Ubistvo u Kapetan Mišinoj

Beograd, 1924. godina. Grad je na početku svog zlatnog doba. Nove mogućnosti i njegov nagli rast privlače ljude sa svih strana sveta. Među njima bila je i Olga, bogata Ruskinja koja je po prvim zvaničnim uviđajima izvršila samoubistvo. Istražujući ovaj naizgled jednostavan slučaj, mladi i nepotkupljivi islednik Krsta Pavlović otkriva da su emigranti doneli u Beograd i misterije svojih prethodnih života. Razmotavanje jednog takvog klupka neočekivano će preusmeriti istragu.

Krstu posebno kopka značenje reči koju je u poslednjim trenucima života Olga ucrtala vrhom cipele u beton. Dok mu kolege i nadređeni traže da se slučaj što pre zatvori, mladi islednik ostaje potpuno sam u traganju za neporecivim dokazima, prisiljen da prvi put stavi na iskušenje ono što mu je najvažnije – svoju hrabrost i moralne principe. Zaključivši da je zapravo reč o ubistvu i da ne može da reši slučaj bez tuđe pomoći, Krsta se obraća svom profesoru s Policijske akademije, čuvenom kriminalisti Arčibaldu Rajsu. Uz pripadnike carske porodice Romanov, on je tek jedan od upečatljivih istorijski likova ovog napetog romana...

PROLOG
REČ

Dah beži iz mojih grudi kao zec uz brdo. Više ne verujem da ću se izvući iz ove tame u koju sam bačena i koja sve brže u mene prodire.
Dubim na glavi u šupljem stubu. Samo su mi noge slobodne i njima mogu da mlataram. Još uvek mi nije jasno kako se dogodilo da budem obešena za vazduh. Mada mi to sada nije važno. Moram da dovršim ovu reč koju sam počela da pišem.
Iako mi je krvotok izvrnut na postavu, panika me je prošla, a sa njom i strahovi. Izuzev jednog: da niko neće razumeti reč koju moram da dovršim. Ostvarilo se ono što mi je prorekla gatarka. Umirem dok pišem, samo nije rekla da će pero biti moja svilena cipela.
Spremila sam se za pozorište, a završila sam u šupljem stubu od cigala po kojima povlačim linije slova. Mesec je poslednje čega se sećam pre nego što se sve ugasilo. Osvestila sam se u mraku stuba, zaglavljenih ramena. Prepoznala sam miris i mere cigle koju sam kupila. Umesto da se stub nalije betonom, ja sam u njega gurnuta glavom nadole. Stub je zidan po mojoj meri, kao pasent korset od cigala. I ne mogu da pobegnem od toga da je baš glupo skončati u nezavršenoj zgradi, kao u nedovršenom životu!
Kad bih imala vremena za mržnju, lakše bi mi bilo da sad mrzim (struganje cipele o ciglu odjekuje kao da je ovaj šupalj stub zvono). Još jednu liniju povlačim cipelom kao zidarskim plajvazom. Ne vidim ono što pišem, ne osećam više svoje noge, ko zna da li su linije koje povlačim uopšte razumljive, ali moram da nastavim i dovršim tu reč. Ceo moj život imaće smisla samo ako neko čiste duše tu reč pročita.

PRVI DEO

SUMNJE

1.

Islednik Krsta Pavlović izlazi iz Crkve Ružice na Kalemegdanu. Razmiče sivo platno kojim je građevina obmotana. Radova na obnovi polusrušene crkve skoro da nema, ali bez obzira na to, skele su morale biti ograđene platnom, kako nalažu propisi uprave grada. Na košavi se to platno, spušteno do zemlje, nadalo kao haljina. Nikada vernicima koji idu na liturgiju nije bilo jasnije zašto se kaže da je crkva majka.
Dok je do malopre pevao u crkvenom horu, islednika Krstu Pavlovića je po stomaku grebala drška pištolja. Rebrasti metal belgijskog FM-a podsećao ga je da je ove nedelje dežuran, i kada je kurir iz Centrale policije banuo na liturgiju, dežurni islednik se nije iznenadio - mada mu je u trenutku postalo mučno. Kao što mu kurir prekida pojanje, tako mu je rat prekinuo studije bogoslovije i odveo ga u policijsku službu. U Centrali policije nadimak mu je Kandilo. Jednom mu je načelnik u ljutnji rekao: „Ti bolje rukuješ kandilom nego pištoljem!“ I tako mu je ostao nadimak.
Dok odlazi s liturgije, ljudi se sašaptavaju zavideći mu, jer oni znaju da se glasonoša šalje samo nekom važnom. Predsednica Društva beogradskih gospođa, osnovanog da bi obnovilo Ružicu, s nadom mu steže ruku. Odnekud je udovica Siniščević verovala da prazna kasa za obnovu Ružice može biti popunjena ako pridruženi član Društva kaže koju reč tamo gde ga sad urgent zovu, Krsta usput povezuje. Deset godina je prošlo otkako je Crkva Ružica pogođena granatom. Desilo se to još na početku Velikog rata. Beograd se posle rata diže kao pečurka, ali za obnovu Ružice nikako da se sakupi novac. Zidovi crkve su ogoreli od paljevine, sklepani daščani krov cvili pod udarima vetra. Jedna daska, iz koje je ispao ekser, udara kao palica po dobošu - tačno iznad glava hora u kojem je i Krsta.
Kako da vam saopštim da moja moć ne doseže do novca, misli
Krsta Pavlović. Izvlači se ispod zavese od građevinskog platna, pridržavajući šešir da ga vetar ne odnese. Kraj je marta i košava još nije prošla. Pod udarima vetra na grebenu Kalemegdana, malo je pogrbljen i kao da je skupljen u sebe. U njegovoj mršavoj pojavi nema grubosti na koju su ljudi navikli kod islednika. I da mu se futrola pištolja ne ocrtava ispod sakoa, malo ko od sabranih na liturgiji bi pomislio da u horu peva islednik.
* * *
- Samoubistvo! - dočekao ga je šef kriminalističke tehnike Aleksej Antonovič, nastojeći da kao i obično bude poslovan, ali je Krsta odmah video da suspreže uzbuđenje.
I ne samo da nije mogao da sakrije pometenost, nego je pustio da se reči i emocije utrkuju:
- Zamislite da izvlačite nekog iz šupljeg stuba i - cap! Oljica! To je tak, tak... - pljesnuo je dlanovima.
- Poznavali ste je? - hteo je da bude siguran Krsta.
- Mi Rusi u Beogradu, svi se poznajemo. Kad je rođena, trebalo je napisati joj na ruci: „Ne tumbaj, žena.“ Suviše nežna za život. Eh, Bog da joj dušicu prosti. Nećete imati veliki posao - povukao je Antonovič cvikere na vrh šiljatog nosa. Kao da se povratio od uzbuđenja koje ga je obuzelo, ponovo je Krsti ličio na sebe, na sovu.
Krsta je bio najmlađi islednik u Kriminalističkoj upravi beogradske policije. Ispalo je da je ovo samoubistvo prvi slučaj koji će samostalno voditi. Do sada je bio samo pomoćnik. Ali, ma koliko samoubistvo bilo jednostavno za kriminalističku obradu, ipak je pred sobom video dugačku proceduru koju će morati da sledi po pravilima službe.
- Živela je sama, upala je u novčane probleme, ali ja to samo nagađam da vam možda pomognem. Gradilište gde je nađena, njeno je. Stoji pola godine. Tako je to sa emigrantima - slagao je Antonovič zapažanja kao palidrvca u kutiju.
Krsta se dao na posao u Arhivi. Zvao je svog načelnika Ðorđa Mračarina da ga obavesti da je preuzeo slučaj.
- Već sam obavešten. Završite ono što nalaže procedura. I nemojte mnogo da umišljate.
Da nije u pitanju najobičnije samoubistvo, slučaj bi dobio neko od starijih islednika, Krsti je bilo jasno šta znači načelnikova primedba. Međutim, Mračarin nije mogao ni da nasluti da je Krsta davno odbacio visoko mišljenje o sebi. Iako ni sad nije lako odolevao svojoj nagloj naravi i tankim trpilima, prestao je da umišlja kako će se jednog dana sve promeniti. Otad mu je postalo lakše, mada je s vremena na vreme trpeo napade bezrazložne tuge. Pomišljao je da se to odnekud još javlja odbačeno sebeljublje.

2.

Iz belo okrečene, duguljaste zgrade Centralnog laboratorijuma, Krsta je izašao u pratnji praktikanta Uje, kog mu je dodelio Antonovič. Praktikant se natovario velikom torbom za terenski pribor, stativom i kućištem Bertijonovog aparata. Zanosio se u hodu. Lubeničasta glava mu se klatila i tako nizak i dežmekast, pretovaren, činio se još smešniji pored mršavog i visokog islednika.
Gradilište u Kapetan Mišinoj čuvao je žandar. Već se okupila grupa komšija. Krsta pozdravi žandara i pogleda po gomili radoznalih. Žena u invalidskim kolicima znatiželjno se upiljila u islednika. Oči su joj bile urokljive, nalik na špiritusni plamen. Odjednom se pojavi beli miš vezan crvenim koncem za dugme na njenom kaputu. Gatarka, pomisli islednik s gađenjem. Beli miš nestade u njenoj sedoj kosi.
Krsta se provukao kroz polomljenu ogradu. Našao se na gradilištu. Od zgrade je bio završen samo temelj iz koga su se dizali stubovi nosači. Lučni temelj je zahvatao ugao dve ulice. „Biće to velika i skupa zgrada“, govorio je zamašan početak. Hm, ruski planovi su veliki u zamisli, tanki u realizaciji, prebira Krsta ono što se pričalo o novim sugrađanima koji su kao poplava prekrili Beograd.
Osnova ima skoro šest stotina kvadrata, nastavio je da premerava mesto gde je nađena mrtva Ruskinja. Bilo mu je čudno da je ovako skupo gradilište napušteno već pola godine. U hodniku Trgovačkog suda uvek ima dežurnih preduzimača koji se grabe da preuzmu napušteno gradilište, pogotovo na ovako privlačnoj lokaciji.
Pokušao je da zamisli scenu smrti dok je Uja nameštao kutiju Bertijonovog aparata na stativ. Leš su našla deca koja su došla da se loptaju. Šupalj stub im je bio stativa. Ruskinja je upala u stub glavom nadole - pregleda Krsta izjavu dece koju je zabeležio dežurni.
Uzeo je da meri stub u kojem je nađena Ruskinja. Visina stuba 1,65 metara - ako su đonovi cipela skoro virili iz stuba, to je onda ženina visina. Unutrašnji otvor 45 centimetara - pošto se u stubu zaglavila, to je onda širina njenih ramena. Kao da je pravila stub po sebi, ugrize se Krsta za donju usnu. Ali se seti načelnikove opomene da ne umišlja. Nastavio je da popunjava spis uviđaja kako nalaže propis.
Prepisao je osnovne podatke umrle iz prijavnog kartona koji je uzeo u Arhivu. Olga Ščedrina, rođena u Jekaterinburgu, Rusko carstvo, 1895. godine - znači imala je dvadeset devet kad se usmrtila. U Beogradu je promenila nekoliko adresa, poslednja je Jovanova 67. Blizu, vrlo blizu gradilišta, opet je Krsta primetio koincidenciju. Nastavio je posao rutinski. Udata, bez dece. Prekinut studij Politehničke akademije u Peterburgu. Muž, Genadij Ščedrin, rođ. 1893. u Rostovu. Oficir u činu kapetana, građevinski inženjer. Diplomirao na Tehničkom fakultetu u Peterburgu. Venčali su se u Jekaterinburgu, 12. septembra 1918. godine. Znači usred revolucije, komentarisao je Krsta u sebi. Ko se venčava usred rata, oni koji se mnogo vole ili kojima je neka nužda? I mimo volje pitanja su izlazila iz šturih podataka, kao rukavi i nogavice iz tesnog kofera.
U Beograd je bračni par Ščedrin došao 1920. godine. Osnovali su građevinski projekt-biro Ohota...
Potonju reč je skromni Krsta dobro zapamtio. ,,Ohota“ je bila Antonovičeva omiljena reč. Značila je lov.
„Lov, lovina“, govorio mu je šef kriminalističke tehnike. „Loviti ili biti ulovljen, da, da, dragi moj, u to se često život premetne, bez obzira na to koliko mi civilizovani bili. Uzmimo primer moga života iliti, što bi neki od vas rekli, žica... ’Ohota je moj nadimak, reklo bi se kod vas. Nadimak svih nas Rusa koji smo se tumbali do Srbije sa po jednim koferom u ruci.“
Ohota je sinonim za emigrantski život, zapamtio je Krsta koji je rođen u Beogradu, gde njegova porodica živi već generacijama.
„Carski vojni inženjer Ščedrin se u registru žitelja Beograda vodi kao nestao“, završavao se poslednji prijavni karton. Centralni registar je uneo tu primedbu sa datumom 15. oktobar 1923. Dakle, nestao je pre šest meseci.
Pronašao je u kriminalističkoj arhivi prijavu ,,upucanja“ inženjera Ščedrina. Šef dorćolskog kvarta, koji je izašao na uviđaj, s neočekivanim ushićenjem je primetio da je „inženjer sačuvao glavu jer je napravio skok preko bureta za kuvanje kukuruza i tako izbegao sledeći metak čije je tane završilo u buretu. Ovu spretnost jednog inženjera treba razumeti stoga što je Ščedrin carski oficir naročite veštine“.
Hm, pomislio je Krsta, možda je Olga Ščedrina stradala namesto odbeglog muža?
Ostavio je pripravnika Uju da dovrši snimanje gradilišta. Od tragova na zemlji nije bilo koristi jer su deca, koja su pronašla leš dok su se loptala, baš sve izgazila.
Krsta je ponovo prošao pored gatarke. Gomila radoznalih se uvećala. Ljudi se utišaše kad se islednik pojavi iz ograde gradilišta. U toj tišini zaciča gatarkin beli miš. Na časak se Krsta osetio neotpornim na njene urokljive oči. Srećom, izrazito odbojno je zaudarala na buđ, pa on brzo zamače niz ulicu.
Pošto je bila nedelja, u policijskoj garaži bilo je dovoljno slobodnih vozila. Uzeo je ford T. Preslišavao se šta sve mora da uradi. Ford je odskakivao po kaldrmi, mereći dubinu svake rupe, ali ga je Krsta vozio nesmanjenom brzinom. Hteo je sutradan ujutru da stavi kompletan izveštaj na sto načelnika.
Sala za obdukcije bila je prazna. Popeo se na sprat.
U kabinetu ga je dočekao šef Anatomskog instituta. Imao je smešne brčiće i čkiljave oči ispod sečenih naočara. Zvao se Rade Obućina i bio je gojazan. Taman je rastapao slaninu u ustima. Kasapskim nožem odsekao je i na vrh nabo trouglast komad mesnate slanine i prineo ga gotovo pod nos Krsti. Drugom rukom je nudio glavicu oljuštenog luka.
Krsta je odbio slaninu:
- Uskršnji je post, znate.
- Eh, vi vernici, lukavo ste to podelili, carstvo zemaljsko nama, a nebesko je vaše - podsmehivao se ateista Obućina. - Samo gledaj da niste pogrešili u računu - rastapao je slaninu u ustima kao duvan za žvakanje. Obućina je verovao da se slaninom štiti od štetnih isparenja prilikom obdukcije, već je o tome pričao Krsti. Ovo im nije prvi put da se sreću.
- Mrtvačka ukočenost je izražena - obrazlagao je obdukcioni nalaz
kroz zalogaj. - Na osnovu stepena mrtvačke ukočenosti u predelu vrata i u gornjim ekstremitetima i pošto je bez izraženih mrtvačkih mrlja... Priđe, nazire se ljubičast trag. Prema ovim indicijama vreme smrti je moguće ograničiti na noćne časove.
- U koliko sati?
- Posle deset i ne kasnije od dva ujutru - temperamentno je pokazao Obućina prvo svih deset prstiju a onda dva, kao da želi da nadomesti Krstinu hotimičnu malorekost.
- Četiri sata lufta - polako izgovori islednik.
- Otprilike.
- Znakovi nasilja?
- Ubistvo ili samoubistvo, to te muči? Mmmmm-mmm... Nije otrovana. Odeća joj je bila cela. Šta da ti još kažem... Od povreda ona ima oguljotinu na slepoočnici, ima razderotinu u vidu brazde na butini gde je pocepana čarapa. Kako su te rane nastale? U rani su tragovi cigle, a ima ih i u ustima. Što znači da je možda udarac izvršen ciglom. Ali...
- Ali?
- Ali možda nije udarac.
- Kako?
- Ja sam lešadžija, Krsto - udario se Obućina pesnicom u grudi. - Kod mene to sa zaključcima ne ide tako brzo - ponosno je govorio. - Ti napišeš prijavu koja se proverava na sudu, a ja nemam sud ispred sebe, ono što ja napišem je medicinska presuda. Slepoočna rana je takve prirode da je mogla nastati i kao oguljotina prilikom pada u otvor. Na dlanovima postoje plitki tragovi posekotina...
- Kako su nastali?
- Dohvatanjem neke oštrice. Možda i u gušanju, odbrani od sečiva. Mada, suviše su plitke za sečivo, ali opet..
- Opet?
- Ima tri plitke rane na koži, dubine milimetar. Znači, skoro površinske. Sličnu posekotinu ima i ispod desnog kolena.
- Kako je ta posekotina nastala?
- Sve što obducentska patologija može da kaže o uzroku smrti zavisi od onoga što joj se stavi na sto, dragi moj isledniče Krsto Pavloviću - raširio je opet ruke, pa zagrizao glavicu luka kao jabuku. Krsta se pomače u stolici unazad, kao da beži od mogućeg ugriza patologa.
- Zaključak je - nastavio je Obućina - da je umrla usled ugušenja pljuvačnim sadržajem. Nije zadavljena. Da li je rana zadobijena udarcem ili usled pada u šupljinu naglavce, to ne mogu da utvrdim. Sigurno je to da je taj obrnuti položaj podigao dijafragmu i pritisnuo plućna krila. Temeni hematom je mali, verovatno posledica pada. Blaga distorzija atlasa nije uzrok smrti... U Francuskoj su katolici vešali hugenote tako što omču zategnu oko oba stopala. Le pendu - napući usta ogromni Obućina izigravajući francuski naglasak. -Vidiš, dragi moj bratac, kad ti uzmeš da vešaš nekog glavom nadole - nastavio je i da žvaće providni listić bele slanine - to nije isto kao kad ga obesiš o vrat. A znaš zašto? .
Krsta sleže ramenima.
- Pa zato što si ti tada samo saučesnik u ubistvu. Nosiš pola krivice. Ruke pereš od onoga što će učiniti sila zemljine teže i masa tela.
- Znači, ipak misliš da je u pitanju ubistvo? - pitao je Krsta.
Obućina je odmahnuo rukom, kao čovek koga takve misli prevazilaze.
- Zahvaljujem policiji u ime nauke na jutrošnjem poklonu. Znaš li ti koliko čekamo lep, mlad leš!? Antonovič mi je potpisao da ona nema naslednike u Beogradu. Gotovo. Nauka se klanja na ovakvom daru.
Krsta se i dalje čudio docentu Obućini, upravniku Anatomskog instituta, u stvari naučniku i klovnu, pomislio je. Pošto je islednik Pavlović voleo da pojave slaže u različite fioke, od kojih je svaka označavala određenu grupu (ubice, policajci, bezveznjaci, sumnjivci, umni ljudi, potencijalni kriminalci) na fioci u koju je smestio docenta pisalo je samo ,,Obućina“. Nije mogao ozbiljno da shvati njegove opservacije o vešanju za noge, pripisivao ih je klovnu u docentu.
Sišli su u suteren. Naelektrisana kosa raširila se kao plavi oreol oko glave Olge Ščedrine. Pokojnica je plutala u formalinskom rastvoru koji je ispunio bazen. Prostorija je zaudarala na rastvor formaldehida i metanola koji je čuvao kompaktnost tkiva. Leš je ležao na leđima, u gustom, braonkastom rastvoru.
Krsta je čakijom privukao leš. Iako je imao kratak staž u policijskoj službi, pregledao je više leševa nego svi islednici iz njegovog odeljenja zajedno. U Velikom ratu bio je prevodilac i sekretar kriminaliste Arčibalda Rajsa koji je za srpsku vladu radio forenzičke istrage na leševima ubijenih srpskih civila.
Pogledao je ogrebotine na dlanu; suviše su plitke za sečivo. Tamo gde su obično tragovi odbrane, na nadlanici uglavnom, tamo je čisto.
- Da li je bila silovana? - upita Obućinu koji je radio i pregled unutrašnjih organa.
- Ne.
- Da li je rađala?
- Jeste.
Iz prostorije s bazenom ušli su u hodnik iz kojeg su vodile stepenice na sprat, pa su prošli kroz još jedna vrata. Našli su se u četvrtastom proširenju koje je bilo svetlo jer su se s obe njegove strane nalazili prozori.
- Čedo! Vana! - dovikivao je Obućina, po slobodi šefa otvarajući vrata.
U dubini stana sušile su se ženske čarape. Bile su previjene preko kanapa, iznad šporeta, kao kuvani teleći jezici.
Pojavila se devojka vretenastih pokreta, u tri frtalja dugim, zelenim pantalonama. Islednik je prepoznao studentkinju medicine koju je viđao po hodnicima Instituta. Beli mantil ju je činio ozbiljnijom. U svetloj bluzi sitno su joj igrale grudi dok je prilazila otvorenim vratima i Krsta se skoro naljuti na sebe što to primećuje. Ne zato što je neprilično piljiti u mlade ženske grudi dok igraju u hodu, niti zato što se to dešava pored leša, već zbog nečeg drugog. Podsetila ga je na Mnemosinu. I to je u trenutku bilo bolno Krsti.
- Gde ti je otac?
- Zvali su ga u kapelu.
- Šta, i danas ima kupanje?
- Ima.
- Daj nam ti onda otvori garderobu - naredbodavno je rekao Obućina. - Gde mu stoji ključ?
- On ključeve drži kod portira - rekla je devojka malo mazno, malo podrugljivo.
- Što ovo mrzim, što ovo... - iskoračio je Obućina i ostavio devojku nasamo s Krstom.
- Vana - rekla je i pružila mu ruku.
- Krsta Pavlović, islednik sudske policije - uzvratio je.
- Znam, vas svi ovde znaju.
- Vi ste studentkinja medicine?
- Ja ću biti prva žena obducent. U celoj istoriji. Svi naprave taj izraz lica kad to kažem. Baš sam mislila da vi nećete...
- Ma, ne... Ko zna o čemu sam mislio - ušeprtljao se Krsta.
- Da, ne možete da sakrijete. Mišići lica su brži od mentalne kontrole. Niste znali? Spinalni nervi ne lažu. Jeste li našli ko joj je to
uradio? Ona je najlepši leš koji sam videla.
Krsta je tek tada svojski pogledao Vanu. Imala je dvadesetak godina, ali je izgledala kao da se ničeg ne plaši. Na drugi pogled je još više ličila na Mnemosinu, Grkinju iz grada Krfa. Upoznali su se za vreme rata. Krf je tada bio velika mrtvačnica.
- Ko je uradio - šta? Mislite ubio? - vraćao se Krsta polako na stvar.
- Zašto bi se ovako lepa žena ubila? - iščuđavala se Vana.
- Nema tragova borbe, nema rane, nema ni trovanja, kaže obdukcioni nalaz - vratio je čak i službeni ton.
- Rekao mi je profesor da je nađena u šupljem stubu iz kog nije mogla da se izvuče.
- Jeste, dobro vam je rekao profesor. Tesan, dubok stub, prava klopka. Njen stub. Verovatno je planirala samoubistvo, ali tako da ima neki ritualni značaj.
- Gospodine Pavloviću, ma kakvi. Zašto bi se žena koja zida toliku palatu ubila? Ženski mozak je kao i muški, samo što još možemo i da rađamo decu. Superioran pol, nikako slabiji.
Suviše sifražetski, iako ponekad nemam ništa protiv, pomislio je Krsta.
Obućina je doneo ključ od magacina garderobe, gde su stajale stvari skinute sa leševa na kojima se vršila obdukcija. Upao je u razgovor islednika i svoje studentkinje.
- Ja sam krivac - nadovezao se, kao da je znao o čemu su pričali. - Obećao sam joj da će biti moj naslednik. Prva žena obducent u istoriji patologije. Podigao sam joj ego do neba. To se više ne može kontrolisati. Greška, greška.
- Iskreno, vi to zaista želite? - pitao je Krsta.
- Naravno. Sve što možete vi muškarci, možemo i mi žene. Na sanitetskoj vežbi sam vozila ambulantna kola i pucala sam iz puške. Ne verujete mi? Evo, hematom, corpus delicti.
Skoro da je zavrnula bluzu pokazujući mesto otekline u pregibu ramena.
- Nije baš kundak mauzera za žensko rame - rekao je Krsta sklanjajući studentkinju na periferiju pažnje, kako se ne bi bavio njenom kožom.
Vadio je iz kutije stvari Olge Ščedrine. Odelo je bilo celo, bez tragova borbe. Cipele su bile zelene. Kaput, crn sa krznenim okovratnikom. Torbica - zelenkasta, u njoj je našao dva ključa, pudrijeru, karmin, maramicu. Poderane svilene čarape boje kože. Olgine noge bile su dugačke, damske.
Ščedrina bi sinoć bila ukras svake lože u Narodnom pozorištu. Umesto u ložu, izašla je na scenu gradilišta i ubila se. Nije to bilo prvo samoubistvo neke ruske emigrantkinje. Bio ih je glas da su neuravnotežene, sklone alkoholu, lagodnom životu, nihilizmu... Emigranti nose zemlju u koferu.
Krsti se po glavi vrzmao Danteov stih iz Pakla. Prelazio je peške preko Albanije i recitovao: Nessun maggior dolore che ricordarsi del tempo felice nella miseria. Ali mu je na srpskom, u njegovom prevodu, zvučalo ubedljivije: „Nema veće boli no setit’ se dana sreće kad si u bedi.“
- Kažete, sigurni ste da se nije ubila? - pogledao je ozbiljno u Vanu koja je iskolačila oči pre nego što je klimnula glavom.
- Vidite da je krhka - založila se da učestvuje u istrazi energična studentkinja. - Telesna masa: pedeset tri kilograma - trudila se da se izražava stručno pred islednikom i svojim mentorom. - Neko može da joj stavi maramicu sa etilom na usta i da je odmah uspava. Zato nemate tragove borbe.
- Etil bi se otkrio na obdukciji - primetio je Krsta.
- Mala je količina, ne ostavlja trag na unutrašnjim organima. Samo ispari, kao da je popila rakiju - objasnila je Vana, a docent Obućina je klimnuo glavom.
Krsta je ponovo uzeo cipele. Desna je bila izgrebana. Leva je bila cela. Tu mu nešto nije bilo jasno. Zašto bi žena koja se spremila kao da ide u pozorište obula izgrebanu cipelu? Zašto je izgrebana samo desna? Izvadio je svoje „sporo“ nalivpero iz unutrašnjeg džepa sakoa. Dobijao je na vremenu, da razmisli dok skida kapicu pera, zavrće je na spremištu za mastilo i onda polako povlači linije slova.
Studentkinja medicine je uzela cipelu Olge Ščedrine. Dunula je u ogrebani vrh.
- Prah cigle - reče Vana.

3.

Krsta se vratio do stuba iz kojeg su izvadili Olgu Ščedrinu. Je li stub klopka? Počeo je da razmatra jednu mogućnost. Recimo, neko je vlasnicu namamio da dođe do svog gradilišta, na prevaru joj prineo maramicu natopljenu sredstvom za uspavljivanje i onda ju je onesvešćenu podigao i spustio u stub kao u bunar taman toliko tesan da u njega čovek može da upadne, ali ne i da se iskobelja. I cipela kao zidarski plajvaz, hm. Skoro pa neverovatno. Pisati nogom. Ali ako je upala u stub glavom nadole, onda su joj samo stopala slobodna. Stub je po njenoj meri, u njemu je zaglavljena, ne može da mrda rukama. Ovaj šupalj stub zaista može biti klopka za mršavu Ruskinju.
Antonovič mu je rekao da je gradilište napušteno otkako je inženjer Ščedrin ranjen. „Ima tome šest meseci. Stubove je trebalo popuniti armaturom“, dodao je Antonovič. A Obućina je rekao le pendu - obešen. Žena obešena za vazduh! Kakva nemoguća situacija. Zaglavljena ramena koja joj ne dozvoljavaju da se iz stuba izvuče, noge slobodne ali nemaju oslonac. Ali su slobodne nekoliko centimetara u otvorenom stubu.
Krsta je kresnuo Auserov upaljač. Spustio ga je u stub. Nije video ništa značajno, samo kamenčiće i skorelo blato na dnu. Držao je još neko vreme vatru. Kada ju je ugasio, učinilo mu se da unutra ipak ima još nečega.
Ponovo se nagnuo nad šupljinu. Sada je primetio linije pri vrhu. Tragovi na crvenoj cigli. Sveže linije povučene cipelom... možda.
Auserov plamen osvetljava tragove. Vrlo su nejasni, slabo uočljivi, ali polako nazire splet crta koje mu se već čine kao slova. Isprekidana, nepravilna, ali bi rekao da ih prepoznaje. Pažljivo ih precrtava u notes. Kad je pogledao ono što je napisao, njegovo znanje ruskog ga je navelo da dovrši još neke linije.
Dobio je rusku reč Δoч. Bez mekog znaka.
„Ćerka“, prošaptao je.
Nije mu to bilo logično. Poslednja reč u životu bi prirodno bila nešto lično. Ako je mislila na ćerku, napisala bi njeno ime. Zašto tako bezlično? Kao da joj nije dala ime.
Nastavio je da prati tragove. Bilo je još rano da preseče: ubistvo ili samoubistvo. Njegova hirovita malodušnost pomogla mu je da ne donosi ishitrene zaključke.
* * *
Ford T staje ispred kapije prizemne kuće u Jovanovoj 67. Sa Krstom je i pripravnik Uja. Za svaki slučaj, izvršiće pretres u kući.
Probao je ključeve nađene u torbici Olge Ščedrine. Veći ključ ušao je u široku bravu kapije.
Spremljena za izlazak u pozorište, zaključala je za sobom kapiju, pomislio je Krsta. Umesto u loži pozorišta, iste večeri se obrela u šupljem stubu. Da li je to logika ženskog samoubistva? Gospođe koje se ubiju obično napišu pismo pre nego što sebi oduzmu život. Olga Ščedrina je svoju poslednju poruku pisala tek pošto se našla u šupljem stubu. Onda znači da je u stub gurnuta ili da je htela da se ubije pa se predomislila u poslednjem trenutku. Ali, ako je gurnuta, zašto nije bilo tragova nasilja?
„Istraga je ringišpil. Islednik je stub oko kog se vrte korpe sa ljudima čija su lica umotana“, setio se Krsta reči profesora Rajsa. Sada je osećao da se polako pune korpe na ringišpilu, iako je očekivao da će biti prazan.
Manji ključ iz Olgine torbice je odgovarao bravi ulaznih vrata. Kada su zakoračili u predsoblje, u sobi je zakmečalo dete. Stajali su u antreu pored čiviluka na kojem je visio kaput, a ispod njega je stajala žuta putna torba. Senka je preletela preko nameštaja koji se nazirao kroz mlečno staklo na vratima.
Krsta je utrčao u sobu. Plač deteta pretvorio se u kreštanje i dreku usred koje se nešto strovalilo na šešir islednika.
Obreo se u beržeri koju je od siline pada oborio. Borsalino fedora mu je spala sa glave. Trgnuo je pištolj iz futrole da se odbrani od kreštavog napadača.
Uto je pritrčao pripravnik i fasciklom opalio po stvoru. Čudna živuljka je nastavila da kriči bežeći po plafonu kao preliv zlatne senke.
Krsta je repetirao pištolj. Od tog zvuka životinja se još više uznemirila i narogušila grivu. I kad ponovo lavoliko čudovište uze da ga okružuje leteći do ormara, lavić se pretvori u majmuna.
Usred zlatne lavlje grive beleli su se iskeženi zubići. Iz spavaće sobe pripravnik je uzeo prekrivač sa bračnog kreveta sa kojeg su jastučići kliznuli kao porcelanski tanjiri na ledu. Širio je prekrivač u mrežu, dok je Krsta lavoliko majmunče gađao jastučićima. Na kraju ga je smotao u prekrivač.
Pritisnuto pripravnikovim kolenom, majmunče je samo mrdalo dugačkim repom i mreškalo svilenu vreću u koju ga je uvezao policijski praktikant.
Krsta je dao uputstvo pripravniku. Ovaj je uzeo žutu putnu torbu i povadio iz nje nabacane stvari. Zgurao je unutra zavežljaj s majmunčetom i zategao kaiševe.
- Daj mu malo vazduha. Šta znaš, možda će ovo majmunče da nam reši slučaj.
Krsta nije verovao u to što je rekao. Hteo je da ostane sam. Želeo je da se već jednom, odlaskom Uje, oslobodi Antonovičevog nadzora.
Kao da je osetio Krstine misli, pripravnik je otišao s majmunčetom pošto je napravio nekoliko fotografija na kojima će se videti da ništa u stanu nije dirano. Nije bilo nijednog znaka da je neko ulazio i preturao po stvarima. Ni Krsta nije imao potrebu za pretresom, ali ga je crv sumnje povukao da ovlaš ispretura fioke. Pozvao je dva svedoka iz komšiluka. Bili su to kućepazitelj i njegov sin, koji su se divili gospođi Ruskinji koja je nosila lisicu oko vrata i u maju. Zvali su je Gospođa. Rekoše da je u njenoj kući uvek gorelo kandilo i da bi ga noću videli kad bi ugasila svetlo. Dovodila je ljude iz crkve. Bila je pobožna. Već duže je u podrumu živeo prodavač novina, Rus koji je svuda išao bos. Krsta ga je viđao u Knez Mihailovoj.
Započeo je pretres od kabineta u kojem je nad kosim ravnim stolom visio projekat zgrade u Kapetan Mišinoj. Dvospratna krila kuće izlazila su na dve ulice. Iznad je bila glava kupole. Sedam skulptura različitih veličina imalo je svoje niše na fasadi.
Pored skulptura, bilo je još ukrasa: stubići po ivici krova, lukovi i trouglovi iznad uskih prozora.
Krsta je lako prepoznao ruski stil kitnjaste nostalgije. Da li je Olga htela da umre na gradilištu zdanja koje nije mogla da dovrši?
U jednoj od fioka stola našao je planove koji su razrađivali projekat ugaone zgrade u Kapetan Mišinoj. Među njima i skicu sa razmerama placa i merama zgrade. Na skici je bio pečat Uprave za gradnju opštine beogradske. „Ovlašćeni projektant inženjer Genadij Ščedrin“, pisalo je. „Vlasnik - Olga Ščedrina. Zgrada je projektovana na 1.860 kvadrata.“
Kapital Belih Rusa bile su inače ikone, srebrni samovari i diplome s velikim pečatima od crvenog voska. Bračni par Ščedrin je u svojim emigrantskim koferima očigledno doneo nešto vrednije.
Krsta je među dokumentima pronašao fasciklu sa spisima iz Trgovačkog suda. Arhitekta Milan Nikodijević podnosi zahtev za preuzimanje napuštenog gradilišta u Kapetan Mišinoj. Građevinski odsek Gradske uprave opominje Olgu Ščedrinu da nastavi radove i da ih dovrši u predviđenom roku, inače će dozvola za gradnju biti povučena. Trgovački sud po održanom ročištu ne usvaja tužbu Nikodijevića da preuzme započete radove u Kapetan Mišinoj ulici u vrednosti 80 odsto uloženog. Obrazloženje: ranjavanje muža i njegov nestanak doveli su vlasnicu u objektivno težak položaj koji je ona obećala da će prevazići dok traje dozvola za gradnju. Nikodijević, opomenut za nepoštovanje suda, obavezan je da plati troškove suđenja i kaznu od 140 dinara...
Krsta je prepisao Nikodijevićevu adresu. Torba sa materijalom se punila. Nastavio je s pretresom.
Na zidu je visila venčana fotografija. Muž je bio tek nešto malo stariji i viši od Olge - bili su skladan par. On je imao oči inženjera: jasne i čvrste. Kako je čovek sa tako odlučnim pogledom upao u finansijske nevolje? Još će oko toga Krsta morati da čeprka.
Ušao je u spavaću sobu odakle su strgli svileni prekrivač s kreveta. Ispod veša u ormaru našao je sedam hiljada trista dinara i još nešto sitnine. Našao je i ruske, carske, bezvredne rublje. Popisao je sav novac, i važeći i nevažeći.
U kutiji s fotografijama našao je male drvene krstiće, minijaturne ikone, crkveni kalendar. Na jednom snimku porodica je ispred kuće, negde na moru. Tu je i majmunče. Na poleđini fotografije su grafitnom olovkom ispisana imena gospodina i gospođe Ščedrin, a životinja se vodi kao Fljango. Znači, doveli su ga iz Rusije. Emigranti obično ne vode sa sobom kućne ljubimce. Zašto Ščedrinima majmunče toliko znači?
Fljango je imao široku ogrlicu i kaiš. Blenuo je u objektiv iskrenute glave i otvorenih usta. Pored njega stajalo je detence koje je majka držala za ruku.
Δoч. Ćerka.
Na fotografiji se nalazila još jedna žena. Nosila je belu haljinu. Držala je skupljen suncobran u ruci. Punđa joj je digla kosu s tankog vrata. Imala je jasne senke leta na licu.
Žena s punđom Krsti se učinila poznata. Počelo je da ga kopka gde ju je video. Bila je starija od Olge. Mada ne bi rekao da je njena majka.
Odneo je fotografiju do prozora. „Oči! Rekao bih da su to iste oči“, izgovorio je.
Nije bio sto posto siguran, ali bi stavio na talon sve iz džepova da je nešto starija žena u stvari bila gatarka, ona koju je malopre video u invalidskim kolicima.
Krsta je pokazao fotografiju kućepazitelju Petkoviću i njegovom sinu.
- To su oni - potvrdio je stariji Petković.
- A ova žena? Jeste li nju viđali?
- Bila je i ona tu. Jeste, zvala se Mara ili Marusja. Ona je Ruskinja, isto. Sad, narod svašta priča.
- Šta priča, slobodno recite? - Krsta se čak osmehnuo.
- Da je ona pobegla s Olginim mužem. Tako, samo su nestali. Kad se Gospođa probudila, ovih nema.
- Pa ovo je starija žena. Ne ide...
- Kod Rusa svašta ide... - podrugljivo reče mlađi Petković. - Nestao Ščedrinov sitroen, nestala i Marusja, e.
- Ljubavnica?
- Nije ona bila mnogo starija - trtljao je mladić komšijske tračeve.
- Jeste li viđali ovde gatarku u invalidskim kolicima? Ima miša u krilu. Miš beli sreću deli.
Obojica Petkovića odrečno zavrteše glavom.
Krsta se pokolebao. Klimala mu se teorija o gatarki i služavki porodice Ščedrin kao jednoj osobi. Ali mu se činilo da je kod obe žene prepoznao isti plamen u očima.
Komšije su potpisale zapisnik o oduzetim stvarima i novcu, i pred njima je zapečatio kućna vrata.
Gatarka je već otišla. Žandar dorćolskog kvarta ju je viđao na ulici, ali nije znao gde živi.
Dobro, žena u invalidskim kolicima ne može da pobegne, pomislio je Krsta. Raspitao se po pijaci i brzo saznao gde stanuje gatarka Agafja.
Pune se korpe ringišpila, a on još ne zna da li bi trebalo pustiti motor da se okreće.

4.

Gatarka je živela u divljem naselju pored reke, između Kule Nebojše i Dunava. Krsta je pre rata išao na Tikvaru da se kupa i jede riblju čorbu kod alasa. Međutim, posle rata je ribarsko naselje nabujalo; tu se potkrovio ljudski preliv Beograda.
Ford T je podigao prašinu u zemljanim sokacima. Među stotinak kuća sklepanih od svakojakog materijala lako je našao gatarkinu. Na Tikvari su svi znali Agafju Ivanovu. Njena kuća bila je izgrađena od cigle, bogatija od ostalih, ograda uredno ofarbana u belo. Gatarka nije bila kod kuće, pa Krsta zađe po komšiluku da se raspituje.
Sitan, neobrijani ribar je Krsti pokazao ožiljke na leđima od žandarske žile. - Ta ima dobre veze u policiji - rekao je.
- Zašto vas je prijavila? - pitao je Krsta.
- On ju je video kako hoda - rekla je žena isprebijanog, kondukterka.
- Ćuti - stegao ju je uplašeni čovek za ruku.
- Neću da ćutim. Nek znaju.
- Čekajte. Kažete da je hodala? Zar ona nije u kolicima?
- Jeste, ali...
- Ćut! - prekinuo je muž kondukterku.
- Pazite, bila je noć - ignorisao je Krsta isprebijanog. - Sigurni ste da je to ona?
- Ma, video sam je - konačno se oslobodio prebijeni. - Izašao sam poradi sebe. Kosa, vidi se, sija. Ma ona. Priđem do puta. Ona se uplašila kad me videla. Kao vas ovako što gledam.
- Kuda je išla?
- Otišla je preko pruge. Negde, šta ti znam.
- Veštica - prosiktala je kondukterka stisnutih usta.
Krsta je naučio da ljudi vole da podmeću susede policiji. Svakog dana su dobijali anonimne dojave iz kojih se videlo da ih je pisao neko iz komšiluka.
- Prvi put čujem da je policija prebila nekog zbog komšijske svađe - bio je nepoverljiv Krsta.
- Ma. Nakitila je ona prijavu, rekla da sam joj ukrao ikone, šta ti znam - mrštio se sitni ribar.
Sad je Krsti bilo jasnije, ali se i dalje pitao da li je tačno da gatarka iz invalidskih kolica hoda, jer zašto bi se žena koja može da hoda mučila da rukama izgurava sebe uz strminu? Od Dunava, pa gore do Zerečke pijace!? Ima tu prilično muke i za mlade ruke.
* * *
Nekih pola sata kasnije, na kružnom putu kod Kule Nebojše naišao je na Agafju.
Izašao je iz automobila i ćutke je osmatrao. Nije mu bilo jasno kako da proveri da li zaista može da hoda. Čekao je da ona prva progovori. Ćutke je pratio pokrete na gatarkinom licu. Beli miš se kao i prošli put uznemirio videvši Krstu. Cičeći je pobegao u njenu srebrnu kosu.
Izuzev što je seda, lice joj nije staro. Procenio je da nema više od četrdesetak godina. Prepoznala ga je. Krsta je čekao da li će se odati. Prsti su joj kao kandže stegli drvene krugove čijim obrtanjem je pokretala točkove.
I to što je strpljivo ćutala govorilo mu je da je lukava i promišljena.
Krsta je izvadio fotografiju. Gatarka nije izdržala: na licu joj se ocrtao grč. Otkrila se.
To bi mogla biti ona, zaključio je Krsta.
Onda je nastalo takmičenje u dužini pogleda. Stajali su dugo na drumu. Gatarka Agaija Ivanova bila je tvrd orah. Da je na mom mestu neki stariji islednik, na primer Šterić, on bi je već pretukao, izbacio iz kolica i šutirao je da ustane, mislio je Krsta.
Ali on je bio drugačiji. Znao je da je zbog odricanja od batina dobio nadimak Kandilo.
Pratio je gatarku do kuće da bi obavio pretres. Električna sirena na fordu T poterala ju je da ubrza kolica. Sipala je bes u žilave ruke. Krsti je tako otkrila da je jaka.
Imala je odgovor na svako pitanje.
Došla je u Beograd nepokretna. Dokumentacija o tuberkulozi kičmenog živca ostala je u Rusiji. Rat joj je sve odneo... Poznata emigrantska priča.
Rekla mu je da ne zna ko je Olga Ščedrina. Na gradilište je danas došla samo zato što je bila radoznala. Nedeljom je gatala na Zerečkoj pijaci. Čula je da ljudi pričaju o nekakvom lešu na gradilištu.
Krsta je pretresao gatarkinu kuću. Našao je malo stvari. Nijednu fotografiju. Od emigrantskog života ostala je praznina.
- Kakve su ovo karte? - uzeo je Krsta špil karata iz njenog krila.
Bile su duplo veće od karti za poker.
- Eta Ciganjski tarot - odgovorila je gatarka.
Listao je karte. Ličile su na dečje slikovnice. Dvorska luda sedela je
na ramenu kralja. Zašto ljudi veruju u ove gluposti?, mislio je Krsta. Plaćaju da im neko priča bajke.
Uzeo je gatarkine otiske prstiju. Fotografisao je aparatom koji je u kolima ostavio Uja. Gatarka se nije bunila, čak ga je ponudila votkom. Reče mu da je sama pravi od kuvane pšenice.
- Samogonka - sipala mu je s ponosom.
Krsta je progutao bezbojno i bezukusno piće. Bar mu je prijatno zagrejalo stomak.
- Možete li da vidite u tim vašim kartama da li je Olga Ščedrina ubijena ili je izvršila samoubistvo? - pitao je Krsta želeći da pošto-poto nastavi razgovor i možda još nešto iščeprka.
Na mešavini ruskog i srpskog Agafja je rekla da njen Miši bira karte. Stavila je zrnca sira na usne. Dresirani Miši ustrča do sira. Smaza ga smesta. Mrdao je dugačkim brčićima.
Rusi u Beogradu su mu se činili daleki kao da žive u drugoj zemlji. Došlo ih je 50.000 kada je Beograd posle rata spao na toliko stanovnika. Doneli su diplome, ali i svoje tajne. Kad vidiš nekog da čita knjigu u tramvaju, odmah znaš da je Rus. Zatvoreni su, mračni, neki se bave okultizmom. U Beogradu su samo telom, duša im je ostala u Rusiji. Palata koju je zidala Olga Ščedrina je nostalgija u cigli. Krsta i gledanje u tarot vidi kao nostalgiju, kao beg od stvarnosti. Ponovo mu u misli dolaze Danteovi stihovi.
Gatarka je raširila karte po krilu. Odmah, Miši napravi po njima glisando, kao po dirkama klavira. Crveni konac koji mu je vezan oko vrata dovoljno je dugačak da stigne s kraja na kraj razlistanog špila. Onda se Miši polako smirio i stao je da njuška razlistani špil. Kao da traži sakriveni sir. U jednom trenutku se zaustavio i izgurao kartu njuškicom i kandžicama.
Gatarka je okrenula Mišijevu kartu. Na slici je bio putnik; muškarac sa šeširom nosi torbu iz koje ispada zlato. Pored njega je rupa u zemlji, u kojoj je kovčeg sa zlatom. Još je tu i zamak. Po rubovima karte nacrtani su meseci, sunca, polumeseci, brojevi kojima Krsta nije mogao da shvati redosled. Ali glavna slika nije ostavljala nedoumicu, barem ne njemu.
- Muškarac, blago, kovčeg... Šta kažete, ubila se zbog muškarca ili novca? - pitao je Krsta.
- Miši kaže, Miši...
Nije mogao ništa više da dobije od nje, izuzev još jedne votke, posle koje je otišao. Rekao joj je da ne izlazi iz kuće i da će on doći ponovo.
Gatarka je ostala da lista karte u krilu. Miši je uznemireno pravio glisanda po „dirkama“ špila.

5.

- Olga Ščedrina je bila pacijentkinja doktora Stojimirovića - upoznao je Antonovič lekara i Krstu.
Najpoznatiji lekar u Beogradu imao je samo jedno oko. Ustao je od stola i rukovao se s islednikom i komesarom. Odmah je počeo da priča o Ščedrinoj.
- Te vaše Ruskinje, svaka je za studiju iz psihijatrije - pričao je Stojimirović iznoseći na sto nekoliko flaša pića. Stavio je tri čaše.
Krsta se prihvatio višnjevače, kao i Antonovič. Doktor Stojimirović je sebi sipao iz boce bez etikete. Njegovo piće imalo je boju konjaka.
Uzeli su cigarete iz kutije koju im je doktor ponudio.
- Ona je bila moj pacijent, jeste - rekao je Stojimirović i klimnuo glavom povlačeći dim oštrog duvana. - Prvo je dolazila zbog internističkih problema, a kasnije su pregledi prerasli u psihijatrijske seanse.
Doktor Stojimirović je mlatio rukom u kojoj je držao cigaretu, pepeo je istresao po tepihu. Ono jedno oko mu je bilo živo za tri. Trčalo je kao miš u klopci.
- Vi ste je lečili od živčanih tegoba? - pitao ga je Krsta i uzeo blokčić da upisuje.
Doktor se nije bunio. Antonovič je smireno muljao višnju u ustima.
- Nije htela da dođe u bolnicu. Rusi se po tom pitanju ne razlikuju od nas. Nije sramota imati tuberkulozu, ali jeste šizofreniju. Tako naš narod deli bolesti, na prihvatljive i sramotne. Kao da je šizofrenija sifilis, pa da tu ima nekog greha - dok je govorio, doktor Stojimirović je i dalje mlatio rukom, istresajući pepeo cigarete po tepihu. - Nemojte samo ja da progovorim - dodao je doktor koji je bio u privatnoj praksi internista, a vodio je državnu bolnicu za živčane bolesti na
Guberevčevom bregu.
- Koju ste joj dijagnozu postavili? Šizofreniju?
- Ma ne, depresija. Ona nije prebolela smrt ćerke. Ona nije prebolela ni emigraciju. Ona je stvorena za neki mirniji život.
- Rekao sam vam - umešao se Antonovič. - Kad se Oljica rodila, njoj je trebalo napisati na ruci: „Ne tumbaj, žena.“
Stojimirović je potvrdio brzim pokretima ruke, istresavši pritom pepeo cigarete.
- Vi mislite da se ubila?
- Rekao mi je jutros Aleksej da je nađena mrtva u šupljem stubu. Prvo što sam pomislio bilo je: moguće je.
- Doktor Stojimirović će dati pismeni izveštaj - opomenuo je Antonovič Krstu - ne morate da zapisujete.
- Po vama je ona samoubica, dakle?
- Kažem vam: moguće je. Žena pred kojom muškarci kleče, koja se ’ladi lepezom, na prstu ima dijamant, a šta je u njoj to samo ona zna. I njen psihijatar. Morate vi, koji gledate vidljiv spoj uzroka i posledice, shvatiti da postoje skrivene sile u čoveku. Nekim ljudima je život naprosto isuvišan.
* * *
Ordinacija doktora Stojimirovića bila je na spratu kuće preko puta Botaničke bašte, na Višnjičkom drumu. Antonoviči su stanovali u prizemlju.
Mladi islednik izašao je na ulicu. Razmišljao je: doktor Stojimirović će u nalazu napisati da je bila depresivna i sklona suicidu, obdukcioni list takođe podupire teoriju o samoubistvu, a tu su i smrt deteta, nestanak muža... Međutim, reč ispisana cipelom kvarila je teoriju o samoubistvu. Samoubice pripreme oproštajna pisma, kao u slučaju učiteljice Matešić.
Krsta se kolebao. Bio mu je potreban još neki dokaz da je ubijena. Možda će poslužiti to što se gatarka prerušavala. Proveriće kad slike budu razvijene. Uporediće ih. Mada, razmišlja i da već zatvori slučaj i zavede ga pod: samoubistvo. Uostalom, stan nije opljačkan, zaključan je, a ključevi su u torbi Ščedrine.
U sledećem trenutku se ponovo pitao: da li je jedna reč ispisana na cigli dovoljno jak trag da ga odvede u avanturu praćenja pogrešnog traga?
U pitanju je bila njegova karijera islednika. Ako bi zatu-marao u svojoj prvoj samostalnoj istrazi, izgubio bi i ono malo isledničkog autoriteta. I dalje mu je u glavi Mračarinova opomena da ništa ne umišlja. Od njega se očekuje da rutinski popuni izveštaj o samoubistvu u Kapetan Mišinoj.
Oslonio se rukama na krov forda T. Osetio je miris benzina. Na rukama i vratu zatezali su mu se nervi. Nesklon promišljanju koje ne donosi rešenje, Krsta je seo u automobil.
Umesto na Kraljev trg, gde se nalazi Centrala policije, krenuo je od Botaničke bašte uzbrdo, pored Varoške bolnice.

6.

Krenuo je kod nekog ko je za njega bio više enigma nego stvarnost. Rudolf Arčibald Rajs se u Krstinom šifrarniku vodio pod Enigma.
Ići u posetu profesoru Rajsu bilo je dvostruko opasno. Prvo, nije uopšte mogao da zna kako će ga ovaj dočekati. Videli su se poslednji put na Akademiji. Od tada su prošle četiri godine. Profesor je bio ćudljive naravi, čovek s kojim se nikada nije znalo.
Drugo, opasno je da ga neko iz policije vidi. Profesor je otišao iz policije pod nerazjašnjenim okolnostima. Njegovo ime se u Centrali više ne pominje. On je od prijatelja srpskog naroda, preko noći, postao neprijatelj. Svašta se pričalo, ali ništa zvanično. Ako je postavljena prismotra, a to se nikada ne zna, Krsta bi mogao biti optužen za odavanje poverljivih podataka.
Parkirao se u šumi na Senjaku. Hteo je da osmotri okolinu. Računao je i na mogućnost da profesor Rajs odbije da ga primi misleći da je Krsta provokator kog mu je poslala policija.
Kada je počeo Veliki rat, Krsta je bio toliko mršav od iscrpljujućih postova da su mu se videla rebra kad bi se skinuo da se okupa na Savi. Tako mršav je i mobilisan. Kao i drugi studenti bogoslovije, dobio je raspored u pozadini. Dobro znanje francuskog, koje je poneo iz kuće pa dogradio u školi, dovelo ga je za sto prevodioca u zgradi Generalštaba. Prevodio je deklaracije čeških granata koje je trebalo preraditi za promer cevi francuskih topova. Usred te gužve, u kojoj se Krsta osećao toliko važan da je umislio kako će i najmanja greška u prevođenju dovesti do gubitka rata, odadžija u zgradi komande mu je javio da što pre krene u kabinet generala Mihajla Živkovića, komandanta odbrane Beograda.
Arčibald Rajs je ustao i pružio ruku svom prevodiocu. Kiselo ga je odmerio. Mršav kao trska. Bledo lice.
Profesor Rajs nije bio zadovoljan onim što je video, a Krsta je bio namršten zbog onoga što je čuo. Profesoru francuski nije bio maternji jezik. Govorio ga je kao... Nemac. Uopšte, bio je čudna pojava. Nosio je nekakvu uniformu bez oznaka, sivkastoplavu. Bio je švapski krut, neprijatno četvrtaste glave, previše formalan, čak i za nekog ko je predstavljen kao profesor. A bogoslovu Krsti je delovao kao švapski špijun koji je uvučen u srpski Generalštab, pa se lažno predstavlja kao švajcarski Francuz.
- Smisao službe je da se izvršavaju nelogična naređenja - rekao je stranac na francuskom, kad su seli u kola.
- Vi znate srpski! - začudio se Krsta koji se povratio s ivice provalije zvane vojni sud, jer je rekao generalu Živkoviću da sumnja kako je Rajs nemački špijun.
- Znam da čitam mimiku lica - uzvratio je Rajs.
Štapsku crnu tatru vozio je Francuz Serž Favr koji je stigao sa profesorom iz Švajcarske. Već na prvi pogled izgledao je sasvim drugačije od profesora: vedro se osmehivao i bio je lepuškast. Tršava, plavkastoriđa kosa mu je virila ispod kačketa.
Krutost i loše prikrivenu nadmenost profesor će zadržati i posle mnogih ratnih nevolja koje su zajedno prošli.
- Možete da me mrzite, ali morate da me poštujete - rekao je Rajs svom prevodiocu, studentu bogoslovije.
- Da li to možete?
Krsta je razmišljao šta da mu odgovori.
- Poštujem naređenje - odgovorio je pogleda uperenog negde pored četvrtastog lica svog novog šefa.
Moj komandant u ratu protiv Nemaca biće Nemac, nije moglo da izađe Krsti iz glave. Bio je uveren da će poginuti. Ili je to možda priželjkivao. Možda mu se to na neki način već ostvarilo, jer ga je služba kod profesora Rajsa izmenila iz korena. U njemu je došlo do preumljenja. A to preumljenje nije samo promena mišljenja. Prevod je grčkog pojma ,,metanoja“ i označava promenu uma, voljnu odluku da se stigne do svog bogomdanog naznačenja; preokret, istinsko
preobraćenje, promena iz osnova. Smrt i novo rađanje.
Profesor nije verovao ni u šta što ne može da se dokaže. Tema postojanja Boga za njega je bila smetnja stvarnom poslu koji ih je čekao. Predavao se istraživanju nemačkih zločina sa strašću, kao da će što ih više i pedantnije istraži i o tome sačini izveštaj za svetsku javnost tim više kazniti Nemca u sebi. Krsti je bilo jasno da se Rajs stideo nemačkih zločina.
Profesor je istraživao dejstvo zabranjenih dumdum metaka na ubijenim srpskim civilima i vojnicima. Krsta je prevrnuo stotine leševa. Vodio je zapisnik o svakom. U selu Lipolist pored Šapca upao je u masovnu grobnicu. Obreo se među desetinama tela silovanih, pa obešenih žena.
Zverstva u Mačvi je profesor opisivao kao melodiju zla. Nagon za dominacijom se najživlje u ratu ispoljava preko tela žene, pokazivao mu je profesor rasporenu vaginu devojke iz Lipolista. Krstino ljubavno iskustvo svodilo se na dve žene iz bordela, mereno u minutima na ne više od deset. Neistražena slast žene pre ovih rasporenih leševa bila je primamljiva. Posle je zagorčana prizorima mučenih tela. Ali u preciznom poslu popisivanja zverstava koje je video, dodirivao, udisao, dogodilo mu se nešto još važnije - u njemu je rasla sumnja u božansku prirodu čoveka.
Profesor je iz Mačve otišao u Solun, a odatle u Švajcarsku. Krsta se komandi stavio na raspolaganje. Ponovo su se sreli na Krfu. Profesor Rajs je već bio poznat među oficirima. Slavljen je kao heroj. Svako je hteo da mu stegne ruku. Redovno je objavljivao u švajcarskim novinama ratne izveštaje. Ti novinski članci okretali su javno mnjenje Evrope ka Srbiji. Priče o zločinima nemačke i austrougarske vojske prihvatane su kao istina, jer ih je potpisao međunarodni ekspert Rajs. Da su to bili izveštaji nekog Srbina, manje bi im se verovalo, ili ne bi uopšte. Krsta je bio ponosan što je profesorov pomoćnik.
Za njih trojicu: profesora, Favra i Krstu, vojska je obezbedila stan s terasom u glavnoj ulici grada Krfa. Biti u profesorovoj blizini značilo je i primiti nešto svetlosti njegove slave.
Krsta je dobio nov posao. Pozvan je da prevede Rajsovu studiju o modernoj srpskoj policiji. Prevodio je tek ispisane strane nedovršenog rukopisa. Rajs je toliko bio uveren u svoje rečenice, da nije ni pomišljao da ih još jednom pregleda i dotera. Svaka je bila jasna: precizno postavljena u paragrafu koji se uklapao u koncept celog dela. Završena strana je odlazila pravo na prevodiočev sto.
Studija o policiji je imala nekih pedeset stranica. Urađena je i prevedena za deset dana. Krsta je neke delove čitao više puta.
Na primer, neverovatno mu je bilo da je profesor Rajs organizovao policiju Sao Paola. Hvalio se da je posle njegove reorganizacije broj kriminalnih dela u favelama smanjen za trećinu. Profesor je išao u detalje. Japanski dži-ju-džicu i brazilska veština borbe - kapoeira, morale su postati deo redovne obuke srpske policije.
Jednog dana je na Krfu nađena mrtva devojka. Mlada Grkinja je bila gurnuta sa stene u provaliju. Vojne vlasti su pozvale profesora Rajsa da pomogne u istrazi. Krsta je primetio čudno ponašanje pokojničinog komšije dok su obilazili njenu kuću i pokušavali da rekonstruišu njenu poslednju liniju kretanja. Krsta je bio uveren da je komšija ubica. Tako je i rekao profesoru. Ovaj ga je samo prezrivo pogledao preko ramena. Kada je istraga konačno završena, a mesecima je trajala, ipak su pronađeni svedoci koji su tog ljubomornog komšlju videli s ubijenom one večeri kad je usmrćena.
Krsta je tražio priznanje od profesora Rajsa.
- Ja sam vam odmah rekao ko je ubica. Rekao sam, a vi meni...
- Šta sam to ja vama?
- Ništa. Pogodio sam.
- Pa šta ako ste pogodili. Služili ste se dedukcijom. Svejedno je zvala se ona intuicija ili statistika. Policijska metoda je indukcija. Polazite od podataka, činjenica, materijalnih dokaza. U istrazi je metoda važnija od pogotka. To je osnova. Molim, bez rasprave.
Krsta je ipak bio zadovoljan. Uspeo je da iznervira profesora. Bilo bi suviše očekivati od tog krutog čoveka priznanje. On je govorio da časnog čoveka rukovodi osećaj dužnosti a ne priznanje u izgledu ili novčana nagrada.
Posle rata, Vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pozvala je Arčibalda Rajsa da ostane u Beogradu. Ponudili su mu mesto upravnika i osnivača Policijske akademije. Krsta je prvi put prešao u Zemun kada je krenuo da se upiše u tu instituciju. Nalazila se u bivšoj Konjičkoj školi. Prešao je čamcem. Popunio je formulare, pozdravio se sa profesorom... I bio odbijen.
Neumoljivog karaktera, profesor Rajs je voleo da kažnjava one sa kojima je blizak, siktao je u sebi odbijeni Krsta. Pravdao se doslovnim pridržavanjem propisa. Po slovu statuta, prednost kod upisa imali su aktivni policajci, a od civila diplomirani pravnici.
- Zar posle svega što smo prošli u ratu, vi da me odbijete!? - zagrmeo je Krsta. - Ne razumem, profesore Rajs. Vi mi se za nešto svetite. Kako da razumem ovo? Recite mi, insistiram.
- Gluposti - odsekao je Rajs. - Nemam vremena za vas. Odmah napustite Akademiju. Vi ste odbijeni, i tu je kraj!
Krsta je ponovo prevalio isti put. Sledećeg meseca dobio je pismo da se javi za upis.
Navodno, jedan kandidat je odustao. Krsta je ipak ostao pri uverenju da ga je profesor iskušavao. Čekao je da vidi hoće li nastaviti studije bogoslovije. Nije nastavio. Nije znao šta da radi. Napijao se po kafanama koje su u tim prvim posleratnim mesecima bile raspusnije nego što će ikada biti. Tek ga je profesorovo pismo otreznilo.

7.

- Bonsoir, madame, pozovite profesora Rajsa. Traži ga Pavlović - obratio se Krsta ženi koja je širila veš.
Nije je poznavao, ali je čitao u novinama da se Serž Favr oženio Francuskinjom i da ih je profesor primio u svoju kuću na Senjaku.
Profesor se kao i uvek pojavio besprekorno obučen. Sivo vuneno odelo upotpunjeno bordo kravatom stajalo mu je saliveno kao uniforma. Nepoverljivo je prišao posetiocu.
- Došao sam da tražim pomoć od vas - rekao je Krsta kao da je i dalje student koji je zapeo u pisanju diplomskog.
Profesor Rajs ga je odmeravao udaljen nadohvat mača, kako su nalagala pravila susreta dvojice džentlmena. „Nikad se ne približite drugom muškarcu bliže od dužine mača, izuzev ako ga hapsite!“, jedno je od pravila koje je Krsta naučio na Policijskoj akademiji.
Dočekaše ga poznate profesorove hladne oči. Iz njih se ništa nije moglo pročitati, nikakvo osećanje ni uznemirenost. Pogled sagovornika se odbijao od njih kao od zatamnjenog ogledala. Međutim, Krsta je naučio da ispod profesorovog leda teče život zimske reke.
- Uđite, Pavloviću - konačno ga je propustio u dvorište.
Prošao je test. Ušli su u malu sobu čiji je ulaz bio odvojen od glavnog.
- Sedite - pokazao je Krsti na gvozdeni krevet.
Ćebe je bilo zategnuto na vojnički način. Dušek – tanak i tvrd. Spavaća i radna soba ujedno, kao samica u boljem zatvoru.
Sobica je bila tesna, još jedna osoba bi u nju jedva stala. Profesor je seo za pisaći sto pribijen uza zid. Bio je to u stvari sekreter, za kojim je pisao kada bi podigao rolo zasun.
- Zašto vam je potrebna moja pomoć?
Bivši student ispričao je svom profesoru slučaj Olge Ščedrine od trenutka kada ga je pozivar našao na liturgiji u Ružici. Pokazao je profesoru obdukcioni nalaz i mišljenje doktora Stojimirovića. Onda mu je prepričao susret sa gatarkom Agafjom Ivanovom koja sedi u invalidskim kolicima i za koju postoji sumnja da noću hoda i da je na fotografiji s pokojnicom, iako to ne želi da prizna. Opisao je Rajsu i majmunče s grivom lava, koje je smestio kod praktikanta Uje. Profesor je pregledao zapisnik s uviđaja i obdukcioni nalaz.
- Da li potkomesar Mračarin zna da ste došli kod mene?
- Ne zna niko. A da vam pravo kažem, uopšte mi nije jasno šta se dogodilo sa vama. U Centrali ste zabranjena tema. Niko ništa ne pominje, kao da nije...
- Mene smatraju luđakom koji je hteo da postane šef beogradske policije, to znate? - uperio je Rajs lulu u iznenadnog gosta.
- Profesore, zašto ste vi samo nestali s Akademije? Niko nam ništa nije saopštio.
- Proglasili su me homoseksualcem, tako su me opanjkali kod kralja - mirno reče profesor Rajs.
Krsti je bilo neprijatno što je čuo tu reč o kojoj se šuškalo.
- Skoro niko ne dolazi kod mene - rekao mu je Rajs ponovo pregledajući papire koje je doneo mladi islednik.
- Vi ste prvi iz policije koji se usudio da dođe posle dugo vremena. Poseti me poneki novinar, mada su i oni više svraćali u početku. Posle su se ohladili. Videli su da ne hranim njihovu znatiželju. Kod mene postoji pravilo da ne pljujem u izvor iz kog sam nekad pio.
- Nemojte samo da pomislite kako sam provokator. To ne. Razumite... - Krsti su ponestale reči.
- Nikada za ratnog druga neću reći da je provokator - digao je profesor Rajs pogled sa papira. - Mi smo prošli suviše opasnosti da biste vi te trenutke oblatili jeftinim provokatorskim poslom. Vi želite da se proslavite, to sam primetio od prvog dana. I to mi se nije svidelo. Žudnja za slavom je loš saveznik policajca. Svaki zanos je koban za istragu. Istražitelj mora biti racionalan. Čudi me da niste odustali. Ni kolebljivost ne ide uz policijski posao - profesor je govorio neuobičajeno mnogo, ali spokojno i ozbiljno, polako. - Ni sada nisam siguran da ste izabrali dobar poziv. Vi nosite u sebi velike ideje, a policijski rad je u detaljima. Uočite razliku. Loše su vam predispozicije za islednika. To zapažanje nisam sklanjao u stranu. Kao što vam je poznato, pristao sam da u životnom računu budem na minusnom saldu zarad prava da govorim ono što mislim. Tu osobinu vi Srbi smatrate slabošću. Pretvornost u javnom poslu kod vas Srba je duboko ukorenjena u vreme Turaka. Gledam šta radite. Ovaj Pašić je primer svega lošeg u srpskom narodu. Lukavost je kod njega zamenila poštenje. Mrak kapidžika - javnu debatu. Ja kao stranac bolje vidim vaše mane. Ne, ne, niste vi Srbi izlečili tursku bolest. Predugo je vučete. Kijavica vam se pretvorila u upalu pluća.
Srećom da je Krsta navikao na profesorovu grubost u iznošenju mišljenja. Taj se nije obazirao da li će sagovornik biti uvređen. Pošto je delimično bio povodljiv, Krsta je čak od njega preuzeo treskanje istine u lice. Kajao se zbog toga. Donosilo mu je neprijatelje, odnosilo prijateljstva koja su obećavala.
- Da ste na mom mestu, da li biste zatvorili istragu? - pitao je Krsta koji nije bio ni svestan da dlanom pegla sivo vojničko ćebe kojim je prekriven profesorov gvozdeni krevet.
- Dok se ne ispitaju svi tragovi, istraga se ne zatvara - vratio se profesor sa politike na istragu naglo, kao da je u glavi povukao metalni šiber. - Imate li odgovor na pitanje zašto je Ruskinja napisala ,,ćerka“? Mora da postoji razlog. Otkrijte. Dobro ste primetili da nije logično da majka o svojoj ćerki misli tako uopšteno. Zašto nije napisala ime? Ali niste se zadržali na tom pitanju. Niste temeljiti, to je vaš problem. Morate da produbite indiciju, svaki trag da ispratite do njegovog krajnjeg odredišta.
- Ali ti tragovi nikuda ne vode.
- O tragovima se ne razmišlja, oni se slede. Vama nedostaje upornost, to sam primetio još...
Iako nevoljno, Krsta je stoički odslušao tiradu o svom nedovršenom školovanju. Krstinu diplomu Rajs nije priznavao, jer je smatrao da je Policijska akademija ukinuta onda kada ju je on napustio.

DRUGI DEO

ISTRAGA

8.

Islednik Krsta Pavlović ponovo je u kući Olge Ščedrine. Prolazi kroz sobe sa rukama na leđima. Oseća neki neodređeni miris domaćinstva, pomešane mirise paste za parket, naftalina, miris pepela od drveta. Hladnoća je počela da ga štipka za nos.
Uopšte ne zna gde je ta brava koju traži. Biti temeljit, svaki trag ispitati do poslednje sitnice, rekao mu je profesor. Stavio mu je teoriju oko vrata, kao kolajnu s tegom.
A šta ako je zločin počeo ovde u kući? Ta misao mu je došla iz nepoznatog pravca. Olga Ščedrina je pustila ubicu u kuću, on je otišao u toalet, tamo je izvadio iz džepa flašicu s etilom, kao što je rekla studentkinja medicine Vana. Ubica je natopio maramicu, vratio se u sobu, stavio Olgi maramicu na usta. Ona se onesvestila.
Bila je noć, izneo ju je onako mršavu lako, stavio u kola, odvezao na gradilište i ubacio kao džaku šupalj stub. Možda su bila dvojica. Ili dvoje. Sve je udešeno tako da izgleda kao samoubistvo. Stan nije preturan. Rastvor etila ne može da se vidi na obdukcionom nalazu koji onda glasi da se ugušila od svoje pljuvačke, jer je dubila na glavi u tesnom stubu. I cap - istraga zatvorena.
Možda je ubica neko s kim je išla u pozorište. Ali nema pozorišne karte u torbici. Onda je sumnja na osobi koja je kupila karte. Ili je tako doterana išla na neki bal. Ili tajni sastanak. Svilene cipele od istog materijala kao haljina? Gospođa. Privlačna meta.
Krsta se vrti po kući. Pokušava da bude temeljit.
Redom je palio svetla.
Počeo je sa ponovnim pretresom. Sada je detaljan. Sve stvari vadi iz ormara i baca na gomilu.
Iz posuda u kojima su stajale olovke takođe je sve istresao na gomilu koja je rasla na šarenom, tankom tepihu. : Život dvoje emigranata pretvarao se u gomilu otpadaka na sredini sobe.
Ništa.
Deduktivna hladnoća ga napušta. Besan i obnevideo od razbacivanja stvari po kući, iz spavaće sobe se vratio u kabinet i još jednom stao pred tablu s projektom zgrade.
Skinuo je tablu. Izvadio je pribadače koje su držale crtaći papir projekta. Nožem je počeo da odvaljuje ram.
Slika palate u Kapetan Mišinoj ispala je iz rama i kao sasušeni list pala na parket. Krsta jasnije vidi niše za skulpture. Najveća niša je udubljena na sastavu dva krila zgrade.
Pita se koga predstavljaju bezlične skulpture. Otac, majka, deca. Sedam. Odustaje. Ne može da otkrije ko su.
Iz mahagonijevog sekretera vadio je jednu po jednu fioku. Istresao je njihov sadržaj na pod. Prebirao je po papirima, olovkama, malim ikonama, damskom dvogledu...
Još jedna gomila je rasla.
Uspelo mu je i da težak sekreter od punog drveta odmakne od zida. Nije našao ništa, sem nataložene prašine i malo paučine.
Uhvatila ga je pomama da zaviri u svaku rupicu. Doneo je kuhinjski nož za meso. Debelo sečivo je uvukao u poleđinu da bi je odvojio od ostatka sekretera. Pojavili su se vrhovi eksera izvučeni iz hrastovine. Krsta je rukom razvalio poleđinu do kraja. Potom je izvukao iz ležišta lakirane letvice roloa. Od zdepastog sekretera ostao je samo drveni skelet.
Krsta se oznojio. Skinuo je kaput i bacio ga na divan. Disao je isprekidano. Pogledao je na gomilu. Razbacane prazne fioke bile su pomešane sa nekada pedantno složenim stvarčicama. Zagledajući otpad okončanog zajedničkog života ruske porodice, primetio je da fioke nisu iste dubine. Uporedio ih je. Tada je mala razlika u dubini postala uočljiva. Jedan centimetar. .
Izvukao je sve fioke sa gomile. Bile su različitih veličina, ali im je dubina bila ista, izuzev toj jednoj. Široka, dugačka. Posumnjao je da razlika u dubini krije duplo dno.
Pokušao je da pomeri sečivo noža u stranu i razvali dno fioke, ali se ono čvrsto odupiralo. Doneo je iz kuhinje još jedan nož. Uspeo je i njega da ugura, ali bez rezultata.
Onda donese sataru za meso. Skoro da je bio izbezumljen. Osećao je kako ga vodi nešto što je duboko u njemu. Skriveno. U trenu probuđeno. To nešto iracionalno, koje ne može da obuzda.
U otvor koji su napravila dva noža, koso je ugurao vrh satare. Rasušeno drvo je stalo da krčka kao parket po kojem se hoda u cipelama. S tako jakom polugom, Krsta je navalio da diže dasku od mahagonija i ona ubrzo puče.
Ispod rascepljene daske ukaza se neki predmet. Satarom je još raširio otvor. Nazreo je kožni kaiš. Rasturio je sasvim skriveni pretinac. U šupljini je bio skriven kožni kaiš, u stvari, ogrlica. Ogrlica za majmunče - životinjica ju je imala oko vrata na fotografiji iz Rusije. I jedan papir, žućkast, bez linija, bez vodenog žiga.
Prsti su mu se tresli.
Baль caррy ycyp, pisalo je.
Ruski je učio na bogosloviji, ali ovo su mu nepoznate reči.
Ruska ćirilica. Plavo mastilo. Otisci prstiju. Palčevi. Četiri. Palčevi različitih veličina.
Opipao je crni kožni kaiš. Pod prstima je osetio neke neravnine. Kao da su kamenčići. Polako je nožem oparao beli štep. Unutar ogrlice pronašao je kamenčiće zalivene voskom koji je očistio prstima.
Zacaklio se fino brušeni dijamant. Sad mu je bilo jasno zašto je majmunče doneto čak iz Rusije. Majmuni su agresivni, ne vole nepoznate, ujedaju. I da, naravno, majmunče je idealan čuvar dijamanata.
Ščedrini su svoje blago nosili van kofera.
Krsta je potpuno smetnuo s uma da pretresa kuću sam, da nema dva svedoka. Kada preda dijamante niko mu neće verovati da tu nije bilo još. Protiv njega će biti pokrenuta istraga. Biće poslat na odmor.
Kakva glupost!
Čelo mu je bilo hladno, obrazi vreli. Naslonio je glavu na prozor. Nije znao šta da radi sa blagom koje je pronašao.

9.

Kuća Olge Ščedrine postala je klopka za islednika Krstu Pavlovića. Osetio je da se od lovca pretvorio u lovinu.
Odvezao se iz Jovanove do Savamale. Osvrtao se da li ga neko prati. Nije verovao da će ikada doći u situaciju da nešto utaji u istrazi. U ogrlici je imao dovoljno dijamanata da nastavi život u Švajcarskoj. Ta pomisao proletela mu je kroz glavu i on ju je odmah odbacio. Znao je da će dijamante predati u pogodnom trenutku, verovatno kad okonča istragu. Uplašio se od onoga što je uradio, ali nije video drugo rešenje.
Ringišpil je počeo da se vrti.
Tražio je gde da sakrije ogrlicu sa dijamantima. Na kraju, gurnuo ju je u teglu od pet litara svinjske masti koju mu je poslala majka. Kada je zatvorio poklopac, mast je već progutala ogrlicu majmunčeta. Spolja se nije videlo da nečega ima u masti. Tegla mu se učinila kao neki okruglasti trbuh. Ćušnuo ju je iza flaša sa kuvanim paradajzom. Zatvorio je vrata špajza i na njih se naslonio.
Mučila ga je griža savesti. Poslednje što je želeo, bilo je da postane korumpirani islednik. Ali i dalje nije video drugo rešenje. Upao je u makaze pravila službe i svog isledničkog instinkta koji ga je odveo do sakrivene ogrlice.
Pomisli da je najpametnije da sada ode i nešto glocne. Bio je gladniji od vuka.
* * *
U Papuku je bilo živo. Gazda Cema je sedeo za kasom. Povremeno bi mu klonula glava. Probudio bi se posle desetak sekundi, s blentavim osmehom.
Krsta je naručio postan pasulj sa zeljem, salatu od cvekle i dva deci crnog tikveša. Po slobodi stalnih gostiju Papuka, radoznalci su ga saleteli pitanjima o istrazi. Papuk se nalazio dve ulice od mesta na kojem se dogodilo ubistvo.
- Šta se to desilo, gos’n Krsto? - pitao ga je Milan Vodnik, ražalovani podoficir koji je sebi po slobodi poznanstva davao za pravo da pita islednika o službenoj stvari.
Krsta je jeo i slušao. Nije mu padalo na pamet da u kafani iznosi detalje istrage. Gosti su ga začikavali nastojeći bilo šta da izvuku.
Limar Pepić je već znao da je ubijena imala muža.
- To je ona fina Ruskinja. Na njenog muža su pucali jesenas.
- Kažu da se ugušila - reče Milan Vodnik.
- Ma capnuli je, bre - obrecnu se Gojko kelner prinoseći čačkalice za islednikov sto.
- Ma ne znam - opet se oglasi Milan Vodnik. - Ludi su ti Rusi. Mračni ljudi. Kad te pogleda, ko da je izašao iz bunara. Znao sam jednog koji je našte pio lavor vina.
- Lavor? - uključio se Krsta.
- Lavor, eh, lavor - Pepić je odmahnuo rukom.
- Našte, kad ti kažem. Nakrene čovek, ne trepne. Samo otrese glavom. E, onda može da radi. Popne se na skelu taj ko ništa.
- Ne verujem - rekao je limar Pepić. - Rusi su ludi, ali nisu nenormalni.
- To ti je isto - rekao je kelner Gojko lupkajući peški-rom po naslonu stolice.
- Nisam još sreo normalnog Rusa - nastavio je Milan Vodnik.
- A da li znate - Krsta je stao sa jelom - onu Ruskinju gatarku u kolicima?
- Nju svi znaju - rekao je Gojko. - Agafja. Ta sve pogađa.
Krsta je nevoljno pomislio da je tako. Njemu je pogodila da će pronaći blago.

10.

Na prijavnici Centrale policije dočekale su ga dve poruke. Jedna je bila Ujina: „Oglas predao u Politiku, Pravdu, Vreme. Kad sam se vratio kući - objekat nestao. Ne znam kako. Idem da ga tražim.“
Neverovatno, pomislio je Krsta. Otkako je profesor Rajs napustio Akademiju, tamo je zadržana samo krutost u salutiranju. Znanje je isisano, kao što se iz školjke isrče meso.
Ipak, oglas će biti objavljen u tri novine: „Pronađen majmun zlatne grive. Javite se, Sinđelićevo sokače 3, dvorište.“
Dežurnom je naložio da Uji prenese da ga čeka u Centrali.
Druga poruka bila je od Antonoviča. Zvao ga je ponovo da dođe kod njega kući. Imao je novosti.
Od ove poruke se štrecnuo. Antonovič je možda znao za ogrlicu. Možda ga je ispipavao da li ju je pronašao. Ali i ako ne zna šta je Krsta uradio, ipak treba stati pred iskusnog kriminalistu. Osetio se kao lopov početnik, imao je utisak da mu na čelu sve piše i da je sav crven u licu.
- Stigli ste - dočekao ga je komesar na vratima.
Krsti je prošlo kroz glavu da je unutra, u komesarovom stanu, spremljeno njegovo hapšenje. Već je osetio kako ga stežu bukagije na rukama zavrnutim na leđa.
Gle, evo sad majmunčeta, koje je nestalo pripravniku Uji, na ramenu jednog zastrašujućeg čoveka koga islednik odmah prepoznade. Bio je to prodavač novina iz Knez Mihailove ulice. Taj, zarastao u kosu i bradu, hodao je bos po snegu. Krsta ga je viđao i kako se muva oko Saborne crkve. Često je gurao kolica na dva točka, ista kao ona u dvorištu porodice Ščedrin. Prodavao je kamare novina. Ljudi su ih kupovali da bi mu pomogli. O njemu se pričalo da je jurodiv. Gledali su ga kao čudo dok je stajao bos na snegu.
Majmunče je smireno sedelo na njegovom ramenu, ali kad ugleda Krstu poče da krešti i da kostreši zlatnu grivu. Okupila se i cela porodica Antonovič.
- Ovo je Petar Mihajlovič Topoljski - predstavio je kolportera Antonovič. - Fljanga ste već upoznali. Sve ću vam objasniti. U pitanju je nesporazum. Nije teško razumeti ako se ima dobra volja. Petar je sveti čovek, takvi se rađaju jedan u milion duša, znate.
- Vladimir – naglasio je „po ruski“ mladić otresitog pogleda u kojem je bilo nečeg napadnog.
- To je naš sin, student prava.
- Šta kaže srpski Frojd? - ne skrivajući ironiju, pitao je Vladimir, očigledno se interesujući za doktora Stojimirovića. Otac je pokušao da ga smiri klimanjem glave, ali se mladić kočoperio kao da sve zna: - Psihijatrija sebi stavlja krunu na glavu.
Očigledno je nekoga citirao, ali Krsta nije imao želje da se bavi njegovom mladalačkom nadobudnošću koju je otac jedva krotio. Majčini ispijeni podočnjaci razjašnjavali su da je ona izvor iz kojeg uzimaju i kruti otac i nabusiti sin.
- Oljica vam je bila... dušica jedna - kroz suze je pričala gospođa Ljudmila.
- Vi ste je poznavali?
- Ah - podigla je iz krila tanku, duguljastu ruku. Po dlanu joj je vijugala plava žilica.
Topoljski nešto nerazumljivo promrmlja. Napravi naklon s rukom na grudima. Majmunče još jednom zakrešta na Krstu podižući dugačak rep iznad grive.
- Vi prodajete novine. Viđao sam vas u Kneževoj - govorio je Krsta. - Je l’ tako?
Bosonogi je govorio nešto usporeno i nerazumljivo.
- On drži kamenčić u ustima - pokušao je da opravda njegovo mumlanje domaćin.
Podvižnik, pogledao ga je s uvažavanjem Krsta. Spašavanje od greha prerečitosti. Kamen u ustima je bio česta epitimija u ruskom monaštvu.
Antonovič je objasnio da se Topoljski vraćao iz štamparije gde je ostavio neprodate novine od jutros, da je video nekog kako izlazi iz kuće Olge Ščedrine, gde je povremeno spavao u podrumu. Lopov je izašao s torbom. Pratio ga je do Sinđelićevog sokačeta, a kad se približio prozoru kuće video je Fljanga. Bilo je dovoljno da se pojavi na prozoru da ga Fljango prepozna. Sačekao je da lopov ode iz kuće; dvorišna vrata nisu bila zaključana. Onda se bogoslov Topoljski vratio do kuće Ščedrina s Fljangom u torbi. Nije mogao da uđe jer je kuća bila zapečaćena policijskim voskom. I tako je došao do Antonoviča gde je saznao da je Olga mrtva.
- Vi živite u kući Olge Ščedrine? - pitao je Krsta bogoslova.
- U po-dru-mmu ppp-one-kad.
- Gde ste upoznali Ščedrinu?
Sporo izgovarajući reči, ispričao je kako ga je ona videla zimus u Ruskoj crkvi. Sažalila se i pozvala ga da spava u podrumu. Dodao je da je student bogoslovije.
- Prota Dimitrijević je sada dekan, je l’ tako? Slobodno polako pričajte, razumeću vas - koncentrisao se Krsta na istragu.
- Da, bla-go-darim. Pre-davao mi je I-sto-rija cr-kve.
- Sada je došlo dosta ruskih profesora, da ne kažete, Srbi, da smo vam mi emigranti samo na teret. Koga mi tamo imamo? Titov, Dobroklovski... - pomagao je Antonovič.
- Ro-žde-stven-ski, Glu-bo-kov-ski - nastavljao je student kom Krsta nije mogao da odredi godine zbog dugačke brade, dugačke čupave kose i nekog isposničkog žara u očima. Istovremeno, Krsta je tražio vezu između bogoslova i majmunčeta koje mu je bilo odano, ali je uhvatio sebe da nekako odsutno prati Topoljskog. Trebalo bi da je usredsređen. Imao je svedoka iz kuće ubijene, međutim, Krsta je razmišljao o nečemu drugom: „Da li bih ja ovako izgledao da sam nastavio sa studijama bogoslovije?“
U leto posle prve godine opsedala ga je pomisao da se zamonaši u kakvom zabitom manastiru. Pomisao se pretvorila u opsesiju koja ga je vukla kleštima za nos. Da nije otišao u Rat, s velikim ,,r“, i tamo radio za profesora Rajsa, možda bi sada nosio kaluđersku rizu. Bosonogi kolporter, kog porodica uvaženog komesara gleda kao sveca, javio se Krsti kao paralelna senka koja je rasla mimo njega i njegove volje u svetu izbegnutih sudbina. Sve te sudbine žive negde oko nas i mi za njih ne znamo, možda nam se samo ponekad prikažu i uplaše nas grubošću i sirovim obrisima, jasnoćom - odsutan je islednik Krsta Pavlović. Ali samo za trenutak, koliko da leptir preleti preko upaljene sveće.
U međuvremenu, služavka je donela pribor za čaj. Iz trbušastog samovara nasula je vreo čaj u porcelanske šolje u koje je stavila po parčence leda.
- Uzmite višnje, probajte, tako se pije u Moskvi.
Krsta je stavio suvu višnju u usta i tako kao da je polako ulazio u svet Rusa koji su u Beograd doneli neke gospodstvene manire koje beogradske kuće nisu imale. U boljim beogradskim salonima posluženja su bila mešana nemačka i turska: kitnikez i urmašice.
Kada je košticu višnje spustio na tacnu, Krsta se vratio na posao.
- Imate li dokumenta? Isprave? - obratio se bogoslovu.
Pitanje nije blagonaklono dočekano među Antonovičima. Majmunče je preuzeo sin Vladimir. Stavio ga je u krilo kao gladno detence koje zavarava parčetom keksa. Sivi podočnjaci gospođe Ljudmile dobiše nešto svetline kad Topoljskom nasu čaj iz samovara. Poštovala ga je kao svetog čoveka, očigledno.
Krsta pregleda prijavnu knjižicu.
- Gde ste bili sinoć, posle devet časova?
Vratio se iz himere o paralelnom životnom putu. Službenost u Krstinom glasu je već iznenadila domaćine, pa se iznenađenje premetnulo u ljutnju, jer je Krsta bivao tim više služben što su ga misli o njegovim prekinutim studijama bogoslovije odvlačile od istrage. Očigledno su domaćini očekivali nešto drugo. Saosećanje? Razumevanje?
Međutim...
- U I-mka. Pre-dd-a-vanje.
Krsta je gubio vreme prevodeći spore, mucave reči bogoslova koje su se spoticale o kamenčić u ustima. Posle predavanja je šetao s kolegama sa studija. Njegovi odgovori dugo su trajali i tako se opirali lovljenju u makazama protivrečnosti. Zato je Krsta odlučio da primeni drugu metodu ispitivanja, onu koja je tražila od ispitanika samo dve reči: ,,da“ i ,,ne“.
Krsta je pristojno, mada odlučno, rekao:
- Skinite džemper. Da, džemper, samo ga skinite.
Ukućani su se zgledali. Vladimir se čak jogunasto podigao s naslona, kao da će stati u zaštitu Topoljskog. Otac mu je dao znak da se smiri. Fljango je kreštao i mahao ručicama kao da se priključuje napadu na zlog islednika.
- A sada zavrnite rukave - nastavio je Krsta pokazujući na zakopčanu manžetnu košulje.
Kada je bogoslov oslobodio podlaktice, Krsta ga je uhvatio za njih, naglo privukao sebi i palčevima mu pritisnuo krvne žile. Osetio je otkucaje srca Topoljskog na svojim jagodicama. Metoda profesora Rajsa bila je spremna.
Po komesarovoj loše skrivenoj nervozi video je da ovaj nije očekivao otkucajnu metodu ispitivanja u svojoj kući. Mislio je da će njegov autoritet osloboditi sumnje bosonogog kolportera. Sad je došao trenutak da se Krsta pokaže kao najbolji diplomac prve generacije Policijske akademije u Zemunu.
- Postaviću vam jedno pitanje. Na njega odgovorite sa ,,da“ ili ,,ne“. Ali odmah, bez razmišljanja. Zatim ću vam postaviti sledeće. I na njega odgovarate sa ,,da“ ili ,,ne“. Bez ,,možda“. Samo kratko, odmah: ,,da“ - ,,ne“.
- Postoje pitanja na koja se odgovara sa ,,moždac<. Znate, većina stvari u životu je siva - pametovao je Vladimir, budući advokat.
- Pitanja su jednostavna. Molim za tišinu. Bez ometanja. Da li ste razumeli šta od vas tražim?
Bogoslov je klimao glavom.
- Ovo je najnovija metoda koju primenjujemo u beogradskoj policiji. Gledajte u zid i odgovarajte. U redu? Ne pomerajte glavu. Opustite se. Možete i da žmurite.
- Do-bro.
- Da li se zovete Petar Topoljski?
- J-aa.
- Ne, ne tako, samo sa ,,da“ ili ,,ne“. Da lije danas nedelja?
- Da.
- Da li se sada nalazite u Beogradu?
- Da.
- Da li je Fljango majmun?
- Da.
- Da li znate ko je ubio Olgu Ščedrinu?
Puls je neznatno poskočio.
- Ne.
- Da li ste rođeni u Mariopolju?
- Ne.
- Da li ste videli Olgu Ščedrinu mrtvu?
Gospođa Antonovič je jauknula. Vladimir koji se vratio na ivicu fotelje kao da je zamlatarao rukama, što je Krsta ovlaš primetio kao promenu senke, ali nije skidao pogled s lica Topoljskog.
- Ne.
- Šta ste otkrili? - bio je ironičan Vladimir, dok Lju-dmila reče s indignacijom:
- Šta uopšte može da se otkrije držanjem za ruke?
- Otkucaji srca. Nagla promena pulsa je znak uzbuđenja - objašnjavao je glava porodice pokušavajući da povrati dirigentsku palicu koju je u njegovoj kući preuzeo islednik Pavlović.
- Samo da znate, kolega, Petar Topoljski ima drugačiji nervni sistem od našeg. Njega su post na vodi i bdenija učinili drugačijim. On jeste drugačiji. Organizam mu kuca drugim ritmom. Hoću da stavim izvesnu rezervu: nije svaka metoda primenljiva na sve ljude.
Krsta je pratio pokrete Topoljskog dok je oblačio džemper. Ritam otkucaja srca bio mu je neujednačen. Negde je lagao, bio je siguran, samo nije mogao da odredi tačno na kojem pitanju. Antonovič je dobro ciljao. Nije otkucajna metoda primenljiva na svakom. Kod okorelih ubica ne da je rezultat jer je njihov krvni sistem drugačijeg ustrojstva. Isto je tako i sa ovakvim neobičnim ljudima. Međutim, ritam otkucaja mora biti ravnomeran, ravnomerno povišen ili stišan, svejedno, ali ravnomeran. Topoljskom se ritam menjao. Ali pošto je Krsta uvažavao da je posredi čovek naročitog kova, dopuštao je mogućnost da ne može tačno da odredi na kojem pitanju je ovaj odstupao od svoje normale. Ali je i ta oscilacija krvnog pritiska bila dovoljna da Topoljski postane još jedno lice na ,,ringišpilu“.
Ostavljajući Antonoviče bez rasprave o pouzdanosti otkucajne metode, otvorio je fasciklu i pokazao Topoljskom fotografije snimljene na mestu ubistva. Nije mu dozvolio da ih dodirne. Bogoslov je stisnuo usne i prekrstio se. Prekrstio je i fotografije. Počeo je da se moli.
Onda je fasciklu prineo Antonovičima. Svako je uzeo po jednu fotografiju. Ljudmila je vrisnula. Sinu je izbilo gađenje na lice. Komesar je, po običaju, ostao hladan. Krsta im nije dozvolio da među sobom menjaju slike. Prineo im je fasciklu da ih vrate unutra kako su ih uzeli. Dok je to radio, govorio je kao konferansije o tome šta je sve zatekao na mestu ubistva. Činilo mu se da je uspeo da im skrene pažnju sa činjenice da su upravo dali otiske prstiju.

11.

Krsta je poštovao pravilo 48 časova koje glasi: „Šta se uradi u istrazi u prvih četrdeset osam časova, to je osamdeset četiri posto rešenja.“ Tako je u žurbi, bez diplomatskog takta, Antonovičima rekao da bogoslov Topoljski mora poći s njim u Centralu policije da tamo da izjavu o Olgi Ščedrinoj. Komesar se ponudio da bude prevodilac, ali mu se Krsta zahvalio.
Kad su stigli u Centralu, već ih je čekao pripravnik Uja kome je Krsta rekao da Topoljskog fotografiše i da mu uzme otiske, a zatim da ga sa Fljangom vodi svojoj kući. Tamo će čekati da vide hoće li se neko javiti na oglas. Bogoslovu Topoljskom islednik je objasnio da je za istragu o ubistvu Olge Ščedrine neophodno da sarađuje. Pristao je bez mnogo zapitkivanja. Ćutljivost mu je nametao i kamenčić u ustima. Uju je poveo na stranu i rekao mu da bude oprezan ako se neko pojavi po oglasu koji će izaći u novinama. Dao mu je instrukcije da tu osobu zadrži. Takođe, da motri i na majmuna i na bogoslova. Uja reče: „Jasno.“
Krsta pogleda u bosa stopala Topoljskog. Bogoslovu su stopala bila uvećana, crvena. Nije mogao da im ponudi prevoz jer su mu trebala kola, ali je pitao bogoslova da li hoće da uvije noge u šuferice. U policijskom magacinu je bilo na desetine tih rashodovanih krpa koje su izašle iz upotrebe kad su ih zamenile čarape. Bogoslov se zahvali i odbi.
- Kako vama nije hladno? - morao je da ga pita pogledavši ga u lice zaraslo u bradu na kojem se nijedan mišić nije grčio od zime. - Čuli ste za srpsku poslovicu „Čizma glavu čuva, šubara je kvari“?
- J-ee-sam - klimao je i glavom i polovinom tela u znak detinjastosti koja je bila jedan od stepenika u podvižništvu, tumačio je Krsta neuobičajene pokrete Topoljskog koji su nekog neupućenog u lestvice monaškog života mogli zbuniti.
- Nemate ni šubaru ni čizme, a sneg se napolju tek otopio. Kako to?
Topoljski je i dalje klimao i mumlao neke reči preko kamenčića u ustima i priča je zamrla. Majmunče su strpali u džak, pa Uja i Topoljski odoše pešice iz zgrade Centrale.
Pripravniku Uji nije ostavio fotografije koje su dodirivali Antonoviči da sa njih uzme otiske. To će uraditi sam. Hteo je otiske Antonovičeve porodice i Topoljskog da uporedi sa onima koje je našao na papiru skrivenom uz Fljangovu ogrlicu u tajnom pretincu sekretera koji je razvalio u kući ubijene. Na tom papiru su se, ispod teksta na ruskom koji nije razumeo, nalazila četiri otiska palca. Kao što nije znao čiji su otisci, tako nije znao ni šta na papiru piše. „Ispitati svaki trag“, ponavljao je reči profesora Rajsa, sedajući u ford T. Išao je da proveri trag koji je prvi morao biti ispitan.
* * *
Za manje od deset minuta Krsta je stigao od Centrale policije na Kraljevom trgu na vrhu Neimara.
Parkirao je ford ispred zgrade u kojoj je živeo arhitekta Milan Nikodijević. Ušao je unutra i počeo da pretražuje spisak stanara. Jedino prezime na trećem spratu bilo je Nikodijević. Iznad njega, na krovu, bio je samo Tehno biro.
U stanu nije bilo nikoga. U birou nisu odgovarali na zvono, što je s obzirom na to da je bila nedelja i razumljivo. Krsta se vratio do restorana u prizemlju. Raspitao se o Nikodijeviću kod pričljivog konobara. Arhitekta je bio vlasnik cele zgrade. Ostavio je broj telefona ako ga neko traži.
Krsta mu je rekao da pozove Nikodijevića i kaže mu da ga traži policija. Konobar ga je poslušao. Dok je on razgovarao telefonom, Krsta se raspitao kod šankerice kako izgleda Nikodijević. Kicoški. Kad ga je poslednji put videla? Sinoć. Pribeležio je ime i kućnu adresu šankerice i konobara.
- Očekivao sam vas - rekao mu je Nikodijević pošto je za nekih pola sata stigao. Ušao je u zgradu s leđa, iz malog dvorišta u kojem je parkirao plavu škodu dvosed sa hromiranom maskom.
Popeše se liftom do stana. Jednim okretanjem prekidača zasvetlelo je pet-šest sijalica. Ceo stan se ukazao kao pozorišna bina: prostran, a samo sa jednom sobom, i to nekako zaljuljanom. Islednik Krsta Pavlović nikad nije video takav stan. Nije ni znao da nešto toliko moderno postoji u Beogradu. Stan bez zidova. Pod je različite visine, kao da je sastavljen iz nekoliko ploča koje se čas za stepenik spuštaju pa za dva dižu. Hrastova kutija gramofona stoji na nožicama od nekog svetlog metala. Zeleni, okrugao stub sa belim kapitelom diže se skoro po sredini ove velike prostorije-stana. A svetio je posebna priča. Nije bilo, kao što je normalno, lustera koji visi sa plafona na sredini sobe. Umesto tog centralnog svetla, sijalo je nekih pet-šest
lampi raspoređenih pored zidova i uz klub-garnituru od kože.
- Zašto ste me očekivali? - pitao je islednik boreći se sa radoznalošću koja je bila na ivici da sklizne u divljenje.
- Prvo se saslušava onaj ko je imao neku vrstu sukoba sa mrtvom osobom, zar ne?
- Sukoba?
- U tužbenom sam sporu sa Olgom Ščedrinom. Zar to kod Šerloka nije prvo? Ili kako kaže rimsko pravo: Cui bono?
Zašto hoće da me fascinira?, pitao se Krsta stojeći u širokom otvorenom prostoru koji je ušuškan skrivenim svetlom stojećih lampi i šarenim, prozračnim abažurima od stakla zakačenim na zidu. Seli su u klub-garnituru. Od mondenskog enterijera odudarao je samo izgled domaćina. Šankerica ga je dobro opisala. Kicoš. Ali njegov lik bio je još daleko od dendija iz časopisa.
Nikodijević je bio robustan čovek odsečnih pokreta. Utisak snage loše prikrivene manirima pojačavala je široka vilica koja se sužavala u čvrstu ispupčenu bradu sa brazdom na polovini. Čvrstinu karaktera naglašavala je i jedna kosa bora duboko urezana pored desne veđe. Široka ramena su dodavalajoš muževnosti licu. Krsti je smetalo što ga lice sagovornika zbunjuje, pa ne može da mu uzme meru jednim pogledom.
Nešto je kliknulo pored ulaza, kao da je klepnulo zvono. Krsta se trgnuo. Upalila se crvena lampica.
- Eh, evo ga. Volim kad sve radi kao sat.
Nikodijević je otvorio vratanca u zidu. Iz kutije malog lifta izneo je dva tanjira poklopljena srebrnim zvonima.
- Šta je to? - pitao je Krsta.
- Kad su mi rekli da ste došli, nešto sam naručio.
Bilo je to prvi put da Krsta vidi kućni lift za dopremanje hrane. Komanda Beograda je imala jedan arhivski kojim su se pela i spuštala dokumenta, ali ovo je bilo nešto što nije verovao da iko u Beogradu ima, osim na dvoru. Vrata lifta su bila dvokrilna, kao da su ulaz u kakvu malu pećnicu. Imala su dve ručke od bronze, elegantno izvijene. Unutrašnjost lifta za dopremanje hrane bila je osvetljena sijalicom koja se nije videla. Odnekud skrivena, bacala je mlečno svetio na crveni pliš kojim je unutrašnjost bila obložena.
Ma koliko mu Nikodijević bio na prvi pogled nesimpatičan, Krsta se sve neuspešnije borio da sakrije divljenje inovacijama u stanu.
- Cela zgrada je vaša?
- Zgrada je vlasništvo Zlatibor banke dok ne otplatim kredit. Sve ovo je pod hipotekom. Naravno. Tako se danas radi. Prestonica se diže na kredit.
Predusretljivi Nikodijević je neupućenom isledniku otkrio tajnu brze izgradnje Beograda. Krediti su otplaćivani novim kreditima. Pomenuo je guvernera Vajferta koji je najzaduženiji guverner u Evropi, pa mu ništa ne fali. Danas prezadužen, sutra milioner - po tom pravilu žive preduzimači.
Ponudio ga je štapićima sa kimom oko kojih je bila umotana šunka. Na tanjiru sa slanim posluženjem beše i sira. Nikodijević je grickao štapić i kroz zalogaj pričao o kreditima koji šire Beograd.
- Gde ste bili u subotu uveče? - namerno je islednik presekao Nikodijevića pošto je procenio da se dovoljno opustio.
- Ovde.
- Sami?
- Sam.
- Kada ste došli kući?
- Vratio sam se iz Novog Sada. Putovao sam vozom. Stigao sam negde u ovo vreme. Toliko sam bio umoran da sam se tek jutros okupao. I dobro. Ne sećam se šta sam sanjao. Odmah sam zaspao. Eto. Ali čekajte, zar nije u pitanju samoubistvo?
Krsta se napravio da je prečuo pitanje.
- Samac ste?
- Ovde živim sam. Ja sam u nekom prelaznom periodu sa razvodom, da sad ne objašnjavam. Žena je s decom u Novom Sadu.
Krsta je pregledao Nikodijevićevu spavaću sobu koja i nije bila zasebna prostorija jer je na ulazu umesto vrata imala tešku brokatnu zavesu. Islednik koji je spavao samo na belim čaršavima i nije znao da postoje drugačiji, prvi put je video čaršav na zelene pruge. Nadam se da je to poslednje iznenađenje, pomislio je siroti Krsta koji nije navikao ni na kakav luksuz u životu.
- Da li neko može da potvrdi da ste ovde bili od osam uveče do jutra?
- Razgovarao sam sinoć sa šefom restorana. Posle sam spavao. Jutros sam zvonio da mi pošalju doručak. Ovaj, a da vas nešto pitam: da se mi nismo sretali u Solunu? Ja sam bio pilot u eskadrili hidroplana - promenio je Nikodijević temu, što je Krsta procenio kao nedopustivo, ali je već stekao utisak da ovaj proračunati čovek ne radi ništa spontano ili bez razloga. - U kojoj ste vi bili jedinici?
Mladi islednik je video da prevejani Nikodijević želi da istakne svoj čin oficira u rezervi.
- Forenzičar - rekao je Krsta. Očigledno je izgovorio nepoznatu reč.
- Pozadina - nonšalantno dobitnički je rekao Nikodijević dok je Krsta ćutao i pripaljivao cigaretu. - Da se predstavim. Rezervni kapetan Milan Nikodijević. Pilot hidroplana. Sedamdeset dva borbena leta, od toga dvanaest na Solunskom frontu. Sigurno ste me viđali na nebu. Moj hidroplan je imao sive plovke.
Ispitivanje je krenulo pogrešnim tokom. Nikodijević je uspeo da dominira. Dobar trik u razgovoru. Kopaš da pronađeš slabu stranu protivnika.
Krsta je izvadio notes da vrati razgovor na početni nivo.
- Zašto ste bili u sporu sa Olgom Ščedrinom? - pitao je domaćina koji mu je prepričao ono što je Krsta već pročitao u presudi Trgovačkog suda. Neuspeo pokušaj preuzimanja zatvorenog gradilišta. - Kako znate da je Olga Ščedrina bila pred bankrotom?
- Tako što ne gradi. Gradilište je zapušteno. Ja sam njoj nudio da budemo ortaci. Da joj pomognem. Priznavao sam joj troškove koje je imala na eskont. Osamdeset odsto. Ne bi dobila ni na jednom Stečajnom veću toliko. Najviše bi stigla dopola, i to ako bi se svi njeni Rusi udružili. Ali ona nije htela ni da čuje. ,,Ne“ i ,,ne“. Žensko ,,ne“. Tvrdo kuvano. A onda pošalje signal da će možda popustiti. Pa opet zategne.
- Da li vam je rekla zašto neće?
- Problem je u tome što je ona čvrsta u vezi sa projektom svog muža. Ne želi ni ciglu da mu pomeri. Ja sam joj predlagao razumnije rešenje. Mi smo uradili nov projekat. Ona ni da čuje. Samo ,,ne“. Ja sam je zvao gospođa Ne.
- Kako izgleda vaš projekat?
- Hoćete li da se popnemo do biroa?
Vrata za gornji sprat bila su pored lifta za hranu, diskretno urezana u drvenu oblogu zida. Popeli su se uz spiralno stepenište. Ušli su u još jedan otvoreni prostor. Samo što je ovaj bio bez kerefeka: ravan pod i na njemu stolovi za crtanje. Za tim stolovima nije bilo stolica, nalikovali su štafelajima, isto su tako bili uspravni, samo što su bili više nagnuti. Na ivici ploče stola bili su prikačeni dugački lenjiri koji su mogli da se pomeraju. Na fiksiranom papiru Krsta ovlaš primeti arhitektonske projekte. Prostorija je bila svetla. Prozori su bili neobični, takve nije video. To su, u stvari, bile velike staklene ploče u metalnim ramovima, skoro trostruko veće od običnih prozora. Gde je našao ovako veliko staklo, zapitao se islednik dok je čekao da
Nikodijević otvori kasu i iz nje izvuče plan zgrade zbog koje se sudio sa Olgom Ščedrinom.
Iz velikih kartonskih korica Nikodijević je izvadio crteže prepravljene zgrade na uglu Kapetan Mišine. Poređao ih je po stolu. Naizgled je projekat bio sličan ruskom; dva krila se spajaju na uglu ulica. Međutim, razlika je postala uočljiva kad je Nikodijević izvukao bojeni crtež. Projekat je bio lišen kitnjastih i svih drugih ukrasa, prozori behu skoro dvostruko širi nego na ruskom projektu, bez obruba, samo sa pravilnim otvorima u betonu.
Nikodijevićeva fasada kuće je glatko lice sa desetinama istih očiju. Za razliku od ruskog projekta nema ni kupole. Spoj dva krila je valjak koji se sužava pri vrhu. Ulaz je bez stubova.
- Različito je, vi ste ga prilično izmenili - rekao je islednik. - Sad je to nešto kao, kako da vam kažem, recimo fabrička hala.
- Ne sviđa vam se?
- Nije važno šta se meni sviđa. Razumem zašto je gospođa bila protiv. Fasadu ste sasvim operisali od ukrasa.
- Eh, sad. Odoste vi... to je pravilnost istorijskih stilova. Moderno se uvek u početku čini odbojno. Ja želim da ta zgrada u Kapetan Mišinoj bude prva moderna zgrada u Beogradu. Ona ima položaj, otvorena je prema Dunavu, prema Panoniji, a biće postavljena tako da hvata i sunce Šumadije. Šteta je da se na jednom takvom mestu gradi nešto staromodno. Može ta ruska starudija da bude i na Karaburmi.
- O ukusima... - htede Krsta da nastavi poslovicu, ali ga goropadni Nikodijević preseče.
- Nisu ovde u pitanju samo različiti ukusi. Ovo što radim je estetika koja donosi novac. Rekao sam koleginici Magi Bačarević da će je jednog dana slaviti investitori, samo pre toga da joj dopustim da se potpiše ispred Biroa.
- Ko je Maga Bačarević?
- Arhitekta. Ona je čak postala prijateljica gospođe Ščedrine ne bi li je ubedila da promeni projekat. Evo, pođimo od ovoga, znate li šta znači betonsko samostojeće vešanje?
- Ne.
- To znači da dobijate ovakve prostore kao što su ovaj biro ili moj stan. Širok prostor, otvoren. Ne gubimo ni kvadratni centimetar na stubove. Sem toga, prostor diše. Možemo da se igramo ritmom prostorija. Ne moraju sve da budu pod konac složene prema stubovima nosačima. Slobodni smo. Konačno smo u dvadesetom veku, slobodni da se igramo prostorom. Razumete li koliko je veliko to dostignuće koje smo hteli da primenimo na tom jednom starinskom projektu? Znate, Rusi su nastradali u revoluciji, sve ja to razumem, ali kad pogledate iz ugla arhitekture, njihovo poraženo carsko ustrojstvo poraženo je i stilski. Šta nam donose ruski emigranti arhitekte? Ščedrin, na primer. Carski ampir kao izraz feudalnog vremena. Nemate kod ruskih emigranata modernu školu. Oni su se razvijali pod uticajem carske palate. Još iz doba bonapartizma se vuče taj estetski trag. I ni makac.
Krsta ga je pažljivo slušao gledajući u malobrojna sve-tla koja su čkiljila u mraku Beograda.
- I sada kad je vlasnica mrtva, vi ste prvi kupac po pravu preče kupovine jer ste prvi tražili otkup gradilišta - vratio je Krsta razgovor na smrt Olge Ščedrine.
- Eto, sad je tako. Rekao sam vam da sam logično ja prvi na udaru ispitivanja.
- Koliko imate zaposlenih u birou?
- Ovde je malo veća promaja, jer se iskusne arhitekte ne savijaju baš lako. Naš pravac je nešto sasvim novo za ovu sredinu. Ovi stari su okoštali, a mladi su svojeglavi, misle da je arhitektura umetnost i da se hvata u letu. Projektuju iz sebe, što opet nije dobro. Pazite, arhitektura nije za gluve. Arhitekta priča sa gradom. Uči jezik grada. Ja im govorim da izađu na terasu i da zažmure. Slušajte grad. Svaki grad priča. Slušajte šta vam priča Beograd - žmurio je Nikodijević glumeći zanos.
- Koliko njih radi na projektu Kapetan Mišine?
- Svi. Svako je usavršen u nekom delu. Enterijer radi Beba Tanazević, sestričina profesora Tanazevića. Statički proračun je izveo profesor Milutin Milanković. Ali glavni projekat je Magin. Dobro, i moj. Ja usmeravam posao od samog početka. Ja ga i biram.
- Imate li kartone zaposlenih?
- Imam, u kasi.
Nikodijević je preturao po kasi.
- E, da, pogledajte ovo - reče pokazujući Krsti papir.
- Ono što sam vam pomenuo oko brzine izgradnje... Vidite šta kaže statistika. Ovo su zvanični podaci Građevinskog odeljenja.
Krsta je stao da čita podatke iz tabela.
- Evo, 1920. godine izdata je osamdeset jedna dozvola za gradnju. Godina 1921. penje se na petsto trideset osam dozvola. A 1922. se još penje: sedamsto pedeset sedam dozvola. A prošle godine je pad, samo četiristo sedamdeset sedam.
- Zašto? - pitao je Krsta zainteresovano.
- Krediti. Čim su poskupeli krediti, stala je gradnja. Kamata na štednju je sedam posto. Onda kamata na izdati kredit ne može da bude ispod devet. Ej, devet! - zamahao je rukom Nikodijević. - Znate li koliki obrt mora da bude da se isplati takav kredit!? Nema kupaca za tu cenu.
- Zašto Olga Ščedrina nije nastavila gradnju? - vraćao se Krsta na svoje.
- Ah, to - malo se smirio Nikodijević. Ili uznemirio, upita se Krsta. - Njen muž je pobegao, čuo sam da je tu bilo svašta. Šta znam, valjda je bankrotirala.
- A šta mislite ako razlog nije bankrot? - ulazio je Krsta na klizav teren. - Recimo da je imala novca. Zašto nije nastavila gradnju?
- Tu je preče pitanje zašto nije prodala ono što neće da nastavi. Ima slučajeva da se preduzimači predomisle i prodaju dopola izgrađeno. Prodaju. Ona nije htela da proda. Ona se kolebala, rekao sam vam. Bila je nestabilna ličnost. Ne čudi me da se ubila.
- Otkuda znate da se ubila?
- Tako se priča - mirno je odgovorio Nikodijević.
Krsta je od njega uzeo adresu arhitekte Ivanke Bačarević čiji je umetnički potpis Maga. „Ona veruje da je arhitektura sinteza svih umetnosti“, objasnio je domaćin nadimak u njenom potpisu. „Ona je mag, sve može“, zakolutao je Nikodijević očima kao da traži razumevanje za njeno visoko mišljenje o sebi.
Sišli su u stan.
Krsta mu je rekao da dođe ujutru u Centralu policije, tamo će ga sačekati dežurni koji će mu uzeti otiske prstiju i dati da mu se uradi foto-dosije.
- Na pogrešnoj ste adresi - rekao je Nikodijević grickajući komadić rozen-torte. - Ja sam suviše uspešan da bih se bavio tim...
- Rekao bih - zastao je Krsta da namesti šešir - previše ste zagrejani za to gradilište. Zašto ste kažnjeni za nepoštovanje suda?
- Eh, to je trenutak. Ja sam samo reagovao kad sam video da se otvoreno krši zakon. Ne može se držati zapušteno gradilište usred grada, na takvom mestu, to je... Nego, vidim da me nešto ne mirišete, a ni moje posluženje. Ništa niste uzeli...
Dok je silazio liftom, Krsta je bio pomalo ljut jer je dozvolio da ga Nikodijevićeva nadobudnost žacne toliko da izgubi kontrolu nad ispitivanjem i pokaže šta o njemu misli. „Ne smeju osećanja da me vode“, pomislio je, pa pridodao rečenicu profesora Rajsa: „Istražitelj je lekar koji će operisati po savesti čak i kad mu na sto stave ubicu rođenog oca.“

12.

Krsta ulazi u restoran u prizemlju Nikodijevićeve zgrade. Traži da se posluži telefonom. Pokazuje šankerici da se pomeri na drugi kraj polukružnog šanka. Devojci na centrali diktira kućni broj načelnika kriminalističke uprave Ðorđa Mračarina.
Čim je čuo načelnikovo javljanje prezimenom, Krstu je uhvatio svrab na jeziku. Sa načelnikom je razgovarao samo kada je to bilo neophodno. Izbegavao je njegove učestale pozive na pivo, pa su oni prestali. Sve ga je kod tog ulickanog Srbina iz Osijeka nerviralo, od brzog napredovanja u službi zahvaljujući članstvu u Pašićevoj stranci, do oblačenja - jedini je u policiji nosio pepito sako. Krsta nije mogao da prihvati autoritet načelnika koji je u ratu bio na suprotnoj strani. Pogotovo što Mračarin nije krio da je njegova regimenta ušla u Beograd preko Mačve. Pitao se da lije sposoban da siluje, obesi ženu, sve ono što su k. und k. regimente radile u Mačvi, a što je on kao asistent profesora Rajsa prebrojao. Političar Mračarin je pokušao da ga omekša, ponavljao je: „Mi Srbi iz Hrvatske smo krivi Hrvatima što Lijepu našu ne pevamo sa dlanom na srcu, a vama Srbijancima što je uopšte pevamo.“
- Ja nisam Srbijanac - odgovorio mu je Krsta. - Ja sam Srbin.
Krsta ga je obavestio o toku istrage. Mračarin je tražio da mu razjasni razloge za nastavak istrage posle nalaza lekara da je Ščedrina patila od depresije i obducenta da nema tragova nasilja. Krsta je znao da se načelnikov učinak računa prema statistici rešenih slučajeva: ako proglase Olgu Ščedrinu samoubicom, onda se vodi kao rešen slučaj. Sud će prihvatiti kvalifikaciju dela jer je potvrđuju nalazi dva lekara. Nastavak istrage je u takvim okolnostima rizičan. Kada se pokrene istraga ubistva, više ne mogu da se vrate u mirnu luku rešenog slučaja samoubistva.
Dok je govorio Mračarinu za reč urezanu cipelom u ciglu šupljeg stuba, kao glavni motiv da nastavi istragu u pravcu nasilne smrti, osećao je i sam koliko je to tanka žica. (Da je sklonio dijamante u teglu sa svinjskom mašću - to je krio i od sebe, mada je taj rizik bio čvrst stub na kojem je počivala odlučnost da ide dokraja u svojoj prvoj samostalnoj istrazi.)
- Ta ćerka je umrla, je li tako? - potvrđivao je Mračarin tezu da je Olga bila u depresiji zbog ćerkine smrti.
Krsti nije preostalo ništa drugo nego da preseče nagađanje o daljem toku istrage:
- Ja moram da nastavim dok ne ispitam tragove koji su ostali - rekao je, kao da je bio nadređen Mračarinu. Osim jake unutrašnje potrebe da sledi svoj osećaj lovca za istinom, imao je i službeni osnov, jer je kao vođa istrage on odgovarao za njeno izvršenje a ne načelnik koji mu je dao zadatak. Retki su bili slučajevi skidanja s pozicije vođe istražne grupe. Takva odluka morala je da sadrži pismeno obrazloženje. Opravdan osnov za smenu bio bi, recimo, u prekršaju u proceduri. Za sada, Krsta nije učinio nijedan pogrešan korak. Izuzev dva za koja Mračarin nije znao: odlazak kod profesora Rajsa i skrivanje ogrlice sa dijamantima. Krsta je bio zadovoljan što ga glas nije odao. Zvučao je jasno. Pomislio je s olakšanjem da je dobro što se pomirio sa sklanjanjem ogrlice kao jedinim rešenjem, istina privremenim.
Razgovor se završio u pomirljivom tonu, iako je Mračarin bio nezadovoljan što sve nije bilo brzo završeno. U njegovom glasu Krsta je osetio kajanje što mu je poverio istragu, ali sad nije imao kud. Načelnik se složio da nastavi po svom redosledu ispitivanja, ali mu je rekao da u istražnu grupu uključi starijeg islednika Šterića.
Krsta spusti slušalicu i uzdahnu. Tvrdokorni Šterić mu je bio potreban koliko i kašalj pred ljubavni sastanak. Ipak ga je pozvao. Dao mu je adresu Ivanke Bačarević. Računao je da je sporom Šteriću od Pašinog brda do Terazija potrebno makar sat vremena. Rekao mu je da je benzin u rezervoaru skoro na nuli. Šterić potvrdi da je ford kao sunđer. U stvari, Krsta nije bio iskren prema Šteriću. Kada je jutros uzeo ključeve forda T u policijskoj garaži, dežurni mu je nasuo u rezervoar benzina do vrha Nije do sada potrošio ni trećinu rezervoara, ali je hteo da što kasnije uključi Šterića u istragu. Šterić je bio islednik starog kova koji će se sigurno joguniti što mu je mlađi Krsta nadređen u ovoj istrazi.

13.

Izašao je umoran iz glomaznog forda T koji je parkirao na Terazijama, ispred vitke, bele zgrade u čijem prizemlju su smešteni šalteri Smederevske banke. Ponovo ga je obuzela strepnja da je sebi na leđa natovario preveliki teret. Žurio je da pre nego što dođe Šterić razgovara sa arhitektom Ivankom Bačarević koja se na projektu novog rešenja za Kapetan Mišinu potpisala kao Maga. Krsta je upaljačem tražio prezime Šuvanjić, kako su se preživali njeni stanodavci, a osećao se kao kamila kojoj valja da pređe pustinju. Pogledao je još jednom adresu koju mu je dao Nikodijević. Pogrešio je. Prevideo je da uz kućni broj 17 stoji jedno ,,a“. Biće da je to onda zgrada u dvorištu. Tamo, kad prođe kroz tesan haustor, naiđe na neokrečenu zgradu koja je bila skoro slepljena sa poleđinom terazijske lepotice. Kakva prevara, pomisli Krsta, živeti na Terazijama a nemati ni tračak svetla u stanu, kao u poslednjem ćumezu. Beograd koji se ubrzano gradi pun je takvih prevara. Svaki centimetar placa mora se iskoristiti.
* * *
Islednika je u podstanarsku sobu uvela gazdarica. Arhitektu Ivanku Magu Bačarević zatekli su kako sedi u širokoj, zavaljenoj fotelji od pruća. Spustila je knjigu kada su ušli.
Bila je to devojka jake građe. Ličila je na Amazonku. Ispod dugačke plisirane suknje ocrtavale su joj se snažne butine. Ne bi se moglo reći da je ružna, pa čak ni da je muškobanjasta. Crte joj nisu bile grube. Iako je rođena u Kraljevu, ličila je na Nemicu. Bila je tako snažne građe da je delovala kao da zauzima celu devojačku sobicu.
Ona celog dana nije izlazila iz sobe pa nije znala za smrt Olge Ščedrine. Kada je čula vest, lice joj je buknulo.
- Pa ja sam je sinoć čekala ispred pozorišta! - uzviknula je. - Ona je bila usamljena žena. Kada je zatvorila gradilište, išla je samo do crkve. A ja sam je nagovorila da idemo u pozorište.
- Da li ste vi kupili karte? - pitao je Krsta.
- Ona je uzela pretplatu za pola sezone, za dva mesta.
- Da li ste sinoć bili kod nje u kući?
- Ne, čekala sam je ispred pozorišta. Mislila sam da ju je nešto sprečilo. Jesmo nas dve postale prijateljice, ali nismo toliko intimne da bih išla nenajavljena, pogotovo uveče.
- Gde ste bili sinoć između devet i ponoći?
- U Tehno birou.
- Jeste li sigurni?
- Bila sam.
- Ko je još bio?
- Pa, on... Nikodijević.
- Da skratimo: kakve ima čaršave na krevetu?
Videlo se da je Magu počeo da opseda strah. U očima su joj letele nevidljive kombinacije. Kao da stoji na ivici litice na pola peta.
- Zelene pruge. Beo čaršav, zelene pruge. Takav.
- Da li vas je neko video kad ste ulazili kod njega u stan? Bilo ko? Iz restorana, recimo. Da li je zvonio telefon pa je s nekim pričao, znate s kim? Dajte...
- Uveče ne dolazim na glavni ulaz. On siđe da mi otvori kapiju iz dvorišta.
- Znači niko.
- Pa, on. S njim sam bila.
Krsta uze grupnu fotografiju koja je stajala na radnom stolu. Prepoznaje Magu u crnom trikou, okružena je gimnastičarima. Neko gimnastičarsko društvo na Savi, rekao bi Krsta po topolama, čak mu se čini da je video šipku ukucanu između dve topole na jednom od savskih kupališta.
Maga ispriča o grupi koja se na Savi skuplja neparnim danima da u osvit zore vežba. Ona je jedina žena, ali joj ne smeta. Voli da vežba: da se rashladi plivanjem.
- Sad u martu plivate u Savi? - zagleda Krsta njen gabarit da ga uveri u tu natprirodnu snagu.
- Kad se povuče led. Pa šta tu ima posebno? Zatrčimo se i plivamo. Pap-pap i bude toplo.
- Kako se zove vaše gimnastičko društvo?
- Nemamo ime. Grupu vodi Mika Top. Čuli ste za njega? Svi znaju Miku Topa.
- To je onaj što je osuđen jer je ženu ispalio iz topa. Beše preletela mrežu...
- Taj.
- Da, da. Pokušaj ubistva, pa su mu ga prekvalifikovali u nehat. Preživela je...
- Ostala je nepokretna, slomljena kičma, svašta.
Držeći notes u ruci, Krsta se vrati s Magom u trpezariju. Tamo je sedela prestrašena porodica Šuvanjić, otac, majka i ćerka stara desetak godina. Gazdarica potvrdi da je čula kad se stanarka sinoć vratila, negde iza ponoći. Taj podatak nije išao u prilog Magi Bačarević, jer je potvrđivao da nije bila kod kuće u vreme smrti Olge Ščedrine.
- Doći će islednik Šterić - reče Krsta glavi porodice, kontisti Smederevske banke, Radaku Šuvanjiću. - Vi ste mi, gospodine Šuvanjiću, odgovorni da ona ne napusti stan. Zaključajte. U redu?
Radak Šuvanjić bez reči potvrdi klimanjem u kojem se najednom pojavi mržnja prema sumnjivoj stanarki.
- Ja ću se vratiti. Brzo.
- Ne mogu da verujem da se ovo dešava - progovorila je Maga kojoj se zaprepašćenost nije skidala s lica otkako je shvatila da je osumnjičena za ubistvo Ščedrine. - Pa, Olga Ščedrina je htela da putuje u Ameriku. Htela je da proda gradilište. Zašto bih ja bila u to umešana? Nikakvog razloga... Meni se poverila. A kako da imam dokaz, kako?
Mrdala je prstima kao da steže neku spravu. Skoro da je Krsta pomislio da će uzeti natrulu jabuku iz činije na sredini stola i da će je zafrljačiti ne bi li sebi dala oduška.
- Ovo je somnambulizam, čist kubizam na zelene pruge - već se činilo Krsti da nekontrolisano govori ova krupna i nezgrapna devojka. - Nju je imao interesa da ubije samo neko ko je protiv toga da proda Kapetan Mišinu... Ne znam ko. Stvarno, kubizam je samo novi realizam, ozbiljno, kao da sam sva šuplja, jedna velika pećina, ja sam vazduh, ne postojim...
Kontista Smederevske banke Šuvanjić je sad mržnji s kojom ju je gledao dodao i mrzovolju, kao da je samo čekao da islednik izađe pa da joj podvikne. Njegova sitna žena bi se najradije popela na hoklicu i Magi lupila šamar jer im je policiju uvela u stan.
Krsta je pribeležio da je Olga nameravala da putuje u Ameriku i proda započetu građevinu. Stavio je i znak pitanja iznad te beleške.

14.

Našao je Miku Topa iz prve, mada mu je Maga samo kratko objasnila: on gleda u kraljevu spavaću sobu dok se umiva na česmi. Pored dvora je vijugalo sokače koje je vezivalo Dvorski park i Ulicu kralja Milana. Tim krivim sokačetom Krsta se popeo desetak koraka, pored kućice gardiste i ušao u dvorište na čijoj sredini je stajala pumpa za vodu. Te bliskosti kralja i kraljice s narodom ima samo u Beogradu, čudio se Krsta. Prvo što kralj i kraljica svakog jutra ugledaju iz svoje spavaće sobe je Mika Top kako se umiva i rasteže!
U podrumskoj sobi osvetljenoj stonom lampom na gas, Mika Top je tog trenutka vežbao leđne mišiće. Izvlačio je feder žice zakucane za zid. Bio je to žilav, mali čovek, širokog čela, ali praktično bez vrata. Na čelu mu je iskočila vena od naprezanja. U sobi je zaudaralo na znoj. Plava kovrdžava kosa davala mu je manje godina nego što ih je imao. Dok je vežbao, mišići su mu se zatezali ispod crne treger-majice.
Krsta je ostavio vrata otvorena, da se izluftira. Razmenio je formalnosti sa Mikom. Pregledao njegovu ispravu. Miladin Nikolić, Pančevo, 1869. Pohvalno je odmerio žilavog vežbača koji se uporno održavao u snazi i posle pedesete.
- Šta vi sada radite? - pitao je Miku.
- Pripremam se dok mi ne prođe kazna. Odležao sam svoje, ali mi ostaje još godinu dana zabrane bavljenja akrobatskim nastupom.
- Od čega živite?
- Ja ne živim, ja se pripremam da živim. To!
- Čekajte, kako zarađujete za život?
- Radim na dereglijama. Moja je dnevnica dupla. Nosim za trojicu. Dva džaka po pedeset kila na leđa. Vidite ovako - pokazuje Mika Top izvrćući ruke na leđa i šake nagore. - Savijem se i trčim. U trku radim. Oni se čude zašto trčim, a ne znaju pravila dinamike. Razumljivo, ne može svako ni da ih zna.
Na zidu je bilo zalepljeno nekoliko stranica iz nemačkih i naših novina sa slikama na kojima Hudini izvodi svoja čudnovata oslobađanja iz lanaca.
- Hudini - reče s ponosom Mika Top kao da mu je spomenuti bio partner. - On je najveći nemački akrobatista.
- Zar nije Amerikanac?
- Poreklom je Nemac, samo što je rođen u Mađarskoj. Evo, ovde piše o tom njegovom zamršenom poreklu.
Srpski Hudini je tražio pasus u članku iz nemačkih novina:
- Evo: „Rodi se i bernardinac u štali, pa nije tele.“ I šta kažete, zar Hudini nije maestro!?
- Vi znate nemački?
- Ja se spremam za internacionalnu karijeru.
Zauzeo je pozu kao Hudini, da islednik vidi kako liče.
Bicepsi u prvom planu, orlovski pogled, i zaista su ličili, kao da je akrobatika nacija.
Islednik nije hteo da kaže zašto je došao. Beogradski Hudini nije insistirao, kao da je bio uveren kako je islednik u rutinskoj kontroli kraljevog komšiluka. Krsta je primetio jednu sliku zalepljenu na zid, između mnogih Hudinijevih podviga. Hudini visi glavom nadole, noge su mu vezane lancima koji se preko čekrka spuštaju u staklenu komoru punu vode. Komora je visoka, četvrtasta. Na sledećoj slici komora se prekriva zavesom i pretvara u vodeni grob.
Krsta pokazuje na fotografiju koja ga je u trenutku podsetila na šupalj stub u kojem je nastradala Olga Ščedrina. Suštinski ista situacija: glavom nadole u nešto šuplje.
- Kako je Hudini uspeo da se oslobodi lanaca?
Mika Top se okretao oko sebe, kao da islednik pita nekog drugog, a onda se nadmoćno nasmejao:
- To je Hudini.
- Ipak je komora bila dovoljno široka da se on okrene - komentarisao je Krsta fotografije. - A šta bi bilo da je komora tesna, taman koliko su mu široka ramena? Ima li Hudini takav trik?
Mika Top je odrečno vrteo glavom.
Krsta je prostački mljacnuo, ne obazirući se na utisak. „Kralj veruje da ga anđeli štite kad je ovoga pustio da mu spava pod prozorom“, pomislio je.

15.

Krsta je zvonio dugo. Motor lifta je zazujao. Nikodijević je sišao da mu otključa ulazna vrata.
U kućnom ogrtaču i mekim kožnim papučama činio je priliku uspešnog čoveka koji je dovoljno lepo vaspitan da primi dosadnog posetioca drugi put za isto veče.
Pili su konjak iz teških čaša. Seli su na ista mesta kao i prošli put.
- Da li je Maga Bačarević bila sa vama sinoć?
- Rekao sam vam da sam bio sam.
- Ostajete pri tome?
- Ostajem.
- Ona je rekla da je sinoć spavala sa vama u ovom krevetu. Čaršavi na zelene pruge, poznato?
- Bio sam sam - ponovio je Nikodijević.
Krsta je spustio čašu. Polako je skidao sat sa ruke cedeći reči:
- Ne slažu vam se iskazi. Maga je vaša ljubavnica?
- To je kažnjivo?
- Znači, jeste.
Onda se Nikodijević uskočoperio.
- Ajde vi gledajte iz mog ugla - rekao je. - Probajte da me razumete. Nemojte da mi zavidite na ovom stanu... Gledajte, moja misija je da napravim moderan Beograd - govorio je lupajući se kažiprstom u grudi. - Ja ne mogu da dozvolim da se sve ono što smo uradili na Solunskom frontu pretvori u pihtije. Veliko delo mora da se nastavi - rekao je pokazujući na Beograd u mraku kao patetični glumac. - Zgrade koje uzleću, široki prostori za rad, svetle površine, to je moj Beograd. Evo, projektujem pristanište za hidroplane na Adi Međici, vi prvi to saznajete. Zar ne vidite da je Beograd na idealnom mestu da sine u metropolu? Ja koji sam iz Novog Sada valjda to bolje mogu da vidim.
Ponovo je seo i vratio se na prijateljski ton koji je Krsti bio trenutno odvratan jer nije sumnjao da Nikodijević laže za Magu Bačarević.
- Pa shvatate da sam ja o svim ovim planovima mislio dok smo krvavili gaće na frontu. Računao sam koliko puta sam bio u životnoj opasnosti - nastavio je domaćin. - Mene je metak sto puta promašio, ali ja neću da budem promašen čovek. Naša generacija mora nešto veliko da stvori. Nemoguće je da sve ono što smo mi pregurali prođe i da se vratimo u usrane čakšire kasabe - rekao je i čašom kucnuo Krstinu, iako ovaj svoju nije podigao. Nastavio je sa opisivanjem Beograda iz svoga sna: - Zamislite jedan nov grad... čist u potezima... Automobili jure pistama bulevara koji peglaju urbanistički košmar kasabe. Građevinska platna na zgradama su kao jedra pod vetrom. Nebrojeno ljudi, sve u skladnom pokretu. Ispod zgrada parkiralište za automobile, na krovovima vrtovi. Beograd zaslužuje da u to čudo izraste prema svom geografskom položaju. Nemate u celoj Evropi ovakvog susreta velikih reka, ravnice i brda. Nigde. A chaque saint sa chandelle.
- A kako objašnjavate to što Maga zna kakvi su čaršavi na vašem krevetu? - upita ga islednik.
Arhitekta metropolisa je zavrteo glavom kao da ima posla sa nekim koga uporno ne može da privede razumu.
- Uf, rekoh prema svecu i sveca. Razumem ja vas, ali šta još da vam kažem o tome što nisam već rekao. Vidite, nisam ja šef babaroga. Sa svim zaposlenima sam na ti. Važno mi je da rade posao. Do etikecije ne držim. Oni slobodno silaze iz biroa ovde do lifta. Dozvolio sam da koriste lift za narudžbe iz restorana. Kao što vidite, nemam vrata na spavaćoj sobi. Eto. Mogla je da vidi u prolazu, šta znam.
- Kada ste promenili posteljinu?
Krsta nastavlja da gađa istu tačku. Sklopio je prste i napravio trougao uperen tačno u Nikodijevićevo čelo.
- Četvrtkom dolazi žena da sprema stan. Tada promeni posteljinu. Odnese na pranje. Ma, ne bavim se ja tim kućnim poslovima. Nemam vremena, pobogu - rekao je sipajući sebi još konjaka. Krsta je poklopio svoju čašu šakom. Konjak mu nije prijao, kao da je progutao razmućeno tutkalo.
Prebrzo ispijajući konjak, Nikodijević je prvi put pokazivao nervozu. Prostački je obrisao usne ivicom dlana.
- Šta ti Beli Rusi, koji moj, hoće? Oni su najobičniji isprdak nestalog vremena, nestale zemlje, ubijenog cara. Oni i njihove bolesne priče o Raspućinu... Nepotrebni su. Višak ljudi. Šta će nam njihova prevaziđena estetika u arhitekturi? Oni su oduvek bili van modernog. Oduvek. Nigde, samo ovde i nigde drugo, oni samo ovde nalaze podršku. Beograd je plodno tlo za njihov carski ampir, o Bože savaote. Samo nemojte da me pitate šta je tu loše. Loše je. Arhitektura je najmoćnija čovekova delatnost. Najtrajnija. Što se napravi to ostaje, oblikuje svest. Oblikuje sadašnje i buduće prolaznike, stanare - dok je govorio, vratne žile su mu nabrekle a u licu je bio crven kao prezreo paradajz. Kićanke na bademantilu su mu se razvezale. - Beogradu je potrebna drugačija krv. Kako ne razumeju ovi što im daju dozvole, ono što je bio mermer, danas je aluminijum. Novo, novo nam treba.
U Krsti je rastao bes. Muka mu je od Nikodijevića. Laže, bio je siguran Krsta i bez opipavanja pulsa na njegovim podlakticama. Arhitekta futuropolisa nije želeo skandal, pa je pustio ljubavnicu niz vodu. Nije razveden, verovatno u njegovim planovima ima kapitala njegove supruge iz Novog Sada. Ah, kakvo bezdušje u oblandi zanosnih reči!
- Čekajte! - Krsta je najednom prestao da bude islednik, progovorio je iz njega Solunac. - Ko će živeti u tom vašem savršenom gradu? Ajde, ko će živeti? Vi ćete ga graditi, ali ko će u njemu živeti? Je l’ ljudi kao vi? Takvi?
Nikodijević je stajao pored klub-fotelje, zatečen Krstinim praskom. Islednik je odgurnuo tešku čašu. Namrštio se, pa je ispalo u trenutku kao da ima kljun umesto nosa.
- Meni se ne sviđa vaš grad, Nikodijeviću. Ne bih ja u njemu živeo. Nisu problem bulevari, to što ja volim kasabu. U ljudima je stvar. Grad može biti u ruševinama, a ljudi u njemu veliki. Znate to? Kako to veličanstveno može da bude! - rečima je nagnao Nikodijevića da se u čudu osloni o debeo naslon krem fotelje. - Kad sam se vratio iz rata, ljudi su bili veliki. Dočekali su me - rekao je, ne gledajući sagovornika - džinovi. Džinovi su hodali iznad ruševina Beograda. Ljudi su bili kuće. Džinovske kuće. Tada, kad sam se vratio, dočekao me je nov grad, razumite sad vi mene. Grad pun nade. Nešto veliko i lepo je moralo da dođe posle svega onoga. To je bio... grad. Kuće su... šta su kuće? Samo materijal. Cigla, taj vaš aluminijum, šta već smislite, sve je to samo materijal.
- Mooolim vas... - počeo je Nikodijević da se ugurava u Krstin mlaz rečenica.
- Vi biste da izvršite preumljenje Beograda - nije mu dao islednik da ga prekine pre nego što završi sve ono što mu je stajalo na jeziku još od kraja prošlog razgovora. - Oh, preumiti grad! Ta zamisao vas opčinjava. Da napravite grad po svojoj meri. Da Beograd bude kao vi, ne daj bože - nije mogao da stane. Prsti su mu bili zgrčeni kao da je stezao neki veliki kamen. - Vi lažete. Vas ne potresa što se s Magom igrate, ovde u krevetu, u svetu velikih ideja. Vi ste... Nikodijeviću, vi ste...
- Recite već jednom, šta sam to ja.
- Laku noć.
Ustao je naglo. Zakopčao sat.
- Čekajte, ja ne mogu... Tek tako. I sad da završimo kad je nekom dosta!? - rekao je Nikodijević stisnutog lica.
- Rekli ste šta je trebalo.
- Ali to ne znači... Sad ispada da sam ja njoj namestio. Ako je uopšte ona rekla da je bila kod mene.
- Rekli ste da nije bila. Menjate iskaz? Bila je?
- Ne, ništa ne menjam. Nije bila. Mislim, vi ste me to iznenada pitali, malo smo otišli u neke druge stvari. To je moja stalna greška, odletim u nebo i to je to. Konstrukciona greška. Vi... - Nikodijević se ponovo pretvorio u dendija sa lakiranim manirima koji su na njegovoj robusnoj pojavi delovali veštački.
- Niste ubedljivi, ali ja tu ne mogu ništa. To vama neka ostane na savesti, ako je imate - reče Krsta zakopčavajući kaput.
- Ja sam rekao šta jeste.
- Dobro, porekli ste njen iskaz. Uništili ste joj život - Krsta je bio islednik koji samo registruje, dok mu službena membrana ne pukne i iz njega ponovo provali ogorčenje. - U tom vašem gradu, sve to, ti široki bulevari za parade, te raskrsnice pod pravim uglom, ispeglan svet, da, da, da, sve je to paradno. Glanc. Tako kao vi, glanc. Ali, to vi... Prokleti čoveče, taj zeleni čaršav s belim prugama, to, to je pista tvog bulevara.
- O čemu vi to, aman? - preko ugojenog naslona klupske fotelje previo se Nikodijević prema Krsti.
- Za večeras smo završili - rekao je islednik kao da se povratio iz nekog transa koji ga je namah obuzeo, i iz kog se iskobeljao kao iz kostima koji je odbacio kao zmija svlak.
Dodirnuo je ivicu borsalina i sam izašao iz stana. Srce mu je lupalo u grudima kao besan grad po limenom krovu automobila.

16.

Adam Kukhof je završavao dimljeno meso na žaru koje je zalivao čašom crne tamjanike, kada je kolporter ušao u Zlatnu lađu. Ostavljao je utisak čoveka koji ne žuri, na primer zadovoljnog trgovačkog putnika. Međutim, kada je pogledao naslovnu stranu novina, nešto nejasno, neodređeno, zastrašujuće, što ne dolazi iz sveta trgovine, zgužvalo mu je lice. Naglo je pobledeo i odgurnuo tanjir.
Kukhof je spadao u one ljude koji umeju da povrate kontrolu nad sobom. Alkohol nije bio njegovo sredstvo za smirenje. Naručivanje alkoholnih pića mu je mnogo više služilo da ne skreće pažnju na sebe. Ako u Srbiji muškarci u kafani naručuju rakiju, manje njih vino, a pivo samo leti, on je to oponašao.
Drugi put je bio u Beogradu. Bio je ovde pre šest meseci. Poslove koje je tada započeo, ovoga puta je planirao da završi. Olgina smrt mu je pokvarila planove, ali i ukus odličnog svinjskog mesa. Kukhof je uživao u hrani jer je jeo malo: jednom dnevno. On je inače bio čovek visoke lične discipline. Smrt Olge Ščedrine bila je veliki izazov za tu disciplinu.
Pročitao je članak o Olginoj smrti do kraja. „Gurnuta je u šupalj stub nosač na gradilištu svoje ugaone palate...“ Primetio je nešto neverovatno: uslikana je pošto je izvučena iz šupljine. Lepa je i u smrti, pomisli stegnuti Kukhof s mržnjom. Ta lepota ga i post mortem izaziva. Lepota je uvek pomešana sa surovošću, misli o njoj i uključuje svoje mehanizme discipline.
Iako je uvežbavan da nema osećanja, eruptivni bes i pohlepa često bi eksplodirali u njemu, ali dok stignu do površine, prelili bi se oprezom. Uvek je bio takav, još odmalena kad ga je deda učio kako je u lovu na lisice najvažnija strpljivost. Satima se pritajiti bez pokreta, skoro bez disanja. „Dok čekaš, sme da ti bude živ samo pogled“, učio ga je deda. „A kad se lisica uhvati u zamku, onda iz sve snage trčiš i daviš je džakom koji joj bacaš na glavu i ne smeš da dozvoliš da te ujede, ščepavaš je za gušu i u dva stiska joj lomiš vrat „ Okrenuo je stranu sa malim oglasima. Krenuo je da ih čita redom. U Beogradu je držao dve poslovne veze. Jedna mu je ostavljala poruke na recepciji hotela Kasina, gde je uzeo sobu, a druga u malim oglasima. Našao je ono što nije tražio:
Pronađen majmun zlatne grive. Vlasnik da se javi u Sinđelićevo sokače 3, dvorište.
Fljango, rekao je u sebi Kukhof, presavio novine i stavio ih u džep mantila. Kada sve sabere, Olga mu je ostala dužna. Taj dug će morati da naplati.
- Ima li poruka za mene? - pitao je na nemačkom recepcionera Kasine. Momak je izvadio koverat iz pretinca Kukhofove sobe i dobio bogatu napojnicu od deset dinara.
Poruka nije bila šifrovana, baš iz predostrožnosti. Ukoliko bije neko otvorio, ne bi primetio ništa sumnjivo. Obično: „Naručio sam ćevape u bioskopu.“
Kukhof je krenuo u bioskop Koloseum. Reč ,,bioskop“ je značila Koloseum. Da je bilo napisano: „Čekam vas u pozorištu“, to bi bilo već nešto drugo. Pozorište je u stvari bordel Alfijore na Varoš kapiji.
Koloseum je bio zgodno mesto za sastanke. Skoro uvek je ispred njega bila gužva. Posetioci ulaze, izlaze iz bioskopa, neki čekaju ispred. Zajednički ulaz sa bioskopom ima i atelje Milana Jovanovića koji se reklamira kao ovlašćeni dvorski fotograf. Kukhof je gledao da se, kad god je to moguće, kreće po boljim mestima. Tamo su ljudi manje primetni ako su oblačenjem prilagođeni modnom trenutku. Na modne detalje je obraćao pažnju. Trenutno je nosio mantil sa šetland postavom i kragnom od rebrastog somota, a šešir mekanog oboda iznad čela mu beše povijen nadole.
Koloseum je imao još jednu prednost. Kukhof je u bioskop ulazio iz prometne Ulice kralja Milana. A onda je, umesto u bioskopsku salu, skretao kroz mali prolaz u letnju baštu. Iza letnje pozornice i bioskopskog platna nalazila se mala kapija kroz koju je ulazio u susednu avliju. U tom dvorištu, koje je izlazilo na Balkansku ulicu, iznajmio je prizemni kvartir. Zvanično je prijavljen u hotelu Kasina, ali je spavao iza platna letnje pozornice Koloseuma.
Ušao je u hol bioskopa ne osvrnuvši se da li ga neko prati, kao gledalac koji žuri da naruči svoju porciju ćevapa i smeha. Te noći je narod zabavljao Šarlo.
Kukhof je prošao pored blagajne i skrenuo bočno kao da zamiče ka toaletima, kao što je inače radio. Kod kapidžika je primetio da neko stoji na letnjoj pozornici. Senka je izašla iza stuba i zastala pored ograde. Kukhof je sačekao da mu priđe Mika Top. Imao je neku vest, čim je ostavio poruku u Kasini.
- Bio je kod mene islednik – rekao je na lošem nemačkom, ali
Kukhof ga je razumeo. - Ništa posebno nije hteo. Samo je obilazio rejon dvora. To se i ranije dešavalo. Uobičajena stvar, ali sam hteo da vam javim. Tako ste rekli. Svaki kontakt...
- Dobro, dobro - Kukhof je pretresao pogledom Miku Topa. Tražio je na njemu trag duple igre. Kukhof nikom nije verovao. Čak ni sebi.
- Bio sam pažljiv - pravdao se gimnastičar još više uvlačeći ramena. - Niko me nije pratio. Sigurno, ne brinite, kad vam kažem.
- Označen si, sada možeš i da ne budeš pažljiv. Sa policijom se nikad ne zna. Nekada ti namerno prave iluziju da te ne prate da bi videli s kim se viđaš, ali mogu i da te prepadnu pa da izazovu paniku i onda da učiniš nešto nesmotreno - skoro je šaptao Kukhof, sklonjen iza drveta u letnjoj bašti Koloseuma. Izvadio je novine iz džepa i pokazao Miki Topu izveštaj o smrti Olge Ščedrine.
Možda je ipak zbog ovoga dolazio.
Mika Top se pomerio bliže bledoj traci svetla koja je dolazila od čkiljave sijalice na zgradi bioskopa. Počeo je da čita.
- Islednik nije ništa pominjao o ovome - rekao je podigavši pogled sa članka.
- Kako je izgledao islednik, taj što je došao kod tebe u sobu?
- Onako, kako da vam kažem, kao da nije islednik. Neki žutokljunac. Malo mi se čini blentav. Pričao sam mu o Hudiniju. Gledao je slike i tako. Blene u slike. Klipča - namignuo je Mika Top, kao da bagateliše islednika koji je došao kod njega u proveru lične isprave.
Kukhof je povezivao podatke, činilo mu se da je situacija čista, ali ga je oprez nagonio da promeni mesto boravka.
- Da li ti možeš da se raspitaš ko radi ovu istragu?
- I dokle je policija stigla. Interesuje me sve što znaju, bilo šta. Možeš li to?
- Šta znam... Nije to lako. Sad je bila neka afera, oprezni su. Zatvorili se dole u Centrali.
- Dobićeš fond. Dosta ti je 15.000.
- Videću - na rečima je bio škrt Mika.
- Posao mora da se završi. To je dovoljno para i nemačku policiju da podmažeš. Za srpsku je previše, ali neka ti bude. Ti znaš kako ja umem da cenim korisne informacije.
- Nije ovde lako kao što vam se čini. Čudna je sorta srpski policajac, vrlo čudna. Gladan kao seoski ker. Uvek može da jede. Ali slabo laje. Više reži.
- Opet nabijaš cenu. Prestani sa tim. Ne dopada mi se kad me saradnici smatraju budalom. Nikako. Prestani s tim džeparoškim igrama - zaoštrio je glas Kukhof koga je Mika Top izazivao da pokaže kako izgleda kada otpusti kočnice.
- Ne, samo kažem, onako usput. Probaću da uradim sve što mogu.
- Završi to. Poruke od večeras dostavljaj u Alfijore, kod one motke od kelnera. Onog visokog.
- Dobro.
Kukhof je vratio novine u džep mantila. Pušio je u tišini. Neko vreme su ćutali.
- Da li možeš do sutra da mi nešto fotografišeš? Kod nekog poverljivog fotografa. Nekog sa zašivenim ustima - reče Kukhof gaseći opušak na zemlji. Utrljao ga je cipelom.
- Imam jednog fotografa. Cenim da je poverljiv - počeo je da se klati Mika Top koga mesto nije držalo.
- Kada snimi, neka pred tobom uništi film. Bez traga. Pred tobom - Kukhofov prst skoro dodirnu vrh nosa Mike Topa.
- Srediću to - klimnu Mika glavom, videvši da je vrag odneo šalu. Kukhofa se plašio. Davao mu je suviše para za sitne informacije koje je Mika skupljao preko starih veza u policiji.
- Sada me sačekaj ovde - rekao je Kukhof i otišao do iznajmljenog stana. Štek je držao u zidu, u hodniku kojim se ide do klozeta. Rasklimao je jednu ciglu. Izvadio je zamotuljak.
U krpama je držao dugačko pismo Olge Ščedrine. Vratio se s njim u sobu. Iako mu je oprez nalagao da se ne zadržava u sobi, pogotovo da ne pali lampu, nešto ga je nateralo da još jednom pročita pismo. Ono se sastojalo iz dva dela, kao da su dva pisma, ali je to bilo jedno, samo s nastavkom.
To što je Olga napisala je istinito i sračunato da ga povredi. Priznao je da ga je povredilo. Lukava je ona bila. Imala je urođenu eleganciju koja se videla i u rukopisu. Ruska široka ćirilična slova pisala je uže, uglastije, praveći ih vitkijim i okretnijim. Kada bi ljubav bila dozvoljena ljudima kao što je on, onda bi izabrao Olgu. Uživao bi u tome da je kroti. Ðavolja je stvar ta ljubav, zavodljiva, lako uništi onoga u koga uđe, kao slatka tuberkuloza, pomisli Kukhof uzevši da još jednom pročita pismo pre nego što ga da Miki Topu na fotografsko dupliranje.

17.

Krsta se nakon posete Nikodijeviću spustio u grad. Krenuo je ponovo kod Mage Bačarević premišljajući šta da radi s njom. Kod Londona je ugledao prodavca novina. Svirnuo mu je iz automobila. Dečko je dotrčao. Krsta je kupio večernja izdanja. Pregledao je naslovne strane pod svetlošću lampice iznad vrata forda.
Vest o smrti Olge Ščedrine osvanula je na svim naslovnim stranama. Naslovi u Politici i Vremenu su bili umereni, pominjali su reč smrt, a u tekstu sumnju na samoubistvo usled neizmirenih dugova za izgradnju palate u Kapetan Mišinoj ulici. Međutim, Pravda je imala drugačiji naslov:
Ruskinja ubijena na Dorćolu?
Masna, kao prst krupna slova zaklanjala su znak pitanja, pa je na prvi pogled izgledalo kao da nema mesta sumnji da je u pitanju ubistvo. Krsta čita tekst da vidi odakle novinaru trag i kako zna da se sumnja na ubistvo.
Među ruskim emigrantima i u nekim višim krugovima prestonice pronela se vest kao požar: nađena je mrtva Olga Ščedrina. Bogata i lepa Ruskinja je skončala na gradilištu svoje palate u izgradnji, koja bi bila ukras celog Dorčola. Načelnik kriminalističke policije Ðorđe Mračarin odbio je da iznese detalje istrage, što je suprotno dosadašnjoj praksi, i već taj detalj ukazuje da policija nije načisto šta se dogodilo. Kad se policijski izvori zatvore, jasno je da istraga pipa u mraku. Kako saznajemo, Ruskinja je nađena u svečanoj haljini i kaputu sa hermelinskim okovratnikom, zaglavljena u šupljem stubu. Tu je i tragično skončala.
Ruskinja je živela sama u kući u Gospodar Jovanovoj ulici, koja je zapečaćena od strane policije, kako su nam rekle prve komšije Petkovići. U kući nisu nađeni tragovi krađe. Njen muž Genadij Ščedrin je nestao pre šest meseci posle pucnjave u kojoj je ranjen, o čemu je Pravda onovremeno pisala. Pretpostavka policije je tada bila kako je u pitanju jedan od čestih obračuna unutar ruske emigracije zbog novčanih dugova. Sumnja se da se Ščedrin sklonio u Pariz gde živi pod lažnim imenom.
Novinar D. Ž. zaključuje tekst predviđanjem smrtne kazne za ubicu. Krsti se čini da je novinar shvatio da čitaoci vole da budu uplašeni strašnim vestima i da tekst valja zaključiti spominjanjem smrtne kazne. Da bi postigao uverljivost, novinar Pravde se poziva na tačan podatak:
Načelnik Mračarin uverava da će beogradska policija rasvetliti ovaj slučaj. Podsećamo čitaoce da će eventualnog počinioca po dosadašnjoj praksi sudova stići smrtna kazna. U Kraljevini SHS u prošloj godini donete su 43 smrtne presude. Izvršeno je 18. Sve vešanjem. U pitanju je veliki broj obešenih, i onih koji u samicama čekaju izvršenje, spram podatka da Kraljevina ima 12 miliona stanovnika. Pošto naši sudovi vrlo malo uzimaju u obzir olakšavajuće okolnosti kod krvnih dela, ubici Olge Ščedrine ne piše se dobro. Očekujemo da će sutra biti više svežih vesti o ovom slučaju koji je potresao ceo Beograd.
Krsta spusti novine na suvozačko sedište. Još je više mrzeo samoživost Nikodijevića. Novinar Pravde nije napisao, ali oni koji prate suđenja za ubistva znaju da se i pri najmanjoj sumnji podiže optužnica i da je praksa da optuženi mora da dokazuje nevinost. Magi se stvarno crno piše ako ne obezbedi alibi za noć kada je nađena mrtva Olga Ščedrina.
Misleći o tome da li je Šterić stigao kod Mage Bačarević, još jednom je otvorio novine i potražio oglas o izgubljenom majmunčetu. Izašao je u sva tri lista, u delu sa malim oglasima.
Kad vide oglas, Krsta promeni plan. Umesto da ode pravo kod Mage, prvo će obići pripravnika Uju i bogoslova Topoljskog u Sinđelićevom sokačetu. Fordov motor zabruja pod haubom.
Nedaleko odatle, isto u Ulici kralja Milana, islednik Šterić je gubio strpljenje. Nije mogao više da čeka mladog Krstu Pavlovića. Izvadio je male, ručne bukagije, jedan obruč je zaključao na desnoj ruci Mage Bačarević, a drugi je stavio sebi.
- Vodim je dole - skratio je priču Šterić čiji kredo je glasio: „Bolje dva nevina da odvedem dole, nego jedan kriv da se šeta po ulici.“ ,,Dole“ je bio policijski izraz za Centralu beogradske policije, tačnije za podrum te zgrade.
Ćutljivi Šterić je pružio korak preko Terazija. Krupna devojka zaboravljala je na stid pazeći da uhvati korak sa odsečnim islednikom koji ju je cimao bez milosti. Nešto je promrmljala.
- Kubizam - odgovorila je Šteriću na njegovo osorno pitanje o tome šta je rekla.

18.

Adam Kukhof je već dva puta obilazio blok oko Sinđelićevog sokačeta, sačinjen od prizemnih kuća, tek poneke zgrade na dva i samo jedne na tri sprata. Stao je ispod drveta i čekao nekoliko minuta. Pokušavao je da se stopi sa lavežom dvorišnih pasa. Pustio ih je da se izlaju. Skoro je deset. Nigde nikog. Čovek oslonjen o drvo tražio je način da prođe do zadnjeg dvorišta broja tri.
Ušunjao se u dvospratnu stambenu zgradu u naspramnoj ulici. Planirao je da do dvorišta broja tri dođe otpozadi. U zgradi se pripremio. Postavljeni mantil je podvio. Prikopčao je peševe sa tri dugmeta prišivena iznutra. Skratio je mantil. Sada je mogao lakše da se kreće. Skinuo je šešir, presavio ga, spljeskao, stavio ispod mantila i zavukao u kaiš. Tako je mantil očas pretvorio u jaknu.
Na desni dlan prikopčao je kavkasku praćku. Ta ga je spravica namučila. Delovala je dečje, ali su njegove ruke dobro upoznale kako boli kad lupi po prstima. Morao je da uvežba bacanje da bi mu kavkaska praćka poslužila kao oružje. Ko zna zašto je nazvana kavkaska, u stvari je to bila samo olovna kugla veličine kokošijeg jajeta, laka za skrivanje u dlanu, odakle se izbacivala na neprijatelja. Olovna kugla je imala zavarenu malu alku za koju se vezivalo kožno uže, a drugim krajem je bilo vezano za rukavicu od grube kože, koja je dopirala do pola prstiju. I kad bi bacio kuglu, ona se poslušno vraćala u dlan, pomognuta samo kratkim, odsečnim trzajem.
Navukao je krutu rukavicu. Probao je kako leti olovna kugla i kako se poslušno vraća u dlan vezana kožnom oputom. Bio je spreman.
Prošao je haustor i spustio se do vrata koja vode u dvorište. Bila su zaključana. Izvadio je žicu za povlačenje opruge u bravi. Čelična žica se zamotala u mehanizmu. Nakon što ju je nekoliko puta protrljao kao testeru, u bravi je zvrknuo feder. Kvaka se sama spusti. Zatvorio je niska vrata za sobom.
Naskočio je na zid, jedva viši od njega. Učinio je to u dva odupiraja koristeći ruke kao poluge zakačene za gornju površinu zida. Dočekao ga je lavež dvorišnog psa.
Približio se keru na metar i jednim trzajem džilitnuo kuglu iz dlana. Udaren između očiju pas se ušmoljio i pao na stranu. Kugla se vratila u dlan iz kojeg je izletela. Kavkasku praćku je večeras prvi put upotrebio u akciji. Bio je zadovoljan.
Približavao se dvorišnom kućerku u kojem je čkiljilo tanko svetio. Prišunjao se prozoru.
U kući, jedan muškarac je spavao na leđima, a drugi je klečao i molio se. Tad se na prozoru pojavila glava majmunčeta. Fljango je piljio u mrak. Zlatne dlake njegove grive dodirivale su staklo.
Mali oglas je bio tačan. Možda je majmunče stvarno pobeglo iz kuće Ščedrina, pa ga je neko našao na ulici i dao oglas očekujući dobru nagradu.
Kukhof je ipak oprezan. A možda je oglas zamka?
Odlučio je da sačeka dok bogomoljac ugasi svetio i legne da spava. Proverio je bravu na vratima koja verovatno vode u kuhinju. Otvoriće je lako, naoštrenom žicom. I dalje je čekao.
On je umeo da čeka, satima da utiša srce spuštajući ga ispod četrdeset otkucaja. A onda da naglo krene u akciju i obavi bez oklevanja ono zbog čega je došao. Ponavljao je u sebi dedine reči o lovu na lisicu: „Pretvori se u oko, ne diši.“

19.

Krsta je prošao kroz prednji ulaz i ušao u dvorište. Tamo je zalupao na prozor prizemne kućice.
- Ja sam! - viknuo je.
Majmunče je zaskvičalo. Neko je petljao oko reze. Otvorio je bosonogi Topoljski.
- T-us-mo - promucao je bogoslov.
Iz kreveta se digao bunovni pripravnik. Bio je obučen.
- Zadremao sam - pravdao se.
Krsta je u sobi osetio miris rakije. Pošto Uja nije bio iz njegovog odseka, samo mu je dobacio:
- Jaku si stražu namestio!
Fljango je prevrtao jabuku kao lopticu. Zakreštao je još jednom na Krstu, pa se umirio.
- Evo čitajte, izašao je oglas - rekao je islednik ostavljajući novine na stolu. - Zamandali vrata dobro - naredio je. - I stavi lampu pozadi u dvorište. Je l’ imaš kuče?
- Imam.
- Nije lajalo kad sam ušao.
- Jadno, valjda se smrzlo - rekao je domaćin zevajući i protežući se.
- Proveri - kratko je naredio Krsta.
Uja se štrecnuo i vukući noge otišao do kuhinje. Odatle se začulo kako otključava vrata za izlazak u dvorište.
- Ej! - začu se povik.
Krsta skoči. Stvori se u kuhinji, pa preskoči gomilu cipela koja je bila razvrljana pored dvorišnih vrata.
Uja je bos stajao na stepeništu i uperenom rukom pokazivao na senku čoveka koja je trčala kroz dvorište. Krsta je skoro oborio Uju, pa se jureći senku koja je preskakala zid spotakao i pao na dvorišnoj stazi.
- Idi s druge strane! - doviknuo je pripravniku.
Krsta se domogao baštenskog zida koji je senka pre koju sekundu preskočila. Zahvaljujući svetlu iz kuće koje se pružilo kao mlečna traka, naskočio je koso na zid i prebacio se u susedno dvorište. Obreo se u mraku.
Potrčao je nasumice. Pred njim se stvorio siv gabarit zgrade. Pipao je fasadu i brzo našao otvorena vrata. Trčeći kroz haustor, izvadio je
FM iz futrole i izbio na ulicu.
Nije video ništa, ali je pomislio da se begunac verovatno stuštio nizbrdo. S pištoljem u ruci jurnuo je iz sve snage.
Na uglu sa Bulevarom kralja Aleksandra primetio je kako čovek protrčava kroz fišek svetla, koji je pravila sijalica s kapom okačena visoko na banderi. Opalio je metak u svetio da označi pripravniku i možda kvartovskom žandaru da je begunac u Bulevaru.
Besno je trčao kroz mračan Bulevar koji je tek ponegde bockalo svetio. Uopšte nije imao pojma ko može biti taj koga juri. Lopov? Nije razmišljao. Samo je hteo da ga stigne. Valjda zato što je istraga ubistva Olge Ščedrine bila u ćorsokaku, on je očajnički jurio da dobije barem neki opipljiv trag. Grudna kost mu se cepala od pritiska. Bio je vreo krompir koji leti po tepsiji Bulevara.
Kod gradilišta Karnegijeve biblioteke ponovo mu je pomoglo tanko svetio na čuvarevoj kućici. Pucao je iz trka. Pa je kleknuo. Ispružio je ruku s pištoljem i ne ciljajući, samo sledeći zamišljenu putanju čoveka koji je pre sekunde protrčao ispod svetla, ispalio još tri hica. Držao je levom rukom nadlanicu. FM se trzao kao zaklani pevac.
I dalje držeći pištolj, Krsta je nastavio da trči Bulevarom. Usred pucnjave i trka setio se da mu je šešir ostao na stolu kod Uje i pomislio da je dobro što mu nije bio na glavi kad je pojurio lopova, jer bi ga usput negde izgubio. Već gubeći dah, teškim nogama je bezmalo nagazio čoveka koji je ležao pored gradilišta biblioteke.
Ranjeni begunac ležao je kao žaba koju je drmnula struja. Dahtao je neprirodno sklupčan, usta punih pljuvačke. Krsta ga je bez milosti pretresao tražeći pištolj. Raširio mu je ruke, pritegao ga kolenom za kaldrmu i brzo ispreturao. Našao je u džepu kaputa kožnu rukavicu za koju je bio prišiven tanki kaiš na čijem vrhu je bila zakačena olovna kugla. Pas zato nije lajao, pomisli Krsta.
Iza kućice na gradilištu oprezno se privukao noćni čuvar. Islednik mu naredi da donese lampu. U džepu ranjenikovog mantila pronašao je austrijski pasoš. Ime: Adam Kukhof.
Čuvar mu je držao lampu iznad lica. Ranjenik je imao oko trideset godina. Bio je plavokos, s brčićima. Imao je svetao ten i teško je disao. Krsta ga je brzo ispipao da vidi gde je pogođen. Pojačan jauk otkri ranu iznad lopatice.
Krstini prsti bili su krvavi, ali ga je sada pretresao mirnije. Utom je stigao Uja.
Kukhofu su krajevi mantila bili podvijeni, zakopčani na struku, tako da nisu smetali pri trčanju. I šešir je bio presavijen i uguran ispod mantila. Takvo nešto Krsta još nije video. Kad ispravi mantil i stavi šešir na glavu, to je gospodin koji se u ovo doba vraća iz kafane. A za čas se pretvori u spretnog obijača.
Daleke su mu pretpostavke o tome ko je ovaj stranac i šta je tražio u Ujinom dvorištu. Da li je došao zbog oglasa?
Odložio je ove zamućene misli za kasnije. Rekao je Uji da dotera ford, ali ovaj se pravdao da ne zna kako ide sa papučicama, jednom je pokušao u garaži da ga vozi ali nije uspeo. Krsta je pljunuo. Nije bilo druge nego da se vrati po kola. Fordove komande su bile različite od evropskih. Nije imao menjač, brzine su se menjale na papučici.
Krsta je uzeo šešir. Bogoslov Topoljski je držao majmunče i mazio ga po grivi. Kad mu Krsta reče da je uhvatio provalnika, on se prekrsti i reče:
- Prr-osti gre-šš-nom.
- Ostani tu.
Krsta je seo u automobil i požurio do mesta na kom je ostavio Uju i Kukhofa. Stavili su ranjenika u kola. Ford je pod punim gasom zalomatao kockama Bulevara. Skrenuli su uz škripu točkova prema Slaviji, ne bi li odatle uhvatili zamah da se bez gubitka brzine popnu na Opservatorijski breg. Odatle zaviše u bolnički krug svirajući zalutalom pijancu koji je u snopu farova izgledao kao preplašena guska pogođena snopom mlečnog svetla. Krstin odlučan glas je bio dovoljan da, bez pokazivanja isledničke isprave, zaustavi dežurnog bolničara u psovanju što su kola uterana do samog ulaza Hirurške bolnice.
- Ranjenik! Brže! - tako je to odlučno rekao da je bilo jasno kako je u bolnicu ušao islednik s kojim se ne raspravlja kad izdaje naređenja. Dežurnom doktoru rekao je naglo usporenim ritmom: - Hoću ga živog, doktore.
Nije se odvajao od ranjenika ni kad su ga skinuli za pregled.
- Prostrelna rana - rekao je doktor okrenuvši ga na stranu. - Idemo odmah na operaciju.
- Hoće li preživeti?
- Videćemo, trebalo je da mu pritisnete ranu, ovako je izgubio mnogo krvi.
Dok se spremala operaciona sala, Kukhof je ležao go na stolu za pregled i bolničar mu je stavljao tufere na ranu fiksirajući ih zavojem. Pod jakom lekarskom lampom Krsta je primetio da na desnoj ruci ranjenik ima fleku, kao loše zaraslu opekotinu.
- To je hirurgija, nije opekotina - rekao mu je hirurg pripremajući se za operaciju.
- A šta to znači?
- Skidali su mu neki ožiljak koji se dao na zlo ili neku tetovažu, ima i toga, pogotovo kod ljubomornih žena.
- Molim? - Krsti nije bilo jasno, ali je hirurg već zaškripao gumenim cipelama žureći u drugu sobu gde su lupale olovne ploče rendgena.
Krsta je nastavio da pregleda telo ranjenika tražeći neki lični znak ili tetovažu bande. Međutim, nije našao ništa. Kukhof je bio čist kao oljušteno kuvano jaje.
Krsta ulazi u Centralu policije razmišljajući o ranjenom Kukhofu, koji je na operaciji, i sumnjama oko privođenja Mage Bačarević. Tačno, ispunjen je hodogram profesora Rajsa. Prvog osumnjičenog treba privesti najkasnije dvadeset četiri časa od pretpostavljenog trenutka ubistva. Maga Bačarević je privedena još koji sat ranije. Ali protiv nje nije bilo čvrstih dokaza. Nikodijević je verovatno iz finansijskih razloga lagao.
Krsta je čak razmišljao da kao vođa istražne grupe pusti Magu iz pritvora. Ali ko je sad pa taj Kukhof?
U isledničkoj kancelariji, naslonjen na ragastov prozora, Šterić je držao ruku u džepu. Skoro neprimetnim migom poruči Krsti da Bačarevićeva nije priznala. Zavrnutih rukava, delovao je kao da je pritvorenici udarao šamare. Ali lice krupne devojke bilo je bez crvenih štrafti.
Krsta ga je izveo u hodnik. Ispričao mu je šta se desilo tokom večeri, uključujući i pucnjavu. Dogovoriše se da Šterić ode do bolnice i čeka da se Kukhof probudi posle operacije. Krenuše svaki svojim poslom.
Maga je sedela ispred isledničkog stola. Krsta ju je posmatrao i dalje se pitajući šta da radi s njom. Nosila je dugačku plisiranu suknju koja je loše prikrivala debljinu butina i plavu bluzu s izrezanom kragnom, preko koje je prebacila belu maramu vezavši je brošem od žada. Ruke je držala u krilu. Kaput prebačen preko stolice vukao se po podu. Delovala je skrušeno, što je prvi znak iscrpljenosti tokom ispitivanja. Njene znojave jagodice još više su bile istaknute, kao da su pravile polukrug na licu. Ponovo je primetio njenu snažnu konstituciju, izrazito krupne kosti. Obrve su joj tanke, docrtane crnom olovkom, frizura kao špicasti šlem, s razdeljkom na sredini i isturena nad čelom. Delovala je agresivno. Duboke bore oko krajeva usana umirile su se, ali kada je rekla „Sve sam vam kazala po dvaput, i triput, ko zna koliko“, usne joj onda dođoše jače, izbačenije i nekako izazovnije.
- Da li je Olga Ščedrina nekada pomenula ime Adam Kukhof? - pitao ju je islednik.
Pogledala ga je s kiselom mržnjom čiji je izvor Krsti bio potpuno nejasan. Ta mržnja se pretvorila u izraz gađenja, koji je već bio jasniji kada je Maga ne tražeći sažaljenje rekla:
- A ta cigla će opet meni na glavu? Ne, sve cigle ovog sveta...
- Poznajete li Kukhofa?
Počela je da priča o trgovcu nekretninama Adamu Kukhofu, ali brzo je zastala tražeći vodu.
Krsta se pravio da ne čuje.
- Imate li vodu? - skoro se proderala Maga njemu u lice kao da nije bila zatvorenica.
- Imamo za one koji govore istinu - Krsta je neumoljiv, namirisao je trag.
- Isti ste kao ova životinja što smrdi na beli luk. Digo se od večere, pa mrzi ceo svet. A vi ste, kao, fini jer se pljuskate kolonjskom vodom? Mučite me.
Krsta se nasmejao.
- Ne znate vi šta je mučenje. Ako mi sada ne ispričate sve o Kukhofu, sve, na suvo, do poslednjeg detalja... vratiću onog gospodina koji je sad otišao. Znate li vi ko je čuveni Šterić?
Islednik Pavlović je s velikim uživanjem potanko ispričao Magi Bačarević šta je čeka ako on sada podigne slušalicu i kaže dežurnom: „Pozovi Šterića.“ Kao da je imao beskrajno vreme pred sobom, krenuo je da priča o krađi tube platna u štofari Vlade Ilića. Poslovođa u štofari je označio radnicu Lj. Lj. kao sumnjivu. Dovedena je na saslušanje. Uporno je negirala krivicu. Drugog dana saslušanja prebačena je u Hiruršku bolnicu. Umrla je sutradan. Šef Četvrtog paviljona u koji je primljena podneo je prijavu Gradskom sudu protiv nepoznatih počinilaca iz Centrale policije odakle je pacijentkinja dovezena. U prijavi je naveo da tako unakaženo ljudsko biće nije video: visilo joj je desno oko iz očne duplje, uvećano za trećinu, pramenovi kose bili su joj iščupani, što je ostavilo masivna oštećenja na temenoj koži, imala je simptome moždanog udara, bila je sva u modricama, slomljenih rebara, sa krvlju u mokraći. Sud je poslao dopis Centrali policije i zatražio izjašnjenje. Bilo je to pre mesec dana. Unutrašnja istraga se vodi, ali je spora jer je zagubljen prijemni karton pritvorenice, mada svi u policiji znaju da je lice radnice iz štofare, koje je objavila Pravda - ručni rad islednika Šterića.

21.

Probudio je Nikodijevića.
- Da li vam nešto znači ime Adam Kukhof? - pitao je islednik odmah s vrata.
- Poznato mi je - odgovorio je Nikodijević koji nije bio iznenađen što se islednik vratio u gluvo doba noći. Krsta primeti da mu krevet nije razvrljan. Na stolu u velikoj sobi, raspoređeni kao okrenute karte u partiji pokera, stajali su: čaša sa konjakom, nova boca martela, piksla puna opušaka, kutija cigareta. Tanjiri sa hranom bili su spušteni na tepih. Preko dvoseda je bio raširen plan zgrade u Kapetan Mišinoj.
Skinuo je iglu sa gramofonske ploče. Bio je ozbiljan. Video je u ovom mršavom isledniku državu. Nespretnu, ali upornu volju koja ne odustaje. Potvrdio je ono što je rekla Maga Bačarević. Ona je Kukhofa upoznala u Tehno birou.
- Šta mi možete reći o tom čoveku?
- Bio je ovde - reče kratko bez dendi zafrkancija koje nisu upalile ni u prvom njihovom razgovoru.
- Kada?
- Pre nekoliko meseci. On je neki Švaba iz Koruške, govori loš nemački - rekao je Nikodijević. - Interesovalo ga je da mi bude kompanjon u kupovini placa u Kapetan Mišinoj. On se bavi gradnjom.
- Kako je saznao za vas?
- Ima veze u Trgovačkom sudu. Javio mi se. Interesovao ga je moj projekat Kapetan Mišine. Hteo je da uloži kapital. To je to. Kratko i jasno. Posao kao i svaki drugi.
Govorili su stojeći. Nikodijević je izbegao formalnost da ga pozove da sedne. Obojica su hteli da što pre završe, ako je moguće.
- Šta je s njim? Zašto me pitate za njega? - nije gubio prisebnost Nikodijević, čiji je um bio oštar kao brijač, iako je dobro potegao konjak, ali ga je islednikova pojava otreznila brže nego što ga je konjak zagrejao.
- Koliko puta ste se videli sa Kukhofom?
- Nekoliko puta. On se meni javljao. Poslovan čovek, samo što je kod nas sve sporo, pogotovo sudovi. Videćemo - čak je i dlanom presekao rečenicu Nikodijević. Kontrolisao je svaki pokret i reč.
- Gde živi Kukhof?
- Ne znam.
- Bili ste kod njega?
- Nisam. Sam je u Beogradu.
- Kako znate? - Krsta je lovio svaki akcenat u rečima sagovornika, tražio je otezanje, bilo kakvu neodlučnost u čijim odškrinutim vratima je bio spreman da zaglavi nogu.
Ali se Nikodijević nije dao. U njemu se probudio pilot hidroplana koji je sletao i na uzburkano more u Solunskom zalivu.
- Tako je rekao. Porodica mu je u Austriji, šta znam. Zašto me sve ovo pitate? Imam pravo da znam, valjda.
- Da li ste sklopili ugovor o gradnji u Kapetan Mišinoj?
- Nismo mogli dok se ne završi sudski rok.
- Sad ćete moći - prvi put se Krsta osmehnu, kao da nesvesno odaje priznanje Nikodijeviću za savršeno organizovan zločin.
- Nisam adresa za vaše sumnje - pročitao ga je bivši pilot koji je hteo da postane tvorac grada za nove ljude.
- U kakvoj je vezi Kukhof sa Magom Bačarević? - nastavljao je Krsta koji tek sad primeti da je iste visine kao Nikodijević i da mu je bliži od dužine mača. Ja u stvari hoću da on krene da me udari, uhvati sebe islednik u potajnoj želji.
- Ne znam. Ne pratim zaposlene.
Posle još nekoliko pitanja koja su se vrtela ukrug, Krsta se pomiri s tim da se Nikodijević izvukao - za tu noć. Islednik je dodirnuo borsalino i krenuo niza stepenice. Nikodijević je izašao u hodnik i gledao za njim. Slušao ga je kako lupa cipelama spuštajući se do prizemlja. Lupio je vratima kada je islednik izašao iz zgrade.
Krsta je probudio i Šuvanjiće. U podstanarskoj sobi Mage Bačarević potražio je časopis koji joj je dao Kukhof. Rekla je da je s njim razgovarala o arhitekturi. Doneo joj je iz Beča časopis posvećen modernoj umetnosti: Die neue Kunst.
Krsta još jednom osmotri njenu sobu. Nameštaj je skroman. Ničeg suvišnog. Uzan krevet, trokrilni ormar i nagnut sto sa pokretnom lampom za crtanje. Kelija gradske monahinje. Očigledno slabo zarađuje. Žene koje žive same i malo zarađuju lak su plen dobrostojećim muškarcima, zvali se oni Nikodijević ili Kukhof, svejedno, procenjivao je Krsta socijalnu poziciju nadobudne arhitekte. Otvorio je trokrilni masivni ormar koji je zahvatao gotovo pola sobe. U njega je mogla da stane garderoba cele porodice. A unutra - skromno. Malo letnje i zimske odeće. Kolonjska voda, sapun. Od šminke samo masna olovka za iscrtavanje obrva.
Ali je zato na stolu i u otvorenim policama bio nered. Prelistao je po jedan nemački i belgijski časopis o arhitekturi koje je našao u gomili. Moderni oblici zgrada. Fasade su izgubile proporcije, linije su im izlomljene. Sa glatke površine fasade proterani su ukrasi. Podvučena rečenica: „Kubizam je čist, skinuo je kraste prošlosti sa fasada savremenih zgrada.“ Neki Gropijus. Krsta čita još nekoliko njegovih rečenica: „Na modernim zgradama višak je svaki ukras... Funkcija čovekovih potreba je orijentir modernog arhitekte... Potreba za optimalnom dnevnom osunčanošću iziskuje staklene fasade, široke prozore. Potreba za suvim prostorom odiže zgradu od zemlje, stubovi nosači su izvučeni na površinu da bi odigli stambeni prostor od vlage.“
Modernu arhitekturu Krsta ne razume osim kao ispitivanje dokle se može ići u eksperimentu. Istorija je kao klatno, misli islednik dok lista časopis Merz. Istorija ide ka Bogu i kad dodirne krajnju tačku do koje se može približiti božanskom, vraća se ka čoveku. Proglašava čovekove potrebe mernom jedinicom, prema tim fiziološkim potrebama se određuje funkcija zgrada. I kad klatno na čovekovoj strani dođe do kraja, za trenutak stane. Ta stanka je dekadencija. Onda se iz te tačke sitosti opet vraća ka Bogu, ka proporciji, beži od funkcije ka monumentalnosti i lepom, mislio je bivši student teologije Krsta Pavlović.
Umorni islednik skoro cinično primećuje oduševljenje koje modernisti pokazuju prema svemu što je novo. Njegovo božanstvo avant-garde! Kao da pre njih niko nije bio na pozicijama geometrizma i čiste forme. Kakva umišljenost da su prvi u neispitanoj zemlji! Kao da piramide nisu čista geometrija.
U polici je našao i nesređen komplet internacionalnog časopisa za umetnost Zenit. Lista tanke sveščiće. Glavni urednik, izvesni Micić, raspucava glomazne reči po malom formatu. To što je časopis tanak, ne smeta mu da bude pomaman u najavi revolucije spasenja koja stižu sa Balkana. „Ljudski rod će se održati samo zahvaljujući stalnom naporu Barbarogenija decivilizatora. Balkanizacija Evrope donosi novu umetnost, novi život.“ Kakve krupne reči! Krsta im ne može razumeti značenje, ali oseća njihov bes.
Moderna umetnost hoće da zameni Boga Čovekom, šapuće neki đavolski glas u Krsti. Moderna umetnost je spremna na ubistvo Boga, ona to čini svakim stihom. Pobornica internacionalne umetnosti je spremna da ubije? Odvažiće se na ubistvo lakše nego ona koja u pesmarici slaže herbarijum cvetova?
Još nije dokazano da je neko izvršio ubistvo pošto je bio izložen delovanju moderne umetnosti... Možda je preda mnom prvi takav slučaj, premišlja Krsta, mada ne baš smatrajući ovu misao tragom.
Zapisao je adresu časopisa Zenit.
Uzeo je da pažljivije lista časopis Die neue Kunst, koji je Magi dao Kukhof. Veliki format. Nova umetnost beži od svega što je do sada smatrano umetnošću. Samo geometrijske forme, figuralizam je mrtav. Portret od izlomljenih crta, kao da je neko štemovao lice od mermera sa ciljem da ga izobliči. Ima ruskih autora, sva imena su mu nepoznata. Lista stranu po stranu njemu nepoznatog sveta.
Onda stane. Spomenik Trećoj internacionali - Vladimir Tatlin. Uzdignut valjak, nalik fabričkom dimnjaku koji je otvoren kao skelet oko kog se uvija spiralni put. Kula slična onoj koju je Maga Bačarević projektovala za ugaonu kuću u Kapetan Mišinoj. Samo što je ona iz Tatlinovog valjka izvukla krila zgrade. Upotreba spirale koja se obavija oko valjkaste kule vrlo je slična Maginoj, toliko da isledniku bode oči. Kula se sužava ka vrhu, kao i njen projekat za palatu u Kapetan Mišinoj. Spomenik iz ovog časopisa je modla za novi projekat Tehno biroa, dakle, povezuje islednik sliku iz časopisa i crtež koji mu je pokazao Nikodijević.
- Treća internacionala - ponavlja Krsta. - Vladimir Tatlin... Crveni Rusi.
Trgovac nekretninama Kukhof i Treća internacionala?

TREĆI DEO

NEPRIJATELJ

22.

Odspavao je svega dva sata. Iz kreveta se izvlačio kao iz korenja močvarne vrbe. Zvono sata odjekivalo mu je u glavi dok je žvakao džem od kajsija namazan na dvopek. S nogu je pojeo šaku suvih šljiva. Uz kafu je skrckao još jedno parče dvopeka. Oprao je zube kalodontom.
Onda je seo za sto u kuhinji. Krenuo je da pravi presek istrage.
„Pratim tri linije osumnjičenih“, reče sebi, pa uze notes i Pelikanovim nalivperom polako poče da ispisuje slova.

1. Arhitekte. Sukob oko započete građevine. Nikodijević, Maga Bačarević i Kukhof s jedne strane, a sa druge Ščedrina koja se koleba da proda započet projekat. Možda je neko sprečava da to uradi i da se odseli u Ameriku. Insistiranje na stilu. Modernizam, Treća internacionala protiv starog kitnjastog ruskog ampira. Sukob arhitektonskih stilova! Šta s tim!? Blentav razlog za ubistvo. Da li stoji nešto iza stilskih razlika?
2. Zavet i ono što je sakriveno kod Fljanga. Kakve to veze ima sa ubistvom!? Kome pripadaju ona četiri otiska palca na papiru? Proveriti otiske već danas. Šta znače ruske reči? Pokušati sa odgonetanjem. I zastoje Kukhof došao da otme Fljanga? Ili već šta je radio u Sinđelićevom sokačetu. Da li zna za ono oko vrata? Kukhof u bolnici, telefonom se čuo s doktorom, vest od jutros, pacijent još nije pri punoj svesti, povremeno se budi iz anestezije i ponovo upada u stanje polusvesti. Ne može biti saslušan. Obići ga u toku dana. Koristi olovnu praćku. Tiho oružje. Pod stražom. Pregledano odelo. Skupo, bez etikete. U novčaniku nema fotografije, ceduljice, samo malo novca. Podelio njegovu fotografiju pripravnicima, da obiđu hotele i pansione.
3. Beli Rusi. Gatarka koja je invalid, a možda hoda. Krije se? Zašto? Bogoslov Topoljski. Bosonog ide po snegu. Prodaje novine. Spavao u kući Olge Ščedrine. Drži kamenčić u ustima. Svetac ili prevarant? Koji prevarant ide bos po snegu? Olga Ščedrina je imala dovoljno novca da nastavi gradnju. Zašto je držala gradilište zatvoreno? Gde je njen muž, inženjer Ščedrin? Nije otkriveno koje pokušao da ga ubije. Dugovi? Ćerka im je umrla u izbeglištvu. Olga piše cipelom: Ćerka. Zašto nije napisala ćerkino ime već tako bezoblično, ćerka? A: njegova uloga.
* * *
Zavio je kapicu nalivpera. Drži ga u ruci i vrti. Čini mu se da tek sad razume Mračarina. Komplikovanu istragu najbolje je rešiti brzo. Da je jutros na kolegijumu pristao da podnese optužni predlog protiv Mage Bačarević, istraga bi bila završena i on sad ne bi lupao glavu kojim krakom lavirinta da krene. Da, tačno je, ali on hoće istinu, a do istine stiže teže nego što je hteo.
U glavi mu se sve brže vrti ringišpil. U jednoj od korpi je i majmunče koji krešti.
Krsta lupka nalivperom po notesu. U preseku istrage nije zabeležio probleme sa načelnikom. Na kolegijumu se gotovo posvađao sa Mračarinom. Načelnik se pokajao što nije pritisnuo Krstu da slučaj Olge Ščedrine proglase za samoubistvo. „Ti si se zapetljao!“, pred svima ga je napao načelnik. Kada je Krsta uzvratio da želi da dođe do istine i da ispita svaki trag, Mračarin je stao da udara šakom o sto: „Rajs, Rajs, Rajs! Čujem kako iz tebe govori Rajs. Samo zapamti... neće taj voditi moj odsek.“
Krsta je zaustio da se odbrani, pa je započeo sa: „Profesor R...“ „Pedalista“, odvalio je iz prve Mračarin. Islednici na kolegijumu su se zasmejali.
Naravno, Antonoviča je obeležio samo inicijalom A, za svaki slučaj. Ko zna kome notes može da dopadne šaka. O dijamantima iz Fljangove ogrlice ni slova. O toj tegli masti u svom špajzu pokušavao je da ne razmišlja dok se istraga ne okonča.

23.

Kada je završio sa rekapitulacijom, Krsta se vratio u Centralu po automobil, međutim šef garaže ga je odbio. Rekao mu je da je ford koji je na raspolaganju kriminalističkom odseku već uzet. Da bi sada dobio automobil, bio mu je neophodan zahtev koji potpisuje načelnik, a Krsta nije hteo da ga moli posle jutrošnje svađe.
Pošto je bio u žurbi, odlučio je da uzme taksi, preskupu igračku za njegov džep. Ali je rešio da spusti cenu.
Na uzbrdici kod Narodnog pozorišta, na čelu reda crnih taksija, Krsta je nastupio po onome što je učio na predavanjima profesora Rajsa: upotreba živčanog sastava protivnika.
- Slobodno!? - viknuo je prema grupi taksista koji su dokono igrali krajcaricu.
Iz grupe se izdvojio Matejić, koga neko viknu, i potrčao da preuzme mušteriju.
- Koliko je do Slavije, al retur? - namerno Krsta upotrebi stranu reč da bi taksista pomislio kako je došao iz inostranstva i da može da nabije cenu.
Taksista Matejić se počešao po nosu i otkrio sidro mrljavo tetovirano po žilavoj nadlanici. Mornarica. Dođoš. Izbacio je bezobraznu sumu od šezdeset dinara. Krsta je spustio kvaku i okrenuo se kao da je ljut, pa je rekao vranjanski:
- A, be, bate, golemo ti, mloogo!
Privukao je i ostale taksiste koji se skupiše oko putnika s malim koferom.
„Odakle si ti!? Gde ideš!?“, dovikivali su horski.
Prvo zbuniti, pa delovati - predavao je profesor Rajs.
Krsta je još nekoliko trenutaka pustio taksiste da se nadvikuju. Onda je izvadio dvadeset pet dinara. Tri novčanice napravile su pometnju. Izazvale su reakciju gladnog čoveka. Profesor Rajs je medicinski objašnjavao čuveno istraživanje ruskog medicinara Pavlova o inervaciji srčanog mišića, lučenju enzima jetre i fiziologiji želudačne sekrecije. Kada su ljudi dovedeni u stanje iščekivanja, pritom zbunjeni, na njih treba delovati nečim što odmah smiruje prekomernu uzbuđenost i vraća fizikus živčanih struna i unutrašnjeg ,,jestestva“ u normalu.
Krsta je sada na taksi stanici kod Pozorišta proveravao teoriju.
Osim kuštravog Matejića, koji je bio prvi na redu, javiše se i drugi koji počeše da licitiraju vožnju. Taksista šoravih usta, koji je ličio na soma bez brkova, uhvatio je odlučno Krstu za lakat i povukao ga u znak da je rasprava završena i da on da je najpovoljniju ponudu. Pristao je na trideset dinara.
- Ajde ’vamo. Idemo u dodža, za trideset, gospodski da te ceo Beograd vidi. Spustiću krov, ajde!
Međutim, kroz gomilu se probio oniži mladić, širokih ramena, malo povijenih.
- Ja ću, može kod mene - rekao je s uverljivim pristajanjem na cenu i odvukao Krstu do forda T.
- Popišaću ti se na gumu - procedio je Matejić u šoferšajbnu.
Krsta je mogao da pokaže isledničku ispravu i da ga smiri u trenu, ali je bio zadovoljan učinjenim. Profesor Rajs je govorio: „Ko vlada slabostima ljudi, vlada i svetom zločina.“
Taksi ga je dovezao do Anatomskog instituta.

24.

Islednik sa borsalino šeširom i u crnom kaputu ulazi u Anatomski institut. Ko ga je video tako službeno obučenog, kako brzo hoda, čak lako preskače stepenice, ne bi ni pomislio šta se krije u njemu, da mu je glava puna nedoumica, da sve ljude oko sebe oseća kao gongove koje mora da udari kako bi im čuo odjek.
Pre nego što je ugledao profesora Obućinu na kraju sale, spazio je Vanu u grupi belih mantila. Domar mu je rekao da je čas u toku, pa je pažljivo odškrinuo vrata. Vana još nije primetila da je Krsta posmatra.
Grupa studenata bila je u polukrugu oko crnog anatomskog stola. Nije im smetao ljut miris formaldehida. Upijali su brundanje Obućine, obučenog kao da je na operetskoj sceni.
Sve vreme čuo se žamor. Neko je mlatio rukama po vazduhu.
Zanimljiv spoj sifražetkinje i lepe žene je ova studentkinja, misli Krsta. Vedrog je duha iako živi pored bazena sa leševima. Vana ne staje u kalup. To mu se sviđa.
Da nije došao poslom, dopustio bi sebi da je još malo posmatra iz prikrajka.
Širom je otvorio visoka vrata. Studenti se okrenuše kao da je upao duh.
- Ah, evo našeg prijatelja - dočekao ga je profesor Obućina.
Bio je u crnoj kecelji do zemlje, rembrantovskoj crvenoj kapi i sa još crvenijom leptir-mašnom.
- Uđite, slobodno, ovde toliko retko ulazi normalan svet da je svako dobrodošao - nastavio je Obućina. - Islednik Pavlović, upoznajte ga, on je znamenita ličnost Beograda. Trebaće vam poznanstvo s njim, zlatna moja Dragice Masalović, ako, recimo, odlučite da ispitate anatomiju svog budućeg muža pa ga malo zarežete ispod noćne košulje.
Studenti se zacerekaše, kao talas koji se brzo smiri. Na stolu od crnog mermera demonstrator je hvataljka-ma izvlačio tetive iz noge Olge Ščedrine. Bila je odsečena u kuku. Iz butine su ispale tetive i nervi kao žice iz raspadnutog kišobrana.
- Čini nam čast vaša poseta, gospodine isledniče. Niste valjda došli da nam oduzmete predmet naučnog istraživanja?
- Ja bih, gospodo, da vam ukradem studentkinju - rekao je Krsta zastavši pored Vane, koja ga je pozdravila širom otvorenih pa zatvorenih očiju.
- Hapsite je? - dobacio je neko od studenata.
Grupa se ponovo zasmeja.
- Ma ja sam zaslužio da budem uhapšen - vraćao je profesor Obućina pažnju ka svojoj kostimiranoj pojavi. - Naravno, a naročito zbog vaših ocena, je l’ tako, Milane Kobasica? Da se ti pitaš, sine moj, kaznio bi me što treću godinu zaredom udišeš štetan formalinski rastvor.
- Odustao je od veterine - dobacio je opet neko iz grupe.
- Greška, tamo je čistiji vazduh na anatomiji, obdukcije se rade napolju.
Ponovo smeh.
- Da li mogu da zamolim za pomoć vašu studentkinju?
- Ali da je vratite - dobaci neko iz grupe.
Obućina na ovu molbu nije odgovorio uobičajenim šalama. Ispratio je islednika i svoju naslednicu bez komentara. Nastavio je sa analizom tetiva u mekanoj butini Olge Ščedrine, ali zabrinut zbog pojave islednika koji je nešto hteo od njegove omiljene studentkinje. Ali Obućina je spadao u one ljude koje rad spasava od suvišnih pitanja.
Krsta i Vana su sišli u suteren Anatomskog instituta. Ona ga je propustila u svoj stan. Na stolu u kuhinji su stajale novine otvorene na strani sa malim oglasima. Upalila je špiritusni rešo da zagreje stearin.
Iznad šporeta se više nisu sušile svilene čarape.
- Gde su vaši?
- Otac spava.
Valjda je pročitala na islednikovom licu neku zbunjenost, pa je rekla skoro službeno:
- U stanu živimo samo tata i ja.
Krsta se ujeo za jezik. Zbog svilenih čarapa. Mislio je da pripadaju njenoj majci. Vana ga je ponovo zbunila. Malo je znao o navikama devojaka iz ženskog pokreta.
Sifražetkinje i svilene čarape - nova stvar za njega! Sifražetkinje nose pantalone.
Stearin se sporo zagrevao.
- Odakle ste vi, Vana?
- Iz logora. Ja tako kažem kad me pitaju. Stvarno. Bili smo u Nežideru četiri godine.
- Baš u logoru?
- Taoci. Srbi iz Brčkog. Kad se prezivate Glogomac. Za sve je kriv moj ujak, i to je sve mnogo, mnogo glupo.
- Ma ne, recite mi, baš hoću da čujem.
Iz kompleta koji mu je Uja pripremio, Krsta je izvukao špric. Iz činijice je usisao u špric manju dozu rastopljenog stearina.
- Samo vam kažu dođite tamo, i tu nema šta. Mi smo došli. Šta sam ja tad imala, deset godina.
Zato je tako rano sazrela, misli Krsta. Dete logora.
Izašli su iz stana. Kada je Vana otvorila vrata sale sa bazenom, zapahnuo ih je miris formalina. U braonkastom rastvoru plutao je konzervirani leš Olge Ščedrine, bez desne noge koja se nalazila sprat iznad, na obdukcionom stolu oko kog su se sjatili studenti željni uvida u tajne ljudskog organizma. Ta upotreba smrti, Krsti je bila dobro poznata iz forenzičkih analiza koje je radio sa profesorom Rajsom, ali to je bilo u ratu. Sada je mir. Nije mu išlo u glavu da se i u miru tela seciraju. Kosa Olge Ščedrine je bila nežna, razlistana kao oreol oko njene glave. Prvi put mu je bilo žao Ruskinje, kao da ju je tek sada osetio kao blisko biće, kada je raskomadana za potrebe nauke.
Okrenuo se poslu zbog kojeg je došao. Vana dohvati desni palac leša. Krsta joj reče da ga drži fiksiranog.
Podvukao je iglu pod nokat lesa. Gurnuo je iglu samo koliko je bila zasečena pri vrhu. Radio je sporo. Klip šprica je polako gurao ubrizgavajući rastopljenu smesu koja je trebalo da dopuni ono što je palac izgubio od mase plutajući u tečnosti. Jagodica Olge Ščedrine je već počela da sahne, pa je upumpavanje stearina trajalo sve dok jagodica nije povratila zaobljenost.
Konačno su se papilarne linije raširile u prirodno stanje. Vana je bez daha pratila pipave pokrete islednika. Bila je sva uneta u posao.
Vanin obraz bio je skoro priljubljen uz islednikov, ali Krsta se koncentrisao na posao.
Naneo je mastilo na okruglu lopaticu i zatim ga preneo na palac. Vana je fino namastiljavljen palac podigla pod pravim uglom. Krsta je sleva nadesno zalepio Rubnerovu foliju.
- Opa! - uzviknu Vana.
Pogledao je otisak folije prema goloj sijalici. Papilarne crte su se
jasno očitavale.
- Ko je ubio ovu lepoticu? - zapitala se Vana u pola glasa.
Krsta čakijom odgurnu leš. Vratio je čakiju na mesto. Spakovao je pribor i otisak u koferče.
- Jedan detalj ću vam otkriti iz istrage, ali ne smete nikom da kažete. Pristajete?
Vana reče da pristaje.
- Ni Obućini?
- Ni njemu.
Radoznalo se upiljila u islednika.
- Recimo da ste bačeni u isti stub kao Olga Ščedrina. Zamislite - rekao je i Vana je malo iskrenula glavu. - Stub u kojem ne možete da se pomerite, jer nema širinu, širok je taman toliko da vam uklizaju ramena.
- Doobro.
- I onda imate toliko vremena i mesta da nogom ugrebete poslednju reč. Samo jednu reč. Šta biste napisali?
- Ime ubice.
- Pa vidite - lupkao je Krsta noktom, tam-tam, po ispucalim pločicama bazena - to sam i ja mislio da je logično. Ali ona je napisala ,,ćerka“. Da li to znači da je ćerka ubica?
- Hm - mrštila se Vana. - Nije ona osvetoljubiva. Hrišćanka je. Prašta.
- Nije mi jasno zašto ćerka, ДOЧ. Zašto ne ime?
Vana je raširila usne, pa ih je napućila. Sva je bila namreškana u licu, izašle su joj bore na čelu. Krsta je ponovo osetio potrebu da je dodirne. Dodir koji putuje s Krfa, šest godina, dodir koji nikada nije ostvaren, a nije ni nestao.
- Mene je majka stalno zvala ,,ćerko“. Nije volela moje ime. Morala je da pristane na njega. Dali su mi ime po očevoj baki, zbog tamo nekih njihovih gluposti - uroka, majka je htela da se zovem Malenka.
- Ščedrina mi liči na ženu koja je dala ime svom detetu sama. Ona je ipak bogata gospođa. Takve stvari joj niko ne bi nametnuo.
- Je l’ vi znate kako joj se zvala ćerka?
- Nema toga u dokumentima. Prijavni karton beleži druge podatke. Ali mislim da znam ko bi to mogao da zna. Mislim... Poznavala je Ščedrinu, mada ona tvrdi da nije, tvrdi da je nepokretna, a neki su je videli da hoda.
- Šta, ona sedi u kolicima? - čudila se Vana.
- Otkuda znate da je u kolicima? - bio je podozriv Krsta.
- Ako je nepokretna, onda je u kolicima. Pretpostavljam da nije vezana za krevet jer bi vam bila neinteresantna za istragu.
Krsta je klimnuo glavom u znak priznanja. Vana je brzo povezivala udaljene detalje. Ali Krsta nije želeo da otkrije gatarku. Već mu se činilo da je Vanu suviše uvukao u istragu.
- Uf, al’ smo tajanstveni! - pobunila se devojka na Krstino podizanje zida.
- Ako ne dobijete posao ovde na Institutu, idite na Policijsku akademiju. I tamo se predaje anatomija.
Vraćali su se stepenicama do anatomske sale. Vana je zastala. Krsta se okrenuo.
- Vi to ozbiljno nudite posao?
- Mogao bih da vam dam ozbiljnu preporuku.
Gledala ga je bistrim očima. Krsta se jedva uzdržao da je ne poljubi.
- Idemo - rekao je islednik i požurio uza stepenice.

25.

Ispred Anatomskog instituta zapisuje u notes: Ćerka - Ime - Gatarka Agafja. Najradije bi se vratio do Centrale da uporedi fotografiju gatarke, koju je škljocnuo juče, sa onom iz emigracije na kojoj je pored Olge. Prvo mora da proveri sličnost, pa da ode kod nje da je ispita detaljno o ćerki Ščedrine. Vana mu je ukazala na trag koji je moguća suština istrage. Krsta opominje sebe da previše misli na studentkinju medicine.
Pred njim je praktičan problem. Prevoz. Ford T će biti slobodan tek kad prođe gužva, posle tri, do kada traje regularno radno vreme. On više nema novca za taksi.
Mora da menja današnji plan. Pošto je Hirurška bolnica u okviru bolničkog kruga, prvo se zaputi tamo.
Stigao je za pet minuta.
- Znate da je zabranjeno da sedite - pokazavši isprave Krsta je prekorio stražara koji je skočio sa stolice i po propisu pozdravio, držeći pušku uz nogu.
Kukhof je ležao sam u sobi, iako je bila četvorokrevetna. Za ruku mu je bila zakačena boca za transfuziju krvi. Krsta je pogledao istoriju bolesti. Kukhof je primio novokain za operaciju. Temperatura: blago povišena. Broj otkucaja srca: četrdeset u minutu.
- Kad će da se probudi? - pitao je islednik dežurnog lekara koji se ubrzo pojavio.
- Nije mi jasno što već nije budan - merio mu je lekar puls gledajući na ručni sat. - Možda zbog gubitka krvi.
Patroldžija je sad stajao po propisu, u stavu na mestu voljno. Stolicu je sklonio iz hodnika. Vratiće je kad odem, bio je uveren Krsta.
Niz Guberevačko brdo spušta se ka Jatagan mali. Jeste da gubi vreme pešačeći, ali je korisno da složi misli. Svašta se nakupilo od tragova. Ne zna koji je pravi. Strpljenje mu nije vrlina. Ringišpil istrage je sve brži, lica u korpama sve zamućenija. Tu je i devojčica kojoj ne zna ime. Zove je Дoч.
Prešao je potok pazeći da ne padne sa klizave grede. Grabio je odsečnim korakom koji je odgovarao napetosti u njemu. Pored Vajfertove vile ga je zapahnuo miris kuvanog hmelja.
Na ringišpilu je bila i Vana, kao pomoćnik dobrovoljac i smetnja. Profesor Rajs bi ga ukorio: „Opasno je umešati osećanja u deduktivni postupak kojim se rešava slučaj.“ Ipak je dopustio sebi da pomisli kako ga Vana privlači zato što ne može da je shvati do kraja. Sastavljena je od materijala iz različitih epoha. Sifražetkinja u svilenim čarapama. Ništa sa ovom neobičnom devojkom ne može ići glatko. Ima brzu mušku pamet i grudi koje igraju u hodu. Naredi sebi: Ne misli više o njoj!
Stigao je na Topčiderski prevoj zadihan. Skrenuo je kosinom ka Senjačkoj šumi, gde je ugledao nešto crno što ga je preseklo. Iskočio je iz svojih zamornih misli kao iz vrućeg lonca. Hitro se uklonio sa zemljanog puta. Stao je iza drveta. Skinuo je šešir. Bacio ga je na debeo sloj lišća iza žbunja.
Na putu, ispred njega, bio je zaklonjen šibljem automobil za koji bi rekao da je ford T. Retko su automobili zalazili ovoliko daleko od grada. Srećom, primetio ga je s leđa. Pomislio je da su u njemu ljubavnici: vozač je pobegao s posla i dohvatio služavku iz neke od obližnjih vila.
Krsta je primetio da kroz suvozačev prozor izlazi beli dim cigarete. Približio se još malo, geguckajući kao patak. Suvozač je imao šešir.
Krsta je izvadio i repetirao FM.
Kuća profesora Raj sa nalazila se nešto niže niz put. Automobil je bio postavljen tako da nadzire Dobro polje, tramvajsku prugu i prilaz kojim se iz grada dolazi do Rajsove. Tim putem bi i Krsta došao da nije hteo da provetri mozak od misli o studentkinji Vani. Ovako, krenuo je preko Topčiderske zvezde.
Krsta je prišao automobilu na nekih tridesetak metara. Pokušao je da vidi registraciju. Morao je da legne na lišće da ga ne uhvate u retrovizoru. Suvozačeva vrata su se otvorila.
Iz kola je izašao Šterić. Protezao je noge. Znači da su dugo čekali. Mračarin ga je poslao tu posle jutrošnjeg sastanka. Dobro je procenio da će Krsta pomoć zatražiti od profesora Rajsa. Mračarin je pronicljiviji nego što izgleda. A možda je i pokvareniji. Mogao bi da Krstu optuži da vodi istragu sa sumnjivcem koji je izbačen iz policije. To bi bila ozbiljna optužba od koje bi se islednik teško izvukao; odavanje istražne tajne.
Šterić šora pored puta.
* * *
Krsta se oprezno vraća putem kojim je došao, pa preko manastirske šume spušta se do kafane Kod lepog izgleda na Senjaku. Blizu je tramvajskih šina.
Naručio je rakiju i zatražio telefon. Zađe iza šanka. Sada nije mogao da skloni šankericu jer nije hteo da se predstavlja službeno.
Podigao je telefonsku slušalicu. Devojka na centrali se javila. On reče da traži Serža Favra na adresi Senjački venac. Čuo je kako devojka lista imenik. Reče da nemaju takvog korisnika, a onda Krsta pomenu da se telefon verovatno vodi na prezime Rajs. Pod tim prezimenom imamo, odgovori devojka i u slušalici nasta tišina.
Krsta je progutao pljuvačku. Ako je određen i telefonski nadzor profesorove linije, onda se izlaže velikom riziku, ali je ipak ovo bio najmanji rizik. Morao je da uspostavi vezu sa profesorom. Favr je jedina veza. Sa Favrom ima lozinku iz rata i neće morati da se predstavlja imenom, tako da onaj ko prati vezu neće znati s kim je Favr razgovarao.
U slušalici je dugo tišina, onda odjednom Favrov glas.
- Cher ami - izgovori Krsta lozinku koju su dogovorili još u ratu.
Favr uzvrati istini pozdravom u znak da je shvatio ko zove. Krsta odmah pređe na stvar:
- Čekam te tamo gde Srbija ima privlačnija brda od Bavarske. Dođi odmah - prekinuo je vezu.
Bio je siguran da bistri Favr zna na šta misli. Umesto imena kafane upotrebio je opis. U telefonskoj centrali ne mogu da odrede s kog broja je stigao poziv, tako da neće znati da je Krsta rekao Favru da dođe u kafanu u kojoj je Francuz video konobaricu za čije je sise rekao da su privlačnije nego kod bavarskih kelnerica.
- Imaš zasedu iznad kuće - Krsta ga je dočekao sa upozorenjem.
- Video sam ih jutros - rekao je Favr, pošto ga zagrli. - Privukli su se s ugašenim motorom. Zbog tebe?
- Zbog profesora i mene. Izgleda da sam jurio zeca, a sada sam naišao na tragove medveda.
Pokazao mu je papir koji je našao u stanu porodice Ščedrin. Ukratko mu je objasnio. Onda je istrgao list iz notesa. Prepisao je ruske reči i ispod njih nacrtao četiri kruga koja su označavala četiri otiska palca.
- Pazi da te ne vide - tiho je rekao Favru. - Ti u zasedi uopšte nisu naivni. Imaš malo dete, čuvaj se. Ovo ti nije Francuska. Ovde su do
juče nabijali na kolac.
- Imamo i mi dovoljno toga, ne brini. Giljotina je naš izum.
- Giljotina i kolac su dve sasvim različite stvari. Giljotina je napravljena da odseče glavu, u sekundi, a kolac nije sprava za ubijanje nego za mučenje.
Favr je popio čašu crnog vina, Krsta rakiju. U međuvremenu je naručio posno jelo. Doneli su mu kuvan krompir i salatu od ribanca. Favr nije propustio priliku da uzme nekoliko zalogaja pre nego što je izašao iz kafane.
Krsta je prešao sa Senjaka do savskih kupališta koja su bila napuštena u to doba godine. Pušio je stojeći između kabina za presvlačenje odakle je posmatrao reku koja je rasla i tramvajske šine koje su vodile do Topčidera i prolazile odmah ispod Rajsove kuće.
Prošlo je više od sata. Favr se pojavio kod Drumske mehane. Prešao je Obrenovački put. Zagubio se u topoljaru pored Save. Na momente bi ga video na stazi između redova topola, pa bi nestajao i pojavljivao se sa druge strane.
Kada su se konačno susreli, zavukli su se između redova drvenih kabina za presvlačenje. Tu su bili zaklonjeni od pogleda sa obrenovačkog druma. Favr mu je pružio papirić. Na njemu je pisalo: 300.
- Samo ovo! - zapanjio se Krsta. - Profesor ti je samo ovo dao?
- Samo to.
- Ništa drugo? - rekao je, i dalje u neverici.
- Ništa.
Krsta je neko vreme prevrtao ceduljicu tražeći još nešto na njoj, neki znak koji je profesor ostavio, barem slovo, crticu. Ništa. Nije mu jasno kako brojka 300 može da bude prevod tri reči. Mada, kad bolje razmisli, profesor je hteo da bude što zagonetniji u slučaju da neko iz zasede presretne Favra. Ipak, ta brojka mora da vodi ka rešenju.
- Jesi li mu rekao da mi treba prevod, da je ovo nađeno u kući ubijene, sve ono što...?
- Naravno, pobogu.
Islednik je skinuo šešir koji se malo iskrivio otkad ga je bacio iza žbunja. Trljao je ivicu šešira među prstima.
Profesor je napisao nešto za šta je siguran da će samo Krsta uspeti da odgonetne. Ko bi presreo poruku s brojkom 300, ostala bi mu zagonetka.
- Prevrtao je po knjigama - objašnjavao mu je Favr. - Zvao je telefonom da ga povežu sa Lozanom.
- Lozana?
- Znaš ti njega, on ne može da prihvati da za njega nešto ostane tajna.
- Mogao je tebi da kaže.
- Ko će njega da razume. Ja sam tolike godine s njim, pa mu nisam ušao u sve tajne, nekad pomislim da ga uopšte ne poznajem, tako me iznenadi...
Krsti je poznato da bi Favr do sutra mogao da priča o profesoru Rajsu, pa ga je prekinuo:
- Koga je zvao u Lozanu?
- Nekog na Institutu. Nije me udostojio detaljnih obaveštenja - Favr je trenutno zvučao ljuto što ne može da dopre u dubine profesorovog sveta.
Krsta je ušao u kabinu za presvlačenje. Seo je na klupu. Stavio je na koleno dva lista papira.
Original iz kuće Ščedrina glasio je: Baль cap py y cyp.
A rešenje koje je napisao Rajs: 300.
Zašto brojka, a ne prevod?
Od profesora je tražio prevod.
Dobro, samo polako, opominjao se Krsta dok je piljio u dva papira. Onda je 300 prevod ove tri reči. Ali kako broj može da bude prevod?
Tri reči - trocifren broj. Da, ali nije video vezu.
Goreo mu je žižak u vrhu temena. Toliko je napet da oseća da se znoji, sav je crven, zatežu mu se žile na rukama i vratu. Po svaku cenu hoće da sazna prevod. Profesor zna šta znače ove reči, čim je poslao uzvratnu cedulju.
- Ma, je l’ ti još nešto rekao? - ipak traži pomoć od Favra.
- Odnesite ovo studentu. Kad je napisao ce...
- Šta, šta ti je rekao?
- Odnesite ovo studentu - imitira Favr mundirsku ukočenost profesora Rajsa.
- Čekaj.
- Bili smo njegovi studenti, pa...
- Ćuti - prekinuo je kolegu sa Akademije.
Favr se ponovo naljutio.
Profesor Rajs ga je u ratu zvao Student. Bio je to profesorov posprdni nadimak. Student bogoslovije se bavi forenzičkim istragama, ma je F moguće, čudo neviđeno. Kada se prijavio u policiju više ga nikada nije zvao Student, oslovljavao ga je sa kolega. Zašto je sada rekao: Odnesite ovo Studentu? Hteo je da ga podseti na teologiju.
Broj 300 u teologiji? „Pa, da, kako sam glup“, pomislio je Krsta.
U Bibliji svako slovo ima brojčanu vrednost. Tu vrednost su uveli prepisivači kako ne bi dolazilo do grešaka u prepisu originala Biblije. Svaka stranica prepisa se završavala sabiranjem slova i njihov zbir je morao biti isti kao zbir numeričkih vrednosti originala. Tek kada se brojka na kraju strane poklopi sa zbirom originala, onda je prepis ispravan.
Krsta je mrmljao grčki alfabet i brojčane vrednosti slova. - Idem - rekao mu je Favr. Krsta mu je mahnuo rukom, ne pozdravivši ga kako dolikuje, jer je potpuno bio zanet tragom koji ga je povukao. Favr se izgubio između drvenih kabina, a Krsta je mrmljao: „Alfa 1, Beta 2, Gama 3, Delta 4, Epsilon 5, Digama 6, Zota 7, Eta 8, Theta 9, Lota 10, Kappa 20, Lambda 30, Mu 40, Nu 50, Ksi 60, Omikron 70, Pi 80, Koph 90, Rho 100, Sigma 200, Tau 300. Profesor Rajs je, znači, napisao slovo T.“
„Čekaj, čekaj“, opominjao se Krsta, „Biblija nije pisana samo na grčkom. Stari zavet je napisan na hebrejskom. Hm. Hebrejska slova takođe imaju brojčanu vrednost.“ Vraćao se u prvu godinu studija, na Stari zavet. Položio ga je sa odlikom. Sada se sa mukom vraća u to vreme pre rata. Sriče hebrejske glasove, prizivajući ih sa dna bunara: „Aleph 1, Beth 2, Gimel 3, Daleth 4, He 5, Vau 6, Zayin 7, Cheth 8, Teth 9, Jod 10, Kaph 20, Lamed 30, Mem 40, Nun 50, Samekh 60, Aayin 70, Pe 80, Tzaddi 90, Oaph 100, Resh 200, Shin 300.“
Da li je profesor mislio na slovo S? Grčki ili hebrejski? Novi ili Stari zavet?
„Slušam vas kako kucate na vrata Novog zaveta“, profesor Rajs je tu rečenicu izgovorio davno, na Krfu, dok su pričali o budućnosti.
Znači, ako kuca - nije u njemu. Rajs je i dalje smatrao da se nalazi u kući Starog zaveta. Profesor je mislio na slovo ,,T“.
Sledeći korak: šta s tim? Kako slovo ,,T“ može biti prevod tri reči? Možda nije prevod. Možda je negde nedostajalo.
Polako je podvlačio prstom Baль cappy ycyp. Izvadio je nalivpero. Upisao je u notes ruske reči i, pored njih, slovo ,,T“. Probao je da ga negde umetne da bi iz nepoznatih reči dobio smisao koji prepoznaje. Odvojio ih je na slogove. Baль cap py y cyp.
U tom trenutku ukazalo mu se gde je mesto za slovo ,,T“. Upisao ga je i odbacio viškove. Dobio je poznatu reč. Tcap.
Na nemačkom, ruskom, engleskom car se isto kaže: Tsar. Prefiks val ga je podsetio na Knjigu Danilovu. Val je reč iz klinastog pisma, na vavilonskom bog. Val: Bog. Tsar: Car. Ostatak je nejasan. Ur: Grad, bedem.
Bivšem studentu bogoslovije učinilo se da bi prevod mogao biti: Bog čuva cara. Četiri ruska belogardejska zavetnika su čuvari svog cara, Nikolaja Romanova, onda? Ali kako ga čuvaju kad je on mrtav od 1917. godine?

26.

Vratio se u Centralu da reši enigmu papira iz sekretera Olge Ščedrine. Ko je ostavio četiri otiska palca ispod zaveta? Četiri čuvara cara?
Dao se na posao. Skinuo je sa fotografija otiske prstiju koje su ne znajući ostavili Antonoviči. Zatim i otisak sa leša Olge Ščedrine.
Bogoslov Topoljski, Maga Bačarević, Nikodijević, gatarka Agafja, Kukhof... Devet otisaka. Počeo je da ih upoređuje sa četiri na zavetnom papiru. Izvadio je iz kompleta lupu, šestar i krivuljar. Krenuo je da meri i poredi papilarne linije.
Nemoguće!
Tu osobu među zavetnicima nije očekivao. Proverio je još jednom. Vincetićeva metoda je sporija od drugih, ali se pokazala pouzdanom.
Nema greške. Poklapanje je tačno u milimetar.
Ali... Kako? Šta to onda znači? Tek sad je Krsti ringišpil postao prebrz. Zavrtelo mu se u glavi.
Stavio je dlanove na oči koje su počele da ga peckaju od jakog svetla lampe i piljenja kroz lupu. Treći zavetnik mu nije delovao toliko neverovatno kao prvi, ali se ni na tu osobu ne bi kladio. Zaustavlja prebrze zaključke koji u bleskovima otvaraju nove hodnike lavirinta.
Tek četvrti otisak je onaj koji je od početka očekivao. Konačno je imao sva četiri zaverenika. Ali i dalje nije mogao da vidi nikakvu vezu među njima.
Pozvao je garažu. Ford T kriminalističkog odeljenja bio je slobodan. Znači da se Šterić vratio iz auto-zasede.
Automobilom je brzo stigao do Sinđelićevog sokačeta. Tamo nije bilo nikog. Ni majmuna, ni bogoslova Topoljskog. Udaljio se protivno Krstinom naređenju.
Znao je gde će da ga potraži.
Gospođa Ljudmila ga primi u stan u kojem je kreštao Fljango. Bogoslov Topoljski ga je doneo. Otišao je u crkvu.
- Gde vam je sin? - pitao je Krsta tihu ženu koja je ličila na vrbu, ali kada je spomenuo sina, nakostrešio je vrbine grane. Materinski instinkt u njoj se uzjogunio.
- Vladimir je na fakultetu.
Nije ga pozvala da sedne. Stajali su kod ukrasnog ragastova primaće sobe.
- Vaš sin je plamene naravi. Nagao je. On misli da mu otac čuva leđa i da može da radi šta hoće. Mlad je da bi neke stvari shvatio sam od sebe. Treba mu pomoći - pričao je Krsta pipajući palcem duborez u ragostovu. Gledao je u kućne cipele gospođe Ljudmile, koje su bile od meke kože.
- Moj suprug nije kod kuće.
- Vi volite svog sina. Čuvajte ga. Ta očeva leđa, znate. Nije to baš dobra stvar za vaspitanje.
Vladimirova majka ga je dodirnula za ruku, koju Krsta ostavi na ragastovu:
- Gospodin Pavlovič, Vladimir je meni sve. Molim vas, kad je upisao fakultet bila je to radost. Mi smo sve ostavili tamo. Vladimir je meni sve, njega mi ne dirajte, to vas moli majka. Imate vi majku?
- Recite mi gde je vaš sin odveo Topoljskog.
Starija od svojih godina, sa našminkanim podočnjacima, supruga komesara Antonoviča protrlja dlanove.
- Izvinićete me. Maruška, isprati gospodina.
- Recite Vladimiru da mi se javi - napravi Krsta naklon i reče pre nego što je došla služavka: - Nikada ne znate odakle stiže pomoć. Ja sam prešao Albaniju peške, možda mogu da razumem...
Ringišpil nastavlja da se vrti, ali uz neku groznu muziku u kojoj se mešaju bistri ruski glasovi koji pevaju o izgubljenoj zemlji, boljševičke koračnice, srpske pesme solunske... Fljangovi krici.

27.

Krsta Pavlović je parkirao ford u garaži policije. Ide bez žurbe do načelnika Centralnog laboratorijuma. Smišlja kako da počne razgovor sa Antonovičem. Supruga mu je već sigurno javila da je bio kod njih kući.
Da bi ušao u Laboratorijum, prolazi pored Šejh Mustafinog turbeta. Kao i obično, prozori na turbetu su otvoreni. Oko sanduka nekadašnjeg starešine tekije su pobacani otpaci. Tu je i pokoja para. Lišće. Krsta se setio kada je Serž Favr prvi put video turbe. Bili su tada studenti, došli su u Centralni laboratorijum na vežbe.
- Šta je ovo? - pokazao je Favr na tursko turbe koje je stajalo maltene na ulazu u Laboratorijum
- Ovo je iz turskog vremena. Tu je nekada bio islamski manastir, tekija - objasni mu starosedelac Krsta Pavlović. - A ova građevina je mauzolej šejha, igumana tekije.
Favr beše tek došao u Beograd, pa se na njegovu zbrkanost nije navikao.
Prišli su šestougaonoj građevini od tesanog kamena. Kroz otvorene prozore duvala je promaja. Na sredini visoke kućice stajao je sanduk oko kog je bilo đubre koje su kroz prozor ubacivali prolaznici. Uobičajen prizor, na koji Krsta nije obraćao pažnju. Tako je oduvek.
- Zašto ovo ne srušite? - pitao je razumni Favr, kod koga je sve u životu bilo jednostavno. - Moraš priznati da je bezveze. Nije mesto turskom grobu u dvorištu policije!
- Nije - potvrdi Krsta. - Ali neće niko da ga sruši. Šta znam, vidi, valjda su ovi iz vrha sujeverni. Ko će ga znati. Opet, znaš kako je, mon ami, nije lako srušiti spomenik šejhu. Prošlo je vreme ratova sa Turcima. Srbi su dobili nove neprijatelje.
- Pa, dobro - nastavljao je logično Favr, mršteći se na Krstine apstrakcije. - Ako uprava policije neće da sruši ono što se zateklo u njenom dvorištu iz turskog vremena, u redu. Neka čuva. Ali onda treba da zatvori prozore. Kad bi zatvorila prozore, ne bi bilo đubreta unutra. Je l’ tako, jesam u pravu? - i dalje je bio ozbiljan Favr, u nameri da shvati grad koji je zbog profesora Rajsa izabrao za život.
Krsta nije baš želeo da mu pomogne, najpre zato što ni sam nije znao razlog, ali reče bez namere da zafrkava ratnog druga:
- Nije ni to tako prosto kao što ti se čini. Recimo, da tako urade. Zatvore prozore na turbetu, onda duša šejhova ne bi mogla da luta po Dorćolu. Jesi povezao?
- Ne - iskren je bio Favr.
- E, pa, dobro došao u Beograd, mon ami.
Tog davnog razgovora sa Favrom Krsta se setio dok je ulazio u zgradu Centralnog laboratorijuma. Ni posle toliko godina ne bi mu na isto pitanje jasnije odgovorio, jer i sada ulazi u dobro poznatu zgradu Laboratorijuma a da ne zna šta ga unutra čeka, ni kakav će odande izaći. Dobro došao u Beograd, Krsto Pavloviću, reče u sebi.
Kuca na vrata kancelarije šefa Centralnog laboratorijuma. Oprezno proviruje. Poštuje pravilo u Centrali da se u kancelariju ulazi i bez odobrenja, ali je kucanje obavezno, mada je bez značaja, više kao znak učtivosti.
U toku je sastanak na kojem učestvuju Antonovič i dvojica tehničara. Jedan je Raonić, drugom ne zna ime, odskora je na vežbi.
- Da dođem kasnije? - predložio je blagonaklono ali ne bez izvesne lukavosti. Oprez ga je opominjao da ispočetka ne pokazuje pravu nameru pred moćnim čovekom. Opasno je. Već je više puta osetio taj nauk beležeći ga kao opor ožiljak.
Laboranti se povukoše ostavljajući ih same. Posle privođenja Topoljskog očekivao je da komesar pokaže neki znak osornosti prema njemu. Recimo da ga ostavi da čeka pred vratima. Međutim, kratak gest rukom, nakon kog su saradnici poslušno odstupili iz kancelarije, Krsti je otkrio pukotinu u Antonoviču. Prišao je masivnom stolu rešen da tu pukotinu na zakopčanom komesaru proširi.
- Izvolite - rekao je službeno komesar, kao da se prvi put vide, gladeći prstima duboreznu pletenicu koja je obavijala sto od mahagonija.
Krsta nije gubio vreme. Krenuo je pravo u metu.
- Hoću da mi objasnite otkuda vaš otisak palca na ovom papiru.
Držao ga je raširenog, ali dalje od komesarovih belih prstiju koji bi ga slatko pocepali.
- Повторите пожалуйста - počeo je na ruskom, pa se vratio na srpski. - Mi razgovaramo službeno ili privat?
- Ne još službeno, zavisi od vas kako će taj službeni razgovor da izgleda. Do njega mora doći, jasno vam je. Ali vi znate da vas ja poštujem, to stoji. Poštujem svog mentora. Od vas sam naučio neke stvari kojih nema u knjigama.
- Jasno - vrlo zapovednim tonom uze dizgine razgovora Antonovič. - Ko vam je dao papir?
- Znači da ga prepoznajete.
- Zašto mislite da ga prepoznajem?
- Kad pitate ko mi ga je dao, onda je jasno da vam je papir poznat - rekao je i osmotrio kako Antonovič spušta tanke šake na rukohvate stolice. Sada je delovao još ukočenije. Krsta je osetio priliku da ga pribode kao leptira u insektarijum. - Vama je jasno da vas ovaj papir u najmanju ruku može koštati položaja. U najmanju ruku - ponovio je.
- Pavlovič, ja vas ne prepoznajem. Sada ste neki sasvim drugi. Bili ste nada Laboratorijuma, hteo sam da vas predložim da ostanete u tehnikumu. Bila bi to, sad vidim, greška. Pred vama je bila perspektiva časnog istražitelja. Šta vi to sada radite? - rekao je dok je Krsta pakovao papir s otiscima četiri palca u džep kaputa. - Upadate mi u kancelariju sa osmehom. Ja vas naivno pustim, a onda - eto vuka iz ovce.
- Recite mi, čemu tajna zakletva? - bio je uporan Krsta Pavlović.
Komesar je polako ustao oblizujući suve usne kao da je i on u ustima držao kamenčić bogoslova Topoljskog. Dohvatio je sa ormana teglu u kojoj je plutao mozak u formalinskom rastvoru. Držao je teglu između šaka.
- Poznat vam je ovaj mozak? - rekao je Antonovič. - Govorili smo o njemu. Radojko Stojković, slučaj Kolare. U ovom mozgu je doneta naredba da Radojkove ruke pobiju celu porodicu. Celu svoju familiju je pobio. Na spavanju. Posle je skočio u bunar. Kada sam pregledao Radojkov mozak, nisam našao nikakvu anomaliju. Veličina je odgovarajuća mozgu naučnika, vijuge su izražene, polovine pravilno simetrične, mreža kapilara prohodna. Pitao sam se u čemu je stvar. Kako normalan mozak može da izda naredbu da se uradi nešto tako nenormalno? Negde ta komanda zločina mora biti skrivena.
- Poznat mi je slučaj Kolare - Krsta je primetio ravnodušnim glasom.
- Mozak zločinca se uopšte ne razlikuje od, recimo, vašeg mozga, Pavloviču. Kada bi vaš mozak bio stavljen u teglu i kad bismo ga približili mozgu Radojka iz Kolara videli bismo dva vrlo slična organa, da ne kažem ista, kako se kaže na oko - rekao je obrćući teglu kao da okreće globus.
- Slušam - reče Krsta prekrštajući nervozno noge.
- Slučaj Kolare pokazuje da su okolnosti rasta u porodici i uticaja okoline presudne kod zločina - nastavlja kruto da pridikuje komesar Antonovič. - Tu se ne slažem sa uvaženim kolegom Rajsom. On veruje u nešto drugo.
Ispravljam se, njegova istraživanja su ga dovela do drugojačijeg rezultata.
- Urođenost nagona za ubijanjem - ubacio se Krsta.
- Da, to vam je poznato. Međutim, moji nalazi pokazuju da niko nije ubica po rođenju. Recimo vi, gospodin Pavlovič - zapiljio se komesar u njega preko tankog okvira naočara - bili biste ubica da ste rasli u nekoj drugoj porodici.
Krsta je uvredu primio mirno. Očekivao je neku goru.
- Vi ne poznajete moju porodicu, gospodine komesare - primetio je.
- To je časna porodica, bez ironije. Druge okolnosti sada utiču da se u vama stvara nagon za ubijanjem. Nisam rekao budi, to bi već bilo nešto drugo. Stvara se u epruveti novih okolnosti. Raste. Evo ubice - pokazao je prstom.
- Ja!? — zapanjio se Krsta.
- Da. Vi pretite da ćete da uništite moju reputaciju časnog kriminaliste. To je isto kao da me ubijete. Ja bez svoje službene časti ne postojim. Vi ste dobili moć da vodite istragu odrešenih ruku. I ta okolnost da imate moć od vas pravi ubicu - rekao je uvereno Antonovič vraćajući teglu s mozgom na ormar.
- Situacija se obrnula, dakle. Vi sada mene držite u šaci. Tako bar mislite - rekao je komesar Antonovič sedajući u stolicu za pisaćim stolom. Krsti je delovao zadovoljno.
- Kod vas Rusa je sve tajna. Gde god začeprkam, nešto je skriveno - rekao je Krsta, ustao, došao do zida pored ormara na kojem je stajao mozak Radojka iz Kolara. Okrenuo je leđa Antonoviču i naslonio obe ruke na zid. Kroz glavu su mu neko vreme prolazili crveni i beli svetlaci.
Onda se ponovo okrenuo licem prema komesaru: - Vi ste komesar Centralnog laboratorijuma. Stub moderne policije. Niste vi običan žandar koji se prodaje za čokanj rakije i tepsiju mesa. Pomozite mi da rešim slučaj.
- Slučaj je rešen - odgovorio je mirno komesar i prekrstio ruke na grudima. Pritom je ispruženim palčevima lupnuo po prsluku. - Načelnik Mračarin me je jutros obavestio da ste vi uspešno okončali slučaj. Ostaje samo da se napiše optužni predlog. Zar nemate dvoje osumnjičenih? Jedan osumnjičeni je ranjen u bekstvu. Čestitam. Kraj. Šta vi još želite?
- Olga Ščedrina je pre nego što je umrla napisala reč Доч. Znate nešto da mi kažete o njenoj ćerki? Barem kako se zvala.
- Kako sam se prevario u vama, Pavloviču! - klimao je glavom komesar, i ne slušajući Krstino pitanje. - Ima nešto više od našeg zemaljskog života, to sam mislio da ima u vama, te vere. Vi ste u policiju došli sa bogoslovije, a eto, kao da ste to sve izbrisali. Pogrešna je moja procena. Vi ste nešto drugo... neću dalje.
- Možda sam u ovom poslu došao do jednog saznanja - reče Krsta s uverenjem, bocnut komesarovim pominjanjem bogoslovije. - da je Bog istina. Istraga je put do istine. Tu ne može biti nagodbi.
- Slušajte me, Pavloviču, ako želite da se proslavite, nemojte to činiti preko mojih leđa - komesar se nagnuo preko stola, pa je skoro prošaputao: - Dirnete li mi sina, ubiću vas kao psa. Sad izađite - pokaza s dva prsta na vrata. - Razgovor je završen.
Krsta izađe i polako zatvori vrata komesarove kancelarije. U trenutku se setio da kaže „Bog je istina“, ta misao mu je došla najednom. Dugo je čekao da je izgovori s čistim uverenjem. Čini mu se da je u nju poverovao. Da bi mogla biti onaj spoj njegovih različitosti za kojim je tragao od kada je napustio bogosloviju.
„Možda“, izgovori s nekom nadom, dok su mu cipele škripale po olajisanom hodniku Centralnog laboratorijuma. „Dobro došao u sebe, Krsto Pavloviću“, reče kad je izašao.

28.

Pripravnici Kriminalističkog odeljenja Marinković i Jović javili su dežurnom da islednik Krsta Pavlovič odmah dođe u hotel Kasina. Adam Kukhof je odseo tamo u sobi broj petnaest. Prema prijavnom kartonu stigao je dvadeset prvog februara.
Recepcioner je rekao da nije primao posete. U stvari, retko je viđao Kukhofa kog je spremačica hvalila jer mu je soba čista i gost skoro uopšte u njoj ne spava. Poštu je primao na recepciji.
Recepcioner je opisao onižeg čoveka, praktično bez vrata, koji je nekada nosio kačket, nekada mali šešir, nekad jaknu, nekad mantil. Taj je ostavljao poruke. Uzdržani recepcioner ih, naravno, nije čitao. Nije bio od koristi, ali je rekao da sa jednim kolegom radi ukrštene smene. Krsta je dao ključeve forda pripravnicima i naložio da tog drugog recepcionera dovedu, a on se pope u Kukhofovu sobu.
Skupo odelo u ormaru. Bez etikete. Istresao je veš i košulje iz kofera. Nigde etikete proizvođača po kojoj bi odredio nešto bliže o vlasniku. Krsti je to suviše konspiracije za jednog građevinskog preduzimača. Pretresao je sobu. Nije našao ništa.
Tražio je duplo dno u koferu. Nije ga bilo. Pretresao je i kupatilo u kojem nije bilo ni brijača, ni četkice za nanošenje pene.
Na recepciji, Krsta je rekao da se soba broj petnaest zaključa i ne izdaje. Ne srne ni čistačica da ulazi.
- Traže nam sobe - ubeđivao ga je recepcioner. - A da prebacimo stvari u neku od soba u potkrovlju. Može tako?
- Ne može - kratko je odgovorio Krsta i pogledao još jednom karton prijave. Plaćeno unapred.
Dok je popio kafu, pripravnici se vratiše sa recepcionerom iz druge smene. Ko zna šta su mu rekli, čovek je bio preplašen, pa ga je Krsta ponudio kafom. Tek pošto je recepcioner iz druge smene srknuo gutljaj, Krsta je počeo da ga ispituje o Kukhofu.
Nešto stariji recepcioner reče da je dolazila jedna žena da preda pismo za njega. U prošli petak. Krsta izvadi iz džepa fotografiju Mage Bačarević.
- Nije - rekao je recepcioner i Krsta mu je pružio fotografiju Olge Ščedrine snimljenu na gradilištu pošto je pokojnica izvučena iz šupljeg stuba. - Imala je šešir - reče recepcioner. - Možda je ona.
Još nekoliko pitanja navelo je recepcionera da kaže kako je pod prstima osetio malo deblji papir, ili kao da su bila dva lista, možda poduže pismo. Gde je to pismo? Kukhof ga nije imao pri sebi kada je ranjen. Nema ga ni u njegovoj hotelskoj sobi. Onda se Krsti učinilo logično da Kukhof ima još jedan stan, čime bi bila jasnija i činjenica da je retko spavao u hotelu. Pripravnicima je dao zadatak da pokušaju da pronađu Kukhofov rezervni stan. Reče im da pokazuju njegovu sliku i. da provere prvo bolje stanove. Pripravnici odoše na zadatak.
Krsta polako dovršava kafu. Zapalio je još jedan žitan, koji je menjao samo mostarskom škijom. Olga Ščedrina je predala pismo za Kukhofa noć pre nego što je ubijena. Kukhof je verovatno stupio u vezu sa njom zbog gradilišta u Kapetan Mišinoj, koje je hteo da kupi s Nikodijevićem. Šta mu je napisala? Odbila je njegovu ponudu. Zašto je pismo onda dugačko? Unutra je stavila ugovor o kupoprodaji jer se spremala da putuje u Ameriku, kako je kazala Maga?
Pozvao je telefonom bolnicu. Dežurni lekar ga je izvestio da ranjeni Kukhof još uvek nije svestan. Puls mu je stabilan, ali i dalje nizak.
Krsta se vratio u svoju kancelariju u Centrali policije. Pošto je završio sa otiscima prstiju, uzeo je dve fotografije koje su mu pripremili pomoćnici: seda veštica Agaija i uvećano lice elegantne Marusje sa grupne fotografije Ščedrinovih.
Spremio je lenjir, zašiljenu olovku, nonijus, metalni šestar-kraniometar: antropometrijski pribor. Počeo je od resice desnog uha, najznačajnijeg dela glave za identifikaciju ličnosti. Uho skoro uopšte ne menja svoj oblik, ma koliko da se drugi delovi glave promene usled gojenja, mršavljenja, bolesti, mehaničkih povreda.
Uporedne rezultate merenja Krsta je upisivao u notes. Zatim je povukao osnovnu horizontalnu liniju koja prolazi kroz spoljašnje uglove očnih kapaka i kroz centre ženica. Sledeća paralelna je kroz koren nosa, sledeća na kraju brade. Onda vertikalna preko polovine nosa.
Iz tačaka preseka ovih horizontala i vertikale, Krsta je oštrim grafitom izvlačio uglove. Rezultat merenja dvadeset četiri ugla dao je podudaran rezultat. Agafja Ivanova je žena sa porodične fotografije Ščedrina. Živela je u Gospodar Jovanovoj 67 - Marusja.
Da li je ona služavka, majka? Zašto je u kolicima? Uspešno je prerušena. A zašto? Od koga se krije?
Ruska linija istrage nije više linija. Pretvara se u beskrajni lavirint, jer Agafjin otisak palca je jedan od ona četiri na zakletvi.

29.

Iste večeri pripravnici su pronašli rezervni Kukhofov stan. Bile su to dve sobe u prizemnoj kući sa više zasebnih ulaza. Kada je Krsta stigao, pripravnici osvetliše dvorište lampama.
Islednik je primetio da se na kraju dvorišta nalazi mala kapija. Bila je otvorena. Iz te kapije ušao je u kuhinju bioskopa Koloseum. Sa leve strane je visoka letnja pozornica, desno leđa višespratnice. Dvorištem je treštala američka muzika koju je svirao orkestar u pauzi filma. Krsta je prošao kroz hodnike do blagajne bioskopa i, posle desetak koraka, izašao na Terazije. Morao je da prizna da je lukavo što je Kukhof našao stan sa dva dvorišna izlaza, na Terazije i Balkansku ulicu - prometno i protočno, a opet sklonjeno mesto u centru grada. Ali bilo je to suviše opreza za građevinskog preduzimača.
Kukhof je iznajmio spavaću i dnevnu sobu sa toalet-kupatilom koje je samo on koristio, ali se nalazilo odvojeno od soba, do njega se stizalo hodnikom. U tom stanuje držao više stvari nego u hotelskoj sobi. U njemu je već bilo etiketa na odeći. Iako su svetskih marki, po papirima za pakovanje i posetnicama Krsta je otkrio da je te stvari Kukhof kupovao u beogradskim radnjama. Štedni zapisi iz Vračarske i Primorske banke bili su otvoreni na ime, po viđenju, što je značilo da je račun aktivan.
Pošto su detaljno pretražili obe sobe, pod gasnim lampama i električnim sijalicama, Krsta razočarano zaključi pretres. Nije našao legitimaciju za sef u nekoj banci gde je očekivao da Kukhof drži Olgino pismo. Kuckali su još jednom pod i zidove, ali nisu naišli na šupljinu.
Pretres je završen. Ništa nisu našli.
Krsta vidi da se ringišpil prebrzo okreće i da se lica u letećim korpama mute pred njegovim očima.
Gazda donese ključ od toalet-kupatila. Prekuckali su i tamo pločice. Čak su pomerali sanduk za sedenje.
Krsta je ostao da piša. Vraćajući se hodnikom do soba, primetio je malter koji se okrunio sa golog, nekrečenog zida. Spustio je lampu. Kao da otvara sef, pipao je zid žmureći. Osećao je pod jagodicama neravnine cigala. Jedna se pomeri u ležištu. Još nekoliko pokreta i izvukao ju je celu.
Osetio je da mu srce udara kao prvi put kad mu je otac dao da sam slaže zid od cigala. Tada su proširivali kuću za njegovu momačku sobu.
Šupljina u zidu je bila prazna. Krsta ju je za svaki slučaj opipao kao da je kutija kojoj traži duplo dno.
Ostale cigle u zidu se nisu dale izvući iz svojih ležišta. Gazda je rekao da je cigla bila cela i da ju je neko odlomio.
Kukhofovo tajno spremište je bilo prazno. Pismo Olge Ščedrine nalazilo se na nekom drugom mestu.
* * *
Kada se vratio u Centralu, dežurni mu reče da ga je tražila jedna devojka koju je saslušao Šterić.
- Ko me je tražio? - upitao je Krsta Šterića koji je sedeo u kancelariji.
Šterić mu pruži koverat napravljen od novinske hartije. Unutra je bila karta tarota. Krsta ju je prepoznao: ista ona koju je izvukao Miši. Putnik otkriva blago zakopano pored zamka.
- Ko je ovo doneo? - ponovio je Krsta nepoverljivom Šteriću čije je ćutanje bilo poziv na trgovinu.
- Reći ću ti, ako ti meni kažeš - rekao je Šterić zagonetno.
- Sve sam ti rekao.
- Ajde prvo ti, reci ti nešto meni što mi do sada nisi rekao. Valjda si nešto zaboravio.
Krsta je gnevno lupkao kartom po ispruženom prstu.
- Šta te interesuje? - nekako je izustio.
- Valjda zajedno radimo na ovome - Šterić je zvučao neuobičajeno blago. – Meni je ovo drugo veče da nisam kod kuće.
- Ipak, reci ti prvo meni.
- Od gatarke Agaije. Dala je to devojci i rekla da je za tebe. Gatarka u kolicima. Eto. Da tebe čujem.
- Ako hoćeš, možemo zajedno kod nje - i Krsta je zvučao blagonaklono. Makar trenutno. - Planirao sam da je večeras obiđem.
- Je l’ ona ima veze sa slučajem u Kapetan Mišinoj?
- Ima, samo ne znam koliko je uvučena. Rusi su za mene tajna. Prerušavaju se, kriju se, igraju sa mnom „ćorave bake“.
- Ćorave bake - žvakao je Šterić kraj cigarete u ustima tako slatko, kao da mu to donosi više zadovoljstva od uvlačenja dima.
- Samo me sačekaj da završim sa ovim Austrijancem - rekao je i ispričao Šteriću o hotelu Kasina i tajnom Kukhofovom stanu, ali je prećutao svađu sa Antonovičem i zavetni papir jer bi Šterić znao da je Krsta stupio u vezu sa profesorom Rajsom.
Činilo mu se da je Šteriću, zaduženom da ga prati i referiše Mračarinu, dao dovoljno podataka da ovaj ne posumnja da ga je Krsta video u zasedi iznad Rajsove kuće.
Krsta je potpisao zapisnik o novčanim papirima nađenim kod Kukhofa. Spremao se da sa pripravnicima i Šterićem krene do gatarke Agafje, ali je tada zazvonio telefon.
Glas dežurnog bio je uspaničen.