Beležnica profesora Miškovića

Roman o tajnama oko nas i ljudima koji su s njima povezani.
Ponekad nas splet okolnosti navede na put za koji ni slutili nismo kuda će nas odvesti.
To će se dogoditi novinaru beogradskog lista Argument Bošku Stevanoviću kad u proleće 2002. godine dobije zadatak da napiše tekst o naučnoj ostavštini preminulog srpskog etnologa Arsenija Miškovića. Umesto očekivano dosadnog razgovora s udovicom Mišković, ženom u godinama koja čeka poslednje životno putovanje, on će se susresti sa serijom misterioznih i naučno neobjašnjivih događaja o kojima nije ni sanjao da su mogući, a kamoli da su se odigrali i da još uvek traju u Srbiji.
Ti događaji čine sadržaj jedne male beležnice sa crnim koricama, koju će udovica Mišković pokloniti novinaru Stevanoviću. Ono što tamo piše godinama opseda neke ljude iz inostranstva – Beča, Londona, Moskve... i jednog gradića u Arizoni – a na kraju pokreće i lavinu čudnih događaja koji porodicu i prijatelje beogradskog novinara Boška Stevanovića dovode u životnu opasnost...

I

Beogradski novinar Boško Stevanović pridigao se u polusnu i seo na rub kreveta. Imao je osećaj da se soba okreće oko njega. Mešali su se glasovi ulice i zvuk telefona. Prethodnu noć proveo je sa svojom devojkom Jelenom i njihovim društvom na jednom od splavova smeštenih uzvodno od Brankovog mosta. Slavili su Jelenin rođendan. Boško je ponovo napravio grešku i pomešao nekoliko vrsta pića.
Imao je osećaj da mu se glava raspada. Telefon je i dalje besomučno zvonio. Nesigurnim korakom, oslanjajući se na zid, došao je do telefonskog aparata, starog Pupinovog modela, i podigao slušalicu. Uspeo je samo da razabere glas svoje majke Dragice. Promrmljao je da ima mnogo posla i spustio slušalicu.
S desne strane komode na kojoj se nalazio telefon stajala je mala kožna fotelja, ručni rad Boškovog oca Velizara Velje Stevanovića, penzionisanog policijskog inspektora. Boško se svalio u fotelju - presvučenu tamnom, smeđom kožom, ispucalom na nekoliko mesta - naslonio glavu na zid i pokušao da uspostavi kontakt sa stvarnošću. Bilo mu je jasno da ga je majka probudila zato što je znala da u deset i trideset ima redakcijski sastanak. To je pisalo na malom žutom papiru, podvučenom pod magnet na vratima frižidera. U glavi je i dalje osećao nepodnošljiv pritisak. Znao je da postoji samo jedan način da se sabere - hladan tuš.
Otišao je u kupatilo. Nekoliko trenutaka kasnije, mlaz hladne vode zapljusnuo mu je telo. Organizam je reagovao snažnim zatezanjem mišića, a potom drhtanjem. Osećao je kako mu krv ubrzano struji. Potom se obrijao. Dok je trajala ta dosadna radnja, Boško je nekoliko puta zaključio da izgleda loše. Ogromni crni podočnjaci i bledilo u licu bili su nepobitan dokaz burne i neprospavane noći.
U redakciji je vladala uobičajena atmosfera. Miris kafe i dim prvih cigareta mešali su se u vazduhu.
Milice, molim te, naruči mi duplu kafu i kiselu vodu. Glava me boli, hoću da umrem - rekao je Boško sekretarici redakcije, ulazeći u malu prostoriju koja je od glavnog redakcijskog prostora bila odvojena pregradom od stakla i tamnosmeđeg metala. Krajičkom oka je u uglu sobe, naspram Milice, registrovao nepoznatu ženu u crnom kompletu, sa velikom kožnom torbom u krilu. Gledala je u pod.
Nije valjda da si se napio prošle noći? - upitala je Milica začuđeno, znajući da Boško jedini od novinara Argumenta retko i vrlo malo konzumira alkohol.
Nemoj ništa da me pitaš - odgovorio je i ušao u veliku sobu, takozvani desk redakcije, gde je već sedelo nekoliko njegovih kolega. Poželeo im je dobar dan, ali to kod prisutnih nije izazvalo nikakvu reakciju, svi su ćutali i čitali novine. Samo je Mile, šef ekonomske rubrike, čovek sa dva bajpasa, čirom u stomaku i potpisanim rešenjem za penziju - u koju mu se nije išlo jer je govorio da će umreti deset dana posle penzionisanja - podigao glavu, pogledao Boška i mahnuo rukom u znak pozdrava.
U vazduhu su lebdeli oblaci duvanskog dima. Preko ekrana portabl televizora, postavljenog unutar velikog prozorskog okna, defilovali su kadrovi neke putopisne reportaže: duga peščana plaža, s bujnim zelenilom u pozadini i nebom koje se na horizontu spuštalo u plavetnilo mora. Kako bi bilo lepo izgubiti se iz ovog sivila i otići tamo na nekoliko dana. U stvari, ja bih u takvom ambijentu mogao da živim do kraja života - razmišljao je Boško ne skidajući pogled s televizora.
U sledećih desetak rninuta u prostoriju deska ušlo je još nekoliko urednika i novinara. Sastanak proširenog kolegijuma kasnio je dvadesetak minuta, čekao se dolazak Dušana Milišića, glavnog urednika Argumenta.
Kad su se neki već ponadali da Dule, kako su ga zvali, neće ni doći, on se pojavio na vratima. Po izrazu lica videlo se da nije dobre volje, a to je uvek značilo da će sutrašnji broj lista biti interesantniji nego inače. Dušan je bio od onih kojima su lični problemi bili najbolji podsticaj za rad. Tražio je u takvim trenucima od urednika i novinara ono što mu nije padalo na pamet kad je bio dobro raspoložen. To je, po pravilu, listu donosilo kvalitet.
Boško, izađi napolje i vidi šta hoće ona žena što sedi kod Milice. Kaže da se dogovorila nešto s onom sluđenom Majom koja se, naravno, neće pojaviti do dva po podne. Hajde, molim te - bilo je prvo što je Dušan izgovorio, zauzevši za stolom mesto do vrata.
Na vratima se Boško umalo sudario sa kafe-kuvaricom. Uzeo je sa tacne jednu od dvanaest kafa, jer ona naručena preko Milice nije stigla. Kad ga je videla s kafom, Milica je stavila ruku preko usta i zatvorila oči.
Boško, izvini. Ja sam potpuno smetnula s uma onu kafu. Molim te, izvini.
Nije važno - rekao je i okrenuo se ženi koju je video prilikom dolaska. Imala je krupne crne oči. Čakni duboke bore nisu mogle prikriti da je to lice, ne tako davno, bilo lepo, čak izuzetno lepo.
U sledećih nekoliko minuta Boško je saznao da se žena zove Milanka, da je iz okoline Šapca, da nema posao, da teško živi i da je na pravdi boga otpuštena s posla. Uobičajena priča za Srbiju u tranziciji.
Slušao je sklopljenih ruku, dok mu je s desne strane dopiralo Miličino coktanje, prožeto uzdasima. Žena u crnom širila je svoju priču detaljima vezanim za svoje dve kćerke. Oči su joj bile pune suza koje, začudo, nije brisala. Samo bi s vremena na vreme zatvorila oči, posle čega bi se nekoliko krupnih suza skotrljalo niz lice - i nastavila s pričom. Govorila je da ona nije važna, da je njen život ionako promašen ali da će uraditi sve što može kako bi svoje dve devojčice zaštitila od najsurovijih udara života. Naivno je verovala da će priča o nepravednom otpuštanju s posla, objavljena u novinama, nekoga ganuti, da će promeniti negativan tok događaja u njenom životu.
Naviknut na slične situacije, Boško je ćutao čekajući da Milanka priču privede kraju. Kad je završila, okrenuo se prema Milici u nameri da uzme list papira i olovku, da zapiše osnovne podatke na kojima će počivati tekst. U tom trenutku, na ulaznim vratima redakcije pojavila se pripravnica Maja.
Jao, Milanka, molim vas, oprostite. Ja sam potpuno zaboravila da smo za danas dogovorile Vaš dolazak u Beograd. Tek kada sam jutros otvorila rokovnik shvatila sam da ste Vi već u Beogradu. Nemojte da se ljutite, sada ćemo nas dve lepo da sednemo i napravimo ono što treba. A šta ti, Boško, radiš ovde? Ti si umesto mene hteo da napraviš tekst? Boki, pa ti si srce, daj da te poljubim - izgovorila je mlada novinarka u jednom dahu.
Očiju punih nade, Milanka je nemo gledala u Maju. Boško je ustao, pružio ruku ženi s velikom kožnom torbom u krilu i, ne pogledavši Maju, vratio se u sobu u kojoj je glavni i odgovorni urednik držao sastanak. Jedina novost, u odnosu na ostale sastanke proširenog kolegijuma, bila je razrada ideje o uvođenju dodatka koji bi, svake subote, obrađivao samo teme iz oblasti kriminala. Na samom kraju, pre nego što je pošao prema svojoj kancelariji, Dušan se okrenuo prema Bošku.
Pre mesec dana umro je profesor Arsenije Mišković, naš poznati etnolog. Zvala me je jutros njegova supruga. Živi sama i molila je da joj pomognemo oko profesorove zaostavštine. Njena želja je da to neko preuzme, a ni sama ne zna koja je institucija za to najpogodnija. Otiđi do nje, napravi rubriku o profesoru i njegovom radu i u naslovu izvuci njenu ponudu. Valjda će se neko javiti. Broj telefona je kod Milice. Samo što je šef napustio desk, Boško je snažno udario nogom u jednu napola izvučenu fioku. Otvorile su se dve druge iz kojih je na pod izletelo nekoliko papira i konzerva paštete, ostavljena tu ko zna kada. Baš kada se ponadao da će ga prebaciti na kolosek važnijih događanja, posle jedne interesantne političke priče koju je uradio i objavio pre nekoliko dana, Boško je ponovo dobio zaduženje koje mu je, tako je mislio, zatvaralo vrata svakom napredovanju unutar Argumenta.
Šta sam ja bogu skrivio da u ovoj redakciji uvek dobijam da radim ovakve i slične gluposti? - zapitao se gledajući kroz prozor.
Tada, sa trideset i nešto godina, Boško Stevanović, novinar lista Argument, nije mogao ni da nasluti u kojoj meri će zadatak koji je upravo dobio promeniti njegov život i da će taj, po svemu rutinski novinarski posao, jednu mirnu, gotovo monotonu životnu svakodnevicu pretvoriti u niz nesvakidašnjih i uzbudljivih događaja.
Tog sunčanog aprilskog jutra koje je Beograd dočekao okupan kišom, u Boškov život ušla je serija tajni za koje nije ni slutio da postoje na ovom svetu, kamoli u Srbiji.
Ljut na sebe, na posao o kojem je nekada maštao i voleo ga, na glavnog urednika i celu redakciju, Boško je oko petnaest časova, nogu pred nogu hodao Bulevarom u pravcu svoje zgrade na Zvezdari. Punih osam godina je novinar Argumenta i isto toliko vremena sanja da se negde sretne sa onom slikom novinarstva koja ga je i dovela u tu profesiju. Diplomirao je jugoslovensku književnost ali nikada nije ni pomislio da kao nastavnik, u nekoj srednjoj školi, objašnjava deci šta je to postmodernizam. Na trećoj godini fakulteta počeo je da radi kao saradnik u nekim beogradskim redakcijama, dolazio je u dodir i sa radijskim
novinarstvom, ali samo je pisanje bilo ono što je shvatao kao pravo novinarstvo. Mislio je da će jednog dana postati ugledno pero, da će putovati po Srbiji i svetu, raditi intervjue s političarima i, uopšte, poznatim ljudima, pisati uvodnike... Vreme je prolazilo, a Boško Stevanović je sve dublje tonuo u sivilo perifernih redakcijskih poslova. Dan koji je odmicao i novo zaduženje dobijeno od glavnog urednika skoro su ga dotukli.
Bezvoljan, umoran i nenaspavan, jedva je dočekao da uđe u svoju sobu. Spustio je roletne, zamolio majku, koja je u međuvremenu došla s posla, da ga ne budi bez obzira na to ko zove, legao obučen i zaspao istog trenutka.

II

Oblaci boje olova lebdeli su iznad Ibra, menjali oblike i lagano se premeštali nad kanjonom kojim se probijala reka nabujala od prolećnih kiša. Dan je bio neobično lep za to doba godine, mada je u senovitim uvalama i dubokim jarcima još uvek bilo snega i leda. Odozgo, s brda, videlo se daleko po Srbiji. Veliko jato vrana preletelo je kanjon i nestalo u bleštavilu sunca, iza visokih kamenih zidina.
Dragoljub Ilić stajao je nekoliko metara od tri male vatre, raspoređene u obliku trougla. Između njih, od svake udaljen desetak metara, bio je poboden drveni krst, ne viši od jednog metra. Starac je nemo posmatrao kako se vatre razgorevaju. Svakih nekoliko minuta krstio se lagano, gotovo usporeno, i s monaškim mirom gledao u krst.
Vetar je duvao slabije nego inače, ali su i ti blagi, povremeni drhtaji vazduha razbuktavali plamene jezike. Na tvrđavi je vladao mir. Tek poneki ptičji glas i tiho, monotono javljanje zrikavaca. S vremena na vreme vetar bi zafijukao kroz pukotine na zidinama od sivog kamena.
Svake godine u ovo doba, na isti dan, Dragoljub Ilić, sada već sedamdesetogodišnjak, penjao se strmom i zaraslom stazom do davno napuštenog srednjovekovnog grada Magliča. Usput bi prikupio naramak granja koje bi, po dolasku na tvrđavu, razmeštao na tri mesta. Zatim bi odlazio do samo njemu znanog udubljenja u jednom od zidova, izvlačio otuda drveni krst, pobadao ga između granja a potom palio vatre. I tako već pedeset godina. To mu je ostalo u amanet od pokojnog dede Vujadina.
Zapamtio je Dragoljub kako je njegov otac ušao u malu odvojenu sobu gde su sedele žene i pozvao ga. Prešli su tada u odaju u kojoj su bila dva kreveta. Na jednom od njih ležao je deda Vujadin. Otac je priveo sina krevetu i izašao iz sobe. Vujadin je neko vreme ćutao a onda zatvorio oči, uzeo Dragoljubovu desnu ruku i upitao ga seća li se šta su njih dvojica protekle dve godine, u proleće i jesen, radili na tvrđavi. Dragoljub je samo klimnuo glavom, predosećajući da se bliži kraj čoveku koga je beskrajno voleo.
Sigurno se sećaš svega, i reči molitve? - upitao je Vujadin.
Sećam se svakog detalja - odgovorio je suvonjavi mladić i dalje nepomično stojeći pored kreveta.
Meni je vreme umirati. Naša porodica od davnina ima obavezu da na Magliču, u dane koji su ti poznati, dva puta godišnje uradi ono što smo nas dvojica zajedno činili prošle i pretprošle godine. To je radio moj deda, to sam radio ja poslednjih šezdeset i nešto godina, a sada je red na tebe. Određenog dana vatre se moraju zapaliti i krst se mora pobosti. U slučaju da se to ne dogodi, ceo ovaj kraj, a najpre našu porodicu i selo, pogodiće velika nesreća. Taj posao uvek mora da uradi isti čovek. Nemoj da se plašiš ni bolesti ni nesreće. Šta god se događalo, ti ćeš uvek imati snage da se popneš na Maglič i zapališ vatre. Ima neka sila koja o tome vodi računa - rekao je Vujadin i napravio pauzu.
Dragoljub je kao opčinjen posmatrao lice starca koji je s vremena na vreme otvarao oči i gledao iznad sebe.
Ono što ne znaš - nastavio je starac, sada već potpuno iscrpljen - a to zna svega nekoliko starijih ljudi u celom kraju, i red je da znaš i ti, jednom godišnje, u noći uoči Petrovdana, na Magliču se odigrava bitka koja se može čuti ali se ne može videti. Ja sam se, misleći da je to samo prazno verovanje, jednom odvažio da te noći odem na tvrđavu i gorko sam se pokajao. Tebe molim da to ne pokušavaš. Opasno je, vrlo opasno. Znao sam jednog mladića koji tu noć na Magliču nije preživeo. Nikada se odozgo nije vratio, a telo mu nisu pronašli. Ako ti znatiželja ipak bude jača od pameti, obavezno u džepu ponesi nekoliko zrna tamjana, zapali ih čim mine ponoć i stani kod onog udubljenja gde ostavljam krst. Inače, taj krst menjaj svake tri godine i pravi ga od grabovine.
Bilo je to poslednje što je Vujadin izustio. Pustio je Dragoljubovu ruku, prekrstio svoje ruke na grudima i snažno izdahnuo.
Mnoge događaje koji su usledili Dragoljub nije umeo da objasni. Već sledeće godine, s prvim danima proleća, kad su pašnjaci ozeleneli a šljivici pobeleli od ranih cvetova, Dragoljubu je naglo pozlilo. Osećao je bol u grudima, kašljao je i sve više slabio. „Grudobolja, nema mu spasa“, govorili su u selu. Jedne noći čuo je oca i majku kako, misleći da spava, razgovaraju o njegovoj sahrani. Majka je tiho plakala dok je otac kršeći ruke nemo gledao u ognjište.
Uprkos bolovima i velikoj iznemoglosti, te noći Dragoljub se setio da za tri dana dolazi ono vreme kad se na magličkoj tvrđavi pale vatre. Nije imao snage da ustane iz kreveta, kamoli da izađe iz kuće, i počeo je da se trese misleći na poslednje dedine reči. Zar će on prekinuti vekovnu tradiciju? Šta će se posle toga dogoditi s njegovima i sa celim selom? Kakvo će se to zlo spustiti niz sablasne zidine Magliča? Počeo je da drhti, ali to nije potrajalo dugo i on je osetio neku toplinu koja je dolazila od nogu. Telo je prestalo da se trese a blaženi mir prodirao je u svaki delić njegovog mladog tela. Pomislio je da smrt dolazi na taj način. Posle samo nekoliko minuta zaspao je čvrstim snom. Otac je upalio sveću i prišao bojeći se da mu je sin mrtav, ali košulja na mladićevim grudima ravnomerno se podizala i spuštala.
Ono što se dogodilo s prvim zracima sunca, roditelji su pripisali jedino božjoj milosti.
Dragoljub je otvorio oči i okrenuo se prema malom prozoru kroz koji se probijalo sunce. Lice mu je bilo rumeno, bez ijednog traga one sive, mrtvačke boje. Nasred sobe stajala je njegova majka Stanija, ne nalazeći snage da išta kaže. Kad se Dragoljub nasmešio i zatražio parče hleba, iz majčinih grudi otelo se nešto što je ličilo na uzdah i slabašan krik.
Još istog dana, oko podneva, Dragoljub je sedeo na panju ispred kuće. Pojeo je dve crvene jabuke izvađene iz trapa, obišao voćnjak, ručao i posle toga odspavao do prvog sumraka. Kad se probudio osetio je neobičnu snagu u telu i znao da mu je ona čudna moć, koju je deda Vujadin spomenuo na samrti, spasla život i da će kroz dva dana biti dovoljno zdrav da zapali vatre na tvrđavi.
Kada je sutradan prošao kroz selo, narod se krišom krstio, a sveštenik Mihajlo je naložio crkvenjaku da se sledećih sedam dana svakog jutra oglašavaju zvona seoske crkve.

Nekoliko godina kasnije, u vreme jesenjeg odlaska na Maglič, danima je padala kiša. Ne znajući šta ga čeka, ali beskrajno verujući u ono što mu je sačuvalo život, Dragoljub je prešao Ibar i mokar do kože krenuo uskom stazom prema tvrđavi. Uzimao je mokro granje za potpalu trudeći se da ne razmišlja o onome što će se dogoditi. Kako je prilazio zidinama, kiša je slabila a prolaz ispod kamenog svoda uveo ga je u prostor gde je sve bilo suvo. Unutar zidina Magliča nije pala ni kap kiše iako su iznad i oko tvrđave visile ogromne kišne zavese. Kao da je sve bilo optočeno vodenim zidovima. Nisu se videli ni Ibar, ni okolna brda, ni planine u daljini. Unutar tvrđave, verovao je Dragoljub, vladala je sila koja ga je sačuvala od smrti, ista ona beskrajna snaga o kojoj deda Vujadin nije znao ništa, osim da postoji.
U toj čudesnoj i za čoveka potpuno neobjašnjivoj situaciji, sred male oaze zaštićene od olujnog vetra i kiše koja je okolo lila kao da je neko ogromnom sabljom razrezao nebo - Dragoljub Ilić je na zemlju stavio tri potpale, rasporedio odozgo ono mokro granje i upalio vatre bez ikakve muke, kao da pali slamu. Potom je uzeo krst, pobo ga u sredinu i započeo molitvu.

Isto, samo bez kiše, bilo je i te 2002. godine.
Po obavljenom poslu, Dragoljub je vratio krst i laganim korakom krenuo prema dolini. Negde na sredini staze, na proširenju gde je vreme pre koju godinu oborilo drvo, starac je seo i zapalio cigaretu. Dugo je sedeo nepomičan, odbacujući kolutove plavičastog dima i gledajući u daljinu. Pogled mu se odmarao na brežuljcima tek dodirnutim prvim prolećem. Tišinu su narušavali samo cvrkut ptica i šum vetra u krošnjama. Dole u dolini kovitlao se Ibar, moćan i nabujao kao svakog proleća. Voda je nosila otkinuto granje i panjeve pokupljene sa obrušenih obala.
Samo za vreme Drugog svetskog rata Dragoljub Ilić je napustio ovaj kraj, i to nakratko. Njegova porodica je, bežeći od nadolazeće smrti, otišla u okolinu Kruševca. Tamo su ostali nepuna dva meseca. Ukoliko se izuzmu ta dva meseca, Ilić je čitav život proveo u okolini Magliča i nikada zbog toga nije zažalio. - Ima ljudi kojima nije suđeno da putuju - govorio je kad bi ga deca pitala zbog čega nikada nije pokazao želju
da nekud ode, da vidi svet, odmori malo. - A što se odmora tiče - dodavao je Dragoljub - odmaraću se kad umrem.

III

Penzionisani policijski inspektor Velizar Velja Stevanović ispio je poslednji gutljaj popodnevne kafe, razvukao produžni kabel, priključio bušilicu i popeo se na male metalne merdevine, koje je pridržavala njegova supruga Dragica. Na fotelji je stajala slika koju je Velja nameravao da okači - Vojvođanska polja, ulje na platnu, nepoznatog autora.
Nekoliko sekundi nakon što je burgija udarila u zid, Boško je u susednoj sobi skočio s kreveta, naglo se probudivši. Trebalo mu je skoro pola minuta da shvati gde se nalazi i šta se događa, ali mu nije bilo jasno da li je jutro ili kasno popodne. Podigao je roletnu. S oreolima crvenila na nebu, Sunce je tonulo u sremske ravnice. Otvorio je prozor i duboko udahnuo svež vazduh. Zvuk bušilice i dalje je tresao čitavu zgradu, bar je Boško imao takav utisak. Krenuo je da od majke zatraži kafu i ubrzo shvatio da njegovi roditelji - a ne neko iz komšiluka, kao što je mislio - stoje iza buke koja ga je probudila.
Ćale, bre, moraš li baš sada da kačiš tu sliku? - upitao je šireći ruke.
A moraš li ti baš sada da spavaš? Ko normalan spava u ovo doba? - uzvratio je Velja, menjajući burgiju. Znajući Veljinu narav, Boško se bez reči vratio u sobu i seo na krevet. Tu nikakva rasprava ni ubeđivanje nisu mogli da pomognu. Bušilica se čula još neko vreme, a onda je sve utihnulo. Posle desetak minuta na vratima Boškove sobe čulo se kucanje. Prostoriju je ubrzo ispunio miris kafe koju mu je donela majka.
Izvini što smo te probudili. Ja sam mu govorila da sliku okačimo ili večeras ili sutra pre podne, ali nije vredelo. Znaš ti kakav je naš Velja.
Boško je ćutao dok ga je majka milovala po kosi. Osećala je da njegovo loše raspoloženje nije samo posledica prekinutog sna. Znala je Dragica da je njen Boško sve nezadovoljniji poslom koji radi, da je njegova dugogodišnja veza s Jelenom često u krizi i da je on svoj život drugačije zamišljao. Nije imala ni moći ni načina da mu pomogne. Čitav radni vek provela je u kiosku za prodaju novina, a njen suprug je svaki razgovor u vezi sa Boškom prekidao uz napomenu da je na vreme govorio kako bi sve bilo drugačije da je sin krenuo njegovim stopama. - Da je hteo u policiju, tu bih mogao da mu pomognem. Ali jok, dečko bi da bude novinar - govorio je Velja.
Bez obzira na svu odbojnost prema onome što je trebalo da uradi, Boško je uzeo notes sa telefonskim brojevima i nazvao udovicu profesora Miškovića. Planirao je da ugovori sastanak s njom za sutra. Telefon je zvonio dugo i kad je već hteo da spusti slušalicu, s druge strane je začuo glas koji je zvučao mlađe nego što je očekivao. Ipak, bila je to gospođa Mišković.
Izvinite što sam se malo zbunio, učinilo mi se da sam dobio pogrešan broj. Zovem iz Argumenta, povodom razgovora koji ste imali s mojim glavnim urednikom - rekao je Boško i dalje začuđen zbog boje glasa svoje sagovornice.
Ne morate da se izvinjavate, jasno mi je da zvučim kao devojčica. Mnogi se zbune ali šta da radim, Bog mi je dao takav glas.
Posle nekoliko uobičajenih rečenica o zdravlju i vremenu, Boško je upitao gospođu Mišković kad može da navrati i predložio da to bude sledećeg dana, u koje god doba. Obradovao se kad je čuo da ona narednog jutra putuje kod rodbine u Kruševac i da će tamo ostati najmanje deset dana. Poverovao je da će na taj način izbeći zadatak kojem se nije radovao, ali onda mu je do svesti došlo ono što mu je šef rekao negde oko podneva - razgovor s Jelisavetom Mišković treba da se obavi u toku dana, jer je objavljivanje planirano za prekosutra.
Gospođo Mišković, ja prosto ne znam šta sada da radimo, pošto sam dobio zadatak da taj razgovor obavimo što pre. Kasno mi je da čekam da se vratite iz Kruševca - bio je iskren.
Ako je tako, Vi lepo sedite u kola ili u gradski prevoz i odmah dođite kod mene - odgovorila je gospođa Mišković.
Drugog rešenja nije bilo. Uzeo je diktafon, obukao se, prebacio torbu preko ramena i krenuo u grad. Jelisaveta Mišković je stanovala na Dorćolu, u jednoj kratkoj ulici koja je vertikalno izlazila na Ulicu Cara Dušana.
Bila je sitna žena, svetlih očiju i kose vezane u rep. Svoje godine, a imala ih je sedamdeset, nosila je izvanredno. U toku večeri, kroz razgovor, Boško je saznao da gospođa Jelisaveta svakog jutra bar trideset minuta vežba pored otvorenog prozora, čak i zimi; da posle ručka šeta nekoliko kilometara, povremeno vozi bicikl, pije mešavinu ruskog i zelenog čaja i meditira pred spavanje.
Nameravam da živim bar devedeset godina. Hoću da vidim kako se uspravlja veliki ruski medved. Ja verujem da će se to dogoditi, moja sestra živi u Rusiji i ubeđuje me u tu neminovnost. Znate, ja sam veliki rusofil - ponovila je Jelisaveta nekoliko puta te večeri.
Razgovor se za Boška pretvorio u prijatno druženje sa vitalnom staricom iza koje su bile decenije zanimljivog i vrlo osmišljenog života. Kada nije putovala po Srbiji sa svojim petnaest godina starijim suprugom, Jelisaveta je pisala pesme, obilazila fruškogorske manastire, pecala ribu na Dunavu... Bar dva meseca godišnje provodila je u Rusiji, kod svoje mlađe sestre Jovanke, udovice pokojnog Viktora Semjonoviča, inženjera Državnog projektnog biroa SSSR-a. Jovanka se s Viktorom upoznala u Beogradu, 1970. godine. Beše završila arhitekturu, ali je po dolasku u Moskvu taj posao radila samo nekoliko godina. Sa Viktorom je dobila dvoje dece, Ljudmilu i Vladimira, odustala je od karijere i posvetila se porodici.
O svemu tome Jelisaveta Mišković pričala je Bošku izuzetnim pripovedačkim talentom - ostavljala je pojedine delove svojih priča nedorečenim, ali tako što bi slušaoca navela da postavlja pitanja i time, potpuno nesvesno, postane aktivan sagovornik.
Najmanje su razgovarali o profesoru Arseniju Miškoviću, etnologu, velikom zaljubljeniku u prirodu Srbije i običaje njenih stanovnika. Za sobom je ostavio zbirku vrednih predmeta na koje je nailazio u radu dugom pet decenija i zapise o životu i običajima kojih više nema ili su u nekim delovima Srbije živeli samo u naznakama, kao odsjaj prošlosti koji tek nagoveštava ono što je hod vremena uspeo da izbriše i obesmisli. Jelisaveta je sve to želela da ostavi državi - nekom muzeju, zavodu ili institutu. Samo da bi bilo od koristi, da ne bi čamilo po drvenim sanducima i fasciklama u jednoj od soba njihovog stana na Dorćolu.
Stari zidni sat, marke hofermajer, napravljen krajem devetnaestog veka u Beču, otkucao je jedanaest puta kad se Boško spremao da krene kući. Imao je jednu osrednju priču, obavljen zadatak i lično zadovoljstvo što je upoznao ženu čija ga je energija postidela. - Ona sa sedamdeset godina ima više životnih planova od mene - ponovio je nekoliko puta u sebi, gledajući i slušajući gospođu Mišković kako s velikim žarom u očima i uzbuđenjem u glasu priča da će na leto učestvovati u đerdapskom takmičenju hvatanja somova na bućkalo, a posle toga, na jesen, krenuti kod sestre u Rusiju da tamo, u jednoj dači u Podmoskovlju, podignutoj na rubu brezove šume, okružena snegom i velikom sestrinom porodicom, dočeka Novu godinu.
Zahvalio je gospođi Mišković na čaju, divnoj suvoj piti i razgovoru u kojem je uživao, ali kada je krenuo, ona ga je zamolila da sačeka jer ima za njega nešto što bi ga moglo zainteresovati. Vratila se iz susedne sobe noseći prašnjavu beležnicu debelih crnih korica.
Ovo poklanjam Vama lično. Molim Vas samo da budete pažljivi. Ono što budete pročitali nemojte lako odbaciti ali ni primiti k srcu. Radeći svoj posao, koji je neizmerno voleo, moj suprug je nailazio na priče koje naučno i racionalno nije moguće objasniti. Nije ih istraživao i prema njima se odnosio s ironijom, ali je ipak imao potrebu da ih zapiše. Ova beležnica je tako nastala - rekla je Jelisaveta.
Pretpostavljam da su to zapisi narodnih predanja o vilama, duhovima i vidovnjacima - uzvratio je Boško uzimajući crnu beležnicu.
-Ne. Ovo je nešto drugo. Videćete. Ali Vas još jednom molim da tome ne dajete veliki značaj. Vi ste novinar i zato će Vas ovo što je unutra dodatno interesovati, ali imajte na umu da u našim životima uvek postoji nešto što ne možemo da objasnimo. Te misterije čine život interesantnijim i navode nas na razmišljanje. Volela bih da pročitate ovu beležnicu, ali Vas molim da Vam ona bude samo povod za razmišljanje o temama koje nam u ovom svakodnevnom ludilu ne dopiru do mozga. I još nešto, zadržite beležnicu samo za sebe. Nemojte o njoj govoriti drugima. Kad je pročitate biće Vam jasno zašto Vam ovo kažem.
Boško se pozdravio sa gospođom Mišković i krenuo kući. Hodajući prema automobilu, koji je parkirao pedesetak rnetara dalje, pokušavao je da sredi misli o ženi s kojom je proveo veče u vrlo prijatnom i
interesantnom razgovoru. Mnoge gospođe njenih godina bi u sličnoj situaciji pale u depresiju, lečile bi i one bolesti od kojih ne boluju, pratile čitulje u novinama i klonulog duha čekale poslednji poziv za preseljenje na onaj svet. Miškovići nisu imali dece i Boško se zbog toga još više divio životnoj energiji, duhovnoj snazi i planovima Jelisavete Mišković.
Tek kad je zaustavio automobil pred svojom zgradom na Zvezdari i okrenuo se da pokupi stvari sa zadnjeg sedišta, prisetio se onoga što je Jelisaveta rekla o crnoj beležnici koja je tamo ležala, obasjana snopom svetla s velike ulične svetiljke. Uzeo je torbu, beležnicu crnih korica i neku redakcijsku arhivu koju je danima držao u kolima, zaključao automobil i ušao u zgradu, čvrsto rešen da odmah ode u krevet. Osećao je umor i pospanost.
Roditelji su već spavali. Boško je ušao u svoju sobu, ostavio stvari, potom se istuširao, pogasio svetla u stanu, proverio jesu li zaključana ulazna vrata i legao u veliki krevet koji je zauzimao veći deo njegove sobe. Taj krevet su on i Velja napravili u improvizovanoj stolarskoj radnji strica Mirka u Batajnici a inspiracija im je bio isti takav, star skoro stotinu godina, koji je Veljin otac Josim koristio sve do smrti. Iako su ga svi iz porodice molili da spava u krevetu kupljenom zajedno s ostalim nameštajem, a da stari bace ili odnesu u vikendicu, deda Josim je odgovarao da se u tom krevetu rodio i da će u njemu i umreti. Pre nego što je ugasio svetlo na noćnom stočiću, smeštenom s leve strane kreveta, Boško je uzeo beležnicu koju mu je dala Jelisaveta Mišković. Tek da je pogleda, pomislio je. To gledanje trajalo je do jutra.
Savršenim, neuobičajeno sitnim ćiriličnim rukopisom, dovedenim gotovo do perfekcije, profesor Arsenije Mišković beležio je događaje koji su svojom mistikom i dramatikom - na kojoj je, to se odmah videlo, profesor prilikom zapisivanja uveliko radio - zaokupili Boškovu pažnju više od bilo koje knjige ili teksta koje je pročitao poslednjih godina.
Svaka nova rečenica ispisana na blago požutelom papiru Miškovićeve beležnice uvlačila je Boška sve dublje u svet za koji do te noći nije ni pretpostavljao da postoji i da - a to ga je posebno okupiralo - može biti vezan za Srbiju. Uprkos Milenku.
Naime, Boško nikada nije čitao naučnu fantastiku, a ni filmovi tog žanra nisu ga interesovali, ali je, zahvaljujući jednom prijateljstvu rođenom još u detinjstvu, povremeno slušao predavanja iz mistike i ezoterije. Sve zahvaljujući Milenku, s kojim je odrastao u jednom od beogradskih predgrađa.
Niko kao Milenko nije umeo da zainteresuje svoje sagovornike za priče iz starog Egipta, drevne ali i savremene Indije, za biblijske teme predstavljene na način koji je njemu bio logičan i opravdan. Taj ekscentrik je nekoliko puta preko Boška pokušao da na stranice Argumenta proturi priče koje su bile beskrajno daleko od uobičajenog poimanja prošlosti i sadašnjosti.
Pretežno racionalan, religiozan na poseban način, Boško je odbijao da prihvati Milenkova tumačenja određenih dešavanja u svetu i Srbiji. Kako, uostalom, prihvatiti objašnjenje da je Srbima Kosovo oteto, ne zbog geostrateških interesa velikih sila, što je mislio Boško, već radi ogromnih rezervi jedinstvene rude, javnosti, čak i naučnoj, potpuno nepoznate, koja - tvrdio je Milenko - leži ispod ledina Gazimestana? Ta ruda će, i to je govorio Milenko, poslužiti da se naprave letelice kojima će čovek munjevitom brzinom putovati po svemiru. Kako drugačije nego kao bujnu maštu protumačiti Milenkovu tvrdnju da isto ono magijsko učenje koje je dovelo Hitlera na vlast, ovih godina privodi kraju plan star dvesta pedeset godina, o stavljanju pod kontrolu svih ključnih procesa koji se događaju na kugli zemaljskoj i to u interesu grupe od nekoliko stotina ljudi?
Čitajući te noći zapise profesora Miškovića, Boško je nekoliko puta pao u iskušenje da pozove Milenka. Imao je potrebu da s nekim podeli uzbuđenje koje je raslo u njemu sa svakom pročitanom stranicom. Pogodnije ličnosti od Milenka za takvo nešto nije bilo. Boško je ustao i uzeo telefonsku slušalicu. Pogledao je na mali budilnik pored noćne lampe. Nije mogao da veruje; bilo je tačno četiri sata. Da ga je pre toga neko upitao koliko je sati, bio je u stanju da se zakune kako je najviše jedan iza ponoći.
Spolja su dopirali zvuci koji su svakoga dana u to vreme najavljivali buđenje velegrada; prvi tramvaji, perači ulica, ravnomeran zvuk kamiona gradske čistoće, čiji je vozač dremajući čekao da đubretari isprazne zelene kontejnere na uglu Boškove zgrade; pojačan saobraćaj... Bilo je kasno da spava a rano da zove Milenka.
Velja Stevanović se probudio oko šest i po običaju krenuo u kuhinju da pristavi vodu za kafu. Gotovo se uplašio kad je u dnevnoj sobi video Boška, zavaljenog u fotelju, s uključenim televizorom i velikom šoljom kafe ispred sebe.
Jesi li ti spavao sinoć? - bilo je prvo što je upitao sina.
Nisam - odgovorio je Boško.
Da se nije nešto đogodilo?
Ništa se nije dogodilo. Čitao sam neke tekstove i nisam mogao da zaspim.
I dalje začuđen, ali ne pitajući više ništa, Velja je otišao u kuhinju. Na jednoj od beogradskih TV-stanica puštali su film koji je Boško gledao nekoliko puta, ali nije menjao kanal. U stvari, televizor je uključio po inerciji, iz navike, tek toliko da čuje nekakav zvuk u sobi. Misli su mu bile zarobljene između crnih korica beležnice profesora Miškovića. Pročitao je skoro trećinu beležnice i nikako nije uspevao da se otrgne od slika koje su mu se tokom čitanja pojavljivale u mislima.
Boško je tog jutra prvi put u životu počeo intenzivno da razmišlja o događajima za koje je verovao da postoje samo u lošim američkim filmovima i pričama njegovog prijatelja Milenka. Beležnica koja ga je naterala na takvo razmišljanje nije bila vlasništvo nekog zaljubljenika u naučnu fantastiku, već lična zaostavština uglednog srpskog etnologa, čoveka čija su predavanja bila posećena i cenjena, a medijska gostovanja uvek pobuđivala pažnju. Takav čovek, mislio je Boško, nije stvorio ove zapise zato što je bio besposlen, što je iz dosade putovao po zabitima Srbije i beležio besmislene razgovore čija je jedina svrha bila prekraćivanje vremena. Ne, ovde se radilo o nečemu veoma ozbiljnom, o događajima koji su imali svoju lokaciju, učesnike s imenima i prezimenima, datume... Sve je bilo postavljeno tako precizno da se Boško nekoliko puta zapitao kako je moguće da profesor Mišković nije upoznao javnost bar sa jednom od priča koje su ležale između crnih korica njegove beležnice. Plašio se da mu to ne sruši zavidnu naučnu reputaciju - bio je jedini logičan odgovor koji je Boško mogao da pronađe i prihvati.
Prožet posebnim uzbuđenjem, s elementima straha čije izvorište nije mogao jasno da odredi, Boško je oko sedam sati okrenuo Milenkov broj telefona. Milenko je, inače, bio tehnički urednik u jednoj maloj izdavačkoj kući u Beogradu. Iza sebe je imao propali brak i kćerku, učenicu drugog razreda gimnazije, koja je živela s majkom.
I Boško i Milenko imali su običaj da spavaju do osam sati, pa su rana zvonjava telefona u malom stanu na Čuburi i Boškov glas s druge strane žice naveli Milenka da najpre pomisli na nešto loše. Bilo mu je lakše kad je čuo da Boško samo hoće da popiju kafu tokom prepodneva.
Među njima je vladalo veliko poverenje. Često su jedan drugom otkrivali tajne iz privatnog života i Milenko je bio uveren da je opet došlo do krize u Boletovoj, kako je zvao Boška, vezi s Jelenom. Znao je sve razloge njihovih dotadašnjih svađa, nekoliko puta je posredovao u pomirenju, učestvovao u proslavama godišnjica i negde, duboko u sebi, ipak verovao da će se jednog dana Boško i Jelena venčati. U stvari, želeo je da njegov prijatelj dobije porodicu, pošto je znao koliko voli decu.
Često je Boško Milenkovoj kćerki kupovao poklone, posebno dok je bila mala,, vodio ju je u zoo-vrt, u bioskop, satima s njom šetao po gradu. Milenko se plašio da takav čovck ne ostane bez porodice, bez sopstvene dece. Znao je sve njegove mane, ali je s mnogima delio mišljenje da je Boško plemenita duša, čovek koji je dragocen prijatelj. To što je povremeno bio namćorast, što je ponekad pridavao veliku važnost sitnicama, istrajavao u odbrani sopstvenog mišljenja i onda kada su svi argumenti bili protiv njega... samo je snažilo Milenkovo uverenje u to da je Boško čovek dostojan poštovanja.
Obučen u skoro zimsku odeću, s velikim kišobranom okačenim o podlakticu leve ruke, Milenko je krenuo da se nađe s prijateljem. Nije ni slutio da će se tog dana potvrditi neka od njegovih životnih ubeđenja prema kojima su njegovi prijatelji i poznanici uglavnom bili rezervisani i skloni da mu se zbog tih ubeđenja podsmehnu.
Beograd je tog aprilskog jutra mirisao na proleće. Ni prekopane ulice, prljavi trolejbusi i oronule fasade nisu mogli da mu oduzmu onu posebnu toplinu koja se u rano proleće spušta u grad i unosi osećaj da se nešto menja nabolje.

IV

Eto, to je ono što sam hteo da ti kažem. Sinoć oka nisam sklopio i u glavi mi je haos. Ne znam šta da mislim. Ovo su tvoje teme i verujem da o tome neću razgovarati ni sa kim drugim - rekao je Boško vrteći ključeve u levoj ruci i gledajući pomalo odsutno kroz prozor jednog od restorana u blizini Kalenić pijace. Milenko Veljić je sedeo kao na iglama. Bio je toliko uzbuđen da je osetio potrebu da viče, da poljubi Boška, istrči na ulicu i svakom na koga naleti kaže da svet nije onakav kakvim ga vidi i tumači službena nauka. Bio je ubeđen da je njegova životna filozofija - čudna mešavina hrišćanske vere i mitologije nestalih civilizacija - naišla na odobravanje i da je konačno potvrđeno kako postanak sveta i čoveka nemaju nikakve veze sa Darvinovom teorijom, već sa velikom seobom u svemiru koja se pre dvadeset hiljada godina, merenih našim aršinom za vreme, dogodila i dovela čoveka na planetu Zemlju. Tako je Milenko shvatio i protumačio Boškovu priču.
Možda bi sve bilo drugačije da on - za razliku od Boška, koji do pre tri dana nije ni čuo za srpskog etnologa Arsenija Miškovića - nije znao i za profesora i za njegovu beležnicu.
Iz Milenka je potekla prava bujica reči, a Boško ga je ovog puta pažljivo slušao i upijao svaku rečenicu. Pratio je svaki pokret Milenkovih ruku. Predrasude koje je imao o njegovim pričama nestale su kao da ih nikada nije bilo. Osećao je profesionalni nagon da izvuče notes ili uključi diktafon ne bi li zabeležio sve što je Milenko govorio, ali za tim nije bilo potrebe. Znao je da tog sunčanog aprilskog prepodneva ulazi u kavez iz kojeg se možda nikada neće izvući i da će tema koju je upravo otvorio postati preokupacija njegovog i Milenkovog života.
Od Milenka je saznao da beležnica profesora Miškovića predstavlja dragocenost za kojom traga veliki broj zaljubljenika u mistiku i događaje koje nauka i logika nisu u stanju da objasne i kako se još pre petnaest godina pronela priča da je profesor izgubio beležnicu, pa da mu je policija oduzela tu uzbudljivu zbirku smeštenu među crne korice, da bi na kraju sve utihnulo pod pritiskom ratnih događanja i završne teorije po kojoj je profesor Mišković svoju beležnicu prodao strancima.
Krajem devedesetih godina, nekako pred bombardovanje Srbije, u Beograd su - nastavio je Milenko - doputovala dvojica Amerikanaca. Bili su akreditovani kao novinari, ali je policija već posle dva dana otkrila njihove pokušaje da stupe u kontakt s profesorom Miškovićem. Pošto su inspektori krenuli od pretpostavke da su u pitanju špijunska posla, obavljen je takozvani informativni razgovor sa američkim novinarima, ali i s profesorom.
Kad se ispostavilo da nema dokaza za špijunažu, Amerikanci su pušteni i stavljeni pod još stroži režim prismotre. Ubrzo su napustili Srbiju, a profesor je policiji rekao da čak i ne pretpostavlja zašto bi on bio interesantan dvojici američkih novinara. Naravno, Mišković je znao zbog čega ga stranci traže jer to nije bio prvi slučaj da se neko iz inostranstva interesuje za njegov rad. Tačnije, za njegovu beležnicu crnih korica.
Boško je potpuno koncentrisano slušao Milenkovu priču, koja je po svojoj dramatici bila uz sam bok onoga što je etnolog Mišković zapisao u beležnici. Tako je doznao da su Rusi, koristeći činjenicu što je sestra profesorove žene Jelisavete udata u Moskvi, pokušali da se približe Miškoviću.
U Beogradu samo nas nekoliko zna da je u jesen 1985. godine jedan ruski istraživač, poznat na polju ezoterije, boravio u glavnom gradu i da je skoro mesec dana bezuspešno pokušavao da od profesora dobije crnu beležnicu - rekao je Milenko, dodajući da je u to vreme beogradska policija registrovala i jednu provalu u stan profesora Miškovića, na Dorćolu. U zapisniku, koji je dve godine kasnije na neobjašnjiv način nestao iz policijske arhive, bilo je zabeleženo da se provala dogodila za vreme boravka bračnog para Mišković u banji. Jelisaveta i Arsenije su odmah prekinuli odmor i doputovali u Beograd.
„Ceo stan je bio ispreturan, ali ništa nije ukradeno", pisalo je, između ostalog, u izveštaju policije.
Više od dva sata trajao je razgovor Boška i Milenka. Iz minuta u minut Boško je sve dublje tonuo u prostor iracionalnog. Nije više bilo njegove rezervisanosti, odbojnog stava i podsmeha prema pričama i temama koje je otvarao Milenko. Samo za trenutak pomislio je da je profesor Mišković bio duhovit čovek i da je na krajnje inteligentan način smislio kako da se poigra s ljudima, ali je pod pritiskom Milenkovih reči, sada tako logičnih i utemeljenih, odbacio sumnju u verodostojnost sadržaja crne beležnice.

Kada ga je pitao zašto mu nikada nije spomenuo beležnicu, Milenko je podsetio Boška na njegov odnos prema mistici, parapsihologiji, ezoteriji...
Ti si ionako smatrao da sam ja pomalo lud, nedostajalo je još samo da ti ispričam o beležnici sve ovo što si sada čuo - rekao je Milenko.
Obojica su zaćutali, zaokupljeni svojim mislima. Konobar, dobroćudni bucmasti čiča sa sedim brkovima, ispod nosa požutelim od duvanskog dima, doneo je novu turu pića. Boško je tog prepodneva, što inače nikada nije činio, popio četiri lozovače.
I, šta planiraš da uradiš? - prekinuo je Milenko tišinu.
Najpre ću da odnesem u redakciju rubriku o etnologu Arseniju Miškoviću, U dilemi sam jedino oko toga da li da glavnom uredniku spomenem beležnicu, mada znam kakav je i šta će mi reći. Šta ti misliš?
Mislim da je ćutanje najpametniji izbor. Sačekaj neko vreme, nekoliko dana, pa da vidimo šta i kako da se radi. Ti još uvek nisi svestan šta imaš kod sebe i nije mi jasno zašto je profesorova udovica baš tebi dala tu beležnicu. Zašto se odrekla dokumenta za kojim mnogi tragaju? Videla te je prvi put u životu. Doduše, nije mi jasno ni to gde je beležnica bila u međuvremenu, sve ove godine. Ja sam, na primer, bio ubeđen da je negde u inostranstvu. Verovao sam u priču da je profesor beležnicu prodao Rusima. I sada se ispostavlja da je taj dragoceni dokument sve vreme bio skriven u Beogradu ili negde u Srbiji.
Jesam li u pravu ako iz tvoje priče zaključim da ta beležnica onome ko je poseduje donosi i određenu opasnost? - upitao je Boško.
U pravu si, ali naravno, samo pod uslovom da neko zna za beležnicu.
Znamo gospođa Jelisaveta, ti i ja.
Ne brini se za mene. Važno je da drugima ništa ne pričaš, a što se tiče profesorove udovice, ona će da ćuti, mada mislim kako bi najbolje bilo da još jednom odeš do nje. Moraš joj dati do znanja da znaš sve ovo što sam ti rekao.
Sad sam se setio da mi je na rastanku rekla da je najbolje da nikome ne pričam o beležnici i da je nikome ne dajem.
Odlično. To znači da je žena svesna značaja onoga što se nalazi u beležnici. Samo još da utvrdimo zbog čega je odlučila da se reši tog čuda u crnim koricama. I zašto je odabrala tebe za čuvara tajni. Možda je to samo slučajnost?
Rastali su se uz dogovor da nikome ništa ne pričaju i da Milenko popodne ili naveče dođe kod Boška.
U redakciji Argumenta toga dana bila je uobičajena atmosfera: zvonjava telefona, kontakti sa čitaocima, prikupljanje informacija, pisanje izveštaja sa redovnih dnevnih konferencija za novinare... U sportskoj rubrici osećala se povišena temperatura. Jedan od direktora poznatog srpskog fudbalskog kluba, inače vrlo uticajna osoba, zvao je urednika i sasuo bezbroj uvreda na račun mladog novinara koji se, kako je on rekao, drznuo da napadne i klub i njega. - Vi ste grupa običnih govnara koja vodi kampanju protiv mene i kluba. Ako se ovo ponovi nemojte više da mi se javljate - urlao je sportski moćnik, inače veoma bogat čovek, koji je dao veliki doprinos uništavanju srpskog fudbala. Urednik rubrike je ćutao, znao je da bi svako suprotstavljanje značilo gubitak mogućnosti putovanja na pripreme i utakmice tog kluba; gubitak deviznih dnevnica, prava na besplatne ručkove i večere u luksuznim beogradskim restoranima, ukidanje letovanja o trošku kluba...
Sekretarica Milica imala je drugi problem. Pred polazak na posao stigla joj je poslednja opomena da plati tromesečni račun za struju ili će joj, pisalo je u dopisu, iseći priključak. Oni blizu njene kancelarije bili su prinuđeni da slušaju teoriju kako je struja, inače, neviđeno skupa; kako se krade masovno i vrlo pedantno, kako milion domaćinstava u Srbiji ne plaća električnu energiju - posebno veliki sistemi - a država je, eto, na njoj našla da oštri onu stvar...
Verica iz gradske rubrike ubeđivala je prijateljicu Tamaru da za godišnji odmor ne planira odlazak na more.
Niti znam niti me interesuje otkud tebi pare za letovanje u Grčkoj, ali ja vas zaljubljenike u more uopšte ne razumem. Šta imaš od toga da se deset dana roštiljaš na četrdeset stepeni? Kakvo je to uživanje? Bakarnu boju možeš da dobiješ i u Marinkovoj bari. Ja bih platila da ne idem na more. To je mučenje. Ko god se vrati s mora, posebno ovi što letuju u Crnoj Gori, taj obavezno ide bar na pet dana ili u banju ili kod rodbine na selo. Da ozdravi i dođe sebi. O kakvom odmoru vi govorite? Preko leta se ide na planinu.
Šetaš na dve hiljade metara nadmorske visine, sediš među borovima, slušaš cvrkut ptica i vetar kako se provlači kroz grane. Uveče obučeš džemper, izađeš i gledaš zvezdano nebo, a posle, opijena onim čistim planinskim vazduhom, legneš u krevet i spavaš kao beba. Eeee, draga moja, kako bih ja znala da živim, samo da imam novca - vajkala se Verica, klimajući glavom. Tamara je kolutala očima, ne pridajući nikakav značaj njenoj priči.
Glavni urednik Dušan rutinski je pogledao tekst ispred sebe.
Ako je sve ostalo kao naslov, onda će gospođa Jelisaveta Mišković biti prezadovoljna - rekao je ne podižući pogled prema Bošku koji je, oslonjen jednom rukom o njegov sto, čekao reakciju svog šefa. Osećao je veliku potrebu da prvom čoveku redakcije ispriča sve u vezi sa beležnicom profesora Miškovića, ali uspeo je da se suzdrži. Tek na izlazu se okrenuo i upitao postoji li neki poseban razlog zbog koga je baš njemu dat zadatak da napravi rubriku o etnologu Miškoviću.
Kakav poseban razlog? Šta pričaš gluposti? - rekao je Dušan mrzovoljno i, podižući slušalicu telefona koji je upravo zazvonio, rukom pokazao Bošku da izađe iz sobe.
Bilo je oko tri sata po podne. Boško je i dalje sedeo u redakciji i odsutno gledao kroz prozor. Sve misli bile su mu vezane za Miškoviće i razgovor koji je tog prepodneva imao sa Milenkom. Sada je gospođu Jelisavetu doživljavao nekako drugačije. Činilo mu se da ona o svemu što je u vezi sa beležnicom njenog pokojnog supruga zna mnogo više nego što je pokazala. Iznenada, Boško se setio Jelene.
Ta devojka na pragu tridesete, prijatne spoljašnjosti, radila je kao pravnik u jednom državnom preduzeću čija je osnovna delatnost bila trgovina sa inostranstvom. Njena i Boškova veza trajala je skoro deset godina. Prekidali su više puta, svađali se, svojevremeno nisu razgovarali puna tri meseca, ali sve se uvek završavalo večerom uz sveće u nekom mirnom restoranu, držanjem za ruke i obostranim obećanjem da se više neće svađati. Poslednji put zajedno su bili na Jeleninom rođendanu. Vladalo je dobro raspoloženje sve dok jedan od njihovih prijatelja, bez ikakve zle namere, nije upitao kada će se Boško i Jelena venčati. Tog časa Jelena je zaćutala i samo je alkohol učinio da celo društvo ne otkrije razlog promene njenog raspoloženja.
Tokom prethodne dve godine ona je nekoliko puta predlagala Bošku da iznajme neku garsonjeru i započnu zajednički život. „Prolaze nam godine“, govorila je. „Nemamo ništa ni ti ni ja, naša generacija je sve dalje, posećujemo one s kojima smo se družili u ranoj mladosti, igramo se s njihovom decom umesto da podižemo našu.
Sve je to Boško znao i video i bez njene priče, ali nije imao hrabrosti za takav zaokret u životu. Bio je jedinac. U detinjstvu je često boravio na selu, odlazio je s roditeljima na more, sa školom na zimovanje, a kasnije, nakon što je napunio šesnaest godina, roditelji su ga svakog januara puštali sa društvom na skijanje. Imao je sve: mir i toplinu porodice, materijalnu sigurnost, rešene sve osnovne životne probleme, ogromnu količinu majčine ljubavi i pažnje. Bilo mu je lepo mada je znao da zadržavanje u tim okvirima ne vodi nikuda. Shvatao je Jeleninu potrebu da ima decu, ali često sebi nije mogao da objasni sopstveno ponašanje ni uzroke strahova koji su ga obuzimali kad god bi se povela priča o ženidbi i zajedničkom životu.
Kao nikada pre, Boško je tog popodneva osetio neku vrstu sažaljenja prema Jeleni. Ali samo na trenutak. Odmah se suočio sa činjenicom da Jelena izgleda lepo, da je obrazovana, društvena, duhovita. Odavno je kod njih splasnula ona snažna ljubav kojom su oboje bili preplavljeni prvih godina veze. Sve se nekako pretvorilo u naviku i rutinu. Tek s ponekom, vrlo retkom iskrom snažnih emocija. Ako je tako, otkuda onda tolika Jelenina istrajnost i želja dabudu zajedno, da osnuju porodicu? Prijala mu je misao koju je svesno isklesao - da se tako ponaša samo žena koja voli. Još uvek i uprkos svemu.
Osetivši iznenadnu potrebu da je čuje, Boško se s namerom da je pozove povukao u jedan od praznijih delova redakcije.
Na telefon se javila Dragana, njena prijateljica s posla, i rekla mu da se Jelena ne oseća dobro, da je izašla pre vremena, još oko jedan sat, i da je najverovatnije kod lekara. „Pokušaj kod kuće, možda je već stigla“, bilo je poslednje što je Boško čuo od Dragane.
Telefon je zazvonio dva ili tri puta i sa druge strane začuo se Jelenin glas. Delovala je umorno i pomalo promuklo. Boško je po njenom glasu znao da je uvređena. Nisu se čuli još od rođendana. U njihovoj vezi bilo je mnogo takvih i sličnih situacija, ali ovoga puta on je imao posebnu želju da je vidi.
Znam da sam ja kriv što se nismo čuli, ali kad ti kažem iz kog razloga, sigurno ćeš mi oprostiti - rekao je.
Koji razlozi mogu da opravdaju telefonsko nejavljanje? U zatvoru sigurno nisi bio. Da si me bar nazvao na trideset sekundi, da kažeš kako se nećemo čuti sledećih nekoliko dana, pa da te razumem. Ovako sve izgleda...
Jelena, molim te da se ne svađamo. Ako mogu da se iskupim jednom večerom, pozivam te u devet na lignje i belo vino. Mesto znaš. Desert je priča koja ti ni u snu ne bi pala na pamet. Ako imaš temperaturu, onda ću doći kod tebe - prekinuo ju je Boško.
Nemam temperaturu. Nisi zaslužio da dođem, ali vidimo se u devet - rekla je Jelena, ne dozvolivši mu da kaže više nijednu reč. U slušalici je odzvanjao samo monotoni zvuk prekinute telefonske veze.
Redakcijska gužva dostizala je vrhunac; neprekidna zvonjava telefona, dovikivanja, ulasci i izlasci... Boško je i dalje sedeo zagledan u ekran kompjutera ispred sebe, u sliku plaže iznad koje su rasle palme sa ogromnim granama nadvijenim nad sitni, beli pesak. Misli su mu bile daleko od Argumenta, vreve oko njega, kolega koji su nervozno dovršavali tekstove za sutrašnji broj. Uzeo je napokon svoje stvari i lenjo se izvukao iz velike redakcijske sobe, gotovo neprimetno prošao kroz malu Miličinu kancelariju i izašao napolje. Beograd se kupao u suncu.
Čim je ušao u stan, Boško je skuvao kafu, otišao u svoju sobu i iz ormana, onog dela gde su bile složene košulje, izvukao Miškovićevu beležnicu. Prethodne noći je imao potrebu da je sakrije, a ni sam nije znao zbog čega. Ogromnom snagom nešto ga je vuklo da dovrši čitanje.
Ponovo je utonuo u mistični svet Srbije koju nije poznavao. Sitna slova, ispisana rukom profesora Miškovića, majstorstvom koje je uveliko prevazilazilo ono što se zove lep rukopis, otvarala su u Boškovoj mašti vrata i prozore za koje nije ni naslućivao da postoje. Suprotno od mnogobrojnih dotadašnjih priča njegovog prijatelja Milenka, ovde je sve bilo nekako ubedljivo i gotovo stvarno. Savršeni opisi predela, sela, ljudi, predmeta... Nije mogao a da i ovog puta ne primeti veliki profesorov dar za pisanje. Pomislio je kako je šteta da neko s toliko literarnog talenta provede čitav život radeći nešto sasvim drugo.
Oko sedam sati, dok je Beograd tonuo u još jedno aprilsko veče, na vratima stana porodice Stevanović oglasilo se zvono. Otvorila je Boškova majka. Na ulazu je stajao Milenko, s buketom cveća i flašom belog vina. Uvek je imao običaj da po dolasku bar desetak minuta razgovara sa teta Dragicom i gazda Veljom, kako je zvao Boškove roditelje, ali ovog puta je samo ljubazno pozdravio Dragicu, predao joj poklon i odmah otišao u Boškovu sobu.
Daj mi da je vidim - bilo je prvo što je izgovorio po ulasku. Pre nego što je njegov prijatelj stigao da odreaguje, Milenko je krajičkom oka, na noćnom ormariću, primetio beležnicu sa crnim koricama i uzeo je vrlo pažljivo, kao da je posredi skupocena vaza od kineskog porcelana, stara nekoliko vekova.
Znači, to je ta čuvena beležnica - govorio je sebi u bradu, potpuno zanemarujući Boškovo prisustvo. Sledećih sat vremena Boško je bezuspešno pokušavao da započne razgovor. Izlazio je iz sobe, vraćao se, nudio prijatelja kafom, nastojao da sazna još neki detalj u vezi sa tajanstvenim rukopisom - ali nije vredelo. Milenko je kao hipnotisan sedeo na rasklimanoj drvenoj stolici pored prozora i upijao svako slovo iz Miškovićeve beležnice. „Neverovatno! Sjajno!“, bilo je sve što je s vremena na vreme izgovarao. Svestan da od razgovora nema ništa, Boško je još neko vreme ostao u stanu i oko dvadeset časova otišao u grad da se nađe s Jelenom. Ostavio je Milenka da čita.
Mali restoran u blizini Slavije bio je poluprazan. Unutra se osećao miris pržene ribe. Boško je seo za sto pored zida, na desnoj strani restorana, i zamolio konobara da mu donese klekovaču i običnu vodu. Jelena je kasnila što, inače, nije bio njen običaj. Pojavila se kada je Boško već pomislio da neće doći. Na sebi je imala lagani zeleni komplet i izgledala je lepo. Dvojica sredovečnih muškaraca, koji su večerali za stolom pored ulaznih vrata, ispratili su je pogledima do Boškovog stola. Tek kad je sela i kad je svetlost zidne lampe pala na njeno diskretno našminkano lice, mogli su se videti umor i blagi tragovi prolećnog gripa. Videla se i ljutnja koju je samo Boško umeo da prepozna.
Dugo je trajala Boškova priča. Konobar je doneo piće, večeru, desert, butelju belog vina, i svaki put kad je prilazio njihovom stolu padalo mu je u oči da devojka u zelenom kompletu, naslonjena na ruke sklopljene ispod brade, neprestano ćuti i sa izuzetnom koncentracijom prati ono što govori mladić u
njenom društvu. Iako je Boško pri svakom dolasku konobara prestajao da priča ili izgovarao tek poneku reč, ovaj bi, čim se vrati za šank, pogledao u njihovom pravcu i primetio da devojka s velikom pažnjom nastavlja da sluša.
Nakon što je Boško platio račun njih dvoje su, dvadesetak minuta posle dvadeset tri sata, napustili restoran. Pre nego što je ušla u taksi, Jelena se okrenula prema Bošku.
Potpuno sam zbunjena i ne znam šta da ti kažem. Treba mi vremena da sve ovo prihvatim, da poverujem bar u autentičnost te beležnice. Priče su zaista fantastične i, što je posebno značajno, mogu se proveriti. Sudeći bar po ovome što si ispričao. Molim te da se obavezno nađemo sutra po podne i da porazgovaramo o toj ideji da kreneš tragom onoga što je napisao pokojni Mišković. Ovo je previše za moj mozak i znam da ću noćas dugo ostati budna. Javi se ujutru.
Dok se trošni zeleni mercedes s taksi oznakom na krovu udaljavao put Terazija, Boško je stajao ispred restorana osećajući se prijatno zbog prohladnog vetra.
Voleo je Beograd u tim pretponoćnim trenucima. Voleo je proleće u gradu i kasne večeri kad ulicama počne da vijuga vetrić čije ime i poreklo niko nije znao. Dolazio je nekada s Dunava, nekada sa Save, podizao papiriće po bulevarima i donosio osveženje zavlačeći se pod lagane i već raskopčane košulje gradskih lepotica koje su jedva dočekale da skinu zimsku garderobu.
Pre nego što je iz džepa izvukao ključ od stana, Boško je pomislio kako bi najbolje bilo da sutra ujutro popije kafu s Milenkom i porazgovara o njegovim utiscima posle čitanja Miškovićeve beležnice. Nije mogao da otključa vrata što je značilo da su njegovi zaboravili ključ s unutrašnje strane brave. Kad je čuo okretanje ključa i pomislio da će, najverovatnije, ugledati majčino lice, vrata je, na njegovo veliko čuđenje, otvorio Milenko. Samo je slegao ramenima.
Ovo je fantastično. Kapitalno delo. Nisam mogao da se odvojim od beležnice. Čuo sam za neke od slučajeva koje profesor opisuje ali za većinu nisam - rekao je Milenko, dodajući kako je uzbuđen kao nikada ranije. Zamolio je Boška da nikome ništa ne govori i da sutra na miru o svemu porazgovaraju.
Mislim da ni ti ni ja nismo svesni vrednosti onoga što se nalazi između ovih crnih korica. Ovo će podići Srbiju na noge ili će biti potpuno ignorisano. Nisam siguran da ćeš ti odlučivati o bilo čemu. Kreneš li u javnost sa iznošenjem ovih priča izložićeš se određenoj opasnosti. Molim te da mi ovog puta veruješ - dobacio je Milenko svom prijatelju izlazeći iz stana porodice Stevanović. Mali ruski budilnik pored Boškovog kreveta pokazivao je sedamnaest minuta iza ponoći.
Boško je ostao budan do prvih odsjaja dana. Obuzimale su ga misli koje nije mogao da kontroliše, navirale su jedna za drugom i stvarale slike čiji je niz bio potpuno besmislen. Uzbuđenje je povremeno prerastalo u strah, gubilo se i nestajalo pod naletima njemu potpuno nepoznatih emocija. Činilo mu se da je izložen udaru nevidljive sile koja sve snažnije i sve češće preuzima njegove misaone tokove i usmerava ih tamo gde on ne želi, na nešto o čemu nikada nije razmišljao. Sa osećajem da se oko njega skuplja gusta magla potpuno neprirodne žute boje, na trenutke je tonuo u san. Video je svoje knjige, pantalone prebačene preko fotelje, malu indijsku figuru na noćnom ormariću ali nije mogao ništa da kaže niti je bio u stanju da se pomakne. Primetio je blagu drhtavicu u donjem delu tela a onda je najednom, kao vetrom doneta, počela da ga obuzima hladnoća. Imao je utisak da se pretvara u komad leda, da njegovo telo postaje nešto potpuno strano. Imao je potrebu da vrisne, da nekoga pozove u pomoć. Činilo mu se da otvara usta ali nikakvog glasa nije bilo. U sobi je vladala tišina. Ponovo je počela da ga trese drhtavica, a kada se smirila Boško je osetio čudnu toplinu i u sobi i u telu. Opet je osećao svoje ruke i noge, sve stvari u sobi video je potpuno jasno, ali nije mogao da se pomeri. Očni kapci bili su mu sve teži i konačno je zaspao.
Probudio se iza jedanaest sati. Mada o tome nije razmišljao, niti mu je takvo nešto prošle noći padalo na pamet, Boško je imao samo jednu misao: da od svog urednika Dušana zatraži premeštaj u reportere i putovanje po Srbiji. Bio bi to paravan za istraživanje slučajeva opisanih u beležnici profesora Miškovića. Znao je da to hoće ali nije znao zbog čega je i kada doneo tu odluku. „Možda sam u snu tako odlučio, ali u snu se ne donose odluke“, pomislio je na trenutak. Već sledećeg časa Boško se predao mnogo praktičnijim radnjama kao što su brijanje, oblačenje i što brži odlazak u redakciju.
Kao većina ljudi, i Boško Stevanović je potcenjivao svoj mozak i onaj njegov deo zadužen za neprekidnu komunikaciju sa vaseljenom, večitim poretkom koji o svemu brine i čije zakone nikada niko nije mogao da izigra.
Mnogo kasnije, jednog februarskog popodneva, dok je hladan severni vetar raznosio suvi sneg po banatskim ravnicama, jedna žena iz okoline Vršca objasniće Bošku da nije slučajno što je baš on dobio beležnicu sa crnim koricama.
Sve što nam se događa ima svoj smisao i opravdanje. I onaj telefonski poziv gospođe Jelisavete i odluka tvog šefa da kod nje pošalje baš tebe i tvoj prijatelj Milenko i to što si u Beogradu sreo moju sestru koja te je poslala da razgovaramo i da ti predskažem budućnost... ništa nije slučajno. Samo je trebalo da prođe vreme kako bi se sve sklopilo - reći će tog hladnog februarskog dana starica prodornih plavih očiju, sa svetlom maramom prošaranom cvetićima, za stolom sa koga se po ukusno nameštenoj sobici širio opojni miris domaćeg kuvanog vina.

V

Senka kuće već je prekrivala skoro celo neveliko dvorište kada je Samjuel Vagner pred garažom zaustavio svoju ogromnu limuzinu. Imao je čudan običaj da, čim isključi motor, otvori prozor sa leve strane, zapali cigaretu i popuši je dopola. Sedeo je nemo, zavaljen u udobno sedište, gledao kroz prozor i lagano ispuštao plavičasti dim. Onda bi svoje ogromno telo izvukao iz limuzine, zastao uvlačeći u pluća dim preostalog dela cigarete i ušao u kuću. Opušak je uvek bacao u malu limenu posudu sa peskom i vodom, smeštenu pored zida.
Na velikom drvenom stolu koji je dominirao dnevnim boravkom stajala je poruka: Otišla sam kod Helene. Tvoja Dženifer. Umoran i prilično deprimiran zbog svega što mu se prethodnih dana događalo na poslu, Samjuel je poruku svoje supruge samo pogledao i lenjo otišao do kupatila. U prolazu je uključio kompjuter.
Desetak minuta kasnije, Samjuel Vagner je bio sasvim drugi čovek; sedeo je za kompjuterom kao na iglama, ustajao i hodao po sobi, nervozno okretao broj telefona koji nije uspevao da dobije, vraćao se za kompjuter. Ta nagla promena usledila je onog časa kada je Vagner pročitao pismo pristiglo elektronskom poštom:

Pojavila se realna mogućnost da konačno dođemo do onoga što nismo uspeli da dobijemo 1999. godine. Profesor je umro a njegova zaostavština stavljena je na raspolaganje. Jedan od naših prijatelja hitno je otputovao u Srbiju i pokušaće da preuzme sve što je ostalo iza profesora. Sutra u Beograd putuje i Dejvid. Mislim da smo ovoga puta vrlo blizu.
Ričard.

Samjuel Vagner, inženjer elektrotehnike, rođen je ranih pedesetih godina dvadesetog veka, u Njujorku. Otac advokat i majka lekarka obezbedili su mu bezbrižno detinjstvo i pružili mogućnost da izučava nauke koje sam odabere, na mestu koje mu se sviđa. Naravno, verovali su da će Samjuel izabrati jedno od zanimanja sa kojima se susretao u užoj porodici. Razočaranje roditelja bilo je ogromno kada su shvatili da njihovog sina jedinca, u kojeg su polagali sve svoje nade, ne interesuje ni pravo ni medicina. Upisao je tehničke nauke u Denveru, gde je živeo njegov ujak Vilijam, takođe inženjer, jedini čovek u kojeg je Samjuel imao neogranično poverenje i koji mu je u velikoj meri uticao na život. Školovanje je završio pre roka ali je već na prvoj godini, uz studije tehnike, počeo da se zanima za jednu drugu nauku koja je bila životna opsesija ujaka Vilijama. Povod je bio banalan.
Jednog jutra Samjuel je morao da ustane u četiri i trideset, što je za njega bilo izuzetno rano i neuobičajeno. Pošto su ujak Vilijam i njegova supruga Klara dva dana pre toga otputovali na neko vreme u vikendicu udaljenu stotinak kilometara od Denvera, Samjuel ih je pozvao da mu kažu gde u stanu drže budilnik, jer ujutro mora da se probudi u četiri i trideset.
Možeš da naručiš buđenje, to ti je sigurnije od časovnika, ali ja bih ti preporučio da naviješ onaj budilnik koji imaš u sebi. On nikada ne omane - odgovorio je ujak Vilijam.
U prvom trenutku Samjuel je pomislio da se čovek, kojeg je beskrajno voleo i oponašao gotovo u svemu, samo šali. Čak mu je to i rekao, ali onda je Vilijam izgovorio rečenicu koja če mladom Samjuelu otvoriti jedan do tada potpuno nepoznat svet i udariti snažan pečat na njegov buduči život.
Kad večeras legneš u krevet i osetiš da te hvata san, nekoliko puta u sebi ponovi da ćeš se idućeg jutra probuditi u četiri i trideset. Veruj u to što si rekao i zaboravi na svaku brigu. Sigurno ćeš se probuditi u željeno vreme - rekao je ujak Vilijam. - Uostalom - dodao je - ja ću te nazvati u četiri i četrdeset. Mirno spavaj.
Samjuel Vagner je uradio kako mu je ujak rekao. Zaspao je za nekoliko minuta a kad se prenuo iz sna, najpre je pogledao na svoj ručni sat, ostavljen na noćnom ormariću; bilo je tačno četiri sata i trideset minuta.
Nedugo zatim, u trenutku kad je Samjuel, još uvek potpuno zbunjen, izlazio iz kupatila - zazvonio je telefon. „Vidiš da je bilo lako“, čuo je glas ujaka Vilijama pre nego što je uspeo da kaže ,,halo“. Njegov pokušaj da tog ranog jutra sazna nešto više o događaju koji je sam po sebi bio interesantan, a za njega zapanjujući, nije urodio plodom. „Pričaćemo o tome kad se vratim“, bio je kratak Vilijam.
Osam godina kasnije Samjuel će, jedne tople letnje večeri, u bašti restorana Blu river, svojoj budućoj supruzi Dženifer ispričati da je taj razgovor s ujakom Vilijamom najvažniji događaj u njegovom životu. Rekao joj je da će uvek pamtiti svaki detalj ujakovog ponašanja i svaku izgovorenu reč. Tek mnogo kasnije - i to će joj reći - shvatio je šta su značile one čudne ujakove radnje koje su prethodile razgovoru, šta je značilo njegovo višeminutno ćutanje, kakvu funkciju su imale povremene pauze u ujakovoj priči i ton kojim je izgovarao određene reči.
Razgovor je trajao gotovo pet sati. Za to vreme ujna Klara je u radnu sobu svog supruga ušla samo dva puta; najpre da unese dve kafe s mlekom a tri sata kasnije da ih posluži pilećim mesom pečenim na roštilju. Oba puta Vilijam je govorio a Samjuel je slušao. Znala je gotovo sve o temi razgovora; tri decenije provedene sa Vilijamom uvele su je i u najsitnije detalje onoga što je predstavljalo smisao života njenog supruga.
Klara je svom suprugu često bila jedini oslonac u borbi protiv drugih, ali i protiv samog sebe. Događalo se da Vilijam danima sedi u svojoj sobi i pokušava nešto što će i za nju ostati večita tajna. Ona je samo ćutala, znajući da će joj on, kad sve prođe, reći sve što treba i koliko treba. Znala je granicu koju nikada ne sme da pređe i koja pitanja ne sme da postavi. I toga dana, kada je Vilijam seo da razgovara sa svojim nećakom, Klara ga ništa nije pitala.
Samjuel je sedeo u fotelji okrenutoj prema prozoru. Potpuno otvorenog uma, fasciniran onim što čuje, očima je pratio povremeno ujakovo kretanje po sobi. A oni je pričao najpre o svom ocu, rabinu iz Pensilvanije, koji je ceo život izučavao kabalu, drevnu i mističnu jevrejsku nauku čija se suština, to je Vilijam posebno naglasio, ne može jasno definisati, ali se može reći da je kabala put prema otkrivanju i delimičnoj kontroli onih energija i moći koje su nepromenjive, večne i svemoćne. Pričao je Vilijam o svom detinjstvu, ranoj mladosti, časovima koje je njegov otac godinama držao grupi budućih rabina, a kojima je i on često prisustvovao. Onda bi priča odlazila na sasvim drugu stranu. Iskakale su slike iz perioda sazrevanja jednog mladog čoveka čiji je život bio podeljen na dva toka koji međusobno nisu imali nijednu dodirnu tačku; tehnički, projektovan do tančina, iskustven i vrlo opipljiv i onaj sastavljen iz pokušaja da se dokuči tesko dokučivo i sazna bar delić tajne koja je rođena nastankom univerzuma i čoveka u njemu.
Saznao je Samjuel toga dana da se drevne tehnike, pomoću kojih se bar delimično može ,,dodirnuti“ ta apsolutna moć, prenose sa kolena na koleno. Po pravilu - putem predanja. Bez zapisa i materijalnih tragova. Saznao je i to da se u određenim vremenskim periodima, koji nemaju ritmiku i nisu predvidivi, na raznim stranama sveta registruju događaji pred kojima čovek zaćuiti i duboko u sebi oseti koliko je mali i ništavan. Događaji koji se racionalno ne mogu objasniti.
Ali Samjuele - naglasio je ujak Vilijam - objašnjiivo je ono što se dogodilo u vezi sa tvojim buđenjem, kao što je moguće objasniti i mnogo sličnog što se u našim životima događa a zasnovano je na istom principu koji je aktivirao tvoj biološki sat. To je samo delić jedne večite istine. Onaj ostatak; ogroman,
nepojmljiv i nedokučiv, zauvek će ostati izvan dometa našeg mozga. Decenije svoga života posvetio sam ovome o čemu ti govorim i ne prođe dan a da ne pomislim kako sam tek na početku - rekao je ujak Vilijam.
Još iste večeri, kad se Samjuel povukao u svoju sobu, opijen onim što je čuo, a rešen da sazna i nauči bar onoliko koliko je njegov ujak znao o toj mističnoj i neodoljivim magnetizmom presvučenoj temi, Vilijam je svojoj supruzi Klari kazao da strahuje od moguće nećakove reakcije.
Meseci i godine koje su dolazili nisu opravdali njegovo strahovanje; Samjuel jeste trošio izuzetno mnogo vremena na potragu za istinama koje mu je nagovestio ujak ali nije zapostavljao studije. Poslednji ispit dao je nekoliko meseci pre roka. Svake subote odlazio je na zabave priređivane na koledžu ili negde u gradu, tri puta nedeljno išao je na plivanje i ni po čemu se nije razlikovao od svojih vršnjaka. Samo pojedinci su uspeli da primete da je Samjuel postao smireniji; nije se nervirao, ispite je davao sa lakoćom, a košarku igrao potpuno rasterećen i nezainteresovan za konačan rezultat - sasvim suprotno od onog kako se ranije ponašao pod koševima. Zapazili su i da je igrao mnogo bolje nego ranije, iako je njegovo ponašanje na terenu podsećalo na ponašanje čoveka koji u velikoj grupi pokušava da napravi čvrsto omeđen prostor u koji niko neće moći da uđe a u kom će on raditi samo ono što mu pričinjava zadovoljstvo.
Posle onog prvog razgovora gotovo da nije prošao dan a da Samjuel i njegov ujak nisu raspravljali o pitanjima koja je Vilijam, kao nepodnošljivo težak teret, možda i svesno, prebacio na svog nećaka Samjuela. I tako sve do smrti Vilijama Berštajna koji je ovaj svet napustio samo dvadeset dana nakon svoje supruge Klare. Nisu imali dece. Kad su umrli, prema njihovoj poslednjoj želji, na lokalnom groblju je podignuta teška kamena ploča na kojoj je, ispod Davidove zvezde, slovima rimske kapitale pisalo:
„Ovde su zemni ostaci Vilijama i Klare Bernštajn - njihove duše su na nekom drugom mestu“.
Ploču je podigao Samjuel Vagner koji je nasledio ujakov stan, vikendicu i biblioteku sa tri hiljade knjiga. Dve godine nakon smrti Klare i Vilijama, Samjuel je prodao sve nasleđene nepokretnosti, biblioteku pažljivo spakovao u poveći, dobro izolovani kontejner i napustio Denver. Preselio se, zajedno sa svojom verenicom Dženifer, u Sedonu, gradić u Arizoni, u kojem je živeo Ričard Talbot, njegov vršnjak i veliki zaljubljenik u ezoteriju i, kako ih je on zvao, nedokučive nauke. Upoznali su se slučajno, na dvodnevnom seminaru za mlade napredne inženjere elektrotehnike i isto tako slučajno otkrili da obojica gaje strast ka traganju za odgovorima na pitanja stara koliko i ljudska civilizacija.
U Sedoni je kupio kuću, otvorio firmu za pružanje usluga iz oblasti elektrotehnike i nastavio da istražuje polje u koje ga je uveo ujak Vilijam Bernštajn. Već sledeće godine Samjuel i Dženifer su dobili kćerku Ester. Najbolji prijatelj porodice Vagner, treba li reći, bio je Ričard Talbot sa svojom velikom porodicom; suprugom i četvoro dece.
Veče uoči dana koji je Samjuelu doneo ogromno uzbuđenje i radost, porodice Talbot i Vagner sedele su do kasno u noć. Razgovarali su o svemu i svačemu a desilo se ono što se retko dešavalo - da Ričard i Samjuel nijednom rečju ne spomenu kabalu, magiju, ezoteriju...
Sutradan pre podne, negde oko jedanaest sati, na Ričardovom radnom stolu zazvonio je telefon. Na drugoj strani linije bio je njegov prijatelj Dejvid koji se javljao iz Beča. Dejvid je bio veoma uzbuđen i u nekoliko rečenica mu je objasnio zbog čega zove. Ričard je hitno potražio Samjuela da mu saopšti vest, ali ovaj se nije javljao na svoj mobilni telefon. Ni ponovljeni pozivnije doneo promenu situacije, čulo se samo tupo, ravnomerno oglašavanje automata. Zato je Ričard poslao onu poruku elektronskom poštom i zato je Samjuela, u kasno popodne toga dana, kada je stigao kući, obuzelo nešto između radosti i nervoze. Tako se nije osećao još od vremena kada je, do duboko u noć, sa ujakom Vilijamom raspravljao, na primer, o tome može li iko posle Isusa Hrista imati apsolutnu veru kao sam Isus i može li se ono božansko u nama dodirnuti i na drugi način a ne samo putem čvrste, bezuslovne vere.
Tek oko dvadeset sati uspostavljena je telefonska veza izmedu Ričarda i Samjuela. Samo petnaest minuta posle toga, njih dvojica su sedeli u restoranu Big hors, smeštenom na uglu glavne saobraćajnice u Sedoni i uske, neuobičajeno duge ulice koja je vodila ka periferiji grada.
Razgovor je potrajao najviše pola sata a onda je Ričard Talbot - videlo se, u velikoj žurbi - odjurio kolima u pravcu dela grada u kojem je stanovao. Vratio se vrlo brzo. U ruci je držao vidljivo staru i dotrajalu
fasciklu iz koje su on i Samjuel sledeća dva sata vadili papire, nešto upoređivali, pravili skice plavom i crvenom hemijskom olovkom. Popili su nekoliko flašica koka-kole.
Vlasnik restorana, Volter Kolinski, njihov dobar poznanik, prišao je stolu da ih pozdravi i upita za zdravlje, ali je već u prvim trenucima razgovora osetio da nije poželjan u društvu, da Vagner i Talbot raspravljaju o temi koju nisu želeli da podele sa drugima. Upitao ih je kako su im porodice i odmah se povukao za mali sto u drugom delu restorana.
Negde uoči ponoći, kad je već i Kolinski napustio svoj restoran a pevač kantri muzike Džek Stoun odložio gitaru - koja mu je služila da četvrtkom, petkom i subotom zabavlja goste u Big horsu - i otišao kući, u restoranu su ostala samo tri čoveka; Ričard Talbot, Samjuel Vagner i konobar Solario Gonzales.
Ako postoje ljudi koji su rođeni za određena zanimanja, onda je Gonzales bio rođen za konobara. Taj omaleni i bucmasti mladić, poreklom Meksikanac, sa gustom, crnom, uvek zaglađenom kosom i belom košuljom, imao je beskrajno strpljenje za sve i za svakoga. Voleo je svoj posao i nikada mu nije bilo teško da ispunjava prohteve gostiju, pa i one najčudnije. Tako je jednom, ubeđen da gost iz restorana ne sme da izađe nezadovoljan, trčao skoro dva kilometra do specijalizovane prodavnice pića ne bi li kupio flašu originalne ruske votke. Ne treba, valjda, ni reći da je ta dva kilometra pretrčao i u povratku. Shvativši šta je bucmasti Meksikanac uradio, gost, inače imućni farmer iz okoline grada, dao je Gonzalesu napojnicu od dvesta dolara i pozvao vlasnika restorana, Kolinskog, da bi pohvalio mladića. Kolinski je toga dana svu zaradu stavio u džep mladog Gonzalesa.
Duboko zavaljen u stolicu svoga šefa, Gonzales je pušio cigaretu i mirno gledao prema stolu na drugom kraju restorana, za kojim su sedeli Talbot i Vagner. Činilo se da su njih dvojica potpuno izgubili osećaj za vreme. Nagnuti nad sto i papire na njemu, pričali su tiho, pažljivo slušajući jedan drugoga. Ričard Talbot je voleo da gestikulira i to je radio na pomalo čudan način: levu ruku je pomicao gotovo usporeno, dok mu je desna bila u stalnom i brzom pokretu. Kao da diriguje.
Drumska krstarica, na kojoj je velikim crvenim slovima pisalo ,,Vilford“, protutnjala je kroz mirnu noć, negde prema zapadu, kada su Vagner i Talbot izašli iz Bighorsa. Gonzales ih je ispratio do ulice i poželeo im miran san. Tek u tom trenutku Samjuel Vagner se setio da nisu platili račun i počeo je da se izvinjava simpatičnom Meksikancu. Ovaj je vrteo glavom i odmahivao rukom, ponavljajući da se to događa i da bi se njih dvojica, nema sumnje, sutradan setili i došli da plate ono što su popili. Vagner je platio račun i častio Gonzalesa, što je ovaj jedva prihvatio.
Visoko na nebu, čuo se zvuk aviona i taj zvuk se, kroz minut, dva, izgubio u noći. Solario Gonzales je pogasio svetla u restoranu i legao na krevet u omanjoj prostoriji smeštenoj između kuhinje i dvorišta. Dotrajali drveni prozor na desnom zidu sobice bio je poluotvoren. Mirisalo je na kišu. Gradić Sedona tonuo je u još jednu mirnu provincijsku noć.

VI

Telefon na Dušanovom stolu zvonio je već osmi ili deveti put ali on nije pokazivao ni najmanji znak namere da podigne slušalicu. Kad je zvonjava prestala, podigao je pogled sa stola i okrenuo se prema Bošku, zavaljenom u jednoj od fotelja smeštenih u delu sobe kojim su dominirali prozor i velika, pomalo depresivna grafika na zidu.
Nije mi jasno zašto hoćeš da te prebacim u reportere. Ti si talentovan i možda pomalo zapostavljen, ali ja na tebe najozbiljnije računam. Nije isključeno ni neko uredničko mesto ili za početak mesto pomoćnika urednika. Reportaža je divna novinska forma ali ja sam to uvek vezivao za ljude koji se bliže penziji. To mi je nekako dolazilo s godinama i ogromnim iskustvom. Ti si mlad čovek, voliš izazove. Živimo u Beogradu i sve se ovde događa, otkud odjednom ta želja? Nisi mi uopšte jasan.
Imam nekih privatnih problema i potreban mi je mir. Hoću da pobegnem iz ovog ludila. Mesec, dva, ne više - odgovorio je Boško.
U sobi je ponovo nastao tajac. Dušan je podigao glavu, zavalio se u kožni naslonjač i zatvorio oči. Posle, valjda, minuta ćutanja upitao je Boška zna li on kakva je finansijska situacija u listu, da naplata iz prodajnih mreža kasni, da su prihodi od marketinga nestabilni i da je prodajni tiraž na sve većim iskušenjima.
Kako da finansiram tvoj višemesečni boravak izvan Beograda? - upitao je više sebe nego Boška.
Hajde da nađemo sponzora. To su smešne pare za neku veliku firmu a nas ništa ne košta da im uz svaki moj tekst sa terena pustimo malu reklamu - odgovorio je Boško, čvrsto ubeđen da će se njegova namera ostvariti.
Dušan je ponovo zaćutao. On koji nikada nije razmišljao u takvim situacijama duže od nekoliko trenutaka, sada je pokušavao da odgonetne zašto Boško Stevanović - novinar kojeg je cenio ali to nikada nije hteo otvoreno da pokaže - želi premeštaj. Zašto hoće u nešto što nema perspektivu? Zbog čega mu treba posao koji jeste lep ali u kom nema gotovo nikakve mogućnosti za napredovanje?
Dobro. Neka ti bude. Reći ću ovima u marketingu da nadu sponzora i čim to rešimo, možeš da kreneš. Mislim da grešiš ali... kako hoćeš.
Posle ovih Dušanovih reči Boško je poželeo da mu stegne ruku i zahvali mu, ali, znajući urednikovu narav, samo je klimnuo glavom i krenuo prema vratima.
Video si, danas smo objavili onaj tvoj tekst o etnologu Miškoviću. Pre sat vremena javio se jedan čovek koji hoće da preuzme te zapise. Nudi i pomoć udovici Mišković, spominje neke pare, banje, more... valjda hoće da je pošalje na odmor. Nemam pojma. Ostavio je svoj broj telefona kod sekretarice i molim te da mu se javiš. Insistirao je i delovao vrlo ozbiljno. Uostalom, cilj nam je i bio da nekome uvalimo tu arhivu
izgovorio je Dušan u jednom dahu, kopajući po prvoj fioci na desnoj strani svog stola. Zadubljen u traženje jednog teksta koji već danima čeka na objavljivanje, nije primetio iznenađenje na Boškovom licu. Boško se setio Milenkovog upozorenja i napomene da nekoliko ljudi u Beogradu zna za Miškovićevu beležnicu. Šta ako je taj čovek jedan od njih? U kojoj meri je zainteresovan da dođe do onoga što se skriva između crnih korica? Da li je Jelisaveta Mišković u opasnosti i da li je i sam u opasnosti? Isti onaj strah koji je osetio prošle noći, ponovo se javio. S njim i dilema: javiti se ili ignorisati poziv?
Ponovo je u sebi osetio postojanje odluke koju, činilo mu se, svesno nije doneo. Opet je to došlo samo od sebe, sevnulo kao varnica. Uzeo je papirić sa brojem telefona, ušao u jednu od redakcijskih soba koja je tog časa bila prazna i okrenuo broj koji je počinjao sa 642.
Neka vrsta uznemirenosti, pomešana sa znatiželjom, gonila je Boška da se posle tog telefonskog razgovora, još istog dana u predvečerje, nađe sa čovekom koji se interesovao za arhivu, radnu zaostavštinu profesora Miškovića.
Dogovor je bio da se nađu u hotelu Moskva. Znak raspoznavanja nametnuo je Boškov sagovornik.
Neće Vam biti teško da me prepoznate, ja sam jedan uglađeni šezdesetogodišnjak - rekao je u telefonskom razgovoru, glasom koji je delovao smirujuće i vrlo sugestivno.
Nije bilo nikakve dileme, čim je ušao u hotelski restoran Boško je za jednim od stolova zapazio prosedog čoveka s naočarima smeđeg okvira, obučenog u vrhunski skrojeno odelo sa leptir-mašnom čiji je dezen bio savršeno usklađen sa sakoom i košuljom. Jedino se izgled nije uklapao u informaciju o čoveku od šezdeset godina. Ovaj je izgledao bar sedam-osam godina mlađe.
Pre nego što je Boško uspeo išta da kaže, da se pomakne s mesta koje je zauzeo ulaskom u restoran, onaj sedokosi gospodin je ustao i krenuo prema njemu. Bio je visok, tanak i imao je širok osmeh koji je delovao kao jedan od najsnažnijih aduta u njegovoj komunikaciji s ljudima.
Odmah sam, čim ste ušli, shvatio da ste to vi. Ja, naime, mogu da prepoznam novinara među hiljadu ljudi drugih zanimanja. Možda i zato što mi je prva supruga bila novinar i što se i danas često družim sa vašim kolegama. Doduše, više u inostranstvu nego ovde ali to je sada manje važno. Da se predstavim, moje ime je Miroslav.
Boško je pružio ruku i osetio snažan stisak šake. Ispred sebe je imao osobu čiji je izgled govorio da se radi o čoveku kakav se ne sreće svakog dana; vrhunsko odelo, skupoceni roleks, preplanuo ten, plavičasti dim najbolje kubanske cigare... sve je to dodatno zabrinulo Boška. Ovakav čovek - mislio je - teško da se raspituje za arhivu profesora Miškovića samo zato što mu je palo na pamet da je sačuva od uništenja ili od zaborava.
Na početku je njihov razgovor bio pomalo suzdržan i sa izraženom dozom nepoverenja. Posebno s Boškove strane. Kako je vreme prolazilo, Miroslav je uspevao da ukloni sve Boškove svesne i nesvesne barijere u razgovoru. Sugestivnošću i elokvencijom držao je Boškovu pažnju, i ovaj je toga bio svestan,

ali mu je tek kasnije, kad se vratio kući, postalo jasno da je njihov razgovor uglavnom išao u onom smeru koji je odredio uglađeni gospodin.
Dvadesetak minuta je slušao priču o divnoj mladosti provedenoj u Beogradu, o želji da se vidi svet, o odlasku u Francusku, Kanadu, Ameriku, pa ponovo u Francusku, o poslovnom uspehu s nekretninama... A onda je usledilo pomalo patetično nabrajanje svih vrednosti naroda iz kog je Miroslav, kao i Boško, potekao. Svih velikana: Tesle, Pupina, Milankovića... koji su, govorio je, zadužili čovečanstvo i svet a taj svet - ovo je gospodin s kubanskom cigarom posebno naglasio - vraća nam dobročinstvo rušenjem mostova i bombama sa osiromašenim uranijumom.
Mi moramo učiniti sve što je u našoj moći da sačuvamo kulturnu baštinu našeg naroda. Naš jezik, pismo, spomenike, običaje. Trideset godina živim u inostranstvu, proputovao sam čitav svet i znam kako se veliki narodi odnose prema onome što predstavlja njihov entitet, njihovu kulturu. Zato sam odlučio da preuzmem zaostavštinu profesora Miškovića, da je sredim, klasifikujem, zaštitim, odštampam ono što zaslužuje pažnju javnosti i potom sve predam na čuvanje nekom muzeju - izgovorio je tiho ali vrlo ubedljivo Boškov sagovornik.
I kada je već mislio da razgovara s jednim od onih Srba koji su davno otišli u svet, stvorili bogatstvo i sada žele nešto lepo da urade za sopstveni narod, Boško je posumnjao u takvo viđenje stvari. Bilo mu je sve jasnije da je gotovo neprimetno iz stanja slušaoca prešao u poziciju onog koji odgovara na pitanja. Istančanim stilom i biranim rečima Miroslav je usmeravao razgovor na arhivu profesora Miškovića i njenu sadržinu. Sve u smislu: to mora da je vrlo interesantno; tu sigurno ima jedinstvenih zapisa i svedočenja... Između tih i sličnih pitanja Miroslav je uvek ubacivao neku rodoljubivu temu, tek da ne izazove sumnju u svoje prave namere.
A namera tog uglađenog gospodina bila je da se dokopa beležnice crnih korica koju je Jelisaveta Mišković poklonila Bošku.
Toga dana Miroslav nije želeo da bude otvoren do kraja i rastao se od Boška uz dogovor da sutra, uz ručak, nastave razgovor. Pitanje je kakav bi utisak o tom razgovoru stekao Boško da ga na samom rastanku, dole na ulici, Miroslav nije upitao da li se još neko, osim njega, interesuje za naučnu ostavštinu profesora Miškovića.
Baš to pitanje bilo je dovoljno Milenku da se iste večeri, u telefonskom razgovoru s Boškom, zakune kako je siguran da je počela velika potraga za malom, crnom beležnicom. Boško je ovu Milenkovu opasku prećutao, verujući da njegov prijatelj preteruje, ali kada je sutradan ušao u redakciju i na stolu našao poruku da su još dve osobe zvale u vezi sa arhivom pokojnog etnologa, bilo mu je jasno da se dešava nešto čudno.
Zašto bi nekoga - u suludom vremenu kad svaki novi dan rađa nove strahove vezane za golu egzistenciju i opstanak - interesovala arhiva uglednog ali široj javnosti malo poznatog etnologa? Boško je pokušavao da pronađe drugo objašnjenje i isključi mogućnost da je mala crna beležnica jedino što interesuje njemu potpuno nepoznate ljude, ali je slika beležnice koju je stalno imao pred očima svaku pomisao te vrste presecala kao mačem.
Iz dubokog razmišljanja Boška je prenuo glas Dragane iz marketinga Argumenta, niske bucmaste žene, pune energije, sa sposobnošću na kojoj su joj kolege zavidele. Kad god su novine zapadale u krizu ili se izlagale opasnosti da novi dan dočekaju bez ijedne strane oglasa, što je za dnevni list velika sramota i dokaz mršave pozicije na tržištu, Dragana je odnekud donosila oglase, zatvarala strane, okretala telefonske brojeve i uvek završavala ono što drugi nisu mogli.
- Stevanoviću, nemoj tu da se izležavaš već pakuj stvari i da te ne vidimo u redakciji sledeća dva meseca. Našla sam ti sponzora za tu seriju reportaža, mada mislim da bi trebalo da ostaneš ovde a ne da se lomataš po Srbiji opisujući njene prirodne lepote i retke zanate i da tamo po nekim vrletima tragaš za stogodišnjacima.
- Znači, mogu da idem? - upitao je Boško s širokim osmehom na licu.
- Što se mene tiče, možeš da ideš ovog časa. Putni nalozi su kod sekretarice a dnevnice te čekaju na blagajni - odgovorila je Dragana.
U jednom od ekskluzivnih beogradskih restorana, smeštenom uz auto-put, sedeli su Boško i Miroslav, na ručku dogovorenom prethodnog dana. Ponovo je uglađeni gospodin, ovog puta obučen sportski ali opet sa

stilom i u firmiranim odevnim predmetima, prvih pola sata razgovora potrošio na opšte teme, izbegavajući pritom da odgovori na direktna Boškova pitanja u vezi sa arhivom profesora Miškovića. Sećao se svojih retkih dolazaka u Beograd, krajem sedamdesetih i počekom osamdesetih godina prošlog veka, ljubavi koje su se u međuvremenu udale, rodile decu i deformisale svoja nekada predivna tela za kojima se, govorio je, okretala cela Knez Mihailova.
Tek kada je konobar doneo drugu flašu crnog francuskog vina iz Lorene, Miroslav je upitao Boška kakvog je zdravlja Jelisaveta Mišković i koliko ta gospođa ima godina. Odgovor je dobio u jednoj rečenici, a onda mu je Boško, svesno i sa jasnim ciljem, saopštio da su redakciju lista Argument zvali još neki ljudi i interesovali se za arhivu.
U prvom trenutku Miroslav se samo nasmešio i rekao kako je to vrlo lepo i da to, uprkos svemu, pokazuje da u narodu još ima ljudi sa izraženom potrebom da sačuvaju tradiciju svojih predaka. Bilo je tu još nekoliko rečenica zasnovanih na golim frazama ali je Boško i pored dva popijena aperitiva i druge flaše vina na stolu, primetio da Miroslav više nije onoliko miran i da pokazuje znakove nervoze. Ogromno životno iskustvo koje je imao i veliki broj situacija sličnih ovoj, uključujući i one krajnje neugodne, nisu bili dovoljni da taj vrsni glumac prikrije uznemirenost koja se u njemu rodila kad je saznao da još neko želi da preuzme Miškovićevu arhivu.
Boško je sada bio potpuno siguran da čovek s druge strane stola nije zainteresovan za čitavu arhivu etnologa Miškovića. Verovao je da Miroslav pripada kategoriji ljudi kakav je njegov prijatelj Milenko, ali to je samo delimično bilo tačno.
Boško nikada neće saznati ko je i zbog čega nakon njegovog teksta objavljenog u Argumentu tih dana iz Beča hitno doputovao u Beograd i iz jednog stana u centru grada održavao stalne kontakte sa Miroslavom, telefonsku vezu sa Parizom i jednim gradićem u Arizoni.
- Pretpostavljam da ste imali uvid u ono što je profesor ostavio, da ste pregledali njegove zapise i skice? - upitao je iznenada Miroslav.
- Ne. Ja tu arhivu nisam ni video. Mislim da je ona negde deponovana i da se nalazi izvan Beograda – slagao je Boško pokušavajući da zaštiti gospođu Jelisavetu Mišković od eventualnih neugodnosti i nepoželjnih gostiju.
- Neki etnolozi su mi rekli da je Mišković dosta vremena posvetio izučavanju pojava u Srbiji koje naučno nije moguće objasniti i da je o tome ostavio vrlo interesantne zapise. Znate li, možda, nešto o tome? - bio je sada već potpuno otvoren Boškov sagovornik.
- Moje tumačenje života i onoga što nam se događa vrlo je racionalno tako da u startu odbacujem tumačenja koja iskaču iz naučnog okvira. Čak i kad nauka negde zaista ne daje objašnjenje, ja to prihvatam samo kao prelazno stanje. Kao nešto što će u budućnosti svakako dobiti svoj odgovor. Ne znam ništa o tome što spominjete a i da sam čuo verujte mi da to ne bi pobudilo moju pažnju.
- Da, da. Svakako. To je svojstveno mladim i obrazovanim ljudima, ali priznaćete da u životu ima mnogo toga što nismo u stanju da protumačimo i objasnimo. E, takvi događaji su jedan od mojih hobija. Naravno, to nije motiv moje želje da prihvatim arhivu profesora Miškovića, ali voleo bih da je istina ono što sam čuo.
- Zaista ne znam. To ćete utvrditi ako preuzmete arhivu. Drugog načina nema.
Susret sa tajnovitim Srbinom potrajao je još pola sata. Miroslav je na vrlo taktičan način to vreme potrošio da posredno ubedi Boška kako je njegovo interesovanje za alternativni rad profesora Miškovića samo deo njegovog hobija i ništa više. Prihvatajući igru, Boško je klimao glavom i trudio se da ostavi utisak kako je samo novinar koji želi da pomogne jednoj staroj ženi. Rastali su se uz dogovor da Boško nazove Jelisavetu Mišković i ugovori sastanak s Miroslavom.
Do tog sastanka nikada nije došlo. U dogovoru sa Milenkom i svojom devojkom Jelenom, Boško je kasnije, po povratku Jelisavete Mišković u Beograd, preuzeo svu zaostavštinu njenog supruga i smestio je u jedan od državnih istorijskih instituta, a Miroslavu i ostalima - koji su preko Argumenta tražili arhivu - rekao je da je ona već zbrinuta od strane države i da je udovica Mišković to obavila u dogovoru sa svojim rođacima.
Taman kad se spremio da napusti Beograd i krene po Srbiji, Boška je bolest njegove majke Dragice primorala da odgodi put za desetak dana. Napad žuči je jedne noći bio toliko jak da je operacija bila
neminovna. Hitna intervencija urađena je vrhunski, a postoperativni tretman, obezbeđen preko jednog od Boškovih prijatelja, u potpunosti je otklonio sve strahove od neželjenili posledica. Kada je sve bilo okončano i Dragica se vidno oporavljena vratila kući, Boško je roditelje a onda i svoju devojku J elenu obavestio da kreće na put. Znajući o čemu se radi i kakav je Boško kad nešto odluči, Jelena je ideju o putovanju podržala. Nameravala je čak da mu se pridruži i s njim krene tragom Miškovićevih zapisa, ali su je obaveze na poslu i najavljeno unapređenje u toj nameri sprečili.
Majka je kao i uvek samo ćutala, dok je Boškov otac, Velja, najviše zapitkivao i nije mu bilo jasno kako to njegov sin, za koga je verovao da nema ni zrna ambicije u sebi, odjednom traži i dobija mogućnost da se angažuje na sasvim drugačijim novinarskim poslovima.
Velja je, što Boško tada nije znao i nikada neće saznati, i te kako bio upućen u novinarstvo, odnosno u način života ljudi po redakcijama i izvan njih. Svojevremeno, dok je još bio relativno mlad policijski inspektor, imao je zadatak da stupi u kontakt s nekima od beogradskih novinara koji su ondašnjim vlastima bili interesantni. Nalazio ih je po kafanama - najčešće u Šumatovcu, Grmeču i u Srpskoj kafani - plaćao ture pića i, predstavljajući se kao komunalni inspektor, slušao uglavnom prazne i potpuno nevažne priče onih za koje je država verovala da rade u korist stranih obaveštajnih službi. Nikada ništa čudno Velja nije primetio kod tih ljudi a najveći greh koji je mogao da im ubeleži, ali nije, bilo je njihovo komentarisanje raskošnog načina života Josipa Broza. Kasnije, kada su njegovi pretpostavljeni čitali izveštaje, Velja je bio predmet izrugivanja unutar službe. „Meni se čini, Veljo, da su tebe ovi novinari prevukli na svoju stranu. Ničega ovde nema. Duplo golo. Na osnovu tvojih izveštaja ja nikoga od njih ne mogu da privedem ni na informativni razgovor", ponavljao je gotovo mehanički inspektor Šćepanović, prvi pretpostavljeni Velizara Velje Stevanovića.
Milenko je bio posebno uzbuđen pre Boškovog puta. ,,Do sada te ništa nisam molio, ali sada te molim da me obaveštavaš o rezultatima traganja. Kad god budeš u situaciji da se javiš telefonom, nemoj da ti bude teško. Ni meni neće biti teško da dođem gde god kažeš, samo ako osetiš potrebu da se vidimo ili eventualno nešto razjasnimo“, bilo je sve što je Milenko rekao ispraćajući Boška iz Beograda, dok mu je pod zadnje sedište stavljao malu drvenu amajliju za koju je verovao da donosi sreću.

VII

Ibarska magistrala bila je na nekim deonicama mokra. Kiša je dolazila u talasima mada se Bošku činilo da on, vozeći svoj vremešni ali dobro očuvani golf, sustiže niske, tamne, oblake koji su se, kao svaka prolećna oluja, brzo formirali i još brže nestajali. Uprkos lošem putu i brojnim crnim tačkama na njemu, Boško je vozio prilično brzo. Muzika na radiju smenjivala se svakih nekoliko kilometara, kako je put odmicao a kola ulazila u domet lokalnih radio-stanica. Mnogo puta je vozio tim pravcem ali nikada sa toliko uzbuđenja i želje da što pre dođe na odredište, u Kraljevo.
Jutro je odmicalo i u kolima se osećalo da spoljna temperatura raste. U blizini Čačka, Boško se zaustavio kod malog restorana da popije kafu. Seo je za jedan od četiri stola postavljena u nekoj vrsti bašte. Ogromna stara lipa, posađena ko zna kada, pravila je hlad kojem se nije moglo odoleti. Učinilo mu se da u njenoj krošnji čuje zujanje pčela.To je Boška na trenutak vratilo u detinjstvo, u one bezbrižne letnje dane koji su prolazili u jurnjavi po baka Ankinom velikom seoskom dvorištu; trčanju po voćnjacima i livadama, i kupanju u viru jakog šumskog potoka koji je proticao stotinak metara ispod kuće. Iznad tog modrog i hladnog vira, samonikla na svega nekoliko metara od potoka, nadvijala se lipa. Baka Anka mu je često pričala da su se nekada davno pod tom lipom skupljali hajduci a da noću, uoči Ivanjdana, u gluvo doba, kad sve utihne i voda se u potoku umiri kao da ne postoji, oni kojima je bogom dano mogu da vide šumske vile kako igraju kolo ispod lipe.
Plašeći se da zbog tih priča ne omrkne u blizini vira, Boško je obično popodne, kad su ljudi u selu odmarali, odlazio do lipe i ležao na leđima gledajući u njene grane i deliće nebeskog plavetnila. Gore, u krošnji, iznad njegove glave, zujale su pčele a lišće je drhtalo na laganom povetarcu.
Boška je iz misli prenuo dolazak devojke njegovih godina. Imala je na sebi belu košulju, crnu suknju i belu kecelju sa čipkastim porubom. Boško je naručio kafu i čašu vode i prijatno se iznenadio kad mu je konobarica, na limenoj tacni, uz to donela i ratluk. Taj redak običaj - zaostao iz onih vremena kad su
ispred kafana umesto automobila stajale kočije a unutra se, uz meze i rakiju, sedelo opušteno i bez straha od protoka vremena - podsetio je Boška da više nije u Beogradu. Sedeo je pokušavajući da očisti mozak od misli koje su ga iz dana u dan opterećivale na poslu. Hteo je da se koncentriše samo na razlog svog puta, na ono što je pisalo u crnoj beležnici profesora Miškovića.
Iz torbe je izvukao fasciklu i stavio je na sto. U njoj je bilo dvadesetak fotokopiranih strana iz Miškovićeve beležnice. Na prvoj od njih pisalo je Maglič. Bio je to naslov priče koju je Boško odabrao za početak otkrivanja istine o neobičnim zapisima iz zaostavštine pokojnog beogradskog etnologa.
Iznad Rudnika su se gomilali oblaci. Saobraćaj na Ibarskoj magistrali bio je sve gušći. Devojka sa belom keceljom i čipkastim porubom na njoj, donela je za Boškov sto još jednu kafu s ratlukom. On je, teran snažnom unutrašnjom potrebom, kao da ih čita prvi put, s velikom pažnjom upijao redove preslikane iz crne beležnice.
Opet se upoznavao sa mističnom pričom vezanom za srednjovekovnu tvrđavu Maglič, smeštenu na jednom od Stolovskih brda, iznad reke Ibar, dvadesetak kilometara jugozapadno od Kraljeva.
Profesor Mišković je davno napušteni grad Maglič prvi put video sredinom šezdesetih godina ali mu nije pridavao značaj. Tek desetak godina kasnije, zapisujući lokalne običaje vezane za Petrovdan i njegovo obeležavanje, profesor je od jednog seljaka čuo priču koja ga je zainteresovala.
Saznao je da stariji ljudi veruju u čudesne sile koje se povremeno javljaju unutar same tvrđave i da postoje svedočanstva o neobjašnjivim izlečenjima na Magliču. Ako je ljudska molitva iskrena i duboka, zapisao je Mišković svedočenje seljaka, moguće je da se svaka želja ispuni ali samo pod uslovom da se želi dobro.
Jedna žena iz Kruševca, zvala se Leposava, pisalo je u Miškovićevoj beležnici, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata dovela je na Maglič poluslepog i gotovo nepokretnog sina jedinca. Čula je da se između zidina tvrđave javljaju sile spram kojih je čovek nemoćan i ništavan i poverovala, ni sama ne znajući zašto, da bi to moglo pomoći njenom detetu.
Bio je avgust, dva dana uoči Preobraženja. Majka sa desetogodišnjim detetom, i još jednom ženom, sedela je neko vreme na obali Ibra a onda u dve testije zahvatila hladne vode i sa onom drugom ženom, njenom sestrom od tetke, krenula prema Magliču. Dete su nosile naizmenično. Nekoliko sati kasnije sestra se vratila, a na tvrđavi je ostala Leposava sa detetom.
Priča dalje kaže da je na Preobraženje, devetnaestog avgusta, Svetolik Mićović, trgovac iz užičkog kraja, prolazeći dolinom Ibra na obali reke video ženu s muškim detetom koje je moglo da ima oko deset godina. Dete je radosno trčalo obalom i bacalo kamenčiće u reku. Zapitavši se šta žena s malim detetom radi u kanjonu, daleko od naselja, Mićović je zaustavio konje i ponudio se da ih poveze. Žena mu je zahvalila i s detetom sela u kočiju.
U vožnji do Kraljeva trgovac Mićović je od Leposave saznao da je dva dana i dve noći s bolesnim detetom provela na Magliču. Spavali su u jednoj kamenoj zavetrini. Molila se neprestano za dečakovo ozdravljenje i već posle prve noći videla je da mu je bolje. Uoči Preobraženja, kaže dalje priča, nekoliko sati pred zoru, Leposava je najpre u vazduhu a potom i na tlu videla čudne svetleće figure. Dete je spavalo a ona je kao opčinjena gledala ono što ni sebi ni drugima kasnije nije mogla da objasni. Osećala je veliko uzbuđenje i želju da dodirne tu svetlost ali nije mogla ni da se pomakne. Činilo joj se da svetlost povremeno menja boju, da su te nijanse potpuno nestvarne i različite od svega što je ikada videla. S vremena na vreme svetlost se rastakala na više delova i ti delovi su poprimali obrise ljudskih figura. Leposava nije osećala strah. Naprotiv. Radost koja je obuzimala njeno biće bila joj je do tada nepoznata. Čudesno, uzvišeno osećanje o kakvom nije mogla ni da sanja. Svetlost se stalno prelamala i menjala formu, u jednom trenutku pretvorila bi se u ogromnu loptu presvučenu zelenkasto-žutim plaštom a čas kasnije bi se uvijala u nešto što je podsećalo na cev iz čije se unutrašnjosti prosipala crvenkasta prašina od koje su se, opet, stvarali novi oblici.
Sve je prestalo u trenutku a dečak je, kad se ujutro probudio, bio potpuno zdrav.
Sve to je Leposava ispričala Svetoliku Mićoviću a ovaj je priču kasnijc godinama prepričavao onima za koje je verovao da mu se neće smejati.
Posebnu važnost u tom Miškovićevom zapisu Boško je pridavao tvrdnji da se jednom godišnje, u noći uoči Petrovdana, na Magliču odigrava dogadaj koji se može čuti ali ne i videti.
Mišković je istražujući običaje tog kraja čuo predanje da se pre više vekova na Magliču i oko njegovih zidina odigrala krvava bitka u kojoj su na jednoj strani bili srpski vitezovi a na onoj drugoj, koja je napadala u želji da osvoji tvrđavu, mnogobrojna i dobro opremljena turska vojska. Nije ostalo zabeleženo kako je bitka završena ali posle nje je rođena priča o duhovima u čudnim odorama i opremi koji noću hodaju obalama Ibra i penju se prema tvrđavi, i to baš u noćima pre i posle Petrovdana.
Dakle, prema Miškovićevom zapisu, a on se zasnivao na autentičnom svedočenju, izvesni Miladin Stanković odvažio se 1938. godine da proveri priče starijih ljudi i provede noć uoči Petrovdana na Magliču. Kasnije je njegovu ispovest - izgovorenu u dahu, jednog toplog letnjeg predvečerja, 1976. godine, u dvorištu kojim su se pružale senke starih stabala iz obližnjeg voćnjaka - zapisao beogradski etnolog.
Imao sam tada trideset jednu godinu i činilo mi se da drvo iz zemlje mogu da iščupam. Toliko sam bio snažan, zdrav i pun sebe. Rano sam se oženio a kad se dogodilo ovo što hoću da ispričam, deca su mi već trčala oko kuće. Još kao dete slušao sam priče o Magliču i čudima koja se događaju oko tog starog grada, beležio je profesor Mišković reči Miladina Stankovića.
Znate kako je na selu, stajalo je dalje u njegovoj ispovesti, leti se mnogo radi i čovek jedva čeka da padne noć, da legne i odmori se. Zimi je drugačije. Vremena ima napretek i najveća nam je briga kako da se razonodimo. Posebno uveče, kad namirimo stoku i večeramo. Tako je i danas kad imamo struju a šta mislite kako je bilo onda, uz petrolejku. E, tada je bio običaj da se ljudi okupljaju u nekoliko kuća u selu, da pijuckaju rakiju, kartaju se i pričaju. Te priče, gotovo sve, pamtim i danas, a posebno onu o starom gradu Magliču. Vladao je među ljudima nekakav strah od te tvrđave. Govorilo se da tamo nije dobro odlaziti ni ujutro ni predveče a posebno noću. Često se, pričao je narod, noću na Magliču čuju razni glasovi i zvuci a bilo je onih koji su se kleli da su noću, uz Ibar, viđali čudnovate spodobe na konjima. Mene je posebno mamila priča o velikoj i dugotrajnoj borbi koja je vođena između turske i srpske vojske. Nedeljama je, kažu, trajala opsada grada, Turci su napadali sa više strana ali su branioci odolevali. Sve je okončano dan uoči Petrovdana, u sumrak, kad su srpski vitezovi otvorili veliku kapiju i pustili Turke među zidine. Udarili su jedni na druge, prsa u prsa. Bilo mi je čudno što niko nije znao kako je taj boj okončan, ko je pobedio, a još čudnije štoje svaki pripovedač na to pitanje odgovarao kako je to manje važno od onoga što se događalo kasnije, svake noči uoči Petrovdana.
Na tom mestu, pisalo je u beležnici, Miladin je zaćutao i dugo, dugo mu je trebalo da nastavi. A, evo šta je rekao:
- Mnogo godina kasnije, kad je Maglič već bio ostavljen i pust, jedan čovek je noć uoči Petrovdana dočekao u blizini tvrđave. Tražio je izgubljene ovce. Onda se i sam izgubio i kud god da je krenuo put ga je vodio do glavnog ulaza. Nije želeo unutra ali je, posle više bezuspešnih pokušaja da se spusti u dolinu, s velikim strahom odlučio da uđe unutar zidina. Kasnije je pričao da je cele noći slušao strašne zvukove, jauke, zvonjavu, njisak konja, jezive urlike i plač. U svitanje je sve prestalo a onaj čovek se prestravljen jedva spustio do Ibra, gde su ga čobani našli da spava. Probudio se dva dana kasnije i ispričao šta mu se dogodilo. E, to što se njemu dogodilo, dogodilo se i meni. Samo što ja nisam zalutao već sam hteo da proverim ima li tu istine ili je sve pusto narodno pripovedanje. Za duge zimske noći, da se razbije dosada. Tri godine uoči rata, beležio je dalje profesor Mišković priču Miladina Stankovića, donesem ja odluku da se popnem na Maglič i gore provedem tu noć uoči Petrovdana. Uzmem duvana i jedan mali tronožac, da ne sedim na goloj ledini ili kamenu, i put pod noge. Na tvrđavu sam stigao još za dana. Lep pogled, duva vetrić, milina jedna. Zapalim duvan i uživam gledajući kako tamo u daljini sunce tone i nestaje u velikom crvenilu. Nikakav strah nisam osećao ni kada je zavladao potpuni mrak. Nebo vedro, prepuno zvezda. Vreme je proticalo uz povremeno oglašavanje sove i još poneke noćne ptice. Kad sam već bio uveren da su sve one priče obično narodno izmišljanje, odjednom začujem tihi zveket metala. Kao negde u daljini, jedva čujno, ali sa povremenim snažnim zvukom u blizini mojih ušiju, koji je podsećao na ritmičke udare bubnja. Ali, nije bio bubanj. Onaj prvi zvuk stalno se približavao i postajao je svejasniji. Stvarao je u mojoj glavi sliku kao da mnogo ljudi pod oklopima hoda brzo i odlučno a oni oklopi na njima odzvanjaju. Najednom se vazduh prolomio od serije snažnih udaraca metala o metal. Imao sam osećaj da se to događa na metar ispred mene ali i dalje ništa nisam video. Nisam u stanju da kažem koliko je to trajalo ali sam upamtio trenutak kada se taj zvuk pomešao sa uzvicima ljudi i jaukom žena od kog mi se krv ledila u
žilama. Ništa nisam razumeo, nijednu reč povika koji su odzvanjali tvrđavom. Na momente se ta lavina strašnog zvuka udaljavala od mene a onda je munjevito dolazila do mojih ušiju i pretila da ih razori. Osećao sam bol u celom telu, činilo mi se kao da neko u mene zabada noževe. Posebno je bilo neizdrživo to jaukanje i vrištanje. Sećam se da sam rukama pokrivao uši, ali nije vredelo. Činilo mi se da tonem u ludilo, da ću umreti. Počeo sam da se sećam nekih detalja iz detinjstva i mladosti koje sam bio potpuno zaboravio. Sve mi je to munjevito prolazilo kroz glavu, praćeno onim nepodnošljivim zvukovima. Najednom, kako je sve iznenada počelo, tako je za par sekundi stalo. Tvrđavom je zavladao potpuni mir. Kao da ničega nije bilo. Ja sam stajao naslonjen na kameni zid i tresao se kao prut. Gledam ispred sebe i nemam snage da se pomerim. Tako sam dočekao jutro.
Ispod poslednje rečeniće ispovesti Miladina Stankovića, na levoj strani, sitnijim slovima i u zagradi, pisalo je: Zabeleženo u okolini Kraljeva, 1976. godine.
Mladi beogradski novinar Boško Stevanović, zaposlen u dnevnom listu Argument, uzeo je baš taj zapis iz beležnice profesora Miškovića kao prvi u seriji onih koje je naumio da istraži.
U nameri da nastavi put, Boško je spremio papire, vratio fasciklu u torbu i platio dve kafe s ratlukom. Ona devojka, njegova vršnjakinja, dugo je gledala za njim. Imala je lepe krupne oči boje meda i širok osmeh. Kad je krenuo s parkirališta Boško je mahnuo devojci. Ona se samo nasmešila, klimnula glavom i vratila se u tešku i surovu stvarnost skučenog i mračnog prostora neugledne seoske kafane, kakvih je mnogo po drumovima Srbije. Kao što je nebrojeno i sudbina sličnih devojčinoj: lepo i bezbrižno detinjstvo, veliki ružičasti snovi o životu a onda opšti sunovrat i beda u koju upada njena porodica. Nije dobila šansu da bira i završila je u kafani, prisiljena da trpi i čeka dan koji će joj život usmeriti u sasvim drugom pravcu.
Dok je njen doskorašnji gost pažljivo proučavao svoje papire, devojka je, naslonjena na zapušteni drveni šank, kroz otvoren prozor gledala u njega i za trenutak dopustila sebi slobodu da sanjari o tome kako kupuje divnu haljinu, dobija cvet na poklon, ide u pozorište, planira odlazak na more... Želela je da makar jednom godišnje provede veče u nekom lepom restoranu, uz muškarca kojeg voli, uz prigušeno svetlo i laganu muziku. Zamišljala je kako bi bilo lepo da se jednom neko, kao mladić iz kola sa beogradskom registracijom, zaustavi ispred kafane, pokupi je i odvede u onaj svet o kojem je maštala kao vrlo mlada devojka i koji još uvek, ali sa sve manje nade, priželjkuje.

VIII

Kraljevo je živelo uobičajenim ritmom. Pristigli iz okolnih sela, ljudi su na zelenoj pijaci prodavali prvo prolećno povrće i jabuke sačuvane preko zime, završavali poslove po opštini i u sudu, kupovali ono čega nije bilo u njihovim mestima.
Boško je gospođu Danicu Lazičić pronašao u jednoj od ulica koje vode prema centru grada. Ta šezdesetpetogodišnja žena, tetka jednog Milenkovog prijatelja, živela je sama od dana kad se na onaj svet preselio njen suprug Dragan, penzionisani poštanski službenik. Borila se sa astmom i išijasom, imala je skromnu penziju i još skromniju povremenu pomoć kćerke Katarine, udate u Čačku. Ništa od toga nije se videlo na Danici Lazičić. Dostojanstvena, uspravnog držanja i vedrog duha, ulivala je životnu energiju svakome ko bi s njom progovorio bar nekoliko rečenica.
Kad joj se iz Beograda javio sestrić Zoran i zamolio je da na nekoliko dana primi na spavanje jednog novinara - pristala je bez razmišljanja. Nije htela ni da čuje kako će joj sve biti plaćeno. „Samo ti reci tom momku da dođe kad god želi. Stan je dvosoban, imaće svoju sobu, čistu posteljinu, čisto kupatilo i neću ga uznemiravati“, izgovorila je Danica i prekinula razgovor pre nego što je Zoran uspeo išta da doda.
Boško je zazvonio samo jednom, ali je ubrzo čuo okretanje ključa u bravi. Vrata je otvorila teta Dana, tako su je svi zvali, a već posle desetak minuta njih dvoje su sedeli u maloj trpezariji i uz prijatan razgovor ispijali kafu. Na Boškovu radost, opet s ratlukom, kao tog prepodneva u kafani na Ibarskoj magistrali.
Danica je pokazivala neuobičajeno interesovanje za novinarstvo. Ubeđivala je svog gosta iz Beograda kako je to jedna od najlepših profesija i ispričala mu da je i ona u mladosti sanjala o tome da postane novinarka ali joj život u provinciji nije pružio takvu mogućnost.
Naviknut na slične priče, posebno u prvim susretima s ljudima, Boško je uglavnom odobravao njeno kazivanje ne želeći da svojoj sagovornici, ovoj prijatnoj i gostoljubivoj ženi, kvari idiličnu sliku o jednom zanimanju koje je sve samo ne ono što je ona mislila da jeste. Bio je ubeđen kako će teta Dana reći, i rekla je, da je u osnovnoj i srednjoj školi pisala dobre sastave i za njih dobijala najviše ocene i pohvale pred celim razredom. Boškov pokušaj da u tom razgovoru, kroz spominjanje tvrđave Maglič, od Danice Lazičić sazna nešto više o priči koja ga je dovela u Kraljevo, nije urodio plodom. Dana je samo rekla da zna za spomenutu tvrđavu i nastavila svoju priču. Nije čak ni pitala zbog čega Boška interesuje taj drevni grad. Možda zato što joj je, pre Boškovog dolaska, rečeno da novinar Argumenta ima nameru da pravi reportaže, putopise i priče o životu u unutrašnjosti Srbije.
Posle ručka, Danica Lazičić je predložila svom gostu da malo odspava ali je Boško, iako prilično umoran, odlučio da prošeta gradom.
U odnosu na Beograd, u Kraljevu je sve delovalo nekako umirujuće: uske ulice, relativno malo automobila, ljudi u laganoj šetnji, dah provincije koja vrlo brzo, hteo to čovek ili ne, nameće svoj ritam života.
U želji da ne remeti ustaljenu životnu svakodnevicu Danice Lazičić, Boško se, posle duge i pomalo iscrpljujuće šetnje gradom, sa prvim sumrakom vratio u stan.
Dugo su te večeri razgovarali Danica i njen gost iz Beograda. On je uglavnom slušao, shvatajući da žena pred njim ima potrebu da priča, da sve one reči i osećanja koja su se nakupila u samoći iznese pred sebe i još nekoga. Spominjala je pokojnog supruga, kćerku, unučiće; svoju mladost koja je biia lepa i radosna, iako provedena u siromaštvu; radne akcije i retka letovanja u Dalmaciji.
Negde posle dvadeset dva sata, Boško je poželeo da ode na počinak. Nije ni pokušao da ubedi teta Danu da naveče nikada ne pije čaj. Zahvalio joj je na trudu i popio čaj od lipe, zaslađen bagremovim medom. U prostranoj sobi, s dobro očuvanim nameštajem kupljenim pre dvadesetak godina, čekao ga je krevet sa velikim drvenim uzglavljem. Jastuk je bio ogroman, napunjen perjem i mirisao je na deterdžent. Boško se u toku noći budio nekoliko puta i uvek je u prvim trenucima iza sna imao problem da shvati gde se nalazi. Jutarnju kafu je popio brže nego inače, pravdajući se Dani da žuri na teren i da njegovo slobodno vreme u velikoj meri zavisi od redakcijskih rokova. Već oko deset časova bio je na samo desetak kilometara od Magliča. Dan je bio sunčan ali vetrovit. U toku vožnje odlučio je da toga dana ne ide na tvrđavu, već da potraži nekog od ljudi iz okolnih sela koji bar nešto znaju o tajanstvenim pričama vezanim za Maglič.
Bez ikakvog plana, bez ideje o tome kome bi mogao da se obrati i proširi ono što je saznao iz beležnice profesora Miškovića, Boško je na jednoj raskrsnici nedaleko od Ibra skrenuo desno i ubrzo se našao u selu Jabukovac.
Pred seoskom trgovinom, mestom koje za lepog vremena nikada nije prazno i gde se za kratko vreme može saznati sve što se u selu događa, sedelo je nekoliko ljudi. Boško je lagano prošao kolima a onda mu je, stotinak metara dalje, sinulo da ono što njega interesuje najbrže može da sazna upravo od osoba koje sede na ovakvim i sličnim mestima. Pred trgovinom u Jabukovcu bilo ih je petorica, nije im promakao golf beogradske registracije i sada su, već dodatno zaintrigirani, pratili Boškovu vožnju u rikverc.
- Dobar dan, ljudi. Jeste li dobro? - bilo je prvo što je Boško izgovorio nakon izlaska iz kola.
- Bogu hvala, nije loše. Samo da ne tuku - odgovorio je u ime grupe jedan sredovečni čovek, sa upadljivo isturenom bradom i gustim obrvama ispod kojih su sevale sitne crne oči.
- A ko da vas tuče? - nasmejao se Boško.
- Uvek se neko nađe, prijatelju. Tuku po džepu, po leđima, po glavi. Seljak je rođen da ga tuku, a najviše ga tuku onda kada se najmanje nada - izgovorio je u dahu čovek tamnije puti, za koga je odmah bilo jasno da pripada onoj kategoriji seljaka koja postoji u svakoj srbijanskoj zabiti i koja se od ostalog sveta razlikuje po svom neizlečivom cinizmu i, kako to narod zna da kaže, mudrijaškom životu. Takvi sumnjaju u sve i svakoga, izbegavaju da rade i posla se prihvataju samo ako nema drugih mogućnosti a posebna poslastica im je kad iznenada nalete na nekog stranca, kao u ovom slučaju, od koga bi tek trebalo da saznaju ko je i šta ga dovodi u njihov svet.
Ispred svakog od petorice seljaka stajala je po flaša piva. Boško je znao da je to najkraći put za otvoreniji razgovor. Ušao je u trgovinu i jednu od dve žene za pultom zamolio da ljudima ispred prodavnice iznese još jednu turu piva. Potom se vratio i seo nasuprot onoj petorici, ali nekako sa strane. U stvari, i nije imao
izbora jer je baš na tom mestu stajao jedan široki, krivo prerezani panj. Pre nego što je iko od njih uspeo nešto da kaže, ona žena iz trgovine donela je pet flaša piva i podelila ih seljacima. „Gospodin časti“, rekla je više za sebe nego za druge, pokazujući rukom na Boška.
Od tog trenutka razgovor između beogradskog novinara i petorice seljaka krenuo je sa lakoćom i otvorenošću iz koje je neobavešten čovek mogao zaključiti samo jedno - da se oni znaju godinama.
Boško je zadovoljio njihovu znatiželju, ili mu se tako činilo, pričom da je novinar iz Beograda koji putuje Srbijom i zapisuje sve što je interesantno. Rekao im je da već ima nekoliko razgovora s ljudima koji žive od retkih zanata, sa sviračima na čudnim instrumentima, sa seoskim babama koje se, s vremena na vreme, bave bajanjem... Seljaci su uglavnom ćutali. Tu i tamo neko bi nešto priupitao, uglavnom sa ciljem da od mladića sazna neki detalj iz privatnog života.
- Ovde, prijatelju, nema ni retkih zanata ni baba koje leče pomoću bajanja - prekinuo je Boškovu priču stariji čovek sa šajkačom na glavi. Kapa je bila vidno stara, sa crnim donjim rubom od znoja i prljavštine, koji je bio na svega dva-tri santimetra od starčevih obrva.
- Možda nema toga, ali ima nečeg u ovom kraju što me posebno interesuje - odgovorio je Boško, a kako njegovi sagovornici nisu reagovali, nastavio je:
- Mene interesuje stari grad Maglič.
Ona petorica su i dalje ćutala. Gledali su ispitivački pridošlicu iz Beograda. Vreme je prolazilo a ćutanje je bujalo kao vodeni talas. Bez obzira na to što mu je taj muk bio neprijatan, čak vrlo neprijatan, Boško je odlučio da sačeka. Sve vreme gledajući u Boška, onaj čovek sa isturenom bradom izvadio je laganim pokretima kutiju duvana iz levog džepa i počeo da po džepovima pantalona traži upaljač.
- Nema ti tamo ništa interesantno, osim ako te ne interesuju zmije. Gore ih je bezbroj. Odlaze ljudi da ih love, pa prodaju njihov otrov za spravljanje nekih lekova - konačno je progovorio jedan od petorice.
- Interesuju me priče vezane za nekakva čudna zbivanja koja se, navodno, povremeno događaju na Magliču - uzvratio je Boško.
- Ma to su ti, moj novinaru, obična seoska naklapanja. Te onaj video ono, te ovaj čuo ovo. Sve je to rekla- kazala. Džaba ćeš vreme da potrošiš - reagovao je, opet posle nekoliko sekundi ćutanja, onaj sa isturenom bradom.
Ostali su klimali glavom i mrmljajući potvrđivali njegovu priču. Tačnije, njih trojica.
Četvrti, sitan čovek, starosti između šezdeset pet i sedamdeset godina, ćutao je i gotovo bez treptaja gledao u Boška. Imao je usko, koščato lice i gustu sedu kosu.
Taj čovek se zvao Vojislav Đakonović i odigraće presudnu ulogu u nastojanju beogradskog novinara Boška Stevanovića da nađe koga traži i da bar delimično dokuči tajnu drevnog grada Magliča, tajnu opisanu u beležnici profesora Miškovića.
Boško je još nekoliko puta pokušavao da razgovor sa petoricom seljaka vrati na temu Magliča, ali bez uspeha. Uglavnom su odmahivali rukama, smatrajući da ta tema nije interesantna nekom ko dolazi iz Beograda. Oni sami prema Magliču nisu imali nikakav odnos. Niko od njih osim Vojislava.
Vojislav Đakonović je zamolio Boška da ga, kad već ide u tom pravcu, poveze do kraja sela gde se s desne strane puta, uvučena tridesetak metara u dvorište, nalazila njegova kuća. Pomalo razočaran što od svojih sagovornika ništa nije saznao o Magliču, beogradski novinar se pozdravio sa ostalom četvoricom, seo u kola sa simpatičnim čičom i krenuo. Posle nekoliko minuta vožnje Boško je zaustavio automobil na mestu koje mu je pokazao njegov suvozač. Ali umesto da nastavi vožnju, kako je planirao, umesto da obiđe još nekoliko sela u okolini, Boško Stevanović je prihvatio poziv Vojislava Đakonovića da svrati do njega. Nije mu bilo ni do kafe ni do druženja. Presudilo je ono što je Vojislav izgovorio kad je auto stao pred njegovom kućom. „Mislim da ti ja, sine, mogu pomoći oko Magliča“, rekao je Vojislav, dodajući kako bi najbolje bilo da o tome popričaju u njegovoj kući. ,,Uz kafu i rakiju“, napomenuo je starac izlazeći iz golfa.
Boško je osetio nalet adrenalina dok je pratio Vojislava preko travnatog dvorišta i zahvaljivao bogu na sreći što je već prvog dana traganja naleteo na nekoga kome priča o tajnama Magliča nije strana.
Omanja soba u koju su ušli bila je skromno nameštena. Vojislavljeva supruga Lepomirka pozdravila je gosta i, samo što su njih dvojica seli za sto napravljen od čamovine, donela rakiju i slatko. Ubrzo je sobicu ispunio miris kafe koji se širio sa trošne peći na drva, smeštene nedaleko od ulaznih vrata.
Sledećih sat vremena Boško je uglavnom ćutao i zapisivao. Starac je pričao na poseban način, sa pauzama i stalno tražeći podršku od onoga kome se obraća. Gledao je Boška u oči a u trenucima kada nije nalazio adekvatnu reč, ili nije mogao nečega da se seti, podigao bi desnu ruku, dlanom uvis, i pomerao prste, verujući da će to kod njegovog sagovornika proizvesti očekivanu reakciju. Za to vreme Lepomirka je sedela na drvenoj klupi pored peći i povremeno, klimajući glavom, odobravala priču svog supruga.
Vojislav Đakonović je znao o Magliču mnogo više nego što je Boško mogao da nađe u beležnici profesora Miškovića. U svedočenju koje je tek s vremena na vreme prekidano paljenjem cigarete i ispijanjem rakije, starac je ispričao da u selima u blizini Magliča još uvek živi nekoliko ljudi koji su osetili snagu koja se povremeno spušta na prostor između drevnih zidina. S nekakvim posebnim poštovanjem opisivao je događaje od kojih su Bošku prolazili trnci kroz telo.
- Jednom davno - pričao je starac Bošku - i ja sam odlučio da noć uoči Petrovdana provedem na Magliču. Dogovorio sam sa dvojicom prijatelja da to uradimo u grupi, jer nijedan nije imao hrabrosti da ide sam, ali nije nam bilo suđeno. I to što se dogodilo, sinko moj, uverilo me je koliko smo mi, ljudi, mali i jadni pred Bogom. Koliko grešimo kada mislimo da nešto možemo protiv prirode, protiv onoga što ne razumemo. Kada smo posle toplog, sunčanog dana, sa prvim sumrakom krenuli prema Magliču, negde na pola one staze koja vodi prema tvrđavi, uhvatilo nas je takvo nevreme kakvo ni pre ni posle toga nikada nisam video. Tukli su gromovi jedan za drugim, nebo se prolamalo, sevale munje, a kiša je lila tako da nam se činilo da se potoci slivaju sa nebesa. Čekali smo da nevreme prođe, misleći da će sve minuti brzinom kojom je i došlo, ali to čudo nije prestajalo. Nakon što je grom udario u jedno drvo, tridesetak metara udaljeno od nas, i rascepio ga kao slamku, a nas trojicu napola ošamutio, krenuli smo da bežimo niz stazu. Dole prema Ibru. Samo što smo se spustili do mosta, oluja je utihnula. Munje su sevnule još nekoliko puta i sve je utonulo u mir. Nas trojica te noći oka nismo sklopili i sutradan smo se zakleli da nikada više, ni uoči Petrovdana, ni pre ni posle toga dana, ni danju a kamoli noću, nećemo kročiti na Maglič.
Čuo je Boško i pričuo lepoj čobanici koja je, ne znajući ništa o magličkoj legendi, jednog jesenjeg dana,
„uoči onog velikog rata“, doterala stado među zidine drevnog grada. Kako sa prvim sumrakom nije došla kući, njena porodica i čitavo selo krenuli su da je traže. Pregledali su svaki šumarak, svaki grm, tražili po usecima i pećinama a sutradan, na predlog jednog starijeg čoveka, desetak ljudi krenulo je prema Magliču. Ono što su unutra zatekli samo je unelo novu količinu straha među narod iz okolnih sela; od dvadesetak ovaca koliko je devojka imala, unutar kamenih zidina pronašli su samo jednu ovcu a i ona je bila polumrtva. Ležala je u jednom od nekoliko većih udubljenja u zidu. Kada su je seljaci izvlačili niko nije pogledao iznad sebe jer da jeste možda bi i otkrili razlog zbog kog je samo ta ovca ostala da navodi na razmišljanje o čudnovatim i svakako misterioznim događajima; na levoj strani udubljenja, u visini glave čoveka prosečnog rasta, između dva kamena, stajao je drveni krst. Isti onaj koji je upotrebljavan za obred na Magliču. Od čobanice i ostatka stada nije bilo ni traga.
Saznao je Boško od Vojislava da su i neki ljudi iz okoline Kraljeva zagonetno nestali, te da ih niko nikada nije pronašao. Doduše, bilo je to prvih godina posle Drugog svetskog rata i narod je verovao da su naleteli na zaostale oružane grupe, koje su se skrivale po šumama i pećinama u tom kraju, ili da su neki od njih, kao protivnici nove vlasti, pobegli u inostranstvo i neće da se jave, strahujući da ne naškode svojim najbližima.
Vojislav je pripadao onima koji su verovali da se nestanak tih ljudi može objasniti jedino kroz tajne koje krije drevna tvrđava Maglič. To je i rekao mladom beogradskom novinaru ubeđujući ga, na kraju razgovora, da ne ide do kraja. Da, baš tako je rekao ali ništa dalje nije objašnjavao, uprkos tome što ga je Boško dva puta upitao šta to znači. Starac je samo podigao kažiprst uvis i zavrteo glavom. Ta gestikulacija je Bošku oduzela pravo da postavi još jednom isto ili neko slično pitanje.
Strahujući od mogućeg negativnog odgovora, Boško je gotovo dva sata odlagao pitanja za koja je verovao da su ključna: Poznaje li starac Vojislav nekoga ko je iskusio misteriju Magliča? Zna li bar jedno mesto u kojem živi neko od tih ljudi? Kada je smogao snage da to upita, njegov sagovornik je reagovao kao da samo to čeka.
- Naravno da znam. U selu Gornji Brezovac, to ti je desetak kilometara od one raskrsnice sa koje si krenuo ovamo k nama, živi čovek koji se zove Dragoljub Ilić. Za njega se priča da povremeno sam odlazi
na Maglič i da ima posebne moći. Neki ga smatraju čudakom, pa ga se i klone. Priča se da je u mladosti oboleo od neizlečive bolesti i već bio na samrti, da su mu roditelji spremili sve što je potrebno za sahranu a on je preko noći ozdravio. To, sinko moj, ne može bez božje pomoći - rekao je Vojislav.
Rastali su se kao otac i sin. Starac je gledao u Boška pogledom iz kog su izbijale dobrota i neka vrsta ljubavi. Tapšao ga je po desnoj ruci i molio ga da svrati kad god je u blizini, u kuću čija su vrata za njega uvek otvorena. Lepomirka je na pragu Bošku u ruku tutnula kesu u kojoj su bile flaša domaće rakije i tegla bagremovog meda.
Ostavljajući iza sebe dvoje starih ljudi koji su mu mahali, Boško nije znao da su Lepomirka i Vojislav prethodnih nekoliko sati u njemu videli ne samo novinara iz Beograda koji se interesuje za Maglič, nego i sina jedinca, Ljubivoja, koji im se nije javio pune dve godine. Znali su samo da živi u Bjelovaru, gradiću u Hrvatskoj, gde je kao terenski radnik dobio posao 1989. godine i da je oženjen izvesnom Zdenkom, sa kojom ima dvoje dece. Rat ga je zatekao tamo i on je odlučio da ostane. Punih dvanaest godina Vojislav i Lepomirka su sanjali dan kada će Ljubivoje ući kroz kapiju kroz koju je upravo izašao čovek njegovih godina, beogradski novinar Boško Stevanović. Jedina uteha bila su im povremena pisma iz Bjelovara i fotografija snimljena na nekom gradilištu, na kojoj Ljubivoje sedi a daleko iza njega vide se krovovi kuća i nešto što liči na reku ili kanal.

IX

Dan se lagano gasio nad američkim gradom Baltimorom. Senke platana u Desetoj aveniji postajale su sve duže. Na prvom spratu kuće broj osamnaest, u velikoj dnevnoj sobi, zavaljen u staroj kožnoj fotelji, smeštenoj sa desne strane ogromnog prozora, Hari Vilson je pušio tompus i pijuckao kafu. Bila je to prava ukuvana kafa, toliko ne tipična za prosečnog Amerikanca, spremljena kroz mali popodnevni ritual kojeg se Vilson odricao samo kada je to bilo neizbežno - obično na putovanjima ili kada bi, radeći na nečemu novom, izgubljenog osećaja za vreme, provodio u laboratoriji i po trideset sati.
Hari Vilson je bio jedan od onih mirnih ljudi kakvih ima u svim stambenim zgradama; ljubazan u svakom trenutku, nenametljiv, sa urođenom solidarnošću, spreman da u svakom trenutku pomogne nekom od komšija. Uprkos tome, ostali stanari zgrade imali su gotovo jedinstven stav da je Hari nesumnjivo čudan čovek. Možda je tome doprinosio i njegov engleski sa vrlo interesantnim naglaskom, čije poreklo njegove komšije nisu mogle da odgonetnu, ali svakako i Vilsonov običaj da kontakte s ostalim stanarima održava samo kroz kratke susrete i razgovore na hodniku ili ispred zgrade.
Svi su znali da se Hariju mogu obratiti za pomoć kad god im ta pomoć zatreba, ali su znali i to da niko od njih nikada nije ušao u njegov stan, niti je on zalazio u stanove ostalih stanara u zgradi. Živeo je sam, bez porodice i stalnih prijatelja. Što se žena tiče, kod Harija je u poslednje vreme najčešće dolazila Kej, sredovečna crnkinja koja mu je spremala stan. Njene posete trajale su najviše dva sata i za to vreme Hari je obavezno bio u stanu.
U početku su komšije mislile da je u pitanju ljubavna veza. Ta je dilema najviše kopkala gospodu Robertu Mejerling, usedelicu sa drugog sprata, koja nije mogla da izdrži i jednoga dana, prilikom susreta ispred zgrade, upitala je Kej kako napreduje njena veza sa gospodinom Vilsonom. Još je dodala kako bi bilo lepo da se Kej zauvek preseli i počne da živi sa Harijem. Simpatična crnkinja slatko se nasmejala i objasnila Roberti da je ona samo spremačica koja, pored Harijevog, ima na spisku još pet stanova o kojima vodi brigu.
Ono što je kod ostalih stanara budilo dodatnu pažnju i navodilo ih na razmišljanje o tome ko je Hari Vilson i čime se taj čovek bavi, bili su, nema sumnje, ljudi koje je Vilson povremeno dočekivao. Te osobe same po sebi možda i ne bi bile interesantne Harijevim komšijama ali činjenica da su pred zgradu dolazile u luksuznim limuzinama, sa najmanje dvojicom ljudi u pratnji, od kojih bi se jedan uvek penjao do Vilsonovih vrata i ostajao u hodniku sve do završetka posete - navela je stanare zgrade broj osamnaest da u svojim razmišljanjima Hariju Vilsonu daju posebnu važnost. Ni sami ne znajući zašto, svi su odbacivali mogućnost da se Vilson bavi kriminalom ili nekom sličnom rabotom.

Kod većine je prevladavao zaključak da je njihov mirni komšija najverovatnije čovek vezan za neke državne strukture i da je, imajući to u vidu, najbolje gledati svoja posla. Nikada niko od njih neće saznati da li su i koliko bili u pravu.
Vilson je bio čovek srednjeg rasta, star šezdeset godina, bujne, prosede, talasaste kose, izrazito lepog lica na kojem dominiraju krupne plave oči. Nonšalantno ali skladno obučen, sa vrlo skupocenim satovima - koje je voleo, često menjao i nosio na desnoj ruci - Hari bi svakako spadao u posebno privlačne muškarce
- uprkos godinama koje mu, s obzirom na izgled, niko ne bi pogodio - da taj sklad spoljašnje lepote nije narušavao Harijev telesni nedostatak; njegova leva noga bila je kraća od desne za punih devet santimetara.
Tog četvrtka, dok se napolju spuštao mrak i palile se prve ulične svetiljke u Desetoj aveniji, Hari Vilson je i dalje sedeo u staroj kožnoj fotelji, u polumraku, sa izrazom lica koji je odavao veliki unutrašnji nemir. Plavičasti dim njegovog omiljenog kubanskog tompusa koiba lenjo se kretao vazduhom, poput niskog, kišonosnog, prolećnog oblaka, i nestajao provlačeći se kroz odškrinut prozor.
Sat vremena kasnije, na stočiću pored fotelje, stajala je prazna šolja za kafu, a od tompusa je ostao samo opušak. Sve drugo je bilo kao u onom trenutku kada je Hari Vilson seo u fotelju i podigao noge na tabure od tamnozelene kože. Da je neko tada ušao u sobu zaključio bi da sedokosi čovek u fotelji spava, ali Hari nije ni spavao ni dremao.
Zatvorenih očiju, sa rukama položenim na rukohvate fotelje, prolazio je kroz jedan od najtežih misaonih procesa u životu. Velikom brzinom, na koju nije mogao da utiče, kroz glavu su mu jurile zapanjujuće jasne slike: pokojni roditelji, sestra, siromašno detinjstvo, nevesela mladost, tragičan događaj koji je odredio njegov život i odveo ga na stranu o kojoj nikada nije ni sanjao, godine ispunjene naukom i istraživanjima od kojih sam nije imao istinski željenu korist. Osim što mu je, zahvaljujući tom poslu, egzistencija odavno bila rešena ali to je bilo tako malo i beznačajno u poređenju sa snovima koje je Vilson oblikovao još kao dečak. Želeo je veliku porodicu, mnogo dece i starost koja bi prolazila u mirnom seoskom životu, sa unučadi u velikom, lepo uređenom voćnjaku, ispod kuće okružene dvorištem u kojem su posebna mesta imali bunar iskopan davno pre njegovog rođenja i kvrgavo stablo jabuke koja je u drugoj polovini oktobra darivala ukućane velikim crvenkastim plodovima.
Sve to je bilo samo daleko sećanje, samo klupko od stvarnosti i maštanja, toliko isprepleteno da ni sam Hari nije znao, ili je želeo da tako bude, šta se zaista dogodilo a šta je plod njegove mašte.
Zvono interfona oglasilo se oko dvadeset jedan sat. Neuobičajeno vreme za goste, ali ne i za one koji su dolazili kod Harija Vilsona. Sedokosi čovek se lenjo i pomalo teško podigao iz fotelje i hramljući došao do ulaznih vrata. Nije ni pitao ko je posetilac.
Nekoliko minuta kasnije u njegov stan ušao je izrazito visok pedesetogodišnjak sa prosedim brčićima, u odelu čije su pantalone bile toliko kratke da nisu ni dodirivale njegove smeđe, savršeno uglancane cipele. Bio je to Nortrop Kolins, jedan od najmoćnijih ljudi u Sjedinjenim Državama. U hodniku, ispred vrata stana Harija Vilsona, ovoga puta su stajala dvojica izrazito snažnih momaka. Isto toliko bilo ih je u automobilu kojim se Nortrop Kolins dovezao pred zgradu broj osamnaest u Desetoj aveniji.
Razgovor Harija Vilsona i njegovog gosta trajao je do iza ponoći. U početku je sve delovalo smirujuće i opušteno; obojica su ispijali viski sa mnogo leda, uživali u vrhunskim kubanskim cigarama, prepričavali događaje u kojima su učestvovali i koje su, po sopstvenom priznanju, sami i kreirali, ali kada je razgovor skrenuo na nešto što je moglo da se shvati kao ubeđivanje, Hari Vilson se uvukao u nevidljivi oklop koji Nortrop Kolins nikako nije uspevao da probije. Razgovor je iz minuta u minut postajao sve neugodniji. U jednom trenutku Vilson je ustao, otišao u drugu sobu i brzo se vratio noseći u ruci plavu fasciklu.
- Ovde je sve što je bitno za poslednje istraživanje. Ne tražim ništa, ni novac ni zahvalnost, ni dodatnu zaštitu. Završite ovo bez mene, neće Vam biti teško, moji saradnici su u sve upućeni, ali ja više nisam spreman da radim ni ovakve ni slične stvari. Ja u tome više ne želim da učestvujem - rekao je Hari Vilson svom sagovorniku.
Čovek u smeđim cipelama je neko vreme ćutao a onda se laganim pokretom gornjeg dela tela približio Vilsonu.

- Ako neko zna suštinu Vaših ličnih razloga za ovakav stav, onda sam to ja. Nemojte zaboraviti da samo trojica ljudi u Vašingtonu znaju Vašu tajnu, gospodine Vilson. Ja sam jedan od te trojice ali sam i poslednji koji bi Vas ucenjivao...
- Imam suviše godina da bi ucena mogla imati neko dejstvo. Mene nije moguće ucenjivati - upao je u reč Kolinsu Hari Vilson.
- Svestan sam Vaše pozicije i ucenu nisam spomenuo u tom smislu. Ja samo pokušavam da Vas ubedim da nastavite još godinu ili dve da radite ono što je smisao Vašeg života. I sami znate, gospodine Vilson, da nema naučnog i tehničkog dostignuća koje se nije okrenulo u svoju suprotnost. Sve je moguće zloupotrebiti, pa tako i ono do čega ste Vi dolazili u svom radu. Podsećam Vas da smo uvek, ili gotovo uvek, poštovali onu liniju preko koje Vi niste hteli da pređete i zato Vas još jednom molim - a Vi znate u čije sam ime večeras došao do Vas - da razmislite i da promenite svoju odluku. To će biti poslednje što od Vas tražimo i očekujemo. Posle toga, zauvek se povucite i nastavite da živite na kojoj god hoćete tački ovoga sveta. Ova država će Vam obezbediti kuću, stan, ranč... šta god poželite. Uz novac koji sada imate, svake godine možete dobiti onoliko koliko smatrate da Vam treba. Neće biti nijednog pitanja u vezi sa tim i biće onako kako Vi kažete.
Hari je bez reči sedeo i tupo gledao u jednu delimično požutelu fotografiju na suprotnom zidu, uokvirenu letvicama zelene boje. Oko te fotografije bilo je još dvadesetak većih i na svima je dominirao Hari Vilson; snimljen u ribolovu na otvorenom moru, na planini, na ljuljašci uz reku, zavaljen u sitnom pesku, ispod velike palme, u društvu izrazito zgodne žene, naslonjen na ogradu neke farme, sa konjima iza leđa.
Jedino na fotografiji sa zelenim okvirom nije bilo Harija i nije bilo ljudi. Snimak je, videlo se, načinjen davno,u jednoj uličici popločanoj kaldrmom. Jasno se raspoznavalo nekoliko zanatskih radnji i tu u Americi samo bi dobar poznavalac Evrope, po natpisima i arhitekturi ovekovečenih kuća, mogao da zaključi da je fotografija snimljena negde na Balkanu.
Hari je ostao u istom položaju i kada je njegov gost pokupio svoje stvari i napustio stan i zgradu, praćen onom dvojicom koji su sve vreme stajali ispred stana broj šest.
Desetom avenijom kretao se tek poneki automobil, uglavnom oni sa taksi oznakama na krovu. Jedan zaljubljeni par razmenjivao je nežnosti ispred prodavnice voća koju je držao Kinez Lung Džu. Veliki policijski ševrolet vukao se pustim bulevarom kao na usporenom filmu. Za volanom je sedeo Dejvid Koling. Njegov suvozač i partner u patroli, tamnoputi Kris Tanuli, dremao je, tek povremeno otvarajući oči. Noć je bila neuobičajeno mirna.
Na prvom spratu zgrade broj osamnaest nije se gasilo svetlo. Hari Vilson je sada sedeo za stolom u nekoj vrsti trpezarije svog velikog i lepo nameštenog stana. Ispred sebe je imao gomilu papira koje je, bar je tako izgledalo, pokušavao da sredi.
Posle nekog vremena lagano je ustao i odšetao do muzičkog stuba smeštenog u uglu sobe. Nekoliko trenutaka kasnije sobom se razlegao zvuk koji bi za tipične Amerikance bio i stran i čudan. Orijentalan u svakom smislu.
Hari Vilson je pustio instrumental u kojem je dominirala frula. Razvučeni zvuci naterali su Harija Vilsona da ostavi papire i nasloni glavu na ruke dok su mu laktovi i dalje bili na papirima. Prolazilo je vreme. Jedna melodija je smenjivala drugu i u svakoj od njih dominirala je frula. Hari Vilson je plakao.
Laganim pokretom sa sredine stola uzeo je vidno star papir, savijen na dva mesta, otvorio ga i ponovo čitao do tada nebrojeno puta pročitan tekst, davno napisan mašinom čija su slova na nekoliko mesta probila hartiju.
Teodor Hranisavljević, rođen u okolini Niša, 18. oktobra 1942. godine, od majke Stamene i oca Alimpija, pregledan je u ovoj bolnici 23. septembra 1953. godine. Kod pacijenta konstatovani povremeni astmatični napadi, najverovatnije kao posledica preležane upale desnog plućnog krila. Dečak je vrlo bistar, srednje uhranjen, normalnog i stabilnog psihičkog stanja. Ima urođeni deformitet leve noge koja je od desne kraća za devet santimetara. Preporučuje se izbegavanje fizičkih napora, boravak na svežem vazduhu i redovno uzimanje livadskog meda. Lekovi nedostupni.
Ispod teksta, dijagnoze, bio je potpis lekara, vrlo nečitak i vremenom delimično izbrisan. Moglo se pročitati samo ime - Svetozar. Prezime je počinjalo sa V.
Teodor Hranisavljević, odnosno, Hari Vilson, iz čijeg je stana na prvom spratu te noći izašao jedan od najmoćnijih ljudi Amerike, dočekao je svitanje na istom onom mestu na kom je pročitao kratku lekarsku dijagnozu iz 1953. godine, ustanovljenu u jednoj od beogradskih bolnica.
Ispred njega su stajale gotovo prazna flaša viskija, šolja za kafu, i pepeljara puna opušaka. Na samom kraju stola ležala je stara crno-bela fotografija na kojoj je poziralo dvoje mladih ljudi; devojka bujne kose i širokog osmeha i mladić krupnih svetlih očiju, lepo izvajanog, koščatog, lica. Devojka je sedela a mladić je stajao prebacivši desnu ruku preko njenog ramena.
Na osnovu njihove odeće moglo se zaključiti da je fotografija nastala u leto, ili možda proleće; devojka je na sebi imala haljinu kratkih rukava a mladić pažljivo ispeglanu belu košulju. Bili su to Alimpije i Stamena Hranisavljević, snimljeni kasnih tridesetih godina dvadesetog veka, u foto-radnji Ivanov u Nišu. U to vreme njih dvoje, kao ni mnogi drugi, nisu videli prve naznake nesreće i zla koje se spuštalo na celu Evropu i njihovu zemlju na Balkanu. Bili su intelektualci, cenjeni mladi ljudi, zaljubljeni do beskraja jedno u drugo, umotani u snove i svakodnevnu lepotu življenja.
Godinu dana nakon što je nastala ta fotografija Hranisavljevićima se rodila kćerka Isidora. Ubrzo je počeo rat i njihova borba da ostanu po strani, da se ne mešaju u nešto što nisu razumeli i što im je izgledalo kao nadošla bujica koja će se brzo povući, isto onako brzo kao što je nadošla, i preko noći njihov život sabila u glib iz kojeg nisu mogli ni da se pomaknu. Ipak, verujući da je život jači od svake nesreće, posebno novi, tek stvoreni život, 1942. godine dobili su i drugo dete, sina Teodora. Samo deset meseci kasnije, posle jedne akcije lokalnih antifašista u tom delu Srbije, nemačke okupacione snage streljale su, u znak odmazde, dvadeset Srba, pazeći da to budu obrazovani i u narodu ugledni ljudi. Među njima su bili Alimpije i Stamena Hranisavljević. Malog Teodora i njegovu sestru preuzeo je Stamenin otac Najdan i odveo ih na selo. Tamo su deca dočekala kraj Drugog svetskog rata i tamo su odrasla.
Iznad stola za kojim je sedeo Hari Vilson, gore na zidu prekrivenom motivima iz njegovog života, na fotografiji uokvirenoj zelenim letvicama, bio je motiv Niša, grada u jugoistočnom delu Srbije.
Od onoga dana kada je kao mladić, pod krajnje čudnim okolnostima, zauvek napustio svoje selo nedaleko od Niša, da se tamo nikada više ne vrati, taj kraj i sam grad Niš imali su posebno mesto u njegovom srcu. Često je sedao u automobil i vozio se stotinak kilometara do jednog naselja na periferiji Baltimora, smeštenog u brdovitom predelu.
Kilometar izvan tog mestašca od jedva tridesetak kuća, Hari Vilson, ili Teodor Hranisavljević, zaustavljao je automobil kod jednog starog drveta. Tridesetak metara od tog mesta proticao je omanji potok. Teodor bi uvek iz kola iznosio šareno ćebe, dolazio do obale potoka, sedao na ćebe i okretao se prema zapadu. Birao je doba dana kada je sunce tonulo u valoviti horizont i čekao da predelom zavlada prvi mrak. Ostao bi još neko vreme i osluškivao zvukove noći, zatim bi se vratio u automobil i tamo, kao po nepisanom pravilu, bez paljenja motora ili svetala, u potpunom mraku i tišini, uz otvoren prozor, sedeo još petnaestak minuta.
Taj kraj, sa potokom i velikim drvetom u blizini, sa brdima iza kojih sunce nestaje - ponekad u velikom crvenilu, ponekad u sivilu razbijenih oblaka - podsećao je Teodora Hranisavljevića, kao nijedan drugi kraj u Americi koji je on znao, na detinjstvo i selo u kojem je odrastao.

X

Boška je iz razmišljanja prenuo zvuk mobilnog telefona. Kolima se kretao prema Kraljevu i čim je telefon zazvonio smanjio je brzinu i prihvatio poziv. Sa druge strane bio jc njegov otac Velizar. Delovao je tako da je Bošku već posle nekoliko izgovorenih reči bilo jasno da se dogodilo nešto neobično.
- O čemu se radi, šta nije u redu, da nije nešto u vezi sa mamom? - upitao je oca.
- Boško, pre desetak minuta ispratio sam policiju. Uradili su uviđaj. Neko nam je provalio u stan. Sve je ispreturano ali mislim da ništa nisu odneli. Dragica je na poslu a ja sam bio u gradu. Od komšija niko ništa nije ni video ni čuo. Prosto neverovatno.
Slika male beležnice sa crnim koricama bila je prvo što je Bošku proletelo kroz glavu. Nije imao nikakvu dilemu; provala u njihov stan u direktnoj je vezi sa tom beležnicom. Ali, što se toga tiče, nije bilo razloga
za strah; čudnovata ostavština etnologa Miškovića bila je na sigurnom mestu. Uoči puta, Boško i Milenko odneli su beležnicu u sef jedne od beogradskih banaka.
- Ako su pare u pitanju, onda su se prevarili, nisu imali šta da odnesu. Isto je sa nakitom a tehnička roba u našem stanu odavno je zastarela. Ja verujem da je u pitanju greška. Što biste vi policajci rekli - pogrešno tipovan stan - pokušao je Boško da smiri oca mada je i sam znao da drhtaji u njegovom glasu odaju nesigurnost i sumnju u ono što priča. Posebno to nije moglo proći kod nekoga ko je, kao njegov otac Velja, penzionisani policijski inspektor, decenijama učio da prepoznaje kada neko laže a kada govori istinu.
Velja je ćutao a onda rekao ,,Da, da, da“, s pauzama koje su nagoveštavale da u nešto sumnja ali još uvek ne može da sklopi sve kockice. Posle razgovora s Boškom pokušavao je da se priseti svega što se događalo poslednjih mesec dana u životu njegove tročlane porodice ali sve mu je nekako bežalo od pravila i njegove okoštale policijske logike.
Suočen sa strahom koji je u njemu rastao iz minuta u minut, Boško je odlučio da sledeću noć prespava kod teta Dane u Kraljevu i sutra ujutro krene za Beograd. Da onima koji, možda, osmatraju njegovu zgradu u Beogradu i čekaju reakcije porodice Stevanović, poruči kako se ništa značajno i ništa uznemiravajuće nije dogodilo. Samo što je doneo takvu odluku, ponovo je zazvonio mobilni telefon, ovog puta zvao ga je Milenko. Delovao je zapanjujuće mirno.
- Javio mi je tvoj Velja da su vam provalili u stan. Kaže da ništa nisu odneli ali ja mislim da će se na kraju ustanoviti kako vam ipak fali neka sitnica. To su sigurno klinci iz kraja. Znaju da je Velja bio policajac pa se sada dokazuju u društvu kako su provalili u stan jednog policajca. Ma dečja posla, nemoj da se sekiraš
- rekao je Milenko.
Bošku je bilo jasno da njegov prijatelj misli isto što i on a to što je rekao imalo je samo jedan cilj; da onima koji eventualno prisluškuju njihov razgovor poruči kako nikome ne pada na pamet beležnica profesora Miškovića. Da njih dvojica o tome pojma nemaju.
- Trebalo bi da ostanem na terenu, planirao sam za sutra nekoliko razgovora a ujutro šaljem redakciji jednu reportažu o starim zanatima u ovom delu Srbije - prihvatio je Boško igru.
- Naravno, oko ovoga nemoj da se brineš. Ja ću odmah posle našeg razgovora otići do Velje, da zajedno sredimo stan, ono što je ispreturano. Kažem ti, to su klinci iz kraja. Predložiću Velji da, za svaki slučaj, ugradi ona sigurnosna vrata, sa duplom bravom - odgovorio je Milenko i na kraju dodao da će se još čuti naveče, posle devet sati. - Ja ću tebe nazvati tamo gde si odseo - bio je vrlo precizan i krajnje odlučan.
Boško je u kolima sedeo kao na iglaina. Obavio je još nekoliko telefonskih razgovora; s Jelenom, s majkom, ljudima iz redakcije... ali umesto da oseti smirenje, kako se nadao, u njemu je rasla potreba da odmah krene prema Beogradu. Odluku od pre neki minut, da sledeće noći ostane u Kraljevu, sada je doživljavao kao puko trošenje vremena. Najviše se plašio kako će sve to primiti njegova majka Dragica. Brinulo ga je njeno zdravlje, uprkos tome što je pre nekoliko minuta u telefonskom razgovoru delovala prilično mirno.
Samo su Milenko i Jelena znali pravi razlog Boškovog odlaska iz Beograda i to ga je, u novoj situaciji, najviše brinulo. Plašio se očeve reakcije. Bilo mu je jasno da ga Velja očekuje još večeras u Beogradu i zaista je trebalo smisliti dobar razlog koji bi njegov otac prihvatio kao objašnjenje za sinovljev ostanak na terenu, u situaciji kada im je provaljeno u stan. Velja - razmišljao je - jeste i tvrdoglav i namćorast, težak je kao brdo ali, tu Boško nije imao dileme, njegov otac Velizar Velja Stevanović nije glup čovek. Doda li se tome njegova osobina, izgrađena kroz decenijski staž u policiji, da uvek i bez izuzetka najkraćim putem ide prema onome što želi da sazna, Bošku je bilo jasno da ga već na prvom susretu sa ocem čeka serija neugodnih pitanja. Osetio je to u njegovom glasu, u onoj zadršci i ćutanju od nekoliko sekundi, koje su Bošku delovale kao sati. Znao je šta znači kad Velja u razgovoru pravi pauze. Čemu onda čekati?
Uz opravdanje da sutra neizostavno mora biti u Beogradu, Boško je navratio u Kraljevo, do teta Dane, zahvalio na gostoprimstvu, popio s njom kafu, i krenuo put Beograda. Vreme je bilo prijatno za vožnju.
Čim je ušao u stan, kao što je i očekivao, otac ga je pozvao u njegovu sobu i zatvorio vrata. Sve u sobi bilo je ispremetano, pomereno, kao da nijedna stvar nije bila na svom mestu.
- Šta misliš, zašto su nam provalili u stan? - bile su prve Veljine reči, izgovorene kao u procesu policijske istrage. Gledao je sina pravo u oči, bez treptaja, ispitivački, uveren da njegova sumnja ima uporište.
- Kako ja to mogu da znam. Rekao sam ti, mislim da je u pitanju nekakvo dečje dokazivanje...
- Boško, ako ti neko provali u stan, sve ispretura i ništa ne uzme, onda to može da bude sve, samo ne može da bude mangupsko dokazivanje. Da je ono što ti misliš da jeste, zašto bi preturali stan? Mogli su da uđu; ostave nekakvu poruku, ostave uključen televizor, otvoren frižider, otvorena vrata... Ceo stan je ispreturan, svaka fioka, ormani su pomereni. Pogledaj na šta liči tvoja soba. Ona im je, izgleda, bila posebno interesantna. Ovo nije urađeno iz zabave i to nije klasična provala. Boško... oni su ovde nešto tražili. Ja ne znam šta su tražili ali se plašim da ti znaš.
- Ja da znam? Ćale, šta ti pada na pamet?
- Razmisli, ima li to veze sa tvojim poslom? Možda radiš na nekom osetljivom slučaju, možda su ti u redakciji dali neke važne papire - bio je uporan Velja.
Bošku su niz leđa prolazili trnci. Otac ga je i dalje, bez treptaja, gledao u oči. Več tada je Bošku bilo jasno da ćc tajne smeštene između crnih korica, sa kojima su bili upoznati još samo Milenko i Jelena, uskoro morati da podeli i sa svojim roditeljima. Sa Veljom, svakako. Koliko god da je bio svestan takvog razvoja događaja, toliko je znao da te večeri ocu neće nijednom rečju spomenuti beležnicu profesora Miškovića, neće ni nagovestiti da ona postoji. Nije imao nikakav poseban ni valjan razlog za takvu odluku ali je odlučio da okonča razgovor s ocem.
A ni Velja nije više insistirao na odgovorima. Nekako čudno je vrteo glavom, sedeo još nekoliko trenutaka na krevetu, u preturanju sobe pomerenom metar od zida, i izašao.
Sutrašnji dan doneo je Bošku novo iznenađenje. Taman kada su otac, majka i on priveli kraju raspremanje stana i seli da popiju kafu, zazvonio je telefon. Boško se javio i nije uspeo da sakrije iznenađenje. Zvala je Jelisaveta Mišković. Bio je zbunjen i potpuno smušen. Otkud sada ona? Zašto ona? Ima li to veze sa provalom u stan?
Dok se trudio da poveže sve ono što se događalo u poslednje vreme i od toga sklopi nekakvu celinu, sa uzrocima i posledicama i mogućom ulogom gospođe Jelisavete u svemu tome, do Boška je, kroz slušalicu telefona, dopirao njen cvrkutavi glas, taj glas kojem se veoma čudio kada ga je prvi put čuo i kada je pomislio da se radi o devojčici. Udovica Mišković mu je sa posebnom radošću u glasu pričala o boravku u banji i poznanstvu sa izvesnom gospođom Jelenom, iz Novog Sada, koja piše, tako je rekla, čarobnu poeziju i plete predivne rukavice i čarape za svoje unučiće.
Nakon što je Boško uspeo da kaže nekoliko uobičajenih rečenica o sebi i roditeljima, zdravlju i o tome kako im se u životu ništa značajno ne događa, ne želeći ni slučajno da spomene ono što se desilo prethodnog dana, Jelisaveta Mišković je predložila Bošku da se nađu na kafi. ,,Vi izaberite mesto i vreme, neću Vam oduzeti više od pola sata“, rekla je.
Nije bilo nikakve sumnje - udovica Mišković je irnala nekakav krupan razlog zbog kojeg je tražila sastanak sa Boškom.
Našli su se u jednom malom i vrlo prijatnom kafeu na Dorćolu. Neposredna i iskrena, kakva je bila čitavog života, Jelisaveta je, čim se Boško pojavio, primetila da on ne izgleda dobro. ,,Ili ste sinoć slabo spavali ili imate nekakve probleme“, primetila je.
Tog trenutka Boško je odlučio da toj prijatnoj ženi - koja ga je još za vreme njihovog prvog susreta fascinirala svojom oštroumnošću i načinom shvatanja života - ispriča sve što se događalo od onog dana kada je napustio njen stan. A i čemu skrivati bilo šta od žene koja mu je, indirektno, sve te događaje ugurala u život. Namerno ili nenamerno, sada je bilo potpuno nevažno.
Smireno, prelazeći sa jedne celine na drugu, trudeći se da mu ne promakne nijedan važan detalj, Boško je govorio o elegantnom gospodinu koji je hteo da preuzme zaostavštinu njenog supruga, o interesovanju tog čudnog čoveka za deo etno-arhive koji je nastao izvan naučnih istraživanja, kao usputne zabeleške profesora Miškovića; otkrio je da je krenuo tragom zapisa iz male beležnice sa crnim koricama, da je već nešto saznao u vezi sa magličkom misterijom... Nije sakrio da o toj beležnici, isto koliko i on, znaju njegova devojka Jelena i prijatelj Milenko, kao ni provalu u stan za koju - to je posebno naglasio - veruje da ima veze sa beležnicom.
Sve vreme dok je Boško govorio Jelisaveta Mišković je pažljivo slušala. Čak izuzetno pažljivo, reklo bi se. Bez pokreta mišića na licu, bez podizanja obrva. Skamenjena, kao da nije prisutna, upijala je svaku njegovu reč. A onda je usledila njena reakcija, za Boška potpuno neočekivana.
- Mislim da je to bilo trećeg ili četvrtog dana mog boravka u banji, primetila sam jednu ženu koja mi je bila veoma poznata. Podsećala me je na nekoga ili na nešto, nekakav događaj, situaciju u kojoj smo bile zajedno. Nikako nisam mogla da se setim, danima me to opsedalo, čak sam se noću i budila opterećena željom da saznam vezu između nas dve. A znala sam da ta veza postoji, svaka zabluda bila je isključena. Tako je bilo do poslednjeg dana kada smo, slučajno, zajedno otišle na bazen. Po izlasku iz vode ta osoba, koja je za svega nekoliko dana postala moja opsesija, stavila je na glavu nekakvu tanku, sivu maramu i tog trena sve je počelo da se odmotava kao da gledam film. Sve se složilo i sve je bilo jasno. Znate li ko je ta žena? - upitala je Jelisaveta Boška.
- Ne znam - odgovorio je plamteći od želje da čuje nastavak priče.
- Ako ste pažljivo pročitali beležnicu, a ne sumnjam da jeste, onda se sigurno sećate priče o čoveku iz Subotice koji je jednoga dana bez reči nestao i onda se, isto tako bez najave i niotkuda, pojavio deset godina kasnije. Sećate se, naravno, a ta žena iz banje bila je njegova rođena sestra. Videla sam je dva puta u životu, oba puta kada je moj suprug, uz čvrsto obećanje da će njihovu porodičnu dramu zabeležiti i arhivirati, tek da ostane sačuvana kao neobjašnjiva pojava, odlazio kod njih u Suboticu. Jako teško je stekao njihovo poverenje a verovatno se ne bi ni dokopao te priče da jedna od njegovih studentkinja, rođena u Subotici, nije bila u bliskoj prijateljskoj vezi s tom porodicom. Mislim da se šokirala kada sam je, pred sam polazak kući, dok smo ulazile u različite autobuse na parkiralištu ispred hotela, upitala da li još uvek živi u Subotici, spomenuvši joj ulicu i kućni broj. Žena je bila potpuno zatečena, samo je klimnula glavom ali nije uspela da reaguje pošto sam ja ušla u autobus koji je uskoro krenuo. Predlažem vam, dragi moj, da je posetite. Vidim da ste ono što piše u beležnici moga supruga shvatili mnogo ozbiljnije nego što sam pretpostavljala. To me baš i ne raduje preterano ali sada nema povratka. Po ovom Vašem kazivanju vidim da ste svoj život trenutno podredili tim malim pričama koje u sebi kriju velike misterije. Eto, to sam htela da Vam kažem.
Boško je ćutao. Prolazio je kroz jednu od onih situacija u životu, s kojima se svi susrećemo, kada ne znamo šta da kažemo ili osećamo da će ono što bismo rekli proizvesti posledicu koja nije potrebna ni nama ni našem sagovorniku. Ipak, posle dužeg ćutanja upitao je Jelisavetu misli li da bi ta žena iz Subotice htela da priča o slučaju svoga brata. Inače, taj slučaj, bar za njega, bio je jedan od najinteresantnijih u Miškovićevoj beležnici.
- To je pitanje na koje ja nemam odgovor. Zaista nemam. Prošlo je mnogo godina od tada. Bilo je to drugo vreme, s obzirima i strahovima koji su bitno različiti od ovih današnjih. Pokušajte, ali Vam savetujem da budete vrlo, vrlo pažljivi. Kao što znate, pročitali ste, njen brat je nedugo posle pojavljivanja izvršio samoubistvo - prošaputala je Jelisaveta, plašeći se da mladić koji je upravo seo iza Boškovih leđa ne čuje to što ona govori.
Rastali su se uz Boškovo obećanje da će se ubuduće telefonom javljati udovici Mišković, ako ništa drugo bar da je upita za zdravlje, pošto ga je blago prekorila da je negde zaturio njen broj telefona.
Vremešnoj, ali sjajno držećoj gospođi, naravno, nije bilo do Boškove brige za njeno zdravlje, imala je nekoliko prijateljica s kojima se svakodnevno čula i nije spadala među one kojima je život proticao bez smisla i cilja, u iščekivanju da im zazvoni telefon. U njoj se probudila želja da sazna nešto više o pričama koje je sakupio njen pokojni Arsenije a koje je znala skoro napamet. Htela je da mladi novinar Boško Stevanović, kad je već odlučio da traga, sazna u kojoj meri je verodostojno ono što je zapisao njen suprug i šta je sa ljudima koji se u tim pričama spominju. Susret u banji sa ženom iz Subotice bio je odličan povod za takvo nešto.

XI

Kada se oko podne pojavio u redakciji Argumenta, Boška su gledali sa čuđenjem, svi, od sekretarice do glavnog urednika Dušana, na kojeg je naleteo u hodniku.
- Šta ti radiš ovde, zar nisi otputovao?
- Jesam, ali sam se vratio, neko nam je provalio u stan - odgovorio je Boško strahujući pomalo od šefove reakcije, znajući da takvo nešto po pravilu zavisi od trenutnog raspoloženja prvog čoveka Argumenta.
- Jesu li vam uzeli neke važne stvari; novac, nakit, neke skupocene predmete? - interesovao se Dušan.
- Ne. Mi to i nemamo. Džabe su provaljivali.
- Onda ništa. Promeni bravu i beži iz Beograda, a ako roditeljima nešto treba, dok nisi ovde, slobodno neka se jave meni ili nekome iz redakcije.
Koliko god je Boško, poput većine novinara Argumenta, povremeno o svom šefu mislio loše, čaki ružno, ljutio se i razmišljao o mogućnosti da baš zbog njega potraži drugi posao, ovakve situacije i njegova reakcija vraćale su mu poljuljanu veru u tog čoveka za koga su, uprkos svemu, svi znali da je i pravedan i dobar ali namćorast i često vrlo netolerantan. Posebno prema onima koji su u novinarstvo zalutali i u tom poslu, bez imalo talenta, pokušavali da pronađu sebe ili da izleče bar neki od kompleksa koje nisu mogli da sakriju od drugih.
Još istoga dana, Boško se ponovo čuo sa Jelisavetom Mišković. Trebali su mu dodatni podaci u vezi sa ženom s kojom je Jelisaveta boravila u banji a što se tiče slučaja u čijem je središtu bio čovek iz Subotice, slučaja kojem je prilikom zapisivanja u beležnicu profesor Mišković posvetio posebnu pažnju, Boško je nameravao da ga u toku večeri ponovo pročita. Tako je i bilo. Ali kad je bio pri kraju i kad se pripremao da nazove Milenka, u njegovu sobu ušao je otac Velja. Bez kucanja i bez pozdrava.
- Hajde sada da mi kažeš zašto si danas išao u redakciju i ima li ona jučerašnja provala veze sa nekim tvojim papirima? - bilo je prvo što je izgovorio.
Njegov sin Boško je znao šta sledi, imao je do tada bar desetak ovakvih i sličnih razgovora sa ocem i uvek mu je posle toga trebalo nekoliko dana da se oporavi. Tek u vreme kada je po završetku fakulteta počeo da radi, shvatio je da njegov otac u tim razgovorima, bez obzira na temu, nije pravio nikakvu razliku između svoga sina i, na primer, provalnika u trgovinu mešovitom robom, s kojim je, kao policajac, u okviru istrage morao da razgovara. Ton koji je primenjivao u takvim situacijama, pauze između reči i rečenica koje je pravio, nagli misaoni obrti i gvozdena logika protiv koje nije bilo odbrane... sve je to bilo više nego dovoljno da Boško odustane od ubeđivanja i da, pre nego što je odgovorio na Veljino pitanje, zatraži od oca da mu donese čašu crnog vina. Ovaj je bio u čudu ali je - bez ijedne izgovorene reči - otišao u dnevnu sobu i uskoro se vratio noseči litar crnjaka i dve čaše.
Razgovor Boška i njegovog oca Velizara trajao je više od tri sata.
Sledeću noć Velja je proveo budan. Negde do iza dva po ponoći sedeo je u kuhinji i pušio a kad mu je ponestalo duvana, otišao je da legne. Ali san nije hteo na oči.
U stvari, možda bi na sve ono što mu je sin ispričao samo odmahnuo rukom i otišao na spavanje, da Boško nije najavio svoj sutrašnji odlazak u Suboticu ili, tačnije rečeno, da nije rekao razlog tog puta. Za taj razlog njegov otac Velja znao je već trideset pet godina i prve naznake svitanja nad Beogradom dočekao je prevrćući u sećanju po godinama koje su davno minule i čiji je vidljivi trag ostao samo na starim fotografijama, zaturenim po fiokama koje se retko otvaraju.
U to vreme, sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka, bio je relativno mlad inspektor i radio je na krvnim deliktima. Tada su ubistva bila prava retkost pa je Velja, zajedno sa ostatkom ekipe, više vremena provodio slušajući priče kolega iz drugih sektora, nego što je radio posao za koji su ga plaćali.
Sećao se, sasvim jasno, tog dana kada ga je jedan od njegovih najboljih prijatelja, Lazar Ćuk, pozvao da popiju kafu u restoranu nedaleko od zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova. Bilo je leto i bilo je sparno. Činilo se da ceo Beograd čeka dan kada će se, autobusima, vozovima i automobilima, preseliti negde gde je podnošljivije za život, na morsku obalu, na kampovanje u blizini reke ili kod rođaka na selo. Pogled niz skoro prazne ulice stapao se u daljini sa titrajima vreline koja je isijavala iz asfalta. Tamnoputa dečica, uz ciku i vrisku, nalazila su osveženje po beogradskim fontanama.
Lazar Ćuk je još na ulazu, pre nego što su seli, naručio dva piva. Delovao je uznemireno i bio je bled u licu. Nekoliko minuta nije progovarao a onda je zapalio cigaretu, povukao dim, i otpio skoro pola sadržine krigle koju je konobar u međuvremenu doneo. Velizar je ćutao.
- Slušaj, Veljo - počeo je priču Lazar Ćuk - ovo što ću sada da ti kažem pokušaj da zauvek zadržiš u sebi. Ja već danima ne mogu da se smirim, ženi ni reč nisam rekao ali nekome moram. Eksplodiraću ako ne kažem. Ti si mi najbolji prijatelj, tebi verujem i još jednom te molim da ovo ostane među nama. Ja imam nesavladivu potrebu da to nekome ispričam.
- Da nije neko ubijen, neko važan, pa je istraga okončana pre nego što je počela? - pokušao je Velja da pronikne u ono što je Lazar pokušavao da ispriča.
- Ma, ne. Pazi, pre desetak godina jedan čovek iz Subotice, ugledan čovek, iz dobrostojeće porodice, potpuno je nevažno kako se zove, naruči fiću u kragujevačkoj Zastavi. Obaveste ga telegramom da dođe po fiću, čovek sav radostan sedne u autobus, dođe do Beograda, uhvati vezu za Kragujevac, preuzme kola i krene kući. Pošto je u Beogradu imao nekakvu rodbinu navratio je do njih, popio kafu i sok i nastavio put. Oni su kasnije izjavili da se nije zadržao duže od pola sata. Bio je srećan i uzbuđen, pun želje da što pre stigne kući gde ga je čekala porodica. Znači, krene on iz Beograda nešto pre četiri sata ali ne stigne u Suboticu. Njegovi su ga čekali skoro do ponoći, pa su onda zvali rođake iz Beograda i kada su čuli da je čovek napustio Beograd još pre četiri po podne, otišli su u policiju. Počela je potraga i još te noči nekoliko patrola prošlo je putem Beograd-Novi Sad-Subotica, sa zadatkom da se posebna pažnja obrati na opasna mesta. Ništa. Sutradan se isti taj posao duplira. Opet ništa. Ovi naši stupe u kontakt sa kolegama na graničnim prelazima i saznaju da novi fića, sa probnim tablicama, nije izašao iz zemlje, niti je primećen u blizini granice. Nestali i čovek i auto kao da su u zemlju propali. Intenzivna potraga je trajala nekoliko meseci ali, kako je vreme prolazilo, sve se nekako stišavalo. Čak je bilo priča da je on pobegao u Bosnu gde, navodno, ima neku ženu i s njom dete, pa su naši inspektori malo jače pritegli ove njegove rođake u Beogradu, sumnjajući da oni znaju nešto ali... sve bez rezultata. Godinu dana kasnije njegova rodbina je potpisala izjavu o pristanku da se istraga obustavi a on proglasi nestalom osobom. Od tada je prošlo desetak godina. Ali... zamisli šta se dogodilo neki dan?
- Našli su ga u Bosni - pokušao je Velja da razbije ozbiljnost Ćukove priče, ne naslućujući razvoj događaja. I ne sanjajući da je moguće ono što će mu njegov prijatelj Lazar Ćuk saopštiti.
- Ne. Čovek se jedno popodne, pre osam ili devet dana, u onom kupljenom fići pojavio ispred kuće. Videvši ga, njegova žena je pala u nesvest, deca su počela da vrište, a majka mu je stajala kao skamenjena. Nisu mogli da veruju. Svi su bili u šoku. Došlo je i nekoliko komšija a kako je neko javio policiji ovi naši su odmah otišli da isteraju narod iz kuće.
- Pa šta je tu toliko čudno? Mogao je sve to vreme da bude, na primer, na nekom salašu, bar toga ima u Vojvodini - dobacio je Velja, sada već prilično opušten i pomalo razočaran, pošto je u prvi mah poverovao da će Ćukova priča biti mnogo zanimljivija.
- Mogao je da bude i na salašu, i u nekom selu, i u nekom stanu u Zrenjaninu, Novom Sadu, Subotici... ali nije, moj Veljo. I tu dolazimo do onog glavnog; čovek je na sebi imao isto ono odelo u kojem je otišao od kuće, savršeno očuvano, iste cipele, istu košulju i - što je zapanjujuće - na njegovom licu nije bilo ni najmanjeg traga vremena. Bio je potpuno isti kao onog dana kada je iz Subotice krenuo prema Beogradu i Kragujevcu. Nimalo nije ostario. Potpuno isti. Ponašao se kao da je tog dana u Kragujevcu preuzeo fiću i krenuo kući. Potvrdio je boravak kod rodbine u Beogradu, opisao do detalja šta je ko od njih imao na sebi, o čemu su pričali. Čudilo ga je zašto mu ne veruju ali još više ga je čudio izgled članova njegove porodice koje je jedva prepoznao.
- Ti si sve to video?
- Da, video sam. Šef me je hitno poslao u Suboticu, čim su oni otuda javili da se taj nestali pojavio ali da je sve krajnje čudno i potpuno neobjašnjivo. Ja sam u Suboticu došao negde oko dvadeset jedan sat. Kuća je bila pod našom kontrolom a unutra samo on i njegova porodica. Majka je stalno plakala, deca su ćutala i sumnjičavo gledala u oca a jedino su njegova sestra i žena pokušavale da nešto pričaju s njim. On je bio potpuno izgubljen, okretao se oko sebe, gledao u onu decu, pa u nas, milovao majku po ruci, plakao... Ne mogu da ti opišem kakva je situacija bila.
- Jeste li uspeli nešto da saznate? Šta on priča, gde je bio? - pitao je sada potpuno drugačije raspoloženi Velja.
- Ništa mi od njega nismo uspeli da saznamo. Šta god da smo ga pitali, a razgovarali smo s njim kolega Crni i ja, on je stalno ponavljao da je baš toga dana u Kragujevcu preuzeo kola, da je navratio u Beograd i da se ništa drugo nije dogodilo. Ja izađem u dvorište, uđem u fiću i pogledam u kilometar-sat; prešao je tačno onoliko kilometara koliko ima od Kragujevca do Subotice. Ne možeš da veruješ, sve ide u prilog njegove priče. Jedino čudno u toj priči jeste spominjanje nekakvog nevremena na putu. Po njemu, to je bilo negde na deonici iza Novog Sada. Kaže da je iznenada naišao na gustu maglu koja je kratko trajala. Magla u ovo doba godine i u to doba dana? Ništa, veli, nije video, zaustavio je kola jer mu se iznenada strašno spavalo ali to je, po njegovoj priči, potrajalo nekoliko minuta. Kad se probudio shvatio je da
magle više nema i da sedi za volanom kola koja stoje pored puta. Ne pridajući tome poseban značaj on je
- tako bar tvrdi - startovao motor i nastavio put. Pokušali smo da s njim bar delimično rasvetlimo taj događaj na putu ali čovek, po mom mišljenju, zaista ne zna ništa više od toga što stalno ponavlja i, naravno, ne ume da objasni ovih desetak godina koliko je u međuvremenu prošlo. A po izgledu svoje porodice vidi da nešto vremenski i logički nije u redu i da on nije u pravu. Čovek je potpuno izbezumljen. Neverovatno, neverovatno - ponavljao je Lazar Ćuk, vrteći glavom.
- I gde je on sada? - upitao je Velja.
- Naši su ga još te večeri pokupili i odvezli u Beograd. Stvarno ne znam gde je. Ne bi me iznenadilo da je negde na psihijatriji. Meni i Crnom je rečeno da zaboravimo šta smo videli i šta smo čuli a šefa nikada ozbiljnijeg u životu nisam video kao tada kad nam je saopštavao da se istraga prekida i da o svemu ćutimo kao zaliveni.
Nakon tog razgovora koji su policijski inspektori Velizar Velja Stevanović i Lazar Ćuk vodili jednog vrelog letnjeg dana u Beogradu, nikada više između njih dvojice ova tema nije otvorena. U stvari, samo jednom je Velja, možda godinu dana kasnije, u razgovoru četvorice policajaca o nekoj velikoj krađi u Subotici, setivši se slučaja misterioznog nestanka čoveka sa fićom, upitao Lazara zna li šta se dogodilo sa tim jadnikom. Baš tako je rekao. Lazar je prećutao odgovor i kad su ostali pričali između sebe, Lazar je gestikulacijom dao Velji do znanja da ćuti. Tek kada su izašli iz sobe i ostali sami u hodniku Ćuk je, okrećući se levo i desno u strahu da ih neko ne sluša, rekao Stevanoviću: - Onaj više nije živ.
Iskusnom radniku Ministarstva unutrašnjih poslova tadašnje države to je bilo sasvim dovoljno da nikada više ne spomene subotičku misteriju.

Mnogo godina kasnije, te noći u razgovoru sa svojim sinom Boškom, Velizar Stevanović je prećutao da zna gotovo sve o slučaju koji mu je Boško spomenuo i zbog kojega će sledećeg dana krenuti put Subotice. Odlučio je da sačeka njegov povratak u Beograd.
Osim napetosti i neke vrste nervoze koju je osećao vraćajući se u mislima na ono što mu je davno kazao njegov prijatelj Lazar Ćuk, Velju je dodatno brinuo važniji deo noćne ispovesti njegovog sina - onaj deo koji se odnosio na malu, crnu, beležnicu profesora Miškovića. Sada je znao, kao i Boško, da je u njihov stan provaljeno zbog te beležnice i da su oni kao porodica ugroženi od nekoga ko hoće da se dokopa tog delića zaostavštine poznatog srpskog etnologa.
Prvi Boškov pokušaj da u Subotici pronađe porodicu čoveka koji je deset godina bio izvan vremena i prostora, nije dao nikakav rezultat. Otišao je na adresu koju mu je dala Jelisaveta Mišković ali u tom mirnom gradu na severu Vojvodine nije više bilo ulice sa imenom jednog od poznatijih vođa komunističkog pokreta, u kojoj je stanovala porodica nestalog. Tek posle nekoliko bezuspešnih presretanja u jednom od gradskih parkova, sve sa ciljem da od Subotičana sazna kako se sada zove ta ulica, novinar je zaustavio čoveka starosti između sedamdeset pet i osamdeset godina, i on mu je, uz opasku da je to menjanje imena ulica obična budalaština, rekao novo ime ulice koju je tražio. Ni to nije mnogo pomoglo Bošku, pošto su i brojevi na kućama bili zamenjeni. Razočaran, u strahu da će o tom jedinstvenom slučaju ostati na nivou saznanja do kojih je došao iz Miškovićevog zapisa, Boško se još iste večeri vratio u Beograd. Tu ga je čekalo iznenađenje.
Nakon što je majka Dragica otišla na spavanje, otac Velja je, kao i prethodne večeri, ušao u njegovu sobu i, opet bez uvoda i suvišnih reči, zatražio od sina da mu kaže šta je saznao u Subotici.
- Ništa nisam saznao, promenili su i ime ulice i kućne brojeve a nisam baš bio spreman da idem od vrata do vrata i pitam ljude da li je nekada neko iz njihove porodice nestao na deset godina pa se onda pojavio kao da je pao sa neba - rekao je Boško prilično mrzovoljno.
- Onda slušaj - rekao je Velja i gotovo do reči ponovio razgovor vođen pre tridesetak godina između njega i Lazara Ćuka. Ispričao je sinu i za onu malu epizodu u hodniku, kada je od Ćuka saznao da glavni junak subotičke misterije nije više među živima.
Gotovo šokiran onim što je čuo, Boško je najpre rekao da mu je i udovica Mišković kazala da je čovek izvršio samoubistvo. Kako Velja tome nije pridavao nikakav značaj, Boško je nastavio da se interesuje zna li otac još nešto u vezi sa ostalim pričama. U stvari, pomislio je u jednom trenutku da bi o svemu
tome policija morala da ima kakvu-takvu arhivu i da je Velja, čim zna za subotički slučaj, u sve to imao uvid.
Rasprava o tome nije dugo trajala pošto je Velizar, kakav već jeste, povišenim tonom, a opet pazeći da ne probudi Dragicu u drugoj sobi, rekao da je to sve što zna o tajanstvenim i neobjašnjivim slučajevima sabranim u beležnici etnologa Miškovića. Posle toga je ustao i krenuo iz Boškove sobe. Na vratima je zastao, izašao, i vratio se u sobu kroz nekoliko sekundi.
- Taj moj drug, Lazar Ćuk, živi ovde u Beogradu. Mislim da je negde na Čuburi. Poslednji put smo se čuli pre godinu ili dve. Ako hoćeš, mogu sutra da mu se javim pa da se vidimo s njim. Sada je drugo vreme, sve se promenilo, pa će mi on sigurno reći ako zna nešto više od onoga što je u ono vreme znao.

XII

Lazara Ćuka našli su na Savi. Imao je drvenu kućicu na levoj obali reke, kilometar-dva uzvodno od Bloka 45, na Novom Beogradu. U stvari, bila je to nedovršena baraka njegovog pokojnog brata od ujaka, Stojana.
Dan je bio sunčan ali vetrovit i površina reke je povremeno, pod naletima vetra, gubila svoj staklasti oblik i podrhtavala kao da je neko, dole u dubini, trese i lagano ljulja. U krošnjama visokih topola treperilo je lišće. Gore prema Ostružničkom mostu, rekom se vukao ogroman šlep. Lazar Ćuk je dugo stezao ruku svog prijatelja Velizara Stevanovića, tapšući ga drugom rukom po ramenu. Povremeno je skretao pogled u desnu stranu, odmeravajući Boška. Ovaj je stajao držeći kesu u kojoj su bili hleb i litar belog vina. Znao je da se bez toga ne ide u posetu onima koji žive na reci.
Skoro sat vremena Velja i Lazar pretresali su nevidljivi spisak prijatelja iz policije; utvrđivali ko je umro a ko još odoleva, kako rekoše, novom vremenu i novim običajima; pokušavali da se sete kako se zvao
„onaj mali, debeljuškasti“ koji je došao u službu baš kada su njih dvojica odlazili u penziju; skoro deset minuta natezali su se oko imena i porekla neke žene koja je, početkom osamdesetih godina, opljačkala jednog zlatara u Beogradu i zauvek nestala s pet kilograma nakita i sto hiljada nemačkih maraka. Onda je Velja, iznenada, upitao Ćuka seća li se još uvek svog kratkotrajnog rada na „subotičkom slučaju“, misterioznog nestanka jednog čoveka, njegovog desetogodišnjeg odsustva, iznenadnog pojavljivanja niotkuda, i naprasnog zatvaranja slučaja od strane policije.
Tu je Ćuk zaćutao. Najpre je pogledao u Boška, pa u Velju a onda oborio pogled i dugo posmatrao karirani stolnjak ispred sebe, lupkajući prstima desne ruke o sto. Među trojicom ljudi vladala je neprijatna tišina. Čuli su se samo cvrkut ptica i potmula buka velegrada u daljini.
- A zašto te to zanima? - progovorio je konačno Ćuk.
- Ne zanima mene, već Boška. On je novinar i piše o takvim i sličnim stvarima pa ga interesuje i taj slučaj. Ne znam kako je došao do njega ali kad mi je rekao o čemu se radi ja sam se setio one naše priče i obećao mu da ću te potražiti pa... ako znaš još nešto više od onoga što si meni rekao, ti reci. Ako ne znaš, nije važno.
- Davno je to bilo, moj Veljo, veoma davno. Ja ni onda nisam bogzna šta saznao, a to što sam znao, mislim, ako se ne varam, da sam ti u detalje ispričao...
- Jesi i to sam preneo Bošku, evo ga neka ti kaže, ali ako si za sve ove godine još nešto načuo u vezi s tim slučajem, molio bih te da nam kažeš. U poverenju, Lazo, znamo se dobro, svašta smo prošli.
- Da, da... jeste - govorio je Ćuk više sebi u bradu nego Velji i Bošku. Očigledno je bilo da se bori s nečim u sebi, sa nedoumicama, strahovima, obavezama izgrađenim u višedecenijskom služenju sistemu koji je nastao i opstajao na punoj lojalnosti pojedinaca koji su ga činili i njihovoj veri u neophodnost opstanka tog i takvog sistema.
Lazar je ponovo zaćutao. Umesto u drvenu ploču stola ispred sebe, kao maločas, sada je gledao uz reku, uzvodno prema Obrenovcu iznad kog su se gomilali tamni oblaci. Slutilo je na kišu. Sa druge strane reke čuo se monotoni lavež psa.
Boško je imao potrebu da nešto kaže, da ohrabri Ćuka na priču, da ga uveri kako su on i Velja došli samo da saznaju nešto više od onoga što je navedeno u beležnici etnologa Miškovića. Želeo je da tom bivšem policajcu, kova kakvog je bio i njegov otac, kaže da je danas sve drugačije, da policija nije ono što je

nekada bila, da se cco svet promenio u odnosu na vreme kada su Lazar i njegov otac imali godina koliko on danas ima. Ali nije imao snage da prekine tišinu koju je Velja, za razliku od njega, savršeno razumeo i poštovao.
Bivši policajac Lazar Ćuk i dalje je ćutao. Činilo se da mu preko lica, na svakih nekoliko sekundi, prelazi nešto nalik na jedva vidljivi grč, na ironičan osmeh. I zaista, bio je to odraz unutrašnjeg stanja Lazara Ćuka koji kao da je znao o čemu razmišlja sin njegovog prijatelja, kao da mu je čitao misli. Nije imao ni volje ni snage da kaže tom momku da će on kasnije, možda mnogo godina kasnije, saznati šta je država i šta je policija. Saznaće da neke tajne zauvek ostaju tajne i da onaj koji je verno i bez pogovora služio nekoj ideji i sistemu, zauvek u sebi nosi varnicu te odanosti. Takvi ljudi, a njima je pripadao Lazar Ćuk, imaju unutrašnju punu liniju koju nikada ne prelaze, jer čvrsto veruju da se sa druge strane te linije ruši sve što je njihovu mladost i život činilo potpunim i smislenim.
- Ništa se, Veljo, nije dogodilo izvan onoga što sam ti ispričao. Znam samo da je čovek prebačen u Beograd i da je smešten na Vojno-medicinsku akademiju. Naši su ga predali vojsci i slučaj proglasili zatvorenim. Kasnije sam čuo da je izvršio samoubistvo ali mislim da sam ti i to rekao. Ništa više od toga ja ne znam - konačno je progovorio Ćuk.
- Znate li nešto o njegovoj porodici? - upitao je Boško, na šta je Lazar jedva primetno odmahnuo glavom. Kad je već izgledalo da dalji razgovor o toj temi nema više nikakvog smisla, Velja je, više za sebe rekao:
- Gde li je sada onaj Todorić što je bio zamenik načelnika? Taj bi nešto mogao da zna, samo ako je živ.
- Živ je ali ništa ne zna o tom slučaju. Hteli smo jednom, baš on i ja, da pogledamo u arhivi šta piše u dosijeu o subotičkom slučaju. Mene je to posebno kopkalo a i on je bio znatiželjan. Sećam se, bio je prvi maj, nigde nikoga, samo portiri, popeli smo se na sprat i ušli u arhivu da pretražimo sve slučajeve iz te godine ali onog subotičkog nigde nije bilo. Ni jedan jedini trag. Sve je izbrisano, kao da se nije dogodilo - objasnio je Lazar Ćuk svom starom prijatelju situaciju oko mogućeg dosijea, dajući mu tako do znanja da je svaka dalja potraga besmislena.
Rastali su se sat vremena kasnije. Za tih šezdesetak minuta nijednom rečju nisu više spomenuli Suboticu i onog nesrećnika. Lazar je izneo smuđa, toga jutra ispečenog na žaru, i na brzinu napravio salatu. Jeli su gotovo ćutke. S vremena na vreme tišinu je prekidalo oglašavanje fazana iz visoke trave sa druge strane nasipa. - Ovde ih ima dosta, pošto se lovci ne usuđuju da pucaju na njih. Plaše se da neko ne nastrada, mnogo je šetača i vikendaša na ovoj strani reke - kazao je Ćuk.
Tamni i sve niži oblaci zatvarali su nebo iznad reke i klizili prema gradu. Voda je poprimila boju crne mokre zemlje. Na davno srušenom deblu, ogoljenom i beličastom, uz samu reku, sedeo je čovek srednjih godina i gledao u daljinu. Ispred njega, na metalnoj dršci pobodenoj u zemlju, stajala su tri štapa sa strunom koja je podrhtavala na vetru.
Velizar i Boško popeli su se na nasip i, strahujući da ih kiša ne sustigne, žurnim korakom krenuli prema automobilu parkiranom na proširenju pored nasipa.
Lazar je stajao ispred drvene kućice i pratio pogledom svoje iznenadne goste, a kada su Stevanovići zamakli za visoko rastinje Ćuk je, i dalje gledajući u smeru njihovog kretanja, izvadio cigaru koju je tek posle trećeg pokušaja uspeo da zapali. Vetar je duvao sve jače. Prve kapi kiše udarale su u limenu nadstrešnicu male terase ispred kućice Lazara Ćuka.
Gotovo potpuno mokar od pravog proloma oblaka koji se izlio na Beograd i od kojeg nije bilo odbrane, Boško je utrčao u haustor zgrade u kojoj je stanovao njegov prijatelj Milenko. Čuli su se nekoliko puta u protekla dva dana i nameravali da zajedno odu do Subotice ali su Milenkove obaveze prema kćerki bile neodložne i Boško je sam otišao na sever Bačke. Sada je imao veliku potrebu da još jednom pretresu priču o čoveku koji je misteriozno nestao i isto tako zagonetno se pojavio nakon deset godina.
U stvari, Bošku je glavni povod za razgovor bila Milenkova primedba, izgovorena neposredno nakon što je pročitao beležnicu profesora Miškovića, a koje se Boško setio za vreme posete Lazaru Ćuku. „Ima još jedan sličan slučaj za koji ja znam“, rekao je tada Milenko ali Boško tome nije pridavao nikakav značaj.
Nakon što je saslušao Boškov izveštaj o boravku u Subotici i poseti Veljinom prijatelju, bivšem policajcu Lazaru Ćuku, Milenko je, na sopstveno zadovoljstvo krenuo sa svojom teorijom.

Sa velikim žarom i beskrajnom verom u ono što govori Milenko je najpre Bošku objašnjavao da čovek, njegov svet i njegovo poimanje vremena nisu jedini svet i jedino vreme koje postoji u nama vidljivom prostoru.
- Sada i ovde, na svakom deliću prostora koji mi koristimo, nalaze se i drugi svetovi, druga bića, ali je njihov život fizički, hemijski i na svaki drugi način potpuno drugačiji - govorio je Milenko dok je Boško ćutao i bez ijedne reči, bez ijednog pokreta, upijao sve ono što mu je govorio čovek za koga je nekada mislio da je, najblaže rečeno, neobičan. - Sve ono što u fizičkom, hemijskom, prostornom i bilo kakvom drugom smislu važi u našem svetu, potpuno je beznačajno u tim paralelnim svetovima - nastavio jc Milenko. - Moje mišljenje je da pored našeg postoje još dva paralelna sveta i da je sve to savršeno oblikovano u tri celine koje nemaju ništa zajedničko i nedodirljive su. Ali povremeno, na nekim mestima tih celina, one se dodirnu i tada nastaju krupni, naizgled neobjašnjivi događaji, koji potpuno menjaju život pojedinaca, grupa ljudi ili čitavih država, u zavisnosti od toga ko prisustvuje tim događajima. Mišković je na onoj stranici beležnice koju nisi razumeo, kao ni ja, zapisao formulu kako dolazi do tog sklapanja svetova. Kako bismo je i razumeli kad je ta formula šifrovana? Mislim da je ona i razlog tolikog interesovanja za beležnicu - rekao je Milenko a Boško se prisećao dotične stranice ispisane nerazumljivim brojkama i slovima. - S vremena na vreme - nastavio je Milenko - na nekim mestima tih celina pojavljuju se otvori koje možemo tumačiti kao privremena kratkotrajna vrata svetova. To nisu kapije vremena, što nam sugerišu pojedini filmski autori, to su otvori koji traju vrlo kratko i ako se neko iz našeg sveta i naše civilizacije nađe u blizini, ako se kreće u pravcu tih otvora, oni ga usisavaju. Tako se može tumačiti značajan broj nestanaka ljudi na prostorima gde nestanak čoveka neminovno ostavlja kakav-takav trag. U takvim slučajevima nema nikakvog traga, ljudi zauvek nestaju.
- Ali ovaj iz Subotice se vratio - upao mu je Boško u reč.
- Iz literature koja je meni bila dostupna može se zaključiti da se od jedan do tri posto ljudi vraća iz tih svetova i dimenzija u ovaj naš oblik postojanja. Oni ne znaju da objasne gde su bili, nemaju nikakav osećaj za vreme, ubeđuju nas da su bili odsutni samo jedan tren, da su zaspali, zadremali, pali u nesvest... Gotovo svi oni se kasnije zatvaraju u sebe, odbijaju svaku komunikaciju i uskoro gube razum, a svoj život, po pravilu, završavaju samoubistvom. Retki su izuzeci. Države u kojima se takvo nešto događa drže ovakve slučajeve u velikoj tajnosti a porodice iz kojih dolaze ovi nesrećnici ne žele o tome da govore, iz straha da na njihove potomke ne padne sramota. Mada ja mislim da je to njihovo ćutanje uslovljeno i pretnjama od strane države. Nikome ne odgovara medijska eksploatacija takvih slučajeva.
- Danas sam se setio da si mi rekao kako ovaj subotički slučaj nije jedini te vrste na ovom prostoru, koji je tebi poznat - opet je Boško prekinuo Milenka.
- Da. Postoji nešto slično tome ali ne radi se o zatvorenom krugu, odnosno, u pitanju je misteriozni nestanak koji je, za sada, samo nestanak. Vremenski, to je početak raspada bivše Jugoslavije, mislim da je u pitanju kraj 1990. godine, ali nisam siguran. Radi se o jednom avionu tadašnje Jugoslovenske narodne armije. Pilot je dobio zadatak da leti linijom jadranske obale, na potezu od Mostara i Ploča pa negde gore do Piranskog zaliva. Tamo je trebalo da promeni kurs, preleti Sloveniju i graničnom linijom sa Mađarskom dođe do Srbije, odnosno do Batajnice. I šta se dogodilo? Negde u visini Zadra avion nestaje sa svih radara koji su ga pratili. Jednostavno nestane. Važno je imati na umu da u to vreme još nije bilo sukoba, da Hrvatska nije imala svoju vojsku, osim malih paravojnih jedinica naoružanih samo pešadijskim oružjem i da je isldjučeno obaranje aviona sa zemlje. Uostalom, ko bi mogao da sakrije ostatke aviona? A i da su ga kojim slučajem Hrvati tada oborili i prikrili ostatke u strahu od reakcijc JNA, nakon dobijanja samostalnosti i posle rata, sigurno bi spomenuli taj slučaj kao svoj veliki uspeh. Niko ništa, nijedne reči, nijednog slova.
- Objašnjavaš to ovom teorijom o paralelnim svetovima.
- Nema drugog objašnjenja. Ako već nema tog genija na ovom svetu koji bi odgonetnuo Miškovićevu formulu, ili se bar tako čini, običan smrtnik bi iz tih zapisa mogao da shvati bar ponešto o teoriji paralelnih svetova primenjenoj na nestanke ljudi, aviona... U tom kontekstu, mene je taj slučaj izuzetno zainteresovao, tim pre što sam za njega saznao od čoveka koji je bio visoki oficir tadašnje armije. Pokušao sam o tome da razgovaram sa nekoliko ljudi, među kojima su bila i dvojica bivših pilota Ratnog vazduhoplovstva JNA, ali niko nije znao da mi objasni šta se dogodilo. Pilot je održavao normalnu
komunikaciju sa zemljom, poslednji razgovor imao je sa službom vojnog aerodroma u Bihaću. Sve je bilo normalno; savršeno vreme za let, pilot je bio vrlo iskusan, odmoran, leteo je u istom tipu aviona skoro deset godina, motor je tehnički bio u besprekornom stanju ali... avion je nestao u trenutku, u deliću sekunde. Jedan od pilota koje sam ti spomenuo ispričao mi je da su nekoliko dana kasnije pripadnici vojno-obaveštajne službe na terenu pokrenuli tajnu ali vrlo opsežnu istragu povodom nestanka aviona.
- I ništa nisu saznali - zaključio je Boško.
- Apsolutno ništa. Od ljudi koji su u trenutku nestanka aviona kilometrima bili udaljeni jedni od drugih, dobili su nekoliko istovetnih svedočenja - da je zvuk aviona bio prilično jak, valjda zbog visine leta, i da je taj zvuk odjednom nestao.
- Milenko, postoji iz tog vremena jedan slučaj prebega pilota Jugoslovenske narodne armije, koji je avionom sleteo u Austriju, na neki manji aerodrom, ako se ne varam u Klagenfurt. Možda se radi o tome.
- Znam za taj slučaj. On je potpuno jasan i poznat. Nije previše eksploatisan u našoj javnosti, zbog sramote za armiju, ali o tome se sve zna. Ovo o čemu govorim dogodilo se ranije i potpuno je prekriveno velom misterije. Evo, danas, nakon svega što se dogodilo, pokušaj u našoj armiji da saznaš nešto više o tome. Ništa nećeš naći, veruj mi. To se, jednostavno, nije dogodilo. Avion i pilot se vode kao nestali a porodici pilota, ubeđen sam, rečeno je da je on izgubio život na zadatku, da je avionu otkazao motor, nakon čega je usledio pad.
Razgovor je u tom trenutku ponovo vraćen na polje teorijske rasprave, odnosno, na Milenkovo dodatno predavanje, koje je potrajalo skoro sat vremena. Spominjao je neke slučajeve iz inostranstva, koji su ostali u policijskim arhivama, a čija suština je bila identična subotičkoj misteriji sa kojom se davno i sasvim slučajno, obilazeći teren na severu Bačke, susreo etnolog Mišković. Milenko je svog prijatelja ubeđivao da je takvih slučajeva, bar prema njegovim saznanjima, najviše zabeleženo u Americi ali je dodao i to da neki njegovi istomišljenici, zaljubljenici u ezoteriju i sve što savremena naučna misao nije u stanju da objasni, veruju kako se takvo nešto najčešće dogada u nekim delovima Španije i Francuske što službeni Madrid i Pariz najstrože skrivaju i drže daleko od javnosti.
- Ovo u Subotici i ovo sa avionom iznad Zadra samo je igrom slučaja uspelo da se probije u određene krugove javnosti. Pored nas dvojice kakva-takva saznanja o tome ima još najviše desetak ljudi. I oni koji znaju teško se odlučuju da o tome progovore. Taj strah je slojevit i najviše se zasniva na bojazni da ljudi koji bi čuli takvu priču njenog prenosioca ne shvate kao mentalno poremećenu osobu - rekao je na kraju Milenko.
Boško je sve vreme ćutao i slušao, a kada je njegov prijatelj završio pozvao je svoje roditelje, tek da vidi kako su. Najviše zbog majke Dragice koja je, to je bilo sve jasnije, otvoreno počela da pokazuje strah za porodicu i Boška. Mada ništa nije znala o beležnici profesora Miškovića, jer su se Velja i Boško dogovorili da je poštede te priče, ona je na neki svoj način provalu u stan povezivala sa Boškom i njegovim poslom.
Od oca je saznao da su oboje u stanu, da na TV-u gledaju nekakvu zabavnu emisiju i pripremaju se za večeru. Na samom kraju razgovora Velja je rekao sinu da ga je zvala ,,ona gospođa“ i ostavila poruku da joj se hitno javi.
- Jelisaveta Mišković je zvala i traži da se hitno čujemo. Nešto se događa - brzo je saopštio Milenku i odmah počeo da okreće broj telefona udovice. Minut kasnije, na papiru ispred sebe imao je zapisanu adresu na kojoj je stanovala porodica čoveka iz Subotice, čoveka čiji je nestanak bio i ostaće večita tajna, ne samo za njegovu porodicu i policiju koja je radila na tom slučaju, već i za Boška i njegovog prijatelja Milenka.
Tek kada je prekinuo razgovor sa Jelisavetom, Boško se setio da je zaboravio da upita gospođu Mišković na koji način je došla do nove adrese nesrećne porodice iz Subotice. Ali takvo nešto, bar tog trenutka, bilo je potpuno nevažno.
S Milenkom se rastao uz dogovor da njih dvojica već sledećeg dana otputuju u Suboticu.
Napolju je nevreme odavno prestalo i sijalo je sunce. Samo velike lokve u zavaljenim delovima ulice svedočile su o prolomu oblaka nad Beogradom. Široko lišće, opalo sa platana za vreme kiše, prekrivalo je asfalt i ta slika je, ko zna zbog čega, podsećala Boška na dečaštvo i vreme koje će, nema sumnje, u njemu
ostati zapisano kao razdoblje koje je sa sobom donelo a onda i odnelo ono najlepše i najnevinije u njegovom postojanju.

XIII

Nošeni snažnom željom da otkriju bar nešto više od onoga što su saznali iz Veljine priče i beležnice etnologa Miškovića, sa adresom koju su dobili od njegove udovice Jelisavete, Boško i Milenko stigli su u Suboticu oko podne. Grad je delovao mirno i nekako uspavano. Posebno za ljude koji u tu varoš na severu Vojvodine dolaze iz Beograda.
Oni koji ponašanje ljudi sagledavaju i tumače kroz odnos čoveka i prostora u kojem živi, uvek će reći da u slučaju Vojvođana ravnica čini svoje; ubija ili obesmišljava brzinu, neutrališe ljudsku potrebu da se takmiči s vremenom i svaku energiju, ma od koga ona dolazila, prosipa i rastače u nepreglednim poljima - u ravnici je čovek isto što i grumen zemlje. Baš takve misli počele su da se rađaju u Boškovoj glavi, samo dvadesetak minuta nakon što je sa svojim prijateljem došao u grad za koji je vezana jedna od najvećih misterija opisanih u beležnici pokojnog srpskog etnologa.
Seli su u baštu jednog kafea, u ulici udaljenoj stotinak metara od centralnog gradskog trga. Sve što se oko njih dvojice događalo delovalo je na Boška smirujuće; tiha priča za okolnim stolovima, lagani korak prolaznika; starija žena koja je sedela na obližnjoj klupi i grickajući kornet od sladoleda milovala žućkastog pekinezera; dve graciozne dvadesetogodišnjakinje koje su, potpuno svesne svoje lepote, nogu pred nogu, prelazile pustu ulicu... Na trenutak se setio Kraljeva i pokušao sebe da ubedi kako je svaka provincija ista i da se u njoj život odvija po drugačijim pravilima ali to poređenje gradova brzo je odbacio, nastavljajući da razmišlja o ravnici i njenom uticaju na ljude.
- Ja ovde nikada ne bih mogao da živim. Imam osećaj da ovim ljudima i časovnici idu sporije nego naši - oglasio se Milenko, kao da je znao o čemu Boško razmišlja.
Blagi smešak preleteo je preko Boškovog lica. Umesto odgovora zatražio je od Milenka da ostanu još neko vreme na tom mestu, ,,da popiju još jedno piće“. Odgovarala mu je ta usporenost koju je osećao. Milenko je dobro poznavao Boška i bilo mu je jasno da njegovom prijatelju ne treba odmor već ćutanje. Ono uporno, duboko ćutanje, kad čovek spusti sve brane između svesnog i nesvesnog i dozvoli da mu unutrašnji, biološki merač vremena pulsira u skladu sa sredinom u kojoj se nalazi i ljudima koji ga okružuju.
Ko zna koliko bi njih dvojica još ostali da sede da nije zazvonio Boškov mobilni telefon. Javio se ne gledajući ko ga zove ali je veza prekinuta pre nego što se sa druge strane neko oglasio. Na displeju nije bilo broja, poziv je uputio neko ko je želeo da ostane anoniman. Taj poziv je potpuno srušio onu Boškovu mentalnu konstrukciju koja mu je tako prijala ali pre nego što je uspeo da se naljuti, ponovo se oglasio telefon. Boško je ponovo prihvatio poziv, linija je ostala otvorena nekoliko sekundi, čuli su se zvukovi sa druge strane i onda se veza prekinula.
- Ili neko pogrešno okreće broj ili se nešto drugo događa - rekao je okrećući se Milenku.
- S kog broja zove?
- Nema broja, skriven je - odgovorio je Boško.
Nekoliko minuta kasnije, Boško je već bio vidno nervozan. Samo što su Milenko i on napustili baštu njegov telefon je ponovo zazvonio i opet je bilo sve isto. To se ponavljalo na svakih tridesetak sekundi i na kraju je morao da isključi aparat.
- Mislim da neko zna da smo ovde.
- Znaju jedino Velja i gospođa Mišković, ali ne verujem da su oni to nekome rekli - reagovao je Milenko.
- Meni ta žena postaje sumnjiva. Da sve to nije neka njena igra za koju sam ja odabran da glumim ludaka?
- Ili si odabran da nešto otkriješ - rekao je Milenko, otvarajući u sebi novu dilemu o kojoj će, zaključio je, razmišljati kada ostane sam.
Dok su laganim korakom prilazili ulici koju su tražili, Milenko i Boško su ćutali. Uprkos želji da se time ne opterećuje pre povratka u Beograd, Milenko je počeo da se suočava sa sve većim brojem pitanja o stvarnoj ulozi udovice Mišković u događanjima u kojima je i sam učestvovao. Nije imao snage, želje, a ni
vremena, da sada, kad su bili nadohvat kuće koja je trebalo da im bar delimično osvetli jednu veliku tajnu iz prošlosti, otvara tako važnu ali u tom času potpuno beskorisnu temu.

* * *

Boško se iznenada, ni sam ne znajući zbog čega, setio Magliča. Činilo mu se da je pogrešio što je, uprkos provali u njegov stan, prekinuo traganje za rešenjima tajni prilepljenih za drevne zidine magličke tvrđave. Šta ako je bio blizu nečega, dole u okolini Kraljeva? Nije li ono što se dogodilo u Beogradu urađeno sa ciljem da kod Boška izazove upravo reakciju kakvu je izazvalo? Ako je zaista tako - ko je to želeo da on prekine potragu vezanu za misteriju Magliča?
Sva ta pitanja potpuno su zasenila razlog zbog kojeg je Boško, u pratnji svog prijatelja Milenka, došao u Suboticu. I ko zna šta bi se dogodilo da tu iznenadnu Boškovu unutrašnju buru nije prekinuo Milenkov glas koji je delovao kao šapat.
- Ako se ne varam, to je ona siva kuća preko puta. Nema broja ali ova do nje je broj četrdeset šest. Pošto brojevi idu niz ulicu, mislim da smo našli ono što tražimo.
Posle toga dvojica mladih ljudi iz Beograda nisu znali šta da urade. Sve je ukazivalo da su došli na odredište, da stoje ispred kuće u kojoj, verovali su, žive rođaci čoveka koji je, misleći da je spavao svega nekoliko minuta, deset godina negde bio a da niko nikada, uključujući i njega, nije saznao gde je bio i šta se zaista dogodilo. Uz sve sumnje, posebno one sa kojima se suočavao Milenko, verovali su da im je udovica Mišković dala pravu adresu i da samo treba pritisnuti taster zvona na ulaznim vratima kuće porodice Filipović.
Ali, onda je Boško pokretom glave dao znak Milenku i obojica su krenuli u stranu. Vratili su se dvadesetak metara unazad i Boško je zapalio cigaretu. Bio je vidno nervozan. Tek tada mu je bilo jasno da on, a izgleda ni Milenko, nisu imali nikakav plan nastupa pred osobom koja bi otvorila vrata kuće broj četrdeset osam. Šta reći, kako se ponašati? Šta uraditi ako je sve ovo nameštaljka?
Dogovorili su se da se predstave kao mladi etnolozi, veliki poštovaoci i sledbenici Arsenija Miškovića koji je, to su odlučili da kažu, baš njima dvojici ostavio deo svojih naučnih istraživanja, uključujući i zapise o čudnim, neobjašnjivim događajima, među kojima je i misterija o čoveku iz Subotice. Verovali su, a to će se uskoro pokazati kao ispravan stav, da bi eventualna priča o novinarima koji istražuju razne fenomene i koji su čuli za davni nestanak i pojavljivanje jednog stanovnika Subotice - izazvala sumnju i blokirala svaku komunikaciju sa rođacima tog čoveka vrlo čudne, tragične sudbine.
Posle dva duga oglašavanja zvona i čekanja od desetak sekundi, otvorila su se vrata kuće broj četrdeset osam. Ispred Boška i Milenka stajala je devojčica koja nije imala više od petnaestak godina. Kada su joj kazali koga traže ona je rekla da je to njena teta. Već sledećeg trenutka u malom hodniku, pojavila se starija žena, sa svetlim očima i neobičnom, čak pomalo čudnom frizurom.
Jedna od retkih pozitivnih strana novinarskog zanata bez sumnje je upoznavanje ljudi. Ako zbog teške situacije u kojoj se našla njegova država, njegova profesija i njegova redakcija, Boško nije imao priliku da upoznaje nove zemlje i predele bar je mogao da se pohvali da je upoznao veliki broj ljudi. Taj početak komunikacije, prva rečenica i način kojim se nameće lični i profesionalni autoritet, bili su nešto na čemu su novinaru Bošku Stevanoviću zavidele mnoge kolege. On je bez ikakve muke, već posle nekoliko minuta razgovora, uspevao da otključa i najkomplikovanije brave u ljudima. Uspevao je da stekne poverenje i natera sagovornika da u njemu ne vidi ljubopitljivo, nepouzdano piskaralo - kojem je samo na umu naduvana priča za naslovnu stranu - već čoveka koji je došao da sasluša i pomogne.
Ta Boškova sposobnost - s kojom se čovek rađa i koju mnogi novinari, uprkos velikom trudu, nikada ne savladaju - otvorila im je tog toplog prolećnog popodneva dom porodice Filipović u Subotici. Žena svetlih očiju sa čudnom frizurom saslušala je nekoliko Boškovih rečenica, oborila pogled, pomilovala po kosi devojčicu ispred sebe i zamolila dvojicu Beograđana da uđu.
Prvih desetak minut abili su pomalo mučni. Gospođa Tonka, tako se predstavila, bila je nervozna i uznemirena, uprkos želji da to stanje prikrije. Ne nalazeći prave reći, najprimerenije situaciji u kojoj se našla, Tonka je nekoliko puta ponovila kako je kuća pomalo neuredna, kako se priprema za put i da nije
baš najsrećnije vreme za razgovor o teškim temama. Još je dodala kako je u prvi mah pomislila da su njeni gosti, daleko bilo - baš tako je rekla - novinari.
Boško i Milenko su ćutali. Tek ponekom rečenicom, koja se odnosila na Suboticu i način života u njoj, Boško je popunjavao praznine i stanke u Tonkinom govoru. Iz iskustva je znao da u takvim situacijama treba uglavnom ćutati i vrebati retke trenutke u kojima sagovornik, druga strana koju treba otvoriti i podstaći na dalju priču, nesvesno traži podršku za nastavak. A onda je krenula lavina reči.
Ne pitajući dvojicu mladih ljudi iz Beograda kako su i na koji način došli do nje i njene adrese, Tonka je, kao da je decenijama čekala samo ovaj trenutak, počela da otkriva ono što su Boško i Milenko zamišljali kao najteže dokučivi deo subotičke misije.
- Nema noći da ne sanjam svoga brata. Ono što se njemu i nama dogodilo odredilo je život naše porodice. Sve se promenilo još onog dana kada je on nestao a deset godina kasnije, kad smo se već nekako navikli da živimo bez njega, kada smo zaboravili okolnosti pod kojima je nestao, on se iznenada pojavio - počela je Tonka svoju priču i nastavila: - Taj dan, to predvečerje, kad sam ga videla kako izlazi iz potpuno novog automobila sa probnim tablicama, isti kao što je bio pre deset godina, u istom odelu i cipelama, sa izrazom lica sa kojeg se čilala izgubljenost, izbezumljenost, strah, čak i užas, meni je bilo jasno da je život naše porodice uništen. Bilo mi je jasno da se dogodilo nešto što ni on, ni mi, ni niko drugi nije u stanju da objasni. Došla je i policija i rasterala komšije. Držali su nas celu noć u izolaciji, ispitivali, beležili, ali niko ništa nije uspeo da objasni i razjasni. Ni tada ni kasnije. Moga brata su odveli u Beograd, rekli su zbog medicinskog ispitivanja, i ja sam ga nakon toga samo jednom videla. Posle nekoliko nedelja molbi i potezanja raznih veza, a naša porodica imala je brojna poznanstva, uspelo mi je da ga vidim na minut, dva. On mene nije video, bio je iza nekog stakla, u sobi bez prozora, sa žuto okrečenim zidovima, belim stolom na sredini, i umivaonikom sa leve strane kreveta. Ležao je na boku, otvorenih očiju i gledao u pod. To je slika sa kojom usnim i budim se. Znate, ja sam bila izuzetno vezana za njega. Volela sam ga više od ikoga, više od majke i oca, on je meni bio i uzor i zaštita i uteha. Njemu sam mogla da kažem sve, s njim sam razgovarala o temama koje nisam poveravala ni svojim prijateljicama. Moj brat je bio jedinstveno biće, čovek velike dobrote i nekakve božanske blagosti. Kada su nam javili da je izvršio samoubistvo ja sam bila na rubu da sebi oduzmem život. Mislim da sam od toga odustala samo zbog njegove dece i naše majke. Nikada se nisam udavala. Posle njegove smrti izgubila sam želju da imam porodicu, želju da planiram, da živim. Sve mi je bilo nevažno, prolazno i bez ikakvog značaja. Ja i danas živim samo za njegovu decu i unučiće.
Kako je priča odmicala Tonkino lice postajalo je bitno drugačije. Izgubila se nervoza, uznemirenost je nestala, a brzina kojom je izgovarala reči na samom početku, iščezla je i pretvorila se u smireno kazivanje koje bi i površni poznavaoci psihoanalize objasnili kao posledicu oslobađanja dugo sabijane i kontrolisane unutrašnje napetosti. Čak se na njenom licu povremeno pojavljivao osmeh, ili nešto što je ličilo na osmeh.
- Šta je bilo s kolima, sa fićom? - iskoristio je Milenko trenutak kada je gospođa Tonka uzela čašu i popila gutljaj soka.
- Dvadesetak dana nakon njegovog pojavljivanja i odlaska u Beograd, došla su dvojica ljudi iz policije, bar su nam rekli tako, i ponudili da otkupe automobil. Ja sam bila protiv, čak sam počela da vičem na njih, da ih nazivam bezdušnicima i slično. Oni su samo ćutali i kada sam ja prekinula rekli su mojoj majci i bratovoj supruzi da će za fiću platiti punu cenu, kao da je juče proizvedena, i da mi, u stvari, i nemamo izbora; oni će kola svakako uzeti a na nama je da odlučimo hoćemo li taj prokleti automobil dati besplatno ili za novac. Tako smo ostali bez tog auta.
Izdužene senke zgrada i stabala besprekorno uređenog drvoreda, presecale su ulicu i nagoveštavale prvi sumrak. U kući smeštenoj između brojeva četrdeset šest i pedeset, u dnevnoj sobi sa glomaznom garniturom od mebla, Tonka Filipović je, u nastavku priče, svojim nenadanim gostima objašnjavala zbog čega je, nekoliko meseci od smrti svoga brata, promenila porodično prezime; kako je neko vreme živela u Zagrebu, naivno verujući da će na taj način pobeći od svih onih tužnih, neretko i strašnih misli koje su je proganjale; zašto je za samo dve godine savladala engleski i ruski jezik i pročitala nekoliko desetina knjiga, napisanih na tim jezicima, čiji su autori objašnjavali, ili pokušavali da objasne, događaje i teme o kojima običan čovek, zatrpan svakodnevnim brigama, ne zna gotovo ništa.
Neke od tih knjiga pročitao je i Milenko i kada je - dodatno uzbuđen samom činjenicom da konačno sedi s nekim ko mnogo zna o onome što njegov život čini smislenim i potpunim - već bio spreman da s gospođom Tonkom potroši neograničeno mnogo vremena u razgovoru, Boško je ustao i zahvalio Tonki na gostoprimstvu i razumevanju. Milenko je bio potpuno razočaran ali je znao da nema izbora. Ustao je i krenuo prema vratima.
- Ja vas samo iskreno molim da ovo ostane među nama. Ne plašim se ali ne želim da se od jedne nesreće stvara slučaj, zabava za narod. Molim vas to zbog dece moga brata. Oni su tada bili mali, ali trauma je ostala. Ovde su, žive u Subotici, imaju svoje porodice i bio bi veliki greh da ta njihova vremenom ipak potisnuta nesreća sada postane opšta tema. I sami vidite šta se sve danas piše po novinama. Afere i slučajevi stvaraju se od bezazlenih stvari a zamislite šta bi novinari od ovoga napravili. Neka ostane ovako kako jeste - rekla je gospođa Tonka prateći goste prema izlazu.
- Što se toga tiče, budite potpuno spokojni. Profesor Mišković je, ako se ne varam, više puta dolazio do Vas - kazao je Boško, u želji da bar sada, kad nije ranije, sazna nešto više o kontaktima poznatog srpskog etnologa i nesrećne subotičke porodice.
- Sećam se dobro profesora Miškovića. Dugo nam je trebalo da mu poverujemo, da prihvatimo objašnjenje kako je njegovo interesovanje za slučaj nestanka moga brata samo posledica želje da se jedan takav slučaj zabeleži i u naučnim krugovima ostavi za druge ljude i druga vremena. Znate, tada je sve bilo drugačije; zakoni, običaji, ljudi, država, sistem... sve je bilo drugačije.
- Pretposlavljam da telo Vašeg brata niste dobili - upitao je Milenko.
- Ne. Nismo ga dobili i to je ono što nas u njegovoj porodici, mene svakako, kako godine prolaze najviše boli. Rečeno nam je da su propisi takvi. Ko je onda smeo da dovodi u pitanje odluke države? Nekako mi se čini da bi sve bilo drugačije i mnogo lakše da znam gde je njegov grob, da ga mogu održavati i odnositi cveće. Ovako... - zaćutala je žena sa izrazito svetlim očima, obarajući pogled. Goste je ispratila suznih očiju, ali osećajući nešto novo, mir na koji je davno zaboravila.
Vratila se u sobu i sela na ogroman trosed. Samo na trenutak je osetila strah, pre bi se reklo uznemirenost, zbog potpune otvorenosti pred ljudima koje ranije nije poznavala ali to osećanje je trajalo tek toliko da joj poremeti onaj čudan i gotovo nestvaran mir. Bila je potpuno ubeđena, ni sama ne znajući zašto, da će ono što je ispričala dvojici došljaka iz Beograda ostati tajna, da neće dospeti u javnost.
Dok su napuštali Suboticu, tražeći najkraći put prema novosadskom drumu, Boško i Milenko su razmenili tek nekoliko rečenica. Bilo je jasno da nisu saznali gotovo ništa više od onoga što je napisano u beležnici profesora Miškovića, odnosno, onoga što im je ispričao Boškov otac Velizar, ali su sada imali potvrdu da postoje i drugi svedoci tajanstvenog događaja, da misterija i dalje živi u bolnom sećanju onih koji su se, protiv svoje volje, našli u toj tajni.
Samo što je uključio mobilni telefon Bošku je stigla poruka da je neko čak dvanaest puta pokušao da ga dobije. U strahu da se nešto nije dogodilo okrenuo je najpre svoj kućni broj. Javila se majka i upitala ga kada stiže i šta da mu spremi za večeru. Svoju devojku Jelenu našao je u gradu, bila je sa sestrom u kupovini. Ni ona nije zvala. Javio se u redakciju Argumenta i od dežurnog urednika saznao da ga otuda niko nije zvao.
- Imaš li ideju ko je mogao toliko puta da me zove? - okrenuo se prema Milenku.
- Isti onaj koji te je zvao pre nego što si isključio telefon, dok smo sedeli u onoj bašti.
Boško je pogledao u sva tri retrovizora na automobilu, što je kod njegovog prijatelja izazvalo smeh.
- Ne boj se, niko nas ne prati, obratio sam pažnju, ali mislim da ovi pozivi predstavljaju neku vrstu upozorenja.

XIV

Prošlo je desetak monotonih dana u kojima se u Boškovom životu gotovo ništa bitno nije događalo. Dugi kao godine, dosadni i bez ikakvog smisla, prolazili su dani, ne donoseći ništa osim novog sivila i bezličnosti. To su oni dani koji čoveka brane melanholijom i depresijom. Gomila se vreme bez ikakvog smisla i sve što čovek pokuša ostane na tom pokušaju. Niko ne zove, telefon onih koje zovete beznadežno zvoni a ako neko i odluči da se javi - taj je u poslu, žuri nekuda, nema vremena, dolaze mu gosti... Samo
jake ličnosti i svakoj disciplini skloni ljudi uspevaju da utiču na prekid takvih stanja. Povuku potez koji ima samo jedan cilj; da promeni tok stvari, makar i u neželjenom pravcu ali da razbije nametnuti misaoni okvir unutar kojeg se rađaju samo crne i zloslutne misli. Oni slabiji se uvlače u svoju ljušturu, beže u potpunu samoću i čekaju da prođe to što je nenadano i neželjeno došlo, da mine nevidljiva tegoba koja sabija i ništi čoveka.
Zatvoren u svoju sobu i nevidljivi kavez unutar sebe, Boško je sve dublje tonuo kroz potpuno nesređene misaone slojeve i borio se sa gotovo demonskim udarima koji su, u obliku misli i slika, dolazili sa svih strana. Bar mu se tako činilo.
Svi planovi stajali su ispred njega kao ogromna planina - Maglič, odlazak u Niš, slučaj u Šapcu, dodatni razgovor sa Jelisavetom, udovicom profesora Miškovića. Znao je da uz sve to mora otići do redakcije Argumenta i odneti bar dve reportaže, kako bi opravdao svoj boravak na terenu i ispoštovao dogovor sa glavnim urednikom. Mogao je to da uradi i preko Milenka ili nekog drugog ali nije bio u stanju da se pokrene, kamoli da se lati nekakvog posla. Osećao je da se vrti u krugu iz kojeg ne ume da izađe. Sve što mu je dolazilo do mozga ili se u njemu rađalo, imalo je negativan predznak. Nije bilo važno kako je počelo i kada je počelo, zbog čega je dospeo u ovo stanje, zašto je život odjednom obesmislio svaki napor, ubio svaku želju... Sve je to bilo nevažno pred tim strašnim, nevidljivim zidom koji je okruživao Boška. Ostajalo je nejasno gde se izgubila ona velika energija koja ga je nosila, neukrotiva želja da se pronikne dublje u priče etnologa Miškovića, da se skine bar onaj prvi, tanani sloj sa tajni iznetih u maloj beležnici sa crnim koricama.
A onda, kao što to uvek biva - samo je pitanje koliko dugo je potrebno sačekati - dođe trenutak u kojem se sve okrene, kada čoveka prožme nova i nenadana energija, volja za životom i poslom.
Boško je ležao na krevetu, u polutami svoje sobe i ispijao popodnevnu kafu koju mu je majka donela. Na njenom licu videlo se da je zabrinuta ali nije imala snage da progovori, da bilo šta upita ili posavetuje sina. Osećala je da se nešto događa ali se plašila da sazna istinu i zato je ćutala. I do tada je Boško upadao u slična stanja ali ovoga puta njegovoj majci Dragici činilo se da pređašnji i sadašnji razlozi nisu isti, da je sada u pitanju nešto mnogo ozbiljnije od svađa sa Jelenom ili problema na poslu.
Samo nekoliko minuta nakon što je majka izašla, Boško je čuo otvaranje ulaznih vrata i očev glas. Uskoro se na vratima njegove sobe pojavio Velja, držeći u ruci ružičasti koverat srednje veličine.
Evo, ovo sam našao u našem sandučetu. Naslovljeno je na tebe ali nema nijednog traga da je stiglo poštom. Mislim da je ubačeno u sanduče tokom dana - rekao je tonom iz kojeg se moglo zaključiti da tom pismu ne pridaje poseban značaj.
Osetivši u trenutku da se nešto važno dogada, Boško je u dva-tri poteza otvorio ružičasti koverat. Ono što je pročitao, tih nekoliko rečenica otkucanih na kompjuteru i potom odštampanih, promenilo je u deliću sekunde stanje iz kojeg danima nije mogao da se izvuče:

Znamo da se kod Vas nalazi beležnica profesora Miškovića. U Vašem je interesu da nam je dostavite. Možete u celosti da je fotokopirate i kopiju ostavite kod sebe. Ako ste spremni da sarađujete potvrdite to tako što ćete danas popodne u svoj automobil, iznad volana, staviti novine i na njih čist beli papir. U tom slučaju slede dalja uputstva.Držimo na oku i Vas i Vaše prijatelje. Molimo Vas da budete razumni. Za saradnju sledi bogata nagrada. U protivnom, sami snosite posledice.
Prijatelji.

Bez ikakvog dvoumljenja, sada već uzbuđen i napet kao struna, Boško je pozvao oca i dao mu da pročita pismo. Ovaj je najpre ćutao i gledao u stranu a onda pogledao Boška u oči.
Mislim da je to onaj čovek kojeg si mi spominjao, onaj koji je hteo da preuzme ostavštinu profesora Miškovića.
I ja mislim ali nisam siguran koliko je ozbiljan i da li je sam ili iza njega stoji neko društvo, grupa.
Misliš da blefira? - upitao je Velja.
Nije isključeno. Šta bi ti uradio?
Tražio bih da se nađem s njim. To je najbolji način da ga neutrališeš. U svakom slučaju, takvo nešto ne može da ti naškodi. Ovo ti govorim iz iskustva. Ako ti neko anonimno preti a ti naslutiš ko je i to mu daš do znanja, potpuno si ga blokirao.
A šta ako nije on? - nastavio je Boško da ispituje oca.
Ništa. Sprečio si kod njega svaku pomisao na takvu ili sličnu rabotu.
Samo nekoliko minuta kasnije Boško je okretao broj telefona dobijen još na prvom sastanku u hotelu Moskva, od Miroslava, tajanstvenog Srbina koji poslednjih decenija, tako je bar rekao, živi u inostranstvu. Istog onog Miroslava koji je, nakon Boškovog teksta u Argumentu, o ponudi udovice Jelisavete Mišković, goreo od želje da preuzme arhivu pokojnog profesora.
Miroslav se javio u trenutku kada je Boško već pomislio da ga je uzalud zvao. Kada je shvatio ko je na vezi napravio je malu pauzu, sekund ili dva, a onda, uz izvinjenje da nije čuo o kome se radi, zamolio sagovornika da se ponovo predstavi. Taj mali ali uvek efikasan metod koriste svi koji su iznenađeni nekim telefonskim pozivom i potrebna im je pauza da se saberu, prikriju iznenađenje, smisle šta će i na koji način reći.
A Vi ste, Boško. Kakvo iznenađenje. Drago mi je da Vas čujem. Čemu imam da zahvalim za ovo Vaše javljanje? - reagovao je Miroslav nakon što se Boško ponovo predstavio, shvatajući zbog čega taj prevejani i uglađeni gospodin traži dodatno vreme.
Želeo bih da se vidimo, da popijemo kafu i da popričamo o nečemu. Neće nam trebati više od petnaestak minuta.
Svakako, svakako, mladi gospodine. Ja ostajem u Beogradu još najmanje sedam dana i stojim Vam na raspolaganju. Ako nije problem, možemo da se vidimo još danas. Predlažem da se sastanemo u osamnaest sati u hotelu Moskva. Tarno gde smo se i upoznali.
Samo što je potvrdio vreme i spustio slušalicu Boško je počeo da razrađuje plan nastupa pred tim čovekom kog će, čvrsto je verovao, naterati ili da prizna ili da učini bar jedan gest iz kojeg će biti jasno da upravo on stoji iza anonimnog pisma ubačenog u poštansko sanduče porodice Stevanović.
Boško nije ni slutio koliko je puta u životu taj tajanstveni čovek bio u situaciji da se brani od opravdanih ili izmišljenih optužbi. Nije znao da su upravo hladnokrvnost i retka sposobnost da i u najdelikatnijim situacijama ostane miran i savršeno pribran, presudno pomogle Miroslavu na putu do visokih društvenih krugova u nekoliko evropskih zemalja. Nije Boško toga časa znao, i nikada neće saznati, da se Miroslav, tek što su završili razgovor, okrenuo prema jednom šezdesetogodišnjaku i na savršenom francuskom rekao:
Imam dve vesti. Prva je dobra i glasi da je pismo proizvelo reakciju. Druga vest nije dobra; taj momak sumnja na mene. Traži da se nađemo. Dogovorili smo se da se vidimo u osamnaest sati.
Čovek kom je to rekao nije progovorio ni reč. Okretao je u desnoj ruci čašu konjaka i gledao u stranu. U Beograd je doputovao iz Beča i već je počeo da oseća i ispoljava dosa- du. Veći deo vremena provodio je u stanu svog prijatelja Miroslava, gde je imao sve što mu je bilo potrebno za planirane aktivnosti, a u grad je izlazio povremeno, uglavnom na večeru. Tada bi mu društvo pravio Miroslav ili neka od devojaka iz takozvanih agencija za poslovnu pratnju.
Susret u hotelu Moskva, u centru Beograda bio je i napet i neprijatan. Već u prvoj rečenici, bez uvoda i želje da glumi dobro raspoloženje, Boško je upitao Miroslava zbog čega je toga dana poslao ono anonimno pismo i zašto misli da će kombinacijom obećanja i pretnji postići nešto što je nemoguće.
Ja ne posedujem nikakvu beležnicu i ne znam o čemu se radi, ali znam da Vi od našeg prvog susreta niste iskreni. Ne vodi Vas potreba da preuzmete i očuvate zaostavštinu pokojnog profesora Miškovića, već želja da se dokopate nekakve beležnice za koju verujete da sadrži čudovišne tajne, nešto što može da promeni naučne postavke - rekao je Boško, uz nastojanje da ono što govori ne dopre do ušiju gostiju za okolnim stolovima.
Prolazile su sekunde duge kao sati. Miroslav je najpre podigao pogled a onda se lagano zaneo u stranu, tako da je Bošku okrenuo poluprofil. Činilo se da je u krajnje neugodnoj poziciji, da će početi odbranu koja neće biti ni smislena ni ubedljiva, da će se spotaći na sitnim elementima. Ono što je uradio taj uglađeni, elegantni i odlično držeći gospodin, bilo je krajnje neočekivano ali - bez sumnje - u maniru vrhunskog blefera.
Mladiću, razumem Vas i žao mi je što ste uznemireni. Priznajem da ste u pravu i da je moj motiv reagovanja na tekst o zaostavštini etnologa Miškovića upravo ono što ste Vi spomenuli. Nisam na početku imao hrabrosti da budem potpuno iskren i otvoren jer nisam znao kako to može da bude shvaćeno. Ali, ako se sećate, nagovestio sam Vam takvo nešto a Vi ste rekli da o tome ne znate ništa. Pošto je mene nemoguće lagati, jer ja čitav život lažem druge, shvatio sam da Vi ne govorite istinu, da sigurno znate nešto o onome što mene interesuje. Zato Vas sada ponovo molim da budemo iskreni jedan prema drugom. Veliki sam zaljubljenik u ezoteriju, to je jedan od mojih životnih hobija, ali ja, gospodine Stevanoviću, ne pišem anonimna pisma. To nije moj stil. Pismo koje spominjete i koje ste danas navodno dobili, jasno govori da još neko traga za beležnicom pokojnog Miškovića. Ne znam ko je to ali znam da je ta beležnica magnet koji privlači mnoge. Nudim Vam da se oslobodite potencijalne opasnosti; dajte mi beležnicu, ja ću Vas bogato nagraditi i još ću se potruditi da se, tamo gde treba, sazna da je beležnica kod mene. Ovo je fer ponuda, gospodine Stevanoviću.
Ne znajući šta da uradi, bez ikakvog suvislog rešenja za situaciju u koju ga je bacio elegantni gospodin sa druge strane okruglog stola, na čijoj su mermernoj ploči stajali pozlaćeni zipo upaljač i tabakera, Boško je bez reči ustao i krenuo prema izlazu. Stao je posle nekoliko koraka i vratio se.
Iskreno, verujete li zaista da još neko, osim Vas, misli kako je kod mene nekakva Miškovićeva beležnica i da taj neko, kao i Vi, nastoji da se dokopa tih papira pokojnog etnologa?
Ja to znam, mladi gospodine, ja to vrlo dobro znam. Vama ne preti opasnost od mene već od tih drugih - odgovorio je Miroslav sa izrazom lica koji je istovremeno bio ciničan i blagonaklon.
Miroslav nije mogao ni da nasluti koliko je tog časa bio u pravu. U želji da se unapred oslobodi mogućeg Boškovog pritiska i neugodne reakcije, ubacio je u svoju priču paralelnu potragu, nove, izmišljene likove koji, eto, kao i on, planiraju da se dokopaju beležnice sa crnim koricama.
Ti ljudi su, što Miroslav nije znao, zaista postojali, pratili su Boška još od dana kada je krenuo put Kraljeva, bili su mu za petama u Beogradu i Subotici, stajali su iza provale u stan porodice Stevanović...

XV

Novi dan svitao je u Sedoni, gradiću u provinciji Arizone. Najpre su zasijali vrhovi čudnih i jedinstvenih kamenih figura a onda se sunčeva svetlost, za vrlo kratko vreme, razlila po dolini, izvlačeći iz sumraka krošnje stabala i krovove kuća. Svežina jutra, potpomognuta blagim vetrom koji se spuštao sa vrhova okolnih crvenkastih kamenih masiva, delovala je opijajuće. Ričard Talbot je sedeo na terasi svoje čudno građene prizemne kuće i mirno, sa posebnim uživanjem, pijuckao čaj. Na Ričardovom licu nije bilo ni najmanjeg traga umora, iako je iza njega bila besana noć.
Svi stanovnici Sedone, gradića smeštenog na nadmorskoj visini od 1500 metara, veruju da žive na jedinstvenom mestu na kugli zemaljskoj. Sedona važi za grad u kojem struje posebne vrste energija, naselje sagrađeno na prostoru koji ima isceliteljsko dejstvo, nastalo savršenom razmenom energije između Zemlje i ostalih planeta.
Istorija kaže da je početkom dvadesetog veka na prostoru sadašnje Sedone živelo svega nekoliko porodica, razbacanih po obalama tri planinske rečice. U to vreme, tragajući za mestom gde će započeti novi život, među njih dospeva porodica Šneblaj; Karlo, njegova supruga Sedona i troje dece. ,,Ostaćemo, rekli su, „nekoliko dana da se odmorimo i krećemo dalje prema zapadu.“ Ali, posle samo dva dana Karlo Šneblaj, ni sam ne znajući zbog čega, donosi odluku da ne idu dalje. Podižu malu drvenu kuću i planiraju da se bave uzgojem voća i povrća.
Do tada raznim bolestima sklona deca Šneblajevih, u neverovatno kratkom roku postaju zdrava i vesela, s rumenim obrazima i ogromnim apetitom. Karlo je već posle dva meseca konstatovao da u njegovom telu nema ni traga ranije reume koja ga je toliko mučila da je ponekad morao danima da leži i čeka da bolovi popuste. Ne pridavajući tome poseban značaj, uveren da je u pitanju slučajnost koja svakoga dana može da se promeni, ovaj vredni čovek, u razgovoru s ljudima kojih je na tom prostoru bivalo sve više i više, tek će kroz nekoliko godina saznati da je njihovo naselje u nekakvoj posebnoj vezi sa vasionom. Jer, rekli su mu, kako drugačije objasniti da su uglavnom svi tadašnji stanovnici bili zdravi i da su se teško umarali.

A i kada bi ih savladao umor od napornog rada, trebalo im je svega nekoliko sati da se potpuno oporave i da izgledaju kao da su se vratili sa dužeg odmora.
Tako je u Sedoni i danas. Stanovnici grada koji je dobio ime po supruzi vrednog i sposobnog Karla Šneblaja, smatraju sebe srećnicima, privilegovanim delom ljudskog roda koji će, ako ikada dođe do nekakve svetske katastrofe, preživeti samo zahvaljujući energijama koje struje na tom prostoru. Takvo mišljenje delio je i Ričard Talbot. Zbog toga se i doselio u Sedonu.
Minulu noć je Ričard, u dogovoru sa svojim prijateljem Samjuelom Vagnerom, proveo u stalnim kontaktima sa Evropom. Najpre je nekoliko puta razmenjivao elektronsku poštu s prijateljima koji su se nalazili u Parizu i Beču, a potom i sa onima u Beogradu, da bi, negde pred zoru, punih deset minuta razgovarao sa Bernarom D. koji se nalazio u glavnom gradu Srbije.
Sve se vrtelo oko naučne zaostavštine srpskog etnologa Arsenija Miškovića, tačnije njegove male beležnice sa crnim koricama.
Od onoga dana kada je Samjuel Vagner na ekranu svog kompjutera ugledao pismo iz kojeg je bilo jasno da je etnolog Mišković preminuo i da njegova udovica daje na čuvanje kompletnu naučnu ostavštinu svog niuža, životi Ričarda Talbota i njegovog najboljeg prijatelja, Vagnera, potpuno su se promenili. Kao da su se vratili nekoliko godina u prošlost.

Naime, njih dvojica su 1995. godine saznali od svojih prijatelja iz Evrope da u Beogradu živi etnolog Mišković koji je, radeći decenijama na terenu, među običnim svetom, beležio priče i slučajeve čija je suština bila toliko intrigantna i neobjašnjiva da su ljudi, koji su za njih znali, drugima o tome pričali samo u poverenju i sa određenim strahom.
Saznali su tada Talbot i Vagner da se u zapisima etnologa Miškovića, između ostalog, nalazi obimna i detaljna priča o jednoj planini u Srbiji za koju se u narodu vezuju mistične priče i svedočenja.
Rečeno im je da se planina zove Rtanj i da se nalazi dvesta pedeset kilometara istočno od Beograda. Činjenica da se za neko mesto, planinu ili reku vezuju interesantne i pomalo čudne priče, nije dovoljna da čovek krene na put dug desetak hiljada kilometara, kako bi na licu mesta proverio koliko u svemu tome ima istine. Samo to pogotovo nije moglo da inspiriše Vagnera i Talbota, dvojicu ljudi iz Arizone čiji je život bio podređen izučavanju onoga što ljudski mozak nije u stanju da objasni, a za čim se traga od postanka čoveka. Oni su za to eksperti, možda među najboljima u svetu.
Međutim, kada im je, tri godine kasnije, njihov prijatelj i istomišljenik iz Pariza, Gabrijel, faksom poslao pismo u kojem je stajalo da planina Rtanj u Srbiji po svoj prilici ima energije i svojstva slična onima koja, veruje se, postoje na teritoriji grada Sedone, u Arizoni, Vagneru i Talbotu je to bilo sasvim dovoljno da hitno otputuju u Pariz, a otuda u Beograd. Cilj je bio da se uspostavi kontakt sa etnologom Miškovićem i da se od njega otkupi beležnica sa nesvakidašnjim zapisima. Cena nije bila važna.
U Beograd su doputovali krajem 1998. godine. U to vreme je u delu Srbije besneo rat, započet kada su Albanci na Kosovu, južnoj srpskoj pokrajini, podigli oružani ustanak sa ciljem da se odvoje od Srbije i pripoje matičnoj zemlji, Albaniji. Tih dana glavni grad Srbije delovao je sumorno i zapušteno, posebno nekome ko u njega dolazi iz bogate i uređene zemlje; ulice prepune rupa, oronule i sive fasade, ulični prodavci sa kartonskim kutijama. Na svakom koraku videlo se da je zemlja u teškoj ekonomskoj krizi, da ljudi žive loše i da je međunarodna zajednica, izolacijom Srbije, na tom delu Balkana zadugo ostavila svoje ružno lice.
Mislim da je ovo pomalo i naša slika - rekao je Vagner svom prijatelju Talbotu jednog hladnog decembarskog dana te 1998. godine, dole su u Srpskoj kafani, u centru Beograda, čekali da im konobar donese Karađorđevu šniclu, jedno od nacionalnih jela na koje su Srbi ponosni.
Ne razumem zašto se mi Amerikanci mešamo u sve ili gotovo sve što se događa izvan naše zemlje. Mogu da razumem državne interese kada je u pitanju nafta ili neki deo sveta koji je u strateškom smislu važan za nas, ali kakve mi imamo veze sa Balkanom? Ovde se, koliko ja znam, ratuje vekovima i ratuje se svakih tridesetak godina. Zašto mi izigravamo policajca i učimo te narode kako i na koji način da žive? Ja to stvarno ne razumem - konstatovao je Talbot, zamišljeno gledajući kroz prozor kafane. Napolju su padale krupne pahulje snega.

Tada su Talbot i Vagncr u Beogradu proveli nekoliko dana. Doputovali su sa novinarskim legitimacijama manje poznatog američkog lista, dobijenim preko poznanika koji je tamo bio urednik, sa objašnjenjem da ih interesuje ono što se događa na Kosovu. Naravno, njih je interesovalo nešto sasvim drugo - zapisi etnologa Arsenija Miškovića.
Odmah po dolasku ostvarili su planirane i dogovorene kontakte sa osobama čiji je rad, najblaže rečeno, bio u saglasnosti sa delovanjem američke ambasade u Beogradu; uspeli su da saznaju gotovo sve o etnologu Miškoviću, došli su i do njegove adrese i kada je izgledalo da će njihova misija uroditi plodom, došlo je do iznenadnog kontakta s policijom.
Bilo je to u vreme prvog sumraka, drugog ili trećeg dana njihovog boravka u Beogradu. Talbot i Vagner sedeli su u jednom prijatnom kafeu na Slaviji, u društvu Gorana, njihove glavne beogradske veze i neke vrste domaćina, kada je stolu prišao muškarac star četrdesetak godina, visok, elegantan, u sivom mantilu, crne zaglađene kose. Predstavio se na besprekornom engleskom, rekavši da je inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, i upitao može li da im se pridruži. Razgovor je trajao najviše pet minuta, posle čega se inspektor udaljio.
Još iste večeri, znajući da su pod policijskim nadzorom, da im čekanje do sutra ništa ne znači, dvojica lažnih američkih novinara otišli su u Ulicu 29. novembra, na takozvani informativni razgovor. U njihovoj pratnji bio je jedan od poznatijih beogradskih advokata, angažovan preko Gorana i njegovih prijatelja.
Nije se dogodilo ništa posebno; nešto više od sat vremena Talbot i Vagner odgovarali su na pitanja uobičajena za takav razgovor. Njihov sagovornik, proćelavi inspektor na pragu šezdesete, bio je vrlo ljubazan i više je gledao u prevodioca, zgodnu brinetu, nego u američke novinare. Činilo se da je inspektoru sve to pomalo dosadno, da radi posao koji mu se već smučio i da bi najradije dvojici Amerikanaca otvorio vrata da izađu i da idu kuda im je volja.
Ali, bila je to savršena maska, atmosfera i utisak koji je inspektor stvorio uz minimum truda, koristeći decenijsko iskustvo, a sve u nameri da od stranaca izvuče ono što ga interesuje. Nije izvukao ono što je očekivao ali je već posle desetak minuta razgovora znao da ispred njega ne sede američki novinari zainteresovani za dešavanja na Kosovu. Raspolagao je podatkom koji je ukazivao na stvarne razloge dolaska Samjuela Vagnera i Ričarda Talbota u Beograd ali taj deo slike o Amerikancima nekako je visio u vazduhu. Nije imao čvrsto utemeljenje što je inspektora njegovog kova, predstavnika stare policijske škole, navodilo na nove sumnje.
I kada su Talbot i Vagner već mislili da je sve prošlo kako treba, da srpska policija i nije nešto naročito, inspektor je, paleći novu cigaretu, zaprepastio došljake iz Amerike.
- Jeste li uspeli da se sastanete sa profesorom Miškovićem? - upitao je na prilično dobrom engleskom jeziku, gledajući naizmenično u Talbota i Vagnera.
Iznenađenje je bilo toliko jako da dvojica Amerikanaca nisu uspeli da se saberu. Njihova reakcija potvrdila je sve sumnje inspektora srpske policije. Vagner je počeo da zamuckuje, pokušavajući da kaže bilo šta, samo da ne ćuti, dok je Talbot zapanjeno gledao u inspektora.
- Mi smo, uzgred, hteli da porazgovaramo i sa nekim od naučnika koji izučavaju tradicionalni način života i običaje srpskog naroda. Rečeno nam je da je u tom smislu etnolog Mišković vrlo značajan. Smatramo da bi nam to koristilo u sagledavanju svega što se događa u Vašoj zemlji - uspeo je nekako da izusti Vagner.
Inspektor je i dalje ćutao, gledajući više u Talbota nego u Vagnera. Pepeo na njegovoj cigareti bio je duži od nesagorelog duvana i izgledalo je da će svakog trenutka pasti na sto.
Dva dana kasnije Ričard Talbot i Samjuel Vagner napustili su Beograd. Tamnozelenim mercedesom, sa registarskim tablicama Bosne i Hercegovine, u Goranovoj organizaciji, otputovali su u Beč. Nije više bilo nijednog razloga da ostanu u glavnom gradu Srbije; znali su da ih policija prati, da je stan profesora Miškovića pod nadzorom, i da je besmislen svaki novi napor u cilju ostvarenja onoga zbog čega su doputovali u Srbiju.
* * *

Svega toga sećao se tog svežeg i prijatnog jutra Ričard Talbot, sedeći ispred svoje kuće u Sedoni. Nešto kasnije pridružio mu se Samjuel Vagner. U rukama je imao novo pismo iz Beograda, koje je za obojicu bilo uzbuđujuće.
Njihov čovek, Miroslav - isti onaj što je preko novinara beogradskog dnevnog lista Argument, Boška Stevanovića, pokušavao da preuzme najpre celu zaostavštinu etnologa Miškovića a potom samo malu crnu beležnicu - poslao je iz Beograda izveštaj o saznanjima u vezi sa planinom Rtanj.

Još uvek nisam uspeo da dođem u posed zapisa profesora Miškovića. Nisam imao ni uvid u taj dokument ali su realne pretpostavke da je profesor jedan deo svojih zapisa posvetio planini Rtanj, koja se nalazi dvestotinak kilometara istočno od Beograda. Pod tom pretpostavkom, a na Vašu inicijativu, boravio sam pet dana na Rtnju i u okolini. Saznanja su vrlo interesantna. Lično, nisam doživeo ništa posebno, ali sam od lokalnog stanovništva saznao da je Rtanj po mnogo čemu specifičan.
Ljudi veruju da na nekim delovima planine zrači energija koja leči sve, pa i najteže bolesti. Na planini, kažu, uspevaju biljke od kojih se prave čajevi delotvorniji od bilo kog leka. Veruju da u dubini planine postoje ogromne pećine u kojima se nalazi nešto vanzemaljsko. Priča se da ima seljaka koji znaju prolaze do tih pećina ali o tome, po cenu života, ne žele da govore. Svaki od tih seljaka, priča se u narodu, svojevremeno je nestajao na po nekoliko dana a da niko nikada nije saznao gde su bili, niti su oni o tome hteli dagovore.
Povremeno se iznad Rtnja vide ogromne svetleće kugle, za koje jedni tvrde da su leteći tanjiri, dok drugi smatraju da se radi o pojavama čije objašnjenje treba potražiti u spomenutim planinskim pećinama. Dvojica inženjera sa kojima sam razgovarao tvrde da Rtanj obiluje vrlo retkim i dragocenim rudama i da se razni električni aparati, čak i automobilski motori, na nekim delovima Rtnja ponašaju neuobičajeno i čudno. Od njih sam čuo podatak koji Vi, možda, možete da proverite: da sateliti iznad tog dela Srbije, pa i šireg prostora oko planine Rtanj, uvek registruju pojačanu svetlost, ali da su satelitski snimci te oblasti potpuno neupotrebljivi.
Imam snažan utisak da stanovništvo u podnožju i na obroncima planine zna više nego što hoće da kaže. Čini mi se da je u pitanju kolektivno ćutanje, kao posledica snažnog mitološkog dejstva, pomešanog sa ličnim iskustvima.
Pozdrav, M.

Nakon što su dva puta pročitali pismo iz Beograda, jedina dilema koju su Vagner i Talbot imali bila je oko datuma odlaska u Srbiju - da li da krenu odmah ili da sačekaju razvoj događaja?

XVI

Zbog prvih hroničnih bolesti koje su se javile sa godinama i u skladu sa nepisanim običajima tek penzionisanih ljudi, Velizar je sticao naviku da posle ručka odspava bar sat vremena. Zapazio je da mu je ta potreba pojačana ukoliko pre ručka popije čašicu alkohola što ranije nije radio ali mu je sada ta doza konjaka bivala sve prijatnija. Još ako bi supruga Dragica pripremila neku hranu tešku za probavu, spavanje je bilo neminovno. Tako je bilo i te nedelje.
Samo što se spustio na trosed u dnevnoj sobi, oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Najpre jednom, a onda još dva puta. Pošto je bio sam u stanu, Velja nije imao izbora – ustao je i otvorio vrata. Ispred njega je stajao Lazar Ćuk.
Velja je svom dugogodišnjem prijatelju, takođe penzionisanom policijskom inspektoru, nasuo čašu hladnog piva. Lazar je popio gutljaj i pogledao u Velju.
- Pitaš se zašto sam došao?
- Naravno da se pitam, pošto znam kakav si i da gotovo ništa ne radiš tek da bi skratio vreme - odgovorio je Stevanović.
- Jesmo li sami u stanu, gde su njih dvoje?
- Sami smo, Dragica je upravo otišla kod neke prijateljice, a Boško nešto petlja oko kola.
- Veljo, čime se Boško bavi?
- Kako čime se bavi? Pa rekao sam ti da je novinar.
- Znam da je novinar ali na čemu radi, šta zaista istražuje? Ti si mi nešto rekao kada ste onomad bili kod mene na Savi, ali ja mislim da je to samo delić istine.
- Lazo, otkrio si nešto u vezi sa Boškom? - upitao je Velja.
- Recimo da jesam.
- Znaš li da su nam provalili u stan?
- Ne znam, ali nisam iznenađen. Veljo, mislim da se dogada nešto što može da bude opasno po tvoju porodicu. Pre svega, po Boška.
- Da li mu je život ugrožen?
- Ne verujem, ali ušao je u nešto što je interesantno i drugim ljudima, moćnim ljudima, Veljo.
- Kako si saznao?
- Nazove me jutros Joca Čuburac, znaš, onaj suvonjavi što je radio u Šestom odeljenju. I on je u penziji ali ima na Savi čamac i povremeno navrati kod mene kad ide u ribolov. Tražio je da se hitno nađemo. Čim smo seli on me upita za tebe. Sve nešto izokola a kad sam mu rekao da skrati, on me direktno upita znam li tvog sina Boška. ,,Znam“, kažem, a on će onda najdirektnije: „Taj mali je taknuo u nešto što može da bude opasno.“ „Zašto opasno?“, pitam ga. ,,Ne znam“, veli Joca, ,,ali moj sin je nešto načuo i ispričao mi.“ Znaš da je on uvek govorio kako će svog sina pripremiti da ga nasledi u Službi i to se i dogodilo. Dakle, taj mali je u poverenju ispričao Joci kako Služba ima saznanja da jedna grupa bivših obaveštajaca pokušava da se dokopa nekih papira koji su u posedu novinara Argumenta Boška Stevanovića ili da bar sazna gde se nalaze ti papiri. Zato ga prate a sada kad si mi spomenuo provalu u vaš stan, verujem da oni stoje iza toga. Ali, proveriću. Kada sam Joci rekao da se možda radi o materijalima koji potvrđuju neke velike, prljave radnje ljudi iz našeg vremena, on je kazao da je to isključeno.
- Na šta sumnjaju? - prekinuo ga je Velja.
- Jocin sin misli da se radi o akciji ljudi koji su svojevremeno u Službi bili zaduženi da istražuju čudne, gotovo neobjašnjive događaje. Uključujući dva ubistva koja su se tih godina dogodila pod krajnje neobičnim okolnostima. Verujem da se sećaš kako se o tome povremeno pričalo, ali je sve ostajalo na nagađanjima.
- Sećam se tih naklapanja o postojanju jedne manje grupe, prilično tajnovite, sa specijalnim zadacima, ali sam ja mislio da su oni angažovani na političkim pitanjima i da te priče sami lansiraju, samo da bi zametnuli tragove - rekao je Velja.
- Imali su tri kancelarije, u južnom delu zgrade preko puta nas, i pričalo se da rade na ubistvima koja su duže od deset godina bila nerasvetljena. U stvari, radili su na nečemu sasvim drugom. Krajem osamdesetih ta ekipa je raspuštena a dvojica iz grupe otišla su u inostranstvo. Ostali su penzionisani. E, ja mislim da postoji veza između nekog događaja iz našeg vremena i ovoga što se danas događa. Možda se varam, ali verujem da je tim ljudima zaista interesantno nešto što je tvoj Boško saznao ili što se nalazi kod njega.
Posle toga je Lazar Ćuk opet zaćutao, popio veliki gutljaj piva i, sada sa mnogo više mira u glasu, upitao Velju:
- Kada ste vas dvojica bili kod mene na Savi, zašto si me pitao za onaj subotički slučaj, za onog čoveka koji je nestao pa se niotkuda pojavio deset godina kasnije?
- Boško je hteo da to malo istraži. Onako, kao novinar, i da...
- Nemoj da me lažeš - prekinuo je Lazar Ćuk svog prijatelja Velju.
Velizar je ustao i odšetao do prozora. Stajao je sa rukama u džepovima, leđima okrenut Lazaru Ćuku, i gledao mali park koji je delio njegovu i susednu zgradu. Lazar Ćuk je ćutao.
Svaki sekund koji je prolazio podizao je sve veću branu između dvojice ljudi čiji su životi godinama išli istim smerom. Zajedno su radili na mnogim važnim i manje važnim slučajevima, izlagali se opasnostima, prolazili kroz sve i svašta, čvrsto verujući da sve to rade za dobrobit države i naroda. Nisu postavljali pitanja, nisu se suprotstavljali, njihovo je bilo da obave zadatak, napišu izveštaj i okrenu novi list u svojim životima. Među mnogim pisanim i nepisanim pravilima u njihovom poslu, međusobno poverenje bilo je u samom vrhu. To nije moglo da se povredi, izigra, o poverenju se nije ni razgovaralo. To se podrazumevalo.
Ćutali su obojica a onda se Velja, posle dužeg vremena, okrenuo prema Ćuku.
- Boško se dokopao nekakve knjižice onog etnologa Miškovića, nedavno je umro, u kojoj su zabeleženi i opisani slučajevi slični događaju iz Subotice. Krenuo je da ih proverava. Tajno. Svašta tu ima. O tome ništa ne znaju ni njegovi na poslu. To je sva istina.
Zavaljen u fotelju, Lazar Ćuk je i dalje ćutao, gledajući u polupraznu flašu piva.
- Ne sporim Jocinu priču ali ne vidim nikakvu moguću vezu između tih zapisa iz beležnice i aktiviranja bivših obaveštajaca. Zbog čega bi to njima bilo toliko interesantno pa da formiraju čitavu mrežu, prate Boška, provale nam u stan? To je samo zbirka priča od kojih mnoge ne možeš ni da proveriš. Ako isključiš subotički i još poneki slučaj, sve se svodi na usmena predanja, svedočenja i priče koje se prenose sa generacije na generaciju. Da se tu ne nalazi i taj slučaj, na kojem si bio angažovan i o kojem sam prvi put čuo od tebe, ja bih sve to odbacio kao zanovetanja dokonih baba. Zaista ne razumem zbog čega bi neko iz Službe, posle toliko vremena, tragao za tim zapisima - izgovorio je u dahu Velizar.
- Ne razumem ni ja ali potrudiću se da saznam - konačno se oglasio Lazar Ćuk.
- Koga možeš da angažuješ iz naše ekipe?
- Videću. Sve rni je to vrlo zamršeno i mutno. Slažem se s tobom da nema mnogo logike u onome što sam čuo od Joce, ali tajne službe su tajne službe. Nas dvojica taj svet, ipak, poznajemo samo površno. Danas gotovo da nema razlike između javne i tajne policije, a sećaš li se kako je nekada bilo? Bilo pa prošlo, moj Veljo. Šta da radimo, sve prolazi pa i naše vreme. Odoh ja i javiću se kad budem iskopao nešto - odgovorio je Lazar Ćuk, popio ostatak već toplog piva i otišao.
Dugo je posle toga Velja sedeo i razmišljao. Prisećao se ljudi, slučajeva, svih diskretnih operacija za koje je znao preko svojih prijatelja u tajnoj policiji bivše države. Nikako nije uspevao ni da nasluti vezu između beležnice koju je Jelisaveta Mišković dala njegovom sinu Bošku i nastojanja bivših tajnih agenata da se dokopaju tog starog i za njega gotovo bezvrednog materijala. Pokušao je u jednom trenutku da sve odbaci kao teoriju bez ikakvog osnova, praznu priču smišljenu ko zna zbog čega, ali ga je lik Lazara Ćuka vraćao u opominjuću stvarnost; taj čovek nikada nije napravio ni najmanji propust u poslu a imao je intuiciju koja je njih dvojicu više puta dovodila do rešenja zamršenih slučajeva. Ako on kaže da naslućuje opasnost, onda mu treba verovati - zaključio je Velja.
Sat kasnije, lagano, nogu pred nogu, koračao je Velizar kratkim i uskim ulicama Crvenog krsta, dela Beograda koji u proleće zabeli od cveta trešanja i poludivljih šljiva a kasnije zamiriše na lipu.
Voleo je povremeno da prošeta tim krajem za koji ga je vezivalo jedno davno, emocijama nabijeno sećanje. Kratko je trajalo ali je tih meseci mladi policijski inspektor Velizar Stevanović bio na pragu odluke da u korenu promeni sopstveni život. Bio je zanesen lepotom jedne žene koju je slučajno upoznao, njenim krupnim, zelenim očima, belim, savršeno oblikovanim ramenima, rukama, njenim smehom, načinom hoda... sve mu je kod nje izgledalo savršeno.
Stanovala je u maloj kući smeštenoj na sunčanoj strani jedne od nekoliko uličica koje su spajale dva široka bulevara. I toga dana Velju je sećanje vratilo u dane za koje ni danas nije siguran da li su mu bili dati od boga - da dodirne savršenu lepotu i okusi do tada nepoznatu slast - ili od đavola koji mu je samo nakratko pokazao šta može da ima a onda mu to veličanstveno oduzeo i pretvorio u sećanje.
Ali toga dana Velja je njene zelene oči u mislima zadržao jedva nekoliko trenutaka. Potisnuo je bujicu uvek prijatnih emocija, talas koji je uvek kretao iz dubine podsvesti, tog večnog skloništa naših emocija, saznanja, proteklih godina i onoga što nas je oblikovalo kao ljude. Briga za Boška bila je jača. U njemu je sve više rastao strah od priče Lazara Ćuka.
Život je hteo da samo četiri dana kasnije - kada je Boško već bio na putu, nastavljajući istraživanje magličke misterije - Lazar Ćuk sazna nešto što je u velikoj meri smirilo Velju.
Opet je taj vrsni policajac, penzioner, čiji su dani prolazili u savršenom skladu i miru pored reke, najpre neko vreme sedeo i pijuckao hladno pivo u stanu porodice Stevanović, dok je Velja ulagao veliki napor da sakrije emocije i nestrpljenje. Znao je, kao i uvek, da Ćuk ne dolazi tek da ga vidi, da je nešto iskopao, ali po izrazu Lazinog lica nije mogao ništa da zaključi.
- Pazi ovako - konačno je progovorio Lazar Ćuk - ta knjižica koju je tvoj Boško dobio od udovice profesora Miškovića ima neku posebnu vrednost. Ne znam šta tamo piše ali mora da je vrlo interesantno i za neke bogate i uticajne ljude, čim su proradile stare, vrlo moćne veze. Uradio sam sve što je bilo u mojoj moći, sastao sam se s nekim našim ljudima koje nisam viđao godinama i verujem da je slika sklopljena.
- Stranci?
- Ne. Naši su, ali angažovali su ih stranci - odgovorio je Ćuk.
- Na osnovu čega pretpostavljaju da je udovica Mišković tu beležnicu dala Bošku? Zar ne bi bilo logično da su je potražili kod nje?
- Jelisaveta Mišković je pre određenog vremena prijavila policiji provalu u stan. Nekako uoči one provale u vaš stan. Video sam zapisnik sa uviđaja; sve je u stanu ispreturano ali ništa nije odneto. Nema sumnje, tražili su beležnicu i videli da nije tamo, ali još mi nije jasno na osnovu čega su zaključili da bi mogla da bude kod Boška.
- Možda su videli u novinama da je Boško autor tog teksta u kojem je Jelisaveta pozvala nekoga da preuzme ostavštinu njenog supruga - rekao je Velja.
- Da, to je jedino racionalno objašnjenje - potvrdio je Lazar.
- Da li je Boško u velikoj opasnosti? - upitao je Velja posle dužeg ćutanja.
- Mislim da nije, ali postoji jedna vrlo ozbiljna grupa koja ga prati s ciljem da se dokopa te beležnice. Oni su provalili u vaš, a najverovatnije i u stan te gospođe Mišković. Dakle, radi se o našini bivšiin kolegama koje su angažovane od jedne struje britanske obaveštajne službe. Tačnije, od nekih njenih penzionisanih agenata koji, ako se ne varamo, po nečijoj želji hoće da se dokopaju te đavolje beležnice. Informacije do kojih smo došli govore da su Englezi u svojoj zemlji angažovani sa vrlo, vrlo visokog mesta, možda najvišeg, i da na raspolaganju imaju neograničen budžet, sve sa ciljem da u London donesu tu beležnicu. Tu su proradila stara poznanstva, ubeđen sam preko onih iz naše službe koji su, rekao sam ti već, napustili zemlju i pronašli posao u inostranstvu - kazao je Lazar Ćuk.
- Prosto ne mogu da verujem da su nekome u inostranstvu toliko važne te priče i zapisi iz Srbije.
- Ni meni nije jasno ali, Veljo, potpuno je nevažno šta nas dvojica o tome mislimo.
- Možemo li da intervenišemo, da im damo do znanja da su provaljeni? - pitao je Velja.
- Možemo, ali mislim da to nije dobra ideja. Bolje je da imaju osećaj kako je sve u najboljem redu, da deluju opuštenije, samouvereno. U tom slučaju, i sam znaš, moguće su greške a postoji i veća šansa da ih čak i pratimo.
- Da se vratimo u posao?
- Da se podsetimo, Veljo, da se podsetimo.

XVII

Dan je već uveliko odmakao kada je Boško ušao u Gornji Brezovac. Prethodnu noć prespavao je kod gospođe Dane u Kraljevu i pomalo ga je pekla savest što je sinoć, po dolasku iz Bcograda, slagao da je vrlo umoran, da ga boli glava i kako jedva čeka da legne u krevet. Gotovo ništa od toga nije bilo tačno; hteo je da izbegne mnogobrojna pitanja koja je, s pravom je verovao, Danica spremila za njega, i da sluša priče koje ga uopšte nisu interesovale. Jednostavno, nije bio spreman da sat ili dva sedi s tom izuzetno ljubaznom, ali već pomalo dosadnom ženom. Razumeo je njenu potrebu da razgovara s nekim ko nije iz prvog komšiluka, čiji je život daleko od spremanja zimnice, heklanja džempera i prepričavanja televizijskog programa, ali te večeri zaista nije imao snage za takve priče.
Posebno je Boška dirnula pažnja koju je prema njemu tog jutra pokazala gospođa Danica i to je dodatno pojačalo njegovu grižu savesti. Probudio ga je miris kafe. Kada je izašao iz kupatila, na stolu su stajali omlet sa šunkom, jogurt i svež hleb. Danica je iz kuhinje, uz osmeh, poželela svom gostu dobro jutro.
Onu nevešto prikrivenu neljubaznost od sinoć Boško je pokušavao da izbriše vrlo ljubaznim razgovorom sa Danicom i činilo se da je u tome uspeo. Ali, osećaj nelagode od sinoć i dalje je tinjao u njemu.
Selo se kupalo u suncu. Sa malog uzvišenja na kom se zaustavio Boško je gledao šumoviti predeo na horizontu i nekoliko kuća u daljini. Ličile su na kockice spuštene u zelenilo.
Beogradski novinar Boško Stevanović došao je u Gornji Brezovac u nameri da nastavi traganje za odgovorima na brojna pitanja u vezi sa legendom o tvrđavi Maglič. Tragao je za Dragoljubom Ilićem.
To ime i prezime našao je u beležnici profesora Miškovića ali je za Dragoljuba Ilića čuo i od Vojislava Đakonovića - dobroćudnog čičice koji mu je - kada je ono, tu u obližnjem selu, naišao na petoricu seljaka ispred trgovine - ispričao i mnoštvo novih detalja o magličkoj legendi. I kao što to obično biva, kada se davno iskustvo ili događaj probude usled neke nove ali srodne misli, tako se i na tom mestu u Bošku probudila ista ona mešavina poštovanja i sažaljenja koju je osetio izlazeći iz dvorišta Vojislava Đakonovića. Osetio je u tom višesatnom druženju sa dvoje starih ljudi nešto o čemu dugo nije razmišljao: čistu, ničim pomućenu ljudsku iskrenost i dobrotu.
U zemlji i društvu koje već godinama ne poznaje nijedan plemeniti sistem vrednosti, u kojem se ne ceni  ni istina ni poštenje, ni moral ni čast, makar i slučajan i kratkotrajan susret sa ljudima čiji su životi  sazdani upravo od takvih vrednosti, predstavlja veliku dragocenost, dar vredan poštovanja. Boško je toga bio duboko svestan a sažaljenje je dolazilo od surove istine da su Vojislav i supruga mu Lepomirka patili  i živeli za dan kada će se u njihovom zelenom i lepo uređenom dvorištu pojaviti sin jedinac, Ljubivoje, kojeg nisu videli deceniju i više i dvoje unučadi za koje su znali samo da postoje.
Boško je stajao pored kola, u hladu velikog oraha zasađenog, ili samoniklog, ko zna kada, tu pored puta, da putnika podari hladovinom na vrućem letnjem danu ili da ga zaštiti od iznenadne kiše. Iz obližnjeg dvorišta čulo se kukurikanje petla, pomešano sa monotonim lavežom psa. Odnekud je dopirao miris sena. Gornji Brezovac je prolazio kroz svakodnevicu mirno, bez uzbuđenja, uvlačeći u taj svoj mir svakoga ko bi se u selu zatekao.
Uronjen u lepotu svega oko sebe, u zvukove koji su selu i obroncima u daljini davali potpuni smisao i celovitost, Boško se namrštio kada je najpre čuo, a onda krajičkom oka i video, automobil koji se približavao.
Videvši kola sa beogradskom registracijom i čoveka pored njih, vozač vremešne zastave 101 zaustavio je svoj automobil i upitao Boška treba li mu pomoć. Novinar Argumenta je samo odmahnuo glavom i zahvalio se a kako je po odeći i registarskoj oznaci zaključio da se radi o nekom iz toga kraja, možda čak iz samog Gornjeg Brezovca, odlučio je da to i proveri. Kada je njegov sagovornik, inače brkati pedesetogodišnjak, kratkog vrata i širokih ramena, rekao da živi tu u selu, Boško ga je upitao gde je kuća Dragoljuba Ilića.
Stojimo pred njegovim voćnjakom. Eno, ono dvorište je Dragoljubovo - rekao je vozač zastave, seo u kola i nastavio drumom koji je vodio prema crkvi, čiji se toranj video u daljini.
Dva dana kasnije Boško se vraćao u Beograd, sabirajući u sebi sve ono što mu se dogodilo u druženju sa Dragoljubom Ilićem, čovekom koji je, bar je Boško u to verovao, bio ključ rešenja magličke misterije.
Kada je ušao u dvorište porodice Ilić, dočekao ga je tek punoletan momak, upadljivo crvenog,  nasmejanog lica i guste kestenjaste kose. Bio je iznenađen što neko traži njegovog dedu Dragoljuba ali je, sa osmehom i neskrivenim interesovanjem, gosta iz Beograda poveo iza kuće. Tamo je, na širokoj drvenoj klupi, u senci mlade lipe, naslonjen na stablo, sedeo čovek od sedamdesetak godina, snežno bele kose. Imao je upadljive i vrlo izražajne oči, čija je bistrina bila zadivljujuća. ,,Ja sam Dragoljub Ilić“, rekao je starac pružajući ruku došljaku.
I sada, dva dana kasnije, na pola puta između Kraljeva i Beograda, pretresajući u sećanju svaki trenutak razgovora sa starcem bele kose, Boško je ponovo osetio onu istu čudnu energiju koja je strujala njegovim telom tokom prvih nekoliko minuta provedenih sa Dragoljubom Ilićem.
Ni sam nije znao šta priča i kako obrazlaže svoj dolazak u Gornji Brezovac i nameru da razgovara sa starcem. Dok je Boško govorio, Dragoljub je gledao u njega sa smirenošću koja je mogla da znači bilo šta i prikrije sve, samo ne strah. Tu nije bilo dileme; ispred Boška je sedeo čovek koji je davno savladao sve ovozemaljske strahove.
Prisećao se da je odmah na početku, bez uvijanja, rekao ko je i zašto je došao u Gornji Brezovac; da ga interesuju čudni događaji i misterije, ljudi koji o tome nešto znaju, ali da nema nameru - i spreman je da  se u to zakune - da objavi u novinama ni jedno jedino slovo o onome što dokuči o toj temi, jer je njegovo istraživanje, to je ponovio nekoliko puta, privatno i vrlo poverljivo. Spominjao je Maglič, tvrđavu, narodna predanja, priče u kojima se spominje i Dragoljub.
Ono što je usledilo samo je još više zamaglilo misteriju čiji je posredni deo bio taj sedamdesetogodišnjak bistrih i prodornih očiju.
- Momče, ja danas o tome ne mogu da kažem nijednu reč. Ne mogu da ti kažem ni razlog. Dođi sutra, ali kasno po podne - rekao je Dragoljub llić i zaćutao.
Mladi beogradski novinar je samo klimnuo glavom i krenuo prema kolima parkiranim sa druge strane puta. Mladić kose boje kestena išao je sa njegove desne strane i zaustavio se kod drvene  ograde. Dragoljub je stajao pored klupe, sa rukama u džepovima, i posmatrao kako nenajavljeni gost odlazi.
Sledeće noći, provedene u Kraljevu, Boško je bio više budan nego u snu. Imao je osećaj da je dodirnuo nešto onostrano, čudno, nešto neizrecivo moćno. Sanjao je kako bezuspešno pokušava da pomeri  ogromno deblo zaleglo preko poljske staze. San je bio neobičan i završavao se na različite načine; jednom je pokušao da zaobiđe položeno stablo ali ga je neka sila vraćala na stazu i tu se budio; drugi put je pokušao da prekorači stablo ali se ono neobjašnjivo širilo i nije bilo nikakve mogućnosti da Boško pređe na drugu stranu, da nastavi put. Povremeno se na deblu pojavljivala poprečna zelenkasta linija koja se gubila i javljala ali uvek na drugom mestu.
Drugi san te noći javljao se samo u jednoj slici; video je ženu u dugoj crnoj haljini kako stoji ispred veoma velike kamene stene u čijem je podnožju ulaz sličan ulazu u tunel. Ta slika se pojavljivala iznenada, bez ikakvog smisla, i mešala se sa delovima sna u čijem centru je bilo ogromno deblo.
Čim je svanulo Boško je izašao iz stana, ne čekajući da se gospođa Dana probudi. Imao je neodoljivu potrebu da bude napolju, da vidi ljude, čuje njibove glasove i oseti njihovu blizinu. Bežao je od delimičnog košmara u koji je upadao protekle noći.
Kada je sunce oslabilo i temperatura počela da jenjava, Boško je seo u kola i zaputio se u Gornji Brezovac. Imao je osećaj koji bi se najlakše mogao opisati kao trema, mada to nije bio. Bošku je bilo  teško da prizna istinu - plašio se ponovnog susreta sa Dragoljubom Ilićem.
Starac je opet sedeo ispod lipe. Duge senke stabala sve više su prekrivale dvorište. Dva divlja goluba stajala su na ogradi. Iz dubine voćnjaka čulo se rzanje konja. Starac je najpre popio pola čašice rakije koju je njemu i gostu iz Beograda donela supruga njegovog sina Ivka. Posle toga je neko vreme ćutao i gledao u travu ispred sebe a onda " počeo da priča.
Odavno je u dvorištu zavladao mrak, ispresecan svetlima sa terase stare prizemne kuće, kada je Dragoljub Ilić, udarivši dlanom o koleno rekao svom gostu:
- Eto, to je skoro pa sve što ja mogu da ti kažem o Magliču. Postoji nešto što nikome ne mogu da ispričam i sa čime ću umreti ali, bože moj, svaki čovek ima neku tajnu s kojom odlazi u grob. Znam da te interesuje šta će biti kada ja umrem, ko će da me nasledi u tim odlascima na Maglič. Tu je isti slučaj kao u vreme kada je moj deda osetio da mu je vreme umirati i kada je mene odredio da ga nasledim u tom poslu. Mene će naslediti jedan od unuka, onaj koji te je juče dočekao. Još nisam osetio potrebu da ga povedem na Maglič, ali znam da ću dobiti i taj znak, samo kada dođe vreme. E, kada se to dogodi, moj život će biti priveden kraju. Možda mi posle toga ostane još godina ili dve života i za mene će sve biti završeno.
- Šta znate o pričama vezanim za Petrovdan uoči kog se, navodno, na Magliču zbivaju čudni događaji? - upitao je Boško.
- Ne znam mnogo. Ono što znam čuo sam od drugih. Imao sam jedno vreme nameru da Petrovdan dočekam na Magliču, uprkos svemu što je na samrti rekao deda Vujadin. Vukla me je znatiželja ali uvek kada sam bio na pragu da donesem odluku i odem te petrovdanske noći na Maglič, nešto me je  sprečavalo. Dobijao sam znak da to ne činim. Ja te znakove savršeno razumem, znam kada su lažni a kada pravi i posle treće godine odgađanja, posle trećeg znak'a da ne idem tamo, ja sam zauvek odustao.
Potom je Boško starcu prepričao veći deo razgovora sa Vojislavom Đakonovićem i gotovo sve što je o događajima vezanim za petrovdansku noć pisalo u beležnici profesora Miškovića. Hteo je da potpunom
otvorenošću dodatno navede svog sagovornika na dalju priču, pošto mu je sve što je do tog trenutka starac rekao bilo poznato. Dragoljub je ćutao i bez ijedne grimase, bez ijednog treptaja mišića na licu, slušao šta mu govori novinar iz Beograda.
- Čuo sam sve te priče a znam i za druge događaje za koje zna možda još samo desetak ljudi u celom kraju. Vidim, mladiću, da ti od mene očekuješ više nego šta ja mogu da ti pružim. Očekuješ ključ tajne. E, taj ključ nije ni kod mene ni kod drugih. Taj ključ ne postoji. Sve što živ čovek s tim u vezi može da  sazna samo su delići nečeg velikog, nedokučivog, pred čijom snagom smo mi manji od zrna pšenice - rekao je Dragoljub Ilić.
- Imam nameru da predstojeći Petrovdan dočekam na Magliču, da tu noć provedem gore. Šta mislite, koliko moj život u tom slučaju može da bude ugrožen? - iznenada je Boško upitao svog domaćina.
Starac je opet dugo ćutao i gledao najpre u zemlju, zatim u Boška, pa opet u zemlju.
- To niko ne zna. Neki su tu noć preživeli, neki se odozgo nikada nisu vratili. Posle su pastiri u blizini tvrđave nalazili delove odeće nestalih i to je bilo sve. Da je opasno - jeste. Ne znam šta da ti kažem - odgovorio je Dragoljub.
Selo je već tonulo u san kada se Boško opraštao od starca.
- Čika Dragoljube, imam još samo jedno pitanje: Zbog čega ste mi juče rekli da danas dođem kasno po podne. Imali ste nekog posla ili... ?
- Nisam imao nikakvog posla. Postoji razlog zbog kojeg sam to rekao, ali to ne mogu da ti kažem. Molim te da razumeš i molim te da o svemu ovome što manje pričaš. Ničega se ja ne plašim i samo se pred Bogom klanjam a ovo govorim zbog tebe. Ušlo je neko zlo u ljude i uživaju da drugome napakoste, da ga ismeju i ponize. Zato pazi kome i sa kime pričaš o ovim stvarima. I još nešto, sine moj; ja ti ne savetujem da ideš gore ali ako se odlučiš da Petrovdan dočekaš na Magliču ponesi sa sobom nekoliko zrna tamjana i zapali ih u ponoć. Vatru ne smeš da pališ jer u tom slučaju ništa nećeš ni videti ni osetiti. Isto tako, tu petrovdansku noć, ako već hoće, na Magliču može da provede samo jedan čovek, jedno biće. Ako su dva i više postoji mogućnost da jedan umre. To sam čuo od dede Vujadina na samrti ali se nikada nisam uverio koliko je sve to tačno. Rekoh ti - dobijao sam signale da ne idem na Maglič.
Na rastanku Boško je dugo držao starčevu ruku i onda, ni sam ne znajući zbog čega, na trenutak ga zagrlio. Seo je u automobil i krenuo. Starac je dugo gledao za njim, dok su svetla automobila ostavljala sve manji trag na ravnom seoskom putu, da bi se uskoro potpuno izgubila. Kao i zvuk Boškovog automobila.
Dragoljub je još nekoliko trenutaka ostao naslonjen na drvenu ogradu a onda je laganim korakom ušao u kuću.
Samo što je napustio Gornji Brezovac, nekoliko stotina metara od poslednje seoske kuće, Boško je zaustavio automobil i isključio motor. Otvorio je prozor i osetio kako mu svežina noći miluje lice. Sedeo jc tako minut ili dva a onda izašao napolje.
Gore, u beskraju neba, drhtale su zvezde. Milioni zvezda i milioni tajni nedokučivih za ljude. Glasovi noćnih ptica i zrikavaca mešali su se i samo na trenutak delovali kao da se ne slažu. U stvari, bila je to savršena harmonija, šapat prirode koji Boško odavno nije čuo. Još od detinjstva kada je, za ovakvih noći, pred spavanje sedeo u dvorištu ispred baka Ankine kuće i gledajući zvezde na nebu zamišljao da se jednoga dana, kad postane pilot, vine visoko i sve to vidi izbliza.
Selo iza njega lagano je gasilo jedno po jedno svetlo i tonulo u prijatnu letnju noć a Boško je i dalje, naslonjen na automobil i sa rukama u džepovima, gledao u beskrajno nebesko prostranstvo. U daljini se čuo povremeni lavež pasa.

XIX

Nekoliko desetina metara od vode, iznad mesta gde se Sava uliva u Dunav, na kalemegdanskoj tvrđavi, na klupi utonuloj u hladovinu guste krošnje drveta crvenkaste kore, sedeli su Boško, njegova devojka Jelena i Milenko. Kasno popodne ranog leta proticalo je u miru. Dole na reci, nekoliko čamaca i jahti lenjo je klizilo vodom. Beograd je ispraćao još jedan dan koji ni po čemu neće ostati zapamćen.
- Meni se to uopšte ne dopada i ja imam veliku rezervu prema tvojoj nameri. Nije mi jasno zašto ideš sam. Tim pre što, čuo si, i Milenko kaže da bi rado išao s tobom - razbila je Jelena tišinu koja je potrajala neuobičajeno dugo.
- Boško, zaista bi bilo bolje da krenemo zajedno - oglasio se Milenko, ne čekajući da njegov prijatelj reaguje na Jeleninu primedbu.
- Postoji razlog - rekao je Boško.
- Razlog da ideš sam? - pitala je Jelena.
- Razlog da ne idu dvojica, trojica ili više ljudi. Prilikom našeg poslednjeg susreta Dragoljub Ilić mi je rekao da ne idem na Maglič uoči Petrovdana a ukoliko se ipak odlučim na takvo nešto da to onda obavezno uradim sam. Tvrdi da mu je deda, onaj od kojeg je preuzeo porodičnu tradiciju paljenja vatri na Magliču, rekao da u slučaju grupnog odlaska na Maglič, noć pred Petrovdan, postoji velika verovatnoća da neko iz grupe umre. Ako odu dvojica, jedan se sigurno neće vratiti živ - kazao je Boško, pomalo odsutno, ne odvajajući pogled od jednog povećeg broda koji je plovio preko samog ušća.
- To znači da će gore i tvoj život biti u opasnosti - reagovala je Jelena, sada već vidno uznemirena.
- Od početka znamo za taj rizik ali Dragoljub mi je dao nekakva uputstva za boravak na tvrđavi. Verujem da će sve biti u redu. Priznajem da mi nije svejedno, pomalo se i plašim, ali svako drugo rešenje predstavljalo bi dodatnu opasnost ili odustajanje. Na ovo prvo nemam pravo a drugo ne dolazi u obzir - bio je odlučan Boško.
- Petrovdan je prekosutra. Sutra uveče moraš na Maglič. Znam da to što je rekao stari Ilić nije izgovoreno slučajno. Znam, Boško, i da me ti ne bi pustio da umesto tebe odem gore, ali zato nemoj ni pokušavati da me sprečiš u nečemu drugom; dok ti budeš na Magliču ja ću tu noć provesti dole u podnožju, na obali Ibra
- rekao je Milenko vrlo odlučnim glasom.
- Dobro - bilo je sve što je Boško izustio i to je na neki način olakšalo unutrašnju napetost i nemir koji je Jelena osećala. Nastojala je, ali neuspešno, da sakrije mešavinu straha i ljutnje. Znala je Boškovu narav, možda bolje i od njegovih roditelja, i zato nije izgovorila nijednu reč, nijednu rečenicu kojom bi pokušala da ga odgovori od odluke da ode na Maglič.
Sledeću noć Boško je proveo u polubudnom stanju. Ustajao je nekoliko puta, odlazio u kuhinju da pije vodu, sedeo na krevetu, vraćao se u postelju i tek povremeno, u neravnomernim intervalima, uspevao da zaspi. Ranije je mislio da će mu odlazak na Maglič pričiniti neizmerno zadovoljstvo i s velikim nestrpljenjem je čekao taj trenutak, ali sada, kada je do noći uoči Petrovdana ostalo još dvadesetak sati, Boško je osećao sve veću nelagodnost. Novinar dnevnog lista Argument prolazio je kroz nešto što je sam definisao kao nervozu ali samo zato što pripada onoj kategoriji ljudi koja nerado ili nikada ne priznaje da od nečega strahuje.
Ovoga puta zaista se radilo o strahu. Onom iskonskom, nekontrolisanom, podmuklom strahu koji svako od nas nosi duboko u sebi. Strahu koji se povremeno budi i tada, izazvan određenim situacijama, povlači čoveka u prostor u kojem ne caruje razum i gde se svako biće oseća ništavnim i ranjivim. Boško je znao da nema povratka i da sledeće noći mora na Maglič. Koliko god je bio snažan taj strah od nepoznatog i sile koju je osećao, toliko je u beogradskom novinaru bio jak poriv da se susretne sa neosvetljenom stranom svoga bića ili nečim što - jače od svega i od svakoga - svoju moć povremeno pokazuje na staroj tvrđavi nedaleko od Kraljeva. Boško jeste osećao strah ali ne onaj za svoj život, već strah od nepoznatog i nedokučivog i to ga je na neki način smirivalo.
Oko podneva, dok je duvao topao vetrić i tek poneki oblačak lebdeo iznad velegrada, Boško se pozdravio sa roditeljima i krenuo put Kraljeva. Velizar Velja Stevanović je naslućivao razlog odlaska svog sina iz Beograda ali je ćutao. Majka Dragica nije znala ništa i samo je upitala Boška kada se vraća. Verovala je u njegovu priču da iz Beograda odlazi kako bi za Argument pisao reportaže iz unutrašnjosti. Tutnula mu je u ruke kilogram jabuka petrovača, tek donetih sa pijace.
Prema ranijem dogovoru Boško je pokupio Milenka na Južnom bulevaru, nekoliko stotina metara iznad Autokomande. Tu ga je sačekala i Jelena na kojoj se jasno videlo da je veoma uznemirena.
- Ne plaši se, biće sve u redu - kazao je Boško svojoj dugogodišnjoj devojci, poljubio je i seo u automobil.
- Javi se sutra ujutro čim siđeš sa tvrđave i budeš u dometu mobilne telefonije. Molim te, Boško.
- Javiću se, sigurno - odgovorio je i krenuo.
Nekoliko puta je pogledao u retrovizor. Jelena je stajala i gledala za kolima. Milenko je ćutke posmatrao automobile ispred sebe.
Nekoliko sati kasnije sedeli su u stanu teta Dane, u Kraljevu. Ispred njih je bila servirana kafa sa ratlukom i sveža limunada. Milenko se pravio da je foto-reporter Argumenta. Ni sam ne znajući zbog čega, Boško je u tim trenucima izuzetno uživao u društvu žene za koju je verovao da povremeno može da bude i dosadna. Tog dana na njega je Danina priča delovala smirujuće ali se plašio mogućnosti da ta prijatna žena sasvim slučajno ne načne temu koja bi Milenka povukla da otvori svoju priču kojoj, Boško je to dobro znao, ne bi bilo kraja. Na sreću, to se nije desilo.
U sumrak su Boško i Milenko izašli iz Daninog stana rekavši joj da idu u Rašku, uz napomenu da će tamo i prespavati, te da će, najverovatnije, ponovo navratiti sutra pre podne.
U dolini je već bio mrak kada su njih dvojica prešli most na Ibru. Vrhovi iznad reke i tvrđava Maglič ocrtavali su se na kristalno čistom noćnom nebu. Boško je pomogao Milenku da sakupi drva i zapali vatru. Sedeli su i razgovarali sve negde do dvadeset dva i trideset a onda je Boško uzeo svoj ranac.
- Vreme je - rekao je gledajući u pravcu tvrđave.
- Kako se osećaš? - upitao je Milenko.
- Pomalo čudno.
- Ako ti se ne ide... ostani. Nemaš nikakvu obavezu da proveriš baš svaku priču koju je zabeležio profesor Mišković.
- Nemam, ali ovo hoću da doživim sada. Ko će da čeka godinu dana i sledeći Petrovdan? - kazao je Boško, pružio ruku svom dugogodišnjem prijatelju, izvadio baterijsku lampu i krenuo prema strmoj stazi koja je vodila do tvrđave.
Milenko je kratko vreme uspevao da prati Boškovu siluetu a onda je, kada je ona nestala, u mraku raspoznavao samo svetlo baterijske lampe, da bi se uskoro i ono izgubilo. Seo je na panj pored vatre, usitnio nekoliko većih grana i stavio ih sa strane. Velika neizvesnost koja je bujala u njemu prerastala je u strah za Boška.
Šta ako mu se gore nešto dogodi? Šta ako se ne vrati? Možda je, ipak, sve to samo prazna priča, mit nastao za potrebe prekraćivanja vremena i seoska zanovetanja. Jedna dilema potiskivala je drugu, pitanja su se gomilala kao da ih donosi brza planinska reka. Na odgovore je morao da čeka do jutra i to ga je razdiralo. Ceo dan Milenko je bio nekako miran i Boškov odlazak na Maglič shvatao je kao uzbudljivu avanturu, bez obzira na svoju dugogodišnju opsesiju baš takvim temama i događajima. Tako je bilo dok nisu došli u podnožje Magliča, gde je osetio kako njegovo telo snažno zapljuskuje hladnoća koja je dolazila u talasima i, sada je bilo jasno, nagoveštavala stanje u kojem se našao nakon Boškovog odlaska. Osećao je Milenko na trenutke i grižu savesti, kajao se što onoga dana kada mu je Boško pokazao beležnicu profesora Miškovića, svom najboljem prijatelju nije rekao da su to obične gluposti, narodna predanja, prazne priče na koje ne vredi potrošiti ni sat vremena. Boško bi mi poverovao - govorio je u sebi - on je znao moj odnos prema takvim stvarima i sigurno bi odbacio tu beležnicu samo da sam ja drugačije postupio.
Kao što u takvim trenucima biva, Milenko je sve dublje klizio u misaoni ambis. Besomučno je tražio način da se smiri i vrati svoje misli u normalu ali... kako je ulagao sve veći napor tako su njegov strah i kajanje rasli. Da mu je neko svemoćan tada zatražio da se odrekne svih ubeđenja vezanih za ezoteriju i granične nauke, parapsihologiju, paralelne svetove, drugačije tumačenje biblijske mitologije - u zamenu za srećan povratak njegovog prijatelja Boška sa Magliča - Milenko bi bez reči prihvatio.
Video je Dragicu i Velizara Stevanovića kako bespomoćno gledaju u njega, video je Jelenu u crnini i nepoznato dete, tek dovoljno ojačalo da stoji, kako prema njemu pruža levu ruku, dok se desnom pridržava za Jeleninu haljinu. Te slike smenjivale su se pred Milenkovim očima i rasplamsavale njegovu zebnju. Okrenuo se leđima prema vatri, duboko udahnuo i počeo u sebi da broji do sedam. Potom je izbacio vazduh i ponovio brojanje. Na golom prostoru obale jasno se ocrtavala njegova sedeća silueta. Poboljšanja nije bilo.
Tada se setio jednog starog metoda, za koji je čuo pre mnogo godina, čija primena, ako se pravilno izvede, u ovakvim trenucima uvek pomaže.
Smirio se i u mislima projektovao sopstveni lik, sliku sebe kako sedi u udobnoj fotelji, zatvorenih očiju, sa ispruženim nogama, šaka otvorenih prema gore, naslonjenih na rukohvate fotelje. Potom je zamislio da se iz njegovog tela, tamo gde bi trebalo da bude srce, pojavljuju iskrice, poput kresnica na božićnoj jelki.
Ta svetlost je bivala sve jača i na kraju je ispunila prostor. Milenko je tu sliku zadržao u mislima još neko vreme i na kraju zaključio da je potpuno miran i oslobođen svakog straha.
Onda je ustao i nekoliko koraka odmakao od vatre. Tek da mu njena igra svetlosti ne ometa pogled na Maglič. Gore visoko ćutale su stare sablasne zidine. Iza njegovih leđa čuo se šum reke. Bližila se ponoć.

XX

Mesec iznad Magliča isijavao je čudnu, pomalo sablasnu svetlost. S vremena na vreme, negde iz daljine, dopirao je huk sove. Nebo je bilo kristalno čisto, prepuno zvezda. Boško je stajao na jednom od kamenih proširenja i gledao u daljinu. Činilo mu se da negde u daljini vidi svetlo. 'I'ačnije, treptanje svetla. Onda je i to prestalo. Boško se spustio u središnji deo prostora između zidina i pogledao fluorescentne kazaljke svog ručnog sata. Bilo je dvadesetak minuta do ponoći, do trenutka ulaska u tajanstvenu, bajkovitu, petrovdansku noć.
Na nebu se pojavio blistavi trag zvezde padalice; povijeno, duguljasto bleštavilo koje je potrajalo nekoliko trenutaka. Više se nije čuo ni huk sove. Vladala je tišina, ona teška, sabijajuća tišina od koje čovek oseća pritisak u ušima i traži neki glas, reč, bilo kakav zvuk, samo da razbije taj nevidljivi, gotovo nepodnošljivi teret. Ne nalazeći drugo rešenje, Boško je krenuo nekoliko koraka i osetio olakšanje. Čuo je svoje korake i pucketanje suve trave pod nogama. Nešto se, eto, događalo u tom hramu tišine koji ga je okruživao i on se osetio sigurnijim.

Čudan i jedinstven osećaj prožimao je Boška, osećaj koji je u sebi sadržao deliće straha, nestrpljenja, nervoze ali nije bio nijedno od tih stanja. Još kao dečak, za vreme čestih boravaka na selu, Boško je, ni sam ne znajući zašto, počeo da se plaši groblja i noćnog mraka a ta dva straha, spojena u pričama o noćnim događanjima na grobljima i oko njih, pobuđivala su u Bošku jezu sve do njegovih zrelih dvadesetih godina, kada je imao prva velika unutrašnja preispitivanja i pokušaje racionalnog objašnjavanja onoga o čemu do tada nije želeo ni da razmišlja.
Te noći na Magliču Boško nijednog trenutka nije pomislio na groblje, u misli mu nije došla nijedna od onih za njega kao dečaka strašnih slika krstova i humki u mraku, nije mu smetala ni ponoćna osamljenost na tvrđavi oko koje se pletu misteriozne priče i predanja. Ništa od toga nije smetalo Bošku koliko ta nepodnošljiva i gotovo sluđujuća tišina.
Samo u jednom trenutku se setio da je dole kod Ibra, u podnožju Magliča, ostao Milenko i ta misao mu, začudo, nije donela nijednu dodatnu sliku, smirenje, novo stanje. Ništa. Proletela je kroz njegov mozak kao munja i nestala istom brzinom kojom se i rodila. U stvari, Boško ni tada ni kasnije nije shvatio da je već u tim trenucima njegov duh bio u stanju koje se naporima ljudskog mozga nije moglo kontrolisati. Već tada, nekoliko minuta pred ponoć, Boško je mimo svoje volje lagano tonuo u duhovne dimenzije i prostore o kojima ništa nije znao.
Tačno u ponoć, iz desnog džepa lagane letnje jakne, izvadio je nekoliko zrna tamjana i metalnu posudicu umotanu u beli papir. U tami magličke tvrđave blesnuo je plamen nekoliko spojenih šibica i nedugo zatim Boško je u nosu osetio omamljujući miris sasušene smole sa Dalekog istoka. Prekrstio se i seo na veliki kamen a posudicu sa tamjanom stavio je ispred sebe. Iznad njegove glave, u udubljenju zida, bio je drveni krst, isti onaj koji je Dragoljub Ilić dva puta godišnje koristio kada je tu na Magliču izvodio ritual star nekoliko vekova. Starac je Bošku - prilikom drugog susreta dole u selu, uz napomenu da, ako se odluči da Petrovdan dočeka na Magliču, obavezno ponese tamjan i zapali ga u ponoć - opisao i mesto na kojem bi bilo dobro da bude cele noći. Boško je lako pronašao to mesto, ali nije znao, jer je starac Dragoljub Ilić to prećutao, da se iznad njegove glave, skriven između dva kamena, nalazi drveni, obredni krst.
Vreme je prolazilo ali ništa se nije događalo. Miris tamjana plavio je prostor oko Boška i provlačio se, nošen laganim dašcima vetra, kroz otvore na kamenim zidinama. Boško je sedeo napet kao struna, otvorenog uma i čula, naprežući se da registruje bilo kakav zvuk. Bez uspeha. I dalje je carovala tišina unutar koje je i Boškovo minimalno pomeranje ruke, tek da bi video koliko je sati, odzvanjalo. Tišina koja je prisiljavala Boška da je poštuje.
A onda... negde oko jedan sat, Boško je registrovao prvi zvuk. Učinilo mu se kao da se okrenuo ključ u ogromnoj bravi. Dvadesetak sekundi kasnije neko je protrčao ispred njega toliko blizu da je osetio kovitlanje vazduha i tako brzo da ništa nije video. Samo je čuo - i to vrlo jasno - bat koraka koji se brzo izgubio u noći.
Pre nego što je osetio jezu Boško je registrovao i treći zvuk; snažan udarac o zemlju koji može da proizvede samo obrušavanje sa prilične visine nečeg velikog i teškog. A ta prva jeza i drhtanje tela došli su sa prvim jaucima koje je čuo u daljini. Najpre sa jedne a onda sa više strana. Unutar tog nekontrolisanog i zastrašujućeg zvuka koji se pojačavao i gubio, čuo se plač deteta. Tupi, jezivi plač u kojem se spominjala majka.
Boška je obuzimala blaga drhtavica, praćena napadima hladnoće i gubljenjem svesti. Sada se više nisu čuli samo jauci i dečji plač, već se, negde odozgo, bar se Bošku tako činilo, spuštao zvuk stotine, hiljade, muških glasova; urlici, pretnje, jecaji, smeh svojstven pomračenom umu, jecanje... Sve u isto vreme, sve pomešano i sve tu, ispred njega.
Odjednom, sve je utihnulo, ali ne kao rukom odneto, kako to narod kaže, već se ta gotovo opipljiva masa zvuka razdvojila napola, ostavljajući procep koji se brzo širio, ništeći te strašne glasove i gnječeći ih o kamene zidine. I kad je ponovo zavladala tišina Boško je u daljini, na samom rubu unutrašnjeg prostora magličke tvrđave, video bleštavilo. To nešto izdaleka je ličilo na ogromnu hrpu savršeno čiste i raščešljane vune i približavalo se vrlo sporo onom delu tvrđave - nedaleko od mesta gde se nalazio Boško
- na kojem je, u vreme dok se na Magliču živelo, bila crkva. Na tom mestu svetlosna kugla zadržala se jedno vreme a onda, i dalje lebdeći u vazduhu, krenula prema Bošku.
Sada je već jasno, sa mogućnošću zapažanja detalja, na samo dvadesetak metara ispred sebe, video potpuno nestvarnu i jezivu sliku; u vazduhu, otprilike metar iznad zemlje, u elipsi čudesnog svetla, opružena kao da leži na nečem ravnom i tvrdom, lebdela je mlada žena. Na njoj je bila snežno bela haljina i, kako se ta lebdeća figura približavala, Boško je sve jasnije video da je haljina krvava u visini grudi. Preko struka bila je prebačena tamnocrvena, grubo pletena tkanina. Žena je imala dugu, talasastu, riđu kosu i divne crte lica. Činilo mu se da je tu ispred njega, da je može dotaći rukom. Jasno je video njene savršeno izvajane obrve, pune crvene usne i neobično duge trepavice. Njena gusta i duga crvena kosa padala je slobodno i gotovo dodirivala zemlju. Boško je na trenutak zatvorio oči, verujući da će, kad ih ponovo otvori, sve to nestati. Ali nije nestalo. Naprotiv, pojavio se još jedan lik.
Pored žene stajalo je dete, ne starije od pet godina, i gledalo u Boška Stevanovića. Taj pogled bio je neizdrživ. Osećao je da gubi tlo pod nogama, da ga dečje oči probadaju, da pada u bezdan i da se tokom pada sve više umotava u hladne niti, tanke poput paučine.
Dete se lagano okrenulo prema ženi u belom i počelo da plače, da jeca istim onim glasom koji se, nešto ranije, borio sa mnoštvom drugih, pomešanih glasova. Jauk deteta je bio sve glasniji. Boško je imao osećaj da će mu mozak izleteti iz lobanje. Rukama je pokrivao uši, pokuškvajući da se zaštiti od tog jezivog dečjeg plača ali pomoći nije bilo.
Spas je došao iznenada. Iz jednog od otvora na tvrđavi, obavijeni plavičastim ali jakim svetlom, pojavila su se četvorica visokih muškaraca. Svi su imali brade i nešto dužu kosu a ogromni mačevi visili su im o pojasu. Delovali su kao srednjovekovni vitezovi. Prišli su lebdećem odru i rasporedili se po dvojica sa svake strane. Ono dete je, sada ćuteći, stalo na metar-dva iza nogu žene i kroz nekoliko trenutaka mala povorka krenula je prema jednom od udubljenja tvrđave.
Opčinjen tom nestvarnom slikom, nemoćan da pomeri bilo koji delić tela, Boško je samo očima pratio ono što se događalo ispred njega i što se lagano udaljavalo. Na kraju je kod zidina mogao da vidi samo oblak svetla koji je tama sve više gutala. Sve je nestalo; žena, dete, ljudi s mačevima... Kad više nije mogao da vidi ni svetlo, kad se tišina ponovo spustila na Maglič, a Boško pomislio da je sve gotovo, kao prasak groma odnekud je došao novi nalet zvuka.
Najpre je ceo središnji prostor Magliča odzvanjao od stotina sličnih povika. Muški glasovi su delovali kao da se međusobno hrabre. Moglo se, povremeno, u tim povicima razabrati i oduševljenje, pa zapomaganje, dovikivanje, traženje vode... Boško je osećao da se oko njega dešava mnogo toga, čuo je dečje zapomaganje, nerazumljivo šaputanje, osetio da ljudi prolaze na metar od njegovog tela, da trče, čuo kako
razgovaraju, osećao je nečiji dah na svojim obrazima... Sa raznih strana tvrđave dolazili su zvukovi koje proizvode udarci metala o metal i sve to uz nove, jezive, jauke.
Da je neko sa zvezdanih visina te petrovdanske noći mogao da posmatra Maglič, ne bi video ništa do jednog čoveka koji se, prislonjen uz kameni zid, trese i nekontrolisano okreće glavu sa jedne na drugu stranu, pokušavajući da se odbrani od nečeg nevidljivog i strašnog. Taj čovek bio je beogradski novinar Boško Stevanović. Oko njega, zaista, nije bilo nikoga, ništa se nije videlo ali je zato unutrašnjost tvrđave, bar u Boškovim ušima, odzvanjala od mnoštva glasova, jauka i nekog potmulog bila koje je, kako se Bošku činilo, na sebi držalo svu tu jezivu zvučnu gromadu.
Ponovo je na trenutke gubio svest i vraćao se u kovitlac zvuka koji je pretio da mu pomuti razum. Boško više nije imao nikakav osećaj za vreme i prostor, nije mogao da razmišlja. Oni preostali, svesni delići njega, još su samo beležili zvukove i glasove dok je Boškovo telo bilo u nekom čudnom stanju poluukočenosti.
Mir je došao na način koji je, u svom tom kolu užasa, predstavljao novo iznenađenje.
Uprkos snažnim i upornim glasovima, Boško je primetio zvuk udaranja ptičjih krila. I dalje ništa nije video ali je na licu osećao vazduh koji su ptice uskovitlale. Čuo je njihove čudne glasove i shvatao da se sve ostalo smiruje i utišava.
Ali... kako su oni nepodnošljivi ljudski glasovi nestajali, pomešani sa glasovima ptica, do Boška je - najpre jedva čujno a potom sve jače - dopirala horska crkvena pesma velikog broja žena. Divna, smirujuća pesma, pevana glasovima koji su imali neku božansku lepotu i snagu, koji su ulivali spokojstvo. Upravo ono što je Boško, posle svega, počeo da oseća.
Sve je utihnulo a magličkom tvrđavom lagano se, kao da rniluje svaku travku na drevnom zdanju, svaki kamen zidina, razlivala ta pesma. Kao oni lagani, gotovo bešumni talasi na jezerima - talasi koji se stvaraju sami od sebe, dođu do obale i nestanu u korenju drveća i travama - tako je i ova horska pesma plovila Magličem. Boško je osećao da njegovo telo i um upijaju svaki ton i da s pesmom u njega ulazi nešto blagodatno, božansko, nešto što potire svu onu nepodnošijivu količinu strašnog zvuka koji je te noći protresao svaki delić njegovog unutrašnjeg bića.
Onda je u taj savršeni glasovni sklad odnekud uplovio miris ciklame. Snažni, opijajući miris šumskih ciklama koje je Boško, kao dečak, na letnjim raspustima, nalazio na rubovima šume nedaleko od baka Ankine kuće.
Sve je bilo zaboravljeno, potopljeno, svi oni jezivi jauci i zapomaganja, svi ženski leleci, dečji plač, urlici... Sve to prekrio je plašt predivne horske pesme, začinjene opojnim mirisom ciklame. Boško je sada stajao potpuno opušten i smiren. Povremeno je zatvarao i otvarao oči, pokušavajući da utvrdi da li je sve ovo stvarnost ili samo divan san, koji je došao posle košmara. Ispred njega, obasjani mesečinom, stajali su kameni zidovi.
Odozgo je sipila mesečeva svetlost. Kroz mirnu i sve tišu petrovdansku noć, kao maslačak na prolećnom vetru, plovila je lagana pesma. Sada već savršeno miran, naslonjen na kameni zid, Boško je odmarao oči na tamnoj liniji koja je razdvajala ivicu zidina Magliča od plavičastog beskraja zvezdanog neba. Pesma je postajala sve tiša. Kako se njen zvuk gubio, tako je Boško sve više tonuo u san. Bio je potpuno nemoćan, bez snage da pokrene svoje telo, da pomeri ruku, prst, da učini nešto što bi ga vratilo u stvarnost. Učinio je veliki napor i otvorio oči, ne znajući da je između tog trenutka i onog časa kada je zaspao, prošlo mnogo vremena. Onoliko koliko je bilo potrebno da se sa istoka pojavi svetlost. Video je deo zidina obasjan prvim zracima sunca. I ponovo zaspao.
Nekako u isto vreme, dole na obali Ibra, Milenko se spremao da krene prema Magliču. U kanjonu je još uvek vladala tama ali se gore, na vrhovima iznad reke, nazirao novi dan. Bili su to oni jedinstveni trenuci za koje čovek zna ali u njima za svoga života retko, ili skoro nikada, ne uživa. Trenuci kada se noć povlači i nestaje pred večnim i svemoćnim svetlom, tom neiscrpnom sunčevom energijom koja nas drži u životu.
Na žar koji se u pepelu jedva primećivao Milenko je bacio nekoliko grana. Uskoro se pojavio slabašan dim a potom i plamen. Noć koja se povlačila pred novim danom, Milenko je proveo sedeći uz vatru ili šetajući pored Ibra. Svi njegovi pokušaji da proteklih sati nešto čuje, da uhvati bar neki zvuk koji bi mu potvrdio da se gore na Magliču nešto događa bili su uzalud. Šum vode Ibra i pucketanje vatre bili su sve
što je te noći mogao da čuje. I zato je sada, nervozan i nespokojan, čekao da se dan spusti u kanjon i da krene prema tvrđavi. Takav je bio dogovor između njega i Boška. „Tek kad se razdani, kad sunce obasja Ibar, kreni gore“, rekao mu je Boško pre nego što je prethodne noći pošao prema vrhu Magliča.
Tako je i bilo; kad su prvi zraci sunca dotakli vodu Ibra, pretvarajući je u treperavu svetlost koja se valja između dve obale, Milenko je krenuo put tvrđave. Osećao je veliku napetost u glavi i nijednu misao nije uspevao da uobliči u celinu. Sve ono što je čuo o Magliču i petrovdanskoj noći tutnjalo mu je kroz mozak, stvaralo konfuziju i rađalo strahove od kojih nije uspevao da se odbrani.
Veoma se plašio za svog prijatelja. Pa još kad je, ušavši među magličke zidine, ugledao Boškovo telo na zemlji, blago naslonjeno na stenu, Milenko je osetio da gubi snagu i da njegov život ulazi u zonu najstrašnijeg.
Stajao je kao ukopan, možda tridesetak metara udaljen od Boška, ne znajući šta da radi. Nije imao snage da krene i potvrdi jezivu misao da u telu njegovog prijatelja više nema života. Opet je, kao sinoć kada je ostao sam pored reke, optuživao sebe za sve što se desilo nakon otkrivanja beležnice profesora Miškovića. Ponovo je u mislima video bleda lica Boškovih roditelja, čuo njihov plač, video Jelenu u dugoj crnoj haljini. U tim trenucima Milenko je čvrsto verovao da je Boško mrtav.
Onda ga je neka unutrašnja snaga pokrenula i on je, gotovo ne shvatajući da se kreće, koračao prema mestu gde je Boško ležao.
Milenko nikada neće zaboraviti trenutak u kom je video da se košulja na Boškovim grudima lagano podiže i spušta, prateći ritam disanja. Munjevit i snažan nalet radosti prostrujao mu je mozgom i uzdrmao telo. Jedva se suzdržao da ne vrisne od zadovoljstva, znajući da bi tako uplašio prijatelja. Lagano, pazeći da ne stane na neku grančicu čije bi ga pucanje probudilo, Milenko je prišao Bošku. Spustio se na kolena i zagledao u njegovo lice.
Ostao je u tom položaju nekoliko minuta, uživajući u istini da je njegov prijatelj živ, a onda je, napokon, stavio ruku na Boškovu glavu. Ovaj je otvorio oči i dugo gledao u Milenka. Potom se podigao, seo na onu kamenu stenu i bez reči nastavio da naizmenično posmatra Milenka i zidine Magliča koje su ih okruživale.
- Kada si došao? - progovorio je Boško tihim i pomalo promuklim glasom.
- Pre nekoliko minuta.
- Spavao sam?
- Da, spavao si. Kao beba - odgovorio je Milenko.
- Hladno mi je i sve me boli.
- Nije ni čudo, ovo je brdo a dole je reka. Noći su ovde hladne a ti si ležao na zemlji.
- Hajdemo - rekao je Boško, podižući se, dok su mu telom prolazili trnci.
Samo što su krenuli Milenko je krajičkom oka, kod jednog od prolaza na zidu sa svoje desne strane, primetio crvenu tkaninu. Pokušavajući da bude duhovit i dodatno opusti Boška, pokazao je rukom u tom pravcu, upitavši ga da li je to sinoć još neko bio s njim na tvrđavi.
Videvši tkaninu, Boško je u nekoliko brzih koraka došao do nje i podigao je iz trave. Nije mogao da veruje. Bila je to ona ista, grubo pletena, crvena tkanina, koju je prethodne noći video prebačenu preko lebdećeg tela devojke sa riđom kosom. Shvativši da se nešto čudno događa, Milenko je ćutao i čekao da Boško progovori. Uzaiud, njegov prijatelj je krenuo bez reči i sve vreme nemo koračao stazom, ne ispuštajući iz ruke crvenu tkaninu.
Pola sata kasnije, njih dvojica sedela su uz vatru, na obali Ibra. Boško je pomalo odsutno gledao u reku.
- Milenko, nisam siguran šta se sinoć gore događalo - konačno je progovorio o onome o čemu je Milenko ćutao, čekajući da njegov prijatelj sam kaže nešto o suštini tajne koja ih je dovela na to mistično mesto nedaleko od Kraljeva i onome što se protekle noći desilo na Magliču.

Jutro je već bilo na izmaku kada je Boško završio svoju priču. Strahujući da nešto ne zaboravi, više puta je ponovio neke delove. Sve to vreme Milenko nije progovorio nijednu reč. Ćutao je i slušao otvorenog uma, sa željom da upije svaku rečenicu, svako slovo. I onda kada je osetio potpuno zadovoljstvo što je jedan zapis iz beležnice profesora Miškovića dobio svoju potvrdu, Milenka je čekalo novo iznenađenje.
- Milenko, ja nisam siguran da li sam gore sve to zaista doživeo ili sanjao. Nisam siguran i ne bih mogao da se zakunem ni u jedno ni u drugo - rekao je Boško. - Ali, postoji nešto - nastavio je - što ne mogu da objasnim i što na neki način dokazuje da se ovo što sam ti ispričao zaista dogodilo. To nešto je ova crvena tkanina - kazao je podižući komad tkanine sa zemlje.
- Još gore na tvrđavi osetio sam tvoju zbunjenu i čudnu reakciju na taj komad platna, krpe, šta li je? - dobacio je Milenko.
- Ona strašna slika o kojoj sam ti pričao, sa mrtvom ženom u vazduhu i detetom koje pored nje plače, sadrži u sebi, to ti nisam rekao, i ovu tkaninu. To crveno platno bilo je prebačeno preko ženinog struka. Dobro se sećam da je ta tkanina sve vreme bila na njoj; i kada je ploveći kroz vazduh došla do mene, kada su iz zidina izašli oni vitezovi da njen lebdeći odar isprate do jednog od izlaza... stalno je ta crvena tkanina prekrivala njen struk. Tu nemam ni najmanju dilemu - rekao je Boško.

Nekoliko dana kasnije, u dogovoru sa Boškom, Milenko je u Beogradu zamolio tekstilnog inženjera Dragomira Šikića, brata svoje prijateljice Jasmine, da uradi detaljnu analizu crvene tkanine pronađene na Magliču. U vezi sa tim dogodilo se nešto što je Boškovoj priči dalo novu vrednost i potvrdu.
- Ne znam otkud ti ovo ali ta tkanina je stara preko trista godina. Tri puta smo ponovili ispitivanje i u sva tri slučaja došli do istovetnog zaključka. Pošto nismo mogli da verujemo u takvo nešto, poslali smo uzorak tkanine u institut u Italiji, gde radi i jedan naš čovek, rođen u Beogradu. U pitanju je laboratorija sa najsavremenijom opremom i metodama na svetu i timom stručnjaka koji je, između ostalog, ispitivao onu tkaninu za koju se tvrdi da je posmrtni pokrov Isusa Hrista. Primenjen je metod utvrđivanja starosti radio- karbonom, zasnovan na merenju koncentracije ili meri raspada radioaktivnog izotopa C-14. I oni potvrđuju da je ova tvoja crvena tkanina stara najmanje tri veka - kazao je Milenku inženjer Šikić, kada su se posle mesec dana sastali na jednom od beogradskih splavova.
Vrativši se sa Magliča Boško je, ne javljajući se nikome iz Argumenta, nameravao da u Beogradu napiše nekoliko tekstova i pošalje ih uredniku Dušanu - tek da opravda svoj boravak izvan redakcije - ali nije napisao ni slovo. Osećao je neku vrstu umora i bio bezvoljan, usporen i nezainteresovan za sve. Noću je sanjao čudne snove ali nikada ni delić onoga što je doživeo, ili sanjao, na Magliču. Ocu i devojci Jeleni prepričao je petrovdansku noć na tvrđavi iznad Ibra, ali tako da su oboje zaključili da je on sve to samo sanjao.
Nespreman da se pokrene, Boško je prihvatio Milenkov predlog da krene tragom još jednog zapisa iz beležnice profesora Miškovića.

XXI

Nakon bezuspešnih pokušaja traganja za ljudima koji bi mogli da svedoče o događaju koji je etnolog Mišković opisao u priči Svadba, posle uzaludnih nastojanja Velizara Velje Stevanovića da preko svojih policijskih veza sazna bar nešto, Milenko je zaključio da bi neke odgovore mogao da dobije od vojske. S obzirom na vreme u kojem se sve dogodilo, ulogu vojske u tom vremenu, i suštinu samog događaja, bilo mu je logično da o tome nešto više, ili možda sve, znaju oficiri KOS-a (Kontraobaveštajna služba) tadašnje Jugoslovenske narodne armije.
Već sledećeg jutra, preko pukovnika Milivoja Despotova uspeo je da stupi u kontakt sa Jovanom Đukićem, davno penzionisanim obaveštajcem KOS-a. Najvažniji rezultat Milenkovog upoznavanja s Jovanom bili su ime i adresa čoveka koji bi o slučaju Svadba mogao sve da zna. Taj čovek se zvao Dragi Čaković i živeo je u Somboru.
Razočaran dotadašnjim uzaludnim pokušajima da nađe snažnu tačku oslonca, ono mesto sa kojeg se sve bolje vidi i odakle započeti posao dobija smisao, Milenko je - i pored ohrabrenja dobijenog u susretu sa Jovanom Đukićem - i dalje bio ubeđen da će slučaj Svadba ostati samo zapis u staroj beležnici pokojnog srpskog etnologa.
S tim osećanjem seo je u autobus za Sombor i, stigavši na odredište u ništa boljem raspoloženju, hodao divnim somborskim ulicama tražeći Dragog Čakovića.
Našao je čoveka u invalidskim kolicima, na početku devete decenije života, umornog od svega. Starac je sedeo pored otvorenih balkonskih vrata i gledao na park ispred zgrade, kada mu se sredovečna žena obratila rečima: „Tata, traži te neki čovek iz Beograda”!

Samo tri dana kasnije Dragi Čaković je umro. Tu, na istom mestu, u kolicima, okrenut prema zelenim krošnjama visokih platana u parku, mirno je zatvorio oči i prestao da diše.
Ta tri poslednja dana Dragi je proživeo u posebnom psihičkom stanju. Njegovi najbliži, pre svega kćerka Ruža, primetili su promenu na njegovom licu, u očima, na uglovima usana. Nije trebalo poznavati psihologiju da bi se zaključilo u kojoj meri je razgovor sa izvesnim Milenkom iz Beograda u Čakoviću probudio davna sećanja, vratio ga u vreme kada je bio snažan i zdrav, kada je punim plućima udisao život i radovao se svakom buđenju.
A toga dana - dok je teška letnja vrućina pritiskala Sombor, ostavljajući na njegovim ulicama samo one koji nisu imali drugog izbora - sluteći da se bliži kraj, a znajući da mu tamo gde uskoro odlazi neće trebati ništa od onoga što sada zna, Dragi Čaković je Milenku ispričao neverovatnu i fascinantnu priču. Samo delić te priče, njeni osnovni elementi, našli su mesto u Miškovićevoj beležnici.
U to vreme sve o Svadbi znalo je samo troje ljudi; dvoje je živelo u inostranstvu a treća osoba, penzionisani obaveštajac, Dragi Čaković, u Somboru.
Bez ijednog pitanja, bez pokušaja da bar približno sazna ko je i zašto poslao tog mladog čoveka iz Beograda, Dragi Čaković je - kao da je godinama odlagao umiranje, čekajući da ispriča još samo tu priču
- dugo, jasno i sa mnogo detalja pred svojim gostom iz Beograda otvarao jednu zapanjujuću životnu dramu. Nije ga interesovalo ni to što je Milenko ukijučio minijaturni diktafon i stavio ga u krilo, ni to što je sve vreme njegove priče nešto zapisivao. Ništa ga nije interesovalo osim da iz sebe izbaci ono što je decenijama nosio kao najveću tajnu i teško podnošljiv teret.

Kada je sutra, dva dana pre Čakovićeve smrti, Milenko sklopio sve elemente zapisa etnologa Arsenija Miškovića i ono što je čuo u Somboru, dobio je nesvakidašnju priču, zbunjujuću i u svakom smislu jedinstvenu:

Rana jesen 1960. godine spuštala se na selo Bukvik, petnaestak kilometara udaljeno od Niša. U zaseoku zvanom Čemerje, odvojenom od sela najviše dve hiljade metara, živelo je dvadesetak porodica. Živeli su u večitoj oskudici, kao i svi u tom kraju. Ljudi su uglavnom uzgajali stoku. Ono žita, koliko je bilo neophodno da se prehrani čeljad i stoka, seljaci su skupljali teškom mukom. Pred kraj zime, u vreme kada se u vazduhu osećalo da će snegovi uskoro minuti, u svakoj drugoj kući glava porodice obilazila bi svakodnevno senik i ambar, sve mereći i preračunavajući koliko je ostalo krmiva i žita, hoće li preteći ili će za nadnicu i visoke kamate pozajmljivati od onih koji imaju - bez ideje kako i na koji način vratiti pozajmljeno - samo da stoka i ukućani ne ostanu bez hrane.
U porodici Hranisavljević bilo je troje čeljadi; Koviljka i njeno dvoje unučadi, Teodor i Isidora. Živeli su teško i oskudno. Sve je bilo mnogo lakše dok je bio živ Koviljkin suprug Najdan. Umro je iznenada, od srca, svalivši se jednog subotnjeg jutra na zemlju, dole ispod kuće, dok je čuvao stoku. Koviljka je znala da bi očaj kojem bi se prepustila samo dodatno otežao ionako težak život njene unučadi i zato je preuzela sve poslove i u polju i u kući. Tegala je kasno a ustajala pre svih drugih u selu. Isidora joj je pomagala koliko je bilo u njenoj moći. Od Teodora nije imala gotovo nikakve pornoći.
To dvoje unučadi, jedino što je imala na svetu, Koviljki je ostalo od sina Alimpija i snahe Stamene. Između dva svetska rata lakše se i lepše živelo, pa su Najdan i Koviljka bez većih teškoća uspeli da školuju sina Alimpija sve do fakultetske diplome. Još u gimnaziji Alimpije je upoznao Stamenu i ostali su zajedno sve do smrti, do dana kada su ih, u ime odmazde, početkom 1943. godine streljale nemačke okupacione snage.
Koviljka je zajedno sa Najdanom verovala da će njen unuk Teodor, kao vrlo bistro i za sve zainteresovano dete, „izučiti velike škole“, posebno kada je u Nišu odlučeno da se dečak, o trošku države, posle osnovne škole pošalje da uči za električara a kasnije, ako bude sreće i prilike, i za inženjera. Sve je bilo dobro do onog dana kada je Isidora na pašnjaku našla mrtvog dedu.

Posle Najdanove sahrane mali Teodor je postao drugo dete; zatvorio se u sebe; sa sestrom, bakom i komšijama razmenjivao je samo po nekoliko rečenica, odbio je da se vrati u školu i često odlazio od kuće, lutajući po ceo dan po okolnim brdima. Tako su ga seljani nalazili - čak i noću, obično na rubu šume - kako sedi naslonjen na drvo i odsutno, ne primećujući ništa i nikoga oko sebe, gleda u nebo ili u daljinu. Onda je jednoga dana, u velikom i praznom prostoru starog ambara, počeo da uređuje nešto što je ličilo na radionicu. Često je odlazio do Niša i otuda, uz knjige i papire, donosio i neke čudne komade metala, delove motora, razne žice i po ceo dan ostajao u tom svom novom i sve zatvorenijem prostoru.
Na nevelikom ali brzom i vodom uvek bogatom potoku, koji je proticao ispod njihovog voćnjaka, Teodor je napravio nešto što je žicama povezao sa svojim prostorom. To na potoku ogradio je stubovima, okovao daskama i stavio mali krov, tako da je ličilo na vodenicu.
Seljaci su mislili da njihov ćutljivi i sve čudniji Teodor pravi vodenicu, radujući se što će žito mleti tu a ne pet kilometara dalje, koliko se moralo ići do najbliže potočare. Ali, svi ti snovi o prvoj vodenici u njihovom selu razvejani su kada je Manojlo Č. - stari kum porodice Hranisavljević - došao da pita Koviljku podiže li to mali Teodor zaista vodenicu i kada je Koviljka pozvala unuka da njoj i kumu kaže šta je to dole na potoku. Teodor je u nekoliko reči, bezvoljno i hladno, objasnio da on ne pravi vodenicu već električnu centralu. Ne shvatajući o čemu mladić priča, kum Manojlo i Koviljka su dugo ćutali i nakon što je Teodor izašao iz sobe, prešao preko dvorišta i nestao iza velikih drvenih vrata, na kojima se njihao ogroman katanac.
Neko iz sela je prijavio, tamo gde se u to vreme prijavljivalo, da Teodor Hranisavljević, „onaj što je učio za električara“, pravi nešto čudno na potoku pa su jednoga dana - starim vojnim džipom, bez krova a sa ogromnim crnim volanom - u selo došla dvojica ljudi. Jedan u civilu a drugi u uniformi narodne milicije. Otišli su do potoka, razgovarali sa Teodorom, i vratili se odakle su došli. Na rastanku je onaj u civilu samo mahnuo rukom i rekao da to nije ništa opasno.
- Dečko se igra struje - kazao je.
Nedugo posle toga Tcodor je na krov svoje radionice postavio nekakve staklene ploče a jedan deo zida od cigala je srušio i ponovo napravio ali ovoga puta od staklenih flaša. Danima je po Nišu sakupljao te flaše, moleći trgovce i sodadžije za milost, menjajući od jednog do drugog priču o razlozima zbog kojih sakuplja flaše.
Spolja se nije videlo da su flaše bile napunjene vodom a čudni zatvarači na njihovim otvorima povezani žicama.
Jedno vreme Koviljka je gajila nadu da će ga to proći i tumačila Teodorovo ponašanje njegovom velikom tugom za dedom za kog je bio izuzetno vezan. Mislila je da sve to radi samo da bi se otrgao od crnih misli i sećanja na pokojnog Najdana.
Teodor je bio sve povučeniji i tajanstveniji i sve je duže ostajao iza zatvorenih vrata starog ambara. Samo je Isidoru, i to povremeno, puštao u svoj svet, ostavljajući je kratko vreme da razgleda ono što je on radio. Iako joj ništa od toga nije bilo jasno, Isidora je uživala u svakom trenutku provedenom u čudnom i tajnovitom prostoru svoga brata. Osećala je svim svojim bićem da Teodor nije običan mladić, da nije kao drugi. Svaka njegova izgovorena reč i ton kojim se obraćao i njoj i seljacima, bili su posebni. Imao je neobično bistre i krupne oči, plave kao nebo, oči koje je - tako mu je baka govorila - nasledio od oca.
Isidora je volela Teodora više nego sebe. Narod u Srbiji kaže da je ljubav sestre prema bratu gotovo istovetna ljubavi majke prema detetu i ako je to istina, ako to za nekoga važi, onda je Isidora takav primer. Verovala je da je njen Teodor najlepše biće na svetu. Uživala je da ga gleda dok sedi za stolom, u onim sve ređirn trenucima dok priča, smeje se, sluša druge... ali kada bi ustao i krenuo, kada bi prelazio njihovo široko dvorište, ili se spuštao blagom padinom prema selu, Isidoru bi počinjala da razdire duboka, podmukla, tuga. Onaj osećaj koji tišti i peče čoveka, duboko u njemu lomi svaku radost i uvek iznova otvara ranu koja nikada ne zaceljuje; leva noga njenog brata Teodora bila je devet santimetara kraća od desne.
Ta mana s kojom se rodio i koja je - uz veliku sreću zbog rođenja sina - njihovim pokojnim roditeljima donela i veliki bol, razdirala je i Isidoru Hranisavljević. Znala je da se Teodor nikada neće oženiti, da nema devojke koja bi pošla za njega i da će se Teodorovom smrću ugasiti loza Hranisavljevića. Bila je tada spremna da svoje majčinstvo žrtvuje za sreću i buduću porodicu brata Teodora. Često se molila da

tako i bude, tražila od Boga da usliši njen vapaj i podari Teodoru ženu kakvu zaslužuje, i mnogo lepe i pametne dece. „Bože, šta je sa drugima ako ovakvi kao što je moj Teodor nemaju pravo na porodicu, ako njima oduzmeš pravo na decu“, govorila je.
U stvari, sve te Isidorine molitve, kao da je nešto slutila, bile su usmerene i vrlo jasne. Ona je mislila na Teodora i Radmilu, seosku lepoticu, vitku devojku duge crne kose, smotane u debelu pletenicu. Radmila je bila visoka, imala je uzak struk, bujne grudi i oči boje dozrelih šljiva. Živela je nekoliko kuća dalje od Hranisavljevića.
U detinjstvu su bili nerazdvojni i Koviljka je govorila da su njih troje kao rod rođeni. Radmila je često znala da se potuče sa ostalom decom iz sela kada bi ovi zadirkivali Teodora i zvali ga ,,Šepo“, zbog kraće leve noge. Ali, kako su godine prolazile, dok se ona pretvarala u devojku a on u momka, između njih je rastao nevidljivi i Teodoru sve manje razumljiv zid.
On tada nije znao da su Radmilini roditelji sve češće upozoravali svoju jedinicu na telesnu manu „malog Hranisavljevića“, govorili joj kako nije dobro da se toliko druže, opominjali je da po selu već kolaju priče o njoj i Teodoru.
Radmili je sve to bilo smešno jer prema Teodoru nije osećala ništa drugo osim prijateljske privrženosti. Njegova osećanja bila su potpuno drugačija; Teodor je svakim danom sve više voleo Radmilu. U njemu je buktala muška ljubav prema devojci koja je sve više i sve izazovnije postajala žena.
Prvi bol i sumnju u to da će se događaji razvijati onako kako je on planirao Teodor je osetio jednog dana dole na potoku, kod njegove male i za druge seljane nerazumljive građevine, kada se Radmila dugo i nekako čudno smejala nakon što joj je on rekao da će za godinu ili dve otići do njenih roditelja da je prosi.
- Ti i ja da se venčamo - ponovila je nekoliko puta, neprestano se smejući. Onda je pomilovala Teodora po glavi i otrčala uz voćnjak.
Nakon toga sve se promenilo i Radmila je otvoreno, bez ustručavanja, izbegavala Teodora. Postala je hladna i čak neprijatna kada bi ga srela a Isidori je, nakon prvih seoskih priča o njoj i Teodoru, rekla da bi njen brat mogao da pripazi šta govori.
Naime, povređen i nespreman da se nosi sa potpuno novom slikom devojke koju je istinski i neizmerno voleo, a verujući da će na taj način vratiti uvredu i naterati je da bar razgovara s njim o onome što je rekao, Teodor je na nekoliko mesta u selu pričao da će se, kada za to dođe vreme, oženiti Radmilom, da će imati mnogo dece i da će se odseliti u grad.
Seljaci bi ga nemo slušali a kada bi im okrenuo leđa usledilo je sažaljevanje i jadikovanje nad
„zlokobnom sudbinom dece Hranisavljevića“.
U to vreme telesna mana kakvu je imao Teodor Hranisavljević bila je teret za celu porodicu, neka vrsta sramote i božje kazne. Tako je narod tada gledao na život i tu nije bilo pomoći.
Vreme je prolazilo i Teodoru je bivalo sve jasnije da je njegova velika ljubav uzaludna, da Radmila nikada neće biti njegova žena i da su zbog te ljubavi on i njegova porodica postali predmet podrugljivih i zluradih seoskih komentara. Sve više se povlačio u sebe, sve više vremena provodio u svom izolovanom svetu.
Neverovatan bol Teodor Hranisavljević osetio je u leto 1960. godine, kada je izvesna Stamena Mitrašinović, prolazeći pored kuće Hranisavljevića, upitala Teodora hoće li u svatove. - Kakve svatove? - pitao je on. - Pa udaje se Radmila, sinoć su je isprosili - odgovorila je Stamena zlurado i otišla puteljkom između dva voćnjaka.
Uprkos uvredama i Radmilinom ponašanju, uprkos seoskim pričama, Teodor je duboko u sebi dugo gajio nadu da će se jednoga dana sve okrenuti i da će, pre ili kasnije, kroz Čemerje krenuti kolona prema Bukviku i tamošnjoj crkvi gde će se, u to je iskreno verovao, on i Radmila venčati. Posle vesti koju je čuo sve se srušilo; onaj san o velikoj i srećnoj porodici, novoj kući i tarabi od širokih, ofarbanih letvi, o novom drvenom koritu pored starog bunara.
Te tople, avgustovske, noći, 1960. godine, dok je mali zaselak spavao a zvezdano nebo delovalo kao da će dodirnuti krovove kuće, Teodor Hranisavljević je odlučio da se osveti i Radmili i svima onima koji su ga povredili.
Najpre je, za nekoliko dana, taman kad su teški kišni oblaci počeli da se gomilaju iznad zaseoka, u jedan od voćnjaka nasred sela doneo metalnu ploču i upozorio okolne porodice da otvore prozore na kućama
,,da im ne bi stakla popucala”. Seljaci su sažaljivo coktali, govoreći kako je „jadni Teodor sada, izgleda, potpuno poremetio pameću“ .
Pre nego što su prve kapi kiše dodirnule tlo, nebo nad Čemerjem je zaparala munja i odjeknuo je prvi grom. Za njim odmah i drugi, pa treći, četvrti... Svakih tridesetak sekundi sevale su munje iznad Čemerja a gromovi, uz strašan prasak i jeku, udarali o zemlju. Tačnije, u ono mesto gde je Teodor postavio metalnu ploču.
Oluja je potrajala najviše pola sata. Ogromna količina vode izlila se na Čemerje ali to nije bilo vredno pomena u poređenju sa brojem gromova koji su neprestano udarali i munja koje su parale tamno i gotovo potpuno zatvoreno nebo iznad zaseoka.
Sva stakla na okolnim kućama popucala su a u narod se uselio strah.
Opet je neko iz sela otišao da prijavi slučaj i ovoga puta od nadležnih organa zatraži pritvaranje Teodora Hranisavljevića, bar na neko vreme. Ali niko nije došao u Čemerje da ispita o čemu se radi. „Šta je tu čudno ako za vreme oluje udaraju gromovi? Ne može tu čovek ništa da uradi, kakva limena tabla i gluposti. Idite vi kući i spremajte letinu i drva za zimu, okanite se budalaština. Sve je to zbog vaše neprosvećenosti, rečeno je dvojici seljaka koji su otišli da prijave slučaj.
Ali to nije bio kraj mukama onih koji su živeli u Bukviku. Najveća nevolja tek ih je čekala.
Negde početkom jeseni, kad su voćnjaci počeli da žute, a seljaci spremali ambare za kukuruz i dovlačili prva drva za zimu, kroz selo se pronela priča o tome da je pripremljena Radmilina svadba i da će se održati kroz četrnaest dana, ,,već u drugu subotu“. „Požurili su nešto, možda se plaše da je Teodor Hranisavljević ne ukrade“, govorili su zlobnici po selu.
Koviljka i Isidora, posebno Isidora, osećale su da se nešto novo i nepoznato događa sa Teodorom. Njegov pogled, ponašanje, reči koje je izgovarao - sve je to bilo nekako drugačije i kod njih dve je izazivalo strah. Bila je subota, sedam dana uoči svadbe. Teodor je obukao svoju najbolju odeću, izašao iz dvorišta i lagano, nastojeći da što više prikrije svoj fizički nedostatak, krenuo prema onom delu Čemerja koji su seljaci smatrali centrom i gde je bilo proširenje puta, sa česmom i dvema klupama oko nje. Grupa od desetak seljana sedela je i razgovarala. Neki su čekali da u testije natoče hladnu izvorsku vodu dok su drugi tu jednostavno prekraćivali vreme. Videvši Teodora kako im prilazi prestali su da razgovaraju i upadljivo, pomalo i smešno, svi su se okrenuli prema mladiću u čistoj beloj košulji.
- Dobar dan! - rekao je.
- Dobar dan, Teodore! - odgovorilo je uglas nekoliko seljaka.
- Odmarate?
- Neki se odmaraju, neki su došli po vodu. Hoćeš li da sedneš?
- Ne, hoću samo nešto da Vam kažem.
Seljaci su ućutali kao da im je iznad glava fijuknuo bič a neko zapretio da će sledeći udarac zadesiti onoga ko prvi progovori. Znatiželja im se videla na licima, ali niko nije imao ni hrabrosti ni želje da upita mladića šta to ima da im kaže.
- Hoću da vam kažem da će se sledeće subote, kad ovim putem budu prolazili Radmilini svatovi, srušiti nekoliko kuća u Čemerju. Srušiće se kuće onih među vama koji već mesecima nastoje da ponize i uvrede mene i moju porodicu. Ne želim da neko nastrada i zato vas molim da u subotu, još pre podne, izađete iz kuća. Do ranog popodneva sve će biti gotovo.
Posle ovih reči Teodor se okrenuo i vratio kući.
Seljaci kod česme ostali su kao zaleđeni. Svi su se, kao po komandi, setili onog nevremena i gromova koji su ,,po želji malog Hranisavljevića“ (tako su govorili u selu) udarali u jedno te isto mesto, ostavljajući na zemlji poveću rupu u kojoj trava nikada nije izrasla. Onda su bez reči i pozdrava otišli svako na svoju stranu. Oborenih pogleda, sve kloneći se sredine puta i pazeći da na nekoga ne naiđu.
Sledećih sedam dana u zaseoku je vladala teška i mučna atmosfera. Jedni su predlagali da se ode u stanicu milicije, gde bi seoski poglavar izneo slučaj i upoznao vlast sa pretnjama mladog Teodora Hranisavljevića, dok su drugi govorili kako je Teodor samo povređen zbog Radmiline udaje i da ne zna šta priča. Oni prvi bi odmah spomenuli slučaj sa olujom i gromovima, što je drugima bio samo još jedan dokaz njihovog praznoverja i odbijanja da se prihvati novo društvo i novi poredak.
Starije žene su smatrale da unuk pokojnog Najdana ima posebne, bogom dane, moći i da se s tim nije igrati. „Otiđite vas nekoliko do njega i pitajte ga zašto je to rekao. On mora da zna nešto što mi ne znamo, čudno je to dete“, govorile su.
Teodorovu pretnju je posebno ozbiljno shvatila Radmilina porodica. Njen otac Čedomir imao je nameru da ode do Hranisavljevića i upita Teodora šta znače njegove reči ali su ga odgovorile komšije i kumovi.
„Nemoj da se ponižavaš pred tim jadnikom“, rekli su mu.
Tih dana, već s prvim sumrakom seljaci Čemerja zatvarali su vrata i prozore, stavljali sekire kod kreveta i neuobičajeno rano gasili lampe. Rano su legali i niko od njih tih noći nije primetio jednu senku koja je - u gluvo doba noći, kada bi i seoski psi zaćutali, zavlačeći se pod senike i ganjke - obilazila nekoliko kuća u Bukviku. Bila je to senka Teodora Hranisavljevića.
U subotu, čim je svanulo, narod je izašao iz kuća. Čak i oni koji su druge ubeđivali da je Teodor Hranisavljević „smaknuo s uma“ napustili su sobe i tremove i otišli u polje ili u voćnjak. Kad su ih komšije pitale jesu li se to i oni uplašili pretnje malog Hranisavljevića, samo su odmahivali rukom, govoreći da imaju posla preko glave i da im nije do seoskih praznih priča. U stvari, svi u Čemerju su strahovali i s nestrpljenjem iščekivali šta će se dogoditi kad Radmilina svatovska povorka krene putem prema Bukviku.
A sve se dogodilo onako kako je Teodor rekao seljacima kod seoske česme.
Baš kada su Radmilini svatovi napuštali selo i kada su mnogi već pomislili da je pretnja Teodora Hranisavljevića samo prazna priča zaljubljenog i povređenog momka, na šest kuća u Čemerju počeli su da se tresu prozori. Najpre lagano a onda sve jače. Padalo je posuđe, pucala su stakla, na zidovima su se pojavljivale najpre uske a onda sve šire pukotine...
Sve je trajalo minut ili dva, posle čega je zavladao mir. Jedna starica je kasnije pričala da su se u tim trenucima stotine, hiljade ptica vinule u vazduh i napustile Čemerje. Iznad krošanja drveća lebdeo je oblak prašine od srušenih kuća.
Šest kuća u Čemerju, među njima i Radmilina, sravnjeno je sa zemljom. Niko nije nastradao ali je u selu nastala velika panika. Ljudi su trčali bez ikakvog cilja, skupljali se u voćnjacima, žene su plakale i zapomagale, jedino su deca bila mirna. Njima je sve to bilo interesantno i pomalo smešno.
Grupa seljaka, njih desetak, predvođena trojicom kojima su kuće bile srušene, krenula je sa drvenim toljagama, vilama i sekirama, prema Hranisavljevićima. Imali su nameru da se obračunaju sa Teodorom. Neprekidno galameći, kao što je svojstveno grupama u posebnom emotivnom stanju, ne znajući ko, šta, i zašto govori, došli su pred kuću Koviljke Hranisavljević i počeli da je dozivaju. Zašto baš nju, ni sami nisu znali.
Umesto starice, iz kuće je izašao Teodor. Oslanjajući se u hodu na prste leve noge, kako bi njegova fizička mana bila što manje uočljiva, prilazio je lagano grupi seljaka. Topila se sva njihova srdžba, sav bes koji je nagoveštavao tragediju.
Grupa se ćutke povlačila prema drugoj strani puta. Teodor je i dalje prilazio ogradi. U jednom trenutku, kao da se na njih spustio roj pčela, onih desetak seljaka počelo je da beži. Sumanuto, bez cilja, grupa se razbila na više strana i za nekoliko trenutaka na tom mestu nije bilo nikoga. Osim Teodora Hranisavljevića, koji je stajao držeći se za nakrivljeni stub trošne ograde.
Samo desetak minuta kasnije iz dvorišta Hranisavljevića dizao se veliki dim; plamen je gutao stari drveni ambar, gde je Teodor poslednjih godina provodio najviše vremena. Odjeknule su i dve prilično snažne eksplozije. Požar je namerno izazvao sam Teodor, kao i paljenje one drvene barake na potoku. I ona je izgorela velikom brzinom a u potoku su ostali samo nagoreli drveni stubovi, komadi gvožđa i kolutovi žice.
Sve to vreme Isidora Hranisavljević i njena baka Koviljka stajale su pored prozora svoje trošne kuće i plakale. Bez potrebe da jedna drugoj nešto kažu, bez reči ali sa mnogo bola i strepnje, gledale su kako gori stari ambar i kako stanovnici Čemerja besomučno teraju putem stoku, ni sami ne znajući kuda.
Ono što se posle toga dogodilo, kao i sam potres, bilo je za meštane Čemerja obavijeno velom tajne.
Još istoga dana, kasno po podne, kuća Hranisavljevića bila je okružena policijom koju je u večernjim satima zamenila vojska. Teodor je još tu noć proveo kod kuće a sutradan su ga odvezli i nikada se više nije vratio u Čemerje.
Koviljka je umrla godinu dana kasnije a Isidora se preselila kod tetke Živane u Niš. Tu je ostala neko vreme, sve dok se jednoga dana pred njihovom malom kućom nije zaustavila crna limuzina beogradskih registarskih tablica. Sat vremena kasnije Isidora se poljubila sa tetkom i u crnom automobilu, u pratnji trojice muškaraca, napustila Niš. Bilo je to njihovo poslednje viđenje. Povremeno, sve dok Živana nije umrla, na njenu adresu dolazila su pisma i ponešto novca iz Pariza.
Sve porodice iz Čemcrja, uključujući i one kojima kuće nisu srušene u potresu na dan Radmiline svadbe, raseljene su po istočnoj Srbiji. Pre odlaska, rečeno im je da zaborave ono što se dogodilo i zaprećeno im da nikome ništa ne pričaju.
Teodor Hranisavljević je danima saslušavan u objektima Jugoslovenske narodne armije u Beogradu. Osam dana nakon događaja u Čemerju, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu ostvario je tim povodom kontakt sa političkim vrhom tadašnje Jugoslavije. Domaćini su bili iznenađeni brzinom kojom je američka ambasada saznala za događaj u okolini Niša a posebno poznavanjem detalja u vezi sa onim što se odigralo u Čemerju.
U nekoj vrsti nagodbe između službenog Beograda i Vašingtona - čija suština će zauvek ostati tajna, jer o tim razgovorima nema pisanih tragova a njihovi učesnici odavno nisu među živima - Teodor Hranisavljević je prepušten Amerikancima i prebačen najpre u jednu vojnu bazu u državi Kolorado a potom u centar za tajne projekte američke vojske. Dobio je novu biografiju i ime - Hari Vilson.
Nekoliko dana nakon što se i poslednja porodica iselila iz Čemerja, vojska je u zaselak dovezla dva buldožera. Sve kuće su srušene i poravnate sa zemljom.
Zaselak Čemerje više ne postoji. Danas na tom prostoru raste šuma za koju tek poneko od starih ljudi iz kraja zna da je nikla na nesreći i velikoj tajni.

XXII

Noćna slika Beograda odbijala se od reke kao od ogledala, podrhtavajući na mirnoj površini vode. Boško, Jelena i Milenko sedeli su na jednom od splavova nizvodno od Brankovog mosta. Iznad reke se uzdizao Kalemegdan i samo zbog mraka njih troje nisu mogli da vide ono mesto gde su sedeli uoči Petrovdana i Boškovog i Milenkovog odlaska na Maglič. Na terasi je bilo još svega nekoliko gostiju. Preko reke se prostirao zvuk laganog instrumentala sa jednog od brodova usidrenih sa druge strane.
Posle onoga što je doživeo na Magliču Boško se neko vreme osećao pomalo čudno; imao je nemirne snove, bio stalno umoran i razdražljiv, izbegavao druženja i svaki razgovor o temi koja mu nije odgovarala. Jedini pravi mir nalazio je u društvu Jelene i Milenka i oni su to znali. Te večeri, dok su razgovarali o nekoj pozorišnoj predstavi, on je u jednom trenutku s velikim zadovoljstvom rekao svojoj devojci i najboljem prijatelju da se oseća dobro i da je veče zaista divno. Privukao je Jelenu sebi i poljubio je.
Boško je bio na najboljem putu da se potpuno oporavi od petrovdanske noći na Magliču a za taj oporavak presudno je bilo druženje sa ljudima koje voli i koji ga vole.
Trudili su se i Jelena i Milenko da te večeri nijednom rečju ne spomenu beležnicu profesora Miškovića, nijedan slučaj iz nje, posebno ne Maglič, i kada su poverovali da će veče proći u pričama o sportu, muzici, pozorištu... Boško je odjednom, bez ikakvog uvoda, kazao:
Nisam vam rekao da mi je sredinom jula, na adresu Argumenta, stiglo pismo iz Čačka. Anonimno, potpisano sa ,,prijatelj“. Setio sam se tog pisma danas po podne i poneo sam ga da vam ga pokažem. Vrlo zanimljivo.
Milenko je uzeo plavi koverat, izvadio nekoliko puta presavijenu hartiju i počeo da čita, vodeći računa da ga ne čuje onih nekoliko preostalih gostiju na splavu.
Poštovani gospodine,
U veri da će Vas interesovati ovo što pišem, odlučio sam da Vas obavestim o jednom podatku koji, pretpostavljam, ne znate, a u bliskoj je vezi sa onim na čemu radite.
U jednom selu u okolini Kraljeva, na Petrovdan ove godine, umro je Miladin Stanković. Imao je punih devedeset pet godina. Pretpostavljam da Vi znate o kome se radi - to je onaj čovek što je uoči Drugog svetskog rata jedan Petrovdan dočekao na Magliču, ostavši celu noć na tvrđavi.
Interesantno je što je Miladin godinama govorio da će umreti na Petrovdan 2002. godine, mesec dana nakon što napuni devedeset pet godina života. Rekao je i to da će na dan njegove smrti vladati velika vrućina a da će kiša poćeti da pada ćim ga sahrane. I bilo je tako. Kad je povorka sa njegovim telom krenula prema seoskom groblju iznenada su počeli da se gomilaju tamni ohlaci. Smračilo se kao retko kada ali prve kapi kiše pale su tek kada je Miladin pokopan. Pokojnik je imao rodbinu u Nemačkoj i zato su čekali dva dana sa sahranom. Posebno je čudno to što se njegovo telo na onoj strašnoj vručini nijednog trenutka nije osetilo. Naprotiv, ljudi tvrde da se od pokojnikovog tela povremeno čak osećao vrlo prijatan miris.
Nemojte se zamarati dilemom ko sam ja i kako znam za ovaj slučaj i za Vaše pokušaje da rasvetlite misteriju Magliča.
Želim Vam svako dohro.
Prijatelj.

Ko bi to mogao da bude? - upitala je Jelena gledajući naizmenično u Boška i Milenka.
Ne znam. Kada sam prvi put pročitao zapis Maglič na pamet mi nije padala mogućnost da je taj Miladin Stanković živ. A ovaj što je poslao pismo... stvarno ne znam. Verujem da je Čačak izabrao kao polaznu poštu samo da bi zametnuo trag. Možda je neko iz Beograda.
Meni je sve vreme sumnjiva ona Miškovićeva udovica. Ne znam zbog čega, ali često mi pada na pamet misao da je ta baba sve smislila i da vuče konce iz senke, zabavlja se i prati šta mi radimo.
Beležnica nije izmišljena. Potraga za njom traje već dvadesetak godina i ona je autentična - nadovezao se Milenko.
Ne mislim na beležnicu, već na ostalo. Zašto je nije dala nekome drugom, već Bošku koga je videla prvi put u životu? Sigurno ima neke prijatelje, rođake, neke ljude koji su sarađivali sa profesorom. Uostalom, ti si, Boško, rekao da joj sestra živi u Moskvi. Mogla je beležnicu da preda Rusima.
Mogla je, ali u krugovima ljudi kojima su ti Miškovićevi zapisi bili interesantni, dugo je kolala priča kako je profesor, još ranih devedesetih, jednom svom prijatelju pokazao beležnicu sa crnim koricama, rekavši da će se potruditi da ti zapisi, koje je decenijama sakupljao, nikada ne padnu šaka nekome iz inostranstva. Verujem da je to zavetovao svojoj supruzi Jelisaveti - pokušao je Milenko da razjasni Jelenine dileme.
Ne mogu se oteti utisku da sve vreme neko radi isto što i mi, da u rukama ima sve Miškovićeve zapise i pokušava da ih rasvetli - kazao je Boško, izazivajući kod Jelene dodatno ubeđenje da bi za sve njih najbolje bilo kada bi se Boško vratio svakodnevnim poslovima u redakciji Argumenta i zaboravio Miškovićevu beležnicu.
Teško, meni je bliža ona verzija koju je Velji izneo Lazar Ćuk. Engleski dvor je poznat po svom interesovanju za ezoteriju. Isto tako mislim da oni znaju da beležnica više nije kod tebe i mislim da nas konstantno prate. Oko toga nemam nikakve dileme, posebno nakon istraživanja one priče o Teodoru Hranisavljeviću. I u Nišu i u Somboru video sam nekoliko puta isti automobil, crni audi sa bosanskim tablicama. To ne može da bude slučajnost. Pratili su me - rekao je Milenko.
Otkud bosanske tablice? - upitala je Jelena.
Sigurno ih koriste da bi zametnuli tragove. A možda i neki od angažovanih srpskih obaveštajaca sada živi negde u Bosni - odgovorio je Milenko.
Deco, ja predlažem da u subotu odemo do Niša, da potražimo mesto gde je nekada bilo selo Čemerje. Veoma sam zainteresovan da to vidim - iznenadio je Boško i Jelenu i Milenka. Njihovi pokušaji da ga odgovore, plašeći se da psihički ponovo ne zapadne u krizu, nisu urodili plodom. Boško je po svaku cenu želeo da vidi to mesto na kojem se, prema onome što piše u Miškovićevoj beležnici i onome što je Milenko uspeo da sazna od sada već pokojnog Dragog Čakovića iz Sombora, pre mnogo godina odigrala drama koja živi još sarno u sećanju nekadašnjih stanovnika zaseoka.
Tih dana je Boškov otac, bez sinovljevog znanja i na svoju ruku, sa Lazarom Ćukom vodio mali kontraobaveštajni rat protiv grupe obaveštajaca, angažovanih od strane Engleza.
Sa zadatkom da se dokopaju beležnice profesora Miškovića, za koju je njihov poslodavac mislio da sadrži velike ezoterijske tajne, uključujući i formulu za njihovo delimično odgonetanje, petorica bivših radnika
jugoslovenske i srpske tajne policije zaista su, gotovo u stopu, pratili i Boška i Milenka. Oni su provalili u stan porodice Stevanović, bili su u Subotici kada su tamo sa Tonkom Filipović razgovarali Boško i Milenko, čitavim putem pratili njihov odlazak u Kraljevo a potom na Maglič. Znali su da je Boškov otac aktivirao svoje stare policijske veze i da je upoznat sa razlozima formiranja „engleske grupe“. Znali su gotovo sve, osim onog glavnog - gde se nalazi beležnica pokojnog etnologa Miškovića.
Prema dogovoru, u subotu ujutro Boško, Jelena i Milenko bili su na auto-putu za Niš. U sam grad ušli su oko deset sati i zadržali se tek toliko da popiju kafu i pojedu burek. Samo na jednoj raskrsnici Boško je od prolaznika zatražio pomoć, uprkos Milenkovom uveravanju da se kreću u dobrom smeru. Priča penzionisanog oficira Kontraobaveštajne službe Jugoslovenske narodne armije, Dragog Čakovića iz Sombora, bila je toliko jasna i precizna da iole pažljiv putnik nije mogao da zaluta.
Njihov dolazak u Bukvik pobudio je značajnu pažnju meštana. To selo srednje veličine, podignuto na blago brdovitom terenu, sa dve strane okruženo šumom, praktično je saobraćajno slepo crevo. U Bukvik se stiže samo sa jasnom namerom i ciljem a kad na takvo mesto, u duboku provinciju, dođe troje mladih ljudi u kolima beogradske registracije, onda je to događaj za sve koji se zateknu na putu ili pred kućama. Plašeći se upravo interesovanja meštana Bukvika za motive njihovog dolaska i moguće reakcije tih ljudi, Milenko je smislio priču po kojoj su on, Boško i Jelena mladi inženjeri iz Beograda, poslati da ispitaju snagu i kapacitete okolnih izvora vode, a došli su zato što je Vlada odlučila da gradi regionalni vodovod. Tu verziju izneo je sredovečnom čoveku - sveže podšišanom ali neobrijanom - u kancelariji mesne zajednice, što je kod ovoga izazvalo veliko oduševljenje.
Konačno da se i nas neko seti - ponavljao je izlazeći iz sobe, dok su njih troje išli za njim.
Ovaj desni put je nasut kamenom još nekoliko stotina metara a onda silazite na poljski put koji je prilično izlokan ali ako budete pažljivi kolima ćete moći da se vozite sve do iza onoga brda, tamo gde se vidi vrh one šume. Tu je nekada bio zaselak ali se narod iselio. E, tu imate jedan snažan potok koji izvire nekoliko kilometara dalje a ovamo, sa druge strane brda, teče još jedan potok ali on je nešto slabiji. Oba se ulivaju ovde u reku i zaista bi bilo divno da se svi ti izvori skupe, napravi veliki rezervoar, pa da i mi i okolna sela dobijemo vodu.
Naše je da obavimo stručni deo posla a drugi odlučuju - igrao je Milenko i dalje svoju igru.
Mnogo Vam hvala na informacijama - dodao je Boško ulazeći u kola.
Zaista, taj jedini poljski put kojim su mogli da idu bio je krivudav i pun udubljenja. Neka od njih bila su toliko duboka da ih je Boško morao obilaziti, zalazeći u livadu obraslu visokom travom. Taman kad su izbili na onaj brežuljak, iza kog se dole iz sela videla šuma, pred njima se ukazao divan prizor; ogroman pašnjak, kroz koji je vijugao put, pa šuma, a iza i snažan šumski potok sa leve strane.
Bilo je to mesto nakojem je nekada bio zaselak Čemerje.
Često je Boško poslednjih godina hvatao sebe kako razmišlja o detinjstvu i vremenu koje je kasnije - kako su se godine gomilale a njegov život se razvijao u pravcima suprotnim od njegovih dečačkih snova - smatrao najlepšim delom svog života. Bez pravog i velikog povoda, na osnovu mirisa, neke slike, par izgovorenih reči setio bi se leta koja je provodio kod baka Anke, na mestu koje je neverovatno podsećalo na ovo pred njegovim očima. Potok, šuma, livada, cvrkut ptica... sve je bilo tu, osim baka Ankine kuće. I ona je kasnije, nakon njene smrti, srušena. I na tom mestu danas nema ničega osim podivljale prirode, kao što tu, na mestu nekadašnjeg Čemerja,nije ostalo ništa osim šume, divlje i guste, čije je korenje svake godine sve više gutalo i potiralo jedno davno izbledelo postojanje.
Sam ulazak u šumu izazvao je kod Boška, Jelene i Milenka uzbuđenje i mnogobrojne asocijacije. Upoznati sa najsitnijim detaljima priče sklopljene od zapisa etnologa Miškovića i svedočenja Dragog Čakovića, sve troje su tu, na mestu gde je priča nastala, stvarali svoje slike davnih zbivanja. Međusobno udaljeni dvadesetak metara tumarali su gustom šumom, razmičući grane, nadajući se da će naći bar delimične ostatke kuća i života koji je tu bujao pre mnogo godina. Tek na nekoliko mesta iz zemlje su virili komadi drveta, najverovatnije krovne grede, a i one su bile u stanju poodmaklog raspadanja, i bio je dovoljan samo jedan dodir nogom da se pretvore u prašinu. Na nekoliko mesta naišli su na stabla već podivljalih jabuka i krušaka. Plemenita stabla srušena su kada i selo a ono što je izraslo samo je podsećalo na davne i srećne dane Čemerja.
S jedne strane šuma je bila nešto ređa i podsećala je na proseku. Rastinje je na tom mestu bilo niže i gušće, dok su pored tog prostora bila načičkana stabla bagrema. Niko od njih nije zaključio da je to nekada bio glavni seoski put, čak ni onda kada su na jednom delu tog proširenja, pored obrađene ali iz zemlje izvaljene kamene stene, pronašli izvor. Tu se nalazila seoska česma, mesto gde je Teodor Hranisavljević, sedam dana uoči Radmiline svadbe, grupi seljaka rekao da će neke kuće u Čemerju biti srušene.
Posebnu lepotu predstavljao je potok; snažan, pun hladne vode, koja je penila rušeći se preko kamenih stena. Milenko je pažljivo istraživao nekoliko stotina metara potoka zagledajući obe obale, ali nigde nije pronašao ni delić onoga što ga je posebno interesovalo; minijaturne centrale Teodora Hranisavljevića. Najpre snažne vojne mašine a kasnije vreme, izbrisali su sve tragove sa tog mesta na kojem su, do pre četiri decenije, živeli ljudi. Nigde ni traga od kuće Hranisavljevića, Radmiline kuće, seoske trgovine. Ničega nije bilo osim delića razbacanih po šumi, koji ništa nisu značili nekome ko nije znao šta se i zbog čega na tom mestu odigralo u jesen 1960. godine.
Kada su Jelena, Milenko i Boško odlučili da napuste šumu i krenu put Niša, probijajući se kroz gustiš Jelena je videla nekakav omanji, zarđali predmet, koji je napola virio iz zemlje. Već je odmakla nekoliko koraka kad joj se učinilo da je to metalna kutija. Vratila se i samo nekoliko trenutaka kasnije osetila kako joj trnci prolaze telom.
Kada je uz mali napor otvorila kutiju nagriženu rđom, pred njenim očima ukazao se divan češalj. Majstorski izrađen od goveđeg roga, sive boje, krupnih zubaca, od kojih je jedan bio polomljen.
Srećna što je baš ona uspela da nađe bar jedan trag života nekog od meštana zaseoka čija je priča zauzimala centralno mesto u čudnoj beležnici profesora Miškovića i sećanju Dragog Čakovića, Jelena tada nije znala nešto što će saznati mnogo kasnije.
Češalj u njenoj ruci nekada je pripadao Isidori Hranisavljević.

XXIII

Padale su prve jesenje kiše, sitne i dosadne, donete vetrovima i maglom, kiše koje strpljivo i uporno natapaju zemlju, podižu vodostaje reka i donose ljudima neraspoloženje, sumorne misli i prve velike brige posle toplog leta.
Boško je sve duže ostajao u Beogradu i sve češće navraćao u redakciju Argumenta. Počeo je da zaboravlja beležnicu profesora Miškovića i sve više uživa u vremenu koje je provodio s Jelenom. Izlazili su po beogradskim kafanama, na splavove, posećivali pozorišne i bioskopske predstave. „Vidim ja da će uskoro jedna mala ali vesela svadba“, govorio je Milenko, radujući se i priželjkujući taj događaj, ubeđen da su, uprkos svemu što se događalo tokom te dugotrajne veze, njih dvoje rođeni jedno za drugo.
Dok je kod Boška istinski gasnulo interesovanje za Miškovićeve zapise, Milenko je i dalje - kao na samom početku njihove zajedničke groznice, izazvane pojavljivanjem beležnice sa crnim koricama - svakoga dana radio na tim čudnim zapisima pokojnog srpskog etnologa. Obilazio je biblioteke, svoje istomišljenike, sate i sate provodio na internetu, tragajući za odgovorima na mnogobrojna pitanja koja su kapala iz svake priče. Međutim, i dalje se držao poverljivog dogovora sa Jelenom, da u razgovorima sa Boškom nikada prvi ne otvaraju teme koje su imale veze sa malom crnom beležnicom i tajnovitim pričama u njoj. Oboje su živeli u uverenju, potpuno ispravnom, da je sve to ostavilo dubok i snažan trag na Bošku, posebno njegov boravak na Magliču u noći uoči Petrovdana.
I Boškov otac Velja zaključio je sa svojim prijateljem, Lazarom Ćukom, da se sve oko Miškovićeve čudne zaostavštine lagano smiruje. Bili su uvereni da je „engleska grupa“ odustala od potrage za beležnicom, Boškovog praćenja i ostalih aktivnosti čiji je cilj bio da iz Beograda u London odnesu malu zbirku zapisa, rukom pisanu i ukoričenu, a koja je za određene osobe u glavnom gradu Engleske imala veliku važnost.
A onda se dogodilo nešto što je snažno uzburkalo to krhko i kratkotrajno zatišje u njihovim životima.
U nekoliko beogradskih dnevnih listova - na dnu strana, u tri-četiri reda - objavljena je informacija da je na Dorćolu nestala starica Jelisaveta Mišković.
Nestanak su prijavile njene komšije koje su je videle prethodne večeri a tog jutra zatekle obijena i delimično otvorena vrata njenog stana.
Još istog dana kada je objavljena ta neupadljiva i ogromnoj većini čitalaca potpuno nevažna informacija, u stanu porodice Stevanović sastali su se: Boško, Milenko, Velja i Lazar Ćuk. U to vreme je Boškova majka, jedina osoba u tom porodično-prijateljskom krugu koja baš ništa nije znala o tome šta poslednjih meseci radi njen sin, bila na poslu. Velja i Boško su smatrali da je nepotrebno i besmisleno uvlačiti Dragicu u nešto što joj, u krajnjem slučaju, samo može pogoršati zdravstveno stanje.
Bez imalo ustezanja i okolišanja Lazar Ćuk je tvrdio da je Jelisavetu kidnapovala „engleska grupa“, s čim se složio i Velja. Boško se nije izjašnjavao ali mu je na pamet pao već skoro zaboravljeni Miroslav, uglađeni i elegantni Srbin iz inostranstva, dok je Milenko smatrao da je Ćukovo tumačenje suviše jednostavno.
Priznajem da sam već počeo da verujem kako su odustali od potrage za beležnicom, ali sada mislim da je potraga ne samo nastavljena već da je ušla u vrlo ozbiljnu i za neke opasnu fazu - kazao je Ćuk. Dogovoreno je da penzionisani policijski tandem, Velja i Lazar, sutradan aktivira mrežu svojih ljudi, ranije angažovanih da se suprotstavi „engleskoj grupi“. Milenko je i dalje bio skeptičan, dok je Boško delovao uznemireno.
Sve mu se odjednom poremetilo. Opet je bio bačen u vrtlog sa kojim se borio poslednjih meseci. Mada nikome nije hteo da prizna, ulagao je velike napore da se otrgne od Miškovićeve beležnice i zapisa, da potpuno zaboravi ono što mu se dogodilo na Magliču. I kada je sve to lagano počelo da tone i popušta pred svakodnevnim događajima, kada je njegov život ponovo ulazio u mirne tokove, sada toliko prijatne i dobrodošle, desilo se ovo sa Jelisavetom Mišković.
Sutradan je, mrzovoljan i neraspoložen, otišao u redakciju Argumenta, predao nekoliko ranije napisanih tekstova, i u prolazu razmenio nekoliko rečenica sa glavnim urednikom. Baš kada je hteo da krene, začuo se glas sekretarice Milice:
Boško, traži te neka žena, dole na prijavnici. Evo, sada su zvali. Hoćeš li da se javiš ili...
Silazim, ionako sam krenuo kući.
Ubeđen da je Jelena izašla ranije sa posla i došla po njega ne bi li otišli nekud na piće, Boško se mirno spuštao niz stepenice. Nije mu se dalo da čeka lift a ni drugi sprat nije neka visina.
Sišavši u hol novinar Boško Stevanović doživeo je veliko iznenađenje. Sa leve strane, kraj prozora, stajala je Jelisaveta Mišković.
Otkud Vi, gospođo Jelisaveta? Pa zar nije...
Ako imate vremena ja bih da sednemo i popričamo bar dvadesetak minuta, može i ovde u restoranu - prekinula je Boška gospođa Mišković, na čijem se licu nije mogao primetiti nijedan trag događaja koji se, sudeći po informaciji u novinama, zbio pre dva dana. Bila je vedra i nasmejana i da je neko ljude u holu zgrade upitao ko je od ovo dvoje ljudi pre četrdeset osam sati bio na meti otmičara svi bi, zasigurno, pokazali na Boška.
Tačno je ono što je pisalo u novinama. Evo, da Vam ukratko opišem šta se dogodilo - rekla je Jelisaveta čim su seli i naručili kafu i sokove i nastavila. - Te večeri, po običaju, izašla sam u šetnju. Uvek idem i vraćam se istim putem, pa se neki šale da po meni mogu sat da navijaju; od zgrade u kojoj stanujem, pa preko Cara Dušana do Kalemegdana, onda se vratim putem ispod zoološkog vrta i taman kada sam ušla u onaj deo Gospodar Jevremove koji izlazi na Tadeuša Košćuškog, primetim luksuznu limuzinu koja je sa upaljenim motorom stajala sa strane. Naravno, nisam obraćala pažnju pošto, valjda, nema ništa normalnije od automobila na ulici sa upaljenim motorom. Ali, dragi moj Boško, taman kada sam bila u blizini tih kola, iz njih su munjevitom brzinom iskočila dvojica ljudi sa velikim, tamnim naočarama, zgrabili me i ugurali u kola. Istog trenutka automobil je krenuo a jedan od te dvojice stavio mi je povez preko očiju. Od straha i iznenađenja ostala sam bez vazduha i kako sam počela snažno da udišem tako sam sve više osećala neki čudan i vrlo intenzivan miris. Bilo je to vrlo jako uspavljujuće sredstvo i ja sam izgubila svest.
Šta ste prvo videli posle toga? - upitao je Boško nestrpljivo.
Nekakav zid sa slikom mrtve prirode. Strašno me je bolela glava. Pokušala sam da ustanem i tek tada ustanovila da sedim vezana u nekakvoj polufotelji. U uglu sobe svetlela je velika noćna lampa a roletne
na prozorima bile su spuštene do kraja. Iz susedne sobe čula se lagana muzika. Preko usta sam imala široku lepljivu traku. Osećala sam veliki strah. Možda dvadesetak minuta kasnije u sobu je ušao mladić tridesetih godina, crne kovrdžave kose, ali kada je video da sam pri svesti brzo se vratio i potom ponovo ušao, sada s maskom na licu. Naravno da sam se dodatno uplašila zbog te maske ali sam - shvatajući da bi me moglo skupo koštati to što sam videla njegovo lice - zatvorila oči i spustila glavu. Kao da sam ponovo izgubila svest. On je nekoliko puta izgovorio moje ime ali ja ničim nisam odavala utisak da ga čujem, da sam budna i svesna.
To je - nastavila je Jelisaveta - potrajalo vrlo kratko, pošto je taj mladić pozvao nekoga telefonom i kroz desetak minuta u sobi su bila još dvojica muškaraca. Lagano su me prskali hladnom vodom i ja sam uskoro otvorila oči.
I oni su bili pod maskama. Po dubini glasa i po rukama zaključila sam da su mnogo stariji od mog čuvara.
- Pretpostavljam da su tada počeli da vas ispituju - oglasio se Boško.
- Najpre su me pitali jesam li gladna, hoću li vode, pa da li imam potrebu da odem do toaleta... Bili su vrlo ljubazni. Ispitivanje je počeo jedan oniži, bucmasti. Imao je na ruci neuobičajeno veliki sat i taj sam detalj dobro zapamtila. Pogodite šta je bilo prvo pitanje? Naravno, gde se nalaze zapisi mog pokojnog supruga. Neko vreme sam se pravila da ne znam o čemu govore ali kako je razgovor poprimao sve oštrije tonove i završio se upozorenjem da bih u toj kući mogla da okončam život, a da niko nikada ne sazna šta se sa mnom dogodilo, ja sam, dragi Boško, rekla gde je beležnica.
- Znači, sada znaju?
- Sada tek ništa ne znaju - odgovori Jelisaveta.
- Pa rekli ste im da je beležnica kod mene?
- Rekla sam im da je beležnica u Rusiji. To mi je u trenutku palo na pamet. I kada sam krenula da razvijam tu laž, namerena da kažem kako je Arsenije imao prijatelje u Moskvi sa kojima je redovno održavao kontakte, onaj bucmasti me je prekinuo upitavši me da li to znači da je beležnica kod moje sestre u Moskvi. ,,Vi znate da ja imam sestru u Moskvi?“, pitah ga zaista iznenađena, a on reče da oni sve znaju, samo još uvek nisu uspeli da dokuče gde je sklonjena beležnica sa zapisima moga supruga. Naravno, ja sam rekla da beležnica nije kod moje sestre, pošto ne znam šta sve može da im padne na pamet. Mogli bi da odu tamo i da maltretiraju i nju i celu porodicu. Nastavila sam misao i govorila o ruskim prijateljima moga supruga,kazavši da je sam Arsenije, nekoliko meseci pred smrt, pozvao u Beograd izvesnog Genadija i dao mu tu prokletu beiežnicu. Da, baš sam rekla „prokletu beležnicu“. Tako o njoj mislim pre svega zbog formule koju sadrži i koja sve objašnjava, ali je niko ne može odgonetnuti... Nastavila sam da lažem i do detalja opisivala Genadija. Onako kako mi je padalo na pamet. Oni su ćutali i kada sam završila izašli su iz sobe. Najverovatnije da se dogovore o tome šta dalje da rade.
- Jesu li spominjali mene?
- Da. Ostavili su me na miru sledeća dva-tri sata, odvezali me, dali mi da jedem, da malo prošetam po sobi. Potom se onaj debeljko vratio sa čovekom Vaše visine, rekla bih šezdesetih godina. I on je na glavi imao onu crnu maskirnu kapu, sa prorezima za oči. To, inače, samo po sebi deluje strašno. Psihološki je to veliki pritisak. Pre nego što je taj novi počeo da razgovara sa mnom, onaj sa velikim ručnim satom je rekao da ne veruje u moju priču, dodajući da je beležnica sigurno bila kod mene u vreme profesorove smrti i da sam je dala Vama. Zna Vaše ime i prezime, zna gde radite, kuda se krećete. Na osnovu svega zaključili smo - rekao mi je - da ste beležnicu dali novinaru Bošku Stevanoviću i da ju je on negde sklonio. - Zašto nam ne kažete istinu? Zašto nas bespotrebno lažete? Na ta njegova pitanja ja sam ponavljala priču o ruskim prijateljima mog supruga. E, onda je onaj drugi konačno progovorio. Ostavili su nas same u sobi i on je bio krajnje ljubazan. Uopšte nije spominjao beležnicu, mog supruga, Vas... ništa od svega toga. Pitao me je kakvog sam zdravlja, kako se odmaram, koliko spavam, koja vrsta odmora mi najviše odgovara, imam li problema sa spavanjem. U jednom času sinulo mi je kroz glavu da on pokušava da me hipnotiše.
- Neverovatno!
- Jeste, jeste Boško. Ja sam u mladosti pokazivala interesovanje za sve i svašta pa i za hipnozu. Pročitala sam nekoliko knjiga o toj temi, minula me je želja, i možda bi ostalo na tome da prilikom jednog boravka kod sestre u Moskvi nisam imala priliku da učestvujem u seansi hipnoze. Sestrinoj porodici u goste je

došao jedan od poznatijih ruskih psihijatara koji je, uz sve drugo, vladao i tehnikama hipnoze. Neko je te večeri spomenuo hipnozu i onda je moja sestra počela da ubeđuje gosta da hipnotiše mene. Uradio je to ali prilično teško, bar je tako rekao. Taj moskovski slučaj mi je pomogao da se odbranim od pokušaja onog čoveka. Krajnjim naporima uspela sam da ostanem u svesnom stanju i on je posle nekog vremena izašao iz sobe. Valjda da obavesti ljude koji su ga doveli da nisam pogodna za takvu vrstu psihološke obrade.
- Nije valjda da su Vas posle toga pustili? - upitao je Boško.
- Ostavili su me na miru neko vreme a onda ponovili onaj tretinan, ista pitanja i pretnje, ali bez pokušaja hipnoze. Zaspala sam i ne znam nakon koliko sati spavanja oni me probudiše. Rekli su da uskoro krećemo. Nisam smela da pitam kuda idemo a pretrnula sam od straha kada su mi na glavu stavili crnu, platnenu vrećicu. Svašta sam, dragi Boško, tada pomišljala. I na ono najgore. Rekoh sebi: Jelisaveta, gotovo je. U tim trenucima nebrojeno puta sam se pokajala što odmah posle Arsenijeve smrti nisam spalila onu beležnicu i molila Boga da me, ako su se već odlučili za likvidaciju, ne muče već da to obave što brže.
- A oni su Vas pustili? - prekinuo ju je sagovornik.
- Ubacili su me u nekakav automobil i krenuli. Izgubila sam osećaj i za vreme i za prostor ali mislim da se nismo vozili duže od pola sata. Zaustavili smo se, ali je motor ostao upaljen. Pomislila sam da je došao trenutak likvidacije, ali sam čula buku s ulice, automobile. Osetila sam zatim svež vazduh sa desne strane i shvatila da je neko spolja otvorio vrata. „Okrenite glavu na desnu stranu, zatvorite oči i izađite iz kola. Krenite zatim desno i hodajte bez okretanja. Ako ne budete poštovali ovo uputstvo, pucaćemo bez upozorenja“, začujem glas čoveka koji je sedeo sa moje leve strane i koji mi je skinuo ono čudo sa glave. Uradila sam kako mi je rečeno. Čim sam izašla shvatila sam da ću ostati živa; bila je noć, hodala sam mojom ulicom a ulaz zgrade u kojoj stanujem bio je udaljen najviše dvesta metara. Nije mi padalo na pamet da se okrenem, sve dok nisam stigla na dvadesetak metara od ulaza. Uostalom, bili ste kod mene, znate gde stanujem. Tek tada sam se okrenula i nigde nikoga nije bilo. Ulica je bila gotovo prazna. Tu i tamo poneki čovek i parkirani automobili.
- U novinama je pisalo da Vam je provaljeno u stan. Da li su nešto odneli? - upita Boško.
- To je druga provala u relativno kratkom roku. Za onu prvu nisam Vam ni javila. Ni onda ni sada ništa nisu odneli a nema sumnje da su u stan provalili isti ljudi koji su me kidnapovali. Tražili su beležnicu, jer imaju samo sumnje. Nagađaju, vrte se ukrug.
- Prijavili ste slučaj policiji?
- Evo i sada idem iz policije. Nisam imala izbora. Sve je dospelo u javnost zato što su komšije zvale policiju, videvši da mene nema. Inače, da nisu dirali stan, niko od komšija ne bi ni znao da sam bila oteta, mislili bi da sam otišla kod rodbine u Kruševac, a ja policiju ne bih obaveštavala. Šta imam od toga? Kao da će oni nešto otkriti. Budalaština.
- Gospođo Jelisaveta, imate li teoriju koja bi mogla da objasni tu otmicu? Kome je toliko važna profesorova beležnica? - bio je direktan Boško, više zbog sebe nego zbog Jelisavete. Plašio se da će oni koji tragaju za beležnicom radikalizovati potragu i kada je on u pitanju.
- Od trenutka kada su me oni tipovi pustili, kada sam izašla iz njihovih kola, ne prestajem da razmišljam o sadržini te đavolje beležnice. Sve tamošnje zapise znam napamet i tražim razlog za otmicu, razlog koji je toliko važan da bi se angažovala čitava mašinerija sa ciljem da se neko dokopa tih zapisa. Pa, Boško, znate li Vi da nije baš jednostavno oteti nekoga na ulici, u dvomilionskom gradu, držati ga izolovanog, ispitivati i onda kroz centar grada vratiti do mesta stanovanja? Za to je potrebna vrlo jaka organizacija. To ne rade niti mogu da urade amateri. Među Arsenijevim zapisima mora da postoji nešto vrlo, vrlo interesantno. Bar jedan od njih ima važnost koju mi ne prepoznajemo i koje nismo svesni.
- Postoji nekoliko pitanja na koja bih voleo da mi odgovorite, ali pod uslovom da budete krajnje otvoreni i iskreni.
- Boško, nemam nijedan razlog da nešto krijem od Vas. Pitajte sve što Vas interesuje - rekla je Jelisaveta.
- Zbog čega ste tu beležnicu dali baš meni? Pretpostavljam da ste imali i drugih rešenja. Mene ste one večeri videli prvi put u životu. Uostalom, mogli ste da je bacite u Dunav, u kontejner, mogli ste da je spalite.

- Najiskrenije... želela sam da se rešim beležnice, a bilo mi je žao da je uništim. Arsenije je imao poseban odnos prema tim pričama i bio je snažno emotivno vezan za nju. Decenijama je prikupljao priče, prepisivao ih i obrađivao. Pogledajte samo kako je beležnica pažljivo napisana i ukoričena. Razume se da sam tu zbirku čudnih priča i formula mogla pokloniti i nekom drugom. Znam da je poslednjih dvadesetak godina bilo interesovanja za beležnicu. Imali smo i sredinom osamdesetih provalu u stan, kao ovo pre neki dan - sa preturanjem svih stvari ali bez krađe predmeta. Arsenije je govorio da je to zbog beležnice ali meni je tada bilo teško da poverujem u takvo objašnjenje.
- Mogli ste da je date nekom drugom.
- Kome drugom, Boško, da je poklonim? Svako drugi bi rekao, i prijatelji i rodbina, da je moj pokojni suprug to izmislio ili da je bio pomalo luckast. A on je bio vrlo cenjen i ugledan čovek. Mogla sam da je predam nekome u Rusiji, znam i kome, ali je Arsenije još za života više puta rekao da njegovi zapisi ni slučajno ne smeju da dođu u ruke strancima. Ne znam zašto je to govorio. Istini za volju, on je čak imao loše mišljenje o Rusima. Odlazili smo u Moskvu bezbroj puta, obilazili unutrašnjost te divne zemlje, ali Arsenije nije mogao da se oslobodi ubeđenja da je ruska politika, suprotno našem naivnom verovanju, u suštini antisrpska i da nam nikada nije bila od koristi. Još od Karađorđa. Zato je bilo isključeno da beležnicu dam Rusima.
- Gospođo Jelisaveta, da se ne lažemo, dali ste mi beležnicu znajući da sam novinar a novinari ceo život tragaju za senzacijama. Sve što piše u profesorovoj beležnici ima elemente senzacije. I sami to znate. Logičan zaključak je da ste planirali da preko mene pustite te priče u javnost. Samo ne znam zbog čega. Zar nije tako?
- Nije. Setite se šta sam Vam rekla te večeri. Molila sam Vas da pročitate beležnicu i da Vam ono što tamo piše samo bude povod za razmišljanje o stvarima i pojavama koje nam ne padaju na pamet u ovom ludilu svakodnevice. Znam tačno da sam Vas zamolila da drugima ne spominjete beležnicu i da je zadržite samo za sebe. Mogu sebe čak da citiram, rekla sam vam: „Kad je pročitate biće Vam jasno zašto Vam kažem da je zadržite samo za sebe. Boško, ja imam mnogo godina života iza sebe i znam da procenjujem Ijude.“ Već posle pola sata našeg razgovora, one večeri kada ste bili kod mene, znala sam da ću Vama dati Arsenijevu beležnicu sa crnim koricama. Znala sam da je Vi, iako ste novinar, nećete pustiti u javnost, da je nećete zloupotrebiti, ali nisam znala da ćete krenuti tragom tih priča. Nije mi drago zbog toga, pošto čovek nikada ne zna gde se krije opasnost, ali kako ste se odlučili za istraživanje, ja sam pokušala da budem od koristi, kao u onom subotičkom slučaju.
- I tada ste bili tajnoviti ali... da ne otvaramo sada i tu priču.
- Mislite na ono što sam Vam dala tačnu adresu sestre čoveka koji je nestao pa se pojavio posle deset godina? Nema tu nikakve misterije. To je jedini slučaj opisan u Arsenijevoj beležnici za koji je znao i još uvek zna veći broj ljudi. Među njima i jedna žena u Beogradu; svojevremeno, dok je studirala, bila je Arsenijev povremeni asistent. Ona je dolazila do nas, uzimala literaturu, upoznavala Arsenija sa svojim radovima, imali smo stalan kontakt. Uostalom, kada smo ono razgovarali pre Vašeg puta u Suboticu setite se da sam Vam spomenula da je Arsenije imao studente iz tog grada. E, mislila sam na tu osobu. Onda je bila vrlo mlada devojka a danas vrlo ozbiljna žena. Nju sam pozvala i pitala ima li načina da saznam sadašnju adresu one žene. Javila mi se sutradan sa tačnom adresom i ja sam se odmah javila Vama. A kako je ona to saznala - ja zaista ne znam. Verujte mi na reč.
Tu je razgovor okončan i Jelisaveta Mišković je, nakon srdačnog pozdrava sa Boškom, napustila zgradu Argumenta.
- U policiji su mi rekli da ću sledećih mesec dana imati neku vrstu diskretnog obezbeđenja. Verovatno osmatranje zgrade u kojoj stanujem - saopštila je na samom rastanku udovica Mišković.
Napolju je bilo mračno. Sivo nebo iznad Beograda spremalo se da prospe kišu. U Kolarčevoj ulici jedan stariji gospodin, u čudnom šarenom odelu, naleteo je kolima na pripitog mladića koji je pokušao da pretrči ulicu izvan pešačkog prelaza. Gospodin u šarenom odelu vozio je prilično sporo i momak je prošao samo sa nekoliko ogrebotina i velikom kvrgom na glavi. „Sve je u redu, sve je u redu“, ponavljao je policajcu, držeći se za glavu. Gospodin u čudnom odelu nervozno je hodao oko kola i širio ruke.
Sve se tih dana ponovo uzburkalo u smirenim životima Boška i Velizara Stevanovića, Jelene, Lazara Ćuka...
Ponovo je Boško, ko zna koji put, čitao beležnicu sa crnim koricama i ponovo osetio snažnu potrebu da krene tragom misterioznih priča etnologa Arsenija Miškovića. Sada je dodatni i možda najjači motiv za traganjem imao u želji da sazna šta je to toliko važno i značajno u Miškovićevim pričama da bi neko iz Londona angažovao grupu obaveštajaca sa ciljem da se dokopa čudne beležnice poznatog srpskog etnologa. Ili, zašto je onom uglađenom i prevejanom Srbinu iz inostranstva, Miroslavu, stalo do toga da dođe u posed zapisa pokojnog supruga Jelisavete Mišković? Radi li on to po svojoj volji ili u nečije ime? Možda je objašnjenje u priči Trajanov most - pomislio je Boško, pre nego što je okrenuo Milenkov broj telefona.

XXIV

„Sutra će u celoj zemlji biti promenjivo oblačno sa povremenom slabom kišom. U jutarnjim časovima u kotlinama i pored reka slaba magla. Duvaće jugoistočni vetar brzinom od dva do četiri metra u sekundi. Najviša dnevna temperatura do osamnaest stepeni. Pritisak blago iznad normale. Poštovani slušaoci bile su ovo Novosti dana Radio Beograda. Ostanite i dalje uz naš program.“
Nakon poslednjih reči spikera koje su, sa male muzičke linije, dolazile iz pravca šanka, usledio je lagani instrumental. Boško je sedeo za stolom pored prozora i gledao u Dunav. Ispijao je treću kafu toga dana.
U velikoj sali hotela u Kladovu, gradiću na desnoj, srpskoj strani Dunava, sedelo je još nekoliko ljudi. Dan je bio prohladan i sumoran. Jedan od čestih bezličnih dana u provinciji, na koje se čovek navikne i traje sa njima, nesvesno pokušavajući da sa sebe skine nevidljivi teret vremena i okolnosti, dan u kojem priroda lomi čoveka i pritiska ga da pukne na onom mestu gde počinju utučenost, beznađe, zlovolja.
Već treći dan Boško je bezuspešno pokušavao da nađe Simona Latovića, čoveka koji se spominje u zapisu iz beležnice profesora Miškovića, zavedenom pod imenom Trajanov most.
Priču koja sledi prvi put čuo sam 1980. godine, od Simona Latovića, mladića starog dvadeset sedam godina, nastanjenog u Kladovu a sa povremenim prebivalištem u Negotinu. Završio je gimnaziju. Simon je za svoje godine i za sredinu u kojoj živi izuzetno obrazovan mladić, sa pojačanim interesovanjem za sve što se događa oko njega. Odlično poznaje istoriju i književnost a pokazuje interesovanje za slikarstvo i za, što je pomalo čudno, matematiku. Bavi se ribolovom.
Ovo je, u formi uvoda, stajalo iznad zapisa Trajanov most u beležnici profesora Miškovića. Fotokopija tog dela beležnice ležala je na stolu ispred novinara Boška Stevanovića, tog prohladnog dana rane jeseni 2002. godine, dok je vetar sa Karpata talasao površinu Dunava.
Deo Srbije u kojem se tih dana našao Boško, taj potez od Negotina pa Dunavom uzvodno do Smedereva i samog Beograda, prostor je na kojem leže brojna arheološka nalazišta.
Tu, na relativno kratkom delu toka velikog, moćnog Dunava, na njegovom dnu, obalama i desnom pojasu od nekoliko desetina kilometara, zakopani su ili potopljeni odgovori na mnoga pitanja pred kojima pognute glave ćuti savremena evropska nauka. Ili je - kako to tumače sledbenici novog srpskog, alternativnog pravca izučavanja istorije civilizacije Evrope - odlučeno da se ne kopa dublje od nivoa na kojem leži službena istina.
O tome je Boško nekoliko dana ranije satima razgovarao s Milenkom, i još jednom ostao bez reči pred njegovim fascinantnim poznavanjem istorije, u ovom slučaju istorije o kojoj skoro uopšte ne govori.
- Ako si odlučio da potražiš tog čoveka na kojeg se pokojni profesor poziva u zapisu o Trajanovom mostu, imaj na umu da ideš tamo gde je rođena evropska pa i svetska civilizacija - rekao je Milenko te kišne beogradske večeri svom prijatelju i nastavio:
- Jednom će, kroz mnogo godina, Evropa i svet morati da priznaju činjenicu da najstarije pismo na svetu nije feničansko pismo, kao što se uči u školama i na univerzitetima, već ono nastalo u Vinči, naselju udaljenom petnaestak kilometara od Beograda. Odavno je to poznato a prvi žestok udarac teoriji po kojoj je feničansko pismo najstarije na svetu zadat je 1906. godine, kada su arheolozi na tlu Sinajskog poluostrva našli takozvano „Sinajsko pismo“ koje je svojom slikom predstavljalo koren, slikovnu osnovu feničanskog pisma. Time je prvi put ozbiljno narušeno shvatanje da su Feničani izmislili pismo. A onda, Boško, dolazi do serije fascinantnih otkrića; na lokalitetima Vinče naučnici nalaze ostatke pisma starog oko devet hiljada godina. Poređenjem tog pisma sa drugim alfabetima dolazi se do nepobitnog dokaza da
je vinčansko pismo najstarije na svetu - govorio je Milenko sa sve većim žarom i nastavio da objašnjava ono o čemu je Boško bio samo površno obavešten.
- U naučnim krugovima Evrope kao prvorazredna senzacija odjeknuo je rad o ovoj temi srpskog naučnika Radivoja Pešića. On je 1985. godine u Instituto do Studii Orientali u Milanu objavio prvu celovitu sistematizaciju Vinčanskog pisma, rad: Scrittura di Vinča - prima sistematisazzione, sa trideset četiri table u publikaciji, i izazvao šok u evropskim naučnim krugovima. Na svetlo dana izvučena je kolosalna istina pred kojom je u vodu padalo sve što su vekovima - o temi pisma, razvoja civilizacije i daleke istorije Balkana, a samim tim i istorije Srba - učitelji i profesori predavali svojim učenicima i studentima. Doktor Pešić je nepobitno dokazao da je vinčansko pismo najstariji poznati linearni sistem sa dvadeset šest slova. Prvi bukvar u ljudskoj istoriji. Boško, na gotovo neobjašnjiv način taj Pešićev rad je sklonjen u stranu. Najpre su ga napali ovde u Srbiji, osporavajući Pešićevu argumentaciju, a paralelno s tim procesom u Evropi su utišane i na kraju umukle sve rasprave o Pešićevoj teoriji. U stvari, oni u Evropi su znali da Pešićevu argumentaciju nije moguće oboriti i primenili su potpuno ignorisanje kao najefikasniji način borbe protiv te velike istine o vinčanskom pismu.
Dugo je još Milenko govorio o vinčanskom pismu, o Gamzigradu, Lepenskom viru, gradu Naisu (današnjem Nišu) u kojem je rođen, odrastao i vaspitan rimski imperator Valerije Konstantin, poznatiji kao Car Konstantin, vladar Rima koji je početkom četvrtog veka priznao hrišćanstvo kao zvaničnu religiju Rimskog carstva. Spominjao je Trajanove pohode, pa cara Justinijana, još jednog rimskog imperatora rođenog na tlu današnje Srbije, na tom prostoru uz Dunav, da bi se na kraju, samo u naznakama, dotakao nekoliko tema o kojima će - napomenuo je - sa Boškom razgovarati kad budu imali mnogo, mnogo više vremena. Neke od tih tema dodirnute su, kroz priče i predanja, i u beležnici srpskog etnologa Arsenija Miškovića.
- Radi se o istoriji stare Grčke i istoriji Jevreja. Njihova prošlost čvrsto je vezana za ovaj prostor na koji ti, Boško, sutra ideš i samo je pitanje vremena kada će sve to, sa nepobitnim dokazima, biti prihvaćeno i ući u čitanke i udžbenike - kazao je Milenko, pripremajući svog prijatelja za odlazak na mesto gde bi, po onome što je pisalo u Miškovićevoj beležnici, trebalo da živi nekoliko svedoka, među njima i Simon Latović, koji su o Trajanovom mostu na Dunavu znali ono što drugi nisu.
Ne znajući više koga da pita i gde da traži Latovića, Boško je opet potražio ribare. Ako nisu znali oni sa kojima je već razgovarao to ne znači da nijedan dunavski alas ništa ne zna o tom Latoviću - govorio je u sebi, tešeći se i hraneći veru da će mu neko, konačno, reći da zna nešto o Simonu. I bio je u pravu.
Već se spuštao sumrak kada je Boško zaustavio automobil u visini utvrđenja Diana, na Karatašu, oko hiljadu metara ispod hidroelektrane na Đerdapu. Iz kola je video dvojicu ljudi u čamcu, na samoj obali Dunava.
- Znam Simona - rekao je mršavi pedesetogodišnjak u čamcu, već posle nekoliko Boškovih uvodnih rečenica. - On je pomalo čudan, družili smo se neko vreme dok je na ovom prostoru izlazio na Dunav i lovio s nama. Čujem da je sada gore u Tekiji - dodao je ribar, uzimajući kanister sa benzinom od jednog mladića, gotovo dečaka, s kojim je nameravao u noćni ribolov.
- Kod koga da ga tražim u Tekiji? - upita Boško.
- To zaista ne znam. Najbolje je da nađete nekog od tamošnjih ribara. Oni verovatno znaju - oglasio se mršavi alas povišenim glasom, pošto se čamac već udaljavao od obale. Zvuk motora bio je sve tiši i onda je potpuno nestao. Boško je još neko vreme stajao na obali i gledao u sada već potpuno mračnu površinu reke. Nizvodno, svetla Kladova kupala su se u vodi Dunava.
Tu noć Boško je prespavao u Kladovu. Ustao je rano, doručkovao i krenuo da traži Simona Latovića. Tekija, mala varoš na Dunavu, ležala je tog jutra u blagoj izmaglici. I površinom velike, moćne reke, kao isečci snežnih oluja, lenjo su se vukli oblaci magle. Ulicom u kojoj je Boško parkirao automobil stariji čovek je gurao bicikl na kojem su visile dve velike rečne ribe. Iz jedne od malih, prizemnih prodavnica, dopirao je miris svežeg hleba.
Gotovo čitavo prepodne Boško je namerno proveo ne raspitujući se o Latoviću. Bio je opijen lepotom Tekije. Popio je kafu u omanjem ali lepo uređenom restoranu, pažljivo prelistao nekoliko dnevnih listova, javio se majci Dragici u Beograd, bezuspešno pokušavao da uspostavi vezu sa Jelenom i Milenkom i tek negde oko podne odlučio je da porazgovara sa trojicom starijih meštana, koji su sedeli uz samu reku.
Magla se odavno povukla a površina Dunava blistala je na nekim mestima kao da je posuta srmom. Celo mesto sa okolinom kupalo se u jesenjem suncu.
Bez ikakvih rezervi prema došljaku, naprotiv, sa izraženom željom da saznaju šta jedan mlad čovek iz Beograda radi u njihovom mestašcu, skoro dva meseca posle turističke sezone, trojica meštana Tekije uživala su u razgovoru sa Boškom. Jedan od njih, sa slamenim šeširom velikog oboda, možda najstariji u grupi, sa setom je govorio o Tekiji iz vremena pre nego što je mesto potopljeno zarad podizanja hidroelektrane Đerdap I.
Posle toga je izgrađena nova Tekija, lepša i veća od one stare, ali retko će danas putnik namernik u Tekiji naići na meštanina koji ne žali za starim trgovačkim i ribarskim mestašcem na Dunavu.
- Nekada je, moj mladiću, Tekija bila trgovački centar. Odavde je Dunavom roba odlazila tamo prema Temišvaru, gore prema Budimpešti, i lepo se živelo. I danas se dobro živi ali uvek su ta stara vremena nekako lepša. Valjda zato što smo tada bili mladi - govorio je sa puno žara starac sa šeširom velikog oboda.
Mada nije bio siguran, Bošku se učinilo da je u razgovoru sa trojicom prijatnih ljudi potrošio više od sat vremena. Bilo je krajnje vreme da se sa njima rastaje ili da priču usmeri prema Simonu Latoviću. Odlučio se za ovo drugo, uz objašnjenje da ga traži u ime neke rodbine iz Beograda.
Na žalost, niko od njih nikada nije čuo za Latovića, osim što je jedan kazao da je to retko prezime, napominjući kako je znao nekog Latovića, pomoćnog radnika na brodu, ali da je taj - dodao je - odavno umro.
- Tu dole, možda pola kilometra nizvodno, naći ćeš privezan čamac sa plavom kabinom. U njemu je Boža alas. Skokni do njega i pitaj ga za tog Simona. On bi mogao da zna, posebno ako je, kao što kažeš, taj Latović ribar - jedan od one trojice je uputio Boška.
Još istog dana, dok je sunce tonulo a ogromne senke okolnih brda sve više gutale Tekiju, u dvorištu jedne male, prizemne kuće, Boško je sedeo i razgovarao sa Simonom Latovićem.
Sa druge strane stola vrtne garniture sedeo je čovek star pedeset dve godine, snažan, guste, začuđujuće tamne kose, u kojoj se tek nazirala poneka seda vlas. Imao je blag pogled i osmeh koji je stalno lebdeo na njegovom neobrijanom licu.
- Davno je to bilo, ali sećam se tog profesora iz Beograda. Nekoliko puta smo sedeli. On je ovde nedeljama istraživao, bavio se starim običajima, nečim iz oblasti etnologije. Ali ne sećam se da sam s njim razgovarao o tome što je on, kako Vi tvrdite, zapisao - rekao je u jednom trenutku Simon Latović došljaku iz Beograda, pokazujući prstom na fotokopiju zapisa Trajanov most.
- A da li je to tačno?- upita Boško.
- Tačno je da u Dunavu i delimično na njegovim obalama postoje ostaci mosta. To je opšte poznato.
- Pitam vas za ovaj drugi deo priče gde profesor Mišković spominje i Vas. Kratko je, saslušajte:
U naseljima sa desne strane Dunava ima ljudi koji veruju da se Trajanov most povremeno pojavljuje iznad Dunava i da ga je moguće videti u celosti. Prema svedočenju onih koji tvrde da su videli most, ta slika je veličanstvena; ogromni kameni stubovi, dvadesetak metara iznad vode, povezani lukovima i ogradom sa metalnim otvorima, stvaraju celinu koja se pruža od jedne do druge obale reke. U kazivanjima očevidaca zajednička je tvrdnja da su svi oni most videli noću, obično u vreme pred svitanje, i da su tada bili na reci. Kažu da je most uvek bio obasjan slabom, gotovo sablasnom svetlošću. Jedan od očevidaca, mladi Simon Latović iz Kladova, star dvadeset sedam godina, tvrdi da je Trajanov most, ili njegovu viziju, iznad Dunava video najmanje pet puta.
Na ovom mestu Boško je završio čitanje i spustio papire na sto. Simon Latović je, smešeći se, gledao u stranu.
Ne znajući šta da kaže - a svestan da bi svaka njegova reč mogla sprečiti Simona Latovića da nešto izgovori - Boško je ćutao. Simon se konačno pomerio, otpio gutljaj vina iz poluprazne čaše, i pogledao Boška u oči.
- I šta očekujete da Vam kažem?
- Da mi potvrdite ima li istine u ovih nekoliko rečenica - reče Boško.
- Istina je, mladiću, teško uhvatljiva. Niko nikada neće utvrditi šta je istina. Ovu kuću ispred koje sedimo vaše i moje oči videće različito, a onda ćemo obojica tvrditi, čak se zaklinjati, da samo jedan od nas
govori istinu. Do pre dvadesetak godina ja sam dnevno trošio određenu količinu alkohola. Ne baš kao ruska vozila benzin - ali se pilo. Onda sam, posle jednog lekarskog pregleda i upozorenja da mi je jetra na izdisaju, tri godine pio samo surutku, ako znate šta je to. Jetra se potpuno obnovila pa sam se, onako ohrabren, vratio alkoholu. Doduše, sada pijem samo belo vino, najviše litar dnevno, i često ga mešam sa vodom. U vreme kada je profesor ovde boravio i kada sam mu, navodno, pričao ovo što ste pročitali - ja sam bio polualkoholičar. Nisam se opijao baš svaki dan ali svaki dan sam redovno pio.
- Ali profesor u uvodnom delu priče ističe Vaše obrazovanje, interes za kulturu, poznavanje književnosti i istorije...
- Uzmimo da je tako ali ne vidim šta to menja. Ljudski mozak, pod stalnom i umerenom količinom droge
- a alkohol jeste neka vrsta droge - bolje pamti i rasuđuje nego u normalnim okolnostima. Naravno, ne stalno i ne zauvek, jer alkohol dugoročno ubija moždane ćelije.
Ja sam tada bio vrlo mlad, mnogo sam čitao, sve me je interesovalo a kako mi je otac bio prilično imućan nisam imao potrebe da zarađujem. Odlazio sam da lovim ribu i mnogi su mislili da to radim jer se otac naljutio što nisam završio fakultet pa mi više ne daje novac. Nije se radilo o tome; ja sam na Dunav izlazio - uostalom, kao i danas - zato što volim reku i ribarenje, volim te ljude kojima je život prošao na vodi. Njihova narav je bitno drugačija od naravi i prirode ostalih ljudi. Nikada nećete čuti da neko na reci viče, da se svađa. Reka smiruje. Voda je čovekovo najprirodnije stanje, pošto je sedamdeset pet posto našeg tela sačinjeno od vode.
- Simone, interesuje me ta navodna vizija mosta - prekinuo je Boško malo predavanje svog sagovornika.
- Mogu da Vam kažem i jedno i drugo, da potvrdim i da negiram, Vi mi nećete verovati.
- Zašto mislite da Vam neću verovati?
- Ta priča o Trajanovom mostu je fantastična i neverovatna jednako kao i istorija ovih krajeva. Ja sam imao nekoliko prilika da odem i živim u inostranstvu ali nikada se nisam dvoumio ni pola minuta. Osećam da u mojoj krvi i mom arhetipskom obrascu drema ogromno civilizacijsko nasleđe i sećanje koje se - povremeno, pod nesvakidašnjim okolnostima, u raznim oblicima i slikama - budi i opominje me da su ovde koreni jedne stare, veiičanstvene civilizacije kojoj pripadam. Ovde se neprestano događaju stvari koje su izvan racionalnog tumačenja. Ti događaji su toliko česti da ih mi više i ne prenosimo drugima, posebno izbegavamo da o tome razgovaramo sa ljudima koji ovuda prolaze ili se kratko zadržavaju u području Dunava, odozgo od Beograda pa nizvodno, sve dole do granice.
- Tu, pretpostavljam, svrstavate i pojavljivanje slike Trajanovog mosta? - upitao je Boško kojeg je sve više prožimao osećaj kao da razgovara sa svojim prijateljem Milenkom.
- Naravno, ali ja nisam siguran da je taj most sagradio baš rimski car Trajan.
- Sve istorijske činjenice govore da je to Trajanov most - začudio se Boško.
- Govore one činjenice koje su nam nametnute i tumačenje koje je neko tako postavio - reče Simeon i nastavi:
- Taj most je bio dug kilometar i dvesta metara, imao je dvadeset kamenih stubova širine deset metara, sa lukovima od četrdeset metara. Taj most je hiljadu godina smatran najvećim i najdužim mostom koji je čovek napravio na planeti Zemlji. Navodno da ga je projektovao i gradio Apolodar iz Damaska. Sve je to u redu ali ja, gospodine Stevanoviću, postavljam pitanje kako to da ni Rimljani, a ni Apolodar iz Damaska, nigde više nisu podigli nijedan most približno te veličine i te monumentalnosti. I zašto su ga baš ovde podigli?
- Zbog Trajanove namere da osvoji Dakiju - upao je Boško, gotovo nesvesno, u Simonovu priču.
- Službena istorija kaže da je Trajanov most izgrađen u periodu 103-105. godine, dakle početkom drugog veka posle Hrista i to za samo dve godine. Cilj gradnje je, u pravu ste, bio prebacivanje rimskih legija na prostore tadašnje Dakije, koju je Trajan nameravao da porobi pobedom nad dačanskim vladarom Decibalom. To kaže službena istorija. A ja, gospodine Stevanoviću, kažem da danas na Dunavu, sa najsavremenijom mehanizacijom i svim tim čudima tehnike, nije moguće izgraditi most za dve godine. Kako su ga onda Rimljani golim rukama podigli u tom roku? I zašto bi se ulagao toliki napor kada je bilo neuporedivo jednostavnije i jeftinije da se Rimljani lađama i splavovima prebace na drugu obalu? Pa još kad se svemu doda podatak, koji možete naći u knjigama i istorijskim spisima, da su most srušili sami
Rimljani - po jednoj priči dvadeset godina kasnije a po drugoj dvesta pedeset godina nakon izgradnje - onda dobijamo celinu u kojoj logika uopšte ne funkcioniše.
- Slažem se da sve zvuči čudno i pomalo nelogično ali šta hoćete da kažete? - upitao je Boško, dodajući da je most najverovatnije srušen zbog straha Rimljana da preko njega u njihovo carstvo ne pređu varvarska plemena.
- Smešno, imajte na umu da je to most širine do deset metara i da su Rimljani - u to vreme najbolja i najopremljenija vojska na svetu - prilaz i prelaz preko mosta mogli da brane sa nekoliko stotina ljudi. Ma ko bio sa druge strane. Moja teorija je da je taj most podignut davno pre nego što su Rimljani došli na ove prostore. Možda i dve hiljade godina pre njih. To, razume se, ne objašnjava moje dileme u vezi sa načinom građenja mosta, o tome možemo da razgovaramo, ali službena verzija istorije Trajanovog mosta za mene je smešna.
- Pretpostavljam da ne osporavate ostale tragove Rimskog carstva na ovom prostoru, kao i boravak samog Trajana?
- To je nesporno, eno Vam i danas Trajanove table uklesane u stene iznad Dunava, eno Vam i Trajanovog puta kroz Kazane, koji je samo nastavak Tiberijevog puta kroz gornju klisuru Dunava. Tu su više nego dobro očuvani ostaci palate Felix Romuliana, kod Zaječara, poznatije kao Gamzigrad. Dva rimska imperatora rođena su na ovom prostoru, carevi Konstantin i Justinijan, ovde je veliki broj očuvanih lokacija i predmeta iz vremena starog Rima... Sve je to poznato, gospodine Stevanoviću, ali za mene je sve to samo dokaz više da Rimljani ovde nisu došli slučajno. Nešto ih je vuklo ovamo na Dunav. Postojao je ovde gde sedimo i svuda oko nas nekakav magnetizam koji je tu veliku rimsku kulturu neodoljivo privlačio. To nešto mora da je bilo čudovišno snažno i od presudne važnosti za njihove živote. Ovde je rođena Evropa i ovde su njeni najdublji koreni. Trajan ima veze sa mostom ali samo u tom smislu što mu je dao svoje ime. Bio je oduševljen tom građevinom. Kad prvi put odete u Rim, pogledajte Trajanov stub i videćete uklesan lik mosta na Dunavu. Rimljani su ovde zatekli most. Nisu ga oni podigli - ali su ga, možda, oni srušili. Niko ne može da me ubedi u suprotno - izgovorio je u jednom dahu Simon Latović.
- Oprostite ako sam pomalo dosadan, možda i nepristojan, ali zaista želim da znam jeste li videli taj most, njegovu viziju?
- Da, video sam - odgovori Simon Latović - video sam nebrojeno puta i to za mene odavno nije senzacija. Video sam još nešto što se ne spominje u zapisu tog profesora Miškovića; na mostu obično stoje ljudi, vojnici, u odeći koja nikakve veze nema sa uniformom rimskih legija. Pre bi se reklo da je to odeća iz stare Grčke.
Potpuno zbunjen, bez ideje kako da nastavi sa pitanjima i razgovorom, Boško je ćutao i gledao u Simona.
- Koliko dugo traje takva jedna vizija? - napokon je progovorio.
- Onoliko koliko vremena prođe do prvog treptaja oka. Tog časa sve nestane. Meni se događalo da oči držim otvorene i po nekoliko minuta ali onda trepnem - zbog vetra ili se oči osuše i vizija se izgubi. Znam da Vam to zvuči fantastično, Vi ste racionalan čovek i oslanjate se na iskustvenu nauku, ali ja nemam nijedan razlog da izmišljam. Tim pre što na ovu temu retko s kim razgovaram. Od toga nemam nikakve materijalne koristi, ne pripadam kategoriji patoloških lažova i na Vama je da mi poverujete ili da sve ovo prihvatite kao fantastičnu zabavu nekolicine provincijskih čudaka.
- Ne mislim da lažete, gospodine Latoviću, ni slučajno. Želeo bih samo da me odvedete do mesta gde je postojao Trajanov most i da s Vama jedne noći izađem na Dunav. Možda mi se i posreći da vidim most. Simon se složio i već za sutradan najavio zajednički odlazak do ostataka Trajanovog mosta a što se tiče noćnog izlaska na Dunav - rekao je da bi to mogli da izvedu naredne noći. Složio se da sa njima bude i Milenko, koga je Boško iste večeri pozvao da, čim svane, prvim autobusom iz Beograda krene prema Kladovu.
- Pretpostavljam, Boško, da je to jasno ali za svaki slučaj da Vam kažem: nema pravila oko pojavljivanja vizije mosta. Nikada se ne zna kada će se ona pojaviti i ko će moći da je vidi - rekao je Simon, ispraćajući nenadanog gosta kroz lepo uređeno dvorište kojim je dominirao ogroman orah.
- Naravno, to mi je jasno - reče Boško - želim samo da osetim noć na Dunavu, na mestu gde je nekada stajao Trajanov most. Hvala Vam i vidimo se sutra.
* * *

Nekoliko niskih oblaka lebdelo je nad Dunavom, tri kilometra nizvodno od Kladova, na mestu gde na obali još uvek stoji kameni stub, jedan od ostataka Trajanovog mosta. Sa druge strane reke je Rumunija i gradić Turnu Severin. Boško, Simon Latović i Milenko, tek pristigao iz Beograda, stajali su nekoliko metara od kamene gromade. Dvojica mladih ljudi iz Beograda zadivljeno su posmatrali ono što je ljudska ruka napravila pre više hiljada godina. Latović se laganim koracima, gotovo nečujno, odšetao do same obale, seo na jedan kamen, i odsutno gledao u Dunav.
Dugo vremena je taj pomalo čudni i izuzetno obrazovan čovek ostao tako i odmarao oči na površini velike reke, dok su dvojica Beograđana iza njega raspravljali o mogućim načinima gradnje mosta. Njihov razgovor je bio toliko nabijen emocijama da su potpuno zaboravili na čoveka iz Miškovićeve beležnice.
A on, Simon Latović, i dalje je sedeo na obali i posmatrao Dunav. Znao je nešto što dvojica došljaka nikada neće saznati. U svakom trenutku i sa skrivenim zadovoljstvom živeo je sa tajnom u čiju istinitost i lepotu nikada nije posumnjao, koju je delio samo sa nekolicinom ljudi iz kraja a o njoj drugima govorio tek u naznakama. Kao prethodne večeri novinaru Bošku Stevanoviću iz Beograda.
Plan da se već naredne noći izađe na Dunav izjalovio se zbog kiše. Sitna jesenja kiša padala je gotovo cele noći. Dan je osvanuo tmuran i prohladan ali je u popodnevnim satima vetar pokidao oblake iznad Dunava i Kladova.
„Noćas neće biti kiše“, rekao je Simon Latović Bošku i Milenku, dok su u jednoj kafani ručali odlično pripremljenu somovinu.
Duboko iza ponoći jedan drveni čamac otisnuo se od obale i krenuo prema sredini reke. Uzvodno su se videla svetla grada. Velika stena na obali bivala je sve manja i slabije vidljiva da bi se na kraju izgubila u tami. Čuo se samo monotoni zvuk motora i povremeno zapljuskivanje vode. Boško je sedeo na sredini čamca, odmah iza Milenka, i naprezao oči pokušavajući da u daljini nešto razazna. Učinilo mu se da je još neko na reci, nekoliko stotina metara dalje, ali je tu navodnu siluetu ubrzo potpuno izgubio. Negde na sredini Dunava Simon Latović je promenio smer kretanja čamca i sada su išli uzvodno, osetno sporije, boreći se sa maticom reke. Posle kilometar vožnjc uz Dunav Latović je ponovo promenio smer i krenuo desno, prema rumunskoj granici. Ubrzo je isključio motor, uzeo veslo i povremenim zamasima usmeravao čamac koji je plutao površinom vode.
- Sada smo nekoliko stotina metara levo od linije kojom se pružao Trajanov most. Događalo mi se da odavde, tačnije, tu niže, vidim most - gotovo šapatom oglasio se Simon.
Naprežući oči, Milenko i Boško pokušavali su da nešto vide. Uzalud; svuda okolo bila je velika, tamna, vodena masa i pokoje svetlo u daljini. U jednom trenutku, na svega desetak metara od čamca, nešto je snažno uzburkalo vodu; kao da je neko širokom daskom udario po površini.
- Ništa strašno, neka velika riba za trenutak je iskočila na površinu i pljusnula nazad u vodu - oglasio se Simon pre nego što su Boško i Milenko išta uspeli da kažu.
Ponovo je zavladao muk. Nebo je bilo vedro i puno zvezda. U daljini se oglasila neka noćna ptica, koja je preletala Dunav. Trojica ljudi u čamcu sedela su bez reči. Opet se začuo pljusak vode ali sada mnogo dalje nego prvi put. Hladna jesenja noć proticala je mirno i gotovo neprimetno, kao što je ispod njih proticao Dunav. Nekoliko puta je Simon Latović palio motor i vraćao čamac uz reku, da bi ga potom spuštao uz pomoć vesla.
- Gledajte! - vrisnuo je u jednom trenutku Milenko, pokazujući rukom udesno i još istog trenutka stavio ruku na usta. - Oprostite, učinilo mi se da sam nešto video - kazao je tiho, okrećući glavu prema Bošku i Simonu. Ovaj drugi je gledao u stranu i ni delić pažnje nije poklanjao tome što Milenko govori. Krajičkom oka Boško je i dalje posmatrao Latovića. Bilo mu je čudno što ne reaguje, što i dalje gleda u jednom smeru i ništa ne govori.
U tim trenucima Simon Latović je gledao nešto što Boško i Milenko nisu videli, niti su mogli da vide. Gledao je u Trajanov most, u veličanstvenu građevinu koja je lebdela iznad reke. Jasno je video svaki kamen u stubovima i lukovima, metalna ojačanja na otvorima ograde, siluete ljudi... Po ko zna koji put ista slika i isto, veliko uzbuđenje.
Prvi nagoveštaji dana videli su se visoko na nebu; onaj tamnoplavi beskraj, u kojem su počivale zvezde, počeo je da bledi. I mlad mesec, te noći neobično bistar, gubio se i na kraju nestao. U beskraju bleštavila na horizontu je izranjalo sunce i već za nekoliko trenutaka umakalo svoje duge ruke u hladnu vodu Dunava. Činilo se da je noć nestala ispod vode, da je zdrobljena i sabijena u dubine te velike reke čije obale hiljadama godina čuvaju tajne i rasplamsavaju maštu onih čija je misao naučila na nesputanost i slobodu.
Tamo na desnoj obali, nedaleko od prvog kamenog stuba Trajanovog mosta, Simon Latović je tešio dvojicu mladih ljudi iz Beograda da niko u prvom noćnom odlasku na Dunav nije video viziju Trajanovog mosta.
- Mnogo toga treba da se poklopi da bi čovek video most; ugao posmatranja, stepen vidljivosti, čak i atmosferski pritisak - rekao je Latović svojim gostima ali im nije rekao ono glavno i presudno. Prećutao je da Trajanov most mogu da vide samo ljudi koji imaju posebnu moć i da se ta moć priziva i stiče posebnim ritualom - još jednom lokalnom tajnom u koju se teško ili nikako ne prodire.

XXV

Automobil Boška Stevanovića u laganoj vožnji gutao je kilometre puta kroz Đerdapsku klisuru, približavajući se Golupcu. Sa desne strane, u suprotnom smeru, valjala se ogromna vodena masa Dunava. Detaljno, trudeći se da ništa ne propuste, Boško i Milenko su analizirali svaki trenutak boravka i razgovora sa Simonom Latovićem. Milenko je bio fasciniran tim neobično obrazovanim i pomalo čudnim čovekom iz provincije. Dva dana su njih dvojica, sa povremenim Boškovim prisustvom, razgovarali o temama za koje ni jedan ni drugi pre toga dugo nisu nalazili sagovornika. Imali su gotovo identična mišljenja o mnogo čemu, postali su izuzetno bliski, pronašli veliki broj zajedničkih tačaka u životnoj filozofiji, ali sve to nije bilo dovoljno Simonu Latoviću da makar na rastanku kaže Milenku da je one noći na Dunavu ponovo video Trajanov most. Da je veličanstvena kamena građevina bila tu, na tridesetak metara ispred njih, i da je nestala u trenu, isto kao što se pojavila.
Boško još uvek nije uspevao da sabere utiske o svemu što se događalo proteklih dana ali je imao osećaj da se baš u tim danima, i u priči o Trajanovom mostu, krije ono zbog čega je nekim ljudima toliko važna beležnica profesora Miškovića. Milenko je mislio drugačije, po njemu je pokojni srpski etnolog ostavio bar tri priče, tri zapisa koji su dovoljni da zainteresuju „pola sveta”.
Nekoliko puta tokom vožnje pored Dunava Milenko i Boško su obraćali pažnju na automobile koji su išli iza njih. Sumnjali su da ih opet neko prati, da su i na tom putu pod kontrolom „engleske grupe“.
Obojica su očekivali da bar jednom vide crni automobil sa bosanskim tablicama ili neko drugo sumnjivo vozilo. Ništa od toga nije se desilo. Boško i Milenko nisu znali - a to će saznati tek desetak dana kasnije - za mali, izolovani incident koji se, uoči Boškovog puta u Kladovo, odigrao u jednom restoranu na periferiji Beograda i posle koga se odustalo od već planiranog praćenja Boška Stevanovića.
Naime, dan pre nego što je Boško krenuo na put, negde u kasnim popodnevnim satima, u restoranu na rubu Beograda, za stolom pored zida, sedeo je i ručao čovek šezdesetih godina, u tamnom odelu. Mirno, bez žurbe, pijuckajući pivo i ne obraćajući pažnju na nekoliko bučnih gostiju koji su sedeli na drugom kraju restorana. Nije obratio pažnju ni kada su u restoran ušla dvojica ljudi njegovih godina. Ni to što su gledali pravo u njega nije mu značilo ništa posebno, ali sve se promenilo za nekoliko sekundi, kada su ona dvojica prišla i bez pitanja sela za njegov sto.
Čovek u tamnom odelu bio je veoma iznenađen i pre nego što je uspeo da kaže bilo šta, jedan od one dvojice mu se, poluglasno, obratio.
Ostavi ruke na stolu i nemoj da napraviš nijedan suvišan pokret. U protivnom, ovde će se završiti tvoj život. Došli smo samo da ti kažemo sledeće: pratimo celu grupu, znamo ko ste i ko vas je angažovao. Znamo šta ste uradili Jelisaveti, znamo da pratite Boška Stevanovića, da pratite Milenka, da ste provalili u stan Stevanovića. Sve znamo. Obustavite akciju jer ono što tražite nije ni kod Jelisavete ni kod Boška. Beležnica je odavno u inostranstvu. Ovo je prvo i poslednje upozorenje.
Nakon toga dvojica došljaka su napustili restoran. Mirno, bez žurbe, kao što su i ušli. Čovek u tamnom odelu i dalje je sedeo za stolom ali sada kao skamenjen. Desetak minuta kasnije pozvao je konobara, platio račun i zamolio da mu pozove taksi.
Dva sata nakon tog događaja, iz beogradskog hotela Hajat, jedan čovek sa engleskim pasošem okrenuo je nekoliko telefonskih brojeva, u inostranstvu i Beogradu, da bi potom na tri različita broja pustio tri identične SMS poruke: Prekid, do daljnjeg.
Jedan od dvojice ljudi koji su tog popodneva učinili da čoveku u tamnom odelu presedne ručak i da delovanje „engleske grupe“ bude zaustavljeno a akcija opozvana, bio je penzionisani policijski inspektor Lazar Ćuk. Onaj drugi zvao se Dragan Berić, i takođe je bio penzionisani policajac.
Njihova akcija u restoranu bila je dogovorena prethodne večeri na susretu kojem je prisustvovao i Velja. Taj dogovor nije trajao duže od pet minuta a okončan je Ćukovom rečenicom: Ovo mora da se prekine.
Nekako u isto vreme dok su se Boško i Milenko vraćali iz Kladova, na beogradski aerodrom sleteo je vazduhoplov nemačke kompanije Lufthanza. Među putnicima bila su i dvojica američkih državljana.
Jedan se zvao Samjuel Vagner a drugi Ričard Talbot.
Kao i 1998. godine, kada su prvi i poslednji put bili u Beogradu i sada su imali novinarske legitimacije. U holu aerodromske zgrade dočekao ih je izuzetno elegantan gospodin. Na sebi je imao tamnozeleno odelo, skupe italijanske cipele, mantil kupljen u Londonu i šešir iz jedne od luksuznih radnji iz centra Brisela. Taj čovek bio je Miroslav koji se u ovoj priči pojavio samo dan nakon što je beogradski dnevni list Argument objavio tekst Boška Stevanovića o Jelisaveti Mišković, udovici srpskog etnologa Arsenija Miškovića koja je, to je pisalo i u naslovu, nudila na poklon naučnu zaostavštinu svog supruga.
Sledeću noć Vagner i Talbot prespavali su u jednom stanu u centru Beograda, a već sutradan sa Miroslavom krenuli na istok Srbije. Dogovor je bio da u slučaju policijske kontrole kažu kako putuju na Kosovo gde će, razumljivo, napraviti reportažu o američkim snagama lociranim u vojnoj bazi Bonstil.
U stvari, njihov cilj bila je planina Rtanj, za koju su verovali da, uz gradić Sedona u Arizoni, predstavlja drugu najsnažniju energetsku tačku na svetu. Po njihovom verovanju postoji i treće takvo mesto ali još uvek nisu znali gde se nalazi.
Lokalni mediji su javili da se toga dana, negde oko deset sati, na auto-putu Beograd - Niš dogodila teška saobraćajna nesreća. Poginulih nije bilo ali su, usled neprilagođene brzine i sletanja sa puta, teško povređena dvojica američkih novinara: Samjuel Vagner i Ričard Talbot. Vozač, izvesni Miroslav, prošao je bez povreda. Amerikanci su prebačeni u Beograd a dvadesetak dana kasnije, čim su pušteni iz bolnice, napustili su Srbiju.
U drugoj polovini decembra 2002. godine, u Srbiju je, iz Francuske, doputovala porodica Delije. Tačnije, svi osim glave porodice; Fransoa je morao da ostane zbog neodložnih poslovnih obaveza.
Padao je prvi sneg kada su kola, najnoviji tip sitroena, sa registarskim oznakama Pariza, ušla u Niš. Žena za volanom je napravila nekoliko krugova u delu grada u kojem je, videlo se, nešto tražila. Onda je u jednom trenutku shvatila o čemu se radi. Kuća njene tetke i sve druge kuće u toj ulici, zauvek su nestale. Na tom mestu stajala je velika stambena zgrada i pored nje mali park sa nekoliko klupa.
Vratila se u kola gde je sedelo troje mladih ljudi, njena deca: Simona, Edit i Teodor i velikom brzinom napustila grad. Planiranu posetu gradskom groblju odložila je za sledeći dan. Sada je, napeta kao struna, vozila putem koji je vodio do sela Bukvik. Osećala je kako joj srce snažno udara. Prošle su decenije od njenog poslednjeg prolaska tim putem.
Za volanom francuskih kola sedela je Isidora Hranisavljević a cilj puta bilo je mesto njenog odrastanja - zaselak Čemerje.
Kako su se primicali brdima sneg je bio sve gušći a vetar sve snažniji. Bukvik je bio pust. Tek poneki meštanin prolazio je drumom, boreći se sa vetrom i snegom, s glavom uvučenom u revere, žurnog koraka, i niko nije obraćao pažnju na automobil kom se od snega nisu videle ni registarske oznake. Isidora je dobro znala gde se odvaja put za Čemerje ali na tom mestu sada nije videla ništa. Izašavši iz automobila, uspela je da zapazi samo naznaku nekakvog poljskog puta koji je sneg sve više zasipao. Gore, iza njega, videla je brdo i vrhove šume. Mesto gde je odrasla.
Isidora se vratila u kola i zamolila stariju kćerku da nastavi vožnju. Pre nego što su kola krenula ona je rukom pokazala u smeru brda i šume.

Tamo sam odrasla - rekla je na srpskom jeziku i istog časa počela da plače. Najpre je plakala tiho a onda je krenulo nezadrživo jecanje. Isidora je naslonila glavu na sedište, stavila ruke na oči i tresla se od plača. Deca su bezuspešno pokušavala da je umire, najviše Simona, dok je Teodor nastojao da u sebi kontroliše iznenadni napad nemira i drhtavice. Znao je da je izuzetno vezan za majku ali mu se činilo da ono što se s njegovim telom događa nije posledica majčinog plača. Osećao je bubrenje u glavi i sve vreme je kroz prozor kola gledao prema vrhovima stabala šume koja se nazirala iza snegom pokrivenog brda.
Kola su konačno krenula a Isidora je i dalje plakala. Do Niša gotovo da nisu progovorili ni reč a kada je sitroen izbio na auto-put za Beograd, Isidora Hranisavljević se smirila, obrisala oči i okrenula se deci.
Sve do ulaza u glavni grad Srbije Simona, Edit i Teodor slušali su potresnu priču o porodici iz koje potiče njihova majka - porodici Hranisavljević. Čuli su sve osim da imaju ujaka po kojem je Teodor Delije - mladić izrazite lepote, krupnih plavih očiju - dobio ime.
Po povratku u Pariz, kada je ostala sama u stanu, Isidora je okrenula broj sa druge strane okeana, u američkom gradu Baltimoru. Telefon je dugo zvonio a onda je veza uspostavljena. S druge strane bio je njen brat Hari Vilson, odnosno Teodor Hranisavljević.
Mirno je saslušao njenu priču o putu u Srbiju i dolasku na „ono mesto“ u Bukviku gde se odvaja put za Čemerje.
Teodore, uprkos svemu, možda je vreme da moja deca saznaju da imam brata - rekla je na kraju, bez ikakvog straha od moguće negativne reakcije sa druge strane.
Prekosutra letim za Aljasku. Privodim kraju svoj radni vek i posle toga ćemo se sigurno češće viđati. Možda je zaista vreme da sednemo svi skupa. Javi se krajem iduće nedelje. Volim tebe i sve vas - rekao je Hari Vilson i spustio slušalicu.
U velikoj sobi trošne kuće u selu Jabukovac, nedaleko od Kraljeva, tekli su najsrećniji trenuci u životu Vojislava i Lepomirke Đakonović. Dva dana pred Novu, 2003. godinu, pred kućom se zaustavio automobil iz kojeg je izašao njihov sin Ljubivoje. Lepomirka se zatekla u dvorištu i videvši sina, prvi put posle četrnaest godina, počela je da se trese i lomi ruke. „Ljubo, Ljubo, Ljubo...“, bilo je sve što je uspevala da kaže. Videvši kroz prozor šta se događa Vojislav je istrčao iz kuće, raširio ruke i krenuo prema sinu. Na otvorenoj kapiji stajala je sedamnaestogodišnja devojka krupnih smeđih očiju.
Hodi, Lidija. Ovo su ti baka i deda - rekao je Ljubivoje kćerki.
U Hrvatskoj, u Bjelovaru, ostao je Lidijin brat Danko i njihova majka Zdenka. Nisu imali želju da vide Jabukovac i dvoje staraca.
A te noći, nekoliko sati pre Nove godine, Lidija je sedela pored skromno i na brzinu okićene jelke i gledala na dvorište osvetljeno sa stuba seoske rasvete. Padao je sneg a ona je osećala nešto što je, bez dileme, mogla da nazove pravim imenom; osećala je sreću. Zbog oca i zbog sebe.
Sneg je te noći padao i u Podmoskovlju. U raskošnoj kući, iza koje se prostirala stara brezova šuma, porodica uspešnog poslovnog čoveka, inženjera hemije Vladimira Semjonoviča i njegove sestre Ljudmile, slavila je Novu godinu. Njihova majka, Jovanka Semjonovič, rođena u Srbiji, bila je posebno raspoložena i često je ustajala - utišavajući ostale, posebno decu - da od petorice svirača naruči novu pesmu. „Samo za moju sestru Jelisavetu Mišković“, govorila bi svaki put, a Jelisaveta je zahvaljivala, podižući novu čašu vina.
U jedan od restorana beogradske Skadarlije ušli su Boško i njegova devojka Jelena. Dok su domaćini kačili njihove kapute o čiviluk a Jelena stresala sneg sa kose, iz velike sale dopirali su prijatni zvuci; orkestar je svirao Čamac na Tisi. Tri sata kasnije dvoje mladih ljudi bili su u čvrstom zagrljaju, šapućući jedno drugom želje za godinu koja je upravo zakoračila u njihove živote.
Samo da nas u 2003. ne snađe nešto slično onoj Miškovićevoj beležnici - rekao je uz smešak Boško. Jelena je klimala glavom i dodala kako bi bilo dobro da ih snađe nekakva svadba. Boško se nasmejao i ponovo je zagrlio.
Nisu tada ni slutili da će im se dogoditi i jedno i drugo.