nasrtljive! – progunđa ona. – Ako opet dođu, pripretite im policijskim komesarom.
Ona pozva Dagenea i Žorža koji su zaostali u predsoblju da obese kapute. Obojica su je čekali na izlazu glumaca u Panorama-prolazu, odakle ih je ona dovela kolima. Kako nikog još nije bilo, doviknu im da dođu u oblačionicu dok je Zoe dotera. Žureći se i ne menjajući haljinu, ona je sama uređivala kosu i prikačila belu ružu na punđu i prsa. Oblačionica je bila pretrpana nameštajem iz salona, koji su morali to skloniti: čitava zbirka stočića, kanabeta, fotelja, sa nogama uvis. Bila je gotova, kad joj se haljina zakači za jedan točkić i pocepa. Besno je psovala: tako šta može se samo njoj dogoditi. Ljutito skide haljinu od belog fulara, vrlo jednostavnu, laku i finu da je pod njom nosila samo dugu košulju. Ne našavši drugu po svom ukusu, gotovo plačući, obuče nanovo istu, govoreći da je obučena kao prosjakinja. Dagene i Žorž su čiodama sastavljali poderotinu dok ju je Zoe češljala. Sve troje se žurilo oko nje, naročito mali, klečeći na podu, sa rukama u njenim suknjama. Ona se najzad utiša kad je Dagene ubedi da nema više od dvanaest i četvrt, toliko je bila skratila treći čin Plave Venere gutajući odgovore i kuplete.
– I to je suviše dobro za onu masu glupaka – reče ona. – Jeste li ih videli? Kakve njuške večeras! Zoe, draga moja, vi ćete ovde večeras čekati. Nemojte leći, možete mi biti potrebni. Do vraga! Već je vreme! Evo dolaze!
Ona odjuri. Žorž je klečao, a krajevi njegovog kaputa čistili su pod. Pocrvene kad primeti kako ga Dagene gleda. Oni su se, međutim, sprijateljili.
Doteraše svoje mašne na velikom ogledalu, jedan drugog očistiše četkom, jer su obojica bili beli od Naninog pudera.
– Rekao bi čovek šećer – reče Žorž sa osmehom pohlepnog deteta.
Lakej, najmljen za to noć, uvodio je zvanice u mali salon, jednu usku sobu u kojoj su ostavili samo četiri fotelje kako bi moglo da stane više sveta. Iz susednog velikog salona dopirala je zveka tanjira i srebrnog posuđa, dok je ispod vrata prodirao mlaz jake svetlosti. Kad Nana uđe, u jednoj fotelji već je sedela Klarisa Beni, koju je Faloaz doveo.
– Kako! Ti si prva – reče Nana koja je s njom već bila intimna posle svog uspeha.
– Eh! To je zbog njega – reče Klarisa. – Uvek se boji da ne zakasni. Da sam mislila, ne bih se toliko žurila da skinem periku i šminku.
Mladić je video Nanu prvi put, stade se klanjati i laskati joj, govoreći o svom rođaku, krijući zbunjenost preteranom uglađenošću. Nana ga nije ni slušala, stište mu ruku iako ga nije ni poznavala, pa živo priđe Rozi Minjon. Odjednom, ona zauze svečan stav:
– Ah, draga gospođo, kako je to ljubazno od vas! Koliko mi je bilo stalo da mi vi dođete.
– Meni je osobito prijatno, uveravam vas – reče Roza takođe puna ljubaznosti.
– Izvolite sesti... Želite li što?
– Ne, hvala... Ah! Zaboravila sam lepezu u bundi. Stenere, vidite u desnom džepu.
Stener i Minjon behu ušli posle Roze. Bankar ode i vrati se odmah sa lepezom, dok Minjon bratski poljubi Nanu i natera Rozu da je i ona poljubi. Zar ne pripadaju svi istoj porodici, pozorištu!? On zatim namignu da ohrabri Stenera, ali onaj, zbunjen bistrim Rozinim pogledom, zadovolji se samo da Nani poljubi ruku.
U tom trenutku pojavi se grof od Vandevra sa Blanšom od Sivrija. Duboka klanjanja. Nana, sva ceremonijalna, odvede Blanšu do fotelje, a Vandevr, smejući se, ispriča kako se Fošeri dole svađa, jer nadzornik zgrade nije dopustio da uđu kola Lisi Stevar. U predsoblju se već čula Lisi kako nadzornika naziva prljavom njuškom. A kad lakej otvori vrata, ljupka i nasmejana, ona brzo pođe, reče sama svoje ime, uze Nanine ruke, govoreći joj kako ju je od prvog trenutka zavolela i kako u njoj vidi osobiti talenat. Nana je bila gorda u svojoj novoj ulozi domaćice i zahvaljivala je istinski zbunjena. Međutim, otkako je Fošeri došao, kao da je bila rasejana. Čim je mogla da mu se približi, upita ga tiho: – Hoće li doći?
– Ne, nije hteo – odgovori grubo novinar, zapitan ovako iznebuha, mada je bio pripremio čitavu priču da objasni odbijanje grofa Mifa.
Bio je svestan svoje pogreške videći kako je Nana pobledela, i pokuša da popravi stvar.
– Nije mogao, vodi večeras groficu na bal kod ministra unutrašnjih poslova.
– Dobro – promrmlja Nana sumnjajući u njegovu dobru volju. – Platićeš mi to, mali.
– Eh! Gle sad – odgovori on ljut zbog pretnje. – Ne volim takve porudžbine. Eno ti za to Labordeta.
Okrenuše jedno drugome leđa, bili su se zavadili. Baš tada je Minjon podstrekavao Stenera da priđe Nani. Kad Nana osta sama, on joj tiho reče sa cinizmom dobroćudnog druga koji želi da ugodi svome prijatelju.
– Umire za vama. Samo ga je strah od moje žene. Hoćete li da ga uzmete u zaštitu?
Činilo se da Nana ne razume. Smeškala se gledajući Rozu Minjon, njenog muža i bankara, najzad reče ovome:
– Gospodine Stenere, vi ćete sesti kraj mene.
Uto dopre smeh iz predsoblja, šuštanje, vihor veselih i brbljivih glasova, kao da je neki manastirski internat utekao u to predsoblje. Pojavi se Labordet, vodeći pet žena, „svoj pansion”, prema pakosnoj reči Lisi Stevar. To je bila Gaga, veličanstvena u haljini od plave kadife, u kojoj se gušila, Karolina Eke, kao uvek u crnoj svili. Lea Orn, odevena neukusno po svom običaju, debela Tatan Nene, dobroćudna plavuša sa prsima kao u dojkinje, zbog čega su joj se svi rugali, najzad mala Marija Blond, početnica iz Foli-Dramatika, devojče od petnaest godina, mršava i poročna kao uličar. Sve je to Labordet doveo u jednim kolima, i još su se smejale što su bile stešnjene. Marija Blond sedela im je u krilu. One stegoše zube i pozdraviše se redom kako treba. Gaga se činila naivnom i vrskala je iz preterane pristojnosti. Jedino Tatan Nene, koju su uz put lagali da će kod Nane o večeri služiti šest crnaca, potpuno nagih, bila je uznemirena i tražila da ih vidi. Labordet je nazva ćurkom i zamoli je da ćuti.
– A Bordenav – upita Fošeri.
– Oh! Zamislite, očajna sam – viknu Nana. – Ne može doći.
– Da – reče Roza Minjon – noga mu se prikleštila u jednoj rupi na pozornici, strašno ju je uganuo. Da ga čujete samo kako psuje, noga mu je uvezana i mora da je drži ispruženu na stolici.
Svi stadoše žaliti Bordenava. Bez njega nema prave večere. Najzad, moraće se i bez njega. Počeše već o drugim stvarima da razgovaraju kad se razleže jedan krupan glas:
– Kako! Šta! Tako li me sahranjujete!
Opšti krik, svi okretoše glave. Na pragu je stajao Bordenav, ogroman i crven, s ukočenom nogom, oslanjujući se na rame Simone Gabiroš. U to vreme Simona mu je bila prijateljica. Ta ženica, solidnog obrazovanja – svirala je na klaviru i govorila engleski – bila je ljupka plavuša, toliko nežna da se pogibala pod grubom Bordenavovom težinom, pa ipak je bila pokorna i nasmejana. On je zastao nekoliko sekundi, osećajući da su njih dvoje zanimljiv prizor.
– Ha? Treba vas voleti – produži on. – Bojao sam se da mi ne bude dosadno. Idem, rekoh sebi...
Ali on prekide govor da bi opsovao:
– Sto mu gromova!

Simona je pošla malo brže, i njegova se noga teže oslonila. On je munu. Ona se i dalje osmehivala i obarala glavu kao pseto koje se plaši da ga ne tuku, i pridržavala ga svom snagom male punačke plavuše. Uostalom posle usklika, svi se užurbaše. Nana i Roza Minjon doguraše jednu fotelju u koju se Bordenav spusti, ostale žene podmetnuše drugu fotelju pod njegovu bolesnu nogu. Naravno, sve ga prisutne glumice poljubiše, a on je gunđao i uzdisao:
– Sto mu gromova! Sto mu gromova! Uostalom, želudac je dobar, videćemo!
Stigoše i ostali gosti, više se nije moglo kretati po sobi. U susednom salonu je prestala lupa posuđa i srebra, samo se čula neka prepirka u kojoj je grmeo glas direktora restorana. Nana je postala nestrpljiva, više nije očekivala nikog, pa se čudila što večera ne počinje. Ona posla Žorža da vidi šta je, kad se iznenadi videći da još dolazi svet, muškarci i žene koje nije poznavala. Malo zbunjena, zapita Bordenava, Minjona, Labordeta. Ni oni ih nisu poznavali. Kad zapita grofa od Vandevra, on se odmah seti da su to oni mladići što ih je on pozvao kod grofa Mifa. Nana mu zahvali. Vrlo dobro, vrlo dobro. Samo, biće prilično stešnjeni. Ona zamoli Labordeta da ode i naredi da se postavi još za sedam. Tek što on ode, a sluga uvede još tri osobe. Ovog puta, to postaje komično. Ne može se opisati, pouzdano. Nana poče da se ljuti da na svoj način govori kako to nije pristojno. Ali kad uđoše još dvoje, Nana se stade smejati. Nek bude! Sešće se kako se može. Svi su stajali, samo su Gaga i Roza Minjon sedele, jer je Bordenav sam zauzeo dve fotelje. Glasovi su žuborili, govorilo se tiho, poče lako zevanje.
– Reci mi, dete moje – upita Bordenav – kako bi bilo da se sedne za sto. Jesmo li svi na okupu?
– Oh, i te kako – odgovori Nana smejući se.
Ona prođe pogledom sve, ali se uozbilji, kao začuđena što nekog ne vidi. Bez sumnje, nema jednog gosta, koga ona nije pominjala. Trebalo je čekati. Posle nekoliko minuta gosti opaziše u svojoj sredini jednog visokog gospodina otmenog izgleda, sa lepom sedom bradom. Najviše je bilo za čuđenje što ga niko nije video kad je ušao. Morao se uvući kroz vrata spavaće sobe, koja su bila odškrinuta. Nasta ćutanje, samo se došaptavalo. Grof od Vandevra svakako je znao ko je taj gospodin, jer su se njih dvojica rukovali, ali on je na sva pitanja žena odgovarao osmehom. Onda Karolina Eke reče poluglasno da je to neki engleski lord, koji prekosutra putuje u London da se venča, ona ga dobro zna, jer je bila njegova. Ta priča prođe kroz salon, samo je Marija Blond, sa svoje strane, tvrdila da je to neki nemački ambasador, i reče da je on prijatelj neke njene prijateljice. Ljudi su ga među sobom ocenili sa nekoliko reči. Po izgledu ozbiljan gospodin. Možda on plaća večeru. Verovatno. Ovo miriše na to. Svejedno! Samo neka večera bude dobra. Najzad, ostali su u nedoumici, već i zaboravili gospodina sa sedom bradom kad direktor restorana otvori vrata velikog salona i objavi početak večere.
Nana je primila Stenerovu ruku i ne primećujući pokret starca, koji pođe za njom, potpuno sam. Red se, uostalom, nije ni mogao obrazovati. Muškarci i žene uđoše bez reda i slobodno, smejući se sa građanskom dobrodušnošću ovom nedostatku etikecije. Veliki sto pružao se s kraja na kraj prostrane sobe, iz koje je nameštaj bio iznet, pa ipak je bio mali, jer su se tanjiri dodirivali. Četiri svećnjaka, svaki sa deset sveća, osvetljavali su trpezu posutu cvećem s obe strane. To je bio restoranski luksuz, sa porculanom s pozlaćenim ivicama, srebrnim posuđem koje se već izlizalo od silnog pranja, s kristalom koji se mogao kupiti u svakom bazaru. Sve je mirisalo na neočekivano bogatstvo kad još ništa nije na svom mestu. Nije bilo lustera, svećnjaci sa visokim svećama bacali su žutu i bledu svetlost na zdele sa nožicama, kompotijere i poslužavnike, na kojima se simetrično izmenjivalo voće, kolači i kompoti.
– Znate – reče Nana – namestićemo se gde ko želi, to je zanimljivije.
Nana je bila usred sofre, s desne strane bio je stari gospodin koga niko nije znao, levo, pak, Stener. Gosti su se već nameštali, kad iz malog salona dopreše psovke: Bordenav, koga su svi zaboravili, nije nikako mogao da ustane sa fotelje i zvao je onu rđu Simonu, koja je klisnula sa ostalima. Žene otrčaše pune sažaljenja. Bordenava uvedoše Karolina, Klarisa, Tatan Nene, Marija Blond. Veliki je posao bio da se on namesti.
– U začelju,prema Nani – vikali su. – Bordenav u začelju, on će nam predsedavati.
Namestiše ga u začelje, ali je bila potrebna još jedna stolica za njegovu nogu. Dve žene digoše nogu i blago je položiše. On će sesti popreko.
– Sto mu gromova – gunđao je on. – Ipak sam smešten. Mačkice moje, tata se predaje vama.
S desne strane bila mu je Roza Minjon, a s leve Lisi Stevar. One obećaše da će se starati o njemu. Svi se počeše nameštati. Grof od Vandevra bio je između Lisi i Klarise, Fošeri između Roze Minjon i Karoline Eke. Hektor od Faloaza, i pored svih Klarisinih poziva, požuri da se posadi pored Gage. Minjona, koji nije puštao Stenera iz oka, razdvajala je od bankara samo Blanša, a s njegove leve strane sedela je Tatan Nene. Do ove Labordet. Oba kraja stola zauzimali su mladi muškarci i žene, Simona, Lea od Orna, Marija Blond, bez reda, u gomili. To su se Dagene i Žorž sve više zbližavali, gledajući Nanu sa osmehom.
Kako su dve osobe ostale bez mesta, stadoše se šaliti. Muškarci su nudili svoja kolena. Klarisa nije mogla micati rukama i govorila je Vandevru kako se nada da će je on hraniti. Taj Bordenav je zauzeo tri mesta sa svojim stolicama! Pokušali su da se svi smeste. Samo, vikao je Minjon, sedimo kao sardine u kutiji.
– Supa à la Delinjak, pire sa šparglama – vikali su kelneri podnoseći gostima pune zdele.
Bordenav je glasno preporučivao supu, kad se opet ču larma. Protestovali su, ljutili su se. Vrata se otvoriše, tri zakasnela gosta pojaviše se na pragu, jedna žena i dva muškarca. Ah! pa to je suviše! Nana, ne dižući se, piljila je očima da vidi da li ih bar poznaje. Žena je bila Lujza Violen. Ali gospodu nije nikad videla.
– Draga moja – reče Vandevr – gospodin je marinski oficir, moj prijatelj, gospodin od Fukarmona, koga sam ja pozvao.
Fukarmon pozdravi slobodno i dodade:
– A ja sam bio tako slobodan da dovedem i svog prijatelja.
– Savršeno, savršeno – reče Nana. – Sedite. Klarisa, pomakni se malo, vi ste to suviše komotni. Malo dobre volje.
Stiskoše se još više. Fukarmon i Lujza dobiše krajičak stola, ali je prijatelj ostao malo dalje i jeo pružajući ruke preko ramena svojih suseda. Kelneri su kupili duboke tanjire, a posluživahu pohovanu zečetinu sa pečurkama i raviole s parmezanom. Bordenav uzbuni ceo sto govoreći kako je u jednom trenutku mislio da dovede Prilijera, Fontana i starog Boska. Nana uze dostojanstven stav, samo reče da bi ih lepo dočekala. Da je htela da ima večeras svoje kolege, ona bi ih sama pozvala. Ne, ne, ne glumce. Stari Bosk je uvek pijan, Prilijer je suviše naduven, a Fontan! On je nemoguć u društvu zbog dreke i svojih ludorija. Pa onda, vidite, glumci se ne osećaju kod kuće kad se nađu u društvu otmene gospode.
– Da, da, tako je – potvrdi Minjon.
Oko stola, gospoda u frakovima i belim kravatama bila su vrlo korektna sa svojim bledim licima i ponašanjem koje je umor načinio još utančanijim. Stari gospodin imao je fin osmeh, odmerene pokrete, kao da predsedava kakvom diplomatskom kongresu. Vandevr, kao da je bio na večeri kod grofice Mifa, bio je beskrajno uglađen prema svojim susetkama. Nana je pričala svojoj tetki, što se tiče gospode, bolje nije moglo nigde biti, svi plemići i svi bogati, jednom reči: šik gospoda, što se tiče žena, držale su se vrlo dobro. Nene, Blanša, Lea, Lujza došle su umereno dekoltovane, možda je samo Gaga bila odviše dekoltovana, utoliko pre što u njenim godinama ne bi trebalo da se otkriva. Kad su se najzad smestili, počeše sa smehom i šalama. Žorž je misilo kako je on prisustvovao veselijim večerama kod orleanskih gazda. Govorilo se malo, gospoda se nisu uzajamno poznavala i ispitivala su jedni druge, žene su bile mirne, a to je naročito čudilo Žorža. Po njegovom shvatanju bili su suviše pristojni, on je mislio da će se to odmah početi sa ljubakanjem.
Služila su se predjela, rajnska riba à la Šambor i srneća leđa na engleski način. Uto Blanša viknu glasno:
– Draga Lisi, srela sam u nedelju vašeg Olivija... kako je porastao!
– Do vraga! Osamnaest mu je godina – odgovori Lisi – to me neće podmladiti... Otišao je juče u školu.
Ona je gordo govorila o svom sinu Oliviju, koji je učio pomorsku akademiju. Razgovor poče o deci, žene se raznežiše. Nana je govorila o svojoj velikoj radosti, svojoj bebi, malom Luju. On je sada kod njene tetke, koja ga dovodi svakog jutra oko jedanaest. Ona ga uzima sebi u postelju, gde se igra sa Lulu, njenim kučetom. Da čovek umre od smeha kad ih vidi kako se njih dvoje muvaju pod jorganom. Ne možete zamisliti kako je mali Luj već prepreden.
– Oh! juče sam – pričala je sada Roza Minjon – provela divan dan. Zamislite, otišla sam da uzmem Šarla i Anrija iz pansiona. Trebalo ih je to veće bezuslovno odvesti u pozorište. Skakali su, pljeskali ručicama: „Videćemo mamu kako igra, videćemo mamu!” Oh... larma! Zadovoljstvo!
Minjon se slatko osmehivao, očiju vlažnih od roditeljske nežnosti.
– A na predstavi – produži on – bili su smešni, ozbiljni ko velika gospoda, proždirali su mamu očima i pitali me zašto su mami tako gole noge.
Svi prsnuše u smeh. Minjon se topio u očinskoj gordosti. On je obožavao svoju decu, jedino mu je zanimanje bilo da uveća njihovo imanje, upravljajući strogo, kao verni upravitelj, novcem koji je Roza zarađivala u pozorištu i van njega. Kad se oženio njome, bio je šef orkestra u jednoj kafani gde je ona pevala. Voleli su se strasno. Sad su dobri prijatelji. To je bilo među njima uređeno. Ona je radila što je bolje mogla, svim svojim talentom i svom svojom lepotom, on je zanemario svoju violinu da bi bolje bdeo nad njenim uspehom umetnice i žene. Teško je bilo naći složniji i praktičniji brak.
– Koliko je godina starijem – upita Vandevr.
– Anri ima devet godina – odgovori Minjon. – Oh taj vam je već momče.
Zatim se šalio sa Stenerom, koji nije voleo decu, i govorio mu je sa mirnom drskošću da bi on pažljivije harčio svoje imanje kad bi imao dece. Dok je govorio, motrio je na bankara preko ramena da vidi je li već otpočeo sa Nanom. Ali od pre nekoliko minuta ljutili su ga Roza i Fošeri, koji su su više intimno razgovarali. Valjda Roza ne misli da gubi vreme na takve besmislice. U tom slučaju, umeće on da se suprotstavi. I, svojim lepim rukama, sa dijamantom na malom prstu, on je dovršavao file od srnetine.
Razgovor o deci trajao je još. Faloaz, zbunjen Gaginom brzinom, pitao ju je o njenoj kćeri, koju je imao zadovoljstvo da vidi kraj nje u Varijeteu. Lili je dobro, samo, još je derište! On se iznenadi kad ču da je Lili već u devetnaestoj godini. Gaga mu se činila sve veličanstvenija. Kako je on želeo da dozna zašto nije dovela i Lili, ona odgovori kiselo:
– Ah! ne, ne, nikad! Pre tri meseca htela je po svaku cenu da izađe iz pansionata... A ja sam, opet, sanjala da je odmah udam... Ali ona me toliko voli da sam je morala uzeti k sebi... zaista, protiv volje.
Njeni plavi kapci sa kratkim trepavicama žmirkali su neprestano dok je govorila o pansionatu svoje kćeri. Kad ona u njenim godinama nije mogla da uštedi ni pet para, a radila je sa muškarcima, naročito mladićima kojima bi mogla biti baba, onda je svakako pristojan brak mnogo bolji. Ona se nagla nad Faloaza i skoro ga je ugnječila svojim ogromnim golim i nabeljenim ramenom, od čega se Faloaz sav zacrveneo.
– Znate – šaputala je Gaga – ako i ona ovamo pođe, neću biti ja kriva. Mlad svet je neobično čudan.
Oko stola nasta živost. Kelneri su se žurili. Posle predjela dođe red na umokce, pile à la marešal, file sa sosom od rena i guščija džigerica. Direktor, koji je dosad točio mersol, služio je šamberten i leovil. U lakoj larmi pri promeni tanjira, Žorž, koji se sve više čudio, upita Dagenea zar sve ove dame imaju decu. Ovoga je zanimalo to pitanje, te stade da mu priča pojedinosti.
Lisi Stevar je kći jednog podmazivača vagona, engleskog porekla, sada u službi na Severnoj stanici, trideset devet joj je godina, glava konjska, ali dražesna, grudobolna, ali nikad ne umire, ima najviše ukusa među svim ovim gospođama: do sada je imala među prijateljima tri kneza i jednog vojvodu. Karolina Eke, rođena u Bordou, kći nekog malog činovnika koji je umro od sramote, njena je sreća što joj je majka pametna žena koja ju je najpre proklela a zatim se izmirila s njom, posle godinu dana razmišljanja, pošto je htela bar da joj sačuva imanje. Kćeri je dvadeset pet godina, veoma je hladna i smatra se za jednu od najlepših žena u Parizu, koja se može dobiti po utvrđenoj ceni. Majka, puna smisla za red, vodi knjige, strog račun o izdacima i prihodima, upravlja celom kućom iz svog malog stana, koji je dva sprata više i u kome je otvorila krojačnicu rublja i haljina. Blanša od Sivrija, ili po pravom imenu Žaklina Bodi, došla je iz nekog sela blizu Amijena, sjajna osoba, glupa i lažljiva, predstavlja se kao unuka nekog generala i nikad ne priznaje da joj je trideset dve godine. Rusi je neobično vole zbog njene debljine. Zatim u nekoliko reči Dagene opisa i ostale: Klarisa Beni, koju je iz Sent Obena na moru dovela kao sobaricu neka gospođa, a čiji ju je muž izveo na put, Simona Gabiroš, kći jednog trgovca nameštaja iz predgrađa Sent Antoan, vaspitana u odličnom zavodu da bi bila učiteljica, Marija Blond, Lujza Violen, Lea od Orna, sve proizvodi francuske kaldrme, ne govoreći o Tatan Nene, koja je do svoje dvadesete godine čuvala krave u ušljivoj Šampanji. Žorž je slušao, gledajući te dame, zbunjen i razdražen galamom koja mu je parala uši dok su iza njihovih leđa momci ponavljali glasom punim poštovanja:
– Pile, sos marešal... à la ravigot.
– Dragi moj – reče mu iskusni Dagene – nemojte uzeti ribu, ona u ovo kasno doba ne valja ništa, i pijte leovilsko vino, ono manje vara.
Pela se neka toplota od svećnjaka, od jela, od stola oko koga se gušilo trideset osam osoba, kelneri su se zbunjivali i jurišali po tepihu po kome se prosipala mast. Međutim, večera nije zabavljala nikog. Dame su jele pomalo, ostavljajući polovinu u tanjiru. Jedino je Tatan Nene sve jela proždrljivo. U to doba noći postojala je samo nervna glad, ćud izopačenih želudaca. Stari gospodin kraj Nane odbio je sva jela koja su mu nudili, on je uzeo samo kašiku supe i, ćuteći kraj svog tanjira, posmatrao je sve. Krizom se zevalo. Ponekad su se sklapali očni kapci, lica su bila bledožuta, bilo je ubistveno dosadno, kao uvek, kako reče Vandevr. Takve večere, da bi bile zanimljive, ne smeju biti pristojne. Inače, ako hoće da se izigrava vrlina i pristojnost, onda je bolje večerati u otmenom svetu, u kome nije ništa više dosadno. Bez Bordenava, koji se neprestano derao, svi bi pospali. Ta životinja Bordenav ispružio je nogu, pa je pustio da ga Lisi i Roza služe kao sultana. One su se brinule samo o njemu, gledajući ga, vodeći računa o njegovoj čaši i tanjiru, pa ipak se on žalio.
– A ko će meni iseći mesa, ja ne mogu, jer mi je čitav kilometar daleko.

Simona se dizala svakog trenutka, stajala je više njega da mu iseče meso i hleb. Sve su se žene brinule o njegovom jelu, zvale su poslugu, kljukale ga da se uguši. Simona mu je brisala usta. Roza i Lisi menjale tanjire. On je nalazio da je to lepo i najzad se rešio da se pokaže zadovoljan.
– Vidiš, dete moje, sad si kako treba. Žena i nije stvorena za drugo.
Malo su se probudili, razgovor posta opšti. Popili su šerbet sa mandarinama. Toplo pečenje bio je file s pečurkama, a hladno – ćureće sa želeom. Nani je bilo krivo što su joj gosti neraspoloženi i poče govoriti vrlo glasno.
– Znate li da je škotski princ već zadržao ložu u proscenijumu da vidi Plavu Veneru kad bude došao da poseti Izložbu.
– Nadam se da će svi kneževi doći na našu predstavu – reče Bordenav punih usta.
– U nedelju se očekuje persijski šah – reče Lisi Stevar.
Tada Roza Minjon stade pričati o šahovom dragom kamenju. On je nosio ogrtač sav pokriven dragim kamenjem, pravo čudo, kao sjajna zvezda koja je vredela milione. Sve žene, blede i očiju zažagrenih od pohlepnosti, ispružiše vratove i govorahu o drugim vladaocima koji su očekivani. Sve su sanjale o kakvoj kraljevskoj ćudi, o jednoj noći koja bi bila plaćena čitavim imanjem.
– Recite mi, dragi moj – upita Karolina Eke Vandevra prignuvši mu se – koliko je godina ruskom caru?
– Oh! Taj nema godina – odgovori grof smejući se. – To ne može biti ničega, upozoravam vas.
Nana se načini kao da je uvređena. Reč je izgledala suviše sirova, protestovalo se mrmljanjem. Blanša je opširno pričala o italijanskom kralju, koga je videla u Milanu, nije bio lep, ali je ipak osvajao sve žene, njoj bi krivo kad Fošeri reče da Viktor Emanuel neće doći. Lujza Violen i Lea bile su za austrijskog cara. Odjednom mala Marija Blond reče:
– Pruski kralj je sasvim star čovek! Lanjske godine bila sam u Badenu. Uvek ste ga mogli sresti sa grofom Bizmarkom.
– Gle! Bizmark – prekide Simona – poznajem ga... Krasan čovek!
– To sam ja juče rekao – povika Vandevr – ali mi nisu hteli verovati.
Pa kao kod grofice Sabine, razgovaralo se dugo o grofu Bizmarku. Vandevr je ponovio iste fraze. Za jedan trenutak bili su ponovo u salonu kod Mifaovih, samo što su dame bile druge. Tako isto, pređe se na razgovor o muzici. Pa kako Fukarmon pomenu o kaluđerenju o kome je Pariz pričao, Nana je htela po svaku cenu da dozna pojedinosti o gospođi od Fužreja. Oh! Sirota mala, sahranjuje se živa! A šta se može kad je poziv progovorio! Sve žene oko stola bile su ganute. Žoržu je bilo dosadno da ponovo sluša iste stvari i stade ispitivati Dagenea o intimnim Naninim navikama, kada se razgovor, na nesreću, vrati na grofa Bizmarka. Tatan Nene se prignu Labordetu i zapita ga ko je taj Bizmark, koga ona nije poznavala. A Labordet joj hladno ispriča strašne priče. Taj Bizmark jede presno meso, kad kakvu ženu nađe blizu svoga legala odnese je na leđima, na taj način imao je za svojih četrdeset godina trideset dva deteta.
– U četrdesetoj godini trideset dva deteta – uzviknu Tatan Nene, iznenađena i ubeđena. – Taj mora da je dobro istrošen.
Svi prsnuše u smeh, ona razumede da joj se podsmevaju:
– Ala ste ludi! Otkuda ja znam da se vi šalite.
Gaga je, međutim, ostala pri Izložbi. Kao i sve ostale žene, ona se radovala i pripremala. Dobra sezona, sva će unutrašnjost i inostranstvo doći u Pariz. Najzad posle Izložbe, ako poslovi budu išli dobro, možda će moći da se povuče u Živizi, u jednu malu kuću koju je odavno vrebala.
– Šta ćete – govorila je ona Faloazu – ne može se ništa. Kada bi se bar još onako volelo.
Gaga se počela praviti nežna, jer je osetila da se koleno tog mladića priljubilo uz njeno. On je bio sav crven. Mazeći se, ona ga je merila ispod oka. Mali gospodin koji nije bio neotesan, ali ona nije više probirač. Faloaz dobi njenu adresu.
– Pazite – promrmlja Vandevr Klarisi – čini mi se da vam Gaga otima vašeg Hektora.
– Briga me – odgovori glumica. – Taj deran je idiot. Već sam mu triput pokazala vrata. Meni je odvratno kad se derlad zaljubljuju u babe.
Ona prekide da bi lakim znakom pokazala na Blanšu, koja se od početka večere držala koso u jednom nemogućem položaju, kriveći se da bi starom uglednom gospodinu, koji je sedeo nedaleko od nje, pokazala svoja ramena.
– I vas ostavljaju, dragi moj – primeti ona.
Vandevr se fino osmehnu sa pokretom ravnodušnosti. Zaista, on bi najmanje smetao sirotoj Blanši da postigne kakav uspeh. Njega je više interesovao prizor kojim je Stener zabavljao ceo skup. Poznavali su bankara zbog njegovih ljubavnih podviga, taj strašni nemački Jevrejin, taj poslovni čovek, čije su ruke topile milione, postao bi blesav čim bi se zaljubio u koju ženu, a želeo ih je sve. U pozorištu se nije mogla pojaviti nijedna a da je on ne kupi ne pitajući za cenu. Govorilo se o basnoslovnim sumama. U dva maha njegova strašna strast za ženama upropastila ga je. Kao što je Vandevr rekao, žene su svetile moral čisteći njegove kase. Jedna velika operacija sa solarama u Landu povratila mu je moć na berzi, a Minjonovi su već šest nedelja sa punim apetitom lizali njegovu so. Već su se počeli kladiti da Minjonovi neće do kraja pojesti taj kolač. Nana je počela pokazivati svoje bele zube. Opet je sada Stener bio gotov, i to tako strašno da je kraj Nane izgledao kao premlaćen, jeo je bez apetita, otromboljene usne, pegava lica. Nana je imala samo da odredi cenu. Međutim, ona se nije žurila, igrala se njim, duvala mu svoj dah u njegovo dlakavo uvo, zanimalo ju je drhtanje koje se osećalo na njegovom glomaznom telu. Uvek će biti vremena, ako bi zaista taj mamlaz grof Mifa igrao i dalje nevinog Josifa.
– Leovil ili šamberten – zapita kelner provukavši glavu između Stenera i Nane baš kad je ovaj nešto šaputao mladoj ženi.
– Kako? Šta – promuca on sav izgubljen. – Ma šta bilo, svejedno.
Vandevr lagano gurnu laktom Lisi Stevar, strašno pakosnu i zlu ženu kad bi je neko podbo. Ovoga večera bila je besna zbog Minjona.
– Znate li da će on držati sveću – reče ona grofu. – On se nada da obnovi trik sa malim Žonkijem. Sećate se Žonkija koji je bio sa Rozom, pa se zaljubio u veliku Loru. On mu je podveo Loru, pa ga je posle vezanih ruku vratio Rozi, kao muža kome su dozvolili da načini mali prekršaj. Ali ovog puta neće uspeti. Nana ne vraća što joj pozajme.
– Što to Minjon gleda tako strogo svoju ženu? – upita Vandevr.
On se prignu i primeti Rozu koja je bila prekomerno nežna sa Fošerijem. To mu objasni gnev njegove susetke. On se stade smejati.
– Do vraga, da niste ljubomorni?
– Ljubomorna – reče ljutito Lisi. – Taman! Ako Roza želi Leona, ustupam ga rado. Šta on vredi? Jedan buket nedeljno, i kakav! Vidite, dragi prijatelju, sve su te glumice iste. Roza je plakala od besa kad je čitala Leonov članak o Nani, ja to znam. Dakle, razumete, sad ona hoće da zaradi svoj članak. Ali ja ću Leona izbaciti kroz vrata, videćete.
Ona prekide da bi rekla kelneru, koji je stajao pozadi nje sa dve boce:
– Leovila.
Zatim produži tišim glasom:
– Neću da vičem, to nije po mom ukusu. Ona je ipak jedna smrdljivica. Da sam na mestu njenog muža, lepo bi se ona provela. Oh! To joj neće doneti sreće. Ne zna ona mog Fošerija, to je prljav tip. Taj se lepi za žene da bi napravio karijeru ... Krasan svet!
Vandevr pokuša da je stiša. Bordenav, koga su i Roza i Lisi zanemarile, ljutio se i vikao da ga ostavljaju da umre gladan i žedan. To izazva srećan obrt. Večera se otegla, niko više nije jeo, ostavili su italijanske gljive i paštete s ananasom à la Pompadur. Ali je šampanj, koji su počeli piti odmah posle supe, postepeno oživeo goste nervoznim pijanstvom. Ponašanje je bivalo manje pristojno. Žene su se nalaktile na sto, gospoda, da bi malo odahnula, odmaknuše svoje stolice. Crni frakovi približiše se haljinama svetle boje, gola ramena blistala su kao svila. Bilo je vrlo toplo, visoki svećnjaci bacali su na sto žutu i jaču svetlost. Kad bi se kakva plava glava sagla, vatra dijamantskih minđuša blesnula bi u visokoj frizuri. Veselost je plavila, oči se smejale, pomaljali se beli zubi, svetlost sveća ogledala se u čašama sa šampanjcem. Šalili su se naglas, mahali rukama, pitanja su ostajala bez odgovora, dovikivali su se s kraja na kraj stola. Kelneri su pravili najviše larme, zaboravljajući da nisu u hodnicima svoga restorana, gurali su se služeći sladoled i kolače uz kreštave uzvike.
– Deco – viknu Bordenav – ne zaboravite da sutra igramo. Čuvajte se! Manje šampanjca!
– Ja sam – pričao je Fukarmon – pio sva moguća pića u svih pet delova sveta... oh! Neobična pića, alkohol kadar da vas na mestu sruši. Pa! Nikada mi ništa nije bilo. Ne mogu da se opijem. Pokušao sam, pa ne mogu.
Bio je bled i hladan, zavaljen u stolicu i jednako pio.
– Ako – mrmljala je Lujza Violen – prekini, pio si dosta. Bilo bi glupo da te noćas moram negovati.
Pijanstvo je obrazima Lisi Stevar dalo neko tuberkulozno rumenilo, a Roza Minjon bila je nežna i suznih očiju. Tatan Nene, koja se prejela, smejala se svojoj rođenoj gluposti. Blanša, Karolina, Simona, Marija – govorile su zajedno, pričale svoje doživljaje, svađe s kočijašem, plan za letovanje, složene istorije o otetim i vraćenim ljubavnicima. Jedan mladić blizu Žorža hteo je da zagrli Leu Orn, pa je dobio šamar propraćen rečima punini lepog gneva: „Gle sad! Ostavite me!” Žorž, sasvim pijan i razdražen zbog Nane, ozbiljno je razmišljao o svojoj nameri da se povuče pod sto i da četvoronoške dopuzi do nje i to se šćućuri kraj njenih nogu kao kakvo kučence. Niko ga ne bi video, bio bi vrlo miran. Kako je Dagene na Leinu molbu opomenuo onog mladića da bude miran, Žorž se odjednom ražalosti kao da su njega ukorili, sve je glupo, sve je žalosno, ničeg nema lepog! A Dagene se šalio, nagonio ga da popije punu čašu vode, pitajući ga šta bi radio kad bi se našao sam sa kojom ženom kad su ga tri čaše šampanjca srušile na zemlju.

– Vidite – opet će Fukarmon – u Havani prave rakiju od nekog divljeg ploda, to je kao da gutate vatru. Ja sam ipak jedne večeri popio ceo litar. Ništa mi nije bilo. Još gore, jednog dana, na obalama Koromondela, dali su nam urođenici neku mešavinu bibera i vitriola, ništa mi nije bilo... ne mogu da se opijem.
Od nekog vremena nije mu se sviđao Faloaz, koji je sedeo prema njemu. On se smejao i bacao zajedljive reči. Faloaz, kome se vrtelo u glavi, vrpoljio se mnogo priljubljujući se uz Gagu. Ali ga je nešto uznemirivalo, digli su mu maramicu, tražio ju je tvrdoglavo kao pijan čovek, pitao je svoje susede, saginjao se da gleda pod sedišta. Gaga je pokušala da ga umiri.
– Glupo – odgovori on – u jednom su uglu moji inicijali i grb... To me može kompromitovati.
– Recite, gospodine Falamoaz, Lamafoaz, Malafoaz – vikao je Fukarmon, kome se učinilo vrlo duhovito što tako unakarađuje mladićevo ime.
Faloaz se naljuti. On je mucajući govorio o svojim precima. Pretio je da će Fukarmona bocom gađati u glavu. Grof od Vandevra je morao da se umeša i da ga ubedi kako je Fukarmon upravo smešan. To ga je pokolebalo. Svi su se smejali. On je jeo kao poslušno dete kad mu je rođak, povisivši glas, naredio da jede. Opet ga je Gaga uzela kraj sebe, on je samo još s vremena na vreme bacao podmukle i strašljive poglede tražeći svoju maramicu.
Onda se Fukarmon okomi na Labordeta preko stola. Lujza Violen je pokušavala da ga stiša, jer, reče ona, kad on tako zajeda druge, obično se po nju zlo svrši. Našao je šalu koja se sastojala u tome što je Labordeta zvao „gospođa”. On je to jednako ponavljao dok je Labordet slegao ramenima odgovarajući uvek:
– Ćutite, prijatelju, to je glupo.
Ali kako je Fukarmon stalno produžavao i, bog bi znao zašto, prešao u vređanje, presta da mu odgovara i obrati se grofu od Vandevra:
– Gospodine, ućutkajte svog prijatelja... Neću da se ljutim.
On se dosad dvaput tukao na dvoboju. Svi su ga pozdravljali i svi primali. Svi se pobuniše protiv Fukarmona. Sto se veselio, nalazeći da je on vrlo duhovit, ali zato ipak ne treba pokvariti raspoloženje. Vandevr, kome je lice postalo crveno kao bakar, tražio je od njega da Labordetu vrati njegov pol. Umešali su se i ostali, Minjon, Stener, Bordenav, vičući i zaglušujući njegov glas. Samo stari gospodin kraj Nane, koga su gotovo svi zaboravili, izgledao je važan sa svojim umornim i nemim osmehom, i bledim očima pratio je ovaj lom na kraju večere.
– Mačkice, kako bi bilo da ovde popijemo kafu – pitao je Bordenav. – Ovde je vrlo dobro.
Nana ne odgovori odmah. Od početka večere činilo joj se kao da više nije u svojoj kući. Ovaj svet ju je preplavio i zaglušio pozivajući kelnere, vičući glasno, po svojoj ćudi, kao da su u restoranu. I ona je zaboravila svoju ulogu domaćice, zanimajući se samo debelim Stenerom, koji se gušio kraj nje. Ona ga je slušala, odbijajući još uvek glavom, svojim izazivačkim smehom plave dunde. Sva se zajapurila od šampanjca, usta su joj bila vlažna, oči sjajne, a bankar je sve više nudio na svako đavolasto sleganje njenih ramena, na laka i pohotljiva nabiranja njenog vrata kad bi ona okrenula glavom. On je spazio tu kod uva jedno mestašce kao svila i ludovao je zbog toga. S vremena na vreme Nana bi se setila svojih gostiju, pokušavala da bude ljubazna da bi pokazala kako ona ume primati svet. Pri kraju večere bila je pijana, to ju je žalostilo, šampanjac ju je brzo obarao. Tada je razdraži jedna misao. Gadno je to što joj te žene priređuju svojim ružnim ponašanjem. Oh! Ona je dobro videla, Lisi je namignula i podstakla Fukarmona protiv Labordeta, a Roza, Karolina i ostale raspaljuju drugu gospodu. Larma je bila takva da se nije moglo razgovarati, samo zato da pokažu kako sve mogu dopustiti sebi kad se večera kod Nane. Eh, lepo! Videće. Iako je pijana, ona je ipak najelegantnija i najpristojnija.
– Mačkice – ponovi Bordenav – naredi da se kafa ovde služi. Prijatnije mi je zbog noge.
Ali Nana se grubo diže, šapćući na uvo iznenađenom starom gospodinu i Steneru:
– Tako je, to će me naučiti da i drugi put pozovem ovakvo đubre.
Zatim pokaza vrata trpezarije i viknu glasno:
– Ko želi kafu, dobiće je tamo.
Digoše se i navališe u trpezariju, ne primećujući Naninu jarost. U salonu je još ostao samo Bordenav, koji je oprezno hodao, oslanjajući se rukama o zid, grdeći te proklete žene koje su ga ostavile pošto su se site najele i napile. Iza njega momci su već raspremali sto po glavnim naredbama direktora. Oni su se žurili, gurali, odnoseći sve kao u kakvoj čarobnoj igri na pištaljku glavnog scenariste. Gospođe i gospoda posle kafe treba da se vrate u salon.
– Do vraga! Ovde nije tako toplo – reče Gaga stresavši se lako ulazeći u trpezariju.
Prozor na sobi ostao je otvoren. Dve lampe su osvetljavale sto na kome je kafa bila već spremna zajedno sa likerima. Stolica nije bilo, pilo se stojeći, dok se iz druge sobe još čula larma kelnera.
Nana je nestala, ali se niko nije uznemiravao zbog njenog odsustva. Sasvim je išlo i bez nje, svaki se služio sam, otvarajući fioke bifea da pronađe kašičice koje su nedostajale. Obrazovale su se grupe, lica razdvojena za vreme večere prilazila su jedna drugima, menjali su poglede, značajne osmehe, reči koje su objašnjavale situaciju.
– Je li, Ogiste – reče Roza Minjon – gospodin Fošeri bi nam morao ovih dana doći na ručak?
Igrajući se lancem svoga sata, Minjon za sekund oštro odmeri novinara. Roza je bila luda. Kao dobar upravljač neće dozvoliti takvo rasipanje. Za jedan članak, neka bude, ali potom, vrata će biti zatvorena. Ali kako je poznavao ćud svoje žene, a kako mu je i pravilo bilo da joj očinski dopusti i neku glupost kad je trebalo, on odgovori, praveći se ljubazan.
– Na svaki način, biću vrlo srećan... Izvolite sutra, gospodine Fošeri.
Lisi Stevar razgovarala je sa Stenerom i Blanšom i čula je ovaj poziv. Ona podiže glas govoreći bankaru.
– Sve su danas pobesnele. Jedna mi je čak ukrala i pseto. Recite mi, dragi moj, zar sam ja kriva ako je vi ostavljate.
Roza okrete glavu. Ona je srkutala kafu i posmatrala oštro Stenera, vrlo bleda. Sva njena zadržana jarost pređe u oči kao plamen. Ona je bolje videla od Minjona, bilo je glupo ponovo okušati slučaj sa Žonkijem, takve mahinacije ne uspevaju dvaput. Svejedno! Imaće Fošerija. Tim se bavila već od večera; a ako Minjon ne bude zadovoljan, to će ga opametiti.
– Nećete se valjda tući – reče Vandevr Lisi Stevar.
– Ne, ne bojte se. Samo neka bude mirna, ili će dobiti svoje.
Pa onda zapovednički pozva Fošerija:
– Mali, tvoje su papuče još kod mene. Sutra ću ih poslati tvom vrataru.
On htede da se našali, ali se ona udalji dostojanstveno kao kraljica. Klarisa koja se bila naslonila na zid da mirno popije čašicu višnjevače, slegnu ramenima. Čudna mi čuda, zbog jednog čoveka. Čim se dve žene sa svojim ljubavnicima nađu zajedno, prva im je briga da ih jedna drugoj otimaju. To je pravilo. Zar ona, na primer, da je htela, ne bi mogla da iskopa oči Gagi zbog Hektora. Briga je! Kako je Faloaz baš prolazio, ona se zadovolji da mu dobaci:
– Slušaj, ti voliš postarije! Nisu za tebe zrele, za tebe su gnjile.
Faloaz je izgledao vrlo ljut. Bio je zabrinut. Videći da mu se Klarisa podsmeva, on posumnja u nju.
– Ne lupaj – progunđa on. – Ti si uzela moju maramicu, vrati mi maramicu.
– Zar još hoćeš da me gnjaviš sa svojom maramicom – povika ona. – Reci, glupače, zašto bih ti ja uzela maramicu?
– Gle – reče on s nepoverenjem – da je pošalješ mojoj porodici, da me kompromituješ.
Za to vreme je Fukarmon navalio na likere. On se još uvek cerio mereći Labordeta, koji je pio kafu okružen damama. On je kroz zube cedio rečenice: džambaski sin, neki vele kopile neke grofice bez prihoda, a uvek po dvadeset pet zlatnika u džepu, sluga đevojčura, momak koji još nikad nije bio sa ženom.
– Nikad! nikad – povika on. – No, vidite, moram da ga ošamarim.
On iskapi čašicu likera, koji mu nikad ne škodi, ni toliko, reče on i odape noktom palca o zub. Ali, odjednom, baš kad se uputio ka Labordetu, poblede i sruši se pored bifea kao stvar. Bio je mrtav pijan. Lujza Violen bila je očajna. Lepo je rekla da će se zlo svršiti. Sad ima da ga dvori celu noć. Gaga je razuveri, posmatrajući oficira pogledom iskusne žene i izjavi da to nije ništa, da će taj gospodin spavati bez ikakve neprijatnosti svojih dvanaest do petnaest časova. Odneše Fukarmona.
– Gle! A gde je Nana – upita Vandevr.
Da, zbilja, iščezla je kad je napustila sto. Setiše je se i svi su je tražili. Stener, uznemiren od pre nekoliko trenutaka, upita Vandevra za starog gospodina, koji je takođe nestao. Grof ga razuveri. On je baš sad ispratio starca, to je stranac, čije ime nije nužno reći, vrlo bogat čovek, kome je zadovoljstvo da plaća večere. Već su opet zaboravili na Nanu, kad Vandevr opazi, na vratima Dagenea, koji mu daje znak. U spavaćoj sobi on nađe domaćicu, kako sedi kruta, modrih usana, dok su je Dagene i Žorž, stojeći kraj nje, posmatrali preneraženi.
– Šta vam je – upita on iznenađen.

Ona ne odgovori ništa, ne okrete glavu. On ponovi svoje pitanje.
– Neću – povika ona – da se sprdaju sa mnom.
Tada reče sve što joj je na jezik došlo. Da, da, ona nije glupa, vidi ona sve dobro. Za vreme večere nisu se ni osvrtali na nju, govorili su strahote da joj pokažu kako je preziru. Čopor smrdljivaca koji joj nisu ni za mali prst. Luda što se toliko mučila, samo da je posle ogovaraju! Ne zna šta je uzdržava da sve to ne izjuri napolje. Bes ju je gušio, glas joj je prelazio u jecanje.
– Slušaj, dete moje, ti si pijana – reče Vandevr, koji poče da joj govori ti. – Treba biti pametan.
Ne, odbi ona unapred, ona će ostati ovde.
– Pijana sam, možda. Ali hoću da me poštuju.
Već četvrt sata Dagene i Žorž su je uzalud preklinjali da se vrati u salon. Ona se uzjogunila, neka njeni gosti rade šta hoće, ona ih i suviše prezire da bi se vratila. Nikad! nikad! Neka je na komade iseku, ostaće u spavaćoj sobi.
– Trebalo je da budem obazriva – produži ona. – Sve je to udesila ona gadura Roza. Tako i onu čestitu gospođu, koju sam očekivala večeras, eto i nju je svakako Roza odvratila.
Ona je mislila na gospođu Rober. Vandevr joj je dao časnu reč da je gospođa Rober lično odbila poziv. On je slušao i odgovarao bez smeha, naviknut na slične scene, znajući kako treba postupati sa ženama kad su u takvom stanju. Ali čim bi pokušao da je uhvati za ruke i povede, ona bi se branila s udvojenim besom. Niko je, na primer, ne može razuveriti da Fošeri nije odvratio grofa Mifa da dođe. Taj Fošeri je zmija, zavidljivac, čovek sposoban da se okomi na jednu ženu i da joj razori sreću. Jer ona zna, ona se dopala grofu, mogla ga je dobiti.
– Njega, draga moja, nikad – viknu Vandevr i, zaboravljajući se, prsnu u smeh.
– Zašto ne – upita ona ozbiljna i malo otrežnjena.
– Jer on je sav predat crkvi, on bi, kad bi vas samo prstom dodirnuo, odmah otišao da se ispoveda. Slušajte, draga, dobar savet. Ne pustite da vam izmakne drugi.
Za trenutak ona zaćuta razmišljajući. Zatim ustade i ode da opere oči. Ipak, kad su hteli da je povedu u salu, vikala je besno da neće. Vandevr izađe sa osmehom, ne navaljujući više. Čim je on izašao, ona se razneži, baci se Dageneu oko vrata, govoreći jednako:
– Ah! moj Mimi! Ništa bez tebe!... Volim te! Volim! Kako bi bilo lepo kad bismo mogli uvek živeti zajedno! Bože, kako su žene nesrećne!
Primećujući potom Žorža, koji je sav pocrveneo videvši ih zagrljene, ona i njega zagrli. Mimi ne može biti ljubomoran na jedno dete. Ona je htela da Pol i Žorž budu prijatelji, jer bi to bilo divno da budu tako sve troje zajedno i da se uvek tako mnogo vole. Ali ih uznemiri neka čudna larma, neko je u sobi hrkao. Potražiše i nađoše Bordenava, koji je, pošto je popio kafu, došao to i ugodno se smestio. Spavao je na dvema stolicama, glavu naslonio na postelju, nogu ispružio. Nani se on učini tako smešan, onako otvorenih usta, sa nosem koji se širio pri hrkanju, da prsnu u glasan smeh, izađe iz sobe sa Dageneom i Žoržom, prođe kroz trpezariju i uđe u salu, smejući se sve jače.
– Oh! draga moja – reče ona skoro zagrlivši Rozu – nemate pojma, hodite da vidite.
Sve su dame morale poći za njom. Ona ih je vodila za ruke, skoro milujući ih, vodila ih je silom u takvom zamahu iskrene veselosti da su se sve već smejale sa poverenjem. Četa ode i pošto je nekoliko minuta, zaustavivši dah, stajala oko Bordenava, vrati se smejući se glasno. Kad je jedna od njih naređivala da ćute, čulo se izdaleka Bordenavovo hrkanje.
Bilo je skoro četiri sata. U trpezariji su namestili jedan stočić za kocku, oko koga su seli Vandevr, Stener, Minjon i Labordet, a iza njih su se, stojeći, Lisi i Karolina kladile. Blanša, dremljiva i nezadovoljna ovim večerom, pitala je Vandevra svakih pet minuta, hoće li skoro da idu. U salonu su pokušali da igraju. Dagene je bio za klavirom, svirao je sve što su tražili: valcere, polke, mazurke. Ali je igra bila mlitava, dame su bile umorne, sedele su na kanabetima i razgovarale među sobom. Odjednom ču se larma, jedna četa od desetak mladića smejala se glasno u predsoblju i gurala na vratima salona, oni su dolazili sa bala kod ministra unutrašnjih poslova, u frakovima i belim kravatama i rozetama nepoznatih odličja. Nana, naljućena takvim ulaskom, pozva momke iz kuhinje i naredi im da te mladiće izbace napolje, klela se da ih nikad nije videla. Fošeri, Labordet, Dagene, svi muškarci izađoše da pribave poštovanje domaćici. Čuše se krupne reči, ruke se ispružiše. U jednom trenutku nastupi opasnost opite tuče. Međutim, jedan mali plavušan bolešljivog izgleda ponavljao je neprestano:
– Zaboga, Nana, onomad kod Petera u velikom crvenom salonu... Setite se! Vi ste nas sve pozvali.
Onomad, kod Petera? Ona se nije mogla setiti. Kog večera, upravo? Kad joj mali plavušan reče da je to bilo u sredu, ona se seti da je u sredu posle pozorišta večerala kod Petera, ali se nikako nije sećala da je koga pozvala.
– Ipak, dete moje, možda si ih pozvala – poče Labordet, kome je već to malo bilo sumnjivo. – Možda si bila malo vesela?
Nana onda prsnu u smeh. Možda, ne seća se više. Najzad, pošto su ta gospoda već tu, neka izvole. Sve se smiri. Mnogi od novodašavših nađoše svoje poznanike u salonu, ceo lom svrši se rukovanjem. Mali plavušan bolešljivog izgleda nosio je jedno od najlepših imena u Francuskoj. Oni još rekoše da se i drugi spremaju da dođu, i, zaista, vrata su se svaki čas otvarala i ulazila su nova gospoda u svečanom odelu i belim rukavicama. Svi su oni dolazili sa bala kod ministra. Fošeri u šali upita da neće i sam ministar doći. Nana, uvređena, odgovori da ministri idu ljudima koji nisu dostojni nje. Ali ona nije htela reći da se nada da će, možda, između ostalih, doći i grof Mifa. Možda se predomislio. I dok je razgovarala s Rozom, pogledala je neprestano na vrata.
Izbilo je pet. Više nisu igrali. Jedino su se kockari zainatili, Labordet je ustupio svoje mesto. Žene su se vratile u salon. Umor od nespavanja pritiskivao ih je pod tamnom svetlošću lampi, od čijih su se užarenih fitilja crvenele kugle. Neka melanholija obuzela je žene i one su osećale potrebu da se ispovedaju. Blanša od Sivrija pričala je o svom dedi generalu, a Klarisa je izmislila neki roman kako ju je zaveo neki vojvoda, koji je bio došao kod njenog strica da lovi divljeg vepra, a obe, okrenuvši leđa, slegale su ramenima i mislile jedna za drugu kako je moguće da neko priča takve lakrdije. Lisi Stevar je otvoreno priznavala svoje poreklo. Ona je rado pričala o svojoj mladosti, kada ju je njen otac, podmazivač kola na Severnim železnicama, nedeljom častio pitama od jabuka.
– Oh da vam pričam – viknu iznenada mala Marija Blond. – Preko puta mene stanuje neki gospodin, Rus, neobično bogat. Juče vam ja dobijem jednu korpicu voća, ali kakvog voća, ogromne breskve, grožđe ovoliko, nešto neobično za ovo doba... A usred korpe šest hiljadarki. Rus... Razume se, vratim sve. Ali srce me je bolelo za onim voćem!
Žene se pogledaše stežući usne. Za svoje doba ta mala Marija Blond suviše je drska. Kao da se takve stvari dešavaju takvima kao što je ona. One su sve bile ljubomorne na Lisi Stevar, besne zbog njena tri kneza. Otkako je Lisi svakog jutra izlazila na konju u šetnju po Bulonjskoj šumi, što ju je i iznelo na glas, sve su jahale i bile besne na nju.
Već je svitalo. Nana okrete glavu od vrata, gubeći svaku nadu. Bilo je strašno dosadno. Roza Minjon nije htela da peva Papučicu; zgrčena na kanabetu, razgovarala je tiho sa Fošerijem čekajući Minjona, koji je od Vandevra već dobio oko pedeset zlatnika. Jedan debeli gospodin, sa odličjima i ozbiljna izgleda tek što je izrecitovao na alzaškom narečju Avramovu žrtvu, kad se bog kune, on kaže „Tako mi mene!” a Isak odgovara: „Da, tata!” Samo to niko nije razumeo i svi su našli da je stvar glupa. Nisu znali šta bi radili da bi bilo veselo, da bi se noć svršila ludo. Jednog trenutka Labordet je izmislio da Faloazu na uvo optužuje žene, i ovaj se šunjao oko svake, gledajući da koja nema njegovu maramicu. Šampanjca je još bilo u bifeu i mladići uzeše opet da piju. Oni su se dovikivali, podsticali, ali neko tupo pijanstvo i plačljiva glupost neodoljivo je pritiskivala salon. Onda, mali plavušan, onaj što je nosio jedno od najčuvenijih imena u Francuskoj, sav iscrpen izmišljanjima, očajan što ne može da pronađe nešto smešno, smisli ovo: odnese bocu šampanjca i isprazni je u klavir. Svi se iskriviše od smeha.
– Gle – reče sa čuđenjem Tatan Nene opazivši to. – Zašto onaj tip sipa šampanjac u klavir?
– Kako! dete moje, zar ti ne znaš – odgovori Labordet ozbiljno. – Ništa nije bolje za klavir od šampanjca. To mu daje dobar ton.
– Ah – uzviknu Tatan Nene ubeđena.
Svi se nasmejaše, a ona se naljuti. Zar je znala? Sve je tako zbunjuje.
Očevidno, sve je išlo nagore. Izgledalo je da će noć svršiti gadno. U jednom uglu Marija Blond svađala se sa Leom i optuživala je da se podaje siromašnim ljudima, došlo je među njima do krupnih reči, naročito oko izgleda njihovog lica. Lisi Stevar, koja je bila ružna, umiri ih, rekavši im da lice ne znači ništa, da je glavno biti lepo skrojen. Malo dalje, na jednom kanabetu, neki ataše poslanstva obgrlio je rukom Simonu oko stasa i hteo da je poljubi u vrat ali ga je Simona, umorna i zlovoljna, odbijala svaki put sa: „Ti si dosadan” i udarala ga lepezom po glavi. Nijedna, uostalom, nije htela da je ko dira. Zar su one ulične? Samo se Gaga ponovo dokopala Faloaza i gotovo ga držala na krilu, a Klarisa, između dva gospođina, tresla se od nervoznog smeha, kao žena koju golicaju. Igra sa klavirom produžavala se istrajno i glupo, tiskali su se, svako je hteo da isprazni svoj ostatak šampanjca. To je bilo bezazleno i prijatno.
– Drži, čiča, još malo... Vraga, ala je ovaj klavir pijanica! Pazi, još jedna... Ne treba ništa izgubiti.
Okrenuvši leđa, Nana nije ništa videla. Ona se najzad odlučila za debelog Stenera, koji je sedeo kraj nje. Utoliko gore! To je krivica grofa Mifa, koji nije hteo. U haljini od belog fulara, lakoj i nabranoj kao košulja, u malom pijanstvu od koga je bila bleda i umornih očiju, nudila se s mirnim izrazom dobre devojke. Lišće sa ruža u kosi i na grudima opalo je, ostale su samo drške. Stener brzo povuče ruku sa njene suknje, ubo se na čiodu koju je Žorž stavio. Poteče nekoliko kapi krvi. Jedna pade na haljinu i okrvavi je.
– Sad je i potpisano – reče Nana ozbiljno.
Dan je svitao. Neka neodređena i preterano tužna svetlost prodirala je kroz prozore. Tada počeše odlaziti, nasta neko neugodno i zlovoljno rastajanje. Karolina Eke, ljuta što je izgubila noć, reče da je vreme da se ide ako ne žele da prisustvuju krasnim stvarima. Roza napući usta kao kompromitovana žena. Tako je to sa tim devojkama, ne umeju da se ponašaju, odvratne su ti čim ih vidiš. Minjon je dobro opelješio Vandevra, porodica ode ne vodeći računa o Steneru, pošto je još jednom pozvala Fošerija za sutra. Lisi odbi da je novinar otprati kući i posla ga odmah njegovoj glumici. Odjednom se Roza okrenu i kroz zube promrmlja: „Glupa guska!” Ali je Minjon, starateljski obazriv kad se žene svađaju, iskusan i nadmoćan, izgura napolje govoreći joj da prekine. Lisi je iza njih veličanstveno sama silazila niz stepenice. Potom je Gaga odvela Faloaza, bolesnog i rasplakanog kao dete. On je zvao Klarisu, koja je odavno umakla sa onom dvojicom. I Simona se izvukla. Ostale su samo Tatan, Lea i Marija, a Labordet se ljubazno primi da ih otprati.
– Meni se sad baš nimalo ne spava – govorila je Nana. – Trebalo bi nešto izmisliti.

Ona je kroz prozore gledala nebo, modro nebo po kome su plovili mrki oblaci. Bilo je šest časova. Prema njoj, na drugoj strani Bulevara Osman, štrčali su vlažni krovovi još zaspalih kuća, dok je ulicom išla grupa čistača i lupala svojim drvenim cipelama. Pred tim žalosnim buđenjem Pariza ona se razneži kao devojčica, oseti potrebu za poljem, idilom, nečim blagim i čistim.
– Oh! Znate li šta – obrati se Steneru – vi ćete me odvesti u Bulonjsku šumu i pićemo mleka.
Puna detinje radosti, ona zapljeska rukama. I ne čekajući na bankarov odgovor, koji je, prirodno, pristao, iako mu to nije bilo pravo jer je očekivao nešto drugo, ona otrča da uzme bundu. U salonu je bio samo Stener sa gomilom mladića, kako su ispraznili u klavir i poslednje kapi šampanjca, dogovarahu se da idu, kad jedan od njih pobedonosno dotrća noseći u ruci poslednju bocu koju je našao u ostavi.
– Čekajte! čekajte – viknu on – boca likera! Njemu je baš potreban liker, to će ga otrezniti... A sad, deco, čistimo se. Mi smo idioti!
U oblačionici Nana je probudila Zoe, koja je spavala na stolici. Plin je goreo. Zoe se strese i pomože gospođi da metne šešir i obuče bundu.
– Najzad, gotovo je. Učinila sam ono što si htela – reče Nana govoreći joj „ti” u oduševljenju i umirena što se najzad na nešto odlučila. – Imala si pravo, bankar ili ko drugi, svejedno.
Sobarica je bila zlovoljna i još ukočena. Gunđala je da se gospođa mogla na to odmah odlučiti. Ušavši s njom u sobu, upita je šta da radi s preostalom dvojicom. Bordenav je još hrkao. Žorž, koji je potajno došao da zagnjuri glavu u njen jastuk, najzad je zaspao sa lakim detinjim dahom. Nana reče neka ih ostavi da spavaju. Ona se opet razneži kad uđe Dagene, on ju je vrebao iz kuhinje i bio je žalostan.
– Hajde sad, Mimi, budi pametan – reče ona zagrlivši ga i ljubeći sa puno umiljavanja. – Ništa se nije izmenilo. Znaj da si ti uvek moj Mimi, koga obožavam. Zar ne? Mora biti ovako... Kunem ti se, biće još lepše. Dođi sutra da se dogovorimo za sate. Brzo, poljubi me kad me voliš. Oh! Jače, još jače!
Ona otrča, nađe Stenera, srećna zbog svoje namere da pije mleko. U praznom stanu grof od Vandevra sedeo je sam sa odlikovanim gospodinom, koji je recitovao Avramovu žrtvu, obojica kao zakovani za kockarski sto, ne znajući više ni gde se nalaze i ne videći da je svanulo, a Blanša se ispružila na jednom kanabetu i pokušavala da zaspi.
– Ah! Blanša će s nama – viknu Nana. – Idemo da pijemo mleko, dušo moja. Hajde, naći ćete Vandevra ovde.
Blanša se lenjo diže. Ovoga puta bankarevo lice poblede od ljutine kad pomisli da će voditi i ovu debelu devojku koja će mu smetati. Ali su ga obe žene već dokopale i govorile:
– Znate, hoćemo da se pred nama pomuze.

V


U Varijeteu se davala trideset četvrta predstava Plave Venere. Prvi čin upravo se svršio. U glumačkom foajeu, Simona, kao mlada pralja, stajala je pred ogledalom između dva stuba, između dvojih vrata koja su vodila u hodnik za garderobu. Budući sama, ispitivala je i prstom doterivala šminku ispod oka, a gasne lampe sa obe strane ogledala grejale su svojom jakom svetlosću.
– Je li došao – upita Prilijer, koji uđe u kostimu švajcarskog admirala, sa velikom sabljom, u čizmetinama i sa ogromnim perom.
– Ko to – upita Simona ne okrećući se i smejući se na ogledalo da vidi svoje usne.
– Princ.
– Ne znam, tek sam sišla. Ah! Treba da dođe. Pa on to dolazi svaki dan!
Prilijer je prišao kaminu koji je bio prema ogledalu i u kome je gorelo nešto uglja; dve svetiljke s plinom gorele su snažno. On pogleda na barometar i sat, svaki namešten kraj jedne pozlaćene sirene u ampir stilu, a zatim se ispruži u jednu veliku naslonjaču sa uzglavljem, koja je nekad bila zelena, ali je požutela u toku četiri glumačke generacije; on je tako nepomično sedeo, rasejana pogleda, u ravnodušnom i umornom stavu glumca koji čeka na red da izađe na scenu. Dođe takođe i stari Bosk, vukući noge i kašljući, ogrnut starim žutim kaputom, koji se smaknuo s jednog ramena pa se video zlatan oklop kralja Dagobera. On stavi na klavir svoju krunu ne govoreći ništa, koračao je tromo, zlovoljan, ali sa izgledom dobričine kome ruke počinju da drhte od trovanja alkoholom; duga seda brada davala je njegovom crvenom licu pijanice dostojanstven izgled. Usred ćutanja, dok jedan nov pljusak udari u okna velikog četvrtastog prozora koji se otvori prema dvorištu, on mrzovoljno mahnu rukom.
– Kakvo pogano vreme – progunđa.
Simona i Prilijer su ćutali. Četiri-pet slika, pejzaža, jedan portre glumca Vernea žuteli su se pri svetlosti plina, na jednom stubu bista Potijea, nekadašnje slave Varijetea, gledala je praznim očima. Čuo se neki žagor. To je bio Fontan u svom kostimu iz drugog čina, kao kicoš, sav u žutom i žutim rukavicama.
– Šta je – viknu on mašući rukama – zar ne znate? Danas je moja svečanost.
– Gle – upita Simona, koja mu priđe smeškajući se, kao privučena njegovim velikim nosom i širokim ustima komičara – zar se ti zoveš Ahil?
– Da! Reći ću gospođi Bron da donese gore šampanjca posle drugog čina.
Od pre nekoliko trenutaka čulo se izdaleka zvonce. Glas se čas gubio, čas vraćao, i kad zvono presta, neki glas se čuo kako odjekuje stepeništem i gubi se po hodnicima: „Na scenu za drugi čin... na scenu za drugi čin!” Glas se približavao, jedan izbledeli čovečuljak odškrinu vrata foajea i viknu svom snagom svog kreštavog glasa: „Na scenu za drugi čin!”
– Do vraga! Šampanjca – reče Prilijer ne obazirući se na poziv – dobro ti je!
– Da sam na tvome mestu, ja bih ga poručio iz kafane – reče lagano stari Bosk koji je sedeo na klupi od zelene kadife, naslonivši glavu na zid.
Simona, pak, reče kako treba voditi računa o maloj zaradi gospođe Bron. Ona je pljeskala rukama, zagrejana, gutajući očima Fontana, čija se maska kozje njuške stalno kretala u večitom pokretu očiju, nosa i usta.
– Oh, taj Fontan – mrmljala je ona. – Ništa bez njega, ništa bez njega!
Dvoja velika vrata na hodniku koji vodi za kulise bila su otvorena. Duž žutog zida, jako osvetljenog lampom koja se nije videla, prolazile su brzo siluete kostimiranih ljudi, polunagih žena, zamotanih u šalove, sve osoblje drugog čina, sve mušterije krompir-bala iz krčme „Kod crne kugle”, i s kraja hodnika čula se lupa nogu iz pet drvenih stepenika koji vode na scenu. Kako velika Klarisa protrča tuda, Simona je zovnu, ali ona odgovori da će se odmah vratiti. Zaista, ona se odmah vrati, cvokoćući u tankoj tunici i Iridinoj ešarpi.
– Do đavola – reče ona. – Tako je hladno, a ostavila sam bundu u garderobi!
Stojeći kraj kamina, grejući noge na kojima se triko prelivao živom ružičastom bojom, ona produži:
– Došao princ!
– Eh – viknuše ostali radoznalo.
– Da, otrčala sam zbog toga, htela sam da vidim. On je u prvoj loži do pozornice, desno, u istoj kao u četvrtak. Hm! Triput već dolazi za nedelju dana. Ala ima sreće ta Nana! Ja bih se kladila da više neće doći.
Simona otvori usta, ali njene reči zagluši nov glas koji odjeknu kraj foajea, kreštav glas scenariste, koji je na sve strane vikao hodnicima: „Zvonilo je!”
– To je već zanimljivo, triput – reče Simona kad dođe do reči. – Vi znate da on neće da ide k njoj, vodi je u svoj stan. Izgleda da ga to staje poprilično.
– Do vraga! Kad se ide nekome – reče pakosno Prilijer, dižući se da pogleda u ogledalo, kao lep čovek za kim lože luduju.
– Zvonilo je! Zvonilo je – ponavljao je sve dalje glas scenariste, koji je trčao spratovima i stepenicama.
Onda Fontan, koji je znao kako je bilo prvi put između Nane i princa, stade to pričati dvema ženama, koje su se pripile uz njega, smejući se glasno kad bi se sagnuo da ispriča kakvu pojedinost. Stari Bosk nije se osvrnuo, potpuno ravnodušan. Te ga stvari više nisu interesovale. On je milovao jednog debelog riđeg mačora, koji se blaženo sklupčao na klupi, najzad ga dobroćudno uze u ruke kao neki izlapeli kralj. Mačka se naroguši, i pošto je dugo njuškala sedu bradu, svakako joj bi neprijatan miris mastiksa, te se vrati da ponovo drema na klupi. Bosk je i dalje bio ozbiljan i odsutan.
– Ne mari ništa, na tvom mestu ja bih poručio šampanjac iz kafane, bolji je – reče on odjednom Fontanu kad ovaj završi svoju priču.
– Počelo je – čuo se dug i prodoran glas scenariste. – Počelo je! Počelo je!
Glas se čuo neko vreme. Prošao je bat brzih koraka. Kroz naglo otvorena vrata hodnika dopirao je mlaz muzike i dalekog žagora, vrata se zatvoriše, čuo se potmuli udar krila koja se zatvaraju.
Opet teška tišina ovlada glumačkim foajeom, kao da je sala u kojoj gomila pljeska sto milja daleko. Simona i Klarisa opet su razgovarale o Nani. Ta se ne žuri mnogo. I juče je zakasnila na scenu. Ali svi zaćutaše, neka visoka devojka promoli glavu, ali videći da se prevarila, izgubi se u hodniku. To je bila Satena, sa šeširom i ljubičicama. Lepa skitnica, mrmljao je Prilijer, koji ju je već godinu dana viđao u kafani Varijetea. Simona ispriča kako Nana, poznavši u Sateni svoju staru prijateljicu iz pansiona, luduje za njom i sad nagovara Bordenava da je izvede na scenu.
– Oh! Dobro veče – reče Fontan rukujući se sa Minjonom i Fošerijem, koji uđoše.
Čak i stari Bosk pruži prst, dok obe glumice zagrliše Minjona.
– Je li dobro posećeno večeras – upita Fošeri.
– Oh! Sjajno – odgovori Prilijer. – Treba videti kako gutaju.
– Ama, deco – primeti Minjon – biće da je red na vas.
Da, odmah. Oni su u četvrtoj pojavi. Samo Bosk se već digao po nagonu starog glumca koji oseća da mu se približuje „šlagvort”. Upravo scenarista otvori vrata.
– Gospodin Bosk! Gospođica Simona – pozva ih on.
Simona živo nabaci ogrtač na ramena i izađe. Bosk, ne žureći se, ode po svoju krunu i jednim mahom nabi je na čelo, zatim, vukući ogrtač, nesiguran na nogama, ode gunđajući, ljutita izgleda, kao čovek koga uznemiravaju.
– Bili ste vrlo ljubazni u svojoj poslednjoj hronici – obrati se Fontan Fošeriju. – Samo, recite mi, zašto ste kazali da su glumci sujetni?
– Da, mali moj, zašto si to kazao – povika Minjon spuštajući naglo svoje ogromne ručetine na nejaka novinareva ramena, tako da se ovaj zaljuljao.
Prilijer i Klarisa prsnuše u smeh. Od nekog vremena celo se pozorište zabavljalo komedijom koja se odigravala iza kulisa. Minjon, besan zbog ćudi svoje žene i ljut što Fošeri u kuću unosi samo svoje ne baš mnogo vredne članke, izmislio je da se sveti obasipajući ga izlivima prijateljstva; svako veče, kad bi ga sreo na pozornici, obasipao ga je udarcima kao nekim naročitim izrazima prijateljstva i nežnosti, a Fošeri, slab prema ovom kolosu, morao je da trpi smešeći se kiselo da se ne bi zavadio sa Rozinim mužem.
– Ah! Momče, vi vređate Fontana – produži Minjon svoju lakrdiju. – Pazi! Jedan, dva, pravo u grudi.
On se pruži i tako udari mladića da je ovaj probledeo izgubivši dah. Namignuvši, Klarisa pokaza ostalima Rozu Mipjon, koja je bila na pragu foajea. Roza je videla događaj. Priđe pravo novinaru, kao da nije primetila muža, i goloruka, u kostimu bebe, pruži mu čelo, napućena kao dete koje se mazi.
– Dobro veče, bebo – reče Fošeri, koji je poljubi bez ustezanja.
To je bila naknada. Minjon se napravi kao da nije primetio taj poljubac, svi su u pozorištu ljubili njegovu ženu. Ali se osmehnu pogledavši popreko novinara, svakako će ovaj skupo platiti Rozinu hrabrost.
U hodniku se otvoriše i zaklopiše vrata propuštajući do foajea buru koju je izazvalo pljeskanje. Simona se vraćala sa Bcene.
– Oh! Čiča Bosk je bio sjajan – povika ona. – Princ se previjao od smeha, pljeskao je s ostalima kao da su ga platili... Recite, da li poznajete onog visokog gospodina kraj princa u proscenijumu. Lep čovek, vrlo dostojanstven, sa krasnim zaliscima.
– To je grof Mifa – odgovori Fošeri. – Znam da ga je princ, prekjuče kod carice, pozvao za danas na večeru... Svakako ga je potom doveo ovamo.
– Gle! Grof Mifa. Mi poznajemo njegovog tasta, zar ne, Ogiste? – reče Roza obraćajući se Minjonu. – Znaš, onaj markiz Šuar, kod koga sam pevala? I on je u pozorištu. Primetila sam ga udno jedne lože. Ah, taj starac!...
Prilijer, koji je doterao svoja pera, okrenu se da je zovne:
– Rozo, hajdemo!

Ona pođe za njim trčeći, ne dovršivši rečenicu. U tom trenutku vratarka, gospođa Bron, prođe pokraj vrata noseći u rukama ogroman buket. Simona upita, šaleći se, da nije to za nju, ali vratarka ćutke pokaza bradom Naninu garderobu udno hodnika. Ah, ta Nana! Zasipaju je cvećem! Kad se gospođa Bron vrati, dade Klarisi jedno pismo, ova prigušeno opsova. Opet taj dosadni Faloaz! Taj čovek baš neće da je ostavi na miru! Kad je čula da je gospodin čeka kod vratarke, ona viknu:
– Recite mu da ću doći posle drugog čina. Hoću da mu prilepim šamar. Fontan je pojurio, vičući:
– Gospođo Bron, čujte... gospođo Bron... Donesite za vreme odmora šest boca šampanjca.
Scenarista se već pojavio, zaduvan, gudeći:
– Svi na scenu! Gospodine Fontan, žurite, žurite!
– Da, da idem, čiča Barijo – odgovori Fontan zadihan. I trčeći za gospođom Bron, nastavi:
– Hej! Čujete, šest boca šampanjca za vreme odmora, U foajeu... Danas je moja svečanost... ja plaćam.
Simona i Klarisa su otišle, a suknje su im snažno šuštale. Sve se uskomeša, a kad su se vrata foajea muklo zaklopila, čuo se usred tišine nov pljusak kiše u okna. Barijo, bledi starčić, već trideset godina pozorišni momak, približio se familijarno Minjonu pružajući svoju otvorenu burmuticu. To šmrkanje burmuta davalo mu je minut odmora u njegovom večitom trčanju po stepenicama i hodnicima garderoba. Samo još Nana, ali nju nije mnogo briga za kazne, kad hoće da zakasni za ulaz, ona zakasni. On zastade začuđen.
– Gle! Gotova je, evo je. Mora da zna da je princ došao.
Nana se zaista pojavila udno hodnika, odevena kao piljarica, bela lica i ruku, jako narumenjena ispod očiju. Ona ne uđe, već samo klimnu glavom Minjonu i Fošeriju.
– Dobar dan, kako je?
Minjon joj steže ruku koju je pružila, i Nana kraljevski produži svoj put. Iza nje je išla njena oblačilja i doterivala joj u hodu nabore na haljini. Iza oblačilje koračala je Satena, trudeći se da izgleda pristojno, a bilo joj je tegobno, dosadno.
– A Stener? – upita odjednom Minjon.
– Gospodin Stener je otputovao juče u Loare – reče Barijo polazeći na pozornicu.
– Mislim da će kupiti jedno poljsko dobro.
– Ah, da znam, imanje za Nanu.
Minjon se uozbilji. Taj Stener je nekad obećao Rozi kuću! Najzad, ne treba se svađati ni sa kim, to je samo prilika koja se mora ponovo tražiti. Zanet sanjarenjem, ali uvek gospodar samog sebe, Minjon se šetao od kamina do ogledala. U foajeu su bili samo on i Fošeri. Novinar, umoran, izvaljen u veliku naslonjaču, bio je miran, poluzatvorenih očiju, dok ga je drugi, šetajući se, pogledao. Kad su bili sami, Minjon nije nalazio za vredno da ga muva. Čemu? Kad nikog to ne bi veselilo. Njemu nije bilo do toga da sam uživa u sprdnjama zlovoljnog muža. Fošeri, srećan zbog ovog primirja od nekoliko minuta, ispruživši čežnjivo noge pored vatre, prelazio je pogledom od barometra do časovnika. Minjon se zaustavi pred Potijeovom bistom, gledao je u nju i ne videći je, pa zatim odšeta do prozora koji je gledao na mračno dvorište. Kiša je stala. Nastala je teška tišina, otežana još više velikom toplotom od koksa i plina. U kulisama se nije čuo nikakav šum. Stepenište i hodnici kao da su izumrli. Takva tišina nastaje kada je cela trupa uposlena na pozornici oko kakvog finala, dok prazan foaje drema gušeći se.
– Ah! Stoke – čuo je najednom promukli Bordenavov glas.
Tek što je došao, a već je psovao statistkinje koje su zakasnile na scenu praveći se lude. Kad spazi Minjona i Fošerija, pozva ih da im pokaže nešto:
princ hoće da čestita Nani u njenoj garderobi za vreme odmora. Uto uđe reditelj.
– Prišijte kaznu onim rđama, Fernandi i Mariji! – reče goropadno Bardenav.
Zatim, umirujući se i starajući se da uzme dostojanstven izgled, pošto je obrisao lice maramom, dodade: – Idem da dočekam njegovo visočanstvo.
Zavesa pade uz burno i dugo klicanje. Odmah poče gužva na polumračnoj pozornici koju rampa više nije osvetljavala, glumci i statisti žurili su da odu u svoje garderobe, dok je tehničko osoblje žurno odnosilo dekor. Samo su Klarisa i Simona zaostale. Na sceni između njihova dva govora one su se dogovorile da urede jednu stvar. Pošto je dobro razmislila, Klarisa se odlučila da ne vidi Faloaza, koji je više neće ostavljati radi Gage. Simona će sići i lepo mu objasniti da se ne može tek tako prilepiti za jednu ženu. Tako će i biti.
Onda Simona, kao pralja, prebacivši krzno preko ramena, siđe između vlažnih zidova uskim zavojitim stepeništem koje vodi u vratarkinu sobu. Ta soba, koja se nalazila između stepeništa za glumce i stepeništa za upravu, ograđena s obeju strana staklenim pregradama, izgledala je kao kakav ogroman providni fenjer sa dvema plinskim lampama. U jednom ormaru sa pregradama leže pisma i novine, na stolu pored buketa cveća prljavi tanjiri i jedan stari jelek, na kome je vratarka popravljala rupice za dugmeta. Usred ovog nereda prljavog ćumeza, otmena i pristojna gospoda, u crnim odelima i rukavicama, sedela su na slamnim stolicama, strpljiva i pokorna, okrećući živo glave čim bi se gospođa Bron s odgovorima pojavila s pozornice. Baš je predala jednom mladiću pisamce koje on otvori odmah to pri svetlosti lampe i poblede malo kad naiđe na onu klasičnu frazu, koja je nebrojeno puta pročitana na tome mestu! „Nemoguće večeras, mali moj, zauzeta sam.” Faloaz je sedeo na stolici između stola i peći, kao da je rešio da tu provede celo veče, iako je bio uznemiren i povlačio svoje duge noge, jer je čitav nakot mačića jurio oko njega, dok je matora mačka čučala gledajuć i ga oštro svojim žutim očima.
– Gle, to ste vi, gospođice Simona, šta želite – upita vratarka.
Simona je zamoli da isprati Faloaza, ali je gospođa Bron nije mogla odmah zadovoljiti. Ona je pod stepeništem imala neku vrstu dubokog ormana, nekakav bife, gde su dolazili između činova da popiju koju, kako ih je sad bilo pet-šest još u odelu iz drugog čina, svi žedni i užurbani, gospođa Bron je bila zbunjena. Plehana lampica osvetljavala je ovaj ćiler, unutra se video sto pokriven hartijom od staniola i police pune boca. Kad bi se otvorila vrata ovog ćumeza, udario bi jak zadah alkohola pomešan sa smradom pomija u vratarskoj sobi i prirodnim mirisom buketa ostavljenih na stolu.
– Dakle – poče vratarka kad usluži statiste – vi to želite onog crnomanjastog tamo?
– Ali ne, koješta – odgovori Simona. – Onog mršavog tamo kraj peći, onog što mu sad vaša mačka njuši pantalone.
I ona odvede Faloaza u predvorje dok su se ostala gospoda predala sudbini gušeći se, i statisti peli uza stepenice, muvaju ći se i smejući se promuklim glasom pijanica.
Gore na sceni Bordenav se ljutio na tehničko osoblje koje nikako ne uklanja dekor drugog čina. To čine nemarno, da bi kakva motka pala princu na glavu.
– Prihvatajte! Prihvatajte! – vikao je šef dekoratera. Najzad, „zadnji zid” ode uvis, pozornica je bila slobodna.
Minjon je vrebao Fošerija i iskoristio priliku da ga ponovo muva. Zgrabi ga obema rukama derući se:
– Čuvajte se, ova motka umalo vas nije premlatila.
I ponese ga drmusajući dok ga ne spusti na zemlju. Fošeri preblede, usne mu zadrhtale, bio je gotov da se naljuti, dok se Minjon pravio lud udarajući ga, tobože prijateljski, po ramenu da ga premlati, vičući:
– Meni je stalo da ste čitavi. Do vraga! Lepo bih se proveo kad bi vama šta bilo!
Uto se začu šapat: „Princ! Princ!” Svako pogleda na mala vrata što vode u salu. Još su se samo videla okrugla leđa i kasapski vrat Bordenava, koji se pregibao i nadimao u čitavom nizu poniznih poklona. Zatim se pojavi princ, velik, snažan, plavobrad, rumen, s otmenošću solidnog sladokusca, čvrstih udova koji su se jasno ocrtavali ispod savršeno skrojenog redengota. Za njim su išli grof Mifa i markiz od Šuara. Taj kutak pozorišta bio je mračan, grupica se u njemu gubila usred ogromnih pokretnih senki. Da bi se obratio sinu jedne kraljice, budućem kralju, Bordenav je pronašao nekakav glas mečkara, koji je drhtao od lažnog uzbuđenja, On je ponavljao:
– Ako bi visočanstvo htelo da pođe za mnom... Neka vaše visočanstvo izvoli ovuda... Neka vaše visočanstvo pripazi ...
Princ se nije žurio, vrlo zainteresovan, on se, naprotiv, zaustavljao da posmatra rad dekoratera. Upravo su spustili jedan velik svećnjak obešen o jake lance, a sitne plinske lampe na njemu osvetljavale su pozornicu obilatom svetlošću. Naročito se čudio Mifa, koji nikad nije bio iza pozorišnih kulisa, a osećao je neku neugodnost, neku odvratnost pomešanu sa strahom. On podiže oči ka svodu, gde su drugi svećnjaci sa opuštenim lampicama predstavljali razna plava sazvežđa usred haosa od žica raznih veličina, malih mostova i „rikvanda” koji su ličili na ogromno rublje koje se suši.
– Spuštajte – viknu odjednom šef dekoratera.
Sam je princ morao opomenuti grofa. Spuštali su platno, nameštali su dekor za treći čin, pećinu u Etni. Jedni su utvrđivali bočne motke, drugi su ramove zidova pozornice vezivali za te motke jakim užetima. Pri kraju je jedan mehaničar nameštao svećnjak sa mnogim crvenim lampicama da bi se dobila zažarena svetlost Vulkanove kovnice. Čitava zbrka, očevidno neka zabuna, ali u kojoj je svaki pokret bio tačan, za vreme te žurbe šaptač je šetao sitnim koracima da bi ispružio svoje noge.
– Vaše visočanstvo me obasipa milošću – govorio je Bordenav klanjajući se i dalje. – Pozorište nije veliko, ali činimo sve što možemo... Ako bi vaše visočanstvo izvolelo poći za mnom.
Grof Mifa se već uputio hodnikom. Dosta nagao nagib scene iznenadio ga je, a naročito ga je uznemiravalo što je osećao pod nogama veliku elastičnost dasaka; kroz otvorene badže videle su se svetiljke ispod pozornice, čitav podzemni život sa dubokim mrakom, sa ljudskim glasovima i podrumskim dahom. Ali ga jedan događaj zaustavi u hodu. Dve ženice u kostimima za treći čin razgovarale su kod posmatračnice na zavesi. Jedna od njih nagnuta, širila je prstom rupu da bolje vidi, tražeći po sali.
– Ah, vidim ga – reče ona naglo. – Oh! Ta njuška!

Bordenav, ljut, jedva se uzdrža da je ne lupi nogom pozadi. Ali princ se smejao srećan i zadovoljan što je to čuo, milujući pogledom malu ženu koja nije marila za njegovo visočanstvo. Ona se slatko cerekala. Najzad Bordenav uspe da povede princa. Grof Mifa, sav znojav, skide cilindar, osobito mu je smetao taj zagušljivi i pregrejani vazduh, pun jakog zadaha, zadaha kulisa, plina, lepka dekora, prljavštine mračnih uglova, sumnjivog rublja statista. U hodniku je zadah bio još zagušljiviji, kiselina iz toaleta, miris sapuna iz garderoba davili su čoveka. Prolazeći, grof oseti toplotu i svetlost na temenu i podiže oči ka stepeništu. Odozgo dopirahu glasovi i smeh, lupa vrata koja su se otvarala i zatvarala propuštajući miris žena, pomada i perika. On se ne zaustavi, već ubrza korake, gotovo bežeći, osetivši jezu od ove zažarene rupe sveta koji nije poznavao.
– Hm? Interesantna stvar pozorište – govorio je markiz od Šuara, očaran, kao čovek koji se našao u svojoj sredini.
Bordenav je najzad dospeo do Nanine garderobe udno hodnika. On mirno pritisnu kvaku i, uklanjajući se u stranu, reče:
– Ako vaše visočanstvo izvoli...
Čuo se glas iznenađene žene i oni spaziše Nanu, do pojasa nagu, kako uteče za zavesu, dok je njena oblačilja, koja ju je brisala, još držala ispružene ruke sa ubrusom.
– Oh! To je glupo ući tako – viknu Nana iza zaklona. – Nemojte ući, vidite da je to nemoguće!
Borjenav kao da se naljuti zbog njenog bekstva.
– Dođite, mala, to nije ništa – reče on. – Njegovo visočanstvo je ovde. Hajdete, ne budite dete.
Ali kako ona nije htela da se pojavi, još uzbuđena, mada se već smejala, on dodade glasom pola nadurenim, pola očinskim:
– Bože! Ova gospoda znaju kako izgleda žena. Oni vas neće pojesti.
– To nije sigurno – reče princ smešeći se.
Svi se počeše smejati, možda nešto preterano, da bi mu se dodvorili. Fina reč, sasvim pariška, kao što primeti Bordenav. Nana ne reče ništa, zavesa se zatrese, ona se odlučila, nesumnjivo. Grof Mifa je, sav crven, ispitivao garderobu. To je bila niska, četvrtasta sobica, s tapetima otvorenokestenjaste boje. Zavesa iste boje na mesinganoj kuki delila je jedan ugao sobe. Dva široka prozora gledala su na dvorište, svega tri metra udaljena od jednog vlažnog zida na koji su u ovo doba noći oba prozora bacala žutu svetlost. Veliko ogledalo bilo je prema toaletnom stolu od belog mermera, prepunom bočica, i kristalnih posuda za mirise, puder i ulje. Grof se približi ogledalu, vide da je sav crven, sa sitnim graškama znoja na čelu, obori pogled i spazi lavor pun sapunjave vode; vlažni sunđeri, stvarčice od slonove kosti kao da mu za časak privukoše pažnju. Ona vrtoglavica koju je osetio pri svojoj prvoj poseti Nani na Bulevaru Osman obuze ga ponovo, i on oseti kako mu noge tonu u meki tepih garderobe, dok su mu oko slepoočnica šištale plinske svetiljke što su gorele kraj toaletnog stočića i ogledala. Bojeći se da ne izgubi svest zbog mirisa žene koju je zatekao toplu i nespremnu u ovoj niskoj sobi, sede na ivicu svilenog divana između prozora, ali se opet brzo diže i stade kraj toaleta, zalutalog pogleda, ne videći ništa više, sećajući se buketa tuberoza koje su svenule nekada u njegovoj sobi i od kojih umalo nije umro. Kad tuberoza truli, miriše kao čovek.
– Ta požuri se – šapnu Bordenav provukavši glavu iza zavese.
Princ je, međutim, učtivo slušao markiza od Šuara, koji je, uzevši sa stočića zečju šapu, objašnjavao kako se ravna belilo. U jednom uglu, Satena, nevinog lica, merila je ovu gospodu, a oblačilja, gospođa Žil, spremala je triko i tuniku za treći čin. Gospođi Žil se više nisu mogle odrediti godine, sa pergamentskim licem i nepomičnim crtama starih devojaka, za koje niko ne zna kad su bile mlade. Ona se osušila u zagušljivom vazduhu garderoba, usred najslavnijih pariških grla i nogu. Nosila je večito crnu haljinu, a na prsniku, ravnom i bespolnom, čitavu šumu čioda na mestu gde joj je srce.
– Molim gospodu da me izvinu – reče Nana otvarajući zavesu – bila sam vrlo iznenađena.
Svi se okretoše. Ona se uopšte nije bila ničim pokrila, zakopčala je samo kratak platneni mider, koji joj je tek dopola sakrivao prsa. Kad su je oni iznenadili, tek se bila svukla, bacivši naglo svoj kostim piljarice. Pozadi, kroz dugačke kilote ukrašene čipkom virio joj je krajičak košulje. Golih ruku, golih ramena, golih grudi, u svojoj divnoj mladosti pune plavojke, ona je rukom držala zavesu, gotova da je opet navuče na najmanju opasnost.
– Da, bila sam iznenađena, nikad ne bih smela... – mucala je izigravajući zabunu, smešeći se snebivljivo i sa izvesnim rumenilom na licu.
– Ta ostavite, kad se takva svima nama sviđate – povika Bordenav.
Ona produži još malo, kao ustežući se, vrpoljeći se kao da je neko golica i ponavljajući:
– Kraljevsko visočanstvo mi ukazuje suviše časti... Molim visočanstvo da me izvini što ovako primam...
– Ja sam neobazriv – reče princ – ali nisam mogao, gospođo, da odolim želji, hteo sam da vam čestitam...
Onda mirno, da bi otišla do svog toaletnog stočića, ona tako u dugačkim kilotama prođe među gospodom, koja se pomakoše da joj načine prolaz. Jakih kukova, nadutih kilota, isturenih grudi, prođe pozdravljajući ih svojini finim osmehom. Odjednom se napravi da tek sad poznade grofa Mifa i pruži mu prijateljski ruku. Zatim ga stade koriti što nije došao kod nje na večeru. Visočanstvo izvole zadirkivati Mifa, koji je mucao drhćući što je za časak držao njenu malu ruku, svežu od skorog umivanja. Grof je odlično večerao kod princa, koji je bio gurman i vindžija. Obojica su bili malo veseli, ali su se držali dobro. Da bi sakrio zabunu, Mifa jedva reče nešto o vrućini.
– Bože moj! Kako je ovde toplo – reče on. – Kako možete, gospođo, podnositi ovakvu temperaturu?
I razgovor bi krenuo tim putem da se neki hučni glasovi ne začuše pred garderobom. Bordenav pogleda kroz rupu na vratima. To je bio Fontan sa Prilijerom i Boskom. Svaki je držao čašu u ruci i bocu pod miškom. On je lupao, govorio je kako je danas njegov praznik i da on plaća šampanj. Nana je pogledom pitala princa. Razume se! Visočanstvo ne želi nikom da smeta, naprotiv biće vrlo zadovoljan. Ali i ne čekaju ćidozvolu, Fontan uđe vrskajući:
– Ja ne cicija, ja platiti šampanjac.
Odjednom spazi princa, a nije ni znao da je tu. On brzo zasta, uze komičan i zvaničan izraz, govoreći:
– Kralj Dagobe je u hodniku i moli da se sme kucnuti sa kraljevskim visočanstvom.
Princ se osmehnu, nađoše da je to sjajno. Međutim, soba je bila mala da primi toliki svet. Trebalo se sabiti, Satena i gospođa Žil uza zavesu, gospoda oko polunage Nane. Sva tri glumca bila su još u kostimima iz drugog čina. Prilijer je skinuo admiralski šešir, jer je ogromno pero udaralo u tavanicu, Bosk, u purpurnom ogrtaču i sa limenom krunom, stade čvršće na svoje pijane noge i pozdravi princa kao vladalac koji prima posetu kraljevića susedne moćne monarhije. Čaše su bile pune, nazdraviše:
– U zdravlje vašeg visočanstva – reče stari Bosk kraljevski.
– U slavu vojske – doda Prilijer.
– U slavu Venere – viknu Fontan.
Princ je sa zadovoljstvom podigao svoju čašu. Saslušao je i pozdravio triput mrmljajući:
– Gospođo... admirale... sire ...
Popio je naiskap. Grof Mifa i markiz od Šuara učinili su isto. Više se nije šalilo, to je bio dvor. Ovaj pozorišni svet produžavao je svet stvarnosti u ozbiljnoj farsi uz toplu svetlost plina. Nana je zaboravila da je u kilotama kroz koje viri krajičak košulje i igrala je veliku damu, kraljicu Veneru, otvarajući svoje salone predstavnicima država. Pri svakoj reči ponavljala je „vaše visočanstvo”, klanjala se iskreno i ponašala prema lakrdijašima Bosku i Prilijeru kao prema pravim kraljevima koje prati njihov ministar. I niko se nije smejao čudnoj mešavini jednog istinskog princa, naslednika prestola, koji pije šampanjac jednog glumca, a oseća se vrlo ugodno na ovom karnevalu bogova, maskaradi kraljevstva, usred naroda oblačilja i cura, lakrdijaša i šatradžija. Bordenav, zadovoljan ovom pojavom, računao je koliko bi nabrao para kad bi njegovo visočanstvo pristalo da se tako pojavi u drugom činu Plave Venere.
– Šta velite – viknu on familijarno – da dovedemo ovamo naše devojke.
Nana ne pristade. Ona se, međutim, otkravila. Fontan ju je privlačio svojom komičnom maskom. Češući se o njega i gledajući ga pogledom trudne žene koja bi htela da pojede nešto neukusno, ona ga odjednom oslovi sa „ti”.
– Hajde, sipaj, gade.
Fontan nasu i popiše ponavljajući iste zdravice.
– U zdravlje njegovog visočanstva!
– Za vojsku!
– Veneri!
Nana gestom naredi da umuknu. Podiže visoko svoju čašu i reče:
– Ne! Ne! U zdravlje Fontana! Danas je njegov praznik! Živeo Fontan!
Popiše i treći put, kličući Fontanu. Princ, koji je posmatrao kako mlada žena guta komičara očima, pozdravi ga.
– Gospodine Fontane – reče on vrlo učtivo – dižem čašu za vaš uspeh.

Redengot njegovog visočanstva brisao je, međutim, mermer toaletnog ogledala. Soba je bila kao kakvo tesno kupatilo s isparenjem iz lavora i sunđera, jakim mirisom esencije pomešanim sa kiselim zadahom vina. Princ i grof Mifa, među kojima je Nana bila kao spljoštena, morali su podići ruke da je ne bi pri najmanjem pokretu dodirivali po nogama ili grudima.
Bez kapi znoja i sasvim mirna lica čekala je gospođa Žil, a Satena, pored sveg svog poroka, čudila se gledajući princa i ovu gospodu u svečanom odelu kako se mešaju sa ovim komedijašima kraj jedne gotovo nage žene i mislila kako i otmeni ljudi nisu više suviše čisti.
U hodniku se sve jače čulo zvonce čika-Barijoa. Kad se pojavi na vratima garderobe, on zasta zapanjen videći tri glumca u kostimima drugog čina.
– Gospodo, gospodo – mucao je on – požurite, već je zvonilo u foajeu za publiku.
– Ba! – reče Bordenav spokojno – publika će čekati.
Ipak, kako su boce bile prazne, glumci pozdraviše i odoše da se spremaju. Pošto je Bosk pokvasio bradu šampanjcem, skinuo ju je i kad je nestalo veličanstvene brade, pojavio se odjednom pijanac sa modrim i groznim licem glumca koji se odao alkoholu. Čuli su ga kako na stepenicama veli Fontanu svojim promuklim glasom, govoreći o princu:
– A? Ja sam ga zapanjio.
U garderobi su ostali Nana, veličanstvo, grof i markiz. Bordenav je otišao za Barijoom naredivši mu da ne daje znak za početak dok ne pita gospođu.
– Gospodo, vi dozvoljavate – upita Nana, koja poče da doteruje lice i ruke, jer se morala naročito spremiti za svoju scenu nage žene u trećem činu.
Princ sede na divan kraj markiza od Šuara, jedino grof Mifa osta stojeći. Dve čaše šampanjca u ovoj zagušljivoj atmosferi pojačale su njihovo pijanstvo. Satena, videći da ta gospoda ostaju kraj njene prijateljice, povukla se oprezno iza zavese i posadila na neki kovčeg, bilo joj je dosadno što mora da čeka. Samo je gospođa Žil išla tamo-amo mirno, bez reči i bez pogleda.
– Divno ste otpevali svoj rondo – reče princ.
Razgovor poče, ali u kratkim rečenicama ispresecan ćutanjem. Nana nije mogla uvek da odgovori. Pošto je rukama razmazala pomadu po rukama i licu, prešla je na belilo krajičkom ubrusa. Za trenutak odvrati oči od ogledala i, smešeći se, baci pogled na princa, beleći se i dalje.
– Visočanstvo mi laska.
Sa izrazom blaženog zadovoljstva markiz od Šuara pratio je ceo njen složeni rad. On poče:
– Zar orkestar ne bi mogao tiše da vas prati? Zaglušuje vaš glas, a to je neoprostiv greh.
Ovoga puta Nana se ne okrete. Uzela je zečju šapu, pa je njom polako i pažljivo ujednačavala belilo toliko nagnuta nad ogledalom da joj se napregoše kilote zajedno sa repićem od košulje. Ali je htela da zahvali starcu na komplimentu, pa se pokrene kukovima.
Nasta tajac. Gospođa Žil je primetila poderotinu na desnoj nogavici. Uzela je čiodu iz svoje haljine, klekla na zemlju i radila oko Nanine noge, dok je Nana, kao da je i ne primećuje, stavljala puder na lice, pažljivo izbegavajući da zaspe jagodice. Ali kako princ reče da će joj, ako bi došla u London da peva, cela Engleska pljeskati, ona se ljubazno nasmeja, pa se okrete za sekundu, sa levim obrazom potpuno belim i u oblaku praha. Zatim se opet uozbilji, trebalo je metnuti rumenilo. Približi opet glavu ogledalu, zamoči prst u jednu teglicu i povuče rumenilo ispod oka, pa ga je polako razvlačila sve do slepoočnica. Gospoda su s puno obzira ćutala.
Grof Mifa još nije otvorio usta. On je neodoljivo mislio na svoju mladost. Njegova dečačka soba bila je hladna. Kasnije, kad mu je bilo šesnaest godina, svako veće kad bi poljubio svoju majku, osećao bi čak i u snu led tog poljupca. Jednog dana, u prolazu, video je kroz odškrinuta vrata služavku kako se svlači. To je bila jedina uznemiravajuća uspomena od njegovog monaštva do ženidbe. Kod svoje žene našao je samo doslovnu poslušnost prema bračnim dužnostima; sam on, pak, osećao je neku vrstu bigotne odvratnosti. Rastao je, stario je ne poznajući govor puti, povinujući se strogim pobožnim običajima i uredivši svoj život prema propisima i zakonima. I sad, odjednom, doveli su ga u oblačionicu ove glumice, pred ovu nagu devojku. On, koji nikad nije video groficu Mifa ni kad zakopčava podvezicu, prisustvuje intimnom ženskom udešavanju, u lomu od teglica i lavora, usred ovog jakog i prijatnog mirisa. Sve mu se biće bunilo; postepena prevlast kojom ga je Nana osvajala od nekog vremena plašila ga je i sećala ga na njegove pobožne knjige iz detinjstva, u kojima je reč o đavolima. On je verovao u đavola. Nana je, nekako nejasno, bila đavo, sa tim njenim osmesima, grudima, nogama punim poroka. Ali se zaricao da će ostati jak. On će se umeti odbraniti.
– Dakle, pristajete – govorio je princ, kome je bilo prijatno na divanu. – Dogodine ćete doći u London, primićemo vas tako da se nećete ni vratiti u Francusku. Ah! Dragi moj grofe, vi ne umete da cenite lepe žene. Mi ćemo vam ih uzeti sve.
– To će njemu biti svejedno – progunđa pakosno markiz od Šuara, koji se usudi da bude intiman. – Grof je sušta vrlina. Čuvši ovu reč o vrlini, Nana ga pogleda tako smešno da grofu ne bi pravo. To ga je snašlo neočekivano i on se naljuti na samog sebe. Zašto se pred ovom ženom stidi što je čist? Baš bi je tukao. Ali Nana, želeći da uzme jednu kičicu, ispusti je, i kako se ona saže da je dohvati, a i on se požuri, njihovo se disanje izmeša, njene rasute vlasi pokriše njegovu ruku. On oseti zadovoljstvo pomešano sa grižom savesti, ono katoličko zadovoljstvo koje iz straha od pakla gura čoveka u greh.
U tom trenutku na vratima se čuo glas čika-Barijoa.
– Gospođo, mogu li da dam znak? Publika je nestrpljiva.
– Odmah – odgovori Nana mirno.
Ona zamoči kičicu u lončić sa crnilom, pa priljubivši nos uz ogledalo, zatvarajući levo oko, pređe pažljivo po trepavicama. Mifa ju je posmatrao. Video je u ogledalu nju, njena okrugla ramena i njene grudi u ružičastoj senci. Pored sve volje nije mogao da odvrati pogled od tog lica koje je zatvoreno oko činilo toliko izazivačkim, toliko prepunim žudnje. Kad ona zatvori desno oko i pređe preko njega kičicom, njemu bi jasno da joj pripada sav.
– Gospođo – viknu zadihano scenarista – lupaju nogama, polomiće klupe. Hoću li dati znak!
– Šta me se tiče, dajte – reče Nana nestrpljivo – ako ne budem gotova, čekaće me!
Ona se stiša i dodade uz osmeh, okrenuvši se gospodi:
– Zaista, ne može čovek porazgovarati ni jedan minut.
Lice i ruke bili su gotovi. Prstom je preko usana prevukla dve široke linije karmina. Grof Mifa se još više zbunio, zanet, perverzijom pudera i pomada, obuzet raspusnom željom ove nacrtane mladosti, suviše crvenim usnama na suviše belom licu, uvećanih očiju, okruženih crnilom, koje kao da su sagorevale ljubavlju. Nana je, međutim, otišla iza zavese da navuče Venerin triko, pošto je skinula kilote, pa se, ne stideći se, vrati da otkopča mider i pruži ruke gospođi Žil da joj navuče kratke rukave tunike.
– Brzo, pošto se ljute! – gunđala je ona.
Princ, žmireći, kao znalac pratio je linije njenih grudi a markiz od Šuara i nehotice je klimao glavom. Da je ne bi gledao, grof Mifa je posmatrao tepih. Uostalom, Venera je bila spremna, ona je imala samo taj veo na plećima. Gospođa Žil se vrtela oko nje sa bezizraznim izgledom kao u drvenih figura, bistrim ali praznim očima, ona je živo uzimala igle iz svog neiscrpnog prsnika i prikačivala Venerinu tuniku, dodirujući tu punačku nagotu suvim rukama bez ikakva osećanja svoga spola.
– Evo – reče mlada žena pogledavši se još jednom u ogledalu.
Bordenav se vratio, uznemiren, saopštavajući da je treći čin počeo.
– Pa lepo! Idem – odgovori ona. – Čudna mi čuda! Ja uvek čekam druge.
Gospoda izađoše iz garderobe, ali se ne oprostiše. Princ je izjavio želju da posmatra treći čin iza kulisa. Ostavši sama, Nana pogleda na sve strane začuđeno:
– A gde je ona – zapita.
Tražila je Satenu. Kad je nađe iza zavese kako sedi na sanduku, Satena joj mirno odgovori:
– Zaista nisam htela da ti smetam kod tolikih ljudi.
I doda da će sad ići, ali je Nana zadrža. Zar je luda? Kad je Bordenav pristao da je primi! Stvar će se svršiti posle predstave. Satena se ustezala. Suviše je mašina, nije to njen svet. Pa ipak je ostala.
Dok je princ silazio malim drvenim stepenicama, na drugoj strani pozornice podiže se neka čudna graja, prigušene psovke, šamaranje. Čitava gužva koja je zbunjivala glumce što su čekali na svoj izlazak. Od pre nekoliko trenutaka Minjon se ponovo šalio milujući Fošerija na svoj način. Taman je izmislio novu igru, da mu daje zvrčke po nosu braneći ga, tobože, od muva. Razume se, to je glumce osobito zabavljalo. Ali ponet svojim uspehom, Minjon je preterao i raspalio novinaru šamar, ali pravi vruć šamar. Ovog puta se prevario, Fošeri nije mogao pred svetom da primi ovakvu ćušku smejući se. I obojica, prekidajući komediju, modri, puni neskrivene mržnje, dokopaše se za guše. Kotrljali su se po podu iza jedne dekoracije, nazivajući jedan drugoga najpogrdnijim imenima.
– Gospodine Bordenave! Gospodine Bordenave – dotrča da ga zove zbunjeni reditelj.
Bordenav pođe za njim zamolivši princa za dopuštenje. Kad je video na zemlji Fošerija i Minjona, ote mu se ljutita reč. Zaista, baš našli zgodan čas, kad je visočanstvo s druge strane dekora, a i cela sala može da čuje! Da bi nezgoda bila još veća, Roza Minjon stiže zaduvana baš u trenutku kad treba da uđe na scenu. Vulkan joj je dobacio „šlagvort”, ali je Roza stala zapanjena videći kraj svojih nogu muža i ljubavnika kako se valjaju, gušaju, počupane kose i redengota belih od prašine. Oni su joj prečili prolaz, jedan radnik je dokopao Fošerijev šešir baš kad je trebalo da uleti na scenu. Vulkan je izmišljao rečenice da zabavi publiku i ponovo dobaci Rozi reč za ulaz. Roza, nepomična, gledala je neprestano dva borca.
– Ma ne gledaj – šapnu joj besno Bordenav iza leđa. – Idi! Idi jedanput! To se tebe ne tiče! Zakasnila si na ulaz.
On je gurnu, i Roza, preskočivši tela, nađe se na sceni pred publikom, u blesku svetlosti. Ona nije razumela zašto se oni valjaju po podu i tuku. Dršćući, smućene glave, ona priđe rampi sa lepim osmehom Dijane i poče prve taktove svog dueta tako toplim glasom da je publika pozdravi aplauzom. Iza dekora čula je prigušenu borbu one dvojice. Oni su se dokotrljali do samog dekora. Srećom, muzika je zaglušivala njihove udarce o ramove.
– Sto vam gromova – grmeo je očajni Bordenav kad je najzad uspeo da ih razdvoji. – Zar se niste mogli izudarati kod svoje kuće? Vi, uostalom, znate da ja to ne volim... Ti, Minjon, učinićeš mi zadovoljstvo da ostaneš ovde prema dvorištu, a vas, Fošeri, izbaciću napolje ako se mrdnete od strane prema vrtu. Razumete li, dvorište – vrt! Inače ću zabraniti Rozi da vas dovodi.
Kad se vratio princu, ovaj se raspita šta je bilo.

– Oh! Gotovo ništa – odgovori on mirno.
Nana je stajala uvijena u krzno, čekajući da uđe i razgovarala s tom gospodom. Kako je grof Mifa pošao da između dva rama baci pogled na scenu, on razumede po rediteljevim znacima da mora koračati polako. Sa svoda se širila topla tišina. Po kulisama, osvetljenim jakim mlazom svetlosti, nekoliko lica je šaptalo, dolazilo i odlazilo na prstima. Plinar je bio na svome mestu, kraj svoje složene tabele sa slavinama; jedan vatrogasac naslonio se na podupirač i, kriveći glavu, trudio se da vidi, dok je sasvim gore na svojoj klupi sedeo i pazio onaj što diže i spušta zavesu, ravnodušna lica, ne znajući šta se igra, čekajući samo znak zvonceta pa da dohvati užeta.
Usred ovog zagušljivog vazduha, hodanja i šaputanja dopirao je sa scene neobičan glas glumaca, glas koji je zvonio nekako čudno neprirodno. A još dalje, iznad nerazgovetne huke orkestra, osećalo se neko ogromno disanje sale, čiji se dah prostirao svuda, prelazeći u graju, smeh, pljesak. Osećala se publika čak i kad ćuti.
– Negde je nešto otvoreno – reče naglo Nana podižući okovratnik bunde. – Vidite, Barijo, kladila bih se da je neko otvorio prozor. Zaista, ovde se može crći!
Barijo se kleo da je sam sve zatvorio. Možda je neko okno razbijeno. Glumci su se uvek tužili na promaju. Kroz tešku toplinu plina, hladne struje vazduha, živa zgoda za zapaljenje pluća, kao što je govorio Fontan.
– Volela bih da vas vidim dekoltovane – produži Nana ljutito.
– Pst – progunđa Bordenav.
Na sceni je Roza tako uspešno otpevala jednu frazu dueta da odobravanje zagluši orkestar. Nana zaćuta uozbiljena. Grof se, međutim, uputio jednim prolazom, kad ga Barijo zaustavi opomenuvši ga da je tamo otvor prema sceni. On spazi dekor s naličja i poprečno, pozadina ramova bila je utvrđena debelim slojem starih plakata, zatim jedan ugao scene, pećinu na Etni izdubljenu u majdanu srebra, sa Vulkanovom kovnicom udno. Spušteni svećnjaći obasjavali su čeličnu mrežu nad dekoracijom. Nasloni sa crvenim svetiljkama, uređenim po izvesnoj sračunatoj suprotnosti, davali su sliku žeravice, a još dalje su se po zemlji vukli gasni sprovodnici da jasno odvoje jedno platno crnih stena. Tamo na jednom blago kosom praktikablu usred svetlosti, slične lampionima na kakvoj javnoj svečanosti, sedela je stara gospođa Druar, koja je igrala Junonu, očiju zasenutih i dremljiva, čekajući svoj ulazak.
Ali opet se nešto desi. Simoni, kojoj je Klarisa pričala neki događaj, ote se uzvik.
– Gle! Trikonka!
To je zaista bila Trikonka sa svojim loknama i svojim plemićkim držanjem. Kad spazi Nanu, priđe pravo njoj.
– Ne – odgovori Nana pošto su nešto brzo promrmljale.– Ne danas.
Stara gospa osta ozbiljna. Prilijer joj u prolazu pruži ruku. Dve male statiskinje gledale su je s uzbuđenjem. Izgledalo je da se ona za časak dvoumila. Potom pozva Simonu pokretom, I brzo opet nešto prošaputaše.
– Da – reče Simona najzad. – Kroz pola sata.
Baš kad se Simona vraćala u svoju garderobu, opet se pojavi gospođa Bron sa pismima i predade joj jedno. Bordenav joj tiho ali besno prebaci što je pustila gospođu Trikon baš sada kad je tu princ.
Gospođa Bron, koja je već trideset godina u pozorištu, odgovori ljutito. Šta je ona znala? Trikonka je poslovala sa svima glumcima, dvadeset puta ju je direktor sreo na bini i nikad ništa nije rekao. Dok je Bordenav gutao krupne psovke, Trikonka, spokojna, oštro je posmatrala princa kao žena koja odmerava pogledom. Fin osmeh ozari njeno žuto lice. Zatim ode lagano između svih žena koje su je gledale s uvažavanjem.
– Odmah, zar ne – reče ona okrenuvši se Simoni.
Simoni je bilo kao neprijatno. Pismo je bilo od nekog mladića, kome je zakazala sastanak za to veče. Ona pruži gospođi Bron nažvrljanu ceduljicu: „Nemogućno, mali, večeras, zauzeta sam.” Ali je bila nespokojna. Možda će je taj deran ipak čekati. Kako nije bila zaposlena u trećem činu, htela je odmah da ode. Ona zamoli Klarisu da ode i vidi. Klarisa je igrala samo u završnoj sceni i siđe odmah, dok se Simona pope u njihovu zajedničku garderobu.
Dole u bifeu gospođe Bron jedan statista, koji je predstavljao Plutona, u haljini crvenoj kao vatra, pio je sam. Mala vratarkina trgovina morala je dobro ići, jer je njen ćumez sav bio vlažan od tragova vinskih čaša. Klarisa zadiže svoju Iridinu tuniku, koja se vukla po prljavim stepenicama, ali se mudro zaustavi i samo promoli glavu kod zavijutka stepeništa, koliko tek da baci pogled unutra. Imala je dobar njuh. Ona budala Faloaz sedeo je još na istoj stolici između stola i peći. Napravio se pred Simonom kao da je otišao, pa se opet vratio na isto mesto. Sobica je još bila puna otmene gospode u crnom odelu i rukavicama, strpljiva i pokorna izraza. Svi su čekali pogledajući se ozbiljno. Po stolu su bili samo prljavi tanjiri, jer je gospođa Bron raznela bukete, samo je jedna pala ruža venula kraj crne mačke koja se sklupčala, dok su mačići u trku jurili između nogu sve ove gospode. Klarisi dođe želja da najuri Faloaza. Taj idiot ne voli životinje, to mu potpuno odgovara. On se sav skupljao zbog mačke da je ne bi dodirnuo.
– Pazi, uješće te – reče Pluton, šaljivčina, koji pođe uz stepenice brišući rukom usta.
Klarisa odusta od namere da napravi Faloazu scenu. Ona spazi kako gospođa Bron dade jednom mladiću Simonino pismo. Mladić priđe svetiljci da ga pročita: „Večeras, mali, nemoguće, zauzeta sam”, pa naviknut, svakako, na te reči, mirno ode. Taj bar zna da se ponaša! Nije kao drugi, koji se uzjogune na tim izdrtim stolicama gospođe Bron, u tom velikom fenjeru, gde se čovek kuva i gde ne miriše zgodno. Valjda se to sviđa ljudima! Klarisa se zgađena pope, pređe pozornicu i lako se pope na treći sprat da obavesti Simonu.
Princ je na pozornici, malo povučen u stranu, razgovarao s Nanom. Nije je ostavljao i poluzatvorenih očiju naslađivao se gledajući u nju. Nana, ne gledajući ga, nasmejana, klimanjem glave reče „da”. Ali grof Mifa odjednom, pod nagonom sveg svog bića, ostavi Bordenava, koji mu je objašnjavao rad sa čekrcima i koturačama, i priđe da im prekine razgovor. Nana podiže oči i osmehnu se na njega, kao što se osmehivala i na njegovo visočanstvo. Ipak je napregnuto slušala očekujući svoj ulazak.
– Mislim da je treći čin najkraći – reče princ, kome je smetalo grofovo prisustvo.
Nana ne odgovori, promenjenog lica, sva predata svom pozivu. Brzim pokretom ramena zbaci sa sebe krzno koje dočeka u ruke gospođa Žil, stojeći stalno iza nje. I, kao pridržavajući obema rukama svoju kosu, ona naga uđe na scenu.
– Pst! Pst – šaputao je Bordenav.
Grof i princ stajali su iznenađeni. Kroz najdublju tišinu prođe kao dubok uzdah daleki žamor mase. Svako veče isti utisak pri ulasku Venere u njenoj nagosti božice. I Mifa htede da vidi. On priljubi oko na rupu. Zbog sjajne svetlosti rampe sala je izgledala mračna i kao ispunjena nekom crvenkastom maglom, i prema tome mračnom tonu Nana se izdvajala bela, zaklanjajući lože od balkona do svoda. On joj je video leđa, napregnuta bedra, raširene ruke, a dole kraj samih njenih nogu nalazila se kao odsečena suflerova glava, glava jednog starčića sa zlehudim i poštenim izgledom. Na pojedinim mestima njene ulazne pesme činilo se kao da joj neka drhtavica polazi od vrata, silazi niz leđa i izumire na ivicama njene tunike. Kad je otpevala poslednju notu usred bure odobravanja, ona se pokloni, kosa joj je dodirivala kukove. Videći je takvu, povijenu, raširenih kukova, kako se natraške približava rupi kroz koju je gledao, grof se ispravi sav bled. Pozornice je nestalo, pred njima je bila poleđina dekora po kojoj su u svim pravcima bile izlepljene stare plakate. Na praktikablu između plinskih cevi ceo Olimp se pridružio gospođi Druar, koja je spavala. Čekali su svršetak čina. Bosk i Fontan sedeli su na zemlji, priljubivši brade uz kolena, Prilijer se teglio zevajući i čekajući izlazak, svi umorni, očiju crvenih i željnih sna.
U tom trenutku Fošeri, koji se šetao tim krajem što gleda na vrt, pošto mu je Bordenav zabranio da šeta dvorištem, naiđe na grofa Mifa i, radi svoje razonode, ponudi se da mu pokaže garderobe. Mifa je usled sve jače razneženosti bio potpuno bez volje i najzad prista da pođe za novinarem, pošto je uzalud tražio očima markiza od Šuara, koga nije bilo to. Ostavljajući kulise, gde je čuo Nanu da peva, osetio je neko olakšanje ali i uznemirenje.
Fošeri se već penjao stepeništem koje se na oba sprata završavalo drvenim zaklonom. To je bilo stepenište kakvo se nalazi po onim sumnjivim kućama koje je grof Mifa posećivao u svojstvu člana dobrotvornog društva, golo i pohabano, žuto obojeno, sa izlizanim stepenicama od mnogih nogu, sa gvozdenom ogradom uglačanom od silnog dodira ruku. Na svakom odmorištu, skoro pri podu, udubljen niski četvrtast prozor. Fenjeri su bili ukovani u zid i nemilice su osvetljavali ovu bedu, prosipajući toplotu koja se pela i gomilala pod uskom spiralom stepeništa.
Na podnožju stepeništa grof je ponovo osetio kako mu na teme pada neki užaren dah, taj puteni miris garderobe u talasu svetlosti i larme. Sad su ga pri svakom prekoračenom stepeniku grejali i mlitavili mirisi pudera i kiseline toaletnih voda. Na prvom spratu dva hodnika su naglo savijala, puna vrata kao u sumnjivim hotelima, obojena žuto, sa velikim belim brojevima, pod od rasklimatanih pločica kao po starim kućama. Grof se odvaži, baci pogled kroz jedna odškrinuta vrata i vide vrlo prljavu sobu, berbernicu iz predgrađa, dve stolice, ogledalo i stočić sa fiokom, sav mastan od češljeva. Neka znojava ljudina je presvlačila košulju, leđa su mu se pušila. U sličnoj sobi pored ove, neka žena, spremna da izađe navlačila je rukavice, kosa joj je bila raspuštena i vlažna kao da se tek okupala. Fošeri pozva grofa i odoše na drugi sprat, kad jedno gromko „bogamu!” dođe iz desnog hodnika. Matilda, naivna spletkaruša, razbila je svoj lavor i sapunjava voda poteče sve do stepenica. Jedna se garderoba žestoko zalupi. Dve žene u miderima pretrčaše u jednom skoku, neka druga, držeći zubima vrh svoje košulje, pojavi se i pobeže. Čuo se smeh, svađa, pesma koja se tek započe pa odmah umuknu. Duž hodnika kroz pukotine videli su se nagi delovi tela, belina kože, belilo rublja, dve devojke, vrlo vesele, pokazivale su jedna drugoj svoje mladeže, jedna vrlo mlada, skoro dete, beše podigla svoje suknje i krpila je gaćice, a oblačilje, videći strane ljude, navlačile su lagano zavese iz pristojnosti.
To je bila žurba svršetka, veliko pranje belila i rumenila, oblačenje za ulicu usred oblaka pudera, udvostručavanje divljeg zadaha koji je prolazio kroz sva dvokrilna vrata.
Na trećem spratu Mifa se podade pijanstvu, kojega je osvajalo. To je bila garderoba statista, dvadeset žena u jednom prostoru, darmar od sapuna i bočica s mirisom, zajednička soba u kasarni. Prolazeći, čuo je iza jednih vrata neko divljačko umivanje, čitava bura u legenu. Želeći da se popne na poslednji sprat, usudi se da pogleda kroz okruglo okno na vratima jedne sobe, u sobi nikog, svetiljka je osvetljavala samo zaboravljeni noćni sud, a oko njega po podu razbacane suknje i haljine. To je bila poslednja slika koju je video. Gore, na četvrtom spratu, on se gušio. Svi su se mirisi i sva toplota to skupili, žuta tavanica je izgledala kao pečena, svetiljka je davala neku crvenkastu svetlost. Za trenutak prihvaćao se gvozdene ograde, koja mu se učini mlaka kao živo telo; zatvori oči i u jednom udisaju usrka sav spol žena, koji još nije poznavao i koji ga je šibao po licu.
– Hajdete već – viknu Fošeri, koji se za časak negde izgubio – traže vas.
Udno hodnika bila je Klarisina i Simonina garderoba, dugačka, ružna soba pod krovom, sa pocepanim tapetama i pukotinama u zidu. Svetlost je dopirala odozgo kroz dva prozora na krovu. Noću je plin osvetljavao garderobu oblepljenu jevtinim tapetama sa ružičastim cvećem po zelenim letvicama. Jedna pored druge, dve daske su služile za toaletni sto, prevučene voštanim platnom, a ispod njega cinkani bokali bez drške, dve vedrice pune prljave vode, veliki žuti krčazi. Čitav izlog jevtinog bazara, u kom je sve bilo iskrivljeno, prljavo od upotrebe, okrnjeni lavori, češljevi bez zubaca, sav nered koji dve nehatne žene, što se zajedno spremaju, ostavljaju za sobom na jednom mestu kroz koje samo prolaze i čija ih se prljavština ništa ne tiče.
– Ta dođite jednom – reče Fošeri sa intimnošću svojstvenom muškarcima kad su kod žena. – Klarisa hoće da vas poljubi.
Mifa najzad uđe, ali zasta zapanjen kad spazi markiza od Šuara kako sedi na jednoj stolici između dva toaletna stola. Markiz se tu sklonio, raširio noge jer je iz jedne vedrice oticala prljava, sapunjava voda. Tu mu je, očigledno, bilo ugodno, videlo se da su mu ova mesta poznata, gotovo podmlađen u ovom zadahu kupatila, u ovoj mirnoj bestidnosti žene, koju je taj prljavi kut činio prirodnom i bezmalo većom.
– Hoćeš li ti sa starim – upita Simona Klarisu šapatom.
– Nikad – odgovori Klarisa glasno.
Oblačilja, neka mlada devojka, vrlo ružna i vrlo familijarna, prsnu u smeh pomažući Simoni da obuče mantil. Sve tri nešto šaputahu, gurahu se i smejahu na sav glas.
– Pa šta, Klarisa,hajde poljubi gospodina – govorio je Fošeri. – Znaš da mu je džep pun.

Pa okrenuvši se grofu:
– Videćete, vrlo je pitoma, poljubiće vas.
Klarisa je bila sita muškaraca. Poče žestoko da grdi one gadove što čekaju dole kod vratarke. Uostalom, njoj se žurilo da siđe, jer će inače zakasniti za izlazak u završnoj sceni. Ali Fošeri joj prepreči izlazak i ona dvaput poljubi Mifa u zaliske govoreći:
– Nije to zbog vas, već da mi se ovaj Fošeri skine s vrata! Ona uteče.
Grof se osećao neugodno zbog svog tasta. Krv mu pojuri u lice. U Naninoj garderobi, usred raskošnih tapeta i ogledala, nije osetio oporo izazivanje sramne bede ove jazbine, pune aljkavosti dveju žena. Međutim, markiz je odjurio za Simonom, koja je žurila, šaptao joj je nešto iza leđa, a ona je samo glavom odbijala. Fošeri je išao za njima smejući se. Grof osta sam sa oblačiljom, koja je prala umivoanike. Pa i on pođe niz stepenice, tromo, da se opet pred njim sklanjaju žene u kratkim suknjama i da se s treskom zatvaraju vrata pri njegovom prolazu. Ali u svoj toj gužvi slobodnih devojaka, kroz sva četiri sprata on je jasno video samo jednog mačora, velikog riđeg mačora, koji je u ovom paklu otrovanom mošusom bežao niz stepenice digavši rep uvis i trljajući leđa o metalne šipke ograde.
– Vidiš – ču se neki promukli glas – mislila sam da će nas večeras ostaviti na miru! Baš su dosadni s tim njihovim izazivanjima.
Bilo je svršeno, zavesa se spustila. Nastala je prava trka uz stepenice koje su odjekivale od uzvika, od divljeg hitanja da se presvuče i ode. Sišavši sa poslednjeg stepenika, Mifa opazi kako Nana i princ idu lagano hodnikom. Mlada žena zasta, pa nasmejana reče tišim glasom:
– Dobro, odmah.
Princ se vrati na pozornicu, gde ga je čekao Bordenav. Ostavši sam s Nanom, popuštajući navali želje i jarosti, Mifa potrča za njom i baš kad je ulazila u svoju garderobu, pritište joj vreo poljubac na vrat, na one male plave dlake koje je imala između ramena. Kao da Nani vraća poljubac što ga je malopre primio gore. Ljutita, Nana već podiže ruku. Kad spazi grofa, osmehnu se.
– Oh! Ala ste me uplašili – reče mirno.
Njen osmeh bio je divan, zbunjen i smeran, kao da je bila i postiđena i, opet, srećna zbog tog poljupca. Ali ne može ni večeras, ni sutra. Treba čekati. Čak i kad bi bila slobodna, hoće da se za njom čezne. Sve je to njen pogled kazivao. Najzad reče:
– Znate, postala sam vlasnica. Da, kupujem jednu kuću blizu Orleana, u kraju u koji vi često odlazite. To mi je rekao beba, mali Žorž Igon, vi ga poznajete? Posetite me tamo.
Grof, kao plašljiv čovek, bio se uplašio od svog surovog postupka, zastideo se zbog onoga što je učinio, pa je pozdravi sa puno ceremonija, obećavajući da će se koristiti njenim pozivom. Zatim ode, koračajući kao u snu.
Ona pođe da nađe princa, kad, prolazeći pored foajea, ču Satenu kako viče:
– De prljava starca! Idi bestraga!
To se markiz od Šuara okomio na Satenu. Satena je bila presita ovog otmenog sveta. Nana ju je, istina, predstavila Bordenavu, ali njoj je bilo nemoguće da večito drži jezik za zubima i da joj se ne omakne po koja grublja reč. Sad je htela da se naplati, tim pre što je iza kulisa naišla na jednog starog dragana, onog statistu što igra Plutona, kolačara koji ju je ranije čitavu nedelju dana voleo i tukao. Ona ga je čekala i naljutila se što joj markiz govori tako kao da je i ona slična tim iz pozorišta. Najzad ona zauze ponosit stav i pripreti: – Videćete vi, sad će doći moj muž!
Glumci su umorna izgleda, u svojim gornjim kaputima, odlazili jedan po jedan. Grupe muškaraca i žena silazile su niz okomito stepenište, skrivajući u mraku bezoblične šešire i izlizane šalove, ružnoću glumaca koji su skinuli šminku. Na pozornici, na kojoj su bili ugašeni svećnjaci, princ je slušao Bordenavove priče.
Princ je čekao Nanu. Kad se ona najzad pojavi, pozornica je bila u mraku, dežurni vatrogasac je završio pregled noseći u ruci fenjer. Da bi visočanstvu uštedeo put kroz Panorama-pasaž, Bordenav je naredio da se otvori hodnik koji od vratarkine sobe vodi u pozorišno predvorje. Tim hodnikom pojuriše glumice, srećne što će moći da umaknu gospodi koja su ih vrebala na izlazu. Gurale su se, skupljajući laktove, bacajući poglede za sobom da tek napolju odahnu. Fontan, Bosk i Prilijer išli su polako, ismevajući izraze otmene gospode koji se šetkaju duž galerije Varijetea, dok curice beže preko bulevara sa izabranicima svog srca. Klarisa je naročito bila lukava. Još je strepela od Faloaza. Zaista, on je još bio tamo sa ostalom gospodom koja su strpljivo čekala na stolicama gospođe Bron. Svi su obesili noseve. Ona se provuče, sakrivši se iza jedne prijateljice. Gospoda su žmirkala, zbunjena ovom zbrkom sukanja koje su promicale niz stepenice, očajna što su toliko čekala, pa da im sve umaknu ne prepoznavši nijednu. Mačići su zaspali na voštanom platnu, priljubljeni uz trbuh svoje majke koja je blaženo raširila noge, dok je matori riđi mačor čučao na drugom kraju stola, ispružio rep i gledao žutim očima kako žene beže.
– Ako vaše visočanstvo izvoli proći ovuda– reče Bordenav na dnu stepeništa pokazujući hodnik.
Tu se još tiskalo nekoliko statista. Princ je išao za Nanom, grof i markiz za njim. Hodnik je bio izgrađen između pozorišta i susednih kuća, kao kakav ćorsokak pokriven kosim krovom sa staklenim otvorima. Niz zidove je curila vlaga. Koraci su odjekivali po popločanoj zemlji kao u suterenu. To je bilo kao na tavanu, tezga na kojoj je vratar čistio dekoracije, naslagane drvene pregrade koje se upotrebljavaju uveče kod ulaza da bi se sprečilo guranje. Nana je morala da podigne suknju prolazeći kraj jedne česme koja je curila i kvasila pločnik. U predvorju se oprostiše. Kad je Bordenav ostao sam, izrazio je svoje mišljenje o princu jednina sleganjem ramena punim prezrive filozofije.
– On je ipak malo ćaknut – reče bez objašnjenja Fošeriju, koga Roza Minjon odvede zajedno sa svojim mužem da ih kod kuće pomiri.
Mifa je ostao sam na trotoaru. Visočanstvo je vrlo mirno odvelo Nanu svojim kolima. Markiz je odjurio za Satenom i statistom, razdražen i zadovoljan što prati ova dva poročna stvora sa nadom na neku naknadu. Mifa, kome je čelo gorelo, hteo je da se vrati peške. U njemu je prestala svaka borba. Talas novog života poplavio je njegove ideje i njegovu četrdesetogodišnju pobožnost. Dok je koračao bulevarima, šum poslednjih kola ponavljao mu je Nanino ime, u svetlosti plinskih fenjera video je nagotu, vitke ruke i bela Nanina ramena. Osećao je kako ga ona osvaja. Svega bi se odrekao, sve prodao da bude njegova ove noći samo jedan sat. Najzad se budila njegova mladost, mladićko nenasito dozrevanje koje je jednim migom sagorelo njegovu katoličku studen i dostojanstvo zrelog čoveka.

VI


Grof Mifa sa ženom i kćerkom stigao je još sinoć u Fondetu, gde ih je pozvala gospođa Igon, koja je tu živela sama sa svojim sinom Žoržom, da provedu nedelju dana. Usred ogromnog četvrtastog zabrana dizala se zgrada bez ikakva ukrasa, podignuta pri kraju sedamnaestog veka. Bašta je imala sjajnih hladovina, puno basena sa tekućom vodom iz više izvora. Na putu od Pariza za Orlean to je bila kao neka zelena oaza, kao kita drveća, koja je razbijala jednolikost one ravnice sa beskrajnom obrađenom zemljom.
U jedanaest časova, kad je drugo zvono sakupilo sve na doručak, gospođa Igon, sa svojim dobrim materinskim osmehom, poljubi čvrsto Sabinu u oba obraza govoreći:
– Znaš, to je moja navika na selu... Kad te vidim ovde, čini mi se da sam dvadeset godina mlađa. Da li si dobro spavala u svojoj staroj sobi?
Pa ne sačekavši odgovor, okrete se Esteli:
– A mala je odspavala sve u jednom mahu? Zagrli me, dete moje.
Sedeli su u prostranoj trpezariji, čiji prozori gledahu na park. Ali su zauzeli samo jedan deo stola i pribili se da bi bili bliže. Vrlo raspoložena, Sabina je pričala uspomene iz mladosti, koje su se ovde probudile: provedene mesece u Fondeti, dugačke šetnje, pad u ribnjak jedne letnje večeri, kako je jednom našla na ormaru neki stari riterski roman, pa ga te zime čitala kraj kamina uz vatru suve loze. Žorž nije video groficu već nekoliko meseci i nalazio je da je smešna, da se nekako promenila u licu, dok je ova motka Estela, naprotiv, izgledala još bleđa, nema i nespretna.
Jeli su obarena jaja i kotlete. Gospođa Igon se žalila kao domaćica, pričala je kako su kasapi postali nepodnošljivi. Ona je sve kupovala u Orleanu, ali joj nekako ne daju ono parče koje poruči. Najzad, ako gosti rđavo jedu, sami su krivi, došli su suviše kasno.
– To nije pametno – reče ona. – Čekam vas još od juna, a sad je sredina septembra. Dakle, vidite, nije lepo.
Pokretom ruke pokaza drveće i livade koji su počeli da žute. Vreme je bilo oblačno, plavkasta magla skrivala je vidik u setnom miru i blagosti.
– Oh! očekujem društvo – produži ona – biće veselije... Prvo, dva gospodina koje je Žorž pozvao, gospodin Fošeri, gospodin Dagene, vi ih poznajete, je l’ te? Zatim, gospodin od Vandevra, koji mi već pet godina obećava da će doći, valjda će ovog puta ispuniti obećanje.
– Ah, da – reče grofica smejući se. – Ako bude samo gospodin od Vandevra! On je suviše zauzet.
– A Filip – upita Mifa.
– Filip je produžio odsustvo – odgovori stara gospa – ali vi svakako više nećete biti u Fondeti kad on dođe.
Poslužiše kafu. Razgovor skrenu na Pariz, neko spomenu Stenera. Kod tog imena gospođa Igon lako uzviknu:
– Zbilja – reče ona – gospodin Stener, nije li to onaj debeli gospodin bankar koga sam jedne večeri videla kod vas? To vam je pokvaren čovek! On je kupio poljsko imanje za neku glumicu, na milju odavde, tamo dole, iza Šua, blizu Gimijera! Sva se okolina zaprepastila... Jeste li znali to, dragi prijatelju?
– Ni slovca – odgovori Mifa. – Dakle, Stener je kupio imanje u okolini!
Žorž je zabio nos u šolju čim mu je majka započela ovaj razgovor, ali podiže glavu i pogleda grofa, jer ga začudi njegov odgovor. Zašto tako bezobzirno laže? Grof, pak, primetivši mladićev pokret, pogleda ga nepoverljivo. Gospođa Igon produži sa pojedinostima: imanje se zove Minjota, treba otići do Šua prema Gimijeru da se pređe most, što produžava put za dva kilometra, inače čovek mora da ukvasi noge, a može se, bogme, i zaglibiti.
– A kako se zove ta glumica – upita grofica.
– Ah! Rekli su mi – promrmlja stara gospa. – Žorže, ti si bio to jutros kad mi je vrtlar pričao.
Žorž se napravi kao da se podseća. Mifa je čekao obrčući kašičicu među prstima. Tada se grofica obrati baš njemu:
– Zar nije gospodin Stener bio u poslednje vreme sa onom pevačicom iz Varijetea, onom Nanom?
– Da, jeste, Nana, užas – povika gospođa Igon ljutito. – Očekuju je u Minjoti. Sve mi je vrtlar pričao. Je li, Žorže, vrtlar je rekao da je čekaju večeras?
Grof je lako zadrhtao od iznenađenja, ali Žorž živo odgovori :
– Oh! Vrtlar je rekao ne znajući. Baš maločas je kočijaš rekao suprotno, na Minjoti je ne očekuje, tek prekosutra.
On se trudio da izgleda prirodan, a ispod oka je posmatrao kakav će utisak ostaviti njegove reči na grofa. Ovaj je, opet, okretao prstima kašičicu. Grofičin pogled zalutao je u daleko plavetnilo parka, činilo se da ona više ne prisustvuje razgovoru, prateći neprimetnim osmehom neku tajnu misao, koja joj se iznenada javila dok je Estela, ukrućena na stolici, saslušala celu priču o Nani, a nijedna se crta nije pomakla na njenom bledom devojačkom licu.
– Gospode – progunđa gospođa Igon posle kratkog ćutanja, postavši opet dobroćudna. – Nemam prava što se ljutim. Svako treba da živi. Ako sretnemo tu ženu na putu, nećemo je pozdraviti, pa gotovo.
Dižući se od stola, ona još jednom ukori groficu Sabinu što je ove godine dozvolila da je tako dugo čekaju. Grofica se branila, bacajući za to krivicu na svog muža: dvaput već uoči samog odlaska, kad su putnički kovčezi bili već spremni, on je davao naredbu da se ostane, govoreći o neodložnim poslovima, zatim se odjednom odlučio kad su svi mislili da od puta nema ništa. Tada stara ispriča kako je Žorž dvaput javio za svoj dolazak, pa nije došao, a prekjuče došao iznenada, kad ga ona više nije ni očekivala. Sišli su u baštu. Oba muškarca išla su sa leve i desne strane gospođa, ćutke su slušala, uvlačeći vrat u ramena.
– Ne mari – reče gospođa Igon poljubivši plavu kosu svoga sina. – Zizi je dobar kad je došao da se zatvori u selu kraj svoje majke. Moj dobri Zizi me ne zaboravlja.
Posle podne ona se uznemiri. Žorž se odmah po ručku požali na glavobolju, i izgledalo je da ga postepeno spopada opaka migrena. Oko četiri časa hteo je da ide da legne, to je bio jedini lek: kad bi spavao do sutra, osećao bi se odlično. Mati je htela da ga lično smesti u postelju. Ali čim ona iziđe, on skoči i zaključa vrata pod izgovorom da ne želi da ga iko uznemirava i doviknu joj maznim glasom: „Laku noć! Do viđenja sutra, majko!” obećavajući da će besprekidno spavati do jutra. On ne leže, već sveža izgleda, usplamtelog pogleda, obuče se ponovo, pa je čekao sedeći nepomično na stolici. Kad je zvonilo za večeru, on je vrebao kad će se Mifa uputiti u salon. Posle deset minuta, uveren da ga niko neće videti, spusti se kroz prozor pomažući se olukom. Njegova soba na prvom spratu bila je na zadnjem delu kuće. On je skočio u jedan šibljik, izišao iz parka i udario trkom preko polja u pravcu Šua, praznog stomaka, ustalasanog srca od uzbuđenja. Noć se spuštala, sitna kiša počela je da pada.
Zbilja je te večeri trebalo da Nana dođe u Minjotu. Otkako joj je Stener maja meseca kupio tu kuću na selu, ona je bila s vremena na vreme toliko obuzeta željom da se nastani na svom imanju da je zbog toga plakala, ali je Bordenav stalno odbijao ma i najmanje odsustvo, odlažući ga do septembra, pod izgovorom da je za vreme Izložbe ne može zameniti nijednom drugom, čak ni za jedno veče. Krajem avgusta, on je govorio o oktobru. Nana, razjarena, viknu da će na Minjoti biti petnaestog septembra, i za inat Bordenavu pozva pred njim čitavu gomilu ljudi. Jedno poslepodne, kad ju je Mifa preklinjao sav u drhtavici, ona, znajući da mu se mudro odupire, obećala da će biti popustljivija, ali tamo na imanju, i pozva ga za petnaesti septembar. Dvanaestog septembra obuze je želja da odmah utekne sama sa Zoe. Možda bi Bordenav, upozoren, uspeo da joj spreči odlazak. Uživala je da ga ostavi na cedilu i da mu samo pošalje izveštaj svoga lekara. Kad je već došla na to misao da prva stigne na Minjotu i tamo bude dva dana sama, a da niko ništa ne zna, ona je terala Zou da što pre spremi kovčege, ugura je u kola, i jednom u njima, sva raznežena, zamoli je za oproštaj i poljubi. Tek se u staničnom restoranu seti da Stenera obavesti pismom. Molila ga je da pričeka do prekosutra ako želi da je nađe svežu i raspoloženu. Pa se odmah seti nečeg drugog i napisa drugo pismo tetki, moleći je da odmah dovede malog Luja. To će malom vrlo prijati! I kako će se oboje igrati pod drvećem! U vagonu od Pariza do Orleana samo je o tome govorila suznih očiju, mešajući cveće, ptičice i svoje dete u jednom munjevitom nastupu materinstva.
Minjota je bila udaljena više od tri milje. Nana izgubi čitav sat da najmi kola, ogromna rastočena kola koja su lagano vozila praveći silnu larmu. Ona se odmah okomi na kočijaša, nekog ćutljivog starčića, i obasu ga pitanjima. Da li je često prolazio pored Minjote? Dakle, to je tamo iza one padine? To mora da ima mnogo drveća, zar ne? A da li se kuća vidi izdaleka? Starčić je odgovarao gunđajući. Nana je u kolima igrala od nestrpljenja, a Zoe je bila zlovoljna i ukočena, jer joj je bilo krivo što je morala tako užurbano da ode iz Pariza. Konj zasta naglo, mlada žena pomisli da su stigli. Promoli glavu kroz vrata i upita: – Šta! Jesmo li već to?
Umesto svakog odgovora kočijaš samo ošinu konja koji se mučno peo uzbrdo. Nana je oduševljeno posmatrala ogromnu ravnicu pod sivim nebom punim velikih oblaka.
– Oh! Gledaj samo, Zoe, koliko trave! Je li to život? Bože! Kako je to lepo!
– Vidi se da gospođa nije sa sela – reče najzad kiselo sobarica. – Ja dobro poznajem selo još dok sam bila kod zubara. On je imao kuću u Buživalu... Uz to je još večeras i hladno. Ovde je vlažno.
Prođoše ispod nekog drveća. Nana je udisala miris lišća kao mlad pas. Na jednom zavijutku ona odjednom primeti u granju deo neke kuće. Možda je to? zapita opet kočijaša, koji je jednako poricao odmahivanjem glave. Zatim, silazeći niz drugu kosu, on ispruži bič i reče gunđajući:
– Eno, tamo dole.
Ona se podiže i potpuno isturi telo kroz vrata.
– Gde je, gde – povika bleda, ne videći još ništa.
Najzad, ona opazi kraj zida. Tada poče da skakuće, da viče, sva u zanosu žene koja je u jakom uzbuđenju.
– Zoe, vidim, vidim! Pređi na drugu stranu... Oh! Na krovu je neka terasa od opeke. A ono tamo je staklara! Ala je to veliko... Oh! Kako sam zadovoljna! Gledaj samo, Zoe, gledaj!
Kola su se zaustavila pred ogradom. Mala vrata se otvoriše i pojavi se vrtlar, visok i suv čovek, držeći kačket u ruci. Nana se seti da treba uzeti ponovo stav gospođe, jer joj se činilo, prema njegovim usnama, da se kočijaš već smeje u sebi. Ona se uzdrža da ne potrči, sasluša brbljivog vrtlara koji se izvinjavao što nije sve još u redu, pošto je tek jutros primio gospođino pismo. Ali i pored napora, jedva se držala zemlje, toliko je brzo išla da ju je Zoe jedva stizala. Na kraju staze zastade da jednim pogledom obuhvati celu kuću. To je bio veliki paviljon u italijanskom stilu, pored jedne manje zgrade, koji je neki bogati Englez podigao pošto je dve godine živeo u Napulju.
– Ja ću pokazati gospođi – reče vrtlar.
Ali ona pođe pred njim, govoreći mu da nije potrebno. Ona će sama da razgleda, tako joj je prijatnije. Ne skidajući šešir, jurnu u sobe, pozivajući Zoe i govoreći joj svoje opaske s kraja nakraj hodnika. Prazna kuća, u kojoj se nije živelo već više meseci, odjekivala je od njenog smeha i uzvika. Najpre predsoblje, malo vlažno, ali šta mari, tu se ne spava. Salon vrlo lep, sa prozorima koji gledaju na livadu, samo crveni nameštaj je užasan, ona će to promeniti. A trpezarija, aha! To je trpezarija! Kakve bi se zabave davale u Parizu kad bi ona tamo imala takvu trpezariju! Kad se pope na prvi sprat, seti se da nije videla kuhinju. Odmah siđe dole kličući, Zoe mora da se divi lepoti slivka i veličini ognjišta, ta tu se može ispeći čitav ovan. Kad se popela gore, njena soba ju je oduševila: sobu je neki tapetar iz Orleana pokrio kretonom u stilu Luja XVI, nežne ružičaste boje. Tu se može divno spavati, pravo gnezdo za samicu. Zatim nekoliko soba za goste. Savršen tavan, odličan da se smeste kovčezi. Namrgođena, Zoe je jedva vukla noge za gospođom, bacajući ovlaš pogled u svaku sobu. Ona vide kako Nana nestade na vrhu tavanskih stepenica. Ah, ona nema namere da lomi noge. Ali odozgo dopre glas, dalek, zadihan, kao iz kakvog odžaka:
– Zoe! Zoe! Gde si! Ta popni se! Oh! Ti nemaš pojma! Ovo je kao u bajci!
Zoe se pope gunđajući. Nađe gospođu na krovu, naslonjenu na ogradu od opeke, kako gleda dolinu koja se širila u beskraj. Vidik je bio ogroman, samo što ga je skrivala siva magla, strahovit vetar gonio je sitne kišne kapi. Nana je morala obema rukama držati šešir da joj ga vetar ne odnese, a suknje su joj se lepršale s praskanjem, kao barjak.
– Taman posla – viknu Zoe uvlačeći nos pod krov. – Gospođu će odneti vetar. Kakvo vreme!
Gospođa je nije čula. Pognute glave posmatrala je dole svoje imanje. Imalo je sedam do osam jutara ograđenih zidom. Pogled na gradinu zanese je. Ona se sjuri, gurajući i sobaricu niz stepenice i mucajući:
– Puno kupusa! Kakvog kupusa! Krupnog! Pa salate, pa luka, pa svega! Hodi brzo!

Kiša je padala sve jače. Ona otvori suncobran od bele svile i otrča lejama.
– Gospođa će se razboleti – vikala je Zoe, koja je mirno ostala pod krovom.
Ali gospođa je htela da vidi. Pri svakom novom otkriću, novi uzvici:
– Zoe, spanać! Hodi ovamo!... Oh, artišoke!... Ala su smešne. Pa zar artišoka cveta? Gle... a šta je ovo? To ja ne znam. Hodi Zoe, ti ćeš možda znati.
Sobarica se nije ni pomakla. Zaista, gospođa je pobesnela. Kiša je već padala pljuskom. Mali beli suncobran izgledao je potpuno crn, a kako nije mogao zaštititi gospođu, njena se suknja cedila. To joj ništa nije smetalo, pod pljuskom je pregledala vrt i voćnjak, zaustavila se kraj svakog drveta, naginjala nad svakim rasadom. Onda je otrčala da pogleda u bunar, podigla je stakleni krov da vidi šta ima pod njim, zaboravi se posmatrajući jednu ogromnu bundevu. Bilo joj je potrebno da protrči svima stazama, da odmah uzme sve to o čemu je nekad toliko sanjala kada je u svojim iscepanim radničkim cipelama obijala parišku kaldrmu. Kiša udvoji žestinu, ali ona je nije osećala, žaleći samo što se smrkava. Više nije videla razgovetno, pipala je prstima, da se uveri. Najednom, u polumraku razazna jagode. Tad se probudi njeno detinjstvo:
– Jagode! Jagode! Ima ih, osećam ih! Zoe, jedan tanjir. Hodi, naberi jagoda!
I Nana, čučnuvši u blato, ostavi suncobran, pusti da je bije kiša. Brala je mokrim rukama u lišću jagode. Zoe nije donela tanjir. Digavši se, mlada se žena uplaši. Učini joj se da promače neka senka.
– Neka životinja – dreknu ona.
Iznenađena, ona se skameni nasred staze. To je bio čovek, prepoznala ga je.
– Kako! Bebe! Šta ćeš ti to, Bebe?
– Eto! draga – odgovori Žorž. – Došao sam.
Ona je stajala zapanjena.
– Ti si od vrtlara doznao da ću danas doći?... Oh, to dete! Pa ti si skroz mokar!
– Ah! reći ću ti! Kiša me je uhvatila na putu. Nisam hteo da idem preko Gimijera, već sam preprečio preko Šua i pao sam u jednu đavolsku rupu punu vode.
Začas je Nana zaboravila jagode. Sva je drhtala i sažalila se. Siromah Zizi pao je u jamu s vodom! Odvede ga u kuću govoreći kako će se odmah naložiti vatra.
– Znaš – mrmljao je on zaustavljajući je – krio sam se, jer sam se bojao da ne budem grđen kao u Parizu kad sam hteo da te vidim bez tvog odobrenja.
Ona se stade smejati ne odgovarajući mu, i poljubi ga u čelo. Do tog dana ona ga je smatrala za derana, ne uzimajući ozbiljno njegove izjave, zabavljala se s njim kao s detetom, bez ikakvih posledica. Čitav je posao bio smestiti ga. Ona je htela da se neizostavno naloži vatra u njenoj sobi, to će biti najbolje. Žoržova pojava nije ništa iznenadila Zoe, naviknutu na sve moguće susrete, ali vrtlar kad je doneo drva, skamenio se videvši jednog gospodina sa koga curi voda a kome on nije otvorio vrata. Otpravile ga, jer nije bio potreban. Lampa je osvetljavala sobu, vatra je bacala veliku jasnu svetlost.
– Taj se nikad neće osušiti, nazepšće – reče Nana gledajući kako Žorž drhti.
A nigde odela za muškarce. Taman je htela da zove baštovana, kad joj nešto pade na um. Zoe, koja je u oblačionici raspremala kovčege, donese gospođi da presvuče rublje, košulju, suknju, sobnu haljinu.
– Ma, divota – povika mlada žena. – Zizi može da obuče to: ha? Ne gadiš se od mene? Kad ti se odelo osuši, obuci ga pa odmah beži da te mama ne grdi. Požuri se, ja ću se presvući u oblačionici.
Kad se vrati posle deset minuta u domaćoj haljini, pljesnu rukama od iznenađenja:
– Ah, mali, kako si divan u ženskom ruhu! – On je obukao njenu dekoltovanu noćnu košulju, vezene gaćice i sobnu haljinu, dugu sobnu haljinu od batista, sa čipkama. Ličio je na devojku sa svojim nagim rukama plavog mladića, sa još mokrom plavom kosom koja mu je padala po vratu.
– On je vitak kao i ja – reče Nana obgrlivši mu pojas. – Zoe, vidi, molim te, kako mu stoji! Kao da je za njega krojeno. Samo mu je prsnik širok. Tu nije kao ja! Siromah Zizi!
– Ah, svakako – smešio se Žorž – tu mi nešto nedostaje.
Sve troje se nasmejaše. Nana mu zakopča haljinu odozgo do dole da bi izgledao pristojan. Okretala ga je kao lutku, lupkajući ga i razvlačeći mu suknju. Zapitkivala ga je da li mu je dobro, da li mu je toplo. Koješta! Dobro mu je.
Ništa nije tako toplo kao ženska košulja. Kad bi mogao, uvek bi je nosio. On se uvijao u nju, srećan što je u tom finom rublju koje ugodno miriše, i u kome mu se činilo da oseća malo tople Nanine snage.
Zoe je, međutim, odnela njegovo odelo u kuhinju da se što brže osuši kraj velike vatre od suve loze. Onda se Žorž, opruživši se u naslonjači, odvaži da priča:
– Reci, zar ti danas nećeš večerati? Ja sam mrtav gladan, nisam večerao.
Nana se naljuti. Pazi budale, da pobegne od mame praznog stomaka i da ide da se kvasi u jame s vodom! Ali i njoj je želudac bio prazan. Razume se da će se večerati! Samo, ješće se ono što se nađe. I onda skrpiše na brzu ruku, na stočiću koji su doneli kraj kamina, najsmešniju večeru. Zoe otrča vrtlaru, koji je spremao čorbu sa kupusom za slučaj da gospođa ne večera u Orleanu pre nego što stigne; gospođa je zaboravila da u svome pismu naznači šta da se spremi. Srećom, podrum je bio dobro opremljen. Imali su, dakle, čorbu od kupusa sa parčetom slanine. Potraživši po torbi, Nana je našla puno namirnica koje je iz predostrožnosti gurnula unutra: malo paštete od džigerice, kesu bombona, pomorandže. Jeli su kao ale, s mladićkim apetitom, kao drugovi koji se ne snebivaju. Nana je Žorža zvala „mili”, to joj se činilo intimnije i nežnije. Na kraju večere, da ne bi uznemiravali Zoe, istom kašičicom, jedno za drugim isprazniše teglu sa kompotom, koju su pronašli u jednom ormaru.
– Ah! Mili – reče Nana odgurnuvši stočić – već deset godina nisam ovako dobro večerala.
Ipak, bilo je već kasno i ona je htela da ga pošalje kući bojeći se da nema neprilika. On je, međutim, odgovarao da ima još vremena. Osim toga, odelo se sporo sušilo. Zoe izjavi da će trebati najmanje još jedan sat, pa kako je ona spavala na nogama, umorna od puta, poslaše je da legne. Oni ostadoše sami u gluvoj kući.
Bilo je veoma blago veče. Vatra se pretvorila u žar, gušilo se u velikoj plavoj sobi, u kojoj je Zoe namestila postelju pre nego što je otišla. Nanu obuze silna vrućina i diže se da za trenutak otvori prozor. Ona uzviknu:
– Bože, kako je lepo! Pogledaj, mili!
Žorž je došao, pa kako mu je prečaga na prozoru bila niska, on uze Nanu oko struka i nasloni joj glavu na rame. Vreme se naglo promenilo, nebo se raščistilo, pun mesec je osvetljavao dolinu zlatnim sjajem. Bila je savršena tišina, dolina se širila u ogromnu ravnicu, gde su grupe drveta činile ostrva senke u nepomičnom jezeru svetlosti. Nana se razneži i oseti da postaje dete. Nesumnjivo, sanjala je o ovakvim noćima u jednom vremenu svoga života, koga se više ne seća. Sve što joj se dogodilo otkako je sišla iz kola, ova ogromna ravnica, drveće koje tako miriše, kuća, vrt, sve ju je tako uzbudilo da joj se činilo da je već dvadeset godina kako je otišla iz Pariza. Njen jučerašnji život bio je dalek. Osećala je stvari koje nije razumevala. Žorž ju je, međutim, mazno ljubio u vrat, što je povećavalo njen nemir. Ona ga je neodvažnom rukom odbijala kao dete čija nežnost zamara i ponavljala mu da treba da ide. On nije odbijao, sad će, još malo.
Jedna ptica zapeva, pa ućuta. To je bio crvendać u nekoj zovi pod prozorom.
– Čekaj – prošapta Žorž – plaši se svetlosti, ugasiću lampu.
I kad joj ponovo obgrli stas, dodade:
– Upalićemo je malo posle.

Tada, slušajući crvendaća, dok se mladić priljubio uz nju, Nana se sećala. Da, ona je sve to slušala u starim romansama. Kako bi ona nekad dala sve za takvu jednu noć s mesečinom, pticu i zaljubljenog mladića. Bože! Plakala bi, tako joj se to činilo lepo i dobro! Zaista, ona je bila rođena da bude poštena. Odgurnu Žorža, koji je bio sve smeliji.
– Ne, ostavi me, neću... Bilo bi ružno... u tvojim godinama. Slušaj, hoću da ostanem tvoja mama.
Zastide se. Pocrvenela je. Ipak, niko je nije mogao videti, iza njih je bila mračna soba, a polje je širilo tišinu i mir svoje usamljenosti. Nikad je nije bilo toliko stid. Postepeno se oseti nemoćna pored sveg stida i otpora. To prerušavanje, ta ženska košulja i haljina, sve je bilo smešno. Kao da ju je zadirkivala kakva prijateljica.
– Oh! To je ružno, ružno... – mucala je ona posle poslednjeg otpora.
I ona klonu kao devica na ruke tom detetu usred lepe sjajne noći. Kuća je spavala.
Sutradan u Fondeti, kada je zvono objavilo ručak, trpezarijski sto nije više bio suviše velik. Prvim kolima došli su zajedno Fošeri i Dagene, a iza njih, prvim narednim vozom, doputovao je grof od Vandevra. Žorž je sišao poslednji, nešto bled, oborenog pogleda. Odgovorio je da mu je sada mnogo bolje, ali da je još malaksao od jakih bolova. Gospođa Igon gledala ga je u oči s uznemirenim osmehom, dovodeći mu u red kosu koju je rđavo očešljao tog jutra, on je kao ustuknuo od tog milovanja. Za stolom se gospođa Igon prijateljski šalila sa Vandevrom, koga, veli, očekuje već pet godina.
– Najzad, evo vas... Kako ste to udesili?
Vandevr primi taj šaljiv ton, pa ispriča kako je juče izgubio u klubu ogromnu svotu. Otputovao je da se smiri u provinciji.
– Svere mi, da, ako mi nađete kakvu naslednicu u okolini. Ovde mora biti krasnih ženica.
Stara gospa zahvali takođe Dageneu i Fošeriju što su se ljubazno odazvali pozivu njenog sina, i istinski se obradova videći kako ulazi markiz od Šuara, koji baš tada stiže kolima.
– Ah! Gle – povika ona – pa ovo je jutros ugovoreni sastanak? Vi ste se to sporazumeli... Tu nečeg ima? Godinama vas nisam mogla okupiti, a sad ste svi tu... Oho! Meni je vrlo milo.
Dodadoše još jedan tanjir. Fošeri je sedeo kraj grofice Sabine, koja ga iznenadi svojom živahnom veselošću, jer se sećao kako je bila dosadna u strogom salonu u Ulici Miromenil. Dagene je sedeo levo od Estele, a izgledalo je da ga uznemirava prisustvo ove visoke, ćutljive devojke, a njeni suvi šiljati laktovi bili su mu upravo odvratni. Mifa i Šuar pogledaše se podmuklo. Vandevr se i dalje šalio na račun svoje skorašnje ženidbe.
– Kad je reč o ženama – reče najzad gospođa Igon – imam novu susetku koju svi poznajete.
I pomenu Nanu. Vandevr se načini iskreno iznenađen:
– Kako! Nanino je imanje blizu vašeg!
Fošeri i Dagene se tako isto iznenadiše. Markiz od Šuara jeo je piletinu i činilo se da ne razume o čemu je reč. Niko se od gospode i ne osmehnu.
– Tako je – nastavi stara gospa – čak je ta osoba i stigla noćas u Minjotu, kao što sam govorila. To sam jutros čula od vrtlara.
Sad ni gospoda nisu mogla sakriti svoje stvarno iznenađenje. Svi podigoše glave. Kako! Nana došla! Ali oni su je očekivali tek za prekosutra. Mislili su da stignu pre nje! Samo je Žorž oborenih očiju umorna izgleda gledao u svoju čašu. Od početka ručka on je spavao otvorenih očiju i sa nejasnim osmehom.
– Da ti još nije teško, Zizi – upita ga majka, koja ga je jednako posmatrala.
On zadrhta, odgovori rumeneći da mu je sve bolje, i dalje sa izrazom izgubljenim i zadovoljnim, kao devojka koja je mnogo igrala.
– Šta ti je to na vratu – upita gospođa Igon uplašena. – To je sasvim crveno.
On se uznemiri i promuca da ne zna. Nema ništa na vratu. Pa podižući jaku od košulje, dodade:
– Ah, da, ujela me neka buba.
Markiz od Šuara iskosa pogleda na to crvenilo na vratu. I Mifa je takođe pogledao Žorža. Završavali su ručak razgovarajući o predviđenim izletima. Fošeri je bio sve uzbuđeniji zbog osmeha grofice Sabine. Dodajući joj tanjir s voćem, ruke im se dodirnuše, ona ga za sekundu pogleda dubokim tamnim pogledom da se on ponovo seti onog poverenja posle jedne hučne sedeljke. Pa onda, ona više nije bila ista, nešto se još jače ispolji u njoj, njena haljina od sive svile, mlitava u ramenima, dodavala je neku neusiljenost njenoj finoj i nervoznoj otmenosti.
Ustavši od stola, Dagene zasta s Fošerijem da se surovo podsmeva Esteli, „savršenoj motki”. Ipak, uozbilji se kad mu Fošeri reče da je njen miraz četiri stotine hiljada franaka.
– A mati – upita Fošeri. – Hm, vrlo šik!
– Oh! Ona! Kad bi htela! Ali slabi su izgledi, dragi prijatelju!
– Ko to zna!... Videćemo.
Tog dana nije se moglo izaći, kiša je pljuštala. Žorž je požurio da se izgubi i da dvaput zaključa svoja vrata. Gospoda su izbegavala da se poveravaju međusobno iako je svaki bio svestan da ih je isti razlog sve okupio. Vandevr je mnogo izgubio na kocki, pa je zaista pobegao u polje i računao da mu susedstvo kakve prijateljice prekrati vreme. Fošeri je iskoristio to što mu je u tom trenutku prezauzeta Roza dala odmor i zamislio je da sa Nanom pregovara za drugi članak, ako bi ih selo oboje raznežilo. Dagene se durio na nju otkako je Stener postao domaćin, pa je mislio da obnovi veze i okusi malo slasti ako mu se pruži prilika. Markiz od Šuara čekao je svoj čas. Ali među svim tim muškarcima koji su pošli tragom Venere, koja još nije dovoljno oprala svoju šminku, najvatreniji je bio Mifa, najviše mučen novim senzacijama želje, straha i jarosti, koje su se borile u njegovom uznemirenom biću. On je imao izričito obećanje, Nana ga je čekala. Zašto je onda otputovala dva dana ranije? Reši se da još iste večeri po obedu ode u Minjotu.
Uveče, kad je grof izašao iz parka, Žorž se prišunja za njim. Pusti ga da ide putem za Gimijer, a on preseče preko Šua i upade kod Nane zadihan, besan i suznih očiju. Ah! On je dobro razumeo, taj starac što ide drumom dolazi na sastanak. Iznenađena ovom ljubomorom i uplašena što stvari uzimaju takav obrt, Nana ga je uzela u naručje i tešila što je bolje umela. Ta on se vara, ne čeka ona nikog, ako taj gospodin dođe, to je bez njenog znanja. Zizi je budala što se toliko jedi ni zbog čega! Klela se u svog sina da voli samo svog Žorža. I ona ga poljubi brišući mu suze.
– Slušaj, videćeš da je sve zbog tebe – nastavi ona kad se on utiša. – Stener je došao, eno ga gore. Znaš, mali moj, da njega ne mogu izbaciti napolje.
– Da, znam, ne govorim o njemu – mrmljao je mali.
– Eh, lepo! Dala sam mu najudaljeniju sobu uveravajući ga da sam bolesna. Tamo rasprema svoj kofer. Niko te nije video, idi sad brzo i sakrij se u mojoj sobi pa me čekaj.
Žorž joj se obisnu o vrat. Dakle, ona ga zaista voli pomalo! Znači, kao juče! Ugasiće lampu i ostaće u mraku do zore. Pa onda, kad ču zvonce, on brzo uteče. Gore u sobi skide cipele da ne bi pravio larmu, zatim sede na pod i sakri se iza zavese, potpuno poslušan.
Nana primi grofa Mifa, još uzbuđena i sa nekim stidom. Obećala je, čak bi i htela da održi reč, jer joj se taj čovek činio ozbiljan. Ali ko je, zaista, mogao da predvidi jučerašnji događaj? Put, kuća koju nije poznavala, taj mali što je upao sav mokar! Pa kako joj je to sve izgledalo lepo, i kako bi bilo divno da tako potraje! Utoliko gore po toga gospodina! Već tri meseca ona ga zavarava izigravajući čestitu ženu da bi ga više raspalila! Pa, lepo! Čekaće još ili neka ide ako mu se ne svidi. Ona će radije sve ostaviti nego prevariti Žorža.
Grof je seo ceremonijalno kao sused koji je došao u posetu. Samo su mu ruke drhtale. Želja, koju je Nanina smišljena taktika raspalila, spremala je ubuduće užasnu pustoš u toj doskora nevinoj i sangviničnoj prirodi. Taj ozbiljni gospodin, taj dvoranin koji je dostojanstveno prolazio salonima Tiljerija, grizao je noću svoj jastuk i očajan jecao, zamišljajući uvek jednu istu senzualnu sliku. Ali ovoga puta bio je rešen da sa tim svrši. Uz put, u velikom miru noći, sanjao je o surovostima, i sad, odmah posle prvih reči, htede da zgrabi Nanu obema rukama.
– Ne, ne, pazite – reče ona jednostavno, ne ljuteći se i s osmehom.
On je dohvati, stisnuvši zube, i kako se ona otimala, on bi grub i reče prostački da hoće da ostane kod nje tu noć. Ona, uvek nasmejana, ali ipak uznemirena, držala ga je za ruke. Govorila mu je „ti” da bi ublažila svoje odbijanje.
– Koješta, dragi moj, budi pametan. Zaista ne mogu. Stener je došao.