Kad je neven bio sunce

...o mladosti Jovana Jovanovića Zmaja

1.

„Bože, rađa se širom otvorenih očiju." — glasno se, samo za sebe, začudila, skoro zgranula, primalja rođenčeta, Ljubica Servicki.
Već skoro dvadeset godina, kao babica za Ćurčijsku ulicu i Zlatnu gredu, prima na ruke rođenčad novosadskih porodilja, da je, čini joj se, pola Novog Sada porodila.
Babici su, uglavnom, sva rođenčad ista. Razlikuje ih po tome da li su ženska ili muška, stižu li na vreme, ili ranije ili su preneta, jesu li krupnija ili sitnija, imaju li kosice na glavi ili nemaju. Kako se iz matere glavom promole, svi se mršte na svetlost i na sve nepoznato, žmirkaju i oglašavaju se prvim plačem.
Ovako rođenče do sada nije primila, da jeste sećala bi se. Imalo je razvijeniju glavu i visoko, isturenije čelo. Nije se mrštilo, ni žmirkalo. Oči su mu bile širom otvorene, pune svetlosti i plavuškaste, iz njih je, činilo joj se, bila svetlost različita od dnevne.
Mada su širom otvorene oči deteta koje se rađa bile tople i mile, one su tom svetlošću primalji donele nemir i zebnju, kao da je ona sama osetila porodiljsku jezu. Činilo joj se da je zanemela i da progovoriti više i ne može.
Htela je da bodri porodilju na završna naprezanja, ali joj glas nije hteo da prođe preko usana.
Dete se očas i lako rodilo, iako je rodilja Marija Jovanović bila prvorotka. Tako lako da okati mladenac, muškarčić, ni zaplakao nije.
„Kono, je li sve u redu?" — oglasila se, umesto detinjeg plača, porođajem umorena Marija Jovanović, sa velikom zebnjom u glasu: „Živa ti ja."
„Sve je u redu. Odahni, dušo!" — primalji Ljubici Servickoj se vratio glas i zazvonio njenom srećom što je opet progovorila, te je i ona mogla da odahne: „Rodila si lepog sina i da ti srećan bude!"
„Nisam čula da je zaplakao." — Mariju Jovanović je i dalje obuzimala strepnja, sa porodiljskom groznicom.
„Sad će se i plačem oglasiti."
Primalja Ljubica Servicki morala je prvi put za dvadeset godina babičenja da natera rođeno dete da se prvim plačem oglasi. Ko proplače, glas ga neće ostaviti.
Kada je dobio pljusku po guzi, prvo što je na rođenju dobio, tek rođeni mladenac se prvim plačem uvređeno oglasio. Javio se prodornim i pobunjenim glasom, ali i dalje širom otvorenih očiju, koje su se, kao dva izvora, punile suzama koje trepavicama nije cedio.
„Samo se ti buni. Za tvoje dobro... Ja sam te kao svoje... Uostalom, u mojoj kući si se rodio, u njoj ćeš i prohodati." — Ljubica Servicki je malom pridošlici na svet stavila na znanje da se rodio u maloj kući Servickih, Jovanovićima iznajmljenoj: „Idemo još jednom!... Obraduj majku plačem."
„Hvala ti, Bože!" — jeknuo je srećni uzdah majke Marije Jovanović, kao odjek na drugi plač prvorođenog sina: „Plači, plači, sine moj!"
„Neće ti, srećo moja, ovaj u životu lako zaplakati... Samo na udarce!... Sad sam ga pljusnula ja, a od sada će sudbina." — rekla je Ljubica Servicki, sekući pupčanu vrpcu. „Daj mu, Bože, život koji ga neće udarati i na plač terati... Bar ne na česti plač, Gospode!"
Jedva primetno trepćući, mladenac je otvorenih očiju gledao u primalju, dok mu je na prekrivenom stolu pupak vešto vezivala. Kao da proverava da li radi sve onako, ne samo kako treba, već onako kako je najbolje.
Kad me ovako gleda, mora da mi i nešto misli. — pomislila je Ljubica Servicki: Eh, šta bi dala da sazna.
U prvom kupanju ni blagi sapun nije mladencu oči zatvorio.
A kad mu je, posle prvog kupanja, a pre prvog povijanja, pregledajući ga položenog čas na trbuh, čas na leđa, primalja Ljubica Servicki opipala i mošnice, jer je red da vidi da li je u njima sve u redu, mladenac je jako pišnuo, da je mlazom prebacio svoju glavu.

2.

Prepunila se mala kuća Servickih, na uglu Ćurčijske ulice i Zlatne grede, kao duša svih njenih Jovanovića, sadašnjih ukućana.
Oko kolevke mladenca Jovanovića, kome je već namenjeno dedovo ime Jovan, okupio se, na viđenje deteta, svet najbližih — rodbina, kumovi i prijatelji presrećnih roditelja Pavla, mladog, a uglednog novosadskog advokata, i Marije Jovanović, od sentomaških Gavanskih.
„Da bude kakav otac, takav sin." — govorili su Pavlu čestitari.
„Čovek želi da je od svakog bolji, a od sina da je gori." — odgovarao je Pavle Jovanović: „Tako ija!"
„Neka on bude srećan. Kad Bog daje sreću, ne pita čiji je sin, jer smo svi Božiji." — blagosiljao je Danil Petrović, novosadski prota: „I da ga preksutra, 29. novembrija, krstimo i mirom svetim pomažemo, da ga Gospod čuva i miluje, jer se bez krštenja imenom ne sme dugo zvati."
„Lasno je dete roditi, teško je sina imati. Zato, da ti srećan bude, i da ga imaš na ponos svih." — čestitali su Mariji, majci rođenčeta.
„Da bude kakav pozdrav, onakav i odziv." — odgovarala je Marija, sa stidljivim ponosom.
Svi su doneli ponude porodilji Mariji. Odsekli su, svako za sebe, po komadić Pavlove košulje, koju su mu za sreću rođenog sina, po srpskom običaju, već pocepali kum Jovan Hadžić, ugledni srpski spisatelj, i pobratim Gavrilo Polzović, advokat.
Potom su se redom radovali toliko nadanom i toliko čekanom pridošlici sa otvorenim očima, nad njim samim, sa prvim željama za zdravlje, dug i srećan život, i da ne ostane jedinac, već da se što skorije, po prirodnom i Gospodnjem redu, obraći i osestri. U to ime dukatili su mu i grošili kolevku, stavljajući zveket pod vezeni ubrus uglavlja.
Jedino nije zazveckao Nika Stojanović, koji se kao trgovac zapustio do očajne propasti, a koji tom očaju nije podlegao zbog prirode, koliko svoje, toliko one koju je Gospod svetu podario, a on je bio strastan botaničar.
Nika Stojanović je uz uzglavlje mladenca Jovana spustio sveži buketić žeženih nevena, a samo su Gospod i on mogli znati kako su neveni bili tako sveži u novembru, mimo prirodnog reda.
„Budi neven! Budi ognjic! Za to si se rodio!" — rekao je Nika Stojanović, bečeći se na mladenca, ali ga nije uspeo rasplakati.
Tada su se prvi među gostima, više radi sebe nego što znaju da predviđaju budućnost, odvažili, što je red i što je poželjno, da mladencu budućnost predskažu. Kao veoma očitu, koja samo njega čeka. Ne kaže se zalud da se mladencu sve željeno i predskazano na prvom viđenju najčešće i ostvaruje. Prorečeno — prirečeno.
Mladenac Jovan ih je gledao otvorenih očiju, nezamoren njihovim blagoglagoljanjem. Kao da samo to od njih i očekuje. Primao je sve bez zamerki i mrštenja, a kamoli plača.
Poneko se, ali samo u sebi, da ne kvari oduševljenje svih, upitao: Hoće li mu život proći u nesanici? Nerečeno ni urok ne zove.
„Vidi Jovana! Vidi Jovana!" — ushićeno je, za sebe, jovanio Jovan Jovanović, ded mladenca, otac oca mu Pavla, uveren da je nasleđe imena velika baština i dobar razlog da se baš on najviše rodonačelno poraduje: „Ja znam, ja dobro znam, ja neporecivo dobro znam da i on to isto dobro zna, ma kako da je mali. Ne znam kako zna, ali zna... Vidite li kako u mene gleda netremice? Vidi Jovana! Vidi Jovana!"
„Umišljate, mužu moj, umišljate. On gleda i u sve ostale... Gleda i u mene!" — umešala se, tek da pecne uznetog muža svoga, Marija Jovanović, majka Pavlova, svekrva Marijina, baba mladenca Jovana.
Druge to svojim muževima ne bi smele uraditi, ona je smela. Ona je od budimskih Grujića, i to mu je stalno pokazivala, pa i sada.
„Mogao se zvati i Jovana, jer Vi i tada ne biste dali da se nazove Marija... Kao Marija Grujić."
„Mogao je, ali nije." — nije se dao ded Jovan: „Vidi Jovana!"
„Oče, i kum naš je vrli Jovan... Jovan Hadžić." — opomenuo je oca Pavle Jovanović da je ime mladenca i po kumu, koji o imenu odlučuje: „Vidite Jovana! Vidite kuma!"
„Nomen atque omen." — kazao je Jovan Hadžić, učeno, kako njemu kao književniku i priliči: „Od Svetog Jovana do Jovana u kolevci."
„Dete je nevinije od svetaca." — opomenuo je obazrivo da se ime sveca ne stavlja uz dečije ime pop Ðorđe Vuković, školski katiheta: „Tako decu učimo... Tako ću i našeg junošu Jovana naučiti!"
„Svaka čast latinskom. Moraće ga znati jer za vlast se zna samo po latinskom. Sveci neka junošu i nas sve podrže, zato im se i molimo. Ali rodilo se Srpče! Da u Srpstvu bude zapamćeno, to su najveće želje naše." — javio se zdravicom drugi ded, Pavle Gavanski, otac Marijin i tast Pavlov, kome je veliko gospodarstvo davalo još veće gospodstvo: „Neka mu ime uvek bude i znamenje... A to što je otvorenih očiju rođen, neka mu ništa u životu ne promakne!"
„Sad kad je ovaj svet, u koji je s Božijom i našom ljubavlju prispeo, tako dobro pogledao, hoće li ikad njime biti zadovoljan?" — upitao se i otac Pavle, nije on samo tu da mu čestitaju sina i da mu košulju pocepaju.
„Nije od sveta poplašen. Pa tako i nek ostane." — odgovorio je Pavlu njegov pobratim sa studija prava u Bratislavi, Gavrilo Polzović: „Mi smo se na strahu od sveta pobratimili. I sproću straha stavili bratsku ljubav. Jesmo li se zavetovali da ćemo dolazećima dati svu ljubav i puno pouzdanje bez straha?"
„Jesmo."
„Na nama je da učinimo da naš Jovan ne oseti strah od sveta. To jedino možemo znanjem. Čovek može onoliko koliko zna. Učićemo ga kako prohoda i progovori, da i ne primeti... Da bude, kao da je rođen sa malom maturom." — nastavio je Gavrilo Polzović, advokatski upućujući: „Neka ga svako od nas prvih u znanju nauči nečemu... Evo, prota Ðorđe neka ga nauči slavjanoserbskom pisanju i čitanju..."
„Nisam još prota." — ispravljao je pop Ðorđe Vuković, sa vidnim žalom što nije prota: „Novosadski prota je Danil Petrović, čestnejši."
„Bićete, hvala Bogu. Katiheta ste već! Srpskom Novom Sadu i pet prota biće malo, kamoli jedan. Bože zdravlja, bićete dok nam Jova prohoda i progovori... A da to bude kako Bog miluje, da bude zdrav i napredan, sigurno će se svim srcem postarati naš dragi doktor Vuk Marinković."
„Ja ću svakog dana dolaziti da proverim je li se provetrila soba u kojoj dete spava." — rekao je veselo doktor Vuk Marinković: „A Vi, gospodine advokate? Podelili ste nam zaduženja, je li to Vaš udeo?"
„Ja ću ga učiti svemu što znam." — rekao je Gavrilo Polzović, kao nešto što se samo po sebi razume.
„I ja ću ga učiti svemu." — dodao je Pavle Jovanović.
„Nikako! Ti nikako svemu!" — uzviknuo je Gavrilo Polzović, neočekivano za sve.
„Otac sam mu, pobratime!" — začudio se Pavle Jovanović.
„Nikako svemu! Baš zato što si mu otac, pobratime. Baš zato. Otac ne sme da uči svoje dete svemu."
„Zašto, pobogu?"
„Otac je strog učitelj, pa bi dete svoje detinjstvo, koje treba da mu je najlepše u životu, provelo u kaznama i zabranama... To bi detetu onemililo svako znanje." — razlagao je Gavrilo Polzović.
„Zar se ne kaže: Jedan otac je više od stotinu učitelja?"
„Zato i treba da ostane jedan otac i stotinu učitelja!"
„Ali otac detetu želi sve najbolje." — nije se dao Pavle Jovanović, zar on da svoje dete ne uči svemu?
„Naravno da otac detetu želi sve najbolje... Zato i ne treba da ga uči svemu... Već da čuva svoj autoritet oca i da dete vaspitava, učeći ga ljubavi, poštovanju i poštenju... Malo li je?"
„Nije malo." — složili su se svi.
„Onda ćemo svi, u svojoj moći, učiniti da naš Jova, kad se već rodio širom otvorenih očiju, tako na svet gleda..." — zaključio je Gavrilo Polzović.
„Kažu, kad se dete rađa, onda gleda na Boga." — kazao je Jovan Hadžić: „Dete bi moglo reći kakav je Bog, da dok progovori ne zaboravi šta je vide
„Zato je Gospod i udesio kad će dete da progovori." — pop Ðorđe se držao Gospodnje strane.
„Mnoge lepote će davati srce za ove oči." — umiljavala se dečijem pogledu, nadneta nad kolevkom, Katarina Jovanović, tek zadevojčena Pavlova sestra — Jovanova tetka: „Za ovim očima će i vile nagorkinje poći, jer su mu oči kao gorska jezera."
„Ima i na koga." — ponos nije dao mira dedi Jovanu.
„Sigurno je na Vas." — pecnula ga je baba Marija, jer starost nalazi životne čari u preganjanju.
„Na mene! Nego, neće na Vas!" — ponosnom dedi se usta ne zatvaraju: „Da nisam bio toliko okat, ne bih Vas, draga gospo, iz Novog Sada video u Budimu i pošao pravo u Taban, Grujića kući da Vas zaprosim."
„Da sam ja bila tako okata, ne bih se udala za Vas. Vila sam Budimka devojka, ej! A dođoh u Novi Sad. Kako sam Vas onda tako malog videla toliko velikog? Čak su i Mađari, oko racvaroši, govorili, kud ona lepota ode za kiš-Janoša?"
Smeh oko kolevke zaradovao je i mladenca Jovana.
„Gde su mi bile oči? Pitam se otad."
„Zar da nemate ovakvog unuka, moja gospo?" — zapanjio se ded Jovan Jovanović.
„Kako da ga nemam? Dobro, udala bih se opet za Vas, moj visoki gospodine kiš-Janoše." — pristala je baba Marija: „Samo da imam ovo oko netremno."
„Oko netremno?" — trgla se Marija, Marijina snaha, majka Jovanova, koja je do tad sve slušala, ne progovorivši, sa majčinskim ponosom, sa stidom i smernošću prvorotke.
„Oko netremno, nego šta." — ponovila je baba Marija.
„Narod veli: Gladno je oko netremno." — rekla je majka Marija, uzevši sina iz kolevke: „Mora da je gladan. Sa ovako punim očima da mu i srce bude sito."
Kada je Marija sa Jovanom pošla u drugu sobu, doktor Vuk Marinković je počeo da otvara prozore.
„Mora se provetriti soba u kojoj dete spava."
Hladan večernji novembarski vazduh opomenuo je sve u maloj kući Servickih da su ponude i čestitanja završeni.

3.

Trag prvog detinjeg zuba, dok se on još i nije pomolio, a tek što nije, oseti prvo majka, sa reskim bolom na svojoj dojci punim duge milošte u materinskoj duši.
To je sveti ujed života.
„Srećno ti pamćenje, sine!" — prozborila je majka Marija Jovanović sinu Jovanu, osetivši prvi njegov ujed i setivši se verovanja da od prvog ujeda majke za sisu dete počinje da pamti događaje: „Da ti u životu ne bude onih koji ti belog zuba neće dati pomoliti!"
Glas o prvim Jovanovim zubima nije mogao ostati za majčinim zubima. Posle se nije mogao držati za zubima ostatka Jovanovića i svih njihovih.
Detetu se, prvencu pogotovo, sve blagosilja, a zubi su veliki razlog za nove blagoslove: „Bože, daj ih jake i oštre!”
„Da uvek imaš šta u zube!"
„Da ih nakiselo nikad ne keziš!”
„Njima ćeš se i za vetar držati!”
„Što ti njih pređe, neka ode preko devet brda!"
„Posrneš li, ne padaj na zube!"
„Neka se misle svi kojima ih budeš pokazao!"
„Da ih na dlanu nikada ne brojiš!"
„Ako jezik može poseći gore nego mač, evo ti korica, iz kojih ćeš mač sukati!"
„Da nikad ne lažeš, da ti se ne bi zubi ljuljali!"
„Koga uzmeš na zub, neka ne zna kud će!"
„Da svojim zubima svoj hleb jedeš slatko, makar bio hleb sa sedam kora!"
Kad su se u proleće u prirodnom nizu ždralovi vratili, Jovanu su se pokazali prvi zubi.
„Upored ždralovim tvoji zubi!" — rekao je ded Jovan.
„Da mi takvi zubi hoće nići, legla bih opet u kolevku." — poželela je baba Marija.
„Babi se snilo ono što joj je milo." — uzvratio je ded Jovan: „A da ni zube nema da pokaže!"
„Nemate čime ni da me za srce ujedete." — nije ostajala dužna baba Marija.
„Bodete me u živac."
„Kad ste dirnuli u zenicu."
„To su samo mlečni zubi." — rekao je doktor Vuk Marinković, koga su zbog jake Jovanove vatre pozvali: „Upaljene su mu vilice, kao da svi odjednom niču... Mlečni zubi budu i prođu... Neka mu drugi budu od kremena, da jezik preko njih kreše!"
Kad su se Jovanu pokazali prvi zubi, trebalo ih je, hteo — ne hteo, svima pokazivati.
Prvo nije hteo, pa su ga golicali po tabanima da im se nasmeje i da pokaže zube.
Golicanje mu nije prijalo i da bi se, i premlad, lišio te neprijatnosti, on im se, čim počnu da uz kolevku šene i traže da pokaže zubiće, smejao, pokazujući sve zube u nicanju, samo da ga ne zagolicaju!
Tako se smejao ocu, majci, dedi, babi, tetki, rođacima, susedima i pridošlicama, da u svome radovanju ne shvate kako je njegov smeh iznuđen.
Tako mu je u karakter ušlo da se smeje i pokazuje zube.

4.

Baba Marija Jovanović se sa unukom Jovanom igrala one prve igre svakog detinjstva. To je igra detinjeg prepoznavanja samog sebe, u kojoj se dete uči da zapamti delove svoga tela.
Dok se dete prepoznaje, ukućani se raduju i oduševljavaju svakim gestom.
Ta igra se igra odvajkada. Sa njom su se igrali njeni Grujići. Te igre se igrala sa svojom decom, Pavlom i Katarinom. Te igre igraće se ubuduće. Igraće je i njen Jovan, kad bude veliki, sa svojom decom, ako mu ih Bog bude dao. A daće ih u svojoj velikoj dobroti i milosti.
Prvo je Jovana, strpljivo ponavljajući, učila gde je noga, gde je ruka, gde je oko, gde je uvo...
Potom je tražila da to pokazuje, radujući se i tapšući svakom pokazivanju, izazivajući time i veliku detinju radost. Ali i zbunjujući ga i vraćajući ga u pogrešci.
Pokazivanja su prvo jednostavna. A onda se usložnjavaju.
„Jovane, gde ti je noga?"
Jovan je digao nogu.
„Jovane, gde ti je druga noga?"
Jovan je digao drugu nogu.
„Bravo, Jovane! Bravo, Jovane!"
Jovan se razgicao srećno.
„Jovane, gde ti je ruka?"
Jovan je digao ruku.
„Jovane, gde ti je druga ruka?"
Jovan je digao drugu ruku.
„Bravo, Jovane! Taši, Jovane!"
Jovan je tapšao i tašao.
„Jovane, gde ti je oko?"
Jovan je pokazao oko.
„Jovane, gde ti je drugo oko?"
Jovan je pokazao drugo oko.
Baba Marija mu je namignula, dok je Jovan žmirnuo.
„Jovane, gde je uvo?"
Jovan je pokazao uvo.
„Jovane, gde ti je drugo uvo?"
Jovan je pokazao drugo uvo.
„Bravo, Jovane! Bravo, Jovane!"
I Jovan i baba Marija su se radovali.
„Jovane, gde ti je nos?"
Jovan je pokazao nos.
„Jovane, gde ti je drugi nos?"
Jovan je krenuo ručicama, pa ih je u pokretu zaustavio dignute, u prvi mah zbunjen i zamišljen. i, odjednom, sa obe ručice dohvatio je nos nad njime nagnute babe Marije.

5.

U kući u kojoj je malo dete, povojče, pravi praznici su oni u kojima se nešto novo događa u detinjem životu. To su za sve dani novih prepoznavanja radosti života. Tako je bilo u porodici Jovanovića.
Kako je tokom dana prestajao da bude povojče, Jovan već, slobodnih ruku i nogu, nije hteo da leži miran u kolevci, nego se u njoj dizao i počinjao da sedi.
A otkad se jednom iz nje izvrnuo na pod, otad je, uglavnom, bio na rukama ukućana. Manje na rukama majke zbog nove trudnoće, a više u naručjima tetke Katarine i u krilima dede Jovana i babe Marije.
Siguran i cupkan u krilima, počeo je Jovan da ustaje do dedinih brkova i do babinog nosa.
Potpuno se uspravio u starom dupku, u kome su se, u vreme svojih prohodavanja, uspravili i ded Jovan i otac Pavle.
Čim ga je prošao strah, manje od dupka, više od toga što je ostavljen od sigurnih dodira ruku onih koji ga vole, uspravljeni dečak je osetio iskonsku volju da odmah prohoda, bacajući se u dupku napred i nazad, zaplićući nogama.
Prohodao je Jovan mimo dupka — od babe do dede. Odvojio se od babe i zabavrdao prema dedi, bacivši mu se u srećno krilo.
Posle su ponavljali. Kada se utvrdio u putu od babe prema dedi, hteo je i natrag od dede prema babi. A to je bio siguran znak da je prohodao, pre vremena.
Prohodao je korakom dede Jovana. Brzao je napred. Prav, a kos, glavom ispred sebe.
Baba Marija je odmah jasno i sa miljem uočila da joj unuk Jovan ima dedov korak. Drago joj je — muški je, pa da ima muški korak. Ali je tu svoju dragost primećenim prećutala, da mužu tu prednost ne prepusti, kao da će mu time i unuka pokloniti. Ona još nije znala kako da podele ljubav prema unuku. Bojala se deobe. I nije joj baš bilo pravo što mali Jovan pravi veću logu u dedinom nego u njenom krilu.
Ako se na prve korake hrabro i rano, u mahu odlučio, mali Jovan se na prve reči nije tako odvažio ni kad mu je uveliko za njih bilo vreme sa istekom osmog meseca.
A bdeli su nad njim, čekajući ih. Lebdeli su, takoreći. Držali su ga stalno na oku, samo da ne bi bilo neprimećeno kad prve reči prozbori.
Prve reči su uvek reči najveće ljubavi. Hoće li reći: mama ili tata, baba ili deda? A i teta se potajno nadala.
A Jovan, kako nije bio neki piskur, tako nije hteo da progovori. Kao da je želeo da ga na prve reči što duže mite.
„U ime oca, reci tata." — molio ga je otac Pavle: „U ime oca i sina, sine, reci: Tata!"
„U pupku ti je vezana moja ljubav, sine, reci: Mama!" — Jovan se radovao na blagi smešak sreće na licu majke Marije, ali je dopuštao da ga i dalje sa istom ljubavlju moli: „Kad sam te spustila u kolevku, zaljuljala sam ti svet, sine, reci: Mati!"
„Reci: Deda! Pa da ti kažem ko si!" — davao je obećanja ded Jovan, a kad ona nisu bila delotvorna, i ljutio se, bajagi: „Koji si ti prid?! Ti imaš sve vreme, a ja preostalo. Kad ću ti ispričati ko si? Progovori: Deda!"
„Ako i ličiš na dedu, babina ti je duša! Reci: Baba!" — tepala mu je šapatom baba Marija: „Jovanovići su od nas, a Grujići su od Čarnojevića. Reci: Baba!"
„Nosim vreću reči. Reci, srećo, u vreću: Teta!" — govorila je lepa Katarina, sestra Pavla Jovanovića, devojka za udaju, koja je, po običaju, nosila Jovana u šetnju po Novom Sadu, govoreći prema narodnom običaju da nosi vreću reči, svakome ko je pita koga to nosi i ko joj je to, što su uglavnom svi znali: „Lepše tete niko nema, a ni teta nema lepše vreće. Reci, vrećo, reci, srećo: Teta!"
Jovan, međutim, nije se sa progovaranjem žurio. Kao da je time sve kušao. Kao da hoće da se ne obazire na toliku nestrpljivost svih ukućana, dok su oni svoju nestrpljivost prenosili i na drugu rodbinu, prijatelje, česte goste i susede. Time se nestrpljivost i iz kuće iznosila.
„Kao da neće srpski da progovori." — kazao je Pavle Jovanović pobratimu Gavrilu Polzoviću: „Da nije toliko mali, pomislio bih da tera inat!"
„Da probamo na latinskom." — našalio se Gavrilo Polzović: „Da počnemo sa: „Urbi et orbi."
„Nije to za šalu, pobratime." — uzdahnuo je Pavle.
„Brinemo zajedno i tako." — potapšao ga je Gavrilo. „Kao što smo se zavetovali: Unum sumus! Biće dobro."
Što se iščekivanje Jovanovih prvih reči dužilo, kad su nedelje postajale godine, sve je bilo više onih koji su mu se umiljavali, koji su ga odobrovoljavali i mitili, koji su mu se benavili, tepali i kezili se. Pravili su smeške i grimase. Ali uzalud.
„Da se nije, ne dao Bog, mutav rodio..." — rodila se odnekud sumnja: „Možda zato i retko plače."
„Sigurno mu neka strava ne da da progovori." — rekla je stara kuma Sofija, majka Jovana Hadžića.
Izlivali su mu stravu. Cvrčalo mu je iznad pokrivene glave u lavor sasuto rastopljeno olovo i izgovorena tajanstvena basma. Nije progovorio.
Pojili su ga osvećenom vodicom. A pop Ðorđe Vuković je, uz molitvu, poželeo da progovori kao iz psaltira.
Doktor Vuk Marinković je od Jovana tražio da mu pokaže jezik. Da nije sa njim nešto zapelo. Silom ga je pokazao. Nije zapelo, samo ga je dobro rasplakao.
A onda je na sam Ivanjdan Nika Stojanović, koji je kao biljober išao do Petrovaradina i Kamenice, otud doneo pun cilindar rascvanih nevena, i vrč nenačete vode sa kameničke česme.
Kada je Nika prispeo kod Jovanovića pred sam smiraj sunca, sa nevenima i vodom, svi su bili u dvorištu, pod lipom, gde su leti i sto iznosili.
Nika je prvo spazio mali Jovan i pristao uz njega.
Pazeći na Jovana, svi su spazili Nika, kako stavlja prst na usta.
„Ništa me ne pitajte. Ne valja se!" — Nika je došao do stola i na njega stavio vrč i cilindar sa biljem: „Dajte mi jednu zdelu... I da bude muk!... Ko se javi, magarac!"
Nika je uzeo Jovana i stavio ga u krilo, sevši za sto naspram sunca pred smiraj.
Utom je Katarina, lepa Kata, donela veliku staklenu zdelu, i Nika je u nju sasuo vrč nenačete kameničke vode.
Jovan je netremice gledao šta Nika radi. Odloživši prazan vrč, Nika se mašio cilindra i iz njega izvadio nevenov cvet.
„Vidi, Jovo, neven, neven, neven, neven, Jovo!" — Nika je pokazao cvet i pustio ga da pliva povrh vode u zdeli.
Jovan je pošao rukom prema zdeli.
„Vidi, Jovo, neven, neven, neven, neven, Jovo!" — Nika je sada pokazivao na sunce na zalasku.
Jovan je digao ruku sa same zdele i prstom upro spram sunca, koje se samo na smiraju moglo gledati.
„Vidi, Jovo, neven, neven, neven, mali neven, Jovo!" — Nika je ponovo digao cvet iz cilindra i pustio ga u zdelu, a potom odmah pokazao na sunce: „Jovo, vidi neven, neven, veliki neven, Jovo!"
Jovan je čas prstićem pokazivao u cvet, čas u sunce.
„Vidi neven, mali neven... Vidi neven, veliki neven... Vidi neven, mali neven... Vidi neven, veliki neven... Vidi neven, mali neven... Neven, veliki neven... Mali neven, veliki neven... Mali neven..."
Jovan je sa obe ruke oduševljeno pokazivao, prateći Nikin glas, čas zalazeće sunce, čas nevene u zdeli.
Onda je Nika odjednom zaćutao. „Nenen!... Nenen!... Nenen!..." — začuo se detinji glas.
„Hvala Ti, Gospode!" — čuo se jednoglasni eho.
Oduševljen ili zbunjen svojim glasom, mali Jovan je obe ruke umočio u zdelu i, ulovivši nekoliko nevena, strpao ih u usta, onako kako to deca u njegovom uzrastu sve trpaju u usta.
Majka Marija je odmah skočila, u želji da povadi nevene detetu iz usta.
„Neka!" — rekao je Nika, ne dopustivši joj: „Neka proguta svoje prve reči!"
„Bože, u času su mu oči bili neveni!" — lepa Kata je bila ushićena: „Kao da je procvetao!"
„Javio si se!" — rekao je Nika svima, obraćajući se Jovanu, koji se očas sav skvasio vodom sa nevenima.
„Ti si ta magarenda!"
„Za zlatan glas, zlatan dar!" — Pavle Jovanović je darovao Nika Stojanovića venecijanskim dukatom.
„Nekad se verovalo da je zlato od suvog nevena. Ne kaže se zalud — suvo zlato. Naša narodna pesma kaže da je vila Ravijojla u Miroč-planini nevenima izlečila prostreljeno grlo Miloša Obilića i da je tim grlom carskim posle pevao lepše i od nagorkinje vile!" — odzdravio je svoju zdravicu Nika Stojanović: „Neka se i naš Jova odsad sa vilama natpeva... Ako mu bude do pesme!"

6.

Progovorivši sa nevenima, kao da mu je jezik procvetao, Jovan nije zapinjao sa rečima koje je slušao i primao. Kao da je ono kad su se nad njim benavili i tepali mu da pokaže prve zube i da progovori ušlo u detinju pamet da nikad tako ne progovori.
Kako je progovorio, mali Jovan je uzet na veliki kućni ispit. Poverljiv, u četiri oka.
„Ko sam ja?”
„Mama!"
„Koga najviše voliš?”
„Mamu!”
„Ko sam ja?”
„Tata!"
„Koga najviše voliš?”
„Tatu!”
„Ko sam ja?”
„Baba!"
„Koga najviše voliš?"
„Babu!”
„Ko sam ja?”
„Deda!"
„Koga najviše voliš?”
„Dedu!”
„Ko sam ja?”
„Teta!"
„Koga najviše voliš?”
„Tetu!"
Taj ispit u četiri oka nije bio samo za jedan dan, za dan posle progovaranja, već se ponavljao ne samo iz dana u dan, nego i iz časa u čas, zavisno u čijem se krilu ili naručju našao.
Kako je ko od Jovanovićevih pitao progovorljivog Jovana koga najviše voli, on je odgovarao baš njega.
Koliko što je taj samo to očekivao, što je to svojim pitanjem tražio, toliko što mu je bio pred očima.
A sa svima je bio u pravu.
Svi su ga toliko voleli. Najviše!
Pa ni on nije znao drugačije. Pravedno. Najpravednije.
Ipak, na ovaj ispit najveće ljubavi, češće od ostalih stavljali su ga ded i baba. Često i na prepad.
Kao da im odgovora nikad nije dosta. Kao da budu sigurni u ono što su toliko puta čuli.
Puni milja u duši i ded Jovan i baba Marija su se prosto topili od toliko puta ponovljenih Jovanovih odgovora kojima im je samo srce otvarao.
I time što su i oni najviše voljeni nisu bili sasvim zadovoljni.
I od onih koji su najviše voljeni mora da ima onih koji su miliji.
Oni nisu hteli da detetu budu miliji od majke i oca, pa ni od tetke, već da se to reši između njih samih.
Babu Mariju i dedu Jovana je tako žestoko kopkalo koje je od njih dvoje Jovanu milije, da im je to postajala velika i nepodnošljiva mora.
„Reci, babino zlato, ko ti je najmiliji?"
„Baba."
„Kaži, dedina srećo, ko ti je najmiliji?”
„Deda."
Tako je mali Jovan odgovarao zavisno od toga u čijem ga je krilu, dedinom ili babinom, zateklo pitanje.
Čije je bilo krilo, toga je bilo i pitanje. Ni ded Jovan ni baba Marija nisu se smelili da to pitaju dok im je unuk u krilu drugog.
Jednom su ga skolili između dva krila, sami sa njim u sobi.
„Reci, blago babi, ko ti je najmiliji?"
„Reci, blago dedi, ko ti je najmiliji?"
Mali Jovan je zatečeno gledao čas u babino, čas u dedino krilo, ali nije odgovarao.
Kako da odgovori dedi kad ga je to isto pitala i baba?
„Reci babi." — baba Marija ga je mamila toplim smeškom podrške.
„Kaži dedi." — ded Jovan se raspilavio i mamio ga brkom.
Ostao je gde je zatečen, ali odgovarao nije.
„Ne boj ga se. Reci: Baba!"
„Slobodno kaži: Deda!"
Mali Jovan ih je gledao nemoćno, kao da ih pita: Što mu to rade?
„Deda!"
„Baba!"
Osećali su da se lomi. Sad treba da prevagne.
„Baba!"
„Deda!"
Prelomio se i izvagao.
„Bada!" — prevalio je, pa se odmah predomislio: „Daba!"

7.

Dete, rođenče, i pre nego što progovori, roditelji i svi oko njega uče da prepozna život.
Uče ga ponajviše rečnika.
Dete ih najviše shvata dodirom i ustima.
Potom shvata očima sve što više puta vidi, ušima što u ponavljanjima čuje, i nosem kad ponešto poznato opet namiriše.
Tako je bilo i sa mladencem Jovanom među Jovanovićima.
Dete koje je tek progovorilo, prvo valja naučiti da, kako-tako i ma koliko prvo kaže šta mu je, ako mu je, i da počne da kazuje osećaje života.
Jovana su tome, od prilike do prilike, učili svi ukućani, a ponešto i rodbina i prijatelji ukućana. A svi sa posebnim ponosom i isticanjem naučenog, jer je u toj dobi i najmanje naučeno veliko.
Samo je majka Marija u svim učenjima prvenca bila redovna i bezbrojnim ponavljanjima sve utvrđivala. Sto puta — sto puta. Tako je sigurno još sigurnije.
„Kakva je vatra, sine?" — pitala je i kad je sve utvrdila.
„Pec!" — odgovarao je Jovan: „Pec!"
„Hoćeš li da probaš?"
„Hvala, neću." — odgovarao je Jovan po ko zna koji put, a nije znao da broji.
„Kakvo je sirće?"
„Kiselo!"
„Hoćeš li da probaš?”
„Hvala, neću.”
„Kakva je so?”
„Slana!"
„Hoćeš li da probaš?”
„Hvala, neću.”
„Kakav je kinin?”
„Gorak!"
„Hoćeš li da probaš?"
„Hvala, ako ne moram."
„Kakav je šećer?"
„Molim, da probam da bih se setio."
„Hoćeš li kocku ili komad?"
„Molim, i kocku i komad."
„Može samo jedno."
„Molim, da vidim samo šta je veće."
Šećer je bio dokaz o spoznaji osetila, i majka Marija je mogla da bude zadovoljna, dok se sin sladio.
„Mati, kakav je limun?" — i Jovan je za majku imao svoj ispit.
„Kiseo." — odgovorila je onako kako je i ona tražila da joj on odgovara.
„Hoću li dobiti limunadu?"

8.

Kako je jasno progovorio, kako je govorom spoznavao sebe i svet oko sebe, mali Jovan je brzo i vidno mudrao.
Više se ničega nije bojao, pogotovo u sigurnom dedinom krilu, sem odžačara, koji je najveći strah njegovog prvog sveta.
„Jesi li video odžačara, Jovane?"
„Nisam video odžačara, deda."
„Kako nisi, kad je tu bio?"
„Nisam ja bio tu."
„Kako nisi?"
„Nisam... Žmurio sam."
Tu je dedi Jovanu bilo jasno da mu je unuk dovoljno omudrao, kad već zna na šta treba zažmuriti. I da je vreme da mu kaže ko je, dok za njega starog ne bude kasno. Ko će mu reći po pravu, ako ne on. Svi drugi će mu reći drugo. Pa da je i isto.
„Ti si Jovan ot Jovanović. Čuješ, Jovan ot Jovanović. Pamti, Jovan ot Jovanović. Zapamti, Jovan ot Jovanović, ne zaboravi Jovan ot Jovanović, da te svi poštuju, jer si Jovan ot Jovanović..."
„Šta se otimate sa tim ot?" — upitala je baba Marija, ušavši u sobu i čuvši muža šta unuku ponavlja.
„Ne mešajte se!" — odgovorio joj je, nastavivši da govori unuku: „Uvek budi Jovan ot Jovanović. To ot ti je od dede Jovana ot Jovanovića."
„Recite mu i da se to ot ne jede." — opominjala je baba Marija: „Ali se jelo od mog miraza."
„To ot se ne jede. Ali se sa tim ot otmenije jede, ako se ima šta. To ot ti je od dede... Sad kad ti govorim ko si, govorim ti da me pamtiš. Lik će mi i bledeti i nestajati. Ali pamti od koga si i obnavljaj pamćenje da bi i tvoji pamtili. Živeo sam za ot Jovanoviće. To si ti. Ja svoga deda ne pamtim ni iz priča, kako ga nikad nisam video. Moj otac Konstantin nije hteo da se pamti iz koje je sirotinje došao u Novi Sad, ni ime dede mi nije nikad rekao. Celog života nagađam iz kojeg je mesta dolazio iz Stare Srbije, da li iz Katranice, da li iz Moshopolja. Ponekad mi se čini da sam samom sebi predak, iako sam zajedno sa njim kao dete upisan u graždanstvo Novog Sada novembrija 1767. godine."
„Govorite unuku sve što niste smeli da kažete ocu." — pridevala je baba Marija.
„Govorim onome ko hoće da me čuje i ko treba da me čuje."
„Nije mi dao ljubav. Kada sam hteo uz njega, oterao me je u škole. Dok je on sticao imovinu, mene je terao da stičem ugled. I moj ugled je postao njegova imovina. Moj latinski je bio najbolji u Novom Sadu, a on ga je hteo samo za sebe. Prestao sam biti počasni pisar u magistratu da bih bio njegov knjigovođa. Posle sam mu vodio knjige kao da su kvite sva ljubav sveta koja se može pružiti. Kad je kupio kuću, mislio je da mi je kupio sve do duše. A dušu nisam dao." — prosipao je unuku sve iz duše.
„A kad Vam je otac umro, i kad Vam je sve ostavio, sve je otišlo do duše." — nije mogla da se suzdrži baba Marija: „A i za dušu ste se zadužili!"
„Šta hoćete, moje je bilo, pa je i odlazilo mojom voljom... Vaš miraz sam izuzeo iz svojih dugova." — odmahnuo je naglo rukom ded Jovan, da se unuk Jovan i uplašio: „Ako je otišlo sve, otišlo je rodu... Lađe su otišle kad u Laudanovoj vojni, a Kočinoj Krajini zbog proklete magle nisam sa kapetanom Radičem Petrovićem uspeo da tajno uplovim u tursku luku Beograda."
„Ja kuću neću prežaliti. Bila nam je na najlepšem mestu u Novom Sadu, uz kuću Isaka Isakoviča, sina plemenitog Vuka."
„Dobro znate za šta je otišla."
„Zar to nije tajna?"
„Za ovdašnje vlasti bila je, a za Vas nije. Otišla je Karađorđu za barut. Da on uzme od Turaka Beograd, kad ga ja nisam uzeo... Kud lađe, tud i kuća." — odsekao je ded Jovan, sevajući očima na babu Mariju.
Unuk Jovan je bez glasa, sa pažnjom, gledao čas u dedu, čas u babu, kao da ih u svemu razume, kao da je čas na jednoj, čas na drugoj strani, dok su mu se otvorene oči vlažile. Vlaga se skupljala u dve velike suze koje su se u isti mah skotrljale niz lice.
„Kad je sve očevo otišlo, mogao sam da počnem kao samo svoj... I bio sam predsednik izabranog građanstva, i glavni blagajnik novosadskih komoraša i, najzad, narodni tribun."
„Imali ste i parnica zbog dugova."
„Parnice sam dobijao. A dugova se rešio." — ponosio se ded Jovan: „I postao sam plemić, armalista. Mada su neki hteli da me umađare i nemešom nazovu, zovući me kiš-Janoš, ne zbog visine, već da mi plemstvo umanje... Smetalo im je ot... To naše ot uzakonio je sam car svojom privilegijom još marta 1811... Jovan ot Jovanović, nego šta!"
Baba Marija je tak sad primetila graške suza u očima unuka Jovana.
„Rasplakaste mi dete jadikovkom."
„Nisam ga rasplakao."
„Kako niste?... Vidite kolike su mu suze!... Vidite li tragove po licu..."
„Nisam ga rasplakao... A suze za dedom su srećne suze... Suze časnog potomstva." — dedu Jovana su suze unukove obradovale kao znak da je sve rečeno nekako pojmio u svojoj detinjoj duši: „Rekao sam ti ko si, da bi bio potomak, da bi time mogao da se ponosiš, jer samo tako u ovom dobrom narodu možeš postati predak... Otkad si se rodio, živeo sam da ti ovo kažem, Jovane ot Jovanoviću... Sad mogu i da odem..."
Unuk Jovan je gledao dedu u oči.
„Šta pričate?... Pomerite se s mesta!" — trgla se baba Marija na ovakav kraj razgovora.
„Sad mogu sa srećnom i punom dušom da odem." — ded Jovan je digao pogled na gore.
Unuk Jovan je pratio dedov pogled u vis podignut. Zaustavio se na redu dunja na ormaru.
„U dunje, deda!... U dunje, deda..."
„Jeste, srećo, u dunje... Koje će uskoro da skopne." — i, mimo njegove volje, i u očima dede Jovana su se kupile one iste krupne suze.
Okrenuo je glavu od unuka ka Mariji, koja se zgranula videvši mu suze u očima.
„Da se niste usudili da se penjete na ormar!" — zapretila je dedi baba Marija: „U tim godinama morate se proći takvih nestašluka!"
„Ja ću i nekako, a Vi mislite kako ćete se na ormar popeti sama... A za mnom morate..." — odvratio je ded Jovan baba Mariji, pa se opet unuku okrenu: „Sad te Jovane ot Jovanoviću, otac Pavle ot Jovanović mora odvesti u Sentomaš drugom dedu, Pavlu Gavanskom, da ti i on kaže ko si, jer si i njemu potomak, jer i njegovima moraš biti predak. I reci mu da ćemo se sigurno naći. Zna on dobro i gde."

9.

Postoje ljudi koji osećaju kako im se bliži kraj života. Kao što biljke osećaju jesen. Kao što su sa radošću osećali srećni miris života, tako i misao o smrti primaju kao nešto što je u prirodi redovno. Kao običaj koji treba dostojno ispoštovati.
Osećajući da mu se bliži sudnji čas neumitnog kraja, uveren da se ljudi unucima prepočinju, siguran u punu časnost proživljenog i bez velikog žala, Jovan ot Jovanović stariji nije hteo da u bilo čemu u tome času bude zatečen.
Testament je napisao svojeručno. Od doktora Vuka Marinkovića pribavio je pismenu potvrdu da sve čini pri čistoj savesti, a prema carskom i Božjem zakonu. I sve to spočativši, predao na čuvanje Gavrilu Polzoviću.
Sa svojim zadnjim namerama upoznao je sve odrasle ukućane, najbliže prijatelje i paroha, kome se i ispovedio.
Najzad je, upregavši sam konje, sinu Pavlu naredio da smesta njegovog unuka, svog sina Jovana, povede dedi Pavlu Gavanskom u Sentomaš i da ga tamo ostavi najmanje četrdeset dana. Do tada neka za Jovana smisle neku lepu priču o njegovom odlasku.
Kada su kočije sa Pavlom i malim Jovanom, u punom kasu konja, sasvim izmakle iz Zlatne Grede put Sentomaša, Jovan ot Jovanović je ušao u kuću, i, kao da ide na popodnevni odmor, legao u krevet, rekavši ženi Mariji:
„Ne žalostite se puno. Samo koliko morate... Sad ću da umrem."
I održao je reč.

10.

Pavle Jovanović je samo malog Jovana ostavio kod svoga tasta i njegovog dede, Pavla Gavanskog, ne zadržavši se u Sentomašu, čak ni konje ne ispregnuvši, promrsivši tajno šta ga u Novom Sadu čeka.
„Deda Pavle, ja sam Vam još mnogo ranije hteo da dođem u Sentomaš." — rekao je Jovan, poletevši dedu Pavlu u zagrljaj.
„A što nisi, sunce?"
„Tatica nije hteo da ima kad da me dovede."
„Rekli smo da ga vežeš za Oce, da ti obeća da će te dovesti." — to mu je rekao kada ih je posetio u Novom Sadu: „Jesi li ga vezao?"
„Jesam. Ali sam zaboravio."
„Šta si zaboravio? Da ga vežeš?"
„Da mu obećam."
„Takve su tatice!... Ne znaju sami da se sete... Kad dođu idući Oci, trebaš ga dobro vezati, dok ti ne obeća sve što mu padne na pamet i da će za sve to cele godine imati kade..." — savetovao je Pavle Gavanski sa radošću što mu unuk Jovan raste u mudricu i što će se i on, uživajući danima, svakodnevno uveravati: „Kako je sad hteo da ima kade?"
„Morao je."
„Ti si ga naterao?"
„Deda, Bokca mu, kako bih ga ja mali naterao?"
„A tu si..." — Pavlu je bilo jasno da mu unuk ne voli dede koji se pretvaraju i prenemažu: „Kako si tu, kad on nema kade?"
„Tako, što me je Vama poslao ded Jovan da mi i Vi kažete ko sam i da sam Vam potomak."
„Imaš velikog dedu." — rekao je iskreno Pavle Gavanski.
„Ali ga zovu kiš-Janoš."
„Hvala mu što je mislio na mene, i da si i moj."
„To mu Vi recite." — rekao je Jovan: „Miliće mu se!"
„Ne znam kad ću ga videti.”
„Naći ćete se vi još. Znate Vi to dobro i znate gde!"
„Hoćemo, sigurno." — Pavle Gavanski se sledio, da li ovo dete nešto zna ili nešto sluti, a premalo je i za jedno i za drugo: „Hoćemo sigurno, hoćemo, sunce."
„Deda, da li znate da je neven bio sunce?"
„Znam, blago dedu. Znam." — razvedrio se Pavle, terajući pređašnju misao slutnje: „Neveni su seme iz koga sunce svako jutro niče!"
„Kako niče?"
„Videćeš sutra." — rekao je ded Pavle, ljubeći ga.

11.

Nema toga čoveka koji se neće veoma raznežiti nad zaspalim detetom. U takvom času i zli ljudi osete dobrotu u sebi, a hladni toplinu.
Nema većeg milja za starog čoveka, kome i godine donose dobrotu, nego kad gleda usnulo dete, još ako je to dete njegov unuk, onda njegovoj sreći koja ga plavi obala nema.
To je osećao i Pavle Gavanski kada je ušao u sobu punu sna svoga unuka Jovana.
Došao je da ga probudi sa prvim izgrevom prolećnog sunca.
Da mu dva sunca danas izgreju.
Došao mu je unuk i došlo mu je proleće.
Prilazio je krevetu sa usnulim unukom tiho i svečano: Da li sanja da je sunce koje će izgrejati, ili da je neven koji će se sa suncem otvoriti?
„Ličiš na tek otvoreni, prvi neven, sunce dedino." — rekao je blago, skoro šapatom Pavle, milujući ga po loknavoj kosi.
Dete se na dodir trglo i uspravilo u krevetu.
„Gde sam?" — pitao je Jovan, bunovan i uplašen, jedva i dedu Pavla prepoznajući: „U kome sam se to krevetu izgubio?"
„U Sentomašu si, kod dede Pavla, sunce dedino." — smirivao ga je ded: „Šta si mi sanjao?"
„Sanjao sam da sam se izgubio u nekom tuđem krevetu i da se u njemu smrzavam..."
„Kako da se izgubiš u krevetu svoje majke?"
„Krevet moje mamice je u Novom Sadu... I u njemu je uvek toplo..."
„I to je krevet tvoje majke... Iz njega se za tvoga oca udala... Ti si prvi koji posle nje u njemu spavaš..."
„Kako mi je u njemu bilo zima!" — Jovan se već rasanjivao.
„Zima ti je bila jer se nisi pokrio dunjom." — kazao je deda Pavle, prigrlivši ga.
„Nisam smeo da se pokrijem dunjom..." — rekao je Jovan.
„Nisi smeo... Bojao si se dunje?" — smeškao se i čudio ded Pavle: „Zar se dunje bojiš?"
„Bojao sam se da ne ugušim noge." — odgovorio je Jovan i upitao: „Deda Pajo, znate li možda zašto sam ja ovde?"
„Došao si da ti i ja kažem ko si i da si mi potomak."
„Pa recite mi."
„Koliko si Jovanović — toliko si i Gavanski... Kao što si potomak Jovanovića, tako si i potomak Gavanskih... Koliko si ded-Jovanov, toliko si i moj... Samo, moj ćeš biti bogatiji, jer će tvoja majka sve ovo naslediti... Od mene imaš bogatstvo, što od dede Jovana nemaš..." — nije mogao ded Pavle da malo na sebe ne pretegne.
„A od deda Jovana imam ot... Jovan ot Jovanović." — rekao je s ponosom.
„Dobro, imaš pola-pola." — Vidi, kako me neće, pomislio Pavle Gavanski, što je krv Jovanovića: „Pola si potomak Jovanov — a pola moj."
„Koje pola?"
„Kako — koje pola?"
„Koja je pola Jovanovića, a koja je Vaša?”
Pavle Gavanski je zanemeo: Kako da se iz ovoga izvuče?
„Mi te nećemo deliti." — rekao je naposletku: „Kad odrasteš, pokazaće ti se samo."

12.

„Dedice, mogu li da sednem u Vaše krilo?" — pitao je Jovan dedu Pavla Gavanskog, željan da se u krilu zavali, a ne da sedi na kolenima, kako su ga ukućani učili da sedi kad god ga neko od gostiju prizove k sebi.
„Kako ne bi, sokole?" — radovao se deda Pavle, pitajući se što ga pita.
„Onako, do kraja u krilu, kako sedim u krilu deda Jovana?" — utvrđivao je svoju želju unuk Jovan: „Pa da me po kosi bištete?"
„Kako ne bi mogao, sokole!" — još više se radovao deda Pavle: „Jedno dedovo krilo, drugo dedovo krilo, pa da nam uzletiš, sokole... Visoko, najviše... Do one tačke, sa koje ćeš celo Srpstvo videti."
„Hoće li onda i to Srpstvo mene videti?"
„Da te vidi, sokole!... Da te vidi, kako je dotle malo koga videlo!... To je najiskrenija želja naša!"
„Čija želja, dedice?"
„Tvojih dedova, Jovana i mene — Pavla, tvoga oca, opet Pavla, i tvoje matere Marije..."
„A može li i babe Marije i teta Mike i Kate?..."
„Kako ne bi moglo, sokole... Svi te moramo sokoliti na uzlet koga odavno nije bilo." — činilo se da će na krilima te radosti i on uzleteti.
Velika je bila radost Pavla Gavanskog, on je mislio najveća u tom času, ali se u njegovoj kući sa skoro istom radošću radovala njegova neudavana sestra Milka — Mika Gavanska, koja je i Jovanovu majku Mariju, posle smrti njene majke, Pavlove žene, do udaje podigla. Radovala se što je Jovan ne izdvaja iz voljene porodice, što je isto tako mali nije zaboravio, i što je ne zove baba-tetka, što ona i jeste, već sasvim milo — teta Mikom.
„Deda, nešto Vam je belo u ušima." — primetio je Jovan kada se ded Pavle sagao da ga poljubi.
„Pamuk, sokole."
„To Vam je ostalo iz kreveta od spavanja?”
„Nije iz kreveta, sokole. Nije, to sam ja stavio."
Jovan ga je gledao i meškoljio se, kao da proverava da li je tako kako deda kaže.
„Dobro?" — upitao je deda Pavle.
„Dobro... Dobro, deda, a zašto stavljate pamuk u uši?"
„Zato da mi vetar ne uduvava u glavu i pravi promaju." — deda Pavle je rešio da se našali sa premilim radoznalcem: „Dobro?"
„Dobro... Samo..."
„Zar ima samo?"
„Samo što ne stavljate pamuk i u nos? Tu su Vam rupe veće."
„Tu on već stavlja burmut." — rekla je Milka Gavanska.
I na to su se glasno zasmejali Pavle i Milka Gavanski. Toliko glasno da su, čini se, zazvonili svi prozori na ogromnoj kući Gavanskog.
Tako je počelo sentomaško detinjstvo Jovanovo.

13.

Skoro svakog dana Pavle Gavanski je u kočije prezao konje, čas belce, čas vrance, naizmenično, i išao u obilaske imanja, a da se ne zna kad i gde će, kako bi kmetove zaticao stalno u poslu.
Sada je sa sobom vodio i unuka Jovana, da mu pokaže imanje, i da ga, kao budućeg gospodara, pokaže onim zlogucima koji tvrde da će ono ostati pusto, jer neće imati kome da ostane da pripadne.
„Dovde je naše." — kazao je kad su se približili Sirigu.
„Ova zemlja nije naša?" — pitao je Jovan, kome se dopalo da sva zemlja bude deda Pavla i njegova.
„Nije naša." — odgovorio je ded Pavle, i dodao iskreno: „Baš šteta."
„A čija je?" — pitao je Jovan, kao da je misli kupiti.
„Novosadskog vladike."
„Deda, mislite li da on dovde sveti vodicu?"
„To je njegova zemlja. A vodicu svete njegovi popovi." — odgovorio je ded Pavle, kao da uz sebe nema dete: „Tu ima četiri hiljade lanaca."
„A šta je taj vladika toliko skrivio kad ima toliko lanaca?"
Dok su se na salašu konji zobili, a deda Pavle razgovarao sa paorima šta sve da se uradi, Jovan je pošao za devojkom koja je sa kablicom išla u štalu. Pošto je on oprezno ušao u štalu, devojka je već počela da muze krave. Videvši to, Jovan je bez duše pojurio ka dedu Pavlu i, uhvativši ga za ruku, povukao ka štali.
„Dođi, deda, da ti pokažem kako se od krave pravi mleko."
„Da mi ti nisi došao, nikad to ne bih saznao!" — pristao je deda.
U povratku, deda je zanovetao:
„Kaži ti meni, Jovane, šta dobijamo od kabaničara?"
„Kabanice!"
„Odlično. Šta nam pravi čizmar?”
„Čizme!"
„Opet, odlično. A šta nam pravi vodeničar?”
„Vodu!"
„Kakvu vodu?" — upitao je ded Pavle. Jovan se zamislio: „Samlevenu vodu."
Kad su stigli kući, Jovana je prigrlila teta Mika.
„Teta Miko, hoćete li da zinem?"
„Zini, mili." — rekla je, a onda se trgla, da ga grlo ne boli: „A što da zineš?"
„Pa da vidite jesmo li gladni."
„A zar ti ne osećaš jesi li gladan?"
„Ja osećam, ali Vi možda nećete verovati."
„Ako ti misliš da ja neću verovati, a ti zini."
„Dobro, onda ćemo deda Paja i ja da zajedno zinemo."

14.

Kad nije bio u krilu deda Pavla ili pored njega u kočiji i u obilasku imanja, Jovan je pristajao za teta Mikom.
I ni sam nije znao za kojim bi krenuo draže.
Deda Pavle je deda i za na kraj sveta.
A Milka Gavanska je imala zlatna usta bez dna. I bila je puna junačkih pesama, narodnih zagonetki, priča o junacima, zmajevima, vilama i vilenjacima.
Preko njenih toplih usana samo su se izlivale priče koje je slušao zadivljeno, sa kojima je zaspavao i koje je nove tražio od samih buđenja.
Opčinjen pesmama i pričama o vilama nagorkinjama, Jovan se jednom teta Miki i poverio kako će se oženiti vilom.
„Gde ćeš naći svoju vilu?" — upitala ga je, ne sumnjajući da će je naći.
„Već je imam." — Jovan se nije mogao zateći.
„Gde je?"
„U Novom Sadu."
„Mora da joj znaš i ime."
„Znam. Zove se Lenka Polzović."
„Kako znaš da je vila?"
„Njen otac, čika Gavrilo, za nju stalno kaže: Moja mala vila."
Milkina priča o nemuštom jeziku, kojim se sva živa bića mogu sporazumeti, opsela je toliko Jovana, da je danima neprestano pokušavao da razgovara sa svim životinjama kojima se usudio približiti.
„Mislim da učim nemušti jezik." — rekao je teti Miki.
„Misliš? Od koga?”
„Od konja. Beloša!”
„Misliš da on zna?”
„Zna, Bokca mu!”
„Kako zna?"
„Kad god mu kažem: Zdravo, konju Beli — on mi se javi!"
„Kako ti se javi?"
„Onako kako zna — konjski." — zarzao je Jovan.
Odgovori mu rzaj konja Beloša.
„Eto!”

15.

U Sentomašu, kod svoga dede, Pavla Gavanskog, Jovan nije ostao mesec i po dana, kako se mislilo da će ostati, kad ga je otac, Pavle Jovanović, doveo ovamo.
Prilike u porodici Jovanović su učinile da u Sentomašu, u sreći dede Pavla i tetke Mike, Jovan ostane više od godinu dana.
Pavle i Milka Gavanski su, punim srcem, naravno, činili sve da se Jovanova velika sreća u Sentomašu ne pretvori u suprotno, očas kao što se nešto prevrnuto oblači, u veliku žudnju za Novim Sadom i tamošnjim ukućanima.
U Novom Sadu, voljom sudbine, u porodici Jovanović mešale su se sreća i nesreća, u težoj razmeri.
U velikoj tuzi za mužem Jovanom, sa kojim je i u svim sporenjima bila jedan život, vrativši se sa njegove sahrane, pala je u postelju Marija Jovanović, sa pola zdravlja koje je kopnelo. Pala je u postelju da se iz nje više ne digne sem na rukama snahe Marije i kćeri Katarine, i ponekad sina Pavla, sada novosadskog senatora.
Starost je prirodna bolest, koja je, ma kako prirodna, teška i onom ko boluje i onima koji neguju bolesnika. Starost ubija volju bolesnika za ozdravljenjem.
Marija je izgubila svaku volju za život. Ni kada joj je snaha Marija, u vreme odmakle bolesti, rodila drugog unuka Ðorđa, nije joj se vratila volja za život.
Teško kući u kojoj valja podizati rođenče i negovati nepokretnog bolesnika: Što ne može lako da umre, kao što joj je umro muž Jovan? Šta li je zgrešila Bogu ili mužu? Odlučila je da pokuša.
Baba Marija je tražila, preklinjući sina Pavla, da joj unuka Jovana ne dovode iz Sentomaša, dok se njena bolest sasvim ne okonča — onako kako se okončati mora. Želela je da unuk njene sreće nju u toj sreći pamti celog života, koliko ga pamćenje bude služilo.
Pavle Jovanović je obilazio sina Jovana u Sentomašu, donoseći mu slatkiše i pozdrave od svih. Pavle je u Sentomaš dolazio uvek u žurbi, da sve zabašuri i da ode, dok se Jovan raduje poklonima, i dok ne stigne da ga zapitkuje, kako ne bi morao da sina laže o dedi Jovanu i babi Mariji. Jedino se u žurbi malo ustavio onda kada je valjalo da se tastu Pavlu Gavanskom pohvali kako je izabran za novosadskog senatora.
„Zamislite, ja sam izabran sa šezdeset sedam glasova, a posle mene je biran i izabran kum Jovan Hadžić sa manje od trideset glasova."
„U velikoj ste časti, zete, u velikoj. Čestitamo..." — iskreno se radovao Pavle Gavanski, ali se u isti mah radovao i što je tako malo glasova dobio Hadžić: „A Jovan Hadžić ispod trideset glasova... Čestitamo, zete!"
„Bilo mi je veoma neprijatno što je on toliko glasova dobio... Kum sam mu!... Nisam mogao da se poradujem za mojih šezdeset sedam..."
„Uobraženi Jovan Hadžić, ide kroz Novi Sad kao da je samo njegov, kao da se samo za njega podiže, a ispod trideset glasova." — nastavljao je radovanje Pavle Gavanski: „Onako je prepun sebe, da se čini da će pola njega iskočiti i uzeti ga pod ruku, da zajedno nastave kroz Novi Sad..."
Sa manje žurbe je Pavle Jovanović došao sa vešću da se Marija porodila i da je dobila sina. Morao je da primi iskrena čestitanja Gavanskih i da ih podeli sa sinom Jovanom.
„Sine moj, više nam nećeš biti sam, mati ti je rodila brata."
Iako je znao da mu je majka u blagoslovenom stanju i da će se poroditi, Jovan je bio zatečen srećnom vešću. Šta da kaže. Kako zbunjen da se raduje?
„Kakav je brat?"
„Tako... Isti kao ti... Samo mali... Kudelja, jedna... Ali isti kao ti."
„Da li prepišava glavu kad ga povijaju?" — zatekao je oca pitanjem.
„Ne... Za sad to nije uradio..."
„Onda još ne liči, toliko." — odvratio je Jo
van.
Na to je njegovog oca Pavla Jovanovića opet uhvatila žurba.
„Kakvu ti je to lepu vest otac doneo?" — upitala ga je Milka Gavanska, sa željom da se zajedno poraduju i da kolačima proslave.
„Mi smo rodili dete u Novom Sadu." — potom se Jovan okrenuo dedu Pavlu: „Deda Pajo, jesam li ja isto bio u Sentomašu kad me je mama rodila u Novom Sadu?"

16.

Jutro je bilo uveliko odmaklo, a Jovan, iako čekan, još nije dolazio u trpezariju na doručak.
A bio je i probuđen, i ustao, i obučen, i zvat.
„Jovane, dolazi!" — viknuo je Pavle Gavanski: „Moramo fruštukovati!"
„Oprostite, dedice!" — dotrčao je zadihan.
Milka Gavanska, koja ga je već zvala, već se zdravo naljutila.
„A meni oprostite? Ja sam fruštuk spremila..."
„Ljubim ruke!" — dodvoravao se Jovan: „Molim, oprostite, teta Mika!"
„Gde si do sad?" — upitao je, bajagi strogo, deda Pavle.
„Molim, zapričao sam se."
„Zapričao si se?... Ovde nema nikog sem nas troje... Sa kim?"
„Kako sa kim?... Sa sobom!"
„O čemu?" — deda Pavle bi se nasmejao, ali da ne pokvari ono što mu je postalo baš zanimljivo.
„Baš je moj tatica neki... Mogao je bar jednom da doveze dedu Jovana iz Novog Sada ovde, u Sentomaš..." — Jovan je počeo i da dokazuje: „Pa da Vi sedite tu, gde sedite... A on da sedne ovde... Pa da ja Vama sednem u krilo... Pa da iz Vašeg krila pređem u njegovo... Pa da me onda vas dvojica dobacujete iz krila u krilo kao loptu..."
„Kako da te dobacuju iz krila u krilo, kad ti je još pre godinu dana ded Jovan umro...?"
Milka Gavanska se ujela za jezik da ga je okrvavila, ali je bilo kasno.
„Kako umro?" — ciknuo je Jovan: „Njemu to baba Marija ne bi dala!... Ona njemu ne da da čini ikakvu glupavštinu!"
„I baba Marija je umrla, sokole." — kada je već jedno rečeno, treba reći i drugo, odlučio je Pavle Gavanski, uzevši unuka Jovana u naručje i privivši ga uz prsa, da se u zagrljaju isplače.
„Kako i ona?... Kako?..." — cičao je Jovan u nemoćnom detinjem besu.
„Razbolela se od teške tuge za svojim mužem, tvojim dedom Jovanom..." — samo da se dobro isplače, mislio je Pavle, sad je i plač lekovit.
„Sad joj se i tuga smirila." — dodala je Milka Gavanska.
„To nisu smeli da mi učine!... Nisu smeli!... Nisu smeli!" — jecao je Jovan.
„To nisu oni učinili... Nego smrt, koja ih je ponela u grob... Ona ne pita one koje nosi, ni one kojima su oni najbliži, koji ih gube..."
„Prokleta smrt... Smrtnula se, dabogda!" — jecao je Jovan i plač mu je dolazio u talasima.
Pavle Gavanski je seo, spustivši polako i nežno rasplakanog unuka iz zagrljaja u krilo, tako da se u njemu dobro zavali.
Potom je počeo da ga blago bište po kosi, kako ga je, valjda, biskao ded Jovan.
I Jovan se polako smirivao u krilu deda Pavla.
„Deda Pajo, je li Vi nećete da umrete?" — upitao je Jovan, dok su mu jecaji jenjavali.
„Što bih da umrem?" — iznenadio se pitanju. „Da Vam ne dođe nešto...”
„To se ne zna..."
„Nemojte da Vam dođe tako nešto, jer bih onda ostao bez krila u kome sam unuk...”
„Baš zato mi neće doći...”
„Bože, baš sam srećan...”
„Jesi li, sokole?”
„Jesam."
„A što si srećan?"
„Što me moj deda voli..."
Dok je otaljavan doručak do koga nikome nije bilo, Pavle Gavanski je naredio da se upregnu belci za put do Novog Sada.

17.

Stigavši u Novi Sad, Pavle Gavanski i njegov unuk Jovan nisu prvo pošli Jovanovićima u maloj kući Servickih, već su prvo pošli na Almaško groblje.
Na groblju su očas našli dve sveže humke uz uležali grob Konstantina Jovanovića, pradede malog Jovana, koji je on dobro znao, jer je više puta sa dedom Jovanom u šetnjama tu dolazio.
„Zar su sad to moj ded Jovan i moja baka Marija?" — pitao je, gledajući dedu Pavla kako pali sveće.
Jedva da mu je pogledom potvrdio, ali mu je potvrdio, davši mu u obe ruke po jednu sveću.
„Deda, šta treba da radim?"
„Ništa, blago meni, ništa. Samo misli na dedu Jovana i babu Mariju."
„Kako da mislim? Šta?"
„Misli na ono što ti prvo o njima padne na pamet." — rekao je sa tihim dostojanstvom Pavle Gavanski: „To je baš ono što im smiruje i blaži duše. Svaka tvoja misao njima je blagoslov..."
„Da im ja to što mislim kažem, deda?"
„Ne govori ništa. Samo misli."
„Kako će oni to čuti?"
„Oni sad bolje čuju ono što mislimo, jer se rečima ono pravo ne može izgovoriti."
„A da probam?"
„Kako hoćeš, sunce moje, kako hoćeš... Dede, a i babe, ljubav unuka bolje osećaju nego što im oni ikada mogu izreći." — od reči Pavla Gavanskog zalelujao je plamen sveća da se Jovan pobojao kako će se ugasiti, a onda živnuo i zapucketao: „Vidiš li, sunce moje, da su nas čuli!"
„Hoćemo li sada našoj kući?" — upitao je Jovan kad su pošli sa groblja.
„Prvo ćemo svratiti u Hlebarski sokak, sunce moje." — rekao je sa blagim smeškom Pavle Gavanski: „Da obradujemo Jovanoviće velikim, toplim hlebom, kakav do sada nisu probali..."

18.

U maloj kući Servickih, među ukućanima Jovanovićima, nastala je radost, kakvu su u žalosti i zaboravili bili, kada su u nju iznenada banuli sin i nećak Jovan sa dedom Pavlom Gavanskim.
Majci Mariji i tetki Katarini punile su se oči suzama radosnicama, dok je i otac Pavle skretao vlažan pogled. Izgrljen i izljubljen, Jovan je uživao u ljubavi majke i tetke, i u očevoj blagosti.
Sva ova velika radost je bila tiha, jer je mali brat Ðorđe, prepovijen, spavao u kolevci. Kuća je stekla još jednog mladog gospodara.
Jovan je to osetio, ali se tome i povinovao.
Seo je pored kolevke i širom otvorenih očiju počeo da gleda brata.
„Saznao je?" — upitao je potiho Pavle Jovanović tasta, pogledavši ka Jovanu.
„Saznao je... Jednom se moralo i to desiti... Jovanova i Marijina smrt nije mu se mogla dugo tajiti... Unuk je, ej!" — odgovorio je Pavle Gavanski bez ikakve grižnje: „Ponosim se kako je to podneo..."
„Ipak, niste morali da se tako odjednom dižete iz Sentomaša..." — primetio je Pavle, misleći da je Jovana još na to trebalo pripremiti.
„Morali smo... Ustvari, ja sam morao... A onda sam i njega morao povesti... Kad je saznao da mu je umro jedan ded, drugi ded ga nije mogao ostavljati..."
„Što ste Vi tako morali, baš odjednom?..."
„Došao sam da Vam kupim kuću!" — odsekao je Pavle Gavanski: „Tako mi je došlo, odjednom... Kako mi je došlo, tako sam odmah pošao... Da sebe ne bih odgovarao!"
„Hoćete li da Vas ja odgovorim?"
„Taman posla!... Ja sam presekao... A od onoga što sam ja jednom presekao, niko me nije mogao odgovoriti... Zet pogotovu."
Na poslednje — zet pogotovu — presekao se Pavle Jovanović. E, neće moći. On jeste blage naravi, ali neće biti zet pogotovu.
„Nama sasvim pogoduje ova kuća." — odgovorio je Pavle kako se odgovara bez pogovora.
„Do sad je mogla da odgovara, od sad ne može." — presecao je dalje Pavle Gavanski: „Tu sam da Vam kupim kuću i da Vas u nju preselim."
„To neće moći." — odbijao je pomisao Pavle Jovanović.
„Mora! Iz nje se što pre mora izaći."
„Zašto mora, moliću?"
„Iz kuće u koju su ušle dve smrti treba što pre izaći ako se može." — sekao je dalje Pavle Gavanski: „Ja sam tu — da može."
„To su smrti najbližih, moga oca i moje majke!"
„Jeste, časnog oca i časne majke."
„A ja sam im častan sin."
„I meni ste častan zet... I oni su mi bili časni prijatelji!" — poklapao je Pavle Gavanski Pavla Jovanovića: „Zato treba što pre iz kuće otići, da se ukućani sa smrću ne srode... Da lakše veliku žalost prevladaju... Teže je tamo gde vas sve na preminule stalno podseća."
„Pitam li se šta ja tu?" — Pavle Jovanović se polako smirivao, što je čuo, bilo je na mestu.
„Pita se Vaša sujeta, zete." — opet je podgario.
„Hoćete sve sami da nam odredite... Pa neće moći baš tako!"
„Zar je to loše?" — upitao je Pavle Gavanski: „Imam, pa mogu... Sve što imam, sve će ostati Mariji i tvojoj i njenoj deci... Nije li bolje da joj to ostane dok sam još živ, da vidim da je otišlo na dobro... Da deca odrastaju i uživaju u blagorođu i imaštini... Imam i ja dušu, i mogu li da se za to i ja nauživam?..."
„Vi ste već, zasigurno, i namislili u koju kuću ćete nas preseliti?" — podrugnuo se Pavle Jovanović.
„Svakako, zete, svakako, da ne vodimo razgovore uprazno..." — Pavle Gavanski se mašio džepa: „U Hlebarski sokak, zete, u kuću broj 1441... Znate je, znaju je svi u Novom Sadu..."
„Nema se novaca za nju... Ako ova košta 1.000 forinti... Koliko bi tek ona mogla da košta?..."
„Već sam odbrojao 10.000 forinti u carskim šajnama... Evo, je li to piše moje ime? Čitajte ovo što piše dalje na latinskom..."
Pavle Jovanović je bacio pogled na papir ugovora i počeo da čita ono što je između dva palca označavao Pavle Gavanski.
„...in persona illius filiae Mariae nobilis Dni Pauli Jovanovits civitatis hujus senatoris consortis. — Šta da kažem?"
„Dosta je, zete, da mi ne spočitujete išta više, pošto je sve gotovo... Sada ćemo nešto popiti, a od sutra da počnete da se pakujete, natenane... Dok se kuća ne isprazni i ne okreči..."
„Bože, šta će nama onolika kuća?" — uzdahnuo je Pavle, vadeći piće iz vitrine: „To će biti kuća kao gostionica."
„Senator ste i imaćete gostiju... A tek ako postanete gradonačelnik..." — gustirao je zetu budućnost Pavle Gavanski, prihvatajući čašu: „A gradonačelnik se ne postaje iz ovakve, nego iz onakve kuće... Za zdravlje i sreću svih u novoj kući!"
Marija Jovanović, koja se do tada nije mešala u razgovor svog oca i svoga muža, koja bi bila na očevoj strani da ne mora biti na muževljevoj, prišla je i poljubila ocu ruku.
„Evo i prvog ključa, dok se kuća ne isprazni, ostali će biti za useljenje."
Pavle Gavanski je pogledom potražio Jovana, koji je u drugoj odaji sedeo nad kolevkom zaspalog brata, strpljivo čekajući buđenje u kom će se prepoznati.
„Jovana sam poveo da Vam ga vratim... Ocu i materi." — nastavio je Pavle Gavanski, zadovoljno otpijajući piće.
„Je li nešto uradio?" — upitala je Marija, sa strahom.
„Jeste." — odgovorio je Pavle Gavanski. „Šta, kuku meni?"
„Rekao je da sad mene voli najviše..."
„Nemojte reći da Vam to nije milo." — umešao se i zet Pavle.
„Ne, neću. Koji ded to ne bi hteo? Ali to nije U redu!"
„Pa šta nije u redu?"
„Nije u prirodnom redu... Najviše se vole otac i mati, pa tek ostali... Ne može se Jovan toliko vezati za one koji su otišli i za one koji uskoro mogu da odu... Vraćam Vam ga, mada mi je teško... Mada će njemu biti teže... Ispravljajte grešku dok se može ispraviti... Učinite da Vas dvoje više voli nego što je voleo dedu Jovana i babu Mariju, više nego mene i tetku Miku..."
„Nemojte, dedice, mili dedice!" — viknuo je odjednom Jovan koji je, gledajući u kolevku, slušao razgovor.
Na Jovanov uzvik probudio se mališa u kolevci i žestoko se rasplakao.
„Ja nisam kriv, ja nisam kriv, mamice!" — ponavljao je uplašeni Jovan.
„Nisi kriv, srećo." — rekla je majka Marija, uzevši dete iz kolevke da ga pocupka.
Jovan je gledao unezvereno ukućane, dok ga tetka Katarina nije uzela u krilo.
„Da sam ja rođen poslednji, ja se onda ne bih na mene ovako rasplakao." — kazao je, smirujući se i sam.

19.

Pop Ðorđe Vuković je imao bogomdani učiteljski dar da malu decu onih roditelja koji to žele i pre polaska u školu nauči prvo da pišu, a potom da tečno čitaju i deklamuju. Umeo je da se raduje deci, da mu ona nisu odolela. Mitio ih je kockama i komadićima šećera, zrelim ili suvim grožđem, prvim trešnjama i kasnim kruškama, krofnama i kiflama, jabukama kako stižu, od ivanjača i petrovača do kožara iz martovskog trapa. Dešavalo se da deca za nekoliko časova počnu da pišu i sriču.
Kako je Jovanu, sinu Pavla Jovanovića, još na rođendanskom čestitanju, nad kolevkom, obećao da će ga opismeniti, tako ga je krajem novembra 1837. godine počeo da uči i da ga mami obećanjem da će na prvi Savindan u dolazećoj 1838. godini imati svoju prvu oraciju u Sabornoj crkvi, gde će deklamovati pesmu Gavrila Stefanovića Venclovića Pohvala svetim ocima srpskim, koju bi i dobri, odrasli deklamatori gimnazisti teško izgovorili.
Tim obećanjem mali Jovan se pohvalio ocu Pavlu, koji se začudio, i čuđenje preneo i pobratimu Gavrilu Polzoviću i kumu Jovanu Hadžiću.
I Gavrilo Polzović i Jovan Hadžić, pa i sam Pavle Jovanović, smatrali su to nemogućim, pa su svaki na svoj način to i rekli popu Ðorđu Vukoviću.
Pop Ðorđe u životu nije imao veći izazov, pa se sa svom trojicom, mimo Božijeg zakona da je klađenje greh, opkladio da će uspeti i da će to biti čudo, jer je dete Jovan pravo svetosavsko dete.
Valja priznati da su u toj opkladi sva trojica želela da izgube i da opkladu dobije pop Ðorđe u vidu srebrenog krsta, srebrene kadionice i srebrenog kandila.
Kada je krajem samog novembra mali Jovan doneo svojom rukom prepisanu svoju krštenicu, svima je pročitao svoju krštenicu, napravivši i svima ovaj prepis, svi su ga zagledali sa velikim čuđenjem:
„1883 noemvrija 29 krestisja i mirom svajtim pomazasja črez mene dolupodpisanago mladenec Joann roždenij sego 27 ot otca blagorodnago Gospodina Pavla ot Joannovič advokata i matere Mariji izbranih graždanov zdješnih. Vosprijemnik bist blagorodnij Gospodin Georgij Servijskij pritjažatelj Terek Kaniže graždanin zdješnij. — DANIL PETROVIČ, katedr. protopresv. Novosadskij"
Pop Ðorđe je Jovanu govorio da će mu i sam Bog pomoći da sve nauči, pa i svetosavsku oraciju. „Hoće li Bog pomoći svakome?" — pitao je Jovan.
„Svakome ko je dobar — Bog pomaže. Tako će i tebi Bog pomoći."
„Hvala Vam, čestnejši oče Ðorđe, sad sam puno naučio."
„Šta si to puno naučio?" — pitao je pop Ðorđe.
„Kad god budem trebao da mi Bog pomogne, ja ću biti dobar."
„Samo uči i budi dobar." — kazao je pop Ðorđe: „I ne brini!"
„Kako će Bog znati da sam bio dobar?"
„On sve vidi."
„A može li Bog da se vidi?"
„On se ne vidi, ali je zato svuda oko nas."
„To nije dobro. Jer onda moramo paziti da dobrog Boga ne nagazimo."
„Bog unapred pazi da ga dobri ne nagaze. Ako hoćeš da ti Bog unapred pomogne, a da ne misliš koliko si kad bio dobar, nauči dobro oraciju. Onda će i Sveti Sava reći Bogu tvoju dobrotu."
I Jovan je učio.

20.

Posle opklade sa popom Ðorđem Vukovićem, postavilo se pred Gavrilom Polzovićem još teže pitanje.
Bilo je to pitanje obećanja i časti da se održi obećanje.
Nije li on na čestitkama i ponudama u času Jovanovog rođenja prvi počeo da govori i obećava kako će Jovana učiti svemu? I svemu ga tako naučiti da u osnovnu školu krene sa takvim znanjem da izgleda kao da je rođen sa malom maturom.
Jovana je, do ove opklade, učio kao dete koje se igra, u tome ga nije odvajao od svoje nešto mlađe kćeri Lenke, koju je zvao malom svojom vilom. Kad god je svoju Lenku vodio u šetnju, vodio je i Jovana.
„Zašto nam je potrebna voda?" — pitao ih je.
„Da je pijemo." — odgovarao je Jovan.
„Da se kupamo." — odgovarala je Lenka.
„Jeste, voda je najzdravije piće." — potvrđivao je Gavrilo Jovanu, ali i Lenki: „Moramo se kupati, prljavštinu skidati, da se nečisti ne razbolimo. Za šta nam još služi voda, Lenka?"
„Da se kuva na njoj jelo. Ako se nema ulja."
„Za šta nam služi voda, Jovane? Seti se Dunava."
„Voda nam je potrebna da se možemo prevesti do ostrva."
Kad je Leni kupovao krofne, kupovao ih je i Jovanu.
Dok je Jovan kod popa Ðorđa učio da piše, Lenka je kod popadije Hristine učila da veze.
Jednoga dana, Gavrilo Polzović je Jovanu u ruku stavio pisaljku i polako vodio njegovu ruku da po belom platnu ispiše stihove:

Komšija Jova
Pismena ova
Pisao rukom
Kao kukom
Po ledu.

Tu pesmu je Lenka potom istim tragom izvezla.
Kada je Lenka od kume dobila kanarinku u kavezu, hvalila se Jovanu: „Ja imam drugaricu.”
„Gde ti je?”
„Evo je u sobi."
„To nije drugarica." — kazao je Jovan: „To je ptica."
„Jeste ptica, ali mi je drugarica."
„Kako ti se zove drugarica?"
„Kanarinka."
„A kako se preziva?"
„Nikako."
„To nije prezime."
„To i nije prezime. Ona je samo Kanarinka!"
„Ako ti je drugarica, mora imati i prezime."
Tako se za izvesno vreme prekinulo prijateljstvo između Lenke i Jovana.
Gavrilo Polzović je poštovao i dečiju svađu.
Kako je baš tada došla opklada sa Ðorđem Vukovićem, on je odlučio da nauči Jovana koliko god može više latinskom jeziku, koji je u Novom Sadu bio zvanični jezik gradske uprave, sudstva i škola.
„Počećemo sa onim što znamo: Od glave do pete — A capite ad calcem." — Gavrilo Polzović je u latinskom nalazio sentencije koje su odgovarale narodnim rečenijama, koje je objavio Jovan Mušketirović, i srpskim narodnim poslovicama, koje je objavljivao Vuk Karadžić.
Ako nije nalazio potpuno iste, nalazio je slične.
„Šta doktor Vuk Marinković najčešće govori za zdravlje?" — pitao je Jovana.
„Zdravlje je najveće bogatstvo." — odgovorio je Jovan: „To znaju svi u Novom Sadu."
„Latini su to isto govorili na malo drugačiji način: Sani divitibus ditiores. Što će reći: Zdravi su bogatiji od bogataša."
I, začudo, Jovan je pamtio tako dobro, da je iznenadnim latinskim upadicama zbunjivao i najumnije goste kuće Jovanovića.
„Čika Gavrilo, ima li knjiga oštricu?" — pitao je Jovan Gavrila Polzovića, dok su išli prema Kamenici i smišljali rebuse.
„Kakvu oštricu?" — čudio se Gavrilo Polzović: „Šta ti je palo na pamet?"
„Kad knjiga ima korice, trebalo bi da ima i oštricu."
„A, tako. Ima oštrice. To je na listovima, na stranicama, ima knjiga kojima je svaki list, svaka stranica oštrica. Te su knjige najbolje."
„Kad jednom budem činio knjige, ja ću ih praviti sa takvim oštricama."
„Šta ste danas naučili ti i čika Gavrilo, dok ste išli do Kamenice i natrag?" — pitala je majka Marija.
„Važne stvari." — pravio se Jovan važan.
„Kakvu si to važnu stvar danas naučio?" — umešao se Pavle Jovanović.
„Naučio sam zašto mi se štikle na cipelama krive."
„I to mi je neki nauk. Zato što tako ideš." — rekla je majka.
„To mi stalno govorite, ali nije tako. To je zato što je zemlja okrugla. I kad po okrugloj zemlji hodam, kako da mi pete ostanu prave?!"

21.

Postradavši u trgovini, za koju je bio učen, ali za koju nije bio rođen, Nika Stojanović se nija svrstao u red očajnika.
Moglo bi se reći da je, tek kad mu je trgovina otišla na doboš, postao sasvim svoj čovek.
Manuvši se svih računa i računica, svih profita i dugova, a time i svih teških i nerešivih briga, mogao je da se posveti svojoj najvećoj ljubavi — prirodi i da nađe skladan duševni mir u najblagorodnijem — svetu botanike.
Strast prema botanici bila je njegova strast od najmlađih dana, takva i tolika da ga nikada nije napuštala.
Još u Karlovačkoj gimnaziji, san mu je bio da napravi bolji herbarijum ne samo od svih đaka, nego i od profesora i Geršića i Gerčića, pa i od samog mitropolita srpskog, glasovitog Stefana Stratimirovića, za koga se bilje skupljalo po svim eparhijama srpstva i po raspisima vladika.
Propavši u trgovini, Nika Stojanović se mogao posvetiti samo tome, i za to je imao sve vreme ovoga sveta.
Ne bi se moglo reći da je postao osobenjak, jer se nije klonio starih prijatelja, ali je rado sticao i nove. Sve svoje preostalo vreme ovoga sveta delio je sa biljkama i prijateljima.
„I prijateljstva su neka vrsta herbarijuma." — govorio je Nika.
Zvali su ga u neke od novosadskih škola da predaje jestastvenicu. Nije se dao nagovoriti.
„Dok ja budem u školi, ko zna šta sve može nići, procvetati i uvenuti, a da ja to ne vidim." — branio se od ponuda, ali je mislio i na đake: „Ja bih u školi morao da ocenjujem. A ocenjivanje je protiv prirode, jer slabe ocene šire neraspoloženje, pa i mržnju kod đaka spram prirode. Uostalom, ja botaniku predajem celom Novom Sadu i ni kod koga neću stvoriti ni neraspoloženje, a kamo li mržnju prema prirodi."
Nika Stojanović se, postavši ubog, staranjem samog novosadskog senata, smestio sam u najveću i najsvetliju sobu tek podignutog ubogog doma za stare i samohrane.
Ručavao je i večeravao kod prijatelja, za koje je, prema njihovim željama, prema njegovim i preporukama doktora Vuka Marinkovića, tokom proleća, leta i rane jeseni brao bilje za čajeve.
„Što ne prodaješ te čajeve, već ih poklanjaš?" — pitali su ga često.
„Prodajem ih za radost."
„Što novce ne uzimaš?"
„Pa da pogubim prijatelje." — odgovarao je: „Možda sam osobenjak za mnoge... Ali toliko lud nisam... Nema dana da nisam gost kod Hadžića, kod Neškovića, kod Popovića, kod Jovanovića... Nema tih novaca za koje bih ta prijateljstva i gostoprimstva dao."
Kod Jovanovića Nika Stojanović je postao češći gost od Jovanovog rođenja. A od Jovanovog progovaranja svakodnevni.
Za sve je tu bio dragi gost, a za malog Jovana ukućanin.
Svakog lepog i sunčanog dana pred sam smiraj sunca, Jovan je tražio da ga izvedu na kapiju da sačeka Niku, koji je stizao sa novim biljem ili u cilindru, ili u naručju, ili i u cilindru i u naručju.
Jednom je Nika banuo sa naramkom rascvale zove. Pa, dok su Marija, Jovanova majka, i zaova joj Katarina potapale cvetove zove za zimske sokove, Nika je Jovanu od jednog zovinog štapa zdeljao prvu frulicu i ispričao priču o caru Trojanu sa kozjim ušima.
Kako je Jovan dorastao za pristajanje uz druge, tako je i Nika Stojanović počeo da ga vodi svojim putevima, koji su se kretali po prirodnom redu, kako je šta nicalo, raslo i cvetalo, rešen da od njega napravi velikog poštovaoca botanike, ako ne velikog biljobera.
„Ovo je ivanjsko cveće... Tvoj otac i naš učeni Gavrilo bi rekli latinski — galium verum — galska istina... Narod ga zove i Ivanovom travom i Gospinim cvećem i majčinim vencem..." — govorio je Nika Stojančević, berući po više strukova odjednom.
„Što Gospino cveće, što majčin venac?" — pitao je mali Jovan.
„Kažu, kada je Bogorodica htela da okumi Svetog Jovana Krstitelja, onda je splela venac od ovog cveća." — Nika je od ubranog cveća vešto pleo venac: „Onda je sa vencem otišla Svetom Jovanu i zamolila ga da se primi kumstva. Kad se primio kumstva, stavila mu je venac na glavu..."
Toga Ivanjdana skoro šestogodišnji Jovan doneo je majci Mariji prvi venac ivanjskog cveća.
„Ivanjsko, cveće petrovsko,
Jovan te bere, te bere,
Majci ga meće u krilo,
A majka Ðorđu na glavu."
Jovan bi majku i rasplakao, da je nije zatekao u poslu, kako prepovija mlađeg mu brata Ðorđa.
„Dušo moja, kako si samo to naučio!"
„Naučio sam još nešto, mati: Da je kum Jovan naš krstitelj!"

22.

Tokom dugih letnjih obdanica, Nika Stojanović je sa malim Jovanom išao i dalje, uz Dunav i niz Dunav, pa i do Kamenice i mimo Kamenice.
A jednom i do Karlovaca.
Nika Stojanović je želeo da u Karlovcima, u mitropolitovoj bašti, nabere pun cilindar retkog bilja i poneki pelcer, koji se otud samo na glavi može tajno izneti.
U mitropolitovoj bašti Nika je Jovanu pokazivao obično bilje glasno, ono retko tiše, a ono od koga je uzimao pelcer šapatom.
„Šta je pelcer?" — šaptao je i Jovan.
„Pelcer je rasad." — šištao je Nika.
„Šta će nam, molim?"
„Da se i kod nas primi."
„Gde da se primi?"
„U bašti ubogog doma."
Nika Stojanović je ubrao grančicu limuna i poturio je Jovanu pod nos.
„Hajde, Jovo, pogodi na šta miriše ova biljka."
„Ne znam."
„Probaj još jednom."
„Na kiselu čorbu. Samo nije vruća!"
Pošto su izašli iz mitropolitove bašte, a da ih baštovan nije ustavio, Nika Stojanović je skinuo puni cilindar sa oznojene glave, brišući maramicom ćelu.
U karlovačkim vinogradima su seli na pudarevu klupu da se odmore. Pri tome je Nika, već uobičajeno, uzeo Jovana u krilo.
Već uobičajeno, Jovan je gladio Niku po dugoj i negovanoj bradi.
„To je moje cveće!" — ponovio je uobičajeno, i po ko zna koji put, Nika.
Jovan je, prebirajući po bradi, odjednom iščupao nekoliko dlaka.
„Šta to radiš?" — jauknuo je Nika.
„Uzimam pelcere." — rekao je Jovan ozbiljno.
„Za šta pelcere?"
„Za rasad."
„Rasad? Za gde?"
„Za ovde." — Jovan je pokazivao na Nikin proplanak ćele: „Možda se primi."
„Možda. Jednom." — zasmejao se Nika: „Kad na vrbi rodi grožđe."
„Čika Niko, šta je iza?" — Jovan je pokazivao na obzor nedalekih brda na jugu.
„Srpstvo, rode. Srpstvo." — rekao je Nika Stojanović i duboko uzdahnuo: „Kakvo samo tamo raste bilje!"
„Kakvo je tamo bilje?" — pitao je Jovan.
„Slobodno bilje, rode. Slobodno."

23.

Voljena tetka malog Jovana, ot Jovanovića Katarina, Katica, lepa Kata, sestra Pavla Jovanovića, nije dugo devovala i pored zarednih smrti oca Jovana i majke Marije. Kako je skinula crninu za majkom, tako je bila isprošena u uglednu novosadsku porodicu Neškovića.
Isprošena je bila svojom voljom i udavala se iz ljubavi.
Udavači je trebala sprema koja će u svemu da priliči i porodici iz koje je i porodici u koju dolazi.
Pavle i Marija Jovanović, brat i snaha Katarinini, spremali su spremu sestri i zaovi da služi na čast njenoj lepoti, izobrazbi i učenosti, i njihovom ugledu. Da se ni u čemu ne pomisli, a kamoli kaže kako bi sprema bila bolja i bogatija da su joj roditelji živi.
Tako je u kuću Jovanovića u Hlebarskoj ulici stigao iz Budima kraljevski klavir za Katarinu. Prvo tu, da u kuću u koju je tuga dvaput zaredom ulazila unese glasnu radost, pa će sa njom kod Neškovića.
Jovan je klavir dočekao u Katarininom naručju i sa njenim uzbuđenjem.
Osmelio se da priđe klaviru tek kad je klavir-štimer zamakao Hlebarskom ulicom.
Katarina je sviranje klavira naučila za klavirom svoje učiteljice, i nikad nije sedela sama i svirala bez njenog prisustva.
Sada se, postavivši note, bojažljivo i posvećeno, spremala da sedne za svoj klavir i da sa velikom tremom sama zasvira.
„Teta Kato, da li smem da sednem uza Vas i da Vas slušam?" — pitao je, a i molio Jovan.
„Ljubi te teta. Samo sedi."
Tako je Katarina sela za klavir i počela prvi koncert za svoju dušu.
Tako je Jovan seo uz nju i smerno i predano slušao njenu svirku.
I nije se pomerao dok Katarina nije u svirci zastala.
„Je li, teta Kato, jeste li Vi svim tim lastama odsvirali cvrkute?" — njemu su note ličile na jata lasti.
„Valjda si ih čuo."
„Jesam, ali nisam razaznao da li su se sve glasnule."
Katarina ga je ljubila. Što joj je doneo toliku slobodu.
Kada se Katarina udala i kada je klavir otišao sa spremom kod Neškovića, Jovan je danima uzdisao.
„Odseliše nam se laste."

24.

„Ljudi se moraju odvažiti da budu zdravi! Samo kukavice neće da budu zdrave. To je prva tajna zdravlja!" — ponavljao je često doktor Vuk Marinković, jer je to bilo osnovno lekarsko verovanje: „One koji odluče da budu zdravi, bolest teže osvaja. Jer je i bolest kukavica i na odvažne ne udara tako lako!"
Doktor Vuk Marinković je bio uveren da je on odgovoran za zdravlje Novog Sada, jer je njegov lekarski reon zaposedao centar grada u usponu. Siguran da je čist vazduh eliksir života, najbolji lek za sve, kao kućevni lekar on je svakog dana išao od kuće do kuće svoga reona i gledao da li se vetre sobe, naročito gde su deca i stariji.
„Rano smo ustali, doktore. I dobro smo provetrili sobe." — rekla je Marija Jovanović, otvorivši vrata, sa malim detetom u naručju, kada se doktor Vuk pojavio pred vratima kuće Jovanovića: „Sve je kako Bog zapoveda i kako ste Vi naredili."
„Ja ne naređujem, ja samo tražim i preporučujem, moleći ljude da budu zdravi. A sa Bogom ne idem u vizite." — nasmejao se doktor Vuk Marinković, klanjajući se duboko majci s detetom: „Da li je Jovan spreman?"
„Spreman je... Samo..." — snebivala se Marija.
„Spreman je? Ili samo — nije spreman." — pitao je, pošalički, doktor Vuk, koji je sinoć obećao Pavlu Jovanoviću da će danas sa sobom u vizite voditi malog Jovana: „Pacijenti nas čekaju, gospođo Marija."
„Smetaće Vam!" — rekla je Marija.
„Ko će mi smetati? Jovan ili pacijenti?"
Jovan."
„Jovan neće, a pacijent hoće... Plaćaju me, pa misle da mogu da mi smetaju! Spram dosadnih pacijenata treba mi Jovanove radosti."
„Opet se bojim."
„Ne bojte se, prvoga dana mu neću dati da prepisuje lekove." — nastavio je veselo doktor Vuk, pa, videvši spremnog Jovana u vratima iza Marije, pružio mu ruku: „Idemo, asistente, zdravlje Novog Sada odsad je u našim rukama.."
Marija je izašla na ulicu da ih pogledom isprati, za njom je na ulicu izašao jedan mali dečak, manji od Jovana, a veći od onog deteta u naručju, i uhvatio se za materin skut.
„Gde dođemo, ti dobro gledaj jesu li otvorili prozore, a ja ću ostalo." — govorio je doktor Vuk: „Jesmo li se razumeli?"
„Razumeli smo se." — odgovorio je Jovan. „Budim se rano, doktore." — presreo ih je stari knjižar Janković.
„To je dobro. Bar će se mlađi naspavati.”
„Kakvo dobro? Imam nesanice!”
„Jeste li pre sanjali?”
„Ne znam."
„Onda nemate za čim da žalite. Vama je svakim danom život duži."
„I Vi ste mi neki doktor."
„Ako me budete zadržavali, naplatiću Vam vizitu na ulici."
„Idite s milim Bogom."
„Ovaj se ne računa... Počećemo od Hadžića. U Novom Sadu se sve počinje od Hadžića." — tako su se zaputili ka kući Jovana Hadžića: „Gospođa Sofija nas već pogleda i nema te bolesti koja joj neće pasti na pamet."
I pogledala ga je.
„Gde ste do sada, doktore?" — pitala je Sofija Hadžić, majka Jovana Hadžića, držeća starica: „Napogledala sam Vas se."
„Išao sam po asistenta." — odgovorio je doktor Vuk Marinković: „Da me niste pogledali, ne biste otvorili prozor i ne biste sobe provetrili!"
„Gde Vam je taj asistent? Možda će on moći da mi kaže šta mi je!"
„Evo ga!" — doktor Vuk je pokazivao na Jovana. „Ljubim ruku, kuma Sofija." — javio se Jovan.
„Živ bio, kumiću... Doktore, Vi se šalite." — zasmejala se starica: „A ja mislila stvarni asistent! Ta da mi kaže, šta mi je!"
„Jeste stvarni asistent i već Vam je rekao šta Vam je... Staračka mrzovolja, strah da Vas neka bolest može — mimoići..." — doktor Vuk je držao terapijske govore: „I već Vam je i lek dao, gospođo Sofija... Lek pravi za Vaše stanje..."
„Opet se šalite." — smejala se gospođa Sofija: „Kakav lek? Da čujem i tu pošalicu!"
„Smeh, gospođo Sofija, pošalica je lek... Vidite da deluje... Vama treba radosti, gospođo Sofija... Kada Vam ne bude dobro, zovite moga asistenta i obradujte mu se..."
„Meni život odlazi... A Vi se..."
„Svakome život odlazi, a najbolje je da odlazi u radosti životu koji dolazi... Sem starosti, Vama ništa nije." — i kad je govorio surove istine, doktor Vuk ih je govorio na dopadljiv, čak neodoljiv način: „Zato se radujte mladosti, u inat!"
„Kašljala sam noćas, doktore..." — nije odustajala od jadanja gospođa Sofija Hadžić.
„Bože moj, kašljali ste?! A što da ne kašljete? Ko će kašljati, ako nećete Vi u tim godinama? Gospodin sin Vaš, Jovan Hadžić, ne može, on mora da piše! Ne može da kašlje ni gospođa Marija, Vaša snaha, ona mora da vodi kuću... A Vi imate vremena — pa kašljite!" — doktor Vuk Marinković je smatrao da je ova vizita uspešno završena. I udaljio se ne prekidajući govor, kako gospođa Sofija ne bi počela na nešto drugo da se žali: „Otvorite prozor da se kuća vetri, a Vi stanite na prozor, pa gledajte kako mladost prolazi... Ako to ne pomogne, zovite moga asistenta... Ali mu spremite komad makovnjače koju mu danas ostaste dužni..."
„Ljubim ruke, kuma Sofija!" — doviknuo je Jovan, žureći za doktorom.
„Živ bio, asistente!" — smejala se gospođa Sofija.
„Ovako je najbolje, ako jednog dana budeš lekar." — kazao je Jovanu doktor Vuk.
„Biću što i otac, što i čika Gavrilo — advokat." — Jovan je već znao šta će biti.
„Nikad se ne zna. Nikad." — vrteo je glavom doktor Vuk na ovu izričitost: „Uostalom, i advokati su lekari za karakter naroda. A tu su bolesti najteže."
„Čika Vuče, šta je asistent?" — pitao je Jovan. „To li te kopka: Šta si? Asistent je pomoćnik doktora."
„Uh! Bokca mu!"
Sledećeg pacijenta su našli u krevetu, zatrpanog dunjom.
„Gospodine Mušo, kako je?..."
„Ne znam, doktore." — prenemagao se bolesnik: „To mi Vi recite."
„Nemojte da pomislim kako ste dobro."
„Kako to da pomislite, kad sam danas kao juče?"
„Lekovi koje sam Vam dao ne pomažu ni za nedelju, a kamo li za jedan dan... A i bolest Vas je u telu mnogo oslabila... Jeste li jeli onu svoju supicu?"
„Jesam, i bila je odlična." — živnuo je bolesnik.
„Mora da je u njoj bilo dosta mesa." — i Jovan je osetio potrebu da nešto kaže — asistent je.
„Kakvog mesa!" — viknuo je besno gospodin Muša, tresući se u iznenadnoj groznici: „Ja sam vegetarijanac! Doktore, meni nije dobro!"
„Gospodine Mušo, ne vičite na dete." — smirivao je pacijenta doktor Vuk: „Dobro. Biće sve dobro... Moj asistent nije znao da se ne sme pred Vama pominjati ono što ne jedete. A nije ni znao šta ne jedete. To se neće ponoviti!"
„Neka pominje samo pirinač." — smirio se gospodin Muša: „Ako ga morate meni dovoditi!"
„Ko je vegetarijanac?" — pitao je Jovan kad su izašli, još uvek prepadnut.
„Onaj koji nikad ne jede meso."
„A je li gospodin Muša od mesa?" — pitao je opet Jovan.
„A od čega bi bio?" — čudio se pitanju doktor
Vuk.
„Mislio sam od pirinča."
Doktor Vuk i njegov mali asistent su obišli malu Anku. Nju je boleo vrat. Ušinula ga je trzajem.
„Je li ti mati mazala vrat?" — pitao je doktor Vuk.
„Nije vrat, već samo bolest vrata." — Anka je pokazivala vratnu žilu.
„Da li te još uvek jako boli?" — doktor joj je polako pomerao glavu, čas levo, čas desno, čas gore, čas dole...
Jovan je gledao u pun tanjir krofni na stolu.
„Sad me ne boli tako jako, sad promiče." — odgovorila je Anka, povremeno sa bolnom grimasom.
„Kako promiče?" — začudio se doktor Vuk.
„Pa tako, kao kiša. Kad ne pada jako, već samo promiče."
„Gospođo, ja sam veoma zadovoljan, za dva dana će ovde biti lepo vreme, bez ikakvog promicanja."
„Uzmi krofnu, molim." — ponudila je gospođa Milena, Ankina majka.
„Hvala lepo, imamo krofnu kod kuće, molim."
„Moje krofne su možda lepše. Posluži se pa mi reci, jesu li... Izvolite i Vi, doktore..."
„Uzmi, asistente. Ogladnićeš do kuće." — doktor Vuk se poslužio: „Ako ne uzmeš, uvrediće se gospođa Milena."
Jovana više nije trebalo nagovarati. Očas je pojeo dve krofne.
„Kako su ti se dopale moje krofne? Jesu li lepše od onih koje imaš kod kuće?" — pitala je gospođa Milena: „Mora da si zadovoljan."
„Ništa, ništa. Ni kod kuće nisu uvek bolje." — zahvalio se Jovan.
U trgovačku kuću Politovih su ušli kroz veliku magazu, jer se u kapiji nešto istovarivalo. U magazi je bilo svega.
„Ovde ima i od ptice mleka." — promrmljao je doktor Vuk Marinković, dok ih je kalfa provodio između rafova u dvorište.
U dvorištu ih je jedan dečačić, kicoški odeven, sa dugom kosom, punom zlatnih lokni, pozdravio na nemačkom.
„Švaba!" — prošaptao je Jovan.
Gospođa Vladislava Polit je ležala u polumraku salona sa oblogama na glavi.
„Stigoste, doktore!" — zaječala je.
„Kako ste?" — pitao je, a video je kako je.
„I što Vam se žalim i to me nesnosno boli."
„Nisu pomogli ni oni praškovi što smo ih iz Beča tražili?"
„Perini praškovi?"
„Jeste, Perini praškovi."
„Nisu pomogli!"
„Prvi put sam Vam prošao kroz magazu." — doktor Vuk je bio pod utiskom viđenog bogatstva: „I mislim da znam što Vas boli glava."
„Imamo sve, doktore, a nemamo zdravlja."
„Zato što sve nije zdravlje."
„Sani divitibus ditiores." — rekao je odjednom Jovan da je i doktora iznenadio.
„Šta je reklo dete, doktore?"
„Nije to reklo dete, gospođo, nego stari i mudri Latini, a ja se čudim otkud dete zna."
„Šta su to rekli Latini?"
„Da su zdravi bogatiji od bogataša."
„A, to?... Teše se." — bogatstvo i glavobolju prezire: „A kako to dete zna?"
„Rekoh, gospođo Vladislava, da znam što Vas tako boli glava." — nastavio je doktor Vuk Marinković: „Glava Vas boli zbog Pere. Zato i ne pomažu Perini praškovi. Toliko bogatstvo ste skupili Vaš muž i Vi, a Vaš prvenac Pera neoženjen banči po Beču. Vas Pera boli!"
„Joj, Pero, joj, glavo!"
„Gledajte Vi da Vam se sin oženi, pa Vas više neće boleti glava." — doktor Vuk se, dohvativši lekarsku torbu, dohvatio i vrata: „Toliko od mene."
Kad su se dohvatili Zlatne grede, doktor Vuk je zastao i dobro osmotrio Jovana. Ipak, dete je.
„Otkud ti onaj latinski?" — upitao je sa smeškom.
„Čika Gavrilo me uči: Ad ore ad aureum."
„Iz usta u uvo. Tu je tajna." — zasmejao se doktor Vuk, da su ljudi počeli izlaziti na kapije da vide smejača.
„Čika Vuče, da li moju mati jako boli glava?" — upitao je Jovan tek kada je smeh prošao doktora Vuka.
„Možda, ponekad. Ne znam. Što bi je bolela glava?"
„Što sam prvenac i što se nisam oženio."
Doktor Vuk je sumnjičavo pogledao Jovana: Da li se šali ili je pod utiskom Vladislave Polit?
„Da moju mati boli glava što sam ja neoženjen, ja bih se odmah oženio."
Ipak je pod utiskom.
„Moraš porasti, da bi se oženio." — opomenuo ga je.
„Dobro, kad porastem, oženiću se." — obećao je Jovan.
„Ne možeš se ženiti samo zato što si porastao. Moraš imati devojku koju voliš, koja te voli i koja hoće da se uda za tebe." — rano je počeo da uči o braku i ljubavi, ali kad je počeo, neka zna.
„Ja bih oženio Lenku Polzovićevu, samo ne znam..." — Jovan je bio spremniji nego što je doktor Vuk mogao i pomisliti.
„Samo ne znaš da li tebe i ona voli..." — pokušao je doktor Vuk da završi Jovanovu misao.
„To znam." — nije se Jovan dao zateći: „Samo ne znam da li će ona dotle porasti."
Srećne li dece. — raznežio se doktor Vuk Marinković, i ta nežnost mu je punila dušu. Možda bi mu je i prepunila da ga nije sustigao Jova Kulanac, koji ga je panično u rasvit probudio i kome je jutros pregledao sina, dok je buncao u velikoj vrućici, odredivši terapiju.
„Šta se desilo?" — upitao je.
„Velika muka, doktore." — odvratio je Jova Kumanac: „Moj sin, znaš da mnogo liči na mene.."
„Je li živ?" — pitao je, i sam u panici.
„Živ je. A znaš, mnogo liči na mene."
„Ima li veliku vatru i bunca li još uvek, bez obzira na to što mnogo liči na tebe?"
„Nema vatru, ne bunca, i baš ste dobro primetili da mnogo liči na mene!"
„U čemu je onda nevolja, sem što mnogo liči na tebe?"
„Nevolja je što samo spava. A mnogo liči na mene. Da nije dobio zapaljenje mozga?"
„Ako toliko liči na tebe, ne boj se! Kod tebe nema osnova za zapaljenje!"
Kad je doktor Vuk Marinković pogledao u Jovana, bio je uveren da je ugledao smešak zadovoljstva.
Vrativši se u kuću Jovanovića, Jovan nije hteo da uđe dok se ne otvore svi prozori i još jednom ne provetre sobe.
„Danas smo od Novog Sada napravili najzdravije mesto." — rekao je Jovan majci Mariji, ulazeći u kuću.

25.


Uoči Savindana, u kući Jovanovića, u porodici Pavla i Marije, i među njihovim najbližim prijateljima, vladalo je veliko uzbuđenje.
Uzbuđenje je bilo čas u ushitima, čas u nespokoju, pa opet u oduševljenjima, i opet u usplahirenosti.
Sutra će, na ovaj sveti praznik, u Sabornoj crkvi Svetog Ðorđa, posle velike službe ovom srpskom svetitelju, njihov prvenac Jovan, sa drugom odabranom decom imati svoju prvu oraciju u slavu Svetog Save, zaštitnika srpskog naroda i srpskih škola.
Svi su se usplamtavali i stišavali, bili uskomešani i dirnuti, sem samog Jovana.
„Bože, učini da sve bude dobro!" — rekla je Marija Jovanović, paleći kandilo.
„Mati, zašto palite kandilo?" — upitao je Jovan.
„Zato što je sutra Sveti Sava." — ljutnula se pitanju Marija.
„Mati, to je sutra." — Jovan je ostajao pri svome.
„Bog zna zašto ga palim."
„Mati, a da Vi niste upalili kandilo, da li bi Bog znao da je sutra Sveti Sava?"
„Znao bi, jer to svi Srbi znaju." — kazao je kum Jovan Hadžić.
„Nisam znao da je i Bog Srbin..." — Jovan je sledio kumovu misao na svoj detinji način.
„Sine, Bog je svaki narod." — mučio se Pavle Jovanović da odgovori sinu i da završi ovaj razgovor, kako u neku hulu ne bi otišao: „Sveti Sava je prvi Srbin koji je pristupio pred samog Boga."
„Savindan je srpska slava kad Sveti Sava sedi uz Boga." — potpomagao je Pavla Gavrilo Polzović.
„Čika Gavrilo, hoće li oni onda i ručati zjedno?" — upitao je Jovan.
„Moraju ručati." — umešao se Nika Stojanović: „Slava je!... Da nije Svetog Save, mi Srbi bismo ostali Bogu iza leđa."
„To nije nikako moglo biti." — Jovan nije dao da se razgovor završi.
„A zašto nije moglo biti?" — nastavljao je i Nika.
„To nije moglo biti, jer ja znam da Bog nema leđa..."
„Jovane, dosta, kako se to razgovara sa starijima." — Pavle je pojmio da mora sina ućutkati.
„Ali, tatice, ja tačno znam da Bog nema leđa!" — Jovanu su pošle suze na oči. „Hoćeš batine?"
„Znam, tatice... Mogu li da pokažem?..."
„Šta da pokažeš? Da ti ja ne pokažem..."
„Neka pokaže." — rekao je Gavrilo Polzović: „Batinama se ne može sve objasniti."
Jovan je uzeo stolicu i prineo je zidu na kome je bila ikona Svetog Trojstva. Skinuvši ikonu sa eksera, okrenuo joj je naličnu stranu, na kojoj je bila zalepljena bela hartija.
„Vidite da Bog nema leđa?" — rekao je kroz jecaje.
„Bože, učini da sve bude dobro." — ponovila je Marija, uzevši ikonu da je vrati na svoje mesto.

26.

Otkad se seća da je počeo ići u crkvu, Jovan u nju nikada nije išao sam. Do ovog Savindana, za koji ima oraciju, za koji su se prvo i nacvokotali dok se crkva nije napunila.
Kažu da je prvo bio na rukama majke Marije i tetke Katarine, da je posle bio uz njih na ženskoj strani crkve, gde su i mala deca.
Tek po povratku iz Sentomaša počeo je da stoji uz oca, bojažljivo ponavljajući sve ono što rade i otac i čika Gavrilo Polzović.
Danas je stajao na levoj strani sam, napred do oltara, sa ostalim deklamatorima, odakle se crkva mogla dobro osmatrati, što je on i učinio, osmotrivši i crkvu i sve vernike u njoj, koji i nisu bili toliko bogobojažljivi koliko se činilo.
Ruku na srce, nije samo on osmatrao crkvu, nego su to činili i ostali deklamatori, da ih je pop Ðorđe, približavajući im se, tokom službe, morao i opomenuti, ponavljajući: „Mir! Božiji! Mir Božiji!"
Samo deklamovanje je bilo pod punom pažnjom svih u crkvi, da su se i neki pred tolikim očima i zbunili za tren, pa se uz podršku vratili i do kraja kazali oracije.
On, za koga su se svi bojali, ni za tren nije zastao. Nije ga ni sopstveni eho zbunio, kao da svi za njim ponavljaju:

„I kako mi, s kojim naricanjem
da ih pohvalimo?
— Oni su tropesanci crkovni;
kako obmilovaše svetu trojicu
obželi sav hristijanski narod;
tako i ove naše srpske
prosvetitelje nam prve,
i mi smo ih po dužnosti
s počitovanje milovati:
trojicu svetitelja:
Savu, Arsenija i Maksima.
I ova nam tri naša sveta kralja:
Simeona prvoga, Vladislava
i Stefana Dečanskoga
s Urošem Poslednjim
kano ocem dobre dece
i sinovima svojim srpskim."

Pred crkvom je otac primao čestitanja. A pop Ðorđe relikvije stečene opkladom.
Kad su otišli čestitari, prišao je ocu i po pogledu osetio da nešto nije u redu.
„Za oraciju ti moram čestitati." — rekao je otac.
„Ne morate, ako..." — nije završio, činilo se da će zaplakati.
„Moram, jer je bila odlična." — rekao je: „Ne radujem se, jer moram da te ukorim. U crkvi svako mora da stoji mirno, da gleda preda se i da se Bogu moli, a ne da zvera tamo i amo, kao što si ti danas činio..."
„A kako ste Vi to opazili, kad ste se molili Bogu i gledali preda se, a ja sam bio na sasvim drugoj strani?"
„Tako se ocu ne odgovara." — dočekala je majka Marija sa prekorom.
„Ja sam samo danas video veliko čudo u crkvi, da svi puše — a da niko nema cigara."

27.

Nijednom Srbinu ceo svet nije bio njegov kao njemu, srpskom pesniku Simeonu — Simi Milutinoviću Sarajliji..
I nijedan ga Srbin nije prolazio kao on. Sa svojom mukom teglio je muku celog srpstva.
Na koju se stranu okretao — išao je tamo. Tamo gde je stigao, nalazio je razlog što je tu.
Većeg nesmirnika do njega nema, a posle njega teško će biti.
Kao dete je prvi put u životu bežao od kuge. Posle mu je bilo svejedno od čega se uklanja i ka čemu se nakanio.
Na mnogo mesta su mu pretili da će izgubiti glavu, a on je čuvao samo obraz.
S tim obrazom je izlazio pred najumnije ljude toga doba i kazivao im svoja pevanja o Srbima.
Za Srbe svet nije hteo da čuje, svim drugim svetskim jadima zabavljen, sem srpskim. I umni ljudi su slušali pesnika i samo tako čuli za Srbe. Srbima je pevao: „Braćo Srbi, svi ste moja briga!" I bili su.
I pevao je o Srbima ispod svih srpskih i tuđih horizonata u kojima se našao. Od Beograda da Lajpciga, od Trsta do Odese. Od Cetinja do Vijene.
Dok su njegovu istoriju Srba carevine, kraljevine i kneževine zabranjivale, njega je četvrtog jula 1838. godine, srpska omladina u Budimu, na Orlovom brdu, u rasvit krunisala srebrenim vencem za najvećeg srpskog pesnika.
Sa tim vencem ovenčan, otišao je pred oltar srpske crkve u Budimu i venčao se sa najpismenijom Srpkinjom na glasu, Marijom Popović, lepom Macom.
Ovenčan i oženjen, Sima Sarajlija je krenuo 1839. godine na hodočašće između Srba, od Budima do Beograda. Od mesta do mesta umnožavala mu se slava.
Kada je stigao u Novi Sad, odseo je kod Jovanovića.
Za njega se govorilo da je najveći u Srpstvu, a kad je izašao iz kočija među okupljeni svet pred kapijom kuće Jovanovića, on se malom Jovanu, koji mu je izneo hleb i so dobrodošlice, učinio kao katedrala među ljudima, onako kao što je katedrala među zgradama.
Uzevši hleb i so, i blagosiljajući ponuđeno, Sima Sarajlija je uzviknuo:
„Jošt svog Boga Srb imade mrvu!"
„Podaj, Gospode!" — uzviknuli su okupljeni.
Sima Sarajlija nije uzeo samo hleb i so, nego je u svoje duge i ogromne ručerde Karađorđevog ratnika uzeo i dečaka koji ga je ponudio i s njim u naručju stupio u kuću Jovanovića.
Hteo — ne hteo, a nije ni hteo, mali Jovan nije mogao iz pesnikovog krila.
„Šta najviše voliš jesti?" — pitao je Jovana Sima Sarajlija, posluživši se medom i orasima, zalažući i njega.
„Najslađe volim jesti med sa orasima." — odgovorio je: „Ali ne tako!"
„Nego kako?"
„Volim da uzmem veliku jezgru oraha, pa ga umočim u med i onda ga oližem. Pa ga opet umočim u med... I tako dok mati ne kaže dosta je!"
„Umeš ti da uživaš."
Obradovan gostu iz koga mu se i kuća novosadskih gostiju napunila, Pavle Jovanović je izneo najbolje senatorsko vino. Sipao ga je u čaše, govoreći: „Nadam se da nije ciknulo."
Jovan je prislonio uvo na čašu u ruci Sime Sarajlije:
„Šta radiš to, čapkune jedan?" — pripretio je Pavle blago, mileći mu se što je dečak u krilu takvog gosta.
„Čekam da čujem kako će vino da cikne."
Sima Sarajlija je poljubio dečaka u teme, pa probao vino.
„Ja nisam ništa čuo." — rekao je Jovan.
„Zar ambrozija da cikne?" — kazao je Sima Sarajlija: „Sa ovakvim vinom se među grčkim bogovima nazdravljalo!"
„Kako ste, naša najsjajnija zvezdo iznad našeg Parnasa?" — odvažio se da počne razgovor Jovan Hadžić, uveren da samo on može ravnopravno sa Simom Sarajlijom razgovarati.
„Ja sam najzlosretniji Srbin u ovom svijetu i ovom vremenu, jer sam sve srpsko uzeo na glavu i na dušu... Sad mi je glava otežala, a dušu teško i konji u kočijama vuku kad po svijetu odim..." — odgovarao je Sima Sarajlija, izazivajući saučestvujuće uzdahe.
„Nemojte tako, Vi, koji ste svojim glasom sve nas natpevali." — nastavljao je Jovan Hadžić.
Na ovo su ga svi prisutni gledali pomalo u čudu, jer on ovako nikad nije govorio i nikad nikome nije dao ni na svoju visinu.
Gavrilo Polzović se smeškao podsmešljivo, pa je, videći ga, Jovan iz Sarajlijinog krila mu namignuo.
„Amice, ja mislim i govorim stalno, udavljena je darovitost u meni." — Sima Sarajlija je na vrhu slave pokazivao skromnost, jer je baš ta skromnost još više uzvisivala slavu.
Sjaj zalazećeg sunca je čudesno osvetlio sobu. Zrake su se prelamale u dignutim čašama.
„O Gospode, kako si to samo udesio da u Srpstvu sunce na zapadu najbožanstvenije seda..." — uzviknuo je Sima Sarajlija, nazdravljajući tako samom Bogu.
„Ja bih voleo da vidim tu stolicu."
„Kakvu stolicu, junačino?" — Sima mu se radovao.
„Tu stolicu na koju sunce seda." — odgovorio je Jovan.
„Hvala Ti, Gospode, i za ovakvo dete!"
Zahvalan detetu bio je i Jovan Hadžić, da se pribere kako bi nastavio razgovor:
„Čestnejši, kako je bilo kod Getea, kod našeg patrijarha pesništva?"
„Uverio sam ga da je istinska bezazlenost i srčanost svojstvena našem narodu."
„Od svih Srba, niko mu drugi to ne bi mogao reći."
„Rekao mi je da naš narod peva kao Homer... On je već napisao da naš Kraljević Marko kao junak stoji uz grčkog Herakla i persijanskog Rustema... Samo ne shvata kako to može da živi trista godina i da skoro toliko jaše istog konja... Uverio sam ga da kod Srba i to može."
Svi su se nasmejali, veoma srećno. I zbog Getea. I zbog Kraljevića Marka. I zbog Srba kod kojih to samo može.
„Gete je za moju Srbijanku napisao predgovor, u kome veli da će vreme pokazati kako je Karađorđe potomak samog Kraljevića Marka."
Dalji razgovor je prekinula vika sa ulice.
Srpska omladina Novog Sada u prvom sutonu je napravila bakljadu Hlebarskim sokakom za vencem već ovenčanog prvog pesnika Srpstva.
„Vi ste naše sunce." — nameštao je Pavle Jovanović stolicu uz otvoren prozor: „Sedite ovde, da Vas svi Srbi pozdrave, što je najveća čast ovog doma."
„Izgleda da je to ta stolica!" — rekao je u pošalici Sima Sarajlija, ne ispuštajući malog Jovana, kao da želi da sa njim podeli ili uveliča ovo dirljivo slavlje.
Dok su bakljonoše nailazile, napunili su se i ostali ulični prozori kuće Jovanovića licima najznamenitijih Novosađanina.
„Vodi ih jedan moj štićenik gimnazist." — rekao je Jovan Hadžić, ističući posredno svoje zasluge za slavlje.
„Kako je ime tom gimnazisti?" — upitao je Sarajlija.
„Svetozar Miletić." — odgovorio je Hadžić.
„U njemu raste veliki Srbin!"
Dok su bakljonoše klicale pesniku Simi Sarajliji i vascelom srpskom rodu, on im je odgovarao ponavljajući jedno te isto:
„O istino, krasnom svemu duše!"
Bakljonoše su prolazile, po Božijem redu, triput. Tako se završilo slavno.
Sedeći u pesnikovom krilu, i sam srećno odmahujući, mali Jovan je osetio kako mu se vlaži potiljak od pesnikovih suza.
„Pogledaj, Jovane, koliko je zvezda na nebu." — Sima Sarajlija je hteo da zabašuri suze, brišući dečakov potiljak.
,Ja sad znam šta su zvezde." — rekao je Jovan.
„Reci meni, da i ja znam." — kazao je Sima.
„To svako veče sveci prave Bogu bakljadu."
Sutradan je i srpski pesnik Simeon Sima Milutinović Sarajlija, započinjući uvek putovanje sa izgrevom sunca, nije hteo da pođe dok se ne oprosti sa malim Jovanom, koji je još spavao.
Nije dao da ga bude, već je na prstima ušao u sobu u kojoj je Jovan spavao u mirisu jabuka u ovećim korpama.
Sima Sarajlija je došao do kreveta i, kleknuvši i prvo pogledavši gore i prekrstivši se, poljubio Jovana u čelo, rekavši glasno, da i Bog čuje:
„Da Bog da bio pjesnik." Na Simin glas, jak i kad je najtiši, Jovan se probudio.
„Šta ste rekli?"
„Hoćeš li mi dati jabuku za usput?" — upitao je. „A što ne uzmete?”
„Ne znam koju ću!”
„Uzmite najveću, to znam!”
„Zbogom, pa budi dobar!" — Sima ga je ponovo poljubio u čelo.
„Zbogom, pa budite i Vi!"