Ubiti Leonarda da Vinčija - Kristijan Galves

First topic message reminder :



Svi su se divili geniju, a malo ko ga je uistinu poznavao

Leonardo da Vinči je toliki jeretik da ne prihvata nijednu religiju i više voli da bude filozof nego hrišćanin. Stoga je odluka jasna i rezolutna: ubiti Leonarda da Vinčija.

Dvadesetčetvorogodišnji Leonardo da Vinči je anonimnom dojavom optužen za sodomiju i izveden pred lice pravde. Usled nedostatka dokaza je oslobođen, ali ugled mu je ukaljan, a zdravlje narušeno. Umetnik dospeva na životno raskršće: razapet je između želje za osvetom i potrebe da razvija mnoge svoje talente i pored budnih očiju Vatikana, gradskih vlasti Firence i radikalnih sledbenika biča božjeg Đirolama Savonarole.

Ovaj uzbudljiv i veoma maštovit bestseler Kristijana Galvesa je omaž firentinskom geniju i uverljiva slika Evrope XV i XVI veka. Na stranicama ovog istorijskog trilera susrešćemo se sa slavnim slikarom Sandrom Botičelijem, firentinskim mecenom i gradonačelnikom Lorencom de Medičijem, francuskim kraljem, papama Sikstom Četvrtim i Julijem Drugim, ali i jednom napuljskom princezom, sentimentalno naklonjenom Leonardu…

29


Veliki post 1491–1492,
San Marko – Santa Marija del Fjore, Firenca


San Marko se pretvorio u lako osvojivu utvrdu. Za manje od godinu dana, veliki govornik koji je sred noći šetao krovovima San Marka stekao je divljenje sebi ravnih. Njegova nova pojava nije imala nikakve veze sa pojavom onog fratra koji je, pre nekog vremena, morao da napusti grad pod bremenom ličnog neiskustva.
Sada je bio drugačiji čovek. U stvari, sada je bio čovek. Bio je nadomak četrdesetog rođendana i lekcije koje je naučio obezbedile su mu mesto za koje je verovao da mu i pristoji. Iako je bio poštovan mnogo više nego devet godina ranije, Đirolamo je po sopstvenom nahođenju ponovo držao časove logike početnicima. „Reforma počinje iznutra.“
Propovedi u San Marku sada su bile duhovno dublje. Govorio je jednako strastveno kao ranije, ali je njegova sinteza teologije, koju je znao bolje nego iko drugi, lične snage i ubedljivosti bila neuobičajena. Za nekoliko nedelja, San Marko je počeo da mu postaje sve tešnji. Savonarola je zaslužio da nastupa na većem prostoru, dostojnom njegovog zadatka i njegovih reči, kao i slušalaca, koji su, prenoseći priču o njemu, obezbeđivali sve mnogobrojniju publiku. Takav prostor mu je postao neophodan.
Tako je Đirolamo Savonarola pozvan da propoveda u katedrali Santa Marija del Fjore. Došao je trenutak. On će biti reč božija.
Među prisutnima se nalazio Sandro Botičeli. Znao je da će u grad doći novi govornik. Pripadao je komitetu koji će odlučivati o izgledu novog pročelja katedrale i, kao radoznao i religiozan čovek, odlučio je da sasluša govor fratra iz Ferare.
Sa svojim žarkim antiklerikalizmom, Đirolamo Savonarola počeo je da govori.
– Slušaj me dobro, o, Firenco! Mojim glasom govori naš Gospod Isus Hrist! Prepuna si nedovoljno privrženih ljudi! Oni više vole zavist i pohlepu nego put božiji! O, Firenco! Dopustila si da te zavedu telesna zadovoljstva! Dopuštaš da tvoja platna obožavaju paganstvo! Pokaj se!
Isprva se u katedrali Santa Marija del Fjore neodlučno komešalo nekoliko desetina ljudi. Za samo nekoliko sekundi, njihov broj je višestruko narastao. Stotine osoba padalo je u trans, slušajući reči izgovorene neprijatnim ali samouverenim glasom. Neki vernici su se uhvatili za glavu. Nisu razumeli razlog za Đirolamove reči, ali nisu mogli da ga zaustave. Slušajući govornika, mnogi od prisutnih su počeli da plaču, na iznenađenje ostalih. Što je više vernika razgolićavalo dušu, Savonarola je više rastao.
Sveštenici koji su se suprotstavljali njegovim blasfemijama, takve kao on su podrugljivo zvali piagnoni ili cmizdravci, jer su više izgledali kao plaćene narikače nego kao uzbuđeni vernici čistog osećanja. Ali daleko od toga da su suze tekle krišom, bile su izvor čiste istine.
Još uvek je nedostajao završni udarac: ona propoved koja će od njega učiniti mučenika ili legendu.
– Moja je dužnost da vam otvorim oči i obavestim vas da sva dobrota i sve zlo padaju na dušu Lorenca de Medičija! I njegova odgovornost je u njegovim gresima! Kada bi sledio put božiji, ceo grad bi se posvetio! Ali gordost ne dopušta tiraninu da se popravi! Slušajte šta vam govorim! Ne plašim se progona! Iako sam ja došao izdaleka a Lorenco de Mediči je prvi građanin Firence, budite sigurni da kad Lorenco napusti ovaj svet, ja ću još uvek biti među vama!
Firentinski vernici videli su novog božijeg poslanika, punog ne samo besa nego i hrabrosti. Umeli su da cene smeonost iskazanu u svakoj reči, svakom pokretu rukom i pogledu.
Katedrala Santa Marija del Fjore bila je svedok nečeg izuzetnog. Dašak svežeg vazduha zapahnuo je grad.
Lorenco de Mediči nije mogao da poveruje da su takve reči izgovorene o njemu. Veličanstveni je sam pozvao fratra u grad i bio je jedini odgovoran za njegov dolazak. Kako je moguće da mu je Savonarola zahvalio gnevom usmerenim protiv njega? Lorenco beše verovao da je povukao dobar potez. Mislio je da će, u svom pokušaju da očisti Crkvu, Savonarola osuti paljbu na papu i tako istaći figuru gradskog vojvode. Firenca je računala da će novi vojnik protiv vatikanske vojske biti u njenim redovima. Đirolamo je trebalo da ulije novu nadu i ideologiju koja će se tek otkriti u Rimu. Ovakvom razvoju događaja Lorenco se ni najmanje nije nadao.
Lorenco de Mediči pokušao je da svoje stavove približi Đirolamu. To nije uspeo čak ni njegovim imenovanjem za patrona samostana San Marko u julu tog istog leta gospodnjeg 1491. Lorencu je bio neophodan pravi monah na tom mestu i želeo je u isti mah da održi prijateljstvo sa Pikom dela Mirandolom, istinskim Savonarolinim poklonikom. Bio je običaj da, nakon inaugurisanja, prior prihvati poziv Lorenca de Medičija kako bi mu on iskazao poštovanje i zahvalnost. To se ovoga puta nije dogodilo. Đirolamo se izvinio, navodeći da je Gospod Bog onaj koji je stvarno odlučio da on bude izabran za priora San Marka. Nije mu učinjena nikakva usluga. Bila je to jednostavno pravda.
– Pružio sam gostoprimstvo monahu tuđinu, a njemu čak nije stalo ni da me poseti – govorio je svojim intimusima četrdesetdvogodišnji Lorenco de Mediči.
Tako je platio izaslanstvo od pet najuglednijih građana Firence novom prioru samostana San Marko. Frančesko Valori, Gvidantonio Vespuči, Domeniko Bonsi, Paolantonio Soderini i Bernardo Ručelai razgovarali su sa Đirolamom. I neposredno i posredno, tražili su mu da svoje najprovokativnije propovedi ostavi po strani. Apelovali su da ne koristi reči poput „čistka“, „mrtvi“ i „duhovna obnova“, kao i da više ne pominje patrona samostana i gradskog vladara. Đirolamo Savonarola nije poslušao svoje posetioce. Samo je primetio da, ako ima pravo da propoveda, može da izgovara reči koje mu se učine prikladnim, jer su to zapravo reči istinskog gospodara, vrhovnog Gospoda.
Propao je još jedan pokušaj Lorenca de Medičija da pridobije podstanara koji se pretvarao u parazita.
U poslednjim trenucima svog života, nakon duge bolesti, 9. aprila leta gospodnjeg 1492, Lorenco de Mediči tražio je da se ispovedi Đirolamu Savonaroli. Niko osim njih dvojice nije bio prisutan u toj sali. Niko nikada nije saznao šta je izgovoreno između ta četiri zida. Kad je Lorenco Veličanstveni izdahnuo, Savonarola je o tome malo šta rekao.
– Lorenco de Mediči se pridružio mrtvima, a ja sam ostao.
Lorenco de Mediči nije živeo dovoljno da sazna vesti iz Novog sveta. Sa druge strane, škrto, ali više nego dobro Savonarolino proročanstvo potpuno se ispunilo.
Đirolamo Savonarola je zvanično postao Hristov konjanik.

30


24. i 25. januar 1491,
Leonardova radionica, Milano


Viteško nadmetanje koje je Leonardo organizovao sa kapetanom Galeacom Sanseverinom u čast najave venčanja Ludovika i Beatriče predstavljalo je još jedan uspeh. Ovoga puta, Leonardo se drznuo da pretvori središnji deo Sanseverinove vojske u divljake – predstavnike Majke prirode. Oni će se boriti kopljima protiv kapetana u dvobojima na konju, a njihove kacige, koje je dizajnirao Firentinac, podsećaće na zmaja spiralno iscrtanih rogova u društvu krilate zmije.
Morao je da nastavi prema utvrđenom planu. Baš pre svanuća 24. januara, sazvao je najbolje arhitekte, kuvare i poslastičare na glavni trg zamka Sforca. Sve je ukazivalo na to da će zadatak biti veoma težak. Uspeh bi garantovao besmrtnost.
– Slušajte me, prijatelji Milana – započeo je Leonardo. – Danas ćemo promeniti tok istorije. Sutra, kad nas se sete, odlučiće da promene naziv ovog trga, Trg od oružja, u Trg torti.
U prvom trenutku, ljudi nisu ništa razumeli. Leonardo im je polako otkrivao tajnu. Odlučio je da napravi drugačiju svadbenu tortu na venčanju vojvode i Beatriče d’Este. Pošto se ona veličinom neće uklapati u svadbene običaje, bračni par će proslaviti bračno sjedinjavanje upravo u njoj. Uz pomoć pažljivo razrađenog plana koji je iscrtao u pesku, Leonardo je, korak po korak, objasnio šta će svi oni zajedno učiniti.
Napraviće ogromnu tortu, dugu šezdeset metara, sačinjenu od kolača i blokova palente. Gozba će biti začinjena orasima i suvim grožđem koji simbolizuju plodnost. U unutrašnjosti torte zameniće nameštaj stolovima i stolicama načinjenim od kolača. Biće to jedinstvena svadba.
Formirane su dve grupe. Jedni su ga nazivali genijem ali su se prepali od krupnog izazova da sve to obave samo za dan. Drugi su pretpostavili da je Leonardo ludak, ali su bez dvoumljenja želeli da učestvuju u ostvarivanju njegove ideje. Leonardove reči na kraju su jednako ubedile i jedne i druge, i Milano se očas pretvorio u preduzeće sa jednim jedinim ciljem – da napravi najveću tortu na svetu.
Kada se radni dan završio, svi su pohvalili Firentinčeve stvaralačke i organizacione sposobnosti. Pred njima se, osvetljena bakljama i uljanim lampama, uzdizala ogromna torta koja će ugostiti ništa manje nego trista zvanica.
Marko d’Ođono pobrinuo se za isplatu dogovorenih honorara i svako se pobedonosno vratio kući. Leonardo je poslednji napustio Trg od oružja, ali će sutradan biti prvi koji će doći.
Dan 25. januara leta gospodnjeg 1491. bio je nalik hekatombi. Kada su stigli, ceremonijal-majstor Ludovika Sforce, milanskog vojvode, ostao je bez reči. Sa prvim svetlima jutra, nekoliko sati pre nego što bi se održala svadba, gozba je već bila gotova. Leonardo se preračunao. U stvari, prevideo je mogućnost da bi stvari mogle da se odvijaju mimo plana, zahvaljujući onome na šta u gradu mora neizostavno da se računa kada su vredne stvari u pitanju: životinje. Šećer korišćen u izradi torte probudio je čula svega živog što je lutalo gradom. Pacovi, crvi, insekti i ptice imali su gozbu života. Leonardu je blizina Barka, ogromnog vojvodinog vrta i obitavališta svih vrsta životinja, učinila medveđu uslugu.
Sve što je bilo napravljeno na Trgu od oružja, središnjem trgu Forcine tvrđave, ležalo je prostrto po zemlji. Leonardove čarape bile su sve prljavije dok je obilazio oko zveri, kojima kao da nije bio važan dolazak još jednog bića. Na kraju krajeva, bilo je dovoljno jela za sve. Životinjski nagoni branili su da se hrana sa slavlja protraći.
Leonardovi pomoćnici u izradi torte, kao i članovi njegove radionice, hvatali su se za glavu. Jedni su nastojali da se bore protiv reptila, insekata i glodara. Drugi su gledali u Leonarda, preklinjući ga da hitno pronađe rešenje. U međuvremenu se Salaj rugao pacovima, gađajući ih rasutim orasima kako je stigao. Stvarno se zabavljao, ignorišući nastali užas i svu štetu koja će nastati iz njega.
Užasnuti Leonardo je pobegao. Nije to učinio zbog straha od Ludovika Sforce i onoga što bi ovaj mogao da mu kaže. Uplašio se sam sebe. Omanuo je. Nije sve predvideo, prevideo je štetu. Za njim je krenuo mali Salaj, zabavljen, potpuno nesvestan razmera katastrofe.
Vojvodi su objašnjenja morali da daju Leonardovi pomoćnici. Dobri Đovani Antonio Boltrafio je zapevao. On je naslikao portret Beatriče d’Este kao svadbeni poklon i pomoći će da se napetosti stišaju. Naravno da su okrivili Leonarda zbog loše procene, ali su ukazali i na jedno njeno preimućstvo. Zoroaster je primetio da je Milanu neophodna urbanistička reforma koja je već bila u planu, kako bi zveri nestale jednom za svagda. Kao posledica tih reči, vojvoda je malo popustio.
Iako je bio daleko od toga da se razgnevi, Ludoviko Sforca nije gubio vreme. Imali su još nekoliko sati na raspolaganju da isprave grešku. Počistiće ceo trg kako zvanice ne bi osetile neugodne mirise i u poslednji čas ukrasiti vojvodin dvor, krunisan Slonovim tremom. Kada se svadba završi, već će se objasniti sa Leonardom da Vinčijem. Beatriče d’Este ni izbliza se nije osećala kao da je veliki dan u njenom životu propao. Zadivila ju je smelost tog čoveka. Najveća torta na svetu ležala je na tlu Trga od oružja, ali je, na kraju krajeva, to bila njena torta. Njena najveća torta na svetu.
Niko to nije video kao Izabela, koja se još uvek sećala onog lepog dana na Montseratu. Zbog te torte bi svako poleteo. Od tada je sve bilo jednostavno. Pročulo se, i Leonardo je krenuo nizbrdicom. Glas se rasuo kao prašina i Leonardova slava počela je da kopni. Firentinac, žrtva sopstvene propasti, počeo je da pronalazi analogiju sa okolnostima u gradu u kojem je jednom davno živeo, i počeo da oseća obavezu da napusti Milano. Sve što je do tog trenutka stvorio bilo je pred raspadom: njegove slike, radionica, njegov „raj“ Izabele Aragonske. Nije važno koliko poslova čovek dobro obavi u životu, ljudi te pamte samo po onom poslednjem.
Morao je da sav svoj ugled uloži na samo jednu kartu. Došao je trenutak da se priseti odlomka svog pisma Ludoviku:
I, na kraju, moći ću da u bronzi izlijem model konja, koji će, tako uobličen, predstavljati besmrtnu slavu i večitu čast za srećnu uspomenu na Vašeg gospodina oca i kuću Sforca.
Izliće figuru konja i povratiti izgubljenu slavu i izgubljeno poverenje. Svi će se ponovo diviti Leonardu da Vinčiju.
Za to vreme se ulicama pronosio glas o njegovoj propasti. I o realnosti: genije iz Firence bio je nesposoban da nahrani trista osoba.

31


16. jul 1493,
vojvodski vrtovi zamka Sforca, Milano


Prošle su dve godine od katastrofe. Za to vreme, delovalo je da se svet divovskim koracima menja i sazreva. Samo u poslednjih godinu dana, jedan Bordžija seo je na tron Svetog Petra. Rodrigo je postao Aleksandar Šesti. U zemljama katoličkih kraljeva odigrala se poslednja bitka protiv nasridske dinastije30 iz Granade, Muhamada Dvanaestog, a Jevreji su prognani zakonskim dekretom. I kao da to nije dovoljno, Kristifor Kolumbo je dospeo na zapadu do Indije.31 Bilo je to, zaista, mnogo promena i mnogo mogućnosti.
Grad Milano nastavio je da se razvija, uz nove radove i projekte. Leonardo je predstavio novu maketu kupole milanske katedrale, ali njegov predlog je odbačen. Odbijano je sve što je mogao ili želeo da uradi. U isti mah, pripremao je statuu konja koju je obećao: konj, simbol osvajačke moći u čast kuće Sforca; konj, plemenit, brz, slobodan, lep; konj, njegova legitimacija za povratak izgubljenog ugleda.
Ponovo zahvaljujući zajedničkim naporima Beatriče d’Este i Izabele Aragonske, Ludoviko Sforca je primio Leonarda. U pokušaju da diskredituje firentinskog slikara i inženjera, Ludoviko je pozvao najznačajnije pripadnike svih kuća na gozbu koja će se održati u vojvodskim vrtovima, naspram zamka Sforca. Sve je trebalo da se desi upravo na onom mestu odakle su došle zveri i uništile najveću tortu na svetu. Ironično.
Tamo su bili vojvoda i Beatriče d’ Este, njegov nećak Đan Galeaco sa princezom Izabelom, kao i istaknuti pripadnici dvora Ludovika Sforce: dvorski pisci Baldasare Takone i Đan Frančesko Tantio, skulptor Đan Kristoforo Romano, grof Kajaco Đan Frančesko Sanseverino, inženjer Frančesko di Đorđo Martini i dugačko „i tako dalje“. Svi su želeli da vide ili pad genija ili kako uskrsava poput Feniksa.
Pred njima su bile ogromne pomične skele, drvena osnova na četiri točka, jer je to bio najlakši mogući način da se prenese div visok sedam metara, pokriven zavesom. Prisutni gosti ogovarali su i smejuljili se. Munuli bi jedan drugog laktovima, puni nepoverenja. Ludoviko Sforca – Crni je gledao s pažnjom. Đan Galeaco bio je odsutan, gnevan, jer je zapravo on bio taj koji bi morao da upravlja događajem. Ali Ludoviko nije prepuštao vlast niti bi to ikad učinio.
– Dame i gospodo, moj najuzvišeniji vojvodo Ludoviko. Bio sam nepismen čovek, ali još uvek sam i uvek ću biti čovek od reči. Obećao sam da ću sopstvenim rukama obaviti zadatak koji će doneti besmrtnu slavu i večitu čast za srećno sećanje na vašeg gospodina oca i kuću Sforca. Evo obavljenog posla. Predstavljam vam najveću statuu konja svih vremena.
Zoroaster i Salaj pomogli su učitelju da svuče ogromnu zavesu sa statue konja. Kao da je pred prisutnima ogromna glinena masa počinjala da oživljava. Moglo se čuti kako srca tiho ržu. Više njih je pomislilo da će statua ogromnog konja od sedam metara u svakom trenutku oživeti i pojuriti u galop.
Uskoro su se začuli aplauzi. Ludoviko Crni, glavom i bradom, otvorenih usta posmatrao je titana kojeg je Leonardo napravio za njegovu kuću Sforca.
– Gospodine Leonardo, moram vam priznati da do pre nekoliko trenutaka nisam baš imao poverenja u vas, ali sad sam prijatno iznenađen. Šta vam je potrebno da završite svoje remek-delo?
– Sedamdeset tona bronze za izlivanje kako bi se pokrio glineni model, u besmrtnu slavu kuće Sforca – Leonardo je samouverno izneo svoj zahtev.
– Tako će i biti – odgovorio je vojvoda bez oklevanja. – Dok budemo završavali pripreme i skupljali bronzu, predlažem da konj od gline bude u čast građana izložen u milanskoj katedrali. Gospodine Leonardo da Vinči, dobro došli još jednom.
Leonardo se široko osmehivao. Svi su mu se divili. Uskrsnuo je iz sopstvenog pepela. Pred publikom je ponovo usplamteo novi žar, jedan genije se ponovo rodio, a jedna strast bila besmrtna.
Prisutni Baldasare Takone, pisac i pesnik sa dvora Ludovika Sforce, napisao je:
Opčinjen gledam ovu beskrajnu lepotu,
Veću od svega ikada viđenog,
Čak i od svega u antičkoj Grčkoj i Rimu,
Sam ju je stvorio Leonardo da Vinči.
O statui konja Leonarda da Vinčija narednih dana se govorilo. „Firentinac se vratio“, govorili su jedni. „Čovek iz Vinčija uskrsnuo je iz sopstvene gline“, šalili su se drugi, parafrazirajući mitološku priču o ptici Feniks. Leonardu su ovakve šale prijale. U četrdeset prvoj godini osećao se mlad. Oduvek je voleo da se poredi s lavom, igrajući se značenjem svoga imena. Ove razbibrige podsetile su ga na vreme provedeno u Montseratu, pred slikom Svetog Jeronima. Ali, sličnost sa vatrenom pticom činila ga je i ponosnim. Njegova unutrašnja vatra mešala se sa njegovom strašću za letenjem.
Zbog jedne posete zaista je poleteo, vrlo visoko i vrlo daleko. Poleteo je odmah u svoj zavičaj, nevino detinjstvo, toplinu svog prvog ognjišta.
Tamo, u hodniku ispred vrata, žena koja je imala preko šezdeset godina čekala je na dobrodošlicu. To lice je video ranije, pre mnogo vremena.
Buona sera, signore, ja sam Katerina da Vinči. Ja sam tvoja majka.
Nekoliko sledećih trenutaka proteklo je u pauzi, u tišini. Vreme je između njih stalo. Leonardo je mehanički skočio prema njoj. Zagrlio ju je i podigao nekoliko centimetara od poda. Suze majke i sina su se slivale, pomešane, i bilo je teško raspoznati koja kap je čija. Iznenađeni zvucima koje su čuli, Leonardovi pomoćnici prošli su kroz radionicu i došli do ulaza u kuću. Tamo su bili majka i sin, spojeni, zagrljeni, prkoseći vremenu. Leonardova pratnja ostavila ih je nasamo. Zoroaster je odvukao malenog Salaja izvan domašaja novčanika upravo prispele madonne.
Nakon što su odložili skromni prtljag koji je nosila i pošto ju je Leonardo ponudio najdostojanstvenijim smeštajem koji je mogao da joj dâ, izašli su napolje, na svež vazduh, jer je u juli žega pritiskala i u kasnim poslepodnevnim časovima. Dve čaše okrepljujućeg vina otopile su led. Bilo je mnogo tema o kojima je valjalo razgovarati.
– Mia madre! Kako ste došli u Milano? Kako ste me pronašli?
– Sine moj, duga je to priča i ne bih da ti danas dosađujem.
– Majko, imamo sve vreme ovog sveta. Baš danas sam…
– Znam, mili Leonardo, znam. Videla sam najlepšu statuu konja koja postoji. A napravile su je ruke mog rođenoga sina. U stvari, tebe smatraju genijem. U stvari, i jesi genije.
– Pa, mia madre, nije uvek bilo tako. Ali ne želim da traćim vreme na priču o meni. Želim da pričamo o vama. Milano je veoma daleko od Vinčija.
– Antonio, moj muž, umro je ima tri godine – Katerina je započela svoju priču.
– Neka u miru počiva, majko… – utešio ju je Leonardo.
Katerina je napravila pauzu pre nego što je ponovo počela.
– Svih ovih godina, rodila sam još petoro dece. Sve sam ih vaspitala i stvorila im dom najbolje što sam mogla.
Leonardo je stavio levu ruku na koleno svoje majke. Nastojao je da je smiri, da joj odagna grižu savesti, da je ohrabri da nastavi.
– Za tebe sam imala još jedan zadatak, moj mali Leo. Došla sam u Milano samo da ti kažem da sam bila tamo. Da te nisam napustila. Iako ti to nisi znao, bila sam na tvojoj strani.
Suze su ponovo potekle. Katerina je pokušavala da na bilo koji način otvori srce sina kog maltene nije ni poznavala. Nije to bilo lako. Mnogo je godina proteklo bez ljubavi.
– Ne razumem vas, majko moja.
– Leonardo, bila sam tamo. Bila sam u palati Podesta. Čula sam da su te zatvorili na pravdi boga i udarala sam na vrata da tražim milost.
Katerina da Vinči zagnjurila je lice u ruke. Sve jače je plakala. Leonardo je povezivao niti. Njegova majka bila je onaj „uljez“. Onda se prisetio:
Vukli su ga do sale za mučenje dok je grozničavao tražio rupu kroz koju bi mogao da pobegne. Odjednom, nešto je prekinulo njegove misli; nije to bio glas njegovog mučitelja – koji je oštrio oruđe za skoro mučenje – nego ženski plač. Čuo je suze praćene nerazumljivim vapajima i uzvicima iz jedne od obližnjih prostorija. I tada nije mogao a da ne uvredi stražara. Činilo mu se da su obične kukavice. I pitao ga je da li tu muče i žene, i primetio kako mora da je to veoma muževno od nekog ko je druge optuživao za sodomiju. Nije mogao da suzdrži svoju ironiju. Mučitelj je mogao da je suzdrži. Opalio mu je šamar.
Majka nije podigla glavu. Nastavila je da briše suze svojim težačkim rukama. Tišina je bila odgovor. U ovom slučaju, potvrdan. Suze one žene pre gotovo dvadeset godina – plač koji je čuo izdaleka u tamnici – bili su vapaji Katerine Skjava32 da Vinči, njegove mati. Leonardo je odlično znao kako se zovu trojica stražara. Vežbajući fotografsko pamćenje, povezao je lica i imena: Đulio Sabanji, Stefano Molinari i Fabio Gambeta. Leonardo je strpljivo sačekao. Majka se polako povratila od gorčine. Nije joj bilo lako da se potpuno poveri svom sinu.
– Mia madre, na kakve muke su vas stavili?
Katerina je oklevala. Nije želela da kaže sve. Nije bilo potrebe.
– Ništa što bi žena, iz bilo kog društvenoga sloja, trebalo da podnosi ni u životu, ni u smrti.
Leonardo je nevoljno prihvatio odgovor. Bila je to prošlost. Možda su rane u duši njegove majke zacelile. Ili možda nisu. Međutim, jedino što je on mogao da preduzme bilo je da učini da se ona oseća kao kod kuće i da je usreći.
– Mia madre, voleo bih da se odmorite. Sutra ću vam pokazati radionicu i grad Milano. Videćete kako je lep zamak Sforca. Siguran sam da ćete biti dobro dočekani u vojvodinoj palati. Ali pre toga, odgovorite mi na moju poslednju nedoumicu. Kako ste znali gde da me nađete?
– Bilo je lako. Tvoj dobri prijatelj Sandro Botičeli mi je rekao. Ima već godina kako sam ga videla poslednji put, ali mi je kazao da si pre nekoliko meseci otišao u Milano. Ja sam verovala da moj sin ume da se uklopi. Verovala sam da će ti ovi ljudi aplaudirati i da se nećeš vratiti u Firencu. Kad je Antonio umro, nisam znala šta da radim. Poslušala sam svoje srce, a ne glavu, spakovala se i, sa ono malo ušteđevine, došla kod tebe.
Leonardo se uozbiljio. Namrštio se i zamislio. Njegova majka očekivala je da će reagovati drugačije, mnogo prijatnije.
– Šta je, Leonardo? – njen glas je postao topliji, zaštitnički.
– Mia madre. Nikad mi u životu nije palo na pamet da dođem u Milano. Kada sam otišao iz Firence, samo Sandro Botičeli je znao kuda idem, a to je bilo daleko od granica naše države. Otišao sam u Aragonsku krunu, u zemlje Španije. Tamo sam živeo dve godine. Zbog jednog uznemirujućeg događaja morao sam da odem i tvrdoglava sudbina poslala me je u Milano.
– Šta sve to znači? – pitala ga je Katerina uznemireno.
– Znači, majko moja, da vas je, zbog nečega, slagao. Uputio vas je dalje od Firence i, što je još gore, od mene. Ali priroda je mudra i želela je da se nađemo kako bi izdajniku bila skinuta maska. Nije vas vaše srce dovelo ovamo, mia madre, nego jedna mnogo jača sila. Sad se odmorite, sutra je novi dan, svanuće sunce i uživaćemo u svem onom vremenu koje su nam ukrali. Sutra će ceo grad Milano znati da je Katerina da Vinči, mia madre, došla u grad.
Kada su ugašena sva svetla u domu njenog sina, Katerina je jedva mogla da zaspi. Leonardo je bio u teškim okolnostima. Ne samo da ga je Sandro Botičeli izdao, nego se zaverio i protiv njegove majke i prepustio je sopstvenoj sudbini. Sada će Leonardo, kao niko, uživati u svojoj sudbini. Možda će se kasnije vratiti i u grad Firencu.
Ovoga puta, neće se vratiti umetnik. Neće se vratiti genije.
Ovoga puta, Firenca će dočekati čoveka.

32


9. novembar 1494,
Firenca


Okolnosti su bile takve da je vladavina Firencom bila neodrživa. S obzirom na to da je grad dospeo pred francusku okupaciju, Medičeviji su bili i konačno zbačeni. Pobuna je eksplodirala dan ranije kao posledica sve većeg nestrpljenja među građanima. Bio je neophodan pravovremen odgovor, novi sistem vladavine koji bi firentinskom narodu, uprkos napadaču, jamčio bezbednost i budućnost. Dani slave kada je grad bio pojam umetnosti za sanjare, a preljubništva za one iskrenije – bili su prošlost.
Stanovnici Firence bili su zapljusnuti morem nedoumica kad se, kao prosvetljujuća nebeska munja, pojavio Đirolamo Savonarola. Nasuprot opštoj nesigurnosti stajala je njegova samouverenost. Nasuprot odsustvu vere – reč božija otelotvorena u njegovom glasu. Nasuprot odsustvu vođe – novi pastir koji će predvoditi stado.
Božansko nadahnuće dalo je Savonaroli dovoljno moći da govori ne samo o veri nego i o vladavini.
– Promenili ste način vladavine, ali želite li da se vaša politika održi, moraćete da izmenite i način života. Morate da posvetite novu pesmu Gospodu. Vaša prva briga mora da bude da ustanovite zakon koji će obezbediti da, u budućnosti, niko ne može da se proglasi glavešinom države. Živite kao hrišćani i dolazite da slušate propovedi jer iz njih ćete saznati kako da živite. Onaj koji ne sluša reč božiju, vređa Boga. Dozvolite da najizvrsniji među vama bude prvi koji će služiti kao primer. Ako ste prožeti strahom od Boga, on će vam pomoći da nađete dobar oblik vladavine, kakav će onemogućiti bilo kome da glumi vođu.
Uskoro je duhovno potpuno ovladao stanovništvom i već se često mogao videti kako govori u firentinskoj katedrali. Članovi slabašne prelazne vlade, kao i sudije i ljudi najrazličitijih profesija, okupljali su se da ga slušaju. Odista su verovali da njegove reči dolaze neposredno od Boga. Strategija fratra iz Ferare postigla je cilj. Politika mu je otvarala vrata.
Vlada je uništila svaki oblik vlasti koji se mogao dovesti u vezu sa Medičijevima. Jedini problem koji se nametao bio je kako postići dogovor. Koji bi bio najbolji način za rukovođenje gradom? Jedini koji je odlučno i bez straha iznosio svoje ideale bez sumnje bio je Đirolamo Savonarola. Njegova ideja u jednakoj meri kombinovala je političku i moralnu obnovu, koje su, nesporno, morale da koegzistiraju. Ništa nije moglo biti prepušteno slučaju. Nije u pitanju bila samo reforma grada. Stanovnici će se reformisati sa gradom, i obratno.
Što su više proticali dani, Savonaroline propovedi bile su intenzivnije i sve posvećenije politici. Katedrala Santa Marija del Fjore postala je njegova kuća.
– Postupite kako vam se kaže, vi koji sudite zemlji! Stari sistemi koji su gradu Firenci omogućili raskoš i tiraniju, moraju odmah da budu ukinuti. Novi ustav Republike Firence treba da se zasniva na svima i da bude zasnovan za sve. Ne dozvolimo da opet upadnemo u oligarhističku vladavinu moćnih za moćne. Poreski sistem mora biti krajnje revidiran, a katastar što pre ukinut. Pomozimo onima kojima je to najpotrebnije. Nek je blagosloven onaj koji pomaže sirotinju i one kojima je potrebna pomoć, jer će mu u danima nevolje Gospod uzvratiti.
Propovedi fratra iz Ferare pomogle su da se razjasni koje tačke ustav treba obavezno da sadrži. Za Đirolama Savonarolu, ovaj dokument biće trijumf Boga na Zemlji.
– O, sveštenici, čujte moje reči. O, prezvitri i prelati Hristove crkve, napustite lične dobrobiti koje ne možete pravično steći; napustite vašu razmetljivost, zabave i gozbe koje priređujete sa preteranim sjajem; napustite vaše konkubine i vaš ples, jer je vreme za ispaštanje, pošto se primiču velika iskušenja kojima će se Bog pomiriti sa svojom Crkvom. Izgovarajte svoje mise privrženo; inače, bez razumevanja onoga što želi Bog, na kraju ćete izgubiti vlastite dobrobiti i vlastiti život. O, monasi, odreknite se sujete odeće i srebra, i izobilja vaših opatija i vaših dobrobiti; posvetite se jednostavnosti i radite vlastitim rukama, kako su ranije radili monasi, vaši očevi i preci; inače, ako to ne budete radili dobrovoljno, doći će vreme kad ćete morati da to radite na silu. O, monahinje, i vi se odreknite svoje taštine; napustite vaše simonije kad prihvatite monahinje koje dolaze da ostanu u vašim samostanima; smanjite administraciju i razmetljivost kad se vaše monahinje posvećuju; napustite skandiranja; najbrže oplačite sopstvene mane i greške; jer vam kažem da uskoro dolazi vreme plakanja a ne pevanja i zabavljanja, jer će vas Bog kazniti ako ne promenite način života i običaje. Na kraju, o, ljubitelji raskoši, obucite odeću s bodljama i ispaštajte, jer vam je to više nego potrebno. I, s obzirom da su vam kuće pune taštine, i nečasnih figura i stvari, i prokletih knjiga, donesite mi sve to da načinim lomaču i posvetu Bogu.
Firenca je bila osvojena. Njegova sledeća bitka vodiće se protiv pape Aleksandra Šestog, Bordžije. Francuska vojska imala je cilj: osvajanje Rima, čime bi se oslabila Venecijanska liga, sačinjena od Milana, Venecije, Svetog rimskog carstva, Španije i Papskih država. Đirolamo Savonarola imao je sve karte u svojim rukama. Najpre će podržati naslednika Luja Jedanaestog, kralja Francuske, Karla Osmog. Potom će preuzeti uzde Firence i raspaliće se vatra pročišćenja.

33


4. septembar 1495,
Leonardova radionica, Milano


Katerina da Vinči sklopila je oči i krenula na putovanje na koje će Leonardo poći znatno kasnije.
Sa šezdeset i osam godina, ta hrabra žena, nekadašnja robinja i majka najvećeg umetnika italijanskih država, napustila je ovaj svet u naručju svog sina. Leonardo je imao četrdeset tri godine i čekao je trideset osam godina na poslednji zagrljaj, topao i u isti mah hladan. U poslednje dve godine, njih dvoje su nadoknadili sve propuštene zajedničke trenutke. Majka i sin uživali su jedno u drugom. Iako se Leonardo ponekad pretvarao u usamljenu životinju, majka ga je puštala da se bavi svojim poslom i starala se o petnaestogodišnjem Đanu Đakomu Salaju.
Upravo je Firentinac često razmišljao o tome kako lepe i smrtne stvari ne traju dugo. To je deo plana života. Odlasci i dolasci. Svetla i senke, životi i smrti.
Majka je tokom dve godine imala dovoljno vremena da vidi kako njen sin kusa med uspeha. Firenca nije bila idealno mesto, pretekao ju je Milano, taj grad bez predrasuda. Svi su pozdravljali čoveka iz Vinčija. Sve žene su želele portret koji bi oslikao firentinski majstor. Štaviše, Katerina se toliko srodila s atmosferom u Milanu da je bezuspešno pokušavala da nađe srodnu dušu svome sinu, koji je živeo sa jednim šegrtom. U početku je nastojala da mu nađe idealnu ženu, ali i idealnog muškarca. Polako je uvidela da njen sin nema seksualne apetite, a Leonardo je dobro pazio da joj ne ispriča kolika je patnja bila uzrok te odluke.
U mislima je prošao kroz sve lepe trenutke koje su proživeli zajedno, a poslednje Katerinine reči urezale su se u izvanredni Leonardov um.
– Volim te, sine moj, volim te… – šaputala je Katerina, dok su suze klizile niz Leonardove obraze. – Obećaj mi da nećeš ništa preduzeti, obećaj mi da ćeš ostati u Milanu.
Leonardo nije bio u stanju da laže, tako da je obećao:
– Majko, mogu samo da obećam da ću te učiniti besmrtnom.
Katerina da Vinči je, kao odgovor na obećanje svog sina, učinila poslednji napor i osmehnula se lako, zagonetno.
Sve je pocrnelo.
U pokušaju da ne misli na bol, Leonardo je upisao troškove majčine sahrane. Nije to bilo ništa raskošno. Njegova majka to ne bi ni dozvolila. Bila je to skromna, dostojanstvena ceremonija.
Troškovi Katerinine sahrane:
– Kilogram i po voska, dvadeset sedam novčića
– Za mrtvački sanduk, osam novčića
– Tkanina za pokrivanje mrtvačkog sanduka, dvanaest novčića
– Za nošenje i nameštanje krsta, četiri novčića
– Za nošenje mrtvačkog sanduka, osam novčića
– Za služenje četiri fratra i četiri đakona, dvadeset novčića
– Zvono, knjiga i sunđer, dva novčića
– Za grobare, šesnaest novčića
– Za starca, osam novčića
– Dozvola vlasti, jedan novčić
– Lekar, pet novčića
– Šećer i sveće, dvanaest novčića
– Ukupno, sto dvadeset tri novčića.
Tako je Leonardo sa nešto više od šest lira zatvorio još jedno poglavlje svog života. Ono nije moralo da bude tako napisano, a pogotovo ne napisano krvlju. Završetak majčine priče bio je srećan. Leonardo je bio svestan koliko je prolazno sve što ga okružuje, ali je barem, uprkos smrti, sve oprošteno i izgovorene su reči „Volim te“, kao i „Učiniću te besmrtnom“.
Sledeće nedelje bile su nedelje ne bola nego tištanja koje mu je razaralo dušu. Beležnica mu je bila ispunjena rečenicama koje su opisivale tugu, sa jasnim aluzijama na odsustvo njegove majke.
„Nemojte lagati o svojoj prošlosti.“

Salaj je pokušao da oraspoloži učitelja, čiji osmeh se s vremena na vreme topio u moru suza. Nije imao snage da nastavi sa radom na monumentalnom delu konjanika u čast porodice Sforca, ali će, pre ili kasnije, morati da sakupi dovoljno volje za to.
Leonardo je lutao između razuma i osećanja. S jedne strane, majčina smrt ga je tragično pogodila. Ali nije to bilo jedino što ga je tištalo. Otkrio je zbog koga je proveo vreme u zatvoru i zbog koga su ga mučili i, iznad svega, ko je dopustio da se njegova majka, tražeći ga, ponižava.
Ludoviko Sforca bio je vešt čovek. Neko vreme nakon što je obnovljena crkva Santa Marija dele Gracije, bili su potrebni umetnici čijim bi angažovanjem budući mauzolej porodice Sforca dobio na značaju. Već nekoliko nedelja pre toga, Donato da Montorfano naslikao je na južnom zidu trpezarije svoje glavno delo, fresku raspeća. Sada je mukotrpno tražen umetnik koji bi oslikao zid naspram Montorfanovog rada. Ludoviko nije imao ideju kome da dâ taj zadatak. Iako mu organizacija svadbene proslave zaista nije prijala, Leonardo je umeo da se iskupi najvećim glinenim modelom konja na svetu. Odlučio je da mu pruži novu priliku. Naručiće mu fresku za prazni zid.
Dominikanci iz samostana sanjali su o oslikavanju poslednje večere Isusa, njihovog Gospoda, sa apostolima. Sa ciljem da izbegne ćorsokak na koji je bio osuđen, Leonardo je prihvatio ponudu. Kao jedini uslov zahtevao je da predstavi sliku u skladu sa sopstvenim viđenjem. Ludoviko Sforca je to prihvatio, čak je i protrljao ruke. Dominikanci su se uhvatili za glavu. Još se govorkalo o tome kako je Leonardo predstavio Devicu, anđela, Jovana Krstitelja i Isusa. Ništa dobro nije moglo da izađe iz tog dogovora.
Leonardo je u mislima bio daleko. Čak ni dolazak u grad čudesnog uma Luke Pačolija nije ga izvukao iz tuge. Franjevački pedesetogodišnji monah Pačoli predavao je filozofiju i matematiku. U trenucima kada bi Leonardo bio manje utučen, Luka mu je otkrivao novi svet matematike. Znanje koje mu je preneo biće primenjeno u kompozicionoj geometriji Da Vinčijeve Tajne večere, čak će njih dvojica početi da sarađuju. Pačoli je pripremao novo delo i bio mu je potreban ilustrator koji je u stanju da prikaže trodimenzionalnost predmeta. Stvoren je savršen tandem.
Ali između časova matematike, dok su Salaj i mnogi drugi pomoćnici gradili skele u trpezariji kako bi započeo rad na delu, Leonardo da Vinči došao je do jednog zaključka. Položiće račune majci kasnije, na drugom mestu, možda u drugom životu.
Napustiće Milano.
Probudiće lava u sebi.
Zaurlaće plamen osvete.
Za Vas, moja majko, da vi više niste...
Jedna mladica morala bi čitavog života da bude zahvalna majci. Nikada nema razloga za prekore ni zbog čega. I ako osoba nije plod ljubavi, nego moći ili prolazne strasti, žena prihvata golgotu devetomesečne trudnoće, čak i kada zna da uz nju neće biti, takođe neophodan, onaj koji bi trebalo da bude očinska figura.
Ali čak i ako je tako, imam štošta da zamerim.
Uvek sam bio usamljen. Budući da sam lišen oca koji bi me štitio na teškom putu napredovanja u radu, i majčine ljubavi i dobre kuhinje, stvorila mi se praznina koja će teško biti ispunjena u budućim godinama.
Samo po sopstvenoj svesti znam da postojim. Kratka dedina beleška koja je perom prenela moj dolazak na svet, to zakonski dokazuje: „Rodio se moj unuk, sin gospodina Pjera, mog sina, 15. aprila, u subotu, u tri noću. Nazvan je Leonardo. Krstio ga je sveštenik Pjero di Bartolomeo da Vinči“, tako je rekao deda.
Ni on nije ispunio svoj zadatak. Sudbina nam je dozvolila da se grlimo samo tokom sedamnaest leta kada ti, mia madre, nisi bila sa nama. Za tih sedamnaest leta za tatu Pjera bio sam isključivo dodatni izvor rashoda.
Stric Frančesko bio je tu. Pokazao mi je koliko je važno pažljivo osmatrati sve što nas okružuje, okusiti svaki zalazak sunca na livadama Vinčija, trčati poljima oko međa naše kuće u Ankjanu, razlikovati svaku pticu koja leti našim nebom. Konačno, voleti prirodu. Stric Frančesko uvek je bio tu.
Ali niko mi nije pokazao put kojim čovek mora da krene kako bi voleo jednu osobu iznad svega, iznad bilo kakvog interesa ili cilja, kako bi upoznao čistu ljubav, neobjašnjivu, poteklu iz poštovanja i divljenja, strasti i želje. To zavisi od roditelja, od onih koji nikada nisu bili na mojoj strani.
Više sam ljubavi dobio od jednog psa i konja nego od osoba koje su me donele na svet. Ali ni to više ne računam. Više nisi na mojoj strani, mia madre, a tati Pjeru bliži se kraj. Verujem da će gledati izlazak sunca možda još narednih pet godina. A vidim i konačni obrt. Kao nezakoniti sin, biću razbaštinjen i sve će završiti kod onih koji se sete da su mi braća samo kad čuju da Leonardo da Vinči radi nešto veliko. Ali takvi su oni, neobrazovana braća, koja ne znaju da genijalni ljudi započinju velika dela, ali ih završavaju oni, radini. Šta znaju oni o velikim naporima!
Iako je sve tako, mia madre, odlučila si da budeš jaka. To nije bilo lako za robinju poput tebe. Nikad mi se nije dopadao onaj pekar sa kojim si odlučila da započneš novi život. Ali cenim njegov napor da učini da se osetiš ženom na način na koji tata Pjero nikada nije. Za tog pekara bila si mnogo više od obične robinje. A iako si bila robinja, od zarobljenice postala si zarobljenica ljubavi i pažnje.
I, iako je sve tako, mia madre, odlučila si da ispuniš božansku dužnost zaštitnice i tvoj materinski nagon te je doveo kod mene.
Ti si ispunila svoj zadatak. Otvorila si mi oči. A tvoj postupak je kod mene probudio jedan drugi nagon, prerušen u matematički, koji se sada razotkriva kako bi tražio samo jedno: osvetu. Životinjski nagon lava čija vatra ne poznaje skrovito mesto koje ne može da osvetli, pali, pretvara u prah i pepeo. Neka drhti i ptica Feniks, sa kojom me sada svi porede. Lav će postati kralj džungle koju zovu Firenca.
Mia madre, lepota gine u životu, ali u umetnosti je besmrtna.
Počivaj u miru.
Leonardo da Vinči, sin.

34


6. i 7. februar 1497,
Trg vlade, Firenca


Firencom je u potpunosti vladao Đirolamo Savonarola. Zabrana da propoveda vernicima bila je prošlost. Još dalja bila je podrška francuskoj kruni, čija misija je bila da napadne Rodriga Bordžiju, koji će postati papa zahvaljujući nepotizmu u dodeljivanju javnih poslova. Kada je izabran za papu, obavezao je Savonarolu da napusti predikaonice Firence. Fratar je ignorisao naređenje Aleksandra Šestog i vratio se za govornicu da bi osuo paljbu na Rim.
– O, Rime, pripremi se, jer vaša kazna biće teška! Vas, Rimljane, napašće smrtonosna bolest. Izgubili ste zdravlje i zaboravili na vašeg Gospoda. Kako biste se očistili, zaboravite na gozbe, ponos i ambicije. Rime! Smrad raskoši tvog sveštenstva uzdiže se do neba! Rime! Ja sam oruđe u rukama Gospoda i spreman sam da stignem do kraja.
Objavljen je verski rat između Papskih država i Savonaroline Firence. Čak ni iskušenje da postane kardinal nije odvojilo Đirolama od njegove tvrdoglave misije. Započeo je svoju karijeru i ni u jednom trenutku nije bio spreman da promeni njen smer.
Sada su ulice bile neuporedivo opasnije nego ranije, kada je slobodna volja igrala važnu ulogu. U Savonarolinoj Firenci, Bela straža koju su činili mladići u belom špartala je ulicama i upadala u kuće za koje se pretpostavljalo da se u njima može naći išta nemoralno. Kartanje je bilo zabranjeno, jer je usmeravalo dušu ka grešnoj igri. Sredstva za ulepšavanje lica i tela nisu se upotrebljavala, jer su u čoveku budila želju za raskošem. Erotski predmeti su zaplenjeni, jer su najdublje prljali svačije biće. Dame koje su nosile izdašan dekolte javno su vređali mali „beli anđeli“. Grad je uronio u strah koji je sam stvorio.
Leonardo je ispunio obećanje. Zahvaljujući dozvoli koju mu je u poslednji čas izdao Ludoviko Sforca, mogao je da napravi pauzu u radovima kojima je ranije bio zauzet u Santa Mariji dele Gracije. Njegova zakletva je i dalje važila. Osvetiće se.
Leonardo je bio potpuno potresen korenitom promenom njegove Firence, nekada lepog grada. Sve je posivelo, a građani su šetali, gledajući neprestano tamo-amo iz straha da bi mogli biti privedeni.
U njegovim mislima postojala su samo tri imena: Đulio Sabanji, Stefano Molinari i Fabio Gambeta. Ne bi trebalo da bude previše teško da ih pronađe, posebno što čovek šakom novčića može kupiti bilo čije ćutanje ili potkazivanje. Mesta na kojima je trebalo da započne istragu naročito su obećavala. Javne kuće i taverne. Seks i alkohol. Nije očekivao da bi ijednog od njih trojice mogao naći u biblioteci, a još manje u crkvi, osim ako je opšti strah od novog verskog vođe ovladao i njima.
Uskoro se pojavio prvi. Dvadeset godina stariji nego kada ga je poslednji put video u tamnici, Đulio Sabanji je trošio platu na dve prostitutke. Napravio je plan života koji je bio posebno plodan za dame za pratnju. Javne kuće će obavestiti šarmera u rozikastoj kabanici ako ih posete trojica stražara iz palate Podesta, koji su se verovatno povukli usled novih vladinih mera.
Đulio se nije previše promenio. Ćela koja nekada beše pokrivena kosom bila je jedini znak da je proteklo vreme. Njegovo ponašanje bilo je isto, kao i mržnja prema ženama. Za njega su to bile, najjednostavnije, robinje zadovoljstva, bez obzira na to šta je propovedao gradski verski vođa. Đulio je platio mnogo novca da ga dve drolje izbičuju. Dok je jedna od njih, crne kose i preplanulog tena, jahala njegov ud, druga, bleđa, vezivala ga je kako bi ga još više uzbudila. Dok je Đulio shvatio šta se dešava, već mu je zapravo bilo nemoguće da pomeri ruke i noge, ali je pustio drolju da radi svoje. Njeni pokreti bili su grubi, a on je uživao.
– Biće dovoljno, gospođice, hvala vam na vašem besprekorno obavljenom poslu – rekao je jedan glas prigušen bradom boje meda.
Odjednom su se, kao oparene, obe obukle i izašle iz sobe. Unapred su naplatile svoje usluge, pa su iz ove posete izvukle dobar ćar.
– Pustite me! – viknuo je droljama. – Ko ste vi, za ime božije? – gnevno je viknuo Đulio Sabanji gospodinu.
– Ne sećate me se, gospodine Sabanji? – pitao je Leonardo zagonetno. Bez sumnje će uživati.
– Kunem se da vas u životu nisam video! – vezanost je samo još više nervirala zarobljenika.
– Naravno da jeste, prijatelju moj, naravno da jeste. Pre dvadeset godina ste mi pokazali „Judinu kolevku“, a ja sam zauzvrat samo pitao za vaše ime.
Đuliju Sabanjiju sada je sve bilo mnogo jasnije.
– Vi ste… Vi ste onaj mladić. Lično Lorenco de Mediči je sprečio da vam se dogodi nešto još gore.
– Tako je. Ja sam Leonardo da Vinči. Šteta što ove noći vi nemate jednog Lorenca de Medičija koji bi bdeo nad vašom sigurnošću. Sećate li se mučenja viljuškom?
Tišina je bila odgovor. Leonardo nije bio spreman da ćuti.
– Molio sam se samo da vaše oruđe za mučenje nema više zubaca. Vidite, imao sam dovoljno vremena. Proživeo sam mnogo toga. Recimo da sam preživeo mnogo toga. I usavršio poneko oruđe. A naročito vašu viljušku. Dopustite da vam objasnim, gospodine Sabanji, da viljuška sa tri zupca jače pritiska meso koje se želi probosti. Biftek na firentinski način mnogo je ukusniji ako se više puta izbode. Još uvek to nisam probao ni na jednom ljudskom biću. U stvari, tu čast sam sačuvao za vas.
Zarobljenik nije mogao da pruži naročit otpor. Isuviše se kurvao da bi uspeo da spreči da ga srditi Leonardo uhvati za retku kosu, zabaci mu glavu i silovito mu zarije trozupčanu viljušku u grudi. Glava se grubo vratila u prirodan položaj te je viljuška probila i donji deo vilice. Đulio je viknuo, čime su mu se tri naoštrena zupca zarila samo još jače.
– Polako, nećete umreti. Nisam pristalica ubijanja životinja, a kamoli ljudi. Osim toga, znate dobro kao i ja kakve posledice ostavlja ovaj deo pribora za jelo. Živećete, ali više nikada nećete osećati jezik.
U zakrvavljenim očima nije bilo nimalo surevnjivosti. U Đulija je trenutno bilo mesta samo za strah. Znao je da ga niko neće izvući i sprečiti da izgubi glavni govorni organ. Na koliko vremena je Leonardo da Vinči zakupio sobu? I ta nepoznanica ga je izjedala.
– E da, gospodine Sabanji. Koristim pravo da ne mučim pacova. Ta životinja mi je još uvek zahvalna što je nisam naterao da jede đubre poput vas.
U tom trenutku, dok je Leonardo zaključavao vrata i čuo se metalni zvuk katanca, Đulio Sabanji se prisetio viljuške, ćelije, prljavog glodara. Tada je on imao moć. Dvadeset godina kasnije, postao je žrtva. Ako je želeo da se oslobodi muka, mogao je jedino da gurne vilicu nadole i zauvek žrtvuje jezik.
Fabio Gambeta je otvorio oči. Ležao je na trbuhu i glava ga je jako bolela. Opažao je da se bol širi iz vrata, ali nije se sećao ničega. Iako je gledao u plafon, nije osećao nikakav oslonac. Bio je lagan, kao da lebdi. Fabio nikada nije mogao ni da nasluti da će ga zatvorenik koga je pre dvadeset godina mučio, a pre toga zlostavljao njegovu majku, udariti u glavu u mračnoj uličici tako snažno da će ga onesvestiti. Gambeta je pogledao u ruke. Članci su mu bili vezani konopcima koji su visili u vazduhu. Njegove noge bile su u istom položaju. U pokušaju da pronađe oslonac, Fabio Gambeta razumeo je istinsko značenje reči užas.
Na tek koji centimetar od njegovog rektuma nalazio se najveći metalni šiljak koji je ikada video. Bila je to verzija „Judine kolevke“ kovana direktno u paklu. Šiljak je bio toliko oštar da je mogao da uđe duboko u Fabija ako bi ovaj snažno pao na njega. Pogledom je potražio izumitelja jezive igre. Iznenadio se što ne vidi nikoga. Sa mesta na kojem se nalazio, zaključio je da je posredi farma na kojoj svakako već dugo niko nije živeo, jer je bila veoma zapuštena i nije davala znakove ljudskog prisustva, ne računajući jezivo oruđe za mučenje koje je tako dobro poznavao.
Iz užasa ga je nakratko trgnuo lepet krila. Na nekoliko metara od njega visio je ogroman tanjir. Nije mogao da vidi za šta je pričvršćen. Tanjir je bio prepun semenki, i to u količini koju Fabio nikada nije video. U gozbi su uživale dve ptice, čiju vrstu nije uspeo da razluči. Prizor se činio gotovo pesnički deo zlokobnog mučenja na koje je bio neopozivo osuđen. Tanjir je na trenutke bio prepun ptica koje su neprestano proždirale semenke. Uznemireni i zbunjeni Fabio morao je da odvoji pogled od njih. Pokušao je da se ne pomera, da ne sili konopce koji su ga držali nad „Judinom kolevkom“. Šta je to bilo? Ponovo je pogledao ptice. Bilo ih je dvostruko više. Semenke su silovito nestajale iz tanjira i sada se Gambetino zgrčeno telo nanovo treslo.
Čovek koji je u svoje vreme bio zadužen za zatvorenike u palati Podesta sve je povezao. Pogledom je crtao po vazduhu. Sa prilične visine, konopci su vezivali njegovo telo i bili sjedinjeni sa onima o kojima je visio tanjir sa još malo semenki i desetinom ptica na najboljoj gozbi u životu. On je činio drugu stranu smrtonosnog balansa, dok je suprotna bila sve lakša što je više semenki progutano. Ptice su održavale ravnotežu, a do kada, bilo je samo pitanje vremena. U nekom trenutku, kad dokusure hranu, poleteće, i njegova vlastita težina će ga neumoljivo povući ka oštrici željnoj mesa.
Zbog novog potresanja obilato se oznojio. Njegovo golo telo počelo je da reaguje na ono što treba da se desi, nastojeći da zauzme položaj koji će to sprečiti. Kada je još jednom pogledao, primetio je pojedinost koju je bio prevideo u strahu. Na jednoj od strana naoštrene metalne piramide nalazila se škrta poruka koja je bila upućena njemu:
„Ljubaznošću Katerina da Vinči“.

Fabio nije razumeo poruku. Čuo je samo zvuk udarca kamena o drveni zid, kratak i lagan, ali i dovoljno preteći da bi ptice čekale da se ponovi. Desetine njih odjednom je raširilo krila i poletelo. Ravnoteža je nestala, težina je prevagnula na stranu osvete.
Sve je potamnelo.
Kada se Stefano Molinari probudio, primetio je da nešto nije u redu. Zbog mamurluka nije se sećao ničega. Činilo mu se da je jako težak. Još čudnije, sav je bio krut. Nešto nije bilo u redu. Nešto hladno bilo mu je oko pasa. Nešto hladno i metalno. Prepipao je telo a onda potpuno došao sebi. Bio je polugo u svom krevetu. Jedini komad odeće na njemu bio je gvozdeni pojas sa pobočnim katancem. Stefano se užasnuo. Nije mogao da poveruje u ono što vidi. Najveći problem nije bio u samom pojasu. Nije mu bilo jasno kako je mogao da se probudi s pojasem nevinosti a da mu ud bude ukrućen.
– Pretpostavljam da niste navikli na ovakva buđenja.
Stefano je podigao pogled. Video je elegantno obučenog čoveka. Nosio je rozikastu kabanicu kraću od uobičajene, tesne čarape zaštićene kožnim čizmama iz Kordobe koje su mu sezale do butina i tuniku koja je slabo pokrivala kožuh.
– Ja sam Leonardo da Vinči. Pre dvadeset godina ste me mučili i silovali mi majku. Došao sam da vam uzvratim uslugu.
– Vi? – i reči su bile panične. – Vi ste onaj ludi zatvorenik koji je pitao kako se zovemo! Zar nije tako? Ne… Nisam znao da je to vaša majka!
– Vidim da imate dobro pamćenje čak i kad treba da ostanete bez uda. Obratite pažnju. Kao što dobro znate, na vama je pojas nevinosti. Kako je dospeo tu? To je veoma jednostavno objasniti. Sinoć, dok ste se opijali ogromnim količinama alkohola, naredio sam da vam donesu opijumski čaj, koji ne samo da uspavljuje nego i obezbeđuje bolju potenciju. Nisam bio sasvim siguran da će uroditi takvim plodom, jer je do erekcije moglo da dođe kasnije. Priroda je mudra.
Prizor je bio unekoliko groteskan. Elegantno odeven čovek stajao je naspram drugog, golog, sa pojasom nevinosti kroz koji je virio njegov napeti ud.
– Stefano, ovaj pojas napravljen je za žene. Niko ne može da prodre u njih kada nose tu spravu. Pošto je Vi nosite, imate jedan problem koji je u isto vreme i rešenje. Iako je istina da metalni nazubljeni deo sprečava da nešto uđe, ne pruža nikakav otpor kad nešto izlazi. U ovom slučaju, izašao je vaš ud. Tu nije imao prepreka. Ali pre ili kasnije, erekcija će oslabiti i sve će se vratiti u svoj prirodni položaj. U tom trenutku ćete imati problem. To, koliko dugo ćete ostati sa svim delovima, zavisi od dužine vaše erekcije, brzine kojom možete da nađete najboljeg kovača u gradu koji će vas osloboditi tog zatvora, i sposobnosti da podnesete sramotu koju podrazumeva trčanje ulicama Firence u takvoj odeći.
Stefano Molinari nije premišljao. Potrčao je prema vratima kako bi sačuvao ugroženi ud. Kada je dospeo do praga, jedna ruka ga je silovito povukla. Leonardo mu se uneo u lice.
– Nikada više nikoga nećete silovati. Katerina da Vinči vas pozdravlja iz groba.
Stefano nije razmišljao o silovanjima, Katerinama ili pretnjama. Spustio se stepenicama koje su vodile do prizemlja i istrčao.
Pustolovina nije potrajala. Na jednom uglu sačekao ga je Salaj. Njegov posao bio je samo da vikne:
– Bela stražo! Bludnik!
Sa druge strane ulice, verska vojska Đirolama Savonarole spazila je golog jeretika koga je gvozdeni pojas sprečavao brže da trči. Za nekoliko trenutaka je uhapšen. Strah je bio poslednji saveznik Leonarda i Salaja. Uplašen od Bele straže, Stefano je zgrčio mišiće. Kada je savladan, puteljak krvi pratio je urlik. Odsečeni ud bio je lak plen za jednog izgladnelog psa.
Leonardo je dospeo do Salaja. Zgledali su se.
– Pravi si đavo, Đakomo.
Leonardo se nije razmetao činjenicama. Bilo mu je teško da donese takvu odluku. Ali dok je to sve činio, srce mu je išlo ispred razuma. Makar ničiju smrt neće nositi na savesti. Makar ne direktno. Đulio više neće moći da govori pa tako ni da vređa i psuje. Fabio je brutalno izgubio senzibilnost i muškost, i sigurno će mu nestati i želja za seksom do kraja života. Isto to će se desiti i Stefanu, iako je on izgubio nešto više od seksualne želje. Nijedan od njih dvojice neće više staviti ruku ni na jednu ženu.
Utorak 7. februara leta gospodnjeg 1497. osvanuo je u plamenu. Vatra pročišćenja spustila se sa neba, a božiju baklju nosio je Đirolamo Savonarola. Tako je bar lično tvrdio. Fratar je načinio korak dalje u svojoj božanskoj misiji. Došao je trenutak potpunog očišćenja s lica grada Firence grešne želje za materijalnim.
Dimni stubovi, visoki preko dvadeset metara, mogli su se videti iz bilo kojeg dela grada. Bazilika San Minijato al Monte na drugoj strani Arna, u najvišem delu Firence, bila je najbolje mesto sa koga se video fratrov vatreni bič. Odande je izgledalo da se gradom širi požar koji se mogao uporediti samo sa onim u Neronovom Rimu. Zahvaljujući Bogu ili njegovom krivicom, vatra je najviše plamtela na jednom mestu: na Trgu vlade.
Taj dan će biti upamćen kao najstrašniji pokladni utorak u istoriji. Falò delle vanità33 je počeo. Vojska anđela Bele straže prikupila je i pretvorila u prah i pepeo sve što je trebalo ukloniti. Đirolamo Savonarola nastupao je kao ceremonijal–majstor. Njegov glas nadjačavao je mrmljanje ljudi i škripu drveta zahvaćenog plamenom.
Sredstva za ulepšavanje, odeća, karte, knjige sumnjive moralne vrednosti, rukopisi i tekstovi sa sekularnim pesmama koje nisu bile u skladu sa duhovnom klimom, bili su žrtve vatre. To je bila sudbina i nekih umetničkih dela koja su podstrekivala na smrtne grehove ili na divljenje paganskim božanstvima iz starine. Pojedine radionice odlučno su se suprotstavile takvoj tiraniji, dok su neki vernici poput Sandra Botičelija svojevoljno predali svoje grešne radove vatri.
Đirolamo Savonarola nazvao je to „lomačom taštine“ gde se duše čiste od grehova. Bog je imao svog predstavnika na zemlji, naoružanu ruku, svog viteza vere.
Bilo je prošlo šesnaest godina otkako je Leonardo, sin Vinčija, napustio grad zbog putovanja, ljubavi, pobeda, poraza, ponovnih susreta, gubitaka i zavera. Trenutak nije bio baš najbolji za povratak kući. Ni razlog za povratak u Firencu nije mu bio baš najbolji. Leonardo je tražio Sandra Botičelija, koga je u to vreme bilo mnogo teže pronaći. Očekivao se smak sveta, za koji su toliki proricali da je sve bliže i da će se desiti leta gospodnjeg 1500. Ovakav hilijazam pomogao je Savonaroli da stekne nove sledbenike.
Ni izdaleka nije se moglo pretpostaviti šta će sve Leonardu da se dogodi. Izgleda da ga je neko, još jedan anonimus, prijavio kao osobu koja je osakatila neke bivše zatvorske čuvare u Podesti. Bilo je očigledno da su to mogli da ispričaju jedino Stefano i Fabio, jer Đulio to više nije bio u stanju. Niti će, ikad.
Tražili su Leonarda, ali kako su ga pronašli? Kako je mogao biti prijavljen čovek šesnaest godina stariji od onog mladića optuženog za sodomiju, s kojim više nije imao nikakve veze? Leonardo je progonio nekog. Ali, progonitelj se pretvorio u progonjenog. Neko je pratio njegove korake. Bilo je to jedno gunđalo.
Leonarda je privela grupa vladinih policajaca privrženih Savonaroli. Odveli su ga na trg krunisan lomačom. Dok ju je Bela straža i dalje hranila raznim predmetima, Savonarola se spustio sa improvizovane bine odakle je komandovao grupom vernika i približio se grupi sa zarobljenikom.
– Evo nam ovde nikog drugog do slavnog Leonarda da Vinčija, slikara – po prvim fratrovim rečima bilo je jasno da zna za njega.
– Više volim kada me zovu univerzalnim čovekom. To obuhvata više oblasti – našalio se Leonardo Savonaroli u lice.
– Čovek lepih crta lica koji želi da liči na Svemogućeg Boga? – uzrujano je pitao Savonarola.
– Ako vam se ovaj ljudski omot čini izvanrednim, smatrajte da je to ništa u poređenju s dušom koja ga je načinila. Zaista, svaki čovek u sebi ima i nečeg božanskog.
Grupa ljudi je slušala. Zapanjeno su pogledali Leonarda i primetili da se Savonarola na trenutak zbunio. Da li ovaj čovek predaje teologiju? Đirolamo Savonarola nije nameravao da se bilo s kim upušta u dijalektičke borbe. On je bio vlasnik Više istine i božije oruđe.
– Pismen ste čovek, Leonardo iz Vinčija. Nemate nikakve veze sa onim što sam čuo o vama.
Iza fratra se pomolio sluga u vidu Sandra Botičelija. Očigledno je bio nesiguran, i po izrazu njegovog lica jasno se čitalo da je on izdajnik koji ga je prijavio.
– Moji ljudi mi kažu da se nikad niste opismenili.
– Kažu da, pošto nisam najpismeniji, ne mogu da izrazim dobro ono čime želim da se bavim. Ali ne znaju da ono čime se ja bavim mora da bude opisano ne tuđim rečima nego iskustvom, koje je učiteljica dobrom pisanju. Ljubav sve pobeđuje; ljubav za radoznalošću, za opažanjem, za žrtvovanjem i istrajnošću, ljubav za strašću i saznanjem. Ako je čovek istrajan, pa makar i slabije razumevao, postaće pametan; a i ako je slab, postaće jak.
– Ne želim da mi pričate o svom patetičnom i grešnom postojanju. Prijatelj ste Sandra Botičelija, vernog sluge moje desne ruke, fratra Domenika Buonvičinija iz Peše. Ima li šta da se doda?
Da Vinči nije znao da je, pre nekog vremena, fratar Domeniko potčinio Botičelija tako što ga je primorao da lažno optuži nekog u vladi. Leonardo i Sandro su se zgledali. Sandro je brzo sklonio pogled. Leonardov se pak u Botičelija zario kao strela. Osećala se napetost, ali nije Sandru Botičeliju bilo zabranjeno da govori.
– Ja svoje prijatelje kritikujem u potaji, a hvalim ih javno. Šteta što oko sebe ne vidim nijednog.
– Očistite ga.
Tim Savonarolinim rečima, Leonardo je osuđen da gori na lomači. Trojica stražara su ga odgurnula ka vatri. Sandro je spustio glavu, uplašeno i posramljeno.
– Slušajte me dobro, bedna marioneto jednog Boga kojeg ne priznajem za svog. Kada vam kucne čas, leteću nad vašom glavom. A ti, Sandro, koji si nekada bio moj prijatelj… Dobro došli na moju crnu listu.
Pošto su ga gurali, Leonardo više nije mogao da vidi Savonarolu. Iznenadni krik je izmenio planove stražara.
– Uhvatite lopova! Ovaj mali đavo, đavolji sin, ukrao mi je torbu! U pakao s njim!
Đirolamo Savonarola nikad neće otkriti koliko je bio u pravu. Posredi je zaista bio mali đavo. Salaj je uzeo fratrovu obešenu torbicu i dao se u beg. Leonardo je iskoristio tren zbrke. Jedan od stražara krenuo je za Salajem. Drugi je bio na pola puta između lopova i žrtve. Leonardo je iskoristio taj trenutak. Pošto ga je samo jedan čovek držao, bilo je lako osloboditi se. Usled snažnog i neočekivanog udarca, stražar je ležao na stepenicama trga. Dok je zbunjeni i zapanjeni vojnik uviđao šta se dešava, Leonardo je trčao kroz naspramnu ulicu, oslobađajući se kabanice i otkopčavajući kožuh.
– Ubijte Leonarda da Vinčija! – zaurlao je gnevno Savonarola.
Kao dlanom o dlan, Leonardo je skočio u Arno. Kada je Bela straža stigla do obale, čekala je da se begunac ponovo pojavi na površini vode. Nad Starim mostom nekolicina vojnika pomno je posmatrala reku i suprotnu obalu. Leonardo se nije pojavio, ali nije isplivalo ni njegovo beživotno telo.
Proglasivši ga mrtvim, straža se vratila na Trg vlade. Sakriveni Salaj je pažljivo osmatrao, čekajući da se sve malo primiri. Polako se primicao početku Starog mosta i, nakon što je lako skočio na kamenu kornizu, krenuo prema obali. Ispod mosta je na vodi plutao hermetički zatvoren skafander od mrke kože. Unutra je bila naduvena torbica koja se nosila na grudima i ventil koji je dopuštao dovod i odvod vazduha. Neka vrsta prilagodljive jakne štitila je disajne cevi. Salaj je skočio u vodu. Leonardo je čekao na taj znak. Put je bio slobodan i čist. Uspeli su.
Leonardo je očekivao da upotrebi svoj prototip odeće za disanje pod vodom tek kad izravna račune s Botičelijem, ali bilo je isuviše onog što je trebalo učiniti. Računica mu ipak nije bila sasvim pogrešna. Mogao je da računa da će preživeti, zahvaljujući tome što je primitivna podvodna odeća ipak funkcionisala.
– Ako neki put posetimo Veneciju, Salaje, podseti me da im ponudim ovu spravu za rat protiv Turaka.
Salaj je klimnuo glavom, ne obraćajući previše pažnje na Leonardove reči. I dalje je držao Savonarolinu torbicu. Na kraju krajeva, fratar poznat po strogosti imao je nešto novca.
– Vratimo se u Milano, učitelju. Večera mora da se završi.
Zbog dvosmislenosti rečenice prasnuli su u bučan smeh.

35


22. oktobar 1497,
Santa Marija dele Gracije, Milano


Milano je svojim spokojem ublažio Leonardovu rastrzanost. Ono što se desilo u Firenci ranilo je njegovu dušu. To hladno oktobarsko jutro bilo je sunčano. Vinograd nije bio zaleđen, što je dobar znak. Nedavno je Ludoviko Sforca lično predao Leonardu parcelu na poklon. Izgledalo je da nije surevnjiv čovek i da ume da gleda vedru stranu života, i to naročito otkako je video veličanstvenu glinenu statuu konja. Poklon je mnogo olakšao uslove u kojima je Leonardo radio. Premestivši se na bolju lokaciju između samostana San Vitore i Santa Marije dele Gracije, mogao je da se kreće brzo i bez poteškoća. Neki su parcelu zvali Leonardovim vrtom. Za samog velikog majstora bila je to njegova palatica, bašta i vinograd u rezidencijalnom i prilično pogodnom kraju na spoljnoj strani Versejske porte.
Leonardo da Vinči završio je svoje remek-delo. Došao je trenutak da ga pokaže svetu. Trg Santa Marije dele Gracije bio je prepun. Lično milanski vojvoda prisustvovaće činu, iako je tekuća godina za njega bila prilično teška. Mesec dana ranije, u januaru, njegova supruga Beatriče d’Este preminula je na porođaju. Ni beba nije disala. Uprkos tome, odlučio je da prisustvuje otkrivanju dela koje je lično naručio. Leonardo je nedavno završio rad na koji se toliko dugo čekalo u dominikanskom samostanu. Kako bi slika bila savršena, odugovlačio je s njenim završetkom, želeći da pronađe istinsko lice koje bi simbolizovalo Judu izdajnika.
– Kada ćete završiti, učitelju? – često ga je pitao Salaj.
– Ostaje mi da završim glavu Jude, koji je, kako znate, najveći od svih izdajnika – odgovorio je jednom učitelj Leonardo. – Tokom pola godine svakog jutra i poslepodneva idem u Borgeto, gde živi najprostiji i najnedostojanstveniji svet. Uglavnom su to ljudi u oskudici i perverznjaci. Nadam se da ću među njima naći inspiraciju za tako rđavo stvorenje.
Posredstvom specijalne dozvole koju je potpisao Ludoviko Sforca kako bi on što pre završio delo, Leonardo je imao pristup tamnicama u Sforcinom zamku i tek tamo je pronašao lice za kojim je tragao.
Zatočenik je, ne bez pratnje privatne straže, otišao sa Leonardom u trpezariju. Slikar je požurio da njegov lik prenese na mural. Posle nekoliko dana, kada je bilo gotovo, zatvorenik je prvi put progovorio.
– Ne prepoznajete me, maestro? – pitao je grubim glasom.
– Da li bi trebalo da vas prepoznam, gospodine? – začuđeno je pitao Leonardo. Imao je fotografsko pamćenje, ali nije mogao da se seti nikoga nalik njemu.
– Već ste me jednom slikali. Na tom vašem delu pojavljujem se dva puta.
Leonardo ga je pažljivo pogledao i prisetio se lica svih trinaest figura predstavljenih na zidu trpezarije. Gledao ga je, zbunjen i u neverici.
– Tako je, gospodine. Pre dve godine poslužio sam vam kao model za figuru našeg Gospoda Isusa Hrista. Sada služim kao nadahnuće za Judu, izdajnika. Očigledno je da život nije imao milosti prema meni, zar ne? – iz svakog zatvorenikovog sloga izbijala je nostalgija.
– Naprotiv, dragi prijatelju, naprotiv. Vi ste onaj koji nije imao milosti prema životu. Kad nađu dobro, mnoge osobe nastave da tragaju kako bi na kraju našle zlo.
Posle ovih reči zatvorenik je, spuštene glave, ponovo odveden u prostorije zamka kojim je upravljao Sforca.
Na kraju – odlasci i dolasci; čitavi dani protekli su u neprekidnom slikanju nasuprot predugim odsustvima; bio je razlog za pritužbu samom vojvodi. Leonardo je tokom tog posla prošao kroz razne stvari. Zbog majčine smrti u Milanu, kojoj je prisustvovao, još uvek je patio; firentinska vatra na lomači taštine još mu je grebala lice; od Savonaroline pretnje i odsustva bilo kakve reakcije Sandra Botičelija prevrtala mu se utroba. Sav taj teret nosio je Leonardo, a imao je preko četrdeset godina.
Odlučio je da okupi svet. Ni sa jednog mesta nije se čulo nijedno „ali“. Na kraju krajeva, radilo se o Leonardovom ugledu. Ako narod ne odobri njegov rad, sati koje će provesti u vojvodstvu Milana biće odbrojani. Ako, nasuprot tome, rad bude dovoljno dobar, namiriće jedan račun. Ne sa Ludovikom Sforcom. Dugovao je samom sebi.
Radoznalci su morali da pričekaju napolju. Neki su lutali po kapeli Santa Marija dele Gracije. Najpovlašćeni su odvedeni do trpezarije a, odande, u trpezariju dominikanaca, pravougaonu salu u kojoj su održavane skromne gozbe. Leonardo je obećao da će ljudi moći da vide njegov rad tako što će sedeti ispred slike. Za tu priliku, stolice i stolovi su sklonjeni i oslobođen je prostor. Niko nije mogao odmah da vidi delo jer je velika zavesa pokrivala sliku pribijenu uz drvenu skelu, sagrađenu naročito za tu priliku. Leonardo je i dalje uživao u tajnovitosti.
Sve je bilo pripremljeno. Dok su jedni bili puni nestrpljenja, drugi su šaputali o mogućnosti da Leonardo ponovo nestane pre no što doživi novu javnu propast. U tom slučaju svakako bi bilo smeha.
Leonardo je odmah uzeo reč. Samim tim, uzeo je dizgine događaja u svoje ruke.
– Buon giorno, dame i gospodo – slikareve reči prizvale su tišinu. – Zahvaljujem vam u ime svog skromnog pomagača i malog od kužine Đana Đakoma. Zahvaljujemo na prisustvu najuzvišenijem vojvodi Ludoviku iz kuće Sforca, u čiju čast smo obavili ovaj složeni posao koji vam danas predstavljamo.
Crni je bio nešto nestrpljiv. Znao je iz pouzdanog izvora da će na slici biti prikazan, u njegovu korist ili ne, i grb njegove porodice. Izveštaji Matea Bandela, mladog fratra iz Santa Marije dele Gracije, nisu bili ni najmanje ohrabrujući.
Leonardo bi došao vrlo rano, popeo se na skelu i počinjao da radi. Ponekad je ostajao tamo od zore do mraka, ni na trenutak ne ispuštajući četkicu, zaboravljajući da jede i pije, i slikajući bez prestanka. U nekim drugim prilikama, po tri-četiri dana ne bi se latio četkice, ali bi zauzvrat proveo dva-tri sata dnevno pred radom, prekrštenih ruku, ispitivački gledajući i procenjujući figure. Video sam ga i kako, podstaknut nekim naglim porivom, izlazi iz Starog dvora u podne, kada je sunce jako, ne tražeći senku… i dolazi pravo u Santa Mariju dele Graciju, penje se na skelu, uzima četkicu, dodaje dva-tri poteza i ponovo odlazi.
Leonardo je nastavio svoj govor.
– Dame i gospodo. Godine su prošle otkako sam napravio grešku koju priznajem. Zbog nečega čime nisam mogao da upravljam, nisam uspeo da dam zasluženi omaž našem vojvodi povodom njegovog venčanja. Ali verujte mi kada vam kažem da smo preduzeli ogroman napor da bismo, iz našeg skromnog položaja, izbrisali sve što smo tada učinili. Isto tako, zavidljivci i loši ljudi, od kojih su neki bez sumnje prisutni, proglasili su mene, Leonarda da Vinčija, učiteljem koji nije u stanju da nahrani tri stotine osoba.
Tragedija se osećala u vazduhu. Leonardovo toliko samounižavanje pred vojvodom i ostalima postiglo je efekat iznenađenja. Želeo je da se poigra oprečnim utiscima, najpre da osveži sećanje na propast na svadbi milanskog vojvode, što ga je primetno pogodilo, a onda da svuče zavesu kojom je kontrolisao one najnestrpljivije i da ona, svojim padom, pobudi radost. Makar je to on tako zamišljao, i smatrao jedino mogućim. Nastavio je.
– A ja, Leonardo da Vinči, vam kažem: kako ne bih bio u stanju da nahranim tri stotine osoba ako sam u stanju da pripremim večeru Sinu Božijem?
Vešti govornik okrenuo je glavu prema Đanu Đakomu Salaju, koji je brzo povukao zavesu. Pred prisutnima se prvi put ukazala slika Tajna večera, vinčijevska trpezarija.
Vartolomej, Jakov Mlađi, Andrej, Juda Iskariotski, Petar, Jovan, Isus, Toma, Jakov Stariji, Filip, Matej, Juda Tadej i Simon.
Nastala je tišina. Oči su bile razrogačene a poneka usta otvorena. Utisci su se preplitali, i u prvim trenucima niko se nije usuđivao da ih ispolji. Začuo se usamljen aplauz, koji su pratila još dva. Intervali su bili sve kraći dok se nisu vrtoglavo prolomili kroz tišinu trpezarije. Ludoviko Sforca izgledao je kao da će prepući od užitka. Pljeskao je kao lud pa se ostatak prisutnih pridružio slavlju. Čuli su se uzvici divljenja i Leonardo je znao da je uspeo. Njegova vizija se ostvarila. I nije moglo da bude drugačije. Leonardo je saučesnički osmotrio Salaja i osmehnuo mu se, pokazujući svoje besprekorne zube. Salaj mu je uzvratio osmeh, bar upola uslovljen nervozom. Njegova budućnost nudila je više mogućnosti, od kojih nije baš svaka imala epski kraj poput onog u kojem su upravo uživali.
Dok su jedni čestitali maestru, drugi su pokušavali da analiziraju sliku sa duboko teološke tačke gledišta.
– Slava Gospodu – rekao je jedan vremešni monah. – Najsvetije trojstvo se lepo oslikava. Sin Božiji tvori trougao, aludirajući jasno na božansko začeće. Čak i oni najbliži Učitelju grupisani su po trojica. Zaista je ovoga Leonarda poslao sam Gospod.
Nasuprot ovako lakovernom stavu, neki su vikali do neba pred tolikom drskošću.
– Gde je našem Gospodu svetački oreol? – pitao je jedan od razjarenih monaha.
– Kažu da je ovaj iz Vinčija jeretik. U svojoj prvoj porudžbini od milanskog Bratstva bezgrešnog začeća učinio je isto. Odbio je da slika svetačke oreole!
– A kamo sveti putir!? – ponovo je zarežao prvi monah.
Umičući laskanju i protokolarnim razgovorima, Salaj nije oklevao da pronjuška po sali. U stilu pravog pikara, pridružio se razgovoru fratara kako bi dolio ulje na vatru.
– Izvinite što se mešam. Neki kažu da je slikar doneo jeres iz Firence, čak pričaju da je uvredio nikog drugog do Boga slikajući jednu ženu.
Monasi su se preplašeno približili slici kako bi proverili Salajeve tvrdnje. Za to vreme, on se udaljavao, uživajući u sopstvenoj šali. „Žena među apostolima? Pa dobro, od učitelja bi mogao da očekuješ bilo šta“, mislio je Salaj. U svakom slučaju, sumnja je bila posejana.
Druga grupa, koju su činili visoki plemići, sporila se oko toga čija lica su naslikana na muralu.
– Gledajte dobro, drugi zdesna kao da ima crte lica samog Leonarda da Vinčija – rekao je jedan plemić, pripisujući sebi čast zbog takvog otkrića.
– Nemoguće, maestro broji više od četrdeset leta. Malo je sedih dlaka u njegovoj kosi. Mnogo je gizdaviji u prirodi – ispravila ga je jedna dama.
Uživajući kao niko drugi u tuđim razgovorima, Salaj se ponovo umešao.
– Po mom mišljenju, moglo bi da se radi o maestrovoj profetskoj viziji. Iako je tačno da je još premlad da bi ličio na starca sa murala, moglo bi da znači da on tako vidi sebe za neko vreme.
Na trenutak su se zamislili.
– Mada se, po mom mišljenju – nastavio je Salaj – pravi maestrov autoportret nalazi u levom delu kompozicije. Drugi, ako se gleda od tamnijeg dela slike, Jakov Mlađi, ima njegovo lice, kosu i bradu boje meda. To je pravo maestrovo lice!
– Tačno! – uzviknula je dama, opčinjena slikarevom lepotom.
Ponovo se razvila rasprava povodom Salajeve tvrdnje. Bilo je svejedno da li je tačna ili ne, u oba slučaja Leonardov značaj je rastao. Na kraju krajeva, slika je postala slavna baš stoga što je posmatrač lako mogao da izvlači zaključke. Dok su, zahvaljujući učincima osvetljenja kojima je prožeo scenu, jedni prepoznavali večitu borbu svetlosti i tame, drugi su videli kosmički red kroz koji se oslikavao Univerzum. Isus je bio osovina koja predstavlja sunce, dok je dvanaest sazvežđa orbitiralo, vođeno njegovim rečima. Osim toga, četiri grupe apostola možda je uspostavljalo vezu sa četiri elementa: vodom, zemljom, vazduhom i vatrom.
Poneko se čak usudio da opravda scenu, tražeći ekvivalente sa Hiparhovim opisom znakova zodijaka, iz drugog veka pre naše ere. Zdesna nalevo, u skladu sa maestrovim rukopisom odraza u ogledalu, zatekli bismo Simona koji sa svojom jarećom bradom predstavlja astrološki znak Ovna, Judu Tadeja koji simbolizuje Bika pred napad, Mateja koji poziva na početak razgovora kao Blizanac, Filipa koji, sa rukama u obliku štipaljki, podseća na Raka, Jakova Starijeg koji raširenih ruku liči na Lava, sumnjičavog Tomu kako dignutim prstom otelovljuje Devicu, Ivana kako nagnute glave simbolizuje ravnotežu Vage, Judu koji se uvija kao Škorpija, Petra koji se otkriva kao Strelac, samo što umesto strele drži kašiku, Andreja koji ovaploćuje razdaljinu svojstvenu Jarcima, Jakova Mlađeg koji otelovljuje društvenost Vodolija i, na kraju, Vartolomeja s vrpcom kakva ujedinjuje Ribe.
Sve u svemu, mnoštvo teorija, tajni i pseudozavera koje bi Leonardo, da ih je imao, poneo u grob. Jednom od najboljih kampanja svih vremena, Leonardo je pred stanovnicima Milana povratio ugled velikog majstora slikarstva. Iako Firentinac nije bio naročito sklon potpisivanju svojih dela, u sliku je uneo pojedinost koju su mogli da primete samo oni najmudriji.
Sada je došao trenutak za završni udarac. Takav rad će mu omogućiti građu i neophodna sredstva da dođe na sam vrh. Morao je da završi statuu konjanika. To mu se činilo neophodnim. Koristeći igru reči, Leonardo je naslikao vincolo, čvor na krajnjem desnom delu stolnjaka, kao jasnu aluziju na Vinči, svoje rodno mesto.
Na iznenađenje inženjera Da Vinčija, završni udarac stigao je iz suprotnog pravca.
Leonardo je primio užasnu vest. Prošli su trenuci laskanja i došao je čas za razgovor o poslu. Šezdeset tona metala sačuvanih za pravljenje najveće statue konjanika na svetu trebalo je da bude namenjeno pravljenju topova, kako bi se zaustavio prodor francuske vojske. Milano je bio nadomak opsade i vojvodi je bilo neophodno da iz svega izvuče najviše što je mogao. Leonardo će zauzvrat biti imenovan inženjerom i biće zadužen za brodarske poslove.
Šta će sada Leonardo da Vinči? Snažno je udario šakom o sto i osvojio svu milansku publiku. Visoki funkcioneri, srednji bankari i niži trgovci… – svi su se divili novom delu firentinskog genija. Ali šta je trebalo da bude njegov sledeći korak? Toliko dugo je pripremao statuu konja da bi sada model od gline bio sve što je ostalo od njegovog divovskog napora.
Kako su dani odmicali, oluja ideja sve više se naseljavala u Leonardov um. Nije on baš sanjao da se bavi branama kanala koje su proricale njihov nestanak. Čak ni duhovitost mladog Salaja nije mogla da odobrovolji učitelja. Nisu razgovarali mnogo. Leonardo mu nije poverio da je vatra iz prošlih vremena ponovo počela u njemu da gori. Završiće rad koji je obećao svom prijatelju Luki di Bartolomeu di Pačoliju. Crtaće za njegovo delo Božanska proporcija.
Zatim će Firenca ponovo biti njegovo odredište. Poslednji put mu je umalo donela smrt, ali mržnja na licu Savonarole i Botičelijeva pasivnost prevagnuli su u korist jedne reči, pojma koji je već postao deo njegovog unutrašnjeg ja.
Vendetta.

36


23. maj 1498,
Trg vlade, Firenca


„21. april 1498. U ponedeljak će velika soba u zamku biti očišćena. Maestro Leonardo obećao je da će je završiti do kraja septembra.“ Taj dokument o Leonardovim delatnostima u dotično vreme ostavio je vojvodski blagajnik Milana, gospodin Gualtjeri Baskape. Da Vinči je imao više nego dovoljno vremena da okonča rad. Još je septembar bio vrlo daleko. Poslednji dani maja postaće istorijski i Leonardo je želeo da učestvuje u tome.
Dan 23. maj leta gospodnjeg 1498. biće krunisan plamenom. Đirolamo Savonarola, Domeniko Buonvičini i Silvestro Marufi optuženi su za delovanje protiv Ustava i zločina protiv politike i religije. Izdali su Boga, sve što je on predstavljao i, što je po mnogima bilo čak važnije od svake vere, Republiku Firencu.
Prethodnog dana vlada je pročitala proglas. Biće obešeni i spaljeni na Trgu vlade. Otkako su uhapšeni početkom maja, firentinski narod je znao da se izaći iz Savonarolinog grada može samo sa nogama napred. Građani su se osetili obmanuto i želeli osvetu. Želeli su da vide vatru koja će očistiti njegovu dušu. Iz vatre se ne vraća niko niti se iko izdiže iz sopstvenog pepela. Tog dana nije se očekivala ptica Feniks, koliko god je pominjali u Poslanici Klimenta Rimskog Korinćanima u Novom zavetu.
Stanje na ulicama podsećalo je na dešavanja sa porodicom Paci. Čim je saznao za vest, Leonardo je krenuo iz Milana kako bi prisustvovao svemu. Zakleo se da će se psihološki osvetiti i bio je spreman da to i ispuni.
Retko se dešavalo da se grad Firenca i papa u nečemu slože. Đirolamo Savonarola morao je da umre. Mesec dana samice bilo je dovoljno. Savonarola je bio zatočen u Albergetinu, zatvoru u tornju Arnolfo Palate vlade. Uprkos ispitivanjima i mučenjima, nije prestao da piše.
Trojici optuženika dozvoljeno je da se na nekoliko trenutaka dogovore oko sakramenata. Poslednje Đirolamove reči ukazivale su da mu nadiru osećanja kakva se u njegovim očima nisu videla do samog kraja života.
Svi su me napustili, nesrećnika, pošto sam uvredio nebo i zemlju. Kuda ću ići? Gde ću se vratiti? Gde će biti moje utočište? Ko će imati razumevanja za mene? Ne usuđujem se da podignem pogled prema Nebu, jer sam teško zgrešio prema Njemu. Ne nalazim utočište na zemlji, jer sam na njoj sramota. Pa, šta da činim? Da li da očajavam? Ne! Milosrđe je u Bogu, saosećanje u Spasiocu. Jedino Bog je moje utočište, neću prezreti njegovih ruku delo, neću odbiti njegovu sliku i priliku. Slatki Bože moj, dolazim Vam tmuran i ranjen. Vi ste moja nada, moje utočište. Ali šta još da Vam kažem? Ne usuđujem se da podignem pogled, ispljunuću bolne reči, preklinjaću Vas za milosrđe i reći Vam: „Budite milosrdni prema meni, Bože moj!“, tražeći Vaš oproštaj. Ne mislim na oproštaj kakav mogu da daju ljudi, jer on nije veliki, nego mislim na Vaš oproštaj, bezmeran, nepojmljiv, beskonačno iznad svih greha, Vaše milosrđe kojim ste voleli naš svet i dali mu svog jedinog Sina. Operite me, Gospode, svojom krvlju, prosvetlite me svojom poniznošću, obnovite me u svom uskrsnuću.
Na trgu je sve bilo pripremljeno. Prizorom je dominirao dugački pešački most izgrađen za tu priliku, i prostirao se sve do središta otvorenog prostora. Oni, najbizarniji likovi, čekali su u prvim redovima kako bi imali privilegiju da gledaju neizbežno izvršenje kazne. Firentinski narod ubrzo je ispunio trg. Poslednje reči liturgije izgovarao je biskup Benedeto Paganjoti. Na njih niko nije obraćao pažnju. Firenca nije želela reči nego krv.
Jedan za drugim, zatvorenici su se kretali prema divovskoj drvenoj banderi koja se završavala krstom. Tamo će, popeti, da budu obešeni i spaljeni. Vatra će sravniti drvene skele, banderu, krst i beživotna tela triju jeretika. Bosa, osetljiva stopala gazila su drvo, cepljike im se urezivale u tabane, ali osećali su samo strah. Da nije Sin čovečiji posumnjao u poslednjim trenucima? Tela datih na raspolaganje smrti bila su uvijena u najobičnije toge. Uzvici: „izdajice!“, „jeretici!“, „grešnici!“, ispunjavali su trg i čuli se čak do obale Arna.
Silvestro i Domeniko bili su prvi. Popeli su se stepenicama do omči koje su im obavile vratove. Do samog kraja nisu prestali da ponavljaju Isusovo ime. Čim su Silvestro i Domeniko obešeni, najplahovitiji Firentinci pokušali su da zapale plamen još pre no što osuđenici izdahnu kako bi patili što više. Pripadnici vlade čija je dužnost bila da obezbede sigurnost ljudi na trgu, izbegli su da se izvršenje kazne pretvori u predstavu koja bi još više podsećala na danteovske. I osuđeni i sudije nadali su se da mučenje neće potrajati. Na kraju krajeva, smrtna kazna bila je već dovoljna cena. Ni publika nije želela da to sve predugo traje. Firentinci su stvarno dovoljno dugo gladovali kako bi sačekali dezert: izvršenje kazne nad Đirolamom Savonarolom.
Nije se ni pomerio. Video je kako njegovi drugovi leže mrtvi i sačekao da ga povedu. Nije pružao otpor. Čak i u tim trenucima osećao se kao božiji poslanik. Dočekao je svoj red. Blago odgurnuvši stražara, Đirolamo se približio stepenicama. Činilo mu se da se beskonačno uspinje, dok je nastojao da umom bude na nekom drugom mestu, izvan domašaja tolikih uvreda.
Bilo je i onih koji su plakali. Fratrove pristalice, poznate kao piagnoni ili „cmizdravci“, odali su počast njegovom imenu. Sakrivajući se od ostalih, malo šta su mogli da učine da spreče užasni događaj. Pojedini, poput Sandra Botičelija, radije nisu došli, jer su se plašili da bi mogli biti uhapšeni kad bi ih javno prepoznali kao sledbenike jeretika. Međutim, drugi, na primer Mikelanđelo, zanemarili su sve svoje obaveze kako bi prisustvovali pogubljenju. Kaprežanin je doputovao iz Rima da bi gledao fratrovu smrt. Poznavao ga je iz vremena kad je često dolazio u umetnički vrt Svetog Marka, na posedu Lorenca de Medičija.
Đirolamo je pogledao nadole. Omča samo što mu nije obavila vrat, koji bi, ako bude imao sreće, mogao da bude slomljen grubim padom, čime bi izbegao trenutke bola i patnje. Došao mu je kraj. Svoje božansko poslanje nastaviće na drugoj strani. Na onoj strani. Čak ni tada, u svojim poslednjim trenucima, nije izgubio ni veru ni nadu. Pogledao je u nebo i uzviknuo:
– Moj Bože! Došao je čas da se dogodi čudo!
Čim je Savonarola uzviknuo, vojska ptica zatamnela je nebo nad njim. Na trenutak je pomislio da će se stvarno desiti čudo. Kada je Hrist bio razapet, nebo se pomračilo a sunce ugasilo. U tamnoj zavesi koja se pojavila pred njim, Savonarola je prepoznao otkup vlastitih dugova. Zvuci lepeta krila doveli su ga do ekstaze. Stotine ptica iz svih skrovitih gradskih kutaka letelo je nebom. I onda se setio obećanja koje mu je uputio jedan Firentinac čija je brada bila boje slične medu. – Kada ti kucne čas, leteću nad tvojom glavom.
Bile su to reči onog Leonarda da Vinčija kad je priveden, pre nego što je pobegao. U svojim poslednjim trenucima, fratar je pogledom pretražio svetinu kako bi usmerio svoj gnev. Bilo je nemoguće pronaći Leonardovo lice među stotinama, možda hiljadama osoba u gomili koje su tražile pravdu. Onda je pogledao u pravcu krovova. Možda se reči „Leteću nad tvojom glavom“ nisu odnosile samo na ptice. Možda je to Leonardo izgovorio, misleći doslovce tako.
Bio je tamo. Leonardo da Vinči izabrao je posebno mesto s kojeg će posmatrati čitav događaj. Krov do kuće-tornja Uberti, o koji je davno smrskao svoju leteću napravu, nudio mu je izvrstan pogled, kao i mir i udaljenost od buke koju je pravila rulja na trgu. Poslednje dane u Firenci proveo je, po običaju, obilazeći ulične prodavnice životinja. Nakon što je skupo platio sve ptice koje je mogao da pronađe u gradu, svakom od prodavaca dao je naredbu. Trebalo je samo da puste ptice u određeno vreme.
Došlo je vreme. Leonardova naredba upravo je izvršena. U čas pogubljenja Biča Firence, kako ga je zvao čovek iz Vinčija, trgovci će otvoriti kaveze i osloboditi ptice. Nisu pitali zašto. Leonardo se pobrinuo da im dobro plati i da izbegne nezgodna pitanja.
Tamo je bio on, Leonardo da Vinči, kao neka neustrašiva vodoriga koja posmatra njegovo pogubljenje. Oči Đirolama Savonarole su se zakrvavile, više zbog gneva nego zbog omče koja je pretila njegovom vratu. Želeo je nešto da kaže, ali bilo je prekasno. Nije bilo te pojave ni tog čoveka koji bi mogli da promene tok istorije. Leonardo je ispunio obećanje. Đirolamo nije sklanjao pogled s čoveka iz Vinčija. Očekivao je da se u nekom trenutku Leonardo pobednički osmehne. Time bi dobio dovoljno razloga da ga čeka u Raju i pošalje ga zasvagda u Pakao. Moliće se za Leonarda, želeće da se on uspne do Neba.
Ništa se nije dogodilo. Leonardo se nije osmehnuo. Nije uživao u mučenju. Jeste na delu bio pravičan, ali ne i zabavan čin. Leonardo ni u jednom trenutku nije promenio ozbiljan izraz lica, što Đirolamo nije uspevao da razume.
Odjednom se sve zamaglilo. Obesili su ga i omča mu je otežavala disanje, pritiskajući mu Adamovu jabučicu. Slika lepe figure na krovovima Firence počela je da se muti. Sve je, postepeno, postalo crno. Ili belo. Dim je počinjao da se uspinje. Vladini ljudi koji su se brinuli o sigurnosti odložili su paljenje lomače koliko god su mogli, ali narod nije mogao više da čeka. Telo se povuklo i plamen je najpre počeo da proždire drvene površine, a zatim i meso. Dimni stub će ubrzo moći da vidi svak unutar gradskih zidina.
Nije bilo krika. Više nije bilo ni bola. Tela triju jeretika ležala su na drvenoj površini nakon što je vatra spalila omče. Plamen je polako progutao i središnji most napravljen za tu priliku.
Leonardo nije ostao još dugo. Pravda je bila zadovoljena. Međutim, Firentinci su se nadali da će se tela ugljenisati. Vlada je naredila da sve što se u potpunosti ne pretvori u pepeo bude bačeno u reku Arno. Zvaničnici nipošto nisu želeli da osuđenici postanu martiri. Ako je neko imao na umu da slavi ostatke izdajnika, moraće to da učini gnjureći rekom koja je proticala kroz grad. Bila je to ista ona reka u kojoj se ranije Leonardo spasao od hapšenja stražara „Belih anđela“ pod vođstvom Savonarole. Njih dvojica su podelili sudbinu, s tim što jedan od njih nije spaljen na lomači.
Sada će porodica Mediči da se vrati na vlast.
Užas na licu Đirolama Savonarole prilikom vešanja ne samo da se urezao u um Firentinaca, nego se Mikelanđelo pobrinuo da mu i kamen bude svedok. Umovi će se pomutiti, činjenice biti tumačene ovako ili onako, ali kamen nikada neće izmeniti svoju verziju. Zdesna od glavnog ulaza u Staru palatu, pre skretanja u uličicu koja je razdvajala palatu od buduće palate koju će Đorđo Vazari obnoviti i pretvoriti u galeriju, na površini kamene klupe nadareni Mikelanđelo je izdubio lice obešenog. Bez dovoljno vremena da ukleše pojedinosti, njegovo dleto je radilo, dok se njegove oči nisu odvajale od Savonarole. Završio je baš pre nego što će plamen progutati telo koje se njihalo. Bareljef će potrajati vekovima.
Leonardo se spasao.
Tako je on mislio.
Njegov sledeći cilj je bio Sandro Botičeli.

37


25. maj 1498,
Firenca


Pogubljenje Đirolama Savonarole još se osećalo u vazduhu i bilo je tema razgovora. Građani su organizovali gozbe u trattorijama kako bi pričali o kraju Biča Firence i mogućem povratku Medičijevih na vlast. U tome su učestvovali najprobraniji Firentinci, bez obzira na poziv. Bankari, umetnici ili popovi koji su bili protivnici tog jeretika, ćaskali su i šalili se. U zavisnosti od četvrti u kojoj bi se našli i od cena u jelovniku, i najsiromašniji su tražili mesto za zabavu.
Pritisak je odjednom iščileo iz grada. Ljudi su se osećali slobodno; slobodno da se smeju i da deluju. Opšta radost zarazila je čak i neke koji su učestvovali na fratrovim propovedima. Sad su se mešali sa slikarima ili vladinim ljudima zaduženim za bezbednost, kao da je sve počelo iznova. Kao da se Firenca probudila iz noćne more. Oblaci će se raskloniti i sunce će iznova pobedonosno pozdravljati. Nije bilo toliko bitno da li će vladavina Medičijevih opet biti trijumfalna. Važno je da su se završili dani korote i pepela.
Sandro Botičeli bio je još jedan od onih koji su nastojali da se upodobe slavljenicima. Ako su papa i cela hrišćanska organizacija bili protiv fratra, nije to bilo bez neke. Sandro nije mogao reći „ne“ sočnoj slavljeničkoj gozbi. Pokušao je da se udalji od onih koje je najbolje poznavao, suseda pa čak i onih sveštenika koji su ranije pljeskali Đirolamu Savonaroli a sad su ga nazivali đavoljim sinom. Izabrao je najpovučenije mesto svoje radionice. Neće pričati niti debatovati. Piće bez mere i prežderavaće se.
S vremena na vreme, onaj koji traži na kraju i nađe. Leonardova logika bila je da ako traži Botičelija, treba da počne od najudaljenijeg mesta od grada i da završi u radionici. Nije se ni pomučio kako bi ga pronašao. U stvari, ubrzo ga je sreo. Sedeo je za dugim stolom za kojim je bilo još mnogo ljudi. Jedni su pričali, drugi se smejali, a najodvažniji jeli bez prestanka. Vrećica florina bila je dovoljna da mušterija koja je sedela sa desne Sandrove strane prepusti stolicu Firentincu u rozikastoj kabanici i s bradom boje meda.
– Leonardo! – uskliknuo je Sandro, pokušavajući da se pridigne.
Leonardo mu je snažno pritisnuo ramena i Sandro je morao ponovo da sedne, ali mu ovog puta nije bilo tako udobno.
– Kako ste, prijatelju Sandro? – bilo je izrečeno sa suptilnom ironijom.
– Tutto bene, Leonardo, tutto bene. A ti? – drhtavi glas je prešao na „ti“, ali Leonardo je bio uzdržan.
– Živ sam, Sandro! Zvuči kao laž, ali sam uspeo u tome.
Sandro se nervozno osmehnuo.
– Vidim, prijatelju Sandro, da se provodite toliko dobro da čak imate volje za smeh. Pa da vam ispričam jedan vic.
Sandro nije mogao da se usredsredi. Znao je da je Leonardo primetio da njegov smeh ni izdaleka nije plod radovanja tome što je video starog prijatelja. Šta li je Leonardo nameravao?
– Jedan čovek – započeo je Leonardo – pokušao je da dokaže, pozivajući se na Pitagoru, da je ranije živeo na ovom svetu, dok je drugi odbijao tu mogućnost. Prvi mu je rekao: „Kao dokaz da sam ovde već bio, reći ću ti da se sećam da si bio mlinar.“ Drugi je, misleći da se prvi šali s njim, odgovorio: „U pravu si. Ja se sećam da si ti bio mazga koja je prenosila brašno.“
Leonardo je prasnuo u silovit smeh. Njemu se vic veoma dopadao, ali Sandru nije bilo smešno. Leonardu je trebalo nekoliko trenutaka da se primiri. Sklonio je pramenje kose sa lica i nastavio monolog.
– Sećate li se pesme koju vam je posvetio Veličanstveni? Išla je, otprilike, ovako:
Botičeli, čija slava nije mala,
Botičeli, koji je, kažem, neutaživ,
Uporniji i manje diskretan od muve.
Koliko se samo njegovih ludila sećam!
Ako ga pozoveš da s tobom večera,
Budi oprezan, jer on neće otvarati usta da razgovara,
Ni ne sanjaj o tome, jer će mu usta biti prepuna.
Dolazi kao bočica, a odlazi kao boca.
Preobilna.
Sandro je bio izgubljen kao brodolomnik u moru sumnji. Dvoumio se da li da nastavi da sluša Leonarda ili da istrči napolje. Ali, ni oni pre njega nisu bežali. Nije to bila dobra ideja, pogotovo posle toga kako se Leonardo poneo prema stražarima palate Podesta.
– Vidite, prijatelju Sandro. Nisam došao ni da pričam viceve niti da recitujem pesme. Tu ste vi, punih usta, i tu sam ja, koji se sećam svih vaših ludila. Otkriću vam da sam razvio savršenu tehniku da nateram ubicu da sedne za sto – grubo je rekao Leonardo.
– Ubicu? Leonardo, da li si na svojim putovanjima poludeo? – uzvratio je Botičeli.
– Ma, Sandro, obojica znamo da su izdaja i ubistvo tema u gradu Firenci, zar ne?
Sandro je otrpeo ovu aluziju svog prijatelja, mada mu nije bilo najjasnije na šta se odnosila. Pustio ga je da nastavi.
– Slušajte me pažljivo, prijatelju moj. Ako je neko ubistvo planirano da se desi za vreme ručka, najuljudnije je da ubica sedne pored svoje žrtve, a da li će sesti sa desne ili leve strane te osobe, zavisiće od toga kako će se ubistvo izvesti, jer što manje prostora zauzme, manje će ometati razgovor drugih. Nakon što poslužitelji uklone leš i krvave tragove, obično i ubica napušta sto, jer njegovo prisustvo ponekad može da ometa varenje osoba koje sede za stolom, i tu će dobar domaćin uvek imati novu zvanicu koja čeka napolju, spremna da se u tom trenutku pridruži stolu.
– Leonardo, zbunjuješ me. Čemu tako neprijatna tema za razgovor na proslavi poput ove? – nervozno je pitao Sandro.
– Iz dva razloga. Prvi je što ne bi smeo da budeš ovde – Leonardo je ostavio uglađenost i prešao na „ti“. – Kriv si koliko i Đirolamo. Ako si mu verovao, učestvovao si u njegovim zločinima koliko i on.
Sandro Botičeli je ćutao.
– Drugi razlog – nastavio je Leonardo – nalazi se pred tobom.
Sandro je podigao pogled i video čoveka na pragu gostionice koji kao da je čekao na nešto.
– Ne razumem, Leonardo. Ovog čoveka u životu nisam video.
– Znam, prijatelju Sandro, znam. Nećeš ga upoznati ni za života, ni posle smrti. To je nova zvanica o kojoj sam ti pričao. On bi morao da sedne na ubičino mesto.
– Ubičino? Za ovim stolom će se dogoditi zločin?
Ostali prisutni za stolom nisu čuli ovaj napeti dijalog što zbog buke, što zbog donošenja i odnošenja ovala sa jelom i pićem.
– Sandro, gledaj me u oči.
Poslušao. Leonardov glas zvučao je odlučno i preteći.
– Sandro. Znam da si me ti izdao. Znam da sam tvojom krivicom mesecima bio u tamnici. Znam da je, zahvaljujući tebi, moja majka zlostavljana, a mene su mučili do iscrpljenosti. Kako si se usudio da obmaneš moju majku!?
Sandro se davio u vlastitim balama. Leonardo je digao ruku i zgrabio ga za vrat. Sandro nije imao ni argumenata ni hrabrosti da pobije reči bivšeg prijatelja. Osim toga, među ovim ljudima Leonardo je najviše bio nalik kakvom junaku, jer se sučelio sa Đirolamom Savonarolom i voleo Medičijeve.
– Poslao si moju majku u Milano kako me nikada ne bi našla. Nisi imao pojma da ću ići u Milano. Taj grad nije bio čak ni u mojim planovima. Znao si samo da ću ići u Španiju. Ali sudbina je mudra, prijatelju Sandro. Kad sam napustio aragonske zemlje, obezbedio sam posetu milanskom vojvodi. To nisi mogao znati, zar ne? Mogao si moju majku poslati na bilo koje drugo mesto. Na primer, u Napuljsku kraljevinu, gde bi zauvek izgubila trag. Ali pogrešio si. Još jednom. Sudbina te je kaznila, Sandro.
Botičelijevo lice odjednom je promenilo boju. Oči su mu postale vodnjikave. Otvorio je usta, ali iz njih je izašao samo glupavi grleni glas.
– Ne treba ti meni ništa da govoriš, Sandro. Odlično znam zašto si to uradio. Nisi mogao da izdržiš zavist. Nikada nisi mogao da prihvatiš da sam bolji od tebe. Sandro, ja sam ubica, a ti žrtva.
Sandro Botičeli je primetio da mokri. Iz straha je istovario urin baš tu, za stolom poklonika Medičijevih.
Leonardo to nije primetio. Bio je izvan sebe od besa.
– A znaš li ovo, dragi Sandro? Za tebe postoji nešto gore od smrti: da te ostavim da živiš kako bi tek video svoju propast. Dok si ti uništavao vatrom, ja sam stvarao maštom. Ne znam da li sam ranije, dok smo se obojica smejali u Verokijevoj radionici, bio bolji od tebe. Danas, sada, ovde, u to više nema sumnje. Prestani da drhtiš, Sandro, jer ćeš živeti. Živećeš da vidiš kako svi oko tebe postaju bolji, a tebe će pamtiti po crnilu ne samo tvoje umetnosti, nego i tvoje duše.
Leonardo je izvadio nož i pokazao ga Sandru.
– Ovaj nož je bio namenjen tvom trulom srcu. Sada uviđam da bi bilo šteta uprljati tako lepo sečivo.
U sledećem trenutku, Leonardo je zario nož u sto. U gostionici je nakratko vladala tišina. Leonardo je podigao pogled i namestio svoj najlepši osmeh. Za ostalo se postarao alkohol. Drugi za stolom uglas su se nasmejali i zabava se nastavila. Leonardo je ustao, mahnuo i gospodin sa praga gostionice približio se i zauzeo njegovo mesto.
Osvrnuvši se, Leonardo je zario jedan, još vreliji nož u dušu Sandra Botičelija.
– Tvoja Venera je čudovište. Dugovrata je, malih grudi, izmeštenog levog ramena i, povrh svega, ne znaš da naslikaš pupak na pravom mestu. I ti sebe zoveš umetnikom? – i nestao je.
Sandro Botičeli je i dalje zurio u sečivo zariveno u sto. S njegovog lica još nije nestalo bledilo koje je naslikao strah.
Slikar nije mogao ni da nasluti koliko će ga pogoditi to što je izdao Leonarda i divio se Savonaroli. U narednim godinama uopšte neće moći da slika, zbog čega će osiromašiti.
Uskoro će francuska vojska ući u Milano i pokazaće se da sav Leonardov rad i napori – džaba. Postepeno će se zasititi slikarstva, glavnog izvora prihoda, i početi da živi, kako mnogi kažu, „životom od danas do sutra“.

38


17. maj 1504,
Leonardova radionica, Firenca


Za Leonarda, poslednje godine bile su konstruktivne i destruktivne u jednakoj meri. Od poslednjeg susreta s Botičelijem, mnoštvo okolnosti ga je uputilo na novi životni pravac. Vratio se u Milano samo kako bi bio svedok njegovom padu u borbi s francuskom vojskom. Kratko se starao o vojvotkinji Izabeli Aragonskoj, sada udovici Đana Galeaca Sforce, i vojvodinom sinu Frančesku.
Jednog poslepodneva, Izabela je maestru šapnula:
– I bez vaše pomoći uspela sam da vas shvatim, kao i vašu glupu ideju o celibatu. Nas dvoje zajedno ne bismo osvojili svet. Ali to nam ne bi bilo ni potrebno. Osvojili bismo nebo. Zajedno bismo leteli.
Izabelino divljenje ličilo je na ljubav. Kada je čuo njene reči, Leonardo se osmehnuo i počeo da premišlja.
Ipak, bilo je kasno. Godine mu nisu bile saveznik a seksualne želje nestale su mu odavno, u firentinskoj tamnici. Ali premišljao je. Izabela Aragonska bila bi mu dobra saputnica, prelepo platno koje bi mogao da ispuni bojama ljubavi. U nekom drugom vremenu, u nekom drugom trenutku; u nekom drugom životu.
Upravo je skovan savez kralja Francuske Luja Dvanaestog i pape Bordžije Aleksandra Šestog. Sin vrhovnog pape, Cezar Bordžija, ušao je u redove francuskog vladara nakon što je napustio položaj kardinala i zajedno su napali Milano. Ludoviko Sforca bio je prognan i govorilo se da će se podići i povratiti vojvodstvo.
Leonardo nije očekivao njegov povratak. Kao rođeni borac, učinio je sve što je mogao da postane miljenik francuske krune, gde je bio izuzetno cenjen kao umetnik. Štaviše, kralj Francuske predložio je da odnese Leonardovu sliku Tajna večera na francusku teritoriju. Tako zahtevan posao nije se mogao brzo okončati, ali Francuska je bacila oko na Leonarda da Vinčija. Firentinski maestro bi drage volje ostao s Francuzima, ali ponos mu nije dozvolio da prihvati ponudu kada je video komadanje sopstvenog sna: vojska Luja Dvanaestog smatrala je da je najbolja meta za vežbanje u gađanju lukom i strelom ogromna glinena statua koja se nalazila na središnjem Trgu oružja u zamku Forca. Nagli napad gneva potpuno je zaslepeo Leonarda, ali Izabelini dobri saveti su ga smirili, kako ga ne bi uhapsili i proglasili za saveznika Ludovika Sforce.
Primećeni su i njegovi ratni nacrti. Cezaru Bordžiji učinio se veoma moćnim saveznikom kog bi u bliskoj budućnosti trebalo imati u vidu. Tako je i bilo. Leonardo je prihvatio nomadski način života pod komandom sina pape Aleksandra Šestog, koji će nekoliko meseci kasnije postati starešina vojske Vatikana. Imenovaće Leonarda svojim vojnim arhitektom i inženjerom. Umoran od potrebe da stalno dokazuje sopstvene talente i vrednosti, umetnik će napustiti Milano.
Neće napustiti samo grad. Umoran od četkica, napustiće i umetnost i posvetiti se, bar trenutno, matematici i inženjerstvu.
Cezar Bordžija bio je retko dobar strateg ne samo na bojnom polju nego i u političkom smislu. Venčao se sa rođakom Luja Dvanaestog Francuskog i imenovan je vojvodom od Valentinoe. Međutim, njegove ambicije nisu poznavale granice. Polako je, tokom borbi u Romanji,34 postao gospodar zemalja Imole, Forlija, Pesara, Riminija i Čezene. Njegova vojska od deset hiljada ljudi nije imala takmaca.
Radi mirovnih i diplomatskih razloga, družini se priključio Nikolo di Bernardo dei Makijaveli, javni funkcioner čija je obaveza bila da urazumi ne samo Cezara Bordžiju nego i Luja Dvanaestog, kada je trebalo nastaviti rat protiv grada Pize. U stvari, bio je špijun grada Firence.
Grad Areco pobunio se protiv vlasti Firence i počeo otvoreno da podržava Bordžiju. Arapsko konjičko nadmetanje, održavano u junu, u leto 1502. godine, posvećeno je Cezaru Bordžiji. U grad je prispela ogromna povorka. Njeni pripadnici uživali su u nadmetanju kopljima između četiri dela Areca: Porte Kručifere, Porte San Andreje, Porte del Foro i Porte Burgi ili Svetog Duha. Cezar Bordžija nije se oglušio o poziv porodice Leti i Lučano, zadužene za sportska i umetnička dešavanja u gradu. Lično Dante Aligijeri opisivao je takva nadmetanja u svojoj Božanstvenoj komediji.
Već sam vidio konjicu kada kolane priteže
I kreće na juriš ili kroči paradnim korakom,
A ponekada i konjanike kada beže,
Vidjeh na vašoj zemlji trkače u kasu lakom,
O, Aretinci, i čete vojnika,
Sudare na turnirima i u dvoboju lom,
Čas uz trube, čas uz zvona sa zvonika,
Čas uz doboše ili sa zamka signale,
Uz mnogo naših i tuđih običaja i navika.35
U tim trenucima, mislioci Nikolo i Leonardo uzdahnuli su i odlučili da ne učestvuju. Nesavršeni kakvi su bili, radije su uživali u dugom kasu na konju koji ih je odveo do malog susednog naselja Karate. Tamo su prošli Arno, istu onu reku koja je kupala grad Firencu i koja je jednom Leonardu spasila život. Prošli su pontonski most Burijano, sa sedam lukova, sagrađen leta gospodnjeg 1277, i odmorili se na jednoj od obala reke.
Leonardo je izložio svoje nemire. Nije želeo više da vidi krv, patnju i mrtve. Bio je sit gledanja tolikog užasa. Njegovi nacrti ratnih sprava načinjeni su samo da bi preživeo, mada zbog toga nije trpeo. Leonardo je poznavao inženjerstvo i anatomiju, što je bila kobna mešavina. Nikolo je govorio o sopstvenom snu: želeo je da vidi ujedinjenje. Makijaveli je bio ćudljiv i neposredan, što nije ni najmanje valjalo za diplomatiju, ali je dobro znao o čemu je pričao. Katolički kraljevi završili su proces rekonkiste, i sve je pozivalo na ujedinjenje. Francuske teritorije bile su potpuno utvrđene i Tjudorovi su započeli da modernizuju svoje zemlje, razmišljajući o Engleskoj kao da nisu bili svesni o tome gde žive. Ali Italijansko poluostrvo učinilo je korak unazad podelom na pet velikih država: vojvodstvo Milana, Mletačku republiku, suverenitet Medičijevih u Republici Firenci, Papske države i Napuljsku kraljevinu. Nikolo je govorio o zastavama. Jedina koju bi Leonardo branio bila je čaršav koji je grejao njegovu majku dok je spavala godinama ranije u Milanu. Mislio je na nju dok je krajnje detaljno posmatrao maleni most koji se uzdizao pred njima, blizu lepog grada Areca. Podsećao ga je na drugi most koji se nalazio daleko odatle: na most Monistrol na Montseratu, naspram magične planine.
Ali Leonardova pustolovina nije trajala još dugo. Cezar Bordžija ubio je trojicu svojih ljudi za koje mu se učinilo da ne razmišljaju kao on. Davio ih je do smrti. Jedan od njih bio je Viteloco Viteli, prisni Leonardov prijatelj. Tada se Da Vinči setio reči koje je uputio mladiću Eciu Auditoreu u svojoj firentinskoj radionici: – Naš život čine smrti drugih.
Sada je ta rečenica poprimala novu dimenziju. Leonardo je odjednom uvideo da je čovek odista kralj svih životinja, jer njegova svirepost nadmašuje svirepost svih drugih. Bili su to, na kraju krajeva, hodajući grobovi. Nakon okolišnih pokušaja da ubedi svog gospodara da skrene tok reke Arno kako bi bilo izbegnuto direktno sukobljavanje sa Pizom i smrt njegovog prijatelja, odlučio je da tu njemu nije ni vreme ni mesto; ne za naučnika poput njega niti za nemirnu dušu kao što je bila njegova.
Sudbina je htela da Aleksandar Šesti bude otrovan a Cezar Bordžija nije imao dovoljno vremena da reaguje. Đulijano dela Rovere, bivši glavni opat Montserata, uspeo se na Petrov tron kao Hulio Drugi i sunce Bordžija počelo je da zalazi.
Zahvaljujući pozivu gonfalonijera Firence Pjera Soderinija, Leonardo se vratio u grad u kojem je rastao. Tamo će biti deo komiteta koji će izabrati mesto za novo gradsko remek-delo, ogromnu mermernu statuu Davida, a izvajaće je mladić koji nije bio napunio ni trideset godina: Mikelanđelo di Ludoviko Buonaroti.
Mikelanđelo je bio prilično plah mladić koji je izučio zanat u radionici Domenika Girlandaja. Kao što se to desilo i između Leonarda i Verokija, Mikelanđelo je nadmašio svog učitelja i ubrzo je otvorio vlastitu radionicu. Kad je Savonarola osvojio vlast u Firenci, Mikelanđelo je krenuo prema Rimu, izbegavši primoranost da objašnjava svoje umetničke stavove i seksualne sklonosti. Tamo je napravio skulpturu Pobožnost kad je imao svega dvadeset tri godine, od mermernog bloka izabranog u Apuanskim Alpima, koji mu je doneo umetnički ugled u kraljevinama Italije. Savonarola je iščezao a sa njim i sve vrste predrasuda spram umetnika. Mikelanđela Buonarotija ponovo su pozvali u Firencu da bi stvorio novog gradskog vladara, mladog pastora Davida, koji je lišio života Golijata. Ta povest ispričana je u prvoj Samuilovoj istorijskoj knjizi, u Starom zavetu.
Iznenađenje je donelo uspeh Mikelanđelovom Davidu, baš kao što se desilo Leonardu u Milanu sa slikom Tajna večera. Svi su očekivali pobedonosnog Davida, sa Golijatovom glavom kraj sopstvenih nogu, onako kako ga je u svoje vreme predstavio Verokio. Umesto toga, Mikelanđelo je rešio da pokaže ljudskost mladog junaka, njegov trenutak neodlučnosti, u kojem je razmišljao da li da pobegne ili se suprotstavi divu. Epski događaj bio je pretočen u umetničku viziju.
Govorilo se da se u skulptorovoj radionici moglo čuti kako viče: – Oslobodi se svog mermernog zatvora!
Ishod je ulivao nadu. U gradu su imali najdivniji mermerni blok, ali nisu znali šta s njim. Pjero Soderini oformio je komitet koji su činili Andrea dela Robije, Pjero di Kozimo, David Girlandajo, Simone del Polajulo, Filipino Lipi, Pjetro Peruđino, Kozimo Roseli, Đulijano i Antonio da Sangalo, Leonardo da Vinči i Sandro Botičeli.
Tokom diskusije o tome gde bi trebalo smestiti statuu Davida, Sandro Botičeli ni jedan jedini put nije pogledao u Leonarda. Ovaj se pak trudio da govori što bolje, jer mu se umetnost govorništva veoma dopadala, i nije obraćao pažnju na sve beznačajnijeg umetnika, čije je slikarstvo bilo na granici zastarelog.
Konačna odluka bila je da se mermerni div smesti pored glavnog ulaza u Palatu vlade, čime će mu biti obezbeđeno značajnije mesto u gradu. Jedna grupa umetnika preporučila je da bude smešten preko puta, u Lođi dej Lanci, navodeći da tamo neće patiti zbog ćudi promenljive klime. Bilo je to logično; umesto vidljivosti, prednost je data mogućnosti održavanja. Leonardo je pripadao grupi onih koji su se zalagali za to rešenje, što je naljutilo Mikelanđela, jer je to bilo protiv njegovih interesa a on je mislio da je dotična skupina zlonamerna. Tada je došlo do iznenadnog neprijateljstva. Pogrbljeni, natmureni i drski Mikelanđelo Buonaroti stao je naspram lepog, ljubaznog i pričljivog Leonarda da Vinčija. Mnogi su zlurado iščekivali.
Mladi Rafaelo, kog je na preporuku Đovane Feličije dela Rovere pozvao gonfalonijer Soderini, uživao je u gradu Firenci. Taj dvadesetjednogodišnjak želeo je da nauči sve što je u bilo kakvoj vezi sa umetnošću. Čuo je za komitet okupljen samo povodom Davida i nije oklevao da se pojavi u gradu kako bi izbliza video dva svoja najveća idola: Leonarda da Vinčija i Mikelanđela. Sam Rafaelo bio je svedok onoga što se desilo između dvojice genija.
U Ulici Pakača delji Spini bila je grupa Firentinaca koji su se raspravljali u vezi sa jednim Danteovim tekstom. Rafaelo se nalazio kod štanda sa začinima koji im je bio veoma blizu pa je mogao jasno da čuje njihov razgovor. Leonardo je upravo prolazio ulicom. Čoveka njegovog značaja, u ljubičastoj kabanici sa dugom grivom i bujnom bradom, bilo je nemoguće pobrkati s nekim drugim. Građani su ga odmah prepoznali i bez odlaganja ga pitali da im objasni šta se dešava. Leonardo je ljubazno zastao. Odgovarajući na njihova pitanja, okrenuo se i pokazao na čoveka koji im je dolazio u susret.
– Dolazi Mikelanđelo, on vam to može objasniti.
Buonaroti se uvredio. Pun gneva, okrenuo se i rekao mu, sučelivši se s njim:
– Objasnite im to vi, koji sve znate. Ali ne! Ne znate vi toliko koliko mislite da znate. Istina je da ste osmislili konja kojeg je trebalo presvući bronzom. Pošto to niste uspeli, morali ste da ga ostavite nezavršenog. Glupi narod Milana vam je poverovao. Kakva sramota!
Mikelanđelo je otišao, ostavljajući Leonarda u pola reči. Rafael se pitao da li bi Leonardo uopšte odgovorio, jer ih je skulptorov stav sve iznenadio. Leonardo se izvinio i otišao.
Sledećih meseci desilo se mnogo toga. Dana 9. juna umro je gospodin Pjero da Vinči, Leonardov otac. Leonardo je taj događaj zabeležio bez trunke brige: „U sredu, u sedmi čas, devetog dana juna 1504, preminuo je gospodin Pjero da Vinči, javni beležnik u palati Podesta, moj otac. Brojao je osamdeset godina i ostavio deset sinova i dve kćerke.“
U svom zapisu počinio je dve greške. Najpre, njegov otac je umro u utorak, a zatim, preminuo je kad mu je bilo sedamdeset osam godina. Leonarda to nije naročito zanimalo, kao što ni njegovog oca svojevremeno nije odveć potreslo zatočeništvo njegovog sina u palati u kojoj će on kasnije i sam raditi. Pjerova zakonita deca će se svađati oko njegovog testamenta. Leonardo neće učestvovati u toj okrutnoj igri.
Tokom istog meseca – čudne su slučajnosti sudbine – Sandro Botičeli anonimno je optužen za sodomiju. Leonardo nije imao nikakve veze sa tim. On bi to uradio otvorenije. Moguće je da je Salaj, koji je tada imao više od dvadeset godina, slavio Botičelijevo zatočenje svojim pikarskim osmehom i rukom, za koju nije bilo sigurno da je nevina.
Narednih meseci, Leonardo će otkriti jedan od najvećih pronalazaka svog života i boriti se sa najgorim od svih svojih neprijatelja. Neće koristiti oružje, samo boje i četkicu.

39


5. mart 1505,
Leonardova radionica, Firenca


„Nije moguće da hram ima dobar raspored ako mu nedostaju simetrija i proporcija kakve poseduju udovi ili neki drugi delovi lepog ljudskog tela“, govorio je rimski arhitekta Marko Vitruvio u prvom poglavlju svoje treće knjige o arhitekturi.
Greška u proučavanju ljudskih proporcija zasnivala se na neumeću razlikovanja onog što je značajno od onog što je neodložno. Neodložno je bilo proniknuti u fenomen čija je pravila ustanovio Marko Vitruvio ali je, s druge strane, bilo veoma važno i raščistiti šta je ono što je značajno. Leonardu je to bilo jasno. Nameravao je da matematički izvede i dokaže kanon ljudskih proporcija. Sve ostalo bilo je od manjeg značaja. Prvo će nacrtati čoveka čije će telo biti postavljeno u položaj krsta. Time će predstaviti ljudsku anatomiju sa uvećanim udovima. Bila mu je neophodna osovina oko koje će dizajnirati krug, a u njemu će biti anatomska studija. Nije bilo mogućnosti za grešku. Pupak, prirodno središte ljudskog tela, bio je epicentar kruga koji je Leonardo iscrtao vrlo brižljivo. Počev odatle, misao će evoluirati. Ako pokuša da uklopi krug u kvadrat ili obratno, rezultat će biti deformacija tela. Nadlaktice ili noge nacrtanog čoveka smanjiće se ili uvećati u čudovišnim razmerama.
„Značajan element kompozicije jeste ljudsko biće. Ne mogu da prodam njegovu figuru zbog geometrije.“
Leonardo je razmislio. Pokušao je sa novim komadom papira, ispunjavajući ga mastilom i beskonačnim proračunima. Na kraju se nametnula logika, zdrav razum.
„Nema razloga da problemi imaju jedno jedino rešenje. Imam dva elementa: krug i kvadrat. Imam telo samo sa jednom osovinom. Dodaću i drugu!“
U stvari, Leonardo je, pridodajući drugu osovinu u nivou ljudskih genitalija, na mestu koje označava sredinu tela, uklopio kvadrat kao da je u pitanju jednostavna i sjajna slagalica. Dodao je dve ruke i noge kako bi sve bilo matematički ispravno, i osmehnuo se.
Konačno je, u čast arhitekte Vitruvija i svog psa koji je nosio to ime, razotkrio zagonetku. Smestio je svoj crtež u poslednji slobodni ugao, između raznih beležaka.
„Jutro kada…“
Taj naslov ni najmanje ga nije zadovoljio. Učinio mu se nedovoljno poetičnim za obznanu jednog od najvećih matematičkih postignuća njegovog života, koje je zaslužilo nešto dublje i oniričkije.
„U noći Svetog Andresa našao sam za u tu svrhu su svirali sveća, noć i papir na kojem sam pisao; na ivici svitanja, bilo je gotovo.“
Zbog skučenosti, zamenio je reči „kvadratura“ i „krug“ simbolima. Krug kao simbol svega, univerzuma, bez početka i kraja, predstavljao je Boga. Kvadrat, četiri strane sveta; čak i u islamu jeste predstava uticaja božanskog, anđeoskog, ljudskog i đavoljeg, kako mu je jednom kao dečaku govorila majka. Skraćenice uopšte nisu umanjivale značaj takvog otkrića, simetrije ljudskog tela.
Sve to se dogodilo nekoliko meseci ranije. Međutim, sada se pažljivo bavio narudžbinom koja je iziskivala brižljivu pripremu. Sedeći u papinoj sali Santa Marije Novele, Leonardo je radio na kartonu koji će mu biti vodič kad bude trebalo da u Palati vlade oslika svoju verziju bitke kod Angijarija. U umetnikovom izboru opažao se Makijavelijev uticaj. Diplomata se vratio iz Rima nakon izbora Hulija Drugog za papu. U poslednje vreme, slušajući Leonardove savete, pominjao je skretanje toka reke Arno, ali ako to izumitelj ne bi nadgledao, poduhvat bi bio osuđen na propast. Kad se vratio u grad, pokušao je da obezbedi Leonardu sve što mu je bilo potrebno kako bi ovaj nastavio da pokazuje svoj dar i majstorstvo. Leonardo je u Nikolu Makijaveliju prepoznao osobu bez surevnjivosti, nekog kom je bio važan i ko mu je želeo sve najbolje.
Okružen knjigama, Leonardo je pripremao i iscrtavao svoj karton. Obično se govorilo da se veličina čoveka meri po tomovima koji čine njegovu biblioteku. U Leonardovoj radionici moglo se naći sto šesnaest knjiga svih vrsta: Albertijeva knjiga iz arhitekture, Ezopove basne u francuskom prevodu, pojedini soneti pesnika iz porodice Sforca, Viskontija, knjiga o aritmetici Luke Pačolija, knjige za opuštanje, romani o vitezovima i poneka erotska pesma. Bila je to biblioteka znatiželjnog čoveka, istraživača, potpunog ljubitelja misterije.
Podatak koji je tražio nije pronašao u tim knjigama. Nikolo mu je omogućio sve što bi mu moglo biti potrebno kako bi dovršio svoju fresku u sali Velikog saveta Stare palate. Tako su Leonardo, Salaj i drugi pomoćnici izgradili veliku pomičnu skelu uz pomoć stolara Benedeta Bukija, kako bi izbegli gužvu kad god bi maestro poželeo da promeni mesto na kojem radi.
Leonardo se nalazio na vrhu skele, nadahnut Bruneleskijevim i Verokijevim planovima za skele u radu na katedrali godinama pre toga, kad se u sali pojavio Mikelanđelo.
Sučelila su se dva diva. Čovek iz Vinčija imao je pedeset jednu godinu. Onaj iz Kaprezea, tek dvadeset devet. Bio je to sukob iskustva i svežine.
– Buon giorno. Odobrili su mi da radim u drugoj polovini sale Velikog saveta – behu jedine reči koje je, ušavši, izgovorio Mikelanđelo.
Leonardova pratnja se osvrtala. Nije bilo više nikoga. Buonaroti je došao sam.
– Izvinite, gospodine Mikelanđelo – usudio se da pita Salaj, glavni Leonardov učenik. – Gde su vam pomoćnici?
– Mislite da sam glup čovek? – odgovor je bio surov. – Meni ne treba niko. Sposoban sam da sâm obavim zadatak.
Leonardo nije dozvolio takav bezobrazluk prema svojim učenicima.
– Smiri se, Salaje, u Firenci pričaju da učenici ne žele da rade s učiteljem Buonarotijem. Izgleda da se plaši higijene i da se nedeljama ne kupa.
Svi su se nasmejali. Koliko se videlo, Leonardo ne samo da je dobro pamtio nego je bio i surevnjiv, još od mladih dana. Jedino se nije nasmejao Đan Đakomo Salaj, kojeg je Mikelanđelova grubost opčinila.
– Dobro, izgleda da će vas morati da plate više nego mene, budući da ne samo da slikate, nego ste i lakrdijaš. Kojim zadatkom pokušavate da nas iznenadite, maestro Leonardo?
– Naručeno mi je da naslikam bitku kod Angijarija u kojoj je Firenca pobedila Milano leta gospodnjeg 1440. Nacrtao sam prikaz bitke bez premca. A koji je vaš zadatak?
– Smirite se, lakrdijašu! Nikada niste bili dobri sa konjima. Naručeno mi je da naslikam pobedu Firence nad Pizom u bici kod Kaskine 1364, na kojoj su prikazani vojnici kako slave pobedu u reci. Kao što vidite, Leonardo, uvek sam ispred vas.
– Može biti, skulptoru, može biti. Ali sigurno će vas platiti dvostruko više. I to ne samo zbog slike nego i da biste naučili da se kupate poput vojnika koje treba da slikate – Leonardo nije podnosio što ga skulptor ne poštuje, mada nije želeo neprijatan javni sukob. Delovalo je da će se situacija zasigurno okončati dijalektičkim, a ne umetničkim nadmetanjem.
– Osim toga – Leonardo nije mogao da ne izgovori ove reči – moraćete da nam dokažete da umete da slikate. Umetnost izrade skulpture potpuno je mehanička, umetnik se znoji i iscrpljuje. Prekriva ga kršem, masti mu lice i čini ga prašnjavim od mermerne prašine, kao nekog mlinara. Deluje kao da je pod snegom, a njegova soba je prljava i prepuna krhotina i kamenog praha. Vi samo odstranjujete višak u jednom mermernom bloku. Mi, slikari, počinjemo od nule, dodajemo, stvaramo. Vaš ceh samo odbija. Moj samo sabira.
– Nisam znao da ste ne samo propali skulptor nego i pesnik – Mikelanđelova ironija ranila je Leonardov ponos. U vazduhu kao da je lebdeo Leonardov glineni konj, proboden bezbrojnim strelama. Čovek iz Vinčija je samo delovao spokojno.
– Poezija nadmašuje slikarstvo predstavljajući se rečima, a slikarstvo poeziju predstavljajući događaje. Stoga smatram da slikarstvo nadmašuje poeziju – Leonardo je veoma delikatno i oprezno izneo svoju tezu.
– Dobra slika je ona koja liči na skulpturu – Mikelanđelo je branio svoj esnaf, svoju strast.
– Izvinite, dragi prijatelju. Dobar slikar mora da slika dve suštinske stvari: čoveka i ono o čemu čovek razmišlja. Prvo je lako, a drugo teško.
– Ne budite naivni, gospodine Leonardo, nismo mi prijatelji. Slika se mozgom, ne rukama. U to i ne sumnjam.
– Slikar koji nema sumnji neće mnogo napraviti – odgovori Leonardo, okrenu se i poče da radi.
Okrenuvši leđa napetoj situaciji, Leonardo se srećno osmehivao. Iako su skulptor i on bili dva suprotna pola, ipak je smatrao da je Mikelanđelo jedan od najsjajnijih umova za razgovor i prepirku.
Međutim, majka priroda nije bila spremna da prevagne u korist nijednog od njih. Na vesti o sjajnoj statui Davida, papa Hulio Drugi odlučio je da pozove Mikelanđela u Rim. Narudžbina da uradi papin grob majstoru dleta delovala je kao najbolja moguća. Ostavio je karton sa pripremnim crtežima bitke kod Kaskine i odlučio da ode iz Firence nedovršena posla.
Sreća nije bila ni na strani maestra Leonarda. Postojala je mogućnost da u slikarskoj borbi pobedi Buonarotija, ali 6. juna leta gospodnjeg 1505. počelo je da pljušti. Bilo je toliko vode koja je obilato padala da zidovi Palate vlade nisu mogli da se oslobode vlage. Leonardov karton sa pripremljenim crtežom otpao je sa zida i prve boje su skliznule na pod. Bez obzira na razlog, oba slikara napustila su posao koji im je dodeljen i Stara palata je izgubila dva remek-dela.
Italijanska vlada izdala je Leonardu posebnu dozvolu da putuje u Milano, na poziv francuskog vladara i maršala Milana, Šarla de Amboa. Leonardo je znao da mu se Francuzi dive i nije želeo da propusti priliku. Predstavnik Luja Dvanaestog čekao ga je raširenih ruku.
Majka priroda odlučila je da sukob ostane nerešen.
Nije bilo prvi put da se Leonardo i Mikelanđelo nadmeću.
Kao ni poslednji.

40


10. avgust 1507,
Leonardova radionica, Firenca


Leonardo je dobro primljen u Milanu. Uvek kad bi ga pozvao neko od francuske aristokratije, dočekao bi ga raširenih ruku. Ovog puta Šarl de Amboa imao je za njega zadatak od samog monarha Luja Dvanaestog. Iz zahvalnosti Đirolamu Melciju za njegove usluge, glavešina milanske policije u službi francuskog vladara odlučio je da poveri svog četrnaestogodišnjeg sina Frančeska tutorstvu maestra Leonarda da Vinčija. To je veoma prijalo velikom firentinskom majstoru. Bila je čast primiti takve počasti od francuskog vladara. Mladi Melci je, po svemu sudeći, bio dobro vaspitan, njegovi maniri bili su najbolji mogući. Takođe, bio je vešt sa četkicom i lep, kao godinama pre toga Salaj kad je stupio u Leonardov život. Vinograd Porta Verčelina tako je dobio novog stanara.
Salaja, koji je bio na kraju treće decenije života, nije oduševio novi posao. Plašio se da svom učitelju više neće biti toliko važan, mada je dve godine ranije počeo da vodi nešto nezavisniji život. Njegovi dolasci u radionicu i odlasci iz nje bili su misterija za Leonarda koji je, sa borama i iskustvom dugim pedeset pet godina, počeo da boji kosu. Ali Đan Đakomo Salaj je sopstvenim zaslugama izvojevao pravo da radi i živi slobodno. Iako je posao obavljao u radionici, mada bi Leonardo voleo da ga je više viđao, privatni život vodio ga je od kreveta do kreveta.
Ispostavilo se da je Frančesko Melci savršena dopuna. Njegovo vaspitanje bilo je bolje od onog kakvo Salaj nikad nije mogao da obezbedi. Uskoro se pokazalo da Melci odlično vodi računa o tuđem novcu, za razliku od Salaja, rasipnika tuđeg novca. Leonardo je uvek priznavao da je Salaj koristan dok god hoće da to i bude. Bez njegovog učešća, učiteljev povratak u Firencu radi osvete ne bi imao uspeha. Ali, i lopovčić je imao svoje nemire, pa je počeo da kusa zadovoljstva kakva u Leonardovoj radionici nije mogao naći. Samo zbog toga zaslužio bi nagradu na kraju života. Ipak, Melcijeva pomoć, uprkos njegovoj mladosti, postajala mu je sve neophodnija.
Ako to nije bilo dovoljno, izvanredna suptilnost Frančeskovih manira bila je jednaka njegovoj tehnici rada s četkicom. Nije bio profesionalni slikar, čak za to nije imao prikladnu osnovu, ali zahvaljujući ljubavi i diskreciji s kojima je prilazio svakom zadataku koji bi mu Leonardo dao, učitelj mu je dozvolio da proučava zabeleške koje će jednog dana postati neka vrsta traktata o slikarstvu.
Kako bi se zahvalio, Frančesko Melci obećao je da će nacrtati portret svog učitelja čim dovoljno ovlada tehnikom, čemu ga je Leonardo brižno podučavao.
– Učitelju Leonardo, čim mi budete rekli da sam dovoljno dobar, pokušaću da napravim vaš portret kako bi vaše lice bilo besmrtno za buduća pokolenja.
– Hvala, Keko. Ali morate to uskoro da učinite. Sve više gubim kosu i ne želim da portretišete starca.
Leonardo je imao pravo. Ne samo da su mu se pomaljale sede tamo gde je ranije prevladavala kosa boja meda; i brada je nepogrešivo odavala starost koja ne prašta. Izgledalo je kao da Leonardo nije naročito obuzet time. Prošle su godine kad je njegova telesnost igrala važnu ulogu pred mecenama koje su žudele da se opklade na novi talenat. Nije imao pred kim da se dokazuje. Osim pred samim sobom.
Iz Firence mu je stigla važna vest. U bolnicu Santa Marija Nuova primljen je čovek od preko sto godina. Za Leonarda bila je to jedinstvena prilika da uporedi anatomiju starca i leš novorođenčeta. Bilo mu je neophodno da uvidi gde se nalazi pokretač života i odakle potiče životna energija. Dobio je mogućnost da vidi najsavršeniju mašinu od svih koje je analizirao.
Za koji dan, stigli su u Firencu. Delujući kao da ima zakazan sastanak, Salaj se brzo izvinio i, u trenu, napustio dvojac.
– Đavo je i to će i ostati – objasnio je Leonardo mladom Melciju. U sobu su ušli u društvu bolničkog osoblja i Leonardo je pokušao da ne gubi vreme. Govorio je direktno, izbegavajući nepotrebno brbljanje.
– Recite mi, časni gospodine, koliko ste stari?
Govor tog čoveka bio je vrlo isprekidan. Leonardo je bio nestrpljiv. Imao je sve vreme sveta, ali starac je otezao. – Živim više od stotinu godina… I kada pokušam da se prisetim, ne sećam se da sam patio od neke bolesti, samo od običnih slabosti.
– Kako se sada osećate, gospodine?
Melci, koji se izdvojio u jednom od uglova bolničke sale, posmatrao je nežnost i delikatnost sa kojima je njegov učitelj ispitivao stogodišnjaka.
– Umoran sam, mnogo sam umoran. Ništa me ne boli, ali nemam više snage da živim.
– Slušajte pažljivo, gospodine. Možda će vam ono što ću vam sada predložiti delovati donekle neodgovorno ili neprilično. Ali, ako mi date dozvolu koja mi je potrebna, ući ćete u istoriju kao najstariji čovek koji je ustupio sopstveno telo nauci.
– Šta hoćete da kažete, mladiću?
Frančeska Melcija zabavilo je to što je Leonardo u poređenju s čovekom na samrti koji je ležao u krevetu bio mlad, iako se bližio šezdesetoj godini života.
– Želim da proučim vaše telo. Želim da otkrijem tajnu vaše dugovečnosti i takođe razlog vaše neumitne smrti.
Melciju je odmah nestao osmeh sa lica. Leonardo je bio iskren. Možda i previše, govoreći ono što stogodišnjak možda nije mogao da prihvati u ovako osetljivom stanju. Leonarda je svakako ponela strast i, iznad svega, naučnički duh.
– Naravno, mladiću, naravno – odgovorio je starac bez oklevanja, što je iznenadilo Melcija. – Na dušu nikada ne može da utiče trulo telo. I to je ono što ja nosim sa sobom, vlastitu dušu. Trulo telo ostavljam u vašim rukama.
Kada je sve bilo gotovo, starac je ispunio obećanje i poneo je dušu daleko od sobe kojoj je gost bilo njegovo vremešno natrulo telo.
– Amin, gospodine. Requiescat in pace.36
Izgovorivši ove reči, Leonardo je sklopio oči na telu, upravo darovanom njegovoj nauci, i o smrti starca obavestio zaposlene u bolnici Santa Marija Nuova. Takođe je potpisao neophodna dokumenta i odneo leš u oskudnu salu za autopsiju.
Frančesko Melci učio je iz svake reči. Kroz Leonardova usta govorila je strast, a ne mozak. Strašću je mogao da postigne sve. A ako neki put to ne bi mogao, ako je do poraza došao uz strast nije morao da se pravda.
Dok je Salaj, bogzna zašto, žurno ulazio u bolnicu, Frančesko Melci je prisustvovao prvom času anatomije, izvedenom na telu najstarijeg čoveka kog je video u životu. Došao je čas da zameni četkicu skalpelom. Sve je to bilo učenje u mahnitom ritmu. Želja za znanjem bila je zarazna, a strast još i više.
Kada je posao obavljen, pod zaštitom Šarla de Amboe vratili su se u Milano. Nije bilo udobnijeg niti bezbednijeg mesta. Ali ovoga puta, ta odluka će biti gotovo smrtonosna po Leonarda da Vinčija. Švajcarski vojnici ušli su u Milano leta gospodnjeg 1510, i Leonardo će biti žrtva tog neočekivanog napada. Frančesko Melci će mu spasiti život, ali posledice cerebralne hemoragije će ga koštati.

41


20. mart 1515,
Leonardova radionica, Rim


Đovani di Lorenco de Mediči je postao papa. Sin Lorenca de Medičija Veličanstvenog napredovao je u karijeri i iskoristio mogućnost nastalu smrću ratobornog pape Hulija Drugog, poznatog i kao Đulijano dela Rovere, bivšeg glavnog opata Montserata.
Zahvaljujući izvesnim političkim veštinama, detronizovao je čoveka koji je naizgled imao sve mogućnosti da se kruniše za vrhovnog papu, Tomaša Bakutsa. Đovani, sada Lav Deseti, nije ponovio očevu grešku da povredi Leonarda iz Vinčija. U komitet koji je leta gospodnjeg 1481. krenuo, a koji je za papu Siksta Četvrtog odabrao Lorenco, nije bio uključen Leonardo, što je ovog uznemirilo i duboko razočaralo. Sada je Lorencov sin tražio da umetnik dolaskom uveliča značaj grada Rima. Takođe, srodnici novog pape iz porodice Mediči, zahvaljujući pomoći Španaca, ponovo su u Firenci bili na vlasti. Pjero Soderini je prognan.
Godine 1513, 24. septembra, Leonardo je sa svitom krenuo iz kuće kod milanskih Istočnih vrata. S njim su putovali Frančesko Melci i Salaj. Grad su napustili pukom srećom, jer su stanovnici Milana izbacili francusku vojsku, a Ludovikov sin Maksimilijano Sforca ponovo je osvojio vlast. Novi regent ne bi baš blagonaklono gledao na Leonarda, koji je s Francuzima bio u prijateljskim odnosima. Na putovanju su predahnuli jedan dan u Sant’Andrei de Pekusini, gde je Nikolo Makijaveli, smenjen sa svog položaja, glumio seoskog plemića. Više se uopšte nije bavio politikom nakon što je sklonjen iz Soderinijeve vlade. Godinu dana ranije, republika je pala u Firenci i povratak Medičijevih na vlast ostavio ga je bez posla. Bio je uhapšen, mučen i kažnjen čovek koji je samo pokušavao da ubedi građane da se vole, da izbegavaju rasprave i da se opredele za javno dobro pre nego za bilo kakvu ličnu korist.
Leonardo i on razgovarali su o ljudskom i božanskom, o ljubavi i mržnji, o miru i ratu. Razgovarali su o ostvarenju ovog filozofa, koji je dovršavao Vladaoca, i o novim pustolovinama u kojima će se obreti Firentinci pozvani u Rim.
Ovoga puta, oproštaj je bio konačan. Leonardo će preneti Nikolovu zahvalnost Lavu Desetom, jer je, kako izgleda, lično papa intervenisao kako se Makijavelijev boravak u zatvoru ne bi završio kobno, i omogućio mu slobodu. Zagrlivši se snažno, obećali su da će se zauvek sećati jedan drugog. Poslednje što je Makijaveli tada izgovorio bila je molba upućena Leonardu da napravi autoportret kako bi ušao u istoriju. Da Vinči mu je dao reč da će to i učiniti.
Leonardo i njegovi učenici i pomoćnici smestili su se u Belvedereu, vatikanskom letnjikovcu okruženom baštama. Grad je i izdaleka delovao manji od Milana, mada je bilo tačno da je, vekovima pre toga, uživao slavu središta sveta. O takvoj slavi su sada, i to nejasno, svedočili jedino tragovi u kamenu raštrkani po gradu. Pedesetak hiljada stanovnika štitilo je Rim, što je bilo mnogo manje od osamdeset hiljada građana kojima se ponosio Milano. Politički sistem bio je pun protivrečnosti. Vlasti u Vatikanu izdavale su dozvole za otvaranje novih javnih kuća, a u povećem katalogu pominjano je gotovo sedam hiljada prostitutki. Rimljani su se na račun takvog razvrata šalili i bolesti poput sifilisa nazivane su bolestima sveštenstva.
Bilo je mesta i za mržnju i pizmu. Što se ugleda same Svete stolice tiče, neki drznici su se usudili da na vatikanskom trgu viču kako je jedina prosvetljujuća crkva ona koja je gorela. Naravno, niko nije bio toliko glup da ostane na tom mestu, uživajući u obznanjenoj blasfemiji.
Leonardo se u gradu sreo sa starim poznanicima. Još početkom veka tamo je radio Donato Bramante, čiji je prvi posao bila crkva Santa Marija dela Pače. Trenutno je bio u sedmoj deceniji života i gotovo da je sasvim digao ruke od projekta obnavljanja crkve Svetog Petra. Lično je dizajnirao galeriju, zid i kupolu milanske Santa Marije dele Gracije, u čijoj trpezariji se nalazila Leonardova slika Tajna večera. Od leta gospodnjeg 1500, Rim je preplavljen ambicioznim urbanističkim projektom kojima je gradske ulice trebalo da budu proširene. Prva je bila Ulica Alesandrine, koja je spajala zamak San Anđelo s bazilikom Svetog Petra. U samom zamku već su bile započete reforme. Lično papa Sikst Četvrti naredio je da se sagradi komora blagajne u kojoj su sada čuvani privatni arhivi.
Iste te godine kad je Leonardo došao u večiti grad, bio je pozvan i jedan njegov prijatelj. Uzvišeni matematičar Luka Pačoli radiće kao profesor matematike na Univerzitetu znanja, iako mu je zdravlje već bilo osetljivo.
Sve je u početku delovalo ohrabrujuće. Dug Medičijevih bio je vraćen; budućnost je obećavala, kao što se to ranije pretpostavljalo za Milano. Na kraju krajeva, Leonarda su okruživali prijatelji ili bar poznanici. Jedan od njih bio je Rafaelo Santi. Poznavali su se nešto duže od deset godina, otkako su obojica boravili u Firenci. Mladić iz Urbina toliko se divio Leonardu da ga je uzeo za model na slici Atinska škola u vatikanskoj Odaji pečata. Leonardo je na grbači vukao već šezdeset tri godine i želeo je da se svečano povuče, da penzionerske dane živi dostojno svog raspoloženja.
Nasuprot njemu, iritirana i iritirajuća Mikelanđelova pojava proživljavala je svoje dane slave zahvaljujući poslu obavljenom na svodu Sikstinske kapele. Nije se hvalisao svojim poslom, jer nije voleo da bude okružen ljudima, ali kad bi ga pitali, vadio je na sunce svu svoju artiljeriju. Njegovi monolozi sadržali su dve veoma jasne poruke. On sam, bez ičije pomoći, obavio je posao u kapeli, a njegov veliki takmac Rafaelo sve što je naučio dugovao je njemu. Naravno, mladi umetnik nije odgovarao na takve napade. Rafaelo se, i kao umetnik i kao čovek, divio Leonardu.
Šetnje obalom reke Tibar omogućavale su Leonardu da zapamti plan grada. Po svaku cenu izbegavao je da šeta ostacima Koloseuma; krađe nad tim ogromnim umetničkim delom duboko su ga rastuživale. Na njegovom pročelju bilo je sve manje travertina. Malo-pomalo, megalitska građevina pokazivala je sopstvenu utrobu. Počinjala je Santa Marijom in Kozmedin, ranije javnom kuhinjom poznatom kao Statio Anonae. Više nije s ponosom pokazivala mermernu masku poznatu kao bocca della veritá,37 koja je vek ranije privlačila pažnju čak i onih manje radoznalih. Malo više ka severu, tibarsko ostrvo pomaljalo se siluetom palate Pjerleini Kaetani, nedavno pretvorene u franjevački samostan. U naspramnoj, Katalonskoj ulici, papa Aleksandar Četvrti odlučio je da smesti španske Jevreje preobraćene u hrišćanstvo. Na nekoliko metara odatle stizalo se u Santa Mariju in Monserato delji Spanjoli, što je naziv na koji bi se Leonardo blago osmehnuo. Izgleda da je leta gospodnjeg 1354. Katalonka Žakoba Ferandes izgradila konačište za siromašne i bolesne putnike iz Aragonske krune. Taj naziv slavio je Devicu Montserata, što je Firentinca činilo poletnijim. Tamo su počivali ostaci pape Bordžije, Aleksandra Četvrtog.
Lagano skretanje udesno nepogrešivo je vodilo njegov spor i pokatkad neodlučan korak ka mostu Sant Anđelo, davno poznatom kao most Aelijus. Šetnja obalom Tibra nastavljala se kod temelja u obliku paralelopipeda sa zidom. Tamo više nije bilo skulptura u čast onima koji su sahranjeni u ogromnom grobu. Skrenuo bi ulevo i završio šetnju. U nedavno obnovljenoj bazilici Svetog Petra bio je njegov novi mecena, Hristov vikar papa Lav Deseti.
U njegovom životu bilo je mnogo ironije. Iako Leonardo nije krio da se prodaje najboljem kupcu, pojedini su ga optuživali da krčmi svoj talenat. On se samo osmehivao i preživljavao.
Način na koji je inače izrađivao naručena dela nije mu išao u prilog pa je konkurencija počinjala da ga prestiže. Zapravo, još kod jedne od prvih narudžbina Lava Desetog, Leonardo je pomešao sastojke za premaz i papa je ubrzo zatim raskinuo ugovor. Nije mogao da razume na koji način umetnik može da započne delo, razmišljajući o tome kako će ga završiti.
– Teško meni, ovaj ne služi ničemu – bile su reči koje su u Rimu umanjile ugled Leonarda da Vinčija. Firentinac se zatvorio u radionicu, dok je Frančesko Melci, kog je njegov mentor strpljivo podučavao, slikarski sazrevao. Salaj se igrao mačke i miša sa sifilisom. Dosta je skitao, provodio je malo vremena u radionici. Leonardo mu je samo tražio da mu ne pravi probleme. Salaj je, u stvari, izdržao da ostane kraj njega zbog ugleda koji mu je obezbedila činjenica da je pomoćnik maestra Leonarda da Vinčija. Leonardov dragi kurvić prodavao se svakom kupcu. Još u Milanu i Firenci Leonardo je sumnjao na Salajevu seksualnu dvojnost, ali mu to nije bilo važno.
– Svako radi sa svojim telom šta želi.
Učitelj je jedino žalio što njegov đak nije okusio seks iz ljubavi. U Salajevom slučaju, florini su uvek bili važniji od osećanja.
Kao da to nije bilo dovoljno, cerebralna hemoragija satrla je Leonarda. Godine mu nisu praštale a odlasci kod Cezara Bordžije uopšte mu nisu prijali. Povratak u Milano leta gospodnjeg 1510. nije bio najsjajnija ideja. Švajcarske trupe su silovito ušle u grad. Užasni udarac u glavu izazvao je moždani udar i Leonardo je morao da se na neko vreme povuče u kuću Melcijevih u Vaprio d’Adi. Ponovo mu je pomogao Melci, uvek spreman da sve učini za učitelja.
Znao je da nešto nije u redu s njim. Desna mišica ga je bolela. Povremeno je imao migrene. Nešto nije valjalo. Shvatio je da je neophodno da dâ prednost zdravlju u odnosu na sve drugo, i tako je to i izrazio:
Ako želiš da održiš zdravlje, moraš da razmotriš ove mere:
Nemoj da jedeš bez apetita i uvek uzmi laganu večeru.
Dobro sažvaći jelo i vari samo jednostavnu i dobro kuvanu hranu.
Ko pije lekove, loš savet sledi.
Čuvaj se gneva i izbegavaj zagušljiv vazduh.
Posle jela neko vreme odstoj.
Bolje da ne spavaš posle podne.
Pij razblaženo vino, malo ali često, ali nikad između obroka i na prazan stomak.
Ne odlaži niti produžuj posete kupatilu.
Ako radiš vežbu, neka ne bude odveć intenzivna.
Nemoj da legneš na leđa ni spuštene glave i dobro se pokrij noću.
Oslanjaj glavu i neka ti um bude vedar.
Beži od lascivnosti i ne zaboravljaj na ovaj pravilnik.
Ono što je u početku bio poziv umetniku, sada se pretvorilo u smetnju. Krugovi bliski papi bili su redovno obaveštavani o svemu: o Salajevom smucanju, neobičnom odnosu između maestra i gospodina Melcija, šetnjama Tibrom i obilascima bolnica. Bile su im potrebne oči i uši u Firentinčevoj radionici. Članovi Kardinalskog kolegijuma mislili su da je možda bila greška dovesti Leonarda da Vinčija, ali Lav Deseti želeo je da mu slikar bude u blizini. Zbog nečega je bio prisutan tokom obeležavanja značajnih istorijskih događaja. Kada je Lav, trenutni poglavar katoličke crkve, bio dečak, posmatrao je kako snažni mladić u rozikastoj kabanici spasava njegovog oca od sigurne smrti u katedrali Santa Marija del Fjore. Znao je za njegovu posetu zemljama Španije i za neuspeh atentata koji je organizovao Sikst Četvrti, papa koji je tražio od opata Montserata Đulijana dela Roverea da ga ubije. Možda je zato Leonardo postao vrlo blizak sa Cezarom Bordžijom i Šarlom Drugim de Amboa, glavešinom vlade francuskog kralja Luja Dvanaestog. Svi su se oni borili protiv Papskih država, pošto su ih u italijanskim zemljama smatrali varvarima. Lav Deseti je znao i za Leonardovo javno suprotstavljanje korenitoj reformi koju je naumio da izvede Đirolamo Savonarola protiv Firence i Rima.
Leonardo da Vinči bio je zaista nezgodna vrsta čoveka kakvog je trebalo imati blizu sebe kako bi se nadgledao, ili pak izbrisao.
Prijemčiv na savete Kolegijuma, Lav Deseti preporučio je firentinskom umetniku dvojicu pomoćnika za radionicu. Budući da već neko vreme nije imao nijednu porudžbinu, maestro Leonardo se, izgleda, vratio istraživanju ljudskog tela i seciranju, delatnostima zabranjenim na svetom božijem zemljištu. Niko nikada nije video nijedan leš. Niko nije znao da li Leonardo zaista čini jeres, kako su leševi dopremani do njegovih prostorija i otpremani iz njih. Da je to radio, Leonardo bi morao biti opomenut i odmah bi mu bila zabranjena đavolja delatnost.
Za Leonarda to nije bilo samo istraživanje. Voleo je da izaziva i stavlja na probu ljudsku maštovitost. U rimskoj Bolnici Svetog duha niko nije odao ništa, pod pretnjom da neće više dobijati honorar koji im je za ćutanje davao Frančesko Melci. Noću su Leonardo i njegov pomoćnik odlazili na konju. Povratak bi primetili vatikanski špijuni, koji, zahvaljujući odeći i mraku, nisu uviđali da je ono za što su mislili da je konjanik koji je pratio maestra, zapravo leš vezan za konja.
Između ostalog, Leonardo je strahovito opčinio – da se Mikelanđelo ne naljuti – glavnog rimskog slikara. Rafaelo Santi divio se ne samo Firentinčevom delu nego i njegovoj naravi i ogromnoj znatiželji. Vatikan nije mogao sebi da dopusti da ima dvojicu jeretika u slučaju da se sumnje u vezi sa Leonardom da Vinčijem pokažu tačnim.
Nemački kovač Georg, Đorcio, kako ga je zvao Leonardo, i Johan, Đovani delji Speki, izgovoreno na Da Vinčijev način, biće informanti. Zauzeli su mesta u Leonardovim radionicama, više praveći metež nego baveći se umetnoću. Frančesko Melci nije znao zašto su im dodeljeni njih dvojica. Nije bilo razloga da oni budu tu, kad su već odbijali da rade. Neko je tražio da oni budu primljeni.
Leonardo je odmah shvatio pravi razlog zbog kojeg su Nemci u radionici. Međutim, nije znao da je uzrok svega sam papa. Leonardo je otkrio da je Đorđo dvoličan. Ovaj je u svojim prostorijama izradio malu, paralelnu radionicu kako bi obavljao poslove za neku treću stranu, i tu radionicu bi samo on koristio. Leonardo se naljutio i poništio njihove dogovore. Đorđo mu je, zapravo, samo odvlačio pažnju, s obzirom da je sve podatke iz radionice prikupljao, a proizvođač ogledala Đovani ih prosleđivao Kardinalskom kolegijumu. U početku je nemački tandem imao objašnjenja. Kovač će obezbediti držače za Đovanijeva ogledala. Ali sve se pročulo, i otkrilo se da je Đovani čovek koji prenosi ono što se odvija u Leonardovoj radionici. Uz pomoć nezamislivih količina vina, Salaj je, i ne znajući, omogućio da se to sazna.
Leonardo da Vinči je zaista proučavao anatomiju. Još gore je bilo to što su u njegovoj radionici ležala dva nepokretna tela trudnih žena, pošto je predmet njegovog trenutnog istraživanja bila trudnoća. To što je Leonardo držao leševe golih žena u podrumu, moglo je biti protumačeno kao izopačenost, čime bi maestro i njegovi ljudi dospeli u opasnost.
U zamenu za mnogo novca, to je dospelo do ušiju ne baš tolerantnih ljudi. „Leonardo da Vinči je nekromant.“ Poruka je zaista bila optužujuća. Vatikan je morao da donese odluku. Dopustiti da Leonardo da Vinči čini šta mu je po volji i uprlja mlade duše poput Rafaela, ili otarasiti se jednom za svagda starca koji je samo unosio pometnju? Lav Deseti nije mogao da odluči. Na kraju krajeva, i sam je bio živ zahvaljujući brzoj reakciji mladog Leonarda u zaveri Pacijevih. Da li je Leonardo da Vinči morao da umre? Da li je zaista vršio atentat na život i Boga?
Za to vreme, zatvoren u svoje godine i svoje opsesije, Leonardo se dušom i telom posvetio, bez obzira ko se bavio njime, svom naučničkom dugu, čistom saznanju, istini.
Nažalost, nasuprot onom što mu se učinilo u početku, Rim nije bio pravo mesto za njegove penzionerske dane.

42


23. mart 1515,
prostorije Vatikana, Rim


– Gospodin Leonardo da Vinči je toliki jeretik da ne prihvata nijednu religiju i više voli da bude filozof nego hrišćanin. Stoga je odluka jasna i rezolutna: ubiti Leonarda da Vinčija. – Baš te reči izašle su iz tih istih prostorija trideset četiri godine ranije. Prvi put ih je potpisao glavešina crkve. Ovoga puta, one su bile suprotne onome što je govorio papa.
Lav Deseti nije se složio s odlukom Kardinalskog kolegijuma da se izvrši napad na Leonarda da Vinčija. Iako je njegov otac okrenuo leđa slikaru, Medičijevi su mu mnogo dugovali. Lav Deseti je odlučio da Leonardo da Vinči bude prognan iz Rima, što je bila više nego dovoljna kazna za starca pred šezdeset četvrtim rođendanom, kome je, uz to, paraliza galopirajuće napredovala.
Ne znajući ništa o svemu tome, čovek iz Vinčija odlučio je da se vidi sa Rafaelom Santijem kako bi zajedno uživali u prostorijama koje je ovaj oslikavao u Vatikanu. Divljenje dvojice genija bilo je obostrano. Leonardo je uživao u slikama u Odaji pečata, bivšoj biblioteci Hulija Drugog gde se okupljao Tribunal signature, i Heliodorovoj, namenjenoj za privatne posete. Treća, tek započeta, bila je Odaja Požara Borga, ali Rafaelo je porumeneo pred Leonardom i rešio da mu ne pokaže prvobitne skice. Leonardo je to shvatao. Kao stručnjak za sve vrste tajni, umeo je da ga razume.
Firentinac je čestitao Rafaelu na stvaralaštvu, pogotovo na načinu na koji je prikazao svetlost. U Odaji Heliodora, freska Oslobađanje Svetog Petra, inače savršeno uklopljena u zatvoren prozor, pokazivala je noćni prizor osvetljen samo zracima svetlosti anđela. Rafaelo je podelio scenu na tri dela, kako prozor ne bi kvario utisak. To je učinio na molbu prethodnog pape Hulija Drugog, čije sedište je bilo u crkvi San Pjetro in Vinkoli, Okovani Sveti Petar.
– Dragi Rafaelo, mogu li da vam ispričam vic o slikarstvu? – pitao ga je Leonardo vragolasto.
S obzirom da to nije očekivao, Rafaelo je pristao, pomerivši lagano glavu, uz osmeh.
– Jednom su – započeo je duhoviti Leonardo – pitali jednog slikara zašto slika tako divne prizore, bez obzira što je to mrtva priroda, kad su njegova deca ružna. Odgovorio je da slika mrtvu prirodu danju, a decu noću.
Nasmejali su se glasno, a smeh se prolamao prostorijom. Leonardo nikad nije razmišljao o tome, ali u državama Italije više su bili cenjeni oni koji su dobro pričali viceve nego obični lakrdijaši. L’uomo piacevole uvek je bio bolji nego buffone. Tek je starčev kašalj prekinuo smeh. Rafaelo se nadimao od ponosa. Nije bilo uobičajeno da veliki majstori hvale jedan drugog. Santi to nikada nije očekivao od Mikelanđela, kojem se divio, ali Leonardo je bio drugačiji.
Leonardo mu je ispričao kakav su utisak na njega ostavila Rafaelova dela. Oduševili su ga prozračan pejzaž i savršeno obeležena perspektiva na njegovoj slici Venčanje Device Marije. Tu nije bio naročito razvijen sfumato, tehnika koja će se poboljšavati s vremenom. Sikstinska Madona će imati taj oreol misticizma, sa neodoljivo prikazanim oblacima i dva mala anđela koja će ući u istoriju.
Mladi slikar je držao jezik za zubima, samo je slušao maestra, vrhunskog govornika. Iako je i sam bio veliki majstor, umeo je da prihvati i iskoristi bilo koji vid kritike, makar bila i najrazornija. Retko skroman, umeo je da razgovara o dobrim scenama, ali i greškama svih svojih dela.
Stigli su tamo gde je Leonardo želeo da se uspne, u Odaju pečata, gde je, kako se govorilo, maestro Rafaelo naslikao Leonarda da Vinčija i Mikelanđela Buonarotija. Zapravo, nad njima se uzdizala veličanstvena Atinska škola, dugačka gotovo osam metara. Leonardo je zadivljeno podigao pogled.
Na slici su bili sjedinjeni veliki umovi starine: Platon, Aristotel, Heraklit, Parmenid, Hipatija, Pitagora, Sokrat, pa čak i Aleksandar Veliki. Svi su bili protagonisti ogromne slike.
– Čestitam, prijatelju moj. Ovo je ubedljivo vladanje pričom i kompozicijom, dragi Rafaelo. Čak ste majstorski razvili sfumato – Leonardo se zagledao i ponovo se grohotom nasmejao. – A ja, koji sam mislio da nema nikog lepšeg od mene… Pogledajte, to sam ja!
Leonardo nije mogao da obuzda smeh. Pokušavajući da uveća figuru Leonarda da Vinčija, Rafaelo ga je predstavio kao filozofa Platona.
– Čak ste mi sačuvali finoću i dobar ukus!
Rafaelo je znao šta Leonardo hoće da kaže. Još od malih nogu, spadao je u retke odvažne Firentince koji su se usuđivali da nose ljubičasto i rozikasto.
– Uvek sam se pitao šta znači podignut kažiprst, maestro Leonardo. Ovako sam ga preneo kao počast vašem delu, ali ne uspevam da odgonetnem njegovo značenje.
– Neko ne pokazuje svoje skice, a neko ne govori o svojim prstima – šaljivo je odgovorio Leonardo, jasno aludirajući na pripremne radove u Odaji požara.
Rafaelo mu je dosta dugo objašnjavao karakterizaciju svakog od predstavljenih likova. Bilo je nešto u Rafaelu što je Leonarda podsećalo na njega u mlađim danima, dok je slikao Tajnu večeru u Milanu. Tako su, osim para koji su činili Platon i Leonardo, pomenuta nova imena.
Sedeći na stepenicama i oslonjen o ruku, Heraklit je zapravo bio kopija Mikelanđela. Bio je sam, odsutan, tuđ svemu što ga je okruživalo.
Hipatiju je predstavljala Margerita Luti, Rafaelova ljubavnica i velika ljubav.
Sa Bramanteom je želeo da se poigra. S jedne strane, predstavljanje Euklida s kompasom moglo je da dovede do zabune, mada su mnogi želeli da vide Arhimeda kao Donata di Paskuča d’Antonija, alijas Bramantea.
Tamo je bio naslikan čak i glavni opat Montserata koji je Leonardu spasao život, Hulio Drugi. Na slici je bio u ulozi filozofa Plotina. Rafaelo nije znao za događaj u vezi sa Leonardom i ispričao mu je kako je slikao Hulija Drugog jednako pažljivo kao i druge likove. Leonardo se zaverenički osmehivao.
Tako su protekli sati. Njih dvojica su u isti mah govorili i slušali, učili i podučavali. Kada je sunce zašlo, iscrpljeni Leonardo odlučio je da se vrati i odmori.
– Još jedno, dragi Rafaelo. Ne tražite potvrdu od posmatrača. Već ste majstor veći od mnogih.
– Na šta mislite, maestro Leonardo? – pitao je mladić.
– Na desnoj strani kompozicije, donji red, drugi lik zdesna. Ovaj autoportret nije pravičan prema vama. Ovo je lice čoveka koji očekuje povoljan sud. Insistiram na tome da vam to ne treba. Naslikajte svoje lice kao veselo, sa svojstvenim osmehom.
Rafaelo se zarumeneo. Nije znao gde da gleda.
– Odala vas je ljubav. Možda ste na silu zaručeni za drugu damu. To bi bilo opravdanje za prisustvo osobe koja je vaša prava ljubav, Margerite Luti, koja simbolizuje Hipatiju, na suprotnom kraju. To je zabranjena, ali istinska ljubav. Da li je to što oboje gledate ispred sebe, tražeći potvrdu, slučajnost, i da li je ta slučajnost umetnička ili sentimentalna? Prijatelju Rafaelo, ubuduće zaboravite na utučenost koja, na kraju krajeva, nije ništa drugo doli višak prošlosti. Ne upadajte u strepnju, koja nije ništa drugo doli višak budućnosti. Živite sadašnjost i uživajte.
Leonardo mu je saučesnički namignuo i povukao se u svoju palatu Belvedere. Nije znao da je to poslednji put da vidi mladog maestra iz Urbina.
Rafaelo je umeo odlično da razlikuje stavove i vrline dvojice takmaca. Za njega je Mikelanđelo bio čist primer usredsređene pameti. Svi njegovi poslovi, bilo skulpture ili slike, stremili su istom cilju: egzaltaciji moći. I na skulpturi Davida i na figurama predstavljenim na svodu Sikstinske kapele, posvuda su se videli mišići. Čak i njegove ženske figure imale su torzoe i mišice od čelika. Bila je to oda moći, snazi. „Još jače!“, kao da je vikalo Mikelanđelovo delo.
Međutim, za Rafaela, Leonardo je predstavljao nešto sasvim suprotno: izrazitu širinu pameti. Ne samo da je čovek iz Vinčija istraživao više disciplina, nego je bio sposoban i da sinhronizuje različite oblasti znanja kako bi ih, uzajamnim dejstvom, poboljšao. Leonardo je proučavao anatomiju ne bi li bolje oslikao svoje likove. Proučavao je vodene tokove kako bi mogao da bolje prikaže talasastu kosu. Bez ikakve sumnje, Leonardo je tražio savršenost u svemu spoznajom.
„Još dalje!“, kao da je vikao Leonardov opus. Uprkos svemu, nije značilo da je jedan bio bolji od drugog, naprosto su to bili različiti pristupi.
Prijateljstvo Leonarda i Rafaela bilo je osuđeno da se učvrsti. No na nesreću, Rafaelo nije stigao da napuni ni četrdeset. Višednevna visoka temperatura i nekoliko lekarskih grešaka preselili su maestra na drugi svet pet godina kasnije.
Leonardo da Vinči će sutradan primiti najneočekivaniju posetu u svom životu. Bila je to poseta s kobnim posledicama.

43


24. mart 1515,
Leonardova radionica, Rim


Leonarda je i dalje brinula i uznemiravala bolest. S vremena na vreme, plašilo ga je peckanje koje je osećao na desnoj strani tela i koje mu je smanjivalo osetljivost. Jednako brzo kao što bi nastupili, napadi su se gubili. Lekari su to zvali paralizom, smanjenom pokretljivošću delova tela čiji je uzrok bila mišićna slabost svojstvena odmaklom životnom dobu ili pak nešto drugo, poput preležanih bolesti ili snažnih udaraca u glavu. Leonardo nije znao koji je razlog bio u njegovom slučaju.
Maestra je plašila mogućnost da, s obzirom na simptome koje je počeo da oseća, pati od hemiplegije. Imao je previše posla. Bilo je previše traktata koje je trebalo da napiše. Previše je bilo tela koja je trebalo da ispita. Bilo je previše svega.
Iz briga ga je izvuklo tek golo telo jednog čoveka. Pred njim je ležao leš širom otvorenih grudi koji je nedavno nabavio. Prizor je za njega bio daleko od jezivog; smatrao je sebe naučnikom koji izučava novu lekciju, brižljivo zapisujući svaku, pa makar naizgled i najbeznačajniju pojedinost.
Momci su bili odsutni. Frančesko Melci je već dugo spavao. Kao i svake večeri, Kaproti zvani Salaj je punih džepova izašao u lov na ženke, mada nije baš da je morao da plaća usluge kakve obične kurve.
Pred Leonardom su bila dvojica krstitelja. Oba ulja na platnu kao da su ga gledala izazivački i zagonetno. Izgledalo je da je Leonardo u ovom delu oslikao svoju dvojnost. Sveti Jovan bio je uvijen u tminu a drugi je oličavao boga Baha. Bila je to unutrašnja rasprava između klasičnog i ovog, katoličkog sveta.
Uzeo je sveću i spremio se da krene stepenicama koje su vodile do njegovog studija. Kada je upalio sveću bakljom koju je nosio sa sobom, stavio je uljanu lampu na sto i osmotrio danteovski prizor.
Na stolu se nalazio svež leš, koji je skupo platio kako bi se bavio medicinom. Leonardo ga je zvao „Broj trideset tri“. Toliko tela je umetnik secirao. Izolovanost na koju ga je osudio Vatikan okrenula je njegovu znatiželju ka anatomiji. Imao je iza sebe godine iskustva pa je nastojao da usavrši svoja znanja i da ponovo pokuša da pronađe tačno mesto gde počiva duša. Sečivo je značilo samo početak. Sasvim je otvorio grudi za svega nekoliko trenutaka. Učinio je to pažljivo, ne umrljavši nijedan list papira predviđen samo za mastilo. Izgubio se u sopstvenim mislima. Dugo se nije vratio zbilji. S njegovim mislima mešale su se reke krvi i mastila. Jedva da je obratio pažnju na smrad. Jedna ruka je stezala nož, a druga crtala. Tako je proveo beskrajne trenutke dok ga nije prenuo glas.
– Tu ste… – rekao je Mikelanđelo ne baš prijateljskim tonom, osmotrivši prizemnu prostoriju.
Leonardo je čistio sečivo dovoljno naoštreno da iseče kožu i mišiće. Sala je očigledno bila svedok još jednog Firentinčevog seciranja. Iz leša na drvenoj tabli i dalje je teklo malo krvi a poneki organ bio je izvađen za proučavanje. Iako je studio delovao kao mesara, Leonardo je prilježno vodio računa ne samo o njegovom izgledu nego i o higijeni. Iako je radio sa ljudskim ostacima, njegove zabeleške delovale su savršeno pedantno. Leonardo je na sto položio naoštreno i od krvi očišćeno oruđe i uputio se ka neočekivanom posetiocu, pružajući mu ruku.
– Buona sera! – osmehnuo se Leonardo, donekle iznenađen posetom.
Mikelanđelo nije pružio Leonardu ruku, a Firentinac ni tada nije skinuo osmeh sa lica.
– Veče nije toliko dobro, signore – odbrusio je skulptor. – Vesti koje vam donosim nisu povoljne. S druge strane, samo vi treba da ih čujete.
– O čemu je reč, moj dragi rivalu? – ironija se osećala u vazduhu.
Zapravo, mnogo više su se divili jedan drugom nego što su osećali zavist, ali to nikada, ni na koji način, ne bi priznali.
– Morate odmah da bežite iz Rima.
– Da li je to strategija da prestanem da se takmičim s umetnicima vašeg nivoa? – likovao je Leonardo.
– To je strategija da izbegnete da vas ubiju.
Rečiti Leonardo nije znao šta da kaže. Nije očekivao ovakvu rečenicu od Buonarotija. „Ne ponovo“, pomislio je. Još jednom ozbiljna pretnja ugrožavala je njegovu budućnost. Zbog čega je bio meta sveg tog besa? Šta je to čovečanstvo imalo protiv njega? Poslednja nedoumica koja ga je naglo obuzela bila je: zašto je njegov takmac, njegov protivnik, jedina osoba koja želi da mu spase život?
– Ali… zbog čega? – jedva je uspeo da izgovori Leonardo.
– Postali ste neugodna osoba za Crkvu. Papin špijun Đovani iznenadio ih je podacima. Ne odobravaju vaše naučničke metode. Seciranje leševa ne ide uporedo sa hrišćanskom verom. Više ne mirišete kao ružina vodica nego kao mesar.
– Ali… papa se zove Đovani di Lorenco de Mediči. On je sin Lorenca Veličanstvenog, kome sam spasao život!
– Više ga niko ne poznaje kao Đovanija de Medičija. Sada je Lav Deseti. Zaboravite sve što je bilo i plašite se onoga što može da se desi. Ali, nije u pitanju direktno papino naređenje. On me šalje da spasem vaš život. Plaši se da Kardinalski kolegijum deluje protivno njegovim uputstvima.
Lav Deseti bavio se drugim pitanjima. Zagušen dugovima, počeo je da prodaje indulgencije. Leonardov oprost plaćen je više od tri decenije pre toga. Vatikan je morao da oporavi svoju ekonomiju i, nekoliko dana ranije, izdao je bulu. Podsticao je vernike da prilože što mogu više novca kako bi finansirali izgradnju bazilike. Tako, ostalo mu je da naredi nikom drugom do Mikelanđelu da upozori Leonarda.
– Ali papa je od Medičijevih. Obožava umetnost! Štitio je Donata Bramantea, laka mu crna zemlja. Zahvaljujući svom prijateljstvu s kardinalom Bibijenom, Rafaelo i dalje uživa izvesne povlastice u Vatikanu. Čak i veliki Mikelanđelo Buonaroti uživa njegovu zaštitu, iako vam nedostaje izvesno poštovanje prema tradiciji sveštenstva. Moje celokupno naučno istraživanje povezano je sa umetnošću. Slep je onaj ko to ne vidi. Mnogi su unovčili iluzije i lažna čuda, obmanjujući glupu masu. Ja samo tragam za istinom. On može da ubedi Kardinalski kolegijum da radim ispravnu stvar.
Mikelanđelo je znao na šta njegov zemljak aludira. Delom, on je radio za Crkvu. Drugi deo je, kao i kod Leonarda, bio jeretički.
– Tražite je daleko odavde. Ništa vas ne zadržava, Leonardo. Ne morate nikome ništa da dokazujete. A u igri je nešto važnije od vaše umetnosti i talenta.
– Gospodine Buonaroti, jednako ste jeretik kao i ja. Rizikovali ste vašu karijeru i život. A ipak ne trpite posledice kao i ja.
– O čemu govorite? Pokušavam da spasem vaš život. Kako se usuđujete da me uplićete u ovaj slučaj? – Mikelanđelo se naljutio.
– Dajte, prijatelju moj. Vi ste izvrstan skulptor. Po mom mišljenju, mnogo ste bolji u tome nego u slikanju. Ali niste tumač. Neoplatoničar ste. I sakrivate tajne poruke u kapeli. Ima tu pojedinosti iz jevrejske tradicije i opscenih gestova. Ranije ste se dodvoravali Đulijanu dela Rovereu, poznatom kao Hulio Drugi, i ubedili ga da treba da predstavite ono što ste samo vi želeli da predstavite. Bilo vam je lako da ga zabavite, bilo je to prvo lice koje ste naslikali. Ali recite mi, kako znate da predstavite poprečni režanj mozga? Da se niste slučajno, kao i ja, bavili umetnošću medicine? Bog Svemogući u divovskom mozgu dok daje prvi dah života Adamu. Pokušaj racionalizovanja religije? Zašto se ne pojavljuje nijedan lik iz Novog zaveta? Ostaje još zid velikog oltara. Možda biste mogli da u budućnosti ispravite svoju „grešku“. Ali vas molim da ne slikate vreće oraha umesto ljudskih tela.
Mikelanđelo je ćutao. Leonardo se pred njim otkrio kao istinski genije. Imao je ono što niko nije, fotografsko pamćenje. Ipak, nikada nije rekao ništa od toga što je primetio. Nikada nije zloupotrebio ono što zna da bi bezdušno prevazišao svoje takmace. Leonardo nije koristio slabosti drugih, samo sopstvene vrline. A sada, čovek u škripcu kao on davao je sebi oduška. Mikelanđelo u Firentinčevim rečima nije primetio ni gnev ni surevnjivost. Jednostavno, tražio je objašnjenje za svoju ugroženu egzistenciju.
– Zašto, Buonaroti? Zašto? – pitao je tužno.
– Nemam odgovor – Mikelanđelo je bio iskren.
– Ne mislim na papu niti na njegove sledbenike, čak ni na vašu jeretičnost. Verujemo u nešto, ali ne u onoga u kog hoće da verujemo. Mislim na vas. Zašto ste me upozorili na opasnost? Zašto me niste prepustili na milost ubica?
Mikelanđelo Buonaroti je premišljao. Znao je da mu je saradnja sa Vatikanom nadomak ruke. Donato Bramante, veliki arhitekta zadužen za najznačajnije delo hrišćanstva, preminuo je godinu dana ranije. Možda je samo mladi Rafaelo, koji je, radeći, nadživeo papu Hulija Drugog, prednjačio u odnosu na skulptora iz Kaprezea. Bilo je dovoljno da učini pogrešan korak pa da se sav njegov napor razruši. Čak ni veličanstveno delo Sikstinske kapele nije mu obezbedilo potpuno poverenje Hristovog vikara. Pa ipak, znao je da radi ispravnu stvar. Ne bi dozvolio tako užasan zločin.
– Potrebni ste mi živi.
– Potreban sam vam živ? – Leonardo se još više iznenadio.
– Da bih postao najveći, neophodno mi je da me porede sa najvećima, a vi, Leonardo, vi ste jedan od njih. Ne mogu da dozvolim da nestane neko koga hoću da nadmašim. Ne smete da umrete. Ne sada i ne na taj način.
Leonardo je ostao bez reči. Slušao je iskrene reči pune istine, reči jednog genija. Retko kada je neki čovek toliko otvoreno razgovarao s njim. Leonardo je ovoga puta dao više značaja pitanju „kako“ nego „šta“. Čovek iz Vinčija bio je savršeno svestan nadmetanja koje je između njih dvojice trajalo već dugo. Ali nikada mu nije palo na pamet da bi mu isto to nadmetanje moglo spasti život. Bilo je svejedno da li je to Mikelanđelo činio iz vlastite koristi. Cilj je bio da se spase njegov život i razlog je bio nebitan.
– Grazie mille – bio je iskren Leonardo. – Možete mirno krenuti. Čim pokupim svoje stvari, otići ću u Firencu a odande ponovo u Milano, daleko od domašaja Papskih država. Neophodna mi je zaštita Francuske.
Mikelanđelo nije rekao ništa više, što je u potpunosti odgovaralo njegovoj naravi. Okrenuo se i, ne oprostivši se, krenuo stepenicama ka prizemlju i prema izlazu.
– Još nešto…
Mikelanđelo je zastao. Nije čak ni okrenuo glavu. Samo je sačekao ono što je Leonardo morao da izgovori.
– Ne morate da poredite sopstveni talenat ni sa čijim. Već ste genije. Mnogo je bolje da poredite sopstvenu umetnost sa samim sobom. Samo na taj način ćete još jednom prevazići sebe.
– Kada bi ljudi znali koliko dela mi je propalo i koliko njih sam radio iz više navrata, ne bi me zvali genijem.
Leonardo nije mogao da vidi kako njegov rival sklapa oči i mršti čelo. Ponos mu nije dopuštao da zahvali bradatom Firentincu na upućenim rečima, ali duboko u sebi zapamtio ih je zauvek. Nastavio je da korača.
– I recite Salaju da nema zbog čega da u potaji posećuje vašu radionicu. Ljubav između muškaraca jednako je čista kao bilo koja druga.
Mikelanđelovo čelo se opustilo, a na licu se pojavio smešak koji Leonardo nije uspeo da vidi. Kada se ponovo uozbiljio, Mikelanđelo je okrenuo glavu.
– Da li ste ikada voleli, Leonardo? – pitao je skulptor.
– Naravno – odgovorio je slikar.
– Muškarca ili ženu? – Mikelanđelo je bio jasan.
– Kakvog to značaja ima? Reći ću vam samo da je njen kuk merio trideset dva poljupca – poezija je klizila iz svake reči čoveka iz Vinčija.
Mikelanđelo je odmah razumeo. Muškarca ili ženu, damu ili gospodina… važno je bilo voleti i biti voljen. Obostrana ljubav bila je povrh svake moralne nedoumice.
Privlačnost bogatstva saglasna je interesu.
Telesna privlačnost saglasna je požudi.
Privlačnost uma saglasna je divljenju.
Privlačnost lišena razloga saglasna je ljubavi.
Ljubavi.
Izgledalo je da su se dva tako oprečna genija podudarala makar u nečemu, u nečemu neopipljivom i neobjašnjivom, što nijedan naučnički ili umetnički metod nikada ne bi mogao da objasni.
Skulptor je bez pozdrava izašao iz radionice. Nije bilo potrebno reći ništa. Bilo koja reč više pomračila bi lepotu te tišine.
Leonardo je ostao sam. Pogledao je oko sebe. Na pamet mu je pala rečenica Nikola Makijavelija: „Ključ uspeha: želeti pobediti, umeti gubiti.“ Tako mu je rekao dok su uživali u pogledu na polja Areca. Više crteža bilo je raštrkano po drvenim stolovima. Srediće ih i poneti. Leš je čekao na novi pregled koji nikada neće dočekati. Ostaviće ga da počiva u miru. Frančesko Melci je spavao u jednoj od prostorija na spratu. Uskoro će ga probuditi. Salaj je bio u noćnom lovu. Sačekaće njegov povratak. Utučeni Leonardo stavio je ruke na sto. Spuštene glave, zadubio se u beskonačnost.
– Medičijevi su me stvorili… Medičijevi su me uništili.
Ponovo je osetio peckanje u desnoj mišici. Ponovo je počeo da gubi osećaj. Morao je da napusti Rim, makar se vukao. Iako protiv sopstvene želje, morao je da napusti Italijansko poluostrvo.

44


14. septembar 1515,
Melenjano, Italijansko poluostrvo


Malo italijansko naselje južno od Milana živelo je jednu od svojih najužasnijih sedmica. Švajcarsku konfederaciju, vladara Milanskog vojvodstva, napale su udružene vojske Fransoa Prvog Francuskog i Venecije. Dok je mladi francuski kralj s vojskom i šezdeset topova prelazio Alpe, pojedini su ga poredili s Hanibalom. Švajcarska vojska je u Evropi bila veoma čuvena. Verovalo se da je gotovo nepobediva, ali kao da su se dani njene slave bližili kraju. Švajcarske plaćenike nadmašili su domaćini Fransoa Prvog, koji je nekoliko dana pre toga uspeo da okupi trideset hiljada ljudi u gradu Lionu.
U početku, ofanzivna strategija Konfederacije dala je ploda, iako je protivnička vojska bila očigledno brojnija. Soldateska Fransoa Prvog držala je položaje koliko god je mogla i postepeno se povlačila kad je to bilo neophodno.
Šezdeset bronzanih topova ispunilo je svrhu. Galiot de Ženuijak znatno je proredio glavninu neprijateljske vojske i stotinama plaćenika sudila je municija njegove artiljerije. Zvuci su bili nalik olujnim, s tim što je kiša nad njihovim glavama bila od olova. Pa ipak, nije došlo do presudnog napada.
Nakon povika „Sveti Marko!“ i udara Mletaka, pozadina vojske Konfederacije doživela je iznenađenje. Sve nade Švajcaraca su nestale, i oni su se, posebno zato što je to iznenađenje bilo mešavina mesa i krvi, povukli iz borbe. Ispostavilo se da je kombinacija teške artiljerije i konjice bila razorna. Napadi piketskih formacija ništa nisu mogli da postignu.
Maksimilijano Sforca je poražen. Fransoa Prvi se trijumfalno uzdigao. Bila je to prva pobeda njegove još uvek mlade kraljevine. S druge strane, bila je to pobeda koja je skupo koštala. Na zemlji je ležalo više od petnaest hiljada leševa, previše za samo dva dana borbe, ko god da je bio u krvi, blatu i suzama.
Epska pobeda biće zapamćena zahvaljujući pesničkoj kompoziciji Klementa Žanekina, omiljenog kompozitora mladog Fransoa Prvog. Trebalo mu je deset godina da je objavi, ali njegove stihove čulo je hiljade ljudi ponosnih na taj podvig. Naslov dela je bio Rat ili Borba kod Marinjana.
Slušajte svi, ljubazni mladići,
O pobedi plemenitog kralja Fransoa.
I čućete, ako dobro slušate,
Udarce što dopiru sa svih strana.

Frule, grmljavinu, udarce.
Doboše bez prestanka!

Vojnici, dobri drugovi,
Zajedno dignite svoje palice,
Brzo se sjedinite, lepi Gaskonjci.
Plemići, penjite se na sedla,
Bacite koplje odvažno i brzo,
Kao lavovi!

Puškari arkebuze, ispustite vaš zvuk!
Pripremite svoje maleno oružje.
Tucite ih! Udarajte ih!
Na oružje, na oružje.

Budite odvažni, radosni.
Neka se svaki ulepša
Cvetom ljiljana,
Ovde je lično
Skupoceni cvet.

Sledite, Francuzi,
kralja Fransoa,
sledite krunu!
Neka se čuju trube i vojne trube
da razvesele drugove.

Fan brate le le fan,
Fan fan fen,
Farirarira.
Za barjakom,
Svi napred,
Skačite na konja,
Naoružani ljudi na konja,
Brate le le lan.

Vičite, grmite,
Bombarde i topovi,
Gruvajte snažno veliki i mali topovi
Kako bi pomogli drugovima.

Von pa ti pa tok,
tarirarirariraren,
pon, pon, pon, pon,
Hrabrost, hrabrost,
Dajte im u glavu.

Pritisni, uzmi, ud’ri, uništi ih,
pa ti pa tok,
trik da trag za za.
Ubijte ih! Smrt, pritisak!
Izvadite im srce,
Udarajte, ubijajte.

Dobri drugovi, budite budni,
Bacite se na njih i ud’rite odozgo.
Na oružje, na oružje!

Zbunjeni su, izgubljeni,
Beže potpuno oslabljeni,
Dok im zveckaju oklopi.
Oni su poraženi.

Pobeda kralja Fransoa, plemenitog.
Beže. Sve je izgubljeno. Pa naravno!
Kad se proredio miris borbe, povratili su teritorije koje su, prema mišljenju Fransoa Prvog, pripadale njegovoj supruzi Klaudiji Orleanskoj. Francuski kralj tražio je samo još jedno. Godinama pre toga, bivši kralj Francuske Luj Dvanaesti nije odustajao od toga da pridobije Leonarda da Vinčija kako bi slikar bio u njegovoj službi. Bio je nadomak dogovora s njim leta gospodnjeg 1507, ali napad Švajcarske konfederacije na Milano raspršio je njegove snove, jer je morao sa svojom vojskom da se vrati u Francusku. Luj Dvanaesti Francuski znao je da je Leonardo poseban umetnik, što je znao i Fransoa Prvi, zahvaljujući sugestijama svojih najbližih savetnika: Đana Frančeska Kontija, Kristofa Longeja i Fransoa Demulena. Zato je kralj jedino i tražio da se firentinski veliki majstor priključi njegovoj kraljevskoj sviti.
Ponuda je, i službeno i lično, data mesecima ranije, 17. decembra prethodne godine. Umetnik je iskoristio ono što je saznao od milanskih kolega i pojavio se na konferenciji u gradu Bolonji, gde su bili Fransoa Prvi, koji je imao tek dvadeset jednu godinu, i papa Lav Deseti. Potonji se zapanjio pošto nije očekivao ove goste na tom sastanku, a pogotovo ne Leonarda da Vinčija. Papa je znao za zločine koji su vršeni u ime Boga. Ali obradovao se da vidi starca koji je još živ. Mikelanđelo je obavio svoje zaduženje.
Leonardo je znao da uživa dovoljno kredibiliteta da ga pozove još jedan francuski monarh. Njegova snažna veza sa već počivšim Šarlom Drugim de Amboa de Šomo bila je dobro poznata na celoj galskoj teritoriji. Pod njegovim mecenstvom, o Bogorodici među stenama i Svetoj Ani govorilo se sa obe strane granice. Bio je savršen trenutak da Fransoa Prvi povede još jednu borbu; ovom prilikom, umetničku.
Papa nije mogao mnogo da učini. Umoran od nadmenosti francuskog kralja, napustio je grad. Ponuda francuskog mecene bila je izdašna, desetak hiljada novčića mesečno i titula prvog kraljevog slikara, arhitekte i inženjera. Premier peinctre et ingénieur et architecte du Roy, Meschanischien d’Estat.
Leonardo više nije imao razloga da ostane u domovini. Zamorio se od bežanja, stvaranja, slikanja i razmišljanja o zemlji koja nikada nije umela da prepozna njegov talenat. Nije bilo nikog zbog koga bi ostao, budući da će Frančesko Melci ići sa njim. Salaja će biti teže ubediti pa neka sam odabere. Svog novog poslužitelja Batistu de Vilanisa ostaviće u Milanu da se stara o vrtovima, Leonardovom posedu izvan grada.
Imao je više od šezdeset godina pa je morao tražiti još vremena kako bi sve ostavio sređeno u svojoj zemlji, jer je odlično znao da ide na put bez povratka. Mesecima kasnije, Italijansko poluostrvo se zauvek, i ne znajući, oprostilo od Leonarda da Vinčija.
Od svog bastardnog sina.

45


10. oktobar 1517,
imanje Klos Lise, Amboa


Privikavanje na novi način života bilo je delimično lako. Iako su se nalazili u stranoj zemlji i nisu tečno govorili francuski jezik, novim stanarima imanja Klos gotovo sve je bilo omogućeno i nadohvat ruke. Italijani su se ubrzo osetili kao kod kuće, i to ne samo zbog velikodušne gostoljubivosti nego i, na kraju krajeva, zato što su iz Rima jedva izneli žive glave. Imanje sa baštama, potokom i golubarnikom; šta su više mogli da požele?
Domaćica kuće bila je Maturina, oniža i gojazna gospođa tamnih očiju i tamne, duge kose. Bila je snažna i zdrava, srdačna osoba koja se odmah zbližila sa svojim novim stanarima. Bila je kuvarica, čistačica, savetnica i prijateljica – sve u jednom. I Leonardo, čija je desna strana tela bila prilično pogođena paralizom, i Frančesko Melci, uživali su u njenom društvu. Savršeno je znala kako poštovati zadate rokove i da, kad učitelj i učenik rade, ne može da ih prekine čak ni zbog lagane užine. Ljubav prema ovoj dvojici uskoro ju je učinila ljubomornom, jer je između njih troje vladalo toliko poverenje da su je Frančesko i Leonardo uputili u sve što se slikaru dogodilo u italijanskim i španskim državama. Nadali su se da će mir i spokoj pronaći bar tu, u Francuskoj. Kao što bi činila svaka dobra majka, Maturina je rado davala savete, iako svojim mesom nije iskusila plod materinstva. Učitelj i učenik zahvaljivali su joj na svakoj reči.
Što se poslovnog aspekta tiče, stari Leonardo savršeno se uklopio u sredinu. Čim je došao, oduševio je svog novog mecenu, kralja Francuske Fransoa Prvog, planovima za kanalizaciju u oblasti doline Solonj. U njegove projekte ubrajala se i izgradnja palate u Romorantinu za monarhovu majku, kao i kanala za navodnjavanje kojom bi voda iz reke Saone bila dovođena iz Tursa u Blou. Fransoa Prvi, taj mladi, strastveni čovek pun energije, smatrao je da je sve moguće. Zbog tolikog interesovanja i strasti mladog vladara, Leonardo mu je poklonio jednu od svojih svezaka; zabeleške o slikarstvu sa neobičnim crtežima u zaglavlju svakog poglavlja. Zaljubljen u duh Leonarda da Vinčija, kralj je imao samo jednu brigu: koliko dugo će moći da uživa u društvu velikog majstora? Bilo zbog godina ili paralize koja je otežavala njegovo kretanje, Leonardo je bio vrlo daleko od svojih punih telesnih sposobnosti, iako je bilo drugačije kada su u pitanju one, duhovne.
Leonardo je monarhu bio veoma zahvalan na novoj tituli. Svodila se na posao koji ga je odvajao od svakodnevnih, tehničkih, obaveza, i omogućavao mu da mnogo više razvija maštu, iznad bilo kakvog korisnog učinka. Kao arrangeur de festes,38 Leonardo je bio neiscrpno kreativan. Njegov um je još jednom leteo beskonačnom maštom.
Frančesko Melci nije samo učio. Uživao je kao niko, više čak i od Fransoa Prvog. Maturina bi ponekad bila zbunjena. Nije razumela razlog za toliku radost. Zašto su mladić i starac proslavljali novi eksperiment koji će biti predmet pažnje na sledećoj proslavi? U svakom slučaju, sreća je lebdela unaokolo i bila zarazna.
Leonardo je osećao da ga cene više no što je to igde osetio. U svakom trenutku pružani su mu pažnja i bezbednost. Međutim, radost je pomračivala senka užasa koji je čekao velikog majstora. Paraliza mu je učinila nepokretnim desnu podlakticu i nogu. Leonardo je voleo da sve objasni i rezonuje iskustvom, ali se suočavao sa mnogo većom zagonetkom od bilo koje do tada. Nju nije mogao da ispita, a još manje da je reši. Koliko vremena mu je preostajalo? Da li će biti u stanju da završi sva dela koja je započeo? Da li će dama sa kosom biti dovoljno velikodušna prema njemu?
Dan 10. oktobar leta gospodnjeg 1517. biće nezaboravan. U grad Amboa u posetu su došli napuljski kardinal Ludoviko Aragonski, unuk napuljskog kralja, i njegov sekretar Antonio de Beatis. Kardinal je bio na dugom putovanju srednjom Evropom i odlučio je da prođe i dolinom Loare kako bi iskazao poštovanje francuskom vladaru koji je u to vreme uživao u svojoj tvrđavi u gradu.
Prijem je bio topao i ljubazan. Fransoa Prvi posredovao je kao predstavnik obeju strana i mali italijanski komitet pojavio se na imanju Klos.
Leonardo nije dopuštao da ga prekidaju dok radi. Ko god bio u pitanju, morao je da sačeka da završi ono čime se trenutno bavio na dobrobit nauke osmatranja. Neretko je i sam kralj morao da čeka, ali mu to nije smetalo, jer je mogao da bude prisutan dok slikar radi. Goste koji su govorili italijanski jezik dočekao je drage volje. Leonardo ih je primio šireći ruke, iako ih nikad do tada nije video, bar koliko se on sećao.
Frančesko Melci je, u pokušaju da susret učini prisnijim, posetiocima predstavio učiteljev rad. Imali su privilegiju da vide neka od Firentinčevih remek-dela: Svetu Anu, Bogorodicu i dete, mladog Svetog Jovana Krstitelja i portret dame zagonetnog osmeha. Ludovika i njegovog sekretara opčinila je briljantna Leonardova tehnika.
S vremena na vreme, očigledna paralizovanost velikog majstora odvlačila je pažnju njegovih sagovornika. Međutim, Leonardo je, koristeći levu ruku, s toliko strasti sve opisivao da bi ubrzo iznova sasvim uronili u njegove priče. Takođe su ih opčinjavala proučavanja anatomije kojima se Leonardo bavio u Rimu pa je to postalo povod lepog ćaskanja o novim otkrićima. No posetioci nisu znali da im Leonardo pokazuje samo ono što je želeo da vide. Tokom razgovora desilo se nešto neočekivano, ali se Leonardo veoma spretno snašao. Izgleda da je Ludoviko Aragonski bio rođak Izabele Aragonske. I kao da su ga odjednom preneli u Montserat, njegov um su naglo zapljusnula mnogobrojna sećanja na onu devojčicu koja se usudila da izazove Firentinčeva osećanja i koju je, godinama kasnije, ponovo sreo u Milanu. Ludoviko Aragonski znao je za invanredan Leonardov rad na svadbi njegove rođake. Zanesene između reči i sećanja, služavka ih je pozvala za sto. Popeli su se stepenicama do kuhinje – u kojoj je glavno mesto zauzimalo veliko ognjište sa funkcijom šporeta – a odatle su ušli u trpezariju, veliku pravougaonu salu pokrivenu krovom od lepog drveta.
Seli su za sto i Maturina je poslužila izvanredna jela: labuđe pečenje, govedinu i ovčetinu, uz dobro i uvek zahvalno vino. Leonardo je seo sa njima kako je mogao. Pred njim nije bilo tanjira.
– Vi ne jedete, gospodine Leonardo? – pitao je Ludoviko Aragonski.
– Ne, gospodine. Prestao sam da jedem meso još u mladosti. Doći će vreme kada će ljudi osuđivati, kao što ja to činim sada, ubice životinja kao što osuđuju ubice ljudi.
Na trenutak je nastala tišina. Maturina se navikla na njegove reči, ali svaka druga služavka bi se svakako naljutila. Ludoviko i njegov sekretar na trenutak su oklevali da li da nastave s ručkom.
– Samo izvolite, molim vas. Nemojte da vam moje reči budu ikakva prepreka – Leonardo je želeo da svima bude prijatnije. – Šta vas dovodi ovamo?
Antonio de Beatis pogledao je u oči Ludovika Aragonskog. Taj gest Leonardo i Fransoa protumačili su kao svojevrsni znak za uzbunu. Ako njegove zvanice budu lagale, Leonardo će to otkriti. Međutim, Ludoviko uopšte nije imao nameru da laže.
– Vidite, gospodine Leonardo. Zaista vam kažem da je naš boravak ovde plod puke slučajnosti. Obišli smo Evropu i zaputili se ka Francuskoj. Fransoa Prvi nas je dočekao kao svoje goste. Upravo Njegovo veličanstvo nas je pozvalo da vas vidimo. Vaša slava vaša je prethodnica, gospodine Leonardo, bilo da o vama govore pohvalno ili loše. Do nas su stigle mnoge glasine, istinite i lažne, zaista vam kažem da se vaše ime svuda pominje.
Leonardo još nije razumeo ništa, iako je i dalje pažljivo slušao.
– Vidim da ne razumete – pojasnio mu je Ludoviko. – Vidite, gospodine Leonardo. Učestvovao sam u izboru Đovanija di Lorenca de Medičija. Gledao sam kako postaje Hristov vikar, papa Lav Deseti. Na kraju, kao i vaš prijatelj Mikelanđelo, bio sam svedok izdavanja najstrašnijeg naređenja koje je neko u službi vere mogao da dâ: „Ubiti Leonarda da Vinčija“. Sećate li se toga?
Zbunjeni Leonardo je zauzeo odbrambeni stav u čemu ga ni paraliza nije spečila. Frančesko Melci načinio je dodatan korak. „Samo preko mene mrtvog“, pomislio je.
Ludoviko Aragonski ubrzo se izvinio.
– Nemojte, molim vas. Neka mi Bog oprosti. Nisam želeo da vas uplašim niti, još manje, da vam pretim. Pogrešno ste protumačili moje reči. Hteo sam samo da napomenem da sam bio upućen u sve što se zbivalo, ali da nisam u tom trenutku mogao učiniti ništa da se to spreči. To je ono što sam hteo da kažem, gospodine Leonardo.
Sve je ponovo bilo ležernije. Sveštenik je nastavio.
– Slušajte me pažljivo. Niti smo grešni svi mi, sinovi Gospoda koji živimo za Crkvu, niti je sve u vezi sa verom onakvo kakvim ste to vi mogli doživeti. Vremena su teška, čak i za one koji služe veri. Moć privlači ljude i mnogi su spremni da učine bilo šta kako bi je obezbedili i sačuvali, čak i da ubiju u ime božije. U ime božije vam kažem da nismo svi isti. Neki od nas još uvek ne gube veru u ljudsko biće.
Leonardo se, konačno, oglasio.
– Čovek je, uistinu, kralj životinja, budući da naša brutalnost nadmašuje njihovu. Naš život, uistinu, čini smrt drugih.
– Leonardo, moram da vas upozorim. U Firenci je svojevremeno uspostavljen novi ceh, piagnoni. Ubeđen sam da znate o čemu se radi. To su sledbenici revolucionarne doktrine Đirolama Savonarole. Izmakli ste njegovom gnevu. Ali kad nešto započnu, moraju to i da završe, na ovaj ili onaj način. Budite oprezni. Budite budni. Ako morate da odete Gospodu, bolje kasnije nego pre, neka to bude stoga što On tako želi. Neka vam niko ne ukrade nijedan dan života.
Leonardo da Vinči nikada nije dovoljno zahvalio kardinalu na tim rečima. Pali su zagrljaji, oproštaji i obećanja o preporukama Gospodu. Antonio de Beatis zapisao je sve što su videli u svojoj poseti velikom Leonardu da Vinčiju, mada je izbegao da upiše i sve o čemu se razgovaralo. Bilo je poruka koje su zabeležene samo za jednog primaoca.
Koliko je već Fransoa mogao da vidi, Antonio je zapisao poruke poput: „Više od njega ne možemo očekivati neko veliko delo, jer mu je desna ruka paralizovana“, ili: „Iako maestro Leonardo više nije u stanju da slika onako plastično kako mu je bilo svojstveno, i dalje crta i uči druge.“
Poneko njegovo opažanje bilo je i u vezi sa proučavanjem anatomije: „Gospodin se bavi studijama anatomije jednako precizno kao što to čini i na svojim slikama, sa udovima i mišićima, nervima, krvnim sudovima, i muškaraca i žena, bez presedana. Rekao nam je da je secirao više od trideset leševa muškaraca i žena svih uzrasta.“
Čim su ostali sami, Leonardo je razmišljao o onome što mu je kralj Fransoa Prvi omogućio da sazna. Da li je starac od šezdeset pet godina i dalje bio problem za nekoga? Zar mu je život zaista još bio ugrožen? Sa ovim pitanjima i uz Melcijevu pomoć, otišao je u krevet.
Nije mogao da zaspi cele noći.

46


Božić 1517,
imanje Klos Lise, Amboa


Svaka noć je za Leonarda da Vinčija bila mučenje. Kunjajući, sve vreme je zamišljao hiljade slepih miševa kako se gomilaju najpre na njegovom prozoru, a onda i na krevetu. Gledali su u njega i on je podsvesno želeo da poleti. Ustao bi i, zaboravivši na paralizu, išao krupnim koracima, a zatim skočio kroz prozor. Leteo je visoko i još više. Daleko i još dalje. Imao je krila koja su mu omogućavala da leti, kao da se rodio s njima.
Uživajući u čistom vazduhu koji je osećao na licu i poigravajući se lepršanjem i promenama pritiska nad sopstvenim krilima, odjednom bi osetio kako mu neka strela probija desnu ruku i čini je nepokretnom. Usled tog neočekivanog, iznenadnog napada, Leonardo se strmoglavio na zemlju. Opuštajući tetivu luka koji je držao, Lorenco de Mediči je bio taj strelac koji je precizno gađao. I ne razmišljajući da se približi svojoj žrtvi, okrenuo se i otišao u suprotnom smeru.
Mimoilazeći se sa Veličanstvenim, jedna lepa bliskoistočna robinja trčala je prema njemu šireći ruke, zagonetno se osmehujući. Kao i vladar Firence, i njegova majka Katerina kao da se vratila iz mrtvih da bi mu naplatila dug. Kada mu se sasvim približila, ruke ljudi u gomili su je sprečavale da mu priđe.
Pred njim su, u najgorem košmaru, stajale tri osobe kojih se Leonardo sećao kroz maglu. Đulio Sabanji, Stefano Molinari i Fabio Gambeta oterali su njegovu majku i na njeno mesto stavili neku vrstu smešne replike „Judine kolevke“. Naoštreni vrh metalne piramide bio je zamenjen ogromnim, podmazanim drvenim udom. Njih trojica su se osmehivali, kao da to nije mučenje, već poziv na druženje. Nakon mnoštva opscenih gestova, pokazali su u suprotnom pravcu.
Tamo se nalazio Mikelanđelo. Bio je go, snažan, preuveličanih mišica. Delovalo je kao da je jedna od njegovih slika oživela. Ali Mikelanđelo nije slikao. Koliko se činilo, upravo je izvajao divovsku skulpturu od mermera. Leonardu je model bio poznat. Lično on ga je osmislio godinama ranije, ali je Mikelanđelo dletom osvojio aplauze i ovacije mase koja je okruživala divovsku statuu konja izvajanu u čast porodice Sforca. Naspram Leonarda stajao je Salaj koji je bio takođe go i upoređivao se sa statuom Davida. Lice i kosa bili su isti, ali mu je građa bila drugačija. Mermer nasuprot kože.
Tople i poznate ruke oslonile su mu se o ramena. Frančesko Melci se pojavio u ulozi njegovog nerazdvojnog štitonoše. Leonardo se osetio nešto bezbednije, ali što mu je bilo udobnije, više slika je video. Na kraju su se, bez najave, dvojica muškaraca žustro raspravljala pred njim. Jasno je čuo o čemu razgovaraju. On je bio tema. Obojica su želela da osvoje počasnu titulu „čoveka koji je pričinio najviše štete propalom Leonardu da Vinčiju“. Odjednom su, usred rasprave, zamukli. U isto vreme su, mehanički, okrenuli svoja lica prema Leonardu, koji je ležao pod Melcijevom zaštitom. Njihova lica bilo je nemoguće pobrkati sa nekim drugima. Kada bi živeo još hiljadu života, Leonardo ih ne bi zaboravio. Njihova imena, zauvek upisana u njegovim grudima, bila su Sandro Botičeli i gospodin Pjero da Vinči. Čim je shvatio ko su, ova dvojica su prasnula u zlurad grohot. Dok su mu prilazili, crte lica su im se iskrivile u groteskne karikature sa namerom da proždru Leonarda.
Kada mu je došao kraj, Leonardo se probudio. Bio je uronjen u znoj i u sećanja. Tako je bilo svake noći. Ponovo su ga uplašile reči Ludovika Aragonskog: „Budite oprezni. Budite budni.“
Leonardo je voleo sve što je iskusio i razumeo. U poslednje vreme iskusio je strah i razumeo njegove uzroke. Pa ipak, daleko od toga da je voleo ono što je osećao svake noći.

47


4. maj 1518,
imanje Klos Lise, Amboa


Mamurluk od proslave održane prethodnog dana još je svima ispunjavao glavu i srca. Pripreme i sama proslava krštenja Fransoa Francuskog, koju je organizovao Leonardo da Vinči, inače zadužen za zabave, bile su uspešne. Svi su očekivali taj događaj, budući da se radilo o prvom sinu Fransoa Prvog Francuskog i, samim tim, nasledniku francuskog trona.
Otac je o svom sinu izjavio: „To je divan naslednik, najlepše i najmoćnije dete koje će biti lako vaspitavati.“ Majka Klaudija išla je još dalje: „Recite kralju da je dečak lepši čak i od njega.“ Novog naslednika kraljevine slavila je čitava Francuska. Svi su se odmarali, pošto je zabava bila takva da su se mnoge zvanice na kraju napile. Međutim, Leonardo je ustao rano. Još je imao posla. Salaj ih je nedavno napustio, iako su bili tu tek nepunih godinu dana. „Imam neka posla“, rekao je, i Leonardo je znao da je posredi poslednje zbogom. I pored toga, razmišljao je o poslu, o načinu na koji bi i dalje mogao da bude od koristi. „Čelik zarđa ako se ne koristi a ustajala voda postaje bljutava, tako i besposlen čovek podriva snagu sopstvenog duha“, ponavljao je u sebi.
Leonardu nije bilo neophodno previše svetla. Maturina i Frančesko svake noći su mu ostavljali nadohvat ruke sve što mu je bilo potrebno, budući da bi uvek ustao pre nego svi drugi i da se zbog paralize kretao sporo. Smestio je neophodne sveće na pisaći sto, naspram tamnocrvenog somotskog kreveta nad kojim je bio portret dame tajnovitog osmeha i počeo da se bavi proračunima. Sa njegove leve strane bilo je hladno i golo ognjište krunisano plavim grbom s tri cveta žutog lotosa. Sa njegove desne strane i ispred njega bili su prozori koji još nisu pozdravljali prve zrake sunca.
Putovao je kroz prostor i vreme. Stric Frančesko u Vinčiju, prijatelj izdajica Sandro, hrabra majka Katerina, let sa Lorencom de Medičijem, zadivljujuća malena Izabela Aragonska, prijatelji Gonsalo i Đuzepe iz Barselone, rasprave o ujedinjenoj Italiji sa Nikolom u Arecu, Melci i Salaj, Ludoviko Sforca i Fransoa Prvi, Đirolamo ili Lav Deseti, Đulio Sabanji, Stefano Molinari i Fabio Gambeta, Mikelanđelo ili Rafael. Bezbroj imena, mesta i trenutaka galopiralo mu je umom dok je nastojao da se usredsredi na merdevine dvostrukog propelera, osmišljenog za budući château Šambor. Bilo mu je više nego komplikovano da crta spiralne šavove, jer nije mogao da se u potpunosti koncentriše. Njegova nepomična desna ruka počivala je na stolu. Levica njegova uporno je pisala u suprotnom smeru.
Sve se zbilo prebrzo. U samo nekoliko trenutaka, oštri bodež pribio mu je ruku za sto. Usled onoga što su osetili i telo i duh, ispustio je krik koji je za tren prigušen debelim parčetom tkanine. Odjednom je shvatio kako mu neki čvor steže potiljak i sklapa usta. Nije mogao da govori. Nije mogao da viče. Neko je bio iza njega. Neko je bio ispred njega. Dva čoveka su se drznula da upadnu u njegove privatne prostorije, iskoristivši opšti mamurluk od jučerašnje zabave. Plan nije bio improvizovan. Sigurno su čekali pravi trenutak. I taj trenutak je došao.
Jedno lice približilo se italijanskom maestru. Slaba svetlost sveće obasjala je crte njegovog lica. Nije to bio niko poznat. Leonardo u životu nije video tog čoveka. Pretpostavljao je da ne poznaje ni onog koji ga je stezao otpozadi. Ranijih godina, Leonardo je bio telesno čudo, visok preko metar i osamdeset centimetara. S godinama, iskrivljenost leđa i paraliza pretvorili su nekadašnjeg firentinskog atletu u lako savladivu žrtvu, naročito za dvojicu snažnih muškaraca.
– Tu ste, gospodine Leonardo. Mnogo je vremena prošlo ali potraga je urodila plodom – glas uopšte nije bio neprijatan. Bio je melodičan, ali je svaku rečenicu završio nečim pomalo surovim.
Leonardo je bezuspešno pokušao da progovori.
– Nemojte se mučiti. Nema ničeg što biste morali da kažete niti, pogotovo, što bismo mi želeli da čujemo. Ne poznajete nas i u grob ćete pre nego što biste nas upoznali. Pripadamo krugu koji pokušava da vrati pravu veru u Firencu, ali i u sve italijanske zemlje. Mi smo piagnoni, Savonarolini naslednici. Zovu nas „cmizdravci“, ali mi smo ti koji drugima teraju suze na oči.
Leonardo je razrogačio oči. Obistinile su se reči kardinala Ludovika Aragonskog. Uhvatili su ga, preplašili i ranili. Ponovo je bacio pogled na sto i sklopio oči. Njegova ruka je ležala nepomično, probodena bodežom. Krv je tekla preko njegovog nacrta za Šambor.
– Pitaćete se kako smo vas pronašli, zar ne? Piće i žene ponekad su verni saveznici. Dovoljno je pitati određenu osobu i ponuditi joj sve ono što čovek ogrezao u grehu ne može da odbije. Đan Đakomo Kaproti. Poznajete ga, zar ne?
Leonardove oči ispunile su se suzama. Izdao ga je rođeni učenik? Jeste Salaj bio lopov i nevaspitan, ali zar je i izdajica?
– U vašem pogledu čitam razočaranje. Smirite se. Kaproti se samo izbrbljao, ali nije imao ni najmanju nameru da vam poželi ikakvo zlo. Iako je bilo očigledno da je pijan, u njegovim rečima bilo je izvesnog divljenja prema vama. Voleli bismo da vas spalimo živog, gospodine Leonardo, baš onako kako se to dogodilo našem vođi. Šteta što vaše ognjište spava već danima. Moraćemo da obavimo posao brzo i mnogo čistije. Sećate li se reči Đirolama Savonarole?
Ko ih se ne bi sećao? Bile su to reči koje su sina Vinčija pratile čitavog života: „Ubiti Leonarda da Vinčija“, bez obzira na to gde su bile izgovorene. Svejedno je bilo i ko ih je izgovorio. I dalje nije znao čemu sve to ali je, u istom trenutku, znao da će s tom nedoumicom otići u grob.
Mozak mu se paralizovao od straha. Nije mogao da razmišlja. Još gora je bila svest o tome da, koliko god mislio, ne može da deluje. Predao se.
– Ubiti Leonarda da Vinčija – ponovio je terorist. – Bili ste vrlo uznemiravajuća osoba, gospodine Leonardo. Išli ste protiv pravila vere i prirode. Uvredili ste ne samo ljude nego i nikog drugog do Boga. Nikad vas nije trebalo pustiti iz zatvora. Morali ste da platite za svoje grehe. Lomača ili vešanje. To što nisu prikupljeni pravi dokazi protiv vas ne znači da niste grešni. Voleli ste da javno govorite o sopstvenim slabostima, hvalisali se da ste bolji od vama bližnjih. Niste dostojni Gospoda! Niste dostojni da uđete u istoriju kao heroj!
Poslednje što je Leonardo da Vinči uspeo da vidi bio je veliki bodež kako preko glave cmizdravca stremi ka njegovim grudima. Leonardo je zatvorio oči.

48


4. maj 1518,
imanje Klos Lise, Amboa


Grudi su mu se raspukle u eksploziji krvi. Čelik mu je divljački prošao kroz telo. Gotovo da su mu oči, u panici, iskočile iz duplji. Telo mu se skljokalo na pod. Leonardovo lice bilo je prekriveno krvlju.
– Najpre se moraju znati pravila igre.
Kad je otvorio oči, Leonardo je video Frančeska Melcija u neobično gnevnom izdanju. Izgledao je kao da nije pri sebi. I činilo se da je, trenutak pre toga, nosio nešto oštro. Na podu je ležao piagnone proboden mačem. Melcijev gnev pretvorio se u paniku. Nikad nije lišio života čoveka, nije navikao da ubija. Po izrazu lica bilo je lako naslutiti da baš i nije uživao u tome, ali se nije mogao primetiti ni trag kolebanja. Kad bi se ponovo našao u toj situaciji, učinio bi isto.
Tkanina koja Leonardu nije dala da govori olabavila se i kliznula mu preko vrata. Pokušao je polako da pomeri glavu. Na podu je bio i njegov drugi otmičar. Maturina se pojavila s bakrenim tiganjem u ruci koji je bio tamnocrven. Bila je to krv iz cmizdravčevoga vrata.
Leonardo je odahnuo. Sve oko njega odvijalo se usporeno. Pogledao je ruku. Počivala je na stolu, za koji je i dalje bila prikovana bodežom. Frančesko Melci mu se primakao i brzo i snažno istrgnuo nož. Nepokretna ruka ponovo je pala na sto. Leonardo nije napravio nikakav pokret.
– Gospodine Leonardo, jeste li dobro? – pitao ga je očigledno zabrinuti prijatelj.
– Sad jesam, dragi Keko, sad jesam – uzdahnuo je učitelj sa olakšanjem, ali jedva.
– Hvala Gospodu Bogu što su vam proboli desnu ruku. Još ćete moći da radite, učitelju.
– Bez sumnje… – Leonardo je govorio gotovo mehanički.
Još uvek nije razumeo da bi, da mu je nož probio levicu, bio onesposobljen da radi do kraja života. U njegovim godinama, zarastanje rane i oporavak trajali bi celu večnost. Teroristi su mu ranili ionako paralizovanu ruku. To je ono što nisu znali da bi osmislili napad i postigli cilj. Melci se pobrinuo za ranu.
Maturina se približila gazdi i krpom mu očistila lice od krvi. Melci je tako snažno ranio napadača da se Leonardovo lice na trenutak pretvorilo u grimizno platno.
– Ko ne ceni život, i ne zaslužuje ga… – prošaputao je Leonardo, posmatrajući leševe rasprostrte po pločicama svoje spavaće sobe.
Dok se Maturina bavila maestrom, Frančesko Melci je naložio da pozovu policiju kako bi svedočio o događaju i kako bi leševi bili odneti. Niko nije znao kako su piagnoni preskočili široki zid imanja i narugali se stražarskoj kuli. Fransoa Prvi Francuski će najverovatnije narediti da Klos čuva jača privatna straža.
Leonardo je znao da je bio na ivici pogibije. Sudbina oličena u njegovom pomoćniku i prijatelju Frančesku Melciju i služavki Maturini koja mu je bila sve bliža, sprečila je neumitnu smrt. Iako je poseta dame sa kosom odložena, znao je da mu ne ostaje još mnogo vremena. Pokušaće da sredi svoje spise za traktat o slikarstvu koji je želeo da upotpuni i rešiće neke matematičke probleme koji su mu se već neko vreme motali po glavi.
– Treba mi samo vremena, još vremena.
Pred njim, kao da on uopšte nije tu, Maturina je prala njegovo lice krpom. Leonardo je bio odsutan, prkoseći svojoj smrtnosti.
Prošlo je dosta vremena dok se na imanje Klos nije vratio mir. Maturina je retko uspevala da zaspi. Leonardo je svake noći sanjao košmare. Ponovo su ga napadali, samo ne na javi. A da toliki atentati na njega nisu zbog vojne tehnologije koju je izumeo? Nikad to nije saznao niti će ikada saznati. Možda je bio samo čovek koji se nalazio u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu.
Frančesko Melci je postao najverniji stražar svog učitelja. Vitruvio bi bio ljubomoran na njega. Pas je nestao godinama ranije, ali Melci je bio ubeđen da bi ih odmah upozorio. „A da ponovo nabavimo psa?“, pitao se Frančesko. S obzirom na jače mere bezbednosti koje je omogućio Fransoa Prvi, možda to nije bilo neophodno. A ni Leonardo ne bi imao vremena ni snage da se stara još o nekome. Zapravo, u njegovim godinama, drugi su se starali o njemu.
– Učitelju, mislite li da će se napad ponoviti? – protok vremena nikako da smiri Melcija.
– Ne verujem, Keko, ne verujem – Leonardo je odgovorio umornim glasom, ravnodušno.
– Ponovo grupa vernika… – ovoga puta, Frančesko je razmišljao naglas. Leonardo ga je ispravio.
– Nemojte da grešite, dragi prijatelju. Nema to veze sa verom. U Crkvi, kao i svemu što nam priroda nudi, ima mesta za dobro i zlo. Piagnoni nisu bili vernici nego fanatici. Ne stavljajmo sve u isti koš. Benediktinski monasi su me spasli na Montseratu. I siguran sam da je Mikelanđelo nastupio dobronamerno, odlično znajući da naređenje nije izgovorio Lav Deseti Mediči. Unutrašnja pitanja su nepoznata i, ponekad, obavijena tamom. Ako mi dozvolite, prijatelju Keko, voleo bih da na svom odru primim poslednje pomazanje.
– Biće tako, učitelju. Kad dođe vreme za to, biće pripremljena poslednja pomast. A sada se odmorite.
– Ako postoji Bog, tražiću mu račun za apsurde života, bol, smrt, za to što je jednima dao razum a drugima glupost… i za tolike druge stvari.
Vreme je prolazilo, bore su brazdale lica a plamenovi duša su se gasili. Frančesko je ubrzo svoje strahove sa pitanja „kako“ preneo na pitanje „kada“. Kada će umreti Leonardo da Vinči?
Nekoliko nedelja kasnije Leonardo da Vinči, 24. juna iste godine, napisao je: "Nastaviću."

49


2. maj 1519,
imanje Klos Lise, Amboa


Ovog puta su vlažne Leonardove oči postale staklaste. Vazduh sobe mirisao je na oproštaj i imao gorak ukus. Fransoa Demulen, oličenje protokola na kraljevskom dvoru, činio je divovske napore da ničim ne promeni svoje držanje. Nije spadao u one koji su uživali poverenje velikog firentinskog majstora na samrti ali mu je bio naklonjen samo zbog načina na koji se ophodio prema svom učeniku i, u isti mah, gospodaru Francuske. Tek nekoliko meseci nakon što se smestio na jednom od francuskih poseda Fransoa Prvog, nadareni italijanski umetnik zračio je najiskrenijom zahvalnošću zbog mecenstva sa kakvim se nije moglo uporediti nijedno koje je doživeo u rodnoj zemlji.
– Nisam ja neko ko treba da daje savete jednom kralju. To je posao za druge koji će ga, vrlo moguće, obaviti bolje od mene – rekao je Leonardo, pokazavši jedinom pokretnom rukom ka Fransoi Prvom, koji se u tom trenutku prenuo iz misli. – Ali dopustite da vam kažem, veličanstvo, da u sopstvenoj mladosti morate pokušati da obezbedite ono što će smanjiti štete vaše starosti. Pošto ste ljubitelj književnosti i umetnosti koji smatra da je mudrost jedina hrana starosti, učinite u mladosti sve što je moguće i nemoguće da vam toga u starosti ne manjka.
– Tako ću i učiniti, maître Leonardo…
Kao da mu se svezao jezik. Čak ni kada se borio sa šezdeset bronzanih topova protiv dvadeset hiljada vojnika koji su pripadali trima grupacijama Konfederacije u bici za Milano, nije ovako ostao bez reči.
– Keko, prijatelju – obratio se Leonardo Melciju – raspolažite svime za šta i kako smo se dogovorili. Sada ste vi zaštitnik.
Pauze između reči bile su svaki put sve duže.
– Tako ćemo i učiniti, maestro – Frančesko je klimnuo glavom više osećajno nego poslovno. – Sve je spremno. Možete počivati u miru.
Leonardo se okrenuo prema svojoj vremešnoj služavki. Pre no što je progovorio, zagrlio ju je ogromnim osmehom. Maturina je brisala suze maramicom koja će joj za nekoliko dana biti predata na poseban način.
– Maturina, prosledite moje komplimente Batisti de Vilanisu, koji vodi brigu o Milanu i o Salaju. A vama, moja verna drugarice, zahvaljujem na svakoj reči podrške koju ste mi uputili – ni kašalj velikog majstora nije umrljao nežnost trenutka. – Ponekad kao što reči imaju dvostruko značenje, odeća je opšivena dvostrukim štofom.
Niko, pa ni Maturina, nije razumeo poslednju Leonardovu rečenicu. Niko se nije u isti mah naročito potrudio da razotkrije zagonetnost njegovih reči. Pre ili kasnije, neko će se iznenaditi otkrivši to značenje, ili će veliki majstor poneti ishod enigme u grob.
– Leonardo, naredio sam da se započne rad na vašem projektu. Château Šambor će početi da se gradi čim budemo imali sve što nam za to bude neophodno. Domeniko je nestrpljiv da vizualizuje vaš arhitektonski rad spojen sa merdevinama od dvostrukog propelera. Francuska i Italija su jednodušne. Iako je teško to stvoriti pošavši ni od čega, uveravam vas da će projekat biti uspešan, mon ami.
Fransoa Prvi mu je poklonio te lepe reči. Odlično je znao da Leonardo neće stići da vidi svoj rad, pa čak ni zalazak sunca. Sve i da je tako, bio je siguran da će lepa vest obradovati njegovog osetljivog prijatelja. Međutim, kralj nije očekivao da čuje ono što će biti izgovoreno.
– Veličanstvo, nisu me porazile poteškoće izazova. Porazilo me je jedino vreme… – rekao je Leonardo, ne pridajući značaj vesti o Šamboru.
– Maître, više volim da me zovete Frančesko – odgovorio je kralj skromno, što je Leonardo umeo da nagradi najtoplijim pogledom.
– Tako će i biti, dragi Frančesko. Tako će i biti – i sklopio je oči. – Keko… približite se…
Njegov pomoćnik se brzo primakao. Tim gestom Frančesko Melci naglasio je prisustvo kralja Francuske, koji je pak namerno prevideo odsustvo formalnosti.
– Recite mi, učitelju… Šta vam treba? – pitao je, kao da se vreme zaustavilo samo kako bi on zadovoljio svog instruktora.
– Samo zagrljaj, prijatelju moj. Samo zagrljaj – odgovorio je Leonardo delikatnom bojom glasa.
Melci se toliko nežno privio uz telo svog učitelja da bi svaki ljubavni par koji bi to video bio ljubomoran. Međutim, scena nije imala veze sa libidom ali jeste sa nežnošću, poštovanjem, divljenjem i, ponajviše, bolom.
– Keko, prijatelju moj. Ne budite tako tužni – Leonardo je lepim rečima želeo da umiri svog mladog poklonika. – Biću živ kad god budete pričali o meni. Sećajte me se – rekao je i, sa mnogo zavereništva, namignuo mu.
Leonardo je tako uzdahnuo da su svi odmah mogli da znaju da on neće ugledati novu zoru i da mu život izmiče nakon tolike patnje i progona; nakon toliko šifrovanih poruka i toliko tragova, četkicom ili ne, ostavljenih istoriji. Leonardo da Vinči išao je ka sopstvenom kraju.
– Frančesko… prijatelji… Kucnuo je čas – divljenja dostojan i u isti mah ranjiv, Leonardo je bio spreman za kraj – da nastavite bez mene.
– Učitelju! – viknuo je Melci, ne prikrivajući jecaj.
– Maître… Mon père… – te kraljeve reči utapale su se u njegovo more suza ali i u okean plača svih prisutnih.
– Došlo je vreme… da poletim…
I poleteo je, više i dalje no ikad. Bio je to let bez povratka na koji ćemo svi, pre ili kasnije. Prostoriju je napala grobna tišina.
Kao da je video duha, Fransoa Demulen se okrenuo i tiho otišao do vrata koja je veoma oprezno zatvorio kada je izašao napolje.
Maturina je suzama natopila maramicu.
Fransoa Prvi je ćutao. Bila je to veoma rečita, kurtoazna tišina puna divljenja.
Frančesko Melci, Keko, pao je na pod, sećajući se zavereničkog namigivanja.
Privezan za zemlju, Leonardo da Vinči osvojio je nebo.

50


15. maj 1519,
kancelarija javnog beležnika, Amboa


Bili su prisutni svi svedoci koji su po zakonu bili pozvani. Jedini razlog okupljanja bio je da posvedoče o onome što će tamo biti čitano i daju pristanak. Sa izuzetkom služavke Maturine, Frančesko Melci bio je okružen ljudima koje nije poznavao. Batista de Vilanis došao je u grad Milano nakon što je sredio račune u vezi sa maestrovim posedima i poslovima u to vreme tuge. Kako se moglo i očekivati, Đan Đakomo Kaproti Salaj oglušio se o poziv Frančeska Melcija. Uvek se dobro borio za opstanak i, u isti mah, trgovao osećanjima pa stoga, osim ako to ne bude veliko iznenađenje, Frančesko Melci nije očekivao da se on pojavi.
Prisutni su bili sveštenici monsieur Espri Fleri, monsieur Žilijem Kroazan, fratar Fransisko de Korton i Fransisko de Milano. Sve je bilo spremno. Maestrova poslednja volja samo što se nije ostvarila.
Javni beležnik grada Amboe Žilijem Borko prionuo je na čitanje testamenta Leonarda da Vinčija:
Neka bude očigledno svim prisutnim osobama i onima koji bi trebalo da dođu, da se na dvoru našeg kralja i gospodara, u Amboi, pred nama lično pojavio gospodin Leonardo da Vinči, kraljev slikar, trenutno žitelj narečenog mesta Klos, u blizini Amboe, koji nas je, uvažavajući blizinu smrti i neizvesnost svog životnog trajanja, na narečenom dvoru upoznao sa svojim testamentom u kojem je podvrgnuto i podvrgava se onome što će se učiniti prema prisutnom sadržaju, i ispovedio ga pred nama, i kao svoju poslednju volju nalaže ono što sledi:
Prvo, poverava svoju dušu našem suverenom vlasniku i gospodaru Bogu, slavnoj Devici Mariji, zaštitniku Svetom Mihajlu i svim blaženim anđelima, svetim ljudima i ženama iz Raja.
Stavka: narečeni autor testamenta želi da bude sahranjen u crkvi Sen Florentin u Amboi i da njegovo telo tamo odnesu kapelani iste.
Stavka: da njegovo telo od narečenog mesta do narečene crkve Sen Florentin isprati kolegijum narečene crkve, takođe upravitelj i slikar, ili vikari i kapelani crkve San Dionisio de Amboa, kao i niže bratstvo narečenoga mesta. A pre nego što njegovo telo bude odneseno u narečenu crkvu, autor testamenta želi da se u narečenoj crkvi Sen Florentin održe tri velike mise sa đakonom i podđakonom; i da se tokom dana izgovori i trideset gregorijanskih misa.
Stavka: u crkvi San Dionisio biće održana istovetna služba, kao i u crkvi narečenog nižeg bratstva i sveštenstva.
Stavka: pominjani autor testamenta daje i odobrava plemenitom gospodinu iz Milana Frančesku Melciju, u znak zahvalnosti na uslugama koje mu je činio u prošlosti, sve knjige koje narečeni autor testamenta sada poseduje i sva oruđa i crteže koji se tiču njegove umetnosti i njegovog poziva slikara.
Stavka: autor testamenta daje i odobrava zauvek Batisti de Vilanisu, svom poslužitelju, polovinu bašte koju poseduje izvan zidina Milana, a drugu polovinu iste bašte daje Salaju, svom poslužitelju, u kojoj bašti je pomenuti Salaj dao da se izgradi kuća, koja jeste i jednako će zauvek ostati u vlasništvu narečenog Salaja, ili njegovih naslednika, a ovo je u ime nadoknade za dobre i prijatne usluge koje su mu narečeni Vilanis i Salaj, njegovi narečeni poslužitelji, činili pre ovog dana.
Stavka: isti autor testamenta daje Maturini, svojoj služavki, odelo od dobre crne tkanine ukrašeno kožom, plašt od tkanine i deset dukata isplaćenih izjedna, a ovo, takođe, u ime nadoknade za dobre usluge narečene Maturine do ovog dana.
Stavka: želi da na njegovoj sahrani šezdeset siromaha nosi šezdeset baklji, koje će platiti narečeni Melcije, čije baklje će siromasima razdeliti dve gore rečene crkve.
Stavka: narečeni autor testamenta daje svakoj od narečenih crkava po deset funti voska u debelim svećama koje će biti poslate narečenim crkvama za služenje na dan kada će se održati pominjane službe.
Stavka: da bude data milostinja sirotinji iz staračkog doma i sirotinji iz Svetog Lazara u Amboi, i da za tu namenu bude dat i plaćen blagajnicima oba bratstva iznos od sedamdeset novčića.
Stavka: autor testamenta daje i odobrava narečenom Frančesku Melciju, koji je prisutan i koji to prihvata, ostatak svoje penzije i iznos novca koji mu je dugovan u sadašnjosti i do dana njegove smrti od strane glavnog blagajnika Huana Sapina, i sve novčane iznose koje je već primio od narečenog Huana Sapina u vezi sa narečenom penzijom, a u slučaju da premine pre narečenog Melcija i ne u drugom slučaju. Novac se nalazi u posedu narečenog autora testamenta u narečenom mestu Klos, kako je pomenuto.
I na isti način daje i odobrava narečenom Melciju svu odeću koju u sadašnjosti poseduje u pominjanom mestu Klos, kako u znak priznanja za dobre i prijatne usluge koje mu je posvetio do ovog dana, tako i za plate, zauzetost i uznemirenost koje mu može prouzrokovati izvršenje ovog testamenta, što sve ide na teret narečenog autora testamenta.
Autor testamenta želi i naređuje da svota od četiri stotine novčića koje je dao u ruke blagajniku Santa Marije de Novele, u Firenci, bude dodeljena njegovoj braći po krvi koja žive u Firenci, sa mogućom kamatom i nadoknadom koja bi do danas mogla biti dugovana od strane narečenog blagajnika narečenom autoru testamenta, zbog narečene četiri stotine novčića od dana kada su bile upisane od strane narečenog autora testamenta narečenom blagajniku.
Stavka: želi i naređuje narečeni autor testamenta da gore pominjani gospodin Frančesko Melci bude i ostane jedini izvršitelj prisutnog testamenta, i da narečeni testament ima puni naslednopravni efekt i, kako je rečeno, mora da ga ima, zadrži, čuva i prouči. Narečeni gospodin Leonardo de Vinči, dotični autor testamenta, obavezao je i obavezuje sada svoje naslednike svim svojim pokretnim i nepokretnim dobrima, trenutnim i budućim, i odustao je i odustaje, naročito, od svih stvari koje bi ovome bile protivne.
Predato u narečenom mestu Klos u prisustvu monsieura Esprija Flerija, vikara crkve San Dionisio u Amboi, monsieura Žilijema Kroazana, sveštenika i kapelana, monsieura Kiprijana Fulšana, fratra Fransiska de Kortona i Fransiska de Milana, sveštenika u samostanu nižeg bratstva u Amboi, svedoka koji su ovim povodom pozvani da se pojave na sudu narečenoga dvora. U prisustvu gore pominjanog Frančeska Melcija, koji prihvata i izvršava volju iskazanu u testamentu, i koji se zakleo verom i sopstvenim telom, među nama, da neće nikada učiniti, opovrgnuti, reći ili ići ni u kakvom pravcu protivnom ovome.
Pečaćeno na njegovu potražnju kraljevskim pečatom uspostavljenim za zakonske ugovore Amboe, uz punovaljan i istinit potpis.
I istog 23. dana meseca aprila 1518, u prisustvu monsieura Žilijema Borkoa, kraljevskog javnog beležnika, na dvoru opštine Amboa, gore pominjani monsieur Leonardo da Vinči dao je i odobrio svojim testamentom i izrazom poslednje volje, kako se pominje dole, narečenom Batisti de Vilanisu, koji je prisutan i koji prihvata, pravo na vodu, koju je kralj, dobro poznat kao Luj Dvanaesti, pokojnik, prethodno dao narečenom čoveku iz Vinčija, tok kanala Sveti Kristifor, u Milanskom vojvodstvu, kako bi je uživao narečeni Vilanis, ali na način i u formi kako mu je narečeni gospodin učinio u prisustvu monsieura Frančeska Melcija i mene.
I istog dana narečenog meseca aprila, narečene 1518. godine, isti Leonardo iz Vinčija, istim svojim testamentom i izrazom poslednje volje, dao je gore pomenutom Fransisku de Vilanisu, koji je prisutan i koji to prihvata, sav nameštaj i sprave koje mu pripadaju u narečenom mestu Klos, samo u slučaju da narečeni Vilanis nadživi gore narečenog Leonarda iz Vinčija.
U prisustvu narečenog monsieura Frančeska Melcija i mene, javnog beležnika.
Potpis:
Borko

Frančesko Melci zakleo se životom da će sve tako i uraditi u ime svog učitelja. Sve će ispuniti. Tako je činio dok je Leonardo bio živ. Tako će i ostati nakon što učitelj izdahne.

51


16. maj 1519,
imanje Klos Lise, Amboa


Služavka je upravo primila novac koji joj je u svom testamentu odobrio Leonardo da Vinči. Reči poslednje volje tog Italijana još su joj odzvanjale u mislima: „Stavka: isti autor testamenta daje Maturini, svojoj služavki, odelo od dobre crne tkanine ukrašeno kožom, platneni plašt i deset dukata isplaćenih izjedna, a ovo, takođe, u ime nadoknade za dobre usluge narečene Maturine do ovog dana.“
Deset izbrojanih i isplaćenih dukata, zajedno sa novcem koji je obezbedila u protekle tri godine, omogućavali su nimalo sumornu budućnost elegantnoj služavki. Nije bio trenutak da se razmišlja o novcu. Maturina nikada nije shvatila koliko je važan starac sa kojim je podelila poslednje godine života. Znala je samo da je na neki način poseban. Znala je da je drugačiji od svih muškaraca koje je srela u životu. Retki su uživali kraljevo poverenje, a Leonardo je bio jedan od takvih. U početku su različiti jezici kojim su govorili bili ozbiljna prepreka, ali postepeno i uz uzajamnu naklonost, počeli su da se sporazumevaju bez ikakvih problema.
Još je mogla da omiriše poslednju supu koju je skuvala za maestra. Da nije bila tvrdoglava kad je u pitanju poštovanje utvrđenog vremena za svaki obrok, Leonardo bi uprkos paralizi ostao sa svojim beleškama i ne bi okusio ni zalogaj večere. Svoje poslednje večere.
Mogla je da oseti i ukus suza koje su joj, danima pre toga, tekle niz obraze dok je prijatelj odlazio iz sveta živih. Leonardo je na svom odru za nju ostavio tajnovitu poruku: „Ponekad, kao što reči imaju dvostruko značenje, odeća je opšivena dvostrukim štofom.“
U sobi, na stolici, nalazilo se crno platneno odelo, ukrašeno kožom, koje joj je zaveštao testamentom. Da nije mislio na kardinalsku odeću? Ili je, sasvim suprotno, mislio na njenu platnenu odeću? Ovo poslednje nije bilo moguće, jer tu ništa nije moglo da se sakrije. Približila se odelu. Kada bi je pitali, ne bi mogla da porekne da joj je kroz glavu prošlo da ga proda i obezbedi dosta novca. Nije znala zašto joj je Italijan zaveštao to pompezno odelo visokog kvaliteta. Odmah zatim je prstima prešla svaki sumnjivi centimetar ne bi li opipala dvostruki štof. Prvo je prešla rukom po odelu, ali nije našla nijedan skroviti kutak. Svaki deo koji je pipnula donosio bi joj poneko sećanje. Poslednjih godina imala je priliku da prima neočekivane posete francuskog kralja, koji je prolazio prema château Amboe. „Ovo su vremena tajnih prolaza“, s vremena na vreme ponavljao je Leonardo iz Vinčija. Mogla je da gleda eksperimente izvođene na novim spravama, koje je osmislio zajedno sa svojim vernim štitonošom Frančeskom Melcijem. On se brinuo o svom paralizovanom gazdi, koji kao da nije bio psihički sputan zbog toga. I, naravno, Leonardo je bio žrtva atentata u svom boravištu i osetio je kako se gasi ljudski život. Maturina je u početku mislila da će je sve to pogoditi znatno više, ali njena osećanja prema dvojici stranaca bila su tako duboka da se zaklela da će ih braniti od svakog ko bi zapretio njihovim životima. Bila je snažna i spremna. Nije računala godine, zbirala je iskustva koja su je činila mudrijom.
Odjednom, dok je tako prebirala po mislima, unutrašnji deo odeće ukazao joj se kao jednako poželjan spoljašnjem za moguće razrešenje Leonardovih reči koje je izgovorio pre nego što je umro. Zbog metalnog zvuka naglo je zastala. To što je čula nije poticalo od deset dukata koje je nešto ranije stavila na sto nego iz unutrašnjosti odela. Izgledalo je da je metal između štofova bio tako stešnjen da ne bi pravio nikakav zvuk kad se materijal pomeri. Tek kad je temeljno pretražila odelo, mogla je da ustanovi da je neko iz ko zna kog razloga u postavu smestio sićušni trezor koji je sada imao novog vlasnika, i to jednu ženu; nju, Maturinu.
Veštinom jednog maestra s četkicom pred tablom neposredno pre no što će postati besmrtan, Maturina je potražila taj ukrojeni deo. Lagano ga je odvojila od ostalog dela, kao da nije želela da pocepa novo parče tkanine. Na kraju je uspela da vidi sadržaj. Maturina se toliko iznenadila da je stavila ruku na usta. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da se povrati.
Frančesco Melci se pojavio u prostoriji. Zauzet svojim mislima, nije primetio služavku koja je, kao da je odjednom uhvaćena u zločinu, brzo spustila ruku i pokušala da prekrije zakrpu. Pošto je, iznenađena, sve to uradila smeteno, nekoliko novčića palo joj je kod nogu, kotrljajući se ukrug pre nego što će se zaustaviti na patosu. Maturinini obrazi promenili su nekoliko boja. Pogledala je pravo u Frančeska Melcija, očekujući nekakvu reakciju. On je najpre posmatrao šta Maturina radi, a zatim i novčiće, da bi se na kraju susreo sa pogledom služavke, čije lice je kao na tacni poslužilo njen sram.
Ni u tom trenutku duboke tuge, Frančesko Melci nije mogao da se glasno ne nasmeje. Maturina to nije razumela.
– Smirite se, prijateljice moja – rekao je Melci, pokušavajući da povrati ozbiljnost.
– Ovo… Ja… Bio je on… – nije mogla da pronađe prikladne reči.
– Znam, Maturina, znam – uzvratio je Melci, pomažući svojoj bivšoj služavki da prikupi nekoliko novčića koji su ležali na patosu.
– Znali ste, gospodine Frančesko? – pitala je, sada već sigurnije.
– Naravno – predao joj je poslednje novčiće. – Ne znam o kolikoj svoti se radi niti me zanima. To je vaš novac. Uživajte u njemu. Ostvarite sve svoje želje.
– Ali zašto? – pitanje je bilo jednostavno ali i složeno, kako to biva u većini slučajeva.
– Leonardo nije bio od osoba koje iskazuju svoja osećanja. Više njih možemo naći u njegovom delu nego u rečima. Možda mu je to bio najdraži način da kaže grazie.
– Hvala na čemu? Gospodine Frančesko, za svoje usluge sam dobijala platu, bila je to dovoljna zahvalnost.
– Maturina, vi ste ga voleli. Vaša ljubav bila je iznad rada i nadoknade, iznad bilo čega. Bezuslovno ste ga obožavali, bilo to za vaše dobro ili ne. Leonarda je usrećilo to što je bio prihvaćen takav kakav je bio, sa svim svojim manama i vrlinama. Vi ste bili iznad svega. Dali ste mu ljubav, nežnost i pažnju. A to se, Maturina, ne plaća novcem. Ono što čuvate u tom štofu nije posthumna plata. To je možda najhladniji način da se kaže grazie, ali je to, na kraju krajeva, bio njegov način. Poštujte sećanje na njega, poštujte sopstvenu nežnost – Frančesko Melci zagrlio je Maturinu i, više ne postavljajući pitanja niti dajući odgovore, pokupio je vreću poduprtu o nogu od kreveta i izašao napolje.
Maturina je nastavila da zuri u maestrov krevet. Zamislila ga je tamo, kako leži, pre odlaska. Ovoga puta nije ga videla u mislima kako kašlje, niti kako roni suze, niti kako se seli na nebo.
Ovoga puta, zamišljala je Leonarda da Vinčija kako se osmehuje, gledajući je u oči.
Videla je maestra kako joj namiguje. Njih dvoje su postali saučesnici za ostatak večnosti.

52


18. maj 1519,
imanje Klos Lise, Amboa


Frančesko Melci je, natovaren bolom, polako prikupljao stvari svog učitelja. Između raskošnih odela, prsluka, pantalona, kaputa i kožnih kišnih kabanica, i iznad pisaćeg stola, nalazili su se razbacani delovi raznoraznih istraživanja kojima se učitelj bavio u svojim poslednjim trenucima. Sada je bilo svejedno, ali pre ili kasnije počeće da prikuplja Leonardove radove i da ih sortira. Nije smeo da nedostaje nijedan. Ali, Melci nije bio u žurbi. Kad jednom završi poslove, poneće sve sa sobom i vratiti se u domovinu, jer ga više ništa nije zadržavalo u Francuskoj. Šetao je i lutao od glavne spavaće sobe preko sale za sastanke do kuhinje. Osmatrao je na sve strane i pokušavao da sredi i misli i osećanja. Bez posluge, prijatelja ili neznanaca, učitelja ili učenika, u kući je bila tišina kao da su u njoj duhovi.
Odjednom, nešto se začulo u podzemnim prostorijama. U radionicama napravljenim godinama ranije zaškripala su vrata. Frančesko se iz kuhinje spustio strmim stepenicama da proveri šta se to čulo. Pojavili su se kapa od somota s dijamantima i perjem, satenski prsluk, išaran kosim crtama i sa kopčanjem oko vrata, opasač od bele kože, dolama do kolena sa tipičnim trouglastim otvorom i cipele s tupim, zakrivljenim vrhom. Bio je to francuski kralj Fransoa Prvi, sam, bez društva i svite.
Iznenadili su jedan drugog. Nisu pretpostavili da će se sresti. Fransoa Prvi došao je na imanje Klos tajnim prolazom, koji je bio veoma koristan u vreme kada je Leonardo još živeo u toj kući. Frančesko Melci nije znao šta da kaže. Nalazio se, uostalom, pred kraljem.
– Gospodine Frančesko, izvinite što ovako upadam – započeo je kralj.
– Izvinite vi, veličanstvo. Na kraju krajeva, ovo imanje pripada vama i već kasnim u odlasku s vaših poseda – izvinio se Frančesko. – Ne biste smeli da dolazite ovamo bez pratnje, bar ne od poslednjeg atentata.
– Ne brinite, prijatelju. I ne žurite, slobodno raspolažite vremenom kako vam odgovara. Ako vam to ne smeta, voleo bih da prošetam imanjem. Postalo je čudno otkako nije prisutan naš učitelj i prijatelj, gospodin Leonardo.
Obojica su se osvrnula po radionici, koja je donedavno bila izvor znanja, a sada je skupljala prašinu.
– Veličanstvo, u vezi sa testamentom učitelja Leonarda… – reči kao da su lebdele u vazduhu. Pa ipak, Frančesko Melci je nastavio: – Nije sve ostavio zapisano.
– Šta hoćete reći time? – presekao ga je kralj Francuske.
Frančesko je napravio nekoliko koraka u pravcu susedne prostorije. Tamo su platnenim tunikama bile prekrivene neke Leonardove potrepštine: sprave koje više niko nije koristio, drvene makete izuma koje je on svojevremeno osmislio, štafelaji koji su skrivali jednak broj boja i tajni.
– Leonardo je želeo da nešto ostane vama.
Frančesko je ovim zaintrigirao kralja. Leonardo je uvek imao iznenađenja na pretek. Ovog puta ga je priredio s neba.
– U pitanju je jedna slika – objasnio je Melci. – Možda, po mom mišljenju, to nije njegov najbolji rad, ali je svakako rad koji je njemu bio najdraži.
Frančesko je skinuo pokrov. Ulje na platnu vladaru izgledalo je veličanstveno. Madonna koja će postati večna nije se razumela u kraljevske stvari, ni u bogatstvo, niti u protokole. Osmehivala se zagonetno kao da je onaj koji je posmatra uvek pred njom.
– Ko je ona? – pitao je Fransoa Prvi, koji je već bio video sliku, iako Leonardo nikada nije želeo da otkrije identitet dame prikazane na njoj.
– Želite li da vam kažem zvaničnu verziju, veličanstvo? Ili, suprotno tome, istinu? – zagonetno je pitao Frančesko Melci.
– I jedno i drugo, gospodine Frančesko – nestrpljivo je odgovorio monarh.
Frančesko Melci zamolio je Njegovo veličanstvo da sedne. On je potom učinio isto. Sedeli su jedan naspram drugog. Frančesko je počeo da mu priča o legatu koji mu je Leonardo prepisao dok je bio živ.
– Na početku je, veličanstvo, bila poznata kao Lisa di Antonio Marija Gerardini, firentinska plemkinja koja je sklopila brak sa Frančeskom di Bartolomeom del Đokondom, trgovcem tekstila. Porodica Đokondo volela je umetnost a neki od njih su, čak, bili mecene umetnika. Godine 1503. naš prijatelj Leonardo prihvatio je ugovor po kojem je trebalo da načini jedan portret za privatne potrebe. Tako je naslikao portret madonne Lise.
– Zbog čega ste rekli „na početku“? Kakve sve tajne krije ova slika? – pitao je Fransoa Prvi, ne propuštajući detalje.
– Zato što ovo, veličanstvo, nije portret Lise Gerardini. Taj zadatak je Leonardo tada obavio. Bila je to slika na boljoj tabli, orahovoj, i sa pojedinostima koje je razlikuju od ove. Neko od njegovih učenika u vreme kada je Leonardo radio u Palati vlade pomogao je da se napravi duplikat, jer te dve slike prilično su slične. Dok se Leonardo posvetio radu koji gledate, učenici koji su došli iz Španije, Fernando Janjes de la Almedina, poznat kao Fernando Španac i Ernando de los Ljanos, pretakali su sopstveni talenat u istinski portret Lise Gerardini. Ko zna hoće li to delo na kraju završiti u domovini onih koji su ga stvorili. S druge strane, njihov talenat nije mogao ni da se uporedi s talentom učitelja Leonarda. Na toj slici koja je predata poručiocu ne možemo primetiti nijedan od kvaliteta koji su učitelja činili jedinstvenim. Sfumato. A s druge strane, na istinskom portretu Đokondove supruge naslikane su joj obrve. Zar ne vidite, veličanstvo, da na licu koje gledate nedostaje ta pojedinost?
Fransoa Prvi pažljivo je pratio sve detalje koje mu je poveravala osoba od najvećeg poverenja Leonarda da Vinčija, ali i dalje nije bio u stanju da zaključi u kojem smeru će priča Italijana otići.
– Dakle, ko je dama na portretu? – pitao je bez oklevanja Fransoa Prvi.
– Ako mi dopustite, veličanstvo, to nije dobro pitanje – ljubazno je odgovorio Melci. – Dobro pitanje bi bilo: ko je, ali i šta je na ovoj slici?
Fransoa Prvi je ponovo ostao bez reči. Jednostavno je sačekao da Frančesko nastavi izlaganje.
– Za Leonarda da Vinčija, neka u miru počiva, glavni element slike je pozadina – nastavio je Melci bez odugovlačenja. – Veličanstvo, u onome što vidite jedina zagonetka je ljubav. Slika sama po sebi jeste priča o ljubavi.
– Priča o ljubavi? Izvinite, mladiću, ali kakvo je moje mesto u jednoj priči o ljubavi prenesenoj uljem na dasci?
– U pitanju je, jednostavno, zahvalnost, gospodaru. Ljubavlju i nežnošću, vi ste ponudili mom učitelju ono što nikada nije dobio u svojoj zemlji. Bilo je to dostojanstveno poverenje kakvo je i zaslužio neko njegovog talenta. I sada vam ostavlja svoj najličniji rad, svoju šifrovanu poruku; svoju priču o ljubavi.
– Koja je to priča, prijatelju Melci? – pitao je, malo porumenevši, vladar, čije divljenje prema firentinskom maestru nije imalo konca.
– Gospodin Leonardo mi je naložio da vam otkrijem podatak, što ću uskoro i učiniti, veličanstvo, ali se njemu ne bi dopalo da se to bespotrebno prenosi dalje. Neka bude da je ovaj rad bio obična narudžbina koju on nikada nije uspeo da preda naručiocu.
Fransoa Prvi je klimnuo glavom. Frančesko Melci je nastavio.
– Ako pažljivo zagledate, ustanovićete da se linija horizonta ne nastavlja sa obe strane slike. Tako nam učitelj ukazuje na to da su posredi dve različite poruke. Na prvom mestu vidimo pejzaž prikazan na levoj strani slike. Ne znam da li ga prepoznajete, ali mogli biste ga naći blizu Francuske, ka jugu. Smešten je u Aragonskoj kruni, u Španiji. U pitanju je jedna planina, možda mesto najbliže nebu. Planine su simbol čistote i vernosti. To je stenoviti masiv Montserata.
Fransoa Prvi sve vreme bio je zapanjen. Ono što je važno na slici jeste pozadina. Ali čak i ako je to znao, goreo je od želje da se uputi u to ko je dama koja zauzima središnji deo kompozicije. Ipak, sve u svoje vreme. Bilo je još mnogo toga da se objasni.
– Međutim – nastavio je Frančesko – na desnoj strani kompozicije opažamo pejzaž koji ima malo toga zajedničkog, ili čak nimalo, sa masivom Montserata. Sada nam već Leonardo govori o svom životu u Arecu, mestu udaljenom svega koji dan jahanja od Firence. Kad prođemo Kvaratu, dolazimo do kamenog mosta Burijano, sa sedam lukova, a datira od leta gospodnjeg 1277. Leonardo je došao tamo kao deo svite Cezara Bordžije. Mostovi često simbolički predstavljaju put između svetovnog i božanskog, a mogu se tumačiti čak i kao prelazak iz stanja jednog bića u drugo.
Fransoa Prvi je na trenutak zaboravio na glavni deo slike, madonnu, koja ga je i dalje posmatrala sa zagonetnim osmehom.
– Na samom kraju – dodao je Melci – susrećemo se sa konačnim dokazom Leonardove ljubavi koja nikad nije bila uzvraćena, ljubavi ukradene pre vremena, a koju tek sada može da uživa, ako Bog da.
– Neka ljubavnica? – pitao je Fransoa Prvi, željan da konačno stigne do kraja priče.
Frančesko Melci nije mogao da se suzdrži i glasno se ne nasmeje. Vladar je proveo premalo vremena sa firentinskim majstorom. Ali Melci, koji je pratio Leonarda od leta gospodnjeg 1507, nikada nije upoznao nijednu njegovu ljubavnicu, kao ni ljubavnika. Melci se izvinio kako je najbolje umeo, jer ipak nije mogao da zaboravi da pred sobom ima kralja, koga je takođe obuzeo zarazan smeh, ali je i dalje bio nestrpljiv. Ponovo je tražio od Frančeska da nastavi sa pričom.
– Veličanstvo, ako biste morali da naslikate portret žene a da vam nije naručen, i da nemate ni suprugu ni ljubavnicu, ni, još manje, naslednike, čiji biste portret naslikali, da vas prati do kraja života? – pitao je Melci.
Fransoa Prvi se zamislio. Iz prve ruke znao je da je portret Đokonde započet leta gospodnjeg 1503. Kome bi trebalo šesnaest godina da naslika sliku? Ne nekom geniju, nikada. „Osim ako je portret završen u međuvremenu“, pomislio je monarh.
– Ako je gospodin Leonardo držao kod sebe portret toliko dugo, biće da je postojao poseban razlog za to – uspeo je da izgovori Fransoa Prvi.
Frančesko Melci je samo klimnuo glavom.
– To je portret nekog ko mu je bio važan. Slika nekoga ko nije kraj njega. Ko više nikada neće biti kraj njega… – kralj Francuske je razmišljao naglas.
Melci je znao da kralju neće biti potrebno još mnogo da prepozna lik sa platna.
– Ali… – oklevao je Fransoa Prvi. – Leonardo je želeo da sakrije njen identitet…
– Delimično, veličanstvo, samo delimično – započeo je Melci. – Leonardo je želeo njenu ljubav, ali je dobro pazio da ostavi sićušnu poruku skrivenu na slici.
– O čemu se radi, prijatelju? – u kraljevim očima videla se nestrpljivost veća nego ikada.
– Leonardo je sakrio svoj potpis i identitet madonne inicijalima.
– Gde? – pitao je kralj.
Frančesko Melci je ustao i približio se slici.
– Vidite, veličanstvo, kao što mislim da znate, učitelj Leonardo veoma se bavio proučavanjem optike. Posredstvom njegovih spisa, možemo pronaći razne sprave vezane za ispupčena ogledala, i bio je potpuno posvećen ispitivanju sočiva za uvećavanje. Bez njih bi bilo nemoguće odgonetnuti tajnu poruku ovog portreta. Ali ne budite nestrpljivi, veličanstvo, neću vas dugo ostaviti u neznanju. U desnom oku, na portretu, uz pomoć prikladnog sočiva za uvećavanje, naći ćete inicijale LV, i bez sumnje, oni pripadaju našem počivšem prijatelju i učitelju Leonardu da Vinčiju. Ali u levom oku je druga poruka: KS.
Nakon bezbroj pokušaja da pronađe pravu kombinaciju inicijala kako bi razrešio zagonetku, ispostavilo se da Fransoa Prvi ne može da razotkrije tajnu.
– Žao mi je, prijatelju Frančesko, ali ne uspevam da povežem te inicijale sa bilo kojom osobom bliskom maestru.
– Vaše veličanstvo, već ste to nazreli. Osim toga, sve vreme ste imali rešenje u rukama. U pitanju je knjiga koju vam je predao učitelj. Ako pažljivo pogledate, svako poglavlje u zaglavlju ima po jedan neobičan simbol. Svakom od tih simbola odgovara po jedno slovo, to je jednostavan sistem zamene šifri. Ukoliko zamenite simbole odgovarajućim slovima, razotkrićete misteriju. Samo oprezno, veličanstvo, jer bi to svako istrajan mogao da učini. U pitanju je bazičan sistem, ali učitelj Leonardo poigravao se ljudskom nestrpljivošću. Vratimo se portretu. U pitanju je neko ko i jeste i nije blizak našem dragom prijatelju. Jeste bio, ali više nije tu. Kao i Leonardo, napustila je svet živih. Odgovor na pitanje u vezi sa značenjem inicijala KS jeste: Katerina Schiava iz Vinčija.
– Katerina? Robinja? – pitao je kralj, mršteći se, jer nije razumeo ništa.
– Lice koje gledate jeste lice majke Leonarda da Vinčija, Katerine.
Fransoa Prvi ju je zamislio na trenutak, ali je oklevao. Očekivao je da mu to potvrdi neko blizak gospodinu Leonardu. I sada je, konačno, razumeo značenje zagonetke.
– Ali, zar nema još neka zagonetka na slici? – ponovo je pitao.
– Ponekad su osećanja smrtnika zagonetnija od šifrovanih kodova, veličanstvo. Jedina istinska zagonetka ove slike je ljubav. Leonardova majka bila je robinja kojoj je bilo zabranjeno da se stara o svom sinu, njegovom zdravlju i vaspitanju. Veo kojim je pokriva njen sin označava skromnost. Zahvaljujući Katerini, Leonardo je u potpunosti razumeo šta je to nadmetanje, lojalnost i izdaja. Samo upornost, nežnost i toplina jedne majke, uprkos udaljenosti, mogle su je odvesti do ostvarenja željenog cilja, a on se sastojao samo u tome da otvori oči svom sinu. I u tome je uspela. Da li je to bila slučajnost ili je to bila sudbina, tek, Katerina je došla do Leonarda i ovaj je obećao da će je učiniti besmrtnom. Osim toga, Leonardo nikada nije razmišljao o ocu. Pretpostavljam da ga je smatrao odgovornim za to što se Leonardo udaljio od svoje majke. Svojom slikom Leonardo se pobrinuo da ukloni oca. Uzmite primer Poklonjenja magova ili Svete Ane, veličanstvo. Jedini član porodice koga je Leonardo voleo bila je majka. Dobro gledajte, veličanstvo. Njene crte lica slične su učiteljevim. Čak se jednom Leonardo ovako našalio kad su ga pitali o identitetu dame: „To sam ja, samo u ženskoj verziji.“ Niko ga nije razumeo, ili ga nisu razumeli u potpunosti.
– Izvinite na drskosti, mnogouvaženi Frančesko Melci. Ali ako slika prikazuje Leonardovu ljubav prema nekim osobama koje su mu bile bliske, zar nije trebalo da je preda nekom poput vas, koji ga je pratio do kraja života?
Frančesko Melci se nasmejao.
– Veličanstvo, zar se vama čini nedovoljnom ljubavlju to što me je zadužio za svu svoju umetničku zaostavštinu? Ne samo da to tumačim kao simbol ljubavi, nego i kao simbol poverenja, veličanstvo. Nema ničeg većeg od toga.
– Njegova majka… – zamišljeno je šaputao Fransoa Prvi. – Vratimo se na pitanje njegovih roditelja, prijatelju Melci.
Frančesko Melci je odmahnuo glavom.
– Leonardov odnos sa ocem bio je dosta mučan. Ovaj ga je ignorisao zbog toga što on nije bio zakonito dete i koristio ga je samo kako bi izvukao ćar od njegove umetnosti. Nikada nije bio na njegovoj strani kad bi iskrsli problemi. Kao što sam vam rekao, veličanstvo, učitelj Leonardo nikada nije prikazivao oca u svojim delima. Tako je postupio i oslikavajući Bogorodicu među stenama, gde je Sveti Hose odsutan, iako je u pitanju Sveta familija, i u portretima Device sa detetom. U tom slučaju, udvostručuje se materinsko osećanje, pošto se umesto oca pojavljuje detetova baba.
– Iako mu je nedostajala očinska ljubav, ne verujem da je ikada bilo čoveka koji je znao koliko Leonardo ne samo o skulpturi, slikarstvu i arhitekturi, a pritom je bio i veliki filozof. Ima nečeg opčinjavajućeg u portretu, zagonetan osmeh koji sve vreme zadivljuje.
– Zagonetan, velite, veličanstvo? Ja u njemu vidim samo osmeh umoran od iscrpljenosti, godina, izgubljenog vremena. Ali, i osmeh koji se napreže da oslika maleni trijumf jedne majke koja je, konačno, našla svog sina kako bi ga za to malo preostalog vremena snažno zagrlila. To je osmeh tužnog trijumfa, ili osmeh trijumfalne tuge.
Fransoa Prvi slušao je Frančeska Melcija, ne skidajući pogled s Katerininog osmeha, koji je sada delovao znatno manje zagonetan, i znatno stvarniji i sjajniji.
– Sada, veličanstvo, posedujete dva besmrtna duha – prekinuo ga je Frančesko Melci.
– Kako mislite, Frančesko?
– Sada ste vlasnik besmrtnog Katerininog duha na ovoj dasci i besmrtnog Leonardovog duha u vašem srcu.

53


1. jun 1519,
pismo Frančeska Melcija polubraći i polusestrama Leonarda da Vinčija,
Amboa


Pretpostavljam da ste čuli za vest o smrti gospodina Leonarda, vašeg brata, a za mene, najboljeg mogućeg oca. Bilo bi mi nemoguće da izrazim bol koju sam osetio a koja će, dok god sam živ, ostati kao stalna patnja, snažnog korena, čiji su uzrok neprestana i snažna osećanja. Svi smo ožalili gubitak čoveka kakav je bio on.
Neka mu Svemogući Bog omogući večni mir. Napustio je ovaj život 2. maja sa svim posvećenjima svete majke Crkve i za to je bio dobro pripremljen.
Pošto je raspolagao pismima najhrišćanskijeg mogućeg kralja koja su mu omogućavala da zavešta svojinu kome god je želeo, mogao je to da obavi na ovaj način, a da viškovi ne supplicantis sint regnicolae. Bez njih ne bi mogao da obezbedi valjan testament i sve bi se izgubilo, kao što je ovde običaj, bar što se tiče imovine u ovoj državi.
Učitelj Leonardo sročio je testament koji bi vam poslao posredstvom osobe od poverenja.
Očekujem dolazak jednog svog ujaka, koji će se odmah vratiti u Milano; daću mu testament i on će biti dobar posrednik; osim njega, ne raspolažem nekim drugim načinom.
Što se tiče onoga što vas može zanimati u ovom testamentu, s obzirom na to da ne postoji ništa drugo, pomenuti učitelj Leonardo u Santa Mariji Noveli u rukama blagajnika koji je upisao i zaveo priznanice, poseduje četiri stotine novčića, sa pet odsto kamate na sumu koja će 16. oktobra dostići petogodišnji zalog.
Postoji i imanje u Fjezoleu za koje on želi da bude razdeljeno svima vama. U testamentu nema ničega više što bi vas se moglo ticati.
Nec plura, nego vam nudim sve što vredi i sve što mogu, podvrgavajući svoj entuzijazam i želje vašoj volji, ubeđujući vas da ću uraditi ono što mi je naloženo testamentom.
Predato u Amboi, 1. juna 1519.

Frančesko Melci

54


13. avgust 1519,
crkva Sen Florentin, Amboa


Fransoa Demulen je ušao u crkvu. Znao je da će tu naći onoga koga je tražio. Iznenadio ga je način na koji ga je našao. U desnom delu poprečnog broda crkve Sen Florentin nalazio se grob Leonarda da Vinčija. Trenutno se nije moglo reći da je u pitanju mesto namenjeno tišini i večnom počinku. Na Firentinčevom grobu bilo je mnogobrojnih posetilaca, koji su neprekidno, ali i gotovo bešumno udarali u hladnu ploču. Za Demulena to je bila koliko neobična toliko i pesnička vizija. Desetine ptica tražile su mrvice hrane, ne vodeći računa o mestu koje su skrnavile.
Na epitafu je pisalo:
Leonardus Vincius.
Sam pobeđuje sve.
Pobeđuje Fidije, pobeđuje Apele.
I, čak, svu pobedničku trupu.

Demulen je oklevao. Nije znao da li je prikladno da prekine mnogoglasni koncert za jednog čoveka. Jedino čvrsto prijateljstvo i godine provedene zajedno ulili su mu dovoljno snage da podigne glas.
– Ne čini li vam se pomalo jezivo, veličanstvo? – rekao je kraljev savetnik razgovetno, ne želeći da uznemiri spokoj mesta ni odsutne misli Fransoa Prvog.
– Zašto me to pitate, dragi moj savetniče? Samo poštujem legat monsieur Leonarda – odgovorio je Fransoa Prvi, potpuno ubeđen u ono što je radio i govorio.
Fransoa Demulen se približio i seo pored svog prijatelja i učenika, primetivši da ga je retko kad video u takvom stanju. Fransoa Prvi, kralj, sedeo je povijen, mrveći parče hleba i pozivajući ptice koje su navirale kroz obližnja vrata na tako velikodušnu, improvizovanu gozbu.
– Prvi je put, veličanstvo, da vidim nekog da namerno baca hranu na grob… Je li vam dobro? – pitao je pomalo zabrinuto Demulen.
– Naravno, naravno. Sve je u redu. Znate li kako je monsieur Leonardo jednom rekao? – Fransoa Prvi nije dao vremena sagovorniku da prozbori. – „Ako je moguće, treba zasmejavati čak i mrtvace.“ I, dragi prijatelju, siguran sam da je genije trenutno srećan.
Duga tišina zagušila je prostoriju. Tek je komešanje majušnih izgladnelih kljunova cepkalo zavesu poštovanja koja je pokrivala cigle divljenja. Fransoa Demulen sve vreme se pitao zašto je Leonardo, veliki Leonardo da Vinči, izabrao tu malu crkvu blizu reke Loare, kada mu je bilo obezbeđeno počasno mesto na groblju u zamku Amboa. Ni odgovor kralja Francuske nije ga ubedio. „Takva je bila njegova želja, maestro ništa nije prepuštao slučaju. Osim toga, uvek je voleo da bude blizu vode“, odsečno mu je odgovorio Fransoa nekoliko dana ranije. Bilo je to skučeno mesto bez mnogo svetlosti, ni u kom slučaju dostojno italijanskog genija.
– Prijatelju moj – kraljev glas prolomio se skučenim prostorom, iznenadivši sagovornika, ali ne i krilate goste – znam šta mislite. Morao je da bude sahranjen u zamku. Ne brinite, naš Leonardo će se pre ili kasnije naći na mestu kakvo mu pripada, bilo u zamku ili u našim srcima.
– Stvarno vam kažem, veličanstvo, ne uspevam da shvatim taj italijanski odnos prema upokojenju. Prvo šezdeset lutalica kao pogrebna povorka… a sada i ova crkva. Pa čak i njegov testament. Dao je velike donacije ljudima koji nisu bili pored njega dok je umirao, a ipak ih nije mrzeo.
– Pretpostavljam da je želeo da vrednuje svakog pravično, prema vremenu koje su proveli zajedno. Leonardo nije bio glup, Fransoa.
– Nisam ni mislio to da kažem, veličanstvo. A što se tiče poslednjih Firentinčevih reči… mislite li da je imao pravo? Mislite li da je maestrov najveći neprijatelj bilo vreme?
– Nipošto, prijatelju. Leonardo nikada nije gubio bitku sa vremenom. Moguće je da bi od svih osoba koje sam upoznao poslednjih godina on najmanje trebalo da se oseti tako, naročito u svojim poslednjim trenucima. A plašim se da nećemo živeti dovoljno dugo da vidimo potpuni ishod te karijere. Iako nikako ne sumnjam u to ko će da pobedi. Vreme zna da je izgubilo bitku s velikim majstorom, i pre ili kasnije ono će mu vratiti ono što mu je uzelo.
– Šta od nas vreme može da zgrabi, veličanstvo; nešto što ne možemo da vidimo? – učitelja je, definitivno, učenik nadmašio.
– Život, prijatelju moj, život. Leonardo je otišao pre vremena. Ali, za koju godinu, kad naši naslednici, ljudi sutrašnjice, uvide šta je Leonardo uradio u naše vreme, učiniće ga besmrtnim. I tek tada će Leonardo, ne više živ, ali svakako u sećanju, postati apsolutni pobednik ovog rata koji je poveo ne samo protiv vremena nego i protiv samog sebe.
Fransoa je neko vreme razmišljao o ovom odgovoru. Nedugo pre toga, krstaši su bili u središtu pažnje ne samo u Francuskoj nego u celoj Evropi. Obećana zemlja, Sveti gral, Znanje i Sveti život bili su nešto o čemu je mnogo znao, ali do tog trenutka nije razumeo pravo značenje reči besmrtnost, ono iznad religioznih uverenja. Njegov prijatelj i vladar Francuske govorio je o drugoj vrsti besmrtnosti, koja nije imala veze sa materijom, nego sa nadahnućem, poštovanjem, čašću.
– Mislite, veličanstvo, da je Leonardo bio čovek ispred svog vremena? – uspeo je da pita Demulen, oklevajući u vezi sa idejom inspirisanja budućih pokolenja.
– I više od toga, Fransoa, niste baš velikodušni! – uzviknuo je Fransoa, veoma siguran u ono što će izgovoriti. – Leonardo ne samo da je bio ispred svog vremena nego i ispred svih nas, samo što mnogi to nisu mogli ili želeli da vide! Da li je u pitanju zavist? Može biti. Neznanje? Šteta…
– Trebalo mu je tri sedmice da dođe u našu zemlju, veličanstvo – škrto je opazio Demulen – a bilo mu je dovoljno samo tri dana da ponovo ode.
– Ali biće nam potrebna čitava večnost da ga zaboravimo – izgovorio je kralj Francuske.
Fransoa Prvi pogledao je u oči svog savetnika i prijatelja Fransoa Demulena, a ovaj nije mogao a da ne oseti tugu kralja, kog ne bi prepoznalo nijedno mnoštvo da nije bilo njegove odeće i male lične straže koja je u tim trenucima okruživala mesto na kojem su počivali posmrtni ostaci genija iz tuđine. Tri godine, računao je Fransoa Prvi, dijaloga o filozofiji, matematici, zabranjenim ljubavima i tajnim osvetama. Tri godine šaljivih priča i viceva, saveta i rasprava, umetnosti i nauke, prijateljstva i znanja. Samo tri godine. I jedan legat. Firentinčevi predmeti od vrednosti koji su se kralju Francuske činili tek kao stvari koje podsećaju na postojanje jedne duše mnogo vrednije od toga. Osim u slučaju jednog od tih predmeta, slike koja mu je snažno privlačila pažnju, slike pune ljubavi.
Fransoa je duboko udahnuo i poslednji put se odlučno osvrnuo po crkvi Sen Florentin. Dok mu je suza klizila niz obraz pre nego što će se izgubiti u šumi njegove crne brade, poslednje što je izgovorio bilo je:
– Leonardo se prerano probudio iz tmine, dok mi ostali i dalje spavamo. Qu’elle repose en paix.39
Vrata Sen Florentina su se zatvorila.

55


12. januar 1560,
Sikstinska kapela, Rim


Hladna zima šibala je Rim.
Prvi gradski arhitekta, Mikelanđelo Buonaroti, primio je poslanicu kojom je pozvan na sastanak u Sikstinskoj kapeli. Pošiljalac je bio lično Njegova svetost papa Pio Četvrti, koji je proveo tek nekoliko sedmica na tronu Svetog Petra. Njegov prethodnik je na tom poslu bio svega četiri godine. Pavle Četvrti bio je vrhovni inkvizitor pre nego što je zauzeo Svetu stolicu i boravak na čelu Crkve nije mu doneo baš mnogo prijatelja. Preterano je progonio luterance, reformiste i Jevreje. Svi nekadašnji sledbenici Pavla Četvrtog proslavili su njegovu smrt, pljačkajući samostane i paleći zgrade inkvizicije. Zbog svega toga, Pija Četvrtog čekalo je mnogo posla. Morao je da povrati poverenje vernika u Crkvu i instituciju pape.
Odlučio je da Crkva mora da bude sredstvo propagande protiv protestantske reforme Martina Lutera, nemačkog teologa koji je raskinuo s katoličkom doktrinom. Luter je optuživao papstvo da se unosno prostituisalo obezbeđujući sveštene bule najboljim kupcima. Osim toga, smatrao je da je povezivanje s Bogom lični čin, dijalog u kojem Crkva ne treba ničim da posreduje.
Tron Svetog Petra morao je da priguši ovakve poruke. Pio Četvrti je mislio da bi mogao da se zaštiti, ako ne fizičkim sukobima koji nisu dolazili u obzir, a ono bar moralnim koje bi pokrenuo. Narod je ponovo morao da postane ponosan na hramove posvećene Svemogućem. Slike su morale da sadrže oreol svetosti kako bi bile obožavane. Pio Četvrti odlučio je da pozove svog glavnog arhitektu, Mikelanđela Buonarotija, koji je rukovodio radovima na bazilici Svetog Petra.
– Nadam se da vas nisam odvojio od vaših poslova.
– Ništa ne bi bilo toliko značajno da se ne odazovem na vaš poziv, svetosti. Radio sam na novoj Pieti. Mogu samo da kažem da je na njoj prikazan Hrist sa još jednom figurom, obe su tek skicirane, još uvek nezavršene. Starost čini da radim sporo.
– Sporo, ali sjajno, kao i uvek, Buonaroti – laskao mu je Pio Četvrti. – Vidite, pozvao sam vas kako bih se s vama konsultovao oko jedne nedoumice. Vremena su teška, za veru, kao i za umetnost. Vidim da ćemo, pre ili kasnije, morati da uključimo i velike umetnike u propagiranje protivreformacije. Protestantska reforma Martina Lutera u germanskim zemljama izazvaće rat. Siguran sam u to. Pre ili kasnije, završiće se zlatno doba u kojem smo živeli. Istaći ćemo kreativnost pojedinca da bismo stvorili prostor za jednu univerzalniju dimenziju, a krajnji cilj će biti zajedništvo ta dva činioca. Umetnost će biti sredstvo vere, oličeno u arhitekturi i urbanističkim projektima koji počinju da se kuju u našim prostorijama. Videvši učinak mog prethodnika na tronu, ponekad zastanem kako bih razmislio šta će buduća pokolenja govoriti o meni, o mom legatu, o mojoj poruci i kako će se prema meni odnositi povest. Da li ste razmišljali, maestro Buonaroti, kako će vas se sećati veliki majstori umetnosti?
– Svetosti, ne morate više o tome. Ne znam šta će istorija reći o mom delu i na koje mesto će me staviti ljudi sutrašnjice – rekao je Mikelanđelo sa nesvojstvenom skromnošću. – Kao što ne znam ni šta će reći o Donatelu, ni o Fra Anđeliku, ni o Mazaču, ni o Filipu Lipiju, ni o Pjeru dela Frančeski. Ni o braći Jakopo, Đentileu i Đovaniju, ni o Bramanteu, ni o Verokiju, ni o Botičeliju, ni o Peruđinu… Ali znam šta će govoriti i pisati o Leonardu da Vinčiju, jer on je bez sumnje najbolji, on predstavlja najviši domet umetnosti i znanja našeg vremena. Bože moj, šta bih sve dao da imam um i osećaj tog čoveka!
– Buonaroti! – grubo ga je prekinuo najsvetiji otac. – Ne izgovarajte tek tako ime našeg Gospoda.
– Izvinite, svetosti. Toliko mi je značio i znači taj čovek… Bio je to pravi arhitekta mašte. Kažu da je umro u naručju kralja Francuske…
– Ne brinite, vi biste mogli umreti u naručju jednoga pape – rekao je ozbiljno Pio Četvrti.
Mikelanđelo se osmehnuo, ali to nije bio radostan smešak. Bio je to osmeh pun tuge.
– Zar vam se ne čini dovoljno velikodušno da umrete, kada taj užasni čas bude morao doći, u naručju Svemogućeg na zemlji?
– Nije to u pitanju, gospodaru. Ogromna je moja zahvalnost za vašu velikodušnost. Već mi je osamdeset i četiri leta. Ne ostaje mi mnogo vremena. Uložiću krajnji napor da završim baziliku, ali na večni počinak neću otići u Rimu. Voleo bih da se sjedinim sa Stvaraocem u Firenci.
– Razumem, razumem – klimnuo je glavom papa.
– Primio sam jedno pismo, svetosti, tekst jednog firentinskog pisca i mog prijatelja, Benedeta Verkija. Nije on sasvim nepoznat ljudima oko trona Svetog Petra, budući da je služio kao nuncij prethodnog pape u Francuskoj. Sadržaj njegovog pisma ni najmanje nije tajan. U stvari, u ime Firence, traži mi da se vratim. „Ceo grad pokorno želi mogućnost da vas vidi i dođe da vam oda počast sa svih strana. Vaša ekselencija bi nam učinila veliku uslugu ako bi želela da svoju domovinu uveliča svojim prisustvom“, to su bile njegove reči.
– Lepe su to reči, bez sumnje.
Pio Četvrti, nekada poznat kao Đovani Anđelo Mediči, pripadao je sporednoj grani porodičnog stabla Medičijevih, koji su u neko drugo vreme bili mecene najuglednijih umetnika Firence.
– Ne želite ništa više? – insistirao je Mediči.
Mikelanđelo je podigao pogled. Posmatrale su ga sve scene Stvaranja koje je godinama pre toga naslikao na svodu kapele. Strašni sud na apsidi, najveća freska na svetu sa religijskom temom opisanom u Apokalipsi Svetog Jovana, kao da je trenutno bila u predahu između suđenja i spasenja, kako bi slušala reči svog tvorca. Mikelanđelo je, naravno, video remek-delo, ali se sećao i poslednjih reči onog ludog Firentinca duge kose, čudesne brade, zaljubljenika u pastelnoroze tkanine. Odgonetnuo je skrivene poruke Sikstinske kapele. Mikelanđelo se prisetio i poslednjih reči koje je posvetio čoveku iz Vinčija: „Da bih postao najveći, neophodno mi je da me porede sa najvećima, a vi, Leonardo, vi ste jedan od njih. Ne mogu da dozvolim da nestane neko koga hoću da nadmašim. Ne smete da umrete. Ne sada i ne na taj način.“
Buonaroti je sa svoje osamdeset četiri godine zadrhtao. Sujeta i rđavo raspoloženje pratili su ga celog života. A jedna slika ga je takođe neprekidno pratila od leta gospodnjeg 1515; Leonardov osmeh na vest o svom neodložnom hapšenju i planiranoj likvidaciji. Nije izgubio smisao za humor čak ni pred svojim najvećim takmacem. Mikelanđelo se zapitao: „Da li se Leonardo, čovek iz Vinčija, takmičio sa mnom? Da li se ikada takmičio sa nekim, ili samo sa sobom?“ Znao je da nikada neće naći odgovor na tolika retorska pitanja.
– Još samo jedno, svetosti. Ali to ne zavisi od vas.
– Od koga zavisi ako ne od mene? – začuđeno je pitao papa.
– Od onog što smo ostvarili u životu. Od onog što smo učinili, a ne od onog što moramo da učinimo – odgovorio je Mikelanđelo.
Pio Četvrti je znao da zagonetna poruka krije nešto što se njegov sagovornik nije usuđivao da saopšti. Podstaknut znatiželjom, odlučio je da ga to upita:
– O čemu se radi, Buonaroti?
Mikelanđelo Buonaroti, Božanstveni, upućujući se ka najbližem izlazu, odgovorio je bez oklevanja i tako označio kraj razgovora:
– Najveća opasnost za većinu nas nije u tome što je naš cilj isuviše visoko i što ga ne dostižemo, nego u tome što je isuviše nisko i što ga dostižemo. Ja želim da budem kao Leonardo da Vinči. Želim da budem besmrtan.
KRAJ

Ko je ko u Ubiti Leonarda da Vinčija


ABADIJA, GONSALO (1461–?). Mladi Katalonac koji je pokušavao da otvori kancelariju zastupnika umetnika. U slobodno vreme radio je honorarno u luci.
ALIGIJERI, DANTE (1265–1321). Italijanski pesnik čije delo je uticalo na italijansku kulturu renesanse, prevazišavši srednjovekovnu misao.
AMADORI, ALBIJERA DI ĐOVANI (1436–1464). Prva supruga gospodina Pjera da Vinčija i Leonardova maćeha u prvim godinama njegovog života.
AMBOA, ŠARL DRUGI DE (1473–1511). Maršal i admiral Francuske, upravnik grada Milana i poklonik dela Leonarda da Vinčija.
ARAGONSKA, IZABELA (1470–1524). Poznata i kao Izabela Napuljska, unuka Fernanda Prvog i kćerka Alfonsa Drugog. Udala se za Đana Galeaca Sforcu i imali su troje dece.
ARAGONSKI, LUDOVIKO (1475–1519). Napuljski plemić i sveštenik. Između 1517. i 1518. godine proputovao Austriju, Nemačku, Holandiju i Francusku.
BAČINO (?). Krojač iz Firence i mušterija Andree del Verokija. Zajedno sa Leonardom da Vinčijem optužen za sodomiju. Oslobođen usled nedostatka dokaza.
BANJONE, STEFANO DA (1418–1478). Sveštenik koji je učestvovao u zaveri Pacijevih.
BANDINI BARONČELI, BERNARDO (1453–1479). Italijanski plaćeni ubica koji je učestvovao u zaveri Pacijevih.
BEATIS, ANTONIO DE (?). Lični sekretar Ludovika Aragonskog. Pratio ga je na putovanjima po stranim zemljama i napisao je dnevnik o tome.
BELINČONI, BERNARDO (1452–1492). Italijanski pesnik čija karijera je započela u vreme vladavine Lorenca de Medičija i nastavila se tokom vladavine Ludovika Sforce.
BIBIJENA, BERNARDO DOVICI (1470–1520). Kardinal i pisac nastanjen u Rimu. Veliki Rafaelov prijatelj.
BORKO, ŽILIJEM (?). Kraljevski javni beležnik opštine Amboa koji je redigovao testament Leonarda da Vinčija pred Frančeskom Melcijem.
BORDŽIJA, CEZAR (1475–1507). Sin Rodriga Bordžije i brat Lukrecije Bordžije, starešina vatikanske vojske. Okružio se ljudima poput Leonarda da Vinčija i Nikola Makijavelija. Bio je surov strateg i poslužio kao uzor za delo Vladalac čiji je pisac bio Nikolo Makijaveli.
BORDŽIJA, RODRIGO (1431–1503). Dve stotine četrnaesti papa katoličke crkve, sklon nepotizmu. Došao je na tron Svetog Petra kao nećak dvesta devetog pape, Kaliksta Trećeg. Vodio uticajnu politiku i bio uključen u Italijanski rat između 1494. i 1498. Otac Cezara Bordžije.
BOTIČELI, ALESANDRO DI MARIJANO DI VANI FILIPEPI, SANDRO (1455–1510). Firentinski slikar čiji je mecena bio Lorenco de Mediči. Verokijev učenik i najbolji prijatelj Leonarda da Vinčija.
BRAMANTE, DONATO D’ ANĐELO (1443–1514). Italijanski slikar i arhitekta, koji je prvi uveo stil renesanse u Milano i visoke renesanse u Rim.
BROLTRAFIO, ĐOVANI ANTONIO (1466–1516). Italijanski slikar koji je radio u Leonardovoj milanskoj radionici.
BUONAROTI, MIKELANĐELO (1475–1564). Italijanski arhitekta, slikar i skulptor. Njegove mecene bile su porodica Mediči i rimsko papstvo.
BUONVIČINI, FRA DOMENIKO (1450–1498). Fratar samostana San Marko. Naručivao je izradu umetničkih dela od Sandra Botičelija i bio prijatelj Đirolama Savonarole u samostanu.
BUTI DEL VAKA ANTONIO DI PJERO, AKATABRIGA (1429–1490). Poljski radnik iz Vinčija. Oženio se Leonardovom majkom Katerinom. Imali su petoro dece.
DELA ROVERE, FRANČESKO (1414–1484). Dvesta dvanaesti papa katoličke crkve, poznat kao Sikst Četvrti. Jedan od vođa – skriveni – zavere Pacijevih. Njegov papski mandat činile su i svetlost i senka: širio je renesansu i stvorio Sikstinsku kapelu, ali služio se nepotizmom kako bi sebi bliske porodice dovodio na vlast.
DELA ROVERE, ĐULIJANO (1443–1513). Dvesta šesnaesti papa Katoličke crkve, poznat kao Hulio Drugi – „Papa ratnik“. Obavljao mnoge dužnosti, pa i funkciju glavnog opata opatije Montserat. Kasnije je bio mecena umetnika poput Mikelanđela ili Rafaela.
DEMULEN, FRANSOA (KRAJ PETNAESTOG VEKA – 1526). Tutor i učitelj Fransoa Prvog Francuskog. Odigrao značajnu ulogu u širenju velikih filozofskih ideja svog vremena.
ESPEŽO, ŽUZEP LJUIS (1432–?). Proučavalac istorije i hroničar događaja u gradu Barseloni.
ESTE, BEATRIČE D’ (1475–1497). Vojvotkinja Milana i supruga Ludovika Sforce.
FRANCUSKI, KARLO OSMI (1470–1498). Kralj Francuske i rođak Luja Dvanaestog.
FRANCUSKI, FRANSOA PRVI (1494–1547). Kralj Francuske i zagovornik francuske renesanse. Mecena umetnika poput Leonarda da Vinčija. Nastavio rat u Milanskom vojvodstvu koji je poveo Luj Dvanaesti.
FRANCUSKI, LUJ DVANAESTI (1462–1515). Kralj Francuske i rođak oca Fransoa Prvog, njegovog naslednika. Bio u neprekidnom ratu sa severom Italije, Milanskim vojvodstvom.
GALERANI, ČEČILIJA (1473–1536). Ljubavnica Ludovika Sforce. Njen portret koji je naslikao Leonardo da Vinči ušao je u istoriju pod naslovom Dama sa hermelinom.
GAMBETA, FABIO (?). Stražar palate Podesta. Mučio je Leonarda da Vinčija.
GIRLANDAJO, DOMENIKO (1449–1494). Italijanski slikar i zvanični portretista firentinskog visokog društva. Verokijev učenik, poznanik Sandra Botičelija i učitelj Mikelanđela Buonarotija.
KAPROTI ĐAN ĐAKOMO, SALAJ (1480–1525). Renesansni slikar iz Orena. Ušao je u Leonardovu radionicu već kao desetogodišnjak. Ostali su zajedno dvadeset pet godina. Vratio se u rodni kraj kada je Leonardo odlučio da ostane u Firenci. Učitelj ga je zvao „lopov, lažov, tvrdoglavac i pohlepnik“.
KONTI, ĐOVANI FRANČESKO (1484–1557). Italijanski pesnik i humanista nastanjen u Francuskoj kao savetnik kralja Fransoa Prvog.
LANFREDINI, FRANČESKA GOSPODINA ĐULIJANA (1449–1474). Druga supruga gospodina Pjera da Vinčija. Umrla je bez potomaka.
LONGEJ, KRISTOF DE (1490–1522). Humanista rođen u Brabantskom vojvodstvu koji je bio savetnik i advokat Fransoa Prvog Francuskog.
LUTI, MARGERITA (?). Poznata kao Fornarina iliti Pekarka, s obzirom na to da se njen otac Frančesko Luti di Sijena bavio tim pozivom. Bila je Rafaelova ljubavnica u gradu Rimu.
MAFEJ, ANTONIO (1450–1478). Monah Republike Firence i pomagač Pacijevih tokom zavere.
MAKIJAVELI, NIKOLO DI BERNARDO DEI (1469–1527). Italijanski diplomata, javni funkcioner, filozof, političar i pisac. Leonardov prijatelj.
MARUFI, SILVESTRO (1461–1498). Dominikanski fratar u samostanu San Marko.
MARUNJ, LJORENS (?). Bivši monah u Montseratu i desna ruka Đulijana dela Roverea.
MASINI, TOMASO DI ĐOVANI (1462–1520). Poznat i kao Zoroaster de Peretola ili Maestro Tomaso, pridružio se Leonardu u njegovoj milanskoj fazi, a posle i u Firenci. Bavio se alhemijom i inženjerskim poslovima. Izuzetno dobro je obrađivao metale.
MATURINA (?). Domaćica i kuvarica na imanju Klos. Starala se o Leonardu da Vinčiju i Frančesku Melciju tokom njihovih poslednjih godina rada.
MEDIČI, ĐOVANI ANĐELO (1499–1565). Dvesta dvadeset četvrti papa katoličke crkve, poznat kao Pio Četvrti. Svu svoju pažnju je posvetio ostvarivanju poslova Tridentskog koncila.
MEDIČI, ĐOVANI DI LORENCO DE (1475–1521). Papa poznat kao Lav Deseti, dvesta sedamnaesti u Katoličkoj crkvi i sin Lorenca de Medičija i Klariče Orsini.
MEDIČI, ĐULIJANO DE (1453–1478). Brat Lorenca de Medičija. Vodio porodične bankarske poslove. Kao mecena, ujedinio u Rimu umetnike reda Mikelanđela, Rafaela, Leonarda ili Bramantea. Martin Luter ustao je protiv njegovog mandata zbog nezakonite trgovine indulgencijama.
MEDIČI, KOZIMO DE (1389–1464). Otac dinastije Mediči koji je u porodicu, zahvaljujući Donatelovim savetima, uveo mecenstvo.
MEDIČI, LORENCO DE (1449–1492). Sin Pjera de Medičija. Poznat kao Veličanstveni, vladao je Republikom Firencom i bio veliki mecena umetnosti svog doba.
MEDIČI, LUKRECIJA/ PJERO/ MAGDALENA/ ĐOVANI DI LORENCO DE. Deca iz braka Lorenca de Medičija i Klariče Orsini.
MEDIČI, PJERO DE, NADUTI (1416–1469). Sin Kozima de Medičija i otac Lorenca i Đulijana de Medičija. Njegovo loše zdravlje donelo mu je nadimak Naduti.
MELCI, ĐIROLAMO (?). Otac Frančeska Melcija, starešina milanske policije pod komandom francuskog vladara Luja Dvanaestog.
MELCI, ĐOVANI FRANČESKO (1493–1570). Milanski renesansni slikar. Jedan od omiljenih učenika Leonarda da Vinčija i njegov lični sekretar. Od milošte zvan Keko. Pratio ga je do poslednjih trenutaka. Leonardo mu je ostavio veliki deo svog nasledstva.
MIRANDOLA, ĐOVANI PIKO DELA (1463–1494). Italijanski humanista i mislilac, lični prijatelj i pristalica Đirolama Savonarole.
MOLINARI, STEFANO (?). Stražar palate Podesta. Mučio je Leonarda da Vinčija.
NIKOLO DI GOSPODIN VANI, VANI DI (?–1451). Imućni firentinski bankar blizak krugovima Pjera da Vinčija. Posthumno mu je poklonio veliku imovinu, pa i robinju po imenu Katerina.
OĐONO, MARKO D’ (1470–1549). Italijanski slikar koji je radio u Leonardovoj milanskoj radionici.
ORSINI, KLARIČE (1453–1488). Supruga Lorenca de Medičija.
PACI, FRANČESKO DE (1444–1478). Firentinski plemić i blagajnik pape Siksta Četvrtog. Njegova porodica bila je rival sa Medičijevima. Glavni protagonista u zaveri nazvanoj po njemu.
PACI, JAKOPO (1421–1478). Jedan od najbogatijih građana Firence i učesnik zavere protiv Lorenca de Medičija.
PAČOLI, FRA LUKA DI BARTOLOMEO DI (1445–1517). Franjevački fratar i italijanski matematičar. Radio i kao profesor na univerzitetima Peruđe i Rima. Prijatelj i saradnik Leonarda da Vinčija.
PAGANOTI, BENEDETO (1485–1522). Biskup Vezoa u Francuskoj, poslovno sarađivao s kućom Popolano u Firenci. Ponudio poslednju liturgiju Đirolamu Savonaroli.
PASKINO, BARTOLOMEO DI (?). Firentinski zlatar optužen zajedno sa Leonardom da Vinčijem za sodomiju. Oslobođen usled nedostatka dokaza.
POLICIJANO, ANĐELO (1454–1494). Italijanski humanista i pesnik, kao i privatni sekretar Lorenca de Medičija.
POLAJULO, ANTONIO (1432–1498). Firentinski slikar, skulptor i zlatar čija je radionica koju je vodio s bratom Pjerom bila rivalska radionici Andree del Verokija.
PORTUGAL, AMADEO DE (1420–1482). Monah, potom i fratar, kao i reformator franjevačkog reda, te lični sekretar Siksta Četvrtog. Njegova dela poput De revelationibus et prophetiis i Nova apokalipsa uticala su na umetnike kao što su Rafaelo i Leonardo da Vinči.
PREDIS, EVANĐELISTA (?–1491). Italijanski slikar aktivan na milanskom dvoru. Saradnik Leonarda da Vinčija. Brat Đovanija Predisa.
PREDIS, ĐOVANI AMBROĐO (1455–1508). Slikar, na milanskom dvoru. Saradnik Leonarda da Vinčija. Brat Evanđelista Predisa.
RIARIO, ĐIROLAMO (1543–1488). Glavešina Crkve pod mandatom svog ujaka pape Siksta Četvrtog. Učestvovao u zaveri Pacijevih.
RIARIO, RAFAELE (1461–1521). Kardinal Katoličke crkve i nećak pape Siksta Četvrtog. Držao misu u katedrali Santa Marija del Fjore u Firenci kada je organizovana zavera Pacijevih.
SABANJI, ĐULIO (?). Stražar u palati Podesta. Mučio je Leonarda da Vinčija.
SALTARELI, JAKOPO (1454–?). Pripadnik čuvene firentinske porodice i šegrt zlatarstva. Moguća zloupotreba denuncije protiv njega odvela je Leonarda da Vinčija u zatvor.
SALVIJATI, FRANČESKO (1443–1479). Nadbiskup Pize i saučesnik zavere Pacijevih.
SANSEVERINO, GALEACO (1460–1525). Glavni starešina Sforcine vojske. Oženio se Bjankom Sforca, Ludovikovom kćerkom.
SANTI, RAFAELO (1483–1520). Italijanski slikar i arhitekta. Na njegovu umetnost uticali su Leonardo da Vinči i Mikelanđelo.
SAVONAROLA, ĐIROLAMO (1452–1498). Dominikanski sveštenik koji je propovedao protiv korupcije vladara Firence i same Katoličke crkve. Njegove propovedi opčinile su ogroman broj ljudi.
SFORCA, ĐAN GALEACO (1469–1494). Naslednik Milanskog vojvodstva koji nikada nije vladao. Galeanov sin i bratanac Ludovika Sforce, koji mu je preoteo tron. Oženjen Izabelom Aragonskom.
SFORCA, GALEANO MARIJA (1444–1476). Milanski vojvoda sklon raskoši, surovosti i tiraniji. Brat Ludovika Sforce i otac naslednika Đana Galeaca Sforce.
SFORCA, LUDOVIKO (1452–1508). Milanski vojvoda poznat kao Crni i mecena umetnika za vreme svog mandata. Neprestano se borio protiv francuskih napadača.
SFORCA, MAKSIMILIJANO (1493–1530). Milanski vojvoda, Ludovikov sin koji je vladao gradom tokom francuske okupacije.
SODERINI, PJERO DI TOMASO (1450–1522). Firentinski državnik izabran za doživotnog gonfalonijera 1502. godine. Pod naredbom Cezara Bordžije zadužen za imenovanje Nikola Makijavelija ambasadorom.
TAKONE, BALDASARE (1461–1521). Pesnik milanskog dvora Ludovika Sforce i Leonardov poznanik.
TORNABUONI, LIONARDO (1425–1492). Brat Lukrecije Tornabuoni i ujak Lorenca de Medičija. Zajedno sa Leonardom da Vinčijem optužen za sodomiju. Oslobođen usled nedostatka dokaza.
TORNABUONI, LUKRECIJA (1425–1482). Supruga Pjera de Medičija i Lorencova i Đulijanova majka. Zaljubljena u društveno korisna dela i poeziju.
VALOA, FRANSOA PRVI (1494–1547). Videti Francuska, Fransoa Prvi.
VALOA, KLAUDIJA DE (1499–1524). Supruga Fransoa Prvog i vojvotkinja Bretanje.
VEROKIO, ANDREA DEL (1435–1488). Firentinski slikar, skulptor i zlatar. Radio za dvor Medičijevih i bio učitelj Leonarda da Vinčija, Sandra Botičelija i Girlandaja, između ostalih.
VILANIS, BATISTA (?). Milanski poslužitelj Leonarda da Vinčija u njegovim poslednjim godinama.
VINČI, ANTONIO DA (1372–1469). Otac Pjera da Vinčija i Leonardov deda. Oženjen Lučijom gospodina Pjera di Zoza.
VINČI, ĐOVANI DA (?–1406). Brat pradede Leonarda da Vinčija. Bio je javni beležnik i umro je u Španiji.
VINČI, FRANČESKO DA (1436–1507). Pjerov brat, stric Leonarda da Vinčija. Starao se o njegovom vaspitanju tokom njegovog detinjstva i naučio ga je o svemu što mu je priroda mogla podariti.
VINČI, KATERINA DA (1427–1495). Majka Leonarda da Vinčija. Bliskoistočna robinja, poklonjena gospodinu Pjeru da Vinčiju. Udala se za Antonija di Pjera Butija del Vaku.
VINČI, LEONARDO DA (1452–1519). Sin Pjera da Vinčija i Katerine. Učenik Andree del Verokija i prijatelj Sandra Botičelija. Učitelj Đana Đakoma Salaja i Frančeska Melcija. Bio je slikar, naučnik, inženjer, izumitelj, anatom, skulptor, arhitekta, urbanista, botaničar, muzičar, pesnik, filozof i pisac. Smatra se jednim od najbriljantnijih umova u istoriji i prototipom renesansnog čoveka.
VINČI, GOSPODIN PJERO FRUOSINO DI ANTONIO DA (1426–1504). Otac Leonarda da Vinčija. Bio je javni beležnik, prvi čovek vlade i ambasador Republike Firence. Oženio se 1452. godine Albijerom. Leonardo je rođen kao plod njegove usputne romanse s robinjom Katerinom. Odnos između oca i sina nikada nije bio dobar.
VITRUVIO, MARKO (1. vek pre nove ere). Rimski arhitekta, pisac i inženjer.
ZOZO, LUČIJA GOSPODINA PJERA DI (1392–?). Supruga Antonija da Vinčija i Leonardova baka. Poučila ga je umetnosti keramike.
ŽANEKIN, KLEMENT (1485–1558). Francuski muzičar i slavni kompozitor popularnih chansons.
ŽENUIJAK, ŽAK GALIOT DE (1465–1546). Starešina i veliki maestro artiljerije vojske Fransoa Prvog Francuskog.
ŽUIJU, ŽERAR (1457–?). Mladi monah opatije Montserat. Ostali monasi: Serži d’ Asis, Mateo de Penja, Rafael Žerona, Žuan Despla, Ludoviko Fere, Fransesk de Roselja, Benedikto Solivelja i Gaspar Mirambeljs.

Izjave zahvalnosti


Želim da zahvalim:
Svima vama koji ste cenili multidisciplinarni pristup. Vama koji znate razliku između talenta i strasti, i koji spajate oba ova termina kako biste ostvarili genijalne stvari. Leonardo bi bio ponosan na vas.
Celokupnoj publici koja čini mogućim da jedan televizijski program bude referenca za kulturu i zabavu tokom tolikih godina, i svim onima koji, posredstvom društvenih mreža, čine da učestvujem u njihovim nemirima i strastima.
Pablu Alvaresu, mom uredniku, zato što se zaljubljuje u proizvod, a ne u lice. Ne znaš šta je to značilo i znači, i šta će to značiti za mene. Mnogi bi morali da uče od tebe.
Celoj ekipi Sume de Letras (Santiljana Edisiones Generales) zato što su me tretirali kao potvrđenog pisca i ispoljili strast u svakom ćaskanju i svakom mejlu. Definitivno, zato što su velika ekipa.
Eriku Fratiniju, jer si mi dao prvi podstrek. Bezuslovno.
Alesandru Kolomu, Alići Salvanjin, Antoniju Letiju, Rozariji Lučijano, Ireni Leti, Mariji Teresi Gomes Orti i Palomi Gomes Borero. Ova knjiga odiše nečim od „njihovih Italija“.
Luisu Rasioneru, Čarlsu Nikolu, Karlu Pedretiju, Karlu Starnaciju, Kenetu Klarku, Mariju Tadeju, Martinu Kempu, Đorđu Vazariju, Fritjofu Kapri, Majklu Džej Gelbu, Rosu Kingu i svima onima zahvaljujući kojima sam malo bolje upoznao Leonarda.
Hoseu Luisu Espehu, zato što je otvorio nov put istraživanja. Ko zna? Možda će ti vreme dati za pravo.
Ani Santos Aramburo, direktorki Nacionalne španske biblioteke, i čitavoj njenoj ekipi. Razumeju se i u strast.
Luisu Laroderi, Marini G. Torusi Rafi Guardioli. Vi znate.
Hoseu Manuelu Kerolu, mom bivšem profesoru književnosti i ličnom prijatelju, koji mi je objasnio da sam u srednjoj školi imao manjak pažnje i da sam se kretao samo zbog strasti. Slažemo se.
Gonsalu Abadiji, možda najboljem bibliotečkom nabavljaču Leonarda da Vinčija na ovoj planeti i u delu inostranstva.
Ikeru Himenesu, za mejlove u kasne noćne sate, koji je znao da me vodi i razume korak po korak i naučio me da stvarnost nadmašuje fikciju. Intuiciji i sinhroniji nikad se ne desi da omanu.
Mojim roditeljima, koji su mi poklonili skromno izdanje Grofa Montekrista u ranom pubertetu. Ima mnogo Edmundovog u ovom romanu.
Almudeni. Za razumevanje, za čekanje, za divljenje, za osmehe, zagrljaje, poljupce. Za ljubav.


O autoru




Kristijan Galvez (1980) je španski glumac, pisac i TV voditelj. Ubiti Leonarda da Vinčija je njegov prvi roman.

Fusnote


1. Jedan od poseda francuske dinastije, smešten blizu Pariza. (Prim. prev.)
2. Đan Đakomo Kaproti da Oreno, Salaj („Đavo“), imao je u najmanju ruku ambivalentan odnos prema Da Vinčiju, kao i Da Vinči prema njemu. Salaj mu je pozirao za slike Sveti Jovan Krstitelj i Bahus, možda čak i za Monalizu, a na Inkarniranom anđelu Kaproti se pojavljuje sa udom u erekciji, što može da pojasni narednu repliku Galvesovog Leonarda. Mnogo veće Leonardovo poverenje od njegovih učenika uživao je ovde pominjani Frančesko Melci. (Prim. prev.)
3. Franc.: zamak. (Prim. prev.)
4. Moneta kovana u Firenci od 1252. godine, čije kopije su u trinaestom i četrnaestom veku pravljene u raznim evropskim državama. U petnaestom veku zamenjena je venecijanskim dukatom. (Prim. prev.)
5. Ital.: accattabriga – onaj koji pravi probleme. (Prim. prev.)
6. Da Vinčijeva umešanost u ovakva posla poticala je iz godina kada je kao mladić radio u taverni Tri puža, gde je za kratko vreme postao šef kuhinje. Na toj poziciji pokušao je da promeni sistem ishrane u restoranu, zasnovan na običaju Firentinaca da jedu do prežderavanja, i uvede manje porcije novih, ne toliko tradicionalnih jela. Tako je izgubio posao. Kada je taverna Tri puža 1578. godine izgorela, Botičeli i Da Vinči su to iskoristili da na njenom mestu pokrenu restoran koji se zapravo zvao Amblem triju Sandrovih i Leonardovih žaba i, u njemu, sistem nouvelle cuisine. (Prim. prev.)
7. Ital.: botticello – bure. (Prim. prev.)
8. Ital.: Dragi Alesandro, dobro došli. (Prim. prev.)
9. Ital.: Zadovoljstvo je moje. (Prim. prev.)
10. Po jevanđelisti koji se naziva i svetim patronom umetnika. (Prim. prev.)
11. U pitanju je Vitruvijev vodič kroz rimske građevinarske metode, jedini sačuvan izvor o klasičnoj arhitekturi, s tim što su izgubljene sve izvorne ilustracije. U Italiji je knjiga odštampana 1486. godine na latinskom, a italijanski prevod se pojavio 1521. (Prim. prev.)
12. Ital.: gonfalone (gradska zastava, gradski simbol), gonfalonijer je bio zastavnik, jedan od devet građana koji su formirali vladu, u to vreme biran žrebom svaka dva meseca. Tada je bio i privremeni barjaktar i čuvar gradske zastave. (Prim. prev.)
13. Grč.: žrtva od sto volova, ritualno žrtvovanje koje je naličilo masakru. (Prim. prev.)
14. Ital.: calendimaggio – starinski običaj slavljenja proleća krvavim bitkama između gornjeg i donjeg dela nekih naselja, koji se u Italiji pretvorio u nadmetanja bez krvi i druženje u čast proleća. (Prim. prev.)
15. Funta se kao jedinica za masu koristila od antičkog Rima. Iznosi 0,45359237 kilograma. (Prim. prev.).
16. „Ukrasni ispust s reljefom na građevini, obično ispod krova ili iznad prozora i vrata“, u: Ivan Klajn i Milan Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, „Prometej“, Novi Sad 2008, str. 592. (Prim. prev.)
17. Mali utvrđeni srednjovekovni grad u provinciji Sijena u Toskani, slavan po svojim tornjevima, vidljivim sa nekoliko kilometara udaljenosti. (Prim. prev.)
18. Njih dvoje su upravo pomenuti katolički kraljevi. (Prim. prev.)
19. Vrata smeštena u severnom delu Stare palate, kako se od 1565. godine naziva Palata vlade ili Palata gospode (Piazza della Signoria). (Prim. prev.)
20. Po papi Sikstu Četvrtom. (Prim. prev.)
21. Sredinom petnaestog veka Alfonso Velikodušni dopustio je seljacima da formiraju, praktično, sindikat, oslobodio ih ropstva i ograničio namete koje su oni plaćali plemstvu. Međutim, đironski biskup i katalonska vlada primoravali su ga da odstupi. Alfonsov naslednik Huan Drugi tražio je od seljaka pomoć kako bi se suprotstavili plemstvu. U maju 1461. godine oni su proglasili da su na strani kralja i protiv plemstva. Tako je naredne godine započeo Rat nameta (šp. Guerra remensa) koji se završio deset godina kasnije, bez jasnog ishoda. (Prim. prev.)
22. Hodočašće na kojem, po već ustanovljenoj ruti, vernici iz čitavog sveta jednom godišnje dolaze u Santjago de Kompostelu, španski gradić u Galiciji, da se poklone relikvijama za koje se veruje da pripadaju apostolu Santjagu, nađenim u devetom veku, otkada je hodočašće i ustanovljeno. (Prim. prev.)
23. Neprevodivo: naziv Montserrat potiče od katalonizovanog i skraćenog oblika sintagme Montaña serrada (šp.) – planina u obliku testere. (Prim. prev.)
24. U stvari, komad gornjeg dela odeće koji nose mnogi redovnici. (Prim. prev.)
25. Ital.: uccello – ptica. (Prim. prev.)
26. It.: Vatreni lav. Igra reči izvedena iz imena Leonardo. (Prim. prev.)
27. Od Mikelanđela Buonarotija. (Prim. prev.)
28. Naziv za grad između šestog do osmog veka. Pre toga je glasio Barsino, a od arapskog osvajanja u drugoj deceniji osmog veka glasio je Baršiluna. (Prim. prev.)
29. Neprevodiva igra reči koja može da znači i „Gvozdeni čovek iz Ferare“.
30. Arapska dinastija koja je vladala Granadom od 1232. do 1492. (Prim. prev.)
31. Kolumbo je smatrao da je dospeo u Indiju, a ne u Ameriku. (Njemu se duguje naziv „Indijska ostrva“.) (Prim. prev.)
32. Ital.: Schiava, robinja. (Prim. prev.)
33. Ital.: Plamen taštine; spaljivanje taštine. (Prim. prev.)
34. Istorijska oblast središnje Italije koju, između ostalog, čine pomenuti gradovi. Godine 1861. oblast je pripojena novoosnovanoj Italiji, kada je formirana pokrajina Emilija Romanja, kako se zove i danas, kao jedna od dvadeset italijanskih regija. (Prim. prev.)
35. Dante Aligijeri, Božanstvena komedija, CID, Podgorica, 1996, str. 112, prevod Dragan Mraović. (Prim. prev.)
36. Lat.: Počivajte u miru. (Prim. prev.)
37. Ital.: Usta istine. (Prim. prev.)
38. Fran.: ceremonijal-majstor. (Prim. prev.)
39. Franc.: Neka u miru počiva. (Prim. prev.