Gospođica Desanka

MILOVAN VITEZOVIĆ
GOSPOÐICA DESANKA
Roman o detinjstvu Desanke Maksimović


DESANKA
Nigde sanka, nigde stanka,
Cveće, srce i Desanka.
Branko Ćopić

1.

Naoružan puškom sa bajonetom na njoj, stražar, vojnik trećepozivac, tromo se, prema godinama u kojima je, kretao iza zaključane kapije valjevske Vojne bolnice, tek da se u hladnoći tmurnog prvomartovskog jutra ne ubeuti. Vojna bolnica je ograđena bodljikavom žicom ispod koje se raskvašena zemlja pakleno pušila, jer su je vojnici svako jutro posipali živim krečom.
Pažnju stražara privukao je dolazak veoma mlade devojke, koja se sa zavežljajem u rukama bojažljivo primicala zakatančenoj kapiji bolnice.
Svojom pojavom kao da se probijala kroz bolesnu martovsku izmaglicu.
„Kud si zabasala, ej?" — oglasio se stražar opomenom.
„Nisam zabasala" — odgovorila je, odsečno, svesna kud je namerila.
„Ovamo se ne može, devojčice."
„Nisam devojčica, u sedamnaestoj sam godini."
„Svejedno. Ovo je Vojna bolnica."
„Znam" — nastavila je da prilazi.
„Stani!" — zapovedio je: „Dalje ne može. Ovde je zaraza tifusa... Takva strašna zaraza, da ni ptice bolnicu više ne preleću. Ovamo se ne ulazi. Samo donosi."
„Znam. Tu mi je otac donet. Donela sam mu preobuke..."
„Ko ti je otac?”
„Mihailo Maksimović.”
„Odakle je Mihailo?"
„Odavde. Iz odbora Narodne odbrane... Miko Maksimović."
„Učitelj iz Brankovine.”
„Jeste. Bio je učitelj i u Brankovini...”
„Ti si Desanka, unuka prote Svetozara...”
„Jesam..."
„E, kolika si porasla... A bila si ovolika kad ste mi vodicu svetili... Ja sam Dragutin iz Kršne Glave..."
„Ljubim ruku, čika Dragutine...”
„Živa bila... Eh, tebi je Mika bio otac...”
„Kako bio?"
„Svaki koji ovamo uđe već je bio...”
„Kako mi je otac?"
„Sačekaj, neko će ti reći... Ne prilazi dalje... Tebi se mora živeti" — izmičući se unazad, stražar je pošao da dovede nekog.
Desanka se zagledala.
Iz daljine je dolazio beli mantil, i njoj se učini da dolazi sama sudbina.

2.

Desanka Maksimović, prvo dete Mihaila Maksimovića, učitelja i upravitelja osnovne škole u slavnoj Brankovini, i Draginje, kćerke brankovinskog prote Svetozara Petrovića, prvog paroha cele negdašnje kneževine Nenadovića, bila je velika nesmirnica i bistrica.
Izgledalo je kao da je baš na njene štrkljaste i nesmirne noge stao dolazeći dvadeseti vek, od koga su svi, ali ne bez neke dublje i njima neobjašnjive zebnje, mnogo očekivali.
Ona je živost unosila i u istoriju, kad se skrivala u crkvenoj porti iza spomenika knezu Aleksi i proti Matiji, Nenadovićima.
A govorila je kao ispod čekala, prava meljava.
Baka Nerandža Maksimović, njenog oca majka, uz koju je i prohodala i progovorila, sklona predanjima i verovanjima, govorila je kako je Desanka progovorila odjednom, kao razvezana vreća reči:
„Ta ni u jednoj vodenici, nijednom vodeničaru neće ušur ostaviti."
Reči Desankine su bile okrugle i glasne, kao krupni orasi od đaka skupljani ispod stoletnih stabala u crkvenoj porti, kad se raspu po školskom podu u strasnoj đačkoj igri kupa.
„Njen žagor bi bio i sam dovoljan za celu školu" — rekao je Mihailo Maksimović, zabranivši, kao strog otac, Desanki da ulazi u razrede i ometa đačka učenja i kao odgovoran i pravičan upravitelj učitelju Nedeljku Saviću, koga je umilno zvala čikom, da je ubuduće u razred k sebi mami i uvodi, dok joj ne dođe vreme polaska u školu.
„U razredu je mirna kao bubica" — pokušao je Nedeljko da umili Mihaila, sa kime je učiteljski bio složan u svemu i bio odan prijatelj: „Ama, ne mrda se!"
„Dok ne dobije slobodu!" — Mihailo je bio neumoljiv: „Uostalom, još joj tu nije mesto!”
„Ko bubica je."
„Dok se ne razmili! Da ne činimo reč!" — presekao je Mihailo.
„Šteta... Zna slova i već sriče... Uz prvake bi brzo naučila da piše" — žalio je Nedeljko.
„Napismeniće se, kad dođe vreme. A sad su joj dosta školsko i protino dvorište i crkvena porta... Mada sumnjam da i tu ima stope na koju još nije stala" — Mihailo Maksimović je imao i druge razloge da ostane nepopustljiv: „Samo bi nam, moj Neđo, trebalo da za njene ulaske u razrede na časove sazna školski nadzornik Milutin Dukić, pa da već sa tri godine uđe u arhivu Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, uz kazne za nas..."
„Znajući nadzornika Dukića, samo bi to dočekao... Prijava, pa izjašnjenje, pa ministarska odluka, pa naše žalbe, pa odbijanje žalbi" — pomirio se Nedeljko.
„Dosta su arhivi naše molbe za povišenje plate" — odmahnuo je Mihailo.
„Ponekad mislim da su nam plate male da bismo punili arhivu" — zasmejao se Nedeljko.
Ako Desanka nije mogla u razrede, mogla je pod prozore razreda. I dok su za lepog vremena prozori bili otvoreni, malo joj je prvog učenja promaklo. Bilo je to jedino mesto koje ju je na neko vreme tokom dana i držalo.
Kad nije bila tamo gde je drži mesto, Desanka se oko nekog od rodbine vazda motala.
Ako je u školskom dvorištu više vremena provodila negoli u protinskom i u crkvenoj porti, u kući dede prote Svetozara bivala je obdan, češće nego u učiteljskom stanu nove škole.
U kući je Desanka ponekad zaticala dedu Svetozara, ponekad u podrumu kako krišom na nategu pije život, u slast, i prolazila, praveći se da ga nije videla. Ali je u kući za nju stalno bila tetka Stevka, sestra njene majke, u velikom poslu.
Iako nije dizala glavu u velikom poslu, još neudata Stevka je uvek za svoju sestričinu Desanku imala dosta vremena i mnogo ljubavi, kojom ju je zanovetala.
„Da ti prebrojim taj red kukuruza u ustima. Mora da imaš novo zrno?" — brojala joj je nicanja zuba, čas u gornjoj, čas u donjoj vilici: „Niču ti pečenjaci."
„Drugi mi ne broje" — govorila je Desanka, kezeći se svakim novim zubom.
„Za to postoje samo tetke."
Majka Draginja je šila ne samo za rodbinu nego i za druge, ali je Desanku pravljenju krpenih lutaka, sa nezaboravnom ljubavlju i šeretlukom, naučila tetka Stevka.
„Jesi li prošla kroz portu?" — pitala je Stevka.
„Prošla sam" — odgovarala je Desanka.
„Je li bila tišina?”
„Bila je."
„Jesi li čula kako trava raste?”
„Nisam."
„Onda nije bila dobra tišina."
„Možda trava nije rasla dok sam ja prolazila."
„Trava uvek raste. Ona se ne obzire na one koji prolaze. Ni na one koji je gaze. Samo nije bila dobra tišina" — Stevki nije bilo prigovora.
„Kako se brat Dragoljub čuje kad raste?" — Desanka je ostajala pri svome: „Njemu je kolevka puna dreke kad ogladni..."
„Šta ti radi majka?" — pitala je Stevka da prekrati priču.
„Misli šta će mi roditi: brata ili sestru."
„Je li se odlučila?"
„Još se predomišlja."
„A šta bi ti da ona odluči?" — ispipavala je Stevka.
„Ja bih sestru ili brata" — izvlačila se Desanka. Baš da se sad ne opredeli.
„Dobro je što će majka da ti rodi sestru ili brata" — našalila se tetka Stevka, nudeći je novim uštipkom: „A ne da ti je donese roda, kao tebe, ili da ga nađemo u kupusu, kao Dragoljuba."
„To si izmislila" — sumnjala je Desanka.
„Nisam. Što bih?" — čudila se Stevka.
„Da me najediš ko mesec" — Desanka je ponavljala uzrečicu bake Nerandže, koja se ko mesec jela po ceo dan.
„Nisam izmislila!" — začikavala je Stevka.
„Jesi!"
„Nisam... Uostalom, pitaj koga hoćeš!"
„I hoću" — sa tim je pošla natrag u školsko dvorište, ispraćena skrivenim tetkinim smeškom.
Otac je Desanki bio pod okom, dok je radio oko pčela. Otkad ju je jednom ubola pčela, nije više morao vikati: „Beži, dalje!"
Mihailo Maksimović je svoj život uređivao kao ljubavi, kako je sam govorio, opet s ljubavlju. Imao je pet ljubavi.
Prve su mu bile porodica i škola. Neodvojive. Porodica mu je i bila u školi. Zasnovao ju je u sreći, venčanjem sa Draginjom, rođenom Petrović. Sreća se uvećavala rođenjima Desanke i Dragoljuba, i još će se, ako Bog da, uvećavati. Ðake je dizao sa istom porodičnom ljubavlju, spremajući naraštaje za vreme koje nastajava.
Treća ljubav mu je bila za rod svoj i njegovu istoriju, u kojoj se opet diže. Iz te ljubavi učestvovao je i u partijskom životu, kome se njegov srpski narod, željan sloboda, zdušno odavao, gde se ona i u strast pretvarala, pa i u progone od strane protivnika.
Četvrta ljubav mu je bila kalemljenje voćki. Nije samo kalemio divljake presađene u školsko dvorište, već i po celoj Brankovini. On je voće smatrao ukućanima.
„Ako pokalemimo sve divljake po Srbiji, eto rajskog vrta" — govorio je, spreman da kalemi po celoj Srbiji.
Peta ljubav su mu bile pčele. One su priča za sebe.
Mihailo Maksimović je bio i najčuveniji pčelar Brankovine. Možda ga je neka pčela i ubola, ali je to ostalo nezapamćeno. On je, radeći oko pčela, sa njima i razgovarao nekim nepojmljivim jezikom, tiho, da ga samo one čuju.
Ðaci su bili sigurni da on svaku svoju pčelu poznaje. Nisu znali kako, ali su bili sigurni. I tu nikakvu sumnju nisu dali na svoga učitelja.
„On može svoje pčele od tuđih razlučiti, kao što mi lučimo stada."
I sam učitelj Mihailo je verovao da se pčele roje samo kad je on u pčelinjaku iza škole.
Jedno rojenje zateklo ga je na času u četvrtom razredu. Puckao je veoma glasne poljupce ustima i roj je uleteo u učionicu, pa su se đaci zbili u zadnji ćošak.
Nemajući u šta da uhvati roj, Mihailo je potegao svoj dostojanstveni i gospodstveni upraviteljski šešir.
„Sad će ti se misli rojiti" — rekao mu je posle učitelj Nedeljko Savić.
„Ali mi šešir nikada neće biti puniji" — radovao se roju Mihailo: „Ni kad mi na glavi bude."
„Šta rade pčele na cvetovima?" — pitala je jednom i Desanka.
„Piju slast. Ubodu žalac u cvet. I piju."
„Kao što deda ubode nategu u bure, pa pije slast života?" — pitala je Desanka.
„Samo što je deda više kao bumbar" — nasmejao se Mihailo.
Zet o tastu pravi dosetke i kad ga čuje i kad ga neće čuti. Zato postoje tastovi i zetovi.
„Zato se bumbari prvi napiju, pa se posle sa cveta ne miču" — shvatila je.
„Samo to dedi ne smeš reći!" — uzvratio je otac Mihailo: „Da se u stršljena ne pretvori."
„Je li ta slast med?"
„Nije još."
„Dobro je... Med ne napija..."
„Ta slast je nektar od koga se u košnici prave med i vosak."
„Kao što se u mlekari prave kajmak i sir?"
„Slično!" — Mihailo je mislio kako baš logično razmišlja. Treba to zapamtiti.
„Oče, je li mene donela roda?" — pitala je još pod jakim utiskom onog što joj je rekla tetka Stevka. Videla je da se šali, a ipak.
„Kakva roda?"
„Tako veli tetka Stevka."
„Je li ti dala i žabu da pojedeš?" — upitao je.
„Kakvu žabu? Bog s tobom, što reko deda" — Desanka se već gadila: „Dala mi je ušećereni uštipak. Jedan, pa jedan."
„Štrkljasta jesi. Ali te nije donela roda" — otac ju je zagledao: „Da te je donela roda, ti bi imala kljun. Šta će ti roda kad imaš majku?"
Mihailo Maksimović je kćer Desanku voleo nekako krišom.
Uvek bi se obazreo kad bi hteo da je pomiluje ili da joj nešto nežno kaže.
I prema njoj je zadovoljavao nekakvu učiteljsku pravdu: prema svoj deci jednako.
„Ti si moja najmilija pčelica."
„Tata, mirišeš na bagremov med. Sladak si."
Posle je trčala majci, kad god se ona nekud preko prelaza namerila.
„Šta se podviruješ?" — pitala je Draginja. „Ništa!" — odricala je.
A jeste se podvirivala da vidi hoće li dobiti sestru ili brata.
Posle je pored majke bila zamišljena. Sedela je uz nju podbočenog čela.
„O čemu misliš, dušo majčina?"
„Kad se ti porodiš, mama, onda će naša mačka biti zadovoljna" — rekla je posle razmišljanja.
„Što će mačka biti zadovoljna?" — začudila se Draginja.
„Zato što ćeš imati tri deteta, a ona ima tri mačeta. Pa će svako mače imati svoje dete.”
„Svašta, dete."
„Jeste svašta, jer nas ti rađaš jedno po jedno, a ona je odjednom omacila troje."
Pred podne skoro svakog dana, sem onog kad se zaboravi ili zaigra, Desanka je izlazila na put i iz pravca Valjeva dugo pogledala.
Dolazila je do pred gaj, iza koga put zavija, pa se dalje izvirivala.
Pogledala je očevu sestru Angelinu — tetku Ingu, kad će im u goste doći.
Desanka je pogledala svaki dan, ali je u goste tetka dolazila ponekad.
Kad je dolazila, ona je donosila gozbu — dve prepune korpe kolača. Jednu za Maksimoviće i Petroviće, a drugu za sve đake.
Angelina je tako bila i Desankina tetka i tetka cele škole.
„Što si te kolače nosila?" — govorila je Angelini snaha Draginja, dodajući onako kako se u narodu govori sa radošću: „Nisi trebala."
„Trebala sam!" — odgovarala je, ponosna na svoje kolače, tetka Angelina: „Hoću da mi se deca raduju."
Dok su se kolači prosto topili u dečijim ustima, tetka Angelina se topila od milja.
Jednom, sva u žurbi, nekim hitnim poslom — nekog je trebalo ispovediti — Angelina je došla proti Svetozaru, pa se i kod Maksimovića pojavila bez kolača.
„Tetka Inga, kad si bez kolača, što si nam dolazila?" — pitala je Desanka.
Svaka druga tetka bi se uvredila. A Angelina je bila srećna. Bila je to najveća potvrda njene ljubavi da mesi kolače i da njima usrećuje.
„Različito je ono po čemu se ljudi pamte... Mene će pamtiti po kolačima!" — kliktala je.
Iako ju je tako pogledala, Desanka je tetku Angelinu retko kad prva ugledala. U času kad se ona iza drveća oko puta u zavijutku pojavljivala, pogled bi joj uvek odlutao nekuda.
„Čekaš li me, golubice?" — trgao bi je tetkin glas.
Angelina je već bila odložila korpe i raširila ruke za zagrljaj u koji će Desanka uleteti.
„Prhni, golubice, prhni teti u zagrljaj!"
Kad je Angelina odlazila, Desanka je tetku pratila do istog zavijutka i tu su se dugo grlile.
„Odoh, golubice" — tetka se posle zagrljaja nije osvrtala.
Desanka je dugo gledala za njom. I uvek šapatom, da samo sebe čuje, poželela:
„Kad odrastem — biću tetka."

3.

Bez đačke graje i ptice tiše pevaju.
Leti, u vreme đačkog raspusta, kod škole u Brankovini skoro da staje vreme. Ono je tako sporo da se na granama vidi polako dozrevanje voća.
„Desanka, pokazaću ti kakvo je nebo u koje doba dana" — kazala je svojoj maloj unučici Desanki baka Nerandža Maksimović, iznevši oveći tronožac iz učiteljskog stana kraljevske osnovne škole u Brankovini na samo ovde, pod učiteljskim prozorima, neizgaženu travu školskog dvorišta.
Ona je sad za unučad imala sve vreme svog sveta. Ona su joj bila jedina briga. Sa godinama stiglo ju je i veliko strpljenje za njih. To se moglo nazvati samo neizmernom ljubavlju.
Dok se baka Nerandža spustila na tronožac da joj majsko sunce ugreje krstobolna leđa, Desanka se tako zasmejala kao da će se od smeha preturiti.
„Čemu se smeješ?" — upitala je Nerandža.
„Tome šta si uradila" — smejala se i dalje Desanka.
„Šta sam uradila? Sela sam!" — Nerandža je gledala pored sebe i sve joj je bilo u redu.
„Bako Nero, ti si suknjom i libadom pokrila sve sedalo" — Desanka je gledala sa svoje visine, ne prestajući da se smeje.
„Šta je tu smešno?"
„Sad izgleda kao da imaš pet nogu... Samo tri nisu obuvene."
„Nije lepo smejati se baki" — ljutnula se Nerandža.
„Ne smejem se, samo se veselim!" — radovala se Desanka.
„Bolje gledaj kakvo je nebo u ovo doba dana!" — Nerandža je bila zadovoljna odgovorom male mudrice.
Desanka je na svoj detinji način poimala kakvo je nebo u ovo doba dana.
Vreme je bilo šareno. Dole u maslačcima i leptirima. Gore u suncu i oblačićima.
Oblačići su nasumice plovili i sudarali se sa suncem.
„Da je nebo zeleno, oblačići bi mogli da budu i jagnjad. A sunce da im bude čobanin" — rekla je Desanka.
Sunce je čas za oblačke zalazilo, čas je iz njih izvirivalo.
Pokrivalo se njima i otkrivalo ispod njih.
Desanka je gledala, sa začikavanjem, čas u travu, čas u nebo.
„Sunce, molim te, zakloni se!" — molila ga je Desanka i pritom žmirkavo gledala u nebo, čekajući kad će sunce za oblačak zaći.
Potom je obarala pogled u travu, tražeći njime nešto što se tu ne nalazi.
„Oblačiću, molim te, otkrij se sa sunca!" — Desanka je opet gledala u nebo.
Kako se sunce iza pramena oblaka pojavljivalo, obarala je pogled u travu, dok joj je iznenađenje plavilo lice neodoljivim detinjim osmehom.
„Sunce, molim te, zakloni se!" — molila je Desanka, ponovo.
I kad se sunce zaklonilo, opet je gledala u travu i bila zabrinuta.
„Oblačiću, molim te, otkrij se sa sunca!" — umiljavala se Desanka.
I kad se sunce pojavilo, pogledala je u travu i bila iznenađena.
Činilo se da se Desanka sa suncem začikava.
„Šta to radiš, Desanka?" — pitala je baka Nerandža.
„Kako, šta radim?" — čudila se Desanka: „Bako, zar ne čuješ i ne vidiš da prvo molim sunce da zađe za oblačke, a onda molim oblačke da otkriju sunce?"
„Igraš se žmurke sa suncem i oblačcima?" — skoro se durila baka Nerandža: „A ja se pitam ko mi to sunce sa leđa miče."
„Ne igram se!" — odsekla je Desanka: „Možda se sunce igra sa mnom!"
„Hoćeš da mi sunce ne ugreje leđa?" — nastavila je baka Nerandža.
Stari ljudi, pogotovu deca — veli se u narodu.
„Samo probam da nešto važno otkrijem" — Desanka nije slučajno gledala čas u nebo, čas u travu.
„Šta da otkriješ, srećo?" — umiljavala se sada baka Nerandža. Sad je to i nju kopkalo.
„Kuda se moja senka sklanja kad sunce zađe za oblačak?"
Desankino pitanje je zamislilo i baku Nerandžu. Šta da joj kaže?
„Možda se skriva u travu" — našalila se. „Misliš?" — sumnjala je Desanka.
„Šta da mislim, kad je tako" — smeškala se baka Nerandža.
„Da vidimo gde nema trave" — Desanka je svoju senku povela na put.
Na putu je Desanka sačekala da oblačak potpuno zakloni sunce. Loveći taj tren, gledala ja čas u nebo, čas na prašnjavu utabanu zemlju puta.
I na putu je senka nestala kao na travi. Neviđeno.
„Možda ti se senka sklonila u prašinu" — smeškala se isto baka Nerandža.
„Bako, ti mi se rugaš!" — ljutnula se Desanka: „Moja senka je čistunica. Ne bi ona u prašinu!"
„Srećo moja, niko se tebi ne može narugati" — smeškala se s toplinom baka Nerandža: „Da ko i pokuša, sa mnom bi imao posla. Samo sam mislila..."
„Dobro" — poverovala je Desanka: „Onda ne misliš dobro."
„Žao mi je" — rekla je baka Nerandža, bajagi pokunjeno.
„Što ti je žao?" — iznenadila se Desanka. „Čoveku je žao kad se vara."
Da odobrovolji baku, Desanka se zavrtela, sa željom da proturi senku ispred sebe. Ona se zavrtela, a senka ni makac. Onda se i njoj zavrtelo.
„Bako, vidi kako ja sveg okrećem oko sebe, a senku ne mogu."
Okretala se sve brže.
„Pazi, pašćeš!" — baka Nerandža je morala da zaustavi Desanku u okretanju i da je neko vreme zadrži. da ne padne dok joj se u glavi ne smiri.
„Čini mi se da imam leptiriće u glavi."
„I imaš. Uleteli su dok si se okretala.”
„Šta ću sad sa njima?"
„Sad će da izlete... Ali shvati da nisi zvrk... I nemoj to više da radiš... Ja neću stalno biti pored tebe."
„Jogunica jedna — to je moja senka!" — rekla je Desanka, gledajući pred noge, dok se oko nje zavrteli svet smirivao: „A opet, kad imam senku, imam najverniju drugaricu. Ne odmiče se od mene i vodim je kud hoću."
„Samo, ne smete daleko" — rekla je baka Nerandža, vrativši se na tronožac: „I da znam gde ste."
„Vraćamo ti sunce na leđa. Sad pred njim nema oblačaka" — Desanka je, sa senkom, pošla niz put.
„Kuda ćete vas dve?" — baka Nerandža je prihvatila da je Desanki sopstvena senka najbolja drugarica: „Moram znati gde ste."
„Idemo do potoka" — Desanka je niz put išla unatraške.
„Šta ćete kod potoka?" — pitala je baka Nerandža: „Potok nema senku."
„Idemo da tešimo žalosnu vrbu. Ona ima i žalosnu senku."
„Vrba je s one strane potoka" — primetila je baka Nerandža: „Iskvasićeš se!"
„Neću. Napravila sam most od deset oblutaka!" — Desanka je imala spreman odgovor za prelazak potoka: „Pa ću s kamena na kamen. Kao u igri školice."
„Ali će ti senka iskvasiti noge" — našalila se baka Nerandža.
„Neće. Ako ne bude htela da skače mojim nogama, ja ću naći još deset oblih ripa, pa i njoj napraviti most" — Desanka se nije dala.
„Zar ste do sada tešile vrbu i njenu senku?" — pitala je baka Nerandža, spazivši Desanku da dolazi, a već se brižno napogledala.
„Bile smo i na viru, da vidimo kako se potok odmara od brzog toka."
„Ima li koga na viru?"
„Bila je tetka Stevka. Opet prakljačom lupa sudbinu."
„Nešto je bila na nju ljuta?"
„Nije ona. Ja sam."
„Što ti?"
„Zaboravila je da sa košuljama na vir ponese i uštipak za mene."
„Nije znala da ćeš doći."
„Znala je. Mi se nad virom uvek zagrlimo, pa se u njemu ogledamo zagrljene."
A kad su se vratile sa potoka, gde su utešile žalosnu vrbu i njenu senku, Desanka je u rupi nosila puža, a njena senka puževu senku.
„Vidi, bako, puža. Našle smo ga na putu."
„Što ga na putu niste ostavile? Kad je na putu, nekud se nakanio. Možda je pred njim dug put?" — prebacila je baka Nerandža: „Mora da ste ga sad pomele u naumu."
„Kako da ga ostavimo — kad je nazebao? Po putu mu je jednako curio nos... A naumio je baš u ovom pravcu."

4.

Spremala se oluja u celom valjevskom kraju. Nevreme je najavljivao jak vetar, a nebom su se valjali vrani oblaci.
Munje su se, sjakćući i ukrštajući se, primicale Brankovini.
Baka Nerandža Maksimović je skupljala manju unučad u sobu da ih prigrli kad gromovi grunu nad Brankovinom.
Samo se Desanka izmakla u školski voćnjak, gde se drveće po mahovima vetra povija i grčevito korenjem za tlo drži da ga krošnje ne ponesu, da odatle izdalje osmotri limenog petla što promuklom škripom peva otkad je na odžak dignut, kako se vrti i ne zna kud će.
„Desanka je još napolju" — rekla je Nerandža svojoj snahi, Draginji Maksimović, majci njene unučadi, koju u susednoj sobi ni oluja u dolasku nije mogla dići od šivaće mašine, sad je morala.
„Desanka, dolazi!" — viknula je Draginja s vrata i u njima sačekala Desanku da dotrči: „Božije dete, beži u kuću, vidiš da se sveci gađaju munjama!"
„Majko, misliš da se sveci igraju?" — upitala je Desanka, ulazeći s majkom u sobu sa šivaćom mašinom.
„Ne znam, možda se i igraju" — rekla je majka Draginja, vraćajući se svome šivenju: „Otkud ti to?"
„Od tebe" — Desanka je prišla majci.
„Od mene? Kako od mene?"
„Rekla si da se sveci gađaju munjama... Ako se ne igraju, onda se svađaju... To nije dobro... Bolje da se igraju" — brinula je.
„Tako se samo kaže" — nasmejala se majka, milujući Desanku po obrazu: „A ti se zabrinula."
„Ko kaže?" — pitala je ipak Desanka.
„Svet" — milovala ju je i po drugom obrazu, kao da na nekim majčinskim terazijama meri nežnost.
„Zar su tvoji svet?" — pitala je Desanka.
„Ko će biti svet ako nisu tvoji, razumeš?"
„Znači, svet od mojih počinje" — shvatala je Desanka, ali je i pitala: „A na kojima se završava?"
„Na celom svetu!" — odsekla je Draginja, onako kako se seče platno.
Sevnulo je nad Brankovinom i zagrmelo, tako silno da su prozori zazvečali.
„Drhtiš... Ne boj se."
„Ne drhtim, drhti moj strah."
„Šta mu je?"
„To mu je od prozora."
„Dobro, ne boj se."
Desanka je uplašeno zagrlila majku, koja se spremala da nastavi šivenje kao da se ništa ne događa. „Zamisli..." — promucala je. „Šta da zamislim?"
„Zamisli, majko, da munje nebo rasparaju..." — Desanka se trzala na svaki udar groma.
Munje su sevale, gromovi su se slagali, jači od jačeg, počeo je žestok pljusak.
„Misliš, ovako?" — uzela ju je u krilo, da je strah prođe.
„Mislim za stvarno.”
„Kako za stvarno?"
„Onako kako ti platnu nađeš žicu, pa ga trzajem precepiš..."
„Da munje nebu nađu žicu?" — sinuo je Draginjin osmeh.
„Da nađu i da ga precepe.”
„Samo, to ne može biti.”
„Ali se može zamisliti.”
„Dobro, može se zamisliti.”
„Ti bi onda mogla da ga zaštepaš.”
„Kako to misliš?"
„Onako kako štepaš tati pantalone, da se ne vidi."
„Plavim ibrišimom.”
„Kao što je nebo."
Oluja je besnela. A one na nju više nisu obraćale pažnju.
„Gde da nađem toliko ibrišima?" — zabrinula se Draginja.
„U Valjevu."
„Misliš da nebo može stati u ovu sobu?"
„Iznećemo mašinu napolje."
„Možda i porub treba napraviti."
„Koliki bi to samo porub bio! Oko celog neba."
„A posle, šta bi bilo...?"
„Posle bi bila najslavnija majka na svetu, ona koja je svetu vratila nebo!”
„Stvarno!”
„Stvarno! Samo..."
„Šta samo?"
„Ako bi štep bio takav da se ne vidi...”
„Mora da se ne vidi."
„Kako će onda svet znati da si mu okrpila nebo, ako se ne vidi?"
„Idi, dete, s milim Bogom" — istresla je Draginja kćerku Desanku iz krila: „Što me zagovori."
Potom je papučica singer šivaće mašine počela da kaska pod Draginjinim nogama.
Ustavši iz majčinog krila, tako istresena, Desanka je potrčala napolje da vidi ima li duge, šarenog mosta između preostalih oblaka, i pala, prostrvši se po ćilimu.
„Dete, šta ti bi?" — skočila je majka Draginja i podigla je. Dobro je. Pala je na ćilim, srećom. Ni modrice neće biti: „Mogla si da se razbiješ pred mojim očima... Što me prepade?..."
„Nisam htela." — mucala je Desanka. Pravdala se umesto da plače.
„Kako nisi htela?" — Draginja je postajala stroga: „Što tako padaš, iz čista mira?"
„Saplela sam se!"
„O šta?" — nije majka popuštala: „Tu ničeg nema o šta bi se spoplela."
„O ovu šaru!" — Desanka je pokazivala otkanu zelenu granu na ćilimu.
„Šta ti sve neće pasti na pamet?!" — Draginja se strogo okrenula, suzdržavajući osmeh.
Napolju više nije bilo duge — ukoliko je uopšte i bilo.
„S naše strane duge ipak je najlepše" — pomirila se Desanka.
Koliko žestoka, toliko brza, oluja je preletela Brankovinu. Da nije pokidanog lišća, bilo bi kao da je i nije bilo. Jedino su oluci još neko vreme šaptali o njoj.
Nebo se nad Brankovinom zacaklilo kako se uvek cakli posle tuče. Na njegovom plavkastom platnu nisu se videli tragovi Draginjinog veštog štepa.

5.

Kako joj je o Ivanjdanu otac Mihailo Maksimović doneo iz Valjeva, sa tadašnjeg pazarišta, malu vedricu, taman za njen uzrast, petogodišnja Desanka se nije od nje odvajala.
Nosila je vedricu svuda sa takvim ponosom, kao da želi da je pokaže celoj Brankovini.
Jordamila je njom. I bila je srećna što svi koje je sretala, ili koji su dedu ili ocu dolazili, vedricu prvo vide i primećuju njen ponos na nju, pa je radosno svima odgovarala otkud joj.
Žao joj je bilo što je raspust, pa da je u školskom dvorištu prvo svi đaci i njenog oca i učitelja Nedeljka Savića vide sa vedricom. Proći će raspust. Videće je. Ali ne prvi.
Uveče je vedricu ostavljala uz krevet, kraj uzglavlja. Nek joj je pri ruci.
Na Ilindan je ustala u rasvit, pre svih i pre sunca, i sa vedricom u rukama išunjala se iz učiteljskog stana bosonoga i u košulji.
Sigurna da je niko nije video, uputila se iz školskog dvorišta u crkvenu portu, provukavši se u nju kroz njoj samo znanu rupu u plotu, jer noću kapija mora da je zatvorena, a i škripala je pri otvaranju ili zatvaranju.
Ušavši u portu, bosonoga i mokronoga, Desanka je počela da u svoju vedricu skuplja rosu sa visoke trave.
„Od suza ništa čistije. A rosa su suze neba!" — govorio je njen ded, prota Svetozar, tešeći ljude i savetujući da tugu speru rosom.
Dok je stigla do crkve, ostavila je širok trag u travi i nakupila skoro pola vedrice rose.
Pod drvenim ragastom praga, u udubljenju nije bilo ključa. Pitala je sa tugom — nema. Kada je digla pogled — razvedrila se. Ključ je bio u vratima, a i ona samo pritvorena. Mora da je ded, prota Svetozar, zaboravio da zaključa crkvu.
Nije prota Svetozar Petrović sinoć zaboravio da zaključa crkvu.
To se njemu nikako nije moglo desiti. U crkvu svi donose, samo on odnosi. Zaključana crkva mu je najbolje otklanjala svaku sumnju u poštenje njegovih parohijana. Ðavo ih može kušati, on ne sme.
Svitao je Ilindan, veliki letnji praznik, pa je i on iz svoga protinskog doma uranio da otvori crkvu pre ikog vernika, da užeže kandila i da u oltaru sve pripremi za službu Božiju. To je uvek činio kad je držao službe, i do početka službe iz oltara nije izlazio.
Oltar je bio i njegova pogledaonica na brankovinski svet koji se u crkvi skuplja za službu Gospodnju.
Čekajući i pripremajući službu, on bi iz oltara, kroz tanke proreze ikonostasa, smotrio dobro svakog ko u crkvu ulazi.
Video je svakog, a da taj njega ne vidi.
I kad su gledali ka oltaru, ušavšim su pogledi ostajali na likovima svetaca u zavetnim prizorima.
Ako bi neko i na sebi osetio pogled sa ikonostasa, taj bi smerno oborio glavu, uveren da ga je to neki svetac ili sam Gospod pogledao.
Čuo je i jutros, na Ilindan, prota Svetozar škripu pritvorenih crkvenih dveri. I pre nego što je pogledao ko je pridošli, pomisli: sa kojim li grehom dolazi taj koji je toliko, pre svih uranio?
Prvo nije smotrio nikakvu veliku ljudsku priliku kakvu je, prema pretpostavljenom grehu, u mahu zamislio.
Posumnjao je da nije neki stvor koji u crkvu ne sme — pas ili jež iz porte. Pošao je da ga potera.
A onda je u čudu, u dnevnoj svetlosti vrata širom otvorenih, video svoje najstarije unuče Desanku, u mokroj spavaćoj košulji i sa vedricom u ruci.
Svaki pogled na prvu unučad, a Bogu hvala, već ih je samo od Maksimovića troje i četvrto na putu, uvek bi ga raznežio. Na Desanku, kao prvu, pogotovo.
Zastao je u oltaru, u pogledu zanet.
Desanka se obdan često igrala u crkvenoj porti. A u crkvu je ulazila svakodnevno, kad je znala da joj je ded u njoj. U vreme večernje službe skoro uvek. I ostajala je s njim posle molitvi, zagonećući se i čekajući da sve upaljene sveće dogore.
Prota Svetozar je uživao u ovakvim zagovorima sa Desankom, voleo je i pamtio njena nekadanja pitanja, koja su je mudricom pokazivala, naročito ona na koja nije znao kako da odgovori.
„Deda, što sveci imaju suncokrete oko glave?" — bilo je jedno od prvih Desankinih pitanja koje je upamtio.
Dovijao se kako da joj odgovori, a da ga razume, da to nisu suncokreti, nego oreoli, venci svetlosti kojima Gospod ovenčava svetitelje za njihovo prosvećenje i posvećenje veri, a opet da su i suncokreti Gospodnje biljke iz čijeg se semena cedi zejtin koji se stavlja i u crkvena kandila da žiže svetlost.
„Dobro, deda, shvatila sam" — rekla je tada Desanka.
„Šta si shvatila?" — želeo je da zna kako je pojmila njegovo dovijanje u odgovoru.
„Shvatila sam da su suncokreti livadski sveci i da zato imaju oreole."
„Bože, podrži je!" — prekrstio se prota Svetozar, moleći prvi put Gospoda za Desankinu nadarenost. Posle je to sve češće činio.
„Deda, jesi li ti imao dedu?" — pitala je Desanka.
„Jesam."
„A kad se on rodio?”
„Davno."
„Je li on imao svoga dedu?"
„Mora da je imao."
„A kad se on rodio?"
„I-haj... Mnogo davno!... Pradavno!"
„A je li on imao dedu?" — nastavila je sa pitanjima.
„Imao je, naravno... I njegov ded je imao dedu... I ne pitaj me kad se koji od njih rodio!" — širio je ruke prota Svetozar, kao da se u isti mah ljuti i predaje
„I neću. To je sigurno bilo pre Hrista" — zaključila je Desanka i, zatečena dedinom ljutnjom, predložila pomirenje: „Deda, hoćeš li da ti dva dana budeš dete, a ja deda?"
Kada se brat prote Svetozara, po volji svojih potomaka, u imovini od oca nasleđenoj, odelio od Svetozara i njegovih potomakz, Desanka je pitala:
„Deda, hoće li se i Bog odeliti od nas?"
„Bože, sačuvaj!" — po triput se krstio prota Svetozar: „Bože, sačuvaj... Bože, sačuvaj!"
Videvši kako dedov brat postavlja međaše na podeljenom pašnjaku, Desanka se zabrinula.
„Deda, tvoj brat hoće da ti se krave spopliću na pašnjaku."
Desanka je već po crkvenoj zvonjavi pogađala za šta se zvoni.
„Deda, ko je to umro?" — pitala je.
Ko će se roditi znala je već unapred. Majka Draginja je šila za sve trudnice Brankovine.
„Milutin... Nije umro, samo nas je napustio... Otišao, onako..." — detetu o smrti ne treba ni mnogo ni strašno pričati. Ne valja se.
„Kuda je otišao, deda?"
„U večnost.." — neće ga razumeti, pomislio je, i sad će ga pitati šta je večnost: zamajaće se tako i na smrt će zaboraviti.
„Gde su ta vrata?" — nije ga pitala za večnost.
„Kakva vrata?" — začudio se.
„Za večnost."
„Šta će večnosti vrata?" — pitao je sad on, čudeći se: zar zna šta je večnost.
„Kad se nekud odlazi, mora se kroz vrata" — rekla je i dodala: „Deda, slobodno mi reci da se ta vrata kopaju na groblju. I ne boj se... Na groblje neću ići sama, da ne propadnem u večnost."
„Ne idu svi u večnost koji se u raku polože" — rekao je prota Svetozar, sa grižnjom što je večnost pomenuo. Hteo je lakše, a ispalo je teže: „Ako postoje vrata za večnost, ona su samo za neke u životu, ako im ceo život nije u njima..."
Desanka je u crkvu dolazila sa velikom detinjom radošću, kao na susrete sa najbližima. Ona je u svecima videla rođake. Iako petogodišnjakinja, znala je skoro sve zavetne priče iz kojih su događaji predstavljani na slikama ikonostasa i na zidovima crkve.
„Apostoli su sagli glave. Mora da ih bole" — razumevala je svete slike na svoj način, ali i brinula na svoj način: „Bogorodica nespretno drži Hrista — da ga ne ispusti?"
I jutros, na Ilindan, Desanka nije u crkvu ušla sa strahom, već sa tajanstvom koje je prevladavalo i prikrivalo njenu živu radost.
Nešto smera — prozreo je unuku prota Svetozar sa blagonaklonim smeškom i sa znatiželjom se pritajio u oltaru, gledajući kroz najbliži prorez.
Šunjajući se po crkvi, Desanka je sa stola za sveće i podarja uzela jedan darovni vezeni peškir i sa vedricom skupljene rose pošla ka ikonostasu.
„Šta to hoćeš, Desanka?" — upitao je pre nego što učini neku štetu. A glas mu je odjeknuo praznom crkvom.
„Da operem noge apostolima!" — stala je prepadnuta i zatečena.
„Kako da opereš? Zašto?" — ječao je crkvom glas koji je bilo teško prepoznati.
„Deda mi je rekao" — mucala je preplašena, da ni zaplakati nije mogla: „da im je Isus Hristos poslednji put oprao noge pre Tajne večere, pa..."
„To se ne radi, srećo" — kazao je prota Svetozar blago.
„Deda, ti si?" — prepoznavala je glas. „Ko bi bio drugi?" — prota Svetozar je odškrinuo carske dveri.
„Ja sam mislila — Bog."
„Bog s tobom, dete" — krstio se prota Svetozar u carskim dverima.
„Nije sa mnom, već sa tobom. Koliko je s tobom, nije ni sa kim."
„Kako to misliš?" — trgao se.
„Ti si najviše u crkvi."
„Bog s nama, srećo."
Krenuo je da je pomiluje: „Jagnje Gospodnje.”
Ona se izmakla.
„Deda, ja sam devojčica Gospodnja. Nisam jagnje. Ja ne blejim!" — rekla je Desanka uvređeno i, ostavivši pred njim vedricu i peškir, odjurila iz crkve.
Prota Svetozar nije krenuo za unukom, jer je kroz otvorena vrata smotrio da neko već dolazi u crkvu. Uzeo je s poda njenu vedricu sa rosom i crkvi darovani peškir i uneo u oltar.
Osvrćući se gde da stavi vedricu, pogled mu je zastao na blagoslovnici, sasudi sa svetom vodicom i strukom bosioka u njoj kojim će blagosiljati vernike i, prekrstivši se, u nju sasuo svu Desankinu rosu.
Izletevši iz crkve, Desanka je skoro natrčala na svoga čiku, drugog učitelja, Nedeljka Savića, koji je uranio da zauzme svoje mesto za pevnicom.
„Pomoz' Bog, čiko" — promrmljala je, zatečeno.
„Bog ti pomogao, Deso" — odgovorio je učitelj Nedeljko, čudeći se kako je ona tako uranila: „Je li ti ded već u crkvi?"
„Jeste, eno ga s Bogom" — projurila je mimo njega.
„A je li? Šta rade?" — nasmeja se Nedeljko.
„Skrivaju se po crkvi."

6.

Brankovina nikad nije oskudevala u viđenim ljudima. I oni su bili ljudi od časti i velikog poštovanja. Zbog časti prote Matije, najviše časti je uvek imao brankovinski prota, pa se ovde protinstvo više cenilo i poštovalo i od prosvećenog vladičanstva, ako bi se vladika zatekao u Brankovini.
Za brankovinskog protu Svetozara Petrovića moglo bi se reći da ima dva dostojanstva.
Jedno je obično, svakidašnje, roditeljsko i dedovsko, rođačko i poznaničko. Za po kući i za oko kuće.
Drugo dostojanstvo je svečano, prazničko, posebno — prilično, štono rekli stajaće, za velike službe u crkvi, za Valjevo i za nadaleko.
Sa prvim je uglavnom išao peške, drugo je samo vozio u čezama.
U prvom dostojanstvu protu nije držalo mesto, imao je nestrpljiv i vidrast hod, uvek žuran, da je mantija oko njega prosto letela. A u drugom je izgledalo da mu svečana odežda, sva u srmi i zlatnom sjaju veza, dupke stoji, i da ona odlučuje kuda će zakoračiti.
U prvom je znao biti zaboravan, u drugom mu se to nije smelo primetiti.
U prvom se jogunio, u drugom nije trpeo prigovora.
Ali ni u prvom, ni u drugom, nikome nije dozvoljavao da ga nazove Tozom. I samo je za najbliže mogao da bude Sveta.
Mada je, u svojim prvim godinama, pošto je prohodala i progovorila, najviše vremena provodila sa očevom majkom Nerandžom, sa kojom je delila sobu u učiteljskom stanu, koja je retko kad i kud iz školskog dvorišta izlazila, Desanka je svoj užurban hod stekla uz dedu. Pristajala je sa njim gde god joj je dozvolio i kad su joj dozvolili otac i majka. Na početku ju je vodio za ruku, ali se jedva usporavao za dečiji korak. Ruku joj je pustio kad se u hodu osigurala. Otad je potrčkavala za njim, držeći se najčešće za mantiju. A kad bi za nešto iznenada stao, proletala je mimo njega.
„Ustavi ono dete!" — rekao je Draginji Desankin otac Mihailo, smotrivši kroz prozor učiteljskog stana kako se preko crkvene porte prota Svetozar sa nekim žustro objašnjava, a Desanka grčevito drži skuta njegove mantije, oblećući tamo-amo.
„Pusti je. Vidiš da hoda kao otac!" — odgovorila je ponosno Draginja.
„Bojim se da će joj ceo život poći onim hodom, potrčkavanjem tamo-amo."
„Ustavi je ti!" — Draginja je zadržala ponos.
„Ne mogu je ustavljati ja kad za tvojim ocem ide."
„Za mojim ocem ide, ali misli glavom tvoje majke" — vratila je Draginja i dodala utešno: „Ne brini. Sigurno će neki od sinova nam krenuti tvojim hodom."
„A da misle tvojom glavom?" — nastavio je njenu misao.
„Ko zna za što bi to bilo dobro..." — rekla je zamišljeno.
Mihailo je oćutao, da od ničega ne ispadne belaj. Dosta su ga belaji terali od školskih i drugih vlasti.
Kada je Desanka poštrkljala do četvrte godine, prota Svetozar je počeo da je uzima u čeze, ne kao dotad, da je na čezama provoza i učini joj želju, nego i na duže, krećući u bliže zaseoke da sveti vodicu.
Desanka je prva primetila da konji drugačije kaskaju kad kajase drži ded Sveta, a drugačije kad ih tera njen otac Mihailo, makar da im je brzina ista. Otac je ostavljao opuštene kajase, a ded ih je zatezao, pa su kaskali dostojanstvenije, iskrenutih glava, kao da se ni na koga ne obziru.
„Deda, hoćemo li im i danas to reći?" — pitala je Desanka.
„Šta, srećo dedina?"
„Ono: Mrdni sobom — Bog će tobom!" — pamtila je i ponavljala.
„Reći ćemo! Moramo reći, srećo! Moramo im govoriti i kad ne razumeju! Moramo im govoriti, dok ne utuve zauvek!" — nije prota Svetozar želeo da samo molitvama i svetom vodicom popravi život ljudima, ne baš siromašne Brankovine, nego i namislima i savetima, koji su počinjali mišlju: Mrdni sobom — Bog će tobom. A onda bi dodavao, da potvrdi sebe: Ovako govori Bog — Pomozi sebi sam, pa ću ti i Ja pomoći.
Njom ih je terao da učine ono što mogu, za svoje dobro i Božiju radost.
Prva namisao mu je bila da Brankovina prva postane jedino mesto u Srbiji bez stenica. Da ih ponegde ima i prestoni Beograd, a Brankovina — nigde.
Kako mu je to palo na pamet, on se zato smatrao od Boga predodređenim, ali to nikome nije poveravao. Jednom je to poverio svome zetu Mihailu.
„Stenice moraju nestati!"
„Kako da nestanu, kad ih je Bog stvorio?" — pecnuo ga je Mihailo, onako kako to čine zetovi, da se odmah ne složi.
„Za mene je svaki živi stvor Gospodnji, sem stenica. Bog nije mogao da stvori krvopije!" — žestio se prota Svetozar.
„Mislite da ih je đavo stvorio?"
„Ne mislim. Znam. Čak je i zmija iz raja proterana, samo su stenice izmilele iz pakla."
„Šta su stenice spram zmija?" — terao je Mihailo svoje zetovsko.
„Stenice su odvratne, a zmije su lepe, ali zle."
„Polako, taste!" — smirivao je Mihailo, sada brižno: „Recite samo ljudima da imaju stenice i uvrediće se svaki. Pa, eto belaja!"
„Ne boj se, neću nikome reći!"
Ni ja neću nikome reći — pomislila je Desanka, prisluškujući dedov i očev razgovor.
Dosetio se prota Svetozar i kako da tu namisao najsigurnije i potpuno ostvari, uz svećenje vodice.
Stenice prave legla u duvaru, ukopavajući se u malter. Zato ih je najsigurnije bilo istrebiti krečenjem tek pogašenim živim krečom.
Mihailo je, čuvši namere svog tasta, postao Mika koji se šali slikujući:

O vodici nema reči,
Dok se kuća ne okreči.

Nije prota Svetozar ljudima pominjao stenice, niti je o njima govorio, ali je propovedao krečenje. Slavio je krečenje kao unošenje svetlosti u kuću i savetovao da ona bude naneta na sve zidove uvek u dva sloja.
„Kako da vam svetac zaštitnik vašeg doma pomogne" — potezao je i svetu volju sveca njihove slave: „kad mu ikona visi na čađavom zidu?! Hoćete li i da se svetac zbog vas stidi?" — na Boga se pozivati za to nije mogao, ali se na sveca i te kako pozivao. Ako se i ogreši, manji je greh.
„Svetac hoće, a ja mimo sveca ne mogu... Ja sam tu samo grešni Božiji sluga koji vodi računa da tako bude. Svetac hoće ono što Bog miluje. I kad vam kažem amin, ja sam vam rekao i neka tako bude!" — pravdao im se na početku, kao, nije to njegova, već sveta volja, da onom što će dalje reći ne bude ikakvog protivrečja: „Svetac hoće čiste kuće, okrečene zidove, dobro pometene podove i vrelom vodom oprljena brvna. Traži on da krečite dva puta godišnje, posle zime i pre zime. Pred osvećenje vodice i za Svetog Luku, i ko ga slavi i ko ga ne slavi. Hoće on da posteljine iznosite na sunce kad god ima sunca. Mili se svecu kad izmiveni ukućani stanu pred njega..."
Znao je prota Svetozar da će mnogi parohijani činiti sve, prvi put pogotovo, ali ne samo prvi put, da ga ne poslušaju ili u svemu ili u ponečemu. Takvi su oni. I to je jače od njih.
Kada se objašnjavao sa seljanima i kad se objašnjavanje moglo i u svađu pretvoriti, prota Svetozar bi se pred njima poizmaknuo, šireći pravo ruke bez savijanja u laktovima, da se pred njima u živi krst pretvarao. Valjda će ustuknuti.
Molili su ga često da im osveti vodicu, a oni će posle sigurno okrečiti i očistiti kuće. Ali i on je bio jedan od njih, pa je znao za jadac. Nije pristajao na njihovo sigurno, već na svoje — očigledno. Ako treba, doći će i drugi, pa i treći put, ali u neokrečenu kuću sa epitrahiljem neće ući.
„Ne smem i da hoću osvetiti vodicu u neokrečenoj kući, jer je to greh" — on je znao pravdanjem da zapoveda: „Hoću samo kako Bog miluje. Nikako drukčije... Gde ja smem činiti greh, ako vas za grehe ispovedam... Počinim li ga, moram se ispovediti. A ja sam prota, mogu se samo vladici ispovediti, a vladika me može rasprotiti u srdžbi svojoj. Pa što me u greh teraš, čoveče?!"
Takav se odmah kajao, dok je prota širio ruke. I nije mu se više nikad dogodilo da mu, u vreme svećenja vodica, kuća bude neokrečena.
Takvom je prota samo jednom, i na svoj način, pri drugom svećenju vodice, prebacio:
„Jesi li video kako se u okrečenoj kući lepše večera i bolje spava?" — rekao je tek da pokaže da mu odbijanje nije zaboravio.
„A i ukućani su nekako radosniji!" — dodavao je ovaj, zahvalno.
„To je zato što ste pobili stenice!" — izletelo je Desanki.
Aleksije, likuj — zapevao je prota da molitvom zabašuri ono što je izletelo.
I svi su počeli da se pobožno krste.
Bilo je i onih koji nisu hteli odmah svetlu večeru i mirniji san.
„I do sad se svetila vodica, pa se nisu za to kuće krečile!" — isprečio se u Zabrdnici neki Radoš Janković.
„Ako do sad nije, od sad hoće!" — uzvratio je prota Svetozar, dok mu se unuka Desanka uplašeno držala za mantiju.
„Misliš da od tebe počinje svet?" — Radoš se nije ustavljao.
„Od mene ne počinje ni krečenje" — rekao je mirno prota Svetozar: „Ali ja neću svetiti vodicu u neokrečenoj i neočišćenoj kući."
„Šta ti misliš ko si?"
„Ja sam brankovinski prota, a ti misli ko si!" — prota Svetozar je dobro znao Radoša, koji jeste bio od Jankovića, ali koji nije bio nikakav dalji potomak ustaničkog kneza Paje Jankovića, a hteo je da bude.
„Ako si i prota, ne umišljaj da si prota Matija. Ti nisi Nenadović, pa da naređuješ!" — prsio se Radoš pred Zabrdničanima.
„Ako ćemo tako, naša je starija od Nenadovića."
„Jeste dođavola."
„Jeste do Boga, a đavola ni tebi neću ostaviti!" — prota se razmahao krstom.
Desanka je drhtala — niko do sada nije sa njenim dedom ovako razgovarao.
„Nisam Nenadović. Ali ja nosim epitrahilj moga deda-strica popa Stanoja Petrovića, koji je opismenio Matiju za budućeg protu, vojvodu, zakonodavca i pisatelja" — prota Svetozar je tek sada primetio da Desanka drhti i uzeo je u naručje: „Ne plaši mi ovo dete! Ako hoćeš da znaš svoje pretke, dođi da ti prelistam knjige rođenih i knjige mrtvih. Ali prvo okreči kuću, pa da ti osvetim vodicu. I da bude kako Bog miluje."
„Deda, mili deda..." — mrsila mu je bradu Desanka, osetivši se zaštićenom.
„Ne brini, srećo moja, sve je kako Bog miluje."
Poneo ju je u čeze i krenuli su kući.
„Deda, je li i mene Bog miluje?"
„Miluje, srećo moja, tebe najpre i najviše."
„Kako ja nisam osetila?"
„Bog te miluje kad si u snu."
„Ako tati i tebi ruke mirišu na duvan, a mami i baki na cveće, na šta Bogu mirišu ruke?"
„Na bosiok, srećo moja, na bosiok" — rekao je milujući je, s mišlju da joj već večeras Draginja ili Nerandža moraju zaspaloj staviti pod jastuk struk bosioka.
„Gde si danas bila s dedom?" — pitala je Desanku majka Draginja.
„Tamo gde Bog miluje" — pohvalila se.
Dešavalo se da dođu u zaselak, a da u njemu još svi kreče.
Onda su čekali da krečenja završe, gosteći se na tremu kmetove kuće.
„Zar morate sve u zadnji čas?" — ljutio se prota Svetozar, činilo se da će ih prokleti, a u stvari ih je, u sebi, za krečenje blagosiljao: „Jedino umirite u zadnji čas!"
Prota Svetozar je smatrao istorijskom nepravdom što se, posle oslobođenja od Turaka, Valjevo izdiglo iznad Brankovine, iako je ona bila sedište valjevskih knezova, iako se iz nje, sa Brankovičkog visa, ustaničkog zborišta, polazilo u oslobađanje Valjeva.
Zato je želeo da se Brankovina polepša, ne samo krečenjem starih i postojećih kuća, već podizanjem novih. I to ne baš bilo kakvim, već kućama koje je on crtao.
Imao je veliku strast da crta kuće i smatrao da svaku nacrtanu valja podići.
Zamišljao je Brankovičane kako mu u crteže ulaze.
Otvarao je prazne duvanske paklice i na njihovim kartonima crtao. Činilo se, strasno puši samo da bi što pre do novih kartona došao.
Na vrhu svakog kartona prvo je upisivao kome će nacrtana kuća biti namenjena.
Skoro za svako domaćinstvo nacrtao je bar po kuću. Tamo gde su domaćinstva bila zadruge, crtao ih je više. Po muškoj glavi — nova kuća.
Kad je crtao, imao je u vidu tačno mesto za takvu kuću.
Gde god bi svetio vodicu, on je odmeravao mesta gde kuća može biti i kolika. Tražio je ocedita mesta. Izbegavao je kiselu zemlju i moguća klizišta.
Crteže je davao onima kojima ih je namenio.
Brankovičani su ih nevoljno primali, kao da im nameće kuluk, kao da to za njih nije ništa dobro. Hteli su da se nekako izvuku i da ih ne prime. Ako ih prime, stalno će ih za njih pitati.
Ali ni prota Svetozar nije bio među njima od juče.
I kad su mu oni govorili da im ne treba nova kuća, morali su da uzmu crtež uz veliko ubeđivanje.

„Čuvajte za mlađe!” — presecao je prota Svetozar.
Neki Tiosav Malešević je, otresajući se protinog crteža, rekao da nema dece.
„Bog je milostiv. Biće ih!" — prekrstio se prota.
„Da sačekamo da bude milostiv..." — nećkao se Tiosav, sa sumnjom: „A, ako ne bude milostiv..."
„Onda ti budi milostiv i usvoji neko dete iz rodbine gde ih je više."
„Toliko mislim na vas, da ćete me sasvim obeleti!" — ponavljao je prota Svetozar seljacima i u Podgorini.
„Obeli jednom, da ne misliš na nas" — procedio je sav crnoglav Ilija Birčanin, unuk onog čuvenog valjevskog kneza, koji je i sam imao unuka Iliju, desetak godina starijeg od Desanke.
„Šta si rekao?" — ukrstio se prota Svetozar.
„Nisam ništa mislio loše — omaklo mi se" — pravdao se Ilija.
„Birčaninima se ne sme omicati... A kad ti se omaklo, onda čuj: Ti nikada nećeš obeleti, jer ne misliš... Da misliš, ej, ti bi prvi podigao novu kuću... Da se izdaleka zna čija je. Birčanin si. I Ilija si! I unuk ti je Ilija."
Tako je u Birčanima započeta nova kuća u Podgorini.
Prota Svetozar je do uveče čekao da se cokla završi, pa su po mrkloj pomrčini krenuli ispod Medvednika u Brankovinu.
„Deda, kako ćemo se vratiti? Ne vidi se put" — pitala je bojažljivo Desanka, držeći se njegovog skuta grčevito.
„Ti i ja nemamo šta da mislimo, misliće Gavran" — prota Svetozar je smatrao da mu je vrani konj pametniji od dorata.
„Ja se bojim, deda!" — šaptala je Desanka.
„Ne boj se, ja sam pored tebe... Zar se bojiš pored dede?"
„Ne bojim se ja pored tebe. Samo se bojim za Gavrana..."
„Gavran je pametan konj, on zna da misli."
„Zato i brinem. Hoćemo li ga u Brankovini prepoznati."
„Zašto da ga ne prepoznamo?"
„Ako od mišljenja osedi, biće belac."
Mihailo Maksimović, sklon srokovanju, po ovome je zapisao:

Od mišljenja konji ne sede
Sede samo dede.

Prota Svetozar je uporno hteo da podigne Brankovinu za život i za pamćenje. U tome ga ništa nije moglo pomesti. Zato je o tome pričao više nego što se moglo učiniti. Kad nije imao kome da govori, što se retko dešavalo, govorio je Desanki, kao da joj daje neke daleke amanete. Činio je to tajno i pomalo zaverenički.
„Gledaj, ove dve sobe gledaju na istok. Da sunce svima otvori oči. Ova soba i kujna okrenute su jugu. Da sunce ozari ukućane za ručkom. Ispod kujne je zidan podrum. Cokla je visoka metar." — skoro je šaptao.
Jednom ih je u „zaveri" zatekao Mihailo Maksimović, kao protin zet i Desankin otac, pravio se iznenađenim što u porodici ima zaveru.
„Šta to tajite?”
„Deda mi priča o novim kućama.”
Mihailo je pogledao u protu, koliko prekorno, više upitno. Kao, ne veruje. „Jeste, pričam joj.”
„Što njoj pričate?"
„Zato što moram pričati" — nije imao drugi odgovor.
„Ona je isuviše mala da Vas čuje" — rekao je — čuje, a mislio je razume.
„Kad njoj govorim, čujem ja. A i Bog, nadam se" — prota Svetozar se prekrstio i digao pogled u nebesa: „Bože, oprosti, nikad Te nisam psovao, a pričam ono što treba da podržiš i da urazumiš Brankovičane, da me čuju i na svoje dobro poslušaju."
„Hajdemo, Desanka, ded će sada da se porazgovara sa Bogom" — rekao je Mihailo, uzevši Desanku za ruku.
„Oče, je li se deda druži sa Bogom kao čika Nedeljko sa tobom?" — upitala je usput iznenada.
„Kako to misliš?" — bio je zatečen.
„Deda uvek prvo kaže: Kako Bog zapoveda. A onda: Kako Bog miluje. A ti u školi zapovedaš čika Nedeljku. A mili ti se da s njim ideš u lov... Čak i naša keruša Laura i za njega rado laje na zečeve."
„Ne zapovedam baš."
„Ali on te u svemu sluša."
„Možda je tako..." — zamislio se Mihailo.
Hvaljen da si, Gospode — pomolio se u sebi: ovo bi bilo svetogrđe da nije nevino dete. Zato, Gospode, podrži je u svojoj svetlosti i svome naumu.
Ako je prota Svetozar bivao neraspoložen, što je ljudski, jer i prote su, na kraju, ljudi, iako sve druge ljude ispovedaju, ako je neraspoloženje bilo takvo da ga nije mogao prikriti, što je najčešće činio, onda mu je samo trebalo pomenuti novu kuću i najteže neraspoloženje bilo bi kao rukom odneseno i on bi bivao drugi čovek.
Ukoliko bi neko odlučio da podigne novu kuću po crtežu sa njegove paklice, tome je prota Svetozar za dizanje temelja znao i mobu da skupi, a sam je hteo da postavi osnovu, ako ne cele cokle, onda bar jedan ugao dobro isklesanih kamenova, pokazujući veliku veštinu zidanja.
To postavljanje nove cokle za njega je uvek bio istorijski tren Brankovine, i on ga je slavio pevajući: Aleksije, likuj!
Gde se podizala nova kuća, nudio je crteže za još jednu. Gde je za jednu, biće i za drugu!
Kako je Desanku vodio na svećenje vodice, tako ju je sad vodio i na osnivanje kuća. Za svoju radost nije imao boljeg s kime će da je podeli.
Puštao ju je, radi sreće ukućana, da se i njenim koracima odmeri osnova.
„Idemo, srećo moja, tvojim koracima ćemo izmeriti sreću ukućana. Idemo: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest... koračaj, srećo..."
Tako je utvrđivala brojanje i da sve što je osnova života mora svojim hodom izmeriti.
Jednom ju je posle zidanja temelja za prijateljsku kuću Vićentijevića pomilovao grubom rukom, ogrebavši je.
„Deda, šta ti je na dlanu?" — trgla se.
„Istorija" — pokazao joj je dlanove sa već napraljenim, prslim i skorelim žuljem.
„Kako je to kod bake Nerandže žulj?"
„Ona je okopavala luk, pa dobila žulj."
,Leda, je li se mašući kandilom dobija istorija?"
Na ovom temelju prota Svetozar je četiri puta otpevao Aleksije, likuj, na svakom ćošku. A kad su se uveče povezli kući, deda je zapevao svoju omiljenu pesmu Poranila devoj
ica, golube da hrani...
„Deda, to ti ne ide."
„Ide, srećo moja... Ide na dušu..."
„Sad je veče, a ona rani..."
„Svejedno, pašće povrh duše, da je prelije..."
„Deda, ti čas pevaš za Boga, čas za sebe... Ali više za sebe nego za Boga."
„Kako to misliš, srećo moja?"
„Više pevaš Poranila devoj
ica nego Aleksije, likuj…”
„Stvarno?"
„Stvarno."
„Eh, srećo moja, ne kaže se zalud Bog je prvo sebi bradu stvorio...

7.

Desanka je bila veoma mila devojčica.
Milila se, takoreći, celoj Brankovini, a kamoli svim Maksimovićima i svim Petrovićima. Milila im se — ne što je njihova, već što je takva. A takva je što je njihova.
Posebno se omilila drugom učitelju Nedeljku Saviću, od časa kada mu je sama pružila obe ruke iz voljenog naručja bake Nere — Nerandže, da je uzme iz kola u učiteljskom preseljenju Mihaila Maksimovića iz Rabrovice u Brankovinu, valjda srećna što se truckanje završilo. A pri tom prvom razgovoru postao joj je čika.
Ta milina se, dakle, odmah u obostranu ljubav pretvorila.
Bila je to ljubav kojoj se može odrediti tačan početak, a kojoj, po svoj prilici, kraja biti neće.
Početak joj je bio u prirodnom sledu sa dolaskom Mihaila Maksimovića u Brankovinu, posle učiteljevanja u Joševu, Ribnici i Rabrovici, gde se i Desanka rodila, za prvog učitelja i upravitelja škole. Ranijim premeštajima kažnjavan, sad je bio nagrađen bogomdanom Brankovinom.
Tad se Mihailo, sa svojom porodicom, uselio u učiteljski stan nove škole, dok je Nedeljko ostao samac u zgradi stare škole. Tada se obnovilo staro drugovanje u neprekinutom prijateljstvu.
Drugovanje Mihaila, zvanog Miko, sa Nedeljkom, zvanim Neđo, počelo je još od prvog razreda osnovne škole u Valjevu, gde je Mihailo, kao rođeni Valjevac, još po majci od kneževskih Bobovaca, uzimao pred obesnim đacima u zaštitu bolešljivog Nedeljka, malog dobeganca iz Bosne, kod rođaka radi školovanja. To drugovanje je prekinuto Nedeljkovom bolešću u trećem razredu gimnazije i nastavljeno tek u Beogradu, u Učiteljskoj školi. U Beogradu su obojica bili došljaci, u sličnoj oskudici i spram razmetnih Beogradčića, onakvi, kakve će u svome istoimenom romanu opisati pisac njihove generacije Milutin Uskoković, što ih je zbližilo još više i uvelo u iskreno prijateljstvo bez tajni. Delili su istu oskudicu, nadu u budućnost, i verovali u veliku pravdu za Srbe s obe strane Drine, koja ih je tada zavetovala: „Za ideju oslobođenja i ujedinjenja Srpstva i Slovenstva".
Ako taj san uznemognu da ostvare u svojoj generaciji, zaverili su se da će vaspitavati generacije koje će taj san učiniti velikom javom Srpstva.
Prijateljstva koja se začnu u đačkoj nemaštini i deobi svega što se ima, prijateljstva su zauvek i za svagda.
Tako se đačko prijateljstvo Mihaila i Nedeljka uzdiglo do pobratimstva.
O pobratimstvu nisu govorili ni među sobom, kamoli drugima. Nisu pravili ceremoniju, niti se međusobno zavetovali i u razgovorima pobrili. Da ništa ne pokvare. Sem ako njihov pobratimski zavet nije bilo otkriće, tokom jedne šetnje, kad su zastali pred kućom u kojoj se završio život Ðure Jakšića, da obojica napamet znaju pesmu Jovana Jovanovića Zmaja Se
aš li se, posvećenu pobratimu Ðuri Jakšiću.
Počeo je Mihailo:

Sećaš li se doba kad smo
Duše, srca tako slili,
Da smo dušom, da smo srcem,
Željom, nadom jedno bili.

Nastavio je Nedeljko:

Što zaustiš da mi rekneš,
To sam napred osećao;
Moje reči to dočekaš:
To sam, veliš, napred znao.

Mihailo se nije ustavljao:

Sećaš li se kad smo jednom
Jedne noći jedno snili —
Tom se nismo začudili
Mi smo onda jedno bili...

Nedeljko se nije usudio da dovrši pesmu jer se u njoj i smrt pominjala. Ne valja slutiti. Samo su im koraci zvonili beogradskom kaldrmom.
Po završenoj Učiteljskoj školi, Nedeljko Savić je ostao u Srbiji, zato što se u njoj bar slobodno diše. Bio je učitelj u Brankovini, i pola plate doturao roditeljima preko Drine.
Nedeljko Savić je srećno dočekao Mihaila Maksimovića, iako njegovim dolaskom više neće biti prvi učitelj, bez truna zavisti što će mu biti nadređeni. U Mihailovom dolasku nije video svoje uniženje, kako bi ga u dolasku svakog drugog učitelja video. Uvek je do sad Mihaila držao ispred sebe i za ugled i za zaštitu. Bar će ga opet štititi od pizme školskog nadzornika Milutina Dukića, koji ga je uzeo na zub više nego druge učitelje.
Nadzornik Dukić je Nedeljka Savića kao Srbina iz Bosne sumnjičio da jatakuje srpskim komitama, koji u borbi za oslobođenje Srpstva idu tajno iz Bosne preko Srbije da četuju u Staroj Srbiji. Nedeljko se nije kleo da ne jatakuje, već je govorio: „Što se ne uhvati koji komita kojem sam ja jatak!"
Obradovao se Nedeljko Savić porodici Mihailovoj, koja se u sreći uvećavala, skoro koliko im se radovala tazbinska porodica prote Svetozara Petrovića. Ta porodica ga je primila sa istom radošću, usvojiteljski, da je u njoj bivao svakodnevno i po više puta, između časova, a obavezno kad se ručavalo ili večeravalo.
„Živa ti majka!" — govorila je Mihailova majka Nerandža, kad je, samo on čekan, stizao za postavljenu sofru.
„Neka da Bog!" — prihvatao se Nedeljko.
On je u ovu porodicu uneo svu svoju ljubav za kućevni život, od koga je od ranog detinjstva odvojen bio. Može se reći da je on svoj san o svojoj porodici vezao za ovu porodicu. Mala Desanka je svojom umilnošću postala oličenje toga sna.
Zato je on za Desankinu ljubav uvek imao vremena i uvek bio spreman da joj čini sve što poželi, za šta drugi nemaju vremena ili volje.
Ako bi se ikako moglo da kaže da je Nedeljko sa Maksimovićima imao i poneku nesuglasicu, bile su to zamerke što Desanki toliko povlađuje, što joj sve dopušta, pa i ono što roditelji ne bi, što pušta „da mu se penje na glavu", što je uzima u zaštitu i pred „pravednim" ljutnjama njene majke Draginje.
Podsticao ju je da misli svoje misli.
Sve joj je činio po volji, a ona se u tome nije zaustavljala.
„Što je puštaš da ti dosađuje?" — čudio se Mihailo.
„Ako je i dosada, ona je dosada koja oduševljava" — odgovarao je i skoro molio, a nije morao: „Pusti me da je spremim za školu kako nikoga nismo spremili."
Voleo je učitelj Nedeljko šetnje i u njih često vodio Desanku, nrvo one bliže, a kako je rasla, sve dalje.
Desanka je sa njim brala prve jagode. Da joj se osladi druženje sa njim.
Pričao joj je o jagodama, dok su išli tamo gde će ih brati, da joj je nestrpljivoj voda išla na usta.
„Čiko, gde su jagode?" — pitala je u strani brda.
„Tu su!" — pokazivao je ukrug.
„Gde?"
„Čekaju da ih nađeš. Traži!" Tražila ih je i nije ih našla. „Nema ih" — širila je ruke. „Tu su, samo traži."
Tražila ih je i opet ih nije našla. Veliko razočarenje nije krila.
Nikad čovek ne može Riti razočaran toliko kas dete — pomislio je Nedeljko i nije imao srca da je pusti da i dalje traži.
Razgrnuo je srcolike listiće i ispod njih su se ukazale srcolike, crvene prve jagode.
„Je li se one nas stide?" — pitala je, srećna što su tu.
„Ne znam, možda..." — dopuštao joj je da sama dovrši misao, sluteći je, a ne da je on odgovorom na nju navodi.
„Jesu li zato pocrvenele?" — nastavila je misao pitanjem.
„Ne znam, možda" — i iza ovog pitanja ima misli — pomislio je: „Ako se ne stide?"
„Ako se ne stide, onda se prve jagode od dece skrivaju pod lišće."
„Onda da te skrivalice nalazimo..." — predložio joj je oduševljenoj.
Posle je Desanka jagode sama nalazila, berući ih i skrivajući u svoja usta. A Nedeljko ih je opet za nju brao i nizao na travke u ogrlice, koje se na kraju moraju pojesti.
Kako je počelo sa jagodama, tako se nastavljalo sa kupinama i lešnicima i završavalo drenjinama.
Kako mu se samo uvukla pod kožu.
Šta je pomislila, činio bi za nju. Kamoli da to zatraži.
Tražila je od njega odgovore koje od drugih nije dobijala.
Brzo je Desanka uočila da joj otac ima malo dignuto desno rame. I to ju je kopkalo.
„Što otac ima dignuto jedno rame?" — pitala je baku Nerandžu Desanka.
„Možda je heruvim" — rekla je Nerandža, majka ga tako vidi.
Je li moj otac heruvim?" — pitala je jednom deda. „Kako to misliš?" — pitao je nju ded. „Ima dignuto desno rame."
„Ne može on još u heruvime" — odbrusio je prota, kao god da ga to nije pitala Desanka nego sam Mihailo.
„Što otac ima dignuto desno rame?" — pitala je majku Draginju.
„Ne znam da ima" — odgovorila je Draginja, šijući.
„Ima, ja sam videla."
„Ako si videla, pitaj ga sama... Ako smeš..." — odsekla je majka: „Ja sa šivenja ne dižem oči."
Desanka nije smela da pita oca, ali je smela da pita čika Nedeljka.
Najlakše mu je bilo da odgovori da ne zna, ali to ona nije očekivala.
Digao je pogled. Pred njima je u daljini bio Medvednik.
„Vidiš Medvednik, kako se zabo u nebo?”
„Vidim."
„Jednom smo se Mika i ja popeli na njega. I da bismo stali na sam vrh, Mika je ramenom podigao vrh..."
„I?"
„I držao ga neko vreme, pa mu je tako jedno rame ostalo niže."
„Baš je otac jak!" — Desanki su oči sijale.
„Ti mi veruješ?"
„Verujem ti, mada dobro lažeš!"
„Kako lažem?" — pretvarao se da je nabeđen.
„Kao Ćoso u vodenici."
„Ali sa vrha Medvednika se vidi moja Bosna. I za taj pogled vredi i nebo podići!" — rekao je Nedeljko Savić, na tren zaboravivši da pred sobom ima samo dete: „Kad sa Medvednika pogledam u Bosnu, čini mi se da tamo vidim svoju majku..."
Nedeljko je pomilovao Desanku po glavi i uzdahnuo.
„Čika Neđo, zadihao si se.”
„Izgleda."
„Razumela sam" — rekla je Desanka posle dužeg ćutanja.
„Šta si razumela?"
„Sve."
„Baš sve?"
„Baš sve. I pitaću baku Nerandžu...”
„Šta ćeš je pitati?”
„Da ti bude majka."
„Ali ja imam majku u Bosni" — trgao se, ovo nije očekivao.
„Ali u Srbiji nemaš majku.”
„Nemam."
„Pitaću je da ti bude majka po Srbiji... Ona te i ovako voli... Pa da ti bude blago što imaš dve majke."
„Ako to može... Ko će sa mnom."
„Može... A i meni ćeš biti čika za svugde..."
Nedeljko Savić, Desankin čika za svugde, naučio ju je da čita već sa tri godine.
Prve reči koje je naučila da čita bile su naslov časopisa Bosanska vila.
„Postoji li srpska vila?" — pitala je Desanka.
„Ne postoji."
„Znači da su vile iz Srbije pobegle u Bosnu?"
„Izgleda" — prihvatao je sa pošalicom.
„Ako htednem da budem vila — moram u Bosnu..." — uzdahnula je Desanka.
„Ne moraš" — uzeo ju je u naručje: „Ti ćeš biti srpska vila. Tobom će se srpske vile prapočeti."
Nedeljko je o Petrovdanu donosio prvu najveću lubenicu i govorio da je tu zagonetku o punoj školi đaka doneo samo za nju. A bila je velika za sve. Začikavao ju je da je lubenica puna skamenjenih bubica. Posle ju je učio da broji semenke lubenice i uvek se starao da u nečemu pogreši i broji ispočetka.
Već kako je vreme promicalo i kako je ona rasla, sa Desankom se nije mogao ni nadzagonetati, a kamoli da se nadodgoneta. Znala je sve zagonetke koje je on znao. A on više nije znao otkuda joj nove zagonetke sa kojima ga je svake nedelje iznenađivala. Koje li ona izmišlja, koje li joj izmišljaju baka Nerandža i tetka Stevka. Zapisivao je najbolje i poslaće ih Stojanu Novakoviću za novo izdanje srpskih zagonetki.
Bajke koje joj je pričao znala je većinom, prvo čute sa toplih usana bake Nerandže, potom pročitane, ali je i njegove rado slušala, otkrivajući mu razlike između pročitanih i onih koje su joj pričane.
Jedino su narodne pesme bile samo njegovo carstvo znanja. Kazivao ih je samo tokom dugih šetnji. Tada ih je slušala zaneto, ne osećajući ili ne primećujući umor. Prekidala je Desanka učitelja Nedeljka u kazivanju junačke pesme samo ako bi naišli na novi izvor, želela je da proba vodu sa svakog izvora. Makar da su od izvora do izvora prešli i sto metara, ona je za svaki izvor bila žedna.
„Šta toliko hodaš okolo?" — pitao je samo na početku učitelj Mihailo, koji je svuda išao sa ciljem, učitelja Nedeljka, kao da ga ne poznaje tolike godine: „Razumem sa ciljem, ali bez cilja ne razumem... Da ti nije Desanke, bio bi samotnjak... Pa bi i hajku na tebe digli..."
„Kad čovek ode daleko od mesta gde je rođen, onda ga svako drugo mesto ne drži... Možda će me ovo držati, ako mi se ovde deca rode" — rekao je učitelj Nedeljko: „Bar sa Desankom prolazim geografiju i legende Brankovine... A što se potera tiče, one su iznenadne i dobro znam da poslednji saznamo da smo zver na koju se koja digla..."
Desanka je vremenom shvatila da nisu svaki put išli bez cilja. Oni su znali proplanke s jagodama, jaruge s kupinama, čestare s lešnicima, klance s drenjinama. Ali su tada često sretali i neke naoružane ljude koji su Nedeljka srdačno pozdravljali. Za njih je ona verovala da su lovci i čudila se da su bez kerova.
„Što su ove čike strme!"
„Kako strme?"
„Tako, uvis!"
Nedeljko je tada Desanku ostavljao u jagodama, malinama, kupinama, ili lešnicima, da bi sa njima načas prozborio, nešto se dogovorio ili ih negde uputio.
„Opet se u Valjevu priča o komitama" — rekao je Mihailo, dok je Desanka očekivala šta joj je otac otuda doneo.
„I opet me sa njima dovode u vezu...?"
„Zato što si iz Bosne... Pusti, nisu komite igle u plastu sena..." — odmahnuo je Mihailo: „Sem ako Desanka nije komita."
„Šta su komite?" — upitala .. Desanka, kad su ponovo pošli u brda.
„Sadašnji hajduci" — odgovorio je Nedeljko: „Oni se u mojoj Bosni bore za oslobođenje od Austrijanaca i Mađara, kao u Staroj Srbiji od Turaka."
Potom joj je govorio pesmu o Romaniji Starine Novaka i Deli-Radivoja i djeteta Grujice.
Tada su u brdima sreli samo jednog naoružanog. I on im se radovao.
„Čiko, jesi li sa Romanije?" — upitala je.
„Jeste" — rekao je Nedeljko i načas ostao s njim.
Desanka se osetila ponosnom što od nje ništa nije skriveno.
„Je li ono Deli-Radivoje?" — pitala je i dodala: „Mlad je za Starinu Novaka, a star za dijete Grujicu"
„Jeste Radivoje, ali nije deli..." — rekao je Nedeljko i nastavio pesmu gde je stao.
Desanka je pojmila da je sa svojim čikom u nekoj zaveri. I o njegovim susretima sa strmim ljudima nikom nije govorila.
Potera za učiteljem Nedeljkom Savićem nije počela zbog komita, već zbog igranke. Učitelj Nedeljko Savić je sa dozvolom upravitelja škole Mihaila Maksimovića na Sveta Tri jerarha 1903. godine i išao u Valjevo. A iz Valjeva je, vođen samo dozvolom svoga srca, prateći učiteljicu kojom se želeo oženiti, otišao na igranku u Mionicu, bez dozvole upravitelja škole ili školskog nadzornika. Školski nadzornik Milutin Dukić je kaznio ukorom Mihaila Maksimovića, za Nedeljka Savića tražio otpust iz službe ili kazneni premeštaj, što je njegovu izglednu tendenciju činilo sasvim neizvesnom, ako ne i nemogućom.
Desanka je sva treptala. Nije joj bilo svejedno, ni zbog oca, ni zbog čika Neđa, a ni zbog sebe, jer bi na svadbi grebalo da bude deveruša.
Mihailo Maksimović se žalio Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova. Prota Svetozar je dodao svoje mišljenje. Nedeljko mu peva u crkvi. Bez tog glasa ne bi ostajao.
„Odakle je taj čovek koji našem Neđu ne da da se oženi?" — pitala je Nerandža: „Gde će mu duša?"
„Iz Svrljiga je!" — rekao je Mihailo.
„Možda takvi i nemaju dušu" — kazala je Draginja.

8.

Odmicalo je sveže, a lepo jutro u Brankovini.
Desanka je izrana istrčavala putem do gaja da napogleda tetku Angelinu, Ingu, jer će danas sigurno doći, pošto je pokladni ponedeljak, i na samom zavijutku skoro naletela na konja i konjanika koji su otud dolazili.
Iako je konj išao običnim konjskim hodom, jer ga ukočeni konjanik nije ni terao u kas, Desanka se brzo skrajnula s puta, uletevši skoro u trnje.
Tek kad nije mogla dalje, osmotrila je konjanika. Bio je to nadmeni gospodin koji je jahao ukočeno, kao da se boji da konja u kas potera.
Čekala je da priđu, pa da gospodinu nazove Boga.
Videli su je i konj i konjanik. Konj je zarzao koliko mu je đem uzde dopustio.
„Mala, da te pitam..." — javio se gospodin sa visine svoga jahanja.
„Ništa ti neću reći dok ne sjašeš!" — nije mu nazvala Boga jer nije ni on njoj.
„Što da sjašem?" — povukao je uzde, zatečen odgovorom.
„Zato što si u Brankovini!... Zato što moj deda svima u Brankovini kaže: Sjaši kad razgovaraš s onim koji nije na konju."
Ni sam ne znajući zašto — poslušao ju je. Sjahao je dosta nevešto.
„Sad pitaj.”
„Gde je škola ovde?"
„Zar je ne vidiš pred sobom?" — čudila se: „Vidi kolika je. Izbi oči!"
„Ne mora svaka velika kuća da bude škola" — skoro se pravdao.
„Škola je uvek tamo gde i crkva. A crkva se prva vidi!" — nije se dala smesti.
„Hoćeš li da me povedeš do škole?" — tražio je izgovor da ponovo ne uzjaše.
„Ako moram."
„Ne moraš, ali bi bilo lepo."
„Učiniću da bude lepo!" — pošli su: „Imaš li još šta da pitaš?"
„Čija si ti, mala?" — shvatio je da ima pred sobom malu pametarku koja hoće da se nadgovara. Prihvatio je.
„Kako se uzme" — tako mu je i odgovorila: „Ili kako se odgovara."
„Kako — kako se uzme?" — začudio se bajagi: „Kako ti uzmeš."
„Dobro. Onda sam prvo svoja."
„A posle?"
„Posle bakina."
„Je li te baba rodila?"
„Kako da me rodi kad mi je oca rodila?!"
„Posle babe si očeva?"
„Nisam. Posle babe sam tetkina jer širi ruke da me grli."
„Posle si dedina?"
„Jesam kad Bog nije samo s njim, nego i sa mnom, pa mi kaže: Bog s tobom, Desanka."
„A posle, Desanka?"
„Posle sam majčina, kad ne previja mlađu decu i kad ne šije..."
„A posle si očeva."
„Njegova sam samo kad nije učitelj... Ali sam i čikina, i kad je učitelj..."
„Shvatio sam. Imate dvojicu učitelja... A čija si ti kćerka?"
„Učitelja Mika, Mihaila, zaboga... A čika Nedeljko je neoženjeni učitelj, zaboga.." — pomislila je: Ovaj je neki gost, samo se pretvara.
„Što — zaboga?" — čudio se on.
„Šta se praviš? Moga oca svi znaju."
„Ja ga ne znam."
„Koja si ti šuša kad ga ne znaš... A zna ga cela Brankovina, cela Podgorina i svo Valjevo." — Desanka je otvorila kapiju školskog dvorišta.
„Ja sam iz daleka."
„Njega znaju nadaleko."
„Gde ti je otac? Takvog moram upoznati" — rekao je dok su ulazili u školsko dvorište.
„Iza škole."
„Nije u školi?"
„Nije kad je iza škole."
„Ne uči đake."
„Uči ih... Kalemi divljake."
„Divljake?" — pomislio je: Čudan naziv za đake.
„Da, divljake... Ima ih puno..."
„Koga?" — čovek je bivao zapanjen.
„Divljaka... Šalju mu iz cele Brankovine" — Desanka se čudila: Kako to ne zna?
„Znači, tako..." — čovek se odjednom promenio, pogled mu je dobio neki čudan sjaj, a lice postalo nabusito i strogo.
„Šta tako?" — Desanka je predosetila da nešto nije kako treba.
„Videćemo" — dao joj je znak da stane i da ne ide dalje.
Ovako ustavljena, Desanka se uvredila i nadurila. Što je sa njim i dovde išla? Sve mu je rekla — a on... Ako nešto nije u redu, biće bolje da ne bude tu — pomislila je i pošla natrag da dočeka tetku Angelinu — Ingu, sa dve obavezne korpe kolača.
Više nije ni pogledala čoveka, koji se dalje zaputio oprezno, skoro se prikradao. Čak je i konj za njim isto tako išao, iako nisu bili u velikom sporazumu.
Grupa đaka je stajala u krugu i malo povijenih glava nešto sa punom pažnjom gledala.

Mada se
cini ludo
Ovo
ce biti
cudo.

Čuo se između đaka u krugu glas učitelja Mihaila Maksimovića.
Učiteljevo srokovanje veselilo je đake i teralo ih na glasan kikot.
Na đački smeh, konj se nije uzdržao. Zarzao je.
Čovek je bio zatečen u prikradanju. Đaci su se okrenuli na rzanje.
„Da vidim te divljake!... Što ih tako zovete?!... To je uvredljivo!... Ne možete ih više tako zvati!" — povikao je.
Đaci su se iz Kruga razmakli. U njihovom dojakošnjem krugu stajao je ponosno njihov učitelj Mihailo Maksimović kraj malog stabla, previjenog na visini učiteljevih grudi nekom krpom, iz koje su štrčale tri mladice.
Mihailo je i sam bio zatečen pojavom pridošlog, ali ga njegov glas nije iznenadio:
„Pomaže Bog, gospodine školski nadzorniče..."
„Ne možete više divljake tako zvati" — nadzornik nije očekivao da će ovo videti.
„Imate pravo, gospodine Dukiću! To više nije divljaka! Sad je plemenito drvo!" — Mihailo je pojedinačno pokazivao mladice: „Svaka ova mladica biće krošnja za sebe: ova je trešnja, ova kruška, a ova jabuka... Biće to čudo Brankovine..."
Mihailo je očima dao znak đacima da prime nadzornikovog konja.
„Ja sam mislio..."
„Nemojte reći, da pogodim... Banuli ste iznenada jer ste mislili da i vi neke divljake ovde okalemite..." — Mihailo je nenadnu inspekciju pretvarao u nadanu: „Svakako, gospodine nadzorniče, sa radošću, imamo nekoliko neokalemljenih a pripremljenih stabala... Izvolite, gospodine nadzorniče..."
„Ne znam ja to, baš..."
„Ne snebivajte se, gospodine nadzorniče... Kalemljenje je plemenita veština... Važna je ljubav sa kojom se radi."
Mihailo je uzeo nadzornika pod ruku mada je ovaj zgranuto gledao u njegove voskom umazane prste, i poveo ga prema stablima, već za kalemljenje zasečenim.
„Ne znam... U stvari, od učiteljske škole nisam kalemio..." — nećkao se nadzornik, shvatajući da mu ovo nije trebalo i da se mora izvući.
„Što se jednom nauči, više se ne zaboravlja" — Mihailo mu nije dao da se izvuče: „A što se i zaboravi, očas se obnovi, jer se znalo... Sad ćemo mi to obnoviti... Važne su želja i ljubav koje su vas dovele, a što se iz njih okalemi, prima se i raste ko iz srca. Srce je tu... I sad ćemo mi to."
Učitelj Mihailo Maksimović je nadzornika Dukića odvukao prvom stablu za kalemljenje. Potom mu je skoro vodio ruke, obnavljajući mu pređeno gradivo kalemljenja voća, malo snebivljivije nego što je to radio sa učenicima.
„Vi znate da to treba ovako" — prenosio je na njega svoju strast.
„Znam" — prihvatao je zahvalno nadzornik.
„Pogledajte kako to nadzornik radi" — pokazivao je učenicima, koji su mu odobravali, što je nadzorniku godilo.
Mihailo je nadzorniku i srokovao:

Sad
ce, bez po muke,
Vaše ruke
Voskom da zaleme
Ove kaleme.

Kad je veselo i sa oduševljenjem primljen prvi kalem, nadzornik je hteo da uradi i drugi, potom treći, zatim i četvrti...
Dok su učitelj Mihailo i Mihailovi đaci u dvorištu kalemili strast kalemljenja nadzorniku Dukiću, učitelj Nedeljko Savić je u svome razredu držao časove kao na iglama. Bio je siguran da je nadzornik došao zbog njega s pakosnom namerom jer nije vreme školskih inspekcija. A i nenajavljen je, te je sa strepnjom čekao kad će mu ući u razred. Grizlo ga je: što od Mihaila nije tražio da ga od nadzornika ne štiti i što ga nije sprečio da piše ministarstvu? Sad...
Zanet kalemljenjem, sav u strasti, zamišljajući sočno voće koje će rađati, a na te misli ga je i Mihailo vešto navodio, nadzornik Dukić nije ni poželeo, a kamoli potražio da uđe u razrede, da propita đake i da pregleda učiteljsku i upraviteljevu arhivu, naročito da osmotri poslednja pisma Ministarstvu prosvete i vere, u kojima se pominje i on u Savićevom slučaju.
Bilo je vreme uveliko premaklo u popodne, kada je zvonilo za kraj školskih časova, i svi đaci, i Nedeljkovi i Mihailovi, krenuli su kućama.
Bar neće đake zbog mene cediti, odahnuo je do pola duše učitelj Nedeljko Savić, uveren da ono za šta je nadzornik došao tek predstoji, i za to je spreman izašao iz škole i zaputio se iza, u školski voćnjak, da se sa njim suoči. Morao ga je pozdraviti.
„Pogledaj, Neđo, nadzornik nam je okalemio čitavu vrstu" — kazao je Mihailo, da mu ceo trud ne propadne, videći Nedeljka odlučnog.
„Bogami, nadzornikova aleja" — u Nedeljkovom glasu bilo je pošalice.
„To ste dobro rekli" — kazao je nadzornik, primivši to kao hvalu, a ne kao pošalicu.
„Ručali su i oni koji su goveda pogubili" — rekao je Mihailo i pozvao ih za trpezu, koju su zdušno pripremile Draginja, Stevka i dobrodošla Angelina.
„Hoću da i Desanka ruča sa nama!" — rekao je nadzornik Dukić.
„Deca ne ručaju sa odraslima" — usprotivio se Mihailo: „Kad su gosti tu."
„Svi ste vaši, sem mene. Kad sam je pitao čija je, rekla je da je svih vas."
Našli su Desanku i posadili je za sto sa nasutim tanjirom vrele čorbe.
„Gde nestade danas? Nisam ti se zahvalio što si me dovela do škole" — smešio joj se nadzornik.
„Da sam znala da si ti taj koji ne da čiki da se oženi, ne bih ti pokazala."
Otac ju je popreko gledao.
„Da jedemo. Blagoslovi, oče."
Prota Svetozar je molitvom blagoslovio obed.
Mihailo nije skidao ljutit pogled sa Desanke. Gledao ju je preko kašike.
Desanka je počela da duva u tanjir.
„Ne duvaj, Desanka!" — zapovedio joj je Mihailo.
Duvala je opet.
„Ne duvaj, rekao sam."
Duvala je i dalje.
„Ne duvaj, čuješ?"
Dunula je još jednom. I ustala sa suzama.
„Napolje!" — zapovedio joj je otac: „Posle ću te kazniti. Da se od vrata nisi makla!"
„Ne treba je strogo kazniti, svima nam je to na duši, a ona je najosetljivija" — čula je Desanka glas bake Nerandže i još gore se zaplakala.

 
9.

U Brankovini je april mesec duge strepnje. Naročito ako je kraj marta bio topao. April je varljiv mesec. Vara godinu.
U aprilu se u njoj najviše boje noćne vedrine i mesečine. Više od kasne susnežice. Ništa opasnije od otvorenog neba u aprilu.
Kad pukne mesečina makar jedne noći, ode, od poslednjeg mraza ili samo jake slane, sve rascvetalo ili propupelo voće.
Strepe svi Brankovičani. Od bogatih do siromaha. Bogati strepe za puno. Siromah još više za malo. Strepe svi, od domaćina do ukućana, od nemoćnih do nejači. I to je zadružna strepnja. Da se bar može podeliti.
Prota Svetozar Petrović i učitelj Mihailo Maksimović strepeli su za vascelu Brankovinu i ta se strepnja prenosila i na njihove ukućane, od babe Nerandže do unuke Desanke.
Prota Svetozar je sve voće Brankovine smatrao svojim parohijskim voćnjakom. I isto je strepeo za svaku voćku u parohiji, i za one u crkvenoj porti i one u svojoj dedovskoj okućnici.
Učitelj Mihailo je strepeo za sve svoje kaleme, urađene ne samo u školskom voćnjaku nego i u celoj Brankovini, koji su bili njegov veliki ponos, vredan svake hvale Sve voće koje je kalemio primalo se kasnikom drugom. Retko je koje kaleme morao popravljati. Ako je morao, radije mu je bilo da to bude u školskom voćnjaku, nego po Brankovini. To manje ruši njegov ugled da je srećne ruke. Na srećnu ruku se ponosio i bajagi skromno branio tvrdnjom kako je samo sve urađeno na vreme i kako treba. Nije u ponosu ni krio tajnu zašto njegovi kalemovi najmanje boluju. To je zato što on procep sa usađenom mladicom kalema zaliva lekovitim voskom od meda kupljenog na cvetu kantariona. Kad se školovao za učitelja, učen je da ne uči samo decu pismenosti već da uz njih uči i ljude da rade sve što će im život činiti boljim. U tom učenju u kalemima i pčelama najboljim se pokazivao. Zar da mu varljivi april ništi postignuto? Zato je tražio od brankovinskih domaćina, poručujući i preko đaka i ispitujući jesu li ga poslušali, da u voćnjake iznose navljke vlažne slame, one već iskorišćene u štalama za podastiranje stoke. I da te naviljke za vedrih noći pale da tinjaju do jutra.
Doduše, ukućani učitelja Mihaila strepeli su najviše za voće u školskom dvorištu, za kaleme koji su im u pogledu.
A sama Desanka je svako jutro obilazila kaleme, nove naročito, i u cvetove im se zagledala kao da razume šta treba tačno da vidi.
„Briga o rodu voća je slatka muka. Kao što je voće slatko" — rekao je Desanki jedno jutro posle vedre noći otac Mihailo: „Zamisli zrelu šepteliju umesto tog lepog cveta u ruci."
Zamišljajući zrelu šepteliju, da je poželela i da je zagrize, Desanka se to jutro izmirila sa ocem za ono teranje od ručka zbog inatnog duvanja u čorbu, kad nije mogla da duva u školskog nadzornika.
Uz tu strepnju od aprilskih noćnih vedrina, koja im je bila i prevelika, niko se u Brankovini drugoj i većoj muci nije nadao.
A tek najveće muke počinju nenadno. I nenadnost ih čini najvećim.
Jedno jutro, dok je čitava Brankovina vonjala na paljevinu stočnom mokraćom ovlažene slame, u sam rasvit potrese se zemlja.
Onako, kao da se stresa.
Jedanput. Pa drugi put. Čini se unakrst.
Pa opet, dva puta. I opet, čini se unakrst.
I nanovo dva puta. I nanovo — unakrst. Treći put su bili sigurni.
Četvrti ih više nisu iznenadili.
„Izgleda — počinje smak sveta. I zar da počne baš u Brankovini, Gospode" — krstila se usred školskog dvorišta Nerandža Maksimović, okupivši oko sebe prepadnutu unučad podalje od ukrst izvaljenih šljiva preko oraha, koja su se vešala više uz nju nego uz svoju majku Draginju. „Gospode, čuvaj ovu nejač. Ona su u svemu nevina."
„Kakav smak sveta? To je zemljotres!" — viknuo je Mihailo Maksimović, sklanjajući košnice vrškare ispod školske strehe, koji je i u silnoj opasnosti i brizi za porodicu mislio na pčele.
On je pčele čuvao kao prastari zavet. Kada su se, ubivši pašu Bušatliju, njegovi preci u Srbiju selili, oni su poneli samo jednu košnicu, više se nije moglo, zavetujući se da će se naseliti tamo gde nađu divlje pčele, da u nove rojeve zapate.
„Pusti pčele!" — paničila je Draginja: „Doći će ti glave!"
„Ne mogu. One su što i mi. One su što i naši preci."
„I prečice!" — Desanka je stala na očevu stranu.
„Smak sveta o kome piše u Svetom pismu" — uspaničila se Nerandža na nove udare: „Stani!"
„Mihailo!" — kriknula je Draginja.
Desanka joj se otrgla i potrčala ocu.
„Beži majci i babi! Dalje od škole!" — vikao je Mihailo najstarijoj kćerki.
„Kod njih je smak sveta" — odvratila je Desanka na sredokraći.
„Beži! Kakav vas smak sveta snašao! Zemljotres je!" — Mihailo je Desanku vraćao natrag.
„Bako, to nije smak sveta. To je naš zemljotres!" — ponavljala je Desanka: „Majko, to je samo naš zemljotres!"
I začudo, smirila ih je.
„Majko, šta ti je?!... Ti bar znaš šta je zemljotres, nije ti prvi!" — čudio se Mihailo, kad im je prišao, milujući zadovoljno prvo Desanku, potom ostalu decu.
Sva stoka se uznemiri. Goveda su rikala, konji su njištali, ovce blejale i psi se razdražili da zemlju progrizu.
Stariji Brankovičani su zaista pamtili, a i njini stariji su im pričali kako se i pre zemlja potresala. Ali ne ovako jako i ovako učestalo i unakrst.
Ljudi su psovali, a žene zapomagale. A onda počeše ca šapću. Kao da žele da ih Bog u nesreći ne čuje.
To unakrst sve je prepadalo. I svi su mislili da je to gnev Gospodnji.
U taj gnev ih je uveravalo i ono što je nastalo posle potresa.
Odjednom poklizaše bregovi. Osušiše se i izlomiše putevi.
Stadoše kuće i zgrade da se pomeraju.
Pucali su mnogi temelji.
Usukavale su se, cepale i rastrupljavale grede ragastova. Brvna su se rašćertavala, a rogovi su se u pajantama nadole okretali.
Kuće od ćerpiča su se samo slagale u male brežuljke koje su kiše, koje zaliptaše, u blato pretvarale.
Psi su po pragovima zavijali. Ode kuća a pseto sa praga neće.
Kačare se raskrečiše, kace u njima naheriše, a burad zakotrlja.
Vajati se prevrtahu. Mnogo šta se rastrakula.
Ptice doselice preletale su Brankovinu. Samo su poneke lastavice tražile stara gnezda.
Zemlja se urvala, a strane su se oburvavale.
Stenje se odronjavalo.
Drveće se u stranama izvaljivalo, a u dolinama je potonulo.
Uz stare vrtače otvoriše se nove. „Otvara se zemlja, kuku nama!”
„Zija li to pakao?"
„Ide li sve dođavola? Zar će nas žive u pakao povesti?"
Ljudi su bili prepadnuti. Zatečeni u pomami straha, samo su hukali i othukivali.
Od straha se nisu ni dozivali s brda na brdo, kad ne znaju kud će brda.
Niko razuman ovo nije mogao da pojmi.
Vrane su se zlokobno okupljale na njivama. Ni one nisu smele u gnezda.
Plotovi se položiše.
Međe se pomešaše i ukriviše. Još će ih isvađati.
I isvađaše ih. Isto brzo.
„Samo da se grobovi ne otvore!" — ljudi su i u velikoj nesreći tražili nadu.
„Nenadovići su još na mestu!"
I prvi vašar u Brankovini, od godine pretvori se u veliku nesreću:
„Ubi Besarovac čoveka!" — čulo se.
Čovek je ubijen u kolu, na tlu koje je sutradan nestalo u klizištu.
Linu kiša da ne prestaje! Pokuljaše bujice!
Zajaziše se potoci. Zabariše se njive.
Da se Brankovina ne zajezeri.
Svi su bili pometeni.
U pometnji, da bi pojmili šta im se dešava, tražili su odgovore od prote Svetozara i učitelja Mihaila.
Prota im je bio Božiji namesnik, a učitelj Mihailo im je kao upravnik škole oličavao vlast.
Učitelja Nedeljka nisu pitali ništa, jer su znali da ga, kao izbeglicu iz Bosne, vlast sumnjiči da je komitski jatak.
„Šta da im kažem?" — zabrinuo se prota Svetozar.
„Reci im da to sve nema veze sa Bogom" — savetovao je učitelj Mihailo zabrinutom proti Svetozaru.
„Kako da im kažem? Kad ne znam."
„Ne znam ni ja, pa im govorim da je to prirodna pojava."
„Božija dobrota je prirodna pojava."
„Onda im to isto reci. Bar ćemo biti saglasni."
„Možda se Bog razljutio na nešto..."
„Bog na Brankovinu? Mani to, taste."
„Šta znam... Mi Srbi smo..."
„Možda grešni? Jesmo!"
„Eto i ta ženidba kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin..."
„Šta tu ima Brankovina? Nit je Aleksandar iz nje, a ni Draga, bogami... Taste, ne pomišljaj da je Brankovina bilo Sodoma, a ni Gomora... To je iz Starog zaveta, a ti služiš i slaviš Boga Novog zaveta... Ako nećeš da im govoriš da ovo nema veze s Bogom, govori im po Novom zavetu... Daj im nadu..."
I prota Svetozar je pristao jer drugog izbora i nije imao. Od tolikih nesreća nije mogao ni da se poraduje što su njegove cokle najmanje pucale, i što su njegove kuće najmanje postradale. Nije smeo ni da to pomene, da ne uvredi unesrećene, koji su mu govorili kako trče za kućom i kako im kroz kuću prolaze zidovi.
„Proto, kakve su ovo muke?" — pitali su najčešće.
„Onakve za kakve smo sazdani" — odgovarao je svima.
„Ko će to izdržati?" — pitali su ga najčešće, ali tako kao da oni sami nisu u pitanju.
„Ljudi!" — govorio je prota Svetozar, rešen da ne poteže Srbe, da ga tu zateknu: „Živ čovek sve izdrži."
Najčešće su ga u ovom prihvatali i žalili se, žaleći se sami pomirljivo.
„Čoveče Božiji, mi u svoje njive ne možemo, ako su još tamo..." — žalio se proti Milan Ljutica: „Pre neki dan sam uzeo da stočim kola. Privlačim zadnji trap, držim srčanicu, kad zatutnja. Pustim zavoranj, a dvokolica tamo-amo i zavoranj mi slomi prst."
Nisu svi bili kao Milan Ljutica, blag čovek spram prezimena.
Vojin Lukić se ispizmio i na protu i na Boga.
„Vidi li ovo Bog?" — pita protu, a hoće da mu odgovori Bog.
„Bog sve vidi."
„Što nam ovo čini?"
„Slušaj, Vojine, zna li tvoj sluga šta ćeš danas raditi?"
„Kako da zna i što da zna?"
„Dosta, gazda Vojine, dosta. Ja sam samo Božiji sluga. Ali moram da tebi objašnjavam šta Bog radi. I objasnio sam ti. A ti misli šta sam ti objasnio."
„Sve mi je rastureno!" — trgao se Vojin.
„Imalo, pa se i rasturilo!" — rekao je prota Svetozar: „Imaće i da se skupi." I još dodao: „Uostalom, Bog nikom dužan ne ostaje."
Vojin je zanemeo. Kao zaliven.
Posle je Nerandžu Maksimović molio da mu izlije stravu.
„Od koga?" — pitala je.
„Od Boga." — odgovorio je.
„Dođi, proto, da očitaš našem brdu!" — dolazili su iz Stojića.
„Kako brdu da očitam?" — čudio se prota.
„Kako znaš."
„Što da čitam brdu?"
„Da stane."
„Brdu se ne čita."
„Ako ode selo, na tvoju dušu."
Bilo je i onih koji su terali sprdnju sa svojom nesrećom. Srpska posla:
„Krsti se, proto, zemlja se trese."
„Ja ga krstim a on prdi!" — ni prota nije srpski ostajao dužan.
Kako su se patnje uvećavale i umnožavale, prota Svetozar, Božiji namesnik, nije ih mogao mnogo ni ublažiti, ni umanjiti. Tako se i njegov veliki ugled stao krnjiti.
Jedni su govorili: „Bože, Bože, kud će naše kože!" — i dodavali: „I prave muke pola đavo nosi." Drugi su mislili: „I đavolu nekad treba zapaliti."
U svim ovim nesrećama našla su se i deca. Ona nisu mogla mimo njih. Od dece se kod Srba ništa ne krije što će doživeti. To ih je istorija naučila. Pripravljala ih je na ono što će ih stići. Desanku je uhvatio strah za oca jer je on svima ulivao sigurnost, pa i dedi, proti Svetozaru, za koga je isto imala strah. Nije oca pitala što dobri Bog kažnjava Srbe, ako ih on uopšte kažnjava za kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Njoj su svaki kralj i kraljica bili uvek iz bajke bake Nerandže, pa i ovi, protiv kojih je i sama baka bila kad nije pričala bajke. Ostali su joj u bajci i kad je pojmila da su njihovi dvorani oni koji proganjaju njenog čika Nedeljka kao komitskog jataka.
Desanka je bila svedok patnji i briga cele Brankovine, koju su brinuli njen otac Mihailo i njen ded prota Svetozar. I delila ih po svojoj patnji i svome uzrastu više od odraslih.
Već ju je bolela dedova nemoć da uteši one u patnji, ali iznenada osionost paćenika da svog utešitelja pokažu nemoćnim i što više unize.
A onda se ču:
„Vojska u Beogradu ubila je kralja Aleksandra i kraljicu Dragu." I ču se:
„Kralj je mrtav. Živeo kralj!"
Novi kralj je bio Petar Prvi Karađorđević, čija je majka bila kneginja Persida, unuka srpskog hajdučkog vojvode Jakova Nenadovića iz Brankovine. Po njenoj volji, iako joj je sin bio i unuk Karađorđev, Petra je davne 1844. godine krstio prota iz Brankovine Danilo Petrović, budući otac Svetozarev.
Kako se to ču, tako stadoše kiše i ustaviše se klizišta. Očas se isuši zajezereno i podbareno i zarodi se letina.
O Petrovu dne te 1903. godine, novi kralj Petar posla glasnika sa kočijom da mu dovede protu Svetozara iz Brankovine, da ga on, po majčinom zavetu, prvi ispovedi i pričesti u svetoj zemlji otaca njegovih, u koju se vratio posle skoro četiri decenije izgnanstva, jednog takoreći celog života, da oslobođen svakog greha započne svoju vladavinu za pamćenje.
„Srbija je velika tajna" — rekao je na sve ovo sa smeškom učitelj Mihailo Maksimović.
O kraljevoj ispovesti i o gresima kojih ga je oslobodio prota Svetozar je ćutao kao zaliven.
Ali su svi u Brankovini znali kako je njihov prota na jednoj paklici kralju Petru nacrtao plan novog dvora i da će ga kralj obavezno zvati kada se dvorska cokla bude postavljala.
I stade prota Svetozar Petrović u novu slavu u kakvoj do tada nije bio, i počeše se kuće po Brankovini obnavljati po protinim crtežima na praznim duvanskim paklicama, sa novim coklama, merenim ravnomernim koracima njegove unuke Desanke.
Kako je već naučila da čita, Desanka je, idući za dedom po Brankovini da premerava nove cokle i nadgleda gradnju novih kuća, stalno nosila knjigu. I dok je čekala dedu dok se cokle ne prepočnu, sedela je po strani i čitala.
Tada su joj domaćice donosile ušećerene uštipke, ostajale uz nju dok ih ne pojede, pričale sa njom i zagovarale je. Samo da se ne prečita kod njih. Ako se prečita, to može na njinu dušu.

10.

„Majko, ja bih htela..." — Desanka je obilazila po letnjoj kuhinji oko majke, kraj šporeta na kome je spremala ručak, sve zajapurene od neke vrele kaše.
„Ne može!" — otresla se Draginja: „Miči se otle!"
„Nisam rekla šta bih" — nije se dala Desanka. „Svejedno, ne može."
Draginja je bila ljuta sa razlogom, ali taj razlog nije bila Desanka. Bila je ljuta, jer joj se jutrošnje mleko preobrcnulo zato što je presolila sa današnjom grudom... Jer su svi kućni poslovi pali na nju ovih dana, pošto joj je svekrva Nerandža pošla u Valjevo, u goste, jer ima i druge unuke, a i njima je baka... Ručak joj zametan, a šivenje je čeka. Zamolila je sestru da decu povede u polje do ručka. Jedino je Desanku ostavila da, kao najstarija, pazi na pilad, da se jastreb ne zaleti, i on u gnezdu ima male. I sad, umesto da pazi na pilad, ona se oko nje tu mota po kuhinji i snura joj misli šta će pre.
„Ne može!" — ponovila je Draginja.
„Šta ne može?" — ostajala je pri svome Desanka.
„Ne zanovetaj."
„Ne zanovetam, samo hoću da kažem...”
„Reci drugi put!" — odsekla je Draginja.
„Kako drugi put, kad ni prvi put nisam rekla?" — čudila se Desanka.
„Makni mi se s očiju!" — Draginji je ovo bilo previše.
„S ovu ili s onu stranu?" — i Desanka se uzjogunila.
„Slušaj ti... Zanovetaj se sa svojim lutkama... Iznela sam ti ih već na basamke... I gledaj da opet jastreb ne ponese pile jer će nas belaj poneti... Šta ćemo zimus jesti..." — Draginja je izbacila Desanku iz kuhinje na basamke, vukući je i odgurnuvši.
Stavši ukipljena na basamkama, pa ni tamo ni vamo, Desanka je bila uvređena. Ušla je majci sa ljubavlju da je pita, više ne zna šta, sad joj je ljubav povređena. Da joj je sad tu baka Nerandža, da je uteši i shvati.
„Što si ljuta, Desanka?" — pitala bi je da je tu. Ona bi ćutala.
„Na koga si ljuta?" — pitala bi i pretpostavljala: „Na majku?... Onda znaš i što."
„Ne znam, jer mi nije rekla" — otkrila bi joj.
„Možda ni ona ne zna..." — zaštitila bi Nerandža snahu.
„Ne mogu joj ja biti kriva za sve.”
„Ona to onako" — nastavila bi baka Nerandža da pravda Draginju.
„Ali ja nisam onako.”
„Znam, srećo.”
„I neću da budem onako.”
„Nije joj lako."
„Ako njoj nije lako, ne mora meni da bude teško!" — prošmrcala bi.
„Ti si joj najstarija" — tešila bi je.
„Neću da budem najstarija" — tu bi se rasplakala.
Baka Nerandža je bila krilata baka. Imala je krilo za sve unuke.
„O tome ti ne odlučuješ" — rekla bi, primivši je u krilo, da se slatko isplače: „To joj je kad krpi, a hoće da se krpež ne vidi."
U krilu bake Nerandže, nežno biskana, pojmila bi i majčinu ljubav, koju i ljutnjom pokazuje. I primala bi tako, kao samu ljubav, njene ljutnje u šivenju, pa bilo šila, parala — konce kvarila. I baka je majka koja je stekla strpljenje.
Desanka se spustila na basamke. Kako sad da se isplače kad krilata baka nije tu?
Osetila je toplinu. Sve veću. Odozgo. Digla je pogled. Sunce je bilo skoro u zenitu. Zadržala je pogled u njega i pomislila: Videlo si!
Dan je postajao mnogo svetliji. Od svetlosti više nije sunce videla. Kao da se nebo svetlošću otvorilo, svetlošću koja je bila jača od sunca, koja je sunce zablesnula. Onda je iz nje čula muški glas kojije rekao: „Ja sam Bog."
Zaljuljala se u svetlosti.
„Majko, jesi li čula..."
„Hvala Bogu, opet zanovetaš!" — čula je majčin glas.
„Majko, jesi li čula... Boga?" — Desanka je bila u krevetu, sa glavom u mokrim oblogama.
„Kako joj je?" — čula je glas oca Mihaila.
„Šta se desilo?" — čula je glas svoga čike, učitelja Nedeljka.
„Dobila je jaku sunčanicu... Još bunca, ali daće Bog da sve bude dobro" — majka Draginja joj je s ljubavlju menjala obloge na vrelom čelu.
„Majko, jesi li čula Boga?" — prošaptala je ponovo Desanka.
Draginja je samo zahuktala, cedeći nove obloge.
Desanka je već dobro znala da je majčina ljubav stroga i suzdržana. Na svu decu skoro ravnomerno raspoređena. Jedino strogosti i suzdržanosti nema kad je neko dete bolesno. Zato je, ležeći, odlučila da joj ne bude bolje dok se baka Nerandža ne vrati iz gostiju sa svojom blagošću i mudrom ljubavlju punom razumevanja.

11.

Škola je velika nesanica, jeza i trepet. Pogotovo za đake prvake, pred dan prvog polaska u školu, zbunjene tajanstvenim osećajem da im se nešto veoma značajno, a još nedokučivo menja u životu, i da više mnogo šta neće biti kako je bilo.
To je u duši osetila i Desanka Maksimović. Mada je rođena u zgradi osnovne škole u Rabrovici, a rasla u novoj školskoj zgradi u Brankovini i bila kćerka učitelja Mihaila, koji je pored toga bio i upravitelj škole.
Ako je iko od đaka, naročito prvaka, mogao da ne strepi, to je bila ona.
Prožimala ju je tajanstvena zebnja, iako je bila već opismenjena i puna znanja iz svih razreda koje je skupljala pod prozorima učionica ili pred njihovim vratima, sa uvom na ključaonici.
Tokom leta pred ovaj polazak, često je ulazila u svaki razred, ali po redu, i sedala u njima u svaku skamiju, spoznavši i šta je na kojoj napisano.
Bila je i mezimica učitelja prvog i drugog razreda Nedeljka Savića, koga je zvala čikom.
Ipak, noć pred polazak u školu, njenom krevetu je bilo najteže, kao u tetka Stevkinoj zagonetki: Teret nosim celu noć, pa jedva čekam da svane — da mi odlane. U silnom prevrtanju jedva je zaspala, a sam razdanak je dočekala na nogama, probudivši baku Nerandžu i majku Draginju da je za školu što pre spreme, iako je do prozivke i početka prvih časova bilo još dosta vremena jer su zbog đaka iz udaljenih zaselaka časovi počinjali u devet sati.
A da ona prvog dana ne dreždi pred školom, odlučeno je da u školu pođe od kuće dede Svetozara.
„Jesi li mi napravila prav putić?" — pitala je majku.
„Kakav putić?" — čudila se Draginja.
„Posred glave, kao što je staza kroz travu."
„Misliš, razdeljak? Jesam."
„Jesam li lepa, oče?" — upitala je lepo očešljana na dve kike i odevena u novu cicanu haljinicu, koju joj je majka za taj dan sašila.
„Lepa si kao upisana. U prvi razred!" — otac Mihailo je pristao da joj jutros prvi bude ogledalo, ne pokazujući onoliko uzbuđenja koliko ga je stvarno obuzimalo: „Pazi danas. Već prvog dana se stiču prijatelji za celo školovanje, a možda i za ceo život."
Početak školske godine uzbuđuje i učitelje i roditelje skoro koliko i đake. Mihailo Maksimović je jutros bio uzbuđeni i učitelj i roditelj, ali mu je dostojanstvo upravitelja škole nalagalo da to prikrije i učini neprimetnim. Zato se mašio džepnog sata, protežući ga dokle seže srebrni lanac.
„Još dva sata do početka škole. Šta ćeš do tad tako lepa?" — upitao je sg smeškom, gledajući na otklopljeni sat.
„Prvo ću se na bunaru dobro ogledati, a onda..." — uzviknula je Desanka.
„Nad bunar se nećeš naginjati!" — pretekao je Mihailo Draginju. Znao je njene strahove.
„Nad bunar se nećeš naginjati!" — majka Draginja se, uz sve strahove koji su je obuzimali, najviše i sama plašila dubokog bunara, a na dečije naginjanje hvatala se za kosu.
„Dobro. Idem da me lepu vide deda Sveta, tetka Stevka i čika Nedeljko!" — rekla je poskakujući.
„Stani!" — naredio joj je otac Mihailo, odjednom.
Stala je zaprepašćeno i uplašeno. Nije očekivala.
„Šta sam uradila?"
„Nema više čika Nedeljka."
„Kako nema? Ima ga. Eno ga u stanu, u staroj školi."
„Nema — rekao sam."
„Kod koga ću onda u školu?" — bila je zaprepašćena Desanka, ne shvatajući šta je to ocu sad. Samo je znala da se ne šali.
„U školu ćeš kod učitelja Nedeljka Savića."
„Pa to je isto."
„Nije isto."
„Jeste. Isto je čika Nedeljko i učitelj Nedeljko Savić."
„Nije isto, od danas.”
„Zašto?"
„Zato što si ti od danas đak."
„Ja sam ista" — zamucala je Desanka: „Samo sam danas postala đak."
„On je isti, i ti si ista, a nije isto. Danas ti je čika Nedeljko postao učitelj... Do danas on je tebi bio čika, a ostaloj deci učitelj."
„Shvatila sam. Sad sam i ja ostalo dete..."
„Dobro" — prihvatio je, sa jedva primetnim smeškom, Mihailo: „On je i tebi učitelj... I zvaćeš ga učitelju... I govorićeš mu — Vi... I obraćaćeš mu se samo kad ti dozvoli i kad te pita. Razumeš li..."
„Razumem. Treba da se u školi pretvaram..." — razumela je na svoj način.
„Nećeš se u školi pretvarati" — ponovo je pre sekao Mihailo Maksimović, ne kao otac već kao strogi upravitelj: „On će ti biti učitelj i posle škole. Stalno i svuda."
„Hoće li on mene isto voleti?" — Desanka je bila zatečena.
„Voleće te, ali neće pokazivati."
„Što neće?" — nije umela da shvati. Hoće, a neće.
„Što treba da budeš jednaka sa drugim đacima i da on može da bude podjednako pravičan prema svima."
„Zna li to čika Nedeljko?"
„Čika Nedeljko ne zna" — Mihailo Maksimović je vratio sat u džep: „Ali učitelj Nedeljko Savić to dobro zna."
„I njemu si naredio?" — zgranula se Desanka.
„I njemu ste naredili!" — ispravila je Desanku majka Draginja: „Mila, od danas ti je i otac — učitelj Mihailo, svuda, sem ovde u kući."
„Da ocu govorim — Vi, kao i učitelju Nedeljku?"
„Jeste, samo u školi i pred tuđima..."
„A što njih dvojica između sebe ne govore — Vi?"
„Oni su obojica učitelji."
„A deda?"
„Oni dedu obojica govore — Vi “
„Hoće li mi deda Sveta od sad biti samo prota Svetozar?"
„On će ti svuda ostati samo ded" — nasmejao se otac Mihailo i glas mu je dobio nežnu toplinu.
„I ne moram mu govoriti — Vi?"
„Ne moraš, Deso" — otac je vrteo glavom: „Jesi li shvatila?"
„Shvatila sam."
„Tako..." — pomilovao ju je otac: „Pa, da bude onako kako Bog miluje."
„Shvatila sam" — sad se Desanka nije dala: „Ali tako Bog ne miluje."
„Šta? Ti znaš kako Bog miluje?" — smeškao se Mihailo, srećan što mu je pao kamen sa srca: „Da čujem kako..."
„Pred Bogom smo svi jednaki. I svi se Bogu jednako mole. Gospode, daj nam dnes... A ne: Gospode, dajte nam dnes..." — Desanka se smeškala: „Molim, učitelju Mihailo, Bog ne ište da mu ljudi govore — Vi..."
Desanka je prsnula u praskav dečiji smeh — od koga su okna zazvonila. A za njom su se nasmejali i otac Mihailo i majka Draginja, mnogo suzdržanije.
Mihailo Maksimović je pogledao ženu Draginju i ona je shvatila da treba da izađe.
Desanka je pošla za majkom.
„Ti ostani!" — rekao joj je otac, pokazavši rukom da stane ispred njega.
On je sedeo, a ona je stajala i gledali su se u oči.
„Desanka, ne znam koliko ćeš me razumeti, ali ti ovo moram reći.
Tebe će u školi voleti. Bolje da te vole što si više njihova, nego učiteljeva. A bićeš više njihova, koliko više budeš svoja.
Ti sada od svih znaš više, ali se time ne ističi da ih ne postidiš i ne poniziš. Ti si mogla da znaš više, a oni nisu. U tome što znaš zadrži se i nemoj se stalno javljati. Čekaj da te učitelj pita. Podeli sa njima svoje znanje. Podeli sa njima i njihovo neznanje. Tamo gde se deli srcem, dobija se najveći deo.
Ponosim se tvojim polaskom u školu. To ti ne moram ponavljati, kao što drugima neću pokazati."
Desanka je odjednom nenadno zagrlila i poljubila oca. I nije se pitala da li je uradila dobro ili je pogrešila i, ne uverivši se da joj je sve rekao što je hteo, istrčala napolje.
I u trčanju se nije ustavila do deda Svetozareve kuće.
Kuća je opojno mirisala na jabuke koje su se oljuštene, i u tankim kriškama narezane, sušile u vencima ispod streha, u septembarskoj toplini, za zimska čašćavanja.
I zapahnuta mirisom jabuka, Desanka je osetila kako je sad sva kuća postala tetkina, kao što je doskora bila sva dedina, dok su se pod strehom sušile niske listova duvana.
„Od malog sam prsta tanja, s dana u dan bivam manja" — tetka Stevka ju je dočekala zagonetkom.
I poklonila joj je — olovku.
„Dobro si došla" — uštipnula je tetka Desanku: „U školu treba odnekud poći. Odavde je najbolje. Da pred školu dođeš, a ne izađeš. Da ne sačekuješ prvi dan ostale đake na školskom pragu."
„Odavde je bolje" — rekao je ded, prota Svetozar, pustivši je prvo da mu poljubi ruku, a onda je iznenada unuku strukom bosioka poškropio osveštanom vodicom: „Više je s Božijom pomoći."
„Oče, šta to radiš? To nije običaj!" — trgla se Stevka.
„Nije običaj, ali može pomoći" — blago se smešio prota Svetozar: „Štetiti neće."
Posle je tetka Stevka, po običaju, za Desankom prosula lonče nenačete vode.
„Da joj škola ide kao voda!" — bajala je za njom.
Kada je pogledom ispratila sestričinu do ulaska u školsko dvorište, Stevka je ušla u kuću i sela, da posedi neko vreme u miru, kako bi, prema verovanju, i Desanka u školi bila mirna i pažljiva.
„Kako dobro počinjemo ovu školsku godinu, da je još bolje završimo!" — poželeo je s praga škole Mihailo Maksimović, posle očitanog O
enaša: „Da o Vidovdanu budete svi što viši, što se može izmeriti, i sa znanjem koje mora biti veće, veće nego što se može izmeriti i oceniti."
Među đacima razvrstanim po dvoje i po razredima, Desanka se sve vreme propinjala na prste, ne da vidi oca, nego da se vidi da je njegova kćer. I da je on ponosno vidi.
Ćaci su skoro svi znali ko je Desanka. Oni stariji su je poznavali iz školskog dvorišta i radovali joj se, a prvaci su je viđali kad je s dedom, protom Svetozarom, dolazila njihovim kućama, u vreme svećenja vodice. Ona im je i onda i sada bila strana. I onda i sada su joj zavideli.
Prozvavši potom sve đake prvake pred školom i pomilovavši svako prozvano dete po kosi, pokazujući tako da će ih isto voleti i prema svakom isto biti pravičan, učitelj Nedeljko Savić ih je uveo u razred i rasporedio kako da sede, sparujući ih u proceni na prvi pogled.
„Vi ste mi kao da sam jabuku raspolovio" — blizance Laziće ostavio je zajedno: „Samo da mi se Nenad češlja ulevo, a Predrag udesno. Moram vas razlikovati."
Desanku je spario sa devojčicom Spasenijom.
Spasenija je bila tanka i ovisoka devojčica zajapurenog lica i povijene glave, zavezane žutom maramom. Desanki je zaličila na struk suncokreta i Spasenijin izgled ju je zaradovao, pa je prvi čas počela u neočekivanoj veselosti. Što može, a ne mora na dobro izaći.
„Da vam vidim ruke!" — zatražio je učitelj Nedeljko Savić: „Kad god šta budete hteli da pitate ili da odgovorite... Morate dići ruku... Onda ustati i reći: Molim, učitelju."
Đaci su se razmahivali rukama.
„Spustite svoje ruke na klupe!" — tražio je učitelj dalje: „Dlanovi nadole!"
„Molim, učitelju, treba li da lupamo rukama o skamije?" — Desanka se nije uzdržala. To joj se učinilo malo kao školski postupak.
„Kako da lupate?"
„Dlanovima..." — ugrizla se za jezik i osetila se postiđenom što je bila nepromišljena. Otac je bio u pravu.
„Kako onda da vam pregledam ruke?" — učitelj je krenuo između skamija: „Prva lekcija je: zdravlje. Samo zdravi dobro uče... Od toga počinjemo... Da čujem, šta se kaže za zdravlje."
Svi su ćutali, prebledeli i na smrt uplašeni, pa je prvog morao da podigne.
„Kad neko kihne, onda mu se kaže: nazdravlje!" — rekao je prvi.
„Dobro, da tebe čujem."
„I ja sam to čuo."
„A drugo ništa nisi čuo?" — ovoga mora razdrmati: „Kaže li tvoj otac šta o zdravlju?"
„Kad pije rakiju, on onom s kim pije kaže: Zdrav si. A onaj mu vrati: Od Boga ti zdravlje."
„Zdravlje jeste od Boga, ali od rakije nije."
Đaci su se zasmejali.
„Da li je ko čuo da se kaže: Zdravlje je najveće bogatstvo?"
„Jesmo" — čulo se u glas.
„Tako, da znam da ste svi doručkovali" — šalio se učitelj da ih oslobodi: „Jeste li čuli kako se veli: Čistoća je pola zdravlja?"
„Čuli smo!" — jeknula je učionica.
„To znači da, ako hoćemo biti zdravi, mi moramo biti... Šta? Reci ti!" — digao je Desanku, kraj koje se zatekao.
„Molim, učitelju, to znači da moramo biti bogati" — dočekala je prozvana.
„Kako bogati? Valjda čisti?" — pokušao je da joj pomogne, uveren da je opet bila brzopleta.
„Čisto je pola, a bogatstvo je celo" — nije se dala prozvana.
Učitelj Nedeljko je bio zatečen, uvalio se gde nije trebalo ni smelo. Kako sad iz ovoga da se on ispetlja?
Nastao je tajac.
„Samo što se to bogatstvo oseća, a ne broji" — i nesvesna u šta ga je uvalila, Desanka je spasila učitelja, na neki i njoj nepojmljiv način: „Ono se oseća kao zdravlje, a ne broji kao novci."
„Nas zanima to pola zdravlja koje je čistoća, kojom i drugu polovinu održavamo" — učitelj Nedeljko je rukom dao znak Desanki da sedne, podigavši istim mahom Spaseniju: „Čime mi čistoću održavamo?"
„Molim, učitelju, mi čistoću održavamo pranjem i umivanjem" — odgovorila je Spasenija.
„Možemo li se umiti prljavih ruku?"
„Ne možemo!" — odgovarao je uz Spaseniju ceo razred.
„Zato prvo moramo oprati ruke. To su i naši stari znali. Ne kaže narod uzalud: Ruku ruka mije — obraz obadvije" — učitelj Nedeljko je krenuo da pregleda čistoću ruku: „Da vidimo šta ste od kuće doneli — crno pod noktima... Ovde neće biti izgovora da vam je luč dogoreo do nokata... Mladi ste da bi vam se crnilo života pod nokte uvuklo... Ne sme biti nimalo, ni koliko crno iza nokata... A kamoli da se neguje bašta pod noktima... Kome li su nokti da bi orati mogao?"
Učitelj je zastajao ispred đaka koje je valjalo opomenuti, ali im ni reč prekora nije rekao. Ovo je prvi put. Prekorevaće ih drugi put. Oni su crveneli, i gledali ga zahvalno.
„Tačno je da tuđe ruke svrab ne češu... Kad su čiste ruke i nokti podrezani, nema ni svraba ni češanja..."
Đaci su se radovali onom što im je govorio, što su već slušali. Možda škola i nije tako strašna koliko su ih njome plašili.
„Nemojte da mislite na ono: Valjaće svrabljivoj guzici nokti."
Razred se zacerekao.
„Hoću samo nokte i meso! Neću ništa kao na noktu!"
Kod devojčica su ruke bile vidno čistije i sve urednije, ako danas ne kudi, neće ni hvaliti. Kod dečaka je preovladavao nemar i skoro svi su imali prste obojene korom prvih oraha, od kojih se dosta i pod nokte uvuklo.
„Pevaju li vaši stariji u kući uz gusle?"
„Pevaju!" — oglasio se razred.
„A i vi već umete da zapevate?" — tražio je ono što znaju.
„Umemo."
„Ima li onih kojima ne pevaju i koji sam ne peva?"
„Molim, učitelju" — oglasio se jedan tužan glasak: „meni ne pevaju i ja ne pevam."
„Nemate gusle?" — začudio se. Bio je uveren da u Brankovini nema kuće a da u njoj nema gusala. Pošao je prema glasu.
„Imamo gusle" — odgovorio je glasak: „Ali su i one sa svima nama u žalosti za pokojnim stricem."
Učitelj Nedeljko Savić je zastao pored dečaka setnog glasa. Poćutao je i pomilovao ga po glavi.
„Nema mnogo dobrog pevanja uz gusle, a da se ne zapeva o hajducima... A malo je pesama o hajducima koje nisu o Starini Novaku, o Deli-Radivoju o detetu Grujici" — i kao izbegnik iz Bosne, učitelj Nedeljko se držao svoje Romanije i njenih hajduka, pa im i u pričanju jatakovao: „Ali od svih pesama najslavnija je ona o Malom Radojici, u kojoj se peva o hajdučkoj dovitljivosti i izdržljivosti. Pričam vam ono što svi znate — kako su Turci uhvatili Malog Radojicu i bacili ga u tamnicu, u kojoj se učinio umrlim i namislio da tako pobegne... Turci su u njegovu smrt posumnjali i stali da ga proveravaju... Kako su to Turci najstrašnije proveravali da li je Mali Radojica mrtav?"
Izrastao je odjednom čestar ruku.
On je digao prvog đaka do koga je došao.
„Molim, učitelju, Turci su mu zabijali klince pod nokte da ga gadno zaboli."
„Zašto misliš da je to najstrašnije, da gadno boli?"
„Znam. Kad u kuću unosim iscepana drva, pa mi se ljuska zabode pod nokat, onda mi sevne do zenica!" — odgovoru se ništa nije moglo zameriti.
„Šta ti misliš?" — digao je drugog dečaka: „Kada su Turci Malom Radojici zabijali klince pod nokte, da li su njemu bili nokti nepodrezani, da li je pod njima bilo dosta crnog i da li su mu prsti bili umazani orahovom ljuskom?"
Razred se zasmejao, potiho, samo kikotom, sa pogledima na prste oborenim.
„Mali Radojica to nije imao" — bio je izričit: „Jer bi onda on morao da se stidi pred Turcima, pa bi oni primetili da nije mrtav, već da se tako pravi i crveni."
Razred se zacerekao. Učitelj Nedeljko se s mukom i sam od smeha suzdržavao.
„Dobro, sedi!" — mislio je da će razred smiriti time što je strožim pogledom digao onog što se najglasnije smejao: „Kakvu mi pouku možemo iz toga izvući?"
„Molim, učitelju, mi iz toga nikakvu pouku ne možemo izvući!" — ispalio je đak odgovor, kao da je samo to pitanje čekao: „Ama, baš nikakvu!"
„Kako ne možemo?!" — čudio se sad učitelj: „Razmisli dobro."
„Nema tu šta da se misli" — đak je imao svoju misao i držao se nje: „Ne možemo, jer u Srbiji nema više Turaka... Nestali su!"
„Ali nije nestao stid!" — učitelj Nedeljko je presekao svaki dalji mogući smeh: „Uostalom, ni za muke nije trebalo imati crno pod noktima, a kamoli za školu. Neću da se stidite. Škola je za ponos, ne za stid. Zato hoću da mi svakog dana u školu dolazite čistih ruku, podrezanih noktiju, umivenog lica, izmivene kose i gustim češljem iščešljani, u čistim košuljama... Nek su i okrpljene — ali čiste... I pred svima postideću svakoga ko mi takav ne dođe. Nema izgovora kad dogori luč do nokta. Je li jasno?"
„Jasno je!" — uzvratili su u jednome glasu.
„Desanka!"
„Molim, učitelju, i meni je jasno!" — skočila je skoro prepadnuta.
„Ti ćeš biti razredna higijeničarka...”
„Molim, učitelju, biću."
„... I svakoga dana ćeš im pre mene svima pregledati ruke... prvo dlanove, pa nadlanice... Kome ne budu čiste — trk na pranje!..."
„Molim, učitelju, biće."
„Ti znaš gde stoje i školske makaze za nokte."
„Molim, učitelju, znam. Tamo gde su i šljivarske" — mislila je na makaze kojima je njen otac sekao kalemove.
„Nemoj da ih pomešaš. Hoću sve prste u razredu!" — našalio se, ali je i opomenuo: „Nemoj da im gledaš kroz prste jer ću onda tebe postideti. Kad već stojiš, daj nam još odrecituj onu pesmicu o kupanju, divnu i poučnu, iz Nevena čika Jove Zmaja..."
Desanka je izašla iz klupe, okrenula se razredu i poneto stala da recituje o divoti kupanja, o vodi koja nije skupa, a spira prljavštinu i nečistoće, koje opet privlače rđu i bolest.
Dok je recitovala, šarala je pogledom po ostalim đacima. Tako je videla kako je gledaju. Gledali su je jedni zavidno, drugi sa odbijanjem, a poneki i sažaljivo. Osetila je da je pred nekim, i njoj nevidljivim, zidom. Osetila je neku jezu i bila spremna da zaplače. Hoće li joj oprostiti što ona toliko zna koliko oni ne znaju.
„Reci nam još ko je čika Jova Zmaj?" — učitelju nije promaklo kako je razred gleda.
„On je naš prvi pesnik za decu i higijeničar svih škola" — rekla je, skupljajući usta da ne zaplače.
Prvi dan u školi za prvake je prvi dan u kome se menja njihov život. Prvi dan je dan u kome se samo uči da se dolazi u školu i kakav se dolazi u nju. Tako je smatrao i učitelj Nedeljko Savić, pa je tako i završio prvi školski dan.


„Toliko, za danas. Prvi dan u školi je praznik vašeg života. Sada se lepo u dvorištu škole u igri upoznajte i krenite posle u miru kući. Koga sretnete, nazovite mu Boga. Nek se vidi ko je đak... Evo vam i čika Jove za usput" — ispratio ih je recitovanjem, prvog dana recituje učitelj, ostalih će oni:

Hajd'mo deco na igranje
u zeleni lug!
Igranje je naše znanje
a mladost nam drug.
Dok budemo malo veci
nego što smo sad,
onda
cemo drugo reci:
Hajd'mo svi na rad.
Igranje je naše znanje,
a mladost nam drug,
hajd'mo deco
na igranje u zeleni lug.

Prvaci su mirno i oprezno izlazili iz razreda, kao da im se nešto iznenada može desiti.
Tako je prvog dana. A već sutra će jurnuti jedni preko drugih, mislio je učitelj Nedeljko Savić. Nešto mu je govorilo da nešto oko Desanke nije u redu i da će se nešto neočekivano sa njom desiti. Kad bi znao šta, sprečio bi. Video je samo da je gledaju podozrivo, ispod oka. Ipak, mora među njih.
I našla se među njima.
Dečaci prvaci su, odjednom, kao po dogovoru, opkolili Desanku, napravivši krug iz koga nije mogla.
Ništa joj nisu govorili. Verovatno nisu znali ni šta. A i ona je ostala bez glasa.
Besno je pokušavala da izađe, a samo se od njih, preko kruga odbijala, ostajući u njemu.
Jedino kad se sudarala sa deranom Mladenom Stojićem, on bi procedio pretećim šapatom:
„Čistunica-jogunica!"
Onda je učitelj Nedeljko izašao iz škole. I krug se raspustio. Kao da ga nije bilo.
Dečaci su se pravili nevešti, ali im se izvestan strah na licima očitavao: hoće li sad Desanka krenuti ka učitelju da ih tuži?
Izmakavši se iz kruga, Desanka je zastala, svesna izmenjene situacije, i prodornim pogledom odmerila svakog dečaka iz kruga, kao da im je htela reći: gledajte šta ću da uradim.
Potom nije pošla prema učitelju, već u učiteljski deo dvorišta, gde se na travi belela gomila čistog rublja, koje su njena majka Draginja i baka Nerandža skidale sa užeta.
Došavši do skinutog rublja, Desanka je nagazila na gomilu i stala da skače po njemu, okrenuvši se licem prema dvorištu i prvacima, koji su svi gledali prema njoj.
„Šta radiš?" — ciknula je zaprepašćena Draginja Maksimović: „Jesi li poludela?"
„Vidiš da su je spopali besovi!" — primetila je Nerandža i sama zaprepašćena: „Nešto ju je povredilo..."
„Sad ću ja da isteram besove iz nje!" — rekla je Draginja, krenuvši za Desankom, koja je zamakla u stan.
„Neka. Draginja, ja ću to..." — rekao je učitelj Nedeljko Savić, žurno je presrevši.
„Nema neka!... Vidiš šta mi je uradila... Sad ću ja nju, da ti u klupu sedam dana ne može sesti..."
„Pusti, ja ću" — nije je puštao: „Ona je danas moj đak... A još ih nisam pustio kući" — a onda je prošaptao: „Možda sam ja za ovo kriv."
„Pobišti je po kosi" — rekla je Nerandža Maksimović, dok se s njom razminuo: „To je smiruje."
Učitelj Nedeljko je Desanku zatekao sklupčanu na krevetu kako jeca.
„Idemo, Desanka" — pomilovao ju je po kosi.
„Neću pred njih, učitelju!" — milovanje po kosi ju je uvek smirivalo.
„Idemo, kuda idemo skoro svakog dana" — nastavio je da joj gladi kosu.
„Ali ovo nije svaki dan. Danas sam pošla u školu."
„Svejedno, idemo u šetnju.”
„Moram pitati oca ili majku... A ne smem!”
„Nisi ih do sada pitala kad ideš sa mnom" — začudio se.
„Do sada si mi bio čika Nedeljko, a od sada ste nam učitelj Savić.”

12.

Juče poruge, danas ponude. Sutradan su Desanki svi đaci njenog razreda doneli po jabuku.
Bila je to ponuda za oproštaj.
Bila je zatečena. Prvu jabuku joj je pružila Spasenija i nije mogla ni pomisliti da je odbije.
Ostali su se za njom poredali.
Prilazili su joj oborenog pogleda i pružene ruke sa jabukom. Pogled bi digli tek kad bi primila jabuku. Sinula bi zahvalnost.
„Šta je ovo?" — Desanka se pravila da ne shvata.
Gledala ih je u ruke kojima su joj pružali jabuke. Bile su čiste. Imali su podrezane nokte.
„I ti si naša" — Spasenija je prva dala jabuku i prva progovorila.
„A čija bih bila?" — zapanjila se.
„Mislili smo da si samo učiteljska."
„Jesam učiteljska."
„Ali si i naša."
„Kako vaša?"
„Tako. Ista."
Blizanci su se samo razdeljkom razlikovali, ali su im jabuke bile iste.
Mora da se jedan u drugog ogledaju — pomislila je Desanka.
„Ova je dockan sazrela, dugo će ti stajati" — onaj deran Mladen Stojkć doneo joj je najveću — kožaru:
„Mislili smo da ti ideš samo na čezama, a mi svi ostali na nogama."
„Viđali ste me s dedom?"
„Jok. Viđali smo te sa protom."
„Zar prota ne može biti deda?"
„Možda može, ali kad vidiš protu, ne vidiš dedu."
„Moj deda je moj deda za celu Brankovinu."
„Za nas je on prota cele Brankovine!"
„Onda mu je cela Brankovina porta!" — pristala je Desanka, a onda ga je začiknula: „Hajde, reci brzo: Prota prođe portom — portin prota, protina porta..."
Pokušao je i zapleo se.
Razredom se zahorio kikot olakšanja i pomirenja.
Potom su svi uglas pokušavali da zbrzavaju:
„Prota prođe portom..."
„Porta prođe protom..."
„Portin prota..."
„Protina porta..."
„Portina prota..."
„Prota protrča portom..."
„Prase potrča portom, protera ga prota..."
„Pazi prota portu, da je prase ne prorije."
Kada je u razred ušao učitelj Nedeljko Savić, zapahnuo ga je miris jabuka, kojima je bio zatrpan njegov sto.
„Čije su ovo jabuke?" — upitao je, a pri tom pomislio kako jabukama miriše dečija duša u Srbiji.
„Naše" — odgovorila je Desanka, nesebično, rešena da dobijene jabuke podeli.
„Pomešali ste ih. Znate li koja je čija?" — učitelj Nedeljko se pravio ozbiljnim.
„Poješćemo ih pomešane" — rekla je Desanka, koja je otad bivala sve više njihova, a sve manje učiteljska.

13.
 
U očevu sobu, koja je odvajala učiteljski stan od škole, koja je bila i upraviteljska soba, Desanka je ulazila različito, ili kao kćerka ili kao učenica. Sve više kao učenica i sve ređe kao kćerka.
Skoro da joj je kao učenici i otac postajao nekako dalji, upravitelj više, bar u dan, dok je školsko vreme. Tek uveče bi je pomilovao, zatičući je ili nad zadacima za kuhinjskim stolom, ili na pragu stana, gde pri zadnjoj svetlosti dana čita neku knjigu, krišom smotreći naslov knjige i srećan što je knjige tako obuzimaju. Nisu joj zalud namenili sva kola Srpske književne zadruge, nabavljena od osnutka.
Kako je sad ušla u očevu sobu, jedva napravivši dva-tri koraka, odmah se ukopala. Ni makac. Ni napred, ni nazad. Ni tamo, ni vamo.
Izgledalo je da je otac Mihailo i ne primećuje. Pisao je nekom pismo. Ipak, smotrio ju je krajičkom oka.
Desanka se snebivala. Htela je nešto. Sigurno zna šta, a ne zna kako. Hoće li progovoriti?
„Šta ti je, Desanka?" — nije dizao pogled sa pisma, jedva da je u pisanju zastao.
„Ništa" — procedila je.
„Baš ništa?"
„Ništa" — ponovila je, skupljajući snagu da istrči.
„Dobro" — Mihailo ju je pogledao toplo, kao da pogađa njene namere: „A šta je to ništa?"
„Tako..." — ustavio ju je i pokolebao: „Ništa!"
„Reci, tako..." — rekao je brižno: „Šta je ništa?"
„Oče, da ti pročitam pesmu..."
„Pesmu?" — predosetio je da je propevala: „Čiju?"
„Šta čiju?" — zbunila se.
„Hoću... Čija je pesma?”
„Naša" — rekla je iz daha.
„Čija — naša?" — znači, propevala je. Sad ga uvodi u zaveru.
„Spasenijina."
„Spasenijina?" — upitao je sumnjičavo.
„Spasenijina!" — skoro ju je zbunio.
„Ona ne zna da piše pesme!" — rekao je sigurno, kao da to zna. Terao ju je da se otkrije.
„Ali ja znam" — zbunila se i otkrila: „Pa sam joj je ja napisala."
„Dobro" — čekao je to i za tren pokazao koliko je zadovoljan otkrivenim. Samo tren.
Iako je otkrio šta je mislio, čemu se nadao i šta je očekivao, Mihailo Maksimović je osetio i da je zatečen time što hoće da mu prvu pesmu pročita. Ko zna kakva je pesma? Prva je. Može biti kao sa prvim mačićima. Ako mu je pročita, moraće da joj kaže šta misli. Stvarno, jer tu dva mišljenja nema. Ako nije dobra, ne može joj to reći. Ako je dobra, ne sme je hvaliti. Opet, mililo mu se što je propevala i bilo mu je drago što hoće da mu je pročita. Otkriva mu prvu tajnu.
„Je li ti učitelj Nedeljko video pesmu?" — spasonosno mu je sinulo.
„Stidela sam se da mu je kažem" — Desanka se japurila kao jorgovan u cvetu.
„Nemoj meni da je čitaš dok je svome učitelju ne kažeš... Da se ne uvredi... On će ti reći kako da nastaviš... Zato ti je učitelj.." — zaćutao je da se sad on ne otkrije.
Spasao se Mihailo Maksimović da ne bude prvi kritičar koji će prvi dati sud kćerki koja je napisala prvu pesmu. A u duši se nadao da u pesmi ima dara i sa slutnjom se radovao.
Otkad se opismenila, ona je prva listala tek pristigle brojeve Bosanske vile i Samouprave, tražeći njegove dopise i poneku pesmu, a svaki od tek pristiglih Nevena, Zorice i Mlade Srbadije mogla je već treći dan napamet ponoviti.
U tim prilikama Mihailo je osluškivao sa ponosom kako se Desanka hvališe ukućanima da je oca pročitala.
Propevaće. Više je ona na njega nego sinovi.
„Bako, evo tebe!" — rekla je jednom Desanka, poturajući primerak Samouprave svojoj baki Nerandži, Mihailovoj majci, i pokazujući pesmu Stara majka.
„Otkud, srećo, ja?" — pitala je Nerandža, očekujući od unuke neku dragu smicalicu.
Smicalice nije bilo.
„Evo te u pesmi, a i u crtežu" — pokazivala je Desanka: „Evo, tu piše Stara majka."
„Mnogo je starih majki... Ko zna čija je to stara majka..." — Nerandža je pogledala crtež.
„Majka Matije, Ljubomira i Mihaila Maksimovića" — nije se predavala Desanka.
„Ja jesam njihova majka... Otkud ti sam to ja... Vidiš, ni prineti..."
„Ako nisi dobro nacrtana..."
„Koješta..."
„U pesmi si baš preslikana... Evo, slušaj:

Istinska je prica, to
ce svako znati,
Živela tri brata i sa njima mati.
Živeli su tako, zadovoljni bili,
Iz jednog suda i jeli i pili...

„Kakva je to pesma?" — prekinula je čitanje Nerandža.
„Napisao ju je neki Mihailo Maksimović u Brankovini."
„Nije mislio na mene, inače bi u pesmi bila Angelina."
„Zar se tetka Inga nije udala pre nego što ste ostali siroti, kad ti je muž umro?" — Desanka je na sve mislila.
„Što ga mužaš, to ti je ded" — ljutnula se Nerandža više na sebe. Što je ispala zaboravna.
„Bio bi mi ded, da je još živ imao unuku!"
„Unuka si mu."
„Kako da mu budem unuka, kad je umro mnogo pre mog rođenja."
„Da je bio živ, preturio bi kafanu od radosti" rekla je Nerandža i dodala: „Kafana mu je došla glave, a da ne poživi i ne dočeka te."
Na tome se završilo između njih dve.
„Slušaj, Miko, kakve to pesme o nama pišeš i u trukovanje daješ?" — rekla je posle Nerandža Mihailu.
„Videla si pesmu, majko?”
„Videla sam."
„Nešto nije u redu, majko?”
„Opevao si nas sirote.”
„Ali dirljivo, majko."
„Ako me još budeš pevao, reci mi prvo... Da se ne sramotim pred unucima."
Nije pojmio da li mu je majka zadovoljna pesmom. Izgleda da se stidela njihove negdašnje sirotinje, a nije ni to rekla. Od tada je svaku novu pesmu češće odlagao napisanu, a samo je retke slao za objavljivanje.
Sad mu je Desanka propevala. Ako ga opeva, hoće li biti zadovoljan?
Obuzela ga je blagost, koja se u nekom smešku ocrtavala.
Desanka je izlazila kako je i ušla, jedva praveći korake, sa osvrtom.
„Što mi se smeješ, oče?" — usudila se da upita pred vratima.
„Ne smejem ti se, kćeri. Možda ti se radujem."
„Mislila sam. Tako me gledaš."
„Kako te gledam, kćeri?"
„Ne znam. Tako, drugim očima."
„Vidim lovca."
„Ne shvatam, oče."
„I ne treba... Od sad ćeš biti lovac srca svoga.”
„Idem, oče."
„Idi samo pred sobom" — prošaptao je kad je zatvorila vrata.
Sutradan se učitelj Mihailo zatvorio u školskoj radionici da ga Desanka ne vidi, i počeo da joj pravi sto za pisanje.
„Mogu li ti ja pomoći?" — ponudio se učitelj Nedeljko.
„Ne možeš. Moram ga napraviti sam, kako sam ga zamislio."
„Biće to najlepši sto u Brankovini.”
„Neće."
„Šališ se? U Brankovini nema stolova za pisanje."
„Znam, ali ja ovaj pravim sa suviše ljubavi."

14.

Mihailo Maksimović, učitelj i upravnik škole u Brankovini, dobio je premeštaj. Dobio gaje za nagradu i premešten je u Valjevo.
Ako su ga ministri prosvete u vreme kralja Obrenovića premeštali više puta po nezasluženoj kazni, sada ga je, u trećoj godini kraljevanja Petra Karađorđevića, ministar prosvete Ljubomir Stojanović premestio po zasluzi. Ponajviše zato što je proučavao i popravljao narodni život i što je u Brankovini podigao dostojan spomenik pesniku Ljubomiru Nenadoviću, sinu prote Matije. U narodu voljenom čika Ljubi, Mihailo je za spomenik spevao i epitaf:

Sećate se ko tu leži,
Kad ograđen grob mu blista
Ova gruda... Ne, ne, nije
Nego biser zrna
cista:
Srpske dece to je dar,
Srpskoj pesmi na oltar,
Time ljube svoga
ciku
Tim beleže grob pesniku...

Kad učitelj dobije premeštaj, onda premeštaj dobija i njegova porodica. I kad se premeštaj prima kao nagrada, on se prima sa strepnjom sa kojom treba novi život prepočeti.
Mihailo je kao nagradu dobio premeštaj u Valjevo, u kome njegova brojna porodica neće imati mnogo čega od onog što je u Brankovini imala.
Tako je Desanka očev premeštaj primala kao nezasluženu kaznu, jer sve vredno što je imala u Brankovini u Valjevo ne može preseliti. A opet, očevom premeštaju kao nagradi i ona se sa svima morala radovati.
Svoje đake, među kojima je sada bila i Desanka, Mihailo Maksimović je poveo na Bluzonjski vis, koji prota Matija u svojim Memoarima zove Brankovinački vis. Hteo je da tako pamte njegov poslednji čas — čas zemljopisa, da im na tom visu zaključi ocene i da to bude njegov učiteljski oproštaj od Brankovine.
Poveo je đake u rano jutro, dok je Brankovina još u izmaglici, da budu već na visu u času kad se izmaglica digne. Hteo je, kao čarobnjak koji diže plašt sa nečeg čudesnog što će sve zadiviti, da im pokaže Srbiju u času kad se vidik nad njom otvara.
Mihailo je žurio stazom, a sada se pred đacima ustremio ka visini sred pitome Brankovine.
Ðaci su ga jedva sustizali, potrčkavajući uzbrdo, ne stižući ni da čestito zažagore po prirodi svojoj.
Jedva da su na visu predahnuli, kad se vidik otvorio.
Kako se vidik otvorio, tako je učitelj Mihailo, ispruživši ruku više nego je ikad morao, opisivao krug od Medvednika do Avale i od Avale do Medvednika. Kao da je hteo da mu cela Srbija u tome času bude pod rukom.
„Vidite Medvednik suri, vidite Avalu plavu."
Vratio im se odjek.
„Medvednik suri... Avala plava..."
„Gledajte doline Kolubare, kako još spavaju... I priroda zna da bude sanjiva... Zato je, kao deca, najlepša kad se budi... Gledajte kako nestaje dremež, kako se sa maglom povlači preko livada i njiva... Gledajte na sever kako se srebri široka traka Save... Gledajte velike grane reka, sa grančicama pritoka, što seu nju slivaju..."
Učitelj Mihailo je želeo da se u najveći šestar pretvori, koji će najveći obim doseći. I uspevao je.
„Preko su plodne ravnice Srema, a u obrisu Fruške gore srasta sa horizontom, rasplinjava se u njemu... A sad, ovamo od Avale, gledajte kako po vidiku, kao divovske kamile, kaskaju planine jedna za drugom... Iza su Venčac i Bukulja, pa Rudnik... Eno Maljena, proviruju za njim Ovčar i Kablar... Sad je Povlen tu... I evo, naš suri i grbavi Medvednik, od koga smo pošli..."
Medvednik se, činilo se Desanki, sasvim približio. Već je pod rukom njenog oca. Možda ga i pod pazuho uzme.
„A iza Medvednika, huči kriva Drina... Plemenita međa između Bosne i Srbije, kako je to još Karađorđe rekao da Filip Višnjić speva... E, pa Drina više neće biti kriva, kad poteče posred srpske zemlje... I za to vaš naraštaj raste... I za to vas narod diže... I za to vas mi, vaši učitelji, spremamo!..."
Desanka je gledala oca u čudu, uverena da je progovorio ne samo glasom nego i rukama, pogledom i likom. Čelo mu je sijalo kao da su mu misli od plamena.
Bože, da se ne prekali? — pomislila je i prošaptala: „Obasjan je suncem kao buktinja u visu!"
Učitelj Mihailo je raširio obe ruke i đacima se učini da je, sa onim malo spuštenim ramenom, zaličio na orla koga su smotrili da kruži u visini, pokazujući da je ovo vidokrug njegov. I pomisliše kako bi i njihov učitelj mogao da uzleti.
„Ovaj, najviši vrh Brankovine, za vas je sada viši!" — glas učitelja bio je topao a reči kao za praznik: „Kad vam u životu bude teško, popnite se ovamo i ova lepota će vas povratiti... Ako našem narodu bude teško, okupite se ovde... Ovde je prota Matija okupio sve najviđenije ljude i razvio ustaničku zastavu... Kad se ovde okupite, kazaće vam se šta vam valja činiti..."
Učitelju Mihailu se učinilo da je sve rekao i spustio je ruke da odahne dušom, rekavši još: „Sa ovog visa srećan je pogled, jer se sa njega, ovako oblog, niko ne može u ambis baciti."
„Eno moje kuće" — kazala je Spasenija Desanki, pokazujući: „Vidiš, ona u strani sa podrumom, merila si joj coklu."
„Eno i moje kuće!"
„Vidi moj voćnjak!"
„Na mojoj livadi su već krave!"
„... i moje ovce!"
„... ali se ne vide!"
„... svejedno, tamo su!"
„Odavde se jedino ne vidi" — zaustila je Desanka — „ono što u ovom času u Brankovini raste."
„Nije tačno!" — usprotivio se grlati Mladen Stojić. „Ja ću sada videti šta pred mojom kućom raste!... Ako uopšte vidim kuću!"
S visa se prolomio mladi prodorni i zvonki smeh, kome se i eho vrati. Ðaci se razgrajaše.
A iz šume, što se uz vis pela, digoše se venci ptica, svake u jatu za sebe.

15.

Beli mantil se dugo približavao zaključanoj ka- piji Vojne bolnice. U mantilu je bila krupna mlada žena. Zastala je na nekoliko metara pred kapijom. Takvi su propisi, očito.
„Izmaknite se još, gospođice" — rekla je strogo.
„Preklinjem Vas, doktorko. Kako mi je otac?" — zavapila je izmičući se.
„Nisam doktorka... Ja sam dobrovoljna bolničarka... Sestra Nadežda Petrović. Ko je Vaš otac, gospođice?"
„Mihailo Maksimović, učitelj valjevski, negdašnji učitelj u Brankovini."
„Pesnik Miko..."
„Jeste, pesnik Miko..."
„Vi ste gospođica Desanka?"
„Jesam" — odgovorila je ushićeno: „Sestro, kako mi je ocu?... Mora da je dobro... Znao je da ću ja prva doći?"
„Znao je... pričao je naizust sve što želi da vam svima poruči, kao da je osećao da će brzo svest da izgubi..."
„Sestro, vratiće mu se svest?" — zaceptala je Desanka.
„Ako bude Božija volja."
„Biće, sestro... On nikad nije psovao Boga..."
„Lekari i mi činimo što možemo, dok možemo..."
„O, Bože! Sestro, šta nam je poručio?"
„Da čuvate strehu... I da čuvate kućni prag... Da se ne zaboravite i kada odete preko kućnog praga. Da ostanete zajedno kada se pođe na slavu i u svatove i na opasan put..."
„Sestro, to je amanet" — Desanka se zaljuljala.
„Zakleo me je da Vam to kažem" — Nadežda Petrović se s mukom suzdržavala: „Od osmoro dece, Vi ćete to na nogama podneti, reče — najstariji ste..."
„I jesam... Podneću" — podigla je glavu Desanka.
„Zavetovao Vas je da ga mrtvog ne celivate jer se celivanjem možete zaraziti... Iz istog razloga je rekao da ga ni u zatvorenom sanduku u kuću ne unosite, a kamoli da sanduk celivate..."
„Moramo bdeti..."
„Rekao je da bdite nad stolom za kojim vas je hlebom hranio... Da vas hleb čuva i sačuva, blagosloven je... I rekao je da idete na razdaljini iza kola koja će vući njegov sanduk jer će ispred ići njegova duša... I sve vas je blagoslovio da živite u slobodnoj zemlji... Reče: Moja zemlja propasti neće, a u njoj ni moja deca..."
„O, Bože, molim te..." — Desanka je odjednom klekla i krenula da poljubi zemlju.
„Stanite! Ne ljubite tu zemlju!" — kriknula je Nadežda Petrović: „Ljubite zemlju u Brankovini gde je čista..."
„O, Bože, molim Ti se..."
„Gospođice, gospođice, ustanite! Ne možete tu klečati!" — Nadežda se pribrala i ustrožila: „Gospod će učiniti što je u njegovoj moći..."
„Sestro Nadežda, recite Vi mome ocu da ne sme da umre... Ja ću doći da ga negujem..."
„Znao je da će Vam i to pasti na pamet... I zakleo Vas da to ne radite, već da živite za braću i sestre..."
„Recite mu da ne sme da umre..." — Desanka je bila u besu: „Da mu ne pada na pamet... Ako mi to uradi — ja ću ga u srcu oživeti..."
Nadeždi su zasuzile oči i oborila je pogled.
„Kako to Vi ne možete da se zarazite?" — pribrala se Desanka.
„Mogu" — odgovorila je Nadežda suvih usta: „Samo, ja sam žrtvenica naroda našeg... A ako se i ja zarazim pa umrem, gospođice, što će se čuti... Vi mome bratu, Rastku Petroviću, i mojim sestrama otkrijte tu svoju lepu tajnu... Neka me u srcu svako oživi..."
„Kako ću prepoznati Vašeg brata Rastka?"
„I on je pesnik... Sunce mu izlazi na grudima i sestre obasjava... Naći ćete ih Vi... Srbija je velika tajna..."
„Znam, to su bile poslednje reči moga oca... A Vama je glava lepi cvet suncokreta, ako Vam dosad nisu rekli.”

PISALI SU O ROMANU GOSPOĐICA DESANKA

 
ROMAN KOJI VRAĆA VERU I NADU U SVOJ NAROD

Blaženi srca
čista
ma kakvu im zadali ranu
mahnuće rukom samo
Gospoda oni vide
pre nego što pred njega stanu.
Desanka Maksimović — Blaženstva

Srpski pisac Milovan Vitezović, poznat po mnogo čemu vrednom, a naročito drag onima koji imaju decu ili se decom bave, poduhvatio se da još jednom progovori o deci i detinjstvu, ovoga puta da napiše romansiranu biografiju, i to iz detinjstva Desanke Maksimović. Ovaj „Roman o detinjstvu", kako glasi podnaslov Vitezovićeve knjige, u punom naslovu glasi Gospođica Desanka.
Otkud je dete — Desanka gospođica? U jednom našem Re
niku srpskog jezika (dr Miloša Moskovljevića), gospođica je „titula iz uljudnosti za devojku, obično iz višeg sloja". Neka nam ostane taj naslov Gospođica Desanka, iako Milovan Vitezović niti je Desanku nazvao gospođicom iz uljudnosti, niti je ona potekla iz višeg sloja. Ili? Ako je viši sloj u narodu i među školovanim ljudima, aristokratija duha, onda je i Desanka Maksimović potekla iz višeg sloja.
Dosadašnje objavljene knjige Milovana Vitezovića, iz raznih oblasti kulture, čitaju se lako, sa prirodno održanom pažnjom, ali i sa unutarnjim zadovoljstvom čitaoca koji kao da se oblagorođuje čitajući Vitezovićeve knjige.
Ova knjiga o detinjstvu Desanke Maksimović ne samo da je zadržala sve poznate kvalitete dobrog pisca Milovana Vitezovića već ih je i prevazišla. U čemu to? U tačnom poznavanju karaktera srpskog naroda, sa svima njegovim dobrim i lošim osobinama, ali onda i dobro procenjenom, duhovnom nastrojenošću Brankovine i njenih najplemenitijih predstavnika iz porodice Matije Nenadovića.
Desanka Maksimović je odrastala, kao što znamo, u patrijarhalnoj srpskoj kući, između oca učitelja i dede sveštenika, ali i između razboritih i bistrih žena, majke i babe. Srećno je bilo ono srpsko selo kroz vekove, i pored turske vladavine, kada su učitelj i sveštenik (nekad i lekar u selu) bili u „jednomisliju", a tako je bilo u Brankovini, pa je cela Brankovina i njena okolina disala jednodušno. U takvoj slozi srpskog naroda sa njegovim zastupnicima i pred Bogom (sveštenikom, protom Svetozarom) i pred narodom i nacijom (učitelj Mihailo, Desankin otac), rasla je i brzo sazrevala dete — Desanka. Da li je ona uopšte bila dete, ili je već iz najranijeg detinjstva pokazivala znake prerane zrelosti? Ovakva zrelost ne mora uvek da odvede mladog čoveka životnoj sreći, naprotiv. Ali Desankina zrelost imala je jedan dragoceni, redak kvalitet — bio je to pesnički talenat. Patrijarhalna Brankovina s kraja 19. i početkom 20. veka, i bogomdana muza Desankina, bili su dovoljni da srpski narod zauvek zavoli Desanku Maksimović. U staroj grčkoj mitologiji bilo je devet muza (muza lirskog, pa epskog pesništva, muza ljubavne poezije itd.). U Desankinoj ličnosti kao da je otelotvoreno svih devet muza jer je Desanka postala bliska i mila i drugim narodima sveta, osim srpskog, pre svega slovenskim narodima.
Ali da ne slavimo dalje Desanku Maksimović ili Milovana Vitezovića, koji se usudio da piše o Desankinom detinjstvu. Da li je zbilja tako bilo Desankino detinjstvo? Ne zaboravimo da Vitezović piše u podnaslovu knjige: roman o detinjstvu. Romani, mahom, opisuju jedan glavni događaj ili jedno glavno lice. U Vitezovićevom romanu o Desankinom detinjstvu, prikazani su i događaji, ali pre svega glavno lice. Među raznovrsnim događajima kojima obiluje svako i malo mesto u Srbiji, nalazim da je u Vitezovićevom romanu veoma uspešno opisan zemljotres u Brankovini koji (kao i svaka prirodna katastrofa) izaziva (i danas) paniku, a onda i neumitna pitanja: Zašto, Bože, da li je to kazna Božija, da li je to kraj sveta, apokalipsa? Dete — Desanka, zajedno sa pametnim ocem (koji daje prave savete svešteniku, svome tastu), umiruje narod jedinim istinitim rečima: „Bako, to nije smak sveta. To je naš zemljotres." (podvukao V. J.)
Nije li možda suvišno kada opet pitam: Da li je sve tako bilo sa detetom — Desankom kako nam je Mi lovan Vitezović poetski prikazao? Nije li on idealizovao Desankino detinjstvo, možda i svoje? Neka je i tako jer, poznajući Desanku Maksimović kao udatu ženu, kao pesnika i prirode i pravoslavlja (srpskog, narodnog pravoslavlja, iz njenih brojnih duhovnih pesama skupljenih u zbirku Duhovni zavi
aj, Brankovina, 1993), kao pesnikinju koja je u svakom trenutku svoga dugog života svedočila sobom sve što je u sebi nosila (Boga, prirodu i svoj narod) — zašto da ne pretpostavimo da je i njeno detinjstvo proteklo, više ili manje, onako kako nam ga je Milovan Vitezović pokazao u knjizi Gospođica Desanka.
Treba li još reći da se knjiga Milovana Vitezovića čita kao najuzbudljiviji roman, koji nama Srbima vraća (ili može da vrati) veru u svoj narod, od koga su (naroda) ostale nezaboravne mudre (Vukove) poslovice, a onda i takva živa poslovica — Desanka Maksimović, koja (kao i sve poslovice) može i treba da traje dokle ovaj narod bude trajao.
Ako budemo postepeno vraćali veru u svoj srpski narod — zahvaljujući, između ostalih, i Desanki Maksimović i Milovanu Vitezoviću, koji o njoj ovako piše — vratiće nam se i nada. Neće tada izostati ni Božija ljubav.

Vladeta Jerotić

JEDNA ČAROVITA KNJIGA

Milovan Vitezović je učinio izvrsnu stvar: napisao je knjigu o detinjstvu Desanke Maksimović i na taj način učinio da deca i osetljivi ponovo osete ono što je nadahnuto i podsticajno u životu naše velike pesnikinje. Naravno, knjiga je namenjena svima koji osećaju čar detinjstva i za koje pisanje o sadržajima toga doba znači posebnu mogućnost da dozovu vlastite bezazlenosti i raspoloživosti mašte, dara, radoznalosti, svega dobrog što to doba sobom nosi. U dobru, nevinosti, svitanju duha i otvorenosti čula u ljudskom biću.
Knjiga je pisana izvrsno: nenametljivo a živo, jednostavno a pronicljivo, odano a duhovito. Pravi poklon za svaku otvorenu radoznalost, za sve koji nisu izgubili veru u autentičnu reč i misao koja uživa u divljenju vrednosti. Knjiga o detinjstvu Desanke Maksimović nastavlja seriju romansiranih biografija ovoga pisca, koji je već osvojio majstorstvo u poslovima ove vrste (setimo se onog niza romana o poznatim ličnostima naše istorije i književnosti: Šešir profesora Koste Vuji
a, Simfonija Vinaver, Čarape kralja Petra, Hajduk Veljko Petrovi
, Sveta ljubav (ljubav Vladimira i Kosare), Sinđeli
se sa suncem smirio, Princ Rastko, Bulerleska u Parizu (o Miodragu Bulatoviću). Pravi poduhvat evokacije onih ličnosti i vremena kada smo bili slavni. I primernim životima bogati... Ljudima koji misle nad prošlošću, a ne čekaju samo da ona prođe, imponuje istrajna marljivost ovog pisca, koji oživljenim sećanjima na ljude koji su nešto značajno dali svojoj zemlji i narodu, podseća na visinu ljudskih dužnosti u životu, na odvažnost koja uspravlja i duh predanosti onome što nas prevazilazi. U vremenu koje često dozvoljava podsmeh nad pojmovima: otadžbina, patriotizam, ovakve knjige nas u izvesnom SMISLU i hrane i brane, upućujući misao na plodan napor, a život na izdržljivost u tom naporu.
Šta čini ovu knjigu privlačnom i podsticajnom? Pre svega, njena junakinja, gospođica Desanka, „nesmirnica i bistrica", kako je vidi pisac knjige, a odmah zatim njeni roditelji Mihailo Maksimović, učitelj. i mati Draginja, pa, po hijerarhiji starosti, deda po majci prota Svetozar i baka Nera — Nerandža Maksimović, pa ništa manje blizak čika Nedeljko Savić — učitelj, koji je od prvog susreta osetio u devojčici znake dara i mašte u doživljaju stvarnosti. Naravno, tu je i Brankovina kao životni okvir sa pitomom i šarolikom igrom predela, sa proplancima sa kojih pucaju vidici prema celoj Srbiji; tu je i atmosfera sačinjena od vesele dečije graje i povremenog smeha od iznenadnih dosetki učitelja i male „nesmirnice i bistice".
Jednom reči, cela ova knjiga je osunčana nekom dobrotom koja zrači iz nje: iz predela koji okružuje školu, iz ljubavi kojom je gospođica Desanka okružena u porodici, iz ljubavi sa kojom učitelj Mihailo, Desankin otac, kalemi svoje biljke, iz vedrine i zdravlja jedne porodice koja živi kao celina. U kojoj se zna kome se duguje poslušnost a kome poštovanje, u kojoj je otac — otac, a mati — mati, i u kojoj svi podrazumevaju da su glave date stvorenjima da misle, ruke da rade. I da istrajnost u mišljenju i radu može da da neki smisao, ovde dole, čovekovom, postojanju.
Za pisca ovih redova nema nikakve sumnje da je Vitezović u redu onih naših pisaca koji znaju da pišu. I to ne samo zato što svojim knjigama osvaja visoke tiraže, nego zato što njegove najbolje knjige sugerišu jedno tananije osećanje sveta, koje sadrži i simpatiju prema svetu i životu, ali, istovremeno, i svest o tome da nema nepogrešivog čoveka i da se njegovi „gresi" uvek mogu, u nekoj meri, lečiti smehom nad onim koji ih počini, ili osmehom kada se taj sprema na takav „poduhvat".
Jedna od neporecivih vrednosti ove knjige jeste i jezik kojim je napisana. Jezik kojim se pišu knjige je, u stvari, izbor iz tradicije u kojoj je stalno taj jezik delovao. On omogućava da se sadržaji svesti nekog pisca iskažu u onom obliku i ritmu u kojem ih njegov duh vidi. Duhovno viđenje, svakako, ne mora da bude fotografsko viđenje — to i ne može biti. U to viđenje utkana je predstava pisca o mogu
em životu, koji ne mora biti stvaran. U njemu je život stvarnih i mogućih predstava i to se najbolje da videti u dečijem načinu upotrebe jezika. Kad mala pesnikinja Desanka kaže u ovoj knjizi da joj je senka — jogunica, kad kaže da će sa svojom senkom poći da teši žalosnu vrbu, kad kaže da se potok odmara od brzog toka, ili kad kaže da njena tetka Stevka praklja
om lupa sudbinu i da uhvaćenom pužu stalno curi nos, svi ovi dečiji bezazleni spojevi pokazuju da takvo dete sadrži u sebi budućeg pesnika, koji još nije uobličen u knjige, ali ga čeka njihova sudbina.
Taj jezik, koji je Vitezović poneo iz zavičaja, iz kraja u kojem se čisto i dobro govori, u ovoj knjizi svetli nekom posebnom svetlošću i opominje nas da ga čuvamo, i razvijamo u delotvornosti, jer i nas on ima snage da sačuva. Jer čuva i senku — jogunicu, i puža koji je nazebao, i munje na nebu koje se gađaju, i strah koji drhti u devojčici koja kaže svojoj baki Neri u velikoj oluji u Brankovini: Ne drhtim ja, to drhti moj strah. Mnoštvo je još primera koji pokazuju da pisac ove knjige ima razvijeno čulo za živu, tvoračku igru jezika, i za one momente u dijalozima kad sam jezik vodi maštu na stvaralački put.
U svakom slučaju, podsticajna je ova knjiga. I jedna od njenih vrlina je u tome što nije pretenciozna. Njene su ambicije da prepoznamo jedno darovito detinjstvo, da upoznamo elemente od kojih je ono sazdano i da uživamo u jednom daru koji će se obistiniti. To što su razgovori junaka ove knjige „kao snimljeni iz života" samo je varka, stvorena iz potrebe da se stvori puna iluzija stvarnosti. Kao mala „nesmirnica i bistrica", i pisac ove knjige je pesnik. On zna da je mašta ,jača od stvarnosti", ali stvarnost joj pomaže da joj se veruje. Zato, svakom ko ima probuđeno, otvoreno čulo za poeziju, otkriće ova knjiga izvorište iz koga je poteklo delo srpske velike pesnikinje.
Na kraju, pored istaknute dragocenosti jezika kojim je ova knjiga pisana, ima i jedna druga vrednost koju je nužno makar naznačiti, ako ne i razviti zbog obilja smerova i asocijacija koje nudi. Naime, ova knjiga pokazuje i neke od razloga zbog kojih je Desanka Maksimović primljena kao nacionalna vrednost. Još u detinjstvu, gospođica Desanka je slušala pesme o našim junacima i bojevima i radoznale dečije oči upijale su atmosfere i značenje tih bojeva, i vrednosti zbog kojih su ti junaci vojevali i ginuli, a bojevi i dalje tekli i širili se do slobode. Primer koji može pokazati šta je malim đacima njenog oca Mihaila bilo najprivlačnije u epskim našim pesmama je izdržljivost Malog Radojice pri torturi kojoj su ga izložili tadašnji (neevropski) Turci!
„Zašto misliš da je to najstrašnije, da ljuto boli", upitao je učitelj prvog đaka koji se javio da odgovori na pitanje o mukama Malog Radojice.
„Znam, kad u kuću unosim iscepana drva, pa mi se ljuska zabode pod nokat, onda mi sevne do zenica" odgovoru se nije moglo ništa zameriti.
U takvoj atmosferi, pod vedrinom i plavetnilom neba Brankovine, gospođica Desanka sricala je — život. Da ga, kasnije, zgusne u poeziju koja čini trajnijim taj život od godišnjih doba u kojima se odvijao.
Naravno, ima u ovoj knjizi i momenata kada se nebo naoblači; i kada i zemljotres u Brankovini sruči buku i bes „prirodne nepogode"; ima trenutaka i kad se gospođica Desanka uzjoguni u dečijem osećanju integriteta, pa bude „kažnjena", ima tuge kada u susretu sa Nadeždom Petrović u Valjevskoj bolnici u Prvom svetskom ratu već poodrasla Desanka saznaje da joj je otac preminuo od tifusa. Ali, pored svega toga, knjiga dominacijom dobrote i osećanja čarovitosti detinjstva deluje skoro lekovito. Na njenim stranicama i deca, i osetljivi, i odrasli mogu videti kako naša zemlja može biti dobra u dobru, srčana u tegobi, a istrajna u ljubavi prema vrednostima posredstvom kojih i njihov život može biti nešto značajno i zračno.
Lično, radujem se pojavi ove knjige Milovana Vitezovića i ne preterujem kada kažem da samo susreti bezazlene ljubavi i osećanja vrednosti, stvaranja, mogu dati rezultate. Ovom knjigom njen pisac radi za kulturu, čineći da prepoznavanjem jednog plodnog života u knjizi, oživljavanjem čistote porodičnog gnezda, slikanjem onoga što je iščezlo a ipak živo, humorom koji stvara ravnotežu kad život zaželi da se zgusne u trajniju tragičnost, raskriljenom vedrinom nad svim što živi i diše postajemo za stepen bliži sebi, onom boljem u sebi.
Jednom je neprežaljeni Branko Ćopić, kada mu je zatraženo da kaže svoje viđenje pesnikinje Desanke Maksimović, zapisao ove stihove:
„Nigde sanka, nigde stanka
Cveće, srce i Desanka".
Knjiga Milovana Vitezovića kao da celinom potvrđuje te stihove. Jedna od retkih knjiga u kojoj romansirano detinjstvo sažima ono što čini srž, vrednost vrednosti, jedne velike pesnikinje, a to je: zrelost lepote koja je osvojena i radom pronicljivog, osetljivog detinjstva.
Ima pravo njen lucidni pogovornik, Dragan Lakićević: „Knjiga o Desanki je sažeta lektira Srbije i njene najveće pesnikinje".

Miroslav Egerić

DEVOJČICA GOSPODNJA ILI PREPOČINJANJE PESNIKA

U neobični pesničko-istorijski ram ugrađena je nova Vitezovićeva romansirana biografija — povest o detinjstvu Desanke Maksimović, najveće srpske pesnikinje 20. veka.
U isto vreme, to je okvir Srbije, zemlje u kojoj uspeva pesnički rod od raznih sorti. U plemenite sorte spadaju i Desanka Maksimović i Milovan Vitezović.
Milovan Vitezović — poznato je — odavno se usavršio u književno-istorijskim, poetsko-dokumentarnim prikazivanjima znamenitih ličnosti naše kulture i tradicije, i to jednako na televiziji (Vuk Karadžić i Dimitrije Tucović) i u knjigama (Sveti Jovan Vladimir, Sveti Sava, Hajduk Veljko, Zmaj, Dušan Radović...).
Živote velikih pregalaca naše prošlosti i njihova dela Vitezović je shvatio kao svojevrsne podvige, a njihove aktere kao svojevrsne junake — književne likove. Mnoga neobična znanja o njima ovaj pisac sabira iz arhivske i dokumentarno-memoarske građe i publicistike, ali i iz obilja usmenog predanja — anegdota, legendi, živih sećanja i svedočenja savremenika. Razuđena i pouzdana znanja i fakta idealna su osnova za nadgrađivanje i imaginativno oplemenjivanje junaka i sveta u kojem on živi.
Veliki ljudi naše kulture i istorije junaci su presudnih vremena. Vidi se to iz svih Vitezovićevih povesti — otud su oni junaci i svojih epoha i svojih biografija — Vitezovićevih kratkih, popularno pisanih romana — parabola.
U njih spada i Desanka, čija je rana biografija ispevana u ramu dokumentarno-istorijske slike Valjevske bolnice, u jeku Prvog svetskog rata, koju je, u trećoj knjizi romana Vreme smrti, nezaboravno opisao Dobrica Ćosić.
Prvi i poslednji kadrovi knjige o Desanki, poslednji su akordi njenog detinjstva — saznanje za smrt oca, za epidemiju tifusa, za uvod u golgotu i žrtvu rata. Taj rat, na trenutak bar, zemlju u kojoj je nikao pesnik — briše sa mape sveta. Taj snažni, tragički ram oivičiće njeno detinjstvo — svetle i vedre slike Brankovine, jezika pesme i mudrosti — duhovitosti, vere, dobrote. U tim dimenzijama — sudbinski tragičnog i sudbinski posvećenog — postoji i najraniji život Desanke Maksimović.
„Nesmirnica i bistrica" odrasta „ispod stoletnih stabala u crkvenoj porti", u okviru najboljih i najduševnijih ljudi koji su je mogli podići i okružiti: roditelji, baka, tetka, prota, učitelj... Kao živi, uz nju su uvek veliki Nenadovići — ustanici, državnici, pisci, istinske legende Srbije 19. veka.
Detinjstvo Desanke Maksimović prikazano je upravo u složenosti zavičaja, istorije, jezika, predanja.
Vreme Desankinog detinjstva jeste vreme razvoja i uspona Srbije, njene škole i porodice. Na prelazu iz 19. u 20. vek, u Brankovini zvonko udara srce zemlje koja je tek oslobođena i željna prosvete — novih znanja nauke kao i otkrića starih, zatomljenih, sačuvanih pod pepelom narodnog života i stradanja.
Desankin otac Mihailo predstavlja čoveka te Srbije. Njegove ljubavi svedoče o stremljenjima kuće, porodice, države — u kojima se rodila i u kojima prve reči govori Desanka. Jedna od njegovih ljubavi je kalemljenje voća. On veruje da se zemlja može unaprediti, oplemeniti, urediti kao voćnjak: „Ako pokalemimo sve divljake po Srbiji, eto rajskog vrta" — govori on. A kalemljenje se ne odnosi samo na voće, nego još više na ljude. U tom vrtu, koji se očinski i domaćinski stvara na prelazu vekova, rađa se i odrasta, polazi u školu jedna obična seoska devojčica — neobična glavica koja već od prvih koraka, reči, pitanja — pokazuje posebnost: brzinu i lepotu pameti.
Sve to evocira i pripovedački rekonstruiše pisac knjige Gospođica Desanka.
Saznanje sveta u ranom detinjstvu prvi je stepen pesničkog mišljenja i doživljaja života. Tu gde su se začela prva znanja, začela su se i prva pesnička osećanja, viđenja, shvatanja devojčice Desanke. Vitezović je to uočio, formulišući Desankina pitanja i odgovore, dočaravajući ljubav koja okružuje mladu junakinju njegove povesti. U duhu narodnih zagonetki i odgovora, započinje lirsko-misaoni život, pesnički jezik, igra i zbilja budućeg ženskog barda srpske književnosti.
Od slučajnih dečjih izreka, govornih igara i dragocenih trenutaka jezičke dokolice — malo je do nehotičnih, ali neslučajnih, duhovitih ili humorno-filozofskih značenja onih naivnih dijaloga, anegdota, upamćenih šifara detinjstva... Baka i unuka, otac i kći, prota i njegova mezimica, zavičaj i njegov pesnik — ima li zahvalnijeg sagovornika u dijaloškim tumačenjima života, Boga, smrti... S velikim poznavanjem detinjstva, njegovih fenomena i manifestacija, Milovan Vitezović oblikuje pozornicu na kojoj, okružena iskonom rodnog kraja i blagošću porodice — odrasta jedno dete-pesnik, a to odrastanje više je u duhu i jeziku, nego u napredovanju i uzrastu.
Da bi evocirao sve što oblikuje mladu junakinju, pisac je — od elemenata zavičaja i doba — uzeo ono što je dostupno piscu i svojstveno sluhu buduće pesnikinje: književnu etnografiju Brankovine i Valjevske nahije, u kojima još kuca damar 19. veka — ustanički i vukovski. To su usmena reč i misao ceo jedan sistem iskustva i pameti kojima se hrani dete koje u isto vreme raste u dvorištu škole i u dvorištu crkve. Seoski život pretočen je u filozofiju života na zemlji pod nebom. Tu filozofiju Desanki predaju u usmenoj formi — iz ljubavi više nego iz koristi za budući život. Tu filozofiju čine poslovice, izreke, zagonetke, reči... Njihova uloga je veća nego uloga datuma i pejzaža.
Život, prosvećivanje, unapređivanje Brankovine i njenih ljudi kao da je u ovoj priči osvetljavanje prostora u kojem će zasjati jezik i um devojčice. Kao da sve to obilje — lepote, ljubavi, vere, istorije, mudrosti — čini pripremu za pojavu pesnika. Biće to gospođica Lirski Pesnik u epskoj, patrijarhalnoj, ratničkoj Srbiji, zemlji gde su najpismeniji preci držali u rukama krst ili sablju, i pisali grubim perima kaluđerskih ili hajdučkih pisara. Iz toga sveta i duha dolazi devojčica, gospođica, pesnikinja koja ume da izrazi trepet bića, ljubav žene i zemlje, sudbinu i zavet Otadžbine, smisao hrišćanskog stradanja.
Prota Svetozar, Desankin deda, svoju unučicu često oslovljava srećo. Ni to nije slučajno i jednostavno. On se nada da to dete može biti sreća ne samo za njegovu porodicu, nego i za njegov narod i veru kojoj služi. Desanka se, pak, ocu obraća sa o
e, kao da je i on sveštenik — porodice i škole i Srbije. U svemu tome rađa se i odrasta budući pesnik — najviše u lepoti vere i dobrote zavičaja.
Jezik čini poseban kvalitet ovog romana. Leksikom Brankovine i sela u centralnoj Srbiji pre jednog veka, dočarava se pozornica života, duh čoveka, njegova pamet i logika. Sve to obeležava mladu junakinju. Među mnogim rečima ovog podneblja, ratarske kulture i crkvene blizine, ponavlja se jedna vredna pažnje: prepo
eti. „Prepočeti" znači početi iznova, po uzoru na najbolje elemente starog, na temeljima bivših vrednosti stvoriti novo! Ne može se prepočeti ako se ne oseti prethodno, a u prepočetom se poznaje novi duh, dar, svrha... U Brankovini se, kraj 19. i početkom 20. veka, prepo
inje pesnik. Na temeljima narodne poezije i usmene riznice, u tradiciji Svetoga Save i prote Mateje, prepočinje se dar i um Desanke Maksimović. O tom prepočinjanju pesnika kazuje nežna i duševna proza Milovana Vitezovića.
Vitezovićeva priča učinila je značenjski važnim simbole detinjstva pesništva i detinjstva pesnika. Detinjstvo pesnika u trepetu bića očaranog snagom i ljubavlju zavičaja i svega. Jedno od najlepših simboličnih mesta Desankinog detinjstva jeste ono kad otac Mihailo, i sam učitelj pesnik, svojoj tek „propevaloj" kćerki pravi sto za pisanje — „najlepši sto u Brankovini", osnova za neizvestan i rizičan posao u koji veruje onaj ko voli. Gradi ga „sa suviše ljubavi", jer se jedino sa suviše ljubavi može postati pesnik. Veru u pesnika, koji je dete svoga oca, čedo Brankovine, kćer Srbije — učitelj Mihailo, kao i sam pisac Vitezović, izražava na simboličan način: on podiže ne samo dete, nego i sto za kojim će biti napisane najlepše reči i zavetne misli i krvave bajke o svemu što je veliko i sveto u kući, šumi, porti, državi i čovečnosti...
Naizgled lako, nežno, obično detinjstvo, od dokumentarnih detalja i reminiscencija, puno dijaloga o saznanjima i odgonetkama sveta, pri čemu je najveća tajna Srbija — usloženo je mislima koje zgušnjavaju semantičko polje romansirane biografije. Te misli su na prelazu iz usmene, poslovične forme u pisanu, moralno-filozofsku književnost. Pisac ih pripisuje akterima dela, iako ih je uglavnom on oblikovao u duhu Desankinog dela: — Nikad
ovek ne može biti razo
aran toliko kao dete. — Bogati strepe za puno. Siromah još više, za malo. — Božja dobrota je prirodna pojava. — Tamo gde se deli srcem, dobija se najve
i deo... I ove misli su na prelazu iz detinjstva u doba i svet odraslih. Njihov empirijski udeo čini ovu prozu o detinjstvu — književnošću za odrasle, mada je budućnost Gospođice Desanke verovatno više među knjigama za mlade.
Među izvornim imenima Desankinog detinjstva, pojavljuju se i izvorna imena šireg zavičaja — ondašnje Srbije, njene kulture i istorije. To su Zmaj, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović, Nadežda Petrović... Oni su dokumentarna znamenja ovog romana, duhovni ukrasi Vitezovićeve proze.
Okvirna scena knjige, efektni završetak — u dijalogu sa velikom slikarkom Nadeždom Petrović — simboličan je i po tragičnoj uzvišenosti izuzetan trenutak. Dve velike žene naše kulture, u uzbudljivom i presudnom trenutku svojih života, koji je neodvojiv od trenutka Otadžbine — kazuju ključne formule srpske sudbine. Prva je to naslikala, recimo na slici Gra
anice sa božurima, druga opredeljenjem pod naslovom Tražim pomilovanje.
Knjiga o Desanki jeste sažeta lektira Srbije i njene najveće pesnikinje.

Dragan Lakićević

 
SPOMENIK KLESAN PEROM

Desanki Maksimović je podignut još jedan spomenik klesan perom. S istom stvaralačkom veštinom kojom je rezao spomenike Vuku Karadžiću, Dimitriju Tucoviću, Svetom Savi i Hajduk Veljku, tako da u našem sećanju opstaju ne samo kao veličine domaće kulturne i istorijske baštine, već kao svojevrsni književni likovi, Milovan Vitezović je pisao knjigu Gospođica Desanka. Knjiga je romansirana biografija pesnikinje iz doba njenog odrastanja u pitomoj Brankovini kod Valjeva, krajem 19. i početkom 20. veka.
Brankovina je bilo mitsko područje na kome su nicala velika stoletna stabla i prva saznanja naše buduće poetese i najstarije kćeri učitelja Mihaila Maksimovića, nastajala dok je ispod njih brala cveće. Priče o velikim Nenadovićima, ustanicima, državnicima i piscima jurišale su ka osobenoj devojčici sa svojim mnogostrukim značenjima. Do dvorišta porte i škole, u kojima se odvijao njen rani život, dopirali su odjeci različitih istorijskih događanja, od kojih je ubistvo kralja Aleksandra i Drage Mašin bilo ravno zemljotresu.
I krunisanje Petra Prvog Karađorđevića bilo je u izvesnoj vezi s Brankovinom. Jedna retka počast je mimoišla srpsku prestonicu, a stigla je na adresu prote Svetozara Petrovića u Brankovini. Desankin deda je trebalo da budućeg srpskog vladara ispovedi i pričesti. Takav je zavet budućem kralju ostavila njegova majka, kneginja Persida, a unuka hajdučkog vojvode Jakova Nenadovića. Svetozar Petrović je postao zakoniti ključar kraljevih tajni. Prota ih nije nikom prepričavao. Taj isti deda nije zbog počasti izmenio odnos prema svojim vernicima, ponajmanje prema unuci. Desanku i dalje zove „srećo".
Desanka je doista bila velika sreća za svoje ukućane i oni su je bili svesni. I za samu Desanku sreća je bila konstanta do trenutka kad je kao veoma mlada devojka stala na prag Valjevske bolnice. Iste one čuvene bolnice iz Vremena smrti Dobrice Ćosića, u kojoj Desankin otac Mihailo odbrojava poslednje sate života. To zna stražar s bolničke kapije, iskusni vojnik trećepozivac, koji o bolesniku govori već u prošlom vremenu. Tifus je ostavljao za sobom smrt i pustoš, pa taj trenutak devojka Desanka deli u neverici i bolu s bolničarkom i slikarkom Nadeždom Petrović. Autor romana je ovim događajem označio kraj Desankinog srećnog detinjstva. Sećanja na njega pretočiće se u nešto što se zove sublimacija. Iz tog kovčežića ona će nastavljati da izvlači svilu za svoja tkanja.
U neumitni okvir prolaznosti označen Valjevskom bolnicom, Vitezović je postavio sagu o bistrici, mudrici, pametarki, nemirnici i kakvim je imenima sve ne doziva, dok prati nežne stope te dečje povesti. To su koraci neobično vedrog, pokretljivog i radoznalog bića i katkad potpuno nesvakidašnji. Na primer, Desankino branje jagoda u šumi sa njenim budućim učiteljem Nedeljkom. Nedeljko Savić je „dobeganac" iz Bosne, za koga Desankin otac Mihailo ima veliko ljudsko razumevanje još od zajedničkih školskih dana, kad ga je kao nejačka uzimao u zaštitu. Još od mladosti njih dvojica su delili istu oskudicu, nadu u budućnost i verovali u veliku pravdu Srbije s obe strane Drine.
Mihailo Maksimović Nedeljku potkad prenese optužbe školskog nadzornika da je nepoželjan u školi, jer se proneo glas da jatakuje bosanskim hajducima. Nadzornik bi sve dao kad bi mogao da dokaže da su te priče istinite, pa da ga iz škole najuri. Jedino biće koje bi moglo da potvrdi nagađanja je mala Desanka, ali ona još ne sluti da je branje jagoda u šumi čika Neđi pokriće za susrete i tajanstvene razgovore s nekim visokim ljudima. Na njeno pitanje ko su ti „strmi" ljudi, stižu joj oskudna objašnjenja. Ono što joj nije tada rečeno, postaće jasno kasnije. U međuvremenu, u njenoj maloj glavi taložiće se slike i sakupljati iskustva odraslih. S tog mesta će poteći stihovi kroz koje će pesnikinja poručiti svima da je u pravu bio njen otac: Srbija je zaista velika tajna.
Iz romana o Desankinom detinjstvu može se naslutiti prostranstvo nesebičnosti kojom je pesnikinja bila okružena kao dete: plemeniti roditelji, deda sveštenik, predusretljivi rođaci, školski drugovi, pred kojima je uspela da se izbori za status „nepovlašćene" učiteljske kćeri, a po cenu prvih razočaranja i suza. Iz nekih plastično opisanih scena vidi se u kojim pravcima su sve delovali darovi gospođice Desanke. Bila je od dece koja umeju da uoče i daju komentar o nečemu što bi drugima promaklo. Okolina pored takvog deteta mora uvek da bude budna i dobro da razmisli pre nego što odgovori na postavljena pitanja. A ovih nije da nije bilo. Bilo je takvih koja su od običnih tetaka zahtevala da se načas preobrate u filozofe.
Vitezović nam je predstavio kako izgleda mlado biće u kome iskri klica pesničkog dara i to je činio s neobično istančanim osećanjem za ravnotežu između spoljnjih i unutrašnjih manifestacija dečjeg života. Retko lep je trenutak kad Desanka ocu kaže da bi mu rado pročitala pesmu svoje školske drugarice Spasenije. Otac je začuđen, kaže da, prema njegovom saznanju, Spasenija ne zna da piše pesme. „Ali ja znam," odgovara mu kći. „Pa ja sam joj je napisala." Jedinstven je i opis zemljotresa koji lomi brda i pomera međe, a čija stihijska snaga simbolično nagoveštava istorijska pomeranja u večito nemirnoj Srbiji, ali i budući pesnički vrtlog u nemiru Desankinom.

Marina Kostić