Novi početak - Toni Parsons

Toni Parsons vraća se temi koja ga je učinila slavnim: ovo je priča o ljubavi, životu i međuljudskim odnosima.

Džordž Bejli dobija dar o kome svi mi sanjamo – priliku da ponovo živi svoj život. Posle srčanog udara, Džordžu presađuju srce devetnaestogodišnjaka – i sve se odjednom menja! On je drug svoje maloletne dece, a ne strogi ministar policije koji kontroliše svaki njihov pokret. Vodi ljubav sa svojom ženom celu noć, a ne od ponoći do otprilike dvanaest i pet. Želi i da promeni svet – čim ga prođe mamurluk. Ali Džordž Bejli otkriva da biti ponovo mlad nije baš toliko zabavno – i više od svega na svetu želi svoj stari život nazad.

PISMO SRPSKIM ČITAOCIMA

Srbiju sam prvi put posetio pre više od trideset godina. Ja sam tada bio siromašni dvadesetogodišnji autostoper i putovao sam po ovom delu Evrope, a Srbija je tada, naravno, bila deo bivše Jugoslavije. Od onda se mnogo šta promenilo - i svet u celini i mi kao pojedinci. A mnogi moji srpski čitaoci nisu bili ni rođeni kada sam prvi put, jedne kasne letnje noći, lutao Beogradom u potrazi za prenoćištem.
Ono što se NIJE promenilo jeste toplina srpskog naroda. Kada sam prvi put došao u vaš deo sveta, dočekali su me isključivo dobrota, prijateljstvo i plemenitost duha, za mene izrazito i jedinstveno srpski. Poslednjih godina mnogo puta sam bio u Srbiji, i dobrodošlica koju doživljavam kao naborani prosedi postariji pisac nimalo se ne razlikuje od dobrodošlice koja mi je ukazana kao mladiću svežeg lica. Srbija mi je i tada rekla iste one reči kojima me je dočekala posle decenija odsustvovanja: Dobro došao, neznanče. Dobro došao, prijatelju.
Naravno, Srbija i ja odavno više nismo neznanci. Ljudi u Srbiji vole moje knjige. Pisac uvek voli mesta u kojima ljudi vole njegove knjige, ali u Srbiji dobijam nešto vrlo, vrlo posebno. Moji romani prevedeni su na više od četrdeset jezika širom sveta, ali nigde - doslovno nigde - nisu primljeni s takvim oduševljenjem kao u Srbiji. Češkam se po glavi, pitam se zašto je tako, i mogu samo da zaključim da moji sprski prijatelji (a osećam da se poznajemo dovoljno dobro da se možemo nazvati prijateljima) imaju odličan ukus.
Zaljubio sam se u Srbiju poslednjih godina. Ako nema mnogo ljudi sa Zapada koji mogu to da kažu, onda je razlog jednostavno to što malo njih poznaje Srbiju - i srpski narod tako dobro kao ja.
Proputovao sam Srbiju uzduž i popreko i otkrivao sam je sam. To bi svako trebalo da učini. A onaj ko to ne učini - propušta nešto jedinstveno.
Upoznati Srbiju znači zavoleti Srbiju.
Došao sam prvi put kao siromašni mladić, i vratio sam se kao odrastao čovek. Sada dolazim kao prijatelj.
Svim mojim čitaocima u Srbiji kažem - hvala vam. Vi ste čitaoci o kakvima svaki pisac sanja dok provodi hiljade sati sam u sobi i pokušava da iščupa knjigu iz svoje duše.
Srećan sam što vas imam.

S mnogo ljubavi i najlepših želja,
Toni Parsons

„Vendi ga je tada poslednji put videla. Još neko vreme se, njega radi, trudila da suzbija bol, i osećala je da ga je izneverila kad je dobila nagradu za opšte znanje. Ali godine su dolazile i prolazile ne donoseći bezbrižnog dečaka, a kad su se ponovo sreli, Vendi je bila udata žena, i Petar za nju nije bio ništa više od trunčica prašine u kutiji u kojoj je čuvala igračke. Vendi je odrasla. Ne treba da je žalite. Ona pripada vrsti koja voli da odraste.“
Dž. M. Bari, Petar Pan i Vendi


U OBLIKU SRCA

Nije joj udobno dok vozi ovaj auto. Prevelik je, previše nepoznat, previše muževljev. A žena iz satelitskog navigacionog uređaja nikako da umukne.
„Pokušajte polukružno skretanje… pokušajte polukružno skretanje…“
Sad je prekasno. Ne poznaje okolinu. Veliki BMV X5 juri pored oveštalih prodavnica, ružnih samousluga, neosvetljenih dvorišta zaštićenih bodljikavom žicom. I na sve strane deca. Po troje, četvoro ili više, stoje pored svojih bicikala, svetla mobilnih telefona sijaju im u šakama, lica im skrivaju kapuljače trenerki.
„Pokušajte polukružno skretanje…“ „Pokušavam, đavo te odneo!“, mrmlja ona, iznenada svesna da je možda popila čašu vina previše.
Pogledi je prate. Sad makar zna kako je to. Predobro je obučena za ovaj kraj, kola su upadljiva i preskupa. Trebalo je da uzme svoj olupani mali auto za vožnju po gradu. Ali muž joj je uvalio BMV, govoreći joj kako će biti bezbednija.
Aha, kako da ne.
Okolina se menja. Iznurene radnjice, samousluge i deca odjednom su iščezli. Nema više nikakvih znakova života. Ulice su pune - šta je ovo? - skladišta. Starih skladišta. Velikih crnih zgrada polupanih krovnih prozora. Izgledaju kao da su davno napuštene, kao da trule, kao da čekaju da ih neko sruši i podigne nešto novo. Veliki auto valja se mrtvim ulicama. Svega nekoliko kilometara deli je od kuće, ali ovo više ne liči na njen grad.
„Pokušajte polukružno skretanje… “
„O, začepi!“, viče ona. Onda ga je spazila.
Dečaka kako leži nasred puta. Sklupčan je kao u majčinoj utrobi, ali jednu pruženu ruku podmetnuo je pod glavu. Noga joj dodiruje kočnicu, ali samo na trenutak. Zbog te ruke umesto jastuka ona oseća da nešto nije u redu, da je ovo nevolja koja samo nju čeka.
Zato se ne zaustavlja.
Spušta nogu na gas, cima volan, obilazi dečaka u poslednjem trenutku. U ogledalu vidi da se nije ni pomakao. Zamalo da ga zgazi, a on se nije ni mrdnuo. Istog časa bila je sigurna da je pogrešila.
On je zaista povređen, misli ona. Treba mu moja pomoć. Kola staju.
Ona vadi telefon. Nema signala.
Onda najzad sluša navigatorku i izvodi polukružno skretanje, naglo skreće s puta i ulazi u napuštenu benzinsku stanicu. Pumpe su uklonjene, ali na krovu su izbledela slova s imenom naftne kompanije. Oko stanice je nizak zid, a prostor iza njega pretvoren je u smetlište. Posvuda otpaci. Zapaža crne kese progrizene oštrim zubićima, izgoreli auto, štednjak pocrneo od masti i neke stare kompjutere s ulubljenim monitorima. Njen BMV poskakuje preko ko zna čega, i ona se najzad raduje što je poslušala muža.
Zaustavlja kola pored rupe gde je nekada bila pumpa, naginje se napred ne gaseći motor i zuri u dečaka nasred puta, obasjanog njenim farovima.

I još ne zna.
Još ne zna da li je zaista povređen. Ne može tek tako da ga ostavi tamo. Ali ne može da izađe iz kola.
Spušta nogu na gas i vozi kroz razorenu stanicu, veliki auto se trza i poskakuje, a ona sve vreme posmatra dečaka osvetljenog njenim farovima kako se smanjuje u ogledalu.
A on se ne miče.
Ali ona zna da neće izaći iz kola, pa skreće na put i vozi u pravcu iz kog je došla. Navigatorka je ućutala, najzad zadovoljna.
U policijskoj stanici bili su puni razumevanja. Rekli su joj da je postupila ispravno. U tom kraju se iz kola ne izlazi. Mladi policajac u odelu s kravatom odvezao ju je nazad do mesta gde je videla dečaka kako leži na putu.
A njega nema.
Policajac i žena izlaze iz neobeleženog automobila. Možda to nije pravo mesto? Ne, jeste, sigurno. Prepoznala je benzinsku stanicu i izbledela slova. To je to, tvrdi ona.
I tada su ugledali telo.
Sigurno se skrivao iza niskog zidića stanice. Čekao ju je da stane. Čekao ju je da izađe iz auta i pomogne njegovom drugu. Čekao ju je da postupi ispravno, što bi bilo potpuno pogrešno.
A kad je okrenula kola, kad je najzad izvela to polukružno skretanje, pregazila gaje.
Onoga koji se skrivao, onoga koji ju je čekao. Okrenula se brzo, ali ne dovoljno brzo da ne opazi tragove guma na njegovom licu. Premlad je, misli ona. Još šiparac. Premlad je da mu se ovo dogodi.
Telo odjednom ispušta zvuk, i oboje, i žena ipolicajac, uzvikuju. Nekako je živ.
Nekako je još živ. Ali ne zadugo.
A u bolnici, kad su u službi hitne pomoći nepoznatog mladića proglasili mrtvim, mladi policajac staje pored dežurne sestre i potpisuje u tri primerka spisak tužne sadržine njegovih džepova. Jednu po jednu, policajac ubacuje stvari u plastičnu kesu.
Ključevi. Kartica za javni prevoz. Novčanik sa slikom deteta, tek prohodalog. Dečak, misli policajac, ali samo zato što je benkica plava. Dečaka drži žena. Vide joj se šake, podlaktice i deo osmeha.
Nekoliko kreditnih kartica, svaka s drugim imenom. Hirosi Jamamoto. Volfgang Šmit. Elizabet Kibler-Ros.1 Nekoliko zgužvanih novčanica. I jeftin mobilni telefon, još uključen. Telefon odjednom sija i zvoni. Neka popularna melodija. Policaja cga spušta na stranu i zuri u njega kao da pokušava da se seti melodije.
Najzad, tu je plava plastična kartica. Policajac je gleda. Nema mnogo šta da se vidi.
To je samo plava plastična kartica s nekoliko belih reči i crvenom mrljom u obliku srca.
Žena je kod kuće, živa, zdrava i bezbedna, iako još drhti, uz muža i žestoko piće. On zahvaljuje Bogu što je postupila ispravno i ostala u kolima.
Ona otpija gutljaj i takođe zahvaljuje Bogu.
Nekada davno izašla bi iz kola. Pružila bi ruku pomoćnicu čoveku u nevolji. Ali, ljudi odrastaju.

PRVI DEO
Kantinski kauboj protiv bezbrižnog dečaka


JEDAN

Čekao sam sina da dođe kući.
Odgledao sam kasne vesti, a onda isključio televizor. Prelistao sam novine i bacio ih u stranu. Otišao sam na zadnja vrata i popušio cigaretu, s jednom nogom u kuhinji a drugom u bašti, gledajući dim kako nestaje u noćnom nebu, terajući ga rukom, uništavajući dokaze.
Ali sve vreme sam čekao.
Glava me je bolela od svih nevolja koje mogu da zadese sedamnaestogodišnjaka. Slupana kola. Izvučeni nož. Prah pomešan s otrovom. Iza mojih prozora deca ubijaju decu, a moj dečak je negde među njima.
Mogao sam samo da čekam.
Rufus je pametan momak, ali je neiskusan. To je njegov problem. Ne bezglavost, ne glupost, nego mladost. Verujem mu, ali ne verujem svetu. U tim godinama treba ti malo sreće, mislio sam i čekao na prozoru, ali on nije dolazio.
Moj sin u sedamnaestoj. Gotovo svake večeri izlazi u olupanoj „bubi“ koju je kupio svojim novcem zarađenim na sezonskim poslovima. Ne znamo kuda odlazi. Nemam pojma. U izvesnom dobu ih izgubite i nikad se više ne vrate. Počnu kao deo vas, godinama se ne razlikuju od vas. A završe kao ljudi koje jedva prepoznajete. Predosećao sam to.
Moj sin i ja nismo još potpuni tuđini - još na trenutak opažam istog oca i sina u parku, s biciklom koji još ima pomoćne točkove. Ali među nama je velika prepreka, ta nesigurnost, taj nepoznati drugi život, Veliki kanjon neznanja, a meni se činilo da raste svaki put kad on izađe iz kuće.
Ponoć je došla i prošla i ja sam odjednom znao da ga više nikada neću videti. Bio sam potpuno ubeđen u to, i ta ubeđenost me je davila i stezala mi grudi. I znao sam tačno kako će biti kad budem saopštavao njegovoj majci i sestri, video sam izraze na licima njegovih baka i dedova, i zamišljao sam njegove preneražene drugove na njihovoj prvoj sahrani, daleko premlade za toliko crnine. I tačno sam znao kako će biti. Biće kao kraj sveta.
Onda sam čuo njegova kola na prilaznoj stazi.
Farovi su obasjali prozore, motor se ugasio, vrata su se zalupila - momcima od sedamnaest godina ruka nije laka - i on se odjednom stvorio tu, nadnosio se nada mnom izbegavajući moj pogled. Kao i uvek, osetio sam i olakšanje i nelagodu zbog njegovog telesnog prisustva. Radost što se vratio u jednom komadu i zbunjenost pred ovim preraslim muškarcem-dečakom.
Ko je on? Odakle je došao? Kakva je njegova veza s plavokosim dečačićem ošišanim kao Bitlsi?. Propeo sam se na prste - a visok sam metar i osamdeset dva - i poljubio mu obraz obrastao retkim maljama koji je brijao jednom nedeljno, a kad me je preko volje zagrlio nekako postrance, osetio sam oštre kosti svog jedinog sina.
Oduvek smo se ljubili, ali već neko vreme u našem zagrljaju ima stida i napetosti. Nekako sam znao da bi Rufus više voleo da taj običaj, odavno lišen istinskog značenja, potpuno napustimo. Ali prestanak bi značio da mu pridajemo suviše značaja. Zato smo nastavili s našim muškim poljupcima iako nam je obojici bilo neprijatno.
Osetio sam da se odmiče.
„Dakle“, rekao sam što sam vedrije mogao, „gde si se skitao?“
„Vozao sam se naokolo“, rekao je dubokim gromkim glasom - iz mog malog dečaka izlazi glas

krupnog muškarca! - a ja sam se trgnuo od tog glasa, od tih reči, od te nevešte i očigledne laži.
Šta god da je moj sin radio večeras, svakako se nije samo vozao naokolo.
„Dobro“, rekao sam mirno i uzeo alko-detektor sa stočića za kafu.
Bio je to pravougaoni komad plastike, metalnosiv, veličine onih naprava u koje u poslednje vreme svi na svetu zure po čitav dan, umesto da gledaju jedni druge ili zvezdano nebo. S jedne strane bio je zdepasti pisak, veličine opuška koji sam ugazio u ružin grm.
„Nisam ništa pio“, zabruja Rufus prkosnim baritonom, iako sam s njega njušio miris omanje pivare.
„Odlično“, rekao sam odrešito. „Onda će biti čisto.“
Uključio sam detektor i na malom okruglom displeju brojač se brzo spustio od dvesta do nule. Onda sam ga pružio Rufusu. Udahnuo je i duvao u pisak sve dok se nije začulo oštro pištanje. Vratio mi je detektor pa smo čekali, ćutke, ne gledajući jedan drugog, bez ičega među nama osim gradskih zvukova. Onda smo čuli niz oštrih kratkih bipova i ukazao se rezultat.
Na displeju su se pojavile tri nule. 000 - kao pobednička kombinacija na aparatu za kockanje. Čudno, pomislio sam. Znam da sam namirisao alkohol. Protresao sam detektor i ponovo pogledao displej, ali i dalje je pokazivao tri nule, što je značilo da u krvi moga sina nema nimalo alkohola. Makar mi je o nečemu u svom životu rekao istinu.
Pokazao sam rezultat Rufusu, a kad je učtivo klimnuo glavom došlo mi je da ga zagrlim. Bio je to tako ljubak pokret, taj učtivi klimoglav. Moj dečko je zaista ljubak, čak i sada, a tu ljupkost u potpunosti duguje majci, a ne meni.
Ali nisam ga zagrlio, i trenutak je prošao.
Poželeli smo jedan drugom laku noć ne rizikujući još zagrljaja. Dok sam se peo uz stepenice čuo sam ga kako čangrlja po kuhinji u potrazi za hranom. Moja žena je spavala, ali kad sam se uvukao pored nje, promeškoljila se.
„Je li se vratio?“, promrmljala je glasom zamagljenim od sna, lica okrenutog na drugu stranu.
„Vratio se“, rekao sam. Slušao sam je trenutak-dva kako diše. Njoj je to bilo dovoljno. Činjenica da se vratio. To je bilo sve za šta je Lara marila.
„Ali kuda on to odlazi?“, rekao sam, sav očajan.
Ona u mraku napola uzdahnu, napola zevnu. „On je dobar dečko, Džordže“, rekla je već ponovo tonući u san. „I dobro je. I kod kuće je. I bezbedan je. Kakve ima veze kuda ide?“ Onda je nešto pomislila i napola sela. „Nisi ga valjda opet terao da duva u detektor?“
„Samo se pitam kuda ide“, odvratio sam.
Okrenuo sam se na bok, pa smo ležali leđa uz leđa, u položaju životinja koje su odavno pronašle svoj dom; osećao sam Larina stopala na svojim listovima, oblinu njene zadnjice, ugao ramena ispod pamučne pidžame.
„I samo ne želim da nastrada“, rekao sam veoma tiho, iako je ona već bila zaspala.
Činilo mi se da neću mnogo spavati te noći, ali onda sam osetio kako se Larino telo udobno naslanja na moje i znao sam da će san doći ako ne budem suviše mislio o tome.
I znao sam da za našeg sina želim nešto više, više od zdravog razuma, bezbednosti, razboritosti i mrvice sreće koja je neophodna u sedamnaestoj, i možda ponekad malo manje laži, čisto radi promene.
A želeo sam ono što svaki roditelj želi svom nezgrapnom šiparcu kog odjednom vidi kako juri u svet odraslih bez zaštitne kacige zamišljajući da je sve pod kontrolom. Izgovarao sam nemu molitvu prestravljenog roditelja.
Želeo sam da zaustavim časovnik.


* * *

Retko viđamo Rufusa za doručkom. On je ujutru gotovo mitska ličnost, neuhvatljiva ali bučna; ponekad opazimo na trenutak njegov ogromni obris kako izleće na vrata s rancem punim knjiga obešenim preko ramena kao Jeti godine trinaeste, ili kako god već ovih dana zovu treći gimnazije.
Kuhinja je puna tragova da je bio i otišao. Njegova stolica nemarno gurnuta unazad. Usamljena čokoladna pahuljica na podu. Činija bačena u sudoperu da je neko drugi opere.
Osećam talas gneva. Znam zašto to radi, hoće da izbegne moju ovsenu kašu.
Ja spremam jedan obrok dnevno za svoju porodicu, a to je doručak - ukusna hranljiva ovsena kaša. Smatram da zdrav početak dana uravnotežava nezdrav ostatak dana - cigarete koje krišom pušim, brzu hranu koju gutam na poslu, talase visokog pritiska. Svako jutro gradim branu protiv prerane smrti. Zid od kaše. Ali moj sin nikada ne doručkuje s nama.
Lara se pojavila dok sam brisao činiju. „To me baš ljuti“, rekao sam.
Poljubila me je u obraz i potapšala mi rebra. „Tebe sve ljuti, mili.“ Pogledala je u tavanicu.
„Rubi!“ Nije bilo odgovora. Uzela mi je činiju iz ruke i spremila je, tresući glavom. „Opet će zakasniti. Idi po nju, molim te.“
Proverio sam da li se kaša lepo kuva i vratio se na sprat. Vrata sobe naše kćeri bila su otvorena. Ona je sedela za kompjuterom, u školskoj uniformi, i vezivala kosu u konjski rep. Nasmešio sam se ozbiljnom izrazu mlađe kopije savršenog lica njene majke.
Nije tačno da me sve ljuti. Moja kći nikada me ne ljuti.
Ne mogu ni da je gledam bez osmeha. I oduvek je tako.
Apokaliptične slike lebdele su po monitoru. Fabrički dimnjaci podriguju industrijsku prljavštinu.
Mrtve ribe plutaju u zagađenim rekama. Autoput prepun nepomičnih vozila.
„Da li neko ovde želi ovsenu kašu?“, upitao sam kucajući na vrata.
„Samo malo da…“ Glas joj je utihnuo dok je gledala u otopljene ledene kape, ključalu zemljinu koru, nebo iscepano zarazama i pošastima. „Samo da vidim…“
„Rubi“, rekao sam. „Ne brini za sve to. Nije kraj sveta.“ Pogledala me je i namrštila se. „To nije smešno, tata.“ Ali ja sam se ipak nasmejao.
Kad smo sišli u kuhinju, kaša se skuvala, savršeno glatka i gusta, baš kako volim.
Lara je ušla iz bašte noseći nešto u desnoj ruci. Opušak Bacila ga je na mene. Pogodila me je posred grudi, baš tamo gde me uvek steže. Živa vatra, govorio je moj otac. Ona je živa vatra.
„Znaš li šta je to, Džordže?“, upitala me je blistavih očiju. „To je još jedan ekser u tvom mrtvačkom sanduku.“ Sela je za pult i pokrila lice rukama. Rubi i ja smo pogledali jedno drugo, pa ponovo Laru. „Hvala ti, Džordže“, rekla je moja žena glasom prigušenim dlanovima. „Hvala ti milion puta.“
Onda smo pojeli kašu.

Rufus je još stajao na autobuskoj stanici.
Zaustavio sam kola s druge strane ulice i otvorio prozor. Pogledao je kola u kojima su sedeli njegov otac, njegova majka i sestra, ustuknuo i okrenuo glavu. Na stanici je bilo još školske dece, ali on kao da nije stajao ni sa kim.

„Hoćeš da te povezem?“, povikao sam preko saobraćajne gužve između nas.
Podigao je pogled s pločnika i namrštio se. „Molim?“, rekao je. „Ne čujem.“ Ostali klinci su zurili, podrugljivo i besmisleno se cereći.
Pogledao sam Laru. „Šta sam mogao da ga pitam? Šta sam drugo uopšte mogao da ga pitam?“
Rubi se nagnu napred. „Koji je glavni grad Perua? Ako bog zaista postoji, zašto na svetu ima toliko patnje?“ Naslonila se i zakikotala s umornim osmehom dok je njen brat gledao niz ulicu stiže li autobus. „On hoće da ide autobusom, tata.“
Bila je u pravu.
Ostavili smo ga na stanici i odvezli Rubi u školu - do same kapije. Još smo smeli to da radimo.
Čak nas je oboje poljubila u obraz ne proverivši prethodno da li neko gleda.
Ona zaista može uvek da mi izmami osmeh.
A taj osmeh je ugasnuo tek kad je sustigla jednu drugaricu i zamigoljila mršavim kukovima podižući sivu suknju. Počela je da povlači bele školske čarape iznad kolena, a to nije dobro izgledalo.
„Mlada damo“, povikao sam.
Okrenula se, podigla očupane obrve i mahnula nam pokretom koji je mogao da znači bilo šta. U redu. Zdravo. Gubite se. Ali rub te sive školske suknje nije otišao još uvis, a više se nije ni moglo očekivati.
Lara dodirnu ručni sat kad smo se vratili u spori jutarnji saobraćaj. „Zakasniću“, rekla je. Pritisnuo sam dugme na komandnoj tabli.
„Nećeš“, rekao sam.
Skrenuo sam u suprotnu traku uz urlik sirene i gledao kako vozila koja nam idu u susret usporavaju videvši dva plava svetla kako bleskaju iz moje maske; svi su me čuli pre nego što su me videli i svi su mi se sklanjali s puta.
Život kakav treba da bude.
„Znaš da to ne bi smeo da radiš“, reče Lara i postiđena, ali ipak nasmejana, utonu u sedište.
Nasmešio sam se, radostan što sam obradovao svoju ženu, ponosan što ću je odvesti na posao na vreme, i radujući se trenutku kada ću najzad ostati sam i zapaliti prvu jutarnju cigaretu.

DVA

Baš kao što Eskimi imaju pedeset reči za sneg, tako policija ima bezbroj izraza za pajkana koji nikad ne napušta stanicu.
Stanična mačka. Kafanski kauboj. Izlizano dupe. Čiviluk. Nosilac uniforme. Pris (prijavi se i sedi). Delebs (debeli lenji beskorisni skot). Spomenik (ne mrda s mesta).
Uprkos svetlosnoj predstavi koju sam priredio zbog Lare, to sam ja. Kantinski kauboj izlizanog dupeta. Ili sam makar to postao.
Ja sam treće pokolenje. I otac i deda bili su pajkani. Na nesreću, nije samo policijski posao nasledan u našoj porodici. Nasledne su i srčane bolesti. Zdravstvene poteškoće, kako ih zove čovek s naočarima - taj izraz ni moj otac ni deda nisu morali da čuju. Zato, uprkos trošnim čukama kakve imamo u porodici, matorce nije zadesilo poniženje da budu stanične mačke.
Ali to su bila druga vremena.
Kad sam stigao u stanicu, otišao sam pravo na paradu. To je deo dana koji televizija prikazuje kako treba - prostorija s mnogo muškaraca i ponekom ženom, svi piju prvi dnevni kofein dok ih Čvarak - narednik, šef, poznat i kao Gazda - upoznaje sa dnevnim zadacima. Opazio sam da me iz dna sale neko gleda. Krupan četrdesetogodišnjak u jeftinom odelu, prljavoj beloj košulji i s kravatom beživotnom kao mrtva zmija. Moj nekadašnji partner Kit, sada u društvu nekog sjajnookog momčića koji, verovali ili ne, hvata beleške. Kit se iskezio i nazdravio mi plastičnom čašom, prosuo malo čaja po bradi, opsovao i obrisao se nadlanicom. Onda se, susprežući zevanje, ponovo okrenuo Čvarku.
„Stigle su nam brojke od vikenda“, govorio je Čvarak listajući beležnicu. „Znam da ćete se obradovati kad čujete da je Karneval prošao bez većih incidenata.“
Uzdasi neverice iz gomile. Čvarak nas besno pogleda ispod gustih obrva i zadrža ozbiljan izraz.
„Šest uboda nožem, četrdeset osam pljački i osrednja gužva zbog muzičkog uređaja kada je neko u tri časa i četrdeset pet minuta zamolio da se muzika smanji. Srećom, službenik za zaštitu okoline koji ih je zamolio da smanje Boba Marlija“ podrugljivi povici nekih mlađih - „verovatno će izaći iz bolnice za mesec dana. Opštinske vlasti tvrde da gubitak slezine neće uticati na njegovu sposobnost za obavljanje posla. Srećom, i čudom, nijedan od ovih incidenata nije bio u vezi s Karnevalom, pa građani mogu i sledeće godine slobodno da povedu žene i decu na veselu proslavu.“
Kitov novi partner sve je marljivo zapisivao. Slušao sam Čvarka osećajući se kao čovek bez kite i jaja u javnoj kući.
Ne znam zašto dolazim ovamo svakog jutra. Ne, nije istina - tačno znam zašto dolazim. Dok je narednik čitao spisak ukradenih automobila, provala, pljački i zločina uz pretnju nožem, osećao sam se kao da i dalje jurim nevaljalce, da i dalje učestvujem u ratu protiv zločina, da sam i dalje čovek kakav sam hteo da budem.
Ali kad se parada završila, otišao sam za svoj sto zabranivši sebi da pogledam na sat. Kad bih mogao sebi da zabranim gledanje na sat, vreme bi brže prolazilo. Zato sam se zadubio u proveravanje obrazaca MG3, izveštaja koji policajci podnose tužilaštvu Krune, a ono zatim odlučuje koje nevaljalce će da goni, a koje nevaljalce će da potapše po glavi i vrati nazad u divljinu.
Kad sam podigao pogled preko monitora, Kit je stajao tamo i tapkao mrlju od čaja na košulji.
„Hoćeš da malo jurimo kroz crveno?“, upitao je.

Kitov mladi partner čekao je na suvozačkom sedištu njihovog automobila. Sa stidljivim osmehom podigao je pogled s beležaka kad je Kit proturio glavu kroz prozor.
„Detektiv viši inspektor Bejli i ja bićemo čitav dan na tajnom zadatku“, rekao mu je Kit. „Zato se čisti.“
Mladić je izašao iz kola sa potpuno zbunjenim izrazom. „Ali šta ja treba da radim dok si ti na tajnom zadatku s inspektorom Bejlijem?“
Kit ljutito viknu: „Nemam pojma! Idi i šminkaj se. Radi šta hoćeš.“
Uvukao sam se na suvozačko sedište i smestio se. Prijalo mi je. Kit je seo za volan, crvenog lica, mrmljajući nešto o nedostatku inicijative kod mlađih naraštaja. Ostavili smo klinca na parkingu; čežnjivo je zurio u nas.
Kad smo izašli na ulicu, Kit je izvukao iz pregratka za rukavice dve kutije. Zestoretik. Amlodipin.
Izvadio je po jednu tabletu iz obe kutije i progutao ih uz gutljaj red bula.
„Prava poslastica uz visok pritisak“, nasmešio se.
„Starimo“, rekao sam ja. Znao sam da Kit ima četrdeset dve godine, pet manje od mene, iako je izgledao kao da mu je kilometraža daleko veća. „Zapravo, već smo stari.“
Kit se samo nasmejao i izvadio paklicu cigareta s mrtvačkom glavom na prednjoj strani. Onda je, s jednom rukom na volanu, a drugom držeći pljuge s visokim procentom katrana, skrenuo u suprotnu traku i nagazio gas kao da se trka s nekim.

* * *

Naišli smo na uplakanu ženu.
„Slike moje dece“, jecala je. „U njemu su bile sve slike moje dece.“
„Neko ti je zdipio telefon?“, upitao ju je Kit, a kad je klimnula glavom, pokazao joj je da sedne u kola. „Uskoči, srce“, rekao je veselo. „Vratićemo ti tvoj telefon.“
U ovome je Kit bio dobar. Tu je bio sjajan. Vozili smo se polako, s damom još uzrujanom na zadnjem sedištu, dok nismo prošli pored stanice podzemne železnice gde su neki đaci razgovarali s mršavim momkom od dvadesetak godina. Bledo rošavo lice odavalo je zavisnika od heroina.
„Ne jede povrće, a?“, primeti Kit zaustavljajući auto na dvostrukoj liniji. Kad smo prišli grupici, video sam koliko su klinci preplašeni. Sumnjivac je držao jednu ruku u džepu otrcane vetrovke, a drugu je pružio dlanom naviše prema deci. Jedan mališan davao mu je ajpod. Kit se zakikotao i spustio sumnjivcu ruku na rame.
„Šta se ovde dešava?“, upitao je.
Sumnjivac se trgnu i pogleda ga. „Samo malo slušamo muziku, gospodine.“ Vratio je ajpod klincu i pokušao da pobegne, ali Kitova prijateljska šaka zadržala ga je na mestu.
Kit je klimao glavom. „Skidaš malo buke, a?“ Pokazao je glavom ajpod. „Šta imaš tu? Garažni rok? Širli Besi? Ja volim Kleš.“ Pogledao je uplašena lica đaka. „Niste čuli za Kleš? Šta vas uče u toj školi?“ Lako je odmahnuo glavom. „Bolje trčite kući da radite domaće.“
Razbežali su se. Sumnjivac je učinio poslednji napor da se izvuče. Kit ga je jače stegnuo.
„Ne ti, pederu“, rekao je. „Ti si zadržan.“
Kit slobodnom rukom posegnu u džep njegove vetrovke i izvadi odvijač. Vrh je bio opako naoštren.
„Time mi je mahao pred nosom“, reče žena. Više nije plakala.
Kit je posmatrao odvijač. „Imaš neka stolarska posla? Treba da zavrneš neke spojeve?“
Ja sam mu pretresao ostale džepove. U svakom je bio mobilni telefon. Kada je gospođa našla

svoj, Kit joj je rekao da se vrati u kola i sačeka. Nije se ni makla.
Kit je povukao lopova ispod znaka ZABRANJEN PROLAZ u stanicu. Gospođa i ja ušli smo za njima. Čuo sam vozove kako tutnje duboko ispod nas. Kit ga je pribio uza zid i odvalio mu šamar.
„Kradeš dečje slike“, rekao je. „To nije lepo.“
„Ne smete to da radjte“ reče sumnjivac. „To je policijska brutalnost.“
„Mogu da radim šta hoću ako se opireš hapšenju“, reče Kit. „Jeste li videli kako se opirao, inspektore Smite?“
„Zapanjujuće, inspektore Džonse“, rekao sam ja.
„Ja znam svoja prava“ reče sumnjivac. „Hoću advokata.“
„Aha, samo ti zovi advokata“, saglasi se Kit. „Neka dođe iz Suda za ljudska prava Evropske unije.“ Lice mu je ponovo pocrvenelo. „Prebiću i njega.“ Onda se zamislio. „Ali ne možeš da zoveš advokata, zar ne? Nemaš više ukradenih mobilnih telefona.“
Gospođa priđe Kitu. „Mogu li i ja?“, upitala ga je. Kit velikodušno reče: „Samo izvoli!“
Držao sam sumnjivca za okovratnik, a gospođa ga je raspalila otvorenim dlanom po neobrijanom obrazu. Prvi put se nasmešila.
„Kako je bilo?“, upita je Kit. „Izgledalo je sjajno.“
„Bilo je divno“, reče gospođa. „Hvala vam najlepše.“
„O, nema na čemu“, uzvrati Kit učtivo. Povukao je sumnjivca nazad prema kolima. Gospođa je krenula na momka, ali ja sam je blago zadržao. Već sam mislio o brdima papira koje ćemo morati da ispunimo, ali kad smo izašli na ulicu, Kit ga je pustio kao što pecaroš vraća sitnu ribu u vodu; kikotao se dok je narkić trčao u masu.
„Nećemo da ga privedemo?“, upitao sam.
Kit zatrese glavom. „Čemu? Da ga neki sudija kroz šest meseci osudi na dobrotvorni rad? Nije vredno čekanja.“ Otvorio je vozačka vrata, a ja sam obišao kola. „Neće se više ovde pojavljivati“, reče Kit preko krova. „Verovatno će se posvetiti dobrim delima.“
Kad smo seli u auto, gospođa je uključila mobilni i pokazala nam slike svoje dece.

Zavaravao sam se do kasno po podne. Do predvečerja sam mislio da sam ponovo pravi policajac. A onda smo ugledali patrolna kola.
Bila su parkirana ispred jedne ruševne zgrade a plavo-žuta šara jedina se isticala u sivilu ulice. Prepoznao sam model BMV 530iD, VOB - vozilo za oružanu borbu. Tri uniformisana policajca čučala su iza kola i gledala uvis u zgradu. Kit je parkirao kola i prišao im.
U grupi je bilo dvoje pozornika, muško i žensko, i inspektor u uniformi sa sjajnim srebrnim trakama na epoletama. Pogledao nas je, a onda ravnodušno okrenuo glavu. Kit i ja osmehnuli smo se jedan drugom.
Među građanstvom je raširena zabluda da su policajci u civilu višeg ranga od kolega u uniformi. Kit i ja bili smo viši po činu od dvoje mladih pozornika, ali nismo imali veća jaja od uniformisanog inspektora. A on je baš želeo da nam to stavi do znanja.
„Kladim se da je vešt s heftalicom“, reče mi Kit ne trudeći se da snizi glas. „Prokleta Buva.“ Buva je pajkan koji je Bespomoćan U Većim Akcijama. „Šta misliš, da li Buva ima svoju sopstvenu hemijsku olovku?“
„U zgradi je naoružani muškarac“, reče inspektor ne okrećući se. „Zove se Ron Duga. Možda biste izvoleli da sagnete glave pre nego što vam ih oduva.“
„A ko je Ron Duga kad je kod kuće?“, upita ga Kit.

Posmatrao sam uniformisanog inspektora. Verovatno ima fakultetsku diplomu. Ja sam položio pet maturskih ispita u mesnoj gimnaziji, a Kit možda ima potvrdu da može da prepliva bazen po širini, mada se ne bih kiadio ni u to. Malo sam kašljao, a onda izvadio cigarete. Kit i ja smo baš pripaljivali kad se čuo pucanj. Sagnuli smo se iza patrolnih kola. Inspektor je vikao.
„Ima pištolj! Ima pištolj!“
„Ma nemoj, Holmse“, promrmlja Kit.
Kad je video da svi čučimo iza bemvejca, neki mladić u dnu ulice poče da nam dovikuje uvrede. Svinjo, đubre i slično, Uobičajeni repertoar. Bio je ono što mi zovemo heroj na sto metara, građanin koji policiju zasipa uvredama s bezbedne udaljenosti. Kit i ja zurili smo u njega neko vreme, a onda sam opazio nešto svetlucavo u slivniku. Dopuzao sam do slivnika i uzeo to. Ličilo je na sićušnu srebrnu pečurku. Pokazao sam je Kitu i on se nasmejao.
„Dijabola iz vazdušne puške kalibra dvadeset dva“, rekao sam.
Kit je brisao suze od smeha. „Znači, možemo da isključimo Al Kaidu?“
Ustali smo. Kit je pružio dijabolu inspektoru. „Za uspomenu pa vašu prvu pucnjavu“, rekao je. Krenuli smo prema zgradi. „Izađi s podignutim rukama“, viknuo sam kao da nisam kantinski kauboj.
„Ili ću ti zabiti tu pucaljku u rektalni prolaz.“
Na vratima se pojavio bradati čovek; držao je vazdušaru za kundak. Došao je do stepenika prema ulazu i tu stao, zureći u nas. Kosa mu je bila čupava i ulepljena, a na sebi je imao stari kišni mantil. Stali smo.
„Ron Duga“, reče Kit. „Verovatno lažno ime. Baci taj prskaći pištolj, sinko.“
Mogao je biti beskućnik ili begunac iz ludare. Kako god bilo, delovao je kao čovek koji nema šta da izgubi. Upravo kad sam osetio strah u svom dahu, bacio je pušku niz stepenice. Kit se sagnuo da je uzme. Držao sam Rona na oku i video da mu pogled skreće niz ulicu i zastaje na nečemu. Okrenuo sam se da vidim u šta to gleda. Jedna bakica polako je išla ulicom, na putu za samouslugu gde će spiskati penziju na dve limenke mačje hrane. Ron je krenuo niz stepenice. Starica je prilazila mrmljajući nešto sebi u bradu. Podigao sam ruku. Nije me videla. Primicala se sve bliže. Podigao sam ruku više i doviknuo upozorenje. Sigurno je smanjila ton na slušnom aparatu, pošto nije stala. Ron je sišao niz stepenice kad se Kit uspravio da pogleda pušku u rukama, a stara gospođa prošla između nas. Video sam Rona kako gura prljavu šaku u mantil.
Pomislio sam - nož?
„Ah, ovo nije nikakvo oružje“, reče Kit toplo se smešeći vazdušari i diže pogled tačno na vreme da vidi isto što i ja - pištolj kratke cevi koji je Ron nekom čarolijom izvukao iz mantila. „Ali, đavo da me nosi“, dodao je Kit bacajući se u stranu, „ovo jeste.“
Onda je Ron Duga zgrabio bakicu za okovratnik od veštačkog krzna i urlao na nas da se ne mičemo, mašući malim crnim pištoljem baki oko glave, a Kit i ja smo podigli ruke uvis i vikali mu smiri se smiri se, a iza sebe sam čuo uniformisanog inspektora kako radiom poziva pojačanje, a sto metara dalje heroj je načisto pohisterisao.
Gledao sam oči Rona Duge kako plamte iza prljavih pramenova kao u pobednika na konkursu za dvojnika Čarlsa Mensona.
Izgledao je spreman na sve, znao je da ga čeka zatvor bez kaucije, i zato je bio opasan. Ustuknuo sam jedan korak. On je gurnuo staricu napred, pala je ničice, a meni je krv proključala.
Niko ne baca starce naokolo dok sam ja na dužnosti.
Onda je krenuo. Uz stepenište i u zgradu. Pojurili smo za njim. Popeo se uz stepenice i nastavio.
Pratili smo ga. Ali kad smo stigli do drugog sprata, Kit je zaostajao, držao se za grudi i dahtao.
„Treba mi cigareta“, čuo sam ga kako kaže. Ostao sam sam. Ron Duga je za pobesnelog ludaka

bio zaista brz. Pratio sam ga sve do vrha zgrade. Kapak na krovu bio je otvoren. Izašao sam na krov, grad je brujao ispod nas, a on se naglo okrenuo s pištoljem uperenim pravo u moje lice.
A bes je nestao. Potpuno je iščezao. Osećao sam samo strah. Nisam želeo da umrem na ovom krovu. A kad sam pokušao da progovorim, zrikavo zureći u kratku crnu cev te užasne stvari u njegovoj ruci, ništa nije izašlo.
Izgledao je kao igračka. Surova ružna igračka. Jeftina otrcana banalnost te stvari, samo to sam video. Paklena igračka. Obični četvrtasti komad crnog metala u pocrveneloj znojavoj šaci. A izgledao je kao kraj sveta.
Nišaneći mi u lice, Ron je krenuo napred, samouveren videvši moj strah, podstaknut mojim strahom, kao da moj strah dokazuje da je povukao sve pametne poteze, i prislonio mi je cev na koren nosa. Pištolj je ličio na igračku, ali nekako sam znao da je pravi.
Stisnuo je obarač i istog užasnog trenutka osetio sam bolan udar u grudi. A onda je došao bol. Bol. Zbrisao je sve, čak i strah.
Iznenadna eksplozija bola usred mojih grudi.
Nezauzdana bujica bola probila je branu u grudima i brišući sve pred sobom pokuljala mi iz grudi šireći se svuda, osvajajući me čitavog. Bio je to zapanjujuć bol, nov i neočekivan, bol koji gasi sva čula. Činilo mi se da me stiska sa svih strana. Pritisak je bio neverovatan, otupljujuć, i sve jači kako je bol uspostavljao vlast nada mnom i širio se sve dok mi se čitave grudi nisu našle u ogromnim mengelama, mislio sam da nešto istiskuje život iz mene, da će me sam bol ubiti, i mislio sam - to je to, to je kraj svega.
Izgubio sam svest.
Kad sam se probudio, ne znam koliko kasnije, užurbane prijateljske ruke dizale su me na nosila. Ron Duga ležao je na stomaku, a devojka u uniformi stavljala mu je lisice. Onda smo krenuli. Kroz kapak i niz stepenice. U grudima me je i dalje stezalo, ali strah je bio jači od bola.
Mislio sam na svoju ženu. Mislio sam na sina i kćer. Potreban sam im. Nisam želeo da umrem. Suze su mi pekle oči dok smo se uz zveket smeštali u kola hitne pomoći i kretali. A kroz zamagljenu koprenu suza video sam Kitovo lice.
„Kopija“, rekao je. „Čuješ li me, Džordže? Lažnjak. Ne radi. Razumeš li šta ti govorim?“ Ne baš.
Kit je govorio o pištolju.
Ali ja sam mislio da govori o mom srcu.

TRI

Mislite o smrti kao o konačnom predahu. Tako mislite o smrti. Mirno nedeljno jutro koje traje večito, a vi dremate do kraja vremena. Nije loše tako misliti o smrti. Dajte, pa nije toliko strašna.
Šta vas sprečava da tako mislite o smrti? Otvorio sam oči i znao.
Moja porodica bila je na straži uz bolničku postelju. Činilo se da je prošlo mnogo vremena, a da oni nisu spavali, ili su spavali vrlo malo, i da je sve krenulo nagore. Moja žena, naš dečko, naša curica.
Krupni trapavi Rufus, tako izrastao, a još mora dosta da raste. I Rubi, moja mila devojčica, lica savršeno i neverovatno zaustavljenog između deteta kakvo je bila i žene kakva će postati. I Lara, moja žena, s kojom sam nameravao da ostarim, jer ne bih nikada poželeo da budem bilo gde drugde, a sada i neću, sada i ne mogu.
Njih troje su me sprečili da o smrti mislim kao o nedeljnom jutru iz kog se nikada neću probuditi. Lara, Rufus, Rubi. Oni koje ostavljam. To je sve promenilo i onemogućilo mi odlazak, navelo me da poželim da plačem, zbog njih i zbog sebe, jer sam ih voleo svom svojom začepljenom iscrpljenom smejurijom od srca.
Došao je lekar i uzmuvao se. Gledao je karton, škiljio u mene preko naočara za čitanje. A kad sam malo bolje obratio pažnju, video sam da je doterao za sobom čitavo krdo lekara. Studenti, uče zanat, gledaju ga kao izvor medicinske mudrosti, a mene kao da sam primerak u tegli.
„Muškarac, star četrdeset sedam godina, s istorijom srčanih bolesti, pretrpeo infarkt miokarda - da vidimo - pre tri dana.“
Tri dana? Zar je već toliko prošlo? Podigao je mlitavu crnu sliku i pokazao neke sablasne tačke.
Studenti su se uzbuđeno nagnuli napred.
„Vidite ovo? Koronarna arterija već oštećena ateromom. Vidite li svi? Krv se ne zgrušava na zdravoj površini. Ovo liči na krzno u čajniku, zar ne?“ Studentarija se vatreno saglasila. „To je izazvalo stvaranje tromba - krvnog ugruška - koji je začepio arteriju, lišio kiseonika segment srčanog mišića i doslovno ga gušio.“ Spustio je crnu sliku. „A to je srčani udar.“
Govorio je o meni. Zbog nečega sam sve ovo slušao potpuno ravnodušno. Sigurno zbog lekova. Lekar se zagledao u Laru preko naočara. „Koliko je već u Bazi?“, upitao ju je, a ona se zbunila. „U Nacionalnoj transplantacionoj bazi podataka“, preveo je, a njoj su oči zasvetlele strašnim svetlom. Zato što je, naravno, znala o čemu on govori. To je postalo veliki crni komad naših života.
„Tri meseca“, rekla je. „To zvuči kao da je ovo nov problem, ali nije.“ Govorila je prebrzo, gotovo je blebetala. Držala me je za ruku kao da će to sve popraviti. I, čudno, i popravilo je.
„Problemi postoje već godinama.“
Pogledao sam Rufusa i Rubi, koji su se povukli uza zid kad su lekari ušli. Sedeli su stisnuti u uglu male sobe, uplašeni i nesigurni, i video sam da su sedamnaestogodišnjak i trinaestogodišnjakinja odjednom ponovo postali deca. Nisu više ličili na šiparce.
Nije bilo suve nadmoćnosti u bolničkoj sobi. Nije bilo znalačke podrugljivosti.
„Kakvi su izgledi?“, upitala je Lara lekara, a jedno naše dete je jeknulo. Dečak.
„Što duže izdrži, to su bolji“, reče lekar spremajući se da ode. Sada se osmehivao Lari, čak i dok

se odmicao ka vratima. „Hiljade ljudi umre pre nego što i stignu na taj spisak. Jedan od deset ljudi s liste čekanja umre jer nema davalaca.“ Osmehnuo joj se, nekako slabašno, ali video sam da nije tako loš tip, samo je ono što je za nas kraj sveta za njega još jedan običan radni dan. A osmeh je ipak bio dovoljno širok da se moja žena uhvati za njega, i video sam da je zahvalna. Neki studenti već su izašli iz sobe. Veliki šef se opraštao. „Dakle, što on duže izdrži“, rekao je Lari kao da ja nisam tu, ili sam u komi ili nevidljiv, „to su izgledi bolji.“
To je bila dobra vest. Kakva-takva dobra vest.
Zato nisam shvatio zašto se Lara raspala. Grlila me je, od čega mi se stalak za infuziju opasno ljuljao, i govorila mi sve ono što je među nama bilo neizgovoreno. Žalio sam, bilo mi je žao što za sve ove godine to nisam rekao, što joj nisam govorio češće, a bilo je tako glupo što sam to zaboravio. I takvo rasipanje.
„Volim te“, šaputala je milujući mi potiljak. „U redu je“, nasmešila se. „Ne moraš da uzvratiš.“ Onda se uspravila. Čvrsta je ona, moja žena. Hrabra je.
„Recite nešto ocu“, naredila je i Rubi se odmah bacila na mene uzviknuvši: „Tata!“ Uzvik je zazvučao više kao jecaj, udar njenog tela na trenutak mi je izbio vazduh. Grlio sam je rukom u koju nije bila zarivena igla za infuziju, i osećao sam miris šampona u njenoj dugoj smeđoj kosi.
Onda je došao red na njenog brata.
Rufus mi je prišao oklevajući, stružući nogama. Bilo mu je neprijatno u ovoj sobi, u njegovoj problematičnoj koži, bilo mu je neprijatno od svega ovoga. Nije želeo ovo, uzmicao je, verovatno je hteo da pobegne i sakrije se u svoju sobu. Ali Lara ga je blago dovela do kreveta. Dodirnuo je gornji čaršav i prineo ga ustima. Zaplakao je. Povukao je čaršav tako da su mi noge izvirile na drugom kraju postelje, i osetio sam kako mi klima-uređaj hladi nožne prste.
Njegove suze zbog nečega su bile nepodnošljive. Nije više bio dete, ali je plakao kao dete, i setio sam se događaja s igrališta, razbijene glave, krvi po šarenoj penjalici i lude jurnjave u hitnu pomoć. Kad imate decu, to je najgore. Želite da ih zaštitite više nego što je moguće. Pokušavate da podnesete tu nepodnošljivu činjenicu. Ali ona ne odlazi.
Potapšao sam mu nadlanicu i zapanjio se količini malja. Prava džungla. Sigurno mu već godinama nisam dodirnuo ruku.
„Rufuse“, rekao sam, „kad si toliko odlakavio?“
Povukao je ruku kao da se opekao vrelom vodom. Onda sam morao da se odmorim. Morao sam odmah da sklopim oči, bol je bušio veliku rupu u morfijumu, ali ipak sam zaspao.

Kako je Džordž sreo Laru.
Pre dvadeset godina išao sam Avenijom Šaftsberi ka jugu, prema Pikadiliju. Večernji prolaznici razmicali su se da naprave mesta uniformisanom policajcu, čak i ovom koji je završio obuku pre svega godinu dana, još sirovom poput sušija. Onda sam čuo ženski glas.
„Izvini? Halo. Hej, izvini!“
Okrenuo sam se i video plavušu, ne visoku, s onom skakutavom kosom koja mi se, upravo tada sam shvatio, dopada - kosa koja poskakuje, razumete? Kosa koja ne visi, nego bezbrižno skače. Takvu je kosu imala. Ne dugu, ne kratku, samo do ramena. I skakutavu. Na takvim sitnicama gradimo svoje živote.
A imala je - nisam mogao da ne zapazim - sitno čvrsto telo ispod trenerke. Bila je sitna i u odličnoj formi, nekako čudnovato privlačna. Hoću da kažem, nije je bilo mnogo, ali to malo bilo je sjajno. Predobro za mene, zapravo, jer sam pomislio da doziva nekog drugog. Dečka koji je prošao

pored mesta sastanka? Prijatelja kog je videla u gužvi? Na prvi pogled videlo se da je visoko iznad moje kategorije. Osim toga, nije delovala kao da je u nekakvoj nevolji. Većina ljudi - svi ljudi - koji pritrče policajcu žele njegovu pomoć.
Ali Lara nije želela pomoć. Želela je nešto da mi da. Stala je, nasmejana i zadihana. Prepoznao sam je baš kad mi je pružila ulaznice. Ona je igračica.
Upravo sam proveo čitav sat u njenom pozorištu. Neko je krao po garderobama, i muškim i ženskim. Trebalo mi je sat-dva vremena i sve moje moći detekcije da zaključim kako je prilično sumnjiv domar, u čijem ormariću se nalazi sedamnaest tašni marke prada, nekoliko dobrih satova i mnoštvo kreditnih kartica na različita imena. Uhapšen je, a oni su bili zahvalni. Svi ti zgodni momci i devojke, očigledne buduće zvezde. Pogledao sam ulaznice u svojoj ruci kao da nikada u životu nisam video ulaznice.
„Za večeras“, rekla je. „Povedi devojku.“
Poveo sam Kita. Pozornika Kita Runija, što je tada bio. Seli smo u prvi red partera, još u uniformama, i na početku sam je jedva prepoznao. Bila je jedna od seljanki koje su htele da linčuju Žana Valžana kad je uhvaćen s ukradenim svećnjacima starog sveštenika, ali onda sam je izgubio na neko vreme dok se nije pojavila kao jedna od ljupkih dama koje ubeđuju Fantinu da reši svoje probleme okrećući se prostituciji. Onda sam, dok je Kit satirao bombone iz kesice, najzad shvatio kako da je nađem. Niko se u predstavi nije kretao kao Lara.
Bila je igračica. Većina učesnika radila je svašta pomalo, i sve su radili dobro. Ali Lara - to sam kasnije saznao - nije imala mnogo glasa i nije imala samopouzdanja da peva ako nije skrivena u grupi francuskih seljanki ili prostitutki iz XVIII veka. Ali umela je da se kreće. I niko se nije kretao kao ona. Lako, elastično, prirodno graciozno. Ne znam tačno šta je to bilo, ali nikad nisam video ništa slično.
U Jadnicima nema mnogo plesa, naravno, osim na venčanju Kozete i Marijusa. U predstavi ljudi uglavnom tragično umiru, a preživeli se tužno vuku naokolo. Ali njeni pokreti su me držali. Posle masakra lepih studenata bila je jedna od žena što pevaju pesmu o tome da se ništa ne menja i ništa se neće promeniti, a do tada nisam mogao da skinem pogled s nje. Na kraju je lebdela na ivici pozornice, kao anđeo u sveže opranoj spavaćici, dok je Žan Valžan umirao u naručju svoje tugom slomljene kćeri, a Kit tiho jecao u kesu bombona.

Probudio sam se u mraku i mirisu alkohola. Jeknuo sam, okrenuo se u postelji i osetio trzaj igle za infuziju u ruci.
Bila je mrkla noć, a televizor je radio bez tona. U prvi mah pomislio sam da nema nikoga osim mene. A onda sam video Kita. Pod svetlom sportskog programa sedeo je skljokano u stolici, a iz krila mu je štrčala boca votke kao srednjovekovni šlic.
Pogled mi je odlutao ka ekranu. Išla je neka emisija o najboljim golovima. Ništa osim golova. Sve dosadne delove su isekli. Golovi iz neke lige Trećeg sveta. Gledao sam visokog vitkog šutera kako glavom prebacuje loptu preko uzmlataranog golmana, a onda trči prema kameri. I baš pre nego što su mu saigrači pritrčali da ga izljube, načinio je premet unazad, pa još jedan, pa još jedan. Telo mu je bilo silovito od zdravlja, života i mladosti. Zubi su mu se beleli na iscerenom licu.
Rugao mi se. Rugao mi se. Rugao mi se.
Kad sam se ponovo probudio bilo je svetla, a ja nisam znao šta se dešava. Nisam znao je li ovo iluzija izazvana zatvaranjem milijardi moždanih sinapsi, hemijska halucinacija ili nešto treće. Nisam

znao je li ovo moja lekovima podstaknuta mašta ili neka nova nezamisliva stvarnost. Nisam znao jesam li na lekovima ili na nebesima.
Larin glas me je vratio.
„Ne moraš nikada da uzvratiš“, govorila je, i svi su plakali, i ja, iako sam prevazilazio suze, i zato je bilo toliko čudno kad je lekar uleteo u sobu smejući se kao ludak, lica ozarenog i radosnog.
„Dobili smo ga“, rekao je.

ČETIRI

U snu sam bio na nekom polju.
Bilo je nemoguće ravno i zeleno, kao bilijarski sto, to moje polje iz sna, i dok sam trčao bio sam svestan mase koja me posmatra. Bili su uzbudeni, kao da znaju šta sledi na kraju.
Nasmešio sam se za sebe, jer odjednom sam i ja znao, a onda sam bio u vazduhu, naglavce - zadržao sam se tamo usred premeta nazad onaj jedan čarobni trenutak kada je teme tik iznad tla, a stopala su okrenuta uvis. I svet je okrenut naglavačke.
Jednom sam video fotografiju nekog glumca iz pedesetih kako ide njujorškom ulicom s devojkom. Aparat ga je ovekovečio upravo u tom trenutku - kako visi naglavce usred premeta, plavi uvojci mu gotovo dodiruju pločnik, a njegova devojka, okrenuta normalno, smeši se u aparat, lepa i ponosna. Zvao se Ras Tamblin. Glumio je u Priči sa zapadne strane. A možda tada još nije nastupio u Priči sa zapadne strane, možda ga to tek čeka. Ali bio je igrač. Kao moja žena. Ona mi je i pukazala fotografiju.
A onda sam doskočio i masa je zinula od čuda. Bilo je očigledno da nikad nisu videli tako savršeno izveden premet unazad. Jasno su to stavili do znanja. Zato sam im dao još jedan. I još jedan. I sa svakim premetom uzdisali su jače, pljeskali snažnije, ludovali više.
Baš umem da se premećem unazad, mislio sam. I to dobro. Kao Ras Tamblin pedesetih. Onaj u
Priči sa zapadne strane. Đavo da me nosi.
Onda sam video lice u gomili. Silna lica, ali video sam samo to jedno. Potrčao sam ka tom posebnom licu, a onda sam uklizao po neverovatno zelenoj travi na svojim zdravim, savitljivim kolenima, pravo Lari u zagrljaj, a masa je s odobravanjem zaurlala.

Kad sam se sutradan ujutru probudio, disao sam na aparat, a Lara me je držala za ruku. Bili smo u jedinici za intenzivnu negu, a ona je nosila masku, rukavice i hirurški mantil i delovala je pomalo kao superheroj. Svi su bili isto obučeni. Ali ja sam znao da je to ona.
Nije mogao biti niko drugi.
„Ne moraš da uzvratiš“, govorila je.
Hteo sam da joj kažem da izgleda kao superheroj, ali sam ponovo zaspao, pitajući se hoću li se ikada ponovo probuditi. Čak i pod teškim lekovima, znao sam da je ovo opasan deo.
Napunili su me imunosupresantima, pa mi je imunitet oslabio, a moje novo srce dobilo je priliku da se udobno smesti u moje staro telo i da ne bude odbačeno. Ali namerno mi oslabivši imuni sistem, isisavši život iz krvi, tkiva i svega dobrog što se bori protiv bakterija i virusa, pružili su mi odličnu priliku da krepam od neke smrtonosne infekcije. Znači, Kvaka 23. Isto kao Kvaka 22, samo gore.
Dali su mi prvu dozu imunosupresanata dok sam ležao obeznanjen u operacionoj sali, usred noći, kada se obavljaju presađivanja. Moraću da ih uzimam do kraja života. Koliko god to bilo.
Spavao sam. Budio sam se. Lara je još bila tu, obučena kao superheroj. To je trajalo neko vreme. Hteo sam da je pitam: „Zar ti nemaš kuću?“ Hteo sam da joj kažem: „Izvini zbog ovoga, znam da je gnjavaža.“ Hteo sam da joj kažem: „Sviđaš mi se, baš si fina.“
Ali samo sam spavao, a ako sam nešto i sanjao, ne sećam se.
Bio sam na intenzivnoj tri dana, a onda su me premestili u zasebnu malu sobu na, kako su to zvali, odeljenju nižeg stepena. Uklonili su aparat za disanje. Lara je prestala da se oblači kao superheroj i

prestala je da mi govori da ne moram da uzvratim, i to mi je nekako nedostajalo.
Ali to je bilo dobro.
Zato što je mislila da ću živeti.

Kad vam daju novo srce, vaše telo pokušava da ga uništi. To je baš glupo.
Ali telo zaista podivlja trudeći se da uništi ono što smatra uljezom. To se zove odbacivanje, ali zapravo je mnogo više. Odbacivanje zvuči kao da vaše telo daje korpu novom srcu, odbija da prizna njegovo prisustvo, ne želi da se ono useli u susedstvo i spusti cene nekretnina.
A uopšte nije tako. Vaše telo zapravo želi da ga ubije.
To je kao kad se probudite usred noći, a neko vam je ušao u kuću. Jurite neznanca po mraku, mašete kuhinjskim nožem, razbijenim bocama od mleka i svime što dohvatite. Čini vam se da se borite za goli život. Mislite da vaš opstanak zavisi od toga hoćete li ubiti uljeza.
A onda uključite svetlo. I taj neznanac ste vi.

Kad sam se probudio, moj stari je bio u sobi.
Nagonski sam potražio mamu - ljubaznu nasmešenu dušu koja spravlja čaj i posreduje između mog oca i mene već četrdeset sedam godina - ali nje nije bilo. Naša metar i po visoka tampon zona je otišla, verovatno da nađe čaj, pa smo se moj stari i ja gledali.
„Dobro si“, rekao je onim svojim poznatim tihim gunđavim glasom. Iznenađen, osetio sam patetičnu zahvalnost zbog ove optimistične dijagnoze, uprkos tome što je došla od penzionisanog policajca bez ikakve obuke iz hirurgije srca.
Osećao sam da mi se bol u grudima uvija sa svakim udisajem.
„Boli“, rekao sam i trgnuo se kad je dah izašao iz mene. Izvio sam leđa i cev u ruci me je cimnula, kao da me tera da se smirim. Potonuo sam nazad u jastuk, suviše mekan, kao ogroman komad šećerne vate.
Otac je privukao stolicu bliže i uzeo me za ruku. Za onu bez infuzije. Njegov dodir bio je neobičan. Istovremeno mek i grub. Kao njegov glas.
„Zatvori oči“, rekao je. „Odremaj. Dremni malo.“
A želeo sam da spavam. Kao da me je iscrpljivao sam čin buđenja. No, samo sam u čudu zurio u svoju ruku u očevoj. Pretpostavljam da me je i pre držao za ruku. Kad me je vodio u školu, u park. Je li to ikada radio? Nekad davno? Nisam se sećao. Možda to nikada nije radio jer je bio na poslu. Činilo mi se da me sada prvi put drži za ruku.
„Bol će proći“, rekao je, stegnuo mi prste i lako ih protresao, što je značilo budi hrabar. A nije mi se dopalo ni kad mi je prvi put to rekao.
Zatvorio sam oči, a stari me je držao za ruku. Osećao sam da se san od jakih lekova šunja u mene, a on mi je i dalje držao ruku.
Onda su Lara i moja mama ušle u sobu noseći čaj i kafu, pa sam otvorio oči.
„Evo ga“, rekla je mama kao da sam možda otišao na turu bandži džampinga dok je ona bila na automatu za kafu.
I tada sam osetio da mi stari pušta ruku.

Hteli su da vežbam. Lekari. Sestre. Hteli su da ustanem i šetam. Videli su da mi je sasvim udobno u toj pregrejanoj čauri od sobe, uz redovnu isporuku hrane i nežnosti kao da sam novorođenče. A ja

se ni izbliza nisam tako osećao. Sama činjenica da sam uopšte ovde terala me je na glasan smeh.
Zato što je trebalo da sam do sada mrtav.
Ali suviše sam se navikao na radosti dnevne televizije. Recepti, vesti i cika porodičnih svađa.
Bolničke sapunice i tračevi o slavnima. Isfabrikovane sportske drame.
Vreme je da se trgnem. Vreme, je da razmislim o rehabilitacionom programu i rasporedu fizikalne terapije.
Vreme je da načinim prve korake.
Posle nekoliko oglednih koraka po sobi, manje-više sam dobio slobodu u bolnici. Nisu imali ni vremena ni namere da me nadziru. Imali su dosta bolesnih ljudi da o njima brinu. Prosto su me isterali iz kreveta i naterali mi srce da pumpa krv. Onda su me ostavili s tim.
I tako sam otkrio krov.
Išao sam bolničkim hodnikom i čvršće vezivao pojas kućnog mantila kako se ne bih otkrio u prugastoj pidžami iz robne kuće. Prošao sam pored pulta medicinskih sestara do kraja hodnika i popeo se teretnim liftom do samog vrha. Portiri s velikim kesama smeća i malim znanjem engleskog vozili su se tim liftom i pozdravili su me učtivom ravnodušnošću. Kad sam stigao na najviši sprat, oprostio sam se od onoga što su vukli u tim kesetinama i načinio nekoliko opreznih koraka do vrata koja se zbog mogućnosti požara nikad nisu zakijučavala. A kad sam prošao kroz vrata, dočekao me je krov, dočekao me je grad, dočekao me je svet.
Tišina i stalni šum grada. Svež vazduh i izduvni gasovi. Samoća i svi ti životi koje nikad neću upoznati.
Metalna ograda oko krova bila je tako niska da mi je zastao dah, zavrtelo mi se u glavi, a filcane papuče ustuknule su jedan korak. Šest spratova niže, Merilebon Roud tekao je kao moćna reka. Udahnuo sam, osmehnuo se i osetio nekoga iza sebe.
„Tata?“ Bio je to Rufus. Pogledao sam ga, oči su mu bile crvene, a ramena pognuta. Da nisam bio u pidžami, pomislilo bi se da sam ja došao njega da obiđem.
„Čitali smo na Guglu“, rekao je i zagrcnuo se. Zažmurio je i pribrao se. Jecaj se smestio negde duboko u njemu. „Ja i Rubi. Čitali smo o - znaš. O tome što ti se desilo.“ Zažmurio je. Obuzdao je disanje. I pogledao svog oca. „Polovina pacijenata s presađenim srcem umre u sledećih deset godina.“
Nasmešio sam se.
„To znači da nas polovina ostane živa.“ Telo mu se izvi od nelagode. „Da, ali…“
„Nemoj da si takav“, rekao sam, oštrije nego što sam nameravao. „Ne spominji mi čašu koja je dopola puna.“
Stajali smo neko vreme, nelagodno, a grad je tekao daleko ispod nas. Onda je rekao da bi trebalo da se vrati unutra, a ja sam mu kazao da je to dobra ideja. I ja ću sići uskoro. I sve ovo bez gledanja u oči.
Posmatrao sam ga kako odlazi, žaleći što nemam reči da ga utešim, što ne umem da mu objasnim kako ne treba cvileti i cmizdriti i ići na Gugl kad je reč o čudu.
Kako da mu objasnim? Osećao sam se jačim. Osećao sam se dobro. Osećao sam se srećno. Osećao sam se - kako se to kaže.
Živ.

„Čika Kite“, reče Rubi, ustade i zagrli ga kad je ušao u sobu.
Radovao sam se što ga tako zove iako joj nije nikakav rođak. Radovao sam se što nije suviše kul

i odrasla za to.
„Zdravo, lepotice“, reče on. „Kako je pacijent?“
Sedeo sam u krevetu. Oboje su mi se nasmešili. „Dobro je“, reče ona. „Ostaviću vas dvojicu nasamo.“ Ljupkim licem pređe senka strepnje. „Biću odmah tu u kafeu“, rekla mi je.
Klimnuo sam glavom. To je u redu, nisam hteo da mnogo brine, mada sam znao da je to nemoguće.
Kad je Rubi izašla, Kit je privukao stolicu krevetu i počeo da jede grožđe koje je doneo.
„Znači, još nisi mrtav?“, rekao je. Pogledao sam na sat. „Još je rano.“
Nasmešio se. „Moramo da uskladimo našu priču“, rekao je.
„Našu priču“, rekao sam ja.
Kit klimnu ogromnom glavom. „Zašto si bio na krovu. Zašto kantinski kauboj juri nevaljalce naokolo. Zašto si u kolima bio ti, a ne moj dvanaestogodišnji partner.“
Razmislio sam o tome. „Išli smo na ručak i videli uniformisane policajce kojima je trebala pomoć.“
Kit se nasloni. Mala bolnička stolica škripnu u znak protesta; nije bila načinjena za ljude kakav je on. „Da, to bi moglo da prođe“, zevnuo je. Ubacio je šaku grožđa u usta i pogledao me umornim očima.
„Je li grožđe dobro?“, upitao sam ga.
„Nije loše“, reče on. „Izvini, drugar. Hoćeš ti malo?“
„Ne, samo ti uživaj.“
A onda se prepredeno osmehnuo i izvadio neotvorenu kutiju cigareta.
„Za svaki slučaj“, rekao je, a ja sam s odobravanjem klimnuo glavom dok je gurao cigarete duboko u džep mog bolničkog mantila. Onda mi je pružio grožđe.
„Pa - kako se osećaš?“
Žvakao sam grožđe, ali zbog lekova nisam osećao nikakav ukus. Pod prugastom pidžamom ožiljak na grudima mi je pulsirao. Nije to bilo srce. Reklo bi se da bih osećao kucanje srca. Ali to je bio ožiljak.
„Nikad bolje“, rekao sam.
Kit se nasmeja i zatrese glavom. „Tvrd si, a?“ Osmehnuo sam se. „Tvrđi od tebe“, rekao sam.
On frknu. „Aha, kako da ne.“ Pravio se da je sve u redu. Osim što je jeo moje grožđe, u bolesničkoj sobi ponašao se savršeno. Bilo mi je drago što je došao. Znao sam da razlog nije samo usklađivanje priče. Ali malo mi je bilo dosta sažaljenja. Zavrnuo sam desni rukav. Kit je zaškiljio.
„Ne izazivaj me, guzice izlizana“, rekao je. Nasmejao sam se i spustio rukav. „Kukavice…“
Skočio je na noge i zavrnuo rukav do ramena. Izazvao sam ga. Oko mišice je imao istetoviranu bodljikavu žicu, izbledelu od godina.
Povukli smo sto između sebe. Kad smo se oslonili laktovima, ugnuo se. Nije bio napravljen za obaranje ruku.
„Elastično je“, reče Kit.
„Ne kukaj“, rekao sam. „Na dve dobijene?“
Bio je na ivici da me pobedi drugi put kad je Lara ušla u sobu noseći cveće i DVD plejer. Osmeh joj se ugasio kad je videla Kita kako mi prikiva ruku za bolnički stočić i čula njegov pobednički urlik i moj krik bola i poraza. Tek kad je video moju ženu Kit je prestao da se smeje i oborio je mesnatu glavu.

Lara je stajala na vratima bolničke sobe držeći cveće i plejer i zurila u nas kao da smo dva glupava balavca. Pogledao sam Kita i došlo mi je da kažem: „Tri od pet, deda?“
Ali suzbio sam talas anarhičnog smeha i oćutao.

PET

Neko je tiho pokucao na vrata moje spavaće sobe i ušla je Rubi, s izrazom stidljive radosti, noseći poslužavnik s doručkom.
Treptanjem sam oterao izmaglicu sna dok se miris slanine širio sobom. Zakleo bih se da sam probdeo čitavu noć brinući koliko su mi lekari dali vremena, ali sigurno sam zaspao pre nego što je bilo vreme da se probudim. Rubi je spustila poslužavnik na praznu stranu kreveta, na kojoj spava njena majka. Velika šolja vrelog čaja. Slanina. Dva jajeta na oko. Ugljenisana kobasica. „Tvoj omiljeni obrok“, nasmešila se.
Lara je ušla u sobu, već obučena, utrljavajući kremu u ruke. Miris kreme za ruke moje žene mešao se s mirisom doručka koji mi je spremila kći. Nije to bila dobra mešavina. Svi smo pogledali poslužavnik, a Rubin osmeh polako je izbledeo.
„Ovo odlično izgleda, dušo“, reče Lara žustro. „Ali tvoj otac ne bi smeo to da jede…“
„Ne, u redu je“, prekinuo sam je uzimajući nož i viljušku. Nasmešio sam se kćeri i lice joj se razvedrilo. „U pravu si. Moj omiljeni obrok. Najbolji u danu.“
Rubi se namršti na poslužavnik. „Kobasica je malo… “ „Izgleda kao dobra kobasica“, rekao sam sekući je.
„S kobasicama je teško“, reče Rubi. „Zato što su debele.“
Klimnuo sam glavom, ne gledajući Laru, ali osetio sam da skršta ruke, bira reči i sprema se da zavede red. Nisam morao da je pogledam da bih znao kakav joj je izraz na licu. I naravno, bila je u pravu. Ali je i skroz grešila.
„Ima li smeđeg preliva?“, upitao sam nabadajući kremiranu kobaju.
„Ah“, nasmeja se Rubi. „Znala sam da sam nešto zaboravila.“ Sišla je da donese preliv HP. Tatin preliv, tako smo ga zvali kad sam bio njenih godina.
Pogledao sam Laru žvaćući kobasicu. Bledo mi se osmehnula. Teško joj je. Znao sam da mi želi najbolje. Kad je progovorila, zvučala je kao glas razuma u paklenoj buci ludnice. Mirna, razumna, tiho besna.
„Jesi li ti slušao one lekare? Jesi li čuo bilo šta što su ti rekli? Hoćeš opet da začepiš arterije istim onim đubretom koje si…“
„U redu je“, rekao sam gutajući izgorelu kobaju. Ostavila mi je ukus pepela u ustima. Ali slanina je izgledala dobro. Meko i sočno.
„Nije u redu. Glupo je. Samouništavajuće. Prosto…“ Zatresla je glavom kao da diže ruke od mene. Ali, znao sam da nikad neće dići ruke od mene. „Ne želiš da je povrediš? Mnogo više ćeš je povrediti ako…“
Okrenula se.
„Lara“, rekao sam. „Dođi.“ Ali nije odgovorila dok sam turobno sekao slaninu. Rubi se vratila noseći u jednoj ruci smeđi sos, a u drugoj providne posudice.
„So i biber“, rekla je. „I to sam zaboravila.“ Lara se okrenu ka nama i zagrli Rubi oko ramena.
„Tvoj tata ovo ne sme da jede, Rubi.“ Reči su bile blage, ali odlučne. „Ne sme da soli hranu.
Nikad više. Razumeš? Mogla bi slobodno da mu stavljaš i mišomor.“
„Molim te“, rekao sam. Ovo je bilo previše. „So nije isto što i mišomor.“

Lara me ledeno pogleda. „U pravi si, Džordže. Mišomor bi verovatno bio zdraviji. Ima više vlakana.“ Lako je protresla Rubina ramena. „Divno je što si ocu napravila doručak za dobrodošlicu. To je vrlo usamljenički posao. Ali, dušo, moraš da shvatiš da se sve promenilo.“ Pogledala je poslužavnik i uzdahnula. „On više ovo ne sme da jede.“ Ruka joj s kćerinog ramena pade niz slabinu.
„To bi ga ubilo“, reče tiho.
A ja sam se nasmejao. Bio sam prestao da jedem, ali sada sam nastavio. Hrana se malo ohladila, a još više kad sam je potopio smeđim sosom. »Jedan obilan doručak neće me ubiti“, rekao sam pohlepno gutajući.
„Pretpostavljam onda da ti so ne treba“, reče Rubi stežući slanik kao da bih mogao da joj ga otmem.
„Ne naročito“, rekao sam uzimajući komad tosta i osećajući kako mi komadić maslaca klizi niz ruku.
Moja žena i kći zurile su u mene dok sam veselo satirao doručak. Kao da su bile obavezne da posmatraju taj obred. Kao da je to vrlo važno.
Kao da posmatraju osuđenika na smrt kako jede svoj poslednji obrok.

Rubi je bila u svojoj sobi.
Pokucao sam, naravno, i kucao sam sve dok nisam dobio bezvoljni poziv da uđem. Sedela je za radnim stolom, glave pognute pred monitorom kao u molitvi.
„Hvala ti za doručak“, rekao sam.
Klimnula je glavom ne gledajući me. Potražio sam mesto da sednem. U sobi su bili samo njen uski krevet i stolica.
„Jesi li dobro?“, upitao sam.
Ponovo je klimnula glavom, a smeđa kosa joj je kao zavesa pala preko lica.
„Mogu li da se uguram?“, upitao sam, a ona se automatski okrenula postrance. Ja sam krupan, ali ona je oduvek bila mršavica, i na toj stolici još je bilo mesta za oboje. Srećom, građena je kao njena majka, igračica, a nije na oca, debelog skota.
„Desiće se nešto loše“, rekla je tiho, kao da govori samoj sebi. Jer, mene nije gledala. Dodirnuo sam joj rame i potapšao ga. Bili smo tako blizu da sam osećao miris njenog šampona.
„Ništa se loše neće desiti“, rekao sam. „Dajem ti reč, Rubi.“
Zavrtela je glavom, ne verujući mi ni trunke. „Nešto loše. Nešto vrlo loše. Nailazi.“
„Slušaj“, rekao sam; stvarno mi je trebalo da mi veruje. „Imam odlične lekare. Uzimam najbolje moguće lekove. I dobro se osećam.“ Nagnuo sam se unazad i pogledao njen profil. Lice njene majke, ali s naznakama mene - veliko čelo, duga gornja usna, koji su nekako bolje izgledali na njoj nego na meni. „Biću dobro, anđele.“
I ona me pogleda.
„Ne tebi, tata“, reče. „Planeti.“

Kad se kuća najzad ispraznila, otišao sam u dnevnu sobu da uzmem skrivenu kutiju cigareta.
Cerio sam se kao manijak, zadovoljan sobom jer ću najzad dobiti ono za čim sam žudeo i jer su cigarete bile skrivene na zaista dobrom mestu - iza uglja lažne vatre u dnu dimnjaka. Niko nikad ne gleda tamo.
Osmeh mi nije utrnuo sve dok nisam gurnuo ruku iza uglja, opipao oko plinske cevi, izvadio cigarete i video sićušne rupice koje je neko probušio kroz kutiju uništivši sadržinu.
Ko god da je to bio, nije se trudio da izvadi cigarete. Samo je gurnuo iglu ili nešto u svaki ugao

kutije, onako kako mađioničar zabada sablje u svoj čarobni sanduk, pažljivo i sveobuhvatno.
Zato što nije želeo da umrem.
Izvadio sam jednu upropaštenu cigaretu i pogledao je. Ropski se povila, a divni zlatni duvan prosuo se iz izbušenog belog papira. Bacio sam kutiju u smeće i otišao na sprat, pitajući se kome je toliko stalo.
Pod Rubine sobe bio je zatrpan odećom, udžbenicima i raznim napravama. Male slušalice. Punjač za baterije. Električna četkica za zube koja još vibrira. Podigao sam je, isključio i spustio na radni sto. Pokret je probudio kompjuter i skrinsejver se pojavio iz naše male plave planete snimljene iz svemira.
Na zidovima su se još opažale ranije faze njenog detinjstva. Delići postera iskeženih glumaca i davno rasturenih dečačkih bendova nazirali su se ispod kasnije stavljenih slika planete u plamenu ili pak okovane ledom. POSTANI DEO REŠENJA, tražio je jedan plakat. Zurio sam neko vreme u te reči.
Onda sam pogledao njen radni sto; tu sam morao da obavim još arheoloških iskopavanja. Da li je sačuvala lenjir s naslovom nekog mjuzikla i rezač za olovke s Barbikom kao uspomene ili zato što ju je mrzelo da ih pobaca? Pretražio sam sve, ali nije bilo ničega čime bi se mogle uništiti tatine cigarete za hitne slučajeve.
Znači, verovatno je to učinila moja žena.
Ukrasna igla, pomislio sam. Broš. Nešto oštro. Nakit je držala u svom noćnom stočiću pored kreveta. Nije ga bilo mnogo. Samo plava Tifanijeva kutija s komadima koje sam joj kupio tokom godina. Zlatna narukvica s dva usamljena priveska u obliku srca - na jednom je pisalo DEČAK, a na drugom DEVOJČICA. Niska bisera sa slomljenom kopčom. I srebrno srce na lančiću. Znači, ni ovde nema ničega.
Ali postoji još jedna kutija, s nakitom njene majke. Nije mi prijalo da pogledam i tamo, ali ipak sam pogledao, sumnjajući da je zlodelo moglo biti počinjeno nekim starinskim brošem kakve su žene nekada nosile.
Bila je to crvena plastična kutija presvučena nekakvom tkaninom s ružama. Čak i ja sam video da je kičasta.
Poklopac je bio napukao, a unutra je zaista bilo mnogo staromodnih broševa. Jedan je bio u obliku leptira, drugi je bio od nekog sivog metala, možda od kalaja, sa slikom jelena kako se osvrće, a jedan je bio mali model konkorda. Poslednji je imao dugu oštru iglu, ali nekako sam bio ubeđen da Lara ne bi uništila moje cigarete majčinim nakitom. U kutiji su bila i tri prstena. Verenički prsten s najmanjim dijamantom koji sam ikada video. Obična zlatna burma. I ono što nazivaju prstenom večnosti.
Zatvorio sam kutiju pazeći na polomljeni poklopac i vratio je na mesto, osećajući na sebi pogled mrtvih roditelja moje žene. Onda sam otišao u sobu moga sina.
Nije izgledala kao momačka soba. Izgledala je kao soba četrdesetdevetogodišnjeg knjigovođe. Ništa na podu. Uredan svežanj školskih radova na pisaćem stolu. Isključen kompjuter. Bela košulja za sutra na vešalici uredno okačenoj o kvaku plakara. Krevet vojnički zategnut. Mala polica za knjige s uredno poslaganim knjigama u mekom povezu. Izvukao sam jednu i otvorio je. Jedna fraza skočila je na mene i zaustavila me. Iskrzana ekstatična radost čistog postojanja. Pogledao sam korice. Plavo nebo. Automobil iz pedesetih godina. Dvojica nasmešenih muškaraca s licima napola u senci. Na putu Džeka Keruaka. Vratio sam knjigu i opazio švajcarski vojnički nož na knjigama. Otvorio sam ga.
Imao je sićušni odvijač i razne tanke oštrice i igle kojima mogu da se izvade kamenčići iz konjskih potkovica ili da se unište nečije zalihe cigareta.

On me zaista voli. Đubre malo.
Onda sam video kapu. Visila je na vratima, uz kožnu jaknu koju Rufus nosi kad nije u školskom blejzeru. Bila je to vunena kapa, ali je imala uski štitnik napred, pa je ličila na džokejsku. Osim što je bila od vune, pa ne bi mnogo zaštitila jahača kad padne s konja.
Stavio sam je na glavu i pogledao se u ogledalo. Dobro sam izgledao.
Mangupski. Bezbrižno. I mlađe. Svakako sam s ovom kapom delovao mladoliko. Mlado.
Moja odeća nije baš išla uz takvu kapu. Vrećasta majica s okovratnikom i dugim rukavima. Platnene pantalone bez pojasa, kao sašivene za mrtvaca. Čarape boje olova. Kapa je sve nadjačala. Kapa je sve ponizila. Odeća mi je izgledala umorno i staro. Gotovo. Spremno za bacanje. Moraću da obnovim garderobu.
Onda sam čuo okretanje ključa u ulaznim vratima i brzo izašao na stepenice, nevino se smešeći dok je Lara ulazila. Pomogao sam joj da odnese kese u kuhinju. Zagrlila me je i poljubila i spravila čaj.
„Zašto si stavio tu smešnu kapu?“, rekla je. Kad smo popili čaj, povela me je u vrlo blagu šetnju po parku. Kao da sam tek prohodalo dete ili pas.
Kao da ću se razbiti.

Sanjao sam da spavam pored žene koju žele milioni muškaraca. Pored neopisive lepotice, pored stvorenja iz bajke, pored najveće nagrade.
Onda sam se pobudio i shvatio da je to istina.
„Džordže“, rekla je Lara. „Nemoj, Džordže.“
Ali nisam dozvolio da ostanem uskraćen. Poznavala je taj pogled. Čak i u tami pred zoru, uz sasvim malo mesečine oko zavesa, prepoznala je taj pogled u mojim očima.
Lukav, vedar, lako stidljiv. Pogled ljubavi.
Pomerio sam se na njenu stranu kreveta i uzeo je u naručje. Poljubio sam je u usta. Poznavao sam ta usta i nedostajala su mi. Sve to mi je nedostajalo, shvatio sam. Naša usta nisu htela da se rastanu. Divno su se uklapala. Larin majčinski radar tragao je za zvucima dece.
Ali Rufus je bio u gradu, a Rubi je spavala.
„Džordže, Džordže“, rekla je nudeći mi poslednju priliku da se ohladim. „Jesi li siguran da treba ovo da radimo?“
Bio sam siguran.
Onda više ništa nije rekla, čak ni moje ime, pa smo vodili ljubav prvi put u nekoliko meseci. I to bi bilo lepo, to bi bilo divno, to bi bilo dovoljno, ali onda smo se probudili, ili makar napola izašli iz sna, dovoljno za još jedan, sporiji, opušteniji, manje očajnički susret.
A onda - neka me neko uštine - ponovo, pred samu zoru, u sobi još punoj noći, a hitnja prvog puta se vratila - mislim na prvi put te noći i na prvi put uopšte. I bilo je kao na početku, kada ne možete da se zasitite jedno drugog, kad ne možete da verujete u svoju sreću, a noć prolazi u blaženoj magli vrućine, iscrpljujućeg sna i sve jačeg svetla.
Spavao sam na njenoj strani kreveta kad je ustala i otišla u kupatilo. Čuo sam ptice i video belu ivicu zore oko prozora. Spavalo mi se, san mi je zaista bio potreban, bio sam potpuno izmožden. Ali otvorio sam jedno oko kad se Lara vratila i upalila lampu pored kreveta.
„Šta?“ rekao sam.

Dodirnula mi je lice. „Samo proveravam“, osmehnula se. Okrenuo sam se na svoju stranu kreveta i zatvorio oči.
„Šta proveravaš?“, rekao sam u jastuk. Nasmejala se.
„Proveravam da li si to stvarno ti“, rekla je.

ŠEST

Nekoliko ljudi zurilo je u nas kad smo ušli u starački dom Jesenji šumarak. Starica u invalidskim kolicima koju su upravo izveli u nedeljnu popodnevnu šetnju po parku. Njen sredovečni sin i njegovo dvoje šiparaca. Portir kog nisam prepoznao.
Onda se žena na recepciji osmehnula i rekla zdravo, i svi su okrenuli glave. Ali to nam se stalno dešava. Moju ženu i mene ljudi uvek pažljivije pogledaju, čak i ne znajući zašto. Ali ja sam znao razlog.
Zato što smo naizgled neskladan par.
Lara je sitna i ljupka, i sačuvala je gracioznost i lakoću igračice. Ja sam pak krupan i trom i, pa, ne baš ružan, ali nos sam lomio dva puta - prvi put ga je slomio pijanac bacivši mi saobraćajni stubić u glavu, a drugi put taj isti pijanac rvući se sa mnom po pločniku dok sam ga hapsio. Zbog toga mi je lice delovalo krivo, oštećeno, kao da sam prešao dosta kilometara i verovatno neću proći tehnički. Zapravo, kad malo bolje razmislim, ružan je prava reč.
Ali Lara je još zračila nečim neopipljivim iz svojih igračkih dana. Ljudi su nekada plaćali da vide tu ženu kako nastupa, da je vide kako igra, kako blista. Lara uskoro puni četrdeset godina, zaposlena je majka dvoje dece, ali još odiše tim glamurom šou-biznisa. Ja sam pak trapav. Nisam kao drugi muškarci koje je znala. Nisam ni nalik onom s kojim se zabavljala pre mene. Njenom prethodnom dečku. Ja nisam bio smeli mladi udvarač koji doleće iz Stratforda sa sjajnim kritikama za svoju ulogu Princa. Ja sam bio iz drugačijeg kraja - jurio sam duvače lepka, kradljivce tašni i bučne pijance koji bacaju saobraćajne stubove kako bi pozornik Kit mogao da ih ošamari i kaže im da prestanu da se izmotavaju. Ja sam krupan jednostavan muškarac slomljene njokalice koji se ne boji telesnog sveta. I to joj se kod mene dopadalo. Ta temeljna jednostavna pouzdanost. To bi druge devojke odbilo. Žene, hoću da kažem. Lara je znala da ću je zauvek voleti. Znala je da mi ništa drugo nikada neće ni pasti na pamet, da ću joj uvek biti na neki način zahvalan, jer bila je toliko očigledno izvan moje lige. U nas su naročito zurili muškarci. Njihov pogled je govorio: „Au, ako je prečka toliko nisko smeštena…“ Onda bih se ja zagledao u njih i oni bi okrenuli glave. Zato što su opažali nešto kod mene. Ne to da sam pajkan. Ne moju krupnu građu. Ne čak ni činjenicu da sam se trudio da se držim kao moj otac. Osećali su da stupaju na sveto tlo. Zato što je Lara za mene sve. I povlačili su se.
Možda bi bilo drugačije da joj roditelji, kada je imala dvanaest godina, nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći. Išli su na aerodrom da je dočekaju sa školske ekskurzije, sedam dana skijanja i smeha na francuskim planinama. Put je bio klizav od kiše, pa su uleteli u kamion koji je stao u brzoj traci jer mu je pukla guma.
Da su poživeli. Ali nisu.
Niko ne može da ceni drugu stranu sjaja, tihu udobnost doma i porodice, dok mu život to ne oduzme.

„Jeste li mi doneli knjigu?“, upitala je Larina baka dok sam joj pomagao da ustane iz kreveta i sedne na stolicu. Pod knjigom je podrazumevala časopis, i to njen omiljeni televizijski dodatak.
„Evo, Nan“, reče Lara i spusti joj na krilo TV program, već otvoren na današnjem danu, s

emisijama zaokruženim crvenom olovkom kao ogradama protiv usamljenosti. Lara sede na krevet i osmehnu se. „Ima li po podne nešto dobro?“
„Amerikanac u Parizu“, reče Nan, a bledoplave oči joj zasijaše iza naočara. Lara se zainteresovala. Nije glumila učtivost. „Džin Keli i ko?“, reče.
„Lesli Karon“, reče Nan ispravljajući stranice dlanovima. „I Geršvinova muzika.“ Klimnula je glavom. „Dopada mi se taj Geršvin“, rekla je kao da je Džordž Geršvin neki početnik kome ona predviđa uspeh.
Lara i Nan se osmehnuše jedna drugoj, voda im je išla na usta od same pomisli na Amerikanca u Parizu. Igra je još mnogo značila mojoj ženi. Igra nikad ne nestaje. Za nju je to uvek bilo više od posla. Kad je izgubila porodicu, a pre nego što je stekla novu, igra je bila njen život. A to je nasledila od Nan. Baka nije samo vodila malu Laru na audicije, kao što je činila njena majka. Nan je pokazala Lari da se može izgubiti u igri, samo ako to želi ili ako joj je to neophodno. I godinama je Lari upravo to bilo neophodno.
Lara je dva puta sedmično posećivala Nan u Jesenjem šumarku. Obično bez mene. Smatrala je da bi trebalo da dolazi i češće. Gledao sam je kako smešta staru gospođu pred televizor, sipa joj piće, pridržava joj čašu dok ova pijucka kao ptičica, i video sam koliko moja žena voli Nan. Nije to bila obična ljubav prema baki. Nan je toliko učinila za nju. Bila je od onih posebnih baka koje odgaje dva naraštaja. Nan nije gajila Laru od rođenja, ali je učinila dosta. Upravo koliko i njeni roditelji, govorila je. Ono što se dogodilo Larinim roditeljima iznenađujuće je često. Upoznao sam nekoliko ljudi kojima su oba roditelja poginula u saobraćajnoj nesreći. Bračni parovi stalno putuju zajedno, pa tako mnogi zajedno i poginu. Znači, to se nije dogodilo samo Lari. Iako sam godinama mislio da je ona jedina. I dalje tako mislim, kad su loši dani. Jednom mi je rekla, suvih očiju i zamišljena: „Ne znam šta bi bilo sa mnom bez Nan. Ona me je uzela. Volela me je. Pomogla mi je na mom putu. Sprečila me je da ne propadnem kroz pukotine.“
Nan je volela mjuzikle kompanije MGM. Otmene Džindžer i Freda. Koškanja Džina Kelija i Debi Rejnolds. A Lara je otišla da živi kod Nan početkom osamdesetih, u doba video klubova. Prvi put u istoriji svako je mogao da gleda Pevajmo na kiši, Priču za zapadne strane i Oklahomu kad god poželi!
A Nan i Lara želele su to vrlo često.
Volele su Džina, Džindžer, Freda, Debi i ostale, ali najviše su volele Sid Čeris. Obožavale su njenu veliku tačku brodvejskog sna s Džinom Kelijem u Pevajmo na kiši - Keli na kolenima pred gangsterskom curom Sid u zelenoj haljini - i volele su Sid i Freda Astera kada u Paradi u otrcanom zadimljenom baru izvode ples koji izaziva tuču.
Iako je u detinjstvu išla na časove baleta i stepovanja, igra je za nju zaista počela tada, tih kišnih nedeljnih popodneva uz mjuzikle s Nan. Onih davnih nedelja kada su boje delovale jarkije od pravog života. Bolje od pravog života. Posmatrajući Laru i Nan kako gledaju film, pitao sam se je li se išta promenilo. Činilo mi se da igra i dalje određuje njene snove.
„Jednog dana igraću tango u Buenos Ajresu“, rekla je sedajući na naslon za ruke Nanine fotelje. Lako je prebacila ruku preko mršavog staričinog ramena; nisu skidale pogled s Džina Kelija. „Možeš da uzimaš časove kad dođeš tamo. U BA, mislim. Zovu ga BA. Pogledala sam na internetu.“ Nasmejala se i pogledala me iskosa. „To je krajnji cilj svakog zaljubljenika u mjuzikle“, rekla je.
„Da igra tango s mužem u nekoj maloj plesnoj dvorani u Argentini, uz muziku, gužvu, psovke i boje lepše nego u pravom svetu.“
To bi bilo gadno, pomislio sam. Igrao sam dok smo se zabavljali, ali sada me Lara jedva natera da igram na svadbama.

Kad je otišla da poruči večeru za Nan, stara gospođa mahnula mi je rukom da priđem bliže. Mislio sam da će mi reći nešto o Džinu Keliju ili Džordžu Geršvinu, ali u uho mi je prosiktala upozorenje:
„Nemoj nikada da ostariš“, rekla mi je.

Moji roditelji nose istu opremu na časovima samoodbrane. Oni su dobrodržeći sedamdesetogodišnjaci i nose Adidasove trenerke, ona crvenu a on crnu, sjajne kao da su od balon svile. Zajedno s još desetak penzionera, uglavnom žena, slušaju naloge svog trenera, a dobroćudna lica mršte im se dok izigravaju nasilnike. „Psi ne znaju kung fu“, govori im trener. „Psi ne znaju karate ni tekvondo ni boks. Pa ipak, svaki pas ume da se odbrani.“
Učenici mu se dobrodušno smeše. Patike su im bele koliko i kosa. Izgledaju nove-novcate. Kao da nikad neće ostariti. Trener steže pesnice i zube.
„Šta je rekao, dušo?“, pita jedna stara gospođa moju majku.
„Kaže psi ne znaju kung fu, mila“, kaže moja mama i oduševljeno mi se smeši. Raduje se što me vidi. Ne viđamo se dovoljno. Uvek sam prezauzet.
„Odbrana od medveđeg zagrljaja spreda“, kaže trener i pokazuje mom ocu da iskorači napred.
„Napadač vas drži oko ruku i grudi“, govori trener i grli mog oca onako kako ga ja nikad nisam zagrlio. Možda ga ni moja mama nikad nije tako zagrlila.
„Prvo udarite napadača kolenom u testise“, kaže trener.
„Šta?“, pita stara gospođa.
„U testise, dušo“, kaže moja mama. „Udari napadača u testise, dušo.“
Moj tata nevešto diže nogu nekoliko centimetara od poda oponašajući udarac u trenerove testise.
„Zatim“, nastavlja trener, „unutrašnjom ivicom patike zagrebite njegov list od kolena do gležnja.“ Moj tata izvodi potez usporeno.
„Onda mu zgazite na nogu“, kaže trener i - igrajući za publiku, kao i uvek - moj tata se pravi da spušta nogu na trenerovu.
Penzioneri se kikoću. Čuje se mlak pljesak. Moja mama sija od veselja i ponosa. Moj tata deluje vrlo zadovoljno sobom.
„Ako i dalje ne shvata“, kaže trener i lako trza glavom, „čelom ga udarite što jače možete u koren nosa, i laku noć. Dobro, sada ćemo vežbati u parovima.“
Sedim na klupi i posmatram svoje roditelje i njihove prijatelje, divim se njihovoj vitalnosti i hrabrosti, ali najviše me čudi njihova srceparajuća nevinost i poverenje u svet.
Zbog čega su tako sigurni da će ih napasti samo jedna osoba?
Na kraju časa mi prilaze. Mama me ljubi, uzdiše gledajući slike dece snimljene kod kuće pošto sam izašao iz bolnice, kaže kako prosto ne veruje da je Rufus izrastao u tako zgodnog mladića i da je Rubi, mali rubin, postala već mlada dama.
Mama je puna nade kada kažem da moramo uskoro da ih pozovemo na večeru. Ali tata me čita kao knjigu. Moj otac, penzionisani policajac, oduvek me je čitao kao knjigu. Sačekao je da mama ode u svlačionicu.
„Još ne ideš na posao, znači?“, kaže.

Ponekad sam potišten.
Nije to pad raspoloženja - kardiolog mi je rekao da to očekujem - koliko promena percepcije. Odjednom shvatam krhkost svega oko sebe, i naročito sopstvenu. I krhkost našeg bojlera. Čujem ga kako pljuje svoju utrobu po kupatilu. Moraću uskoro da zovem majstora, pomislio sam uz beskrajan i

nečujan uzdah, i zapitao sam se kako mi se život sveo na spisak kućnih poslova.
„Hoćeš li da pričamo o tome?“, pita Lara grleći me.
Ali ja ne znam odakle da počnem, kako da završim, ni na šta bi sredina trebalo da liči.
„Ostaću malo duže“, kažem, a ona povlači ruku, klima glavom, i uskoro je čujem kako se kreće po našoj sobi. Posle nekog vremena ne čujem više ništa osim ponoćnog šuma frižidera i samrtničkog kašlja i pljuckanja bojlera.

* * *

Pola boce crnog vina je otišlo dok je Rufus stigao kući. Izgledao je loše. I zaudarao je na pivo.
Ličio je na nešto što je mačka dovukla iz baruštine piva. Pogledao je detektor na stočiću.
„Ne brini za to“, rekao sam, odjednom shvativši da je detektor samo besmisleni komad plastike.
„Večeras možemo i da preskočimo.“
„Svejedno mi je“, reče i savi svoje nezgrapno telo da uzme detektor. Onda me je pogledao.
„Nisam ništa pio.“
Nasmešio sam se. „Aha, kako da ne.“ To je bila tako očigledna laž da sam se prosto divio njegovoj smelosti. „Samo sledeći put sipaj nešto i u usta.“
Usledio je iznenadni blesak povređenih osećanja, onaj bes prirodan šiparcima. „Ne veruješ ništa što ti kažem, zar ne?“
„Smanji ton“, rekao sam. „Majka i sestra ti spavaju.“
„Ni reč“, kazao je pokazujući glavom detektor. „Nijednu prokletu reč.“
Uzdahnuo sam. „Ali, Rufuse“, rekao sam vrteći glavom i čudeći se kako može da stoji tu, smrdi kao pivara i laže me u oči. „Osećam miris.“
„Ali nisam pio“, rekao je. „Bacali su pivo. Gađali su me pivom, tata.“ Tu sam se izgubio.
„Šta? O kome pričaš? Ko su oni?“
„Nije važno“, rekao je, iako sam jasno video da je to važnije od svega.
Gledao sam svog sina, to krupno trapavo čudovište, tog preosetljivog neznanca, terajući sebe da vidim dečaka guste kose kakav je nekada bio, dečaka kog sam mogao da grlim, koji je grlio mene i nije hteo da se odvoji.
„Šta nam se desilo, Rufuse? Bili smo drugari, je l’ tako? Sećaš li se kad si bio mali? Išli smo u park. Išli smo na fudbal. Išli smo u Legolend. Sećaš se Legolenda?“
„Legolend? Aha, bilo mi je muka. Povraćao sam sve do Vindzora.“
„Ali kad smo stigli uživao si. Sećaš se? Kad smo te očistili bilo ti je lepo. Šta se desilo?“ Frknuo je i okrenuo glavu.
„Dakle, pa… Odrastao sam.“
Je li to razlog? Je li u tome stvar? Zaista? Jaz koji se otvara između oca i sina kako godine prolaze? Je li to zaista prirodno? Nisam mogao da verujem u to. Činilo mi se da sam negde usput pogrešno skrenuo i da sam ga zato izgubio.
„Nije to lako“, rekao je. „Imati oca pajkana. Nekoga koga svi znaju. S kim te stalno porede. Nije lako biti tvoj sin i ništa više. Nije lako kad te uvek tako posmatraju.“ Gorko se osmehnuo. „Živeti u tvojoj slavnoj senci.“
Zatresao sam glavom. „Ja nisam slavan. Bil Gejts je slavan. Bred Pit je slavan. I dalaj-lama je slavan. Budi srećan što ti dalaj-lama nije otac. Ja nisam slavan.“
„O, jesi“, reče on. „Na lokalnom nivou. Svi u kraju znaju ko si. Ili ko si bio pre nego što si se

razboleo. Uživaš ovu savremenu mikroslavu.“
„Vrlo si ljubazan.“ Sipao sam sebi punu čašu crnog. Odjednom sam video brigu na njegovom licu.
„Šta je?“, upitao je.
„Ništa“, odgovorio sam. „Gadna noć. Verovatno zbog lekova. Umeju da utiču na raspoloženje. Ne brini. Obična gadna noć. Kao tvoja. Ili možda misliš da si ti izmislio gadne noći?“
Još je držao detektor u ruci. Pokazao sam mu bocu.
„Hoćeš kapljicu ovoga? Rekli su mi da ne treba da pijem, ali stvarno mi je dosta da mi govore šta da radim. Da li je i tebi nekad dosta toga?“
Odmahnuo je glavom. „Ne pijem, tata. Ne volim.“ Spustio je detektor.
Dugo sam ga posmatrao.
„Pa kuda to odlaziš?“, upitao sam ga. Ispričao mi je.
Kad je završio, trapavo sam ga zagrlio, a on je mene nespretno stegnuo zauzvrat. Ostavio sam ga da traži hranu po kuhinji i diže buku.
Gore u sobi svetla su bila ugašena, ali moja žena bila je budna i čekala me.

Naglo sam se probudio mnogo pre zore.
To ne liči na mene. Oduvek sam spavao kao beba. Ne mislim kao prava beba - nisam vrištao i budio se mokar svaka dva sata - nego kao beba iz legende, ona koja spava mirno od sumraka do doručka. Naročito čvrsto spavam posle seksa. Ali ne noćas. Više ne. I, shvatio sam nekako, više nikad neću.
Ležao sam neko vreme, usta suvih od crnog vina, slušajući Larino disanje, a onda sam, svestan da za mene noćas više nema sna, tiho sišao u prizemlje.
Pogrbljen nad ženinim laptopom u kuhinji, uz sjaj monitora, pridružio sam se svojoj braći i sestrama. Svima koji su bili u salonu za odlaske, a onda je njihov let u smrt otkazan pred samo ukrcavanje. Bog mije ubacio još jednu cepanicu u ognjište, napisao je jedan čovek.
Muškarci i žene, odrasli i deca, iz svih krajeva sveta. Sedeći pognut za kompjuterom, saznao sam da nam je svima zajedničko to što nas je spasla nezamisliva dobrota bezimenih nepoznatih ljudi. Još nešto smo imali zajedničko. Nismo samo spaseni. Promenili smo se. O, kako smo se samo promenili.
Promenili smo se prihvatljivo. I promenili smo se potpuno nezamislivo.
„Ja sam Frankenštajn“, zavapio je Luis Vaškanski probudivši se kao prvi čovek kome je uspešno presađeno srce, decembra 1967. u Kejptaunu u Južnoj Africi. „Ja sam Frankenštajn.“
„Niste Frankenštajn“, rekla mu je bolničarka, „nego anđeo.“
Isključio sam kompjuter. Spoljašnji svet još je bio mračan kad sam se vratio u krevet. Moja porodica je spavala. Srce mi je skočilo u grlo kada sam ga video prolazeći pored mračnog kupatila - nepodšišane raščupane kose, sjajnih izbezumljenih očiju, bez trunke sala na neobrijanom licu, kao da mu je meso prosto otpalo. Bilo je to lice od koga bi svakome usred noći poskočilo srce.
Tek posle dosta vremena shvatio sam da zurim u samog sebe.

SEDAM

Stajao sam pred ogledalom u spavaćoj sobi, raskopčane košulje, i ponovo posmatrao ožiljak na grudima. Bila je to dugačka jarkocrvena rana, kao da je neko hteo da me preseče na pola počevši od grudi. Dodirnuo sam ga i setio se kako sam dodirivao ožiljak na stomaku moje žene posle rođenja našeg sina. Svet me je obeležio, kao što je obeležio i nju, da označi kraj jednog života i početak drugačijeg. Počeo sam da zakopčavam košulju, a Lara se pojavila na vratima.
„Taksi je stigao?“, upitao sam je.
„Ne idemo taksijem“, rekla je s tajanstvenim osmejkom.
U predvorju su nas, naslonjeni na zid, čekali bicikli. Rubin ružičasti terenski bicikl, još blatnjav, i Rufusov veliki trkački, star tri godine, ali sjajan kao nov. Ponekad daš detetu poklon, a ono ga preraste i pre nego što ga raspakuje.
Pogledao sam bicikle, a onda svoju ženu. „Mora da se šališ“, rekao sam.
„Činiće ti dobro“, rekla je i stegnula mi mišicu. „I spreman si.“ Namignula mi je. „Razumeš, momčino?“
„To što mogu ne znači da - mogu…“
„Uzmi ružičasti“, reče ona. „Lakše se vozi.“
„Pa, ne znam baš“, rekoh gledajući Laru kako uzima crni bicikl i gura ga do vrata. Vrteći glavom uzeo sam ružičasti bicikl za upravljač i pošao za njom. Nosila je dve kacige. Stavila mi je jednu na glavu i privezala je.
„Biće sve u redu“, rekla je.
Bio je jedan od onih divnih vedrih dana kad se čitav grad kupa u suncu. Vozili smo se jedno iza drugog iz Primrouz Hila i pored velikih kuća u Sent Džons Vudu. Ne. Lara je vozila, a ja sam ševrdao. Svaki čas se okretala da vidi jesam li dobro. Ali nisam bio dobro. Bio sam preplašen. Bojao sam se smrti. Bojao sam se rastanka. Bojao sam se pada.
Kad smo stigli do kapije parka Ridžent, sišao sam s bicikla i nastavio gurajući ga. Lara je sjahala i išla pored mene, a ja sam pomislio da verovatno jasno čuje moje disanje - isprekidani teški dah, više posledicu potisnute panike nego telesnog napora. Borio sam se da obuzdam vazduh unutar sebe. I skoro sam poskočio kad mi je dotakla mišicu.
„Džordže?“
„Molim?“
Podigla je bradu i nasmešila se. „Zar nije divno? Park i sve ove lepe kuće.“
Pokazala je Nešova2 dela poređana oko parka kao nebeski planinski venac. Zagunđao sam želeći tako da kažem, da, zaista je lepo, ali sada mi je drugo na pameti.
„Zašto si mi uništila cigarete?“, upitao sam je.
„Zato što te volim“, rekla je Lara. „Da stanemo da kupiš koju paklicu? Pa da nastaviš da se ubijaš?“
„Ne treba, u redu je“, rekao sam smrknuto gurajući bicikl moje devojčice kroz park.
„Ništa loše ti se neće desiti“, reče Lara. Stali smo i gledali se. „Zato što ja neću dozvoliti.“ Gledala me je u oči. „Obećavam, je l’ važi?“
Nekako sam ponovo pokušao da sednem na ružičasti bicikl. Ali napustio me je osećaj za ravnotežu, ili samopouzdanje, ili sve zajedno. Seo sam na malo ružičasto sedište i odmah skliznuo.

Bicikl se prevrnuo, ja sam izbacio nogu da ne padnem i jako udario listom u pedalu. „Ne mogu…“
Uhvatila me je za lice. Oči su joj plamtele. I nije rekla ništa. Udahnuo sam, potisnuo bol i ponovo uzjahao bicikl, ali sada je Lara držala upravljač i sedište kao da je bicikl divlji konj koji se otima. Počeo sam da okrećem pedale, a ona je držala upravljač i sedište i nije puštala.
U početku se bicikl nesigurno tresao, i video sam da je Lari potrebna sva snaga da me drži uspravnog, ali onda je krenulo lakše, osetio sam nailazak te lake čarolije ravnoteže, a onda je bilo još lakše jer sam se osećao bezbedno, ona je pazila na mene, i bilo je kao kad sam sa sinom i kćeri bio u ovom istom parku na dan kad su oboje skinuli pomoćne točkove s bicikala. Nismo išli brzo, bio je to drhtavi pužev korak i Lara nije imala teškoća. Onda je odjednom potrčala uz mene, ne puštajući bicikl.
„Držim te“, rekla je i ja sam odjednom poverovao u čaroliju ovog bicikla; okretao sam pedale svom snagom i odmakao se od Lare s mekom, lakom gracioznošću koju kao da sam od nekoga pozajmio.
I smejao sam se. Činilo mi se da se prvi put posle mnogo vremena smejem, onako istinski, bez ičega mračnog ispod smeha. Onda sam krenuo da ubrzavam, vetar mi je šibao lice, dok sam izlazio iz parka na travu, pa na Ulicu Olbeni, pravo pred kola otvorenih prozora puna mladeži i glasne muzike. Kola su skrenula da me ne udare i uspeo sam da opazim ljutita lica na prozorima. Neko me je gađao papirnom čašom s kafom. Promašio je. Oduševljeno sam se nasmejao.
„Volim tu stvar!“, viknuo sam za njima, digao ruke s upravljača i spustio ih niz telo, veselo kao dvanaestogodišnji raznosač novina na kraju subotnje smene. Onda sam čuo nečiji ljutit povik kad sam prošao kroz crveno, presekao nekim čudom prazni Merilebon Roud i ušao na Vest End. Cimnuo sam laktovima i podigao bicikl na zadnji točak. Glas iza mene nejasno je vikao. Jedva sam razaznao reči.
„Držim te“, govorio je glas.

„Hmm“, rekao je moj kardiolog, gospodin Karver Rejmond, čitajuči moje patološke nalaze kao da su odlična vinska karta, a on se pita šta da poruči uz pačetinu. „Dopada mi se ciklosporin uz prednizolon, ali voleo bih da probam i s azatioprinom.“
„Još prokletih lekova“, reče Lara sa suvozačkog sedišta ispred ogromnog praznog stola lekara za srce. „Samo novi lekovi. A imaju li ti lekovi neka sporedna dejstva?“
Moja žena nije se plašila sukoba s njim i ledeno mu je uzvratila pogled dok je zurio u nas preko polumesečastih naočara za čitanje.
„Naravno“, rekao je ustajući. „Sporedna dejstva ovih lekova - ove mešavine imunosupresanata - sastoje se u tome da vašeg muža održavaju u životu.“
Ja sam stajao i skidao košulju, a misli su mi lutale. Odlutale su do Ulice Harli, odakle sam čuo brujanje dizel motora crnih taksija. Do ogromnog prostranstva parka Ridžent. Uhvatio sam dah kad sam osetio njegove duge hladne prste na grudima.
„Dobro srce ste dobili“, rekao je zureći u moj ožiljak. „Snažno. Zdravo. Mlado. Momačko srce.“ Seo je na sto i posmatrao me.
„Želim da im zahvalim“, rekao sam. „Želim da zahvalim porodici mog davaoca. Čitao sam priče na internetu. Ljudi pišu porodicama svojih davalaca. Ponekad se dopisuju s njima do kraja života. Ponekad se čak i upoznaju.“
„Tako je“, reče gospodin Karver. „I to može biti vrlo potresno. Davanje dara života. I primanje tog dara. Svest da je preminula voljena osoba pružila nekome priliku da živi.“ Dugim koščatim prstima stresao je nepostojeću trunku prašine sa stola. „Ali porodica vašeg davaoca tražila je anonimnost. I to se dešava. Vi treba samo da prihvatite dar koji ste dobili.“

„Želim da zahvalim nekome.“
„Naravno“, reče on. „To je prirodno. Ali porodica davaoca ima pravo na anonimnost. Mogu vam samo reći da je vaš davalac bio devetnaestogodišnji mladić koji je umro u jednoj londonskoj bolnici. Bio je registrovani davalac organa, i mogu vam reći da su upotrebljeni i njegova pluća, gušterača, tanko crevo, krv, tkivo i koštana srž.“
Zapitao sam se kako umiru mladići sa zdravim srcem. I nekako sam znao - nasilno.
„Ponekad se osećam drugačijim“, rekao sam.
„Kao novi čovek“, osmehnu se gospodin Rejmond. Klimnuo sam glavom. „Kao da - šta ja znam - kao da živim neki drugi život.“
„Promene su prirodne“, govorio je gospodin Rejmond. „Promene su očekivane. Svako bi se promenio posle onoga što ste prošli. Nekadašnje debeljuce trče maraton. Bivši teški pušači pentraju se na Everest.“ Uputio mi je profesionalni osmeh. Spokojan, ohrabrujući, mudar. Osmeh koji staje 450 funti na sat. „Tako blizak susret sa smrću promenio bi svakoga.“
„Nije samo to“, rekao sam. „Čitao sam o ženi koja je patila od vrtoglavica, a posle presađivanja počela je da planinari. I o devojčici koja je dobila užasne noćne more pošto joj je presađeno srce ubijenog deteta. I o ženi koja je s časopisa o slavnim ličnostima prešla na Dostojevskog i Džejn Ostin. L..“
Podigao je ruku da me ućutka.
„Govorite o fenomenu ćelijskog pamćenja“, rekao je Karver glasom svilenkastim od profesionalnog spokoja. „O pacijentima koji stiču karakteristike svojih davalaca.“
„Internet je pun takvih priča“, rekao sam.
„Internet je takođe pun priča ljudi koje su oteli vanzemaljci“, rekao je on. „Medicinska i naučna zajednica priznaje samo jedan slučaj neobjašnjive promene - slučaj petnaestogodišnje Australijanke kojoj je presađena jetra.“
„I šta je bilo s njom?“, upitala je Lara.
Karver ju je pogledao sedajući za sto. Onda je skrenuo pogled. „Promenila joj se krvna grupa“, odgovorio je, i neko vreme smo svi ćutali. Onda se moj kardiolog zakikotao.
„Slušajte, neki ljudi do kraja života ostanu transplantacioni pacijenti. Nikada ne nauče da prosto prihvate dar koji su dobili. A neki nastave dalje. I ponovo preuzmu svoj život. Ili žive svoj novi život. Toplo vam savetujem da budete zahvalni i usredsredite se na ozdravljenje. To srce je sada vaše.“ Ruke su mu počivale na praznom stolu poput velikih belih paukova. „Dobili ste nešto o čemu ljudi odvajkada sanjaju - priliku da ponovo živite svoj život.“
Shvatio sam da mi zavidi. Da ga opčinjavam. Želeo je da zna kako je to dobiti drugu priliku. Ali nisam ga slušao. Misli su mi bile napolju, na ovom predivnom danu. Jedva sam čekao da mu se vratim, da se vratim svom biciklu i vozim se kao da sam vlasnik ovog blistavog jutra, da se vozim sa suncem i vetrom na licu, da se vozim kao ludak uveren da nikada neće umreti.
Bog mi je ubacio novu cepanicu u ognjište. I što sam brže jurio, jače sam osećao njen plamen.

Očekivao sam nešto nalik na noćni klub. Šta ja znam - stolove s malim svetiljkama i zgodne konobarice u kratkim suknjama. Možda mali plesni podijum. Ali ovo je bio običan pab na Ist Endu, sve je bilo smeđe od prastarih naslaga nikotina i prolivenog piva, a nasred male pozornice stajala je šipka, jer je sredom i subotom išao ples na šipci, a ne komedija.
Bilo je veče otvorenog mikrofona i pab je bio prepun. To me nije iznenadilo. Nije bio najavljen niko poznat. Koliko sam video, ne učestvuje niko ko je ikada bio na televiziji, a ovih dana svaki kreten može da se pojavi na televiziji.

Ali pab je bio pun mladića i devojaka s pivskim bocama u rukama, iskeženih, bučnih i polupijanih. Svi su žudno okrenuli lišca ka pozornici i tamošnjoj povorci ljudskih žrtava.
Uz ivicu povorke podrugljivo se cerio voditelj. Bio je tamnoput, bliskoistočnog izgleda, na grudima bele majice pisalo mu je: „Ja sam Sik, baš sam šik“, a na leđima: „Jeste, mama, sluga sam islama“; kad je masa postala previše agresivna, isključio je mikrofon i izveo sledećeg gosta.
Na scenu je izašao debeli mladić u sjajnom odelu, nasmešen i znojav. „Mrzim London“, rekao je pevuckavim naglaskom iz Njukasla. „Baš ga mrzim. Vi kokniji ste stvarno neprijatni. Okreneš hitnu pomoć a operater ti kaže: ’Bolje bi ti bilo da je nešto važno, skote.’“
Neko je bacio kebab i pogodio ga u lice.
Voditelj je isključio mikrofon i debeljko je poniženo otišao, i dalje se smešeći i znojeći, a mrvice paradajza i zelene salate visile su mu s revera.
Onda mi se srce spustilo u stomak jer je na pozornicu izašao Rufus, s nekakvim skamenjenim osmehom kakav sam mu davno viđao na licu. Prvog dana škole, i kad je poslednji stigao na rođendan nekog druga, i kad se iz sve snage trudio da ne zaplače. Osmeh pun užasa.
Zapljeskao sam, ali jedini. Čulo se nekoliko zajedljivih povika - otkuda toliko zajedljivosti u svetu? - i nekoliko bezvoljnih: „Ua.“ Osetio sam kako se njegova majka ukrutila pored mene. Uhvatio sam je za ruku i čvrsto je stegnuo.
„U današnje vreme sve mora da bude pogodno, sve mora da bude lako“, rekao je Rufus; glas mu je bio prejak, preblizu je držao mikrofon. Odjek je eksplodirao u malom pabu. Neko se divlje nasmejao, mada to možda nije imalo nikakve veze s Rufusom, ili je bilo ironično. Evo je opet ta zlobna potreba da se sve unizi, sreže i umanji. Moj sin, mislio sam, skriva se iza osmeha u ovom nemilosrdnom svetu i misli da je to dovoljno da se provuče.
„Brzo biranje - čemu to služi?“, govorio je Rufus. „Šta, suviše smo zauzeti i važni da okrenemo telefonski broj?“
„Daj, gubi se“, urliknuo je neko, odjednom besmisleno besan, a iz čitavog paba začuli su se ulagivački glasovi saglasnosti.
„Nije smešno!“, doviknuo je neko drugi. Ta užasna masa prosto je odisala jezivim samozadovoljstvom. Kao da su oni, gledaoci, na audiciji za nešto. Došlo mi je sve da ih pobijem.
Ali Rufus se iskezio kao da je sve ovo odlična zabava i nastavio, a mene je obuzeo talas ljubavi prema njemu, dok je njemu talas piva zapljuskivao noge.
Glasniji povici i svuda unaokolo bela lica podignuta kao da njuškaju smrdljivi vazduh i njuše plen.
„Ja imam“, mucao je Rufus, „ja imam dva broja na brzom biranju - vruću liniju za samoubice organizacije Dobri samarićanin i piceriju Dominos… Ne znam ni sam koliko sam puta pozvao broj za samoubice, otvorio im srce i rekao kako mislim da svršim sa sobom, samo da bi mi ljubazna gospođa Poljakinja rekla: ’Hoćete li nešto za piće ili za desert?’“
Pogledao sam Laru i nasmejao se. Njeno lice bilo je ukočena maska, nije skidala pogled s dečka. Rufus je gurao dalje, ne zastajući da sluša uvrede.
„A ne mogu ni da prebrojim koliko sam puta pozvao taj isti broj i rekao im: ’Zaista sam uznemiren, zaboravio sam da poručim i piletinu.’“
Oluja piva sručila se na pozornicu i na našeg sina, i Rufus je odjednom govorio u isključen mikrofon. Stajao je tamo s onim osmehom koji govori voli me, o, okrutni svete, a meni se stegnulo grlo. Momak pored mene ludački se smejao držeći praznu pivsku bocu u ruci. Krenuo sam na njega, ali Lara me je uhvatila za ruku.
„Idemo“, rekla je dok se Rufus iskradao sa scene. Progurali smo se kroz gužvu i otišli u

bekstejdž, mada to zvuči suviše raskošno za ono iza otrcane zavese pored pozornice. U uskom hodniku oivičenom srebrnim bačvama piva bilo je mnogo nervoznih mladića i nekoliko nervoznih devojaka; svi su govorili sami sa sobom, uznemireno uvežbavajući tačke osuđene na propast.
Rufus je bio u sobi veličine omanjeg mrtvačkog kovčega, zidova išaranih grafitima, bez prozora, bez vazduha. Od smrada znoja i straha gotovo sam se zagrcnuo. Podigao je pogled kad smo ušli; kosa mu je bila mokra i ulepljena pivom kojim su ga isprskali. Lara ga je pogladila po kosi i rekla: „O, na šta ličiš.“
Kad sam ga zagrlio, nije se odmakao.
„Tako sam ponosan na tebe“, šapnuo sam mu.
„Hvala ti, tata“, odgovorio je.
Hteo sam da pođemo kući. Hteo sam da odemo negde na piće - on može da poruči mineralnu vodu. Želeo sam da budemo zajedno. Bilo gde. Ali na vratima se pojavila devojka u prskanim farmerkama; gledala je Rufusa, pa sam shvatio da on možda ima drugačije planove. Nije nas upoznao s devojkom, ali nam je zahvalio što smo došli, i znao sam da mu je naše prisustvo mnogo značilo, pa sam ga zagrlo tako jako da je zaječao. Obojica smo se nasmejali, a on me je sramežljivo potapšao po leđima.
Onda smo ga ostavili. Lara i ja smo ćutali sve dok se nismo vratili do kola, kada je rekla da je centralna brava zaključana.
„Ne znam da li treba da ga hrabriš“, rekla je.
Uzdahnuo sam - bio je to uzdah nepravde, govorio je da mi je pokvarila veselje. „Ma daj“, uzvratio sam. „U njegovim godinama ti si se prerušavala u mačku i skakutala uz muziku Endrua Lojda Vebera.“
„Ali ja sam bila dobra“, reče ona tiho. „Kad sam obukla kostim mačke već sam igrala petnaest godina. Vežbala, učila, istezala se. Mama i baka vodile su me na časove i audicije. Klasični balet, stepovanje, džez balet. Godine i godine. Dvadeset godina špaga.“ Sada je na nju bio red da uzdahne.
„Ja nisam tek tako zaključila da će igra - šta ja znam. Da me spase.“
Turobno sam zurio u mračne ulice Ist Enda. Tornjevi Kanari Vorfa blistali su daleko napred naspram noćnog neba. Želeo sam da Lara shvati. Bilo mi je neophodno da shvati.
„U njegovim godinama svako misli da može potući čitav svet. U tim godinama mladi još imaju snove. To je predivno, Laro.“ Pogledao sam je i nasmešio se, želeći da bude na mojoj strani. „Divno je tako posmatrati svet oko sebe. Verovati - znati - da ga možeš osvojiti.“
Nasmejala mi se. „Ali to nije stvarno“, rekla je. „Ne možeš osvojiti svet, zar ne? Svet nije takav, zar ne?“
„Ne, svet nije takav“, priznao sam gorko. „Uskoro će ga to proći. To ne traje dugo. Kad pređeš dvadesetu i dalje misliš da možeš sve, ali znaš da ćeš možda morati malo da pričekaš. Posle tridesete polako shvatiš da bi svet nastavio veselo da se okreće i bez tebe. A do tada si verovatno već zarobljen brakom, hipotekom i decom.“
„Da. Izvini zbog toga, Džordže. Izvini što sam te zarobila.“ Odmahnuo sam glavom. „Ne govorim o sebi.“
„Tako si zvučao.“
„Ovo samo znači da svako u nekom trenutku shvati da neće sve biti onako kako je želeo… onda se prvi put uplašiš za svoje zdravlje, ali to nije ozbiljno. Posle se po drugi put uplašiš za svoje zdravlje, a tada već jeste ozbiljno. I malo kasnije - jednu, deset, dvadeset godina kasnije - umreš. Šta je to bilo? To? O, to je bio tvoj život, drugar. To je bio moj život? Mogu li da uložim reklamaciju? Kome mogu da se žalim? Mogu li da probam još jednom? Izvini, drugar - nema reklamacija, nema

žalbi, nema drugog pokušaja.“ Lako sam udario pesnicama po volanu. „I zato mu ja nikada neću oduzeti snove. Zato što će svet to ionako uskoro učiniti.“ Osećao sam miris piva na nama. „On mora da sledi svoje snove“, rekao sam, pogledao svoju ženu, a onda se ponovo okrenuo prozoru. „Šta drugo može?“
„Čak i ako ga snovi povedu preko ivice provalije?“, reče Lara, a ja se nisam ni potrudio da odgovorim, samo sam gledao saobraćajnu gužvu na Majl End Roudu, držeći jezik za zubima.

* * *

Kad su se pred nama pojavila poznata svetla Kentiš Tauna, ožiljak je počeo da pulsira kao lud. Obradovao sam se bolu kao starom prijatelju. Skretao mi je pažnju sa svega ostalog - s naše nevoljkosti da vidimo svoju decu kako se smeju na vrhu penjalice, sa strepnji zbog sve manje novca i starenja, s bojlera koji je na samrti - sa bujice obične svakodnevice koja nam na kraju iscedi svaku kap krvi.

Promeškoljio sam se pred zoru, mlečna svetlost pomaljala se oko ivica prozora, i pre nego što sam se sasvim razbudio osetio sam to, tu veličanstvenu spontanu erekciju.
Jeknuo sam, okrenuo se na bok, onjušio Larinu kosu, osetio miris šampona - pre spavanja pokušala je da spere zadah paba sa sebe - priljubio se uz nju ponovo jeknuvši, pripio sam se uz njenu pamučnu pidžamu, spustio sam ruke na njene obline i zadahtao od tog osećanja, od svesti da poznajem nepodnošljivo zadovoljstvo.
Kakva žena. Kakva veličanstvena žena.
Odmakla se od mene uz ljutiti zvuk koji dopire odnekud iz dubina, uz nekakvo coktanje pomešano s nezadovoljnim uzdahom.
„Imaš li ti nešto drugo na pameti?“, rekla je i pre nego što se okrenula uputila mi taj pogled. Kao da me više ne prepoznaje.

Stajao sam u kafeu Nikad nije kasno, čekao porudžbinu i znao da je Lara u pravu.
Bilo mi je teško da mislim na ma šta drugo. To je tačno. Kad se bolje razmisli, a čega drugog ima? Istinski?
Devojka za šankom bila mi je okrenuta leđima i baratala je srebrnom slavinom iz koje teče zapenušalo mleko. Svaki put kad cev izbaci penu, ona je hvatala slavinu desnom rukom i drmusala je. Njena ruka, umotana u belu krpu, klizila je gore-dole punom dužinom cevi, trljala je onako istinski. Iz vrha je izleteo oblačić mlečne pene.
Dakle stvarno. Na šta treba da mislim? Na šta ovo treba da me podseti? Njena ruka u beloj krpi trlja cev čitavom dužinom, polaaako, i cev pljuje. Odličan rad zgloba.
Buljio sam, a onda se nacerio i okrenuo se gostima iza sebe. Lica su im bila prazna i jadna.
Možda je to samo moja mašta.
Devojka se okrenula ka meni. Govorila je nešto. Usredsredi se, Džordže, šlušaj šta ti priča. Bila je to ljupka umorna devojka - grad kao da ih je bio pun - odnekud s Balkana, Baltika ili iz Bilerikeja.3 Čekala me je s rukama na kukovima.
„Molim?“, promucao sam.
Jedva je suzbila uzdah. Savršeni grudni koš dizao joj se i spuštao ispod tamnoplave majice sa znakom kafea.
„Pitam - kako želite?“

Otvorio sam usta. Ponovo ih zatvorio. Usne su joj se micale te slatke usne s Baltika, Balkana ili iz Bilerikeja. Nisam verovao šta čujem.
„Hoćete li slatku i vrelu? Kladim se da voliš slatku i vrelu, mangupe? I jaku. Vrlo, vrlo jaku. Tako voliš? Zar ne, gade prelepi? I mnogo pene - kladim se da voliš kad se pena razliva po tebi i curi…“
Čekaj malo. Je l’ ja stvarno to čujem? Ili umišljam? Čovek iza mene nestrpljivo je zašuškao novinama.
Dva umorna plava oka su me posmatrala. „Pitam da li želite čokoladu odozgo?“
„Da, molim vas“, klimnuo sam glavom.
A onda sam isteturao iz kafea, obraza usplamtelih od požude i stida, prstiju umrljanih čokoladnom penom.

OSAM

Nas desetak sedelo je u krugu u iznajmljenoj sobi iznad cvećare. Koristili smo sobu dva sata, između časova trbušnog plesa za početnike i sastanka Anonimnih narkomana. Koštala nas je deset funti po glavi. Vrlo pristupačno. Svi smo bili muškarci, svih rasa i godišta. Ali pod košuljama smo svi nosili isti ožiljak.
„Da počnemo zahvalivši za novi život“, rekao je Lari, naš vođa, i svi smo se uhvatili za ruke i sklopili oči.
Ne ludujem baš za držanjem za ruke, da vam pravo kažem, kao ni za pomišlju da treba da ustanem i govorim grupi nepoznatih ljudi. Ali moj kardiolog, gospodin Rejmond, smatrao je da bi mi činilo dobro da upoznam ljude koji su prošli isto što i ja kako bi mi pomogli da prevaziđem ono što je nazivao psihološkim stresom izazvanim presađivanjem, a i Lari mi se dopadao. Bio je to krupan i blag čovek, velike ćelave glave glatke poput kuvanog jajeta, topao i pouzdan. Prijalo bi mi još nekoliko takvih, mislio sam.
„Zahvalni smo porodicama na podršci“ rekao je Lari pognute velike glave kao da se moli.
„Zahvalni smo na daru života. Zahvalni smo lekarima na veštini. I zahvalni smo davaocima koji su sve ovo omogućili.“
Lari je otvorio oči i predložio da neko ispriča svoju priču. To su vedre priče. Kako i ne bi bile? Svi ovi ljudi gledali su smrti u lice. Trebalo bi da su pod zemljom, a ne da sede nad cvećarskom radnjom u glavnoj ulici Hempsteda.
Svi ti ljudi osećali su zapanjujuću sreću, veselje puno čuđenja, strahopoštovanja i neverice u sopstvenu dobru sreću. Ljudi u tom krugu govorili su o čudima.
„Godinama sam zlostavljao svoje telo“, ustajući reče sitni čovek s naočarima desno od mene.
„Pušio sam, pio sam, punio sam telo smećem. Moje telo nije bilo hram, nego kanta za đubre.“ Iz kruga se začuo nervozan smeh. „A sada se spremam da istrčim svoj treći maraton.“
Pustio je reči da lebde, a onda seo.
„Hvala ti, Džefe“, rekao je Lari pa klimnuo čoveku levo od mene. Visokom i mršavom.
Najmlađem u sobi. On polako ustade.
„Moja žena bila je u šestom mesecu trudnoće kad sam imao srčani udar“, rekao je drhtavim glasom. Pogledao je Džefa preko mene. „Nikad nisam pušio, i nikad nisam mnogo pio.“ Obrisao je oči nadlanicom. Vladala je tišina. Nismo ga gledali.
„U redu je, Pole“, reče Lari uzimajući stvar u svoje ruke. „Ako ti je suviše teško…“
Pol šmrknu, snažno klimnu glavom i izvadi novčanik. Otvorio ga je i pokazao svima sliku nasmejanog malog deteta na sunčanoj plaži. „To je Jasmin“, rekao je. „Sledeće nedelje puni tri godine.“ Zavrteo je glavom i zatvorio novčanik. „Ne znam šta još da kažem.“
Seo je. Lari je ustao, prišao mu i zagrlio ga. Kad se vratio na svoje mesto, pogledao je mene, nasmešio se i lako mi klimnuo glavom u znak ohrabrenja. Duboko sam udahnuo i ustao.
„Ponekad čitavu noć provedem na internetu“, rekao sam i zavukao ruke duboko u džepove novih farmerki marke Dizel. „I svašta sam naučio. Saznao sam za ljude kao što smo mi. Za ljude koji su imali transplantacije. Saznao sam za čoveka u Džordžiji kome su presadili srce samoubice. Dvanaest godina kasnije on se ubio na potnuno isti način.“
Podigao sam ruku na čelo, a mali tip do mene - Džef? - s nevericom je frknuo. Nisam obratio

pažnju. Nastavio sam.
„I čitao sam o ženi koja je dobila srce muškarca. Odjednom je počela da hoda kao fudbaler, želela da pije pivo i jede prženu piletinu…“
Džef se glasno nasmejao. Pokrio je usta rukom i iskreveljio se. „Izvinite“, rekao je kroz kikot. I dalje se nisam osvrtao na njega.
„Odjednom je stekla sve navike i želje svog davaoca“, rekao sam. „I to se ne dešava samo ljudima kojima je presađeno srce. Jednoj petnaestogodišnjoj devojčici iz Australije presađena je jetra i krvna grupa joj se promenila. Promenila se.“ Zatresao sam glavom. „Desetine, možda i stotine hiljada ljudi širom sveta, bolesnika kojima su presađeni organi kao nama, tvrde da su se promenili posle operacije. Promenili su se. Jedna sedmogodišnja devojčica počela je da sanja ružne snove kad joj je presađeno srce ubijenog deteta. Jedna Amerikanka koja se plašila visine počela je da planinari.“
Džef diže ruku.
„Dozvoli mi da pogodim“, rekao je. „Njen davalac bila je planinska koza?“
„Ali ja ne moram da bdim noćima čitajući o tome“, rekao sam. „Zato što znam. Zato što osećam. To je stvarno. I to nije samo promena. To je kao da su oni - kao da smo mi postali neko drugi.“ Sklonio sam kosu s očiju. Puštao sam kosu. „Novi čovek“, rekao sam i seo.
Džef se pravio da suzbija zevanje.
„Govoriš o pojavi ćelijskog pamćenja“, rekao je. „A to je zabluda. Zapravo, za to postoji i medicinski izraz. Sranje.“
Smeh. Osetio sam da crvenim. Lari podiže ruke.
„Mislim da je važno ne zaboraviti da je srce samo pumpa“, rekao je blago obraćajući se svima, ali gledajući pravo u mene. Dopadao mi se, ali sada je ponavljao uobičajene reči - upravo ono što mi moj kardiolog stalno govori. Ali ako promeniš oštricu mača, a onda promeniš i balčak - da li je to isti onaj mač? Odgovori na ovo, Džefe.
„Organi se vade za presađivanje samo posle smrti davaoca“, rekao je Lari smešeći mi se beskrajno dobroćudno. „Presađivanje ne menja ni ličnost ni ponašanje.“
„Imaš te nagle promene raspoloženja zbog visokih doza steroida“, kaza Džef odjednom. Okrenuo sam se ka njemu i iskezio zube.
„Ja nemam nagle promene raspoloženja!“, zaurlao sam mu u lice, pesnica stegnutih u iznenadnom besu, i on je uznemireno ustuknuo.
Lari podiže ruke da nas smiri. „Džordže“, rekao je kao da me poznaje, a pretpostavljam da me je i poznavao kada je reč o onom najbitnijem. Upoznali smo se te večeri, ali nikad se ne bi reklo.
„Zoveš se Džordž, je li tako?“
Oborio sam glavu i pramen mi je pao preko očiju. Nisam ga sklonio. Lice mi je plamtelo od stida.
I ja sam hteo vedru priču.
„Pre svega“, reče Lari tiho, „kako bi bilo da se izviniš Džefu što si vikao na njega?“ Čekao je kao dobri nastavnik koji moli da zdrav razum prevlada na igralištu. „Nema potrebe za povišenim tonovima u ovoj sobi, zar ne?“
Zatresao sam glavom, ujeo se za usnu i zastrugao nogama. Nisam mogao to da izgovorim.
Promeškoljio sam se u stolici. Želeo sam da se dopadnem Lariju.
„Izvini, Džefe“, promrmljao sam posle nekog vremena.
„Izvinjenje prihvaćeno“, naceri se Džef, kreten mali.
„Organi nemaju genetsko pamćenje“, reče Lari. Podigao sam pogled i video kako njegov ožiljak

viri u mene iznad otvorenog okovratnika zelene majice.
Ali o tome je reč, pomislio sam. Imaju. Kako da to objasnim? U toj unajmljenoj sobi iznad cvećare ima još ljudi. To su duhovi. Oni su nas spasli. Oni koji su omogućili čudo.
Činilo mi se da zaista osećam njihovo prisustvo, njihove podsticaje da živimo živote koji su ukradeni od njih. Činilo mi se da čujem otkucaje njihovih srca, njihove tihe glasove, da osećam kako drmusaju vrata. Ali to su samo preobraženi narkosi iz Udruženja čekali da izađemo. Učinilo mi se da sam jednog prepoznao. Bio je Irac, tamnokos i zgodan, ličio je gotovo na Španca, a njegovo lice svakako mi je bilo poznato. Stara mušterija? Ako je bio težak narkos, moguće je da sam ga hapsio.
Kad nam je vreme isteklo, kad smo krenuli napolje da sledeća grupa uđe, pogledi su nam se sreli, a onda je okrenuo glavu. Morao sam da se nasmejem. Ponekad zlikovci znaju šta radim čim me vide. Moja žena kaže da je to zato što imam velika stopala. Ja računam da je to zbog načina na koji ih posmatram. Ali to se zaista dešava.
Umeju oni da namirišu pajkana.

Sedeo sam s Larijem u obližnjem pabu i gledao ga kako otpija gutljaj piva.
„Mmm“, rekao je. „Kladim se da moj davalac uživa u ovome.“
Prostrelio sam ga pogledom, a on se nasmejao. „Izvini. Rđava šala.“ Onda mu se veliko meko lice uozbiljilo. „Naravno da postoje sporedne posledice. Hemijske, psihološke, emocionalne. Ljudi koji su godinama bili bolesni i zavisili u potpunosti od svojih muževa i žena odjednom otkriju da su nezavisni.“
Ukazalo mi se Larino lice. „Ja neću da se išta promeni“, rekao sam. „Hoću da sve bude kako je bilo.“
„Tako je“, reče on ne shvatajući. „Ta novopronađena sloboda može da prouzrokuje nezamislive probleme.“ Otpio je dug gutljaj. „Posmatraj to ovako - tvoj novi život je poklon. I zar to nije mnogo bolje od druge mogućnosti?“
Prilazila nam je jedna žena s dvoje dece. Bila je sitna, ljupka i crvenokosa, a deca su bila blizanci, dečak i devojčica od oko jedanaest godina. Lari ih je sve obuhvatio širokim zagrljajem. Kad je otišao da im donese piće, njegova žena me je pogledala i osmehnula se.
„Lari mi kaže da ste policajac“, rekla je. „To mora da je vrlo uzbudljivo.“
Onda je on ušao u pab. Onaj zgodni Irac što ima nos za pajkane. Kretao se hitro, kao da tačno zna kuda ide. Prišao je nekom čoveku za šankom. Gledao sam ih kako zajedno odlaze u toalet.
„Nisam ja baš takav policajac“, rekao sam.

Razvalio sam vrata udarcem nogom. To nije tako teško. Treba samo da udarite tačno u bravu, i vrata polete. Pravili su crte na poklopcu vodokotlića. Baš čudno, zar ne? Irac se saginjao da ušmrkne pritiskajući jednu nozdrvu prstom, a onaj drugi je držao žilet i smotanu novčanicu. Pogledao me je u oči i hitro ispustio žilet. Nasmešio sam se Ircu.
„Znamo se“, rekao sam.

„Je li Rufus tu?“, upitao sam ženu i poljubio je u obraz.
„Gore je, u svojoj sobi“, reče Lara ljubeći me i učtivo se smešeći našem gostu.
Moja žena odmah ga je prepoznala, mislim. Ili je makar shvatila da ga odnekud zna, ali nije imala pojma odakle. Pre deset godina taj Irac uživao je u savršenoj karijeri komičara - malo na radiju, malo na televiziji, malo na odvikavanju. Ali dani slave Imona Fiša odavno su prošli. Negde usput, negde između Edinburškog festivala i sanatorijuma, zamenili su ga mlađi, oštriji, trezniji. Pa ipak, bio sam

uzbuđen i počastvovan što je Imon Fiš u našoj kući. Pošao je za mnom uz stepenice kao poslušni paž prema oltaru.
U ovom svetu treba vam sreće, mislio sam. Da bi nož ostao napadaču u džepu. Da bi droga bila razblažena šećerom, a ne mišomorom, da auto u poslednjem trenutku skrene i promaši. Treba vam mrvica sreće. I tu mrvicu doveo sam kući svome sinu.
„Rufuse“, rekao sam i kucnuo na vrata, a onda smo ušli u njegovu sobu. Sedeo je na krevetu i čitao džepno izdanje knjige Volite sve ljude Bila Hiksa. Pogledao je Imona Fiša i vilica mu je pala.
„U redu“, uzdahnuo je Imon, rukovao se s Rufusom i kratko klimnuo glavom kad sam ih predstavio. „Pokaži mi šta imaš.“
Seo je na Rufusov krevet kad je moj sin ustao. I ja sam seo na krevet, ali na drugi kraj, gotovo na jastuk, pazeći da se ne dodirnemo, kao da pravim mesta drugu koji će doći. Rufus me je pogledao i ojađeno se iscerio. Ne mogu da se pravim da svima nije bilo neprijatno. Ali ima i gorih stvari od nelagode.
Moj sin je duboko udahnuo.
„Zaista želim da upoznam pravu devojku, ali nevolja je to što u naše vreme nema romantike“, rekao je Rufus. „Pre neko veče - pre neko veče držao sam svoju devojku u zagrljaju. Telo joj je drhtalo, usne su joj plamtele.“ Ućutao je, a mi smo čekali. „Ispostavilo se da ima malariju.“
Neko je pokucao na vrata. „Želite li šolju čaja?“, upitala je Lara.
„Ne, hvala!“, doviknuo sam joj, preglasno, kao da je Jehovin svedok koji nikako da ode. Pogledao sam Imona. Lice mu je bilo nepomično. Suze bespomoćnog smeha nisu mu lile niz obraze. Nije se veselo pljeskao po butinama. Meni je ovo bilo vrlo smešno. S druge strane pak, ja sam najveći obožavalac svog sina. Imon je čekao.
„Ponekad mislim, ponekad mislim da je ljubav ono što se dešava muškarcu i ženi koji se ne poznaju“, rekao je Rufus, načinio korak-dva i vratio se. Njegova soba je mala. „Momak u mojim godinama, na seksualnom vrhuncu, je li?“
Zakikotao sam se i klimnuo glavom.
„Ljudi misle da momak kao ja stalno to radi“, nastavi Rufus. „Ali moj seks je kao socijalna pomoć…“
„Pomalo svake nedelje, ali nedovoljno da se preživi“, reče Imon. „Taj mi se oduvek sviđao.“ Podigao je guste crne obrve. „Nastavi“, rekao je.
Rufus je protrljao ruke. Oblizao je usne. Čelo mu se sijalo od znoja.
„Moj seksualni život je zaista bedan“ rekao je moj sin. „Da nema džeparoša, ne bih imao nikakav seksualni život.“ Sada je žurio, govorio je prebrzo želeći da se sve što pre završi. Osetio sam da mi se osmeh koči. „Baš mrzim da budem sam“, rekao je moj dečak. „Ponekad perem sudove ili nameštam krevet i pomislim - o, bože, moraću sve ovo ponovo da radim za mesec dana.“
„Sranje“, zareža Imon i Rufus se ukopa i pocrvene. „Baš si kreten. Ništa ne valjaš. Gubi se s pozornice.“
Rufus je pogledao mene, pa ponovo Imona. Podigao je ruke i zatresao ih kao pecaroš kad pokazuje kolika riba mu je utekla s udice. Ali ćutao je. Izgledao je kao da od tog trenutka više neće moći da progovori.
„Gubi se!“, vikao je Imon. „Beži! Beži! Beži! Sledeći, molim! Sereš, drugar! Gnjaviš!“
„Polako“, rekao sam i spustio ruku na rukav Imonove kožne jakne. Ljutito se otrgao.
„Je l’ to radiš“, upitao je Rufusa ustajući, „kad ti neko dobacuje? Tako to rešavaš? Stojiš tamo otvorenih usta kao da ćeš briznuti u plač? Tako poklapaš prostake? A?“
„Pa“, reče Rufus, „obično da.“

„Slušaj, ti kontrolišeš dve stvari“, reče mu Imon. „Materijal i publiku. To je tvoja predstava, je li tako? To je tvoj svet. Moraš da zgaziš sve koji ti dobacuju. Da ih uništiš kao mrave. A to je lako, oni su pijani. Oni su idioti, svi do jednoga. Gubitnik do gubitnika. Neće oni otići na balet i pokušati da sapletu igračicu, je li tako? Neće otići na golf da spreče Tajgera Vudsa da ubaci lopticu u rupu, zar ne?“
Rufus je odmahnuo glavom. „Neće nikada“, saglasio se. Imon mu je pokazao krevet i moj sin je seo.
„Ti držiš mikrofon“, reče Imon. Pogledao je naokolo, uzeo četku za kosu i držao je poput mikrofona. Klimnuo nam je glavom. „Hajde“, rekao je. „Dobacujte mi.“
Rufus se postiđeno osmehnu.
„Sranje“, rekao sam ja Imonu i shvatio da to i nije tako teško. „Stvarno sereš.“
„Molim?“, nasmeši se Imon. „Mladić u uglu? Šta ste rekli, gospodine?“
„Ovaj, sereš“, ponovio sam, mnogo blaže, razoružan osmehom koji se širio Imonovim zgodnim tamnoputim licem. „Molim?“ Savio je šaku oko uha i gotovo se smejao.
„Pričaš… sranja“, zacvileo sam, a Imon je pobednički pogledao Rufusa.
„To možeš da uradiš“, rekao je. „Nateraj ga da ponovi ono što su rekli. Ostali ga verovatno nisu čuli prvi put. On verovatno pokušava da ostavi utisak na neku devojku, koja će ga smatrati moronom kad ga nateraš da ponovi i treći put. A možeš i da mu uzvratiš uobičajeno - slušaj, ako nastaviš da mi govoriš kako da radim svoj posao, ja ću doći kod tebe na posao i dobacivaću ti baš dok budeš izgovarao: ’Želite li i pomfrit?’“
Rufus i ja smo se zgledali i nasmejali.
„To je baš dobro“, rekao sam.
„Aha“, reče Rufus veselo. „To bih mogao da upotrebim.“
Sa stočića pored kreveta uzeo je beležnicu i olovku i nešto zapisao.
„Ne smeš da paničiš“, govorio je Imon. „Ne smeš da besniš. Ne smeš da se plašiš. Ne smeš da izgubiš kontrolu. Ne smeš da pokažeš slabost. Ne smeš da pokažeš nervozu. Sve vreme zamišljaj uspeh. Zamišljaj slavu. Očekuj smeh - ludi neobuzdani smeh tvojih slušalaca koji te obožavaju. A ako neko krene da ti dobacuje - a hoće - onda se seti da je on kročio u tvoj svet i da je jedina mogućnost trenutno i potpuno uništenje.“ Klimnuo je glavom. „Ustani“, rekao je Rufusu. I kad su stali licem u lice, Imon mu je spustio ruke na ramena i pogledao ga u oči. „Oni nisu duhoviti kao ti. Nisu pametni kao ti. Nisu hrabri kao ti - to nikako nemoj da zaboraviš. Na pozornici nema kukavica, ima ih samo u publici. I obećaj mi nešto.“
„Bilo šta“, reče Rufus tiho.
Lica su im bila vrlo blizu. Imon mu je stezao ramena zahtevajući da sve ovo dobro upamti. A ja sam želeo da moj sin i mene ponekad tako gleda. I želeo sam da umem tako da razgovaram s njim. I da mogu tako da ga držim.
„Obećaj mi da nikada nećeš briznuti u plač“, reče Imon, a onda se osmehnu. „Gledaoci bi mogli to da shvate kao znak slabosti.“
Obojica su se nasmejali, a Imon reče: „O, dođi ovamo, grmalju.“ I onda su se zagrlili kao prijatelji, kao braća, kao otac i sin. Osećanja u meni su se pojačala - istovremeno zahvalnost i ljubomora.
A onda se Imon smrtno uozbiljio.
„Ali iznad svega ima nešto što moraš da upamtiš“, rekao je. „Sve će se raspasti ako to zaboraviš. To je ključ, to je tajna, to je poslednji delić slagalice. Ako to zaboraviš, sve drugo je u opasnosti. A to je sledeće.“ Upravo tada čulo se učtivo kucanje na vratima i Lara je ušla noseći poslužavnik s

čajem i biskvitima. Vedro se nasmešila i rekla: „Je li sve u redu? Čula sam da neko viče.“
Imonu je džep zavibrirao i izvadio je mobilni telefon. „Moram da idem“, rekao je. Rukovao se s Rufusom, poželeo mu sreću, zahvalio se Lari na čaju i keksu i rekao mi: „Bilo mi je zadovoljstvo što ste me oteli i s radošću bih još ostao privezan za vaš radijator, ali čeka me auto.“
To je bilo tačno. S prozora sam video veliki srebrni mercedes uz ivičnjak; vozač je pušeći cigaretu čekao na pločniku svog poluslavnog putnika.
„Ali šta je to najvažnije?“, upitao sam. „Ono što će sve dovesti u opasnost ako se zaboravi?“
Ali Rufus mu je već zahvaljivao, došla je Rubi i Imon je uključio šarm kao sredstvo za bekstvo. Tako je ono najvažnije - ključ, tajna, poslednji delić slagalice - zaboravljeno među rečima zahvalnosti i opraštanja.
Moja porodica s ljubavlju je gledala gosta kako odlazi, mahala mu dok je sedao u srebrni mercedes; svi su se smešili, sve troje, kao da ništa ne vreba s one strane dobre sreće.

DEVET

Tapšali su mi kad sam se vratio na posao. Svi. I kantinski kauboji i oni s ordenjem. Operativci i mastiljare. Ušao sam na jutarnju paradu, a svi su ustali kao jedan i zapljeskali. Mladi i stari, uniformisani i oni u civilu. Vitki, mišićavi s ožiljcima i stanične mačke izlizanih guzica sa stomačinama poput nagrađenih bundeva. Svi su se smejali, klicali i pljeskali me po leđima. Oborio sam glavu, porumeneo i gutao suze.
Nikada ih nisam više voleo.
Onda sam otišao u kancelariju, a kad sam seo za sto, vreme kao da se skamenilo. Zaboravio sam otupljujuću jednoličnost obrade optužbi, izjava očevidaca i pravljenja izvoda razgovora. Zaboravio sam kako je hraniti nezajažljivu glad tužilaštva Krune prema besmislenoj papirologiji. A možda do sada nisam ni shvatao kako je to. Ali moji zadaci sada su mi se činili lišenima svakog smisla, a hvatala me je vrtoglavica zaglupljujuće dosade. Ako budem gledao na sat, shvatio sam, prvi dan povratka na posao trajaće do kraja mog života.
Zato sam se iskrao do mesta koje mi je Rubi pokazala. Bio je to veb-sajt nalik na one koji te premeste na bilo koju tačku na svetu, a u glavi ti se vrti od zaslepljujućih mogućnosti života dok gledaš kako se planeta okreće ili juriš preko okeana, planina, pustinja, gradova i džungli. Ovaj sajt bio je još bolji jer me je lansirao u svemir.
Uskoro je kancelarija iščezla, a ja sam padao među zvezde. Gledao sam rađanja solarnih sistema i umiranje planeta. Putovao sam svetlosnim godinama u beskrajni mrak, zastajući samo radi šolje čaja i malo keksa dok posmatram ostatke magline Raka, zvezde koja se raspala pre hiljadu godina uz blesak snage deset milijardi sunaca. Onda sam shvatio da neko stoji pored mog stola pa sam palcem i kažiprstom, pun griže savesti, pritisnuo izađi.
Kit je stajao iznad mene i cerio se, s neupaljenom cigaretom u uglu usana. Uz lak metalni zveket spustio mi je na sto papirnu kesu iz kafea. Uzeo sam je i iznenadila me je težina. Zavirio sam brzo unutra, video tupi masni sjaj kopije pištolja, a onda spustio kesu u fioku.
„Hoću nešto da ti pokažem“, rekao je.

Kitov partner Čekao je kod kola. Kad nas je video, seo je na zadnje sedište ne čekajući zapovest i lako mi s poštovanjem klimnuo glavom. Kit je seo za volan i uključio motor. Tačno je znao kuda idemo. Kad smo sišli na ulicu, zatresao je glavom i nesigurno se nasmešio. „Neće verovati“, rekao je. „Ni ja sam ne mogu da verujem.“
Vozili smo se ka jugu. Prešli smo reku. Sve turističke znamenitosti ostavili smo za sobom i odjednom smo se našli u mračnijim, siromašnijim ulicama. I onda smo ga ugledali. Raščupana brada, otrcan kaput. Ličio je na Isusa iz sirotinjske kantine. Baš takvog sam ga i pamtio. Stajao je na uglu ulice i njihao se napred-nazad kao da vrlo živahno razgovara sa samim sobom.
Ron Duga.
„Ali imao je pištolj, jebote“, rekao sam Kitu.
„Ne“, uzvrati Kit uživajući u ludilu svega ovoga. „Nije imao pištolj. Imao je igračku. Kopiju.“
„Ali zar ga nisu uhapsili?“ rekao sam.
„Zatvoren je na osnovu Zakona o ludim skotovima iz hiljadu osamsto četrnaeste“, reče Kit. „Tako nešto. A posle su ga vratili u društvo u očekivanju psihijatrijskih izveštaja.“

„Istorija mentalnih oboljenja“, promrmljao je dečko na zadnjem sedištu. „Paranoidna šizofrenija.
Manijakalno-depresivna psihoza. Opasnost po sebe. Poremećaj ličnosti.“
„Pun paket ludila“ uzdahnu Kit i skrenu na pločnik; Ron nas uznemireno pogleda.
„I nije uzimao lekove“, reče dečko otpozadi.
„Prestani“, reče Kit. „Srce mi se kida.“
Otvorio je vrata i izašao. Ron se nije ni makao. Zurio je u Kita kao da pokušava da se seti odakle ga zna. Kit ga uze za ruku i blago ga smesti na zadnje sedište. Dečko se pomerio do vrata. Onda smo ponovo krenuli. Kit je upravljao jednom rukom i žalio se na štroku na drugoj ruci. Rekao nam je da otvorimo sve prozore. Besno je pogledao Rona u ogledalu.
„Kako smrdiš“, rekao je. „Sram te bilo.“
Ron Duga je onjušio vazduh i odbio da odgovori. Kratko me je pogledao pa se okrenuo; dok je svet promicao pored njega, prljavo lice bilo mu je ravnodušno.
Vratili smo se do reke. Temza je sada obrubljena blistavim kulama i otmenim stambenim zgradama, ali neki delovi starih londonskih dokova ipak su opstali. Kit je skrenuo u lavirint vijugavih ulica između zgrada napuštenih pre više decenija, ali nekako ipak ispuštenih iz budućnosti. Nagazio je gas. Znao je kuda ide. Radio je ovo i ranije.
Tačno na reci stajalo je staro skladište. Velika dvostruka vrata bila su zakatančena, ali neko je presekao katanac i izvalio jedno krilo iz šarki. Kit se uvezao pravo u zgradu. Bilo je mračno, ali zraci sunca prolazili su kroz provaljeni krov. U senkama se čulo meškoljenje i nekoliko prilika s kapuljačama poletelo je ka vratima.
„Gadovi mali“, rekao je Kit. Izašli smo iz kola. Pogledao sam dole prema zvuku vode. Između podnih dasaka videla se reka, siva kao ratni brod.
Dečko je otišao da motri na ulaz. Kit je stao pred Rona, kome je pogled odlutao ka tavanici. Video sam rep pacova koji pretrčava preko krovne grede. Kad je pacov otišao, Ron je spustio pogled na Kita tačno na vreme da vidi udarac, kratak aperkat - Kit je savio kolena radi ravnoteže i poput lopate zario pesnicu Ronu u pleksus. Zapanjeno jeknuvši, Ron je pao na kolena. Kit je zakoračio ka njemu i zamahnuo za novi udarac.
„Nemoj, Kite“, rekao sam kad je Ron podigao pogled, a Kit ga udario posred lica munjevitim trzajem, kao da hvata muvu.
Ron Duga je pognuo glavu kao da se moli i pokrio rukama razbijeni nos.
Zašao sam iza Kita, obrglio ga oko mišica i stegnuo. Opsovao me je i otimao se, sagnuo se da prebaci središte ravnoteže napred, a onda se izvio da me zbaci, sve vreme zamahujući glavom unazad da me udari. Nisam ga puštao. A bio sam jači od njega.
„Ovo je za tebe“, rekao je i iskrenuo glavu da me pogleda.
„Ali ja to ne želim“, rekao sam. I pustio ga. Odmah je divljački zamahnuo da šutne Rona u glavu. Promašio ga je za dlaku, pa smo počeli iznova - ja i Kit u medveđem zagrljaju, Kit pokušava da me zvizne glavom. Ja mu govorim da prestane. On meni govori da odjebem. Spojeni u ludom valceru.
Ponovo sam ga pustio i ovaj put nije nasrnuo na Rona. Uhvatio sam ga za mišicu. Želeo sam da shvati.
„On je bolestan“, rekao sam mu. „I ništa nećeš promeniti tako što ćeš ga premlatiti.“
Kit besno odbaci moju ruku. Cimnuo je sako i uperio mi kažiprst u lice. „Ne“, rekao je. „Ti si bolestan.“
Onda je otišao; dečko s vrata pošao je u korak za njim prema kolima. Pomogao sam Ronu da ustane i potražio po svojim džepovima nešto da mu zaustavim krv iz nosa. Ali nisam našao ništa, pa je Ron Duga sagnuo glavu i oprezno se obrisao rukavom. Na zvuk motora podigao sam glavu i video

Kita kako kreće, a dečka kako dlanom štiti plamen upaljača pri vrhu cigarete svog partnera.

* * *

Sedeo sam pred kompjuterom svoje kćeri i padao kroz zvezde.
Rubi je bila u školi. Već je prošlo devet, a njen brat tek je trebalo da ustane. Čuo sam Laru kako mu tiho kuca na vrata i zove ga po imenu. Možda sinoć nije ni došao kući, pomislio sam pijuckajući čaj i lutajući prostorom.
Putovao sam kroz galaksiju Mesije 101, bolje poznatu kao Čigra - s hiljadu milijardi zvezda, milijardu sunaca, dvostruko je veća od našeg Mlečnog puta. Znači, bilo je šta da se gleda.
Odgrizao sam zalogaj keksa i pustio da mi se neodoljiva mešavina crne čokolade, biskvita i želea od pomorandže topi na korenu jezika dok sam zumirao zlatno jezgro galaksije. Zastao mi je dah, a keks se istopio.
Polako sam se povukao unazad sa strahopoštovanjem vrteći glavom pred čudom potpunog, zapanjujućeg veličanstva galaksije - točka s paocima od zvezdane prašine, galaktičkog gasa i novorođenih zvezda, belih i plavih, nalik na nebesku slanu, razigranu i zaošijanu u beskraju.
„Rufuse? Jesi li budan?“
Osetio sam da Lara okleva, a zatim ulazi. I ovde, u susednoj sobi, osetio sam zagušljivi zadah mlade muškosti. Kada je otvorila vrata Rufusove sobe, Lara kao da je svukla nekom divu čarapu. Nanjušio sam davnašnju picu, ustajalu odeću i neki užasan slatkast parfem kojim je verovatno želeo da sebe učini neodoljivim, a možda i da pobije komarce. Čuo sam ga kako se meškolji, upleten u jorgan, dok Lara razmiče zavese.
„Opet kasniš“, rekla je muvajući se po sobi i pokušavajući da ponovo uspostavi red. Čuo sam kako otvara prozor. I čuo sam našeg sina kako stenje dok oštar jutarnji vazduh ispunjava sobu.
Napregao sam se, zamišljajući ga kako seda, zamućenog pogleda, i češe se, onako sav dlakav.
Znao sam šta sledi.
„Ne idem danas u školu“, rekao je krotko.
Njegova majka nije rekla ništa. Ali osećao sam da ga gleda. Da čeka.
„Zašto da traćim vreme u školi?“, rekao je. Onda je usledila poenta. „Tata je u pravu.“ Duboko sam udahnuo. Pred mojim očima rađale su se nove zvezde, a stara sunca su izdisala.
„U čemu je tvoj otac u pravu?“, upitala je Lara, veoma tiho.
„U svemu“, reče Rufus. Jasno sam u glavi video njegove oči, sjajne od ubeđenja, i preplavio me je gotovo nepodnošljiv talas ljubavi prema njemu. „U tome da treba slediti svoje snove. Biti, znaš, veran sebi. I raditi ono što želiš.“
Čekao sam Laru da se nasmeje. Ali ćutala je.
„Moraš naći nešto što voliš, zar ne?“, reče Rufus molećivo. „Čemu sve ako ne radiš ono što voliš?“
Usledila je tišina. A onda je Lara progovorila.
„Oblači se“, rekla je. „Idi u školu. Obrazuj se. Nađi posao nađi prokleti posao, Rufuse, i ako budeš mogao da živiš radeći ono što voliš, skidam ti kapu i radujem se zbog tebe.“ Krenula je ka vratima. „Ali dok ne budeš počeo sam da pereš svoje gaće, poštedi me tih priča o tome kako moraš biti svoj.“
Izašla je iz sobe i prostrelila me pogledom prošavši pored otvorenih vrata.
„Ti“, rekla je. „S tobom neću ni da razgovaram.“
A onda se spotakla o farmerke pažljivo ostavljene na odmorištu da ih neko drugi skloni. O, do

đavola, pomislio sam. Lara je podigla farmerke, odnela ih u Rufusovu sobu i bacila mu ih na glavu.
„A ako misliš da živiš u ovoj kući“, rekla je povišenim tonom, moja mala živa vatra, „onda pokaži malo poštovanja i pokupi svoju sopstvenu prokletu odeću, jesi čuo?“
Gotovo sam čuo Rufusa kako se češka po glavi gledajući zgužvani teksas.
„Ali, mama“, rekao je. „Tatine su.“

DESET

Ležao sam na leđima usred livade pune poljskog cveća pod čistom plavom kupolom neba.
Mislio sam o tome kako je čudno što sam u sopstvenoj koži upravo ja, o tome kako je potpuno zapanjujuće što sam to upravo ja, a ne neko drugi. I mislio sam o ogromnosti neba, o tome kako nebo nije ništa, samo zadnje dvorište ljudske vrste, i baš kad su mi se sva čula pomutila od toga, pogodite šta se desilo? Boing 747 urlajući je preleteo preko neba. Zinuo sam od iznenađenja i radosti. Onda sam čuo glas.
„Gospodine?“ Bilo je izrečeno naročitim tonom, bilo je to ono gospodine kada znate da osoba koja vas oslovljava s gospodine želi da vas raspali po njokalici. Uspravio sam se i video dvojicu pajkana iznad sebe. Obojica su bili uniformisani, obojica mladi, ali jedan je delovao ravnodušno, a drugi opako, pa sam pomislio kako treba da budem oprezan s njim.
Zaustavili su se pored mojih kola. Agresivno blizu, uz sam prednji branik, kako ne bih iznenada pokušao da pobegnem. Iako je sirena ćutala, plavo svetlo na krovu lenjo se okretalo. Opaki mi pokaza rupu u ogradi od žice.
„Jeste li vi napravili ovu rupu, gospodine?“ upitao je.
Ustao sam i stresao sa sebe latice divljeg cveća. Bile su purpurne i bele. „Nisam, pozorniče“, rekao sam. „Već je bila tu. Ja sam se samo provukao.“
Podigao je ruku. „Imate li isprave?“, rekao je nestrpljivo migoljeći prstima. Dajmidajmidajmi.
Izvadio sam novčanik, otvorio ga i pružio mu. Uzeo ga je, zagledao mi se u lice i nasmejao se.
Onda ga je pokazao partneru.
„Pa što ne kažeš?“, rekao je opaki zatvarajući novčanik preko male prozirne pregrade s mojom službenom legitimacijom Metropolitenske policije.
Uzeo sam novčanik i gurnuo ga u zadnji džep farmerki. Ništa nisam rekao. Krenuli smo prema rupi. Opaki mi je pridržao ivicu da se provučem.
„Stepen sigurnosti je povišen, drugar“, rekao je bez napora prešavši od pretećeg sarkazma gospodina na neopravdanu familijarnost drugara. Mislim da mi se više dopadalo kad me je oslovljavao s gospodine. Nisam ja tebi drugar, pomislio sam. „Ovamo dolaze gomile kretena.“
Odmah sam video na šta misli. S druge strane puta pleme se već okupljalo. Autobusi, šatori, zastave. AVIONI SU GLUPI, pisalo je na jednoj. AVIONI ŠTETE, govorila je druga. AVIONSKA LUDNICA. AVIONI KVARE. DOSTA AVIONA.
„Nova pista“, rekao je opaki pajkan. „Ne sviđa im se baš. Žele da promene svet, a ne umeju da promene gaće.“
„Jesi li dobro?“, upitao me je drugi. „Čudno izgledaš.“
Nasmešio sam mu se. Znao sam na šta misli. Progutao sam toliko ciklosporina, prednisolona i azatioprina da sam zveketao. Ali nije bilo samo to. Imao je pravo. Stvarno sam izgledao čudno. Kako i ne bih? Nisam bio svoj.
S druge strane puta stvarala se gužva žena, dece i pasa, muškarci s rege frizurama postavljali su pokretne toalete, žene obrijanih glava ukucavale su klinove za šatore u zemlju. I svi su izgledali kao da otpočinju nešto epohalno. Izgledali su kao - šta ja znam - istorija. Izgledali su kao početak nove istorije.
„Sigurno na odmor idu čamcima“, reče ljubazni pajkan i obojica se nasmejaše.


* * *

Rubi je sedela za kompjuterom, na ozbiljnom licu odražavala joj se igra svetla s monitora. Seo sam do nje, stisnuli smo se na jednu stolicu, ja sam zauzeo najveći deo. Sedeli smo ćutke, a pred nama su prolazile slike smaka sveta.
Mrtva riba pluta na površini smeđe reke. Dim iz fabričkih dimnjaka, tako gust da pomračuje sunce. Autoput s deset traka pun gnevnih automobila ukopanih u mestu. Lara se pojavila na vratima.
„Penne arrabiata, rekla“4 je.
Rubi je pogleda i namršti se. „Je li?“, reče ravnodušno. „Lepo.“
„Možeš da spasavaš svet posle večere“, reče Lara i pogledom zatraži podršku od mene, ali nisam mogao da stavim večeru iznad spasa Zemlje. Lara skrsti ruke i nasloni se na dovratak.
„Nekad su trčali kad ovo spremim“, rekla je ne obraćajući se nikome posebno. „Gde su nestali stari dani?“
Onda je pljesnula rukama. Moja mala živa vatra.
„Ovo je važno“, reče Rubi onim naglašenim tonom punim potisnutog gneva, koji je često bio uvod u vrisku i treskanje vratima. „Zar ne shvataš, mama? Zar još ne shvataš?“
Lara je ćutke zurila u nas. Nije morala da pita. Tačno je znala šta mislim. Žudela je da nam obmota kabl miša oko vrata i sluša kako je molimo za milost dok nam priča koliko joj je trebalo da spremi večeru koja se sada hladi i stvrdnjava na stolu u prizemlju. Ali pre nego što se okrenula i sišla da večera sama, rekla je samo: „A ti bi mogao da se podšišaš, Džordže.“
Pogledao sam je, pa se vratio monitoru. Kraj sveta i dalje se odmotavao pred nama.
„Razmišljam da pustim kosu“, rekao sam.

* * *

Sedeo sam za stolom i jeo sendvič kad mi je prišao Kit, izbegavajući moj pogled dok je mesnatim prstima prebirao po svežnju papira ispred mene. Nakašljao se, izvukao neupaljenu cigaretu iza uha, a onda je vratio. Spustio sam knjigu.
„Šta to čitaš?“, upitao je stidljivo.
Obojica smo pogledali korice. Hauba automobila iz pedesetih, ona s perajima, okrenuta prema praznom putu kroz pustinju i udaljenom planinskom vencu.
„Na putu“, rekao sam pažljivo kao da prevodim s hindija.
„Valja li?“
„Odlična je“, rekao sam. „Radi se o dvojici prijatelja, Dinu Morijartiju i Salu Paradajzu. Oni putuju preko cele Amerike u Meksiko.“
„Hmmm“, reče Kit zamišljeno. „I šta se dešava posle?“
Pogledao sam ga na trenutak. „Pa, to je to“, rekao sam. „To se dešava.“ Kit. me je sumnjičavo gledao. „Treba da pročitaš tu knjigu“, rekao sam mu. „Svako treba da je pročita. Nabaviću ti je. A možeš i da pozajmiš od mene.“
„Aha“, klimnu Kit glavom. „Pa dobro.“
„Da“, rekao sam ja. „Važi onda.“
Krenuo je dalje, a pre nego što sam se vratio sendviču i Keruaku, doviknuo sam mu: „Pročitaj knjigu, drugar.“ Ne okrećući se, Kit je podigao krupnu crvenu šaku, u znak pozdrava ili slaganja, ne znam.


„Počinju vesti“, reče Rubi, pa smo brzo raščistili trpezarijski sto i otišli u dnevnu sobu. Ali to nije bila prva vest. Pre najnovijeg izveštaja s aerodroma javili su o novim nevoljama na Bliskom istoku i o nekom političaru kog su uhvatili spuštenih pantalona.
Malo šta se dešavalo. Demonstrante je zadržavao kordon vrlo opuštenih policajaca. Kamere su snimale avione kako lenjo puze preko neba. Sve je bilo pod kontrolom.
Lara je ušla u sobu i spustila pred nas šolje tople čokolade. Zahvalio sam joj osmehom, a Rubi je rekla: „Divno, mama“, i podarila majci osmeh lepši od izlaska sunca. Onda se vratila televizoru pa zastenjala. „Kad bih ja ovako mogla“, promrmljala je, unapred znajući odgovor.
Lara sede na naslon za ruke kauča i poljubi je u teme.
„Još si premlada, anđele“, reče.
„To ne može da čeka“, reče Rubi istim onim glasom kakvim je pre mnogo godina molila da joj kupimo konja. „Važno je da se nešto učini sada.“
Lara klimnu glavom. „Znam da ti je stalo, i to je divno, ali biće nepravdi koje treba ispraviti i sledeće godine, i godine posle, i svake godine. Dođi.“
Lara je pružila ruke i Rubi joj je utonula u zagrljaj. Ponekad se tako lepo slažu, moja žena i ćerka. Ponekad se prisete stare ljubavi i shvate da nije nestala, da je nepromenjena i snažna kao uvek. A ponekad je zaborave. Sada su zajedno gledale vesti i zagrljene srkutale toplu čokoladu.
Rufus je ušao u sobu i seo na drugi naslon. Znao sam da ne smem da ga zagrlim onako kako Lara grli Rubi. Za očeve je drugačije.
Dok su bebe možete da uživate u njima, da im ljubite obraze snažno koliko se usuđujete, da se opijate njihovim mirisom i somotskom mekotom njihove kože. Kad su vam deca mala, možete da se drogirate neverovatnom živom činjenicom da su tu. Sve se to promeni kad porastu. Grlite ih, a onda jednog dana shvatite da ste prestali da ih grlite.
Posmatrao sam lice svoga sina dok gleda vesti i shvatio da ih nisam istinski dodirivao otkako su napunili deset ili jedanaest godina. Telesni izrazi ljubavi - zagrljaji, poljupci, oni bliski dodiri po kosi - sve to nestane. Kad se Rufus i ja dodirnemo, letimično i stidljivo, kada se užurbano zagrlimo i trapavo poljubimo, više iz navike nego iz osećanja, kao da nas protrese struja, pa odmah uznemireno ustuknemo. Video je da ga gledam.
„Šta je sad?“, rekao je i povukao se, a ja sam zavrteo glavom i brzo se okrenuo televizoru.
Mnogo pre nego što vam deca odrastu odviknete se da ih dodirujete.
Spremio se da izađe i obukao je kožnu jaknu s mnogo džepova. To je nekakva motociklistička jakna. Na rukavu je imala malu britansku zastavu, pozadi na ivici kaiš, a na neupadljivoj metalnoj pločici pisalo je Belstaf5 Izgledala je kao da je načinjena četrdesetih godina za vožnju motociklom. Osećao sam njegov miris unutar kožne jakne - njegovu suštinu, baš kao kad je bio beba.
Sada su mirise mleka, povraćke i šećera zamenili mirisi jeftinog losiona posle brijanja, mošusni telesni miris i zadah noći provedenih u zadimljenim klubovima. Bio je to drugačiji parfem iz drugačijeg vremena.
Ali to je i dalje bio on, ja sam i dalje bio ja, a mnoge godine su prohujale.
Na vestima se pojavila neka stara gospođa, otprilike Nanina vršnjakinja. Govorila je o svom detinjstvu u seocetu zvanom Hit Rou, koje je krajem rata srušeno da bi se podigla baza Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva.
„Nisam to znao“, rekao sam. „Jeste li vi čuli za to? Za to seoce Hit Rou?“
Ali moja porodica nije me čula. Slušali su baku kako govori o tome da je čitav život provela stotinak metara od aerodromske ograde. Odrasla je, udala se i podigla porodicu u selu po imenu

Sipson. Ali neće tu i umreti. Njen dom, bolnica u kojoj su joj se rodila deca, njena mesna crkva, selo od oko sedam stotina kuća - sve će to biti porušeno ako podignu novu pistu i nov terminal.
„Nemam pojma kuda da odem“, rekla je. „Ne želim u dom. Pisala sam kraljici.“
Moja ćerka se okrenula majci kada se na televizoru pojavio buldožer. Lara joj protrlja leđa i nasmeši se. Nije bilo više ničega za raspravu. Gledao sam lice svoje kćeri, utrnulo od nepodnošljive nepravde ovog sveta.
„Ja ću je uzeti“, rekao sam.

Kako da zahvalim toj ženi?
„Neću da ja stalno budem ona koja govori ne“, rekla je Lara dok smo ležali u postelji, na boku, okrenuti jedno drugom. Glas joj je bio tih, a lica su nam se gotovo dodirivala. „Nijedan roditelj ne sme da bude stavljen u taj položaj. U ulogu strogog. Onog koji sve zabranjuje. Da glumi prokleti glas razuma. Znaš na šta mislim, Džordže?“
Dodirnuo sam joj lice. Bilo je to isto ono lice koje sam prvi put video na Aveniji Šaftsberi. Lice mlade devojke, igračice, koja izlazi s nekim mnogo zgodnijim, mnogo lepšim, mnogo smelijim od mene. Lice nepromenjeno godinama, brakom, materinstvom i svim ostalim. Lice žene koja me je odabrala. Kako da joj zahvalim?
„Samo pazi“, reče Lara. „Znam da je ona divno dete. Pametno.“ Okrenula se na leđa i zagledala se u tavanicu. „Reč je samo o tome da oni dok su mladi prave gluposti.“
Znam, pomislio sam. Ja idem da se tetoviram.

Ograda se odjednom srušila i ja sam padao napred, tela iza mene su me pogurala pre nego što sam stigao da razmislim. Razlegli su se poklici i vriska, a onda ih je prigušio avion koji se odjednom pojavio na nebu spuštajući se.
Činilo mi se da sam na čelu nekog ogromnog ljudskog talasa koji se valja napred. Policija je ustuknula, a pozornici u prvom redu batrgali su se pod srušenom ogradom dok smo se spoticali preko nje i padali.
Osvrnuo sam se i video Rubino lice. Shvatio sam da mi nešto dovikuje, ali buka aviona i glasova bila je prejaka, a masa me je nosila dalje od nje.
Pao je samo jedan deo ograde i policajci su se pregrupisali oko rupe u kordon. Osetio sam da snažno nalećem na zid od grubog plavog štofa. Dah mi je izleteo iz grudi i niotkuda se u meni pojavio strah da ću danas umreti. Stisnuta tela. Zadah znoja i losiona. Moj ožiljak pulsira uz grudi mladog policajca.
Onda je šlem pao preko lica, palica je blesnula na suncu, otvorila se rupa i ja sam prošao kroz nju, prošao sam kroz kordon i trčao preko kržljave trave nemajući pojma kuda idem. Osvrnuo sam se i video da sam sam. Livada je bila ravna kao u mom snu. Daleko pred sobom video sam boing 747 kako rula prema terminalu. Potrčao sam ka njemu.
Onda sam iznenada pao. Neki pajkan mi se bacio u noge, zgrabio me oko butina i oborio me. Verovatno je u mladosti igrao ragbi, ali to je izgleda bilo dosta davno, jer dok smo ležali na travi jedan uz drugog bolno je jeknuo besno se tapšući po kolenu kao da gasi vatru. Digao sam se na kolena, pa ustao, a policajac je držao Rufusovu jaknu i nije je puštao, pa sam se izvukao iz jakne - kupiću Rufusu drugu - i ponovo potrčao prema pisti držeći se za bolna rebra.
Bio sam prilično spokojan. Zvuci protesta bili su daleko iza mene, a aerodromska buka metala i vazduha još prilično ispred, iako je čak i odavde boing izgledao ogromno, kao veliki prekookeanski brod nasukan na površinu Meseca.

Trčao sam mirno i jednolično. Video sam sitna lica na prozorima boinga i mahnuo im. Stigao sam na pistu i čuo korake iza sebe, sve bliže, a onda me je neko snažno zviznuo po vratu pa sam pao. Posle toga sam radio sve što mi se kaže, i to vrlo brzo. Proveo sam u ćeliji nekoliko sati, a onda se pojavio Kit. Smestio se onako krupan pored mene na uski ležaj i uzdahnuo.
„Pa ko je to meni bio nevaljao?“, rekao je.

JEDANAEST

U publici je neko slavio momačko veče. Desetak momaka sedelo je sasvim napred, ali leđima okrenuti pozornici, zavijajući i cereći se jedni drugima u lica. U rukama su držali zapenušale boce piva. Jednog su drugari podizali. Igra se sastojala u tome da ga puste da klizi naniže, a onda ga podignu pre nego što dodirne pod. Momačko veče nikad nije dobra vest. Učesnici žele da budu glavni zabavljači. Nesvesno sam ih odmerio hladnim pogledom iskusnog profesionalca. Odaberi najkrupnijeg i zabij mu palicu u uvo, pomislio sam sećajući se obuke u Hendonu. Kao da je bilo pre sto godina.
„Ide jedan starac putem i naiđe na žabu koja govori“, reče Rufus. Prešao je malu pozornicu u tri koraka, okrenuo se i vratio se nazad. Kao u kavezu. „Žaba reče: ’Slušaj, ja nisam žaba, nego prelepa princeza, a zla veštica pretvorila me je u žabu. Ako me poljubiš razbićeš njene čini, a ja ću te nagraditi jednom noći neobuzadne strastvene ljubavi’" Oni momci su se divlje nasmejali, a to nije imalo nikakve veze s Rufusom. Jedan pijani je pao na kolena i izazvao taj smeh. „Starac je nastavio svojim putem, a žaba koja govori se zapanjila. ’Starče’, rekla je, ’mislim da nisi čuo moju ponudu. Ja sam prelepa princeza…’ Ali starac podiže ruku. ’Čuo sam te’, reče, ’ali u mojim godinama više bih voleo žabu koja govori.’“
Pabom se zaorio smeh, a slavljenici su to shvatili kao ličnu uvredu. Pogledali su Rufusa kao da ga vide prvi put. Jedan od njih, zdepast, pregojen, obrijane glave koja je skrivala ćelavost i najavljivala nasilje, nagoveštavao je nevolju. Ali kad je počeo pripito da dobacuje, Rufus ga je dočekao spreman.
„Kako, molim, gospodine, ponovite, molim vas.“ Smešio se onim opakim osmehom koji mu je pozajmio Imon Fiš. „Samo izvolite, gospodine, i izvinite na preterivanju. Da, gospodine. Vi s glavom poput ogromnog kuvanog jajeta.“ Rufus je prineo dlan uvetu i nekoliko puta naterao ćelavog da ponovi svoje uvrede. Momak s glavom poput velikog obarenog jajeta vikao je iste dve reči sve dok nisu izgubile svaki smisao i pretvorile se u pepeo.
Uspeo je, pomislio sam, i srce mi se ispunilo ponosom. „Možda ću ja sutra da svratim kod vas na posao“, reče Rufus okrećući se, i dalje s onim pozajmljenim osmehom, „i da vam dobacujem dok pitate mušterije žele li i pomfrit.“ Kratko se nasmejao. „Skote odvratni.“
Tezge u pabovima uvek su gadne. U klubovima uvek ima poneko ko vređa, dobacuje i ništa mu se ne sviđa, ali pabovi su najgori jer su puni ljudi koji mrze razmetljivce na pozornici što zahtevaju pažnju i aplauz, mrze povorke pametnjakovića koji jedva čekaju da odu negde gde je bolje - a svuda je bolje nego u ovim pabovima na samrti. No, ovo je bilo nešto sasvim drugo.
Izašli smo iz paba i videli grupu. Bili su ozbiljni, pušili su i čekali. Pogledali su nas, precizno kao po komandi bacili cigarete uz bujice iskri i krenuli ka nama. Onaj obrijani bio je na čelu.
Gurnuo sam Rufusa nazad i stao između ćelavca i mog sina, mada to na kraju nije mnogo značilo.
Ali Rufus je moj sin i ja ga volim.
Kad su nasrnuli na nas, odjednom sam shvatio šta je još Imon Fiš hteo da kaže. Ne izazivaj skotove.

* * *

Otvorio sam baštenska vrata mojih roditelja i video ga - savršeni plavi pravougaonik bazena,

sjajan i svetlucav na vrućini kao prozor u neki drugi, bolji svet, u neku Narniju predgrađa.
Otac je stajao pored bazena s crncem otprilike njegovih godina. To je Vinston, tip koji čisti bazene. Zurili su u malu mrežu koju je Vinston držao. Moj otac se odjednom okrenuo, plamenih očiju, i smirio se kad je video da sam to ja.
„O“, rekao je. „Mislio sam da je neko od njih.“
„Oni ne dolaze po danu“, reče Vinston. „Suviše se plaše starca!“
Vinston i ja nasmešili smo se jedan drugom, ali moj otac je ostao ozbiljan. Bio je u ratu s mesnim klincima. Sede na njegovom zidu. Bacaju mu kese od čipsa i polupojedene sendviče u ruže. Dižu buku. Udišu. Izdišu. I što je najgore, leti mu se ponekad usred noći ušunjaju u zadnju baštu i zezaju se po njegovom bazenu. Uzeo je nešto iz Vinstonove mreže i pokazao mi. Prazna limenka red bula.
„Šta ti je bilo s licem?“, upitao me je gnječeći limenku. „Naleteo si na vrata, je li?“ Klimnuo sam glavom. „Tako nešto.“
„Treba da paziš na vrata“, nasmeja se Vinston.
Stao sam na ivicu bazena dok su njih dvojica raspravljali o organskom hloru. To postoji. Sunce je pretvorilo površinu bazena u čaršav od istopljenog zlata. Kad je Vinston otišao, otac je stao pored mene i zagledao se u vodu.
„Znači, neće te optužiti?“, rekao je. Pogledao sam ga. „Za šta da me optuže?“
Provukao je mrežu kroz vodu iako je bila savršeno čista. Onda je slegnuo ramenima. „Za neovlašćen upad na posed. Za ometanje policajca na dužnosti. Za opiranje hapšenju. Za potpuno ludilo.“
Zatresao sam glavom. „Neće me optužiti ni za šta.“ A onda nisam mogao da se oduprem. Raširio sam ruke kao dete kad se igra aviona i pao licem u bazen. Voda je bila iznenađujuće topla. Moj otac je voleo da zagreje vodu, i to je svakako bio razlog što je njegov bazen bio noćna senzacija.
Ležao sam na leđima, sunce mi je grejalo lice, a hlor mi je pekao oči. Prijalo mi je. Novi čovek. Kad sam izašao iz vode, moj otac je još stajao na istom mestu. Seo sam pored njega, onako u mokroj i lepljivoj odeći. Moj veličanstveni postupak već mi je delovao malo preterano.
„Otpustili su te, je l’ da, sunašce moje?“, reče moj tata. „Načelnik ti je rekao da postupiš časno i nabodeš se na palicu?“
Obuzeo me je bes. „Dao sam otkaz“, odgovorio sam.
„Bio si kod načelnika i onda si dao otkaz?“, reče moj stari nimalo ubeđen. „Dobro.“
Pomislio sam na svoj sastanak s načelnikom. Bio je toliko ljubazan, tako pun razumevanja, da sam gotovo očekivao da će mi pomoći da spakujem svoje stvari u malu kartonsku kutiju. Setio sam se kako sam ispraznio radni sto. Nisam imao mnogo šta da stavim u malu kartonsku kutiju. Porodične fotografije. Knjigu Na putu. Kopiju pištolja. Onda sam se stidljivo rukovao s nekoliko gotovo nepoznatih ljudi. Od Kita nije bilo ni traga.
„Šestomesečno odsustvo“, rekao sam. „Dali su mi šestomesečno odsustvo. Na punoj plati.“ Razmislio sam o tome. Dosadne sitnice bile su mi pomalo nejasne. Znao sam samo da imam pola godine plaćenog odsustva. „I penzija. Pričali su nešto o penziji.“
„Imao si sreće“, rekao je moj tata. „Meni bi dali nogu u dupe.“ Znao sam da to nije tačno. Policija se uvek pobrine za svoje.
„Ali možda se neću vratiti“, rekao sam, znajući da će ga to izazvati. „Za šest meseci možda ću želeti da promenim pravac.“
Moj tata zamišljeno klimnu glavom. „Razmišljaš o promeni karijere. O nečem što te više ispunjava? Što je bliskije pravom tebi?“

„Aha.“
Počešao se po bradi. „Želiš da postaneš rok zvezda? Fudbaler u prvoj ligi?“
„Ne znam“, rekao sam. „Koliko oni zarađuju?“
Moja mama je ušla u baštu i zagledala se u nas. „Zašto si sav mokar?“ Okrenula se starom. „Šta mu je bilo s licem?“
„Naleteo je na vrata“, reče moj stari. „A onda je nastao pakao.“
„Prehladičeš se“, reče mama i ode u kuću da pristavi čajnik.
Tata je sedeo pored mene i kuckao mrežom po vodi kao da bi mogao nešto da ulovi.
„A tvoja porodica, Džordže?“, rekao je. „A odgovornost?“ Smrknuto sam buljio u vodu. Bilo mi je vrlo hladno.
„Ja volim svoju porodicu“, rekao sam, a stari se zacerekao.
„S tim i dve funte“, kazao je, „možeš da platiš kapućino.“

Otvorio sam plakar i počeo da vadim odeću. Platnene pantalone nalik na cirkusku šatru. Tužne somotske farmerke. Pantalone mrtve i na samrti. Majice sa šaljivim natpisima od kojih me je obuzimala malodušnost.
„Ali šta će biti kad istekne šest meseci?“, želela je Lara da čuje. „Je li to odsustvo posle kog se vraćaš na posao? Ili je to odsustvo posle kog više ne žele da te vide?“
„Ne znam da li želim svoj stari posao“, rekao sam. „Mrzeo sam svoj posao. Taj posao me je ubijao.“ Trpao sam odeću u veliku crnu kesu.
„A šta ćemo za novac ako za šest meseci ne budeš imao nikakav posao? Računi će i dalje stizati.
Bojler nam crkava.“
„Imamo para“, rekao sam. „Moju šestomesečnu platu. Misli o tome kao o dužem plaćenom odsustvu.“ Zagrlio sam je. Dočekala me je kruto kao vreća kamenja, pa sam je pustio i nastavio da bacam onu tužnu odeću. Bilo mi je vrlo stalo da shvati da je zapravo dobro što sam izgubio posao.
„Zar ne vidiš šta ovo znači? To je prilika da uradim nešto što zaista volim. Prilika da počnem iz početka.“
Moja žena je bračno uzdahnula.
„Niko ne počinje iz početka“, reče ona spasavajući iz kese neke somotske pantalone boje kake.
„Ne možeš samo da uzmeš otpremninu i vratiš se na polje broj jedan. Toga nema u životu, samo u igrama. U životu možeš da se vratiš samo do trenutka kad si srušen i nastaviš dalje.“ Prešla je rukom po somotu. „Ovim pantalonama ništa ne fali, Džordže.“
Gledao sam ih trenutak-dva, a onda ih vratio u kesu. „Ovim pantalonama sve fali“, rekao sam uzimajući anemičnu majicu s okovratnikom. Onda sam stao. „Šta se to čuje?“
Oboje smo oslušnuli. Zvuk je dopirao iz Rufusove sobe. Zvuci gitare slični - šta ja znam - vodopadu od prelepog dragog kamenja što zvecka i svetluca u padu. Džoni Mar, pomislio sam. Gitara Džonija Mara. I taj glas, ojađen i jednoličan, ali zbog nečega čudnovato opčinjujuć i prijatan. Smitsi, pomislio sam, i pesma How Soon Is Now. Iz one reklame za farmerke.
Nekada sam voleo tu pesmu, pomislio sam. I još je volim.
Kesa se napunila. Počeo sam da se skidam. Na krevetu me je čekala nova odeća. Crna majica firme Ol sejnts s okovratnikom i s još crnjom ovnujskom glavom. Nove farmerke, dizel, prskane. Po čemu se razlikuje od moje stare odeće? Po tome što je pripijena. Grli me. Kaže da ne trpi salo ni godine. Mada su, ironično, farmerke izgledale kao da su nošene trideset godina.
Ostao sam samo u gaćama i krenuo ka krevetu, ali Lara me je uhvatila za lakat. Pljucnula je na prste i protrljala tetovažu na mojoj desnoj podlaktici. Kad se nije skinula, uzdahnula je. „Šta ti je to

kog đavola?“
Oboje smo zurili u dva japanska znaka.
„Tetovaža“, rekao sam.
Razmislila je malo. Lice joj je bilo ravnodušno. „Zašto je naglavačke?“
„Nije“, rekao sam i izvukao se. „Ti je gledaš naopako. Gledaš je naglavačke.“
Seo sam na krevet da obučem farmerke. Lara me je posmatrala neko vreme, a onda se okrenula baš kad sam navukao majicu i gotovo pokrio tetovažu. Ispod ruba rukava virio je samo donji deo jednog znaka.
„Zar ne misliš da si malo prestar za prvu tetovažu?“ reče Lara. „Zar ne misliš da si prestar za sve ovo?“
Otišla je pre nego što sam stigao da joj kažem da sam to učinio iz ljubavi. A kako možeš biti prestar za ljubav?

Deca su mi se osmehnula kad sam sišao noseći kesu. Otežano sam disao u novoj majici s ovnujskom glavom i farmerkama isprskanim bojom.
„Tako je, tata“, reče Rubi. „Ti si car.“
Sišao sam i pogledao ih. „Jesam li?“, upitao sam pun nade. „Stvarno sam car, je li? Zar ne?“ Rufus frknu. Modrice po licu izbledele su do mutne žute boje, pa je izgledao kao da ima malariju.
„Niko to više ne govori“, rekao je sestri.
Rubi ga udari u mišicu i nasmeši mi se onim osmehom lepšim od zore.
„Mi govorimo“, reče.

Pod pocrnelim lukovima mosta Vaterlo kombi je služio supu i sendviče od deset do ponoći.
Našao sam Rona Dugu kako sedi sasvim sam, drži obema rukama plastičnu čašu sa supom i posmatra paru. Stao sam pored njega, ali ne preblizu. Brada mu je bila grubo skraćena, uglavnom. Po obrazima je još imao pramenova dlaka tamo gde su makazice za nokte ili baštenske makaze promašile. Ali više nije izgledao kao neki bezvremeni Isus. Delovao je kao mladić.
„Dobro izgledaš“, rekao sam mu, a on me je brzo iskosa pogledao, a onda skrenuo pogled.
„Stvarno“, nastavio sam ne želeći da pomisli da teram šegu s njim i da mi ne baci vrelu supu u lice.
„Dobro je što si se otarasio brade. Izgledaš mlađe.“
Pružio sam mu kesu, ali on se nije ni makao. Otvorio sam kesu i pokazao mu odeću, ćekajući malo zahvalnosti. Priznanja dobrote. Ali nije ništa ni takao. A sada su se ostali okupili oko nas, misleći da sam iz Crvenog krsta. Kopali su po kesi, prosipali supu, vukli pantalone, košulje i majice moje starosti. Ron je samo stajao, pritešnjen ali nepomičan. Kad je kesa ispražnjena, ljudi su se razišli.
„Pokušavam da ti učinim uslugu“, rekao sam.
Pogledao me je i osmehnuo se. Ako se to može nazvati osmehom. Više je ličilo na nevoljni trzaj usta koji je otkrio zube nalik na groblje puno razvaljenih spomenika. Odmerio me je od glave do pete, kao da se najzad setio odakle me zna, kao da me je najzad prozreo.

U početku sam mislio da spava.
Ležala je na svojoj strani kreveta, okrenuta leđima, savršeno nepomična. Ali trbalo je da znam. Nije onako lako uzdisala kao kad spava. I telo joj je bilo suviše nepomično. Kad Lara spava, njeno telo igračice oslobađalo se svake napetosti, opuštalo se, potpuno spokojno.
„Sad hoće žurku“, rekla je ne okrećući se. „Za šesnaesti rođendan.“
Seo sam na krevet i skinuo firmirane farmerke. „Znam“, rekao sam. „Kazala mi je.“

Gorko se nasmejala. „Naravno. Trebalo je da znam da ćete vas dvoje razgovarati o tome pre nego što pitate staru vešticu.“
„Nije tako.“
„Upravo je tako.“
Pomislio sam da savijem svoje nove farmerke, ali sam shvatio da to nema smisla. Toliko su pune rupa i izlizane od nošenja da je prekasno za brigu o njima. Bacio sam ih na pod.
„I šta si joj rekla?“, upitao sam.
Ćutala je neko vreme. „Neću ja da joj stalno govorim ne. Ali pravila moraju da postoje. Moramo imati pravila, Džordže.“
„Hvala“, rekao sam. „Biće sve u redu.“
„Teško je biti onaj koji stalno nešto zabranjuje. Teško je biti onaj koji stalno kvari zabavu, koji poziva na opreznost, koji čuva porodicu od hitne pomoći i zatvorske ćelije. Ali tu ulogu ste mi vi nametnuli. Nikad je nisam želela. Vi ste me naterali.“
„Tako je“, rekao sam.
„Svi prave žurku za šesnaesti rođendan bez roditelja u kući. Svi.“
Nasmešio sam se u mraku. Dobro je oponašala naglašavanje reči naše kćeri.
„A ti svi su nekolicina razmažene derladi iz njenog razreda čiji roditelji se oduvek raduju kad mogu da ih se otarase. Ti ljudi kao da čitav život provode bežeći od svoje dece.“
Uvukao sam se u postelju i legao na leđa. Iskreno govoreći, hteo sam da se mazim, da se baš dobro mazim, ali znao sam da nije trenutak. Onda je Larin glas narušio tišinu.
„Šta znače?“, pitala je. „Te mrlje na tvojoj ruci? Ti crvići okrenuti naglavačke?“ Prsti su mi poleteli na ruku. „Tetovaža?“
„To je to, znači? Tetovaža?“
„Da.“
„Šta znači?“
Šta znači? Šta znači moja tetovaža? Nisam shvatao kako može to da me pita. Znači Lara.
Šta bi drugo moglo da znači?

DVANAEST

Ličilo je na ljubavni sastanak.
Odlučili smo da ne želimo da sedimo u Pacovu i trubi. Nećemo biti matorci koji ne znaju šta će sa sobom sad kad više ne trebaju deci. Dok Rubi slavi rođendan, mi ćemo se zabavljati za sebe. Večera, ples, sve. Baš kao nekad. Baš kao na pravom izlasku.
A kad je Lara sišla niz stepenice, a ja nisam mogao da odvojim pogled od nje, još više je ličilo na izlazak dvoje zaljubljenih. I znao sam da sam makar nešto u životu učinio kako treba kad sam se oženio tom ženom.
Gosti su počeli da pristižu dok smo se spremali da krenemo. Gosti. Većinu smo znali već deset godina, još dok su bile curice bez prednjih zuba, u tim izgubljenim ružičastim i purpurnim danima detinjstva. Nije to bilo tako davno.
Sada su bile gotovo odrasle, ali još dovoljno mlade da se oduševe čokoladnom fontanom, još dovoljno mlade da posmatraju Laru kao da je vlasnica ključa za neki drugi, blistaviji svet. Bile su tako mile prema nama - prema gospodinu i gospođi Bejli. A možda su samo jedva čekale da odemo.
Bilo je i nekoliko dečaka, ljubaznih, lepo vaspitanih momčića, tihog i uzdržanog ponašanja. Kosa im je bila duža nego u devojaka. Ali one su vladale. Te samouverene, pristojne, ne još odrasle mlade žene kakva je Rubi. Proizvodi dobrih državnih škola i domova punih ljubavi.
U dnevnoj sobi počela je muzika. Lara mi se osmehnula kad su devojčice zaigrale jedna s drugom. Dečaci su se stidljivo smeškali po uglovima krijući se iza šiški, nadajući se da neće morati da pretrpe poniženje plesa.
„Idemo“, reče Lara.
„Čekaj“, rekao sam i pogledao je. Želeo sam da je upamtim ovakvu i da tu sliku nikad ne zaboravim. Video sam da joj se sviđa kako je gledam, da su stara osećanja još živa, i pogled na nju me je usrećio.
„Šta je?“, rekla je.
„Ništa“, odgovorio sam. „Sve.“
Široko sam joj se nasmešio, kao dečak drugačiji od onih finih momčića koje je Rubi pozvala na rođendan. Cerio sam se kao dečak koji zna da će mu se noćas posrećiti.

Neko je zabrljao s našom rezervacijom. Sto nije bio spreman kad smo čekali, a brojni automobili stajali su nepropisno parkirani ispred bara. Rekli su nam da je naš sto upao u crnu rupu večera pre pozorišta i da popijemo nešto za šankom dok se ne oslobodi. Pogledao sam Laru i pomislio kako nikada ne bi smela da čeka na sto, ni ovde ni bilo gde drugde. Moja žena je suviše divna da čeka.
„A možemo i da plešemo“, rekao sam.

Kad sam tek upoznao Laru, morao sam da se napijem da bih zaigrao. Bio sam od onih Engleza koji igraju kao da proslavljaju gol, s rukama iznad glave, bez mnogo kretanja stopalima. Ona mi je pomogla, naučila me je da se opustim i dala mi nekoliko sitnih tehničkih saveta - na primer, da treba da držim oči otvorene. I rekla mi je da u vezi s igrom postoji više snobizma nego u vezi s umetnošću, vinom ili bilo čime drugim. Rekla je da ljudi misle da je igra za mlade, ili za kulere, ili za tehnički vešte.

A kod Lare sam oduvek voleo upravo to što je za nju igra bila nešto elitističko koliko i disanje.

Kako se u Afričkom centru bližila ponoć, video sam po njenom osmehu da joj je drago što nisam zaboravio stare pokrete, kao i to što sam u svoj repertoar uveo i neke nove.
Svirali su fank, soul i afričku muziku. Lara i njeni drugovi dolazili su ovamo osamdesetih godina. Glumili su francuske seljake iz vremena revolucije, sajgonske prostitutke ili mačke, a onda dolazili ovamo da plešu do jutra. Prvo su igrali za novac, a onda radi zabave. Kad smo počeli da se zabavljamo, Lara me je dovela ovamo, a meni je bilo neprijatno. Znao sam da ne umem da igram i video sam da mi se izgledi kvare.
Zato sam počeo da igram. A ona mi je pomagala. I to je bilo nešto najzabavnije što sam u životu radio. I divno smo se provodili ovde. Ovde smo slušali Soul II Soul kad su tek počinjali.
Ali nikad nije bilo lepše nego večeras. Ovo je bilo najlepše veče.

Kad smo izašli iz kluba, padala je kiša, a nigde nije bilo taksija. Prebacio sam sako Lari preko glave i uzeo je za ruku, pa smo krenuli ka istoku, iz Kovent Gardena preko Čering Krosa. Ovaj kraj je već dvadeset godina začuđujuće isti. Ljudi su i dalje izlazili iz klubova, pili espreso u jedan po ponoći i ljubili se u ulazima. Stigli smo po kiši u Soho i dvadeset godina je iščezlo.
Mislio sam da nemamo mnogo do kuće i da ćemo pored parka možda uhvatiti taksi koji se vraća na Vest End. Nismo uhvatili taksi, ali to nije ni bilo važno. Stali smo u parku Ridžent ispod staromodne ulične svetiljke i ja sam je zagrlio.
„Neko će nas videti“, rekla je.
„Možemo da radimo šta god hoćemo“, odgovorio sam.
Onda se desilo čudo. Iz kiše je izronio crni taksi sa žutim znakom da je slobodan. Istrčao sam nasred ulice da ga zaustavim.
Seli smo pozadi i zbili se jedno uz drugo, mokri i ugrejani, a motor je umirujuće brujao dok su se naša usta tražila, nalazila, i nikako da se zasite.
Lara mi je šapnula u uho, plašeći se da taksista prisluškuje, a onda je dodala: „Ne moraš da uzvratiš“, a crni taksi svirao nam je dizel uspavanku sve do kuće.
Odnosno do onoga što je od kuće ostalo.

Policijska svetla. Masa ljudi napolju.
Svetla na prozorima duž čitave naše ulice. Susedi gledaju predstavu, oni hrabriji s vrata, ali većina viri kroz zavese. Platio sam taksisti baš kad mi je pivska bosa eksplodirala između cipela.
U vrtu je bilo klinaca koje nikada ranije nisam video. Jedan je povraćao u kantu za smeće. Ostali su se svađali s devojkom u policijskoj uniformi i govorili joj o svojim pravima.
Ulazna vrata visila su na šarkama. Neko je pokušao da ih otvori na silu. I uspeo. Pogledao sam Laru, a onda se okrenuo. Ušli smo.
Devojčica koju nisam prepoznao sedela je u dnu stepeništa s mrljama bljuvotine na kolenima izvezenih farmerki. Grupice su stajale naokolo kao da su u klubu. Mladi i ne baš mladi. Prosek godina je narastao. Neki su bili deset, petnaest godina stariji od slavljenice.
Nekoliko pajkana koje nisam poznavao rukama je pokušavalo da smiri prisutne slušajući predavanje o svom fašističkom ponašanju. Razna muzika, pojačana do daske, dopirala je iz uglova naše neprepoznatljive kuće.

Lara poče da se gura kroz masu dozivajući Rubi po imenu. Ja sam potrčao na sprat.
Po odmorištu je bilo raznih otpadaka. Sve je izgledalo kao da je pala bomba. Jedna cipela. Komadić tkanine. Krvavi otisak ruke na zidu. Ružičaste čupave lisice. I na sve strane zgnječene limenke od piva, smrad cigareta i ko zna još čega, svuda po tepihu crne rupe i zgaženi opušci.
Zvao sam je po imenu. Zvao sam je i zvao.
Kondomi su ležali razbacani kao mrtve jegulje. Otvorio sam vrata Rubine sobe. Dva dečka spavala su na krevetu. Na zidu je bilo krvi. Ne, nije krv - kečap s pice. Nastavio sam dalje.
U Rufusovoj sobi neki postariji tip mokrio je u plakar. Kad se okrenuo zakopčavajući šlic prskanih firmiranih farmerki, zviznuo sam ga laktom u usta. Pao je i nije ustao.
Rufus je bio u našoj sobi. Potpuno beo i trezan, naginjao se nad sestru u krevetu i milovao je po kosi. Ne, to mu nije sestra. Neka njena drugarica. Jedna od onih ljupkih lepo vaspitanih devojčica koje su se tako radovale čokoladnoj fontani. Delovala je spokojno, ali lice joj je bilo išarano šminkom i suzama. Po čitavoj sobi ležala su skljokana tela. Zaudaralo je na pivo, povraćku, znoj i duvan.
„Uzela je pilulu“, rekao je Rufus. „Ali nije delovala. Progutala je drugu, pa su obe delovale.“
„Jesi li zvao hitnu pomoć?“, upitao sam ga. „Zovi hitnu pomoć.“ Spustio je dlan devojčici na lice. „Sad se ispovraćala pa joj je bolje.“
„Zovi hitnu pomoć, Rufuse. Gde je ona? Gde ti je sestra?“
„Nije ona kriva, tata. Neko je objavio na internetu. A Di Džej Mango govorio je o žurci u svojoj emisiji na radiju. I tako su čuli svi ovi stariji tipovi, ovi momci od dvadesetak i više godina. Oni to rade, upadaju na tuđe žurke. Nije Rubi kriva.“
Pogledao sam devojčicu na krevetu. „Nisam ni mislio da je krivim, samo hoću da se uverim da je dobro. Moram da je vidim.“
„Poslednji put sam je video u baštenskoj šupi.“
„Šta je radila tamo?“
„Skrivala se.“
Lara je čekala u dnu stepenica. S njom je bio jedan policajac. Odnekud iz kuće čuo se tresak razbijanja stakla, praćen klicanjem i smehom. Moja žena zurila je u mene dok sam silazio. Našla je sablasni mir. A možda je samo bila u šoku.
Onda se čulo brujanje crnog taksija na ulici, onog koji nas je dovezao kući, pa smo izašli na vrata.
Dok je taksi kretao, videli smo da se neko okreće da pogleda kroz zadnji prozor, i plava rotaciona svetla obasjala su lice naše kćeri.
Onda je taksi stigao do kraja naše ulice i nestao.
„Nije ona kriva“, rekao sam i zaustio da okrivim Di Džeja Manga, sve te matore tipove od dvadesetak godina i nemarno blebetanje po internetu, ali Lara me je presekla.
„Tako je“, rekla je. „Nije ona kriva.“
I nije me gledala kao da me ne poznaje. Bilo je mnogo gore.
Moja žena me je gledala kao da me vidi, kao da me zaista vidi, prvi put u životu.

Stao sam ispred cvećarske radnje i primakao lice izlogu.
Među lalama i krinovima bilo je cveća kome nisam znao ime, cveća koje kao da je stiglo s neke

druge planete - raskošnih cvetova, narandžastih i šiljatih, nalik na neku egzotičnu pticu, i nekih belih i krhkih, na vrhovima debelih zelenih drški, izuvijanih kao francuski rog. Ali moj pogled vraćao se na ruže. Znao sam da moram da kupim ruže. Ruže će joj se svideti.
Bilo ih je dvadesetak u jednostavnoj posudi od zelenog stakla. Izgledale su gotovo neprirodno savršeno. Bile su tamnocrvene, boje vina, boje krvi. Ušao sam u radnju, a muškarac u zelenoj kecelji podigao je pogled na zvuk zvonceta.
„Izvolite?“, nasmešio se.
„Ruže u izlogu“, rekao sam, a od mog izuzetnog ukusa osmeh mu je narastao. Prišao je izlogu i izvadio ih, nehajno usput spomenuvši cenu. Osamdeset funti za tuce ruža? Povadio sam iz džepova sve, poslednju zgužvanu novčanicu i sve zaboravljene novčiće, i poređao ih po pultu pored ruža dok smo stajali s osmesima zalepljenim na lice sličnim oglasima što se lako ljušte. Nedostajalo mi je oko sedamdeset funti. Ruže su vraćene u izlog, a ja sam izašao što sam brže mogao, zvonce je zazvonilo za mnom, prodavac je zurio u mene kroz izlog, bez osmeha brišući ruke o kecelju. Otišao sam usplamtelog lica.
Ali u parku je bilo još ruža. U leji pored igrališta iza niske zelene ograde. Bile su to siromašne rođake ruža iz cvećare. Nedostajala im je duboka jarka nijansa ruža iz radnje. U poređenju s njima delovale su malokrvno, otrcano, ove jadne male opštinske ruže, izudarali su ih posetioci parka, dvonožni i četvoronožni. Uglavnom je smetalo to što nisu savršeno podjednake kao one iz cvećare. Ali važna je misao, rekao sam sebi, pogledao levo i desno da vidim ima li koga u blizini, a onda preskočio nisku ogradu i krenuo pored znaka NE GAZI - ZABRANJENE IGRE LOPTOM.
Ubrao sam desetak cvetova pre nego što me je čuvar parka opazio i pružio mi prednost povikom:
„Ej!“ Nisam mogao naročito brzo da trčim stežući ruže uza sebe, ali on me je gonio samo do kapije parka; tu je odustao i ostao da stoji preteći pesnicama kao šerif koji gleda odmetnika kako prelazi meksičku granicu.
„Znam gde stanuješ!“, vikao je.

Na prvi pogled životi igrača liče na živote glumaca. Igrači idu na audicije, žive na dijeti odbijanja i imaju periode burnih dešavanja praćene još dužim periodima nezaposlenosti. U stvarnosti, igrači su drugačiji. Nikada ne polažu sami, uvek na audicije idu u čoporima. Osim ako nisu potpuno poremećeni, ne gaje snove o svetskoj slavi. A kada prođete pored reflektora i zađete iza pozornice, vidite da se prema njima postupa kao prema poštovanim radnicima, više kao prema električarima i stolarima nego kao prema zvezdama.
Tu je i telesni činilac. Igrači žive u potpuno telesnom svetu, što s glumcima nikako nije slučaj. Džulija Roberts neće morati da okonča karijeru jer joj stalno pucaju tetive kolena. Bred Pit neće morati da se povuče jer je pokidao ligamente kolena. Ali igračima se to stalno događa. To se dogodilo i Lari.
Čudno je kako se dešavaju teške povrede. Mogu da se razvijaju dugi niz napornih godina, a mogu da se dogode u trenutku. Možete ih pripremati godinama, a mogu da budu posledica trenutka loše sreće. Ubod zaslepljujućeg, otupljujućeg bola, i odjednom vam se život iz korena menja. To je sve. Nezgrapan doskok, pad, iznenadno cepanje nečega što menja sve.
A evo šta sam naučio od života. Neke povrede nikad se ne prebole.

Kad sam ušao, Lara je sedela za kuhinjskim stolom i trljala nogu. Metla je stajala naslonjena na sto, a na podu pored nje lopatica za smeće. Lara je masirala mišiće kolena i zabadala prste duboko u

zadnju ložu. Lice joj je bilo belo od bola. Nije podigla glavu.
Rubi je, na rukama i kolenima, ribala pod, kose svezane gumicom na potiljku. Pogledala me je i nasmešila se videvši cveće, pa se vratila ribanju. Video sam Rufusa u kuhinjskoj bašti kako prazni kesu za smeće u kantu. Zgužvane limenke od piva su zazveketale. Kad je napunio kantu, poneo ju je u kuhinju i rekao sestri: „Rub, dođi da mi pomogneš s ovim.“
Naša deca su izašla.
Spustio sam cveće na sto. „Laro? Ovo je za tebe.“
Uzela je jedan cvet i odsutno skinula grudvicu zemlje sa stabljike. „Hvala ti“, rekla je.
„Nema na čemu“, rekao sam pitajući se da li da sednem ili da je ostavim malo na miru sada kad sam joj dao cveće. Ali pre nego što sam stigao da odlučim, progovorila je, pa sam je slušao na nogama.
„Nastupi trenutak kada ih više ne prepoznaješ“, rekla je i dalje ne dižući pogled, kao da se obraća ruži zemljave drške, a ne meni. „U početku imaš svu tu bezuslovnu ljubav, iako nisi ni znao da nosiš toliko ljubavi u sebi, da si sposoban za tako duboka i snažna osećanja. Toliko ljubavi.“
„Znam na šta misliš“, rekao sam. Činilo mi se da u tom trenutku treba nešto da kažem.
„Ali onda se to promeni“, nastavila je Lara ne obazirući se na mene. „Promeni se a da i ne primetiš da se promenilo. Odjednom ti se čini da je veza iz prošlosti pokidana. Toliko je to brutalno. Toliko je to konačno. Više ih ne prepoznaješ. Kao da su neko drugi - doslovno druge osobe. I to je velika nevolja.“ Uzela je ružu obema rukama. Na palcu, tamo gde ju je ubo trn, stvorila joj se tamnocrvena tačkica. „Kako da voliš nekoga ko je postao neko drugi?“, rekla je. „Nije da ih ne voliš. Mnogo je gore. Ne poznaješ ih.“
Privukao sam stolicu i seo.
„Laro, oni to prerastu“, rekao sam. „Znam da to boli, i tačno znam na šta misliš. Voliš ih dok su bebe, i voliš ih dok su mali, ali odjednom ti je mnogo teže da ih voliš kad postanu šiparci i počnu da te dovode do ludila. Ali - ja duboko verujem u to - oni su ista ona deca koju smo nekada voleli. Ta beba, taj gegavac, taj desetogodišnjak, oni su i dalje tu negde. I onda ih povratiš. Zaista. Lude godine prođu i onda se oni vrate.“
Spustila je ružu i pogledala kapljicu krvi na palcu.
„Laro?“
Sada me je pogledala.
„Ne deca“, rekla je. „Mislim na tebe, Džordže. Tebi govorim. Hoćeš li mi pomoći da odgajim ovu decu? Ili želiš da budeš dete?“
Zatresao sam glavom.
„To nije pošteno“, rekao sam. „To zaista nije pošteno.“ Zurila je u mene dok sam ustajao i izlazio iz kuhinje. „To nije pošteno.“
Još sam osećao njen pogled na sebi kad su se ulazna vrata našeg doma zalupila za mnom.

Za spavanje mi je spremila kauč. Kauč sramote.
Privremeni ležaj na kom ću se bacakati i prevrtati da iskupim svoje grehe. Zatresao sam glavom i skoro se nasmejao.
Lara je ušla u sobu.
„Imamo goste?“, upitao sam pokazujući glavom kauč sramote.
Stala je i zagledala se u mene s druge strane kauča. „Još nisi shvatio?“, rekla je. „Trenutno ne želim da sam u tvojoj blizini.“

Osetio sam kako samosažaljenje u meni raste, buja i preliva obale.
„Posle svega što sam preživeo“, rekao sam.
„Ne“, uzvratila je. „Posle svega čemu si me izložio. Bilo je dovoljno loše još kad si hrabrio Rufusa da napusti školu.“
„Nisam…“
„Ti si im stalno ponavljao da treba da se školuju kako bi imali šanse koje ti nisi imao.“
„On će se obrazovati nastupajući kao komičar“, rekao sam tvrdoglavo. „To je univerzitet života.“
„Univerzitet života?“, rekla je. „Pričanje viceva rulji pijanih propalica u nekom mračnom istendskom pabu? To nije univerzitet života. To čak nije ni radnički univerzitet.“ Podrugljivo je frknula. „I bilo je dovoljno loše kad si podsticao Rubi da misli da je nekakva ekološka ludača.“
„Ona je već…“
„Ali ovo je naš dom, Džordže. Ovde smo odgajali decu. Ovde živimo naše živote. Sećaš li se koliko smo se radovali kad smo se uselili? Sećaš li se kako smo bili srećni, i kako smo brinuli da li zaista imamo dovoljno novca za to? Sećaš li se uopšte bilo čega?“
Naravno da sam se sećao. Pamtio sam sve to.
„Ovo je naš dom, Džordže“, rekla je, i video sam koliko je umorna - umorna od čišćenja za drugima, umorna od svega. „Naš dom“, ponovila je. „A vidi šta si od njega napravio.“
Zajedno smo pogledali. Nas četvoro je dobro sredilo kuću. Ali na tepihu su ostale ružne crne izgoretine od cigareta. Razne mrlje nisu sasvim nestale s nameštaja. A kroz prozor sam video cvetne leje izgnječene od seksa, povraćanja i padanja u nesvest. Ili možda uništene prosto iz zabave. Naporno smo radili, sve četvoro. Ali nije bilo isto. I verovatno nikad i neće biti isto.
„Prema tome, ako moraš neko vreme da spavaš ovde“, rekla je Lara, „računam da si dobro prošao.“
Od ovoga je moja uvređenost - koja je tiho krčkala dok sam je mešao s obilnom količinom griže savesti - ponovo proključala.
„Posle svega što sam prošao od mene se očekuje da logorujem u rođenoj kući“, rekao sam.
„U redu“, reče Lara i uzdahnu tako iscrpljeno da sam se skamenio. „Ti spavaj u krevetu, a ja ću na kauču.“
„Ti me voliš“, rekao sam, a zazvučalo je kao da je za nešto optužujem.
Oborila je glavu. „Volim sećanje na tebe“, rekla je. „Volim kakav si nekad bio. Dobar. Snažan. Odgovoran.“ Podigla je glavu i pažljivo me osmotrila. Video sam da se podsmeva dužini moje kose. Kakva drskost.
„Volela sam te dok si bio pravi muškarac“, rekla je. „A ne samo još jedan obični jadni sredovečni dečak. Jesi li već poručio porše? To rade takvi kao ti, zar ne? Zar nisi već počeo da sanjariš o poršeu?“
„Porše?“, rekao sam. „Nije loša ideja. Mogu sebe da zamislim u poršeu.“ Odmahnuo sam glavom. „Zaista misliš da je ovo samo obična kriza srednjih godina? Ne želim ja nikakav posrani sportski auto. Ne želim da krešem klinke.“ Posegao sam preko kauča sramote i uzeo je za ručice.
„Samo želim da živim, Laro. Samo želim da se prisetim onoga što je zaista važno. Čini mi se da mi je život isisan. I želim sokove života nazad.“
Izvukla je ruke.
„Ne brini ti za sokove“, rekla je. „Brini za mrlje od piva po podu spavaće sobe. Brini za svoju decu. Brini za naš dom.“ Uzela je jastuk s kauča sramote i bacila ga na mene. „Samo odrasti, molim te.“
Lako sam uhvatio jastuk. Lara se srušila na kauč sramote i pokrila lice rukama. Disanje joj se

odjednom ubrzalo.
„Ne mogu to da podnesem, ne mogu to da podnesem, ne mogu to da podnesem… “
Zagrlio sam je oko ramena, a ona me je odgurnula svom snagom. Počela je da vuče burmu s prsta i da psuje pošto nije mogla da je skine.
„Evo“, rekao sam ustajući. „Uzmi moju.“
Ali ni ja nisam mogao da skinem burmu. Zlatna traka zaglavila mi se na koščatom zglobu i ostala ukopana u prepreku od mesa. Pogledao sam Laru. Odustala je i mirno sedela s jednom rukom na čelu, razbarušene kose, trudeći se da smiri disanje.
Otišao sam u kuhinju, otvorio frižider i našao pakovanje margarina.
Namazao sam malo na zglob i burma mi je odmah skliznula s prsta. Vratio sam se u dnevnu sobu pobednički mašući burmom.
„Ha!“, vikuo sam. „Ha!“
Lara je podigla glavu. To lice sam voleo pola života. Nikada nije delovala starije, i nikad je nisam više voleo. Upravu tu, baš u tom trenutku. Nikada je nisam više voleo.
Uzela je moju burmu i gledala je, žutu i zlatnu, burmu i malo margarina koji ju je oslobodio. I nasmešila se. Ali bio je to toliko beskrajno tužan osmeh da sam se uspaničio. Nisam želeo da je izgubim.
„Ali mi smo srećni, zar ne? Uglavnom. Gotovo sve vreme.“ Lepo smo se provodili, zar ne?“
Ushodao sam se po sobi. Gledala me je, a sve joj je bilo urezano u svaku crtu lica. Nešto veće od brige zbog moje bolesti. Nešto više od napora života sa mnom novim i poboljšanim. I veće od besne gorčine zbog toga što joj je dom uništila banda morona.
Predaje se. Dosta joj je. Diže ruke od mene.
„Da, Džordže“, rekla je. „Bilo je zabavno.“
To me je ohrabrilo da uzmem jastuk s kauča sramote i bacim ga na nju.
Mislio sam da će ga uhvatiti i gađati me, ali nasmejana, i da ćemo uskoro otpočeti veselu bitku jastucima i završiti valjajući se po podu kao štenad.
Ali ivica jastuka sigurno ju je pogodila u oko, pošto se trgnula vrišteći od bola.
„O, gospode, Laro, žao mi je“, rekao sam i pao na kolena pred nju dok je dodirivala povređeno oko i tražila na prstima tragove krvi.
„Da, tebi je uvek žao“, rekla je škiljeći u mene zdravim okom. „I uvek ima zbog čega da ti bude žao.“ Odmahnula je rukom. „Ostavi me na miru. Možeš li to, makar nakratko? Samo me ostavi na miru, molim te.“
Uzeo sam svoju burmu.
„Na koliko?“, upitao sam.
„Na koliko?“, ponovila je kao da sam od nje zatražio da mi otkrije tajnu svemira. Klimnuo sam glavom. „Da, na koliko?“
Slegnula je ramenima.
„Na nekoliko dana? Dok ne bude bolje? Ne znam. Možeš li da iznajmiš neku sobu ili tako nešto?“ Sobu? Sobu?
Obrisao sam margarin sa srednjeg prsta leve ruke. Gde da nađem sobu?

* * *

Dečaci su igrali fudbal u parku.

Vetrovke umesto stativa. Smeh, povici i slavlje zbog gola kakvo su videli na televiziji. Razni dresovi na obe strane, nezamisliva savezništva - Liverpul, Arsenal i Real Madrid. protiv Mančestera, Čelsija i Barselone.
Šetači s psima obilazili su ih u širokom luku, iako su, uprkos galami, bili sasvim bezopasni. Imali su trinaestak godina, i bili su još dovoljno mladi da misle kako će jednog dana ovo isto slavlje ponoviti pred milionima gledalaca. Još dovoljno mladi da sanjaju, ili da se zavaravaju, kako god to nazvali.
Jedan visoki pas izazvao je klicanje i lopta je odjednom letela ka meni. Okrenuo sam se, dočekao je na butinu i poslao je volejom nazad pre nego što je dodirnula tlo. Neki dečaci su se okupili i posavetovali. Ispostavilo se da im nedostaje jedan igrač, pa su me pitali hoću li da igram.
I tako sam stidljivo utrčao na igralište i uskoro sam i ja sanjao - ja, meni, ovamo, ovamo!! Bio sam na krilu i mahao rukama da vide da sam slobodan. Da! Sam sam! Majica mi se natopila znojem, krv mi je pumpala, a mišići nogu predivno su me boleli. Slobodan sam!
Padalo je mnogo golova, iako se niko nije trudio da broji, i očigledno nije bilo poluvremena. No u jednom trenutku centar, majstor iz Real Madrida, izašao je i seo na bicikl rekavši da ga majka čeka. Kako se bližilo vreme čaja, broj igrača s obe strane se smanjivao.
Ali nekoliko nas igralo je još satima, šutirali smo loptu među te impovizovane stative, ruke i noge su nas bolele, promukli smo, a naša nova srca su udarala, opijena od sreće na sve slabijem svetlu.

DRUGI DEO
Zen i umetnost održavanja bazena


TRINAEST

Probudio sam se s muzikom u glavi.
Dopirala je iz prizemlja. Muzika koju sam znao. Čuo sam moju mamu kako peva uz radio, kako izvodi duet s Boj Džordžom spremajući doručak. Osetio sam miris pržene slanine, a letnji dan plamteo je iza zavesa na prozorima moje spavaće sobe. Sve je bilo kao nekad davno. Opet sam spavao do kasno.
Seo sam u postelji i utvrdio da sam i dalje u svojim isprskanim farmerkama. Po krevetu je bilo konfeta. Ne, nisu to konfete, nego komadići papira koji su mi poispadali iz džepova.
Šarlota i broj telefona nažvrljan na salveti. Sara i broj telefona na kutiji šibica iz bara kog se ne sećam. Tomoko i elektronska adresa pažljivo iscrtana štampanim slovima na poleđini poslovne posetnice.
Počešao sam se po glavi. Ko su ove osobe?
Usta su mi bila suva kao krpa. Stenjući sam se iskotrljao iz kreveta, ustao i zagledao se u sebe u ogledalu. Ožiljak je počeo da pulsira čim mi je privukao pogled, kao da mi želi dobro jutro.
Soba je bila razvašarena. Odeća razbacana svuda po podu, gomile knjiga na sve strane, fosilni ostaci pice u kutiji veličine long-plej ploče. Mama mi je ostavila hrpu sveže opranog rublja na stolici. Red usred haosa. Uzeo sam čistu košulju, obukao je i zakopčao. Ožiljak se umirio.
Napolju u bašti, tata je razgovarao s Vinstonom. Čuo sam njihov tihi zaverenički smeh i zvižduk Vinstonove mreže dok ju je vukao po vodi. Prišao sam prozoru.
Bio je predivan dan. Go do pojasa, vitak i preplanuo, moj tata se kočoperio po bašti kao mediteranski mangup pred skandinavskim turistima. Klimao je glavom i kikotao se s Vinstonom, a među njima je svetlucao mali tirkizni pravougaonik vode. Moj stari je celog života radio za taj bazen.
Zateturao sam se, zavrtelo mi se u glavi. Gde sam? Ah, da. Kod kuće.
Sišao sam u kuhinju. Mama mi se osmehnula stojeći uz štednjak. „Propuštaš ovako lep dan“, rekla je i počela da tovari na tanjir slaninu, jaja i tost. Pored otvorenog prozora na radiju je svirao stari hit, Come On Eileen, slabašno i savršeno.
Sve je jezivo bilo kao i pre. Mama za štednjakom. Dexys Midnight Runners na radiju. Ja, mamuran i gladan, s neodređenim sećanjem na jučerašnje devojke. Da bi ovaj dan potpuno ličio na dane moje mladosti, trebalo je samo još da tata uđe vajkajući se zbog neke sitne kućne nevolje.
Kao na znak, tata je ušao na zadnja vrata. „Filter je ponovo crkao“, rekao je, a onda je stao s mamom pa su me oboje posmatrali kako satirem doručak. Kao da još ne veruju da sam se vratio. Ni ja nisam sasvim verovao u to. Mama mi je uzela tanjir da ga ponovo napuni.
„Moraš da održavaš snagu“, rekla je i okrznula me značajnim pogledom. „Biće sve u redu. S tobom i Larom. Biće sve dobro. Prolazite kroz teške dane. Svakome ponekad naiđu teški dani.“
Tata je frknuo i seo preko puta mene, naoružan samo Dejli ekspresom. „Teški dani“, rekao je. „Ja prolazim kroz teške dane već četrdeset pet godina.“
„O, divno je od tebe što si to rekao, Džordže“, namrštila se mama. I moj stari se zove Džordž. „I obuci majicu“, dodala je. Onda je na radiju počela pesma i ona je s osmehom podigla glavu. Nebeski saksofon zalebdeo je oko nas, a mama je mahala varjačom kao da diriguje. I tu pesmu sam znao. Znao

sam sve pesme tog jutra.
„Još jedna godina i bićeš srećan“, obećavao je pevač. „Još samo godina i bićeš srećan“
„O, kako volim ovu stvar“, reče mama.
„Baker Street i Džeri Raferti“, rekao sam. „S albuma City To City, koji je istisnuo muziku iz filma Groznica subotnje večeri s top-liste.“
Mama je počela da spravlja čaj za sve. Kad je solo saksofon završio, pokazala je radio držeći posudu obranog mleka.
„To je divan deo“, rekla je
„Čuveni solo“, rekao sam ja, „koji izvodi vrhunski sešn saksofonista Rafael Rejvenskroft.“
„Baš si sveznalica, Džordže“, nasmešila mi se mama.
Tata nije digao pogled s novina. „Zna dosta o pop muzici“, uzdahnuo je. „Na tome može odlično da se zaradi.“
Nisam ga slušao. „Znaš, mama, iako je ovo jedna od najčuvenijih pesama svih vremena, singl nikad nije dospeo na prvo mesto top-liste.“
Mamu je ova vest prenerazila.
„Hoćeš li šolju čaja, Vinstone?“, povikao je stari napola se okrenuvši zadnjim vratima. Vinston iz bašte, čisteći bazen, nije odgovorio. Bio je godina mojih roditelja - sedamdesetak - ali je delovao mnogo starije.
„Gluv je kao top“, reče moj tata.
„Odneću mu“, reče mama.
„Ironično je što je pesma nazvana po čuvenoj stanici podzemne železnice“, rekao sam, „jer se Džeri Raferti jedno vreme izdržavao kao mašinovođa londonske podzemne.“
Ćutali smo neko vreme, slušali Baker Street s radija i mislili svako svoje misli.
„Volim ovu pesmu, baš je lepa“, reče mama.
„Vrlo prijatna melodija“, reče tata naglašeno, kao da je stavio pečat na raspravu.
Mama je pošećerila čaj i spustila velike vrele šolje pred nas. Odnela je jednu Vinstonu i smestila je pored njega dok je klečao pred začepljenim filterom. Tata je progovorio ne dižući pogled s novina.
„Treba da se zaposliš“, rekao je.
„Da se zaposlim“ ponovio sam kao da mi je taj izraz nejasno poznat.
Klimnuo je glavom. „Da se izdržavaš“, rekao je. „Želiš sam da se izdržavaš, zar ne?“
Onda se mama vratila. Uzela je bezobličnu hrpu vune i prišla mi. Ustuknuo sam smejući se dok mi je prinosila vunu grlu kao dželat kad odmerava omču. Mama mi nešto plete. Mislim da se potajno raduje što sam se vratio.
„Kakva ti je to kosa!“, rekla je sa zapanjenim oduševljenjem, lako me udarajući vunicom po zamršenim uvojcima. Izbegavao sam njen zamah i smejao sam se, a sunce je blistalo, slanina se pržila i veliki hitovi svirali su na radiju. Tata je samo uzdahnuo, zakolutao očima i zakopao se u novine.

Moja kći me je oštroumno posmatrala.
„Ako ti je gnjavaža da se viđamo kod kuće, možeš da dođeš u školu“, rekla je. „Znam da ume da bude opaka.“
Pokušao sam da izgledam nezadovoljno. „Ne govori tako, jezičaro. Nije lepo. Ne znam šta hoćeš time da kažeš.“
Ali tačno sam znao šta hoće da kaže. A moje podmuklo srce potajno se radovalo što Rubi otvoreno kritikuje majku. Šetali smo prepunom Ulicom Kamden. Rejndž rover je puzio pored nas, usporen bledim stanovnicima i pirsovanim turistima koji su išli sredinom ulice. Žena za volanom je

izbacivala smeće kroz prozor. Sve živo. Plastična čaša od kafe, plastična boca i ostaci njenog ručka popadali su na ulicu da ih odnese letnji vetar. Neka milionerska gospođa u kolima od pedeset hiljadarki baca svoje smeće na ulicu bez razmišljanja, kao žena viktorijanskog ribara kada prazni noćnu posudu.
„Ovo me izluđuje“, rekao sam. „Sačekaj me ovde.“
„O, tata“, jeknula je Rubi i pošla za mnom na kolovoz. „Tataaa.“
Ali ja sam odlučno obišao spora vozila i podigao čašu, bocu, nedojedeno pecivo, sve. Onda sam to odneo do rejndž rovera, proturio ruku kroz otvoren prozor i sve nežno spustio na suvozačko sedište. „Ispalo vam je nešto“, rekao sam i uprkos Šanelovim naočarima za sunce veličine tacni za kolače uočio sam prezir u ženinim očima. Kad sam se vratio na pločnik, pozdravio me je nekakav pljesak prodavca novina s tezge ispred stanice podzemne železnice. Ali Rubi je vrtela glavom.
„Zemlja umire“, rekla je. „Misliš da ćeš to zaustaviti skupljajući otpatke iza neke hempstedske domaćice?“
„Upravo tako mislim“, rekao sam, a ona se samo nasmejala i stegnula mi ruku dok smo hvatali korak s prolaznicima.
„Recikliramo boce od mineralne vode, mašemo zastavicama, i to ne vodi ničemu“, rekla je i uzdahnula s beskrajnom mudrošću šesnaestogodišnjakinje. „Radimo to samo da bismo se mi osećali bolje.“
„Promenila si pesmu“, rekao sam i zapitao se da li Rubi i dalje odlazi vikendom na aerodrom. Ušli smo u prodavnicu odeće. Redovi majica i farmerki. Neka žena prišla mi je noseći farmerke;
bile su izlizane i otrcane kao da ih je neko potopio u toksični otpad. „Da li vi radite ovde?“, upitala me je. Brzo sam odmahnuo glavom. „A izgledate kao da radite ovde“, rekla je žena. Rubi se silno uvredila. Ja sam to shvatio kao kompliment.
Krenuli smo dalje.
„Hoću da uđem ovamo“, rekao sam.
Bila je to jedna mala nezavisna knjižara, od onih koje uvek deluju kao da su pred propašću. Odlučio sam da redovno obilazim takva mesta. A možda je Rubi u pravu. Možda je u velikom planu svejedno šta činimo. Ali ako nisi deo problema, onda si deo rešenja. Ili beše obrnuto? Za pultom je stajao napeti mladić retke bradice. Kad smo ušli, on se nekako uznemirio, kao da nije očekivao društvo. „Izvolite?“
„Tražim jednu knjigu“, rekao sam. „Zen i umetnost održavanja motocikla Roberta Pirsiga.“ Podigao je glavu i načinio laki pokret bradicom. „Pozadi. Pod filozofija kroz spiritualnost.“
„Hvala.“
Rubi je išla za mnom, prelazeći prstima preko knjiga. Više je ličilo na biblioteku nego na knjižaru. Bio je to zagušljiv lavirint, prostori između polica s knjigama bili su uski, a knjige kao da niko godinama nije dotakao. Našao sam filozofiju kroz spiritualnost i knjigu koju sam tražio. Izvadio sam je i pročitao prvi odeljak.
Ne dižući levu ruku s upravljača motocikla, vidim na ručnom satu da je pola devet ujutru. Vetar je topao i vlažan, čak i pri brzini od skoro sto kilometara na sat. Kad je ovako toplo i vlažnjikavo u pola devet, pitam se kako će biti u podne.
Divno. Sloboda. Pustolovina. Otvoreni put. Keruak na motociklu. Često sam se tako osećao vozeći bicikl oko Primrouz Hila. Srce mi je ubrzalo na reči iz knjige, osetio sam da mi ožiljak pulsira od radosti. Nekoliko trenutaka sanjario sam da se toplog letnjeg jutra vozim na motociku s Robertom Pirsigom prema Dakoti, u potrazi za smislom, istinom i svime, udišući miris vrelog metala motocikla pod nama, poda mnom i mojim detetom.

Zatvorio sam knjigu i s osmehom se okrenuo Rubi, želeći da joj kažem kako je ovo sjajna knjiga i da svakako reba da je pročita, misleći čak da kupim dva primerka, jedan za moju kćer i jedan za sebe. I baš kad sam se okrenuo, video sam je kako spušta dve tanke knjige mekih zelenih korica u ranac.
Krađa, pomislio sam. Krađa, ništa drugo.
Uhvatila je moj pogled, iskezila se, okrenula i pošla ka izlazu, a ja sam nesigurno krenuo za njom, ukočenog osmeha, misleći kako sam sigurno pogrešno shvatio, da mi se samo učinilo. I dalje sam mislio da će Rubi postupiti ispravno.
„Odlična radnja, drugar“, rekla je veselo momku za pultom, ali on je otvarao kartonsku kutiju okrenut leđima, pa je samo progunđao nešto u odgovor. Zvonce upozorenja oglasilo se kad je Rubi zakoračila na ulicu. Zastao sam za pultom, zagledan u mladićeva leđa, a onda izašao za njom. Zvono je ponovo zazvonilo.
„Jesi li poludela?“, upitao sam je.
Krenula je ulicom. „Nemam pojma o čemu govoriš“, odgovorila je. Grupica momčića u prskanim farmerkama prošla je pored nas. Svi su se okrenuli da je odmere. Zagledao sam se u njih smrtonosnim pogledom. Nisu ništa opazili.
Uzeo sam je za ruku i povukao je u ulaz. „Šta si to uradila? Ma daj, Rubi.“
Preterano ravnodušno dopola je izvukla knjige iz ranca. Pingvinovi popularni klasici.
Baskervilski pas i Pustolovine Šerloka Holmsa.
Zavrteo sam glavom. Tanke zelene knjžice nestale su u rancu. „Nisam ni znao da voliš Artura Konana Dojla.“
„Nikađ čula“, uzvrati ona. „To je zabavno. Znaš. Da uzmeš nešto zabadava. Zabavno je kad se izvučeš. Kad si pametniji od njih.“ Podigla je obrve, gotovo potpuno počupane, kako sam iznenada primetio. „Nemoj mi reći da ne znaš o čemu pričam.“ Onda mi je spustila ruku na grudi. „Čekaj.“
Mladić s bradicom stajao je ispred knjižare i zejtinjavim očima gledao levo i desno.
„Vidi šta si uradila“, rekao sam.
„On ne traži mene, tata. Tebe traži.“
Oboje smo se zagledali u knjigu Zen i umetnost održavanja motocikla koju sam još držao. Uzela me je za ruku i povela me nazad u gužvu, vukla me je brzo kikoćući se za sebe.
„Šta ćeš sada, tata?“, rekla je. „Ne možeš da je vratiš, zar ne?“ Do tada mi je već bilo jasno da ću se izvući, pa sam se i ja smešio, a ožiljak mi je pulsirao kao nikada do tada.
„Njima je to pokriveno“, rekla mi je Rubi dok smo se uvlačili u separe restorana Marin ajses.
„Kao voda, struja ili šta ja znam. Kako se to zove? Trošak. Za njih je to poslovni trošak.“
Jeli smo odabrane sladolede s prelivom, a onda sedeli veselo nabrekli, ne govoreći mnogo, samo posmatrajući kako se gužva smanjuje dok sunce zalazi nad Čok Farmom.
Upalila su se svetla Rotonde, grimizna i prelepa. Dok je konobarica odnosila tanjire, Rubi je grizla donju usnu sve dok nisam video tragove zuba.
„A kad misliš da se vratiš kući?“, upitala me je kći zureći kroz prozor.
„Uskoro“, rekao sam. „Vraćam se uskoro.“
Otpratio sam je do autobuske stanice, i kad je bezbedno ušla mahala mi je s gornje platforme sve dok nije nestala u daljini. Onda sam krenuo po bicikl.
Raspoloženje mi se popravilo na pomisao da ću voziti bicikl. Radujući se vožnji Finčli Roudom i uživanju u osećanju letenja, mislio sam na Keruaka i Kasidija kako se voze kroz Meksiko i ni trenutka ne brinu da mogu naglavačke da prolete kroz vetrobran. U knjizi Na putu niko se ne vezuje u kolima. I niko ne brine zbog hipoteka. I niko ne strepi zbog odlaska u penziju.

Ima trenutaka u životu kada čoveku mogućnost da bude povređen uopšte i ne prođe kroz glavu. Kratkih trenutaka slobode kada se osećamo besmrtnima. Trenutaka kada znamo da nas ništa na svetu ne može dotaći. To je ono najbolje u postojanju - a šta sam, do đavola, uradio s biciklom?
U početku sam mislio da sam zaboravio gde sam ga vezao. Ulične svetiljke Kamdena bile su mi sve iste. Ali našao sam pravo mesto.
Neki skot mi je zdipio bicikl.

Rufus je izgledao starije.
Imao je podočnjake, velike brige i ni trunke boje u licu. Gledao sam svog sina kako silazi stepenicama u klub, i za onih nekoliko trenutaka pre nego što me je ugledao za šankom odsustvo moje dece teško je leglo na mene kao zločin za koji nikada nisam bio kažnjen.
Ovo je najčudnije. Ovo dodeljeno vreme. Zakazivanje viđenja sa svojom decom. Nalaženje vremena da se vidim sa sinom i kčeri. Planirano, dogovoreno vreme usred porodične krize.
Video me je i polako krenuo kroz gužvu. Nezgrapno smo se zagrlili. Nije ga bilo lako grliti, mog sina, sav je krakat, štrkljast i ćoškast. Ali uhvatio sam ga i propeo se na prste da ga poljubim u obraz; njegove paperjaste malje i tanka skrama losiona posle brijanja očešale su mi usne. Držao sam ga malo predugo, a onda ga pustio misleći kako se sada verovatno brije dva puta sedmično.
„Jesi li dobro?“, upitao sam ga. „Izgledaš - jesi li dobro?“ „To je zbog posla“, odgovorio je.
„Ova noćna smena je prava gnjavaža.“
„Hoćeš piće?“
„Idem ja da donesem.“
Doneo je meni pivo, a sebi voćni sok, pa smo se sklonili uza zid. Dečko podrugljivog izraza izašao je na pozornicu. Nisko spuštene farmerke isprskane bojom, pažljivo izbledela majica s okovratnikom - njegova odeća izgledala je starije od njega. Zapanjeno sam shvatio da je verovatno mlađi od Rufusa. Ali već se osećalo da ga od mog sina deli više od godine ili dve. Činilo se da je stigao iz nekakvog drugog života. Uzeo je mikrofon sa stalka; zapucketao mu je u ruci.
„Ponekad pomislim kako bi trebalo da odrastem“, rekao je dečak. „Znate - da nađem devojku, da se nekome posvetim, da prigrlim zrelost.“ Podigao je majicu i počešao se po stomaku. „Ali onda pomislim - čekaj malo, sad je sezona kestenja.“
Pogledao sam Rufusa. Smešio se. „Nije loš“, rekao je, a ja sam želeo da je on tamo gore, i želeo sam mu da nikad ne ostari, i želeo sam da sve bude kako je bilo pre.
Pred kraj tačke grupa devojaka sišla je niz stepenice noseći ogromni penis na naduvavanje. Na sebi su imale tijare i pocepane najlonke. Neke su nosile mađioničarske štapiće. Jedna se spotakla i pala, ali dočekala se na gumeni penis i odbila se nazad. Njene drugarice zateturale su se jedna u drugu i urlikale od smeha.
„Kokošije veče“, rekao sam. „Otići će uskoro.“
Rufus pogleda na sat. „Ionako moram da idem“, rekao je baš kad je dobio udarac u glavu ogromnim penisom. Dobroćudno se osmehnuo i brzo popio sok, pa smo pošli ka izlazu.
Na autobuskoj stanici gužva je vijugala oko nas prema Trgu Lester, a Rufus je stalno gledao na sat, a meni se činilo nepravedno što on mora da žuri na posao dok se svi ostali zabavljaju s ogromnim penisom na naduvavanje.
Ušli smo u autobus. Osećao se jak miris prženih krompirića. Autobus je krenuo prema neonskom sjaju Vest Enda.
„Svi idu u Edinburg na festival“, rekao sam. „Svi komičari iz grada. Ti znaš šta to znači, zar ne?
Kad je festival, ne ideš u Edinburg, nego ostaneš u Londonu, jer ima posla koliko hoćeš.“

„Ionako sam mislio da ne idem u Edinburg“, reče Rufus, brzo me pogleda, pa okrenu glavu. „Da ga propustim.“
„To ti i pričam“, rekao sam, iako sam znao da govorimo o dve potpuno različite stvari. „Rufuse?“
„Molim?“
„Bio si dobar“, rekao sam. „Dobar si. Ne kažem ti to samo zato što sam ti otac.“ Pogledao me je s nadom. Ali samo na trenutak. „Aha, važi. Niko drugi ne misli tako.“ Ustao je. Bližili smo se njegovoj stanici.
„Možda kasnije“, rekao sam. „Možda je to nešto čemu ćeš moći kasnije da se vratiš.“ Stidljivo mi se nasmešio.
„Aha, tata. Možda kasnije.“
Ispred samousluge u kojoj radi istovarali su kamion. Rufus je otišao na zadnja vrata, a ja sam se zadržao napred gledajući naslove sutrašnjih novina. Moj sin se vratio zakopčavajući beli mantil, s belom kapicom na glavi. Niski matorac obrijane glave, u loše skrojenom odelu, stajao je pored mene i čitao sutrašnju sportsku rubriku. Pogledao je Rufusa.
„Pokret, Bejli, pokret“, rekao je. Novine u rukama zadrhtale su mu od ljutine. „Radno vreme ti počinje u deset. Šta si ti nekakav komedijaš?“
Izašao sam za Rufusom na ulicu. Zašli smo iza kamiona i video sam da je pun voća i povrća.
Radnici u kamionu razgovarali su na poljskom, a paleta sa kutijama pomorandži čekala je na ivici.
Rufus uze dve kutije.
„Pomoći ću ti“, rekao sam i pokušao da mu uzmem jednu kutiju, a on se posramljeno nasmejao i okrenuo mi se ramenom.
„Držim“, rekao sam.
Znao sam da ne mogu da ostanem. Znao sam da mu smetam. Želeo sam da razgovaramo još malo, da nam planirano vreme potraje duže, da samo budem u njegovoj blizini.
Ali on je morao da radi.
Gledao sam ga kako nosi kutiju u samouslugu. I osećao sam miris pomorandži. Tamna prljava ulica bila je puna mirisa pomorandži. Kad se vratio, zagrlio sam ga i šapnuo mu u uho: „Ne prihvataj običan život“, rekao sam mu. „Nemoj nikada da pristaneš na obično, Rufuse, molim te.“
Odmakao se. Mislim da sam preterao s grljenjem za to veče.
„Ali, tata“, rekao je. „Možda ja jesam običan.“
Meni nisi, pomislio sam. Nikako. No, samo sam zavrteo glavom ne rekavši ništa. A onda se gnjavator obrijane glave u rđavom odelu stvorio pored nas.
„Mrdni dupe, Bejli“, rekao je Rufusu. „Nisi plaćen da gluvariš s drugarima.“ A moj sin i ja nasmešili smo se jedan drugom.

ČETRNAEST

Vukao sam grabulje po površini bazena, skupljao mrvice i gledao sunce kako podrhtava i mreška se na talasićima koje sam stvarao. Ovo je bio drugačiji posao od onog na koji sam navikao, posao na kom možeš da zaključaš mozak i prosto radiš. To je bilo dobro. Skinuo sam majicu i osećao podnevno sunce na ramenima.
Od karijere kantinskog kauboja moje krupno čvrsto telo je oslabilo i omekšalo. Ali sada sam osetio kako žudi da se reši slabosti stanične mačke, bledila spomenika, mlitavosti čiviluka. Leto je čekalo da me podmladi.

Vinston se mučio s filterom na drugom kraju velikog bazena, a meni su misli odlutale, bio sam svestan samo udaljenog zvuka saksofona s radija i mirisa pokošene trave pomešanog s mirisom hemikalija kojima je Vinston bojio vodu u nebesku nijansu plavog.
Zaškiljio je uvis. „Stavi kapu“, rekao je.
Stavio sam kapu za bejzbol i pogledao veliku kuću. S prozora na spratu posmatrala me je žena. Mlada i bez osmeha. Navukao sam štitnik kape niže, uzeo grabulje i vratio se poslu. Polako sam vukao grabulje po vodi. Dopadao mi se zvuk koji sam stvarao. Ličio je na zvuke plaže.
Pogledao sam ponovo ka kući, ali žena je nestala. Kroz francuski prozor izašla je služavka; mislio sam da nam nosi čaj. Bila je obučena u staromodnu uniformu - crna haljina i bela kecelja - kakve se iznenađujuće često viđaju po ovim velikim kućama. Kad je prišla bliže, video sam da ne nosi čaj.
Prošla je pored mene ne pogledavši me i prišla Vinstonu. Uspravio se, držeći se za bolna leđa, i slušao je bez ikakvog izraza. Onda je klimnuo glavom, a ona se vratila u kuću. Ponovo je čučnuo nad filter.
„Obuci majicu“, rekao mi je.
Za trenutak sam pomislio da sam prekršio neko zastarelo pravilo o oblačenju. Sobarice nose jednu uniformu, vozači drugu, a čistači bazena valjda treću. A možda se brinuo da ne izgorim - Vinston je stalno brinuo da ne izgorim. Ali onda sam shvatio i nasmejao se da prikrijem nelagodu. Obukao sam majicu i pogledao prazne prozore velike kuće.
Nije htela da gleda moj ožiljak.
Radili smo ceo dan i vozili se Vinstonovim urednim plavim kombijem od jedne do druge velike kuće. Bili smo u velikoj beloj kući u Holand Parku i borili se sa zaglavljenim pokrivačem za bazen kad me je Vinston uhvatio da kradomice gledam na sat.
„Imaš sudar?“, pitao me je, bezizraznog lica sjajnog od znoja. Onda mi se nasmejao i rekao mi da idem kući, videćemo se sutra. „Idi po tu tvoju devojku“, rekao je.

„Nisi morao da dolaziš“, reče Lara.
„Ali hteo sam da dođem“, odgovorio sam.
Kad je ovo počelo? Ovo turobno ćaskanje? Kad smo počeli da se šunjamo jedno oko drugog kao neznanci? Više mi se dopadalo kad smo hteli da gađamo jedno drugo nečim.
Uzeo sam Nan za ruku da joj pomognem da izađe iz taksija. Iznenađeno je zatreptala zbog svetla, buke i gužve pred pozorištem na Aveniji Šaftsberi. U ovoj gužvi i prljavštini stara gospođa delovala je krhko kao ptičica.

S Nan u sredini, grčevito se držeči za ruke, nas troje krenuli smo prema Jadnicima. Lice krupnooke Kozete na plakatu bilo je ranjivo kao njuška male foke neposredno pre nego što je ubiju motkama.
Ova pustolovina dogovorena je pre nekoliko meseci. Svake godine vodili smo Nan za njen rođendan na neku predstavu. Zapravo, poslednjih nekoliko puta to se pretvorilo u trening izdržljivosti za sve nas. Pretprošle godine Nan je zaspala tokom predstave We Will Rock You i u taksiju na povratku izgovorila brojne homofobične primedbe o Frediju Merkjuriju. Ali znao sam da Lara neće odustati od tog godišnjeg obreda jer bi to bilo priznanje da se život njene bake povukao u memljivu ćeliju u Jesenjem šumarku. Pitao sam se je li zaista dovoljno jaka za nekoliko sati predrevolucionarne Francuske.
Ali brinuo sam nepotrebno. Kad smo se smestili na sedišta prve galerije, setio sam se da su
Jadnici za Nan i Laru uvek bili nešto posebno. A i za mene.
„Šta si ti ono igrala, dušo?“, upitala je Nan sisajući bombonu dok je Žan Valžan okovan dirinčio pod vrelim suncem.
„Ššš!“, siknu muškarac iza mene kada se pojavio Žaver sličan markizu De Sadu regrutovanom u Skotland jard.
„Hmm?“, reče Nan, nesvesna bilo čega.
„Nisam bila u ovoj sceni“, šapnu joj Lara, usana priljubljenih uz njeno uho.
„Molim?“, reče Nan.
„Nema ženskih likova na robiji, Nan. Ja sam bila seljanka i prostitutka.“
Nan uznemireno ustuknu. „Ko je prostitutka?“, reče, a muškarac iza nas se nagnuo i viknuo:
„Hoćete li ućutati?“
Okrenuo sam se da ga pogledam, rastrzan između potrebe da se izvinim i porebe da ga bacim s balkona. Očekivao sam nekog bednog sredovečnog tipa, ali ovaj je ličio na igrača ragbija, sav u mišićima i firmiranoj nehajnoj odeći. Sedeo je u društvu dugonoge devojke. Mislio sam da je sredovečan, ali bio je mlad. Podigao sam ruku kako bih ga smirio i pokušao sam da se osmehnem. Nije mi uzvratio. A onda mu je zazvonio telefon.
Možda je to bila uvertira za Viljema Tela. A možda Kišobran. U svakom slučaju, zvuk je bio piskav, histeričan i kreštav, pa se pola galerije okrenulo ka njemu dok je ustajao, krupan ali mlitav, i tražio po džepovima tu uvredljivu napravu. Čak i Žan Valžan i Žaver kao da su gledali ka nebesima, pitajući se koja to budala nije isključila mobilni.
Grmalj je izvadio telefon iz džepa, ali odmah mu je iskliznuo iz debelih prstiju kao glatka lopta na utakmici. Uhvatio ga je baš pre nego što je upao u kutiju s kokicama njegove devojke. Najzad ga je psujući ugasio, ali obezbeđenje je već stiglo.
Svi smo se okrenuli, čak i Nan, zaboravivši veliku Fantininu ariju, da gledamo kako ga izvode; dugonoga ga je pratila plačući od stida i prosipajući kokice na sve strane. I prvi put posle dosta vremena moja žena me je pogledala i nasmešila se, a onda je posegnula rukom preko Naninih bombona da mi stisne šaku u tami.

Lara je zastala na stepeništu pred našom kućom i okrenula se, držeći ključeve u ruci, a na prozoru dve-tri kuće dalje video sam kako se zavese trzaju kao neudata tetka u porno-šopu.
„Divna noć“, rekla je Lara. Sledio sam njen pogled iznad žutog sjaja uličnih svetiljki i narandžaste izmaglice koja uvek lebdi noću nad gradom. „Je li ono zvezda ili planeta?“, upitala je i pokazala rukom s ključevima.
„Gde?“, rekao sam sledeći njen prst i škiljeći u beskrajni ambis nad našom baštom.

Spustila mi je slobodnu ruku na rame i privukla me bliže, tako blizu da sam osetio njen parfem i još nešto, njenu sveprisutnu suštinu, toliko poznatu da mi je zastao dah. Tako mi je nedostajala.
„Eno“, rekla je i video sam da pokazuje belo svetlo koje je namigivalo na nas iz svemira.
„To je zvezda“, rekao sam. Okrenuo sam se ka njoj i posmatrao njen profil dok zuri u nebo.
„Otkud znaš?“, upitala je.
„Po tome što svetluca.“
„Misliš treperi?“
„Da, treperi. Zvezde trepere. Planete ne trepere. One samo sijaju.“ Okrenula se ka meni i lako sam joj poljubio usne.
„Nemoj, Džordže“, kazala je, zatresla glavom i odmakla se.
„Zvezde trepere jer su daleko“, rekao sam prilazeći joj ponovo.
„Njihovu svetlost Zemljina atmosfera upija, pa…“
„Rekla sam nemoj, zar ne?“, kazala je i spustila mi ruku na grudi. Osećao sam njene ključeve na svom srcu. „Ne mogu sada da budem tako blizu tebe.“
Povukao sam se jedan korak.
„Mislila sam da će sve biti bolje“, rekla je. „Da će sve biti dobro. Tako sam mislila. Posle onoga. Mislila sam da će nas to spasti, a ne da će nas razdvojiti.“
„I spaslo nas je“, rekao sam. „Zar ne shvataš? Mogao sam da umrem, Laro.“
„Znam“, rekla je suvo. „Bila sam tamo.“
„Pa ipak, ti bi sada - šta ja znam - htela bi da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo. Da ispunjavam poresku prijavu i popravljam prokleti bojler.“
„Ne možemo skakutati po cveću. To nije život.“
Osetio sam da se ponovo smračujemo. „Pa, trebalo bi da bude.“ A onda mi je pomisao da bih mogao noćas da spavam s njom postala preteška. „Zar me ne želiš nazad?“
„Želim te nazad. Onakvog kakav si bio. Neću nekog… neću još jednog šiparca.“
„Šta fali šiparcima?“, nasmešio sam se najšarmantnije što sam mogao. Nije uspelo.
„Dvoje mi je dovoljno“, reče Lara i gurnu ključ u bravu. „Laku noć, Džordže. Drago mi je što si pošao s nama večeras.“
„Zar ne vidiš? Ovo je moja prilika. Da se oslobodim. Da nešto promenim.“
„Šta - da se otreseš jurnjave i svakodnevice i tako to?“ Klimnuo sam glavom.
„Čisteći tuđe bazene? Vrlo stvaralački. Vrlo značajno, jebote. Javi mi kad otkriješ tajne svemira u grabuljama.“
„Misliš da je ono što sam ranije radio bilo uzvišenije?“
„Plaćalo je račune, Džordže.“
„Zar ne želiš ništa više od toga? Zar ne želiš nešto više od dovoljno novca za račune?“
„Ne, ne želim ništa više“, rekla je moja žena i uputila mi pogled bračnog nemoćnog besa. Otvorila je vrata i lice joj je prelila svetlost iz predvorja našeg doma. „Prerasla sam to, Džordže. Hoću samo da sačuvam ono što imam.“
„Ali još si mlada!“
„Nisam mlada, Džordže. Kamo sreće.“
„Sedam godina si mlađa od mene!“
„Tako je, i sledećeg meseca punim četrdeset.“
Namrštio sam se. Imala je pravo. Larin rođendan. Naravno. Pa ipak, ovo je bila zapanjujuća vest.
„Trebalo bi da uradimo nešto posebno“, rekao sam. „Da odemo na neko naše mesto.“

„Ne znam baš“, reče ona. „Zar još imamo naša mesta?“
„Puniš četrdeset godina“, rekao sam. „Kako se to dogodilo?“
„Ubij me ako znam“, uzdahnu ona.
„Biće mi zadovoljstvo“, nasmejao sam se, a ona se osmehnula i zavrtela glavom dok sam je grlio oko struka.
Poljubila me je u čelo. Čedno, prijateljski, za laku noć. Ali od njenog dodira krv mi je sasvim uzavrela, moje ruke su se nekako zavukle pod njenu bluzu i gostile se njenim glatkim toplim mesom. Poznatim, voljenim, žuđenim. Izgovorio sam njeno ime, i ona je rekla moje, a onda ponovo ja njeno. Njeno lice. Moje ruke. Njeno telo. Moja Lara.
A onda se odmakla jedan korak i iz sve snage me udarila u grudi. Kašljao sam i kašljao, a zavese u susedstvu uznemireno su se trzale.
„Ne mogu da verujem“, rekla je. „Kurvaru mali, udara ti sperma u glavu, a? Jesi li ti to pokušao da mi zavučeš ruke u grudnjak?“

„Ako se ispovraćaš“, rekao je Kit klimajući glavom i gledajući me u ogledalu, „ti ćeš da čistiš, ozbiljno ti kažem.“ Iskezio je zube. „Ponašaš se kao neki glupavi balavac. Sledeći put ću da ih pustim da te premlate.“
To mi nije zvučalo pošteno. Bilo mi je muka upravo zato što sam sedeo na zadnjem sedištu njegovih prokletih kola. Moguće je da su nekog uticaja imale i te silne boce korone s besmislenim malim kriškama limete gurnutim u grlić, ispijene u nekom mračnom prljavom pabu s ruskim gorilama na vratima. Ali Kitov auto zaista je bio nepodnošljiv.
Ruske gorile izvodile su me iz bara kad je Kit slučajno naišao. Spremili su se da me otprate u jednu mračnu uličicu i tamo sa mnom raspravljaju o mom izvođenju pesme And I Will Always Love You Vitni Hjuston, ali se Kit umešao i bacio me na zadnje sedište svojih kola.
S nelagodom sam se pomerio po ispucalom sedištu presvučenom plastikom i udisao zarobljeni smrad svih pijanaca, bandita i ubica koji su tu sedeli pre mene. Kitov partner prezrivo me je pogledao sa suvozačkog sedišta. Puštao je bradicu. Izgledao je smešno, kao da mu je nešto dopuzalo na bradu i tu uginulo.

* * *

„Šta ćemo sad?“, uzdahnuo je Kit. Video sam da smo blizu kuće mojih roditelja. Pred nama je u sumornoj dubini Ulice Kamden treptalo plavo svetlo. S druge strane stajao je parkiran auto, a par uniformisanih pajkana mučio se s dvojicom loših momaka. Tela su im se micala i trzala i micala na treperavom svetlu, pa je sve ličilo na plesni podijum u jeftinom disko-klubu.
Našima je išlo loše. Jedan loš momak - nizak i plećat, sličan komodi - uhvatio je jednog pajkana oko vrata koristeći nadmoćnu snagu svog trupa i pokušavao da ga obori na tlo. Drugom policajcu išlo je nešto bolje; navukao je lisice na jednu ruku svog osumnjičenog, sitnog tipa lasičjeg lica, ali držao ga je za kapuljaču, očigledno se kidajući između potrebe da ga zadrži i želje da pomogne drugu. Nije mogao oboje.
Kit je nagazio kočnicu, pa su on i dečko s jarećom bradicom izleteli iz kola ne trudeći se da zatvore vrata za sobom.
„Treba li vam pomoć?“, upitao sam.
Kit uperi kažiprst u mene. „Sedi gde si“, rekao je. Obojica su skočili na momka građenog kao komoda, brzo mu zabili lice u asfalt i natukli mu lisice. Onda su pošli da pomognu drugom policajcu,

koji je bez ičije pomoći uspeo da natakne lisice mršavku lasičjeg lica. Mala grupa posmatrača već je izašla iz obližnjih stanova i paba, koji je delovao kao da je zatvoren pre dvadeset godina; okupljeni su mlitavo negodovali zbog policijske surovosti i spominjali ljudska prava. Kit je viknuo na njih pa su ustuknuli.
Pošto su smirili sumnjivce, pajkani su minut-dva stajali i ćaskali, držeći momke za okovratnike kao rasejani vodiči pasa. Kola s radoznalcima usporavala su da vide šta se dešava. Onda su se Kit i njegov partner oprostili od pajkana i gurnuli momka građenog kao komoda na zadnje sedište pored mene. Ponašao se kao da me nema. Bio je mnogo mlađi nego što sam mislio. Nabildovano telo i obrijana glava trebalo je da mu dodaju godine. Tako je i delovao dok je stezao policajca oko vrata, ali ovako izbliza, okovan, izgledao je kao preplašeni klinac. Onda smo krenuli dalje.
„Gadna šema“, reče Kit i zaškilji u ogledalo. „Glumiš mrtvaca nasred puta, a onda opljačkaš bednika koji stane da ti pomogne.“
Dečko je podigao obrve u znak prkosa, ali grimasa je bila tako jadna da sam se sažalio na njega. Onda se zagledao kroz prozor dok smo se vozili Kings Krosom. Pošto su mu ruke bile vezane lisicama iza leđa, morao je da sedi gotovo na samoj ivici ispucalog plastičnog sedišta.
„Znamo li se mi?“, upitao sam ga. „Ja te odnekud znam, zar ne?“
Prvi put me je pogledao. „Ne govorim ništa bez advokata“, promrmljao je s teškim naglaskom južnog Londona.
„Odakle te znam?“, rekao sam, svestan da mi je navrh jezika, i da on zna koliko i ja.
Stigli smo do kuće mojih roditelja. Klinci su ostali u kolima, a mene je Kit izvukao napolje. Svež vazduh me je odmah dotukao. Noge su mi potpuno popustile, pa me je Kit uhvatio za okovratnik i rekao: „Polako, tigre“, pažljivo me vodeći baštenskom stazom. Zastao sam da se naslonim na tatin auto, crveni ford kapri, i trudio se da se priberem. Video sam plavi sjaj bazena u zadnjem dvorištu. Izgledao je prelepo.
Onda su se moji roditelji pojavili na vratima, obučeni u kućne mantile; mamin pogled odlutao je do crnih nezainteresovanih prozora susednih kuća, a tata je zurio u mene bez trunke iznenađenja. Njihovi pogledi smetali su mi da se usredsredim na pesme grupe Soul II Soul koje sam pevao.
„Može da prespava noćas u svom krevetu“, reče Kit, „ako ga naterate da umukne.“
Moji roditelji užurbali su se oko njega, zahvalni i postiđeni, a on je zavrteo ogromnom izudaranom glavom odbijajući reči zahvalnosti i ponuđeni čaj. Onda je poljubio mamu, rukovao se s tatom i predao me roditeljima na staranje. Potapšao me je po leđima i otišao.
„Napraviću čaj“, reče mama, a tata se skoro nasmeja.
„Nije njemu do čaja“, zatresao je glavom i zamalo da zacokće. „Je l’ ono sada treba da ti kažem da si kažnjen zabranom izlaska iz kuće?“, upitao me je. Zamalo da zagrizem mamac, ali on se popeo uz stepenice i otišao, a ja sam gledao u tavanicu slušajući meko tapkanje njegovih papuča po podu spavaće sobe.
Onda sam shvatio da su mi džepovi, kao i svake druge noći, puni ceduljica. Premotao sam veče od trenutka rastanka od Lare, pokušavajući da se setim devojaka i žena koje sam sreo. Ali kad sam počeo da praznim džepove, to nije bila uobičajena zbirka imena, brojeva i elektronskih adresa. Sve je bilo Lara.
Uzeo sam fotografiju s našeg venčanja. Onda sam izvukao fotografiju iz automata na kojoj smo se oboje kreveljili kao klinci. Snimljena je otprilike godinu dana pošto smo se upoznali, kad je naša ljubavjoš bila nova, ali smo već znali da će potrajati. Tu je bila i Lara u narandžastom bikiniju, na plaži s Rufusom i Rubi - Rufus ima oko četiri godine, a Rubi je još beba. Lara skuplja lopaticom vlažni pesak, a sunce joj preliva zlatom rame i ključnu kost. Onda Lara nasmešena u našem prvom

domu, obučena u farmerke jer uređuje kuću, malo krupnija posle drugog porođaja. I, savijena načetvoro - kako sam mogao da budem toliko glup i ispresavijam je? - Larina agencijska fotografija snimljena godinu pre nego što smo se upoznali.
Kleknuo sam da je ispravim, pa je poispadalo još slika. Lara nesigurna na skijama, Lara u našem malom zadnjem vrtu, Lara u bolničkom krevetu s usnulom bebom u naručju.
Znači, to ipak nije istina, zar ne? Mi još imamo mnogo naših mesta.

Vlast je sve stavila pod kontrolu.
Policija je uspostavila kordon oko demonstranata i sabila nas u mali obor pobune okružen narandžastom ogradom i stotinama mladih pajkana obamrlih od dosade. Iza njih se pružao širok prazan prostor na čijem rubu su čekale marice s pojačanjem i optužbama za opiranje hapšenju.
Raspoloženje demonstranata bilo je iznenađujuće vedro. Možda je sada svako dobio ono što je želeo. Policija je očuvala red i mir. Demonstranti mogu da demonstriraju. A aerodrom će napraviti novu pistu. U daljini sam video mašine i radnike, ali bili su vrlo daleko, pa mi se činilo da ih gledam na vestima.
Zaškiljio sam u sunce. Sunčevoj svetlosti treba osam minuta da stigne do Zemlje, pa sam gledao u sunce kakvo je bilo pre osam minuta. Putovanje kroz vreme, pomislio sam. Ono postoji. Evo dokaza.
A visoko gore, plavim nebom vladala je rika boinga. Dolazili su i odlazili kao po svojoj volji, poletali i sletali, potpuno nesvesni natpisa u mojim rukama. AVIONI LOŠI, pisalo je, a natpis sam napravio sam.
Izvadio sam telefon da pozovem Rubi, ali sam zastao. Bio sam žedan i umoran, gledao sam svet kroz zavesu stravičnog mamurluka, i sam ton njenog glasa navešće je da pomisli da je pobedila u raspravi.
Ništa se ne menja, rekla mi je. Ne trudi se. Uradi umesto toga nešto korisno. Nešto zaista značajno. Na primer, malo lake krađe iz prodavnice.
Nisam bio spreman da joj priznam da ima pravo. Mislim da nikada neću ni biti spreman. Spustio sam telefon u džep isprskanih farmerki i umorno zamahao natpisom prema nebesima.

PETNAEST

Hteo sam da odem kod njega bez zakazanog termina, ali sam uspeo da se obuzdam. Na kraju krajeva, nisam želeo da pomisli da sam nekakva lujka.
Ali kada je kardiolog predveče izašao iz svoje ordinacije u Ulici Harli, čekao sam ga. Mislio sam da je možda pošao da obavi malo hirurgije pre večere, ali bio je u smokingu i izgledao kao Dejvid Niven na jahti Age Kana.
„Ah, gospodine Bejli“, rekao je odlično prikrivši iznenađenje. „Mogu li nekako da vam pomognem?“
„Ovo nije moj život“, rekao sam mu. Klimnuo je glavom, a ja nisam znao da li mi samo ugađa, ili je to savršeno razumna izjava koju čuje prilično često tokom svog radnog dana. „Hoću da kažem - ovo nije život kakav je trebalo da vodim. Ovo je neka greška. Hoću svoj stari život nazad.“
„Stvarno?“, rekao je, a na večernjem suncu sjajni reveri njegovog smokinga izgledali su kao nešto najcrnje na svetu. „Stvarno sve želite nazad? Čudno. Stalni strah od smrti, svakodnevna rutina teške bolesti, neizrecivo osećanje da vas telo izdaje.“
Besno sam zatresao glavom. „Ali ne znam ko sam“, rekao sam. „Moram da saznam odakle potiče.
Moje srce, mislim. Moram da saznam više.“
Dodirnuo je svoju leptir-mašnu. Bila je prava, ne ona na lastiš. Prave su najbolje. One lažne uvek deluju previše savršeno. Policija često priređuje svečanosti, i ja uvek nosim pravu leptir-mašnu, onu na vezivanje.
„Ne skrivam ništa od vas, Džordže“, rekao je. „Ni ja ne znam.“
„Ne verujem vam“, rekao sam.
„Istina je. Ne moram da znam. I nije mi ni važno. Ako porodica vašeg davaoca želi anonimnost - pa šta? Vi ste moj pacijent. Samo budite zahvalni na životu.“
„Zahvalan sam, ali želim da znam kome pripada.“
Vukao sam se za kosu. Izgovorio je moje ime i dodirnuo mi mišicu, tako prefinjeno da sam jedva zapazio da je pogledao na sat.
„Izvinite“, rekao sam. „Zbog mene ćete zakasniti na večeru.“
„Na Madam Baterflai“, rekao je. „Zakasniću na Pučinija.“
Onda sam video zašto njegovi koščati prsti stalno dodiruju leptir-mašnu. Razvezivala se. To je nevolja s pravim mašnama. Stalno se razvezuju. Nasmešio sam se i klimnuo glavom.
„Vaša mašna“, rekao sam.
Nasmejao se i snebivljivo je dotakao. „Obično mi je vezuje žena“, rekao je. „Večeras ne ide sa mnom.“
„Dajte da vam ja pomognem“, rekao sam. „Umem to.“
Jedva primetno se trgnuo kad sam pružio ruke ka njemu, ali onda je mirno stajao sa stidljivim osmejkom dok sam mu razvezivao mašnu i samouvereno hvatao satenske krajeve s oba palca i kažiprsta. Povukao sam mašnu tako da mi je kraj u levoj ruci bio nekoliko centimetara niži od desnog. Prebacio sam duži kraj preko kraćeg, provukao ga kroz petlju i načinio prednju mašnu presavivši kraći kraj i izvukavši ga preko uglova okovratnika.
Ličilo je na olupinu.
Pokušao sam ponovo. I još jednom. On je već delovao zabrinuto, otvoreno je pogledao na sat, a

onda uzmakao jedan korak od mene. Žaoka neuspeha pekla mi je oči.
„Nekada sam ovo umeo“, rekao sam. Zgužvani crni saten besno mu je visio oko vrata. „Časna reč, umeo sam.“
Izgledao je kao da mi zaista veruje.

* * *

Gledao sam Larija kako okreće hamburgere, osmeh mu se širio na krupnom licu dok je obavijen dimom mahao rukama nad roštiljem.
„Uživaj u svakom sendviču“, rekao mi je. „Ljudi kao mi imaju devedeset odsto izgleda da dožive sledeću godinu, pedeset odsto šansi da žive još deset godina.“ Slobodnom rukom otvorio je dve limenke piva i pružio mi jednu. „Dobili smo divan dar, ti i ja.“ Duboko je udahnuo i izdahnuo. Ožiljak mu je virio iznad okovratnika. „Svi mi smo dobili taj dar“, rekao je i mahnuo špatulom prema ostalim gostima. Čitava grupa je došla. Pol, visok i sramežljiv, sa svojom mladom porodicom. Džef, sitan i pacolik, s devojkom. I ostali. Svi koji je trebalo da su mrtvi. „Ne viđamo te više na sastancima“, reče Lari.
Zapekla me je griža savesti. Nisam želeo da izneverim Larija. Jedini on je činio da se osećamo kao zajednica. Samo on.
„Znaš, Džordže, tvoj život nije drugačiji jer si dobio nečije srce. Tvoj život je drugačiji jer si dobio drugu priliku. Život ti je drugačiji jer te je stari život ubijao. Drugačiji je jer bi po svemu do sada trebalo da si mrtav.“ Pridružili su nam se Džef i njegova nova, mlada devojka, pa im je Lari dao hamburgere na papirnim tanjirima. Gledali smo ih kako odlaze, mlada devojka na pragu života i stariji muškarac koji živi drugi život; držali su jedno drugo oko struka pazeći da ne ispuste hamburgere. „Sve je dobro“, nasmeši se Lari.
Hteo sam da mu verujem. Osećao sam kako mi ožiljak pulsira, kao i uvek na vrućini, i želeo sam da verujem da je sve isto kao što je oduvek bilo. Ali novo srce nije mi vratilo porodicu i budućnost kao što je vratilo Lariju i ostalima koji se sastaju iznad cvećare. Moje novo srce sve je rasturilo.
Nasmešio sam mu se i pokazao glavom desetak grudvica govedine koje je pekao, od ružičastih do skoro pocrnelih.
„Šta ti hoćeš s tim?“, rekao sam mu. „Da me udari infarkt?“
„Uživaj u svakom sendviču, Džordže“, ponovio je mrtav ozbiljan. „Ko zna koliko nam je još ostalo?“
„Ali zar to ne važi i za sve ostale?“
Klimnuo je glavom. Onda mu se licem širokim poput meseca razlio osmeh. „Da, ali ostali to ne znaju.“
Svuda oko nas širio se vrt i čuli su se zvuci engleskog leta. Mašine za šišanje travnjaka, muzika kroz otvorene prozore, smeh Larijeve dece u četvrtastom malom bazenu. Dečak, Džek, i devojčica, Suzan, igrali su igru u kojoj jedno ostane pod vodom koliko god može, a ono drugo broji. „Jedan slon, dva slona, tri slona…“
Larijeva žena Moli sedela je s nogama u vodi, farmerki podvijenih do kolena, mršavih belih nogu, i trudila se da ne pokvasi hot dog.
Lari okrenu nekoliko hamburgera poslednji put, pritisnu ih na rešetku, nasmeši se opazivši sok, a onda ih stručno ubaci u zemičke. „Srednje pečen“, rekao je i pružio jedan meni. Prelio sam hamburger sosom za roštilj, a voda mi je išla na usta od iščekivanja. Otišli smo do bazena noseći pivo i hamburgere.

Larijeva ćerka je brojala. „Dvadeset osam slonova, dvadeset devet slonova…“ Dečak je izronio i zadahtao.
„Hoćete li opet biti policajac?“, doviknuo mi je.
Slegnuo sam ramenima i zagrizao hamburger. Zavrtelo mi se u glavi. Lari sjajno kuva.
„Razmišljam“, rekao sam. „Razmišljam i malo se odmaram.“
Kada zakon završi s njima, otpušteni policajci često se drže namešteno bezbrižno, ako ne i potpuno nezainteresovano. Ili sam samo ja takav?
„Ali to je sigurno čarobno“, reče Moli. Oboje su voleli seriju Pajkani. Gledali su je zajedno.
Takva su oni porodica.
Učtivo sam se osmehnuo, kleknuo pored bazena i zagledao se u vodu. Nivo vode bio je malo prenizak.
„Treba uvek da dodaš četiri-pet centimetara vode kad puniš bazen“, rekao sam. „Ako predugo ne dopunjavaš, trebaju ti sati za to, i moraš da odvrneš slavinu i kasnije da se setiš da je zavrneš.“
Ustao sam i otpio gutljaj piva. Na površini vode bilo je više otpada nego što mi se dopadalo.
„Ja bih proverio i korpu filtera“, rekao sam. Malo sam razmislio gledajući mreškanje plave vode na letnjem suncu. „I voda mi se čini malo suviše hlorisana. Nema potrebe da preteruješ.“
Lari i Moli su se zgledali i nasmejali. „Au“, reče Lari. „Hvala ti, Džordže.“
„Ipak, to je vrlo dobar bazenčić“, rekao sam ustajući. Njihovo dvorište zapravo je bilo premalo za bazen. Bio je to bazen za skakanje i ništa više. Čak su ga sami i održavali.
„Dovoljno je velik za nas“, reče Moli i nasmeši se široko svom mužu, kao i deca.
Larijevi žena i deca gledali su ga nekako posebno, zadržavali su pogled na njegovom krupnom licu trenutak duže nego što je neophodno, kao da proveravaju da li je on zaista tu i pravi roštilj po letnjem suncu, kao da bi mogao da nestane ako ga ne posmatraju svakog trenutka. Motrili su na njega kao roditelji na novorođenče. Posmatrali su ga kao da ne mogu da veruju da je zaista tu.
A Lari je uzvratio osmeh svojoj porodici, s pivom u jednoj i hamburgerom u drugoj ruci, stidljiv od ljubavi; sunce mu se odbijalo od ćele, a lice mu je ličilo na pun mesec usred bela dana.

„Dobro igraš“, viknu plavuša.
„Vrlo dobro“, viknu njena plavokosa majka. Znoj je lio niz mene, stopala su mi letela, a večernja groznica uvlačila mi se duboko u kosti. Nisam znao pesmu. Činilo mi se da je nova. Od pre godinu- dve. Ili deset-petnaest godina stara. Misliš da će ti bolje biti samoj?, pitao je pevač, a tu negde bilo je i smrti.
„Hvala“, povikao sam. „Moja žena me je naučila.“
„Molim?“, reče majka i obavi uho dlanom, pa sam viknuo ponovo.
„Moja žena me je naučila.“
Zgledale su se, i nešto im se dogodilo s osmesima, nekako su se skamenili, ili skiselili, baš kad sam se okrenuo da uhvatim pogled disk-džokeja. Bio je klinac, jedva stariji od Rufusa, ali bio je poznavalac, znao je šta je klasična disko muzika a šta staromodni ritam i bluz. Gledao me je kako rukom ispisujem po vazduhu S, zatim O, pa još jedno S. Klimnuo je glavom i podigao jednu longplejku.
„Oženjen?“, oblikovala je majka usnama, pa se ponovo zgledala sa ćerkom. Vodopad sintisajzera pokuljao je iz zvučnika. Masa je zaklicala. Žena s najboljim glasom koji sam čuo, osim Arete Frenklin, zapevala je.
Podijum se pokrenuo kad je masa starijeg sveta zaigrala.
Bio si, pevala je devojka, predugo sam.

Kucnuo sam po burmi. „Skoro dvadeset godina“, vikao sam gordo. „Znate li grupu SOS?“ Majka i ćerka su pogledale jedna drugu, rastresene, kao da su tek sada čule muziku.
„Ta grupa je jedna od najvećih tajni u istoriji muzike“, vikao sam krećući se sporije, izvodeći talase ramenima. Trebalo bi to da vidite. Mnogo bolje izgleda kad vidite. „Kako je moguće da niko nije čuo za tu grupu?“, vikao sam.
Ćerka slegnu ramenima i bespomoćno raširi ruke.
„Nikad čula“, viknu majka i zaverenički pogleda ćerku, po čemu sam shvatio da im se baš i ne igra uz ovu muzku. A onda sam se setio plesa s Larom.
Ples s igračicom, profesionalom igračicom, silno je zabavan. Očaravajući ali neobičan. Ograničavajući. Ali ipak oslobađajući. U početku mi nije išlo. Onda sam shvatio da ne smem odustati ako želim da ostanem s tom čarobnom ženom. A onda sam, jedne večeri u Afričkom centru, kad su Soul II Soul dobro zapržili, zavoleo ples s njom. I nju. I nisam mogao da ih razlikujem, igračicu i igru.
Larini pokreti bili su tako meki i sliveni. Igrala je mnogo bolje nego kao da od toga živi, mnogo lepše od obične dobre igračice. Njeno telo izuzetno je odgovaralo na naloge. Bilo je to više od gracioznosti, više od lakoće. Kao da, dok igra, radi nešto za šta je rođena.
Uvek sam zapažao tu meku slivenost - na svaki moj pokret Lara bi izvela sedam-osam, a svi su bili nekako spojeni. Sedam ili osam pokreta, ali ipak samo jedan. Tečan i sliven. I to mi je olakšavalo. Tako rade pravi igrači. Lara nije smatrala igru nečim uzvišenim, nije s visine gledala na amatere. Volela je da igra i smatrala je da svako treba da igra, jer igra je ljudskim stvorenjima prirodna kao disanje. Ali nisam siguran da li je to uvek tako kada igrate s igračem, ili je to bilo tako samo s Larom.
„Dakle - Frede Astere“, viknu majka i isceri se kćeri koja se dobro zakikotala. „Gde ti je žena večeras?“
SOS se pretopio u Kameo. The Single Life. Više bih voleo Word Up, ali bilo je očigledno da je di-džej pogodio temu tim pesmama o usamljenosti i da je tako najbolje. Majka i ćerka pogledale su na sat.
„Igrala je u Jadnicima“, rekao sam gledajući svetla. „U Kralj i ja. U Mis Sajgon. U Šerloku.
Jeste li videle tu predstavu? Skinuta je posle deset dana.“
Ali već su otišle. I to mi je odgovaralo. Nisam tražio devojku da je povedem kući. Imam ja devojku.

Dete je ušlo u samouslugu dok sam čitao sutrašnje novine. Zdepasti petogodišnjak s kratko podšišanom crvenom kosom, u fudbalskom dresu uprljanom kečapom po grudima. Trebalo je da je već odavno u krevetu.
Prišao je blizu mene i počeo da lista donju policu s časopisima. Osetio sam da neko staje uz mene, okrenuo se i video čuvara. Visok, turoban, vrlo mršav momak. Ne bih se zezao s njim. Ali mnogi jesu.
„Zdravo, Asife.“
„Ćao, Džordže.“
Gledali smo kako mališan vadi časopis Doktor Hu, lista ga i baca u stranu kad je naišao na sliku Sajbermena.
„Čudovišta“, promrmljao je i odšetao do voća i povrća. Mašio se prljavim ručicama da dohvati neko crno grožđe, ali bilo mu je previsoko. Uzeo je jabuku s najniže police, zagrizao je, a onda je šutnuo niz prolaz.

„Gol!“, povikao je i potrčao za jabukom dignutih ruku.
Rufus je izašao iz skladišta, odgurnuo plastičnu zavesu i popravio kravatu. Sada je na posao nosio odelo, ali ja se još nisam navikao na to. Izgledao je kao da je ukrao odeću nekom odraslom.
„Asife, možeš sada na pauzu“, rekao je.
Asif je delovao zabrinuto. „Ima tu jedan klinac“, rekao je, a mališa je dotrčao šutirajući jabuku, a onda uhvatio za ruku ženu koja je upravo uzela kolica.
Bila je to crvenokosa žena veoma umornog lica, a nekada je sigurno bila lepotica. Nije bila stara, imala je svega dvadesetak godina, ali delovala je kao da joj je ljupkost prohujala pre nekoliko godina i nekoliko muškaraca. Bila je u jeftinoj haljini na cvetiće i cipelama s visokim potpeticama. Momci koji su istovarivali kamion okrenuli su se da je odmere. Izgledala je seksi, ali iscrpljeno.
„Držaću ga na oku“, reče Rufus. „Izgleda da imamo preživara?“
„Preživara?“, ponovio sam.
Rufus je posmatrao ženu. „Oni ne dolaze da kupuju. Dolaze da progutaju sve što im se sviđa.
Uzmu nešto i prožderu pre nego što stignu do kase.“
Nasmejao sam se. „Koliko zarađujete, nećete baš propasti zbog nekoliko jabuka.“ Rufus me prostreli pogledom. „To je ipak krađa, tata.“
Asif je otišao na pauzu. Žena i dete krenuli su kroz samouslugu prepirući se; mali je uzimao stvari s polica i ubacivao ih u kolica, a žena ih je hvatala i vraćala. Rufus i ja sledili smo ih na diskretnoj razdaljini. Njena zadnjica se micala i trljala o pamuk jeftine letnje haljine.
„Ne štampam ja pare“, rekla je detetu vraćajući porodično pakovanje keksa na policu. „Da izađem i naberem malo para s drveta, a, Alfi?“
„Dobra ideja“, reče klinja.
Žena podiže ruku da ga pljesne po obrijanoj šargarepi, ali nije ga udarila, nego su se oboje nasmejali. Zašli su za ugao.
„Kako ti je mama?“, upitao sam Rufusa.
„Pozvan si na večeru“, reče Rufus i podiže ruku da me zaustavi. Crvenokosa i njeno malo čudovište zastali su kod pekarskih proizvoda. Moj sin me brzo pogleda. „Rekla mi je da ti kažem.“
Istog trenutka zaboravio sam crvenokosu i njenog sina. Misli mi je obuzeo Larin neočekivani poziv. Šta da obučem? Šta da ponesein? Hoće li biti seksa? Treba li da pokušam da je poljubim? Koliko će me daleko pustiti? Činilo mi se da idem na prvi ljubavni sastanak.
Shvatio sam da sam sam. Rufus je zašao za ugao. Žena i dečak odmakli su napred. Mali je sedeo u kolicima, debelim nožicama okrenut majci, iako je bio prevelik za to. Držao je pecivo s bademom i trpao ga u pohlepna usta. Asif ih je čekao s druge strane prolaza. Rufus je ubrzao. Stigao sam ga baš kad je došao do žene, a poslednji komadić peciva nestao u dečakovim ustima.
„Gospođo?“, rekao je, a ona se okrenula i besno ga pogledala. Pogledao sam malog; po čitavom pacolikom licu imao je zlatne mrvice. Pogledao sam kolica. Bila su potpuno prazna.
„Moraćeš da platiš za to, dušo“, reče Asif i pokaza klinca glavom. Zelene oči joj sevnuše. „Nisam ti ja duša, znaš.“
„Imamo kamere“, reče Asif pomalo ponosno. „Ne možete da dolazite ovamo na večeru.“
„Nisam učinila ništa loše“, reče žena, i to mi je bilo tako poznato, taj bes, ta povređena osećanja.
Činilo mi se da sam tome prisustvovao deset hiljada puta. „Kako se usuduješ!“, reče ona.
„Tvoj mališan“, reče Asif tiho, „pojeo je pecivo s bademom.“
„E baš nije“, odvrati žena, pa smo se svi okrenuli da pogledamo dečaka kako zadovoljno podriguje.
„Sve smo snimili“, reče Asif i spusti duge smeđe prste na kolica. „Da zovem pajkane, šefe?“

„U redu, u redu“, reče žena brzo i spusti tašnu s ramena. „Platiću to pecivo.“
Rufus se prijatno osmehnu. „Da, to bi bilo lepo“, rekao je. Čekali smo da žena pretraži novčanik, a zatim tašnu. Oborila je glavu. „Nemam ništa kod sebe“, rekla je. „Sve sam ostavila kod kuće.“
„Zovem policiju“, reče Asif i pođe.
„Čekaj, čekaj“, reče žena. „Mogu da donesem. Stvarno. Obećavam.“ Obraćala se Rufusu. Prišla mu je korak bliže i spustila glas. „To je samo pecivo.“ Spustila je ruku na surovo podšišanu glavu svog sina. „On je samo dete. Gladno dete.“
Rufus je zurio u nju neko vreme. Onda je zavukao ruku u džep i izvadio novac.
„Ja ću ovo srediti za sada“, rekao je Asifu.
Crvenokosa se veselo nasmešila mom sinu mekog srca. Dete je zapištalo da želi kući, a ona ga je ućutkala pogledom.

Moj tata je ušao u mračnu kuhinju noseći palicu za kriket.
„Čuo sam da neko pravi sendvič“, rekao je. „Mislio sam da su provalnici.“
„Gladni provalnici?“, rekao sam.
„Da, pametnjakoviću. Gladni provalnici.“ Namrštio se na mene cimajući pojas kućnog mantila.
Video mu se delić prugaste pidžame oko vrata. Spustio je palicu.
Sedeo sam za stolom s trostrukim sendvičem u ruci. Bio je prevelik pa sam morao da nagnem glavu u stranu da bih ga zagrizao. Usta punih šunke, sira i turšije rekao sam mu: „Izvini ako sam te probudio.“
Stari nije rekao ništa. Otišao je do frižidera, a pojas se vukao za njim kao rep. Otvorio je vrata i stajao tako obasjan zlatnom svetlošću.
„Nisi me probudio“, reče. „Starci malo spavaju. Ja se često budim i malo lunjam.“ Pokazao je zadnju baštu glavom. Bila je potpuno mračna. Uvek su gasili svetlo na bazenu pre nego što pođu na spavanje. „Držim oči otvorene, znaš, zbog njih. Zbog te proklete derladi koja se kupa u mom bazenu.“ Pogledao sam u mrak. Da li se to zaista dešava? Da li se klinci zaista usred noći šunjaju u dvorište mog starog da se malo brčkaju i zezaju? Ili je to sve u njegovoj glavi? Da li mladi zaista na Guglu nalaze kuće s bazenima i upadaju u njih, ili je to urbana legenda? Da li zaista postoje bazenski
banditi?
„A ponekad mi se jede sladoled“, reče stari. „Tvoja majka ne voli da klopam noću. Misli da mi to škodi.“
„Možda je u pravu.“
„Možda.“
„Da li se ikada zapitaš zašto si ovde, na svetu?“
Nasmejao se. „Samo se radujem što sam tu.“ Okrenuo se da me pogleda, a svetlost iz hladnjaka napravila mu je oreol oko glave. Moj sedamdesetogodišnji otac. „Mnogo je bolje od druge mogućnosti.“ Okrenuo se i počešao po glavi. Sladoled mu se iskrao iz misli. „Šta sam ono hteo?“
Nisam rekao ništa jer sam znao da on to ne želi. Ali jasno se videlo šta ga muči dok je zurio u frižider u tri ujutru. Znao sam da se pita zašto je sišao.
„Slabo pamćenje nije uvek znak demencije, znaš“, rekao mi je tata. „Hoćeš malo sladoleda?“

* * *

„Dvoumite se?“, rekao je. „To se često dešava.“
Gurnuo je tanku fasciklu preko stola, ali nisam je uzeo. Gledao sam njega. Nacereno crveno lice,

slomljen nos, čeličnosiva kosa, podšišana kratko tako da se vide ožiljci po lobanji. Navodno je nekada bio u Skotland jardu, a to je možda i bilo istina.
Spustio sam pogled na fasciklu i osetio kako mi ožiljak pulsira. Kad god sam uznemiren, kao danas, i vrlo nervozan, moj ožiljak kao da vodi samostalan život, kao da ima sopstvene skrivene nevolje, strahove i tajne koje ne želi da podeli sa mnom. Dodirnuo sam ga preko košulje - tu dugačku jarkocrvenu stvar, ranu koja će zauvek ostati sa mnom - ali ne prejako. Kao da je zver koju ne želim da probudim.
„To je vaš čovek“, rekao je. „Ima dosta o njemu. Krivični dosije duži od tramvaja.“ Naslonio se.
„Tipovi kao on retko pokazuju toliko - kako se to kaže?“
„Altruizam“, rekao sam. „Briga za dobrobit drugih bez obzira na cenu. Filozofija nesebičnosti i velikodušnosti.“
„Altruizam“, rekao je valjajući reč po ustima kao da je neki nepoznat sir za koji ne zna sviđa li mu se ili ne. „Dobra reč“, doneo je odluku.
„Dobra filozofija.“
Pokazao je glavom fasciklu. Mislim da se brinuo zbog plaćanja. „Hoćete li da uzmete ovo ili ne?“ Gledali smo se preko stola, dva krupna muškarca sami u otrcanoj kancelariji. On je teško omlitaveo, ali lako se moglo poverovati da je bivši policajac koji je napustio Skotland jard pod nejasnim okolnostima. Pajkan stare škole. Malo me je podsećao na Kita, ali mnogo više na mog starog. Prosto su delovali pajkanski. Osećalo se da, čak i kad se smeše, u trenu mogu da se
preobraze.
Poslovne, privatne i bračne istrage, pisalo je na prašnjavom staklu njegove kancelarije. Stručnjak za ulaženje u trag. Nema nalaza, nema honorara.
Našao sam ga na vrhu stepeništa u jednoj zabačenoj ulici Vest Enda, i napola sam očekivao blaziranu crvenokosu sekretaricu kao u romanima Rejmonda Čendlera. Ali ovde je bio samo on. Član Instituta profesionalnih istražitelja, pisalo je na uramljenoj diplomi iza njega. To je zvučalo besmisleno razmetljivo za ovakvog čoveka na ovakvom mestu. Ali obavio je ono što sam od njega tražio.
„Vaš čovek potiče iz velike porodice“, rekao je. „Mada više nije velika kao što je nekad bila.“
Ožiljak je ravnomerno pulsirao, kao da ne želi da privuče pažnju na sebe. Još nisam dotakao dosije pred sobom. Nisam bio siguran da to želim. Možda je sve ovo bila greška.
„Uzmite“, rekao je, a drugarstvo se ugasilo kao razbijena sijalica.
„Dobićete svoj novac“, rekao sam vadeći novčanik.
„Trebalo bi da vam dam popust“, rekao je živnuvši malo. „Svako može da pronađe mrtvog tipa.“

ŠESNAEST

Prišao sam Lari da je poljubim u obraz, a ona se sagnula kao da se plaši da ću napraviti neku glupost, da ću joj gurnuti jezik u uvo, ili u grlo, pa je poljubac završio na temenu. Ostala je sagnuta, da vidi jesam li završio, pa sam je ponovo poljubio u teme.
Onda se uspravila i uzela bocu vina koju sam doneo.
„Nisi morao“, rekla je. „Ali, ja volim vina iz…“ Zažmirkala je da pročita etiketu, a onda ispružila ruku. „Iz Litvanije“, dovršila je.
„Nepravedno su zapostavljena, ta litvanska vina“, rekao sam i pošao za njom unutra, gost u rođenoj kući. Voda mi je krenula na usta od mirisa pečene govedine. „Nešto divno miriše“, rekao sam, „a to nisam ja.“
„Okupiću pleme“, rekla je.
„Pomoći ću ti.“
„Ne moraš“, rekla je i od zvaničnosti među nama došlo mi je da zaplačem. „Slobodno se…“ Čekao sam. Osećaj kao kod kuće? Posluži pićem? Raskomoti?
Onda je slegnula ramenima. „Hajde onda“, kazala je pa sam pošao za njom uz stepenice; oči su mi bile u nivou njenog ljupkog tela igračice, tako blizu da sam mogao lako da je dodirnem. Ali time bih stvarno sve pokvario.
Rubi je na vrata okačila znak „Ne uznemiravaj“, uspomenu iz Austrije, gde je bila sa školom na skijanju kad je imala jedanaest godina. Znak je tu stavljen kao šala, ali tokom pet godina izgubio je svaki molekul ironije.
Lara joj je tiho pokucala na vrata. Čuo sam Rubi kako razgovara telefonom s nekom drugaricom.
Nije odgovorila. Lara je pokucala ponovo.
„Šta je?“
Odakle taj bes? Jesam li ja za to kriv? Zato što nismo pod istim krovom? Lara je pokucala treći put, a onda otvorila vrata, ne obazirući se na znak
„Zvaću te kasnije“, reče Rubi u telefon i zatvori ga. „Zdravo, tata“, reče i gurnu telefon pod jastuk.
„Zdravo, anđele“, rekao sam ja.
„Večera“, reče Lara. Shvatio sam da su moje žena i ćerka počele da komuniciraju u rečenicama od jedne reči ili manje. Ali onda je Rubi uspela da izgovori rečenicu od dve reči.
„Nisam gladna“, uzdahnula je i protegla se na uskom krevetu zabacivši ruke iza glave. Njen telefon je zavibrirao, pa ga je izvukla ispod jastuka; lice joj je ozario osmeh kad je pročitala poruku. Kao da je to njen pravi život, a ne ovo dvoje odraslih koji joj nepozvani stoje na vratima.
„Nisam te pitala jesi li gladna“, reče Lara, a Rubin osmeh se ugasi. „Jesam li te to pitala? Mislim da nisam. Nisam te ništa pitala. Samo sam ti rekla - veoma učtivo - da je večera gotova.“
„I šta je to?“, upita Rubi. „Mama stroga i pravedna?“
„Trpezarija“, reče Lara. „Pet minuta.“ Otišli smo ne zatvorivši vrata.
„Kad god je vidim“, rekao sam Lari, „čini mi se da je veća.“
„Je li?“ odvrati Lara. „Meni uvek izgleda kao ista mala krava.“
U Rufusovu sobu ušla je bez kucanja. Ja sam ostao na vratima. Soba je mirisala na muško, a

zavese su bile navučene. Čuo sam ga kako hrče, ali to hrkanje bilo je drugačije nego što sam ga pamtio. U ovom zvuku čula se istinska iscrpljenost. Bilo je to hrkanje premorenog muškarca. Lara je razmakla zavese. Napolju se tek smrkavalo.
„Rufuse? Vreme je da ustaneš. Moraš na posao. Spremila sam ti večeru. I tata ti je ovde. Doneo je divno litvansko vino.“
Rufus je jeknuo, uspravio se i ponovo se srušio. Grudi su mu bile uznemirujuće maljave. Zašto uvek poludim kad vidim malje svog sina? On je sada muškarac. Uzeo je jeftini budilnik s noćnog ormarića i uzdahnuo. Sedam sati.
„Hteo sam da se pozdravim s tatom i pojedem nešto usput do posla“, rekao je malodušno, svestan da bi mu majka zabranila taj plan.
„Ne“, reče Lara. „Večeraćemo svi zajedno.“ Zatvorila je vrata za nama i turobno me pogledala.
„Svako voli goveđe pečenje i jorkširski puding“, rekla je. „Zar ne?“
Uzeo sam je za ruku na vrhu stepeništa. „Lara“, rekao sam vrteći glavom. „Radujem se što te vidim.“
Potapšala me je po ruci. A onda se namrštila. „Zagoreće mi povrće“, rekla je i pojurila u kuhinju. Stajali smo svako kod svog mesta za trpezarijskim stolom. Lara na jednom kraju, ja na drugom, a Rufus i Rubi sučelice jedno drugom na sredini. Rubi je pognula glavu i zurila u displej telefona, hitro pritiskajući tastere palcem. Pošto je moja ponuda da pomognem odbijena, seo sam u, kako sam
nekada besmisleno mislio, čelo stola. Lara i Rufus otišli su u kuhinju.
„Hej“, rekao sam i Rubi me je pogledala. Nekada sam voleo to lice više nego išta na svetu. I još ga jednako volim. Nagnuo sam se napred. „Budi dobra prema mami“, rekao sam. „Molim te.“
Rubi podiže očupane obrve kao tužno neshvaćena žrtva. „Tata, bila bih kad bi ona samo - znaš.“
„Šta?“
Napućila se. „Kad bi me pustila da radim šta ja hoću, umesto što stalno očekuje da radim šta ona hoće. To nije pošteno.“ Onda je ustala, prišla mi i zagrlila me. „Nisam te zagrlila, zar ne?“, nasmejala se, a meni se srce punilo i prepunilo ljubavlju. Oduvek je tako, otkako se rodila. Pogleda me na trenutak i odjednom sve bude u redu. Onda se vratila na svoje mesto i pogledala telefon. „Trebalo bi da ostaviš kosu tako“, dodala je. „Nemoj da se šišaš.“
Sklonio sam uvojak s očiju i zatakao dva-tri odbegla pramena iza ušiju. „Misliš?“, rekao sam.
„Svakako“, odgovorila je ne dižući pogled.
Lara i Rufus doneli su večeru. Pečenu govedinu, činije s vrelim povrćem i poslužavnik s ogromnim jorkširskim pudingom. Rufus je uzeo nož velik kao samurajski mač.
„Neka tata iseče meso“, rekla je Lara i otišla da pusti muziku. Isekao sam govedinu. Rufus je poslužio povrće. Zasvirala je muzika.
Odmah sam prepoznao pesmu. Džeri Raferti, album City To City. Pesma Baker Street. Lara nam se pridružila za stolom, a Rubi je podigla pogled s telefona glumeći zapanjenost.
„Oh, divno“, rekla je. „Moja omiljena stvar. Rok za tate.“
„Sviđa ti se?“, upita Lara sekući šargarepu na pola. Šargarepe su bile malo pretvrde, a prokelj suviše mekan. Laru je u kuvanju omelo okupljanje porodice. Ili ostataka porodice.
„O, da“, reče Rubi. „Obožavam, mama. Prava muzika za mene.“
„Lepo“, reče Lara.
Neko vreme smo ćutali, čulo se samo žvakanje i sečenje, Džeri Raferti i pištanje poruke koju je Rubi kucala. Pogledao sam Rufusa. On je pogledao mene. Onda smo obojica spustili pogled na tanjire. Rufus je lakomo jeo. Nisam znao je li mrtav gladan ili žuri da što pre ode od svih nas.

Lara klimnu glavom Rubi. „Budi dobra pa ostavi telefon, molim te.“ Onda je pogledala mene. Bio je to letimičan pogled pun suspregnutog besa. Šta sam sad uradio?, pomislio sam. Ništa. No, dok se Lara okretala našoj devojčici, pomislio sam da je možda upravo to problem. Nisam mogao da budem smrknuti krupni muškarac u čelu stola. To prosto više nisam ja. I zato moja porodica kruži oko mene, odsečena od sidrišta.
Rubi nije podigla pogled. Tanjir pred njom bio je nedirnut. Govedina i jorkširski puding. Jarka narandžasta i zelena boja povrća. Moja kći je mršava i bleda. Činilo se da joj je baš potrebna krepka hrana. Ali njen pogled bio je na telefonu.
„Samo da završim…“
Larin pribor zvecnu o tanjir. „Odmah.“
Rubi je besno pogleda. „Zar mi nećeš reći mlada damo“, reče. „Obožavam kad me tako osloviš.“
„Neću ako budem uspela da se uzdržim“, reče Lara.
Zurila je u Rubi sve dok ova s dramatičnim uzdahom nije spustila telefon na sto.
„Ovo je divno, mama“, reče Rufus.
„Jeste“, saglasio sam se hitro, žaleći što nisam progovorio ranije. „Zaista je predivno.“
Rufus je ispraznio tanjir i pružio ruku da sipa još od svega. Onda je otišao u kuhinju da nađe još pudinga. Rubi se mrštila na netaknutu hranu kao da je tek sada shvatila da je poslužena pečenim žderavcem.
„Izvini“, reče nevino, „ali šta je ovo tačno?“
„Pečena govedina“, reče Lara. „Zar ti nisam rekla da imamo pečenu govedinu za večeru?“
„Možda jesi“, reče Rubi. „Ali mislim da sam tada možda pokušavala da razgovaram s
drugaricom.“
Rufus se vratio iz kuhinje. „Nema više pudinga“, rekao je kao da je čitav svet čekao tu novost, bog ga blagoslovio. Onda je nastavio da jede.
„Zar nisi znala?“, reče Rubi i lako odgurnu tanjir. Uzela je telefon, ali ga nije otvorila. „Mislila sam da znaš.“
Lara zavrte glavom. „Šta?“
Rubi klimnu glavom. „Ja sam vegetarijanka.“
Lara se osmehnu. „Otkad to? Kad si postala vegetarijanka, Rubi?“
Rubi zatrese glavom kao da se to odigralo tako davno da se tačan datum gubi u magli istorije. „U utorak“, reče.
„Onda pojedi povrće“, reče Lara. „I puding.“
„Odličan je, Rub“, reče njen brat, a ja pomislih kako je on, moj sin, trebalo da iseče meso. On je pokušavavao da sve održi na okupu, da smiri strast između majke i sestre, a ja sam samo sedeo u neprijatnoj tišini i srkutao litvansko vino.
Ali Rubi je izgledala kao da joj je naređeno da poleti.
„Šta?“, rekla je. „Da jedem povrće i takozvani jorkširski puding dok zurim u zaklanu životinju?“ Pogledala je u tanjir i brzo okrenula glavu držeći se za stomak „A šta da radim s mesom, mama? Meso ubija.“
Lara klimnu glavom. „Kao i život s tobom.“
Rufus je ustao držeći prazan tanjir. „Možete li da prestanete da se svađate makar na pet sekundi?
Možete li da prestanete dok je tata ovde?“
„Očigledno ne možemo“, reče Lara ojađeno nabadajući prokelj.
„Zar ne treba da popuniš neke police?“, upita Rubi brata. On se zagledao u nju, usplamtelog lica, i na trenutak sam pomislio da će zaplakati. No, samo je izleteo napolje, a malo kasnije čuo sam ga

kako ispira tanjir pa ga stavlja u mašinu za pranje posuđa.
„Šta je bakalinu?“, nasmeja se Rubi, a onda zinu od čuda kao i ja kad je Lara uzela njen tanjir i zavitlala ga u zid, Prokelj se razleteo kao šrapneli. Šargarepe su poletele poput strela. Jorkširski puding odbio se od muzičkog stuba, pa se Džeri Raferti zagrcnuo. Govedina i preliv masno su curili niz zavese.
„Au!“, reče Rubi i podiže ruke kao da se predaje. „Ovo je sasvim normalno. Baš normalno, jeste.“
Onda smo Lara i ja ostali sami. Zurila je u svoj tanjir.
„Mislim da je ovo prošlo sasvim dobro“, rekao sam. Kratko se nasmejala. „Izvini“, rekla je.
Zavrteo sam glavom. „Nisi ti kriva.“
„Ah“, reče ona. „Nisam baš sigurna u to. Ali nisam kriva samo ja, zar ne? Ti si umeo da je ukrotiš pogledom. Sećaš se?“
Sećao sam se. Ali kao iz nekog drugog života.
„Ne želim da me se Rubi plaši“, rekao sam. „Ne želim da je krotim pogledom.“
„Ali ona ti nije drugarica. Ona ti je ćerka. Ako je ne kontrolišeš, hrana će završiti na zavesama.
To bi više voleo?“
Umorno je ustala od stola; nesvesno je desnom rukom masirala nezalečenu tačku u prevoju kolena, a onda podigla ruku do onog bezimenog mesta između kuka i rebara, do tog beskrajno bolnog mesta na kom je najviše osećala stare igračke povrede.
„Da ti kažem nešto“, reče. „Večeras neće izaći s tim prokletim momkom.“ S momkom? S tim prokletim momkom? S kakvim prokletim momkom?
Pošao sam za Larom na sprat. Rubina vrata bila su otvorena. Gledali smo je kako se šminka - kad je počela da se šminka? Gledali smo je kako čita s displeja telefona - kakav prokleti momak? Gledali smo je kako se sprema da izađe.
„Izvinite“, rekla je i krenula ka nama.
„Ne ideš ti nikuda“, reče joj Lara.
„Samo gledaj“, uzvrati Rubi.
Lara je uhvati za mišicu dok je pokušavala da prođe pored nas. Video sam to u Larinim očima - nikad nije bila bliža tome da je udari. Ali znao sam da neće. Jer ne bi mogla. Ni kad bi Rubi zapalila zavese, ni za hiljadu godina. Lara nikad ne bi mogla da uradi to Rubi i Rubi ju je time držala. Ali Lara joj nije puštala ruku. A ja sam samo stajao; nisam bio otac, bio sam samo beskorisni drug svoje kćeri.
„Joj“ reče Rubi dramatično se uvijajući u majčinom stisku. „Joj!“
„Šta ti je?“, reče Lara prelazeći odmah na stvar.
„Šta mi je?“, reče Rubi. „Reći ću ti šta mi je, draga mamice.“ Suze su joj navirale, ali u njima je bilo više tuge nego bilo čega drugog. „Prekasno je da se igramo srećne porodice.“
Lara je pusti. Trenutak kasnije čuo sam Rubine korake na stepeništu; žurila je da ode pre nego što je bilo ko ponovo zgrabi.
„Ja ću da porazgovaram s njom“, rekao sam.
„Ne možeš“, reče Lara. „Više ne.“
Sišao sam za Rubi. Ulazna vrata bila su otvorena. Nisam želeo da ode. Pozvao sam je imenom i nekako sam znao da će to biti dovoljno.
„Rubi.“

„O, ostavi me na miru.“
Onda je izašla i primetio sam auto ispred kuće. U autu je sedeo neki muškarac, i tek posle duge zbunjenosti shvatio sam da čeka nju. Bio je krupan i neobrijan, ali nisam shvatio je li pomodar ili aljkavac.
Pružio je ruku, povukao kvaku i otvorio suvozačka vrata. Bio je muškarac, ne dečko, a moja kći ima šesnaest godina. Nisam znao kuda idu, i nisam znao ko je on, taj prokleti tip, i činilo mi se da mnogo toga ne znam. Zapravo, činilo mi se da ne znam baš ništa, osim da moja ćerka ne podnosi da bude u kući u kojoj je odrasla.
„Molim te, Rubi“, rekao sam, „ostani kod kuće.“
Molio sam, srećan da molim, bez trunke ponosa, spreman na sve. Ali nije me slušala, ili nije marila, a neobrijani mi se samozadovoljno iscerio kad je sela pored njega.
Vrata su se zalupila i auto je brzo otišao. Ostao sam da stojim na vratima, dugo, čak i kad su stop svetla trepnula, a auto zašao za ugao i nestao.
Rufus je došao na vrata, u odelu i s kravatom, spreman za noć u samousluzi. Spustio sam mu ruku na rame, a njegove duge nezgrapne ruke i noge, dobro poznate, nekako su me utešile.
„Samo da kažem dve reči tvojoj mami“, rekao sam, „pa ću poći s tobom na autobus.“ Stidljivo me je pogledao. „Ali, tata“, rekao je, „imam prevoz.“
Onda sam primetio drugi auto. Žutu olupanu bubu. Automobil nemarnog vozača koji nema sreće. Crvenokosa iz samousluge sedela je za volanom i posmatrala nečisto lice u ogledalu zaklona za sunce. Na zadnjem sedištu bilo je neko dete, ali ne onaj riđi mali razbojnik. On verovatno negde pljačka stare gospođe. Još je rano.
Lara je izašla na vrata i gledala ih kako se odvoze.
„Jesi li primetio?“, rekla je. „Nije ni pojas privezao.“

„Pokušajte da izvedete polukružno skretanje… Pokušajte da izvedete polukružno skretanje…“
S ovim satelitskim navigatorom nešto nije u redu, pomislio sam.
Nepoznate ulice duž Slona i zamka prolazile su mi pored prozora, izukrštane i otrcane, a otmena gospa navigatorka nagovarala me je da okrenem i pođem na drugu stranu. Ali bio sam siguran da idem u dobrom pravcu. Bio sam siguran da sam na pravom mestu.
„Skrenite polukružno ako je moguće.“
Ford kapri mog oca delovao je teško, nepoznato, kao iz nekog drugog vremena. Satelitska navigacija obavila je staru olupinu plaštom modernog, ali nije imala servo volan, a kočnice su bile očajne. Moguće je da sam promašio cilj obuzet naporom upravljanja ovim olupanim starim autom.
A onda sam je video. Tačno ispred sebe. Devojčicu. Snažno sam nagazio slabašnu kočnicu, i kapri je škripeći stao na pedalj od nje.
Okrenula se da me pogleda, bleda i mršava kao da nikad nije videla sunca. Pokazala mi je dva prsta,
„Stigli ste“, uzdahnula je gospa navigatorka dižući ruke od mene.
Adresa koju sam tražio nalazila se na vrhu naselja niskih opštinskih zgrada. Još je bio dan, ali vetar je zviždao dugačkim trotoarima. Četiri bloka zgrada gledala su na trg pun dece, kola i prepunih kontejnera za smeće. Zgrade su bile po pet spratova visoke i nisu imale liftove. Udahnuo sam i krenuo uz stepenice.
Odasvud su se čuli televizori, muzika i glasovi. Nasmejani, preteći, molećivi. Osećao se miris hrane, mokraće i kućnih ljubimaca. Atmosfera života natrpanih jedni na druge. Prošao sam na stepeništu pored jednog starog belca. Učtivo smo jedan drugom poželeli dobro jutro. Na najvišem

spratu sam zastao i zapitao se šta to radim. Onda sam prišao poslednjim vratima u dnu hodnika i pozvonio.
Niko nije otvarao.
Osetio sam olakšanje, uzdahnuo i pogledao grad pod sobom. Okrenuo sam se baš kad su tri mladića izašla na sprat. Jedan beo, jedan crn, jedan smeđ. Izgledali su kao Benetonova reklama za sitne kriminalce. Išli su naporedo, jedan pored drugog, pa sam morao da se pribijem uza zid kako bi prošli.
A onda sam ga video. I on je video mene.
Dečko sa zadnjeg sedišta Kitovih kola.
Pre nego što sam shvatio šta se dešava, pribio me je uz prozor nekog sirotog stanara i prineo mi tapetarski nož uz desni očni kapak. Uneo mi se u lice, pa sam osetio miris piva i dezodoransa.
„Šta hoćeš?“, upitao je.
„Hoću samo da porazgovaram s tobom o tvom bratu“, odgvorio sam. Sklonio mi je nož s oka.
„O mom bratu?“
Odozdo su se čuli povici, i njegovi drugovi su potrčali, ali nisu imali kuda da pobegnu, pa su trčkarali s kraja na kraj hodnika i uleteli pravo u raširene ruke desetak uniformisanih policajaca. Bili su poređani uza zid kada se pojavio crvenokosi momak u odelu i s kravatom, inspektor, nasmešen kao da je među starim prijateljima. Klimnuo mi je glavom.
„Vrati mač u korice“, rekao je, ali ja sam ostao gde sam bio, ne znajući tačno šta se dešava. Naljutio se kad se nisam makao. „Vrati se svom životu dok još imaš priliku“, rekao je, plamenih zelenih očiju. „Bog ti je ubacio novu cepanicu u ognjište.“
Samo sam zurio u njega, ne dišući. Uneo mi se u lice.
„Miči se!“, rekao je. Krenuo sam.

SEDAMNAEST

Sve velike kuće su se ispraznile.
Ostatak Londona nije pobegao, znojio se po podzemnoj železnici i vrelim ulicama, ali od Avenije Bišop do Ulice princa Alberta, i na zapad do Holand Parka i Ričmonda, većina kuća s bazenima napuštena je preko leta. Čak i posluga je otišla, vratila se u domovinu ili služila gospodare u nekim sunčanim delovima sveta. To je najbolje vreme, mirno vreme. S tamničarskim svežnjem pažljivo obeleženih ključeva ušao sam u baštu velike kuće u Hajgejtu, a svet je bio neverovatno miran.
Telo mi je preplanulo i očvrsnulo. Osećao sam se lakšim i snažnijim dok sam skidao majicu i ređao alatke i hemikalije. Kleknuo sam pored vode i minut-dva je posmatrao, a onda sam se dao na posao.
Vinston mi je sada poveravao i veće poslove, i lako sam prelazio s jednog zadatka na drugi. Očistio sam korpu filtera. Izmerio temperaturu vode plutajućim termometrom. Sklopio crevo usisivača i gurnuo ga u vodu. Upravo sam čistio površinu vode mrežom, slušajući tiho brujanje leta u svim napuštenim vrtovima, kada je Vinston ušao kroz kapiju noseći bocu propana u naručju kao bebu. Prišao je ivici bazena i spustio je.
„Postupaj prema ovome s poštovanjem“, rekao je pokazujući glavom propan. „Teži je od vazduha, pa će, ako napuni rezervoar grejača a ne zapali se, prosto leći na dno. Ne možeš da ga namirišeš jer leži tamo na dnu. Neće isplivati, razumeš? A ako prineseš lice otvoru da vidiš šta se dešava i on se zapali - buuum.“ Veselo se nasmešio. „Razneće ti glavu.“
„Paziću“, obećao sam.
Vinston klimnu glavom, uveren da neće morati da mi peca glavu iz bazena, i uze bocu. Onda se zamišljeno zagleda u savršeno glatku vodu.
„Uskoro će se svi vratiti“, reče. Izgovorio je to kao da je nešto loše.

Pojavio se muškarac.
Trebalo je da to predvidim. Kako sam mogao da prenebregnem tu mogućnost? Pre ili kasnije, Lara će upoznati muškarca.
Gledao sam je kako stoji na vratima školske dvorane, dok su devojčice jedna po jedna, u baletskim suknjicama i patikama, izlazile do mesta gde su ih čekali odrasli.
Stajao sam s njima, s mamama i stranim studentkinjama i iznenađujuće brojnim tatama, sve dok i poslednja curica nije otišla, a onda sam kliznuo u salu. Jedna devojka pokrivala je klavir, pa sam sačekao da ode pre nego što sam prišao Lari. Sedela je na stepenicama ispred pozornice i masirala desnu slabinu. Dao sam joj kutiju koju sam doneo. „U pravu si“, rekla je. „Razmišljala sam. I u pravu si.“
Pogledao sam kutiju u njenim rukama. Nije je otvorila.
„Ne želim da plivam s delfinima, da raspravljam s filozofima i da shvatim tajne svemira“, rekla je. „Ali želim da se vratim na posao. Želim još jednu priliku.“
Pogledao sam po dvorani. „Ti si već na poslu“, rekao sam želeći da otvori tu kutiju već jednom.
„Mislim na igru“, rekla je. „Na pozornici. Profesionalno. Da radim ono za šta sam se školovala.“ Čuli smo ciku devojčica iz svlačionice. „Ja volim klince, ali mislim…“ Nasmešila mi se, očiju

sjajnih od uzbuđenja. „Da probam još jednom.“
„Otvori kutiju“, rekao sam.
Otvorila je. Ličilo je na nasumičnu zbirku fotografija. Snimci s letovanja, školske fotografije, kreveljenje u automatu. Ali bilo je više od toga. To je bila priča o Lari i meni; to je bila istorija naše porodice. Uzela je fotografiju osmogodišnje Rubi, nasmejane, ispalih mlečnih zuba. Crveni školski džemper, siva haljinica, bela bluza. Radosni osmeh podelio joj je lice nadvoje. Nasmejali smo se zajedno, setivši se Rubi u tom uzrastu, zapanjeni činjenicom da je curica s fotografija nekada zaista postojala. Onda je Lara vratila fotografiju u kutiju, a ja sam klonuo. Nije to bilo ono čemu sam se nadao.
„Martin kaže…“
„Ko je Martin?“
Prostrelila me je pogledom. „Samo jedan moj prijatelj.“
„Prijatelj? Prijatelj? Šta - muški prijatelj? Prijatelj s penisom, je li?“
Uhvatio sam je za levu ruku. Nije se opirala. Na ruci joj je još bila burma, bliznakinja one koju sam ja još nosio na srednjem prstu leve ruke. Ali prvi put sam uvideo da burma može biti tu iako se brak gasi.
Uzdahnula je. „Samo prijatelj. Otac jedne moje učenice. Samohrani otac. Možda ima i penis, ne znam. Pretpostavljam da je to moguće.“
„Samohrani otac? Kakav to muškarac postaje samohrani otac?“
„Ne znam“, reče Lara. „Dobar?“
„Dobar? Ne znaš priču njegove žene. Da čujemo prvo njenu priču, pa onda da odlučimo je li taj tvoj Martin nekakav novi Nelson Mandela.“
Lara zavrte glavom.
„Ne spavam s njim“, rekla je, a ja sam slegnuo ramenima kao da me to ne zanima, iako me je obuzelo neizmerno i večito olakšanje. Ako nije spavala s njim - i ako je to istina - onda još imamo izgleda. „Zar je to jedino na šta misliš?“, reče Lara kao da može da čita moje prljave misli, a ja sam veselo zagrizao mamac.
Frknuo sam.
„Da, jednog trenutka ste prijatelji, a sledećeg ti šalje sočne poruke na mobilni i daje ti svoje albume Ala Grina. Jednog trenutka ste samo dobri prijatelji, a sledećeg si nagnuta preko sudopere a on te grubo uzima otpozadi. Znam ja kako idu ta prijateljstva.“
Lara ustade.
„Preterao si, daleko si preterao“, rekla je. „Samo zato što si suviše nezreo da se družiš s bilo kim ko ne liči na Kita, misliš da su svi muškarci isti takvi.“
Ustao sam s njom, očajan. „Sviđaju li ti se fotografije?“
„Predivne su“, reče ona.
„Zadrži ih“, rekoh ja.
„Hvala.“ Ali bila je besna na mene. Znao sam da treba da začepim. Onda sam ponovo zinuo.
„Je li bolji od mene?“, upitao sam je. „Samo mi to reci i začepiću.“
Ona spusti ruke na kukove. „Kako to misliš, Džordže? Da li je bolji od tebe? Da li je bolji čovek? Da li je bolji u krevetu? Zašto ga ne pitaš?“
I on se pojavio, gledao je kroz staklo na vratima i stidljivo se smešio mašući Lari.
Otišla je do vrata i zamotuljčić ružičastog najlona i plavih kovrdža uleteo je pre njega.
Petogodišnja devojčica u ružičastoj pački i patikama sa svetlima na đonovima.
Onda je ušao on - krupan muškarac u poslovnom odelu. Četrdesetak godina star, kao i Lara,

pretpostavio sam. Izgledao je kao da se u mladosti bavio sportom. Kao da se i dalje bavi sportom.
Lara ga je dovela da nas upozna. „Ovo je Džordž, moj muž“, predstavila me je.
„Zdravo“, rekao sam rukujući se s njim. „Ja sam Džordž. Njen muž. Venčani smo. Koliko već, Laro - dvadeset godina?“
Nije ni trepnuo. A i zašto bi? Oni su samo prijatelji. Martin. Posrani Martin.
Dok sam ga posmatrao - nije skidao pogleda s devojčice čak i dok smo se rukovali, pazio je da mala ne priđe suviše ivici pozornice, kao neko poslan na zemlju da štiti i odgaja - i uvideo sam njegovu privlačnost.
Nisam ništa znao o njemu. Ali video sam da nije dečak.

Novi čuvar motrio je na mene dok sam se muvao oko police s vinima, i svaki put se vidljivo ukrutio kad uzmem bocu da pogledam nalepnicu. Bio je to mlad momak, odnekud s Bliskog istoka, i delovao je kao da je na poslu tek nedelju dana, i to vrlo napornu nedelju. Možda u okolini operiše banda kradljivaca šardonea.
Muškarac u zgužvanom odelu i s kravatom hitro mi je prišao; trebalo mi je trenutak-dva da shvatim da je to moj sin.
„Gotov sam za deset minuta, tata“, rekao je, a onda su se on i čuvar dodirnuli pesnicama. „Jesi li bio na pauzi, Džamale? Idi sad dok je mirno.“
Nije to bilo samo zbog odeće. Rufus se i ugojio. Krajnja mršavost dečaštva je nestala. I šta mu je to s kosom? Kao da je ima mnogo manje. Je li to neka frizura za zamenike poslovođa, kratka pozadi i sa strane? Valjda ne ćelavi? Tek je počeo da se brije.
Nekoliko crnih momčića ušlo je u samouslugu i Džamal je odmah krenuo za njima. Rufus je izašao napolje, gde se iz kamiona veličine Titanika istovarala roba. Držao sam u ruci bocu finog estonskog vina kad mi je Rufus prišao između gondola.
„Nensi više voli crno“, rekao je. „Biću pozadi. Dođi ako želiš.“
Poslušno sam vratio bocu na policu. Ne smem da ljutim velikog diktatora, pomislio sam. Našao sam bocu dobrog letonskog crnog vina, platio, a onda prošao kroz debele plastične trake između samousluge i skladišta. Ovde je bilo mnogo hladnije, ali Rufus je skinuo sako i zasukao rukave. A onda je, kao neki sitničavi starčič, gurnuo kravatu u košulju da je zaštiti.
Stajao je ispred ogromne hrpe hrane, držeći nekakav sprej u ruci. Svež hleb, voće, povrće, mafini, kroasani, palačinke, kolačići. Pažljivo je naciljao na veknu narezanog belog hleba i isprskao je plavom bojom.
„Jesi li uzeo crno?“, upitao je ne okrećući se.
A ja sam se nasmejao. Gledao sam, ali nisam mogao da verujem.
„Šta to radiš?“
Pažljivo je prskao plavom bojom gomilu pereca. „Ovome je prošao rok trajanja“, rekao je kao da to nešto objašnjava. „Ali ne možemo tek tako da bacamo hranu.“ Štrc štrc. Nekoliko kroasana s bademom otišlo je na sastanak sa svojim tvorcem. „Ljudi mogu da je uzmu iz kanti.“
Zgađeno sam zatresao glavom. „Molim? Misliš gladni ljudi? Siromašni ljudi? Beskućnici? Takvi ljudi?“
„Bilo kakvi ljudi. Ljudi koji to neće platiti.“
„Da, to bi bilo baš strašno, zar ne?“
„Ja ne stvaram pravila.“ Bespomoćno je slegnuo ramenima. „Znam, tata. To je čista šteta. Ali šta

da radim? To je politika firme.“
„Samo izvršavaš naređenja, je li?“
Pogledao me je i uzdahnuo. Ruke je umrljao plavom bojom.
„Zar ne možete to da prodate po sniženim cenama?“, upitao sam. „Kupcima? Ili osoblju? Ili da prosto poklonite?“
„Kome da poklonimo, tata?“
„Šta ja znam. Nekom bedniku koji gladuje u Trećem svetu. Nekom bedniku koji gladuje ovde.“
„Suviše zamršeno“, reče on prskajući plavom bojom čokoladne mafine. „A verovatno bismo prekršili zakone o bezbednosti i zdravlju. Tužili bi nas.“
„Uopšte nije zamršeno“, rekao sam. Uzeo sam perecu koju je promašio i zagrizao je. Bila je sasvim ukusna.
On umorno pređe rukom preko čela. „Samo radim svoj posao, tata. Šta drugo mogu?“
„Da odbiješ“, rekao sam. „Da zauzmeš stav.“
„Ne mogu“, kazao je. „Prezauzet sam zarađivanjem za život.“ Pružio je bocu sitnoj devojci u muslimanskoj haljini. „Završi ovo, Sofija, hoćeš?“
Gledao sam ga kako spušta rukave, oblači sako i izvlači kravatu. Nisam hteo da se svađamo. To je poslednje što sam želeo. Ali morao sam da čujem da shvata. Ovo nije u redu.
„Svet je poludeo, zar ne?“, rekao sam kad smo se vratili u samouslugu. „Pola planete gladuje, a druga polovina prska palačinke plavim mastilom.“
Nije me pogledao. „Ja samo radim ovđe“, rekao je.

Nensi i njen sin živeli su u dvosobnom stanu u Finsberi Parku, u jednoj od onih trošnih viktorijanskih zgrada u kojima je otirač zatrpan jelovnicima kućne dostave, reklamama i pismima za stanare koji su se odavno odselili. Muzika je dopirala istovremeno s desetak mesta. U vazduhu se osećao miris jučerašnjeg kebaba. Negde duboko ispod zgrade protutnjao je podzemni voz. Lara mi je rekla da Rufus provodi ovde sve više vremena. Kao da se već odselio.
Čim smo ušli u stan na prvom spratu, bilo je jasno da nije sve u redu. Nensi je odbila Rufusov poljubac, mrmljajući i preko volje pozdravila se sa mnom, ali je odmah uzela bocu vina. Rekla je da nas je očekivala ranije i da se pica koju je poručila već ohladila. Dok je odlazila u kuhinju s malim Alfijem koji joj se muvao oko golih nogu tražeći picu i pažnju, Rufus ju je poljubio u potiljak, a ja sam video da joj je stomak nabrekao.
Alfi se smejao od radosti. A ja nisam mogao da odvojim pogled od svog sina; široko mi se smešio, zadovoljan sobom kao mačka koja je dovukla kući polumrtvog vrapca. Hteo sam da ga zgrabim i odvučem odavde, da strčim s njim niz stepenice i uskočim u prvi autobus za bilo kuda, da mu promenim život i poštedim ga sledećih pedeset godina.
Ali nisam.
Samo sam gledao mog dečaka i plakalo mi se.
Pogled mi je opet odlutao na njegovu kosu. Kao da stvarno gubi kosu, tu gustu žutu kosu skraćenu u interesu politike firme. Čelo mu je raslo brzinom kojom su mu se snovi smanjivali. A možda sada ima drugačije snove.
Ali ovo je nemoguće. Priviđa mi se. Moj sin ćelavi, njegova devojka starija od njega je trudna. To je nemoguće. Prerano je. Ja vidim budućnost. Tako će biti ako nešto ne preduzmem. Onda me je komadić piletine pogodio među oči. Zapitao sam se kako sve ovo nisam predvideo.
Nensi, mala domaćica, bila je u majušnoj kuhinji i sekla picu, a njeno derle cvilelo joj je pod nogama. Ispod droljinske šminke i odeće bila je sasvim neugledna, obična, nezgrapna lopta živaca,

potpuno nedostojna mog pametnog, lepog, duhovitog, glupog sina.
„Mogao si da imaš svaku koju hoćeš“, rekao sam. Ređao je pribor na bedni stočić.
„Ne pokušavaj da živiš moj život“, rekao je. „Samo zato što si zabrljao svoj.“
„Zašto? Svi roditelji to rade. O, Rufuse - mogao si da imaš svaku…“ Pogledao me je držeći u ruci nož i viljušku sa znakom Diznilenda.
„Želim nju“, rekao je. „Želim Nensi. Zašto ti nije drago zbog mene?“ Pogledao sam prema kuhinji.
„Mislim da nije.“
Seo sam za trpezarijski sto kao da tonem u plitak grob. Alfi nam se pridružio grabeći picu prljavim rukama kao lešinar. Komadići piletine leteli su kroz vazduh, gusto kao strele u bici kod Aženkura.
„O, ne počinji“, reče mu Nensi.
To je bio njen najmudriji savet. Ne počinji. Teturala je oko klimavog stola deleći picu s kolutovima kobasice uvijenim od starosti i besno zurila u dete kao da je već rodila drugo. „Ne počinji!“, viknula je.
Prekasno, pomislio sam.

Prvo što zapazite u zatvoru jesu žene i deca. Horde žena i dece. Majke šiparice s bebama u naručju i sredovečne majke sa šiparcima koje su dovukle iz škole da posete oca. A tu su i majke u sredini, ni mlade ni stare, ali već s gotovo potpuno odraslom decom spremnom da i sama imaju decu. U rukama nose kutije cigareta i biskvita. Čuvari se muvaju oko njih, strpljivi kao pastiri.
Bio sam u zatvorima. U mnogim zatvorima. Ali nikada nisam morao da čekam u redu. Nikada me nisu pretresali. Uvek sam ulazio mahnuvši značkom, dočekan s osmehom. Nisam nikad prošao kroz sve provere, nisam nikad osetio kako se vrata za mnom zatvaraju, kako vreme puzi, kako me zidovi pritiskaju. Kad sam ušao u sobu za posete, on me je čekao, spreman za razgovor, svestan mnogo pre mene da ćemo ovo uraditi samo jednom.
„Nismo poznavali mamu“, rekao je. „Otišla je. Odšetala je. Bilo je to suviše za nju. Nismo nikad imali para jer je naš stari voleo konje. Ili nekog drugog. Ne znam. Ali naš tata se brinuo o nama. O svima nama. Četiri brata i šest sestara, a imali smo samo tatu da brine o nama. To je onda bilo neobično. Možda je i sada neobično. A onda je umro. Naš tata. S trideset devet godina. Od srca. Samo se srušio u kladionici dok je podizao dobitak. Nekada sam mislio da je to dosta godina. Lepa starost. Ali kako prolaze godine, shvatam da to nije nikakva starost.“ Onda se nasmejao. „Ali ti želiš da pričamo o Frenku.“
Pružio mi je fotografiju. Zgodan mladić pokazivao je palac uvis. Izgledao je kao da je na žurci, pripit ali srećan.
Njegov brat mi se smešio. Frenk mi se smešio. Najzad smo se sreli, pomislio sam.
„Bili smo suviše mali da se staramo o sebi. Frenk je bio najstariji, a imao je samo trinaest. Zato smo otišli u dom. Znam da si čuo svakojake priče o domovima, i računam da su uglavnom istinite, ali nama nije bilo tako. Zato što smo imali jedni druge. I zato što smo imali mog brata.“
„Tvog brata“, rekao sam. „Frenka. On je učinio nešto neverovatno. Spasao je tolike živote.“ Podigao sam fotografiju. „Mogu li da je zadržim?“
„Ne“, rekao je i uzeo je natrag. Gledao sam ga kako je stavlja u džep košulje i čekao. Osvrnuo se po sobi za posete i uzdahnuo.

„Naš tata je pušio“, rekao je. „I pio je. A računam da je jeo samo ono nezdravo iz britanske kuhinje, znaš? A srce mu nije valjalo. Ali, pazi ovo. Računali su da će se izvući ako nađu davaoca. Ne znam. Možda je to bilo tačno. Tako je moj brat uvek govorio. Ali zato je nosio karticu - malu plavu karticu s crvenim srcem.“
Hteo sam da saznam nešto o Frenkovoj porodici. Mislio sam da im možda nekako mogu pomoći. Ili im makar reći da ću večito biti zahvalan. I brat mi je rekao da je Frenk imao ženu i dete, ali da ga to ne zanima, ili da mu nije stalo.
Ipak, želeo je da shvatim.
„Moj brat - on je bio nevaljalac. Lopov. Frenk je zaista bio vrlo loš momak. Ali starao se o nama. To mi je bilo dovoljno. Ali onda je učinio nešto dobro za druge, za ljude koje nije poznavao, i to je izbrisalo sve ono loše. Našao je to u sebi zbog našeg starog, zbog tog oca kog smo morali da poštujemo - našao je u sebi želju da učini nešto dobro za druge. Moj brat je bio dečko iz doma. Čitavog života ljudi su ga gledali s visine. Imali smo besplatne obroke u školi - imaš li ti predstavu kako je to?“ Tvrde oči zasvetlucale su mu od sećanja na besplatnu školsku hranu i sve ostalo. „Ali učinio je jednu dobru stvar. I to ga čini boljim čovekom nego što ćeš ti ikada biti.“
Klimnuo sam glavom, osmehnuo se i ustao. Bilo je vreme da stanem u red žena i dece i sačekam da nas puste napolje. Bilo je vreme da se vratim kući.
„Boljim od nas obojice“, rekao sam.

OSAMNAEST

Čekao sam ga kad je izašao s posla.
Muvao sam se pred ulazom u samouslugu, ne obazirući se na ljutite poglede detektiva, dok se istovarao kamion jeftinog piva. Bezobrazniče, mislio sam. Neću ja tu tvoju pišaćku od piva. Hoću svog sina natrag.
„Tata“, rekao je Rufus. Pogledao sam njegovo otrcano odelo, proređenu kosu, i došlo mi je da zaplačem. Izgledao je starije od mene.
„Evo“, rekao sam mu i gurnuo mu koverat u šaku. „Samo uzmi i idi.“ Blago sam ga gurnuo. „Idi večeras. Idi odmah.“
Gledao je koverat u ruci. Na prednjoj strani pisalo je Centar za letove, a tu je bio i crtež aviona koji poleće u neobuzdani plavi beskraj. Zakoračili smo u stranu da propustimo paletu siromaškog piva.
„Šta je ovo?“, upitao je.
„Poklon“, odgovorio sam. „Karta za Bangkok.“ Pogledao me je. „Šta ima u Bangkoku?“
„Sve“, rekao sam. „Putovanje. Pustolovina. Bekstvo.“
„Zašto bih želeo da pobegnem?“
Pogledao sam ga da vidm pita li ozbiljno. Kad sam video da je tako, nežno sam ga uzeo za mišicu. Krenuli smo ka stanici podzemne.
„Avion poleće za tri sata“, rekao sam pogledavši na sat. „Idi podzemnom do Padingtona, a tamo uhvati aerodromsku ekspresnu liniju za Hitrou.“
Stao je, a onda mu se osmeh sporo razlio licem. Prepoznao sam taj neužurbani, odmereni osmeh. Gledao sam taj osmeh skoro dvadeset godina. Rufus je još moj dečak. Zato nisam smeo da ga pustim da to učini. Zato nisam smeo da mu dozvolim da baci svoj život. Još sam u njemu prepoznavao dete koje volim.
„Neću u Bangkok“, rekao je ne mičući se. „Tamo nema ničega za mene.“ Pružio mi je koverat. Nisam ga uzeo.
„U Bangkoku je život“, rekao sam. „Ne moraš da ostaneš u gradu. Idi avionom na neko ostrvo. Idi na sever.“ Potražio sam po džepovima preostali novac. „Nemam mnogo“, rekao sam.
„Ne treba mi tvoj novac“, rekao je, sada bez osmeha. „I ne želim ni u Bangkok ni bilo gde drugde.
Moj život je ovde.“
Pritisnuo mi je koverat na grudi. Osetio sam kako ožiljak besno pulsira ispod njega. Uzeo sam koverat.
„Šta je s vama, ljudi?“, rekao sam. „Stvarno? Šta vam je?“
„O kome govoriš, tata?“
„O tvojoj majci. O tvojoj sestri. Kao da ste svi - šta ja znam - pospali ili tako nešto.“
Okrenuo se prema kamionu parkiranom ispred samousluge. Istovarali su poslednje drvene palete s pišaćkom. Sirotinja je snabdevena za sledeća dvadeset četiri sata. Dizel motor je grmeći oživeo.
„Misliš da sam zaspao, tata?“, rekao je.
Zatresao sam glavom. „Ti nisi“, rekao sam. „Mislim da si ti u komi.“
Pogledao me je sa žaokom u očima. Tako je lako povrediti tog dečka. Činilo mi se da neće

izdržati ni pola sata u životu koji stvara za sebe, i to me je slomilo.
„Samo me ostavi na miru“, rekao je drhtavo. „Ozbiljno ti kažem. Kloni me se.“
Onda je otišao. Pozvao sam ga nekoliko puta po imenu, ali nije se okrenuo. Načinio sam nekoliko brzih koraka i iz sve snage zavitlao kartu za Bangkok u leđa njegovog oveštalog odela. Odlepršala je, neželjena, u sivi slivnik severnog Londona. Onda sam se glasno nasmejao. Ponudio sam mu da sutra uveče bude u Bangkoku s hladnim pivom singa u ruci. A šta je on umesto toga odabrao?
Tako je glup, pomislio sam. Svi ste tako glupi.

Više je ličilo na katedralu nego na bazen. Stajali smo na nekadašnjem plitkom kraju i zurili u prazan bazen. Šest linija spuštalo se blago, a zatim strmo, kao dno okeana, a na dubokom kraju bile bi više od čoveka koji tamo stane. Na plitkom kraju bila je niša s malom bronzanom fontanom, a na ploči ispod nje videla se sirena u igri s delfinima. Vinston je čučnuo i s ljubavlju prešao prstima po obrisima sireninog lica.
„Pogledaj ovo“, rekao je. „Beli sicilijanski mermer, nego šta.“ Ustao je i glavom pokazao zidove.
„I ovo isto. Viktorijanci su znali svoj posao.“
Zidovi su se savijali do tavanice pune prozora. Sunce je sijalo kroz staklo i obasjavalo beli mermer, pa je staro javno kupatilo izgledalo kao nebeska železnička stanica. Na zidu iza dubokog kraja bio je nekakav grb - lav i jednorog u borbi, ili u plesnom zagrljaju.
„Sagradili su ovo u dobra stara vremena“, reče Vinston. „Kada je neko mislio da i radnici treba da imaju lepe stvari.“
Pored nas je prošlo nekoliko ljudi sa šlemovima; nosili su alat i razgovarali na poljskom. Gledali smo ih kako skaču u bazen. Jedan je zamahnuo maljem i udario pločicu kao da je isprobava. Razbila se uz zvuk lomljave stakla. Čuli smo spolja zvuke rušenja, povišene glasove preko brujanja mašina.
„Zašto ovo rade?“, upitao sam.
Vinston se nasmeja. „Gradnja luksuznih stanova“, reče. „A bez tebe i mene njihovi aparati za kapućino bili bi pod vodom do Božića.“ Pljesnuo me je po leđima. „Umeš da nađeš priključak za glavni odvod, je li?“
Klimnuo sam glavom. „Pokazao si mi kako.“
Izgledao je zadovoljno. „Posmatraj, probaj, pouči“, rekao je. „Baš kao lekari.“
Sišao je niz lestve u bazen i prišao ljudima s čekićima. Razbijene pločice oko njihovih nogu izgledale su kao polomljeni zubi. Vinston podiže ruku i oni se zagledaše u njega.
„Ne dok ja ne kažem, prijatelji“, rekao je glasno kao da će to pomoći prevodu.
Otišao sam da nađem priključak za glavni odvod dok se kupatilo punilo ljudima. Muškarci u odelima. Žene iz opštinskog odbora s tablama za pisanje. Još građevinaca. Svi osim nas nosili su šlemove.
Odjednom se začulo nešto slično puščanoj paljbi. Podigao sam glavu i video kako se u zidu otvara velika pukotina. Pocepala je grb s lavom i jednorogom nadvoje, pa su se razdvojili, dugi ples se završio kako se pukotina širila, a onda se zid urušio podigavši oblak prastare prašine i nateravši sve da se povuku jedan korak i pokriju lica. Iza razbijenog zida video sam buldožer, dnevno svetlo i ljude sa šlemovima.
Svi smo stali i samo posmatrali kako se mermerni zid ruši i novi svet silovito upada unutra.
Osećao sam ukus prašine u grlu i peckanje u očima.

Žena je očigledno bila Larijeva majka.

Visoka, krupna, s licem koje je zračilo brigom i dobrotom. Stajala je na vratima i zurila u mene; u jednoj ruci držao sam cveće, a u drugoj bocu vina. Pažljivi gost kome nije javljeno da je večera otkazana. Deca su virila preko bakinog ramena, očiju crvenih od plača.
„Trebalo je da vas neko pozove“, rekla je stara gospođa.

Džef i Pol stajali su ispred bolesničke sobe.
Nespretno smo se zagrlili kao ljudi koje ne povezuje ništa osim čoveka koji unutra leži u bolničkom krevetu.
„Šta je bilo?“, upitao sam.
„Sumnjaju na hronično odbacivanje“, reče Džef. „Još nisu sigurni.“
„Koliko je već prošlo?“
„Pet godina“, reče Pol.
„Dakle“, reče Džef, „vreme je.“
Ušli smo. Pod mutnim svetlom iznad postelje video sam da Lari spava. Kao i njegova žena. Moli je sedela pored kreveta i držala ga za ruku.
Na vratu je imao flaster tamo gde su mu uveli kateter za poslednju biopsiju. Verovatno ih je imao desetak do sada, tih postupaka vađenja komadića srca. A sada je njegovom telu, njegovom pozajmljenom srcu, jednostavno bilo dosta.
Moli se promeškoljila i pogledala me.
„Ja ću ostati s njim“, rekao sam. „Ti idi kući i budi malo s decom.“
I tako sam sedeo uz svog prijatelja. Džef i Pol bili su takođe tu, ali su posle sat i nešto otišli. Ograničena je količina lošeg čaja koji možeš da popiješ i bolničkog vremena koje možeš da utucaš. Neka su otišli. Jedino mene niko nije čekao.
Pet godina, mislio sam. A onda je vreme. Koronarne arterije koje nose krv oko novog srca godinama su se zadebljavale i sužavale. Lari je redovno išao na angiografiju, na rendgensko ispitivanje krvnih sudova, i verovatno je čak prilično dobro znao šta će se dogoditi. A Larijeva priča je priča o uspehu.
Izbegao je rak kože i limfnih čvorova koji ide uz mnoga presađivanja - salata uz hirurgiju zamene srca. Živeo je s lekovima. Čak je pomagao i drugima. Pomogao je meni.
Ovo što mu se događa prosto je nešto što je vrlo moguće posle godina života s pozajmljenim srcem. Sve može da krene naopako, mislio sam. A ne možeš čak ni da misliš o tome šta sve može da krene naopako, jer bi poludeo. Pa ipak, ne možeš da prestaneš.
Sigurno sam zaspao, jer sam se iznenada trgnuo na zvuk njegovog glasa.
„Ah“, rekao je, „vreme mi ističe.“
„Hoćeš da te pljesnem?“
Nasmejao se. „Jesi li nekada napravio spisak, Džordže? Cap-cap spisak?“
„Šta ti je to?“
„Spisak svega što želiš da uradiš“, rekao je Lari, „pre nego što capneš.“
„Nisam.“
„Nisam ni ja.“ Ćutao je neko vreme. Pretpostavio sam da je sada prekasno. Čuli su se noćni bolnički zvuci. „A razlog što nisam sastavio taj spisak jeste to što mi je sve što sam želeo bilo ispred nosa.“ Osmeh mu se razvukao po krupnom licu. „Znaš. Obične stvari. Da gledam svoju decu kako rastu. Da ostarim uz svoju ženu. Da budemo porodica dok moja deca ne steknu sopstvene porodice.“
„Nema skakanja padobranom?“, rekao sam. „Nema pentranja na Maunt Everest? Kakav ti je to spisak?“

Nasmejao se.
„Za mene dovoljan“, rekao je, izvio leđa i s uzdahom se namestio u krevetu, a ja sam osetio da trpi bolove. Pitao sam ga mogu li nešto da mu donesem. Nisam mogao ništa da mu donesem.
I sada sam uvideo da sam ih sve izneverio. Nije bilo izgovora. Nisam bio dovoljno otac, dovoljno muž, dovoljno muškarac. Moja žena. Moj sin. Moja kći. Izgubio sam ih jer sam zaslužio da ih izgubim. Otišao sam svojim putem i ostao sam. I kako da poreknem da im je svima bolje bez mene?
„Obećaj mi da ćeš uživati u svakom sendviču“, rekao je, sada zatvorenih očiju.
„Obećavam, samo da nisu bolnički“, rekao sam.
Nasmešio se, a posle nekog vremena disanje mu se promenilo i znao sam da je zaspao. Nije to bio pravi san, nego san od lekova. Bolnički san. I ja sam zaspao sedeći u stolici pored njegove postelje. Još jedna loša imitacija sna. Đubre od sna. Ali mora da je trajao sat-dva, jer kad sam se trgnuo i probudio, bila je zora, ptice su ludački cvrkutale, a sunce se prikradalo u sobu.
Pogledao sam lice mog prijatelja. Delovalo je mirno. Progutao sam knedlu, ustao i pogledao pažljivije. Lice mu se smirilo u izrazu koji nikada pre nisam video, kakav nikada u životu nisam video.
Pružio sam ruku prema metalnoj kutiji s dugmetom da pozovem sestru, a on se odjednom promeškoljio i jeknuo negde iz dubine svog bolničkog sna. Spustio sam kutiju.
U toj sobi bio je mrtav čovek Posrnuo čovek koji beži od svog života. Čovek toliko zagnjuren u očajanje da se davio.
Ali taj čovek nije bio Lari.

Otišao sam do kraja perona i stao leđima uza zid.
Nije bilo nikoga osim jednog sredovečnog para. Ti ljudi odlaze na sam kraj perona podzemne železnice da izbegnu gradsko ludilo. I ko može da ih krivi zbog toga? Ja svakako ne, mislio sam oslanjajući se jače na zid. Gledali su me iskosa neko vreme, a onda su, vrlo neupadljivo, krenuli na drugi kraj, dalje od mene, bliže normalnom svetu i tabli na kojoj su žuta svetla najavljivala sledeći voz.
ULICA BEJKER - JEDAN MINUT, pisalo je.
Načinio sam tri laka koraka, našao se na samoj ivici perona i gledao užurbano kretanje duž crnih šina. Pacovi, pomislio sam, baš kad je talas vetra i buke došao iz tunela.
Pogledao sam u mrak, ali nisam video ništa. Pa ipak, buka i vetar su se pojačavali. Ožiljak mi se probudio. Progutao sam knedlu i podigao pogled sa šina na reklamu s druge strane. NAJBOLJE ZA MUŠKARCE, pisalo je, a ja sam shvatio da u poslednje vreme ne znam tačno šta se reklamira.
Buka u mojoj glavi bila je sve glasnija. Vetar se pojačavao. Osećao sam stravično kretanje na šinama. Vreme je.
A onda mi je telefon u farmerkama zavibrirao. Čudno. Nemoguće. Ovako duboko ne bi trebalo da bude signala.
Manje od sata kasnije bio sam za volanom ford kaprija. Pokušavao sam da savladam ručni menjač provlačeći se kroz saobraćaj u Hakniju.
Mama ga je spazila.
„Eno ga“, rekla je s olakšanjem prigušenim nečim drugim, i pozvala ga po imenu.
I bio je tamo. Moj otac, još u pidžami, kućnom mantilu i papučama, stajao je ispred jedne viktorijanske kuće, a radoznala tamna lica gledala su ga kroz okrnjene prozore. Parkirao sam kapri iza prepunog kontejnera i prišao mu.
„Berti je tamo“, rekao je. „Hoću da ga vidim.“

Bila je to stara kuća. To je pogodio. Setio sam se da sam dolazio ovamo kao dete. Negde do pete godine, kad je baka umrla, a opština uzela kuću nazad.
Bio je ovo stari kraj, iako je bilo teško poverovati da tako nešto još postoji. Pročitao sam onu staru zen zagonetku - ako promeniš oštricu mača, a onda promeniš i balčak, je li to isti mač? Odgovorio bih - ne. To je drugi mač. Ali moj tata je mislio drugačije. Ovo je i dalje stari kraj. A Berti je bio njegov stariji brat koji je poginuo na normandijskoj obali pre više od šezdeset godina, a lica na prozorima smejala su se mom tati.
Bili su to klinci. Ne znaju bolje. I ja bih mu se smejao u tim godinama.
Mama je zagrlila tatu oko ramena i nežno pokušala da ga povede. Nije hteo da krene. Želeo je da vidi brata. Mama ga je poljubila u neobrijani obraz. Mislim da se možda i nasmejala.
A ja sam uzeo oca za ruku.

DEVETNAEST

Nije to bilo dobro mesto za večni počinak. Ima li uopšte dobrih mesta za večni počinak? Mislim da ima, ali ovo nije bilo među njima.
Nadvožnjak se pružao iznad jednog ugla groblja, a sve izglede za mirno razmišljanje o večnosti uništio je urlik kamiona što s teškim teretom jure prema Autoputu 25. A pružalo se u nedogled, ovo ogromno polje nadgrobnih spomenika u pedeset nijansi bele, nalik na groblje iz nekog zaboravljenog rata.
Mislio sam da će mi trebati dosta vremena da nađem njegov grob, jer to nije bio nov grob sa svežom humkom što zgodno čeka na kraju reda. Lako je naći nove grobove. Ali on leži ovde već neko vreme i brzo su ga okružili spomenici, slični jedni drugima kao snežne pahulje. No, grob Frenka Tvista razlikovao se od ostalih i odmah sam ga spazio.
Njegov grob bio je prekriven cvećem.
Prišao sam mu i video da ima svežeg cveća, i uvelog, i napola sparušenog. Cveće na njegovom grobu ličilo je na emisiju o istoriji prirode, na ubrzani snimak smrtnog veka nekog živog bića. Cveće je pred mojim očima cvetalo, bledelo, venulo, umiralo i rasipalo se u prah. Cveće s benzinske stanice, cveće iz preskupih cvećara, i poljsko cveće. Pomerio sam neke najstarije bukete i naslonio svoj mali buket na spomenik.

Frenk Tvist 1984-2007.
NAŠ voljeni brat

Činilo mi se da bi trebalo da učinim nešto više. Da se pomolim. Da se malo zadržim. Ili makar da osetim nešto više od ove tupe posramljenosti koja me je obuzela dok sam stajao na njegovom grobu.
Ali pazite ovo - nisam bio jedini. Dok sam stajao pored groba, video sam ih kako dolaze iz svih uglova groblja. Toliko ljudi je zadužio, i svi su došli da zahvalno polože cveće.
Ne Frankenštajn, nego anđeo.
Nemo sam zahvalio ovom čoveku kog nikad neću upoznati i vratio se svom životu, a vazduh je bio pun izduvnih gasova i cveća.

Oko bazena se pružala bela daščana ograda, a mala drvena kapija mlatarala je na letnjem povetarcu. Vinston ju je gurnuo vrhom cipele.
„Pogledaj ovo“, rekao je. Nikad ga nisam čuo toliko zgađenog. Kleknuo je pored kapije, a kad je ustao, držao je u ruci zarđalu slomljenu bravu. Čuli smo smeh kroz otvorene prozore iza sebe, i zvuk otvaranja boca. „Kuća vredi milione, a neće da potroše nekoliko funti za pristojnu bravu“, reče Vinston.
Neki čovek brzo nam je prišao preko travnjaka, trudeći se ne prospe piće. Ljudi su se sada vraćali kućama iz svih krajeva sveta. Ovaj je bio preplanuo i dobro uhranjen. Moj vršnjak, ali iz drugačijeg života. Hteo je da nas se otarasi pre nego što zabava počne. Čistača bazena. Nije shvatio da mi nismo čistači bazena, nego tehničari za vodu.
„Hoćete li još dugo?“, upitao je Vinstona. A onda je, kao da se prisetio dobrogponašanja, brzo

dodao: „Bazen izgleda odlično, drugar.“
I jeste izgledao odlično. Kao komad tirkiznog stakla prošaranog zlatom. Nigde ni listića, pomislio sam gordo.
Gosti su izlazili iz kuće. Vitke čvrste žene i njihovi krupniji, mekši muškarci. Preko žagora se čuo dečji plač.
„Imate li dece u kući?“, upita Vinston.
„Samo Tarkina“, reče čovek i osvrnu se prema kući.
„Zna li mali da pliva?“
„Samo on i zna“, reče čovek pitajući se kakve to veze ima s njegovom zabavom. Iz kuće je izašlo još gostiju, a posluga se muvala između njih. Filipinke u crnim haljinama nosile su poslužavnike s pićem i grickalicama. Istočnoevropske dadilje pokušavale su da obuzdaju rastrčanu decu.
Vinston je pružio čoveku polomljenu bravu i ovaj ju je uzeo slobodnom rukom. „Onda da sredimo ovo pre nego što odemo“, reče Vinston, okrenu se meni i nastavi: „U kombiju ima puna kutija brava. Donesi mi jednu, hoćeš?“
Čovek pokuša da se osmehne. Videlo se da hoće da nas se reši. „Ne bih da vas opterećujem“, reče.
„Nema problema“, reče Vinston.
Pokušao je još jednom da nas otera pre nego što počne zabava.
„Stvarno“, rekao je. „To nije vaš posao.“ Vinston ga prostreli pogledom.
„Verujte mi“, reče. „To jeste naš posao.“

Javio sam se na treće zvono, odjednom budan, i čuo sam njen glas, neizmenjen, isti kao pre mnogo godina.
„Tata?“, rekla je, a glas joj je bio toliko slab i uplašen da sam se setio četvorogodišnje devojčice kod zubara, male sjajnooke curice koja je odbijala da pije bilo šta osim soka od jabuke, pa je imala dve rupe na kutnjacima. Kada ih volite od prvog dana, negde u vašem srcu zauvek ostanu mali.
„Možeš li da dođeš po mene?“, upitala je Rubi.
„Mogu“, rekao sam, seo u krevetu i posegao za kućnim mantilom. Bilo je tri ujutru, a stomak mi se grčio. „Šta je bilo?“
Nije odgvorila. Čuo sam neko hujanje. Neprestanu buku, a onda snažno hujanje. Shvatio sam da je otvorila slavine i pustila vodu u toaletu kako je ne bi čuo niko osim mene.
„Možeš li samo da dođeš po mene?“
„Naravno, anđele.“ Sada potpuno budan, zaglavio sam telefon između ramena i uha i navlačio farmerke. Rekla je nešto, ali glas joj se utišao do šapata.
„Glasnije malo, Rubi.“
„Moram da govorim tiho.“
Obuzimala me je panika. „Šta se dešava? Gde si? Šta je bilo?“
„Imaš li olovku, tata?“
„Samo mi reci gde si, ne treba mi olovka.“
Rekla mi je. A onda sam čuo da neko lupa na njena zaključana vrata. I muški glas. Veza se prekinula.
Kad sam sišao u predvorje, moj tata je izlazio iz kupatila.
„Nisam te probudio?“, rekao je.
„Nisi me pobudio, tata.“

„Sišao sam da piškim. Nažalost, u poslednje vreme to traje po sat. Ponekad usred posla moram da se odmorim uz šolju čaja i biskvit. Da uzmem poluvreme.“
Pošao je za mnom niz stepenice u kuhinju. Seo je za sto kao da se sprema za razgovor.
„Moram da izađem“, rekao sam i uzeo ključeve. „Ne mogu sada da pričam.“
Odmerio me je od glave do pete kao da je tek tada shvatio da sam potpuno obučen. „Koje je u nevolji?“, upitao je.
Okrenuo sam se i pogledao ga. „Rubi“, rekao sam. „Ona je ne znam. U nekakvoj gužvi. Idem po nju.“
„Idem ja s tobom“, reče on.
„Ne moraš, ali hvala ti.“
„Odvešću te do tamo“, rekao je. „Kaprijem. Ili ćeš da podeš biciklom?“ I tako je krenuo sa mnom.
Otišao je u spavaću sobu i čuo sam ga da nešto govori mami, a kad je izašao video sam da je preko pidžame obukao trenerku. Dok je vozio prema predgrađima čkiljeći kroz staklo kao po gustoj magli, iako je noć bila potpuno vedra, iz rukava i nogavica trenerke izvirila mu je zgužvana staromodna prugasta pidžama. Radovao sam se što nema saobraćaja.
Ćutali smo, samo sam mu rekao adresu koju je polako ukucao u satelitski navigacioni uređaj. Robotski ženski glas poslao nas je na trg u Nju Krosu. Na prvom spratu gorela su svetla. Prozori su bili otvoreni i čula se muzika. Ogavna muzika. Makro ovo, kučka ono, i vidi koliki mi je mercedes benc.
„Kakva odvratna galama“, reče moj tata.
„To je 50 Cent“, rekao sam mu.
„Toliko i vredi“, reče tata. „I to uz inflaciju. Kako ulazimo?“
„Mislio sam da pokucamo. Da pozvonimo? Šta si ti mislio? Da razvalimo vrata?“
„Ne bi mi bio prvi put.“
Izašli smo iz kola. Video sam da bih ga uzalud sprečavao da krene sa mnom. A istini za volju, bilo mi je drago što je tu, iako je starac lošeg zdravlja u prugastoj pidžami ispod trenerke. Zato što se moj tata ne boji ničega.
Pritisnuo sam interfon za stan broj dva i vrata su se odmah otvorila. Uza zid su ležali smetovi reklamnih pisama. Popeli smo se klimavim stepeništem ipokucali. Ništa. Pokucao sam jače, a onda sam nastavio da lupam sve dok vrata nije otvorio neobrijani momak zamagljenog pogleda, star dvadesetak godina. Tip iz kola. Izgledao je veći kad stoji.
„Došao sam po svoju ćerku“, rekao sam mu, a njemu je to bilo smešno.
Krenuo je ispred nas u stan. Tata je išao za mnom i čuo sam ga kako kašlje. Vazduh je bio težak od otužnog smrada cigareta i trave.
U drugoj sobi bila su još trojica. Tri muškarca. Očekivao sam dečake, ali ovo su bili odrasli muškarci. Jedan je zavijao džoint, a druga dvojica igrala su video igru na ogromnom ravnom ekranu. Gradovi u plamenu. Roboti vojnici idu kroz vatru i uništavaju sve što se kreće. A gde je Rubi?
„Došao je po ćerku“, objavio je neobrijani i svi su se tome dobro nasmejali.
Bilo im je urnebesno smešno. Onaj što je zavijao džoint, debeljko obrijane glave, podigao je pogled ka meni.
„Koja je tvoja, drugar?“, upitao me je.
„Nije ti on drugar, jebote“, reče moj otac i svi ponovo prsnuše u smeh. Ali ne tako glasan.
Moj stari se progurao pored mene i debeljku uzeo džoint iz ruke. Pogledao ga je na trenutak, a

onda ga zgnječio u prepunoj pepeljari.
„Prestaćeš da rasteš od ovoga“, rekao je.
Znao je kako se to radi - kako se preuzima kontrola. Umeo je da uđe bilo gde i natera gomilu nepoznatih da obrate pažnju. Ali star je i bolestan. A njih je više.
„Matori je vojnik“, reče onaj koji nam je otvorio.
„Aha“, reče debeli ćelavac zureći u mog starog. Video sam da je on glavni. Uvek se vidi ko je glavni. Nije se više smešio. Svi su ustali. „Gore“, reče ćelavac. Koliki je ovo stan?
Ćelavac glavom pokaza zavojite stepenice.
„Posle tebe, debeli“, reče moj tata.
Svi su neko vreme zurili u starog. Onda su sva četvorica krenuli uz stepenice. Pošli smo za njima. Rubi i još jedna devojka sedele su jedna uz drugu na kauču. Rubi je pogledala mene i svog dedu,
a onda spustila pogled na tepih. Druga devojka tiho je plakala.
„Idemo“, rekao sam. Ništa se nije dogodilo.
Debeli ćelavac spustio se na kraj kauča i prebacio golu mesnatu ruku preko naslona. Očigledno je bio od onih koji ne izbijaju iz teretane, pa misle da stalno moraju da nose majice bez rukava. Pogledao sam Rubi, video strah i stomak mi se zgrčio.
„Jesi li dobro, anđele?“, upitao sam je, a ona je brzo klimnula glavom. Nije ni pokušala da se pomeri.
„Dobro je“, reče ćelavac.
„Nije tebe ništa pitao, debeli“, reče tata.
Debeli ćelavac ustade. „Deda“, reče, „stvarno počinješ da mi ideš na živce. Znaš da si ušao bespravno, je l’ tako? Pajkani bi te nazvali provalnikom. Hoćeš da zovem policiju?“
„Ja sam policija“, reče tata; nasmešio bih se da nisam bio prestravljen.
„Niko ih ne zadržava ovde“, reče onaj koji nam je otvorio vrata, neobrijani iz kola. Video sam da je, uprkos stasu, jedan od onih potuljenih puzavaca koji se uvek prikače za mesne siledžije. Bio je opasan jer bi pristao na sve. Ali neće načiniti prvi potez. Pogledao sam debelog ćelavca u oči.
„Idemo“, rekao sam ne skidajući pogled s njega, ne gledajući devojke. I opet se ništa nije desilo.
„Mogu da odu kad god požele“, reče debeli, glas razuma. Namrštio se na njih. „Hoćete li da idete?“, upitao ih je.
Zagledao sam se u Rubi. Gledala je u pod.
„Ne znam“, rekla je.
„Ne zna“, zakikota se jedan.
Prišao sam kauču i uzeo kćer za ruku. Uzeo sam za ruku i drugu dvojku, sad sam je prepoznao iz škole i s rođendana.
„Odlazimo odmah“, rekao sam i krenuo ka stepeništu. Tata se pomerio da nas propusti. Momci su se zgledali. Onda smo svi krenuli dole, devojke ispred mene, a tata iza nas. Čuo sam glasove, momci su razgovarali, a onda su svi krenuli niz stepenice i znao sam da je to to.
„Zloćo jedna“, reče debeli. Okrenuo sam se ka njemu dok mi je prilazio.
„Samo smo pravili žurku“, reče jedan.
Stao sam, nepomično; samo sam stajao i čekao. Tata i devojke su nastavili. Čuo sam otvaranje vrata stana i brze korake na stepenicama. Nisam skidao pogled s debelog ćelavca ispred sebe.
„Žurka je gotova“, rekao sam, a kad je poleteo napred izvukao sam pištolj iz džepa jakne i zario mu ga u debelo ružno lice.

„Opusti se“, rekao je. „Svi se opustite.“
„To je moja ćerka“, rekao sam, a glas mi je drhtao, sav sam drhtao i nisam mogao da zaustavim drhtanje. „A ako joj ponovo priđeš, ubiću te namrtvo i kad me zatvore i dalje će mi biti drago što sam te ubio. Jesmo se razumeli?“
Učtivo je klimnuo glavom, podignutih ruku. „Nema problema“, rekao je. „Sve je u redu.“
Okrenuo sam se. I trebalo je prosto da odem. Ali nisam mogao da odolim. Ponovo sam se okrenuo i podigao pištolj. Svi su se sklupčali od straha, čučnuli su i podigli ruke. Gurnuo sam cev debelom u uho. Čulo se samo stenjanje i debeli kako mokri na pod. Onda sam povukao obarač. Obarač pištolja Rona Duge. Čuo se metalni škljocaj, ali nije zvučao kao udarna igla pravog pištolja. Zvučao je kao igračka.
„Bang, bang“, rekao sam. „Mrtav si.“
Onda sam krenuo stavljajući lažni pištolj u džep. Čuo sam kako se debelom njegovi drugari smeju, ali njemu nije bilo nimalo smešno. Stigao me je na vrhu stepenica; vlažna mrlja još mu se širila po pantalonama.
„Hej, matori“, rekao je. „Da ti ispričam ponešto o tvojoj curici.“
Ali samo je to stigao da kaže, jer sam se ukopao nožnim prstima u prastari tepih, spustio rame i zario mu desni aperkat u stomak, a onda sam ga zviznuo levicom u bradu; slomila se uz neobično glasan prasak. Dok je padao, svom težinom sam ga udario desnim krošeom u lice; još dok je klizio osećao sam kako mu se zubi lome pod mojom pesnicom. Skotrljao se niz stepenice kao predebeli kaskader i zaustavio se pod nogama mog oca i devojaka.
„Gde si naučio da boksuješ?“ upitao me je otac.
„Nemam pojma“, rekao sam. Srce mi je lupalo kao ludo.

Kad smo stigli kući, još je bio mrak.
Lara je čekala na prozoru; sva svetla u kući bila su upaljena, a vrata su se otvorila još dok smo prilazili stazom. Pružila je ruku, ali Rubi je samo prošla pored nje.
Nas troje smo je gledali kako se polako penje na sprat. Mene je obuzimalo osećanje od pre deset godina, isto ono koje me je hvatalo kad je ne gledajući istrčavala na ulicu, kad je igrala na stočiću prepunom čaša, kad je uzimala upaljenu sveću ili kad je s penjalice visila naglavačke dok ne poplavi u licu. Svaki roditelj to oseća kad mu se dete jedva izvuče iz neke detinjaste gluposti - drhtavi bes pomešan s olakšanjem, osećanje tako snažno da ne znate da li da plačete ili da vrištite.
„Ona je dobro“, rekao sam Lari. „Samo je pusti malo na miru.“
Pogledala je mene i tatu i zavrtela glavom. Bio sam potpuno raščupan. Zglavci na jednoj ruci bili su mi oguljeni. Tata ju je potapšao po ramenu i zakikotao se kao da kaže - deca, a?
„Krvariš“, rekla je.
„Dobro sam.“
Počela je da blebeće. „Gde je bila? Šta se desilo? Jeste li morali da zovete policiju?“ Pogledao sam mog matorog i nasmešio se. Ja sam policija.
„Mislim na pravu policiju“, reče Lara i malo nas spusti, „ne na vas dvojicu.“
„Ona je dobro“, rekao sam. „Uplašila se, ali sad je sve u redu. Časna reč.“
Lara pogleda gore. Čuli smo Rubi kako klopara po sobi. Shvatio sam kako sve u njoj ključa - olakšanje i napetost, napor što je jedini roditelj u kući. Svaka crta lica joj se zategla od svega toga.
„Ta mala…“
Dotakao sam joj ruku i pogledala me je.
„Samo je mlada“, rekao sam. „Mislim da je samo to, Laro.“

Otišli smo u kuhinju i Lara je napravila čaj. Posle nekog vremena ostavili smo tatu samog i popeli se na sprat. Vrata Rubine sobe bila su zatvorena. Znak NE UZNEMIRAVAJ još je visio o kvaki. Lara je tiho pokucala i ušla ne čekajući odgovor. Ja sam ostao na vratima i gledao je.
Zavese su bile navučene, a Rubi se zavukla u krevet, povukašvi jorgan tako visoko da joj je virio samo čuperak smeđe kose. Tek tada sam primetio da ima plave pramenove. Lara joj dotače čuperak, a onda ga nežno poljubi. Zatim je sedela neko vreme kao da ne zna šta da radi. Rubi se nije ni makla, ali mislim da nije spavala.
Onda smo sišli i napravili još čaja i malo tosta. Onako kako Rubi voli. Debele kriške belog hleba obilno namazane maslacem i jak čaj s jednom punom kašičicom smeđeg šećera i vrlo malo polumasnog mleka. Svi u porodici tako volimo čaj. Zidarski čaj, kako ga zove Lara.
Lara je sve poređala na ružičasti poslužavnik, uspomenu na detinjstvo naše kćeri, i ponela gore. Krenuo sam za njom. Ovog puta nije kucala, samo je tiho otvorila vrata, spustila poslužavnik na pod i izašla. Izgledala je kao tamničar koji nosi hranu zatvoreniku, i zbog nečega sam se zagrcnuo. Možda samo zbog umora. Gledao sam Laru kako pažljivo zatvara vrata za sobom. Mislim da je do tada Rubi već zaspala.
Ali kasnije, u svanuće, kad je došlo vreme da tata i ja pođemo kući, otišao sam gore i video ružičasti poslužavnik pred vratima Rubine sobe. Znak NE UZNEMIRAVAJ još je bio na mestu, ali čaj i tost su nestali.

DVADESET

„Afrički centar“, pevao je Džezi Bi. „Centar sveta.“
Pijuckao sam šampanjac iz papirne čaše, a kad sam počeo da se njišem uz Soul II Soul, zarekao sam se da se neću napiti. Ne večeras. Ne na Larin četrdeseti rođendan. Onda je di-džej stavio neku ranu pesmu grupe Djuran Djuran i moje telo se umirilo. Znači, nisam bio toliko pijan.
Dali su joj školsku dvoranu u kojoj je držala časove plesa. Mislio sam da će biti prevelika ta velika svečana sala opštinske osnovne škole, ali bila je prepuna. Zato što su svi došli. Sve prijateljice od kojih se udaljila ili koje su se udaljile od nje kako su godine, partneri i deca postavljali prepreke. Ali večeras su sve bile tu, i dok su igrale na podijumu uz zvuke osamdesetih, setio sam se mnogih s našeg početka, svih tih igračica od dvadesetak godina koje su dolazile s Jadnika u Afrički centar da nastave da igraju. Sada su to sredovečne žene, ali još je bilo nečega u njihovim pokretima dok su igrale uz Blondi, Vem, Madonu, Majkla Džeksona i Tompson tvins - oni su bili Larina čudna i neobjašnjiva strast, Tompson tvins - još se videlo da nose igru u krvi. Njihovi muževi, sada malo oveštali, trudili su se da održe korak, onako kako sam se i ja trudio. Lara je bila usred njih, igrala sa svojom kćeri i dovikivala nešto di-džeju.
„Devojke hoće zabavu!“, viknula je, a on je klimnuo glavom. Ukapirao je. Želja. Stajl kaunsil
nekako se pretopio u radosni uvod klasika Sindi Loper. Pošao sam da obiđem roditelje.
Bili su na drugom kraju sale i posmatrali gužvu. Moja mama se smešila i tapkala nogom u ritmu pesme. Tata je bio zamišljen, držao je u ruci neotvorenu limenku red strajpa i lako se grčio od buke. Nan je bila s njima, pijuckala je šeri koji joj traje već dva sata i klimala glavom kao da je oduvek ovu pesmu smatrala najboljim delom Sindi Loper. Njih troje sedeli su na klimavim školskim stolicama, kao mali geto staraca. Upitao sam ih žele li nešto za piće, ali ništa im nije trebalo. „Ne brini ti za nas“, rekla je moja mama. „Idi i zabavljaj se, dušo.“
Pomislio sam da ima pravo. Mogao bih da popijem još malo bez opasnosti da podivljam. Možda ću čak malo i da igram. mogao bih da sačekam malo mirnije muzike - Nju order, Jazu, Divajn, nisam probirljiv - i odem na podijum. Da se malo bacakam, što bi rekla moja ćerka. Gledao sam je kako se smeje s majkom; obe su bile sjajne od znoja i skakale uz neku preistorijsku Kajli.
Na putu do šanka - drvenog stola koji obično služi za čaj i kekse na roditeljskim sastancima - naišao sam na Rufusa. Držao je Alfija u naručju i skakutao u mestu, a mali riđa se kidao od smeha. Nensi je stajala s njima, ali izgubljena u drugom svetu, posmatrajući igru. Mala crna haljina pripijala se uz nju kao druga koža. Grizla je donju usnu i stezala tašnu kao da ne zna da li da igra ili da krene kući. Jasno sam video blagu oblinu njenog stomaka. Kit je prošao pored nas, čežnjivo pogledao njenu zadnjicu i nastavio dalje, podignutih obrva. Našao me je za šankom kako se pripremam za igru uz pomoć red bula i votke.
„Imaš li ličnu, sinko?“, upitao je i pljesnuo me po leđima. Uzeo je pivo i okrenuo se podijumu, ali pogled mu je odlutao nazad na Nensinu zadnjicu.
„Dečko se verovatno seksa kao nikad u životu“, reče.
„Toga se i plašim“, odvratio sam.
Kit uzdahnu i podiže limenku. Kucnuli smo se. „Osamdesete“, reče. „Decenija koju je ukus zaboravio. Ili su to bile sedamdesete? Ili šezdesete?“
Zatresao sam glavom. Nisam mogao da se setim. Ali dok se Material Girl pretapala u How Soon

Is Now?, pomislio sam svako vreme je dobro, zar ne? Kad si mlad.
Onda se pojavio Martin. Sav skroman i zgodan. Muvao se oko vrata, u prugastoj majici i crnim farmerkama, kao bankar na vikendu. Lara ga je opazila i prošla kroz gužvu da ga dovede. Lice joj je bilo mokro i srećno. I lako ga je poljubila u usne, poljupcem sličnijim ohrabrenju nego strasti. Uzela ga je za ruku. Okrenuo sam glavu, uzeo čašu i iskapio piće. Gubitak. Ljubomora. Pomisao na nju s drugim muškarcem. U grlu mi se stvorila mučna žilava knedla. Toliko je sve bilo stvarno.
„Ona sjajno izgleda“, reče Kit.
„Aha“, odgovorio sam razmišljajući kada je pristojno vreme da odem kući.
Martin je u početku bio odličan. Odveden je do centra podijuma da upozna Larine najstarije i najdraže prijateljice, devojke koje su igrale seljanke i prostitutke u Jadnicima pre dvadeset godina, ali tamo nije moglo da se priča, čak ni da se jasno čuje nečije ime. Zato ga je Lara povela do šanka - sve vreme držali su se za ruke - s još nekoliko veselih čerdesetogodišnjakinja. Martin me je pogledao i osmehnuo se. Klimnuo sam glavom i grčevito iskrivio usne, a onda sam se polako odmakao, trudeći se da ne potrčim.
Larine drugarice su vrisnule kad je počela pesma Don’t You Want Me grupe Hjuman lig, pa su otrčale nazad na podijum gde su njihovi muževi - uglavnom gradski momci i pre dvadeset godina pravi pastuvi - dahtali i držali se za grudi. Ali Lara je povela Martina uz ivice društva da upozna starce. Nan se široko smešila i veselo klimala glavom dok je Lara obavljala predstavljanja, ali preko glava igrača video sam krajnju zbunjenost na licima mojih mame i tate kad se Martin, onako krupan, sagnuo da se rukuje s njima. Ali oni su pristojni ljudi i lako su podložni veštačkom šarmu, pa su se uskoro smešili zajedno s Larom i Martinom, srećnim parom.
Okrenuo sam se da pođem, rešen da se nikako ne osvrćem. Ali kad sam stigao do vrata počela je pesma Back to Life grupe Soul II Soul - Karon Viler s glasom zaljubljenog anđela - pa nisam mogao da se uzdržim. Okrenuo sam se i video Laru kako pokušava da odvede Martina na plesni podijum. I video sam kako on to odbija, mislim, stvarno odbija. Vrteo je glavom i digao ruku, sve vreme se nelagodno smešeći. Zaista nije hteo. Neće da igra. Lara je zaigrala s Nan. Uzela je staricu za obe ruke i nežno je povela do podijuma, gde su se blago njihale levo-desno uz neku pesmu grupe Spandau balej, sve vreme se držeći za ruke, a Martin je stajao sa strane sa skamenjenim osmehom na licu.
Tada sam shvatio da Martin nema nikakve šanse.

Vreme je bilo odsutno i daleko dok sam u kuhinji spremao sebi finu šolju zidarskog čaja. Jakog. S jednom kašičicom šećera i vrlo malo polumasnog mleka. Sasvim malo. A pije se vreo. Zidarski čaj, kakav pije čitava moja porodica.
Bilo je vrlo kasno, toliko kasno da će uskoro biti vrlo rano. Dok sam se muvao po mračnoj kuhinji stare kuće, više sam osećao nego čuo da je kuća gotovo prazna.
Rufus je otišao s Nensi i njenim klincem kod nje. Rubi je otišla kući s babom i dedom. U kući su bili samo Lara i Martin; spavali su u - kako se nekada posrednik za nekretnine izrazio - glavnoj spavaćoj sobi.
Tu sam bio i ja, naravno. Dole u kuhinji, sa zidarskim čajem. Tražio sam prve znake novog dana kroz prozor, ali nisam video ništa. Noći su sada sve duže.
Sigurno su me čuli. Čuo sam korake po njihovom podu mojoj tavanici. Uznemireni šapat. Jedno od njih - Martin - odlazi u Rufusovu sobu i traži nekakvo oružje. Palica za bejzbol udara po tepihu kao drvena noga. I Larini meki koraci niz stepenice. Preko pidžame ima jednostavni svileni kimono. Ne mogu da vam opišem koliko sam se tome obradovao. Plašio sam se da će biti u nekoj seksi odeći. Ali nije ona takva. Zatresla je glavom kad me je videla, ali bio sam siguran da će se više iznenaditi.

„Želim da se vratim kući“, rekao sam.
Stajala je na vratima. „Pa, možda je trebalo prvo da pozoveš“, rekla je tiho vrteći glavom. „Ovo je pomalo jezivo.“
„Izvini“, rekao sam. „Trudio sam se da ne dižem buku.“ Podigao sam šolju zidarskog čaja u znak pozdrava i izvinjenja.
„Martin je zvao policiju“, rekla je i skrstila ruke na grudima. Još nije ušla u kuhinju. Pokazala je glavom čaj. „Ako budeš brzo pio, možda ćeš stići da ispiješ pre nego što stignu.“ Govorila je pozorišnim šapatom, ali sve jačim.
„Razumem te“, rekao sam.
„I ja razumem, manijače prokleti. Razumem da provaljuješ u kuću usred noći.“
„Hoću da kažem - kapiram te. Samo sam to hteo da ti kažem.“
„Baš sada? Ovog trenutka?“
„Pa da“, rekao sam, „jer će uskoro biti prekasno. Ako pustiš da taj tip stane između nas. Inače, odlična žurka. Srećan ti rođendan.“
Negde je zapevala ptica. Lara je sela za kuhinjski sto i prešla rukom preko lica.
„Više mi nije rođendan“, rekla je. „Četrdeset. Kako se to desilo?“ Seo sam za drugi kraj stola. Naša stara mesta. Nasmešio sam joj se, a ona je zavrtela glavom. „Zar ne vidiš koliko je sve ovo uvrnuto?“
„Ali najvažnije je sledeće: ti si me izabrala. I ja sam izabrao tebe.“
„Aha, davno.“
„Ništa se nije promenilo“, rekao sam. „Ti si i dalje moja zvezda Severnjača. Ti si svetlo koje sledim. Ništa nema smisla bez tebe. Ništa.“
Podigla je pogled kao da joj je nešto iznenada palo na pamet. „Džordže, da li se drogiraš?“
„Prosto sam morao ovo da ti kažem, Laro. Izvini zbog svega - izvini zbog svih nevolja, izvini što sam te preplašio, izvini zbog svega. Ali - ne on. Ako već moraš, ostavi me zbog nekog ko voli da igra.“
Martin je ušao u kuhinju u gaćama. Ima sjajno telo, zapravo. Kad bih ja imao takvo telo, verovatno bih takođe išao naokolo u gaćama. Svojim osetljivim radarom za nasilje opazio sam da ne nosi palicu za bejzbol. U ruci je držao samo mobilni telefon. Telefonom se čoveku lako može isterati oko. Bio sam ubeđen da nas je slušao sedeći na stepeništu. U gaćama. Retko ko bi u ovakvoj prilici uspeo da izgleda dobro.
„Policija stiže“, rekao je, i upravo u tom trenutku čuo sam sirenu. Pitao sam se da li idu ovamo. Izuzetno brza reakcija, pomislio sam. „Izbaci ga“, zatražio je Martin. „Izbaci ga ili ću ja da ga izbacim.“
Lara spusti pogled na sto.
„Ostavi ga, molim te“, rekla je.
Martinu pade vilica. Skupe zubne navlake zasvetlucale su mu na bledoj mesečini. „Ne slušaš valjda ova sranja?“, rekao je. „Zato što ja neću to da slušam.“ Onda me je prvi put pogledao.
„Godinama joj zagorčavaš život. Svojim cigaretama, svojom sebičnošću i svojim farmerkama što ti stiskaju jaja.“
Optužujuće sam pogledao Laru. Okrenula je glavu.
„O, da, čuo sam sve o tebi“, nastavio je pobednički. „I znam tačno šta tebi treba, drugar“, rekao je i pošao na sprat po palicu za bejzbol.
Gledali smo ga kako izlazi iz kuhinje.
„Moraš da ideš“, reče Lara. „Policajci će te uhapsiti. A on će te povrediti. A ja - ja želim da

odeš.“
„Zaista?“
„Da, želim“, rekla je kao da je to njena konačna odluka. Spustila je ruke na kuhinjski sto. „Svi moramo da krenemo dalje, Džordže. Da počnemo iz početka.“
„Ja ne mogu“, rekao sam. „I ne želim. Važna si mi ti. I važna si mi bilo da smo zajedno ili razdvojeni.“
„To je pomalo nezgodno“, reče Lara, glasom nešto mekšim nego do tada. „Malo je nezgodno što sam važna ja bilo da smo zajedno ili razdvojeni.“
„Vidiš u čemu je problem“, rekao sam.
„Naravno“, reče ona.
„Znam da nisi najlepša žena na svetu“, rekao sam.
„A baš ti je dobro krenulo“, reče ona.
„Ali nema lica na kugli zemaljskoj koje bih radije gledao“, rekao sam.
„Nisi ih sva video, Džordže.“
„Video sam ih dovoljno da znam na koje lice ću misliti kada udahnem poslednji put.“
Martin se vratio u kuhinju. Očekivao sam da će držati palicu za bejzbol iznad glave, ali bio je nenaoružan. Možda je mislio da će njega uhapsiti ako me zvizne po glavi. I verovatno je imao pravo. Osvrnuo se oko sebe i uzeo tiganj.
„Gubi se“, rekao je, mnogo samouvereniji otkako se naoružao kuhinjskim posuđem. „Gubi se odmah ili ću te srediti tako da više nikad nećeš biti kao pre.“
Ustao sam, ali nisam krenuo ka vratima. Polako je pošao ka meni, a tiganj mu se trzao iznad privlačne glave. Iskosa je pogledao Laru.
„Kako je on uopšte ušao?“, upitao ju je. „Ovaj dugokosi kreten?“
Sada sam jasno čuo našu sirenu. Bili su svega ulicu-dve dalje. Stigli su za osam-devet minuta.
Nije loše. Dolaze po mene.
Ali Lara se smešila. I ona je ustala.
„Ima ključ“, rekla je. „Oduvek ima ključ.“
Izvadio sam ključ iz džepa i spustio ga na sto. „Uzmi ga natrag ako želiš“, rekao sam. „Ali ja te volim, Laro.“ Podigao sam ruku. „U redu je. Stvarno. Ne moraš da uzvratiš.“
I tada je zamahnuo tiganjem.
Video sam udarac na kilometar. Napravio je klasičnu grešku i snažno zabacio ruku pre nego što je zamahnuo. Praktično mi je telegrafisao. Nije navikao da udara ljude. Zaustavio sam udarac podlakticom i rado bih ga izudarao pesnicom u stomak da me Larin glas nije zaustavio.
„Molim te, idi“, rekla je.
Pogledao sam ga i on je pogledao mene. Još je držao tiganj. Nisam video namerava li ponovo da me udari ili da spremi doručak. Nismo se micali. Napolju su zapevale ptice. Pogledali smo Laru.
„Idi. I ti i ti“, rekla je.

Nekada, ne tako davno, mogao sam da prespavam čitav dan. To je bilo divno. Mama bi pevala i obavljala svoje poslove, tata je gunđao zbog svojih obaveza, sunce bi sijalo iza mojih zavesa za zamračivanje, i ništa od svega toga ne bi remetilo te duge srećne sate zaborava.
Ali sada ležim u mom uskom krevetu samcu, po sto puta okrećem jastuk, mašinu za rublje u glavi praznim od svih misli, a san nikako ne dolazi. Umoran sam do kostiju, čeznem za odmorom, gotovo jecam za izgubljenom zemljom dremeža, a ipak i dalje plutam iznad površine svesti. Gde je nestala? Ta veličanstvena sposobnost da se prespava čitav život?

Shvatam da smo za to sposobni samo kad mislimo da je sve vreme sveta naše. Imamo sve vreme sveta. Ali sada vidim da mi vreme ističe, da je vremenu dosta mene, i znam da više nikada neću onako spavati. Nepovratno sam izgubio taj blaženi zaborav mladosti.
Ustajem iz kreveta, navlačim jučerašnju odeću, a iz susedne sobe čujem spore nesigurne korake mog oca.

Deca su igrala fudbal u parku.
Uglavnom dečaci, ali u jednom timu bila je jedna devojčica u dresu Engleske. Mršava, visoka, smeđe kose svezane u konjski rep. Nije ničija mlađa sestra, i dobra je skoro kao i dečaci - grubo je odgurnula napadača okrenuvši leđa svom golu i šutnula loptu daleko.
Gledao sam ih neko vreme, zapanjen kao i uvek što znaju ko je na čijoj strani uprkos raznolikim kopijama dresova. Neko je poslao loptu visoko i odjednom je, kao sa sunca, padala pravo na mene.
Pažljivo sam je posmatrao, pripremao se, i kad sam zamahnuo levom nogom i odlično je zakačio, odjednom sam osetio bol u kolenu. Lopta je odletela igračima, ali bol je ostao sa mnom sikćući u prevoju kolena, pa sam uznemireno skakutao, plašeći se da spustim nogu na tlo.
Stali su i gledali me. Utakmica je prekinuta. Devojčica u engleskom dresu je držala loptu.
„Gospodine, jeste li dobro?“, upitala me je.
Klimnuo sam glavom, nasmešio se i veselo joj pokazao palac uvis. Vratili su se igri, njihovi povici i smeh pratili su me dok sam hramao iz parka pokušavajući da hodom umirim bol.

U prvi mah sam pomislio da je stiglo društvo za kupanjac.
Čuo sam korake po travi, a onda po šljunku pored bazena; neko je lako gazio da ne probudi ukućane. Ležao sam ne dišući, zurio u tavanicu i čekao tihi pljusak tela kada sklizne u vodu.
Umesto pljuskanja vode, nešto mi je udarilo u prozor.
Nešto sitno i tvrdo, kao prvo zrno grada za vreme letnje oluje. Onda je ponovo udarilo, pa sam skočio iz kreveta i brzo prišao prozoru.
Povukao sam neprovidne zavese taman na vreme da vidim Laru kako baca novi kamenčić u moj prozor. Ovog puta je promašila. Držala je šaku sitnog šljunka pokupljenog s ivice bazena i propinjala se na prste svaki put kada baci kamenčić. Podigao sam prozor i zrnce me je odmah pogodilo u oko.
„Jebote“, rekao sam ustuknuvši i pokrivši dlanom povređeno oko. Još nekoliko projektila palo mi je u sobu dok sam se valjao po tepihu. Onda je napad prestao. Kad sam se vratio na prozor, Lara me je gledala. Oku mi je već bilo bolje. Skoro sam video na njega. Lara je prinela prst usnama i pogledala prozor do mog, prozor spavaće sobe mojih roditelja.
„Koliko je sati?“, upitao sam hrapavim pozorišnim šapatom.
„Vreme je da dođeš kući“, rekla je, glasom prirodnijim od mog, ali vrlo tihim, namenjenim samo meni. Onda se nasmešila i ispustila šljunak iz ruke. „Naše dete će dobiti dete“, rekla je i nasmejala se kao da je to neko čudo. I bilo je - jedno od onih svakodnevnih čuda koja deluju najneverovatnije od svih.
„Znači li to da starimo?“ upitao sam.
„To znači da smo živi“, odgovorila je. „Zar još ne znaš tajnu života? I pored tvojih silnih knjiga, razmišljanja i gledanja u zvezde? Još nisi otkrio tajnu života?“
Pogledao sam u nebo. Zvezde još nisu izašle. Samo je kupola narandžastog sjaja lebdela nad gradom. Onda sam ponovo pogledao Laru i čekao.
„Tajna života“, rekla je, „jeste još života. Dolaziš li?“
„A šta je s onim tipom? Jesi li spavala s onim tipom?“

Nadao sam se da ću čuti da je moja neočekivana poseta prekinula odnos sa skotom. Nadao sam se vesti dana da je nijedan muškarac nije dodirnuo. Ali Lara nije imala strpljenja za naknadne analize prošlosti. A ako baš hoćete da znate, mislim da nisu uradili ništa. Došla je ovamo, zar ne? Nije ostala s njim. Eno je ubašti.
„Usamljena sam“, rekla je. „Nedostaješ mi. Dođi kući.“
„Samo da uzmem stvari.“

TREĆI DEO
Društvo za kupanjac


DVADESET JEDAN

„Postoje predodređeni snovi i postoje drugačiji snovi“, rekla je baš kad sam zaspao.
„Predodređeni snovi su ono što svako želi - da ti deca budu s nekim ko će ih usrećiti. Da ti roditelji ostanu zdravi. Da novčane brige nestanu.“
Batrgao sam se na površini sna, svesniji njenog telesnog prisustva nego njenih reči. Bilo je neobično i ispravno što ponovo delim postelju s Larom. Bilo je nekako izvitopereno normalno što ležim uz nju, kao kad se probudite iz ružnog sna, ili kao kad izađete iz bolnice. Kao da vam je život počeo iz početka, a nešto izgubljeno je ponovo pronađeno.
Bio sam više nego spreman za spavanje. Ophrvala me je srećna iscrpljenost kakva nastaje samo posle seksa s nekim koga volite čitavog života. Ali nastavila je da govori, i video sam da ću i na to morati da se naviknem sad kad više ne spavam sam. Zaboravio sam da Lara to voli, da razgovara posle seksa, da voli da priča kada ja čeznem za dremkom. Ali nije bilo kao pre, i nije bilo kao što mi se činilo da bi trebalo da bude. Nije htela da razgovara o pravom poslu i penzijskom fondu. To joj je iščilelo iz glave. Misli su joj sada bile negde drugde.
„O predodređenim snovima ne treba da misliš“, rekla je. „Oni sami vode računa o sebi. Ili ne vode. Ali o onim drugim moraš da misliš. O snovima van predodređenih snova.“ Onda je zastala.
„Čuješ li ti ovo?“
U gradskoj tišini naše sobe čuli smo kako bojler u kupatilu do nas šišti i pljucka.
„Eksplodiraće“, rekao sam i pomislio - vodoinstalateri. Novac. Pakao oglasa.
„Neće“, rekla je Lara. „Sačekaće da dobro zahladni pre nego što sasvim crkne. Tako to ide.“
Neko vreme smo slušali dahtanje i škljocanje. I smejali smo se u mraku. Pokvareni bojler neće biti zabavan onog tmurnog zimskog dana kad odluči da otegne papke. Ali sada nam je bio smešan.
„Ne vraćam se“, rekao sam. „Na stari posao.“
„Pretpostavila sam“, rekla je i video sam da se smeši. „Biće s nama sve u redu. Možemo da prodamo kuću. Da pređemo u nešto manje. Sada kad nas je samo troje.“
„Ne želim da prodamo kuću, i nikada nisam ni želeo“, rekao sam.
„Ima važnijih stvari od kuće“, rekla je Lara. Ležali smo neko vreme i slušali bojler.
„To se zove cap-cap spisak“, rekao sam. „Spisak svega što želiš da uradiš pre nego što - znaš.“
„Pre nego što padneš s grane“, rekla je Lara.
„Pre nego što capneš“, rekao sam ja. „To se zove cap-cap spisak.“
„Da se provezem kroz Pariz u sportskom kabrioletu“, rekla je Lara. „Da igram na Vest Endu i budem za to plaćena. Da odem u sirotinjske četvrti Buenos Ajresa i vidim gde se rodio tango.“
Pomislio sam kako bi mogao da kreneš kroz Pariz u sportskom kabrioletu i zaglaviš se u saobraćajnoj gužvi. Ili da nastupiš u mjuziklu na Aveniji Šaftsberi, a publika ne dođe i kritike budu svirepe. Ali znao sam da će Lara jednog dana otići u Buenos Ajres. Sanjala je o tome dvadeset godina, davno pre nego što smo i čuli za cap-cap spisak i pomislili da će nam jednom zatrebati.

* * *

Čuo sam to dok spava.

Čulo se u lakom zastajanju daha, u pomeranju težine tela, u uzdahu odnekud iz dubina sna. Zvuk bola.
Slušam to gotovo otkako sam je upoznao, taj zvuk je neodvojivi deo nje, kao boja njenih očiju. Stare povrede, tištanja i bolovi koje je nosila kao beleg, ožiljci koji su ostali pošto su rane zarasle. Uspomene na igračke dane.
Neki bolovi bili su precizni kao stranica istrgnuta iz starog dnevnika - ligament zalečen u bolnici Velington, iskidane tetive odgovorne za kvrgave ožiljke na oba njena kolena - ali neki su bili obavijeni tajnom, pripisivani umoru i zamoru, i o njima se nije mnogo mislilo.
Nikad se nije žalila. Nije ona od tih. A ja sam navikao da je viđam kako se masira, kako zariva prste u prevoj kolena ili u tačku gde joj rebra dodiruju kuk dok pije jutarnju kafu, gleda televiziju ili se svlači pred spavanje. U braku naučite da gledate pravo u nešto i da to nikada ne vidite.
Noću, dok spava pored mene, drugačije je. Osećam kako se meškolji ili prevrće zbog nekog bezimenog bola. Bolovi kao da je nikada nisu budili.
Ali budili su mene, i te prve noći kod kuće satima sam ležao uz svoju ženu, očiju širom otvorenih u mraku, onako kako ležimo samo pored novorođenčadi i voljenih.
Samo slušajuči zvuk njihovog disanja.

Postoji samo jedna kuća na svetu u koju možete da uđete i odete pravo do frižidera, a to je kuća u kojoj ste odrasli.
Nismo pitali Rufusa šta ne valja. Odjednom se obreo u hodniku, stidljivo progunđao pozdrav, pa smo krenuli za njim u kuhinju. Uzeo je karton punomasnog mleka iz frižidera i počeo da guta stojeći pred otvorenim vratima, a kravata mu je visila oko vrata kao loša dželatova omča. Lara se propela na prste i poljubila ga u obraz crven od osipa posle brijanja, a onda je nežno zatvorila vrata frižidera. Zagrlio sam ga, i još mi se činilo da grlim vreću kostiju, uprkos poslovnom odelu iz Neksta.
„Pa kako si?“, rekao je, a ja sam se nasmejao jer mi je uvek smešno kad moja deca pokušavaju neobavezno da ćaskaju.
„Dobro“, rekao sam. „Kako si ti?“
„Sve je u redu“, rekao je i namrštio se. „Zašto ne bi bilo?“
„Pitam onako“, rekao sam blago, odbijajući da zagrizem mamac. Sve sam smislio u glavi. Njegovo venčanje je za manje od mesec dana. Majka mu je ponudila da mu napravi nešto za jelo, uhvatila ga za kaiš i prodrmusala ga pokazujući kako je suviše mršav. Nasmejao se i odmakao od nje, stežući mleko, govoreći joj da nije gladan. On je sada zamenik poslovođe, i gotovo oženjen čovek, i nije navikao da ga neko hvata za kaiš i drmusa. I meni je došlo da mu nešto uradim - da mu promrsim kosu možda, ili da ga pljesnem po leđima, ili da ga lako udarim u mišicu. Žudeo sam za kakvim bilo telesnim dodirom s mojim sinom. Ali on je sada zamenik poslovođe, i gotovo oženjen čovek, i ima crne kolutove ispod očiju, pa ga nisam dodirnuo. Nisam želeo da prekršim uslove našeg ugovora o nespretnom zagrljaju.
Sve troje smo otišli u dnevnu sobu. Televizor je bio uključen. Posedali smo u prastare fotelje i uglove kauča, a Rufus je uzeo daljinski upravljač i vrteo kanale sve dok nije video Džina Kelija i Donalda O’Konora kako stepuju i sviraju violine.
„Pevajmo na kiši“, reče Lara i dodirnu mu mišicu. „Ostavi.“
Preko volje je spustio daljinski, zabacio glavu, zagledao se u tavanicu i polako uzdahnuo. Zvučao je kao neko ko diže ruke od svoje mladosti. Lara me je bezizrazno pogledala, a onda se okrenula filmu.
Debi Rejnolds iskočila je iz torte na holivudskoj zabavi. Zapanjila se videvši Džina Kelija.

Rekla mu je da radi u pozorištu, a evo je kako u donjem rublju iskače iz torte, lažljivica mala. Lara se nasmejala, a Rufus je pogledao ekran; video sam mu tračak prepoznavanja na licu. „Koliko puta si gledala ovaj film?“
Majka ga nije pogledala. „Pevajmo na kiši ne može da se gleda prečesto“, rekla je. Pokušavao sam da dokučim zbog čega je toliko drugačiji. Kosu je podšišao sasvim kratko. Izgledao je kao vojnik. Neko vreme niko ništa nije rekao. Dok je Donald O’Konor pevao Make ’Em Laugh, plešući na kolenima, prkoseći sili teže, hodajući po zidovima, pogledao sam lice mog dečaka. Gotovo se smešio. Nekada je na ovu scenu padao s kauča. Pretpostavljam da je tada bio mnogo mlađi.
„Kako da znaš da si s pravom osobom?“, rekao je ne gledajući nas. Razmislio sam o tome. Prosto znaš, zar ne? Ako sumnjaš, onda to nije prava osoba. Ali nisam hteo to da mu kažem.
„To je kao verovanje u bilo šta drugo“, reče Lara. „Čin vere.“
„Ali šta mislite, da li ljudi danas mogu da ostanu zajedno?“, rekao je, i dalje gledajući kako Džin Keli pokušava da ponovo osvoji Debi Rejnolds. „A ne samo da… znate. Da svako ode svojim putem posle nekoliko godina. Mislite li da u današnje vreme dvoje ljudi mogu da ostanu zajedno zauvek?“
„Mislim da je danas teže“, reče Lara. „Ali ipak verujem da mogu.“
Neko vreme smo gledali film. Sa stepeništa su se čuli koraci. Rubi je ušla u sobu i rekla bratu:
„Zdravo, ti.“ Sela je na naslon kauča pored njega. Otišao sam da napravim četiri šolje zidarskog čaja, a kad sam se vratio Džin Keli i Debi Rjenolds su pevali, on obučen kao teniser iz tridesetih godina, a ona zbog nečega stojeći na merdevinama.
Rubi se zasmeja. „Da li ti stvarno trebaju te merdevine?“, rekla je. Ali skliznula je pored brata, a on ju je zagrlio.
I Džin Keli se zaljubio u Debi Rejnolds. Džin Keli je igrao i pevao na kiši. U snu je sreo Sid Čeris, gangstersku curu u zelenoj haljini koja ga na kraju ostavlja zbog srebrnog dolara, i niko pre ni posle nije tako igrao.
„Sid Čeris“, reče Rubi. „Tvoja ljubimica.“
„Tako je“, reče Lara. „Moja najveća ljubimica.“
„Možda ću ostati da prespavam, mama“, reče Rufus. „Mogu li?“
Ostani deset godina ako hoćeš, pomislio sam. Ostani zauvek. Ali znao sam da neće - znao sam da ne može - ne s bebom na putu. Naš sin nije takav, neće on pobeći od bebe, i zbog toga sam ga voleo.
„Ostani koliko želiš“, reče Lara. Nije ostao ni da prenoći.

Jesen je nahrupila i mnogi bazeni zatvoreni su do proleća. Mislio sam da ćemo Vinston i ja u septembru imati manje posla, ali zapravo ga je bilo više kako su se dani skraćivali.
„Ne možeš samo da ih pokriješ“, rekao mi je dok smo skretali na krckavi šljunak prilazne staze prema velikoj kući u Ričmondu. Ispred kuće je već sedmicama stajao parkiran BMV X5. „Kraj leta je najteže vreme.“
Vinston je izvadio svoj ogromni tamničarski svežanj ključeva pa smo ušli u baštu kroz sporednu kapiju. Po površini bazena bilo je dosta lišća. Voda je još bila nemoguće plava, čak i pod umornim suncem. Iz obližnje kuće čuo sam pesmu Bič bojsa, ali delovala je neprikladno, kao novogodišnja jelka na Uskrs.
Vinston je čistio lišće dok sam ja jako hlorisao vodu - Vinston voli da se sipa trostruka doza - jer će svaki otpadak ostaviti mrlju koju će na proleće biti teško ukloniti. Namazali smo metalne merdevine vazelinom da sprečimo rđanje i pokrili dasku za skakanje. Gledao sam Vinstona kako baštenskim crevom sipa pomalo vode u desetak plastičnih boca od mleka. Onda ih je pobacao po

površini. To ranije nisam video.
„Ako se voda smrzne, led će smrviti boce, a ne zidove bazena“, rekao je i krezavo mi se osmehnuo. „Hoćeš li ti da pokriješ bazen?“
Klimnuo sam glavom i otišao u kolibicu u uglu bašte gde su bili plinski grejač i komandna tabla bazena.
Pritisnuo sam dugme za poklopac pa izašao da gledam kako polako izlazi iz dubljeg kraja. Pacifičko plavetnilo nestajalo je pod belim metalnim poklopcem oivičenim rđom. Za manje od minuta voda je iščezla kao da je nikad nije ni bilo.
Dok smo se spremali da pođemo, porodica je stigla kući u crnom taksiju - muškarac, žena i sin od petnaestak godina. Pomogli smo im da unesu prtljag. Klinac je gore u svojoj sobi pustio neku muziku i poremetio tišinu kuće. Muškarac je hteo da nam da nešto novca, ali Vinston je odbio. Žena je htela da nam napravi čaj, ali nije bilo mleka.
Oprostili smo se i ostavili ih onako preplanule i uzdrhtale u letnjoj odeći, pretankoj za London u ovo doba, ali srećne što su stigli kući.

Red je počinjao kod ulaza na pozornicu i pružao se stotinak metara duž Avenije Šaftsberi. Turisti i službenici zijali su u dugački red muškaraca i žena, uglavnom vrlo mladih - neki su bili uznemirujuće privlačni - ali igrači nisu obraćali pažnju.
Trgnuo sam se shvativši da smo se baš tu upoznali. Osmehnuo sam se i zaustio da to kažem Lari, ali kroz red se pronela vest.
„Traže šest i šest“, rekla je devojka ispred nas, a Lara mi je objasnila da to znači da žele šest igrača i šest igračica. „Šest mladića i šest devojaka“, rekla je Lara. U ansamblu nema muškaraca i žena. Samo mladići i devojke.
„Šta traže?“, upita dečko iza nas. Zaista je bio dečko, godinu-dve mlađi od Rufusa. Lara mu reče:
„Šest i šest“, i on to uzbuđeno prenese dalje.
Lara me uhvati pod ruku i nasmeši se. „Sve mi se vraća“, reče, pa smo se okrenuli da pogledamo red, sve duži iz minuta u minut, tu dugu povorku vitkih bolnih tela koja se sada pružala do polovine Avenije Šaftsberi. Oči su joj sijale od radosti što je tu.
Iščekivanje posla, sirovo uzbuđenje stajanja na ulici sa stotinama drugih igrača, ali i mogućnost neuspeha, priprema za odbijanje, taman toliko da malo ublaže radost. Devojka ispred nas počela je da se isteže.
„A šta je to uopšte?“, šmrknula je. „Neki mjuzikl o Šerloku Holmsu iz osamdesetih? Čula sam da je prvobitna predstava skinuta posle samo nedelju dana.“
„Tako je“, reče Lara. „Igrala sam u njoj.“
Devojka ju je belo pogledala. Onda ju je osmotrila malo pažljivije i možda joj i poverovala. Šta je za šiparicu dvadeset godina? Čitav život.
Kad smo ušli, otišao sam u dno gledališta. Čitava sala kao da je bila napravljena od otrcanog crvenog pliša. Jedan čovek sedeo je sam u prvom redu. Bio je to dobro očuvan stariji gospodin s tamnim naočarima, ličio je na rok zvezdu iz šezdesetih. Kad je Lara izašla na pozornicu s još pedesetoro igrača, osetio se drhtaj straha i ponosa. S njima je izašla i jedna žena. Vitka kao vrba, stroga kao tamničar. Pljesnula je rukama, poređala ih u vrstu, nestrpljivo im izdala uputstva. Počela je muzika.
Zaigrali su. Žena je sve vreme nešto oštro dovikivala. Nisu prestajali. Pratili su njene zapovesti. Sliveni pokreti na mehanička naređenja. Svi su mi delovali neverovatno. Činilo mi se da slušaju koreografkinju bez ikakvog razmišljanja. Onda su svi stali, mokri od znoja, ramena su im se dizala i

spuštala od dijafragmalnog disanja, a žena je sišla da porazgovara s usamljenim gospodinom u gledalištu od crvenog pliša. Video sam kako Larini prsti lepršaju do bolnog mesta na desnom kuku, a onda joj se ruka spustila. Kad se žena vratila na pozornicu, krenula je kroz vrste, dodirivala ramena i govorila: „Hvala vam.“
Oni koje je dotakla ćutke su brzo izašli s pozornice. Ali Lara je još stajala tamo.

Lari je smršao.
Toliko je oslabio da mu se lice promenilo, a telo izobličilo. Odeća je na njemu visila kao srušeni cirkuski šator, njegova omiljena zelena majica marke Lakost opustila se i otkrivala mu dobar deo ožiljka na grudima. Žena će morati da ga povede u kupovinu.
Ali izgledao je dobro - bolje nego što sam ga ikada video. Jednog dana će umreti, ali svi na ovoj planeti ćemo jednog dana umreti, pa nisam dozvolio da me to pogodi.
Pogledao sam ga i nasmešio se. Ponekad pogledate stare prijatelje i sama činjenica da su još tu ispuni vas srećom. To sam osećao gledajući Larija.
Bili smo u sali iznad cvećarske radnje. Pogled mi je odlutao prema kiši koja je dobovala po prozoru. Dole na ulici nije bilo nikoga za stolovima kafea, pa sam shvatio da se godišnje doba promenilo dok ja nisam gledao.
Novi momak je stajao i trljao ruke kao da ih pere. Nije bio star, imao je tridesetak godina, pretpostavio sam, ali je izgledao opasno pregojeno.
„Nabacio sam ovu težinu posle operacije“, rekao je trljajući ruke. Lari - drugačiji Lari - ohrabrio ga je osmehom. „Rekli su mi da ću dobiti na težini zbog steroida, ali ne razumem kako vežbe koje radim nemaju nikakvog efekta. Moja žena se brine da sam…“
Glas mu je utihnuo. Znali smo zbog čega njegova žena brine.
„To je normalno“, reče Džef, ruku skrštenih na grudima. „Tvoje novo srce prve godine ne dobija signale preko nerava, pa na vežbe reaguje mnogo sporije nego što očekuješ.“
Novi momak pogleda Džefa. „Nisam to znao“, reče. Lari mu priđe, zagrli ga i zahvali mu se na otvorenosti.
Onda je došlo vreme za našu molitvu. Ustao sam i pružio ruke; jednu je uhvatio Džef, a drugu Pol.
Zatvorili smo oči i pognuli glave. Bila je to prava molitva, znate.
„Zahvalni smo porodicama na podršci“, reče Lari. „Zahvalni smo na daru života. Zahvalni smo lekarima na veštini. I zahvalni smo davaocima koji su sve ovo omogućili.“
Sam Bog zna da sam iskreno zahvalan na svemu ovome. Ipak, pomislio sam kako ću možda preskočiti sledeći sastanak. Sad kad sam ponovo kod kuće, sve je drugačije.
Neće me gristi savest što preskačem sastanak. Posećenost je sada bila dobra, redovnih je bilo koliko anonimnih narkomana i trbušnih plesačica zajedno. A nikada nisam do kraja prihvatio to grljenje neznanaca.
Trebalo mi je mnogo vremena da naučim kako da zagrlim sopstvenu porodicu.

Mislio sam da ćemo biti samo nas dvojica. Moj sin i ja. Ali više nikada nećemo biti samo nas dvojica.
Crni taksi zaustavio se pred glavnim ulazom robne kuće Selfridžis, i video sam da su s njim na zadnjem sedištu Nensi i Alfi. Pomislio sam - zar nisu mogli da dođu autobusom? Zar moj sin ovako naporno radi da bi se ona vozikala taksijem?
Alfi je izašao prvi. Rekao sam mu: „Zdravo, Alfi“, a on me je belo pogledao. Onda je izašla

njegova majka, naglašeno trudno stvorenje izvaljalo se na pločnik i oštro mi se osmehnulo izdajući zapovesti Rufusu. On je još sedeo pozadi, davao je novčanice taksisti, i ja sam se nagonski mašio za novac u zadnjem džepu. Ali on je sve uredio.
Stajao sam s Nensi i Alfijem dok ga je ona grdila zbog poslednjeg prestupa, i dok je ogromna masa sveta tekla oko nas po Ulici Oksford, pomislio sam - ko su ovi ljudi? Rufus nam se pridružio. Nismo se zagrlili - Nensi je bila između nas. Ušli smo u robnu kuću.
„Ne počinji“, rekla je Nensi Alfiju, ali on je, na nesreću, počeo, i nije prestao. Očigledno nije želeo da bude ovde. Gumeni čekić virio mu je iz zadnjeg džepa farmerki, a za jedno uho pozadi lepljivom trakom bio mu je pričvršćen šrafciger.
„Ima dosta posla za tebe u našoj kući“, rekao sam veselo, a on se sumnjičavo namrštio.
Nensi je imala spisak. Ono što smo Rufus i ja nameravali da kupimo nije bilo na njenom spisku, a ja sam se još nadao da će mom sinu dati jedan sat slobodno zbog dobrog vladanja. Ali ne. Krotko smo išli za Nensi dok je bez osmeha prolazila kroz odeljenje za buduće mame, dečje odeljenje i salu sa ženskim cipelama. Pokušavala je da ugura stopalo u sandalu Džimija Čua - kao ružna sestra kad proba da obuje staklenu cipelicu kad smo shvatili da je Alfi nestao.
Utroba mi se okrenula. Obuzela me je mučna panika kakvu svi osete kad im nema deteta. Nema takvog straha na svetu. Saosećao sam s Nensi dok je dozivala sina po imenu, sve jače i jače, sve očajnije. Ogledala se naokolo, grozničava od straha, s jednom nogom u sandali Džimija Čua, a drugom bosom.
Blago sam joj dotakao mišicu. „Stvarno moraš da ih držiš na oku na ovakvim mestima“, rekao sam, i nisam mislio ti, mislio sam svi mi, ali ona se okrenula prema meni s takvim besom u očima da sam shvatio da me mrzi.
Onda se pojavio Rufus, išao je ka nama noseći Alfija u rukama. Dečak mu se migoljio u naručju da pogleda unazad i mahao gumenim čekićem. Na drugom kraju radnje video sam radnike koji su mu privukli pažnju. Rušili su nešto staro i podizali nešto novo.
Nensi je zgrabila sina i protresla ga. On je ispustio čekić i počeo da kenjka. A Rufus se smešio tako milo i otvoreno da sam ga zagrlio i dvaput mu potapšao koščato rame, i baš me je bilo briga smem li ili ne.
Onda smo pošli da uradim ono što smo sve vreme i nameravali - da odaberemo odelo u kom će moj sin da se venča.

DVADESET DVA

Sedeo sam na suvozačkom sedištu ford kaprija, zarivao nokte u izlizanu kožnu presvlaku i nagonski nogom pritiskao nepostojeću kočnicu, mokar od znoja uprkos zimskoj hladnoći.
Mama se nagnula napred na zadnjem sedištu; čuo sam njen laki uzdah kad je tata stao na pustom skretanju, sačekao malo, nesigurno pogledao levo i desno, promrmljao sebi u bradu nešto što je možda imalo veze s vožnjom a možda ne, a onda polako krenuo baš kad je kamion s pravom prvenstva jurnuo prema nama. Na tren smo opazili vozačevo lice, izobličeno od preneraženosti i besa, dok nas je obilazio i pritiskao nešto što je zvučalo kao brodska sirena.
„Smiri živce, drugar“, reče moj tata. „Sve je u redu.“
Skrenuo je bez migavca, prešao preko dve saobraćajne trake i za dlaku promašio sedokosu staricu u nisanu koja mu je pokazala dva prsta i nemo mu doviknula: „Drkadžijo!“
Moj tata je otkako ga pamtim bio brz i vešt vozač. Imao je staromodan stav prema vožnji. Za njega je muškarac koji vezuje sigurnosni pojas bio samo malo bolji od muškarca u haljini, a kad ga je mama korila što se ne pridržava ograničenja brzine, uvek joj je govorio da nikad nije kažnjen zbog saobraćajnog prekršaja. Kad mislim o njemu iz vremena mog detinjstva, uvek ga vidim za volanom. Kod kuće, na poslu. Bio je od onih ljudi koji zaista uživaju u vožnji, i vozio je zaista dobro, ili makar nekako ratoborno vešto. Nisam mogao da ga zamislim da ne vozi. A sada je to vreme nastupilo.
Vozili smo kući moje poslednje stvari. Nije ih bilo mnogo nekoliko kartonskih kutija u prtljažniku kaprija, punih odeće i kompakt diskova koji su mi se nekada činili važni. Ali petnaest kilometara vožnje od predgrađa do centra potvrdilo mi je ono što mi je mama govorila već neko vreme. Dani vožnje za mog tatu su završeni.
„Dobro je dok ide pravo“, rekla mi je dok je tata istovarao kutije. „Krivine ga zbunjuju.“ Pogledala ga je kako nosi kutiju s knjigama. „Razgovaraj s njim.“
Zamolio sam ga da mi pomogne da spravim zidarski čaj i gledao ga kako se muva po kuhinji. Nije zaboravio ništa, ali njegova organizacija pristavljanja vode, uzimanja mleka, spuštanja kesica i sipanja šećera delovala je zamršeno kao dirigovanje simfonijskim orkestrom.
„Tata“, rekao sam, „hvala ti za vožnju.“
Kratko je klimnuo glavom. Nikad se nije navikao na američko „Nema na čemu“, i mislim da nikad i neće.
„Znaš, taj tvoj kapri je baš star.“
Razvedrio se. „Kao i ja!“ Odmerio je šećer, pažljivo kao nuklearni fizičar kad meri plutonijum.
„Bio je to odličan auto, ali mislim da više nije.“
Spremio sam se za besno protivljenje, ili makar za neku ogorčenu prepirku. Ali on je samo zamišljeno uzeo mleko.
„Nije više za vožnju“, saglasio se. Pogledao je mamu kad je ušla u kuhinju očekujući da će morati da nas razdvaja. Oprezno nas je pogledala i počela da traži biskvite po kutijama.
„Baš pričam s tatom o kolima“, rekao sam.
On se namrštio na nju. „Jedva sam prošao poslednji tehnički pregled, zar ne?“, rekao je. Mama klimnu glavom i istrese biskvite na tanjir. „Ali bio je to divan mali auto“, reče.
Tata uze keks i zagleda se u njega kao da ga nikad nije video. „Mnogo je zarđao, znaš. Iako motor još radi, na kraju ga rđa dotuče. Ako paziš na motor, može da radi večito. Ali rđi ne možeš ništa.“

Mama ga uze za ruku. „Nije važno, zar ne?“
Zaista ga voli. I šta god da se desi, ona će ga voleti. „Njegovo vreme je prošlo“, reče moj tata bez trunke tuge i samosažaljenja. Nije spomenuo nova kola.
„Jeste“, reče mama. „I to je bilo divno vreme.“

Sledećeg vikenda odvezli smo kapri kod trgovca. Rekao nam je da cena ne bi pokrila ni troškove garažiranja. Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta nam kaže. Kapri je bezvredan. Pokušao je da bude ljubazan, posavetovao nas je da damo oglas za sakupljače. Možda će se neko na specijalizovanom tržištu zainteresovati, mada, rekao je, on u to sumnja. Sakupljači žele stara kola u savršenom stanju. Kapri je suviše zarđao. Dao nam je adresu s druge obale reke.
I tako su moji roditelji držeći se za ruke sedeli pozadi dok sam vozio ford kapri u takozvanu radionicu za spasavanje, mada je zapravo to bilo upravo obrnuto. Bila je to klanica, groblje, a preko ravnice Kenta videlo se izdaleka. Ličilo je na planinski venac odbačenih automobila. Izbliza, kad sam se provezao kroz kapiju između iskeženih pasa čuvara, brda kola nadnosila su se nad nas i protezala se u nedogled. Grebeni i planine zgnječenog metala, uništenog nesrećama ili vremenom.
Imao sam dosta vremena za papirologiju jer se za uništavanje čekalo u redu. Nanizane i spremne za sistematsko uništenje čekale su kante sa stranim tablicama, vozila iz saobraćajnih nesreća - neka su još imala mrlje krvi na sebi - neoporezovani, neosigurani i nevoljeni. I poneki auto kome je jednostavno prošlo vreme.
Smeli smo da posmatramo s bezbedne udaljenosti. Jedno vozilo blago je podiglo kapri s tla i odnelo ga do ogromnog viljuškara. Viljuškar je pažljivo odneo kapri do krana. Dok se viljuškar odmicao, kran se okrenuo i pet ogromnih čeličnih kandži zamigoljilo je iznad kaprija. Kandže su se raširile. Spustile su se uz iskonski krik metala. Zarile su se u kapri, podigle ga i tresnule na tlo. Točkovi su pootpadali. U ovome je bilo elemenata teatra surovosti. Podsetilo me je na rvanje u kom borci nose maske i kostime od likre. Pažljivo pripremljena koreografija, ali zbog toga ništa manje stvarna.
Metalne kandže nisu puštale kapri. Podigle su ga visoko i zamahnule njime do mašine slične ogromnom tosteru koja je čekala ispod strmog brda zgnječenog metala. Kran je ubacio kapri u ogromni toster. Kad se toster zatvorio, prozori su dramatično eksplodirali u oluji razbijenog stakla.
Ogromni toster se otvarao i zatvarao sve dok kapri više nije ličio na automobil. Kran se vratio, podigao ga iz tostera i počeo da ga kida na komade kao lešinar pregaženu životinju. Mama je okrenula glavu. Onda je kran podigao kapri i bacio ga na vrh strmog brda zgnječenog metala.
Mama je uhvatila tatu pod ruku pokretom koji su usvojili kao šiparci i koji nikad nisu napustili.
Naslonila mu je glavu na rame. U njenim očima bilo je suza, ali tata se skoro kočoperio.
Kad je buka utihnula, namignuo mi je i munuo me u rebra. Pokazao je glavom planinu mrtvih kola i iskezio se kao da se izvukao s nekim nestašlukom.
„Ne žalim se“, rekao je. „Računam da sam dobio dosta za svoj novac.“ Gledao je uvis, u ostatke svog automobila, ali mislio je o nečem drugom.

Zavukao sam se u dno crvene plišane sale, naslonio se na zadnji red sedišta, i niko me nije dirao.
U to doba dana nije bilo mnogo sveta u pozorištu. Jedna pomoćnica reditelja čudno me je pogledala dok je išla po kafu, ali kad se vratila nije mi rekla ništa - zato što se oblačim skoro kao domar, rekao bih.
Gledao sam mršavu strogu ženu - koreografkinja, kazala mi je Lara - kako ide po pozornici između desetak muškaraca, odnosno dečaka, kako ih je zvala. Iako su većinom imali po dvadesetak

godina, nekolicina je odavno prevalila tridesetu i nisu bili dečaci ni u najširem mogućem smislu.
Birajući i odbacujući, označavala je odabrane imenom ili bojom i komadima odeće. Neka imena je znala. Dosta imena. Ali nije mogla da zna svako. Stalno dolaze novi ljudi. A stari momci i devojke otpadaju. Ali i kad bi nekoga označila samo bojom opreme, nekako su svi znali na koga se to odnosi. Jedino u tom trenutku nisu znali zašto su izdvojeni, da li su primljeni ili odbijeni, da li ih želi ili ne.
Da li su pravi.
„Dijego - dečko sa trakom oko glave - vojničke pantalone - Džoni - majica s pingvinom i crvena majica.“
Gledao sam promene na njihovim licima od strašnog trenutka u kom ne znaju da li će im reći da ostanu ili da idu, do sledećeg trenutka, kada su saznavali jesu li primljeni ili odbijeni.
„Idite levo“, rekla je koreografkinja. „Ostali - hvala vam.“ Dvaput je pljesnula rukama i odmah ugušila žagor radosti i očajanja. „Sledeća grupa.“
Video sam Laru kako čeka iza zavese.
U ovoj fazi momci i devojke su igrali zasebno, razdvojeni kao klinci na maturskoj, a oni koji nisu igrali stajali su okolo uz ivice scene, učili korake, kretali se uz muziku, procenjivali protivnike i masirali bolna mesta na umornim telima.
Video sam da Lara pritiska prevoj levog kolena. Znao sam po njenom snu da je bol sada gotovo neprestan. U oba prevoja. U kuku. I najviše u tetivama, tamo gde mišići drže kosti, a igrač oseća pređenu kilometražu. Izašla je na pozornicu sa svojom grupom devojaka.
„Počnite od Ko je ovaj“, naredila je koreografkinja i traka je počela. Muzika je zvučala kao mjuzik-hol ukršten s poslednjim danima disko ere. Bila je to Votsonova velika tačka iz Šerloka. Igraće iza njega, biće šarolika grupa edvardijanskih dama i gospode, prodavačica cveća i pajkana s cilindrima.

Ko je ovaj što očima šara
I ima brkatog strogog drugara? Elementarno, elementarno.

„Jače“, reče koreografkinja i svi krenuše kao jato ptica ili riba. Do sada su već znali korake i primicali su se trenutku kada mogu da ih izvode bez razmišljanja. Posmatrao sam Laru. Bio sam svestan ostalih devojaka, ali gledao sam samo nju.

Krvava mrlja ili jedna vlas I njegov um izlazi na glas.
Malo i šmrče, al’ samo u težak čas Jer to je elementarno.

„Korak, gurni, korak, pipni, šut - jake ruke!“, viknu koreografkinja. Kružila je oko njih kao nastavnica na ispitu, pljeskala rukama, škiljila u njih, držala ih u ritmu. „Sedam, osam - paklenih PASA - korak, okret, korak, pipni - tako, tako.“

Od Ulice Bejker do paklenih pasa Ko je najmudriji? Čitav svet glasa Jer to je elementarno.

Kad su završili, Lara je ostala da stoji s rukama na bolnim kukovima; duboko je udisala, brojala do četiri, a onda ispuštala vazduh što je sporije mogla. Trepnula je, slani znoj peckao joj je oči, a koreografkinja mršava kao vrba išla je između njih ne skidajući pogled s reditelja kao senzal koji posmatra najbogatijeg kupca u sali. Birala je.
„Dobro, dobro. Devojka u crvenom - Megan - devojka u belom - roze šorc - Debi - Koko… idite levo. Ostali - hvala vam najlepše.“
Lara je bila devojka u belom. I devojka u belom je odabrana.
Mislim da me nije videla u dnu sale, ali kad je izlazila s pozornice nasmešila se i pokazala palac gore praznim sedištima, svem tom izlizanom crvenom plišu i tami iza njega.

„Možda će sve biti u redu“, rekla je Lara držeći obod svog velikog šešira za venčanja da ga jesenji vetar ne odnese. „Možda hoće.“
Pokušavala je da me razvedri. Bili smo na stepenicama matičnog ureda i čekali smo da se prethodno venčanje završi i svatovi izađu kako bismo mi mogli da uđemo. Nasmejani sredovečni muškarac i žena su izlazili, a njihovi prijatelji i rođaci bacali su na njih konfete. Lara, Rubi, Nan i ja odmakli smo se jedan korak, ali vetar nam je nosio konfete u lice, pa smo ušli kod matičara posuti mrvicama šarenog papira. Lara mi je ohrabrujuće stegnula mišicu, a ja sam klimnuo glavom da pokažem kako cenim njen napor. Ali kako bi trebalo da se osećam? Posuti smo konfetama i pre nego što je venčanje našeg sina počelo. To mi nije delovalo dobro. Ništa nije delovalo dobro.
„Registrovanje rođenja, venčanja i smrti“, pročitala je Rubi s pozlaćene table iznad vrata.
„Koje nama treba?“
Sve troje, pomislio sam.
„Budi dobar“, reče Lara.
Nekoliko poznatih lica već je bilo unutra. Moji roditelji - tata u starom odelu, mama sa šeširom toliko novim da mi se srce cepalo. Bila je i kod frizera - imala je onu skamenjenu frizuru kao Margaret Tačer, sličnu srednjovekovnom šlemu.
Kit je bio tu - čika Kit, tako ga Rubi i dalje zove, ali Rufus je izbacio ono „čika“, zbog čega je delovao još mlađe. Lica s Rufusovog posla. Čuvari. Sitna muslimanka. Ali s drugovima iz škole više se nije viđao, a drugove s nastupa po pabovima nije stekao. Rufus je čitav život uložio u ovu nezanimljivu ženu. Bilo mi je kao da neko koga volim baca život u toalet i povlači vodu.
Nensina strana bila je bolje predstavljena. Mnogo minđuša. Naročito na muškarcima. Izgledali su kao da su krenuli na konjske trke u Askot. Da malo džepare. Muškarci grubog izgleda u tesnim odelima, s vrlo kratkom kosom ili sasvim bez kose. Droljaste žene s punđama i zlatnim lančićima oko gležnjeva. A to su bile bake.
Lara me je dovukla u sredinu grupe i pokušala da obavi upoznavanja. Ali Nensina majka, vatrena pedesetogodišnja plavuša s odličnim nogama i istetoviranim znakom Vesthem junajteda, i Nensin otac, kog ne biste želeli da sretnete ni u dobro osvetljenoj sporednoj uličici, bili su svako s novim partnerom, pa je njenih roditelja na neki način bilo čak četvoro. Slabašno sam se osmehnuo. No, sve to bilo je prezamršeno za mene. Previše.
Onda su se pojavili. Mladoženja i nevesta i njen suvenir iz prethodne veze obučen u odelo s leptir-mašnom, zbog čega je ličio na izdresiranog majmuna. Da ga majka nije čvrsto držala za ruku, siguran sam da bi počeo da žonglira. Ušli smo u prostoriju u kojoj će se sve obaviti.
„Prestani da uzdišeš“, prosikta moja žena.
Nismo bili bogougodan skup. Nema neveste u belom, nema najvećeg dana u životu, nema čiste neukaljane budućnosti. Samo moj sin koji se zaklinje na vernost ženi starijoj od sebe, trudnici s tuđim

derletom pored sebe, balavcem s leptir-mašnom koji kopa nos a onda zamišljeno proučava nalaze. Želeo sam da se sve što pre završi. Želeo sam da idem kući. Matičar je jednolično mrmljao, nasmešeni debeli matorac, i lako se moglo poverovati da mu nismo deseti na današnjem spisku. Uobičajene fraze, samo su one o nebeskoj dobroti izbačene iz repertoara. Ali onda je progovorila nevesta. Tradicionalni irski bračni zavet. Matičar je sinuo. Nisam ni znao da je Irkinja.
„Kao svetlost oku, kao hleb gladnome, kao radost srcu ti budi meni“, rekla je. „Evo moje ruke da nas veže zauvek i da ostarim s tobom.“
Tek tada sam primetio da nosi bledožutu haljinu, sasvim prikladnu za drugo venčanje.
Bila je očigledno trudna, ali video sam - sada kad sam bolje pogledao - da joj je lice omekšalo.
Kao da je dan iscedio iz nje svu okorelost i gorčinu.
I zbog toga je cinizam nekako iscurio iz mene, kao iz rane očišćene od otrova.
A kad se Rufus okrenuo da je pogleda, niko nije sumnjao u to da je voli, da je ovo najsrećniji dan njegovog života i da je, bez obzira na to šta mu nose buduće godine, on tačno tamo gde želi da bude.
I ko sam ja da to poričem? Ko sam ja da tvrdim da moj sin baca svoj život? Možda će se moji najcrnji strahovi obistiniti, ali danas sam morao na sve da gledam vedrije, naročito kad sam video šta dečak - Alfi, zove se Alfi - drži u ruci kojom ne obavlja veliko spremanje nosa. U sićušnoj pesnici držao je burme, i sada ih je pružio matičaru, a njegova majka i moj sin smešili su se odozgo njegovoj maloj obrijanoj glavi boje šargarepe.
Da, mislio sam. Možda će sve biti u redu.

Lara je do sada već znala da to može.
Poslednjeg dana audicije bol je bio neizdrživ. Bol u tetivama i u desnoj slabini, tamo gde kuk dodiruje najniže rebro. Ali znala je da može, i kad je govorila o tome, oči su joj sijale od istine. Tehnički, bila je bolja od svih ostalih. Od diplomaca plesnih i glumačkih škola.
Muzika je počela. Igrali su. Bila je to tačka o onom što očima šara i ima brkatog strogog drugara. A kad je muzika prestala, mršava žena pogledala je starca u gledalištu i posle trenutak-dva rekla:
„Devojka u belom - hvala vam najlepše.“
Lara je stajala, puštala da neuspeh naraste i poprimi oblik, a koreografkinja joj je brzo prišla i dotakla joj mišicu. Redak čin saosećanja ili samo želja da se sve što brže završi? Želja da devojka u belom shvati i napusti pozornicu.
Nisam je čuo - niko je nije čuo - ali sam joj pročitao s usana.
„Žao mi je, dušo“, rekla je. „Prestara si.“

Sedela je na svojoj strani kreveta i masirala slabinu, a ja sam želeo da joj kažem da to odbijanje ne znači ništa, da je bila najbolja od svih, da sam ponosan na nju, i sve ostalo.
Ali nisam mogao ništa da joj kažem jer je bol postao prejak da bi ga zanemarila. Više nisam mogao da ga pripisujem naporima kojima izlaže svoje telo. Nisam više mogao da gledam pored bola. Davao je boju svemu.
„Stvarno bi morala kod lekara“, rekao sam. „Ti to znaš, zar ne? Ovo nije u redu.“ Uspravila se i pogledala me. Sve je boli. Nije morala da mi kaže. Video sam.
„Da“, rekla je umorno. „Otići ću.“
Čekao sam. Svukla se za spavanje. Ostala je u gaćicama i majici, a ja sam i dalje čekao.
Nasmešila mi se. „Časna reč.“
I dalje sam čekao. „Kada? Kada ćeš otići kod lekara? Ovo ne može da čeka, Laro. Moraš odmah.“

„Mogu li nešto da obavim pre polaska?“, upitala je sa sve širim osmehom. „Je li to dozvoljeno?“ Ali ja se nisam smešio. Bio sam ljut i uplašen. „Zašto ne možeš da pođeš odmah?“, upitao sam je. Nasmejala mi se. „O, Džordže“, rekla je vrteći glavom. „Tako si vraški odrastao.“

* * *

Dobro je spavala te noći. Ne umem to da objasnim.
Ali nije disala isprekidano, što je znak da joj bol i nelagoda nasrću u san. Nije. Noć je bila hladna - sve noći su bile hladne - ali dodir naših tela ugrejao je postelju, i Lara je u jednom trenutku, ne budeći se, zbacila pokrivač.
Ležala je na stomaku, leđima zakrenuta ka meni, golim leđima, kožom koju sam tako dobro poznavao.
A ja nisam mogao da zaspim. Rđavo sam spavao te noći, ako sam uopšte i trenuo. Mislio sam, ako san ne dođe, makar ću moći da se molim. Ali molitva je bila nedostižna kao i san.
I tako sam gledao leđa moje usnule žene, i među poznatim belezima, pegama i mladežima, razaznavao sazvežđe.

DVADESET TRI

U bazenu mojih roditelja plivalo je nekoliko limenki red bula. Poskakivale su po vodi kao upotrebljene čaure.
Hvatao sam ih mrežom kad je tata izašao i stao pored mene.
„To je nova pojava, tata“, rekao sam. „Sebe nazivaju društvo za kupanjac.“
„Društvo za kupanjac?“, ponovio je moj tata, i opazio sam drhtaj straha na njegovom licu. Znao sam da se ponekad pita da li nešto čuje prvi put, ili mu je već rečeno pa je zaboravio.
„Znaš kako to ide“, rekao sam blago. „Traže na internetu kuće s bazenima. Na Guglu. Na internetu, sećaš se?“
„Kompjuteri“, reče moj tata.
„Tako je. Onda mali skotovi idu u te kuće i brčkaju se dok ljudi spavaju ili su na putu. Prave zabave u tvom bazenu.“
„Lepo se provode“, reče moj tata.
Mama nam je prišla preko travnjaka i zagrlila tatu oko struka. Svi smo gledali u vodu. Nije bila mnogo lepa na bledom jesenjem suncu.
„Možda bi trebalo da se otarasimo ovoga“, reče mama klimajući glavom prema bazenu. „Donosi više nevolja nego što treba.“
Znao sam da misli kako je bazen suviše opasan sada kada tati nije dobro. Zatresla je glavom i gledala me kako bacam limenke na travu.
„Prokleti balavci“, rekla je.
„Društvo za kupanjac“, reče moj tata blago, kao da je savršeno razumno što neznanci upadaju u njegov dom dok spava, a mi posle moramo da čistimo za njima.
Društvo za kupanjac.
Moj tata nije bio ljut na njih. Ali to je bilo u redu. Jer sam ja bio besan za obojicu.

Preko interneta sam kupio vazdušnu pušku kalibra 22. Ostavio sam je u prtljažniku Larinog auta dok moji roditelji nisu otišli na spavanje.
Onda sam je uneo u kuću i seo uz kuhinjski prozor. Ugasio sam svetlo, pušku sam oslonio među noge, stolicu privukao uz sudoperu i lako odškrinuo prozor iznad kako bih mogao da provučem cev kada dođe trenutak. U bašti je bazen na mesečini sijao kao crno staklo.
Znao sam da bi Kit ismejao moju pušku. Ali, ona može da nekome nanese ranu koju će nositi do kraja života. Može nekome da istera oko. Kit bi se smejao, ali znao sam da ova puška svakoga može naterati da se u trenutku predomisli.
„Džordže“, rekla je Lara i osetio sam njenu ruku na ramenu. Nisam je pogledao. „Samo ću da porazgovaram s njima.“
Zatresla je glavom i uzdahnula. Čuo sam odozgo kako mama pomaže tati da ode u kupatilo. Blagi podsticaji s jedne strane, bezvoljno protivljenje i vajkanje s druge. Nisu zvučali kao bračni par. Zvučali su tačno kao roditelj i dete, i srce mi se cepalo zbog toga.
„Imao je dobar dan“, reče Lara, vrlo tiho ali prkosno, kao da ja tvrdim suprotno.
„Ali sve ih je manje“, rekao sam. „Dobrih dana je sve manje.“

Zaškiljio sam i nagnuo se napred opazivši neko kretanje u našoj bašti. Mlada lisica izašla je iz ružinog grma, onjušila tlo i nastavila dalje.
„To je i dalje on“, reče Lara. „On je i dalje tvoj tata.“
„Uglavnom jeste i dalje on“, rekao sam i pomislio na onaj stari mač iz zena. Ako promeniš oštricu, a onda promeniš balčak, da li je to i dalje isti mač? „Ali jednog dana to više neće biti on. Neće biti momak u kog se zaljubila, ni muškarac za kog se udala. Neće biti njen muž. Ni moj tata. Biće neko drugi.“
„Ne“, reče Lara u mraku glasom jedva jačim od šapata. „I dalje će to biti on.“ Oborio sam glavu i pritisnuo cev puške uz lice. Pogledao sam Laru, a ona se smešila.
„Da“, rekao sam. „Naravno.“
Zagrlila me je. Osetio sam njen dah na licu. Njen glas u uhu.
„Ne budi tako gnevan, molim te“, rekla je. „Molim te, nemoj toliko da besniš na sve.“ Okrenuo sam se i pogledao je. „Ideš li?“, upitao sam je.
Gledala me je dugo, a onda je klimnula glavom. „Idem sutra“, rekla je.
Onda smo čuli glasove. Ustao sam i podigao kundak na rame. Lara mi je spustila ruku na mišicu, ali odmakao sam se od nje. Želeo sam nekoga da povredim. Želeo sam da povredim ljude koji noću dolaze u ovaj vrt.
Pojavili su se na istom mestu kao lisica. Dvočlano društvo za kupanjac. Pogledali su kuću i svakako videli samo mrak. U prvi mah sam pomislio da su devojke, zbog duge kose, ali bili su muško i žensko. Nagnuo sam se preko sudopere i tiho proturio cev puške kroz prozor.
Video sam kako skidaju farmerke i majice i bez zvuka ulaze u vodu. Pritisnuo sam kundak čvrsto uz rame, napipao obarač i zadržao dah. Nestali su ispod vode, a trenutak kasnije nečujno su se pojavili na površini. Prst mi se savio oko obarača i potegao. Onda sam video da im se glave primiču. Gledao sam kako se ljube. I osetio sam svoju ženu uz sebe. Znao sam da je i ona videla poljubac.
Uvukao sam pušku i privio je uz sebe. Lara me je uhvatila za ruku pa smo ih gledali. Nije bilo bogzna šta da se vidi. Glave su im nečujno plivale po vodi. Dodirivale se na trenutak i razdvajale. Crne senke naspram još crnila. Svetlost noći i grada curila je u baštu i hvatala kapljice vode na njihovim glavama, pa su svetlucali poput dragulja.
Lara je u jednom trenutku kazala da se sigurno ovako osećao Dejvid Atenboro u divljini, pa smo se oboje nasmejali, veoma tiho. Osim toga nismo rekli ništa. Nije bilo šta da se kaže. Znala je da i ja to vidim.
Bili su prelepi.
U nekom trenutku spustio sam pušku i povukao Laru u krilo. Grlio sam je i ona je grlila mene, a dečko i devojka u bazenu izgubili su se u noćnom kupanju. Tek sat pred zoru najzad su izašli iz vode, drhteći od hladne jutarnje vlage, glatki kao dve foke, pozlaćeni ostacima svetlosti zvezda.

DVADESET ČETIRI

Videlo joj se po cipelama.
Svi u milongi mogli su da pogode po njenim cipelama. Imale su visoke potpetice, traku preko gležnja i tanke kožne đonove. Crne kao ponoć. Sjajne kao ogledalo. Njene cipele govorile su da je tu zbog igre.
To stalno čujete u Buenos Ajresu. Ako ne dolazite radi plesa, dođite u patikama ili u sandalama. Ako niste tu zbog igre, ušarenite se, obucite se kao turista. Larine cipele obeležile su je kao igračicu.
Milonga, što je neka vrsta povremene plesne dvorane, nalazila se u sportskoj sali u tihoj četvrti Barakasa, na jugu grada, što je bilo pravo iznenađenje. Već sam znao da tango nema mnogo veze s nastupima elegantnih parova po restoranima u koje dovode autobuse s turistima. Očekivao sam zadimljeni bar s nekoliko prijateljica noći i mornara na odsustvu, što bi pokazivalo radničke korene tanga. Ali ova milonga bila je u sportskoj dvorani s koševima na zidovima. I tu se moglo videti ono pravo.
Lara i ja stajali smo na ivici podijuma i gledali ples ispred nas. Svi parovi kretali su se u smeru suprotnom od kazaljke na satu, kao da žele da preokrenu vreme, i bili su svih zamislivih uzrasta. Dečaci od sedamnaestak godina igrali su sa ženama dovoljno starim da im budu majke. Penzioneri i penzionerke stezali su jedni druge kao mladi ljubavnici. Muškarac od šezdesetak godina, u plavom odelu, igrao je s devojkom čija je skraćena majica otkrivala stomak ravan i tvrd kao daska za rublje. Godine nisu važne u milongi. Važno je samo kako igraš.
Lara mi se osmehnula, uzela me za ruku i povela na podijum. Kao da smo uplivali usred jata riba. Nije bilo mesta, no ipak smo nekako našli mesta. Osetio sam da me žuljaju nove-novcate cipele, odabrane zbog tankih kožnih đonova, i osetio sam strah u dubini utrobe. Zauzeli smo pozu, stidljivo se smešeći, i brojali. Na časovima koje smo pohađali u Confiteria ideal u Suipaći naučili smo ne samo korake, nego i etikeciju tanga, i posle šest dana znali smo da treba da odbrojimo osam compases, taktova muzike, pre nego što se uključimo u ples.
I sada smo, sedmog dana, zaigrali.
Bilo je dobro. Hoću da kažem, nisam je zgazio i napravio potpunu budalu od sebe. A ona je bila prelepa, naravno - čista radost za držanje i gledanje dok je pratila moje nespretno vođstvo gotovo neprimetnim premeštanjem težine. Njena stopala u cipelama s visokim potpeticama naizgled se nisu dizala od tla, pa ipak nisu mirovala, nisu nijednom stala, i bila su oličenje sušte gracioznosti. Sliveno i brzo - to sam primetio plešući s Larom, to sam oduvek zapažao plešući s njom. Delovalo mi je da na svaki moj pokret načini deset. I tako smo igrali, okrećući se stalno i zauvek u smeru suprotnom od kazaljke na satu.
Igrali smo dok pet melodija nije došlo i prošlo - do kraja seta. A onda mi se nasmešila, uzela me za ruku i povela me s podijuma. Tada sam primetio da nas posmatra jedan muškarac.
Imao je pedesetak godina, bio je visok i tamnoput, s gustom kosom prošaranom srebrom na koju je očigledno bio veoma ponosan. Ako mu je nešto odavalo godine, to je bila kombinacija sakoa i farmerki. Prišao nam je. Odnosno, prišao je Lari.
Oči su mu bile smeđe i veoma tamne, gotovo crne. Na mršavom privlačnom licu zubi su mu se beleli kao biser. Izbliza je izgledao kao pedesetogodišnjak, ali nekako je ostavljao još jači utisak. Neki kažu da su portenos, stanovnici Buenos Ajresa, najlepši ljudi na svetu. Ovaj tip bi se s tim

svakako složio. „Permiso“, rekao je. „Como andas?“
„No entiendo“, nasmejala se Lara. „Usted habla ingles?“6
„No“, odgovorio je, a onda je klimnuo glavom. Bio je to sitan, prefinjen pokret bradom naniže. Trepnite i propustićete ga. Lara ga je gledala trenutak-dva, a zatim je izvela isti pokret. Pružio je ruku. Prihvatila ju je. A onda je zaigrala s njim. Ne onako kao sa mnom. Njih dvoje su zaista igrali.
Na časovima su nam rekli da je tango „osećanje koje igra“. To bi zvučalo kao fraza za turiste da se nije u potpunosti uklapalo u ono što je Lara oduvek govorila o mjuziklima u koje se zaljubila kao devojčica. Kada ti je srce puno, onda ne govoriš, nego pevaš. A kad ti je srce prepuno, onda ne pevaš, nego igraš. Stajao sam i gledao ih kako igraju. I nisam bio jedini.
Kako su stizali do kraja svog muzičkog seta, parovi su se pomerali do ivice podijuma i posmatrali ih. A kako se podijum praznio, Lara i neznanac su ga zauzimali, izvodeći sve šire pokrete. Bio je to pravi tango, kakav se igrao pre sto godina u bordelima i barovima. To nije imalo nikakve veze sa smokinzima, večernjim toaletama, večerama s pet jela i gomilama turista u otmenim restoranima. Ovo je bila gruba lepota rođena u najgorim sirotinjskim naseljima Afrike, Evrope i Latinske Amerike. Ovo je bilo vođenje ljubavi prerađeno u balet. I mogli smo samo da ih posmatramo.
Kad se njihov set završio, Lara je klimnula glavom i zahvalila partneru, kao što tradicija nalaže. On joj je uzvratio i upitao je nešto. Nije mi trebalo znanje castellana, kako portenos nazivaju španski jezik kojim govore, i nisam morao da znam ništa o etikeciji tanga da shvatim da ju je pitao može li ponovo da igra s njom kasnije te večeri.
Lice joj je sijalo od znoja i sreće. Stajala je pravo kao strela, kao da je nesalomiva. Nikada je nisam više voleo. Odmahnula je glavom - ne. Neznanac ju je gledao kako mi prilazi. Čitava milonga ju je gledala.
„Sada sam spremna da pođem kući“, rekla je.

DVADESET PET

Osećao sam pod stopalima vlažnu travu dvorišta mojih roditelja dok sam išao prema bazenu, a pored mene je tapkao dečak noseći mrežu iznad glave visoko kao zastavu.
Kad smo prišli vodi, dodirnuo sam mu rame. Stao je, podigao pogled ka meni i čekao. Nasmešio sam mu se, misleći kako ću morati da postavim ogradu oko bazena.
Okrenuli smo se prema zvuku smeha iz kuće. Moj tata i Rubi sedeli su za baštenskim stolom jedno preko puta drugog i igrali šah. Prošle godine moja kći je rešila da će šah starom činiti dobro, i sada je sedela naslonjena, sa širokim osmehom i rukama na stomaku, a tata je trljao lice razmišljajući o sledećem potezu.
Dečak i ja prišli smo bazenu, naša bosa stopala ostavljala su lokve na betonu oko ivice. Alf je ozbiljno gledao u tanki sloj lišća na površini vode. Približavala se prava zima i znao sam da će biti još mnogo ovakvih nedelja. Zbog toga sam se dobro osećao, a znao sam da je i dečaku drago. Od svih poslova u kojima mi je pomagao, najviše je voleo da skuplja lišće s bazena.
Dali smo se na posao. Dečak je držao mrežu na vodi a ja sam stajao pored njega i ispravljao mu stav i zahvat kao instruktor golfa koji pomaže učeniku da popravi zamah. Ponekad sam mrmljao uputstva i hrabrio ga, ponekad sam mu govorio da se odmakne od vode, ali uglavnom sam ćutao i puštao ga da radi.
Shvatao je brzo.
Alfi je išao oko bazena i pažljivo ostavljao hrpice mokrog lišća za sobom po betonu. Kad je obišao krug, pokupili smo lišće u naručje i odneli ga u dno bašte. Tamo je ležala hrpa mrtvih grana i opalog lišća. Rekao sam dečaku da ćemo to spaliti kasnije, kad se osuši. Klimnuo je glavom kao da razume, ali znao sam da bi voleo da to obavimo odmah. Dotakao sam mu kosu i nasmejao se, pa smo krenuli nazad prema kući.
Moj sin je izašao na zadnja vrata, držeći svog sina u naručju. Beba je plakala. Izbijali su mu zubići i roditelji su celu noć probdeli uz njega. Kad smo se približili, plač je utihnuo od neprekidnog zavijanja do tihog grcavog kenjkanja, a moja majka i Nensi izašle su iz kuhinje noseći poslužavnike. Rubi je pažljivo podigla šahovsku tablu pazeći da ne poremeti figure, i spustila je sa strane. Tata se smešio za sebe. Još ga nije pobedila.
Postavljale su sto. Nešto je divno mirisalo.
„Vidi“, rekao je dečak Našao je u travi dugački tanki štap, s jedne strane nagoreo. Pružio mi ga
je.
„Znaš li šta je ovo, Alfi?“, rekao sam posmatrajući komad drveta. Zatresao je glavom. „To je deo
rakete“, rekao sam. Iskolačio je oči.
„Od prave rakete?“, rekao je. „Nije valjda od prave rakete?“ Klimnuo sam glavom i vratio mu štap. „Od prave“, rekao sam.
Podigao sam pogled i video Laru; stajala je na vratima, s maramom na glavi. Izgledala je neodređeno južnoamerički, ali uglavnom potpuno nepromenjeno.
Pogledao sam dete da se uverim da neće tim štapom učiniti nešto opasno, na primer da neće sebi iskopati oko, a kad sam se okrenuo, još je bila tamo.
Smešila mi se. Čekala me.

„Priprema, pozor“, rekao sam, a Alfi se nasmejao i bacio svoj ostatak vatrometa, pa smo potrčali preko travnjaka.
Kad smo stigli do ostalih koji su sedali za sto, svi su nas pogledali. Beba je prestala da plače.
„Vidi, tata“, rekao je moj sin. „Nasmejao sam ga.“

1 Ime Hiroši Jamamoto (Hiroshi Yamamoto) nosi nekoliko poznatih Japanaca; Volfgang Šmit (Wolfgang Schmidt, 1954) verovatno je istočnonemački bacač diska; Elizabet Kibler-Ros (Elisabeth Kubler-Ross, 1926-2004) čuveni je američki psihijatar švajcarskog porekla, autorka značajne knjige O smrti i umiranju. (Prim. prev.)
2 Džon Neš (John Nash, 1752-1835), engleski arhitekta velškog porekla, autor brojnih važnih londonskih zdanja iz doba regentstva, između ostalog zaslužan i za sadašnji izgled Bakingemske palate. (Prim. prev.)
3 Gradić u Saseksu, nedaleko od Londona, sa oko 40.000 stanovnika. (Prim. prev.)
4 Ital. penne all’ arabiata, doslovno „ljutita testenina“ - dijagonalno sečeni rezanci s prelivom od belog luka, paradajza, bosiljka i paprike; naziv duguje ljutini paprike. (Prim. prev.)
5 Engl.: Belstaff, poznata britanska firma za proizvodnju tehnološki veoma razvijenih nepromočivih jakni od raznih materijala. (Prim. prev.)
6 Smem li? Kako si?
Ne razumem. Govorite li engleski? (Prim. prev.)