Avenija Anrija Martena 101

U jesen 1942. godine imanje Montijak se prilično izmenilo. Život je postao težak. Sreću je smenila tuga, a posle vremena bezbrižnosti nastalo je vreme lišavanja. U najgorem razdoblju nemačke okupacije, Lea Delmas je upoznala razna razočaranja, kukavičluk, kolaboracionizam. Neke od njenih najbližih su mučili, drugi su postali izdajnici. Nagonski je pronašla svoj put ka slobodi: pokret otpora.

Nehajući za opasnost, u Parizu punom lažnog uživanja i stvarnog užasa, ona se opire okupatoru nastojeći da spasi one koje voli... Njena volja za životom, mladost i nezadrživa senzualnost omogućavaju joj da nekeko ispliva...

Mojoj ćerci Kamij



PROLOG


U noći između 20. i 21. decembra 1942. godine, do tada toplo vreme počelo je da se kvari; padala je kiša i iz Žironde je svuda duž Garone duvao vetar, hladan za to doba godine.
Čitavog leta su besnele oluje, nekada praćene i gradom, koji je brinuo vinogradare. Sve je nagoveštavalo prosečnu godinu.
Na zvoniku katedrale u Sent Andreu izbilo je četiri.
U ćeliji u tvrđavi Ha, Prosper Gijo i njegov sin Žan probudili su se od zvuka udaraca po vratima. U tami su se pridigli i seli na slamarice, čekajući da se upali svetlo i da dobiju po šoljicu obojene vode, koju su zvali kafa. Žan je mislio na svoju ženu Ivetu, koja je bila zatvorena u kasarni u Budeu i o kojoj nije imao nikakvih vesti od onog julskog dana kada su ih u pet ujutru uhapsili Gestapo i francuska policija, upavši na njihovo imanje Violet u Toru. Ponovo je video hapšenje roditelja i onog para borbenih komunista, Albera i Elizabete Dipejron, koji su došli po oružje za partizansku grupu iz Bordoa.
Gabrijel Flero, majstor stolar, vrisnuo je i probudio se, skočivši iz sna. Tako je bilo svake noći otkako su ga ispitivale one dve bitange iz brigade komesara Poansoa. Stručno su mu polomili sve prste na desnoj ruci, ali nije progovorio. Crpao je hrabrost iz ljubavi koju je osećao za Auroru, devojku kojoj je na Keju Saliner, u prodavnici nameštaja gospodina Kadua, redovno doturao letke, za koje su on i Bergua bili zaduženi. Nije ni znao da mu je i prijateljica uhapšena. Pažljivo je pomerao izmrcvarene prste.
Na susednoj slamarici, Rene Antoan se pridigao gunđajući nešto. Video je lik svog desetogodišnjeg sina Mišela, koji je pružao ruke ka njemu i vikao: „Tata!“ Njega su s majkom Elenom odveli u kasarnu u Budeu. Mora biti da ih je neko prijavio, jer su Nemci pronašli zalihe oružja sakrivene u njihovoj bašti u Beglu.
To je mislio i Rene Kastera. Roditelji i brat Gabrijel su mu uhapšeni 8. jula, a njega su uhapsili 14. Ta porodica je već dve godina krila Jevreje i pomagala porodicama pohapšenih. Kao i Rene Antoan, nije imao vesti o porodici.
U drugoj ćeliji u prizemlju, Alber Dipejron je tešio Kamij Pedrijo, koja je imala samo dvadeset godina. Tako bar nije previše mislio na svoju mladu ženu Elizabetu, koju su uhapsili zajedno s njim.
Aleksandar Pato je stezao pesnice, misleći kako su mu zlostavljali ženu Ivonu, i to pred četverogodišnjim sinom Stefanom. Oboje su bili članovi pokreta otpora, a iznenada su uhapšeni u sopstvenoj kući, u Sent Andre de Konjaku, i odvedeni prvo u Konjak, a zatim u tvrđavu Ha.
Što se tiče Rejmona Bjerža, pitao se koja li je bitanga otkucala njegovu ženu Felisjen i njega da drže tajnu štampariju. Nadao se da baka lepo brine o detetu.
Žan Vinjo iz Langona se čudio kako se jasno seća one devojke u koju su njegovi prijatelji Raul i Žan Lefevr bili tako zaljubljeni, divne Lee Delmas. Poslednji put kada ju je video, vozila je bicikl putem ka svom imanju Montijaku, a kosa joj je lepršala na vetru.
Svetla su se palila u ćelijama, jedno po jedno. Zatvorenici su trljali oči i polako ustajali.
Od juče su svi znali.
Cele noći je vetar duvao u naletima, i provlačio se ispod vrata i između razdvojenih dasaka baraka u logoru Merinjak, donoseći malo svežeg vazduha ljudima koji su ležali ispruženi na neudobnim metalnim ležajima, jedva prekrivenim trošnim slamaricama. Bilo je pet ujutru, a zatvorenici nisu spavali.
Lisjen Valina iz Konjaka mislio je na svoje troje dece, a naročito na malog Serža, koji je napunio sedam godina, i koga je Margo, njegova žena, previše mazila. Kako su ih grubo Nemci bacili u kamione! Gde li su sada?
Gabrijel Kastera je mislio na oca Albera, koga je poljubio nekoliko sati pre toga, kada su došli da ga odvezu u baraku, malo dalje od drugih. Sećanje na njegovo lice, izbrazdano suzama, bilo je nesnosno. Dobro je da je tu Rene, njegov stariji brat.
Žanu Lapejradu se stezalo srce dok je gledao Renea de Oliveriju, i onog dečaka kome nije znao ime, kako noću sviraju harmoniku da bi oterali strah. Kako su samo bili mladi! Berta, gde li si sada?
„Nemoj odgajati dete u duhu mržnje i osvete“, pisao je Frank Sanson ženi.
U logoru je vladala neuobičajena živost. Kroz vrata, koja su se naglo otvorila, Rajmon Rabo je video kamione Vermahta, okružene desetinama vojnika u maskirnim uniformama. Vlažan i hladan vazduh ga je iznenadio. Još je bio mrak. Svetiljke, koje su držali vojnici, osvetljavale su velike bare. Nemci su ispred vrata postavljali mitraljez. Harmonika je zamuknula.
Od juče su svi znali.
Pomoćnik upravnika Rusoa, koji je pričao s nekim nemačkim oficirom, zaputio se ka baraci.
„Izlazićete onako kako vas budu prozvali, nemojte da vas gospoda čekaju već požurite. Espanje, Žugur, Kastera, Nutari, Portje, Valina, Šarden, Meje, Voanje, Eloa...
Jedan po jedan, zatvorenici su izlazili, vojnici su ih gurali u vrstu, a oni su podizali okovratnike i nastojali da natuku beretke, ili kačkete, na glavu.
„Požurite, penjite se u kamione. Žone, Brujon, Menije, Pueh, Mulija...“
Frank Samson je, sa svom gracioznošću svoje dvadeset dve godine, prvi uskočio u kamion.
Po logoru se širila priča. Iza prozora svake barake virili su zatvorenici, koji su bili tajno obavešteni. Jedan, dvojica, desetorica, stotina njih je zapevušila Internacionalu. Zvuk im je širio grudi i prenosio se prema onima koji su odlazili, hrabro i dostojanstveno. Blato, kiša, lajanje naredbi stražara, sve je to nestajalo pred veličanstvenim zvucima koji su donosili nadu.
Bilo je sedam sati ujutru. Kamioni su izlazili iz kasarne Bude, iz tvrđave Ha i logora Merinjak i vozili putem za Suž. Pri prolasku konvoja, žene su se krstile, a muškarci skidali kape. U kamionima, zatvorenici su bili izgubljeni u mislima i ravnodušni prema četvorici vojnika, koji su upirali oružje u njih. Džombe na neravnom putu bacale su ih jedne na druge.
Kamioni su se zaustavili. Vojnici su skidali cerade, spuštali stranice kamiona i skakali na pesak.
„Schnell... Schnell... Aussteigen...“1
Zatvorenici su se zgledali, okupljeni u uglu, i mahinalno se prebrojavali. Sedamdeset ih je. Bilo ih je sedamdeset... sedamdesetoro koje je od juče znalo da će umreti.
Posle atentata na nemačkog oficira Karla Oberga u Parizu, šef SS službe i policije i Helmut Nohen tražili su od vlade u Višiju listu od sto dvadeset talaca. Četrdeset šest zatvorenika iz logora u Kompjenju i Romanvilu ispunjavali su uslove. Vilhelm Doze iz Gestapoa u Bordou dopunio je tu listu.
„Gabrijele!“
„Rene!“
Braća Kastera su se bacila jedan drugom u naručje. Svaki od njih se nadao da će samo on umreti...
Neki debeljuškasti oficir je stao pred taoce i nešto im pročitao: to je, nesumnjivo, bila presuda. Nije im bilo važno. Odjednom je neki glas stihovima Marseljeze nadjačao Nemčev glas:


„Hajdemo, deco otadžbine...
... Dan slave je došao...
... Protiv nas su tirani....
... Krvav barjak podigli...“
Najpre bojažljivo, pesma se zaorila pred neprijateljem. Nisu razumeli strašne reči, ali su shvatili da se zbog njih uplašena gomila pretvorila u hordu koja vapi za osvetom.


„... Čujete li kako po poljima
Reže ti divlji vojnici...“
Na svakih pet metara bio je po jedan stubić. Bilo ih je deset duž peščanog nanosa do koga su doveli prvih deset ljudi. Vezali su ih za stubiće; svi su odbili da im vežu oči. Neki stari, drhtavi sveštenik ih je blagoslovio. Palo je naređenje... ispaljena je prva salva... pod mecima su se trzala tela, koja su se zatim polako smirila...
Glasovi su nakratko umukli da bi se zatim još jače orili u kišnom jutru:


„Na oružje, građani...“


Sedam puta je pucano. Tela pobijenih ubačena su u plitak jarak, iskopan iza onog peščanog nanosa. Kiša je prestala. Bledo sunce je obasjavalo peščaru. Miris pečuraka i borovine mešao se s mirisom baruta. U dnu stubića, krv se mešala s vodom u barice, koje je pesak lagano upijao.
Pošto su obavili zadatak, vojnici su otišli. Bilo je devet sati ujutru u Sužu kod Bordoa, 21. septembra 1942. godine.

POGLAVLJE 1.


Posle smrti Pjera Delmasa, njegova sestra Bernadet Bušardo pokušala je da preuzme brigu o kući. Dobra žena je imala dobru volju, ali nije bila sposobna da vodi imanje kao što je Montijak.
Sedela je za bratovim radnim stolom i rasturala hartije, šmrckajući prema Kamij d’Aržili, koja se ponudila da joj pomogne:
„Bože, šta će biti s nama? Ne razumem se u te brojeve. Treba pitati Fajara, upravnika.“
„Idite da se odmorite, gospođo! Ja ću probati da nešto razjasnim.“
„Hvala, mala moja Kamij, tako ste ljubazni“, kazala je ustajući... „Lea će morati da se pribere“, dodala je skidajući naočare, „a ni ja ne mogu da dođem sebi, ali se bar trudim.“
Kamij se na silu osmehnula:
„Vi ste svakako jači.“
„Svakako“, saglasila se Bernadet Bušardo.
Što je ova žena glupava, pomislila je Kamij.
Čuli su se teški koraci na stepenicama, škripanje desetog stepenika, a zatim je u uspavanoj kući opet nastala tišina, koju su povremeno narušavali naleti hladnog novembarskog vetra, od koga su se tresli zidovi i treperio plamen u ognjištu. Kamij je stajala usred zagrejane sobe i gledala u vatru, ne opažajući je. Odjednom se cepanica u kaminu prelomila i rastavila u padu, a iskre su se razletele po tepihu. Mlada žena se trgla i dohvatila mašice da pokupi komadiće žara. Pri tom je dodala još jedan komad drveta na vatru, što je izazvalo veselo pucketanje.
Pritegla je pojas kućne haljine i vratila se za pisaći sto Pjera Delmasa.
* * *

Kamij je radila dobar deo noći, ne dižući glavu osim da povremeno protrlja bolni potiljak.
Na satu s klatnom izbilo je tri.
„Zar još nisi legla?“, povikala je Lea, ulazeći.
„Koliko vidim, ni ti ne spavaš“, rekla je Kamij, s nežnim osmehom.
„Došla sam da uzmem neku knjigu, ne mogu da spavam.“
„Jesi li uzela tablete koje ti je dao doktor Blanšar?“
„Jesam, ali one doprinose tome da mi se danju spava.“
„Reci mu to, neka ti da neke druge, moraš da se ispavaš.“
„Htela bih, ali se plašim. Čim zaspim, pojavi mi se onaj čovek iz Orleana, lica prekrivenog krvlju. Kreće ka meni... pokušava da me zgrabi i kaže: ’Što si me ubila, kučko, droljo mala? Dođi da ti pokažem kako je lepo voditi ljubav s mrtvacima. Siguran sam da će ti se dopasti. Zar ne?... Đubre malo, ti voliš ovakve lešine, ti...“
„Ama prestani!“, povikala je Kamij, hvatajući je za ramena i drmusajući je. „Prestani!“
Zbunjenog lica, Lea je prevukla rukom preko čela i srušila se na staro kožno kanabe.
„Ti to ne možeš da zamisliš... To je strašno, a naročito kada mi kaže: ’Dosta smo se igrali, sada ćemo potražiti tvog oca: on nas čeka u prijateljskom društvu crva’...“
„Ama ćuti!“
„... ’i tvoje drage mame.’ Onda idem za njim i dozivam majku.“
Kamij se spustila na kolena i uzela je u naručje, ljuljajući je kao što je ljuljala sina Šarla kada bi se vičući uspravio u krevetu, preplašen lošim snom.
„Dobro, smiri se. Ne misli više na to. Ubile smo ga zajedno. Sećaš li se... Ja sam pucala prva. Mislila sam da je mrtav.“
„To je tačno, ali sam ja i samo ja bila ta koja ga je stvarno ubila.“
„Nisi imala izbora, bilo je ili on ili mi. Tvoj stric Adrijen je kazao da bi na tvom mestu učinio isto.“
„To je kazao da mi ugodi. Zar misliš da bi on to uradio?... Dominikanac?... Da ubije nekoga?“
„Ako bi bio prisiljen, mislim da bi.“
„To su mi rekli i Loran i Fransoa Tavernije. No, ubeđena sam da Adrijen nije u stanju da to uradi.“
„Dosta priče o tome. Završila sam sa sređivanjem računa tvog oca. Situacija nije tako sjajna. Ne razumem ništa od tog Fajarovog poslovanja. Ako malo stegnemo kaiš, nekako ćemo se izvući.“
„Kako ćemo to još stegnuti kaiš?“, povikala je Lea, ustajući. „Meso jedemo jednom nedeljno, i to kakvo? Da nas je manje, možda bismo i mogli, ali ovako...“
Kamij je pognula glavu.
„Znam da smo ti veliki teret. Kasnije ću ti nadoknaditi sve što si potrošila na nas troje.“
„Ama ne luduj, nisam na to mislila.“
„Znam da nisi“, kazala je tužno Kamij.
„Nemoj da praviš takvo lice. Zbilja ne smem ništa da ti kažem.“
„Oprosti mi.“
„Nemam šta da ti oprostim, ti si svoje učinila... A učinila si i dosta za mene, u ovom času.“
Lea je razvukla dvostruke zavese. Mesečina je hladnim svetlom obasjavala šljunak u dvorištu dok je vetar kidao poslednje listove sa stare lipe.
„Misliš li da će rat još dugo potrajati?“, pitala je. „Svi smatraju da je sasvim normalno da vlada u Višiju sarađuje s Nemačkom...“
„Ne, Lea, ne misle svi tako. Pogledaj samo ljude oko nas. Znaš bar desetak ljudi koji su nastavili borbu...“
„Šta je desetak ljudi prema hiljadama koje svakodnevno skandiraju ’Živeo Peten’?“
„Uskoro će biti stotine i hiljade koje će povikati ne.“
„U to više ne verujem... Svi misle samo kako da ne ostanu gladni i da se ne smrznu.“
„Kako možeš to da kažeš? Francuzi su još pod utiskom poraza, ali njihovo poverenje u maršala već je poljuljano. Čak mi je i Fajar pre neki dan kazao: ’Gospođo Kamij, zar vam se ne čini da je stari malo preterao?’...“
„Hoće da ti zamaže oči, znam ga ja, to je prepredenjak. Želi da zna šta misliš da bi to iskoristio kad mu zatreba. Za njega važi ono: RAD, PORODICA. DOMOVINA.“
„Važi i za mene, ali ne na sasvim isti način.“
„Budi oprezna. Jedini njegov cilj je da nam otme Montijak. Neće ustuknuti ni pred čim. A osim toga, ubeđen je da je njegov sin Matija otišao zbog mene.“
„Pa to je donekle i bilo tako, zar ne?“
„Nije tačno“, besno je povikala Lea. „Nije moja greška što nije hteo ništa da čuje, što je više voleo da ode u Nemačku da nešto zaradi nego da radi na Montijaku.“
„Preteruješ, draga, dobro znaš što je otišao.“
„Ne!“
„Zato što te je voleo.“
„Pa to je baš lepa priča! Ako me je voleo, kao što ti kažeš, trebalo je da ostane da mi pomogne i da spreči svog oca da nas potkrada.“
„Mogao je i da se pridruži generalu De Golu, ali je pre toga otišao.“
„Ti si suviše trpeljiva.“
„Nisam, ali razumem ga kad je reč o ljubavi... Ne znam šta bih ja uradila na Fransoazinom ili Matijinom mestu... Možda bih postupila isto kao i oni.“
„Pričaš koješta. Ti ne bi zatrudnela s Nemcem, kao jadna Fransoaz.“
„Nemoj tako da pričaš o sestri!“
„Pa i nije mi neka sestra. Zbog nje je tata umro.“
„Nije baš tako, doktor Blanšar je kazao da je njegovo srce bilo opterećeno već godinama, i da je, uprkos svim molbama tvoje majke, odbijao da se leči.“
„Ne želim da znam ništa o tome. Da ona nije otišla, i on bi bio živ“, povikala je Lea i prekrila lice rukama, a ramena su joj se tresla od jecanja.
Kamij je prigušila nežnost koju je osećala prema prijateljici. Kako Lea može toliko da ignoriše osećanja drugih ljudi?
„U tome je njena snaga“, govorio je Loran. „Ona vidi samo ono što je pred njom. Prvo nešto uradi, pa postavlja pitanja. To nije znak nedovoljne inteligencije, već preterane životne snage.“
Lea se uzdržavala da ne lupa nogama o pod, kako je činila kad je bila dete. Okrenula se prema Kamij.
„Nemoj tako da me gledaš. Idi da spavaš, vidi kako izgledaš.“
„U pravu si, umorna sam. I ti, takođe, treba da legneš. Laku noć.“
Kamij joj je prišla da je poljubi. Lea ju je ravnodušno pustila da to učini i nije joj uzvratila poljubac. Mlada žena nije kazala ništa, već je izašla iz sobe.
Besna na Kamij, kao i na samu sebe, Lea je ubacila cepanicu u kamin i iz ormana pored biblioteke izvukla škotsko ćebe, u koje je njen otac voleo da se umota; ugasila je lampu i opružila se po kanabeu.
Nije dugo posmatrala igru plamenova. Njihovo poigravanje ju je uspavalo.
Od očeve smrti Lea je često provodila noći na tom omiljenom mestu, jedinom na kome je nisu opsedali porodični duhovi.
Probudila ju je hladnoća. Trebalo je da donesem jorgan, pomislila je. Razvukla je zavese i učinilo joj se da se našla usred oblaka, toliko je magla bila gusta. Iza tog zastora se naziralo svetio. Prolepšaće se, mislila je. Pažljivo je raspalila vatru i malo se grejala uz nju. Mahinalno je brojala otkucaje sata. Jedanaest. Već je bilo jedanaest sati!... Što li su je pustili da se tako uspava.
Na velikom kuhinjskom ognjištu buktala je vatra od čokota vinove loze i obasjavala veliku prostoriju, koja je bila u priličnom mraku zbog magle. Na stolu prekrivenom plavim voštanim platnom bile su šolja i salveta, u koju je bila umotana kifla. S gurmanskim uživanjem, Lea je raširila nozdrve na taj lepi miris. To mora da je Sidonija umesila, pomislila je. Na uglu štednjaka nalazila se starinska posuda za kafu od plavog emajla. Lea je sipala tečnost, koja je bila kafa samo po imenu. Srećom, mleko joj je popravljalo ukus.
Dok je jela, upitala se: „Koji je danas dan kada imamo kifle?“ Kada je podigla oči i videla na kalendaru velike brojeve - 11. novembar - dobila je odgovor... Sidonija je na svoj način slavila kraj rata 1914. godine. S radosnim osmehom je slegnula ramenima. Kad li će se ovaj rat završiti? Već traje više od dve godine!... Danas, 11. novembra 1942. godine, Francuska je još bila podeljena u dva dela: sve veći broj mladih ljudi odbijao je da ide na rad u Nemačku i bežao u brda ili u šumu, formirajući odrede koji su tražili komandanta, a često su preživljavali zahvaljujući samo velikodušnosti lokalnog stanovništva ili pljačkajući. U svom sektoru, Loran d’Aržila je bio zadužen da okuplja te odmetnike i da ih povezuje s postojećom mrežom. Loran... Nije ga ponovo videla od očeve sahrane. Jednom mu se žena, Kamij, pridružila u Tuluzi, a Lea je bila prosto bolesna od ljubomore. A šta li je bilo s Tavernijeom? Mogao je bar da se javi. Bio je, ipak, njen ljubavnik, zar ne? Zbog njega je preživela najgori strah u životu: prepala se da je trudna. Ta lažna uzbuna doprinela je da shvati pometnju u kojoj se našla njena sestra Fransoaz, čije dete treba uskoro da se rodi. Fransoaz joj je napisala pismo i molila je da dođe do nje kada se bude porodila. Obuzeta bolom i mržnjom, Lea joj nije odgovorila.
„Kamij, Rut, Lea, tetka Bernadet!“, vikala je Lora, ulazeći u kuhinju.
„Šta se događa?“, pitala je Lea, ustajući.
„Lora, da li ti toliko vičeš?“ pitala je Rut, i sama ulazeći. Sva zadihana, Leina mlađa sestra nije bila u stanju da odgovori.
Fajar je ušao na vrata iz „uličice“, zajedno sa ženom.
„Jeste li čuli?“
„Jesmo li čuli šta? Pričajte!“ rekla je Rut.
„Švabe...“
„Šta Švabe?“ povikala je Lea.
„Ukinuli su slobodnu zonu“, kazala je Lora u jednom dahu.
Lea se svalila na stolicu. Preko puta nje je Kamij, koju nije videla kada je ušla, stezala dete na grudi, a ono je, misleći da je u pitanju neka igra, prasnulo u smeh.
„Čuli smo to na radiju“, kazao je Fajar.
„Radio Pariz je javio da su dnevni okupacioni troškovi oko petsto miliona franaka. Kako li će naći toliki novac?“, dodala je njegova žena.

POGLAVLJE 2.


Kuća gospođica De Monplejne veoma se promenila od Leinog poslednjeg boravka u Parizu. Dva stana, smeštena na istom spratu i spojena vratima, koja su ranije vrvela od života, bila su sada prepuštena hladnoći. Sestre i njihova služavka bile su smeštene u četiri prostorije: one koje su mogle bar donekle zagrejati. Tri sobe u dnu hodnika i ceo Albertinin stan nisu se upotrebljavali, a nameštaj je bio pokriven belim čaršavima, kapci na prozorima spušteni, a kamini ledeni. Gospođice su se navikle na ta ograničenja. Sve ono što nisu mogle da greju nazvale su „ledara“, i tamo nisu ni odlazile.
„Shvataš da je nismo mogli ostaviti samu i bolesnu u tom hotelu, tvoja majka nam to ne bi nikada oprostila“, kazala je Liza de Monplejne, ulazeći u sobu s mokrom maramicom u ruci.
„Ne treba se na to vraćati, to je bila naša rođačka i hrišćanska dužnost“, suvo je dodala njena sestra Albertin.
Stojeći u njihovom malom pariškom salonu, Lea je osećala da je spopada bes.
Jedno zbrkano pismo koje je Albertin poslala, što na nju uopšte nije ličilo, navelo je Leu da požuri na prvi voz za Pariz, pošto je pola dana provela čekajući na pretrpanoj stanici Sen-Žan u Bordou. Kad je stigla u Univerzitetsku ulicu, Estel, guvernanta i služavka gospođica De Monplejne, umotana u brojne šalove, dočekala ju je s vidnim olakšanjem, ponavljajući, kao da želi da samu sebe ubedi u to:
„Najzad ste stigli, gospođice Lea, najzad ste stigli...“
„Šta se dešava, Estel? Gde su tetke? Jesu li bolesne?“
„Kad biste znali, gospođice Lea...“
„Lea, najzad si došla!“, povikala je Liza, koja je ogrnula bundu preko kućne haljine.
Malo zatim pojavila se i Albertin, a za njom je išao ćovek s lekarskom torbom. Tetka ga je otpratila do vrata i kazala mu:
„Do viđenja sutra, doktore.“
Lea je s čuđenjem gledala u tri žene.
„Hoćete li mi najzad reći ko je to bolestan?“
„Tvoja sestra, Fransoaz“, kazala je Albertin.
Na taj odgovor Lea je ostala bez reči. Zatim se, začudo, naljutila. Njeni grubi komentari naveli su osetljivu Lizu da se opet rasplače.
„Lea, Lea, jesi li to ti?“, pitao je neki slab glas kroz vrata, koja su se polako otvorila.
U okviru vrata se pokazala Fransoaz, čiji se veliki stomak video i ispod pokrivača kojim se ogrnula.
Albertin se užurbala.
„Šta radiš na nogama? Doktor ti je zabranio da ustaješ.“
Ne slušajući tetku, Fransoaz je pošla ka sestri ispruženih ruku. Pokrivač joj je skliznuo s ramena, pa se videlo da joj je stomak ogroman, a to je naglašavala i preuska spavaćica, dok joj je lice bilo vrlo mršavo.
Pale su jedna drugoj u naručje.
„O, Lea... hvala ti što si došla.“
Lea ju je odvela u njenu sobu, koja je, kao i mali salon, bila slabo zagrejana.
Čim je legla u krevet, zgrabila je sestru i prinela njenu ruku usnama, ponavljajući:
„Došla si...“
„Smiri se, draga, biće ti zlo“, kazala je Albertin, nameštajući jastuke.
„Ne, tetka, od radosti nikome nije pozlilo. Lea, ispričaj mi sve. Sve što se događalo na Montijaku.“
Dva sata posle toga njih dve su još ćaskale.
* * *

Lea nije mogla da se natera da ustane iz toplog kreveta i izvuče se iz polusna u kome je lebdela otkako se probudila. Pomisao da ustane i odeva se u hladnoj sobi bila je nesnosna. Kad bi samo mogla da ostane u krevetu, tu, na toplom, do kraja zime, do kraja rata...
Sa čuđenjem se prisećala da je sinoć uživala s Fransoaz u sećanju na srećne dane detinjstva. Posle kratkog vremena osetile su neku solidarnost koju ranije nisu osećale. Imale su osećaj da su se ponovo našle, ali su pažljivo izbegavale temu koja ih je obe opsedala: rođenje deteta i Fransoazinu budućnost.
Neko je pokucao na vrata. To je bila Estel, s doručkom na poslužavniku.
„Šta? Čaj? Pravi šećer?“, vikala je Lea uspravljajući se. „Kako ste to postigle?“
„Ovo je prvi takav doručak posle tri meseca. To je u tvoju čast! Snabdevamo se zahvaljujući jednom prijatelju gospođe Milštajn... Čini mi se da je to neki pisac.“
„Rafael Mal?“
„Da, to je on. To je gospodin sa sumnjivim navikama. Jednog dana sam ga videla na terasi kafea De Mago s nekim mladim nemačkim oficirom, kog je držao oko struka i nešto mu šaputao u vrat. Svi su se okretali od njih, u neprilici.“
Lea se jedva uzdržala da se ne osmehne, što stara služavka ne bi shvatila.
„Pričala sam o tome s gospođicama i kazala sam im da više ne primaju tog gospodina“, nastavila je Estel. „Gospođica Liza je odgovorila da ja svuda vidim zlo i da je gospodin Mal pravi kavaljer, kao i da, zahvaljujući njemu, nećemo sasvim umreti od gladi. Što se tiče gospođice Albertin, ona je rekla da ničemu ne treba suditi po izgledu. Šta vi o tome mislite, gospođice?“
„Ne znam baš dobro gospodina Mala, Estela. Ipak ću reći tetkama da budu oprezne s njim.“
„Odnela sam posudu s vrućom vodom u kupatilo i uključila električni radijator. Ne greje previše, ali ipak malo ugreje prostoriju.“
„Hvala, Estel, rado ću se okupati.“
„Kupanje!... Prošli su već meseci kako se kada ne puni. Gospođice idu u javno kupatilo, jednom nedeljno.“
„E to bih tako volela da vidim! Svakako ne smeju da se svuku pre no što uđu u vodu.“
„Nije lepo da se rugate, gospođice Lea. Težak nam je život ovde. Mrznemo se i gladujemo. Takođe se i plašimo.“
„Čega se plašite? Ovde i ne rizikujete mnogo.“
„Ko zna, gospođice. Sećate li se one gospođe s prvog sprata, s kojom su vaše tetke ponekad pile čaj?“
„Gospođe Levi?“
„Da. E pa Nemci su došli da je uhapse. Bila je bolesna, izvukli su je iz kreveta i odveli, u spavaćici. Gospođica Albertin je obavestila gospodina Tavernijea...“
„... Tavernijea?“
„... da ga zamoli da se raspita o njoj.“
„I šta je bilo?“
„Kada je došao, posle nekoliko dana, bio je veoma bled i delovao je zastrašujuće.“
„Kazao je da su je odveli u Dransi, a zatim u neki logor u Nemačkoj, zajedno s još hiljadu ljudi. Posle njenog odlaska, u taj se stan doselila neka glumica, koja vodi buran život i prima nemačke oficire. Prave đavolsku buku. Niko ne sme da se požali, svi se boje odmazde.“
„Kad je gospodin Tavernije dolazio poslednji put?“
„Pre oko tri nedelje. On je navaljivao na vaše tetke da pozovu Fransoaz kod sebe.“
Lea je osećala da joj srce brže kuca. Fransoa je brinuo o njenim tetkama i sestri...
„Sad vas ostavljam, gospođice, izgleda da u Ulicu De Bisi oko podne stiže riba. Ne smem da zakasnim, jer ću videti samo zadnji deo praznog kamiona.“
Lea se brzo spremila, navukla preko plave vunene haljine crnu bluzu i jaknu, obula tople cipele, i tako odevena otišla sestri u sobu.
Sedeći u krevetu, umotana u ružičaste šalove koji su joj isticali ten, Fransoaz je delovala odmorno. Bila je brižljivo očešljana i smeškala se Lei.
„Dobro jutro, jesi li lepo spavala?“, pitala je. „Ja se već mesecima nisam ovako lepo naspavala. To je sve zahvaljujući tebi.“
Lea ju je poljubila ništa ne odgovorivši.
„Tako je lepo što si došla... Brzo ću se oporaviti. Ne želim da izostanem s premijere komada Anrija de Monterlana Mrtva kraljica.“
„Kad je ta premijera?“
„Osmog decembra, u pozorištu Komedi fransez.“
„Osmog decembra? Pa to je prekosutra!“
„Pa šta? Čekati bebu ne znači biti bolestan. Videćeš kad na tebe dođe red.“
„Nadam se da nikada neće.“
„Što? Divno je kad čekaš dete čoveka koga voliš.“
Pošto se Lea namrštila, Fransoaz je shvatila da je preterala. Pocrvenela je i spustila glavu. Zatim je prikupila svu hrabrost i podigla pogled, pa je rekla drhtavim glasom:
„Znam šta misliš. Pokušavala sam da ubedim sebe kako grešim što volim Ota. Nisam u tome uspela. Sve mi se kod njega dopada: njegova dobrota, ljubav prema muzici, talenat, hrabrost, čak i to što je Nemac. Jedino želim da se taj rat završi. Ti to razumeš, zar ne? Pokušaj da razumeš.“
Lea nije bila u stanju da o svemu tome misli mirno i sabrano. Nešto se duboko u njoj bunilo protiv te ljubavi, koja ju je sablažnjavala. Istovremeno je sasvim dobro shvatala da Oto i Fransoaz imaju mnogo toga zajedničkog. Da nije bio Nemac, bio bi idealan zet, bio je veoma šarmantan.
„Šta ćeš da radiš?“, pitala je.
„Venčaću se s njim čim se vrati iz Berlina i dobije dozvolu od pretpostavljenih. Obećaj da ćeš mi doći na venčanje. Molim te, obećaj mi.“
„Pa, to će zavisiti od trenutka. Ako to bude u vreme berbe, ili u proleće, neću moći.“
„Snaći ćeš se nekako“, rekla je Fransoaz smeškajući se, srećna što je nije odmah odbila. „Oto je divan, piše mi svakodnevno, veoma je zabrinut zbog mene i bebe. Ostavio me je na čuvanje Frederiku Hankeu. Sećaš ga se, pomogao je Kamij da se porodi.“
„Pa dobro je to, u slučaju nužde moći će ponovo da izigrava babicu.“
To je bilo rečeno tako ironičnim tonom da Fransoaz nije mogla da zadrži suze. Lea se postidela zbog svoje grubosti. Možda bi zamolila sestru za oproštaj da tetka Albertin nije ušla u sobu.
„Lea, neko te traži telefonom. Fransoaz, šta ti je?“
„Ništa, tetka, malo sam umorna.“
„Halo, ko je pored telefona?“
„Jeste li vi Lea Delmas?“
„Jesam. A ko ste vi?“
„Zar me ne prepoznajete? Imate li bar malo sluha?“
„Nemam. Kažite mi ko ste ili spuštam slušalicu.“
„Uvek živahni, kako vidim. Dakle, draga moja, napregnite se.“
„Nemam želju da se naprežem, a i takva mi šala deluje glupo.“
„Ne spuštajte slušalicu! Sećate li se restorana Šapon fen, Mandelovih trešanja, Male Žironde, Crkve svete Eulalije, Ulice Sen-Žene...“
„Rafaele!...“
„Trebalo vam je dosta vremena!“
„Oprostite, ali užasavam se tih telefonskih misterija. Kako ste znali da sam u Parizu?“
„Uvek sam dobro obavešten o prijateljima. Kad ćemo se videti?“
„Ne znam. Tek sam stigla.“
„Doći ću na čaj u pet. Ne brinite ni o čemu, doneću sve što treba. Vi samo zagrejte vodu.“
„Ali...“
„Kako su vaša šarmantna sestra i vaše gospođice tetke? Prenesite im moje izraze poštovanja. Videćemo se uskoro, draga. Radujem se tome.“
Rafael Mal je prekinuo i ostavio Leu zbunjenu. Kako li je samo znao? Zadrhtala je od glave do pete, obuzeta osećanjem mučnine.
„Nemoj da stojiš tu, u tom ledenom predsoblju, prehladićeš se, draga.“
Poskočila je kada je čula Lizin glas.
„Jeste li davno videle Rafaela Mala?“
„Ne znam, možda pre nekih petnaest dana.“
„Znači da je video Fransoaz?“
„Nije, ona je došla dan posle njegove posete i od tada se nije makla odavde. Što me sve to pitaš?“
„Sad mi je Rafael Mal upravo telefonirao i pitam se kako zna da sam u Parizu.“
„To je slučajno.“
„Kad je neko kao on u pitanju, ne verujem u slučaj.“
Liza je slegnula ramenima u znak neshvatanja.
„Da, zaboravila sam, doći će na čaj.“
„Pa nemamo ništa u kući!“
„Kazao je da će, osim vruće vode, sve drugo doneti.“
Kad je sat izbio poslednji put dok je otkucavao pet, zazvonilo je i zvono na vratima. Estel, koja je preko uobičajene bluze stavila besprekorno belu kecelju s volanom, otišla je da otvori vrata. Polusakriven hrpom naslaganih paketa uvezanih trakama, ušao je Rafael Mal.
„Brzo, dobra Estel, pomozite mi da se sve ove lepe grickalice ne sruče na tepih.“
Mrmljajući nešto, služavka ga je oslobodila paketa.
„Rafaele, sjajni ste!“
„Lea!“
Dugo su se zgledali pre nego što su prišli jedno drugome, kao da su želeli da pogledom upiju što više pojedinosti.
Bili su veoma različiti - imali su različite životne koncepcije, različite prijatelje, različito viđenje ljubavi, ali je postojala neka prijateljska privlačnost protiv koje nisu mogli da se bore i koja ih je gurala jedno ka drugome. Od njih dvoje, Rafael je bio taj koji je sebi postavljao više pitanja u vezi s onim što je nazivao „neiskvarenim delom svoje prirode“. On je bio prevarant, lažov, lopov, policijski doušnik, saradnik Gestapoa, Jevrejin, povremeni saradnik časopisa kao što su Ja sam svuda, Pilori, Gringoar i Nova vremena. Njegov antisemitizam je zgranjavao direktore i urednike tih listova, čiji je glavni posao bio, inače, opanjkavanje Jevreja... Prema Lei se postavio kao stariji brat koji želi da zaštiti sestricu od životnih nedaća.
„Lepa moja prijateljice, vi ste pravi praznik za oči i dušu, očaran sam kad vas vidim.“
Ona se nasmejala onim pomalo muklim smehom, koji je zbunjivao muškarce i nervirao žene, i poljubila ga u oba obraza.
„Sigurna sam da grešim, ali mi je drago da vas vidim.“
„Zašto morate u istoj rečenici reći nešto prijatno i još nešto mnogo neprijatnije? Ja sam dobri princ koji samo želi da pruža zadovoljstvo. Kada sam ušao, rekli ste da sam sjajan. Ja sam zbilja šik, zar ne?... Najviše se ponosim cipelama. Nisu loše, šta mislite? Koštale su celo bogatstvo. Pravio sam ih po meri, kod Hermesa.“
„Gde ste našli novac za to? Jeste li opelješili neku vremešnu damu, prodali se nekom nemačkom kapetanu, debeljuškastom i rumenom, ili podvodili nekog mladića fine kože?“
„Niste daleko od istine. Šta ćete, draga, čovek kroji sreću po svojoj meri, a ta je mera najčešće novac... Pošto sam ocenio da bi bez novca ona jadna sreća, koja mi je uopšte poznata, pobegla od mene, odlučio sam da je se domognem. U ovom času nema ničeg lakšeg. Sve je na prodaju: ljudska tela i savesti. Ja prodajem jedno ili drugo, prema prilici, ili oboje, ako je kupac velikodušan.“
„Vi ste besramni.“
„Dobro je tako nesavršeno da me ne zanima. Velika je greška, moja šarmantna prijateljice, smatrati čoveka razumnim bićem... Mogućnost razmišljanja ne uključuje obavezno razum. Uvek sam mislio da uživati u razumu znači biti mediokritet. Treba jednog dana da napišem Elegiju o mediokritetima. To bi odjeknulo u književnim krugovima. U očekivanju tog remek-dela, dozvolite da iskažem poštovanje vašim gospođicama tetkama i gospođi vašoj sestri.“
U Fransoazinoj sobi, na okruglom stolu pokrivenom vezenim stolnjakom, bio je postavljen pribor za čaj iz boljih dana.
„Mora da ste poharali sve poslastičarnice i delikatesne radnje u Parizu!“, viknula je Lea kad je ušla u sobu i našla se pred tanjirima punim čokoladica, sitnih kolača, kolača s kremom i ušećerenog voća.
„Nemojte misliti da nije tako, imao sam muke dok sam sve to prikupio: kolačići s glazurom su od Lamurea, iz Ulice Sen-Silpis, oni s kremom su od Žerboa, u Ulici Sevr, čokoladni kolač je naravno od Burdalua, marcipani od Galpena, Ulica Di Bak, a ostalo sam nabavio kod Debova i Galea, u Ulici Sen-Per; oni se reklamiraju kao ’snabdevači nekadašnjih francuskih kraljeva’.“
„Mi smo se pre rata takođe snabdevali kod njih“, uzdahnula je Liza, bacajući žudni pogled na slatkiše.
„Što se tiče čaja“, nastavio je Rafael, izvlačeći kutiju iz džepa, „doneo mi ga je prijatelj iz Rusije. Veoma je dobar, jak i mirisan. Kazaćete mi šta mislite o njemu.“
„Gospodine Male, vi nas kvarite... To je tako lepo od vas. Kako ćemo vam zahvaliti za sve te divote?“
„Tako što ćete ih pojesti, moje dame.“
U narednih nekoliko minuta samo se čuo rad vilica. Fransoaz je prva rekla da više ne može ni zalogaja, a ubrzo su to kazali i Albertin i Rafael. Samo su Liza i Lea nastavile da se kljukaju. Ruke su im se nevrovatnom brzinom kretale od stola do usta. Tetka i sestričina nisu bile ništa drugo nego dve nevaspitane devojčice, čija su lica i prsti bili umazani slatkišima... Nezadrživi smeh Rafaela Mala naterao ih je da poskoče. Brižno su se osvrtale, kao da su se plašile da im neko ne otme kolače.
„Zar te nije sramota, Lizo?“, pitala je Albertin lažno strogim glasom.
Liza je pocrvenela i pognula glavu.
„Kad bi te pustili, ne bi se ni setila jadne Estel“, nastavila je njena sestra, nemilosrdno.
„Bila sam vrlo gladna. Oprostite mi. U pravu si, odneću joj jedan tanjir slatkiša. Ne ljutite se na mene, sve je tako dobro“, dodala je tako pokunjeno da su se svi osmehnuli, čak i Albertin.
Već je bila uveliko noć kad se Rafael Mal oprostio od njih. Lea ga je ispratila do vrata.
„Treba da vas vidim nasamo, možemo li sutra da ručamo zajedno?“
„Ne znam, plašite me... Nikako ne želim da verujem da ste tako loši kao što kažete, a neka čudna odbojnost me goni da vam ne verujem.“
„Draga moja, i ne znate koliko ste u pravu. Nikad nećete biti suviše nepoverljivi prema meni. Već ste rekli, ljudi izdaju one koje vole. Pošto sam dobro upućen u Sveto pismo, neću vas začuditi ako kažem da je moj omiljeni lik Juda, koji je moj prijatelj, brat i dvojnik. On je onaj preko koga se prenelo zlo, ali on nije imao izbora već da učini ono za šta je bio određen. On je bio najpametniji, intelektualac među učenicima, a upravo je on izdao onoga koga je voleo, iz ljubavi. I tim činom, koji se protegao na celu večnost, Juda, učenik i izdajnik, zauvek je proklet. Ne mislite li da je to nepravedno?“
„Ne znam. Juda me nikada nije zainteresovao.“
„Tu grešite, on je jedini zbilja zanimljiv od dvanaestorice Hristovih učenika, osim ljupkog Jovana sa anđeoskim licem, koga je Isus najviše voleo i koji je bio njegov mali prijatelj“, precizirao je dok ga je Lea upitno posmatrala. „Jer, kao što i sami znate, oni su svi bili pederi, do ludila.“
„Vi ste ludi...“
„... A i peder sam.“
„... Da moje tetke čuju sve to svetogrđe, izbacile bi vas napolje.“
„Onda ću ćutati, jer obožavam stare gospođice. Od celog ženskog roda, one su mi najpodnošljivije. Osim vas, naravno, i moje lepe prijateljice Sare Milštajn. Kad smo kod nje, imate li nekih vesti? Već danima ništa ne znam o njoj.“
To je dakle ono što ga je zanimalo... Lea je uzdrhtala i osetila neki neprijatan ukus u ustima. Brzo i suvo je odgovorila:
„Ni ja nemam nikakvih vesti.“
„Pa vama je hladno! Ja sam gad što vas držim u ovoj ledenoj sobi. Idite svojoj šarmantnoj sestri, da se ugrejete. Znate li njenog budućeg muža? To je čovek široke kulture, pred kojim je velika budućnost; takav spoj je veoma koristan u današnje vreme. Hoće li vaš stric dominikanac blagosloviti taj brak?“
Neki neodređen strah obuze Leu.
„Dušo, pa vi cvokoćete... Potpuno ste bledi... To je moja greška, navući ću zlo na vas. Mora da imate temperaturu.“
Rafael ju je brižno zgrabio za ruke.
„Ne dirajte me, dobro mi je!“, povikala je, s neobičnom žestinom čupajući ruke iz njegovog stiska.
„Do sutra, lepa prijateljice, pozvaću vas kasno pre podne. U međuvremenu se odmorite, to vam je potrebno, ili će vam nervi popustiti.“

POGLAVLJE 3.


Sutradan je Lea rano otišla iz Univerzitetske ulice, da ne bude tu kada dođe Rafael Mal.
Provela je lošu noć, jer je u Rafaelovim rečima stalno videla pretnju za sebe i svoje prijatelje. Morala je svakako da upozori Adrijena Delmasa i Saru Milštajn. Činjenica da ne zna gde su i bojazan da ne napravi neku strašnu grešku izazvale su u njoj paničan strah. Ko bi mogao da zna gde se kriju Sara i dominikanac? Fransoa: Fransoa Tavernije, naravno.
Na dan očeve sahrane, terao ju je da napamet zapamti neku adresu gde bi mogla da ga nađe ili da mu ostavi poruku u hitnom slučaju. Tada je mislila da on može doveka da čeka da ga ona potraži u Parizu i požurila je da zaboravi tu adresu. Šta je ono kazao?... Negde blizu Etoala. Avenija... avenija... uh... bilo joj je na vrh jezika. Bio je u pitanju neki general iz doba Carstva: Oš, Marso, Kleber... da, Kleber, to je, Avenija Kleber broj 32. Ustala je usred noći da zapiše adresu da je opet ne bi zaboravila, a zatim se vratila u krevet i zaspala, rekavši samoj sebi: treba ujutru da se setim da spalim cedulju.
Bilo je vedro i hladno. Lea je žurno hodala Bulevarom Raspaj prema raskrsnici Sevr Babilon, utopljena u vizonsku bundu, koju je pozajmila od Fransoaz; kosu je uvukla pod kapu od istog krzna, a na nogama je imala malo prevelike, postavljene čizmice.
Retki pešaci su se okretali za tom elegantnom mladom damom, koja izgleda nije znala za nestašicu, ni za hladnoću. Uživajući u dodiru mekog krzna na licu, Lea nije ni primećivala neprijateljske i prezrive poglede koje su joj dobacivali. Usporila je ispred knjižare Galimar. Smeđi mladić koji je voleo romane Marsela Ajmea sređivao je neke knjige u izlogu. Pogledi su im se sreli, poznao ju je, i pokazao joj knjigu Rafaela Mala, koju je držao u ruci. Žid, pisalo je na koricama, velikim slovima. Taj susret je pojačao njenu strepnju. Požurila je. Prolazeći pored stana u kome su nekada stanovali Kamij i Loran, i iz koga su u panici otišle u junu 1940. godine, bacila je na njega jedan ravnodušan pogled.
Nacističke zastave i natpisi prekrili su pročelje hotela Lutecija, mračni simboli, začuđujuće neprijatni usred tog lepog, sunčanog jutra. Na ulaznim stepenicama stajalo je nekoliko osoba koje su nešto raspravljale s dvojicom nemačkih oficira. Među njima... Ne, nemoguće. Da bi bila sasvim sigurna, Lea je prešla ulicu i usporila dok je prolazila pored te male grupe. To je zbilja bio Fransoa Tavernije, koji je, izgleda, bio u dobrim odnosima s dvojicom Nemaca. Osećajući da je noge ne drže, Lea se zagrcnula od muke. Suze su joj potekle niz obraze, a ona nije bila u stanju da ih zaustavi. To je bilo najveće poniženje: plakati tako pred tom bitangom i njegovim problematičnim drugarima.
„Evo jedne lepojke koja se, izgleda, nešto rastužila“, kazao je jedan od oficira kad je uočio devojku. Fransoa Tavernije je pratio njegov pogled. Nije moguće... Ma ipak je to bila ona; jedina žena za koju je znao da može da ostane lepa i kad plače.
„Izvinite, gospodo, to mi je mlađa sestra. Mora da joj jepobegla pudlica, a vrlo je osetljiva.“
„Prokleti lažljivče!“, kazao je jedan od onih civila lupajući ga po ramenu. „To je svakako još jedno od vaših osvajanja. Bravo, dragi moj, imate tako dobar ukus. Kako je samo sveža. Treba da vas bude sramota što čuvate tu lepoticu samo za sebe. Dovedite je na neku od naših večera.“
„Svakako ću to učiniti. Izvinite, gospodo, videćemo se uskoro.“
Preskočio je nekoliko stepenika, zgrabio Leu za ruku i odvukao je sa sobom.
Nekoliko trenutaka su hodali u tišini, a zatim su prešli Ulicu Šerš Midi i ušli u Ulicu Asas.
„Pustite me, mogu i sama da hodam!“, Fransoa ju je poslušao.
„Uvek ista prijatna narav. Srećan sam što vidim da se niste promenili, i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da vam se materijalno stanje popravilo. To bogato krzno vam divno stoji.“
Lea je slegnula ramenima i nije mu odgovorila.
„No, to nije prikladna odeća za mladu devojku. Samo ljubavnice crnoberzijanaca i neke glumice, koje služe Nemcima za zabavu, mogu tako da se odevaju.“
Lea je pocrvenela i nije znala šta da kaže, pa je rekla, odmah se pokajavši zbog toga:
„Nije moja, pozajmila sam je od sestre.“
Fransoa je prigušio osmeh.
„Šta radite u Parizu?... I što ste plakali?“
„Nije važno.“
Zastao je, uhvatio je za mišicu i naterao da ga pogleda.
„Zar ne znate, glupačice, da mi je važno sve što ima veze s vama?“
Zašto su te reći delovale tako umirujuće? Ona se blago oslobodila stiska i nastavila da hoda. Stigli su do rešetkaste ograde na ulazu u Luksemburški park.
„Dođite ovamo, moći ćemo mirnije da razgovaramo ako uđemo“, kazao je.
Oko jezerceta su se jurila deca, s kapama i vunenim šalovima, glasno vičući, pod budnim okom žena koje su stajale unaokolo i čuvale ih tapkajući nogama i trljajući ruke da se ugreju.
„Sad mi kažite šta radite u Parizu?“
„Došla sam zbog sestre Fransoaz. Nije joj sasvim dobro...“
„Pa to je normalno, u njenom stanju.“
„Svakako. Tetke su se toliko zabrinule da sam uhvatila prvi voz. No ne mislim da ostanem dugo. Čim duže odsustvujem s Montijaka, bojim se da će se desiti nešto loše.“
„Imate li vesti o Loranu d’Aržili?“
„Nemam, od streljanja onih talaca u Sužu, 21. septembra.“
„Ja sam ga nedavno video. Prebacuje sebi što nije mogao da ih spase“, kazao je Tavernije i ponovo je uhvatio za nadlakticu.
„Pa šta je on tu mogao da uradi?“
„Odlično poznaje logor Merinjak, gde su Nemci smestili taoce.“
„A kako tako dobro zna to mesto?“
„Malo posle sahrane vašeg oca, uhvatili su ga u nekoj raciji u Ulici Sent Katerin, u Bordou. Njegovi lažni dokumenti su bili u redu. Bez posebnog razloga su ga poslali u logor Merinjak. Tri dana kasnije je pobegao, i poneo precizan plan logora, koji bi mogao biti od koristi. Kada je saznao da će streljati sedamdeset nasumično izabranih ljudi kao odmazdu za atentat u Parizu, pokušao je da s opatom Laserom i nekoliko drugova iz svoje mreže organizuje akciju spašavanja. Trebalo je da presretnu kamione koji su prevozili taoce, pobiju čuvare i oslobode zatvorenike. U poslednjem trenutku je stiglo naređenje da se ništa ne preduzima.“
„Ko je izdao to naređenje?“
„Ne znam ni ja. Valjda London.“
„Pa to je besmisleno.“
„U politici su naizgled besmislene stvari ponekad pravi zakon.“
Pogledao ju je u oči i naglo izjavio:
„Imam želju da vas poljubim.“
„Ne dok mi ne kažete istinu o svojim pravim odnosima s onim ’prijateljima’ ispred hotela Lutecija.“
„Ne mogu o tome da pričam. Bolje je za vas, a i za sve nas, da o tome ništa ne znate.“
„Zaprepastila sam se kad sam vas videla s njima. Upravo sam krenula da vas tražim na adresi koju ste mi dali.“
„U Aveniji Kleber broj 32?“
„Da.“
„Zahvalite mojim ’nemačkim prijateljima’, kako ste ih nazvali, što niste tamo otišli, upali biste pravo u vučje čeljusti. Nije sigurno ni da bih mogao da vas izvučem, uprkos prijateljskim odnosima s Otom Abecom.“
„Nemačkim ambasadorom?“
„Da, sećate li se da smo se sreli kod njega, i da smo tada plesali? Jeste li zaboravili na naš ples?“
Stajali su naslonjeni na ogradu oko travnjaka i jezerceta, a leđima su bili okrenuti kioscima i muzičkom paviljonu. U zimskom svetlu je zgrada Senata, zaštićena vrećama s peskom, izgledala kao uspavani zamak, koji je čuvalo crno drveće uzdižući gole grane prema nebu i izražavajući pretnju i molbu. Iza njih je neki baštovan gurao kolica sa šargarepom, repom i prazilukom. Škripa točkova ih je naterala da se okrenu.
„Šta li radi ovde sa svim tim povrćem?“
„Zar ne znate da su Luksemburški park pretvorili u povrtnjak?“
„To nije loša ideja“, kazala je tako ozbiljno da je Fransoa prasnuo u smeh.
„Ne, zbilja nije loša ideja, mada se pitam ko profitira od te trgovine. Još mi niste kazali zašto ste pošli da me tražite.“
„Sva sam zbunjena. Ko ste vi? Nemački ili francuski agent? Jeste li prijatelj Ota Abeca ili Sare Milštajn?“
„Još je rano da se na to odgovori. Mogu vam reći samo jedno: nikad vam se ništa loše neće desiti zbog mene. Možete sve da mi kažete.“
„Imate li vesti o Sari?“
„Ako nešto znate, recite mi. Ona je sada u opasnosti“, kazao je, hvatajući je za ruku.
Lea je uzalud pokušavala da pronikne u njegov pogled. Uprkos krznu, zadrhtala je.
Privukao ju je sebi i prekrio joj smrznuto lice poljupcima. Imala je utisak da je čekala na to od trenutka kada ga je videla na stepenicama ispred Lutecije. Kad su im se usne najzad spojile, osetila je toplu radost, koja joj je zahvatila telo, i pripila se uz njega.
„Zverčice, ženkice, nisi se promenila. Kako smo tako dugo izdržali razdvojeni?“
Ruka mu je kliznula pod njen pulover i dočepala se grudi... Bila je i hladna i vrela, i kinjila joj je krute bradavice.
„Filipe! Marijana! Nemojte gledati... Pa to je strašno... pred decom!... Zar vas nije stid?“, povikala je žena koja je prošla pored njih, odevena kao dadilja, gurajući velika kolica i vukući za sobom dvoje dece, od četiri i pet godina.
Kad su je najzad primetili, nestali su njihovi zaslepljeni pogledi i osmesi koje su namenili jedno drugome; pognuli su glave i nastavili da hodaju.
„Ta dama je u pravu, ovo mesto nije prigodno. Hajdemo na ručak kod moje prijateljice Marte Andrije, veoma je blizu.“
„Marte Andrije?“
„To je gazdarica tajnog restorana u Ulici Sen-Žak.“
Na izlasku iz parka, francuski policajci su im zatražili dokumenta. To je, svakako, bila rutinska kontrola. Pustili su ih da prođu ne postavljajući im nikakva pitanja.
„Koga li traže?“, pitala je Lea dok su prelazili Bulevar Sen-Mišel.
„Traže teroriste, Jevreje, komuniste, degoliste...“
„Šta rade s njima kad ih uhapse?“
„Zavisi od policije, ali nastoje obično da ih se reše. Predaju ih Gestapou, koji ih, zavisno od slučaja, muči, deportuje ili ubija.“
„A ako bi uhapsili Saru, šta bi učinili?“
„Kada sam je poslednji put video, pripadala je mreži pokreta otpora koja se specijalizovala za prebacivanje Jevreja u slobodnu zonu.“
„A sada, šta je s njom?“
„Sada strahujem za nju više no ikada. Ako bi znali da je u pokretu otpora, mučili bi je. Koliko je poznajem, ne bi ništa kazala, radije bi umrla.“
Spuštene glave i stegnutih vilica, Fransoa Tavernije je ubrzao korak. Držeći ga ispod ruke, Lea je načinila dva duga koraka da bi uhvatila njegov tempo hoda... Nagađala je da je veoma napet i to ju je brinulo.
Pred njima se Panteon dizao i ocrtavao prema nebu, koje je delovalo preteče, dok su naleti hladnog vetra vitlali prašinu u Ulici Suflo.
Grupa učenica u kratkoj odeći - uglavnom su bile u kratkim, plisiranim škotskim suknjama i lakim ogrtačima ili kišnim mantilima, a glave su im bile gole, kao i noge, obuvene u teške cipele i kratke vunene čarape živih boja - gurala ih je, prolazeći pored njih i pri tom se smejući.
„Trebalo bi da je pronađemo.“
„Koga?“
„Pa Saru. Ja se takođe plašim za nju. Juče je Rafael Mal došao kod tetaka. Pitao me je znam li nešto o njoj.“
„Pa ne vidim šta je tu tako loše? Sara i on se dugo poznaju, a znate da mu je ona naklonjena.“
„Pa i ja sam mu, na neki način, naklonjena. Uprkos samoj sebi, smejem se na njegove šale i zabavlja me to što kaže. No... sada... kako bih to objasnila... osećam da je on, nekako, izvan kontrole. To je to: on nije u stanju da kontroliše svoju lošu stranu... Ne mogu to drugačije da objasnim.“
„Je li kazao još nešto što vas je zabrinulo?“
Lea je pognula glavu i osetila da nije sposobna da opiše svoju zabrinutost. Bila je ubeđena da će se, zbog Rafaela Mala, Sari desiti nešto strašno...
„Pitao me je hoće li stric Adrijen blagosloviti Fransoazin brak sa... sa...“
Tavernije joj je pritekao u pomoć.
„... Šturmbanfirerom Kramerom. U nekim drugim okolnostima to bi bio savršen brak za vašu sestru. Šta je lepše nego par takvih ljubitelja muzike! No na nesreću, komandant Kramer nije samo muzičar, već je i oficir SS-a. Mogu vam reći da ga pretpostavljeni veoma cene, mada sumnjaju da se dobrovoljno javio u vojsku samo radi bolesnog oca, prijatelja komandanta SS-a Hajnriha Himlera, koga nije hteo da razočara. Štiti ga i drugi očev prijatelj, Paul Hauzer, osnivač škole za SS oficire, i zahvaljujući njemu može po nekoliko sati dnevno da se posveti muzici. Bio sam iznenađen kada sam saznao da je odlučio da se oženi vašom sestrom. Stari Kramer nikada neće dati saglasnost za to.
„Pa šta će biti s Fransoaz?“
Stigli su do stana u Ulici Sen-Žak, gde se nalazio tajni restoran Marte Andrije, pa ga je to spasio neposrednog odgovora na pitanje.
* * *

Kao i prethodnog puta, dočekani su dobrodošlicom, ali su gazdarici oči bile crvene od plača.
„Šta se događa, Marta? Plačete li od seckanja crnog luka?“
„Ne, gospodine Fransoa“, odgovorila je brišući obraze mokre od suza, „plakala sam zbog Renea.“
„Pa šta mu se desilo? Sasvim dobro izgleda.“
„Hoće da ga odvedu u Nemačku.“
Rene im je prišao, s tanjirom u ruci.
„Mama, smiri se. Mušterije se pitaju šta se događa.“
„Nije me briga za ono što misle mušterije, ne želim da ideš.“
Fransoa se pridigao i uhvatio je za rame.
„Dođite u kuhinju da mi sve ispričate. Izvinite, Lea.“
„Dođite, gospođice, smestiću vas za sto“, kazao je Rene, odvodeći je.
Pijuckajući sotern, Lea se osvrtala i pitala se ko su ti ljudi koji mogu da priušte sebi luksuz ručavanja u takvom restoranu. Otkako je poslednji put dolazila, cene su vrtoglavo skočile. Muškarci su bili lepo odeveni, uglavnom stariji, a lica su im delovala odbojno. Žene su sve nosile šešire i imale onaj sujetni, zadovoljni izgled, koji joj je bio nepodnošljiv. Preko naslona stolica bile su im prebačene bunde. Lea je shvatila da je i ona slična njima, pošto ima sestrinu bundu. To joj je bilo mrsko. Možda bi istog časa otišla da se Fransoa nije upravo vratio, veoma zabrinutog lica...
„Zar nešto ne valja?“
„Čuli ste, Rene treba da ide na rad u Nemačku. Savetovao sam mu da ode.“
„Govorite li to ozbiljno?“
„Sasvim ozbiljno. Ako se ne odazove pozivu, policija će doći ovamo i roditelji će mu imati velikih problema.“
„Ali učinićete nešto za njega?“
„Pokušaću. No to postaje sve teže. Nemci su najavli da u ovom tromesečju 250.000 osoba treba da ide na rad u Nemačku, a toliko će tražiti i za prvo tromesečje naredne godine.“
Fransoa Tavernije je bacio brz pogled oko sebe i promenio ton.
„Pričajmo o nečem drugom. Kako je Kamij?“
„Pa, mnogo mi pomaže u vođenju Montijaka.“
„A podrumar Fajar, je li ponovio svoje zahteve? Traži li i dalje svoje imanje?“
„On više ne priča o tome, ali nemam poverenja u njega; imam utisak da nas uhodi u svemu što radimo. Kada ga pitam za vesti o Matiji, čudno me pogleda i okreće mi leđa, gunđajući. Ne može da mi oprosti što mu je sin otišao u Nemačku.“
Jaja s pečurkama koja je Marta donela izgledala su divno.
U salu je ušao jedan čudan par. On je bio srednjeg rasta, umotan u kaput s krznenim okovratnikom i s dvostrukim kopčanjem, umornog izgleda koji su, doduše, njegove sitne, inteligentne oči i oštar pogled poricali, a ona je bila elegantna, u raskošnoj bundi od pantera, s velikim turbanom od crnog somota na glavi.
Marsel i Marta su im požurili u susret i s mnogo obzira ih smestili za sto. Žena je zahvalila, klimnuvši glavom odmereno i s visine, i nemarno pustila da joj bunda sklizne s ramena, otkrivajući besprekorni crni kostim i ogrlicu od nekoliko redova divnih bisera. Lea nije mogla da odvoji pogled od njih.
„Lea... Lea...“
„Da?“, kazala je, vraćajući se iz svojih misli.
„Nemojte tako buljiti u te ljude... Marta!“
Kuvarica, koja je je prolazila pored njihovog stola, zaustavila se.
„Jeste li želeli još nešto, gospodine Fransoa?“
„Da, brzo nam donesite račun.“
„Pa nismo završili!“, uzviknula je Lea.
„Zar nešto nije u redu, gospodine Fransoa?“
„Ne, draga prijateljice, ali sam se sada setio da imam važan sastanak... koji bi mogao biti od koristi i vašem sinu“, dodao je, spuštajući glas, zabrinutog izgleda.
„Pa, Fransoa, hoćete li mi konačno objasniti?“
„Sad je prekasno...“
Čovek koji je upravo došao, brzo se podigao i ispružene ruke pošao prema Tavernijeu.
„Dakle, čini mi se da je to gospodin Tavernije. Elen je bila u pravu. Vidim da i vi znate za dobra mesta. Treba da u vašem adresaru dopišete još jednu adresu - moju. Kod mene je, bez hvalisanja, najbolja trpeza u Parizu. Svakodnevno mi dolazi dvadesetak prijatelja, i nadam se da ćete i vi biti među njima. Naravno, i gospođica je podjednako dobrodošla.“
Naklonio se Lei, koja je odgovorila klimnuvši glavom.
Marta je donela račun.
„Zar već odlazite, gospodine Tavernije?“
„Imam važan sastanak“, kazao je Fransoa, vadeći vizitkartu iz novčanika.
Čovek je preturao po unutrašnjem džepu sakoa.
„Evo moje vizitkarte. Obratite pažnju na adresu: Ulica Prezbur broj 19. Svi koji nešto znače u Parizu dolaze kod mene... Tu ćete sresti ljude iz najviših krugova. Dođite da se pozdravite s mojom ženom pre nego što odete, inače vam neće oprostiti, a znate koliko njen bes može biti nezgodan.“
„Kako ste mogli i pomisliti, prijatelju, da neću doći da iskažem poštovanje najšarmantnijoj ženi u Parizu? Evo me, idem.“
Fransoa Tavernije je spustio ruku na Leinu mišicu i tiho joj kazao:
„Sačekajte me, vraćam se za koji minut.“
Lea se, zlovoljno, ponovo spustila na stolicu.
„Evo, pojedite ovo u međuvremenu“, kazala je Marta, i stavila pred nju komad kolača s jabukama.
U međuvremenu je Tavernije napravio čitavu predstavu, iskazujući poštovanje onoj ženi. Smešno je delovalo sve ono klanjanje i osmehivanje. Nije mogla da veruje, on je obično bio tako ironičan i uzdržan... no sada je delovao ulagivački. Najzad je odlučio da se odvoji od njih i da se priseti i nje.
„Vidim da niste gubili vreme“, rekao je, pokazujući mrvice kolača.
„To je Marta...“
„Ništa vam ne prebacujem.“
„Još bi i to trebalo! Da ste se samo videli dok ste obigravali oko one matore kokoške...“
„Nemojte tako glasno! Nepravedni ste prema toj dami. Dođite!“
* * *

U predsoblju ih je čekala Marta, zajedno s Reneom, koji je nastojao da uteši majku.
„Rene, možemo li da porazgovaramo?“
„Svakako, gospodine Fransoa.“
Ušli su u sobu gde je spavao Reneov i Žanetin sinčić, okružen šunkama, kobasicama, konzervama i gajbama povrća, naslaganim do tavanice.
„Hoćete li da prenesete poruku osobama koje ste smestili u malu sobu, rezervisanu za prijatelje?“
„Smestio sam ih tamo jer ste ih vi poslali.“
„Dobro ste učinili. Potražite gospodina Žaka Martela. To je smeđ čovek, pravilnih crta. Kazaćete mu da se stvari ne odvijaju dobro. Jeste li popravili vrata one sobe prema stepeništu za poslugu i stavili na njih veliki kineski pano i dva paravana?“
„Da, sve sam to lično uradio da mi niko ne bi postavljao pitanja.“
„Stepenište je bilo zazidano. Jeste li oslobodili prolaz prema podrumu?“
„Sve je obavljeno, a nisam dirao prašinu ni prljavštinu. Tako susedi neće primetiti da je nešto urađeno.“
„Sjajno. Hvala, Rene. Prvi put ćemo je iskoristiti. Njih je četvoro, zar ne?“
„Tako je.“
„Neka izlaze jedan po jedan, s razmakom od po dva minuta. Idite sada, i pazite da vas niko od gostiju ne vidi. To je važno radi bezbednosti svih nas. I još nešto, budite veoma oprezni u prisustvu gospodina Mišela i njegovih prijatelja. Ne sme ni za trenutak da posumnja da se ovde nešto događa.“
„Ne brinite, ni moji roditelji ništa ne znaju. Samo Žanet nešto sumnja.“
„Ne brinem zbog nje. No, za svaki slučaj, treba da pošaljete dete u Lot.“
„Mislio sam i na to, poslaću ga što pre.“
„Požurite, Rene, i ne zaboravite: Žak Martel. Treba da izađe drugi po redu.“
„Čovek bi pomislio da imamo posla sa samim generalom De Golom.“
Fransoa Tavernije nije ništa odgovorio, ali mu je u očima zablistao veseo zaverenički sjaj...
Rene je prvi izašao iz ostave. Fransoa je izašao za njim, pošto je pre toga pomilovao uspavano detence, kome je bio kum. U međuvremenu su Marta i Lea u kuhinji podizale sebi moral komadima šećera, umočenim u šljivovicu, koju je pravila porodica iz susednog Limonja. Sudeći po njihovim blistavim očima, verovatno su već više puta umočile šećer u čašice rakije.
Tavernije je zastao na pragu.
Lea je živahno pričala o sablažnjivim pogledima koje je Elen dobacivala Tavernijeu.
Prišao joj je i uhvatio je za mišicu. Ne vodeći računa o njenom negodovanju, odvukao ju je u malo predsoblje, a zatim i na stepenice.
„Pustite me, hoću da razgovaram s tom ženom. Zar niste videli kako vas je požudno posmatrala? To je bilo tako neprijatno. A pri tom je videla da ste došli s nekim! Kakva bezobraznica!“
Stigli su u predvorje. Fransoa se naprezao da bude ozbiljan s Leom, čije je lice, ispod naopako nameštene tokice, delovalo dražesno, onako zajapureno od pića.
„Na časnu reč, pa vi mi pravite scenu! Ljubomorni ste!“
„Ja? Ljubomorna? A zbog čega? Na koga?“
„Izgleda zbog mene.“
„Zbog vas? Potpuno ste poludeli! Smatrate da su vaše želje stvarnost... Pomešali ste me sa ženama koje obično posećujete. Ljubomorna... ja? Zasmejavate me...“
Naglo ju je privukao.
„Ćuti, samo ćeš napričati gluposti... Uvek previše govorimo. Nije mi važno da li si ljubomorna ili nisi. Mada, istinu govoreći, više bih voleo da nisi.“
Tvrdoglavo se dureći, ljuljala se s noge na nogu i nije pokušavala da ga izbegne. Prešla je jezikom preko suvih usana. To je delovalo kao signal; ud mu je nabrekao, a Lea se stomakom pripila uz njega.
Usne su im se spojile žestinom koja je posledica velike ljubavi ili dugog uzdržavanja. To se odnosilo na Leu. Od očeve sahrane nije je dotakao nijedan muškarac, osim Fransoa.
Pripijena uz njega, dahtala je i puštala sitne krike. Da je bila noć, Fransoa bi je uzeo tu, na licu mesta, uz prljavi zid predvorja čija su visoka ulazna vrata, srećom, bila zatvorena. No svakog časa je neko mogao ući ili je mogao izaći neko od gostiju tajnog restorana.
Ne bez muke, iskobeljao se iz njenog snažnog stiska.
„Dođite, ne možemo ostati ovde. Hajdemo kod mene.“
„Ne... sada...“
Na stepenicama su se čuli glasovi, koji su je malo otreznili. Bez daljeg otpora pustila je da je odvuče.
Lea se probudila i protegla se mrmljajući. Divno se osećala, bez obzira na bol, koji joj je pulsirao u slepoočnicama. Osvrtala se oko sebe, privlačeći na gola ramena pokrivač od lamine dlake, ležeći u krevetu među izgužvanim čaršavima. Nasmejala se kada je videla taj nered. Kakvo čudno mesto! Podsećalo je na tavan, ili na beduinski šator. Debele zavese od tamnocrvene tkanine, zakačene za grede na tavanici, padale su s obe strane najvećeg kreveta koji je Lea ikada videla. Ispred tog ležaja za razvratnike, u velikom kaminu s rezbarenim drvenim okvirom, gorela je jaka vatra. Ispred kamina se nalazio veoma lep tepih, po kome je bila razbacana odeća i jastučići. Plamenovi su poigravali i bacali odsjaj na grede, praveći senke. Van dela sobe osvetljenog vatrom iz kamina, sve je bilo u mraku. Zidovi sobe su se stapali s tamom.
„Kao da sam izgubljena u prostoru i vremenu“, glasno je kazala.
U tišini koju je remetilo samo pucketanje vatre, Leu je iznenadio zvuk sopstvenog glasa i vratio je u stvarnost.
Mora biti da je to ono što nazivaju grehom, pomislila je. To ju je nateralo da se nasmeje, jer joj je ideja greha od detinjstva bila jedna od najnejasnijih, bez obzira na veronauku i propovedi strica Adrijena, koje je slušala u katedrali u Bordou.
„Kako ste lepi ovako“, kazao je neki glas iz polutame.
„Fransoa, gde se krije te? Ne vidim vas.“
Upalila se lampa sa zelenim abažurom. Ispod nje je Fransoa Tavernije sedeo za velikim pisaćim stolom, prekrivenim papirima. Bio je odeven u neku vrstu duge vezene haljine, koja je naglašavala oštrinu njegovih crta i činila da izgleda kao mongolski varvarin.
„Što ste se tako prerušili?“
„O, Lea... Mislio sam da ću vas zavesti u ovoj dekadentnoj odeći. Znači, nije uspelo.“
„Odakle je to? Lepo izgleda.“
„Doneo sam iz Kabula pre nekoliko godina. Jedan avganistanski princ mi ju je poklonio. To je ceremonijalna odeća, koju su nekada nosili njihovi ministri. To je topla odeća, predviđena za veoma hladnu klimu. Od početka rata, nosim je zimi po kući.“
„Jeste li radi borbe protiv hladnoće stavili zavese oko kreveta?“
„Da. Kada sam ovo napravio, zaključio sam da sam ponovo stvorio svoj svet iz detinjstva: sto u trpezariji mojih bake i dede, koji mi je tada delovao ogromno, i ispod njega crveni tepih, na kome sam zamišljao da sam beduin, Hun, ratnik ili trgovac robljem.“
Lea ga je tako začuđeno gledala da je prasnuo u smeh.
„Pa bio sam i ja dečak, kao i drugi.“
„Da, nesumnjivo“, kazala je, takođe se smejući. „No teško mi je da vas zamislim kao dete.“
„Pa to je još jedna osobina koja nas razlikuje; meni nije nimalo teško da vas zamislim kao devojčicu, kakva ste donedavno u mnogo čemu i bili.“
Prišao joj je, gledajući je tako nežno da ju je to dirnulo. Spontano se bacila ka njemu i protrljala nos o vrat svog dragog.
„Volim taj vaš miris.“
Nežno ju je prigrlio, uživajući u prvoj njenoj lepoj reči, koja je za njega zvučala kao izjava ljubavi. U izjavi „volim vaš miris“, koja dolazi od senzualne žene, on je zapravo čuo „volim vas“, koje izgovara zaljubljena žena. To je bilo tako. Mada je bio pribran, nije želeo da joj se naruga. Znajući da je u pitanju prolazan trenutak i da je Lea prevrtljiva, ćutao je, u strahu da ne prekine taj trenutak prijatnog jedinstva.
Zazvonio je telefon.
Lea je poskočila i uspravila se, sa uzvikom:
„Bože, pa sad je već mrak! Tetke će se zabrinuti.“
„Neće, javio sam im da ste sa mnom.“
„E pa dobro“, rekla je dižući se, i ne obazirući se na svoju golotinju. „Zar se nećete javiti?“
„Ne, danas nisam tu ni za koga.“
„Možda je nešto važno. Molim vas, javite se!“
Poslušao je, zbog zabrinutosti koju je čuo u njenom glasu. No kada je podigao slušalicu, na drugom kraju žice nije bilo nikoga.
„Kako ste pobledeli, ne treba da se toliko uzbuđujete.“
„U pravu ste, baš sam glupa.“
„Zagrejaću vam vodu za kupanje, to će vas povratiti.“
„Kupanje...“
„Da, sada se retko prijateljima može ponuditi kupanje. Nemojte misliti da to često radim. Mislim da sada ima tople vode u kazanu. Uzmite ovo, prehladićete se.“
Lea je uzela kašmirski šal koji joj pružio.
„Sedite što bliže vatri, sipaću vodu i uključiću radijator.“
Kada se vratio, Lea je sedela ispred kamina, rukama obgrlivši kolena. Fransoa je seo kraj nje, leđa oslonjenih na jednu stranu okvira kamina.
„Da nemate cigaretu?“
Potražio je po džepu svoje odeće i izvukao lepu tabakeru.
„Engleske su, smeta li vam to?“
Bez odgovora je uzela cigaretu i zapalila je na lelujavom plamenu ugarka, koji joj je prineo mašicama.
„Hvala“, kazala je, udišući dim zatvorenih očiju.
On je takođe pripalio cigaretu. Nekoliko trenutaka su pušili u tišini.
„Ko je onaj čovek koji vam je prišao kod Marte?“
Pre nego što je odgovorio, Fransoa je malo oklevao.
„To je jedna izuzetno opasna bitanga.“
„Izgledalo je da ste u veoma dobrim odnosima.“
„To je naizgled tačno. Ne mogu drugačije da se ponašam. Neophodni su mi ljudi kao on.“
„Ne razumem.“
„Bolje je da ne razumete. No mogu vam reći ko je on. Zove se Mendel Skolnikov ili Školnikov, doseljenik ruskog porekla, iz porodice bogatih trgovaca iz Rige. Bio je carski dobavljač oružja, zatim revolucionar, otišao iz Rusije u Nemačku, a onda pobegao u Holandiju s porodicom da izbegne nacističke progone Jevreja. Posle je otišao u Brisel, gde su ga pronašli poverioci, koji su ga gonili zbog lažnog bankrotstva. Pošto je izdržao kratku zatvorsku kaznu, dobio je dozvolu da se doseli u Francusku. Razdvojio se od žene i, kako mi se čini, s bratom je 1934. godine osnovao preduzeće za trgovinu tkaninama, u Ulici Abukir. Poslovi nisu išli najbolje, pa se bavio prevarama. Od početka rata postao je poznat po mračnim poslovima, pod imenom Mišel. Godine 1940. se zabrinuo što je doseljenik jevrejskog porekla, pa se udružio s policijskim inspektorom koji ga je nadzirao i povezao se s nemačkim vlastima da bi mogao s njima da trguje. Od novembra mu je posao naglo krenuo i izgleda da dobro napreduje. Nove mušterije su, izgleda, veoma zadovoljne njime...“
„Na časnu reč, to je pravi izveštaj koji ste mi podneli.“
„Ako vam je dosadno, ja ću...“
„Ne, ne, nastavite, naučiću nešto.“
„Zahvaljujući novim vezama izbegao je nemačku i francusku finansijsku policiju, ali su u maju 1941. godine njegovo preduzeće okarakterisali kao jevrejsko, što je bio težak udarac. Tada je odlučio da ga zatvori. To mu nije smetalo da nastavi s trgovačkim poslovima.... Dođite, kupatilo je spremno.“
Lea se podigla i pošla za njim u kupatilo.
Skinula je šal i opružila se u vreloj vodi, koja je skoro ključala.
„Ah, ovo je baš dobro.“
Fransoa je seo na ivicu kade i, ne ispuštajući je iz vida, nastavio da priča.
„U to vreme je sreo nemačkog snabdevača s kojim je nastavio posao: to je zapravo bila žena, Nemica po imenu Elfrida, koju zovu Elen i koja se na kraju udala za tog jevrejskog trgovca. Iz tog susreta izrodila se najčudnija saradnja, zasnovana na nizu podvala i preprodaja. Kupovali su sve što može da se proda: krompire, tkaninu, lekove, parfeme, knjige, krzna, sve što bi im ponudili i što su mogli dobro preprodati onima koji su mogli da plate. Tako su postali i glavni snabdevači nemačke mornarice. Tada je u Pariz došao hauptšturmfirer SS-a Fric Engelke, iz centralne uprave SS-a, pa se ovaj par bacio na izuzetno velike poslove. Esesovac im je svojim vezama i uticajem pomagao da se dočepaju razne francuske robe. Skolnikov je zamolio izvesnog Ota, o kome ću vam pričati jednog dana, da ga predstavi Engelkeu. Posle nekoliko prvih poslova i nekoliko dobrih ručkova, njih dvojica su se sprijateljili, odnosno žene su im se sprijateljile i postale nerazdvojne. Tako je Skolnikov postao zvanični snabdevač SS-a. To je taj čovek. Zanimljiv je, zar ne?“
Lea je žmurila. Fransoa ju je sa uživanjem posmatrao. Verovao je da je zaspala. Pružio je ruku da joj skloni pramen kose sa čela. Otvorila je oči.
„Ne gledajte me tako. Operite me. Sećate li se bombardovanja u Orleanu, kad ste me okupali?“
„Ćutite!“
„Zašto? Često sam mislila na taj prvi put. U početku sam bila besna...“
„A sada?“
„Zavisi od trenutka. Imate li sapuna?“
„Žrtvovaću vam svoj poslednji Gerlenov sapunčić.“
Izvadio ga je iz neke fioke i skinuo omot.
„Dajte da ga pomirišem. Mmm... dobro miriše. Šta je to, nije baš muški miris?“, kazala je, pružajući mu ga.
„To je, zapravo, Šalimar.“
Fransoa je nasapunao veliki sunđer i počeo da joj trlja lepa ramena.
„To je svakako sapun neke od vaših krasnih prijateljica“, kazala je zajedljivije nego što je htela.
„Žalim čoveka koji vam bude muž, s obzirom na vašu toliku ljubomoru.“
„Budite srećni što to nećete biti vi.“
„Pa, draga moja, to se nikada ne zna...“
„To bi me začudilo, ne volim vas dovoljno za tako nešto.“
Znao je da je to blesavo, ali ta mala bezobraznica je stvarno bila u stanju da mu nanese bol.
„Ajoj, pazite, odraćete mi kožu...“
„Oprostite, mislio sam na nešto drugo.“
„Ovo je baš prijatno!... Tu sam, u vašim rukama, a vi mislite na nešto drugo.“
Nadureno mu je okrenula leđa i uronila u kadu. Ne brinući o tome hoće li se pokvasiti, zgrabio ju je, izvukao iz vode i naglo spustio na jastučiće ispred kamina.
„Ama ludi ste... nazepšću... dajte mi peškir...“
Ne trudeći se da joj odgovori, Fransoa je jednim pokretom smaknuo sa sebe tešku odeću. Nag i uspravnog uda, opkoračivši je obema nogama, dominirao je nad njom celim svojim stasom. Lea nije mogla da zadrži jecaj požude. Ličio je na razbojnika, koga je sanjala da će sresti u šumarcima na Landu kada je bila mala.
Prinela je ruku spoju svojih bedara. Fransoa je pao na kolena ispred te male ruke, sklonio joj prste i spustio usne na njihovo mesto. Na dodir njegovog ispitivačkog jezika pomerala se da mu se bolje ponudi. Zadovoljstvo ju je preplavilo tako snažno da je kriknula i zgrabila ga za kosu. Kao da žali, podigao je glavu, s blagonaklonošću i srećom koja mu je ozarila lice posmatrajući iznenađujući ishod svojih milovanja. Zatim se opružio odozgo i blago prodro u nju.
Probudila ju je hladnoća. Brzo se podvukla pod vuneni prekrivač i ponovo zaspala, sve do jutra.

POGLAVLJE 4.


Za Leu je bila velika sreća da dobije pismo. Pošto je ujutru pristiglo, zavalila se u veliki naslonjač u predvorju, podvijenih nogu i sva umotana u šalove, i preduzela beskrajan niz predostrožnosti da bi otvorila kovertu i pročitala...
„Draga Lea,
Sedim za pisaćim stolom u salonu koji ti je dobro poznat. Primakli smo ga kaminu da bismo osetili bar malo toplote. Napolju se crne čokoti loze, nebo je natušteno i reklo bi se kao da će pasti sneg. Sve je već nekoliko nedelja prilično uspavano. Probali smo, gospođa Bušardo i ja, da sredimo sve račune, ali mnoge nam informacije nedostaju. Fajar je pristao da se pobrine za sve. Žao nam je što nisi s nama.
Posle tvog poslednjeg pisma malo smo se zabrinuli za Fransoaz. Nadamo se da će njena beba biti lepa i da će nam se na vreme pridružiti u ovom sumornom svetu. Nema lepšeg dara, ni veće nade, nego što je detence. Sarl, koji se igra na tepihu ispred mene, upravo je divan. Svakodnevno nas oduševljava svojim otkrićima i napretkom. Stalno mu pričam o ocu i tebi, da vas ne bi zaboravio, i da nauči da vas pamti. Bliži se Božić. Kad on zaspi, Rut i ja u potaji pravimo igračke od komadića drveta i ostataka tkanine. Šteta što ne možemo svi da se okupimo... Imamo i neke novosti od L. Nemamo uvek pojma gde je, ali znamo da se njegov zadatak ostvaruje i da su oni koji mu pomažu svakodnevno sve brojniji. Dobro mu je.
Javi nam što pre kako je Fransoaz.
Šarl i ja te nežno grlimo.
Kamij“

Leu je uvek pomalo nervirala nežnost koju je Kamij pokazivala i nada koju je htela da očuva po svaku cenu, kao i njena strast prema detetu, za Leu prava zagonetka... Loran je bio dobro. Trebalo je da se zadovolji tim neodređenim vestima. Znala je da Loran i dalje vodi dnevnik i, kada može, dotura njegove odlomke do Kamij, ali je bilo previše rizično pustiti ta obaveštenja da kruže. Zadovoljila se tim oskudnim podacima i prelistala novine za jugozapadno područje, koje je dopiralo sve do Pariza. Iza svakog „terorističkog“ akta videla je Loranovu ruku; ako je neka nemačka patrola bila napadnuta, to mora da je bio Loran; ako su zarobljenici oslobođeni, opet je to bio Loran...
Pažljivo je presavila pismo i drhteći pošla u salon.


Od jutra do večeri
Gledati Fridolince
Tako je dosadno...
Slušati njihov glupi radio
Čitati njihove novine
Tako je dosadno...


Uključila je radio i pokušala da uhvati BBC.
„Gospođice Lea, ne pevušite tu pesmicu, ako vas čuju susedi, biće nevolje.“
„Ćutite, Estel, smetate mi da nađem Radio London.“
„Dobro znate da je to zabranjeno.“
„Sada nam je sve zabranjeno, u ovoj zemlji se gušimo. Brzo, uhvatila sam. Idite i javite tetkama.“
„Danas je 857. dan aktivnosti francuskog pokreta otpora. Čast i domovina pre svega. Francuzi govore Francuzima.“
Ama šta rade Liza i Albertin? Propustiće početak. Osam stotina i pedeset dana kako sve to traje! Strašno je što su svi na to navikli. Ljudi su navikli na smrzavanje, na stajanje u redu za komad lošeg hleba, na umivanje jednom nedeljno, na kupovanje mesa i putera na crnom tržištu, na susretanje Nemaca po ulici, na prihvatanje svakakvih uslova za sledovanje više. Naravno, povremeno se ljudi pobune, kao one žene iz Ulice De Bisi, koje su konzervama razbile izlog prodavnice hrane. Estel, koja se tamo zatekla, kaže da se nikada nije tako uplašila za sopstveni život. „Da ste samo videli one policijske grubijane kako su udarali sirote žene! Desetine su potrpali u kamione, a nekima su se deca držala za suknje. To je bilo tako tužno. Srećom, imam prijateljicu u Ulici De Sen, pa sam se sakrila kod nje. Izgleda da su ubili jednu ženu, a jednu su poslali u Nemačku. Verujete li, gospođice Lea, da je tako nešto moguće?“
„Sovjeti napreduju na južnom frontu. Posle povlačenja VII italijanske armije, koja nije bila opremljena za rusku zimu, ceo poduhvat je propao.“
Eto dobre vesti, mislila je Lea. Ama šta li rade? Nisu nikada propustile emisiju.
„O bože, bože, to je tako strašno...“, uzviknula je Liza ulazeći u salon.
Bez daha se srušila u naslonjač, koji je zaškripao pod njenom težinom.
„Pa šta ti je?“
„Tvoja... sestra...“
„Šta moja sestra?“
„Beba!“
„Eto, opet počinje. Posle Kamij, sada i Fransoaz. To nikada ne prestaje; pronašla sam novo zanimanje: babica...“
„Draga, isključi taj radio, boli me glava.“
„Jeste li obavestile lekara?“
„Doći će. Molim te, idi do sestre, zove te...“
Posle posete Frederika Hankea - prijatelja Ota Kramera, njenog verenika, kako ga je stidljivo zvala tetka Liza - sirota Fransoaz nije prestala da plače i da se nervira. Lea je od Frederika Hankea čula razlog te tuge: pretpostavljeni komandanta Kramera nisu mu dozvoljavali da se oženi Francuskinjom i, pošto je bio uporan, poslali su ga na Istočni front. Pre odlaska je uspeo da doturi Frederiku pismo za Fransoaz, u kome ju je uveravao u svoju ljubav i zamolio je da bude hrabra, kao svaka žena vojnika, i da ne čini ništa čime bi ugrozila život njihovog deteta. Frederik Hanke nije od Lee krio ni činjenicu da se Otov otac takođe žestoko protivio tom braku.
„Šta će biti s Fransoaz?“, pitala je.
„Neće biti materijalnih teškoća. Obećao sam Otu da ću se postarati da detetu ništa ne nedostaje.“
„Nisam o tome govorila, već o njenom položaju: pisaće u krštenici da je u pitanju dete nepoznatog oca.“
„Znam, ali šta da radimo?“
„Lea, požuri, sestra te zove“, kazala je tetka Albertin ulazeći u sobu.
U sobi se osećao miris znoja i povraćanja i bilo je zagušljivo. Fransoaz je ležala u rasturenom krevetu, uplašeno gledajući oko sebe. Lea je sela kraj nje. Šta drugo? Bila je to njena sestra, s kojom se trkala do Belvija i s kojom se krila u kapelicama na Kalvariji Verdelea2 i kupala u Garoni u Langonu; u vreme berbe su se gađale zrelim grožđem, zamazujući odeću; u toplim božičnim noćima krišom su se zgledale i poredile poklone i svaka od njih je mislila da je ona druga dobila lepše igračke; kada su, kao odrasle, dobile prve bicikle, Lea je dobila plavi, a Fransoaz crveni; a one njihove svađe...
Fransoaz ju je gledala izmučenim pogledom, koji je Leu podsetio na oca. To joj je bilo nesnosno, pa je spustila pogled.
„Oto nije ovde. Kad bi samo znala kako se plašim... Obećao je da će biti tu... Što me je napustio?...“
Pridigla se i nervozno zgrabila Leu za ruku.
„Zar mu dete nije važnije od firera? A Hitlera nešto i ne voli, to mi je rekao, pa što onda nije tu da prisustvuje rođenju svog deteta?“
„Smiri se. Nije to njegova greška. Rat je, pa mora da sluša naređenja...“
„Pa kazao mi je...“
„Nemoj sad na to da misliš.“
Fransoaz je tako vrisnula da je Lea poskočila.
„Da ne mislim na to! Kako misliš da mogu da zaboravim da mi dete nema oca... da će svi u porodici prstom pokazivati na mene... devojka-majka... Švabina ljubavnica... drolja... kurva...“
„Ama ćuti... Sad ne treba misliti o tome... O, doktore, stigli ste!“
„E pa, draga gospo, veliki trenutak se bliži.“
Sa lekarom su ušle Albertin i Estel. Lea je to iskoristila i kukavički pobegla.
U predsoblju je zazvonio telefon. Podigla je slušalicu.
„Halo, Lea?“
„Da?“
„Ovde Rafael Mal. Treba odmah da vas vidim.“
„To sad nije moguće, sestra mi se upravo porađa.“
„Prepustite stvar prirodi, lepo će se poroditi i bez vas. Moram da vas vidim.“
„Je li nešto ozbiljno?“
„Veoma ozbiljno.“
„Dobro, onda dođite.“
„Ne mogu.“
„A zašto?“
„Suviše je opasno davati obaveštenja telefonom. Kroz pola sata biću u Ulici Dofin broj 16; to je prilično neugledan restoran u kome tri sestre Rejmon prave kolače s karamelom, nema im premca. Molim vas da dođete.“
„Doći ću.“
Spustila je slušalicu. Uspeo je da na nju prenese svoj strah.
„Ko je to bio?“, pitala je Liza izlazeći iz salona.
„Jedan prijatelj. Moraću da izađem.“
„Moraćeš da iza...“
„Pusti me da prođem, važno je.“
„A tvoja sestra?“
„Nisam joj neophodna, ima dosta ljudi oko nje. Ako telefonira Fransoa Tavernije, kaži mu da sam otišla u Ulicu Dofin 16, u neki restoran, s Rafaelom Malom.“
„Raf...“
„Da. Nemoj da zaboraviš, Ulica Dofin broj 16. Ne brini, pokušaću da se vratim na vreme.“
„Šta će reći Albertin?“
„Ti ćeš joj objasniti.“
Lea je iz ormana izvukla postavljene čizmice s drvenim đonom, koje je dobila zahvaljujući Rafaelovim poslovnim vezama.
„Uzmi sestrinu bundu, biće ti manje hladno.“
Pošto joj je Fransoa rekao da samo neka vrsta žena nosi bunde, Lea je više nije nosila. No da ne bi morala da se prepire s tetkom, navukla je bundu i na glavu stavila odgovarajuću toku.
„Brzo se vrati“, kazala je stara gospođica, grleći je.
Univerzitetskom ulicom je duvao ledeni vetar. Trebalo je biti sasvim lud pa izaći po takvoj hladnoći. U crnoj i pustoj ulici samo je zvuk Leinih drvenih đonova odjekivao po zaleđenom pločniku.
Stigla je u Ulicu Dofin, zadihana i zajapurena, jer je trčala da pobegne zamišljenim goniocima. Nikakvo svetlo nije nagoveštavalo postojanje restorana gospođica Rejmon. Lea je gurnula neka vrata, a da se nije čuo zvuk nikakvog zvona. Je li to bilo tu? Prijatan miris supe bio je najbolji odgovor.
Sala je bila mala i slabo osvetljena. Na klupi s desne strane dremao je tigrasti mačak; drugi se Lei upleo u noge. Zavojito stepenište je vodilo na prvi sprat. Žena s predugom belom keceljom, visoka i obla kao bure, maslinastog tena i sede kose začešljane u punđu, krenula joj je u susret.
„Dobar dan, gospođice, tražite li nekoga?“
„Da, gospodina Mala.“
„Gospodin Mal još nije stigao, ali sto je spreman. Pođite za mnom.“
Prošla je kroz salu, a Lea ju je pratila do stočića s belim stolnjakom. Druga žena, koja je veoma ličila na onu prvu, približila se i obratila joj se s izrazitim overnjanskim akcentom:
„Želite li nešto da popijete dok čekate?“
Pošto je videla da je Lea neodlučna, dodala je:
„Imamo skoro sve aperitive.“
„Onda mi donesite porto.“
„U pravu ste, odličan je.“
Lea se osvrnula.
Za svim stolovima sedeli su gosti, koji su delovali kao dobrostojeći ljudi i pričali tiho; uglavnom su bili odeveni u tamnu odeću, a sestre Rejmon su im se obraćale kao starim znancima, s prisnošću koja je svojstvena ugostiteljima. Sve je ostavljalo utisak porodičnog restorana.
„Izvolite porto, gospođice.“
„Hvala.“
Lea je polako pijuckala, donekle zabrinuta, i nije smela da se zapita zbog čega Rafael kasni.
Svaki put kada bi se otvorila kuhinjska vrata, začulo bi se neko pevanje.
„To je jedan od domaćih momaka, počinje karijeru pevača u operi“, kazao je Rafael Mal, koga Lea nije zapazila kad je ušao.
„To je šarmantan momak.“
„Što ste zakasnili? Ali... Ranjeni ste?“
Nešto malo krvi se slivalo sa arkade i iz ugla Rafaelovih usta.
„Nije to ništa, svađa s jednom malom bitangom“, kazao je on, brišući se okrvavljenom maramicom.
„O, gospodine Male...“, kazala je jedna od sestara kada je to videla.
„Ćutite, molim vas! Privući ćete pažnju na nas.“
To nije sprečilo dobru ženu da se vrati s peškirom i posudom mlake vode.
„Nije trebalo...“
Pod strogim pogledom vlasnice, navlažio je peškir i prevukao ga preko lica. Lea je videla da je uzbuđen.
Druga sestra, nalik prvoj, došla je da preuzme porudžbinu.
„Danas imamo kupus na overnjanski način, kobasice, teleći gulaš i zečji paprikaš.“
„Šta ćete uzeti, Lea?“
„Uzeću kupus.“
„A vi, gospodine Male?“
„I ja ću to isto. Imate li još onog burgundca?“
„Naravno.“
„Donećete mi bocu koja je bila na podrumskoj temperaturi.“
„To već znam, gospodine, znam ukus naših mušterija. Hoćete li suhomesnatu zakusku, za početak? Bi li vam to prijalo?“
„To će biti fino. Donesite i jedan suze, dok čekamo.“
„Odmah ću, gospodine Male.“
„Hoćete li mi konačno kazati što ste me doveli ovamo?“
Rafael nije odgovorio, već je ispijao piće malim gutljajima. Lice mu je bilo potamnelo, a crte izmenjene. Pogledao ju je kao da je prvi put vidi.
„Lea, ja sam najveći dripac.“
„To i ja znam.“
„Ne, ne znate. Donesite mi još jedno piće!“, naručio je jednoj od sestara koja je prolazila.
„Zbog čega ste hteli da me vidite?“
„Gestapo će uhapsiti Saru Milštajn.“
Lea je za trenutak sedela ne shvatajući, a zatim joj se, malo-pomalo, užas ocrtao na licu, dok joj se u grlu stvarala knedla.
„Šta ste to uradili? Niste valjda vi?... Kažite mi da niste vi!...“
Poigravajući se čašom, Rafael je delovao kao matoro dete koje ne zna kako da se izvuče iz škripca.
„Nije moja greška... nisam mogao drugačije...“
Leu je, malo-pomalo, umesto besa obuzelo gađenje.
„Niste mogli drugačije!... Objasnite mi to.“
„To je prilično duga i komplikovana priča. Najkraće rečeno, priveo me je Gestapo zbog trgovine zlatom. Kazali su da će zaboraviti na to ako prihvatim saradnju s njima i dam im nekoliko korisnih informacija o osobama iz novinarskih i izdavačkih krugova...“
„Ili će šta?...“
„Ili će me predati francuskoj policiji da me propusti kroz šake ili poslati da se pridružim svojim sunarodnicima u nekom od koncentracionih logora.“
„Pa ste radije odlučili da tamo pošaljete Saru!“
„Nije bilo baš tako. U početku sam ih snabdevao pričama iz kuloara i kafana u koje zalaze intelektualci. Oni su, zauzvrat, zatvarali oči pred mojim trgovačkim poslovima. Znate da se, u ovom času, može dobro zaraditi ako ste vešti...“
„... i ako ste bitanga.“
„Ne sudite mi tako brzo.“
„Da li odavno radite za njih?“
„Nešto duže od godinu dana... ali povremeno. Posle okupacije dela slobodne zone postali su zahtevniji. Pre mesec dana su me pozvali i dali mi zadatak da otkrijem ko tajno prebacuje Jevreje u Španiju. ’Pošto ste Jevrejin, biće vam lako da se ubacite u te krugove. Nađite ih, pa ćemo zaboraviti ko ste.’ To je bilo sasvim jasno rečeno, zar ne? Šta sam mogao da uradim?“
„Mogli ste da pobegnete.“
„Kuda da pobegnem? Vi to ne shvatate, to je nemilosrdna i zadivljujuća rasa, stvorena da vlada svetom, dok je Jevrejin, kao što je rekao Mojsije, pripadnik naopake i lažljive rase...“
„Što vi, nažalost, savršeno potvrđujete.“
„To je, svakako, meni svojstvena narav. Malo je ljudi spremnih da istrpe sve posledice svoje hrabrosti. Mi ostali ne posedujemo tu veličinu, koja je svojstvena Nemcima; oni to shvataju i sve to čine bez napora. To je narod heroja. Nekada su i Francuzi bili takvi...“
„Nije me mnogo briga imaju li Nemci osećanje veličine, za mene su samo neprijatelji koji su okupirali našu zemlju i sanjam o času kada će biti isterani iz Francuske i drugih zemalja. Vaši se prijatelji loše provode u Rusiji. Treba da razmislite o mogućnosti da promenite stranu.“
„Govorite tiše. Razmisliću o tome kad dođe taj čas. Za sada su oni pobednici. Bez njih bih već bio u zatvoru.“
„Tamo vam i jeste mesto. Vratite se na Saru. Šta ste učinili? Mislila sam da ne znate njenu adresu.“
„To je tačno. No, vodeći svoju malu istragu, stigao sam i do njene mreže. Nije mi bilo teško da se povezem s njima. Svima sam pričao da moram da napustim Francusku, i navodio detalje. Za vreme jednog ručka, prilično lošeg, u nekom jevrejskom restorančiću u Belvilu, prišao mi je neki dečko i kazao da odem u kafe Selekt na Jelisejskim poljima i potražim Bobija. To me je ime podsećalo na nešto. Taj Bobi mora da je bio jedan od konobara iz Selekta, kud često idem, naročito subotom oko sedam sati. Kakva buka! Kakva gužva! Kakve ludorije! Tamo se mogu videti budale svih mogućih godina, našminkani transvestiti koji vrte zadnjicama, očijukaju bez zazora s malim žigolima i prepiru se oko tarifa za svoje usluge. To je mesto na tako lošem glasu da je okupacionoj vojsci zabranjeno da tamo odlazi. Mesto je, dakle, idealno za ostavljanje poruka. Onaj dečko mi je dao neku lozinku tipa: „Dugo sam rano odlazio na spavanje“, pa sam otišao tamo i pitao za Bobija. Zamislite najlepšeg mogućeg momka: zaobljen, zgodan, s dečjim glasom...“
„Poštedite me detalja.“
„... neverovatno svež, pravi dragulj! Pošto sam rekao lozinku, pozvao me je da pođem za njim. Otišli smo u podrum. Nisam se najprijatnije osećao. Odgovarao sam na njegova pitanja i izgleda da je bio zadovoljan odgovorima. Rekao mi je da je on samo jedna karika u lancu, i da ne poznaje ostale. Naložio mi je da se narednog dana u podne zaputim u bar Fuke, s crvenim cvetom i planom Pariza u ruci. To sam i uradio. Tu me je sačekao vrlo elegantan gospodin, koji mi je ponudio čašicu pića i kazao da smo pozvani kod prijateljice na doručak. Odvezli smo se taksi-biciklom do Ulice Tur i ušli u neki divan stan. Tu nas je čekala Sara. Znao sam da je Gestapo traži, zbog toga sam i vas pitao za nju, da bih je obavestio.“
„Sad više ništa ne razumem...“
„Pa, nije tako složeno. Mislio sam da Nemcima ispričam neke, ne previše značajne detalje, ali nisam imao nameru da otkucavam ljude, naročito ne besplatno.“
„To bi me začudilo! Baš ste besramni!“
„Pa, nisam baš toliko. Sari sam mogao sve da kažem, pa sam joj priznao zašto sam došao. Nije delovala začuđeno, to je zbilja izuzetna žena. Ipak sam se iznenadio kad me je zagrlila i kazala mi: ’Moj mali Rafaele, nećete se nikad promeniti.’ Odlučili smo da sačekamo četrdeset osam časova pre nego što obavestim Gestapo o svom otkriću.“
„Pa onda je dobro, imala je vremena da se skloni!“
„Nije bilo tako! Tu je sve pošlo naopako. Nemci mi nisu verovali, već su me pratili. Čekali su me pred stanom. Bila mi je potrebna sva moguća hladnokrvnost da ne počnem da bežim.“
„Vi ništa ne jedete?“
Tri sestre Rejmon su bacale na njih prekorne poglede, prolazeći kraj stola.
„Oprostite, zapričali smo se.“
„To smo primetile“, strogo reče jedna od njih.
„Evo, Lea, poslužite se.“
„Nisam gladna.“
„Napregnite se. Biće zainteresovane zbog čega ne jedemo, a zatim više neće hteti da me usluže. Važno mi je da mogu da dolazim ovamo.“
Rafael se potrudio da dâ primer, progutavši odjednom dva koluta kobasice.
„Šta su vam Nemci kazali?“
„Pitali su me za ime osobe kod koje sam bio u tom stanu.“
„I rekli ste im?“
„Bio sam zatečen...“
„O, jadničak!“
„Samo me vređajte, to je najlakše. Šta biste vi učinili na mom mestu?“
„Jesu li se popeli da uhapse Saru?“
„Nisu, jer sam im kazao da će mi kroz dva dana dati listu osoba koje takođe žele da se prebace u Španiju.“
„I poverovali su vam?“
„Mislim da jesu, u tom času; odvezli su me u Bulevar Flandren. Bio sam sasvim siguran na čemu sam kad sam za pisaćim stolom video Rudija de Meroda. Zajedno smo napravili nekoliko lepih poslova od početka rata. On je veoma važan čovek.“
„Šta vam je kazao?“
„Da njegovi šefovi očekuju od mene dokaz lojalnosti i da računaju da ću im u roku od četrdeset osam časova dostaviti imena svih članova mreže.“
„Znači, uspeli ste da upozorite Saru?“
„Nisam. Od juče me stalno prate, i pokušao sam, bezuspešno, da ih se rešim. To su me oni izudarali na stanici Sevr-Babilon. Zbog toga sam vas zvao da dođete ovamo. Treba da odete da je obavestite.“
„Ali kako ću to izvesti? Ulica Tur je veoma daleko.“
„Ne treba da idete u Ulicu Tur, već u Ulicu Genego broj 31.“
„Sad tek ništa ne shvatam.“
„Juče mi je kazala da je Ulica Tur postala previše opasna za njene prijatelje i da će nestati na neko vreme. Jedna od njenih prijateljica, koje su emigrirale u SAD, ostavila joj je ključeve stana, u koji se sklanja već mesec dana kada joj se čini da je prate do Ulice Tur.“
„Ona vam je, dakle, sve to ispričala? Nešto mi tu nije jasno. Ko kaže da niste dali Nemcima i novu adresu?“
„Zbilja sam to mogao da uradim. Ne mogu sasvim jasno da obrazložim što to nisam uradio. Ja vrlo volim Saru, ili bolje reći volim sećanje na neke naše provode po barovima na Monparnasu. Setite se reći Žila Renara: ’Nema prijatelja, postoje samo trenuci prijateljstva.’ To je više nego tačno kada je reč o Sari i meni.“
„Evo stiže kupus, kazaćete mi da li vam se dopada“, kazala je jedna od sestara Rejmon, spuštajući na sto tanjir koji se pušio.
Sačekali su da se vrati u kuhinju da bi nastavili razgovor.
„Ne pomerajte se... Ona dvojica što me prate upravo su ušla. Nisu me još videli. Ustanite i idite u kuhinju. U dnu su vrata koja vode u dvorište. Proći ćete kroz njih, pa ispod luka. Iza njega je drugo dvorište, a s desne strane su trošna vrata. Ući ćete u hodnik i izaći na vrata koja vode u Ulicu Never. Skrenućete desno, a zatim levo, i ući u Ulicu Genego. Hodajte normalno. Ako ne budete videli nikoga, idite u broj 31, popnite se na treći sprat i zvonite triput. Sara će vam otvoriti. Kažite joj da odmah ode odatle. Srećno!“
Rafael Mal nije spustio pogled pred Leinim koji je jasno govorio: „ Mogu li da vam verujem?“
Sasvim prirodno je ustala, ogrnula se bundom i prišla šanku, gde su stajala ona dvojica u kišnim mantilima. Tiho je upitala jednu sestru:
„Gde je toalet, molim vas?“
Nije ni saslušala odgovor, već je otišla prema kuhinji. Prošla je pored kuvarice i onog operskog pevača, držeći prst na ustima, i izašla u dvorište.
U malom restoranu u Ulici Dofin sve je i dalje bilo mirno, dva čoveka za šankom se nisu pomerala, a Rafael Mal je navalio na kupus.
* * *

U Ulici Never je bilo vrlo mračno. Ogromni pacovi su istrčavali pred Leu, koja samo što nije zavrištala. Nije bilo nikakvog šuma, sve je delovalo pusto. Nastojeći da priguši lupkanje drvenih đonova, pesnica stisnutih u džepovima bunde, načuljenih ušiju, dok joj je strah kidao utrobu, išla je prema Ulici Genego.
Odjednom se, na Mostu Pon-Nef, pojaviše neka kola ugašenih farova, vozeći brzo prema Ulici Dofin. Čulo se naglo škripanje kočnica, a Lea je, zaboravljajući Rafaelove savete, potrčala. Kola su pošla unazad.
Ušla su u Ulicu Genego, prošla pored devojke koja je brzo odmicala i zaustavila se nekoliko metara ispred nje. Vrata su se otvorila i izašao je čovek, koji joj je preprečio put. Lea je vrisnula.
„Ne bojte se, ja sam. Uđite u kola!“
Bez ikakvog otpora je pustila da je Fransoa Tavernije odvuče. Odvezli su se do keja, prošli Ulicom De Sen i zaustavili se pred slikarskom galerijom na kraju keja.
„Kuda ste tako potrčali?“
„Kada sam čula vaš auto, uplašila sam se.“
„Šta ste radili s Malom?“
„On zna gde je Sara. Gestapo joj je na tragu, a ja sam pošla da joj to javim.“
„Što on to nije uradio?“
„Nadgledaju ga dvojica u restoranu. Ja sam izašla na zadnja vrata.“
„Čini mi se da u toj celoj priči nešto ne valja. A i vi to mislite, čim ste mi ostavili poruku.“
„Može biti, ali moramo da javimo Sari.“
„Gde je ona?“
„U Ulici Genego broj 31.“
„Je li vam Mal dao tu adresu?“
„Jeste.“
„Pa, hvala bogu. Ostanite tu, a ako vidite da neko prilazi, odvezite se. Ako me nema u roku od dvadeset minuta, idite.“
„Neću, idem s vama.“
„Nije prilika da...“
„Ćutite, samo gubimo vreme.“
Fransoa ju je privukao, a ona je samo promrmljala:
„Bojim se.“
Zatim se odmakla i krenula ka Mazarenovoj ulici.
„Ne, nećemo tuda. Idemo Ulicom De Sen i Ulicom Žaka Kaloa. Odatle imamo pregled na Ulicu Genego.“
Fransoa je iz džepa mantila izvadio revolver i zavrteo doboš. Lea se osetila nešto sigurnije.
Brzo su hodali kroz tihu zimsku noć. U tom nedostatku svetlosti i zvuka bilo je nečega nestvarnog, nalik na zatišje pred buru. Zaustavili su se u starom prolazu Pon-Nef, a ispred njih je bila prazna raskrsnica i ulica. Koraknuli su još nekoliko puta... Sve se odigralo vrlo brzo. U Mazarenovoj ulici su se pojavila prvo jedna, zatim i druga kola, a treća su došla iz Ulice Genego. Fransoa je gurnuo Leu u jednu kapiju. Vrata su lupnula, a dvojica u civilu, sa oružjem u ruci, ušla su u broj 31, dok su drugi ostali na ulici, s puškomitraljezima na boku.
Čuo se krik, i pozivi u pomoć. Na ulici se ukazalo žensko obličje, koje je posrtalo, uspravilo se, i ponovo krenulo. Čuli su se novi krici. Žena se zaputila ka njima. Čuo se pucanj. Zavrtela se oko sebe i polako pala.
Fransoa je imao muke da zadrži Leu.
Ljudi su trčali ka njima. Ona se pridigla. U noći se nije videla krv na pločniku. Jedan udarac, a zatim i drugi. Jedna veoma bela ruka podigla se da zaštiti glavu. Fransoa je sprečavao Leu da glasno zajeca.
Čuo se i drugi pucanj. Podigli su telo. Jedan ju je agent držao za ramena, a drugi za članke na nogama. Duga crna kosa se vukla po tlu, uprljana krvlju i prašinom. Bacili su je u zadnji deo nekog kamiona. Videlo se svetlo cigarete, koju je neko upalio posle naporne akcije. Ponovo se čulo treskanje kapije i zvuci motora. Zatim je nastala tišina. Niko se nije pokrenuo. Niko nije čuo da su upravo pucali na jednu ženu.

POGLAVLJE 5.


Plač novorođenčeta je probudio Leu iz sna.
U snu je šetala s Loranom, u nežnom zagrljaju, po terasi Montijaka. Nije bilo ničega drugog, rat je uklonio sve prepreke među njima, bili su bez sećanja, izgubljeni u ogromnoj ravnici, iz koje se nisu čuli nikakvi zvuci.
Lea se probudila dozivajući majku, obraza mokrih od suza.
U susednoj sobi se dečji plač utišao. Estel je ušla, noseći poslužavnik s doručkom.
„Dobro jutro, gospođice Lea.“
„Dobro jutro, Estel. Koliko je sati?“
„Sad će deset. Niste zaboravili da danas imamo proslavu?“
„Proslavu?“
„Danas je 31. decembar, krstićemo malog Pjera, a vi ste kuma.“
„Malog Pjera... Da, tu je sada i mali Pjer. Kako je Fransoaz od jutros?“
„Mnogo joj je bolje. Juče je napravila nekoliko koraka; sada ću vas ostaviti, jer idem da pravim kolač.“
Lea je ustala i preko džempera, koji je noću oblačila preko spavaćice, navukla staru toplu kućnu haljinu od pirinejske vune, koju je nekada nosio njen otac, i gurnula noge u vunene patike. U ogledalu na ormanu spazila je svoj lik. Ovako odevena svakako ne bi dobila nagradu za eleganciju, ali joj barem nije bilo suviše hladno. Pošto je oprala zube i očetkala kosu za toaletnim stočićem, navalila je na doručak.
Zagrizla je krišku crnog hleba, tvrdog kao drvo. Zatim su joj se vratile slike iz sna... a onda i strašni prizori one noći kada su uhvatili Saru Milštajn.
* * *

Fransoa Tavernije nije imao velikih teškoća da sazna šta se dogodilo mladoj ženi; čuo je to od Helmuta Nohena lično. Odveli su je u Ulicu De Sose, tamo je trebalo da je ispitaju. Previli su joj rane, koje izgleda nisu bile mnogo ozbiljne. Držali su je u tajnosti i niko nije mogao da je vidi. Nohen ga je uveravao da s njom dobro postupaju. Izgleda da Fransoa Tavernije nije delovao uvereno u to, jer je nemački oficir dodao:
„Otkako je otišao Daneker, Ajhmanov čovek za sve, ispitivanja jevrejskih terorista postala su manje gruba.“
Helmut Nohen je preuzeo Istražnu komandu kada je došao u Pariz, 14. juna 1940. godine. To je bio tridesetdvogodišnji intelektualac, sin skromnog preduzimača, doktor filozofije koji je maštao da jednog dana bude profesor književnosti, a zatim urednik zvanične nemačke novinske agencije, gde bi bio zadužen za francusko, belgijsko i holandsko područje. Ušao je u službu SA 1933. godine. Bio je visok i vitak, visokog čela, kestenjaste kose i retko se osmehivao. Za manje od godinu dana uspeo je da se uključi u parisko visoko društvo i bio je omiljen gost u salonima članova tog društva, zahvaljujući duhovitosti i kulturi. U takvom jednom salonu upoznao je Tavernijea. Ubrzo su se ponovo sreli, iz sasvim različitih pobuda. Helmut Nohen mu je bez ustručavanja zatražio da se u krugovima koje poznaje raspita i pribavi mu obaveštenja o političkim ličnostima iz vlade u Višiju, o poznatim industrijalcima i, naravno, o članovima pokreta otpora i njihovim vođama. Fransoa Tavernije je delovao zainteresovano, a zauzvrat je saznao sve o zadivljujućoj organizaciji službe Gestapoa na francuskoj teritoriji. Za divno čudo, stekao je Nohenovo poverenje, jer je između Gestapoa i nemačke ambasade u Parizu postojalo izvesno trvenje. Tavernije, koji je često svraćao kod Ota Abeca, ambasadora, pričao je Nohenu o svemu što se tamo događa, i doturao mu tačne ili izmišljene kuloarske priče, tračeve iz salona i hodnika ambasade. Sada je saslušao data objašnjenja, dok mu se mala bora s leve strane usta sve više produbljivala.
Od tog prilično mladog čoveka, koji je u roku od nekoliko meseci stvorio organizaciju od koje je strepela i nemačka armija, sada je zavisila sudbina Sare Milštajn.
„Ne brinite, lično pratim taj slučaj.“
Fransoa je bio više nego zabrinut, ali se trudio da tom „slučaju“ ne pridaje naročitu pažnju da ne bi time privukao veću pozornost Helmuta Nohena.
Tako je Sara, već deset dana, bila u Ulici De Sose.
Neko je pokucao na Leina vrata.
„Uđite!“
Fransoaz, čije je lice delovalo odmorno i blistavo, ušla je s novorođenčetom u naručju.
„Tvoje kumče mora da te vidi“, kazala je, pružajući joj dete.
Lea je nevoljno prihvatila dete u naručje, ali ga je brzo vratila majci.
„Sladak je, ali je tako mali da se plašim da ću ga ispustiti.“
„Pa nije baš tako mali, imao je 3,2 kilograma kad se rodio. To je najlepša beba. Zar ti se ne čini da liči na oca?“
Ta primedba je iznervirala Leu.
„Znaš, nisam ga nikada mnogo ni zagledala.“
Fransoaz je zgrčila ramena i pognula glavu, i delovala je dirljivo, s detetom u naručju.
„Izvini“, kazala je Lea „nisam htela da budem neljubazna. Pusti me da se obučem, ako želiš da budem spremna za krštenje. Za kad je zakazano?“
„U tri sata.“
Lea je načas stajala nepomično pred zatvorenim vratima. Zatim je zbacila kućnu haljinu i spustila je na krevet, ispod spavaćice navukla držač za čarape i prikačila vunene čarape za njega, navukla gaćice i svukla spavaćicu i džemper. Drhtala je od hladnoće. Nikada se neće navići na tu hladnoću.
Šta bi majka mislila o svemu ovome? Šta bi dobra Izabel Delmas radila u ovim okolnostima? Bi li prihvatila da kumuje detetu nemačkog vojnika zato što je budući mali hrišćanin njen unuk? Mogao je Frederik Hanke, kao najbolji očev prijatelj, da mu bude kum...
* * *

Lea je bila suviše potresena zbog Sarinog hapšenja da bi bila u stanju da reaguje kada joj je Fransoaz zatražila da bude kuma njenom dečkiću. Vrlo će lepo izgledati u Crkvi svetog Tome Akvinskog dok bude držala dete nad krstionicom, u pratnji nemačkog vojnika. Ispričala je Tavernijeu da se predomišlja oko tog kumstva, ali ju je on ubedio da prihvati.
Od one tragične noći, viđali su se skoro svakodnevno. Tu je noć proveo kraj nje, u Univerzitetskoj ulici, u „ledari“. To je bilo u potaji od gospođica De Monplejne, koje su bile u velikoj pometnji zbog Fransoazinog porođaja, srećom, završenog pre njihovog povratka.
Fransoa se ponašao kao najbolji, najstrpljiviji i najnežniji prijatelj, koji je skoro naveo Leu da zaboravi na zabrinjavajuće događaje u životu. Svakodnevno je govorila sebi da treba da mu kaže neke stvari, i svakodnevno se zadovoljavala time da ode u njegovu sobu i baci mu se u naručje. I bez ikakvog njenog objašnjenja, shvatio je da ona ne želi da vodi ljubav, već samo da se pripije uz njega. Bila je u stanju da tako ostane satima, upijajući njegov miris i toplotu, tešena otkucajima njegovog srca i umirujućim rečima. Bilo je dobro ne strahovati više, pa nije želela da kvari tu krhku sreću pitanjima na koja ne bi odgovorio. Dan posle drame, kazala mu je da joj sada Rafael Mal predstavlja izvor pravog užasa.
„U ovom konkretnom slučaju, niste u pravu. Nije on imao veze sa Sarinim hapšenjem.“
Lea mu nije verovala. Od one večere u Ulici Dofin nije imala vesti o njemu.
Lea je u „svom“ naslonjaču u predsoblju glasno čitala tetkama, koje su sedele naspram nje, pismo od Kamij:
„Draga Lea,
Možeš misliti kako je svima nama ovde žao što nećemo prisustvovati krštenju Fransoazinog deteta! Malo smo razočarani što nam u poslednjem pismu nisi više pisala o detetu. Kaži Fransoaz da je nežno pozdravljamo i mislimo na nju. Sutra ću joj napisati pismo.
Šarl je poludeo od radosti zbog poklona. Nosi pulover koji su mu isplele gospođice De Monplejne i nikako ga ne skida. Molim te da im to kažeš.
Drvodelja je popravio vrata na ambaru, koja su se skoro raspala. Kada budemo imali nešto novca, treba promeniti i neke crepove. Na krovu ambara ima pukotina kroz koje prokišnjava.
Kiša pada već deset dana, a ja nemam vesti od L.
Grlim te.
Kamij“

Krštenje je prošlo mnogo bolje nego što su se nadali. Stanovnici Univerzitetske ulice iznenadili su se kada su ugledali Frederika Hankea, kuma, kako dolazi odeven u civilno odelo, ruku punih darova, i pošto su ih podelili, odveo ih je u mali restoran u Ulici Vernej. Ručak je bio veoma prijatan, pa čak i veseo, zahvaljujući ljubaznom domaćinu. S mnogo lepih osećanja govorio je o Kamij d’Aržili i onome što je osećao dok joj je pomagao da se porodi. Ispričao im je da je i dalje vezan za Montijak i tu oblast, i da bi posle rata voleo da tu i živi. Da li zbog toga što nije bio u uniformi, tek Lea je imala utisak da ga prvi put vidi. Iznenadila se na pomisao da bi ga, da nije bio Nemac, svakako uvrstila među svoje udvarače. Nasmešila se na to. U pola tri su otišli po Pjera i Estel. U tri sata ga je u Crkvi svetog Tome Akvinskog sveštenik posuo svetom vodicom, govoreći:
„U ime Oca i Sina i Svetog duha, krstim te imenom Oto Frederik.“
Fransoa Tavernije je stigao u Univerzitetsku ulicu oko šest sati i zatekao porodicu na okupu, kako pije šampanjac, stojeći oko kolevke. Nije mogao ništa drugo do da nazdravi novorođenčetu, ali je odbio da učestvuje u svečanosti u detetovu čast.
Fransoa Tavernije i Hanke se nisu poznavali, pa ih je Fransoaz upoznala. Rukovali su se. Posle nekoliko uobičajenih rečenica, Fransoa je odvukao Leu u njenu sobu.
„Možete ti mi dati ključ od stana, kao i od onog prednjeg stana?“
„Zbog čega?“
„Za slučaj da moram noćas da dojurim u žurbi.“
„Zašto ne idete kući?“
„Noćas imam neka posla u ovom kraju i trebaće mi blisko utočište.“
„Ne želite da mi kažete zbog čega sve to?“
„Ne...“
„To je neprijatno, uz vas nikada ništa ne znam. Ostavljate me da nagađam i pretpostavljam u vezi s vama nešto možda gore od onoga što je stvarno u pitanju. Ko kaže da vi niste prijavili Saru Milštajn?“
To je bilo tako neočekivano da je Fransoa za trenutak ostao bez reći, a zatim mu se lice zgrčilo, pobledeo je od besa koji mu je izobličio crte. Pred tim preobražajem Lea je ustuknula, ali ne dovoljno brzo da izbegne najjači šamar koji je ikada dobila. Od siline udarca je posrnula i udarila glavom u jedan od krevetskih stubova, a malo krvi joj je pošlo na nos. Jednim skokom se bacio na nju i tako je jako stegao za mišicu da je vrisnula.
„Nemojte nikada više reći tako nešto, Lea.“
Naginjao se nad nju s tako pretećim izrazom da je podigla slobodnu ruku da se zaštiti. Taj dečji gest je malo omekšao Tavernijea.
„Radim sve što mogu da Saru iščupam iz ruku Gestapoa. Ići ću tako daleko da ću probati da organizujem bekstvo.“
„Kada?“, uzviknula je Lea.
Tavernije ju je pogledao sumnjičavo.
„Zaista ste čudni, prvo se ponašate kao da nemate ni najmanje poverenja u mene, a verujete mi kad kažem da pripremam Sarino bekstvo.“
„To je zbog toga što verujem da ste sposobni za to. Vaši dobri odnosi sa okupatorom treba nečemu da posluže.“
„U ovom slučaju, nemam nameru da ih obaveštavam, već ću radije pokušati da se povezem s članovima njene mreže.“
„Znate li ih?“
„Znam neke od njih. Mislio sam da se okupimo ovde. Obavestite tetke da ostanu u sobama i da ne postavljaju pitanja.“
„A što ovde?“
U ovom stanu borave „verenica“ i dete jednog oficira Rajha, a na prvom spratu stanuje ljubavnica generala Fon Ripena. Zna se da su stanari ove kuće pronemački nastrojeni. Zbog toga je i nadzor manji.“
„Razumem. Mogu da se nekako dogovorim s tetkama, ali Fransoaz...?“
„Ona ne sme ništa da posumnja ili su naši životi ugroženi. Jeste li još uvek rešeni da pomognete Sari?“
„Više nego ikada.“
„Vrlo dobro. Vaša misija će se, od sutra, sastojati u tome da nađete tri do četiri osobe i da im prosledite poruke. Evo šta treba da im kažete.“
Narednog sata ona je naučila napamet poruke, ratna imena, imena određenih mesta i znake raspoznavanja.
„Nemojte ništa zaboraviti. Sastaćemo se ovde sutra uveče da me izvestite o svemu. Imate li bicikl?“
„Ovde ga nemam.“
„Probaću da ukradem jedan za vas, to će biti moj novogodišnji poklon. Koju boju najviše volite?“
„Svejedno mi je, no moj je bicikl plav.“
„Onda neka bude plav; to je odlična boja protiv zle sudbine. Na plavom biciklu bićete vesnica nade.“
„Čudno je što ste to rekli. Stric Adrijen mi je kazao potpuno isto.“
„Vidite da vaš stric i ja imamo dosta toga zajedničkog.“
Fransoa ju je uzeo u naručje i odvukao do kreveta.
„Dođite sada da se izvinite što ste mislili da sam izdajnik.“
„Pustite me, osećam se kao mrtva od one večeri.“
Nije je slušao. Njegove usne i prsti pretraživali su njeno telo. Lea se nije bunila, ali kada ju je poljubio, osetio je njene suze.
„Nemojte, ne pre nego što spasete Saru.“
Pridigao se i malo sredio odeću.
„Daćete mi ključeve?“
„Idem da ih nađem.“
Pružajući mu ključeve, kazala je: „Nemojte biti mnogo bučni.“
„Nisam siguran da ću se noćas vraćati. U predvorju ćete naći bicikl i propusnicu. Ne zaboravite sutra da kažete svima ovo: Trojni ih okuplja 3. januara, u deset uveče, na trećem spratu Univerzitetske ulice broj 29, da bi se donela ozbiljna odluka, koja uključuje Simona Mingoa, drugove Votrena, Omea, La Rošela i Bataja; svakome od njih daćete polovinu karte za metro prve klase, a oni će vam pokazati drugu polovinu. Budite oprezni, malena, na najmanju sumnju ili sumnjive znake, bežite. U međuvremenu se vratite na proslavu. Sutra je Nova godina. Nadam se da ću je dočekati s vama.“
Zagrlio ju je, veoma nežno.
Lea se pridružila porodici, tužna što je Fransoa otišao. Napolju je sneg počeo da pada. Sutradan je Lea u predvorju našla divan plavi bicikl, s lepim sedištem od veštačke kože. Tetke su se čudile što nisu čule da je isporučilac zvonio, a Lea se pravila da je to božični poklon od Deda-Mraza, koji je ostavio i par čokoladnih čizmica.
Sneg se nije dugo zadržao. Bilo je vrlo hladno. Lea je najavila nameru da se provoza biciklom i kazala da se neće vratiti na ručak, jer želi da iskoristi lepo vreme. Otišla je da navuče tople pantalone i dva debela džempera. Navukla je postavljene čizmice i na glavu stavila vuneni turban, a zatim obukla toplu jaknu, koju joj je poklonio Fransoa. Upotpunila je odeću parom postavljenih rukavica od zečje kože.
Tetke i sestra su joj poželele lepu vožnju.

POGLAVLJE 6.


Nikada Lei Pariz nije delovao tako lepo kao tog jutra. Vazduh je bio bistar i hladan, i tako lagan da je starom kamenju na pročeljima kuća na Keju Volter davao izgled vesele krhkosti. Devojka je zastala na Mostu Roajal da posmatra kako Sena svetluca u sivim i zlatnim tonovima i polako teče ka Mostu Alma, noseći sa sobom crne tegljače. Pred tim prizorom, koji su posmatrali mnogi koji vole Pariz, osetila je tog jutra, 1. januara 1943. godine, takav mir da joj je obavio srce, a na usne dozvao molitvu iz detinjstva:
„Dragi Bože, nudim ti svoj dan, srećan ili ne, da s njim činiš šta želiš i nadajući se da se, bližeći se večnosti, bližim i tebi.“
Puna samopouzdanja, ponovo se popela na bicikl. Sve je bilo tako pusto da je čovek imao osećaj da je u napuštenom gradu. Nikakav zvuk ljudskog prisustva nije kvario taj utisak. Lea je uživala u toj samoći, ona joj je dopuštala da se pripremi za misiju koju joj je poverio Fransoa Tavernije. Uprkos svemu što joj je kod njega bilo nerazumljivo, ma šta da joj je kazao, imala je poverenja u njega. Bila je ubeđena da je on, ako za to ima bilo kakve mogućnosti, jedini koji bi mogao da oslobodi Saru.
Na Trgu Sen-Oportin Lea je vezala bicikl za ogradu stanice metroa i zaputila se ka Ulici Feroneri.
Gurnula je vrata jednog skromnog kafea s plavim staklima na prozorima. Hladan i neprijatan miris vlažne strugotine, kiselog vina, lošeg duvana i zamene za kafu odmah ju je zapahnuo. Imala je utisak da je zašla u močvaru, kroz koju se kretala između zelenkastih lica. Iza šanka su bile police s praznim i prašnjavim bocama, a među njima je dominirao bokasti radio-aparat, iz koga je dopirala neka moderna muzika. Gazda je bio krupan čovek sa zavrnutim rukavima, razbarušene retke kose, opreznog pogleda, sa ugašenim opuškom u ustima i neobrijan. Obratio joj se ovim recima:
„Danas nema nikakvog pića, ovo je dan bez alkohola.“
„Htela bih nešto toplo, recimo kafu“, kazala je, prilazeći šanku.
„Kafu!... Čujete li je?... Možda biste i malo mleka, i nekoliko kockica šećera...?“
Četiri-pet mušterija se ulagivaćki nasmejalo. Lea je pocrvenela. Baš je lepo počelo!
„Pošto ste mi simpatični, mogu vam dati jedno slično piće... Jeste li vi mlada dama koja dolazi na sastanak s polovinom karte za metro?“, brzo je prošaputao.
Lea je poskočila od iznenađenja.
„Ne treba da se izmičete, mala gospođice, zamena za kafu nije najgore što se može dobiti ovih dana.“
Pričajući joj to, dodao joj je veliku solju koja se pušila. Lea je prišla.
„Nemojte se zadržavati“, tiho je nastavio, „pohapsili su osobe koje tražite... Eto, popijte to... Pijte, zaboga, gledaju nas!“
Lea je prinela usne šolji; bilo je vrlo vruće, ali nije bilo tako gadno kao što je pomislila. Gazda je prasnuo u smeh.
„Vidite, može da se pije... Idite u Crkvu svetog Eustahija, tamo je misa i niko neće obraćati pažnju na vas... Dakle, gospodine Rene, šta mogu da vam ponudim da proslavimo Novu godinu?“
„Kao i obično, nešto iz svojih zaliha. Srećna Nova godina, mogu li vam ponuditi čašicu, gospođice?“
„Ali...“
„Pazite, naljutiću se, lepe gospe nikada ne odbijaju velikog Renea, zar ne Žužu?“
„Istina je, gospođice, još se nije pojavila ta koja bi mu odolela.“
„Pa, Žužu, pravi si drugar. Je li ti proradio telefon?“
„Jeste, pre dva dana.“
„Čuvaj mi gospođicu na sigurnom, samo da obavim jedan razgovor. Odmah se vraćam, srce.“
Lea je izbegla njegovu nametljivu ruku. Lepuškasti momak se nasmejao i slegnuo ramenima.
„Idite brzo, on radi za njih. U Crkvi svetog Eustahija u Bogorodičinoj kapeli se nalazi čovek koji u ruci drži novine Mala Žironda, i koji će vam kazati šta ćete raditi. Ništa mi ne dugujete, ovo je bilo na račun kuće. U svakom slučaju, srećna Nova godina.“
„I vama takođe“, kazala je, gurnuvši vrata što je mogla mirnije.
Kako je odvezala bicikl i pronašla put kroz uličice Hala i nekoliko minuta kasnije stigla u crkvu, Lea nije znala da kaže.
Crkva je bila puna vernika, a pre svega žena, koje su sa žarom pevale dok im se iz usta podizala hladna para. Jedino slobodno mesto za molitvu je bilo ispred Bogorodičinog oltara. Kleknula je, ne razmišljajući mnogo.
Bilo je vreme pričešća i većina vernika se uputila prema ikonostasu. Neki čovek je kleknuo kraj nje i uronio lice u ruke. Iz džepa njegovog starog mantila virile su novine.
Kao munjom osvetljeno, Lei se pred očima pojavilo ono veće u Bordou, kada su je pratili policajci i komesar Poanso i kada je, tražeći kuda da se skloni, na stalku na Pozorišnom trgu videla Malu Žirondu i odmah se setila kuda da ide. Okrenula je glavu. Čovek je bio mlad, a brada ga nije činila ništa starijim. Malo je ličio, ličio je na, ama ne, nije moguće, priviđa joj se...
„Lea...“
Neko je izgovorio njeno ime! Da li da se okrene? Ne, to je mladić s Malom Žirondom u džepu, znači...
„Ne mičite se, izaći ću prvi. Vratite se u Univerzitetsku ulicu.“
„Kući!“
„To je jedino donekle sigurno mesto.“
Posle njegovog odlaska brojala je do dvadeset i izašla.
U Univerzitetskoj ulici svi su se radovali Žanu Lefevru, Leinom drugu iz detinjstva koji je, kao i njegov brat Raul, bio najozbiljnije i ludo zaljubljen u nju...
Bacili su se jedno drugome u naručje.
Porodica je bila okupljena oko stola. Otvorili su bocu šampanjca da nazdrave ponovnom susretu, kraju rata i novoj godini. Prošlo je barem dvadeset minuta dok Žan nije uspeo da s Leom ode u sobu.
„Brzo, nemamo mnogo vremena. Više bih voleo da je u pitanju neko drugi, a ne ti“, kazao je Žan, stežući je u zagrljaj.
„E pa ja sam srećna što je tako, inače te, možda, ne bih ponovo ni videla.“
„To je istina, ali ovo je veoma opasno.“
„Znam to. Šta sada treba da radim? Treba li da idem na druge sastanke?“
„Svakako da ne. Posle hapšenja Simona Mingoa...“
„Simona Mingoa?“
„Da, to je ime pod kojim ga većina zna. Posle njegovog hapšenja, mreža se rasturila, kao što je i bilo predviđeno. Svako od nas, ipak, motri na svoje dosadašnje sanduče za pisma. Tako sam sreo Trojnoga...“
„Fransoa?...“
„Kazao mi je da će pokušati da organizuje Simonovo bekstvo i pitao me je slažem li se. Sve sam prihvatio. Kazao je da će mi neka mlada žena 1. januara ujutru doneti vesti. Sve je dobro išlo dok u zoru nisam čuo za hapšenje druga koji je znao moju adresu. Imao sam taman toliko vremena da se obučem i pobegnem preko krovova. Ljudi iz Gestapoa su već bili na stepeništu. Srećom, nije bilo snega. Mislio sam samo na jedno: da obavestim Trojnoga. Nije bio ni na jednoj od adresa koje mi je dao. Otišao sam, ipak, na sastanak u Ulici Feroneri. Iz Sevastopoljskog bulevara je naišao neki taksi-bicikl i sustigao me.
’Votrene!’, povikao je putnik.“
„Znači ti si Votren.“
Žan je ignorisao tu upadicu.
„... ’Nastavi da voziš, blesavko. Idi kako znaš u Ulicu Feroneri i pitaj gazdu gde je Crkva Svetog trojstva. Kazaće ti da si pogrešio kraj i da su ovde Sveti Eustahije, Sveti Lav i Sveti Meri. Pitaćeš: - Dobro, možete li mi pokazati put za Svetog Merija? On će izaći da ti pokaže pravac. Kazaćeš mu brzo da će jedna mlada devojka s bakarnom kosom i ljubičastim očima doći do njega.’
Kazalo bi se da je to portret neke prijateljice, rekao sam.
’To je ona’, rekao je i pokazao mi tvoju sliku.
Samo što nisam pao s bicikla. Trojni, pošto je to bio on, nastavio je mirnim glasom.
’Nije trenutak da se nešto pogreši. Ona treba da ti se pridruži, bez odlaganja, u Crkvi svetog Eustahija, ispred Bogorodičine kapele. Odatle idite kod gospođica De Monplejne. Jesi li dobro razumeo?’
Da, odgovorio sam, sasvim zbunjen.“
Dvoje prijatelja je ćutalo nekoliko trenutaka.
„Šta ćemo sada?“, pitala je Lea.
„Čekaćemo nova uputstva.“
„Hajde da se pridružimo ostalima, jer će se pitati šta radimo tako dugo.“
Za vreme njihovog odsustva iz salona naišao je Pjerov kum i doneo veliku kutiju čokoladnih bombona i pismo od Ota Kramera, koji je najavljivao svoje skoro odsustvo. Ta vest je obradovala Fransoaz.
Kada je ugledala Frederika Hankea, Lea je pobledela. No, nije bilo povlačenja, morala ih je upoznati. Zgrabila je Žana za ruku, prišla Nemcu, koji je bio u civilnom odelu, i kazala, pružajući mu ruku:
„Srećna Nova godina, Frederiče. Mogu li da vam predstavim druga iz detinjstva, koji je na proputovanju kroz Pariz? Ovo je Žan Lefevr. Žane, predstavljam ti kuma Fransoazinog sina, kapetana Frederika Hankea.“
Da ga Lea nije pridržala, verovatno bi pao. Nesposoban da ma šta kaže, pružio je ruku sagovorniku. Ne pokazujući da je primetio išta neobično, Frederik ju je stegao.
„Dobar dan, gospodine, srećan sam da upoznam Fransoazinog i Leinog prijatelja. Zahvaljujem na lepim željama, Lea. Nadam se da će vam ova godina biti bolja od prethodne.“
„Hvala, Frederiče. Žane, hoćeš li malo prave kafe?“
„Hoću“, promrmljao je Žan, ne znajući kako da se ponaša.
Kapetan Hanke im je prišao, vrlo raspoložen.
„Vi ste sused gospođica Delmas?“
„Prilično smo blizu, majčino imanje je u Kadijaku.“
„Verovatno joj pomažete da ga obrađuje?“
„Da.“
„Srećni ste što živite u tom lepom kraju. Nadam se da ćemo se videti kada se rat završi i da će se naša dva naroda ponašati kao jedan.“
Žan je hteo nešto da odgovori kada se umešala Lea.
„Kapetan se zaljubio u naše vinograde otkako je bio kod nas, na Montijaku.“
Najzad je Frederik Hanke odlučio da krene.
„Izvinite što sam vam upao na kraj ručka. No to je bilo jedino vreme kada sam mogao da dođem i čestitam vam Novu godinu. U tri sata moram da preuzmem dužnost. Fransoaz, ako sam vam potreban, znate gde ćete me naći. Do viđenja, gospođice, do viđenja Lea, do viđenja gospodine.“
Svi su odahnuli kada je otišao.
„Uh, mislila sam da nikada neće otići!“, uzviknula je Lea, padajući u naslonjač. „Što niste došli da nam kažete da je tu?“
„Nisam se toga selila“, rekla je Fransoaz, pognuvši glavu. „Bila sam tako srećna zbog vesti o Otu.“
„Nije to važno, deco. Taj mladi čovek je zaista šarmantan, veoma lepo vaspitan i uljudan“, uzviknula je Liza veselim glasom.
„’Vrlo uljudan!’ može se ovih dana čuti svuda oko nas. ’Zamislite, gospođo Dipon, taj oficir mi je pridržao vrata u metrou! Mladić se veoma uljudno ponaša!... Nisu oni kao mladi Francuzi, koji vas guraju na svakom koraku i ne izvinjavaju se zbog toga. Komunisti... bitange, gospođo, pa se posle čudimo što smo izgubili rat... Kažem vam, draga gospođo, kada neki narod zaboravi na Boga, i Bog na njega zaboravi i kažnjava ga... Treba uhoditi i prijavljivati loše Francuze, koji slušaju Radio London i ne slušaju maršala Petena, čoveka koji se, kao pravi svetac, posvetio Francuskoj radi njenog spasa...“
„Prestani, Lea!“, povikala je Fransoaz.
„... ’Imate pravo, gospođo Diran. Zamislite, pre neki dan sam srela jednu staru susetku, Jevrejku, i nije imala na rukavu žutu zvezdu. Nisam se ustručavala da joj to kažem, a ljudi oko mene su odobravali. Otišla je, sva crvena od bruke, gospođo’...“
„Dosta, prekini s tim!“
„Dobro, dobro, tetka Albertin. Izvinite, zbilja sam vašeg mišljenja: Nemci su veoma uljudni!“
„Savršeno su uljudni, dopadalo ti se to ili ne. Zaboravljaš, izgleda, da su oni pobedili i da mogu da nam rade šta god hoće. Ako se, uprkos atentatima, budu ponašali uljudno i strpljivo...“
„Nek streljaju taoce svuda pomalo i neka odvode, ko zna kuda, žene i decu...“
„To su teroristi.“
„Deca?“
„Ćuti! Ne pričaj o deci“, kazala je Fransoaz, briznuvši u plač.
Neprijatna tišina je smenila žamor glasova.
„Dođi, Žane, hajdemo u moju sobu.“
„To je sasvim nedolično“, piskavo reče Liza, što bi ih u drugoj prilici zasmejalo.
Lea je slegnula ramenima i izašla vukući prijatelja za sobom. Jedva su zamakli za vrata kad je zazvonilo na ulazu.
Dvoje mladih se zgledalo, dok su im srca ubrzano zakucala. Lea je pokazala na svoju sobu i sačekala da se Žan tamo zatvori da bi otvorila ulazna vrata.
„Tu ste, hvala bogu!“, kazao je Fransoa Tavernije, stežući je uz sebe.
Olakšanje, koje je osetila zbog njegovih ruku koje su je grlile, bilo je blisko pohoti.
„Tako sam se uplašio... Kada sam saznao da nas je jedan od Sarinih drugova izdao, već sam zamišljao da su vas uhapsili... Nikad to sebi ne bih oprostio... Je li Lefevr s vama?“
„Jeste. Što mi niste kazali da je reč o njemu?“
„Saznao sam u poslednjem času. Gde je sada?“
„U mojoj sobi. Dođite, dok tetka Liza nije izašla da vidi ko je zvonio.“
„Idem za vama, ali me prvo zagrlite.“
Prvi put je Lea spontano odgovorila na taj zahtev.
* * *

Žan Lefevr ih je čekao u Leinoj sobi, sedeći na kraju kreveta. Kad je podigao pogled, oči su mu bile vlažne.
Fransoa Tavernije ga je pažljivo posmatrao.
„Lea, ostavite nas!“
Kada su ostali sami, pitao ga je:
„Zar nemate nikakvih vesti o drugim članovima mreže?“
Mladić je odmahnuo glavom.
„Moraćete odmah da napustite Pariz. Evo vam novih dokumenata. Zovete se Žoel Lemer, rođeni ste u Trans sir Meru u Vandeji 10. oktobra 1920. godine od oca Žana Lemera, poljoprivrednika, i majke Tereze Pejon, domaćice. Sin ste jedinac, a roditelji su vam stradali pre dve godine, u mestu Sabl d’Olon, u buri koja im je zahvatila brod. Ribar ste u Egijonu. Tu su svi ti, kao i ostali podaci. Naučite sve napamet pre polaska i uništite svaki trag. Večeras ćete krenuti vozom za Poatje, a zatim ćete presesti za La Rošel. Budite veoma oprezni, u toj su oblasti kontrole vrlo česte. U La Rošelu ćete pokušati da uhvatite autobus za Lušon ili Egijon. U Egijonu idite u kafanu Mornarski sastanak. Tražite Žana Mera, s broda Vejant. Kad se sretnete, kažite mu da je tu vazduh bolji nego u pariskom metrou. On će vam odgovoriti: ’Svakako, a naročito oko crkve Svetog trojstva.’ Sledite strogo ova uputstva. Jeste li sve shvatili?“
„Jesam.“
„Vrlo dobro. Ostavljam vas, na deset minuta, da sve to proučite. Imate li novca?“
„Zapravo, nemam.“
„Uzmite, evo hiljadu franaka.“
Žan je učinio pokret kao da odbija.
„Uzmite slobodno, taj novac potiče iz Londona. Potpišite priznanicu i sve će biti u redu.“
Žan je stavio novac u džep i setio se još nečega.
„Mogu li nešto da vas zamolim, gospodine?“
„Da, svakako. O čemu je reč?“
„Ne bih hteo da Lea bude umešana u sve ovo.“
Fransoa Tavernije ga je tako pogledao da je pocrveneo.
„Ni ja to ne želim. No sada je kasno da se vraćamo na nešto što je prošlo.“
„Ne mislim tako. Što joj ne kažete da se vrati kući?“
„Pokušaću na sve načine, ali ona želi da pomogne našoj prijateljici.“
Vrata su se otvorila i Lea je ušla.
„Dosta je vremena prošlo. Jeste li završili? Mogu li da uđem? Fransoa... ne shvatam šta se dešava. Šta sad možemo da uradimo za Saru?“
Tavernije ju je pogledao pravo u oči, bez odgovora. Posle dugog ćutanja, rekao je bezbojnim glasom:
„Saru su mučili.“
Lea se bacila na njega i počela da ga udara po grudima.
„Lagali ste me!... Lagali ste me!“, vikala je. „Kazali ste mi da se lepo brinu o njoj... da će se, zahvaljujući vašim vezama sa Švabama, dobro ophoditi s njom... a oni su je mučili!... To je vaša greška... Neću vam oprostiti... Zbog vas su je uhapsili... Vi ste pravo đubre... đubre...“
„Ćuti... Dosta je toga!“, viknuo je Žan, odvlačeći je. „Pusti ga da ti objasni.“
„Nema šta da se objasni... On radi za njih. Videla sam ga kako se smeje pred hotelom Lutecija“, vikala je, otimajući se.
Bled i izobličenog lica, obrisao je ogrebotinu koju mu je napravila.
„Slagali su me. Nije bila u Ulici De Sose, već u Aveniji Anrija Martena. To sam saznao tek jutros, prekasno. Posle njenog hapšenja, uhvatili su još dva člana mreže i jedan od njih je progovorio i ispričao šta se desilo.“
„Ko vam je javio za Saru?“, pitao je Žan.
„Jedan od njenih prijatelja, Rafael Mal....“
„Rafael!... Pa vidite i sami...“
„... Da je on prijavio Saru, to mislite. Ne, siguran sam da nije. Ne da nije bio sposoban da to uradi, već zato što je znao da je ja štitim i da ću odmah srediti da i njega uhapse.“
„Pa kako onda zna da nije u Ulici De Sose, već u Aveniji Anrija Martena?“
„Saznao je od jedne bitange najvećeg formata, za koju on povremeno radi, a to je Frederik Marten, ili Rudi Merod, ili Rudi de Merod.“
„Pa šta mu je rekao taj takozvani Rudi?“
„Pričao mu je, smejući se, kako je s drugarima naterao jednu zgodnu Jevrejku da se okupa.“
„Da se okupa?“
„Da, tako zovu mučenje u kadi. Izgleda da je to izumeo neki Belgijanac... Kada je u pitanju muškarac, obično mu urone glavu u lavabo ili posudu napunjenu ledenom vodom, dok ne počne da se guši, a zatim ga gnjuraju tako više puta dok ne reši da progovori, ili ne padne u nesvest.“
„To je užasno.“
„Što se tiče žena...“
„Dosta!“, viknuo je Žan Lefevr.
Fransoa Tavernije je na njih bacio ironičan i sažaljiv pogled.
„Uleteli ste u pustolovinu u kojoj ste videli samo romantičnu stranu, ali postoji i ona druga, mučenje, ubijanje, silovanje i slanje dece u koncentracione logore. Trebalo je da pročitate knjigu Majn kampf, u kojoj je mladi kancelar Hitler jasno izneo svoje rešenje jevrejskog pitanja. Ako Lea nastavi da izigrava junakinju, treba da zna šta rade junakinjama kad ih uhvate. Što se tiče Sare, koja je znala šta rizikuje, poslali su je u ’previjalište’ i lečili joj ’povrede’. Premestili su je iz Ulice De Sose u Aveniju Anrija Martena. Prvo su je normalno ispitivali, a zatim su je, u vreme večere, zatvorili u neki metalni orman - jedan od onih u kojima osoblje drži odeću i koji su preniski da se stoji, a preuski da se u njima sedne. Ta večera je trajala tri sata... Vratili su se malo veseliji i razgovorljivi. Kada su otvorili plakar, morali su da je izvuku, jer je noge više nisu držale. Odvukli su je u kupatilo... Bila je tako slaba da su joj pomogli da se skine. Merod je sa šampanjcem u ruci procenjivao njenu lepotu...“
Lea se svalila na krevet. Fransoa Tavernije je nemilosrdno nastavio.
„... Zatražio je od vlasnika kuće, Kristijana Masija, da ih nakratko ostavi nasamo. On je to prihvatio i izašao s pomoćnicima, smejući se. Sara se nije micala, a malo krvi je probilo zavoj. Rudi joj je milovao grudi i kazao da bi mogao da joj pomogne ako bude dobra prema njemu. Izgleda da je ona na to prasnula u smeh, što je naš Don Žuan veoma loše primio, jer ju je, po sopstvenim recima, išamarao, a ona se i dalje smejala. To ga je tako naljutilo da je pozvao drugare, koji su joj stavili lisice i redom je silovali. Posle su popušili po cigaretu, vezali joj noge, dobacivali je jedan drugome i vikali joj: ’Progovorićeš ti, droljo! Zar nećeš da progovoriš?’ Pošto nije ništa rekla, ubacili su je u kadu. Posle prvog krika zbog ledene vode, Masi joj je uronio glavu u vodu. Voda se brzo obojila u crveno. Dva sata su je zlostavljali. ’Kakva tvrdoglava žena!’, kazao je sutradan Rudi Merod Rafaelu Malu, koji mi je to pričao sa stvarnim uzbuđenjem... Eto to je bio tretman u kadi, a ta gospoda su o tome pričala sa uživanjem...“
Ućutao je za trenutak, pa nastavio.
„Lea, zar možete i da pretpostavite da bih bio saučesnik takvih ljudi?“
Njen intenzivan i očajan pogled, i usta koja su podrhtavala, doprineli su da deluje kao osmogodišnje dete koje je upravo prisustvovalo nepravdi ili zlodelu koje ne shvata. I kao devojčica je bila sklona da se baci na one koji je rasplaču.
„Lea, odgovorite mi. I pored nekih privida, ne verujete valjda da sam na strani tih pokvarenjaka?“
Bacila se ka njemu.
Samo da bude u njegovom naručju... da može da udiše miris njene kose, vrata, da oseti slani ukus njenih usana. Fransoa je zatvorio oči, sav srećan.
Kada je progledao, video je Žanov očajni pogled. Jadni momak je takođe zaljubljen u tu nemoguću klinku, pomislio je. Blago ju je odgurnuo.
„Sutra će Saru vratiti u Ulicu De Sose. U toku večeri ću saznati vreme prebacivanja. Znamo već putanju, a troje naših je na strateškim tačkama.“
„Hteo bih i ja da budem tu“, kazao je Žan.
„Ne, stari moj, vi ste vruća roba, morate otići večeras. Pozdravite se s Leom. Ostavljam vas same. Idem da se pozdravim s Leinim tetkama.“
* * *

Dvoje prijatelja iz detinjstva su se zbunili kada su ostali sami.
„Nisam te ni pitala za Raula. Kako mu je? Gde je?“
„Od zajedničkog prijatelja sam saznao da je prošlog leta pobegao iz Nemačke. Od tada nemam vesti o njemu.“
„Jadni Raul, tako nam je bilo lepo zajedno utroje. Sećaš li se naših kupanja u Garoni i vožnji biciklom po brdima?...“
„Tada si nas još volela... Montijak je drugačiji bez tebe. Reklo bi se da je imanje napušteno. Žaluzine su zatvorene. Kada Rut i Kamij izađu, imaš utisak da idu na vrhovima prstiju. Izgleda da provode život u čekanju. Otkako je Matija otišao u Nemačku, Fajar više ništa ne govori. Povremeno ga viđamo u vinogradima, seče suvu lozu. Spopalo ga je nešto da radi noću, luta unaokolo s lampom u ruci. Prema ženi se ponaša kao prema psu.“
„A Loran?“
„Nisam ga dugo video, ali mreža mu je vrlo aktivna, među najaktivnijima na jugozapadu. Oni su iza svih ozbiljnih napada. Bilo bi mu bolje da ga ne uhvate, Nemcima nije baš prirastao za srce. Izgleda da je dolazio danju, u posetu ženi i detetu, bez zaštite. Voleo bih da sam mogao da radim s njim, ali sam Trojnome bio potreban u Parizu... Sećaš li se naših odlazaka u šumu?“
„Sve mi se čini da je to bilo tako davno, osećam se veoma starom. I plašim se, ne možeš zamisliti koliko se plašim.“
„To se ne vidi“, rekao je privlačeći je sebi. „Nisi se promenila, možda imaš drugačiji pogled... Da, pogled ti se promenio, malo je tvrđi i brižniji. Treba da se vratiš na Montijak i da se maneš svega ovoga. Da se pozabaviš vinogradima i mirno čekaš kraj rata.“
„Da mirno čekam kraj rata!... Pa ti kao da živiš u nekom drugom vremenu, jadni prijatelju. Šta da čekam? Da oni i dalje pljačkaju zemlju, muče nam prijatelje, progone Lorana i strica Adrijena. Ako ništa ne uradimo, oni nikada neće otići. Ne mogu da čekam, moram da budem deo života, hoću da živim, čuješ li, ne želim više da ih gledam u našoj zemlji. Kada su otišli s Montijaka, s Rut i Sidonijom smo napravili veliko spremanje. Da smo barem mogli da kuću pročistimo vatrom! Fransoaz, koja nije ništa shvatala, govorila nam je: ’Ali već smo napravili prolećno spremanje...’ U početku sam govorila sebi: moram da se naviknem na njihovo prisustvo. To je normalno, izgubili smo rat. Teško pobeđenima!... i sve tako. Posle sam, malo-pomalo, razgovarajući s Kamij i slušajući Radio London, i posmatrajući kako je većina naših rođaka i prijatelja pognula glave, počela da osećam stid. A kad sad pomislim šta rade Sari, dođe mi da uzmem pušku i odem da se borim.“
„To nije za ženu.“
„To je zastarelo mišljenje. Ne bi bilo prvi put da žene učestvuju u ratu.“
„Ne želim da ti se nešto dogodi.“
Neko je pokucao na vrata. Bila je to Fransoaz.
„Tetka Albertin me je poslala po vas.“
Izašla je, ne čekajući njihov odgovor.
„Moram da idem. Pozdravi gospođice De Monplejne u moje ime. Pusti me sad malo samog. Moram da naučim napamet uputstva koja mi je dao Trojni.“
„Zagrli me, i pokušaj da se povremeno javiš.“
Poljubac koji su izmenili vratio ih je u leto 1939. godine, na terasu Montijaka, kada im je glavni problem bio čime će se sledećeg dana zabavljati. Prepušteni osećanjima i uspomenama, nisu primetili da su se vrata otvorila, i da je ušao Fransoa Tavernije. Osmehnuo se kada ih je video zagrljene. Bez buke je izašao i zatvorio vrata za sobom.
„Volim te, Lea.“
„Znam, molim te da me voliš, to mi je vrlo potrebno.“
„Znajući te, mislim da ti ne nedostaju udvarači, recimo tvoj Tavernije.“
„Nećeš valjda sada biti ljubomoran?... Nije trenutak za to.“
„U pravu si. Ja, kao i Raul, ne mogu da podnesem da vidim da ti se neko drugi udvara.“
„Tvoj brat i ti ste uvek bili blesavi“, nežno je kazala.
„Zbogom, Lea. Budi oprezna.“
„Zbogom, Žane, budi i ti oprezan.“
Posle poslednjeg poljupca, Lea se pridružila porodici. Žan Lefevr je otišao iz Univerzitetske ulice.
* * *

U malom salonu, u kome su obedovali zbog uštede na grejanju, Albertin i Liza su čekale na večeru i slušale poruke iz Londona:
„Kraba će se sresti sa zmijama. Ponavljamo: kraba će se sresti sa zmijama.“
„Sanjareći, hodam po samotnoj stazi. Ponavljamo: sanjareći, hodam po samotnoj stazi.“
„Moris je proveo lep Božić s prijateljem i misli na dve mimoze, koje se rascvetavaju.“
„Drago mi je zbog njega“, kazala je Liza dobroćudno se osmehujući.

POGLAVLJE 7.


Lea je osećala da je obuzima bes. Već više od osam dana nije imala vesti od Fransoe Tavernijea. Je li Sara još bila zatočena? Je li Žan stigao u Vandeju? Čak je i Rafaelovo ćutanje bilo zabrinjavajuće. Pošto više nije mogla da izdrži, rešila je da ode u Ulicu De Sose.
Njena mladost i lepota, kao i prividna sramežljivost, pobedile su radoznalost i nepoverenje nemačkog oficira koji ju je primio. „Sara Milštajn?..“ To mu je ime nekako bilo poznato... A da, to je ona Jevrejka koju su doveli ranjenu... Ne, nije više bila tu. Treba da se raspita u Aveniji Anrija Martena 101; tamo bi mogla nešto saznati, a ako ne može, neka se vrati do njega, pokušaće da se raspita... Pa, podrazumeva se da će pomoći tako ljupkoj gospođici... Lea mu je zahvalila.
Na ulici je odvezala bicikl i Avenijom Marinji otišla do Jelisejskih polja. Na raskršću je stajao jedan nemački policajac i, okružen panoima sa signalnim znacima, regulisao nepostojeći saobraćaj: bilo je na vidiku samo nekoliko bicikala, poneki automobil, a pešaci su žurili, pritežući oko sebe lake kapute. Hladan vetar je duvao preko klizavih pločnika. Na kraju avenije, na Etoalu, dizala se Trijumfalna kapija, mračan simbol na pozadini sivog neba. Neraspoložena, Lea je rešila da se ne vozi tim putem i skrenula u Aveniju Montenj. Kada je stigla do Ulice Alma, kiša se pojačala. U Aveniji Anrija Martena je privezala bicikl za ogradu male bašte ispred zgrade u koju je pošla, praćena ravnodušnim pogledom prolaznika. Na ulazu je namestila beretku, zagladila kosu, prešla maramicom preko lica, a zatim obrisala noge.
Začuđeno se osvrtala oko sebe. Kako je sve delovalo mirno, građanski, nigde nikakvog znaka nemačkog prisustva. Nije moguće da se tu događaju strahote kakve je opisao Tavernije. Iza nastojnikove sobe, staklena vrata su vodila u unutrašnji deo zgrade. Neodlučno je zastala na sredini mermernog predvorja. Na desnoj strani je bilo lepo stepenište s tamnom drvenom ogradom, koje je vodilo na sprat. Kao nosač je služila karijatida svečanog izraza lica i isturenih grudi, na čijem su se uglačanom drvetu videli tragovi ruku posetilaca. Kroz visoki prozor s vitražima svetlost je padala na rešetke lifta. Nekoliko drvenih stepenika sa zaobljenim ivicama vodilo je do dvostrukih vrata, na kojima se nalazila mala bakarna pločica. Lea je prišla i pročitala: „Francuski ekonomski servis. Nabavno odeljenje.“ Šta li je to značilo? Shvatila je da su Saru odveli u prizemlje. No taj natpis je, ipak, nešto značio. Fransoa je govorio o nekom nabavnom odeljenju. Šta je ono rekao o tome? Tužna i zbunjena, sela je na prvi stepenik i naslonila glavu na karijatidu.
Jedno krilo onih dvostrukih vrata se naglo otvorilo i neki čovek je izleteo u predvorje, gurnut nevidljivim rukama. Nesrećnik je izgubio ravnotežu i pao na pod u predvorju. U tami, Lea je videla da su mu ruke vezane na leđima, a s lica mu je, na mermer i pozlatu, tekla krv. Ubrzo su izašla dvojica, smejući se i zakopčavajući kapute. Mlađi je šutnuo ispruženog čoveka, koji je drhtao.
„Hajde, bitango, diži se. Sad kad si nam sve ispričao, nisi nam više potreban. Možemo da te vratimo u Fren.“
„Ali obećali ste mi...“, počeo je zatvorenik, pridižući se.
„Šta smo ti obećali?“
„Da ćete ostaviti na miru moju ženu i ćerku.“
„Obećanja, obećanja, stalno nešto obećavamo, a glavni nas prekoreva zbog toga.“
„O, ne, to nije istina“, razdrao se čovek, a jedna nezarasla rana na licu mu se ponovo otvorila.
„Hajde, diži se, šef nije sasvim ubeđen da si nam sve kazao.“
Jadni čovek se vukao za nogama tih gadnih razbojnika.
„Kunem se da sam vam sve dao, imena, šifre, sve... sve“, kukao je jecajući.
„Dosta! Auto nas čeka... Prestani da cviliš kao curica, opaziće nas. Muškarac koji plače je neprijatan prizor. Ustaj!“
„Diži se, bedniče“, kazao je drugi, „ne misliš da ćemo nositi takvu kmezu.“
Jecanje je prestalo. Lea je, zavučena iza statue, posmatrala to stvorenje, koje je izgleda izgubilo svako dostojanstvo, kako se pridiže, prvo na kolena, pa na jednu nogu, zatim i na drugu, teturajući se, ali uspravan, što je bilo užasno i žalosno; oči su mu bile napola zatvorene kapcima nateklim od udaraca, donja usna razderana i krvava, na vratu tragovi davljenja i palčevi obe ruke bez noktiju. Prošao je pred svoje mučitelje i, zaustavljajući se ispred višeg, mirno mu pljunuo u lice.
Njegov drug je potegao pištolj.
„Pusti ga, Bernare, to bi mu samo pričinilo zadovoljstvo.“
Udarajući ga nogama i pesnicom, izašli su iz zgrade.
Zvuk lifta je dozvao Leu iz stanja potpune zgranutosti. Digla se, u jednom skoku. Bilo je krajnje vreme. Iz lifta su izašle dve elegantne dame, smejući se. U istom trenutku, dva dostojanstvena gospodina su zazvonila na vrata ureda za nabavke. Niko od njih nije uočio tragove krvi na podu.
Lea je stajala pred tim vratima kao začarana.
„Moram da idem“, govorila je sebi, ali nije mogla ni da se pomakne, kao da čeka neki događaj koji bi joj objasnio - ne ono što je videla, već razloge zbog kojih se to dogodilo. Osećala je da ne treba da ostane tamo. Niko nije znao da je došla. Treba da ode što pre da je ne uhvate i ne podvrgnu istom mučenju kao Saru i onog nesrećnika koga je upravo videla.
Stajala je nepomično i nije videla da se staklena vrata otvaraju. Kada se okrenula da izađe, jedan isuviše lepo odeven čovek, ne mnogo visok, vitak, prosede lepo očešljane kose, koji je pušio veliku cigaru, odmerio ju je svojim sivozelenim očima.
„Svakako nekoga tražite, gospođice, mogu li vam pomoći?“
Ton je bio uljudan, ali je Lea osetila čvor u grlu od straha.
„Jesam li vas uplašio? Zar sam tako strašan?“
Odmahnula je glavom sređujući misli i pokušavajući da smisli šta da kaže. Videla je bakarnu pločicu s natpisom „Ured za nabavke“ i setila se saveta koje joj je dao Fransoa Tavernije.
„Kazali su mi da se ovde otkupljuju plemeniti metali.“
„To je tačno. Imate li neki nakit za prodaju?“
„Da, to je porodični nakit.“
„Shvatam vas, gospođice, vremena su teška i čovek nekada mora i da se rastane od dragih mu stvari. Uđite, videću šta mogu da uradim za vas.“
Otvorio je vrata svojim ključem i propustio je da uđe. U velikom predvorju je bilo mnogo sveta: fina gospoda, ljudi ispod čijih se kaputa naziralo oružje, tri žene u crnini, koje su plakale u jednom uglu. Preko puta njih je bio mladić okovanih ruku i nogu, opružen na podu, s krvavim zavojem na glavi, koji kao da je spavao. Neku devojku, svu u suzama i pocepane odeće, izvukli su iz jedne prostorije i odvukli u drugu, uprkos njenim protestima. Svako od prisutnih izgledao je kao da ništa ne primećuje.
Lea se naglo okrenula.
„Šta se ovde događa? Ko su ti ljudi? Šta rade s tom ženom? Ko ste zapravo vi?“
„Tačno, oprostite, zaboravio sam da se predstavim: ja sam Kristijan Masi, iz francuskog ekonomskog biroa. Evo moje vizitkarte. Što se tiče ovih ljudi, svi oni imaju nešto za prodaju, kao i vi. Ako pođete u moju kancelariju, pozvaću sekretara.“
Kancelarija mu je bila velika i svetla. Prema Aveniji Anrija Martena nalazio se veliki francuski prozor. Drvenarija je bila veoma lepa, kao i rezbarena ograda kamina; tu je bio i veliki pisaći sto, na kome se nalazio portret neke žene i dve devojčice, kao i velike kožne fotelje i kanabe česterfild. Bilo je prijatno zagrejano.
„Sedite, molim vas. Želite li da popijete nešto?... Malo šampanjca bi vam prijalo... Smestite se udobno. Skinite tu mokru jaknu, razbolećete se. Nije tako toplo. Rat je, šta ćete. Zapaliću vatru.“
„Hvala, nije mi hladno.“
„Budite razumni, pa bar to skinite.“
Ton mu je bio drugačiji, pa ga je Lea poslušala. U tom trenutku je neki pedesetogodišnjak s brkovima i ogromnim obrvama, koje su se nadnosile nad svetle oči, ušao u sobu.
„Dobar dan, gospodine. Zvali ste me?“
„Uđite, Imber. Predstavljam vam gospođicu... kako se zapravo zovete?“
Uhvaćena na prepad, Lea je promucala: „Delmas.“
„Dobro, dakle gospođicu Delmas. Ona ima neki nakit da nam ponudi. Videćemo to s njom. U međuvremenu, zapalite vatru, ovde je ledeno.“
„Gospodine, pa radijatori su topli.“
„Ne raspravljajte, već uradite to što sam rekao.“
Dok se Imber bavio paljenjem vatre, Masi je otvorio onaj prozor i izvukao odnekud bocu šampanjca.
„Nema boljeg hladnjaka u zimskoj sezoni“, zadovoljno je kazao.
Iz fioke na stolu izvukao je dve čaše.
„Ne hvala, ne sipajte meni“, kazala je Lea.
„Ako ne prihvatite zdravicu sa mnom, uvrediću se. Najbolji poslovi se sklapaju za stolom, ili sa čašom u ruci.“
Lea je pomirljivo posmatrala kako sipa blistavo piće. Ruka joj više nije drhtala kada je uzela čašu.
„U vaše zdravlje, gospođice: neka vam 1943. godina bude puna izobilja. Videćete, napravićemo dobre poslove i zaradićemo dosta novca.“
„U vaše zdravlje, gospodine. Ne želim da se upuštam u poslove, velika sam neznalica. Samo želim da se otarasim nekih komada nakita, i srebra, da pomognem porodici.“
„Niste doneli te komade?“
„Nisam, jer nisam znala šta treba da radim, niti je li ovo dobra adresa.“
„Kad smo kod adrese, ko vam ju je dao?“
To je bilo ono nezgodno pitanje koje se od početka nametalo. Popila je gutljaj, pokušavajući da pronađe odgovor.
„Čula sam da neko od prijatelja pominje Aveniju Anrija Martena, ali se više ne sećam pod kojim okolnostima.“
„Imber? Jeste li završili s tom vatrom? Možete da idete.“
„Dobro, gospodine.“
U trenutku kada je izlazio, neko ga je gurnuo i ušao. Sekretar nije imao vremena ništa da uradi.
Masijevi refleksi su bili bolji; kada je nepoznati upao, već je držao pištolj u ruci.
„Pa, Kristijane, zar ne prepoznaješ prijatelje?“
„Prijatelji mi obično ne upadaju tako. Imao si sreće što nisi dobio metak među oči. Znaš da sam dobar strelac.“
„Izvini, molim te.“
„Osim toga, mislim da sam ti rekao da neću više da poslujem s tobom.“
„Pa ne radi se o meni, već o mojoj prijateljici, koja je ovde.“
„Ma šta pričaš? Zar je ova devojka tvoja prijateljica?“
Lea nije mogla da dođe sebi. Rafael Mal, i to ovde? Da li ju je pratio?...
„Imao sam sastanak s njom.“
„Je li to tačno, gospođice Delmas?“
„Da, ali pošto se nije pojavio, nisam znala šta da radim.“
Pogled sivozelenih očiju je nepoverljivo šetao od jednog do drugog.
„Mislio sam da ste dobra devojka, a vi se viđate sa čovekom kao što je Mal! Ne mogu da se ne začudim.“
Uprkos napetosti, Lea zamalo nije prasnula u smeh: to su upravo bile reči Rišara Šapona povodom istog čoveka. Očigledno, ni u jednoj sredini njen prijatelj Rafael nije imao najbolju reputaciju.
„Mi se odavno znamo. On mi daje poslovne savete.“
„I ostali ste prijatelji?“
Mali čovek je bio tako iskreno začuđen da su Rafael i Lea prasnuli u smeh. Ta veselost je naljutila Masija, koji lupi pesnicom u sto. To nije proizvelo željeni utisak. Lea se bukvalno gušila od smeha.
„Jadni Rafaele, čak i ovde su tako nepoverljivi prema vama, zar to nije smešno?“
„Pa, imaju razloga za to. Dobro me znaju... Zar ne, dragi moj? Ne mogu više, dozvolite mi da sednem...“
„Prestani, groteskno je.“
„I sam to znam... Ovim ljudima sam odvratan, kao i samom sebi... Bolje je smejati se, zar ne? Kakvo si lice napravio?... Maločas si bio rumen, sad si sasvim zelen... Treba češće da se smeješ, dobro je za ten. Vidi našu ljupku prijateljicu, veselje joj daje taj ružičasti ten... Dobro, dosta je šale, došli smo da popričamo o poslu. Znaš da na mene motre i francuska policija i tvoji drugari iz Gestapoa, pa ne mogu da se posvetim svojoj maloj, unosnoj trgovini. Ali ti me znaš, meni su prijatelji svetinja, ako mogu da učinim uslugu, ne oklevam. Kada me je gospođica Delmas zamolila da prodam njen dijamantski nakit, pomislio sam na tebe.“
Lea je zažmurila, razmišljajući o nepostojećem dijamanstkom nakitu.
„Dijamanti?“, pitao je Masi i ponovo seo. „Mislio sam da je reč o nekoj bižuteriji. Ja bih je svakako uzeo da pomognem ovako lepoj devojci. Ali dijamanti!... Kada mogu da ih vidim?“
„Treba da ubedim porodicu da mi ih daju.“
Masi je bacio zaverenički pogled.
„Sasvim vas dobro razumem, gospođice. Dođite uskoro, i to sami, bez ove bitange.“
„Dragi Kristijane, dokle ćete se ljutiti? Još dugo ćete me proganjati zbog nekoliko sitnih mutljavina?“
„To što nazivate sitnim mutljavinama koštalo me je milion franaka.“
„Nisam imao izbora, zloupotrebili su me. Videćete, posle ovog posla s gospođicom Delmas, bićete mi zahvalni.“
Lea je ustala, spremna da krene. Masi joj je uglađeno pridržao jaknu.
„Do viđenja, gospođice, očekujem vas. Do viđenja, Male, priseti se, što te manje viđam, biće bolje za tebe.“
„Ja sam žrtva nepoverenja“, teatralno je kazao Rafael, izlazeći.
Predsoblje je sada bilo puno ljudi koji su stajali i čekali. Neki su požurili čoveku u susret:
„Gospodine Masi, imali smo zakazano!“
„Razmislio sam, gospodine Masi, daću vam u pola cene...“
„Molim vas, gospodine, ima li vesti o mom mužu?“
„Šta će biti s nama? Uhapsili su mi sina.“
„Gospodine, kazali ste da opet dođem ako vidim nešto sumnjivo kod suseda. Čula sam da kod njih neko govori engleski, to je čudno, zar ne?“
„Budite strpljivi, prijatelji, sve ću vas primiti.“
Strah i gađenje obuzeše Leu.
Što joj Rafael tako jako steže ruku? Tako je boli... Lea ga je pogledala s namerom da se pobuni. U šta tako uporno bulji? U onu ženu s nateklim licem i dugom mokrom crnom kosom... To nije...
„Odvucite pažnju Masiju i njegovim ljudima“, protisnu Rafael kroz zube.
Lea ispusti torbu na pod i sadržaj se rasu na sve strane.
„Nije ništa strašno“, kazao je Masi saginjući se, „pomoći ću vam da pokupite te sitnice.“
Nije nikada razmišljala o tome šta sve ima u torbi. Kada su se ljubazna gospoda uspravila, bili su pomalo zajapureni.
„Hvala vam, gospodo, hvala.“
„Evo, Lea, pokupio sam vaš ruž za usne.“
„Ali...“
„Namučio sam se, pao je iza klupice.“
Odjednom sve shvatajući, brzo je u torbu stavila ruž za usne koji nije bio njen.
Kiša je prestala. Lea je odvezala bicikl od rešetke, popela se na njega i pošla, ne osvrćući se na Rafaela Mala.
„Hej, sačekajte me!“
Uskoro ju je sustigao, vozeći neki trkački bicikl.
„Nemojte bežati, imamo mnogo toga da ispričamo jedno drugome.“
„Pustite me na miru, ne želim da imam ništa s vama.“
„Tu grešite. Treba da mi budete zahvalni. Bez mene biste možda upoznali metode mog prijatelja Masija.“
„Ne sumnjam da ste vi savršeno upoznati s njima, verovatno vas povremeno izmlati.“
„Mislite šta god hoćete. U svakom slučaju, čovek mora da bude sasvim lud da dođe ovamo i baci se pravo u vučju čeljust. Šta ste uopšte tamo radili? Je li tačna priča o nakitu?“
„Tačna je koliko i vaša o dijamantima. Šta vam je trebalo da izmišljate takvu priču? Sada će hteti opet da me vidi.“
„Znam ga ja dobro. Dijamanti su mu strast. To je bio jedini način da izbegnemo da vam postavlja određena pitanja. Lea, molim vas, ne vozite tako brzo, nemam više dvadeset godina, ne mogu toliko da žurim.“
„To će vam dobro doći, previše jedete, ugojili ste se kao predratno prase.“
„Tako ste surovi. Ipak je potrebno da na miru popričamo.“
„Na biciklu, nasred Avenije Anrija Martena, zar to nije idealno mesto da se izbegnu radoznale uši?“
„Vi ste u pravu, ali sam se suviše zadihao. Pre nego što se zaustavimo, samo mi kažite šta ste tamo radili?“
„Isto što i vi, pretpostavljam. Pokušala sam da saznam nešto o Sari.“
Nekoliko trenutaka su vozili u tišini. Došli su na Trg Trokadero. Kiša je ponovo počela.
„Dođite, da se sklonimo.“
Vezali su bicikle za neko drvo i požurili u najbliži kafe. Seli su u unutrašnju salu, koja je bila skoro prazna.
„Gladna sam“, kazala je Lea.
„Imate li bonove za snabdevanje?“
„Imam ih nekoliko, zašto?“
„To je jedini način da ovde dobijemo hranu. Nemojte se žaliti, jer se ovde može jesti. Konobar, dođite, molim!“
Postariji konobar u beloj kecelji polako je prišao, vukući noge.
„Šta gospodin i gospoda žele?“
„Mlada dama je gladna, šta nam možete preporučiti za ručak?“
„Pa, to zavisi.“
„Imamo bonove.“
„U to ne sumnjam, jer bez njih ovde ne možete ništa naručiti.“
„Hoćete da kažete da uz bonove, i neki mali dodatak, možemo dobiti bolji obrok.“
„Gospodin je odlično razumeo. Što je taj dodatak veći, porcije su veće.“
„To je prava sramota“, rekla je Lea.
„Ćutite, uznemirićete ga“, tiho je kazao Rafael. „Imate li novca kod sebe, u ovom času slabo stojim finansijski.“
Lea je preturala po džepu i izvukla nekoliko presavijenih novčanica.
„Hoće li ovo biti dovoljno?“
„Sa onim što mi je ostalo, moralo bi da bude dosta.“
Rafael je konobaru doturio novčanicu, koju je ovaj gurnuo pod bluzu, a na kasu je odneo njihove bonove. Iz kuhinje se čuo uzvik:
„Dva ručka, kao za bolesnike.“
Lea je ustala i otišla do velike peći u sredini sale, koja je dominirala prostorijom. Skinula je mokru jaknu i stavila je na stolicu blizu peći. Za trenutak je pomislila da će joj se Rafael pridružiti, ali on je sedeo i dalje pušeći, zadubljen u misli.
Mislila je: ako Rafael nema veze sa Sarinim hapšenjem, kao što Fransoa tvrdi, šta je tamo radio? Videla sam, dok sam sakupljala stvari, da joj je prišao i da mu je nešto dala... to je valjda bio onaj ruž za usne, nesumnjivo. Ona svakako ne pomišlja da ju je on prijavio...
„Gospođice, stiglo je jelo!“
„Hvala!“
Na stolu se pušila činija s nečim što je delovalo kao zečji paprikaš. Lepo je mirisalo.
„To je zec, nabavljen od krijumčara“ prošaputao je konobar dok ih je služio.
Bez obzira na to je li zaista bio u pitanju zec, jelo se moglo jesti, kao što je i domaće vino moglo da se pije.
„Možda znam način da izvučem Saru iz...“
„Kako to?“
Rafael se osvrnuo oko sebe; sala se postepeno punila zaposlenima koji su radili u kraju.
„Ovde ima previše sveta. Brzo to pojedite. Odvešću vas zatim na jedno mirno mesto.“
Oko njih su se ljudi gurali i smejali. Za susedni sto su sele četiri devojke s vunenim maramama živih boja, mufovima i čarapama u istoj boji, i delovale veselo i nestašno. Svukle su kapute i kišne mantile, otežale od kiše. Bez obzira na ograničenja u snabdevanju tkaninom i na male plate, haljine su im bile lepe i dobro su im stajale. Lea im je dobacila zavidljiv pogled, poredeći s tom odećom svoj turobni sivi kostim, skrpljen od kompleta koji je nosila njena majka. Taj pogled nije izmakao Rafaelu.
„Vi ste takođe vrlo elegantni, delujete kao neki mudri miš, što nije vaš uobičajeni izgled. Uz tu kosu, žive boje vam ne bi tako dobro stajale.“
„Više bih volela te boje koje bi mi loše stajale nego izgled časne sestre u civilu. Trebalo je da obučem pulover od ružičaste angore.“
„To što volim kod vas žena jeste što u najtežim situacijama mislite o slaganju boja i kako da složite obuću i tašnu uz odeću. Kao deca ste: oplakujete sudbinu prijatelja, a dva minuta posle toga pričate o krpicama.“
Završili su ručak ćuteći.
Sala je sada bila puna, a galama zaglušujuća. Rafael je pozvao konobara i izmirio račun.
Kiša je najzad prestala. Slabo sunce pokušavalo je da se probije kroz oblake i doprinelo da kapi koje su još padale s drveća blago svetlucaju. Lea je pošla ka biciklima.
„Ne, ostavite ih, sada nam nisu potrebni.“
„Zašto?“
„Vodim vas na mesto gde možemo mirno da pričamo. Ceo kraj je pun uhoda, francuskih i nemačkih policajaca. Niko ne garantuje da nas nisu pratili. Na groblju će biti lakše uočiti ih.“
„Na groblju?“
„Da, vidite li zid pred nama? To je groblje De Pasi. U ovo doba je skoro potpuno pusto. Dođite, ne traćimo vreme, u pitanju je Sarin život.“
To je bio argument koji je naveo Leu da ga sledi.
Rafael se zaustavio na ulazu u groblje i u cvećari kupio buket ljubičica.
„To sam uzeo da bi sve delovalo ubedljivije“, prošaputao je.
„Ovo mi je prvi put da ulazim u parisko groblje“, kazala je Lea kad su prošli kroz kapiju.
Osvrtala se oko sebe: popločane staze i bele grobnice, koje su se uzdizale na sve strane. Mladi baštovan sa ženskim licem izašao je iz svoje kućice i odmerio ih pogledom. Rafael ju je uhvatio za ruku.
„Ništa se ne plašite, to je jedan od mojih mladih ljubavnika. Iznenađen je što me vidi sa ženom.“
Skrenuli su desno, razgovarajući. Lea je sa čuđenjem posmatrala grobnice.
„Kako su te kapelice kitnjaste! Pogledajte samo ovu, neverovatna je. Ko li je tu sahranjen?“
„Čudna devojka, po imenu Marija Baškircev, koja je u dvadeset četvrtoj godini umrla od tuberkuloze. Bila je slikar Maneove škole. Posle njene smrti, objavili su njen dnevnik i intimne beleške, trebalo bi da ih pročitate...“
Izbegavajući barice, stigli su do kraja groblja. Više puta, pokazujući Lei grobnice, osvrtao se da proveri da ih neko ne prati.
Najzad se svalio na kamenu klupu pored staze, skinuo šešir i uzdahnuo od olakšanja.
„Uh! Vratite mi sada onaj ruž za usne. U njemu su podaci gde će Sara biti noćas, kao i ime osobe kojoj se treba obratiti.“
„Osobe kojoj se treba obratiti?“, pitala je Lea, preturajući po tašni.
„Naravno, ne mislite valjda da bismo mogli da je izvučemo iz Masijevih kandži bez pomoći iznutra?“
„Ne znam, mislila sam da će ljudi iz njene mreže napasti ured.“
„Svi su oni pohapšeni.“
„Zar svi?“
„Svi osim njih dvoje.“
„Ne, ne!“
„Tako je bolje. Saru nisam ja prijavio, sama se odala svojim neopreznim postupcima. One ostale sam prijavio ja.“
Mada je nije stvarno iznenadilo to što je Rafael pričao, ovo priznanje prijavljivanja doživela je kao udarac. Pobledela je, toliko da je pomislio da će joj pozliti. Pružio je ruku da je pridrži. Izmakla se.
„Ne dirajte me ili ću vrištati. Vi mi ulivate užas, vi ste...“
„Pravite se da mažete usne...“
„Ali...“
„Poslušajte, za ime boga!“
Pored njih je prošao jedan ožalošćeni par.
„Oprostite, ali sada nikome ne mogu da verujem. Dajte mi taj ruž.“
„Ko kaže da to nećete iskoristiti protiv Sare?“
„Jadno dete... Dajte mi ga. Pogledajte malo unaokolo.“
Leđa okrenutih stazi, licem uz drvo, izvukao je crvenu masu i pronašao papirić koji je nervozno ispravio.
Lea je motrila oko sebe, lica uronjenog u buket ljubičica.
Kada je pročitao šta piše, Rafael se zamislio.
„Dakle?“
„Dakle, ako ovo uspe, moja koža neće mnogo vredeti, a i ako ne uspe, biće isto... Ma...! Treba igrati igru do kraja... Zamka se steže, u svakom slučaju... zgrabiće me, Francuzi ili Nemci, na kraju...“
„Ako ste bili u toj igri, što ste prijavili ostale?“
„Hajde da šetamo, ne smemo ostati ovde nepomični. Vi znate, draga prijateljice, da se ljudi moje vrste i moje rase ne smatraju posebno hrabrima, a naročito kada vam pokažu neki od oštrih, sjajnih i špicastih instrumenata iz hirurškog pribora. Pogled na skalpel je u meni uvek izazivao jaka osećanja, naročito ako mi neko opisuje šta sve njime može uraditi. Pošto su mislili da nisu bili dovoljno ubedljivi, odveli su me u neki podrum na Bulevaru Lan, gde je bio neki nesrećnik kome su odsekli očne kapke. Pošto nije ništa kazao, razmatrali su mogućnost da mu seku obraze i nos, sa ušima su to, čini mi se, već učinili...“
„Što mi pričate sve te strahote, koje svakako potiču iz poremećene mašte lošeg pisca...“
„Draga moja, možete mi reći sve, nazvati me pederom, prljavim Jevrejinom, saradnikom okupatora, potkazivačem, lopovom, ali ne možete reći da sam loš pisac. Moj talenat je jedino što vredi kod mene, nemojte ga potcenjivati.“
„Tako me briga za vaš talenat, to vam ne daje pravo da mi opisujete mučenja koja sprovode Nemci.“
„Ko kaže da ih sprovode samo Nemci?“
Lei je od zaprepašćenja onaj buket ljubičica ispao u blato. Rafael ga je uzeo i nežno joj pružio, mrmljajući:
„Jadna curice!... Pa šta vi zamišljate? Ova je zemlja okupirana već dve godine, a Peten, Lava i drugi njima slični preporučuju saradnju sa okupatorom. Neki zbilja i sarađuju, možda ne uvek potpuno dobrovoljno, ali to su oni najsuroviji...“
„Kako to?“
„Kada smo izlazili iz Avenije Anrija Martena, zar niste uočili jednog visokog, zgodnog momka, koji je baš ulazio?“
„Nisam. Nisam bila raspoložena da gledam zgodne momke.“
„To je šteta, moglo vam je koristiti. Možda se sećate da se izmakao da bi vas pustio da prođete?“
„Pa da, možda, mislim da se sećam: pomislila sam da liči na Matiju, mog druga iz detinjstva.“
„Taj simpatični momak je vatrogasac. Nije bio u pokretu otpora, pre bi se moglo reći da je bio simpatizer. U bistroima, i na svim mogućim mestima, pričao je šta misli o ratu, okupaciji i našim generalima u Londonu. Jednog dana je za nekim šankom započeo razgovor s nepoznatim čovekom. Ubrzo su izmenjali neke ubedljivo antinemačke stavove. Nepoznati je rekao da se zove Leskalije i poverio mu da pripada belgijskom pokretu otpora, da traži oružje i da je spreman da ga dobro plati. Onaj zgodni momak je pristao da se vide naredne sedmice. Na taj sastanak mu je doneo pet revolvera, ne baš najnovijih, ali sasvim upotrebljivih.“
„Kako ih je nabavio?“
„Nabavio ih je preko druga iz kasarne Sen-Uen. Leskalije mu je za njih dao dvesta franaka i pitao može li nabaviti još. Ostavio mu je telefonski broj i kazao da ga zove ako uspe da ih nabavi. Nekoliko dana kasnije, naš vatrogasac mu je zakazao sastanak na Trgu Bastij, i doveo još dvojicu drugova, koji su obećali da će doneti oružje. Čim su stigli na trg, sve su ih pohapsili i odveli u hotel Edvard VII, u ured nemačke obaveštajne službe Abver. U tom je uredu sedeo Leskalije ili, ako više volite, Masi. On je od 1940. godine agent Abvera. Ima jednu veoma korisnu osobinu: u stanju je da brzo procenjuje ljude. Našem je čoveku odmah ponudio sledeće: ili će raditi za Nemce ili će ga deportovati. Ovaj nije oklevao, pa je iste večeri pušten.“
„Je li obavestio nadređene?“
„Ne, vratio se u kasarnu, kao da ništa nije bilo. Njegovi su pretpostavljeni bili sumnjičavi i ispitivali su ga. Ispričao je sve, ali nije kazao kako je oslobođen. To mu je donelo mesec dana zatvora, a Masi ga je posetio i doneo mu cigarete. Kao dobro vaspitan mladić, čim je izašao, uzvratio je posetu. Vratio se u kasarnu i radio za Masija narednih šest meseci, za platu od dve hiljade franaka mesečno. Zatim je u julu 1942. godine dezertirao, pošto je pre toga učestvovao u hapšenju jednog francuskog specijalca, za koga je takođe navodno radio, kao i u hapšenju dvadesetak drugih osoba. Od tada je Masijev čovek od poverenja i njegova desna ruka. Aktivno učestvuje u ispitivanjima: zapamtite mu ime, zove se Bernar Falo.“
„Je li on bio taj čovek sa skalpelom?“
„Nisam to kazao, a vi previše pitate. Ionako znate više nego što je dobro za vašu bezbednost. Mogu samo da kažem da je bez velikog navaljivanja prihvatio ucenu.“
„Kako je to moguće?“
„Strah ga je, verovatno, naterao, kako je kazao Žil Renar posle jednog pada s konja, da izgubi svaki moralni kriterijum...“
„Kako vas nije sramota da se šalite s takvim stvarima?“
„Šta ćete, draga moja, nisam jedini koji će radije izgubiti prijatelja nego propustiti da kaže pravu reč.“
Lea je odustala od prepirke.
„Još mi niste rekli šta mislite da uradite da spasete Saru?“
„Da li zbilja to želite da znate?“
„Da.“
„To ne mogu da vam kažem. Ako bi vas uhapsili, ispričali biste im...“
„Ali...“
„Naravno da biste im rekli, to je pitanje vremena, sredstava, doziranja. Mogu vam samo reći šta očekujem od vas. Stigli smo do kapele, gde sam naumio da ostavim cveće.“
„Ko je tu sahranjen?“
„Paulina Tarn. To vama, naravno, ništa ne znači. To je jedna lezbejska pesnikinja, koju je Mora nazvao „Bodlerovom sestricom“ i o kojoj je čuvena Kolet veoma lepo pisala... Umrla je mlada, od posledica uživanja alkohola i droge. Objavljivala je pesme pod imenom Rene Vivijan, što zvuči prilično obično, a neke od pesama su lepe i dirljive kao i ona sama.


Daj mi te poljupce, gorke kao suze
U večeri, kad ptica se umori,
Spoj bez ljubavi, kad silom ti me uze,
Ko da nasilje u nama žarom gori.
To su stihovi kao napisani za mene. Ta žena, koja voli samo žene, govori o njima kao što bih ja govorio o mladićima


Kao kradljivac sam sad, pred retkim plenom
U groznici noći, pogled tvoj sve je belji.
Pobednički duh moj uživa sa ženom
Pobednički pevam trijumfu u postelji.
Ne zvuči loše! Kako vam se čini?“
Lea je pognula glavu i s razoružavajućim osmehom kazala:
„Jedino što znam jeste da ćete i na samrtnoj postelji pričati o književnosti.“
„Neka vas nebo usliši, to je jedino zbog čega vredi živeti.“
Provukao je buket cveća kroz rešetke na ogradi, gde je naslonio čelo.
„Moli se za mene, zaboravljena sestrice...“ Zatim je, ne menjajući položaj, nastavio: „Lea, slušajte me dobro. Ako sve bude u redu, kroz dva dana Sara će biti slobodna, ali neće joj biti dobro. Prekosutra ćete oko pola četiri biti u cvećari, na ulazu u groblje. Crno-žuti taksi-bicikl će se zaustaviti, a vi ćete izaći iz cvećare i pomoći jednoj ženi u dubokoj crnini da siđe. To će biti Sara. Platićete taksi, daćete joj ruku i ući ćete u groblje. Mladi baštovan, koga ste videli, prići će vam i ponudiće vam pomoć. Vas dvoje ćete pomoći Sari da se popne stepenicama koje vode direktno do grobnice Rene Vivijen...“
„Zbog čega treba da se penje uz te stepenice?“
„Tuda je kraće nego stazom, a iza tog groba sam otkrio vrata jedne otvorene kapelice. Tu već godinama niko ne dolazi. Čuvar će vas dovesti dotle i tu će vas ostaviti. Iznad ulaza piše: Porodica Mobison. Gurnućete vrata. Podmazao sam šarke i napravio ključ, evo vam ga. Daćete joj ga.“
Lea je uzela ključ i strpala ga u džep.
„Ispod malenog oltara biće ostavljeni hrana, lekovi i ćebe. Smestićete Saru što možete udobnije.“
„Zar je to najbolje mesto za skrivanje koje ste našli? Nemate neko drugo?“
„Pomislio sam na mušku javnu kuću, u koju ponekad odlazim, ali to nije sigurno jer je i Nemci krišom posećuju. Tako da, za sada, nemam bolji predlog.“
Lea je razočarano uzdahnula.
„Je li bar vaš plan za bekstvo iz Avenije Anrija Martena bolji?“
„Zapravo nije.“
„Kako to zapravo nije?“
„Ime koje mi je naškrabala ime je jednog bednog doušnika. Ne znam kako bi on bio od koristi, čak i uz pomoć novca.“
„Pa što ste onda inscenirali celu tu mračnu postavku, a da pri tom ne znate ni hoće li biti potrebna?“
Napravio je tužno lice.
„Ne treba da se ljutite na mene, ja nisam mnogo praktičan. No ovo sam bekstvo dobro organizovao. Obećavam vam da ću je izvući odande. Već mi je nešto drugo palo na pamet. U svakom slučaju, osim ako vam ne javim drugačije, kroz dva dana će ona biti u toj grobnici.“
„Mrtva.“
„Ne, već živa. Kada je budete odveli tamo, daćete joj ključ i kazati joj da zaključa vrata za vama. Objasnite joj da ćemo je, kad padne noć, izvući odande. Oko ponoći će neko pokucati na vrata i reći: ’Budi dobra, tugo moja, i budi što mirnija’... Ona treba da odgovori: ’Mrtvi, jadni mrtvi, pate od čudnog bola...“
„Opet književnost.“
„To je poezija, gospo, poezija. Tada će otvoriti vrata i poći će za tom osobom.“
„No, biće mrtva od straha ako bude provela deo noći sama, zatvorena tamo.“
„Sara nije žena koja se plaši, čak ni u grobnici, čak ni u prisustvu duhova.“
„Ćutite, već i sama ideja...“
„Više vam se dopada Masi, i ona kada?“
„Mislim da bih ipak više volela duhove porodice Mobison.“
„Volim kad ste razboriti.“
„Prestanite da mi se rugate!“
„Jeste li sve dobro razumeli?“
„Da. Nešto ipak moram da vam kažem. Ako Sara ne izađe odande, ili izađe, pa nekom nesrećom bude ponovo uhapšena, smatraću da ste za to vi neposredno odgovorni i ubiću vas. Osim ako ne odlučim, ovoga puta, da ja vas prijavim...“
On ju je razneženo pogledao.
„Nimalo ne sumnjam u žestinu vaše osvete.“

POGLAVLJE 8.


Kad se Lea vratila u Univerzitetsku ulicu, u stanuje vladala neuobičajena živost.
Ne dajući joj vremena da skine jaknu, Fransoaz ju je zgrabila za ruke i zavrtela je ukrug, što im je u detinjstvu bila omiljena igra. Lea je prvo pokušala da se oslobodi, ali sestra ju je čvrsto držala.
„Okreći se, molim te, vrti se...“
Lea se prepustila: ispruženih ruku i skupljenih stopala, okretala se što je brže mogla, osetivši ponovo ono uzbuđenje iz detinjstva. U tom okretanju, sve se vrtelo oko njih. Zidovi predsoblja su nestali, kao i pariska zima i ono što je proteklo u međuvremenu. Ispod polusklopljenih kapaka blistale su jarke boje langonskog leta, na terasi se osećala toplota, a polja su se prostirala u beskraj. Čuo se nasmejani glas njihove majke, koji je vikao:
„Lea, Fransoaz, prestanite, zavrteće vam se u glavi, pašćete!“
Da, neka im se zavrti u glavi, neka vrtoglavica otera strašne prizore poslednjih nekoliko dana!... Da više ne mora da sluša Radio Viši i sladunjavi glas Tina Rosija, koji od jutra do mraka peva o radu, porodici, domovini, da ne mora više u metrou, na drveću i na opštinskim vratima gledati spiskove streljanih talaca. Da više ne mora da sreće starce i decu sa žutom zvezdom. Da ne misli da čuje Sarine krike dok je siluju i muče. Da se više ne oseća tako očajno i usamljeno... a Loran... Neka to okretanje nikad ne prestane, neka se njihovi isprepletani prsti ne razdvajaju. Neka joj se duh sasvim isprazni... brzo... još brže...
„Pazite, pašćete!“
Fransoaz i Lea su se srušile, smejući se i plačući, svaka na suprot nu stranu predsoblja.
Liza je požurila prema Fransoaz, dok se Albertin nagnula nad Leu.
„Ova šašava deca su mogla da se povrede“, šmrktala je Liza posmatrajući sestričinu, koja je još bila presamićena od smeha i pokušavala da se uspravi.
„O, kakva vrteška! Nisam se nikada vrtela tako brzo. Lea, gde si? Ne vidim ništa, sve mi se vrti... ne prestaje da se okreće. Možeš li da ustaneš?“
Lea se nije pomerala. Ostala je opružena na boku, a kosa joj se rasula preko lica. Zabrinuta, Albertin ju je zgrabila za rame i okrenula ka sebi. Bila je bleda, stisnutih nozdrva, zatvorenih očiju i obraza okupanih suzama, i delovalo je kao da se onesvestila.
„Brzo, Lizo, donesi svoju mirišljavu so!“
„Zašto, dobro mi je.“
„Nije za tebe, glupačo, već za Leu.“
Stara gospođica se s mukom uspravila i požurila što je više mogla. Spustila se na kolena kraj devojke, oprezno joj pridigla glavu i stavila joj pod nos mirišljavu so. Ubrzo su joj nozdrve zadrhtale, a nos se nabrao od jakog mirisa.
Fransoaz je u drugom uglu pokušavala da ustane, ali se morala uhvatiti za komodu da ne bi ponovo pala. Malo-pomalo vrtoglavice je nestalo.
„Aha, jednom sam i ja pobedila, digla sam se pre tebe. Hajde, napregni se malo!“
Lea je činila upravo suprotno, svom snagom je nastojala da ostane u onom vrtlogu u koji se bila bacila i koji kao da je bio ispunjen pamučnim oblačićima.
Fransoaz se nagnula nad nju i uhvatila je za ruke.
„Lea, pažljivo me slušaj: Oto stiže sutra! Moći ćemo da se venčamo.“
Leu je zahvatio talas gnušanja. Fransoaz je delovala tako srećno, i zračila je radošću, da je uspela da potisne svoje neodobravanje i kaže skoro prirodnim tonom:
„Radujem se zbog tebe.“
„Frederik mi je to javio. Dobio je odsustvo zbog zasluga na frontu. Radovaće se da vidi sina!“
Prepuštena sopstvenoj radosti, mlada žena nije videla nategnute osmehe svih oko nje.
„Kakav divan dan!“
Lea se ujela za jezik.
„O bože, zaboravila sam da je vreme za dojenje.“
U jednom skoku, Fransoaz je nestala, u vihoru sukanja.
„Je li ti bolje?“ pitala je Liza.
„Kakva vrteška!“
Lea se pridigla, i neko vreme se držala za dovratak.
„Kako ti je sestra bila srećna!“
Lea joj je dobacila takav pogled da nije bilo nikakve sumnje u njena osećanja povodom Fransoaz. Stara gospođica je promenila temu.
„Evo ti, dobila si pismo iz Nemačke...“
„Što to nisi ranije kazala?“
Lea joj je istrgnula pismo iz ruke, i požurila u „svoj“ naslonjač. Pogledala je poleđinu koverte. Matija! Matija Fajar! Sin upravnika Montijaka, njen stari drug iz detinjstva, koji je naglo odrastao, i koji je želeo da se oženi njom... Sećanje na Matiju bilo je puno mirisa: jesenja šuma, grožđe u kaci, vode Garone po letnjoj vrućini, kada se „oseća na ribu“, vlažni podrumi u Sen Makeru, rosa na verdeleskoj Kalvariji, seno u seniku, znoj posle njihovih igara, i posle vođenja ljubavi...
Pocepala je kovertu. Pismo je bilo ispisano sitnim, neujednačenim slovima:
„Lepa moja Lea,
Saznao sam od oca da si u Parizu i da ću uskoro i ja dobiti odsustvo. Voleo bih da se vratiš na Montijak pre mog dolaska.
Drago mi je što sam, uprkos opštem mišljenju, odlučio da odem u Nemačku. To je hrabar narod, jedinstveno slede vođu i sigurni su u pobedu. Svi se Nemci bore, u gradovima i selima više nema muškaraca između osamnaeste i šezdesete, svi su se rasuli po Evropi i Africi. Ovde su samo stranci, kao ja, koji rade u fabrikama i na poljima.
U proleće će Istočna armija nastaviti sa operacijama i do leta će se Nemačka zastava vijoriti u Moskvi i u svim velikim nemačkim gradovima. Treba da se udružimo s njima da bismo izbegli tu opasnost... Radim šta mogu, najbolje što mogu, za mir u svetu. Ljudi ovde su izloženi takvim lišavanjima kakva ne možete da zamislite. Hrana i odeća su racionirane i niko se ne buni. Želeo bih da mogu sve da ti ispričam.
Od oca sam čuo da berba nije bila dobra. Izgleda da se, u nedostatku radne snage, vinogradi loše održavaju. Za vreme odsustva ću nastojati da pomognem. No to će kratko trajati... Ne bih želeo da se nađem u nekom kaznenom logoru, s ruskim zarobljenicima. Umiru na stotine, od gladi i raznih bolesti.
Voleo bih da te stegnem u naručje, ali čekanjem ništa ne gubimo!
Uskoro ćemo se videti,
Matija“

Budala!, pomislila je Lea.
Od besa je zgužvala pismo u lopticu i bacila ga na drugi kraj predsoblja.
Kako Matija može biti takav izdajnik? Kakva ga sila goni? Lea je bila više zgranuta nego razočarana. Šta li mu se desilo?... Želela je, svim srcem, da to razume...
Telefon je dugo zvonio, pre nego što je Fransoaz, s bebom u naručju, podigla slušalicu.
„Halo... slabo čujem, ko je kod aparata?... Ko?... Fajar?... Fajar, vi ste? Ne razumem baš najbolje. Požurite, prekinuće nas... Šta? Ne!... Lea, dođi, pomozi mi, umesto što sediš u toj fotelji!“
Došle su Liza i Albertin, koje su istrčale iz svojih soba.
„Šta se desilo? Zašto tako plačeš?“, pitala je Albertin.
„Gospođice, molim vas... ne prekidajte... Halo, halo,... Fajar, da li ste još tamo? Halo?... Kuda su ih odveli? U Bordo?... Jeste li obavestili advokata Delmasa?... Učinite to... Halo... Halo... Ne prekidajte!“
„Prestani da plačeš! Šta se desilo?“, viknula je Lea.
Jecaji su sprečili Fransoaz da odgovori. Lea ju je zgrabila za kosu i nemilosrdno drmala.
„Govori!“
„Lora...“
„Lora i Kamij... uhapšene su...“
„Uhapšene... zbog čega? Ko ih je uhapsio?“
„Uhapsio ih je Gestapo. Jutros su došli na Montijak da uhapse tebe i Kamij. Ti nisi bila tamo... pa su odveli Kamij i Loru...“
Dvostruki Lizin i Albertinin vrisak Lei je zaparao uši. Besno je odgurnula Fransoaz, koja joj se obesila o ruku. Nastojala je da zaustavi bujicu psovki koje su joj se pele na usne. Da bi u tome uspela, okrenula im je leđa, otvorila vrata velikog salona, zatvorenog zbog hladnoće, i u polutami kišnog zimskog popodneva naslonila čelo na staklo visokog prozora, koji je gledao na ulicu. Malo-pomalo osetila je da joj bes prelazi u strah i pometnju, od kojih su joj klecala kolena. Mahinalno je uočila čoveka koji je stajao u kapiji preko puta i gledao u njenom pravcu. Ravnodušno je pomislila: Možda je sad na mene red.
„Šta su mogli imati protiv male Lore, koja je toliko volela Maršala da je htela da drži njegovu sliku na klaviru u salonu? A mirna Kamij? Kamij? Je li je Fajar prijavio? Je li ponovo raznosila letke ili tajne novine? Osim ako nisu uhvatili Lorana? Loran!...“
Ne primećujući šta joj se događa, sručila se na pod ispred prozora, na hladni parket. Ko zna koliko je vremena tako ostala? Dve ruke su je obuhvatile i povukle ka svetlu. Još jednom ju je otac pronašao kako spava u ambaru i nosio ju je kući, majci, oslonjenu na njegovo rame, gunđajući usput:
„Prava si velika beba!“
Bilo je lepo biti velika beba. Kakva sreća! Bila se, najzad, vratila kući. Svi su bili tu. Koliko se samo plašila da ih više neće videti! No, što je sve bilo tako malo... malo... Što ih je magla malo-pomalo sakrila?... Ne!... Neće tek tako nestati!.....Ne sada... Tu su i Lora, Kamij i Sara. Sara!...
Lea se pridigla, jednim skokom.
Ležala je na krevetu, okružena brižnim licima.
„Sve si nas prepala.“
„Je li ti sada bolje, dušo?“
„Opruzi se, treba da se odmoriš.“
„Treba pozvati doktora.“
„Tetka Lizo, nisam bolesna, nije mi ništa. Fransoaz, šta ti je Fajar tačno kazao?“
„Kazala sam ti.“
„A oni nisu ništa učinili?“
„Svi su se bunili. Rut nije htela da se odvoji od Lore, pa su i nju odveli.“
„A mali Šarl?“
„Kamij ga je ostavila gospođi Fajar i gospođi Bušardo.“
„Kud su ih odveli?“
„U Bordo. Ne brini, možda je neki nesporazum, izaći će odande...“
„Nije reč o nesporazumu, znaš to dobro. Uvek si znala da ja i Kamij prenosimo poštu, doturamo štampu i delimo letke.“
„To nije bilo nešto važno.“
„Streljaju ljude i za manje od toga.“
„Je li stric Lik još u dobrim odnosima s Nemcima?“
„Pretpostavljam, sestra od strica nam se udala za jednog od njih.“
„Treba ga potražiti. On će ih izvući odatle.“
„Otići ću do njega.“
„Ne!“, vrisnula je Fransoaz. „Suviše je opasno po tebe!“
„Kako ih dobro znaš, sestrice, kad mi to kažeš!“
„Ne krivi mene. Oto nije kao oni. Sutra će doći i sigurna sam da će nam pomoći.“
Hapšenja su usledila posle atentata na nemački automobil, koji se dogodio prethodnog dana, u kome je jedan Nemac poginuo, a dvojica su bila ranjena. Veče je bilo dugo i mučno za sve: Fransoaz i Lea su uzalud pokušavale da dobiju strica, Lika Delmasa. Telefonistkinja s centrale im je kazala da su linije u prekidu i da se ne zna do kada. Na radiju je bilo prosto nemoguće pronaći London, šumelo je tako da se glas spikera nije mogao čuti. Kao vrhunac tog dana, posle ponoći je dat znak za uzbunu, pa su zabrinute i uplašene žene požurile u podrum, u sklonište. Tu su zatekle susede, odevene na brzinu, s ćebadima prebačenim preko ramena. Estel je ponela termos pun lipovog čaja, koji joj je uvek stajao spreman na noćnom stočiću, za slučaj nekog nervnog napada ili kao sredstvo protiv hladnoće. Dobra žena nije uspela da ih napoji čajem, jer su svi ćutali, zavučeni svak u svoj ugao. Samo je Fransoazina beba davala oduška svom neraspoloženju. Srećom, uzbuna nije dugo trajala.

POGLAVLJE 9.


Rano sledećeg jutra Lea je na biciklu pošla u potragu za Tavernijeom. Nije bio kod kuće. U tajnom restoranu Andrijeovih, u Ulici Sen-Žak, Marta joj je kazala da ga nije videla od poslednjeg puta kada su bili zajedno kod nje. Pošto je zaključila da loše izgleda, naterala ju je da popije šolju supe i da uzme kobasicu, koja će ih „razdrmati“. Ljubazna kuvarica ju je izljubila u oba obraza i obećala da će kazati Tavernijeu da ga je tražila njegova mlada prijateljica, ukoliko ga bude videla.
Pošto ju je supa malo okrepila, kao i srdačni doček, Lea je krenula dalje i vozila se nasumce ulicama, uživajući u prijatnom zimskom suncu, prvom posle niza kišnih dana...
Posle uzbune od prethodne noći nije mogla ponovo da zaspi, pa je prebirala po glavi sve dnevne događaje, pokušavajući da sredi misli. Nikad se nije osećala tako bespomoćno. Nesnosne slike su joj se nizale pred očima: silovana Lora, Sara uronjena u kadu, Kamij mučena, Loran i Adrijen streljani, stara Rut bez glave, Fransoaz zadavljena, mali Šarl ubijen, a Montijak spaljen, pred Matijinim i Fajarovim očima. Pokušala je i da čita; redovi su joj igrali pred očima, u nekom mračnom plesu. Nije više mogla da izdrži, ustala je i lutala po hladnom stanu do zore, bosonoga. Nešto posle svanuća pokušala je, u više navrata, da dobije Bordo, ali nije uspela.
Lea je prešla preko Mosta Alma i krivudajući ušla u aveniju koja je vodila do Trokadera. S druge strane trga video se visoki zid groblja De Pasi, koji je dominirao svojom sivom masom. Šta li tu radi? Bila je zaduvana od napora i zaustavila se pred pivnicom, u koju je išla s Rafaelom Malom. Grupa mladih, verovatno gimnazijalaca, sudeći po njihovim torbama, nešto se došaptavala, zauzimajući ceo pločnik. Nehotice su gurnuli trojicu nemačkih vojnika. Jedan od njih je načinio ljutit gest, ali su ga drugovi umirili. Iza njihovih leđa, dečaci su se smejali i krišom pravili V, kao znak za pobedu.
Taj zabranjeni, buntovni gest oterao je Leinu strepnju, pa je ušla u kafe smejući se.
Dva radnika za šankom su zazviždala kada su videla da ulazi lepa devojka smejući se, sjajnih očiju i obraza zarumenjenih od hladnoće. Jednim pokretom je smaknula škotsku beretku, koja joj je pokrivala kosu.
„Auu! Ja Tarzan, ti Džejn!“, povikao je jedan od onih gimnazijalaca koji je ušao za njom.
Nije sasvim ličio na Tarzana, jer je bio prilično mršav i nosio je naočare za kratkovide. Lea je, međutim, onako raščupana, zaista ličila na divljakušu.
„Ludi ste što tako privlačite pažnju, izlazite!“
Odakle se ovaj stvorio? Što joj kvari jedan od retkih trenutaka zadovoljstva?
„Ali, Rafaele...“
Ne slušajući je, zgrabio ju je za ruku i odvukao ka stepenicama najbliže stanice metroa. Na peronu je seo kraj nje, zadihan, pošto se uverio da ih niko ne gleda.
„Šta vas je spopalo? Hoćete li da mi objasnite?“, besno je pitala Lea.
„Zamalo da sve pokvarite... Imam sastanak povodom Sarinog bekstva. Srećom, nije vas video.“
„Što, zar me zna?“
„Pomalo vas i zna, upali ste mu u oči.“
„Ne shvatam, o kome je reč?“
„O De Masiju.“
„O De Masiju?“
„Da, posle dobrog razmišljanja, zaključio sam da je on taj koji treba da nam pomogne.“
„Pa, zbilja vam ne nedostaje petlja.“
„Nemoguće nije francuska reč, draga moja.“
„Kako ste to izveli?“
„Pričao sam mu o dijamantima.“
„O mojim...?“
„Ne, o nekim drugim, nisam hteo da vas uvlačim u priču.“
Lea je teško mogla da sakrije osmeh.
„I to je uspelo?“
„Upravo imam sastanak s njim da bih mu pokazao uzorak i, ako i dalje bude saglasan, da mu ga ostavim kao predujam.“
„A ako se ne složi?“
„Znam ga ja, neće odoleti dijamantu od osam karata, naročito ako mu obećam još takvih posle bekstva.“
„Kako ste to nabavili?“
„To je preduga priča. No posle ovoga, moraću potpuno da iščeznem.“
„Za sutra nema promena?“
„Možda će ih biti. Ako bude teškoća, ili promena, onaj momak s groblja - sećate li ga se?...“
„Da, naravno.“
„... Doći će do vas i daće vam ovo“, rekao je, cepajući list iz najnovije Monterlanove knjige, koju je zatim pružio njoj, „i kazaće vam šta da radite. Sada moram da idem. Vratite se kući metroom.“
„A moj bicikl?“
„Dajte mi ključ od katančića, uzeću ga i u toku dana ostaviti ispred knjižare Galimar.“
„Ako smatrate da je tako bolje.“
„Mislim da jeste. Evo metroa. Ne zaboravite na presedanje na stanici Mot Pike Grenel.
Lea nije volela da se vozi metroom, koji je sada bio pretrpan u svako doba dana. Njena seoska priroda gnušala se raznih mirisa, velike blizine drugih ljudi, a naročito osećaja da je živa sahranjena. U vagonu u koji je ušla, nekoliko nemačkih vojnika nastojalo je da prođe neprimećeno, a pariška gomila ih zaista nije ni zapažala. Na stanici Sevr-Babilon neki čovek je delio komunističke letke, pa ga je uhapsila francuska policija. Nemački oficir se rukovao s francuskim komesarom.
Napolju je sijalo blago sunce, a deca su se igrala na Trgu Busiko, dok su na hotelu Lutecija visile iste zastave.
„Nikad te nema kod kuće kad treba. Gde si bila?“, pitala je neraspoložena Fransoaz.
„Ima li vesti o Lori i Kamij?“
„Ima, javio se stric Lik. Izdejstvovao je od komesara Poansoa da pusti Loru. On je na toj dužnosti do novog naređenja. Poanso je kazao da bi bilo bolje da se ti vratiš da bi te zvanično ispitali.“
„A Rut i Kamij?“
„Za Rut nije bilo problema, nisu imali šta da joj zamere. Ona je, takođe, sada kod strica Lika.“
„A Kamij?“
Fransoaz je spustila glavu, u neprilici.
„Odveli su je u tvrđavu Ha. Saslušanje će biti večeras, a možda i sutra.“
„Kamij neće moći da izdrži njihova ispitivanja... Ima li vesti o Loranu i stricu Adrijenu?“
„Nema. Obojicu ih traži policija iz Bordoa.“
„To znam.“
„Šta ćeš raditi? Hoćeš li ići u Bordo?“
„Ne znam još. Neću narednih dana, u svakom slučaju. I dalje nema vesti od Fransoe Tavernijea?“
„Nema. Neko te je zvao telefonom. Neka žena, mislim da se zove Marta.“
„Marta!“
„Je li ti to prijateljica?“
„Ne, ne, to je jedna krčmarica... Vidi, zaboravila sam, dala mi je neku kobasicu.“
„Dala!“, viknula je Fransoaz, razrogačenih očiju.
„Hoću da kažem prodala.“
„Pa i to me čudi. Daj da vidim.“
Lea je izvukla kobasicu iz papira u koji je bila umotana i pružila je sestri, koja je nestrpljivo cupkala.
„Ala je lepa! Odavno nisam videla ovoliku kobasicu. Estel, pogledajte šta je Lea donela!“
„Blagi bože! Divna je. Gospođice, gospođice, dođite da vidite!“
Albertin i Liza su dotrčale i takođe se zadivile. Od ručka na krštenju 31. decembra na porodičnom stolu nije bilo junetine više od dva puta, i jednom neka mršava piletina.
„Šta je kazala?“
„Ko to?“
„Marta.“
„Da će u četiri po podne biti na pijaci u Ulici Muftar.“
„Gde tačno?“
„Izgleda da ti je mesto poznato, kod Crkve Sen-Medar.“
To je bila vest. Znači, Crkva Sen-Medar...
Lea tamo nije nikada išla, ali će već pronaći to mesto. Važno je da je Fransoa obavešten. Samo je on mogao Marti dati njen broj telefona.
„Milo mi je što vidim da si zadovoljna“, rekla je Fransoaz. „A uskoro ću videti i Ota.“
Tada je tek Lea primetila elegantnu vunenu haljinu na svojoj sestri, koja je opet izgledala kao mlada devojka. Na to je bila zaboravila.
„Dolazi li ovamo?“
„Svakako“, kazala je Fransoaz, braneći se. „Valjda ima pravo da vidi svog sina.“
„Naravno. No, ja nemam želju da njega vidim. Ja ću otići.“
„Lea, to nije lepo. Oto te vrlo voli, biće tužan ako ne budeš tu.“
„E pa to mi je svejedno. Zemljaci tvog ljubavnika...“
„Venčaćemo se!“
„... uhapsili su Kamij, progone Adrijena i Lorana, kao i mene, muče moje prijatelje, teraju druge da ih izdaju i da rade za njih i za njihove mračne ciljeve. A sve što ti možeš da mi kažeš jeste da će tvoj Švaba biti tužan!... Zar ti se ne čini da ti nedostaje najosnovnija lojalnost?“
„Nemaš pravo da mi to govoriš, Oto nije takav, on osuđuje, upravo kao i ti, to što neki od njih rade...“
„Deco, smirite se, ne vičite toliko, čuće vas susedi!“
„Briga me za susede, tetka Lizo, dođe mi da urlam kad je čujem kako priča da njen Oto nije takav!.. On je isti kao i drugi: učinio bi sve za svog firera...“
„To nije tačno...“
„To je tačno, ili ga ti nisi slušala šta priča. No, ne zameram im najviše to što su dobili rat, već što su nam pokazali da smo kukavički narod, prestrašen toliko da je pao na kolena, kao stoka koja se vraća u tor smirujući bes i verujući u sve što im šapuće jedan pokvareni starac, kome je svejedno što deportuju cele porodice, streljaju taoce, od kojih su neki Lorinih godina, koji ohrabruje izdaju, koji čini da dobri momci kao Matija izgube glavu, kao i da neki ljudi, kao stric Lik, srljaju u beščašće...“
„Lea, ne govori tako o stricu!“
„Tetka Albertin, previše smo toga prihvatili tako kako jeste...“
Zvonce na vratima prekinulo je Leu.
„Bože, pa to je on!... A ja zbog tebe mora da izgledam grozno“, povikala je Fransoaz, bežeći u svoju sobu.
Lea se takođe zatvorila u sobu i ostavila Lizu i Albertin da se snalaze. One su, na kraju, pozvale Estel iz kuhinje dok je zvono na vratima zvučalo sve nestrpljivije.
„Evo, evo, dolazim!“
Pred Estel je stajao pravi nemački div u uniformi:
„Je li tu gospođa Fransoaz Delmas?“, pitao je na nemačkom.
Iskolačenih očiju i uzdignute glave, stara služavka je samo potvrdno klimala. Čovek je ponovio.
„Tražim gospođu Delmas, u ime komandanta Kramera.“
„Gospođice Fransoaz, gospođice Fransoaz, mora da je to za vas!“, povikala je Estel.
Fransoaz je u međuvremenu uklonila tragove suza s lica i izašla iz sobe, s blistavim osmehom.
„Oto!“...
Zastala je zbunjena ispred diva, koji ju je uljudno pozdravio, lupnuvši petom o petu.
„Gospođa Delmas?“
„Da...“
„Komandant Kramer mi je predao poruku za vas. Poslaće po vas automobil u pet sati. Treba da budete u večernjoj haljini. Po podne će vam doći krojačice s nekoliko modela, da izaberete. Do viđenja, gospođo Delmas.“
Ponovo je lupnuo petama.
Fransoaz je i dalje stajala nepomično, s blesavim osmehom na licu. Estel je za njim zatvorila vrata.

POGLAVLJE 10.


Lea je, malo pre četiri sata, stigla do crkve Sen-Medar, i veoma se loše osećala. Mada je bilo hladno, radije bi se vozila po Parizu biciklom nego da ide metroom. Rafael nije održao obećanje i nije joj vratio bicikl. Izašla je iz metroa na stanici Monž i nastavila da hoda po kiši, koja nije prestajala.
Osvrnula se oko sebe: nigde nije videla nijedno poznato lice. Duge povorke sićušnih starica kretale su se ka nekoj mesari i poslastičarnici. To je bila siva i bezlična gomila, koja je strpljivo čekala na kiši, slabo zaklonjena dronjavim kišobranima.
Izbila su četiri sata. Iz crkve je izašao neki krupan čovek i zaključao vrata za sobom. Ne znajući šta bi, Lea je krenula prema Ulici Muftar. Na uglu Ulice Arbalet dve žene su se kod nekog prodavca povrća svađale oko poslednjeg kilograma krompira. U Ulici Epe de Boa, načinila je poluokret i skoro se sudarila s nekom ženom, koja se pela.
„Izvinite, gospođo... O!“
Ispod mokrog šala, koji je bio vezan ženi oko glave, jedva je poznala Martu Andrije.
„Naći ćemo se malo dalje, na uglu, u bistrou s roštiljem na ugalj, koji drži jedan moj rođak. Ako kažete da ste iz Monkuka, znaće da ste prijateljica.“
U rođakovom kafeu je bilo prijatno. U dnu male sale huktala je zelena bubnjara, a na njoj je bio ogroman čajnik iz koga je izbijala para. Za svim stolovima su sedeli stariji ljudi, koji su ređali domine ili se kartali. Strugotina se uvijala na podu s plavim arabeskama. Za šankom je bio čovek sa zadivljujućim prosedim brkovima i beretkom na glavi, u crnoj jakni, koji je brisao površinu šanka ispred dva mlađa čoveka. Kada ih je poslužio, prišao je Lei.
„Dobar dan, gospođice. Šta mogu da vam ponudim?“
„Ja sam iz Monkuka“, odgovorila je kijajući. Izvesni blesak nepoverenja pojavio mu se u očima. Ipak je srdačno odgovorio:
„Svi su moji zemljaci dobrodošli. Izgleda da vam ne prija pariski vazduh, očigledno ste navukli kijavicu. Pripremiću vam dobar grog, kao nekada.“
„Napravi nam dva, rođače!“
„Rođako Marta! Koji vas dobar vetar nosi? Šta je novo od juče?“
„Ništa naročito, rođače Žil. Smrzla sam se u jednom od tih prokletih redova. Rekla sam sebi: idem do rođaka, on će nam ponuditi dobru kapljicu.“
„Draga Marta, uvek orna za piće!“
„Do vraga, po ovom vremenu čovek mora da priušti sebi i neko malo zadovoljstvo, kad god može. Zar nije tako, gospođice?“
„Jeste, gospođo.“
Žil je ispod šanka izvukao bocu bez nalepnice, spustio na šank tri čaše od debelog stakla i dopola ih napunio smeđom tečnošću u koju je ubacio po kocku šećera i po krišku limuna.
„Ovo je dobro protiv kijavice. Hej, rođako, dodaj mi ključalu vodu i pazi da se ne opečeš“, kazao je, dodajući joj krpu za prihvatanje.
Marta se vratila, noseći posudu s vrelom vodom na bezbednoj udaljenosti od sebe.
„Ovo piće je pravi beton“, rekla je, spuštajući posudu.
„Dobro je“, odgovorio je on, sipajući u čaše ključalu vodu.
U tišini je svako promešao piće kašičicom.
„U vaše zdravlje, moje dame!“, kazao je krčmar.
„U tvoje, Žil!“
„U vaše!“, rekla je Lea, odmičući čašu.
„Ovo jeste vruće, ali ga tako treba i piti.“
„Ako nemate ništa protiv, malo ću sačekati.“
Najzad se Martin rođak udaljio.
„Da li vam se javio Fransoa?“
„Jeste, preko sina. Poručuje vam da ne činite ništa neoprezno. U ovom času nikako ne može doći do vas. Ako imate poruku za njega, ja ću je preneti. Moj sin, koji me čeka kod kuće, ponovo će se naći s njim...“
„Ne biti neoprezan... To je lako reći, tako, iz daljine... Sutra ću biti potrebna Sari, ako nas Rafael nije obe izdao... Šta sad da radim?... Šta da mu kažem?
Možete da mu odnesete pismo?“
„Naravno.“
„Nemam čime da pišem.“
„Tražiću od Žila. Popijte grog, da mu udovoljimo.“
Lea ju je poslušala. Grog je još bio topao, ali se mogao piti. Bio je jak i prijatan. Kad je popila polovinu čaše, osetila je prijatnu toplinu. Kad se Marta vratila s listom papira, kovertom, držačem za pero i bočicom mastila, Lea je bila skoro euforična. Otvorila je mastionicu i umočila pero u mastilo.
„Dragi prijatelju, Kamij je u istoj situaciji kao i S. Stric Lik, koga poznajete, savetuje mi da se vratim. Šta da radim? Sestrin verenik se vratio, a Rafael se bavi pitanjem S. Da li da mu verujem? Javite mi šta je novo, bez vas se osećam sasvim sama. Ljubim vas. Lea“
Presavila je pismo, stavila ga u koverat i dala Marti.
„Zaboravili ste da ga zalepite“, rekla je Marta, prešavši jezikom preko dela s lepkom. „Obavestiću vas čim budem mogla.“
„Kažite da je vrlo hitno, treba da ga vidim.“
„Jadno dete, učiniću sve što mogu. Popijte grog i idite dok nije počeo policijski čas. Jeste li došli metroom?“
„Jesam.“
„Bolje je da se vratite pešice. U vašim godinama, za to vam neće trebati ni ceo sat. Krenite Ulicom Epe de Boa: ući ćete u Ulicu Monž i nalevo sići do Sene. Odatle već znate put. Zbogom.“
„Do viđenja, Marta, do viđenja, rođače Žil, hvala za okrepljenje, sad sam se zagrejala i osećam se kao da imam krila.“
„Ako, i treba. Idite, srećno!“
* * *

Kiša je prestala i bilo je hladno, ali nije osećala hladnoću, zahvaljujući grogu. Noć se već skoro spustila i nigde nije bilo svetla, a i veoma malo ljudi se moglo videti na ulici. Bilo je mračno. Lea je potrčala.
Bila je zadihana kada se zaustavila na Trgu Sen-Žilijen le Povr. S druge strane Sene uzdizala se mračna masa crkve Notr-Dam. Posle nekoliko trenutaka predaha, ponovo je potrčala. Pomisao da se nađe u društvu Ota i Fransoaz bila joj je nesnosna.
Policijski čas je trajao već dvadeset pet minuta kada je stigla u Univerzitetsku ulicu... Uz vrata je stajao privezan njen bicikl. To je delovalo kao dobar znak, Rafael je ipak održao reč. Odvezala ga je, ugurala kroz vrata i ušla zajedno s njim. U holu ju je neko zgrabio za ruku. Lea je skoro vrisnula.
„Jeste li vi gospođica Lea?... Ne bojte se, ja sam prijatelj gospodina Rafaela. Imam poruku za vas: ne dolazite sutra na groblje.“
„Nemate ništa da mi date?“
„Da, zaboravio sam, stranicu neke knjige, evo je, uzmite.“
Upalio je šibicu da bi mogla da vidi šta joj daje.
„Ne mrdajte iz kuće, to je vrlo važno. Dobićete vesti od nekoga koga poznajete. Imate li nešto da poručite gospodinu Rafaelu?“
„Ne, mislim da nemam. Da li se sve dobro odvija?“
„Ne znam ništa o tome. Ovo radim za ljubav gospodina Rafaela, a i zato što je to zabavnije nego da čuvam groblje.“
„Kako se zovete?“
„Zovite me Violet. Lepo zvuči, zar ne? To lepo ime mi je dao gospodin Rafael. Dopada li vam se?“
„Veoma.“
U stanu je sve bilo mirno. Gospođice De Monplejne su slušale Radio Pariz, na kome je bio koncert klasične muzike. U malom salonu je bilo prijatno.
„Ima li vesti o Kamij?“
„Ne, nikakvih, čuli smo se telefonom s Lorom i Rut. Kroz dva dana će se vratiti na Montijak.“
Lea je otišla u sobu da se presvuče. Nešto kasnije se vratila u salon, u velikom belom puloveru i dugoj škotskoj suknji, koja je nekad pripadala njenoj majci. Na nogama je imala neke ne tako elegantne papuče, koje su bile vrlo tople, a kosa joj je bila pažljivo očetkana i divno je izgledala.
„Ala si lepa, dušo!“, povikala je Liza. „Mladost je tako divna. Uživaj u njoj, dete, veoma kratko traje.“
„Zar misliš da je sada prijatno biti mlad?“
„Tačno je da tvoja generacija nije imala mnogo sreće“, kazala je Liza, ponovo se prihvatajući pletenja.
„Je li Fransoaz otišla?“
„Da, večeraće kod Maksima, gde će je verenik predstaviti svojim pretpostavljenima“, kazala je Albertin, lažno zadovoljnim tonom.
„Zar vas cela ta situacija ne zgranjava?“
Liza se pridigla da ubaci komad uglja u peć i sestri prepustila odgovor.
Kada je Albertin podigla lice, čije su stroge crte bile ublažene nežnim pogledom, njene inače lepe plave oči bile su pune suza. Stara gospođica je skinula naočare i bezuspešno pokušala da ih obriše.
„To nas više nego šokira. Prelazim preko naše bruke da ne bih mislila na nesrećnu budućnost, koja svakako očekuje tvoju jadnu sestru.“
„Sama je to htela.“
„Ružno je što to kažeš. To je moglo i tebi da se desi...“
„Nikada, ama baš nikada! Ja se ne bih zaljubila u neprijatelja!“
„Govoriš kao romantično dete. Možda se to ne bi desilo da je vaša majka kraj vas...“
„Ne pričaj o mami, molim te.“
„Što da ne pričam o njoj? Zar misliš da mi patimo manje od tebe?... Kad smo izgubile nju, kao da smo izgubile svoje dete. Stalno sebi prebacujemo da nismo vodile računa o Fransoaz. Možda smo, zbog naše sebičnosti, nešto i ubrzale. Da smo ostale na Montijaku...“
„To ne bi ništa promenilo.“
„Možda i ne bi, ali bi barem postojala mogućnost da se nešto drugačije desi, a ovako smo krive što nismo ni pokušale da je zaštitimo od nje same, dete naše sestre.“
Sada su se niz Albertinine naborane obraze slivale krupne suze.
„Tetkice, oprosti mi, ja sam kriva, ne želim da plačeš. Lizo, dođi da mi pomogneš da je utešimo!“
Liza je bila rastužena bolom svoje sestre, pa nije bila u stanju nikoga da uteši. To je važilo i za Leu, koja se i sama rasplakala. Tako ih je Estel zatekla kad je došla da postavi sto.
„Gospođice!... Za ime božje! Šta se to događa?“
„Ništa se ne događa“, kazale su u horu, šmrkćući.
Pomišljajući da svakako nešto kriju od nje, dobra Estel je, gunđajući, postavila sto.
Skromni obrok je protekao tužno. Radio London je bio neuhvatljiv. Lea je rano otišla na spavanje.
Naredni dan se protegao u beskraj. Išla je od telefona do prozora ka ulici, a zatim do ulaznih vrata, ka stepeništu. Ništa se nije dešavalo, samo je tišinu povremeno remetilo kmečanje bebe, koju je Estel čuvala.
Posle večere, Lea se smestila u naslonjač u predsoblju i bezuspešno nastojala da čita novine.
Bilo se već uveliko smrklo kad su čule zvono na ulaznim vratima. Lea, koja se nalazila blizu vrata, poskočila je od tog zvuka.
„Ko je to?“
„Rafael, brzo otvarajte!“
Poslušala je, drhteći od nelagodnosti.
Rafael nije bio sam. Pridržavao je neku ženu u crnini, s velom od krepa.
„Jeste li sami?“
„Jesam. Policijski čas je nešto pomeren. Tetke su u pozorištu, a Estel čuva bebu.“
„Odlično.“
Lea se zagledala u ženu.
„Sara?“, nasumce je pitala.
„Jeste, požurite!“, kazao je Rafael. „Da je odvedemo unutra, loše se oseća.“
„Pa što ste je doveli ovamo? To je opasno.“
„Morao sam brzo da delam, objasniću vam. Važno je da je živa...“
Lea ih je s lampom u ruci vodila kroz mračne hodnike i otvorila vrata jedne sobe. Veoma nežnim pokretima, Rafael ju je polako spustio na krevet i podigao joj veo.
„O, ne!“, zajecala je Lea i pritisnula usta rukom.
Vlažan zavoj bio joj je omotan oko glave, jedno je oko bilo zatvoreno, a usta su izgledala dvostruko deblja. No najstrašnije su bile tri otvorene rane na svakom obrazu.
„Tragovi upaljenih cigareta“, bezbojno je kazao Rafael.
„Upalite vatru u kaminu i donesite onaj električni radijator iz kupatila. Zatim ćete u kuhinji zagrejati vodu.“
Blistava vatra je buknula i visoko se vinula. Prekršetnih ruku, Lea je hodala gore-dole, a Sara ju je pogledom sledila. Nisu kazale ni reći. Rafael se vratio sa čajnikom punim vrele vode i nekoliko ubrusa, koje je stavio kraj kreveta. Polako i oprezno su je skroz svukli. Drhtala je.
„U kuhinji ima tople vode. Uzmite lavor i sunđer s toaletnog stočića.“
Kad je Rafael vodom napunio lavor, dodao ga je Lei.
Prelazila je pažljivo sunđerom preko lepog Sarinog tela, izbegavajući da dotakne opekotine na grudima; pažljivo je prešla preko rane iz Ulice Genego i oprala znoj sakupljen na bedrima i nogama. Kada su je prevrnuli na stomak, zajecala je. Leđa su bila živa rana. Mora da su je dugo mučili da je tako udese.
„Pogledajte ima li nečega u ormanu da posluži kao zavoj.“
Uprkos vatri i radijatoru, Sara je drhtala. Lea ju je prekrila crvenim pokrivačem.
„Ovo je sve što sam našao.“
To su bile neke gaze i tinktura joda, pa su morali s tim da se snađu.
* * *

Pošto je popila biljni čaj i jedno od Lizinih sredstava za smirenje, Saru su odenuli u dugu, belu batistanu Albertininu spavaćicu i pokrili je s tri pokrivača, pa je zaspala. Rafael i Lea su sedeli na tepihu ispred kamina i tiho pričali, pušeći Rafaelove engleske cigarete.
„Šta se desilo?“
Mal je duboko uvukao dim pre no što je odgovorio.
„Kao što je obećao, u zamenu za dijamant, Masi je oslobodio Saru, ali eto u kakvom stanju! Bitanga je do kraja nastojala da je natera da progovori. Hteo je što više da izvuče za svoj novac. Predvideo sam drugo utočište, ono s grobljem je bilo previše složeno i opasno...“
„Ne razumem zašto treba skrivati Saru sada kad ju je Masi lično pustio?“
„Zato što mu neće trebati mnogo vremena da utvrdi da je drugi dijamant lažan.“
„Svakako.“
„Na taksi-biciklu sam bio ostavio ovu lažnu udovičku odeću. Navukao sam joj je. Sećate li se mog stana u Ulici Rivoli?“
„Dobro se sećam.“
„Nisam vlasniku vratio ključeve. Pošto je on otišao u Nemačku, mislio sam da mogu da ga iskoristim.“
„Pa šta se desilo?“
„Kad smo stigli tamo, pred vratima je bio Masijev automobil. Napravio sam poluokret, sa onesvešćenom Sarom na biciklu. U takvom stanju nisam mogao da je vodim na groblje. Nisam znao kuda bih, pa sam pomislio na vas.“
„Imali smo mnogo sreće. Mogli ste naleteti na Fransoaz i njenog verenika. Šta bismo tom sjajnom oficiru kazali da nas je video kako nosimo ženu koju su mučili?“
„Nešto bismo smislili. Da li se oni večeras vraćaju?“
„Ne verujem. Mislim da je moja sestra s njim i detetom otišla u neki hotel. No, u svakom slučaju, može se vratiti svakog časa. Sarino prisustvo je velika opasnost i za tetke.“
„Znam to, ali za sada ne znam šta bih drugo. Sara neće moći da hoda barem još nekoliko dana.“
„Nekoliko dana? Pa zaboravili ste da Masi zna da se poznajemo! Neće mu dugo trebati da pronađe gde stanujem. Ako dođe ovamo, sve će nas pohapsiti.“
„Mislio sam i na to. Ako pronađe vašu adresu, otkriće i da kod vaše sestre dolaze nemački oficiri. Znam ga, biće oprezan.“
„Nadam se da ste u pravu, ne bih podnela ono što je prošla Sara, nisam hrabra kao ona. A niste ni vi, zar ne?“
„Kao što sam vam već kazao, ljudi kao ja veoma su slabi na fizički bol.“
„Ćutite! Kao da čujem tetke. Kad odu u sobe, moći ćete i vi da odete.“
„Ali nisam mislio da odem! Kud bih sada išao? Nemam više nikakvo sklonište u koje bih mogao otići. Pustite me da prenoćim ovde. Sutra će mi Violet doneti neku preobuku.“
„Kako će znati da ste ovde?“
„Trebalo je da me čeka u Ulici Rivoli. Video me je kako okrećem bicikl na Trgu Piramida i idem u pravcu Pon Roajala. Pošao je za mnom. Zastao sam na uglu da ga sačekam. Kazao sam mu da idem u Univerzitetsku ulicu. Sutra će mi doneti odeću.“
„Znači bili ste sasvim sigurni da ćete ostati ovde?“
Rafael Mal se s mukom uspravio.
„Nisam bio siguran ni u šta.“
Lea ga je prvi put te večeri pažljivo pogledala. Lice mu je bilo prljavo!... Telesna težina mu je usporavala kretnje, čelo mu je bilo naborano, a u uglu usana javljao mu se tik od nervoze; njegove lepe, prilično punačke ruke sve više su drhtale.
Primetio je njen pogled, pridigao se i kazao:
„Dobro, idem ja.“
„Ne budite ludi. Ostanite večeras. Sutra ćemo videti. Idem da vam nađem pokrivač.“
Lea ni na tren nije zaspala. Stalno je obilazila Saru. Ova se prevrtala u nemirnom snu, čelo joj je gorelo u groznici, a i mrmljala je nešto nerazgovetno, što je brinulo Leu. U nekoliko mahova zamalo je probudila Rafaela. No, on je čvrsto spavao na podu, umotan u pokrivač.
Oko šest sati nije više mogla da izdrži i otišla je u kuhinju da zagreje vodu. Ostalo je nešto malo kafe koju je za Novu godinu bio doneo Frederik Hanke. Lea je sebično razmišljala da sebi skuva pravu kafu, koju je zbilja i zaslužila. Uzela je mlin za kafu, sipala u njega ono malo dragocenih zrna, sela na tabure i počela da melje, stegnuvši mlin butinama. Ubrzo se prijatan miris proširio i podsetio je na kuhinju na Montijaku i na vreme kada ju je kuvarica, podmićujući je karamelama i kolačima, ubeđivala da bar kratko vrti mlin za kafu.
To tužno prisećanje na srećno doba nije je smirilo, što joj je od prethodne večeri bilo vrlo potrebno. Osećala je da joj neki teret pritiska grudi, a mučnina joj se pela u grlo dok, na kraju, nije zaplakala... Presavijena preko mlina, jecala je, kao napuštena deca nad telom mrtve majke za vreme bombardovanja Orleana. Bolelo ju je celo presamićeno telo. Njihala se napred-nazad, kao što to često deca rade. Otkucavanje kuhinjskog sata navelo ju je da poskoči. Pokušala je da se pribere.
Na vratima se pojavio taman obris. Ona priguši krik. Mlin za kafu pade na pločice i buka odjeknu u tihom stanu. Otvorile su se fiočice mlina i samlevena kafa i cela zrna se rasuše po podu.
Ona senka joj se približila.
„Fransoa!“
Stajali su licem u lice, napeti, bez reči. Ništa se nije micalo. Njegove ruke joj nežno skloniše kosu s lica. Palcima joj je milovao obraze... Sklopila je oči i polako se smirila.
„Oprostite!“
Rafael Mal je ušao, umotan u pokrivač, naduvenog lica i razbarušene kose. Fransoa je istog trena pustio Leu i potegao rukom u džep.
„Šta vi radite ovde?“
Rafael je zaustio da odgovori, ali ga je Lea pretekla.
„Ove noći sam mu ukazala gostoprimstvo, nije znao kuda da ode.“
„Valjda niste imali izbora. A Sara?“
„Nalazi se u sobi u dnu hodnika.“
Fransoa joj dobaci zadivljen pogled.
„Otkad je tu?“
„Od sinoć. Rafael ju je doveo.“
„Hvala vam, stari moj. Kako joj je?“
„Loše“, odgovorio je Rafael. „Treba pozvati doktora.“
„Nemoguće!“, viknula je Lea. „Prijaviće nas.“
„Treba rizikovati. Idem da je vidim“, kazao je Fransoa. „U međuvremenu, pokušajte da prikupite nešto od te kafe, prijala bi mi šoljica.“
„Samo malo... A kako ste ušli?“
„Pa, dali ste mi ključ.“
„A da, zbilja, izvinite.“
„Došao sam čim sam čuo da me tražite. To je, svakako, bilo zbog Sare.“
„Da. A takođe i zbog...“
„Sve ćete mi ubrzo ispričati. Idem da vidim Saru. Ne zaboravite na kafu.“
„Rafaele, pomozite mi da ovo sredim. Požurimo, Estel će uskoro ustati.“
Narednih nekoliko minuta su u tišini vraćali zrnevlje u mlin.
„Imate li metlicu da počistim ostatak?“, pitao je Rafael.
„Tamo je, u ormanu, čini mi se.“
U prolazu je Rafael isključio gas jer je voda uveliko ključala, našao metlicu, a Lea se trudila da samelje kafu pošto se malo umila. Smeškala se gledajući pisca kako čisti.
„Reklo bi se da ste to celog veka radili.“
„Draga moja, ja sam vam prava domaćica, pitajte moje prijatelje“, promjaukao je.
„Ne ludirajte se, nikako nije trenutak za to!“
„Draga moja, uvek je trenutak za šalu i smeh, naročito u ovom žalosnom vremenu. Ni vi ni ja ne znamo šta će biti sutra, ni hoćemo li biti živi.“
„Ne pričajte tako!“
„Zar ste uplašeni, lepo moje dete? Pa hrabri vitez je došao u pomoć kada ste ga pozvali... Eto, tako ste lepi kad se smeškate. Nikada nisam video tako ljubak osmeh. O, mladost... ljubav... Kako vam zavidim.“
Ne prestajući da se osmehuje, Lea je slegla ramenima, pridigla se i izručila samlevena zrna u lonče za filter kafu.
„Nema je dovoljno, samleću još malo.“
„Pustite, ja ću; idite do Sare, brinem se za nju.“
Sedeći na krevetu u Leinoj sobi, Fransoa je držao Saru za ruke.
„Kako joj je?“ ulazeći upita Lea. Bez reči je odmahnuo glavom.
Kleknula je pored njega i pogledala prijateljicu. Velike kapi znoja rosile su joj čelo, a rane na obrazima su joj živo odudarale od sivog lica.
„Fransoa... Sara neće umreti, zar ne?“
Suze su mu treperile na ivici kapaka. Zašto ju je to toliko čudilo? Videla je i druge muškarce da plaču: oca, Lorana, Matiju, sve ju je to potreslo, ali je nije tako začudilo. Pridigla se.
„Pozvaću doktora Diboa.“
„Ko je doktor Diboa? Jeste li sigurni u njega?“
„Znate ga, to je lekar koji je lečio Kamij. Možda je još uvek u Parizu.“
„Sećam ga se, to je sjajan čovek. Pozovite ga.“
Lea je bila odsutna samo nekoliko trenutaka.
„Imali smo mnogo sreće. Vratio se kući pošto je proveo noć u bolnici. Jedva sam mu, bez mnogo reči, objasnila šta se dešava. Doći će. Setio se mene i Kamij. Koliko je sati?“
„Šest i po.“
„O bože! Estel je svakako ustala. Ako nađe Rafaela u kuhinji, biće to prava drama.“
Sve je već bilo rešeno!

Estel i Rafael su sedeli jedno naspram drugog s kafom u rukama i pričali kao stari prijatelji.
„Evo i vas, gospođice Lea. Umalo nisam umrla od straha kad sam videla gospodina kako, opasan mojom keceljom, sprema doručak. Srećom, brzo mi je objasnio o čemu je reč.“
„Objasnio sam Estel da sam propustio poslednji metro i kako ste bili tako dobri da me pustite da prespavam u salonu.“
„Mogli ste da se smrznete“, gunđala je domaćica.
„Estel, znate li hoće li Fransoaz doći danas?“, pitala je Lea sa osmehom.
„Naravno, njen verenik će doći da se javi vašim tetkama i da im iskaže svoje poštovanje.“
Lea i Rafael su se zabrinuto zgledali.
„Ne znate kada će doći?“
„Čini mi se da je gospođica Albertin govorila o popodnevu. Gospođice Lea, trebalo je da budete malo štedljivi s tom kafom i da dodate cikoriju. Tako se i lakše probavlja... Doduše, manje je ukusna“, kazala je, završavajući svoju šoljicu prave kafe s gurmanskim uživanjem.
Ustala je uz zadovoljan uzdah.
„Lepo je to što ovde brbljam umesto da sam već u redu pred mesarom u Ulici De Sen. Danas gospodin Mulo dobija ovčetinu. Idem da se obučem. Gospođice ne vole da se šetam u kućnoj haljini i s papilotnama na glavi.“
Kad je najzad izašla, Lea je na poslužavnik poređala kafu i šoljice. Rafael je, tražeći po ormanu, našao paket bajatih biskvita i ponosno ih doneo.
Tiho su ušli u Sarinu sobu.
Sve troje su u tišini pili kafu, ne skidajući oka sa sirotice, koja je bila bez svesti i tiho ječala.
Zvuk zvona na vratima naterao ih je da poskoče. Tavernije je izvukao revolver.
„Lea, otvorite, brzo!“
Devojka ga je poslušala.
„Ko je to?“, pitao je kroz vrata.
„Doktor Diboa.“
Kako se promenio. Izgledao je kao pravi starac.
„Dobar dan, gospođice Delmas. Teško vam je da me prepoznate. I meni samom je teško. Svakog jutra pogledam u ogledalo i kažem sebi: ’Ko je ovaj dobri starčić?’ Vi ste i dalje divni. No, dosta brbljanja. Zbog čega ste me zvali, i to tako tajanstveno? Da li krijete neki engleski odred?“
„Dođite, doktore, i tiše govorite, tetke još spavaju.“
„Kako se drže?“
„Dobro“, odgovorila je Lea, otvarajući vrata sobe.
„Gospode!“, viknuo je lekar kad je video Saru.
„Ko je to uradio?“
„Ljudi koje ni vi ni ja ne volimo, doktore“, kazao je Tavernije, prilazeći im.
„Gospodine?... A pa da, znam i vas: vi ste onaj s kiflama.“
Pričajući s njima, proučavao je opekotine od cigareta.
„Čime su napravili ovu strahotu?“
„Cigarom“, kazao je Rafael.
„Gadovi!... Je li im davno pala u ruke?“
„Pre oko dvanaest dana.“
„Jadna žena! Izađite, gospodo!“
„Bolje je da ostanemo. Gospođice De Monplejne ne znaju da smo ovde. Ne znaju ni za našu prijateljicu.“
„Dobro, onda se okrenite. Gospođice Delmas, pomozite mi da je postavim u sedeći položaj... Dobro je tako... Sad je tako držite... Nisu je štedeli! Dodajte mi iz torbe veliku metalnu kutiju... hvala.“
Izvukao je neki krem i Sari namazao leđa, a zatim preko toga stavio gazu. Nastavio je da joj proučava bedra i butine i video da se sa unutrašnje strane butina nalaze tragovi starih opekotina.“
„Je li mogla da govori?“
„Nije“, odgovorila je Lea. „Poznala me je, ali je samo nešto nerazgovetno promrmljala.“
„Ima jaku groznicu, što je posledica šoka od mučenja. Daću joj sada jednu injekciju, a drugu sutra uveče. Biće joj bolje po podne. Ostalo će učiniti vreme.“
„Hoće li za to biti potrebno mnogo vremena?“
„Zavisi od opšteg stanja. Trebaće joj nedetja ili dve.“
„Nedelja ili dve!... Pa to je nemoguće! Ne samo da tetke ne znaju za nju, već će je Gestapo brzo pronaći.“
„Dete moje, tu ništa ne mogu da uradim. Ne smete je pomerati barem dva ili tri dana. Moraćete da kažete tetkama.“
Lea se, očajna, sručila u jednu nisku fotelju.
„A posle ta tri dana?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Mogao bih da je sakrijem u bolnici, na svom odeljenju, dok ne bude u stanju da hoda... Evo vam sredstvo protiv bolova. Deset kapi na svaka tri sata. Doći ću predveče. Samo hrabro!“, kazao je, milujući Leu po kosi. „Sve će biti dobro! Već imate iskustvo kao bolničarka. Setite se gospođe D’Aržile.“
„Nije to isto, tad još nije bilo Gestapoa.“
„To je tačno, ali danas izlažete život opasnosti da biste nekoga spasli... Do viđenja večeras. Do viđenja, gospodo i gospođice.“
Lea je za njim pažljivo zatvorila vrata predsoblja, a zatim se, očajna, naslonila na njih.
„Dobro jutro, dušo, učinilo mi se da sam čula da se vrata zatvaraju. Je li neko dolazio, ovako rano?“
Ušla je Albertin de Monplejne u kućnoj haljini, ogrnuta dugim bledoplavim šalom od pirinejske vune. Pramenovi prosede kose bili su joj pokriveni belom svilenom maramom. Onako natrontana, u dubokim postavljenim papučama, delovala je kao simbol Francuske, koja smrznuta pokušava da oblačenjem što više slojeva odeće prebrodi hladnoću u stanovima. Za razliku od sestre Lize, Albertin se nikada nije žalila na sva lišavanja, koja im je okupacija nametnula. Često je govorila da su povlašćene u odnosu na mnoge ljude i da na to ne smeju zaboraviti. Liza je gunđala kako je izbeglicama s poslednjeg sprata odnela nešto od namirnica koje su dobile prilikom Pjerovog krštenja.
I bez mnogo reči, Lea je shvatila da njena tetka ne prihvata bez gnušanja „darove“ koje su dobijale zahvaljujući Fransoaz. Mrske su joj bile posete Ota Kramera i objavljivanje njihove veze. Samo što nije umrla od stida kada je u apoteci u Ulici Di Bak čula kako dve mušterije govore o kolaboracionistima i uporno gledaju u nju. Zbunjeno je izašla ne kupivši ono radi čega je bila došla. Posle toga joj se ta reč stalno vrtela u glavi. Na Radio Londonu su stalno govorili o saradnicima okupatora. Na početku rata se veoma divila maršalu Petenu, kao i većina Francuza, ali kada je vlada u Višiju počela da preduzima mere protiv Jevreja i kada je njena stara prijateljica, gospođa Levi, uhapšena u stanu u kome je bila rođena, konačno se ohladila prema maršalu. Ako su Liza i Estel i dalje verovale u njega, to su činile da bi se saglasile s damama iz bridžkluba na Bulevaru Sen-Žermen, u koji su sestra i ona odlazile dva puta nedeljno. Od pre nekog vremena osećala se veoma usamljeno.
„Dakle, Lea, odgovori mi, je li neko dolazio? Šta ti je, dete, deluješ kao ptiče ispalo iz gnezda?“
„Tetka, moramo da popričamo. Hajdemo u tvoju sobu, objašnjenje će potrajati.“
Dvadeset minuta kasnije, Albertin de Monplejne je otvorila vrata Leine sobe i pošla prema krevetu na kome je ležala Sara.
Fransoa Tavernije i Rafael Mal su je gledali, pomalo zabrinuto.
„Sve je u redu“, mrmljala je Lea. „Tetka se složila da Sara ostane dok doktor Diboa ne bude mogao da je prebaci.“
Stara gospođica je utišini posmatrala nekada lepo lice mlade žene. Od užasa i zaprepašćenja ostala je kao prikovana na pragu i lice joj je sve više bledelo. Kada je najzad uspela da odvoji oči od tog izmučenog lica, tankim glasom začuđene devojčice upitala je Fransou Tavernijea:
„Gospodine, kako je to moguće?“
Ne odgovarajući na to pitanje, prišao joj je, uhvatio je za ramena i povukao je u ugao sobe.
„Hvala vam, gospođice, za sve što činite za gospođu Milštajn. Moram, ipak, da vas podsetim da nju traži Gestapo i da bi svi koji ovde stanuju mogli biti uhapšeni.“
„Znam ja to, gospodine, ali neću ustuknuti pred svojom hrišćanskom dužnošću, kao ni pred građanskom obavezom Francuskinje, niti pomisliti da joj uskratim utočište. Za sada neću ništa reći sestri, kao ni Estel ni Fransoaz. S Leom ću paziti na nju, na smenu; ostaćemo zatvorene u sobi. Moramo biti posebno oprezne za vreme posete komandanta Kramera.“
„Ako mi dopustite, biću tu za vreme te posete. Moji dobri odnosi s nekim članovima nemačke Vrhovne komande odvratiće mu pažnju od svega što bi mu moglo izgledati sumnjivo...“
„Vi ste u dobrim odnosima s članovima Vrhovne komande?“
„Da, ali mogu vam samo reći da slušam naređenja odozgo“, tiho je odgovorio.
„Naređenja? Ne shvatam!“
„Tako je i bolje. Ne zaboravite jedno: ja sam za vas poslovan čovek koji se udvara Lei. Komandant Kramer mora, danas po podne, u to potpuno poverovati.“
Albertin de Monplejne je pažljivo posmatrala tog čoveka markantnih crta lica, loše obrijanog, prevelikih usta, čije su lepe oči govorile o snazi karaktera i delovale iskreno. Spontano mu je stegla ruku.
„Učiniću kako kažete, gospodine. Verujem vam.“
Sa saučesničkim osmehom, Fransoa se nagnuo i s mnogo poštovanja joj poljubio ruku.
„Obično se udatim gospođama ljube ruke, a ne starim gospođicama!“
„Tetkice, divna si! Kakva si ti stara gospođica? Šališ se? Ti si mlađa od svih nas“, viknula je Lea, bacajući joj se oko vrata.
„Srušićeš me, pusti me, moram da odem da se obučem!“
U trenutku kad je izlazila iz sobe, na vratima je zazvonilo, jednom kratko i tri puta dugo. Svi su se ukočili u mestu, osim Rafaela, koji im reče:
„To je Violet, donosi mi odeću. Dogovorili smo se za taj signal. Mogu li da otvorim, gospođice?“
Albertin je prešla rukom preko čela.
„Radite kako mislite da treba, gospodine, nije mi uopšte jasno šta se zbiva. Radije ću vas sad ostaviti.“
Pre no što je otvorio, Rafael je pitao Leu:
„Mogu li otići u drugu sobu da se presvučem? Ne želim da on vidi Saru.“
„Idite u Fransoazinu sobu. To je treća zdesna... Pazite, evo Estel!“
Lea joj je požurila u susret i odvukla je u kuhinju i pored njenog protivljenja.
Najzad su otvorili momku koga je Rafael nazvao Violet. Ušao je vukući veliki kofer.
„Dobar dan, dame i gospodo, dobar dan, gospodine Rafaele. Uzeo sam sve što sam mogao. Bilo je kranje vreme, jer su gadovi došli upravo kad sam skrenuo za ugao.“
„Nisi zaboravio koferče sa šminkom?“
„Ne brinite, sve je tu.“
„Hvala, dušo. Nisu li te pratili?“
„Šalite se?... Nisu se još rodili ti kojima Violet neće umaći, ako želi.“
„Jesi li pronašao sklonište?“
„Da, u ulici...“
„Kazaćeš mi kasnije. Dođi da mi pomogneš da se obučem.“
„Ovo je prvi put, gospodine Rafaele, da želite da vas obučem“, našalio se Violet.
Mal ga je odgurao u Fransoazinu sobu i pažljivo zatvorio vrata.
Lea i Fransoa su ostali sami, a žudnja im se ogledala na licu.
„Želim te!“
„I ja tebe... Ali kako to da izvedemo?“
„Da odemo u ’ledaru’?“
„Ali tamo je zbilja strašno hladno.“
„Ugrejaću te!“
„Ne možemo ostaviti Saru samu.“
„Ona sad spava. Dođi!“
Zagrljeni su ušli u mračnu, ledenu sobu. Šunjajući se na prstima, Lea je uključila malu lampu na niskom stočiću, pored kanabeta koje je bilo prekriveno belim čaršavom, kao i ostali nameštaj u toj prostoriji u kojoj je i tepih bio podignut. Zato je salon delovao kao zbirka avetinjskog nameštaja. Bilo je izuzetno hladno.
Fransoa je sklopio ruke oko nje. Priljubljeni jedno uz drugo, teturali su se prema kanabeu i najzad pali na njega, podigavši malo prašine, mešajući poljupce i reči.
„Tako sam se uplašio kad mi je Marta rekla da me tražiš...“
„Plašila sam se da te neću više videti...“
„Nedostajala si mi, mala gaduro... Mislio sam stalno na tebe i nisam mogao da radim...“
„Ćuti i poljubi me...“
Njegovi prsti su pretraživali Leino telo, ispod debele spavaćice nago, uzdrhtalo od hladnoće i od uživanja. Njen nestrpljivi stomak pripijao se uz ljubavnika. Strah, Gestapo, mučenje, smrt, Sara, Kamij, Loran, ništa više nije postojalo, već samo ta životna želja da je on uzme; svako njegovo milovanje je donosilo sreću.
Kad je skliznuo u nju, obuhvatila ga je nogama oko struka da bi ga što bolje držala, što je delovalo kao zarobljavanje.
U tom čvrstom zagrljaju osećali su da su uzajamno zarobljeni, istovremeno i tužni i srećni, ne želeći da se oslobode.
Hladnoća im je presekla uživanje. Uredili su se i napustili to mesto, gde je beli čaršav nosio otiske njihovih tela.
Ušli su tiho u sobu u kojoj se Sara odmarala. Lice joj je bilo malo manje sivo, a i disala je normalno: spavala je. S rukom u ruci, ljubavnici su je nežno posmatrali.
„Je li vam bila ljubavnica?“, pitala je Lea.
„To vas se ne tiče, dušice, i sada zbilja ništa ne znači. Ja je smatram najboljom prijateljicom. To je osoba do koje mi je najviše stalo i koju izuzetno cenim.“
„A ja, gde sam tu ja?“
„Vi? Pa to nije nimalo slično, vi ste dete. Čak ni rat ni sve ovo“ - pokazao je na Sarino uništeno lice - „ne mogu da vas nateraju da odrastete.“
„Mislim da se tu varate. Vama odgovara da u meni vidite poluodgovorno dete, zgodnu zverčicu koju neko, veliki i odrastao, što vi mislite o sebi, može da upotrebi kada mu zatreba, kao privlačno i pokorno telo. Ja sam već žena, imam dvadeset godina, a ni vi niste stari. Ne znam čak ni koliko godina imate. Zbilja, koliko?“
Gledao ju je sa osmehom.
„Čak i kad ste u toj nimalo erotičnoj odeći, čovek poželi da se baci na vas.“
„O, bože! Zaboravila sam na tu groznu kućnu haljinu. Idem da se presvučem, nećete ništa izgubiti ako sačekate...“
Kad se Lea vratila, odevena u pulover i jaknu od tamnocrvene vune, koje je isplela Liza, i kratku plisiranu crnu suknju - koja joj je otkrivala lepe noge u najboljim crnim vunenim čarapama koje je imala - Fransoa je sedeo na krevetu i pričao sa Sarom. U strahu da će ih prekinuti, zaustavila se nasred sobe.
„Dođi, draga“, jedva čujno kaza Sara.
Lea je, ipak, malo oklevala.
„Dođi, vi ste prva osoba koju je tražila.“
Sara joj pruži ruku.
„Dođite što bliže!“
Lea je posluša i sede kraj bolesnice.
„Tako sam srećna što vidim da ti je malo bolje. Da li te mnogo boli?“
„Fransoa mi je dao neke kapi. Hvala ti za sve što si uradila.“
„Nije to ništa. Nemoj se naprezati da pričaš.“
„Ipak treba da pričamo. Fransoa će nekako izvesti da Gestapo ne dođe ovamo.“
„A kako?“
„To nije važno. Uradi sve što ti bude kazao.“
„Ali...“
„Obećaj mi.“
Lea je pristala, teška srca.
„Kada ćete mi verovati?“, pitao je on.
„Kad me budete smatrali odraslom.“
„Prestanite sa svađom. Ovde je samo jedna osoba opasna, a to je Rafael.“
„Ali on te je spasao.“
Sara nije mogla da odgovori; precenila je svoju snagu i onesvestila se.
Fransoa je otišao do toaletnog stola i vratio se s mokrim peškirom, koji je stavio izmučenoj ženi na čelo. Svežina mokrog peškira ju je povratila. Zahvalila mu je uz tužan osmeh:
„Čutaću, da bih prikupila snagu.“
Uskoro je ponovo zaspala.
„Treba sprečiti Rafaela da napravi neku štetu“, kazao je Fransoa.
„Mislite, treba ga ubiti“, pitala je Lea, iskolačenih očiju.
„Da ne bismo išli tako daleko, treba ga bar na nekoliko dana učiniti bezopasnim, dok se Sara i vi ne sklonite na sigurno.“
„Kako ćete to izvesti?“
„Predložiću mu jedan bludni odmor s Violetom.“
„Šta to znači?“
„To znači, moja lepa neznalice, da će neko vreme provesti u razvratu sa svojim miljenikom, što će ga sprečiti da se upušta u ulogu dostavljača ili doušnika, ako vam se taj izraz više sviđa.“
„A ako on to odbije?“
„Neće imati mnogo izbora. Dole moji ljudi čekaju da njega i njegovog prijatelja odvedu na mesto iz snova.“
Neko je lagano pokucao na vrata.
Ušla je krupna žena, preterano našminkana, sa stručno vezanim turbanom na glavi, u sivom kostimu i ružičastoj bluzi i s prilično lepom lisicom oko vrata; njihala se na visokim potpeticama cipela sa ortopedskim đonom.
„Rafaele?“
„Nije loše, zar ne? Skoro da sam vas prevario. Na nesreću, malo sam se ugojio od poslednjeg puta kada sam oblačio ovaj kostim, trebao bi mi nov. Šta kažete?“
Lea je slegnula ramenima.
„Crni Rafaele, tako ste smešni ovako odeveni.“
„To je jedini način da umaknem onoj gospodi.“
Fransoa Tavernije se zaputio ka vratima.
„Izvinite me načas. Vaše prerušavanje je veoma dobro, dragi moj, zbilja je dobro.“
„Kud je otišao?“, sumnjičavo je pitao Mal.
„Ne znam. Do tetke Albertin, nesumnjivo. Gde je Violet?“
„Čeka me u sobi vaše sestre. Sutra ću doći da čujem kako je Sari. Videću kako da je izvedem iz Pariza. Javiću vam se...“
Fransoa Tavernije je opet ušao u sobu.
„Zbogom, Lea, ostavljam Saru i vas u dobrim rukama“, kazao je Rafaet, pokazujući na Tavernijea.
„Ako bude moguće, javite nam šta je novo“, kazao je ovaj.
„Računajte na mene. Brinite o našoj prijateljici. Kada se probudi, zagrlite je umesto mene...“
Lea ga je ispratila do vrata predsoblja, pored kojih je stajao Violet, s velikim koferom.
Rafael ju je zagrlio, poslednji put, i kazao joj:
„Dobro vodite računa o sebi, budite oprezni i ne vraćajte se u Aveniju Anrija Martena.“
U predvorju zgrade čekala su četiri čoveka. Kada su ugledali par koji je izlazio, zgrabili su ih, odvukli do ulice i ubacili u kamion parkiran pred vratima.
Nisu izmenjali ni reči. Dvojica prijatelja nisu pružili nikakav otpor.
Fransoa Tavernije je takođe otišao iz Univerzitetske ulice, obećavši da će se vratiti oko tri sata, u vreme posete poručnika Kramera. Na vratima se okrenuo ka Lei, sa šaljivim osmehom.
„Evo“, kazao je Lei, pružajući joj smeđu papirnu kovertu. „U opštoj gužvi zaboravio sam da treba da budem i poštar.“
Pošto se ponovo uozbiljio, dodao je:
„Savetujem vam da to pismo pročitate i odmah ga spalite. Stiglo je do mene poznatim kanalima, a sada, kada je u vašim rukama, možete biti izloženi opasnosti.“
Nestao je na stepeništu, bez drugih komentara.
„Lea,
Budi oprezna. Ne želim da ti se neka nesreća desi zbog mene. Kamijina patnja mi je nesnosna i jedina mi je uteha što si ti na slobodi. Dobro odmeri svaki svoj postupak i ne donosi odluke bez savetovanja sa F. T.
Ja stalno strahujem. Ne plašim se za svoj život, od njega sam odavno digao ruke, već se bojim strašnih posledica koje mogu uslediti iz mojih postupaka. Pomisao da muče Kamij, možda upravo u ovom času, da bi joj izvukli informacije koje joj nisu poznate, dovodi me do ludila. Potrebna mi je sva snaga ubeđivanja mojih prijatelja da ne padnem u zamku koju su mi postavili. Ne mogu ništa da učinim za nju: trebalo bi napasti tvrđavu Ha!... Na svaki način tražim priliku da se utopim u akciji. Kamijino hapšenje me je dovelo do strepnje, koja od mene čini opasnog protivnika. Naučio sam da ubijam. Znam da zadam udarac tamo gde treba. Do sada sam ubijao jer je to bilo neophodno, a sada više nisam siguran da mi se to čak i ne dopada.
Ima nas sve više, iz dana u dan. Mnogo onih koji su bili u francuskoj vojsci došlo je da nam se pridruži, sve smo delotvorniji i pokretniji, ali svaki novi regrut znači i opasnost od infiltracije uhoda. Naše operacije su sve brojnije. Sve što radimo je tako intenzivno i snažno da se pitamo kako ćemo se vratiti u normalne životne tokove. Svaki od naših postupaka usmeren je na povratak u normalan život, miran, možda još mirniji nego nekada...
Kamij mi svojim ćutanjem pokazuje svoju beskrajnu ljubav, a ti mi dokaži svoja osećanja tako što ćeš biti oprezna.
Grlim te,
Loran

P.S. Nisam priključio svoj dnevnik ovom pismu. Više volim da njega ne spališ. Sada moraš da spaljuješ SVE što dobiješ od mene.“
Lea je zgužvala pismo u traku i gurnula ga u vatru u kaminu. Posmatrala je kako plamen uništava hartiju sve dok nije osetila da joj je vatra oprljila vrhove prstiju. Bila je suviše obuzeta mučninom da bi mogla o bilo čemu da razmišlja razumno. Jedino što bi joj u tom času možda moglo pomoći, bilo bi da se baci Tavernijeu u naručje.

POGLAVLJE 11.


Oto Kramer nije ni u jednom trenutku uočio da se Lea i Albertin nisu nijednog časa istovremeno nalazile u malom salonu gospođica De Monplejne, koje su, ljubazno kao i obično, primile verenika svoje sestričine. Franosaz je bila sva srećna što je opet sa svojim dragim, pa ni ona nije ništa primetila. Svakako je trebalo zahvaliti i prisustvu i neobičnim i izazovnim pričama Franose Tavernijea, koji je u toj prilici ispoljio svoje manire svetskog čoveka i kosmopolite. Pričao je, na nemačkom, o ratu koji nikako da se okonča, o restrikcijama, o crnoj berzi, koja je omogućila ljudima da prežive, o poslednjem Aragonovom romanu Putnici carstva, o svojoj naklonosti prema Lei (koja je, nažalost, bila neuzvraćena), a naročito o malom Pjeru, koji je dremao u majčinom naručju, i koji je, po njenom mišljenju, bio najlepša beba na svetu.
„To i ja mislim“, izjavio je otac.
Fransoaz je oduševljeno govorila o divnom stanu koji joj je našao u blizini Bulonjske šume, o dadilji, o kuvarici i sobaru koje su zaposlili.
Pošto ju je zamorilo to brbljanje, Lea je prepredeno, sasvim nedužnim tonom, upitala:
„Kada će biti venčanje?“
Naglo prekinuta u nabrajanju svojih domaćih radosti, Fransoaz je ogorčeno odgovorila, pocrvenevši:
„Kada Oto bude dobio firerovu saglasnost, a to će se svakao desiti, jer se i njegov otac saglasio.“
„Radujem se zbog tebe, draga, kao i zbog vas, Oto. Mislila sam da su brakovi između Nemaca i Francuza zabranjeni.“
Zbunjenog izgleda, koji nije nikome promakao, komandant Kramer je odgovorio:
„Nije uvek tako...“
„Utoliko bolje, znači da ćemo uskoro biti pozvani na svadbu.“
Lea se okrenula ka nemačkom oficiru.
„Nadam se da će, zahvaljujući vašim vezama, vaši prijatelji iz Bordoa osloboditi Kamij D’Aržilu?“
„Fransoaz mi je već pričala o tome. Telefonirao sam šefu Gestapoa, treba da mi se javi večeras.“
„Kako to? Uhapsili su gospođu D’Aržilu, a vi mi niste ništa kazali?“, pitao je Fransoa Tavernije, najnaivnijim mogućim tonom.
„Dragi prijatelju, tako smo se malo viđali u poslednje vreme.“
„Je li to bilo odavno?“
„Saznali smo desetog januara.“
„Za šta je optužuju?“
„Žele da znaju gde joj je muž.“
U tom trenutku je Albertin ušla s čajnikom i rekla veselim tonom:
„Nosim vam svež čaj, onaj od ranije mora da se već ohladio.“
To je bio ugovoreni znak. Lea je sada trebalo da zameni tetku pored Sarinog uzglavlja.
„Fransoa, dođite, želim nešto da vam pokažem“, kazala je, izlazeći iz salona.
U svojoj sobi, kraj uspavane Sare, ispričala mu je o intervenciji strica Lika povodom Kamij.
Kada je videla njegov natmuren izraz, Lea je prošaputala:
„Je li ozbiljno?“
„Veoma je ozbiljno. Da li, po vašem mišljenju, gospođa D’Aržila zna gde joj je muž?“
„Svakako da ne zna, kazala bi mi.“
„To bi me začudilo.“
Lei se presekao dah.
„Kako smete! Zar verujete da bih bila u stanju da izdam Lorana?“
„Kakvo razmišljanje! Ne, naravno. No kada vas muče, nikada se ne može reći kako ćete postupiti.“
„Radije bih umrla no da kažem nešto što bi naškodilo Loranu.“
Sa zlobnom ironijom je nastavio:
„Ne sumnjam u vašu hrabrost, ali znam kakve metode ta gospoda primenjuju. Ponekad je lakše umreti nego podneti neke vrste mućenja. Svi u sebi imamo neku slabu tačku, zbog koje postanemo podložni pritisku da prijavimo one koji su nam najdraži. Na dželatu je da to otkrije. Za neke je to silovanje, za neke odsustvo sna, kastracija, vađenje očiju, paranje utrobe, zmije, insekti, pretnje detetu. Naravno, ovde ne govorim o pravim herojima, koji su u stanju da podnesu najraznovrsnije muke...“
„Ne verujem vam. Sigurna sam da ima onih koji ne progovore.“
„To se događa, ali retko. Najhrabriji više vole da se ubiju, kao vaši prijtelj iz Bordoa, profesor Orijak, koji je to učinio posle prvog ispitivanja kod komesara Poansoa, s kojim ste se sreli.“
„A Sara, ona nije progovorila?“
„Šta vi o tome znate?“
Lea je još jednom ostala nema, otvorenih usta.
Malo-pomalo, njen pogled, koji je počivao na Sari, preneo se na Tavernijea. Vlažnih očiju sasula mu je u lice:
„Kako možete to da kažete za onu čije vam je mišljenje, po vašim sopstvenim rečima, važnije od svih drugih? Baš ste bezočni!“
„Nisam, samo sam realan.“
„To je tačno“, kazao je slabački glas iz kreveta.
Sa jednakim poletom su skočili prema prijateljici.
„On je u pravu“, kazala je Sara, „Pre ili posle bih progovorila pod njihovim besramnim milovanjima. Vidiš, Lea, na mučenje se navikneš, bar tako mislim, ali poniženje je nešto drugo, trpeti ruke i polne organe prekrivene krvlju drugih žrtava, trpeti da ti u usta gurnu ud prekriven tvojim sopstvenim izmetom... pretnje da će te dati nekoj životinji ako i dalje budeš ćutala... to je strašno... Da me Rafael nije izbavio iz Masijevih kandži i iz ruku njegovih saradnika, ispričala bih im sve što su hteli...“
„Ne govorite više o tome, Saro. Nisam ni trenutka sumnjao u vašu hrabrost. Budala sam što sam se pravio da u to sumnjam da bih Lei očitao lekciju... Sad moram da idem. Doći ću u vreme posete doktora Diboa. Saro... molim vas, nemojte plakati. Nisam hteo da vas povredim.“
„Niste me vi povredili... već samo sećanje na sve to. Idite sada i uskoro se vratite. Vi ćete me obavestiti i o Rafaelu.“
„Ne brinite o tome, na sigurnom je, i dobro se ponašaju prema njemu... Do skorog viđenja.“
Posle njegovog odlaska, Lea je pomogla Sari da ode do toaleta. Sara vrisnu kad se vide u ogledalu iznad lavaboa...
„Pretvorili su me u čudovište!“
Lea je tražila pravi odgovor. Stidela se, naknadno, što je nekada zavidela Sari na lepoti. Bilo je strašno videti kako joj suze teku preko još pomalo krvavih kratera na licu.
„Ostavi me malo samu“, zatražila je.
Lea ju je poslušala. Upravo u tom času je neko zakucao na vrata. To nije bio signal ugovoren sa Albertinom.
„Ko je?“
„Odlazimo!“, vikala je Fransoaz kroz vrata. „Hteli smo da se pozdravimo s tobom...“
Lea je brzo prekrila krevet i potrčala da otključa vrata.
„Sada se zaključavaš u sobi?“
„Valjda sam to mahinalno uradila, tako me je zabolela glava.“
„Je li vam malo bolje?“, ljubazno je pitao Fransoazin verenik.
„Da, malo mi je bolje, hvala vam. Opružila sam se nakratko“, odgovorila je zatvarajući vrata sasvim prirodnim pokretom.
Srećom, rastanak nije dugo trajao, ali je Lea morala da obeća da će navratiti nekog od narednih dana.
Kada se vratila u sobu, Sara je već ponovo bila u krevetu i izgledalo je da spava. Lea je takođe zaspala u obližnoj fotelji.
Probudili su je glasovi Albertine i doktora Diboa, kao i Fransoe Tavernijea. Uspravila se, posramljena, i protrljala oči.
„Oprostite, uspavala sam se.“
„To smo primetili“, dobroćudno je kazao lekar. „To je loše kada pazite na bolesnicu.“
„Zbunjena sam. Kako vam izgleda stanje gospođe Milštajn?“
„Dobro je, koliko može biti. Srećom, snažne je građe. Kroz dva dana moći će da ustane... Planirao sam da prekosutra pošaljem ambulantna kola. Zvanično ćemo reći da su za vašu tetku, koja se razbolela toliko da mora u bolnicu. Sve će biti dobro. Preuzeće je jedan moj prijatelj, koji je član pokreta otpora, a i bavi se opekotinama.“
„Zahvaljujem, doktore. Posle toga ćemo se postarati da gospođu Milštajn prebacimo u Švajcarsku ili u Španiju. Koliko dugo ćete je moći zadržati u bolnici?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Najviše pet dana, radi bezbednosti mojih kolega.“
„To znači do osamnaestog januara?“
„Da, osamnaestog ćemo je odvesti ambulantnim kolima, kada se obično izlazi iz bolnice, i otpremićemo je tamo gde nam budete naznačili. Posle toga će gospođica Delmas doći po tetku.“
„Hoću li morati da ostanem u bolnici sve to vreme?“, pitala je Albertin.
„To je glavni uslov da naš plan uspe.“
U tom času se Sara pridigla i prošaputala:
„Teško mi je što vam pravim tolike probleme.“
Izgledalo je da ne shvata što su svi prasnuli u smeh.
„Ne brinite, dete“, kazala je stara gospođica. „Samo gledajte da ozdravite. Najteže će biti lagati Lizu i zadati joj svu tu brigu...“
„Najvažnije je da vaša sestra poveruje u vašu bolest“, kazao je doktor.
„Znam, doktore, ali od najranijeg detinjstva nismo krile ništa jedna od druge...“
Okačena Tavernijeu o ruku, Lea je drhtala od hladnoće i vlage, koje su lebdele nad Parizom. U beskonačnim redovima pred prodavnicama domaćice su stajale i trupkale u mestu, u uzaludnom nastojanju da se malo ugreju.
Sve se odigravalo po planu. Sara je prikupila malo snage i otišla u nepoznatom pravcu, a Lea je morala da leci Lizu, koja se zbilja razbolela od pomisli da joj je sestra u bolnici... Matija je pisao da saopšti da je stigao u Bordo, a Fransoaz je telefonirala. Vesti su bile dobre: Kamij je bila puštena i Lea je slobodno mogla da se vrati na Montijak. Komandant Kramer je garantovao za nju. Lei se vratilo nešto njene vesele prirode i životne radosti i da bi to proslavili, Fransoa je odlučio da je odvede na ručak u restoran Šatenje, u Ulici Šerš-Midi. Kada su prolazili pored knjižare Galimar, na Bulevaru Raspaj, mahinalno su usporili i pogledali u izlog, u kome su se isticale Rebateove Ruševine.
„Evo dela koje je prošle godine doživelo najviše izdanja i koje je puno tužnih istina i svedoči o stvarnom talentu, mada je puno mržnje prema Jevrejima i drugim nižim rasama“, kazao je Fransoa Tavernije.
Iz knjižare je, kao čupoglavac iz kutije, izteteo Rafael Mal, koji je povikao:
„Lea, Fransoa!“
„Šta radite u Parizu?“, suvo je rekao Tavernije. „Mislio sam da smo se dogovorili da neposredno posle našeg poslednjeg susreta idete na jug.“
„Nemojte se ljutiti na mene, dragi prijatelju, taj put je samo odložen na nekoliko dana.“
„Mislila sam da će vas Masi tražiti“, kazala je Lea.
„Sada neće. Zahvaljujući meni, dočepao se nekih značajnih rezervi zlata. Sada smo opet u poslovnim odnosima.“
„Posle svega što je uradio Sari?“
„Draga moja, on je pokazao da je voljan da zaboravi moj udeo u bekstvu naše prijateljice, i moju ulogu. U zamenu za to, zaboravio sam na ono što je učinio jadnoj Sari.“
„Zaboravili ste?“
Rafael je zgrabio ruku koju je devojka podigla ka njemu.
„Nisam imao izbora. Bilo je ili to ili metak u stomak. To zbilja boli, metak u stomak“, opuštenije nastavi. „Budite uvereni da nemate razloga da strahujete od njega, sada zna vaše porodične veze s Nemcima, a i suviše je oprezan da bi napao prijateljicu gospodina Tavernijea, koji se viđa s ljudima iz hotela Lutecija i sa onima iz nemačke ambasade.“
Bleda i nepomična, Lea je zapazila pretnju koja se krila iza tih reči. U tome se nije varala.
„Dragi Fransoa, pošto ste se lepo poneli prema meni i Violet, neću vam uzeti za zlo naše zatočenje, a ne sumnjam da bi se vaši prijatelji iz Abvera i naš dragi ambasador Oto Abec zainteresovali za vaše, u najmanju ruku protivrečne, aktivnosti. No, pošto ste se poneli kao svetski čovek, mudar i oprezan, moj prijatelj i ja smo bili opskrbljeni dobrom hranom i finim vinima na mestu gde nam nije nedostajala literatura, ni muzika. Tako da sam vam zahvalan, pa sam zaboravio da vas pomenem...“
„Valjda sada treba da vam zahvalim“, suvo je odgovorio Fransoa.
„Ne bih išao tako daleko.“
„Dobro znate da biste u suprotnom bili uhapšeni, a možda i likvidirani.“
„Možda... No, znate, treba nešto priznati: smrt nikada nije slučajna.“
„Potpuno ste ludi, pa to je smešno.“
Rafael Mal je odustao od pretvaranja i u njegovom pogledu se naglo pojavio izraz patnje.
„Ne biste verovali kako je mučno biti na mom mestu! Vi se možete smejati mojoj ludosti, ali ja zbog nje patim.“
Rafael Mal je kroz izlog prijateljski mahnuo mladiću koji je ređao knjige. Lea ga je prepoznala, pa je i ona mahnula rukom.
„Kako je to šarmantan mladić! Čuli ste za poslednju Koktoovu Šalu? On mi je tu šalu ispričao. Pesnik je večerao u bistrou gospođice Valenten, sa Orikom. Ovaj je pričao kako se neki Jevrejin žalio što mora da nosi žutu zvezdu. ’Utešite ga da ćemo posle rata mi biti prisiljeni da nosimo lažne noseve’, rekao je Kokto. Veliki pesnik je uvek takav šaljivdžija, zar ne?“
Fransoa Tavernije se uzdržao od odgovora, ali nije mogao da se ne osmehne. Lea je prasnula u smeh, a zatim se naljutila na sebe zbog toga.
„Smejte se, devojko, smeh je dobar za vas... Treba se smejati pre no što zaplačemo. Zbogom, lepo dete. Nek vas Bog čuva. Zbogom, gospodine, ne očekujem da ćemo se opet videti“, kazao je, gurnuvši vrata knjižare.
Pre nego što je ušao, okrenuo se ka njima i rekao:
„Hvala vam za sve što ste učinili za Saru.“
Sve do Ulice Šerš-Midi Lea i Fransoa nisu izmenjali ni reči. Kod Šatenjea je sala bila puna. Natkonobar ih je odveo do njihovih mesta za stolom koji je bio postavljen za dvanaest osoba.
„Nadam se da naši susedi neće biti previše bučni“, kazao je Tavernije.
„Možda sam izbirljiva, ali ne volim ovakva mesta“, rekla je Lea osvrćući se.
„Ni ja ih ne volim, ali neka vam to ne smanji apetit. Želim da danas zaboravite na sve drugo, osim nas. Sebično vas želim samo za sebe.“
„Da popijemo bocu bordoa. Željna sam mirisa mog kraja.“
Posle nekoliko trenutaka, konobar im je, uz sve mere predostrožnosti, doneo jednu posebnu bocu.
Hrana je bila jednako dobra kao i vino.
Nastavili su s večerom, ne pričajući ni o čemu drugom osim o lakim i površnim temama: o suknjama koje su bile sve kraće, o podignutim kosama, o ekscentričnoj modi mladih, o putovanjima na koja će ići kada se rat završi... Noge su im se ukrstile ispod stola.
Kraj njih su prolazili razni ljudi: veseli, razgovorljivi muškarci, lepe žene u sjajnim toaletama, koje su se glasno smejale. Sedali su za njihov veliki sto, a okupljao ih je neki čovek širokog lica, živog pogleda iza naočara i atletske građe.
„Ko je to?“, pitala je Lea.
„Poznat čovek, koji se malo izgubio: Žak Dorio, osnivač francuske Narodne stranke. Daleko smo od kampanje vođene u listu Krik naroda, usmerene protiv crne berze i restorana za pet franaka po osobi.“
„To su bili dobri restorani za vas.“
„To je tačno.“
Onaj sklad s početka večeri bio je narušen. Završili su obrok ćuteći.
Na ulici ju je, uprkos njenom protivljenju, uhvatio pod ruku.
„Ne durite se, srdašce, imamo još malo vremena na raspolaganju.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Odlazim rano ujutru.“
„A kuda?“
„To ne mogu da vam kažem.“
„Idete li na duže?“
„Ni to ne znam.“
„Ne možete me ostaviti samu!“
„Moram, a i vi ste sasvim sposobni da se branite.“
„I Sara je bila savim sposobna da se brani. Vidite šta su joj uradili.“
Laki grč mu je prešao preko lica. Nije se moglo reći da je umirao od želje da je ostavi na milost i nemilost Masiju i njegovoj ekipi. Proklinjao je sebe zbog naklonosti prema tom derletu. Za posao koji mu je predstojao bilo je potrebno da se isključe sva osećanja. Ona bi značila nepotrebno izlaganje opasnosti i žurbu. Posle kratkog ponovnog susreta na Montijaku, svestan opasnosti, nastojao je da ne misli na nju. To mu, istini za volju, i nije bilo mnogo teško. Od početka rata, devojke, čak i one dobro vaspitane, nisu bile tako odbojne. Život se odvijao tako brzo da su zaboravljale na vaspitanje i davale su se isto tako lako kao i Lea. No kada ju je ponovo video, nekad snažniju, a nekad krhkiju nego ranije, oživela su osećanja koja nije želeo i koja su služila samo za to da mu što više zakomplikuju život.
„Zašto ništa ne kažete?“
„Šta biste hteli da kažem? Mal je u pravu: veze vaše sestre vas štite, bar dok je komandant Kramer u Parizu. Na vašem mestu bih se vratio na Montijak, iz najmanje tri razloga. Prvi je taj što vaš stric dominikanac i vaš dragi D’Aržila nisu baš daleko...“
„Šta znate o tome?“
„Znam nešto... Drugi razlog je što ste potrebni gospođi D’Aržili, a treći je što ne možete prepustiti imanje svom podrumaru.“
„Ako su Loran i stric Adrijen tako blizu kao što kažete, što nisu ništa uradili za Kamij?“
„Uraditi ma šta za nju značilo bi pogoršavati svoj položaj, a iz tvrđave Ha se ne beži tek tako. Lakše je izaći iz logora Merinjak.“
„Mislila sam da su je pustili?“
„To je odloženo.“
„Zašto?“
„Ne znam... Verovatno da bi naveli Lorana da učini nešto neoprezno. Oni tako često čine, nadajući se da će slomiti protivnika. Jasno je da nisu ništa izvukli od Kamij. Ili ništa ne zna ili je pokazala da je zaista veoma hrabra.“
„Ona je, zbilja, u stanju da bude takva. Ispod onog stidljivog izgleda, ona je najtvrdoglavija osoba koju znam.“
„To je sreća za njenog muža.“
Lea je iznervirano slegla ramenima.
„Sigurna sam da ništa ne zna. Mislim da ću poslušati vaš savet. Vratiću se na Montijak...“
U razgovoru su stigli do Leine kuće.
„Hoćete li da uđete?“, pitala je.
„Ne mogu, imam sastanak. Pokušaću da svratim pre policijskog časa. Ako se ne budemo videli, ne ljutite se...“
„Uveravam vas da se neću ljutiti.“
Imala je utisak da ga je uvredila, i osetila je zlobnu radost, a zatim ogromnu prazninu. Ugurala ga je u predvorje i, pošto su tu bili zaklonjeni od pogleda retkih prolaznika, bacila mu se u naručje.
„Fransoa...“
Poklopio joj je usta rukom.
„Ništa ne govorite. Ostanite tako uz mene, bez pokreta. Zagrlite me.“
Te noći ga je Lea uzalud čekala.

POGLAVLJE 12.


„Draga Lea,
Izašla sam iz pakla. Posle poslednjeg ispitivanja kod Dozea u Gestapou, u Ulici Di Medok 197, bacili su me u podrumsku ćeliju. Bila je tako niska da nisam mogla da se uspravim. Na podu je bila vlažna zemlja i slama, a svuda unaokolo izmet i tragovi povraćanja: pravi užas. Iz drugih ćelija su dopirali krici. Urlao je čovek kome su odsekli testise. Neka žena je neprestano jecala. Rušila sam se od umora i straha. Ne znam ni koliko sam vremena tu provela, upola uspavana, drhteći od groznice, bez hrane, obavljajući nuždu na pod, kao životinja.
Kada je shvatio da mu ne mogu ništa reći, sve i da hoću, Doze me je prebacio u tvrđavu Ha. Tu sam, s temperaturom od četrdeset stepeni, provela tri dana na nekom bolničkom odeljenju, a sada sam u ćeliji s tri druge žene. To je skoro raskoš. Mogu da se uspravim, mogu da se umijem, mogu i da se pospem sredstvom protiv vašiju. Kada se popnem na krevet, mogu i da vidim gradske krovove kroz rešetke. Ujutru dobijam ’kafu’ i dvesta grama hleba, u deset sati neku supu, u četiri sata još jedno sledovanje supe, a povremeno i neko jelo od Crvenog krsta, i biskvite koji se osećaju na užeglo ulje. Zatvorski život se svodi na vesti ’rekla-kazala’, a to su novosti do kojih dođemo nedeljom na misi; radujemo se kad se domognemo olovke i parčenceta papira, a takođe i kad nađemo načina da proturimo napolje neko pismo... Bila mi je u poseti Amelija Lefevr, Raulova i Žanova majka, kao i Rut, koja je došla da mi ispriča novosti o mom malom Šarlu. Svakog trena mislim na njega, i to mi daje snage da izdržim. Nemam vesti od L... Nemam pojma šta će sa mnom biti, ni koliku ću vremena ovde ostati. Znam sigurno samo da će me, nekog od narednih dana, odvesti na novo ispitivanje i ne znam kako ću opet istrpeti njihove šamare, provokacije i ćeliju. Moje su drugarice sjajne: Odil, devetnaestogodišnja aktivistkinja koju su uhapsili zbog deljenja letaka; Elizabeta, komunistkinja čiji je muž streljan u septembru 1942. godine; Elen, čiji je muž u partizanima i koju su prijavili da skriva engleske pilote. U časovima krize uzajamno se hrabrimo.
Ako mi se nešto desi, brini o Šarlu, on mi je najvažniji na svetu. Oprosti što pišem ovako kratko pismo, ali ovde papir zlata vredi. Čuvaj se. Nežno te grlim. Neka te Bog štiti.
Kamij“

Lea se pridigla, umotana u pokrivač, i spustila listove papira na krevet. Na mladom licu su joj se ogledali neverica i užas.
„Kako smo dovde stigli?“, glasno se zapitala.
Činilo joj se da se zidovi oko nje stežu, i da je i sama u zatvoru.
Obrisala je oči nadlanicom i odlučila: vratiće se na Montijak. Tamo će s Matijom, supružnicima Debrej i gospođom Lefevr videti šta da urade da bi oslobodili Kamij. To ju je malo smirilo, ali je pre odlaska trebalo da popriča i sa Otom Kramerom.
U daljini je čula da telefon zvoni, a zatim se neko javio. Ubrzo je neko zakucao na vrata: to je bila Estel, koja je došla da joj kaže da je zove Fransoaz. Jednom se i ona javila u pravom trenutku. Lea je prihvatila da naredne večeri ode kod nje na večeru.
Posle večere u malom salonu, Lea je sedela na podu ispred kamina i tetkama i Estel čitala pismo koje je dobila od Kamij. Nijedna od tri starije gospođe nije je prekidala. Na kraju je Liza obrisala svoje crvene oči, Albertin je tapkala oči maramicom, koju je držala u drhtavoj ruci, a Estel se glasno išmrknula. Pletivo, vez i tapiserija, koje su prethodno radile, ležali su im na krilu. Lea se pridigla i uključila radio.
Posle nekoliko trenutaka pronašla je Radio London. Krčanje je bilo tiše nego obično, pa se mogao čuti glas spikera. Bilo je 21 sat i 25 minuta, 15. januara 1943. godine.


„Govori vam sin radnika sa severa, koga su Nemci ubili 1917. godine, stari borac za Francusku, zatvorski drug dvadeset sedmorice mučenika iz Šatobrijana - koji je u julu 1941. godine uspeo da pobegne, posle devet meseci mučenja u nemačkom zatvoru - Fernan Grenije, poslanik iz Sen Denija...
Francuzi i Francuskinje,
Pošto sam upoznao zatvore u Fontevrou i Klervoau, pošto sam devet meseci proveo sa Šarlom Mišeloom, Gijemom Mokeom i našim mučenicima iz Šatobrijana, pošto sam u Parizu svakodnevno delio rizik s pripadnicima pokreta otpora i spoznao sva lišavanja i patnje, kao i nade u naš porobljeni ali nepokoreni narod, došao sam u London, kao delegat francuske Komunističke partije, da bih generalu De Golu i Nacionalnom komitetu francuskog jedinstva preneo izraze podrške hiljada naših građana koji, uprkos teroru, u fabrikama, kao i u borbenim redovima i partizanima, na univerzitetima i u logorima Rajna, od Nanta do Strazbura, od Lila do Marselja, svakodnevno vode, rizikujući živote, nepoštednu borbu protiv mrskog hitlerovskog zavojevača.
Došao sam da, na ovom mestu, potvrdim da u duhu radnika i seljaka, industrijalaca i državnika, svetovnjaka i sveštenika, ne postoji treće rešenje. Ili su za vladu u Višiju ili za Francusku koja se bori i pruža otpor...“
Krčanje se pojačalo i poslednje reči su bile već teško razumljive. Liza je uplašeno iskolačila oči.
„Čuli ste to? General De Gol prima komuniste! Taj čovek je sasvim poludeo! Komuniste!“
„Ćuti!“, suvo je kazala Albertin, „ne znaš o čemu pričaš. Francuskoj su potrebni svi koji hoće da se bore. Za sada nisu baš mnogobrojni...“
„To ipak nije razlog da primaš svakoga!“
„Ćutite, da čujemo.“


„... Ogroman broj Francuza, svi koji se bore, svi koji pružaju otpor, svi koji se nadaju - a njih je bezbroj, i to su pravi Francuzi - stali su uz generala De Gola, koji ima istorijsku ulogu i nije se obeshrabrio kada se sve raspalo, već se sa svim ljudima iz pokreta otpora, koji su se već donekle okupili u grupe, a i dalje se u francuskoj okupljaju u zajedničkoj svetoj borbi za slobodu domovine...“
Ponovo je krčanje prekrilo glas Fernana Grenijea. Estel je to iskoristila da ode po večernji čaj; Albertin je dodala cepanicu na vatru:
„Treba biti štedljiv s drvetom za ogrev, više ga skoro i nemamo.“


„... Prijatelji Francuske, vaše su patnje strašne, a vaša hrabrost zadivljujuća, velike su vaše nade. Pozdravite svaku pobedu Crvene armije i svaki uspešan napad RAF-a, engleske avijacije, na Nemačku, svaki američki tenk ili artiljerijski napad. Nastavite da se držite hrabro! Budite solidarni sa saborcima i pomažite se uzajamno! Pojačajte hrabre i herojske akcije protiv okupatora! Neka vas prožima jedinstveni duh bratstva i hrabrosti!...“
Krčanje se opet pojačalo i ton se konačno izgubio.
Četiri žene su u tišini pile topli napitak, a zatim su se rastale i otišle na spavanje.
Sutradan se Lea veoma pažljivo odenula za večeru kod sestre. Obukla je finu crnu vunenu haljinu, nabranu na kukovima i s dubokim izrezom, koju joj je poklonio Fransoa Tavernije. To je bila kreacija Žaka Fata, koja mora da je mnogo koštala. Lea ju je tad prvi put obukla. Na prikupljenu kosu je stavila tokicu s malim velom, iza koga su joj blistale pažljivo našminkane oči. Oko vrata je nosila bisernu orglicu, koju joj je dala Kamij, a ogrnula je i neizbežni Albertinin ogrtač od crne lisice. Čarape sa šavom bile su takođe Tavernijeov poklon, koji je isticao njene lepe noge, a cipele sa ortopedskom petom, od lažne kože, davale su joj, kako je govorila, „lud“ izgled. To je bilo i Lizino mišljenje, koja joj je donela svoj poslednji par pristojnih rukavica.
Odvezla se metroom do Etoala.
* * *

Čim je ušla, Lea je omrznula taj stan na Aveniji Vagram. Oto Kramer i njena sestra su iznajmili namešten stan od nekog poznatog lekara, koji je više voleo svež vazduh na Azurnoj obali od pariškog.
„Mora biti da je Jevrejin“, kazala je Fransoaz o njihovom stanodavcu.
Ta izjava je naljutila Leu.
„Pa svakako ne liči na stanove buržuja iz Bordoa, koji vole da skrivaju svoje bogatstvo. Ovde ga, naprotiv, pokazuju. Čak ga i suviše pokazuju.“
„To i ja mislim“, kazao je Oto Kramer, smejući se, „no nama se žurilo. Što ste lepi i elegantni! Dođite da vidite dečju sobu, videćete kako vam je sestrić dobro smešten.“
Dečja soba je bila velika i svetla prostorija, u kojoj je Frederik Hanke pokušavao da priguši plač svog kumčeta, možda ga i malo prejako ljuljajući.
„Pa vidite valjda da je dete gladno“, povikao im je čim su ušli.
„Lea, tako se radujem što vas ponovo vidim. Hoćete li da pokušate da pokažete autoritet kume?“
Lea je prihvatila dete vrhovima prstiju i ubrzo ga spustila nazad u kolevku, rekavši:
„Sada ćeš biti dobar i zaspaćeš.“
Na najveće zaprepašćenje svih prisutnih, dete je zaćutalo i sklopilo oči.
„Bravo, kakav autoritet! Treba da dolazite češće, jer ni njegova majka ni ja nismo u stanju da ga uvek smirimo.“
„Pričaćemo o tome kasnije... kad ponovo zaplače. Sada sam htela da vas zamolim za uslugu: želim da se brzo vratim na Montijak, a moj ausweis za povratak u Bordo je istekao.“
Lea mu je pružila kartonče, na kome je hitlerovski orao delimično prekrivao fotografiju.
„Sutra ću vam izvaditi novu propusnicu. Uskoro vam neće ni biti potrebna jer će se demarkaciona linija povući sa okupacijom južne zone.“
„To znam“, kazala je Lea, tužnije nego što je želela da zvuči.
„O, oprostite, rastužio sam vas. Jednog dana će vaša zemlja ponovo biti slobodna, a naši narodi ujedinjeni i pomireni.“
Ona nije odgovarala, ali su dvojica nemaćkih oficira u njenim očima jasno pročitali odgovor: nikada.
Prešli su u trpezariju, gde ih je čekao raskošno postavljen sto.
„Zar će nas biti samo četvoro?“
„Zar vam je krivo zbog toga? Mislili smo da ne biste nimalo voleli da se nađete u društvu mojih zemljaka.“
„Hvala, ovako je vrlo dobro.“
Lea je u toj meri bila sigurna da će biti okružena nemačkim oficirima da je u ovoj situaciji uskoro pokazala znake dobrog raspoloženja, naročito zato što su Oto i Frederik bili u civilu.
„Spremila sam sve što ti voliš“, kazala je Fransoaz, dobroćudno se smeškajući.
„Šta to? Brzo mi kaži.“
„Videćeš ubrzo, gurmanko.“
Večera se odvijala na najbolji mogući način, i sa svakim jelom Lea je morala priznati da je zahvalna sestri za trud koji je uložila da joj ugodi: punjena jaja, ovčji ragu...
„Spremala sam ga sa samo petnaest grama maslaca, po receptu Eduara de Pomijana. To je onaj koji je pisao čuvenu knjigu Kuhinja u doba restrikcija“, ponosno je kazala Fransoaz.
Desert sa suvim kajsijama takođe je bio izvanredan. Lea se dvaput poslužila.
Ni u jednom času za večerom nisu pričali o ratu. Razgovarali su o muzici, književnosti, filmu i pozorištu. Potom su se prebacili u salon, u kome je gorela vatra, da popiju kafu. Fransoaz je domaćici kazala da će kafu sama poslužiti.
Lagano su u tišini pili kafu, posmatrajući poigravanje plamenova. Oto je ustao i seo za klavir, koji je zauzimao veliki deo prostorije.
„Iznajmili smo ovaj stan dobrim delom zbog tog klavira“, prošaputala je Fransoaz sestri na uvo.
Narednog sata vreme kao da je stalo. Nije bilo ni Francuza ni Nemaca, ni pobednika ni pobeđenih, muzika ih je spajala u bratstvu bez granica.
* * *

Dosta dugo postoje zamro i poslednji ton, sedeli su u tišini, oklevajući da se vrate u stvarnost. Lea je prva prekinula tu blaženu tišinu glasom koji je treperio od iskrenih osećanja, kazavši:
„Hvala, Oto, što ste nam priuštili ove časove pravog mira.“
Komandant Kramer je ustao i, vidno dirnut, poljubio joj ruku.
„Hvala vama što ste došli.“
Sada je Lea mogla da ga upita šta zna o „aferi Kamij“.
Oto nije odmah odgovorio devojci na pitanje. Izgledalo je da je dosta dugo bio utonuo u mračne misli. Kada je progovorio, zapravo se obratio svom prijatelju:
„Sholl ich him alles Sagen?“3
„Ja.“
„Ne krijem od vas da smo Frederik i ja veoma zabrinuti za gospođu D’Aržifu. Bila je uhapšena po prijavi u kojoj je optužuju da je služila kao agent za vezu između svog muža i vašeg strica, oca Delmasa, a obojica su u pokretu otpora i traže ih i francuska policija i Gestapo. Kod nje su nađeni leci kojima se mladi ljudi pozivaju da se pridruže partizanima. To je bilo dovoljno za njeno hapšenje. Osim toga, Doze je sumnjiči da je član iste mreže kojoj pripada i Loran d’Aržila...“
„To je potpuno ludo! Kamij se zanima samo za svoje dete i ne razume se u sve to što ste pomenuli. Zdravlje joj je loše i već mesecima nema vesti od Lorana.“
„Lea, nemojte misliti da smo budale. Kad sam bio u Langonu, dobijali smo desetine pisama koja su se odnosila na gospođu D’Aržilu, kao i na vas. Frederik i ja smo uništili neka koja su navodila precizne podatke. Dok je bilo reči o prenošenju neke pošte iz jedne zone u drugu, mogli smo i da zažmurimo. Sada su stvari ozbiljnije i njoj se zamera nešto drugo, a ako bude dokazano, sledi smrtna kazna. Vaša prijateljica je pion u Dozeovim rukama i on će se njom poslužiti, u nadi da će Loran d’Aržila i članovi njegove mreže biti neoprezni u nastojanju da je izbave. Kako se čini, ona zbilja ne zna gde joj je sada muž, niti su joj poznate njegove aktivnosti... U tim okolnostima, bio je oprezan dok ju je ispitivao. Osim toga, poznate su mu veze vašeg strica Lika Delmasa s našom zemljom.“
Pred Leinim očima pojavilo se izmučeno lice Sare Milštajn.
„Znam šta vaši prijatelji iz Gestapoa čine onima koje ispituju i kako se odnose prema zatvorenicima.“
„Ja sam prvi koji žali zbog toga. No vi morate to ignorisati. Zbog vašeg budućeg mira, molim vas da zaboravite na to.“
Lea se pridigla, sva besna:
„Da zaboravim!... Smete da mi kažete da zaboravim šta vaši svakodnevno rade našim ljudima, ženama i deci. Znate li da je Gij Moke imao samo sedamnaest godina kada su ga streljali u Sužu, zajedno sa ostalima, u septembru prošle godine? A ona stara prijateljica mojih tetaka, Jevrejka koju su odveli u jedan od vaših logora i koja je plakala: ’Gospodo, to mora da je neka greška, ja sam Francuskinja, muž mi je poginuo u ratu 1914. godine, a sin mi je zatvoren, jer je ratovao za Francusku.’“
Fransoaz ju je zgrabila za ruku, očiju punih suza.
„Molim te, ćuti.“
„Ne diraj me, pusti me!“
„Lea, ja vas razumem, ali rat je, ni vi ni ja tu ništa ne možemo. Sve što mogu da uradim, a da se ne kosi s mojom vojničkom čašću, učiniću za gospodu D’Aržilu, to vam obećavam. No radi vaše bezbednosti, kao i svih vaših, molim vas da javno ne ponavljate ovo što ste ovde kazali.“
„Možete li da mi se zakunete da ono što vam kažem u vezi sa zatvaranjem Kamij u tvrđavu Ha nećete upotrebiti protiv nje?“
Oto Kramer je nekoliko trenutaka razmišljao pre nego što je odgovorio.
„Dajem vam reč.“
„Možemo li da popričamo nasamo?“
Fransoaz je ustala.
„Dođite, Frederiče, vidite da im smetamo.“
Kako je umela da bude naporna sa svojim dramatičnim stilom. I kao mala je uvek bila sumnjičava i neprijatna, i izluđivala je Leu, kojoj se čak i otac podsmevao zbog toga.
„Ono što hoću da kažem nije samo moja stvar, i zato sam mislila...“
„Ne moraš ništa da objašnjavaš“, prekinula ju je sestra i s Frederikom izašla iz sobe.
„Jadni prijatelju, ne znam kako je trpite.“
„Prestanite da se svađate kao balavice“, dobroćudno je progunđao Oto. „Dođite i sedite preko puta mene.“
„Evo šta je. Dobila sam pismo od Kamij. Ostavili su je više dana zatvorenu u podrumu u kome nije mogla ni da se uspravi. Tri puta ju je Doze ispitivao. Pošto nije od nje ništa izvukao, bacio ju je u neku kužnu ćeliju, u kojoj se razbolela. Šta će sledeće uraditi? Dželati iz Buska nemaju dobru reputaciju. U Bordou se priča da nekih dana krici odjekuju tako jako da se čuju i kroz zidove tvrđave. Molim vas, pokušajte da izbavite Kamij iz ruku tih ljudi.“
„Ja, kao i vi, prezirem postupke ’tih ljudi’. U vojsci ne marimo za ljude iz Gestapoa. Na nesreću, oni su sve moćniji i njihova policijska vlast dopire i do nas. Verujte mi, među okupiranim zemljama Francuska još najmanje pati zbog njih. Što se tiče gospođe D’Aržile, nisam znao kako su s njom postupali. Lagali su me kada su rekli da su bili dobri prema njoj. Doze mora biti ubeđen da ona ima važna obaveštenja čim je, uprkos njenim vezama, drži u takvim uslovima. Neće biti lako ubediti ga da pusti plen.“
„Uveravam vas da se vara. Kamij ne zna ništa o Loranovim aktivnostima!“
„Je li vam to rekla?“
„Nije, ali živele smo zajedno i da je nešto saznala o njemu, ja bih prva bila obaveštena.“
„Ne želim da vas sekiram, Lea, ali kada pripadate tajnoj organizaciji, ne želite da se to razglasi na sve strane. Mada su članovi pokreta otpora, kako ga vi zovete, ponekad toliko neoprezni da se i mi tome čudimo.“
„Ne verujem u to. Kamij zna da u mene može imati poverenja i da sam spremna...“
Lea se naglo zaustavila.
„Ne plašite se, nastavite slobodno. Ja vas ne krivim, znam da bih na njihovom mestu učinio isto što i vaš stric i muž vaše prijateljice, i da bih nastavio da se borim. To ne znači da moj zadatak, kao i drugih nemačkih vojnika, nije da ih sprečim u tome. I vi to, takođe, morate razumeti. Kada uhapsimo i streljamo one koji podmeću bombe, streljamo taoce, hapsimo one koji dele letke i kriju engleske pilote, i one koji su u vezi s Londonom i tajno pomažu pokret otpora, to je zato što se rat nastavlja uprkos primirju. Ne crvenim zbog svega toga. No kada Gestapo brutalno ispituje članove pokreta otpora, a naročito žene, osećam stid zbog toga. Mada, u najvećem broju slučajeva, Gestapo te prljave poslove prepušta francuskoj policiji. Znate li da je još onda, dok sam bio u Langonu oko dve stotine francuskih agenata bilo priključeno mreži Gestapoa i njegovih pratećih službi? Otkako su se šef Gestapoa u Bordou, Doze i šef francuskog komesarijata Poanso ujedinili u aprilu 1941. godine, zajedno su obavili dobar posao.“
„Ćutite, molim vas.“
„To je samo jedan deo tužne stvarnosti. Verujte da oni veoma utiču i na prefekte, predsednike opština, gradonačelnike i francusku policiju. Oni svi primaju naređenja od šefa francuske države, maršala Petena, koji zahteva od tih funkcionera, kao i od svih Francuza, da sarađuju s nama. Oni su, dakle, na vlasti. Koliko mi je poznato, vaš maršal nije došao na vlast državnim udarom.“
„Bilo je časno nastaviti rat.“
„Čime? Zar ste zaboravili poraz koji je francuska vojska pretrpela u roku od samo nekoliko dana?“
Lea je okrenula glavu i ponovo su joj se pred očima ukazale grupe vojnika na orleanskom putu, prljavih, zaraslih u brade, koji su odbacili oružje da bi brže bežali, pljačkajući usput napuštene kuće i izbacujući civile iz njihovih sopstvenih automobila...
„Da se vratimo na slučaj gospođe D’Aržile - upotrebiću sav uticaj koji imam i koji mogu njoj u prilog, i to je sve što vam mogu obećati. Ako uspem da je izvučem iz tvrđave Ha, postarajte se da bude mirna, jer će je nadzirati, još više nego pre hapšenja. Ako u tome ne uspem, znači da sam ne samo izgubio svaki uticaj ovde, već će me taj potez nesumnjivo poslati na Istočni front. Ne plašim se toga zbog sebe, već zbog Fransoaz i našeg sina. Ne želim da ostanu sami pre nego što ozvaničim našu situaciju.“
Lea se pridigla.
„Hvala vam.“
Uputila se prema vratima salona i povikala:
„Fransoaz, Fransoaz, Frederiče! Možete da se vratite.“
„Luda si što tako vičeš, probudićeš Pjera!“
Narednog dana, Lea ne samo da je dobila produženi ausweis, već i rezervaciju u kupeu prve klase u vozu za Bordo, koji je polazio kroz dva dana. Ta dva dana je utrošila na odlaske u bioskop i pozorište s Fransoaz, na tešenje tetaka, koje su se rastužile zbog njenog odlaska. Albertini je ostavila poruku za Fransou Tavernijea, u slučaju da svrati u Univerzitetsku ulicu da čuje novosti. Otputovala je iz Pariza, ne žaleći što odlazi.

POGLAVLJE 13.


Kada je stigla na stanicu Sen-Žan u Bordou, Lea se iznenadila kada je na peronu spazila Matiju. Ugledala ga je i pre no što se voz zaustavio. Delovao joj je viši i jači, a bio je i sveže obrijan do glave. Osetila je radost i neku nejasnu mučninu.
Požurio je da uzme njen kofer, poljubio je u oba obraza i malo se ćuteći klatio ispred nje, kao da ne zna kako da započne razgovor i kao da odmerava proteklo vreme, a zatim su se zaputili ka vozu za Langon. Kad su ušli u kupe, uhvatio ju je za ruku, a Lea ju je povukla.
Zašto su joj oči izgubile onaj zlobni sjaj?
„Želeo sam da ti prvi javim dobru vest: gospođa Kamij je puštena iz tvrđave Ha.“
„Je li došla kući?“
Matija je delovao pomalo zbunjeno.
„Nije. Prebačena je u logor Merinjak...“
„Pa zar to nazivaš dobrom vešću?“
„Da, jer se u logoru Merinjak može slobodnije kretati, čuvari su Francuzi, a ja poznajem upravnika.“
„Savim mi je svejedno poznaješ ti upravnika ili ne, želim da Kamij bude oslobođena.“
„Budi strpljiva, radi se na tome i to je pitanje, dana. Veruj mi da nije bilo lako iščupati je iz Dozeovih ruku, trebalo je dosta pregovarati.“
„Pregovarati...? Ko...? Ti...? Zar znaš tu bitangu?“
„Lako je reći da je on bitanga. On radi svoj posao, održava red u Bordou, koji vrvi od engleskih agenata, komunističkih terorista i raznih muvara koje žele da prave gužvu!“
Prostrelila ga je pogledom.
„Shvataš li šta pričaš?“, prošištala je kroz zube da ih susedi ne bi čuli.
„Ja vrlo dobro shvatam da se ti i Kamij ne menjate i da ste nastavile da sa simpatijama gledate na pokret otpora, i terate tako sve dok vas ne pogube. A ja ne želim da tebe pogube.“
Lea je slegnula ramenima i zavalila se na sedište. Bila je dirnuta Matijinom naivnošću i strašću, ali i uplašena od onoga što bi mogao učiniti. Koliko ga zna, mogao bi svašta učiniti za nju, pa i izdati. Koliko je bio dobar s Nemcima? Više je volela da brzo promeni temu i raspričala se o vinogradima i imanju, a na kraju se pravila i da je zaspala.
Na stanici je ponovo, sa zadovoljstvom, uzela svoj plavi bicikl, koji je Matija dovezao da je sačeka. I pored prilično jakog vetra, koji je duvao od Prijuleta, Lea je isprednjačila i prva stigla do belih stubića, koji su označavali početak njenog imanja. U jednom trenutku čak je načuljila uši očekujući da čuje očev glas.
U velikoj kuhinji popločanoj kamenim pločama čekala je večera. U garavom ognjištu gorela je vatra, na čijem su se svetlu presijavali bakarni sudovi i posude okačene o bele zidove. Na dugom stolu, prekrivenom stolnjakom od plavog voštanog platna, nalazio se praznični pribor za jelo. Kada je ušla, Lea je najpre uočila da su fotelje iz salona raspoređene oko ognjišta. Prateći njen pogled, Rut je kazala:
„Nismo imali dovoljno uglja i drva da grejemo druge prostorije. Ovde se grejemo na vatri od pripremanja hrane na štednjaku, a uveče uživamo u vatri od suve vinove loze, koju dodajemo na ognjište. Po ovoj hladnoći, kuhinja je postala jedino mesto u kući gde je prijatno. Već danima nam je teško da odlučimo da se vratimo u sobe. Kreveti su ledeni i pored boca za zagrevanje. Meni i nije tako teško. U Alzasu je hladnije no ovde, ali tvoja sestra i tetka se veoma muče. Imaju promrzline na rukama i stopalima. Imam ih i ja na rukama, ali to je zbog pranja u ledenoj vodi.“
Sirota Rut, dadilja i nastavnica, družbenica koja je uvek bila oličenje dobrote i delotvornosti, postala je devojka za sve u kući. Kao što je i nekada činila, Lea joj se bacila u naručje.
Rut je uspela da nađe nekadašnje reči tepanja:
„Sunašce moje, malena... divljakušice moja... kako sam srećna što si se vratila. Montijak nije isti bez tebe. Sećaš li se šta je tvoj jadni otac govorio?“
Lea je odmahnula glavom.
„Govorio je da si ti duh kuće i da bez tebe kuća ne bi postojala, ili bi izgubila dušu, ako ti zauvek odeš.“
„To se neće desiti, Rut, a i tata je to znao. Na ovoj zemlji, među ovim zidovima, ima nečega što je deo mene, isto kao što su to moje ruke ili srce, bez kojih ne mogu da živim. Vidiš, svaki put kada odem od kuće, bojim se da se nikada neću vratiti, a pri svakom povratku u meni se začnu takva radost i snaga da se i sama iznenadim.“
„To je ljubav, malena.“
Pridružila im se i Bernadet Bušardo. Smestile su se za sto da pojedu pasulj i pile, koje im je dao Fajar. Lea im je pričala pariske novosti, a Rut je pričala kako su je uhapsili s Kamij i Lorom.
Lea nikako nije mogla da se oslobodi mučnine koja ju je obuzela na stanici Sen-Žan. Nije uspela da ponovo pronađe svoj Montijak. Ova velika, hladna kuća nije ličila na njenu. Bilo joj je dosta smrzavanja i gladi: priželjkivala je leto, sunce, voće... Lora je veoma porasla i bila je prava žena. Šarl se muvao svuda unaokolo i ličio je na majku, imao je njena usta i oči... Lea je imala utisak da joj se sve dešavalo u inat, nekako iza leđa. I pored uobičajenih postupaka i starih navika, Montijak joj je izmicao. Razmestili su nameštaj, Rut je bila manje napeta i naboranija nego ranije...
U času kada je guvernanta zgrabila Šarla da ga odnese na spavanje, vrata su se širom otvorila.
Čovek s velikim brkovima i beretkom navučenom do obrva, s koferom u ruci, odeven u jaknu, pojavio se na pragu.
„Brzo zatvarajte, izaći će sva toplota“, povikala je Bernadet Bušardo.
Čovek ju je poslušao.
„Ko ste vi? Šta želite?“, pitala je. „Noć je, i nije doba za posete.“
Čovek nije ništa odgovorio, već se osvrtao oko sebe kao neko ko je došao na poznato mesto.
Lea se takođe osvrtala, a srce joj se steglo u grudima.
„Ama, gospodine, hoćete li nam reći ko ste?“
„Ćuti, tetka! Dobro došao, Lorane!“
Nastala je trenutna panika. Svi su hteli da pozdrave Lorana i prvi da ga zagrle. Rut se iz sve snage trudila da mu gurne sina u naručje. Mali je urlao od straha kada se našao pred ogromnim brkovima, koji su mu bili nepoznati.
Loran ih je smirio.
„Budite neupadljivi. Više bih voleo da Fajara i Matiju ne privuče vika.“
Smestio se za sto da nešto pojede: Pogled mu je lutao od Lee do Šarla, koji je odložio odlazak na spavanje i igrao se na podu.
„Tavernije me je obavestio da Lea treba da stigne večeras. Mislim da si došla uz blagoslov vlasti i da možeš da odeš da posetiš Kamij. Želim da joj odneseš poruku... Sutra u Bordou imam važan sastanak koji se odnosi na nju.“
Bernadet Bušardo je preturala po svim mogućim plakarima da pronađe malo hrane. Loran je imao muke da je ubedi da više nije gladan. Četvoronoške je puzao sa Šarlom koji je, bez rasprave, prihvatio novog druga u igri. Čak mu je dozvolio da ga odnese u krevet, uz obećanje za partiju žmurke, sutradan...
Kad su najzad svi otišli na spavanje, Lea i Loran su se našli zagrljeni na kamenoj klupici, uz ognjište. Lea je bila srećna. Milovala je Loranove brkove, smejući se, i prešla mu rukom preko grudi. Bile su tvrde kao kamen. Prešla je rukom preko sitnih bora koje je imao u uglovima očiju.
„Ostario si.“
„I ti si. No ti si sad još lepša. Čak je i Tavernije to primetio.“
Proveli su sate pričajući o svemu što im se desilo od rastanka.
* * *

Pošto su ih Lekusanovi ljudi gonili, Adrijen i Loran su morali da odu iz Tuluze za Limuzen, a usput su spavali po ambarima i torovima, kod pripadnika i simpatizera pokreta otpora. U toj je oblasti komandovao neki Raul, stari komunistički instruktor, koji je bio u ilegali od februara 1941. godine i koga su gonili ljudi komesara Komba, kao i Gestapo. Na početku tog dvomesečnog lutanja, Adrijen je odlučio da se tajno vrati u Bordo, gde je mislio da će biti korisniji nego u šumi. Loran je ostao u šumi da se bavi obukom mladih. Zajednički su upadali u opštine i javne ustanove, gde bi pokupili kartice za snabdevanje, neophodne za opstanak, zvanične propusnice, nove lične karte, i novac.
„Otkad je počeo rat, postao sam bandit velikog stila!“
On, ipak, nije bio komunista i ubrzo su se pokazale suštinske razlike u mišljenju, koje su postojale između njega i tajnih partijskih funkcionera. Sve je češće razmišljao o povratku u Tuluzu, odakle bi ga mogli poslati u London, a zatim u Severnu Afriku, da se tamo bori. U razmišljanjima je bio stigao do te tačke kada je saznao da je Kamij uhapšena i zatvorena u tvrđavu Ha. Iste večeri je napustio šume oko Limuzena i u Tuluzi se povezao s nekadašnjom mrežom. Tu su mu upriličili susret s Gran-Klemanom.
„Tatinim zastupnikom za osiguranje!“, povikala je Lea.
On je u međuvremenu postao šef građanske i vojne organizacije otpora na području Bordoa, što je iznenadilo Lorana, koji se sećao da je ovaj 1940. godine pokazivao simpatije prema vladi u Višiju. No nije on bio jedini pripadnik pokreta otpora koji je neko vreme polagao nade u maršala Petena. U Tuluzi su Loranu kazali da ode u kafe Bertran i da pita za Davida, koji je 1942, u avgustu, stigao iz Londona i spustio se padobranom kod Šatorua. Loran je trebalo da se predstavi pod pseudonimom Lucijus. David je trebalo da bude obavešten o njegovom dolasku posredstvom Radio Londona. Sastanak je bio zakazan za naredni dan.
Lea mu je pokazala pismo koje je dobila od Kamij i koje je pročitao sa osećanjima, koja kod nje, začudo, nisu izazvala nikakvu ljubomoru. Ispričala mu je o svom razgovoru sa Otom Kramerom i o njegovim obećanjima. Začudo, nije mu pričala o Matijinom povratku, ni o onome što je saznala o njegovim novim vezama. Zadovoljila se da mu kaže da je Kamij premeštena u logor Merinjak.
„Sutra je dan posete, pa ću otići. Ako želiš da joj pišeš, piši, pa ću naći načina da joj dam pismo.“
„Ne, to ne mogu da prihvatim, previše je opasno.“
„Ipak ga napiši, ako vidim da je suviše veliki nadzor, zadržaću ga kod sebe. Idem da ti nađem papir i mastilo.“
Kad se vratila, sedeo je za stolom.
Lagano mu je stavila ruku na rame.
„Ništa ne brini.“
Podigao je pogled ka njoj, a zatim prislonio glavu uz njen stomak. Dugo su ostali tako, nepomični. Lea se pribrala.
„Idem da spavam. Rut ti je spremila postelju u tatinoj sobi. Nadam se da nije previše hladno, stavila je dve tople boce. U koliko sati želiš da ustaneš sutra?“
„Ne prerano, sastanak mi je u tri sata po podne.“
„Onda lepo spavaj. Do sutra“, kazala je i sestrinski ga poljubila.
„Lea... Lea, nije to ništa... ne boj se... to je samo loš san...“
Lorana su naglo probudili krik i jecanje koji su dopirali iz sobe mlade žene. Požurio je tamo. U skladu sa uobičajenim košmarom, sanjala je da sedi u krevetu odbijajući napade čoveka koga je ubila u Orleanu. Sada je čovek imao i prijatelja - Masi, Sarin mučitelj, išao je ka njoj, vukući kadu punu gadosti, iz koje su gmizale zmije.
Lea se naglo probudila i u nežnom svetlu lampe ugledala Loranovo lice.
„Molim te, dođi kod mene, bojim se.“
Čim ju je stegao uz sebe, ponovo je zaspala, kao beba.
Lea je ubedila Lorana da ne mrda nikuda sa sprata dok ona ne proveri da Fajar ili njegova žena nisu negde u blizini. Zapravo se bojala Matijine pronicljive ljubomore. Bila je u pravu. Juče je mladić diskretno nestao čim je odneo njene stvari u sobu, i nije se više pojavljivao.
Kad je ušla u kuhinju, on je već bio tamo i ćaskao s Rut, koja je završavala jelo. Lea je poljubila svoju staru dadilju, kao i druga iz detinjstva.
„Divno izgledaš“, kazao joj je. „Deluješ odmorno uprkos tome što si kasno otišla na spavanje.“
Odmah je prešla u odbranu.
„Idem na spavanje kad mi se ide.“
„Ne ljuti se, to sam onako kazao.“
Lea se durila.
„Zapravo sam vrlo loše spavala, imala sam strašne košmare.“
„Večeras ću ti skuvati lipov čaj“, rekla je Rut, spremna kao i obično.
„Znaš da me je taj čaj nervirao i kad sam bila dete...“
„Da, da, pomešala sam s Fransoaz. Ti si više volela čaj od pomorandžinog cveta. Hoćeš li da ti prepečem malo hleba?“
„Neka, hvala, sama ću.“
„Ima i malo kafe na štednjaku.“
„Hvala, Rut.“
Dok je govorila, odsekla je debeo komad velikog tvrdog hleba, nabola ga na viljušku i postavila ga na rešetku u ognjištu.
„Hoćeš li i ti parče?“, pitala je Matiju.
„Ne, hvala, već sam doručkovao. Evo, doneo sam ti maslaca.“
„Pa to je celo mesečno sledovanje.“
„Ne brini, znam gde da ga nabavim.“
Seo je naspram nje i posmatrao je kako jede.
Odjednom se Lea namrštila.
„Šta ti je?“
„Mislila sam na Kamij, mogu da joj odnesem samo pekmez i odeću.“
„Mislio sam na to. Spremio sam joj korpu s nekim dobrim stvarima.“
„Ima i maslaca?“
„Ima maslaca, šećera, kolačića, kobasica, paštetica, pa čak i sapuna.“
„Divan si!“
„Znam“, progunđao je.
Lea je prasnula u smeh.
„Logor se otvara u dva sata, treba uhvatiti voz u jedanaest, nemaš previše vremena.“
Bacila je pogled na sat na kaminu.
„Idem da se obučem, dođi po mene kroz pola sata.“
Čim je izašao, pripremila je poslužavnik za Lorana, koji se oduševio kad je video maslac.
Nije bilo vremena da ugovore sastanak u Bordou, jer Loran nije znao kada će videti Gran-Klemana. Odlučili su da se oproste. Kad je Lea bila spremna da pođe, stisnula se uz njega.
„Budi oprezna i nemoj nepotrebno da se izlažeš opasnosti.“
Slegnula je ramenima, pomirena sa sudbinom, i izašla iz sobe. Pismo za Kamij bilo je sakriveno u njenoj desnoj cipeli.

POGLAVLJE 14.


Malom rukom u rukavici čvrsto je stezala ručku teške korpe, koju je nosila u desnoj ruci, dok su joj potplate cipela upadale u blatnjavi put, oivičen bodljikavom žicom, koji je vodio do logora Merinjak. Gomila sveta, pretežno žena, stajala je u redu, čekajući da se vrata otvore. Drhtale su u lakoj odeći, tihe, spuštenih glava, kao da se stide što tu stoje. Odjednom su se pokrenule: upravo su otvorili jedno krilo visokih drvenih vrata, premreženih bodljikavom žicom. Sve su se uspravile, a srca su im brže tukla. Lea je premestila korpu u drugu ruku. Kolona se polako pomerala unapred, a svako je pripremio dokumenta. Jedna stara žena bila je tako pretrpana paketima da su joj papiri ispali. Niko se nije ni maknuo da joj pomogne. Lea najzad dođe na red. Žalila je što je Matiji kazala da je ostavi samu. Pošto joj je pogledao ličnu kartu, žandar ju je pustio da prođe, a drugi joj je dao znak da uđe u prvu baraku. Tu su drugi žandari na stolu pretraživali sadržaj kofera, korpi, torbi i drugih paketa, beležeći ime posetioca i osobe kojoj je došao u posetu. Iza prijave zavese bila je organizovana detaljnija pretraga: bila je tu čuvarka koja je pretresala žene. Lea se ukočila pod rukama koje su joj opipavale mantil, i telo, preko haljine.
„Skinite cipele.“
Lea je zažmurila da sakrije radost koja joj je zablistala u očima. Kako je bilo pametno što je, u toaletu u vozu, izvadila pismo iz cipele. Mirno je ženi pružila cipele da ih pregleda.
„Nemojte se ljutiti, znate, ima ih koji tu sakriju pisma“, kazala je žena vraćajući joj obuću. „Možete da izađete.“
Lea je ponovo uzela korpu. Nije skidala rukavice. Pismo je bilo u levoj. Načinila je nekoliko koraka po blatnjavom tlu, ne videći ništa oko sebe i ne verujući da je uspela. Neko ju je u prolazu gurnuo i vratio je u stvarnost.
To je dakle logor Merinjak, o kome se priča u celoj oblasti, i gde se nalaze rezervni taoci: bilo je to desetak drvenih baraka s krovovima od talasastog lima, okruženih žicom, i sa osmatračnicama na uglovima. Nekoliko zatvorenika se slobodno kretalo, jedna baraka je bila pretvorena u salu za posete: u jednom uglu su bile žene, a u drugom nešto veći broj muškaraca; prostoriju je grejala mala peć na drva, smeštena u sredini. Lea je zastala na pragu.
„Vrata, za ime boga!“, zaurlao je neki muški glas.
Lea je ušla, odnosno ugurao ju je jedan od žandara, koji je za njom zatvorio vrata.
„Koga tražite, mala moja?“
„Gospođu D’Aržilu.“
„Stiže, ne brinite. Išli su da je potraže u ambulanti.“
„U ambulanti! Kamij je, dakle, još uvek bolesna!“
„Lea!... Oh, Lea!“
Telo joj je bilo tako lako, lice tako bledo, strašno je oslabila, kosa joj je bila bez sjaja, ruke su joj gorele u groznici, a oči... oči su pokazivale ogromnu radost što je ponovo vidi... Prekrila joj je lice poljupcima. Suze su joj kvasile usne i mešale se s njenima...
„Kako je Šarl?“
„Dobro je“, odgovorila je Lea. „Imam vesti od Lorana“, prošaputala je.
Osetila je da se mršavo telo navaljuje na nju. Uz pomoć nekih zatvorenica, opružila ju je na klupu.
„Ovako bolesna, trebalo je da ostane u postelji.“
„Ne, ne“, mrmljala je Kamij, pridižući se. „Nije mi ništa“, dodala je, a to je bilo namenjeno žandaru koji se približio.
Mlada žena nije mnogo zagledala sadržaj korpe, ali se umotala, sa uživanjem, u veliki vuneni šal koji je Rut isplela. Taj trenutak je Lea izabrala da joj doturi pismo.
„Ovo je od Lorana.“
Kamij je pocrvenela i drhteći zgrabila papir.
„Oh, hvala ti.“
Nakašljala se. Lea joj je spustila ruku na čelo, koje je gorelo.
„Imaš groznicu, luda si što si ustajala.“
„Nemoj da me grdiš. Zabranjene su posete u ambulanti, pa ne bih mogla da te vidim. Samo nemoj reći Loranu da sam bolesna.“
„Je li te pogledao lekar?“
„Jeste, jeste, došao je juče. Dolazi jednom nedeljno. Pričaj mi o Parizu, o svojim tetkama, o Fransoaz i njenoj bebi. Je li sladak?“
Ćaskale su o hiljadu stvari, i Kamij je prosto sijala.
Pošto je vreme za posete brzo prošlo, imale su utisak da nisu ništa stigle da kažu.
Kamij je od Lee dobila obećanje da će opet doći, i odjednom je briznula u plač.
„Bojim se da neću izdržati“, kazala je.
Mašući rukama, pošto se oslobodila korpe, Lea se udaljavala od logora s jednom jedinom mišlju: moramo je izvući odatle.
Kraj nje se, na biciklu, zaustavio Matija.
„Gospođice, mogu li vas odvesti nekuda?“
Došao je po nju! To je bilo sjajno, jer su tramvaji od Bordoa do Merinjaka bili retki, ali joj ipak nije odgovaralo: mislila je da ode u kafe Bertran na keju Šartron.
„Možeš li me odvesti do strica Lika?“
„Naravno. Nećeš tamo dugo ostati?“
„Ne znam još, možda sat ili dva. Naći ćemo se u šest, u kafeu koji se nalazi pored Velikog pozorišta.“
„Kako hoćeš.“
Lea je amazonski zajahala šipku bicikla i skoro udobno se zavalila Matiji u naručje.
Dok su se vozili, pričali su o Kamij, o njenom stanju i zdravlju. Mladić joj je kazao da ona neće tamo još dugo ostati i da je upravnik logora Ruso obećao da će paziti na nju i voditi računa da joj bude što udobnije. Neki neobjašnjiv nemir sprečavao je Leu da mu postavi pitanje koje joj je gorelo na vrh jezika.
Ostavio ju je u Ulici Šartr, ispred stričeve kuće. Ušla je u zgradu i nekoliko trenutaka pričekala u velikom predvorju od belog mermera,a onda je ponovo izašla. Matija je nestao. Brzo se zaputila ka keju Šartron, koji je bio vrlo blizu.
Osim nekoliko prilika koje su se skupile ispod ruševnog zida koji samo što nije pao, kej je bio pust. Lea je usporila da ne bi prošla pored kafea Bertran a da ga ne vidi. Njen ulazak nije remetio igrače karata, koji su sedeli za jednim stolom. Prišla je, praćena blagonaklonim pogledom jednog okruglastog konobara, koji je bio opasan plavom keceljom točilaca vina. Osim nje i onih igrača, nije bilo drugih gostiju. Čovečuljak je prošao iza šanka.
„Šta ćete popiti, gospođice?“
„Želim da vidim Davida“, prošaputala je.
Ono srdačno lice se zatvori.
„Mora da ste se prevarili. Ovde nema Davida.“
„Sigurna sam da ima, jedan moj prijatelj je po podne imao sastanak s njim.“
„To je moguće, ali ja o tome ne znam ništa.“
Nagli napad tuge zahvati Leu, i pošto je shvatila da od čovečuljka neće ništa izvući, smestila se za jedan sto.
„Donesite mi kafu, molim vas.“
Mešavina koju joj je doneo bila je grozna, ali je bar bila topla. Gazda je nestao u unutrašnjosti.
Posle nekoliko trenutaka, pred njom je stajao Loran.
„Luda si, šta radiš ovde?“
„Čekala sam te.“
„Dođi, nemoj sedeti tu.“
Bez odgovora je pošla za njim, u sobu iza bara. U njoj nije bilo prozora, samo razmešten krevet, sto od belog drveta, normandijski orman i stolice iz bistroa. Neka dvojica su stajala u toj sobi i pogledala u njih kad su ušli.
„To je zbilja ona“, kazao je Loran, gurajući je pred sobom. „Možete imati poverenja, Fortunat i ja smo je često koristili.“
„Ali što je došla? To je ludo opasno.“
Ta dvojica su se uzbudili, a i nastavili su sa ispitivanjem. O kom je Fortunatu Loran pričao? Sva trojica su bili smešni, s tim konspirativnim izrazima lica. Odjednom joj se onaj najniži osmehnuo.
„Pusti je, vidiš da je plašiš.“
Plaši? Zar im se sviđa da je smatraju slabom ženom.
Onaj mali smeđi, koji je pričao, upitao je:
„Što ste tražili da vidite Davida?“
„Znala sam da je Lo...“
„Ne pominjite imena.“
„Znala sam da je moj prijatelj imao sastanak s njim.“
„Ko vam je to rekao?“
Lea je uzdahnula.
„Pa on, naravno.“
„Je li to tačno?“, pitao je suvo, okrećući se ka Loranu.
„Jeste.“
„Shvatate li koliko je to bilo neoprezno od vas? Mada, mislim da ste u pravu“, kazao je, prasnuvši u smeh. „Izvinite zbog ovog ispitivanja, gospođice“, kazao je. „Dozvolite da se predstavim: Aristid, a evo i Davida. Kako da vas zovemo?“
Lea je čula sebe kako bez razmišljanja odgovara:
„Egziperans.“
„Egziperans...“, kazao je Aristid, „čudno ime; zvuči kao Esperans,4 to je dobar izbor.“
Loran ju je pogledao sa saučesničkim osmehom. Znao je odakle joj je to ime palo na um: zajedno su posmatrali statuu „male svetice“ u verdeleskoj bazilici.
„Videla sam Kamij i dala sam joj pismo.“
„Kako joj je?“
Lea je zaboravila na obećanje.
„Bolesna je i treba da izađe što pre.“
Loran se oslonio na naslon jedne od stolica i nije pokazivao zabrinutost.
„Aristid misli da je veoma rizično ići na sastanak s Gran-Klemanom. Ne veruje mu.“
„Greši“, povikao je David koji je do tada ćutao. „Poznajem Gran-Klemana. Zajedno smo pripremali teren za padobrance i pravili skrovišta za oružje. To je čovek koji uživa puno poverenje naših u Parizu. Ne znam šta Aristid ima protiv njega, nije hteo ni da se sretnu.“
„Čuj, Davide, nećemo se opet svađati oko tvog velikog čoveka. Možda je pouzdan kao što kažeš, ali previše priča, vodi suviše upadljiv život i kod njega je veliki promet. Svi znaju da je ’gospodin’ Gran-Kleman ’veliki šef pokreta otpora’. Ne znam šta je spopalo naše u Parizu da postave takvu marionetu za šefa sektora B2. Valjda samo Gestapo u Bordou to ne zna.“
„Preteruješ. Svako se bori na svoj način.“
„Znam da možda nisam pravedan, ali mi nešto kaže da će nas taj marinski oficir, bivši rojalista i blizak prijatelj pukovnika La Roka gadno izigrati.“
„Ti i tvoja predviđanja.“
Lea se zabavljala slušajući ovu razmenu mišljenja o „tatinom agentu osiguranja“. Pokušavala je da se seti kakav je utisak na nju ostavio prilikom njihovog jedinog susreta. Sećala se da je bio krupan i da je imao lepe manire, tip poslovnog čoveka kakve vole u Bordou, ništa posebno.
„A da ja odem do njega?“
Tri para očiju se uperiše u nju.
„Već sam poslovala s njim.“
„Kako to?“, pitao je Aristid.
Lea je ispričala kako su je zadužili da doturi dokumente Gran-Klemanu, pod izgovorom da ide da proveri očevo osiguranje.
Aristid ju je slušao i nije kazao ništa. Možda to i nije bila loša zamisao, trebalo je razmisliti.
„Kad je trebalo da se nađete?“
„Sutra, kod njega, na sat pre policijskog časa.“
„Možemo i da otkažemo“, kazao je David. „Ako treba, ja ću to uraditi.“
„Dobro, otkazi“, kazao je Aristid.
„Ja večeras treba da se vratim na Montijak. Moram da telefoniram, ili će se zabrinuti. Takođe treba i da se nađem s prijateljem, s kojim treba da se vratim u Langon.“
„Nemate vremena za to. Neko će s pošte javiti vašoj porodici. Što se tiče vašeg prijatelja, naći će se neki izgovor. Jedan od naših će vas izdaleka slediti do Trga Verdun i sačekaće vas da biste bili zaštićeni. Postavićete Gran-Klemanu jedno pitanje: „Je li naša komanda u Parizu saglasna da se organizuje bekstvo gospođe D’Aržile?“
Lea poslednjih nekoliko trenutaka nije pažljivo slušala, već je brzo razmišljala.
„To je besmisleno. Ako to upitam Gran-Klemana, koji, kao što vi kažete, priča suviše, znaće da vam pomažem i sam će biti sumnjičav prema meni. A ako to bekstvo uspe, Kamij će morati da se krije do kraja rata. Zbog njenog stanja, a i zbog deteta, to i nije tako poželjno.“
„To je tačno“, kazao je Aristid. „Šta predlažete?“
„Da odem da ga posetim u svoje ime i da ga zamolim da nešto učini, u ime humanosti.“
„Ali on već zna da ste u vezi s pokretom otpora, jer ste mu već doturali dokumenta“, kazao je David.
„Mislila sam i na to. Izigravaću glupaču koja nije shvatila njegovu ulogu.“
Aristid nije dugo razmišljao o tome, jer mu se dopao njen zdrav razum.
„Mislim da je ona u pravu. Davide, obavesti Kopača da je izdaleka prati čim izađe. Egziperans, ne smete se vraćati ovamo, to je previše opasno.“
David je izašao napolje.
„Snaći ću se.“
„Ne znam smem li da te pustim da se toliko izlažeš opasnosti za mene“, kazao je Loran.
„Nije za tebe, to je radi Kamij.“
Najčudnije je što je bila sasvim iskrena, i što se posle njihovog bekstva iz Pariza, i egzodusa, osećala odgovornom za mladu ženu.
Loran ju je bez reči privio uz sebe.
David se vratio.
„Kopač čeka sakriven napolju. Ako pri izlasku od Gran-Klemana nešto ne valja, stavite na glavu maramu umesto šešira. Kopač će razumeti i biće spreman da se umeša. Slediće vas sve dok ne budete stavili prste ispred usta da mu stavite do znanja da ste bezbedni. Jeste li razumeli?“
„Jesam, nije tako komplikovano.“
„Sutra ću vas od podneva čekati kod Regenta na Trgu Gambeta.“
Vlasnik se takode vratio.
„Sve je u redu, može da ide.“
Lea im je mahnula i izašla; dok je prolazila pored šankera, ovaj joj reče:
„Ne ljutite se, mala moja, ali i ja imam naređenja.“
Umesto odgovora, udelila mu je jedan od svojih najlepših osmeha.
Napolju je već bio skoro mrak; slabe trake svetla videle su se ispod vrata, a na prozorima se nije videlo ništa, kao ni u prodavnicama. Svetiljke su bile pogašene. Bilo je hladno i vlažno. Srećom, Trg Verdun nije bio daleko od keja Šartron.
Ispred broja 34 bilo je parkirano nekoliko automobila i neki elegantni ljudi su ulazili. Lea je malo oklevala, misleći da možda i nije najzgodniji čas za posetu Gran-Klemanu. Utoliko gore. Tu je, pa će i ući. Zazvonila je.
Sobarica joj je otvorila i pustila je da uđe ne pitajući ništa.
„Tu ste, draga prijateljice!“
Lea se okrenula i poznala onoga za koga se plašila da ga se neće setiti. I on je nju poznao.
„Šta želite?“
„Treba da porazgovaramo.“
„Nije trenutak, čekam prijatelje, dođite sutra.“
„Ne, ovo je pitanje života i smrti“, kazala je, melodramatično podižući glas, „samo vi mi možete pomoći.“
Gran-Kleman se zadovoljno osmehnuo.
„Verujte, gospođice, ne želim ništa drugo do da pomognem tako šarmantnoj osobi, no trenutak je loše izabran.“
„Molim vas, ukratko ću vam reći o čemu je reč.“
„Dobro, dođite u radnu sobu. Draga“, kazao je ženi koja je pošla ka njima, „imam nekoliko trenutaka posla, zabavi naše goste u moje ime.“
Ušli su u radnu sobu, koja joj je bila poznata. Ona je sve preduzela da ga zavede, gane i ubedi da joj pomogne.
Na kraju tog razgovora, zaključio je da osoba koju tako toplo preporučuje jedna šarmantna devojka zaslužuje da bude uskoro oslobođena.
„Ne uskoro, već odmah.“
„Kako vi to samo kažete. Rekao bi čovek da Nemci ne čekaju ništa drugo nego moje naređenje pa da oslobode zatvorenike.“
„Sigurna sam da ćete uspeti.“
„Dođite ponovo sutra oko četiri sata, pa ću vam reći kakva je situacija“, zaključio je, ustajući.
U predsoblju je neki visok čovek skidao kaput, uz pomoć služavke.
„Striče Lik!“
„Lea! Šra radiš ovde? Mislio sam da si kod tetaka u Parizu.“
„Došla sam da zamolim gospodina Gran-Klemana da mi pomogne da izvučemo Kamij d’Aržilu iz Merinjaka.“
„Znate li ovu devojku?“
„To je ćerka mog pokojnog brata Pjera, koji je umro prošle godine. Gospođa D’Aržila je njena prijateljica. Zajedno žive blizu Langona, s jednom mojom sestrom, otkako je muž te mlade žene nestao. Dobro je znam. To je sjajna osoba. Ako možete nešto da uradite za nju, biću vam zahvalan.“
„Dragi gospodine, obećao sam vašoj bratanici da ću uraditi sve što mogu.“
„Hvala vam.“
„Do viđenja, striče.“
„Kuda ideš? Nećeš se vraćati na Montijak u ovo doba. Nema više vozova, a uskoro će i policijski čas. Ako hoćeš, možeš da prespavaš kod nas.“
„Hvala, striče Lik, ali dogovorila sam se s prijateljima.“
„Kako hoćeš. Je li na Montijaku sve u redu?“
„Uglavnom jeste. Do viđenja. Do viđenja, gospodine.“
„Do viđenja, gospođice. Nadam se da ću sutra imati dobre vesti za vas.“
* * *

Bila je mrkla noć. Lea nije skinula šešir. Sada je trebalo videti je li Matija još uvek u onom kafeu kod pozorišta. Bio je tamo.
Bio je tamo, i to besan.
„Odakle dolaziš? Što si me tako izigrala? Nisi bila kod strica i niko te nije video. Gde si bila?“
„Objasniću ti.“
„Ha! Mogu da se kladim da su neki ljubavni sastanci u pitanju! Policijski čas počinje za deset minuta.“
„Dobro, dobro, idemo. Nisi ništa izgubio čekajući. Bojim se da ćeš mi se rugati.“
„Žao mi je, gospodine, zatvoreno je.“
Čovek je stajao na pragu, s rukama u džepovima mantila, i nije skidao pogled s Lee. To je bio Kopač, na koga je zaboravila. Dala mu je ugovoreni znak. Otišao je rekavši:
„Do viđenja, društvo.“
„Gde ćemo?“, pitala je Lea kada su izašli u noć, na kišu i hladnoću.
„Kaži mi gde si bila dok sam ja tamo trupkao čekajući te?“
„Kasnije, ako želiš. Sad sam smrznuta i umirem od gladi.“
„Rut i tvoja sestra će se brinuti.“
„Obaveštene su. Znaš li kuda možemo da odemo?“
To pitanje je ostalo bez odgovora. Nekoliko trenutaka su hodali u tišini, prelazeći preko Kenkonsa, koji je delovao kao mračna rupa. Mladić je iz džepa izvukao baterijsku lampu i dao je Lei. Zaobišli su vreće s peskom na Ulici De Turni i ušli u uličicu koja je vodila pored neke crkve.
Usko, izlizano i klizavo stepenište vodilo je do staklenih vrata, na kojima je velikim emajliranim slovima pisalo „otel“. Slovo H je nestalo, ostavljajući trag za sobom. Matija je dovezao bicikl i gurnuo ulazna vrata, pri čemu su bakarne cevi nad njima dugo zvonile. Mesto je bilo slabo osvetljeno i smrdelo je na mačju mokraću, supu od luka, a osećao se i neki dobar parfem.
„Ovde smrdi“, tiho je kazala Lea.
Matija je slegnuo ramenima.
„Ko je to?“, pitao je neki hrapav glas.
U dnu prostorije video se užareni vrh cigarete.
„To sam ja, gospođo Žinet. Jeste li mi sačuvali sobu?“
„To si ti, maleni. Imao si sreće, mogla sam je deset puta izdati, ali sam kazala sebi da tako dobrog momka ne mogu ostaviti na ulici. Do vraga! Imaš li društvo?“
Iz senke je izašla najdeblja žena koju je Lea ikada videla. Na preterano našminkanom licu sijala su dva pronicljiva i zlobna oka, iscrtana olovkom i utonula u salo. Izobličeno telo joj je bilo umotano u otrcanu somotsku kućnu haljinu, a približila im se vukući noge u otrcanim papučama. Lea je ustuknula kao uplašeno dete.
„Gospođo Žinet, to mi je drugarica iz detinjstva o kojoj sam vam pričao.“
„E, seljačiću, nisi mi rekao da je takva lutka i da tako izgleda. S takvom curom se brzo nađeš u horizontali“, rekla je u žargonu.
„Gospođo Žinet!“
„Šta ti meni ’gospodo Žinet’? Valjda u svojoj kući mogu da kažem šta mislim. Pravi si mladi švaler. Neću da ti postidim curu. S takvim izgledom bilo bi čudo da već nije u prometu. Zar nije slatka? Nije vajde da se matorka kao ja folira nekim takim pričama.“
Lea je spustila pogled pred bujicom reči koje nije razumela, izgovorenih bordeleškim i meriadeškim akcentom.
„Gospođo Žinet, molim vas!“
„Šta me moliš, napaljeni? Za dlaku iz zadnjice ne trebaju ti nosila. Ja sam dobre ćudi, a ti ’oćeš da me ljutiš. Falim ti curu, ništa loše ne rekoh. Ne znam što se ne okrenem da ti pokažem dupe. Bogamu! Baš me jediš...“
„Matija, treba da odemo“, kazala je Lea, „gospođa nije voljna da nas primi.“
„Otkud ti to lepojko: ’Gospođa nije voljna da nas primi...’? Nije o tome reč, srdašce. No ova lenčuga misli da sam budala, izgubi se bez reči, zatim se vraća, s biciklom, još i dovodi ’drugaricu iz detinjstva’. Šta da misliš o šaljivdžiji nego da nema više love da plati gajbu. Ako ’oćeš ovde da se smestiš, treba pljunuti neku kintu, ako nemaš, tutanj.“
„Evo, gospođo, ovo je sve što imam kod sebe“, rekla je Lea, izvlačeći nekoliko novčanica iz torbe. „Je li to dovoljno?“
Debela žena ih je prebrojala i smotala u džep kućne haljine.
„Može se reći da je u redu. Znaš put?“
„Znam, hvala.“
Matija je pritisnuo neki prekidač. Slabo svetio, koje je dopiralo iz jedne jedine sijalice, osvetlilo je hodnik prema kome je poveo Leu.
„Hej, mustro, zaboravio si bicikl.“
Matija se vratio po bicikl i stavio ga na rame.
Soba je izgledala kao i sve ostalo: mračna i ledena. Sva iznervirana, Lea je zastala nasred sobe i počela da plače. Matija je mogao da podnese sve osim njenih suza. Uzeo ju je u naručje. Odgurnula ga je.
„Ne dodiruj me!“
Opružila se na krevet i pokrila se velikim plavim prekrivačem, koji je na tom mestu delovao raskošno, mada je verovatno bio prilično prljav.
„Vratiću se.“
Pridigla se na krevetu, sva zabrinuta: neće je valjda ostaviti samu tu, s tom groznom debelom ženom koja joj je ulivala strah.
„Ne boj se, nimalo. Idem da potražim nešto za jelo. Vraćam se za desetak minuta.“
Za vreme njegovog odsustva Lea je ostala podvučena pod veliki pokrivač.
„Ugušićeš se ispod toga“, kazao je, otkrivajući je. „Supa ne treba da čeka, ohladiće se. Ako želite malo da se potrudite, gospođo, večera vam je poslužena.“
Bilo je prosto neverovatno! Odakle li je izvukao pokretni stočić, prekriven besprekornim belim čaršavom s naborima, na kome je bio postavljen srebrni pribor za jelo, dostojan nekog velikog hotela? Boca margoa ležala je na pletenom držaču, a pored nje je stajala korpica s četiri mala bela hleba, hladno pile, salata, čokoladni krem i velika posuda za supu, iz koje se dizao fini miris začina i belog luka.
Lea nije mogla da dođe sebi od čuda. Ovaj momak, koga je znala čitavog života, postajao je sve tajanstveniji. On je svakako jedini u Bordou koji je bio u stanju da posle policijskog časa pribavi obrok koji bi prijao i pristojnoj predratnoj devojci.
„Odakle se sve ovo stvorilo?“
„Nije odavde, svakako. Imam drugara koji radi u kuhinji u obližnjem restoranu. Možeš jesti bez straha, tu dolazi sav otmeni svet iz Bordoa.“
„Pa to mora biti strašno skupo. Mislila sam da nemaš novca?“
„To je tačno, ali kod njega imam kredit. Sedi za sto. Dosta priče, hajde da jedemo.“
Lea je progutala kašiku supe, a zatim odgurnula tanjir.
„Što si otišao u Nemačku?“
„To te muči, zar ne? Ne podnosiš što sam se opredelio za jaču stranu. Osećam da me izbegavaš otkako si se vratila iz Pariza... Ne zamišljaš valjda da Loran d’Aržila i Adrijen Delmas predstavljaju zakon? Zar misliš da ćemo pustiti da nas komunisti progutaju a da ne kažemo ni reći?“
„Ni Loran ni stric Adrijen nisu komunisti.“
„Možda i nisu, ali su teroristi, kao i oni.“
„Jadni Matija, sasvim si lud.... Zar misliš da je normalno da muče ljude?“
„Muče jevrejski ološ.“
„Jevrejski ološ? A Kamij?“
„Trebalo je da pazi i da se ne udaje za bilo koga.“
„Bitango!“
„Videćeš ti bitangu... Nisi uvek tako govorila.“
Pružio je ruku.
„Ako me takneš, ne moraš više da se pojavljuješ na Montijaku. Nikada.“
Pobledeo je. To više nije bila drugarica iz detinjstva, već gospodarica imanja koje su on i njegov otac obrađivali. Lea mu se prvi put obratila tim tonom. Radnik! Sluga! Eto šta je bio za nju. Obraćala mu se kao što su se nekada markizi i baroni obraćali svojim paževima.
„Zaboravljaš, jadnice, da je ’tvoj’ Montijak pod hipotekom i da ćeš, ako otac i ja budemo odlučili da je naplatimo, biti prisiljena da ga prodaš budzašto.“
„Odvratno je to što kažeš. Mislila sam da voliš tu zemlju, kao i ja.“
„Ne može se dugo voleti nešto što nije tvoje.“
Zgrabio ju je za pesnicu, preturio je na postelju i seo joj na noge da je smiri. Slobodnom rukom je raskopčao pantalone i izvukao penis.
„Nemoj, Matija! Stani!“
„Nećeš mi reći da više to ne voliš?“
Zadigao joj je haljinu i smaknuo gaćice. Lea se borila, udarala ga, grebala ga po licu... i najzad, ošamario ju je što je jače mogao. Usna joj je pukla i krv je potekla. Zaurlala je... a on joj je razmakao noge i prodro u nju.
Lea ga je gledala u strahu. Bilo joj je zlo, nikada joj nije bilo tako loše, strah ju je prosto preplavio. Suze su joj tekle i natapale jastuk.
„Prestani, Matija... Prestani! Zlo mi je!“
„Slušaj me dobro. Sada ćeš prestati s tim budalaštinama. Imam dovoljno toga da te pošaljem u zatvor kad god hoću: tvoja pisma koja si prenosila, poruke koje si nosila na plavom biciklu... sve znam. Imam puno prijatelja u Gestapou. Imam te u šaci. Zato ćeš biti pametna. Vratiću se u Nemačku posle berbe, a posle ću se mirno vratiti ovamo, udaćeš se za mene i bićemo gospodari Montijaka... Ja sam strpljiv.“
Sručio se na nju čitavom težinom, tražeći njene usne, a ud mu je lutao po njenoj utrobi. Lea je stezala zube i drhtala celim telom.
„Volim te, Lea, volim te.“
Svršio je i klonuo.
Posle nekoliko trenutaka, odvojio se od nje. Na njegovom udu je bilo malo krvi.
Lea je navukla pokrivač preko svog izmučenog tela i ostala nepomično opružena.
Milovao joj je lice; hladno mu je odgurnula ruku. Dugo ju je posmatrao bez reči. Zaspala je ili se pravila da spava. Ugasio je svetio.

POGLAVLJE 15.


Lea se probudila prva, sa strašnim bolom u stomaku. Izgledalo je da je lepo vreme, zrak sunca se probijao kroz ružne crvenkaste zavese ispod kojih se video tapet s velikim plavim i crvenim cvetovima, mestimično pocepan. Veliko ogledalo naspram kreveta pokazivalo joj je njenu sliku i uspavanog Matiju.
Uspravila se. Sat joj je pokazivao jedanaest. Jedanaest sati! Uz veliki napor se pridigla. Tapkajući po hladnoj sobi, navukla je čizmice i kaput. Matija se prevrnuo u postelji. Na trenutak je zastala, a zatim potražila ispod kreveta torbu, i pri tom zakačila stočić, na kome su zazveketale čaše i tanjiri. Matija je i dalje spavao.
Na drugom kraju hodnika, mršav čovek žućkastog lica, sa ugašenim opuškom u ustima, lagano je čistio pod metlom.
Napolju je nebo bilo plavo, a ne oblačno, kao juče. U vazduhu se osećao miris proleća, koji se vukao ulicama, ali nije donosio radost. Na crkvi Notr-Dam je odzvonilo dvanaest sati. Lea je potrčala duž Monteskjeove ulice. Protrčala je kroz dvorište Intendanture, zastala da propusti tramvaj, i stigla, zaduvana, do Regenta. Bilo je vreme za aperitive; terasa je bila puna sveta. Za nekim stolovima su sedeli nemački oficiri.
David je bio lud kad joj je ovde zakazao sastanak! Nije ga bilo na terasi. Lea je oklevala i ušla unutra. Odmah ga je videla, sedeo je na klupi i čitao Malu žirondu. Delovao je podmlađeno i zadovoljno.
„Znate li šta je novo?“
Odmahnula je glavom.
„Juče je Radio London javio da je Lenjingrad oslobođen. Aristid i ja smo plakali kad smo čuli Žaka Dišena da to radosno saopštava. Shvatate li?... Držali su se šesnaest meseci... Ne delujete mi baš zadovoljno...“
„Nije zbog toga, već imam strašnu glavobolju... To je, svakako, dobra vest.“
Pažljivije ju je osmotrio.
„Tačno je da izgledate gore nego juče. Jeste li imali problema?“
„Ne, sve je dobro prošlo.“
„A Gran-Kleman?“
„Obećao je da će učiniti sve što bude moguće. Zakazao mi je sastanak kod njega, danas u četiri sata.“
„Odlično. Kazaću Kopaču da se nađe u blizini. Ne zaboravite, ako nešto ne valja, stavite maramu.“
„Želi li gospođica nešto da popije?“
„Da... ne... ne znam.“
„Jeste li nešto jeli od jutros?“
„Nisam, nisam gladna. Dajte mi tonik od jagode i aspirin, ako imate.“
„Pogledaću, gospođice.“
Grupa mladih je ušla bučno se smejući. Lea je osetila da se David kraj nje ukočio. Mladići su delovali bezopasno.
Konobar se vratio s pićem i dve tablete na poslužavniku. „Imali ste sreće, gazdarica ih je imala u torbi.“
„Zahvalite joj u moje ime.“
„Koliko vam dugujem?“
„Tonik od jagode i sotern... šest franaka, gospodine, bez usluge.“
„Evo. Požurite, treba da idemo.“
Lea je progutala tablete i pošla za Davidom. Napolju ju je zgrabio za mišicu i odvukao u Ulicu Židaik.
„Što smo tako naglo otišli? Zbog onih mladića?“
„Da.“
„Zbog čega?“
„Nadam se da ih nikada nećete ponovo videti. To su ljudi komesara Poansoa.“
„Oni? Pa izgledali su kao studenti.“
„Čudni su to studenti. Više se razumeju u tojage nego u francuski jezik. To su opasni mali dripci, koji muče i ubijaju ljude, iz zadovoljstva koliko i radi novca.“
„Pa što ste mi zakazali sastanak na tom mestu?“
„Zato što je najbezbednije naći se između neprijatelja. Sada ćemo se rastati. Šta ćete raditi do sastanka s Gran-Klemanom?“
„Malo ću šetati, vazduh će mi prijati. Možda ću posle toga otići i u bioskop.“
„To je dobra zamisao. Daju se Karneovi Večernji posetioci u Olimpiji. Nije loš film, mada je kraj malo promašen.“
„Gledala sam ga u Parizu. Šta da radim kad izađem od Gran-Klemana?“
„Idite na stanicu Sen-Žan, na voz. Ispred kioska s novinama neka će žena držati vodič kroz francuske vinarije u ruci i kazaće vam: ’Voz za Pariz danas kasni’, a vi ćete odgovoriti: ’Ne verujem.’ Kažite joj šta ste saznali, pa idite u Langon.“
„A ako iz nekog razloga ne stignem na stanicu?“
„To će nam Kopač javiti, jer će vas pratiti sve vreme. No naređenje je da se što pre vratite kući.“
„Naređenje?“, pitala je Lea, mršteći se.
„Da, hteli vi to ili ne, sada pripadate našoj mreži i morate da poslušate, u sopstvenom interesu, kao i u interesu svih nas. Aristid je vrlo strog po tom pitanju.“
„A gde je Lo... Lucijus?“
„Na sigurnom je mestu, u Landu. Uskoro ćete čuti novosti o njemu. Do viđenja, Egziperans, i srećno!“
„Do viđenja, Davide.“
„Vaša će prijateljica biti sutra oslobođena.“
Lea nije mogla da poveruje ušima. On se šalio, to nije moguće.
„Kako to?“
„Gestapo je zaključio da ona ne zna ništa o aktivnostima svog muža i da joj nije poznato gde je on sada. Da vi to, slučajno, ne znate?“
Skoro je poskočila od tog iznenadnog pitanja. Kako da kontroliše bledilo i muku koji su joj navirali u lice da bi sasvim nedužnim glasom odgovorila:
„Ja? Nikako. Pa nisam ga videla još od očeve sahrane.“
Naivno ili ne, Gran-Kleman nije pokazao šta misli.
„To je, dakle, oprezan čovek, kakve volimo.“
„Kakve volite?“
„Da, u pokretu otpora.“
„Ali to je zbilja opasno“, kazala je, s mešavinom straha i divljenja, što je bilo tako ubedljivo da je njen sagovornik ozbiljno shvatio i odgovorio:
„Jeste, ali cena je sloboda naše zemlje.“
Lei je već dosadilo to pretvaranje, a i osećala se sve neprijatnije pred tim čovekom koji joj nije bio jasan, pa je upitala:
„Kada će gospođa D’Aržila biti puštena?“
„Negde oko podne. Biće vam potrebna kola, jer je vrlo slaba i bolesna. Pričao sam s vašim stricem, advokatom Delmasom, koji mi je obećao da će vam dati svoj auto da odvedete gospođu D’Aržilu kući.“
„Sjajno ste to izveli, zahvaljujem vam u njeno ime. Kako ste samo uspeli?“
„Istini za volju, nisam uradio ništa naročito. Kada sam kazao upravniku logora Merinjak za nju, kazao mi je da je upravo dobio naređenje da je oslobodi, kao i grupu od desetak drugih talaca koji su uhapšeni iz porodičnih razloga.“
Je li to bila istina? U svakom slučaju, bilo je moguće. Lea je prihvatila to objašnjenje i oprostila se od Gran-Klemana koji joj je kazao:
„Nadam se da ću vas ponovo videti u lepšim okolnostima.“
Sećanje na noć bilo je kao crna rupa u stomaku i samo što nije zaigrala od radosti kad se našla na Verdenskom trgu. Puštala je da je miluju poslednji sunčevi zraci tog zimskog popodneva. Odlučila je da ode do strica Lika Delmasa, da se umije i oslobodi osećanja prljavštine... i da prvi put malo razmisli o proteklom danu.
Onaj Matija iz njenog detinjstva i mladosti nestao je u mračnom hotelčiću koji drži neka besramna prostitutka. To mu nikada neće oprostiti. Ipak, nije mogla da proceni ozbiljnost njegovih pretnji. Znala je da je on sada spreman na sve, ali nije znala koliki uticaj na nju može imati. Nije bilo reči o tome da ga stvarno otera s Montijaka dok ne bude znala stvarnu situaciju sa imanjem i kakve bi informacije on mogao dati Gestapou...
U trpezariji advokata Delmasa bilo je toplo, a ručak je poslužila stara, verna kuvarica, ista ona od pre rata.
Između strica Lika i brata Filipa, koji je najzad završio studije prava i pomagao ocu u kancelariji, Lea se osećala sve neprijatnije.
„To je puki slučaj da je tata prijatelj s prefektom, jer bi inače gospođa D’Aržila ostala u zatvoru bar još nekoliko meseci.“
„Pa zar je tebi, pravniku, normalno da neko leži u zatvoru ako nije ništa uradio?“
„Ona možda nije ništa uradila, ali muža joj traži policija.“
„Koja? Nemačka ili francuska?“
„Znaš da one sarađuju.“
„To je teško ne znati...“
„Deco, ne svađajte se. Lea, grešiš što imaš takav stav. Mi ovde u Bordou samo sledimo naloge predsednika vlade. Svako drugačije ponašanje je protiv interesa naše zemlje. Svojim izborom maršal Peten je sačuvao Francusku od nereda i komunističke anarhije, a da ne govorimo o hiljadama spašenih života...“
„Striče Lik, zaboravljaš da ovde ljudski život ne vredi mnogo i da su desetine talaca streljane...“
„To je tužna posledica zločina koje su sprovodili neodgovorni ljudi pod uticajem Moskve i Londona...“
„Striče! Kako možeš to da kažeš kad ljudi kao stric Adrijen i Loran d’Aržila...“
Advokat Delmas je tako naglo ustao da se stolica prevrnula. Jednim pokretom bacio je salvetu na sto.
„Neću da čujem ni reči o svom bratu. Za mene je mrtav, to sam ti već rekao. Što se tiče Lorana d’Aržile, ne znam šta ga je spopalo, bio je dobar oficir. Laku noć, presekla si mi apetit.“
Lik Delmas je izašao lupivši vratima. Lea je dohvatila čašu s vinom.
„Nije lepo da ga dovodiš u takvo stanje. Neće spavati cele noći.“
„Neće mu škoditi malo nesanice. Moći će bar da razmisli o tome šta će raditi kad Nemci jednog dana izgube rat.“
„Sirotice! Sutra nije što i juče, ali ti bi svakako trebalo da se pozabaviš svojim udvaračima i da se ne baviš muškim poslovima.“
„Jadni Filipe! Uvek si bio tako glup! Nisi u stanju da svet vidiš drugačije nego očima svog oca. Pjero je to shvatio i više je voleo da ode.“
Sada je na rođaka došao red da pobledi i ustane.
„Dobro je da nisi o njemu pričala pred tatom, jer bih te izbacio.“
Lea je slegnula ramenima i pitala:
„Gde je on? Imate li nekih vesti?“
„U zatvoru je, u Španiji.“
„U zatvoru je?“
„Jeste, i to ne zbog krađe. Tata samo što nije umro kad je našao njegovo pisamce u kome najavljuje da će otići u rat u Severnu Afriku.“
„Ti, naravno, ne bi uradio tako nešto.“
„Možeš ti da se rugaš. Bez lošeg primera strica Adrijena on to ne bi uradio. Srećom, uhapsili su ga pre nego što je stigao u Maroko...“
„Srećom?“
„Da, tata ima prijatelje advokate u Madridu, koji su obećali da će ga vratiti ovamo.“
„Ponovo će otići.“
„To bi me čudilo. Ne izlazi se lako iz jezuitskih škola, naročito ako otac insistira na spasenju mlade duše od stradanja.“
„E to je baš pravi način!“
„Neophodan u sadašnje vreme, draga. Ti bi mogla da za primer uzmeš podrumarovog sina.“
„Matiju?“
„Da, bez obzira na nisko poreklo, on se ponaša bolje nego mnogi mladići iz našeg kruga.“
„Pa što se toga tiče, zbilja se lepo ponaša! Tako si smešan, stari moj, kao da slušam tetku Bernadet: ’Mladići iz našeg kruga’! Naš krug je propao, počišćen, nestao zauvek. Ti i tebi slični, preživeli, predstavljate dinosauruse...“
„Dinosaurusi ili ne, zahvaljujući ljudima kao što smo mi, zemlja se još uvek drži.“
„Misliš da je to neko držanje kada te gaze nemačke čizme i kada im ližeš đonove?“
„Vidim da redovno slušaš jadnike s Radio Londona, koji su bezbedni tamo na ostrvu i pozivaju sve komunističke ništarije iz naše nesrećne zemlje na subverzije.“
„Zaboravljaš da Englesku svakodnevno bombarduju.“
„Tim prokletim Englezima nikada neće biti previše.“
„Zar ti, momak iz Bordoa, tako govoriš o našim rođacima?“
„Tako si glupa, budalo.“
Opet je izbilo isto ono nerazumevanje, svađe i uvrede kao i u njihovom detinjstvu.
Lea je htela da ga ostavi i ode na spavanje, ali ju je brinulo ono što je rekao o Matiji.
„Šta si hteo da kažeš onom primedbom o Matiji?“
„Samo to da ga je boravak u Nemačkoj opametio; umesto da zaljubljeno bleji u tebe, sada je postao čovek na koga se može računati.“
„Šta ti to znači?“
„Suviše je komplikovano za objašnjavanje, ali ćeš i sama videti. Sutra moram rano u Palatu pravde. Laku noć, soba ti je pored Korinine, ne zaboravi da ugasiš svetio kad podeš.“
„Laku noć.“
Lea je dugo sanjarila, naslonjena laktom na sto, podupirući šakom bradu, i sa sve većom zabrinutošću se pitala šta li je Filip zapravo hteo da kaže za Matiju.
Sutradan ujutru su advokat Delmas i Lea otišli po Kamij u logor Merinjak. Mlada žena je bila tako slaba da ju je žandar doneo do kola. Završili su sve administrativne procedure i otišli iz logora praćeni sumnjičavim pogledima retkih zatvorenika, koji su se muvali po dvorištu na hladnoj kiši koja je opet počela da promiče.
Upola ležeći u kolima, Kamij je gledala kako se otvaraju vrata prekrivena bodljikavom žicom, suviše iznemogla da pokaže radost.

POGLAVLJE 16.


Kamij je jedva imala snage da stegne na grudi svoje dete, posle čega je od slabosti izgubila svest. Doktor Blanšar je utvrdio da ima upalu pluća i cerebralne smetnje. U naredne tri sedmice lebdela je između života i smrti. Rut, Lea i Lora su se smenjivale kraj njenog uzglavlja, očajnički očekujući da prođe groznica, koja je žegla njeno slabo telo, sve mršavije što je to duže trajalo. Lekar, koji je čupao ostatke svoje sede kose, došao je dotle da se pita ima li hodočašće Bernadet Bušardo do verdeleske Bogorodice više učinka nego njegovi lekovi, što je bilo nečuveno za takvog starog ateistu.
Sredinom februara groznica je odjednom prestala i Kamij se delimično povratila. Bila je tako slaba da nije bila u stanju da sama jede, i Rut ju je hranila kao detence. Govorila je s najvećim naporom. Prvih dana marta doktor Blanšar je konačno objavio da smatra da je opasnost prošla i sa zadovoljstvom je gledao kako prinosi kašiku supe ustima. Najzad je mogla sama da pročita pristigla Loranova pisma i odlomke iz dnevnika. To joj je vratilo malo snage. Čuvala ih je kao dragocenosti, u torbi za ručni rad od koje se nije odvajala.
Za vreme njene duge bolesti Lea nije nikuda odlazila s Montijaka. Nije znala ni o čemu je Loran pisao; takođe, nije bilo vesti ni od Matije. Je li se vratio u Nemačku? Supružnici Fajar su bili sve hladniji i obavljali su svoj posao ne obraćajući se nijednom rečju stanovnicima „zamka“, osim uobičajenih jutarnjih i večernjih pozdrava prilikom retkih susreta.
Krajem marta izveli su Kamij na sunce i poseli je u dugu ležaljku u dvorištu, pokrivenu ćebetom. Malo se popravila, ali su njeno bledilo i mršavost i dalje bili zastrašujući. Rut ju je iznosila napolje i unosila, bez napora.
Na Montijaku je novca bilo sve manje i manje. Lea i Lora su išle do očevog notara u Kadijak. On im je savetovao da prodaju nešto zemlje, ali im nije krio da će to biti teško, jer se u to vreme teško prodavalo, a i cene su bile veoma niske.
„Zar ne možemo uzeti hipoteku na borovu šumu?“, pitala je Lora.
„Imanje vam je već pod velikom hipotekom. Ne znam mogu li vas pustiti da uzmete još jednu.“
„Ali ako nemamo drugog rešenja - da ga imamo ne bismo došle ovamo da se posavetujemo s vama“, povikala je Lea.
„Znam dete, znam. Zbog sećanja na prijateljstvo s vašim ocem mogu vam dati predujam, koji ćete mi nekako vratiti kada se reši pitanje očevog nasleda.“
Lea je htela da odbije. Lora ju je sprečila.
„Mnogo vam hvala, gospodine Rigo, sa zahvalnošću prihvatamo.“
„Doneću vam novac na Montijak narednog četvrtka, s još nekoliko papira koje treba da potpišete. Ne zaboravite da, ako želite prodaju ili novu hipoteku, morate da se posavetujete sa svojom starijom sestrom i stricem Likom, koji je Lorin tutor.“
„Je li to neophodno?“, pitala je Lea.
„Da, naravno. Lora je još maloletna.“
Vozeći se biciklom kući, Lei se učinilo da neki biciklista, koga je nejasno uočila na putu, vozi za njom. To nije bio prvi put da je imala utisak da je neko nadgleda.
„Zastani malo!“, kazala je sestri.
Iznenađena, Lora ju je poslušala, i sišla s bicikla.
„Šta je bilo?“
„Da malo sednemo, umorila sam se.“
Sele su na travu s niže strane nagiba. Biciklista je prošao pored njih, ne gledajući ih. Bio je mlad i dobro obučen. Njegovo lice je Leu podsetilo na nekoga.
„Jesi li već videla tog momka?“, pitala je sestru.
„Jesam, na pošti u Langonu, kada sam slala paket tetki Albertin, bio je tik pored mene.“
„Jeste li razgovarali?“
„Nismo, samo mi se osmehnuo. Kao i juče, kad smo se sreli u Verdeleu. Ali...“
Lora je pogledala sestru s brigom i čuđenjem.
„Ali... Ne misliš valjda?“
„Mislim. Ja sam ga, takođe, već negde srela, ali ne mogu da se setim gde. Ovo je prvi put da sam izašla sa imanja otkako smo doveli Kamij iz Bordoa... To je to! Sad sam se setila! Bio je u Regentu, sa ćelom grupom mladića istog uzrasta, koji su bili vrlo bučni.“
„Možda je ovde na raspustu?“
„Na raspustu, usred marta?“
„Što da ne, uskoro će Uskrs.“
„Sumnjam da je tako. Treba, svakako, biti vrlo oprezan. To mi i ne odgovara, htela sam sutra da odem u La Reolu.“
„Zbog čega?“
„To ne mogu da ti kažem, ali treba da mi pomogneš.“
Lora je gledala sestru ćuteći. Gestapo ju je onda odveo, s Rut i Kamij, i tada je imala priliku da čuje kako se dvojica francuskih policajaca smeju pričajući kako oni imaju načina da svakoga nateraju da progovori. Od tada je petenističko raspoloženje mlade devojke bilo znatno poljuljano. Bila je spremna da pomogne Lei da pređe demarkacionu liniju.
„Uradiću sve što kažeš.“
Sestre su ušle, smejući se, kod mesara u Sen Makeru, pošto su ostavile bicikle u dvorištu, ispred skladišta. Mesarov sin je bio kumče njihove majke, pa ih je ovaj veoma srdačno pozdravio.
„Gle! Male Delmasove! Retko vas viđam zajedno, lepojke moje.“
Zatim je rekao nešto tišim glasom, mada nije bilo nikoga osim njih:
„Ostavio sam vam dobro parče mesa, za gospođu Kamij, pomoći će joj da povrati snagu. Je li joj sada bolje?“
„Nešto je bolje, hvala, Robere. Da vas nema, ne bismo često jeli meso na Montijaku. Sad možemo i da vam nešto platimo. Notar će nam dati neki predujam.“
„Ne brinite zbog toga, gospođice Lea, sredićemo to kad se ovaj prokleti rat završi. Nemam ni ja tako mnogo mesa, ali ima od čega da se napravi dobra supa. No danas će mi trebati nekoliko bonova.“
„Imaš li karticu za snabdevanje, Lora?“
„Imam.“
Lora se nagnula prema Lei i tiho nastavila:
„Sad sam ga opet videla. S njim je i neki drugi mladić.“
„Robere, možete li neupadljivo da pogledate na ulicu? Znate li one mladiće koji stoje pored piljarnice?“
Mesar je izašao na vrata i stao na prag brišući ruke o kecelju.
„Ne znam ih, ali sam ih već video da se muvaju unaokolo. Ne deluju mi kao veliki vernici, a i odeveni su suviše dobro za ovo teško vreme.“
„Lora, znaš šta da radiš. Mogu li da izađem na zadnji izlaz, Robere?“
„Dabome, gospođice. Ostavićemo ih tu da hvataju zjala, te bitange. S mesta na kome stoje ne mogu videti dvorište.“
Lea je prošla uličicom iza crkve, pored malih pećina, i zaputila se putem uz Garonu, a zatim skrenula kod crkve u Sen Pjer d’Orijaku na put koji vodi od La Reole do Gajara.
Kada je došla do prelaza demarkacione linije, videla je da je rampa podignuta. Ipak je sišla s bicikla. Neki stari nemački vojnik je izašao iz barake.
„Ah, gospođice na plavom biciklu, dugo vas nisam video. Sada ne morate ovde da se zaustavljate, prolaz je slobodan. Srećan vam put!“
To je tačno, mislila je, od kraja februara je prolaz slobodan, jer više nema demarkacione linije između dve zone.
Da bi smirila Kamij, a i smanjila svoju zabrinutost, odlučila je da ode u La Reolu i pita supružnike Debrej znaju li nešto o Loranu i mogu li mu preneti poruku. Ruti je poverila svoj strah da ih nadziru, pa je ova pokušala da je odgovori od tog puta, rekavši joj da je to opasno, ne samo za nju samu, već i za osobe kojima je pošla. Lea je odgovorila da joj je to dobro poznato, ali da više ne može da podnese da živi u neznanju o Loranovoj sudbini.
Stara guvernanta je pomireno gledala kako „njene“ dve curice odlaze, s razumevanjem koje nije htela da pokaže.
Lea je savladala uzbrdicu ispred grada. Na mostu je srela povorku nemačkih džipova i vojnih kamiona s nemačkim vojnicima, koji su joj mahali. Od tog susreta su joj se odsekle noge. Sišla je kraj puta i gurala bicikl, osećajući se sve nelagodnije. Dok je prelazila preko Trga Gabrijela Senja, neka grupa ljudi, koji su uzbuđeno galamili, naglo je ućutala kad se ona pojavila. Nije prošla ni nekoliko metara kada se neki čovek na biciklu našao naporedo s njom i rekao joj, ne gledajući je:
„Idite na Trg San-Pjer, a zatim u Ulicu Glasijer broj 1. Uđite, pa me sačekajte.“
Glas tog neznanca u radnom odelu i s marinskoplavim šlemom zvučao je tako autoritativno da je Lea bez razmišljanja skrenula u Ulicu Nima-Dikros, a zatim u Ulicu Glasijer, gde je kapija bila otvorena. Ušla je. Posle manje od pet minuta pojavio se i onaj čovek sa šlemom.
„Vi ste s imanja Montijak, kod Sen Meksan a?“
„Jesam.“
„Šta radite u La Reoli?“
Što li se on u to meša?
„To nije vaša stvar.“
„Ne pravite se važni, želim da vam pomognem da izbegnete neprilike.“
„Kakve neprilike?“
„Da vas Nemci uhapse, na primer.“
Lea je osetila kako joj hrabrost nestaje. Promucala je:
„Što bi me uhapsili?“
„Upravo su uhapsili dvoje mojih prijatelja koje poznajete.“
„Debrejove?“
„Da. Hej, devojko, neće vam valjda pozliti?“
Zgrabio ju je za ruku i posadio na stepenik.
„Simona, brzo donesi čašu vode“, povikao je.
Vrata ispred kojih je Lea sedela naglo se otvoriše i neka mlada žena, u kariranoj plavoj bluzi, pojavi se s čašom vode u ruci.
„Šta se dešava, Žak?“
„To je za gospođicu, nije joj dobro. To je prijateljica Debrejovih.“
„0, jadnica!... Evo, popijte!“
Drhtavim rukama uze čašu. Od knedle u grlu jedva je progutala malo vode.
„Šta se dogodilo?“, jedva je promucala.
„Nemojte sedeti tu, uđite u kuću“, pozva je Simona.
Prijateljski je pomogla Lei da se pridigne. Ušli su u veliku kuhinju, u kojoj se na ognjištu krčkala čorba od kupusa. Seli su na klupu kraj stola.
„Šta se dogodilo?“, pitala je Lea nešto jačim glasom.
„Mora biti da ih je neko prijavio. Jutros u zoru je dvadesetak nemačkih vojnika i onih dripaca, francuskih policajaca u civilu, opkolilo kuću. Jedan drugar, koji je pošao u vinograd, sakrio se kad ih je video. Preko megafona su agenti u civilu naredili da svi izađu ili će pripucati. Nastala je kratka tišina, a zatim su se iz kuće čula dva pucnja. Onda su i Švabe počele da pucaju kao lude. Kad su najzad prestali, sve je bilo obavijeno plavičastim dimom. Dvojica civila su s pištoljima ušla u kuću i brzo izašla, vukući telo gospođe Debrej. Sirota žena je bila u spavaćici, a seda kosa joj je bila sva krvava i vukla se po zemlji. Prislonili su je uz drvo i vratili se u kuću. Kada su ponovo izašli, vukli su, držeći ga ispod miški, gospodina Debreja, koji se još otimao.
Lice mu je bilo skroz krvavo. Spustili su ga pored žene. To je trebalo videti, kaže moj drug. Izgleda da je pucao sebi u usta, pošto je ustrelio ženu. Valjda je pri tom promašio.“
„Kakav užas! Što je to učinio?“
„Od njih su odašiljane poruke za London. Prethodne nedelje su padobranima bacali materijal za sklapanje radio-prijemnika. Pijanista je u ponedeljak stigao vozom.“
„Jesu li i njega uhapsili?“
„Nisu, nije odseo kod njih. Kad je čuo šta se dešava, pobegao je u šumu kod Diraa.“
„A posle?“
„Oni agenti u civilu i nekoliko vojnika pretražili su kuću. Kroz prozore su pobacali materijal za radio-prijemnike, knjige, nameštaj. Jedan od agenata je izašao i grubo postavio na noge gospodina Debreja, koji se opružio po ženinom telu. Moj drug je kazao da je jasno mogao da vidi kako mu se ramena tresu od jecaja. Drugi agent ga je pretresao i vikao kao divljak: ’Gde je spisak?... Gde je?... Kazaćeš ti to, stara huljo!’...“
„Preko njegovih razbijenih usana nije prešla ni reč. Onda ga je dripac bacio na zemlju i šutirao ga. Što je najstrašnije, gospodin Debrej se nije nijednim pokretom zaštitio, kao da je očekivao završni smrtni udarac. Kad je moj drug podigao pogled, Nemci su njihova tela ubacivali u kamion.“
Bili su u nekima od kamiona koje sam srela na putu i u kojima su se vojnici smejali, pomislila je Lea, potresena.
„Čula su se neka naređenja na nemačkom, a zatim su zapalili kuću. Koristeći dimnu zavesu, moj je drug pobegao odatle i došao da mi javi šta se desilo. Onda smo obojica nastojali da obavestimo sve ostale drugove.“
Začulo se kucanje na vratima i žandar uđe.
Lea je, potpuno paralizovana, gledala kako joj se približava.
„Ne bojte se, gospođice, on je od naših.“
„Alberte, ovo je dominikančeva bratanica, i bila se zaputila kod Debrejovih. Sećaš se, pričali su nam o njoj.“
„Za dlaku ste im umakli. Ostavili su stražare da spreče ljude da priđu, a i da uhapse sve koji im se učine sumnjivi. Uhapsili su Manuela, rođaka Rosijeovih. Srećom, gradonačelnik je došao da vidi kakav je to požar i garantovao da on ništa ne zna i da je sve radio iz dobrih namera.“
„Je li sigurno da je gospodin Debrej mrtav?“
„Po mišljenju mojih kolega, jeste. U svakom slučaju, toliko je mokrio krv da je, bez pomoći, do sada iskrvario. No, u svakom slučaju, naši prijatelji neće spavati u svojim kućama narednih nekoliko dana. Oče Strašni, mogu li da razgovaram nasamo s vama?“
Njih dvojica su izašli napolje.
„Imali ste sreće što vas je Strašni prepoznao“, kazala je Simona.
„Ko je Strašni?“, pitala je Lea.
„On je stolar i sjajan čovek. On je postavio radio-stanicu kod Debrejovih.“
„I vi pripadate pokretu otpora?“
Simona je prasnula u smeh:
„To je možda preterano reći. S nekoliko žena iz kraja prenosim poruke, ponekad doturamo oružje, krijemo pilote ili jevrejsku decu. Pravimo i supu za sve padobrance koji stignu usred noći.“
„Zar se ne plašite?“
„Ne, ne mislimo na to, a s ljudima kao što su Alber Rigule i Strašni, osećamo se bezbedno.“
„Čak i posle ovoga što se desilo?“
„To je bila sudbina. Svi oni kod kojih se nalaze skrivene radio-stanice, znaju u šta se upuštaju, a Debrejovi su to znali bolje no iko drugi. Čudi me samo da su se vernici kao oni odlučili na samoubistvo.“
„Nisu imali izbora“, kazao je Žak Strašni, koji je upravo ušao. „Gospodin Debrej ne bi progovorio ni posle mučenja, u to sam siguran, ali nije mogao da podnese ženine muke. Ako Bog postoji, sigurno će mu oprostiti. Kaži, Simona, ima li malo supe za nas?“
„Naravno, ova nesreća je doprinela da zaboravim na lepo ponašanje.“
Iz ormana je izvukla bocu vina i četiri čaše.
„Tri su dovoljne, Rigule je morao da se vrati u žandarmeriju.“
Simona im je sipala vino, nazdravili su i pili u tišini. Strašni je spustio čašu i coknuo.
„Je li to ono iz vašeg vinograda, Pje de Buk?“
„Jeste, to je dosta dobro vino.“
„Gospođice, pošto nas sada poznajete, hoćete li da mi kažete što ste pošli kod Debrejovih i jesu li znali da ćete doći?“
„Ne, nisu znali. Pošla sam do njih da upitam imaju li vesti o jednom prijatelju i da li ga mogu pronaći.“
„Ko je taj prijatelj?“
Lea je oklevala, misleći koje ime da kaže.
„Loran d’Aržila.“
„Znam ga.“
„Znate li gde je?“
„Znam.“
„Odvedite me do njega.“
„To nije tako lako, ali mogu da mu pošaljem poruku.“
„Kažite mu da mu se žena bolje oseća, ali je još uvek slaba; kuća nam je pod nadzorom i čekamo vesti od njega.“
„Prenećemo mu tu poruku. Ako kažete da vam nadgledaju kuću, kako ste sigurni da vas nisu sledili?“
„U to sam sasvim sigurna. No, moram da se vratim, ne smem da stignem prekasno.“
„Hoćete li i vi da prenesete jednu poruku?“
„Koju?“
„U Sen Pjer d’Orijaku, nedaleko od crkve, videćete kafanu s lepom nadstrešnicom od loze. Pitaćete za Lagurkadu, pa će vas uputiti. Kad se nađete, kazaćete: ’Hostensin pas je dobro’.“
„Hostensin pas je dobro?“
„Oni će već znati šta to znači. Kažite da ne zaborave da jave onima u Bariju.“
„Hostensin pas je dobro. Razumela sam.“
„Hvala, gospođice, stvarno nam činite uslugu. Ako želim nešto da vam javim, imate li neki ratni nadimak?“
„Egziperans.“
„Kao verdeleska svetica. Prvi put sam to ime čuo od vašeg strica.“
„Kako je stric Adrijen?“
„Dobro je. Podiže moral mladima. Često vodi one koji žele da prebegnu u Španiju.“
„Znate li, možda, je li rođak Lisjen s njim?“
„Lulu? Bombaš? Svakako.“
„Kažite stricu da treba da se vidimo. To je vrlo važno.“
„Kazaću mu. Sad idite. Simona će vas povesti do izlaza iz grada. Budite oprezni. Ako nešto ne valja, pošaljite mi razglednicu na radnju i napišite da se ’vrata loše zatvaraju’, pa ću znati. Zbogom.“
* * *

Kada je Lea ušla na zadnja vrata u Alberovu kuhinju u Sen Makeru, izbijalo je jedan na zvoniku. Mesar, njegova žena Mirej, pomoćnik i Lora bili su za stolom, na kome se nalazila jagnjeća plećka koja je terala vodu na usta.
„Lepo. Vidim da se ne dosađujete bez mene.“
„Čekali smo te“, rekla je Lora i pokazala na još jedan postavljen pribor za jelo.
„Niko drugi nije primetio da me nema?“
„Ne, izašla sam s Mirej da kupimo hleb i glasno sam joj zahvalila što nas je pozvala na ručak. Pratili su nas izdaleka. Posle su se zamenili. Jesi li videla prijatelje?“
Suze, koje je do tada uspela da zadrži, potekoše joj niz obraze. Mirej, Roberova žena, ustala je i privila je na grudi. Taj materinski gest samo je pojačao njen plač. Uzbuđen i zbunjen, mesar se vrteo oko njih.
„Bože dragi! Šta se desilo? Šta su ti uradili, malena?“
„Ništa... ništa... jutros... uhapsili su moje prijatelje... i sada su mrtvi...“
„Mrtvi?“
„Oboje?“
Malo umirena, ali još plačući, Lea ispriča sve što se desilo. Posle toga je nastala duga, mučna tišina. Rober je bučno išmrknuo nos. Uvek rumeno lice sada mu je posivelo. Ogromne grudi mu nalegoše na sto, od čega tanjiri i čaše zazvečaše.
„Jednog dana će ti kučkini sinovi platiti zbog toga. Gospođice Lea, molim vas, ne mešajte se više u to. Vaši prijatelji su bili nešto drugo, njihov sin je poginuo, nisu imali šta da izgube. Ali vi, gospođica Lora i gospođa Kamij, vi ste mlade, pustite starce kao ja, koji ih nisu mogli zaustaviti 1940. godine, da nešto pokušaju da urade.“
„Gazda, imamo i mi šta da kažemo! A Žano? On je pobegao u šumu.“
„To je tačno. No vi ste muškarci.“
„Uvek ista priča“, povikala je Mirej. „Ako ne nosimo puške, nismo manje od vas u opasnosti kao žene. Od te tvoje priče me boli stomak!“
„Ne nerviraj se, nisam to hteo da kažem.“
„Ipak si tako kazao. Da žena vredi manje od muškarca, da je za nju dobro da rađa decu, drži radnju, kuva, pere i povremeno vodi ljubav. Kad je reč o sakrivanju vašeg oružja ili vaših Engleza, ipak se ti i tvoji drugari obraćate ženama.“
Iz te bračne prepirke Lea je saznala pouzdano da i Rober radi za pokret otpora. Osetila je zbog toga takvo olakšanje da je ponovo ogladnela.
„Vi ste dirljivi, oboje, ali se meso hladi, a to je prava šteta.“
„Eto ko pametno priča“, kazao je mesar. „Nećemo te dobre ljude oživeti ako pomremo od gladi. No kunem se da će biti osvećeni.“
Tri dana posle toga, Lea je dobila pismo od Fransoe Tavernijea. Koverta je očito bila otvarana u policiji, a zatim ponovo zalepljena. Otišla je u radnu sobu da ga pročita. Uživela se u svaku reč, ispisanu širokim i kosim Tavernijeovim rukopisom.
„Prelepa Lea,
Odlučio sam da utrošim nekoliko dragocenih minuta na ovo pismo, tako da mi nećete prebacivati kako ne mislim na vas. Želim da vam čestitam na sjajnom smislu za poslove. Sinoć sam imao sreće da se nađem za trpezom Ota Abeca u Parizu, i tu sam probao bocu vašeg sjajnog vina s Montijaka.To je pravo čudo jednostavnog ukusa i kvaliteta, s karakterističnim bukeom i malom primesom slatkog ukusa. Vino tako liči na vas i čestitam što ste ga dobro plasirali. Ako tako nastavite, postaćete sjajna poslovna žena, zatrpana poslom i odgovornošću, trajno vezana za vinograde. Takva slika mi se čak i dopada.
Mada sam vas gustirao na rastojanju, neću propustiti priliku ni da dođem da vas okušam izbliza. Budite mudri i oprezni. Najnežnije misli na vas
Fransoa

P.S. Čuo sam za Debrejove.“
Ovo pismo je Leu prikovalo u mestu. Kako bi vino s Montijaka stiglo u Pariz? Kako bi bilo posluženo za trpezom Ota Abeca? Pomislila je na Matiju i Fajara. Kako su samo smeli? Osećala je da je ponižena, izdana i kolaboracionista...
Pošto je, u prvom naletu panike, htela da odloži susret s Fajarom, odlučila je da pre toga i sama napiše pismo. Pisala je Tavernijeu, tražeći detalje i savete. Ispisala je, tim povodom, pet dugih strana, nastojeći da mu javi novosti o svemu i svačemu i ne trudeći se da ga poštedi prekora što je njegovo pismo bilo tako kratko...
Kao što je i obećao, notar je u četvrtak doneo znatnu svotu novca, kojim je izravnala račune s Fajarom, a da pri tom nije pomenula njegovu trgovinu. On je bez reči strpao novac u džep.
Sedeći za očevim pisaćim stolom, posmatrala je nežno zelene čokote vinove loze, to prostranstvo po kome je trčala s Matijom, glasno vičući: s njim se u sezoni berbe krila po mirisnim bačvama ili se pentrala u visoka zaprežna kola puna sena, na kojima se ljuljala, ruku ukrštenih pod glavom, širom otvorenih očiju uperenih u laste koje su cvrkutale na plavom nebu, u ritmu koraka dva vola koja su vukla kola, a zvali su ih Larue i Kaube. Nikad nije mogla da se priseti spokojnih dana detinjstva, u kojima je Matija bio stalno uz nju, a da ne oseti tugu i razdiranje, koji su je ponekad satima mučili...
Rešila je da zaroni u račune da bi nešto razjasnila i shvatila kako to Fajar prodaje vino za svoj račun. Fransoa nije bio odgovorio na njeno pismo. Cifre su joj igrale pred očima. Kako da se nosi s Fajarom, koji je nesumnjivo već godinama za svoj račun sklapao ovakve posliće? Kako da nađe rupu u proračunima? Udubila se u uzaludan trud oko računa, a niko iz kuće nije mogao da joj pomogne, jer je odlučila da zadrži za sebe šta je Fransoa otkrio.
Kad god bi ostala sama, spopadao ju je strah da je Matija drži zarobljenu. Što je duže trajalo njegovo ćutanje, to je više strahovala.
Ta aprilska noć bila je veoma mračna. Čitavog je dana padala kiša, a hladan severac je drmao granje platana u velikom drvoredu. Sedeći u kuhinji, pred vatrom od vinove loze, Lora i Lea su postavile stočić i igrale karte, Rut je nešto krpila, Kamij je plela, a Bernadet Bušardo je otišla na spavanje. Prostoriju je osvetljavala samo vatra, koja je doprinosila da lica ovih žena deluju kao likovi s platna Žorža de la Tura. Fijuk vetra i poigravanje plamenova, zveket igala, smeh igračica, davali su utisak porodičnog mira. Rat je izgledao kao nešto veoma daleko.
Nalet hladne struje vazduha naterao je Kamij da zadrhti. Spustila je pletivo na kolena i pritegla šal oko ramena. Skrenula je pogled ka vratima. Ona su se malo otvorila: svakako od vetra. I pored svoje slabosti, ustala je da ih zatvori. Već se držala za kvaku kada se vrata naglo otvoriše, udarivši je po prstima. Njene drugarice kraj ognjišta ostale su ukočene u mestu.
Čovek u mokroj odeći, koji je pridržavao nekog druga, ušao je zatvarajući za sobom vrata nogom.
„Brzo, pomozite mi!“
„Kamij, pomeri se i sedi, samo nam smetaš. Rut i Lora, pomozite nam!“
Uz njihovu pomoć, čovek je opružio druga po stolu. Zatim je, kao neko ko je navikao na to mesto, uključio svetio.
„Lisjen!“ viknule su istovremeno Lora i Lea.
„Izgubio je mnogo krvi, Rut, idi potraži pribor za previjanje.“
„Hoću, oče.“
„Striče Adrijene!“
„Drage moje, nije čas za nežnosti. Lea, treba otići u Verdele i pronaći doktora Blanšara.“
„Zar ne možemo da telefoniramo?“
„Telefon je nepouzdan.“
„Dobro, onda idem.“
„Prođi preko Belvija, ne želim da Fajarovi nešto posumnjaju. Video sam kod njih svetio.“
Sat kasnije Lea je dovela lekara, koji je nešto gunđao i psovao Boga povodom tog „vraškog nevremena“.
„Felikse, ljutićeš se na Boga povodom nevremena nekom drugom prilikom, sad se pozabavi ovim momkom.“
Doktor Blanšar je svukao stari kišni mantil i prišao Lisjenu, čije su ruke bile oblivene krvlju.
„Za ime boga, ko je to uradio?“
„Bomba.“
„Pa šta je radio s tom bombom?“
„Pravio ju je.“
To je nesumnjivo zvučalo kao dobar razlog i okončalo je lekarevo ispitivanje. Počeo je da proučava povrede.
„Treba ga odvesti u bolnicu.“
„To nije izvodljivo. Obavestiće policiju, a ovi će javiti Gestapou.“
„Desna ruka mu je uništena, treba je amputirati.“
Pod blatnjavom korom koja mu je pokrivala lice, Adrijen Delmas je pobledeo.
„Jesi li siguran u to?“
„Pogledaj i sam, sve je to jedan plik.“
„Jadničak... Idem da pozovem njegovu majku.“
„Nemoj, Rut! Ne zovi moju sestru, vikaće, plakaće, uzbuniće susede. Ako to treba uraditi, Felikse, mi ćemo pomoći, kaži šta da radimo.“
„Ali ja to ne mogu sam da uradim. Poslednju amputaciju uradio sam 1917. godine, u jednoj poljskoj bolnici. Ja sam seoski lekar, a ne hirurg.“
„Znam to, ali nemamo izbora. Ako ga zgrabi Gestapo, mučiće ga dok ne oda drugove, a zatim će ga ubiti.“
Blanšar je gledao sve koji su stajali oko njega, svoje davnašnje prijatelje, a zatim i onesvešćenog mladića, koga je gledao dok je rastao, kako sad leži i gubi sve više krvi.
„Dobro. Moli tvog vraškog Boga da moje stare ruke suviše ne drhte. Stavite vodu da ključa. Sreća je da sam poneo veliku torbu. Nadam se da mi skalpeli nisu zarđali. Rut, Adrijene i Lea, pomoći ćete mi. Kamij, idite na spavanje, niste u stanju da se držite na nogama. Lora, postaraj se za nju.“
Lea bi dala sve na svetu da ne mora da bude na tom mestu. Ipak je, bez drhtanja, pritisnula tampon s hloroformom bratu od tetke na nos.
Nikada neće zaboraviti zvuk testere koja seče kost.
U toku operacije Lisjen je dva puta zajecao. Kada je doktor Blanšar stavio i poslednji zavoj, ishod svega bio je da je taj dvadesetogodišnjak izgubio desnu šaku, kao i dva prsta s leve.
Sledećeg dana se probudio oko podneva i video brižno majčino lice, kao i lice svog strica i doktora Blanšara, koji su se naginjali nad njim; osmehnuo im se i kazao:
„Zaboravio sam kako izgleda udoban krevet.“
Bernadet Bušardo je okrenula glavu da sakrije suze. U zoru je sve začudila kada je sasvim mirno primila priču o amputaciji sinove ruke. Svi su očekivali viku i padanje u nesvest. Samo su joj se niz lice slivale suze i kazala je jedino:
„Hvala Bogu, živ je.“
Lisjen je načinio pokret prema njoj.
„Mama!“
„Ne mrdaj, dečko moj. Izgubio si mnogo krvi i moraš sasvim da miruješ“, kazao je doktor Blanšar.
„Moja ruka, to nije bilo tako ozbiljno, doktore?“
Svi su pognuli glave, a majka je zajecala.
„Što ništa ne govorite?“
Kako je bila teška ta umotana ruka, koju je pokušao da podigne... kako je čudan oblik imala ispod zavoja.
Stojeći iza vrata, Lea je osetila Lisjenov krik kao udarac. Cele noći proganjali su je ti krici koji su joj tukli u slepoočnicama: NE! NE!... NE! NE! NE!

POGLAVLJE 17.


Adrijen Delmas je hodao uzduž i popreko u dečjoj sobi, mučen najvećom mukom koja sveštenika može snaći. Više nije verovao. Od početka rata borio se sa sumnjom. Pre nego što je otišao u ilegalu, pričao je o tome sa svojim ispovednikom, koji mu je rekao da prihvati to iskušenje, poslato od Boga, da bi tako pokušao dokazati svoju veru. Za božju ljubav, i da bi mu služio, dominikanac je bio spreman da istrpi razne patnje, ali je sada bio tužan zbog svojih neuspešnih molitvi, čije su reči bile potpuno lišene svog prvobitnog smisla. Sve mu je to delovalo naivno, a ljudi koji su svoj život posvetili takvoj zabludi delovali su mu kao glupaci, ili zla bića, čija je duša u osnovi nepoštena. U toj pometnji zaboravio je na svoje učitelje, velike katoličke intelektualce, na čijem se primeru učio. Zanemario je Paskala, opata Ransea, svetog Avgustina, Žana od Krsta, Terezu Avilsku, Satobrijana, Bosijea i druge sledbenike Crkve. Svi su se oni varali. Svi su bili prevareni. Šta su mogle da učine njihove uzaludne reči za jedno osakaćeno dete? Šta je mogao da učini pred nemim prekorom jedne majke? Šta je ostalo od nežnih reči utehe, koje je umeo tako lepo da šapuće samrtnicima i ranjenicima u španskoj revoluciji? Osećao se kao beskoristan lik nekog jevanđeliste: suvo drvo koje ne daje ploda. Čemu njegovo postojanje ako nikome ne može da pruži utehu? Njegovom greškom je Lisjen doživotno osakaćen. Samo je njegova greška što se dečko pridružio pokretu otpora. Da je ostao u manastiru u Ulici Sen-Žene, kao što mu je pretpostavljeni sveštenik naredio, i da se nije igrao partizana sveštenika, njegov sestrić im se nikada ne bi pridružio. Možda je i znao da to razmišljanje nije najbolje i da njegovo angažovanje nije uticalo na Lisjena. Dugo su o tome pričali u dugim zimskim noćima na imanju koje je partizanima služilo kao utočište. Prvo ih je bilo manje od dvanaest, ali pošto je bilo sve više onih koji nisu hteli na rad u Nemačku, grupa se povećala. Sada je to bila grupa od tridesetak mladih, za koju je on bio odgovoran. On im nije bio samo vojni predvodnik, već i njihova moralna podrška. Nikada partizani nisu primetili njegove duševne patnje. Malo ih je i znalo da je bio sveštenik. Svi su se divili njegovoj opreznosti i smislu za tajnu organizaciju, i uživali u relativnoj udobnosti koju im je obezbedio. Zahvaljujući njegovom savršenom poznavanju cele oblasti, terena i stanovnika, uvek je znao na koja vrata može da zakuca da bi dobili pomoć, novac i hranu. Jedan od njegovih drugova iz škole, mason i ugledni građanin u La Reoli, uz pomoć drugih masona stvorio je mrežu koja je održavala veze sa engleskim masonima, a ovi su im padobranima doturali namirnice, oružje i odeću. Svakodnevni rad, zaštita, akcije usmerene protiv doušnika i vlasti, sabotaže na dalekovodima, deljenje letaka, izdavanje tajnih novina, pribavljanje lažnih isprava, prebacivanje jevrejskih porodica u Španiju, to ga je sve angažovalo danju i noću. No, bilo je i beskrajnih noći kada je čitao jevanđelja i pokušavao da vodi razgovor s Bogom koji mu je izmicao. U ranu zoru bi zapadao u kratak san, pun demonskih simbola koji su vodili poreklo iz srednjovekovne fantazije ili iz prefinjenih opisa zlostavljanja iz Vrta mućenja Oktava Mirboa, koji ga je opsedao u pobožnom razdoblju adolescencije. Iz tog kratkog sna budio se umoran i prožet tugom. U tom razdoblju, lice mu se prošaralo dubokim borama, kosa mu je pobelela, a odeća je počela da leprša oko njega. Doktor Blanšar je primetio sve te promene i zabrinuo se za njegovo zdravlje. Adrijen ga je smirivao smehom. Šta sada da učini s Lisjenom? Ne može ga dugo ostaviti na Montijaku, previše je opasno. Da ga vrati u logor? Ne može to učiniti, bar ne u sledeća tri do četiri meseca. Da ga pošalje u Španiju? Moguće, ali teško izvodljivo. Nedavno su uhapsili mnoge koji su pokušali da prebegnu. Trebalo je videti sa ocem Bertranom iz Tuluze, koji je imao veze sa švajcarskim kaluđerima.
Neko je pokucao na vrata.
„Ja sam, striče Adrijene.“
„Uđi. Izvini što sam upao na tvoju teritoriju. Dolaziš li još uvek ovamo?“
Lea se osmehnula.
„Sve ređe. Mnogo sam porasla, znaš.“
„To znam.“
„A ti, striće Adrijene, jesi li došao ovamo zato što si nesrećan?“
Rukom je odbila pokret kojim je negirao tu tvrdnju i nastavila:
„Nemoj pokušavati da tvrdiš da nisi, vidim to sasvim jasno. Znam te ja. Posmatram te od detinjstva. Nema više onog sjaja u tvojim očima koji je svima bio privlačan, onoga sjaja zbog koga su svi želeli da budu kao ti...“
„To je surovo!“
„Možda, ali ti bi se ljutio da drugačije govorim s tobom. Strašno je to što se desilo Lisjenu, ali nije tvoja greška. Lisjen je sam izabrao. Kamij i ja smo, takođe, same izabrale.“
„Nećeš mi valjda reći da ni na tebe nisam ja uticao. Ipak sam te ja poslao u Pariz.“
„Pa šta? Ništa mi se nije desilo.“
„Ne treba izazivati sudbinu. Video sam previše momaka i devojaka tvojih godina koji su poumirali u Španiji, a i ovde. Mani se svega toga.“
„Ne, sada je prekasno. Znaš li koji je moj ratni nadimak?“
„Egziperans!“
„Da, kao ona mala svetica koju si tako voleo, sećaš li se? I ja sam tebe volela zbog toga. S takvom zaštitnicom nisam ni u kakvoj opasnosti.“
Adrijen nije mogao da se ne osmehne. Nije mnogo vredela zaštita svetice u čije je postojanje čak i crkva sumnjala.
„Misliš li dugo da ostaneš na Montijaku?“
„Ne mislim, preopasno je za vas. Već vas i Lisjen može kompromitovati. Čim mu bude malo bolje, otići će.“
„Ali kuda će? Šta će raditi? Sada je invalid.“
Dominikanac je podigao glavu.
„Upravo sam o tome razmišljao kad si ušla.“
„Tetka Bernadet kaže da će ići s njim, ma kud pošao.“
„Samo nam još to treba. Moja draga sestra u partizanima.“
„Kako ti izgleda Kamij?“
„Nije tako loše. To je hrabra žena. Slažem se s Feliksom da će se izvući.“
„Ako bi Loran došao da je vidi, sigurna sam da bi se oporavila.“
„Vidi, vidi, zar nisi više zaljubljena u njega?“
Leino lice se zažarilo.
„To nema nikakve veze.“
„Nemoj više da misliš na njega, oženjen je, otac porodice i voli svoju ženu.“
Promena raspoloženja, odraženja na njenom licu, nije mu promakla.
„Vidim da si uvek jednako osetljiva na pridike. Ne brini, neću te opterećivati time, već hoću da te zaštitim od razočaranja. Neko ko se veoma zanima za tebe nedavno mi je pričao o tome.“
„Ko to?“
„Zar ne znaš?“
„Ne znam.“
„Fransoa Tavernije.“
Kako ga se nije setila? Ponovo je pocrvenela.
„Kažite mi, striče, kada ste razgovarali?“
„Pre oko dve nedelje, telefonom iz Bordoa.“
„Gde je tada bio?“
„U Parizu.“
„Što je zvao? Šta je rekao za mene? Nije mi odgovorio na pismo.“
„Tako si nestrpljiva. Mislio sam da ne možeš da ga smisliš.“
„Molim vas, striče.“
„Pričao je o sasvim običnim temama. Pitao me je šta je s tobom i s tvojom porodicom...“
„Je li to bilo sve?“
„Nije. Kazao je da će pokušati da dođe da te vidi posle Uskrsa.“
„Posle Uskrsa. Do tada još ima dosta vremena!“
„Ala si nestrpljiva! Sada je deseti april, a Uskrs je dvadeset petoga.“
Lea se osećala zbunjeno i uznemireno, i odlučila je da mu ne priča ništa o Matiji.
Čula se škripa točkova po šljunku na stazi, zatvaranje automobilskih vrata i glasovi nekih muškaraca.
„Brzo, vidi ko je. Ako je Gestapo, gotovi smo.“
Lea je požurila u hodnik i pogledala kroz prozor prema aleji. Ne, nije bilo moguće! Šta on radi ovde? Otvorila je prozor i, glumeći radost, povikala:
„Evo me, dolazim!“
Žurno se okrenula u dečju sobu.
„Nije Gestapo, ali ni ovo nije mnogo bolje.“
„Idem u Lisjenovu sobu“, kazao je Adrijen, ustajući.
Pre nego što je sišla, Lea je ušla kod Kamij i brzo joj objasnila šta se događa.
Dole je Rut već uvela posetioce u salon.
„Lea, kakvo zadovoljstvo da vas ponovo vidim, i to u ovom okruženju!“
„Rafaele!... Kakvo prijatno iznenađenje!“
„Draga!... Znao sam da ćete se obradovati starom prijatelju.“
Bes je ključao u njoj, ali se prisilila da se nasmeši. Nije nikako smela da pokaže strah. Jedan od trojice mladića koji su ga pratili posmatrao je portret njene majke, koji je naslikao Žak Emil Blanš. Kad se okrenuo, Lea je zabila nokte u dlanove. Trudila se da savlada strah.
Mladić koji se okrenuo ka njoj bio je isti onaj koga je zapazila u Kadijaku i Sen Makeru. Nerado mu se približila.
„Dobar dan, gospodine, jeste li iz kraja? Imam utisak da smo se već sreli.“
Momak je prihvatio loptu.
„Moguće je, gospođice, baka i deda su mi iz Langona.“
„Onda mora biti da sam vas tamo videla, u opštini ili nekog dana na pijaci. Kako se zovete?“
„Moris Fijo.“
Lea se okrenula ka Rafaelu i uzela ga pod ruku, pa ga je odvela u vrt.
„Dođite da vam pokažem Montijak. Za to vreme ćete mi ispričati kojim ste dobrom došli.“
„Znate da sam imao nekih malih teškoća sa osobama koje poznajete. Morao sam da odem jer je pariski vazduh postao nezdrav za mene. Setio sam se prijatnih časova koje sam u junu 1940. godine proveo u Bordou, veza s lokalnom štampom i činjenice da Španija nije predaleko. Ukratko, pomislio sam: zašto da ne odem u Bordo? Moram vam priznati da do juče nisam mislio na vas. Bio sam sa ovim šarmantnim momcima na čašici pića pre večere kod Regenta, kad se pojavio jedan od njihovih prijatelja. U razgovoru sam čuo vaše ime. Pitao sam je li reč o imanju porodice Delmas i odgovorili su potvrdno. Tako sam saznao da je mladić vaš drug iz detinjstva i da ste na Montijaku. Izrazio sam želju da vas vidim, a vaš je prijatelj predložio da me dovede. Eto kako sam došao.“
„Došli ste s Matijom?“
„Jesam, a on je otišao da pozdravi roditelje. Ne smeta vam što sam prihvatio njegov poziv?“
„Ni najmanje mi ne smeta. Mislim da treba da mu zahvalim što sam imala zadovoljstvo...“
„Kako je ovo divno mesto, draga moja. Da ovde živim, ne bih poželeo da ga napustim. Kakav mir!... Kakav sklad zemlje i neba! Osećam da bih ovde mogao da napišem remek-delo.“
Nalakćen na ogradu terase, Rafael Mal je posmatrao prostranstvo predela u kome su dominirali svetli i tamni redovi vinograda.
„Reklo bi se da je u pitanju crtež olovkom, tako je sve pravilno i čisto.“
„Došli ste prerano. Kroz dve do tri nedelje vinova loza će biti srebrna, a zatim će postati svetlozelena, pa će procvetati... Gle, evo i Lore. Rafaele, predstavljam vam svoju sestricu Loru.“
„Dobar dan, gospođice, sad sam upoznao sve gracije s Montijaka.“
Lora je prasnula u smeh, što je naljutilo Leu.
„Kamij je s Matijom. Zamolila sam Fajara da otvori podrume, da naši gosti probaju vino.“
„Dobro si uradila. Dođite da probate čuveni Šato Montijak“, kazala je veselo, nastojeći da zabašuri nemir koji ju je spopao čim je čula Matijino ime.
Tako su se sve troje vratili.
Ona trojica mladića išla su za njima bez reči. U podrumu su zatekli Kamij, Matiju i njegovog oca. Lea je poljubila Matiju, kao da se između njih ništa nije desilo, praveći se da ne primećuje kako mu se vilica steže.
„Preterao si, mogao si i ranije doći da nas posetiš.“
„Lea je u pravu“, rekla je Kamij. „Želim da vam zahvalim što ste se zalagali za moje oslobođenje.“
„Nisam za to zaslužan, malo sam mogao da učinim.“
„Nemojte to govoriti, možda bih još uvek bila tamo.“
„Otišli ste u času kad su počeli da sređuju logor. Sada tamo ima i tuševa“, kazao je jedan od njegovih prijatelja.
„Vrlo zanimljivo“, suvo je rekla Lea. „Šta je s frizerskim salonom i bioskopom?“
Mladić je pocrveneo, dok su se njegovi drugovi smejuljili. Rafael je promenio temu:
„Dakle, deco, da probamo to vino.“
Fajar se vratio s čašama, spustio ih na dasku pokrivenu belim papirom i ceremonijalno im nasuo vino.
„Ovo je iz berbe od pre dve godine, ali ćete mi reći kako vam izgleda.“
„Ovo je stiglo i do Pariza!“, ispalila je Lea.
Fajar nije reagovao.
Kad su svi bili posluženi, u tišini prinese čaše usnama.
Već su treći put kušali vino kad je Lea prišla Matiji i kazala mu:
„Hajde da izađemo. Hoću nešto da ti kažem.“
Posle podrumske svežine i vinskog mirisa koji je natopio zemljani pod i zidove, blagi miris prvih jorgovana napolju izazvao je u Lei želju da potrči.
Jurnula je, a Matija je potrčao za njom. Naglo se zaustavila i okrenula se, sva zadihana, pa ga je upitala:
„Mislila sam da si se vratio u Nemačku?“
„Predomislio sam se. Ovde mi je bolje.“
„Što si mi doveo Mala i prijatelje? Ne želim više da te vidim.“
„Mislio sam da ćeš se obradovati. Izgledalo je da te vrlo dobro poznaje.“
Lea je slegnula ramenima.
„A ostali? Zar me i oni poznaju?“
„Oni su imali auto, pa su predložili da nas dovezu.“
„Nisu mnogo simpatični.“
„Utoliko gore. Meni odgovaraju. U tvom je interesu da se i ti tako ponašaš.“
„Šta radiš s njima?“
„Radimo zajedno.“
Šta li je pa to značilo? Ako je istina ono čega se plašila, Matija nije mogao da „radi“ s njima, kao što je kazao. Nije smela da dopusti da je obuzme panika, trebalo je da deluje mirno i bezbrižno, jer su Adrijenov i Lisjenov život zavisili od toga. Ko zna da Rafael nije dogovorio s Gestapoom iz Pariza da pokuša da uđe u trag Sari? Uzela ga je pod ruku i najprirodnijim tonom, uz osmeh, upitala:
„Pričaj mi. Šta to radiš?“
Sav se ukočio, kao da ga je i sama pomisao uplašila. Okrenuo je glavu pred njenim nedužnim pogledom.
„Razne stvari.“
„Zbog tebe samog se nadam da to nisu iste stvari koje radi Rafael. Bilo bi mi mrsko da te hapse zbog crne berze“, kazala je sa osmehom.
„Ne brini za mene. Nema nikakve sličnosti između ’tetkice’ kao što je tvoj prijatelj i mene. Ja sam posrednik između bordeleških vinogradara i trgovaca vinom u Minhenu, Berlinu i Hamburgu. Znaš kako Nemci vole naša vina. Pored toga, većina viših nemačkih oficira, koji su sada u Žirondi, bili su i pre rata umešani u poslove s velikim preduzetnicima. Ja sam neka vrsta posrednika između malih proizvođača i nemačkih trgovaca.“
„Pa kako ti ide?“
„Veoma dobro. Poslovi su ipak poslovi, a ljudi i dalje piju dobra vina, bio rat ili ne.“
„Zabranjujem ti, Matija, da prodaš makar i jednu jedinu bocu vina s Montijaka, bilo kada!“
Lea nije bila u stanju da se uzdrži. Te reči su jasno odjeknule. Stajali su licem u lice, neprijateljski raspoloženi. Bledi u licu, posmatrali su se kao dve mačke spremne za skok.
Bože dragi! Kako je ta devojka bila lepa, onako besna na njega, raširenih nozdrva i uzburkanih grudi. Bio je neodlučan između želje da je udari i potrebe da je uzme u naručje.
„Kad se budemo venčali, prodavaču vino kome hoću.“
Rafael je izašao iz podruma i mahao im je. Pri tom je glasno vikao, ljuljajući se:
„Lea, vino je prava divota! Moram da prestanem da ga pijem ili ću se naljoskati.“
Dragi Rafael! Mogla je da ga zagrli zbog toga. Prišao im je.
„Ne verujem vam, treba vam malo više da se napijete.“
„Nije sasvim tako, draga moja. Ostario sam! Evo vam primera: pre rata sam mogao da pojedem ma šta, puf, kao da ništa nije bilo. Sada mi svaka jača hrana ili dobro začinjen obrok dodaju suvišne kilograme. Pogledajte mi struk!... To nazivaju ljubavnim jastučićima, ali ipak!... Teško je pomiriti se s tim da više nemate mladalački stas.“
Lea nije mogla da se ne nasmeje kada je skinuo sako da pokaže višak kilograma oko struka.
„Samo se vi smejte, videćete već... Sada se ponosite čvrstim grudima, ravnim stomakom i lepom zadnjicom! No sačekajte koju godinu i troje do četvoro dece... pa ćemo ponovo pričati o tome.“
„Pa ne želite da vas žalim što imate višak kilograma kada većina Francuza steže kaiš! Učinite kao i oni, i jedite repu.“
„Fuj! Zar želite da umrem?“
Kakav čudak! Lea je, izgleda, zaboravila ko je Rafael Mal.
„Čak i pred streljačkim vodom biste zbijali šale i uspeli biste da me nasmejete.“
Oči Rafaela Mala dobile su neki blaži i tužniji izraz.
„Niste mi mogli dati lepši kompliment: smejati se i zasmejavati ljude pod pretnjom smrti. Obećavam vam da ću se toga setiti, mala moja.“
Zatim je povratio svoju uobičajenu veselost i odvukao je dalje, uz pitanje:
„Imate li vesti o našem prijatelju Tavernijeu? Taj me čovek veoma zanima. Neki misle da je veliki prijatelj Nemaca, neki da radi za one u Londonu. Šta vi mislite o tome?“
„Ama uozbiljite se! Poslednji put kada sam ga videla, Fransoa Tavernije je bio u Parizu, a posle toga je načisto nestao. Ovde sam potpuno van svih događaja i imam suviše posla da bih se zanimala za tog pustolova. Šta vam je?... Pustite me!“
„Nemojte misliti da sam imbecil, draga, jer to nije tačno. Zar mislite da nisam video da je zaljubljen u vas i da vaši odnosi nisu platonski?“
„Ne znam o čemu govorite.“
„Zar mislite da sam zaboravio kako me je udesio?“
„Možda vam je zapravo spasao život.“
„Možda i jeste, ali ne volim kada se prema meni tako ponašaju.“
„Dobro, Rafaele, ne budite tako zlovoljni.“
Nisu ni primetili da su se udaljili od kuće i da između redova vinove loze hodaju putem za Belvi. Niko od ostalih nije pošao za njima.
Mal se osvrnuo, pogledao oko sebe, i odjednom je delovao staro i tužno.
„Mora biti da je divno živeti ovde! Kako mi ovo mesto deluje kao izvor nadahnuća! Nikada neću imati tako nešto, i nikada neću spoznati tu sreću: da bih pisao, potrebne su mi sile zla, koje me odvajaju od mog pravog bića, od stvaralačkih napora. Napor koji ulažem ne vodi nikuda. Sve što mislim da je produktivno pokaže se kao sterilno. Nažalost! Nedostaje mi pravi polet da bih zbilja bio veliki pisac. Pisci su najvećim delom entuzijasti koji služe nezainteresovanima. Pričaju šta žele, a pišu kako jeste...“
Kakvo je samo očajanje izbijalo iz tog čoveka, koji je delovao podmuklo, nečasno i beskrupulozno! Svaki put kad je tako govorio, shvatala je koliko pati što nije veliki pisac, o čemu je uvek sanjao. Lea oseti da je obuzima nesavladiva razneženost.
„Pogledajte ova polja i šume! Čovek u jednom trenutku samo nestane, a zemlja je tu i dalje, kao da se ništa nije desilo. Čovekova beskorisnost mi izgleda očita u odnosu na beskonačnost. Beskoristan i prosečan. Jednog dana ću, možda, napisati Elegiju o mediokritetu, o tome sam vam već možda pričao. Provodim vreme pričajući o knjigama koje nisam napisao. To je zgodna tema, zar ne? Možda ću napraviti antologiju ljudskih grešaka. To je neiscrpna tema. No ljudska slava je u tome da se spozna strahota lepote... To je jedan od razloga što nisam u stanju da verujem u dobrog Boga, koji je pažljiv i koji nas o svemu poučava. Sebi sam govorio: da je Bog sve to, ne bi dozvolio da ja uopšte postojim, ni da budem takav kakav sam. Osećam ponekad da sam se sav naduo od suza koje moje oči nisu isplakale, i ne znam kako da ih se oslobodim.“
Zaplakao je pričajući o tome, a taj je prizor bio sasvim nesnosan.
„Prezirete me, zar ne? Potpuno ste u pravu. Nikada me nećete prezirati onoliko koliko ja sam sebe prezirem... Više volim i vaš prezir od vašeg saosećanja. Mrzim neizmernu slabost saosećanja... Hajde da se vratimo, naši će se prijatelji pitati šta to muvamo.“
„Što ste zapravo došli, Rafaele?“
Pre no što je odgovorio, obrisao je oči maramicom.
„Kazao sam vam već. Želeo sam da vas vidim.“
„Imali ste i neki drugi razlog.“
„Možda i jesam, znate. Šta se desilo s našom prijateljicom Sarom?“
Lea se ukočila.
„Ne!... Nemojte me pogrešno razumeti, nisam došao da skupljam obaveštenja, samo sam hteo da vas pitam znate li nešto o njoj, veoma mi je draga.“
„Ne znam ništa o njoj.“
„Nadajmo se da se izvukla. Jeste li sigurni u vašeg prijatelja Matiju Fajara?“
Tu smo, pomislila je.
„Ništa više nego u vas.“
„U pravu ste“, kazao je ne trepnuvši. „Njegovi prijatelji su ubeđeni da radite za pokret otpora. Ja sam im kazao suprotno. Ne verujem da su mi poverovali.“
„Što mi sve to pričate?“
„Zato što vas volim i bilo bi mi krivo da vam se nešto desi.“
Jednostavnost te izjave imala je prizvuk iskrenosti. Lea ga je uhvatila pod ruku.
„Rafaele, sve je sada tako komplikovano. Sama sam ovde, razapeta između bolesne Kamij, tetke koja kuka, sestre koja se dosađuje, Fajarovih koji traže priliku, samo na Rut mogu da računam.“
„Imate porodicu i u Bordou.“
„Sa njima želim da imam što manje posla.“
„A vaš stric, sveštenik?“
„Vi sigurno znate da je nestao i da ga Gestapo traži.“
„Tačno, zaboravio sam!... Oprostite što to kažem, ali učinilo mi se da sam ga video neposredno posle dolaska u Bordo, mada se mnogo promenio, a i bez mantije...“
„Jeste li ga već znali kada smo prvi put pričali o njemu?“
„Prisustvovao sam njegovim prazničnim propovedima u Notr-Damu. Veoma mi se dopalo kako je govorio o milosti božjoj i o posvećenosti Bogorodici. Tada sam poželeo da se upoznam s njim, ali nisam to uradio. Posle mi je bilo veoma žao.“
„Znači on vas ne poznaje?“
„Ne.“
„Šteta, zanimao bi ga čovek kao vi.“
„Ko zna, možda ćemo se jednog dana sresti... Život je postao tako čudan.“
„Mnogo ga volim i veoma mi nedostaje. Nisam ga videla od očeve sahrane.“
„U Bordou sam čuo o toj sahrani. Čudno je da Gestapo nije uhapsio muža vaše prijateljice.“
„To je zasluga mog strica Lika.“
„Tačno je da položaj advokata Delmasa i brak njegove ćerke s višim nemačkim oficirom, kao i budući brak vaše sestre s komandantom Kramerom, stvaraju veze o kojima i okupator mora da vodi računa.“
„Ja ih se, ipak, stidim.“
„To ne treba ponavljati pred radoznalim ušima.“
„Što ćete vi odmah uraditi, pretpostavljam.“
„Draga prijateljice, uvek ste tako nepoverljivi prema meni. Zna te da delam samo iz interesa. Kakav bih imao interes da nekome pričam o tome ko je vama drag? Svi to znaju. Drugo bi bilo da, recimo, krijete Engleze ili članove pokreta otpora, ali to nije slučaj. To nije slučaj, zar ne?“
Lea je prasnula u smeh.
„Vi ste poslednji kome bih to kazala.“
„I bili biste u pravu.“
Vratili su se ruku pod ruku, smejući se, natrag u dvorište, gde su sedeli Kamij, Lora, Matija i ona trojica mladića.
„O, eto vas“, kazao je jedan od njih. „Upravo smo se pitali šta je s vama. Moramo da pođemo, čekaju nas.“
„Pa da, gde mi je bila glava! Potpuno sam zaboravio... Lea, hvala što ste nas tako lepo primili. Ako dođete u Bordo, ne zaboravite da me posetite. Odseo sam u Mažestiku, u Ulici Espri de Loa. Vrlo je prijatan i pun lepog starinskog nameštaja.“
„Hoćete li dugo biti u Bordou?“
„To zavisi od toga hoću li uspeti da objavim svoje članke u Maloj Žirondi ili u Fransu. Ako ne budem uspeo...“
„Onda?“
Rafael Mal nije odgovorio. Poljubio je ruku Kamij, a Loru je poljubio u oba obraza. Mladići su se uljudno pozdravili, a sve tri žene su izljubile Matiju.
Te noći Adrijen Delmas je otišao s Montijaka, pošto je Lei pokazao da je oružje sakriveno u jednoj od kapelica na verdeleškoj Kalvariji; bila je sedma po redu i trebalo je pomeriti rasklimanu ploču s desne strane ulaza.
„Nemoj ga uzimati ako to ne bude sasvim neophodno. Tamo je deset pušaka i dvadeset pištolja, i treba da znaš kako se upotrebljavaju.“
„Nadam se da to znam.“
„Odlično! Tamo su i granate i mitraljez, što ne treba da diraš.“
„Kada ćeš se vratiti?“
„Kada mi Feliks bude javio da bez straha možemo prevesti Lisjena. Čekajući to, budi dvostruko oprezna. Ova današnja poseta je veoma zabrinjavajuća, mada je neprijatelj uvek tu.“
„Neprijatelj?“
„Da, otac Fajar. On zna svaki kutak imanja i muva se svuda a da ga niko i ne zapaža, jer je postao deo okruženja. Što se tiče one trojice momaka koji su došli s Matijom, oni su nam dobro poznati. Jedan od njih je osuđen na smrt i biće verovatno uskoro likvidiran.“
„Šta je učinio?“
„Potkazivanja, krađe, silovanja, mučenja i ubistva svake vrste. Znam da je svojom rukom ubio jednog Jevrejina da bi ga pokrao. Tog je nesrećnika znao od detinjstva.“
„Pričaš o njemu kao da ga i sam znaš...“
„Majka mu je radila kod jednog od mojih prijatelja, lekara u Buskatu. Kako dečko nije imao oca, njime se pozabavio moj prijatelj. No imao je samo muke s njim... Čim su došli Nemci, ponudio je svoje usluge njihovoj komandi u Ulici Šapo-Ruž, i tako počeo da dobija dobru platu. Bio je neka vrsta telohranitelja, a onda je napredovao, zajedno sa svojim poslodavcima. Koristili su ga Poanso, Doze i Luter... A posebno je bio delotvoran u noći između 19. i 20. oktobra, u operaciji hapšenja sedamdeset troje Jevreja, koja je imala za cilj ’čišćenje oblasti od prisustva jevrejskih stranaca’. Uz pomoć policije učestvovao je u tom hapšenju muškaraca, žena i dece, od kojih je najveći deo bio deportovan. Naročito je dobro zaradio od ubistva starca kod koga je njegova majka radila. To je uspešno izveo... Toliko uspešno da mu je komandant Luter lično čestitao u svojoj lepoj kući u Aveniji Medok broj 224, kasnije Aveniji maršala Petena. Ta kuća je tačno naspram broja 197, gde se Kamij upoznala s njihovim metodama. Taj dripac je imao hrabrosti da posle toga dođe do majke i da se ruga nesrećnicima koje je izvukao iz kreveta... Moj prijatelj ga je umalo ubio kao divlju zver. Sav lud od besa, zadovoljio se da ga izbaci udarcima noge u zadnjicu. Čim se našao napolju, taj balavac je počeo da preti da će ga ubiti. Savetovao sam prijatelju da ode iz Bordoa, ali je odbio, tvrdeći da mu je tu mesto... Kod njega sam sreo šefa francuskog pokreta otpora, koji je, čudnim sticajem okolnosti, bio smešten stotinak metara od sedišta Gestapoa. Buskat je kao vrteška, na kojoj se smenjuju ljudi iz policije i pokreta otpora...“
„Ko je to od one trojice?“
„To je Moris Fijo.“
„Ne mogu da verujem. Kad ga pogledaš, ne deluje kao divljak.“
„Zbog toga i jeste opasan: deluje kao pristojan mladić i prilično je zgodan.“
„Zna li Matija sve to?“
„Ne zna. On je tek regrutovan, nemaju poverenja u njega. Neće mu verovati dok se ne dokaže.“
„Šta ti to znači?“
„To znači da treba da prijavi, muči ili ubije nekoga. Već je počeo... Još koja nedelja, i postaće prava bitanga. I to nepopravljiva.“
„Kako si se promenio, striče Adrijene!... Nekada si mi govorio da se pomolim... Da čak i kod zlih ljudi postoji neki nedužni deo sklon sanjarenju, dok sada... Čovek bi pomislio da ne veruješ ni u šta, čak ni u Boga.“
Svaka njena reč je delovala kao udarac nožem u bolnu dominikančevu dušu. Okrenuo je glavu od bratanice, proverio oružje, natukao do obrva baskijsku beretku, uzeo mali kartonski kofer s rubljem, knjigama i nešto hrane, i zaputio se ka vratima.
Lea je tada uradila nešto što se ne bi očekivalo od onoga ko je prestao da veruje: pala je stricu pred noge i kazala mu:
„Blagoslovi me.“
Adrijen je nakratko oklevao, a zatim je to i učinio. Kada su mu se prsti skupili u znaku krsta nad glavom dragog mu deteta, osetio je da ga obuzima mir. Pridigao je Leu i poljubio je.
„Hvala ti“, prošaputao je i nestao u noći.

POGLAVLJE 18.


„Pozvala sam Morisa Fijoa na ručak.“
Lei je od čuda ispao lonac iz ruku.
„Uh, što si nespretna!“, povikala je Lora. „Sve to fino mleko se prosulo.“
Nekoliko šamara joj je zabacio glavu unatrag. U plavim očima najmlađe sestre Delmas pojavile su se suze i, više iznenađeno nego ljutito, ona reče sestri:
„Šta te je spopalo?... Luda si. Baš me je zabolelo.“
„I nastaviću, sve dok ne otkažeš taj ručak.“
„Imam pravo da zovem koga hoću.“
„Nemaš!“
„A što? Nisi vlasnica Montijaka, koliko ja znam.“
„Znaš li koje Moris Fijo?“
„Znam da smo mislili da nas nadzire, zbog svih priča o pokretu otpora. To, međutim, nije bilo zbog toga.“
„Šta time misliš?“
Lora je spustila glavu, obrisala oči i protrljala obraze na kojima se videlo svih deset Leinih prstiju.
„On je zapravo pratio mene.“
„Tebe?“
„Da, mene!... Misliš da se samo ti dopadaš momcima. Nisam ni ja više mala devojčica od pre rata. Porasla sam.“
„Samo mirno. Da se dopadaš momcima, u to ne sumnjam. Ipak se nadam da nisi poverovala u to što ti je taj tip pričao?... Jesi li ga ponovo srela?“
„Jesam, jutros u Langonu. Šarmantan je, zabavan i lepo vaspitan. Na raspustu je kod bake i dede... Vraća se u Bordo posle Uskrsa. Mora da radi da bi pomogao majci.“
Lea je podigla oči ka nebu.
„To je tako dirljivo!! A šta radi taj dobri mladić?“
„Ne znam... Nisam najbolje razumela... Bavi se nekim poslovima.“
„Poslovima! To je zgodna reč, sve može da pokrije. Kazaću ti kakvim se poslovima bavi momak koji ti je prirastao za srce: radi za Gestapo.“
„Ne verujem ti!“
„Ni ja nisam mogla da verujem... To mi je kazao stric Adrijen. Mučio je i ubio mnoge ljude. Pozivajući ga ovamo, pala si u klopku i dovela nas sve u opasnost. Jesi li mislila na Lisjena?... Šta bi se desilo da ga pronađu?“
Na bledom Lorinom licu isticali su se samo tragovi prstiju. Stajala je uspravno, naslonjena na štednjak, opuštenih ruku, suviše potresena da bi primetila da su joj suze obilno natopile belu košulju... Lea se ražalila i spustila joj ruku na rame. Taj gest je pretvorio Lorin plač u detinje jecaje.
„Nisam znala!“
„Lora, Lea, šta se desilo?“, pitala je Kamij, ulazeći.
„Ova mala glupača je pozvala Morisa Fijoa sutra na ručak.“
„O bože moj!“
Narednih nekoliko trenutaka čulo se samo Lorino jecanje i kucanje sata. Kamij se prva pribrala.
„Ne vredi sada žaliti. Treba naći neko rešenje.“
„Kazala sam joj da otkaže.“
„To nikako ne treba učiniti! Biće još sumnjičaviji kad vidi da smo nepoverljive prema njemu. Naprotiv, treba se držati tog dogovora. Na nama je da ga ubedimo da se prevario u nama.“
„Zaboravljaš na Lisjena.“
„Ne. Upravo na njega i mislim. Moraće otići odavde.“
„Nije ni približno ozdravio.“
„Znam to.“
„Pa onda?“
„Dođi, nešto mi je palo na um. Lora, sutra se treba praviti da nije ništa ni bilo i da si uvek mislila da je pristojan mladić“, kazala je Kamij, odvlačeći Leu.
„Dobro“, promucala je ojađena devojka.
* * *

Dve mlade žene izašle su na severnoj strani kuće.
„Hajde da napravimo nekoliko koraka kroz vinograde. Tu smo bar sigurne da nas niko ne sluša.“
Hodale su u tišini, Kamij oslonjena na Leinu ruku.
Aprilsko sunce je obasjavalo polja veselom svetlošću koja je vinogradu, Sidonijinoj kući i tek ozelenelom drveću na Kalvariji davala reljefni izgled i stvarala utisak da je dosta ispružiti ruku pa da se sve to dotakne.
„Kako se takav mir oseća na zemlji, a ne deluje na ljude?“, rekla je Kamij usporavajući korak.
„Šta si smislila?“
„Da sakrijemo Lisjena kod Sidonije.“
„Na njenom tavanu?“
„Da. U nju možemo imati poverenja, mrzi Nemce.“
„Previše je blizu Montijaka.“
„Tako je. Neće im pasti na pamet da je neko sakriven tako blizu.“
Lea je razmišljala.
„Možda si u pravu. Da je reč o nekome drugom, a ne o Sidoniji, kazala bih da mržnja prema Nemcima nije dovoljan razlog da imamo poverenja u nju. Ali pošto je reč o Sidoniji...“
„Hajdemo do nje. Kod kuće je, dim se vije iz dimnjaka.“
Iz Sidonijine kuće videla se cela okolina, a za nekih vedrih dana, govorila je starica, video se ceo predeo, sve do mora.
Kao i obično, radosno je dočekala gošće i ponudila im neizbežnu čašicu likera od crne ribizle, koji je sama pravila i koji se nije smeo odbiti.
„Eh! Gospođo Kamij! Lepo je videti vas na nogama. Ti si, Lea, nešto turobna. Jesi li ti bila bolesna, kad je doktor Blanšar dva puta dolazio na Montijak?“
Sa praga ispred njenih vrata se videlo sve što se dešava na imanju, gde je tako dugo služila.
„Ne, Sidonija, to je bilo zbog Lisjena.“
„Jadnik mali! Mislila sam da je u partizanima?“
„Bio je vrlo teško ranjen. Sad je bolje, ali ne može ostati na Montijaku, preopasno je za njega. Suviše je slab da bi se vratio u šumu. Došle smo da te pitamo hoćeš li da ga kriješ nekoliko dana na svom tavanu.“
„To nije trebalo ni da pitate.“
„No to bi moglo biti gadno za tebe ako Nemci saznaju.“
„Tp nije važno. Kada ćete ga dovesti?“
„Noćas.“
„Dobro. Ko će znati za to?“
„Ako budemo mogli da zaobiđemo njegovu majku, onda samo nas tri.“
„Može li da hoda?“
„Mislim da može, ali treba proći ispod čempresa, gde je put lošiji.“
„Sačekaću vas. Biću kod trećeg reda loze, gledano od povrtnjaka.“
Lea je popila liker i ljubeći je kazala:
„Hvala ti, Sidonija.“
„Nema na čemu, mala... Ne misliš valjda da bih pustila te prljave Švabe da se dočepaju deteta s gospodin-Pjerovog imanja?“
U povrtaku su Lea i Kamij jedva izmenjale koju reč. Kad su stigle do kuće, Kamij je rekla:
„Nećemo Lori kazati ni reči o našoj poseti.“
„Zar misliš da bi ona kazala da krijemo Lisjena?“
„Nemam poverenja u zaljubljene devojke.“
Lea ju je gledala ne shvatajući.
„Zar misliš?...“
„Treba sve uzeti u obzir. Lori je dosadno. Prijatelji su joj u Bordou. Naravno da nije neosetljiva na udvaranje tog momka.“
„Pa on je samo koristi!“
„Verovatno, na nama je da je u to uverimo... Pričaću s njom.“
Noć je bila vrlo mračna, a vlažan vetrić duvao je Landom. Tri mračna obrisa su hodala alejom čempresa.
„Možeš li? Nije ti suviše teško, dušo?“, šaputao je jedan brižni glas.
„Nije, mama... idem nekako.“
„Ćutite! Kao da neko dolazi.“
Zvuk koraka i kamenčića koji su se kotrljali pod nogama čuo se s puta kraj vinograda, s druge strane u odnosu na stazu kojom su išli.
Svi su se ukočili u mestu.
„Brzo, sagnite se!“
Odmereni i mirni koraci su se polako udaljavali.
„Lisjene, Lea, ko je to bio?“
„Fajar. On ponekad tako šeta da vidi je li sve u redu. No to mi se ne sviđa.“
„Što ne vodi psa sa sobom?“, tiho je pitao Lisjen.
„Da... To je zbilja čudno. Možda zato što pas pravi veliku buku jureći kroz živu ogradu.“
„Ne budite tako bučni. Čuće nas.“
Nekoliko trenutaka su stajali sasvim mirno, a onda su ušli u vinograd.
„A, evo vas! Već sam počela da brinem. Gospođo Bernadet!... Nije trebalo da i vi dolazite.“
„Ne brinite, umeću da ćutim.“
„Razumem ja to, gospođo Bernadet, razumem...“
„Požurimo, umorio sam se“, kazao je Lisjen, polako hodajući uz pomoć majke i rođake.
Opet su ćuteći hodali.
„Sidonija, mnogo vam hvala što ćete sakriti mog sina kod vas.“
„Pa to je normalno, gospođo Bernadet. Obavestila sam doktora Blanšara da je Lisjen na Belviju. Sutra ujutru će navratiti da se pozabavi mojim reumatizmom.“
„O bože!“, uzviknula je tiho Bernadet Bušardo.
Lisjen samo što nije pao.
„Jesi li se povredio, maleni?“
„Nisam, mama... Nisam. Ali me malo bole ruke, to je sve.“
„Skoro smo stigli.“
* * *

Na stolu u skromnoj trpezariji Sidonijine kuće bilo je postavljeno jelo, na koje su vatra iz ognjišta i jedna upaljena sveca bacale skromno svetio. Malo okrepljen vinom, Lisjen se pridigao.
„Mama, sad moraš otići i obećati da nećeš dolaziti ovamo ako ti doktor Blanšar ili Sidonija drugačije ne jave.“
„Ali, maleni moj...“
„Mama, ako me uhvate, mučiće me i odaću drugove... Već sam toliko prepatio, i još patim, da ne bih podneo nove patnje. Shvataš li?“
Bernadet Bušardo je pognute glave plakala i u rukama gužvala vlažnu maramicu.
„Uradiću kako hoćeš.“
„Hvala. Znao sam da mogu računati na tebe“, kazao je, podižući ruke umotane u debele bele zavoje.
„Ne brinite, gospođo Bernadet, brinuću o njemu kao da je moje dete.“
„Treba li da ti pomognemo da ga odvedemo na tavan?“, pitala je Lea.
„Ne treba, hvala. Do viđenja, Lea, brini se o sebi.“
„Do viđenja, Lisjene“, kazala je ljubeći ga.
Napolju je počela sitna kišica. Bilo je vrlo mračno, i dve žene su krivile noge po neravnom tlu. Do Montijaka nisu progovorile ni reči. U tišini su se izljubile u dnu stepeništa koje je vodilo u sobe. Kao da na leđima vuče neki težak teret, Bernadet Bušardo se s mukom popela uz stepenice.
Lea je zaključala vrata i gurnula rezu. U salonu je proverila jesu li prozori dobro zatvoreni. Ovi uobičajeni postupci, izvedeni u tami, naveli su je da se osmehne: svake večeri radi isto što i njen otac: proverava jesu li vrata i prozori dobro zatvoreni. Nije vredelo da ide u radnu sobu, bila je tamo pre no što su otišli do Belvija. Ali!... Gle, zaboravila je da ugasi malu lampu.
„O!“
Udobno smešteni uz ognjište, sa one strane gde je još plamsala vatra na izdisaju, Kamij i Fransoa Tavernije mirno su sedeli jedno naspram drugog.
Lea se skamenila na vratima.
Jednim skokom je stigao do nje i zagrlio je tako jako da ju je zabolelo. Bio je tu... došao je.... više se nije plašila, on će je štititi...
„Dobro, ostavljam vas. Videćete da se Lea raduje vašem ponov nom susretu“, kazala je Kamij, ustajući.
Držeći Leu privijenu uz sebe, Fransoa je mladoj ženi uzeo ruku i poljubio je.
„Hvala što ste mi pravili društvo, gospođo D’Aržila, i pored toga što ste umorni.“
„Rut vas je smestila u sobu s pticama. Lea će vam je pokazati. Laku noć.“
Proždirali su se pogledom ne verujući da se toliko raduju što se ponovo vide. Svojom krupnom šakom ispitivao je obrise njenog lica i usana. Lea ga je pustila da to radi, osećajući pohotu koju su ti nežni pokreti budili. Onda su im se usne spojile. Žestok poljubac naveo ih je da zadrhte. Njegove ruke, lepe i veste, svlačile su joj odeću... Milovala mu je potiljak dok joj je skidao čarape. Naslonila mu se na rame, prepuštajući mu stopala. Uskoro je bila gola, i divno je izgledala. Telo su joj osvetljavali poslednji plamenovi vatre, pod kojima je, uprkos svojoj vitkosti, izgledala divlje snažno, kao sila koja, uz svu krhkost, deluje neuništivo. Sklupčan kod njenih nogu, podignutog lica, posmatrao ju je, očaran. Lea ga je povukla da ustane i polako ga skidala. Njeni nestrpljivi prsti delovali su nespretno. S blagim osmehom ih je odgurnuo i uskoro je stajao pred njom nag, nimalo zbunjen zbog uzdignutog uda. Podigao ju je i poneo na staro kanabe, gde ju je, kada je bila mala, otac često tešio u njenim jadima. Dodir sa starom kožnom presvlakom i njen miris preneli su je za trenutak u detinjstvo. Iza sklopljenih kapaka, videla je očev lik. Naglo je otvorila oči. Nagnut nad njom, Fransoa ju je šapatom zvao.
„Dođi!“, kazala je.
Dugo su vodili ljubav, želja im se stalno obnavljala. Tek u zoru, iznureni i bolnih udova, utonuli su u kratak san.
Prvo jutarnje svetio ih je probudilo.
Obukli su se žurno i smejući se.
Lea je odgurala Fransou u sobu s pticama, koju su davali prijateljima kad dođu u posetu, i zatvorila vrata. Ponovo su žurno zbacili odeću i bacili se u postelju, pod veliki jorgan od satineta, boje starog zlata. Stisnuti jedno uz drugo, odmah su ponovo zaspali.
„Lea, Lea, budi se... Ama gde je ona?“
Lora je zalupala na druga vrata.
„Izvini, Kamij, jesi li videla Leu? Već je skoro podne. Moris će doći na vreme.“
„Dobro jutro, Lora. Ne, nisam je još videla. Mora da je u bašti ili u povrtnjaku.“
„Nije, bila sam već tamo. Verovatno nije daleko, bicikl joj je tu... Da nije kod prijatelja koji je sinoć stigao?... Zar ti nije čudno što ti ljudi stižu bez najave, usred noći?“
„Gospodin Tavernije je uvek bio originalan...“
„O, izvini, zaboravila sam na jaja u pećnici!“
Čim je otišla, Kamij je pokucala na vrata sobe s pticama.
„Gospodine Tavernije, budite se, podne je!“
„Hvala, gospođo D’Aržila, ustajem.... Ljubavi, budi se.“
Lea je otvorila jedno oko i protegnula se.
„Tako mi se spava...“
„Draga, treba ustati... Podne je.“
Uspravila se u jednom skoku.
„Brzo, brzo, nema ni časa za gubljenje. Lorin gost će stići.“
„Malo će sačekati.“
„A ne, više bih volela da on ne čeka. A vi?... Ne možete ostati ovde.“
„A što? Zar me se stidiš?“, pitao je bacajući je na krevet.
„Ne, ne ludirajte se. Važno je. Gde mi je suknja?... Našla sam samo jednu čarapu... a cipele... Pomozite mi.“
„Evo, ovo sam našao.“
Istrgla mu je kombinezon iz ruku.
„Brzo se obucite, idem da se presvučeni pa ću doći.“
Pokušao je da je zgrabi, ali mu se brzo izmakla.
Kad se vratila u sobu u kratkoj vunenoj plavoj haljini - koja je pripadala njenoj majci i koju je Rut prekrojila - kose skupljene na potiljku, Fransoa je bio obrijan i upravo je vezivao kravatu.
„Ala si lepa!“
Navukao je sako.
„Ala ste elegantni!... Čovek bi pomislio da se odevate u Londonu.“
„Ja ne bih toliko provocirao. Ipak ima sjajnih krojača u Parizu, samo ako imate novca... Kažite mi nešto o tom gostu zbog koga ste se tako uzbudili.“
Lea mu je ukratko ispričala šta je saznala od strica i sve što je čula o bandi Morisa Fijoa. Pričala mu je i o Matiji, i o poseti Rafaela Mala.
„Zar je taj još živ?“, pitao je Fransoa.
„On je sve življi... No taj Moris Fijo, Lorin gost, gori je od svih. Zato mislim da je možda bolje da se ne sretnete. Razumeš li?“
„Pre svega, Lea, jesmo li na ti, ili si ti sa mnom na vi?“
„Sa tobom više volim da budem na vi“, kazala je, pružajući mu usne.
Trčanje po stepenicama i pozivi s raznih strana naveli su ih da se razdvoje. Lea je odškrinula vrata.
„Dolazim.“
„Kažite joj da doda još jedan pribor za jelo.“
„Ali...“
„Uradite što vam kažem.“
„Lora?“
„Da?“
„Jesi li dodala pribor za gospodina Tavernijea?“
„Jesam, naravno!“
Lea je zatvorila vrata.
„Jeste li ludi? Šta ako pretpostavi?“
„Ako pretpostavi šta?“
„Da ste u pokretu otpora.“
„Pih!“
Lea je lupkala nogom.
„Vi me tako nervirate! Kako da vas predstavim?“
„Kao poslovnog čoveka iz Pariza, koji je u poseti kod kolege iz Bordoa i koji je to iskoristio da dođe da vas vidi.“
„Ali kad se bude ponovo sreo s Rafaelom...“
„Ne brinite za Rafaela, on je pre svega opasnost za samog sebe. Dođite, dušo, tako sam nestrpljiv da vidim kakav je taj francuski gestapovac iz Bordoa.“
U dnu stepeništa sudarili su se s Lorom.
„Upravo je stigao!... Lea, ne mogu da verujem u ono što si mi kazala.“
„Sestrice, to je živa istina. Ne zaboravi da životi svih nas zavise od tvog ponašanja.“
„Dobro“, uzdahnula je. „Gde je Lisjen? Kamij mi je rekla da je sinoć otišao.“
„Ne znam gde je. Prijatelji su došli po njega. Idi, pridruži se svom gostu. Predstavljam ti prijatelja iz Pariza... Ovo je Fransoa Tavernije.“
„Dobar dan, gospođice.“
„Dobar dan, gospodine.“
Ušli su zajedno u salon, gde su već sedele Bernadet Bušardo, Kamij i Rut, koje su u čaše sipale slatko belo vino s Montijaka.
„Evo vas najzad“, uzviknula je Bernadet lažno srdačnim tonom, „već smo hteli da nazdravimo bez vas.“
„Fransoa, dozvolite da vam predstavim jednog od Lorinih prijatelja, gospodina Fijoa. Morise - smem li tako da vas zovem? - predstavljam vam gospodina Tavernijea, starog prijatelja iz Pariza, koji nam je pričinio zadovoljstvo svojom posetom, pošto je doputovao u Bordo.“
„Dobar dan, gospodine. Je li to vaš auto napolju?“
„Da, uslovno rečeno; prijatelj iz Bordoa mi ga je pozajmio da bih mogao da se dovezem ovamo.“
„Bavite li se vinom, gospodine?“
„Bavim se svime što može da se proda - vinom, metalima, tkaninama i hranom.“
„Nije li vam teško da sve to nabavljate?“
„Nije previše, imam neke veze u vladajućim krugovima. U Višiju ponekad ručam s Pjerom Lavalom, a u Parizu... uz neke pogodnosti - znate šta hoću da kažem? - mogu se sklopiti vrlo dobri poslovi.“
Moris Fijo je zamišljeno ispraznio čašu. Fransoa se zabavljao, misleći kako je vino s Montijaka ipak mnogo bolje na Montijaku nego u Parizu.
„Dođite za sto“, kazala je Lora, „ili će moj sufle splasnuti.“
Taj ručak!... Nikad Lea, koja je bila prava gurmanka, nije pomislila da obrok može tako da se otegne. Mučila se da pojede piletinu i najzad je ostavila povelik komad u tanjiru. Zato je dosta pila. I Moris Fijo je dosta popio.
Tavernije ga je vesto naveo da priča o sebi, i ovaj je to i učinio. Prvo oprezno, a zatim, pod uticajem vina, sve slobodnije, mladić je pomalo otkrivao šta radi u prefekturi.
„Proveravam tačnost adresa Jevreja koje treba uhapsiti... kao i jesu li svi članovi porodice na okupu. To je poverljiv posao, jer su neki policajci napravili propuste i pustili neke da pobegnu“, zadovoljno je kazao.
Lea samo što nije vrisnula kada je osetila da je neko gazi. To je bio Fransoa, koji se osmehnuo i kazao:
„Ta profesionalna savesnost vam čini čast. E, da su svi mladi ljudi kao vi... Francuska bi, uz pomoć Nemačke, povratila svoju slavu.“
„Nije neophodno da nas bude mnogo. Grupa odlučnih ljudi dovoljna je da se obračunamo s jevrejskom žgadijom.“
„Znate li kuda ih odvode?“, slatko upita Lora.

„U Dransi, verujem, a zatim u radne logore u Nemačku, ali bi mogli i da ih pošalju pravo u pakao, to mi je sasvim svejedno.“
„A deca, vode li i njih na rad?“, tiho je upitala Kamij.
„Ne, gospođo, iz humanosti ne žele da ih odvajaju od majki.“
Kada je govorio o jevrejskoj žgadiji, Lea je opet ugledala Sarino izgorelo lice i izmučeno telo, i čula promukli glas s lakim stranim akcentom: „Nacisti hoće sve da nas pobiju... i žene i decu.“
Sa kakvim je samo olakšanjem dočekala da se on digne.
„Izvinite... treba da idem, čekaju me... poslovi su u pitanju...“, kazao je, malo se ustručavajući.
Pozdravio ih je u žurbi. Lora ga je otpratila do kola. Niko nije rekao ni reč do njenog povratka, a onda se devojka plačući bacila Ruti u naručje.
„Ne želim da ga vidim... Ne želim više nikada da ga vidim...“, grcala je.
Kamij, Lea i Fransoa su polako odšetali do terase, gde su u tišini pustili da im vlažan i mirisan aprilski vazduh polako otera crne misli.
Po podne je naišao doktor Blanšar i doneo vesti o Lisjenu. Dečko je bio prilično dobro, koliko je to bilo moguće. Povukao je Leu u stranu.
„Raul i Žan Lefevr su mi ovo dali za tebe.“
Blesak radosti joj je obasjao lepo lice.
„Raul i Žan? Videli ste ih?“
„Jesam.“
„Kako su?“
„Veoma su dobro. Ako želiš da ih vidiš, dođi sutra do mene u doba kad primam pacijente.“
Lea je otvorila pismo i pročitala sledeće:
„Kraljice srca naših, pomisao na tebe olakšava nam život. Znamo da si nam blizu i to nas izluđuje, i ne možemo odoleti želji da te vidimo. Brzo dođi, željno i nestrpljivo te čekamo. Tvoji odani robovi.
Ž. i R.“

Osmehnula se.
„Jesu li neke dobre vesti?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Sećate li se momka koji me je čekao u Crkvi svetog Eustahija, s Malom Žirondom pod rukom?“
„Žan Lefevr?“
„Da, pismo je od njega i njegovog brata. Zadovoljna sam!... Toliko sam strahovala da su Raula ranili, ili ubili, pri pokušaju bekstva.“
„Jeste li sigurni da je to njegov rukopis?“
„Nije u pitanju samo rukopis, doktor Blanšar mi je rekao da su kod njega i da sutra mogu da ih vidim.“
„Nemojte ići!“
„Zbog čega?“
„Ne znam, ali se tu nešto ne uklapa sasvim.“
„Pa normalno je što žele da me vide... S obzirom na to kakve ljude viđate u Parizu, svuda vidite izdajice i pokvarenjake.“
„Vi ste, svakako, u pravu. Hajdemo do čuvene Kalvarije, gde ste se igrali kao dete.“
Lea je pocrvenela, misleći na nimalo dečje igre s Matijom u jednoj od kapelica.
Fransoa je to uočio.
„Kažite mi, lutkice, jeste li se igrali još nečega osim žmurke?“
„Hajde da prođemo kroz jelovu šumu i da izbegnemo Belvi.“
Kad su zašli pod drveće i bili daleko od pogleda, dvoje ljubavnika su se osećali slobodnije i polako su se peli uz nagib Kalvarije, zaustavljajući se ispred svake kamene kapelice. Kod sedme Lea nije ništa kazala. Došli su do džombaste staze koja je vodila na groblje. Već dugo Lea nije otišla roditeljima na grob i zbog toga je sebe prekorevala. No, izgleda da grob nije bio zanemaren. Na ploču su bile postavljene lepe bele ciklame, koje je njena majka volela. Mora biti da je Rut održavala to prijateljsko sećanje.
Težina njihovog odsustva ju je savila ka tlu i uzalud je tražila reči molitve.
Začuo se pucanj.
„To dolazi iz sela“, povikala je Lea ustajući.
Trčala je između grobova, klizala se po šljunku zapuštenih staza. Taj skok je bio tako iznenadan da se njen prijatelj začudio.
„Lea, čekajte me!“
I dalje je trčala bez osvrtanja, gurnula kapiju i preskakala stepenice, koje su vodile do trga pred verdeleskom crkvom. Tu je zastala. Sve je bilo mirno i pusto, što je bilo neobično za to doba dana.
U trenutku kad je Tavernije pristigao i zgrabio je za mišicu, začuo se i drugi pucanj.
„Gestapo“, promrmljao je on pokazujući dve pruge dima, koji je dolazio iz prodavnice gospođice Blanku.
Čuo se konjski galop i škripa točkova. Fransoa je pribio Leu uza zid.
„To je kočija doktora Blanšara.“
„Jeste li sigurni?“
„Svi znaju doktorovu kočiju.“
„Bože dragi!“
U trenutku kad su se nagnuli i izvirili, kočija je projurila u galopu.
„Doktore!... Doktore!...“
Kočija se i dalje kotrljala, obišla krug oko trga, i stala uza zid, naspram kuće pored one prodavnice. U tom času su se otvorila sva četvora vrata jednog džipa i izađoše trojica u uniformama, s mitraljezom. Jedan nemački oficir je požurio prema doktoru Blanšaru, koji je mirno vezivao konja i smirivao ga.
Fransoa je pogurao polako Leu unazad... Popeli su se stepenicama do trga, gde se nalazio spomenik postradalima. Tu su se potrbuške spustili na pesak. S mesta na kome su bili mogli su da vide trg, a sam prizor ih je činio samo nemoćnim posmatračima; mlado lišće lipa nije krilo pročelja kuća.
Vreme kao da je stalo dok je stari doktor vezivao konja za drvo... Kada je proverio je li dobro vezan, mirno se okrenuo.
Do njega je doprla vika onog oficira, koji je zvučao konfuzno. Po doktorovim pokretima reklo bi se da to nije primetio. Izgleda da nije odgovorio onako kako je oficir želeo, jer su se dvojica bacila na njega udarajući ga kundacima.
Lea je htela da skoči, ali ju je Fransoa držao prikovanu za tlo.
Zatim se sve brzo odvijalo. Čuli su se pucnjevi iz lekarove kuće. Neki mladić je izašao, ruku pritisnutih na grudi, načinio nekoliko koraka i pao pored starog prijatelja strica Adrijena, koji je ležao sede kose oblivene krvlju.
„Žane!“, jecala je Lea.
Čuo se dug ženski krik: to je bila doktorova služavka, koja je videla da joj je gazda ranjen i potrčala ka njemu. Za njom je išao drugi čovek, ranjen u lice.
„Raule!“
Dvojica naoružanih civila pokušavala su da odgurnu služavku. Približavala se, zovući onoga koga je celog veka služila i volela. Dobila je gadan udarac nogom... pala je i pridigla se. Čuo se pucanj s leđa. Teško telo se srušilo. Pucao je čovek sa šeširom.
„Ne!...“
Pesak je prigušio Lein krik.
Krik doktora Blanšara bio je strašan, i dopro je do njih.
„Marija!“
Pokušao je da joj pođe u pomoć. Zaustavio ga je udarac u potiljak. Dva čoveka su ga pridigla i ubacila u džip. To su uradili i sa Žanom. Raula su ubacili u drugi auto. Vrata su se zalupila, automobili su krenuli u oblaku prašine. Pošli su putem za Sen Meksan. Odnekuda se pojavio kamionet pun nemačkih vojnika i pošao za njima. Preduzeli su sve mere predostrožnosti. Prašina se polako slegla po telu služavke. Konj je stajao vezan.
I dalje opružen na pesku ispod spomenika, Tavernije je pridržavao Leu, koja je povraćala. Trgovac iz radnje tačno naspram spomenika trčao je ka njima, iskolačenih očiju:
„Jeste li videli? Jeste li videli?“
Meštani su počeli da se okupljaju.
„Je li devojka ranjena?“
„Nije. Možete li nam doneti malo vode?“
„Da, svakako.“
Vratili su se s vedrom, koje su uzeli s groblja, i napunili ga na česmi. Oslonjena na drvo, Lea je prestala da povraća. Lice joj je bilo umazano peskom i suzama, i potpuno neprepoznatljivo.
„Jeste li videli? Jeste li videli to?“, pitao je ponovo onaj trgovac, postavljajući vedro s vodom pred njih.
Zatim je otrčao prema kući doktora Blanšara.
Fransoa je namočio maramicu u vodu i sirotici oprao lice.
„Žedna sam.“
Načinio joj je kupu od svojih šaka, a ona se tri puta žedno napila vode.
„Zašto niste ništa učinili? Pustili smo da ih hapse i ubijaju pred našim očima...“
„Smirite se! Nismo ništa mogli učiniti.“
„Ne želim da se smirim, naprotiv, želim da vičem... da se borim.“
„Sada je najbolje boriti se tako što ćete sačuvati hladnokrvnost.“
„Da smo barem imali oružje!“
„Nismo ga imali, a i bilo je nas dvoje protiv njih deset, a možda i dvadeset. Nije bilo nikakve šanse da ih spasemo, već smo samo mogli sa sigurnošću računati na to da i nas uhvate.“
Lea je, lica oblivenog suzama, sve jače lupala glavom u stablo.
„Možda je i tako, ali smo mogli nešto da uradimo.“
„Dosta toga! Povredićete se. Bolje mislite na to da obavestimo sve one koji bi mogli biti uhapšeni. Postoji opasnost da vaši prijatelji progovore. Pravilo broj jedan u ilegali jeste da se svi sklanjaju i menjaju prebivalište kad neko od članova mreže bude uhapšen...“
Pridigla se kao da ju je nešto ubolo.
„Lisjen! Brzo.“
Ne gledajući više na trg koji se punio svetom, Lea je potrčala prema putu za Kalvariju. Trčeći je stigla do sedme kapelice, a Fransoa je trčao za njom.
„Pomozite mi! Podignite napuklu ploču!“
Fransoa ju je poslušao. Ispod polomljenog kamena bilo je skrovište s puškama, mitraljezima i granatama, umotanim u zaštitno platno.
„Kakav arsenal!“, rekao je uz zadivljeni zvižduk, i zgrabio jedan mitraljez. „To su mitraljezi tipa Sten, sjajni za borbe na malom rastojanju, ali su opasni u neiskusnim rukama. Šta to radite?“
„Vidite i sami, uzimam puške.“
„Ostavite ih tu. Zar mislite da sve to oružje nosite na Montijak u po bela dana?“
„Ali...“
„Nema nikakvog ali, strpajte u svaki džep po jednu granatu, a ja ću uzeti dva revolvera i tri paketa municije. Ako bude baš neophodno, doći ću noćas da uzmem ostatak... Da sad vratimo onu ploču!“
Pošto su pažljivo upakovali oružje, vratili su ga u skrovište. Fransoa je zameo svaki trag njihovog dolaska. Kad je sve to uradio, uzeo je Leu u naručje i poljubio je.
„Nije trenutak, pustite me!“
„Ćutite, čuo sam neku buku.“
Stojeći na ulazu u kapelu, bili su odlična meta.
„Hajdemo... Izgleda da sam se prevario.“
Oko njih je bio breg s kapelicama, koji je delovao pusto. No, nije se moglo znati... U svakoj od njih mogao je biti sakriven neki posmatrač.
Otišli su do podnožja tri ogromna krsta, koji su dominirali predelom. Gledajući dvojicu razapetih razbojnika, Fransoa je rekao, više kao za sebe:
„Uvek sam se pitao je li gore biti razapet i prikucan ekserima ili obešen o krst...“
Uznemirena tim recima, Lea se udaljila od njega:
„Zar ne biste mogli tu vrstu razmišljanja ostaviti za kasnije?“
Kad su izašli iz šumice, ispod Kalvarije, i prošli pored starih rudničkih okana, pred očima im se pojavi Montijak. Zastali su, bez ikakvog znaka upozorenja, i zagledali se u njega.
„Sve deluje tako uobičajeno!... Šta mislite o tome?“, pitala je Lea.
„Kako možemo znati?... Možda nas čekaju u kući. Ići ću prvi.“
„Nemojte! Ne želim to! Dođite!...“, kazala je i ponovo pošla. „Ja ću svratiti na Belvi. Ako se desilo nešto neobično, Sidonija će to znati.“
„Sidonija? Da li se vaš rođak Lisjen krije kod nje?“
„Ko vam je to kazao?“
„Gospođa D’Aržila.“
Bela, Sidonijina keruša, izašla je pred njih, trčkarajući i lajući. Kad su ušli u kuću, Sidonija je spustila staru lovačku pušku na sto.
„Učinilo mi se, po Belinom lajanju, da si to ti, ali mi je nešto govorilo da nisi sama.“
„Ovo je moj prijatelj. Jesi li uočila nešto čudno na Montijaku?“
„Ne, ništa nisam videla posle odlaska vašeg gosta, u podne. Je li to taj gospodin?“
„Ne, došao je noćas, dok smo mi bili ovde.“
„Čudno je da ništa nisam čula... Zašto sad pa ti plačeš?“
„O, Sidonija!“, viknula je, bacajući se Sidoniji u naručje.
„Malena moja... Šta se to desilo?“
„Ubili su... Mariju... i uhapsili doktora Blanšara...“
„Mili bože!“
„I Raula... i Žana...“
„Gospođo, nema ni časa za gubljenje, Lisjen mora da ode od vas jer više nije siguran.“
Sidonija je lagano odgurnula Leu i svalila se na jednu stolicu, stegnutih nozdrva i zadihana, držeći se rukom za grudi. Drugom je pokazivala na pregradu s pićem. Fransoa je shvatio. Otvorio ga je i na polici našao bočicu s natpisom ’kapi za slučaj nužde.“
„Donestite mi vodu.“
Lea je uzela zemljani bokal s kamenog podmetača i nasula vodu u čašu koju joj je Fransoa pružio.
„Popijte“, kazao je i prislonio starici čašu na usta.
Napolju je Bela grebala po vratima i cvilela.
„Neće valjda umreti?“
„Ne, vidite, već se malo smirila. Kakva je to buka?“
Iznad njihovih glava otvorio se poklopac prema tavanu, uglavljen između dve grede.
„Lisjene!“, povikala je Lea.
„Donesite lestve, eno ih napolju!“
„Pustite, ja ću ih doneti“, kazao je Fransoa Tavernije.
Brzo se vratio i prislonio lestve uz otvor. Lisjen je sišao ne pridržavajući se rukama.
„Sve sam čuo. Vi ste prijatelj strica Adrijena, zar ne?“
„Jesam. Je li vam bolje, gospođo? Morali biste da legnete.“
Sidonija je pustila da je odvedu do kreveta u istoj prostoriji. Fransoa ju je oprezno položio na postelju.
„Hvala, gospodine, mnogo vam hvala... Sad se postarajte za ovog dećaka.“
Lisjen je prišao i poljubio je u čelo.
„Hvala, Sidonija, neću to zaboraviti, hvala za sve.“
„Idi, idi... Brzo, treba da odeš!“
„Ne mogu odmah, treba sačekati noć. Otići ću s Leom na Montijak da uzmem auto i da pozovemo nekog lekara.“
„Ako mislite na mene, nije mi potreban... Pitajte gospođicu Rut bi li došla da prenoći.“
„Kako hoćete, gospođo.“
„Brzo se vratite. Osećam se kao u klopci, a nisam u stanju da se branim“, kazao je Lisjen, pokazujući na ruke.
Dobrih desetak minuta bez reči su se vozili slabo osvetljenim putem, a farovi su bacali plavičastu svetlost.
„Kud me vodite?“
„Prijateljima u Sen Pjer d’Orijak“, odgovorila je Lea.
„Jesu li i oni u pokretu otpora?“
„Jesu.“
„Ko su oni?“
„Stari mornar i njegov brat... Gde smo? Ne vidim ništa... Mislim da smo u Gajaru... Da, to je... uskoro ćemo stići.“
Izašli su iz sela i nekoliko minuta vozili se kroz polja. Ubrzo su stigli do nekih kuća.
„Staćemo na malom trgu iza crkve. Kafe Lafukard je s druge strane puta, preko puta spomenika žrtvama. Sačekajte, vratiću se.“
Vratila se posle nekoliko trenutaka.
„Požurite, čekaju nas.“
Prešli su preko puta i popeli se uz dve stepenice ispred kafea da bi ušli na ulaz iz uličice. U slabo osvetljenoj sali videli su se drveni stolovi i stolice. Žena od pedesetak godina, u crnoj odeći, pošla im je u susret.
„Uđite, deco, dobro došii. O, jadni dečko... Šta mu se desilo?“
„Baratao sam eksplozivom koji mi je otkinuo ruku.“
„Kakva nesreća! Dođi, sedi ovde. Žano, daj im neko piće.“
U čašama od debelog stakla crno vino je bilo oporo i imalo neki kameni ukus koji ostavlja gorčinu u ustima. Braća Žano i Maksim su bacali poglede na lepu devojku, koja je sedela na uglu stola i pila vino njihovog oca.
Fransoa Tavernije je ispričao šta se zbilo u Verdeleu.
„Čuli smo već od jednog tamošnjeg momka, koji služi kao kurir... Vi ste ih sve dobro znali, zar ne, gospođice?“
Lea je spustila glavu, ne mogavši da zadrži suze.
„Da... poznajem ih oduvek... doktor Blanšar je porodio moju majku... a Raul i Žan su mi bili najbolji drugovi pre rata... ne razumem...“
„Neko ih je izdao. Kad je doktor Blanšar otišao u posete, došao je džip s nemačkim oficirom i trojicom civila. Nedaleko se zaustavio kamionet pun vojnika... Ne moram ni da vam kažem da su se svi odmah pozatvarali u kuće. Zatim je stigao drugi džip, koji je vozio neki mladić. Pozvonio je doktoru na vrata. Neko je otvorio i ne zna se šta se tada desilo. Ljudi su čuli dva pucnja...“
„To smo i mi čuli.“
„Znate šta je dalje bilo.“
„Kud su ih odveli?“, pitala je Lea.
Maksim je okrenuo glavu, a njegov brat Žano je odgovorio.
“U Buskat, u sedište Gestapoa.“
„Svu trojicu?“
„Da.“
„Ali bili su ranjeni!“
„Tim bitangama to nije važno... Ako su ranjeni, ostaviće ih da izdahnu u nekom uglu.“
„Zar ne možemo ništa da pokušamo?“
„U ovom trenutku, ne.“
„Oh!...“

„Nemojte se obeshrabriti, Egziperans, platiće oni jednog dana za sve to “, kazao je Maksim. „U međuvremenu ćemo sakriti vašeg ranjenika, izlečiti ga i poslati u Severnu Afriku.“
„Imaćete velike troškove“, kazao je Tavernije. „Uzmite ovaj novac.“
„Gospodine“, rekla je njihova majka, „ne činimo to radi novca.“
„Znam, gospođo Lafukard, da to što radite nema cenu, ali voz, lekari i ostalo... Egziperans, nije pametno da se više zadržavamo.“
„U pravu je, idite pre policijskog časa.“
Fransoa se poklonio gospođi Lafukard.
„Gospođo, hoćete li mi ukazati čast da vas poljubim?“
„Ja sam počašćena“, odgovorila je, smejući se, i dodelila mu dva zvučna poljupca.
„Brinite o njemu“, kazala je Lea, takođe je ljubeći.
„Ne brinite... u dobrim je rukama.“
Žano se uverio da je put čist i otpratio ih do kola.
Naslonjena na Fransou, Lea ipak nije mogla da spava. Pred očima joj se stalno ponavljala krvava scena koju je videla prethodnog popodneva. Prekorevala je sebe što se nije setila oružja. Neko ih je izdao... Ko li je mogao znati da su braća Lefevr kod doktora Blanšara?... I ona sama je to saznala jedva sat pre nego što se drama odigrala. Šta je ono kazao Moris Fijo?... „Čekaju me radi nekog posla.“ Uprkos šeširu koji je skrivao lice, Lea je bila sigurna da je on bio taj koji je ubio Mariju i ranio Žana u grudi. To je znači bio „posao“ o kome je govorio. Adrijen je rekao da je to pravi ubica. Taj ubica je bacio oko na njenu mlađu sestru... Trebalo je svakako skloniti Loru s Montijaka; pogađala je da bi svako ko je pogodio ko je Moris Fijo na neki način nastradao. Prvo Nemac, a sad gestapovac!... Mora da se njihov otac prevrće u grobu. Najzad je, nekako, zaspala.
„Lea... Lea... ne bojte se... tu sam. Je li to opet onaj vaš košmar?“
„Jeste... progone me po Orleanu koji gori... dozivam... niko ne dolazi... mnogo ih je i žele da me ubiju... Moris Fijo je s njima... ono je bio on, zar ne?“
„Da, mislim da jeste.“
„Kako može tako hladnokrvno da ubija? Zar vam to ne deluje čudno?“
„Čudno?... Pa i ne. U Španiji sam, kao i u Francuskoj za vreme rata, upoznao mnoge ljude koji su za to sposobni.“
„Da li biste i vi to mogli?“
„Ako bi bilo neophodno.“
„Jeste li to već činili?“
Njenoj pažnji nije izmakao brzi grč koji mu je preleteo preko lica.
„Jesam, kad je bilo neophodno.“
„Sa istom ravnodušnošću?“
„Nije u pitanju ravnodušnost već odlučnost. Čak i vi, onda...“
„Nije to bilo isto! On je hteo da nas ubije... Nisam imala izbora.“
„Slažem se s vama, ali vam kažem - ako biste bili u istoj situaciji, opet biste to uradili, znajući da je u nekim situacijama nekima veoma lako da ubijaju.“
„Strašno je to što kažete... Poredite me s tim ubicom.“
„Priznajte i sami, da danas imate mogućnosti da ga ubijete ponovo, vi biste to opet uradili.“
Lea je malo razmislila.
„Bih.“
„Vi biste to, dakle, učinili iz osvete. A Fijo to radi iz čiste ravnodušnosti.“
„Pa to je besmisleno!“
„Slažem se s vama. U ovo doba noći kazaću bilo šta, toliko mi se spava.“
„To je smešno, mislite samo na spavanje.“
„Pokazaću ti mislim li samo na spavanje!“
Kamij je tri puta ustajala da napoji malog Šarla, koji je već dva dana imao visoku temperaturu.
„Gadan nazeb“, rekao je prethodnog dana doktor Blanšar. Sad je dete spavalo. Netremice ga je gledala; tako je bio ranjiv u tom nesvesnom stanju. Loran je kao dete svakako imao tu mekoću crta, bio isto tako plav i nežan. Kad li će ga videti? Dok je bila bolesna, Kamij se prilikom svakog buđenja nadala da će ga videti kraj uzglavlja.
Hodala je gore-dole nastojeći da smiri zebnju i da misli na nešto drugo... Sutra će kazati Bernadeti Bušardo da joj je sin otišao. Želela je da tu priglupu ženu poštedi bola. Lea ju je za to zamolila, a Lei nije mogla ništa da odbije. „Izgleda da je volim koliko i Šarla“, povremeno je sebi govorila. Pošto je bila misaoni tip, nije shvatala tu silnu privrženost. „Volim da je gledam kako živi, to je snažniji osećaj nego ono što sama proživljavam. Toliko strahujem za nju, možda više no za Lorana, valjda zbog toga što je ona žena, a mogu da pogodim koliko zla mogu da nanesu ženama, naročito otkako sam bila u ćelijama Gestapoa i u tvrđavi Ha. Čim nije na Montijaku, mislim na najgore. Fransoa Tavernije misli isto što i ja, plaši se da je ne izgubi.“
Udarac šljunka o kapke prozora na koji je naslonila čelo trgnuo ju je iz tih misli. Isključila je malu svetiljku kraj sinovljevog kreveta, vratila se na prozor i malo razmaknula kapke. Tamo dole - u dvorištu - nazirala je obličje nekog čoveka.
„Kamij!“, prošaputao je nepoznati.
Taj glas?... Od vrtoglavice se zanela unatrag, a srce joj je lupalo. Mršavim rukama se snažno uhvatila za okvir prozora.
„Kamij!“, ponovo se oglasio onaj nepoznati.
Nije bilo sumnje... To je bio on! Sva muka je nestala; požurila je ka vratima, štrcala niz stepenice, prošla kroz zamračenu trpezariju, otvorila vrata i odgurnula teške vratnice na ulazu. Loran joj je požurio u naručje.
Prvi put, posle skoro tri godine Loran D’Aržila i Fransoa Tavernije su se našli licem u lice. Taj susret je potresao Leu više nego što je i pomišljala. Videti njih dvojicu zajedno delovalo je na nju kao šok. Loran je imao bradu, predugu kosu i bezobličnu odeću i izgledao je kao probisvet prema elegantnom Tavernijeu, koji je bio isuviše elegantan u svom odelu poslovnog čoveka. Sada je Loran delovao kao pustolov, „To je previše“, mislila je.
Tiho su razgovarali u uglu dečje sobe, koju je Lea zaključala. Kamij i ona su zajednički odlučile da Bernadet i Lora ne treba da znaju ništa o Loranovom dolasku na Montijak.
Vreme je bilo tmurno i hladno, vrlo prigodno za Veliki petak.
„Gde je Šarl?“, pitala je Lea.
„Igra se s Lorom“, odgovorila je Kamij. „Da si samo videla kakvo je lice napravio kad ga je otac uzeo u naručje! Ovog puta ga je poznao.“
Muškarci su se vratili.
„Pokušali smo da rezimiramo, Tavernije i ja. Slažem se s njim u potpunosti: moraćete da na neko vreme odete s Montijaka, i da povedete Loru.“
„A Šarl?“, viknula je Kamij.
„Pa i Šarl, naravno.“
„I ja tako mislim, ali kuda ćemo da odemo?“
„U Pariz.“
„U Pariz?“, glasno su povikale.
„Da, tamo je ipak manje opasno za vas: delimično i zahvaljujući Fransoaz, a s druge strane, tamo je i Tavernije, koji može da organizuje nadzor oko vas.“
„A ti, Lorane, kuda ćeš otići?“, pitala je Lea.
„Ja ću još noćas otići. Odleteću avionom u London, a zatim u Severnu Afriku.“
Kamij se zateturala.
„Ubiće te!“, zajecala je.
„Mnogo je veća mogućnost da me ubiju ako ostanem ovde. Ako odem, imam veće šanse da preživim.“
„Onda... idi.“
Lea se smestila na svoje jastučiće i sedela je mršteći se.
„Želim da vidim bar jedan osmeh, draga, ili ću pomisliti da ste još uvek zaljubljeni u ovog romantičnog heroja“, prošaputao joj je Fransoa.
„Pustite me na miru!“
„Prestanite da se durite, na kraju će svi primetiti.“
„To mi je svejedno.“
„Ne pravite detinjarije, nije situacija za to. Slušate li me?... Dobro. Pozvaćete gospođice De Monplejne...“
„Zbog čega?“
„... da ih zamolite da vas prime, na neko vreme...“
„Sve tri, zajedno s bebom?“
„Tako je. Već sutra, ako Gestapo ne dođe da sve pohapsi, otići ćemo u Bordo, odakle ću i ja s vama vozom za Pariz.“
„Možda Lora neće hteti da ide.“
„Treba je ubediti. Svakako je treba skloniti s Montijaka. Ne sme ponovo da sretne Fijoa.“
„Shvatam... Telefoniraću.“
„Kažite tetkama da Kamij mora specijalisti na konsultacije i da ste rešili da je pratite, zbog njenog zdravstvenog stanja.“
„A šta da kažem za Loru?“
„Kažite da se ovde dosađuje, što nije laž.“
„Hoćemo li se videti u Parizu?“
„Čim to bude moguće, srdašce.“
„Dobro, telefoniraću im. Hoćete li sa mnom?“
„Ne mogu, moram još nešto da kažem Loranu pre odlaska za Bordo.“
„Idete odmah u Bordo?“
„Da. Pokušaću da saznam nešto o vašim prijateljima i da vam rezervišem mesta u vozu.“
Ostatak dana Lea je motrila na Loru. Ona nije prestajala da plače, sklupčana u fotelji u salonu.
„Dobro, pa što toliko plačeš?“
To je pitanje samo izazvalo novu bujicu suza, ali je ostalo bez odgovora.
Fransoa Tavernije je telefonirao da kaže da će doći sutradan i da rano ujutru budu spremne za odlazak. Rut, kojoj su objasnili situaciju, odobravala je njihov odlazak i ubedila Loru da tako mora biti.
„Ne brini ni za šta“, kazala je Lei. „Ja ću brinuti o svemu... Sidonija će doći ovamo čim se oporavi. Obećaj mi da ćeš često pisati i da ćeš me obaveštavati o svemu.“
Bernadet Bušardo, sva očajna što je još jednom morala da se oprosti od sina, nije ništa kazala.
Oko deset sati Loran se istrgao ženi iz naručja i, pošto je spustio poslednji poljubac uspavanom sinu na čelo, s torbom punom čistog rublja izašao u noć. Lea ga je pratila sve do puta, stazom koja je vodila ispod terase, da bi izbegli kuću Fajarovih. Iz jarka se pridigao neki čovek, koji im je uperio baterijsku lampu u lice.
„To si zbilja ti“, kazao je, gaseći je. „Da požurimo, avion nas neće čekati.“
Loran je poljubio Leu u čelo.
„Vodi računa o sebi i njima“, kazao je, odgurnuvši ruke koje su želele da ga zadrže.

POGLAVLJE 19.


Sto devedeset pet mrtvih!... Toliko ih je poginulo u savezničkom bombardovanju Bordoa 17. maja 1943. godine.
Sa kakvim je samo zadovoljstvom Erold Paki, s Radio Pariza, izgovarao to u više navrata. Četvrti oko železničke stanice bile su još u ruševinama koje su se dimile, a vozovi nisu redovno išli. „Dobro je“, sebično je mislila Lea, „što smo na vreme otišli.“
Kakva zbrka! Te Velike subote čitava gomila sveta natovarenog paketima, korpama, i s gomilom dece, uskakala je u vozove koji su išli za Pariz. Kako je Fransoa Tavernije dobio kupe prve klase samo za njih? To je bilo pravo čudo, jer su čak i hodnici prve klase bili prepuni. Kamij je odbila da ide s njima u vagon-restoran, navodeći Šarla kao razlog.
Kad su ušli, Lea je požalila što nije ostala u njihovom kupeu i ručala ono što ime je Rut spremila za put. Najveći broj putnika bili su nemački oficiri i neki ljudi i žene suviše dobrog izgleda. Više glava se podiglo kad su se pojavile dve lepe devojke. Dale su karte natkonobaru, da bi zatim dobile jedan od najgorih obroka koje su pojele za vreme rata. Fransoa se smejao Leinom razočaranom licu. Lora je gotovo ceo obrok ostavila u tanjiru, zbunjena zaluđenim pogledima jednog mladog vojnika...
Radost zbog ponovnog susreta sa Albertin i Lizom, kao i Fransoaz i njenom bebom, vratila je Lori nešto njenog dobrog raspoloženja.
Lea je zaključila da su tetke i Estel ostarile, i da su umorne.
Od dolaska u Pariz Fransoa je došao na večeru u Univerzitetsku ulicu samo jednom, i otišao odmah posle jela.
* * *

U jednom od pisama Rut ih je obavestila o samoubistvu doktora Blanšara. Kao i gospodin i gospođa Debrej, nije oklevao da se ubije da ne bi progovorio. Žan i Raul Lefevr bili su u tvrđavi Ha. Mučili su ih.
Fransoa Tavernije im je u kolima za Bordo ispričao šta je saznao o njihovoj sudbini. Odveli su ih u Ulicu Medok 197, i tamo su ih sve grublje ispitivali, mada je Žan bio teško ranjen u grudi i veoma se mučio. Pošto nisu ništa kazali, zatvorili su ih u podrume i tukli. Najzad su i dželati morali da se zaustave, u strahu da će ih ubiti. Bili su dopustili doktoru Blanšaru da leči Žana. Mogao je da mu izvuče metak, koji izgleda nije izazvao neke ozbiljne povrede. Te noći ubio se kapsulom cijanida, što je Tavernije saznao nekoliko dana kasnije.
Lora nije više nikada pomenula Morisa Fijoa.
U izlogu knjižare Galimar na Bulevaru Raspaj bilo je samo nekoliko starih knjiga. Lea je listala neku knjigu s požutelim stranama, čiji joj autor nije bio poznat. Prišao joj je onaj isti prodavač s početka rata. Bio je odeven u pantalone za golf i imao cipele s debelim donovima.
„Ne uzimajte tu knjigu, gospođice, ništa ne vredi.“
„Nemam više ničega za čitanje, ne znam šta da uzmem... Kako to da su police poluprazne?“
„U ovom času prodaje se sve i svašta. Mi smo prodali skoro ceo naš fond. No, nemamo mogućnosti da ga obnovimo.“
„Kako to?“
„Francuzi su se ponovo dali na čitanje. Šta bi i mogli da rade? Nije moguće svakog dana ići u bioskop, pa svi čitaju.“
„Pa šta čitaju?“
„Sve što im se ponudi: Homera, Rablea, Spinozu, versku literaturu, šta ja znam?... No imam nešto vrlo dobro za vas. Ne rezervišemo nove knjige, osim za dugogodišnje, veoma dobre klijente. Šta kažete na poslednji roman Marsela Ajmea?“
„Vi očito volite tog pisca.“
„Evo, umotaću vam ga da drugi ne vide.“
„Kako se zove?“
„Kroza zid.“
Izašla je stežući dragocenu knjižicu na grudi. Najzad će provesti jedno zanimljivo veče. Sve što je bilo u maloj biblioteci koja je pripadala tetkama već je bila pročitala, više puta. Lea se nikada nije toliko dosađivala u Parizu, između Kamij koja se bavila sinom, dve tetke koje su pričale o snabdevanju, Lore, koja je dane - a ponekada i noći - provodila kod Fransoaz, šetajući s njom po salonima i čajdžinicama, i Estel, koja je sve više teturala i gunđala jer su je mučile noge...
Nedostajao joj je Montijak. Sumnjala je da za vreme njenog odsustva Fajar radi po svome, bez obzira na Rut i Sidoniju. Bližio se jul, a Lea nije nameravala da leto provede u Parizu. Gušila se. Šta će tek biti u avgustu? Da se bar Tavernije potrudio da je malo zabavi... Ali to se nije desilo!... Gospodin je iščezao. Gde li je? Je li s prijateljima iz Londona ili sa onima iz Berlina? Ne bi joj to ni rekao.
Ljudi su se osvrtali za lepom devojkom, odevenom u marinskoplavu haljinu s crvenim tačkicama, koja je otkrivala lepe noge u sandalama od belog platna, s visokom petom, koje je dobila na poklon od Fransoaz. Sva obuzeta svojim mračnim mislima, Lea to nije ni primećivala.
U Univerzitetskoj ulici, Lea je spustila knjigu na policu u predsoblju, pored nekog šešira. Zaključila je da tetke imaju posetu.
„Najzad si došla! Gospodin Tavernije te čeka već duže od sat vremena.“
Gušila je želju da potrči i da mu se baci u naručje.
„Dobar dan, već sam pomislila da ste mrtvi!“
„Lea!“
„Pustite je, gospođice, to je samo šala. Taj humor je deo njenog šarma.“
„Gospodine Tavernije, mnogo ste popusdjivi prema tom detetu.“
„Tetka Lizo, nisam dete, i briga me za njegovu popustljivost.“
„Kakav karakter! Ne prija vam pariski vazduh.“
„Ne, ne prija mi i dosađujem se.“
„Toga sam se i plašio. Odvešću vas malo na selo.“
„U ovo doba. Pa skoro je pet sati.“
„Nije daleko... To je petnaest minuta odavde.“
„I vi to zovete selom?... Petnaest minuta odavde?“
„Videćete, to je divna divljina, za koju malo njih zna.“
Trebalo im je znatno više od petnaest minuta da stignu tamo gde je Fransoa Tavernije hteo. Vrteo se ulicama Banjo, Fontenej o Roz, So i Burg la Ren. Najzad su se zaustavili ispred panoa Šatenej-Malabri i pogledali plan.
„Ulica Šatobrijan, a zatim Lu Perdi... aha... evo je, Ulica Vale o Lu, to je tu.“
„Hoćete li mi najzad reći kuda to idemo?“
„Idemo da kupimo drveće.“
„Da kupimo drveće?“
„Da, obećali su mi sadnicu drveta koje je posadio Šatobrijan.“
„Pa šta ćete s njom?“
„Nije za mene. Jedan od mojih nemačkih prijatelja je ljubitelj francuske književnosti i divi se Šatobrijanovim delima, pa me je zamolio da mu to nabavim...“
„Sasvim ste ludi!“
„Telefonirao sam doktoru Le Savureu, koji živi na nekadašnjem imanju slavnog pisca. Kazao mi je da nisam prvi koji mu je to tražio i da sada ima jednu lepu malu sadnicu.“
„Pa zar nemate ništa drugo da radite nego da nabavljate drveće za nemačke prijatelje?“, pitala je Lea što je prezrivije mogla.
„Pa, moj prijatelj nije ma koji Nemac, a i sadnica nije ma kakvo drvo. Shvatate li da je u pitanju potomak drveta koje je zasadio i s ljubavlju negovao Šatobrijan?“
„Kao da slušam Rafaela Mala. On mi je sa suzama u očima pričao o Šatobrijanu, i čak mi je i dao jednu njegovu knjigu...“
„Da nije Ranseov život?“
„Kako ste pogodili?“
„Pa to nije teško, znajući Rafaela Mala... Jeste li je pročitali?“
„Pokušala sam... ali mi je bila dosadna! Život prljavog kaluđera u XVII veku!“
„Ćutite, nesrećnice! Upravo ulazimo na zemlju autora Mučenika; možda će piščev duh napustiti stenje Sen Maloa i doći ovamo da vam izvuče uši zbog takvog svetogrđa.“
Vozili su se dugom alejom, koja se pela uzbrdo i bila oivičena visokim drvećem, od koga se nije videlo nebo. Kroz otvorene prozore dopirao je vlažan i vruć vazduh.
„Tako je mračno ovo vaše mesto. Kako ga zovete?“
„Vale o Lu.“5
„Pa to vam kažem, zvuči kao ime ubice iz romana En Redklif.“
„Zar volite romane En Redklif?“, pitao je tako začuđeno da se naljutila.
„Zar mislite da samo vi znate da čitate? Moja je majka obožavala engleske romane iz tog razdoblja, sve ih je pročitala, a i ja sam. Možda mislite da je ta literatura suviše dirljiva, sentimentalna... suviše ženska.“
„Kakva priča!... Nisam znao da ste takav ljubitelj crnih romana. Jeste li čitali i nemačke pisce tog doba? Ima vrlo zanimljivih, i pozajmicu vam neku od tih knjiga, ako želite.“
„Neka, hvala.“
Stigli su pred kuću koja je bila prekrivena lozom, a kraj nje se uzdizala velika zgrada nalik na kasarnu ili bolnicu. Omanja žena ih je čekala na pragu.
„Dobar dan, gospodine. Vi ste gospodin Tavernije, ako se ne varam?“
„Da, gospođo. Dobar dan.“
„Ja sam gospođa Le Savure. Mom mužu je vrlo žao, ali je pozvan u Pariz, pa me je zamolio da vas ja primim i izvinim se u njegovo ime.
„To je vrlo nezgodno.“
„Verujte da mu je bilo vrlo žao, ali nije mogao da izbegne taj odlazak. Hoćete li da uđete, gospođice?...“
„Oprostite, ovo je gospođica Delmas.“
„Tako ste iepi, gospođice. Mom će mužu biti žao što nije bio tu.“
Lea se osmehnula i ušla.
To je dakle bila kuća velikog pisca! Unutrašnjost je delovala krhko. Prosto je odavala utisak da zidovi ne mogu da izdrže težinu slika, kao i da se pod udubio pod nogama nameštaja.
„Šta ste očekivali?“, pitao je Fransoa kad je video njeno razočarano lice.
„Ne znam... nešto impozantnije... ovo bi mogao biti i salon na Montijaku... O, Fransoa, Jeste li ste videli travnjak i drveće!“
„Lepo je, zar ne, gospođice? Moj muž i ja nastojimo da ovo mesto ostane onakvo kakvo bi se njemu dopalo... Ako hoćete, možemo prošetati po parku, i pokazaću vam drveće koje je sam sadio. Hoćete li poći za mnom, gospodine Tavernije? Izvinite, gospođice, nemamo mnogo vremena.“
Na stolu natrpanom papirima stajala je knjiga u kožnom povezu, koja joj je privukla pogled. Lea je pročitala naslov: Memoari s onu stranu groba, i sela na stepenice koje su vodile u salon. Gledajući u veliku površinu zelenila oivičenog drvećem, otvorila je knjigu.
„Vale o Lu, kod Olnija, 4. oktobra 1811. godine“ - ovde se u jesen oseća miris zemlje, mislila je, i nastavila da čita - „Ovo mi se mesto dopada, ono mi je zamenilo rodna polja, platio sam ga plodovima svojih sanjarenja i bdenja; velikoj pustinji Atala dugujem malu pustinju Olni; da bih sebi stvorio utočište, nisam, kao američki kolonizatori, pobio Indijance s Floride. Vezao sam se za drveće; upućujem im svoje elegije, sonete i ode. Nema nijedno među njima koje nisam negovao sosptvenom rukom, i kome nisam zalivao korenje, i negovao stablo i lišće; svakome od njih dao sam ime, kao da su moja deca; to i jeste moja porodica, druge nemam, i nadam se da ću među njima umreti.“
Ja bih mogla isto to reći za Montijak. Moja prava porodica je ta zemlja s drvećem, vinogradi i polja. Kao i on, znam imena sveg drveća i znam kako da ga lečim. Kad se vratim, zasadiću jedan kedar, u znak sećanja na ovaj dan.
„Lea... Gde ste sada?“
„Tu sam.“
„Izvinite. Nadam se da nije bilo predugo. Šta to čitate?“
Umesto odgovora, pružila mu je knjigu.
„Pa to je lektira koju vam ne bih smeo preporučiti posle onog što ste rekli za Ranseov život.“
„Nije to isto, ovde priča o detinjstvu, piše o ovom mestu s toliko ljubavi... Je li umro ovde kao što je toliko želeo?“
„Nažalost nije, lepa moja neznalice, nije imao priliku da počiva u senci drveća koje je zasadio. Morao je da proda ovo imanje, koje je ’kupljeno pod Bonapartom, a prodato pod Burbonima’, a prodao je i biblioteku, zadržavši samo jednog malog Homera. Toliko je patio za ovim imanjem da se zakleo da više nigde neće imati nijedno drvo.“
Veče je bilo divno; lagano su se vraćali kroz šumu ka kući koja je delovala kao izgubljena u svem tom zelenilu.
„Nećemo tuda“, gospođa Le Savure reče Lei, koja je išla napred.
„Što? Ova staza ne izgleda rđavo.“
„Nije zbog staze, već se bližimo mestu streljanja.“
„Mestu streljanja?“, pitala je Lea, zastajući.
„U ovom pravcu, s druge strane zida, tamo u šumi, Nemci su streljali taoce... još čujem pucnjavu. Od tada muž i ja ne odlazimo u taj deo parka.“
Ćuteći su posmatrali kuću, a ubrzo se Fransoa Tavernije pozdravio s gospođom Le Savure, stežući u naručju dragocenu sadnicu.
Dugo su se vozili kroz mirne ulice predgrađa. Ljudi su se kuglali, žene plele sedeći na pragu dok su se deca jurila po ulici, dovikujući se. Osećao se miris čađi, supe, pokošene trave. Kroz otvorena vrata bistroa povremeno bi se začuli glasovi i smeh. Nekoliko trenutaka ih je pratila neka pesma Edit Pjaf, rublje se sušilo po baštama, psi su spavali na ulici, jer su, zahvaljujući ratu, zaboravili na postojanje automobila. Pridigli bi se, zbunjeni, u poslednjem času. Bilo je to vreme posle večere, kada su se svi malo odmarali i sanjarili, gledajući u nebo. Malo-pomalo, umesto kućica su se pojavile zgrade, i bilo je sve više kafana. Kroz otvorene prozore dopirala je muzika s radija, koja se odbijala o zidove. Neki mladi ljudi na biciklima prošli su pored njih. Onaj seoski mir je skoro nestao, osećala se blizina grada. Na Port d’Orleanu su se videli veliki beli panoi, ispisani crnim slovima gotice, što ih je naglo podsetilo na prisustvo Nemaca. Otkako su krenuli iz predgrađa, nisu ni reci izmenili.
„Kuda želite na večeru?“, blago je upita.
Njen rastrojeni pogled ga je pogodio kao šamar. Zaustavio je auto uz pločnik i privukao je sebi.
„Znam na šta mislite, srdašce. Zaboravite malo na sve to. Ni vaš strah ni suze neće uskrsnuti mrtve... Izbacite iz te lepe glave ideje o osveti, nije još vreme... Plačite, devojčice... Više volim vaše suze nego taj nemi bol, pred kojim se osećam razoružano. Ne znate šta bih dao da vidim da ste veseli i bezbrižni... i da najzad budete srećni. Lea, vi ste tako jaki i hrabri, ne prepuštajte se. Borite se, u stanju ste da sve to pregurate.“
Lea je puštala da je taj ubedljivi i topli glas uljuljkuje. Nije važno i ako se on vara, ako ona i nije tako hrabra i jaka, već samo slaba devojka bačena u bujicu koja joj odnosi snove, suočena s novim svetom koji ne razume i gde se oslobađaju svi mogući nagoni, toliko divlji da potiskuju svaku slabost. Posle ubistva - za vreme bombardovanja Orleana - Lea je shvatila da u njoj postoji životna snaga koja će je naterati da ubije još nekoga ako bude nužno. No ipak je plakala u naručju tog čoveka, želela je da bude dete o kom neko vodi računa.
„Je li sad bolje... Evo, obrišite nos.“
Lea se išmrkivala kao neki stari pop.
„Ne znam kako vam uspeva da izgledate još lepše tako pokunjena i crvenih očiju?“
Ona se slabo osmehnula, a zatim duboko uzdahnula.
„Gladna sam.“
Fransoa Tavernije je prasnuo u glasan smeh.
„Sve dok ste gladni nimalo ne brinem za vas. Treba da požurimo da se vratimo pre policijskog časa. Hoćete li da odemo do prijatelja u Ulici Sen Žak?“
„Da, hoću... Volim Martu, kao i njenu hranu.“
* * *

U Ulici Sen Žak bilo je dosta sveta, ali improvizovana trpezarija u spavaćoj sobi, namenjena prijateljima, bila je slobodna. Marta i njena snaha razvikale su se kad su ih videle.
„Gospodine Fransoa! Gospođice Lea! Kako se radujemo što vas vidimo.“
„Imate li vesti o sinu?“
Marta se osvrnula kao da se boji da se neko sakrio iza posuđa koje je visilo na zidu i kazala je šapatom:
„Negde je u Dordonji, u šumi. Izgleda da im nije lako, ali je to bolje od rada u Nemačkoj.“
Kao i obično, večera je bila sjajna, i pored restrikcija.
„Šalju mi kljukanu živinu.“
Lea, koja je malo više popila, smejala se zamišljajući bokove i krila gusaka i pataka koje, jedna po jedna, idu na kljukanje. Da bi čuo njen smeh što češće, Tavernije je bio spreman da pravi najveće budalaštine i da izmišlja najluđe igre reči. Uz nju je ponovo postajao nestašni dečak. Pričali su nove viceve, pominjali pohvale upućene Saši Gitriju, koji je bio najpopularniji francuski humorista i koga je i okupator cenio. Lea se smejala, smejala...
„Tako je lepa bezbrižna mladost“, rekla je Marta donoseći desert.
Dobro raspoloženi, iz tajnog restorana su izašli poslednji. Ulica Sen Žak je bila mračna i pusta. Miris ruža iz Luksemburškog parka dopirao je do njih. Lea je zabacila glavu i zatvorila oči da bi što bolje udahnula nestalni miris. Bilo je u tom njenom pokretu toliko prepuštanja da su Tavernijeu ruke zalutale pod njenu bluzu i suknju. Puna poverenja, pustila ga je da radi šta hoće. Kada su mu prsti dotakli njen vlažni polni organ, čvrsto je sklopila oči.
Krišom od Lee, Tavernije je ostavio Rut znatnu sumu kojom je mogla da izravna račune s Fajarom i petoricom radnika koji su radili na održavanju vinograda. Savesna guvernanta je prvo odbila da uzme novac, ali ju je Fransoa ubedio da će to Lei omogućiti da se malo rastereti od svih briga o Montijaku. Takođe je i Loranu pozajmio novac, a ovaj je obećao da će mu ga posle rata vratiti.
Kamij je svakog dana vodila sinčića u šetnju u Tiljerije ili u Luksembrurški park, a ponekad je s njom šetala i Fransoaz sa svojom bebom. Dva do tri puta im se pridružio i Oto Kramer, i u svakoj od tih prilika Kamij bi se brzo udaljila, pod izgovorom da mora u neku kupovinu ili da ima ugovoren sastanak. Razbolela bi se i od samog pogleda na nemačku uniformu. U pogledu komandanta Kramera, osećala se još gore: rizikujući da uvredi Fransoaz, nije mogla da stegne ruku nemačkom oficiru. Pošto je bio vrlo obziran, shvatio je to i nije više dolazio u park kada je znao da je Kamij tu.
Preko Radio Londona je saznala da je Loran dobro i da je stigao u Severnu Afriku.
Otkako su bili u predgrađu, Lea je bila veselija i opuštenija. Utonula je u Memoare sa onu stranu groba i klela se u Šatobrijana, što je veoma zabavljalo Fransou Tavernijea, koji je skoro svakodnevno svraćao u Univerzitetsku ulicu.
Loru niste više mogli prepoznati. Odevala se po modi „zazu“ i javno pušila engleske cigarete, posećivala je lokale u modi, kao Pam-pam i Kolize, i na tajnim igrankama plesala u ritmu melodija Aleksa Kombela i Danga Rejnharta, čije su se ploče vrtele na gramofonima svih plesnih tečajeva i popularnih barova u kojima se igralo. Zahvaljujući njoj, svakodnevno snabdevanje se malo popravilo. Jednog dana je bilo dodatno paklo maslaca, narednog dana kafa, šećer ili krompir. Odakle je nabavljala novac? Znalo se da je na crnom tržištu kilogram maslaca trista pedeset franaka, a kilogram kafe hiljadu do dve. Kad bi je tetke upitale o tome, odgovarala je:
„Bavim se poslovima. Povezujem one koji žele da kupe svilene čarape, a imaju maslac, dok onaj ko želi sto kila maslaca ima, recimo, dvadeset pari čarapa. Ja pri tom uzmem proviziju, to je prosto.“
Lora je odlučila i da nastavi školovanje, pa je pitala gospođice De Monplejne mogu li da je prime na duže. One su, naravno, pristale.
Devojka je Leu upoznala sa svojim novim prijateljima. Bili su čudni, cinični, nevaspitani i svi... vrlo mladi. Najstariji među njima bio je dve godine mlađi od Lee, a roditelji su im bili lekari, profesori, advokati ili trgovci. Ta mala grupa ju je dobro prihvatila; smatrali su da je vrlo lepa. S njima je mogla da se ponaša bezbrižno. Nije se smelo pričati o ratu, to je bila zabranjena tema. Hitler, De Gol, Gestapo, pokret otpora, o svemu tome nisu ništa znali, to nije bila njihova briga. To je problem njihovih roditelja, neka ga oni rešavaju. Stari su još imali obraza da kritikuju njihove duge jakne i prekratke pantalone, dugu kosu, spuštena ili previše podignuta ramena sakoa, prugaste čarape, razbarušene frizure i obavezne kišobrane, koje nikada nisu otvarali; bili su spremni na sve za deset kutija cigareta ili svilene čarape. Izgubili su i rat i obraz, i nisu imali više šta o tome da kažu, a naročito ne da pričaju o veličini Francuske ili Nemačke, zavisno od situacije. Glas Morisa Šumana nije im ništa značio, upravo kao ni glas Filipa Anrioa, bivšeg poslanika iz Liburna, nekadašnjeg velikog protivnika komunističke partije, koji je, posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, postao glasnogovornik hrišćanskih boraca protiv boljševizma. Na Jelisejskim poljima, na Sen-Žermen de Preu, divno su ignorisali okupatore, ne primećujući ih kad bi im se našli na putu: oni prosto za njih nisu postojali. Srećom, sve do sada, njihova mladost je uticala da se vojnici ponašaju trpeljivo.
Rat je kod Lize de Monplejne razvio naviku da bude detaljno obaveštena o svemu: o povlačenju nemačkih trupa iz Rusije, zatvaranju nekih stanica metroa, o broju mrtvih u poslednjem savezničkom bombardovanju, o rastu cena maslaca, o poslednjoj pesmi u modi, o imenovanju novog guvernera od strane Komiteta pokreta otpora, o Musolinijevom padu, o skorom iskrcavanju saveznika, o svedočenju nekog Poljaka, koga je Fransoa Dišen doveo u emisiju Francuzi za Francuze, i koji je pričao o masakriranju Jevreja, što ju je posle proganjalo, i u čiji je užas odbijala da poveruje.


„... Logor je bio smešten na oko petnaest kilometara južno od grada Belzeca. Okruženje žičanom ogradom, na deset metara od pruge. To je uzak prolaz, čak i na mestu gde pruga ulazi u logor. Oko deset ujutru teretni voz se zaustavio pred logorom. Čuvari, na drugom kraju logora, počeli su tada da pucaju u vazduh da komanduju i da teraju Jevreje u voz.
Tako su stvorili paniku među zatvorenicima i sprečili ih da oklevaju ili da se bane. Gurali su ih prema onom prolazu o kome sam pričao i ugurali ih u vagon na kraju prolaza. To je bio sasvim običan vagon, na kome je pisalo „6 konja ili 36 osoba“. Daske su bile prekrivene slojem živog kreča debljine oko pet santimetara, ali u onoj žurbi i strahu Jevreji to, izgleda, nisu videli. Nagurali su ih po stotinu u jedan vagon, tako da više niko nije mogao ući. Svi su stajali, pridržavajući se međusobno. Onda su stražari grabili druge i bacali ih na glave onih koji su stajali; to im je bilo utoliko lakše što su zatvorenici bili preplašeni udarcima koje su dobijali u leđa. Tako su dželati uspeli da u vagon uguraju još po tridesetak njih, muškaraca i žena; to je bio strašan prizor; nekim ženama je bio slomljen vrat. Možete zamisliti tu strahotu: oko sto trideset osoba u tom prvom vagonu. Zatim su pozatvarali vrata vagona i zaključali ih, pa je voz polako krenuo i pomerio se malo unapred.
Na isto mesto su postavili sledeći vagon, i ponovila se ista scena. Izbrojao sam oko pedeset vagona, što znači da su u njih ukrcali oko šest hiljada zatvorenika iz logora. Kad su ispraznili logor i ukrcali sve zatvorenike, voz je polako krenuo.
Zaustavili su ga u nekom polju, na oko četrdeset kilometara od logora. Vagoni su tu stajali, hermetički zatvoreni, nekih šest ili sedam dana. Kada je grupa grobara najzad otvorila vrata, zatvorenici su bili mrtvi, a mnogi su se već uveliko raspadali. Pomrli su od gušenja. Jedna od osobina živog kreča jeste i da oslobađa hlorne pare kad dođe u dodir s vodom. Ljudi natrpam u one vagone morali su da se olakšaju, a onda je došlo do hemijske reakcije. Tako su se jevreji pogušili hlornim parama, a onaj živi kreč im je izjeo stopala do kostiju.“


„To je užasno!“, povikala je Liza, pokušavajući da zapuši uši.
„Kako dobri Bog to dopušta?“, pitala je dobra Estel, s gnevom koji bi u drugoj prilici delovao smešno.
„Kako je član poljskog pokreta otpora mogao, odeven u odeću dželata, sve to da posmatra, sva ta pogubljenja?“, mrmljala je Albertin, sama za sebe.
„Kazao je da je to bilo da bi se civilizovanom svetu doturio neoboriv dokaz“, mrmljala je Lora.
„Ne shvatam šta im je trebao taj živi kreč“, glasno je kazala Lea. „Za tih šest ili sedam dana svakako bi se pogušili.“
Spiker Radio Londona je nastavio:


„... Neki svakako misle da Francuska uživa u povlašćenom statusu, a neki opet misle da na našem tlu nije organizovan nijedan takav pokolj.
Ipak, treba se samo setiti šta se desilo Jevrejima u logorima u Dransiju, Kompjenju i na Zimskom stadionu. Treba se setiti užasnih scena koje su se odigrale u Lionu, kada su Jevrejkama otimali decu i trpali ih u vozove, a da se nisu ni oprostili od porodica. Treba se setiti da je ćutanje usledilo posle hapšenja ogromnog broja Jevreja, pa shvatiti da nijedna zemlja nije pošteđena.
Šta se desilo sa svim tim muškarcima, ženama, starcima, decom? Oni su svi otišli takođe ’na istok’, što je uobičajeni nemački eufemizam. Svaki francuski državnik, koji se bavi jevrejskim pitanjem, zna da njih ubijaju u skladu s naređenjima i tako postaje saučesnik u zločinu i pomoćnik nemačkih krvnika iz Ljvova ili Varšave.“


Tišina koja je nastala svedočila je o njihovoj zbunjenosti i stidu.
„Reklo bi se da je to antinemačka propaganda“, kazala je Lea kad joj se povratila moć govora. „Nijedan narod nije u stanju da čini takve strahote.“
„Seti se samo doktora Blanšara, Raula i Žana“, odgovorila joj je Lora.
„Nije to isto. S jedne strane, hapse ljude koji se bore, a s druge ljude, žene i decu čija je jedina krivica što postoje... Tu ima nečega što ne shvatam. Zbog čega to rade?“
„Očigledno zbog toga što su Jevreji.“
„Da li ti se čini da je to dovoljan razlog da se neko šalje u koncentracioni logor i ubija?“
„Ne, naravno.“
„Ko će ih sprečiti da sutra ubijaju riđokose zato što su riđi, grbavce zato što su grbavi ili starce zato što su stari?“
„Draga deco, svi smo u božjim rukama“, kukala je Liza.
„Jevrejskog boga u ovom času niko mnogo ne sluša“, kazala je Lea, zgranuvši tetke tom izjavom.
Liza i Estel nisu htele da priznaju, ali su mnogo više verovale Radio Parizu nego Radio Londonu, koji nisu rado slušale zbog stalnog krčanja.
Mada je bilo zabranjeno prodavati radio-aparate, gospođice De Monplejne su poklonile jedan Esteli kao nagradu za dvadeset pet godina verne službe. Otkako ga je dobila, nije nizašta na svetu propuštala svakodnevne emisije Žana Herolda Pakija pre informativnog programa, sedmog po redu, u osam uveče.
Iako su joj gazdarice kazale da ga plaćaju Nemci i da su njegove tirade protiv Jevreja, komunista i degolista odvratne i neukusne, ona nije mogla a da se ne oduševi kad čuje njegov frenetični glas kako, na kraju vesti, izgovara: ’Engleska će, kao i Kartagina, biti uništena.’ Svi su znali da te tirade diktira okupator, ali su se, ipak, mnogi slušaoci osećali uzdrmano kada bi grmeo protiv „boljševičke pretnje“, što je govorio prilikom svakog savezničkog bombardovanja.
Ako je Estel bila slaba na Pakija, Liza je gajila sličnu slabost prema Filipu Anriou, koji je „tako lepo govorio“ i bio „tako kulturan“. Oh! Taj njegov „začuđujuć, ozbiljan, pun, zvučan i negovan glas, koji je vešto koristio i kojim je prodirao u svest samozadovoljnih buržuja, i njegov pravi književni talenat, kakvih nema mnogo u Parizu, kao i njegovo korišćenje latinskih izraza“. Bivši poslanik iz Liburna vešto se izražava i svojim govorima dočarava slike koje ostavljaju utisak i na Parižane i na seosko stanovništvo. S koliko cinizma i umetničke veštine okreće nož u ranama pobeđenih! O tome svedoči njegov govor od 4. jula 1943. godine, zbog koga su mnogi smatrali da je on, zapravo, glas njihove savesti:


„Naši zemljaci, degolisti i njihovi saveznici, kod mene uvek iznova bude divljenje i iznenađuju me. Svi znaju da su oni nepokolebljivi rodoljubi. Oni su uzeli monopol na francusku čast. (...)
Nemačka je okupirala Francusku posle potpune pobede u ratu. Ne zaboravimo da ta gospoda kažu da nikada nismo bili pobeđeni, da maršal nije imao pravo da potpiše primirje. Ostavimo te smešne tvrdnje onima koji su se, u panici nastaloj 1940. godine od Garone do Pirineja, tresli u strahu da neće doći do tog primirja, koje sada toliko napadaju. Nije bilo više vojske, oružja ni aviona; Nemci su bili u Angulemu i Valensiji; vojni i civilni otpadnici i pljačkaši su harali drumovima, gužva na sve strane... U tom času su mogli da se čuju neki glasovi koji se do danas nisu čuli. Sada nije čas za njihovu zakasnelu reakciju. Ona, uostalom, sada nije ni logična.
Jer zašto bi ti ljudi, koji smatraju da je okupacija njihove zemlje, od strane protivnika koji ih je pobedio u ratu, tako nesnosna, smatrali da je utešna invazija naroda koji su im obećali pomoć, a zadovoljili se time da ih iskoriste? Zašto bi se ti ljudi toliko bunili što Nemačka, kao neprijatelj, troši naše rezerve i uzima ono što joj je neophodno, a trljali ruke kad vide kako Engleska i Amerika, njihovi prijatelji, odvlače naše zalihe iz Severne Afrike? (...)
Ja to, zbilja, ne razumem. I ja patim zbog sudbine moje zemlje. Patim zbog poraza, kao i svi pobeđeni. Ali koliko god da je bolan, to je, nažalost, naša stvarnost. No kad prihvatite lažnog prijatelja, nešto što pobednik od nas nije ni tražio, zar se ne osećate malo nelagodno? (...)
Tako sada Amerikanci rešavaju sukobe među francuskim liderima: engleski kralj preuzima nove kolonije, koje pripadaju Kruni; Čerčil i Ruzvelt ne priznaju Francuskoj suverenitet na sopstvenoj zemlji; četvrtog jula je bio američki Praznik nezavisnosti, koji treba da podseti i na pomoć koju je Francuska pružila Amerikancima da oteraju engleske okupatore, a dva stara suparnika sada se udružuju da nas vrate u ropstvo; Francuzi su se toliko pomirili s nedostatkom slobode da se nijedan glas nije podigao protiv ubistava iz vazduha njihovih sugrađana u metropoli. (...)
Da, ta gospoda nas smatraju nedostojnima jer smo odlučili da zemlji vratimo mir i mesto u svetu koje zaslužuje, i nismo počeli od toga da negiramo poraz koji smo pretrpeli. No, gospodo, od vaših prijatelja ćete doživeti sto puta veća poniženja nego što smo ih doživeli od neprijatelja. Oni nas tretiraju kao pobeđene u ratu, a vaši vas prijatelji tretiraju kao lakeje. Nas su pobedili Nemci, a vas su pokorili Anglosaksonci. To im daje neka prava nad vama. Kad izgubite rat, to znači da ste bili vojno slabiji; kad se pokorite nečijoj vlasti, znači da ste gluplji. Može se osetiti sažaljenje prema slabijima, ali niko ne žali budale.
Nastavite, dakle, da se prsite pred okupatorom; ljubite ruke onima koji vas potežu ili gone, po volji; zahvalite za svaki udarac nogom kada London ili Vašington opozovu nekog generala koji to nije ni trebalo da bude. Molite se da vaši gospodari zadrže još neko vreme svoje pozicije. Još nije sve gotovo. De Gol i Žiro piju vino u Africi, iz bifea Džordža VI. Sa Staljinom izmenjuju telegrafske čestitke.(...)
Vojni poraz je samo dokaz da, i po mišljenju pobednika, čast nije izgubljena. Našom čašću trguju ljudi koji se predstavljaju kao njeni najveći branioci.“


Ove svakodnevne besede bacale su Lizu u euforiju, i bila je potrebna sva moć ubeđivanja njene sestre da joj se dokaže da Filip Anrio govori o privremenom okupatoru s tom prividnom slobodom zato što je njihov saučenik, kao i da ne znači biti saučesnik terorista ili degolista ako ne verujete u ono što Francuzi pod nadzorom i pronacistički nastrojeni, govore o drugim Francuzima, koji nisu prihvatili poraz svoje zemlje. Posle dugih prepirki, Liza bi to prihvatila, sve do narednog govora Filipa Anrioa. Srećom, uticaj Albertin de Monplejne bio je jači od glasa koji je odjekivao preko Radio Pariza. „Radio Pariz laže, Radio Pariz laže... On je nemački“, šuškalo se šapatom.
Kao i veliki broj Francuza, Liza je bila sklona da podlegne toj radio-zagonetki, koja je bila nešto novo i tajanstveno. Ti glasovi koji su dolazili ko zna odakle, i šaputali kulinarske savete, preporuke, vesti iz celog sveta, ili koji su kritikovali, besedili, proricali budućnost, laskali i vršili pritisak na mozak, dokazivali su da je ljudima isto tako lako uliti mržnju kao i nadu. Slušaoci su sedeli u foteljama i slušali ih isto tako predano kao što je Jovanka Orleanka slušala božanske glasove u svojoj glavi.
Lea, Lora i Kamij nisu bile u stanju da pobegnu od te zaraze preko radio-taiasa. I pored prekora Lize i Albertin, koje su strahovale od prijava zlonamernih suseda, Lea i Kamij su slušale London skoro svakodnevno, a Lora je slušala modne radio-emisije. No, nijedna od njih nije uzimala zdravo za gotovo ono što bi čula, na jednoj ili drugoj stanici, kao ni većina mladića i devojaka njihovih godina.

POGLAVLJE 20.


Istinska obostrana naklonost koja je postojala između Kamij i Fransoe Tavernijea pretvorila se u savezništvo koje Lea nije podnosila. Nije bila ljubomorna na Kamij - mislila je da ova nije dovoljno zavodljiva da joj bude suparnica - ali nije mogla da podnese što je isključuju iz nekih razgovora, koji su se prekidali čim bi ona ušla. Šta su to skrivali? Lea je mislila da je saznala odgovor kada je videla da mali Šarl, izašavši iz kolica po povratku iz šetnje, steže u ruci neko parče papira. Lea ga je polako uzela i razmotala. To je bio komad stranice lista Liberasion, tajnih degolističkih novina. Šta je taj papir radio u dečjim rukama? Dete joj se koprcalo u naručju jer je želelo da ga ona spusti. Upravo je htela to da učini kad začu neki čudan zvuk iz njegovih pantalonica. Brzo ga je raskopčala...
Pažljivo je pokupila novine iz pantalona i, uhvativši Šarla za ruku, odvukla ga u svoju sobu. Zaduvana kao da je trčala, Lea se svalila na krevet; dete se pružilo kraj nje i milovalo joj kosu.
„Tvoja majka je poludela, sasvim je poludela! Šta bi bilo da je Fransoaz našla onaj komad novina!... Shvataš li to!... To bi značilo da nas sve deportuju, zajedno s tobom“, kazala je, grleći ga i ljubeći.
„O, Šarl je s tobom. Lepo, vidim da se mazite“, kazala je Kamij, ulazeći u sobu.
„Baš se lepo mazimo! Zatvori ta vrata! Kako si smela da ga upetljaš u sve to?“
„Ne razumem šta pričaš.“
„Ne razumeš? Misliš li da je normalno da se detetu stavljaju ovakve pelene?“, rekla je, pokazujući novine.
„Kako si ih našla? Zar nije dobro skrovište?“
Kakva drskost! Lea nije verovala da je Kamij sposobna za teko nešto.
„Dobro skrovište!... Pa mogao je da strada zbog toga!“
Mlada majka je pobledela.
„Pa to nema veze s njim.“
„Da, pa šta onda?“
Kamij je tek naknadno osetila strah. Sela je na krevet i stegla dete uz sebe.
„Mogla si bar da mi kažeš. Gospođa hoće krišom da izigrava junakinju. Šta misliš, koliko bi se Loran zabrinuo kad bi znao da deliš tajne novine?“
„Zna on to.“
„Kako to da zna?“
„Preko njega sam se povezala s mrežom.“
Lea ju je gledala, u neverici.
„Ne mogu da verujem.“
„Ipak je istina. Trebao mu je neko pouzdan. Prirodno, pomislio je na mene.“
„To je blesavo, ipak imaš dete. Trebalo je meni da kaže.“
„Mislio je da si ti već dosta učinila.“
„Otkako sam ovde, nisam bila u vezi s tim ljudima i lepo se ponašam. Ne želim da me uhapse, kao Žana i Raula, ni da umrem, kao doktor Blanšar, niti pred streljačkim vodom. Molim te da više ne donosiš te novine ovamo. Ovde se muva previše sveta.“
„Ovo danas je bilo izuzetno. Obično ih odmah podelim.“
„Što to sad nisi uradila?“
„Moja veza nije došla na sastanak. Nisam smela da ih bacim u korpu.“
„A Fransoa?“
„Šta Fransoa?...“
Kamij je loše lagala. Njen odgovor je imao lažni prizvuk, a Lea se pravila da joj veruje. Trebalo je da večera s Tavernijeom, i obećala je sebi da će to isterati na čistinu. Sada joj je bilo najvažnije da odluči šta će obući.
* * *

U pomamnom raspoloženju i željna uživanja, Lea nije više želela da misli na pokojne prijatelje, kao ni na one koji su nestali, koji su bili u borbi, ili sarađivali sa okupatorom. Nikakav poseban događaj nije uticao na tu odluku, već samo preterano tugovanje, želja za životom i akcijom. Je li na nju uticao primer njenih sestara, koje su živele samo za taj trenutak? Franosaz je živela obuzeta ljubavlju prema svom dragom i prema detetu, a Lora je bila zaokupljena američkom muzikom, crnom berzom i flertovanjem.
Fransoa se pomalo čudio toj promeni, ali je tajno osećao olakšanje. Otkako je zna, provodila je život u strahu. Kad je shvatio koliko se upetljala s pokretom otpora u svom kraju i da je Montijak pod stalnim nadzorom, video Matijino ponašanje i saznao za posete Rafaela Mala i hapšenje njenih prijatelja, bio se zbilja uplašio. Zato ju je požurivao da ode u Pariz. Na nesreću, bio je primoran da odsustvuje mesec dana. Sada je, već nekoliko dana bio tu, i najzad je mogao njom da se pozabavi. Tavernije je neobično uživao da je posmatra kako živi. Od njihovog prvog susreta, njena se ličnost iskazala, a njena lepota je bila očita. „To je tip žene od koje odmah treba pobeći, pre nego što počnu nevolje.“ On se nije sklanjao od tih nevolja, već im je hrlio u susret. Kao i danas, kad ju je pozvao na večeru kod Maksima, mada je pre toga bezuspešno smišljao neke izgovore da tamo ne idu, kao:
„Kuhinja im nije naročito dobra i sve je puno Nemaca.“
„To mi je svejedno“, kazala je. „Želim da odem na mesto gde ljudi deluju kao da se zabavljaju.“
Ništa je nije moglo odvratiti. Zato je Lea bila zabrinutija zbog priprema za večeru nego zbog tajnih novina. Zahvaljujući Lori, uspela je da kupi lepu tamnocrvenu haljinu od muslina, s rascepljenim porubom. Savetujući se s Fransoaz i tetkama, zaključile su da je u pitanju kreacija nekog poznatog kretora: Šanel ili Fat. S obzirom na prilično razumnu cenu, to je izgledalo nemoguće. Duga crna ešarpa i veoma izrezane crne sandale dopunjavale su tu elegantnu toaletu.
„Divna si!“, viknula je Kamij, koja joj je pomagala da se odene. „Svi će muškarci buljiti samo u tebe.“
Lea je uzela primerak tajnih novina.
„Šta ćeš s tim?“, pitala je Kamij.
„Da se našalim. Staviću Liberasion među Materi, Pari soar, Evr, Žerb, Pilari i Nuvo tan. Volela bih samo da vidim lica te gospode kada ga nađu.“
Kamij se osmehnula.
„Ti si luda!“
„Ali molim te, pa treba da se osete ugroženi upravo na mestima gde misle da su najbezbedniji. Maksim je jedno od tih mesta.“
„Ne razumem te. Mislila sam da te više ništa od toga ne zanima.“
„Pa šta? Mogla sam i da se predomislim...“
Lea je ipak stavila novine u malu crnu torbicu od jelenske kože kad je ušao Fransoa Tavernije. Bio je veoma elegantan, ali je delovao zabrinuto.
„Je li vam zbilja stalo do večere kod Maksima?.“
„Više nego ikada.“
„Pa onda hajdemo“, uzdahnuo je.
„Izgledate kao da smo pošli u smrt.“
Čudno ju je pogledao, delimično zabavljen.
„Smrt vreba i tamo, kao i drugde. No možda se može naći mnogo lošijih mesta za umiranje.“
„To i nije smešno.“
„Nisam ni hteo da vas zasmejavam... Vi imate tako lepu haljinu. Neće se videti krv na njoj.“
„Fransoa, prestanite, pokvarićete joj svako zadovoljstvo.“
„Manite se toga, Kamij, pa treba malo više od crnog humora da se našoj prijateljici pokvari veče.“
„Dobro! Ne dajte da utiče na vas! Sigurna sam da ćemo provesti divno veče. Laku noć, Kamij. Poljubi Šarla umesto mene.“
„Laku noć, lepo se provedite.“
Napolju ih je čekao auto s vozačem.
Na ulazu u bar čuvenog restorana, na dugim bambusovim držačima zakačenim za ploču od tamnog drveta, bili su časopisi i novine. Lea je izvadila svoje tajne novine, pažljivo ih ispravila i nemarno ih gurnula između poslednjeg broja lista Ja sam svuda, među članke Robera Brazilijaša, Fransoa Vineja,6 Alena Lobroa, Kloda Žantea i Žorža Blonda. Pošto se zadovoljno osvrnula oko sebe, pridružila se Tavernijeu, koji ju je čekao za stolom. Jedan nemački oficir se galanto sklonio da je propusti dok ju je Alber žurno vodio do stola.
„Odgovara li vam taj sto, gospodine Tavernije?“
„Savršeno, Albere.“
Lea je sela, opuštena, srećnog izgleda, sa smeškom na usnama.
„Imate izraz mačke koja je popila mleko iz podruma ili nevaljalice koja je napravila neku gadnu šalu.“
„Zar ja?“, pitala je tako nedužno da je odmah osetio da ga obuzima blaga zabrinutost. „Tako sam srećna što sam ovde. I vi ste, zar ne? Mora da ima dosta vaših prijatelja? Varam li se?“
Šef sale je doneo šampanjac koji su naručili.
„Da nazdravimo vašoj lepoti...“
„Dragi prijatelju, dozvolite da i ja nazdravim gospođici.“
Lea je odmah prepoznala čoveka koga je već srela u nekom restoranu s Tavernijeom. Danas nije imao sako od tvida, već svečani smoking po kome je, tu i tamo, padao pepeo velike cigare koju je pušio. Bilo je nemoguće izbeći ga.
Sa ledenim osmehom, Tavernije je podigao čašu.
„Gospodine Tavernije, moja žena je ubeđena da je izbegavate.“
„Kako bi gospođa Skolnikov mogla da pomisli tako nešto?“
„Niste nikako došli kod nas na večeru.“
„Pa, čekao sam zvaničan poziv.“
Skolnikov je prasnuo u gromki smeh.
„U naše vreme se sve to odvija nezvanično. Ćekam vas sutra u sedam sati, naravno, s gospođicom... Ona je tako dražesna.“
„Bojim se da neću biti slobodan.“
Osmeh „gospodina Mišela“ je trenutno nestao.
„Siguran sam da ćete naći načina da se oslobodite obaveza. Računam na vas. Da ne bude zabune... Ulica Prezbur broj 19, u sedam sati.“
Pošto je ponovo pronašao osmeh, dodao je:
„Što će Elen biti zadovoljna! Do sutra.“
Fransoa Tavernije je grčevito stezao pesnice ispod stola.
„Tako je šarmantna žena vašeg prijatelja, eno vam daje neke znake.“
Sva prekrivena nakitom, Elen Skolnikov je mahala ka njima rukom prepunom prstenja.
„Nemojte govoriti da mi je ta svinja prijatelj“, ljutito je kazao, i sam mašući.
„On možda i nije, ali njegova žena!...“
„Ne počinjite opet!“
„Ko je ono s njima?“
„Kapetan Engelke, s ljubavnicom.“
„To je ona prijateljica lepe Elene? Dobro, razgalite se. Nećete mi pokvariti veče praveći ljutito lice. Nisam ja kriva što srećemo osobe koje ne želite da vidite.“
Po onome kakav je izraz imao, Lea je pomislila da će zaboraviti na mesto na kome su se nalazili i lupiti joj par šamara. Oprezno se povukla i rekla najslađim glasom:
„Ne svađajmo se! Tako se lepo osećam. Hajde da pijemo, hoćete li?“
Uzeo je čašu šampanjca i ispio je. Konobar je pritrčao da je napuni. Mnogi muškarci i žene bacali su poglede na njih, zapanjeni Leinom mladošću i lepotom, kao i jednostavnošću njene toalete. Na njoj nije bilo nikakvog nakita, samo su blistala njena delimično obnažena ramena. Vrlo lepa devojka u elegantnoj beloj večernjoj haljini posmatrala ju je saučesnički i podrugljivo. Njeno lice nije joj izgledalo nepoznato.
„Ko je to?“
„To je Korin Lišer.“
„Lepa je i simpatična. S kim je?“
„Sa ocem, Žanom Lišerom i novinarima.“
„Znate li je?“
„Ne znam je.“
„Šteta, vrlo mi se dopada.“
Lea se sa žaljenjem okrenula ka stolu.
„Jeste li nešto odabrali, gospođice?“, pitao je natkonobar.
„Htela bih nešto skupo.“
„Onda uzmite kavijar. Ne znam kako ga nabavljaju, ali uvek ga imaju.“
„Dobro, uzeću kavijar.“
„Sada imamo samo jesetrin i ševrugin kavijar.“
„Koji je skuplji?“
Šef sale je malo oklevao, zgranut tim pitanjem. Zatim je ne odobravajući, odgovorio:
„Jesetrin, gospodine.“
„Dobro, dajte ga, a i ja ću uzeti isto.“
„Dobro, gospodine, a zatim?“
„Ja bih neku ribu.“
„Imamo list, oradu i poširanog lososa. On je veoma dobar i mogu vam ga preporučiti.“
„Dajte mi list.“
„Dobro, a gospodin?...“
„Ja bih rado probao vašeg lososa.“
„Nećete zažaliti, gospodine.“
„Kažite konobaru za vino da ćemo i dalje piti šampanjac. Slažete li se?“
„Slažem se.“
Iz predvorja je dopirala neka prigušena vika, a zatim se neki stari gospodin s bradicom, nalik na Alfonsa de Šatobrijana, pojavio u sali mašući nekom stranicom iz novina, da bi otišao da sedne za sto Žana Lišera. Mora da ga je novinar pitao zašto je ljut. Čovek je nešto besno govorio. Čuli su se odlomci razgovora, koji su dopirali do njih.
„... delo terorista... ima ih svuda... komunisti i degolisti... vreća nađe zakrpu... crvene bitange... sve treba streljati... bez milosti... taj komad papira... prigodne novine... prava sramota.“
Pokušavao je da ga smiri. Starac je ustao i pokazao onaj list papira nekom dostojanstvenom visokom čoveku.
Visoki čovek je okretao i obrtao onaj papir, ne shvatajući.
„To što držite, gospodine, to je strana iz degolističkih novina, koju je ruka nekog kriminalca ubacila među poštene novine.“
„Žak“, vikala je histeričnim glasom pratilja visokog čoveka, „bacite to!“
Potpuno zbunjen, pustio je list novina da padne i on se, graciozno lepršajući, spustio pred noge kapetana Engelkea. Svaki razgovor je prestao. Orkestar je neometano nastavio da svira spori valcer. Lea se s mukom uzdržavala od smeha. Prezrivo je gledala sve te ljude, koji su minut pre skandala bili nasmejani, kako se uzrujavaju pred nemačkim oficirima - a ovi su takode pokazali prava lica - i kako se kukavičluk sukobio s moći. Bilo je to odvratno. Lagano, uživajući možda u napetom iščekivanju gomile, Engelke je pokupio novine. „Liberasion“, glasno je kazao.
Pročitao je nekoliko redova, ne vodeći računa o napetosti u sali.
„Vrlo zanimljivo. Znate li za ovo?“, pitao je Mišela Skolnikova.
Sa mesta na kome je sedela, Lea je mogla da vidi da poslovnom čoveku drhti ruka. Muzika je prestala da svira.
„Sipajte mi piće“, kazala je Lea veselim glasom, koji je odjeknuo u tišini.
Svi su se okrenuli kao iglom ubodeni. Korin Lišer ju je gledala, zabavljajući se. Prasnuvši u smeh, podigla je čašu u njenom pravcu. Lea je takode trijumfalno podigla svoju, uz mali naklon glavom.
Drskost mladih žena malo je doprinela popuštanju pritiska i začuo se smeh s raznih strana. Engelke, kao pravi igrač, takođe se nasmejao, na veliko olakšanje Skolnikova.
„Te šarmantne mlade devojke, one su pravi duh Pariza“, kazao je SS kapetan i zgužvao novine u lopticu.
Fransoa Tavernije se s mukom pravio da je veseo.
„To ste vi priredili onom jadnom starčiću?“, pitao je.
„Ne znam šta hoćete da kažete.“
„Vi ste pravo malo čudovište, ali mi se dopadate takvi kakvi ste. Potpuno je ludo i neoprezno to što ste uradili. Ljude hapse i za mnogo manje. Evo vam vašeg kavijara.“
Sa velikom pažnjom šef sale im je uz pomoć dvojice konobara poslužio dragocena zrnca okružena ledom i poslužena na srebrnom posudu.
Bez ikakvog zazora, Lea je navalila na kavijar s tako gurmanskim izrazom da bi svakome, osim Taverniju, bilo neprijatno. Njega je, naprotiv, taj dokaz njene senzualnosti uzbuđivao i zabavljao.
„Gaduro mala!“, nežno je kazao, i uzeo i sam veliku kašiku kavijara.
Smisao te prijateljske grdnje nije joj izmakao. Volela je zabunu koju su izazivali njeni postupci i ironiju, koju je često pokazivao. Kraj njega se osećala bezbedno i brižno, ali iznad svega slobodno. To je bilo vrlo snažno osećanje. U njegovoj blizini nije osećala grčenje vagine, već više nešto kao eskalaciju sopstvene ženstvenosti, koja ima sopstvenu vrednost, umesto da ona sama bude objekat neke proračunate akcije. Njemu se moglo sve reći, i znao je, bolje no ona sama, šta je to što ona želi. On je imao neki svoj specifičan kodeks poštenja i njega se strogo pridržavao. Lea je nagađala da je veoma trpeljiv prema izboru drugih, čak i ako se s tim nije slagao, a u suprotnom slučaju je postajao borben. „Nema mržnje u njemu“, mislila je. To ju je podsetilo na razgovore između njenog oca i strica Adrijena. Stric je govorio o španskom ratu: „Video sam toliko razaranja i mržnje sa obe strane da sam i sam skoro postao žrtva i mogao sam da omrznem ljude. Onda sam, u njihovim delima, prepoznao demonski pečat, pa sam žalio i krvnike i žrtve istovremeno.“
U to vreme je Lea još bila dete i bila je pod velikim utiskom tih „demonskih pečata“ oznake koju nose nepopravljivo loši ljudi. Kod Tavernijea je postojala ista ta trpeljivost bez predrasuda, kakvu je pokazivao i dominikanac. Ona nije bila tako tolerantna jer je prema nekima počela da oseća takvu mržnju da bi bila u stanju da uživa u svireposti prema njima. Na tom mestu, pod ružičastim svetlom abažura, stomaka punog jake hrane i šampanjca, želela je da živi samo za taj trenutak i želela je da je taj čovek koji sedi preko puta uzme u naručje.
„Hajde da plešemo!“
„Kako odoleti tako privlačnom pozivu?“, kazao je, ustajući.
Prolazeći pored stola kapetana Engelkea, Tavernije je klimnuo glavom Eleni Skolnikov, koja mu je uzvratila pozdrav.
Lea se sasvim prepustila plesu u naručju svog ljubavnika, i gledajući ga, sve je više osećala požudu.
* * *

Napolju je vladala potpuna tišina. Mesec je jasno osvetljavao obelisk na Trgu Konkord. Iako je bio policijski čas, Lea je tražila da se vrate pešice. Park Tiljerije i Jelisejska polja odisali su noćnim mirisima cveća i bilja. Neka noćna ptica je kriknula, a druga joj je odgovorila. Polako su prelazili preko velikog, praznog trga, a u tišini su im koraci odjekivali. Na mostu, preko puta zgrade Poslaničkog doma, izlepljenom nemačkim propagandnim plakatima, zastali su da posmatraju Senu, tamnu traku koja je tekla tako lagano da je delovala skoro nepokretno među kamenim kejovima. Do njih je dopirao miris vode. Naslonjeni na ogradu, spojenih usana, pripijenih tela, pod prividnim okriljem noći prepustili su se toku svojih želja.
Plesali su dugo iznad reke o kojoj se toliko pevalo. Bogovi su bili na njihovoj strani: nije bilo patrola, niti je ijedno neprijateljsko vozilo naišlo da remeti njihovu sreću.
Sledećeg jutra je Lea ispričala Kamij kako je ubacila tajne novine među one namenjene cenjenoj klijenteli Maksima, a ona se tome toliko smejala da nije imala srca da je grdi.
„Juče je telefonirala tetka Bernadet i javila da je Lisjen dobro stigao i da mu je zdravlje dobro, koliko može biti u onom stanju. Žandari su doveli Pjeroa kod advokata Delmasa. Izgleda da je rešio da ga smesti u neki strogi internat, u školu koju drže jezuiti.“
„Znam, brat od strica Filip mi je to kazao. Jadni Pjero... Je li tetka Bernadet čula nešto o Raulu i Žanu?“
„Da, samo to da njihova majka nema vesti o njima. Uzela je neki mali stan u Bordou i svakodnevno ide u tvrđavu Ha. Stalno joj odbijaju pravo na posetu. Nije čak ni sigurna da su tamo. Mnogo očekuje od prefekta. Obećao joj je da će se raspitati o njihovoj sudbini i da će se založiti za njih kod okupacionih vlasti.“
„Bolje bi joj bilo da ode do nadležnih Nemaca nego kod čoveka koji dobija naređenja iz Višija.“
„Da, možda si u pravu... Sve je to tako komplikovano, prefekt smatra da treba da bude lojalan...“
„Lojalan?... Ma kome?“
„Ne znam... no on je funkcioner.“
„Funkcioner! Takav koji pažljivo prebrojava deportovane Jevreje, ne zaboravljajući pri tom ni decu.“
„To znam. Kad sam bila u logoru Merinjak, žene su pričale samo o tome. Ko zna gde su one sada?“
Tužno su zaćutale.
„Ama kažem vam da neću da idem tamo.“
„Lea, samo još jednom, ne mogu drugačije da uradim i molim vas za uslugu da pođete sa mnom.“
„Pomisao da opet gledam te zločinačke njuške, lopove i ubice izaziva u meni želju za povraćanjem. Neću to podneti.“
„Dobro, ako ne želite da to učinite za mene, uradite to radi sebe.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Da su aktivnosti vašeg strica i nekih vaših prijatelja poznate toj gospodi, Gestapo bi rado s vama razgovarao...“
„Trebalo je da mi to kažete!“
„Tako je bilo pre nekoliko meseci. Situacija se menja svakog dana i ne bi me čudilo da i mene jednog dana pozovu na ispitivanje.“
„Zbog čega?“
„Zato što smatraju da im nisam bio sasvim lojalan.“
„Fransoa! Nećete valjda da mi kažete da će vas uhapsiti?“, povikala je Lea, pobledevši od brige.
„Draga, zar bi vam bilo žao?“
„Prestanite da se poigravate sa mnom! Dobro znate...“
„Šta to dobro znam?“
„Ništa, nemogući ste. Ići ću s vama.“
Privukao ju je. Osećala je tvrdoću i napetost njegovog tela, njegove mišiće pod prstima. Skoro ju je zabolelo koliko ju je jako stezao.
„Hvala. Kada vide vas, srdašce, neće misliti, bar se tome nadam, da biste došli pravo u vučju jazbinu ako biste imali ikakve veze s pokretom otpora.“
„A ako to ipak pomisle?“
„Onda ćemo se pomoliti i gledati da što brže nestanemo.“
„Kako želite da se obučem?“
„Veoma jednostavno. Ne želim da ličite na te raskošne dame za zabavu. Obucite onu jednostavnu dugu haljinu koju ste doterivali onog dana. Sad je valjda gotova?“
„Da, zahvaljujući Kamij, koja mi je pomogla da napravim porub. Ne razumem se toliko u šivenje. Idem da se presvučem, neću dugo.“
„Evo, uzmite ove orhideje!“
„Divne su! Hvala.“
„Sjajno!... Baš ste sjajni! Zar ne, Elen?“
„Gospođica je divna, iako je vrlo jednostavno odevena. Što ne nosite nakit, draga?“
„Nemam ga, gospođo!“
„Kako? Jedna tako lepa devojka kao vi!... Pa o čemu vi mislite, dragi Tavernije? Nije vaš običaj da budete škrti prema ženama. Treba da se stidite.“
„U pravu ste. Zbilja su mi potrebni vaši saveti, vi imate tako sjajan ukus.“
„Pa, to je tačno. Sutra mi dolazi draguljar iz Ulice De la Pe, koji će mi doneti nekoliko novih modela. Dođite... dobrodošli ste...“, kazala je slatkim glasom. „No, šta vam je?“
„Ništa, samo sam osetio bol u ruci. Ništa ozbiljno, to je od stare rane.“
Dolazak novih zvanica naterao je domaćicu da se odvoji od njih.
„O, Frice! Uvek se tako radujem da nam dođete.“
„To je uvek radost i za mene, draga Elen, da dođem kod vas. Dozvolio sam sebi da pozovem i generala Oberga, koji se seća divne večere koju ste Mišel i ti napravili u čast mog prijatelja, rajhsfirera SS-a Hajnriha Himlera.“
Oberg se poklonio i lupnuo petama.
„Gospođo.“
„Dobro došli, generale.“
Lea se osvrtala naokolo i nije se ni trudila da krije svoje zaprepašćenje.
„Zašto ste me upravo uštinuli?“
„Tako čudno... mora da sanjam... Šta ste ono rekli?... A, da!... Pa mogli biste bar da ne očijukate s tom ženom meni ispred nosa.“
Fransoa Tavernije je prasnuo u glasan smeh i uzeo dve čaše šampanjca s poslužavnika koji je držao sluga.
„U vaše zdravlje! Zbilja ste neodoljivi.“
Lea je sanjalački obrtala čašu u rukama, a onda ju je odjednom ispila.
„Brzo, dajte mi još jednu!“
Pružio joj ju je.
„Ovo je zbilja veoma posećeno mesto... Samo nedostaje Rafael Mal. Vidite ko je sve tu.“
U raskošnom salonu, pretrpanom skupocenim nameštajem, slikama poznatih majstora, s divnim starim tepisima na podu i teškim svilenim draperijama, skupili su se čudni primerci ljudske faune. Bilo je tu napadnih lepih žena, previše našminkanih, koje su plivale u skupom nakitu, nemačkih oficira, veoma dostojanstvenih i krutih, u njihovim crnim i zelenim uniformama, dva do tri lepa mladića, odevena po „zazu“ modi, s licima žigola, poslovnih ljudi dobrostojećeg izgleda, nekih problematičnih individua koje su ružno delovale i u smokingu, jer im je pravio grbu na leđima, i koje su išle od jednog do drugog gosta i nešto žučno objašnjavale. Mišel Skolnikov je izgledao kao da nije skidao smoking od sinoć, toliko je bio usijan. Sad je ćaskao s nekim čovečuljkom koji je retku kosu češljao na stranu. Obojica su pušila debele cigare. Čovečuljak se okrenuo i uperio svoje sivozelene oči u Leu, koja je odmah ustuknula.
„Ko je ono?“, pitao je Tavernije.
„Masi“, prošaputala je.
„A to je, dakle, on! Nisam ga upoznao. Upravo odgovara onome što sam zamišljao.“
„Bojim se, ide ka nama!“
„Ne brinite ništa.“
„Draga gospođice Delmas! Kakvo iznenađenje i zadovoljstvo da vas vidim ovde večeras! Mislio sam da ste otputovali iz Pariza. Jeste li ponovo videli našeg prijatelja Mala?... Znate li da me je gadno izigrao?“
„Ne, brzo sam otputovala... Nisam ga ponovo videla.“
„Kazali su mi da je negde u okolini Bordoa. Vi ste iz tog kraja, ako se ne varam?“
„Jesam...“
„Kad ga ponovo vidite, kažite mu da mislim na njega. Što se vas tiče, gospođice, ako mogu da vam pomognem, ne oklevajle. Nažalost, ako želite da nešto prodate, to je teško. Kao što znate, naš ured za nabavke je zatvoren, bar skoro zatvoren...“
„Gospođo, večera je postavljena.“
Najava večere uštedela je Lei trud da ma šta objašnjava.
Trpeza je blistala od srebra i kristala. Smenjivala su se najfinija jela i točila se najbolja pića. Većina zvanica nije jela, već prosto proždirala hranu. Kod deserta su se svi pomamili: pune korpe voća, srebrni poslužavnici pretrpani sitnim kolačima, sladoledi, ledeni kremovi, prelivi, sve se smenjivalo u nizu koji je izazvao pravi aplauz. Na počasnom mestu, pored pudlice Pegi, ljubimice Skolnikovih, koja je imala salvetu oko vrata i koju je jedan sluga hranio, Lea više nije ni osećala strah, samo joj je bilo dosadno. Svakog dana je ova životinja obedovala za stolom svojih gospodara, zajedno s njihovim gostima, koji su se takmičili u tome ko će joj se dodvoriti da bi ostavili utisak na gazde.
U početku se Lei nije dopalo to mesto, ali je ubrzo čestitala sebi što je upravo tu; keruša nije zahtevala da se s njom razgovara. To, međutim, nije bio slučaj s drugim susedom za stolom, jednim „zazu“ momkom, koji je neprestano brbljao o odelima, barovima u modi i teškoćama vezanim za nabavku engleskih cigareta...
Sedeći levo od domaćice, Fransoa Tavernije je motrio na Leu i Eleni Skolnikov odgovarao jednosložnim rečima. Najzad je i ona to uočila.
„Pa, dragi moj, vidim da ste vrlo rasejani. Je li vam to ona mala zavrtela mozak? Nije loša, ali joj veoma nedostaje stil.“
Ova poslednja primedba je izazvala neupadljiv osmeh na licu njenog sagovornika.
„Pa ona je još tako mlada.“
„Pa i nije baš toliko mlada“, nadureno je kazala i okrenula se susedu s desne strane, generalu Obergu.
Svi prisutni pričali su o kupovini i prodaji. Bilo ih je koji su pričali o brojnim isporukama najrazličitije robe: bakra, olova, žita, konjaka, svile, zlata, slika, retkih knjiga... Neki industrijalac iz Rubea nudio je da isporuči odjednom pedeset hiljada metara vunene tkanine „predratnog kvaliteta“... neki Belgijanac je pričao o kilometrima kamuflažnog platna... izvesni Alzašanin o parfemima... neki industrijalac iz Troja o svilenim čarapama „uobičajenog tipa“, neki poslovni čovek sa Antila o dve tone sira grijera... Mišel Skolnikov je nabrajao hotele na Azurnoj obali čiji je vlasnik postao: Savoj, Rubi i Plaza u Nici, Martinez, Bristol i Mažestik u Kanu; nije ni pominjao zgrade, vile, preduzeća i fabrike koje je pokupovao. Pričao je o zamku u Eznu na Azeji, u Saonu na Loari, gde je završavao obimne radove na rekonstrukciji. Naravno, svi su prijatelji dobrodošli.
I pored svojih gurmanskih sklonosti, Lea nije skoro ništa jela. Nestrpljivo je čekala kraj večere, što je čak i „zazu“ sused primetio.
„Imam utisak da se dosađujete. Ako želite, odvešću vas posle večere u jedan kabare kakav niste u životu videli. Slažete li se?“
„Hvala, dosta mi je za večeras.“
„Vidim da se plašite da tamo dolaze ljudi nalik na ove ovde. Nema opasnosti, trojka je granica. Niko stariji od dvadeset i tri godine ne dolazi. Sluša se najnovija američka muzika.“
„Mislila sam da je zabranjena?“
„Jeste, ali se nekako snalazimo. Ja ih snabdevam pločama i cigaretama. Kod Skolnikovih uvek mogu da sretnem nekoga ko ima robu koja me zanima. A šta vi radite? Čija ste vi kokica?“
„Moja“, odgovorio je glas iza njegovih leđa.
Dečko je poskočio i brzo ustao.
„Izvinite, gospodine, nisam znao.“
„Nije ništa strašno. Dođi, kokice!“
Lea je, sva crvena i besna, takođe ustala.
„Šta vas je spopalo da me tako zovete?“
„Zašto niste ošamarili onog dripca kad vas je tako nazvao?“
„Toliko sam se zgranula da se nisam ni setila.“
„Sve je to moja greška. Nisam smeo da vas dovodim na mesto koje posećuju takvi ljudi. Oprostite, to se više neće desiti.“
„Mislila sam da vam je moje prisustvo neophodno.“
„Nije toliko da bih vas terao da trpite takvo društvo. Ponekad zaboravim ko su zapravo oni, smatram ih ratnim zlom.“
„Pa, je li vam moj dolazak ovamo koristio?“
„Jeste, Skolnikov se smirio kada me je video s lepom devojkom. To odgovara onome što misli o meni. Kad se „bavite poslovima“, lepa žena pomaže čoveku... tako je to, mada je glupo.“
„Možemo li sada da idemo?“
„Da, posle kafe koju će poslužiti u salonu; mislim da ću reći da nemate dozvolu za kretanje posle ponoći.“
„Hoće li vam verovati?“
„Kazao sam im da ste vi devojka iz dobre porodice i da živite kod tetaka, koje su dve poštovane gospođice. To znači da vodite računa o podobnosti posetilaca.“
Ubrzo su se pozdravili s domaćinima.
„Ne zaboravite... do sutra u jedanaest“, kazala je Elen i pružila ruku da je Tavernije poljubi.
„Do sutra, draga prijateljice, i hvala vam na ovoj divnoj večeri.“
„Hoćete li je videti sutra?“, pitala je Lea ulazeći u kola.
„Hoću, radi kupovine nakita.“
„Ali ne treba mi nakit!“
„Pa, izgledaće ružno da žena u koju sam zaljubljen nema nikakvog nakita.“
„To mi je sasvim svejedno. Zar mislite da želim da se kinđurim kao one babe, sve jedan kamen veći od drugoga?“
„Ne preterujmo, lep nakit neće poružneti lepu ženu.“
* * *

Patrola ih je zaustavila ispred Poslaničkog doma. Istog časa su zaurlale i sirene za uzbunu. Dežurni oficir je bacio brz pogled na njihova dokumenta i savetovao im da pođu do najbližeg skloništa. Bulevar Sen-Žermen, koji je nekoliko trenutaka pre toga bio sasvim prazan, bio je pun senki koje su jurile prema stanici metroa, koja je služila i kao sklonište. Lea je radije otišla u Univerzitetsku ulicu. U dvorištu zgrade bile su gospođice De Monplejne, Kamij sa sinom, Lora i Estel, sve u kućnim haljinama. U daljini su padale prve bombe.
„To je negde u pravcu Bulonje“, kazao je sused s trećeg sprata.
Sedeći na zemlji ili na prostirkama, svi su, poluuspavani, čekali kraj uzbune. Oslonjena na Fransou, Lea ga je puštala da je u polutami miluje. Kraj uzbune je prekinuo to uživanje.
Odmah posle toga, Albertin je ponudila Tavernijeu gostoprimstvo na divanu u salonu, što je on sa zahvalnošću prihvatio. Kad su svi legli, pridružio se Lei koja se s laskavim žarom bacila na njega. Odgovorio joj je na pravi način.
Sunce je bilo visoko na nebu kad se Fransoa vratio na divan i utonuo u dubok san.
Te noći je samo dvadesetak osoba poginulo u savezničkom bombardovanju. Na dan 14. jula u bombardovanju okoline Pariza poginulo je stotinak osoba. Žan-Erold Paki je pričao tu priču na radiju.
Lea se osećala kao zatvorenica u pregrejanom gradu. Fransoa Tavernije je ponovo morao da ode iz Pariza. Sve su joj teže padala njegova odsustvovanja.
Dva ili tri puta nedeljno, s Kamij ili bez nje, raznosila je letke, tajne novine ili lažna dokumenta na adrese koje su stizale u porukama, koje uglavnom nikada nisu bile iste. Da bi izbegli da ih uhvate, ona bi se vešto umuvala u gomilu u nekoj od velikih robnih kuća, umešala bi se u gužvu u metrou za prvi ili poslednji vagon, jer je tako mogla brzim pogledom da proveri prati li je ko i, ako to nije bio slučaj, da brzo uskoči u poslednjem trenutku. Volela je da kruži na biciklu, bez obzira na opasnost da je galantni mladići usput oslovljavaju.
Jednog dana ju je na stanici Opera neki mladić gurnuo, utrčao u metro, a zatim su se za njim vrata vagona brzo zatvorila. S druge strane prozora su dvojica, koja su trčala za njim, pretila pesnicama. Metro je ubrzao i nestao im s vidika. U kupeima su se svi pravili da ništa nije ni bilo. Lea je pogledala u mladića koji je uleteo i morala izuzetno da se napregne da ne vikne. Naspram nje je, bled i znojav od straha, stajao njen brat od strica Pjero i drhtao. Metro je već usporavao i ulazio u stanicu Šose d’Anten. Tu je trebalo da siđe. Kad se metro zaustavio, zgrabila je rođaka za ruku i povukla ga. On se, iznenađen, prvo opirao, a onda ju je konačno prepoznao.
„Ti!“

„Ne trči, daj mi ruku, idemo zajedno do galerija Lafajet. Koliko te već prate?“
„Ne znam. Pokušali su da me zgrabe na Šatleu.“
„Dva puta si im pobegao!... Za nekoga ko nije navikao na metro, uopšte nije loše. Otkad si u Parizu?“
„Od sinoć, probao sam da dođem do tetaka.“
„Mislila sam da si u nekoj jezuitskoj školi.“
„Bio sam, ali sam pobegao. Ne želim da čekam kraj rata, a da ništa ne uradim...“
„Pazi, ne pričaj tako glasno! Mora biti da ti je otac pobesneo.“
„Šta me briga. Muka mi je od njega i brata, potpuno su pod uticajem Staroga i Švaba.“
„Šta ćeš raditi?“
„Još ne znam. Škola je bila blizu Pariza, pa sam pomislio na tebe. Iz očevih aluzija sam shvatio da ti imaš veze u pokretu otpora...“
„To je preterano. Tu bi ti više vredeo stric Adrijen.“
„Mislio sam i na njega. No, niko ne zna, ili nije htao da mi kaže, gde je on.“
„Šta ću s tobom?... Čekaj, imam ideju.“
Polako su izašli iz galerija Lafajet i uputili se ka stanici Avr Komarten. Bila je strašna vrućina, i sa olakšanjem su sišli na Etoalu i krenuli peške niz Jelisejska polja.
„Srećom, dobro si odeven.“
„Tata je uvek polagao na moju odeću.“
„To je prava sreća. Dobro bi izgledao među Lorinim prijateljima.“
Tog lepog letnjeg popodneva su se Parižani i oni koji su se okupljali na terasama kafea pravili da se međusobno ne zapažaju. Lea je ušla u Pam-pam. U polusuterenu ovog bara, dvadesetak mladića i devojaka, zabludelih pogleda, lupkajući prstima ili nogama, skupilo se oko pijaniste. Strpljivo su sačekali kraj svirke. Lea se približila grupici.
„Ti, ovde? To je čudo“, kazao je lep dečko, još skoro dete, ljubeći je.
„Dobar dan, Rože. Kako je? Jesi li video Loru?“
„Šta ćeš?“, pitao je neki glas iz polutame, s klupice koju je društvo zvalo kutak za zaljubljene.
Lora se pridigla, razmazanog ruža za usne.
„Obriši se“, kazala joj je sestra, dodajući joj maramicu.
„Hvala.“
„Vidi ko je sa mnom.“
„Pjero!“, povikala je i potrčala prema rođaku.
On ju je gledao tako začuđeno da je razveselio celo društvo.
„Lora?...“
„To sam ja.“
„Nisam te poznao“, kazao je Pjero, ljubeći je.
Lea je odvukla sestru u stranu i objasnila joj situaciju.
„Stric Lik je besan“, kazala je uzdišući.
„Znaš šta treba da radiš: doći ćete u Univerzitetsku ulicu, smejući se i šaleći se, kao i obično. Ako nadgledaju kuću, neće obratiti pažnju na vas. Ja se vraćam da obavestim tetku Albertin i vidim hoće li sve dobro proći. Ako nešto nije u redu, otvoriću prozor velikog salona, a to će značiti: vraćajte se.
„... a ja ću ići kod Rožea. Shvatio sam.“
Sve je dobro prošlo. Kamij je uspela da dobije lažne isprave na ime Filip Dorije, student iz Liburna. Trebalo je da ode u Poatje; tamo će ga preuzeti neko iz lokalne mreže. Sastanak je ugovoren pred ulazom u Crkvu Notr-Dam la Grand, pijačnog dana, a lozinka je: „Znate li Crkvu svete Radegonde?“, na šta je Pjero trebalo da odgovori: „Ne, ali znam Sen-Iler.“
Četvrti put te nedelje Pariz se budio na zvuke sirena za uzbunu i njegovi su stanovnici trčali u metro. Izmorena svim tim, Lea nije htela da izlazi iz sobe, bez obzira na sva upozorenja iz novina i s radija. Svakodnevo su ljudi stradali zato što su odbili da siđu u sklonište.
Bilo je teško vreme, celog dana se spremala oluja. Lea je stala na prozor i ravnodušnim pogledom posmatrala svetle trake munja, tražeći pogledom avione i slušajući grmljavinu. Odjednom su joj bile mrske visoke građevine koje su zaklanjale nebo, ne zato što joj zaklanjaju vidik, već zato što su delovale kao zatvorski zidovi.
„Gušim se“, promrmljala je sama sebi.
Pred očima su joj se prikazala prostranstva Montijaka, more na horizontu, tihe noći, moćni miris zagrejane zemlje koju je poprskalo nekoliko kapi kiše, oslobađajući iz nje isparenja. Zatvorila je oči, mučena žudnjom.
Tri dana kasnije uhvatila je voz za Bordo. Posle nedelju dana su joj se pridružile Kamij i njen sin.

POGLAVLJE 21.


Bilo je veoma toplo. Svih tih dana, čim bi sunce počelo da zalazi, Kamij i Lea su uzimale bicikle i, zaštićene velikim slamnim šeširima, spuštale se do Garone, naspram Langona, da se okupaju. Šarl je bio s njima i osećao se bezbedno na svom pletenom sedištu iza tetke Lee. Kamij je iza sebe nosila korpu sa užinom, bocu hladne limunade, peškire i knjige.
Dve mlade žene bile su dobre plivačice i volele su da se takmiče koja će prva preplivati reku. Neki put bi izmislile i složeniju igru: trebalo je zaroniti i dohvatiti šljunak, ostati što duže pod vodom ili plivati oko stubova mosta, gde je bilo jakih struja. U trci je Lea pobeđivala, ali je Kamij bila bolja pod vodom. Šarl je plivao kao kučence. Svakog dana izvodile su pravu komediju da ga isteraju iz vode.
Posle kupanja bi se opružile na suncu, izmenjale koju reč, prožete zadovoljstvom. Iz tog sanjarenja bi ih prenula tek uporna dečja dreka. Sve je bilo tako tiho, samo se čuo cvrkut ptica, krik lastavica, smeh dečurlije, a povremeno bi se začulo i kloparanje voza, koji je prelazio obližnji vijadukt. To je bio poznat i umirujući zvuk.
Bez ikakvog dogovora, od povratka nisu pominjale ni pokret otpora ni Pjeroov odlazak i priključenje mreži. Ti sunčani dani na obali reke bili su kao predah, i obe su želele da se to produži. Od Lorana, koji se najzad uspešno pridružio pukovniku Lekleru i smestio se na duže vreme u Sabrati, stigle su dobre vesti. Fransoa se javio i najavio da će u septembru doći na nekoliko dana. Lisjen je prešao u Švajcarsku i nije ništa pisao o svojim strašnim ozledama. Adrijen je kružio između Tuluze i Bordoa, i pomagao svuda gde je trebalo. Žan i Raul Lefevr bili su i dalje zatočeni u tvrđavi Ha, ali ih je majka svakih petnaest dana smela posećivati, a moral im je bio na visini. Nije ponovo videla Matiju, koji je, po onome što su njegovi roditelji kazali, bio „pravi gospodin“. Lea je utvrdila da su Rut, Sidonija, pa čak i tetka Bernadet, obavile dobar posao u njenom odsustvu i nosile se s Fajarom, koji je upravljao imanjem. On je, više nego ikada, pričao o otkupljivanju imanja. Rut mu je kazala da će ga izbaciti napolje ako bude opet pričao o tome. Berba je bila dobra, a rat se bližio kraju.
Nalakćena na obali, Lea je pogledom pratila nekog plivača, koji je ronio prema langonskoj obali. Bio je vitak i brz. Izašao je na obalu i spustio se na travu, nedaleko od nje. Nekoliko trenutaka je bio nepomičan i malo zadihan, a zatim se okrenuo.
Odjednom se nebo zamračilo, a Lea je osetila da joj je hladno.
„Dobar dan“, kazao je Moris Fijo.
Kamij je zadrhtala. Podigla je glavu, shvatajući situaciju.
„Dobar dan“, kazale su uglas, bezličnim tonom.
„Kakvo divno leto, zar ne? Dolazite li često ovamo? Meni je ovo prvi put ove godine... Imam toliko posla u Bordou, ne možete ni da zamislite... Kad ste se vratile?... Išao sam dva puta na Montijak, ali nije bilo nikoga. Ptice su odletele...“
„Bile smo u Parizu, kod tetaka.“
„Znam“, kazao je suvo.
Kamij je odvratila pogled.
„Lora se nije vratila s vama?“, blaže dodade.
„Više je volela da ostane u Parizu. Tamo joj je veselije. Lora nikada nije volela selo i uvek se dosađivala na Montijaku“, dodala je Lea.
„Razumem je. Mogla je i da ode u Bordo, stricu, advokatu Delmasu. To je važan čovek, koji ima mnoge veze i poznanstva...“
„On je pomalo strog i uštogljen, pa joj ne bi dao takvu slobodu kakvu uživa u Parizu.“
„Da znate, Lea, običaji su se odskora izmenili čak i u Bordou. To je sada grad u kome ima zabave. Morali biste da dođete i obiđete ga, to bi podiglo raspoloženje vašem prijatelju Rafaelu Malu...“
„Zar je još tu?... A što se oneraspoložio?“
„Pa znate vi njega... Zaljubio se u neku malu bitangu iz Merijadeka, koji ga vara, bije i uzima mu novac. Napravio je nekoliko gluposti...“
„Kakvih?“
„Malo je preterao s crnom berzom. Uspeli smo ga izvući, uz pomoć naših veza, ali ga je policija držala na oku. Sve to ne bi bilo ozbiljno da nije pokušao da nam podvali.“
Lea nije mogla da se ne osmehne. Blaženi Rafael!
„Smešno vam je, zar ne? Nije, međutim, tako smešno. Meni to nije važno, na njegovom mestu bih i ja to uradio i pokušao da izvedem nešto slično, ako bi bilo vredno truda, ali moji drugovi to nisu mislili. Hteo je da ih pređe... Jedva sam ih ubedio da bi nam mogao biti koristan, i spasao mu kožu.“
„Pa to je grozno!“, povikala je Kamij.
„Šta ćete, gospođo, to je rat. Mal zna kakve uloge imaju neke osobe u pokretu otpora, koje pomažu teroristima i Jevrejima. U slučaju Strašnoga, bio je veoma koristan.“
„U slučaju Strašnoga?...“
„Niste znali?... Svi u kraju pričaju o tome. Gestapo je napravio čistku u La Reoli. Prvo je uhvaćen kapetan Goše, koji je u koferu nosio radio-stanicu, a zatim, nekoliko dana kasnije, 19. avgusta, Adoa... To vam ništa ne kaže?“
„Ne.“
„To je ratno ime jednog stolara iz La Reole...“
Lea je zabola nokte u zemlju da ne bi vrisnula. Prisilila je sebe da upita:
„Kakve veze ima Rafael Mal sa stolarom iz La Reole? Naš se prijatelj baš ne zanima za manuelne poslove.“
„Da, ali ga zanimaju masoni.“
„To nisam znala.“
„Bekman, pomoćnik doktora Hansa Lutera, šefa nadzorne službe u Bordou, zadužen za nadgledanje sveštenstva i masona, došao je na ideju da ga upotrebi kada je saznao da je bio član jedne masonske lože u Parizu. Izbacili su ga, negde pred sam rat, zbog malverzacija, ali je ostao u dobrim odnosima s nekim članovima. Tako se povezao s ložom u La Reoli i saznao za delatnost Žaka Strašnog, stolara.“
„Je li ga Rafael prijavio?“
„Nije ni morao, drugi su to već učinili.“
„Jesu li uhapšeni još neki?“
„Jesu, ali sam im zaboravio imena. Ako vas to zanima, mogu da se raspitam.“
„To sam tek onako pitala.“
„Jesu li streljani?“, pitala je Kamij.
„Nisu, jer mogu da daju mnoge informacije o lokalnoj mreži, koja prihvata padobrance, krije oružje, dotura lažna dokumenta, prenosi obaveštenja, organizuje skrivanje Jevreja i pripadnika pokreta otpora.“
„Gde su sada?“
„U zatvoru Sen-Mišel, u Tuluzi.“
To se hapšenje dogodilo dva dana ranije, a one su tek sada saznale, i to iz usta ove male bitange. Obe su se okrenule na drugu stranu da prikriju gađenje.
Na langonskom zvoniku je otkucalo sedam sati.
„Bože dragi! Zakasniću... zbogom... svratiću do vas ovih dana.“
Nekoliko kapi vode ih je poprskalo kad je zaronio. Nisu se ni pomakle.
„Mama... mama... Mogu li i ja da se kupam, kao i ovaj gospodin?“
Kamij ga je zgrabila i čvrsto stegla na grudi. Pobunio se.
„To me boli!...“
Poljubila mu je preplanule obraze.
„Da, dušice... idi okupaj se...“
Sledećeg dana i nekoliko narednih i bez nekog posebnog dogovora ostajale su kod kuće i nisu napuštale Montijak. Za njih su kupanje u Garoni i leto bili završeni. Kao začarane, dugo nisu bile u stanju da pričaju o onome što su čule i bavile su se povrtnjakom: trebalo je povaditi krompir, brati boraniju, zalivati, okopavati.
Uveče su se vraćale izmorene, bolnih ruku, ali je taj umor, na neki način, pomalo smirivao njihovu zabrinutost.
Uveče, posle večere, Lea je lutala po vinogradima, u doba kad sunce obasja ružičastim i zlatnim tonovima bordeleška polja. Ona je svim srcem volela tu zemlju, koja joj se uvukla pod kožu i gde je čovekovo prisustvo svuda bilo vidno, gde je sreća bila zasnovana na skladu, koji bi je uvek iznova očaravao. Posle onog nesrećnog susreta, ta čarolija je nestala. Lutala je stazama i tražila poznata mesta, koja su samo povećavala paniku što joj je u talasima zahvatala izmučeni duh. Sve je izgubilo draž. Ni verdelešla Kalvarija, ni tvrđavica Žerbet, napola utonula u tlo, ni Bordosko raspeće, koje je dominiralo celim krajem, ni crkva u Sen Makeru i Mornarska Bogorodica nisu joj vraćali spokojstvo. Odlazila je na duge vožnje biciklom u mesta gde je nisu znali, prema Langorenu i Targonu, ili na drugu obalu reke, prema Vilandrou i Bazasu... Ništa nije vredelo. Stalno je u sebi čula glas gestapovca, koji se, u njenim mislima, mešao s Matijinim:
„U slučaju Strašnoga bio nam je veoma koristan... Adoa... to vam ništa ne kaže?... To je ime stolara iz La Reole...“
Mada je Moris Fijo napomenuo da Rafael Mal nije prijavio Žaka Strašnog, Lea nije mogla a da ne pomisli kako ovaj, svakako, nije nedužan u tom hapšenju, kao što nije bio nedužan ni prilikom hapšenja Sare Milštajn. Nije mogla da savlada besmisleni strah od koga se preznojavala, osećala mučninu i klecanje nogu. Sledećeg puta će Gestapo doći po nju. Znali su, ili nagađali, dovoljno da je pošalju u podrume u Ulici Medok ili u ćeliju u tvrđavi Ha. Možda će je poslati i pred streljački vod. Lea je već videla uperene puške i čula sebe kako moli dželate...
U takvom stanju ju je zatekao Fransoa Tavernije. Čak ni umor od berbe nije bio dovoljan da nadvlada njen strah.
Lea i Fransoa su zagrljeni posmatrali kako se sunce rađa iznad pozlaćenih polja, gdegde crvenkastih.
Poslednjih pet dana svakog jutra su ustajali zasićeni i srećni, i s istim neverovatnim uživanjem posmatrali zoru, koja je donosila obećanje nove sreće. Prestala je da oseća strah; prisustvo tog čoveka i njegova milovanja su ga oterali. U njegovom naručju je mogla da se smeje Rafaelu Malu, Morisu Fijou i Gestapou. Lea je u uživanju s njim nalazila novu snagu.
Sa ratom su nestale i predrasude. Gospođa Bernadet Bušardo nije se čudila što Lea spava u sobi sa čovekom koji joj nije muž.
Istina je da im ona, svojim stavom, nije ostavila ni najmanjeg izbora. Po njenom izgledu bilo je jasno da neće hteti da čuje ni najmanju primedbu. Tako je sve bilo kazano i bez reći.
Tog lepog jesenjeg jutra, Tavernije je oklevao da Lei najavi svoj skori odlazak. Bio je zabrinut što je ponovo ostavlja samu. Znao je da je Gestapo na tragu Adrijenu Delmasu. Dominikanac je utekao pred zakonom u Tuluzi i pobegao svojim goniocima. Pre ili posle, Doze će poslati agente da je ispitaju, kao što je radio i s porodicama drugih za koje se sumnjalo da pripadaju pokretu otpora. Trebalo je mnogo sreće, i dobrih veza, da se i do sada to spreči. Osim toga, prisustvo Kamij d’Aržile na Montijaku, pošto je prethodno bila u zatvoru zbog muža, i veze stanovnika Montijaka s doktorom Blanšarom svakako će je odvesti do šefa Gestapoa u Bordou, koji će želeti da je ispita.
Prethodnog dana je dvema mladim ženama doturio lažne papire, za koje je rekao da bi mogli biti korisni, i savetovao im da se hitno povezu s Fransoaz, s kojom je i on bio u redovnom kontaktu. Takođe im je rekao da se vidno drže po strani od pokreta otpora. Verovatno su ih već nadzirali. Bila je neophodna velika opreznost. Takođe im je napomenuo da bi bilo dobro i da imaju pri ruci neko oružje, pod uslovom da bude dobro skriveno...
Uveče je najavio odlazak.
Lea iz ponosa nije htela da mu pominje teškoće u koje je zapalo imanje, ni Matijino ponašanje, kao ni svoje razmišljanje da će možda morati da se uda za njega da bi spasla Montijak. Pošto nije ništa govorila, pomislio je da je novac koji su dobile od notara, i onaj koji je ostavio Rut, bio dovoljan. Pošto nije hteo da je uvredi, ni on nije to pominjao.
Toplo odeveni i zaklonjeni velikim kišobranom, prošetali su poslednji put kroz vinograde, pošto su prethodno svratili do Sidonije na Belvi. Kad su se vraćali na Montijak, požurili su što su više mogli, zbog naleta vetra i sitne hladne kiše, koja je svuda prodirala.
Nad kuću su se nadneli teški crni oblaci, koji su delovali tako preteći da se Lei steglo srce. Sve je najavljivalo prerani dolazak hladne zime.
Neka crvenkasta tačkica vrtela se po zelenom travnjaku, a zatim dobila oblik deteta u trku. To je bio Šarl, koji je pobegao majci i trčao prema njima, brzo koliko su mu male noge dopuštale. Bacio se Lei u naručje, smejući se.
„Umalo da padnem zbog tebe, mali mangupe“, vikala je ona smejući se i vrteći se s njim na kiši.
Smeh i vika su se Tavernijeu učinili sasvim neprikladni pod onim natuštenim nebom, a ipak, kao da su govorili: eto, život ide dalje, danas pada kiša, a sutra... Kako su samo oboje bili lepi, čak se i Lea smejala onim svojim dečjim smehom!
Otkako je Fransoa otišao, Lei se činilo da kiša ne prestaje. Nije bilo hladno, ali su se polja natopila vlažnom, lepljivom maglom, koja je štetila vinovoj lozi.
Sedeći za očevim radnim stolom, da bi se malo razgalila posle svođenja računa koji su je stavljali na muke, prepisivala je reči pesme Pjera Daka, koju je Radio London emitovao 5. decembra, a koju je Mirej, žena mesara Albera iz Sen Makera, stenografski zapisala i prepisala za svoju mladu prijateljicu. Kad je završila, Lea je ustala i pevala parodiju na nemačku „vojničku himnu“ Lili Marlen:


Kad čujem nekog da peva pesmu tu
Poželim odmah da opet vidim nju
Da izvečeri odem ja,
Da čujem i da vidim šta
Kaže Lili Marlen,
Kaže Lili Marlen.


Hej, kažem, čemu izraz tužni taj,
I u očima tvojim vlažni sjaj?
Meni sreća više sad ne sja
Srce je moje tužno,
ko i ja Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Zar svom fireru ne veruješ ti?
Neće li on Boga nadmašiti?
Tri i po leta, evo, čekam ja,
da ta pobeda svima nam zasja,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Zar srećna nisi što pripadaš ti
Nemačkoj, velike budućnosti?
Znam samo da su bombe engleske
Padale posred zemlje Nemačke,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Pa zar ti zbilja ne znaš još, mila,
Da je Nemačka dominatna sila?
Znam samo da se rusko tlo
Nemačkom krvlju natopilo,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.


Pobeda biće, ipak, vaša znaj
I svastika će povratiti sjaj.
Nikakve nade nemam čak,
Poraza slutim bliski mrak,
Reče Lili Marien,
Reče Lili Marien.
„Bravo!“, povikala je Kamij, plješćući.
„Nisam čula kad si ušla.“
„Sva si se zanela u tu pesmu. Mogla bi nadmašiti Suzi Solidor, i to na njenom terenu.“
„Razmisliću o tome. Šta je novo?“
„Ništa. Kiša i dalje pada. Jesi li proverila Fajarove račune?“
„Jesam, ali u njima ne vidim ništa sumnjivo, ili se ja baš i ne razumem u to.“
„Zamoli gospodina Rabijea da proveri.“
„Tatinog knjigovođu?... ali on je potpuno pobrljavio. Sećaš li se da je prošle godine silno izgrešio u poreskoj prijavi, i koliko sam posle vremena izgubila s langonskim blagajnikom, koji nije hteo da čuje moje objašnjenje.“
„Zar ne bismo mogli da angažujemo nekog stručnog knjigovođu iz Bordoa?“
„Nemamo sad novca! Vidi samo ovaj paket računa... nemam ni santima da ih platim. Banka je od početka nedelje već dva puta zvala.“
Lea se, ojađena, svalila na fotelju iza pisaćeg stola. Kamij joj je prišla i pomilovala je po kosi.
„Da samo znaš kako sam očajna što ne mogu da ti pomognem...“
„Ćuti, molim te.“
Dve mlade žene su neko vreme ćutale.
„Jesi li mislila na božične poklone?“, pitala je Lea, podižući glavu.
„Jesam, ali ovo će biti najjadniji Božić. Rut je u ambaru našla neki mali auto s pedalama...“
„To je moj autić!“, posednički viknu Lea.
Kamij se zasmejala.
„Hoćeš li ga dati Šarlu?“
„Naravno“, kazala je Lea, smejući se takođe, i pocrvenevši malo.
Neko je pokucao na vrata. To je bio Alber, mesar iz Sen Makera, izobličenog lica i zadihan.
„Šta se desilo?“, povikale su one u isti glas.
Trebalo mu je malo vremena da odgovori, jer nije mogao da povrati dah.
„Je li u pitanju vaš sin?“
On je samo odmahnuo glavom.
„Ko je onda... kažite?“
„Uhapsili su oca Delmasa.“
„O bože moj!“ kazala je Kamij naslanjajući se na biblioteku.
Ledena hladnoća obuze Leu.
„Kako ste saznali?“
„Rano jutros jedan od drugova, učitelj iz La Reole, član Bukmasterove mreže, došao je u mesaru da me obavesti i da mi kaže da vam javim.“
„Kako je to saznao?“
„Od žandara iz La Reole, koga ste već videli kod Žaka Strašnog. Po onome što je čuo, Gestapo ne zna koga je uhvatio. Slučajno su ga uhvatili u Bordou, u nekoj raciji. Svakako bi ga i pustili da nije kod sebe imao neizrađene lične karte. Jedan od žandara koji su ga uhapsili javio je kolegi u La Reolu, iz iste su mreže.“
„Ako ga je jedan žandar prepoznao, mogu i drugi, pa će ga neko prijaviti.“
„Fizički se mnogo promenio, ali taj rizik postoji. Kad saznamo gde je, pokušaćemo da ga spasemo. U međuvremenu, treba da molimo Boga da on ne progovori. Večeras ćemo skloniti oružje iz sušionice duvana u Barijeu i Bel Asizu; braća Lafurkad će nam pomoći.“
„Mogu li?“
„Da, tu su i dva engleska pilota, koji treba da odu kroz dva dana. Nisu bezbedni blizu Vijoa. Možete li vi da ih sakrijete?“
„Da li bi ovde bili bezbedniji?“, pitala je Kamij. „Imamo razloge da strahujemo od Fajara.“
„Treba rizikovati, gospodo Kamij. Dovešćemo ih večeras, putem pored Belvija. Ja ću za to vreme da odem na čašicu kod starog prijatelja Fajara. Odgovara li vam to?“
„Vrlo dobro, Albere. Smestiću ih u malu sobu, pored radne. Tamo niko ne zalazi, služi nam kao ostava. U prizemlju je, što je zgodno ako treba brzo da beže“, rekla je Lea.
„Hvala. Ako vidite ma šta sumnjivo, zovite me u Sen Maker i kažite: ’Danas je meso bilo tvrdo“, pa ću razumeti i zadržaćemo Engleze.“
„Kako ćemo saznati šta je sa stricem Adrijenom?“
Mesar je slegnuo ramenima.
„Od hapšenja Gran-Klemana, u avgustu, i njegovog puštanja nešto kasnije, mnogi su naši uhapšeni. Izgubili smo vezu s dostavljačima informacija iz logora Merinjak i tvrđave Ha. Moramo biti veoma oprezni s novim regrutima. Jedina veza sada nam je žandar iz Bordoa. Čim nešto sazna, on javlja u La Reolu.“
„A da ja odem u Bordo?“, kazala je Lea.
„Nikako! Dovoljno je što je neko iz vaše porodice već uhapšen.“
„Da li bi advokat Delmas mogao da interveniše?“
„On je kolaboracionista i neće ništa učiniti za brata. Seti se šta mi je rekao: za njega je Adrijen mrtav.“

POGLAVLJE 22.


„Vidiš, dobri smo kao dobra vila... dajemo ti da biraš: opšta grupa ili politički zatvorenici... što se odnosi na komuniste, sabotere i druge teroriste.“
„Mislio sam da su oni izmešani i da ne pravite razlike.“
„U početku je bilo tako, ali smo kasnije shvatili da mali lučki makroi i sitni crnoberzijanci mogu biti vrlo korisni. Ukoliko nisu zaraženi komunističkim i degolističkim idejama - a to je bila Poansoova ideja - treba sačuvati nekolicinu i ubaciti ih u ćelije političkih, kada treba nešto saznati. Čudo jedno šta se sve može čuti preko noći u ćeliji, u kojoj se nalazi šest do sedam zatvorenika... Ne možeš ni da zamisliš...“
„Mogu sasvim dobro da zamislim. To sve nije tako ludo privlačno. Zar nemate neki drugi predlog?“
„Pa imamo, uskoro ide transport Jevreja za Nemačku... ako bi voleo da im se pridružiš; svakako se ne bi osećao kao stranac među njima...“
„Pa, ni to me baš ne privlači... nije mi do putovanja bez povratka.“
„E pa onda odluči šta ćeš.“
„Zar ne bih mogao da budem sam u ćeliji?“
„I šta bi još hteo? Možda i itison, telefon i kupatilo?“
„Pa, sve bi mi se to dopalo.“
„Prestani da nas zezaš... šef je predobar... ja bih ti već smestio dva metka u potiljak... ili u zadnjicu... matori peder kao ti možda bi to voleo...“
„Moja strast prema velikom kalibru ne ide tako daleko.“
Oštar desni kroše poslao je Rafaela Mala među metalne registratore, u uredu u kome su ga nekadašnji prijatelji ispitivali od ranog jutra, sve dok mu usne nisu natekle. Najgori je bio Moris Fijo, koji kao da želi da izravna neke stare račune. Čudno je bilo što je Rafael, poznat kao kukavica, podnosio to zlostavljanje kao da ga sve to zabavlja. Nisu mu pomogli ni prijatelji iz Gestapoa. Samo je Matija Fajar odbio da učestvuje u toj koridi. To je bilo čudno. Od pre nekog vremena, Matija je, mračan i gnevan, nalazio sve moguće izgovore da ne učestvuje u ispitivanjima i hapšenjima. Rafael Mal se s mukom uspravio... Nije bio trenutak za razmišljanje o duševnom stanju Leinog druga iz detinjstva. Lea; možda se i zbog nje tako ponašao.
„Mislim da ću odabrati opštu grupu“, kazao je pre nego što se onesvestio.
Osvestio ga je zvuk kola u pokretu. Vozio je nemački vojnik, a pored njega je sedeo oficir. Pozadi su sedeli Moris Fijo i još jedan vojnik. Ispred impresivnih vrata tvrđave Ha, ulični prodavač knjiga, po čijoj je tezgi još juče preturao, upravo je sklapao tezgu...
Predali su ga nemačkim stražarima. Moris Fijo je otišao ne osvrćući se. Odveli su ga na prvi sprat da obave formalnosti oko prijema. U sobi u koju su ušli nalazila se pregrada, koja je odvajala novopridošle zatvorenike od službenika zaduženih za njihov prijem. Natpisi na francuskom, nemačkom i španskom upozoravali su pridošlice da se okrenu licem ka zidu i da ne pričaju. Iza tih natpisa bila su tri velika stola i ormani.
Iz susedne prostorije dopirao je zvuk kucanja na mašini. Taj jednolični zvuk izazvao je mučninu kod Rafaela Mala; uvek je bežao iz kancelarijskog ambijenta; već i u knjižari Galimar bežao je od kancelarije. Ta birokratija me progoni, mislio je. Iza pregrade su vojni pisari nastojali da što lepše ispisuju slova gotice. Rafael koji je, bez obzira na ispisano naređenje, morao da se okrene, zadrhtao je kad se setio časova jezika kod dobrih fratara i udaraca štapom koji su mu pljuštali po prstima. Nikada nije bio u stanju da napiše svoje ime i naslov školskog zadatka onim lepim slovima kakva su tražili profesori.
Jedan prilično uspavani činovnik je ustao i tražio mu dokumenta. Nije pokazivao da vidi na šta mu liči lice.
„Imate li novca, gospodine?“
Čuvar koji je ostao s njim gurnuo ga je prema pregradi. Rafael je klimnuo glavom.
„Treba takođe i da mi date svoj nakit, sat i kravatu. Sve će vam biti vraćeno prilikom izlaska.“
Brižno je ispisao podatke o novom zatvoreniku na nekom obrascu, prebrajao novac koji je ovaj izvadio iz novčanika i zabeležio iznos.
„Sat od zlata, sa zlatnom narukvicom... narukvica od zlata s dijamantom...“
„Stavite: s velikim dijamantom.“
„... s velikim dijamantom... zlatni lanac za sat... lanac sa zlatnim medaljonom...“
Rafaelu srce zadrhta kad je skinuo medaljon. To je bio medaljon s krštenja, do kog mu je bilo mnogo stalo. Voleo je da se seti nekih prizora iz detinjstva između luckaste bake, koja ga je obožavala, i problematičnog strica, koji je bio veoma šarmantan.
„Molim, dajte kravatu.“
Mučio se da razveže čvor ulepljen od krvi.
Činovnik je sve to stavio u veliku papirnu kesu i dao mu priznanicu.
Vrata su se otvorila i u prostoriju su grubo ugurana neka trojica, u gorem stanju nego on. Jedan od njih, isečenih ruku, očiju zatvorenih od otoka, hodao je pipajući, kao da je slep.
„Dovodimo teroriste. Digli su u vazduh kola jednog oficira. Jedan od njih je, izgleda, Englez... Kad su ga ispitivali, rekao je samo: ’Govnjivi Nemci, idite u dupe!’“
Rafael nije mogao da se ne osmehne.
„... Poručniku koji zna engleski to se nije dopalo, pa je tražio da ga sam ispituje.“
„Pa, je li nešto odgovorio?“
„Ne, kad nije psovao, rugao se.“
„Ima li neka dokumenta?“
„Nema, kod sebe je imao samo ovo.“
Narednik Nemac baci na sto fotografiju neke lepe žene.
Rafael je duboko uzdahnuo.
Još jedan heteroseksualac, pomislio je okrećući glavu.
Englez i drugi zatvorenik imali su najviše dvadeset godina. Treći je bio znatno stariji. Bio je prosed, s brkovima sada poprskanim krvlju i s dubokim borama na čelu i obrazima. Bez zagledanja, čovek bi zaključio da je to neki seljak iz Lota na Garoni. Jedno oko mu je bilo zatvoreno od udarca.
Mora da su dobili naređenje da nas unakaze, ili oslepe, mislio je Rafael.
„Dolazite ovamo... požurite... sve je gotovo.“
Čuvar, koji ga nije napuštao, pogurao ga je ka izlazu.
„Vaše ime, gospodine?“, pitao je činovnik nazovi-seljaka.
„Alan Dardern.“
Rafael Mal se zaustavio. Taj ga glas na nešto podseti, Nemački vojnik mu stavi ruku na rame.
„Napred.“
Odveli su ga u susednu prostoriju, sličnu prethodnoj, u kojoj su ga pitali je li komunista, mason, degolista ili član pokreta otpora. Odgovorio je negativno na sva ta pitanja. Je li Jevrejin? Da, upola, po majci. Ne, otac mu nije Jevrejin. Prividno zadovoljan tim odgovorom, činovnik, koji je upadljivo ličio na prethodnog, završio je ispunjavanje obrazaca i rekao, sa onim groznim akcentom:
„Do viđenja, gospodine.“
Čuvar ga je izgurao i Rafael Mal je sišao niz stepenište s neravnim gazištima. Žureći, pošto ga je stražar i dalje gurao, prošao je kroz salu za čuvare i ušao u veoma uzan hodnik s visokom tavanicom, u kome je bilo dvanaestoro vrata. To su bile „prijemne“ ćelije. Stražar je otvorio vrata broja 5 i gurnuo ga, s nepotrebnom žestinom, u tu ćeliju...
Mal je dugo stajao spuštene glave. Kad se uspravio, osvrnuo se i prasnuo u smeh. Taj smeh je izazvao oštar bol, jer je zaboravio da mu je vilica povređena, a usne rascepljene.
Prostorija, visoka tri metra, bila je široka oko metar i trideset i zato izgledala još viša. Od dva drvena kreveta na sprat, sa izmrljanim slamaricama, širio se miris mokre slame i povraćanja.
Rafael se spustio na donji krevet, umotao se u dronjavi pokrivač i zaspao, misleći: Ipak su uspeli da ga uhapse...
U naredna dva dana dobijao je samo vodu sa ukusom rđe. Uz ovaj režim ishrane brzo ću povratiti liniju, mislio je.
Trećeg dana su u šest ujutru došli po njega.
„Izlazi!“
Posle toga su ga odveli u neku vrstu svlačionice, gde su mu rekli da se potpuno svuče. Pred stražarom je ispraznio džepove, a ovaj mu je onda vratio odeću i obuću i kazao da se obuće. Sada zbilja nije imao više ništa... ni dokumenta, ni novac, ni beležnicu, ni olovku. Dali su mu neko pocepano ćebe, posudu koja je trebalo da mu posluži i za hranu i za umivanje, okrnjenu šolju, krivu limenu kašiku, priznanicu za stvari koje su mu uzeli, i kartončić s njegovim matičnim brojem i brojem ćelije: sada je bio broj 9793.
Praćen čuvarom, Rafael Mal je, noseći svoju oskudnu imovinu, ušao u neko ovalno predvorje. Najpre je uočio ogromnu peć s čunkom proturenim kroz prozor, kroz koji je u tu prostoriju dopiralo svetio. Ćelije su bile raspoređene na tri sprata, a vrata su im bila od tamnog drveta, visoka oko dva metra i svaka su imala broj ispisan crnim ciframa i daščicu na kojoj su bili natpisi s raznobojnim nalepnicama: crvenim, zelenim, žutim, s podacima o zatvorenicima koji su u ćeliji. Svaka ćelija je na vratima imala otvor s rešetkom.
„Stanite!“
Čuvar se zaustavio pred brojem 85. Drugi čuvar je ogromnim ključem otvorio vrata. Bilo je dosta mračno; uz svaki zid ćelije bili su poređani ljudi. Bilo ih je šest, Rafael je bio sedmi. Čim su se vrata zatvorila, požurili su ka njemu.
„E pa, stari moj, gadno su te udesili, ti dripci...“
„Zovem se Keradek Loik, Bretonac sam... iz Pon Avena... mornar. A ti?“
„Ja sam Španac... zovem se Fernando Rodrigez.“
„Ja sam Dede Dezmot, iz Bordoa.“
„Žorž Rigal, takođe iz Bordoa, student.“
„Marsel Rigo, lučki radnik iz brodogradilišta.“
„Doktor Lemetr, lekar iz Liburna. Dozvolite da vas pogledam... Nije tako strašno.“
Svi su bili mladi, vrlo mladi, osim lekara, koji je imao oko četrdeset godina.
„Rafael Mal, pisac i novinar iz Pariza.“
„Ovo je dobro, pisac će nam pričati razne priče“, kazao je Dede, umilnim glasom.
„Drago mi je što sam vas upoznao, evo, ostavite stvari“ - čovek mu pokaza mali prostor kraj ulaza.
To je bio klozet sa umivaonikom, a iznad njega su na polici bili poredani šolje, sapun, kašike, pasta za zube i velika kutija insekticida.
Rafael je stavio šolju i kašiku pored ostalih. Nije imao pastu ni četkicu.
Zatvorenici su ponovo seli na dva kreveta, zbunjeni i ćutljivi. Pomerili su se da mu načine mesta. Mal se osvrtao. Ćelija je bila otprilike četiri metra sa dva, s krivom tavanicom, visokom oko dva i po metra. Sedam osoba na osam kvadrata. U dnu su bila nekakva vrata, kao sporedni izlaz, s rešetkom kao i na prozorima u prijemnim ćelijama.
„Zar ima samo dva kreveta?“
„Da“, odgovorio je Rigo, „uveče ih primaknemo i razmestimo slamarice po podu... nas šestorica smo već bili stisnuti, ali stisnućemo se još malo.“
Rafael mu se osmehnuo zbog te ljubazne izjave.
„Pa, pričajte... kakve su vesti?“, pitao je mladi Loik.
„Koje vesti?..“
„Tja! Pa vesti spolja... uh... događaji...“, kazao je Dede Dezmot.
„O, izvinite, još nisam navikao. Šta želite da znate?“
„Eto, rat, dokle je stigao?“
„Postaje sve teže za Nemce...“
„To smo već znali“, kazao je Španac.
„Pustite ga da priča.“
„Grof Ćano, Musolinijev zet, pogubljen je.“
„Ura!“
„De Gol i Čerčil su se sastali u Marakešu.“
„Ura!“
„Saveznici su se iskrcali u Anciju.“
„Ura!“
„Berlin je bombardovan preko sto puta.“
„Ura!“
„Francuski članovi pokreta otpora pogubljeni su u Kolonji.“
Posle tog obaveštenja usledila je mučna tišina.
„Dopuštaš li da javimo i drugima?“
Rafael ih je pogledao začuđeno.
„Treba da znaš da i mi imamo radio... zovemo ga rekla-kazala.“
„A kako to funkcioniše?“
„Videćeš večeras, kada se svetla pogase. Svi se smeste pored otvorenih prozora i slušaju. Oni iz prizemlja zovu one s prvog sprata, koji zovu one s drugog, a oni zovu one s trećeg. Zidovi dvorišta su sjajna rezonatorska kutija. Vesti, možda ne uvek tačne, stižu preko pridošlica i preko retkih posetilaca kojima dozvole da uđu, kao i preko drugova koji idu na ispitivanje. Postoji i koncert.“
„Koncert?“
„Da... Nećete verovati, imamo i profesionalce. Bolje je od Radio Pariza. Ima pevača iz Portugala, Poljske, Španije, Češke, Engleske, čak i iz Rusije.“
„A Nemci vas puštaju da to radite?“
„Znate, oni se dosađuju kao i mi, pa ih muzika zabavlja. Jednog dana sam kroz otvor na vratima video podoficira garde kako plače slušajući fado. Prestanemo kad straža počne da udara nogom u vrata.“
„Ima li ih noću mnogo?“
„Ne, po tri stražara na spratu, koji hodaju unaokolo celu noć, kao i jedan podoficir garde, koji sedi za stolom preko puta naše ćelije.“
„Pričali ste o posetama... imaju li svi pravo na njih?“
„U principu da, deset minuta mesečno, četvrtkom. Jeste li već osuđeni?“
„Nisam.“
„Onda nemate pravo. Načelno samo osuđeni imaju pravo na posete, a oni koji čekaju suđenje, ne.“
„A kako je s poštom?“
„Sve je cenzurisano, naravno. Može se nešto i dobiti, mada su pisma retka. Ja, recimo, nisam mogao ništa da javim ženi... i ne zna jesam li mrtav ili živ...“
„Ustajte! Ustajte!“
Noćni stražar je propratio ovo naređenje grubim udarcima noge u donji deo vrata. U prolazu je u svakoj ćeliji uključio svetio prekidačem koji je bio napolju. Lampa ugrađena u tavanicu odavala je slabo treperavo svetio, a ljudi su počeli da ustaju.
Rafael se takođe pridigao, drhteći, razbarušene retke kose.
„Šta se to dešava?“
„Ovo je vreme za ustajanje. Požuri, svetlo neće dugo biti upaljeno.“
„Radi čega je to?“, pitao je Rafael, češući se.
„Da bi nas gnjavili... Hajde, diži se.“
Rafael se gunđajući digao, a svi su ga udovi boleli. Slamarica na podu nije bila baš debela.
„Pomeri se da vratimo krevet na mesto.“