Avram tu ništa ne može

First topic message reminder :



Majstoru pera kakav je Efraim Kišon i najbeznačajnija sitnica iz svakodnevnog života može da posluži kao tema za kratku humorističku priču. Obične stvari, dovedene do apsurda, često će nagnati čitaoce da i sopstveni život i probleme posmatraju s vedrije strane.

Мадам Батерфлај


Недавно сам затворених очију седео у својој фотељи настојећи аутогеним тренингом да измислим нешто смешно, али ме, хвала Богу, звонце на вратима ослободило мука. Пред вратима је стајала сићушна дама јапанског порекла која је отворила усташца и љубазно рекла:
– Хачи. Ћиха.
У први мах хтео сам да јој кажем: „Наздравље! Међутим, кад сам је позвао да уђе, разјасниле су ми се њене тајанствене речи. Женска није кинула него се само представила. Звала се Шешико Хачићиха и није била нико други до јапански преводилац мојих књига. У том тренутку је освојила моју наклоност, упркос превеликим наочарима.
– Необично ми је драго што могу да вас упознам – обавестила ме је на течном немачком и подвукла своје задовољство чаробним смешком.
– Задовољство је моје – узвратио сам јој љубазним смешком, склопио руке на грудима и дубоко се поклонио. – Добродошли у мој скромни дом, госпођице Хачићиха.
Сад је опет дошао ред на њу да се насмеши:
– То сад заиста није важно – рече она – али ово што сте сада учинили није јапански него кинески поздрав. Ми у Јапану само се мало наклонимо и не склапамо руке.
Одмах сам увидео своју заблуду, али како се тиме није могло испунити цело вече, замолио сам је да седне. Затим сам и ја сео, после чега смо обоје утонули у дубоку тншину. Након краћег размишљања прекинем ћутање:
– Штета што нисте дошли у својој традиционалној народној ношњи – прозборих, тек толико да нешто кажем. – Могу ли да вам понудим неко пиће? Можда чај од магнолија или бамбусов сок?
– Не, хвала – насмеши се моја мала гејша – може евентуално један суви мартини. А што се моје одеће тиче, морам да вас разочарам, али јапанске жене се данас овако облаче.
– А смотани кишобрани на леђима?
– С њима морају да се бакћу још само конобарице у јапанским ресторанима, и то само у Европи.
Тај мој мајушни преводилац умела је чаробно да се смеши показујући при том обиље блиставих белих зуба. Изненада ми је синуло да је човеку много лакше да подноси тишину кад располаже таквим смешком таde in Јарап. Ипак, као домаћину била ми је дужност да потражим некакав заједнички предмет разговора.
– Ах, Мадам Батерфлај! – уздахнем обузет благо темпираном носталгијом. – Луд сам за том опером.
– Ми нисмо – насмеши се госпођица Хачићиха.
– Да ли то значи да се у Јапану не изводи Мадам Батерфлај'!
– Изводи се, изводи. Чак би се могло рећи да је хит. Не прође ни једна сезона а да се не изведе у неком кабареу.
– У „кабареу“, кажете?
– Наравно. Ми наиме мислимо да италијанска дива бадемастих очију не воли баш много оног никоговића Пинкертона. А ту је још и чињеница да није била начисто ко је од њених многобројних муштерија у ствари отац њеног копилета.
– Како, молим?
– Ми сматрамо да је Мадам Батерфлај препредена, мала опајдара – објасни ми госпођица Хачићиха. – Не само што је свог Пинкија варала где год је стигла него му је искамчила и алиментацију.
– Мора да се шалите!
– Ни говора – одврати моја мини-преводилац и насмеши ми се. – Чини ми се да ви Јапанку замишљате онако како је приказује Холивуд: верну, послушну, пријатну и понизну. Другим речима, као глупу, малу гејшу која вечито кува чај, као крхку ружу с Оријента. Жао ми је али таквих практичних робиња у Јапану нема нити их је икад било.
– Али – успротивим се обесхрабрено – ја сам их својим очима видео, на телевизији.
– Наравно да сте их видели. Кад су мушкарци са Запада открили да покорна гејша није ништа друго до нуспродукт њихове маште, поново су је створили у својим операма, драмама и бестселерима. Један од најновијих таквих златних кока је Шогун. Од њега сте направили чак и телевизијску серију.
– Да ли сте је гледали?
– Само почетак. После пола сата толико ме је заболео стомак од смеха да сам морала да угасим телевизор. Ваша представа о јапанској жени, ако смем да приметим, потиче из пуке жеље. Ви непрестано маштате о некаквом страшном самурају који беспрекорну супругу гура у кревет свом прилично пријатно изненађеном госту. Ви замишљате окретне Јапанке као сијамске мачкице, као љупке нимфоманке које ноћу голе голцате поскакују до плафона од уживања. Верујте ми да је то најглупљи виц који смо чули у последњих триста година.
– Ако је тако како ви кажете – рекох – каква је онда права улога јапанске жене?
– Она је благајница породице – насмеши се госпођица Хачићиха – или, боље рећи, министар финансија. Другим речима, она контролише укупни приход свог мужа, осим џепарца од два-три јена. Под условом да јој је муж пристојан.
– И Јапанци све то мирно трпе?
– Наравно. Па они нису читали Шогуна.
Након тих речи поздравила се са мном сићушна Шашико Хачићиха и, смешећи се, отпутовала у Јокохаму. Гледао сам за њом обузет помешаним осећањима и одлучио да је бришем из записника. Као расни писац, не волим голу истину. Као и сваки други нормални мушкарац, више волим нежне мале гејше, пожртвоване и покорне заводнице. Ништа друго.
Пошто је дакле мали лептир одлепршао, устао сам, склопио руке на грудима и – да, још једанпут, нек’ иде све дођавола! – дубоко се поклонио, још дубље него први пут, и на сав глас објавио у своје име и у име свих надљуди на овом свету:
– Збогом, жута ружо Оријента! Нека те богови чувају и прате на твом далеком путовању у Земљу излазећег сунца и расцветаних трешања...
Тако. Нећемо, богами, да дозволимо да нас ико уплаши. Све остаје исто као што је било. Гејше, шогуни, батерфлајси, читава чајџиница.
И тачка.

Фото-робот


Сад кад су тајанствена убиства у самопослузи коначно разјашњена и убица стрпан за сва времена иза браве, треба похвалити бриљантну полицијску активност која је после непуне две године довела до хапшења злочинца.
Чињенице су свима добро познате. Починилац је тог кобног дана ушао у самопослугу и затражио бомбоне против кашља. Кад их није нашао, извадио је аутоматски пиштољ и побио тринаест муштерија и благајницу. Затим се окренуо и изашао. Криминалистичка полиција формирала је одмах специјалну екипу. Неколико специјалаца је признало да је то сигурно најтежи задатак који им је икад поверен.
Дуго се чинило да убица није оставио за собом никакав траг. Међутим, тада, у последњи трен, мало пре него што је полиција хтела да стави случај ad acta, дочепала се доказа који ју је навео на прави траг.
Један од најискуснијих инспектора нашао је дугачку белу влас на конзерви оплемењеног компота од шљива на најнижој полици. Одатле је следио логичан низ закључака.
Бела влас указивала је на старију особу. На основу њене дужине могло се закључити да је њен бивши власник био у финансијским потешкоћама, јер није могао да омогући себи редован одлазак код фризера. А то што се влас нашла управо на конзерви компота од шљива упућивало је на закључак да злочинац пати од затвора. Осим тога, неко ко се послуживао са најниже полице мора да је био низак и кратковид. Тако се обруч све више стезао. На основу доказног материјала искусни стручњаци направили су фото-робот убице: старијег, онижег, кратковидог и бедно одевеног човека са чарапом навученом на лице, чији је грчевити израз лица потицао од неуредне столице.
Фото-робот убице објављен је прво у новинама, а ускоро затим и на телевизији. Грађани су замољени да помогну полицији у лову на убицу. У року од неколико дана јавило се телефоном 327 грађана који су препознали зликовца. Њих 321 тврдило је да је то градоначелник Јерусалима. Градоначелник је, међутим, имао чврст алиби. Стога се полиција усредсредила на осталих шест осумњичених.
Сву шесторицу су поређали у дворишту полиције, а онда су неколицину сталних муштерија самопослуге замолили да идентификују убицу. После тога су три сталне муштерије ухапшене јер су их осумњичени идентификовали као убицу.
Сутрадан је спектакуларни случај коначно разјашњен.
Полицији се, наиме, јавила млада анимир-дама која је за расписану награду одала свог пријатеља, убицу из самопослуге. Беше то мршав, висок, кратко ошишан млад нитков који није хтео да јој купи златне минђуше.

Ортаци


Провала облака затекла ме је у центру града Наравно да нисам имао кишобран. Срећом угледам такси како празан пролази улицом. Продерем се из петних жила, отворим врата, ускочим у кола и добацим возачу:
– Возите ме куд год хоћете!
Тада ми је тек поглед пао на кошчатог незнанца који је седео до мене и који је истовремено ускочио у такси са друге стране. Буљили смо један у другог док напетост измећу нас није постала неподношљива.
– Жао ми је – рече таксиста – али не смем да возим обојицу.
– Охо – простењем ја. – А зашто не смете?
– Такви су прописи – прописно ми објасни таксиста. Не смем да возим две муштерије у исти мах. И зато, молим вас, само без братимљења.
Беше то један од оних историјских тренутака у којима се потачене масе удружују против свемоћне бирократије.
– О каквом то братимљењу говорите па нас двојица смо заједно! – рекох таксисти па се истог часа обратим кошчатом сапутнику: – Знаш ли можда, Мишко, зашто Лефковиц није дошао у недељу. Шломо је био бесан као рис, што није никакво чудо.
– Шломо је јадник – укапира кошчати у трен ока. – Добро је знао да је Лефковиц покварио стомак. Уосталом, зар не мислиш да се Шломо у последње време потпуно променио?
Таксиста се окренуо и обојицу прострелио погледом. На лицу му се огледало одређено неповерење. Стога сам се осетио побуђеним да кошчатом изнесем све своје замерке на рачун Шлома и његових махинација. Таксиста је признао пораз и кренуо. За време вожње детаљно сам расправљао с Мишком о опскурним родбинским везама доктора Гринбергера, с посебним освртом на галантне авантуре његове друге жене. Кад је у паузи разговора таксиста лагано закочио, ухватила нас је паника па смо проширили тематски круг на три сијамске мачке исте порочне жене...
Када смо на крају кошчати и ја изашли из таксија, били смо већ тако добри да смо у најближој пивници још два сата разговарали о Лефковицовом камену у бубрегу, Шломиним мутним пословима и великом добитку на лутрији оног антипатичног Гринбергера.
Тада је престала киша.
Кући смо се опет вратили таксијем. Успут смо још свратили у куртоазну посету оближњој лудници, где смо се осећали као код куће.

Кључни доживљај


Једног дана свратио сам у оближњу продавницу мешовите робе да купим две оловке. Док сам преузимао скроман замотуљак са купљеном робом, власник ми је пружио и привезак за кључеве. Рекао сам му да нисам ништа слично тражио од њега. Он није могао да прикрије збуњеност:
– Цењени господине – рекао ми је – овај необично оригинални привезак за кључеве поклања вам фирма!
Радознало сам загледао ту малу драгоценост. Беше то сасвим употребљив никловани прстен за кључеве, на коме је висио сићушан свежањ карата за играње о исто тако сићушном ланчићу. То рафинирано прикривено мито трговца мешовитом робом могло је да послужи и као сасвим употребљива разбибрига, под условом да човек носи са собом лупу и пинцету.
Кад сам се вратио кући, хтео сам тим поклончићем да обрадујем своју кћерку Ренану. Испоставило се да она има већ 162 оригинална привеска за кључеве. Последњи је добила управо пре сат времена од најбоље од свих жена, што опет беше поклон од мамине козметичарке. Показала ми га је. На сићушном ланчићу прстена за кључеве висио је минијатурни позоришни двоглед, који би по својој величини најбоље одговарао великој буви да кроз њега гледа свога драгог у ложи на другој страни позоришта.
– Па зар још ниси то приметио? – упита ме најбоља од свих жена. – Такви привесци су постали права мода у целом пословном свету.
Она је мислила да то мора на неки начин да буде у вези са развојем потрошачког друштва, иако није била сасвим начисто да ли се тиме жели смањити наш спољнотрговински дефицит или само стимулисати купце. Свакако да је у оба случаја била у праву. На пример, продавница на углу повела је недавно рекламну кампању минијатурним издањем грамофона на посребреном привеску за кључеве. На грамофону се налази чак и микроскопски сићушна ручица. У спретним рукама ручица се може чак и окретати, а онда се – под условом да не дува ветар – може чак и чути некакво нежно гргољење.
Наш месар, напротив, не поклања ништа муштеријама па најбоља од свих жена озбиљно помишља да пређе код његовог конкурента, који рекламира своје производе мини-костима за супу које висе на прстену за кључеве налик месарској куки.
Исто је тако интересантан случај секретара у министарству грађевинарства чије је име недавно штампано крупним словима по свим новинама. Реч је о томе да је тај државни службеник примио од неког грађевинског предузимача духовити поклон у облику класичног прстена за кључеве на коме је висило 5000 долара.
Па ево, и ја се придружујем овом буму привезака за кључеве.
Од данас ће свако ко купи по три примерка ове књиге добити на поклон прави прстен за кључеве на којем ће висити прави прстен за кључеве.

Аутостоп


Најстарије од свих људских ратних стања јесте класна борба. Робови желе да се ослободе својих господара, а господари својих жена. Монарси се боре против цркве, станодавци против подстанара, нафталин против мољаца. Али ни једна од тих борби на живот и смрт није тако жестока као борба између аутостопера и њихових заклетих непријатеља за воланом.
Некада сам и сам припадао првој групи и још се сећам многобројних празних конзерви и камења које сам бацао за возачима који нису хтели да ме повезу, наводно из страха да ћу им упрљати тапацирана седишта, да ћу им одвраћати пажњу од управљања колима или из неких сличних, ваљаних разлога који нису били ништа друго него смешни изговори.
Отада је прошло много година. Прешао сам у непријатељски табор али ме за све ово време страшно пече савест. Кад год видим неку од тих неутешних сподоба покрај друма како диже палац увис, сећам се својих младих дана и срце ми се испуни братским саосећањем.
Понекад чак и заплачем.
Све то ипак не може утицати на чињеницу да ми аутостопери иду на живце зато што ми
а) прљају тапацирана седишта,
б) одвраћају пажњу од управљања возилом и
в) из сличних ваљаних разлога.
Свакако да сам због тога дубоко у себи удвојена личност. Потребна је велика снага воље да се не зауставим поред тих јадника. Стога сам временом дошао до необично хуманог решења: зауставим начас кола, отворим прозор и са неколико кратких али пријатељских речи обавестим аутостопера да идем само до прве улице. Пожелим му од свег срца срећан пут, опростим се најсрдачније с њим – и тек онда смогнем снаге да наставим мирне душе пут до Јерусалима.
Једноставно не могу друкчије, а зачудо, сваки пут после тога осећам дубоко задовољство, иако ни сам не знам зашто. Јер, у суштини ми се чини прилично бедно што тако хладнокрвно лажем те безнадежне социјалне случајеве. Каткад чак у два ока назовем сам себе одвратном издајицом и подлом ништаријом...
Овај унутрашњи конфликт – да аутостопера лично не повредим, али да га нипошто не повезем – пада ми утолико теже што све више млађарије упорно стоји поред друм који води уз море.
Та балавурдија води прави психолошки рат са возачима. Око подне се распрше из школе, поређају се уз друм и упорно дижу своје нежне палчеве увис. Неки од њих чак и машу таблама на којима пише жељено одредиште, као на пример „Херзлијах!“, „Захала!“, „Рамат Авив!“. Сваког дана кад пролазим поред њих упућујем сам себи горке прекоре, али опет не могу ваљда застајати код сваког од тих клипана и извињавати му се!
Зато сам прошле недеље и ја ставио на шофершајбну таблицу са натписом: „Жао ми је, али скрећем у прву улицу.“
Наравно да не скрећем. Само гледам како да се на људски и културан начин отарасим аутостопера.
Пре неки дан сам опет прошао поред групе ђака. Изненада ми један од њих скочи пред ауто и завитла ми таблицом испред брисача. На таблици је писало кратко и јасно: „Лажовчино!“
Био је то низак ударац. Али нисам ни ја од оних који се лако предају. Око за око. Сутрадан сам узвратио ударац. Крупним словима написао сам на таблици: „Писац на раду“.
Ипак сигурности ради, не идем више истим путем. Не могу да гледам децу како пате.

Антиквитети


Опште је познато да смо ми народ Библије. Стога ннје никакво чудо што је Зелигово путовање у Содому изазвало право одушевљење у нашој улици.
Мој комшија Феликс Зелиг повео је сву своју породицу са собом и вратио се дубоко импресиониран историјском величином Содоме. Штавише, део тог историјског значења донео је кући у пластичној кесици. Беше то камење из брда око Содоме. Дан после повратка Феликс је позвао све комшије на отварање импровизоване изложбе.
– Ево, овде можете да видите комад античког сумпора – објаснио нам је држећи у руци црни камен. – Библијски камен међаш, ако смем тако да кажем. А ово овде је крхотина фосилизованих минерала из Мртвог мора. Овде пак имам мангански кристал из преисторијског доба, а овде силиконски кварц и окамењени калцијум карбонат. Сви су ови дивни примерци сведоци наше славне библијске прошлости.
Буљили смо као опчињени у то чудесно камење и додиривали га са страхопоштовањем. Дубоко у себи осећао сам жељу да комшију Феликса Зелига мучки уцмекам па да присвојим његово благо. Чинило ми се да у ужагреним очима осталих комшија читам сличну жељу. Зелигово камење није било само свето него и лепо да ти дах застане у грудима...
Неће вам бити тешко да погодите шта се затим збило у нашој улици. Људи су у све већем броју одлазили на ходочашће у Содому и довлачили кући гомилу историјског камења и библијских минерала. Содома је дефинитивно ушла у моду. Апотекар преко пута хтео је све да нас надмаши па се клео у живот своје деце да је велики комад беле стене који је донео део Лотове скамењене жене. Позивао нас је да испитамо сланоћу камена и допуштао да га лизнемо. И заиста, морали смо да признамо да тај камен има укус усољене харинге.
Свакако да ни ја нисам хтео да заостанем у том светом надметању. Да не бих изгубио углед у очима својих комшија, одшуњао сам се следеће ноћи до прве раскопане раскрснице, напунио врећу шљунком и декорисао њиме нашу терасу.
Шљунак је на јутарњем сунцу блистао попут жучног камења краља Соломона.
– Поштоване даме и господо – отворио сам изложбу дирљивим гласом. – Поклоните се пред овим с најдубљим страхопоштовањем. Све ово драгоцено камење је из Гоморе.
Моје речи беху попраћене бурним одобравањем. Био сам уверен да ме нико више неће надмашити.
Осим ако Феликс не донесе с оближњег градилишта циглу из Вавилонске куле.

Дисциплина


У храброј, малој земљи на Блиском истоку где се збива следећа прича, меродавни стручњаци установили су једног дана да се залихе воде полако али сигурно исцрпљују. Могло се прилично поуздано предвидети да ће потрајати још највише две године. Стога је министар водопривреде сазвао конференцију за штампу и, уз кафу и колаче, упозорио новинаре:
– Господо, снабдевање водом све је критичније. Судбина земље је у вашим рукама.
Штампа је муњевито реаговала. Готово све новине донеле су на последњој страни, испод самог пописа дежурних апотека, ову реченицу: „Нашој земљи прети катастрофа ако не будемо штедели воду.“
Неки ревносни читаоци новина открили су ту белешку, али ништа нису предузели. Уосталом, каква корист од тога што они штеде воду кад је сви други расипају? Додуше, двојица нежења хтела су да позову мајстора да им поправи славине које су цуриле, али је, на жалост, телефонска линија била заузета.
Догодине је опасност постала актуелна. Министарство водопривреде са сигурношћу је установило да ће залихе воде потрајати још највише десет месеци па је затражило да влада предузме хитне мере. Међутим, влада је била прилично немоћна јер се грађани једноставно нису обазирали на позиве да штеде воду. Стога су одговорни људи у влади одлучили да се ни они не обазиру на сопствене позиве, поготово што се све то збивало у изборној години и што је влада знала да је у таквим временима упутније говорити о радикалном смањивању пореза него о мерама за штедњу воде.
Међутим, избори су дошли и прошли и у целој земљи је поведена кампања да се штеди вода. Са свих зидова плакати су опомињали грађане да још само ригорозне мере штедње воде могу да спасу земљу од катастрофе.
Али ни то није ништа вредело. Грађани су говорили: – Па морамо ваљда да се перемо? Морамо ваљда и да кувамо, да заливамо цвеће, зар не? И да мењамо воду у акваријумима, зар не?
Стога се нико није одрекао ни капи воде. Штавише, људи су после кафе пили још и чај.
На почетку нове године резерве воде биле су довољне још само за месец дана. Влада је наручила знатан број нових водомера у иностранству, а председник владе је лично поручио грађанима преко телевизије:
– Ако одмах и безусловно не ограничимо потрошњу воде, сви ћемо скапати од жеђи!
Међутим, грађани су били заокупљени врућим дебатама о последњој прволигашкој фудбалској утакмици па им је било потребно много хладних тушева да се расхладе. Рибе су и даље лепо живеле у својим акваријумима. У центру града пукла је главна водоводна цев и 800 милиона кубних метара драгоцене течности истекло је у канализацију...
Кад је утврђено да ће воде бити још само до четвртка по подне, влада је применила радикалне мере: повећала је цену воде за 17,5 посто по кубном метру. Али јавност је одавно била навикла на сличне мере и нико се није побунио због поскупљења. У четвртак по подне нестало је најзад воде и сви смо скапали од жеђи.
Какав малер!

Кинематографија


Прошлог петка изненада ми је зазвонио телефон.
– Слушај – рекао ми је Феликс, очигледно узбуђен – позајмио сам оригинални видео-снимак Мачке на усијаном лименом крову па позивам друштво да ми дође сутра увече, свега неколико људи који желе да погледају филм док га будем преснимавао. Хоћеш ли доћи?
Како не бих дошао! При самој помисли на Мачку, ту епохалну драму Тенесија Вилијамса с Полом Њуменом у главној улози и са божанском Елизабет Тејлор на врућем лименом крову, подилазила ме је носталгична језа. Било ми је ваљда седам година кад сам први пут гледао тај филм и плакао као дете.
У суботу увече били смо сви на броју. Дневна соба Зелигових била је дупке пуна. У њој су била два видео-рикордера, пола комшилука и притајена напетост. Феликс је укључио апарате и на екрану се појавио Биг Деди, тумачећи Полу Њумену некакав закон донет по кратком поступку. Тада се појављује божанска Лиз и свима нам застаје дах.
– Колико ли јој је сад већ година? – шапне нечији гласу мраку.
– Преко педесет – одговори неки зналац. – Удата је за неког блесавог сенатора.
– Ма то јој је бивши муж. Сад се потуца по свету с неким младим мексичким адвокатом.
Вероватно ће јој тај јадник бити осми муж.
– Не, него седми.
Први ред направио је на брзину биланс – први муж јој је био Хилтон јуниор, затим је следио Хенри Форд Трећи, па Шевролет сениор, па филмски продуцент Мајк Тод, па певач Еди Фишер, па Ричард Бартон, па Френк Синатра, па онда тај блесави сенатор, па још једаном Бартон, и сад овај јадни Мексиканац. Све у свему било их је дакле десет. Додуше, ствар са Синатром је мало сумњива, а други брак са Ричардом Бартоном не би у ствари требало да се рачуна.
– Па добро – признала је опозиција свој пораз.
Значи да их је било свега осам. Али кога то уопште интересује?
Управо у том тренутку се рекордерка у броју склопљених бракова видела на малом екрану како, сва обузета путеношћу, напаствује Пола Њумена, а његова се потенција брани од ње. Наравно, само на филму.
– Да ли сте приметили – упита Феликс из позадине – како ту крупну Тејлорову никад не снимају из профила? Због подваљка, наравно.
– Подваљка? Ха! То јој пре дође нешто као подгушник.
– Прво, не каже се подгушник него подвратник, а друго, та реч се употребљава само за говеда – разлегао се глас неког језичког чистунца.
– Каже се и за псе.
– Којешта. Једино се за птице каже да имају гушу. Мој папагај Ксавијер има малу гушу на левој страни.
– А мој какаду се зове Барт, има 46 година и пева Тоску мецосопраном.
– Ма немојте!
– Поштења ми!
Дотле је и Лиз с неким водила ватрену дискусију. Показало се да је реч о њеној јетрви која има читав чопор деце. А Пол Њумен је у последњих десетак минута углавном анализирао сам себе.
– Под, под... – мрмљао је Феликс листајући речник при оскудном светлу које је падало с екрана. – А, ево га! „Подвратник – кожа која виси испод врата (на пример у говечета).“
– Шта сам вам рекао? – јави се језички чистунац. – Само у говеда.
– Извините! У речнику не пише „само у говечета.“
– Па то вам је иста ствар.
Ту је дискусија нагло прекинута јер се на малом екрану појавила Лиз у крупном плану из профила.
– Ма да – разочарано ће једна дама. – Ово је прастари филм па јој се подваљак још не види тако добро.
– Којешта – огласи се њен одани муж. – Зар не видите како упорно настоји да високо држи главу да јој се не види подваљак?
Усредсредили смо пажњу на мали екран не бисмо ли ипак открили њен подваљак.
– У Бостону има један козметички хирург – објави Ерна Зелиг са чулним призвуком у гласу – који може да вам направи сасвим нови подбрадак. Успут вам усиса и сало. Али, то кошта читаво богатство.
– Ни говора – рече неко. – То с подбратком никако не иде. Ја то знам из прве руке.
– Ма немојте! А откуд онда Ави Гарднер онако глатки подбрадак?
– А откад га има?
Иако је био мрак, напросто се осећало како сви присутни пипају нешто под својим подбрацима.
– Ма идите дођавола – прекинуо сам и ја најзад тишину. – Већ пуних сат времена не радите ништа друго него наклапате о подваљку Лиз Тејлор. А ја бих хтео овде јасно и гласно да кажем да мени толико не смета њен подбрадак колико оне њене дебеле ноге.
– Има нешто у томе – обрати ми се супруга језичког чистунца. Само што је ноге много теже оперисати, и што може да их сакрије панталонама. А подбрадак је свима на видику.
– Само из профила.
– Свеједно.
Неко се сетио како ни Деби Рејнолдс, која се пре Лиз спетљала с Едијем Фишером, нема богзна какве ноге, али ено је где лепо живи с неким трулим богаташем, носатим произвођачем ципела.
На екрану се дотле појавила импозантна очинска прилика, али њен профил није никога занимао јер је и из анфаса била дебела.
Феликс је ставио оригиналну Мачку у њен омот, а на својој девичанској, илегалној копији написао: „Тенеси Вилијамс: Подваљак.“
Кад смо се вратили кући, посматрао сам свој лик у огледалу са стране. То ме је подстакло да донесем неопозиву одлуку. Отишао сам сместа у кухињу, отворио пун фрижидер и затворио га тек после три сата. Идуће недеље одлазим авионом у Бостон.

Физичка спрема


Док већина народа има власт какву заслужује национални спорт одаје карактер народа. На пример, дивљи темперамент Шпанаца огледа се у борби с биковима, а однеговани травњаци у Енглеској управо вапе за голфом. Наш национални спорт, четвородневни марш који се одршава сваке године, наводно је потекао из нашег бирократског трчкарања на дуге стазе.
У томе смо заиста прави мајстори јер таква искуства преносе се с колена на колена. Наше постојање као народа вуче порекло од четрдесетогодишњег марша кроз пустињу. Одонда смо на неки начин успевали да увек останемо у покрету. Осим тога, дан-данас је у моди ходање, трчање, марширање, џогинг. Ма како се то звало, свако се тиме бави.
Осим мене.
Свакако да се због тога стидим. Ја сам у ствари по свом карактеру конформиста и осећам се као отпадник седећи код куће док сви други марширају у Јерусалим. Цела земља тресе се од грознице четвородневног марша. Уводници у новинама славе тај подухват, радио емитује нове маршеве, министар просвете даје свој благослов, а ортпеди кличу од радости. Сви су луди од одушевљења.
Осим мене.
Кад ми моји пријатељи спортисти причају о својим припремама за четвородневни марш, ја обарам поглед и мрмљам нешто о неодложним обавезама и равним табанима. Последње дане уочи великог догађаја из принципа проводим између четири зида јер стрепим од презира познаника. Тек после марша усуђујем се да поново изађем на улицу, првенствено зато што сам сигуран да идуђе две недеље неђу срести никог од познаника који су учествовали у маршу. Сви они наиме тада седе код куће, лече жуљеве на својим натеченим ногама и заричу се да најмање годину дана неће макнути из куће.
Осим мене.
Мени наиме није потребан никакав четвородневни марш. Ја сам читаве године у покрету.
Не бих могао рећи да по својој природи обожавам физичко кретање. Једно време нисам ишао пешке него сам се само возио аутобусом или таксијем. Овде-онде путовао сам чак и аутостопом. Истини за вољу, био сам се прилично удебљао и само што нисам заборавио да ходам.
Али, откако имам свој аутомобил, свакодневно прелазим велике удаљености пешице. Ноге су ми опет мишићаве и снажне, никад се нисам боље осећао.
То се може врло лако објаснити – на нашој планети више нема места за паркирање. Поготово у Тел Авиву. На пример, ако човек има посла у граду, мора да паркира негде уз морску обалу. Ако хоће да дође до главне улице, препоручљиво је да остави кола негде на периферији. Кад имам уговорен састанак у пословној четврти Тел Авива, ходам шест километара тамо и шест километара назад.
То је све заједно дванаест километара.
Не, не жалим се. Уосталом, то је стварно здрав тренинг који лекари препоручују. Па ни најбоља од свих жена нема ништа против тога. Када треба да обавим нешто у граду често ми каже:
– Иди колима. Добро ће ти дођи да мало прошеташ.
Поштедите ме дакле свог четвородневног марша! Нама аутомобилистима и поштарима тако нешто није потребно. Ми смо већ одавно зрели за олимпијаду.

Цинкарош


Пре неки дан ме је посетио неки познаник. Представио ми се али ме љубазно замолио да ником не откријем његов идентитет.
– Не знам више шта да мислим – рече ми Амнон Цукерман. – Као државни службеник зарађујем 43.650 шекела месечно заједно с додатком на инфлацију и доплатом на врућину. Мој пријатељ Имануел Опатуски ради у истом министарству, у надзорној служби. Он зарађује исто колико и ја, а ипак је успео да од своје плате купи нови видео-рикордер, три телевизора у боји, један кућни компјутер за себе и два за своје близанце, један хеликоптер, три куће, два градилишта, један рудник, неколико тркачких коња, једну фабрику оружја, лепо парче прашуме и сабрана дела Агате Кристи, да не говоримо о модерном маузолеју који гради испред своје виле. Е, сад ја вас питам како може један човек све то да купи од обичне чиновничке плате?
– Рекао бих да не може – одговорих – осим ако не ради прековремено.
– Не ради, него се бави мутним пословима. Сви то знају. Пре неког времена испао му је на главном улазу кофер из руке, и шта мислите, шта се просуло по поду? Око двадесет милиона шекела у ситним новчаницама.
– Зашто га не пријавите претпостављенима?
– Ама, у томе је баш виц. Свакако да бих ја волео кад би претпостављени знали све о том Опатуском. С друге стране, било би ми непријатно кад би се около причало да сам га ја издао. Он ми је, на крају, најбољи пријатељ. А знате како људи воле да трачаре. Зато ћете ме ваљда разумети да нисам имао другог избора него да напишем анонимно писмо шефу нашег одсека и шта мислите, шта се догодило? Шеф ми је дао задатак да откријем ко је написао то писмо. Предузео сам темељиту истрагу, али све индиције су упућивале на мене. Зато ми није преостало ништа друго него да све заједно заташкам.
– И тако сте пустили да се кола сломе на вама!
– Ма какви! Отишао сам у полицију и рекао им све што знам. Саставили су записник и затражили од мене да га потпишем. Кад сам им објаснио да то не могу зато што ми је Опатуски најбољи пријатељ, рекли су ми да се тако нешто зове клевета и да ћу још имати посла с њима.
– А зашто се нисте обратили служби друштвеног књиговодства?
– Па и јесам. Не знам колико сам их пута звао и молио да ме приме али да не морам да им откривам идентитет. Нису ме примили. Али зато је шеф службе друштвеног књиговодства објавио извештај о коме је брујао читав град: „Клевета – смртоносна епидемија у систему државне управе.“
– Заиста непријатна ствар.
– Ипак нисам клонуо духом. Написао сам писмо самом министру. Питао сам га како човек може да разоткрије махинације свог најбољег пријатеља а да нико – Боже сачувај – не дозна ко се крије иза тога. Министар је проследио писмо даље, шефу надзорне службе. Тада ме је шеф те службе, Имануел Опатуски, позвао и рекао ми да у оваквом случају пријатељство не значи ништа и да сам морално обавезан да изађем у јавност са својом оптужбом. Он ће ми у томе помоћи колико год буде могао. Могу да рачунам на његову личну подршку и апсолутну дискрецију.
– И шта ћете сад?
– Шта ћу сад? И даље ћу једва некако да састављам крај са крајем док ће мој пријатељ Опатуски да плива у изобиљу.
– А зашто се не уортачите с Опатуским? – упитах га.
– И на то сам помишљао – одговори ми Амнон Цукерман – али се бојим оног старог правила: сарадња на послу значи и крај најлепшег пријатељства.

Ветерани


Заправо сам још пре 35 година, кад сам се млад као роса, доселио у Свету земљу, хтео да приповедам о њеним старим јуначинама. Мислим, наравно, на њене сунцем опаљене, борама избраздане ветеране који су дошли у ову земљу са Бен Гурионом, кад је шекел био још фунта а пијастер – пијастер.
Обично се разговор с таквим једним ветераном започиње тако што он чита неке часне социјално-конзервативне новине, а неко од нас, мален и скроман, седа до њега на клупу у парку. Свакако да један ветеран ни начас не одваја очи од својих новина, али му урођени инстинкт говори да је жртва надохват руке.
Стога ће се после неколико минута окренути мени и упитати онако узгред:
– Младићу, да ли сте гледали нову представу у Народном позоришту?
Човек му може одговорити са „да“ или не“, али то не игра никакву улогу. У сваком случају следећа реченица нашег ветерана ће гласити овако:
– А, видите, ја се још сећам кад су руски глумци дошли први пут у нашу земљу.
Дабоме да су те речи шлагворт за питање:
– А сме ли се знати кад сте ви стигли овамо?
– Е-хеј! – преплануле боре обасја поносан осмех. – Да чујем шта ви мислите, кад је то било?
Ја бих рекао да је било пре шездесет година, али из пуке пристојности кажем: пре тридесет.
– Више! – озари се он – Много више!
– Четрдесет и три?
– Четрдесет седам и по, младићу мој!
На то ја паднем у несвест, и освестим се тек од махања социјално-конзервативним новинама. Затим шапућем обузет страхопоштовањем:
– Четрдесет седам и по година! Невероватно! Мора да су ваши родитељи били прожети правим пионирским духом кад су се одважили да се с тако малим дететом отисну на путовање у Свету земљу!
Ветеранове очи одају дубоку увређеност што се слави подухват његових родитеља, а не његов лични. Ипак, намрштена чела прелази преко тога и објављује:
– Године 1921. позоришна претплата је износила свега један пијастер.
– Ма шта је теби, Авраша? – умеша се у разговор ветеранов друг с оближње клупе. – За десет пијастера могао си у старом Јерусалиму да купиш кућу са баштом. Сећам се како ми је неко понудио нову новцату локомотову са два вагона за свега три шилинга. А знате ли ви, младићу, колико је у то време вредео један шилинг?
– Пет пијастера..
– Ха-ха – презриво се обојица насмеју. – Немате ви појма! Ми се још добро сећамо како се главни инжењер електричне централе обесио зато што је на покеру изгубио двадесет пијастера, колико је износио основни капитал компаније. У тим добрим старим временима могли сте да купите краву за два пијастера. А за четири пијастера могли сте да путујете од Каира до Петрограда. Два пара панталона коштала су пола пијастера, тако да једноставно нисте могли да купите само једне панталоне. Е да, то су била времена – уздахну обојица. – Онда је човек знао зашто ради.
– А колика је била месечна плата?
– Један и по пијастер.
– Па у чему је онда разлика?
– Разлика? – насмеју се обојица ведра погледа.
– Били смо педесет година млађи, драги мој, пуних педесет година!

Квалитетан производ


Прошлог четвртка разболела нам се пегла и убрзо затим преминула. Како су сви кућни апарати који имају и најмању везу са струјом у мом ресору, упутио сам се у најближу продавницу електричних апарата.
Власник ме је лично послужио. Извукао је више пегли различитих боја. Истовремено ме уверавао, с патриотским поносом, да држи само домаће производе јер су робуснији и стога много поузданији од увезеног бофла. Изабрао сам модел цинобер боје и упитао га да ли могу да га испробам. Стручњак је сматрао да је то у ствари непотребно, јер је пегла испробана већ једном у фабрици, али кад ми је већ до тога толико стало, нема ништа против једне мале демонстрације. Тек што је турио утикач у утичницу, рекао је:
– Е па, шта сам вам рекао? Ја не бих никада ником продао нешто што није сто посто...
У том тренутку црвена пегла је испустила необичан звук попут режања штенета. Одмах затим извио се из ње облачић дима и пегла је почела да грми и сева. Патриота је бацио смрдљиву лешину некуд иза тезге.
– Већ сам тридесет година у овој струци, али овако нешто још нисам доживео – извињавао ми се и укључио зелену пеглу. – Ова ће сигурно бити у реду...
Чекали смо двадесет пет минута и заиста за све то време пегла није задимила нити засмрдела. Није чак ни грмела ни севала. Није се ни загрејала. Није била чак ни млака. Остала је леденохладна и безосећајна, тако рећи мртва да не може бити мртвија. Стручни електричар одмерио ме преким погледом, бацио зелену пеглу тамо где је већ бацио црвену и покушао је изнова са једном ружичастом.
– Морам да вам кажем, господине, да сте малчице избирљиви – напомену огорчено. – Али ова ће свакако...
Ружичаста пегла је почела да куца као паклена машина. Муњевито смо се бацили обојица на под и прстима запушили уши, спремни на најгоре. После непуног минута разлегао се гласни прасак и домаћи квалитетни производ испустио је душу.
Дошао је на ред и четврти примерак, девичански невин и бео као љиљан. Ускоро је међутим почео да смрди и дахће.
Тада је стручњак посегнуо за небески-модром пеглом и ставио је преда ме а да је није укључио.
– Ова је сасвим сигурно у реду – просикта он на мене. – Ево, овде вам је фабричка гаранција. Хоћете ли да је узмете или нећете?
Промрмљао сам нешто у смислу да бих је ипак испробао. Тада се стручњак обрецну на мене:
– Господине, ово је продавница електричних апарата, а не некаква јавна установа за испитивање производа! Ако не намеравате ништа да купите, зашто да уопште траћим време са вама?
И ни пет ни шест него ме избаци из радње. Напољу сам још чуо како виче за мном:
– И немојте више да ми излазите на очи! Нећу ја, богами, да дозволим да ме више малтретирате!

Радио-драма


Ако нисте никад покушали да пишете радио-драму, драги читаоци, онда не можете да замислите потешкоће које се јављају при том послу.
У чему су потешкоће?
Одговор је врло једноставан: док на позорници или на телевизији на први поглед можете да видите где се и како одвија радња, ко све у њој учествује, како људи изгледају и колико отприлике имају година, слушалац тапка у једном тако застарелом медију као што је радио-драма у мраку радио-таласа. Како уопште слушалац може да се упозна са спољашњим појединостима?
Ево вам једног примера.
„... А сад ћемо емитовати радио-драму Терминал Кошница“ (Музика, гласно куцање, још смо увек у неизвесности.)
Снажни мушки глас (човека који куца на врата): Миша, Миша, смем ли да уђем у твој укусно намештени трособни стан?
Тихи мушки глас: Миша Армански не би никад затворио врата свом стрицу, па макар то било и пред саму поноћ. (Шкрипа врата која се отварају. Чујемо како напољу бесни олуја. Разлеже се и грмљавина, за сваки случај, ако неко није чуо звуке олује.)
Снажни мушки глас (затвара врата која обавезно шкрипе): Страшно невреме. (Ове речи је режисер убацио за сваку сигурност.) Уверен сам да ће овај дан, 10. децембар 1934, ући у историју метеорологије. Заиста, не звао се ја Миша Армански и не био поливач плантажа поморанџи, ако сам у своје шездесет и три године доживео овако невреме.
Тихи мушки глас: И ја, иако сам снажно грађен, рођен у Туксону, у Аризони, где сам шест година студирао на универзитету, а сада сам власник фарме пилића на три хектара земље недалеко од сиријске границе, где успут узгајам и спанаћ, не сећам се оваквог невремена.
Женски глас (врата шкрипе затварајући се): Добро вече, стриче Мошо. Зар ме се не сећаш? Ја сам Бела, Мишина безбрижна жена, у осмом месецу трудноће.
Снажни мушки глас: Како те се не бих сећао! Уопште се ниси променила. Још си увек мала, дебељушкаста Бела са словенским цртама лица, плавим очима, прћастим носом и дугом црном косом. Заиста си згодна у том смеђем пуловеру и сукњи са шареним шкотским шарама. Надам се да си очувала свој музички таленат и таленат за учење страних језика.
Тихи мушки глас: О да, успела је у томе, иако смо већ осам година у браку у којем имамо два сина и три кћеркице који сви иду у школу у нашем малом селу Киријату Епштајну основаном 1923. године.
Снажни мушки глас: Ја иначе носим наочаре.
Да ли је сада све јасно? Добро, онда можемо почети са радњом. Само брзо јер нам је остало још свега три минута...

Пужеви


Недавно сам кренуо аутом из града, случајно погледао кроз прозор са стране и спазио једног малог пужа како јури друмом. Како одувек имам одређену склоност према пужевима, нарочито у сосу од белог лука, обратим му се питањем:
– Где ћеш, драги пужићу?
– У Јерусалим.
– Али то је, пужићу, јако далеко. Да ти помогнем? Стрпаћу те у коверту и послати поштом у Јерусалим.
– Врло љубазно од вас – одговори ми пуж – али мени се жури.
Ето, ту је крај мојој параболи у којој је приказана, у најкраћим цртама, наша национална трагедија.
Ја сам, на пример, у последње време послао из Тел Авива у Јерусалим четири писма која су имала различите судбине. Прво писмо стигло је на одредиште после три дана, друго после тридесет и један дан, треће је још на путу а последњи пут је вићено у неком мексичком ноћном бару. Што се тиче мог четвртог писма – овде прича постаје управо невероватна – оно је стигло у Јерусалим за пола дана!
Било би неправедно тврдити да је наша пошта спора. Тачније би било рећи да је у свом раду „скоковита“. Па што бих се онда жалио. Уосталом, непобитна је чињеница да су сва моја писма временом ипак стигла, ако баш не на одредиште, а онда негде другде. Ако једна честитка не стигне до Нове године, гарантовано ће стићи за нечији рођендан. А ако то није баш рођендан примаоца, биће сребрна свадба неког другог граћанина који је још много симпатичнији и којем је честитка можда потребнија. Уосталом, честитке су увек добро дошле.
Наша влада је недавно чак сазвала групу међународних стручњака да проучи наше необичне поштанске прилике и неприлике. Кад су одлазили из наше земље, ти су људи сви одреда били на ивици нервног слома, а сад пошта у њиховим земљама ради по узору на нашу.
У међувремену мислим да сам одгонетнуо загонетку.
Кад просечном поштару на Блиском истоку дозлогрди свакидашњи обилазак и кад му отежају отечене ноге, обично сам себе упита: А зашто се ја у ствари оволико мучим? Нека се управа поште сама брине за ту своју пишљиву пошту. И тад убаци све пошиљке из своје вреће у најближе поштанско сандуче.
Ко то уопште може да му замери? Можда тек понеки пуж коме се стварно жури.

Понуда књига


Недавно сам у граду пролазио баш поред књижаре која се специјализовала за хебрејску литературу кад ми се одједном измаче тло под ногама. Пао сам у некакав мрачни шахт, ударио о нешто и изгубио свест. Кад сам се освестио, седео сам с леденим облогом на глави, а књижар је седео до мене у удобној фотељи.
– Искрено ми је жао што морам да се служим оваквим средствима да намамим купце – извинио ми се књижар. – И сами знате да људи данас све мање читају, а и кад читају, онда је то неки страни шунд. Ми овде настојимо да прокрчимо публици пут до вредне хебрејске књиге, а једини пут који нам је преостао јесте овај којим сте управо ви овамо стигли. Али заузврат могу вам саопштити, поштовани господине, да смо покренули сензационалну пропагандну кампању за хебрејску литературу. Сваки купац наших књига добија приде по туцет свежих, тврдо куваних јаја уз најбоље жеље куће. Да ли бисте сада, господине, можда били тако добри да купите једну књигу у нашој књижари?
– Па добро – кажем и извадим нотес који увек носим са собом у задњем џепу на панталонама. – Узео бих Фани Хил и Уживање у дијети, и један историјски роман чији сам наслов заборавио, само знам да је на насловној страни слика једне дивне, риђокосе жене на ломачи.
Али, опростите, господине – пресамитио се књижар у струку – све је то ипак само јефтин амерички шунд.
– Знам – одговорим – али ја ионако не читам књиге. Потребне су ми само ради тога да их подметнем под краћу ногу нашег стола у кухињи.
– У том случају, господине, могу да вам понудим нешто друго. Ако купите једну хебрејску књигу, добићете премију у облику бесплатног викенда у Ејлату.
– Био сам већ у Ејлату. Али, кад бисте ми уз сваку хебрејску књигу коју купим дали и по једног Астерикса...
– То не – викну фанатик и извади пиштољ. – Или ћете овог часа купити једну хебрејску књигу коју ћете отплаћивати у дванаест скромних месечних рата, или вам оде глава.
Клекнуо сам очекујући зрно које ће ми прекратити муке. У том тренутку зазвони звоно, следећи пролазник је пао у јаму и тако ми спасио живот. Кад сам се вратио кући, открио сам да ми је тврдоглави књижар потајно стрпао у џеп мантила две хебрејске књиге. Међутим, испод краће ноге мог стола у кухињи има места само за једну књигу.
Баш незгодно. Мораћу да купим и тестеру.

Ситно штампано


Прошле среде пробудило ме жестоко лупање иа вратима стана пропраћено још жешћим ударцима ногама. Обузет радозналошћу, отворим врата и угледам пред собом типа с наочарима, у чијој сенци стоје два кршна транспортна радника.
– Добро јутро – рече ми тип с наочарима. – Ми смо из Хипотекарне банке, дошли смо по ваш намештај.
Питао сам га, наравно, зашто, а онда ми тип тури под нос десетак испуњених признаница и упита ме да ли је потпис на испрекиданој линији мој.
Одмах сам препознао формуларе које сам потписао пре два месеца као жирант свом комшији Феликсу Зелигу зато што је он хтео да подигне некакав зајам. Није вредело порицати па сам признао да је потпис мој.
– Е па, молим лепо – настави тип с наочарима.
– Овде, на деветој страни, у клаузули Б 5, под тачком 138, пише, цитирам: „Ја, долепотписани, у даљем тексту жирант, обавезујем се да ћу сав свој намештај да уступим Хипотекарној банци кад год управа дотичне банке одреди да то учиним.“
Облио ме хладан зној. Покушам да реконструишем догађаје. Да, отишао сам до неког службеника у банци да му саопштим своју жељу – жељу? – да будем жирант Зелигу за кредит, на шта је тај службеник бацио на сто килограм ситно одштампаних образаца и наредио ми: „Молим вас да се потпишете овде... и овде... и још ту... и ту, хвала лепо.“
Да ли сам прочитао шта је све тамо писало?
А да ли сте ви, поштовани читаоче, икад на шалтеру банке прочитали Рат и мир?
– Е, па чините што Вам је дужност – изустим пригушеним гласом типу с наочарима. Оба она насилника баце се на мој намештај и за неколико минута испразне ми стан. Управо су се спремали да изнесу и моју последњу фотељу кад се појави човек кукастог носа у пратњи полицајца.
– Да ли је ово ваш потпис? – упита ме чувар јавног реда показујући ми некакав папир који је деловао озбиљно и који сам потписао кад сам на једној раскрсници у Ротшилдовом булевару прошао кроз црвено светло.
Признао сам да је то мој потпис.
Онда морам да вас замолим да пођете с нама на суд – рече пајкан – да вам прочитају смртну пресуду.
Погледам још једном на онај папир. Човек је био у праву. Тамо је лепо писало: „Оптужени признаје да је у Тиберијасу извршио двоструко убиство и да жели да буде обешен.“
Наравно да сам се тада без приговора потписао на испрекидану линију.
– Па добро – шапнем – спреман сам.
– Чекајте још мало – огласи се онај с кукастим носом – ја долазим у вези са срцем и бубрезима – па ми показа мој потпис на полиси животног осигурања, страна 12, члан други, тачка 65 д: „Осигураник је дужан да своје срце и бубреге уступи за било коју сврху коју одреди осигуравајуће друштво“.
– Добро, господо, пођимо, почивао ја у миру! – кажем им.
То је све.
Сахрана ми је сутра у подне.

Жута грозница


Седели смо учетворо, др Бирнбаум, адвокат Глик, мој комшија Феликс Зелиг и моја маленкост, разговарајући о овом и оном уопштено, а о пропасти света на крају. Беше пријатно вече, сунце је већ било зашло, а смрад од Средоземног мора није још био продро до града.
– Модни часописи тврде да глобални атомски рат опет улази у моду – установи адвокат Глик.
– Смешно – рече Феликс. – Руси тренутно заостају у стратегијском наоружању далекометним ракетама. Имају их иајвише 7030 комада.
– Немају их ни толико – убаци Глик. – Према мојим личним информацијама, имају их највише 5500.
– Рецимо да их имају 6210 – предложим ја.
Др Бирнбаум, који је све то слушао с презривим погледом и одговарајућим смешком, преузе главну реч:
– Добро – рече – а шта је с Кином?
– Шта би било с Кином?
– Кафански политичари! Трабуњате о свачему, само не о оном правом! Далекометне ракете? Којешта. Судбина земаљске кугле зависи од једног јединог фактора: шта ће урадити Кинези?
– Па шта би урадили?
– Не знам – рече др Бирнбаум. – Ја само знам да је Кина по последњем попису становништва имала 1.008.175.288 становника. Капирате ли господо? Има већ преко милијарду живих Кинеза.
– Свакако позамашан број.
– Да бисте себи предочили тај број – настави др Бирнбаум – замислите следећу слику: кад би милијарда Кинеза стала један на другог, досегли би Сунце.
– Никад они не би досегли Сунце – одврати Феликс – много би се пре испржили попут „чоп-суа“. „
– Нисам баш сигуран – убаци адвокат Глик.
Кинези су врло дисциплинован народ.
Пред мојим духовним очима милијарда Кинеза покушавала је да досегне Сунце. Пре много година, док сам још ишао у школу, на часу физичког дебели Голдштајн морао је да се попне на моја рамена. После неколико тренутака нечујно сам се под њим скљокао.
Др Бирнбаум терао је даље своје:
– Кина има војску од 150 милиона људи. Замислите само првомајску војну параду у којој милиона војника маршира испред почасне трибине.
После краћег рачунања израчунали смо да би била потребна читава година да 150 милиона војника прође у мимоходу испред почасне трибине. Другим речима, тек што би парада завршила, морала би изнова започети и тако унедоглед, док је света и века. А мени је лично сат и по шетња уврх главе.
– Господо, добро организовани јуриш бајонетима 150 милиона фанатичних бораца може бити врло непријатан – закључи др Бирнбаум. – Морали бисмо мало боље да вежбамо наше резервисте.
Затим смо прешли на наоружање.
– Помислите само – настави др Бирнбаум – кад би Кинези за сваког свог војника наручили само један једини аутоматски пиштољ made in Israel...
Свима нам је потекла вода на уста. Сто педесет милиона аутоматских пиштоља, мили Боже! Узмимо да бисмо на сваком од њих зарадили само по 10 долара... па добро, нека буде 5 долара...
– Можда би Кинезима требало доставити писмену понуду? – набацим ја.
Др Бирнбаум ме ошине убитачним погледом:
– Мислите да смо ми њима потребни? Кад би баш хтели, они би могли сваког дана да подигну по једну нову фабрику оружја. А ми морамо да мољакамо ујка Сема да нам удели који пишљиви долар за развој индустрије. Кад би Кинези били наше мецене и кад би нам сваки од њих дао само по један долар, инкасирали бисмо 1.008.175 288 долара.
Препустимо се мислима. Дођавола, питали смо се, а зашто нам у ствари не би могао сваки тај блесави Кинез поклонити бар три пишљива долара? Тада бисмо добили своту која би се у најбољем случају могла мерити у светлосним годинама...
Обала Средоземног мора вратила нас је на чврсто тло реалности пустивши на нас 1.008.175.288 комараца.
– Бежите од нас! – терали смо их од себе. – Ено вам Кине.
И заиста, да је сваки од тих инсеката убо само једног Кинеза, могли су исисати из њих 120.000 кубних метара крви. С друге стране, сви знамо да сваки такав комарац може убости човека више него једанпут. У повољним случајевима можда чак и трипут. То би округло било... Побегао сам од тог покоља да бих се пробио кроз Кинески зид који смо подигли у главама:
– Шта мислите, пријатељи, како ће проћи следећи избори код нас са деветнаест странака? – покушао сам да окренем наш жућкасти разговор на другу страну. Ипак, занемео сам чим сам схватио колико су моја размишљања глупава. Велико, светско питање што је у свима нама тињало преточио је напокон у речи сам др Бирнбаум:
– Кад три милиона Јевреја имају деветнаест странака, једна милијарда Кинеза морала би да има 6333 странке.
Смркло нам се пред очима. Руку на срце, Кинези би морали да буду срећни што нису Јевреји. С друге стране, за Бога милога, милијарда Јевреја! Кад би само половина њих дошла у Израел, били бисмо већ у много бољем геополитичком положају. Само бисмо имали нешто проблема с паркирањем.
Што смо се дуже бавили тим практичним питањима, пред нама су се отварале све веће могућности:
– Кад би сваки Кинез само једанпут пљунуо – размишљао је др Бирнбаум наглас – прелило би се Средоземно море...
Пошто сам подигао поглед, срце ми је застало у грлу. На лицима својих трију пријатеља запазио сам некакав жути одсјај.
– Опростите – кажем и брже-боље устанем. – Морам да идем. Већ је касно...
Др Бирнбаум ми се нацери у лице:
– Да је сваки Кинез закаснио само један минут, данас би свет био тек у 1857. години. А да су закаснили око 15 минута...
Први се иа њега окомио адвокат Глик, а одмах за њим и Феликс. Ја сам последњи распалио Бирнбаума ногом у цеваницу.
– Ма шта вам је – продрао се он. – Јесте ли полудели?
– Помислите само – кажем му ја – како би вам било кад би вас сваки од милијарде Кинеза ударио ногом.
– Било би их још и више – превијао се др Бирнбаум на поду. – Док смо ми разговарали... на свет је дошло... 80.900 Кинеза...
Оставили смо га на поду и ухватили маглу. Није чудо што те ноћи нисам могао да заспим. Почео сам да бројим овце и дошао до броја 71.009.407.
Сутрадан ујутро уопште нисам устао.
Зашто?

Предност телефона


„Тврдокоран, тежак народ,“ записао је Мојсије у свом дневнику, а сам Бог зна да је знао шта говори.
Говорио је о мени.
Покушаћу да објасним о чему је реч.
Реч је о оној мучној ситуацији која вам је, драги читаоче, сигурно позната. Или, да можда никад нисте разговарали с неким службеником у његовој канцеларији? Ето видите. Чекали сте прописно у реду пред његовим вратима док нисте после неколико сати најзад пуштени у то светилиште, до самог Берковица.
Берковиц вас је испитивачки погледао и рекао вам:
– Седите, молим вас.
Послушали сте његов налог док је он гутао последње залогаје свог сендвича. Затим је подигао поглед и упитао вас:
– Шта могу да учиним за вас?
Али управо у том тренутку, у коме се чинило да се најзад остварује ваш давнашњи сан, да је на помолу решење проблема који вас мучи годинама – баш у том судбоносном тренутку зазвонио је телефон на његовом писаћем столу.
Ко ли га је назвао?
Ја, драги читаоче. Ја сам хтео да поразговарам с Берковицем.
Знам да је то било безобзирно од мене, знам да није било фер и да нема тих речи којима бих могао да оправдам свој поступак. Али сви ми живимо у овом свету као вуци међу вуцима, сваки за себе, ни један за све.
Уосталом, мени је био потребан читав један људски век да откријем, схватим и применим берковицевски аксиом о предности телефона. Тај аксиом гласи овако: „Одеш ли ненајављен до неког службеника, он ће те избацити из собе. Прекинеш ли га у разговору с неким другим, бациће те низ степениште. Али, ометеш ли га усред реченице телефоном – стрпљиво ће се ухватити укоштац с твојим проблемом.“
Зашто? То зна само Берковиц. То је једноставно тако. Током свих ових пустих година у којима сам био присиљен да општим с професионалним службеницима, ни један ми од њих још није рекао преко телефона: „Ко вам је дозволио да ме ометате усред посла? Мораћете да причекате као и сви остали док не дођете на ред!“
Због тога данас више не помишљам да чекам док не дођем на ред. Кад морам да поразговарам с Берковицем а инстинкт ми говори да је заузет, једноставно одем у суседну собу и одатле – с удаљености од свега пет метара, одвојен од њега само танким зидом – поразговарам лепо с њим на миру божјем. С оним истим Берковицем који би ме већ бацио низ степениште да сам покушао да разговарам с њим о том истом предмету без телефонске слушалице у руци, очи у очи...
Наравоученије ове приче: Американци бирају Буша, Немци бирају Кола, а ја бирам Берковица, локал 537.

Бон


У детињству сам се увек чудио налепницама на којима је писало Press, на предњим и задњим стаклима неких аутомобила. У току година сам донекле сазрео и чудио се сасвим другим стварима. На пример, чудио сам се што полиција даје те професионалне ознаке само новинарима, а не и метеоролозима или трговцима четкама на велико.
Чему та дискриминација?
Током времена сам открио и шта је томе разлог. Јер, од дана кад сам такву налепницу смео да налепим на свој ауто, полиција ме три пута чешће кажњава него у добра стара времена. Свакако да могу донекле да разумем и чуваре реда. Ко уопште може да поднесе новинаре?
Пре неки дан сам доживео нешто симптоматично. Као што зна сваки грађанип Тел Авива, једна страна Пипкинове улице већ се две године увек изнова раскопава. Наводно зато што су при последњем копању заборавили нешто испод асфалта. Зато је та улица затворена за саобраћај, на шта сваког упозоравају две црвене табле и један зелени полицајац.
Па шта ради један искусан новинар као што сам ја кад има да обави нешто важно у тој затвореној улици? Свеједно улази у њу колима. Обе табле равнодушно слежу раменима, али не и полицајац.
– Еј, ви тамо – каже ми пајкан. – Зар не видите да је ова улица затворена за сва возила?
– Ма видим – одговарам му. – Али ја сам, знате, новинар, и лепо вас молим да ме пустите.
– А, ви сте новинар – понавља полицајац. – Ех, баш ми се тресу гаће од страхопоштовања! Али свеједно вас не могу пустити.
– Па добро – опет ћу ја – шта ће бити ако ипак уђем у ту улицу?
– Онда ћете платити казну.
– Добро, онда, чекам.
– Шта чекате?
– Да платим казну.
– Зашто?
– Да могу коначно да кренем.
– Е, то би вам одговарало, је ли? – раздражљиво ће пајкан. – Не, прво ћете да направите прекршај, а онда ћете тек да платите казну.
– Манимо се сад формалности – покушам да се нагодим с њим. – Шта ћете имати од тога ако сад кренем па будете морали да трчите за мном кроз овај кратерски пејзаж? Одрапите ми сад казну па ћемо да заборавимо на цели случај.
– Па добро – пристаде чувар закона, извади нотес и записа: „Непоштовање саобраћајног знака“. Тад изненада застаде и запита ме: – Шта сте оно рекли? Да ћу да трчим за вама?
– Да, кроз овај кратерски пејзаж.
– Не бисте се дакле сами зауставили?
– Бојим се да не бих.
– Е, онда ће казна бити строжа. – Муријак се смркнуо и записао: „Непоштовање полицијског упозорења“. Па ме опет запита: – Вероватно бисте ме и изгрдили?
– По свему судећи – признајем.
– Назвали бисте ме „шашавим дустабанлијом“?
Твој пријатељ и помагач запиљио се љутито у мене и записао: „Вређање полицијског органа у служби“.
– Е, ово ће вас, господине мој, скупо коштати – опомене ме човек. – Молим вас да овде потпишете.
Потпишем се, стегнем му руку и окренем кола да се вратим кући.
– Хеј – довикне ми пандур – где ћете сад. А шта је са прекршајем?
– Сутра! – довикнем ја њему. – Сутра ујутро. Сутра ћу се у саобраћајној полицији распитати да ли могу да се претплатим на мандатне казне.

Штрајк преждеравањем


Знам да је у тако нешто тешко поверовати, али горка истина мора кад-тад избити на видело: ја нисам још никад у животу штрајковао. Заиста нисам. Поштења ми. Немојте ме питати зашто, ионако се већ осећам довољно крив. Ја сам грађанин старе школе, и физички сам и душевно здрав, радим исто тако мало као и сви други, а ипак нисам још никад штрајковао. Чак ни пола сата. Дошло је већ дотле да ми људи свашта говоре иза леђа, као да ми нису све овце на броју.
Свакако да се стидим, то ми ваљда верујете. Осећам се као какав изопштеник. Као каква луда. Обућари су већ штрајковали, поштански и полицијски достављачи, наставници и професори, лопови и жандари, фризери, масери и шофери, докери и рокери, инкасатори за плин, струју и воду, рибари и рибе, муве и ловци на муве, укратко, сви одреда и сваки за себе.
Само ја нисам никад штрајковао.
То је на граници скандала. Стога сам одлучио Да нећу више да трпим ту срамоту. Следеће недеље, у цик зоре, кренућу у Јерусалим, заузећу место испред резиденције председника и прогласити штрајк. А будући да се више нико жив не обазире на уобичајене штрајкове – уосталом, било их је већ у свим могућим варијацијама, од штрајка седењем и лежањем до штрајка глађу и Лаки Страјка – намеравао сам да уведем једну нову форму штрајка: штрајк преждеравањем.
Тачније речено, преждераваћу се свакојаким посластицама на очи политичких функционера. Јешћу мађарску саламу и чешку џигерњачу, бифтек и печену гуску, кремпите, штрудлу с јабукама и медењаке. Све дотле док папирнати тигрови у председничкој палати не пукну од муке и не изразе спремност да моје услове безусловно прихвате – само ако престанем да кркам.
А онда ћу ја тим корифејима лепо да кажем да не могу да престанем јер, за разлику од осталих штрајкова, мој штрајк је уједно и циљ мог штрајка. И то ће бити моја освета.
Ако се случајно који мој читалац осећа исто тако фрустриран као и ја, од срца га позивам да ми се придружи у штрајку, по могућности с телећим медаљонима у пикантном сосу.
Као што оно рече друг Лењин:
„Ми немамо шта да изгубимо осим апетита.“

Телефонски број полиције


Кад сам се неко вече касно враћао кући, угледао сам нашег комшију Феликса Зелига пред нашом капијом како се бори на живот и смрт с маскираним незнанцем. Одмах желим да истакнем да је маскирани нападач држао у десници касапски нож, од кога се мој комшија Феликс с пуним правом осећао угрожен.
Од тако доброг комшије као што сам ја ништа се друго није могло очекивати него да, наравно, похитам да обавестим најближу полицијску станицу шта се догађа.
Потрчао сам главом без обзира, улетео у кућу, појурио уз степениште, прошишао без поздрава поред своје породице, дохватио телефонску слушалицу и окренуо број деведесет и два. Зачас се на другој страни жице јави умирујући сонорни глас:
– Овде полиција.
Продрао сам се да је неки разбојник напао мог комшију Феликса огромним ножем...
– Чекајте мало – упадне ми деведесет и два у реч – ко је уопште тамо?
Одговорим му да сам то ја, а он ме опет запита како се зовем. Рекао сам му како се зовем, али ме он није разумео.
– К као коњ – заурлам – И као ипсилон, Ш као шерпа, О као ограда и Н као Наполеон.
– Као шта?
– Као Наполеон, као Наполеон!
– Који Наполеон?
– Па мислим на француског цара.
– Дакле Ц као цар.
– Не, него Наполеон, са Н.
– Молим вас да се одлучите.
– Ма јок.
– Ко је то опет?
– Ма нико.
– Али пре сте споменули неког француског цара?
– Ма пустите сад то.
– Да нисте можда мислили на Наполеона Бонапарту?
– Да, управо на њега.
– А шта је с њим?
– Он је мртав, али мој комшија још није. Бар се надам да није. Напао га је ножем неки разбојник.
– Чекајте мало. А како вам је крштено име.
Рекох му и своје крштено име.
– Полиција, знате, мора у овим стварима да води рачуна о свакој ситници – објасни ми саговорник. – Једино тако можемо после да идентификујемо особу која је назвала, у случају да нас је довела у заблуду.
Настојао сам да га уверим да имам поштене намере.
Тада ме број деведесет два запита за моју професију.
А затим и за адресу.
– Рамат Ган – одговорим му – Рувенијева улица 64, трећи блок, седми улаз.
– Где је то?
- Па то вам је врло лако наћи – кажем му. – Седнете у аутобус број 21 који вози до гробља, тамо изађете и онда не скренете ни у прву ни у другу него тек у трећу улицу десно, па онда још једанпут десно, и онда идете право све док не угледате велике беле зграде са светлозеленим ролетнама. Ето, то вам је Рувенијева улица.
– Да, познајем тај крај. А зашто ми у ствари све то причате?
– Чекајте да мало размислим... На жалост, не могу тренутно да се сетим. Богами сам заборавио. Молим вас да ми опростите на сметњи.
– Ништа, ништа.
У ноћи после Зелигове сахране уснио сам страшан сан – да с једним птичарем прогоним полицију, али без успеха. Птичар се звао Наполеон.

Post mortem


У добро обавештеним круговима одавно више није тајна да у нашој много хваљеној земљи влада значајна стопа инфлације од 400 посто годишње.
Ситуација ипак није тако озбиљна како изгледа на први поглед. Понекад прође и по неколико сати без повећања цена.
Како било да било, тако успешна економија не може а да не утиче на менталитет наших грађана. То ми је синуло пред очима неки дан кад нам је наш дворски електричар по имену Абулафија дошао да поправи некакве офуцане каблове због којих је долазило до кратког споја. Абулафија је после обављеног посла оставио на кухињском столу рачун који је нажврљао на празној кутији од цигарета:
„2400 шекела до сутра у подне дозначити у Јафу, Балканска 12, Абулафија.“
Чим смо прочитали поруку, ухватила нас је паника.
– Ако Абулафија до сутра у подне не добије тај свој новац – рекла је најбоља од свих жена – неће хтети никад више ништа да нам поправи. Ефраиме, сутра ујутро мораш одмах у Јафу да однесеш том лупежу те његове прљаве паре.
– Сутра не могу – одговорим. – Морам у градску управу да се договорим за плаћање у ратама рачуна за воду у базену Хилтон који смо забуном добили пре две године.
– Онда пошаљи паре том Абулафији.
– Како?
– Преко поштанске штедионице. Па имамо овде његову адресу.
– Знаш ваљда да Абулафија не прима чекове – подсетим је. – Људи из управе прихода уопште га не познају, а он жели да и даље задржи тај статус.
– Може, што се мене тиче – одобри најбоља од свих жена. – Али поштанска штедионица није обична банка. А ти можеш том човеку тамо рећи да Абулафији не шаљеш новац за обављени рад, него да је то поклон који је ослобођен пореза.
Показало се да је човек-тамо девојка-тамо. Пуначка, једра и made in Блиски исток као и већина њених колегиница у пошти. Требало је поприлично времена док је нисам осмотрио изблиза, јер је пред њеним шалтером био дугачак ред који је врло споро одмицао. Људи су преда мном измењивали одговарајуће примедбе на рачун спорог темпа, и били су потпуно у праву.
– Добар дан – културно сам поздравио једру девојку кад сам најзад дошао на ред. – Молио бих вас упутницу на 2400 шекела.
Девојка је упрла очи у мене. Биле су обојене згодном чоколадном бојом иако нису биле веће од грашка.
– Где шаљете ту смешну суму?
– У Јафу – одговорим. – Абулафији.
– А зашто му не дозначите новац преко своје банке?
– Не знам му број жиро-рачуна.
Пуначка госпођица размисли о ситуацији.
– Можете му послати новац поштом – гласио је закључак – али ће га тај ваш Ару и како се оно зове добити тек за десет дана.
– Па неће ваљда поштарн опет да штрајкују?
– Немам појма – слегла је девојка раменнма – само знам да сам јуче добила од сестре из Јерусалима писмо које је путовало две недеље.
Осетио сам како ми крв нестаје из образа. Ако Абулафија не добије своје паре до сутра у подне... при инфлацији од 500 посто... дуговаћу му за десет дана два пута више...
– Па шта да радим? – упитам једру девојку. – Посаветујте ме.
– А зашто му не пошаљете обичан барирани чек?
– Али и њега бих морао да пошаљем поштом.
– Ах, да, тога се нисам сетила – сложи се девојка.
Утонули смо у дубоку тишину напето размишљајући. Неколико неваспитаних типова иза мене почело је да добацује нетактичне примедбе о спором темпу, али смо девојка и ја елегантно прешли преко тих добацивања.
– Слушајте – прекине она тишину. – Можда вам наша поштанска штедионица уопште није ни потребна. Ставите новац једноставно у коверту и адресирајте је на тога и тога. Чекајте мало.
Па посегне за телефонском слушалицом и окрене један број. Број је био заузет.
– Хтела сам само да питам да ли поштари можда сутра штрајкују – објасни ми. – Знате, никад се не зна.
Немир у мени прерастао је већ у малу побунуу
– Дозначивање новца постало је због инфлације готово немогуће – повери ми девојка. – Недавно сам хтела да пошаљем пријатељици у Хаифи 3000 шекела зато што ми је летос позајмила 30 шекела. Али ме је пријатељица замолила да јој нипошто не шаљем новац поштом, и ја сам је потпуно разумела.
Могло би се о овој девојци свашта рећи, али је као поштанска службеница заиста била необично објективна. У међувремену је покушала поново да се распита за штрајк, али је линија опет била заузета.
– Знате, ја имам ујака у Јафи – причала ми је.
– Он вам се тамо одселио пошто је оставио жену због неке фуфице. Иначе је он агент осигуравајућег друштва и често је на путу, разумете. И ја сам лепо њему дала тих 3000 шекела, и нећете ми веровати, ја сам њему дала тај новац у три сата овде у Тел Авиву, а у пет је новац био код Рахеле у Хаифи.
– Ма немојте – рекох задивљено. – Да не путује ли тај ваш ујак понекад и у Јафу?
– Не знам, до њега могу да дођем само преко његове жене, а тренутно су њих двоје прекинули сваку везу. Због те фуфице.
На моју велику жалост, нисам се дакле могао послужити ни услугама њеног ујака. Све због те фуфице. Живот је стварно ђаволска ствар.
– Нећу вас више задржавати, госпођице – оборих поглед – мислим да ћу ипак да пошаљем тај новац преко ваше поштанске штедионице.
Просто сам осетио како се девојка за шалтером нагло укочила и заузела службени став. Очигледно је моју одлуку схватила као личну увреду.
– Молим лепо – процеди леденим службо-љубазним гласом – како год желите.
И извуче с полице свежањ формулара.
– Желим да вас ипак упозорим, господине, да прималац мора да подигне новац у року од два месеца.
– Разумем, госпођице – покорно изустим. – Надам се да новчана пошиљка неће путовати до Јафе два месеца.
Службеница додаде тоном обмануте особе:
– Исто тако бих желела да вас упозорим: ако се ова упутница путем негде изгуби, новац може да подигне свако ко је нађе.
– Знам, знам – процедим не дижући поглец. – Тај ризик, госпођице, морам да преузмем.
Није ме удостојила одговора. Кроз прозорчић ми добаци неколико формулара и подругљиву примедбу:
– Испуните све ове формуларе и станите поново у ред.
Удаљим се од ње на врховима прстију и латим се посла. Писао сам: Јафа. Јафа. Јафа. Абулафија Абулафија. Абулафија. Стално исте речи, као ученик који је за казну остао у школи. Затим одбауљам до краја спорог реда, а ако нисам умро, још и сад мислим у реду, на вијеке вијекова или до краја инфлације, што му излази на исто.

Чудесно оружје


Ових дана купио сам сушену рибу. Док сам се вукао кући, читао сам у вечерњим новинама у које је дотична риба била умотана како су власти забринуте због наглог пораста саобраћајних несрећа. Одлучио сам да истражим узроке те појаве.
Опште је познато да постоји неписани улични закон који је свуда на снази. Према том закону, чини се да су возачи аутомобила дужни да се један другом обраћају речју: „Идиоте!“ Тај основни закон – Римљани га зову jus incivile – прерастао је у уврежену традицију, као што је у свечаним приликама уобичајено узвикивати: „Ура!“
Возачи који и на најмању провокацију, па и без ње, нису спремни да извикују бојни поклич „Идиоте!“ не уливају поверење. То су, или почетници које не би требало пуштати на улицу, или опасни ексентрици, или, у најбољем случају, гости из иностранства који се осећају дужни да се пристојно понашају.
Што се мене тиче, ја сам као прави каваљер за воланом навикао да сваком колеги возачу који не дозвољава да га претекнем, који ми пресече пут, који ме претекне или ми иначе није симпатичан, добацим громогласно кроз прозор који на брзину спустим:
– Иииидиоооте!
Обично тај мој „Иииидиоооте!“ буде заглушен од исто таквог поздрава мог цењеног противника, после чега обојица бесни настављамо пут. Међутим, каткад се догоди да такав идиот изађе из кола и да ми приђе гегајући се и вичући из свег гласа:
– Што не пазиш мало, кретену?
На такав неквалификовани напад обично узвратим маштовитим одговором:
– А што ти не пазиш, бога ти пољубим!
Тако је било све до пре отприлике месец дана.
Тада сам доживео нешто потпуно неочекивано.
Возио сам се у град и скренуо улево а да нисам дао мигавац. Истог часа сам зачуо шкрипу гума и онај обавезни узвик: „Иииидиоооте!“
Мало затим пришао ми је узрочник заглушне шкрипе, плећата људескара као од стене одваљена. Али још пре него што је доспео да дигне дреку – ни дан-данас не знам шта ме је спопало – излетеле су ми се несхватљиве речи:
– Искрено ми је жао – зачуо сам сам себе како говорим – потпуно сте у праву. Заборавио сам да дам мигавац.
Човек је остао без текста. Устукнуо је као да сам му прилепио шамар, одглавињао до својих кола и наслепо кренуо даље. Мора да је још неко време био у шоку јер сам видео како се попео на тротоар и налетео на знак СТОП.
Отада се сваког дана служим тим чудесним оружјем. Кад се неки идиот издере на мене: „Иииидиоооте! Што мало не пазиш?“ љубазно му одговарам: „Молим вас да ми опростите, то је заиста била искључиво моја кривица.“
После свега овога мислим да смем да констатујем да је моје убитачно чудесно оружје битно допринело наглом порасту саобраћајних несрећа код нас.

Бамрамова улица


Од оснивања наше државе наша влада редовно апелује на све нас да лепо поступамо с туристима. Тражи од нас да им носимо пртљаг, да им показујемо пут до музеја и да им мењамо валуту по пристојном шверцерском курсу.
Ја мислим да је то смешно. Прво, ми смо по својој природи услужни људи, а друго, нису баш ни други народи тако предусретљиви како се прича. Напротив, дубоко у себи изразито су нељубазни, само што се то не примећује зато што су наизглед изразито љубазни.
Питајте само некога у неком страном граду за неку улицу. Тај ће се кобајаги топити од милине говорећи вам:
– Радо ћу вас отпратити до те улице ако немате ништа против.
И онда ће да се прилепи за вас као крпељ и целим путем ће да хвали лепоте свога града. Кад дођете на одредиште, чак ће вам се и захвалити што вам је био на услузи. Али, чим замакне за угао, по свему судећи осуће на вас дрвље и камење као да сте му не знам шта скривили.
Стога питам нашег министра да ли можда тражи од нас да се исто тако фолирамо. Зар му је заиста стало до такве маскараде? Колико је ипак поштенији мали човек на улици Блиског истока! Ако њега питате за неку улицу, одговориће вам:
– Одјеби! – Наиме, управо та реч најбоље изражава у том тренутку његово искрено лично уверење. Нема ту ни трага од некаквог пренемагања и циркусирања, али је зато у том одговору садржано много грађанске храбрости.
Да бих вам то боље објаснио, навешћу пример из свакидашњице.
Недавно нас је посетио један од мојих америчких братића у трећем или четвртом колену. Једног дана сео је у свој преголеми аутомобил да потражи једног од наших многобројних братића који станује у Бамрамовој улици. Свакако да се брзо изгубио у густом саобраћају Тел Авива, па је запитао једног пролазника за ту улицу. Обични мали човек који је вероватно имао за собом дуги радни дан, рекао му је:
– Странац као што сте ви, господине мој, неће никад сам наћи Бамрамову улицу. Ако баш желите, повешћу се с вама и показати вам пут.
Тако рече и уђе у кола мог братића. Затим га је неуморно око пола сата водио кроз најгушћи градски саобраћај док најзад нису стигли у једну чаробну малу улицу. Ту је обични човек изашао из аута и рекао:
– Ја овде станујем. Хвала вам.
Мој братић га је запитао:
– Али где је Бамрамова улица?
Обичан човек му одговори:
– Немам појма. Најбоље ће бити да питате неког. У сваком случају, овде није. До виђења. Желим вам пријатан викенд.
Био је четвртак.
Кад ми је братић у трећем или четвртом колену сутрадан све то испричао, још се тресао од беса. Али ја не трпим да један туриста из белог света опањкава моје земљаке.
– Ви туристи сте стварно чудни – одбрусим му љутито. – Ви мислите да са својим џеповима пуним долара можете себи баш све да дозволите!
Осим тога, у Тел Авиву уопште не постоји Бамрамова улица.