Pre nego što umrem - Dženi Daunam

First topic message reminder :



Šesnaestogodišnja Tesa teško je obolela. Sastavila je listu od deset stvari koje želi da uradi u vremenu koje joj je preostalo. Ali nije uvek lako doći do onoga što želimo. Niti nam ono što želimo nužno pruža ono što nam je potrebno. A ponekad najneočekivanije stvari postanu najbitnije. Ovaj neverovatni roman, pun radosti, slavi život suočavajući se sa osećanjem kako zaista izgleda umiranje.

30.


„Želim da se Adam useli kod nas.”
Tata se okreće od sudopere, dok mu na pod s ruku kaplje pena od deterdženta. Ne može biti zgranutiji. „Ne budi smešna!”
„Ozbiljna sam.”
„Gde bi trebalo da spava?”
„Kod mene u sobi.”
„Ne dolazi u obzir da pristanem na to, Tesa!” Opet se okreće sudoperi, zvekeće činijama i tanjirima. „Je l' i to na tvom spisku? Je l' ti na spisku da živiš s dečkom?”
„Zove se Adam.”
On zavrti glavom. „Zaboravi.”
„Onda ću se ja useliti kod njega.”
„Misliš da će te njegova majka hteti tamo?”
„Onda ćemo zapaliti u Škotsku i živeti u seoskoj kućici. Jel bi ti to bilo draže?”
Usta mu se grče od besa kada se ponovo okrene prema meni. „Odgovor je 'ne', Tesa.”
Mrzim način na koji poteže autoritet, kao da je sve sređeno jer on kaže „ne”. Ljutito odmarširam gore u svoju sobu i zalupim vrata. On misli da se radi o seksu. Zar ne vidi da je to dublje? I zar ne vidi koliko je teško to tražiti?
Pre tri nedelje, krajem januara, Adam me je vozio na motoru, brže no ranije i dalje - na jedno mesto na granicama Kenta gde se ravno močvarno zemljište spušta na žalo. U moru su bile četiri vetrenjače, a njihova avetinjska krila su se okretala.
On je kamenčićima pravio žabice po talasima a ja sam sedela na šljunku i pričala mu kako mi se spisak batrga.
„Želim strašno mnogo stvari. Deset više nije dovoljno.”
„Kaži mi”, rekao je.
Isprva je bilo lako. Pričala sam i pričala. Proleće. Narcisi i lale. Plivanje pod mirnim plavim večernjim nebom. Dugačko putovanje vozom, paun, zmaj. Još jedno leto. Ah nisam mogla da mu kažem šta najviše želim.
Tu noć otišao je kući. Svaku noć ide kući da čuva svoju majku. Spava pukih nekoliko metara daleko od mene, iza zida, s druge strane ormara.
Sutradan se pojavio s kartama za zoološki vrt. Otišli smo vozom. Videli smo vukove i antilope. Jedan paun je raširio rep za mene, smaragdni i akvamarinski. Ručali smo u jednom kafeu a Adam me je častio tanjirom voća s crnim grožđem i sočnim komadima manga.
Nekoliko dana kasnije odveo me je na spoljašnji bazen s grejanjem. Posle plivanja, sedeli smo na ivici, umotam u peškire, i klatili nogama u vodi.
Pili smo toplu čokoladu i smejali se deci koja su se drala na tom hladnom vazduhu.
Jedno jutro dostavio mi je u sobu bokal šafrana.
„Proleće”, kazao je.
Odveo me je motorom na naše brdo. Kupio je džepnog zmaja u prodavnici i zajedno smo ga puštali.
Dan za danom, bilo je to kao da mi je neko rastavio život i najbrižnije moguće izglancao svaki njegov delić pre no što ga je opet sastavio.
Ali nismo proveli zajedno ni jednu jedinu noć.
Zatim, na Dan zaljubljenih, postala sam malokrvna samo dvanaest dana nakon transfuzije krvi.
„Šta to znači?”, pitala sam lekara.
„Približila si se liniji”, rekao je.
Sve mi je teže da dišem. Podočnjaci su mi dodatno potamneli. Usne mi liče na plastiku rastegnutu preko kapije.
Noćas sam se probudila u dva ujutru. Noge su me bolele, tupo su damarale, nalik zubobolji. Popila sam paracetamol pre no što sam otišla na spavanje, ali trebalo mi je kodeina. Na putu za kupatilo prošla sam pored otvorenih vrata tatine spavaće sobe i mama je bila unutra - kosa joj se rasipala po jastuku, a njegova ruka je bila zaštitnički prebačena preko nje. To je treći put da je ostala da prespava u protekle dve nedelje.
Stajala sam na odmorištu i gledala ih kako spavaju, i nedvosmisleno sam znala da više ne mogu biti sama u mraku.
Mama se popne i sedne mi na krevet. Ja stojim na prozoru i posmatram sumrak. Nebo je puno nečega, oblaci su nisko i puni iščekivanja.
„Čujem da želiš da se Adam useli ovamo”, kaže.
Pišem svoje ime u pari na prozoru. Osećam se mlado dok gledam tragove svojih prstiju razmrljane po staklu.
Ona kaže: „Tvoj tata bi pristao na poneku noć, Tesa, ali neće dozvoliti da Adam živi ovde.”
„Tata je kazao da će mi pomoći sa spiskom.”
„I pomaže ti. Upravo nam je svima kupio karte da idemo na Siciliju, zar ne?”
„Zato što hoće da provede čitavu nedelju s tobom!”
Kada se okrenem da pogledam u nju, ona mi se namrgodi kao da sam neko koga nikada ranije nije videla.
„Je l' on to rekao?”
„Zaljubljen je u tebe, očigledno je. Putovanje uopšte nije više na mom spisku.”
Ona se smete. „Mislila sam da je putovanje na sedmom mestu.”
„Zamenila sam ga za to da se ti i tata opet smuvate.”
„O, Tesa!”
Čudno je, jer od svih ljudi na svetu, ona bi trebalo da razume ljubav. Prekrštam ruke. „Pričaj mi o njemu.”
„O kome?”
„O čoveku zbog koga si nas ostavila.”
Ona vrti glavom. „Zašto to sada potežeš?”
„Zato što si rekla da nemaš izbora. Zar nisi to kazala?”
„Kazala sam da sam nesrećna.”
„Mnogi ljudi su nesrećni, ali ne beže.”
„Molim te, Tes, zaista ne želim da pričam o tome.”
„Voleli smo te.”
Množina. Prošlo vreme. Ali i dalje zvuči preveliko za ovaj sobičak.
Ona pogleda u mene, bledog i koščatog lica. „Žao mi je.”
„Mora da si ga volela više no što si ikada volela ikoga drugog. Mora da je bio predivan, nekakav čaroban lik.”
Ona ništa ne govori.
Jednostavno. Ljubav tako velika. Okrećem se natrag prozoru. „Onda bi trebalo da razumeš šta ja osećam prema Adamu.”
Ona ustaje i prilazi mi. Ne dodiruje me, ali stoji veoma blizu. „Oseća li i on isto prema tebi, Tesa?”
„Ne znam.”
Poželim da se naslonim na nju i da se pravim da će sve biti u redu. Ali, umesto toga, samo obrišem svoje ime s prozora i zagledam se u noć. Napolju je neobično tmurno.
„Pričaću s tatom”, kaže. „Otišao je da stavi Kala na spavanje, ali kada završi, izvešću ga na pivo. Hoćete li moći sami?”
„Pozvaću Adama da dođe. Spremiću mu nešto za večeru.”
„Dobro.” Okreće se da ode, zatim se na vratima ponovo okreće. „Želiš neke krasne i divne stvari, Tesa, ali pazi. Drugi ljudi ne mogu uvek da ti daju ono što želiš.”
Odsecam četiri ogromna parčeta hleba na dasci za sečenje i stavljam ih na rešetku. Uzimam paradajz s police za povrće, a pošto Adam stoji leđima okrenut sudoperi i gleda me, podižem po paradajz u obe ruke u visinu grudi i vrckam s njima nazad do pulta.
On se smeje. Sečem oba paradajza i stavljam ih na rešetku pored tosta. Uzimam rende iz kredenca, sir iz frižidera, i rendam gomilu sira na dasku za sečenje dok se hleb peče. Znam da mi se majica odigla od pantalona. Znam da je tu jedna naročita oblina (jedina oblina koja mi je preostala), tu gde mi se kičma spaja s guzom, i da se ta oblina istura prema Adamu kada se naslonim na kuk.
Kada sam izrendala sir, polizala sam prst po prst, vrlo namerno, i to je postiglo upravo ono čemu sam se nadala. On priđe i poljubi me u zatiljak.
„Je l' te zanima o čemu razmišljam?”, prošapuće.
„Kaži mi.” Mada već znam.
„Želim te.” Okrene me i poljubi me u usta. „Mnogo.” Govori kao da ga je ščepala neka sila koju ne razume. To mi se mnogo dopada. Priljubljujem se uz njega. Pitam: „Je l' te zanima šta ja želim?”
„Kaži.”
Osmehuje se. Misli da zna šta ću reći. Ne želim da prestane da se smeje. „Tebe.” Istina je. I nije istina.
Isključujem plin pre no što odemo gore. Tost se ugljenisao. Rastuži me miris paljevine.
Zaboravljam u njegovom naručju. Ali posle, dok ćutke ležimo zajedno, setim se.
„Imam noćne more”, kažem.
On me pomiluje po kuku, po vrhu butine. Ruka mu je topla i čvrsta. „Ispričaj mi.”
„Odlazim nekud u njima.”
Hodam bosonoga po poljima do jednog mesta na rubu ovog sveta. Preskačem plotove i šipčim kroz visoku travu. Svaku noć idem dalje. Sinoć sam dospela do jedne šume - mračne i ne preterano velike. Na drugoj strani bila je reka. Izmaglica je lebdela nad površinom. Nije bilo ribe, a dok sam gacala kroz nju, glib mi se gnječio između prstiju.
Adam me ovlaš dodirne prstom po obrazu. Potom me privuče i poljubi. U obraz. U bradu. U drugi obraz. Pa u usta. Veoma nežno.
„Išao bih s tobom kad bih mogao.”
„Vrlo je strašno.”
On klimne glavom. „Ja sam vrlo hrabar.”
Znam da jeste. Koliko bi ljudi uopšte bilo ovde sa mnom?
„Adame, moram nešto da te pitam.”
On čeka. Glava mu je na jastuku pokraj moje, oči su mu mirne. Teško je. Ne mogu da pronađem prave reči. Knjige na polici iznad kao da uzdišu i vrpolje se.
On se uspravi i pruži mi olovku. „Napiši na zidu.”
Pogledam sve ostalo što sam tu napisala u minulih nekoliko meseci. Škrabotine žudnje. Toliko bih mnogo još mogla da dodam! Da imamo zajednički račun u banci, da pevam u kadi sa njim, da ga godinama i godinama slušam kako hrče.
„Hajde”, kaže. „Moram uskoro da idem.”
I upravo mi te reči, s primesom spoljašnjeg sveta u sebi, o stvarima koje treba uraditi i mestima na kojima treba biti, omogućavaju da napišem.
Želim da se useliš kod mene. Želim naše noći.
Pišem to brzo izrazito ružnim rukopisom, da on možda ne bi mogao da pročita. Onda se krijem pod jorgan.
Nastaje trenutak tišine.
„Ne mogu, Tes.”
S mukom se izvlačim ispod jorgana. Ne vidim mu lice, samo tračak svetlosti odražene u njegovim očima. Možda tamo sijaju zvezde. Ili mesec.
„Zato što ne želiš?”
„Ne mogu da ostavim mamu samu.”
Mrzim njegovu majku, bore na njenom čelu i oko njenih očiju. Mrzim njen ranjeni izraz lica. Izgubila je muža, ali nije izgubila ništa drugo.
„Zar ne možeš da se vratiš kad ona zaspi?”
„Ne.”
„Jesi li je bar pitao?”
On ustane iz kreveta ne dodirnuvši me i obuče se. Volela bih da mu mogu razmazati ćelije raka po dupetu. Posegnula bih odavde, i zauvek bi bio moj. Podigla bih itison i odvukla ga pod patos do temelja kuće. Vodili bismo ljubav pred crvima. Moji prsti bi mu zadirali pod kožu.
„Progoniću te”, kažem mu. „Ali iznutra. Svaki put kad se nakašlješ, pomislićeš na mene.”
„Prestani da mi praviš zbrku u glavi”, kaže.
A zatim ode.
Grabim odeću i polazim za njim. On uzima jaknu s ograde. Čujem ga kako korača kroz kuhinju i otvara zadnja vrata.
Još stoji na stepenicama kada ga sustižem. Iza njega, napolju u vrtu, u kovitlacu padaju ogromne snežne pahulje. Mora da je počelo da veje dok smo bili gore. Staza je prekrivena, kao i trava. Nebo ga je puno. Svet kao da je zanemeo i smanjio se.
„Želela si sneg.” On ispruži ruku da uhvati jednu pahulju i pokaže mi je. Prava je, nalik onima koje sam isecala od salveta i lepila na prozore u osnovnoj školi. Gledamo je kako se topi na njegovom dlanu.
Uzimam kaput. Adam pronalazi moje čizme, šal i šešir, i pomaže mi dok idem niz stepenice. Dah mi se pretvara u inje. Sneg pada tako jako da nam zatire otiske stopala čim ih ostavimo.
Sneg na travnjaku je dublji; škripi kad stanemo na njega. Zajedno prelazimo po njegovoj svežini. Koracima pišemo svoja imena, pokušavajući da ga istanjimo, da dopremo do trave ispod. Ali novi sneg prekriva svaki trag koji ostavimo.
„Gledaj”, kaže Adam.
Leže nauznak i leprša rukama i nogama. Vrišti koliko mu zebu vrat i glava. Ponovo skače na noge, otresa sneg s pantalona.
„Za tebe”, kaže. „Snežni anđeo.”
To je prvi put da je pogledao u mene otkad sam napisala ono na zidu. Oči su mu setne.
„Jesi li ikada jeo snežni sladoled?”, pitam.
Šaljem ga unutra po činiju, šećer u prahu, vanilu i kašiku. On prati moja uputstva, ubacuje šake snega u činiju, meša sve sastojke zajedno. To se pretvara u kašu, poprima smeđu boju, ima čudan ukus. Nije onako kako se sećam kad sam bila mala.
„Možda beše jogurt i sok od pomorandže.”
On odjuri. Vrati se. Pokušavamo opet. Još gore je, ali se on ovoga puta smeje.
„Divna usta”, kažem mu.
„Cvokoćeš”, kaže. „Treba da uđeš.”
„Ne bez tebe.”
On gleda na sat.
Kažem: „Kako se zove Sneško Belić u pustinji?”
„Moram da idem, Tesa.”
„Barica.”
„Ozbiljno.”
„Ne možeš sad da odeš, vidiš da je snežna oluja. Nikada neću pronaći put do kuće.”
Otkopčavam se. Puštam da mi se kaput otvori i da mi otkrije rame. Ranije je Adam minutima ljubio baš taj deo ramena. On gleda u mene i trepće. Sneg mu pada na trepavice.
Pita: „Šta hoćeš od mene, Tes?”
„Noć.”
„Šta zaista hoćeš?” Znala sam da će razumeti.
„Hoću da budeš sa mnom u mraku. Da me držiš. Da me voliš. Da mi pomogneš kad se uplašim. Da dođeš do same ivice i vidiš šta je tamo.”
On se pomno zagleda u mene. „Šta ako zabrljam?”
„Nemoguće je zabrljati.”
„Mogao bih da te izneverim.”
„Nećeš.”
„Mogao bih da se prestravim.”
„Nije važno. Samo želim da budeš tu.”
Netremice gleda u mene u toj zimskoj bašti. Oči su mu veoma zelene. U njima vidim njegovu budućnost kako se pruža pred njim. Ne znam šta on vidi u mojima.
Ali on je hrabar. Oduvek sam to znala o njemu. Uzima me za ruku i vodi nazad unutra.
Gore kao da sam teža, kao da se krevet prilepio za mene i da me usisava u sebe. Adam se skida čitavu večnost, zatim stoji tu u boksericama i trese se.
„Da legnem i ja?”
„Samo ako hoćeš.”
On prevrće očima, kao da se sa mnom nikako ne može izaći na kraj. Teško mi je da dobijem ono što želim. Brinem se da mi ljudi daju i pružaju nešto samo zato što ih grize savest. Hoću da Adam želi da bude ovde. Kako ću ikada moći da uočim razliku?
„Zar ne treba da kažemo tvojoj mami?”, pitam dok on leže pored mene.
„Reći ću joj sutra. Preživeće.”
„Ne radiš ovo zato što me sažaljevaš, je l' tako?”
On zavrti glavom. „Prestani, Tes.”
Ušuškavamo se zajedno, ali još drhtimo od snega; ruke i noge su nam led. Vozimo nogama bicikl da se ugrejemo. On me trlja, miluje. Opet me uzima u naručje. Osećam kako mu kita raste. Smejem se na to. I on se smeje, ali bojažljivo, kao da se smejem njemu.
„Želiš li me?”, pitam.
On se osmehne. „Stalno te želim. Ali kasno je, treba da spavaš.”
Od snega je spoljašnji svet postao svetliji. Svetlost se prosejava kroz prozor. Uranjam u san posmatrajući je kako svetluca i blista na njegovoj koži.
Kada se probudim, još je noć a on spava. Kosa mu je tamna na jastuku, ruka prebačena preko mene kao da može da me zadrži ovde. On uzdahne, prestane da diše, promeškolji se, ponovo prodiše. U srednjem je delu sna - deo ovog sveta, ali isto tako deo drugog. To me neobično teši.
Međutim, njegovo prisustvo ne sprečava noge da me bole. Ostavljam mu jorgan, umotavam se u ćebe i teturam do kupatila po kodein.
Kada izađem, tata je stoji na odmorištu u kućnom ogrtaču. Bila sam zaboravila da uopšte postoji. Nema papuče na nogama. Prsti su mu veoma dugi i sivi.
„Mora da stariš”, kažem mu. „Stari ljudi ustaju noću.”
On obavije ogrtač još više oko sebe. „Znam da je Adam tu unutra s tobom.”
„A je li mama tu unutra s tobom?”
Pitanje je važno, ali on odluči da ga zanemari. „Uradila si to bez moje dozvole.”
Gledam u itison i nadam se da će brzo završiti s tim. Noge su mi do vrška pune, kao da mi kosti otiču. Prebacujem se s noge na nogu.
„Ne želim da kvarim zabavu, Tesa, ali posao mi je da pazim na tebe i ne želim da nastradaš.”
„Malo je kasno za to.”
To je bila šala, ali on se ne nasmeje. „Adam je još klinac, Tesa. Ne možeš se osloniti na njega za sve: mogao bi da te izneveri.”
„Neće.”
„A šta ako te izneveri?”
„Onda ću i dalje imati tebe.”
Čudno je grliti se s njim u mraku na odmorištu. Grlimo se čvršće no što pamtim da smo ikada ranije. Naposletku on olabavi stisak i pogleda me veoma ozbiljno.
„Ja ću ti se uvek naći, Tes. Šta god da uradiš, šta god da ti je još ostalo da uradiš, na šta god da te tvoj glupavi spisak nagoni. Treba to da znaš.”
„Gotovo ništa nije ostalo.”
Deveta stavka je da se Adam useli. To je dublje od seksa. Posredi je suočavanje sa smrću, ali neću to učiniti sama. Moja postelja više nije zastrašujuće mesto, već mesto gde Adam leži topao i čeka me.
Tata me poljubi u teme. „Briši.”
On ode u kupatilo.
Ja se vratim Adamu.

31.


Proleće je moćna čarolija.
Plavetnilo. Oblaci visoko na nebu i podbuli. Vazduh je topliji no što je to nedeljama bio.
„Svetlost je jutros bila drugačija”, kažem Zoi. „Probudila me je.”
Ona se promeškolji na ležaljci. „Blago tebi. Mene je probudio grč u nozi.”
Sedimo pod jabukom. Zoi je donela ćebe s kauča i umotala se u njega, ali meni uopšte nije hladno. Jedan je od onih blagih martovskih dana kada Zemlja kao da se naginje unapred. Travnjak je prošaran belim radama. Po rubovima ograde niču kite lala. Vrt čak i miriše drukčije - vlažno i tajnovito.
„'Si dobro?”, pita Zoi. „Izgledaš malčice čudno.”
„Usredsređujem se.”
„Na šta?”
„Na znake.”
Ona tiho prostenje, uzme brošuru turističke agencije iz mog krila i počne da lista stranice. „Onda ću se naprosto mučiti ovim. Reci mi kad završiš.”
Nikada neću završiti.
Onaj rascep u oblaku kroz koji prolazi svetlost. Ona mesingana ptica što u pravoj liniji leti po nebu. Znaci su svuda. Čuvaju me.
I Kal je počeo time da se bavi, premda praktičnije. On ih zove „činima za teranje smrti”.
Stavio je beli luk iznad svih vrata i na sva četiri ugla mog kreveta. Napravio je daske s natpisom NE ULAZI za prednju i zadnju kapiju.
Sinoć, dok smo gledali TV, vezao nam je noge vijačom. Izgledali smo kao da smo se prijavili za trku na tri noge.
Kazao je: „Niko te neće uzeti kad si privezana za mene.”
„Mogli bi i tebe da uzmu!”
Slegnuo je ramenima, kao da mu to nije bitno. „Neće te dobiti ni na Siciliji; neće znati gde si.”
Sutra letimo. Čitava nedelja na suncu.
Zadirkujem Zoi brošurom, prelazim prstom po vulkanskom žalu s crnim peskom, po moru obrubljenom planinama, po kafeima i picama. Na nekim fotografijama gorostasna Etna čuči u pozadini, daleka i ognjena.
„Vulkan je aktivan”, kažem joj. „Noću iskri, a kada pada kiša, sve se prekrije pepelom.”
„Ali neće padati kiša, je l' da? Sigurno ima tridesetak stepeni.” Zalupi brošuru. „Ne mogu da verujem da je tvoja mama dala kartu Adamu.”
„Ni tata ne može da poveruje.”
Zoi razmisli o tome na trenutak. „Zar na tvom spisku nije bilo i da se oni opet smuvaju?”
„Sedma stavka.”
„To je strašno.” Baci brošuru na travu. „Sad sam se rastužila.”
„To je od hormona.”
„Ne bi poverovala koliko sam se rastužila.”
„Jeste, hormoni su.”
Ona se bespomoćno zagleda u nebo, pa se maltene odmah ponovo okrene meni sa smeškom na licu. „Jesam li ti rekla da za tri nedelje uzimam ključeve?”
Uvek se razvedri kada priča o stanu. Opština joj je odobrila dodatno finansiranje. Moći će da trampi vaučere za boju i tapete, kaže mi. Izrazito živne kada opisuje mural koji je namenila za svoju spavaću sobu, i pločice s tropskim ribicama kakve želi u kupatilu.
Čudno je, ali dok ona priča, obrisi tela počinju da joj se lelujaju. Pokušavam da se usredsredim na njene planove za kuhinju, ali ona kao da je u izmaglici.
„Jesi li dobro?”, pita. „Opet imaš onaj uvrnuti izraz na licu.”
Naginjem se napred i masiram se po glavi. Upravljam pažnju na bol iza očiju i pokušavam da ga oteram. „Da odem po tvog tatu?”
„Ne.”
„Čašu vode?”
„Ne. Ostani tu. Odmah se vraćam.”
„Kuda ćeš?”
Ne vidim Adama, ali ga čujem. On prevrće zemlju da bi njegova mama mogla da posadi cveće dok smo mi na putu. Čujem kako čizmom pritiska ašov, kako mu se vlažna zemlja opire.
Prolazim kroz rupu u ogradi. Prisutan je šapat svega što raste - pupoljci se otvaraju, nežni zeleni perasti listovi džigljaju uvis.
On je skinuo džemper, na sebi ima samo potkošulju i farmerke. Juče se ošišao i luk njegovog vrata, mesto na kome se spaja s ramenom, neviđeno je lep. Isceri se kada me vidi da gledam, spusti ašov i priđe mi.
„Ej, ti!”
Naslanjam se na njega i čekam da mi bude bolje. Topao je. Koža mu je slana i miriše na sasušenu sunčevu svetlost. „Volim te.”
Tišina. Zaprepašćenje. Jesam li namerno to rekla? On se osmehne svojim krivim osmehom. „I ja volim tebe, Tes.”
Stavljam mu ruku na usta. „Ne govori to ako ne misliš tako.”
„Mislim.” Od njegovog daha vlaže mi prsti. Ljubi me u dlan.
Zakopavam te stvari u srce - njega pod mojim prstima, njegov ukus na mojim ustima. Sve će mi biti potrebne, kao amajlije, da preživim jedno nemoguće putovanje.
On mi ovlaš prelazi prstom po obrazu, od slepoočnice do brade, a zatim po usnama. „'Si dobro?”
Klimam glavom.
On pogleda u mene, blago zbunjen. „Nešto si mi mirna. Da dođem i da te pronađem kada završim? Mogli bismo da se isfuramo motorom ako hoćeš, da se oprostimo s brdom na nedelju dana.”
Ponovo klimam glavom. Hoću.
On me poljubi za rastanak. Ima ukus putera.
Držim se za ogradu dok se opet provlačim kroz prolaz. Neka ptica peva jednu složenu pesmu a tata stoji na zadnjim stepenicama i drži ananas. To su povoljni znaci. Nema potrebe da se plašim.
Vraćam se na svoju stolicu. Zoi se pravi da spava, ali otvara jedno oko kada sednem. „Pitam se da l' bi ti se sviđao da nisi bolesna.”
„Bi.”
„Nije zgodan kao Džejk.”
„Mnogo je bolji.”
„Kladim se da ti ponekad ide na živce. Kladim se da lupeta krajnje gluposti ili da hoće da te kreše kada tebi nije do toga.”
„Nije istina.”
Ona se namršti. „Tip je, zar ne?”
Kako da joj objasnim? To koliko me noću teši njegova ruka oko mog ramena? To kako mu se disanje menja s proticanjem vremena pa znam kada je zora? Svako jutro kada se probudi, poljubi me. Zbog njegove ruke na mojim grudima srce mi i dalje kuca.
Tata dođe stazom još držeći ananas. „Moraš sada da udeš. Filipa je došla.”
Ali ja ne želim da budem unutra. Muče me zidovi. Želim da ostanem pod jabukom, napolju na prolećnom vazduhu.
„Zamoli je da izađe, tata.”
On slegne ramenima i opet se okrene ka kući.
„Treba da mi izvade krv”, kažem Zoi.
Ona nabira nos. „Dobro. Ovde je ionako da se smrzneš.”
Filipa uvuče prste u sterilne rukavice. „Znači, još deluje ljubavna čarolija?”
„Sutra nam je deseta godišnjica.”
„Deset nedelja? E pa čudo koliko ti godi! Počeću da preporučujem svim pacijentima da se zaljube.”
Diže mi ruku uvis i briše gazom oko porta.
„Jesi se već spakovala?”
„Dve haljine. Bikini i sandale.”
„To je sve?”
„Šta će mi još biti potrebno?”
„Za početak, krema za sunčanje, šešir za sunce i razuman džemperčić! Ne želim da te lečim od opekotina kada se vratiš.”
Volim kada se bakće oko mene. Već nedeljama mi je redovna medicinska sestra. Mislim da sam joj možda omiljeni pacijent.
„Kako je Endi?”
Umorno se osmehne. „Celu nedelju je prehlađen. Mada on, naravno, kaže da je grip. Znaš kakvi su muškarci.”
Baš i ne znam, ali ipak klimam glavom. Zapitam se da li je muž voli, da li se s njim oseća kao da je divna, da li on opčinjeno leži u njenom debelom naručju.
„Zašto nemate dece, Filipa?”
Ona pogleda pravo u mene dok uvlači krv u špric. „Nisam mogla da izađem na kraj s takvim strahom.”
Izvadi drugi špric krvi i prebaci je u bočicu, opere mi port sonim rastvorom i heparinom, potom spakuje stvari u svoju lekarsku torbu i ustane. Načas pomislim da će se sagnuti i zagrliti me, ali ona to ne čini.
„Lepo se provedi”, kaže. „I ne zaboravi da mi pošalješ razglednicu.”
Posmatram je kako se gega po stazi. Na stepenicama se okreće da mi mahne.
Zoi se vrati napolje. „Šta ona tačno traži u tvojoj krvi?”
„Bolest.”
Ona mudro klimne glavom i ponovo sedne. „Inače, tvoj tata sprema ručak. Izneće ga ovamo za koji minut.”
Jedan list zaigra. Senka prevali put s jednog na drugi kraj vrta.
Znaci su svuda. Neke praviš ti. Neki ti dolaze.
Zoi me uhvati za ruku i privije je sebi na stomak.
„Mrda se! Stavi tu ruku - ne, tu. Tako je. Osećaš?”
To je sporo kotrljanje, kao da njena beba pravi najtromiji premet. Ne želim da sklonim ruku. Želim da beba to ponovi.
„Ti si prva na svetu koja je to osetila. Osetila si, je l' tako?”
„Osetila sam.”
„Zamisli je”, kaže Zoi. „Stvarno je zamisli.”
Često to radim. Nacrtala sam je na zidu iznad postelje. Nije baš sjajan crtež, ali sve razmere su tačne - bedrena kost, stomak, obim glave.
Deseta stavka na mom spisku. Lorin Tesa Voker.
„Sastavni delovi kičme su na svom mestu”, kažem Zoi. „Trideset tri pršljena, sto pedeset zglobova i hiljadu ligamenata. Očni kapci su otvoreni, jesi li znala? A mrežnjače su se oblikovale.”
Zoi gleda u mene i trepće, kao da ne može sasvim da poveruje da bi iko znao te podatke. Odlučujem da joj ne kažem da njoj srce kuca dvostruko brže no inače, da za svaki minut pronese šest litara krvi. Mislim da bi se od toga izbezumila.
Tata dolazi stazom. „Izvolite, devojke.” Spušta poslužavnik na travu između nas. Salata od avokada i potočarke. Komadi ananasa i kivija. Činija ribizli.
Zoi kaže: „Znači, pljeskavica ne dolazi u obzir?”
On se namršti, shvati da se šali i iskezi se. „Izvadiću kosačicu za travu.” Ode u šupu.
Adam i njegova mama pojave se kod rupe u ogradi. „Prekrasan dan, zar ne?”, dovikne Seli.
„Proleće je”, kaže Zoi, dok joj iz usta klija potočarka.
„Nije dok se ne pomeri vreme.”
„Onda mora da je do zagađenja.”
Seli se uzruja. „Neki čovek na radiju rekao je da bismo mogli priuštiti ljudskoj rasi još hiljadu godina na planeti kad bismo prestali da vozimo kola.”
Adam se nasmeje i zazvecka joj ključevima ispred nosa. „Hoćemo li onda peške u garden centar, mama?”
„Ne, hoću da kupim biljke za presađivanje. Nećemo moći da ih nosimo.”
On zavrti glavom. „Vratićemo se za sat.”
Gledamo ih kako silaze stazom. On mi na kapiji namiguje.
Zoi kaže: „E to bi mi sto posto išlo na živce.”
Ne obraćam pažnju na nju. Jedem parče kivija. Ima ukus nekog dalekog mesta. Oblaci skakuću po nebu, poput prolećne jagnjadi na neobičnom plavom polju. Sunce se pojavljuje i nestaje. Sve je nestalno.
Tata izvlači kosačicu iz šupe. Prekrivena je starim peškirima, kao da je spavala zimskim snom. Nekada je pobožno vodio računa o bašti, sadio i orezivao, sputavao kanapom i održavao neki opšti red. Međutim, sada je to divljina - trava je mokra i blatnjava, ruže se guraju u šupu.
Smejemo mu se kada kosačica neće da upali, ali njemu to kao da ne smeta, samo nam sleže ramenima kao da ionako nije želeo da kosi travu. Vraća se u šupu, izlazi s baštenskim makazama i počinje da potkresuje trnovito žbunje duž ograde.
Zoi kaže: „Jesam li ti rekla da postoji grupa za maloletne trudnice? Daju ti kolač i čaj i pokažu ti kako se menjaju pelene i tome slično. Mislila sam da će biti bez veze, ali super smo se zezali.”
Avion preleće preko neba, ostavljajući dimni trag. Drugi avion preleće preko prvog, napravivši poljubac. Nijedan avion ne pada. Zoi kaže: „Je l' me ti slušaš? Ne izgledaš kao da me slušaš.”
Trljam oči, pokušavam da se usredsredim. Kaže da se sprijateljila s jednom devojkom... nešto o tome da treba da se porode istog dana... još nešto o babici. Zvuči kao da mi govori kroz tunel.Primećujem kako joj se napinje dugme na sredini košulje.
Leptir sleće na stazu i širi krila. Sunča se. Ovo doba godine je rano za leptire.
„Jesi sigurna da me slušaš?”
Kal dođe kroz kapiju. Baci bajs na travnjak i dvaput optrči oko bašte.
„Odmor počinje ovde!”, vikne. Popne se na jabuku da proslavi, zaglavivši kolena između dve grane i čučnuvši onde kao patuljak.
Dobija poruku, a plavo svetlo na njegovom telefonu blešti među mladim lišćem. To me podseti na san koji sam usnila pre neku noć. U tom snu plava svetlost isijavala je iz mog grla svaki put kad bih zinula.
On odgovori na poruku, pa brzo dobije jednu zauzvrat. Nasmeje se. Stiže mu još jedna poruka, pa još jedna, poput jata ptica koje sleću na drvo.
„Sedmi razred je pobedio!”, objavi veselo. „Vodio se vodeni rat u parku protiv desetog razreda i mi smo pobedili!”
Kal, koji stiže u srednju školu. Kal s drugarima i novim mobilnim. Kal, koji pušta kosu jer želi da liči na skejtera.
„U šta bleneš?” Plazi mi se, skače s drveta i utrčava u kuću.
Vrt je utonuo u senku. Vazduh je vlažan. Vetar nosi papirić od bombone po stazi.
Zoi uzdrhti. „Mislim da bih mogla da krenem.” Čvrsto me zagrli, kao da bi jedna od nas mogla pasti. „Baš si vruća? Je l' treba da budeš?”
Tata je isprati.
Adam dođe kroz rupu u ogradi. „Sve završeno.” Primakne ležaljku do mene i sedne. „Kupila je pola garden centra. Koštalo je malo bogatstvo, ali to je baš zanima. Hoće da zasadi začinsko bilje.”
Čini za teranje smrti. Čvrsto drži svog dečka za ruku.
„Jesi dobro?”
Polažem mu glavu na rame. Osećam se kao da nešto čekam.
Tu su zvuci - nejasno zvečanje posuda iz kuhinje, šum lišća, rika nekog dalekog motora.
Sunce se pretvorilo u tečnost, hladno se stapa s obzorjem.
„Baš si vruća.” Stavlja mi ruku na čelo, ovlaš me dodiruje po obrazu, pipa me po zatiljku. „Ne mrdaj.”
Ostavlja me, trči stazom ka kući.
Planeta se vrti, vetar huji kroz drveće.
Ne bojim se.
Samo diši. Samo nastavi da dišeš. Lako je - udahni, izdahni.
Čudno je kako se tlo podigne da se susretne sa mnom, ali prijatnije je biti nisko. Razmišljam o svom imenu dok ležim ovde. Tesa Skot. Lepo ime od tri sloga. Svakih sedam godina telo nam se promeni, svaka ćelija. Svakih sedam godina nestanemo.
„Bože! Pa ona gori!” Tatino lice treperi tačno iznad mene. „Zovi hitnu pomoć!” Glas mu dopire izdaleka.
Želim da se osmehnem. Želim da mu zahvalim što je tu, ali iz nekog razloga kao da ne mogu da sklopim reči.
„Ne zatvaraj oči, Tes. Čuješ li me? Ostani s nama!”
Kada klimnem glavom, nebo se zavrti mučnom brzinom, kao da padam sa zgrade.

32.


Smrt me veže za bolnički krevet, kandžama mi se probija na grudi i seda tu. Nisam znala da će ovako boleti. Nisam znala da će ona isprazniti iz mene sve lepo što mi se ikada desilo u životu.
to se upravo zbiva i zbilja je zbilja stvarno i koliko god svi oni obećavali da me neće zaboraviti nije važno ni ako me zaborave jer jaza to neću ni znati zato što me više neće biti
U uglu sobe otvara se crna rupa i ispunjava maglom, nalik kakvoj tkanini što se mreška kroz krošnje.
Čujem sebe kako ječim izdaleka. Ne želim da slušam. Uočavam ozbiljnost letimičnih pogleda. Sestra pogleda u doktora, doktor u tatu. Prigušeno pričaju. Iz tatinog grla kulja panika.
Ne još. Ne još.
Stalno mislim na cvet. Na beli cvet s plavog neba što se vrti. Koliko su ljudska bića mala, koliko ranjiva u poređenju s kamenjem, sa zvezdama.
Dolazi Kal. Sećam ga se. Želim da mu kažem da se ne plaši. Želim da priča kao i obično i da mi ispriča nešto smešno. Ali on stoji pored tate, miran i mali, i šapuće: „Šta je s njom?”
„Ima infekciju.”
„Hoće li umreti?”
„Dali su joj antibiotike.”
„Znači biće joj bolje?”
Tišina.
Ne bi trebalo da bude ovako. Iznenada, kao kad te udare kola. Ne ova čudnovata vrelina, ovaj osećaj snažnog oticanja duboko unutra. Leukemija je bolest koja napreduje postepeno. Trebalo bi da budem sve slabija i slabija dok ne prestanem da reagujem.
Ali još reagujem. Kada ću prestati da reagujem?
Pokušavam da mislim na obične stvari - kuvani krompir, mleko. Ali umesto toga, misli mi opsedaju strahote -prazno drveće, tanjiri prašine. Izbeljeni ugao vilične kosti.
Hoću da kažem tati koliko se bojim, ali kada zaustim, to liči na pokušaj da izađem iz bačve ulja. Moje reči dopiru s nekog mračnog i klizavog mesta.
„Ne daj mi da padnem.”
„Držim te.”
„Padam.”
„Tu sam. Držim te.”
Ali pogled mu je uplašen a lice obešeno kao da ima sto godina.

33.


Budim se okružena cvećem. Vazama s lalama, karanfilima kao na venčanju, šlajer-travom koja se preliva preko noćnog ormarića.
Budim se pored tate, koji me još drži za ruku.
Sve stvari u sobi su divne - bokal, stolica. Nebo je veoma plavo iza prozora.
„Jesi li žedna?”, pita tata. „Hoćeš li nešto da popiješ?”
Hoću sok od manga. I to mnogo. On mi podupire jastuk pod glavu i pridržava mi čašu. Ne skida pogled s mene. Otpijam gutljaj, gutam. On mi ostavlja vremena da dišem, pa opet naginje čašu. Kad se napijem, briše mi usta papirnom maramicom.
„Kao beba”, kažem mu.
On klima glavom. Na oči mu naviru neme suze. Spavam. Ponovo se budim. Ovoga puta umirem od gladi. „Ima li ikakvih izgleda da dobijem sladoled?” Tata spušta knjigu i ceri se. „Sačekaj tu.” Ne bude dugo odsutan, vrati se sa sladoledom od jagode. Umota štapić u papirnu maramicu da ne kaplje a meni pođe za rukom da ga sama držim. Izvrstan je. Moje telo se popravlja. Nisam znala da još može. Znam da neću umreti sa sladoledom od jagode u ruci.
„Mislim da bih možda još jedan posle ovoga.”
Tata mi kaže da mogu da dobijem i pedeset sladoleda ako to želim. Mora da je zaboravio da ne smem da jedem šećer i mlečne proizvode.
„Imam još nešto za tebe.” Zakopa po džepu od jakne i izvuče magnet za frižider. U oblikuje srca, obojen crveno i nevešto premazan lakom. „Kal ga je napravio. Pozdravlja te.”
„Šta je s mamom?”
„Dvaput je dolazila da te obiđe. Bila si veoma ranjiva, Tesa. Posete su morale da se svedu na najmanju moguću meru.”
„Znači da Adam nije bio?”
„Ne još.”
Ližem štapić od sladoleda, pokušavam da isisam sav ukus iz njega. Drvo mi struže po jeziku.
Tata pita: „Da ti donesem još jedan?”
„Ne. Hoću da sada odeš.”
On se zbuni. „Kuda da odem?”
„Hoću da odeš i sačekaš Kala iz škole, da ga odvedeš u park i da igrate fudbal. Kupi mu pomfrit. Vrati se kasnije i ispričaj mi kako je bilo.”
Tata se malo iznenadi, ali se nasmeje. „Vidim da si se probudila živahna!”
„Hoću da pozoveš Adama. Reci mu da me poseti po podne.”
„Još nešto?”
„Kaži mami da želim poklone - skup sok, gomilu časopisa i novu šminku. Ako će da se ponaša kao govno, može bar da mi kupuje stvari.”
Tata likuje dok uzima parče hartije i zapisuje marku podloge i karmina koje želim. Podstiče me da se setim i drugih stvari koje bih možda želela, te naručujem pecivo s borovnicama, čokoladno mleko i pakovanje od šest komada krem-jaja. Na kraju krajeva, Usrks samo što nije.
On me ljubi triput u čelo i kaže mi da će se vratiti kasnije.
Kada ode, na prozorsku dasku sleti ptica. Nije to nikakva upadljiva ptica, ni lešinar ni feniks, već običan čvorak. Ulazi medicinska sestra, prčka po čaršavima, puni mi bokal s vodom. Pokazujem joj na pticu, šalim se da je stražar smrti. Ona uvlači vazduh kroz zube i kaže mi da ne čikam sudbinu.
Ali ptica pogleda pravo u mene i podigne glavu.
„Ne još”, kažem joj.
Doktor dolazi u vizitu. „Dakle”, kaže, „na kraju smo pronašli pravi antibiotik.”
„Konačno.”
„Mada je neko vreme bilo blago zastrašujuće.”
„Stvarno?”
„Mislio sam za tebe. Takav stepen infekcije ume veoma da dezorijentiše.”
Čitam njegovu pločicu s imenom dok mi sluša pluća. Dr Džejms Vilson. Otprilike je tatinih godina, tamne kose koja se proređuje na temenu. Mršaviji je od tate. Izgleda umorno. Gleda mi ruke, noge i leđa da se uveri da ne krvarim ispod kože, zatim seda na stolicu pored postelje i beleži nalaze na moju temperaturnu listu.
Doktori očekuju da budete uljudni i zahvalni. To im olaškava posao. Ali meni danas nije do obzirnosti.
„Koliko mi je još ostalo?”
On podiže pogled, iznenađen. „Da sačekamo tvog tatu pre no što započnemo taj razgovor?”
„Zašto?”
„Da bismo mogli zajedno da vidimo koje su mogućnosti lečenja.”
„Ja sam bolesna, ne moj tata.”
On vrati penkalo u džep. Zatežu mu se mišići oko vilice. „Ne želim da me uvučeš u vremenske rokove, Tesa. Oni baš ničemu ne koriste.”
„Koriste meni.”
Nije da sam rešila da budem hrabra. Ovo nije novogodišnja odluka. Radi se samo o tome da imam infuziju u ruci i da sam izgubila nekoliko dana u bolničkom krevetu. Naprasno mi je postalo sasvim očigledno šta je važno.
„Moja najbolja drugarica treba da se porodi za osam nedelja i ja moram da znam hoću li biti tamo.”
On prekršta noge, onda ih smesta rastavlja. Bude mi ga malo žao. Lekare ne uče mnogo tome kako da izađu na kraj sa smrću.
Kaže: „Ako budem odveć optimističan, razočaraćeš se. Isto tako nije od pomoći ni da ti dam nepovoljno predviđanje.”
„Ne hajem. Vi imate bolju predstavu od mene. Molim vas, Džejmse.”
Sestrama je zabranjeno da oslovljavaju doktore po imenu, i ja se inače nikada ne bih drznula. Ali nešto se promenilo. Ovo je moja smrt i moram ponešto da znam.
„Neću vas tužiti ako pogrešite.”
On mi se sumorno nasmeši. „Iako smo uspeli da te izlečimo od infekcije i očito se osećaš mnogo bolje, krvna slika ti se nije popravila onoliko koliko smo se nadali, te smo obavili neke testove. Kada ti se otac vrati, možemo zajedno da porazgovaramo o rezultatima.”
„Imam li perifernu bolest?”
„Ti i ja se ne poznajemo dobro, Tesa. Zar ne bi radije sačekala oca?”
„Samo mi kažite.”
On veoma duboko udiše, kao da ne može sasvim da poveruje da će popustiti. „Da, pronašli smo bolest u tvojoj perifernoj krvi. Mnogo mi je žao.”
Onda je to to. Izrešetana sam rakom, imuni sistem mi je iscrpljen i oni više nikako ne mogu da mi pomognu. Svake nedelje vadili su mi krv i proveravali. A sada je bolest tu.
Oduvek sam mislila da će konačna presuda biti nalik udarcu u stomak - bol propraćen tupim žiganjem. Ali ono uopšte nije tupo. Oštro je. Srce mi juri, adrenalin struji kroz mene. Savršeno sam usredsređena.
„Je l' moj tata već zna?”
On klimne glavom. „Hteli smo zajedno da ti kažemo.”
„Koje mogućnosti imam?”
„Imuni sistem ti otkazuje, Tesa. Mogućnosti su ti ograničene. Možemo da nastavimo s krvlju i krvnim pločicama ako hoćeš, ali to će verovatno imati kratkotrajan učinak.Ako bi postajala malokrvna odmah nakon transfuzije, morali bismo da prestanemo.”
„Šta onda?”
„Onda bismo učinili sve što možemo da ti bude udobno i ostavili te na miru.”
„Svakodnevne transfuzije nisu izvodljive?”
„Ne.”
„Znači da onda neću izdržati osam nedelja, je l' da?”
Doktor Vilson pogleda pravo u mene. „Imaćeš mnogo sreće ako izdržiš.”
Znam da ličim na gomilu kostiju prekrivenu najlonskom folijom. Vidim sablaznutost u Adamovim očima.
„Nisam baš onakva kakvu me pamtiš, a?”
Sagne se i poljubi me u obraz. „Divna si.”
Ali mislim da se ovoga oduvek plašio - da ću morati da ga zanimam kad budem ružna i beskorisna.
Doneo mi je lale iz vrta. Nabijam ih u bokal s vodom dok on gleda moje čestitke sa željama za ozdravljenje. Neko vreme ne pričamo ni o čemu naročitom - kako napreduju biljke koje je kupio u garden centru, kako njegova mama uživa u vremenu sad kada je češće napolju. On pogleda kroz prozor, našali se o pogledu na parking.
„Adame, hoću da budeš iskren.”
On se namršti kao da ne razume.
„Ne pravi se da ti je stalo. Ne trebaš mi kao anestetik.”
„Šta bi to trebalo da znači?”
„Ne želim da se iko folira.”
„Ne foliram se.”
„Ne krivim te. Nisi znao da ću se ovoliko razboleti. A biće samo gore.”
On razmisli načas o tome, zatim zbaci cipele s nogu. „Šta to radiš?”
„Ponašam se iskreno.”
Povuče ćebe i legne kraj mene u krevet. Privuče me sebi i zagrli.
„Volim te”, ljutito mi šapuće u vrat. „Boli me više no što me je ikada išta bolelo, ali volim te. Zato se ne usuđuj da mi govoriš da te ne volim. Da mi to više nikada nisi rekla!”
Prekrivam mu lice dlanom a on se zabija u njega. Proleće mi kroz glavu da je usamljen. „Izvini.”
„I treba da se izvinjavaš.”
Neće da pogleda u mene. Mislim da suzdržava suze.
Ostaje čitavo poslepodne. Gledamo MTV, potom on čita novine koje je tata ostavio a ja ponovo odremam. Sanjam njega, iako je tik do mene. Zajedno hodamo po snegu, ali vruće nam je i na sebi imamo kupaće kostime. Tu su prazne ulice i smrznuto drveće i jedan put koji zavija i nema kraja.
Kad se probudim, opet sam gladna, pa ga pošaljem po novi sladoled od jagode na štapiću. Nedostaje mi čim ode. Kao da se cela bolnica isprazni. Kako je ovo moguće? Kršim ruke pod ćebetom dok on ponovo ne legne u postelju pored mene.
On otvori sladoled i pruži mi ga. Ja ga stavim na noćni stočić.
„Dodirni me.”
On se smete. „Otopiće ti se sladoled.”
„Molim te.”
„Tu sam kraj tebe. Već te dodirujem.”
Stavljam mu ruku sebi na grudi. „Ovako.”
„Ne, Tesa, mogao bih da te povredim.”
„Nećeš.”
„A medicinska sestra?”
„Gađaćemo je guskom ako uđe.”
On mi veoma nežno obuhvati rukom dojku preko pidžame. „Ovako?”
Dodiruje me kao da sam skupocena, kao da je zapanjen, kao da ga moje telo zadivljuje, čak i sada, kada otkazuje. Kada njegova koža dodirne moju, koža na kožu, oboje uzdrhtimo.
„Hoću da vodimo ljubav.”
Ruka mu zastane. „Kada?”
„Kad se vratim kući. Još jednom pre no što umrem. Hoću da mi obećaš.”
Uplaši me pogled u njegovim očima. Nikada ga ranije nisam videla. Tako je dubok i realan, kao da je na ovom svetu video stvari o kojima drugi mogu samo da sanjaju.
„Obećavam.”

34.


Smenjuju se kao portiri. Tata dolazi svako jutro. Adam dolazi svako popodne. Tata se vraća uveče s Kalom. Mama me posećuje proizvoljno, a u drugoj poseti polazi joj za rukom da presedi čitavu transfuziju krvi.
„Stižu hemoglobin i krvne pločice”, kazala je kad su me prikačili.
Svidelo mi se što zna te reči.
Ali deset dana. Propustila sam čak i Uskrs. To je isuviše mnogo vremena.
Svaku noć ležim u svojoj bolničkoi postelji za jednog i žudim za Adamom, za njegovim nogama isprepletanim s mojim, za njegovom toplinom.
„Hoću da idem kući”, kažem medicinskoj sestri.
„Ne još.”
„Bolje mi je.”
„Nije ti dovoljno dobro.”
„Čemu se nadate? Leku?”
Sunce se penje svako jutro a sva svetia u gradu zažmure. Oblaci jezde po nebu, mahniti saobraćaj ćurka na parking i sa njega, zatim se sunce opet strmekne na obzorje i završi se još jedan dan. Vreme juri. Krv juri.
Pakujem se i oblačim. Sedim na postelji i trudim se da izgledam živahno. Čekam Džejmsa.
„Idem kući”, kažem mu dok pregleda moju temperaturnu listu.
On klimne glavom kao da je to očekivao. „Jesi li rešila?”
„Čvrsto. Nedostaje mi vreme.” Uperim prst u prozor, čisto za slučaj da je imao previše posla da primeti blagu svetlost i oblake na plavom nebu.
„Potrebna je izvesna strogost da bi se održavala ova krvna slika, Tesa.”
„Zar ne mogu da budem stroga kod kuće?”
On me gleda vrlo ozbiljno. „Postoji tanka linija između kvaliteta života koji ti je ostao i lekarske intervencije neophodne da bi se on održavao. Samo ti to možeš da proceniš. Je l' mi govoriš da ti je dosta?”
Neprestano razmišljam o sobama u našoj kući, bojama itisona i zavesa, tačnom položaju nameštaja. Postoji jedno putovanje na koje zbilja volim da idem, iz moje sobe, niz stepenice, kroz kuhinju pa u vrt. Hoću da prevalim taj put. Hoću da sedim na svojoj ležaljci na travnjaku.
„Poslednja transfuzija je potrajala samo tri dana.”
On saosećajno klimne glavom. „Znam. Žao mi je.”
„Jutros sam primila još jednu. Koliko dugo mislite da će potrajati?”
On uzdahne. „Ne znam.”
Pogladim čaršav dlanom. „Samo hoću da idem kući.”
„Zašto ne bih popričao sa službom za kućno lečenje? Ako nam zajemče svakodnevne posete, onda možda možemo napraviti ponovnu procenu.” Prikači moju temperaturnu listu nazad na kraj mog kreveta. „Telefoniraću im i vratiti se kad ti tata stigne ovamo.”
Kad on ode, izbrojim do sto. Jedna muva pase po stolu. Pružam prst da pipnem ta labava krila. Ona oseti da se približavam, zazuji i odševrda do svetlosne instalacije, gde počne da kruži van mog domašaja.
Oblačim kaput, ogrćem se šalom i uzimam torbu. Sestra čak i ne primeti kada prođem pored njenog radnog stola i uđem u lift.
Kada dospem u prizemlje, šaljem Adamu poruku: SEĆAŠ SE ŠTA SI OBEĆAO?
Hoću da umrem kako ja hoću. Ovo je moja bolest, moja smrt, moj izbor.
To znači pristajanje.
To je zadovoljstvo hodanja, nogu pred nogu, u praćenju žutih linija nacrtanih na podu hodnika do same recepcije. To je zadovoljstvo okretnih vrata - pravim dva kruga da bih proslavila genijalnost čoveka koji ih je izumeo. I zadovoljstvo vazduha. Slatkog, svežeg, potresnog spoljašnjeg sveta.
Na kapiji je kiosk. Kupujem mlečnu čokoladu i paketić voćnih bombona. Žena iza pulta gleda me čudnjikavo dok joj plaćam. Mislim da se možda neznatno sijam od silnih tretmana, a neki ljudi to mogu da vide, kao neonsku ranu koja bukti dok se krećem.
Polako koračam ka taksi stanici, uživajući u pojedinostima - u kameri za nadzor na banderi koja se klati na svojoj osovini, u mobilnim telefonima koji cvrkuću svud oko mene. Bolnica kao da se povlači dok ja šapućem „zbogom”, a senka platana pretvara sve prozore u tamu.
Mimoilazim se s devojkom koja njiše kukovima u hodu, a visoke potpetice joj kuckaju; oseća se na prženu piletinu dok liže prste, jedan čovek s uplakanim detetom u naručju viče u telefon: „Ne! Ne mogu da teglim i prokleti krompir!”
Pravimo obrasce, delimo trenutke. Katkada mislim da sam jedina koja to vidi.
Kada se priključimo u saobraćaj za vreme ručka, delim čokoladu s taksistom. Danas je na duploj smeni, kaže mi, a, za njegov ukus, ima previše kola na putu. Očajnički maše ka njima dok milimo kroz centra grada.
„Gde će se sve ovo svršiti?”, pita.
Nudim mu voćnu bombonu da ga razveselim. Zatim opet šaljem Adamu poruku: TREBA DA ODRŽIŠ OBEĆANJE.
Vreme se promenilo, oblaci su sakrili sunce. Otvaram prozor. Studeni april mi prene pluća. Vozač nestrpljivo dobuje prstima po volanu. „Ovo je potpuni zastoj!”
Sviđa mi se to - kako saobraćaj zapinje i vuče se, duboko brujanje autobuskog motora, neodložno trubljenje u daljini. Dopada mi se što milimo po glavnoj ulici tako polako da imam vremena da primetim još nekupljena uskršnja jaja u izlogu prodavnice, opuške pometene u urednu gomilicu ispred Kraljevske piletine. Vidim decu koja nose najneobičnije stvari - belog medveda, hobotnicu. A pod točkovima dečjih kolica ispred butika za trudnice vidim svoje ime, koje je već izbledelo, ali i dalje krivuda po pločniku sve do banke.
Zovem Adama na mobilni. On se ne javlja, te ostavljam novu poruku: ŽELIM TE.
Prosto.
Na raskrsnici stoji vozilo hitne pomoći, popreko, otvorenih vrata, dok njegovo plavo svetlo blešti po ulici. Svetlo treperi čak i na oblake, nisko iznad nas. Na ulici leži jedna žena prekrivena ćebetom.
„Vidi ti to”, kaže taksista.
Svi gledaju - ljudi u drugim kolima, službenici koji su izašli da pojedu sendvič na pauzi za ručak. Ženi je pokrivena glava, ali joj vire noge. Ima najlonke na sebi; cipele joj stoje pod čudnim uglovima. Njena krv, tamna kao kiša, skuplja se u lokvi pored nje.
Taksista mi dobacuje pogled u retrovizoru. „Shvati čovek, je l' da?”
Da. Krajnje je opipljivo. Biti i ne biti.
Osećam se kao da u nožnim prstima imam biljni sok koji mi se penje uz zglobove i uliva u kolenice, dok kucam na Adamova vrata.
Seli ih odškrine i proviri. Osetim nalet ljubavi prema njoj.
„Je l' tu Adam?”
„Zar ne bi trebalo da si u bolnici?”
„Ne više.”
Ona se zbuni. „Nije rekao da te puštaju.”
„Ovo je iznenađenje.”
„Novo?” Ona uzdahne, još malko otvori vrata i pogleda na sat. „Neće se vratiti do pet.”
„Pet?”
Ona mi se namršti. „Jesi li dobro?”
Ne. Pet je prekasno. Dotada bih mogla da budem potpuno malokrvna. „Gde je on?”
„Otišao je vozom za Notingem. Pristali su da ga prime na razgovor.”
„Za šta?”
„Za univerzitet. Želi da krene u septembru.”
Vrt se zavrti.
„Iznenadila si se isto kao i ja.”
Zaspala sam mu u naručju u onom bolničkom krevetu. „Dodirni me”, kazala sam, i on je to učinio.
„Volim te”, rekao je. „Ne usuđuj se da mi govoriš da te ne volim.” Obećao mi je nešto.
Dok se vraćam stazom ka kapiji, počinje da pada kiša. Nežna srebrnkasta kiša, kao da padaju paukove mreže.

35.


Strgnem svoju svilenu haljinu s vešalice u ormanu i isečem na njoj zjapeću rupu odmah ispod struka. Ove makaze su toliko oštre da je lako, kao da provlačim metal kroz vodu. Moja plava uska haljina dobija dijagonalni razrez preko grudi. Položim ih jednu kraj druge na postelju kao dve bolesne drugarice i mazim ih. To mi ne pomaže.
One glupave farmerke koje sam kupila s Kalom ionako mi nikada nisu stajale, te odsecam nogavice kod kolena. Param džepove na svim trenerkama, režem rupe u džemperima i bacam sve to pokraj haljina.
Treba mi čitava večnost da izbodem čizme. Bole me ruke i hripam. Ali jutros sam primila transfuziju i kroz vene mi teče tuđa krv, te ne prestajem. Isecam obe čizme po dužini. Dve strahovite rane.
Želim da budem prazna. Želim da živim negde nepretrpana.
Otvaram prozor i izbacujem čizme. Padaju na travnjak.
Nebo je sasvim oblačno, sivo i nisko. Rominja kišica. Šupa je mokra. Trava je mokra. Roštilj šuška na svojim točkićima.
Izvlačim ostatak odeće iz ormara. Pluća mi šište, ali ne stajem. Dugmad zviždi po prostoriji dok rasecam kapute. Džempere sečem na komade. Kidam sve pantalone do jednih. Ređam patike na prozorsku dasku i odsecam im jezike.
Dobro je. Osećam se živo.
Grabim haljine s kreveta i guram ih napolje s patikama. One se otkotrljaju zajedno u baštu i ostanu da leže na kiši.
Proveravam telefon. Nema poruka. Nema propuštenih poziva.
Mrzim svoju sobu. Sve što je u njoj podseća me na nešto drugo. Porcelanska činijica iz Sent Ajvsa. Smeđa keramička tegla u kojoj je mama nekada držala keks. Usnuli pas sa svojom nemom papučom kome je mesto bilo na bakinom okviru kaminu. Moja zelena jabuka. Sve završi na travnjaku osim psa, koji se razbija o ogradu.
Knjige padaju otvorene kad ih zavrljačim. Stranice im lepršaju kao egzotične ptice, cepaju se i lelujaju. Diskovi i de-ve-deovi lete poput frizbija preko komšijske ograde. Adam može da ih pušta svojim novim drugovima na univerzitetu kad umrem.
Jorgan, čaršavi, ćebad, sve napolje. Bočice i kutijice lekova s mog noćnog stočića, pumpa za špric, krema za kožu, hidrantna krema. Moja kutijica za nakit.
Sečem vreću za izležavanje, ukrašavam pod kuglicama od stiropora i bacam praznu vreću napolje na kišu. U vrtu je poprilična gužva. Štošta će nići. Pantalon-drveće. Knjiške loze. Ja ću se baciti napolje kasnije i pustiti koren na onom mračnom mestu kraj šupe.
Još nema poruke od Adama. Bacam telefon preko njegove ograde.
TV je težak kao kola.Zabole me leđa.Zapeku me noge. Vučem ga i teglim po itisonu. Ne mogu da dišem, moram da stanem. Soba se naginje. Diši. Diši. Možeš ti ovo. Sve mora da ode.
Na prozorsku dasku s TV-om.
I napolje.
On zagrmi i rasprsne se u uzbudljivom tresku stakla i plastike.
To je to. Sve je otišlo. Gotovo.
Tata mi bane u sobu. Načas stoji, nepokretan i otvorenih usta.
„Čudovište”, prošapuće. Moram da pokrijem uši.
On prilazi i uzima me za obe ruke. Dah mu miriše na ustajali duvan. „Je l' hoćeš da me ostaviš bez ičega?”
„Niko nije bio tu!”
„Pa si pomislila da uništiš kuću?”
„Gde si bio?”
„Bio sam u supermarketu. Onda sam otišao u bolnicu da te posetim, ali ti nisi bila tamo. Svi smo se izbezumili.”
„Baš me briga, tata!”
„E pa mene je briga! I te kako me je briga! To će te do kraja iscrpeti!”
„Ovo je moje telo! Mogu da radim šta hoću!”
„Znači, više ti nije stalo do tvog tela?”
„Ne, muka mi od njega! Muka mi je od lekara i igala i vađenja krvi i transfuzija. Muka mi je od toga da dan za danom čamim u krevetu dok vi ostali živite svoj život. Mrzim to! Sve vas mrzim! Adam je otišao na razgovor za univerzitet, jesi li znao? On će godinama biti ovde i raditi šta god želi, a ja ću za dve nedelje biti pod zemljom!”
Tata brizne u plač. Sroza se na postelju, zarije glavu u šake i samo zarida. Ne znam šta da uradim. Zašto je on slabiji od mene? Sedam pored njega i dodirujem ga po kolenu. „Ne vraćam se u bolnicu, tata.”
On obriše nos rukavom košulje i pogleda u mene. Liči na Kala. „Stvarno ti je dosta?”
„Stvarno mi je dosta.”
Obgrlim ga jednom rukom a on mi nasloni glavu na rame. Pogladim ga po kosi. Kao da plutamo unaokolo u čamcu. Čak i vetrić pirka kroz otvoren prozor. Sedimo čitavu večnost.
„Nikad se ne zna, možda neću umreti ako budem kod kuće.”
„Bilo bi divno da ne umreš.”
„Umesto toga ću polagati srednjoškolske ispite. Pa ću se upisati na faks.”
On uzdahne, istegne se na krevetu i zažmuri. „To je lepa zamisao.”
„Zaposliću se, i možda ću jednog dana imati decu - Čestera, Merlina i Dejzi.”
Tata nakratko otvori jedno oko. „Nek im je bog u pomoći!”
„Bićeš deda. Stalno ćemo te posećivati. Posećivaćemo te godinama i godinama, dok ne napuniš devedeset.”
„A šta onda? Prestaćete da dolazite?”
„Ne, onda ćeš umreti. Pre mene. Kako treba da bude.”
On ništa ne govori. Kao da nestaje tu gde se mrak cedi kroz prozor a da mu senka dodiruje ruku.
„Više nećeš živeti u ovoj kući, već u nekoj manjoj blizu mora. Ja imam ključeve pošto te tako često posećujem, i jednog dana otključavam sama, kao i obično, ali zavese nisu razmaknute a pošta je na otiraču. Penjem se u spavaću sobu da vidim gde si. Toliko mi lakne kad te vidim kako mirno ležiš u postelji da se glasno nasmejem. Ali kada razgrnem zavese, primećujem da su ti usne plave. Dodirujem ti obraz, a on je hladan. Hladna ti je i ruka. Zovem te po imenu iznova i iznova, ali ti me ne čuješ i ne otvaraš oči.”
Tata se uspravi i sedne. Opet plače. Privlačim ga sebi i tapšem po leđima.
„Izvini. Jesam li te izbezumila?”
„Ne, ne.” On se odmakne, pređe rukom preko očiju. „Bolje da odem da raščistim napolju pre no što se smrkne. Hoćeš li moći sama ako odem to da uradim?”
„Naravno.”
Gledam ga s prozora. Sada već pljušti, pa je obuo gumene čizme i obukao vetrovku s kapuljačom. Uzima metlu i kolica iz šupe. Stavlja baštenske rukavice. Podiže teliš. Mete razbijeno staklo. Uzima kartonsku kutiju i slaže sve knjige u nju. Sakuplja čak i stranice koje leže uz ogradu i drhte.
Kal se pojavljuje u školskoj uniformi s rancem i biciklom. Izgleda normalno i zdravo. Tata odlazi i grli ga.
Kal ostavlja bicikl i priključuje se raščišćavanju. Dok okreće svaki prsten ka nebu, liči na lovca na blago. Pronalazi srebrnu ogrlicu koju sam dobila za poslednji rođendan, i moju narukvicu od ćilibara. Zatim pronalazi kojekakve gluposti - puža, pero, neki naročiti kamen. Nailazi na blatnjavu baricu i zgazi u nju. Tata se smeje zbog toga. Naslanja se na metlu i glasno se smeje. Smeje se i Kal.
Kiša tiho dobuje po prozoru, i obojicu ih osvetljava dok ne počnu da se provide.

36.


„I, jesi li uopšte nameravao da mi kažeš?”
Adam me namrgođeno posmatra sa svog mesta na rubu stolice. „Bilo je teško.”
„Znači nisi.”
On sleže ramenima. „Pokušavao sam u nekoliko navrata. Ali jednostavno sam smatrao da nije pošteno, u fazonu, zašto ću ja živeti život?”
Naginjem se napred na krevetu. „Da se nisi usudio da sažaljevaš sebe zato što ćeš me nadživeti!”
„Ne sažaljevam.”
„Jer ako i ti želiš da umreš, onda evo plana. Sešćemo na motor. Uđi u oštru krivinu zaista brzo baš kada iz suprotnog pravca nailazi šleper, i umrećemo zajedno - krvi koliko hoćeš, zajednička sahrana, naše kosti isprepletane zauvek. Šta kažeš na to?”
On se toliko prepadne da prsnem u smeh. On se isceri, odahnuvši. To je kao da se probijamo kroz maglu, kao da sunce izlazi u sobi.
„Hajde prosto da zaboravimo na to, Adame. Bio je nezgodan trenutak, to je sve.”
„Pobacala si sve kroz prozor!”
„Ne samo zbog tebe.”
On nasloni glavu na naslon stolice i zažmuri. „Ne.”
Tata mu je kazao da sam završila s bolnicom. Svi znaju. Filipa dolazi ujutru da porazgovaramo o mogućnostima, premda mislim da neće biti mnogo šta da se priča. Današnja transfuzija se već crpi.
„Kako je uopšte bilo na univerzitetu?”
On slegne ramenima. „Veliki je, sa mnogo zgrada. Malo sam zalutao.”
Ali on zrači budućnošću. Vidim mu to u očima. Popeo se na voz i otišao za Notingem. Kuda li će sve ići bez mene!
„Jesi li upoznao neke devojke?”
„Ne!”
„Zar ne idu ljudi zato na univerzitet?”
On ustane sa stolice i sedne na ivicu kreveta. Pogleda u mene vrlo ozbiljno. „Idem jer mi je život bio sranje dok nisam sreo tebe. Idem jer ne želim da budem ovde kada ti ne budeš, da još živim s mamom i da se ništa iole ne promeni. Ne bih čak ni pomislio da idem da nije bilo tebe.”
„Kladim se da ćeš me zaboraviti do kraja prvog semestra.”
„Kladim se da neću.”
„To je praktično zakon.”
„Prestani! Moram li da uradim nešto nečuveno da bi mi ti poverovala?”
„Da.”
On se iskezi. „Šta predlažeš?”
„Ispuni obećanje.”
On pruži ruku da podigne jorgan, ali ja ga zaustavim. „Prvo ugasi svetlo.”
„Zašto? Hoću da te vidim.”
„Kost i koža sam. Molim te.”
On uzdahne, ugasi glavno svetlo i opet sedne na postelju.Mislim da sam ga uplašila jer ne pokušava da uđe pod jorgan, već me miluje preko njega - po čitavoj dužini noge, od butine do članka, pa po čitavoj dužini druge. Ruke su mu samouverene. Osećam se kao instrument koji neko štimuje.
„Satima bih mogao da se zadržim na svakom deliću tebe”, kaže. Zatim se nasmeje, kao da je bilo negotivno reći tako nešto. „Stvarno si prelepa.”
Pod njegovim rukama. Zato što njegovi prsti daju mom telu dimenziju.
„Jel ovo u redu, da te ovako milujem?”
Kada klimnem glavom, on sklizne s kreveta, klekne na tepih i uhvati me za stopala obema rukama, da ih zagreje kroz čarape.
Masira ih tako dugo da umalo ne zaspim, ali kada se probudim, svlači mi čarape, prinosi oba stopala ustima i stane da ih ljubi. Kruži jezikom oko svakog prsta. Grebe me zubima po tabanima. Liže mi pete.
Mislila sam da mi telo neće opet osećati vrelinu, onakvu neodložnu vrelinu kakvu sam ranije osećala s njim. Zadivljena sam što ona ponovo struji kroz mene. Znam da i on to oseća. Skida majicu i zbacuje čizme. Pogledi nam se susreću dok otkopčava farmerke.
Neobično je lep - to kako mu je kosa sada kratka, kraća od moje, luk njegovih leđa dok svlači farmerke, tvrdi mišići od održavanja bašte.
„Lezi”, kažem mu.
U sobi je toplo, radijatori su vreli, ali ja ipak zadrhtim kada on odigne jorgan i legne pored mene. Pazi da me ne optereti svojom težinom. Pridiže se na lakat i veoma nežno ljubi me u usta.
„Nemoj me se bojati, Adame.”
„Ne bojim se.”
Ali moj jezik pronalazi njegov. Ja premeštam njegovu ruku sebi na grudi i hrabrim ga da mi otkopča dugmad.
Njemu se iz grla otima zvuk, duboko ječi dok se spušta poljupcima. Držim mu glavu u rukama. Gladim ga po kosi dok mi nežno sisa dojku, kao što bi to mogla beba.
„Mnogo si mi nedostajao”, kažem mu.
Ruka mu sklizne na moj struk, pa na stomak i na vrh butina. Njegovi poljupci idu za rukom, spuštaju se dok mu se glava ne nađe među mojim nogama a onda me pogleda, tražeći dozvolu očima.
Pomisao da će me tu ljubiti potpuno me pomuti.
Glava mu je u senci, ruke pod mojim nogama. Dah na mojoj butini je topao. Počinje veoma polako.
Kad bih mogla da đipam, đipala bih. Kad bih mogla da zavijam na mesec, zavijala bih. Da osetim ovo, kada sam mislila da je gotovo, kad mi se telo gasi i kad sam mislila da mi neće više priuštiti nikakvo zadovoljstvo!
Blagoslovena sam.
„Dođi ovamo. Popni se ovamo.”
U očima mu zatreperi zabrinutost. „Jesi li dobro?”
„Otkud si znao kako to da uradiš?”
„Jel bilo dobro?”
„Bilo je neviđeno!”
On se isceri, besmisleno zadovoljan sobom. „Video sam jednom u nekom filmu.”
„Ali šta je s tobom? Ti si sad izostavljen.”
On slegne ramenima. „U redu je, umorna si. Ne moramo da radimo ništa drugo.”
„Mogao bi da se diraš.”
„Pred tobom?”
„Ja bih mogla da gledam.”
On pocrveni. „Ozbiljno?”
„Zašto da ne? Treba mi još uspomena.”
On se snebivljivo osmehne. „Stvarno to želiš?”
„Stvarno.”
Podiže se na kolena. Možda mi nije preostalo snage, ali mogu da mu dam svoj pogled. Gleda mi u grudi dok se dodiruje. Nikada nisam podelila ništa tako prisno, nikada nisam videla takav izraz pometene ljubavi dok mu se usta otvaraju a oči rogače.
„Tesa, volim te! Kako te samo volim!”

37.


„Ispričajte mi kako če biti.”
Filipa klimne glavom kao da je očekivala to pitanje. Ima neobičan izraz na licu - profesionalan, uzdržan. Mislim da je počela da se povlači. Šta drugo može da učini? Njen posao je da neguje one na samrti, ali ako se odveć približi, mogla bi da padne u provaliju.
„Odsad pa nadalje nećeš želeti mnogo da jedeš. Verovatno će ti se mnogo spavati. Možda nećeš želeti da pričaš, ali možeš imati dovoljno energije za dobre desetominutne razgovore između dva sna. Možda ćeš čak poželeti da siđeš ili izađeš ako je dovoljno toplo, ako tata može da te nosi. Ali uglavnom ćeš spavati. Kroz nekoliko dana, počećeš na mahove da gubiš svest, i u toj fazi možda nećeš moći da reaguješ, ali znaćeš da su ljudi s tobom i moći ćeš da ih čuješ dok ti pričaju. Naposletku ćeš samo odlutati, Tesa.”
„Hoće li boleti?”
„Mislim da će bol ostati podnošljiv.”
„U bolnici nije bio. U početku.”
„Nije”, prizna ona. „Isprva su se mučili da pronađu odgovarajuće lekove. Ali ja ti ovde dajem morfin-sulfat, a on ima produženo oslobađanje. Imam i oramorf, pa možemo da dodamo ako bude bilo neophodno. Ne bi trebalo da te boli.”
„Mislite li da ću se plašiti?”
„Mislim da je u redu kakva god da budeš.” S lica mi vidi da mislim da su to gluposti. „Mislim da te je snašla najgora nesreća na svetu, Tesa, i da sam na tvom mestu, ja bih se plašila. Ali isto tako smatram da ćeš izaći na kraj s ovim poslednjim danima upravo onako kako treba.”
„Mrzim kada kažete dani.”
Ona se namršti. „Znam. Izvini.”
Priča mi o ublažavanju bola, pokazuje mi paketiće i bočice. Priča tiho, njene reči me preplavljuju, njena uputstva se gube. Imam osećaj da se sve stiče u jednu tačku, čudnovatu halucinaciju da se čitav moj život svodi na ovaj trenutak. Rodila sam se i rasla da bih primila tu vest i dobila ovaj lek od ove žene.
„Imaš li neka pitanja, Tesa?”
Pokušavam da se setim svega što bi trebalo da pitam. Ali osećam samo prazninu i nelagodnost, kao da je ona došla na stanicu da me isprati a obe se nadamo da će voz požuriti kako bismo izbegle sve besmisleno ćaskanje.
Vreme je.
Napolju je vedro aprilsko jutro. Svet će nastaviti da se kotrlja bez mene. Ja nemam izbora. Puna sam raka. Izrešetana njime. I tu nema pomoći.
Filipa kaže: „Idem sada dole da popričam s tvojim tatom. Potrudiću se da te uskoro ponovo obiđem.”
„Ne morate.”
„Znam, ali hoću.”
Debela, blaga Filipa, pomaže svim ljudima između Londona i južne obale da umru. Pruža ruke i grli me. Topla je i znojava i miriše na lavandu.
Kad ona ode, usnim san u kome ulazim u dnevnu sobu a svi sede u njoj. Tata proizvodi zvuk kakav nikada ranije nisam čula.
„Zašto plačeš?”, pitam. „Šta se desilo?”
Mama i Kal sede jedno kraj drugog na kauču. Kal na sebi ima odelo i kravatu, kao maleni igrač bilijara.
I onda me strefi - mrtva sam.
„Tu sam, baš tu!”, vičem, ali oni me ne čuju.
Jednom sam gledala neki film o mrtvima - o tome kako oni nikada zaista ne odu, već nečujno žive među nama. Poželim to da im kažem. Pokušavam da srušim olovku sa stola, ali ruka mi prođe pravo kroz nju. I kroz kauč. Prolazim kroz zid i vraćam se. Umačem prste tati u glavu a on se meškolji na stolici, možda se zapitavši otkud ta studen od koje je ustreptao.
Onda se budim.
Tata sedi na stolici pored postelje. Hvata me za ruku. „Kako si?”
Razmišljam o tome, istražujem telo. „Ništa me ne boli.”
„To je dobro.”
„Malo sam umorna.”
On klimne glavom. „Jesi li gladna?”
Želim da budem. Radi njega. Želim da tražim pirinač i kozice i puding od melase, ali lagala bih.
„Mogu li nešto da ti donesem, želiš li šta?”
Da upoznam bebu. Završim školu. Odrastem. Proputujem svet. „Šolju čaja.”
Tati bude drago. „Još nešto? Keks?”
„Olovku i papir.”
Pomaže mi da se uspravim i sednem. Podupire jastuk iza mene, pali svetlo kraj uzglavlja i dodaje mi blokče i olovku s police. Zatim odlazi dole da pristavi čajnik.
Jedanaesta stavka. Šolja čaja.
Dvanaesta stavka...


Uputstva za tatu
Ne želim da idem u frižider kod nekog pogrebnika. Želim da me zadržite kod kuće do sahrane. Jel može neko, molim vas, da sedi sa mnom za slučaj da budem usamljena? Obećavam da vas neću plašiti.
Želim da me sahranite u mojoj leptir-haljini, lila kompletu brusa i gaćica i crnim čizmama s rajsferšlusom (sve je još u koferu koji sam spakovala za Siciliju). Takođe želim da imam narukvicu koju mi je Adam poklonio.
Nemojte me šminkati. To izgleda glupo na mrtvim ljudima.NE želim da me kremirate. Kremacije zagađuju atmosferu dioksinima, hidrohlornom kiselinom, hidrofluornom kiselinom, sumpor-dioksidom i ugljen-dioksidom. A u krematorijumima imaju i one sablasne zavese.Želim biorazgradiv vrbov sanduk i sahranu u šumi. Ljudi iz Centra za prirodnu smrt pomogli su mi da izaberem mesto nedaleko od naše kuće, i oni će vam pomoći sa svim pripremama.
Želim da se na mom grobu, ili u njegovoj blizini, posadi neko domaće drvo. Volela bih hrast, ali nemam ništa ni protiv kestena ili čak vrbe. Želim drvenu ploču sa svojim imenom. Želim da mi na grobu rastu divlje biljke i cveće.
Želim da služba bude jednostavna. Recite Zoi da povede Lorin (ako se rodi do tada). Pozovite Filipu i njenog muža Endija (ako hoće da dođe), i Džejmsa iz bolnice (mada će on možda imati posla).
Ne želim da iko ko me ne poznaje govori išta o meni. Ljudi iz Centra za prirodnu smrt biće sa vama, ali ni oni ne treba da se mešaju u to. Želim da ljudi koje volim ustanu i pričaju o meni,a biće u redu čak i ako budete plakali. Želim da budete iskreni. Reci da sam bila čudovište ako hoćeš, reci kako sam te terala da me juriš unaokolo. Ako se setiš ičega lepog, kaži i to! Najpre zapiši, jer ljudi, po svemu sudeći, neretko zaborave šta hoće da kažu na sahrani.
Ni u kom slučaju nemojte čitati onu Odenovu pesmu.21 Nasmrt se otrcala (ha-ha) i previše je tužna. Nek neko pročita dvanaesti Šekspirov sonet.
Muzika - „Blackbird”Bitlsa. „Plainsong” Kjura. „Live Like You Were Dying” Tima Megroa. „Ali the Trees of the Field Will Clap Their Hands” Sufjana Stivensa. Možda neće biti vremena za sve, ali obavezno pustite poslednju. Zoi mi je pomogla da ih izaberem i sve ih ima na svom ajpodu (on ima zvučnike ako budete morali da ga pozajmite).
Posle, idite u pab na ručak. Imam 260 funti na štednom računu i zaista želim da ih upotrebite za to.Stvarno, ozbiljno vam kažem - ručak je na moj račun. Obavezno naručite puding - lepljivu karamelu, tortu s čokoladnim kremom, veliku porciju sladoleda, nešto baš loše za vas. I napijte se ako hoćete (ali nemojte uplašiti Kala). Potrošite sav novac.
A nakon toga, kada prođu dani, budite na oprezu. Možda ću napisati nešto u pari na ogledalu kad se budete kupali, ili se igrati lišćem na jabuci kada budete u bašti. Mogla bih da vam se ušunjam u san.Posećujte mi grob kada možete, ali se ne sekirajte ako ne možete, ili ako se preselite pa on naprasno bude predaleko. Lepo je onde leti (pogledajte sajt). Možete da dođete na izlet i da sedite sa mnom. Volela bih to.
Dobro. To je to.Volim te.
Tesa cmok

38.


„Biću jedino dete u školi kome je umrla sestra.”
„Biće gotivno. Moći ćeš čitavu večnost da se vadiš za domaći, i sviđaćeš se svim devojčicama.”
Kal razmisli o tome. „Hoću li i dalje biti brat?”
„Naravno.”
„Ali ti nećeš znati za to.”
„Dabome da hoću.”
„Hoćeš li me proganjati?”
„Je l' želiš?”
On se bojažljivo osmehne. „Mogao bih da se uplašim.”
„Onda neću.”
Ne može da miruje, šetka tamo-amo po itisonu između mog kreveta i ormara. Nešto se promenilo među nama od bolnice. Ne šalimo se onako lako.
„Baci teliš kroz prozor ako hoćeš, Kale. Meni je pomoglo.”
„Ne želim.”
„Onda mi pokaži neki mađioničarski trik.”
On otrči po svoje stvari, vrati se u svojoj odabranoj jakni, onoj crnoj sa skrivenim džepovima. „Gledaj vrlo pažljivo.”
Veže dve svilene maramice na jednom kraju i ugura ih sebi u pesnicu. Otvori ruku prst po prst. Prazna je.
„Kako si to izveo?”
On zavrti glavom i lupne se po nosu čarobnim štapićem. „Mađioničari nikada ne odaju svoje tajne.”
„Ponovi.”
Umesto toga, on promeša i raširi špil karata. „Izaberi jednu, pogledaj je, i nemoj mi reći koja je.”
Izabiram kraljicu pik, pa je vraćam u špil. Kal ponovo širi karte, ovoga puta licem naviše. Ali nje nema.
„Dobar si, Kale!”
On se skljoka na postelju. „Nisam dovoljno dobar. Voleo bih da izvedem nešto veće, nešto zastrašujuće.”
„Možeš da me pretesterišeš napola ako hoćeš.”
On se isceri, ali maltene smesta zaplače, isprva tiho, a potom stane da grca i rida. Koliko ja znam, to mu je tek drugi put u životu da je zaplakao, pa mu je možda potrebno. Oboje se ponašamo kao da tu nema pomoći, kao da je posredi krvarenje iz nosa koje nema nikakve veze s tim kako se on oseća. Privlačim ga sebi i grlim. On mi jeca na ramenu, suze mu prodiru kroz moju pidžamu. Poželim da ih poližem. Njegove prave, prave suze.
„Volim te, Kale.”
Lako je. Premda on na to zaplače deset puta jače, zbilja mi je drago što sam se usudila.
Trinaesta stavka, da držim svog brata u naručju dok se sumrak spušta na prozorsku dasku.
Adam leže pored mene u krevet. Navlači jorgan do same brade, kao da mu je hladno ili da strahuje da bi mu se tavanica mogla sručiti na glavu.
Kaže: „Sutra će tvoj tata kupiti kamperski krevet i staviti ga tu na pod za mene.”
„Zar nećeš više spavati sa mnom?” .
„Možda nećeš to želeti, Tes. Možda nećeš želeti da te neko grli.”
„Šta ako budem želela?”
„E pa onda ću te grliti.”
Ali prestravljen je. Vidim mu to u očima.
„U redu je, oslobađam te.”
„Ćuti.”
„Ne, stvarno. Oslobađam te.”
„Ne želim da budem slobodan.” Naginje se i ljubi me. „Probudi me ako ti zatrebam.”
Brzo zaspi. Ja ležim budna i slušam kako se širom grada gase i pale svetla. Kako se šapuće laku noć. Kako opruge u krevetima sanjivo škripe.
Pronalazim Adamovu ruku i hvatam je čvrsto.
Drago mi je što postoje noćni portiri i medicinske sestre i vozači kamiona na duge pruge. Teši me saznanje da u drugim zemljama s drugim vremenskim zonama žene peru odeću u rekama a deca u koloni idu u školu. Negde na svetu upravo sada neki dečak sluša veselo zvečanje kozjeg zvona dok se uspinje uz planinu. Mnogo mi je milo zbog toga.

39.


Zoi šije. Nisam znala da ume. Preko kolena joj je prebačen kombinezon za bebe boje limuna. Udeva konac u iglu, žmureći na jedno oko, provlači konac i uvija ga u čvor liznutim prstima. Ko ju je tome naučio? Gledam je minutima, a ona šije kao da je tako oduvek bilo. Njena plava kosa skupljena je visoko na glavi, vrat pod blagim uglom. Grize se za donju usnu od usredsredenosti.
„Živi”, kažem joj. „Živećeš, je l' da?”
Ona naglo podiže glavu i posisa svetlu krv s prsta. „Sranje!”, kaže. „Nisam znala da si budna.”
Kikoćem se na to. „Cvetaš.”
„Debela sam!” Ispravlja se na stolici i izbacuje stomak da mi dokaže. „Velika sam kao medved.”
Volela bih da sam ta beba duboko u njoj. Da sam mala i zdrava.
Uputstva za Zoi
Ne govori ćerci da se planeta raspada. Pokaži joj samo ono divno. Budi div za nju, iako tvoji roditelji nisu to mogli da urade za tebe. Nikada se nemoj spetljati ni s jednim momkom koji te ne voli.
„Kad se dete rodi, misliš li da će ti nedostajati tvoj pređašnji život?”
Zoi me pogleda veoma ozbiljno. „Treba da se obučeš. Ne valja ti da po ceo dan sediš u pidžami.”
Naslanjam se natrag na jastuke i gledam po uglovima sobe. Kad sam bila mala, oduvek sam želela da živim na tavanici - činila mi se tako čista i nenatrpana, kao vrh torte. Sada me samo podseća na čaršave.
„Imam utisak da sam te izneverila. Neću moći da ti čuvam bebu niti šta slično.”
Zoi kaže: „Napolju je baš lepo. Da zamolim Adama ili tvog tatu da te iznesu?”
Ptice dele megdan na travnjaku. Iskrzani oblaci obrubljuju plavo nebo. Ležaljka za sunčanje je topla, kao da već satima upija sunčevu svetlost.
Zoi čita časopis. Adam me miluje po stopalima preko čarapa.
„Slušajte ovo”, kaže Zoi. „Ovaj je pobedio na takmičenju za najsmešniji vic godine.”
Četrnaesta stavka, vic.
„Čovek ode kod lekara i kaže: 'Zaglavila mi se jagoda u dupetu.' 'A', kaže lekar, 'imam kremu22 za to.”
Mnogo se smejem. Ja sam kostur koji se smeje. Dok nas slušam - Adama, Zoi i sebe - to je kao da mi je neko ponudi prozor da prođem kroz njega. Nadalje je sve moguće.
Zoi mi tutne svoju bebu u naručje. „Zove se Lorin.”
Debela je i lepljiva i mleko joj curi iz usta. Lepo miriše. Maše mi ručicama, hvata vazduh. Njeni prstići s noktima u obliku srpa cupkaju me po nosu.
„Zdravo, Lorin.”
Kažem joj koliko je velika i pametna. Kažem joj sve one koještarije koje zamišljam da bebe vole. A ona me gleda nedokučivim očima i širom zeva. Vidim unutrašnjost njenih ružičastih ustašca.
„Dopadaš joj se”, kaže Zoi. „Zna ko si.”
Stavljam Lorin Tesu Voker na rame i kružim joj rukom po leđima. Osluškujem joj srce. Zvuči oprezno, odlučno. Strašno je topla.
Pod jabukom igraju senke. Sunčeva svetlost se prosejava kroz grane. U daljini bruji kosačica za travu. Zoi još čita časopis, baca ga dole kada vidi da sam budna.
„Spavala si čitavu večnost”, kaže mi.
„Sanjala sam da se Lorin rodila.”
„Je l' bila divna?”
„Razume se.”
Adam podigne pogled i nasmeši mi se. „Ej”, kaže. Tata dolazi stazom i snima nas video-kamerom. „Prestani”, kažem mu. „Morbidno je.”
On vraća kameru u kuću, izlazi s kutijom za recikliranje i spušta je kraj kapije. Lati se otkidanja uvelih cvetova. „Dođi sedi s nama, tata.”
Ali on ne može da miruje. Vraća se unutra, pa opet izlazi s činijom grožđa, čokoladicama, čašama soka. „Je li ko za sendvič?”
Zoi vrti glavom. „Meni su dobre ove čoko-kuglice, hvala.”
Sviđa mi se kako joj se usne puće dok ih sisa.
Čini za teranje smrti.
Zamoli najbolju drugaricu da ti čita sočne delove iz časopisa - modu, tračeve. Osokoli je da sedne dovoljno blizu da je dodiruješ po tibi, po njenom ogromnom prostranstvu. A kad bude morala da ide kući, duboko udahni i reci joj da je voliš. Jer to je istina. A kada se ona nagne i šapatom ti uzvrati ljubav, čvrsto je zagrli, jer to nisu reči koje biste inače podelile.
Nagovori brata da sedne s tobom kad se vrati iz škole i nateraj ga da ti do tančina prepriča kako je proveo dan, sve časove, sve razgovore, čak i šta je imao za ručak, dok se toliko ne ugnjavi i stane da preklinje da ga pustiš u park da igra fudbal s drugarima.
Gledaj mamu kako izuva cipele i izmasiraj joj noge jer njen novi posao u knjižari podrazumeva da mora da stoji po čitav dan i bude ljubazna prema neznancima. Smej se kada pokloni tati knjigu jer ima popust i može da priušti da bude velikodušna.
Gledaj kako je tata ljubi u obraz. Primeti kako se smeše. Znaj da su oni tvoji roditelji, šta god da se desi.
Slušaj komšinicu kako orezuje ruže dok se senke izdužuju po travnjaku. Ona pevuši neku staru pesmu a ti si pod ćebetom sa svojim dečkom. Kaži mu da se ponosiš njime, jer je naveo taj vrt da raste i podstakao majku da vodi računa o njemu.
Proučavaj Mesec. Blizu je i ima ružičasti plamen oko sebe. Tvoj dečko ti kaže da je to optička varka, da se samo čini krupan zbog svog ugla u odnosu na Zemlju.
Izmeri se u odnosu na njega.
I, u noć, kada te budu odneli nazad gore i još jedan dan bude bio gotov, ne dozvoli svom dečku da spava na kamperskom krevetu. Reci mu da želiš da te drži u naručju i ne plaši se da on to možda ne želi, jer ako kaže da hoće, onda te voli, a to je jedino važno. Isprepleti noge s njegovim. Slušaj ga kako spava, kako nežno diše.
A kada čuješ jedan zvuk, nalik lepršanju zmaja koji se približava, nalik krilima vetrenjače koja se sporo okreću, kaži: „Ne još, ne još.”
Diši. Samo diši. Lako je. Udahni i izdahni.

40.


Svetlost se polako vraća. Potpuni mrak bledi po rubovima. Usta su mi suva. Grlo mije obloženo zrncima sinoćnog leka.
„Ej”, kaže Adam.
Digao mu se; izvine se zbog toga uz stidljivi smešak, zatim razvlači zavese, staje na prozor i gleda napolje. Iza njega, mutni ružičasti jutarnji oblaci.
„Bićeš ovde godinama bez mene”, kažem mu.
On pita: „Da nam spremim doručak?”
Poput sluge, donosi mi štošta. Sladoled od limuna na štapiću. Termofor. Kriške pomorandže na tanjiru. Još jedno ćebe. Stavlja štapiće cimeta da se kuvaju dole na šporetu jer želim da osetim miris Božića.
Kako se ovo zbilo tako brzo? Kako se zaista obistinilo?
molim te dođi u krevet i lezi na mene sa svojom toplotom i obujmi me rukama i neka prestane
„Mama postavlja rešetku od letvica”, kaže. „Najpre je bilo začinsko bilje, potom ruže, a sada želi orlove nokte. Možda ću izaći da joj pomognem kada tvoj tata dođe da sedi s tobom. Je l' bi to bilo u redu?”
„Naravno.”
„Ne sedi ti se danas opet napolju?”
„Ne.”
Mrzi me da se pomeram. Sunce mi drobi po mozgu i sve me boli.
ovaj psihopata kaže svima da odu na polje i kaže izabraću jednog od vas samo jednog od vas od svih vas da umre i svi gledaju unaokolo misleći baš je malo verovatno da to budem ja jer ima nas na hiljade te je statistički to sasvim malo verovatno a psihopata korača gore-dole gledajući u sve a kada stigne blizu mene zastane i osmehne se a zatim uperi prst pravo u mene i kaže ti si ta a ja se užasnem što sam to ja a ipak naravno da sam ja zašto ne bih bila znala sam to od početka
Kal bane u sobu. „Je l' smem napolje?”
Tata uzdahne. „Gde?”
„Samo napolje.”
„Moraš da budeš malo određeniji.”
„Javiću ti kad stignem.”
„To nije dovoljno.”
„Svi ostali smeju da izlaze kad hoće.”
„Ne zanimaju me svi ostali.”
Predivan bes dok Kal maršira do vrata. Delići bašte u njegovoj kosi, prljavština pod njegovim noktima. Njegovo telo sposobno da cimne vrata i zalupi ih za njim.
„Kakvi ste skotovi svi vi!”, dere se dok trči niz stepenice.


Uputstva za Kala
Nemoj umreti mlad. Nemoj dobiti meningitis, ni sidu ni bilo šta drugo, nikada. Budi zdrav. Nemoj se boriti ni u jednom ratu, niti se pridružiti sekti, niti postati pobožan, niti dati srce nekome ko to ne zaslužuje. Nemoj misliti da moraš biti dobar jer si jedini preostao. Budi loš do mile volje.


Uzimam tatu za ruku. Prsti su mu ranjavi, kao da su prošli kroz rende.
„Šta si to radio?”
On slegne ramenima. „Ne znam. Nisam ni primetio.”
Dalja uputstva za tatu - nek ti Kal bude dovoljan.
Volim te. Volim te. Šaljem tu poruku kroz prste u njegove prste, kroz njegovu ruku i u njegovo srce. Čuj me. Volim te. Žao mi je što te ostavljam.
Budim se satima kasnije. Kako se to desilo?
Kal je ponovo tu, sedi pored mene na krevetu poduprt jastucima. „Izvini što sam vikao.”
„Je l' ti tata rekao da to kažeš?”
On klimne glavom. Zavese su razmaknute a mrak se odnekud vratio.
„Je l' se plašiš?” Kal to upita veoma tiho, kao da je posredi nešto o čemu razmišlja, ali što nije hteo da izgovori.
„Plašim se da zaspim.”
„Da se nećeš probuditi?”
„Da.”
Njemu zablistaju oči. „Ali znaš da to neće biti večeras, zar ne? Mislim, znaćeš, zar ne?”
„Neće biti večeras.”
On mi položi glavu na rame. „Baš, baš mrzim ovo”, kaže.

41.


Zvono koje su mi dali glasno je u mraku, ali baš me briga. Adam ulazi, mutnog pogleda, u boksericama i majici. „Ostavio si me.”
„Samo što sam sišao da skuvam šolju čaja.”
Ne verujem mu. I baš me briga za njegovu šolju čaja. Može da pije mlaku vodu iz mog bokala ako je tako očajan.
„Drži me za ruku. Ne puštaj.” Svaki put kad zažmurim, padam.
Beskrajno padam.

42.


Sva svojstva su ista - svetlost što prolazi kroz zavese, udaljeno brujanje saobraćaja, strka vode u bojleru. Mogao bi biti dan mrmota, s tim što mi je telo umornije, a koža prozirnija. Za nijansu me manje ima nego juče.
Adam je na kamperskom krevetu.
Pokušavam da se uspravim i sednem, ali ne mogu baš da smognem snage. „Zašto si spavao tu dole?”
On me dodirne po ruci. „Bolelo te je noćas.”
On razmakne zavese kao što je to učinio juče. Stane na prozor i pogleda napolje. Iza njega, nebo je bledo i vodnjikavo.
vodili smo ljubav dvadeset sedam puta i delili postelju šezdeset dve noći a to je mnogo ljubavi
„Doručak?”, pita.
Ne želim da umrem.
Nisam dovoljno dugo ovako bila voljena.

43.


Mamin porođaj sa mnom trajao je četrnaest sati. Bio je to najtopliji zabeleženi maj. Toliko topao da prve dve nedelje života nisam na sebi imala nikakvu odeću.
„Imala sam običaj da te položim sebi na tibu i spavale bismo satima”, kaže ona. „Bilo je prevruće za sve sem za spavanje.”
Ovo kopanje po uspomenama je kao igra pogađanja.
„Vodila sam te autobusom da se nađemo s tatom na njegovoj pauzi za ručak, a ti si mi sedela u krilu i zurila u ljude. Odisala si vatrenošću. Svi su to primećivali.”
Svetlost je veoma blistava. Velika ploča svetlosti upada kroz prozor i sleće na krevet. Mogu da odmaram ruku na suncu a da je čak i ne pomeram.
„Sećaš li se kad smo bili u Kromeru a ti izgubila na žalu svoju narukvicu s privescima?”
Donela je fotke, pokazuje ih jednu po jednu.
Zeleno-belo popodne prošarano belim radama.
Kredasta zimska svetlost na gradskoj farmi.
Žuto lišće, blatnjave čizme i jedna ponosna crna kofa. „Šta si hvatala, sećaš li se?”
Filipa je rekla da će me sluh poslednji izdati, ali nije rekla da ću videti boje kada ljudi pričaju.
Čitave rečenice pružaju se u lukovima po sobi poput duga.
Zbunjujem se. Ja sam kraj postelje a mama umire umesto mene. Podižem pokrivač da je pogledam a ona je gola, izborana starica sa sedim stidnim dlakama.
Plačem za psom, koga su udarila kola i koga smo sahranili. Nikada nismo imali psa. To nije moja uspomena. Ja sam mama na poniju i kaskam na drugi kraj grada da posetim tatu. On živi u socijalnom naselju, pa ja i poni ulazimo u lift i penjemo se na osmi sprat. Ponijeva kopita metalno klopoću. To me nagoni na smeh.
Dvanaest mi je godina. Vraćam se kući iz škole a mama je na pragu. Na sebi ima kaput i kofer kraj nogu. Pruža mi koverat. „Daj ovo tati kad se vrati kući.”
Ljubi me na rastanku. Gledam je dok ne stigne do obzorja i nestane na vrhu brda kao oblak dima.

44.


Svetlost je srceparajuća.
Tata pijucka čaj pored postelje. Želim da mu kažem da će propustiti jutarnji program, ali nisam sigurna da hoće. Nisam sigurna koliko je sati.
Doneo je i nešto da prezalogaji. Slani keks s ljutim sosom i stari zreli cedar. Volela bih da mi se to jede. Da me zanima ukus - drobljivost i suva keksavost hrane.
On spusti tanjir kad me vidi da gledam i uzme me za ruku. „Lepotice”, kaže.
Ja mu zahvalim.
Ali usne mi se ne mrdaju a on kao da me ne čuje.
Onda kažem: Baš razmišljam o onom košu za netbal23 koji si mi napravio kad sam ušla u školski tim. Sećaš li se kako si pogrešio razmere i napravio ga previsoko? Toliko sam marljivo vežbala na njemu da sam u školi stalno prebacivala koš pa su me opet izbacili iz tima.
Ali on kao da ne čuje ni to.
Ja se onda osilim.
Tata, igrao si raunders24 sa mnom, iako si ga mrzeo i želeo da se latim kriketa. Naučio si kako se održava zbirka poštanskih maraka jer je mene to zanimalo. Satima si dreždao po bolnicama i nikada se, niti jednom, nisi požalio. Češljao si me kao što majka treba da češlja. Odrekao si se posla radi mene, prijatelja radi mene, četiri godine života radi mene. Nikada nisi zakukao. Gotovo nikada. Dozvolio si mi da imam Adama. Dozvolio si mi da imam svoj spisak. Bila sam neobuzdana. Želela sam i želela, tako mnogo. A ti nikada nisi rekao: „Dosta je bilo. Prestani.”
Želela sam to da kažem već neko vreme.
Kal se zagleda u mene. „Zdravo”, kaže. „Kako si?”
Trepnem mu.
On seda na stolicu i pomno me posmatra. „Zar zaista više ne možeš da pričaš?”
Pokušavam i kažem mu da naravno mogu. Je li glup, ili šta?
On uzdiše, ustaje i odlazi do prozora. Pita: „Misliš li da sam premlad da imam devojku?”
Kažem mu da jeste.
„Jer gomila mojih drugova ima devojku. Nije baš da izlaze. Ne baš. Samo se dopisuju porukama.” Vrti glavom u neverici. „Nikada neću razumeti ljubav.”
Ali ja mislim da već razume. Bolje od većine ljudi.
Zoi kaže: „Ej, Kale.”
On kaže: „Ej.”
Ona kaže: „Došla sam da se pozdravim. Mislim, znam da sam to već uradila, ali htela sam još jednom.”
„Zašto?”, pita on. „Gde ćeš?”
Prija mi težina mamine ruke u mojoj.
Ona kaže: „Kad bih mogla da se menjam s tobom, bih, znaš.” Zatim kaže: „Samo bih volela da te mogu spasti ovoga.” Možda misli da je ne čujem.
Kaže: „Mogla bih da napišem priču za jedan od onih časopisa s istinitim pričama, o tome koliko je bilo teško ostaviti te. Ne želim da misliš da je bilo lako.”
kad mi je bilo dvanaest godina potražila sam Škotsku na karti i videla da se iza zatona nalaze Orknejska ostrva i znala sam da će tamo imati čamce koji će je odneti još dalje
Uputstva za mamu
Nemoj odustati od Kala. Da se nikada nisi udaljila od njega, preselila nazad u Škotsku ili pomislila da je bilo koji muškarac važniji. Progonim te ako to uradiš. Pomeraću ti nameštaj, gađati te predmetima i plašiti te na mrtvo ime. Budi dobra prema tati. Ozbiljno. Gledam te.
Da je mi da gucnem malo ledene vode. Nežno mi stavlja hladan peškir na čelo.
Onda kaže: „Volim te. “
Kao dve kapi krvi koje padaju na sneg.

45.


Adam leže na svoj kamperski krevet. On zaškripi. Pa prestane.
Sećam se kako mi je sisao dojku. To nije bilo davno. Bili smo u ovoj sobi, oboje u mojoj postelji, držala sam ga u pregibu ruke a on se ugnezdio uz mene i osećala sam se kao da sam mu majka.
Obećao je da će doći do samog kraja. Naterala sam ga da mi obeća. Ali nisam znala da će ležati noću kraj mene kao dobar mali izviđač. Nisam znala da će me dodir boleti, da će se on odveć plašiti da me drži za ruku.
Trebalo bi da je napolju s nekom devojkom dražesnih oblina kojoj dah miriše na pomorandže.
Uputstva za Adama
Ne brini ni o kome osim o sebi. Idi na univerzitet i stekni mnoštvo prijatelja i napijaj se. Zaboravljaj ključeve od vrata. Smej se. Jedi instant-rezance za doručak. Beži s predavanja. Budi neodgovoran.
Adam kaže: „Laku noć, Tesa.”
Laku noć, Adame.
„Zvao sam sestru. Kaže da dodamo oramorf morfinu.”
„Zar niko neće da dode?”
„Snaći ćemo se.”
„Opet je dozivala mamu dok ste pričali telefonom.”
Neprestano mislim na vatru i dim koji izbijaju iz mahnite larme zvona i na lica u gomili, zblanuta kao da im je nešto oteto
„Sedeću ja s njom ako hoćeš, Adame. Idi dole i gledaj TV, ili malo odspavaj.”
„Rekao sam da je neću napuštati.”
Kao da se, jedno po jedno, gase svetla.
kišica nežno sipi na pesak i bose noge dok tata doteruje poslednje sitnice na zamku i premda pada kiša Kal i ja zahvatamo kofom morsku vodu za opkop a kasnije kada izađe sunce stavljamo zastave na svaki toranj tako da lepršaju i kupujemo sladoled u daščari na vrhu dina a još kasnije tata sedi s nama dok plima nadire i zajedno pokušavamo da izguramo svu tu vodu natrag napolje da se ljudi u zamku ne podave
„Idi, Adame. Niko od nas neće joj biti ni od kakve koristi ako budemo iznureni.”
„Ne, neću da idem.”
kad mi je bilo četiri godine zamalo nisam pala u okno rudnika kalaja a kad mi je bilo pet prevrnula su se kola na auto-putu a kad mi je bilo sedam otišli smo na odmor i pregoreo je plinski rešo u kamp-prikolici a niko nije primetio
Umirem čitav život
„Smirila se.”
„Hmm.”
Čujem samo deliće razgovora. Reči upadaju u pukotine, izgube se na nekoliko sati, zatim izlete odande i slete mi na grudi.
„Zahvalan sam ti.”
„Na čemu?”
„Što nisi uzmakao. Većina momaka bi već odavno pobegla.”
„Volim je.”

46.


„Ej”, kaže Adam, „budna si.”
Nagne se i ovlaži mi usne sunđerom. Briše ih tapkajući peškirom i maže ih vazelinom.
„Hladne su ti ruke. Držaću ih malo da ih ugrejem, važi?”
Smrdim. Osećam kako prdim. Čujem kako ružni krpelj od mog tela proždire samog sebe. Tonem, tonem u krevet.
Petnaest, da ustanem iz postelje i siđem i da je sve šala.
Dvesta devet, da se udam za Adama.
Trideset, da odem na roditeljski sastanak i da nam je dete genije. Sve troje naše dece, zapravo - Čester, Merlin i Dejzi.
Pedeset jedan, dva, tri. Da otvorim oči. Otvori ih, skote.
Ne mogu. Padam.
Četrdeset četiri, da ne padam. Ne želim da padam. Bojim se. Četrdeset pet, da ne padam.
Misli na nešto. Neću umreti ako budem mislila na Adamov vreo dah između mojih nogu.
Ali ništa ne mogu da zadržim.
Kao drvo koje gubi lišće.
Zaboravim čak i na šta sam mislila.
„Zašto proizvodi taj zvuk?”
„Zbog pluća. Tečnost ne može da otiče jer se ona ne mrda.”
„Jezivo zvuči.”
„Zvuči gore no što jeste.”
Je l' to Kal? Čujem ga kako povlači otvarač, kako šišti limenka koce.
Adam upita: „Šta ti tata radi?”
„Telefonira. Govori mami da dođe ovamo.”
„Dobro.”
Kale, šta se dešava s leševima?
Prašina, sjaj, kiša.
„Misliš da nas čuje?”
„Sigurno.”
„Jer svašta sam joj pričao.”
„Šta?”
„Neću da ti kažem!”
veliki prasak je bio začetak Sunčevog sistema i tek tada je nastala Zemlja i tek tada je život mogao da se pojavi a kada je prestala da pada sva kiša i zgasle sve vatre pojavile su se ribe pa zatim insekti vodozemci dinosaurusi sisari ptice primati hominidi i na kraju ljudi
„Jesi li siguran da treba da proizvodi taj zvuk?”
„Mislim da je u redu.”
„Upravo se promenio.”
„Ćuti, ne mogu da čujem.”
„To je gore. Zvuči kao da uopšte ne može da diše.”
„Sranje!”
„Je l' umire?”
„Idi po tatu, Kale. Trči!”
ptičica pomera planinu peska zrno po zrno i uzima po jedno zrno na svakih milion godina a kada planina bude pomerena ptica sve to vrati i toliko je duga večnost i baš je dugo toliko biti mrtav
Možda ću se vratiti kao neko drugi.
Biću ona devojka divlje kose koju će Adam upoznati u svojoj prvoj nedelji na univerzitetu. „Zdravo, studiraš li i ti hortikulturu?”
„Tu sam, Tes. Tu sam, držim te za ruku. I Adam je tu, sedi s druge strane kreveta. I Kal. Mama je krenula, brzo će. Svi te volimo, Tesa. Svi smo tu s tobom.”
„Ne mogu da podnesem taj zvuk. Zvuči kao da je boli.”
„Ne boli je, Kale. Nesvesna je. Ne oseća bol.”
„Adam je rekao da nas čuje. Kako može da nas čuje ako je nesvesna?”
„To je kao da spava, samo što zna da smo ovde. Sedi sa mnom, Kale, u redu je. Dođi sedi mi u krilo. Ona je spokojna, ne brini.”
„Ne zvuči spokojno. Zvuči kao pokvareni bojler.”
Okrećem se ka unutra, njihovi glasovi postaju žubor vode.
Trenuci se zbijaju.
Avioni udaraju u zgrade. Tela jezde kroz vazduh. Vozovi i autobusi eksplodiraju. Radijacija prokapava iz pločnika. Sunce se pretvara u sićušnu crnu tačku. Ljudska rasa izumire i bubašvabe vladaju svetom.
Nadalje je sve moguće.
Instant-puding na plaži.
Viljuška tuče po činiji.
Galebovi. Talasi.
„U redu je, Tesa, možeš da ideš. Volimo te. Možeš sada da ideš.”
„Zašto to govoriš?”
„Možda joj treba dozvola da umre, Kale.”
„Ja neću da umre. Nema moju dozvolu.”
Hajde onda da pristanemo.
Da pristajemo na sve samo još jedan dan.
„Možda bi trebalo da se oprostiš, Kale.”
„Neću.”
„To bi moglo biti važno.”
„Mogla bi da umre od toga.”
„Ne može da umre ni od čega što ti kažeš. Želi da zna da je voliš.”
Još jedan tren. Još jedan. Mogu da izdržim još jedan.
Vetar nosi papirić od bombone po stazi.
„Hajde, Kale.”
„Glupo mi je.”
„Niko od nas ne sluša. Priđi i šapni.”
Moje ime opasuje kružni tok.
Sipe nasukane na žalu.
Mrtva ptica na travnjaku.
Milioni crva ošamućeni sunčevom svetlošću.
„Zbogom, Tes. Proganjaj me ako hoćeš. Nemam ništa protiv.”
Uđe patka u apoteku da kupi karmin.
Miš potopljen u vodu i pritisnut varjačom.
Tri malena mehurića vazduha isplivavaju na površinu, jedan za drugim.
Šest Sneška Belića od vate.
Šest salveta presavijenih u origami ljiljane.
Sedam kamenčića, svi različitih boja, povezani srebrnim lancem.
Sunce je u mojoj šolji čaja.
Zoi zuri kroz prozor a ja vozim van grada. Nebo postaje sve mračnije.
Otpusti sve to.
Adam duva dim u grad pod nama. Kaže: „Svašta bi moglo da se događa onde dole, ali ovde jednostavno ne bismo znali.”
Adam me miluje po glavi, po licu, ljubi mi suze.
Blagosloveni smo.
Otpusti sve to.
Zvuk ptice koja u niskom letu preleće baštu. Zatim ništa. Ništa. Prolazi oblak. Opet ništa. Svetlost pada kroz prozor, pada na mene, u mene.
Trenuci.
Svi se zbijaju ka ovom.

IZRAZI ZAHVALNOSTI


Hvala prvim i najboljim čitaocima - Megan Dan, Brajanu Kiniju, Ani Daglas i Nikoli Vilijems.
Na velikodušnosti (duha i prostora), hvala Ani Mekšejn.
Na korisnom istraživanju, hvala Endruu Sindžonu.
Hvala mojim kolegama piscima iz projekta za razvijanje književnosti Senterprajz na stalnoj podršci i hrabrenju - Nataliji Abi-Ezi, Štivu Kuku, Sari Lerner, Evi Luin, Ani Oven, Stefi Piksner, Džejkobu Rosu i Spajku Vorviku.
I hvala Katarini Klark, na njenoj veri.

O AUTORKI


Dženi Daunam rođena je 1964. godine. Pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju bavila se glumom. Živi u Londonu sa dva sina.
Knjiga „Pre nego što umrem” je ekranizovana pod nazivom „Now Is Good” a glavne uloge tumače Dakota Fanning, Jeremy Irvine i Paddy Considine.

Napomene


[←1] Tweenies, likovi iz istoimene britanske lutkarske serije za decu. (Prim. prev.)
[←2] Tradicionalno škotsko jelo. (Prim. prev.)
[←3] Škotsko selo, najsevernije naselje u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)
[←4] Umesto kockica, koristi se točak s brojevima. (Prim. prev.)
[←5] Dobrotvorna britanska organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške. (Prim. prev.)
[←6] Moždana tečnost, tečnost koja se nalazi u moždanim komorama i kičmenoj moždini i koja odvaja mozak i kičmenu moždinu od njihovih omotača. (Prim. prev.)
[←7] Ubrizgavanje leka pravo u kičmenu moždinu. (Prim. prev.)
[←8] Na engleskom se reč drug upotrebljava i za lekove i za drogu. (Prim. prev.)
[←9] Engleska spisateljica za decu, neretko kritikovana zbog svojih stereotipnih likova i didaktičkog moralizma. (Prim. prev.)
[←10] Lekovi protiv mučnine i povraćanja. (Prim. prev.)
[←11] Čovekoliki robot iz serijala Moćni rendieri. (Prim. prev.)
[←12] Španski primorski grad i letovalište. (Prim. prev.)
[←13] Dani kada su u Engleskoj banke po zakonu zatvorene. (Prim. prev.)
[←14] Od latinskog fecundus, plodan. (Prim. prev.)
[←15] Misli se na špansku flotu koju su 1588. godine potukli engleski ratni brodovi. (Prim. prev.)
[←16] Flatman and Ribbon - Pljosnati čovek i Traka. (Prim. prev.)
[←17] Igra reči: na engleskom bar znači i šipka. (Prim. prev.)
[←18] Smanjen broj trombocita u krvi. (Prim. prev.)
[←19] Antiseptički i analgetički gelovi za usta. (Prim. prev.)
[←20] Kauterizacija, sagorevanje, uništavanje tkiva (rane, izrasline) nekim kaustičnim sredstvom, odnosno visokom toplotom. (Prim. prev.)
[←21] Misli se na pesmu „Pogrebni bluz" („Funeral Blues"). (Prim. prev.)
[←22] Igra reči: na engleskom cream, znači i krema i šlag. (Prim. prev.)
[←23] Sport koji podseća na košarku i koji uglavnom igraju žene. (Prim. prev.)
[←24] Engleska igra loptom slična bejzbolu. (Prim. prev.)