Ana Karenjina

»Ana Karenjina« je savremeni roman čija savremenost nije samo u aktuelnosti problematike, nego i u stvarnim događajima iz doba sedamdesetih godina koji su našli svoj odraz u romanu.
U »Ani Karenjinoj« ima datiranih epizoda - ispraćaj dobrovoljaca, leto 1876. godine (VIII deo). Ako se od tog datuma pođe ka početku romana jasno će se uočiti hronološki red događaja. Tolstoj je s takvom doslednošću i tačnošću obeležio godine, mesece i dane, da je mogao da ponovi Puškinove reči: »Smemo tvrditi da je u našem romanu vreme raspoređeno po kalendaru.« Ana Karenjina je došla u Moskvu krajem zime 1873. godine (I d.). Tragedija na stanici Obiralovka desila se u proleće 1876. godine (VII d.). U leto iste godine Vronski je otišao u Srbiju (VIII d.). Hronologija romana nije se gradila samo na kalendarskoj doslednosti događaja, nego i na određenom izboru detalja iz savremenog života. Tako se u romanu pominju glad u Samari i Hivinski pohod (1873), opšta vojna obaveza i nedeljne škole (1874), projekt spomenika Puškinu i univerzitetsko pitanje (1875), Milan Obrenović i ruski dobrovoljci (1876). Baš tih godina Tolstoj je napisao i skoro u celini objavio svoj roman. Nije slučajnost što jedan članak Dostojevskog o
»Ani Karenjinoj« nosi naslov »Aktuelnost današnjice«. Dejstvo u savremenom Tolstojevom romanu bilo je sinhronizovano u odnosu na tekući život.
U godinama rada na romanu Tolstoj nije vodno dnevnik. »Sve sam napisao u »Ani Karenjinoj« - govorio je on - i ništa nije preostalo« (t. 62, str.240). U pismima prijateljima Tolstoj se pozivao na roman kao na svoj dnevnik. »Mnogo toga o čemu sam razmišljao gledao sam da izrazim u poslednjoj glavi aprilskog broja »Ruskog vesnika« - pisao je Tolstoj Fetu (t. 62, str. 272). U ovoj glavi je opisana smrt Nikolaja Levina.
Pisac je unosio u roman mnogo onoga što je sam iskusno i doživeo. Pokrovsko podseća na Jasnu Poljanu. Bavljenje filozofijom, rad na imanju, lov na šljuke i to kako je Ljevin išao sa seljacima da kosi Kalinovi lug - sve je to za Tolstoja imalo značaj autobiografije, kao dnevnik. Ljevin je na stolu za
kartanje kredom ispisivao početna slova reči koje je hteo da kaže Kiti, a ona je odgonetala njihov značaj. Na isti način se odvijalo sporazumevanje Tolstoja sa S. A. Bers.
I samo prezime Levina stvoreno je od Tolstojevog imena: Ljev Nikolajevič
Ljova - Ljov Nikolajevič (kako su ga zvali u domaćem krugu). Savremenici su prezime Ljevina usvajali baš u ovoj transkripciji - Ljovin (isp. pominjanje Ljovina i Kiti u pismu I. Aksakova J. Samarinu, »Russkaя literatura« 1960, № 4, str. 155). Sličnost između Ljevina i Tolstoja je nesumnjiva, ali je očigledna i razlika između njih. O tome je vrlo umesno rekao A. Fet: »Ljevin - to je Lav Nikolajevič (ne pesnik).«
Realne činjenice iz stvarnosti dobile su u romanu izmenjen oblik, potčinjavajući se stvaralačkoj koncepciji Tolstoja. Stoga je nemoguće potpuno poistovetiti junake »Ane Karenjine« s njihovim prototipovima.
Ana Karenjina, prema tvrđenju T. A. Kuzminske, podseća na Mariju Aleksandrovnu Hartung (1832-1919), Puškinovu kćer, ali »ne karakterom, ne svojim životom, već spoljašnjošću«. Tolstoj je sreo M. A. Hartung u Tuli, u gostima kod generala Tulubjeva. »Njen lagani korak lako je nosio njenu dosta punačku ali uspravnu i gracioznu figuru. Upoznaše me s njom - priča T.
A. Kuzminska. - Lav Nikolajevič je još sedeo za stolom. Videla sam kako je pažljivo posmatra. - Ko je to? - upita prilazeći mi. - M-me Hartung, kći poeta Puškina. - Da-a... - proteže on - sad razumem... Pogledaj kakve su joj arapske kovrdže na potiljku. Neobično rasne« (T. A. Kuzminskaя. Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne, Tula 1958, str. 464-465).
U dnevniku S. A. Tolstoj sačuvana je zabeleška »Zašto je Karenjina - Ana, i šta ju je podstaklo na takvo samoubistvo?« S. A. Tolstoj priča o tragičnoj sudbini Ane Stepanovne Pirogove, koju je nesrećna ljubav oterala u smrt. Ona je »otišla iz kuće... sa zavežljajem u ruci... vratila se na obližnju stanicu Jasenke i tamo se bacila... pod voz«. Sve se to dogodilo blizu Jasne Poljane, 1872 godine. »Utisak je bio stravičan« - piše S. A. Tolstoj (»L. N. Tolstoй v vospominaniяh sovremennikov«, M. 1960, t. I, str. 154). Ali u romanu su bili izmenjeni i motivacija postupka i sam karakter događaja.
Prema tvrđenju savremenika, prototip Karenjina je bio »razboriti« Sergej Mihajlovič Suhotin, kamerger, savetnik u Moskovskoj dvorskoj kancelariji. Godine 1868. njegova žena, Marija Aleksejevna Suhotin, dobila je razvod i udala se za S. A. Ladiženskog. Tolstoj se družio s bratom Marije Aleksejevne -
D. A. Djakovom - i znao je za tu istoriju, koja je delimično poslužila kao materijal za opis porodične tragedije Karenjina.
Prezime Karenjin ima književni izvor. »Otkud prezime Karenjin? - piše S.
L. Tolstoj. - Lav Nikolajevič je od decembra 1870. godine počeo da uči grčki jezik i uskoro ga je tako savladao da je mogao da se divi Homeru čitajući ga u originalu... Jednom mi je rekao: »Karenon je kod Homera - glava. Od te reči ja sam došao do prezimena Karenjin.« Nije li Aninom mužu dao takvo prezime zato što je Karenjin »čovek s glavom«, zato što kod njega um preovlađuje nad srcem, odnosno nad osećanjem?« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 569).
Prototipom Oblonskog obično smatraju (između ostalih lica) Vasilija Stepanoviča Perfiljeva, sreskog vođu plemstva, kasnije, od 1878. do 1887. godine - moskovskog gubernatora. V. S. Perfiljev je bio oženjen P. F. Tolstoj, rođakom Lava Nikolajeviča. Na glasove o tome da Oblonski svojim karakterom podseća na njega, Perfiljev je, kako tvrdi T. A. Kuzminska, dobroćudno reagovao. Lav Nikolajevič nije demantovao te glasove. Jednom, pročitavši scenu doručka Oblonskog, Perfiljev je rekao Tolstoju: »Bogami, Ljovočka, ja nikad uz kafu nisam pojeo celu veknicu s buterom. Tu si me, bogme, oklevetao.« Ove reči su nasmejale Lava Nikolajeviča« - piše T. A. Kuzminska (»Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne«, Tula 1958, str. 322). Prema svedočenju drugih savremenika, Perfiljev je bio nezadovoьan što ga je Tolstoj predstavio u liku Oblonskog, i na glasove o sličnosti reagovao je veoma bolećivo. (V. K. Istomin, Na zakate, Rukopisь, Gosudarstvennый muzeй Tolstogo.)
U Nikolaju Ljevinu Tolstoj je oličio osnovne karakterne crte svog brata Dmitrija Nikolajeviča Tolstoja. Ovaj je u mladosti bio asketičan i strog, i u porodici je dobio nadimak »Noj«. Onda je u životu Dmitrija nastao prelom.
»Odjednom je počeo da pije, puši, rasipa novac i posećuje žene. Ne znam - kaže Tolstoj - kako se to s njime desilo; ja ga u to vreme nisam viđao... Vodeći takav život, i dalje je ostao ozbiljan, religiozan čovek, kakav je bio u svemu... Mislim da je njegov snažni organizam vrlo brzo podlegao, ne toliko zbog lošeg i nezdravot života koji je nekoliko meseci vodio u Moskvi, koliko zbog unutarnje borbe i griže savesti« (P I. Birюkov, Biografiя L. N. Tolstogo, t. I, M.-P. 1923, str. 133).
Stari knez Ščerbacki liči na Sergeja Aleksandroviča Ščerbatova, direktora fabrike jelenje kože u Moskvi. U mladosti, Tolstoj je gajio izvesna osećanja prema jednoj od njegovih kćeri, kneginjici Praskovji Sergejevnoj Ščerbatov.
»U opisu porodice Ščerbackih postoje i crte porodice Bers... - niše S. L. Tolstoj. - Međutim, porodica Bers nije pripadala najvišem plemićkom društvu Moskve« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 572).
Agafja Mihajlovna, Tit, Jermil, Fokanič - su stanovnici Jasne Poljane. Tolstoj je u romanu sačuvao njihova imena. Agafja Mihajlovna - bivša
sobarica Tolstojeve babe - bila je ključarica u Jasnoj Poljani. Pedesetih godina Tolstoj je hteo da joj poveri brigu o svom momačkom domaćinstvu.
»Agafja Mihajlovna je ličila na aristokrate - piše S. L. Tolstoj - i postoji pretpostavka da je u njoj tekla krv kneževa Gorčakovih.« Timofej Fokanič je upravnik Tolstojevog imanja u Samari. »Ljovočka može da dozvoli sebi raskoš da uzima loše upravnike - govoro je piščev brat Sergej Nikolajevič Tolstoj. - Timofej Fokanič će mu, na primer, napravili gubitak od 1.000 rub., a Ljovočka će ga opisati i za taj opis dobiti 2.000 rub.. ..Ja, recimo, ne mogu sebi da dozvolim takvu raskoš« (S. A. Tolstoй, Očerki bыlogo, M. 1956, str. 33).
Opis »Starikova gazdinstva... na sredini puta« vezan je za Tolstojeve utiske iz susreta s naseljenicima Samarskih stepa. Na putu za svoje imanje u Buzuluksu, Tolstoj se, da bi nahranio konje, često zadržavao u Bogdanovki,
»na sredini puta između Samare i Suhog Tananika«. Tolstoja su interesovala moralna shvatanja zemljoradnika koji su nezavisno od spahija vodili gazdinstvo. »Naročito privlači jednostavnost, čestitost, naivnost i razboritost ovdašnjeg sveta« - kaže Tolstoj (t. 83, str. 190).
I mnoge scene romana imaju svoje »prototipove«. To se odnosi, na primer, na oficirske trke na četiri vrste u Crvenom Selu (Krasnoe Selo). Konjička takmičenja oficira u prisustvu carske porodice bila su krupan događaj u dvorskom životu. Zakazivanje konjskih trka objavljivalo se u vojsci, a i u novinama su štampana posebna saopštenja. Godine 1873, »Glas« (»Golos«) je objavio sledeće saopštenje: »Kancelarija njegovog carskog visočanstva general-inspektora kavalerije obaveštava sve jedinice da će se krasnoselske oficirske trke s preponama, za nagradu carske porodice, održati krajem jula... Za smeštaj konja, blizu hipodroma su uređene konjušnice, a za oficire biće podignuti šatori (»Golos«, 1873, № 144).
S pojedinostima i s konjskim trkama uopšte Tolstoja je upoznao D. D. Obolenski, koji je video i to kako je knez D. B. Golicin nepažljivim pokretom slomio leđa svom konju, pa je trku dobio A. D. Miljutin, sin ministra vojske. U konceptu romana pominju se i Golicin i Miljutin. U konačnom tekstu umesto Miljutina pojavljuje se Mahotin, u takmičenju s kojim Vronski gubi trku ponavljajući grešku Golicina, slomivši »neoprostivim pokretom« leđa Fru-fru (»Meždunarodnый Tolstovskiй alьmanah«, M. 1909, str. 244).
U konceptima, Tolstoj je junacima romana otvoreno davao imena svojih poznanika. Ali to nije značilo da on slika njihove portrete. »Bilo bi mi vrlo žao - govorio je Tolstoj - kada bi sličnost između izmišljenih i stvarnih imena mogla kod nekog da izazove misao kako sam imao nameru da opišem ovo ili ono stvarno lice... Treba posmatrati mnoge slične ljude da bi se stvorio jedan
određeni tip« (A. H. Mošin, Яsnaя Polяna i Vasilьevka, Spb. 1904, str. 30-31).



Lav Nikolajevič Tolstoj

* *

»Ana Karenjina« je privukla na sebe pažnju književnih krugova, široke čitalačke publike i periodične štampe. Demokratska javnost je zauzela negativan stav prema romanu. Poznati su negativni odzivi Njekrasova i Ščedrina; kritičari - demokrata proglasili su Tolstojev roman za »gospodski flert«. U uslovima pojačane društveno-političke borbe, kad je ruska revolucionarna demokratija mobilisala sve materijalne i duhovne snage za juriš protiv samodržavlja, prirodno da je delo u kome je prikazan život aristokratskih vrhova, u kome je u prvom planu bila »porodična misao« - ostavljalo utisak anahronizma.
Samo je kritičar-demokrata V. V. Stasov, koji je u početku takođe smatrao sadržinu »Ane Karenjine« »praznom«, kasnije, kad se roman približavao svom završetku, promenio svoj stav i izjasnio se o njemu s oduševljenjem - u vidu pisma koje je uputio redakciji lista »Novo vreme« (1877, №433):
»Grof Lav Tolstoj se uzdigao do visina koje ruska literatura nikad nije dosegla. Čak i kod Puškina i Gogolja ljubav i strast nisu bile izražene tako snažno, tako izvanredno istinito... Kakvom snagom i lepotom stvaralaštva odiše ceo roman, kakva čudesna moć umetničke istine, kakve su netaknute
dubine ovde prvi put dodirnute! On ume... čudesnom rukom vajara da izvaja tipove i scene kakve do njega niko to nije uspeo u čitavoj našoj literaturi...
»Ana Karenjina« će zauvek ostati sjajna ogromna zvezda talentovanosti.«
Turgenjevu, koji je tada radio na svojoj »Novini«, učinilo se da je Tolstoj zabasao u »velikosvetsko blago«.[320]
Nasuprot tome, A. A. Feta i bliskog Tolstojevog prijatelja - kritičara- filozofa N.N. Strahova »Ana Karenjina« je oduševila.
Pročitavši prvih četrnaest glava prvog dela romana, Fet piše Tolstoju: »... šta da se kaže o umetničkom majstorstvu celine? O jednostavnom tesarskom poslu. Kakva majstorija u uvoćenju novih lica! Kakav divan opis bala!
»Kakva izvanredna zamisao sižea. Junak Ljevin - to je Lav Nikolajevič (ne pesnik), to je i V. Perfiljev, i razboriti Suhotin, i sve i svja, ali uzdignuto do biser-stvaralaštva. Smejao sam se kao ludak kada se Ljevin, u očajanju, sjurio niz stepenice s klizaljkama na nogama...«[321] Fet je čak nameravao da se pojavi u štampi s člankom o ovom romanu, koji ga je očaravao time što je Tolstoj duboko prodro u psihologiju svojih junaka i što su u centru njegove pažnje »plemenita« i »rasna« lica.
Strahova je takođe osvojila umetnička snaga romana. Oduševljen, pisao je Tolstoju: »Samoubistvo Vronskog, njegov susret s Karenjinom - kako je lepo i tačno. Jedan vaš inostrani princ... napravio je ovde snažan utisak... Jedinstven je opis onih trenutaka kad Ani i Vronskom do saznanja i kajanja treba samo korak, a oni ne mogu da ga naprave...«[322]
U drugom pismu zaključuje; »Desio se veliki događaj u ruskoj literaturi, pojavilo se novo veliko delo.«[323]
I pored tako oduševljenih odziva, ni Fet ni Strahov nisu uspeli da shvate svu veličinu piščeve zamisli, stvarni smisao njegovog velikog dela, mada mnoge njihove primedbe nisu ni danas izgubile od svog značaja.
Po svoj prilici, nijedno Tolstojevo delo nije imalo tako velikog uspeha kao
»Ana Karenjina«.
»Mislim da komentari o Vama - piše Strahov Tolstoju, 23. aprila 1875. godine - kako po tonu, tako i karakterom, ubedljivo ukazuju na to da se Vaš autoritet nepokolebljivo učvrstio, pa ljudi smatraju da, pre nego što pišu o Vama, treba prvo da porazmisle. O »Ratu i miru« ni izdaleka nisu tako mnogo pisali kao o »Ani Karenjinoj«.[324]
Po rečima istog Strahova, glave koje su bile odštampane u aprilskom broju »Ruskog vesnika« za 1877. godinu (sedmi deo romana) izazvale su u Petrogradu »pravu eksploziju«. »Dostojevski maše rukama i naziva Vas
bogom umetnosti«.[325]
»Svaka glava »Ane Karenjine« - pisala je A. A. Tolstoj njenom autoru, januara 1877. godine - podizala je čitavo društvo na noge, i komentarima, oduševljenju, ogovaranjima i svađama nije bilo kraja, kao da je u pitanju bilo nešto što je svakome bilo blisko.«[326]
Tolstoj je u to vreme preživljavao vrlo velike promene u svom gledanju na svet, na ruski život, i stoga je ostao ravnodušan prema uspehu svog romana. Bio je nezadovoljan kritičkim osvrtima. U pismu Strahovu, kritičare naziva kratkovidim ljudima koji nisu umeli da shvate njegov roman. »U svemu, skoro u svemu što sam pisao - izjavljuje Tolstoj - rukovodio sam se potrebom da prikupim misli koje vezane međusobno dolaze do punog izražaja, ali svaka misao posebno izražena rečima gubi svoj smisao i strahovito osiromašuje kada se uzima odvojeno od čitavog spleta u kome se nalazi« (t. 62, str. 268-
-269).
Međutim, kritičari, uključujući i Strahova, prema rečima Tolstoja, iz njegovog romana izvukli su baš pojedine misli i same likove.
Interesantan pokušaj da se »Ana Karenjina« protumači u celini predstavlja opširan sud Dostojevskog o ovom romanu, u njegovom »Piščevom dnevniku«. Još pre nego što je taj njegov osvrt bio publikovan, Dostojevski je pisao X. D. Alčevskoj: »Došao sam do kategoričnog zaključka da pisac umetnik mora, sem poeme, do tančina da poznaje istorijsku i tekuću stvarnost koju slika. Mislim da kod nas samo jedan čovek briljira u tome - grof Lav Tolstoj.«[327]
Dostojevski smatra da je Tolstojev roman imao duboko nacionalan i istovremeno opšteljudski značaj. Po njemu, to je ruska reč upućena celom čovečanstvu, kojoj u evropskoj literaturi onog vremena nema ravne. Prema tvrđenju Dostojevskog, »Ana Karenjina« sadrži u sebi »mišljenje ruskog pisca o krivicama i prestupima ljudi«, i to mišljenje je izraženo u »ogromnoj psihološkoj analizi ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali«.
Istakavši tako visoko Tolstojev roman, Dostojevski, zatim, nadovezuje na ovaj roman filozofsku ideju, koja, u stvari, ne postoji u njemu: po mišljenju Dostojevskog »Ana Karenjina« ruši svaka nadanja lekara-socijalista da će se preuređenjem društvenih odnosa ljudska duša osloboditi svojih loših naklonosti.[328]
Sovjetski književni kritičari obavili su veliki rad na tumačenju »Ane Karenjine«. Sovjetska literatura je obratila osobitu pažnju tumačenju socijalno-istorijskog značaja ideja i likova »Ane Karenjine«. Pozivajući se na
Lenjinove članke o Tolstoju, ona tumači »Anu Karenjinu« kao roman koji prikazuje čitavu epohu u ruskom životu - rušenje kreposnog prava i uvođenje kapitalističkog poretka, i, u vezi s tim, naglu promenu svesti u svim društvenim slojevima.
B. Bursov

KNJIGA PRVA
PRVI DEO


I

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.
U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim odnosima sa njihovom bivšom guvernantom Francuskinjom, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod jednim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i muči i njih dvoje i sve članove porodice, i svu čeljad u kući. Svi članovi porodice i čeljad osećaju da nema smisla da i dalje žive zajedno, i da među ljudima koji se slučajno nađu u kakvoj drumskoj mehani ima više veze nego među njima, članovima porodice i ukućanima Oblonskih. Žena ne izlazi iz svojih soba, a muža već treći dan nema kod kuće. Deca tumaraju po celoj kući kao izgubljena, Engleskinja se zavadila s ekonomkom i napisala cedulju prijateljici moleći da joj nađe kakvo drugo mesto, kuvar otišao od kuće još juče o ručku, kuvarica za mlađe i kočijaš molili su da ih isplate.
Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski - Stiva, kako su ga obično zvali - probudio se u obično vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne u sobi za spavanje svoje žene, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana. On okrenu svoje puno, iznegovano telo na oprugama divana, kao da hoće još dugo da spava, obgrli s druge strane uzglavlje i pritište obraz uza nj, ali odjednom skoči, sede na divan i otvori oči.
»Da, da, kako ono beše? - mislio je, sećajući se sna. - Da, kako ono beše? Aha! Alabin je davao ručak u Darmštatu; ne, nije u Darmštatu, već nešto amerikansko. Da, jer tamo je Darmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davao ručak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: il mio tesoro[1], nije il mio tesoro, nego nešto lepše; bili su i nekakvi mali bokalčići, »bokalčići-žene««, sećao se on.
Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se zamisli smešeći se. »Jest, bilo je lepo, vrlo lepo. Bilo je još mnogo lepih stvari tamo, ali se ne mogu rečima iskazati, ni mislima na javi oživeti.« I spazivši prugu svetlosti koju je sa strane propuštala jedna čohana zavesa, on veselo spusti noge s divana, napipa papuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena izvezla (kao
poklon o rođendanu, lane), i, po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobi za spavanje bio okačen halat.[2] I tada se odjednom seti kako i zašto ne spava u sobi za spavanje svoje žene, već u kabinetu; osmeha mu nestade s lica, čelo mu se nabra.
»Ah, ah, ah! Ah...« zajauka on, sećajući se svega što je bilo. I opet mu iziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađe sa ženom, sva bezizlaznost njegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica. »Jest! ona neće, i ne može mi oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv - kriv sam, ali ne krivac. U tome i jeste sva tragedija« - mislio je on. - »Ah, ah, ah!« ponavljao je očajno sećajući se najtežih utisaka iz te svađe.
Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada on vrativši se iz pozorišta veseo i zadovoljan i sa velikok kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu, na svoje iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda u sobi spavanje, sa onim nesrećnim pisamcetom, koje ga je odalo, ruci.
Ona uvek zabrinuta i užurbana, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli, sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbom gledala u njega.
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce.
I pri sećanju na to, kao što često biva, Stepanu Arkadijeviču bilo je krivo ne toliko što se to desilo, koliko što je onako odgovorio ženi na to pitanje.
S njime se u taj mah desilo ono što se obično dešava s ljudima kada ih iznenada uhvate u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi lice prema položaju u kojem se našao kad se otkrila ta njegova krivica. Mesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan - sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio - na licu mu (»to su refleksi mozga«, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), na licu mu sasvim nehotice zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, izli sa urođenom joj prgavošću potok oporih reči, i pobeže iz sobe Otada nije htela da vidi muža.
»Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh«, mislio Stepan Arkadijevič.
»Ali šta da se radi? šta da se radi?« govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora.

II


Stepan Arkadijevič bio je iskren prema samom sebi. Nije mogao sebe varati i obmanjivati da se kaje za svoje ponašanje. Nije mogao da se kaje što on, lep, zaljubljiv čovek od trideset i četiri godine, nije bio zaljubljen u ženu, majku petoro žive i dvoje umrle dece, koja je bila samo godinu dana mlađa od njega. Kajao se samo zato što nije umeo stvar bolje da sakrije od žene. Ali je osećao svu težinu svoga položaja, i žalio je ženu, decu i sebe. Može biti da bi umeo i bolje sakriti svoj greh od žene da je znao kako će to na nju uticati. Jasno je da nikad nije o tome dublje razmišljao; ali mu se nejasno činilo da žena odavno nazire da joj on nije veran, i da na to gleda kroz prste. Njemu se činilo da ona, istrošena, postarela, nimalo više lepa, niti ičim privlačna, obična žena, koja je samo dobra mati – da ona iz osećanja pravičnosti mora biti popustljiva. Ispalo je sasvim drukčije.
»Ah, to je strašno! oj, oj, oj! strašno! - ponavljao je Stepan Arkadijevič i nije mogao ništa da smisli. - I kako je da sve bilo lepo, kako smo lepo živeli! Ona je bila zadovoljna, srećna sa decom, ja joj nisam ni u čem smetao, ostavljao sam joj da se brine o deci i o domazluku kako je htela. Ali, istina je, nije lepo to što je ona bila guvernanta u našoj kući. Nije lepo! Ima nečeg odvratnog i gadnog u tome kad se domaćin udvara svojoj guvernanti. Ali kakva guvernanta! (On se seti crnih, đavolastih očiju m-lle Roland, i njezina osmejka.) Međutim, dok je ona bila kod nas u kući, ja nisam snjom ništa imao. A najgore je to što ona već... Samo je još to alo, kao za pakost! Oj, OJ, oj! Ali šta da se radi, šta da se radi!«
Odgovora nije bilo osim onoga opšteg odgovora koji život daje na sva najzamršenija i najzagonetnija pitanja. Taj je odgovor: živeti uz svakodnevni program, to jest zaboravljati. Da nađe zaborava u snu, bilo je nemogućno, bar do iduće noći; nije se mogao ni vratiti onoj muzici koju su pevale bokalčići- žene; dakle, treba se predati životnom snu.
»Videćemo docnije«, reče u sebi Stepan Arkadijevič, ustade, obuče sivi halat postavljen plavom svilom, steže oko sebe gajtan s kićankama, i povukavši dosta vazduha u široki grudni koš, uobičajenim bodrim korakom
izbačenih stopala da su tako lako nosila njegovo puno telo, priđe prozoru, podiže zavesu i jako zazvoni. Čim zvonce odjeknu, uđe stari prijatelj kuće, sobni sluga Matvej, noseći haljine, cipele i telegram. Odmah za Matvejem uđe i berberin sa svojim priborom.
Ima li što iz kancelarije? - upita Stepan Arkadijevič, uze telegram i sede pred ogledalo.
Na stolu je - odgovori Matvej, pogleda upitno i bolećivo gospodina, i poćutavši malo dodade s lukavim osmejkom: - Kočijaš je opet slao čoveka.
Stepan Arkadijevič ništa ne odgovori i samo u ogledalu pogleda Matveja; po pogledu kojim su se u ogledalu sreli, videlo se da se oni razumeju. Pogled Stepana Arkadijeviča kao da je govorio: zašto mi to govoriš? zar ne znaš?
Matvej metnu ruke u džepove kaputa, izbaci nogu, i smešeći se ovlaš i ćuteći, dobrodušno pogleda svoga gospodina.
Kazao sam mu da dođe u nedelju, a dotle da ne uznemiruje uzalud ni vas ni sebe - izgovori on očevidno ranije pripremljenu rečenicu.
Stepan Arkadijevič razumede da je Matvej hteo da se šali i da skrene pažnju na sebe. Otvorivši telegram, on ga pročita, dovijajući se šta treba da znače izvrnute, kao i uvek, reči, i lice mu se razvedri.
Matveje, moja sestra Ana Arkadijevna stiže sutra - reče, zaustavivši za trenutak glatku do sijanja berberinovu ruku koja je brijala rumenu putanju između dugih kovrdžastih zalizaka.
Hvala bogu - reče Matvej, pokazujući tim odgovorom da i on, kao i gospodin, razume značaj toga dolaska, tj. da Ana Arkadijevna, ljubimica sestra Stepana Arkadijeviča, može pripomoći izmirenju muža i žene.
Sami ili s mužem? - upita Matvej.
Stepan Arkadijevič nije mogao govoriti, jer mu je berberin baš u taj mah brijao gornju usnu, već podiže jedan prst. Matvej u ogledalu klimnu glavom.
Sami. Da se spremi gore?
Javi Darji Aleksandrovnoj, pa kako ona naredi.
Darji Aleksandrovnoj? - kao sumnjajući ponovi Matvej
Jest, javi. Evo uzmi i telegram, pa dođi da mi kažeš šta su ti rekli.
»Hoćete da pokušate«, razumede Matvej, ali reče samo - Razumem. Stepan Arkadijevič beše se već umio i očešljao i htede da se oblači, kad se
Matvej, oprezno stupajući u čizmama koje su škripale, vrati u sobu s telegramom u ruci.
Darja Aleksandrovna, naredili su mi da kažem da oni putuju. Neka radi kako mu je, tj. vama, volja - reče on, smešeći se samo očima, i metnuvši ruke u džepove i oborivši glavu, upre pogled u Stepana Arkadijeviča. Stepan Arkadijevič ućuta. Dobroćudan i malo tužan osmeh ukaza se na njegovu lepom licu.
A? Matveje? - reče on mašući glavom.
Ništa, gospodine, udesiće se - reče Matvej.
Udesiće se?
Dabogme.
Misliš? Ko je to? - zapita Stepan Arkadijevič iza vrata ču šuštanje ženskog odela.
Ja sam - odgovori čvrst i prijatan ženski glas, i kroz vrata se pomoli ozbiljno, boginjavo lice Matrjone Filimonovne, dadilje.
Šta je, Matrjoša? - upita je Stepan Arkadijevi idući joj u susret.
Iako je Stepan Arkadijevič bio kriv pred ženom, i to osećao i sam, skoro svi u kući, čak i dadilja, najveći prijatelj Darje Aleksandrovne, bili su na njegovoj strani.
Šta je? - reče on snuždeno.
Idite, gospodine, pokorite se još jedanput. Može dati bog. Mnogo joj je teško, žalost je i pogledati je, a i u kući se sve okrenulo tumbe. Treba se smilovati na decu. Pokorite se gospodine. Šta ćete! Ko priznaje...
Ali neće me primiti...
Vi učinite svoje. Bog je milostiv, molite se gospodine, molite se njemu.
Pa dobro, napred, Stepane! - reče Stepan Arkadijevič i odjednom pocrvene. - Daj da se obučem - reče Matveju i brzo skide halat.
Matvej je već držao raširenu, spremljenu košulju, oduvavajući s nje nešto nevidljivo, i sa očiglednim zadovoljstvom obuče je na iznegovano telo svoga gospodina.

III


Pošto se obuče, Stepan Arkadijevič se namirisa mirisima, popravi rukave košulje, vičnim pokretom razmesti po džepovima cigarete, novčanik, kutiju sa palidrvcima, sat sa dvostrukim lancem i drangulijama, i otresnuvši maramicom, osećajući se čist, namirisan, zdrav i fizički raspoložen i pored svoje nesreće, izađe, lako se odbijajući nogama, u trpezariju, gde ga je već čekala kafa, a pored kafe i pisma i akta iz kancelarije.
On pročita pisma. Jedno, od trgovca koji je hteo da kupi šumu na imanju njegove žene, bilo je vrlo neprijatno. Ta se šuma neophodno morala prodati; ali sad, dok se ne pomiri sa ženom, o tome nije moglo biti ni reči. Najneprijatnije je to što se u njegovo izmirenje sa ženom upliću, eto, i materijalni interesi. I misao da se on rukovodi tim interesom, da zbog prodaje šume želi da se izmiri sa ženom - ta misao vređala ga je.
Kad je bio gotov s pismima, Stepan Arkadijevič primače kancelarijska akta, prelista brzo dva predmeta, velikom pisaljkom pribeleži nekoliko napomena sa strane, i oturivši akta, poče piti kafu. Pijući kafu, otvori jutrošnje, još vlažne novine, i poče ih čitati.
Stepan Arkadijevič primao je i čitao liberalne novine, ne krajnje liberalne, nego one kojih se držala većina. I, ne gledajući na to što njega u stvari nije zanimala ni nauka, ni umetnost, ni politika, on se u tome čvrsto držao onih pogleda kojih su se držale njegove novine i većina, i menjao ih je samo kad ih je većina menjala, ili, bolje reći, nije ih on menjao, već su se oni u njemu neprimetno menjali.
Stepan Arkadijevič nije birao ni pravac, ni poglede, već su pravci i pogledi sami dolazili k njemu, isto onako kao što nije birao oblik šešira i kaputa, nego je uzimao one što se nose. Kako je živeo u izvesnom društvenom krugu, osećao je i potrebu izvesne misaone delatnosti, koja se obično razvija u zrelo doba, potrebu isto tako neophodnu kao i imati šešir. Ako je i bilo razloga zbog kojeg se držao liberalnog pravca, a ne konzervativnog, kojeg su se takođe mnogi iz njegova kruga držali, nije to bilo zato što bi on mislio da je
liberalni pravac pametniji, već zato što se više slagao s njegovim načinom života. Liberalna je partija tvrdila da je u Rusiji sve rđavo, i doista, Stepan Arkadijevič imao je mnogo dugova, a novaca mu nikad nije bilo dosta. Liberalna je partija govorila je brak preživela ustanova i da je potrebno udesiti ga drukčije; i doista, porodični život pružao je malo zadovoljstva Stepanu Arkadijeviču, primoravao ga da laže i da se pretvara, što se nije slagalo s njegovom prirodom. Liberalna je partija govorila, ili bolje reći, podrazumevala, da je religija samo uzda za varvarski deo stanovništva, i doista, Stepan Arkadijevič nije mogao izdržati bez bola u nogama čak ni kratko molepstvije, niti je mogao razumeti našto su sve te strašne i naduvene reči o onom svetu, kad se i na ovom može veselo živeti. Pored toga, Stepan Arkadijevič, koji je voleo veselu šalu, uživao je katkad da dovede u zabunu nekog dobričinu govoreći mu: kad se već ponosi svojim poreklom, ne treba da se zaustavlja na Ruriku, a da se odriče svog prvog pretka - majmuna.
Dakle, liberalni pravac postao je navika Stepana Arkadijeviča, i on je voleo svoje novine, kao što je voleo i cigaru posle ručka, zbog lakog zanosa koji mu je stvarala u glavi. Prvo je pročitao uvodni članak u kojem se govorilo kako se u naše vreme sasvim bez razloga diže tolika povika na radikalizam, koji tobož preti da će progutati sve konzervativne elemente, i da bi vlada trebalo da preduzme mere i da stane na glavu hidri revolucije; naprotiv, »po našem mišljenju, opasnost ne leži u hidri revolucije, već u otporu tradicionalnosti koja koči progres«, itd. On pročita i drugi članak, iz oblasti finansija, u kojem su pominjani Bentam i Mil, i bilo peckano ministarstvo. Sa urođenom mu bistrinom Stepan Arkadijevič je razumevao značaj svakog peckanja: od koga dolazi, kome je i zašto upravljeno; i tomu je i sad, kao i uvek činilo neko zadovoljstvo. Ali danas mu je to zadovoljstvo kvarila pomisao na ono što mu je savetovala Matrjona Filimonovna, i sećanje da u kući ide sve naopako. Pročitao je takođe da je grof Bajst[3], kako se čuje otputovao u Vizbaden[4], i da nema više sede kose; i da se prodaju neke lake karuce; i da neka mlada osoba nudi svoje usluge; ali svi ti izveštaji nisu mu kao nekad, pričinjavali tiho, ironično zadovoljstvo.
Pošto je pročitao novine, popio drugu šolju kafe i pojeo zemičku s maslom, on ustade, otrese mrve s prsnika, isturivši široke grudi radosno se osmehnu, ali ne zato što je u duši osećao nešto osobito prijatno - radostan osmejak izazvalo je dobro varenje.
Taj ga radostan osmejak odmah podseti na sve, i on se zamisli.
Dva detinja glasa (Stepan Arkadijevič poznade glas Griše mlađeg sinčića, i Tanje, starije devojčice) začuše se vratima. Oni su nešto vukli i izvrnuli.
Ja sam ti govorila da putnike ne treba namestiti na krov - vikala je devojčica engleski. - Sad ih skupljaj!
»Sve ide tumbe« - pomisli Stepan Arkadijevič, - »eto i deca trče po kući sama.« Priđe vratima i zovnu decu. Deca baciše kutiju koja im je bila mesto železnice, i uđoše.
Devojčica, tatina ljubimica, utrča smelo, zagrli ga, smejući se obisnu mu se oko vrata, kao što je uvek radila, uživajući u poznatom mirisu koji je zapahivao od njegovih zalizaka. Pošto ga najzad poljubi u lice koje se sijalo od nežnosti, i pocrvenelo zato što se bio sagao, devojčica raširi ruke i htede da istrči napolje, ali je otac zadrža.
A šta radi mama? - upita on milujući je po glatkom, vratiću. - Zdravo! - reče dečaku, koji priđe da se pozdravi.
Osećao je da muškarčića manje voli, i trudio se uvek da bude isti i prema jednom i prema drugom, ali dete je to osećalo, pa se i ne osmehnu na hladan očev osmejak.
Mama? Ustala je - odgovori devojčica. Stepan Arkadijevič uzdahnu.
»Dakle, i noćas nije cele noći spavala«, pomisli.
A kako je mama, je li vesela?
Devojčica je znala da su se otac i mati svađali, i da mati ne može biti vesela, i da otac to mora znati, i da se samo pretvara kad je tako lako pita o tome. I ona pocrvene mesto oca. On to oseti, pa i sam pocrvene.
Ne znam - reče. - Nije nam kazala da učimo, kazala nam je da idemo sa mis Gul kod babe.
E pa onda idi, Tančuročka moja. Ah da, čekaj malo - zadržavajući je i milujući joj ručicu.
Uze s kamina kutiju bombona koju je juče doneo, i dade joj dve bombone, izabravši one koje ona najviše voli, jednu od čokolade, i jednu sa kremom.
Za Grišu? - reče devojčica pokazujući onu od čokolade.
Jest, jest. - I pošto je pomilova po ramenu, poljubi je u razdeljak i u vrat, pa je pusti da ide.
Kola su spremna - reče Matvej. - A čeka i jedna žena, ima nešto da vas moli.
Čeka li odavno? - upita Stepan Arkadijevič.
Oko pola sata.
Koliko ti je puta naređeno da odmah prijaviš!
Ta treba valjda na miru kafu da popijete - reče Matvej onim prijateljski nabusitim tonom na koji se nije moglo ljutiti.
Hajde, neka uđe odmah - reče Oblonski mršteći se.
Moliteljka, gospođa Kalinjina, žena štabnog kapetana druge klase, tražila je nešto nemogućno i besmisleno, ali je Stepan Arkadijevič, po običaju, ponudi da sedne, pa je pažljivo, ne upadajući joj u reč, sasluša i potanko posavetova kome i kako da se obrati; čak joj brzo i smišljeno napisa svojim krupnim, razvučenim, lepim i čitkim rukopisom pisamce za lice koje joj je moglo pomoći. Kad isprati kapetanicu, Stepan Arkadijevič uze šešir i zastade sećajući se da li nije nešto zaboravio. Ne, ništa nije zaboravio, osim onoga što je hteo da zaboravi - ženu.
»Ah, da!« Obori glavu, i njegovo lepo lice dobi tužan izraz. »Da li da idem ili da ne idem?« govorio je u sebi. Neki unutrašnji glas govorio mu je da ne treba da ide, da osim laži ničega drugoga ne može biti, da se odnosi između njega i žene ne mogu popraviti ni postati bolji, jer je nemogućno učiniti nju opet tako primamljivom da bi mogla izazvati ljubav u njemu, ili njega učiniti starcem, nesposobnim za ljubav. Osim prevare i laži ništa drugo nije moglo tu izići, a prevara i laž bile su protivne njegovoj prirodi.
»Pa ipak, jedanput se mora jer ovako ne može ostati« - reče, trudeći se da bude hrabar. Isprsi se, izvadi cigaretu zapali je, povuče dva-tri dima, baci je u sedefnu školjku za pepeo, brzim koracima prođe kroz mračni salon, i otvori druga vrata koja su vodila u ženinu sobu za spavanje.

IV


Darja Aleksandrovna, u domaćem žaketiću i pridenutim na potiljku pletenicama od retke, nekad guste i divne kose, ispijena, mršava lica i krupnih, uplašenih očiju koje su zbog mršavosti činile još veće, stajala je između razbacanih po sobi stvari pred otvorenim ormarom, odakle je nešto odabirala. Kad ču muževljeve korake, ona zastade gledajući vrata, i uzalud se trudeći da svome licu da izraz strogosti i preziranja. Osećala je da ga se boji, da se boji i ovoga sastanka. Ona je i sad pokušala da uradi ono što je pokušavala već deset puta za ova tri dana: da odabere dečje i svoje stvari koje će poneti k materi, a ipak nije mogla da se na to odluči; ali je sad, kao i pre, govorila sama sebi kako to ne može tako ostati, kako ona mora nešto preduzeti, kazniti ga, postideti, osvetiti mu se ma i najmanje za bol koji joj je zadao. Jednako je još govorila da će ga ostaviti, ali je osećala da je to nemogućno; bilo je nemogućno zato što se ona nije mogla odviknuti da ga smatra svojim mužem i da ga voli. Osim toga, osećala je da će njenoj deci biti gore tamo kuda se spremala da ode s njih petoro, kad eto u svojoj kući jedva uspeva da ih gaji i neguje. I ovako, za ova tri dana, najmlađi sinčić se razboleo zato što su ga nahranili supom koja nije bila dobra; a druga deca ostala s juče skoro bez ručka. Ona je osećala da je nemogućno otputovati pa ipak, varajući sebe samu, odabirala je stvari i pretvarala se kao da će otići.
Kad ugleda muža, zavuče ruke u fioku ormara tražeći tobož nešto, i osvrte se tek onda kad joj on sasvim priđe. Njeno lice, kojem je htela dati strog i odlučan izraz, izražavalo je zbunjenost i patnju.
Doli! - reče on tihim, poniznim glasom. I uvuče vrat u ramena, želeći da izgleda jadan i pokoran, međutim, lice mu je sijalo od svežine i zdravlja. Brzim pogledom ona obuhvati od glave do pete njegovu priliku koja je sijala od svežine zdravlja. »Jest, on je srećan i zadovoljan! - pomisli - a ja?... I ta njegova odvratna dobrota, zbog koje ga svi vole i hvale: ja mrzim tu njegovu dobrotu«, pomisli ona.
Usta joj se stegoše, a mišić na desnoj strani bledo nervoznog lica zadrhta.
Šta želite? - reče brzo, duboko iz grudi, kako obično nije govorila.
Doli! - ponovi on drhćućim glasom. - Ana dolazi danas.
A šta se to mene tiče? Ja je ne mogu primiti! - uzviknu Doli.
Pa ipak, trebalo bi, Doli...
Odlazite, odlazite, odlazite! - povika ona ne gledajući ga, kao da joj taj uzvik izazivaše fizički bol.
Stepan Arkadijevič mogao je biti miran kad je mislio o ženi, mogao se nadati da će se sve udesiti, kao što reče Matvej, i mogao je mirno čitati novine i piti kafu; ali kad je video izmučeno, paćeničko lice, kad je čuo zvuk toga glasa pokoran sudbini i očajan, disanje mu zastade, nešto ga steže u i oči mu se zasijaše od suza.
Bože moj, šta sam učinio! Doli! Za ime božje!... Ta... - Nije mogao da nastavi, jecanje mu zastade u grlu.
Ona zatvori ormar i pogleda ga.
Doli, šta bih ti mogao reći?... Jedino: oprosti, oprosti mi… Seti se, zar devet godina života ne mogu iskupiti trenutke, trenutke...
Ona obori oči i slušaše, očekujući šta će on reći, i čisto moleći ga da je nekako razuveri.
Trenutke zanosa... - reče on i htede da nastavi, ali pri toj reči njene se usne opet skupiše kao od fizičkog bola, i mišić na desnom obrazu opet zaigra.
Odlazite, odlazite odavde! - povika ona još jače - i ne govorite mi više o vašim zanosima i vašim gnusobama! Ona htede da ode, ali posrnu i pridrža se za naslon od stolice. Lice njegovo se razvuče, usne nabrekoše, oči se napuniše suzama.
Doli! - reče on već jecajući. - Za ime božje, pomisli na decu, ona nisu kriva! Ja sam kriv, pa mene i kazni; naredi mi da pokajem svoj greh. Gotov sam na sve što mogu. Kriv sam, ne umem ti reći koliko sam kriv. Ali oprosti mi, Doli!
Ona sede. On je čuo njeno duboko, glasno disanje, i bilo mu je neiskazano žao nje. Ona nekoliko puta pokuša da govori, ali nije mogla. On je čekao.
Ti se sećaš dece da bi se zabavljao s njima, a ja ih se sećam uvek, i znam da su sad propala - izgovori ona očigledno jednu od onih rečenica koje je, za ova tri dana, više puta ponovila.
Ona mu je kazala »ti«, i on je zahvalno pogleda i pomače se da je uzme za ruku, ali se ona s gnušanjem odmače od njega.
Ja mislim na decu, i sve bih na svetu učinila da ih spasem; ali sama ne
znam kako da ih spasem: da li tako što ću ih otrgnuti od oca, ili tako što ću ih ostaviti razvratnom ocu - jest, razvratnom ocu... Recite, posle onoga... što je bilo, zar je mogućno da mi živimo zajedno? Zar je to mogućno? Recite, zar je mogućno? - ponavljala je podižući glas. - Posle toga, kad moj muž, otac moje dece, provodi ljubav s guvernantom svoje dece...
Vi ste mi gadni, odvratni! - povika ona ljuteći se sve više.
Vaše su suze - voda. Vi me nikad niste ni voleli; vi nemate ni srca ni plemenitosti. Mrski ste mi, gadni, tuđi, jest, sasvim tuđi! - s bolom i mržnjom izgovori ona tu za nju strašnu reč tuđi.
Pa šta da radim? Šta da radim? - govorio je on žalosnim glasom ne znajući sam šta govori, i spuštajući glavu niže i niže.
On je pogleda, i mržnja koja se izrazi na njenu licu uplaši ga i začudi. Nije uviđao da nju njegovo žaljenje draži. Ona je kod njega videla sažaljenje, a ne ljubav. »Ne, - pomisli on ona me mrzi, neće mi oprostiti.«
Ah, to je strašno, strašno! - reče on.
U taj mah se u drugoj sobi zaplaka dete koje verovatno beše palo; Darja Aleksandrovna oslušnu, i lice joj se odjednom ublaži.
Ona se očigledno pribirala nekoliko trenutaka, kao nije znala gde je i šta treba da radi; zatim brzo ustade i pođe vratima.
»Eto, ona voli moje dete - pomisli on opazivši promenu na njenu licu kad je dete počelo da plače - moje dete, kako onda može da mrzi mene?«
Doli, samo još jednu reč - reče on idući za njom.
Ako pođete za mnom, pozvaću poslugu i decu. Neka svi znaju da ste nevaljalac! Ja odlazim danas, a vi živite ovde svojom ljubaznicom! I ona iziđe zalupivši vrata.
Stepan Arkadijevič uzdahnu, obrisa lice i laganim korakom pođe iz sobe.
»Matvej kaže: sve će se udesiti; ali kako? Ja ne vidim čak ni mogućnosti. Ah, ah, kako je to strašno! I kako je prostački vikala - govorio je u sebi sećajući se vike i reči: nevaljalac i ljubaznica. - Možda su i služavke čule! Strašno prostački, strašno!« Stepan Arkadijevič postoja malo, obrisa oči, uzdahnu, i isprsivši se iziđe iz sobe.
Bio je petak, i u trpezariji je časovničar Nemac navijao sat. Stepan Arkadijevič seti se svoje šale o tom tačnom, ćelavom časovničaru: da je Nemac i »sam bio navijen da celoga veka navijao satove, i nasmeši se. Stepan Arkadijevič voleo je tu šalu. »A možda će se sve udesiti! Zgodna reč udesiti - pomisli on. - To bi trebalo ispričati.«
Matveje! - viknu. - Spremi, dakle, sa Marijom sve što treba za Anu Arkadijevnu, u sobi do trpezarije - reče Matveju koji uđe.
Razumem.
Stepan Arkadijevič obuče bundu i iziđe na verandu.
Nećete kod kuće ručati? - upita Matvej ispraćajući ga?
Videću. Evo ti za trošak - reče, vadeći iz novčanika deset rubalja. - Hoće li biti dosta?
Dosta, ili ne, moraćemo se zadovoljiti - reče Matvej i zalupi vrata na kolima i odstupi na verandu.
Međutim, Darja Aleksandrovna, pošto umiri dete i po zvrjanju kola poznade da je on otišao, vrati se opet u sobu spavanje. To je bilo njeno jedino utočište od domaćih briga koje bi je opkolile čim bi odatle izišla. Eto i sad, za to kratko vreme dok je bila u dečjoj sobi, Engleskinja i Matrjona Filimonovna već su je pitale za neke stvari koje se nisu mogle odlagati, i na koje je jedino ona mogla odgovoriti: Šta da obuče deci za šetnju? Treba li im dati mleka? Treba li poslati po drugog kuvara?
Ah, ostavite me, ostavite! - reče ona, i vrativši se sobu za spavanje sede na isto mesto gde je razgovarala s mužem, stisnu mršave ruke s prstenjem koje je spadalo s njenih koštunjavih prstiju, i poče u pameti prelaziti sav s razgovor s njime. »Otišao je! Ali kako je s njom svršio?« - mislila je. - »Da li se još sastaje s njom? Zašto ga nisam pitala? Ne, ne, tu nema izmirenja. Ako i ostanemo pod jednim krovom - mi smo tuđi jedno drugom. Zanavek tuđi« - ponovi ona opet, sa naročitim naglaskom, tu za nju strašnu reč. - »A kako sam ga volela, bože moj, kako sam ga volela! Kako sam volela! A zar ga sad ne volim? Zar ga ne volim više nego pre? Uglavnom je strašno to...« i ne dovrši misao, jer Matrjona Filimonovna proviri na vrata.
Dopustite bar da pošaljem po moga brata - reče ona – on će bar skuvati ručak; a ako bude kao juče, deca neće ručati do šest sati.
Dobro, idem evo odmah da naredim. Je li ko otišao po mleko?
I Darja Aleksandrovna se izgubi u brigama svakidašnjeg života i u njima utopi svoj jad, bar za neko vreme.

V


Zahvaljujući svojim lepim sposobnostima Stepan Arkadijevič učio je dobro u školi, samo je bio lenj i nestašan, i zato je ostajao među poslednjima. Ali bez obzira na svoj uvek raspusan život, skroman rang i mlade godine, on je zauzimao ugledno i dobro plaćeno mesto načelnika jednog sudskog nadleštva u Moskvi. To mu je mesto izradio zet Aleksije Aleksandrovič Karenjin, muž njegove sestre Ane, koji je imao jedno od najvažnijih mesta u ministarstvu u čijem je području bilo ono sudsko nadleštvo; ali i da Karenjin nije postavio svoga šuraka na to mesto, stotina drugih osoba - rođena i nerođena braća i sestre, stričevi, ujaci i tetke, izradili bi Stivi Oblonskom to, ili drugo slično mesto sa jedno šest hiljada rubalja plate, koliko mu je trebalo, jer su njegove finansijske prilike, i pored ženinog priličnog imanja, bile traljave.
Polovina Moskve i Petrograda bili su rođaci i prijatelji Stepana Arkadijeviča. On se rodio među ljudima koji su bili ili koji su postali ljudi od velikog uticaja. Jedna trećina državnika, sad već starih ljudi, bili su prijatelji njegova oca, i poznavali su Stivu još od malena; druga trećina bila je sa njim na »ti«; a treća - njegovi dobri poznanici; prema tom, svi koji su delili zemaljska blaga u obliku dobrih mesta, zakupa, koncesija, i tome sličnog, bili su mu prijatelji, i nisu mogli mimoići svoga čoveka. Oblonski se dakle nije morao bogzna koliko truditi da dobije dobro mesto; trebalo je samo ne odbijati kad ga ponude, ne zavideti nikom, ne svađati se ni s kim, ne vređati se, što on po urođenoj mu dobroti nikad nije ni činio. Njemu bi bilo smešno da su mu kazali da neće dobiti mesto sa platom koja mu je potrebna, utoliko pre što on nije ni tražio ništa izvanredno; on je hteo samo ono što su dobijali i njegovi vršnjaci; a vršiti takvu dužnost umeo je on isto kao i svaki drugi.
Stepana Arkadijeviča, zbog njegove dobre i vesele naravi besprekornog poštenja, ne samo što su voleli svi koji su ga poznavali, nego je u njemu, u njegovoj lepoj, vedroj spoljašnosti sjajnim očima, crnim obrvama, kosi, belom i rumenom licu bilo nečega što je fizički uticalo na ljude da prema njem budu prijateljski raspoloženi i veseli kad ga sretnu. »Ah! Stiva! Oblonski! Evo ga!«,
govorili su ljudi skoro uvek radosnim osmejkom kad bi ga videli. Ako bi se katkad desilo posle razgovora s njim neko opazi da tu nije bilo ničeg naročito radosnog, ipak, drugog ili trećeg dana, svi bi se o radovali kad bi se sreli s njim.
Služeći skoro tri godine kao načelnik jednog sudskog nadleštva u Moskvi, Stepan Arkadijevič je osim ljubavi stekao i poštovanje svojih drugova, potčinjenih mu činovnika, starešina i sviju koji su s njim imali posla. Glavne osobine Stepana Arkadijeviča, koje su mu pribavile to opšte poštovanje u službi, ležale su, prvo, u neobičnoj njegovoj snishodljivosti prema ljudima, koja je dolazila otuda što bio svestan svojih nedostataka; drugo, u potpunoj liberalnosti, ne onoj liberalnosti o kojoj je čitao u novinama, već onoj koja mu je bila u krvi, i s kojom se on potpuno jednako ponašao prema svima ljudima, bez obzira na njihovo stanje i položaj; i treće - najglavnije - u potpunoj ravnodušnosti prema poslu kojim se bavio, usled čega se nije nikad zanosio i nije grešio.
Kad stiže u svoje nadleštvo, Stepan Arkadijevič, u pratnji vratara koji je ponizno nosio za njim portfelj, uđe u svoj mali kabinet, obuče uniformu i pređe u zasedanje. Pisar i ostali činovnici ustadoše, klanjajući se veselo i s poštovanjem. Stepan Arkadijevič, kao i uvek, brzo prođe na svoje mesto, rukova se sa članovima i sede. Našali se i porazgovara taman onoliko koliko je trebalo, i poče da radi. Niko nije umeo bolje od Stepana Arkadijeviča naći onu granicu slobode, neizveštačenosti i zvaničnosti, koja potrebna da se posao prijatno radi. Sekretar, veselo i s poštovanjem, kao i svi koji su radili u kancelariji Stepana Arkadijeviča, priđe s aktima i progovori prijateljski slobodnim tonom koji beše uveo Stepan Arkadijevič.
Ipak smo uspeli da dobijemo izveštaj iz penzenskog okružnog načelstva.
Evo, izvolite...
Dobili smo ga najzad? - reče Stepan Arkadijevič metnuvši prst između akata. - Dakle, gospodo... - I sednica otpoče.
»Kad bi oni znali - mislio je on, nagnuvši dostojanstveno glavu i slušajući referat - kako im je predsednik, pre pola sata, izgledao kao dete kad nešto skrivi!« Oči su mu se smeškale dok se referat čitao. Do dva sata trebalo je da se radi, bez prekida, a u dva odmor i doručak.
Još nije bilo dva sata, kad se velika staklena vrata nadleštva otvoriše i neko uđe. Svi činovnici, i oni što su sedeli ispod careve slike, i oni iza zercala[5], obradovavši se slučaju da se malo razonode, osvrnuše se prema vratima; al poslužitelj koji je stajao pred vratima, istera onoga što je bio ušao i zatvori staklena vrata.
Kad je predmet bio pročitan, Stepan Arkadijevič ustade, proteže se, i povodeći se za slobodoumnijim mišljenjem, koje je onda bilo pretežno, izvadi još u zasedanju cigaretu, pa ode u svoj kabinet. Dvojica njegovih drugova, stari činovnik Njikitin i kamer-junker[6] Grinjevič iziđoše za njim.
Završićemo valjda posle doručka - reče Stepan Arkadijevič.
Kako da nećemo! - reče Njikitin.
A taj Fomin mora da je strašna varalica - reče Grinjevič o čoveku pominjanom u predmetu koji su pretresali.
Stepan Arkadijevič se namršti kad ču te Grinjevičeve reči, dajući time na znanje kako je nepristojno pre vremena donositi ocenu - i ne odgovori ništa.
Ko je to ulazio? - upita poslužitelja.
Nekakav čovek, vaše prevashodstvo, ušao bez pitanja, koliko dok sam se okrenuo. Tražio je vas. Kazao sam mu: kad iziđu članovi, tada...
Gde je?
Mora da je izašao u predsoblje, dosad je ovuda šetao. Evo ga - reče poslužitelj pokazujući rukom snažnog, plećatog čoveka kovrdžave brade, koji se, ne skidajući jagnjeću šubaru, lako i brzo peo po izlizanim stepenicama od kamena. Nekakav suvonjav zvaničnik, koji je s portfeljom silazio, zastade, pogleda popreko u noge čoveka koji se brzo peo, zatim, čisto pitajući, pogleda u Oblonskog.
Stepan Arkadijevič stajao je gore na stepenicama. Njegovo dobrodušno vedro lice, uokvireno vezenom jakom uniforme, razvedri se još više kad poznade onoga koji se peo.
Dabogme! Ljevin! Jedva jednom! - reče s prijateljskim poznaničkim osmehom, zagledajući Ljevina koji mu priđe. - Kako ti nije bilo odvratno da me tražiš u ovoj jazbini? - reče Stepan Arkadijevič, i ne zadovolji se rukovanjem, već i poljubi svog prijatelja. - Jesi li odavno došao?
Tek što sam stigao. Mnogo sam želeo da te vidim - odgovori Ljevin osvrćući se oko sebe stidljivo i u isti mah ljutito i uznemireno.
Hajdemo u kabinet - reče Stepan Arkadijevič, koji je poznavao čistoljubivu i rasrdljivu stidljivost svoga prijatelja, i uhvativši ga za ruku povede ga za sobom kao da ga provodi kroz neku opasnost.
Stepan Arkadijevič bio je na »ti« skoro sa svima svojim poznanicima: sa šezdesetogodišnjim starcima, sa dvadesetogodišnjim mladićima, s glumcima, ministrima, trgovcima i general-ađutantima, tako da su se mnogi od onih s kojima je bio na »ti« često nalazili na dvema krajnjim tačkama društvenog
položaja, i veoma bi se začudili kad bi doznali da preko Oblonskog imaju nečeg zajedničkog. On je bio na »ti« sa svakim s kim je pio šampanj, a šampanj je pio sa svima, i zato, kad bi se pred svojim potčinjenima susreo sa nekim od svojih postidnih »ti«, kako je u šali nazivao mnoge svoje prijatelje, on je, sa urođenim mu taktom, umeo da umanji neprijatan utisak toga »ti« kod potčinjenih. Ljevin nije bio od postidnih »ti«, ali je Oblonski svojim taktom osetio da Ljevin misli kako on možda ne želi da pred potčinjenima pokaže svoju bliskost njim, i zato pohita da ga uvede u kabinet.
Ljevin je bio gotovo istih godina s Oblonskim, i nije s njim na »ti« samo po šampanjcu. Ljevin je bio njegov drug i prijatelj iz rane mladosti. Oni su se voleli, bez obzira na razne naravi i ukuse, kao što se vole drugovi koji su sprijateljili još u prvoj mladosti. Ali, kao što često biva ljudi koji su izabrali različita zanimanja, svaki od njih, premda je posle zrelog razmišljanja pravdao rad svoga prijatelja, u duši je onog drugog prezirao. Svakome se od činilo da je onaj život kojim on živi, jedini pravi život, a onaj kojim živi prijatelj - samo opsena. Oblonski se tako nije mogao uzdržati od lakog, ironičnog osmejka kad je video Ljevina. Mnogo ga je puta već video kako dolazi u Moskvu sa sela, gde je nešto radio, ali šta je radio, to Stepan Arkadijevič nije mogao dobro da razume, a nije se za to ni interesovao. Ljevin je dolazio u Moskvu uvek uzbuđen, užurban, malo snebivljiv i ljutit zbog te snebivljivosti, i najčešće s potpuno novim i neočekivanim pogledima na stvari. Stepan Arkadijevič smejao se tome, i voleo je to. Tako isto, Ljevin je u duši prezirao varoški način života svoga prijatelja i njegovu službu, koju je smatrao za besposlicu i podsmevao joj se. Razlika je bila u tome što se Oblonski, radeći ono što svi rade, smejao dobroćudno i samopouzdano; a Ljevin, bez samopouzdanja i ljutito.
Odavno smo ti se nadali - reče Stepan Arkadijevič ulazeći u kabinet; pustio je ruku Ljevinovu, kao da je time hteo reći da je tu sad prestala opasnost. - Veoma, veoma se radujem što te vidim - nastavi on. - Šta mi radiš? Kako si? Kad došao?
Ljevin je ćutao pogledajući u nepoznata lica dvojice pomoćnika Oblonskog, a naročito u ruku elegantnog Grinjeviča sa tako dugačkim belim prstima, sa tako dugim, žutim, pri kraju savijenim noktima, i tako velikim i sjajnim dugmetima košulji, da su te ruke očigledno privlačile svu njegovu pažnju i nisu mu davale da slobodno misli.
Oblonski to odmah opazi i osmehnu se.
Ah, da, dopustite da vas upoznam - reče. - Moji pomoćnici: Filip Ivanovič Njikitin, Mihailo Stanislavič Grinjevič - i okrenuvši se Ljevinu: - član
zemstva[7], novi saradnik u zemstvu, atleta koji jednom rukom diže osamdeset kilograma, stočar i lovac, i moj prijatelj Konstantin Dmitrič Ljevin, brat Sergija Ivanoviča Koznišova.
Drago mi je - reče starac.
Imao sam čast da upoznam vašeg brata, Sergija Ivanoviča - reče Grinjevič pružajući mu svoju tanku ruku dugim noktima.
Ljevin se namršti, rukova se hladno i odmah se okrete Oblonskom. Mada je veoma poštovao svoga brata po majci, književnika, koga je znala sva Rusija, trpeti nije mogao kad mu se neko obraća ne kao Konstantinu Ljevinu, već kao bratu čuvenoga Koznišova.
Nisam više član zemstva. Sa svima sam se posvađao više ne idem na skupove - reče Oblonskom.
Zar već! - osmehnu se Oblonski. - Ali kako? Zašto?
Duga je to priča. Ispričaću ti jednom - reče Ljevin, pa odmah poče da priča. - Ukratko rečeno, uverio sam se da nikakvog rada u zemstvu nema i ne može biti - poče vatreno, kao da ga je neko maločas uvredio. - S jedne strane, igračka, igraju se parlamenta, a ja nisam ni odveć mlad, ni odveć star, da bih se zabavljao igračkama; a s druge strane (on zape), to je - sredstvo za sresku coterie[8] da dođu do novca. Nekad su to radili tutori i sudije, a sada zemstvo; ne kažem da uzimaju mito, nego da vuku plate koje nisu zaslužili - govorio je tako vatreno kao da je neko od prisutnih pobijao njegovo mišljenje.
Aha! Ti si kao što vidim, opet u novoj fazi, u konzervativnoj - reče Stepan Arkadijevič. - Uostalom, razgovaraćemo docnije o tome.
Da, docnije. Ali potrebno je da budem s tobom - reče Ljevin gledajući s mržnjom Grinjevičevu ruku.
Stepan Arkadijevič se lako osmehnu.
Govorio si da više nikad nećeš obući evropsko odelo? - reče, mereći očima Ljevinovo novo odelo koje je sigurno šio neki Francuz krojač. - Dakle, vidim: nova faza.
Ljevin najedanput pocrvene, ali ne onako kao što crvene odrasli ljudi - tako da sami to ne osete, već onako kao što crvene dečaci, i osete da su smešni sa svojom stidljivošću, zbog toga se stide i crvene još više, gotovo do suza. Tako je neobično bilo videti to umno, muško lice u takvom detinjastom stanju, da ga Oblonski prestade gledati.
Gde ćemo se videti? Vrlo, vrlo je potrebno da s tobom porazgovaram - reče Ljevin.
Oblonski kao da se zamisli.
Znaš šta: hajdemo na doručak kod Gurina, tamo ćemo razgovarati. Ja sam slobodan do tri sata.
Ne mogu - odgovori Ljevin, razmislivši - imam da svratim još na jedno mesto.
Pa dobro, onda ćemo zajedno ručati.
Ručati? Nemam ja ništa naročito, tek da ti kažem dve reči, da te nešto pitam, a posle ćemo razgovarati.
Pa reci mi odmah te dve reči, a razgovaraćemo za ručkom.
Hteo bih, znaš - poče Ljevin - uostalom nije ništa važno.
Lice mu odjednom posta pakosno zbog toga što se trudio da savlada svoju stidljivost.
Šta rade Ščerbacki? Je li sve po starom? - reče.
Stepan Arkadijevič odavno zna da je Ljevin zaljubljen u njegovu svastiku Kiti, pa se neprimetno osmehnu, a oči mu veselo sinuše.
Ti si mi kazao dve reči, a ja ti ne mogu na to odgovoriti sa dve reči, jer...
Oprosti, molim te, samo za trenutak...
Uđe sekretar, s poštovanjem u kojem se ogledala i neka srdačnost i neko opšte svima sekretarima skromno saznanje o svojoj nadmoćnosti u poznavanju posla nad svojim starešinom, priđe Oblonskom s aktima, i tobož tražeći uputstva poče objašnjavati neko zapleteno mesto. Stepan Arkadijevič ga ne sasluša, metnu nežno svoju ruku na njegov rukav.
Ne, uradite onako kao što sam vam kazao - reče, i tom se osmehnu da bi ublažio svoju primedbu; objasnivši ukratko kako on razume tu stvar, odmače akta i ponovi: Uradite tako, molim vas, Zahare Njikitiču.
Zbunjeni sekretar ode. Dok se Oblonski objašnjavao sa sekretarom, Ljevin se potpuno pribrao. Stajao je naslonjen obema rukama na stolicu, a lice mu je izražavalo podrugljivu pažnju.
Ne razumem, ne razumem, - reče.
Šta ne razumeš? - reče Oblonski, osmejkujući se isto onako veselo i vadeći cigaretu. Očekivao je od Ljevina neki neobičan ispad.
Ne razumem šta vi radite - reče Ljevin sležući ramenima. - Kako možeš to tako ozbiljno raditi?
Zašto?
Pa zato što tu nema šta da se radi.
To se tebi tako čini, mi smo pretrpani poslom.
Na hartiji. Ali, jest, ti imaš dara za to - Ljevin.
To jest, ti misliš da meni nešto nedostaje?
Možda je i tako - reče Ljevin. - Pa ipak ja uživam u veličanstvenosti i ponosim se što mi je prijatelj tako veliki čovek. Ali, nisi mi odgovorio na pitanje - dodade gledajući očajnim naprezanjem pravo u oči Oblonskom.
Dobro; dobro. Počekaj malo, doći ćeš i ti do ovoga. Lako je tebi kad imaš tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, i takve mišice, i svežinu dvanaestogodišnje devojčice - doći ćeš i ti k nama. A što se tiče onoga što si pitao: sve je isto, šteta samo što nisi tako dugo bio kod njih.
A zašto? - upita Ljevin uplašeno.
Ništa - odgovori Oblonski. - Razgovaraćemo. A zašto si upravo došao?
Ah, i o tome ćemo docnije govoriti - reče Ljev« pocrvenevši opet do ušiju.
Lepo. Razumeli smo se - reče Stepan Arkadijevič. Vidiš, ja bih te pozvao svojoj kući, ali žena mi je nešto slaba. Nego znaš šta, ako hoćeš da se s njima vidiš, one će danas od četiri do pet sigurno biti u Zoološkoj bašti. Kiti ide na klizanje. Ti otidi tamo, ja ću doći po tebe, pa ćemo nekud na ručak.
Vrlo dobro! Dakle, do viđenja!
Samo pazi, znam, zaboravićeš, ili ćeš iznenada uteći na selo! - viknu smejući se Stepan Arkadijevič.
Neću, zacelo.
I Ljevin iziđe iz kabineta, setivši se tek kad je već bio na vratima da je zaboravio da se oprosti s pomoćnicima Oblonskog.
- Mora da je to neki veoma energičan gospodar - reče Grinjevič kad Ljevin iziđe.
- Jeste, baćuška - odgovori Stepan Arkadijevič, mašući glavom - i ima sreće! Tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, budućnost pred njim, i gledajte kako je svež! A ne kao mi.
- A na šta se vi žapite, Stepane Arkadijeviču?
- Pa, zlo je, ne valja - reče Stepan Arkadijevič i duboko uzdahnu.

VI


Kad je Oblonski zapitao Ljevina zašto je upravo došao, Ljevin je pocrveneo i naljutio se na sebe što je pocrveneo, jer mu nije mogao odgovoriti: »Došao sam da prosim tvoju svastiku«, iako je samo zato došao.
Ljevin i Ščerbacki behu stare moskovske plemićke kuće, koje su uvek bile u bliskim i prijateljskim odnosima. Ti su se odnosi još jače učvrstili u vreme kad je Ljevin bio student. On se bio zajedno spremao i upisao na univerzitet sa mladim knezom Ščerbackim, bratom gospođica Doli i Kiti. U to vreme Ljevin je često odlazio u kuću Ščerbackima, i zaljubio se u tu kuću. Ma koliko to izgledalo čudnovato, ali Konstantin Ljevin bio je zaljubljen baš u kuću, u porodicu, a naročito u žensku polovinu porodice Ščerbackih. Svoju majku Ljevin nije ni zapamtio, a njegova jedina sestra bila je starija od njega, tako da je u kući Ščerbackih prvi put video stari plemićki život obrazovane i čestite porodice, kojim on nije živeo, jer je ostao oca i majke. Svi članovi te porodice, naročito ženska polovina, činili su mu se kao zaklonjeni nekim tajanstvenim poetskim zastorom, i on ne samo da u njima nije video nikakvih mana, nego je bio uveren da se iza toga zastora, koji ih je zaklanjao, kriju samo uzvišeni osećaji i svemoguća savršenstva. Zašto su te tri gospođice govorile jednog dana engleski, a drugog francuski; zašto su određeno vreme naizmence svirale na klaviru, a zvuci se čuli i gore kod brata, gde su njih dvojica, kao studenti, učili; zašto su dolazili ti učitelji francuske književnosti, muzike, crtanja, igranja; zašto su se tri gospođice, u određeno vreme, u pratnji m-lle Linon izvozile u kočijama do Tverskog bulevara, u atlasnim bundicama - Doli u dugačkoj, Natalija u poludugačkoj, a Kiti u sasvim kratkoj, tako da su joj se dobro videle lepe nožice u zategnutim crvenim čarapama; zašto su šetale po Tverskom bulevaru u pratnji lakeja sa zlatnom kokardom na šeširu - sve i mnogo šta što se zbivalo u tom njihovom tajanstvenom svetu, Ljevin nije razumevao, ali je znao da je sve što se tamo zbiva divno, i bio je zaljubljen baš u tajanstvenost toga što se zbivalo.
Kao student umalo se nije zaljubio u najstariju, Doli; nju ubrzo udadoše za Oblonskog. Zatim se poče zaljubljivati u drugu sestru. Nekako je osećao da
treba da se zaljubi u jednu od sestara, samo nije bio načisto u koju; ali, i Natalija se udade, za diplomatu Ljvova, čim je počela da izlazi u društvo. Kiti je bila još dete kad je Ljevin svršio univerzitet. Mladi Ščerbacki stupi u mornaricu i udavi se u Baltičkom moru, Ljevin, iako je bio prijatelj Oblonskom, poče ređe dolaziti Ščerbackima. Ali kada je početkom ove zime, posle godinu dana došao sa sela u Moskvu i video se sa Ščerbackima, razumeo je u koju mu je od njih triju bilo suđeno da se zaljubi.
Ništa prostije, reklo bi se, već da on sa svojih trideset i dve godine, čovek od dobra roda, pre bogat nego siromah, zaprosi kneginjicu Ščerbacku; na svu priliku, svi bi rekli je on dobra prilika. Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor, da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.
Pošto je kao u nekom bunilu proveo u Moskvi dva meseca, viđajući se s Kiti skoro svakog dana na različitim sastancima u velikom svetu, koji je počeo pohađati samo da bi se sretao sa njom, on iznenada odluči da od toga ne može biti ništa vrati se u svoje selo.
Ljevinovo uverenje da od toga ne može biti ništa osnivalo se na tom: da je on u očima njenih rođaka bio rđava nedostojna prilika za divnu Kiti, i da ga ni sama Kiti ne može voleti. U očima njenih rođaka on nema nikakvo uobičajeno, određeno zanimanje i položaj u društvu; dok su njegovi drugovi, sad, kad je njemu trideset i dve godine, postali: i pukovnik i carev ađutant, neko profesor, neko direktor banke ili železničke direkcije, ili predsednik čitavog jednog državnog nadleštva, kao na primer Oblonski; a on (on je vrlo dobro znao kakav mora izgledati u očima sveta), on je plemić-spahija koji gleda da zapati što više krava, koji ide u lov šljuke, podiže zgrade na svom imanju, što će reći: čovek bez ikakva talenta, od koga ništa ne može biti, i koji, društvenim pojmovima, radi ono što rade ljudi koji nizašta nisu sposobni.
Tajanstvena i divna Kiti nije mogla voleti tako ružna čoveka za kakvog je on sebe smatrao, i, što je glavno, čoveka tako običnog, koji se ničim nije istakao. Osim toga, njegovi pređašnji odnosi prema Kiti - odnosi odraslog čoveka prema detetu, što je poticalo od njegova drugovanja s njenim bratom
činili su mu se kao nova prepreka njegovoj ljubavi. Ružnog i dobrog čoveka, u kakve je on sebe ubrajao, mogli su, mislio je on, voleti kao dobrog prijatelja, ali da takav čovek bude voljen ljubavlju kojom je on voleo Kiti, za to bi trebalo biti lep, i, što je glavno, neobičan čovek.
Ljevin je slušao da žene često vole i ružne, obične ljude, ali tome nije
verovao, jer je sudio po sebi: on je mogao voleti samo lepe, tajanstvene i neobične žene.
Međutim, posle dvomesečne usamljenosti na selu, on uverio da ovo nije bila jedna od onih zaljubljenosti kakve je osećao u ranoj mladosti; da mu ovo osećanje ni za trenutak ne daje mira; da on ne može živeti dok se ne reši pitanje: hoće li ona biti njegova žena ili ne, i da njegovo očajanje dolazi sam od uobraženja, jer on nema nikakvih dokaza da će ga tamo odbiti. I sad je eto došao u Moskvu sa čvrstom namerom da Kiti zaprosi i da se oženi, ako ga prime. Ili... nije mogao ni misli šta će biti s njim, ako ga odbiju.

VII


Ljevin je stigao jutarnjim vozom u Moskvu i odseo kod svoga starijeg brata po majci, Koznišova. Pošto se presvukao, ušao je bratu u kabinet, u nameri da mu odmah ispriča zašto je došao, i da ga upita za savet; ali brat nije bio sam. Kod njega se našao poznati profesor filozofije, koji je iz Harkova doputovao da izgladi nekakav nesporazum ponikao među njima u jednom važnom filozofskom pitanju. Profesor se vatreno borio protiv materijalista, a Sergije Koznišov pažljivo je pratio tu polemiku, i kad je pročitao poslednji profesorov članak, saopštio mu je u pismu neke zamerke, prebacujući mu da je postao odveć popustljiv prema materijalistima. I profesor odmah doputova da se objasne. Govorilo se o temi[9] koja je onda bila u modi: ima li granice između psihičkih i fizioloških pojava u ljudskoj delatnosti, i gde je ta granica?
Sergije Ivanovič dočeka brata sa svojim ljubaznim i osmejkom sa kojim je dočekivao svakoga, predstavi ga profesoru i nastavi razgovor.
Omalen čovek u naočarima, žut u licu, niska čela, prekide za trenutak razgovor da se pozdravi, i nastavi onda govor ne obraćajući pažnju na Ljevina. Ljevin sede, očekujući da profesor ode, ali ga ubrzo zainteresova predmet o kojem su govorili.
Ljevin je nailazio u časopisima na članke[10] o kojima se sad tu govorilo, čitao ih i interesovao se njima, jer su pisci u razvijali osnove prirodnih nauka, koje su Ljevinu, prirodnjaku po struci, bile poznate; samo što on naučne zaključke o čovekovu poreklu od životinje, o refleksima, o biologiji i sociologiji nikad nije dovodio u vezu s pitanjima o značaju koji život i smrt imaju za njega samoga, pitanja koja su mu u poslednje vreme češće dolazila na pamet.
Slušajući njihov razgovor, zapazio je da oni vezuju naučna pitanja sa intimno čovečnim pitanjima, i nekoliko puta su se već gotovo dotakli bili tih pitanja, ali uvek, čim bi, kako se činilo, došli blizu najvažnijem, odmah bi se opet udaljavali i ponovo se udubljivali u oblast finih podela, uslovnih pogodaba, citata, nagoveštaja, pozivanja na autoritete, tako da je on, Ljevin,
jedva razumevao o čemu govore.
- Ne mogu dopustiti - reče Sergije Ivanovič sa urođenom mu jasnošću i razgovetnošću u izražavanju i sa elegancijom dikcije - ni u kom slučaju se ne mogu složiti s Kajsom[11], da sve moje predstave o spoljašnjem svetu dolaze od utisaka. Najosnovniji pojam o bitisanju nisam dobio putem osećanja; i nemamo ni naročitog organa pomoću kojeg bismo došli do toga pojma.
- Jest, ali oni - Vurst i Knaust, i Pripasov - oni će vam odgovoriti da vaše saznanje o bitisanju potiče iz ukupnosti svih osećanja, da je to saznanje, dakle, rezultat osećanja. Vurst čak otvoreno govori: čim nema osećanja, nema ni pojma o bitisanju.
- Naprotiv, ja kažem - poče Sergije Ivanovič.
Ljevinu se u taj mah učini da se oni, došavši najglavnijeg, opet udaljuju, i odluči da profesora upita:
- Prema tome, kad se moja čula ugase, kad telo umre, onda ne može više biti ni bića?
Jetko, i kao s nekim intelektualnim bolom što je prekinut u mislima, profesor pogleda toga čudnovatog pitača koji više liči na onoga što vuče lađu nego na filozofa, pa skrenu pogled na Sergija Ivanoviča, kao da ga pita: vredi li tu govoriti? Sergije Ivanovič, koji nije govorio ni blizu s onom napregnutošću i jednostranošću s kojima je to radio profesor i u čijoj je glavi ostajalo mesta i da profesoru odgovori, i da u isto vreme razume to prosto i prirodno gledište sa kojeg je pitanje bilo postavljeno, osmehnu se i reče:
- Još nemamo prava da rešavamo to pitanje.
- Nemamo podataka - potvrdi profesor, i nastavi svoje dokazivanje. - Ne - govorio je - ja samo ističem: ako osećanju, kao što veli Pripasov, služi kao podloga utisak onda moramo strogo razlikovati ta dva pojma.
Ljevin nije više slušao, čekao je samo da profesor ode.

VIII


Kad profesor ode, Sergije Ivanovič se okrete bratu.
Milo mi je što si došao. Hoćeš li se zadržati? Kako gazdinstvo?
Ljevin je znao da gazdinstvo nimalo ne zanima starijeg brata, i da je tim pitanjem on hteo jedino da mu učini zadovoljstvo, i zato odgovori samo o prodaji pšenice i o novcu.
Ljevin je hteo da kaže bratu kako je naumio da se ženi, i ga zamoli za savet; čak se čvrsto bio odlučio na to; ali kad se sastao s bratom, kad je čuo njegov razgovor s profesorom, kad je zatim čuo kako brat i nehotice, kao s neke visine, pita za gazdinstvo (imanje njihove majke nije bilo podeljeno, i Ljevin upravljao i svojim i bratovljevim delom), Ljevin oseti nekako ne može zapodenuti razgovor s bratom o svojoj odluci se ženi. Osećao je da brat to neće onako shvatiti kako bi želeo.
A šta se radi kod vas u zemstvu? - zapita Sergije Ivanovič, koga je zemstvo neobično zanimalo; on mu pripisivao veliki značaj.
Pravo da ti kažem, ne znam...
Kako to?... Pa ti si član uprave?
Nisam više; istupio sam, i ne idem više na sednice odgovori Ljevin.
Šteta! - reče Sergije Ivanovič namrštivši se.
Da bi se opravdao, Ljevin poče pričati šta se radi na sednicama u njegovom srezu.
Uvek ti je to tako! - prekide ga Sergije Ivanovič. - Mi smo, Rusi, uvek takvi. Možda nam je to i dobra strana, ta sposobnost da vidimo svoje mane, ali preterujemo, tešimo se ironijom koja nam je uvek na jeziku. Reći ću ti samo toliko: daj ti takva prava, kao što je vaša ustanova zemstva, drugom narodu u Evropi, Nemcima i Englezima, oni bi s njima izvojevali slobodu; a mi se samo podsmevamo.
Šta ću? - reče Ljevin pokunjeno. - To je bio moj poslednji pokušaj. Ja sam iskreno pokušavao. Ne mogu, nisam za to stvoren.
Nije istina da nisi za to stvoren - reče Sergije Ivanovič - već rđavo shvataš stvar.
Može biti - reče Ljevin tužno.
A znaš li da je brat Nikolaj opet ovde?
Brat Nikolaj bio je rođeni i stariji brat Konstantina Ljevina, a brat po majci Sergiju Ivanoviču, propao čovek koji je proćerdao veći deo svoga imanja u najsumnjivijem i rđavom društvu, a s braćom bio u svađi.
Šta kažeš? - uzviknu Ljevin zaprepašćeno. - Otkud znaš?
Video ga Prokofije na ulici.
Ovde u Moskvi? Znaš li gde je? - Ljevin ustade, kao da htede odmah otići.
Kajem se što sam ti kazao - reče Sergije Ivanovič, vrteći glavom i posmatrajući uzbuđenje mlađeg brata. - Slao sam da doznam gde živi, i poslao mu menicu koju sam za njega isplatio Trubinu. Evo šta mi je odgovorio.
I Sergije Ivanovič izvuče ispod pritiskivača pisamce i dade ga bratu. Ljevin pročita pisamce napisano neobičnim, njemu poznatim rukopisom:
»Molim vas, ostavite me na miru; to je jedino što tražim od svoje drage braće.
Nikolaj Ljevin.«
Ljevin pročita, i ne dižući glave stajaše s pisamcetom u ruci pred Sergijem Ivanovičem.
U njegovoj se duši borila želja da zaboravi nesrećnog brata i saznanje da to nije lepo.
On očigledno hoće da me uvredi - nastavi Sergije Ivanovič - ali on me ne može uvrediti, i ja bih od sveg srca želeo da mu pomognem, samo, znam da je to nemogućno.
Jest, jest - ponovi Ljevin. - Ja razumem i cenim tvoje odnose prema njemu, ali ja ću ga ipak potražiti.
Ako baš hoćeš, potraži ga, ali ja ti ne savetujem – reče Sergije Ivanovič. - To jest, što se mene tiče, Ja se ne bojim da će on tebe posvađati sa mnom; ali tebe radi ti savetujem da ne ideš. Tu nema pomoći. Uostalom, radi kako hoćeš.
Možda i nema pomoći, samo, ja osećam, naročito sada – ali to je drugo - osećam da ne bih mogao biti miran.
To ja ne razumem - reče Sergije Ivanovič. - Ali jedno znam - dodade - ovo nam je nauk da budemo smerni. Počeo sam drukčije i snishodljivo da
gledam na ono što se zove podlost, otkad je naš brat Nikolaj postao ovo što je... Ti znaš šta je učinio...
Ah, to je strašno, strašno! - ponovi Ljevin.
Doznavši bratovljevu adresu od lakeja Sergija Ivanoviča, Ljevin htede odmah da ide, ali promislivši malo, ostavi to za uveče. Da bi stekao duševni mir, trebalo je pre svega da reši ono pitanje zbog kojeg je došao u Moskvu. Od brata Ljevin je otišao u kancelariju Oblonskom, i doznavši gde će biti Ščerbacke, ode tamo gde mu rekoše da će moći da nađe Kiti.

IX


Osećajući kako mu lupa srce, Ljevin se u četiri sata skide sa fijakera pred Zoološkom baštom i pođe stazom ka klizalištu znajući nasigurno da će tamo naći Kiti, jer je na ulazu video kočije Ščerbackih.
Bio je vedar i hladan dan. Napolju je stajao čitav niz kola, saonica i žandarma. Gomile lepo obučena sveta, sa šeširima koji su se prelivali na suncu, vrvele su na ulazu i raščišćenim stazama, između kućica načinjenih u ruskom stilu, sa rezbarijom na krovu; stare kitnjaste breze, čije su se grane povijale pod snegom, izgledale su kao obučene u novo svečano ruho.
On je išao stazom ka klizalištu i govorio u sebi:
»Ne treba se uzrujavati, treba se stišati. Šta ti je? Šta hoćeš? Ćuti, budalo!« govorio je svome srcu. I što se većma trudio da se umiri, sve većma ga je nešto gušilo. Neki poznanik ga srete i viknu ga po imenu, ali Ljevin ga i ne poznade. Pope se na brdo; tu su zvečali lanci sportskih saonica koje su se dizale i spuštale niz breg, tutnjale i prevrtale se uz pratnju veselog smeha. On prođe još nekoliko koraka i dođe do glavnog klizališta, i odmah između sviju klizača poznade nju.
Saznao je da je ona tu po radosti i strahu koji mu obuzeše srce.
Ona je stajala i razgovarala s jednom gospođom na suprotnom kraju klizališta. Činilo se da nema ničeg osobitog ni u njenom odelu ni u njenom držanju; ali Ljevin je nju tako lako poznao u gomili, kao što bi se lako poznala ruža među koprivama. Kiti je osvetljavala sve. Ona je bila osmejak koji je obasjavao sve unaokolo. »Je li mogućno da ću sići dole na led, da joj mogu prići?« pomisli on. Mesto gde je ona stajala činilo mu se kao nepristupačna svetinja, i u jednom trenutku zamalo nije otišao, toliko ga beše spopao strah. Morao se savladati i reći sam sebi kako oko nje prolaze i drugi svakovrsni ljudi i on može otići tamo da se kliza. Siđe dole, izbegavajući da dugo gleda u nju, kao u sunce, ali ju je video, kao i sunce, i ne gledajući je.
U isti dan u nedelji, i u isto vreme, skupljala su se na ledu lica koja su se poznavala i pripadala istom društvu. Tu bili majstori u klizanju, koji su se
razmetali svojom veštinom i oni koji su tek učili gurajući pred sobom naslonjače, nevešti i plašljivi; i deca i starci koji su se klizali iz higijenskih potreba. Svi su se Ljevinu činili kao srećni izabranici, zato što su bili u njenoj blizini. Svi klizači jurili su hladnokrvno pored nje, čas sustižući je a čas prestižući je; čak su i razgovarali s njom, i nezavisno od nje uživali u divnom ledu i lepom vremenu.
Nikolaj Ščerbacki, Kitin brat od strica, u kratkom kaputu i uzanim pantalonama, sedeo je na klupi sa klizaljkama na nogama, i kad ugleda Ljevina, viknu:
A, evo najboljeg klizača u Rusiji! Kad ste došli? Led je divan. Namestite klizaljke.
Nemam ih - odgovori Ljevin čudeći se toj smelosti i slobodi u njenom prisustvu, i ne gubeći je ni za trenutak iz vida, mada nije u nju gledao. Osećao je da mu se sunce približava. Ona se nalazila na uglu; iskrenuvši malo svoje uske nožice u visokim cipelama, očigledno bojažljivo se klizala pravo k njemu. Nekakav dečko u ruskom odelu, očajno mašući rukama i saginjući se do zemnjlje, projuri mimo nje. Ona se klizala nesigurno; izvadivši ruke iz mufa koji joj je visio o vratu, držala ih je u pripravnosti; gledajući u Ljevina koga je poznala, smešila se na njega u svome strahu. Kad dovrši krug, ukrućenom nogom se odupre i doklizi do Ščerbackog, pa, uhvativši se za njega i osmehujući se, klimnu glavom Ljevinu. Bila je lepša nego što je on zamišljao.
Kad god je o njoj mislio, živo ju je umeo sebi predstaviti, naročito lepotu male plavokose glave koja je tako slobodno bila postavljena na lepo razvijenim devojačkim ramenima i imala izraz detinjske vedrine i dobrote. Detinjski izraz njena lica i vitak, lep stas davali su joj naročitu lepotu i toga se on dobro sećao; ali ono što ga je uvek iznenađivalo, to je bio izraz njenih krotkih, mirnih i providnih očiju koje nisu umele lagati; a osobito njen osmejak, koji je Ljevina prenosio u čaroban svet, u kojem se osećao mek i ganut, kakav je bivao, sećao se, u retke dane svoga ranoga detinjstva.
Kad ste došli? - reče ona pružajući mu ruku. - Hvala! - dodade, kad joj on podiže maramicu što beše ispala iz mufa.
Ja? Skoro, juče... to jest, danas... sam došao, - odgovori koji od uzbuđenja u prvi mah nije ni razumeo šta ga ona pita. Hteo sam da dođem k vama - reče, i setivši se s kojom namerom ju je tražio, zbuni se i pocrvene. - Nisam ni znao da se klizate, i to tako lepo.
Ona ga pažljivo pogleda, kao da je htela da dokuči zašto je zbunjen.
Vaša pohvala mnogo vredi. Ovde, vas su ljudi zadržali u uspomeni kao
najboljeg klizača - reče stresajući ručicom u rukavici inje koje joj beše palo na muf.
Jest, nekad sam se sa strašću klizao - reče on - hteo sam da postanem savršen veštak.
Vi, čini mi se, sve radite sa strašću - reče ona smešeći se. - Ja bih tako rado posmatrala kako se klizate. Hajdete, namestite klizaljke, pa ćemo se zajedno klizati.
»Klizati se zajedno! Je li mogućno?« pomisli Ljevin gledajući je.
Odmah ću ih namestiti - reče. I ode da namesti klizaljke.
Niste nam odavno dolazili, gospodine – reče poslužitelj, pridržavajući mu nogu i nameštajući klizaljke. - Posle vas nije bilo više majstora među gospodom. - Je li dobro? - zapita, pritežući kaiš.
Dobro, dobro, samo brže, molim te - odgovori Ljevin mukom zadržavajući osmejak sreće što mu se i nehotice pokaza na licu. »Jeste, mislio je on, eto to je život, eto to je sreća! Zajedno, reče ona, hajde da se klizamo zajedno. Kako bi bilo da joj sad kažem? Ali se baš zato i bojim da joj sad kažem, što sam sad srećan, srećan makar samo u nadi... A onda?... Ali moram! Moram, moram! Dalje od mene, slabosti!«
Ljevin ustade, skide zimski kaput, i rastrčavši se po hrapavome ledu oko kućice podignute na klizalištu, izlete na gladak led i poče se tako lako klizati kao da je samo svojom voljom ubrzavao i usporavao kretanje. On joj priđe plašljivo, ali ga njen osmejak umiri.
Ona mu pruži ruku, i pođoše zajedno, ubrzavajući što su brže jurili, ona mu je sve jače stezala ruku.
S vama bih brže naučila; ne znam zašto, ali osećam poverenje prema vama - reče mu ona.
I ja verujem u sebe kad se vi oslonite na mene - dodade on, ali se odmah uplaši onoga što je rekao i pocrvene. I zbilja, čim izgovori te reči, odjednom, kao kad sunce zađe za oblake, njeno lice izgubi svu svoju umiljatost, i Ljevin opazi onu poznatu mu živu promenu na njenu licu koja je pokazivala napregnutost misli: na njenu glatkom čelu pojavi se bora.
Vi imate neku neprijatnost? Uostalom, ja nemam prava da pitam - brzo progovori on.
Po čemu to mislite?... Ne, nije mi ništa neprijatno odgovori ona hladno, i odmah dodade: - Jeste li videli m-lle Linon?
Još nisam.
Priđite joj, ona vas mnogo voli.
»Šta li je to? Uvredio sam je. Bože, pomozi mi!« - pomisli Ljevin i pojuri staroj Francuskinji sa sedim uvojcima, koja je sedela na klupi.
Smešeći se i pokazujući svoje veštačke zube, ona ga predusrete kao staroga prijatelja.
Da, eto rastemo - reče ona pokazujući očima na Kiti, i - starimo. Tiny bear[12] već je veliki! - nastavi Francuskinja smejući se i podseti ga na njegovu šalu o trima gospođicama koje je on poređivao sa tri medveda iz jedne engleske basne. - Sećate li se, tako ste često govorili?
On se toga apsolutno nije sećao, a ona se deset godina smeje toj njegovoj šali koja joj je bila po volji.
Nego, idite, idite, klizajte se. Je l’ te da se naša Kiti sad lepo kliza?
Kad je Ljevin ponovo prišao Kiti, lice njeno više nije bilo strogo, oči su gledale isto onako iskreno i ljupko; Ljevinu se činilo da u njenoj ljubaznosti ima izveštačene mirnoće. I bi mu teško. Pošto su porazgovarali o staroj guvernanti i njenim nastranim navikama, Kiti zapita kako on živi.
Zar vam nije dosadno na selu?
Nije, nije mi dosadno, jer sam uvek u poslu – reče on osećajući da ga ona potčinjava svome mirnom tonu, iz kojeg neće imati snage da se otrgne, kao što je bivalo s početka zime.
Hoćete li dugo ostati? - upita ga Kiti.
Ne znam - odgovori on, ne misleći o onom što govori. Pomisao na to, da će, ako se upusti u taj ton mirnog prijateljstva, opet otputovati ne učinivši ništa, dođe mu u glavu i on odluči da se bori.
Kako da ne znate?
Ne znam. To zavisi od vas - reče, i odmah se uplaši.
Da li Kiti nije čula njegove reči, ili nije htela da ih čuje, tek kao da se spotače, udari dvaput nogom o led, i brzo odjuri od njega. Otkliza se do m-lle Linon, reče joj nešto i uputi se kućici gde su dame skidale klizaljke.
»Bože, šta sam uradio! Gospode bože, pomozi mi, nauči me«, govorio je Ljevin moleći se Bogu i istovremeno osećajući potrebu silnog kretanja: razleteo se opisujući spoljašnje i unutrašnje krugove.
U taj mah jedan od mlađih ljudi, najbolji od novih klizača, s cigaretom u ustima i sa klizaljkama na nogama, iziđe iz kafane, zatrča se, polete s
klizaljkama niz stepenice lupajući i odskačući. Slete dole, i ne promenivši čak ni slobodan položaj ruku poče se klizati po ledu.
Ah, to je nešto novo! - reče Ljevin i odmah otrča gore da i on to proba.
Pazite da se ne ugruvate, treba se navići! - doviknu mu Nikolaj Ščerbacki.
Ljevin se pope gore, zalete se koliko je mogao i polete dole rukama ravnotežu u tom za njega neobičnom kretanju. Na poslednjoj stepenici zape, ali, dodirnuvši samo malo rukom led, učini snažan pokret, povrati ravnotežu i smejući se otkliza se dalje.
»Divan čovek - pomisli u taj mah Kiti, izlazeći iz kućice s m-lle Linon i gledajući ga s osmejkom nežne milošte, kao dragoga brata. - Jesam li ja kriva, da li sam učinila nešto rđavo? Vele: koketerija. Ja znam da njega ne volim, ali mi je ipak prijatno s njim. On je tako krasan. Samo, zašto mi je ono kazao?...« mislila je.
Kad vide Kiti da odlazi, i njenu mater koja ju je čekala na stepenicama, Ljevin, sav rumen od brzog kretanja, zastade i zamisli se.
Skide klizaljke, i na izlasku iz bašte stiže majku i ćerku.
Milo mi je što vas vidim - reče kneginja. - Mi primamo kao i uvek, četvrtkom.
Dakle danas? Milo će nam biti da vas vidimo - reče kneginja hladno.
Ta hladnoća ožalosti Kiti, i ona pošto-poto htede da zagladi materinu hladnoću. Okrenu glavu i reče smešeći se:
Doviđenja!
U taj mah Stepan Arkadijevič, sa nakrivljenim šeširom, vedra lica i pogleda, uđe u baštu kao veseli pobedilac. Ali kad priđe tašti, on joj, tužna lica, i kao krivac, odgovori na njeno pitanje kako je Doli sa zdravljem. Pošto porazgovara s taštom tiho i setno, isprsi se i uze Ljevina pod ruku.
Hoćemo li? - upita. - Neprestano sam mislio o tebi i vrlo, vrlo mi je milo što si došao - reče, značajno mu gledajući u oči.
Hajdemo, hajdemo - odgovori srećni Ljevin, jer je još čuo zvuk glasa koji mu je kazao »do viđenja«, i gledao osmejak kojim su bile propraćene te reči.
Hoćemo li u »Ermitaž« ili kod »Engleske«[13]?
Meni je svejedno.
Onda hajdemo kod »Engleske«[14] - reče Stepan Arkadijevič, izabravši
»Englesku«, zato što je tamo bio više dužan nego u »Ermitažu«, pa je smatrao
da nije lepo da obilazi tu gostionicu. - Imaš li kola?
Divota, Jer ja sam svoja poslao kući.
Celoga puta prijatelji su ćutali. Ljevin je mislio: šta je značila ona promena na licu Kiti, i čas je uveravao sebe da ima nade, čas je očajavao uviđajući da je ludo nadati se; a međutim, osećao je da je sad sasvim drugi čovek, ni nalik na onog pre njenog osmeha i reči »do viđenja«.
Stepan Arkadijevič je uz put sastavljao meni za ručak.
Ti, čini mi se, voliš turbot[15] - reče on Ljevinu kad stigoše.
Šta? - upita Ljevin. - Tirbo? Da, strašno volim tirbo.

X


Kad Ljevin sa Oblonskim uđe u gostionicu, nije mogao da ne primetiti na licu i u celoj pojavi Stepana Arkadijeviča naročiti izraz koji je ličio na neko uzdržano zadovoljstvo. Oblonski skide kaput, i sa šeširom na uho prođe u trpezariju i poče izdavati naredbe kelnerima Tatarima koji, obučeni u frakove, i sa ubrusima, obletahu oko njega. Pozdravljajući se desno i levo s poznanicima kojih je bilo i ovde, kao i svuda, i koji su ga radosno dočekivali, on priđe bifeu, pojede parče ribe, ispi rakiju, i reče nešto nabeljenoj Francuskinji koja je sedela za kasom sva u pantljikama, čipkama i kovrdžicama, čemu se čak i ta Francuskinja iskreno nasmejala. Ljevin samo zato ne uze čašicu rakije što ga je vređala ta žena koja mu se činila sva sazdana od lažne kose, poudre de riz i vinaigre de toilette[16]. On pohita da se odmakne od nje, kao od nečistog mesta. Duša mu je bila puna uspomena na Kiti, a u očima mu je sijao osmejak pobede i sreće.
Ovamo, vaša svetlosti, izvolte, ovde vaša svetlost neće biti uznemiravana
govorio je, lepeći se za Oblonskog, stari, prosedi Tatarin, širokih kukova, iznad kojih se razdvajale pole fraka. - Izvolte, svetlosti - govorio je i Ljevinu, iz poštovanja prema Stepanu Arkadijeviču udvarajući se i njegovom gostu.
Prostrevši začas čist pokrivač po okruglom stolu, koji je već bio zastrt, i na kojem je stajao bronzani svećnjak, on primače somotske stolice, i sa ubrusom i jelovnikom u ruci stade pred Stepana Arkadijeviča, očekujući naredbe.
Ako želite zasebnu sobu, vaša svetlosti, odmah će biti slobodna; tamo je sad knez Galicin s jednom gospođom. Dobili smo svežih ostriga.
A! ostrige?
Stepan Arkadijevič se zamisli.
Kako bi bilo, Ljevine, da promenimo plan - reče on metnuvši prst na jelovnik. Na licu mu se ogledala ozbiljna nedoumica.
Jesu li dobre ostrige? Pazi dobro!
Flensburške, vaša svetlosti, ostendskih nema.
Flensburške, flensburške, dobro, samo jesu li sveže?
Juče smo ih dobili.
Da li da počnemo od ostriga, i zatim da izmenimo i ceo plan? A?
Meni je svejedno. Ja najviše volim čorbu sa kiselim kupusom i kašu od heljde, ali ovde toga nema.
Želite li kašu a la russe?[17] - reče Tatarin, naginjući nad Ljevinom kao dadilja nad detetom.
Bez šale, što god izabereš, biće dobro. Klizao sam se, pa sam gladan. I ne misli - dodade, spazivši da Oblonski nije zadovoljan - da neću ceniti tvoj izbor. Ja ću sa zadovostvom i dobro jesti.
Pa dabogme! Može se reći šta se hoće, ali to je jedno od zadovoljstava u životu - reče Stepan Arkadijevič. - Dakle, daj nam ti, brate, ostrige, jedno dvadeset, ili biće malo, trideset komada; supu od zeleni...
Printaniere - prihvati Tatarin. Ali Stepan Arkadijevič nije hteo da mu učini zadovoljstvo te da jela naziva francuskim imenom.
Od zeleni, znaš? Zatim tirbo u gustom sosu, zatim... rostbif, ali pazi da bude dobar. Zatim donesi kopuna, ili tako nešto i kompota.
Setivši se da Stepan Arkadijevič ne naziva jela po francuskom jelovniku, Tatarin ne ponavljaše nazive za njim, ali učini i sebi zadovoljstvo da celu porudžbinu ponovi prema jelovniku: »sup prentanier, tirbo sos Bomarše, pular a l’ Estragon, masedoan de frui... i odmah, spustivši jednu ukoričenu kartu, on, kao na oprugama, dohvati drugu, u kojoj su bila pobrojana vina, i dade je Stepanu Arkadijeviču.
A šta ćemo piti?
Ja? Što god hoćeš, samo najpre malo... šampanjca - reče Ljevin.
Šta? Zar odmah? Uostalom, možemo. Ti voliš onaj s belim pečatom?
Kaše blan - prihvati Tatarin.
Dakle, daj nam tu marku uz ostrige, a posle videćemo.
Razumem. A kakvo stolno vino želite?
Donesi nui, ili, bolje, klasiči šabli.
Razumem. Želite li vašega sira?
Jest, jest, parmezana. Možda ti voliš drugi koji?
Ne, meni je svejedno - odgovori Ljevin, ne mogavši da zadrži osmeh.
I Tatarin s razapetim polama fraka otrča, i vrati se posle pet minuta s
činijom ostriga u sedefskim otvorenim školjkama i s bocom između prstiju.
Stepan Arkadijevič malo izgužva uštirkani ubrus, zadenu ga za prsnik, i namestivši ruke zgodno, lati se ostriga.
A, dobre su - govorio je poduhvatajući viljuškom ljigave ostrige sa sedefskih školjki, gutajući jednu za drugom.
Dobre su - ponovi, podižući vlažne i sjajne oči čas na Ljevina čas na Tatarina.
Ljevin je jeo i ostrige, mada mu je beli hleb sa sirom bolje prijao. Ali je sa uživanjem posmatrao Oblonskog. Čak i Tatarin, pošto je izvukao zapušač iz boce i nalio penušavo vino u tanke bokaste čaše, namesti svoju belu mašnu i posmatraše Stepana Arkadijeviča s očigledno zadovoljnim osmejkom.
A ti baš ne mariš za ostrige? - reče Arkadijevič ispijajući čašu naiskap - ili si nešto brižan? A?
On je želeo da Ljevin bude veseo. Ali Ljevin ne samo da nije bio veseo nego se prosto osećao skučen. S onim što mu je ležalo na duši, njemu je bilo teško i nelagodno u gostionici sa zasebnim sobama gde se ručavalo sa ženama, usred trčkaranja i jurenja; bronza, ogledala, razno osvetljenje, Tatari
sve ga je to vređalo. Bojao se da ne uprlja ono što mu je ispunjavalo dušu.
Ja? Jest, nešto sam zabrinut; ali i osim toga, sve ovo skučava me - reče on. - Ne možeš zamisliti kako se meni, koji živim na selu, sve to čini čudnovato, baš kao i onoga gospodina koga sam video kod tebe...
Jest, video sam da su te nokti jadnog Grinjeviča jako zanimali - reče Stepan Arkadijevič smejući se.
Ne mogu to da gledam - odgovori Ljevin. - molim te, na moje gledište, na gledište jednog seoskog stanovnika. Mi se na selu trudimo da nam ruke budu takve kako bismo njima što lakše mogli raditi; zato opsecamo nokte i ponekad zasukujemo rukave. A ovde, ljudi namerno puštaju nokte da im izrastu koliko god mogu, i, mesto dugmeta, pridenu na manšete čitave tanjiriće, te ne mogu rukama ništa da rade.
Stepan Arkadijevič se veselo osmejkivaše.
E, to je dokaz da onome grub rad nije potreban. Kod radi um...
Može biti, ipak, meni to izgleda čudnovato, kao što mi se čini čudno i ovo: mi, seoski stanovnici, žurimo da se što pre najedemo, pa da radimo, a ja i ti se staramo da se što duže ne najedemo, i zato jedemo ostrige. »
Pa razume se - prihvati Stepan Arkadijevič. - U tome i jeste cilj obrazovanja: da čovek od svega ume sebi uživanje.
E, ako je to cilj, onda bih ja voleo da sam divljak.
Ti si i tako divljak. Svi ste vi Ljevini divljaci.
Ljevin uzdahnu. Seti se svoga brata Nikolaja, i bi ga stid i dođe mu teško, pa se namršti; ali Oblonski poče govoriti o predmetu koji Ljevina odmah otrže od tih misli.
A hoćeš li ići večeras kod naših, to jest, kod Ščerbackih? - reče, odmičući prazne, hrapave školjke, primičući sir i značajno sijajući očima.
Jest, svakako ću otići - odgovori Ljevin - mada mi se učinilo da me je kneginja nerado pozvala.
Bog s tobom! Koješta! To je njen način... E, donesi nam supu!... To je njen način, grande dame[18] - reče Stepan Arkadijevič. Doći ću i ja, ali prvo moram ipi na probu pevanja kod grofice Bonino. E, reci, zar nisi divljak? Čime da se objasni što si najedanput iščezao iz Moskve? Ščerbacki su me neprestano pitali o tebi, kao da ja moram znati stvar. A ja znam samo toliko da ti uvek radiš ono što niko ne radi.
Da - reče Ljevin polako i uzbuđeno. - Imaš pravo – ja sam divljak. Samo, moje divljaštvo nije u tome što sam onda pobegao, već u tome što sam sad došao. Sad sam došao...
O, kako si ti srećan čovek! - prihvati Stepan Arkadijevič, gledajući Ljevina u oči.
Po čemu?
Poznajem vatrene konje po nekim njihovim žigovima[19], a zaljubljene mladiće po očima - odeklamova Stepan Arkadijevič. - Sve je pred tobom.
A zar je kod tebe iza tebe?
Ako i nije baš iza, tek - pred tobom je budućnost, a kod mene je sadašnjost - i to baš preizdašna.
Kako to?
Pa, nije dobro. Uostalom, neću o sebi da govorim, a sve se i ne da objasniti - dodade Stepan Arkadijevič. - Dakle, zašto si došao u Moskvu?... Hej, diži ovo! - viknu on Tatarinu.
Ti nagađaš? - odgovori Ljevin, ne skidajući sa Stepana Arkadijeviča očiju koje su iz dubine sijale.
Nagađam, ali ne mogu ja početi da o tom govorim. Već po tome možeš videti da li je moje nagađanje tačno ili nije – reče Stepan Arkadijevič gledajući Ljevina s lakim osmehom.
Pa, šta veliš? - reče Ljevin dršćućim glasom i osećajući kako mu na licu igraju mišići.
Kako ti na to gledaš?
Stepan Arkadijevič polako ispi čašu šablija, ne skidajući očiju s Ljevina.
Ja?... - reče Stepan Arkadijevič - ništa na svetu ne bih želeo kao to, ništa!
To je nešto najbolje što bi moglo biti.
A da se ti ne varaš? Znaš li o čemu mi govorimo? - reče Ljevin i upre pogled u svoga sagovornika. - Misliš li da je to mogućno?
Mislim da je mogućno. A zašto bi bilo nemogućno?
Ah, ti zbilja misliš da je to mogućno? Reci, reci mi sve što misliš! A ako me... ako me odbiju?... I ja sam čak uveren...
Zašto tako misliš? - reče Stepan Arkadijevič smešeći se kad ga vide onako uzbuđena.
Tako mi se ponekad čini. A to će biti strašno i za mene i za nju.
U svakom slučaju, za devojku tu nema šta da bude strašno. Svaka se devojka ponosi kad je prose.
Jest, svaka devojka, ali ne ona.
Stepan Arkadijevič se osmehnu. Njemu je bilo poznato to Ljevinovo osećanje, znao je da Ljevin sve devojke na svetu deli u dve vrste: jedna vrsta - to su sve devojke i osim nje, i sve te devojke imaju ljudske slabosti, i sasvim su obične; druga vrsta - to je ona jedina, bez ikakvih slabosti i uzvišena iznad svega čovečanskog.
Stani, uzmi sosa - reče, zadržavajući Ljevinov koja je gurala sos. Ljevin poslušno izvadi sosa, ali ne dade Stepanu Arkadijeviču da jede.
Stani, čekaj! - reče on. - Razumej da je to za mene pitanje života i smrti. Ja nikad ni s kim nisam govorio o tome. I ni s kim i ne bih mogao govoriti, osim s tobom. Da, ja i ti smo po svemu različiti: imamo različite ukuse, poglede, sve; ali ja znam da me ti voliš i razumeš, i zato te strašno volim. Za ime božje, budi sasvim iskren.
Rekoh ti ono što ja mislim - reče Stepan Arkadijevič smeškajući se. - Ali, reći ću ti i više: moja žena, to je čudesna žena... - Stepan Arkadijevič uzdahnu kad se seti svojih odnosa prema ženi, i poćutavši malo, nastavi: Ona ima dar da sve predvidi. Ona skroz vidi čoveka. Ali i to nije sve - ona zna šta će se desiti, osobito u pitanjima braka. Ona je, na primer, prorekla da će se Šahovskaja udati za Brenteljna. Niko u to nije verovao, a to se dogodilo. I ona je na tvojoj strani.
To jest, kako?
Tako što ne samo da te voli, nego tvrdi da će Kiti biti zacelo tvoja žena.
Kad Ljevin to ču, lice mu odjednom obasja osmejak, onaj osmejak koji graniči sa suzama ganutosti.
To kaže! - uzviknu Ljevin. - Ja sam uvek govorio da je tvoja žena prosto divna. A sad dosta, dosta o tome - ustajući s mesta.
Dobro, ali sedi.
Ljevin nije mogao da sedi. Svojim sigurnim korakom prođe dva puta po sobici, trepnu očima da sakrije suze, i tek onda ponovo sede za sto.
Razumej me - poče on. - Ovo nije ljubav. Ja sam i ranije bivao zaljubljen, ali ovo je drugo. Ovo nije moje osećanje, već je neka spoljašnja sila zavladala mnome. Otputovao sam, jer sam došao do zaključka da se to ne može zbiti, razumeš li, takve sreće nema na zemlji; i borio sam se sa sobom, ali vidim da bez toga nema života. I treba odlučiti...
Pa zašto si onda otputovao?
Ah, stani! O, koliko misli! Koliko imam da te pitam! Slušaj. Ti ne možeš ni zamisliti koliko si mi učinio time što si mi to rekao. Toliko sam srećan, da sam postao i odvratan, i na sve drugo sam zaboravio. Danas sam doznao da je moj brat Nikolaj... znaš, on je ovde... i na njega sam zaboravio. Meni se čini da je i on srećan. Ovo je nalik na ludilo. Jedno je užasno... ti si oženjen, ti znaš to osećanje… užasno je to što mi stari, već sa prošlošću... ne ljubavi, već grehova… odjednom dolazimo u najbliži dodir sa čistim, nevinim stvorenjem; to je odvratno, i čovek mora osećati da nije toga dostojan.
Ti bar nemaš mnogo grehova.
Ah, ipak - reče Ljevin - ipak, »s gađenjem čitam knjigu svoga života, dršćem i proklinjem, i gorko se jadam...«[20] Da!
Šta ćeš, tako ti je to u svetu - reče Stepan Arkadijevič.
Jedina mi je još uteha, kao što stoji u onoj molitvi koju sam vazda voleo: oprosti mi ne po zaslugama mojim, već po milosrđu svome. Tako samo može mi i ona oprostiti.

XI


Ljevin ispi čašu i obojica ućutaše.
Moram ti još jedno reći. Poznaješ li Vronskog? - upita Stepan Arkadijevič Ljevina.
Ne, ne poznajem. Zašto pitaš?
Donesi drugu - reče Stepan Arkadijevič Tatarinu, koji im je sipao vino u čaše i vrteo se oko njih baš onda kad je najmanje bio potreban.
Zašto bi trebalo da poznajem Vronskog?
Zato treba da poznaješ Vronskog, jer ti je to jedan od takmaca.
Ko je to Vronski? - reče Ljevin, i njegovo dotle ushićeno lice, u kojem je maločas uživao Oblonski, postade najedanput pakosno i neprijatno.
Vronski, to je jedan od sinova grofa Kirila Ivanoviča Vronskog, jedan od najboljih predstavnika zlatne mladeži petrogradske. Ja sam ga upoznao u Tveri, kad sam tamo bio sa službom, a on dolazio kao član regrutne komisije. Strašno je bogat, lep je, ima velika poznanstva, ađutant je u dvoru, i uz to je vrlo prijatan i dobar. Još više nego dobar. A otkad sam ga ovde izbliže upoznao, video sam da je obrazovan i veoma inteligentan: to je čovek koji će daleko otići.
Ljevin je ćutao i mrštio se.
Ovamo je došao Vronski ubrzo posle tvoga odlaska, i, kako mi se čini, do ušiju se zaljubio u Kiti; a, ti ćeš razumeti, da njena mati...
Izvini, ali ja ne razumem ništa - reče Ljevin, sve više natmuren. I seti se svog brata Nikolaja, i kako je on, Ljevin, gadan što ga je mogao zaboraviti.
Stani malo, stani - reče Stepan Arkadijevič smeškajući se i dodirujući Ljevinovu ruku. Rekao sam ono što znam, a ponavljam ti: meni se čini da u tom delikatnom pitanju, koliko se može nagađati, preteže tvoja strana.
Ljevin se navali na stolicu; lice mu beše bledo.
I ja bih ti savetovao da što pre svršavaš – nastavi Oblonski dolivajući mu
u čašu.
Nemoj, hvala! ne mogu više - reče Ljevin odmičući čašu. - Opiću se... A kako ti živiš? - nastavi, želeći očevidno da promeni razgovor.
Samo još jednu reč: u svakom slučaju, savetujem ti da što pre svršiš s tim. Danas ti ne bih savetovao da govoriš s njom o tome - reče Stepan Arkadijevič. - Idi sutra ujutru, i, po starinski, zaprosi je, i neka ti je bog u pomoći.
A šta bi s onim: govorio si da ćeš doći k meni u lov. Dođi na proleće - reče Ljevin.
Sad se od svega srca kajao što je počeo taj razgovor sa Stepanom Arkadijevičem. Njegovo osobito osećanje bilo je oskvrnjeno tim razgovorom o suparništvu nekakvog petrogradskog oficira, pretpostavkama i savetima Stepana Arkadijeviča.
Stepan Arkadijevič se osmehnu. On je znao šta se zbiva u Ljevinovoj duši.
Doći ću ti jednom - reče. - Tako ti je to, brate, žene su stožer oko kojeg se sve okreće. Eto, kod mene je zlo, vrlo zlo. I sve zbog žena. Reci mi iskreno - nastavi on izvadivši cigaru i držeći jednom rukom čašu - posavetuj me.
U čemu?
Evo u čemu. Recimo, ti si oženjen, i voliš ženu, ali te je zanela druga žena...
Oprosti, ja to apsolutno ne razumem, kao što... svejedno, kao što ne razumem kako bih ja sad, ovako sit, prošao pored pekara i ukrao kolač.
Oči Stepana Arkadijeviča sijale su više nego obično.
Zašto ne? Kolač ponekad tako miriše da se čovek ne može uzdržati.
Himmlisch ist’s, wenn ich bezwungen Meine irdische Begier;
Aber doch, wenn’s nicht gelungen, Hatt’ ich auch recht hubsch Plaisir![21]
Govoreći to, Stepan Arkadijevič lako se smeškao. I Ljevin nije mogao da se ne osmehne.
Šala na stranu - nastavi Oblonski. - Razumej, u pitanju je žena, milo, krotko stvorenje koje te voli, sirota, nema nigde nikog, i sve ti je žrtvovala. Sad kad je već učinjeno, razumećeš me, zar sad da je odgurnem? Recimo da se i rastanem s njom, da ne bih razorio svoj porodični život, ali zar da je ne požalim, ne obezbedim, ne zagladim ono što sam učinio.
E tu mene sad izvini. Ti znaš da ja sve žene delim u dve vrste... to jest, ne... bolje reći: ima žena, a ima... Ja još nisam video, niti ću videti posrnula stvorenja koja bi bila divna[22]; a ovakva, kao ova namazana Francuskinja na kasi, sa uvijenim kovrdžicama, ta je za mene grdoba, kao što su i sve te koje su posrnule.
A reč iz Jevanđelja?
Ah, ostavi se toga. Hristos nikada ne bi kazao te reči, da je znao koliko će ih zloupotrebljavati. Iz celog Jevanđelja upamtili su ljudi samo te reči. Uostalom, ja ne govorim ono što mislim, nego ono što osećam. Ja osećam odvratnost prema propalim ženama. Ti se bojiš pauka, a ja se bojim tih gadura. Sigurno je da nisi proučavao pauka i ne znaš njihov moral; tako i ja.
Lako je tebi tako govoriti; to je kao onaj gospodin u Dikensovom romanu[23] koji levom rukom prebacuje preko desnog ramena sva zapletena pitanja. Ali odricanje činjenica nije odgovor. Šta da se radi, reci ti meni, šta da se radi? Žena stari, a ti si pun života. Nisi se još ni osvrnuo, a već osećaš da je ne možeš voleti, ma koliko da je poštuješ. I tu se odjednom poturi ljubav, i onda si propao, propao! - reče Stepan Arkadijevič s tugom i očajanjem.
Ljevin se osmehnu.
Jest propao - nastavi Oblonski. - Ali šta da radim?
Ne kradi kolače.
Stepan Arkadijevič se nasmeja.
O, moralisto! Ali, razumej, ima dve žene: jedna traži svoje pravo, a to pravo to je tvoja ljubav, koju joj ne možeš dati: a druga ti žrtvuje sve, a ništa ne traži. Šta da radiš? Na šta da se odlučiš? To je strašna drama.
Ako hoćeš da ti iskreno kažem šta ja o tome mislim, reći ću ti da ne verujem da tu ima drame. A evo zašto. Po mome shvatanju, ljubav... upravo obe ljubavi, koje, sećaš se, Platon definiše[24] u svojoj Gozbi, obe te ljubavi služe kao probni kamen za ljude. Jedni razumeju samo jednu, a drugi samo drugu ljubav. I oni koji znaju samo za neplatonsku ljubav, uzalud pričaju o drami. Pri takvoj ljubavi ne može biti drame. »Hvala vam lepo na provodu, zbogom« eto ti cele drame. A pri platonskoj ljubavi, opet ne može biti drame, jer je pri takvoj ljubavi sve jasno i čisto, jer je...
U tom trenutku Ljevin se seti svojih grehova i unutarnje borbe koju je preživeo. I iznenada dodade:
Uostalom, možda i imaš pravo. Vrlo lako može biti... Ali ja ne znam, apsolutno ne znam.
Vidiš li - reče Stepan Arkadijevič - ti si vrlo sređen čovek. To je tvoja vrlina i tvoja mana. Tvoj je karakter sređen, i ti bi hteo da se i ceo život sastoji iz tako sređenih pojava, a to ne biva. Ti prezireš državnu službu, jer bi hteo da posao uvek odgovara cilju, a to ne biva. Ti bi tako isto hteo da čovek, radeći, uvek ima pred sobom cilj, da ljubav i porodični život budu jedno isto - a toga nema. Sva raznolikost, sva draž, sva lepota u ovom životu baš se i sastoji u odmeni svetlosti i senke.
Ljevin uzdahnu i ništa ne odgovori. On je mislio o svojim stvarima i nije ni slušao Oblonskog.
I najedanput obojica osetiše: iako su prijatelji, iako su zajedno ručali i pili vino koje je trebalo da ih još zbliži, ipak svaki od njih misli samo o sebi, i jednom nije stalo za drugog. Oblonski, koji je već toliko puta, posle ovakvih ručkova, osetio razdvojenost mesto zbliženja, znao je šta u takvim prilikama treba raditi.
- Da platim! - viknu i iziđe u susednu dvoranu, gde odmah nađe poznanika ađutanta i poče s njim da razgovara o nekoj glumici i njenom ljubavniku. I odmah, u tom razgovoru s ađutantom, Oblonski oseti da mu je lakše i da se odmara od razgovora s Ljevinom, koji ga je uvek navodio da se odveć napreže i umno i duševno.
Kad Tatarin dođe s računom od dvadeset i šest rubalja i nekoliko kopjejaka i s dodatkom za napojnicu, Ljevin, koji bi se inače, kao stanovnik sa sela, zgranuo kad bi video toliki račun, po kojem je trebalo da on plati četrnaest rubalja, sad se i ne osvrnu na to, već plati i ode kući da se presvuče, pa da ide Ščerbackima, gde će se rešiti njegova sudbina.

XII


Kneginjica Kiti Ščerbacka imala je osamnaest godina. Ovo je bila prva zima kad je počela da izlazi u društvo. Imala je više uspeha u velikom svetu nego obe njene starije sestre, i više nego što je očekivala kneginja. Ne samo da su mladići, koji igraju na moskovskim balovima, skoro svi bili zaljubljeni u Kiti, nego je već prve zime imala dve ozbiljne prilike da se uda: Ljevina i, odmah posle njegova odlaska, grofa Vronskog.
Ljevinov dolazak na početku zime, njegove česte posete i otvorena ljubav prema Kiti, bili su povod da se povede prvi ozbiljan razgovor između njenih roditelja o njenoj budućnosti, a u isto vreme bili i razlog da se knez i kneginja počnu prepirati. Knez je bio za Ljevina i govorio je da ništa bolje ne želi za Kiti. Kneginja pak, naviknuta, kao i sve žene, da okoliši, govorila je da je Kiti suviše mlada, da Ljevin ničim ne pokazuje da ima ozbiljne namere, da Kiti ne mari mnogo za njega, i vazdan drugo; a nije govorila ono što je glavno: da ona očekuje bolju priliku za kćer, da joj Ljevin nije simpatičan, i da ga ona ne razume. I kad Ljevin iznenada otputova, kneginja se obradova i likujući reče mužu: »Vidiš da sam imala pravo.« A kad se pojavi Vronski, ona se još više obradova, uverena u svoje mišljenje da Kiti treba da se uda ne samo dobro, nego sjajno.
Za mater, nije moglo biti nikakvog poređenja između Vronskog i Ljevina. Majci se nije sviđao kod Ljevina ni njegov čudnovat i odsečan način mišljenja; ni njegova nespretnost u društvu, osnovana, kako se njoj činilo, na oholosti; ni, kako je ona mislila, poludivljački život na selu gde se bavio stokom i seljacima; nije joj se sviđalo ni to što on, zaljubljen u njenu kćer i gost u kući mesec i po dana, kao da nešto očekuje i gleda iz prikrajka, baš kao da se boji da će za njih biti odveć velika čast ako devojku zaprosi; i što, najzad, ne razume da kad se stalno dolazi u kuću gde ima devojka na udaju, treba da se izjasni. I najedanput otputovao bez objašnjenja. »Dobro je što nimalo nije primamljiv, te se Kiti nije zaljubila u njega«, mislila je mati.
Vronski je potpuno odgovarao svima željama majke, bio je veoma bogat, inteligentan, čuven, na putu da načini sjajnu vojničku karijeru na dvoru,
čovek koji može da zanese. Ništa se bolje nije moglo poželeti.
Vronski se na balovima javno udvarao Kiti, igrao je s njom, dolazi u kuću, dakle nije moglo biti sumnje da ima ozbiljne namere. Pa ipak, pored svega toga, mati je cele te zime bila strašno uznemirena i uzbuđena.
Sama kneginja udala se pre trideset godina po tetkinu navodadžiluku. Mladoženja, o kome se sve unapred znalo, došao je, video je devojku, videli su i oni njega; tetka navodadžika doznala je i saopštila uzajamno načinjen utisak; utisak je bio dobar; zatim su je u određeni dan zaprosili od roditelja, koji su dali pristanak. Sve je išlo prosto i lako. Bar tako se činilo kneginji. Ali, sa svojim kćerima, osetila je ona kako to nije ni laka, ni prosta, ni obična stvar - udavati kćer. Koliko se samo nastrahovala, koliko joj je samo misli prošlo kroz glavu, šta je novca prtrošeno, koliko je puta dolazila u sukob s mužem - dok nije udala dve starije kćeri. Darju i Nataliju! Sad, kad je počela izvoditi u svet najmlađu, preživljavala je ista strahovanja i sumnje i još veće sukobe s mužem nego kad je izvodila starije kćeri. Stari knez, kao i svi očevi, bio je neobično osetljiv u pogledu časti i nevinosti kćeri; on je bio ludo ljubomoran prema kćerima, a prema Kiti, koja je bila njegova ljubimica, i na svakom koraku je pravio scene kneginji: zašto kompromituje kćer. Kneginja je na to od njega bila navikla još sa prvim ali sad je osećala da kneževa osetljivost ima više razloga.
Videla je da se u poslednje vreme mnogo šta promenilo u društvu, i da su materinske dužnosti postale još teže. Videla je da su vršnjakinje njene Kiti stvarale nekakva društva, išle na neke kurseve[25], slobodno se ponašale prema muškarcima, šetale same po ulicama, mnoge nisu htele da prave duboke poklone, i, što je glavno, sve su bile čvrsto uverene da je izbor muža njihova stvar, a ne stvar njihovih roditelja. »Sad se drukčije udaje, a ne kao pre«, mislile su i govorile sve te mlade devojke, pa čak i stari ljudi. Ali kako se to sad udaje, kneginja koga nije mogla da dozna. Francuski običaj - da roditelji rešavaju dečju sudbinu - bio je odbačen, osuđivan. Engleski običaj - da devojka bude potpuno slobodna - takođe nije bio usvojen, jer nije bio mogućan u ruskom društvu. Ruski običaj navodadžisanja smatrao se kao nešto užasno; to su ismevali svi, pa i sama kneginja. Ali kako se to treba udavati, i kako udavati kćeri, to niko nije znao. Svi s kojima je kneginja imala prilike da razgovara o tome, govorili su uvek isto: »Ta molim vas, u današnje vreme treba već jednom napustiti taj starovremski običaj. Ne udaju se i ne žene se roditelji, nego deca; zato treba ostaviti mladež neka radi kako zna.« Lako je tako govoriti onima koji nemaju kćeri! Međutim, kneginja je znala da joj se kćer pri tim upoznavanjima može zaljubiti, i to zaljubiti u onoga koji nije za nju, ili u onoga koji se ne misli njom oženiti. I ma koliko da su
kneginji govorili kako u sadanje vreme mladež sama treba da rešava o svojoj sudbini, ona nije mogla u to da veruje, kao što ne bi mogla verovati, da bi za petogodišnju decu najbolja igračka bio napunjen pištolj. I zato se kneginja više brinula za Kiti nego što se brinula za starije kćeri.
Sada, bojala se da se Vronski ne zadrži samo na udvaranju njenoj kćeri. Videla je da joj je kćer već zaljubljena u čega, ali se tešila: on je pošten čovek, pa neće to učiniti. Ipak, znala je kako je pri današnjoj slobodi u ponašanju lako zavrteti mozak devojci, i kako muškarci na to površno gledaju. Prošle nedelje Kiti je ispričala materi šta je razgovarala s Vronskim za vreme mazurke. Taj je razgovor unekoliko umirio kneginju; ipak nije mogla biti potpuno mirna. Vronski je kazao Kiti: on i njegov brat tako su navikli da u svemu slušaju svoju majku, da nikad ne preduzimaju ništa važno dok se s njom ne posavetuju. »I sada očekujem, kao osobitu sreću, da mi dođe majka iz Petrograda«, rekao je Vronski.
Kiti ispriča to, ne pridavajući nikakav značaj tim rečima. Ali mati je to drukčije razumela. Ona je znala da staru očekuju svakog dana; znala je da će se stara obradovati sinovljevom izboru, i bilo joj je čudno što on, bojeći se da ne uvredi majku, ne prosi devojku; međutim, ona je toliko želela taj brak, i, više svega, da jedanput odahne od briga, da je verovala u sve. Iako je kneginji bilo teško gledati nesreću najstarije kćeri Doli, koja se spremala da ostavi muža, uzbuđenje zbog najmlađe kćeri, čija se sudbina sad rešavala, preovlađivalo je u njoj nad svim drugim osećanjima. Današnji dan, sa pojavom Ljevinovom, dodao je novu brigu: ona se bojala da Kiti, koja je, kao što joj se činilo, imala u jedan mah naklonost prema Ljevinu, da Kiti ne odbije Vronskog iz preterane savesnosti, i da, uopšte, Ljevinov dolazak ne zadrži i ne zaplete stvar koja je tako blizu svršetka.
- Je li odavno došao? - upita kneginja o Ljevinu kad stigoše kući.
- Danas, maman.[26]
- Hoću samo jedno da ti kažem... - poče kneginja, a po njenom ozbiljnom i živahnom licu Kiti se seti o čemu će govoriti.
- Mama - reče Kiti, porumenevši i okrećući materi - molim vas, molim vas, ne govorite ništa o tome, ja znam, ja znam sve.
Ona je želela isto što i mati, ali pobude iz kojih je mati to želela, vređale su je.
- Hoću samo da ti kažem da devojka, kad probudi nadu u jednom...
- Mama, draga, ako boga znate, ne govorite. Strah me je da o tome govorimo.
- Neću, neću - reče mati spazivši joj suze u očima - jedno samo, dušo moja, ti si mi obećala da nećeš ništa kriti od mene. Je li da nećeš?
- Nikad, mama, i ništa - odgovori Kiti porumenevši i pogledavši majci pravo u lice. - Ali sad nemam šta da vam kažem. Ja... ja... i kad bih htela, ne znam šta da vam kažem, i kako... ne znam...
»Ne, ne, ko ima ovakve oči, taj ne može lagati«, pomisli mati i osmehnu se, gledajući kćer uzbuđenu i srećnu. Kneginja se osmejkivala videći kako se njoj, Kiti, sirotoj, činilo kao nešto veliko i značajno ono što joj se u taj mah zbivalo u duši.

XIII


Kiti je posle ručka i sve do početka večernjeg posela osećala nešto nalik na ono što oseća mladić pre boja. Srce joj je jako udaralo, i nije mogla ni na čem da zaustavi misli. Osećala je da je današnje poselo, na kojem će se njih dvojica prvi put videti, presudno za nju. I ona ih je neprestano zamišljala, čas svakog za se, čas obojicu zajedno. Kad je mislila na prošlost, ona se sa zadovoljstvom i s nežnošću zaustavljala na uspomenama o svojim odnosima prema Ljevinu. Uspomene iz detinjstva i uspomene na njegovo drugovanje s njenim pokojnim bratom pridavale su osobitu, poetičnu draž njenim odnosima njemu. Njegova ljubav prema njoj, u koju je ona potpuno verovala, laskala joj je i radovala je. I bilo joj je prijatno da se seća Ljevina. A u sećanja na Vronskog upletalo se nešto nelagodno, mada je on bio u velikoj meri svetski i sređen čovek; kao da je bilo nečeg lažnog, ne u njemu - on je bio veoma pristupačan i mio - već u njoj samoj; dok se sa Ljevinom osećala prosto, iskreno i otvoreno. Ali, čim bi pomislila na budućnost sa Vronskim, pred oči bi joj izlazila srećna i sjajna perspektiva; budućnost sa Ljevinom činila joj se maglovita.
Kad se pope gore da se obuče za poselo, i kad se pogleda u ogledalo, radosno opazi da je ovo jedan od onih dana koji su po nju vrlo dobri, da potpuno vlada svom svojom snagom, a to joj je bilo potrebno radi onog što joj je predstojalo; osećala je u sebi i spoljašnju mirnoću i slobodnu ljupkost u kretanju.
U sedam i po, tek što siđe u salon, lakej prijavi: »Konstantin Dmitrič Ljevin.« Kneginja je bila još u svojoj sobi, a knez još ne beše izišao. »Eto ti«, pomisli Kiti, i sva joj krv pojuri k srcu. Ona se prestraši kad u ogledalu spazi kako je bleda.
Pouzdano je znala da je on zato i došao ranije da bi je zastao samu, i da je zaprosi. I tek sad i prvi put, pokaza joj se cela stvar sa sasvim druge, nove strane. Tek sad razumede da se pitanje ne tiče same nje - s kim će ona biti srećna i koga ona voli - već da ovog trenutka mora uvrediti čoveka koga voli. I to uvrediti ga strašno... Zašto? Zato što je on, mili čovek, voli, što je
zaljubljen u nju. Ali, nema se kud, tako treba da bude, tako se mora.
»Bože moj, zar baš ja treba to da mu kažem? - pomisli ona. - Zar da mu kažem da ga ne volim? To bi bila laž. Šta da mu kažem? Da mu kažem da drugoga volim? Ne, to je nemogućno. Idem odavde, idem.«
Već je bila prišla vratima, kad ču njegove korake. »Ne! to nije lepo! Čega se bojim? Nisam ništa ružno učinila. Biće što će biti. Reći ću istinu. S njim neće biti teško. Evo ga!« - reče u sebi ugledavši njegovu snažnu i bojažljivu priliku, sa sjajnim, u nju uprtim očima.
Ona mu pogleda pravo u lice kao da ga moli da je poštedi, i pruži mu ruku.
- Čini mi se, došao sam u nevreme, suviše rano - reče on obazrevši se po praznom salonu. Kad vide da su mu se očekivanja ispunila, da mu eto ništa ne smeta da se izjasni, lice mu se namrači.
- O, ne - reče Kiti i sede kraj stola.
- A ja sam baš i želeo da vas zateknem samu – poče on, ne sedajući i ne gledajući u nju, da ne bi izgubio hrabrost.
- Mama će odmah doći. Ona se juče mnogo umorila. Juče...
Kiti je govorila ne znajući sama šta joj usne govore, i ne skidajući s njega molećiv i umiljat pogled.
On je pogleda; ona porumene i ućuta.
- Rekao sam vam da ne znam koliko ću u Moskvi ostati... da to od vas zavisi...
Ona je sve niže obarala glavu, ne znajući šta da odgovori na ono što ima da dođe.
- To zavisi od vas - ponovi on. - hteo sam da kažem... hteo sam da kažem... Došao sam zato da... budete moja žena! - reče, ne znajući šta govori; ali osećajući da je ono što je bilo najstrašnije već rekao, zastade i pogleda je.
Ona je duboko disala i nije ga gledala. Osećala je zanos. Duša joj je bila prepuna sreće. Nije se nadala da će njegova izjava ljubavi učiniti na nju takav utisak. Ali to je trajalo samo za trenutak. Ona se seti Vronskog. Podiže na Ljevina svoje sjajne, iskrene oči, i ugledavši njegovo očajno lice, brzo odgovori:
- To ne može biti... Oprostite mi.
Kako mu je pre jednog trenutka bila bliska, kako važna za njegov život! I kako mu je sad postala tuđa i daleka!
- Drukčije nije ni moglo biti - reče on, ne gledajući je. Pokloni joj se i
htede otići.

XIV


Ali baš u taj mah uđe kneginja. Na licu joj se ocrta strah kad ih spazi same i uzrujane. Ljevin joj se pokloni i ne reče ništa. Kiti je sedela oborenih očiju i ćutala. »Hvala bogu, odbila ga je«, pomisli mati, i lice joj ozari običan kojim je dočekivala goste svakog četvrtka. Ona sede i poče raspitivati Ljevina o njegovu životu na selu. On još jedared sede, očekujući da dođu gosti, pa da se neopaženo udalji.
Posle pet minuta uđe drugarica Kiti, koja se prošle zime udala, grofica Nordston.
To je bila žena suva, žuta, crnih, sjajnih očiju, bolešljiva i nervozna. Ona je volela Kiti, i njena ljubav prema mladoj devojci, kao i uvek ljubav udatih žena prema devojkama, ispoljavala se u želji da Kiti uda prema svom idealu sreće; ona je želela da je uda za Vronskog. Ljevin, koga je početkom zime sretala kod njih, bio joj je uvek neprijatan. Njeno stalno i omiljeno zanimanje, kad bi se našla s kim, bilo je da mu se podsmeva.
Volim kad on s visine svoje veličine gleda na mene, ili prekida svoj pametni razgovor sa mnom zato što sam glupa, ili se spusti do mene. Veoma volim tu reč: spusti se! Baš mi je milo što me ne voli – govorila je ona o njemu.
Imala je i pravo, jer je Ljevin zaista nije trpeo, i prezirao je zbog onog čime se ona ponosila i što je smatrala za svoju odliku - zbog nervoznosti, prefinjenog preziranja i ravnodušnosti prema svemu grubom i običnom.
Između grofice Nordston i Ljevina vladali su odnosi koji se često zapažaju u društvu, kad dvoje, ostajući prividno prijatelji, toliko preziru jedno drugo, da se ne mogu ozbiljno obraćati jedno drugom, niti jedno drugo mogu uvrediti.
Grofica Nordston odmah okupi Ljevina.
Konstantine Dmitriču! Opet ste došli u naš razvratni Vavilon - reče pužajući mu majušnu žutu ruku i sećajući se njegovih reči koje je nekako u početku zime rekao da je Moskva Vavilon. - Šta velite, ili se Vavilon popravio,
ili ste se vi pokvarili? - dodade ona podsmešljivo i pogleda u Kiti.
Veoma mi laska, grofice, što tako pamtite moje reči – odgovori Ljevin, koji se već beše pribrao, pa odmah, kao što beše navikao, okrenu s groficom šaljivo-neprijateljski ton. - Mora da na vas jako utiču.
Kako da ne! Ja ih beležim... Je li, Kiti, jesi li se opet klizala?...
I poče razgovarati s Kiti. Ma koliko da je Ljevinu bilo nezgodno da sad ode, ipak mu je to bilo lakše učiniti nego sedeti celo veče i gledati u Kiti, koja ga je pokatkad pogledala izbegavajući da im se pogledi susretnu. Htede da ustane, ali kneginja opazivši da on ćuti, zapita:
Hoćete li dugo ostati u Moskvi? Vi, čini mi se, radite u zemstvu, pa ne možete na dugo.
Ne kneginjo, više ne radim u zemstvu - reče on. - Došao sam na nekoliko dana.
»Šta li mu je? - pomisli grofica Nordston upirući pogled u njegovo strogo, ozbiljno lice - nešto neće da se upusti u svoja razlaganja. Ali ja ću ga naterati. Baš volim da ga pred Kiti načinim budalom, i načiniću ga.«
Konstaktine Dmitriču - reče ona - objasnite mi, molim vas, šta to znači - jer vi sve to znate - na našem imanju u Kaluškoj guberniji seljaci i seljanke, svi odreda, propili su sve što su imali, i sad nam ništa ne plaćaju. Šta li će to da znači? Vi uvek toliko hvalite seljake.
U taj mah uđe u sobu još jedna gospođa, i Ljevin ustade.
Oprostite, grofice, ali ja, bogami, ništa o tome ne znam i ništa vam ne mogu reći - reče i osvrte se na oficira koji uđe odmah za gospođom.
»To mora biti Vronski«, pomisli Ljevin, i da bi se uverio, pogleda u Kiti.
Ona je već bila pogledala u Vronskog i okrenula se Ljevinu.
Već po samom pogledu njenih očiju, koje se namah zasvetleše, Ljevin razumede da ona voli toga čoveka, razumede to tako jasno kao da mu je ona izrekom kazala. Ali, kakav je to čovek?
Sad - da li je to bilo dobro ili ne - Ljevin nije mogao da ne ostane: mora doznati kakav je to čovek koga ona voli.
Ima ljudi koji kad sretnu svoga srećnog suparnika, gotovi su da odmah previde sve što je na njemu dobro, da vide u njemu samo rđave osobine; a ima ljudi koji, naprotiv, najviše žele da kod tog srećnog suparnika nađu one osobine kojima ih je on pobedio, i, s bolom u srcu, traže kod njega samo ono što je dobro. Ljevin je bio od tih ljudi. Uostalom, njemu nije ni bilo teško naći ono što je kod Vronskog bilo lepo i primamljivo. To mu odmah pade u oči.
Vronski je bio osrednjeg rasta, snažan čovek, crnomanjast, dobroćudnog, lepog, mirnog i odlučnog lica. Na njegovu licu i u celoj njegovoj pojavi, počevši od kratko ošišane crne kose i maločas izbrijane brade, pa do širokog, novog novcatog mundira, sve je bilo jednostavno i u isti mah elegantno. Sklonivši se malo, da bi mogla proći gospođa koja je ulazila, Vronski prvo priđe kneginji, pa ona Kiti.
U taj mah, kad je prilazio njoj, njegove lepe oči sinuše osobito nežno, i sa lakim, srećnim, i skromno-pobedničkim osmejkom (bar tako se činilo Ljevinu) on joj se pažljivo i s poštovanjem pokloni i pruži joj svoju ne veliku, ali široku ruku.
Pošto se pozdravio sa svima i progovorio po nekoliko reči, on sede, ne pogledavši nijedanput Ljevina koji nije skidao očiju s njega.
Dopustite da vas upoznam - reče kneginja pokazujući na Ljevina: - Konstantin Dmitrič Ljevin. Grof Aleksije Kirilovič Vronski.
Vronski ustade, i prijateljski gledajući Ljevina stište mu ruku.
Trebalo je, čini mi se, zimus, da vi i ja budemo na jednom ručku - reče on osmejkujući se svojim prirodnim, iskrenim osmejkom - ali vi ste iznenada otputovali na selo.
Konstantin Dmitrič prezire i mrzi varoš i nas varošane - reče grofica Nordston.
Mora biti da moje reči jako utiču na vas, kad ih tako pamtite - reče Ljevin, i setivši se da je to jednom već rekao, porumene.
Vronski pogleda u Ljevina i groficu Nordston, i osmehnu se.
Živite li uvek na selu? - upita on. - Ja mislim da je zimi dosadno.
Nije dosadno kad je čovek zaposlen, a i kad je čovek sam sa sobom, nije dosadno - odgovori oštro Ljevin.
Ja volim selo - reče Vronski, čineći se kao da ne opaža ton kojim je govorio Ljevin, mada ga je opazio.
Ali nadam se, grofe, da ne biste pristali da uvek živite u selu - reče grofica Nordston.
Ne znam, nisam pokušavao da dugo ostanem. Ali jedanput sam osetio nešto čudnovato - nastavi on. - Nigde se nisam tako zaželeo sela, ruskog sela, s opancima i seljacima, kao u Nici gde sam sa majkom proveo jednu zimu. Nica je sama po sebi dosadna, kao što znate. A i Napulj i Sorento prijatni su samo za kratko vreme. I eto baš tamo se čovek živo seća Rusije, i to baš sela. Kao da su...
On je govorio obraćajući se čas Kiti, čas Ljevinu, gledajući čas nju, čas njega svojim mirnim, prijateljskim pogledom; govorio je, očevidno, ono što mu je padalo na pamet.
Opazivši da grofica Nordston hoće nešto da kaže, on zastade, iako ne beše dovršio pričanje, i poče pažljivo nju slušati.
Razgovor nije prestajao ni za trenutak, tako da stara kneginja, koja je imala u pripravnosti dve teške baterije ako bi razgovor prestao: klasično i realno obrazovanje, i opštu vojnu obavezu - nije nijedanput morala da ih krene, niti je grofica Nordston imala prilike da zadirkuje Ljevina.
Ljevin je hteo, ali nije mogao da se umeša u opšti razgovor; svakog trenutka je govorio sebi: »Sad treba otići«, pa ipak nije odlazio, očekujući nešto.
Razgovor pređe na stolove koji se okreću i na duhove, i grofica Nordston, koja je verovala u spiritizam, poče pričati o čudima što ih je videla.
Ah, grofice, odvedite me tamo, molim vas, odvedite me. Nikad još nisam video ništa neobično, mada to svugde tražim – reče Vronski osmejkujući se.
Dobro, iduće subote - odgovori grofica Nordston. - A verujete li vi, Konstantine Dmitriču? - upita ona Ljevina.
Zašto me pitate? Znate šta ću vam reći.
Ja želim da čujem vaše mišljenje.
Moje mišljenje - odgovori Ljevin - da ti stolovi što se okreću dokazuju samo to da je takozvano obrazovano društvo isto što i seljaci. Oni veruju u čini, u uroke, u vradžbine, a mi...
Šta, vi dakle ne verujete?
Ne mogu da verujem, grofice.
Ali ako sam ja sama videla?
I seljanke vele da su videle vampira.
Vi dakle mislite da ja govorim neistinu? - I ona se zasmeja, ali ne veselo.
Ne, Maša, Konstantin Dmitrič samo veli da on ne može da veruje - reče Kiti crveneći zbog Ljevina; a Ljevin, razumevši to, i naljutivši se još više, htede da odgovori, ali Vronski sa svojim otvorenim, veselim osmejkom priteče u pomoć razgovoru koji je pretio da postane neprijatan.
Zar vi baš nikako ne dopuštate da to može biti? - upita on. - Zašto? Dopuštamo da postoji elektricitet, iako još ne znamo o njemu mnogo; pa zašto onda ne bi moglo biti i jedne snage koja nam je nepoznata, i koja...
Kad je pronađen elektricitet - prekide ga brzo Ljevin - bila je pronađena samo pojava, a nije se znalo otkud ona dolazi i šta proizvodi, i prošli su vekovi pre nego ljudi pomislili da elektricitet primene. Spiritiste pak, naprotiv, počeli su tim da im stočići pišu i duhovi dolaze, pa su tek onda uzeli govoriti da je to neka nepoznata snaga.
Vronski je pažljivo slušao Ljevina, kao što je uvek i svakog slušao, očigledno interesujući se njegovim rečima.
Jest, ali spiritiste vele: mi ne znamo kakva je to snaga, tek ona je tu, a evo pod kakvim se pogodbama javlja. Naučnici neka sad pronađu u čemu se ona sastoji. Doista, ja ne vidim zašto da ne bi mogla doći nova snaga, kada ona...
Zato - upade opet Ljevin - što se kod elektriciteta, kad god protrljate smolu vunenom krpom, ukaže izvesna pojava; a ovde to ne biva uvek, dakle, to nije prirodna pojava.
Verovatno osećajući da razgovor postaje suviše ozbiljan da bi se mogao u salonu voditi, Vronski ne odgovori ništa, nego gledajući da predmet razgovora okrene na drugu stranu, veselo se osmehnu i okrete se gospođama.
Hajdete da odmah probamo, grofice – reče on; ali Ljevin htede da dovrši svoju misao.
Ja mislim - nastavi on - da je pokušaj spiritista svoja čuda objasne nekom novom snagom, veoma nepodesan. Oni otvoreno govore da je ta snaga duhovna, međutim hoće da je ogledaju na materijalan način.
Svi su očekivali da on jedanput već završi, i oseti.
A ja mislim da ćete vi biti odličan medijum - grofica Nordston - u vama ima nešto zaneseno.
Ljevin zinu da nešto kaže, ali porumene i ne reče ništa.
Hajdete, kneginjice, da odmah pokušamo sa stolovima, molim vas - reče Vronski. - Dopuštate li, kneginjo?
I Vronski ustade tražeći očima stočić.
Kiti se diže da donese stočić, i prolazeći pored Ljevina, susrete se sa njegovim pogledom. Žalila ga je od sveg srca, utoliko više što ga je žalila zbog nesreće kojoj je ona sama bila uzrok. »Ako možete da mi oprostite, oprostite mi - govorio je njen pogled - ja sam tako srećna.«
«Mrzim sve, i vas, i sebe«, odgovori njegov pogled i on se maši šešira. Ali mu ne beše suđeno da ode. Tek što htedoše da zasednu oko stočića, a Ljevin da ode, uđe stari knez, i pozdravivši se s gospođama, okrete se Ljevinu.
A! - poče radosno. - Kad si došao? Nisam ni znao da si tu. Milo mi je što vas vidim.
Stari knez je govorio Ljevinu čas vi čas ti. On ga zagrli, i razgovarajući s njim nije ni opazio Vronskog koji beše ustao i mirno očekivao da se knez okrene k njemu.
Kiti je osećala da Ljevinu teško pada očeva ljubaznost posle svega onog što je bilo. Videla je takođe kako otac najzad hladno odgovori na pozdrav Vronskog, i kako Vronski s ljubaznom nedoumicom pogleda u njenog oca, pokušavajući da razume, i ne razumevajući kako i zašto može neko ne biti prema njemu prijateljski raspoložen, i ona porumene.
Kneže, otpustite nam Konstantina Dmitriča - hoćemo da načinimo ogled.
Kakav ogled? Da okrećete stolove? E, oprostite, gospođe i gospodo, ali ja mislim da je prijatnije igrati prstena – reče stari knez gledajući Vronskog i nagađajući da je on to zapodenuo. - U prstenu bar ima smisla.
Vronski začuđeno pogleda kneza svojim odlučnim pogledom, i osmehnuvši se poče razgovarati s groficom Nordston o velikom balu koji će biti iduće nedelje.
Nadam se da ćete i vi doći? - okrete se on Kiti.
Čim stari knez ostavi Ljevina, ovaj neopaženo ode; poslednji utisak koji je poneo s toga posela bilo je nasmejano, srećno lice Kiti koja je odgovarala Vronskom kad ju je pitao da li će doći na bal.

XV


Kad se poselo svršilo, Kiti ispriča majci svoj razgovor s Ljevinom; bez obzira na sažaljenje koje je osećala prema Ljevinu, nju je radovala pomisao da su je prosili. Ona nije sumnjala da je postupila kao što treba. Ali, u postelji, dugo nije mogla da zaspi. Jedan joj utisak nikako nije davao mira. To bilo Ljevinovo lice sa sumorno tužnim, ali dobrim očima koje su gledale ispod natmurenih obrva, kad je stojao i slušao njenog oca, a pogledao u nju i u Vronskog. I tako joj ga bi žao da joj se zavrteše suze u očima. Ali odmah zamisli - s kim ga je zamenila. Živo se seti muškog, odlučnog lica, plemenite mirnoće i dobrote koja se u svemu i prema svakom ogledala; seti se ljubavi onog koga je i sama volela, i opet joj bi lako na srcu, i leže na uzglavlje sa srećnim osmejkom. »Žao mi je, žao, ali šta da radim? Ja nisam kriva«, govorila je u sebi; a unutarnji glas joj je govorio nešto drugo. Da li se kajala što je zanela Ljevina, ili što ga je odbila nije znala. Tek, sreća joj beše pomućena sumnjom. »Bože pomozi, bože pomozi!« govorila je u sebi dok nije zaspala.
U isto vreme, dole, u kneževu kabinetu, odigravao se jedan prizor koji se često ponavljao među roditeljima zbog ljubimice kćeri.
Šta je? Evo šta je! - vikao je knez razmahujući rukama i odmah zatim pritežući oko sebe halat postavljen veveričjom kožom. - Vi nemate ponosa, dostojanstva, vi sramotite i upropašćujete kćer tom podlom, ludačkom udadbom.
Ali, za ime boga, kneže, šta sam učinila? - govorila je kneginja, gotova da zaplače.
Srećna i zadovoljna posle razgovora s kćeri, ona je, po običaju, otišla knezu da mu poželi laku noć; i premda nije mislila da mu govori o Ljevinu kao prosiocu i o tome kako ga je Kiti odbila, ipak nagovesti mužu kako joj se čini da je stvar s Vronskim svršena i da će se rešiti čim mu dođe mati. I eto tu, kad ona to reče, knez odjedared planu i poče vikati neuljudne reči.
Šta ste učinili? Evo šta: prvo, domamljujete u kuću mladoženju, i cela će
Moskva o tome govoriti, i to s razlogom. Kad već pravite posela, onda pozovite sve, a ne samo izabrane mladoženje. Pozovite sve te fićfiriće (tako je knez zvao moskovske mladiće), najmite čoveka koji će im svirati u klavir i neka igraju, a ne ovako kao sad - skupljate mladoženje i sastavljate parove. Meni je odvratno, odvratno mi je da gledam to. I uspeli ste, zavrteli ste mozak devojčici. Ljevin je hiljadu puta bolji čovek. A ovo je petrogradski kicoš, njih pravi mašina, svi su na jedan kalup, i svi su mizerije. A makar bio i princ od carske krvi, moja kći ne treba da se nameće.
Ali šta sam ja učinila?
To... - viknu ljutito knez.
Znam, kad bih tebe slušala - prekide ga kneginja - nikad ne bismo udali kćer. Ako je tako, onda treba otići u selo, na imanje.
Pa bolje bi i bilo.
Ali stani. Zar ga ja dovodim? Ja to baš ne činim. Nego mladić, i to vrlo dobar mladić, zaljubio se, a i ona, čini mi se...
Aha, eto, čini mi se! A ako se ona zaista zaljubi u njega, a on, međutim, isto toliko misli da se ženi koliko i ja?... O ne mogu to da gledam očima!...
»Ah, spiritizam! ah Nica!« ah na balu«... - I knez, uobražavajući da predstavlja ženu, klanjaše se kod svake reči. - A ako Kaćenjku učinimo nesrećnom, ako zaista uvrti sebi u glavu...
Ali zašto tako misliš?
Ne mislim, već znam, za takve stvari imamo mi bolje oči od žena. Ja vidim čoveka koji ima ozbiljne namere, to je Ljevin; a vidim i propalicu kao što je ovaj vetrogonja koji hteo samo da se provede.
E, kad ti nešto uvrtiš u glavu...
Dobro, setićeš se mojih reči, ali će biti dockan kao i za Dašenjku.
Dobro, dobro, nećemo više o tome govoriti - prekide ga kneginja setivši se nesrećne Doli.
Lepo, zbogom!
I prekrstivši jedno drugo i poljubivši se, ali osećajući da su ostali svako pri svom mišljenju, raziđoše se muž i žena.
Kneginja je doista mislila i tvrdo bila uverena da je današnje poselo rešilo sudbinu Kitinu, i da se ne može sumnjati u namere Vronskog; ali je muževljeve reči zbuniše. I kad se vratila u svoju sobu, ona, isto onako kao i Kiti, plašeći se neizvesne budućnosti, nekoliko puta ponovi u sebi: pomozi, bože pomozi, bože pomozi!«

XVI


Vronski nikad nije poznavao domaći život. Njegova mati bila je u mladosti čuvena dama iz velikog sveta, koja je, i dok joj je muž bio živ, a naročito docnije, imala mnogo romana za koje je znao ceo svet. Oca skoro nije ni zapamtio, a školovao se u Paževskom korpusu.[27]
Izišavši iz škole kao mlad, sjajan oficir, on zapade odmah u društvo bogatih petrogradskih oficira. Premda je odlazio i u petrogradsko više društvo, ipak su sve ljubavne avanture bile izvan toga društva.
Posle raskošnog i grubog petrogradskog života, on je sad, u Moskvi, prvi put osetio kako je to divno približiti se miloj i nevinoj devojci iz velikog sveta, koja ga je zavolela. Nije mu bilo ni na kraj pameti da može biti nečeg rđavog u njegovim odnosima prema Kiti. Na balovima, on je većinom igrao s njom; odlazio im je u kuću. Razgovarao je s njom o onom o čemu se obično razgovara u društvu; o svakojakim besposlicama, ali o besposlicama kojima je on i nehotice davao naročiti za nju smisao. Mada joj ništa nije rekao što joj ne bi mogao reći pred svima, on je osećao da ona sve većma zavisi od njega, i što je jače to osećao, sve mu je milije bilo, i njegovo osećanje prema njoj postajalo je još nežnije. Nije znao da njegovo ponašanje prema Kiti ima svoje određeno ime, da je to zavođenje devojke bez namere da se oženi njom, i da je to zavođenje jedna od rđavih pojava koje su tako obične kod mladih aristokrata kao što je on. Njemu se činilo da je on prvi pronašao to zadovoljstvo, i uživao je u svome pronalasku.
Da je nešto mogao čuti o čemu su razgovarali njeni roditelji to veče, da se nešto mogao staviti na gledište porodice i doznati da će Kiti biti nesrećna ako je on ne uzme za ženu, on bi se veoma začudio, i ne bi tome poverovao. Nije mogao verovati da može biti rđavo ono što pričinjava tako veliko i lepo zadovoljstvo njemu, a naročito njoj. Još manje bi poverovao da treba da se oženi.
Ženidba mu se uvek činila kao nešto nemogućno. On ne samo da nije voleo porodični život, već je, prema opštem shvatanju neoženjenih ljudi
među kojima se on kretao, gledao u porodici, a naročito u mužu, nešto tuđe, neprijateljsko, i, smešno. Ali iako Vronski nije ni slutio o čemu su govorili roditelji, ipak je, kad je to veče izišao od Ščerbackih, osetio da se ona duhovna tajna veza koja je vezivala njega i Kiti to veče utvrdila tako jako, da je valjalo nešto preduzeti. Ali šta se moglo i šta je trebalo preduzeti, to on nije mogao smisliti.
»To i jeste divno - mislio je on vraćajući se od Ščerbackih, i, kao uvek, iznoseći od njih prijatno osećanje čistote i svežine, koje je donekle dolazilo i otud što celo to nije pušio, zajedno sa nekim novim osećanjem ganutosti što ga ona voli - to i jeste divno, što ni ja ni ona nismo ništa kazali, ali smo se tako razumeli u onom nevidljivom razgovoru pogleda i intonacija, da je danas jasnije no ikad kazala da me voli. I kako je sve to bilo ljupko, prosto i, što je glavno, poverljivo! I sam se osećam bolji i čistiji. Osećam da imam srca, i da u sebi imam puno lepih osobina. One mile zaljubljene oči! Kad mi je rekla: o, veoma...«
»Pa šta? Pa ništa. Meni je lepo, a i njoj je lepo.« I on se zamisli gde da završi to veče.
U mislima nabroja kuda bi mogao otići. »Klub, partija bezika[28] i šampanj s Ignjatovim? Ne, neću da idem. Château des fleurs,[29] tamo ću naći Oblonskog, kuplete, cancan?[30] Neću, dosadilo mi je. Eto zato i volim Ščerbacke što s njima i sam postajem bolji. Idem kući.« I ode pravo u svoju sobu kod Disoa, naredi da mu se donese večera, zatim se svuče, i tek što spusti glavu na uzglavlje, čvrsto zaspa.

XVII


Sutradan, u jedanaest sati pre podne, Vronski iziđe na železničku stanicu petrogradske pruge da dočeka majku, i prvo lice koje srete na velikim stepenicama beše Oblonski koji je tim vozom očekivao sestru.
A, vaša svetlosti! - viknu Oblonski. - Koga ti čekaš?
Očekujem majku - odgovori Vronski osmejkujući se kao i svi koji su se nalazili s Oblonskim, rukova se s njim i zajedno se uspeše uz stepenice.
Treba da dođe danas iz Petrograda.
A ja sam te sinoć čekao do dva sata. Kuda si otišao od Ščerbackih?
Kući - odgovori Vronski. - Pravo da ti kažem, tako mi je bilo prijatno juče kod Ščerbackih da mi se posle nikud nije išlo.
Poznajem dobre konje po nekim njihovim žigovima a zaljubljene mladiće po očima - izdeklamova Stepan Arkadijevič isto onako kao i ranije Ljevinu.
Vronski se osmehnu kao čovek koji to ne pobija, ali promeni razgovor.
A koga ti čekaš? - upita on.
Ja? Jednu lepu ženu - reče Oblonski.
Gde sad!
Honni soit qui mal y pense![31] Čekam svoju sestru Anu.
Aha, Karenjinu! - reče Vronski.
Izvesno je poznaješ?
Čini mi se da je poznajem! Ili ne... Bogami, ne sećam se - odgovori rasejano Vronski koji je pri imenu Karenjine nejasno predstavljao sebi nešto naduveno i dosadno.
Ali Aleksija Aleksandroviča, moga čuvenoga zeta sigurno znaš. Njega poznaje ceo svet.
To jest, znam ga po čuvenju i iz viđenja. Znam da je pametan, učen, u
neku ruku božanstven... Ali, znaš, to nije moja... not in my line[32] - reče Vronski.
Jest, on je vrlo znamenit čovek; malo je konzervativan ali je krasan čovek - primeti Stepan Arkadijevič – krasan čovek.
Utoliko bolje za njega - reče Vronski smešeći A! ti si tu - okrete se on visokom starom lakeju svoje matere, koji je stojao kod vrata - uđi ovamo.
U poslednje doba, pored simpatija koje su svi ima Stepana Arkadijeviča, Vronski je osećao prema njemu još veću naklonost, jer ga je u svojoj mašti dovodio u vezu s Kiti.
A hoćemo li u nedelju prirediti večeru za primadonu? - reče Vronski, uzevši pod ruku Oblonskog smešeći se.
Zacelo. Ja ću razaslati pozivnice. Ah, jesi li se upoznao juče s mojim prijateljem Ljevinom? - upita Stepan Arkadijevič.
Dakako. Samo je nešto brzo otišao.
On je divan čovek - nastavi Oblonski. - Zar ne?
Ne znam - odgovori Vronski - otkud to da kod sviju Moskovljana, izuzimajući, razume se, one s kojima govorim – dodade on šaleći se - ima nešto oštro. Nekako se odmah kostreše, kao da hoće da ti dadu da osetiš nešto...
Ima toga, istina je da ima... - reče Stepan Arkadijevič smešeći se veselo.
Hoće li skoro? - zapita Vronski poslužitelja.
Voz je krenuo s poslednje stanice - odgovori ovaj.
Približavanje voza sve se većma obeležavalo pripremama na stanici, trčkaranjem nosača, dolaskom žandarma i poslužitelja, i pristizanjem onih koji su nekog očekivali. Kroz hladnu maglu videli su se radnici u kratkim kožusima i mekim čizmama od valjanog sukna, koji su prelazili preko ukrštenih šina; daleko na šinama čulo se zviždanje lokomotive i kretanje nečega teškog.
Ne - reče Stepan Arkadijevič koga mnogo beše obuzela želja da ispriča Vronskom Ljevinove namere u pogledu Kiti. - Ne, ti nisi dobro ocenio moga Ljevina. On je vrlo nervozan čovek, biva i neprijatan, to je istina, ali je zato drugi put mio. To je poštena, iskrena priroda i zlatno srce. Samo, juče je bilo i naročitih razloga - nastavi Stepan Arkadijevič osmejkujući se značajno i potpuno zaboravljajući na ono iskreno saosećanje koje je juče imao prema Ljevinu, i koje je sad u istoj meri osećao prema Vronskom. - Jest, bilo je razloga zbog kojeg je on juče mogao biti ili odveć srećan ili odveć nesrećan.
Vronski zastade i otvoreno zapita.
To jest, kako? Da nije juče prosio tvoju bel-le-soeur[33]?
Može biti - reče Stepan Arkadijevič. - Nešto mi se juče tako činilo. Jest, ako je sa posela otišao rano i bio neraspoložen, onda je tako... Odavno je zaljubljen u nju, i meni ga je veoma žao.
Tako!... Uostalom, ja mislim da ona može računati na bolju partiju reče Vronski, i isprsivši se poče opet šetati. - Uostalom, ja ga i ne poznajem - dodade on. - Jest, to je težak položaj! Zbog toga većina i pretpostavlja da ostane pri poznanstvima sa Klarama. S njima, nesreća je samo ako nedostaje novaca, a ovde je u pitanju tvoje dostojanstvo. Ali evo voza.
I zaista, u daljini je već zviždala lokomotiva. Kroz nekoliko minuta peron se zatrese; izbacujući paru koja je zbog mraza padala dole, naiđe lokomotiva, na kojoj se poluga srednjeg točka polako i ravnomerno ugibala i opružala, i sa koje se klanjao umotani, injem pokriveni mašinist; a za tenderom, sve lakše, i sve većma zatresajući peron, prođe vagon s prtljagom i psom koji je urlikao; najzad, zatresajući se pre nego što će stati, naiđoše putnički vagoni.
Otresiti kondukter, dajući zviždanjem znak, skoči dole, a za njim, jedan po jedan, počeše silaziti nestrpljivi putnici: gardijski oficir koji se držao pravo i gledao oštro oko sebe; nemiran trgovčić s torbom koji se veselo smeškao; seljak s vrećom preko ramena.
Vronski, stojeći kraj Oblonskog, posmatraše vagone i one što su izlazili, potpuno zaboravivši na mater. To što je maločas doznao o Kiti, uzbuđivalo ga je i radovalo. Grudi su mu se nehotice nadimale, a oči sijale. Osećao se kao pobednik.
- Grofica Vronska je u ovom odeljenju - reče otresiti kondukter, prilazeći Vronskom.
Kondukterove reči istrgoše ga iz misli i nagnaše da se seti matere i viđenja s njom. On u duši nije poštovao mater, i, ne dajući sebi računa o tome, nije je ni voleo; ali prema pojmovima kruga u kojem je živeo, i prema svom vaspitanju, nije mogao zamisliti drukčije odnose prema materi sem najponiznijih i punih poštovanja, i utoliko više poniznih i punih poštovanja ukoliko je u duši mater manje poštovao i voleo.

XVIII


Vronski pođe za kondukterom u vagon, i na ulazu u kupe zastade da načini put gospođi koja je izlazila.
Bacivši samo pogled na spoljašnjost te gospođe, s običnim taktom čoveka iz velikog sveta, poznade da ona pripada višem društvu. On se izvini i pođe u vagon,ali oseti potrebu da je još jednom pogleda - ne zato što je bila vrlo lepa, niti zbog elegancije i skromne gracije koja se ogledala u celoj njenoj pojavi, već zato što je u izrazu njenog milog lica, kad je prošla pokraj njega, bilo nečeg osobito nežnog i umiljatog. Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega ispunjavao njeno biće, da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.
Vronski uđe u kupe. Njegova mati, mršava starica crnih očiju i ukovrdžene kose, žmirkaše, upirući pogled u sina i smeškajući se tankim usnama. Ustavši s divana, ona dade sobarici torbicu i pruži sinu malu, suhu ruku, zatim mu podiže glavu sa svoje ruke i poljubi ga u obraz.
Jesi li dobio telegram? Jesi li zdrav? Hvala bogu.
Kako ste putovali? - upita sin, sedajući pored nje i osluškujući nehotice ženski glas pred vratima. Znao je da je to bio glas one gospođe koju je sreo na ulazu.
Ipak se ne slažem s vama - govorio je gospođin glas.
Petrogradsko shvatanje, gospođo.
Nije petrogradsko, već prosto žensko - odgovori ona.
E, dopustite da vam poljubim ruku.
Doviđenja, Ivane Petroviču. Vidite, molim vas, da li je tu moj brat i pošaljite ga k meni - reče gospođa baš kraj samih vrata, i uđe u kupe.
Jeste li našli brata? - upita Vronski obraćajući se gospođi. Vronski se seti da je to Karenjina.
Vaš brat je ovde - reče on i ustade. - Oprostite, nisam vas poznao, a poznanstvo naše je i bilo tako kratko – reče Vronski klanjajući se - da me se vi, izvesno, i ne sećate.
Ne, ne - reče ona - ja bih vas poznala zato što smo, vaša majka i ja, celim putem, čini mi se, samo o vama govorile – dodade ona i dopusti najzad onoj živahnosti koja se otimala da izađe na površinu, da izbije u osmejku. - Ali moga brata još nema.
Zovni ga, Aljoša - reče stara grofica. Vronski siđe na peron i viknu:
Oblonski! Ovamo!
Ali Karenjina ne sačeka brata, već, čim ga spazi, odlučnim i lakim korakom iziđe iz vagona. I kad joj brat priđe, ona jednim pokretom, koji odlučnošću i gracijom iznenadi Vronskog, zagrli brata levom rukom oko vrata, privuče ga k sebi i toplo ga poljubi. Vronski je gledaše ne skidajući s nje očiju, i smeškao se ne znajući ni sam čemu. Ali setivši se da ga mati čeka, uđe u vagon.
Je li da je divna? - reče grofica o Karenjinoj. - Muž ju je smestio sa mnom, i meni je bilo vrlo prijatno. Celim putem smo razgovarale. A ti, kažu... vous filez le parfait amour. Tant mieux, mon cher, tant mieux.[34]
Ne znam na šta ciljate, maman - odgovori sin hladno. - Hoćemo li,
maman?
Karenjina opet uđe u vagon da se oprosti sa groficom.
Dakle, grofice, vi ste se našli sa sinom, a ja sa bratom – reče ona veselo. - A i moje su se priče iscrple, ne bih imala šta više da vam pričam.
A, ne - reče grofica uzevši je za ruku - ja bih s vama mogla putovati oko sveta i ne bi mi bilo dosadno. Vi ste jedna od onih ljupkih žena pored kojih se čovek prijatno oseća ne samo kad razgovara već i kad ćuti. A na vašeg sina nemojte, molim vas, mnogo misliti; nemogućno je nikad se ne rastajati.
Karenjina je stajala nepomično, držeći se izvanredno pravo, a oči su joj se smeškale.
Ana Arkadijevna - reče grofica objašnjavajući sinu – ima sinčića, čini mi se od osam godina; nikad se dosad nije od njega odvajala, pa joj je sad teško
što se rastala s njim.
Jest, ja i grofica smo za sve vreme razgovarale ja o svom, a ona o svom sinu - reče Karenjina, i opet joj osmejak obasja lice, ljubak osmejak koji je bio upućen njemu.
To vam je izvesno i dosadilo - reče on prihvatajući u letu loptu koketerije koju mu je ona bacila. Ali ona, očigledno, nije htela da nastavi razgovor u tom pravcu i okrete se staroj grofici.
Mnogo vam hvala na društvu. Nisam ni osetila kako mi je jučerašnji dan prošao. Doviđenja, grofice.
Zbogom, mila moja - odgovori grofica. - Dopustite da poljubim vaše divno lice. Reći ću vam prosto i iskreno, kao što star svet ima običaj, da sam vas zavolela.
Ma koliko da je ta fraza bila obična, Karenjina joj očigledno iskreno poverova i obradova se. Ona porumene, saže se malo, podmetnu lice pod grofičine usne, zatim ispravi i sa istim osmejkom, koji se talasao između očiju i usta, pruži ruku Vronskom. On prihvati ručicu koju mu ona pruži, i kao nečem osobitom se obradova kad mu ona energično steže ruku i kad je jako i smelo prodrma. Ona iziđe brzim korakom koji je začudo lako nosio njeno dosta puno telo.
Veoma je ljupka - reče starica.
To je isto mislio i sin. On ju je pratio očima dok se njena graciozna pojava ne izgubi, a osmejak mu ostade na licu. Vide kroz prozor kako ona priđe bratu, uze ga pod ruku i poče mu nešto živo govoriti, nešto što očigledno nije imalo veze s njim, Vronskim, i to mu beše krivo.
A vi, maman, jeste li potpuno zdravi? - ponovi on obraćajući se majci.
Sve je dobro, odlično. Alexandre je vrlo ljubazan. I Marie se prolepšala.
Ona je vrlo interesantna.
I opet poče pričati o onom što ju je najviše zanimalo: o krštenju unuka, zbog čega je išla u Petrograd, i o naklonosti koju je car ukazao njenom starijem sinu.
Evo i Lavrentija - reče Vronski, gledajući kroz prozor - sad možemo poći, ako hoćete.
Stari upravitelj grofičin, koji je putovao s njom, uđe u vagon, javi da je sve spremno, i grofica se diže da ide.
Hajdemo, sad nema mnogo sveta - reče Vronski.
Sobarica ponese torbicu i psetance, a upravitelj i nosač druge kofere.
Vronski uze majku pod ruku; ali baš kad su izlazili iz vagona, najedanput nekoliko ljudi uplašenih lica protrča pored njih. Protrča i šef stanice sa svojom kapom neobične boje. Sigurno se desilo nešto neobično. Svet je trčao natrag.
Šta?... šta?... gde?... Bacio se!... pregažen!... - čulo se među prolaznicama.
Stepan Arkadijevič i sestra koju je držao ispod ruke, takođe uplašenih lica, vrate se i zastanu na ulazu u vagon, izbegavajući svetinu.
Gospođe uđoše u vagon, a Vronski i Stepan Arkadijevič pođoše za svetom da doznaju pojedinosti nesreće.
Čuvar, da li zato što je bio pijan, ili što se odveć umotao na jakoj zimi, nije čuo da se voz vraća, i voz ga je pregazio.
Još pre nego što se Vronski i Oblonski vratiše, gospođe su doznale pojedinosti od grofičina upravitelja.
Oblonski i Vronski videli su unakažen leš. Oblonskom je to očigledno bilo teško. On se mrštio i činilo se da je bio gotov da zaplače.
Ah, to je grozno! Ah, Ana, samo da si videla! Adž strahota! - ponavljao je. Vronski je ćutao, njegovo lepo lice je bilo ozbiljno ali sasvim mirno.
Ah, da ste samo videli, grofice - govorio je Stepan Arkadijevič. - I žena mu je ovde... Strašno je bilo da je čovek pogleda… Bacila se na njegovo mrtvo telo. Vele da je bio hranitelj velike porodice. To je strašno!
Da li bismo mogli nešto učiniti za nju? - uzbuđenim šapatom reče Karenjina.
Vronski je pogleda i u času iziđe iz vagona.
Odmah ću se vratiti, maman - reče okrenuvši se na vratima.
Kad se posle nekoliko minuta vratio, Stepan Arkadijevič je već razgovarao s groficom o novoj pevačici, a grofica se nestrpljivo osvrtala na vrata očekujući sina.
Sad možemo ići - reče Vronski ulazeći.
Iziđoše zajedno. Vronski je išao napred s majkom. Pozadi, Karenjina s bratom. Kod izlaza stiže ih šef stanice i priđe Vronskom.
Vi ste dali mome pomoćniku dve stotine rubalja. Budite tako ljubazni i recite kome ih namenjujete.
Udovici - reče Vronski sležući ramenima. - Ne razumem šta tu još treba pitati.
Vi ste dali? - doviknu Oblonski iza njegovih leđa, i stegnuvši sestrinu
ruku dodade: - To je vrlo lepo, vrlo lepo. Je li da je to krasan čovek? Klanjam se, grofice.
I on i sestra zastadoše da potraže njenu sobaricu.
A kad iziđoše, kočije Vronskih već behu odmakle. Ljudi koji su izlazili razgovarali su samo o onome što se dogodilo.
Strašna smrt! - reče neki gospodin prolazeći pored njih. - Vele da je prepolovljen.
Naprotiv, ja mislim da je to najlakša smrt, trenutna – reći će drugi.
Zašto ne preduzimaju mere da se to ne dešava – govorio je treći.
Karenjina sede u kočije, i Stepan Arkadijevič s čuđenjem opazi da joj usne dršću i da se jedva uzdržava da ne zaplače.
Šta ti je, Ana? - upita je kad odmakoše nekoliko stotina metara.
Rđav znak - reče ona.
Koješta! - reče Stepan Arkadijevič. - Ti si došla, i to je glavno. Ne možeš zamisliti koliko se uzdam u tebe.
A poznaješ li odavno Vronskog? - upita ona.
Poznajem. Znaš, mi se nadamo da će on uzeti Kiti.
Tako? - reče tiho Ana. - A sad, hajde da govorimo o tebi - dodade ona odmahnuvši glavom kao da je fizički htela da odbaci nešto suvišno što joj je smetalo. - Da govorimo o tvojim stvarima. Dobila sam tvoje pismo, i evo me.
Da, ti si mi još jedina nada - reče Stepan Arkadijevič.
Dela, ispričaj mi sve.
I Stepan Arkadijevič poče da priča.
Kad stigoše do kuće, Oblonski pomože sestri da siđe, uzdahnu, rukova se s njom i ode u kancelariju.

XIX


Kad Ana uđe, Doli je sedela u malom salonu, pokraj punačkog plavokosog dečka koji je već sad ličio na oca, i slušala njegov zadatak iz francuskog čitanja. Dečko je čitao i zavrtao rukom dugme na kaputu koje se jedva držalo, trudeći se da ga otkine. Mati je nekoliko puta odstranjivala ruku, ali puna ručica je ipak ponovo dohvatala dugme.
Mati otkide dugme i metnu ga u džep.
Griša, ostavi ruke na miru - reče ona i lati se opet pokrivača, svog starog rada, kojeg se uvek prihvatala u teškim trenucima života; plela je nervozno, pomerajući prstom i brojeći petlje. Mada je juče naredila bila da kažu mužu kako je se ništa ne tiče hoće li doći njegova sestra ili ne – ipak je sve spremila za njen dolazak i uzbuđeno je očekivala zaovu.
Doli je bila ubijena tugom, sva obuzeta njom. Ipak nije zaboravljala da je njena zaova Ana bila žena jednoga od najviših činovnika u Petrogradu i petrogradska grande dame. I zahvaljujući tome, ona nije uradila ono što je rekla mužu, to jest, nije zaboravila da će joj doći zaova. »Najzad, Ana nije ničemu kriva - mislila je Doli. - Ja o njoj znam samo dobro, i ona je prema meni uvek bila ljubazna i prijateljski raspoložena.« Doduše, ukoliko se sećala svojih utisaka iz Petrograda kod Karenjinih, njihova kuća nije joj se sviđala: bilo je nečega lažnog u celokupnom sklopu njihovog domaćeg života. »Ali zašto je ja ne bih primila? Samo da joj ne padne na pamet da me teši! - mislila je Doli. - Sve te utehe, savete i hrišćanska praštanja, sve sam ja to već hiljadu puta prebirala u pameti, i sve to ništa ne vredi.«
Poslednjih dana Doli je bila sama s decom. Da govori o svome jadu, nije htela, a da s takvim jadom na duši govori o nečem drugom, nije mogla. Znala je, međutim, da će, ma na koji način, Ani kazati sve, i čas se radovala pri pomisli da će joj sve reći, čas se ljutila zbog toga što će morati da govori o svom poniženju s njom, s njegovom sestrom, i slušati njezine već spremljene fraze utehe i njene savete.
Gledajući na sat, ona je Anu očekivala svakog trenutka, i kao što se to
često dešava, propustila baš onaj trenutak kad je gošća stigla, te nije čula zvonce.
Čuvši šuštanje haljine i lake korake na samim vratima, osvrte se, i na njenom napaćenom licu i nehotice se ukaza ne radost, već čuđenje.
Ona ustade i zagrli zaovu.
Zar si već stigla? - reče ljubeći Anu.
Kako se radujem, Doli, što te vidim!
I meni je veoma milo - reče Doli osmehnuvši se tanko i trudeći se da po Aninom licu pozna da li ona zna sve. »Izvesno zna«, pomisli opazivši saučešće na Aninu licu. - Hajdemo da te odvedem u tvoju sobu - reče Doli, starajući se da po mogućnosti što dalje odloži trenutak objašnjenja.
Je li to Griša? Bože, koliko je porastao! - reče, Ana i, poljubivši dečka i ne skidajući očiju s Doli, zastade i porumene. - Dopusti da ostanemo ovde.
Ona skide maramu, pa šešir, i zakačivši njime za pramen svoje crne, uvek kovrdžave kose, poče vrteti glavom da otkači kosu.
Ti sva blistaš od sreće i zdravlja! - reče Doli skoro sa zavišću.
Ja?... Da - reče Ana. - Bože moj, Tanja! Vršnjakinja moga Serjože - dodade okrećući se devojčici koja utrča. Uze je u naručje i poljubi je. - Zlatna, divna devojčica! Dela, pokaži mi ih sve.
Svako je dete Ana nazivala po imenu i sećala se ne samo imena već i godina, meseci, naravi, i kad je koje bolovalo, i Doli nije mogla da to ne ceni.
Pa, da odemo onda k njima - reče Doli. - Šteta što Vasja spava.
Pošto su videle decu, one sedoše, same, u salonu, da popiju kafu. Ana prihvati poslužavnik, pa ga odmah zatim odmače.
Doli - reče - on mi je pričao.
Doli hladno pogleda u Anu. Ona je očekivala fraze, pune pretvorničkog saučešća; ali Ana ne reče ništa takvo.
Mila Doli! - reče ona. - Ja neću ni njega da branim, ni tebe da tešim; to je nemogućno. Ali, dušo moja, meni te je žao, žao mi te je od sveg srca!
Iza gustih trepavica njenih sjajnih očiju najedanput se ukazaše suze. Ona sede bliže snahi i uze je za ruku svojom malom, energičnom rukom. Doli se ne odmače od nje, ali lice joj zadrža hladni izraz. Ona reče:
Mene niko ne može utešiti. Sve je izgubljeno posle onoga što se dogodilo, sve je svršeno!
I čim to izgovori, lice joj postade meko. Ana podiže suvu, mršavu Dolinu
ruku, poljubi je i reče:
Šta da se tu radi, šta da se radi, Doli? Kako je najbolje da se postupi u tom užasnom položaju? - To je ono o čemu valja promisliti.
Sve je svršeno, pa kraj - reče Doli. - Najgore je to, razumećeš, što ne mogu da ga ostavim: deca me vezuju. Ali s njim ne mogu živeti, za mene je mučenje i kad ga samo vidim.
Doli, draga, on mi je sve pričao, ali ja bih htela da čujem i od tebe, reci mi sve.
Doli je pogleda upitnim pogledom.
Anino lice izražavalo je iskreno saučešće i ljubav.
Dobro - reče ona odjednom. - Ali pričaću ti iz početka. Ti znaš kako sam se udala. S vaspitanjem koje mi je maman, ne samo da sam bila nevina, bila sam glupa. Ja ništa nisam znala. Kažu, znam, da muževi pričaju ženama o svom ranijem životu, ali Stiva... - ona se popravi: - Stepan Arkadijevič meni nije ništa pričao. Nećeš mi verovati, ja sam sve do sad mislila da sam ja jedina žena koju je on poznao. Tako sam proživela osam godina. Razumej, ne samo što nisam slutila da mi je neveran, nego sam to smatrala za nemogućno; i sad, zamisli samo, s takvim pojmovima doznati najedanput svu strahotu i prljavštinu... Razumej me. Biti potpuno uveren u svoju sreću i odjedanput... - nastavi Doli uzdržavajući se da ne zajeca - dobiti pismo... njegovo pismo upućeno njegovoj ljubaznici, a mojoj guvernanti. Ne, to je i suviše strašno! - ona brzo izvuče maramicu i pokri lice njom. - Još bih razumela trenutni zanos - nastavi ona pošto poćuta neko vreme - ali da me vara namerno, prepredeno... i to s kim?... Da bude moj muž u isto vreme kad i njen... to je strašno! Ne možeš ti to razumeti...
A, ne, ja razumem! Razumem, draga Doli, razumem - govorila je Ana stežući joj ruku.
A misliš li da on razume svu strahotu moga položaja?! - nastavi Doli. - Ni najmanje! On je srećan i zadovoljan.
Ne, ne! - prekide je brzo Ana. - Žalost ga pogledati, on je kao ubijen od kajanja...
Da li je on sposoban za kajanje? - prekide je Doli gledajući zaovi pravo u oči.
Da! Ja ga poznajem. Nisam ga mogla gledati bez saučešća. Mi ga obe poznajemo. On je dobar, ali je ponosit, a sad je tako ponižen. Znaš šta me je najviše dirnulo... (i tu Ana pogodi ono što je Doli najviše moglo dirnuti) njega muče dve stvari: prvo, što ga je sramota od dece, a drugo, što on, koji te voli...
jest, voli iznad svega na svetu - prekide ona Doli koja je taman! htela da to poreče - što je tebi zadao bol i ubio te. »Ne, ne, ona mi neće oprostiti«, govori on neprestano.
Doli je zamišljeno gledala u stranu, slušajući zaovine reči.
Jest, ja razumem, njegov je položaj strašan: krivcu je teže nego nevinom
reče Doli - ako oseća da je zbog njegove krivice došla sva nesreća. Ali kako da mu oprostim, kako da postanem opet njegova žena posle one? Za mene bi život s njim bio prava muka baš zato što volim svoju raniju ljubav prema njemu...
I gorak plač joj prekide reč.
Kao navlaš, svaki put kad bi se malo odobrovoljila, opet je počinjala da govori o onom što ju je dražilo.
Da, ona je mlada, ona je lepa - nastavi. - A znaš li ti, Ana, ko je oduzeo moju mladost i lepotu? On i njegova deca. Ja sam odslužila, i u toj službi prošlo je sve moje, i njemu je sad, razume se, milije sveže i nevaljalo stvorenje. Oni su, izvesno, govorili o meni, ili, još gore, prećutkivali... razumeš li?
U njenim očima planu opet mržnja.
I posle svega toga da mi govori... I zar ja da mu verujem?... Nikad. Ne, ne, svršeno je, sve što je nekad bilo uteha, nagrada za rad i muke... Da li ćeš mi verovati? Eto, maločas sam slišavala Grišu: pre je to bila za mene radost, sad mučenje. Zašto se staram i trudim? Našto su mi ta deca? Strašno je to što se moja duša odjednom preokrenula, i umesto ljubavi i nežnosti, osećam prema njemu samo mržnju, jest, mržnju. Ja bih ga ubila i...
Doli, dušice, ja razumem, ali ne kidaj se toliko. Ti si tako uvređena da mnogo šta vidiš drukčije nego što je u stvari.
Doli se umiri i one poćutaše jedno dva minuta.
Šta da se radi, razmisli, Ana, pomozi. Ja sam o svemu razmislila, i ne mogu ništa da nađem.
Ana nije mogla ništa da smisli, ali se njeno srce odazivalo na svaku reč, na svaki izraz snahina lica.
Reći ću ti samo ovo - poče Ana - ja sam mu sestra, znam mu narav, onu sposobnost da sve, sve zaboravi (ona učini pokret ispred čela), onu sposobnost da se sasvim zanese; ali to i da se potpuno pokaje. On sad ne veruje, on ne razume kako je mogao učiniti što je učinio.
Ne, on razume, on je i onda razumeo! - prekide je Doli. Ali ja... ti
zaboravljaš na mene... zar je meni lakše?
Čekaj. Kad mi je pričao, priznajem, još nisam razumela u strahotu tvoga položaja. Videla sam samo njega i to da je porodica razorena, i bilo mi ga je žao; ali sad, kad sam porazgovarala s tobom, ja, kao žena, vidim drugo, vidim tvoje muke, i ne mogu ti reći koliko mi je žao tebe! Doli, dušice, ja razumem tvoje patnje potpuno, samo jedno ne znam: ne znam... Ja ne znam koliko još u tvom srcu ima ljubavi prema njemu. To ti znaš - ima li toliko da mu možeš oprostiti. Ako ima, oprosti!
Ne - poče Doli, ali Ana je prekide ljubeći joj još jednom ruku.
Ja poznajem svet više nego ti - reče ona. - Ja poznajem ljude kao što je Stiva, i znam kako oni gledaju na to. Ti kažeš da je on s njom govorio o tebi. Toga nije bilo. Ti ljudi bivaju neverni, ali domaće ognjište i žena, to je za njih svetinja. Oni nekako preziru one žene, i one ne smetaju porodici. Oni između porodice i toga povuku neku crtu, preko koje se ne može preći. Ja to ne razumem, ali je tako.
Jest, ali on je nju ljubio...
Doli, čekaj, dušice. Ja sam videla Stivu kad je bio u tebe zaljubljen. Sećam se onog vremena kad je dolazio k meni i plakao govoreći o tebi i o tome kako si ti za njega nešto poetično, nedostižno, i znam, što je duže bio kraj tebe, na sve veću visinu te je dizao. Često smo mu se i smejali što je uza svaku reč dodavao »Doli je divna žena!« Ti si za njega bila i ostala božanstvo, a ovo što se desilo, nije zanos njegove duše...
Ali ako se taj zanos ponovi?
To je isključeno, bar tako ja mislim.
Lepo, no da li bi ti oprostila?
Ne znam, ne mogu ti reći... Ne, mogu - reče Ana pošto promisli malo. I obuhvativši mislima položaj i promerivši ga na merilu duše svoje, dodade: - Ne, mogu, mogu, mogu. Jest, ja bih oprostila. Ne bih ostala onakva kakva sam bila pre toga, da, ali bih oprostila, i tako bih oprostila kao da toga nije ni bilo, kao da toga nikad nije bilo...
Pa, razume se - prekide je brzo Doli kao da je sad govorila o onom o čemu je mnogo puta mislila - inače ne bi ni bilo oproštenje. Ako treba oprostiti, onda potpuno, potpuno. Hajdemo da te odvedem u tvoju sobu - reče ustajući i usput i zagrli Anu. - Mila moja, baš se radujem što si došla. Sad mi je lakše, kudikamo lakše.

XX


Ceo taj dan Ana je provela kod kuće, to jest kod Oblonskih i nije nikog primala, premda su neki njeni poznanici, čim su doznali da je došla, dolazili još istoga dana. Ana je celo jutro provela s Doli i s decom.
Samo je poslala bratu pisamce da svakako ruča kod kuće, »Dođi, dobar je bog«, pisala je ona.
Oblonski je ručao kod kuće; razgovor je bio opšti i žena je razgovarala s njim govoreći mu »ti«, što ranije nije činila. Između muža i žene stajalo je još ranije otuđenje, ali više nije bilo pomena o razvodu, i Stepan Arkadijevič vide da se može objasniti s njom i pomiriti..«!
Odmah posle ručka dođe Kiti. Ona je poznavala Anu Arkadijevnu, ali vrlo malo; i sad je došla sestri sa zebnjom kako li će je primiti ta petrogradska velika gospođa koju su svi toliko hvalili. Ali odmah vide da se dopala Ani Arkadijevnoj. Ana je očigledno uživala u njenoj lepoti i mladosti, i Kiti jedva dođe k sebi kad već oseti da je ne samo pod njenim uticajem, već da je prosto zaljubljena u nju, onako kako se mlade devojke mogu zaljubiti u udate i starije gospođe.
Ana nije ličila na veliku gospođu, ili na majku osmogodišnjeg sina; po gipkim pokretima, svežini i neprestanoj živahnosti na njenu licu, koja je izbijala čas u osmejku čas u pogledu, pre bi ličila na dvadesetogodišnju devojku, da nije bilo ozbiljnog, ponekad tužnog izraza njenih očiju, koji je zadivljavao i privlačio Kiti. Kiti je osećala da je Ana potpuno prirodna i da ništa ne skriva; ali da u njoj ima neki drugi viši svet čežnja i želja, složenih i poetičnih, koje njoj, Kiti, ne behu pristupačne.
Posle ručka, čim Doli ode u svoju sobu, Ana brzo ustade i priđe bratu koji je pripaljivao cigaru.
Stiva - reče mu ona, veselo namigujući, krsteći ga i pokazujući vrata očima. - Idi, i neka ti bog bude u pomoći.
On baci cigaru razumevši sestru, i nestade s one strane vrata.
Kad Stepan Arkadijevič ode, Ana se vrati, sede na divan, a deca se iskupiše oko nje. Da li zato što su deca videla da mama, voli tu tetku, ili zato što su ona sama nalazila u njoj neku naročitu draž, tek oba starija deteta, a za njima i mlađa deca, kao što često biva kod dece, pripiše se još pre ručka uz novu tetku ne odmičući od nje. Započe među njima neka vrsta igre, koja je bila u tome ko će sesti bliže novoj tetki, dodirnuti je, držati njenu malu ruku, ljubiti je, igrati se s njenim prstenom, ili makar dodirivati ubore njene haljine.
De, de, sešćemo kao i pre - reče Ana Arkadijevna i sede na svoje mesto.
I opet Griša podmetnu glavu pod njenu ruku i nasloni je na njenu haljinu, a lice mu zasija srećno i ponosito.
- Dakle, kad će biti bal? - upita ona Kiti.
- Iduće nedelje, i biće divan bal. Jedan od onih balova na kojima je uvek veselo.
- A zar ima balova na kojima je uvek veselo? - reče Ana s nežnim podsmehom.
- Čudnovato je, ali ima. Kod Bobriščevih je uvek veselo, kod Njikitinih takođe, a kod Meškovih uvek dosadno. Zar vi to niste opazili?
- Ne, dušice, za mene već nema takvih balova gde bi bilo veselo - reče Ana, i Kiti ugleda u njenim očima onaj naročiti svet koji ona nije poznavala. - Za mene ima samo balova na kojima je manje teško i dosadno...
- Kako vama može biti dosadno na balu?
- Zašto da meni ne bi moglo biti dosadno na balu? - upita Ana. Kiti opazi da Ana zna kakav će odgovor sledovati.
- Zato što ste vi uvek najlepši.
Ana je imala osobinu da pocrveni. Ona i sad porumene i reče:
- Prvo, nikada; a drugo, i kad bi bilo tako, našto to meni?
- Hoćete li ići na ovaj bal? - upita Kiti.
- Mislim da ću morati. Evo, na ovaj - reče ona Tanji, koja I skidala prsten što je lako klizio s njenog belog i pri kraju tankog prsta.
- Meni će biti veoma milo, ako dođete. Ja bih tako želela da ba balu vidim vas.
- Ako već moram ići, tešiću se bar mišlju da će to vama činiti zadovoljstvo... Griša, ne čupavi me, molim te, i onako sam čupava - reče nameštajući pramen kose koji je ispao i kojim se Griša igrao.
- Ja vas zamišljam na balu u ljubičastoj haljini.
- Zašto baš u ljubičastoj? - osmehnu se Ana. - Hajd’, idite, deco, idite! Čujete li? Mis Gul vas zove da pijete čaj - reče odmičući decu od sebe i ispraćajući ih u trpezariju.
- Znam ja zašto me vi zovete na bal. Vi se mnogom čemu nadate od toga bala, pa biste hteli da svi tu budu, da svi učestvuju.
- Otkud znate? Jeste.
- O, kako je lepo vaše doba - nastavi Ana. Sećam se i dobro znam tu plavičastu maglu, nalik na onu koja se viđa na švajcarskim planinama. Tu maglu koja pokriva sve u ono srećno doba kad se detinjstvo tek završava i kad se iz onog velikog, srećnog i veselog kruga izdvaja sve uža i duža staza koja i veselo i sa strepnjom ulazi u onu anfiladu[35], mada se ona čini i svetla i divna... Ko to nije preživeo?
Kiti se ćutke osmehivala. »Ali kako je ona to prošla? Tako bih volela da doznam ceo njen roman«, pomisli Kiti, sećajući se prozaičnog lica Aleksija Aleksandroviča, njenog muža.
- Ja ponešto znam. Stiva mi je govorio, i ja vam čestitam; on mi se veoma sviđa - nastavi Ana - videla sam Vronskog na stanici.
- Ah, zar je on bio tamo? - upita Kiti pocrvenevši. - A šta vam je Stiva govorio?
- Stiva mi je izbrbljao sve. I ja bih se veoma radovala... Juče sam putovala s majkom Vronskoga - i ona mi je neprestano govorila o njemu; to je njen ljubimac; ja znam da su majke, pristrasne, ali...
- A šta vam je mati pričala?
- O, mnogo! Doduše znam da joj je on ljubimac, ali jasno je da je i vitez... Ona mi je, na primer, pričala da je hteo dati sve svoje imanje bratu; da je u detinjstvu nešto osobito učinio, spasao ženu iz vode. Jednom rečju, junak - reče Ana smešeći se; i sećajući se dve stotine rubalja što ih je on dao na stanici.
Ali ne pričaše o tih dve stotine rubalja. Bilo joj je nekako nelagodno da se toga seća. Osećala je da je u tome bilo nečega što se nje ticalo, a čega nije smelo biti.
- Ona me je mnogo pozivala da je posetim - nastavi Ana - a i ja bih volela da se vidim sa staricom, pa ću joj sutra otići. No, hvala bogu, Stiva se dugo zadržao kod Doli u kabinetu - dodade Ana promenivši razgovor i ustavši, kako se Kiti činilo, nezadovoljna nečim.
- Ne, ja ću prvi! ne, ja ću! - vikala su deca trčeći tetka Ani, pošto su bila
popila čaj.
- Svi zajedno! - reče Ana i smejući se potrči im u susret, pa zagrli i obori svu tu gomilu dece koja je cikala i preturala se od zadovoljstva.

XXI


U vreme kad je trebalo da stariji piju čaj, Doli iziđe iz svoje sobe.
Stepan Arkadijevič nije izlazio. On izvesno beše izišao iz ženine sobe na druga vrata.
- Bojim se da ti gore ne bude hladno - reče Doli Ani - pa hoću da te premestim dole, bar ćemo biti bliže.
- O, molim vas, za mene se ne brinite - odgovori Ana, posmatrajući pažljivo Doli i trudeći se da dozna jesu li se pomirili ili nisu.
- Ovde će ti biti vidno - odgovori Doli.
- Kažem ti da ja svuda i uvek spavam kao zaklana.
- O čemu to govorite? - zapita Stepan Arkadijevič izlazeći iz kabineta i obraćajući se ženi.
Po njegovu glasu i Kiti i Ana odmah razumeše da su se izmirili.
- Htela bih da premestim Anu dole, ali treba namestiti zavese. Niko to ne ume, moraću sama - odgovori Doli mužu.
»Bogzna da li su se sasvim izmirili?« pomisli Ana kad ču njen miran i hladan glas.
- Ah, nemoj, Doli, da radiš ono što je teško - reče Stepan Arkadijevič. - Hoćeš li da ja to uradim...
»Mora biti da su se pomirili«, pomisli Ana.
- Znam već kako ćeš ti uraditi - odgovori Doli. - Reći ćeš Matveju da uradi ono što stvarno ne ume, pa ćeš otići, a on će onda uraditi naopako - govorila je Doli i na uglovima njenih usana ukaza se običan, podrugljiv osmejak.
»Jest, sasvim su se izmirili - pomisli Ana - Hvala bogu!« i radujući se što je to ona izvela, priđe Doli i poljubi je.
- E, nije baš tako! Zašto ti tako potcenjuješ mene i Matveja? - reče Stepan Arkadijevič ženi i osmehnu se jedva primetno.
Kao i uvek, Doli se celo to veče držala prema mužu malo podsmešljivo, međutim Stepan Arkadijevič bio je zadovoljan i veseo, ali ipak ne više nego što je trebalo, da bi pokazao kako nije zaboravio svoju pogrešku, iako su mu je oprostili.
U devet i po, taj tako prijatan i veseo razgovor u kući Oblonskih, uz šolju čaja, bio je prekinut, kako se činilo, jednim beznačajnim događajem, koji se ipak svima učinio čudnovat. Razgovor se vodio o njihovim zajedničkim petrogradskim poznanicima, kad Ana odjednom ustade.
- Imam je u albumu - reče - pa ću vam ujedno pokazati i moga Serjožu - dodade s materinskim ponositim osmejkom.
Oko deset sati, vreme kad se obično rastajala sa sinom, i često ga, pre nego što će poći na bal, nameštala da spava, dođe Ani teško što je tako daleko od njega; i svejedno o čemu se govorilo, ona se u mislima svakog časa vraćala svom kudravom Serjoži. Zažele da vidi njegovu fotografiju i da porazgovara o njemu. Koristeći se prvim slučajem, ona ustade i lakim odlučnim koracima pođe po album. Stepenice koje su vodile gore, u njenu sobu, bile su prema velikim, zagrejanim stepenicama na glavnom ulazu.
U taj mah kad je ona izlazila iz salona, u predsoblju odjeknu zvonce.
- Ko to može biti? - reče Doli.
- Po mene da su došli, nisu, jer je rano, a za posete je dockan - reče Kiti.
- Izvesno su doneli akta - dodade Stepan Arkadijevič; a dok Ana prolazaše stepenicama, sluga otrča gore da prijavi gosta koji je stajao kraj lampe. Ana pogleda dole, poznade odmah Vronskog, i čudno osećanje zadovoljstva, pomešano sa strahom od nečega, probudi se u njenom srcu. On je stajao ne skidajući gornji kaput i nešto vadio iz džepa. U trenutku kad je ona bila na sredini stepenica, on podiže oči, spazi je, i u izrazu njegovog lica ukaza se kao postiđenost i uplašenost. Ona klimnu glavom ovlaš i prođe, a odmah zatim začu se jasan glas Stepana Arkadijeviča, koji ga je zvao da uđe, i tihi, mek i miran glas Vronskoga koji je odbijao da uđe.
Kad se Ana vrati s albumom, on već beše otišao, a Stepan Arkadijevič ispriča da je dolazio da se obavesti o ručku koji s sutradan biti priređen nekoj čuvenoj ličnosti sa strane. - I nikako nije hteo da uđe. Kako je čudan - dodade Stepan Arkadijevič.
Kiti porumene. Ona je mislila da je samo ona razumela zašto je on dolazio i nije hteo ući. »On je bio kod nas - mislila je ona - nije me našao i pomislio je da sam ovde; ali nije hteo da uđe, jer je smatrao da je dockan, a i Ana je ovde.«
Svi se pogledaše ćutke i uzeše da razgledaju Anin album.
Nije bilo ničega ni neobičnog ni čudnovatog u tome što je čovek svratio kod svoga prijatelja u devet i po uveče, da bi doznao pojedinosti o ručku koji su baš oni priređivali, i što nije hteo da uđe; ali se to svima učinilo čudnovato. Najčudnovatije, i ružno, učinilo se to Ani.

XXII


Bal je tek bio počeo, kad Kiti i njena mati stupiše na velike, jako osvetljene stepenice, načičkane cvećem i napudrovanim lakejima u crvenim kaftanima. Iz dvorane čuo se odmeren žagor, nalik na zujanje pčela u košnici. I dok su one na ulazu pred ogledalom između zelenila doterivale kosu i haljine, iz dvorane se začuše pažljivo izvođeni zvuci violina u orkestru koji zasvira prvi valcer. Starčić u građanskom odelu, koji je pred drugim ogledalom gladio sede zaliske i širio miris parfema, sudari se s njima na stepenicama i skloni se u stranu, posmatrajući s očiglednim uživanjem nepoznatu mu Kiti. Golobradi mladić, jedan od onih iz velikog sveta koje je stari knez Ščerbacki nazivao fićfirićima, u jako otvorenom prsniku, nameštajući u prolazu belu mašnu, pokloni im se, prođe mimo njih, pa se vrati, pozivajući Kiti za kadril... Prvi kadril bio je već obećan Vronskom, pa je ovom mladiću morala obećati drugi. Oficir, koji je na vratima zakopčavao rukavicu, pomače se gladeći brkove i s uživanjem posmatrajući rumenu Kiti.
Iako su haljina, češljanje i sve druge pripreme za bal stale Kiti mnogo muka i razmišljanja, ona je sad, u svojoj kitnjastoj haljini od tila na ružičastoj postavi, ulazila na bal tako slobodno i prirodno kao da sve te kokarde i čipke, sve pojedinosti njene toalete nisu stale ni nju ni njene ukućane ni trenutka pažnje, kao da se rodila u tom tilu, čipkama, s tom visoko uzdignutom frizurom na kojoj se nalazila ruža sa dva listića.
Kad stara kneginja htede da joj, pred ulazom u dvoranu, namesti traku oko pojasa, koja se beše podvila, Kiti se polako odmače. Ona je osećala da sve samo po sebi mora biti lepo graciozno na njoj, i da ne treba ništa popravljati.
Kiti je imala toga dana jedan od svojih srećnih dana, Haljina je nije nigde stezala, nigde nije spao nabor od čipaka, kokarde joj ne behu izgužvane, ni pokidane; ružičaste cipelice sa visokim izvijenim potpeticama nisu je stezale, noge su se osećale ugodno u njima. Frizura guste plave kose stajala je kao izrasla na malenoj glavici. Sva tri dugmeta na dugačkim rukavicama bila su zakopčana, nijedno se ne beše otkinulo, rukavice su se pripijale uz ruku ne izmenjujući joj oblika. Crna somotska traka sa medaljonom naročito je nežno
prilegla uz vrat. Ta crna somotska traka bila je divna, i kod kuće još, gledajući u ogledalu svoj vrat, Kiti je osećala da ta traka prosto govori. U sve se drugo moglo sumnjati, ali je traka bila divna. I ovde, na balu, Kiti se osmehnu kad spazi traku u ogledalu. U svojim golim rukama i ramenima Kiti je osećala hladnoću mermera - osećanje koje je osobito volela. Oči su joj se smejale, a rumene usne morale su se osmehivati, svesne svoje privlačnosti. Tek što uđe u dvoranu i pođe šarenoj gomili dama u tilu, čipkama i mašnama, koje su očekivale igrače (Kiti nije nikad dugo stajala u toj gomili), kad je već pozvaše da igra valcer, a pozvao najbolji kavaljer, glavni kavaljer u balskoj hijerarhiji, čuveni aranžer balova, ceremonijal majstor, oženjen, lep i stasit Jegoruška Korsunski. Tek beše odigrao prvi valcer sa groficom Banjin, kad, razgledajući svoje podanike, to jest parove koji su igrali, spazi Kiti baš kad je ulazila i pritrča joj brzim, slobodnim, naročitim hodom koji imaju samo aranžeri balova, pokloni joj se, pa i ne pitajući je hoće li, pruži odmah ruku da je obuhvati oko tankog struka. Ona se osvrnu, kome da doda lepezu; domaćica se osmehnu i uze lepezu.
- Vrlo ste dobro uradili što ste došli na vreme - reče Korsunski obuhvatajući joj struk - kakav je to način dolaziti dockan?
Ona savi levu ruku i metnu mu je na rame, a nožice u ružičastim cipelama počeše se lako i odmereno kretati po klizavom parketu, uz takt muzike.
- Čovek se odmara kad igra s vama - reče joj on počinjući prve korake valcera. - Pa ta lakoća, precision[36] - govorio joj je ono što je govorio skoro svima dobrim poznanicama.
Ona se osmehnu na njegovu pohvalu i razgledaše i dalje dvoranu preko njegovog ramena. Kiti nije bila prvi put na balu, pa da joj se sva lica sliju u jedan čaroban utisak; ali nije bila ni od onih devojaka koje i suviše idu po balovima, kojima su sva lica toliko poznata da već postaju dosadna; ona je bila na sredini između tog dvoga - bila je uzbuđena, ali ujedno vladala sobom toliko da je mogla da posmatra. Videla je da se u levom uglu dvorane sakupilo najbolje društvo. Tamo je bila preterano razgolićena lepotica Lidija, žena Korsunskog, tamo je bila domaćica, tamo se sjajila ćela na glavi Krivina, koji je uvek bio tamo gde je najbolje društvo. U tu gomilu mladići su samo gledali, ali joj nisu smeli prići; u njoj je Kiti našla očima Stivu, i zatim je spazila divnu priliku i glavu Aninu, koja je bila u crnoj somotskoj haljini. I on je bio tu. Kiti ga nije videla od one večeri kad je odbila Ljevina. Svojim očima koje su daleko videle, ona ga je odmah Poznala, pa je čak videla i da on nju gleda.
- Hoćemo li još jedanput oko dvorane? Jeste li umorni? reče Korsunski
malo zadihan.
- Neću, hvala!
- Kuda želite da vas odvedem?
- Čini mi se da je tu Karenjina... odvedite me k njoj.
- Kako vi naredite.
Usporavajući korak, Korsunski poče igrati ka gomili u lsnom uglu dvorane, govoreći: »Pardon, mesdames, pardon, mesdames«, obilazeći more čipaka, tila i pantljika ne zakačivši ni za jedno perce, naglo okrete svoju damu, tako da joj se ukazaše tanke nožice u providnim čarapama, a dugi skut se razvi kao lepeza i pokri Krivinu kolena. Korsunski joj se pokloni, isprsi grudi u jako otvorenom prsniku i pruži joj ruku da je odvede Ani Arkadijevnoj. Kiti, sva rumena, skide skut Krivinu s kolena, i osećajući malu vrtoglavicu, okrete se tražeći Anu. Ana nije bila u ljubičastoj haljini, što je Kiti kao neminovno želela, već u crnoj somotskoj haljini, koja je pokazivala njena okrugla, kao od stare slonove kosti izvajana puna ramena i prsa i oble ruke s tankom majušnom šakom. Cela je haljina bila ukrašena venecijanskim svilenim čipkama. Na glavi, u njenoj crnoj kosi, koja je bila sva njena, bez ičega tuđeg, nalazio se poluvenčić od cveta dan i noć, i takav isti visio je i na jednoj crnoj traci o pojasu između belih čipaka. Frizura joj je bila obična. Isticali su se samo oni samovoljni, kratki kružići kovrdžave kose koji su je ukrašavali i koji su se izdvajali iz kose na potiljku i na slepim očima. O snažnom, oblom, kao izvajanom vratu imala je nisku bisera.
Kiti je viđala Anu svakog dana, bila je zaljubljena u nju, i uvek ju je zamišljala u ljubičastoj haljini. Ali sad kada ju je videla u crnoj, ona oseti da dosad nije razumevala svu njenu lepotu. Ona je sad vide kao nešto sasvim novo i neočekivano. Sad joj tek postade jasno da Ana nije ni mogla biti u ljubičastoj haljini, da njena lepota i jeste baš u tome što sv; ona uvek izdvaja od toalete, što haljina na njoj nikad ne može padati u oči. I crna haljina s raskošnim čipkama na njoj, nije padala u oči. To je bio okvir, a videla se ona sama, prirodna, obična, elegantna, i u isto vreme vesela i živahna.
Kao i uvek, Ana se držala savršeno pravo, i u onaj mah, kad je Kiti prišla toj gomilici, ona je razgovarala s domaćinom okrenuvši malo glavu prema njemu.
- Ne, ja se neću baciti kamenom - odgovori mu ona na nešto - pa ipak, to ne razumem - nastavi sležući ramenima, i odmah se s nežnim osmejkom zaštitnice okrete Kiti. Brzim ženskim pogledom promeri njenu haljinu i jedva primetno klimnu glavom, ali Kiti razumede da joj se sviđa i njena lepota i njena toaleta. - Vi već ulazite u dvoranu igrajući - reče Ana.
- To mi je jedna od najvernijih pomoćnica - reče Korsunski klanjajući se Ani Arkadijevnoj, koju dotle ne beše video. - Kneginjica doprinosi da bal bude lep i veseo. Ana Arkadijevna, je li po volji da odigramo jedan valcer? - reče on klanjajući se.
- A vi se poznajete? - upita domaćin.
- Koga mi ne poznajemo? Ja i žena smo kao bele vrane, svi nas poznaju - odgovori Korsunski. - Jedan valcer, Ana Arkadijevna?
- Ja ne igram, kad god se to može - reče ona.
- Ali se danas mora igrati - reče Korsunski. U taj mah prilazio je Vronski.
- E, kad se danas mora igrati, hajdmo - reče ona, ne opažajući da joj se Vronski klanja, i brzo stavi ruku Korsunskom na rame.
»Zašto li je ljuta na njega?« pomisli Kiti, primetivši da Ana namerno nije odgovorila na poklon Vronskog. Vronski priđe Kiti podsećajući je na prvi kadril i žaleći što za sve ovo vreme nije bio tako srećan da je vidi. Kiti je s uživanjem posmatrala Anu kako igra i slušala njega. Očekivala je da je on pozove da igra valcer, ali on to ne učini, i ona ga začuđeno pogleda. On porumene i brzo je pozva da igraju, ali tek što obuhvati njen tanki struk i načini prvi korak, muzika stade. Kiti pogleda u njegovo lice, koje je bilo tako blizu nje, i dugo još, nakon nekoliko godina, stidela se i srce ju je bolelo zbog toga pogleda punog ljubavi kojim ga je pogledala, a na koji on nije odgovorio.
- Pardon, pardon: Valcer, valcer! - povika s drugog kraja dvorane Korsunski, i dohvativši prvu gospođicu koja mu beše blizu, poče igrati.

XXIII


Igrajući valcer s Kiti, Vronski nekoliko puta obiđe dvoranu. Posle valcera, Kiti priđe majci i tek što progovori nekoliko reči sa groficom Nordston, priđe joj Vronski za prvi kadril. Za vreme kadrila ništa naročito nije bilo rešeno; vodio se isprekidan razgovor, čas o Korsunskim, mužu i ženi, koje je on vrlo zanimljivo opisivao kao simpatičnu decu od četrdeset godina; čas o budućem javnom pozorištu[37]; i samo jednom razgovor je dirnu, kad Vronski zapita za Ljevina, da li je tu, i dodade kako mu se veoma svideo. Ali Kiti ništa više nije ni očekivala od kadrila. Ona je sa najvećim uzbuđenjem očekivala veliku mazurku. Činilo joj se da se za vreme velike mazurke mora sve rešiti. Nije se uznemiravala što je on za vreme kadrila nije pozvao za veliku mazurku. Bila je uverena da će mazurku s njim igrati, kao i na ranijim balovima, pa odbi petoricu govoreći da već ima igrača.
Ceo bal, sve do poslednjeg kadrila, bio je za Kiti kao jedan čaroban san, pun veselih boja, zvukova i pokreta. Prestajala je igrati samo onda kad se osećala odveć umorna i molila da se odmori. Ali igrajući poslednji kadril s jednim dosadnim mladićem, koga nije mogla odbiti, desilo joj se da bude vis- a-vis s Vronskim i Anom. Sve dotle nije ponovo bila s Anom, a sad je vide potpuno novu i preobraženu. Opazila je u Ani ono i njoj dobro poznato uzbuđenje zbog uspeha. Videla je da je Ana kao pijana od zanosa koji je budila oko sebe. Kiti je poznavala to osećanje, kao i sve njegove znake, i videla ih je sad kod Ane - videla je drhtavi, naglo plamsavi sjaj očiju; osmejak sreće i uzbuđenja koji joj je i nehotice povijao usne; i jasno izraženu gracioznost, sigurnost i lakoću pokreta.
»Ko? - upita ona sebe. - Da li svi ili samo jedan?« I ne pritičući u pomoć mladiću, svom igraču, koji je bio na muci da nasgavi upušteni razgovor, i prividno veselo se pokoravajući zapovednim usklicima Korsunskoga, koji ih je sve bacao čas u, grand rond, čas u chaine[38] - ona je posmatrala i srce joj se stezalo sve više i više. »Ne, nije nju zanelo divljenje gomile, već ushićenje jednog čoveka. A taj jedan? Je li mogućno da je to on?« Svaki put, kad god bi on počeo da govori s Anom, u Aninim bi očima sinula radost i srećan osmejak
bi izvijao njene rumene usne. Ona kao da se trudila da te znake radosti ne pokaže ali su oni sami izbijali na njenom licu. »A šta on?« Kiti ga pogleda i prestravi se. Ono što je Kiti jasno videla da se ogleda na licu Aninom, videla je i kod njega. Kud nestade njegovo mirno, sigurno ponašanje i bezbrižno miran izraz lica? Svaki put, kad god bi s njom progovorio, on je saginjao glavu, kao da je hteo da klekne pred njom, a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha. Njegov pogled kao da je svaki put govorio: »Ja neću da uvredim, hoću samo sebe da spasem, ali ne znam kako.« Lice mu je imalo izraz kakav nikad ranije Kiti nije videla.
Oni su razgovarali o zajedničkim poznanicima, govorili su o najobičnijim stvarima, ali Kiti se činilo da svaka reč koju oni izuste, rešava i njihovu i njenu sudbinu. I začudo, premda su razgovarali o tome kako je smešan Ivan Ivanovič sa svojim francuskim jezikom, i kako je Jelecka mogla načiniti bolju partiju, te reči su imale za njih naročiti značaj, i oni su to osećali isto onako kao i Kiti. Ceo bal, ceo svet - sve pokri neka magla u duši Kiti. Samo stroga škola dobrog vaspitanja mogla joj je pomoći da čini ono što se od nje traži, to jest, da igra, da odgovara na pitanja i da sama govori, pa čak i da se smeje. Ali pred sam početak velike mazurke, kad već počeše razmeštati stolice, i neki parovi pređoše iz male dvorane u veliku, Kiti obuze očajanje i užas.
Ona je odbila petoricu igrača, i sad eto neće igrati mazurku. Nije više bilo nade da će je ko bilo pozvati da igra, zato što je uvek imala velikog uspeha na balovima, i nikom nije moglo pasti na pamet da ona nije pozvana. Treba reći majci da joj nije dobro, i otići kući; ali nije za to imala snage. Osećala se kao ubijena.
Povukla se u dubinu male dvorane i spustila se u naslonjaču.
Vazdušasta suknja raširi se kao oblak oko njenog vitkog struka; gola, tanka, nežna devičanska ruka, nemoćno opuštena, utonu u borama ružičaste tunike; u drugoj ruci je držala lepezu i brzim kratkim pokretima hladila svoje vrelo lice. Ali, iako je ličila na leptira koji je tek pao na travku i spreman je svaki čas da raširi krilca i da prhne, strašno očajanje joj je grizlo srce.
»A možda se varam, možda to nije bilo?« I ona se opet seti svega što je videla.
Kiti, šta to znači? - reče grofica Nordston prišavši joj nečujno po ćilimu.
Ja to ne razumem.
Kiti zadrhta gornja usna; ona brzo ustade.
Kiti, ti ne igraš veliku mazurku?
Ne, ne igram - reče Kiti, a glas joj zadrhta od suza.
On ju je preda mnom zamolio da s njim igra mazur - reče Nordstonova, znajući da će Kiti razumeti ko je to on i ona. - Ona ga je pitala: Zar vi ne igrate s kneginjicom Ščerbackom?
Ah, sve mi je svejedno! - odgovori Kiti.
Niko osim nje nije mogao razumeti njen položaj, niko nije znao da je ona tako reći juče odbila čoveka koga je možda volela; a odbila ga zato što je verovala drugom.
Grofica Nordston nađe Korsunskog, s kojim je trebalo da igra veliki mazur, i reče mu da pozove Kiti.
Kiti je bila prvi par, i, za njenu sreću, nije morala razgovarati sa svojim igračem, jer je Korsunski neprestano trčkarao izdajući naredbe parovima. Vronski i Ana bili su skoro prema njoj. Ona ih je videla svojim dalekovidim očima, videla ih je i izbliza kad su se susretali s drugim parovima, i što ih je više gledala sve je više dolazila do uverenja da je njena nesreća potpuna. Videla je da su se oni osećali kao sami u toj prepunoj dvorani. Na licu Vronskog, koje je uvek bilo tako odlučno i nezavisno, videla je izraz zbunjenosti i pokornosti, kao u pametnog psa kad nešto skrivi, i to ju je poražavalo.
Kad se Ana smešila, smešio se i on. Čim bi se ona zamislila, i on bi se uozbiljio. Nekakva natprirodna moć prikivala je oči Kitine za lice Anino. Ona je bila divna u svojoj vrlo uprošćenoj crnoj haljini, divne su bile njene pune ruke s narukvicama, divan je bio snažan vrat sa niskom bisera, divne su bile kovrdžice njene malo poremećene frizure, divni su i graciozni bili laki pokreti njenih malih nogu i ruku, divno je bilo to lepo, tako živahno lice - pa ipak, bilo je nečeg strašnog i svirepog u toj njenoj lepoti.
Kiti ju je posmatrala sa još većim uživanjem nego pre, i sve više i više patila. Kiti se osećala smrvljena, i to se ogledalo i na njenom licu.
Kad Vronski u igri dođe prema njoj i vide je, on je ne poznade odmah, toliko se beše promenila.
Divan bal! - reče joj on, tek da nešto kaže.
Jest - odgovori ona.
Usred velike mazurke, kad su ponavljali jednu zamršenu figuru koju beše izmislio Korsunski, Ana iziđe na sredinu kruga, uze dva igrača i pozva jednu damu i Kiti. Kiti ju je gledala preplašeno kad joj je prišla. Ana je pogleda zažmirivši malo i osmehnu se, stisnuvši joj ruku.
Ali kad spazi da Kitino lice odgovara na njen osmejak samo očajanjem i čuđenjem, ona se okrete od nje i poče veselo razgovarati s drugom damom.
»Jest, u njoj ima nečeg strašnog, demonskog, i u isti mah bajnog«, reče Kiti u sebi.
Ana nije htela da ostane na večeri; domaćin je uze moliti.
Nemojte, Ana Arkadijevna - poče Korsunski, mećući njenu golu ruku pod rukav svoga fraka. Da znate samo kakav sam kotiljon spremio! Un bijou!
[39]
I on se polako kretao, trudeći se da je oduševi. Domaćin se smeškao odobravajući mu.
- Ne, neću ostati - odgovori Ana smešeći se, ali i mored tog osmejka, i domaćin i Korsunski razumedoše, po njenom odlučnom glasu, da neće ostati.
Ne, i ovako sam u Moskvi, na jednom vašem balu, igrala više nego cele zime u Petrogradu - reče Ana i pogleda u Vronskog koji je kraj nje stajao. - Treba da se odmorim pre puta.
A vi baš putujete sutra? - upita Vronski.
Jest, mislim - odgovori Ana, čisto čudeći se smelosti njegova pitanja; ali nezaustavni drhtavi sjaj njenih očiju i osmejka palili su Vronskog dok je ona to izgovarala.
Ana Arkadijevna ne ostade na večeri i ode.

XXIV


»Jest, u meni ima nečeg odvratnog što odbija - pomisli Ljevin kad izađe od Ščerbackih i pođe pešice bratu. - I nisam pogodan za društvo. Kažu da je to oholost. Ne, ja nisam ohol. Da sam ohol, ne bih sebe doveo u ovakav položaj.« I on zamisli Vronskog, srećnog, dobrog, pametnog i mirnog, koji izvesno nikad nije bio u ovako strašnom položaju kao on večeras. »Jest, ona je morala njega izabrati. Tako i treba, i ja nemam ni na koga i ni na šta da se žalim. Sam sam kriv. Ko mi je dao pravo da mislim da će ona hteti da sjedini svoj život s mojim? Ko sam ja? I šta sam ja? Beznačajan čovek, koji nikome i nije potreban...« I on se seti brata Nikolaja i radosno zastade pri tom sećanju.
»Zar nema Nikolaj pravo: da je na svetu sve gadno i ružno? I teško da smo pravično mislili i da pravično mislimo o bratu Nikolaju.
Razume se, s Prokofijeva gledišta, koji ga je video pocepanoj bundi i pijanog, Nikolaj je čovek dostojan preziranja; ali ja ga znam i s druge strane. Ja mu poznajem dušu i znam da ličimo jedan na drugog. I umesto da odem da njega potražim, ja sam otišao da ručam i došao sam ovamo.« Ljevin priđe fenjeru, pročita bratovu adresu koju je imao u beležnici, i pozva kočijaša. Za vreme duge vožnje Ljevin se živo sećao svih poznatih mu događaja iz života brata Nikolaja. Sećao se kako mu je brat, dok je bio na univerzitetu i godinu dana pošto je završio univerzitet, iako su mu se drugovi zbog toga rugali, živeo kao kaluđer, vršio strogo sve verske obrede išao u crkvu, postio, izbegavao svako uživanje, a naročito žene; a zatim, kao da se u njemu sve preokrenulo, sprijateljio se s najgorim ljudima i počeo provoditi najraskalašniji život.
Setio se zatim događaja s dečkom koga je Nikolaj doveo sa sela da ga školuje, pa ga u nastupu gneva tako isprebijao da je vođena istraga na osnovu optužbe za osakaćenje. Sećao se zatim događaja s varalicom s kojim se brat kartao, i kako je prokockao novac, dao menicu, a onda krenuo optužbu dokazujući da ga je onaj prevario. - (To je bio novac koji je platio Sergije Ivanovič.) Zatim se seti kako je Nikolaj jednom prenoćio u kvartu zbog pravljenja nereda. Seti se sramne parnice s bratom Sergijem Ivanovičem,
koga je Nikolaj optuživao da mu tobož nije isplatio deo materinstva; i najzad poslednjeg događaja, kad je primio službu negde u zapadnom kraju, i tamo odgovarao na sudu što je istukao kmeta... Sve je to bilo vrlo ružno ali se Ljevinu nije činilo tako ružno kao što se moralo činiti onima koji nisu poznavali Nikolaja Ljevina i ceo njegov život, koji nisu poznavali njegovo srce.
Ljevin se seti kako u ono vreme kad je Nikolaj bio pobožan kad je postio, opštio s kaluđerima, išao u crkvu i tražio u veri pomoći i načina da obuzda svoju strasnu prirodu, kako ga onda niko ne samo nije prihvatio, već su mu se svi, pa i on, Ljevin, smejali. Dirali su ga, zvali ga Nojem, kaluđerom; a kad je s tim prekinuo, opet mu niko nije pomogao, već su mu svi sa strahom i gnušanjem okrenuli leđa.
Ljevin je osećao da Nikolaj u duši svojoj, u samoj osnovi svoje duše, i pokraj odvratnog života, nije bio više kriv nego ljudi koji su ga prezirali. On nije bio kriv što se rodio neobuzdane naravi i s nečim što mu je ograničavalo pamet. On je uvek hteo biti dobar. »Sve ću mu reći, nagnaću ga da i on meni sve kaže, i pokazaću mu da ga volim i da ga zato razumem«, odluči Ljevin kad stiže oko jedanaest sati pred gostionicu koja beše označena u adresi.
Na gornjem spratu, broj 12 i 13 - odgovori vratar Ljevinu na pitanje.
Je li kod kuće?
Mora biti da je kod kuće.
Vrata od sobe broj 12 behu odškrinuta, i odande je u mlazu svetlosti izbijao gust dim rđavog i slabog duvana, i čuo se nekakav Ljevinu nepoznat glas; ali Ljevin odmah znade da mu je brat tu: čuo je njegovo kašljucanje.
Kad se Ljevin pojavio na vratima, nepoznati glas je govorio:
Sve zavisi od toga koliko se pametno i svesno počne posao.
Konstantin Ljevin zaviri u sobu i spazi da to govori neki mladić u kratkoj dolami bez rukava, s gustom čupavom kosom; a mlada jedna boginjava žena, u vunenoj haljini bez manžeta i ogrlice, sedi na divanu.
Brata nije video. Konstantinu se steže srce od bola kad pomisli među kakvim tuđim ljudima živi njegov brat. Niko ga nije čuo da dolazi i Konstantin, skidajući kaljače, razabra šta govori onaj gospodin u kratkoj dolami. Govorio je o nekom preduzeću.
Đavo da ih nosi, te povlašćene staleže - reče brat Nikolaj kašljucajući. - Mašo, donesi nam večeru i daj rakije, ako je ostalo, a ako nije, pošlji nek donesu.
Žena ustade, ode iza pregrade i spazi Konstantina.
Nikolaje Dmitriču, ovde je neki gospodin - reče ona.
Koga tražite? - začu se ljutit glas Nikolaja Ljevina.
To sam ja - odgovori Konstantin Ljevin izlazeći na svetlost.
Ko je to ja? - ponovi Nikolajev glas još više ljutito. Čulo se kako brzo ustade i zape za nešto, i Ljevin ugleda pred sobom, na vratima, ogromnu, mršavu i pogrbljenu priliku brata, s njegovim velikim uplašenim očima, priliku koju je on tako dobro poznavao, a koja ga je ipak neprijatno iznenadila svojom divljinom i obolelošću.
Nikolaj je bio još slabiji nego pre tri godine, kad ga je Konstantin Ljevin poslednji put video. Na njemu je bio kratak kaput. I ruke i široke kosti činile su se još veće. Kosa mu je bila proređena, isti kruti brkovi pokrivali su mu usne, iste oči čudnovato su i naivno gledale u njega.
A, Kostja! - reče on kad poznade brata, i u očima mu se ukaza radost... Ali u istom trenutku se osvrte i pogleda u onog mladića, učini grčevit pokret glavom i vratom, kao da mu je vratna marama tesna, pokret koji je Konstantinu bio dobro poznat, i sasvim drugi, divlji, patnički i surov izraz pojavi I na njegovu namrštenom licu.
Ja sam i vama i Sergiju Ivanoviču pisao da vas ne poznajem i da neću da znam za vas. Šta hoćeš ti, šta hoćete vi od mene?
Nikolaj je bio potpuno drukčiji nego što ga je zamišljao Konstantin.
Ono najgore i najteže u njegovoj naravi, što je toliko otežavalo opštenje s njim, Konstantin Ljevin je to zaboravljao kad je mislio o njemu; ali sad kad mu je sagledao lice, a osobito kad je spazio ono grčevito okretanje glave, on se setio svega.
Nisam došao nikakvim poslom do tebe, došao sa prosto da te vidim - reče Konstantin bojažljivo.
Ta bojažljivost kao da umekša Nikolaja. On mače usnama.
Tako dakle? - reče. - E, pa uđi, sedi. Hoćeš li večeraš?
Mašo, donesi tri porcije. Nemoj, stani. Znaš li ko je - okrete se bratu pokazujući mu gospodina u dolami: - To je gospodin Kricki, moj prijatelj još iz Kijeva, veoma redak čovek. Policija ga goni, jer nije nevaljalac.
I, po navici, pogleda redom sve koji su bili u sobi. Spazivši da žena koja je stajala kraj vrata hoće da iziđe, on joj doviknu: »Stani, jesam li ti rekao!« I sa onom zbunjenošću i nesređenošću u govoru koja je Konstantinu bila dobro poznata on opet pogleda sve, i poče da priča bratu o životu tog Krickog: kako je isteran sa univerziteta zato što je osnovao društvo za pomaganje
siromašnih studenata, i uveo nedeljne škole[40], kako je zatim postao seoski učitelj, i kako su ga i odande isterali, i kako je zatim bio pod sudom zbog nečeg.
Vi ste đak kijevskog univerziteta? - reče Konstantin Ljevin Krickom, tek da prekine nezgodno ćutanje koje nastade.
Da, bio sam na Kijevskom univerzitetu - odgovori ljutito i namršteno Kricki.
A ova žena - prekide ga Nikolaj Ljevin, i pokaza na nju - to je moja saputnica u životu, Marija Nikolajevna, uzeo sam je iz javne kuće - i on izvi vrat kad to reče. - Ali ja je volim i poštujem, i svakoga ko hoće da se poznaje sa mnom - dodade on jače i namršteno - molim da je voli i poštuje. Ona je meni isto što i žena, sasvim isto. Dakle, sad znaš s kim imaš posla. A ako misliš da te to ponižava, vrata su ti tu za zbogom.
I on opet pogleda upitno u sve.
- Šta bi imalo da me ponižava, ne razumem.
- Dakle, Mašo, naredi da se donese večera: tri porcije, rakija i vino... Ne, stani... Neka, ne treba... Idi.

XXV


- Dakle, vidiš li - nastavi Nikolaj Ljevin, silom mršteći čelo i tresući se. Njemu je očigledno bilo teško da smisli šta da kaže i šta da radi.
- Eto, vidiš... - pokaza rukom neke gvozdene brusove, uvezane uzicama, koji su stajali u jednom kutu sobe. - Vidiš li to? - To je početak novoga posla kojem pristupamo. Taj je posao proizvođačka zadruga...
Konstantin ga gotovo nije ni slušao. On je bio upro oči u njegovo bolešljivo, jektičavo lice, i sve ga je više žalio, i nije mogao da se prisili da sluša šta mu brat govori o udruženju. On je znao da je to udruženje za Nikolaja samo kotva spasenja, da ne bi počeo da prezire samoga sebe. A Nikolaj Ljevin je i dalje govorio:
- Ti znaš da kapital ugnjetava radnika. Naši radnici, seljaci, snose sav teret rada, a međutim rade u takvim uslovima da, ma koliko se trudili da bude drukčije, ne mogu izići iz svog skotskog položaja. Sva dobit od zarade, kojom bi mogli poboljšati svoje stanje, doći do malo odmora, pa time i do obrazovanja, ceo taj suvišak uzimaju od njih kapitalisti. I Društvo je tako uređeno: što više radnici budu radili, sve će se više bogatiti trgovci i spahije, a oni će ostajati tegleća marva. To stanje treba promeniti - završi on i upitno pogleda u brata.
- Pa, razume se - odgovori Konstantin koji je pažljivo posmatrao rumenilo što se ukaza na Nikolajevim jagodicama.
- Mi eto sad osnivamo bravarsko udruženje, gde će sva proizvodnja, i dobit, i glavni alat za proizvodnju, sve biti zajedničko.
- A gde će biti to udruženje? - upita Konstantin Ljevin.
- U selu Vozdremu, u Kazanskoj guberniji.
- A što u selu? Po selima, čini mi se, i bez toga ima dosta posla. Šta će u selu bravarska zadruga?
- Zato što su seljaci i sada robovi kakvi su bili i pre, i zato je i tebi i Sergiju Ivanoviču krivo što hoćemo da ih izvedemo iz toga ropstva - reče Nikolaj
Ljevin, ljutit što mu protivreče.
Konstantin Ljevin uzdahnu i osvrnu se po mračnoj i prljavoj sobi. Taj uzdah kao da još više naljuti Nikolaja.
- Znam ja tvoje i Sergija Ivanoviča aristokratske poglede. Znam da on napreže svu svoju umnu snagu da opravda zlo koje postoji.
- A zašto ti govoriš o Sergiju Ivanoviču? - reče Ljevin smešeći se.
- O Sergiju Ivanoviču? Evo zašto! - viknu odjednom Nikolaj Ljevin kad se pomenu ime Sergija Ivanoviča – evo zašto... Ali zar vredi o tome govoriti? Samo jedno... Zašto s ti došao k meni? Ti prezireš sve ovo, pa lepo, i zbogom, idi! - vikao je on ustajući sa stolice - idi, idi!
- Ne prezirem ja ništa - reče Konstantin Ljevin bojažljivo. - Čak i ne sporim.
U taj mah se vrati Marija Nikolajevna. Nikolaj Ljevin pogleda ljutito. Ona mu brzo priđe i nešto mu šanu.
- Bolestan sam, pa sam postao prgav - reče Nikolaj Ljevin umirujući se i dišući teško - a ti mi tu govoriš o Sergiju Ivanoviču i o njegovom članku. To je budalaština, laganje, obmanjivanje samoga sebe. Šta bi mogao pisati o pravičnosti čovek koji sam za nju ne zna?
- Jeste li čitali njegov članak? - upita on Krickog pošto opet sede za sto, i skide sa stola upola napunjenu cigaretu da bi načinio mesta.
- Nisam čitao - reče Kricki natmureno, očigledno željom da ne ulazi u razgovor.
- Zašto? - zapita Nikolaj sad ljutito Krickog.
- Zato što ne smatram za potrebno da i na to trošim uzalud vreme.
- To jest, dopustite, otkuda vi znate da ćete uzalud trošiti vreme? Mnogima je taj članak nepristupačan, iznad njihovog shvatanja. - Ja sam nešto drugo, ja znam sve njegove misli, i znam zašto je taj članak slab.
Svi ućutaše. Kricki polako ustade i maši se za kapu.
- Zar nećete da večerate? Onda zbogom! Dođite sutra s bravarom. Tek što Kricki izađe, Nikolaj Ljevin se osmehnu namignu.
- I taj ne vredi nizašta - reče. - Vidim dobro... Ali u taj mah Kricki viknu Nikolaja s vrata.
- Šta želite? - reče Nikolaj i iziđe u hodnik k njemu. Kad ostade sam s Marijom Nikolajevnom, Ljevin joj se obrati:
- Jeste li odavno kod moga brata? - reče joj.
- Već druga godina. Zdravlje mu ništa ne valja; mnogo pije - reče ona.
- Šta pije?
- Pije rakiju, a to mu škodi.
- A zar mnogo pije? - prošaputa Ljevin.
- Mnogo - reče ona, i osvrnu se pažljivo na vrata na kojima se ukaza Nikolaj Ljevin.
- O čemu ste razgovarali? - reče Nikolaj mršteći se gledajući poplašeno čas jedno čas drugo. - O čemu?
- Ni o čemu - odgovori Konstantin zbunjeno.
- Kad nećete da kažete, ne morate. Samo ti nemaš šta da s njom razgovaraš. Ona je devojčura, ti si gospodin - reče tresući glavom.
- Vidim da si sve razumeo i ocenio i da žališ moje zablude - poče on opet sve višim glasom.
- Nikolaje Dmitriču, Nikolaje Dmitriču - prošaputa opet Marija Nikolajevna prilazeći mu.
- De, dobro, dobro!... A šta je s večerom? A, evo je – reče kad ugleda lakeja s poslužavnikom. - Metni ovde, ovde - reče ljutito i odmah uze rakiju, nasu čašicu i žurno ispi, - Pij, hoćeš li? - reče bratu, i kao da se razveseli. - E, dosta o Sergiju Ivanoviču. Ipak mi je milo što te vidim. Kako god se uzelo, mi smo ipak svoji. De, pij. Ispričaj mi šta ti radiš? - nastavi, halapljivo sažvaka parče hleba, pa nasu drugu čašicu. Kako živiš?
- Živim sam na selu, kao što sam i pre živeo, vodim ekonomiju - odgovori Konstantin posmatrajući sa strahom kako njegov brat halapljivo jede i pije, i starajući se da ovaj to ne opazi.
- Što se ne ženiš?
- Nije bilo prilike - odgovori Konstantin i porumene.
- Zašto? Sa mnom je svršeno. Ja sam upropastio svoj život. Rekao sam i reći ću: da su mi onda dali moj deo kad mi je bio potreban, ceo bi mi život bio drukčiji.
Konstantin pohita da promeni razgovor.
- A znaš li da je tvoj Vanjuška kod mene u Pokrovskom računovođa? - reče.
Nikolaj drmnu vratom i zamisli se.
- Pa pričaj mi, šta se radi u Pokrovskom? Je li kuća još onakva, i breze, i naša učionica? Je li mogućno da je Filip baštovan još živ? Sećam se dobro
hladnjaka i divana!... Pazi, nemoj da menjaš u kući ništa, nego se ženi što pre i zavedi red koji je i bio. Tada ću doći k tebi, ako ti žena bude dobra.
- Pa dođi sad k meni - reče Ljevin. - Kako bismo lepo udesili život!
- Došao bih k tebi, kad bih znao da tamo neću naći Sergija Ivanoviča.
- Nećeš ga naći. Ja živim sasvim odvojeno od njega.
- Da, ali bilo kako mu drago, ti imaš da izabereš: mene ili njega - reče gledajući plašljivo bratu u oči.
Ta uplašenost tronu Ljevina.
- Ako hoćeš da znaš šta ja o tome mislim, reći ću ti da u toj svađi između tebe i Sergija Ivanoviča, ja ne držim ni jednom ni drugom stranu. Nemate pravo, ni ti ni on. Ti nemaš pravo s formalne strane, a on kad se uzme po duši.
- A, a! Ti si to razumeo, razumeo si? - povika Nikolaj radosno.
- Ali, lično, ja polažem više na tvoje prijateljstvo, jer...
- Zašto, zašto?
Konstantin mu nije mogao reći da više polaže zato što je Nikolaj nesrećan i što mu je potrebno prijateljstvo. Ali Nikolaj razumede da je on baš to hteo reći, pa, namrštivši se, lati se opet rakije.
- Dosta, Nikolaje Dmitriču! - reče Marija Nikolajevna, pružajući punu golu ruku za bocom.
- Ostavi! Ne dosađuj! Izbiću te! - viknu on.
Marija Nikolajevna se osmehnu blagim, dobrim osmejkom, koji pređe i na Nikolaja, i uze rakiju.
- Misliš li ti da ona ništa ne razume? - reče Nikolaj. Sve to ona razume bolje nego mi svi. Je li da u njoj ima nečeg dobrog i milog?
- Jeste li bili kadgod u Moskvi? - reče joj Konstantin tek da nešto kaže.
- Ne govori joj vi. Ona se toga boji. Niko joj nije govorio vi osim sudije kad je bila pod sudom zato što je htela da ode iz javne kuće. Bože moj, svakojakih budalaština na svetu! - viknu on odjednom. - Te nove ustanove, te sudije za izmirenje, zemstvo, kakve rugobe sve to! I poče da priča o svojim sukobim s novim ustanovama.
Konstantin Ljevin ga je slušao; ali odricanje smisla svima društvenim ustanovama, koje je uostalom on delio s njim i često i iskazivao, sad mu iz usta brata beše neprijatno.
- Na onom svetu sve ćemo to razumeti - reče Ljevin šali.
- Na onom svetu? O, ja ne volim onaj svet! Ne volim - reče Nikolaj uprevši uplašene divlje oči bratu u lice. - Vidiš, čoveku se čini da bi dobro bilo da ode iz ove gnusobe iz pometnje i tuđe i svoje, ali ja se ipak bojim smrti, strašno je se bojim. - On se strese.
- De, ispij nešto. Hoćeš li šampanja? Ili hajdemo nekud. Hajdemo da slušamo Cigane! Znaš li da sam veoma zavoleo Cigane i ruske pesme.
Jezik mu se stao prepletati, i on poče preskakati s predmeta na predmet. Konstantinu pođe za rukom da ga, uz pomoć Mašinu, nagovori da ne ide nikud, i namesti ga, potpuno pijanog, da spava.
Maša obeća da će u slučaju potrebe pisati Konstantinu i da će Nikolaja Ljevina nagovarati da pređe da živi kod brata.

XXVI


Konstantin Ljevin krenu ujutru iz Moskve i predveče stiže kući.
Usput je u vagonu razgovarao sa susedima o politici, novim prugama, i, isto onako kao i u Moskvi, misli su mu brkale, ljutio se na sebe samog i stideo se nečega; ali kad je sišao na svojoj stanici, kad je poznao nakrivo izraslog kočijaša Ignjata s podignutom jakom od kaftana, kad je, u slaboj svetlosti koja je padala kroz prozor stanice, video svoje saonice s ćilimima, svoje konje s podvezanim repovima, u amovima s beočuzima i kićankama; kad mu, dok se još nameštao, kočijaš Ignjat ispriča seoske novosti: da je dolazio nastojnik, da se otelila krava Pava - Ljevin oseti da se ona zbrka pomalo rastura, i da ga stid i ljutnja prolaze. To je osetio čim je pogledao Ignjata i konje; ali kad je obukao kožuh koji mu kočijaš doneo, kad se uvio, seo u saonice i krenuo misleći šta će raditi na selu, kad je pogledao logova, donskog konja, koji je nekad bio konj za jahanje, a sad strunjen, ali još dobar konj, Ljevin poče sasvim drukčije suditi o onom što mu se desilo. Osećao je da je opet onaj stari koji je i bio, i drukčiji nije ni hteo biti. Hteo je samo da postane bolji nego što je bio. Prvo toga dana odluči da se više neće nadati sreći kakvu je trebalo da mu da ženidba, i zato neće zanemarivati sadašnjost. Drugo, nikada više neće dopustiti sebi da ga zanese gadna strast razvrata; sećanje na prošli život mnogo ga je mučilo, kad se spremao da prosi Kiti. Zatim, sećajući se brata Nikolaja, on odluči da nikad više neće dopustiti da ga zaboravi, paziće na njega i neće ga gubiti iz vida, kako bi mogao biti gotov da mu priteče u pomoć kad mu bude teško. A to će uskoro biti - on je to osećao. Zatim, razgovor o komunizmu, koji je vodio s bratom i koji je onda tako olako uzeo, natera ga sad da se zamisli. On je smatrao da je besmislica preinačavati ekonomske pogodbe; ali je uvek osećao da nije pravo da on živi u izobilju, kad je narod tako siromašan; i zato, mada je pre mnogo radio i nije raskošno živeo, odluči da odsad još više radi, i živi još skromnije. I sve to činilo mu se da je lako izvodljivo, tako da je celim putem najprijatnije maštao. Sa dobrim osećanjem nade u nov, bolji život, on oko devet sati uveče stiže pred svoju kuću.
S prozora sobe Agafje Mihailovne, njegove stare dadilje, koja je u kući vršila ulogu ključarice, padala je svetlost na sneg pred kućom. Ona još ne beše legla. Kuzman, koga Agafja probudi, istrča sanjiv i bos na doksat. Vižljasta keruša Laska umalo što ne obori Kuzmana kad izlete, poče cikati umiljavajući se Ljevinu oko nogu, propinjući se i bojeći se da mu metne prednje šape na grudi.
- Brzo ste se vratili, baćuška - reče Agafja Mihailovna.
- Rastužio sam se, Agafja Mihailovna. Svuda je lepo, ali kod kuće je najbolje - reče i ode u kabinet.
Kabinet polako obasja svetlost od sveće koju uneše. Iziđoše na vidik poznati predmeti: jelenski rogovi, police s knjigama, ogledalo, peć s ventilatorom koji je odavno trebalo popraviti, očev divan, veliki sto i na njemu otvorena knjiga, razbijena pepeljara, sveska i na listovima njegov rukopis. Kad sve to vide, za trenutak posumnja da li će moći udesiti novi život o kojem je na putu maštao. Svi tragovi njegova dotadašnjeg života kao da ga obuhvatiše i kao da su mu govorili: »Ne, ti nećeš otići od nas, i nećeš postati drukčiji, nego ćeš biti onakav kakav si i bio: sumnjalo, večito nezadovoljan sobom; uzalud ćeš pokušavati da se popraviš, padaćeš; i večito ćeš očekivati sreću koja ti se ne da i koje nema za tebe.« Ali to su govorile njegove stvari; a drugi glas u duši govorio mu je da se ne treba pokoravati prošlosti, i da čovek može sve od sebe učiniti. I slušajući taj glas, on priđe kutu gde su stajala đulad teška po šesnaest kilograma, i poče ih dizati da bi se osetio bodriji. Pred vratima zaškripaše koraci. On brzo ostavi đulad.
Uđe nastojnik i reče da je sve hvala bogu dobro, samo je heljda malo pregorela u novoj sušnici. Taj glas naljuti Ljevina. Novu sušnicu podigao je, a donekle i pronašao, on sam. Nastojnik je uvek bio protiv te sušnice, i sad mu je s potajnim likovanjem javio da je heljda malo pregorela. A ako je pregorela, mislio je Ljevin, to je bilo samo zato što nisu preduzeli one mere koje im je on sto puta naređivao da preduzmu. Bilo mu je krivo, i on ukori nastojnika. Ali je bio i jedan važan i radostan događaj: otelila se Pava, najbolja i najskuplja krava, kupljena na izložbi krava.
- Kuzmane, daj mi kožuh. A vi naredite da se ponese fenjer, idem da vidim
reče on nastojniku.
Štala za krave od bolje pasmine bila je odmah iza kuće. Pošto prođe preko dvorišta pored smetova snega oko jorgovana, priđe štali. Zamirisa na đubre i toplu paru, kad otvoriše zamrzla vrata, i krave, iznenađene neobičnom svetlošću fenjera, počeše se micati na čistoj slami. Za časak se ukazaše glatka, široka s crnim pegama leđa krave holanđanke. Bik Berkut, koji je ležao s
beočugom u usni, htede ustati, ali se predomisli i samo duhnu dva-tri puta kad prođoše pored njega. Pava, crvena lepotica, ogromna kao hipopotam, okrenuta zadnjim delom prema njima, zaklanjala je tele od njihovih pogleda i njušila ga.
Ljevin uđe za pregradu, pogleda Pavu i podiže crveno pegavo tele na slabe duge noge. Uznemirena Pava poče da muče ali se umiri kad joj Ljevin primače tele; teško uzdahnuvši ona ga poče lizati hrapavim jezikom. Tele, tražeći nešto, guraše njuškom majku pod slabine, i mahaše repićem.
Ovamo, Fjodore, prisvetli, daj fenjer ovamo - govor je Ljevin razgledajući tele. - Sušta mati! Samo ima očevu boju. Vrlo je lepo i dugačko. Vasilije Fjodoroviču, je li da je lepo? - okrete se on nastojniku, opraštajući mu heljdu pod utiskom radosti zbog teleta.
A na koga bi moglo biti ružno? Posrednik Semjon dolazio je sutradan po vašem odlasku. Trebalo bi se s njim pogoditi, Konstantine Dmitriču - reče nastojnik. - Ja sam vam i pre govorio o mašini.
Samo to pitanje uvede Ljevina u sve pojedinosti gazdinstva, koje je bilo veliko i mnogostruko, te pravo iz štale ode u kancelariju, i pošto porazgovara s nastojnikom i posrednikom Semjonom, vrati se u kuću i ode pravo gore u sobu za primanje.

XXVII


Kuća je bila velika, starinska, i mada je Ljevin živeo sa ipak je zahtevao da se greje cela kuća i stanovao je u svim odajama. Znao je da je to glupo, da ne valja i da se protivi njegovim sadašnjim novim planovima, ali ta je kuća bila za Ljevina ceo svet. To je bio svet u kojem su živeli i umrli njegov otac i njegova mati. Oni su živeli životom koji s Ljevinu činio kao savršen ideal, i on je sanjao da obnovi taj život sa svojom ženom i svojom porodicom.
Ljevin se jedva sećao majke. Sećanje na nju bilo je za njega sveto, i, po njegovu shvatanju, njegova buduća žena trebalo je da bude divna i sveti ideal žene kakav mu je bila mati.
Ljubav prema ženi, on ne samo da nije mogao zamisliti pre braka, već je prvo zamišljao porodicu, a zatim ženu koja će mu dati tu porodicu. Otuda njegovi pojmovi o ženidbi nisu bili ni nalik na pojmove većine njegovih poznanika, za koje je ženidba bila jedan od mnogobrojnih društvenih poslova; za Ljevina je to bio glavni posao u životu, od kojeg je zavisila sva njegova sreća. I sad, eto, trebalo je da se toga odreče!
Kad je ušao u mali salon, gde je uvek pio čaj, i kad je seo u naslonjaču s knjigom u ruci, a Agafja Mihailovna mu donela čaj i rekla kao i obično: »A ja ću, baćuška, ovde sesti«, i sela na stoličicu kraj prozora, on oseti, ma koliko to bilo čudnovato, da se nije rastao od svojih sanjarija i da bez njih ne može živeti. S njom, ili s drugom, ali to će biti. Čitao je knjigu, mislio o onome što čita, zastajao da čuje Agafju Mihailovnu koja je neumorno govorila, u isto vreme u njegovoj se mašti stvarahu, bez ikakve veze, razne slike domazluka i budućeg života u porodici. Osećao je da mu u dubini duše nešto dolazi u red, u ravnotežu sklad.
Slušao je pričanje Agafje Mihailovne: kako je Prohor zaboravio na boga, i kako je s onim novcem koji mu je Ljevin poklonio da kupi konja, pio bez prestanka, a ženu isprebijao na mrtvo ime; Ljevin je slušao, i čitao knjigu, i sećao se celoga toka svojih misli izazvanih čitanjem. Knjiga je bila Tindalovo delo o toploti[41]. On se seti kako je osuđivao Tindala što se samohvališe zbog
veštine da čini oglede; a i zbog toga što mu nedostaju filozofski pogledi na stvari. I najedanput dođe mu radosna misao: »Kroz dve godine imaću u čoporu dve holandske krave, i Pava će možda još biti u životu, dvanaest mladih junica od Berkuta, pa ako ga sparim još s ovim trima - divota! On se opet lati knjige.
»Lepo, elektricitet i toplota su jedno isto, ali, možemo li, da bismo prečistili pitanje, staviti jednu veličinu umesto druge? Ne možemo. Pa onda? Veza među rirodnim snagama oseća se instinktom... Osobito ću se radovati kad Pavina kći bude već šarena, riđa i bela krava, i bude ceo čopor od onih triju sparenih!... Odlično! A ja i žena iziđemo s gostima da presretnemo čopor... A žena će tek reći: Ja i Kostja smo negovali ovu junicu kao neko dete. Zar vas to može tako zanimati? reći će gost. Sve što interesuje njega, interesuje i mene. Ali ko je ona?« I on se seti šta se desilo u Moskvi... »Pa šta da radim?... Ja nisam kriv. Ali odsad će ići sve drukčije, po novom. Besmislica je kazati da život to neće dopustiti, da prošlost to neće dopustiti. Treba se boriti da bi se živelo lepše, mnogo lepše...« On podiže glavu i zamisli se. Stara Laska, koja se ne beše stišala od radosti što je on došao, i koja je istrčala bila na dvorište da polaje, vratila se mašući repom i unoseći spolja svežinu hladnog vazduha, prišla mu, podvukla glavu pod njegovu ruku cičeći žalosno, tražeći da je on pomiluje.
- Samo što ne govori - reče Agafja Mihailovna. - Što ti je pas!... Razume da je gazda došao, i da nije raspoložen.
- Po čemu neraspoložen?
- E, zar ja ne vidim, baćuška? Valjda je vreme da poznajem svoje gospodare. Ta ja sam pored gospode odrasla. Ne mari, baćuška. Samo da bog da zdravlja, i savest da je mirna.
Ljevin je pažljivo gledaše i čudio se kako je ona razumela njegove misli.
- Da li da donesem još čaja? - reče, uze šolju i iziđe.
Laska je još jednako gurala glavu pod Ljevinovu ruku. On je pomilova, a ona se savi tu kraj njegovih nogu u krug i metnu glavu na opruženu zadnju šapu. I u znak da je sad sve lepo krasno, ona malo zinu, pomljeska gubicama, i bolje pokrivši vlažnim gubicama stare zube smiri se, sva srećna i zadovoljna. Ljevin je pažljivo pratio taj njen poslednji pokret.
- Tako ću i ja! - reče on u sebi - tako ću i ja! Ne mari ništa... Sve je dobro.

XXVIII


Rano ujutro posle bala Ana Karenjina posla mužu telegram da još istog dana polazi iz Moskve.
- Ne, ne, moram, moram ići - objašnjavala je svojoj snahi zašto je promenila odluku, takvim tonom, kao da se sad setila toliko mnogo poslova da ih ne može ni prebrojati; da, bolje je da idem danas!
Stepan Arkadijevič nije toga dana ručao kod kuće, ali je obećao da će doći da isprati sestru u sedam sati.
Kiti ne dođe; poslala je samo pisamce: da je boli glava. Doli i Ana ručale su same s decom i Engleskinjom. Da li zato što su deca nestalna, ili što su vrlo osetljiva, pa su instinktivno osetila da Ana danas nije ni nalik na onu kakva je bila onog dana kad su je onako zavoleli, i da više ne misli na njih, tek se više nisu igrali s tetkom, ohladneli prema njoj, i potpuno bili ravnodušni što ona odlazi. Ana je celo jutro bila zauzeta pripremama za put. Pisala je oproštajna pisma moskovskim poznanicima, beležila u knjižicu račune i pakovala stvari. Sve zajedno, Doli se činilo da Ana nije u mirnom duševnom raspoloženju, već u brižnom, što je Doli iz iskustva dobro znala, i što ne dolazi bez uzroka, a krije se pod tim većinom nezadovoljstvo čoveka samim sobom.
Posle ručka Ana pođe u svoju sobu da se obuče, Doli dođe odmah za njom.
- Danas si nekako čudna! - reče Doli.
- Ja? Misliš? Nisam čudna, nego sam rđava. To se meni dešava. Sve mi se plače. To je vrlo glupo, ali će proći – reče Ana i naže svoje porumenelo lice ka majušnoj torbici u koju je pakovala spavaću kapu i batistane maramice. Oči joj behu neobično sjajne, i neprestano prezahu od suza. - Iz Petrograda mi se nije išlo, a sad mi se opet odavde ne ide.
- Došla si ovamo i učinila si jedno dobro delo – reče Doli posmatrajući je pažljivo.
Ana je pogleda suznim očima.
- Ne govori mi o tome, Doli. Nisam ništa učinila, niti sam mogla učiniti. Često se čudim: zašto se ovaj svet dogovorio da me mazi. Šta sam učinila i šta sam mogla učiniti? U tvom srcu bilo je toliko ljubavi da si mogla oprostiti...
- Ko zna šta bi bez tebe bilo! Kako si ti srećna, Ana! - reče Doli. - U tvojoj je duši sve jasno i veselo.
- Svako ima u svojoj duši svoje skeletons[42], kako vele Englezi.
- Kakve možeš ti imati skeletons? Kod tebe je sve jasno.
- Imam! - reče najedanput Ana, i iznenada, posle suza, lukav i podsmešljiv osmejak joj zaigra oko usana.
- E, onda su ti tvoji skeletons veseli, a ne mračni - smešeći se reče Doli.
- Ne, mračni su. Znaš li zašto putujem danas, a ne sutra? To me muči, hoću da ti priznam - reče Ana, pa se odlučno zavali u naslonjaču gledajući Doli pravo u oči.
Na svoje veliko iznenađenje Doli opazi da je Ana pocrvenela do ušiju, čak do crne, kovrdžave kose koja joj je padala po vratu.
- Da - nastavi Ana. - Znaš li zašto Kiti nije došla na ručak? Ona je ljubomorna na mene. Pokvarila sam joj... ja sam pa uzrok što je ovaj bal bio za nju mučenje, a ne radost. Ali, veruj da ja nisam kriva, ili sam kriva samo malo - reče ona takvim glasom i otegnu reč »malo«.
- E, to si sad kazala isto kao i Stiva! - reče Doli smejući se. Ana se nađe uvređena.
- A ne, ne! Ja nisam Stiva - reče mršteći se. - Zato ti to i govorim što ne dopuštam sebi ni za trenutak da sumnjam u sebe - reče Ana.
Ali u trenutku kad je izgovarala te reči, ona oseti da nisu istinite; ona ne samo da je sumnjala u sebe, nego je osećala uzbuđenje kad samo pomisli na Vronskog; a odlazila je pre nego što je nameravala samo zato što nije htela da se viđa s njim.
- Jeste, Stiva mi je pričao da si igrala s njim veliku mazurku, i da je on...
- Ne možeš ni zamisliti kako je to ispalo smešno. Taman sam mislila da njoj navodadžišem, a ono ispalo deseto. Možda i preko volje...
Ona porumene i zastade.
- O, oni to odmah osete! - reče Doli.
- Ali ja bih bila očajna kad bi tu bilo nečeg ozbiljnog s njegove strane - prekide je Ana. - Uverena sam da će se sve to opraviti, i Kiti me neće više
mrzeti.
- Pravo da ti kažem, Ana, ja baš mnogo ne želim da se Kiti uda za njega. I bolje bi bilo da se to pokvari, kad se Vroiski mogao zaljubiti u tebe za jedan dan.
- Ah, bože moj, to bi bilo tako ludo! - reče Ana, i opet jako porumene od zadovoljstva kad ču iskazanu misao koja ju je zanimala. - Dakle, ja odlazim pošto sam načinila neprijatelja od Kiti koju sam tako zavolela. Ah, kako je ona ljupka! Ali ti ćeš to popraviti, Doli? Je li?
Doli je jedva mogla uzdržati osmejak. Ona je volela Anu, ili joj je bilo prijatno da vidi kako i ona ima svojih slabih strana.
- Neprijatelja? To ne može biti.
- Ja bih tako želela da me svi volite kao što ja vas volim; a sad sam vas još više zavolela - reče Ana suznih čiju. - Baš sam danas glupa!
Ona obrisa lice maramom i poče da se oblači.
Pred sam polazak stiže i Stepan Arkadijevič, sa zadocnjenjem, rumen i veseo i mirišući na vino i duvan.
Osetljivost Anina pređe i na Doli, i ona, kad poslednji put zagrli zaovu, prošaputa:
- Upamti, Ana: ono što si za mene učinila, nikad neću zaboraviti. I pamti da sam te volela, i da ću te uvek voleti kao najboljeg prijatelja!
- Ne razumem zašto - reče Ana ljubeći je i krijući suze.
- Ti si me razumela i razumećeš me. Zbogom, lepotice moja!