Maja - Justejn Gorder

Tri dana na ostrvu Taveuni zajedno provode vreme usamljeni norveški biolog, engleski pisac i neobičan par Španaca. Ovo je početak izuzetno zanimljive priče, prepune iluzija i aluzija, koje se razotkrivaju postepeno mesecima kasnije. Delom tragedija, delom misterija, a iznad svega ljubavna priča, Maja, uz već prepoznatljiv dar Justejna Gordera, pokreće i večita pitanja o čoveku i univerzumu, primoravajući čitaoca da se iznova čudi nad tom enigmom zvanom Svet.

Dragi Frank,
Dolazim u Oslo u utorak. Ali ne stižem sama. Sve će sad biti drugačije. Za to se moraš pripremiti. Nemoj mi telefonirati! Želim da osetim tvoje telo pre nego što između nas budu izgovorene neke reči. Sećaš li se čarobnog napitka? Uskoro ćeš okusiti nekoliko kapi. ponekad se strašno uplašim. Ima li ičega što bismo nas dvoje mogli da učinimo da se pomirimo s tim da je život tako kratak.
Tvoja Vera.

Jednog smo popodneva sedeli nagnuti nad pivom, u baru u Maravuu, kada mi je Frank iznenada pokazao tu razglednicu sa visokim tornjevima. Ispričao sam mu kako sam pre nekoliko godina izgubio Šilu, a onda je Frank dugo oklevao pre nego što je otvorio novčanik i izvukao presavijenu razglednicu, razvio je i stavio na sto između nas. Pozdrav je bio ispisan na španskom, ali mi ga je Norvežanin preveo reč po reč. Činilo se kao da mu je potrebna moja pomoć da bi shvatio ono što je preveo.
– Ko je Vera? – upitao sam. – Jeste li bili u braku? Klimnuo je glavom potvrdno.
– Sreli smo se u Španiji krajem osamdesetih. Nekoliko meseci kasnije, živeli smo zajedno u Oslu.
– Ali je sve otišlo do vraga? Odmahnuo je glavom. Ipak reče:
– Deset godina kasnije, vratila se u Barselonu. Jesenas.
– Vera nije tipično špansko ime – primetio sam. – A ni katalonsko, kad je već o tome reč.
– To je ime jednog gradića u Andaluziji – reče on. – Po porodičnom predanju, Vera je začeta u njemu.
Pogledah u razglednicu.
– I tada je bila u Barseloni, da poseti porodicu? Opet je odmahnuo glavom:
– Ostala je tamo nekoliko nedelja, radi odbrane doktorata. – Aha?
– O kretanju ljudskog roda iz Afrike. Vera je paleontolog. Koga je povela u Oslo? – upitao sam. Spustio je pogled na čašu.
– Sonju – rekao je.
– Sonju?
– Našu ćerku. Sonju.
– Vi, znači, imate ćerku? Pokazao je na razglednicu.
– Tako sam saznao da je Vera trudna.
– Tvoje dete? Trgao se.
– Da, moje dete.
Shvatio sam da je nešto u nekom trenutku otišlo do vraga i pokušao sam da pogodim šta se to moglo dogoditi. Ali još uvek je bilo nešto za šta sam mogao da se uhvatim. Rekao sam:
– A taj “čarobni napitak” od koga je trebalo da okusiš nekoliko kapi? Zvuči privlačno. Oklevao je, a onda se skoro stidljivo nasmešio, pre nego što je odbacio čitavu stvar.
– Ne, to je suviše glupo – reče. – To su tek neke Verine stvari. Mahnuo sam barmenu i naručio još jedno pivo. Frank skoro uopšte nije pio svoje piće.
– Ispričaj mi – rekoh.
– Bili smo nekako podjednako beskompromisno žedni života. Ili da to nazovem “čežnjom za večnošću”? Ne znam da li shvataš šta podrazumevam pod tim? – odvratio je.
Da li shvatam!? Osetio sam kako mi krv damara u grudima i pomislio da bi možda trebalo da se malo smirim. Samo sam podigao ruku i Inko mu pokazao da mi ne treba objašnjenje šta podrazumeva pod žudnjom za večnošću. Primetio je to. Bilo je jasno da Franku nije bilo prvi put da pokušava da objasni šta podrazumeva pod čežnjom za večnošću. Rekao je:
– Nikada nisam video takvu istu nesalomivu težnju kod neke žene. Vera je bila topla i realna žena. Ali ona je istovremeno živela duboko u svom sopstvenom svetu. Možda bi trebalo da kažem u svetu paleontologije. Ona više pripada onima koji se orijentišu vertikalno nego horizontalno.
– Aha?
– Nije je mnogo zanimalo šta se događa napolju. A, uzgred, ni u ogledalu. Bila je lepa, čak veoma lepa. Ali nikada je nisam video sa nekim ženskim magazinom u rukama.
Vrteo je prstom po čaši piva. A onda je rekao:
– Jednom mi je ispričala da je kao mlada sanjarila o nekakvom magičnom napitku koji bi joj podario večni život čim popije jednu polovinu. A onda bi imala beskrajno mnogo vremena da potraži muškarca kome bi dala drugu polovinu napitka. Tako bi bila sigurna da će naći pravog, ako ne sledeće nedelje, a onda kroz sto ili hiljadu godina.
Opet sam pokazao razglednicu: – I sada je pronašla taj eliksir života? Rezignirano se nasmešio:
– Kada se s proleća 1992. godine vratila iz Barselone, svečano je izjavila da mora biti da smo nekako popili nekoliko kapi čarobnog napitka o kome je sanjarila kad je bila mala. Mislila je na dete koje smo čekali. Jedan je naš deo počeo da živi svojim životom, rekla je. I to će možda donositi plod hiljadama godina.
– Mislila je na buduće naraštaje?
– Da, na njih je mislila. Svi ljudi na Zemlji u stvari potiču od jedne žene, koja je živela u Africi pre nekoliko stotina hiljada godina.
Popio je gutljaj piva, pa kako neko vreme ništa nije rekao, morao sam da ga podstaknem da nastavi.
– Samo nastavi – zamolio sam ga.
Pogledao me je u oči. Na trenutak je izgledalo kao da procenjuje da li sam ja neko kome se može verovati. Onda je rekao:
– Kad je tada došla u Oslo, uveravala me je da ne bi oklevala ni tren da sa mnom podeli čarobni napitak, samo da ga je našla. Naravno, nikakav “čarobni napitak” nisam dobio, ali sam to ipak doživeo kao veliki trenutak. Video sam nešto uzvišeno u tome što se usudila da napravi izbor koji se više ne može promeniti.
Klimnuo sam glavom da pokažem da se slažem. Nije više baš uobičajeno zaklinjati se na večitu vernost. Ljudi su zajedno u dobru. Ali onda naiđu i teški dani. Mnogi tada jednostavno pobegnu. Pomalo se uznemirio:
– Mislim da se sećam šta je rekla, od reči do reči. “Za mene postoji samo jedan čovek, i samo jedna zemlja”, rekla je. “A što to doživljavam tako žestoko, to je zato što imam samo jedan život.”
– Bila je to moćna izjava ljubavi – klimnuo sam glavom. – Ali šta se dogodilo?
Bio je veoma sažet. Pošto je ispraznio čašu s pivom, ispričao je da su izgubili Sonju kad je imala samo četiri i po godine i više nisu bili u stanju da žive zajedno. Bilo je suviše tuge pod jednim krovom, objasnio je, i zagledao se u baštu s palmama.
Nismo više o tome razgovarali, čak ni nakon nekoliko mojih diskretnih pokušaja da nastavimo gde smo stali.
Na neki način razgovor je bio prekinut i zato što je na terasu na kojoj smo sedeli skočila jedna ogromna žaba. Začulo se “pljuf!”, i ogromna žabetina je skočila između naših nogu.
– Džinovska žaba krastača – objasnio je.
– Džinovska žaba krastača?
– Ili Bufo marinus. Donete su sa Havaja tek 1936. godine da bi se ljudi izborili sa populacijom insekata na plantažama šećera. I ovde im je veoma dobro.
Pokazao je na vrt sa palmama gde smo videli još četiri-pet primeraka. Nekoliko minuta kasnije već sam mogao da prebrojim deset ili dvanaest žaba u vlažnoj travi. Na ovom ostrvu sam proveo mnogo dana, ali još nikada nisam video tako mnogo žaba odjedanput. Izgledalo je kao da ih je Frank privukao, i nije prošlo mnogo pre nego što sam mogao da nabrojim više od dvadeset primeraka. Osećao sam gađenje pri pogledu na toliko žaba na jednom mestu.
Zapalio sam cigaretu.
– Još uvek razmišljam o čarobnom napitku koji si pomenuo – rekao sam. – Ne bi se baš mnogo ljudi usudilo da ga proba. Mislim da bi ga većina zaobišla.
Onda sam spustio na sto svoj upaljač. Pokazao sam na njega i prošaputao:
– Ovo je magični upaljač. Ako ga sada kresneš, živećeš večno. Pogledao me je u oči bez traga osmejka. Izgledalo je kao da u njegovim zenicama sevaju munje.
– Ali moraš dobro da razmisliš – bio sam precizan. – Pruža ti se samo ova jedna prilika, a odluka koju doneseš ne može se više izmeniti.
– To nema nikakve veze – odbacio je on argument, a ja još uvek nisam mogao da budem sasvim siguran šta će odlučiti.
– Da li bi želeo da živiš jedan normalan ljudski vek? – upitao sam svečano. – Ili bi više voleo da ovde na Zemlji provedeš večnost?
Lagano, ali odlučno, Frank je podigao upaljač i kresnuo ga. Bio sam zadivljen. Proveo sam skoro nedelju dana na Fidžiju i više nisam bio usamljen.
– Nema nas baš tako mnogo – primetio sam.
Tek se sada široko nasmejao. Mislim da je bio podjednako začuđen ovim susretom kao i ja.
– Ne, nema nas tako mnogo – priznao je.
I s tim recima se dopola pridigao u pružio mi ruku preko čaša s pivom.
Bilo je kao da smo jedan drugome poverili da smo članovi istog ekskluzivnog kluba.
Frank i ja ni najmanje nismo bili uplašeni mogućnošću da večno živimo. Više nas je plašila ona druga mogućnost.
Nije ostalo mnogo vremena do ručka i ja sam spomenuo da bismo možda mogli da naše bratimljenje proslavimo jednim žestokim pićem. Kad sam predložio da naručimo po čašu čistog džina, potvrdno je klimnuo glavom.
Žabe su nastavile da se razmnožavaju u vrtu sa palmama i neprestano su izazivale moje gađenje. Franku sam poverio da ne mogu da se pomirim sa gekoima u spavaćoj sobi.
Stavljene su čaše sa džinom na sto i dok je posluga postavljala stolove za ručak, nazdravljali smo anđelima na nebu. Osim toga, nazdravili smo malenoj skupini ljudi koja nikako nije mogla da prevaziđe svoju zavist prema anđelima zbog njihovog večnog postojanja. Frank je konačno prstom pokazao na žabe u vrtu sa palmama. Predložio je da iz pristojnosti nazdravimo i njima.
– One su uprkos svemu naša braća po krvi – ukazao je. – Bliži smo njima nego anđelima na nebu.
Takav je bio Frank. Pravi jurišnik na nebo, koji, međutim, ostaje čvrsto na zemlji. Prethodnog dana mi je priznao da mu se nije svidelo u onom malenom avionu koji ga je prevezao od Nadija do Mateja. Naveo je da su vremenske prilike bile strašne, a nije mu se dopalo ni što na toj kratkoj relaciji nije bilo kopilota.
Dok smo praznili čaše, Norvežanin je ispričao da bi krajem aprila trebalo da učestvuje na jednoj konferenciji u starom univerzitetskom gradu Salamanki, a prethodnog dana je telefonirao Kongresnom centru, koji mu je potvrdio da se Vera prijavila. Jedino nije bio siguran da li i ona zna da će se sresti u Salamanki.
– Ali tome se nadaš? – nagađao sam. – Nadaš se da ćeš u aprilu sresti Veru?
Nije odgovorio na to pitanje. Nisam mogao da vidim ni da li je mrdnuo glavom.
Te su večeri svi stolovi u restoranu na Maravuu bili sastavljeni u jedan dugi sto. U toj ideji sam učestvovao i ja jer je tako mnogo gostiju bilo samo. Kada su se Ana i Hose pojavili kao prvi gosti na ručku, bacio sam poslednji pogled na razglednicu sa osam tornjeva pre nego što sam je pružio Franku.
– Možeš je zadržati! – rekao je. – Ionako se sećam svake pojedine reči.
Napravio sam se da nisam primetio onaj gorki prizvuk i pokušao sam da ga nagovorim da se predomisli. Ali nisam uspeo da ga pokolebam. Izgledalo je kao da je doneo važnu odluku kad je rekao:
– Ako je zadržim, može se desiti da je pre ili kasnije pocepam na komade. Zato je bolje da je ti čuvaš za mene. A ko zna – možda ćemo se jednog dana opet sresti.
Ipak sam odlučio da mu vratim razglednicu pre nego što otputuje sa ostrva na kome se menja datum. Ali onoga jutra kada je Frank otputovao, dogodilo se nešto što mi je odvuklo pažnju.
*

Što sam ponovo sreo toga Norvežanina skoro godinu dana kasnije, jedna je od onih čudnih slučajnosti koje začine postojanje i povremeno pobude nadu da možda ipak postoje neke skrivene sile koje iz prikrajka prate naš život i povremeno povlače konce naše sudbine.
Slučajnost je htela da nemam više samo jednu staru razglednicu pred sobom. Od danas imam i jedno dugo pismo koje je Frank napisao Veri pošto ju je sreo u aprilu. Kao ličnu pobedu doživljavam to što se taj izuzetni dokument najzad nalazi u mom posedu, a to se zacelo ne bi dogodilo da u Madridu igrom slučaja nisam naleteo na Franka. Čak sam ga novembra 1998. godine sreo u Hotelu Palas, u istom onom hotelu iz koga je tokom nekoliko majskih dana pisao Veri.
U pismu Veri Frank opisuje nekoliko epizoda koje smo zajedno doživeli na Fidžiju. Razumljivo, on se usredsređuje na Anu i Hosea, ali prenosi i nekoliko razgovora koje smo vodili samo on i ja.
I sad, kada sam se odlučio da navedem celo to dugo pismo, dolazim u iskušenje da Frankovo izlaganje tu i tamo prošaram pojedinim sopstvenim dodatnim komentarima. Odlučio sam se, međutim, da pismo Veri navedem u celini, a da mu potom dodam opširan pogovor.
Meni je naravno drago što imam tu dugu poslanicu pred sobom, a posebno zato što mi je to omogućilo da proučim ona pedeset dva člana manifesta. I dozvolite mi da povodom toga samo precizirani da bi bilo sasvim pogrešno i pomisliti da sam ja tek tako konfiskovao jedno lično pismo. Stvari zaista nisu tako tekle. Ali i na to ću se pitanje vratiti u pogovoru.
*

Ostalo je samo nekoliko meseci do ulaska u dvadeset prvo stoleće. Čini mi se da vreme brzo protiče. Čini mi se da vreme ide sve brže.
Još otkako sam bio dečak – a to nije bilo tako davno – znao sam da moram doživeti 67. godinu ako želim da doživim predstojeću smenu milenijuma. To je oduvek bila i fascinantna i zastrašujuća pomisao. Sa Šilom sam se morao oprostiti u ovom stoleću. Ona je živela samo 59 godina.
Možda ću pre smene hiljaduleća opet otputovati na ostrvo na kome se menja datum. Razmišljam o tome da Verino pismo uzidam u jednu vremensku kapsulu u kojoj će biti zapečaćeno hiljadu godina. Možda ne treba ni da se objavi pre nego što prođe toliko vremena, a isto se može reći i za manifest. Hiljadu godina i nije neko vreme vredno pomena, u svakom slučaju ne u odnosu na ogromna rastojanja u vremenu koja manifest premošćuje. Hiljadu godina je ipak dovoljno vremena da bude izbrisana većina tragova nas koji sada živimo, a priča o Ani Mariji Maji u najboljem će slučaju delovati kao predanje iz daleke prošlosti.
Već sam toliko ostario da više i nema značaja ako na svetlo dana izđe ono što mi leži na srcu. Važno je samo da to pre ili kasnije bude rečeno, a nije najvažnije da to baš ja izreknem. Možda sam zato i počeo da razmišljam o toj vremenskoj kapsuli. Kroz hiljadu godina će, nadajmo se, biti malo manje bučno na svetu.
*

Pošto sam još jednom pročitao pismo Veri, osetio sam se najzad spremnim da počnem da raščišćavam Silinu odeću. Vreme je sazrelo za to. Sutra pre podne doći će neki ljudi iz Vojske spasa, i rekli su da će uzeti sve. Poneće i stare haljine, mada je sigurno da neće uspeti da ih prodaju. Deluje kao da se uklanja jedno staro lastavičje gnezdo u kome (lodinama nema mladunaca.
Ubrzo ću uspostaviti svoj život udovca. I to je neka vrsta postojanja. Me trgnem se više kao nekada kad povremeno bacim pogled na veliku Šilinu fotografiju u boji.
Uz onoliko preispitivanja sa koliko sam živeo u poslednje vreme, može delovati paradoksalno da još uvek ne bih oklevao da ispijem Verin čarobni napitak. Učinio bih to i ne trepnuvši, čak i kad ne bih bio siguran da ću naći nekoga kome bih dao drugu polovinu napitka. Za Šilu je ionako prekasno. Poslednjih godinu dana, sem otrova za ćelije, ona uglavnom nije ni dobijala ništa drugo.
Već za sutra imam jedan dogovor. Pozvao sam Krisa Bata na ručak. Kris je glavni bibliotekar u novoj biblioteci ovde u Krojdonu. Jedan sam od stalnih gostiju u njoj. Smatram da je velika čast za naš deo grada što smo dobili modernu biblioteku sa elevatorom. Kris je preduzetan tip. Sumnjam da bi on kresnuo onaj upaljač u baru na Maravuu. I, on ne bi osetio nikakvo gađenje pri pogledu na one žabe krastače.
Odlučio sam da upitam Krisa šta misli da li je uobičajeno da se predgovor piše pre nego što se knjiga napiše, ili tek pošto je cela završena. Lično sam sklon teoriji da se predgovor skoro uvek piše sasvim na kraju. To bi onda odgovaralo nečemu što mi je već ranije privuklo pažnju, a nakon što sam pročitao Frankovo pismo još i više.
Trebalo je da prođe nekoliko stotina miliona godina otkako su prvi vodozemci ispuzali na kopno, pa da neko živo biće na ovoj planeti bude u stanju da predstavi opis onoga što se tada dogodilo. Tek danas možemo da napišemo predgovor istoriji čovečanstva – dakle mnogo, mnogo vremena nakon što protekne istorija sama. Tako suština stvari samu sebe pretiče. To možda važi i za sve druge procese stvaranja. I za muzičke kompozicije takođe. Ubeđen sam da poslednja stvar koja se komponuje u jednoj simfoniji, mora biti uvod. Upitaću Krisa šta on misli o tome. Veoma je duhovit, ali ja mislim da je on i veoma pametan čovek. Sumnjam da je Kris Bat u stanju da iznese primer jedne jedine operete za koju se može pomisliti da je uvertira komponovana pre nego što je komponovana opereta u celini. Pregled čitavog toka zbivanja dolazi onda kada više i nema nekakvu korisnu vrednost. Zato grmljavina nikada ne stiže da nas upozori na munju. Onaj ko bi želeo da prozre sudbinu, mora da je nadživi.
Ne znam da li se Kris Bat nešto više razume u astronomiju, ali ću ga upitati šta misli o sledećem kratkom sažetku istorije univerzuma:
Tek petnaest milijardi godina nakon što je odjeknuo veliki prasak – stigao je aplauz. I sad sledi Verino pismo u celini.
Krojdon, juna 1999. Džon Spuk

Pismo Veri




Draga Vera. Prošlo je nekoliko nedelja otkako smo se videli, a zbog onoga što se dogodilo poslednje večeri, možda smatraš da je vreme da ti pošaljem kakav znak života. Samo sam morao da sačekam da se sve niti okupe u jednu.
Dakle, ostao sam u Salamanki nakon Kongresa, jer sam bio siguran, jer sam bio sasvim siguran da sam baš njih video ispod mosta preko lormesa. Mislila si da se šalim, da pričam prazne priče samo da bih imao čime da te zabavim dok se ne vratimo u hotel. Ali ja jesam video Anu i Hosea, i nisam mogao da otputujem iz grada pre nego što potrošim dan-dva u pokušaju da ih pronađem. Već sam sledećeg dana naišao na njih na Velikom trgu, ali neću da žurim ispred događaja; odlučio sam da ti sve iznesem hronološkim redom. Dozvoli mi samo da nagovestim zašto sam danas seo da pišem.
Hosea sam sreo u Madridu nedelju i po dana kasnije, u Muzeju Prado. Činilo se kao da me je tražio po ogromnim galerijama. Dan potom, upravo, danas pre podne, opet smo se sreli. Bio sam na jednoj klupi u parku Retiro i pomno razmišljao o svemu što mi je ispričao, ali neki delići slagalice još uvek nisu bili na svom mestu. Iznenada se pojavio ispred mene – kao da mu je neko došapnuo puteve mojih dnevnih šetnji. Seo je, i proveli smo tako nekoliko sati pre nego što sam ga ispratio kroz park do Atohe. Trenutak pre nego što se okrenuo i otrčao na voz, dao mi je gomilu fotografija, a kada nam se vratio u hotelsku sobu, otkrio sam da je na poleđini svake nešto napisano. To je bio manifest, Vera! U šakama sam držao ceo pasijans.
Zbog svega što mi je Hose ispričao u Retiru, i još više zbog onoga što mi je gurnuo u ruke pre nego što se iznenada izgubio, neću moći da se otrgnem od ovoga grada pre nego što ti pošaljem celu priču. Sada je dva po podne, i neću baš mnogo spavati ove noću. Doneće mi u sobu kafu i nešto da pregrizem, a inače nemam drugih namera do da ti pošaljem ovu poslanicu pre nego što se spakujem i otputujem za Sevilju u petak pre podne.
Pomalo me muči misao da se možda nećeš odmah povezati na mrežu, pa bih mogao pasti u iskušenje da ti ovaj izveštaj pošaljem u delovima. Ali, treba da dobiješ sve odjednom. Ili sve ili ništa. Palo mi je na pamet da ti pošaljem jedno elektronsko pismo s porukom da će negde tokom sutrašnjeg dana stići veća pošiljka. Ali više ne znam čak ni da li uopšte želiš da čuješ nešto od mene. Osim toga, moram malkice da se napregnem da bi ti uopšte poverovala u ovu priču – a još je nisam ni napisao.
Dakle, još sam na Fidžiju bio uvučen u ovu paukovu mrežu, i više se ne sećam šta sam stigao da ispričam. Videli smo se samo nekoliko dana, i valjda smo oboje osećali da bi pristojnosti radi trebalo da se držimo na izvesnom odstojanju. Ali kad mi se učinilo da sam ugledao onaj čudni par sa Fidžija, sećam se da se sve odjednom srušilo kao usov, jedino što nisam u stanju da se prisetim šta sam rekao, a šta nisam uspeo da kažem, pošto si me stalno prekidala svojim izlivima smeha, jer si smatrala da sve to improvizujem baš tu i baš tada kao neku vrstu večernje zabave, samo da bih te zadržao kraj reke.
Sigurno ćeš se upitati kakve veze imaju Ana i Hose s tobom, ili sa nama, ako ti se tako više dopada. Onda mi dozvoli da te podsetim na pozdrav koji si mi jednom poslala iz Barselone. Napisala si: “Ima li ičega što bismo nas dvoje mogli da učinimo da se pomirimo s tim da je život tako kratak?” Sad ja ponovo postavljam to pitanje, a da bih odgovorio na njega, prvo moram da ispričam nešto o Ani i Hoseu. Da bi shvatila ceo domet moga zadatka, moraćeš da kreneš sa mnom još dublje u prošlost, možda sve do devonskog doba kada su se pojavili prvi vodozemci. Smatram da ova priča počinje tada.
Bez obzira na to šta će se dogoditi sa nama dvoma, zamoliću te da mi učiniš jednu uslugu. Ali sad se samo udobno namesti i čitaj, samo čitaj!


Ko poslednji gleda, najbolje vidi


Poslednja etapa na dva meseca dugoj pacifičkoj ekspediciji bilo je ostrvo Taveuni iz arhipelaga Fidži. Zadatak je bio da se istraži kako su biljne i životinjske vrste uticale na ekološku ravnotežu. a pri tom mislimo i na slepe putnike kao što su pacovi i miševi, insekti i gušteri, ali i na manje ili više promišljen uvoz vrsta kao što su oposum ili mungos da bi se kontrolisale druge vrste pre svega štetne životinje vezane za nove oblike zemljoradnje. Treću grupu čine podivljale domaće životinje kao što su mačke, koze i svinje, a da i ne govorimo o neodgovornom stvaranju mesnih zaliha ili slobodnoj divljači – u obliku biljoždera kao što su kunić i srndać. Kad je reč o biljkama kako ukrasnim tako i onim korisnim spisak uvezenih vrsta je toliko dugačak i toliko se razlikuje od ostrva do ostrva da nema nikakve svrhe navoditi imena samo nekih od njih.
Južni deo pacifika je pravi Eldorado za takva proučavanja pošto s izolovana ostrva ne tako davno još imala svoju prastaru ekološku ravnotežu sa bogatim varijacijama endemskih biljnih i životinjskih vrsta. Danas Okeanija ima najveći broj ugroženih životinjskih vrsta na svetu – u odnosu na površinu i u odnosu na broj stanovnika. To je izazvano ne samo uvozom novih vrsta već i sečom šuma kao i neodgovornim podizanjem plantaža, što je često prouzrokovalo i fatalnu eroziju zemljišta koja je kao krajnju posledicu imala uništavanje prirodnih staništa.
Veliki broj ostrva koja sam posetio praktično nije bio u dodiru sa evropskom kulturom do pre jedva stotinak godina. Govorimo o poslednjem velikom talasu kolonizacije. Prirodno svako pojedino ostrvo, svako novo naselje i svako pojedino pristajanje broda ima svoju sopstvenu povest. Ekološke posledice su međutim imale tužan zajednički imenitelj: brodska menažerija u obliku pacova, miševa i insekata bila je, moglo bi se reći, ekološka zaraza koja je izbia već sa prvim brodovima. Da bi se ublažile štetne posledice koje su nanele te vrste, ubrzo su uvezene nove vrste, na primer žabe. da bi se kontrolisali određeni insekti posebno na plantažama šećera. Ili su uvezene mačke da bi se borile protiv pacova. A onda su te vrste postale još gora napast nego što su bili pacovi i insekti. Potom je uvezena jedna nova vrsta mesoždera da bi se kontrolisale i žabe i zmije i pacovi. Onda je ta životinja izazvala ekološku katastrofu, ne samo u odnosu na niz ptičjih vrsta, već i za mnogo lokalnih gmizavaca. I tako dalje, Vera, i tako dalje. Danas se ljudi više pouzdaju u otrove, viruse i različite vrste infertinalizacije, dakle u hemijski i biološki rat. Ali nije jednostavno tek tako sklepati sasvim jedan nov lanac ishrane i pitanje je da li je to uopšte moguće. Nasuprot tome, zastrašujuće je koliko je lako narušiti biološku ravnotežu, za čije su uspostavljanje prirodi bili potrebni milioni godina. Ali svetska glupost više ne poznaje državne granice. Pri tom mislim na ludost preterano odvažne mudrosti – jedan tip kratkovide dovitljivosti, koji je bio tako šarmantno slabo razvijen među Aboridžinima, Mavrima i Melanežanima pre nego što su krenuli u školu belog čoveka. Mislim na ludost profita i pohlepe. Trenutno se upotrebljavaju eufemizmi kao što su “globalizacija” i “trgovinski ugovori”. To znači da se hrana više ne određuje kao sredstvo za ishranu već kao roba. Tamo gde su ljudi nekada mogli da uberu plodove tla dovoljne za održavanje života, danas se sve više proizvodi nekorisna roba za čiju kupovinu samo najbogatiji na svetu imaju para. Ne živi se više od danas do sutra. Doba raja je prošlo.
Tebi je inače dobro poznato da su me oduvek zanimali gmizavci. Mene je biologom načinila nekadašnja dečačka zadivljenost životom na ovoj planeti pre stotinu i dve stotine godina, dakle mnogo pre nego što je zanimanje za dinosauruse tako naglo ušlo u modu pre desetak godina. Hteo sam da dokučim zašto su ti visokospecijalizovani gmizavci iznenada izumrli. Osim toga, obuzelo me je i otada me više nije napustilo pitanje šta bi bilo da dinosaurusi nisu izumrli. Šta bi se tada dogodilo sa malenim sisarima nalik na rovčice od kojih ti i ja potičemo? Ali, dakle pre svega, šta bi se dogodilo sa dinosaurusima?
U Okeaniji mi se pružila bogata prilika da proučim veći broj starih vrsta gmizavaca. Arhaična tuatera na nekim izolovanim ostrvcima Novog Zelanda bila je vrhunac. Uz opasnost da te malkice nerviram priznaću da me je ispunilo neko neopisivo osećanje, kao na bogosluženju, kada sam video jednog od najstarijih sisara na svetu kako se kreće kroz ostatke, starih šuma iz Gondvane. Ti pretpotopni gmizavci žive duboko u podzemnim kanalima, koje često dele sa ponekim burnjak gnjurcem. Mogu hiti do 70 centimetara dugi, imaju optimalnu telesnu temperaturu na svega devet stepeni i mogu da žive i duže od sto godina. Kada ih vidiš u toku noći, izgleda ti kao da si se vratio u doba jure u vreme kada se Laurazija odvojila od Gondvane i veliki dinosaurusi tek počeli da se oblikuju. To se dogodilo kada se tuatera odvojila od drugih guštera kao malobrojan ali izuzetno izdržljiv red gmizavaca. Jedini danas živi predstavnik, tuatera, održao se iznenađujuće nepromenjen oko dve stotine miliona godina.
Morao sam da duboko udahnem, Vera. Tuatera je čudo jednako kao kada bi se na nekom od izolovanih ostrva iznenada pronašla živa-živcata praptica. Uostalom, nešto takvo je izašlo na svetio dana istočno od Južne Afrike 22. decembra 1938. godine kada je jedan ribarski brod uhvatio u mrežu jednu listoperku, takozvanu plavu ribu. Postojanje listoperki, toliko važno za evoluciju prosto zato što od njih potičemo i ti i ja i svi drugi kopneni kičmenjaci, bilo je do Božića 1938. potvrđeno samo fosilnim ostacima, i verovalo se da su one izumrle pre skoro sto miliona godina. I plava riba i tuatera zaslužuju naziv “živi fosili”, i ja bih možda mogao dodati “do daljeg”. Pre ne tako mnogo godina tuatera je bila široko rasprostranjena na Novom Zelandu.
Nikada mi nije izgledalo posebno uzbudljivo da se zadovoljim opisom neke životinjske vrste, koji mi da neki kolega. Moje zanimanje se uvek vrtelo oko nastanka vrsta, evolucije i taksonomije, a kad je reč o njima čovek je često u velikoj meri upućen na fosile. Najveća fosilna senzacija u poslednjih stotinu godina bez ikakve sumnje je sveži nalaz pernatih dinosaurusa. S tim nalazom dobili smo poslednji odlučujući dokaz da ptice potiču od dinosaurusa. Može se čak reći da ptice i jesu dinosaurusi!
Ne kažem ja da me ne zanimaju stare kosti i fosili. Ali, kad su u pitanju žive vrste, ipak više volim da sam istražujem na terenu pre nego što se kasnije oslonim na izveštaje drugih istraživača i više se udubim u sistematsku analizu. Kad je reč o tuateri – kao i o nizu drugih endemskih vrsta određene starosti – upravo je sam biotop ostao iznenađujuće nepromenjen milionima godina. Da, priznajem da sam se ponekad, dok sam leteo sa ostrva na ostrvo preko zelenih, tirkiznih i azurnoplavih koralnih sprudova, osećao kao neki savremeni Darvin.
Na Fidžiju mi je bilo posebno zanimljivo da proučim retku kami iguanu koja živi na samo dva ostrva i koja je opisana tek 1979. godine (opisao ju je Džon Gibons). Postoje dve vrste iguana na Fidžiju, a to je već samo po sebi vredno pažnje pošto iguana nema na drugim mestima u Aziji osim upravo na Fidžiju i – kad je reč o jednoj od te dve vrste – još i na Tongi. Kružila je pretpostavka da mora da su one na neki čudan način uspele da se prebace iz Južne Amerike na plutajućim ostacima biljaka! I to je, naravno, moguće, jer nisu samo primati u stanju da se prebacuju sa kontinenta na kontinent na deblima balze i sličnim stvarima. Međutim, profesor Piter Njuel sa Univerziteta Južnog Pacifika ukazao je da iguane sa Fidžija mogu imati mnogo stariju geološku istoriju nego što se ranije pretpostavljalo. On piše: “Recent discoveries of sub fossils of crocodiles – that can swim for thousands of kilometres – would suggest that iguanas have been here a lot longer than we originally thought. They are thought to be relics from Gondwanaland when Fiji – along countries like New Zealand, Australia and India – was part of one big continental plate that later broke off into fragments.” Uostalom, iguane postoje i na Madagaskaru, koji je pre više od sto pedeset miliona godina bio deo Gondvane.
Ali neću više da te zamaram svojim proučavanjima. Već će ti se na vreme pružiti prilika da se upoznaš sa njima kada izveštaj bude objavljen negde na smeni milenijuma. I to, obećaj mi, samo ako te bude zanimao.
Vraćao sam se kući iz Oklenda, a Air New Zealand ima dva puta nedeljno jedan zgodan let preko Nadija i Honolulua do Los Anđelesa, s vezom dalje za Frankfurt. Niko me nije čekao kod kuće, ne, niko, tako da sam se odlučio da ostanem nekoliko dana na Fidžiju da bih sredio sve utiske dok sam još uvek u tropskom arhipelagu, kao i da bih se odmorio i malo protegao noge pre dugog puta kući. Na Fidžiju sam proveo već čitavu jednu nedelju kad sam početkom novembra stigao u Okeaniju, ali nisam stigao da posetim dragulj ostrvlja. Mislim na ostrvo Taveuni, koje često nazivaju “baštom Fidžija” jer je tako nesamerivo bujno i istovremeno relativno netaknuto.
Let kompanije Sunflower Airlines od Nadija do Taveunija bio je prebukiran toga jutra – a rezultat je bio da je prtljag otišao sa prebukiranim avionom dok smo ja i još četvoro putnika strpani u nešto što se zove the matchbox-plane. Budi uverena da je ime zasluženo. Morali smo skoro da upuzimo u maleni avion sa šest sedišta, u kome nam je dobrodošlicu pristojno poželeo sedokosi pilot i vedro nas obavestio da na tome letu nažalost ničim nećemo biti posluženi, te da nas moli da se ne šetamo bez preke nužde po prolazu između sedišta. Uspeo je da putnike dovede u pristojno crnohumorno raspoloženje, a kao dodatak je išlo to da na traci kojom nas je pozdravio, nije imao po pola prsta na dva prsta. “Prolaz” je bio petnaest centimetara širok, a niko u avionu ne bi bio u stanju ni da pomisli na hranu, jer su čim je avion uzleteo jaki vetrovi počeli da ga bacaju tamo-amo, dok je motor besomučno radio da bi premileo preko visoke planine Tomaniivi na ostrvu Viti Levu.
Sedokosi muškarac je verovatno bio penzionisani pilot koji se iselio na Fidži naprosto zato što je odbio da se oprosti od upravljačke ručice i visinomera. Sa zahvalnošću je prihvatio čak i jednu pohabanu mašinu na naprslim vetrobranom i nekoliko instrumenata koji su, barem trenutno, bili van funkcije. Možda je bio i vlasnik aviona. To nije morala biti nikakva skupa nabavka. Ali bio je prijatan čovek, sedeo sam kolena zabijenih u njegova leđa, a on se stalno osvrtao i široko osmehivao, raspitivno se odakle smo ponaosob, stalno nam na karti pokazivao gde se nalazimo, pun oduševljenja pokazivao na koralne grebene, delfine i leteće ribe, i pričao bez prestanka.
Kao što možda već slutiš, srce mi je sišlo u pete dok sam bio tamo. Već sam se bio navikao na male avione, jer poslednjih nedelja ništa dugo nisam ni radio osim što sam se prebacivao sa ostrva na ostrvo. Ali moram priznati da sam se prilično neprijatno osećao u avionu sa samo jednim pilotom. Odgovorićeš mi da se to neprijatno osećanje može nazvati iracionalnim, da govorimo o nekoj vrsti idiosinkrazije, da, čini mi se da te čujem kako to kažeš, jer i automobil vozi samo jedan vozač, dodaćeš, i više se smrtnih slučajeva dogodi u drumskom nego u vazdušnom saobraćaju. Moguće, mada bi se teško moglo reći da je iracionalno pretpostaviti da nekome može iznenada da pozli, kad je reč o visini od pet hiljada metara, a naročito da to može da pogodi jednog pilota u poznim šezdesetim godinama života. Onesvešćivanje na tropskoj vrućini nije ni najmanje iracionalno, to je samo ljudski, i to se jednostavno događa.
Nakon svih putovanja nisam se, dakle, bojao tehničke greške, štaviše, ako tako mogu da kažem, bojao sam se organske greške. Bio sam ošamućen osećanjem da sam samo čovek, kičmenjak od mesa koji je čvrsto vezan za avionsko sedište, i da to važi i za onoga što sedi ispred mene i tako ležerno drži upravljač, i koji je, osim toga, trideset godina stariji od mene. Neotklonjiv odraz toga osećanja bio je puls kao nakon maratonske trke, i dok sam osećao dve stotine udara u minuti pitao sam se kako se pilot oseća i kako stoji sa holesterolom i koronarnim arterijama. Nisam odranije poznavao tog prijatnog čoveka, nisam ga medicinski pregledao, nisam se raspitao ni šta je toga dana pojeo, da i ne govorim o tome da nisam znao u kom je baru možda proveo pola noći. Još više razloga za brigu davalo je to što pojma nisam imao o egzistencijalnoj suštini ovog vremešnog pilota. Možda veruje u večni život – kockanje koje bi trebalo da je zabranjeno baš toj profesiji, dakle pilotima koji lete bez kopilota a prevoze putnike koji plaćaju kartu, i nema ih tako mnogo. Možda ga je nedavno izneverila neka žena. Ili je možda imao indicije da će kasnije istoga dana morati da prizna neku veću proneveru. Uopšte mi nisu pričinjavale radost ni planina Tomaniivi, ni delfini, ni koralni grebeni. Sve je to bilo tako užasno daleko dole, a ja, ja sam bio zatvoren, nisam mogao da izađem, nisam mogao da odem. Nedostajala mi je moja flaša sa džinom, i ne bih se nimalo ustezao da je prinesem ustima da mi je samo bila tu. Ono što me je tako ljutilo jeste činjenica da je sam lek protiv nervoze bio u koferu poslatom linijskim avionom.
Nije u pitanju bio strah od letenja, Vera, i nemoj misliti da je ovaj opis dosad pisan kao opis puta. Jedino o čemu ovde pokušavam nešto da kažem jeste moje osećanje života. Na neki način ga uvek nosim sa sobom, ali stvarno izbija na površinu u samo dve okolnosti. To se događa u trenu kada se ujutru probudim, i to se događa kada se povremeno napijem. Kaže se da je “istina u vinu”, a ja ću o sopstvenom trošku rado potpisati da pijanstvo može nositi ogoljenije, razgolićeno i u osnovi poštenije raspoloženje nego više zamagljena svest svakodnevice, u svakom slučaju kada je reč o stvarno velikim pitanjima, a o njima se sada rudi. Daleko krući, hladniji i neposredniji pristup istom sloju psihe dobio sam dakle kada sam svoje postojanje ili nepostojanje delegirao jednom penzionisanom pilotu u jednom avionu nalik na kutiju za šibice sa naprslim vetrobranom i pokvarenim instrumentima. Razlika je bila u tome što su čula bila još izoštrenija nego u dvema drugim situacijama koje sam skicirao, jer nisam bio u polusnu, a ni moždane sinapse nisu bile omamljene alkoholom.
To je u stvari bilo prvi put da sam poleteo jednim avionom kojim upravlja samo jedan vremešni pilot sa tri cela i dva prepolovljena prsta na upravljaču, ali sve dotle sam se neprestano budio u jedan novi dan, a nije se ni baš tako retko događalo da sebe pićem dovodim u istinitije i plemenitije i u stvari najtrezvenije duševno stanje. Zato smatram opravdanim zalaženje nešto dublje u ono o čemu sam razmišljao i što sam doživljavao tamo među oblacima tih sat i četvrt na putu od Nadija do Taveunija. Osim toga, to je na svom mestu dok zumiram na susret sa Anom i Hoseom, a da ne zaboravim i Gordonom, njega možda još uvek nisam spomenuo, ali svi razgovori sa njim obeležiće moj boravak na ostrvu.
Ima jedna stvar o kojoj mi je uvek bilo teško da razgovaram s tobom, mada mi se čini da sam je sigurno dotakao u nekoliko prilika. Mislim na stari doživljaj iz detinjstva kod kuće u Vestfoldu. Imao sam možda nekih sedam-osam godina, u svakom slučaju još nisam bio napunio osam godina i porodica se preselila u Madrid na četiri godine. Sećam se da sam trčao duž jedne staze kroz šumu s džepovima punim lešnika koje sam pronašao i sa kojima sam hteo što pre da stignem kući da ih pokažem majci. Iznenada sam ugledao mladunče srne kako leži na vlažnom šumskom tlu manje-više pokrivenom jesenjim lišćem. Dobro sam zapamtio to sa lišćem, jer sećam se i da je na malenom mladunčetu bilo nekoliko listova. Pomislio sam da mladunče spava, i nisam siguran, ali čini mi se da sam mu se prišunjao ili da ga pomazim ili da sa njega skinem sve te žute i crvene listove. Ali mladunče nije spavalo. Bilo je mrtvo.
To što je mladunče bilo mrtvo, ili pre to što sam ja pronašao mrtvo mladunče, doživeo sam kao nešto sramno, kao nešto što nikada ne mogu ispričati majci i ocu, čak ni baki i deki. Jer kad maleno mladunče leži mrtvo u šumi, onda i ja sam sledeći put mogu pasti mrtav, a to saznanje, koje je dovoljno jasno, ali o kome većina dece ne razmišlja jer su tako prirodno zaštićena od toga, ono je ostalo u mome telu kao skoro fizičko osećanje tokom čitavog ostatka moga života. Oduvek sam se jako uživljavao u takve stvari kao što su tešenje i krizna psihijatrija, jer jasno je da je samonametnuto skrivanje tu epizodu pretvorilo u traumu. Da sam plačući otrčao kući majci, sigurno bih dobio onu pomoć koja mi je bila potrebna da prevaziđem taj nesrećni doživljaj, ali o njemu nisam mogao ništa da ispričam, nikome, suviše je bio ponižavajući i sraman. U magnovenju poslao mi je poruku da sam i ja živo biće od krvi i mesa, dakle životinja, kojoj su u ovom času dati njeni trenuci na zemlji, ali koja jednoga dana više neće biti ovde.
Ne želim da sakrijem da je susret sa mrtvim lanetom možda bio odlučujući za moje zanimanje za prirodu. Perspektive koje su se otvorile preda mnom u toj listopadnoj šumi u svakom slučaju su uticale na moje stručno usmerenje. Oduvek me je privlačilo da posmatram istinski velike vremenske raspone. Tako sam još kao znatiželjni dvanaestogodišnjak saznao nešto o velikom prasku i o ogromnim rastojanjima u svemiru. S rastućim razumevanjem deo moga identiteta je bilo saznanje da je planeta na kojoj živim blizu pet milijardi godina stara i da je svemir tri ili četiri puta stariji.
Učinila mi se zastrašujuća pomisao da bilo kog časa mogu nestati, da sam ovde samo ovaj jedan jedini put i da se više nikada neću vratiti. I onda sam potražio neku vrstu utehe smeštajući svoj sopstveni kratki život u širi kontekst. Uvežbavao sam da se pomirim s time da sam samo malena kockica u velikoj avanturi života, samo plahi komadić nečega što je veće i moćnije od mene samog. Tako sam pokušavao da proširim svoj sopstveni identitet, moje sopstveno ja, i to uvek na račun onog malenog ja, onog koje je u bilo kome trenutku moglo da se susretne sa istom sudbinom kao mladunče srne, taj mrtvi papkar koji još uvek leži sahranjen negde duboko u podsvesti, ne ustaje, ne pomiče se. Vežbao sam se, ja to sve vreme činim, mada ne mogu reći da sam i uspeo da načinim neke korake koji bi razrešili stvar. Baš svakoga jutra me iznenadi da sam samo ja ja, i da sam ovde samo sada, da jedino sada ti i ja posedujemo svest ovoga svemira o sebi samima.
Možda se može priznati da je posmatranje svog sopstvenog života sa stanovišta večnosti moralno ili intelektualno postignuće vredno poštovanja, ali to ne obezbeđuje nužno mir u duši. Ne vodi nužno u pomirenje to što sam ja – monstruozno svestan primat – sposoban da nosim prošlost celoga svemira u svome pamćenju, počev od velikog praska do Bila Klintona i Monike Levinski, da pomenem tek dva od najčuvenijih primata našega vremena. Ne uliva spokoj to što će se zahvatati sve veći vremenski rasponi; štaviše, moram priznati da je to stvar učinilo još gorom, a ja bih možda trebalo da nađem nekog doktora za dušu da operacijom ukloni onu mrtvu životinju iz moje raspaljene podsvesti – sada mislim da je za to suviše kasno.
I pošto je to rečeno, možemo se vratiti tesnoj avionskoj kabini, gde se dakle nije radilo samo o plahoj jutarnjoj bistrini u kojoj mi u nervnim ćelijama stalno damara da sam ja jedan suviše pametan kičmenjak osuđen da se uvek nanovo suočava s tim da mu ostaje još samo nekoliko jadnih meseci života. Sad je reč o sat i četvrt intenzivne obrade istih perspektiva, a i situacija je zaoštrena, jer sada mogu sekunde biti u pitanju pa da moj sopstveni život na zemlji stigne do kraja svoga puta. Primat za komandama se lakomisleno okrenuo i sakatim prstima raširio jednu ogromnu kartu, koju je spustio sasvim u krilo jednom australijskom ženskom primatu koji je bio desno od mene, i što se predstavio kao Laura. Nije mi se svidelo to zahuktavanje ka još opuštenijoj i skoro strasnoj navigaciji avionom, mada to što pokušavam da kažem ne bi trebalo tumačiti kao da mi nije prijalo društvo drugih putnika, naprotiv, ja sam ih sve voleo, i bio bih u stanju da spustim glavu svakome od njih u krilo i zatražim utehu i zaštitu. Osećao sam se kao bedan gušter, kao kakva strašljiva kopnena životinja koja bi trebalo da se drži tla – ubeđenje koje je pak imalo veze s time da je avionom upravljao jedan ostareli, blazirani i uz to čak nadmeno vedar potomak običnog guštera. Pošto čitaš ove redove i pošto si me srela u Salamanki pre nekoliko meseci, razumela si da se avion konačno spustio, dodirnuvši zemlju prvo prednjim točkom. Nevolja je što je taj let izazvao neizbežno osećanje da nisi ništa više od jednog jadnog kičmenjaka u podnevu života, a to se osećanje nije moglo izbrisati u danima koji su sledili.
Aerodrom na Taveuniju se zove Matei i kao da je posebno projektovan za ovakve avione nalik na kutije za šibice. Pista je bila jedna uska travnata traka duž aleje kokosovih palmi izloženih vetru, a sama aerodromska zgrada je najviše ličila na autobusku stanicu sa svojih nekoliko u plavo obojenih klupa ispod nadstrešnice i jednim minijaturnim kioskom čija je vlasnica šarmantna Margaret Peterson. Danas je tu bila i Odri Braun kao i uvek sa svežim pecivom u korpi ispletenoj od listova palme. Toga jutra nisam stigao da doručkujem, a osim toga morao sam i čitav sat da čekam da mi prtljag stigne redovnim linijskim avionom koji je trebalo da usput sleti na jedno drugo ostrvo, tako da sam uživao u društvu te dve dame. Istovremeno sa linijskim avionom i prtljagom, stigao je i auto iz Maravu Plantation Resorta gde je trebalo da boravim tri dana.
Nisam zaboravio na svoju nameru da sve ispričam po redu i poretku. Kad pokušavam da s nekoliko jednostavnih reči dočaram sliku “The Garden Island” ne činim to zato da bih išao izokola, već samo zato da bih Anu i Hosea smestio u sredinu čiji će, u mome sećanju, uvek biti nerazdvojivi deo.
Kada je reč o “The Garden Island”, njegov bi naziv podjednako mogao biti i “The Last Paradise”, a, osim toga, bio bi bolji i iz praktičnih razloga, jer bi se reč “last” za nekoliko desetina godina, ili tako nešto, mogla mnogo lakše zameniti rečju “lost”. Ubeđen sam da mnogi posetioci ne bi ni primetili razliku.
Ovaj naraštaj ima čudnu sklonost ka recima “poslednji” i “izgubljeni”. Vrednost doživljaja nečega što će i budućim naraštajima pričinjavati radost, nije ništa u odnosu na to što smo videli nešto što će kasnije biti uništeno. Ko poslednji gleda, najbolje vidi! I među bliskima koji nadžive nekoga čest je sukob oko toga ko je razmenio poslednje reči sa preminulim.
Kako planeta postaje sve manja, a industrija turizma neprestano pronalazi nova područja i potpodručja, nekroturizmu proričem sjajnu budućnost: “Pogledajte izumrlo Bajkalsko jezero!”, “Još je samo nekoliko godina preostalo dok Maldivi ne budu potopljeni” ili: “Možeš biti poslednji koji je video živog tigra!” Primera bi se moglo naći bezbroj, jer krajeva je sve manje, i oni postaju zagađeni i smanjuju se, ali to neće zaustaviti turizam. Naprotiv.
Ima više razloga zbog kojih je Taveuni u susretu sa zapadnim svetom do sada prošao bolje nego mnoga druga ostrva koja sam posetio. Pre svega brdovit teren ovog vulkanskog ostrva postavlja svoje granice kada |e reč o turizmu i plantažama. I crne plaže od vulkanskog kamena predstavljaju prepreku za turizam. Mada na severozapadu ostrva ima nekoliko mirnih plaža od belog koralnog peska, tu su problem česte padavine. Upravo je kombinacija plodne vulkanske zemlje i bogatih padavina sredinom devetnaestog veka navela evropske naseljenike da pokrenu izvesnu plantažnu proizvodnju. U početku je preovlađivala proizvodnja kvalitetnog pamuka, a kada su cene pamuka počele naglo da padaju, plantaže šećerne trske na južnom delu ostrva dobile su neki značaj. Danas je uz sve razvijeniji turizam proizvodnja kokosa najvažnija privredna grana na ostrvu. Pod turizmom podrazumevam takozvani ekoturizam, jer ovde se nema šta drugo činiti sem da se doživi bogata priroda, ne postoje ni trgovinski centri, ni noćni život, ni savremeni hotelski kompleksi, osim toga, ostrvo nema televiziju, a i struje jedva da ima.
Ova dva poslednja činioca, barem, doprinela su da se očuva jaka narodna pripovedačka tradicija. Kad mrak padne na ostrvo, već oko šest sati, živa reč preuzima teren. Neko je možda bio u ribolovu, neko drugi je nešto doživeo u gustim šumama, treći je kraj reke naleteo na nekog zalutalog Amerikanca, i svako ima nešto da ispriča. U životu se održava i bogata flora mitova i legendi, jer na Taveuniju nema druge utehe sem one koju ljudi sami stvore. Ovamo dolaze ronioci sa bocama i oni na dah da bi doživeli korale i riblji svet u živoj igri boja. Ostrvo može da privuče još i nekim od najegzotičnijih populacija ptica u svetu, retkim slepim miševima, šetnjama po šumi i poljima i, naravno, kupanjem, bilo na plažama bilo pod bogatim vodopadima.
Kada je reč o raznovrsnom ptičjem svetu od preko sto vrsta, od kojih je čitav niz vezan za to mesto – kao čuveni golub sa grudima boje pomorandže – veoma je značajno što indijski mungos nije uvezen na ostrvo. Da bi se kontrolisala populacija insekata na plantažama kokosa, ipak su uvezene svrake i krastače. Svrake su naravno zauzele svoje niše, a krastače su potisle domaće žabe dublje u šume, ali je jedinstveni svet ptica na Taveuniju i dalje začuđujuće netaknut. To isto važi i za slepe miševe, uključujući i velikog ljiljka koji se hrani voćem, zvanog još i letipas ili “beka”. Stariji stanovnici smatraju kuvanog beku poslasticom.
Taveuni ima više od hiljadu identifikovanih vrsta biljaka od kojih jedan značajan deo pripada endemskim vrstama. Duž obale rastu guste šume mangrova i kokosovih palmi, dok bujne kišne šume sa papratima i bezbrojnim lokalnim vrstama drveća tvore unutrašnjost ostrva. Osim toga, danas postoji i velika raznolikost tropskih biljaka, poput orhideja i hibiskusa. Nacionalni cvet Fidžija Tagimaucia vrsta je koja postoji samo ovde i na susednom ostrvu Vanua Levu.
Uopšteno posmatrano, za ovaj deo sveta važi da najraznovrsniji životinjski svet nalazimo pod vodom. Nije potrebna čak ni cev za disanje da bi se doživelo zasićujuće mnoštvo riba, bodljokožaca, mekušaca, sunđera i korala. Teško je izbeći izraze kao što su “čitava paleta boja” ili “sve dugine boje” kad govorimo o životu u vodama južnog Tihog okeana. Oko Taveunija sam, osim toga, imao i osećanje da su mnogi primerci bojeni posebno finim četkicama.
Ako se zadržimo na domaćim vrstama kopnenih kičmenjaka, na ostrvu su zastupljene sve klase, ali, sem raznolikog ptičijeg sveta, sa svega nekoliko vrsta. Pre nego što su krastače uvezene sa Havaja 1936. godine da suzbiju insekte na plantažama šećerne trske, vodozemci su bili najbolje zastupljeni žabama. Od gmizavaca je, sem iguane, postojalo nešto malo vrsta gekoa i zmija. Najuočljiviji reptil danas je ipak zanimljivi kućni preko Hemidactylus frenatus, mada je stigao sa Fidžija tek sedamdesetih godina dvadesetog veka. Od sisara su prvobitno postojali samo slepi miševi, koji su zauzvrat imali jedinstven ekološki sistem za posebno raznovrsno prilagođavanje nišama. Sa prvim ljudskim naseljenicima pre tri i po hiljade godina verovatno je stigao i polinezijski pacov, možda uvezen kao zaliha hrane.
Prvobitne kičmenjake na Taveuniju predstavljaju dakle ribe, žabe, gušteri, slepi miševi i Fidžijanci – koji trenutno broje dvanaest hiljada. Ostrvo tako može da pokaže neverovatno stilizovanu, skoro transparentnu sliku razvoja kičmenjaka. Ako se unapred nešto zna, nije teško sagledati kako su se na našoj planeti kičmenjaci razvili, u jasno definisanim koracima, od riba do vodozemaca, od vodozemaca do gmizavaca i najzad od gmizavaca do ptica, slepih miševa i Fidžijanaca.
Da li si ikada razmišljala koliko je, čisto evoluciono posmatrano, ljudska anatomija “mainstream”, ili koliko smo mi na mnogo načina arhaični kao kičmenjaci? Sigurno si razmišljala o tome koliko je po svojoj građi ljudsko telo slično gušterima i daždevnjacima. Onda možeš primetiti da u poređenju s njima, slonovi i kamile skoro čudni plodovi koji su pali veoma daleko od stabla ako je dakle stablo sama iskonska matrica sa kičmom, ključnom kosti i četiri uda sa pet prstiju. Po autoputu koji vodi od života koji je brbotao u doba devona do čovekovog osvajanja Meseca kretali su se vodozemci nalik na daždevnjaka, gmizavci nalik na sisare i u poslednjoj fazi primati. A naravno da je postojala i zadivljujuća mreža Izlazaka sa puta i pobočnih puteva.
Čini mi se da čujem tvoje proteste, kažeš kako sam ja antropocentričan, da razvitak pre svega nije linearan, a nije ni ciljno usmeren: evolucija više podseća na žbunje i karfiol nego na linije ili stabla. Uostalom, s kojim pravom smem da proglasim jednu ili dve vrste unutar cele jedne klase tipičnijim ili više centralnim predstavnicima od drugih? Ali ja to ne kažem, ja samo kažem da se na neki način više osećam u srodstvu sa gušterom nego sa sisarima kao što su slepi miš ili plavi kit. Ne potičem ni od slepog miša ni od plavog kita, a ni od žirafe ili od orangutana, već sam u stvari neposredni potomak jedne listoperke, jednog vodozemca i dakle jednog gmizavca nalik na sisare.
Skromni izbor kičmenjaka na ostrvu učinio je da sam ga doživeo kao izvanredan veliki plakat sa pregledom razvoja života na Zemlji. Bio sam u izložbenom prostoru darvinizma, a kada to kažem ne mislim samo na četiri uda i zajedničku osnovnu pentadaktilnu strukturu žabe, guštera, slepog miša i Fidžijanaca, mada su mi takve asocijacije izazvala zadivljujuće duga stopala i prsti na njima kod Fidžijanaca, koji su bili podjednako upadljivi kao i udovi guštera.
Kada je o Fidžijancima reč, može se dodati da njima, osim pacova i slepih miševa, nije bila dostupna druga mesna hrana sem njih samih. Kanibalizam je ranije bio veoma raširen i, ako izuzmemo jednog japanskog vojnika koga je pojeo Fidžijanac Viliame Lamasalato pred kraj Drugog svetskog rata, bio je praktikovan sve do kraja prošlog stoleća. Među ostalim, u pogledu kišnih šuma i životne sredine ostrvo je ostalo netaknuto. Pri tom ne mislim prvenstveno na to da se stanovništvo održavalo na niskom broju zbog nečega što bismo mogli da nazovemo recipročnim obedovanjem, važnije je bilo to što je kanibalizam funkcionisao kao neka vrsta ekološke profilakse protiv naseljavanja belog čoveka. I Abel Tasman (1643) i Džejms Kuk (1774) prošli su pokraj ostrvlja Fidži, ali zaplašeni glasovima o opasnostima na “kanibalskim” ostrvima”, nisu se usudili da pristanu. Nakon pobune na Bauntiju (1789) izgladneli i izmoreni kapetan Blaj i njegovi oficiri plovili su u otvorenim čamcima pored više ostrva, ali se nisu usudili da ukradu ni jedan kokosov orah. Prvi Evropljani su stigli na ovo ostrvlje tek u devetnaestom stoleću. Priča se o misionarima koji su veoma lepo dočekani i kojima je poslužena prava gospodska hrana – reči su pri tom pažljivo birane – pošto je hrana pojedena, svečano im je objašnjeno da su predjelo bile ženske grudi, glavno jelo muške butine a desert moždana masa, za koju su domoroci usavršili zgodnu viljušku sa četiri zupca. Jedan od misionara, a ironija je u tome što se zvao pastor Bejker, i sam je pojeden 1876. godine. Potom su došli topovi, kuršumi i barut i – ostatak je kolonijalna istorija. Prva stvar koju su Evropljani učinili na Fidžiju, bila je da unište vredno sandalovo drvo. Zatim su iz Indije uvezli šezdeset hiljada radnika za rad na plantažama, zbog čega Indijci danas čine više od polovine stanovništva ostrvlja. Sa useljenicima je stigao i niz zaraza i boleština: prvo je kolera opustošila više ostrva, a 1890. godine jedna trećina stanovnika Fidžija umrla je od malih boginja.
U svemu tome vidim paradoks koji navodi na razmišljanje. Ekološka ravnoteža je relativno sačuvana na ostrvlju Fidži stoga što se belci nisu usuđivali da izađu na kopno plašeći se kanibalizma. To je paradoks, mada mi je donekle simpatično što su se pripadnici jedne životinjske vrste u tegobim vremenima poslužili jedni drugima umesto da se takmiče u tome da istrebe sve duge vrste. Prihvatam da se kanibalizam mora posmatrati kao kršenje onoga što nazivamo “prirodnim pravima” ljudi, ali ekološka lakomislenost zapadnog sveta podjednako je kršenje ljudskih obaveza. Pojam “prirodna prava” ljudi, star je već više od dve hiljade godina, i ja samo pitam kada ćemo biti dovoljno zreli da shvatio pojam “prirodne obaveze”?
Pa pošto sam se već dotakao tih dve hiljade godina, na kraju ću ukazati na još jedan paradoks vezan za “the Garden Island of Fiji”. Sudbina je učinila da se ostrvo nalazi na datumskoj granici tačno 180 stepeni udaljenoj od Kraljevske opservatorije u Griniču. Strogo posmatrano, to znači da pola ostrva pripada današnjem danu, a pola jučerašnjem. Ili, naravno, obratno: pola pripada današnjem danu, a druga polovina sutrašnjem. Kada o tome govorim kao o nečem sudbinskom, to činim zato što će Taveuni biti prvo naseljeno mesto na Zemlji koje ulazi u treće hiljaduleće. A to neće biti neprimećeno.
Nisam bio jedini po koga su došli lendroverom, u automobilu je sedelo još dvoje gostiju koji su išli istim putem kao i ja. Razmenili smo nekoliko reči na aerodromu dok smo čekali na prtljag sa redovne linije i na prevoz za poslednjih nekoliko kilometara. Jedan saputnik je bila Laura, koja se tako zainteresovano nabacivala ostarelom pilotu dok sam ja, sliku po sliku, prelistavao porodični album planete sve od prvih ćelijskih deoba u arhajskom prekambrijumu do meni dodeljenog vremena na Zemlji.
Laura je bila zgodna žena u poznim dvadesetim godinama, iz Adelaide. Zlatne kože i sa dugim tamnim kikama pomalo je podsećala na neku mladu Indijanku. Poseban znak je bio što je imala jedno zeleno i jedno smeđe oko. No, možda je u onom smeđem oku bilo nekog malog odsjaja zelenog, genetska retkost za koju se ne sećam da sam je ikada video. Osim toga, primetio sam bedž World Wildlife Funda na praktičnom platnenom rancu. Laura je bila dovoljno i privlačna i ekscentrična da bih bio zainteresovan za kontakt, ali nju sa druge strane nije zanimalo neko površno poznanstvo sa aerodroma. Za tako nešto suviše je bila zauzeta čitanjem o ostrvu na koje je stigla, u knjizi Lonely Planet.
Drugi saputnik je bio Bil, čini mi se da je rekao i svoje prezime, ali sam ga ja odavno zaboravio. Bio je iz Montereja u Kaliforniji, u poznim šezdesetim godinama, i bilo je očigledno da je pripadao onim mlađim i imućnim penzionerima željnim doživljaja. Brzo sam ga smestio među tipične nosioce jedne posebne severnoameričke karakterne crte, naime neobuzdane radosti doživljavanja sveta što je više moguće na sopstvenu ruku, i bez remetilačkih socijalnih odnosa kakvi su supruga, dete ili blizak prijatelj. Bil je jedan od vedrih dečaka dragoga Boga. Sećam se da mi je palo na pamet da neki ljudi nikada stvarno ne odrastu, oni se samo strašno obogate – i često strašno ostare.
Čovek koji nas je dočekao bio je Britanac i zvao se Džon. Bio je to snažan muškarac šezdesetih godina, bez cipela je merio bar 190 centimetara, bio je sedokos i imao skoro potpuno bele bakenbarde. Tek sam kasnije tokom dana shvatio da on ne pripada stalnom stanovništvu Maravua, bio je tu smešten kao i mi ostali, ali je u tom nezgodnom trenutku ponudio da preveze ta dva kilometra do aerodroma da bi nas pokupio. Pokazivao je neko čudno zanimanje da što pre stekne utisak o novim gostima.
Čim je auto skrenuo sa seoskog puta na Maravu Plantation Resort oborila me je s nogu lepota toga mesta. Kompleks se sastojao od glavne zgrade i deset koliba, rasutih po jednoj staroj plantaži kokosovih palmi. Kolibe – ili the buries kako ih nazivaju na ostrvima – podignute su na uzvišenju iznad mora između gustih žbunova i kokosovih palmi koje se njišu. Zato nije bilo moguće iz neke kolibe videti one druge, barem ne vrata u vrata. Glavna zgrada je sagrađena u tradicionalnom stilu, sa otvorenim zidovima, visokim zabatima i s krovovima pokrivenim palmovim cevima. O prostranoj građevini s podom pokrivenim daskama nije bilo pregrada između recepcije, bara, restorana – sa zvučnim imenom Vananavu – i velikog podijuma za ples.
Prihvatili su nas u baru i svakog pojedinačno snabdeli kokosovim orahom umetnički ukrašenim cvetovima hibiskusa i sa cevčicom za sisanje, dok su na recepciji sređivane formalnosti oko upisa gostiju. Tu smo nekoliko minuta ćaskali dok su svi koji su tog prepodneva radili na Maravuu dolazili da nas pozdrave jedno za drugim. “Bula!” – rekli bi – “bula!” Taj izuzetno lokalni pozdrav često se ponavlja na fidžijskom ostrvlju tako da skoro liči na mantru. Ali zauzvrat ima i više prilagodljivo značenje nego odgovarajuće reči u većini drugih jezika. “Bula” može značiti sve od “Zdravo” i “Dobar dan” do “Kako si?”, “Neka ti bude prijatan dan” i “Zbogom”.
Svi su znali da sam ja “Frank”, da je Bil “Bil” i da je Laura “Laura”. Izgledalo je kao da to mesto nije poslednjih nedelja imalo druga posla nego da se pripremi naš smeštaj. Ovde je trebalo da se osećamo kao posebno retke i izabrane ličnosti, stigli smo na Maravu upravo zato da se pročistimo i da se nanovo rodimo. Bil je saznao da fidžijanska reč “maravu” znači “tiho i smireno”, a Laura je htela da zna kada bi i gde najbolje mogla da posmatra čuvene papagaje sa ostrva.
Mene su proveli pored jednog bazena za plivanje i kroz baštu sa palmama do “bure 3”, gde sam učinio samo ono najnužnije pre nego što sam se smestio na natkrivenu verandu, bacao pogled na pučinu i skoro sa strahopoštovanjem uživao u prirodnom rezervatu kakvih je preostalo suviše malo na svetu. Razmišljao sam o tišini – i nju su ljudi skoro iskorenili.
Opet sam bio na tlu mada ne bih mogao reći da sam sleteo, a još manje da sam let avionom ostavio za sobom, čak ni nakon što sam dobio garancije da mi je obezbeđeno mesto na redovnoj liniji za povratak u Nadi. Bio sam u stanju uznemirene panike, duhovnom stanju za koje sam bio ubeđen da iz njega više neću izaći. Delovalo mi je kao da uživam u prevelikoj jasnosti alkoholne opijenosti dok sam istovremeno uviđao da sam tada popio vino koje više neće napustiti moje telo.
Čuo sam za lekare koji postanu hipohondri, za alpiniste koje uhvati strah od visine i za sveštenike koji izgube svoju veru iz detinjstva. I ja sam sam bio bar toliko na istom putu. Bio sam paleontolog koga je zgrabio strah od kostiju. Bio sam zoolog kome je teško da se pomiri s time da je i sam samo jedna životinja. Bio sam evolucioni biolog kome je teško da uvidi da je njegovo vreme na Zemlji ograničeno. Pola života sam proučavao ostatke kostiju kičmenjaka, s apetitom čoveka žednog znanja bacao sam se na analizu ostataka mrtvih životinja, i baš sam se ja uspaničio da ću i sam jednoga dana ostaviti sopstveni komadić one iste građe na koju sam se tako gladno bacao. Otišao sam pod stečaj, i to nisam doživljavao kao neku nevoljnu predstavu, već samo kao neizbežno prosvetljenje. Buda je video jednog bolesnika, jednog starca i jedan leš. A ja sam se kao dete sapleo u šumi na mrtvu srnu i sad – nakon rizičnog leta avionom od Nadija do Mateja – stara rana se opet otvorila.
Opet sam premotavao ceo dugi film od nastanka života na Zemlji pre četiri milijarde godina. Tu su bili moja sopstvena istorija, moji sopstveni preci, i pri tom ne mislim da ja u neposrednoj liniji potičem od malih gmizavaca nalik na sisare koji su živeli pre par stotina miliona godina, i dalje, preko jednog primitivnog gmizavca, od jednog vodo – zemca, jedne listoperke, jednog beskičmenjaka i najzad od one prve žive ćelije na ovoj planeti. Ne samo što sam poticao od primarnih oblika života, starih i do četiri milijarde godina, već svaka ćelija u telu ima gene koji su upravo toliko stari. Poslednja sam karika u jednom jedinom neprekinutom lancu deobe ćelija, manje ili više poznatih biohemijskih procesa, i kad je već o tome reč, molekularne biologije. Sinulo mi je da se ja u načelu ne razlikujem od tih jednostavnih jednoćelijskih organizama od kojih na kraju krajeva i potičem. Strogo uzevši, ja i nisam ništa drugo već kolonija ćelija – samo s tom bitnom razlikom što moje ćelije žive u daleko tešnjoj i više integrisanoj saigri nego ćelije u jednoj bakterijskoj kulturi, one su diferenciranije i tako imaju sposobnost za radikalniju podelu odgovornosti. Ali i ja sam sazdan od pojedinačnih ćelija, i svaka od tih pojedinačnih ćelija je sazdana oko jednog najmanjeg zajedničkog sadržaoca, naime genetskog koda, samog generalnog plana koji je učitan u svaku ćeliju tela. Sam DNA kod predstavlja mikroskopsku akumulaciju mnogo stotina miliona godina lakomislene igre sa nukleinskim kiselinama. Pa ipak, u genetskom smislu ja i dalje nisam ništa drugo već monstruozna gomila jednojedarskih ćelija blizanaca. Kako su ti hiperklonovi u stanju da opšte jedni s drugima i pri tome uključuju i isključuju svoje sopstvene gene, sve prema tome šta je najbolje za celinu – to je jedna od najvećih zagonetki biosfere.
Sama pokretačka sila evolucije jeste jednostavna činjenica da je tek mali deo svakog naraštaja bio u stanju da odraste i da se reprodukuje; da nije tako, ne bi bilo ni prirodne selekcije, a bez odbira ne bi došlo do razvitka. Noseći stub evolucije jeste stalno stanje umiranja mlađi i jednako stalna borba za preživljavanje. Ali ja sam sada ovde. Nalazim se na malom ostrvu u Okeaniji kao užasno redak izuzetak od pravila da čovek ne dobija glavni zgoditak na lutriji hiljadu puta uzastopce. Ja – ili u najmanju ruku moj rod, moje porodično stablo, moj sopstveni neprekinuti niz zigota i deoba ćelija – preživeo sam mnogo miliona generacija. U svakoj pojedinoj karici roda uspevao sam da podelim svoje ćelije, da se razmnožim, oplodim ili položim jaja i da u poslednjoj fazi rađam žive mladunče. Da je samo jedan od mnogo miliona mojih prethodnika, na primer jedan vodozemac koji je živeo svoj vlažni život u devonu, ili možda jedan određeni gmizavac koji je gmizao između paprati u permu, da je makar i jedna jedinka propala pre polne zrelosti – dakle kao ono jadno lane u Vestfoldu – ja sada ne bih bio na ovoj verandi. I nemoj mi reći da povlačim suviše duge linije, jer, mogao bih još da se vratim unazad: da je pre dve ili tri milijarde godina došlo do jedne jedine fatalne mutacije pri deljenju jedne određene bakterije, ja nikada ne bih ugledao svetlo dana. Pa ja potičem od te jedne partikularne bakterije, i to isključivo od te krajnje određene ćelije – da je nazovemo ćelijom ZYG 31.514.718.120.211.212.091.514 i kolonije ćelija KAR 251.521.118.512.391.414.518 na meridijanu od 180° nešto severnije od Jarčeve povratnice. Neku drugu priliku nisam imao, a neku novu ne bih ni dobio – ne ja. Tako sam preživeo najneposrednije opasnosti već mnogo milijardi puta, ali, tja, moji prethodnici su uvek uspevali da se izvuku – da, da – uvek su uspevali da dalje predaju genetsku štafetu, i, da, dakle nepovređeni, Vera, uvek podjednako nepovređeni, mada u pravilnim razmacima sa nekim malenim pogodnim doterivanjima nasledne mase. Tako je uvek nailazila nova etapa, jer je uvek ostajalo da se pređe mnogo miliona etapa pre nego što je protiv svih neverovatnih mogućnosti došao red na mene, ali takva nova etapa je došla, i možda će nići neki novi naraštaj, mada ćemo se tada prepustiti čuđenju, ali to je ispalo tako, tako je bilo nanovo i nanovo, niko nije uleteo u zamku, svi su je se čuvali, mnogo miliona puta genetsku štafetnu palicu je jedan naraštaj predavao drugome. Jer ja sam bio tu.
Tako sam razmišljao, i to je na neki način zasluga aviokompanije Sunflower Airlines, jer ta aviokompanija se bacila na dodatno kockanje sa mojim, milionima godina starim, porodičnim prtljagom. Mislim da sam već dobro započeo da se pripremam za razmišljanja tokom ovoga popodneva još dok su listoperke Čukundeda i Čukunbaba – koje su slučajno bili susedi – i dalje plivale kraul između jezeraca u devonu da se ne bi ugušile zbog nedostatka kiseonika. Ali – i to je ta bolna poenta – ta užasno duga, ali ipak skoro neprijatno transparentna i pregledna štafeta, sada je stigla do kraja. Beskrajna igra domina koja se igrala kockicu po kockicu i to bez ijedne sekunde prekida, tokom više od tri milijarde godina – sada je stigla do preprečenog zida. Već sam sam počeo da prikupljam kockice.
Osećao sam se tako beskrajno bogat preduslovima. Sa koliko naraštaja mogu da računam počev od prvog vodozemca? Koliko ćelijskih deoba mogu da stavim na račun, počev od prvog zigota? Osećao sam se tako neprijatno bogat prošlošću. Ali nisam imao nikakvu budućnost. Nisam bio ništa posle.
Dakle, tako sam razmišljao, i možda bi trebalo da dodam da sam mislio za nas oboje. Naravno da sam mislio da više nemam dece. Kao dodatnu packu osetio sam to što sam bio, do ovog trenutka, prvi naraštaj bez dece u dugom i brojnom nizu koji broji stotine miliona generacija pre mene. Jer, kao što je poznato, nemanje dece se ne nasleđuje, i to je jedan od zakona evolucione biologije, dakle nemati potomstva toliko je nepoželjna osobina da se odmah isključuje. Samo oni koji imaju sopstvenu decu mogu da sanjaju da će imati unučad, a bez unučadi niko ne postaje pradeda ili prababa.
I to sad kad je sve krenulo tako dobro, pomislio sam. I to sada – baš dok se divim vrednom naslednom srebrnom blagu. Na neki način sam strašno bogat, imam milione starih porodičnih dragocenosti na dnu sanduka. Ali ja pevam svoju poslednju pesmu. Imam skoro četrdeset godina, a ne uspeva mi ni da nazrem obrise nekog budućeg potomstva. Tako sam sam na svetu, i tako neopozivo prepušten samome sebi.

Adam se ne čudi


Pokušao sam da bacim pogled na poslednje beleške koje sam zapisao u Oklendu, nakon svih sastanaka sa upravom za prirodu. Nekoliko puta sam čuo tupe udare i prvi put sam pomislio da je reč o grmljavini u daljini, ali sam shvatio da to moraju biti kokosovi orasi koji padaju na tlo sa visokih krošnji palmi.
Kada je pao treći kokosov orah, čuo sam kako se neki glasovi približavaju i video sam jednog muškarca i jednu ženu kako dolaze pored zida kolibe i kroz lug palmi odlaze duž uske staze koja vodi ka moru i seoskom putu. Desnom rukom čvrsto ju je obgrlio oko ramena i to tako čvrsto da sam se osećao pomalo neprijatno. Setio sam kako se Gospod Bog šetao po raju i nadzirao svoja stvorenja. A sad sam ja imao tu ulogu, i to mora biti, nakon prvorodnog greha, jer ne samo da su ta dva stvorenja išla tesno zagrljena već više nisu bili nagi. Gospod Bog je obukao ženu u haljinu crvenu kao mak, muškarac je nosio crno laneno odelo. Zapazio sam da govore španski – i načulio uši.
Iznenada je muškarac zastao na stazi. Podigao je desnu ruku sa Evinih ramena i njemo pokazao kroz baštu i preko mora. A onda je rekao jasno i glasno:
Ne treba se čuditi što se Gospod, kako se priča, trgao i povukao korak ili dva, kad je oblikovao muškarca od zemljinog praha i udahnuo mu život tako da je načinio od njega živo biće. Ali ono što najviše iznenađuje u tome činu jeste to što se Adam nije začudio.
Bilo je toplo jer se najzad razvedrilo nakon nekoliko jakih jutarnjih pljuskova, ali sam osetio da mi je kroz telo prošao hladan drhtaj. Zar nije bilo kao da mi je čitao misli.
Žena se nasmejala. Pogledala je muškarca i odgovorila jasnim glasom:
– Naravno da se mora priznati da je stvaranje čitavog jednog sveta veoma značajan poduhvat. Mada bi trebalo da izazove još više poštovanja ako je čitav jedan svet bio u stanju da stvori samoga sebe. I obratno, puko iskustvo toga biti stvoren nije ništa prema silini osećanja da si samoga sebe stvorio ni iz čega i da tako stojiš na sopstvenim nogama.
Ona se nasmejala. Zamišljeno je klimao glavom i ponovo položio ruku na njena ramena. I u trenutku kada su krenuli i ubrzo nestali među kokosovim palmama, čuo sam ga kako kaže:
– Perspektive su tako zapetljane da bi trebalo ostaviti otvoreno više mogućnosti. Ako postoji Tvorac, ko je on onda? A ako ne postoji nikakav Tvorac, šta je onda ovaj svet?
A da i ne govorimo o tome šta bi ta dva proroštva mogla biti. Zanemeo sam.
Da li sam bio svedok jednog uhodanog jutarnjeg rituala? Ili sam samo ulovio nekoliko slučajnih replika iz jednog dužeg razgovora? U tom slučaju bih želeo da sam čuo ceo razgovor. Iskopao sam mali dnevnik i pokušao da zabeležim ono što su rekli.
Kad sam nešto kasnije krenuo da istražujem teren, opet sam naleteo na njih, ovoga puta licem u lice. Spustio sam se do seoskog puta koji izuzev najstrmijih delova na jugoistoku prati liniju obale oko ostrva. Tu sam pratio put jedno kilometar ili dva i ubrzo stigao do onoga što bi po karti trebalo da bude Prince Charles Beach. Smatrao sam da je to suviše pompezno ime za jednu malu lagunu u koju teško da gosti zalaze svaki dan, ali možda su prestolonaslednika imperije jednom doveli dovde jer su stanovnici ostrva želeli da mu pokažu najidiličniju plažu Taveunija. Teško da su mogli izabrati nešto bolje.
Kroz mangrova stabla mogao sam da nazrem Adama i Evu kako bosonogi hodaju duž ivice vode. Izgledalo je kao da skupljaju školjke. Osećao sam da me privlače i odlučio sam da kao slučajno siđem na obalu. Dok sam izlazio između drveća palo mi je na pamet da ne moram da kažem da znam španski. Možda bi moglo biti korisno da zadržim tu prednost, bar do daljeg.
Čuli su me da dolazim, i pažljivo me pogledali. Čini mi se da je žena rekla muškarcu da višu nisu sami.
Nije bila lepa kao u starom mitu – s tamnom kosom koja je u bujnim uvojcima padala preko crvene haljine, snežnobelih zuba i potpuno crnih očiju. Zlatno telo joj je bilo visoko i elegantno i ponosno, i meni je izgledalo da se kreće na posebno graciozan način. Muškarac je bio niži od nje i delovao je uzdržanije, skoro kao na straži, pomislio sam, mada mu je, dok sam im prilazio, preko uskoga lica preleteo šeretski osmejak. Imao je bledu kožu, plavu kosu i plave oči. Možda je bio mojih godina, u svakom slučaju desetak godina stariji od nje.
Već pri tom prvom susretu učinilo mi se da sam tu mladu ženu već ranije video. Mada nisam verovao u takve stvari, bilo je kao da sam je sreo u nekom prethodnom životu ili u nekom sasvim drugom postojanju, jer kada sam skenirao svoj život i društvene kontakte tokom poslednjih godina, nisam mogao da joj pronađem mesto. Ali, ipak, sreo sam je ranije, a uzevši u obzir njenu mladost, to nije moglo biti davno.
Pozdravio sam ih na engleskom, rekao da je vreme lepo i da sam upravo stigao na ostrvo. Predstavili su se kao Ana i Hose, a ja sam rekao da se zovem Frank. Brzo smo ustanovili da smo smešteni na Maravuu – nekog drugog smeštaja nije ni bilo na kilometre unaokolo. Dobro su govorili engleski.
– Godišnji odmor? – upitao je Hose.
Udahnuo sam, ovaj razgovor nije morao da traje dugo. Ali ispričao sam da sam na putu kući nakon mnogo nedelja terenskih proučavanju na južnom Tihom okeanu. Kada sam dodao nekoliko reči o pretnjama starom biljnom i životinjskom svetu u tom delu planete, načuljili su uši. Razmenili su poverljive poglede i, uopšte, toliko su bili povezani da sam se opet osetio neprijatno. Palo mi je na pamet kolika je u ovakvoj situaciji prednost biti dvoje.
– A vi? – upitah. – Na bračnom putovanju? Ana odmahnu glavom.
– Mi se bavimo filmom – reče.
– Filmom? – ponovih.
Pokušao sam da dobijem u vremenu u poslednjem pokušaju da otkrijem gde sam ranije sreo tu elegantnu ženu. Da nije ona možda neka čuvena filmska zvezda, trenutno na godišnjem odmoru na južnim morima sa svojim nešto starijim mužem, to jest poznatim režiserom ili filmskim fotografom Hoseom, ili već tako nešto? Jer nisam je nužno morao srestio u stvarnom životu, možda sam je video samo na filmskom platnu. Ali nije mi se uklapalo, nikada nisam bio neki revnosni posetilac bioskopa, a u svakom slučaju ne kad je Ana odrasla.
Ona baci pogled na muškarca oklevajući trenutak pre nego što pogled opet usmeri k meni. Zatim klimnu glavom izazivajući:
– Radimo za jedan španski TV kanal.
I kao da želi da podvuče da je to zbilja, podigla je jednu malu kompakt-kameru i bacila se na škljocanje slika plaže, Hosea i mene. Tajanstveno se smešila, a ja sam posumnjao da mi se ruga. Ako je tako, bilo bi teško ne oprostiti joj, jer nije me zaslepeo samo beli koralni pesak, a ni sunce što je već doseglo podnevnu visinu.
Muškarac je upitao ženu koliko je sati, sećam se da mi je to bilo malo čudno jer sam primetio da nijedno od njih dvoje nije nosilo sat. Rekoh da je dvanaest i četvrt, pre nego što sam im mahnuo rukom i rekao da nameravam da istražim ostrvo. Dok sam im okretao leđa i kretao duž seoskog puta, čuo sam kako žena šapuće nešto liturgijskim tonom.
– Kad umremo – kao kada se scena ovekoveči na filmskoj traci i sklone se i spale kulise – mi smo fantomi u uspomenama naših potomaka. Tada smo aveti, dragi, tada smo mit. Ali još uvek smojedno iuz. drugo još uvek smo prošlost zajedno, mi smo daleka prošlost. Pod kupolom mitske prošlosti još uvek čujem tvoj glas.
Pokušao sam da nastavim putem kao da ništa nisam čuo i, u svakom slučaju, ništa shvatio. Čim sam skrenuo iza jedne krivine, izvukao sam malu beležnicu i pokušao da zabeležim šta je rekla. “Pod kupolom mitske prošlosti još uvek čujem tvoj glas...”
Igrao sam se mišlju da mi je Ana dala trag koji bih mogao da pratim. Možda bi trebalo da u mitskoj prošlosti tragam za ključem zašto mi se učinila poznatom.
Nisam više sumnjao u to da sam je ranije video. Ali istovremeno nešto se nije uklapalo.
Javilo mi se neprijatno osećanje da joj se u nekom trenutku nešto dogodilo.
Susret sa to dvoje Španaca toliko me je uzbudio da sam se odlučio da pređem onih pet kilometara duž obale do 180° meridijana gde je trebalo da bude neka vrsta spomenika granici između dva dana. Bila je to dugačka šetnja, ali sam tako uspeo i da steknem utisak o životu ljudi na ostrvu. Prošao sam kraj dva živopisna sela gde su me pozdravili ljudi u šarenoj odeći. Rečice su vrvele od dece koja su se kupala, u vodi je bilo i nekoliko odraslih. Primetio sam da uglavnom muškarci nose malu decu na rukama. Žene su imale posla.
Nisam uspevao da primetim čak ni jedno zabrinuto lice, a to popodne mi se pružila prilika da proučim ne baš mali broj lica. Tu se prelivalo od cveća i kokosovih oraha, ribe i zeleniša, ali je najviše toga ljudima inače nedostajao, naravno posmatrano zapadnim očima. Ali zar nisu Adam i Eva u Rajskom vrtu živeli baš u takvim uslovima, pre nego što su kušali sa drveta saznanja i bili osuđeni da celog života argatuju i jedu hleb nasušni u znoju lica svog? Nekako, nisam uspevao da zamislim da bi ženama na ovom ostrvu bio potreban smešljivac ili petidin da se porode. Život je igra, mislio sam, sve je slatkiš.
Tabani su me pekli kad sam se najzad približio selu Vaijevo, tik na kilometar od datumske granice. Tu sam se zapričao sa Libi Lesuma, prijatnom Australijankom koja se udala za Fidžijanca i vodila i seosku prodavnicu i jednu malenu prodavnicu suvenira. Oko nje su bila deca, i kada je jedno od njih donelo loptu koja je bila ispod jedne kokosove palme, pokazao sam prstom na palmu i upitao jt zar se ne boji da će nekom od dece kokosov orah pasti na glavu. Ona se samo nasmejala i odgovorila da na to nije pomišljala. Kad je ona u pitanju, više se bojala ajkula. Pa ipak nije mogla sebe da natera da zabrani deci da se kupaju u moru, mada moraju da ostanu na obali ako imaju ma i najmanju ogrebotinu. Ajkule mogu da nanjuše krv sa velikih rastojanja, rekla je, i ja sam sa razumevanjem klimnuo glavom. Kad sam joj ispričao da sam peške prešao ceo put od Maravua, upitala me je da li sam gladan, a možda je to imalo neke veze s ajkulama. Rekao sam da sam gladan kao vuk, ali sam u šali dodao da ne verujem da ću na seoskom putu naići na neki kiosk. Nasmešila se toplo i majčinski, i kao dobra vila u bajci uputila me je u jednu kafanicu skrivenu iza te dve radnje, sasvim kraj obale mora. Kao jedini gost jeo sam jednostavan ručak dok sam sve vreme pokušavao da sebe nateram da se bacim na taj poslednji kilometar do 180. meridijana. Kafanica se zvala “Cannibal Cafe”, a na upadljivoj tabli je pisalo velikim crvenim slovima: “We'd love to have you for a dinner.”
Zaprepastio sam se koliko potomci ljudoždera imaju ležeran odnos prema svojoj gastronomskoj prošlosti. Zar nije neshvatljiva pomisao da bi me ti uvek podjednako nasmešeni, vedri i obzirni ljudi pre samo nekoliko pokolenja strpali u lonac? Međutim, nešto u privlačnom načinu na koji su nas služili moglo je da pokrene asocijacije upravo u tom smeru. Sve vreme sam imao osećaj da oni vole strance, ali sam imao neprijatan osećaj da oni vole turiste otprilike na isti način na koji ja, da tako kažem, volim miris jagnjećeg pečenja. Kada su nas Fidžijanci pozdravljali svojim neistrošivim pozdravom “bula”, razmišljao sam da li bi u sledećem trenutku moglo da im padne na pamet da se obliznu. Ne znam da li se osećaj za ljudsko meso može vremenom naći u genima. Eventualno, pitanje može biti da li su preživeli oni koji su imali prirodnu sklonost u tome smeru. Oni kojima ljudsko meso nije prijalo možda su češće bili pothranjeni i umirali zbog nedostatka proteina, a da i ne govorim o onima koji su bili pojedeni pre nego što su uspeli da izrode decu, i tako izgubili svoje genetsko pravo glasa.
Spomenik na datumskoj granici u pričama je preuveličan. Iza jednog crvenog kamena podignuta je vertikalna ploča sa trodimenzionalnom kartom Taveunija. Ona je, ako ništa drugo, bar davala utisak kako “the Garden Island” izgleda iz ptičje perspektive, ja sam, kao što se zna, izabrao da ne iskoristim priliku dok sam bio u avionu kutiji šibica. Sredinom ostrva sa obojenim putevima, jezerima i rečnim tokovima, povučena je linija od severa ka jugu, u stvari delićak jednog kruga, same periferije planete, koja se nastavljala preko polova gde se sastajala sa nultim meridijanom koji prolazi kroz Grinič. Desno od crte – dakle na onoj polulopti sa koje sam ja došao – bio je današnji, a levo sutrašnji dan.
Ispod skulpture je pisalo: INTERNATIONAL DATELINE WHERE EACH NEW DAY BEGINS.
Neću da kažem da sam doživeo neko Aha! saznanje stojeći jednom nogom u današnjem danu, a drugom u sutrašnjem danu. Ali razmišljao sam o tome da će na toj plaži početi treći milenijum – još su samo dve godine preostale do tada. Ovde, na jednom od zanemarivo malog broja naseljenih mesta na ovoj planeti gde još uvek nema običnih televizijskih veza, nići će satelitske antene kao pečurke. Izveštavaće se iz poslednjeg raja jednog izgubljenog sveta, i upravo će se zbog tih reportaža, sa jednog od poslednjih prestrašenih rubova ranjene planete, izvrnuti naopačke rajska nevinost ovoga ostrva. Razmišljao sam kako nije moguće izveštavati iz jednog sna, a ne uništiti ga.
Setio sam se nečega što sam čitao o planovima Fidžija za proslavu milenijuma. Jedna rečenica mi se urezala u pamćenje – oduvek sam smatrao da umem da zapazim ono što je najvažnije. Predsednik The Fiji National Millenium Commettee, gospodin Sitiveni Zakona, izjavio je sledeće: “Because Fiji sits directly on the 180° meredian, it will celebrate the first moment on earth in the year 2000, and we have been exploring ways in which the new Millenium could be celebrated in Fiji.” A Fidži, u tom kontekstu Taveuni, to je “directly on the 180° meredian”. Bojao sam se da će svet možda preći kao valjkom preko ranjivog ostrva u svom delirijumu označavanja gde i kada tačno budućnost počinje. Ovde će se odigrati bitka, bukvalno na razmeđi između drugog i trećeg milenijuma, “the first moment on earth in the year 2000”.
Pomislio sam da, osim što obožava “poslednje” i “izgubljeno”, ovo pokolenje ima i neprirodnu sklonost da bude “prvo”, mada sam nakon izvesnog razmišljanja došao do toga da je u suštini u pitanju jedno te isto. Kada je Raul Amundsen prvi stigao na Južni pol, bio je ujedno i poslednji. Bio je poslednji čovek na Zemlji kome se pružila prilika da osvoji to parče netaknute prirode, Skot je to bolno iskusio mesec dana kasnije. Prvi će biti poslednji. Tako je bilo i sa osvajanjem Meseca. Poslednji koji je bio prvi na Mesecu – i čije delo niko neće moći da ponovi – bio je Nil Armstrong. Zar onda nije bio velikodušan gest prema sopstvenom pokolenju kada je pozdravio Hjuston čuvenim rečima da je prvi korak na Mesecu bio mali korak za jednog čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo?
Ovde gde se nalazim može biti tesno prvog januara 2000. godine. Prvo valja pripremiti zabavu, a pripreme su već u toku, čuo sam za razne televizijske reportaže i razne oblike pretpremijere sa datumske granice. I onda će “turisti 2000. godine” naići u talasima kao poslednji očajnički krik u ponudi već odavno krajnje blaziranim turistima. Video sam plakate: “Proslavite ulazak u novi milenijum u tri dela sveta!” Koliko god karata bilo, sve su već odavno rasprodate i još će im rasti cena. Previše je ljudi na ovoj planeti raspoloženo da plati i nekoliko hiljada dolara da bi izbegli društveno poniženje kakvo bi mogli doživeti ako bi dolazak smene milenijuma proslavili samo jedanput, i to samo u jednom delu sveta.
Spremao sam se da krenem na dugo pešačenje nazad u Maravu, ali upravo dok sam stajao i povlačio te nesigurne koordinate u vremenu i prostoru, jedan crni džip je došao do spomenika i stao ispred njega, a iz njega su iskočili Ana i Hose. Osetio sam da mi se puls ubrzao.
Ana me je srdačno pozdravila. Mahnula je fotoaparatom i rekla:
– Libi nam je rekla da bismo te možda mogli naći ovde.
Ništa nisam shvatao. A onda sam se setio dobre vile iz Vaijevoa.
– Imali smo neka posla u selu. A kad smo čuli da si svraćao, pomislili smo da bi možda želeo da te povezemo.
Mora da sam delovao veoma zbunjeno, ali sam zahvalio na ponudi da me povezu nazad, jer sam pogrešno proračunao i vreme i koliko kilometara hoda po prašnjavom seoskom putu mogu da izdrže moje noge. Ostalo je samo dva sata do večere.
Ana je opet počela da škljoca fotoaparatom slikajući i spomenik, i džip, i Hosea i mene.
Hose je ispričao da su istražili prilike na ostrvu i ugovorili nekoliko stvari za kasnije tokom godine kada će napraviti jednu veću reportažu o smeni milenijuma. Reportaža je trebalo da bude deo jedne serije programa o izazovima čovečanstvu na prelasku u novi milenijum.
Ana pokaza prstom na kartu ostrva.
– Sada smo ovde – reče. – I ovde počinje treći milenijum, “the only place where you can walk from today to tommorow without snowshoes”.
I ranije sam čuo tu krilaticu. Izuzev nekoliko fidžijanskih ostrva, 180. meridijan je presecao samo Antarktik i severni Sibir. Rekao sam:
– Da li postoji veliko zanimanje za takve reportaže? Hose reče glasom kao da se predao:
– Da, suviše veliko.
Podigoh bradu za jedan zubac, a on onda reče:
– Dići ćemo prst za opomenu.
Hteo sam da sasvim tačno shvatim šta je time mislio:
– Protiv čega? Rekao je:
– Smena milenijuma se na neki način tiče čitave planete, i svi smatraju da imaju neka vrstu prava da u tome učestvuju od prvog trenutka, ali za jedno krhko ostrvo na jugu Tihog okeana može biti sudbonosno da izazove pažnju celog čovečanstva. Bilo bi bolje da datumska granica prolazi kroz London ili Pariz. Ali u doba kolonija bilo je praktičnije smestiti datumsku granicu daleko u pustari. Ako ti je jasno na šta mislim...
Da li je? Nije teško shvatiti šta neko misli kada te oponaša. Nisam verovao u takve stvari, ali sam opet imao osećaj kao da mi čitaju misli. To me je ohrabrilo, jer ako smo zaista u stanju da jedno drugome čitamo misli, možemo otvoreno i da govorimo. Zato rekoh:
– A bolje možda i neće biti ako sve televizijske kuće, uz pokrivanje samog događaja, budu još i proizvele svaka svoju spektakularnu reportažu o tome na koji se način i u kolikoj meri tačno uništavaju kultura i sredina. Zar ne mogu i takve stvari imati zabavnu vrednost?
Mislio sam da sam prešao granicu kada sam dodao:
– Da li uopšte postoji nešto što nema zabavnu vrednost?
Rekao sam to uz osmeh kao da odustajem. Ana se nasmejala, a Hose se samo nasmešio.
Mislim da smo bili na nekoj vrsti iste visoko-frekventne talasne dužine.
Ana je odjurila do džipa i vratila se sa jednom malom video kamerom, onako, porodične veličine. Uperila je kameru prema meni i upitala:
– Norveški biolog Frank Andersen je u poslednje vreme proučavao stanje prirode na više ostrva Okeanije. O čemu možeš da izvestiš španske televizijske gledaoce?
Bio sam zatečen i toliko iznenađen da nisam znao šta da odgovorim. Kako je znala da sam Norvežanin? I kako je znala moje prezime? Je li pogledala u knjigu gostiju u Maravuu? Ili se setila gde smo se ranije sreli?
Ona je bila toliko detinjasta i spontana da nisam čak ni pomislio da se povučem iz njene igre. Mislim da sam govorio pet-šest minuta, drugim rečima suviše dugo, ali sam raširio veliko platno i opširno objasnio uništavanje prirode u Okeaniji, govorio o biodiverzitetu i o pravima ljudi u odnosu na obaveze.
Kada sam završio, Ana je spustila kameru na tlo i zapljeskala.
– Bravo! – uskliknula je. – To je bilo odlično. Iz pozadine sam čuo Hoseov komentar:
– Opravo sam to mislio kada sam govorio o podizanju prsta u znak upozorenja. Opet sam dopustio da me zavedu te crne oči.
– Jesi li ti to snimila? – upitao sam.
Ona je tajanstveno klimnula glavom. Nije mi palo na pamet da bi ta malena video kamera išta mogla imati sa televizijskom reportažom koju su tvrdili da će praviti. Uopšte, bilo je nešto zbog čega taj televizijski zadatak nisam shvatio tako ozbiljno. Prvo sam ja rekao da sam ovde na istraživačkom poduhvatu, pa su onda oni pokušali da se kao naprave zanimljivim. Ili bi se možda moglo zamisliti da mi ne veruju? Da, to je bilo verovatnije, možda su pošli od toga da ja blefiram, jer u stvari nije bilo teško zamisliti da jedan muškarac koji je sam otišao na odmor na Tihom okeanu poželi da stvori utisak da s tim dugim putovanjem ima ozbiljnije namere nego što je godišnji odmor na jugu.
A bilo je tu još nešto. Da li je španski par sasvim slučajno prošao pored moje kolibe i izrekao neke dubokomislene reči o postojanju Boga i nedostatku čuđenja kod Adama? I da li je bilo podjednako slučajno što su se pojavili i na datumskoj granici? Ili su se na neki način zavitlavali sa mnom?
U svakom slučaju, bili su željni igre. Ana se pretvarala da je reporter na putu po Tihom okeanu, a ja sam tu igru prihvatio, jer još uvek nisam odbacio ideju o bračnom putovanju. “Još uvek smo jedno uz drugo...”
Da su znali da sam razumeo šta su rekli, loše bih se osećao, a to bi sigurno bilo obostrano.
Hose je sišao do mora. Dok nam je stajao okrenut leđima, rekao je nešto na španskom. Ton je kazivao da je na neki način nešto sumirao, i opet je izgledalo kao da je izgovorio nešto što je ili već mnogo puta rekao, ili nešto što je naučio napamet. Rekao je:
– Postoji jedan svet. Po zakonu verovatnoće to se graniči s nemogućim. Bilo bi lakše poverovati da nema ničega. Tada se ni u kom slučaju ne bi našao niko da pita zašto nešto ne postoji.
Pokušao sam da uhvatim sve što je rekao, ali to nije bilo lako, jer je ona lepa žena držala svoj pogled na mome, kao da traga za reakcijom na to što se Hose okrenuo leđima prema nama i počeo da izlaže na jeziku kojim ja nisam vladao. Nije bilo nikakve sumnje da sam ga čuo, ali da li sam ga razumeo? A ako nisam, da li ću upitati šta je rekao?
Istina je bila da mi je bilo jako teško da gledam u Anine crne oči ne odajući da razumem reči kojima je Hose pozivao na razmišljanje, i to rečima koje sam se trudio da shvatim. Istovremeno, dok mi je duh bio uzburkan, nisam mogao da izbegnem Anin ispitivački pogled.
Mislim da sam pobedio u tom sukobu, jer je u sledećem trenutku Ana podigla video kameru sa tla i spustila je na prednje sedište automobila. Jedan trenutak je ostala naslonjena na auto, i izgledalo je kao da joj se muti u glavi. Kao da joj je i lice malo posivelo? To je trajalo samo nekoliko sekundi, a onda se opet uspravila i zaboravivši da treba da pazi na mene otrčala je osam koraka do Hosea i uhvatila njegovu desnu šaku svojom levom. Tako su ostali nekoliko sekundi u tropskom popodnevnom svetlu kao živa skulptura Amora i Psihe. Ubrzo je Psihe rekla nešto na španskom, što je bio uvežban odgovor na Amorove reči o tome da postoji jedan svet i da bi sigurno bilo mnogo manje neobično da u stvari nema ničega. Rekla je:
– Mi nosimo jednu dušu koju ne znamo i ona nosi nas. Kada se zagonetka postavi, a ne bude rešena, dolazi red na nas. Kada slike iz snova same sebe uštinu za ruku a ne probude se, to smo onda mi. Jer mi smo zagonetka koju niko ne odgoneta. Mi smo bajka zatvorena u sopstvenu sliku. Mi smo ti koji idu a ne stižu do razjašnjenja.
Dok su mi još uvek bili okrenuti leđima, krišom sam izvukao malenu beležnicu i pokušao da zapišem ono što su oni tako, kao u igri i bolno, formulisali, ali na neki način kao da izlažu program. “Mi smo ti koji idu, a ne stižu do razjašnjenja...”
Da li je moguće da su naučili napamet neke španske stihove koje sada naglas kazuju jedno drugome? Ali zbog nečega, skoro ceremonijalnog, u načinu na koji su kazivali te čudne rečenice, bio sam ubeđen da ono što deklamuju ne može imati nikakvog drugog pošiljaoca sem njih samih, niti kakvog drugog primaoca.
Dok smo sedeli u automobilu na putu nazad za Maravu, razgovarali smo o svačemu i ni o čemu, a podosta i o mojim proučavanjima prirode. Sunce se spustilo nisko na nebu i neizbežna gravitacija dana silno ga je vukla ka moru na zapadu. Znao sam da će kroz jedva jedan sat biti potpun mrak. U moćnom zlatastom svetlu videli smo žene kako skidaju oprano rublje, decu kako se i dalje hlade u rekama, dečake koji još nisu završili ragbi utakmicu.
“Mi smo zagonetka koju niko ne odgoneta...”
Pogodilo me je koliko me je svih godina čvrsto ograničavala redukcionistička perspektiva i sveta uopšte i moga sopstvenog kratkog života na Zemlji. Ana i Hose su probudili jedno uspavano osećanje koliko je život bajka, i to ne samo ovde u raju južnog Pacifika, već život na Zemlji, i onaj život kojim živimo u velikim gradovima, mada smo u opasnosti da ne vidimo koliko je magičan svet ljudi, jer se davimo u našim svakodnevnim poslovima, u zabavi koja nas ometa i u čulnoj požudi.
Dok smo prolazili kraj sela Somosomo, Hose se okrenuo Ani pokazujući grupu ljudi na trgu ispred baptističke crkve. Opet je rekao nešto na španskom, ovoga puta skoro kao kontrapunkt mom sopstvenom razmišljanju dok sam bio na stražnjem sedištu i lupao glavom u krov auta po taktu sa džombama na putu. Rekao je:
– Vilenjaci su u svakom trenutku više živi nego što su razumni, više bajkoviti nego verodostojni, mističniji nego što su u stanju da shvate svojim ograničenim razumom. Kao što ošamućeni bumbari zuje od cveta do cveta nekog pospanog avgustovskog popodneva, lepe se vilenjaci šećerne sezone za svoja urbana staništa u svemiru. Samo je Džoker uspeo da se otrgne.
“Vilenjaci šećerne sezone...” Taj čudni izraz me je trgao. Kao da se sećam da sam stavio šaku na usta da to ne ponovim naglas u autu, i možda se pitaš zašto to jednostavno nisam učinio. Zašto nisam mogao da Ani i Hoseu predočim njihove čudne poetske iskorake? Da sam samo upitao šta su rekli, zacelo bi to preveli na engleski i možda me čak častili detaljnijim izlaganjem. Jer izraz kao što je “vilenjaci šećerne sezone” uvek bi mogao da izdrži jedno preciziranje.
Često sam se upravo to pitao, i ne znam da li sam našao ikakav zadovoljavajući odgovor, ali verujem da sam razmišljao kako je, otprilike, neuobičajen način opštenja između Ane i Hosea pre svega nešto što je između njih dvoje. Njih je bilo dvoje, Vera, možda je upravo to ono o čemu sve vreme pokušavam da govorim. Oni su bili tako silno dvoje, tako nerazdvojivo srasli u svojoj mentalnoj simbiozi. Taj čudnovati verbalni kontakt ja sam tumačio pre svega kao izraz veze između dvoje zaljubljenih, a čovek ne čita, tek tako, tuđa ljubavna pisma, bar ne u prisustvu vlasnika. Osim toga, da sam otišao tako daleko da otkrijem da razumem šta govore, rizikovao bih da sebi oduzmem mogućnost da čujem i više.
U redu, misliš ti, nisam morao da otkrijem da razumem njihov jezik, ali je trebalo, u svakom slučaju, da bar povremeno upitam o čemu razgovaraju. Zar nije krajnje upadljivo da sve čujem a da ni jedan jedini put ne reagujem na njihovo čudno ponašanje? Mada nije nužno toliko čudno što dvoje ljudi, koji se uglavnom drže engleskog kada sretnu nekoga ko ne razume njihov jezik, povremeno međusobno razmene neku reč na svom maternjem jeziku. To se naziva privatnim životom, to se naziva intimnom sferom, a ja nisam ni razumeo šta oni kažu, jer, što se mene tiče oni su samo ćaskali o tome kako jedno od njih boli stomak, i da je drugo toliko gladno i žedno da će sada dobro doći večera. Kada neko s kim deliš krevet iznenada počne da govori u snu, možda nećeš pohitati da ga probudiš, što bi bilo najnormalnije. Ne, nikako, naprotiv, pokušaćeš da ležiš mirno kao miš, da perina ne bi šuškala, prosto zato da pokupiš što više od spavačeve poruke, i to bar jednom u koliko- toliko nedoteranoj verziji.
Ana se onda nagla ka Hoseu, a on ju je obgrlio levom rukom oko ramena istovremeno čvršće hvatajući volan desnom. Sa žarom u očima ona pogleda u njega i reče:
– Vilenjaci su sada u bajci, ali su oni ono za šta ne postoji reč. Da li hi bajka bila stvarno bajka kad bi mogla da vidi samu sebe? Da li bi svakodnevica bila scoop ako bi se stalno muvala unaokolo i objašnjavala samu sebe?
Dobro sam se zavalio unazad i poku šavao da razmišljam o svim onim krastačama koje smo gazili po putu, video sam ih više od stotinu kada sam išao ka datumskoj granici, i one su zaista bivale stanjene kada bi se sva voda istisla iz njih. Ali nisam mislio na krastače. Pitanje koje sam sebi postavio bilo je da nisam zalutao u sops tvenoj nauci i izgubio sposobnost da vidim samu magičnu bajku u svakoj sekundi na Zemlji. Pogodilo me je u kojoj se meri, prema programu, u prirodnim naukama, baš sve moglo objasniti. A u to je prirodno ugrađena opasnost da se bude potpuno slep za sve što se ne može objasniti.
Dok smo prolazili kroz poslednje selo, morali smo da usporimo i da se skoro sasvim zaustavimo, jer smo naišli na nekoliko žena i decu koja su išla po sred srede puta. Mahali su nam i smešili se, a i mi smo njima odmahnuli i nasmešili im se: “Bula!” – doviknuli su nam kroz prozor auta – “Bula!” Jedna od žena bila je u osmom, ili devetom, mesecu trudnoće.
Ana se podigla sa Hoseovog ramena i on je opet obe ruke držao na volanu. Dok se okretala za ženama rekla je:
– U tmini nadutih stomaka u svakom trenutku pliva nekoliko miliona čaura potpuno nove svesti sveta. Bespomoćni vilenjaci bivaju jedan po jedan istisnuti napolje kad sazru i budu spremni da dišu. Još uvek ne mogu da uzmu drugačiju hranu sem slatkastog vilenjačkog mleka koje struji iz para mekih pupoljaka vilenjačkog mesa.
“Vilenjačkog mesa”, Vera. Pretpostavio sam da “vilenjaci” u tom Hoseovom svemiru ne moramo biti mi, dakle ljudi na Zemlji. Kada se to sad odnosilo na Fidžijance, bila mi je posebno surova pomisao na to da su njihovi preci sa lakoćom jeli i vilenjačko meso i vilenjačku krv. Zar nisu eterični filei bili suviše plemeniti da bi bili pojedeni?
Skrenuli smo ka Maravuu, i kada sam opet stigao do kolibe, nekoliko trenutaka posmatrao sam zalazak sunca na verandi. Smatrao sam da danu dugujem tu poslednju čast s obzirom na to da je ipak uprkos svemu sve dobro prošlo s tim rizičnim putovanjem avionom. Ono se dogodilo u jutarnjim časovima, odmah pošto se sunce diglo iznad ivice okeana. Sad sam očima pratio bledocrvenu loptu sunca sve dok nije legla na leđa i otkotrljala se duž ivice mora. Sunce je bilo samo jedna od stotine milijardi zvezda ove galaksije, a nije čak bilo ni među najvećim. Ali je bilo moja zvezda.
Koliko još rundi imam kao putnik na putanji ove planete oko njene zvezde u Mlečnom putu? Iza mene je ostalo skoro četrdeset prolazaka, četrdeset okreta oko Sunca. Time je u svakom slučaju obavljeno pola plovidbe.
Raspakovao sam kofer, istuširao se i presvukao u belu košulju koju sam kupio u Oklendu. Pre nego što sam otišao na večeru, otpio sam krišom jedan gutljajčić iz flaše džina i ostavio je na noćnom stočiću. To je bio ritual koji sam pomno obavljao uvek kad sam bio na putu. Znao sam da je trebalo da cugnem jače kada se vratim da legnem. Neki drugi lek za živce nisam imao.
Setio sam se kako mi je nedostajala flaša dok sam bio napušten u aviončiću iz Nadija. U tih dramatičnih četvrt sata bili smo sasvim razdvojeni, a kompanija Sunflower Airlines toga jutra se bolje pobrinula za flašu nego za njenog vlasnika.
Dok sam izlazio u vrt sa palmama i zatvarao vrata za sobom, čuo sam kako je nešto pretrčalo preko jedne od krovnih greda. Pretpostavljao sam šta bi to moglo biti, ali se nisam vratio da pobliže istražim.

Avangardni vodozemci


Napolju je bilo mračno kao u tunelu. Jedini izvor svetlosti u velikom vrtu s palmama bile su dve diskretne lampe na gas, ali osim njih nad krunama kokosovih palmi svetlucalo hiljade sićušnih dawnlights iz zbijenog klupčeta stelarnih zmijastih svetiljki. Mislio sam kako se čovek kad izađe iz velikih gradova nađe duboko u svemiru čim padne mrak. Ali sve veći deo čovečanstva dopušta da se učauri u efekat optičke staklene bašte zbog koje zaboravljamo ko smo i odakle dolazimo. Kao što je priroda za mnoge postala izjednačena sa televizijskim slikama, biljkama u saksijama i pticama u kavezima tako je i svemir nešto što se najbolje posmatra u planetarijumu.
Nije bio lako naći put do restorana, ali sam se vukao prema slabom svetlucanju iz saborne kuće u daljini, probio se kroz neko gusto šipražje između palmi i najzad stigao do bazena za plivanje u kome su bila upaljena uplights. U njemu su plivale napred-nazad, napred-nazad, tri-četiri šećerne žabe. Palo mi je na pamet da su se možda takmičile u brzom plivanju, jer je jedna žaba zaista sedela na ivici bazena i sve posmatrala. Sve ima svoj razumni poredak, pomislio sam. Primati imaju bazen samo za sebe čitav dan. Žabe tada nemaju pravo da se tu pokažu. Noću, međutim, dolazi red na vodozemce da uživaju u udobnosti.
Popeo sam se u otvoreni restoran, gde su na svih deset stolova bile upaljene sveće. Jer na Maravuu je bilo deset koliba ili „buresa“ i isto je toliko stolova bilo u restoranu.
Ana i Hose su već sedeli. Ona je i dalje nosila crvenu haljinu, osim toga zapazio sam da je obula par crnih cipela sa visokom petom. Hose je nosio isto crno laneno odelo, i jedina razlika u odnosu na popodne bila je što je uveče zadenuo crvenu maramu za okovratnik. Marama je imala potpuno istu boju kao Anina haljina, možda je čak bila od istog komada tkanine.
Seo sam za susedni sto i razmenili smo nekoliko kratkih naklona glavom. Kao putnik koji putuje sam morao sam da savladam veštinu da ne iznudim učtive pozive da delimo sto. Sad je bilo veče, popodnevna ekskurzija je prošla, i Ana i Hose više nisu pripadali meni. Sada su pripadali samo jedno drugome.
Klimnuo sam glavom i Lauri, koja je sedela sama na drugom kraju restorana. Za jednim drugim stolom bio je tamnoputi gospodin sa crnom bradom prošaranom belim prugama, mogao je biti desetak godina stariji od mene, a kasnije tokom večeri upoznao sam ga kao Italijana Marija. Za stolom kraj njega je bio jedan mladi par, i njih je dvoje moralo biti na bračnom putovanju, jer mogli su imati tek dvadeset i neku godinu i ne samo da su se isprepletenih ruku naginjali jedno prema drugome preko stola već su im se i glave često spajale u strasnom poljupcu. Sledeće večeri sam razmenio nekoliko reči i s tim mladima, bili su iz Sijetla, a zvali su se Mark i Evelin.
Nešto dalje sedeo je Džon, Englez koga sam sreo na aerodromu. Pomno je beležio nešto, dobro se toga sećam, jer sam i sam često nešto beležio dok sam čekao da mi posluže ručak ili večeru, nisam bio dovoljno smiren da se zadubim u neki roman. Kasnije sam saznao da je muškarac sa beleškama britanski pisac Džon Spuk iz Londona, tačnije rečeno iz Krojdona južno od Sitija. Kada sam shvatio da je pisac, najpre sam pomislio da pripada malom broju pisaca bestselera koji sebi mogu da dozvole da tokom zime nekoliko meseci žive na nekom južnopacifičkom ostrvu da bi dobili inspiraciju za novi roman. Ali on je ovde bio svega par dana i razlog je bio učešće u jednom televizijskom programu. Da, da – dakle o smeni milenijuma, datumskoj granici, globalnim izazovima i sličnim stvarima. Sličnim stvarima, Vera, sličnim stvarima.
Bila nisam video. Možda je bio u svojoj sobi i bavio se nekakvim joga vežbama koje su mu davale nadu da će dobiti još šezdeset novih godina života.
Večeru su poslužila dvojica domorodaca u tradicionalnim fidžijanskim suknjama i sa crvenim cvetom zataknutim za uvo. Jedan muškarac je nosio cvet zadenut za levo uvo. To je značilo da još uvek nije vezan ni za jednu ženu. Drugi je nosio cvet za desnim uvetom, dakle bio je oženjen. Da sam živeo na Taveuniju, morao bih pre nekoliko meseci da se izložim društvenom poniženju premeštanja cveta sa desnog za levo uvo.
Naručio sam pola flaše belog bordoa i flašu mineralne vode. Na Maravuu je uvek moglo da se bira između dva jela, a još prilikom prijavljivanja u hotel izabrali smo šta ćemo jesti prve večeri. Glava mi je bilo puna slikovitih predstava o tradicionalnim obednim običajima na ostrvima Fidži pa sam iz bezbednosnih razloga naručio ribu.
Ana i Hose su govorili tako tiho da sam u početku hvatao samo deliće razgovora. Međutim, čak su i te prekinute rečenice bile dovoljne da podstaknu moju radoznalost. Moglo je izgledati kao da pregovaraju oko nečega ili kao da rade na poslednjem doterivanju neke zajedničke izjave o nečemu – dakle o nečemu.
Hose je rekao: “Mi smo oplemenjeno umetničko delo za čije su stvaranje bile potrebne milijarde godina. Ali smo skrpljeni od suviše jeftine građe.” Zatim sam propustio jednu ili dve replike, a onda sam opet čuo nekoliko Hoseovih reči: “Vrate za izlazak iz bajke su širom otvorena”- rekao je. Ana je sve čano klimnula glavom: “Mi smo dijamanti duha u peščaniku.”
Otprilike tako je išao razgovor ili, tačnije rečeno, kratki odlomci razgovora koji su dopirali do mojih ušiju u toliko neiskvarenom akustičkom obliku da sam mogao da shvatim značenje reči.
Dok su oni tako sedeli i odmeravali stvari, Bil se konačno pojavio ulazeći lagano iz vrta s palmama u restoran obučen u žuti bermuda šorc i havajsku košulju sa plavim cvetovima. Laura mora da ga je primetila pre mene, jer neposredno pre nego što se pojavio, primetio sam da je opet zgrabila Lonely Planet i zadubila se u knjigu tako pomno da verovatno nije videla ni jedan jedini slog. Ali to je slabo pomoglo. Bil je zastao nekoliko sekundi na platformi u živajući u pogledu na razmeštaj stolova te večeri, pre nego što je bez imalo stida odabrao da se smesti za Laurin sto. Ona se još jače udubila u knjigu tako da više nisam mogao da vidim njen zatiljak, u svakom slučaju nije digla pogled prema njemu. Sve je pomalo ličilo na to kao da jedna u vređena žaba traži skrovište u sopstvenoj ljušturi, i sećam se da sam je pomalo žalio, ali sam smatrao i da bi bilo bolje za nju da se na aerodromu nije ponašala baš toliko odbojno prema jednom terenskom zoologu. Ne sećam se da li je ovo poslednje razmišljanje bilo začinjeno i izvesnom z luradošću.
Razgovor za susednim stolom je dobio odlu čniji oblik. Ana je rekla: “Potrebno je nekoliko milijardi godina da se stvori čovek. A samo nekoliko sekundi treba da se umre.”
Diskretno sam izvukao beležnicu iz džepa na košulji. Ali zaboravio sam pisaljku! Ozlojeđenost je porasla kada je Hose malo podigao glas i razgovetno izdeklamovao sledeće reči istine:
– Neopterećenom pogledu svet izgleda ne samo kao neverovatan događaj, već i kao konstantno opterećenje za razum. Naravno, ukoliko uopšte postoji nekakav razum, ako postoji nekakav neutralan razum. Tako zvuči glas iznutra. Tako zvuči Džokerov glas.
Ana je značajno klimnula glavom. I onda je dodala za svoj račun:
– Džoker zna da raste, on to oseća u rukama i nogama, oseća da on nije nešto što on samo zamišlja. On oseća da u antropomorfnoj životinjskoj gubici rastu gleđ i slonova kost. Oseća pod kućnim mantilom lakoću rebara primata, i oseća sigurni takt pulsa koji sad bije i upumpava krv u telo.
Mora da nisam razmišljao tako jasno, jer sam ustao od stola i otišao pravo do Engleza koji je beležio tako žustro dok je čekao da mu donesu hranu. Već je bio završio sa predjelom, ali je odložio i pisaljku i papir. Naklonio sam se i rekao:
– Izvinjavam se... ali primetio sam da beležiš nešto. Da li bi mi mogao nakratko pozajmiti svoju pisaljku?
Uputio mi je znatiželjan i ljubazan pogled.
– S najvećim zadovoljstvom – rekao je. – Uzmi ovu!
I onda je iz unutrašnjeg džepa izvukao jedan crni flomaster marke “pilot”. Demonstrativno se poigrao njime nekoliko sekundi pre nego što mi ga je pružio.
– Naravno, dobićeš ga nazad – obećao sam mu.
Ali on je samo kao neki svetski putnik odmahnuo glavom i izjavio da ako ima nešto čime je on dobro snabdeven, a posebno na mestima poput ovoga, na koja je i Bog zaboravio, to su crni Flomasteri. Najsrdačnije sam zahvalio, i onda smo se predstavili jedan drugome, bliže nego kada smo se sreli na aerodromu.
Pokušao sam da ga u nekoliko reči upoznam sa mojim istraživanjima na terenu, a krupni muškarac sa belim bakenbardima slušao je pažljivo, da, veoma pažljivo. Sad sam već toliko ostario da sam počeo da cenim pažnju na jedan sasvim nov način. Pružio mi je ruku i predstavio se:
– Džon Spuk – reče. – Pisac iz Londona.
– I sad ovde pišeš? – upitah.
Odmahnuo je glavom i ispričao da je poslat na ostrvo na trošak BBC-ja da bi učestvovao u jednom televizijskom programu o smeni milenijuma. Smatraju da će ovde početi budućnost, napomenuo je sarkastično, tek dvanaest sati kasnije novi milenijum će s pompom uleteti u London. Osim toga, pomenuo je i naslove nekoliko romana koje je napisao, a jedan od njih je navodno preveden i na norveški.
Kad sam se još jednom zahvalio na olovci i krenuo, rekao je vedro:
– Napiši nešto lepo...
Naglo sam se okrenuo, a on je dodao:
– ...i pozdravi je od mene!
Ne znam, Vera, možda treba da mu se odužim i prenesem ti pozdrav od tog prijatnog Engleza – mada strogo posmatrano tada nisam tebi pisao. Ali sada pišem tebi, i pišem o onome što sam doživeo te prve noći u Maravu Plantation Resort kako bi bolje razumela šta se dogodilo u Salamanki nekoliko meseci kasnije.
Bil se mu čio da Lauru otrgne od Lonely Planet. Izgledalo je da ona uspeva da se zadr ži na nekoliko krajnje minimalnih komentara na manje-više nametljive pokušaje svog kavaljera za stolom da započne pravi razgovor.
Mladi bračni par se strastveno ljubio iznad činija sa salatom i opet mi vraćao misli na ljudožderstvo. Pripadam kulturi u kojoj je društveno prihvatljivo i lizati i sisati jedno drugo, čak i javno, pa i preko stola za večeru. Tabuisani su tek oni kulinarski zahvati koje je malo teže ispraviti. Umišljam da mora biti da je to bilo drugačije u staroj fidžijanskoj kulturi. Nisu se ljudi javno prepuštali strastima, a u svakom slučaju ne tokom obeda. S druge strane, javno je bilo prihvatljivo obedovanje iznutrice nekog mrtvog čoveka.
Italijan je melanholično zurio u svoju čašu crnog vina. Od svih koji su tu bili, on je očigledno bio najusamljeniji. Tako je pogledao mladi američki par da sam ubrzo počeo da razmišljam o psu bez gospodara.
Opet sam seo i čuo Hosea kako napominje nešto o “egzotičnim zbivanjima iz svakodnevice”. Dugo su mrmljali ne što što ja nisam mogao da čujem, ali je onda Hose rekao nekoliko reči koje mora da su kod žene u crvenom zapalile neko svetio, jer se ona u sledećem trenutku široko nasmešila, uspravila se i uživljavajući se izdeklamovala sledeće reči:
– Kroz svet se provlači čežnja. Što je nešto veće i sitnije, utoliko se dublje oseća nedostatak razrešenja. Ko osluškuje šta nedostaje zrncu peska? Ko svoje uvo okreće čežnji jedne vaške? Kad ničega ne bi bilo, nikome ništa ne bi nedostajalo.
Nekoliko puta je osmotrila lokal, ali je istovremeno tako brzo skretala pogled da nikako nije mogla da zapazi da stenografišem sve što kaže. Nije znala ni da razumem španski, nije mogla biti ni sigurna da nešto posebno čujem, a kad je reč o tome šta je ona mogla da pretpostavi, ja sam mogao isto tako da budem zadubljen u svoje sopstvene beleške, na primer o svim vrstama guštera koje sam proučavao u Okeaniji.
Neko vreme morao sam da se zadovoljim skromnim trenucima u kojima sam uspevao da uhvatim tiho mrmljanje izme đu crnog i crvenog. “Što su vilenjaci bliže večnom uništenju, to njihov govor manje kazuje” – tvrdila je Ana di žući upitni pogled na svoga suigrača. On je rekao: “Bez anomalije neutešne lude svet vilenjaka bi bio slep kao tajni vrt.”
Slutio sam da raštrkani delići onoga što sam čuo moraju biti delovi veće slagalice, dakle jednog mozaika koji će biti to teže sastaviti što bude više delova koji mi nedostaju. Ali ubrzo je hrana doneta na sto, i ja sam odložio beležnicu. Ono malo što sam uspeo da uhvatim, ipak je bilo previše nepovezano. Tek pred kraj obeda Hose je opet podigao glas. Rekao je:
– Džoker se bez odmora muva među vilenjacima kao špijun u bajci. Ima svoje mišljenje, ali nema kome da podnese izveštaj. Samo je Džoker ono što on vidi. Samo Džoker vidi ono što on jeste.
Ana je razmišljala jedan trenutak pre nego što je odgovorila:
– Vilenjaci pokušavaju da misle misli koje su toliko teške da nisu u stanju da ih misle. Ali ne uspevaju. Slike sa filmskog platna ne iskaču u bioskopsku salu i ne bacaju se na prikazivača filma. Samo Džoker uspeva da nađe put do sedišta u sali.
Ne smem da se zakunem da je on rekao baš te reči. Ali oni su razgovarali o takvim stvarima, dakle o takvim stvarima.
Stolovi su bili pospremljeni, i Italijan se uputio prema nama. Izazivački je glavom klimnuo Ani i Hoseu dok je išao prema mome stolu, pružio mi ruku i predstavio se. Zvao se, dakle, Mario i poslednjih petnaest godina bavio se čarter prevozom iz Suve jahtom koju je sam napravio. Tu delatnost nije u stvari planirao, ali je pre petnaest ili dvadeset godina proplovio kroz Suecki kanal do Indije, Indonezije i Okeanije i još uvek nije uspeo da uštedi dovoljno novca da se vrati kući u Napulj.
Imao je jedan predlog.
– Da li igraš bridž? – upitao je.
Valjda sam malo slegao ramenima, jer mada sam bio pristojan igrač bridža, nisam znao da li mi na vrhu liste prioriteta te večeri stoji baš igranje karata, za tako nešto je tropska noć bila suviše čarobna. Kada je dodao da ćemo igrati protiv španskog para, pristao sam ne razmišljajući previše. Poslednjih večeri su igrali sa jednim Holanđaninom, objasnio je, ali je on otputovao dalje linijskim brodom za Vanua Levu ranije toga dana.
Tako smo se udru žili sa Špancima i odigrali nekoliko robera. Sve vreme Ana i Hose su ili jedva uspevali da prođu prijavu do izlaska ili su pak pokupili mene i Italijana poslednjim odlučujućim štihom. Ne samo da su igrali sa zadivljujućom preciznošću već su to činili na tako razigran i opušten način da su tokom igre mogli povremeno da se zavale u stolice i nastave sumanutu igru sa španskim rečenicama. Zapamtio sam reči i obrte kao što su “prastari udar pauke”, “besramna čaura koja samo raste na sve strane”, “taj šik primat”, “slavljeni polubrat neandertalca”, “Trnoružičin san svakodneuice”, “topla struja polusvarenih fatamorgana”, “plazma duše”, Jastuk za sudar festivala proteina”, “organski tvrdi disk” i “žele spoznaje”.
Dva puta sam bio četvrti igrač i dobio priliku da se odšunjam od stola da bih zabeležio reči koje sam uspevao da razumem. Jer čule su se samo takve reči, samo stare i drage reči i izrazi kao “plazma duše”, “jastuk za sudar festivala proteina”, “organski tvrdi disk”, “žele spoznaje” i “slavljeni polubrat neandertalca”. Već sam postavio dijagnozu da su Ana i Hose par pesnika sa Turetovim sindromom, i ne isključujem mogućnost da bih igrao mnogo bolje da nisam istovremeno morao da odvojim deo pažnje onome što je mrmljano između severa i juga. Možda im je baš to i bila namera, palo mi je na pamet, da razbiju pažnju istoka i zapada.
Na kraju je Mario odlučio da prekine igru. Neću reći da je tresnuo špil karata na sto, ali ga je tako odlučno spustio da sam se trgao. Bez i trunke humora odmahnuo je glavom i rekao:
– Oni su tako vidoviti!
Ana ga je pogledala skoro sa mržnjom, a Mario je u meni potražio saveznika.
– Pet trefa! – skoro je urliknuo. – Ali nakon ove runde prijavljivanja i Frank je mogao da ima asa. Kao da su oni u svakom trenutku znali šta imamo u rukama.
Pogodilo me je da bi on mogao biti bliže istini nego što sluti, jer možda je zaista bilo u stanju da jedno drugome čita misli to dvoje bliskih, intimno skoro sraslih ljudi, koji po svemu sudeći nisu bili na svome bračnom putovanju. I zašto ne, bezbožno sam pomislio. Tu smo sedeli nas četvoro intenzivno opservantnih primata u jedroj začaranoj tropskoj noći pod svetlucavim tepihom zvezda u našem skoro provincijalnom spiralnom ogranku Mlečnog puta. Na ovoj planeti, gde smo se teškim trudom razvili od primitivnih kičmenjaka, iz ove beznačajne lagune u galaktičkom arhipelagu, odavde naši sadruzi po vrsti šalju i svemirske sonde i radio talase u ozbiljnim pokušajima da postignu neku vrstu kognitivnog kontakta sa podjednako naprednim biološkim bićima na nekoj drugoj obali u nekom drugom sunčevom sistemu, mnogo svetlosnih godina dalekom od naše sopstvene ogradice za igranje – i dakle bez obzira na krajnje posebnu istoriju razvoja tih stvorenja, jer moglo bi se pokazati da oni više liče na morske zvezde nego na sisare kao što smo mi. Zar ne bi onda dve duše blizanci, koje ne samo da pripadaju istoj biološkoj sferi već i istoj vrsti i istom narodu, a koji osim toga nemaju šta drugo da rade sem da se muvaju unaokolo i ogledaju se jedno u drugome, zar ne bi dakle i oni onako preko stola za bridž mogli biti u slanju da međusobno razmene nekoliko jednostavnih elektromagnetnih signala vezanih za boju i broj 52 karte? Naravno, mene je već zahvatila euforija tropske noći, a nije ni prvi put da me je pogodila ta posebna vrsta nekritičnosti.
Stanje se neće poboljšati odmah, jer sada su na dnevni red izneta srodna pitanja. Mario je želeo da zna kolika bi bila verovatnoća da, ako bi svi oko stola bili podjednako dobri igrači bridža, jedan par dobije osam robera jedan za drugim? Smatrao sam da je to pitanje deljenja karata, ali da šansa da jedan par dobije najbolje karte osam puta zaredom , mora biti toliko beznačajno mala da je uprkos svemu lakše pomiriti se s tim da su Ana i Hose bolji igrači karata.
Ana je sijala. Nije čak ni pokušavala da prikrije kako se silno zabavlja, a mnogo toga je ukazivalo da joj nije prvi put da pobeđuje u kartama. Još je i sebi dozvolila da spusti ruku utehe Mariju na rame – gest koji je on odbio samo se kiselo povukavši.
A onda je Hose preneo pitanje verovatnoće i raspodele na nešto što je imalo veze sa mojom sopstvenom naukom. Čini mi se da je prvo pitanje koje je postavio bilo da li smatram da je razvitak života na Zemlji pokrenut nečim toliko nepredvidivim kao što je jedna serija mutacija. Ili je tu možda postojao neki mehanizam koji su prirodne nauke previdele? Da li ja, na primer, smatram da je nerazumno potegnuti pitanje cilja ili svrhe razvitka?
Mislim da sam malkice uzdahnuo, ne samo zato što sam smatrao da je postavio jedno naivno pitanje, već zato što je još jednom skrenuo razgovor na problematiku prema kojoj sam toga dana bio posebno osetljiv. Ali ja sam mu na pitanja koja mi je postavio dao klasične odgovore iz udžbenika i pomislio da smo time završili.
Rekao je:
– Mi imamo dve ruke i dve noge. To u svakom slučaju ima svrhu kad sedimo za stolom i igramo bridž. Nije tako glupo ni kad svemirski brod treba odvesti na Mesec. Ali da li je to slučajno?
– Zavisi od toga šta podrazumevaš pod “slučajno” – uputih ga.
– Mutacije su slučajne. A onda okolnosti u svakom trenutku odlučuju koje mutacije imaju pravo na život.
Nastavio je:
– I ti smatraš da je zbir takvih slučajnosti uzrok tome da ovaj svemir u ovom trenutku poseduje izvestan pojam o svojoj sopstvenoj istoriji i svom sopstvenom prostiranju kroz vreme i prostor?
Hose odmahnu rukom kao da pokazuje u svemirsku noć, i u suštini on se njoj obraćao.
Nameravao sam da kažem nešto o mutacijama i prirodnom odabiru, ali nisam stigao pre nego što mu je izletelo:
– Ako je cilj bio da se postigne manje ili više objektivan razum, ne znam da li bismo bili baš toliko drugačiji.
Ana se lukavo smešila. Obavila je jednu ruku oko njegovog vrata i brzo ga poljubila u obraz kao da hoće da ga zaustavi. Onda se okrenula prema meni i rekla izazivajući:
– Potpuno je opsednut predstavom da inteligentna bića na drugim planetama u svemiru nužno moraju ličiti na nas.
– Onda mislim da greši – izletelo mi je. Ali on se nije tako lako predavao.
– Moraju imati čulni aparat, i nužno jedan organ kojim razmišljaju. A teško da to mogu postići ukoliko nemaju dva slobodna prednja uda.
– Zašto? – uzviknuh.
Mislio sam da sam ga sada zbunio, ali je on uzvratio udarac.
– To je dovoljno – reče.
Po prvi put sam imao ose ćanje da se ja sam povlačim. U svakom slučaju, on je ukazao na nešto čime me je tu i tada pomalo izbacio iz koloseka. Dve ruke i dve noge su dovoljne. Pa dobro – mada jedna empirijska nauka ne razmišlja na takav način. Zar nije već pola milenijuma prošlo otkako je filozofija odbacila Aristotelovo učenje o “uzroku cilja”?
On je rekao:
– A na dugu stazu nema svrhe hraniti više udova nego što je nužno, ne milionima godina.
U istom trenutku je jedna krastača skočila na platformu na kojoj smo sedeli, možda je to bila jedna od onih iz bazena za goste. Pokazah prstom na nju i rekoh pomalo trijumfalno:
– Imamo dve ruke i dve noge jednostavno zato što potičemo od ovakvih četvoronogih stvorenja. Njima treba da zahvalimo i za samu osnovnu strukturu našeg čulnog aparata. Ovaj primerak je jedna Bufo, tačnije rečeno jedna Bufo marinus.
Podigoh žabu i počeh da pokazujem oči, nozdrve, usnu duplju, jezik, grlo i bubnu opnu. Ukratko objasnih kakvi su žablje srce, pluća, glavna aorta, stomak, žučna kesica, gušterača, jetra, bubrezi, semenici i mokraćna cev. Na kraju zaokružih stvar nekolikim komentarima o skeletnoj građi, o kičmi, rebrima i stopalima. Dok sam puštao životinju iz zarobljeništva, dodao sam nekoliko nepovezanih obaveštenja o razvoju od vodozemaca do gmizavaca i dalje od gmizavaca do ptica i sisara.
Ali ja sam ga potcenio, jer on sad reče:
– Vodozemci su dakle imali užasno dobru kombinaciju karata. Pobedili bi u svim roberima. I nije tu samo sreća u pitanju. U odnosu na druge životinjske redove oni su bili avangarda. Imali su sve što je bilo potrebno da stvore čoveka.
– Lako je biti naknadno pametan – rekoh.
– Bolje ikad nego nikad – insistirao je on. – Ima dva razloga što imamo dve ruke i dve noge. Jedan je što potičemo od takvih četvoronogih stvorenja. Drugi je što to ima svrhe.
– A da su vodozemci imali šest nogu?
– Onda ili ne bismo sedeli ovde i razgovarali ovako razumno, ili bi dva od naših udova zakržljala. Nekada smo imali rep, koji naravno može da bude koristan za niz životinjskih aktivnosti, ali pred kompjuterom ili u nekoj raketi na putu za Mesec on bi samo smetao.
Mislim da sam se malo zavalio. Hose nije učinio ništa drugo sem da razmatra ona ista pitanja o kojima sam ja stalno razmišljao u poslednje vreme. Vera, nakon onoga što nas je oboje tako iznenada pogodilo, uopšte, mnogo sam razmišljao tokom poslednjih meseci. Zašto smo izgubili Sonju? Ne znam koliko sam puta sebi postavio to pitanje. Zašto nismo mogli da zadržimo Sonju? Da je neko od mojih studenata postavio takvo pitanje u svom odgovoru na zadatak, morao bih da razmislim da li treba da ga oborim na ispitu. Ali mi smo ljudi, a ljudi su skloni da tragaju za smislom i tamo gde ga nema. Rekao sam:
– U svakom slučaju u pravu si kad kažeš da nije svemir osvojio neki zglavkar, a ni neki mekušac.
Rekao je:
– A oni koji nam jednoga dana radio talasima pošalju svoje šifrovane podsetnice iz nekog drugog sunčevog sistema, teško da mogu imati anatomiju koja podseća na hobotnicu ili stonogu.
Ana poče da se smeje.
– Šta sam ti rekla? – uzviknu.
Ana i Hose – a vremenom i Mario – počeše da mi postavljaju niz prirodnonaučnih pitanja, i možda sam zbog pomenutog sindroma tropske noći u suštini uživao da budem u centru držeći nekoliko kratkih predavanja o nekim aktuelnim problemima paleontologije i evolucione biologije. Ali sve više pažnje sam posvećivao i mome oponentu. Na jedan duhovit način Hose je nekoliko puta uspeo da postavi pitanja koja su me u sve većoj meri dovodila u stručno nezgodnu situaciju. Ne bih rekao da sam tokom razgovora naučio nešto novo, ali mislim da sam stekao dublje razumevanje toga koliko u prirodnim naukama ima sumnjivih stvari u koje ja nisam sumnjao.
Hoseovo ubeđenje je bilo da razvitak života na Zemlji nije samo faktički proces, već je i u čitavoj svojoj suštini smisaon proces. Ukazao je da jedna toliko suštinska osobina kao što je ljudska svest ne može biti samo jedna od mnogih slučajnih osobina u borbi za opstanak, već sama svrha razvitka. Skoro je prirodni zakon da neka planeta razvija sve više specijalizovan čulni aparat, i dao je više dobrih primera toga procesa. Kako je život na Zemlji mnogo puta – i bez neke unutarnje genetske povezanosti – razvio oči i vid, i kako je priroda više puta pribegla krilima ili razvila sposobnost uspravnog hoda, tako i u prirodu postoji i jedno latentno kretanje prema intelektualnom sagledavanju.
Ono što je pomalo bolelo, bilo je što sam se ja kao dečak bavio nekim sličnim predstavama kada sam jedno vreme dozvolio sebi da budem pod uticajem Pjera Teljara de Šardena. Onda sam počeo da studiram biologiju i naravno odbacio sve takve predstave o ciljno usmerenoj evoluciji. O ime nauke osećao sam se sada obaveznim da mu pružim izvestan otpor. Predstavljao sam jednu tešku instituciju, a ona je možda bila previše teška.
Priznao sam da je u pravu da su se sposobnost i gledanja, i letenja, i plivanja i hodanja uspravno stalno nanovo razvijale i u istoriji života. Oko je, na primer, smišljeno jedno 40-50 puta, a insekti su razvili krila da njima lete više od sto miliona godina pre nego što su gmizavci učinili to isto. Prvi kičmenjaci koji su se vinuli na krilima bili su leteći gušteri. Nastali su pre oko dve stotine miliona godina i izumrli zajedno sa dinosaurusima. Leteći gušteri su leteli skoro kao veliki slepi miševi, objasnio sam, nisu imali perje i ne mogu biti preci današnjih ptica. Najstarija ptica – Archeopteryx - stara je oko sto pedeset miliona godina, i u stvarnosti je bila jedan mali dinosaurus. Razvoj krila i perja kod ptica se dakle odvijao nezavisno od letećih guštera...
- Krila i perje – prekinuo me je. – Da li se to dešava preko noći? Ili priroda “zna” kuda ide?
Nasmejao sam se. Opet je dodirnuo maleno jezgro neslaganja, samu tačku razmimoilaženja, mada mislim da je pitanje ovoga puta bilo retoričko.
– Teško – rekoh. – Reč je o čitavom nizu mutacija kroz mnogo hiljada naraštaja. A važi samo jedan zakon: Ona individua koja ima malenu prednost u borbi za opstanak ima veće šanse da prenese u nasleđe svoje gene.
On je rekao:
– Koja bi mogla biti prednost jedne pojedinačne individue da razvije neke smetene zametke krila mnogo, mnogo naraštaja pre nego što krila mogu postati iole korisna? Zar ne bi takvi rudimentarni patrljci krila pre bili smetnja i time individuu učinili manje sposobnom i za napad i za odbranu?
Pokušao sam da nacrtam sliku gmazova koji se penju po drveću u lovu na insekte. Čak i najmanji začetak perja – prvobitno deformisane krljušti – dali bi trenutno prednost kada životinja treba da skoči ili se spusti niz stablo drveta. Što je više deformisanih krljušti životinja imala, toliko je dalje mogla da skoči, batrga se ili lepeta, i time je više njenih naslednika imalo šansu da odraste. Čak i oni začeci plovnih kožica na stopalima mogli su jednoj životinji da daju važnu prednost ukoliko se život u celini ili delimice odvijao u vodi. Vratio sam se razvitku perja i ukazao da je perje vremenom postalo važno i za to da ptice održavaju stalnu telesnu temperaturu – mada to nije bio prvobitni “smisao” perja. Primarna prednost začetka perja je najverovatnije imala veze sa kretanjem životinje. Ali je i obratan niz bio moguć. Perje je precima ptica moglo da donese prednost u regulaciji toplote pre nego što je postalo značajno za kretanje životinja. Naravno da su jedan od argumenata u tom pravcu nedavni nalazi dinosaurusa pokrivenih perjem.
– I onda su došli slepi miševi – reče on. – Jer i neki sisari su na kraju naučili da lete.
Valjda sam rekao nešto o tome da su vazdušnu teritoriju već toliko bile osvojile ptice da je niša za slepe miševe postao noćni lov. Jer slepi miševi nisu razvili samo krila, oni su razvili i sposobnost koju nazivamo eholokalizacija.
– I to onda ispada kao kokoška i jaje – izjavio je Hose. – Jer šta je došlo prvo, eholokalizacija ili sama sposobnost da lete?
Nisam stigao da odgovorim, jer je Laura došla do našeg stola, i ubrzo nam se pridružila. Kad sam poslednji put bio četvrti, ona još uvek nije uspevala da se reši Bila, ali mi je uputila pogled koji se u svakom slučaju mogao tumačiti kao poziv u pomoć – i time možda i kao molba za izvinjenje zbog one hladnoće s kojom me je srela na aerodromu. Nekoliko minuta je stajala za šankom s nekim crvenim pićem, i kada je konačno prišla, podigao sam pogled i ponudio joj mesto za stolom – bio sam u svom elementu. Mario se protegao da dohvati jednu stolicu od susednog stola.
– Daj mi jednu živu planetu... – opet je započeo Hose.
– Evo je ! – prekinula ga je Laura.
Oduševljeno je uperila prst u vrt sa palmama, mada je napolju bilo toliko mračno da ništa nismo videli. Setio sam se onoga bedža sa natpisom “World Wild Fund” koji je zakačila za ranac.
Hose se nasmeja.
– Ali daj mi bilo koju drugu živu planetu. Prilično sam siguran da će pre ili kasnije kao čarobnim štapićem stvoriti ono što nazivamo razumom.
Laura sleže ramenima, a Hose nastavi:
– Da bi se ta tvrdnja osporila morali bismo da nađemo jednu planetu koja vri od života svih oblika, ali koja dakle ni u jednom trenutku nije razvila toliko složen nervni sistem da bi jednog lepog jutra mogla da se pojavi jedna ili dve jedinke koje su stanju da smisle to be or not to be ili cogito, ergo sum.
– Zar to nije pomalo antropocentrično? – upita Laura. – Priroda ne postoji samo zbog nas.
Ali Hose je sad krenuo. Rekao je:
– Daj mi bilo koju živu planetu i ja ću sa najvećim zadovoljstvom pokazati užurbanu vrevu živih sočiva. I samo sačekajte, pre nego što se okrenemo, zurićemo u jednu budnu dušu koja je, osim toga, u stanju da opiše samu sebe.
Opet mu je Ana došaptavala:
– On smatra da će sve planete koje imaju preduslove za to, pre ili kasnije, dosegnuti neku vrstu samosvesti. Put od prvih živih ćelija do kompleksnih organizama kao što smo mi, možda će biti veoma različit, ali je cilj isti. Svemir teži da shvati samoga sebe, a ono oko koje posmatra svemir, njegovo je sopstveno oko.
– To je tačno – reče Laura, i onda samo ponovi ono što je Ana rekla. “Ono oko koje posmatra svemir, njegovo je sopstveno oko.”
Celo veče sam pokušavao da se dosetim gde sam ranije sreo Anu, i nisam uspeo. Dakle, moram da pokušam da je bolje upoznam.
– A šta ti o tome misliš? – upitah je. – Valjda imaš svoje mišljenje o tome?
Ona je dobro razmislila, i mogu da se tačno setim šta je odgovorila.
– Mi nismo u stanju da shvatimo šta smo. Mi smo zagonetka koju niko ne može da odgonetne.
– Zagonetka koju niko ne može da odgonetne? Dobro je razmislila.
– Mogu da odgovaram samo u svoje ime – reče. Jednu sekundu me je pogledala u oči. Onda reče:
– Ja sam jedno božansko biće.
Osim Hosea možda sam samo ja primetio da je tu repliku propratio neuhvatljiv osmejak. Mario nije nikako mogao biti podjednako pažljiv, jer je on samo raširio svoje smeđe oči i rekao:
– Ti si dakle Bog?
Ona je odlučno klimnula glavom.
– Yes, sir – rekla je. – Da, ja sam to.
Izgovorila je to kao da ju je upitao da li je rođena u Španiji. A i zašto bi oklevala? Ana je bila ponosna žena koja nije rečima pokušavala da sakrije svoje aristokratsko poreklo.
– Nije loše – priznao je Mario. – Čestitam praznik!
S tim rečima je ustao i otišao do bara. Mislim da je on još uvek razmišljao o kartama. Sad je bar dobio objašnjenje zašto je sve vreme gubio.
Onda je i Ana prsnula u smeh. Nisam mogao da shvatim zašto se smeje, ali sam smeh je bio zarazan, i ubrzo smo se svi smejali.
Sad je Džon stigao koračajući preko podijuma s čašom piva u ruci. Jedno vreme je stajao i razgovarao sa mladim Amerikancima, ali se stalno vrteo oko nas i sigurno je čuo mnogo od onoga o čemu smo govorili.
Prineli smo još nekoliko stolica i ubrzo nas je bilo šestoro, jer nije mnogo potrajalo a Mario se vratio s čašom brendija, pevušeći neku Pučinijevu ariju, mislim da je bila iz Madam Baterflaj. Tek sada se Mario upoznao sa Laurom, a Laura se predstavila Ani i Hoseu.
Englez je rekao:
– Sasvim sam slučajno čuo nešto od onoga što ste govorili o “smislu” ili “svrsi” stvari. Dobro, zaista odlično. Mada mislim da je važno uvideti da se takva pitanja po pravilu moraju vrednovati retroaktivno.
Niko nije bio u stanju da shvati šta je on pokušao da kaže, ali se činilo kao da ga to ni najmanje ne iznenađuje, pa je nastavio:
– Smisao nekog događaja javlja se često mnogo nakon samog događaja. Uzrok nekog dešavanja ne pokazuje se pre nego što nastupi budućnost. A razlog, razlog je jednostavno što svi procesi imaju jednu vrmensku osu.
Još uvek nije uspevao da osvoji ni jedan jedini odobravajući pogled. Nije čak bio ni učtivo zamoljen da pokuša da bolje objasni svoj stav. Rekao je:
– Zamislite da ste bili svedoci onoga što se dogodilo na Zemlji pre, hajde da kažemo, tri stotine miliona godina. Siguran sam da biolog može da nam pruži sliku toga vremena.
Bez oklevanja sam prihvatio izazov i rekao da bi to bilo u vremenu pred kraj karbona. Onda sam izneo kratak opis biljnog sveta, prvih letećih insekata i, što je bilo podjednako važno, prvih gmizavaca koji su se razvili pošto je klima na Zemlji postala suvlja nego što je bila u devonu i u ranom karbonu. Ali među kičmenjacima na kopnu još uvek su preovlađivali vodozemci.
Džon me je prekinuo:
– Između drvenastih paprati i puzavica nalik na rastavić gamižu dakle neki ogromni vodozemci nalik na daždevnjake, ali i pojedini gmizavci, uključujući i one koji će postati izvorište našeg sopstvenog roda. Da nas je bilo u toj sredini, mi bismo sve to što vidimo sigurno doživeli kao potpuno apsurdno. Tek danas ima smisla misliti unazad o tome.
– Jer bez onoga što se tada dogodilo, mi ne bismo danas sedeli ovde? – upitao je Mario. Englez kratko klimnu glavom, a ja se usprotivih:
– Ali ne možeš da kažeš da smo mi razlog onome što se dogodilo pre tri stotine miliona godina?
Hose nije krio da veoma ceni Džonov doprinos. Sad mu je dao znak da nastavi. I Englez reče:
– Samo kažem da bi pre tri stotine miliona godina bilo lakomisleno zaključiti da je život na ovoj planeti besmislen, da ne kažem bez ikakve svrhe. Svrha samo nije imala vremena da se u potpunosti razvije.
– A šta je onda svrha? – upitah. Rekao je:
– Doba devona je bilo fetusno stanje razuma. I ja smatram da se mora dozvoliti da se govori o cilju jednoga fetusa, jer ne prihvatam tek tako da prve nedelje trudnoće same po sebi ispunjavaju neku svrhu, osim za fetus. Tako je podjednako ishitreno verovati da mi danas možemo dati potpuni odgovor na to šta je smisao našeg sopstvenog postojanja. !
– Misliš da smo mi još uvek na putu? – upita Laura. On opet klimnu glavom:
– Danas mi pripadamo avangardi, ali još nismo stigli na cilj. Tek kroz sto, ili hiljadu, ili milijardu godina pokazaće se ka čemu smo išli. Ono što će se jedanput u nekoj dalekoj budućnosti događati biće na neki način uzrok onoga što se događa sada i ovde.
Još je neko vreme nastavio da objašnjava šta smatra pod “fetusnim stanjem razuma”, a ja pretpostavljam da je većina ljudi oko stola najveći deo onoga što je on rekao pripisala pesničkoj igri jednog perspektivnog i pisca. Rekao je:
– Ali hajde da odemo još više u prošlost. Recimo da smo bili svedoci samog stvaranja sunčevog sistema. Zar se ne bismo osećali pomalo neprijatno ukoliko bismo morali da prisustvujemo tom čudovišnom prikazivanju slepih i gluvih prirodnih sila? Većina bi se sasvim sigurno zaklela da se ono što vidimo mora nazvati potpuno besmislenim. Smatram da bi to bila ishitrena reakcija.
I Ana i Hose su sedeli i klimali glavom, a Englez je nastavio:
– Ili da odemo još jedan korak unazad. Recimo da smo svedoci velikog 'praska, i time i samog nastanka svemira kada su stvoreni vreme i prostor. Da sam ja doživeo to što se tada dogodilo, čini mi se da bi mi pozlilo. Jer i kakva je mogla biti svrha tog ekstravagantnog vatrometa? Danas bih rekao da je uzrok velikog praska to što mi danas možemo da mislimo i unazad na njega.
– Mi! – uzviknula je Laura. – Zašto sve vreme mi? Zašto ne i žabe i pande? Džon ju je mirno posmatrao dok je rezimirao stvar:
– Možda greše oni koji tvrde da postojanje svemira nema nikakvog smisla. Ja sam pak imam jako osećanje da je veliki prasak nastao s namerom. Mada sam cilj, mi barem, posmatramo unazad.
– Čini mi se da ti sve okrećeš naglavačke – primetio sam. – Kada govorimo o uzrocima, uvek govorimo o nečemu što pokazuje unazad u vremenu. Uzrok ne može da pripada budućnosti.
Pogledao me je popreko.
– Možda u tome grešimo. Ali hajde da obrnemo perspektivu. Jedino u slučaju da se život na ovoj planeti nije razvio dalje od prvih vodozemaca, mogli bismo da tvrdimo da je život na Zemlji apsurdan i besmislen. Ali Ko bi u tom slučaju preuzeo zadatak da bude odgovor žaba na Žan-Pola Sartra?
Laura nije bila oduševljena tim perspektivama. Pogledala je Džona i rekla:
– Onda žabe ne bi bile žabe. Ne mogu da prihvatim da bi to nužno Imalo manje smisla od toga što su ljudi ljudi.
Englez klimnu glavom odobravajući:
– Da, tada bi žabe bile žabe. I one bi činile ono što žabe čine. Ali mi smo ljudi, i mi činimo ono što ljudi čine. Mi pitamo da li sve ima neki svoj smisao ili neku svoju svrhu. Kažem da je život u devonu zapravo bio Ispunjen smislom za nas, ne za žabe.
Laura nije bila posebno zadivljena. Rekla je:
– Ja to vidim na sasvim drugačiji način. Sav život na Zemlji je podjednako vredan.
Nisam bio u stanju da procenim u kojoj meri je Džon stvarno mislio ono što je govorio, ali on još nije bio završio:
– Naravno da je bilo moguće da se igrom slučaja na ovoj planeti ne stvori baš nikakav život. Onda bismo zaista mogli da kažemo da ova planeta nema neke dublje svrhe koju treba da ispuni sem svoga pukog postojanja. Ali ko bi onda ukazao na to?
Pošto nije dobio nikakav odgovor, zaključio je:
– Da se nije dogodio nikakav big beng, sve bi bilo apsolutno prazno i besmisleno. Mada samo za samu prazninu, a ona je u stvari još manje osetljiva na besmisao nego žabe i daždevnjaci.
Primetio sam da su Ana i Hose stalno održavali kontakt očima i u sebi sam to povezao sa čudnim rečenicama koje su propovedali jedno drugome na španskom, hodajući po ostrvu. Da li je u tome bilo neke povezanosti? Da li je to bila dogovorena igra? Da nije možda taj Englez smislio te čudne rečenice? Zar nije u najmanju ruku čudno što skoro svi gosti na Maravuu govore o istoj stvari? !
Da bi zaokružila sto, Ana je upitala Lauru odakle je. Ona je rekla da je 'poreklom iz San Franciska i da je po obrazovanju istoričar umetnosti, ali da poslednjih godina radi kao novinar u Adelaidi. Nedavno je od jedne američke ekološke fondacije dobila neku vrstu radne stipendije, a posao joj je, najkraće rečeno, da opiše sve snage koje se protive borbi naroda protiv uništavanja životne sredine. Određenije, Laurin zadatak je bio da vodi godišnji popis pojedinaca, institucija i većih preduzeća koja su zarad profita istupala u javnosti i omalovažavala pretnje životnoj sredini na Zemlji.
Mario je hteo da zna zašto je to beleženje toliko važno, a Laura je iskoristila priliku da uopšteno iznese svoj opis stanja Zemlje. Smatrala je da je život na Zemlji ugrožen, da će se obradive površine na duže staze stalno smanjivati, da će kišne šume biti spaljene i da je samo bogatstvo vrsta na ovoj planeti na putu da se smanji. Reč je o definitivno nepovratnim procesima, precizirala je.
– U redi – prihvatio je Mario. – Ali od kakve je koristi popis imena svih krivaca, između dveju korica?
– Moraju da odgovaraju – rekla je ona. – Do sada je sve vreme ekološki pokret morao da iznosi dokaze. Mi pokušavamo da to sada izmenimo. Želimo da se stvari kažu jasno.
– I onda?
Laura raširi ruke:
– Možda će se jednoga dana održati suđenje. Onda će neko morati da zastupa i žabe.
– I ti zaista veruješ da će taj tvoj izveštaj biti dovoljan da zaustavi ekološke štetočine? Ona klimnu glavom:
– Mnogi drznici postanu prilično pitomi kada čuju zašto ih intervjuišem, i potpuno se preobrate čim shvate da je svrha intervjua da se njihove izjave lepo urame. Takve stvari su nešto što bi se moglo pokazivati deci i unučadi: vidiš deda je nekada stajao na barikadama i podsmevao se štetnom dejstvu zagađenja prirode.
Mario je konačno shvatio u čemu je stvar:
– Hoćeš da oni budu lično odgovorni – reče.
Čini mi se da sam se ja osmehivao, jer mi se poprilično sviđala Laurina drskost. Rekao sam:
– To izgleda zanimljivo.
Pogledala me je upitno. Gledao sam u jedno zeleno i jedno smeđe oko. Kao i većina idealista, i ona je bila sumnjičava.
– Možda nam je potreban javni stub srama – rekoh.
Džon je i dalje odobravajući klimao glavom, i to tako je energično da je opet privukao pažnju svih nas. Izjavio je:
– Čovek je možda jedino živo biće u celom svemiru koje ima univerzalnu svest. Zato očuvanje životne sredine na ovoj planeti nije samo globalna odgovornost. Ono je kosmička odgovornost. Jednoga dana opet može nastati pomrčina. A Duh Božiji više ne lebdi iznad voda.
Niko se nije usprotivio tome zaključku. Naprotiv, činilo se kao da je uspeo da skup ujedini u tiho razmišljanje.
Bil je došao do stola balansirajući sa tri flaše crnog vina i jednom čašom viskija u rukama. Iza njega je išao onaj sa cvetom zataknutim za levo uvo noseći šest čaša. Amerikanac je spustio flaše na sto i od jednog od susednih stolova doneo stolicu za sebe. Seo je kraj Laure.
Bil je podelio čaše i uperio prst u one tri flaše.
– Kuća časti! – rekao je.
Opet sam mogao da proučavam kako ga Laura hladno prima, i čini mi se da sam pomislio kako u njenom angažovanju za životnu sredinu možda postoji opasnost od nečeg mizantropskog. Bila je lepa i čudesna, ali ona nije bila neko ko često gleda okolo, a nije ni digla pogled sa lonely Planet kad joj se neko ljubazno obratio na aerodromu.
Pošto se razgovor za stolom i dalje vrteo oko ekoloških pitanja, ja sam kratko izneo svoj zadatak, mislim da su me, ako dobro pamtim, zamolili Ana ili Hose. Laura ovoga puta nije krila da je zadivljena, i tako sam na kraju uspeo da obezbedim neku vrstu poštovanja. Izgledalo mi je kao da nekako smatra da je prirodno da je ona jedina osoba na svetu ovde na ostrvu u svakom slučaju – koja ima neki odnos prema ekološkim problemima naše planete.
Bil je, kao što sam i mislio, pripadao velikoj gomili američkih penzionera, Radio je za jednu od velikih naftnih kompanija i bio jedan od njihovih vrhunskih stručnjaka za borbu sa nekontrolisanim eksplozivnim izlivanjima iz naftnih bušotina. Ne sasvim bez ponosa mogao je da ispriča da je, među ostalim, radio i sa legendarnim Redom Aderom. Osim toga, imao je i nekoliko poslova za NASA-u, a bio je – ako sme da kaže – među onima koji su zaslužni što Apolo 13 nije nastavio da do danas kruži oko Meseca. Razlog što to pominjem jeste sledeće zbivanje:
Neko smo vreme razgovarali o ekološkim pitanjima pre nego što se rasprava rasplinula i mi nastavili s prijatnijim stvarima. Onda je Bil – na našu zajedničku molbu – počeo da priča o nekim od svojih podviga. Zaista nije držao banku te večeri, osim toga bilo je zabavno slušati ga, a uz to je i sipao vino koje smo pili. I upravo dok je pričao o jednom dramatičnom blowoutu, Laura je dobila žestok napad besa koji je rezultirao time što se direktno bacila na Bila i počela da ga udara.
– Videćeš ti šta je to nekontrolisan izliv – uzviknula je. – Ti prljava naftna svinjo!
Smatrao sam da je to bila prilično loše odabrana primedba za taj trenutak. Pa zar nije taj čovek upravo ispričao kako je rizikujući život sprečio veću naftnu katastrofu?
Istina, nije bilo nikakvo iznenađenje da mlada dama ima žestok temperament, a ni da joj je očevidno teško da razlikuje angažman i fanatizam. Ali ona je tako udarala Bila da je on više puta morao da podigne ramena da bi se odbranio od udaraca. U gužvi se preturila jedna od flaša na stolu i ono četvrt litra što je još bilo u flaši, iskrvarilo je na beli damastni stolnjak.
Bil je onda počinio nešto nečuveno: sasvim je jednostavno spustio šaku na Laurin zatiljak i rekao dobroćudno:
– No, no. Samo polako.
I onda se dogodio najčudnovatiji preokret te večeri, jer se razljućena žena istom smirila podjednako brzo kao što je bila pribegla pesnicama. Sećam se da sam pomislio na tigra i ukrotitelja životinja koji kao da potpuno zavise jedan od drugoga, jer bez tigrovog temperamenta ne bi ukrotitelj imao šta da kroti, a bez ukrotitelja ne bi ni tigar imao zbog čega da bude razjaren. To rvanje je u svakom slučaju ostalo kao ilustracija Bilove veštine kad je reč o savladavanju nekontrolisanih izliva. A ono što sam najmanje shvatao, bio je pritisak u samom rezervoaru.
Taj događaj je na neki način bio prirodna završnica večeri. Laura je prva ustala, zahvalila je za vino i zamolila Bila za izvinjenje pre nego što je otišla u svoju kolibu. Čini mi se da se jednom okrenula i pogledom me potražila, kao da ja imam neki lek za njene duševne muke.
– La donna é mobile – pripito je promrmljao Mario i raširio ruke pre nego što je i on ustao i otišao na spavanje. On je najviše popio.
Snažni Englez je pogledao oko sebe i zadovoljno klimnuo glavom.
– Ovo je bio početak koji mnogo obećava – rekao je. – Ali koliko dugo vi ostajete?
Ispričao sam da ostajem na ostrvu tri dana, a i Bil je nameravao to isto pre nego što požuri dalje na Tongu i Tahiti. Trebalo je da Španci krenu dan posle mene.
Bračni par iz Sijetla se već odavno povukao u svoj bračni apartman, a posluga je uveliko gasila sveće i raščišćavala stolove. Džon je popio poslednji gutljaj iz krigle s pivom i svečano se oprostio. Kada se i Bil zahvalio za prijatno društvo, samo smo Španci i ja ostali još nekoliko trenutaka pre nego što smo krenuli u vrt s palmama. Tu smo zastali da posmatramo krastače koje su plivale napred-nazad po bazenu. Rekao sam nešto o tome kako plivaju prsno baš kao i mi.
– Ili obratno – napomenuo je Hose. – Mi smo to naučili od njih. Iznad nas su svetlucale zvezde kao signali Morzeovom azbukom iz jedne izgubljene prošlosti. Hose je prstom pokazao u kosmičku noć i rekao:
– Jednom je ovo sazvežđe njih nosilo.
Nisam odmah shvatio na šta misli, možda i zato što su mi Laura i Bil još uvek bili u mislima.
– Koga? – upitao sam. Pokazao je prema bazenu.
– Žabe. Ali teško da su one toga svesne. Pretpostavljam da one još uvek imaju geocentričnu sliku sveta.
Stajali smo i divili se crvenom i belom i plavom žaru na nebeskom svodu.
– Kolika je verovatnoća da nešto nastane ni iz čega? – upitao je Hose. – Ili, naravno, obratno: Kolike su šanse da nešto može večno opstati? I, bez obzira na sve, da li je moguće proračunati kolike su bile šanse da se kosmička materija jednoga dana zaista preobrazi u svest o samoj sebi?
Bilo je nemoguće shvatiti da li su pitanja bila upućena meni ili Ani, samoj svemirskoj noći ili njemu samom. Osetio sam koliko je moj odgovor bio slab:
– Svi postavljamo takva pitanja. Ali na njih nema odgovora.
– Neće biti – odbio je on. – To što odgovor nije pri ruci, nije isto kao i da ga nema.
Sad je Ana preuzela reč, i trgao sam se kad mi se iznenada obratila na španskom.
Pogledala me je u oči i rekla:
– U početku je bio veliki prasak, a otada je prošlo mnogo vremena. Ovde ću samo podsetiti na ekstra tačku ove večeri. Još uvek se mogu dobiti karte. Da capo tačka se ukratko sastoji od toga da je stvorena publika za predstavu. Bez publike koja tapše, u bilo kojim okolnostima bilo bi nerazumno opisivati događaj kao predstavu. Još uvek ima mesta na sedištima.
Zapljeskao sam, a tek u sledećem trenutku sam shvatio da sam napravio veliku grešku.
Da bih to ispravio, upitao sam:
– A šta si to rekla?
Nije mi dala nikakav drugi odgovor sem osmejka čije sam obrise tek nazirao u svetlu iz bazena za plivanje.
Hose ju je obgrlio jednom rukom kao da hoće da je zaštiti od praznog prostora. Poželeli smo laku noć jedni drugima i uprtili se svako u svom smeru. Pre nego što su nestali u noći, čuo sam kako Hose kaže:
– Ako postoji jedan Bog, nije se zaintačio da samo ostavlja tragove za sobom. Pre svega majstor je da se sakrije. A svet nije onaj koji će o tome da priča, o, ne. U svemiru se i dalje ćuti. Među zvezdama se ne ogovara tako mnogo...
Ana se složila, i ostatak onoga što je Hoseu ležalo na srcu izrecitovali su u horu kao da je to neka stara nabrajalica:
– Ali još niko nije zaboravio veliki prasak. Od tada neprekidno vlada čutanje, i sve što postoji odmiče se jedno od drugoga. Još uvek je moguće naleteti na neki mesec. Ili na neku kometu. Ne očekuj samo da će te susresti prijateljsko dovikivanje. Na nebu se ne štampaju podsetnice.

Čovek koji privlači komarce za jednog gekona


Bio sam prilično uznemiren kada sam otvorio vrata na "buri" 3, i prvo što sam primetio pošto sam uključio svetlo, bio je jedan hitar gekon na flaši džina. Dakle, bilo je kao što sam i mislio. Možda je to bio upravo onaj koji je prejurio preko krovne grede dok sam izlazio na večeru. Gekon je bio dugačak skoro trideset centimetara, i ništa nije ostavljalo utisak kao da su mu komarci ikada nedostajali na jelovniku. Oboje smo se trgnuli, gekon je bio potpuno nepokretan i tek kada sam napravio jedan korak prema njemu, zavrteo se pola okreta oko flaše tako da sam se uplašio da će se flaša preturiti i pasti sa noćnog stočića. Ove večeri je već bilo dovoljno zaludu prosutih kapi.
Dobro poznajem gekone odranije, i znao sam da je iluzija poverovati da se oni u ovome delu sveta neće pojaviti u spavaćoj sobi – ja samo nisam voleo da gledam previše tih hiperaktivnih životinja kako jurcaju po sobi dok se spremam da legnem, a u svakom slučaju, ne kako šišaju preko pokrivača ili leže obamrli na stubu od kreveta.
Prišao sam još jedan korak noćnom stočiću. Gekon je bio sasvim miran, većim delom težine tela na stražnjoj strani flaše tako da sam mogao da proučavam njegov trbuh u nešto uvećanom vidu zbog prelamanja svetla. Nije pomerao ni jedan jedini mišić, ali su njegova glava i rep štrčali iza flaše, i maleni gušter je pažljivo zurio u mene, jer je instiktivno znao da sada postoje samo dve mogućnosti – ili mora da ostane sasvim miran i nada se da se stopio sa okolinom ili da požuri da jurne uza zid i smesti se na tavanicu, ili najradije da se sakrije iza jedne od tavanskih greda.
Paradoksalno je da je sam susret sa preterano poraslim primerkom vrste Hemidactys frenatus učinio da poželim da što je pre moguće popijem solidan gutljaj žestokog pića, i zaista sam se uplašio da bi ta nemarna životinja mogla biti u stanju da spreči tu nameru, ne samo za noćas, već za ceo ostatak boravka na ostrvu. Flaša je bila skoro puna, a ja sam, brižno se starajući o sebi, izračunao da će ona trajati tri poslednje noći pre puta kući. Proverio sam mini bar kada sam stigao, i u njemu nije bilo ničeg drugog sem piva i kisele vode.
Spreman da levom rukom spasim flašu ukoliko se prevrne, koraknuo sam još jednom ka gekonu, ali je nepozvan gost i dalje smatrao da je tvrdoglava kombinacija pasivnog i posesivnog otpora bolja taktika od bežanja. Da nisam duboko brinuo za sadržinu flaše, otišao bih u kupatilo i time dao gekonu priliku da zbriše sačuvavši čast. Ali bilo mi je u svežem sećanju kako sam mnogo puta doživeo da neki gekon prevrne sve, od flaše sa šamponom do čaše za pranje zuba. A sad sam još konstatovao i da zatvarač na flaši nije bio dobro zavrnut.
Još jedan korak, i mogao bih da zgrabim flašu, ali bi onda i gekon Išao uz nju, a moram da priznam da sam oduvek imao ambivalentan odnos prema gmizavcima. Oduševljavaju me, i to ne samo zato što pružaju lako mnogo paleontoloških asocijacija, ali ne volim da se igram s njima držeći ih u rukama, ne želim da mi gamižu po kosi, u svakom slučaju ne dok se spremam da legnem.
Gušteri predstavljaju za većinu ljudi mysterium tremendum et fascinosum, i ja, mada smatram da sam stručnjak za njih, nisam izuzetak od tog pravila. Sasvim je lako gajiti stručno zanimanje za bakterije i viruse i ako čovek baš ne čezne za bliskim kontaktom s tim organizmima. Nakon Marije Kiri postalo je obavezno da svako ko se oduševljeno bavi rend- genskim zracima preduzme određene praktične mere vezane za zanimljivu igru sa radioaktivnim materijama. Čak nema ni neke nužne suprotnosti između uvrežene fobije od pauka i istovremenog pisanja rasprava punih humora o morfologiji tih istih zglavkara karnivora.
Kad su u pitanju kičmenjaci kao što su gekoni i iguane, mora se dodati i da se oni moraju smatrati budnim individuama na sasvim drugačiji način nego na primer bakterije i pauci. Još otkad sam našao mrtvo lane kod kuće u Vestfoldu, jasno mi je da i životinje mogu biti ličnosti, ali baš sada nisam imao snage za nova poznanstva, nisam želeo da me jedan gušter posmatra, bar ne u to doba dana, i ne unutar onoga što sam smatrao svojom privatnom sferom, koju sam, osim toga, kupio, i za nju platio, i izričito napomenuo da nije aktuelno da delim kolibu sa još nekim gostom. Sasvim je druga stvar u pogledu insekata, oni mi nisu smetali, nikada nisam uspevao da jednu domaću muvu shvatim kao ličnost. Muva nema lice, ona nema neki individualni izraz, gušteri ga imaju, a imao ga je i dosadni gekon na flaši.
Sigurno bih uspeo da savladam onu malu dozu odbojnosti prema bliskom kontaktu s tim samosvesnim gmizavcem da sam samo uspeo prvo da popijem nekoliko dobrih gutljaja džina. Ali ovde je sam redosled bio od ključnog značaja. Morao sam da unesem u sebe nešto od sadržaja flaše pre nego što se usudim da je prinesem ustima. Situacija je dakle bila nerazrešiva, i ta mala teroristička drama na kraju se otegla više nego što sam mogao i da zamislim, bio sam umoran, veoma umoran, i nisam imao živaca da legnem da spavam kraj jednog gekona pre nego što uzmem svoj lek za spavanje.
Nisam mogao ni da ostanem tek tako samo stojeći, za tako nešto previše su me bolele noge nakon duge šetnje do datumske granice; osim toga, to bi bilo suviše sramno u odnosu na blentavog gmizavca koji nije skidao pogled sa mene ni na tren i koji je sigurno nešto smišljao. Zato je prva stvar koju sam učinio bila da pažljivo sednem na krevet na rastojanju taman dovoljnom da uspem da zgrabim flašu ukoliko dođe do sukoba, što nikako nije bilo nezamislivo, jer taj impozantni primerak jednog poluprstnog gekona bio je najdeblji koga sam ikada video, više nisam sumnjao da bi težina tela i snaga mišića te životinje bili u stanju da flašu pošalju na pod, u svakom slučaju u najgorim okolnostima, a u razmatranje nekih drugih okolnosti nisam mogao da se upuštam.
Dugo smo tako sedeli i zurili jedan u drugog, ja sa ivice kreveta, a gekon kao sfinga na prestolu ispred samog ulaza u apoteku. Trebalo je samo da zapljeskam rukama i gekon bi sigurno odustao od svog pasivnog otpora, ali, pošto bi se suviše žurio da ispari, ili iz čiste pakosti, pobrinuo bi se i da pošalje flašu na pod nekoliko mikrosekundi nakon što bi se dodirnuli moji dlanovi, i više desetih delova pre nego što bi jedan spori primat uspeo da spase sadržaj flaše od propasti. Ako sam se nečemu divio kod tih životinja, bila je to njihova skoro vidovita sposobnost za reakciju. Uz to, ovaj je primerak bio jedan posebno budan predstavnik svoga roda.
Dao sam mu ime Gordon po etiketi na flaši. Da je u pitanju mužjak konstatovao sam još pre nego što sam seo na krevet. Mister Gordon je očevidno prešao podne svoga života, u poređenju s dužinom jednog ljudskog života bio je možda dvadesetak godina stariji od mene, i mada je pripadao vrsti sa oviparnim ženkama koje ne polažu više od jednog jajeta, on je verovatno imao mnogobrojno potomstvo. Gordon je odavno uspeo da postane i deda i pradeda, u to sam bio prilično siguran, i možda je njegov deda stigao na Taveuni kao useljenik u prvoj generaciji, pošto pripada vrsti koja je uvezena na ostrvo Fidži tek sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Na kraju sam zaključio da je samo životno iskustvo učinilo da je odabrao da ostane na flaši, jer sad mu je bilo više nego jasno da smo u pat poziciji. Sigurno je iskusio da primati sa odećom i kosom na glavi ne predstavljaju neku stvarnu pretnju, mada bi trebalo da je iskusio i da bekstvo ne povlači za sobom neki veći rizik. Ali postojala je i jedna druga mogućnost: Gordon je mogao biti od one radoznale sorte, ili čak možda od one druželjubive vrste.
Toliko sam želeo jedan gutljaj pića da sam sad pogledao u životinju pravo u vertikalne zenice i odlučno prošaptao:
– A sad briši!
Mislim da je malo teže disao i da mu je krvni pritisak malo porastao, ali je ipak demonstrativno ostao na mestu. Podsećao me je na one mlitave demonstrante koje policija mora da odnosi bez obzira na to da li protestuju protiv izgradnje puteva ili – kao u ovom slučaju – protiv suviše liberalnih pravila o točenju pića. Nasuprot meni, taj usamljeni demonstrant nije morao čak ni da žmirka, i upravo to što gekoni nemaju pokretljive očne kapke silno me je nerviralo, ne samo zato što ne bih mogao da iskoristim ni sekund nedostatka pažnje s njegove strane, već i zato što je on u kratkim trenucima imao mogućnost da me posmatra, a da ja ne vidim njega, a jedan trenutak je mnogo kraći interval za jednog čoveka nego za jednog gekona, dakle, on je bio u stanju da zuri u mene tokom dugih perioda bez prekida, vrebajući moje dremljive trenutke koji su se smenjivali jedan za drugim.
– Okej – rekoh glasno. – Sad je stvarno dosta!
Gordon se ni ne pomače. Ne samo da je bio star već sam očigledno imao posla sa blaziranim i od života umornim tvrdoglavcem koji možda nije znao ni za jednu drugu zabavu sem da jednom uspravljenom kičmenjaku utaji njegov više nego nužan lek za živce. Utaja, da, najzad se javila lozinka, jer je toga dana bio još jedan koji je bio prinuđen da prizna utaju, jedan koji je, uostalom, verovao u večni život, koga je nedavno prevarila neka žena i koji je naravno pio u baru prepunom dima noć pre nego što je trebalo da uzleti, i testira svoj avion veteran, toga jutra s čitavih pet putnika koji plaćaju. Tek u tom trenutku prepoznao sam pilota iz kutije za šibice kompanije Sunflower Airlines. Gordon Gekon imao je potpuno isti izraz kao i onaj vremešni pilot, onaj isti bockavi pogled, ono isto naborano grlo sa mlitavom kožnom kesicom ispod brade, a da i ne pominjem gekonove lopataste šake sa pet kratkih prstiju - Hemidactylus i znači “poluprstni”, a i pilot je imao dva poluprsta. Osećao sam da stvari počinju da bivaju jasnije. Nije bilo prvi put toga dana da sam bio talac u jednoj terorističkoj drami, i to nije bio prvi put da je sama teroristička situacija probudila strasnu žeđ koja se upravo zbog okolnosti nije mogla utažiti.
Bio sam toliko ljut da sam ponovo razmotrio mogućnost munjevitog napada. To što sam na kraju odustao, bilo je samo zbog toga što sam sasvim jasno uvideo da samu flašu mogu spasti jednom munjevitom komandoskom akcijom, ali i da je pri tom neumitna opasnost da se veliki deo sadržaja flaše izgubi, u svakom slučaju ako Lin Gordon bude reagovao na neodgovarajući način, što nisam mogao isključiti, a sebi nisam mogao da dozvolim da izgubim čak ni decilitar.
– Slušaj – rekoh i susretoh ukočen pogled jednog dalekog rođaka. – Poslednja stvar koju želim, jeste da te udavim, i mislim, iskreno govoreći, da si to shvatio. Neću te čak zamoliti ni da ispariš. Samo hoću flašu na kojoj sediš.
Nisam ni sumnjao da razume šta mu govorim, jer je delovalo kao da je odgovorio nešto u smislu da mu je sve to jasno, i da mu je to jasno već više od četvrt sata, ali da je na toj flaši hvatao komarce i pre nego što nam se ja pojavio. Nisam, dakle, imao nikakvo pravo da zahtevam da se skloni, naprotiv, ja sam taj koji je prodro na njegovu teritoriju, jer me on ovde nikada nije video, i ako se sada ne odvučem odatle, ili ga bar ne pustim na miru, biće prinuđen da se pobrine da više ne bude nikakve flaše oko koje bismo se mogli svađati, osim toga trebalo bi da sam primetio da on ima smeđi pojas oko repa.
– Nisam tako mislio – rekoh. – Ako me samo pustiš da popijem nekoliko gutljaja, a za to je potrebno tek nekoliko sekundi, dobro si došao da opet sedneš na flašu. Ja u stvari imam crni pojas u davljenju gmizavaca, a kako ne verujemo sasvim jedan drugome, predlažem ti da skočiš na noćni stočić dok pijem. Osim toga, moram da pritegnem taj zatvarač, jer ako to ne uradim iz pukog nesporazuma obojica ćemo početi da mirišemo na glog.
Ni najmanje nije promenio izraz, ali je rekao:
– To sam već čuo.
– Šta to?
– Jednostavno ćeš da zbritviš sa flašom.
– Mislim da ti nije jasno koliko sam žedan – izletelo mi je tek tako. – Ja sam gladan sam – reče on. – A jedem samo u ovo doba dana.
Shvataš, i komarci vole flaše, jer ovde samo naleću, dovoljno je da ispružim jezik i hups – kraj priče.
Tu je bilo nečega, mada me je ljutilo što on smatra da me može ičemu poučiti kada je reč o životu gekona. Da nije bilo onoga u flaši sa loše zavrnutim zatvaračem, mogli smo da podelimo spavaću sobu u savršenoj simbiozi. Gordon bi mogao da bude na flaši i sređuje komarce tako da ja mogu neometano da spavam i probudim se sledećeg jutra bez osipa koji svrbi. U ranija vremena, poglavice na Fidžiju imale su jednog “čoveka koji privlači komarce” koji bi po celu noć nag bio kraj njih dok su spavali prosto zato da bi komarci grickali njega kako bi poglavica bio pošteđen te iste neprijatnosti. Biti čovek koji privlači komarce sigurno je postalo manje privlačno zanimanje čim su delotvorni domaći gekoni stigli da se rašire po ostrvima. Danas se oni smatraju skoro stalnim inventarom.
Sinula mi je jedna ideja.
– Onda ću doneti jednu drugu flašu – rekao sam. – Možeš da dobiješ jednu ledenu flašu piva iz frižidera. To je pravi mamac za komarce.
Razmatrao je kompromisni predlog, i ubrzo je odgovorio:
– Pravo da ti kažem, i meni je već dosta ove svađe. Prihvatam razmenu.
– Ti si divan! – uzviknuh.
Nekoliko sekundi sam bio srećan, i sećam se da sam sebe pohvalio zbog sopstvene snalažljivosti. Rekao sam:
– Siđi sa flaše. Odmah ćeš dobiti novu.
Ali sad se malena životinja trgla. Odlučno je rekao:
– Prvo donesi pivo, a onda ću ja da siđem sa flaše. Odmahnuo sam glavom:
– U tom slučaju se može dogoditi da preturiš ono što želim u zamenu za flašu piva. Znaš, lako je dobiti spazme, a posebno kad neko nije pod prismotrom.
– Flaša će se prevrnuti samo ako se ti ne budeš ponašao na odgovarajući način.
Uostalom, možeš da zaboraviš čitavu trampu flaša.
– Zašto?
– Baš mi je lepo ovde gde sam.
Nisam izgubio nadu da ću ga pokrenuti, pa sam rekao:
– Ako ovde uopšte još ima nekih komaraca, ubeđen sam da bi oni više voleli hladno pivo. Svi komarci vole kondenzovanu vodu na hladnim flašama sa pivom.
On me je samo podsmešljivo pogledao:
– A šta misliš šta bi se dogodilo sa mnom ako bih seo na nešto ledeno? Za jednog tako osetljivog gospodina kao što sam ja, to bi bilo čisto samoubistvo. Da ti to nije možda zato palo na pamet?
Stvar nije bila u tome, jer ja uopšte nisam posvetio ni jednu misao tome da je Gordon hladnokrvna životinja koja bi se zaista onesvestila kada bi ostala samo pet minuta na površini koja meri plus dva stepena.
– Onda da ti zagrejem jedno pivo. Rado ću to učiniti, zaista.
– Kreten!
- Molim?
– Nije više hladno, čoveče, pa onda isto tako mogu da ostanem i ovde gde već jesam. Sad sam bio napet:
– Shvatio si da mi je dovoljno da se nagnem unapred i da te zadavim rukama?
Čini mi se da sam ga skoro čuo kako se smeje. Rekao je:
– Ne verujem da ćeš se usuditi. A ne verujem ni da bi ti to uspelo. Zar nisi upravo bio tu i hvalio me zbog moje sposobnosti reakcije? Skoro vidovite, rekao si.
– To jeste nešto što sam mislio, a ne nešto što sam rekao, i nemoj sad da pomešaš karte. O svakom slučaju, nasmejao se. Rekao je:
– Ako smo vidoviti, onda smo vidoviti, i onda i nije neka velika razlika šta čujem a šta od tvojih misli samo nagađam. Mislim da ću videti tvoje šake kako se približavaju kao u usporenom filmu, dakle mnogo, mnogo pre nego što stignu do mene. U međuvremenu imam eone vremena i da se oprostim jednim muškim zamahom repa i da, osim toga, čitave kože stignem na tavanicu.
Znao sam da je u pravu.
– Ovo više nije zabavno – uzviknuo sam. – Nisam imao običaj da se svađam sa gmizavcima, ali mi se ubrzo može dogoditi da izgubim kontrolu.
– ”Da se svađam sa gmizavcima” – ponovio je. – Možeš me poštedeti tih sarkazama.
Pao sam nauznak u krevet, ovoga puta toliko daleko da tokom mnogo sekundi ne bih imao šansu da spasim flašu ukoliko bi on ostvario svoje pretnje.
– Uopšte nisam razmišljao na taj način – rekoh ulagujući se. – Prema takvima kao što si ti gajim veće poštovanje nego što možeš i da zamisliš.
– ”Takvima kao što si ti” – oponašao me je. – Najperfidnije predrasude usađene su toliko duboko da ih čovek sam ne primećuje.
– Zaista ne nameravam da pravim probleme – ubeđivao sam ga. – Ali ti zvučiš kao da se mučiš sa ozbiljnim kompleksom manje vrednosti.
– Uopšte ne. Kada se tvoj rod sastojao od beznačajnih životinja veličine rovčice, moje tetke i ujaci vladali su nad svim živim svetom na kopnu, a mnogi od njih nadvisivali su teren kao ponosni brodovi.
– Okej, okej – rekoh. – Sve znam o dinosaurusima, i poznata mi je razlika između sinapsida i diapsida. A možeš zapamtiti da znam i razliku između Lepidosauria i Archosauria, te nemoj da se praviš važan previše bliskim srodstvom sa dinosaurusima, to možeš da prepustiš golubovima i papagajima malo dublje u unutrašnjosti ostrva.
Mislio sam da sam ga nadgovorio ovim taksonomskim oznakama, jer dugo nije ništa govorio, a možda nije znao grčki. Tek nakon duge pauze rekao je:
– Ako se vratimo samo malo dalje unazad, naše porodične linije se susreću. Mi smo dakle rođaci. Jesi li razmišljao o tome?
Da li sam razmišljao o tome! Smatrao sam pitanje toliko glupim da mi nije padalo na pamet da odgovorim. Ali on se nije predavao:
– Ako se vratimo do kraja karbona, ti i ja potičemo od istih roditelja. Na kraju krajeva ti si mi brat. Shvataš?
To mi je već delovalo malo previše intimno, ali sam još uvek bio veoma zainteresovan da ne izgubim džin.
– Naravno da to shvatam – rekoh. – A ti to shvataš samo zato što ja to shvatam. Ili možda ovde na ostrvu postoji neki poseban univerzitet za gekone?
Nije trebalo to da kažem, jer sad se on uvredio. Prvo me je zlobno posmatrao odozdo i dobio neki nategnut izraz lica, bilo je kao da je napeo sve mišiće. A onda se dogodilo ono čega sam se sve vreme bojao. Iznenada se bacio dva i po puta oko flaše sa džinom, i onda sam i video ono što sam slutio, jer i flaša se pomerila nekoliko centimetara a najgore od svega bilo je to što se zbog te zbrke zatvarač otkačio i otkotrljao prvo na noćni stočić, a onda na pod. Osetio sam kako mi suze izbijaju u uglovima očiju, jer je time besna aždaja demonstrirala svoju nadmoćnost, i samo je još malo nedostajalo pa da se ceo svet raspadne i ja budem prinuđen da celu noć pijem fidžijansko pivo. Činilo mi se da on ima nešto protiv mene još od trenutka kada sam mu uputio nekoliko omalovažavajućih pogleda jer se bacio na to da na Laurinom krilu raširi jednu ogromnu kartu dok nam je bilo najgore tamo u razređenom vazduhu iznad Tomaniive.
Pokupio sam zatvarač sa poda ključajući od pritajenog besa, ali sam odlučio da izigravam ljubaznost i pomirljivo sam rekao:
– To sa univerzitetom za gekone bilo je malkice glupo, rado to priznajem. Možeš li da prihvatiš moje izvinjenje?
Sad je bio s prednje strane flaše leđima okrenut tako da je mogao da me vidi samo jednim okom.
– Osim toga u pravu si kad pominješ ponosnu epohu gmizavaca u juri i kredi – nastavio sam. – Vi ste bili napredniji od prvih primitivnih sisara, a pred kraj krede napredniji i od torbara i placentnih životinja. To mi je zaista potpuno jasno. Zato je onaj sudbonosni pad meteora koji je označio prelazak u tercijum bio tako neverovatno nepravedan.
– Kako to?
– Pred vama je bila ponosna budućnost. Mnogi od vas su se već podigli na dve noge, neki su bili toplokrvni kao i mi, i ja smatram da ste bili na putu da uspostavite jednu visoku kulturu i sa univerzitetima i sa istraživačkim centrima. Nekim vrstama je nedostajalo možda samo nekoliko miliona godina, a to nije dugo vreme kad uzmeš u obzir da su dinosaurusi vladali životom na kopnu skoro dve stotine miliona godina. Radi poređenja možeš da razmisliš koji se ogroman razvoj dogodio sa mojim rodom samo tokom poslednjih dva miliona godina, a pod tim mislim na genetski razvoj. Kulturna dostignuća merimo stolećima i decenijama, pa to i nije nešto s čim bi se trebalo praviti važan.
Čuo sam samoga sebe i uplašio se da sam možda opet bio malo nepromišljen u samom izboru perspektiva. Pa zar se nisam opet neobuzdano hvalio svojim rodom i to upravo na uštrb reptila? Pokušao sam da izgladim stvar.
– Kao i ti, smatram da je tvoj rod u juri i kredi bio avangarda. A onda je sve to obesmišljeno zbog jednog suludog sudara sa nekim drugim nebeskim telom. To nije fer, sasvim jednostavno nije bilo fer da se prvi, a možda i najveći napor ove planete do današnjih dana, izbori za intelektualno sagledavanje, razvojnoistorijski pogled unazad i osim toga pogled u svemir, da bude uništen samo zato što je jedan meteorit izleteo sa kursa i bio privučen silom teže ove planete. Na taj način vi ste izgubili mnogo miliona godina.
Gordon je zabio svoj pogled u moj, a ja se nisam usudio da ni za jednu sekundu sklonim pogled s njega. Sve vreme sam pokušavao da govorim što mogu ljubaznije, i verujem da sam u izvesnoj meri uspeo da ga omekšam. Rekao je:
– Šta podrazumevaš pod time da smo izgubili mnogo miliona godina? Sad je bio skloniji pomirenju, skoro kao uvređeni sin koji ipak želi da tata nastavi da priča bajke iako nije uspeo da istera svoje sa onom kutijom čokolade.
– Vi ste izgubili trku ko će pre da stigne do Meseca. U tom takmičenju pobedili su potomci rovčica.
Ugrizoh se za usnu. Opet sam se zaleteo u priči.
– Hvala, ostatak bezobrazluka ćemo ostaviti za kasnije – reče on, i ja shvatih da je to bilo izrečeno kao poslednji ultimatum pre nego što bi katastrofa, istih razmera kao pomenuti udar meteora, mogla nanovo da se dogodi, i to te noći.
Rekao sam:
– Bojim se da opet pogrešno shvataš, i samo mene možeš zbog toga da kriviš, jer ja ne razmišljam uvek podjednako jasno usred noći, a u svakom slučaju ne kada sam sprečen da ... no, da. Ali kao što si tačno primetio, nas dvojica smo u stvari braća po krvi sa nizom identičnih gena u prtljagu, mi smo obojica pentadaktilni tetrapodi, i ja mislim da se možemo bolje razumeti ako samo naučimo da posmatramo ovu planetu na kojoj živimo kao zajedničku arenu ili interesnu sferu. Sama ova planeta, izgubila je milione godina zbog tog luđačkog udara jednog zbunjenog meteorita, dakle, ne ti i ne ja – ili tačnije rečeno ne nas dvojica – jer treba da zapamtimo da čak ni jedna planeta nema neograničeno vreme života, i jednoga dana na Zemlji će biti veoma pozno. Da nije bilo onog ćudljivog meteorita, ti bi bio na ivici kreveta i pričao priče, a ja bih se vrteo po sobi loveći insekte. I to može opet da se dogodi. Možda je to ono što ja hoću da kažem. To može opet da se dogodi! Reč je o jednoj nesigurnoj ravnoteži moći između razuma i ne-razuma, između jedne univerzalne svesti i jedne podjednako univerzalne ne-svesnosti, dakle o jednoj kosmičkoj ravnoteži terora prema kojoj naše malo neslaganje bledi, a ja bih možda mogao da dodam da je u toj ravnoteži terora sam razum David sa krhkom praćkom, a masivni ne-razum div Golijat s čitavim arsenalom prgavih kometa i meteorita na raspolaganju. Razum nije čest uređaj, a, radi poređenja, ima gomile i leda, i plamena i kamena, da ne kažem previše, da, kao peska u pustinji, jer još uvek lepršaju hiljade ćudljivih asteroida po svojim krajnje nestabilnim putanjama između Marsa i Jupitera, i dovoljna je još jedna nesrećna konjunkcija pa da jedan od njih iskoči iz putanje i krene prema Zemlji. Samo čekaj, u sledećoj rundi primati će otići svojim putem, a, na primer, porodica Gekkonidae podreda Sauna biće pilot sledećeg pokušaja prirode da shvati neku mrvicu više onoga svemira čiji smo mi deo. Pitanje je samo da li će to biti u nekom poznom trenutku na Zemlji, jer ko zna koliko je vremena ostalo dok Sunce ne postane crveni džin, ali ja neću ništa da presuđujem, želim vam svu sreću. Jedanput ćete možda preći jedan mali korak za guštere, ali veliki skok za sveopštost prirode, i onda treba da znate da smo i mi bili na tom putovanju.
– Previše pričaš – reče on.
– Suviše – priznadoh. – To se naziva kosmičkim strahom.
– Zar nema ničega zbog čega bi mogao da pohvališ moju porodicu na osnovu onoga šta smo danas?
Imao sam puno razumevanja za tu primedbu, i onda rekoh:
– Naravno, u najvećoj meri. Na primer, zadivljen sam da ste vi tokom tako mnogo miliona godina uspeli da se klonite opojnih sredstava, mada je možda upravo to razlog što toliko dugo živite. Jer, sigurno nije uvek podjednako lako biti gmizavac. Iskreno, mogu ti reći da ponekad može biti teško biti jedan hominid. Možda mi patimo od one male anomalije da imamo jednu ili dve moždane vijuge previše, i ne kažem to iz samosažaljenja, jer ko kaže da ne postoji i neki gmizavac koji ide kroz život i nosi neku mučnu grešku? Ali kao što rekoh, alkohol teče skoro slobodno, na primer u različitim vrstama opalog voća, ali niko od vas nije dozvolio da postane zavisnik od njega, i u to uključujem sve redove, i tuatere, guštere sa krljuštima i krokodile, da se sada držimo samo diapsida. Šta, pak, sve kornjače mogu da pojedu ja, na moju sramotu, ne znam baš tačno, ali polazim od toga da sve vrste kornjača mogu da prežive bez alkohola, u svakom slučaju u dužim periodima, one ionako veoma dugo žive, pojedine vrste i do dve stotine godina, kao na primer grčka kopnena kornjača. Priča se za jednog biskupa iz Peterburga da je navodno posedovao jednu takvu kornjaču koja je doživela 220 godina. Možda je to jedno malo preterivanje, ali u literaturi piše o jednoj džinovskoj kornjači koja je uhvaćena u odraslom dobu na Sejšelskim ostrvima 1766. godine i koja je živela u zarobljeništvu dok nije umrla na Mauricijusu nesrećnim slučajem čak 1918. godine, mada je tada bila slepa već čitavih 110 godina. To sa dubokom starošću zaista ne važi samo za kornjače, meni je naravno sasvim jasno, uopšte posmatrano gmizavci po pravilu žive veoma dugo, ali to dakle ne proizvodi neku vrstu staračkog alkoholizma koji tako neprikladno opterećuje moju vrstu, u svakom slučaju u onim kulturama koje skoro jednostrano obožavaju pomenute moždane vijuge, što je suviše, u stvari, radije previše te stvari, i što donosi tako mnogo briga vezanih za svemir, naše kratke živote na Zemlji i suviše velika rastojanja u vremenu i prostoru.
– Kao što rekoh, ti pričaš previše.
Ova poslednja tirada imala je za cilj da ga privoli na saradnju, a ako je postigla suprotno, nisam sumnjao da ću ubrzo biti siromašniji za jednu flašu džina. Za svaki slučaj, odlučio sam da kapituliram. Rekao sam:
– Mister Gordon. Kada je reč o toj flaši, ja sam od nje digao ruke.
– To ti je pametno.
– Onda dakle nećemo više o tome.
– Ja tako mislim već pola sata.
– Ali ti naravno nemaš ništa protiv da ja samo opet navrnem zatvarač. To je nešto što bi, uopšteno posmatrano, mnogi valjalo da nauče.
Nije odgovorio, a ja sam rekao:
– To ne bi ometalo lov, mislim. Naprotiv, ja sam čuo da komarci ne mogu da podnesu miris džina. Čuo sam kako kažu da je on pravo sredstvo protiv komaraca. Zar nisu engleski kolonisti zbog toga pili tako mnogo džina. Dakle, da se zaštite od malarije?
Opet se malkice pomerio, može biti da bi me opet imao u binokuiamom pogledu, koji za jednog gekona i nije ništa više od oko 25 stepeni.
– Samo pokušaj – reče.
– Taj kratki odgovor je mogao da se tumači na dva načina, pa sam rekao:
– Da li to znači da?
– Ne. Osim toga, to znači da treba malo više da paziš kako se izražavaš. Jer, ti si naravno u pravu, jedna flaša bez zatvarača zahteva sasvim drugi stepen pažljivog rukovanja nego jedna flaša koja je bezbedno zatvorena.
– Zar se ti nikada ne umoriš?
– Ja sam noćni gekon. Ti to znaš.
Nisam se više brinuo za sledeće noći na Maravuu. Jednu flašu džina možda ću moći da kupim u hotelu ili u seoskoj prodavnici u Somosomu, mada uopšte ne poznajem zakone i pravila za kupovinu i prodaju alkohola na Fidžiju, samo sam bio siguran da moram da popijem dva decilitra iz Gordonove flaše da bih prespavao ostatak te noći. Sada sam, dakle, bio voljan da rizikujem pola litre džina iz flaše da bih sebi obezbedio dva decilitra, i zato sam mogao da na sasvim novim premisama razmotrim jedan komandoski napad, koji bi, istini za volju, mogao prouzrokovati dosta prosipanja, ali koji bi zaista mogao i da obezbedi qunatum satis za noćas. U najgorem slučaju bi se operacija završila tako što bi se cela flaša našla na podu, ali sama pomisao na to koliko bi bilo ponižavajuće da me Gordon vidi kako gamižem unaokolo po podu i lapćem neke zabrljane ostatke tog umirujućeg eliksira pre nego što najveći deo iscuri između podnih dasaka, navela me je da nanovo razmislim.
Nasred poda, a otprilike na korak i po od mesta gde sam bio, stajala je crna pilotska torba, i ja sam se iznenada setio da je u njoj pakovanje soka sa jednog od letova, i da je za njega pričvršćena slamčica za sisanje, ili barem da je bila kada sam dobio sok od stjuardese. To je možda bila poslednja mogućnost, i ovoga puta sam odlučio da ne kažem tom samosvesnom teroristi šta mi je u mislima, pa bio on vidovit ili ne.
Levom rukom ispruženom unazad prema noćnom stočiću i odlučnim pogledom usmerenim na flašu sa Gordonom, uspeo sam da podignem pilotsku torbu sa poda i sekundu kasnije sam opet bio na ivici kreveta.
– Čime se ti to baviš? – upitao je.
– Samo hoću da legnem – slagao sam. – Ja sam, znaš, u suštini dnevna životinja.
Rekao je:
– Onda ti ne potičeš od tih rovčica. One su izlazile u lov kad padne noć i zahladi, jer tada su hladnokrvne zveri morale da miruju.
Dok sam otvarao pilotsku torbu, rekao sam:
– Znam to. Znam sve to. Pa rekao sam i da nije bilo tog meteora pre šezdeset pet miliona godina, možda bi se ti sada spremao da legneš u krevet, dok bih ja jurcao unaokolo po podu i lovio insekte. Jednostavno nisi u stanju da znaš nešto više ili nešto drugačije od onoga što ja već znam.
Ovo poslednje sam rekao da bih proverio njegov temperament, ali i da ne primeti da se petljam sa pakovanjem soka. Ubrzo sam držao cevčicu za sisanje u ruci.
Nisam bio toliko sišao s uma da zamolim Gordona da oslobodi makar nekoliko centilitara onoga na čemu je bio. Samo sam se nagnuo prema flaši i rekao:
– Znaš da sam ja pravi connaisseur kada su gmizavci u pitanju...
– Hvala, to sam već shvatio. Ta ti si monoman.
– Ali ja možda nisam rekao dovoljno jasno da sam oduvek gajio posebnu ljubav prema gekonima. A možda posebno prema onih trideset vrsta poluprstnih gekona, to ti mogu reći u poverenju...
Onda sam stavio slamčicu u usta i gurnuo je u flašu ne dodirujući je rukama, a čudno je bilo to što se Gordon držao mirno, možda nije ni smeo ništa drugo, pomislio sam, možda se oduzeo od divljenja.
Siguran sam da sam popio ceo jedan decilitar pre nego što sam morao da prekinem i udahnem. Ali sam i uspeo, uspeo sam da izvedem tu retku veštinu da pijem iz flaše, a da je ne podignem do usta. Ono Kolumbovo jaje nije nekako bilo više nešto zbog čega se treba praviti važan.
– Njam, njam – rekao sam i glasno podrignuo.
Nisam to učinio da bih mu se zgadio, niti je to bio izraz neke alkoholom podstaknute preterane hrabrosti – tek je tako izletelo iz mene. Međutim, moram priznati da sam se odmah lakše osećao, i primetio sam kako mi hrabrost raste. Tako posmatrano, Gordon je imao dobar razlog da još od prvog trenutka ostane odlučan da mi ne dozvoli da sa flašom činim ono što želim. U sledećem trenutku Hemi Dactylus Frenatus je jurnuo oko flaše, i mada sam pridržavao vrat flaše jednim prstom, ovoga puta se nije moglo izbeći da nekoliko dragocenih centilitara prsne i iscuri na noćni stočić. Ali računao sam na to i, flašu sam i ispustio samo zato što sam znao da će se on popeti na mene čim mu se pruži prilika, a ja nisam uspeo da nakon susreta sa Gordonom u sebi izgradim neki manje ambivalentan odnos prema gekonima.
– Biću sasvim precizan – reče on. – Ako to pokušaš još jednom, obećavam ti da ćeš se pokajati.
Imao sam razumevanja za to upozorenje, jer sam duboko u sebi znao da ako uspem da popijem još jedan decilitar, postaću toliko odlučan da se može desiti da ga prevarim. Već je i ovaj jedan decilitar počeo da me svrbi u prstima.
– Shvatio sam – rekoh. – Nisam znao da imaš nešto protiv da samo testiram ovu zanimljivu slamčicu za sisanje, to je zaista bilo glupo, a nikada mi nije bilo ni na kraj pameti da te udavim.
– Onda bi možda mogao da prestaneš da se proseravaš. Naravno, u tom trenutku nisam imao neraščišćenih poslova sa Gordonom Gekonom, a po pravilu, nema ih ni jedan policijski psiholog sa otmičarem koji drži taoce, mada se pravi da ih ima, a to i jeste poenta čitave stvari. Međutim, njemu je potrebno vreme, zato i održava razgovor, i upravo u tome postoji neki međusobni odnos između te dve strane, jer, kada je situacija obostrano u pat poziciji, a otmičar sa taocima zna da ga je opkolila jača sila, onda je i otmičaru potrebno vreme. Rekao je:
– Ili pričaj o nečem razumnijem.
– Dakle, ti to želiš? Želiš da razgovaraš o nečem razumnijem?
– Noć je tek počela, i verovatnije je da će komarci doći dok si ti u blizini, osim toga, može se dogoditi da se prilično ugoje i da budu hranljiviji pre nego što ih progutam.
Nije mi se sviđala pomisao da budem čovek koji privlači komarce za jednog gekona, i smatrao sam da je stvar na granici bezobrazluka kada je rekao:
– Pravo da ti kažem, nadao sam se da nećeš tako brzo zatvoriti vrata za sobom kada si uključio svetio.
Istina je da sam zatvorio vrata za sobom pre nego što sam uključio svetio. Boravio sam u tropskim krajevima skoro dva meseca, i nisam bio posebno osetljiv na komarce, ali ipak sam pomno pazio da ne vučem komarce za sobom u spavaću sobu, jednostavno da bih održavao populaciju gekona na što je manjem broju moguće.
– Možemo da razgovaramo o bilo čemu – rekoh. – Da li te zanima fudbal?
– Ni najmanje.
- A kriket?
- Jok.
– Retke poštanske marke?
– Oladi!
– Onda ti predlažem da razgovaramo o stvarnosti.
– O stvarnosti?
– Na primer o njoj, baš to. Ili ti se čini da je to suviše opširna tema?
– Samo ti počni, ja ionako ne idem na spavanje pre nego što izađe sunce.
– Osim što je neverovatno stara ona je i neverovatno velika, iako niko ne zna odakle potiče.
– Je I' ti to o Suncu pričaš?
– Ne, o stvarnosti. Sad pričamo samo o njoj. Mislim da moramo da se potrudimo da se usredsredimo na jednu po jednu stvar, a sunčev sistem je samo mikroskopski delić onoga što nazivamo stvarnošću. Kao celina, stvarnost se sastoji od otprilike stotinu milijardi galaksija. Jedna od njih je Mlečni put, dakle naš sopstveni mali seoski put sa postoljem za kante s mlekom na zavijutku, a Sunce je tu samo jedna od više stotina milijardi drugih zvezda. Istina, ono je ta zvezda koja će se kroz nekoliko sati dići nad ovom planetom, i onda će na Zemlji početi jedan sasvim novi dan, jer, praktično posmatrano, mi se nalazimo na datumskoj granici, “where each new day begins”.
– Onda je stvarnost ogromna – prokomentarisao je Gordon, i čini mi se da se pravio glupljim nego što jeste.
Rekao sam:
– Ali mi smo ovde u samo jednom jedinom kratkom trenu i švić – nema nas više u celom ostatku večnosti, koja će dakle trajati veoma dugo. Na primer, ja sam nestaću već kroz nekoliko godina ili nekoliko desetina godina, i onda nemam nikakvu mogućnost da znam šta se ovde događa. Mene, naravno, neće biti ni kroz nekoliko stotina miliona godina ako se računa od sada, i u tom trenutku biću odsutan tačno sto miliona godina manje nekoliko nedelja i meseci računajući u to i ostatak ove noći.
– Čini mi se da ne bi trebalo da te muče takve brige – skoro me je tešio, kao da nije baš on bio uzrok moga neraspoloženja.
– U stvari, ono što me najviše brine nije to što je život kratak – nastavio sam. – I meni bi bilo potrebno da malo prilegnem, da malo dremnem, jer se, iskreno govoreći, već pomalo osećam kao prebijen. Ono što me ljuti jeste da više neću moći da se vratim kada jednom budem legao, mislim, nazad u stvarnost. Naravno da moram nužno da se vratim baš ovamo, hoću reći u Mlečni put, a ako je malo pretesno, mislim, bio bih voljan i da razmotrim neku sasvim drugu galaksiju, u svakom slučaju ako u njoj ima neki bar, a još očekujem i da se reinkarniram kao jedan od dva pola: one kaluđerske planete na kojima se ljudi razmnožavaju pupljenjem nikada mi se nisu sviđale, i u tom slučaju to možda i nije važno. Dakle, nije odlazak problem, već to što čovek više ne može da se vrati. Za nas koji imamo te dve-tri najbliže rečeno proarčene moždane vijuge – one koje su dakle suvišak, možda bi mogao da kažeš i nepotrebne – za nas takva perspektiva može u kratkim trenucima da izduva samu životnu radost, i to ne samo emocionalno, jer ne govorimo samo o provokaciji usmerenoj protiv osećanja, već protiv samog razuma. Možeš ti mirno reći da je ono što te dve-tri suvišne moždane vijuge pogađaju, upravo i jesu te dve-tri moždane vijuge. One dakle same sebe grizu za rep, i to ne tek igrajući se, već do krvi, one imaju, drugim rečima, samodestruktivni sastav, a nije ni tako lako osloboditi ih se. Za, na primer, jednog guštera lakše je da se oslobodi repa koji je napadnut, jer neki cerebralni ekvivalent gušterovoj autotomiji ne postoji kod uspravljenih primata. Napadnute sinapse, istina, mogu se ošamutiti za nekoliko sati, na primer uz pomoć jednog ili dva decilitra džina, ali tu je ipak reč samo o privremenom ublažavanju simptoma, a ne o rešenju same dileme.
– Shvatam – rekao je, i sad sam iskreno govoreći počeo da sumnjam da je preterao, jer ne verujem da je imao pojma o čemu pričam.
Rekao sam:
– Delovi mozga koji strogo govoreći nisu nužni za osnovne životne funkcije, dakle oni koji su suvišak, predstavljaju, s druge strane, sam preduslov ono malo razuma koji smo uprkos svemu stekli kada je u pitanju razvoj života na Zemlji, određeni osnovni prirodni zakoni a donekle i sama istorija svemira počev od velikog praska pa sve do danas. Znaš, nisu baš sitnice ono čime punimo taj naš mozak.
– Zadivljen sam.
– Mi shvatamo taman toliko da imamo čitav niz predstava o istoriji stvarnosti, njenoj geografiji i ustrojstvu same mase. Ali niko ne shvata ni prcvoljak toga šta ta masa jeste, bar ne u ovim krajevima, a rastojanja u svemiru nisu samo ogromna, ona su groteskna. Pitanje je da li bismo mi shvatali više – dakle, šta je svet uopšte – da je mozak, na primer, za deset procenata veći ili petnaest procenata delotvorniji. Šta ti misliš? Misliš li da bismo stigli baš onoliko u našem shvatanju koliko je to uopšte moguće, dakle, bilo koji mozak i to bez obzira na njegovu veličinu? Jer ne može se zanemariti mogućnost da se polaže da je u principu nemoguće shvatiti nešto više nego što smo već shvatili. U tom slučaju pravo malo čudo je da imamo mozak koji je dovoljno veliki da shvati na primer teoriju relativnosti, zakone kvantne fizike i ljudski genom. Naime, na tom području ne postoji mnogo karika koje nedostaju. Sumnjam da čak i najnapredniji šimpanza ima bilo kakvu predstavu o velikom prasku, o broju svetlosnih godina do najbliže susedne galaksije ili, na primer, da je Zemlja okrugla. Jedna zanimljiva poenta s time u vezi je da ljudski mozak ne bi mogao da bude veći nego što jeste jednostavno zato što bi sprečavao da se hoda uspravno. Ali onda moram i da požurim da dodam da bez uspravnog hoda ljudi, mozak ne bi ni mogao da se razvije do veličine do koje se razvio. Ukazujem na jednu tešku ravnotežu, i zato ću pokušati da to kažem na jedan drugi način: mera u kojoj shvatamo onu zagonetku u kojoj lebdimo može dakle zavisiti od ženske karlice. Smatram nečuvenim da je razum ovoga svemira ograničen takvim banalnim anatomskim ograničenjem. Ali bar nije čudno i to da se ta jednačina može resiti? Pokazuje se da je x iz jednačine tačno quantum satis, dakle quantum satis toga da je ovaj svemir trenutno svestan samoga sebe. Ljudska karlica je dovoljno velika da možemo shvatiti šta je svetlosna godina, koliko ima svetlosnih godina do najbliže galaksije i, na primer, kako se najmanji kvant materije ponaša i u laboratoriji i u prvim sekundama nakon velikog praska.
– Ali zašto ne bi postojali veći mozgovi na nekom sasvim drugom mestu u svemiru? – zamerio je Gordon.
Nasmejao sam se s prikrivenim besom, pa sam onda rekao:
– To se naravno može zamisliti, i ja nemam problema da zamislim jedan mozak koji, na primer, može da nauči napamet sve strane enciklopedije Britanica. Čak nemam problema ni da zamislim jednostavan mozak koji je u stanju da obuhvati ukupnu iskustvenu masu celoga čovečanstva. Ono u šta ja sumnjam jeste da li je principijelno moguće shvatiti mnogo više tajni ovoga svemira nego što su ljudi to već učinili. Tako se sva pitanja koja postavljam svode na pitanje da li sam svemir ima još nekih tajni koje krije. Mislim: ako postoji jedan meteorski kamen, možeš li se upustiti u to da nagađaš koliko je težak, koja mu je specifična težina ili barem od kojih se hemijskih tvari sastoji. Ali kada je sve to istraženo, onda se iz toga kamena ne mogu više izvući nikakve tajne. Onda je on ipak samo ono što jeste, i to ono što je sve vreme i bio. Tako se može odložiti, i u nekom muzeju možda može po njemu da pada prašina. Ali mi nismo nikuda odmakli. Jer, šta je jedan kamen?
– Nisam siguran da te i dalje pratim – uzdahnu Gordon. Sada je delovao prilično umorno.
– Eto, vidiš i sam. Samo kažem da se naučna era možda bliži kraju. Već smo stigli na cilj, a cilj jeste sama svest o dugome putu ka cilju. Mi smo se predstavili svemiru, a i svemir se sasvim jasno predstavio nama. Možda je nauka došla do kraja puta, to je ono što ja mislim, možda već znamo sve što je vredno znati. A kad kažem “mi”, moraš biti svestan da ne mislim samo na nas dvojicu, ja u to uključujem sve druge potencijalne mozgove u celom svemiru. U tom slučaju, a to je teorija kojoj sam sklon u ovome trenutku, u tom slučaju stvarnost pati od neizlečivog nedostatka imena. Ko sam ja? pita se stvarnost. Ali niko na to pitanje ne odgovara. Niko nas ni ne vidi ni ne čuje. Mi vidimo samo sebe.
– Voleo bih da mogu nešto da pomognem – reče snuždeno, što bi on sigurno i mogao samo da je imao dovoljno razuma da se skloni sa flaše na kojoj je sedeo.
– Ali ti si rekao da veruješ u večni život – usprotivih se. – Zato treba i da se uzdržiš od uzimanja putnika kada letiš bez kopilota, ali okej, tu raspravu možemo da ostavimo po strani.
Možda on nije ni imao pravo na to, shvatih u tom trenutku, i možda zato i nije odgovorio kada sam ga upitao:
– Da li je među takvima kao što si ti raširena vera u večni život? Rekao je:
– Još nisam sreo nijednog gekona koji bi izneo neki ubedljiv argument za suprotno.
– Možeš li da budeš malo precizniji?
– Uopšte ne postoji nijedan gekon koji poriče postojanje večnog života. Ne verujem da je ijedan jedini gmizavac ikada pomislio da se život jednom okončava. Ta misao nam jednostavno nikada nije pala na pamet.
Kada je nastavio, delovalo je kao da pokušava da oponaša moj glas. Rekao je:
– A pri tom mislim na sve vrste unutar svih rodova i porodica u sva četiri reda klase kičmenjaka Reptilia. Sama predstava da se život jednom okončava nije ni jednog jedinog od nas čak ni dodirnula.
Palo mi je na pamet da bi se, ako odem samo nekoliko naraštaja unazad u istoriji ljudi, to isto moglo reći i za primate. Sam ledeni dah velikog ništavila je dakle jedna nova pojava. Ako zna, možda ne postoji strah od smrti ni na jednoj drugoj planeti u ćelom svemiru. Rekao je:
– Postoji jedan svet. Po zakonu verovatnoće to se graniči s nemogućim. Bilo bi mnogo lakše poverovati da nema ničega. Tada se ni u kom slučaju ne bi našao niko da pita zašto nešto ne postoji.
Pošto nisam odgovorio, on reče:
– Da li si čuo šta sam rekao?
– Da, da, a sada mi možda možeš reći da li je to nešto što vi samo smišljate ovde na ostrvu ili je to nešto što ste pronašli u nekoj knjizi s mudrim izrekama.
Nije odgovorio, a ja sam pokušao da ga podstaknem:
– Je li to nešto o čemu ste vi dugo razmišljali? Ili ste vi neka vrsta lutajućih poeta? Ali on je samo povećao brzinu, jer je izjavio:
– Mi nosimo jednu dušu koju ne znamo i ona nosi nas. Kada se zagonetka postavi a ne bude rešena, dolazi red na nas. Kada slike iz snova same sebe uštinu za ruku a ne probude se, to smo onda mi. Jer mi smo zagonetka koju niko ne odgoneta. Mi smo bajka zatvorena u sopstvenu sliku. Mi smo ti koji idu, a ne stižu do razjašnjenja.
– Onda je možda vreme da začepiš – rekoh. – Postajem prilično nestrpljiv.
– Možeš da legneš kad god hoćeš – odbaci on zamerku. – Moram da pazim na flašu.
– Nikada u životu – dreknuh, jer je došao trenutak, kada su sinapse morale da budu ošamućene.
I bacih se i na njega i na flašu.
Gordon ljutito pretrča preko moje ruke i baci se u divlju trku na sve četiri duž zida. Flaša je pala na pod i otkotrljala se tako da je dragoceni lek za živce lio kao vodopad i brzo nestajao u širokim pukotinama između podnih dasaka. Kad sam se dovoljno pribrao da je podignem i postavim prema svetlu, video sam da je u njoj ostao otprilike jedan decilitar ili u najboljem slučaju decilitar i po. Primakoh flašu ustima i ispraznih je u jednom jedinom gutljaju.
– Ti propalice! – lajao je sa zida. – Ali, opet ćemo se mi videti! Poslednje što sam čuo pre nego što sam zaspao, bio je Gordon koji je kazivao sledeće reči ukradene iz španskog asortimana Aninog i Hoseovog opisa stvarnosti:
– Ako postoji jedan Bog, on se nije zaintačio da samo ostavlja tragove za sobom. Pre svega on je majstor da se sakrije. A svet nije onaj koji će o tome da priča, o, ne. U svemiru se i dalje ćuti. Među zvezdama se ne ogovara tako mnogo. Ali još niko nije zaboravio veliki prasak. Od tada ćutan je konstantno vlada, i sve što postoji, odmiče se jedno od drugoga. Još uvek je moguće naleteti na neki mesec. Ili na neku kometu. Ne očekuj samo da će te susresti prijateljsko dovikivanje. Na nebu se ne štampaju podsetnice.
O onome šta je Gordon Gekon govorio pokušavajući da me drži budnim ostatak noći imam samo nejasne i delimice nesvesne uspomene, ali mi se čini da me je jednom probudio negde oko pet sledećim aforizmom:
– Potrebno je nekoliko milijardi godina da se stvori čovek. A treba samo nekoliko sekundi da se umre.

Slavljeni polubrat neandertalca


Tako je protekao moj prvi dan na Fidžiju, i više nije potrebno da ga detaljno opisujem. Treba samo da shvatiš zašto sam onako reagovao u Salamanki.
Iznenada sam ugledao Anu i Hosea na obali Tormesa baš kada sam hteo da kažem nekoliko reči o nama, i to je bilo kao da sam se iznenada vratio na obalu princa Čarlsa. Nisam uspeo da kažem ništa o nama dvoma ili o onome što se dogodilo sa Sonjom prosto zato što si se ti tako silno smejala, jer si verovala da sam počeo da pričam izmišljotine samo zato da bih što duže bio s tobom. Zaista je bilo lepo opet te čuti kako se smeješ i bio bih u stanju da ispričam mnogo avanturističkih priča da bih to doživeo. Ali ja jesam video Anu i Hosea, bio sam sasvim siguran u to, a to mi se i potvrdilo sledećeg prepodneva. I onda je prošla samo nedelja i po pre nego što sam ponovo sreo Hosea u Madridu. Kada je ispričao celu onu neshvatljivu priču o El Planeti i ona dva portreta u muzeju Prado, bilo mi je kristalno jasno da nas dvoje imamo da naučimo jednu ozbiljnu lekciju jedno drugo i da je jedini mogući put do dijaloga između nas taj da ti pišem.
Zamoliću te da mi učiniš jednu uslugu, makar to bila zaista poslednja stvar koju ćeš učiniti za mene. Pokušaću da pošaljem sve što sam napisao u četvrtak popodne, a u petak ćeš morati da kreneš sa mnom u Sevilju. Smatram da dugujem Ani i Hoseu put u Sevilju toga dana, i skoro sam siguran u to da ćeš i ti to doživeti na isti način kada budeš pročitala priču o Ani i magičnoj slici.
Naravno, nisi zaboravila razglednicu koju si mi poslala iz Barselone. Tada, pre mnogo godina. "Sećaš li se čarobnog napitka?" napisala si.
Kada si se vratila kući, svečano si me ubeđivala da ne bi oklevala da mi daš polovinu da si ga samo pronašla. Imala si tako jaku želju da nas dvoje zauvek živimo zajedno. "Za mene postoje samo jedan muškarac i samo jedna zemlja" – rekla si. Možeš li toga da se setiš? I dodala si: "Razlog što to tako snažno doživljavam jeste to što znam da imam samo jedan život". A onda se sudbina umešala i htela da to bude drugačije.
Za početak ću te zamoliti da odvojiš samo još jedan dan svoga života za mene. Ne mogu da otputujem u Sevilju bez tebe. To ja ne mogu.
Pošto sam nanovo preživeo prvi susret sa Gordonom, otišao sam do Rotunde i pročitao El Pais, popio šolju kafe i pojeo nekoliko kolačića. Prijalo mi je da se potpuno isključim nakon intenzivnog pisanja i da samo slušam harfu uz pratnju pospanog šuma svih mini sastanaka pod kupolom. Znam da ću sebi navući debeo hotelski račun, ali odlučio sam da ne napustim Madrid pre nego što ti sve ispričam. Kao što vidiš, ja sam i ovoga puta sebi priuštio da odsednem u Palasu. Posluga me tu poznaje, a odavde do Prada može se kamenom dobaciti, dvaput toliko do botaničke bašte, a nema više od pet minuta do Retire ili Puerte del Sol.
Ali nazad na Fidži. Čim sam se sledećeg jutra probudio, savladala me je griža savesti što sam se prethodne noći tako lako otvorio pred nekim koga ne poznajem i sa kim, osim toga, nisam ni želeo da ubuduće imam veze. Takva griža savesti uvek ima dve strane prirode, jer čovek je svakako bio malkice nemaran, ali ima još nešto u samoj prirodi mamurluka što čini da čovek često preuveličava značaj toga što je jedanput bio malo pričljiv. U bespuću te griže savesti čovek ne zna sasvim tačno šta je rekao a šta nije, već samo šta je mislio u sebi. I čoveka tako celo sledeće prepodne može da muči monomanijski strah da je stekao doživotnog neprijatelja, ili, što je još gore, da je sebi možda navukao na vrat jednog prijatelja, a pod tim podrazumevam jednog najboljeg prijatelja, to će reći jednog koji poznaje tvoje najnutrenije tajne. Znao sam da on sedi negde u sobi, ali kao gekonolog znao sam i da je on u ovo vreme dana najčešće znatno manje razigran nego što mu se to događa tokom noći.
Ubrzo sam stajao ispred ogledala u kupatilu, i ne bih baš rekao da pripadam kategoriji ljudi koji rado započinju dan time što se sami sebi rugaju, ali što sam stariji – i što se više približavam sopstvenom uništenju to jasnije vidim onaj životinjski pogled u ogledalu kad god započnem novi dan. Vidim žabu nakon metamorfoze, guštera koji se uspravio, primata koji je tužan. Ali vidim i nešto drugo, a to je ono što me upravo najviše muči. Vidim anđela koji je dospeo u ozbiljnu vremensku stisku, jer, ako sada ne bude našao put nazad na nebo, onda će biološki sat otkucavati sve brže i brže, i biće prekasno da se vrati u večnost. Jedan sudbonosni nesporazum iz davne, davne prošlosti, bio je uzrok tome što se uspaničeni anđeo presvukao u telo od krvi i mesa, i ako se ne spase sada, neće više nikada moći da se spase.
Polazeći na doručak naleteo sam na Džona u vrtu s palmama. Stajao je ispod jedne kokosove palme i proučavao tablicu na kojoj je pisalo: BEWARE OF FALLING NUTS. Možda je bio kratkovid, jer je stao uza samo stablo i to tačno ispod krune palme.
– Je I' ti to igraš ruski rulet? Pošao je prema meni:
– Šta si rekao?
Ali nije bilo potrebe da išta više kažem, jer uto jedan ogroman kokosov orah pade na tlo tačno tamo gde je on stajao pre samo nekoliko sekundi. Okrenuo se i pogledao unazad.
– Mislim da si mi spasao život – reče.
– Neka ti je sa srećom.
Nisam baš znao kako da nastavim, ali sam bio siguran da mi je potreban neko da razgovaram, i to da mi je potreban neko s kim bih razgovarao o Ani i Hoseu. Još dok sam stajao ispred ogledala odlučio sam se da se toga dana pozabavim izvesnom istragom. Mada su šanse bile male, nisam smeo sebi da dozvolim da isključim mogućnost da taj španski par možda može da pomogne jednom suviše inkarniranom anđelu u nevolji.
– Jesi li video one Špance? – upitao sam ga. Odmahnuo je glavom.
– Ali, sreo si ih juče na datumskoj granici, zar ne?
Opet sam imao osećaj da taj engleski pisac ima neke veze sa Anom i Hoseom.
– Ko li je ispričao da sam ih sreo na datumskoj granici. Da li se o takvim stvarima razgovaralo?
Klimnuh glavom.
– To je šarmantan par – rekoh. – Govoriš li španski?
Da li se to naslućivao nagoveštaj jednog osmeha? U svakom slučaju osećao sam da je on nekako shvatio šta sam pitao. Ali on samo klimnu glavom i reče:
– Veoma malo. Ali oni odlično govore engleski.
– Naravno. Mada često razgovaraju međusobno.
Pomno je slušao, i bilo je skoro neprijatno koliko je bio pažljiv. Kao da su ga posebno zanimala moja zapažanja. Pitanje je da li je to zanimanje na neki način uključivalo ono dvoje Španaca.
– A ti razumeš šta oni kažu?
Tu sam upao u zamku, jer nisam hteo Džonu da priznam kako se muvam po ostrvu i prisluškujem Anu i Hosea.
– Razumem toliko da ne govore ni o fudbalu ni o kriketu – rekoh.
– Razgovaraju o veoma čudnim stvarima.
Visoki muškarac sa belim bakenbardima je stajao i njušio vazduh. Onda reče:
– Trebalo bi da je ona jedna od najpoznatijih plesačica flamenka u Sevilji.
Flamenko! Opet je mozak imao priliku da traga preko jedne natuknice kako bi suzio gde sam već mogao da sretnem Anu. U Madridu sam nekoliko puta posetio jedan bar sa flamenkom, ali to je bilo pre više godina, i ako sam u njemu čak i video Anu, moje pamćenje ne bi bilo u stanju da je razlikuje od žustrih ritmova, širokih haljina i strasne pesme. Osim toga, negde duboko u glavi imao sam mentalnu predstavu Ane koja mora da je nastajala znatno duže nego što traje jedan flamenko šou. Ali to sa flamenkom je ipak bilo korisno obaveštenje.
Rekao sam:
– Zanimaju me ti Španci jer mi se čini da sam Anu već negde sreo. Trgao se:
– Gde?
– Utome i jeste problem. Ne mogu da se setim gde sam je već video.
– Zanimljivo – reče on. – Da ne kažem čudno. Naime, i ja imam potpuno isti problem. Ima nešto skoro mučno prepoznatljivo u njoj...
I on, dakle! Sada nas je dvojica, i zato sada mogu da isključim da sam Anu sanjao ili da sam bio oženjen njome u nekom prethodnom životu. A sada sam možda imao i objašnjenje zašto je Džon bio toliko zainteresovan da čuje da li jesam ili nisam sreo te Špance na datumskoj granici.
– To nije lice koje se zaboravlja. – Rekao sam.
Čuo sam da bi to moglo da se shvati kao blesava replika, i on joj je, duboko zamišljen, odgovorio:
– Možda. Ali to nije ni lice koga se čovek seća.
U tome je naravno bilo nečega, i on onda reče oklevajući:
– Onda nam ostaje samo još jedna mogućnost... Bio sam napet od iščekivanja šta će reći.
Rekao je:
– Mi smo obojica videli tu ženu ranije. Onda može biti da je ona prošla kroz neku vrstu ... metamorfoze.
I ja sam razmišljao o nečemu sličnom i osećao pri tom vrtoglavicu, a osim toga, bilo je toplo i sparno. Ali onda nas je prekinuo jedan glasan ženski glas sa platoa ispred bazena za plivanje. Bila je to Laura koja je skoro dreknula u pravcu vrta s palmama:
– Samo kažem da ne moraš sve vreme da me pratiš.
U sledećem trenutku smo čuli “buć” iz bazena, i ja sam shvatio da je Laura gurnula Bila u bazen. Klimnuo sam glavom Džonu i rekao da moram da požurim da doručkujem pre nego što bude prekasno.
Kada sam prošao pored ivice bazena, mogao sam da vidim razbacane ostatke jedne drame. Bil se iskobeljavao iz prinudnog skoka u vodu, sa ljutitom grimasom kao iz nemog filma, mada prikladno obučen za mokri element u žute kratke pantalone i svetloplavu majicu s kratkim rukavima sa dve ili tri kokosove palme na njoj. Laura se spremala da se smesti na ležaljku, i to ne bez zluradog osmeha iz nemog filma. Kada je podigla pogled i shvatila da idem ka restoranu, umotala se u ručnik i upitala da li idem na doručak. Klimnuh glavom.
– Onda ću popiti solju čaja s tobom – objavila je, dakle završila je s čitanjem Lonely Planet.
Spustila je ručnik na ležaljku, navukla jednu crvenu haljinu preko crnog bikinija i gurnula noge u sandale. Zastao sam čekajući je. Onda smo se popeli u restoran.
Posluga nam je sipala kafu i čaj, i taman sam uspeo da se poslužim hlebom i pekmezom pre nego što su počeli da sklanjaju posluženje. Gledao sam u jedno zeleno i jedno smeđe oko.
– Da li te gnjavi? – upitao sam. Slegnula je ramenima.
– Ne, u stvari ne.
– Ali gurnula si ga u bazen?
– Ispričaj mi nešto o tvojim proučavanjima – zamolila je.
Nisam imao ništa protiv toga da promenim temu. Ukratko sam je upoznao sa svojim terenskim radom i shvatio sam da ona nije nikakav amater u toj oblasti. Poreklom je bila iz toga područja i mogla je da mi ispriča više nego što ja znam o odgovarajućim problemima na australijskom kontinentu.
Postavio sam joj nekoliko pitanja o ekološkoj zadužbini koja joj je dala novac za godišnji izveštaj o stanju o kome je govorila prethodno veče. Laura je odgovorila prvo malo oklevajući, ali je na kraju ispričala da je zadužbina najbliže rečeno neka vrsta legata pošto je sva sredstva poklonio jedan Amerikanac.
– Jedan idealista? – upitao sam.
– Jedan bogataš – ispravila me je ona. – Pliva u novcu.
Upitao sam je da li je optimista ili pesimista kada je u pitanju budućnost Zemlje i čovečanstva. Rekla je:
– Pesimista sam u pogledu budućnosti čovečanstva, ali sam optimista kada je reč o budućnosti Zemlje.
Počeo sam da stičem izvestan utisak o tome gde se ona otprilike nalazi, a ubrzo se sve razjasnilo. Laurin ekološki angažman bio je zasnovan na dubljem ideološkom temelju nego što sam pretpostavio. Smatrala je da je Zemlja neka vrsta organizma koji trenutno ima napad visoke temperature, ali će upravo ta temperatura uticati regulativno i učiniti da se ona ubrzo povrati. – Ona?
– Gaia. Ako se dogodi neko čudo, ona će na kraju istrebiti te mikrobe zbog kojih se razbolela.
– Gaia? – ponovio sam uz jedan izdisaj.
– To je samo ime koje smo mi dali “Majci Zemlji”, naravno, a mogli smo i da je nazovemo Eartha. Ali važno je uvideti da je Zemlja živo biće.
– Koje želi da istrebi mikrobe?
– Pre mnogo miliona godina istrebljeni su dinosaurusi – počela je ona. – I nije baš sigurno da je to prouzrokovano padom meteora. Možda su oni Zemlji naneli neku bolest i sami sebe uništili. Čula sam i jednu teoriju da je to možda imalo neke veze sa stomačnim gasovima dinosaurusa. Ali Zemlja se opet oporavila, u stvari, to je bilo novo rođenje. Sada život na Zemlji ugrožavaju ljudi. Ali mi uništavamo i sopstveno stanište, a Gaia će znati kako da nas se reši.
– I onda ... da, onda će se Zemlja jednostavno oporaviti? Žena sa jednim zelenim i jednim smeđim okom klimnu glavom. Pogledah je u smeđe oko i rekoh:
– Zar ti ne misliš da i ljudi imaju nekakvu vrednost?
Ona samo sleže ramenima, a ja shvatih da nema neko posebno razumevanje za vrednosti ljudi. Uvek sam imao problema da uvidim vrednost planete koja ne podiže drugačiji život od primitivnijih organizama. U tom slučaju više mi se dopada ponovno rađanje. Ali kao što sam se poverio Gordonu prethodne noći, bilo je pozno na Zemlji i nije bilo sigurno da li će razum dobiti neku novu priliku, u svakom slučaju ne na ovoj planeti, u tom slučaju potrajalo bi veoma dugo.
– Oduvek sam smatrao da je svaki pojedini čovek nešto beskrajno vredno – rekoh.
– To je i svaki panda. Pogledah u zeleno oko.
– A šta je s tobom lično – rekoh. – Zar se ti ne bojiš da umreš? Ona odmahnu glavom.
– Umreću samo u ovom liku koji sada imam. Sećam se da sam mislio da je taj lik posebno lep.
– Ali ja sam i ta živa planeta – nastavila je ona. – Više se brinem da će ona umreti. Jer ja u njoj imam jedan dublji i trajniji identitet.
“Jedan dublji i trajniji identitet” – ponovih. Izazivački se nasmeja:
– Sigurno si video slike Gaie iz svemira...
– Naravno.
– Zar nije lepa?
Nisam joj verovao. Uostalom, nikada nisam imao razumevanja za taj tip vulgarnog monizma kombinovanog sa mizantropskim ekološkim angažmanom, i mada sam se osećao malkice izazvanim, ipak moram precizirati da mi se Laura dopadala. Imala je topao, privlačan i nekako ranjiv duh.
Pokušao sam da prodrem u njenu retoriku. Okej, pomislio sam, mi živimo naš kratki život na Zemlji, ali nije sve okončano njime, jer vraćamo se, mi se vraćamo kao ljiljani i kokosove palme, kao pande i nosorozi, i sve to je Gaia, naš najdublji i najstvarniji identitet.
Sedela je i klatila sandalama. Kroz crvenu tkaninu haljine mogao sam da nazrem crni gornji deo bikinija.
– Kako je nastao život na Zemlji? – upitala je.
Shvatio sam da je to retoričko pitanje, ali sam dao klasičan odgovor da sav život na Zemlji možda potiče od jednog jedinog makromolekula pošto sva genetska građa na Zemlji pokazuje nesumnjivo srodstvo.
– Dakle, Zemlja je jedan jedini veliki organizam – zaključila je ona. – I nije to samo obična metafora. Praktično sam u rodu s tim hibiskusom.
Pokaza prstom ka vrtu, a ja primetih da je Bil uzeo ručnik koji je ona ostavila na ležaljci, na šta sam odlučio da joj ne skrenem pažnju. Nastavi:
– U stvari u srodstvu sam s tim hibiskusom više nego što je jedna kap u moru u rodu s drugom kapi. A ako sav život na Zemlji zaista potiče od jednog jedinog makromolekula...
Oklevala je jednu sekundu, a ja opet pogledah u zeleno oko:
– Da?
– ... onda je to bio jedan neverovatan molekul. Ne oklevam da ga nazovem božanskim.
Bio je božansko seme. Zato ne oklevam ni da Gaiu nazovem boginjom.
– Koja je tvoje sopstveno ja? – I tvoje, i onog hibiskusa.
Čuo sam to i ranije, i kao što rekoh nisam verovao da ona stvarno misli ni polovinu onoga što je rekla.
– Ali i Zemlja ima ograničeno životno doba – suprotstavih se. – Ona je samo Lonely
Planet u velikom ništavilu.
– Ili u Velikom Svebiću, gospodine!
S tim rečima me uze za ruke, a ja sam bio toliko zbunjen da nisam znao kako da reagujem. Nisam znao čak ni da li bih bio u stanju da razlikujem značenja pojmova “sve” i “ništa”. Zar oni nisu skoro sinonimni?
Nežno mi je stegla šake. Onda reče:
– Zajedno smo jedno.
Osetio sam se nekako ošamućen nekom vrstom elektrošoka dvosamljenosti. Kada se već govori o velikom svebiću ili velikom ništavilu, bar, lepo je imati jednu toplu šaku da je držiš u svojoj. Ako i nije sve jedno, barem smo nas dvoje to. Ne bih rekao da sam bio blizu toga da budem preobraćen na nekoj ideološkoj osnovi, nisam tako mislio, jer mislio sam i da samo ako je noć dovoljno mračna, svi obrisi nestaju.
Sedeli smo nekoliko sekundi i držali se za ruke. Laura je bila jedna privlačna žena i istovremeno zalutali idealista. Mada je ono što je ona rekla bilo nekako nepovratno, podjednako nepovratno kao moj obeshrabreni individualizam. A zajedno smo bili jedno.
– Da li to važi i za naftnog inženjera? – upitah, a ona tada povuče ruke k sebi. Odmahnula je glavom i rekla s toplim osmejkom:
– On pripada jednom drugom univerzumu.
Pa ipak, ubrzo ustade i siđe do ležaljki ispred bazena za plivanje, možda da ispreskače Amerikanca što se poslužio njenim peškirom.
Odlučio sam se da naručim jedan automobil i odvezem se do Tavoro National Parka na istočnom delu ostrva nadajući se da ću ugledati nekog od čuvenih papagaja i da doživim moćne vodopade. Osim toga, imao sam još jedan posao koji je bio od velikog značaja za moje zdravlje.
Vlasnik Maravu Plantation Resorta zvao se Johen Kis i bio je poreklom iz Nemačke. Mnogo mi je pomogao da naručim auto, ali sa drugim poslom nije išlo tako glatko. Mesto je imalo jedan bar, naravno, sa svim pravima točenja pića, ali je nacionalno zakonodavstvo zabranjivalo prodaju žestokog pića u flašama. Rekao sam da imam puno razumevanje za to, da i mi u Norveškoj imamo potpuno isto pravilo, ali da u stvari nije reč o običnoj prodaji, već da je pre reč o pravednoj nadoknadi za štetu koju je počinio jedan od mnogih gekona toga preduzeća. Ipak sam izneo da sam voljan da platim za flašu, kada je reč o tome i po čašici pića koje flaša sadrži, i to po istoj ceni kao za piće popijeno u baru. Teško da bi ga moji argumenti ubedili, ali je njegovo dobro raspoloženje na kraju učinilo da sam se zviždućući vraćao nazad u “bure” 3 sa neotvorenom flašom Gordon's Dry Gina. Usput sam otkinuo jednu grančicu hibiskusa koji je Laura pokazala i sa kojim je ona dakle bila u većem srodstvu nego što su dve kapi vode u međusobnom srodstvu. Naravno da je bila u pravu kada je reč o kapima vode, ali samo zato što dve kapi vode uopšte nisu u srodstvu. Samo su veoma slične.
Napunio sam vodom praznu flašu džina, stavio u nju grančicu hibiskusa i stavio flašu na stočić ispred prozora okrenutog vrtu sa palmama. Onda sam odvrnuo zatvarač i prineo flašu ustima. Popio sam samo jedan gutljajčić, a i to samo zato da označim da je sada flaša moja i da se ne može više vratiti u bar. Otvorio sam pilotsku torbu, pažljivo stavio flašu džina sa zavrnutim zatvaračem u nju i zaključao je.
Onda sam ga opet ugledao. Gordon se bavio svojim dnevnim dremežom na garnišni. Mislio sam da spava, iako je teško bilo proceniti kada je reč o gmizavcima koji su rođeni sa naočarima od para sraslih očnih kapaka. Možda je video da sam došao s novom flašom džina. U svakom slučaju, sada sam susreo otvoren pogled.
– Izbijaš mamurluk? – upitao je. Dođavola! Opet je počinjao.
– Samo sam promućkao usta – ubeđivao sam ga. – A i bez obzira na to, šta se tebe tiče šta ja činim u sopstvenoj sobi?
– Ne misliš valjda da treba da nastavimo baš tamo gde smo noćas stali?
– Ni najmanje. Samo kažem da paziš da se možda ne preračunaš. Ti si samo gekon.
– I da i ne, mister.
– Šta si time hteo da kažeš?
– Tačno je da ja sada i ovde izgledam ovako kako se pojavljujem. Ali u stvari... Bilo mi je jasno na šta cilja.
– Hajde! – obodrio sam ga. – Nikome neću ukidati slobodu govora.
– U stvari ja sam svetski duh. Naime, sada sam se nastanio u jednom gekonu. Pa ako te nešto zanima, samo pitaj.
– Nisam siguran da me ne mrzi – rekoh. – Bez obzira na to šta ti kažeš, sve znam unapred.
– Čisto sumnjam u to. Naime, ja sam sveznajući svetski duh.
– Pa onda kaži. Šta ti to znaš?
– Doručkovao si zajedno sa jednim australijskim ženskim primatom.
– Okej, da kažemo da si položio ispit. A da li mi možeš istovremeno reći da li je ja volim? Nasmeja se:
– Ne, to bi bilo smešno nakon tako kratkog vremena, čak i za jednog muškog primata kao što si ti. Ali ako ne uspeš da savladaš svoju životinjsku požudu, možda ćeš biti izgubljen.
– Ona je svetski duh, i ona.
– Tačno, mister. Svuda sam oko tebe. Taj sam u kome ti živiš i u kome se krećeš i u kome jesi.
I dalje ima nekih izolovanih enklava sa ljudima koji ne žele da se navuku da prodaju svoju dušu za novac. Stanovnici šeoceta Bouma, na istočnoj strani Taveunija, znali su da su kao rođendanski poklon dobili jednu od najlepših kišnih šuma na svetu, a ona je postala magnet i za ljubitelje prirode i za snimanje rajskih filmova kao što je Return to the Blue Lagoon. Istini za volju, kada je stanovnicima sela ponuđen debeo novac da prodaju šumu za seču drveta, oni su neko vreme raspravljali, jer gotovinski kapital nije nešto čega Bouma i Fidži imaju baš previše. Stvar se završila tako što su odbili seču drveća i prihvatili uzbudljivu ideju da bujnu okolinu pretvore u prirodni park, i to bi, naime, mogao biti izvor prihoda za siromašno selo, iako je to trajan izvor prihoda, koji bi dakle, mogao da traje mnogo duže nego gotovinski mamac koji je selu ponuđen za potpunu seču. Danas je pet hiljada hektara zaštićeno da bi se ugostili ekoturisti koji ovamo zađu, a seosko stanovništvo samo održava pošumljene staze sa ogradom na najstrmijim delovima, klozete i sve ostalo što je još potrebno za izlete i kampovanje. A predstavlja moćan primer. Nekoliko sličnih projekata planira se sada i na drugim delovima ostrva.
Kada sam prolazio pokraj sela i pregazio živahnu reku Bouma, čila duha sam platio pet dolara da uđem u zaštićeni raj. To sam učinio u jednom malenom kiosku gde sam, sem što sam dobio dobre savete kako da pređem onih sedam kilometara uređenih staza, kupio još i pakovanje keksa i flašu vode. Osim toga, potvrdio sam da bi svaka upotreba vatre mogla da proizvede katastrofalne posledice.
Prešao sam oko jedan kilometar uz reku Bouma, a staza kojom sam hodao bila je tako prebogato sređena da se praktično sastojala od jedne jedine, kilometar duge aleje oivičene palmama i rascvetanim žbunovima. To je, Vera, ono što ja nazivam kultivisanim krajolikom. Trebalo bi da jednom dođeš!
Ubrzo sam čuo šum prve, bujne kaskade. Pročitao sam da je prvi slobodni pad visok dvadeset metara i da je vodopad iskopao jedno džinovsko kupatilo sa penušavom vodom. Rekli su mi da tu ne dolazi mnogo sveta, i zato nisam ni poneo sa sobom kupaće gaćice, ali sam se bio odlučio da odmah skočim u taj prirodni bazen ukoliko budem sam, a ako ne, onda mi preostaje da se popnem do drugog vodopada na pola sata hoda, gde je pad skoro pedeset metara, mada sam bazen nije podjednako veliki.
Čim sam video vodopad – a još uvek mi je u ušima njegov meki šum – čuo sam poznate glasove, i ubrzo sam ugledao Anu i Hosea u bazenu. Ne znam da li sam bio razočaran što nisam sam ili samo začuđen njihovim prisustvom. Ali bez obzira na to, stvar je bila nezgodna, jer ma koliko će sigurno biti prijatno da ih opet sretnem, moraću da uzmem u obzir i to da su oni razmišljali baš kao i ja i plivali nagi. Još jedanput su mi prizvali asocijacije na Adama i Evu, prvog muškarca i ženu koje je Bog stvorio, a na samu pramatricu sreće – u svakom slučaju pre patetične krađe jabuke sa isterivanjem iz raja koje je sledilo. Ali isterivanje dolazi tek u sledećoj glavi, jer još uvek su se osvežavali nagi. Pre nego što sam se okrenuo, primetio sam da Ana ima jedan veliki mladež na stomaku.
Licemerno se praviti da ne razumem šta Ana i Hose govore jedno drugome, jedna je stvar, ali nisam zbog toga postao toliko pokvaren da ih špijuniram u njihovoj nagosti – takvo prostačko ponašanje sam prepustio samo Gospodu Bogu, on je i inače sama slika i prilika jednog voajera. Problem je bio u tome što nisam mogao ići dalje do sledećeg vodopada a da me ne otkriju, jer drugog puta sem izgrađene staze nije bilo, a ona je išla neposredno kraj mesta gde su se kupali. Dakle morao sam da se vratim.
Nisam se okrenuo, jer sada sam čuo kako Hose kaže nešto svom nagom saigraču, i mada nisam uhvatio sve što je rekao, jednom kasnijom prilikom sam čuo celinu:
– Džoker se budi iz nepovezanih snova u postojanje s kožom i kostima. Hita da uzbere bobice noći pre nego što ih dan učini prezrelim. Stvar je ili sada ili nikada. Stvar je sada i nikada više. Džoker uviđa da ne može dvaput ustati iz istog kreveta.
Pomislio sam da bi mi se možda pružila prilika da čujem i šta je Ani u duši što želi da saopšti toga prepodneva ako samo ostanem na stazi i ne idem ni napred ni nazad.
Rekla je:
– Šta misle vilenjaci dok se rađaju iz tajni snova i dolaze potpuno oblikovani u jedan novi dan? Šta statistika kaže o tome? Džoker je onaj koji pita. On sam se trgne podjednako začuđen svaki put kad se to čudo dogodi. Sebe hvata u tome kao u nekom hokus-pokusu koji je sam izveo. Tako slavi jutro postanja. Tako pozdravlja postanje jutra.
Mnogo puta sam se pitao ko bi mogao biti “Džoker”, a sad mi je pružena neka vrsta objašnjenja, jer Hose reče:
– Džoker se kreće među šećernim vilenjacima u obliku jednog primata. Gleda na par nepoznatih ruku, prelazi dlanom preko jednog obraza koji ne poznaje, hvata se za čelo i zna da se tamo unutra kao duh javlja zagonetka jastva, plazma duše, želatin spoznaje. Bliže jezgru stvari on ne stiže. Njemu se čini da mora biti da je transplantirani mozak. Dakle, nije više ono što jeste.
Ili jedan biohemijski anđeo, pomislio sam, i dakle, predstavnik večnosti koji je toliko želeo da vidi kako život krčka u carstvu tela da je u svojoj oholosti zaboravio da organizuje povratak. Za jednog primata nije samo opasno da navuče krila od voska i time izvuče prenagljeni zaključak da može da odleti do neba kao anđeo. I ono suprotno tome mora biti barem isto glupo smelo. Mora biti podjednako glupo kad jedan anđeo poveruje da može biti u stanju da deli životne uslove primata a da time ne izgubi svoj status anđela. Pa anđeli bi imali daleko više da izgube nego primat, premda, na izvestan način gube potpuno isto, naime sebe same. Razlika je u tome što anđeo uzima zdravo za gotovo da njegovo večno postojanje nikada ne može biti okončano.
Računao sam da oni mora da su me videli i da su zato opet počeli da deklamuju stvari iz svoje malene beležnice s filozofskim mrvicama. U tom slučaju bilo bi glupo povući se. Ali nije sigurno da sam o tome razmišljao, samo se sećam da sam koraknuo na stazi, da sam jednu šaku držao ispred očiju i da sam se javio podsećajući se da naravno nisam čuo ni reč onoga što su rekli.
– Ima li mesta za jednog useljenika? – upitao sam. – Činjenica je da sam platio pet dolara vizu za raj.
Nasmejali su se i izašli iz bazena dok sam ja demonstrativno stajao držeći šaku ispred očiju. To jest, nekoliko sekundi dva prsta su se razmakla milimetar ili dva, sasvim dovoljno da na tren ugledam naga tela pre nego što su na sebe navukla jedne crne lanene pantalone i jednu crvenu letnju haljinu.
Kad sam video Anu u Evinoj odeći, nešto mi je sinulo. Ranije sam video samo njenu glavu, a sama Evina odeća nije me podsećala ni na šta – mada joj je divno stajala, nije bila greška u tome. Ali valjda ne postoji način da se glava premesti sa jednog tela na drugo? Još nikad nisam čuo za nešto takvo kao što je transplantirana glava.
Obukli su se, pa smo na jednoj klupi u senci jeli keks dok smo pokušavali da jedno drugo nadmašimo u formulisanju velikodušnih pohvala prirodnog rezervata, a naročito stanovnika Boumana pošto smo već bili njihovi gosti. Ana je opet počela da se šunja unaokolo sa fotoaparatom, a ja sam morao da ih nekoliko puta snimim. Dok je ona snimala, Hose je ponovo počeo da me ispituje o raznim evolucionim hipotezama, mada sam još prethodno veče shvatio da je on prilično obavešten za jednog laika. I ne trepnuvši, upotrebljavao je tehničke izraze kao što su gradualizam i punktualizam.
Imali su dogovor sa vozačem koji je čekao kraj recepcije, i složili smo se da je red da sada raj bude samo moj. Pošto sam se bućnuo, nastavio sam put ka ostalim vodopadima.

Naleteo sam opet na Anu i Hosea mnogo sati kasnije u vrtu sa palmama u Maravuu. I tu je Ana htela da nas slika, a to posebno pominjem pošto mi se čini kao da je u tom fotografisanju bilo nečega podjednako ritualnog kao, manje-više, u tajanstvenim rečenicama koje su stalno deklamovali jedno drugome.
Bio sam u vrtu, a onda sam iznenada čuo dobro poznate glasove. Shvatio sam da sam u blizini Anine i Hoseove kolibe i da oni sede na verandi. Teško da su me videli, a u svakom slučaju je bilo moguće videti me tamo gde sam stajao, mada sam bio podjednako blizu njima kao što su oni bili meni kada sam ja bio na mojoj verandi, a oni stajali u vrtu sa palmama. Još bih se i povukao diskretno da nije stigla čitava kaskada pikantnih rečenica.
Tu liturgijsku recitaciju je započeo Hose. Rekao je:
– Ko je mogao da se raduje kosmičkom vatrometu dok su redovi sedišta u svemiru bili ispunjeni ničim drugim do ledom i plamenom? Ko je mogao da pogodi da će prvi smeoni vodozemac ne samo izmileli jedan maleni korak iz oseke, već da će i preći veliki korak dalje na dugom putu ka ponosnom pregledu primata nad početkom toga istog puta? Aplauz velikom prasku je došao tek petnaest milijardi godina nakon što je puklo.
– Ili da uzmemo prvo ovu – reče Ana. – Ima nešto što podiž jedno uvo i širom otvara oči: Iz jezika plamena, iz teške prasupe, nagore kroz hodnike pećine, i gore, gore preko horizonata stepske zemlje.
– U redu je ako mene pitaš. Ali možda bi trebalo da kažemo “kao olovo teške prasupe”?
– Zašto? Supa nikada nije teška kao olovo.
– Mislim da je ona bila teška u metaforičkom smislu. Na neki način su bile minimalne šanse da neko živo biće iznenada jednoga dana ispuzi na kopno.
– Zar to ne kvari ritam?
– Sasvim obratno: “Nagore iz kao olovo teške prasupe...”
– Pa, videćemo.
Sada je došao red na Hosea. Očigledno je da je razmišljao neko vreme pre nego što se odlučio, ali je onda rekao:
– Kao začarana magla pregled se diže, kroz maglu, iznad magle. Slavljeni brat neandertalca se hvata za čelo i zna da iza čeonih kostiju primata pliva meka masa mozga, autopilot razvojnog putajastuk za sudar festivala proteina između stvari i misli.
Ana ovoga puta nije morala da razmišlja šta da odgovori, to je već bilo ugrađeno u dramaturgiju rituala.
– Proboj se događa u cerebralnom cirkuskom manježu tetrapoda. Tu se podnose izveštaji o poslednjim trijumfima roda. U nervnim ćelijama toplokrvnih kičmenjaka puštaju se da puknu prvi čepovi na flašama šampanjca. Postmoderni primati dostižu na kraju veliki pregled. I ne užasavaju se: svemir posmatra samoga sebe u širokokutnom objektivu.
Sledila je kratka pauza, i ja sam pomislio da je glasno čitanje završeno, jer je u pauzi otvorena i jedna flaša vina. Ali je onda Hose rekao:
– Kičmenjak se naglo okreće unazad i posmatra zagonetni rep roda u retrospektivnoj slici u ogledalu noći svetlosne godine. Tek sad je tajanstveni put stigao do svoga cilja, a cilj je bila svest o dugome putu ka cilju. Ne može se ništa drugo sem da se tapše rukama, ekstremitetima koji se mogu navesti u sadržaju naslednog novčanika vrste.
– ”Retrospektivna slika u ogledalu noći svetlosne godine” – ponovila je Ana. – Da to nije malo teško?
– Ali posmatrati svemir je isto što i posmatrati unazad istoriju svemira.
– Možemo se vratiti na to. Onda možda da uzmemo ovo: Od riba i gmizavaca i malenih slatkih rovčica taj šik primat je nasledio par pristojnih očiju sa dubinskim vidom. Daleki naslednici košljoriba proučavaju bekstvo galaksija kroz svemir i znaju da je bilo potrebno nekoliko milijardi godina da se izoštri pogled. Makromolekuli su uglačali sočiva. Hiperintegrisani proteini i aminokiseline fokusiraju pogled.
Opet je došao red na Hosea.
– U jabuci oka eksplodiraju vid i uvid, stvoreno delo i naknadno razmišljanje. Janusovi plodovi su čarobna okretna vrata u kojima se stvaralački duh sreće sam sa sobom u stvorenom. Ono oko koje posmatra svemir, jeste svemirovo sopstveno oko.
Nekoliko sekundi je bilo tiho. Onda on reče:
– Tref ili karo?
– Karo! Pa to je bar jasno.
Sipano je u dve čaše, a ja sam ostao još jedno vreme, ali kako se više ništa nije čulo, povukao sam se što sam tiše mogao.
Bio sam šokiran, ali sam ujedno dobio odgovor na mnogo pitanja, jer je bilo sasvim jasno da su čudne rečenice nešto što Ana i Hose smišljaju kod kuće na verandi. Osim toga, mora da su posedovali bogom danu drskost, bio sam naime sto posto siguran da je duga tirada koju sam upravo čuo istovremeno razotkrila nešto što bih ja bez stida nazvao duhovnom kleptomanijom, da ne kažem mentalnim hakerstvom, jer teško da je bilo slučajno što su Anine i Hoseove filozofske rečenice počinjale sve više da liče na moje sopstveno shvatanje evolucione biologije – ne nakon jučerašnjih razgovora i ne nakon kratkog razgovora koji sam imao sa Hoseom pre samo nekoliko časova. Sve od prvog susreta oni su me ispitivali i skoro su cedili iz mene razmišljanja.
Pa ipak, više je pitanja ostalo bez odgovora. “Karo! Pa to je jasno.” I naravno, Vera, da je to bio karo, ni tref ni pik. Ali šta su podrazumevali pod tim? Kakve je to veze moglo da ima sa igrom karata? I ko su “Džoker” i “šećerni vilenjaci”?
Osim toga, nisam bio siguran da li je popodnevni workshop bio zamišljen kao uobičajen prikaz za one obične turiste koji bi se eventualno šunjali po vrtu sa palmama. Ne mogu da isključim mogućnost da su me eventualno primetili tokom minuta koje sam proveo iza njihove verande. A onda, reč je i o Ani. Vrati mi se, Ana, iz zaborava!
Odlučio sam da raščistim tu stvar. Prvo sam otišao u svoju kolibu, našao pisaljku i papir, i seo na ivicu kreveta. Napisao sam: “Što je Džoker bliži večnom uništenju, utoliko jasnije vidi životinju koja ga sreće u ogledalu kada se probudi u novom danu. Ne nalazi nikakvo pomirenje u neutešnom pogledu tužnog primata: Vidi jednu začaranu žabu, jednu žabu nakon metamorfoze, jednog deformisanog guštera. To je kraj sveta, misli on. Dugi put razvoja tu se naglo prekida.”
Pročitah to naglas, a onda se začu sa garnišne.
– Svidelo mi se ono sa “deformisanim gušterom” – reče Gordon.
– Zašto?
– To nekako ističe činjenicu da smo mi originalna roba.
– Gluposti! I ti si jedna začarana riba.
– Ali ja nisam deformisan. Nemam nijednu suvišnu moždanu vijugu. Imam živčani sistem koji taman odgovara onoj delatnosti kojom se bavim, ni manje ni više od toga.
– Onda ću da napišem “uspravni gušter”.
– Mislim da bi trebalo da ostaviš “deformisan”, ali ne samo zbog suvišnih moždanih vijuga, već i zbog ritma u jeziku. A da i ne pominjem dobro susedstvo.
– Sad imam još jedan tekst – rekoh, i počeh da čitam naglas pišući ga:
– ”Džoker je anđeo u nevolji. Uzrok tome je jedan sudbonosni nesporazum zbog koga se anđeo preobukao u telo od krvi i mesa. Samo je želeo da nekoliko kosmičkih sekundi deli životne uslove primata, ali je povukao nebeske lestve za sobom. Ako mu se sada ništa ne dogodi, biološki sat otkucava sve brže, i biće prekasno da se vrati na nebo.”
Podigoh pogled.
– Romantičarsko trabunjanje, ako mene pitaš.
– Nisam te ništa pitao.
– A šta ako ne postoji nikakva večnost?
– Opravo me pomisao na to čini tako ogorčenim. Ali i tužnim. Jedan sam ožalošćen prjmat.
– Ali ti postuliraš da postoji samo jedno nebo sa koga anđeli mogu da se inkarniraju na samo jedan dan da bi iskusili da su...
– Da i to unesem? “... toliko zagazili u močvaru vremenski ograničenog sveta da više nisu u stanju da se dočepaju kuće”?
– Nikako. Teško da sem ovoga jedinoga postoji neki drugi svet, a on se odvija u vremenu i prostoru.
– Znam to! – skoro dreknuh. – I ti to kažeš tek tako. Ali u tome poređenju ima jedno podrazumevano “kao”, shvataš li. Ja sam kao jedan pali anđeo – i to ako anđeli postoje. Pokušaj da sebi predstaviš jednog palog anđela koji je zapao u živo blato tela da bi iznenada shvatio da je učinio nešto sudbonosno i nezaustavivo pošto više nije u stanju da se dočepa neba. Shvataš li koliko anđeo to mora da doživi kao fatalno? Pošao je od toga da se podrazumeva da njegovo postojanje ne može biti okončano. On oduvek postoji, i maltene ima ugovor s Bogom da to tako treba i da ostane od pamtiveka do večnosti. A onda se u tome pojavi jedna greška, jedna hamartija – baš kao da je i ono sa jabukama bila greška u starom vrtu – jer sad anđelu konačno postaje jasno da je njegov status bitno degradiran pošto je on odjedanput sveden na biohemijskog anđela, dakle na jednog čoveka, i da je jedna na proteinima zasnovana smrtna mašina kao i ribe i žabe. Stoji ispred ogledala i uviđa da zbog puke zabune ne vredi više od jednog gekona.
– Kao što rekoh, mi se nikada nismo žalili na naš ontološki status.
– Ali ja se žalim!
– Zato što imaš jednu moždanu vijugu viška.
– Dobro, dobro. A anđeo to nema. Možda on ima isti razum kao i čovek, dakle dovoljno da obuhvati određene predstave o svemiru, a treba zapaziti i da on, za razliku od ljudi, ima da postoji u večnosti. To je ta velika razlika, samo to. Tako posmatrano, anđelu je dato odgovarajuće priznanje, prilagođeno njegovom kosmičkom statusu. A ja sam znam isuviše pošto sam ovde samo u kratkoj poseti.
– Ne shvatam potrebu da se raspravlja razum anđela kad si upravo priznao da ne veruješ u anđele.
Pravio sam se da ga ne čujem.
– Potičem iz roda daždevnjaka – nastavih. – A imam jednu ili dve moždane vijuge viška upravo zato što ovde boravim kratko vreme. Ja, dakle, ne raspravljam jedno intelektualno pitanje, već jedno emocionalno da ne kažem moralno pitanje. Smatram da je i tužno i provokativno kad čovek mora da uvidi koliko je život kratak i sa koliko stvari već moram da raskrstim. To nije pravedno.
– Onda bi možda mogao da upotrebiš vreme koje je tebi dodeljeno na nešto drugo, umesto da se nerviraš što je ono tako kratko.
Rekao sam:
– Pomisli da si krenuo na neki dug put. Onda te pozovu u kuću nekih običnih ljudi koje susretneš, ali samo nakratko. Osim toga, pošto znaš da se više nećeš vratiti u tu istu kuću ili, kad je već reč o tome, u tu istu zemlju ili isti grad.
– Ali ti ipak možeš lepo da popričaš sa njima.
– Naravno. Ali ne moram da znam baš sve o tome kako se ta kuća vodi. Nije neophodno da znam gde se šta nalazi, od kutlača i šerpi do baštenskih makaza i posteljine. Nije mi potrebno da znam sve o tome kako ide s ono dvoje dece u školi ili šta su mama i tata poslužili gostima na srebrnoj svadbi prošle godine. Može biti prijatno da te malo provedu unaokolo, i ja nemam nameru da zbijam šale na račun gostoprimstva, ali biti obavešten o celoj kući od podruma do tavana samo zato što si navratio na kafu, to je već suviše.
– Baš kao i te dve-tri moždane vijuge.
Nisam dao da me navede na stranputicu. Rekao sam:
– Da treba tu da stanujem nekoliko meseci, to bi bilo nešto sasvim drugo, jer to je sigurno jedna prijatna porodica, vredna da se s njom upoznaš, da nije tako verovatno ne bih ni navratio do njih, mada nisam znao da će oni potrošiti tako mnogo od onog kratkog vremena koje smo proveli zajedno da me obaveste o svom savršenom životu i odgovarajućoj vili sa podnim grejanjem i potpuno novom kadom sa mehurićima. Treba da stignem na let, i ubrzo ću ustati i otići, taksi može da stigne bilo kog trenutka, i više se nikada neću vratiti... Zar zaista nisi u stanju da shvatiš na šta ciljam?
– Počinje da mi biva jasno da je tebi suviše stvari jasno.
– Suviše, da, to i jeste ono što govorim sve vreme. Skoro 99 postotaka mojih gena delim s jednim šimpanzom – i naš životni vek je otprilike isti – ali ne verujem, možeš i da naslutiš koliko ja shvatam a istovremeno znam da od toga moram da se rastanem. Ja, na primer, imam solidan utisak o tome koliko je beskonačno veliki svemir i kako je ustrojen sa galaksijama i gomilama galaksija, spiralnim izvojcima i pojedinačnim zvezdama, uostalom i zdravim zvezdama i crvenim džinovima sa temperaturom, belim patuljcima i neutronskim zvezdama, planetarna i asteroidima. Znam sve o Suncu i Mesecu, o razvitku života na Zemlji, o faraonima i kineskim dinastijama, osim toga o zemljama i narodima sveta baš u ovom trenutku, da i ne pominjem sve što sam savladao o cveću i životinjama, kanalima i jezerima, rekama i planinskim prevojima. Mogu i bez razmišljanja da ti navedem imena skoro svih zemalja na svetu, i znam otprilike koliko ljudi živi u svakoj od njih. Znam istorijsku pozadinu različitih kultura, njihovu religiju i mitologiju, u izvesnoj meri i istoriju jezika, u posebnoj meri etimološke povezanosti, posebno unutar indoevropske porodice jezika, ali ako treba, mogu da nabrojim i podosta reči iz semitskih jezika, a i pojedine iz kineskog i japanskog, da i ne govorim o svim imenima mesta i ljudi koje znam. Osim toga, privatno poznajem na stotine ljudi, i samo bih ti iz moje sopstvene malene zemlje mogao i ne trepnuvši navesti nekoliko hiljada imena živih zemljaka o kojima znam ponešto, a prilično dobro poznajem i biografije dosta njih, uostalom, ne moram se ograničiti na Norvežane, pa mi živimo sve više i više u jednom globalnom selu, a ubrzo će se običan trg podudariti sa galaksijom. Sasvim je druga stvar to što da ima mnogo ljudi koje iskreno volim, mada, istini za volju, ne vezuje se čovek samo za ljude, to u velikoj meri važi i za mesta, pomisli samo koliko mnogo terena ja poznajem kao sopstveni džep, mogao bih da primetim ako bi neko sasekao jedan žbun ili pomerio jedan kamen. A onda, tu su i knjige, naročito sve one knjige iz kojih sam naučio tako mnogo o biosferi i svemiru, ali i knjige lepe književnosti, tako posmatrano ja dobro poznajem živote mnogo fiktivnih ljudi koji su mi delimice prilično mnogo značili. Inače, ne bih mogao da živim bez muzike, a ja i gutam skoro sve, počev od narodne muzike i renesansne muzike do Šenberga i Pendereckog, a priznaću, i to ima neke veze upravo sa onim perspektivama koje ovde pokušavamo da razvijemo, dakle, priznaću da imam možda posebnu sklonost ka romantičnoj muzici, ali pri tom ne bi valjalo da zaboravimo da je ima i kod Baha i Gluka, a da i ne govorim o Albinoniju, romantična muzika postoji u svim vremenima, i još je Platon upozoravao protiv nje, jer on je smatrao da sama melanholija može da oslabi državu, a i jasno je da kad dođeš do Pučinija i Malera, onda je muzika neposredni izraz za ono što pokušavam da ti objasnim, dakle da je život kratak i da su ljudi stvoreni tako da ima previše stvari od kojih moramo da se oprostimo. Možda si čuo Malerov Abschied iz Das Lied von der Erde, i onda ti je sigurno jasno da ja govorim o samom zbogom, samom oproštaju, i da se on odvija u potpuno istom organu u kome je pohranjeno sve sa čime se opraštam.
Onda otidoh do pilotskog kofera i otvorih ga, izvukoh flašu džina i prinesoh je ustima. To ipak nije bilo ništa za šta bi se valjalo kačiti, popio sam samo jedan gutljajčić, a i nije ostalo još mnogo do ručka. Rekao je:
– Zar ćeš već da počneš?
– Počnem? Smatram da je direktno tendenciozno koristiti tu reč. Ja popijem jedan gutljaj zato što sam žedan, dakle da utažim nešto, a ti kreneš sa pričom da nešto počinje.
– Samo sam mislio da taj tvoj način pijenja može život da nam skrati.
– Može biti, i ja uviđam taj paradoks, ali ne govorim o starenju, ja govorim o večnosti, a onda je plus minus godina ili dve samo suviše brižna nevažnost.
– Mene na svu sreću ne brine večnost.
– Ali mene muči! – rekoh. Zgrabih cedulju na kojoj sam pisao, istrčah iz kolibe i snažno tresnuh vratima za sobom.
Krenuo sam odlučnim koracima ka Aninoj i Hcseovoj verandi, mada sam, dok sam se približavao, sasvim promenio način hoda, a kada sam prolazio kraj verande, to je moglo izgledati kao sasvim slučajno. Papir sam savio i strpao u stražnji džep.
– Želiš li čašu belog vina? – doviknu Ana.
– Da, hvala.
Doneo je iz kuče jednu stolicu i čašu, i pošto smo seli i pošto je u čaše je bilo nasuto vino, ja sam kao zamišljeno pogledao vrt sa palmama dok sam nešto mrmljao za sebe, kao da je to neka stara nabrajalica koju stalno pevušim. Rekao sam:
– Što je Džoker bliži večnom uništenju, utoliko jasnije vidi životinju koja ga sreće u ogledalu kada se probudi u novom danu. Ne nalazi nikakvo pomirenje u neutešnom pogledu tužnog primata: Vidi jednu začaranu žabu, jednu žabu nakon metamorfoze, jednog deformisanog guštera. To je kraj sveta, misli on. Dugi put razvoja tu se naglo prekida.
Odjedanput se na verandi sve utišalo, toliko utišalo da sam se unervozio. Čini mi se da su Ana i Hose razmenili poglede, ali nije izrečena ni reč pre nego što je Ana upitala kako mi se dopada vino.
Računao sam da ću sigurno dobiti neku vrstu odgovora pošto se ono što sam rekao moralo smatrati reakcijom na njihovu sopstvenu ekstravagantnu retoriku tokom poslednjih dana. Ipak, samo smo pričali jedno četvrt sata o Fidžiju i svemu i svačemu.
Sećam se da mi je pala na pamet i užasna mogućnost da sve ono što sam čuo da Ana i Hose jedno drugome kazuju može, teorijski posmatrano, biti ista vrsta govora kao oni dugi razgovori koje sam vodio sa Gordonom. Ali onda bi i čitav problem bio okrenut naglavačke! Jer, zašto onda Ana i Hose nisu prokomentarisali ono što sam ja iznenada rekao o začaranoj ribi i tužnom primatu? Uloge su odjedanput bile sasvim zamenjene.
Ili su se oni možda osećali kao neko koga prisluškuju i špijuniraju, pošto nije bilo predviđeno da ja mogu da razumem ono što su oni nabrajali? Jer ono što dvoje zaljubljenih govore jedno drugome dok se kupaju nagi pod tropskim vodopadom, možda i nije predviđeno da neko drugi čuje, a u svakom slučaju ne da odgovori na to. Uostalom, nisam imao nikakav razlog da se uzbuđujem što se moja okolina bacila na manje-više poetizujuće transformacije tema o kojima smo zajedno raspravljali.
Morao sam da budem potpuno siguran. Kada sam zahvalio na vinu, sa jedne od palmi je pao jedan kokosov orah, i sad sam opet rekao nešto samome sebi. Rekao sam to toliko glasno, nije moglo biti sumnje da su to čuli:
– Džoker je anđeo u nevolji. Uzrok tome je jedan sudbonosni nesporazum zbog koga je anđeo postao telo od krvi i mesa. Samo je želeo da nekoliko kosmičkih sekundi deli životne uslove primata, ali je povukao nebeske lestve za sobom. Ako mu se sada ništa ne dogodi, biološki sat otkucava sve brže, i biće prekasno da se vrati na nebo.
Opet se sve utišalo, i činilo mi se da na verandi vlada mučno raspoloženje. Nijednu reč, Vera, čak ni jedan gest neverbalnog opštenja nisam dobio kao odgovor. A moram otkriti i da se nakon toga popodneva sve okončalo. Nijednom više Ana i Hose ništa nisu deklamovali jedno drugome u mome prisustvu. Nešto je usmrćeno, i to podjednako nepovratno kao što je anđeo izgubio ključ za večnost.
Zajedno smo izašli u vrt sa palmama. Ana je ponela fotoaparat i opet počela da škljoca. I tu sam morao da ih fotografišem, na primer dok su stajali ispod palme sa plakatom koji upozorava na teške kokosove orahe koji mogu da padnu sa palme.
Izuzev onoga sa palim anđelom, bilo je nešto s glavama i opalim kokosovim orasima što je učinilo da pomislim kako je lako manipulisati fotografijama i, na primer, objaviti na internetu lažne fotografije nagih poznatih ljudi. Ali ja nisam ranije video Anino lice na nekoj fotografiji. Ci to sam bio sasvim siguran, i to toliko siguran da sam se morao upitati kako mogu biti tako stopostotno siguran u nešto čega nisam u stanju da se setim.

Tropski sastanak na vrhu


Kad smo stigli na ručak, mali stolovi su bili spojeni u jedan dugačak sto. Veče pre toga gosti su se pomešali čim je posluženje završeno, i ja pretpostavljam da su domaćini želeli da nam te večeri pomognu da se pomešamo čim sednemo za sto. Tek kasnije sam shvatio da je inicijativu za tu vanrednu postavku dao mister Spuk, jer kao što je to rekao Johen Kis, Maravu Plantation Resort sebe želi da predstavi kao utočište za individualiste.
Rano sam došao i stigao sam da u baru popijem jedno pivo sa onim Englezom. Razgovarali smo o gmizavcima Okeanije, a posebno o kućnom gekonu, jer i Džon ih je imao nekoliko u svojoj sobi. Nisam rekao ništa o flaši džina. To je trebalo da ostane tajna između vlasnika i mene. Radije priznajem da sam pričao ponešto o Oslu, a povodom toga je rečeno i nekoliko reči o nama dvoma. I o tome sam govorio. Ispričao sam da smo u saobraćajnoj nesreći izgubili dete.
Rano izjutra telefonirao sam Kongresnom centru u Salamanki da proverim da li sam na spisku učesnika, i nisam mogao izbeći da pomenem Džonu da mi je istovremeno rečeno da si se i ti prijavila. Ono što nisam mogao znati jeste da si i ti znala da ću se i ja pojaviti. Džon je sa svoje strane uzvratio ispričavši da je pre nekoliko godina izgubio suprugu nakon duge bolesti. Zvala se Šila i shvatio sam da je bio veoma vezan za nju. Imali smo vremena da zaključimo da život nije lak. Nakon mnogo godina pauze u pisanju, Englez je počeo da prikuplja beleške za novi roman. Povodom toga smo razmenili nekoliko reči o umetnosti i kulturi uopšte, i ja sam poverio tome snažnom Englezu da sam zaljubljen u španske slikare, posebno u onu prebogatu zbirku u muzeju Prado. Onda je razgoračio oči kao da je zapazio nešto posebno.
Dok smo sedeli i razgovarali, počeli su da pristižu gosti. Dobio sam mesto između Laure s desne strane, i Evelin sa leve strane. Levo od Evelin bio je Mark, koji je po profesiji bio advokat, a na kraju stola levo od njega je bio Bil. Preko puta mene se smestio Džon, levo od njega – dakle preko puta Laure – bio je Mario, desno od Engleza se sedela Ana, sa njene desne strane Hose.
Pokušaću da se zadržim na najvažnijim zbivanjima te večeri, tako da odmah prelazim na stvar. Pre deserta Džon je kucnuo u čašu i rekao nekoliko kitnjastih reči o mestu na kome se nalazimo, o posebnoj intelektualnoj inspiraciji koju takve tropske noći često mogu da izazovu – i čovek je tropska životinja – a sasvim posebno, koliko je prijatno sresti svakoga od nas bez obzira na to da li smo ovamo stigli nakon dugog putovanja iz Evrope, Amerike ili Australije. Domaćica na Maravuu, misiz Angela Kies, prokomentarisala je još i da je to prvi put nakon mnogo meseci da dve večeri uzastopce u restoranu sede isti gosti, jer uvek ili neko otputuje ili stigne tokom dana. Osim toga – a to je i bio podstrek Englezu te večeri – on smatra da mi koji smo tu, uprkos svim slučajnim razlikama, u stvari imamo nešto zajedničko, najmanji zajednički činilac, ako je dopušteno da se posluži matematičkim jezikom. Najkraće rečeno: već je uspeo da razmeni poneku reč sa svima nama pojedinačno, i tako je uvideo da svako od nas gaji naročito zanimanje za ono što želi da nazove dilemom savremenog čoveka, što je mogao da zapazi, tokom prethodne večeri, mada je te večeri razgovor bio dosta nesređen, a nada se da to neće biti i ove večeri, jer je i u neformalnom druženju ponekad potreban predsedavajući. I onda nas je sve poimenice pomenuo tako što je uz izvestan napor pokušao da izvede da smo svi zajedno neka vrsta preseka čovečanstva ovde gde smo ugovorili sastanak pod veličanstvenim zvezdanim nebom.
Večernji sastanak je time otvoren, a Džon je upotrebio izraz “tropski sastanak na vrhu”. Onda je sve došlo – mora da je to dugo smišljao. Rekao je:
– Kad se ljudi susretnu, bilo na nekoj stručnoj konferenciji ili na nekom južnopacifičkom ostrvu, deo je lepog ponašanja da svako kaže kako se zove i gde živi, a ponekad se kaže i nešto više od toga, u svakom slučaju ako poznanstvo treba da traje više dana. Može se nešto reći o tome da li je čovek oženjen i da li je žena udata, može se pomenuti posao ili nešto o zemlji ili gradu iz koga ste. Tako se može dogoditi da se nađu neki zajednički poznanici, neko zajedničko zanimanje ili, što da ne, neka zajednička sudbina, na primer suviše ljubomoran suprug ili ljubomorna supruga, neka retka fobija ili nedavni gubitak roditelja. Dobro!
Bacih pogled oko stola, i većina je izgledala kao živi znak pitanja. Laura – koja je te večeri nosila crnu bluzu bez rukava i skraćene farmerke sa dugim resama – spustila je šaku na moju ruku i prošaputala mi na uvo:
– On je jedan veliki klovn.
– Dobro! – ponovi Englez. – Skoro obavezan sastojak u takvom načinu upoznavanja jeste da svi žele da se predstave što je moguće bolje, bilo da je reč o polu, društvenom položaju, materijalnom stanju, krugu poznanika ili posebnim postignućima i veštinama. Veština nije samo da se prikažu sopstvene najpoželjnije osobine, već da se to učini što je neupadljivije moguće, prikriveno ili naizgled slučajno. Jer čovek nije samo društvena životinja. Čovek je pre svega sujetna životinja, a ja pretpostavljam da je sujetnija od bilo kod drugog kičmenjaka. Pogledajte kako sam dobar i fin, kažemo. Treba da znaš da ja nisam nikakav konfekcijski proizvod. Osim toga, imam dva odrasla sina koji studiraju na visokoj školi, i jednu ćerku šiparicu koja želi da postane glumica ili slikarka. Šta kažeš, naša kći se nedavno udala za sina liverpulskog gradonačelnika, skroz je poludeo za njom. Osim toga, valjalo bi da zapamtiš da sam dobro situiran. Da, da, ime je isto kao i kompanije za čelik – pradeda ju je osnovao. Deridu sam naravno pročitao, a na noćnom stočiću mi je već nekoliko dana Bodrijar. Umetnost, da, jednog Monea imamo u spavaćoj sobi, a Miroa u dnevnoj, inače srao upravo okačili jedno barokno ogledalo iznad kamina...
On prekide i reče:
– Ali dobro! Dobro!
Bacih pogled oko sebe, a i dosta drugih je to učinilo, jer u tome trenutku nikome nije bilo jasno gde će završiti. Tako sam bar ja mislio, kasnije sam morao da se zapitam da se ipak nije urotio s nekim.
– Vruće je – konstatova Bil. – Da možda naručimo flašu belog vina? Ili da častim jednim šampanjcem?
Ali Džon samo nastavi:
– Ali mimo svega toga, mimo svih haljina i banketa, pudera i igli za mašne, uloga u bankama i baroknih ogledala iznad kamina – dakle mimo svega onoga čime se lickamo u društvenim prilikama – imamo možda dve, ili deset godina, ili u najboljem slučaju nekoliko decenija da poživimo na ovoj planeti. I u tome svetlu, da, u tome svetlu postoje neke prilično opšte egzistencijalne perspektive koje se tiču svih nas, mada retko razgovaramo o njima. Zato predlažem da večeras dignemo ruke od naših sporadičnih interesa i delanja i da se umesto toga usredsredimo na nešto što se tiče svih nas.
Izletelo mi je, i to mora biti zato što sam se setio nečega o čemu sam razgovarao sa Gordonom prethodne noći. Rekao sam:
– Na primer, na svemir.
Prokomentarisao sam to za sebe, ali Džon upita: – I šta je to gospodin rekao?
– Rekao sam, na primer, na svemir.
– Odlično, zaista odlično. Iznet je dakle predlog da ove večeri pokušamo da razgovor usredsredimo na svemir. Zato stranačku politiku, Lindu Trip i Moniku Levinski ostavljamo po strani, mada nikada nisam dobio odgovor da li je, uz sada već reflektorima osvetljeni skandal, moglo biti reči i o nečemu tako opscenom kao što je jedna havanska cigara – ali dosta o tome, više nego dosta o tome. Jer i mi smo, a pod tim mislim svako od nas, ne samo proizvodi ljudski stvorene društvenosti. Mi se, osim toga, nalazimo pod jednim intenzivno tajanstvenim nebom punim zvezda i galaksija, a već sa naših sopstvenih satelita teško se mogu razlikovati jedna zabranjena kubanska cigara i jedan bezopasni Brazilac.
Osećao sam nagoveštaj nervoze za stolom. Ali Ana i Hose su telom i duhom bili za, naravno, ako nisu bili i pridruženi članovi programskog odbora! A mislim i da im se Laura pridružila, mada je pre svega nekoliko minuta nazvala Džona klovnom. Nasuprot njima, mislim da su se Mark i Mario samo nevoljko priključili toj društvenoj igri, a Evelin, koja, uzgred budi rečeno, studira farmaciju u Sijetlu, rekla je iskreno da ona nema pojma o astronomiji i da bi zato mirne duše mogla da se povuče. Bil je delovao sasvim ravnodušno, i još dok je Džon govorio, mahnuo je muškarcu sa cvetom zataknutim za levo uvo i naručio nešto. A ja sam se jednostavno predao situaciji i Maravu Plantation Resortu kao pribežištu ne samo za individualiste, već i za velika pitanja.
Džon je pokušao da prvo zagreje skup pitajući koliko nas pretpostavlja da postoji život na drugim planetarna u svemiru. Pošto je Evelin odustala da o tom pitanju misli bilo šta, skup se podelio u dve podjednako velike frakcije, a Džon je bio spreman da preduzme prvi rezime te večeri. Rekao je:
– Zadivljujuće! Moram da kažem da mi u svakom slučaju imponuje moć rasuđivanja ovoga skupa, jer ja sam postavio jedno krajnje temeljito pitanje o ustrojstvu ovoga svemira i mogu nakon samo nekoliko minuta da konstatujem da sam dobio više sasvim tačnih odgovora na pitanje koje sam postavio. Mada su četiri odgovora takođe skroz naskroz pogrešna.
– Možda imaš ključ sa rešenjima? – napomenuo je Mario. Voditelj programa ga je jednostavno ignorisao. Nastavio je:
– Jer ili ima života u svemiru – ili nema. Tertium non datur! Sama pomisao da tamo napolju sve vrvi od života može nam izazvati malo vrtoglavice. Ali postoji i mogućnost da je život nešto što postoji samo na našoj sopstvenoj planeti, mada to ne čini stvar jednostavnijom u našem odnosu prema njoj, jer i pomisao na to može nas zbuniti. Međutim, do ovog trenutka je četvoro među nama dalo i tačan i precizan odgovor na pitanje koje smo postavili. Odgovori na velika pitanja nisu, drugim rečima, nužno zapetljani.
– Ali nisi odgovorio ko je od nas dao tačne odgovore – durio se Mario.
– To ne igra nikakvu ulogu – precizirao je Englez. – Meni je dovoljno da je četvoro ljudi koji sede za ovom stolom dalo sasvim tačan odgovor na pitanje da li tamo napolju postoji život.
I sad sam ja tako sramno istrčao.
– Jasno je da tamo napolju postoji život – rekao sam. – U svemiru postoji možda sto milijardi galaksija, a u svakoj galaksiji stotinu miliona zvezda. Kad bi bili sasvim sami, to bi bilo uludo traćenje prostora.
– Zanimljiv komentar – replicirao je Hose. – I onda?
– Sinoć si se skoro zakleo da u prirodnim procesima ne postoji nikakva intencija.
– To i dalje smatram – izjavili svečano. On me samo otpisa:
– A danas bi bilo suludo arčenje prostora ukoliko bismo mi bili sasvim sami ovde... Klimnuh glavom, jer još uvek nisam prozreo svoju sopstvenu tupost. Ali onda je, Vera, pala presuda, jer sad me je, sad me je imao:
– Onda bi možda mogao da nam ispričaš ko u tom slučaju arči ili ne arči prostor?
Morao sam da spustim zastavu i priznam da me je uhvatio kako protivrečim samome sebi. Istovremeno mi je palo na pamet kako su oni koji prvi koriste argument waste of place u prilog tvrdnji da svemir ključa od života, često isti oni koji najupornije poriču da postoji neki dublji smisao prirodnih procesa. Ali ako nema drugog uzroka nastanka života na Zemlji sem puke slučajnosti, još je nerazumnije proglašavati istu puku slučajnost kosmičkim principom.
Džon je nastavio da osvetljava niz drugih kosmoloških pitanja i to sve vreme tako što bi postavljao po jedno pitanje koje bi skup podelilo na dva dela. Hteo je da zna da li kosmička energija postoji ili ne postoji oduvek, a ako smatramo da kosmička energija ne postoji oduvek, moramo se opredeliti da li je ona nastala sasvim sama od sebe ili nekim oblikom spoljnog ili unutarnjeg čina postanja. Dalje je hteo da zna da li će svemir nastaviti da se širi ili pak u svemiru postoji dovoljna masa da se svemir opet skupi i time proizvede jedan beskonačan niz velikih praskova sa stalno novim svemirima. Hteo je da zna da li postoji transcendentna svest ili je fizički svemir jedino što postoji. Tako je hteo i da čuje naš odgovor na pitanje da li čovek ima dušu koja na neki način preživljava smrt mozga ili je sve u prirodi podjednako prolazno. Da li postoje neki oblici natčulnih fenomena, upitao je, ili su, ako ćemo tako, svi takozvani natčulni fenomeni čiste izmišljotine, i ništa drugo do poslednji ostatak mitske ili čak animističke slike sveta savremenog čoveka? Sve vreme pažljivo je beležio kako se skup cepa na dva dijametralno suprotna shvatanja, i svaki put je pomno pazio da nas podseti da je bar neko među nama dao tačan odgovor na pitanja koja je on postavljao, jer se nijednom nije ceo skup složio sa jednim istim stanovištem.
– Ili-ili! – skoro je šištao Džon Spuk na zvučnom oksfordskom engleskom pre nego što bi redom zapečatio svoje ontološke jednačine drugoga stepena jednom latinskom bajalicom: Tertium non datur!
Ubrzo je muškarac sa cvetom za levim uvetom stavio dve flaše šampanjca na sto kao odgovor na Bilovu narudžbinu, i sada je razgovor prešao u sasvim novu fazu. Džon je hteo da krenemo oko stola i da svako od nas dobije priliku da ukratko izloži svoje shvatanje života. Svi su pristali, čak je i Evelin bacila ručnik.
Hose je prvi dobio reč, pa je iskoristio priliku da iznese argumente za nešto što bih ja mirne duše nazvao antropocentričnom slikom sveta. Jednostavno je smatrao da svemir nije mogao biti nešto posebno manji nego što jeste – niti je mogao imati nešto posebno drugačije ustrojstvo nego što ga u stvari ima – da bi stvorio čoveka. Zaključci koje je izvodio uvek su bili mnogo veći nego argumenti koje je iznosio, ali je podsetio i da je ljudski mozak možda najsloženija tvar u celom svemiru, i u suštini ju je teže razumeti nego neutronske zvezde i crne rupe. Mozak se osim toga sastoji od atoma koji su iskovani iz odavno ugaslih zvezda i planeta, i da svemir nije tako veliki kao što jeste, ne bi bio u stanju da stvori zvezde i planete, pa tako ne bi mogli da nastanu čak ni mikroorganizmi. Čak je i jedna “glupa” planeta kao što je Jupiter, na primer, potpuno nužna da bismo mi mogli da budemo ovde i da tako razumno razgovaramo. Da nema ogromnog gravitacionog polja te džinovske planete, Zemlju bi stalno bombardovali meteoriti i asteroidi, ali je Otac Jov usisivač za sile haosa koje bi inače učinile nemogućim planeti Telus da stvori biosferu i na kraju ljudsku svest. Tako je to izneo da sam se setio da su poglavice u staroj fidžijskoj zajednici imale čoveka koji privlači komarce. Ako je Zemlja poglavica, a meteoriti jato komaraca, onda Jupiter služi kao “čovek koji privlači komarce”. Ane treba zatvoriti oči ni pred činjenicom da je Jupiter tokom godina zadobio nekoliko veoma snažnih uboda komaraca, a po Hoseu bi samo jedan od njih bio dovoljan da uništi skoro sav život na Zemlji.
– Daj mi jednu živu planetu! – uzviknuo je na kraju. – A Zemlja se, kada je o tome reč, može pokazati kao jedina, ako dakle ne postoji instanca koja se odlučila da ne arči prostor. Mada se može zamisliti i da je masa svemira taman dovoljna da stvori svest koja je u stanju da iznese teorije kao što je ova. Osim toga, potrebno je vreme da se stvori nešto toliko složeno kao što je ljudski mozak, to se u svakom slučaju ne može učiniti za sedam dana. Aplauz velikom prasku je došao tek petnaest milijardi godina nakon što je puklo.
Bil je iznosio argumente da se radi samo o vremenu pre nego što nauka prozre sve tajne svemira i materije, Mark je ukazao na to da će sve više osnovnih istraživanja finansirati multinacionalne kompanije, a Evelin je čvrsto verovala u Isusa kao spasitelja čovečanstva i svemira.
Onda je došao red na Lauru. Laura nije skrivala da je mnogo inspiracije za svoje poimanje života našla u indijskoj filozofiji, posebno u onoj od šest klasičnih škola koja se naziva vedante ili, tačnije rečeno, kevala-advaita, izraz koji potiče od filozofa Šankare, koji je živeo u Indiji početkom devetog stoleća. “Kevala-advaita” znači “apsolutni ne-dualizam”, objasnila je Laura. Tvrdila je da postoji samo jedna stvarnost i da su joj Indijci dali ime brama ili mahatma, što znači svetska duša ili, doslovno prevedeno, “velika duša”. Brama je večna, nedeljiva i nematerijalna. Na taj način sva pitanja koja je Džon postavio imaju svoj odgovor i to samo jedan odgovor, pošto je brama odgovor na sva pitanja koja je postavio.
– O, ne, Laura, spasi me Bože – uzdahnu Bil, koji se zalagao za jedan, najblaže rečeno, naivan naučni optimizam.
Ali Laura nije dozvolila da to utiče na nju. Objasnila je da je sva raznolikost samo privid. Kad svakodnevno doživ'iavamo raznovrsnost sveta, to je zasnovano na opseni, rekla je, ili na onome što Indijci već hiljadama godina nazivaju majom. Jer nije spoljni, vidljivi ili materijalni svet onaj koji je stvaran. On je samo snena iluzija, i u tom smislu dovoljno realan za one koji su u njemu zarobljeni, ali za mudre je samo brama, ili duša sveta, stvarna. Čovekova duša je identična sa bramom, nastavila je ona, i tek kada to uvidimo, nestaje iluzija o spoljnoj stvarnosti. Duša postaje brama, nešto što je sve vreme i bila, ali joj to nije bilo jasno.
MAJA
– Ovde nas je sve ispreskakala – prokomentarisao je Džon. – Spoljni svet ne postoji, a sva raznolikost je samo privid.
Laura nije dozvolila da je iznervira. Uhvatila se za crne kike i šeretski se nasmjala gledajući oko stola dok je objašnjavala:
– Kada sanjaš, veruješ da doživljavaš drugačiji svet i da se nalaziš u jednom drugom svetu. Ali sve u magičnom svetu snova je stvorila tvoja sopstvena duša, da, to jeste tvoja sopstvena duša i ništa drugo. Problem je samo što to ne doživiš pre nego što se probudiš, a onda sna više nema. Onda je on skinuo sve lažne maske, i javlja se kao ono što je sve vreme i bio, naime ti lično.
– Meni nije poznata ta teorija – priznao je predsedavajući. – Mada je i privlačna i radikalna. Nju je skoro nemoguće opovrgnuti...
Onda se zamislio na tren pa rekao: – Jesi li ti to zaista rekla “maja”?
Klimnu glavom, a onda Englez baci jedan pogled na Anu koja je sedela desno od njega. Primetio sam da ona gleda u pod, dok je Hose istovremeno spustio ruku na njeno rame i privukao je bliže sebi.
– Mi verujemo da oko ovoga stola sedi devet duša – precizirala je Laura. – A to je zasnovano na maji. U stvarnosti mi smo samo fasete jedne iste duše. Samo nas iluzija maje navodi da pomislimo da su oni drugi nešto drugo nego mi. Zato i ne treba da strahujemo od smrti. Ne postoji ništa što može da umre. Ono jedino što nestane kada umremo jeste sama iluzija o tome da smo odvojeni od ostatka sveta – kao što verujemo i da je ono što sanjamo odvojeno od naše sopstvene duše.
Džon je zahvalio Lauri na doprinosu, a sad je došao red na Marija.
– Ja sam katolik – reče on samo, i pokretom ruke kao da se predaje, reče da nema šta više da doda.
Ali Englez ga nije pustio da se tako lako izvuče, i najzad usamljeni mornar reče:
– Vi ovde tako glasno govorite o svemu što vidite, ali ste u stvarnosti slepi na oba oka. Vi vidite sve zvezde i galaksije, kažete, vidite razvitak života na Zemlji, i kažete da vidite samu naslednu građu. Vi vidite kako red nastaje iz haosa, i čak se pravite važni da možete gledati unazad na sam trenutak postanja. I onda zaključujete izjavljujući da ste dokazali da Bog ne postoji! Bravo!
Pošto više ništa nije rekao, Džon je pokušao da ga opet pokrene, i nakon jednog kratkog trena rekao je:
– Dosad smo bili skoro svuda, a nismo videli ni rep nekog božanstva. Nikakav Bog nije nas čekao na vrhu Maunt Everesta. Ni na Mesecu nas nije sačekao postavljeni sto. Nismo uspostavili čak ni radio vezu sa Svetim duhom. Ali ako se igramo žmurke, onda se igramo žmurke. Pitam se ko to ima naivnu sliku sveta. Teolozi? Ili redukcionisti?
Kada ga je Evelin nagradila kratkim aplauzom, nastavio je, i ubrzo se zagrejao. Otkrio je da je u svojim mlađim godinama bio nastavnik fizike, i da još uvek prati zbivanja preko naučnih časopisa i naučne literature. Onda je rekao:
– Biosferu smo odavno prozreli. Sve su to samo makromolekuli, sve su to proteini, a čak nisu ni to, već samo jedan koktel aminokiselina. Tužno je koliko je malo toga o čemu se može pisati iz svemira. Bio je jedan veliki prasak koji je sve započeo. U tome nema ničeg mističnog, ni u pomeranju crvenog spektra, ni u kosmičkom pozadinskom zračenju, ni u zakrivljenom prostoru, niti u ičemu drugom tamo napolju, whatsoever. To se naziva fizikom, ili teorijskom fizikom. Onda ostaje samo svest, mada, kad se sve svede, ni nad njom se ne valja više čuditi nego nad ostatkom postojanja. I ona je samo za priliku skrpljena od atoma i molekula. Da, i ona. Filozofija može mirno da ode na dugačak godišnji odmor. Naime, nema više nikakvih zagonetki za odgonetanje. Ili je možda nauci potrebna pauza za razmišljanje? Jer, možda je ona ta koja peva labudovu pesmu. Jedina stvar koja nas sada muči – a kad kažem “nas”, moram da dodam da mi činimo manjinu – jeste sam svet. Ali daj nam samo nekoliko ubedljivih argumenata, pa ćemo ga razdrmati. Ali do daljeg on stoji čvrst kao stena.
Evelin opet zatapša, a i Hose i Bil su sedeli i klimali glavom. Nakon Marija došao je red na Džona. Rekao je:
– Već sam imao prilike da pokažem da verujem da postoje jednostavni odgovori na velika pitanja koja postavljamo. Jedino nije lako izabrati ih. Osim toga, pokušao sam da nagovestim da su kosmološka pitanja možda pogodnija za društvene igre nego za naučnu analizu. Nauka nam je dala učenje o evoluciji, teoriju relativnosti, kvantnu fiziku i naročito zavodljivu teoriju o velikom prasku. U redu! Sve je to u celini izvanredno. Pitanje je samo da li se prirodne nauke bliže svome kraju. Mada smo blizu toga da analiziramo ljudski genom – sa svim stotinama hiljada njegovih gena – teško da ćemo od toga postati pametniji. Sama karta genoma će sigurno osnažiti biotehnologiju i možda doprineti da se izleče neke bolesti, ali teško da će osvetliti šta je svest, a još manje reći zašto svest postoji. I tako bismo mogli da nastavimo. Na pitanje da li postoji ili ne postoji život u nekoj galaksiji udaljenoj nekoliko stotina miliona svetlosnih godina, nećemo dobiti odgovor, jer su rastojanja suviše velika. I mada stalno doterujemo naše znanje o razvoju svemira, nikada nećemo biti u stanju da damo naučno objašnjenje toga šta svemir jeste. Ali dozvolite da od Laure, koja je uporedila spoljni svet sa snom, pozajmim jednu sliku, to, naime, može biti blistava alegorija. Ako je sve jedan san, nauka pokušava da analizira od čega je sastavljena sama tvar sna. Ljudi pokušavaju da izmere rastojanje od jednog kraja sna do drugog, ali se svi slažu da prostor i vreme kolabiraju i kada gledamo ka krajnjim granicama svemira i kada gledamo unazad ka velikom prasku, mada sada govorimo o dvema stranama jedne iste stvari, jer što dalje gledamo u svemir, to više gledamo u istoriju svemira. Pokušavamo dakle da se koliko znamo i umemo orijentišemo u snu. I u redu, sve je to na svom mestu. Ali van sna se ne može. Nikada ne možemo da ga gledamo spolja. Udaramo glavom o spoljne granice sna otprilike na isti način kao što jedan autista udara glavom o zid.
Nasuh Lauri još šampanjca.
– Da li ti potpuno otpisuješ mogućnost da jednoga dana suštinski shvatimo više od sveta u kome živimo? – upitah.
On odmahnu glavom.
– Sasvim suprotno. Bez rezerve verujem u ljudsku intuiciju. Ali ako želimo da otkrijemo zagonetku svemira, moramo možda da krenemo na posao mentalno, a zagonetka je, ko zna, možda već rešena. Ne čini mi se neverovatnim da je rešenje već formulisano u nekom starom grčkom, latinskom ili indijskom spisu. A rešenje ne mora nužno biti toliko složeno, možda je potrebno negde između deset i dvadeset reči. Tako sam ja siguran da se Laurina teorija o maji može skrčkati do samo nekoliko rečenica. Večeras su dati sasvim precizni odgovori na niz pitanja koja nemaju više od dva moguća odgovora. Samo ne verujem da neki naučni merni instrument može da izmeri koji su od naših odgovora tačni a koji su skroz naskroz pogrešni. A šta misli Ana?
Došao je red na nju. Sedela je nekoliko trenutaka i tragala pogledom kroz noć. Onda se uspravila i rekla odlučno:
– Postoji jedna stvarnost van ove. Kada umrem, ja u stvari ne umirem. Svi ćete poverovati da sam mrtva, ali ja neću biti mrtva. Ubrzo ćemo se sresti na nekom drugom mestu.
Tim rečima se društvena igra završila, a razgovor je odjedanput dobio sasvim drugačiji ton. Oko stola je vladalo neprijatno raspoloženje, i ne znam da li sam bio jedini koji je primetio da je Hose pustio suzu. Ana nastavi:
– Verujući da dolazite na pogreb u stvarnosti stižete na jedno novo rođenje. Sada me je Ana pogledala u oči.
– Ima nečega van ovoga – insistirala je. – Mi smo ovde samo nestalni duhovi na proputovanju.
– Nemoj sad više – prošaputa Hose na španskom. – Ne moraš ništa više da kažeš.
Svima su oči bile prikovane za Anu dok je govorila. I onda, Vera, dogodilo se ono što je učinilo da ti moram ispričati tako mnogo sa našeg tropskog susreta na vrhu u Maravu Plantation Resortu.
– Mi smo ovde samo nestalni duhovi na proputovanju. – ponovio je predsedavajući. I s tim rečima dodirnuo je prstom Anino čelo i rekao:
– A ime toga duha je Maja.
Hose nervozno odmahnu glavom i obgrli je jednom rukom kao da je štiti. Bilo je jasno da mu se poslednje reči nisu svidele. Ili mu se možda sasvim jednostavno nije svidelo što je Englez sebi dozvolio da Anu dodirne kažiprstom? Bez obzira na razlog, činilo mi se da se njegova reakcija teško može razumeti.
– Sad je dovoljno – reče on.
Džon se ugrize za usnu kao da je iznenada shvatio da je možda učinio nešto nepromišljeno. Ipak reče, skoro kao sebi samom, još jednom pogledavši Anu:
– Osim toga, reč je o remek-delu.
Hose odgovori povlačeći Anu da ustane sa stolice.
– Hvala! – reče. – To je dovoljno. Ani reče na španskom:
– Idemo!
Onda nestadoše u vrtu sa palmama, i te večeri to dvoje Španaca više nismo videli.
Doduše već je bilo prošlo dvanaest.
Čini mi se da je prošlo više od minuta pre nego što je neko opet progovorio. Valjda smo svi sedeli i razmišljali o tome šta se to dogodilo između Džona i Hosea. Prvi se Bil osetio neprijatno i prekinuo tišinu.
– Znate šta ja verujem? – reče on uz širok osmejak. – Verujem da postoji negde oko šest milijardi pričljivih ljudi na ovoj planeti, i na njoj živimo u najboljem slučaju 80-90 godina. Osim toga, postoji mnogo zanimljivih reči i izraza i veoma mnogo lupetanja.
Laura se lagano podigla sa stolice i otišla nekoliko koraka preko prostorije. Na jednom od stolova za odlaganje posuđa koji je korišćen ranije tokom večeri stajao je bokal sa ledenom vodom. Podigla ga je i prišla Amerikancu s leđa. I onda mu jednostavno prosula pola litre vode i kocki leda na vrat.
On je ostao najmanje dve sekunde sedeći sasvim mirno i ne pomerajući ni jedan mišić. Onda je skočio sa stolice, uhvatio Lauru za levu ruku, okrenuo je prema sebi i ošamario.
Saosećao sam s njim sve dok je nije udario, a to nije bio neki jak udarac, pre samo lak udarac šakom, ali postoje i neke granice. Bilo je jasno da se skup okrenuo protiv Amerikanca, i više nije pomagao ni pogled na one dve prazne flaše Veuve Uicquota. A Laura se samo mimo vratila do stola i sela kraj mene ne govoreći ni reč.
Džon je počeo da se zahvaljuje za prijatno veče, i rekao:
– Sutra možda ne moramo da budemo baš toliko komplikovani.
Bil ode od stola, to učiniše i Mark i Evelin, a čini mi se da su mladi Amerikanci skoro pobegli od straha da ne dođe do neke tuče.
Mario se povukao još pre nego što je Laura prosula bokal sa ledenom vodom. Spustih šaku na Laurin levi obraz.
– Je li boli? – upitah. Ona odmahnu glavom.
– Ne izgleda dobro. Rekla je:
– Moraš podneti da izgubiš samoga sebe, Frank.
– Šta to?
– Ali ono što izgubiš, nije ništa prema onome što dobiješ.
U svetlu sveća na stolu gledao sam u jedno smeđe oko. Duboko u smeđoj boji borila se uska crtica zelenog da je smeđe ne potisne potpuno. Rekao sam:
– I šta ja dobijam?
– Dobijaš sve što postoji.
– Sve što postoji – ponovih. Ona klimnu glavom:
– Ono što si izgubio može ti izgledati veliko i važno. Ali to nije ništa drugo do grčevita iluzija.
– Jastvo, misliš. To je ono što je iluzija?
– Samo ono malo jastvo, mister. Samo iluzorno jastvo. Osim toga, ono je već praktično izgubljeno. Ali ti imaš jedno veće jastvo.
Čuo sam kako se neka prilika približava kroz mrak, i nekoliko sekundi kasnije na glave nam je prosut jedan bokal vode. Ne verujem da je nesrećnim slučajem najveći deo prosut na mene, mada smo sedeli veoma blizu jedno drugome kada se to dogodilo. Pre nego što smo se sabrali, tamna prilika je nestala.
– Taj idiot – reče Laura, iz nje je izbijao prezir.
Ustadoh i otresoh glavu. Košulja je bila skroz mokra. I Laurina bluza je bila mokra, i ja sam se skoro zbunio kada sam video kako se prilepila uz njeno telo.
– Vreme je da se legne – Rekao sam. Ona pogleda u mene zelenim okom: – Jesi li siguran?
– Sasvim siguran – rekao sam.
Tek kada smo se razišli, sinulo mi je da je njeno pitanje trebalo da se protumači kao poziv.
Moram reći da sam se te večeri skoro radovao da se vratim kući Gordonu. On je u suštini dobar momak, i možda je u pravu u tome da nema mnogo svrhe sasuti u sebe toliko mnogo džina upravo u trenutku kada se čovek uvlači u krevet.
Bio je seo na veliko ogledalo desno od noćnog stočića, i čim sam zatvorio vrata za sobom, čuo sam kako šparta s kraja na kraj ogledala. Naravno da nisam mogao biti sasvim siguran da je to Gordon, jer je u sobi sigurno bilo nekoliko gekona, a nisam imao neku naročitu želju da počnem sve iz početka predstavljajući se nekom novom gekonu. Ali kada sam upalio svetio, video sam da je to on. Oduvek imam posebnu sposobnost da kod kičmenjaka vidim individualne izraze, a mislim da su gekoni prirodno podjednako individue kao i ljudi, oni su baš u podjednakoj meri jedinstvene individue kao i mi, u svakom slučaju, bio sam siguran da bi se lokalni predstavnik WWW-a na ostrvu sigurno složio s time. Osim toga, Gordon je bio pravi džambo gekon, sigurno je bio najjači u razredu.
– Dakle, ja ću samo da legnem – rekao sam. – To kažem samo da se ne uvrediš što neću s tobom pričati celu noć.
Otvorio sam pilotsku torbu i odvrnuo zatvarač na flaši sa džinom. Otpio sam dug gutljaj, i trebalo je da ostane na tom jednom dobrom piću samo da budem siguran da ću zaspati.
– Iskreno govoreći, malo verujem u to – reče Gordon. – Hm?
– Da ćeš otići i leći. Kladim se da ćeš još piti iz te flaše.
– Baš ništa takvo nisam planirao.
– Je li ti bilo prijatno večeras?
– Neću da pričam o tome. Ako krenem da pričam, ne znam da li ću uspeti da prekinem, a onda će sve biti kao i juče. Shvataš šta mislim.
– Samo sam te pitao da li ti je veče bilo prijatno.
– Laura je panteista – rekoh. – Ona je toliko ekstremni monista da mi dođe da je nazovem vulgarnim monistom.
– Dakle, jedna budna dama. Ne šeta se naokolo polubudna kao neki. I ona sigurno ne pere zube džinom.
– I još je rekla nešto o maji. Čuo sam to i ranije, dakle, ne treba mi nikakvo predavanje.
– Maja je sama iluzija sveta – reče Gordon. – To je ono što stvara gorku iluziju da smo samo jedan jadni ego koji je odvojen od Velikog Jastva, i kome, osim toga, ostaje još samo nekoliko meseci ili godina da pozivi. To je još i ime jednog naroda u Srednjoj Americi, ali to je već nešto sasvim drugo...
– Rekao sam da mi nisu potrebna nikakva objašnjenja, a Hose je tako čudno reagovao što je jedan Englez gurnuo prst Ani na čelo i nekako kao otkrio njeno stvarno ja. “A ime toga duha je Maja”, rekao je, i još dodao nešto o “remek-delu”. To je bilo veoma čudno rečeno, veoma čudno. Ali ona je reagovala na jedan iznenađujući način. Delovalo je kao da ne trpi da joj se jasno kaže ko je i šta je.
– Maja je neke toliko silno zahvatila da buđenje boli. To je kao da se budiš iz neke more.
– Gluposti. Pojma nemaš o čemu govorim. Pa ti i nisi bio tamo.
– Svugde sam, Franki. Postoji samo jedno ja.
– Kako bi bilo da budeš dobar i umukneš.
– Samo iskazujem najjednostavniji i najshvatljiviji iskaz u svemiru.
– A šta je taj iskaz?
– Postoji samo jedan svet.
– Onda prihvatam. Postoji samo jedan svet.
– A on je ti sam.
– Prekini sad.
– Ti moraš da raskineš obruče jastva, mister. Zar ne bi mogao bar da probaš da digneš pogled sa sopstvenog pupka – i pogledaš unaokolo, dakle u prirodu oko tebe, u taj jedan jedini povezani slap magične stvarnosti.
– Pokušavam. – I šta vidiš?
– Vidim vrt s palmama na južnoj polulopti.
– To si ti.
– Onda vidim kako Ana izlazi naga iz bazena sa mehurićima ispod vodopada Bouma.
– To si ti.
– Njena glava mi je poznata, ali ne i telo.
– Koncentriši se sad.
– Vidim jednu živu planetu.
– To si ti.
– Onda vidim svemir koji uliva strah svojim milijardama galaksija i skupina galaksija.
– Sve si to ti.
– Ali kada pogledam u svemir, onda gledam i unazad u istoriju svemira. U stvari, proučavam događaje koji su i po nekoliko milijardi godina stari. Mnoge od zvezda koje vidim – dakle u trenutku dok gledam – odavno su postale crveni džinovi ili supernove. Neke od njih su već postale beli patuljci, žustre neutronske zvezde i crne rupe.
– Dakle gledaš sopstvenu prošlost. To je ono što se zove pamćenje. Pokušavaš da se setiš nečega što si zaboravio. Ali sve to si ti.
– Vidim jedan haotičan sistem meseca i planeta, asteroida i kometa.
– Sve to si ti. Jer postoji samo jedna stvarnost.
– Dobro, pa ja sam i rekao da se slažem.
– Postoji samo jedna svemirska tvar, samo jedna materija.
– I to sam ja?
– Ona je ti.
– Onda ja i nisam neka sića.
– Ako samo to uspeš da sagledaš. Ako uspeš da se predaš.
– Tačno. A zašto je to toliko teško.
– Zato što ne želiš da pustiš svoje sopstveno malo ja. Toliko je to jednostavno.
– Čak i jednostavna rešenja teško mogu da se sprovedu. Na primer, veoma je lako oduzeti sebi život.
– Nisi tako primitivan.
– Primitivan?
– Osim toga, to pretpostavlja da imaš neki ego koji možeš da izgubiš.
– Istina, a paradoksalno je da bih mogao sebi oduzeti život iz pukog straha da ću potrošiti više vremena da se odreknem onoga čemu uzimam život. Neko dete nekad pojede čokoladu iz straha da će je neko drugi pojesti. Ali o tome smo već razgovarali. Ti jednostavno možeš da se odrekneš repa ako te neko napadne. Ali ja ne mogu da odstranim dve ili tri moždane vijuge. Nekako ne mogu da zatražim prijem na neku kliniku i da zahtevam da mi lobotomijom uklone kosmički strah.
– A to ionako ne bi rešilo problem. To bi te samo vratilo na početak i nikada ti se više ne bi pružila prilika da se opet probudiš. Verujem da su ti potrebne sve tvoje moždane vijuge za taj proces.
– I to ti kažeš?
– Na neki način moraš da umreš. Moraš da izvedeš to malo junaštvo.
– Zar nisi upravo rekao da to ne bi bilo rešenje?
– Ali ti moraš da umreš samo u prenesenom značenju. Ne moraš ti da umreš. To je samo ta lakomislena predstava o jednom “ja” koje mora umreti.
– Pomalo me zbunjuje način na koji koristiš zamenice.
– Može biti. Možda nam je potrebna jedna nova zamenica.
– Imaš li neki predlog?
– Sigurno si čuo za zamenicu koja se naziva “pluralis majestatis”?
– Naravno, na primer kada neki kralj ili car govore o sopstvenoj uzvišenoj ličnosti kao “mi”. To se naziva kraljevskom množinom.
– Mislim da je nama potrebna i jedna kraljevska jednina.
– A čemu bi ona trebalo da posluži?
– Kada ti kažeš “ja”, samo se lepiš za jednu predstavu o egu, koja je, osim toga, i lažna.
– Sad počinješ da se vrtiš u krug.
– Ali pokušaj da razmišljaš o celoj ovoj planeti i, osim toga, celom svemiru čiji je ova planeta organski deo.
– Pokušavam.
– Misli na sve što jeste.
– Mislim na sve što jeste.
– I na sve galaksije, na sve ono što je eksplodiralo pre petnaest milijardi godina.
– Da, na sve.
– Onda reci “ja”.
– ”Ja”.
– Da li je to bilo teško?
– Pomalo. Ali je bilo i malkice zanimljivo.
– Pomisli na sve što postoji. I onda reci glasno samome sebi: “To sam ja!”
– ”To sam ja!”
– Zar se ne osećaš slobodnim?
– Malkice.
– To je zato što si upotrebio novu zamenicu “singularis majestatis”. – Zato?
– Mislim da si se pokrenuo, Frank.
– Kako to? Meni je samo drago zbog ove lekcije.
– Verujem da ti možeš postati kao što sam ja. Drugim rečima, spasen, i potpuno oslobođen ontoloških neuroza.
– A, ne, radije ne. Ovo je bio nizak udarac.
Opet otvorih pilotsku torbu i popih jedan solidan gutljaj pića. Znao sam da će imati neki oštar komentar, i on ubrzo reče:
– Moraš priznati da slabo poznaješ samoga sebe.
– Pitanje je na koji modalitet zamenice baš sada misliš.
– Nedavno si me svečano ubeđivao da ćeš leći i da u svakom slučaju nećeš više piti ništa žestoko.
– Da, i onda si ti počeo da pričaš. Skoro me navukao na tanak led, to si učinio. Skoro si me doveo u iskušenje da poželim da budem gekon.
– Da li čuješ šta govoriš?
– Rekao sam da si počeo da pričaš.
– Mislim, da li čuješ koju zamenicu koristiš. Ko je počeo da priča? Ta mu je bila lukava. Opet me je navukao na tanak led. Strogo posmatrano, ja sam onaj ko je održavao razgovor.
– Dakle, ti slabo poznaješ sebe – reče on. – Osim toga, imaš ozbiljnih problema da odlučiš šta želiš.
– Priznajem tu malu slabost – složih se.
Osećao sam da ne rizikujem ništa s tim priznanjem. U principu, čovek ne mora da tako mnogo stvari taji pred jednim gekonom.
– Ali ima još nešto.
– Hajde, reci!
– Pričaš sam sa sobom.
– Moraš li da me podsećaš na to?
– Sada, Frank, samoga sebe grizeš za rep. Preporučujem ti trenutnu autotomiju.
– Pa onda zaćuti!
– Pričaš sam sa sobom?
– Molim?
– To čini i duh sveta.
– Šta to?
– Duh sveta priča sam sa sobom, jer postoji samo jedan duh sveta.
– A kako se taj duh zove?
– To si ti sam.
Razmišljao sam o onome šta je rekao. Onda rekoh:
– U sledećem životu ću možda studirati gramatiku. Šta misliš o ovakvom naslovu doktorske rasprave: “Identitet i ontološki status. Tentativna analiza potpuno nove zamenice singularis majestatis.”
– Odlično, ako mene pitaš. Tek bi tada nauka o jeziku dostigla svoj pozitivni stadijum.
Sve druge zamenice su naime najčistija maja.
– I Ana je maja.
– Da, i ona.
– Jer ona govori sama sa sobom.
– A ko je to zajedno razgovarao u, na primer, četvrtom veku pre Hrista? Rekao sam:
– Na samom početku su bili Sokrat i njegovi učenici. Onda su došli Platon i njegovi učenici, pa onda Aristotel i Teofrast – koji je sigurno imao nekoliko živahnih dijaloga o poluprstnim gekonima na grčkom ostrvu Lezbos...
– Misliš?
– Nemoj mi sada reći da misliš da je i istorija iluzija?
– lstorija je duh sveta koji razgovara sam sa sobom. To je činio i u antičko doba, istina ošamućen. Tek je počeo da se budi.
– Hodali su po trgu u Atini. Sokrat je bio čovek od krvi i mesa, jedan čovek koji je osuđen na smrt samo zato što je tragao za istinom. Oko njega su stajali prijatelji i plakali. Zar si potpuno nesposoban za empatiju?
– Nisam rekao da je duh sveta uvek bio podjednako pomiren sa sobom. Nisam rekao ni da je on uvek podjednako srećan.
– Notorna glupost.
– Onda se vrati još više unazad. KO se skupljao na trgu pre sto miliona godina?
– Znaš ti to dobro. Dinosaurusi.
– Da li možeš nekog od njih da pomeneš po imenu?
– Naravno. Veoma mnogo njih.
– Hajde!
– Misliš na naziv vrste, roda ili porodice?
– Ne, jesi li ti lud. Mislim, da li možeš da pomeneš neko lično ime.
– Jok. To je bilo u predistorijsko vreme.
– Ali to ni ne igra neku ulogu, jer oni i nisu bili ništa drugo do zakutak svetskog duha koji juri napred. To je bilo pre nego što je maja dobrano krenula, pre nego što su te dve-tri moždane vijuge postale suvišne, dakle, pre ljudske mentalne iluzije da postoji jedno ja i jedno ti. U to vreme je svetski duh bio ceo i nepodeljen, i sve je bilo braman.
– Dinosaurusi su bili brama. Ali nisu bili zaslepljeni majom.
– Da. Baš sam to hteo da kažem.
– A danas su to Shell i Texaco. Bezimeni tetrapodi su se uključili u kružno kretanje, oni su crna krv duha sveta. Jesi li razmišljao o tome? Da li si razmišljao da naši automobili idu na krv iz krede u rezervoarima?
– T i si jedan nepopravivi redukcionista. Ipak, ima nešto u tome što kažeš.
– Hajde, samo napred! I ja želim da to raščistim do kraja.
– Da si bio prisutan na ovoj planeti pre sto miliona godina, ti bi – dakle na osnovu tih dodatnih moždanih vijuga – imao lažnu iluziju o lome da su svi gmizavci na zemlji samo gomila pojedinačnih individua. Najveće među njima ti bi posmatrao kao neke džinovske ego-zveri.
– Imam oštar pogled za individualnost. A to sa zverima je samo tvoje.
– Ali danas su se stopili u jedan jedini veliki naftni pul. Sada su Shell i Texaco. Osam kruna litar, sir!
– E, to sam vala ja rekao.
– A i ti si na putu ka potpuno istoj sudbini. Osam kruna litar!
– Shvatam. Ako se ne probudim i ne uvidim nešto drugo.
– Da, ako to ne učiniš.
– A meni je preostalo malo vremena. Ne pripadam ovamo. Ja sam jedan suviše duboko inkarniran anđeo u nevolji.
Sad odoh opet do crne pilotske torbe. Rekao sam:
– Ali nadam se da i sutra sviće dan.
Stavih flašu na usta i popih jedan decilitar ili dva. Nasuprot prvoj i drugoj rundi sa pićem bio sam ovoga puta široke ruke i osim toga nije me grizla savest. Sa perspektivama koje je Gordon iscrtao, više nisam imao nikakav izbor. I šta je, uostalom, jedan jutarnji mamurluk prema tim perspektivama koje broje milione i milijarde godina? Jedina realna mogućnost bekstva od ogromnih perspektiva te noći bilo je da se zaspi. A onda će početi jedan novi dan, sa mamurlukom ili bez njega.
Bio sam spreman na oštru grdnju. Ali on samo reče:
– Razočaran sam, Frank. Mislim, ti si razočaran. Razočaran si samim sobom.
– Pa onda budimo malkice razočarani. I podelimo odgovornost.
– Samo ću da legnem, rekao si. I rekao si da više nećeš piti iz te flaše.
– Da, da, u pravu si. A ti si rekao da iskreno govoreći ne veruješ u to.
– Pa ipak sam malo razočaran.
– Lako je tebi da to kažeš. Tako je prokleto lako biti puritanac nekome ko i inače nije sklon ispadima, a ko i inače nema mogućnost da ih počini. Nisi ti dobio veliki prasak kao rođendanski poklon. Nisi ti osuđen da meriš svetlosne godine svemira jednom gomilom preterano izraslih neurona. Nisi ti onaj koji oseća kako svemirska rastojanja pritiskaju veliki mozak kao kamila koja hoće kroz iglene uši.
Skinuh košulju i legoh u krevet. I onda rekoh:
– Šta misliš, da ću zadobiti blago na nebu ako prodam sve galaksije i podelim dobit siromašnima?
– Ne znam – odgovori on. – Ali možda nije lakše jednom postmodernom primatu da se oprosti sa ovim svetom nego što je u svoje vreme bilo jednom jevrejskom rabinu da ga spase.
– Okej. I bla, bla... U svakom slučaju sada ću da spavam.
– Ali ti nikada ne zaspiš sasvim.
– I ja tako mislim. Ustvari, imam nameru da stvar rešim s jednim i po decilitrom. Ali je večeras otišlo sigurno tri. To je dovoljno.
– Hoću da kažem da sam ja budan dok ti spavaš.
– Samo se ti ovde osećaj kao kod kuće.
– Ali onda ni ti ne spavaš. – Je li!
– Jer ne postoji neko “ja” i “ti”. Nas dvojica smo samo jedno.
– Probudi me onda za doručak.
– O redu, sir. Ali u stvarnosti se ti budiš sam od sebe.
I s tim rečima pretrča preko ogledala, uza zid, i sasvim na tavanicu tačno iznad jastuka na kome sam ležao.
– Šta je sad pa to? – upitah.
– Zar ne treba da te probudim za doručak?
Samo se okretoh na stranu razmišljajući o tome kako je to bio dug dan. Ali nije mi se svidela pomisao da bi svetski duh mogao da se posere na mene.

Narandžasti golub


Moram priznati da me i danas uznemiri kada zagrebem po oštrim raspravama koje sam vodio sa Gordonom Gekonom, mada ja na neki način nisam sasvim prekinuo vezu sa njim i ovde u Madridu sam nekih poznih večernjih sati imao to sumnjivo zadovoljstvo da vodim duge razgovore s njim. Tako to često bude sa poznanstvima koja su nekad nešto probudila u tebi. Mnogo godina nakon što se prekine fizički kontakt i ljudi se više ne viđaju, ona se mogu vratiti.
Sedeo sam i pisao čitave noći. Pošto sam spavao nekoliko kratkih sati, brzo sam se prošetao kraj Ritza i otišao do parka Retro pre nego što sam doručkovao u Rotundi. Dovoljno je da samo stanem pred otvor za pečenjaru omleta i da nakon nekoliko minuta dobijem dva jaja na oko pržena s obe strane, dva režnja sušene slanine i kutlaču pasulja u sosu od paradajza.
Poslednji dan na Taveuniju je otišao na, među ostalim, prijatan susret sa najstarijim u selu Somosomo. Nisam sasvim digao ruke od proučavanja i želeo sam samo da me obaveste koje su mere tokom poslednjih godina preduzete na ostrvu da bi se sačuvala stara staništa i niz endemskih biljnih i životinjskih vrsta. Ispričali su mi i da je prvi engleski guverner Fidžija bio legendarni Sir Arthur Gordon, čiji je režim trajao od 1875. do 1880. godine. Možda sam čuo njegovo ime nekom ranijom prilikom, ali mi se nije dopalo da me sada podsećaju na to, jer su na taj način "The Garden Islands" sve više postajala "The Gordon Islands" Moja neznatna sklonost ka Gordon's London Dry Ginu je, kao što ti znaš, mnogo starijeg datuma. Da, Vera, znam to, a ti mi zacelo ne veruješ, ali tako je samo kad putujem. Ne podnosim baš toliko da budem sam. A ti si se pobrinula da deo te odgovornosti prebaciš na Gordona. Bilo je to kao da slušam tvoj glas.
Osećao sam pomalo vrtoglavicu kad sam uleteo u seosku prodavnicu da se raspitam da li prodaju vitamine. I onda sam se skoro potpuno izgubio kada sam naleteo na Anu i Hosea u toj malenoj kolonijalnoj radnjici koja je bila prepuna ljudi iz sela. Zajedno smo izašli iz seoske prodavnice, a pošto je to moglo biti poslednji put da smo samo nas troje zajedno, ohrabrio sam se i pokušao neku vrstu konfrontacije sa to dvoje Španaca. To popodne su bili upadljivo uzdržani, a to je naravno imalo veze sa Englezovim neshvatljivim ponašanjem predhodne večeri, ali nije mi izgledalo kao da mogu da biram. Trebalo je da otputujem sledećeg prepodneva, a verovatno više nikada neću opet sresti Anu i Hosea.
Ispred prodavnice Hose je zapalio cigaretu, a Ana je odvrnula zatvarač sa plastične flaše za vodu. Protumačio sam to kao poziv na makar kratko ćaskanje pre nego što se raziđemo. I onda sam je neposredno upitao. Pogledao sam Anu u njene tamne oči i rekao opušteno:
– Ovo možda zvuči malo čudno, ali sve vreme imam osećaj da sam te negde ranije sreo.
Hose je prvo odgovorio tako što ju je privukao sebi, a ta reakcija me je podsetila na onu koju sam zapazio dok smo prethodne večeri sedeli za stolom. Ona je pogledala u njega, skoro kao da joj je potrebna dozvola da odgovori na pitanje njoj postavljeno.
– Ali se ne sećaš gde? – upita ona.
– Boravio sam neko vreme u Španiji.
– Španija ima 52 okruga.
– To je tačno onoliko koliko ima izbornih jedinica za narodnu skupštinu Fidžija – prokomentsrisao sam.
Ona reče šaleći se:
– Da li odlaziš na Kanarska ostrva? Odmahnuh glavom:
– Uglavnom sam boravio u Madridu. Da te nisam možda tamo video? Hose je očevidno smatrao da je ta kratka razmena replika već prešla u saslušanje, jer je rekao:
– Ima mnogo tamnokosih žena u Španiji. To ti je, Frank, jednostavno tako. A i u Madridu.
Nisam puštao Anin pogled. Da li sam slutio naznaku neke reakcije na nešto? Da li sam to nazirao neki maleni odsjaj iz zenice koji bi se mogao tumačiti kao potvrda da je sa mojim pamćenjem ipak sve u redu?
Rekao sam:
– Da li ti se događa da te ljudi prepoznaju?
Ona sada opet pogleda u Hosea. Bilo je kao da moli za dozvolu da me uputi u jednu tajnu, i bilo je kao da ju je on odbio ne pomerivši nijedan mišić. Ali ona mi se ljubazno nasmešila kada je odgovorila:
– Znači, ti si me možda video u Madridu. Žao mi što nisam u stanju da uzvratim na tvoju pažnju.
To sam protumačio kao zaobilazni, ali ujedno i diplomatski odgovor. Ona je savršeno znala zašto sam je to upitao.
Došli su kolima i nameravali su da se odvezu sve do Vuna Pointa na jugozapadnom špicu ostrva. Ponudili su se da me prebace nazad u Maravu, ali sam im zahvalio i rekao da bih radije prepešačio ta četiri kilometra.
Nakon što sam prošao selo Niusava sustigao sam jednu sportski obučenu devojku s tamnim pletenicama i platnenim rancem. Laura je nosila šlampave kaki pantalone, tesan džemper sa dugim rukavima i neku vrstu tropskog šešira. Isprljala se i bila je oznojena, ali je bila i na Des Voeux Peaku, najvišoj planini Taveunija, skoro 1200 metara iznad mora. Očigledno je bila potpuno umorna. Kada sam je stigao, ipak se široko smešila, i prvo što je rekla bilo je:
– Videla sam ga!
Stajala je i kao dete trupkala nogama i imala izraz lica kao novi preobraćeni. Upitao sam se da li je to ona možda videla samu istinu. Ili je možda videla neki žbun kako gori?
– To je potpuno ludo – rekla je. – Videla sam ga na planini odmah nakon izlaska sunca. Još nisam znao gde je bila, ali ona onda reče:
– Videla sam narandžastog goluba!
– Jesi li sigurna?
– Sasvim sigurna.
– Na Des Voeux Peaku?
Ona klimnu glavom, i skoro je gutala vazduh dok je govorila:
– I onda ... snimila sam ga ... teleobjektivom.
Sada sam sasvim shvatio stvar, i ako je to što je ona ispričala istina, to je bio neverovatan poduhvat, jer legendama ovenčani narandžasti golub ne samo što je bio veoma redak, već sam pročitao i da još uvek ne postoji nijedna njegova fotografija.
– Onda nije nezamislivo da si ti prva – rekoh.
– Znam to.
– A možda ćeš biti i poslednja.
– Znam to.
– U svakom slučaju možeš da mi pošalješ jednu kopiju – rekoh zavideći joj. Odgovorila mi je pruživši ruku, a ja to protumačih kao obećanje.
Međutim, to je značilo da moram da joj dam svoju adresu, a ja uvek oklevam u tome kada sam na putovanju. Opet smo počeli da hodamo.
– Zar nisi mogla da me pitaš da li bih s tobom? – rekoh. Ona se nasmeja.
– Toliko daleko nisam dospela, mister! Bio si veoma hitar da ustaneš od stola i da se strpaš u krevet.
Laura je ispričala da je ustala jutros rano dok je još bio mrak. Prevoz autom do sela Vairiki je naručila dan ranije, tako da je započela šest kilometara dug uspon čitav jedan sat pre nego što se razdanilo, opremljena i mačetom i svetiljkom za čelo. Jer ona je došla na ostrvo da vidi narandžastog goluba, i dakle basta. ;bal.kand.own.load.org;
Sa Des Voeux Peaka je gledala u jezero Tagimoucia, smešteno u jednom ugašenom krateru usred ostrva. Jezero je delimično bilo pokriveno plutajućom vegetacijom, i samo je tu rastao nacionalni cvet Fidžija, takozvani Tagiamoucia ili Medinilla waterhousei, jedan crveni cvet sa belim laticama. Dok smo hodali duž prašnjavog seoskog puta i stalno morali da skačemo u stranu da ne bismo nagazili na spljeskane šećerne krastače, ona reče:
– Znaš li kako je cvet Tagimoucia nastao?
Odmahnuh glavom, i ona onda ispriča mit o Tagimouciji. Nekada davno, davno, na Taveuniju je živela jedna princeza. Njen otac, poglavica, odlučio je da ona treba da se uda za jednog muškarca koga je on izabrao za nju. Ali princeza je volela jednog drugog muškarca, i u očajanju je pobegla iz sela u planine. Potpuno iznemogla pala je na kraju u san na obali velikog jezera. Dok je spavala, gorko je plakala, i u snu su joj se suze slivale niz obraze i pretvarale se u neke lepe crvene cvetove. To su bili prvi cvetovi Tagimoucia, a tagimoucia znači “plakati u snu”.
Mislio sam da je ona samo ispričala jednu slatku pričicu, ali ona onda reče:
– I ja sam doživela to isto.
– Da plačeš u snu? Ona odmahnu glavom:
– Ugovoreni brak.
– Bila si udata?
Ona kratko klimnu glavom.
– Ali postoji još jedna druga verzija legende o Tagimouciju.
Opet je ispričala. Jedanput davno, davno na Taveuniju je živela jedna devojka koja je bila neposlušna prema svojoj majci, uvek se igrala kad je trebalo da radi. Majka je jednom izgubila strpljenje i počela da tuče svoju kćer vezom palminih listova. Rekla je ćerci da se nosi odatle da je više nikada ne vidi. Slomljena kći je plačući otrčala i trčala što je mogla dalje od kuće. Duboko u šumi je došla do jednog drveta ivi, koje je bilo obavijeno vinovom lozom. Tu se popela na lozu, ali se upetljala u nju i na kraju se sasvim zapetljala. Plakala je i plakala, a suze koje su joj se kotrljale niz lice pretvarale su se u krv kada bi pale na lozu i postajale najlepši cvetovi. Nakon duga vremena uspela je da se otrgne i da opet otrči kući. Do tada joj se majka smirila i priča se srećno završila. Ali stanovnici Taveunija veruju da taj retki cvet potiče od devojačkih suza.
– Jesi li i to doživela? – upitah je u šali.
Ona ozbiljno klimnu glavom, i to bez trunke ironije.
– Da se zapetljaš u lozu? Ona opet odmahnu glavom.
– Da te majka odbaci?
I ona onda zastade na putu i okrete se k meni. Onda reče:
– Poveriću ti nešto, Frank. – Da?
– Ja sam neželjeno dete.
Zar nije barem polovina stanovnika sveta to isto? – pomislih.
Nisam mogao da izbegnem da vidim da joj se u zelenom oku pojavila jedna malena suza .Onda joj priđoh i spustih njenu glavu sebi na vrat. Tako smo stajali nekoliko sekundi pre nego što je podigla glavu i pogledala me u oči. Prstom joj pomilovah usne, a kada ih je dodirnula jezikom, nagoh se nad nju i poljubih je. Čvrsto je privih uz sebe i nisam je puštao pre nego što me je priroda podsetila da bih zarad pristojnosti trebalo da se otrgnem od nje.
Nastavili smo da hodamo seoskim putem, i sada ja ispričah nekoliko legendi koje sam čuo na ostrvima Okeanije. Na primer, čuo sam u bezbroj varijanata priče o tome da jedna žena nikada ne sme da previše priđe jednom gekonu, jer ako to učini, može joj se dogoditi da rodi guštera. Osim toga, ispričah i duboko tragičnu priču o Verani.
Verana je bila i lepa žena i toliko razmažena u pogledu prosaca da nije mogla da izabere jednog. I tako se stalno žalila da joj je potrebno još vremena da se odluči. Jednoga dana dobila je neki čarobni napitak od jednog vrača. Čim popije pola količine čarobnog napitka, živeće večito, objasnio joj je vrač. Tako će imati dovoljno vremena da sebi nađe pravog muškarca da sa njime živi. Kada bude našla pravog, treba samo da mu da ostatak napitka, a onda će i njen muž živeti večno. Verana je požurila da popije polovinu napitka i živela je mnogo godina, ali i dalje ne mogavši da se odluči koga muškarca hoće. Prošlo je stotinu godina, a Verana je i dalje bila podjednako mlada i lepa, ali kako je vreme prolazilo, bivalo joj je sve teže da se odluči kome će se dati. Shvatila je da joj je čarobni napitak još više otežao izbor. I to ne samo zato što je mogla da bira između isuviše muškaraca, već što je sada imala i suviše mnogo vremena da se odlučuje, a izbor nije bio lakši ni zato što bi onaj koga izabere ostao pored nje ne samo jedan ljudski vek, već čitavu večnost. Nakon dve stotine godina Verana je srela tako mnogo prosaca da više nije bila u stanju da voli nijednog muškarca. Pa ipak, ona je i dalje bila osuđena da na Zemlji živi čitavu večnost, i tako i dan danas luta po svetu. Kada se neki muškarac zaljubi u neku ženu koja nije u stanju da se odluči, treba zato da bude oprezan, jer može biti da se zaljubio u hladnu i neodlučnu Veranu. Tako postoji mnogo mladih muškaraca koji su Verani dali svoje srce i svoju mladost, a nikada je neće dobiti. Laura pogleda u mene.
– Fuj, grozno! – reče samo.
– Da, grozno – ponovih.
Kad smo stigli na Prince Charles Beach, spustili smo se do obale, skinuli cipele, jedno drugome nalazili školjke i stajali i razgledali jednu kao more plavu morsku zvezdu. Laura je smatrala da je sigurno ta vrsta dala ime celoj klasi bodljokožaca Asteroidea ili “starfish”, jer ona je zaista izgledala kao zvezda. Možda postoji neka legenda o nekoj zvezdi koja je pala s neba i pretvorila se u morsku zvezdu, rekla je. A ako ne, onda bismo možda mi mogli da smislimo jednu legendu, jer nikada nije prekasno ispredati mitove.
Danas nije bilo mesta za mnogo maje ili za iluziju sveta. Razmišljao sam o tome da je njen duh podeljen koliko i boja očiju, a pretpostavio sam da je ono zeleno oko videlo goluba sa narandžastim grudima, a ono smeđe čitalo indijsku filozofiju. U svakom slučaju, mora da je ono zeleno oko ugledalo plavu morsku zvezdu, a ono smeđe bacalo pogled na vrednost pojedinačnog čoveka.
Kada smo se popeli uz strmu padinu do vrta s palmama, Laura je ispričala da je te večeri velika zabava u Maravuu sa više od sto gostiju sa ostrva. Reč je o takozvanom gunusede, to jest o zabavi gde svako donosi svoje, a novčana zarada ide na nešto društveno korisno, ovoga puta za školarinu za siromašnu seosku decu.
– Moraš da sediš sa mnom – reče Laura.


Nekoliko sati kasnije bio sam za stolom sa Laurom, Džonom i Mariom. Svi mali stolovi su ili postavljeni, a tokom večeri je trebalo da stigne mnogo više učesnika zabave.
Bil je stigao u restoran odmah pošto je Laura požurila da ponudi mesto italijanskom mornaru, a vedri Amerikanac nije morao samo nadureno da prihvati da su mesta za stolom zauzeta, već je i smešten zajedno sa nekima koje nije poznavao odranije. Taj poraz se međutim pretvorio u pobedu, jer ubrzo se pokazalo da deli sto sa Kapenom lično, koji je poticao sa Havaja, njegovom ženom Robertom i, osim njih, jednim zanimljivim tipom koji se zvao Harvej Stolc.
Kapena, snažan muškarac s mišićavim i suncem opaljenim licem, visokim jagodicama i krupnim belim zubima, bio je centralna ličnost te večeri. On je bio čuveni lovac na dubinske ribe, koji je sa nepune 23 godine dobio prvu nagradu na Lahaina Jackpot Tournamentu pošto je izvukao na palubu jednog ogromnog marlina od solidnih 1202 funte. Sada, već u četrdesetim godinama života prestao je da se bavi lovom na dubinske ribe i preselio se na Taveuni gde je turiste vodio u ribolov u moreuz Somosomo sa high-tech brodićem Makaira. Tokom prepodneva bio je na moru i upecao svu ribu koja je poslužena te večeri – to je bio njegov doprinos gunusedi. Sa sobom je na brodiću, sem nostroma Harveja, imao i Kaja, kuvara u Maravuu, koji je skuvao ribu po svim pravilima. Tokom obeda Bil nas je upoznao sa Kapenom, Robertom i Harvejem, i tako smo prilično nevoljno bili uvučeni u sva tehnička pitanja o kojima bi jedan naftni inženjer i jedan ribolovac na dubinske ribe obostrano želeli da raspravljaju.
Ana i Hose su sedeli na drugom kraju restorana, te večeri zajedno sa Markom i Evelin. Kada smo seli za sto, delovalo je kao da su Španci želeli da dele sto sa mladim američkim parom, i možda je to bio njihov način da se povuku.
Nakon same večere nastupili su jedan mali hor i orkestar. Delimice su ga činili zaposleni u Maravuu – kao baštovani Sepo, Sai i Steni, barmen Enesi i pomoćnici Kaj i Vere – ali i drugi muzičari iz raznih sela. Sa gitarama i ukuleleom izvodili su zavodljive, višeglasne pesme o Tagimauciji, Maravuu i svima koji na ostrvo stignu preko oblaka iz dalekih krajeva. Izvedeno je i nekoliko mekes. Jedna meke je tradicionalni oblik narodnog plesa u kome se stare fidžijanske legende predstavljaju sedeći, kombinacijom pesme, izražajne mimike i snažnih pokreta rukama.
Nakon narodnog plesa Johen Kis je došao do stola i pozvao nas na ceremoniju kava. Kava – ili jakona – jeste jedno opojno piće napravljeno od korena blago narkotične biljke iz roda bibera Piper methysticum. Piće je posluženo u jednoj velikoj drvenoj činiji, a pilo se iz polutki kokosovog oraha. Džon je ranije pio kavu i odbio je ponudu, ali je Laura pročitala u knjizi Lonely Planet da se poziv na ceremoniju kave ne sme odbiti, to je jednostavno neučtivo. Ubrzo smo Laura, Mario i ja sedeli na podu pred činijom sa kavom. Svaki put kada bi nekome bila ponuđena polutka kokosovog oraha, unaokolo se tapšalo i uzvikivalo: “Bula!”
Kava nije imala prijatan ukus. Bila je kao voda od pranja sudova, a u suštini je takav ukus i imala. Nakon par šolja su mi usne bridele, nakon tri sam se osećao malo opušteniji nego pre toga, ali i prilično dremljiv. Sećam se da je Bil marširao prilično bez poštovanja oko društva okupljenog oko činije sa kavom, a jedanput je rekao Lauri da je kava samo prevara i nešto od čega bi pristojne devojke trebalo da se uzdrže.
Laura me je pogledala u oči, i čini mi se da je tada gledala onim smeđim okom.
– Kakav je ukus? – upitala je.
Hteo sam da odgovorim da ima ukus kao pet miligrama valijuma, ni manje ni više. Ona reče:
– Zar ne osećaš da se iluzija raspada?
– Možda malkice – odgovorih šaleći se. – Postoji samo jedan svet.
– Postoji samo jedna svest, puruša...
– To je biohemija – rekoh. – To je “instant religion”.
Nisam znao da li shvata šta hoću da kažem, ali ona sada reče:
– To je i svakodnevna svest. Čista biohemija. I zbog nje verujemo u iluziju o materiji, u prakriti.
– To je čudna reč.
– Ali je to otprilike isto što i maja. Na svu sreću postoje neke hemijske materije koje uspevaju da ošamute one delove mozga zbog kojih verujem u iluziju sveta.
Onda mora da je reč o one dve ili tri moždane vijuge koje su višak, pomislio sam, ali mislim da to nisam rekao.
Laura je rekla još mnogo toga, i ja nisam u stanju da se setim svake pojedine replike, ali se sećam da mi je poverila da joj posle vedante najviše leži na srcu filozofija samkhija.
Osim toga, osetio sam da kam jako podstiče na mokrenje, a to je važilo podjednako za oba pola, jer sada mi je prvo Laura poverila da joj se strašno žuri u klozet. Složili smo se da svetski duh mora da piški čim nađe put do sebe.
Nešto kasnije smo stajali uz sto za kojim je Džon bio s čašom piva. Izjavio je da bi bilo lepo kada bi i neko od gostiju u Maravuu mogao da nečim doprinese zabavi.
– Ana je u stvari poznata plesačica flamenka – reče on. – Bio sam na internetu, i mada ne znam španski baš nešto posebno, nije bilo teško videti da je ona trenutno velika zvezda Sevilje, La Estrella de Sevilla.
Ne znam da li je to kava pokvarila osećaj za vreme, jer prošlo je nekako kao pola sekunde pre nego što smo stajali za stolom španskog para. Laura je bila ta koja je iznela našu zajedničku molbu: Da li bi Ana mogla da doprinese jednim prikazom flamenka? To ne bi bio doživljaj samo za nas, već i neka vrsta zahvalnosti za to veče, upućena plesačima sa Fidžija.
– Odgovor je ne – reče Hose.
– La Estrella de Sevilla ... – pokušao je Džon. Ali Hose nije dozvolio da na njega utiče španski.
– Rekao sam da je odgovor ne – skoro je prosiktao.
A Ana, Ana je sad dobila jedan intenzivno povređen i bolan izraz. Ali zašto? Zašto je reagovala tako bolno na jedno ljubazno pitanje da li bi htela da pleše flamenko? Ili ju je možda Hose povredio svojim oštrim odbijanjem – i to u njeno ime? Odgovor na to pitanje sam dobio tek nekoliko meseci kasnije.
Stvar smo izgladili nekolikim dobroćudnim napomenama i vratili se za naš sto.
Ubrzo je počeo ples u parovima. On nije bio toliko različit od plesa po hotelima po norveškim fjordovima, sa jednim solistom koji peva cover verzije međunarodnih šlagera, i u suštini samo jednu zapadnu varijantu karaoke. Mnogi od seljana su izašli na pod za ples, i nije više bilo teško videti da je gunusede te večeri bio veliki uspeh. A kada je još povremeno dolazilo skoro do pesničanja i tuče između muškaraca, bilo je skoro kao kod kuće u Tensbergu neke razigrane letnje noći. Razlika je bila samo u tome što bi kod kuće bilo svetlo celu noć. Na Taveuniju je bilo kao katran mračno.
Za stolom su sedeli Džon i Mario, Laura i ja. Onda su došli Mark i Evelin sa svojim stolicama, jer je njihov sto bio sklonjen u korist podijuma za igru. Ana i Hose su seli na pod kraj činije sa kavom. Ubrzo im se pridružio Bil sa flašama crnog vina.
– Na račun kuće! – reče.
Bilo je blizu ponoći, i sada se Laura okrete k meni.
– Idemo! – reče.
Nisam imao ništa protiv tog predloga. Još uvek sam bio malo opijen onom umirujućom splačinom, mnogo sam hodao toga dana, nije ni bilo nekog razloga da razvlačim vreme u toj bučnoj gomili ljudi, a trebalo je da krenem na put kući na sasvim suprotnu stranu planete već sledećeg prepodneva. Ustali smo i još jedanput zahvalili na prijatnom društvu.
– Idete? – upitao je Bil.
– Jap – rekla je Laura. – Sad idemo. – Kuda?
To mi je pitanje bilo čudno. Osim toga, još uvek nije imalo svoj odgovor. Čovek ne zna baš uvek kamo ide iako nešto napušta. Da se prošetamo kroz vrt sa palmama? Da odemo na noćno kupanje na Prince Charles Beach? Ili da se zadovoljimo jednim nightcupom kod Laure ili mene? Ali to se nikako nije ticalo tog starijeg gospodina. Bilo je lepo od njega što nam je posvećivao pažnju stalno nas časteći vinom, mada neko ko je sarađivao sa Redom Aderom i osim toga spasao Apolo 13 da ne doživi havariju u svemiru, sigurno ima dovoljno para za to. Ali on bi trebalo da se uzdrži od pomisli da može da kupi prijatelje, pomislio sam, a još manje Lauru.
– Idemo da pogledamo Frankov herbarijum – reče ona.
– Mislim da ne bi trebalo to da činiš – odgovorio je Bil.
– A ja mislim da ti nemaš šta da se mešaš u to – reče Laura.
Ona to nije rekla posebno drsko, već skoro drugarski i zadirkujući ga.
– Vi možete i ovde da nastavite da razgovarate – insistirao je on.
– Pričaćemo tamo gde mi hoćemo – izjavila je Laura, i sada, pomislio sam, sada će prsnuti u smeh zbog neshvatljive slobode koju sebi dozvoljava taj čovek.
– Ovde je vino – nastavio je Amerikanac. – Inače odlična rioha.
– Nama je potrebna samo jedna flaša – reče Laura, i s tim rečima zgrabi jednu flašu i krete k vrtu s palmama.
– Stavite je na moj račun – rekoh, i onda otrčah za njom. Uskoro smo bili na mojoj verandi, a Bil je bio u pravu da je to odlična rioha. Gust tropski vazduh je bio kao tanka tkanina u kojoj se kupamo.
– On je zaista čudan – počeo sam. Ona odmahnu glavom:
– On je samo tipičan. On je pratipičan.
– Upoznali ste se na aerodromu u Nadiju?
– Ali nije zanimljivo da razgovaramo o tome tipu, Frank. On nije toliko zanimljiv.
– U svakom slučaju, on je neverovatno slobodan. Ona je sad razmišljala jedno kratko vreme. Onda reče:
– Bil je moj otac.
Odložih čašu i glasno zazviždah.
– Naravno da je tvoj otac – uzviknuh. – A ja sam idiot.
Ona nije odgovorila, ali iznenada okrete glavu, i ja sam gledao njeno zeleno oko. Zbog nečega sam pomislio da je ona rođena sa dva zelena oka, a onda joj je, kako je rasla, jedno oko postajalo sve više smeđe. Možda joj je i drugo oko u opasnosti.
Ljutilo me je što nisam shvatio da su Bil i Laura jednostavno otac i kći zajedno na odmoru u Okeaniji. Zato je ona sedela i onako intenzivno čitala Lonely Planet, zato je on seo za njen sto ono prvo veče, zato je častio vinom, zato je uspeo da je smiri samo položivši ruku na njen vrat, zato ga je gurnula u bazen, zato je seo na njenu stolicu sa njenim ručnikom i zato mu je ona prolila ceo bokal vode na glavu jer nije mogao da sakrije da više nema snage da sasluša još jedno njeno predavanje o maji i svetskoj duši. Osim toga, zato ju je i upozorio na kavu i zato je, naravno, pokušao da je spreči da krene sa mnom. Rekao sam:
– On te je udao?
– On je sve sredio. On sređuje ceo moj život sve otkad sam bila devojčica. I onda je našao jednog onakvog divnog poslovnog čoveka, jednog svog kolegu, tipa koji se bavi naftom. Za mene, dakle, našao ga je za mene. A ja sam bila dobra devojčica. Bela nevesta i 260 gostiju, većina iz njegove kompanije.
– Nisam verovao da tako nešto još uvek postoji.
– Ali ja sam bila dobra devojčica. Nisam htela da razočaram tatu.
– Mada si bila neželjeno dete?
– Nikada nisam imala majku. Imala sam samo tatu.
– Zar nisi rekla da te je majka odbacila – baš kao i Tagimauciju?
– Zato nikad nisam ni imala majku.
– Ali ona je živa? Ona klimnu glavom.
– I živi zajedno sa tvojim ocem? Ona opet klimnu glavom.
– Koliko ima kako si se razvela?
– Dve nedelje.
– Otkako si se razvela?
– Otkako sam ga napustila. Preselila sam se u Australiju. Onda je tata došao u Adelaidu.
On misli da mi treba da putujemo zajedno.
– Želi da se vratiš mužu?
– Naravno. On me je i prodao njemu.
– A stipendiju si dobila od svoga oca? On je ta zadužbina? Ona klimnu glavom.
– Da li ga voliš?
Ona podiže čašu i otpi jedan gutljaj vina. Onda reče izrazito podvlačeći reči:
– Veoma.
Otpila je još jedan gutljaj, a onda dodala s malenim osmejkom po kom sam shvatio koliko voli svoga oca:
– Ali on je veliki mamlaz. On je jedan ogromni šašavko.
Shvatio sam da Bil i Laura čine kompaktan slučaj preterane zaštite, vezanosti za oca i izraženog Elektrinog kompleksa. Pomisao na ukrotitelja i tigra ipak nije bila tako daleko od istine.
Dok smo ispijali riohu, sedeli smo i razgovarali o svetskom duhu. Sve vreme me je gledalo ono smeđe oko. Shvatio sam da ni ekološki angažman ni filozofska filozofija jedinstva ne zadiru tako duboko. Ali ona je bila jednooka. Ona je bila jedan jednooki filozofski apsolutista. I ona je bila jedna jednooka senzualna i životno vedra devojka sa velikim smislom za retke ptice, stara predanja i plave morske zvezde. I ono smeđe i ono zeleno oko me je izazivalo svako na svoj način i pokretalo moje misli.
Kada se flaša bila ispraznila, ušli smo u kolibu. I – Laura je ostala kod mene te noći.
Još dok sam ulazio da donesem čaše, video sam Gordona kako sedi na zidu. Dok je Laura bila u kupatilu, otišao sam do njega, pogledao ga strogo u oči i rekao:
– Noćas ćeš da ćutiš! Shvataš? Ove noći ne želim da se družim s tobom.
Nisam ni pipnuo flašu sa džinom, i to ne samo zato da ne bih nervirao Gordona.
Sada se možda pitaš zašto ti pričam sve ovo sa Laurom. Nemoj zaboraviti da si ti bila ta koja je rekla da nas dvoje više ne treba da se osećamo vezani jedno za drugo. A ja sam predložio da pustimo da prođe ova godina razdvojenog života pre nego što se eventualno upustimo i neki novi odnos.
Sa onim ogromnim perspektivama na koje me je Gordon više puta podsetio, bilo je beskrajno dobro predati se nekoj drugoj osobi. Nisam imao snage da mislim na to da treba da provedem još jednu noć u Gordonovom društvu, i nešto u vezi s tim sam i hteo da razgovaram s tobom u Salamanki onda kad si iznenada tako neobuzdano počela da se smeješ jer sam pokazao prstom na Anu i Hosea i rekao da sam bio sa njima na Fidžiju.
Kada sam se probudio sledećeg jutra, Laura nije bila tu, i ja je više nikada nisam sreo, Uz doručak sam čuo da je rano izjutra otputovala s Bilom na Tongu. Međutim, dao sam joj i poštansku i elektronsku adresu, a nekoliko dana pre nego što sam otputovao u Salamanku, dobio sam savršeno oštru fotografiju onog retkog goluba sa narandžastim grudima.
Ne krijem da je držim na pisaćem stolu, i ovde u Palasu. U pismu koje je bilo priloženo, mogao sam da pročitam da se Laura vratila svome poslovnom čoveku, navodno zato što je postao sasvim drugačiji nego što je bio, počeo je čak i da čita Bhagavadgitu.
Trebalo je da oko dva odletim avionom sa Mateja u Nadi, a u pola devet uveče dalje do Los Anđelesa Air New Zealandom. Počeo sam da pakujem kofer pre nego što sam krenuo na doručak. I naravno, Gordon je morao ponovo da se javi, a možda je to učinio jer sam sebi dozvolio da malkice gucnem iz flaše sa džinom pošto sam to kao što znaš preskočio prethodne večeri. On je sedeo na zidu na potpuno istom mestu na kome sam ga video kada smo se uvukli u krevet.
– Eto vidiš – počeo je.
Znao sam tačno na šta misli, i nimalo mi se nije sviđalo što je verovatno bio na zidu i gledao nas otvorenih očiju celu noć. Ne samo što on ima odličan noćni vid, on već i po prirodi ne može da zatvori oči ni pred čim. Pa ipak rekoh:
– Možeš li da budeš malo precizniji?
– Vi ste isti kao i mi.
– Nikada nisam ni tvrdio ništa drugo. Sve vreme igram sa otvorenim kartama i podvlačim da sam samo jedan kičmenjak. Kad je o tome reč, bio sam jasan kao kristal. Ja sam jedan primat u godinama.
– Mislim, koliko si je ti u stvari poznavao?
– Ja sam je upoznao?
– Zar ona nije udata?
– Ali to je više jedna tužna priča. On reče:
– Vešti ste da smislite izgovore.
– Gluposti.
– Vi ste u celini vešti da se obučete.
– Čini mi se da smo razgovarali o suprotnom.
– Ali tebi je jasno šta hoću da kažem.
– Shvatam šta misliš.
– Ono što vas najviše razlikuje od nas, jeste da je skoro sve što vi činite neka vrsta prerušavanja.
– Ako ovo treba da bude neki pristojan razgovor, predlažem da budeš malo određeniji.
– Ali to spoljašnje prerušavanje je samo pokušaj da se prikrije vaša priroda. Jer vi ste došli nagi na Zemlju baš kao i mi, a nećete nešto mnogo duže ni ostati. Vas će opet umesiti.
– Nema potrebe da budeš toliko slikovit.
– Vi budete dakle umešeni u Gajinoj materici i postajete gnojivo za crve i bubašvabe.
– Mislim da sam ja poslednji kome je potrebno da ga na to podsećaš.
– Ali vi ne činite ništa drugo sem da pričom bežite od toga.
– To se ne odnosi na mene.
– Zar nije crazy da vi sebe nazivate “golim majmunima”? – Jeste.
– Mislim, najobučenija životinjska vrsta na svetu, sa svim – od gala haljina i belih odela do zanimljivih titula i pompeznih ogledala nad kaminom. A da i ne govorim o svim diplomama i odlikovanjima, etici i etiketi, ritovima i ritualima. Govorim o svem tom premazu, tom suviše debelom premazu kulture, “civilizacije”, neprirode.
– Ima nečega u tome.
– Uzgred budi rečeno, da li si čuo za carevo novo odelo?
– Nemoj sada da izvodiš.
– Čak i jedan gekon vidi da je sve to blef. Mi kažemo: Ali vi ste goli! Vi ste podjednako goli kao i mi. Ali vi pričate i pravite se, mister! Mada ispod sveg sjaja biološki sat otkucava neumoljivo dalje sve dok ceo svet ne bude iznenada stao.
– Prilično si raspričan i sam.
– Pod sadašnjim okolnostima, kažete vi, a u svakom slučaju u ovom trenutku, dodajete, jer za nas je oduvek važno da to podvučemo, mada se mnoge crte mladog Pikasa mogu naći i kod starog, ovde u celini ima mnogo toga što podseća na Šenberga, uostalom, sramota je što Pučini nije imao vremena da dovrši svog Turandota, to je naime najbolja opera koju je komponovao. Uzgred budi rečeno, da li znaš da je Verdi napisao La Traviatu za samo nekoliko nedelja. U poređenju sa Pučinijem ja bih to nazvao zabavnom muzikom...
Uspeo je da me naljuti, i sada sam ga prekinuo:
– Mi se rađamo unutar jedne kulture, i nas izbacuju iz nje. Mi uopšte nismo samo gosti na Zemlji. Mi srno gosti i u onom prostoru koji se zove Bah i Mocart, Šekspir i Dostojevski, Dante i Šankara. Mi ulazimo u antiku i srednji vek, renesansu i rokoko, romantizam i modernizam i iz njih bivamo izbačeni. U tome se, istina, razlikujemo od gekona, jer čini mi se da se sećam kako još nije osnovan nikakav gekonski univerzitet, a u svakom slučaju nikakav poseban fakultet za gekonističke nauke.
– Nemoj biti perfidan.
– A kada odemo, mister, mi ne gubimo samo kosmos, mada se i to može doživeti kao bolan gubitak, mi se još opraštamo i sa mnogo hiljada ljudskih duša sa kojima smo se upoznali. Ako postoji makar hiljadu individualnih duša, možda smo samo fasete jednog istog svetskog duha...
– Hvala, nadam se iskreno da nisi i ti postao jedan onakav vulgarni monista. To valjda nije zarazno? Mislim, prenosivo seksualnim putem. Samo pokušavam da ukažem da smo mi više u skladu sa svojom okolinom, mi smo zadovoljni onim što jesmo, dakle priroda, u celini priroda. Mi jedemo komarce, seremo i razmnožavamo se. I sve to činimo sa najvećim zadovoljstvom. Ne damo da nas prevare lažno srebro i duhovne varke. Mi se ne bacamo na propovedi o umetničkom blagu ili muzičkim kontrapunktima samo zato što nam se bliži penzija, a nemamo unučad.
– Ti, kao što rekoh, govoriš prilično slikovito. Ponekad si skoro poetičan.
– Sve što kažeš o meni, vraća se na tebe, mister.
– Razmišljao sam o tome da li poete piju zato što su poete, ili postaju poete zato što piju.
– Verujem da je to zato što suviše razmišljaju. Zar ne postoji mogućnost da prestaneš da misliš? Mislim, zar ne možeš jednostavno da prekineš?
– Ne, to nije toliko jednostavno. Čovek je osuđen da celoga života misli o nečemu. U izvesnoj meri možda možemo da upravljamo našim mislima, ali ne možemo da isključimo sam proces mišljenja, onda bismo eventualno morali da se upišemo u neku onakvu školu meditacije sa svim što to znači od izveštačenih pseudoreligioznih nadgradnji. Ne možemo da živimo na miru čak ni noću. Onda smo izloženi onome što nam dođe od snova. Jer mi ne samo što živimo u jednom bučnom društvu zabave, već je priroda od nas napravila i arenu za psihodrame dok spavamo.
– Jer ti si na kraju nešto malo i zaspao, ali to nije učinila ona ženka primata. Izvini što ti to kažem ovako neposredno, ali ona je otišla čim si ti zaspao.
– Ne zameram joj na tome.
– Možeš li da se setiš šta si noćas sanjao?
– U stvari mogu. Sanjao sam da ne mogu da se setim da li imam 16 ili 24 godine, i to me je mučilo, mučilo me je što ne mogu da se setim koliko sam star. Na kraju sam zaključio da ipak ne igra nikakvu veliku ulogu da li imam 16 ili 24 godine, jer bez obzira na sve, život je preda mnom. I onda sam se naglo probudio i morao da uvidim da imam skoro 40.
– I onda si nekako izgubio ili 16 ili 24 godine? Hoćeš to da kažeš?
– Mislim da je sada dovoljno – rekoh samo.
Dobio sam grižu savesti jer sam dopustio da me opet navuče na tanak led. Smatrao sam da bi trebalo da se držim iznad toga da me povuku takva gekonska razmišljanja nakon noći koju sam podelio sa Laurom. Sasvim sam lepo mogao da pustim taj san na miru.
Rekao sam:
– Zar ne misliš da u jednom ljubavnom susretu može ležati neka vrsta dimenzije pomirenja?
– U čemu?
– Malo je teško to objasniti. Ne verujem da gekoni imaju nekakav stvaran ljubavni život. Ljudi su možda jedini koji to imaju, u svakom slučaju to sigurno važi za uspravljene primate.
– Ne znam da li ono što sam noćas video zaslužuje naziv “uspravljeni”.
– Mislim da je jedino što može da osvoji one dve ili tri suvišne vijuge i dakle da potisne svest o smrti – jeste ljubav. Ona možda ima isti simpatičan učinak kao džin kava, samo mnogo jači i trajniji.
– Možda ima nečega u tome. Ljubav je opijum za narod.
– Samo mislim da je biti dvoje nešto sasvim drugačije nego biti jedno.
– Misliš? Zar to nije neka vrsta suptilne matematike?
– Ne.
– Osim toga, složili smo se da je ona udata. Dakle već vas je troje.
– Laura je razdvojena od muža.
– Zar nisi i ti odvojen od žene?
– Da, i ja sam.
– Onda vas ima četvoro. Ima li još nekih koji su upetljani u tu dvosamljenost?
– Vera i ja ne živimo više zajedno.
– Najzad si gotov sa njom? Kada se vratiš kući sa ovog dugog putovanja po Tihom okeanu treba da budeš sasvim gotov sa njom, rekao si. Nisi zaboravio da si se to dogovorio sam sa sobom?
– Ne, nisam.
– Dakle, sada je kraj sa Verom?
– Nisam to rekao.
– Nisi? Zar nisi rekao da ti je od sada u glavi samo jedan vulgarni monista sa tamnim kikama i jednim zelenim i jednim smeđim okom, vezan za oca?
– Ne.
– Onda je ipak onako kako sam mislio.
– Šta to?
– Vi ste promiskuitetni koliko i mi.
– Gluposti. Suviše brzo izvodiš zaključke.
– Pa moraš valjda sam znati da li želiš da se vratiš Veri.
– To nije tako jednostavno. Ljudski osećajni život je za dlačicu složeniji nego instinkti gmizavaca. Njime se ne može upravljati binarnom logikom.
– Onda moram pokušati da ti pomognem. Lepo je imati nekoga sa kim možeš da razgovaraš, zar ne?
– Najradije ne bih da odgovorim na to pitanje.
– Ako bi sada mogao da biraš između Vere i Laure, koju bi izabrao?
– Misliš, za ostatak života?
– Da, za ostatak života. Ili su se ta tvoja idealna načela već počela da se fronclaju?
– Vera ili Laura?
– Da, izvoli! Slobodan izbor, sir!
– Laura je ljubav sa odmora. – A Vera?
– Veru sam sreo na jednom kongresu u Salamanki.
– Možda je i ona samo jedna ljubav sa kongresa. Šta se tu smatra najvrednijim?
Sve vreme sam pakovao stvari dok sam razgovarao sa Gordonom. Onda tresnuh pesnicom kofer koji sam upravo zatvorio. Mrzeo sam samoga sebe što sam popio onaj gutljaj iz flaše sa džinom. Isuviše sam dobro znao do čega to može da dovede.
– To je dovoljno! – rekoh. – Sad idem na doručak.
– A ja ostajem ovde da čekam. Imam vremena.
– Ali ja putujem za nekoliko sati.
– Ta ti je dobra. Imaš nameru da otputuješ od samoga sebe?
– U svakom slučaju putujem kući.
– A ja idem s tobom. U stvari se ne sećam da li sam stigao da se predstavim. Zar nisam rekao da sam brat blizanac tvoga sopstvenog osećanja pristojnosti?
– Sigurno nisi.
– Takvi blizanci su ekstremno pokretni, sir. Pokretni su otprilike koliko i senka čoveka koji pokušava da pobegne sam od sebe.

Na doručku sam sreo i Engleza i ono dvoje Španaca. Džon je ispričao da su Bil i Laura otputovali, a ja sam odgovorio da to znam. Džon je shvatio da su oni otac i kći, a u svakom slučaju po Bilovom ponašanju pošto smo se Laura i ja povukli. Ali niko od nas nije to sada komentarisao, a on je na svu sreću odustao od svojih britanskih internatskih komentara povodom toga što smo Laura i ja podelili jednu flašu riohe na verandi.
Španci su toga jutra bili u mnogo boljem raspoloženju nego što su bili prethodnog dana, i možda je to imalo veze s time što sam ja bio pred odlaskom. Šalili su se, i ubrzo su počeli da prepričavaju neke zanimljive epizode sa zabave, koju su napustili tek oko dva. Odlučio sam da pokušam da ozbiljno razgovaram sa njima poslednji put pre nego što otputujem, i to ovoga puta na španskom. Pa kud puklo da puklo.
Ali nije tako išlo. Dok je Hose na sekund pogledao na drugu stranu, iznenada sam primetio da je Ana počela da gubi boju u licu. Spustila je čašicu sa jajetom na tanjir, koža joj je sada bila svela i siva, i plesačica flamenka se samo stropoštala na sto i preturila jednu šolju kafe.
Hose naglo ustade.
– Ana! – viknu, i to tako bolno, kao kada Rodolfo poziva Mimi u poslednjoj sceni La Bohema.
Podigao ju je sa stolice i prve. je lako ošamario. Onda ju je opet udario.
– Ana! Ana!
Nakon nekoliko trenutaka Ani se povratila boja u licu, i počela je da plače. Naslonila se na Hosea, i on ju je pridržavao dok je teturajući se kretala prema vrtu s palmama. Kao u usporenom filmu, otišli su tako između kokosovih palmi ka svojoj kolibi.
To je bilo poslednji put da sam ih video na Fidžiju. Kad sam se nekoliko sati kasnije vratio na recepciju da platim račun, Džon je sedeo za stolom i pisao. Upitao sam ga da li je čuo nešto o Špancima, a on mi je ispričao da je dolazio lekar, i da joj je sada navodno mnogo bolje.
– Suviše mnogo kave?
– Možda – reče on samo.
Došli su sa recepcije i rekli da je moj auto stigao.
– Kuda putuješ? – upita Džon.
– Kući – rekoh.
Objasnio sam mu sve veze od Nadija do Osla.
– Ali onda putuješ kroz nekoliko meseci na kongres u Salamanku?
– Kako to misliš?
Nisam odmah shvatio zašto to pita.
– Šta je sa Verom?
Samo slegoh ramenima. On reče:
– T i , naravno, putuješ preko Madrida?
– Sigurno, sigurno.
Bilo je prosto neverovatno kako je odjedanput postao uporan.
– A kada si već u Madridu, možda ćeš otići i do muzeja Prado?
Izgledalo mi je da je s tim poslednjim pitanjem razgovor uzeo čudan obrt. Onda se setih da sam mu pomenuo da volim umetnost, da Madrid ima neke od najvećih umetničkih zbirki na svetu, i da posebno volim Prado.
– Možda – rekoh.
– Moraš – insistirao je. – Ne može se biti u Madridu, a da se ne poseti muzej Prado.
– Nisam znao da delimo istu strast – napomenuh. – Zašto to nisi ranije ispričao?
– Reci mi, da li više voliš El Greka ili Boša, Velaskeza ili Goju?
Osećao sam se strancem u toj skoro manijačkoj konverzaciji u trenutku kada se rastajemo verovatno zauvek, pred dva interkontinentalna leta i upravo dok vozač ulazi i uzima moj kofer. Pomislih na onaj kratak jutrošnji razgovor sa Gordonom. Pomislih na carevo novo odelo. Osim toga, razmišljao sam i o tome da je Ani pozlilo i na Hoseovu nemilosrdnu pomoć.
– Najviše volim celu zgradu – rekoh.
– Onda smatram da treba da sebi priuštiš da pogledaš celu zbirku. Vozač pokaza na sat.
Ostalo je samo pola sata do poletanja aviona.
– Obećavaš li da ćeš pozdraviti Anu i Hosea? – upitah ga.
– Sa zadovoljstvom, sir. A ako dođeš nekad u London.
– Isto tako. Naći ćeš moje ime u telefonskom imeniku. Ali obećaj mi da ćeš ih srdačno pozdraviti od mene. I poželeti oporavak pacijentu!
Sada je vozač trubio sirenom, i samo nekoliko sati kasnije bio sam na drugom spratu džambo džeta na putu za Honolulu i Los Anđeles.

Odlučila si da prepoloviš tugu


Kod kuće u Oslu odmah sam se bacio na rad na izveštaju, i pre petnaest dana stigao sam u Salamanku. S nestrpljenjem sam se pitao da li ćeš se ti zaista pojaviti, ali najviše sam razmišljao da li ti je jasno da sam se i ja prijavio za kongres. I dalje ne znam ko se od nas dvoje prvi prijavo, ali ja sam poslao neku vrstu prijave sa ogradom pre nego što sam otputovao na Tihi okean, a kada sam zvao telefonom sa Taveunija da potvrdim svoj dolazak, ti si već bila na spisku učesnika. Tek pošto sam se vratio u Oslo, bio sam zamoljen da govorim o migracijama i biodiverzitetu.
Da li se može pretpostaviti da si se ti prijavila za kongres zato što bi nam to istovremeno pružilo mogućnost da se sretnemo? Ili si se iz profesionalnih razloga odlučila da putuješ uprkos tome što si morala znati da ćeš me tamo sresti? Ako ništa drugo, imala si mogućnost da otkažeš svoje učešće ukoliko baš uopšte nisi htela da me sretneš.
Ne znam da li se izražavam dovoljno jasno, ali kao što možda shvataš, nisam se usuđivao da pođem od toga da ćemo se nas dvoje stvarno sresti. Dobro se sećam kratkog pisma koje si mi napisala u novembru, a sećam se i telefonskog razgovora nakon njega. Tada smo poslednji put bili u kontaktu.
Ali ti si došla, i nisi znala da ćeš me stresti pre nego što si videla konačan program. I tada si mislila isto što i ja. Ako ne možemo da živimo zajedno, onda delimo jednu duboku tugu, i osuđeni smo da je zauvek delimo. Osuđeni, rekla si, ali da je delimo. Prošlo je osam meseci kako smo izgubili Sonju, i pola godine kako si spakovala svoje stvari u ulici Sognsveien i otputovala svojoj porodici i Barselonu.
Mora da si ti razmišljala kako se opet srećemo na jednom naučnom kongresu. Tako se krug zatvara. Prošlo je skoro deset godina kako smo se prvi put sreli na onom velikom kongresu u madridu, i samo nekoliko meseci kasnije živeli smo zajedno u Oslu.
Kad sam te ugledao u lobiju u Grand hotelu, izgledala si mi blistavija nego ikada ranije. U svakom slučaju bila si drugačija nego što te se sećam iz poslednjih tmurnih nedjelja u Oslu. Prvo smo stajali i gledali se, i ti si kao i obično rekla da se nisam čestito obrijao. Onda si me odvukla u jedan ugao, i tu smo se zagrlili i plakali. Verujem da te suze nismo prolili samo zbog Sonje.
Ispričala si da si dobila stipendiju za naučni rad, pa ili zbog te stipendije ili prosto zato što si mi bila tako lepa, uvrteo sam sebi u glavu da si srela nekog drugog muškarca. Rekla si mi nešto tog prvog trena kada smo se ugledali, i to je bilo nešto što si odlučila da odmah bude jasno. Rekla si da je lepo što me opet vidiš, ali da ne bi trebalo da pitanje ponovnog zajedničkog života pokrenemo kao temu, jer bila si sasvim sigurna da mi više nikada ne bismo mogli da živimo kao muž i žena. I sećam se da sam se jednostavno složio s tobom, toliko mi je bilo drago što te vidim. I ja sam došao do zaključka da nikakav put ne vodi nazad, slagao sam.
Me znam da li mogu reći da je to bila pat situacija, jer šta može biti manje pat pozicija nego kada se dvoje ljudi sasvim slože oko toga kojim putem neće da idu? Pitanje može biti koliko smo oboje bili iskreni u našim namerama. Da li je situacija mogla biti drugačija za nas oboje da se samo jedno od nas dvoje usudilo da pomene nešto drugo? Ako ti i ja imamo makar jednu zajedničku osobinu, onda je to sigurno ponos.
Nema potrebe da podnosim izveštaj sa kongresa, mada ti nikada nisam čestito zahvalim na podršci koju si mi pružila kada je onaj američki bio-liberal počeo da iznosi mišljenje da više nema svrhe kočiti migracije biljnih i životinjskih vrsta. Neka priroda sredi stvari! – rekao je. Ona to oduvek i čini. Zatim si ti uzela reč. I ljudi su priroda, rekla si, i sada si ti hteia da središ stvari. Rekla si da dr Gibson nije shvatio moj prilog. Možda bi za njega bilo korisno da ponovi gimnazijsko gradivo iz ekologije, rekla si. Ukazala si da je čovek suspendovao prirodni odabir. I skrenula si pažnju da u juri i kredi nisu postojali interkontinentalni avioni između Gondvane i Laurazije. Sećaš li se šta je on odgovorio? Laissez faire, rekao je. Laissez odgovara!
Bilo je mnogo učesnika kongresa koji su znali da smo nas dvoje bili u braku, a i zašto smo se razišli. Mnogo drugih je to sasvim sigurno saznalo nakon što si ispalila tu žestoku odbranu moga priloga. Svega nekoliko meseci nakon razlaza valjda smo oboje osećali da ne bi trebalo da smo previše vezani jedno za drugo. To bi moglo da proizvede jednu vrstu priče po hodnicima koju smo pokušavali da izbegnemo. Što bismo se više zajedno pojavljivali, to bi se više govorilo o nama, i to bi se više raspravljalo o okolnostima oko nesreće. Mislim da smo tih dana bili vešti da se skrijemo, i ja ću se sada ograničiti na to da napišem kako sam ja doživeo poslednje popodne i veče.
Već sam dvaput ranije bio u Salamanki, ali ti nikada nisi bila tamo, i pred ručak si insistirala da ti pokažem taj stari univerzitetski grad. Ostao sam duže u gradu od tebe, a neću kriti ni da sam sledećeg popodneva prešao isti put. Krenuli smo od trga Plaza Mayor, koji je po tebi morao biti najstariji najlepši Plaza Mayor, sišli do Palacio Monterreja, koja danas pripada vojvotkinji od Albe. Već na malenom trgu između renesansne palate i Iglesia de la Purisma počeli smo da razgovaramo o sitnim epizodama iz Sonjinog života. Jer nismo mnogo govorili jedno drugome o starim zgradama od peščanika učvršćenog gvožđem koji je na popodnevnom suncu dobio jednu prigušenu crvenu boju. Stare kulturne palate su toga popodneva stajale samo kao kulise jednog prigušenog razgovora o jednoj kćeri koja više nije bila na svetu.
Sećam se da mi je palo na pamet kako bismo se možda, da nije bilo te nesreće, ti i ja po Salamanki mogli šetati s jednom petogodišnjom devojčicom između nas. Jer kongres bi izazvao naše zanimanje i da smo imali jedno malo dete da o njemu razmišljamo, i zašto ne bismo poveli Sonju sa nama?
Onda bismo otišli dalje od trga između crkve i renesansne palate do Casa de las Conchas sa četiri stotine izrezbarenih školjki na moćnoj fasadi, a Sonja bi sigurno utrčala u prijatni patio gde bi krenula da se pentra uz bunar dok ti i ja zagledamo u biblioteke i čitaonice. Nešto kasnije bi možda otrčala preko ulice i uz stepenice ka jezuitskom manastiru Uerecia, a dok prelazimo preko Plaza de San Isodoro, možda bi savila glavu unazad i prstom pokazala visoke tornjeve pre nego što bismo pokušali da je povučemo za sobom u tesnu Calle de los Liberos na putu do staroga univerziteta. Njoj bi se sigurno dopalo na Patio de las Escuelas i možda bi zapitala šta predstavlja statua na tom mestu. Rekla bi da je to Fraj Luis de Leon, da je davno, davno bio nastavnik na univerzitetu, ali da je morao da provede pet godina u zatvoru zato što je verovao u nešto drugo od onoga što crkva propoveda. Kada je izašao iz zatvora i nanovo počeo da predaje, započeo je svoj nastavnički rad rečima: “Kao što smo juče rekli...” Kada bi Sonja to čula, od srca bi se nasmejala, jer bilo je prošlo pet godina od kako je poslednji put nešto rekao svojim učenicima, a to nije isto što i juče, pet godina je ceo Sonjin život, a to je bilo veoma, veoma davno, skoro oduvek, ali taj čovek je dakle toliko godina bio u zatvoru. A ti, Vera, ti bi možda odgovorila postavljajući Sonji novo pitanje, jer ti si to po pravilu činila kada Sonja nešto ne bi shvatila. Možda bi rekla: Šta misliš, zašto je počeo rečima “kao što smo juče rekli” kada je pet godina proveo u zatvoru? Onda bi Sonja možda odgovorila da je pokušao da zaboravi sve te teške godine u zatvoru, ili bi postavila jedno novo pitanje, ukoliko ne bi počela da prstom pokazuje na sve one medaljone, štitove i figure životinja na impresivnoj fasadi univerziteta. Mnogo pre nas bi ugledala lobanju sa žabom na njoj, a teško da bi ti rekla da je taj motiv zamišljen kao simboličan kontrast između smrti i seksualne želje, ti ne bi rekla da figura treba da usmeri mlade studente protiv seksualnih zastranjivanja, ali ti bi možda rekla da su žabe tako razigrane i živahne, i da ima mnogo ljudi koji su isti takvi, ali da se jednoga dana sve igre završavaju. Pre nego što bismo ti i ja zaista prestali da posmatramo raskošnu živopisnu fasadu, Sonja bi otrčala od nas i utrčala u tipični patio iz petnaestog veka u Las Escuelas Menores. Ti i ja možda bismo išli i razgovarali, a ona bi sasvim sama ušla u Museo de las Universidad i pobožno stala ispod azurnog nebeskog svoda sa svim sazvežđima. Možda ne bismo uspeli da je uvedemo u slušaonicu Luisa de Leona, mada bismo tada propustili paraninfo salu sa belgijskim goblenima i Gojinim portretom Karla V da i ne pominjem čuvenu biblioteku sa svim dragocenim inkunabulama. Međutim, verujem da bi nas ona svečano uvela u one dve katedrale, ali bi onda zahtevala i jedan sladoled, i porodica bi sačekala sledeći dan da poseti Convento de San Estebán sa velikim gnezdima ptica visoko na fasadi, Convento de las Dueñias sa lepim manastirskim dvorištem i renesansnom palatom Fonseca koja obuhvata stilski čist patio koji je nekada bio korišćen za borbe bikova.
Složili smo se da nam je prijalo da tako detaljno razgovaramo o Sonji toga popodneva u Salamanki, i ja verujem da smo to mogli da učinimo tako opušteno upravo zato što smo bili okruženi tolikim stolećima proteklog života. Još si htela i da ti pokažem stari univerzitetski grad, mada smo razgovarali samo o Sonji, ali ti si insistirala da te provedem kroz grad. Tako je Sonja na neki način bila u Salamanki. Ne, Vera, ona nije više živa, ne kažem to, ja čak ne kažem ni da je to nešto što moramo naučiti da prihvatimo, ali ako sve uspomene na našu malenu devojčicu treba da imaju živ prostor za život, jednu sferu odjeka, jedan element nečeg što opstaje, samo ti i ja to možemo stvoriti.
Ispričala si mi čitav niz kratkih pričica o mojoj sopstvenoj kćeri koje nikada nisam čuo, a to je bilo bolno, jer sam se kajao što nisam bio više s njom svakog pojedinog trenutka dok je bila na ovome svetu, mada mi je tako postalo jasno da sam ja još uvek imao izvesnu šansu da je bolje upoznam. Mnogo puta si se okrenula i obrisala oči, to sam video, Vera, i ti si možda razumela da nisam skrio svoje lice okrećući ga staroj fasadi univerziteta da bih detaljnije pogledao jedan od reljefa upravo kada si prstom pokazala gore na lobanju i žabu. Ali nekoliko puta mi je palo na pamet tokom duge šetnje da si ti i dalje Sonjina majka. Možda te pogađa što te podsećam na to, ali ja sam se to popodne šetao s majkom jedne malene devojčice. Devojčica nije poživela više od četiri i po godine, samo majka i otac neumitno stare, oni će biti četrdeset i pedeset i šezdeset, ali četiri i po godine stara Sonja će živeti s njima ostatak života. I dalje si majka, Vera, a ja sam i dalje otac tvoga deteta.
Nakon svečanog završnog ručka povukli smo se sa zabave, i opet si ti želela da izađemo u šetnju, jer valjda nisi zaboravila da si ti insistirala da mi pokažeš reku. Rekla si da si se šetala sama kraj obale Tormesa onog popodneva kada si stigla. Sa starog rimskog mosta si posmatrala ptice, sve one labudove i guske, i činilo ti se da si pogođena Stendalovini sindromom kada si čula kako slavuj peva dok sunce zalazi, a Salamanka ostaje iza tebe kao crvenkasti dragulj.
Sada se sasvim smračilo, a kada smo izašli iz hotela i krenuli prema reci, više nismo razgovarali o Sonji. Razgovor nije u početku bio tako živahan, ali sam ja ubrzo počeo da govorim o tebi i tvojim stvarima, a ti o meni i mojim stvarima. Postavila si mi mnogo pitanja o boravku u Okeaniji, a možda sam uspeo i da ispričam nešto sa Taveunija, u svakom slučaju mi se čini da sam ti s izvesnom samoironijom ispričao da se nisam usudio da oteram jednog gekona sa flaše džina jer sam se bojao da će gekon preturiti flašu. Ispitivao sam te o tvom istraživačkom projektu i sećam se da sam zaključio da si ti možda najznačajniji stručnjak u Španiji za paleontološku antropologiju, u svakom slučaju kada je reč o preistorijskim migracijama. Tada si se nasmešila, Vera, u svakom slučaju nisi protestovala. Bila si tako ponosna što si dobila tu stipendiju.
Kada smo sišli do reke, izašli smo na dve hiljade godina star most. Možda su labudovi učinili da opet pomisliš na Sonju. U svakom slučaju, počela si da pričaš o porodičnom životu u Oslu, sada je to delovalo skoro kao nešto mistično. Govorila si o svim šetnjama do jezera Sognsvann i izletišta Ulevolseter, o Sonji koja je po prvi put nosila mišiće za plivanje na morskoj plaži Huk i o onom putu kada joj je trebalo skoro čitav sat da prođe kroz veliki lavirint u Frognerovom parku. Tada je zahtevala da dobije premiju, i dobila je veliku porciju sladoleda u Gospodarskoj kafani.
Pustio sam te da pričaš, ali sam i stajao i razmišljao o onome obećanju koje smo dali jedno drugome da ne govorimo o nekom mogućem ponovnom zajedničkom životu preostale dve trećine porodice. Razumeo sam da možda nije bilo nikakvog puta nazad za nas dvoje. Pa ipak sam smatrao da smo kukavice što bar ne pokušamo da nanovo pređemo jedan put. I ja sam bio podeljenih osećanja, da obnovimo zajednički život nije ni meni bila samo privlačna misao. Ali dok si ti pričala kako je Sonja izašla iz lavirinta, razmišljao sam da bismo morali da pokušamo da jedno drugo kroz razgovor privedemo razumu.
Mora da si zapazila moje ćutanje, jer jedanput si upitala o čemu razmišljam, a znala si odranije da kada ja ćutim zato što o nečemu razmišljam, onda je to zato što razmišljam o nečemu tužnom. Rekao sam da razmišljam o nama, a ti si rekla nešto kao da misliš da to ne bi trebalo da činim. Podvukla si da je Sonja bila ono jedino što je učinilo da smo u Salamanki našli zajednički ton. Odgovorio sam da sam zbog Sonje i mislio na nas, ali ti si se ubrzo upetljala u jednu dugu priču kako su skoro zamenili Sonju s jednim drugim detetom kada ste izlazile iz porodilišta. Na kraju si rekla: Onda ne bi moje sopstveno dete nestalo. Onda bi ona i dalje bila na svetu.
Mislio sam kako mi ti stalno iznova pričaš o onome što se dogodilo u ulici Sognsveien, i to uvek kao usporen film – mada se baš to dogodilo tako brzo. Dva ili tri puta si morala i da daješ izjavu policiji. Iza toga je sam događaj bio tabuisan, jedno “ono” ili “ono što se dogodilo”, i ja verujem da smo se oboje bojali da ćemo se u Salamanki vratiti na one užasne scene. To bi bilo kao da otvaramo stare rane, a onda ne mislim samo na onu ranu koju nam je naneo sam gubitak Sonje, već i na sve rane koje smo naneli jedno drugome.
“Ono što se dogodilo” je bilo toliko jednostavno i svakodnevno da je sve učinilo posebno užasnim: Izvela si Sonju iz vrtića, stavila si je u auto, upalila motor, ali onda si se setila da si zaboravila njene papuče u garderobi. Ugasila si motor i izvukla ključ, ali si zaboravila da zategneš ručnu kočnicu, a menjač, menjač je stajao na leru. Ubrzo si se vratila sa papučama, a auto je tek tada počeo da klizi, jer kao što si stalno ponavljala, sudbini je posebno prijalo da ti vidiš sve ono što se događa, i to samo da bi spoznala da ne možeš ništa da uradiš. I onda znamo šta se dogodilo tri stotine metara niže na zavijutku. Mi znamo šta se dogodilo tri dana kasnije. I mi znamo da bez obzira na to šta će se inače dogoditi sa nama, sam taj tok događaja jeste nešto o čemu mi više nikada nećemo razgovarati.
Rekao sam to više puta, ali moram da kažem još jednom, i to ovoga puta i da napišem, tako da to imaš zauvek: Nije više reč o tome da se oprosti. Tebi je oprošteno, već mnogo, mnogo puta, i to davno, davno. Sve je to sada prošlost, toga više nema. Priznajem da sam te u svome očaju naružio, jedanput sam ti zatražio i da nestaneš, mada sam to učinio briznuvši istovremeno u plač. A onda sam te i zamolio da mi oprostiš moju destruktivnu tugu, i na kraju si ti odlučila da napustiš mene. Suviše mnogo puta sam postavio ista pitanja, a ista je pitanja postavljala i policija. Zašto si ostavila Sonju? Zašto nisi zategla ručnu kočnicu? Zašto nisi bar menjač stavila u brzinu? I zašto si za ime sveta morala da poneseš popuče? Da, šta si kog lepog htela s tim papučama?
A bilo je još nešto. Došla si pravo sa predodmorske zabave na institutu gde si popila tri ili četiri čaše šampanjca, i kada si sela u auto, imala si 0,52 promila. Nije dignuta optužnica, a policija je to obrazložila time da si ti već prestrogo kažnjena. Rekli su upravo to, jedna prestroga kazna, rekli su, jer policija je bila humanija u svome proganjanju od tvog najbližeg. Ako i dalje kriviš sebe za ono što se dogodilo, dakle što si u nekoliko rasejanih sekundi zaboravila da zategneš ručnu kočnicu, znaj da imaš još više razloga da kriviš mene što sam stalno sipao so na tu tvoju veliku otvorenu ranu. To je bilo namerno, delimice je to bilo i sa jasnim predumišljajem.
Ali onda smo na neki način to prebrodili, to je ono što ja pokušavam da kažem, na kraju smo se pomirili. I ti nisi otputovala u Barselonu zato što ti nisam oprostio. Čak sam rekao da sam i ja mogao biti toliko nepromišljen, i ja verujem da skoro svi ljudi to mogu biti u nekim trenucima žurbe, ti si postigla toliki uspeh izvedbom na institutu. Ponekad se dešava da neka grozna nesreća pogodi jednu malu porodicu podjednako slepo kao udar groma.
Mi smo se sasvim pomirili, Vera, te ti nisi na kraju spakovala kofer i otputovala zato što nisi osećala da ti je oprošteno. Pobegla si od moje tuge, ona je ono sa čime nisi mogla da živiš, ti si jedva uspevala da živiš sa svojom sopstvenom tugom. Jer ti si nosila tu istu tugu, istina, od nje nije bilo tako lako pobeći. A kada sam ja i dalje bio nesrećan, ti to nisi mogla da razlikuješ od starih prebacivanja. Ali ni ja nisam bio dobro tih nedelja, i da sam mogao da otputujem nekoj porodici u nekoj drugoj zemlji, možda bih to i učinio. I tako je zgodno došlo što je trebalo da krenem na dug put po Okeaniji. U kući je bilo previše tuge skupljene ispod jednog krova, a ti si odlučila da prepoloviš tugu.
Stajali smo na starome mostu i zurili u jaku struju, a kada si završila da mi pričaš o onome putu kada se Sonja vratila kući sa novčanicom od sto kruna za koju je ispričala da ju je našla u džepu mantila jedne od negovateljica u vrtiću, ja sam upravo hteo da prekršim ono svečano obećanje koje smo jedno drugome dali u hotelu. Ne moramo sada da razgovaramo o tome, hteo sam da kažem, ali ćemo jedanput morati da se upitamo da ne bi možda trebalo da pokušamo da nađemo put nazad jedno k drugome, mada bi to morao biti jedan nov put -- ne moramo nanovo prelaziti onaj bolni put koji nas je naterao da se razdvojimo.
Mi smo oboje smatrali ono što se dogodilo nakon Sonjine smrti nečim neizbežnim. Ali zar svaki smisao i svaka namera ukazuju na samo jedan put? Zar ne može nešto što se događa sada i ovde da ukazuje unazad u vremenu i da da sasvim novi smisao nečemu što se ranije dogodilo? Znam da postavljam smeona pitanja, ali zar ne bismo nas dvoje mogli da pokušamo da vidimo da li možemo učiniti nešto što bi Sonjinoj smrti dalo neki smisao?
Jedino što sam uspeo da upitam na mostu, bilo je da li si našla nekog prijatelja. A ti nisi uspela ni da odgovoriš, jer ja sam iznenada ugledao dve prilike kraj obale reke. Išli su tesno zagrljeni, kao neka stopljena prilika blizanaca, a mogao sam da ih vidim tako jasno zato što su se nekoliko sekundi kretali ispod snažnih lampi koje su osvetljavale most na kome smo stajali, ali ja sam mogao da vidim da je reč o jednoj ženi u crvenom i jednom muškarcu u crnom. Bio sam sasvim siguran da su to Ana i Hose. Ranije sam ih video zajedno, i sada je to bilo kao da sam se vratio u vrt sa palmama na Maravui.
– Ono su Ana i Hose – skoro sam prošaputao od uzbuđenja.
T i si pogledala u mene i šaljivo se nasmešila. Kasnije sam morao da se pitam da li je taj topli i šaljivi osmejak došao zato što sam iznenada pomenuo neka imena koja nikada ranije nisi čula, ili se ticao pitanja koje sam upravo bio postavio, dakle, da li si našla nekog prijatelja.
Te večeri nisam rekao skoro ništa, ali je sada bio red na mene, jer sam počeo punom brzinom da pričam o čudnom paru koji sam sreo na Taveuniju, i što sam više pričao, to si se ti sve više smešila, i sve više smejala.
Bilo je tako blagotvorno opet te čuti kako se smeješ. Nisam te doživeo od onoga jutra kada je trebao da učestvuješ u reviji na predodmorskoj zabavi na institutu. A ja sam govorio o zagonetnim rečenicama koje su oni izgovarali, pričao sam da sam ih špijunirao dok su se nagi kupali pod vodopadom Bouma, ispričao sam da je Ana čuvena plesačica flamenka, i ispričao sam sigurno još mnogo, mnogo toga. U svakom slučaju uspeo sam da kažem da su Ana i Hose vidoviti i da su zato svaki put pobeđivali na kartama. Osim toga, a to je bilo i najvažnije, bio sam sasvim siguran da sam Anu sreo i pre nego što sam je upoznao na Taveuniju, samo nisam bio u stanju da otkrijem gde sam je to ranije video. A ti si se samo smejala i smejala, i bilo je kao da si dugo obuzdavala smeh očekujući neku priliku da ga pustiš na slobodu, ti si bila sasvim sigurna da se ja šalim. Prvo si rekla da sam pokazao taj par jer sam se kajao što sam te upitao da li si našla nekog prijatelja, i da se nisam usuđivao da sačekam odgovor. Onda si mislila da sam počeo da pričam priče samo da bih te zadržao tu kraj reke. Jedna treća teorija je bila da sam iznenada skrenuo pažnju na jedan zaljubljen par da bih imao zgodnu priliku da prekršim dato obećanje. Ali ti si imala i jedno četvrto objašnjenje, i ono ti se najviše dopadalo, i zadržala si ga sve dok nismo otišli na spavanje. Rekla si da sam počeo da izmišljam neverovatne priče samo zato da bih te naveo da se nasmeješ. A tvoj smeh, samo da kažem neke završne reči o njemu, tvoj sopstveni smeh te je radovao, i bilo je kao da sijaš od sreće što si našla put nazad ka jednom blagu za koje si verovala da si zauvek izgubila. Međutim, možeš zapamtiti da su sva tvoja objašnjenja imala jednu upadljivu zajedničku crtu. Ona su sva bila podjednako koketna.
Sećam se da sam razmišljao da krenem za Anom i Hoseom, jer su se ubrzo popeli sa obale reke i krenuli ka gradu. Ali bio sam s tobom, i ti si uprkos svemu dotakla nešto kada si rekla da sam hteo da te zadržim što je duže moguće tu pod blagim noćnim nebom iznad Tormesa. To je bilo naše poslednje veče, i ja sam se spremao da započnem jedan od najozbiljnijih razgovora u životu, čak sam bio i na putu prekršim obećanje. Ali bilo je tu još nešto. Odbijao sam da se upetljam u onu čvrstu spojenost čiji sam svedok bio. Da sam iznenada potrčao, mogla si to da protumačiš na najmanje četiri načina, i verovatno da navučeš bore od smeha.
Kako si se ti samo smejala, Vera! Bio sam sigurno veoma zbunjen, i sigurno sam izgledao kao neki klovn. Ali, kako si se samo smejala!
Samo sam jednom mogao da se probijem kroz gustu zavesu smeha. Kad su Ana i Hose nestali u gradu, a ja sasvim ozbiljno ponovio da sam ih zaista prepoznao, ti si rekla:
– Bili su to samo neki Cigani, Frank.
Krenuli smo ka hotelu, i sada su bile zabranjene čak dve teme: Ana i Hose, i Frank i Vera.
Sledećeg dana si otputovala jutarnjim vozom za Madrid i Barselonu, a ja sam ti pomenuo da ću možda ostati još jednu noć u Salamanki. I dalje mi nisi verovala, i sigurno si imala svoje mišljenje zašto sam izabrao da ostanem duže nego što sam rekao.
Prethodne večeri sam te ispratio do vrata. Proteklo je samo nekoliko meseci otkako smo spavali u istom krevetu, i sada mi je bilo beskrajno bolno i besmisleno da više ne delimo sobu. Tako smo na neki način jedno drugome bili stranci više nego da se nikada nismo ni poznavali.
Dugo sam spavao sledećeg prepodneva. Onda sam izašao u grad da potražim Anu i Hosea. Prvo sam nasumice šetao ulicama, na nekoliko mesta sam se raspitivao da li neko poznaje neku Anu ili nekog Hosea: ona treba da je poznata plesačica flamenka, a on poznati televizijski novinar, što naravno nije davalo nikakav rezultat pošto nisam mogao da kažem neko prezime.
Nisam stigao da doručkujem toga jutra, tako da sam ubrzo ušao u vrevu kafea na Plaza Mayor gde smo zajedno ručali onoga prepodneva kada si rekla šta misliš o Gibonsovoj kritici moga referata. Naručio sam tortilju i pivo, i mora da sam imao neverovatnu sreću, jer sam ubrzo ugledao Anu kako uleće u kafe. Nije me primetila, a kad sam se okrenuo video sam da Hose sedi iza stuba skroz u dnu lokala i čeka je. Ni on me možda nije video.
Načuljio sam uši i čuo kako živo nešto šapuću, ali rastojanje je bilo suviše veliko da bih razumeo šta govore. Pomislio sam da ću otići da ih pozdravim, samo da najpre pojedem omlet – uprkos svemu bila je to čudna slučajnost da naletimo jedni na druge tako mnogo kilometara od Maravua. Ali ubrzo je počeo žestok flamenko, i ja sam pomislio da je to možda u čast plesačice flamenka. Usvakom slučaju, promuklo se pevalo o ljubavi i preljubi, životu i smrti, a ja sam se okrenuo prema stražnjem delu lokala, izgledalo je kao da se Anino telo trza, i sećam se da sam mislio da ona možda mora da se obuzdava da ne ustane i počne da pleše uz taj temperamentni ritam.
Onda je Ana ustala, ali ne da bi plesala. Jednako brzo kako je uletela u lokal, tako je i izletela iz njega. Samo jednom se okrenula ka Hoseu i strogo doviknula:
– Hoću kući! Čuješ li? Hoću kući u Sevilju!
Pomislio sam da možda sve porodice imaju svoje scene i izlive osećanja, ali nisam imao mnogo vremena da razmišljam, jer je Hose ubrzo jurnuo kroz restoran. Skočio sam sa stolice i stao pred njega.
– Hose? – rekoh.
– Frank! – uzviknuo je.
Pogledao me je munjevito i raširio ruke kao da hoće da kaže: “Bože pomozi!” ili nešto slično. Ali njemu se strašno žurilo, i u trenutku kad je polazio samo je rekao:
– Moramo da razgovaramo, Frank! Da li ponekad zalaziš u muzej Prado?
To je bilo sve, Vera. Ostatak dana sam hodao po Salamanki, ali više nisam video Anu i Hosea.
“Moramo da razgovaramo, Frank! Da li ponekad zalaziš u muzej Prado?”
Šta je to bilo? Šta je to sa muzejom Prado? Kao da sam nešto slično čuo ranije. Onda sam se setio oproštaja sa Džonom u Maravu Plantation Resortu. I on se oprostio nagovarajući me da odem u muzej Prado. Ali meni nije bilo potrebno nikakvo nagovaranje: ja sam pre svih rekao tome engleskom piscu da posebno cenim tu umetničku zbirku.
Nešto sam ipak mogao da pogodim. Kada sam otputovao sa Maravua, nakon što je Ani naglo pozlilo, Džon je obećao da će preneti moj pozdrav Ani i Hoseu. Onda je sigurno rekao kako volim špansku umetnost, jer to zacelo može biti lepo čuti. Dakle, da neko voli špansku umetnost, to bi nekako Špancima trebalo reći. Ali zašto Prado? Zašto ne Thyssen ili Reina Sofia? I zašto je trebalo da zauzmem stav o tome koga najviše cenim: Goju ili Velaskeza, El Greka ili Boša? Trebalo bi da sebi priuštim da sve pomno pogledam, rekao je Džon.
Rano sledećeg jutra sam jutarnjim vozom otputovao za Madrid. Kako se voz peo uz visoravan, posmatrao sam sve one kamene ograde. Bilo je nešto u tom kultivisanom krajoliku što me je podsećalo na katune po norveškim planinama.
Kad sam ugledao bajkovite zidine oko Avile, pomislio sam na svetu Terezu. A onda su mi misli otišle na Lauru iz Maravu Plantation Resorta, a asocijacije su naravno bile podstaknute onom verskom mistikom, i dakle Laurinim smeđim okom, mada ne poričem da su mi u telu najduže ostali ono zeleno oko i ona nežnost koju mi je Laura pružila. Slatku uspomenu je isuviše brzo poremetilo nešto što sam ugledao i što nikada neću zaboraviti. Poslednji put kada sam bio u Salamanki, posetio sam i manastirsku crkvu u Albi de Tormes gde su na jedan zastrašujući način čuvani Terezini zemni ostaci. Jednu njenu ruku sam video iza vrata levo od sakristije – a njeno srce iza vrata zdesna. Osim toga, u manastiru u Terezinom centru mogao sam da posmatram kažiprst Jovana od Krsta, drugog velikog španskog mističara. Oboje su imali složene misli i prikazanja, a onda su se smirili. “Rest in pieces” – pomislio sam.
Kad sam stigao na Estación de Chamartin, preskočio sam na voz za Atohu. Odatle sam peške otišao do hotela Palace i uzeo sobu na neodređeno vreme. Osećao sam da ne mogu da otputujem kući u Norvešku pre nego što se saberem. Osim toga, nije bilo sasvim jednostavno napustiti Španiju sada kada znam da si ti u Barseloni. Kod kuće sam samo sebe imao kao temu za razmišljanje – drugim rečima ništa.

Bellis perennis


Osim toga, ja sam i sam bio zagonetka, jer sam na kraju krajeva, posetio muzej Prado tek posle skoro dve nedelje. Čini mi se da je suviše naglašeno to što sam jednom prilikom pomenuo kako rado prošvrljam kroz bogate galerije kad sam već u Madridu, a ja ne volim da mi određuju šta da radim a kamoli da me vuku za nos. Ipak, svratio sam i u Thyssen i u Reina Sofiju tokom te dve nedelje. U njima već mnogo godina nisam bio.
Poneo sam dosta građe za predavanje koje sam održao u Salamanki i ostao sam u Palasu da radim dalje na izveštaju kojim sam se već mesecima bavio. Iskoristio sam priliku da posetim neke kolege na Unjverzitetu Complutense, bio sam nekoliko podneva u Nacionalnoj biblioteci i čitao, i po prvi put sam posetio zoološki vrt u Casa de Campo.
Dve večeri sam svratio u dva različita lokala gde se pleše flamenko, ne zato što sam računao daću videti Anu kako pleše, već zato što sam gajio neku vrstu nade da ću možda videti njeno ime na nekom plakatu ili nekoj brošuri. Pre ili kasnije ću morati da pokušam da ih nanovo sretnem ali nekako nisam želeo da počnem da istražujem bar ne odmah, bolje je ipak da ovako bdim ovde u Madridu. I kad je reč o tome, ne bi bilo toliko neverovatno da jednog običnog podneva pod kupolom Palasa slučajno naletim na jednog televizijskog novinara.
U Palasu sam brzo potrošio celu mesečnu platu, a razlog zbog koga sam se držao toga ekskluzivnog hotela nije bila stara navika, i u suštini nije to bilo zato što su nas za to mesto vezivale posebne uspomene već zato što je to bio jedini hotel u gradu gde je postojala bar neka sićušna šansa da ćeš se možda raspitivati za mene. Priznajem da sam držao otvorenom mogućnost da će ti pasti na pamet da mi telefoniraš u Oslo, a naročito zbog onoga što se poslednje večeri dogodilo u Salamanki gde sam, ako ništa drugo, uspeo da te navedem da se opet smeješ. A pošto me nikada nema kod kuće, moglo bi se na kraju dogoditi da telefoniraš u institut mada bi sve to poprilično koštalo. Oni bi ti onda rekli da sam ja trenutno u Madridu. Nakon nedelju sam se ja još pobrinuo da sekretar instituta bude obavešten u kome sam hotelu odseo.
A onda sam se iznenada probudio iz onoga što sam danas doživljavam kao jedan dug zimski san. Iznenada mi je jednoga jutra sinulo da sam potpuni idiot i da sam sve zanemario. Pa sam neposredno podstaknut da posetim muzej Prado, ne da se besciljno vrtim od sale do sale, već da pogledam nešto sasvim posebno. Englez mi je to nabacio kao nagoveštaj o nečemu, a Hose je to iskazao skoro kao molbu. Prado je naravno bio jedan trag, a ne samo eho moga sopstvenog brbljanja o tome da je Prado bogat muzej, da u spavaćoj sobi imamo jednog Monea, i da nad otvorenim kaminom visi jedno barokno ogledalo...
To je bilo u jedan utorak, u trenutku kada ovo pišem pre tačno dva dana. Odlučnim koracima obišao sam Plaza Canovas del Castillo, ili “Neptuno”, kako trg zovu meštani jer je na njemu jedna fontana sa skulpturom Neptuna. Dok sam išao ka ulazu, bacio sam pogled na Gojinu statuu sa raskošnim Ricom u pozadini, i tada, tada se zapalio fitilj.
Počeo sam na prvom spratu, i sebi sam priuštio dovoljno vremena, naročito da posmatram sve posetioce. Nakon nekog vremena sam stajao nagnut nad slikom “EI Jardin de las Delicias” – ili “Vrt želja” – tim kaleidoskopskom platnom Hijeronimusa Boša. Kada bi trebalo da izaberem jednu sliku koja sažima moje sopstveno osećanje života vezano za status ljudi kao kičmenjaka, onda bi to morala biti ona. Uz više od stotinu začaranih ljudskih likova, umetnik je smestio na sliku i skoro podjednako mnogo drugih kičmenjaka. Da sam učestvovao u nekoj igri asocijacija i da je natuknica bila “igra mašte”, bez oklevanja bih rekao Boš. Ako bi natuknica bila “Boš”, odmah bih rekao ,Vrt želja”. Ako bi pak natuknica bila “Vrt želja”, rekao bih “nesavršeno” -- a ako bih imao pravo da odgovorim jednom celom rečenicom, ili najradije celom jednom pričicom, rekao bih nešto o tome da je život čudesan i zagonetan, ali tako krhak i loman.
Ostao sam pred “Vrtom želja” bar jedno pola sata, a to i nije nešto čime se čovek može praviti važan, jer slika zaslužuje najmanje celu jednu nedelju. Proučavao sam i najmanje detalje, povremeno sam morao da ispred sebe propustim druge posetioce. A onda, Vera, onda sam iza sebe čuo jedan poznat glas.
– Potrebno je nekoliko milijardi godina da se stvori čovek – rekao je glas. – A treba samo nekoliko sekundi da se umre.
Lagano sam se okrenuo prema Hoseu, i odmah mi je postalo jasno da ono što je rekao nije pre svega bilo smišljeno kao tumačenje jedne slike naslikane pre skoro pet stotina godina, već kao obaveštenje da je Ana umrla.
Bila je mrtva Ana, ona Ana koja nije htela da mi otkrije gde sam je ranije video, Ana koja nije htela da pleše flamenko, Ana kojoj je iznenada pozlilo za doručkom, Ana koja je pre samo nekoliko dana napustila podnevni restoran u Salamanki i tako žestoko uzviknula da hoće kući u Sevilju.
Nije sam taj kratki aforizam učinio da shvatim. Gledao sam jedno bledo i sivkasto lice koje je bilo daleko, daleko, i koje još nije sasvim stiglo da se okrene i potraži neki put povratka. Jedan stari vizuelni utisak mi je besno projurio kroz svest. U Salamanki je Hose bacio na mene jedan jedini uspaničeni pogled i rekao: “Moramo da razgovaramo, Frank! Da li ponekad zalaziš u muzej Prado?” Sada se nagao nad sliku i pokazao dole levo na ljubavni par u jednoj staklenoj kugli. Rekao je ljutito i uzbuđeno:
– Sreća je nestalna kao staklo.
Onda dugo nije ništa rečeno, ali sam bio siguran da je shvatio da sam ja razumeo. Počeli smo da lagano hodamo kroz galerije i penjemo se na sprat. Jedanput je rekao:
– Bili smo nerazdvojni.
Nisam mogao ništa da kažem, ali sam ga pogledao u rezignirane oči, i mislim da sam klimao glavom naizmenično u šoku, paralizovan i sa saosećanjem. Istovremeno je fitilj goreo, jer sada me je Hose uveo u Gojinu zbirku, i onda smo se našli ispred slika “Naga Maja” i “Obučena Maja”. Zamalo što se nisam onesvestio, a i Hose mora da je to primetio, jer me je čvrsto uhvatio za levu ruku. To je bila Ana!
To je bila Ana, Vera. Tu sam je ja ranije video, i to mnogo, mnogo puta. Razmišljao sam da li sam je video u nekom filmu ili sam je možda video u nekom snu. Čak sam zamišljao da sam je možda video u nekoj drugoj stvarnosti. Ali ona je bila tu. Tu je Ana ležala na jednoj sofi u Gojinom ateljeu, tu je visila na jednom zidu u muzeju Prado, i naga i obučena. Oko te dve slike tiskali su se radoznali turisti.
Dok me je Hose držao za ruku ja sam se na nekoliko sekundi vratio do vodopada Bouma na Taveuniju gde sam se krišom uspeo da ukradem jedan pogled na nagu Anu. I tamo sam se setio da sam prepoznao samo njeno lice, a tek sada sam shvatio zašto, jer Ana je bila znatno lepša od Gojine maje, a možda ih zato nisam ni identifikovao, tako da sam otišao na stranputicu. Premda sam još kada sam ugledao Anu obučenu crvenu haljinu istovremeno imao dve misli u glavi: Bio sam siguran da sam Anu već ranije sreo, ali sam bio i siguran da tu nešto nije u redu.
Sada su se kockice složile. Džon je rekao nešto o internetu, i sigurno nije bilo teško ulogovati se na ključne Gojine slike. Onda mi je još i nabacio da bi trebalo da odem u muzej Prado. Ali zašto nije rekao sve onako kako je?
Sada smo Hose i ja stajali ovde, i pomerili smo se nekoliko kraka unazad u prostoriji. Bio sam šokiran, bio sam izbačen iz koloseka, bio sam preplašen. Da Gojine sliku nisu bile naslikane pre dve stotine godina, zakleo bih se da je Ana morala biti model za sliku, u svakom slučaju za ženino lice.
A bilo je tu još nešto. Ani se nije svidelo što je prepoznata, a Hoseu je to u svakom slučaju smetalo. “Ima mnogo tamnokosih žena u Španiji. To ti je, Frank, jednostavno tako. A i u Madridu.” Taj mi se odgovor urezao u pamćenje. Ovde i sada sam mogao da zamislim koliko mora da je bilo mučno za Anu da je stalno prepoznaju. A mora da je bilo posebno naporno biti prepoznat kao žena koja je živela u Španiji pre dve stotine godina.
Stvar nije postala bolja ni kada je Džon Spuk zabio prst u Anino čelo i rekao: “ A ime toga duha je Maja!” On je mislio na filozofiju vedante, na privid, na iluziju i obmanu čula, ali je možda mislio i na Gojinu maju, zar nije govorio o Ani i kao o “remek-delu”? Zaista sam stajao ovde u muzeju Prado i bio svedok najveće opsene kojoj sam ikada bio izložen.
Palo mi je nešto nečuveno na pamet. Zašto je Ani iznenada tako pozlilo na Maravuu? I zašto je umrla samo nekoliko meseci kasnije? Da nema neke veze između toga što ona liči na Gojinu maju i toga što je umrla tako mlada?
Rekao sam:
– Ona liči do u tačkicu. Hose odmahnu glavom.
– To jeste ona – reče.
– Ali to je potpuno nemoguće.
– Naravno da je nemoguće. Ali to jeste Ana.
Dugo smo ostali u dnu prostorije i tiho razgovarali. On reče:
– Da li znaš istoriju te slike?
– Ne – rekoh.
Mislim da sam i dalje bio zbunjen. On nastavi:
– Uzgred budi rečeno, niko je i ne zna, ne u potpunosti, ali nešto se zna. Bio sam nestrpljiv:
– A šta se zna?
– Sliku “La Maja Desnuda” prvi pominju Agustin Sean Bermudez i graver Pedro Gonzales de Sepulveda, koji su opisali sliku 1800. godine kada je okačena u jednom privatnom kabinetu u palati Manuela Godoje, zajedno sa još nekoliko klasičnih slika nagih žena, naime Velaskezovom “Venera i Kupidon” i jednom italijanskom Venerom iz šesnaestog stoleća. Obe te slike su bile poklon vojvotkinje od Albe Godoji.
– On je posebno voleo ženske aktove?
– Moglo bi se reći. U istom kabinetu je visila još i jedna kopija Ticijanove Venere. Međutim, u to vreme su slike ženske nagosti bile prokažene, mada su više idealizovane slike mitskih likova – kao što je Venera – bile za dlačicu prihvatljivije od “Nage maje”.
– Zašto?
– Gojina maja je, kao što vidiš, nešto sasvim drugačije od jednog mitskog lika. Ona je skroz živa žena od krvi i mesa, i naravno slika jednog živog modela. Takve slike su bile pikantnije – ili dekadentnije, ako tako hoćeš – nego, na primer, Ticijanova ili Velaskezova Venera. Smatrane su pornografijom.
– Shvatam.
– I Karlos III i Karlos IV su razmišljali da unište sve takve slike u kraljevskoj zbirci, ali mora da je Godoja dobio posebnu privilegiju da zadrži svoje slike, mada samo u svojim privatnim odajama.
– Je li “Odevena Maja” bila njegova? On klimnu glavom:
– ”La Maja Vestida” je najverovatnije naslikana nakon slike “La Maja Desnuda”, jer se ta slika pominje po prvi put u jednom katalogu iz 1808. godine, katalogu koji je sačinio francuski slikar Frederik Kije, koji je bio agent Žozea Bonaparte. Tu se po prvi put pominje “La Maja Vestida” zajedno sa slikom “La Maja Desnuda”.
Sada je morao da priguši glas da neki koji su tu prolazili ne bi čuli o čemu govori. Onda reče:
– Možda znaš šta je to maja? Goja ih je naslikao nekoliko.
– Seljanka? – predložih.
– Ili lepa devojka iz puka, zanosna i svečano obučena žena. Muška suprotnost je jedan majo.
– Da li bi za Anu mogao da kažeš da je ona jedna maja? On snažno odmahnu glavom.
– Ana je bila Ciganka, jedna gitana. Uzgred budi rečeno, postoji sumnja da li je “Maja” Gojin izvorni naziv. Kada je Ferdinand VII konfiskovao Godojinu imovinu 1813. godine, žena na te dve slike je u jednom katalogu označena kao “Gitanas”, dakle Ciganke, a to je nešto sasvim drugo nego maja. I 1808. godine je žena na slikama opisivana kao Ciganka. Ne treba pri tom zaboraviti da je do tada proteklo samo nekoliko godina otkad su slike naslikane, umetnik je i sam sigurno bio živ i zdrav, i prošlo je mnogo godina iza toga pre nego što je skoro pobegao iz Spanije u Francusku. Tek 1815. godine se ta žena pominje kao jedna maja, naziv koji od tada prati te dve slike.
Sad Hose napravi kratku pauzu, ali mu ja dadoh znak da nastavi. Nisam mogao da sagledam kakav to veliki značaj ima da li je žena na slici jedna maja ili jedna gitana. To i ovako i onako ne bi promenilo činjenicu da je Goja u stvari naslikao jedno lice koje će se videti pod nebom tek dve stotine godina poznije. On reče:
– Marta 1815. godine Goja je optužen pred inkvizicijom zbog te dve slike. Zamoljen je da prizna da ih je on naslikao, koje su mu motivi bili da ih naslika, po čijoj narudžbini je to učinio, i sa kojom namerom. Pitanja nikada nisu dobila odgovor, i niko danas ne zna sa sigurnošću po čijoj narudžbini su urađene te dve slike.
Sada više nije bilo tako mnogo ljudi ispred ma/a, i ja opet bacih jedan oštar pogled na njih. Rekao sam:
– Nije teško razumeti zašto si se ti tako temeljito upoznao sa istorijom tih slika... On reče:
– Mnogo toga kazuje da je naga verzija prva naslikana. Obe su slike visile u Godojinoj palati, a i on je uprkos svemu morao da uzme u obzir inkviziciju. Možda je obučena ma/a naslikana da bi visila preko nage. Osim toga, mnogo čega ukazuje da su slike bile aranžirane kao practical joke, i to tako da se prvo pokaže obučena žena, a onda bijedan mehanizam pokazao nagu ženu. Skidati žene je takođe jedan veoma star sport. Opet sam bio kraj vodopada Bouma. Sa jasnom namerom razmaknuo sam prste šake koju sam držao ispred očiju.
On nastavi:
– Od 1836. do 1901. godine slike su visile u akademiji San Fernanda, ali tu naga varijanta nikada nije bila istaknuta. Počev od 1901. godine slike su u muzeju Prado, ali i ovde je “Naga maja” prvo okačena u posebnoj prostoriji sa ograničenim pristupom.
Bio sam nestrpljiv da čujem još, pa mada sam slušao sve što je govorio, mislio sam samo na Anu.
– Da li se zna ko je bio model za te slike? – upitao sam. On podiže obrve.
– Ili modeli – reče. Opet pogledah te dve slike.
– Pa one su sasvim iste.
– Priđi malo bliže, i pomno ih pogledaj pre nego što presudiš. Učinio sam kao što je rekao. Moglo je izgledati kao da je “Obučena Maja” naslikana brže i s manje truda nego naga, tu je motiv bio i vise naglašen od nage varijante, a žena više našminkana. “Naga maja” je i bila prva naslikana, i možda je Goja jednostavno požurio da naslika jedan obučeni ekvivalent da bi pokrio nagi. Ali to je bila ista žena, i obe su bile Ana, mada istina samo glava, samo su lice i kosa bili Anini. I naravno da je upravo to i bila poenta. Sada mi se činilo da jasno mogu da vidim da je Goja prvo naslikao jedno nago žensko telo, a da je onda doslikao na sam akt lice neke druge žene. Ako čovek samo sebi priušti vremena, može bilo ko da vidi da je ženska prilika podeljena u dva dela, na glavu i telo, a to je posebno jasno na nagoj ženi.
Video sam Aninu glavu, ali to nije bilo Anino telo. Bilo je kao da je Anina glava presađena na nagi model.
Vratih se Hoseu.
– Upotrebio je dva modela – rekoh. – Jedan za telo, a jedan za glavu. On klimnu glavom, ali se nije smešio, jer za Hosea to nije bila nikakva igra. On reče:
– Model za akt je sigurno bila neka časna žena, i Goja naravno nije mogao da naslika njeno lice.
Onda je naslikao Anino lice, pomislih. I rekoh:
– I ne zna se ništa ko je ta časna žena bila?
– (ma više teorija. Jedna popularna teorija je da je slika naslikana po narudžbini Godoje, koji je bio kraljičin miljenik, a da je model – dakle nagi model – bila njegova ljubavnica Pepita Tudo. U tom slučaju je bilo posebno važno sakriti njen identitet. Ali ima i druga teorija.
– Ispričaj!
– Mi znamo da je vojvotkinja od Albe u jednom periodu bila veoma bliska Goji, i 1976. i 1977. godine, u vreme kada je naslikana “Naga Maja”, Goja je živeo na njenom imanju na selu Sankular de Barameda na ušću reke Gvadalkivir. Već početkom devetnaestog stoleća uporno su se širile glasine da je vojvotkinja od Albe bila model za sliku “La Maja Desnuda”. Osnova te glasine može biti znanje iz prve ruke, a što je jedna glasina starija to ima više razloga da se poveruje u ono što ta glasina kazuje.
– Shvatam – rekoh. – Shvatam!
Ako pogledaš druge slike vojvotkinje koje je uradio Goja, i veoma poznatu sliku iz 1797, godine i, na primer, crtež vojvotkinje kako sređuje kosu, isto tako iz 1796. ili 1797, nema ničega, barem u samom vojvotkinjinom liku što bi potiralo mogućnost da je ona bila i model za sliku “La Maja Desnuda”.
– Jesu li njih dvoje imali neki erotski odnos?
– Niko to ne zna, mada mnoga šta može ukazivati da Goja ne bi imao ništa protiv toga. U jednom pismu iz 1795. godine on piše da ga je vojvotkinja posetila u ateljeu da je našminka. I dodaje: “To mi je više prijalo nego da je slikam na platnu.” Na njenoj slici u ulju u Sankularu on ju je naslikao u crnom sa šalom, i ona tu nosi dva prstena sa natpisom “Alba- Goja”. Čak i više od toga, tu vojvotkinja strogo i odlučno pokazuje prstom na pesak na kome piše “Solo Goja”. Vojvotkinja od Albe je nesumnjivo bila jedna lepa i privlačna žena, i ostala je udovica kada je znatno stariji vojvoda od Albe umro u Sevilji 9. juna 1796.
– A zašto ne bi imali neki erotski odnos?
– Slika vojvotkinje pripadala je lično Goji, i tu naravno može biti više reč o maštarijama nego o činjenicama. Mada je vojvotkinja, koliko se zna, bila veoma liberalna, izgleda skoro nezamislivo da bi prihvatila portret koji tako nemilosrdno podvlači njenu gordost. Osim toga, koliko je bilo verovatno da jedna lepotica od 34 godine padne pred jadnim muškarcem od pedeset godina, a koji je osim toga bio skroz-naskroz gluv?
– Da, on je dobio tu bolest...
– Pa ipak ništa ne isključuje mogućnost da je vojvotkinja mogla biti model za sliku “La Maja Desnuda”. Crteži sa njenim likom pokazuju da je Goja imao skoro slobodnu priliku da se kreće unutar njene privatne sfere. Ali kakav je bio odnos između vojvotkinje i Goje, nikada neće biti razjašnjeno, a to više i nema neki značaj. Jedno vreme su bili veoma dobri prijatelji.
Pred kraj sam gledao samo lice te žene, jer nisam mogao da Anu izbacim iz glave.
– Mi smo dosad govorili samo o tome koje bio model za telo – rekoh. – Nismo govorili ko je mogao biti model za glavu.
Ne znam da li se mogao naslutiti trag jednog slabog osmejka. On reče:
– To je mnogo duža priča, a i mnogo složenija. Alije pre svega mnogo teže shvatiti je.
Idemo li? – Klimnuh glavom.
– Video si dovoljno?
Sada po poslednji put priđoh tim dvema slikama. Pogledao sam Ani u oči. Ona me je tačno tako mnogo puta gledala na Taveuniju – tankih stisnutih usana i kosim pogledom iz crnih očiju.
Pratio sam Hosea izlazeći iz Gojine zbirke, niz stepenice do prizemlja i napolje na Plaza de Murillo. Tu je odlučnim koracima prešao preko trga do ulaza u botaničku baštu. Iščeprkao je 200 pezeta i kupio kartu, a i ja sam učinio to isto. Išao sam za njim.
Krenuli smo u šetnju kroz botaničku baštu i odmah smo se našli okruženi simfonijom mirisa svih tih biljaka i drveća u punom cvatu početkom maja. I ptice su bile krajnje žustre, skoro nije bilo moguće razlikovati pesmu jedne ptice od druge.
Hose je išao par koraka ispred mene, ali je ubrzo dozvolio da ga stignem. Ne okrećući se k meni rekao je:
– Ana je volela ovu oazu u Madridu. Svaki put kad smo bili u glavnom gradu, zahtevala je da se ovde prošetamo, najmanje jedanput dnevno, i to bez obzira na doba godine. Dok sam ja bio na sastancima, ona je mogla da ovde sasvim sama provede i po pola dan, a ako bi sastanak počinjao u deset sati, mogao sam da odem po nju za ručak mnogo sati kasnije. Ona bi tada uvek otkrila nešto novo. To je bila jedna vrsta igre koju smo igrali, ja sam morao da je tražim po botaničkom vrtu. Gde ću je danas naći? Koliko ću dugo morati da je tražim pre nego što je nađem? I, naročito, šta će mi novo ispričati. Ako bi me ona prva ugledala, mogla je da se zabavlja krijući se od mene, pa čak i da me prati dok je tražim. Vremenom je naučila imena sveg drveća i žbunja, a na kraju je tačno znala koje se ptice gnezde na kom drveću.
– Ali vi ste uglavnom živeli u Sevilji?
On prvo klimnu, a onda odmahnu glavom i reče:
– Pre sedam-osam godina sam počeo da radim jednu televizijsku seriju o istoriji Cigana u Andaluziji. Hteo sam da pokušam da iskopam nešto novo o razvoju kulture flamenka u starom loncu za topljenje iberijskih, grčkih, rimskih, keltskih, mavarskih, jevrejskih i naročito hrišćanskih tradicija. Tako sam sreo Anu u Sevilji, gde je bila istaknuta plesačica flamenka i bila cenjena bailaora još od svoje šesnaeste godine. Nakon nekoliko nedelja postali smo nerazdvojni, i od tada se nismo razdvajali čak ni za jednu noć.
I dalje sam bio toliko pogođen čudnom sličnošću između Ane i Gojine maje da sam morao da se napregnem da shvatim šta mi priča. A on je nastavio i ne dižući pogled na mene:
– Ona se zvala Ana Marija. To je stajalo na plakatima, i svi su je u porodici tako zvali. A ja sam je zvao Ana kako bih nekako imao jedno sopstveno ime od milja.
– Valjda je imala i neko prezime?
Potvrdno je klimnuo glavom, kao da je očekivao to pitanje. Onda reče:
– Maja.
– Šta si to rekao?
– Njeno puno ime je bilo Ana Marija Maja.
Zanemeo sam. Ana nije samo do u tačkicu ličila na Gojinu maju. Ona se još i zvala Maya. Opet sam bio na Taveuniju gde je Džon Spuk stavio prst na Anino čelo i na svoj način pokazao da je uspeo da pronađe da se Ana zove Maja. Hoseu se to ni najmanje nije svidelo.
– To nije moguće – rekoh. On opet klimnu glavom.
– To ime nije baš neka retkost među andaluzijskim plesačima flamenka. Najpoznatiji je naravno bailaor Mario Maja. Ali je i njegova kći Belen Belen Maja dobila to ime, osim njih i bratić Huan Andres Maja. Ta dinastija plesača flamenka čest se naziva “Los Maya”. Ana je pripadala jednoj drugoj porodici Maja, ili bar jednoj drugoj grani.
– Da li to nešto znači?
– Maja je ime jedne biljke iz porodice glavočika, krasuljak ili Bellis perennis. Zašto je taj lepi cvet dobio ime maja na španskom, ne znam, ali je to možda izvedenica iz imena meseca mayo, u nekim zemljama se krasuljak naziva i “majski cvet”. Latinsko ime mora da ima neke veze s tim da taj cvet cveta skoro cele godine. Inače španska reč maya može da znači mlada devojka, kraljica maja ili jedna nakićena ili maskirana žena.
– Skoro kao ta druga reč – rekoh. – Dakle, praktično isto značenje kao i jedna maja.
– Da, tako je. I obe reči imaju isto indoevropsko poreklo. Naći ćeš isti koren u imenu meseca maj ili rimske boginje Maia, i u svim izvedenicama iz latinske reči magnus ili maior, kao u Plaza Mayor, u izvedenicama iz grčke reči mégas, u nizu indoevropskih reči za mnogo kao što su norveške reči mye i meget, engleska reč much ili, na primer, sanskritska reč maha.
– Kao u mahatma, dakle duša sveta? On klimnu glavom.
– Pa o njoj je Laura onako mnogo govorila u Maravuu – primetih. – Laura je koristila reči
Gaia i maya, a u Španiji se kaže Goya i maja. Izgleda kao da su određene stvari povezane.
– Sve je povezano – tvrdio je Hose, a kada je to rekao, zvučalo je kao da slušam Laurin glas.
On me još uvek nije pogledao. Zaokrenuti smo iza jedne fontane od mermera, i on onda reče:
– Ana Marija je bila najmlađa kći u jednoj tradicijama bogatoj ciganskoj porodici koja je živela u četvrti Triana u Sevilji još od početka prošlog stoleća, i tu i dalje žive njeni jadni roditelji, čak i dvoje od njihovih roditelja. Jedna grana porodice potiče navodno od legendarnog cantejondo pevača El Planeta, samog osnivača onoga što će postati poseban način pevanja škole Triana. On prvobitno potiče iz Kadiza i živeo je otprilike od 1785. do 1860. godine. Ime je dobio verovatno zato što je navodno verovao u uticaj zvezda i planeta, u svakom slučaju u njegovim pesmama ima mnogo uputa na nebeska tela. Osim toga, njegovo ime može biti ukazivanje da je on “lutalica” ili “zvezda lutalica”. Rano početkom devetnaestog veka došao je u Sevilju gde se u trijanskim kovačnicama, bavio u to doba veoma raširenim zanimanjem među Ciganima. Po porodičnim tvrdnjama, on je bio Anin askurđel, mada ja nisam bio u stanju da nađem neku potvrdu toga srodstva van sopstvene ezoterične tradicije te porodice. No, bilo kako bilo, nakon sedam naraštaja on sigurno ima mnogo stotina potomaka, možda mnogo hiljada, i zašto onda Ana ne bi bila jedna od njih?
– Nastavi!
– Mi smo se tokom samo nekoliko nedelja jako vezali jedno za drugo, jako, razumeš, neuobičajeno jako. Osim toga, ona me je upoznala sa porodičnom tradicijom koja me nije samo uveliko zabavljala, već sam i razmišljao da bih je mogao iskoristiti u jednoj televizijskoj seriji na kojoj sam počeo da radim. Uzgred budi rečeno, nikada je nisam napravio.
– Zašto ne?
– I ja sam sam sam postao andaluzijski Ciganin. U svakom slučaju, postao sam jedan aficionado, to jest odani ljubitelj – a i poznavalac – misterija kulture flamenka. Osećao sam se prihvaćen kao zet te tradicionalne porodice, i nisam mogao da napravim televizijsku seriju o sopstvenoj porodici, suviše sam znao da bih to mogao, jer kao što sam napomenuo, u porodičnoj tradiciji je bilo i nekih ezoteričnih strana. Jer ako ima nešto što su andaluzijski Cigani umeli da sačuvaju tokom više od pet stotina godina, to su tajne. Tokom dugih perioda morali su i da se kriju pred inkvizicijom. No – u Aninoj porodici ima jedna posebna priča koja se prepričava kroz mnoge naraštaje, jedna neverovatna priča koja ide unazad sve do El Planete i koja se, osim toga, tiče i toga kako je Anin pradeda poginuo u jednoj tuči 1894. godine. Pitanje je da li ta ciganska priča – nazovi je predanjem ako tako hoćeš – može da baci svetlo na ono što se dogodilo sa Anom. U svakom slučaju, ona je bacala mračne senke na njen život dok je bila živa.
– Sad sam stvarno nestrpljiv da je čujem.
Zastao je na šljunkovitoj stazi i pogledao me pravo u oči.
– Prvo da ispričam šta se dogodilo. Opet smo krenuli, a on nastavi:
– Nekoliko godina nakon što sam sreo Anu, utvrđeno je da ona ima srčanu manu. To je bila jedna manja mana koja se nije mogla tako lako operisati, u svakom slučaju ne bez ozbiljnog rizika, ali sa kojom bi mogla da živi do kraja života ne morajući da u svakodnevnom životu vodi posebno računa šta čini. Ipak, tokom godina se nekoliko puta dogodilo da je cirkulacija krvi bila tako loša da bi izgubila boju u licu, mada je to retko trajalo više od jednog ili dva minuta, a to po lekarima nije bilo alarmantno samo po sebi. No, da, to je bilo dovoljno da preplaši Anu, a i mene. Njen prvi stvarni poraz je bio kada se srušila na sceni i kada su je kola hitne pomoći prevezla u bolnicu. Lekari su nas i dalje umirivali, ali je ipak rečeno da ona više ne može da nastupa. To je žestok ples, to znaš, veoma žestok. Istovremeno – a ja ne znam šta bi moglo biti najveći poraz – rečeno je da Ana ne bi smela da rađa decu.
– Kako je ona to prihvatila? On šmrknu skoro prezrivo:
– Teško. Flamenko je bio Anina duša. A decu je želela, čak se događalo da kupi dečiju odeću kada bi joj se posebno svidela.
– I onda ste otputovali na Fidži? Nije odgovorio na to pitanje.
– Onda smo se nas dvojica sreli u Salamanki – reče on. – Ana i ja smo tada stanovali u Madridu, ali smo bili nekoliko dana u Salamanki da posetimo moju porodicu. U kafani na Plaza Mayor iznenada su pustili preko razglasa flamenko, a Ana je pre nekoliko godina radila u Sevilji sa grupom koja je svirala. Video sam kako su žmarci počeli da joj idu kroz telo, počela je da lupa šakama o sto i pucka prstima, i na kraju sam je zamolio da prekine, ne treba da sebe muči više nego što je nužno, rekao sam. Onda je ona naglo ustala i rekla da želi nazad kući u Sevilju. Bojao sam se da više neću moći da je zadržim da ne pleše, ali smo svratili do Sevilje i ostali nekoliko dana kod Aninih roditelja u Triani. Nismo tamo bili pola godine, i tokom dva dana smo išli u dugačke šetnje u parku Marie Luise na Plaza de España, u Alkazarovim vrtovima i u staroj jevrejskoj četvrti Santa Cruz. Samo nisam mogao da je nagovorim da izađemo na sam Plaza Santa Cruz, gde je plesala svako veče poslednjih godina, i odakle ju je hitna pomoć odvezla tokom njenog poslednjeg nastupa. Tada nije rekla ni reč o tome, ni reč o srčanoj mani ili flamenku, ali svaki put kada bismo se približili samome trgu sa starim krstom od kovanog gvožđa na mestu gde se nekada dizala jedna drevna crkva, samo bi me povukla u neki sokak koji vodi na neku drugu stranu.
Bili smo stigli do donjeg kraja botaničke bašte gde je jedna biljkama zasađena padina tvorila granicu prema ulici Claudio Moyano sa dugačkim nizom antikvarijata u kojima si ti pre nekoliko godina kupila jedan stari prevod Hamsunove Viktorije. Hose sede na mermernu fontanu a i ja ubrzo učinih isto. On nastavi:
– Mi smo oboje voleli Alkazarove vrtove, a Ani sam ih pokazao ja, jer premda je Ana odrasla u Sevilji, nije ni kročila u njih pre nego što sam je ja odveo. Od tada pa na dalje oni su postali Anino sopstveno pribežište u Sevilji, i povremeno smo dolazili ovamo i šetali najmanje dva puta nedeljno. No, toliko o tome. Trećega dana našeg boravka u Sevilji, obišli smo sve vrtove kao što smo to činili i toliko mnogo puta ranije. Činilo nam se kao da je ograđeni vrt neki svet za sebe, i toga dana smo se šalili da bismo mogli da se zatvorimo u Alkazarove vrtove i tu proživimo ostatak života. Možda baš to nije trebalo da kažemo. Nije trebalo da kažemo to!
– I onda – rekoh.
– I onda?
– Sedeli smo na jednoj klupi kraj kafea, i Ana je iznenada ugledala jednog patuljka. Prvo je prstom pokazala na Puerta de Marchenu i kazala kako je videla da je jedan patuljak isturio glavu sa Galería del Grutesco. “Slikao me je” – rekla je, kao da je to samo po sebi smrtna uvreda. U sledećem trenutku smo oboje videli kako taj maleni lik gleda na nas iz jednog od otvora u dugačkom zidu koji deli Alkazarove vrtove u dva dela, jedan stari i jedan novi. I odatle nas je slikao jednim malenim fotoaparatom. “Eno ga!” – uzviknula je Ana. – “To je patuljak sa zvončićima!”
– Ma ko? – upitao sam. – Kakav patuljak? On nije odgovorio, samo je nastavio da priča:
– Ana je naglo ustala sa klupe i potrčala za patuljkom, jer smo ga ponovo nakratko ugledali ispod Puerte de Marchene. Čini mi se da sam pokušao da je zadržim, ali sam na kraju i ja potrčao, jer je Ana, otkad je znam, govorila o jednom određenom patuljku. Ona je potrčala za patuljkom prvo levo kroz kapiju od kovanog gvožđa i pored bazena sa statuom Merkura, zatim niz stepenice do Vrta plesača i dalje kroz Vrt dama, pored Neptunove fontane, kroz veliki portal i oko paviljona Karlosa V, u Lavirint s njegovim metrima visokim živicama, pa iz Lavirinta, nagore duž Galería del Grutesco, unutra nadesno kroz Puerta del
Privilegio i najzad u Vrt pesnika. I patuljak i Ana su trčali brže od mene, a ja sam još morao i da pazim i na njene i na njegove uzvike, delovalo je kao da Ana proganja jadnog patuljka, mada je to na neki način bilo obrnuto, a ona je potrčala za njim kako bi sve to okončala. U Vrtu pesnika pala je preko živice oko donjeg bazena, a inače koliko da se kamenom dobaci do Plaza Santa Cruz, jer sada ju je samo jedan visoki zid delio od famenko tablaoa “Los Galos” gde je dugo bila velika bailaora. Pre nego što sam stigao do nje, već se oko nje skupilo mnogo ljudi. Bila je pri svesti, ali joj je lice bilo skoro plavo i teško je disala. Podigao sam je na veliku mermernu fontanu između dva bazena, i nekoliko minuta je držao u vodi da ohladim njeno kao od groznice vrelo telo. Uspeo sam da uzviknem da pati od jedne srčane bolesti, i nije prošlo mnogo vremena pre nego što je hitna pomoć stigla s nosilima, mada nisam bio u stanju da shvatim koliko je vremena u stvari prošlo.
Hose je dugo samo gledao preko botaničke bašte u Madridu. Nije bilo drugih ljudi, ali smo čuli ptice kako pevaju, i to toliko intenzivno da su zaglušivale saobraćaj sa Paseo del Prado. Bilo je kao da su i ptice imala šta da otpevaju o svojoj mrtvoj prijateljici.
– A patuljak? – upitah.
– Niko nije na njega mislio. Kao da je u zemlju propao.
– Ali Ana?
– U bolnici su joj dali nekoliko injekcija, i tokom prvih nekoliko sati joj se stanje poboljšalo, ali više se nije digla. Lekari su rekli da će pokušati da je operišu kada joj se povrati normalan puis, ali se to nije dogodilo. Ima tek nedelju dana kako je umrla, a u petak je u crkvi Svete Ane u Triani misa za pokoj njene duše.
On baci pogled na mene. Onda reče:
– Bilo bi lepo ako bi mogao da dođeš.
– Naravno da ću doći – rekoh.
– Dobro!
– Ali šta je Ana sama govorila tih dana u bolnici? Je li sve vreme bila pri svesti?
– Bila je bistrija nego ikada. Ispričala mi je mnogo stvari koje još nisam čuo o patuljku, o El Planeti, o čukundedi koji je umro nakon jedne sudbonosne tuče, i osim toga čitavu gomilu stvari o tajnama flamenka. Poslednja stvar koju je rekla pre nego što joj je srce iznenada prestalo da kuca, bila je: “Potrebno je nekoliko milijardi godina da se stvori čovek. A treba samo nekoliko sekundi da se umre.” To su bile moje sopstvene reči i izraz moga sopstvenog osećanja života, ali osećanja života koje je na nju uticalo baš kao što sam i ja postao flamenko aficionado. Te Anine poslednje reči su istovremeno bile i oproštaj i izjava ljubavi.
Nisam stigao da ga upitam šta je tim rečima mislio da kaže, jer sada je naglo ustao i krenuo naviše u botaničkoj bašti. Nastavio sam da ga pratim.
Dok je govorio o Ani, nisam mogao izbeći da razmišljam o one dve slike u muzeju Prado. Da li bi mogla postojati neka veza između onoga što je ispričao o patuljku za kojim je Ana jurila u Alkazarovim vrtovima i one čudesne sličnosti između Ane i Gojine maje? Rekao sam:
– Onda kada si sreo Anu pre mnogo godina... Ali on je shvatio šta hoću i prekinuo me je:
– Ne, nisam mislio na Goju. Mislim da sam reagovao baš kao i ti. Bio sam siguran da sam Anu negde već sreo, ali to osećanje nije moralo biti izraz bilo čega drugog osim moje žestoke zaljubljenosti u nju.
Rekao sam:
– Mi možda posedujemo neku vrstu odbrambenog mehanizma koji nas štiti od toga da identifikujemo ljude koje srećemo na našem putu kroz život s nekim ko je živeo pre dve stotine godina.
On samo sleže ramenima.
– A šta misliš danas? – upitah ga. Na licu mu se javio napregnut izraz.
– One nisu bile samo slične – podvukao je. – One su vremenom postale potpuno iste. Otkad je Ana bila šiparica, morala je da u sve većoj meri živi sa svojim čudnim hendikepom, a u Sevilji je na kraju dobila nadimak La Nina del Prado.
– Rekao si “u sve većoj meri”?
– Ona je rasla i postajala sve sličnija Gojinoj gitani. Prekrih usta šakom, a Hose nastavi da govori:
– Onda je umrla, kada je postala potpuno ista kao umetnikov model. Tada je delo okončano, i ona nije živela ni dan duže.
– Ali kako ti objašnjavaš tu čudnu sličnost?
– Ima više mogućih objašnjenja. Ili, tačnije rečeno, može se izneti niz raznih objašnjenja, ali su sva podjednako nemoguća.
– Rado ću ih sve saslušati.
On skrenu ka Paviljonu i onda reče:
– Može biti da je Anina čukun-čukun-čukunbaba bila Gojin model za lice koje je naslikano na sam akt... – Da?
– Koliko bi onda eventualno bilo verovatno da ona bude toliko slična nekoj od svojih potomkinja? Ili naravno obratno: Koliko je verovatno da jedna žena dobije potpuno isti izgled kao njena čukun-čukun-čukunbaba. Ti si biolog. Da li je tako nešto uopšte moguće?
Omahnuh glavom.
– Ne nakon sedam generacija. Ako je i Anin otac poreklom od iste čukun-čukun- čukunbabe – što nije neverovatno – onda možda postoji mogućnost da se uoči izvesna sličnost u obliku nekih sasvim specifičnih crta. Ali sasvim iste? Šanse su ipak veće da sedam puta uzastopce dobiješ premiju na lutriji. A to se ne događa.
– Onda sve to mora biti jedna jedina velika slučajnost – napomenu on. – Ana i Gojina gitana su bile iste kada ih gledamo. Pa mi znamo da je ta sličnost bila činjenica.
Opet odmahnuh glavom ne shvatajući.
– Ne postoje dva potpuno ista čoveka. Već smo odbacili to sa srodstvom. Imaš li još neku teoriju.
– Da, još mnogo njih, i sve sam ih dobro promislio.
Nisam mogao da zamislim kakve još mogućnosti postoje, ali on onda reče:
– Najjednostavnija teorija je da je Ana lično u stvari bila model za onu sliku koju si tako pomno proučavao u muzeju.
– Ali ona je dve stotine godina stara.
– Tako se tvrdi.
Malo je oklevao, a onda je dodao:
– Morao sam da primoram samoga sebe da razmotrim sve zamislive i nezamislive mogućnosti. Prirodno je da postoji i mogućnost da je Ana zaista bila toliko stara kada je umrla.
Pogledah u to bledo lice. Da nisam zaista sreo Anu i to pre samo dve nedelje, poverovao bih da Hose pati od ozbiljnog poremećaja svesti, a u svakom slučaju od veoma smanjene uračunljivosti.
– Ne mislim da je to stvar s kojom se valja šaliti – rekao sam.
– Ne šalim se. Ali ne poričem da se nalazim na skliskom tlu, i to više nego što si ti u stanju da pojmiš. Samo sam ja sedeo sa Anom na jednoj klupi u Alkazarovim vrtovima onoga dana kada je bila do u tačkicu nalik na Gojinu gitanu. Toga prepodneva joj je čak i kosa bila nameštena baš kao kosa one žene na staroj slici u ulju, čak je i šminka bila ista. Shvataš?
– Verujem ti.
– Na osnovu iskustva posmatrano naravno da je nemoguće da je Ana bila model staroga slikara, ali to nije logički nemoguće.
– Sa tako liberalnim premisama zacelo imaš više teorija.
On se uhvati za čelo i zakašlja dvaput pre nego što je odgovorio.
– Ako je Gojina gitana naslikana krajem osamnaestog stoleća, može se zamisliti da je Ana na neki način oblikovana po slici modela – reče on.
– Kako to “oblikovana”?
– Samo mešam misli. Sigurno si čuo priču o Pigmalionu?
– Ovidijeve Metamorfoze - replicirao sam. – Pigmalion se zaljubio u statuu jedne lepe žene koju je sam oblikovao. Onda se Afrodita sažalila na njega i oživela statuu. Još teorija?
On zastade na trenutak i pogleda me bludeći pogledom. Onda reče:
– One su naizgled bile toliko jednake da je Ana mogla biti jednojajčana sestra bliznakinja toga modela.
– Sasvim sigurno – rekao sam, mada mi nije bilo jasno šta namerava da nagovesti. On dodade:
– Da li bi rekao da je sasvim nemoguće zamisliti da kroz dve stotine godina jedan muškarac do u tančina liči na mene, dakle sa istim otiscima prstiju i svim tim?
– Ne – rekao sam. – To nije nemoguće. Daj mi samo nekoliko živih ćelija i jedan solidan zamrzivač, pa ću sigurno uspeti da kroz dve stotine godina napravim tvoj klon. Samo moram da dodam, teško da će tebi lično to tvoje “ponovno rođenje” pričiniti neko zadovoljstvo.
Nisam shvatio domet onoga što sam sam rekao. On reče:
– Znači, moguće je da je od Gojinog modela uzet uzorak tkiva, i da je to tkivo – istina na začuđujući način – konzervisano skoro dve stotine godina pre nego što je genetski materijal iz jedne ćelije unet u jajnu ćeliju bez naslednog materijala pre jedva trideset godina.
Osetio sam kako mi je neka hladnoća prožela telo, otprilike kao kada su se Ana i Hose pojavili hodajući kroz vrt sa palmama i rekli nekoliko reči o postanju i ljudima i odsustvu čuđenja kod Adama.
– Shvatam šta misliš – rekoh. – I da, to u stvari jeste jedna od mogućnosti. Mnogo se dogodilo i u mikrobiologiji i u medicini veštačke oplodnje tokom poslednjih trideset godina. A da i ne govorimo o poslednja dva stoleća.
– Dakle, sasvim neverovatno – zaključi on.
– Da, sasvim neverovatno. Najbolje je da se držimo toga da je reč o čisto slučajnom poklapanju, mada je i to dovoljno provokativno samo po sebi. To naime povlači za sobom nešto što bih ja najradije odbacio, a to je da priroda stalno nalazi paralelno puteve ka potpuno istom rezultatu. Ali priroda nije tako uređena. Niti ona čini iznenadne skokove niti je ciljno usmerena.
– O tome smo već raspravljali.
– O čemu to?
– Koliko priroda ima neku svrhu, nešto što treba da postigne, nešto što treba da pokaže ili da to dokaže. Osim toga, raspravljali smo da li se ono što se danas događa može shvatiti kao uzrok nečega što se odavno dogodilo.
To je bilo na onom “tropskom sastanku na vrhu” koji je priredio onaj Englez. Nakon njega se mnogo dogodilo, a sada me je pogodilo nešto novo.
– Možda grešimo kad pretpostavljamo da je Goja koristio živi model za lice. On je morao da naslika samo jedno lice na akt da bi sakrio identitet modela za akt, dakle kao čistu kamuflažu.
Hose se kiselo smešio, jer je naravno on i na to mislio.

– I onda?
– Onda može biti puka slučajnost da se nekoliko stotina godina kasnije pojavi jedna žena koja je potpuno ista kao umetnikova slika iz mašte.
On rezignirano odmahnu glavom.
– To je kao da se vraćaš nazad na Pigmaliona. Jednoga dana Bog je udahnuo život Gojinoj slici iz mašte.
– Izričito sam rekao da to mora biti slučajnost. Mada, priznajem, sasvim luda slučajnost.
– To znači da je “slučajnost” moguća. Sem ako Goja nije bio u stanju da zaviri u sam božanstveni plan. Misliš da taj umetnik vizionar nije bio i vidovit?
Stigli smo do biste Karla fon Linea.
– Imaš li još koju teoriju? – upitao sam ga. – Ili si ih potrošio? On klimnu glavom rezigniran i tužan.
– Da, sada sam švorc – priznade. – Bankrotirao sam. Nekoliko sekundi je ćutao, a onda je dodao:
– Ali postoji i jedno sasvim drugo objašnjenje, a to je ono u koje su se sama Ana i njena porodica zaklinjali. Oni su mnogo generacija Cigani. Ja sâm bio sam Ciganin tek nekoliko godina.
On brzo pogleda na sat, i taman kada sam hteo da ga upitam kakve je to predstave Ana imala o tome zašto do u tačkicu liči na jednu ženu koja je živela na ovoj planeti pre dve stotine godina, on reče:
– Najgore je što sada moram da odem. Već četvrt sata kasnim na jedan važan dogovor.
Osećao sam se prevarenim, i on mora da je to video, jer dok se naglo okretao, tresnuo me je šakom po ramenu i rekao:
– Ima tako mnogo stvari koje se moraju srediti ovih dana. Reč je o teškim obavezama, ali istovremeno dragim obavezama. To što sam redovno išao u muzej Prado i tražio te, bila je jedna takva obaveza. A imam i druge na koje moram da mislim.
I onda je potrčao do izlaza iz botaničke bašte.
Bilo je mnogo stvari na koje nisam dobio odgovor. Nisam dobio odgovor na to ko je bio patuljak u Sevilji. Nisam dobio odgovor na to kakvo je bilo Anino sopstveno objašnjenje čudne sličnosti sa portretom. Nisam čuo ništa više o El Planeti – ili o čukundedi koji je umro nakon jedne tuče 1894. godine. Osim toga, bilo mi je potrebno objašnjenje svega oko čudnih rečenica koje su Ana i Hose izgovarali na Taveuniju. Nismo čak ni dogovorili neki novi sastanak. Ili je uspeo da sazna da sam odseo u hotelu Palas? Da li sam to pomenuo?
Jedino čega sam mogao da se držim, bila je zadušna misa i Sevilji u petak, u crkvi Svete Ane. I tu se pojavila ta skoro iritirajuća sličnost imena.
Tu gde sam iznenada stajao sam, palo mi je na pamet da bih možda mogao da se usudim da te zamolim da ovog vikenda pođeš sa mnom u Sevilju. Činilo mi se da mi to duguješ, onako grubo kako si mi se smejala kada sam prepoznao Anu i Hosea na obali Tormesa. A ako ništa drugo, mogla bi da mi učiniš tu uslugu da me otpratiš na jednu zadušnu misu do koje mi je stalo.
Kako si se samo smejala, Vera. Ali nije daleko od smeha do plača, jer sreća, sreća je krhka kao staklo. Ako ima ikoga ko je to iskusio, onda smo to nas dvoje.
Pogledao sam na statuu ispod koje je pisalo: Carlos de Linneo. Možda je on dao krasuljku ime Bellis perennis. On je u svakom slučaju pokušao da shvati nešto od toga čudesnoga sveta na kome je svako od nas samo na kratkom proputovanju.
Na putu nazad u hotel opet sam otišao u muzej Prado i popeo se do Gojine zbirke. Još jedanput sam morao da tačno proučim kako je Ana Marija Maja izgledala onoga dana kada je trčala za patuljkom po Alkazarovim vrtovima. “La Niña del Prado” se nije mnogo promenila tokom meseci koji su prošli otkad sam je sreo na Taveuniju. U Salamanki sam je samo nazreo kad je jurnula iz kafane. Ali patuljak, patuljak je snimio Anu sa Galería del Grutesco.
Čemu je ta slika trebalo da posluži?
Jeo sam u nekom baru i nastavio da besciljno hodam ulicama pre nego što sam se vratio u hotel. Kada sam konačno otključao vrata hotelske sobe, otišao sam do prozora i pogledao na Neptuno, preko Rica i na zgradu Prada sa druge strane Paseo del Prado. Tamo su visile dve slike Ane Marije Maje.
I tada sam se odlučio da učinim sve što je u mojoj moći da te ubedim da kreneš sa mnom u Sevilju. Da bih bio siguran da ću to ostvariti, moram prvo da ti ispričam čitavu tu dugu priču nad kojom sam bio dva dana ovde u hotelu i ukucavao je u memoriju prenosivog računara.
Seo sam za pisaći sto, uključio računar, zapazio da je utorak 5. maj 1998. godine i počeo da radim na tekstu odeljak po odeljak. Prvo sam napravio jednu grubu skicu onoga što sam video i doživeo u Okeaniji od novembra do januara, pisao sam o putovanju avionom od Nadija do Matea, ukratko opisao Taveuni i Maravu Plantation Resort, i opisao moj prvi susret da Anom i Hoseom. Tako sam počeo da pišem pismo pre nego što sam sledećeg prepodneva sreo Hosea u Retiru, pre nego što sam čuo šta je El Planeta leta 1842. godine doživeo u Marselju i pre nego što sam saznao šta se dogodilo na keju u Kadizu jednog zimskog dana 1790. godine.
Utrenutku dok pišem četvrtak je, 7. maj, četiri je sata popodne, i nije ostalo još mnogo sati dok ne budem seo na voz za Sevilju. Imam zbirku fotografija pred sobom, a najčudnije na tim fotografijama nisu sami motivi, već nešto što je Ana napisala na poleđini svake pojedine slike. Osim toga, imam i jedno neverovatno objašnjenje zašto Ana toliko liči na portret naslikan pre dve stotine godina.
Otkad sam ušao u hotelsku sobu nakon što sam bio sa Hoseom u botaničkoj bašti, nije prošlo ni dva dana, a tokom vremena koje je proteklo, postajalo mi je sve važnije da ti pošaljem ovu poslanicu. Ne usuđujem se da rizikujem da ne stigne do tebe, jer ti sutra treba da kreneš sa mnom u Sevilju, ti to moraš, i nadam se da si se već odlučila da kreneš dok ovo čitaš. I u ovom se trenutku odlučujem da ti telefoniram, i time je u ovo dugo pismo upleten i pokušaj da stupim u kontakt s tobom pre nego što ti pošaljem sve što sam napisao. Sad izaberi svoje reči s pažnjom. Kroz nekoliko sati će ti se nanovo pojaviti na monitoru.
Sedim za pisaćim stolom, podižem slušalicu i okrećem tvoj broj u Barseloni...
Naravno da se ne sećam baš svake reči koja je izrečena, ali ovde bar nagoveštavam kako sam ja doživeo taj telefonski razgovor.
– Vera.
– Ja sam.
– Frank?
– Ana je mrtva.
– Znam to.
– Šta si rekla?
– Da, znam da je Ana mrtva.
– Ali ti nisi poznavala Anu?
– Da, tačno! Nikada je nisam upoznala.
– Ali ti znaš da je ona mrtva? – Šta ti je, Frank?
– Kako znaš da je ona umrla?
– Ne razumem te. Zaista ne shvatam zašto ti sve to pokrećeš.
– Ni ja... mislim, ne shvatam na šta ciljaš time “sve to”.
– Daj, molim te!
– Sam sam u hotelskoj sobi, i tu sam već dve nedelje. Bilo mi je potrebno da razgovaram sa nekim. Bio mi je potreban neko da mu ispričam da je Ana mrtva.
– Zar mu nisi ti dao moj broj telefona?
– Kome to?
– Rekao je da se zove Hose.
– Molim?
– Upravo je zvao neki tip koji mi je ispričao da te je sreo u parku Retire I onda ti je dao jedan poklon koji bi nas dvoje trebalo da podelimo.
– Zar je to rekao?
– I rekao je da je Ana mrtva.
– To ti je on ispričao?
– Zar nisi znao da je telefonirao? – Ne!
– A šta je taj “poklon”?
– Tačno je da je on rekao tako nešto. Rekao je da je on namenjen nama oboma.
– Slušaj, spustiću slušalicu...
– Halo?
– Spustiću slušalicu ako mi ne kažeš šta je podrazumevao pod tim “poklonom”.
– Ne shvatam zašto si tako agresivna.
– Nisam agresivna.
– Onda uzbuđena.
– Nisam ni to. Šta je taj “poklon”, pitala sam te.
– To su neke slike. I onda neka vrsta manifesta.
– Šta si rekao?
– Jedan manifest.
– Neka hvala. Samo ga ti zadrži, Frank.
– Zaista nisam znao da ti je on telefonirao.
– Usvakom slučaju moraš znati da li si mu dao moj broj telefona.
– Nisam mu dao baš ništa.
– Onda si mu rekao kako se ja zovem?
– Može biti.
– Jedan “manifest”?
– Ali nisam ti zato telefonirao.
– Zašto si mi onda telefonirao? Stvarno imam dosta posla.
– Sećaš li se kako si se smejala? ... Ne odgovaraš.
– To jeste bilo jedno divno veče, Frank. Moraš mi oprostiti što sam bila malo uzbuđena. Mislim, sada. Pa morala sam da pomislim da si ga ti nagovorio da mi telefonira. Povodom nekog poklona za nas oboje. Shvataš? I onda ti telefoniraš pola sata kasnije.
– Pojma nisam imao da ti je on telefonirao.
– Sećam se da sam se smejala. Morala sam da pomislim da si sve izmislio. I jedno i drugo je tipično za tebe.
– I jedno i drugo?
– I da izmišljaš priče i da navedeš takve drugare da mi telefoniraju povodom nekog poklona.
– Sa ovim poslednjim smo završili. Inače ću ja da spustim slušalicu... – Halo?
– Danima sam ti pisao.
– O nama?
– O Ani i Hoseu.
– Samo mi ti to pošalji. Ja ću to naravno pročitati.
– Ali hitno je, shvataš. Hoćeš li večeras uključiti računar? Potrebno mi je još nekoliko sati.
– To je onda dogovor.
– Upismu ću te nešto zamoliti. Pa makar to bilo poslednje što činiš za mene.
– Šta je to toliko važno?
– Ako to sada kažem, jednostavno ćeš odbiti.
– Samo reci.
– Želim da te zamolim da pođeš sa mnom na Aninu zadušnu misu sutra uveče. Biće u
Sevilji.
– To si me već zamolio.
– Ja zamolio?
– Ili onda onaj koji je telefonirao. Meni to izgleda skoro isto.
– Da li je on upitao da li bi htela da dođeš u Sevilju?
– Hoćeš da kažeš da to nisi znao?
– Ne! Da, mislim, ne. Ništa ne znam o tome. Mora da je nazvao obaveštenja o brojevima.
– Rekla sam da mi ne odgovara baš mnogo ovog petka. Ne poznajem ga, Frank.
– Ali poznaješ mene.
– Na svu sreću nisi ti mrtav.
– Čini mi se da je na Sonjinoj sahrani bilo mnogo onih koji nikada nisu ni videli Sonju.
– To je nešto sasvim drugo.
– Ne ako ti kažem da je Ana bila moja bliska prijateljica.
– Shvatam. Ali nas dvoje više ne živimo zajedno.
– Da li ćeš doći na majčinu sahranu?
– Mislim da si sada jeziv.
– Nije potrebno da se svađamo oko toga ko je od nas dvoje bio jeziviji.
– Ne svađam se, zaista ne. Završila sam sa svim tim. Nas dvoje smo se oprostili jedno od drugoga, Frank. Kada ćeš ti to shvatiti?
– Imaš li novog prijatelja?
– To si me upitao na mostu. I onda si počeo sa svim tim pričama za malu decu.
– Imaš li novog prijatelja?
– Mislim da nemaš nikakvo pravo da me to pitaš.
– Sad samu sebe činiš sitnom. Samo te pitam da li imaš nekog dragana.
– Ne. – I onda?
– Neću se nanovo udavati.
– Kako možeš biti tako sigurna u to?
– Ali ja imam mnogo dobrih prijatelja. Nadam se da ih i ti imaš.
– Ne tako mnogo ovde u Španiji. Zato bi mi mnogo značilo kada bi krenula sa mnom u Sevilju. Naravno platiću sve troškove.
– Ne znam, Frank. Zaista ne znam.
– Onda da to pitanje ostavimo po strani. Ali obećavaš da ćeš pročitati ono što ću ti večeras poslati?
– To sam ti već rekla. Odvojiću vreme.
– Odlično. Pa da vidimo da li ćeš se predomisliti.
– A o čemu sve to pišeš? Zar ne možeš da mi daš neku skraćenu verziju?
– Ne, to je potpuno nemoguće. Hoću da imaš sve odjednom, sve ili ništa.
– Dakle, čekam do večeras.
– Možeš dobiti jednu zagonetku. Onda ćeš imati šta da žvačeš. – Jednu zagonetku?
– Kako jedno ljudsko biće koje živi danas može do u tačkicu da izgleda kao jedno ljudsko biće koje je živelo pre dve stotine godina?
– Ne, ne znam. Osim toga, niko ne zna tačno kako je izgledao neki čovek koji je živeo pre dve stotine godina.
– Postoji mnogo naslikanih portreta.
– Ali ne postoje dva potpuno jednaka čoveka, Frank. Zar nisi rekao da si studirao genetiku?
– Rekao sam da je to jedna zagonetka.
– Jesi li ti nešto pio?
– Nemoj opet počinjati sa tom tvojom histerijom.
– Mislim da ti ne možeš da izdržiš toliko pića.
– Znaš na koga me podsećaš?
– Jesi li pio, upitala sam te.
– Podsećaš me na jednog gekona.
– Prekini!
– Mislim na jednog sasvim određenog gekona.
– Da ti nemaš trenutno nekih problema sa nervima?
– Da li veruješ u patuljke?
– Da li verujem u patuljke?
– Zaboravi. Zadušna misa je u Triani, u crkvi Svete Ane u devetnaest sati.
– Videćemo. U svakom slučaju ću pročitati ono što budeš napisao.
– Stanujem u Palasu.
– Ti si lud. Drago mi je što više ne delimo kućni budžet.
– Ne bih ti ni pisao ni telefonirao da me je baš sasvim briga za to kako je tebi.
– A ja bih teško dopustila da jedan ovako apsurdan telefonski razgovor traje toliko da to nije bar malkice obostrano osećanje.
– Zdravo, Vera.
– Zdravo. Baš si čudak. Oduvek si to bio.

Patuljak i čarobna slika


U sredu ujutro sam bio u gradu nešto posle devet samo nekoliko minuta nakon što je muzej otvoren. Otišao sam tamo u nadi da ću opet sresti Hosea, a neko drugo mesto za susret nismo dogovorili. Sledeća prilika bi bila crkva Svete Ane u Sevilji ali tu će sigurno doći i mnogo drugih ljudi.
Opet sam prošao kraj “Vrta želja” i malo sam se zadržao u sali kojoj sam predhodno sreo Hosea. Popeo sam se na sprat i ubrzo sam stajao ispred one dve maje. Tu sam dugo piljio u Anine oči i bilo je skoro neprijatno koliko mi je ona uzvraćala. Ne bi me čudilo ni da mi je namignula.
Nakon nekog vremena sam izašao iz muzeja, popeo se na Caffe de Felipe IV, prešao preko prepune automobila caffe Alfonso XII i ušao u park Retiro. Po svim travnjacima parka bujno su rasli cvetovi maje, žuti i beli i crveni krasuljci, Bellis perennis. Besciljno sam hodao neko vreme kroz veliki park dok sam posmatrao decu u školskim uniformama, studentske parove, penzionere i sve babe i dede sa malom decom i, često, s kesicom hrane za veverice. Video sam oštar kontrast između toga koliko je ustvari bjkovit taj svakodnevni život a s druge strane koliko pouzdano sve to izgleda deluje na one kojih se tiče. Setio sam se nečega što su Ana ili Hose rekli na Taveuniju: “Vilenjaci su sada u bajci, ali su oni ono za šta ne postoji reč. Da li bi bajka bila stvarno bajka ako bi mogla da vidi samo sebe? Da li bi svakodnevica bila scoop ako bi se stalno muvala unaokolo i objašnjavala samu sebe?”
Odlučio sam da opet navratim u Prado, ali sam prvo seo na jednu klupu El Paterre usred svih onih ukrasnih leja i žbunja oblikovanog kao skulpture. Iznenada se ispred mene pojavio Hose. Bilo je kao da mu je neko dojavio moje svakodnevne šetnje u parku Retiro.
Seo je kraj mene na klupu i ostali smo tu sedeći zajedno nekoliko sati. U rukama je držao jedne novine i jedan veliki žuti koverat. Rekao je da putuje za Sevilju vozom u dvanaest a ja sam potvrdio da ću doći na zadušnu misu u petak. A da sam gajio potajnu nadu da ćeš i ti krenuti definitivno mu nisam rekao. Ali možda sam na Fiđžiju pomenuo tvoje ime, možda sam čak rekao i tvoje prezime, u svakom slučaju rekao sam ga Englezu koji je ostao na Maravuu pošto sam otputovao.
Hose nekoliko minuta ništa nije govorio. Nije mu samo lice bilo posivelo, čitav lik je imao nešto sablasno u sebi. Sećam se da sam pomislio na Orfeja koji se vratio iz carstva mrtvih ali koji nije uspeo sa sobom da povede Euridiku.
Na kraju sam ja progovorio.
– Mora da su ovo bili teški dani za tebe – rekoh. Čvrsto je držao ono što je imao u rukama.
– Još sam razmišljao o začuđujućoj sličnosti između Ane i žene na Gojinoj slici – nastavio sam. – Pokušavam da se pomirim s mišlju da nije reč ni o čemu drugom do jednoj jedinoj velikoj slučajnosti.
Kratko klimnu glavom. Činilo se kao da pokušava da skupi svoje misli za odgovor.
Rekao sam:
– Ali ti si rekao da su i sama Ana i njena porodica imali jedno sasvim drugo objašnjenje? Opet je klimnuo glavom:
– To je nešto vezano za neku staru priču, ako pitaš mene, onakvu kakvu pričaju kapetani brodova. Sve je počelo nečim što je lično El Planeta doživeo u Francuskoj.
– Ispričaj mi – rekoh. – Samo pričaj!
– Priča se da je proleća 1842. godine krenuo na hodočašće od Kadiza do svetilišta Les- Saintes-Maries-de-la-Mer u Île de la Camargue između dva rukavca ušća Rone. Dana 26. maja te godine je, po kazivanju, stigao u Marselj gde se jedno kratko vreme zaposlio kao lučki radnik prosto da bi zaradio novac za povratak kući. A onda je navodno nekoliko nedelja kasnije doživeo nešto što se zatim prepričavalo iz naraštaja u naraštaj, i sve do danas. Uzgred budi rečeno, to je priča koju sam čuo već prvih dana poznanstva sa Anom i njenom porodicom. I odmah mi dozvoli da dodam da priča koju kazujem ima veoma mnogo varijanti, a naročito u Majinoj porodici. Tu je reč o jednom usmenom predanju, skoro čitavom krugu legendi. Nisam uspeo da pronađem neke pisane dokumente o toj andaluzijskoj legendi, čak ni iz poslednjih godina. Ali kažu da postoji i jedna sasvim nezavisna švajcarska legenda koja je navodno podjednako stara kao i andaluzijska. Pokušaću da budem kratak, pa ću se zadržati na najčešćim momentima.
– Nastavi!
– Kasno popodne jednoga od prvih dana juna 1842. godine El Planeta stoji na keju u Marselju spreman da primi škunu koja pristaje uz kej radi istovara. Škuna nosi jasne znake toga da je bila izložena nevremenu, navodno je to bio jedan norveški brod. Još pre nego što je spušten most, jedan čovečuljak se uspentrao preko ograde i skočio na tlo. Otrčao je među neke lučke šupe i nestao.
– Jedan čovečuljak?
– To je bio neki patuljak, i to jedan patuljak obučen kao bufón ili dvorska luda. Navodno je bio obučen u ljubičastu odeću i nosio zelenu i crvenu kapu sa magarećim ušima. I na kapi i na odeći je imao prišivene zvončiće koji su resko zvonili dok je jurnuo među lučke šupe da se sakrije. I onda je nestao. Videlo ga je mnogo ljudi na keju, a posle se dosta pričalo među mornarima na škuni o tome ko bi on mogao biti.
– Šta su govorili?
– Škuna je stigla iz Meksičkog zaliva, a negde južno od Bermuda su iz jednog otvorenog čamca pokupili tog ćutljivog patuljka i jednog nemačkog mornara. Mornar je rekao da su bili na jedrenjaku “Maria” koji se prevrnuo nekoliko dana ranije, i da su verovatno jedini preživeli nakon brodoloma.
– Je li rekao nešto više?
– I nemački mornar je radije malo govorio, osim toga bilo je velikih jezičkih problema na keju u Marselju toga junskog popodneva, jer Nemac nije znao ni francuski ni španski, a nakon nekog vremena je nestao baš kao i patuljak. Postoji jedna legenda po kojoj se on kasnije smirio kao pekar u jednom švajcarskom planinskom selu.
– Da li ih je neko kasnije opet sreo?
– Patuljka da. El Planeta nije imao gde da stanuje sem među lučkim šupama na keju, a trebalo je i da krene kući u Kadiz čim zaradi nešto novca za put. Kad je škuna istovarena, otišao je da spava, i ubrzo je ugledao nekoga ko se sakrio između nekih praznih vinskih bačvi, nekoga ko je gorko plakao. El Planeta mu je prišao, i tu je našao nesrećnog patuljka.
– Šta mu je ovaj ispričao?
– Nije govorio nijedan drugi jezik sem nemačkog, a Ciganin iz Kadiza je znao nemački podjednako malo koliko je patuljak znao španski. Ali bar jedno od kazivanja o El Planetinom susretu sa patuljkom ukazuje da je čudno obučeni čovečuljak pokušavao nešto da sakrije.
– Da sakrije šta?
– Klovnovsku odeću. Za patuljka je to bilo nužno koliko bi i za jednog odbeglog robijaša bilo nužno da sakrije robijašku odeću. Nije želeo da ga prepoznaju, ne kao ludu. El Planeta mu je navodno pozajmio jednu kratku jaknu, i tu nestaju svi tragovi patuljka u Marselju.
– Jer ga El Planeta više nikada nije sreo?
– Tu se priča deli. Neki kažu da su El Planeta i patuljak nekoliko dana stanovali zajedno među lučkim šupama u Marselju. A jedno veče je patuljak pokušao da ispriča svoju priču pomoću prstiju i nekoliko crteža koje je nacrtao.
– Crteža?
– Nacrtao je jedan špil karata, i to jedan onakav špil francuskih karata sa hercom, karom, trefom i pikom. I onda je – ali na nemačkom – izdeklamovao jedan stih za svaku od 52 karte u špilu. El Planeta je uspeo da zapamti neke od tih stihova, premda su bili na jeziku koji nije razumeo. Mnogi misle da je na jedinoj sačuvanoj slici El Planete, jednom bakropisu D. F. Lamejera, on predstavljen kao džoker, dakle dvorska luda. U svakom slučaju je sigurno da je on poneo sa sobom u Sevilju priču o zagonetnom patuljku, i tu su priču i dalje dobro pamtili kada je Anin pradeda doživeo nešto čudno tačno 52 godine kasnije, u junu 1894. godine.
– Od tada je prošlo 104 godine – rekoh.
– Da, 104 godine. Anin pradeda se zvao Manuel i bio je, kao i njegov sopstveni pradeda, uvažen cantaor koji je živeo u Trianu ili “el barrio gitano” kako je ta gradska četvrt kasnije nazvana. Manuel je živeo u vreme koje se opisuje kao zlatno doba flamenka sa pojavom “los cafes cantantes” u Sevilji. I one je jedan od ljudi iz te porodice obavijen legendama, koji je još dobio i nadimak “El Solitario” ili Manuel el Solitario. Ime je možda dobio zato što su ga smatrali čudakom, autsajderom i čovekom koji previše razmišlja, a možda je bio i veoma usamljen čovek. Osim toga, dosta njegovih pesama govori o usamljenosti. Inače je, priča se, bio vešt sa kartama i voleo je da ređa pasijans. Bio je navodno svestran zabavljač, a možda nije najmanje važno da je bio vest u gatanju iz karata...
Sad Hose naglo prekide, kao da je zaboravio da ispriča nešto važno. Pokušao sam da ga vratim na trag.
– Šta je to bilo sa kartama za igranje – upitah. On reče:
– Možda je bolje da krenem s drugog kraja.
– Nije važno s kog kraja počinješ, nego da se oni na kraju sretnu – rekoh. Nastavio je:
– Jedne letnje večeri 1894. godine Manuel el Solitario je hodao duž obale Gvadalkivira, i to mu nije bilo prvi put, jer on je prolazio kroz taj deo Sevilje svako veče nakon što je pevao u cafe cantante Silverija Frankonetija. Silveriova majka je imala ciganske krvi u sebi, ali Cigani u Sevilji su smatrali da je sam Silverio ne-Ciganin ili payo, a to da je jedan payos počeo da peva cante gitano bilo je nešto sasvim novo...
– Jedne letnje večeri 1894. Manuel je išao duž obale Gvadalkivira – ponovih.
– I te večeri je navodno video jednu čudnu priliku kako se kreće u mraku kraj reke, tačnije rečeno na strani Triane između mostova Puenta de Triana i Puenta San Telmo, samo koliko da se kamenom dobaci do crkve Santa Ana. Možda ću negde za vikend imati prilike da ti pokažem tačno mesto, jer Betis je i dalje područje vredno jedne večernje šetnje sa svojim finim pogledom preko reke na arenu za borbu sa bikovima, Torre del Oro i La Giralda. No, lik u mraku je navodno bio jedan patuljak.
– I tamo? – izletelo mi je.
– Sad, treba da se prisetiš da je Manuelu bila dobro poznata stara priča o El Planetinom susretu sa patuljkom u Marselju...
– Ali to naravno ne može biti isti patuljak.
Hose je jedan trenutak zurio u El Parterre. Onda je prilično tiho rekao – samome sebi možda koliko i meni.
– Ne, naravno da to nije mogao biti isti patuljak.
– Ili bi morao biti strašno star. Hose odmahnu glavom.
– To nije bio on. Ali Manuel se, kažu, zagledao u njega, po Aninoj baki zato što se setio El Planetine posete Marselju. I onda ga je patuljak pozvao levim kažiprstom – baš onako kako El Planeta maše jednim prstom na starom bakropisu. Spustio se do patuljka, koji je bio obučen u jednostavno odelo kakvo je bilo uobičajeno među payosima u to vreme. “Neko se šeta” – reče patuljak, i tako je počeo živ razgovor između patuljka i Manuela el Solitarija.
– Taj patuljak je govorio španski?
– Govorio je španski, i to sa andaluzijskim izgovorom, mada na način koji je jasno stavljao na znanje da nije rođen ni u Sevilji, ni u Andaluziji niti bilo gde drugde na Iberijskom poluostrvu.
– A o čemu su razgovarali?
– Ne očekuj previše, jer uprkos svemu govorimo o jednom više od stotinu godina starom razgovoru, a ja još želim i da podvučem da sam čuo mnogo različitih verzija toga razgovora. Mada “razgovor” u stvari i nije prava reč. Ono što hoću da kažem, to je šta je patuljak mogao da ispriča o svom poreklu. Čuo sam kako neki Anini rođaci prepričavaju tu priču, ali još nikada nisam čuo potpuno istu priču.
– Onda izaberi jednu od njih! Ili ih ispričaj sve zajedno.
– Napraviću kombinaciju. A kada se zadovoljavam jednom kratkom verzijom, biram samo one momente u kojima se skoro sve različite verzije slažu. Osim toga, nemamo beskonačno mnogo vremena.
Naravno, želeo sam da čujem što je moguće više i već sam se uplašio da više neće imati vremena, kao onda kada smo bili zajedno u botaničkoj bašti. Doživljavao sam bledog Španca plave kose i plavih očiju sve više kao neku zagonetku, i nisam znao u kojoj meri mogu da se pouzdam u njega. Ako od mene pravi budalu, najviše bih voleo da ga ulovim pre nego što stigne i da me ismeje.
– Nastavi! – rekoh.
– Patuljak je izjavio da je on onaj isti patuljak koji je dobio jaknu od El Planete pre 52 godine, i njemu je od početka bilo jasno da razgovara sa praunukom El Planete. Osim toga, otvorio je jedan džak i iz džaka izvukao veoma staru jaknu koju je sada dao Manuelu, navodno kao zalogu da ga ne laže. Kada je otvorio džak, Manuel je mogao da čuje prigušena zvonca ispod njegovog odela.
– Ali patuljak nije bio nešto posebno star? Hose odmahnu glavom.
– Bio je u svojim najboljim godinama. Rekao sam:
– Počinjem da slutim na koji je način ta priča povezana sa Anom. Ali šta je patuljak ispričao.
– Bilo je tačno da ga je škuna kojom je stigao u Marselj pokupila u otvorenom čamcu na velikom okeanskom području južno od Bermuda, a u čamcu je bio i jedan nemački mornar. Ali oni nisu izvučeni iz mora nakon nekog brodoloma.
– Zašto bi neko bio u otvorenom čamcu nasred okeana?
– Patuljak je stigao sa jednog vulkanskog ostrva koje je iznenada potonulo u more. Nemački mornar je bio na ostrvu samo nekoliko dana, i to nakon brodoloma jedrenjaka Maria.
– A patuljak?
– Patuljak je stigao na ostrvo zajedno sa jednim drugim mornarom još 1790. godine. Živeo je tu pune pedeset i dve godine, pre nego što je odveslao sa ostrva koje je počelo da puca i na kraju potonulo u more.
Sad se nasmejah sarkastično.
– Shvatam – rekoh. – Patuljak je dakle stigao na jedno ostrvo u Atlantskom okeanu čitavih 104 godine pre nego što je sreo Manuela u Sevilji. I još uvek je bio u svojim najboljim godinama!
Ali Hose se nije ni nasmešio, čak bih mogao reći naprotiv, jer sada reče:
– Opet 52 godine kasnije, jedne junske noći 1946. godine, ugledali su ga na Plaža Virgin de los Reyes ispred katedrale u Sevilji. Anin ujak se kune da ga je video. Plaza Virgin de los Reyes ima zbog La Giralde i visokih zidina oko Alkazara posebno dobru rezonancu, i navodno su neki zvončići žestoko zvonili dok je malena luda šmugnula preko trga u pravcu Archivo de Indias i Puerto de Jerez.
I dalje je bio krajnje ozbiljan, ali sam ja na trenutak pomislio da sam dozvolio da me povuče za nos. Možda je Hose izgubio razum, u svakom slučaju je bio jedan veliki blefer, a onda se moglo pomisliti i da Ana nije mrtva. Rekao sam:
– I sada ćeš možda da kažeš da je Ana pojurila za tim istim patuljkom u Alkazarovim vrtovima?
Stavio je desni kažiprst na usta i odmahnuo glavom. Onda reče:
– Ali Ana je to verovala, i bila je sasvim ubeđena. Prvo što sam čuo kada sam je stigao u Vrtu pesnika bilo je: “Čula sam zvončiće!” I to je mnogo puta ponovila pre nego što je umrla. Danas je 1998. godina, i prošlo je tačno 52 godine od 1946. godine.
Morao sam da računam. Dakle, na svakih 52 godine za toga patuljka se vezuje po jedna priča.
– Onda da sačekamo i vidimo šta će se dogoditi 2050. godine – rekoh vedro. – Ali ti valjda sam ne veruješ u te priče?
Bilo je kao da ne želi da mi neposredno odgovori, jer je on sada samo ponovio:
– Ana je u njih verovala bez zadrške. Celog svog života je bila napeta iščekujući šta će se dogoditi u Sevilji baš te godine.
– Rekao si da je Manuel umro nakon jedne tuče?
– Nekoliko godina nakon što je sreo patuljka u Sevilji, sedeo je i igrao karte s nekim prijateljima, i Manuel je sve vreme dobijao. Voleo je da se izdaje za neku vrstu vrača sa posebnim sposobnostima zbog kojih mu je bilo veoma lako da pobedi u kartanju, i onda je ispričao sve priče o patuljku sa ostrva koje je potonulo u okean, o patuljkovom susretu sa samim El Planetom i o njegovom sopstvenom susretu sa patuljkom na obali Gvadalkivira.
– Da li je ispričao nešto više od onoga što si ti sada ispričao?
– Ispričao je još i o poreklu patuljka...
– Da?
– A taj trenutak priče je izazvao tu nesrećnu tuču u Trianu. Da je neki Manuel ubijen u Trianu u to vreme, potvrdila mi je policija, i s time smo na istorijskom tlu, bar kada je reč o samoj tuči.
– Nastavi!
– Rekao sam da je patuljak stigao na ostrvo nakon brodoloma 1790. godine. To je samo delimice tačno.
Nasmejah se:
– Ili je neko došao na ostrvo nakon brodoloma 1790. godine ili nije došao. Ne može neko da dođe ili ode delimice.
– Smiri se sad. Samo pokušavam da nanovo ispričam jednu staru priču, i to istu onu priču koju je sam patuljak ispričao Manuelu el Solitariju. Jedan usamljen mornar je nakon brodoloma 1790. godine stigao na ostrvo koje je potonulo, on je bio Nemac, i jedino što je imao sa sobom u džepu na košulji kada je isplivao na obalu bio je jedan špil karata. Na tom ostrvu je živeo potpuno sam čitave 52 godine, bez ikakvog drugog društva sem toga špila karata. To je bio jedan veoma lepo urađen špil karata za pasijans u kome su sve karte imale naslikane cele likove ljudi, a najpre bi se mogli opisati kao likovi iz bajki, jer svi su bili niskog rasta, i manje ili više su ličili na one vilenjake o kakvim se priča u bajkama.
– Možda su podsećali na ljude u “Vrtu želja” – predložih.
– Šta si rekao?
Ponovih pitanje, a on onda reče:
– Može biti, ali su na Bošovoj slici ljudi nagi. Vilenjaci na kartama iz špila su bili obučeni u najfiniju odeću iz doba francuskog prosvetiteljstva.
A patuljak, on je navodno nosio ljubičastu odeću i kapu sa magarećim ušima. Na odeću su bili prišiveni zvončići koji su otkrivali njegov i najmanji pokret.
– Ne znam.
– Brodolomnik je ispunjavao duge dane slažući pasijans, baš kao što je to činio i Napoleon u izgnanstvu na Svetoj Jeleni. Nakon nekog vremena je počeo da sanja likove sa karata, oni su mu i bili jedino društvo tokom mnogih godina. Tako je intenzivno sanjao o ljudima vilenjacima iz špila karata da mu se učinilo da ih vidi i preko dana. Bilo je kao da lebde oko njega u obliku vazdušastih duhova. Tako je mogao i da vodi razgovore sa njima, mada je to naravno bio samo jedan usamljeni mornar koji je razgovarao sam sa sobom. Ali onda jednoga prepodneva...
– Da?
– Jednoga dana vilenjaci su uspeli da nađu put iz mornareve mašte u svet stvarnosti na jednom pustom ostrvu u Karipskom moru gde je izašao na kopno nakon brodoloma. Uspeli su da otvore vrata iz tvoračkog prostora u mornarevoj svesti u stvoreni prostor napolju pod nebom. Tako su iskočili jedan po jedan, bilo je kao da iskaču iz mornarevog čela, i nakon nekoliko meseci ceo pasijans je bio kompletiran. A poslednji se pojavio Džoker, on se pojavio kao ono što nekad nazivamo kasnilac. Mornar više nije bio sam, ubrzo je živeo u jednom selu među pedeset dva živa živcata vilenjaka, i još malenom ludom pride.
– On je, dakle, halucinirao. Nakon mnogo godina samoće na ostrvu, poludeo je. Mislim da to nije teško razumeti.
– I on je samome sebi postavio potpuno isto pitanje, dakle, da li halucinira. Ali onda je 1842. godine mladi mornar stigao na ostrvo nakon brodoloma Marije. Zanimljivo je što je i on video 52 vilenjaka na ostrvu. Ali je primetio i da oni izgleda nisu imali pojma ni ko su ni odakle su stigli. Oni su jednostavno bili na ostrvu, i za njih je to bilo podjednako pouzdano kao što za većinu seljaka pouzdano da postoji svet na kome mi živimo. Jedini izuzetak je bio Džoker. Shvataš, on nije bio kao drugi vilenjaci. Uspeo je da pronikne kroz veo opsene i na kraju shvatio i ko je i odakle dolazi. Shvatio je da je na čudesan način došao na svet i da se nalazi u jednoj neshvatljivoj bajci. Za Džokera je postojanje bilo jedno veliko čudo. Ili da to kažem njegovim sopstvenim rečima, a sve vreme po Manuelu el Solitariju: “Iznenada se nađeš na svetu, i vidiš jedno nebo i jednu zemlju.” Za vilenjake su obe stvari nešto što su oni uzimali kao dato kada su već tu. Ali Džoker je bio drugačiji, on je bio autsajder koji je video ono za šta su svi drugi vilenjaci bili slepi. Ili kako je on to sam rekao: “Džoker se bez odmora muva među vilenjacima kao špijun u bajci. Ima on svoje mišljenje, ali nema kome da podnese izveštaj. Samo je Džoker ono što on vidi. Samo Džoker vidi ono što on jeste.”
– Rekao si nešto o tome da je ostrvo potonulo u more?
Hose me pogleda svojim plavim očima, i više nisam bio ubeđen da on tek tako izmišlja stvari. Rekao je:
– Sa njim su potonuli i onaj mornar i onih 52 vilenjaka. Samo su se nemački mornar i Džoker na vreme spasli jednim čamcem na vesla. Ali moraš čuti još nešto da bi shvatio ono što se kasnije dogodilo.
Bacih pogled na sat.
– Ispričaj – rekoh. – Samo ispričaj!
Ipak je potrajalo nekoliko sekundi pre nego što je rekao:
– Ni Džoker ni vilenjaci na ostrvu se nisu ni najmanje promenili tokom svih onih godina koliko su živeli sa mornarem. Mornar je sam stario, ali nijedan od vilenjaka nije dobio ni jednu boru na koži ili neku ružnu mrlju na šarenim kostimima koje se nosili. To je bilo zato što su bili sazdani od duha. Nisu bili od krvi i mesa kao mi obični smrtnici.
– A tuča?
– Manuel el Solitario je pobeđivao u svim igrama sa kartama, a kada je trebalo da odgovori na pitanje kako to da stalno pobeđuje, rekao bi da je naučio nekoliko trikova od istog onog patuljka koga je El Planeta sreo u Marselju. To je bilo dovoljno da jedan od igrača, koji je sve vreme gubio i osim toga se do daske napio od manzanile, napao je Manuela pesnicama, i nekoliko dana kasnije on je umro od povreda koje je zadobio. Ostavio je ženu i dvoje dece, jednog dečaka i jednu devojčicu. Neki smatraju da je nadimak dobio tek pošto je ispričao priču o mornaru i čarobnom špilu karata. Solitario ne znači samo “usamljen”. Ta reč znači i “onaj ko živi sam”. Solitario je, osim toga, španska reč za “pasijans”, kao kada kažemo hacer un solitario. Sad ja rekoh:
– Ne znam da li da tapšem ili samo da kažem “i to je ta bajka”.
– Nema potrebe da učiniš bilo šta. Ali ti si i sam iskazao veliko čuđenje nad tim koliko je Ana ličila na Gojinu maju.
Zaboravio sam da je sve ono što je ispričao, trebalo da ima neke veze sa Anom i, sada sam se setio, na neki način sa onim delićem misterije čiji sam svedok bio lično. Rekao sam:
– Trebalo je da ispričaš šta je bilo Anino i porodično i lično objašnjenje te sličnosti?
– Ali sada pošto si čuo priču o malenoj ludi koji trči gore-dole kroz istoriju, možda možeš da odgonetneš koja je veza između te dve priče. Čuo si da je patuljak pre samo nekoliko dana snimio Anu u Alkazarovim vrtovima... Moraću uskoro da krenem da stignem na voz.
– Čekaj malo – rekoh. – Patuljak je dakle stigao u Marselj 1842. godine, on je sreo Manuela u Triani 1894. godine, i pretrčao je preko Plaza Virgen de los Reyes 1946. I Ana je mislila da je to taj isti koji se pojavio u Alkazarovim vrtovima sada 1998. godine.
– Da, tako se prepričava ta priča.
– Ali bez obzira na sve patuljak nije mogao da stigne da sretne Goju. Stari majstor je umro mnogo pre nego što je El Planeta stigao u Marselj.
– Goja je umro 1828. godine.
– Pa čak i da je patuljak uspeo da sretne Goju, sreo je Anu mnogo, mnogo kasnije pošto je veliki umetnik naslikao svoju nagu i obučenu maju.
– Da uzmemo stvari jednu po jednu.
– Da, hajde, samo kreni! Obećao si mi da će se na kraju svi konci skupiti u jedan.
– Mornar koji je onaj čarobni špil karata doneo sa sobom na ostrvo koje je potonulo, isplovio je iz Kadiza rano tokom 1790. godine. Bio je na jednom španskom jedrenjaku sa dva jarbola koji se zvao “Ana”, a to u to vreme nije bilo nikakvo neuobičajeno ime. “Ana” je otplovila prvo do Vera Kruza u Meksiku, a brod je tek na povratku u Kadiz potonuo sa velikim tovarom srebra. Sve je to tačno, proverio sam stare anale i brodske registre.
– Proverio si da je jedan jedrenjak sa dva jarbola po imenu “Ana” zaista potonuo 1790. godine sa velikim tovarom srebra, i da je još i bio na putu za Kadiz?
– Jesam, mada je zapisano da je brod potonuo sa celom posadom, i nikada se nije ništa čulo o tome da je neko preživeo.
– Pa na neki način to se i dogodilo, pošto je mornar opet doživeo brodolom na ostrvu 52 godine kasnije, ne vraćajući se nazad civilizaciji.
– Odlično što me dobro pratiš. Ali kada je on 1790. godine isplovio za Kadiz, imao je sa sobom jedan špil karata. Ne znam čak ni da li je potrebno da ispričam da postoji posebno predanje vezano za sam čudesni špil karata, ili tačnije rečeno kako je mornar došao do njega.
– Da – zahtevao sam. – Hoću i to da čujem.
– Pre nego što su 1790. godine isplovili, jedrenjak se nakratko zadržao uz kej pošto je doplovio iz Sankular da Baramede, a na keju su kao i inače stajali neki Cigani koji su mornarima koji su se spremali da preplove veliki okean prodavali sve od pomorandži i maslina do cigara, kresiva i karata za igranje. Naš mornar je kupio taj čudesni špil karata od nekog pet-šest godina starog Cigančića po imenu Antonio, mnogo kasnije poznatog kao legendarni cantaor El Planeta.
– Zar je on tada zaista imao toliko godina?
– El Planeta je rođen u Kadizu 1785. godine. To možeš da proveriš u nekoj enciklopediji.
– Bez obzira na to, to je poprilična priča – uzviknuh. – U svakom slučaju, ti Cigani su dovitljivi.
– Na keju je tada bio i jedan patuljak, i to samo po sebi nije bilo nešto vredno pažnje, ali predanje uporno tvrdi da je on pod običnom odećom nosio neke zvončiće, dakle baš kao jedan bufon ili dvorska luda.
Pogledah upitno u posivelo lice.
– Čini mi se da bi trebalo izbaciti baš taj poslednji preokret u priči – rekoh.
– Zašto?
– Pa on je bio u špilu karata! Bio je u mornarevom džepu. Onda nije mogao da stoji na keju i posmatra kako jedrenjak isplovljava. Osim toga...
Sada sam se osećao kao da mi je jedno brodsko zvono palo na glavu, i sam se zaustavih.
– Osim toga? – ponovi Hose.
– Kada bih bio voljan da prihvatim da taj patuljak iz čarobnog špila karata ne stari kao mi obični smrtnici jer je od duha, a ne od krvi i mesa...
– Da?
– On, dakle, ne može da se kreće unazad u vremenu. Pa on je stigao u Evropu tek 1842. godine.
U njegovim plavim očima je kresnula jedna iskra. On reče:
– Zar ono što je od duha ne može da se kreće unazad u vremenu?
– I te kako, u duhu može ono što je duh da se kreće i unapred i unazad u vremenu. Hose klimnu glavom odajući priznanje.
– Približavaš se poenti. Ali, shvataš, ima još jedan mali preokret, nazovi ga ako hoćeš epskim epiciklom. Tradicija ukazuje upravo da je patuljak na neki način mašta, a ono što je mašta ne stari kao mi. Zato je patuljak i mogao toliko da ostari. Osim toga, ukazuje i da patuljak može da se kreće unazad u vremenu, ali ne dalje nego do trenutka sopstvenog stvaranja. Zato ne postoje nikakve priče o Malom princu ili Alisi u Zemlji čuda pre nego što su ih ispričali Sent-Egziperi i Luis Kerol, mada kasnije sve vrvi od uputa na njih, i to unakrst.
– Mislio sam da je patuljka “stvorio” jedan mornar na drugoj strani okeana, a u svakom slučaju pošto je jedrenjak “Ana” isplovio na more.
Predvideo je tu zamerku:
– Džoker je bio iz jednog špila karata štampanog u Francuskoj krajem osamdesetih godina osamnaestog veka. Počev od tada postoji bar neko u starom svetu ko je imao njegovu viziju, i upravo toliko unazad u vremenu može da se kreće. Inače...
– Nastavi! Da, nastavi!
– Tamo na keju u Kadizu toga zimskog dana 1790. godine, gde su ga navodno videli, ali tu i prestaju svi tragovi. Ne postoji legenda o tome patuljku koja seže dalje unazad od toga dana. Nema ni najmanjeg traga od njega u prethodnom vremenu.
– I Ana je zaista verovala u sve to? Hose sad odmahnu glavom. Onda reče:
– Ona je znala sve te priče o El Planeti, Manuelu el Solitariju i starom ujaku koji je umro pre nekoliko godina, i neću reći da je verovala u sve to, čak se pomalo stidela svih tih “ciganskih priča” kojima je bila zadojena, jer za Cigane se veruje da su samo prevaranti i lažovi. Ali ona je bila sigurna da je u Alkazarovim vrtovima potrčala za patuljkom sa zvončićima koji zvone. “Čula sam zvončiće” – rekla je. Zato je potrčala za njim. Bilo je kao da je time obnovila verodostojnost porodice.
– A Gojina maja?
– Doći ćemo sada do toga. Kada je Džoker stajao na keju i Kadizu i gledao kako jedrenjak “Ana” isplovljava, tada je u džepu jakne imao nešto čudesno što je, kako se kaže, više puta koristio kada je morao da se spasava od pijanih momaka koji su ga maltretirali zato što je patuljak.
– Šta bi to moglo biti?
– Malena slika jedne mlade žene. – Aha?
– To je bila jedna minijaturna slika, a bila je naslikana jednom potpuno nepoznatom tehnikom. Nije bio bakropis, nije bila ni slika u ulju, a imala je toliko glatku površinu da je ličila na svilu. A taj čudesni portret je pre svega bio toliko veran prirodnom izgledu da su patuljka smatrali umetničkim genijem sa natprirodnim osobinama. Slika koju je pokazivao, predstavljala je baš ono što mi ljudi možemo videti golim okom.
Opet sam se nalazio u Pradu gde vise dve slike jedne žene koja je sedela na klupi u Alkazarovim vrtovima samo nekoliko trenutaka pre nego što je umrla. Jer došao je jedan patuljak i slikao je fotoaparatom...
– Shvatam na koju sliku misliš. Ali ta slika, ona je samo nekoliko dana stara.
– Za nas jeste. Za ljude na keju u Kadizu je bila još mlađa.
– Šta ti misliš?
– Ona je pripadala jednoj dalekoj budućnosti. Zato su je i doživljavali kao veštičju veštinu. Govorilo se da to mora biti Satanino delo.
– Jer postoje zaista stara predanja o jednom patuljku koji je imao takav savršen portret jedne lepe žene?
– Kao hajdučke priče, da. Kao kapetanske priče. Kao ciganske izmišljotine. Teško da su ljudi verovali u sve takve priče. Ali predanja ipak imaju svoj sjaj. Priča o “Patuljku i čarobnoj slici” jeste jedno takvo predanje. Mada mi tek danas shvatamo koliko je stvarno čudesna ta stara priča o patuljku sa čarobnom slikom, jer sama priča je znatno starija od fotografske umetnosti.
– A Goja?
– Gojin veliki uzor je bio Velaskez, slikar iz sedamnaestog stoleća, koji je bio poreklom iz Sevilje i kasnije postao dvorski slikar kod Filipa IV Stari majstor je naslikao mnogo patuljaka i bufona, ta on ih je video oko sebe u svome vremenu, jer je u Velaskezovo vreme bilo uobičajeno da ih drže na dvorovima.
– Aha?
– Kada je Goja naišao na malenu ludu u Sankular de Baramedi s proleća 1797. godine, pokušao je silom da uvuče malenog patuljka u svoj atelje da ga naslika.
– Ali patuljak to nije hteo?
– Drao se i vrištao i borio se koliko je mogao, ali veliki umetnik je bio gluv kao top i nije čuo šta patuljak kaže. Tek kada je patuljak izvukao onu zagonetnu fotografiju Ane Marije Maje, umetnik ga je pustio, jer nešto slično nije nikada ranije video. Bio je skoro gotov sa slikanjem slike “La Maja Desnuda”, i sada je doslikao Anino lice na akt da bi skrio stvarni identitet modela.
Sedeli smo na jednoj dvostrukoj klupi sa sedištima sa obe strane naslona klupe, i sada je došao jedan stariji gospodin i seo sa druge strane. Hose je malo sačekao pre nego što je nastavio, i onda je rekao šapćući:
– Nikada Ani nije bilo lako da se identifikuje sa ženom sa stare slike, povremeno je to bilo kao neki težak teret. Ali ti sigurno možeš zamisliti da ne bi bilo ništa lakše jednom živom modelu u Gojino doba. Jedna Ciganka koja bi pristala da u to vreme bude naslikana naga, mogla je rizikovati i sam život.
Nekoliko trenutaka pomno sam razmišljao. Onda sam ga upitao:
– Da li zaista postoji neko cigansko predanje koje govori o Goji i patuljku i zagonetnoj slici?
Tek tada me je Hose pogledao nagoveštavajući nešto što je moglo podsećati na osmeh.
Malkice je odmahnuo glavom i rekao:
– Predanja kazuju samo da je patuljak sa zvončićima stajao na keju u Kadizu kada je “Ana” isplovila put mora – i da je pokazao sliku jedne žene toliko bogatu detaljima i tako savršeno naturalističku da su se ljudi na keju oduševili. Jedan od njih je bio mali Antonio, koji je postao Anin askurđel. I tako nema potvrde ni za šta drugo do da je Anina slika bila u Andaluziji počev od 1790. godine, dakle više godina pre nego što je Goja naslikao svoju nagu gitanu ili maju. Mislim da je to dovoljno.
Sada je pogledao na sat i rekao da mora da krene ka železničkoj stanici. Predložio sam da ga otpratim kroz park Retiro.
Hodali smo lagano uz Paseo Paraguay do Plaza Honduras usred velikog parka, a Hose je još uvek čvrsto držao novine i veliki žuti koverat. Nije mi padalo na pamet da bi ono što je držao moglo biti nešto za mene. Hodao sam i razmišljao o onome što mi je ispričao o ona dva brodoloma, o El Planeti, Manuelu el Solitariju i malenoj ludi koja se svuda pojavljivala.
Jedan patuljak je dakle 1790. godine stajao na keju u Kadizu i mahnuo zbogom jednom brigu koji je trebalo da preplovi okean do Meksika. U džepu ima minijaturnu sliku jedne mlade Ciganke. Izgleda kao da je umetnik uspeo da naslika ženu tačno onako kako su je njegove oči videle u nekom velikom vrtu ili patiju, jer boje i detalji slike jasniji su od najfinijeg goblena od svile. Ali koju je tehniku slikar mogao da upotrebi pošto je papir na kome je slika naslikana debeo samo jedan milimetar? Najčudnije na celoj malenoj slici je možda sasvim glatko polirana površina, kao da je namazana voskom ili smolom. Osim toga, po keju trčkara jedan Cigančić od pet-šest godina. On je askurđel žene na slici, i mnogo godina kasnije on će doneti flamenko pesmu u Sevilju. A kroz nekih pedeset godina on će u Marselju opet sresti patuljka. On se tada neće sećati da je toga istog patuljka sreo pre mnogo, mnogo godina, ali će se patuljak možda setiti. I onda, na palubi broda mornari su počeli da dižu jedra, ali se sada jedan od njih naglo okreće i maše patuljku i Cigančetu. Kupio je jedan špil karata od malenog dečaka, a na jednoj od karata je naslikana slika onoga patuljka koji stoji na keju. Kada mornar otvori špil karata na jednom pustom ostrvu nakon brodoloma nekoliko nedelja kasnije, videće tu sliku, a u godinama koje prolaze stalno će je nanovo gledati. Ali da li će se ikada setiti da je to onaj isti patuljak koji je stajao na keju kada su isplovili iz Kadiza? Hose reče:
– Otkad je Ana bila devojčica, slušala je sva ta predanja o patuljku koji stoji na keju u Kadizu, o patuljku koji se sverao sa jednog jedrenjaka u Marselju, patuljku koji je sreo Manuela el Solitarija u Trianu i patuljku koji je tako brzo pretrčao preko Plaza de los Reyes da su zvončići na njegovoj odeći zvonili na trgu podjednako besno kao ceo orkestar udaraljki.
– Ona naravno nije čula nikakvo predanje o tom istom patuljku u Alkazarovim vrtovima?
Zamišljeno je odmahnuo glavom.
– Ali ju je poslednjih godina veoma zanimalo šta se može dogoditi 1998. godine. Među svim pričama Anina omiljena priča je oduvek bila ona o patuljku koji je spasao svoju kožu jer je mogao da pokaže čarobnu sliku jedne mlade žene. Onako kako je ta slika opisana u starim bajkama, Ana je zamišljala da to mora biti neka fotografija, mada se događaj na keju u Kadizu zbio davno, davno pre nego što je izmišljena fotografija. A bilo je još nešto. Dakle, nešto sasvim drugo...
– Da?
– Otkad je Ana Marija postala šiparica, stalno je slušala da liči na jednu Gojinu sliku. To ju je učinilo ponosnom, mlada devojka je to doživljavala kao kompliment, mada ju je moglo i posramiti to što liči na sliku jedne nage žene. Onda je vremenom sve više ličila na Ciganku na slici, i jednoga dana više nije igralo nikakvu ulogu kako se šminkala ili češljala. Ona je postala La Niña del Prado, i više se nisu mogle međusobno razlikovati.
– Čekaj malo – rekoh. – Sada si preskočio jedan važan deo.
– Na šta misliš?
– Ako je Ana uspevala da šminkom i frizurom promeni izgled, ona ipak ne bi ni za milimetar mogla da odstupi od lica na Gojinoj slici.
– A zašto ne?
– Onda bi i Gojina slika izgledala drugačije. Razmišljao je jedan trenutak. Onda reče:
– Naravno u pravu si. Sudbina se ne može retuširati. Ona je samo sen onoga što se događa. A ja bih i dodao... no.
– Šta čekaš?
– Onoga prepodneva kada je Ana potrčala za patuljkom u Alkazarovim vrtovima, i to samo tog jednog jedinog jutra tokom sveg onog vremena koliko sam je znao, stavila je rumenilo, što je veoma retko činila i to samo kada je plesala.
Naglo sam stao. Onda rekoh:
– Samo joj je to nedostajalo! Samo su joj nedostajale crvene ruže na obrazima. Pogledao me je skoro zastrašeno, a ja dodadoh:
– Da je Ana, onda na Fidžiju, obukla nešto ružičasto, pomislio bih odmah na Gojinu sliku.
Opet smo počeli da hodamo.
– Ali zašto je baš toga dana upotrebila rumenilo? – reče on. – Imaš li odgovor? Tako je samo postala još više nalik ženi sa starog portreta, da, samo je tako postala potpuno ista.
– Postoji nešto što se zove “kada se navrši vreme” – primetih. – Osim toga, pitanje koje ti postavljaš isto je kao da pitaš šta je došlo prvo, kokoška ili jaje.
– Ali postoji i nešto što se zove “voleti svoju sudbinu”.
– Da li je Ana ikada dovodila sličnost sa Gojinom majom u vezu sa starom pričom iz Kadiza o patuljku i čarobnoj slici?
– Vremenom, da. Jedan njen stric prvi je protumačio staro predanje o patuljkovoj savršenoj slici tako što je izneo da to mora da je bila savremena fotografija u boji. Slika nekoga ko će živeti na Zemlji mnogo vremena pošto je patuljak pokazao čarobnu sliku na keju u Kadizu. Jer fotografija ne laže, ona uvek ima živi model. Taj momenat je od tada postao deo priče. Ako je i bilo nečega što je porodica već znala, onda je to bilo da patuljak ne stari kao mi, obični smrtnici. Da on, osim toga, može da se kreće kroz vreme, bilo je nešto sasvim novo. To je otišlo toliko daleko da se poslednjih godina raspravljalo koja bi od kćeri iz brojnog El Planetinog potomstva mogla biti žena na slici, a nagoveštavano je da će sama slika možda biti snimljena tokom 1998. godine. I opet su počeli da se čuvaju od patuljaka.
– A kada je Ana porasla do sličnosti sa Gojinim portretom... Odlučno je odmahnuo:
– Da, onda su neki pomislili da se krug zatvorio, pa su se pojavile sasvim nove priče o tome da je patuljak prodao svoju čudesnu sliku velikom slikaru. U jednoj od tih priča tvrdi se da je Gojinom stvarnom modelu porodica odrubila glavu jer je pristala da je slika nagu. Odrubljena glava je, po predanju, navodno bila nabijena na jednu motku. O svemu tome nije se govorilo baš naglas, bar ne pred Anom.
– Ali i ona je mislila o tome?
– Okretala je to na šalu. Mogla je da se smeje svemu. Ali da, mislila je o tome. U svakom slučaju nije bilo lako biti toliko nalik na čuveni Gojin portret. Moglo je biti teško izlaziti napolje. Možda ne toliko u Sevilji, ali u Madridu se događalo da ljudi stanu i dugo gledaju za njom, poneko je reagovao skoro u šoku. Ne znam, možda je i to bio razlog što je toliko volela da boravi u botaničkoj bašti. Mislim da se tu skrivala. Ana je bila obeležena. Kao da je na licu imala ogroman mladež.
– Da ne kažemo znak smrti – rekao sam.
Sada mu preko bledog lica pređe jedan razdražljiv trzaj. Onda reče: – Ima još toga. Osim toga, više od pedeset godina proricano je da će devojka na čarobnoj slici umreti čim dosegne istu starost kao Gojina maja, ali...
Oklevao je, a ja mu samo mahnuh da nastavi.
– U slučaju da se da nekom muškarcu. Na neki način, to bi bila kazna što je tako besramno dozvolila da bude slikana naga. Govorilo se da se ona već bila dala mnogim muškarcima, da više nije bila časna žena, i da će je sudbina kazniti ako se drzne da ima ljubavni život.
Okretoh se prema njemu:
– To je razmišljanje u kome nešto ne štima. Da ne kažem da je nepravedno. Jer žena na fotografiji nije dozvolila da je slikaju nagu. Zar nije Goja samo doslikao njenu glavu na nago telo jedne druge žene?
Odmahivao je glavom kao da meri ono što sam zamerio.
– Sudbina nije ni pravedna ni nepravedna – rekao je. – Samo je neizbežna. Ona je takva kakva je. I zato je uvek u pravu.
Opet sam se setio Anine srčane mane. Rekao sam:
– Nagovestio si da je Ana umrla kada je počela potpuno da liči na ženu sa Gojine slike, pošto je tada bila završena. Ali zar ne bismo mogli da kažemo da je Gojina žena bila potpuno ista kao Ana, u trenutku kad je umrla, prosto zato što je njena slika sasvim slučajno snimljena samo nekoliko sati pre nego što se srušila?
– To je sasvim isto. I to je kao kokoška i jaje, zagonetka koja se ne može razrešiti, bez obzira na to odakle se počne. Ali kada je patuljak snimio tu sudbonosnu Aninu sliku, preklopile su se priča o patuljkovoj slici i priča o Aninoj sličnosti sa Gojinom majom. Krug je zatvoren. Čitav čudesni koloplet legendi o patuljku na neki je način počeo u Alkazarovim vrtovima. I tu se i okončao.
Opet sam pokušao:
– Nisam rekao da verujem u te priče, a teško da i ti sam u njih veruješ... Dade mi znak da nastavim.
– Samo pitaj – reče on. Rekao sam:
– Ana je dakle patila od srčane mane. Nije smela više da pleše, a ni da rađa decu. Međutim, potrčala je za jednim patuljkom u Alkazarovim vrtovima. I zbog toga je umrla. Zbog preteranog naprezanja. Zar lov kroz Alkazarove vrtove nije bio podjednako žestok kao flamenko?
– To je u svakom slučaju bio njen smrtni ples. Ali, zašto je potrčala za patuljkom? Zato što ju je slikao. Niko drugi sem Ane ne bi potrčao za jednim patuljkom samo zato što je on škljocnuo fotoaparatom. Slika koju je patuljak snimio, već je progonila Anu celog života. Ona je odrasla s time.
Zastali bismo na svaka dva metra koja smo prešli otkako smo ustali sa klupe kraj El Patere, a svaki put kad bismo u parku prošli kraj nekih ljudi, Hose je pomno pazio da utiša glas. Sada smo hodali jedan deo puta a da niko od nas ništa nije rekao. Prvi sam progovorio.
– Rekao si da je patuljak u Marselju nacrtao jedan špil karata za El Planetu i da je osim toga izgovorio po jednu strofu za svaku kartu u špilu.
Požurio je. Onda reče:
– El Planeta se sećao nekih od tih stihova mada su bili izrečeni na jeziku koji nije razumeo, i navodno ih je zapisao po sećanju na komad papira koji je bio, kako se priča, u posedu porodice sve do Manuelovih vremena.
– Aha?
– A kad je patuljak sreo Manuela u Triani, nije izvukao samo staru jaknu koju je pozajmio od El Planete. Predao je Manuelu još i jedan list na kome je zapisao sve pedeset dve strofe, ovoga puta na španskom. Manuel el Solitario je navodno kasnije pronašao da su nemačke strofe, koje je El Planeta zapisao, potpuno iste kao neke od strofa koje je tada dobio na španskom.
– Nijedna od tih strofa danas više ne postoji? Hose tajanstveno klimnu glavom. Onda reče:
– Sada se naši putevi ukrštaju.
Prvo nisam mogao da shvatim na šta misli. Onda sam se vratio na Taveuni. Bio sam na verandi ispred kolibe u Maravuu i čuo neke glasove iz vrta sa palmama. Rekao sam:
– ”Puko iskustvo toga biti stvoren nije ništa mereno prema silini osećanja da si samoga sebe stvorio ni iz čega i da tako stojiš na sopstvenim nogama.”
Razrogačio je oči.
– Bravo! – reče. – Ne samo što imaš zadivljujuće pamćenje – ti čak pristojno govoriš španski.
Ugrizoh se za jezik. Tek u tom trenutku mi je sinulo da smo sve vreme razgovarali na španskom, i to još od trenutka kad smo se sreli u Salamanki.
– Vi ste me prozreli? – Upitao sam. Nasmejao se.
– Skoro od prvog trenutka. Dopusti mi da opet krenem s drugog kraja. One 52 strofe koje je Manuel primio od patuljka i Triani pre nego što je opet nestao u noći, ostale su sve potonje vreme u porodičnom posedu. Osim toga, pojedine formulacije su vremenom ušle u flamenko pesme koje se pevaju po čitavoj Španiji. Ani su ti tekstovi bili bliski još od detinjstva.
– Jeste li to te tekstove... Prekinuo me je:
– Svaka strofa imala je svoju kartu u špilu. I nismo tako retko Ana i ja igrali karte s nekim prijateljima. Uvek smo igrali zajedno, a kako sam i ja naučio te stare tekstove, imali smo tajni jezik vezan za boju i broj karata.
– Vi ste znači varali na kartama?
– Da, ponekad. Tokom igre jedno drugome mrmljali smo naizgled nepovezane reči, tako da smo mogli brzo da otkrijemo koje su nam karte u rukama.
– To je najveći bezobrazluk za koji sam čuo. To znači da je Italijan bio u pravu?
– Ne sasvim. Mario je imao jedno više okultno objašnjenje zašto sve vreme pobeđujemo. Rekao je da smo vidoviti.
– Zar je sve to bila samo prevara? Nije na to odgovorio. Onda reče:
– Mi smo, posebno pošto Ana više nije smela da pleše, često noću igrali karte s prijateljima. Ana je umela da se kao dete raduje kad pobedi i tako, pošto više nije mogla da pleše, smatrao sam da zaslužuje da pobedi. Rado sam joj pružao tu malu radost, mada je i mene pomalo obuzela ta igra. Nismo imali dece, ali smo imali jednu zajedničku detinjastu igru. Imali smo jedan tajni jezik koji smo znali samo ona i ja.
– Zar vas nikada nisu uhvatili?
– Sve vreme smo morali da smišljamo nešto novo, tako nismo smeli da dugo držimo stare lozinke. Zbog toga, a i još zbog nečeg, stalno smo doterivali stare strofe ili izmišljali sasvim nove.
– Šta je bilo to drugo?
– Čim je potvrđena srčana mana, oboje smo postali veoma osetljivi prema realnostima života. Svaki sekund koji bismo proveli zajedno bio je dar milosti. A kada joj je bilo zabranjeno da pleše flamenko, i osim toga joj posavetovano da ne rađa decu, bilo je potrebno pronaći novi smisao života.
– Da li je Ani to pošlo za rukom?
– Nije počela da veze, da to tako kažem, za tako nešto je i inače imala suviše žestok temperament. Mi smo, ipak, i dalje imali jedno drugo i delili smo jedno posebno intenzivno osećanje života. Lekari su pokušavali da nas smire, ali kada jedna čuvena bailaora iznenada dobije obaveštenje da više ne pleše, može se reći da je ona već na ivici postojanja. A Ana Marija je bila tu, mi smo oboje bili tu, ali s jednom važnom razlikom: Ana je bila ubeđena da ovaj život nije jedini. Ona je detinjasto verovala u to da postoji život i nakon smrti. Ono što nam je bilo zajedničko, bilo je razjašnjenje toga kakvo je čudo sam život, i mi smo pretvorili u igru traganje za novim rečima i izrazima za ono o čemu smo razmišljali i što smo doživljavali. Tako su rasli stari iskazi vezani za karte u špilu. Zadržali smo neke od patuljkovih formulacija, a odbacili druge. Na taj način smo stvarali sopstveni manifest života. I možda bi trebalo da dodam da smo želeli da zajedno stvorimo nešto što bi nas možda nadživelo. Manifest je trebalo da bude i naš duhovni testament.
– I tako ste sve vreme smišljali nove rečenice?
– Da, sve vreme i svaki dan. “Manifest” je bio u stalnoj promeni, to je bio jedan eruptivan proces. Sve do poslednjeg trenutka mogli smo da smišljamo nove rečenice i zamenjujemo ih nekim od starih.
– To je skoro pomalo... otkačeno. Odmahnuo je glavom:
– Nikako. I to nije toliko neuobičajeno kao što možda zvuči. Cigani u Andaluziji oduvek skupljaju kratke misli o životu, o smrti i o ljubavi. Pesme flamenka nastaju na taj način još od El Planetinog vremena.
Sada ja rekoh:
– ”Ako postoji jedan Bog, on se nije zaintačio da samo ostavlja tragove za sobom. On je pre svega majstor da se sakrije. A svet nije onaj koji će o tome da priča, o, ne. U svemiru se i dalje ćuti. Među zvezdama se ne ogovara tako mnogo...”
Tu sam morao da stanem jer se nisam sećao više od onoga što su Ana i Hose rekli prve večeri u vrtu sa palmama u Maravuu. Sada Hose nastavi deklamujući:
-...Ali još niko nije zaboravio veliki prasak. Od tada ćutanje neprekinuto vlada, i sve što postoji, odmiče se jedno od drugoga. Još uvek je moguće naleteti na neki mesec. Ili na neku kometu. Ne očekuj samo da će te susresti prijateljsko dovikivanje. Na nebu se ne štampaju podsetnice.”
Nagradio sam ga simboličnim pljeskom. Onda rekoh:
– To sa “velikim praskom” možda ne potiče od patuljka koji je sreo El Planetu u Marselju?
– A zašto da ne?
– I sam pojam i sama teorija su mnogo mlađi od sredine prošlog stoleća. Nasmešio se kao neko ko zna više. I onda reče:
– Mislim da taj lukavac štošta može da prokrijumčari kroz stoleća. Za mene, on predstavlja upornu težnju ljudi da pokušaju da shvate šta je ovaj svet u stvari. Mislim da može biti utešno razmišljati da postoji jedan takav predstavnik nas samih koji je u stanju da trči napred-nazad kroz stoleća noseći sa sobom određene poruke i obaveštenja.
Samo sam zijao, a on požuri da doda:
– Ti si u pravu. U patuljkovom manifestu imamo samo prve rečenice: “Ako postoji jedan Bog, on se nije zaintačio da samo ostavlja tragove za sobom. On je pre svega majstor da se sakrije.”
Prešli smo preko Plaza Honduras i nastavili niz Paseo de la Republica de Cuba.
– Možda je vreme da sumirano – rekoh.
– Izvoli!
– Kada sam došao na Taveuni tog januarskog jutra, prvo sam seo napolje na verandu. Iznenada se pojavio jedan čvrsto zagrljen par na putu kroz vrt sa palmama Zastali su na stazi i jedno drugome izdeklamovali neke čudne tekstove na španskom. Načuljio sam uši. Vi niste znali da sam na verandi?
Široko se nasmešio:
– Džon nam je rekao da je stigao jedan Norvežanin koji bi možda mogao biti novi parnjak za bridž. Istoga dana je jedan Holanđanin otputovao sa ostrva, a mi srno poslednjih dana igrali protiv njega i Marija. Englez nam je ispričao u kojoj kolibi stanuješ i, osim toga, da te je video na verandi.
– Ali niste mogli znati da razumem španski?
– Još uvek ne. Mada ipak nije u pitanju neki manjinski jezik. Pola sveta govori španski.
– To je već dobro preterivanje. Polovina svetske umetnosti je španska, toliko mogu da priznam, ali ne više od toga.
Nekoliko sekundi se činilo kao da se posivelo lice razvedrava. Rekao sam:
– Onda sam vas sreo na obali.
– I nešto malo pričao zašto si u tome delu sveta. Bili smo radoznali, jer smo stalno smišljali nove rečenice za manifest, a onda nam je palo na pamet da možda možemo da od jednog evolucionog biologa pozajmimo nekoliko pogleda na postojanje. Posebno je bilo izazovno pošto si nam se sve vreme obraćao na engleskom mada je bilo jasno da razumeš španski.
– Jasno? Reče:
– Najvažnije za jednog glumca je da živi u ulozi.
– A ja to nisam činio?
– Odao si se još na obali. Ni ja ni Ana nismo nosili sat, a Ana je ipak upitala koliko je sati, dakle na španskom. I odmah si pogledao na sat i odgovorio da je dvanaest i četvrt.
Sada sam sasvim zanemeo.
– Naravno da nismo samo na osnovu toga mogli biti sasvim sigurni da razumeš španski. Ali bilo je posle još mnogo takvih primera loše koncentracije. Kaže se da onaj ko laže, mora da ima dobro pamćenje. Moraš se setiti da smo Ana ja i iskusni kartaši, a osim toga stručnjaci za pretvaranje.
– Zašto me niste razotkrili?
– Ana je smatrala da je zabavno imati... no, da.
– Imati šta?
– Da kažem publiku? Bili smo ponosni na manifest koji smo smislili. Ili tačnije rečeno na ono što smo stalno doterivali. Sviđalo nam se da se pravimo tajanstveni.
– U tome ste i uspeli.
– A i hteli smo da te ispitamo o tom tvom evolucionom učenju. Onda smo morali da se prvo učinimo malkice zanimljivim. Morali smo da bacimo udicu...
– Učenje o evoluciji nije moje.
– Baš zato. Ana i ja smo se složili da možda postoji nešto za šta su prirodne nauke potpuno slepe.
– To sam shvatio. A za šta su to prirodne nauke potpuno slepe?
– Pa o tome smo već razgovarali. Za sve povezanosti. Za to da postojanje ima neki smisao, i to unakrsan. Veliki prasak nije bio nikakav besmisleni događaj.
– Izvini, ali uopšte mi nije jasno šta pokušavaš da kažeš.
– To ti nije jasno zato što ne vidiš da je svet jedna misterija.
– Ne, to i te kako vidim. Ali ne vidim dalje od toga da nas dvojica razgovaramo o jednoj zagonetki, i to jednoj zagonetki koju ne možemo odgonetnuti.
– Može se nazreti neki smisao i u onome što ne razumemo.
– Ali zar ne dodaješ i neku svrhu tamo gde je nema? S iskricom u oku je rekao:
– Vrati se u doba devona. Šta vidiš?
Nakon svega što sam čuo, pamćenje mi je bilo tako loše da sam naleteo pravo na lepak za muve:
– Vidim prve vodozemce – rekao sam. Klimnuo je glavom potvrdno:
– Tek danas vidimo smisao onoga što se onda dogodilo. Da smo bili svedoci života na Zemlji pre četiri stotine miliona godina, mi bismo doživeli ono što vidimo kao monstruozni prikaz besmisla. Ali misterija ima ijednu vremensku osu, i u svetlu ljudske svesti život u devonu je krcat smislom. To je bio naš početak – to je bio početak same predstave o životu u devonu. Da nije bilo punoglavaca iz devona, ne bi postojala svest o životu na Zemlji, ni pre ni kasnije. Čovek treba da poštuje ne samo svoje roditelje već treba da poštuje i svoju decu.
– Dakle, ljudi su merilo svih stvari?
– Nisam to rekao. Ali sada naša svest vrednuje šta je smisaono – i to dakle za naš sopstveni intelekt. Tako je stvaranje sunčevog sistema pre ostavljalo mučan utisak u trenutku kada se događalo. Ali to je bio samo početak.
– Početak?
– Da, početak. I paradoksalno je to što smo u stanju da spoznamo taj početak mada smo se pojavili tek mnogo, mnogo poznije. Tako istorija ovoga sunčevog sistema samu sebe sustiže.
– Kao priča o Gojinoj maji? Počela je u Alkazarovim vrtovima pre nekoliko dana – i tu se i završila.
– Ali to se može reći za ceo svemir. Aplauz velikom prasku je došao tek petnaest milijardi godina nakon što je puklo.
Nastavio sam da hodam i odmahujem glavom.
– To je čudan način posmatranja.
– Ali nas dvojica – koji smo se pojavili tek petnaest milijardi godina docnije – mi se faktički “sećamo” onoga što se dogodilo petnaest milijardi godina ranije. Tako je svemir konačno došao do svesti o samome sebi, istina sa velikim zakašnjenjem, i otprilike na isti način kao što se zvuk jednog dalekog udara groma čuje mnogo pošto je svetlost zaparala nebo.
Pokušao sam da se nasmejem, ali nisam uspeo.
– Pokazuješ naknadnu pamet – primetih.
Pogledao me je u oči skoro pogledom koji imaju oni koji su videli svetlo.
– I naknadna pamet je jedna vrsta pameti. Može biti pametno pogledati unazad. Pa mi smo svoja sopstvena prošlost više nego što smo naša budućnost.
Rekao sam:
– Mogu da shvatim samu predstavu da nešto što se događa sada i ovde dobija smisao tek u svetlu nečega što se događa daleko kasnije.
– Ako uopšte postoji nešto “pre” i nešto “posle”. Ono što mi vidimo daleko u svemirskom prostoru – dakle milijarde godina unazad u istoriji svemira – to je istovremeno uzrok zbivanja i ovoga trenutka. Svemir je istovremeno i kokoška i jaje, i to sve odjedanput.
– Kao Ana – napomenuh. – Ili kao ona njena slika koju je napravio patuljak. Nije odgovorio na to, ali je rekao:
– Ne znamo ka čemu se krećemo. Znamo samo da smo krenuli na jedno dugo putovanje. Tek kad stignemo na kraj puta, naći ćemo uzrok našeg polaska na taj dugi put, mada se samo putovanje može protegnuti preko mnogo naraštaja. Tako smo uvek u nekoj vrsti fetusnog stanja. Mnogo onoga čiji značaj nismo u stanju da vidimo danas, može pokazati svoju svrhu tek na sledećoj raskrsnici. Čak i najbeznačajniji događaj može se pokazati kao nužan uslov. Mislim, ko bi se za ime sveta uzbuđivao oko toga što je jedan Cigančić prodao jedan špil karata nekom mladom mornaru?
Iznenada sam stao, i tek sada mi se učinilo da tu nešto nije u redu. Zar nije onaj Englez na Taveuniju razvijao baš takve misli. Zar nije on govorio o dobu devona kao “fetusnom stanju”? Da li je Hose još uvek u kontaktu s njim? Da oni nisu blisko sarađivali ne samo na Fidžiju, već su s tim nastavili i kasnije? Više nisam bio u stanju da razlikujem misli jednoga od misli dugoga.
Stigli smo do Calle de Alfonso XII, i tu smo obojica bacili pogled na sat. Bilo je četvrt do dvanaest.
Otpratio sam ga do železničke stanice.
– Na kraju ste se vas dvoje sasvim udaljili od nas – primetih. – Potpuno ste se izolovali.
– Da, kada je opet počelo da se priča tako mnogo o tome na koga Ana liči. I kada ste počeli da gnjavite da Ana pleše flamenko, mi smo se, to je tačno, povukli. Mislim da ne možeš da zamisliš koliko bi ona rado izvela ples.
– A zatim je pala na sto za doručak, i ti si je samo ošamario? On se nakašlja nekoliko puta pre nego što je odgovorio.
– Tako sam se strašno uplašio.
– Nije mi teško da to shvatim.
Stigli smo sve do ulaza za voz AVE, i obećao sam mu da ćemo se za dva dana videti u Sevilji. Pružio mi je žuti koverat i rekao:
– Ovo je za tebe i Veru.
– Za Veru?
– Da, za oboje.
On je dakle razgovarao sa Džonom. Sada je to bilo sasvim sigurno. Samo sam sa Džonom detaljnije razgovarao o tebi.
– Ali šta je u tome kovertu namenjeno Veri? Odlučno me je pogledao u oči:
– Zar još to nisi shvatio? – rekao je, i sada je bio iskreno začuđen. Samo sam odmahnuo glavom. Rekao je:
– To je jedan poklon, ali je i jedan teret. To je nešto što mora da deli dvoje ljudi. To je nešto što nije zdravo da čovek tvojih godina nosi potpuno sam.
Opet je pogledao na sat. I odjurio na voz.
Otvorio sam koverat dok sam se vraćao u hotel. U velikom žutom kovertu je bila poveća zbirka fotografija koje je Ana snimila na Taveuniju. Tek kad sam ušao u hotelsku sobu okrenuo sam slike i video da na poleđini svake nešto piše. To je bio manifest, Vera. To je bilo ono što je dvoje ljudi moralo da deli. To je bio taj manifest koji jedan čovek mojih godina nije mogao sam da nosi i pri tom sačuva zdravlje.

Logika je suviše siromašna dvosmislenošću.


Kraj pisma Veri. Ono je poslato kao elektronska pošta kasno uveče u četvrtak 7. maja 1998. godine, i trebalo mi je godinu dana da obezbedim jedan ispis.
Obećao sam da ću dodati obiman pogovor, ali prvo da pogledamo kako je Vera reagovala na Frankovo pismo. To je moguće zato što je Frank poslao Veri novo elektronsko pismo pošto je ona pročitala njegovo dugo pismo i konačno ga pozvala telefonom na hotel.
Ovde u Krojdonu gde provodim letnju noć s dugom poslanicom pred sobom na pisaćem stolu, bilo bi skoro sramota ne pomenuti da sam sreo Franka u hotelu Palas novembra te godine, dakle pola godine nakon što je bio u tom istom hotelu i pisao pismo Veri. Dobro se sećam koliko je bio uzbuđen da li će je sresti u Salamanki, a kad sam ga sreo u novembru, nisam pojma imao da li su se stvarno sreli ili je jedan takav susret eventualno otpao. Nisam bio u kontaktu s tim Norvežaninom otkako smo se rastali na Fidžiju.
Da li je moglo da se zamisli da su Frank i Vera uspeli da nađu put nazad jedno drugome? Ili je Frank bio samo u kratkoj poseti Madridu kaja nije imala nikakve veze s Verom?
Bio sam ispod kupole i pio čaj, jeo kekse i slušao kako harfista izvlači zavodljive tonove Trnoružice Čajkovskog baš kao što je Frank opisao da je to činio nekom ranijom prilikom. sedeo sam za jednim stolom odmah ispred bara i iznenada ugledao Norvežanina kako ulazi u Rotundu. Neki hladni žmarci prošli su mi kroz telo – zar nije bila užasna slučajnost što sam ga sreo ovde u Palasu, toliko daleko i od Fidžija i od Londona? Bilo bi verovatnije da sam naleteo na njega u Oslu gde sam nakratko bio nekoliko nedelja ranije.
Oslo mi je izgledalo šarmantno, a činjenica da Frank stanuje u jednom savremenom evropskom glavnom gradu, a ipak samo nekoliko stotina metara od najčistije divlje šume, fascionirala me je. Otišao sam u dugu šetnju do jedne idilične šumske kuće koja se zove Ulevolseter a odatle dalje do mesta Frognerseteren i skoro nikoga nisam sreo.
Sresti Franka u Palasu bilo je kao da te je neko uhvatio na delu i bio sam toliko zbunjen da nisam poleteo njemu u susret da ga pozdravim, a osim toga bilo je jasno da je u Rotundi tragao za nekim. Ogledao me je nakon kratkog trena, i onda je krenuo ka stolu za kojim sam sedeo.
– Džon! – uzviknuo je. – Ovo je zaista iznenađenje.
Seo je na nekoliko minuta, ali ga je onda pokupila jedna žena s kojom je trebalo da se sretne. Bio sam ubeđen da to nije Vera, ali nisam mogao biti sasvim siguran pre nego što je prošao čitav sat. Do tada sam iz posebnih razloga sebi stvorio jasnu sliku Verinog izgleda, a da joj ni senku nisam video. Može zvučati tajanstveno, ali ću to detaljno objasniti u pogovoru.
Frank je stigao da ispriča da u hotelu stanuje nekoliko dana, i dogovorili smo se da to veče zajedno popijemo po pivo.
– Da se malo prisećamo – reče on. – Takvi dani se suviše lako zaboravljaju.
Čim je krenuo ka restoranu, nešto oko tog prisećanja počelo je da me obuzima, i ubrzo sam napravio lukav plan, samo je trebalo da okrenem par strateških telefonskih brojeva, i to svaki smeliji od prethodnog. Pitanje je bilo da li ću zaista uspeti to da izvedem, a naročito i da li ću uspeti da na to navedem Franka. Jasno mi je bilo da rizikujem da strašno zabrljam, i to ne samo kada sam ja u pitanju već i svi drugi koji bi bili umešani.
Ne bih rekao da sudbina ili nekakav oblik natčulne svesti “želi” takve slučajne susrete, ali takva se prilika nudi samo jedanput, i nisam mogao da je propustim. Našao sam se u čudnoj situaciji, mada, priznajem da danas ne bih bio sa Frankovim pismom da sam se povukao pred prilikom koja se iznenada ponudila toga popodneva u Madridu.
Reč je sada tvoja, Frank. Napisao si još jedan pozdrav Veri, i preostalo je još samo finale. Nakon tog poslednjeg pozdrava više nije bilo nikakvog pisanja pisama. Međutim, ipak će neko od nas ispričati sve što se dogodilo u Sevilji. Ja ću to učiniti u pogovoru.


Draga Vera.
Nakon onog dugog pisma dobićeš još jedan pozdrav od mene.
Kad sam u sredu rano ujutro došao sa železničke stanice u hotelsku sobu s velikim žutim kovertom u ruci, glava mi je bila puna svega što ti moram ispričati. Odlučio sam da ne napuštam hotelsku sobu pre nego što sve napišem, jer, bilo mi je potrebno sve vreme do četvrtka uveče kako bi pročitala sve što sam ti napisao pre nego što se eventualno pripremiš za put u Sevilju.
Uključio sam PC, gurnuo kabl u utičnicu i pre nego što sam seo za pult za pisanje, opet sam otvorio koverat sa svim slikama sa Fidžija. Bilo je trinaest slika sa plaže Prince Charles Beach, trinaest sa datumske granice, trinaest sa vodopada Bouma i trinaest iz vrta sa palmama u Maravuu. Mislim da su krajnje simetrični brojevi učinili da okrenem jednu od fotografija.
Ispod naslova HERC 9 pisalo je: Eonima nakon što je Sunce postalo crveni džin, još uvek se u zvezdanoj maglini mogu uhvatiti neki raštrkani radio signali. Antonio, da li si obukao košulju? Odmah dođi mami! Ima još samo četiri nedelje do Božića.
Okrenuo sam sledeću sliku u gomili, a na njoj je pisalo TREF 3: Stablo sada i ovde artikulišu naslednici vodozemaca. Njega iskašljavaju bratići kopnenih guštera u džungli na asfaltu. Pitanje potomaka krznom pokrivenih sisara jeste da li postoji neki razum van ove besramne čaure koja samo raste i raste na sve strane.
Osetio sam kako mi krv bubnja. Na poleđini treće fotografije stajalo je PIK 5, a pročitao sam sledeće: Džoker se budi u jednom organskom tvrdom disku na jastuku za pod glavu. Oseća kako pokušava da se iskobelja na obalu novog dana iz tople struje polusvarenih priviđenja. Koja nuklearna sila pali mozgove vilenjaka? Koje turbine pokreću vatromet svesti? Koja atomska sila povezuje moždane ćelije duše?
Tako sam okrenuo sve 52 fotografije. To je bio manifest, Vera, držao sam ceo manifest u svojim rukama. Bio nam je namenjen oboma, i odmah sam seo i nastavio da ti pišem ono dugo pismo. Pisao sam i pisao, i nisam se pomerio od pisaćeg stola sem za nekoliko sati sna, šolju čaja na brzinu ispod kupole i jedan ubrzani marš do parka Retiro kada je sobarica došla da sredi sobu. Zatim sam ti sve poslao kao elektronsko pismo u četvrtak uveče. Priložio sam i jedan prepis manifesta i napomenuo da sam izabrao da sredim tekstove u četiri stupca po četiri boje karata, i to redosledom tref, karo, herc i pik. Pošto sam ti poslao taj dugi dokument, smislio sam još jedan način na koji bih mogao da sredim manifest, i on je apsolutno bolji, ali na to se možemo vratiti kada se sretnemo.
U kratkom pismu, zamolio sam te da me pozoveš telefonom na hotel čim sve pročitaš, ali ne pre toga. I onda si me pozvala usred noći.
Nisam još bio legao, i celo sam veče ostao u sobi mada sam mogao da siđem u bar pošto sam u sobi bez prekida proveo skoro dan i po. Koračao sam gore-dole između kupatila i spavaće sobe i moram da priznam da su obe flašice džina iz hladnjaka bile prazne, kao i one dve flašice votke, kad si najzad telefonirala.
Prvo što si rekla bilo je:
– Pravi si razbojnik, Frank. Znaš li ti to?
– Jesi li sve pročitala? – upitao sam.
– Da, svaku i najmanju reč. T i si razbojnik.
– Zašto?
– Ko su “Ana” i “Hose”?
– Zar misliš da sam ih izmislio?
– Ne, ne baš to. Mislim da vi sarađujete.
– Sarađujemo? Kako?
– Ima nešto što ti nisam ispričala u Salamanki.
– Čini mi se da ima mnogo stvari koje u Salamanki nismo ispričali jedno drugome.
– Šta to?
– Ne, ti počni prva.
– Zašto?
– Pa prva si rekla da ima nešto što mi nisi ispričala u Salamanki.
– Samo nisam sigurna da li si ti učestvovao u tome.
– Pojma nemam o čemu pričaš. Sutra ću otići na jednu zadušnu misu, Vera. Hoćeš li sa mnom?
– Da, Frank. Doći ću u Sevilju. I neka ti se bog smiluje ako se ne pojaviš. Moj avion poleće u pola jedanaest.
– Tome se iskreno radujem.
– Ali ja se osećam kao da sam predmet jedne prevare.
– Šta time hoćeš da kažeš?
– Opet me je zvao telefonom. – Ko?
– Onaj “Hose”.
– To je budalaština. Slažem se da je to budalaština. Šta je rekao?
– Isto što i ti. Sve vreme potpuno isto što i ti. U tome i jeste poenta. Opet me je zamolio da dođem na tu zadušnu misu. I još je bio sasvim siguran da ćeš i ti doći.
– I onda je rekao da je manifest namenjen nama oboma. Sigurno ima neku nameru s time.
– Nameru?
– Ne, ne znam. Stvarno ne znam.
– A nisi ga zamolio da mi telefonira?
– T i u to veruješ?
– Ali učestvovao si u tome u Salamanki?
– Pojma nemam o čemu pričaš.
– Nisi shvatio zašto sam se nasmejala. Mislim da treba da počnemo od toga.
– Sada si me zainteresovala.
– Dakle, stvarno ne znam...
– Samo ispljuni. Zaista se radujem da te vidim.
– Već sam ranije srela Anu i Hosea... Frank? Jesi li tu?
– Ti si ih ranije srela?
– I ti to nisi znao?
– Ali kada smo poslednji put nas dvoje razgovarali, rekla si da nećeš na zadušnu misu pošto ne poznaješ Anu.
– Verujem ti, Frank. Verujem ti.
– Ti veruješ meni?
– Zamolili su me da držim jezik za zubima. Mi po koju cenu nisi smeo da saznaš da sam razgovarala s njima.
– Kada, do đavola? Gde?
– U Salamanki. Čekaj malo. To je bilo isto ono veče kada smo sišli do reke... Mavratili su u hotel kasno popodne. Samo su došli na recepciju i upitali da li sam ja Vera.
– Kako su mogli to da znaju?
– Pa, pa, Frank. Pa, pa.
– I kakav je sad to odgovor?
– Bili smo na ručku u onom kafeu na Plaza Mayor, dakle na istom mestu na kome si ih sreo dan kasnije. Oni su nas tada videli, i zatim su došli u hotel da čuju da li sam ja Vera.
– Takvi su bili i na Fidžiju. Biii su nekako čudni, na neki način intrigantni... Zamisli da je to bilo samo nekoliko dana pre nego što je ona umrla.
– Na to upravo i mislim sve vreme.
– I ti si mogla da potvrdiš da si Vera?
– Onda su ispričali da su bili s tobom na Fidžiju. I zamolili me da im učinim jednu malu uslugu... Jesi li tu?
– Čekam da nastaviš.
– Činilo im se tako zanimljivim što su te sreli u Salamanki. I rekli su da žele da se malo našale s tobom. Trebalo je da pođem s tobom u večernju šetnju do reke, a oni bi kao sasvim slučajno prolazili u pozadini, dakle da bi ih ti otkrio. Ali morala sam da obećam da neću ispričati da su razgovarali sa mnom. Prosto, nije bilo granica strahotama koje bi se dogodile ako bi ti to saznao. I ja sam održala obećanje...
– To je nešto najgore što sam čuo.
– Ništa nisi znao?
– Ne, ništa.
– Inače, baš su bili slatki. A ima još nešto. Prvo što sam pomislile kada su došli na recepciju, bilo je da ona zapanjujuće liči na Gojinu maju.
– Ali, nisi mi to rekla? – Ne.
– I sve vreme si mislila na to ne rekavši ni reči?
– Obećala sam.
– A tamo kraj reke nisi mi dala da završim. Ništa nisam uspeo da ispričam.
– Jednostavno sam morala da se smejem. Htela sam da puknem. A nisam mogla baš ništa da kažem.
– Rekla si da misliš da ja izmišljam kojekakve priče da bih te zadržao.
– I onda si bio očajan. Pričao si kao navijen. Možda je bolje što te nisam slušala.
– Zašto?
– Pa inače ne bi ništa napisao.
– A šta ti misliš?
– Zadivljujuće... Ali ja u to ne verujem, Frank. Tu me ne možeš pomeriti koliko nisi mogao ni u Salamanki.
– A u šta ti to ne veruješ?
– Slažem se da ona liči na sliku “La Maja Desnuda”. Ali ne verujem da neke lude trčkaraju gore-dole kroz istoriju. A ni ti to ne veruješ.
– Ipak verujem da je ona umrla u Sevilji.
– Veruješ?
– Zar ti ne veruješ?
– To ću sutra ustanoviti.
– Prisustvovao sam njenom napadu na Taveuniju. Video sam koliko je bila uzbuđena u Salamanki. Video sam koliko je Hose bio slomljen onoga dana kada sam ga sreo u Pradu. Mislim, ljudi ne lažu da im je žena umrla.
– Ne, možda se to ne čini...
– Ne, to se ne radi.
– Nisam bila baš toliko oduševljena tim australijskim ženskim primatom. To si mogao da preskočiš, Frank.
– Bio sam tako prokleto sam. To sam i pokušao da iskažem. Ja jesam prokleto sam.
– Nisam tako mislila.
– Tako?
– Nemam nikakve moralne dileme, ako to misliš. Samo kažem da mi se nije svidela ta “Laura”.
– Nemoj da te ona muči.
– Zar ti ne izgleda da je ona bila strašno detinjasta?
– Sigurno. Ponekad se i sam osećam kao dete.
– Ali meni se nije svidela. Meni ona jednostavno deluje pomalo odvratno.
– Shvatio sam to.
– Ne shvatam zašto si morao da pišeš o njoj. Da bi izazvao ljubomoru?
– U stvari ne. Nedostaješ mi.
– Ali svideo mi se manifest.
– Namenjen je nama oboma.
– Imam ga pred sobom. Čekaj malo... Sviđa mi se na primer ovo: Paučina tajne roda se proteže od mikroslagalice pračorbe do vidovitih košljoriba i avangardnih vodozemaca. Štafetnu palicu dalje su pažljivo nosili gmizavci koji legu jaja, akrobatski polumajmuni i neraspoloženi čovekoliki majmuni. Da li se negde daleko pozadi u mozgu gmizavaca krilo ultralatentno samorazumevanje. Da li se ponekad događalo da neki preterani čovekoliki majmun oseti uspavljujuću slutnju samog generalnog plana?
– Da, krali su kao svrake.
– Nemoj sada biti toliko svečan... Ili ova: U jabuci oka eksplodiraju vid i uvid, stvoreno delo i naknadno razmišljanje. Janusovi plodovi su čarobna okretna vrata u kojima se stvaralački duh sam sreće sa onim što je stvoreno. Ono oko koje posmatra svemirjeste svemirovo sopstveno oko.
– Taj sam zaboravio.
– Mora da su to neki čudnovati ljudi.
– Tako se i meni činilo od trenutka kad sam ih ugledao.
– Ali, naravno, ne verujem u te ideje.
– Misliš na nešto posebno?
– Nisi valjda zaboravio na to da imaš određene obaveze prema struci, Frank? Mislim, naučnoteorijski posmatrano, najveći deo toga je za padanje na ispitu.
– Nisam više tako siguran.
– Ne misliš valjda da nešto što se događa danas može imati uticaja na nešto što se odavno dogodilo? Jesi li postao skroz okultista?
– Uopšte nisam. Za razliku od ranije, sada mislim da svet ima jedan smisao.
– Iznenađuješ me.
– Ako neko ko živi danas u dlačicu liči na nekoga ko je živeo veoma davno, onda to sigurno nije samo “slučajno”.
– Kako sam rekla, iznenađuješ me.
– Ništa nije više začuđujuće nego to što postoji svet. Mi živimo, Vera! Big surprise!.
– S time se naravno slažem.
– Ali zar nismo imali kao osnovnu dogmu da je samo postojanje jednog svemira jedna monstruozna slučajnost? U svakom slučaju, on nema nikakav “smisao”.
– Sad si postao veoma zapetljan. – Mislim da je svemir nameran.
– Jesi li postao religiozan?
– I tako se može reći. Mada ne pripadam nijednoj konfesiji posebno, sem što sam počeo da slutim smisao i u svom sopstvenom životu i u svetu koji me okružuje.
– To i nije tako malo. Zar nisi u stanju da bliže definišeš taj “smisao”?
– Ne šalim se, Vera. Mi znamo kako se život razvio na Zemlji tokom nekoliko milijardi godina, iako se kompletne prirodne nauke nikada ne umore od označavanja toga nemerivog tvoračkog dela kao jedne jedine duge serije slepih, slučajnih i u osnovi sasvim besmislenih fizičkih i biohemijskih procesa. Ne doživljavam to više tako.
– Trebalo bi onda da se prekvalifikuješ u sveštenika ili nadrilekara.
– Ipak poslušaj ovo: Čovek je složen biohemijski proces, koji u najboljem slučaju traje 80-90 godina, a koji je u dubljem smislu samo jedan smešan okvir oko borbe nekoliko makromolekula da se replikuju. Jedina svrha koja se može pripisati ljudskom životu jeste ono što se događa unutar svake pojedine ćelije, to jest masovnom samokopiranju gena. Jedan “čovek”, naime, nije ništa drugo do mašina za preživljavanje gena. Sama svrha je pojedini gen – a ne organizam. Svrha postojanja je, dakle, preživljavanje gena, a ne onoga čime geni upravljaju. Cilj je jaje, a ne kokoška, jer kokoška je samo proizvod jajeta. Ništa drugo do polne ćelije jajeta. Zato i možemo da je zatvorimo u kavez!
– Sada deluješ skoro egzaltirano. Propustiću to kao prihvatljiv sažetak.
– Ne bi trebalo. Kroz pedeset godina većina će se samo smejati ovakvoj slici sveta. Mi pripadamo naraštaju biologa koji skoro kolektivno čine reductio ad absurdum.
– I šta je onda smisao postojanja?
– To ne znam, što sam i rekao. Samo kažem da svemir nije besmislen. Razvitak života na Zemlji spektakularniji je proces nego što je i najbombastiji mit o postanju u stanju da oponaša.
– Čudan si. Zaista si čudan.
– Da li se slažeš da imaš dušu?
– Ne znam. Ne znam čak ni da li želim da koristim tu reč.
– Ali slažeš se da imaš svest?
– Da. Ako bih odgovorila ne, to bi bila protivrečnost.
– Dakle poseduješ svest o ovome svemiru...
– I o sebi samoj. Cogito, ergo sum.
– Mislim da rado možemo otići i toliko unazad, do Dekarta, jer sve je tu i počelo da ispada iz koloseka. Postoji materija, i postoji svest o materiji. Smatram da je svest u tolikoj meri esencijalni deo same suštine svemira da ona ne može biti uzgredni proizvod.
– Ali prvo je došla materija.
– Može biti.
– Ostaje mi da vidim kako se svest manifestuje materijalno, ali sam videla suprotno.
– Čekaj malo. Tebi ostaje da vidiš kako se svest manifestuje materijalno?
– Da.
– Izuzev sveta, Vera, izuzev upravo njega.
– Tu imaš jednu poentu. Ali sada više ne daješ izjavu kao naučnik.
– U tom slučaju možda je važno govoriti o nečemu drugom sem nauke. Za mene je svest esencijalniji deo prirode svemira nego sve zvezde i komete zajedno.
– Ali materija je nastala pre svesti. Ona je u odnosu na ovakve razgovore zapravo primarna.
– Može biti, rekao sam to. Postaje mi sve jasnije i jasnije da je kosmička materija nosila u sebi svest. Svest nije manje univerzalni aspekat stvarnosti nego atomske reakcije zvezda.
– Zaista ne znam. O tome si razmišljao više nego ja.
– I krv ide pre ljubavi.
– Šta si sada rekao?
– Krv mora da teče kroz vene da bismo bili u stanju da se volimo, što ne znači da je krv važnija od ljubavi.
– Možda je i to pitanje o kokoški i jajetu.
– Kako to?
– Da nema krvi, ne bi bilo nikakve ljubavi. A da nema ljubavi, ne bi bilo ni krvi.
– Da, tako sam i mislio.
– Možemo još razgovarati u Sevilji. Uskoro će tri.
– Samo sam hteo da se rešim tog nategnutog redukcionizma koji jaše celo ovo stoleće kao noćna mora. Vreme je za smenu milenijuma.
– A ja samo kažem da si ti suviše neodređen. Pa mi nemamo ništa na čemu bismo mogli da zasnivamo prirodne nauke sem na prirodnim silama.
– Ha! Mi izvodimo zaključke koji daleko prevazilaze ono na šta nas četiri prirodne sile upućuju.
– Imaš li neki primer?
– Sunce nije samo jedna zvezda, Zemlja nije samo jedna planeta, čovek nije samo jedna životinja, jedna životinja nije samo zemlja, Zemlja nije samo lava, i Ana nije mrtva.
– Šta si poslednje rekao?
– Pojma nemam. Samo mi je izletelo, tako se lepo uklapalo u rečenicu.
– Radi ritma, dakle.
– Da, radi ritma.
– A meni se ovo svidelo: Džoker je samo upola u svetu vilenjaka. Zna da će otputovati, dakle sredio je svoje račune. Zna da će sasvim otići, dakle već je upola odsutan. Dolazi iz svega što jeste i nigde ne putuje. Kada stigne, ne može čak ni da sanja da se vrati. Odlazi u zemlju u kojoj ne postoji čak ni san.
– Jer ti si sasvim siguran da ta Ništa-zemlja zaista postoji?
– Nažalost, da. U onoj meri u kojoj se za “ništa” može reći da je nešto što posotji.
– Onda je još važnije da se nas dvoje sretnemo. Živimo tako prekratko.
– Slažem se.
– Za mene je upravo to ono o čemu je reč u manifestu.
– Za mene je reč o tome da mi učestvujemo u nekim ogromnim stvarima.
– Srešću te na aerodromu u Sevilji.
– Jesi li naručio sobu?
– Naručio sam je u hotelu Doña María. Nalazi se na Plaza de los Reyes ispred La Giralde i katedrale.
– Jesi li naručio jednu i za mene?
– Da. Računao sam u stvari da ćeš poći kad te tako usrdno zamolim.
– U srdno?
– Možda je trebalo da kažem napadno. Jesi li napravila ispis?
– Odmah sam to učinila. Mrzim da čitam na monitoru.
– I ja.
– Sada shvatam zašto si mi rekao da te podsećam na jednog gekona. Svideo mi se Gordon.
– Tako sam i mislio.
– Tebi je potreban neko ko je strog prema tebi.
– Ali ne ličiš ti na Gordona. Gordon liči na tebe. Uzrok i posledica, Vera!
– Baš smešno... Znači, naručio si dve sobe?
– I jedno i drugo.
– Šta si time hteo da kažeš?
– Naručio sam i jednu sobu i dve sobe... Halo?
– Samo sam ostala bez reči.
– Zašto to?
– Tako si čudan. I postao si suviše površan u pogledu logičkih principa.
– Možeš li biti malo preciznija?
– Ne mogu da se naruče i jedna soba i dve sobe. Onda su naime naručene dve sobe.
– Logika je suviše siromašna dvosmislenošću. Zato i nije posebno pogodna za razrešavanje sukoba, ili uopšte za procese. Ona je skroz mrtva, Vera.
– To je otprilike isto kao da se ne može stići “delimice” na pusto ostrvo. Doći ili otići jeste nešto što se učini ili se ne učini. Mislim da bi trebalo to da zapamtiš. Mislim da bi trebalo to da zapamtiš, Frank.
– Ne znam da li sam još uvek toliko siguran. Na neki način patuljak je stigao na ostrvo zajedno sa mornarom. Na neki način nije izronio kasnije.
– Mislim da sada govorimo jedno mimo drugoga. Ja sam jedno pusto ostrvo.
– Vera?
– Ali videćemo se sutra.
– I brzo ćemo pronaći kako ćemo se videti.
– Je li to nešto duboko?
– Možda postoji jedno nebo iznad ovoga.
– A to je nešto još dublje?
– Pojma nemam. Ne znam više šta vidim. Kao da mi neko stavlja reči u usta.
– To se naziva odbacivanje odgovornosti.
– Iznenada sam se setio nečega što je Ana rekla na Fidžiju.
– Šta to?
– ”Ima nešto van ovoga” – rekla je.
– Da, do vraga, to je istina. Čekaj malo...
– Šta to radiš?
– Čekaj, rekla sam ti, listam... “Verujući da dolazite na pogreb”, rekla je, “u stvarnosti stižete na jedno novo rođenje”. Misliš li da je bila prorok?
– Rekao sam da ne znam. Znam da idem AVE vozom u osam.
– Ali – ja sam opet pogledala Gojinu sliku. I ozbiljno sam se trgla kada sam je videla u Salamanki.
– To ti može činiti dobro.
– Šta to?
– Da se trgneš.
– Pa zdravo, onda.
– Zdravo!

Pogovor Džona Spuka




Često se sam trgnem kada pogledam veliku Šilinu sliku u boji. Visi u crnom ramu nad pisaćim stolom za kojim radim, i tu visi otkako sam je snimio pred starom većnicom u Krojdonu. Mora da je pogledala u objektiv fotoaparata upravo kada sam je slikao, jer kao da zuri pravo u mene. Ponekad imam osećaj da je mislila da tako treba da me drži pod prismotrom ukoliko jednoga dana bude otrgnuta od nas.
Oduvek sam smatrao da je posebno bolno posmatrati oštre fotografije u bolji ljudi koji više nisu živi. A da i ne pominjem ono suprotno. Pre dve stotine godina mora da je za seljake u Andaluziji bio šok videti patuljkov portret lepe Ciganke u Alkazarovim vrtovima.
I nakon tri godine ne mogu da pojmim da više neću sresti Šilu. Mada, kako mogu biti tako siguran da nećemo opet biti zajedno? Prilično sam siguran, jesam, ali ne sasvim. Čim svet uopšte postoji, već su pređene granice neverovatnog. Ako ovaj svet postoji, zašto ne bi postojao i jedan svet nakon njega?
Možda bi Frank rekao da je to zato što smo mi sazdani od krvi i mesa kao i žabe i slepi miševi. Naravno da se slažem s tim, i ako ima nešto što me muči, to je upravo cirkulacija krvi. Ja sam jedan primat u godinama. Zar nisam i jedno biće s duhom?
Nikada nisam uspevao da prihvatim da ljudska duša nije ništa više od pukog nadrealističkog fenomena zasnovanog na proteinima koliko i žirafin vrat ili slonova surla. Svojom svešću, u stanju sam da shvatim ceo svemir. Više nisam ubeden da je duša samo jedna biohemijska izlučevina.
Znamo da postoje druge galaksije. Možda postoje i drugi svemiri, mnogi astronomi to misle. Zašto bi onda pomeranje sjedne ravni stvarnosti na drugu ravan stvarnosti bilo manje verovatno od sukcesije u vremenu i prostoru? Ili, iskazano na jedan drugi način, zašto bi sukcesija sa ravni na metaravan bila tako nezamisliva. Moguće je probuditi se iz jednog sna.
Ne znamo šta je ovaj svet. Zamišljam da je lako da nas prevare ograničenja ravni stvarnosti u kojoj se trenutno nalazimo. A Ana nije bila mrtva.
*

Kada sam stigao na Taveuni da učestvujem u televizijskom program o budućnosti čoveka, već je bilo prošlo mnogo godina kako sam napisao neki roman. Uopšte nisam bio u stanju da pišem dok je Sila bila bolesna, i nisam bio u stanju da započnem nešto novo prvih godina nakon njene smrti. Nikada nisam bio vešt da istovremeno razmišljam na dva koloseka. Čudno je kako neki muškarac mojih godina može biti vezan za jednu ženu. Skoro je neprijatno koliko životna snaga nekoga čoveka može biti oslabljena gubitkom nečega.
Bilo je potrebno da sretnem neke nove ljude da bih nanovo počeo da pišem, a na Taveuniju sam sreo mnogo ljudi različitih od onih koje srećem kod kuće u Krojdonu. Bilo mi je potrebno da se izoštrim na nekim novim mislima i predstavama. Možda sam zato pozvao goste u Maravuu na tropski sastanak na vrhu.
I ranije sam više puta polazio od stvarnih situacija kada sam počinjao rad na romanu. Mašte mi nikada nije nedostajalo, to sigurno ne, ali sam se često teško borio da izmaštam žive likove iz romana.
Još u danima pre nego što sam sreo Franka, izdvojio sam Anu i Hosea za sledeći roman koji ću napisati. Ana je bila zanosna žena u poznim dvadesetim. Bila je skoro za pola glave viša od Hosea, imala je dugu tamnu kosu, crne oči i kretala se kao boginja. On je bio stariji od nje, imao je plave oči i previše svetlu put za jednog Španca. Predstavili su se kao televizijski novinari, ali Hose je jednom prilikom napomenuo da je Ana poznata igračica flamenka. A mene je BBC poslao da sa datumske granice kažem neke odabrane reči o globalnoj etici i budućnosti planete. Španski par je tu bio navodno da pripremi odgovarajuću reportažu za jednu špansku televizijsku stanicu, i tako su nam se nekoliko puta ukrstili putevi na 180. meridijanu. Na ostrvu je već bio čitav roj novinara, a još uvek je ostalo čitave dve godine do početka proslave.
Bilo je više razloga što sam zapazio taj španski par. Kad su bili sami, ili pre kad su se pravili da su sami, stalno su jedno drugome čitali neke čudne rečenice. Podsećali su me na ljude koji govore sami sa sobom – iako ih je bilo dvoje – jer malo je šta ukazivalo da jedno drugome govore nešto što ono drugo ne zna odranije. Mada ne razumem španski, sećam se da sam s velikim zanimanjem pratio njihovo uzajamno mrmljanje, i to pre nego što je i Frank pokazao zanimanje za to. Razlika između Franka i mene je bila u tome što je Frank razumeo šta oni govore. U tome je bila suštinska razlika. Ja sam reagovao na oblik, ne na sadržaj. Još za obrokom tokom prve večeri, mogao sam da posmatram kako Frank sedi i iz prikrajka osluškuje to dvoje Spanaca. Kad me je zamolio da pozajmi olovku, zadovoljstvo je bilo na mojoj strani. Zamišljao sam da sam ga na neki način već angažovao, a da on nije mogao to da prozre.
A bilo je još nešto, i to me je možda ozbiljno navelo da reagujem, da ne kažem da proganjam to dvoje Španaca. Od prvog trenutka sam imao jako osećanje da sam Anu već ranije sreo. Onda je Frank stigao na ostrvo. Kada je i on saopštio da je siguran da je Anu već ranije sreo, nešto sam istraživao na svoju ruku, i neću poricati da sam se trgao kad mi je konačno sinula istina. Bio sam šokiran, i od tada sam na Anu gledao sasvim novim očima.
Odlučio sam da ne prenaglim. Nisam hteo ni Franku ništa da kažem, to bi ga samo još više zbunilo. Zadovoljio sam se time da mu u trenutku kada je napuštao Maravu dam jedan mali trag da ga prati. I onda sam mogao da čekam da vidim šta će biti. To je bilo nešto što sam hteo da ponesem sa sobom kući.
Nikada nisam voleo da razgovaram o onome na čemu radim, a u svakom slučaju ne pre nego što otpočnem sam proces pisanja. Bojao sam se da bi se sve moglo razbiti na paramparčad na Fidžiju, ukoliko postane tema za večerom.
*

Kad je Frank stigao na Taveuni, boravio je u južnom delu Tihog okeana čitava dva meseca. Skoro sve što znam o tom delu sveta, naučio sam od njega. Što sam ga više upoznavao, postajalo mi je sve jasnije da Frank mora biti narator u romanu koji ću napisati. Smatrao sam da se mi na neki način dopunjujemo, i to uprkos značajnoj razlici u godinama. Povodom toga mogu da skrenem pažnju na činjenicu da je onaj san koji je ispričao Gordonu, Frank u stvari pozajmio od mene. Ja sam taj koji je jedne od noći u Maravuu usnio san nalik na noćnu moru. Sanjao sam da ne mogu da se setim da li imam 18 ili 28 godina. Onda sam se probudio, i nisam imao alarmantnih 40 godina kao Frank. Imao sam šokantnih 65. Naglo sam ustao i stao pred veliko garderobno ogledalo. Ja sam bio taj primat u godinama.
Nema dvoje jednakih ljudi, i naravno da postoji čitava flora ljudskih karakternih crta. U mojim očima postoje, ipak, samo dva tipa ljudi. Jednu kategoriju, u kojoj je većina, čine oni koji su zadovoljni ako žive sedamdeset, ili osamdeset, ili devedeset godina. Obrazloženja mogu biti različita. Neki kažu da su sa osamdeset ili sa devedeset godina proživeli dug i bogat život i da još samo očekuju da legnu i umru siti svojih dana. Drugi kažu da nikako ne žele da ostare toliko da im postane neophodna tuđa nega i na taj način budu drugima na teretu. Treći pak stavljaju težište na to da je želja da se živi više od osamdeset-devedeset godina i ovako i onako neprirodna kad je već priroda stvari tako udesila da retko doživimo dublju starost. Onda su tu i oni – i to je možda najveća podgrupa – koji direktno smatraju da bi bila užasna pomisao da je poredak stvari takav da na ovom svetu provedu mnogo stotina ili hiljadu godina. I to je tako! To je skroz odlično, i osim toga u skladu sa prirodom stvari. Ali postoji i jedna sasvim drugačija kategorija ljudi. Uvek postoji mali broj ljudi koji bi želeli da žive zauvek, u čitavoj večnosti. Oni pate od anomalije da ne mogu da zamisle kako bi svet mogao da postoji kada njih više ne bude bilo. Frank je bio od takvih ljudi, i stoga sam se od prvog trenutka posebno zainteresovao za njega. Osim toga, to je bio nužan preduslov da od njega načinim naratora u mom romanu.
Nikada nisam bio na istoj talasnoj dužini sa ljudima koji bi se plašili pomisli da bi mogli da žive na Zemlji čitavu večnost. Kad sam bio mlađi, takvi stavovi su bili među prvim stvarima koje sam pokušavao da saznam. Dešavalo se da ih pitam da li bi poželeli da žive večno, kada bi imali mogućnost da biraju, ili lako prihvataju činjenicu da jednoga dana više neće postojati. Tako sam vodio neku vrstu neformalne statistike. I došao sam do toga da većina ljudi želi da umre. U redu, dobro je što je priroda tako mudro sređena.
Nisu uvek oni kojima život pričinjava najviše radosti ujedno i oni koji su najmanje voljni da ga se u sledećem potezu odreknu. Naprotiv, oni koji se najviše zabavljaju, često su isti oni koji imaju pre jedan opušten odnos prema tome da će se život jednoga dana okončati. To može delovati kao paradoks, ali ne i kad se bolje razmisli. Oni koji uopšte ne prihvataju da se život okončava, već se nalaze u graničnom području. Oni znaju da će ubrzo otići, dakle već su napola otišli. Da li imaju još pet ili pedeset godina života, nije više presudno. Tu se razlikuju od svih onih koji lako prihvataju činjenicu da će jednoga dana napustiti ovaj život, istina, ako se to ne dogodi baš odmah. Oni koji žele da večno žive, nisu ujedno prvi da se bace na ples. Ne spadaju oni među one koje nazivamo “ljudima koji uživaju u životu”. Lavovi sa podijuma za ples sa svoje strane su pak toliko obuzeti životnim plesom da ne dozvoljavaju da ih uznemiri pomisao na to da će se ples jednoga dana okončati.
U pismu Veri Frank priča kako je doživeo kratak let avionom od Viti Levua do Taveunija. Mislim da je već tu jasno kom tipu ljudi on pripada. Dugo je prošlo pre nego što sam mogao da pročitam s kakvim se mislima on nosio toga prvog prepodneva na Fidžiju. Ali verujem da sam već sada slutio kojim su se otprilike putevima kretale njegove misli, a još više toga je došlo na svoje mesto u danima koji su sledili. Frank je pripadao jednoj retkoj grupi ljudi. On je bio među onima koji osećaju da ih pritiska nedostatak trajnosti i duha sveta.
Frank je završio opis leta od Nadija navodeći da je “on izazvao neizbežno osećanje da nisi ništa više od jednog jadnog kičmenjaka u podnevu života”. To je mogao da kaže on, pomislio sam, i to ne zato što sam se ja teško prepoznavao u tome. Razlika, a meni ona izgleda kao suštinska, jeste u tome da sam ja skoro trideset godina stariji od njega, i dakle podjednako star kao pilot. Ovde za pisaćim stolom u Krojdonu, na mahove me muči išijas. Tako mi nije potrebno da budem stručnjak za kičmenjake da bih osetio da imam bolešljiv skelet. Osim toga, leče me od bolova prouzrokovanih anginom i znam da se svaka sekunda u kojoj sam i dalje na svetu, mora smatrati milostivim darom. To je kao živeti s pištoljem za vratom. To je kao da ću sav ostatak svoga vremena u Mlečnom putu provesti u jednom avionu nalik na kutiju šibica sa pokvarenim instrumentima. Nemam čak ni neku prijateljicu sa sobom da sa njom proučavam kartu na poslednjem delu puta.
Prošlo je tri godine otkako je Šila umrla, i nekoliko meseci više kako je još mogla da pređe preko sobe i položi mi dlan na vrat tešeći me. Kada je umrla Sila, znali smo se više od četrdeset godina. A kada sebi dozvoljavam da pomenem nešto tako privatno kao to, činim to da bih podvukao zašto sam tako odlučno delao kad sam sreo Franka u Madridu skoro godinu dana kasnije.
*

Onoga jutra kad sam Franka dovezao sa aerodroma, pomenuo sam Špancima za doručkom da je jutarnjim avionom stigao jedan Norvežanin, a da se smatra da su Norvežani većinom strasni kartaroši. To je naravno povezano sa dugom zimom, dodao sam. Shvatio sam da su prethodnih večeri igrali karte pre svega zbog Ane. U svakom slučaju, ona je bila najžustrija u traganju za suigračima. Toga jutra je sa ostrva otputovao jedan Holanđanin protiv koga su igrali, i bilo je pitanje ko bi mogao da popuni njegovo mesto za stolom. U svakom slučaju ne ja, jer niti znam da se kartam, niti sam želeo da to naučim.
Špilovi karata su nešto što povezujem sa Šilom. Bila je u stanju da čitavo veče reda pasijans, dok sam ja radio u sobici na tavanu. Uvek je bila tako srećna kada bih završio i sišao u dnevnu sobu. Samo da bi se napravila važna, morao sam da je gledam dok ne složi pasijans, a ako je bila raspoložena za šalu, morao sam da mešam karte da bi složila još jedan pasijans. Tek bi onda digla glavu i pogledala me.
Video sam u koju su kolibu odveli Franka nakon dolaska. Istovremeno sam iskoristio i mogućnost da na recepciji bez stalne posluge zabeležim njegovu privatnu adresu, kada je rođen i da je pasoš izdat u Oslu. Nešto kasnije sam Spancima ispričao u kome “bureu” Norvežanin stanuje i, osim toga, da sam ga video na verandi. Čini mi se da je pomalo usamljen, rekao sam. To je bilo u dobroj nameri.
Dužan sam da napomenem da se sve ono što se tih januarskih dana događalo u Maravuu nije zbivalo sasvim samo od sebe. Ne kažem da sam se bavio nekim vidom provodadžisanja. Ali sam za poneku režiju ja bio odgovoran. Podsticao sam društvene procese koji bi inače zahtevali najmanje celu jednu nedelju.
Dakle, ja sam nagovestio Ani i Hoseu da bi Frank možda bio voljan da uskoči u kartanje namesto Holanđanina. To je bilo prvo, a i to ponajviše radi Ane. Nakon doručka pokazao sam u kojoj je kolibi Norvežanin odseo. To je bilo drugo. Treća stvar je bila što sam Spancima predložio da tokom večeri možda pokušamo da ispitamo jednog evolucionog biologa o tome gde se njegova nauka nalazi danas, skoro 150 godina nakon Darvinovog Porekla. Činilo mi se da ne bi trebalo da propustimo priliku. Prethodne večeri Hose i ja smo se složili u nekoj vrsti učtive teorije da je savremeni čovek suviše siromašan u nečemu što smo odlučili da nazovemo “maštom spoznaje”.
Ukoliko pismo Veri – uključujući i ovaj pogovor – zaista završi u jednoj vremenskoj kapsuli na međunarodnoj datumskoj granici, moraću da kroz hiljadu godina odgovaram za ono što sam učinio, a gubilište se možda već podiže. Međutim, tada će već sve tačke optužnice zastareti, i za ono što sam preduzeo u Sevilji skoro godinu dana kasnije. Jer priča o Ani i Hoseu još nije okončana, a ni priča o Franku i Veri.
Nisam u stanju da vidim išta utešno u tome što ma šta preduzimali, već nakon izvesnog vremena to bude zaboravljeno. Vama koji ovo budete čitali kroz hiljadu godina, upućujem samo molbu da se sama priča o Ani ne utopi u oduševljenje prelaska u još jedan novi milenijum.
Pre neko vreme pročitao sam u Daily Telegraphu o jednom “Millenium Monumentu” čija se izgradnja planira na Taveuniju. Svako ko poželi može da za pet stotina dolara napiše poruku četvrtom milenijumu i stavi spis u jednu staklenu kapsulu. Kapsula se ubacuje u rupu u cigli, ona se zatim zapečati i stavi na mesto kao deo samoga spomenika. Jedna zadužbina onda treba da se brine o spomeniku tokom nastupajućeg milenijuma i da garantuje da će tvoja lična kapsula biti otvorena 3000. godine.
Proći će hiljadu godina, i priča o Ani Mariji Maji biće pročitana onde gde 180. meridijan preseca Taveuni. Kad ponekad pokušavam da sebi predstavim sliku čoveka koji stoji na datumskoj granici kroz hiljadu godina, uvek zamišljam da je to neki patuljak koji sedi na samom spomeniku i čita ove redove.
Pismo Veri počinje tako što Frank detaljno predstavlja ostrvo na koje je stigao, i ja ne shvatam kako je on mogao da odvoji vreme za to. Mislim, čovek sedi u hotelskoj sobi u Madridu i ima samo dva dana da Veri ispriča priču o Ani i Hoseu, i onda počne da raspreda o žabama i slepim miševima! Ne znam koliko ima mesta u tim kapsulama koje se mogu kupiti za pet stotina dolara, ja znam samo da ih treba gurnuti u rupe u ciglama. Ako moje sopstveno pismo u boci upućeno budućnosti ne sadrži sve što Frank piše, moraću da tu i tamo iščupam poneki list. S druge strane kad pismo Veri bude čitano na Taveuniju 1. januara 3000. godine – i ja sada sve svoje napore usmeravam ka tome – naši će potomci dobiti i jedan obiman izveštaj o tome kako je bilo na “The Garden Islands” hiljadu godina ranije. Jadni ljudi! Možda će nas mrzeti. Sumnjam da će narandžasti golub i dalje poletati na svoje jutarnje letove iznad jezera Tagimoucija. Sumnjam da će ostati mnogo od bujnih kišnih šuma. Zato i nisam već istrgao sve strane koje je Frank napisao o prirodnim prilikama na Fidžiju. U najgorem slučaju zadovoljiću se da u zapečaćenu ciglu stavim jednu disketu. Pitanje je samo koliko će ona biti kompatibilna kroz hiljadu godina. Iz razloga sigurnosti pobrinuću se da priložim i jedan ispis samog manifesta. On ne zahteva mnogo mesta.
Ponekad mi hladni žmarci pređu niz kičmu kad pomislim šta bi se dogodilo da je Vera zaista primila Frankovo pismo. Međutim, pošto sam sada dodao ovaj pogovor, pobrinuću se da ga Vera jedanput pročita. To će joj možda omogućiti da bolje razume šta se dogodilo u Sevilji. Ako bude insistirala na tome da bi još poneko trebalo da dobije priliku da pročita priču o Ani, može se dogoditi i da odbacim tu zamisao sa vremenskom kapsulom. Nema smisla staviti u vremensku kapsulu spis sa zabranom otvaranja od hiljadu godina, ukoliko je on već kružio među ljudima iz našeg sopstvenog vremena. Onda je to rečeno, i onda neka svet sam odluči šta će se pamtiti za budućnost, a šta će otići u knjigu zaborava. Na tragovima ljudi uvek zuji mnogo glasova, suviše mnogo. Ako bi čovek još hteo i da čuje glasove svih prethodnih naraštaja kao jednu jedinstvenu verbalnu kulisu, situacija bi postala neizdržljiva. Moramo naučiti ili da hiljadu godina čuvamo tajnu, ili da od toga dignemo ruke.
*

Počeo sam sa Frankom razgovor o gekonima, jer sam smatrao da ja prema njima osećam veću odvratnost nego on, a u svakom slučaju ukoliko bi pokušali da ostvare neposredan taktilni kontakt, na primer dok spavam. Mislio sam da Frank, koji se predstavio kao neka vrsta stručnjaka za takva stvorenja, možda i može sebi da priušti par reči o miroljubivoj koegzistenciji između gmizavaca i ljudi, a sasvim posebno u odnosu sa jednim lako uvredljivim Britancem kao što sam ja, ali sam shvatio da bi i on najviše voleo da u njegovoj spavaćoj sobi nema gekona, ali nije otkrio zašto. Međutim, ukazao je da je do tog trenutka uočio samo jednog gekona. Ali i da je pomno pazio da vrata ne drži otvorena kako u sobu ne bi uleteli komarci, a to je nešto na šta ja uopšte nisam obratio pažnju. Taj gekon je dobio ime Gordon, po imenu jednog otmenog londonskog žestokog pića koje sam ja oduvek cenio, i to u tolikoj meri da je Šila na to često negodovala. Kad odvrnem zatvarač na flaši – posebno ako boca nije bila otvorena – i dalje imam utisak da me Šila posmatra.
Frank nije pripadao samo onima koje pritiska nedostatak trajanja i duha u postojanju.
On je pripadao onima koji stalno u glavi čuju glasove.
I ja sam čuo glasove u glavi, posebno pošto je Šila umrla. Tako i dalje mogu da vodim duge razgovore sa Šilom, i nisam uvek siguran da li govorim naglas ili samo razmišljam u sebi. U svakom slučaju znam da ponekad govorim naglas, i onda mi ona odgovara u mislima.
Sa Šilom je bilo lako razgovarati i dok je bila živa. Kad bih o nečemu nešto rekao, unapred sam znao šta će reći, i to ne samo šta smatra o ovome ili onome, već od reči do reči. Veoma smo dobro poznavali jedno drugo.
Verujem da svi ljudi imaju svoj sopstveni jezik, i možda smo mi posebno individualni u našem izboru svakodnevnih reči i izraza kao što su “eto, vidiš”, “skoro”, “tako da kažem”, “ako znaš šta mislim”, “oduvek smatram da”, “zar ne shvataš koliko je to glupo” – i tako dalje. Kada sam s ljudima, često zapazim takve nekakve nizove reči koji su bili Silini i koji čine da je Šila na neki način još uvek tu negde uz mene.
Odgovaram naglas, posebno ako se naljutim zbog nečega što je Šila rekla. To se događa iako ja unapred znam da će ona reći nešto što me ljuti. U tom se smislu nije dogodila neka dramatična promena u mome životu. Možda to zvuči čudno u mojim godinama, ali meni nedostaje njeno telo. Mnogo onog drugog zajedničkog života je nedodirnuto, ne samo zato što mi i dalje razgovaramo jedno s drugim, već zbog svih uspomena koje delimo, jer i u njima Šila naravno ima središnje mesto. Osim toga, događa se da mi nedostaje da me Šila zamoli da promešam njene karte za pasijans.
Šila je uvek ređala pasijans, a kada je bila mlada, to je bila jedna od onih njenih neobičnih crta zbog kojih sam se tako bezglavo zaljubio u nju. Poslednjih godina sam mogao da je mrzim zbog tih istih osobina. Mogao sam da mrzim to što je satima umela da sedi ispred kamina i čitavo jedno veče protraći na ređanje pasijansa. Sećam se da sam joj jednom prilikom rekao da se redanje pasijansa smatra smrtnom igrom. To ju je užasno pogodilo i uvredilo. Moglo me je nervirati i što bih je ponekad uhvatio kako mućka s kartama ne bi li otvorila pasijans. A sada – sada kada je nema – sada mi nedostaje isto ono zbog čega sam mogao da je mrzim. Tako je krug zatvoren, i u njemu nema zla. Lakše je voleti nekoga do koga ne možeš stići nego nekoga od koga se nikada ne možeš osloboditi.
Imam suseda koji mi je u nekoliko navrata zamerio da razgovaram sam sa sobom. Njega je dakle lako prevariti. Zasad mi je drago što ne može da čuje šta Šila kaže, ali doći će verovatno i dan kada više neću moći ni da sakrijem Šiline reči samo za sebe. Znam da počinjem da starim. Možda je za to prerano, ali sam sebi već navukao nešto što bih nazvao verbalnom inkontinencijom. To može poći naopačke.
Sve dotle dokle glasovi ostaju u glavama, nemam zbog čega da se stidim. Još se nikad nisam postideo što se još uvek obraćam Šili. To bi značilo da stvari okrećem naglavačke. Ona je za sobom ostavila tako mnogo odjeka. “Sada će čaj, Džone. Dolaziš li?” “Nećeš valjda obući to odelo? Pre dva meseca sam te zamolila da ga odneseš na čišćenje.” “Mislila sam da bismo mogli da pozovemo Džeremija i Margaretu jedno veče. Odavno nismo!”
*

Ne želim da odem predaleko u komentarisanju Frankovog opisa tropskog susreta na vrhu koji sam tako ofrlje inscenirao. Prilično uopšteno posmatrano smatram da on da je odgovarajuću sliku toga kako smo sedeli i šta smo razgovarali. Samo u jednoj odlučujućoj tački može biti na svome mestu nijansiranje Frankovog referata.
Frank piše da je Ana sažela svoje poimanje stvarnosti trima replikama. Prvo je rekla: “Postoji jedna stvarnost van ove. Kada ja umrem, ja ne umirem. Svi ćete vi verovati da sam ja mrtva, ali ja nisam mrtva. Ubrzo ćemo se sresti na nekom drugom mestu.” Onda je rekla: “Verujući da dolazite na pogreb, u stvarnosti stižete na jedno novo rođenje.” I na kraju: “Ima nečega van ovoga. Mi smo ovde samo nestalni duhovi na proputovanju.”
Nešto slično jeste bilo rečeno, to ne poričem, i naravno da je nemoguće tačno se sećati kako su reči izrečene u jednom razgovoru od koga je prošlo preko godinu dana. Međutim, okolnosti su učinile da se osećam primoranim da ukažem da naš dragi Frank ipak preteruje kada stavlja težište na to da Ana vezuje svoju dualističku sliku sveta za svoj sopstveni život i svoju sopstvenu smrt i pogreb. Ona je u znatno širem smislu iznela svoju veru da postoji jedna stvarnost van ove i da postoji jedno postojanje nakon ovoga. Sećam se da se ona nadovezala na nešto što smo i Laura i ja dotakli, jer ja se sasvim određeno sećam da je rekla bar sledeće: “Možda ćemo se jednog dana opet sresti na nekom drugom mestu i sećati se ovoga kao jednog sna.”
Da nisam sreo Franka u Madridu nekoliko meseci kasnije, pismo Veri ne bi moralo biti naruženo mojim cepidlačenjem. Ali pokazaće se kao znatno važnije nego što je iko od nas mogao da sluti kako se Ana tačno izrazila. Takođe mislim – dakle kao Frank – da je ona u stvari otišla toliko daleko da poredi jednu sahranu sa novim rođenjem. Osim toga, mogu samo da podvučem da je Hose u stvari pustio suzu dok je Ana govorila, a ja ne verujem da je to učinio zato što mu je neki trun upao u oko. Kasnije sam morao da se zapitam da li bi mogla da postoji neka veza između te suze i toga što je Ani iznenada pozlilo dan i po kasnije.
Frank je u pravu kada piše da sam se ja povukao odmah nakon što je španski par teturajući se otišao u vrt sa palmama, i zato ne znam koliko dugo je Frank još ostao. Međutim, imam osnova da verujem da je dozvolio da ga zavede Laurina mistika prirode, to uostalom i proističe iz njegovog noćnog razgovora sa Gordonom. Izgledalo mi je da je u sebi vodio borbu da se otrgne od suviše mehanicističke slike sveta. Tako su slatke vizije mlade žene sa tamnim pletenicama i neobičnim očima možda bile dobrodošlo iskušenje.
Frank kaže u pismu kako je napustio društvo poslednje veče pre nego što je otputovao. Sećam se da sam pogledom pratio Franka i Lauru sve dok nisu seli na verandu. I onda bi možda reda radi trebalo da preciziram da nemam nikakvih drugih uporišta za ono što se dogodilo tokom noći sem onoga što Frank pušta da prosijava kroz pismo Veri.
Sam sam otputovao za London dan nakon Franka, ali za razliku od njega, ja sam otputovao na zapad ka Sidneju, i dalje, preko Singapura i Bangkoka. Tek sam na tim dugim letovima bio u stanju da steknem neku vrstu pregleda onoga što sam registrovao u Maravuu.
I nakon što je Norvežanin otputovao, Ana se iznenada srušila, još jedanput, u vrtu sa palmama ispred bazena za plivanje, odmah pošto sam preneo Frankove pozdrave. Trajalo je nekoliko minuta, a Hose je i tada panično reagovao. Uštinuo ju je za ruku, nekoliko puta je dozivao po imenu, i pokušao da je podigne na noge uz jedno od stabala palmi. Na stablu je stajala tabla sa vidljivim upozorenjem da se treba čuvati od kokosovih oraha koji padaju.
Preneo sam da je Frank bio zabrinut za Anu i da me je zamolio da joj poželim oporavak. Osim toga, rekao sam u nekoliko reči da on voli špansku umetnost i da je govorio o Pradu kao o jednoj od najvećih svetskih umetničkih zbirki. Moguće je da sam dodao nekoliko reči da je Norvežaninov najveći favorit među španskim majstorima ipak Goja. Ali nisam proizveo reakciju kakvu sam želeo, i Hose se naelektrisao. Rekao je: “Shvatam. Ali zar ne bi mogao da budeš dobar i pustiš nas malo na miru?”
Izgledalo je da Ana bolje izdržava od njega to što sam pokrenuo razgovor o Goji. Mada, ipak, nije prošlo ni četvrt časa kako je ona pala na travnjak ispred bazena. Tokom večere samo sam im mahnuo glavom nekoliko puta, bili su došli i novi gosti.
Frank ne piše šta je radio u Oslu u vremenu do kraja aprila. Ako je i dalje stanovao u ulici Sognsveien, mora da mu je bilo teško penjati se uz poslednju strminu na putu kući od Univerziteta. A ako se vozio automobilom, morao je opet da prođe pored samog mesta nesreće i po nekoliko puta dnevno. Da sam ja bio u istoj situaciji, možda bih se preselio na neko drugo mesto, i to isključivo zbog toga. U Krojdonu često idem dugim okolnim putevima da bih izbegao da prođem neposredno kraj bolnice u kojoj je Šila ležala poslednjih dana.
Frank i ja smo imali nešto od istog rezigniranog osećanja života. Međutim, ja sam se osećao skoro povređen time što on i Vera nisu bili u stanju da razgovaraju jedno s drugim. Oni su izgubili dete, ali su jednom i dobili to zajedničko dete. Šila i ja smo pokušavali mnogo godina, ali nikada nismo dobili dete. Ona je imala pasijans. A ja sam imao romane.
*

I time sam potvrdio da je mnogo toga o čemu Frank piše povodom boravka na Fidžiju zasnovano na stvarnim činjenicama.
Ako uopšte imam neki književni program, onda to mora biti to što uvek gradim na stvarnim činjenicama dotle dokle seže znanje o stvarnim činjenicama. Ali čovek ne može da pribavi znanje o svemu, i u tim sivim zonama mašta zadobija izvesno područje na kome može da se razigra.
Kada je reč o istorijskim pitanjima – kao o Gojinim modelima, umetničkim zbirkama Manuela Godoje ili pionirima flamenko plesa – postoji neka granica onoga šta je uopšte dostupno istoriografiji. Međutim, a smatram potpuno nužnim da to dodam, događa se da se i jedan pisac romana saplete o nekakav izvor koji je do tada bio daleko od očiju istoričara po struci. I više od toga, može se čak slučajno dogoditi da piscu budu dostupni manje ili više hermetični izvori koji su stvarno u stanju da bace novo svetlo na istorijske prilike. Ovoga puta sam doživeo više takvih srećnih pogodaka, a kada to tako jako podvlačim, činim to samo zato da bih ukazao na činjenicu da je veoma mnogo onoga što je ispričano sa Fidžija i iz Španije, dovoljno autentično.
Smatram da je neshvatljivo kako Ana liči na Gojinu maju, a u zvaničnom vodiču za Goju muzeja Prado piše o “Nagoj maji” da “this image, whose riddle has yet to be solved, is an exercise in confidential painting”. Has yet to be solved, piše tu. Ne piše never to be solved. Ali piše confidential. Prošlo je tačno dve stotine godina otkako je slika nastala, i faktički i dalje postoje u Španiji dve stotine godina stare komode sa fijokama, na primer u Sancúlar de Barramedi.
Ono što se tako upetljalo u rad remeteći ga, jeste to da sam u Madridu sreo Franka. Usred rada na romanu iznenada se glavni lik pojavio u Palasu, dakle na lokaciji, jer ja sam se smestio u tome otmenom hotelu samo zato što sam bio zamislio da je Frank tu pisao ono dugo pismo Veri.
Nedelju dana pre toga bio sam dovoljno lakomislen da otputujem u Sevilju. Nije trebalo to da učinim. Tamo se desilo nešto što je bilo malkice nepogodno za moj projekat romana.
Morao sam da izbegnem samu zadušnu misu, a to mi u početku nije bila namera, naprotiv, ja sam se radovao da opišem gomilu ožalošćenih Cigana sada kada je Ana Marija Maja mrtva jer je potrčala za jednim patuljkom koji ju je slikao fotoaparatom.
Šta se dogodilo u Sevilji?
Ponekad se dešava da onaj život koji živimo, i naša svakodnevica, budu jednako neverovatni kao bilo koja izmišljena priča, čak i da je nadmašuju.
*

Kad sam sišao u bar u Palasu, Frank je već bio tu s jednim pivom. Bila je sredina novembra i skoro godinu dana pošto smo se sreli na Fidžiju. Meni je još uvek bilo u svežem sećanju kako sam stvorio predstavu o njemu kao potpuno neraspoloženom čoveku kada sam ga pokupio na aerodromu zajedno sa nekoliko Amerikanaca.
Sada je bilo prošlo dobrih pola godine otkako je on bio u hotelu Palas i pisao ono dugo pismo Veri. Ili, da to bude sasvim jasno, zamišljao sam da je Frank bio u hotelskoj sobi u Madridu i pisao jedno dugo pismo Veri pošto ju je sreo na kongresu u Salamanki. Postaje važno razdvojiti te dve priče. Još u novembru 1998. godine počeo sam da ispisujem to pismo, ali mi to nikada nije čestito pošlo za rukom.
Da ću sresti Franka u istom hotelu, nisam čak ni uzimao u razmatranje kao neku mogućnost. Znao sam da živi u Oslu, i mada je nekoliko godina svoga života imao veze sa Španijom, šansa da ga sretnem u Madridu je bila veoma mala. Nije mi on ukazao na Palas. Taj sam savet dobio od Krisa Bata u novoj biblioteci kod kuće u Krojdonu.
Dok sam sedao, Norvežanin se nasmešio sa očekivanjem i iz unutrašnjeg džepa izvukao jedan crni flomaster marke “pilot”. Rekao je:
– Uvek zaboravim da vratim pisaljku koju pozajmim. Ali evo je! Nasmejao sam se, i to sam se smejao u dvostrukom smislu, jer je u stvari je trebalo ja da se zahvalim.
– Rekao sam da mirno možeš da je zadržiš – napomenuh.
Ali ipak sam je uzeo. Smatrao sam da je stekla izvesnu emotivnu vrednost.
– Kako je prošao tvoj referat? – upitao sam ga.
– Pa, skoro je gotov. A kako ide tvoj roman?
– Mogu da dam isti odgovor.
– Jesi li u Španiji na godišnjem odmoru?
Naravno, bio sam pripremljen za to pitanje. Rekao sam:
– Ne baš.
– Možda neko istraživanje?
– Na neki način da.
– Pišeš o nečemu španskom? Stavih prst na usta:
– Nikada ne govorim o onome što trenutno pišem A ti?
– Mirno mogu da govorim o izveštaju.
– Mislim, zašto si ti u Madridu?
Pošto nije odmah odgovorio, ja sam dodao:
– Posećuješ li Veru?
– Ona živi u Barseloni.
– Da, sećam se da si to rekao. Jesi li je sreo na onom kongresu u Salamanki? On kratko klimnu glavom.
– Ali niste često u kontaktu?
– Videćemo – odgovori on kratko.
– Da, videćemo – ponovih. – Zar nisi sa njom ručao danas popodne? On odmahnu glavom zamišljeno. Bilo je jasno da razmišlja o onome o čemu smo razgovarali.
– To je bila jedna stara drugarica sa studija. Pre mnogo godina sam bio na studijskom boravku u Madridu.
– A sada si ovde na kratkom godišnjem odmoru? Počeo je da se vrti na stolici. Ali reče:
– Da, na jednom spontanom dugom vikendu. Kao dečak sam živeo ovde nekoliko godina. Otac mi je bio novinski dopisnik tokom četiri godine. Uvek ima nešto što me vuče nazad.
– Možda i Vera? Hoćeš li uspostaviti s njom vezu?
Dovde sam ga doveo, ali dalje nije išlo, jer sada reče smešeći se:
– Zar ovo ne počinje da liči na saslušanje?
Naravno, to je počelo da liči na saslušanje. Ali morao sam da barem otprilike utvrdim kakav je teren. Osim toga, morao sam da proverim da li on ima nekoliko slobodnih dana. Krenuo sam jednim malo obilaznim putem.
– Odlaziš li možda u Prado, i tako?
On sinu, i ne verujem da je to bilo samo zato što sam promenio temu.
– U stvari sam mislio da odem malo sutra – reče. – Ako imaš vremena, mogli bismo da pođemo zajedno. Znaš, ima nekoliko slika koje bih ti rado pokazao.
Aha, pomislio sam, reč je dakle o nekoliko slika. Onda rekoh:
– Goja ili Velaskez?
On je tajanstveno pogledao po lokalu punom dima.
– Goja – reče.
– A na koje slike posebno misliš?
Pogledao me je pravo u oči, i mislim da su mu zenice plesale od uzbuđenja.
– Moraš ih videti. Čini mi se da bih voleo da posmatram tvoj izraz kada ih budeš otkrio.
On je dobio skoro ponosan izraz, kao da ima svoj deo zasluga za ono što želi da mi pokaže. A onda je odjedanput zauzeo odbrambenu poziciju:
– Ali si shvatio na šta ciljam?
Slutio sam koje slike želi da mi pokaže u Pradu. Kada smo bili na Taveuniju, ja sam otišao jedan korak ispred njega. Pozajmio sam jedan prenosivi PC i modem od Johena Kisa, i bilo mi je potrebno samo nekoliko minuta da dobijem oštre slike Gojinih najpoznatijih uljanih slika. Tada sam se tako trgao da sam, iako samo u donjem rublju, bio spreman da otvorim vrata ka vrtu sa palmama i uzviknem svoje “Eureka!”. Ali suzdržao sam se i potražio na mreži neku građu o flamenko sredinama u Sevilji. Tako mi nije trebalo mnogo vremena da dobijem potvrdu da je Ana priznata plesačica flamenka i da se dakle zove Ana Maria Maya. I onda su stvari počele da se događaju same od sebe. Zar nije bilo čudno što se Laura raspričala o staroindijskom pojmu maya istoga dana kada sam ja konstatovao da je Anino prezime potpuno isto? Onda nisam odoleo iskušenju da joj spustim prst na čelo i nazovem je pravim imenom. Otišao sam čak toliko daleko da sam je opisao kao “remek- delo”. To se dogodilo tačno onako kako Frank opisuje u svome pismu Veri. Ana je bila toliko nalik na Gojinu maju da joj je sigurno dosadilo da je stalno suočavaju s time, i možda je Hose zato reagovao tako razdraženo na činjenicu da sam još uspeo da nađem njeno prezime. Od tada nadalje držali su se manje-više po strani. A onda je Ani iznenada pozlilo, i to se ponovilo još jednom pošto je Frank otputovao. Pomislio sam da je ona možda ozbiljno bolesna.
– Goja je zastupljen u Pradu s veoma mnogo slika – rekoh.
Dakle, očevidno nisam shvatio o čemu on govori. S olakšanjem je uzdahnuo.
– Verujem da ćeš biti iznenađen – rekao je.
Razgovor je tako tekao neko vreme. Kružili smo kao mačka oko kaše, a nismo kružili čak ni oko iste kaše. Odlučio sam da stvar skroz presečem.
– Putujem sutra za Sevilju – rekoh. – U stvari odande sam se vratio pre nedelju dana, ali opet idem na nekoliko dana sada tokom vikenda pre nego što otputujem kući u Englesku.
– Onda prenesi pozdrave. Prenesi pozdrave pomorandžama.
– Obećavam ti.
Nisam znao da li je on sam ikada bio onde, i on sada reče:
– Sigurno je u Andaluziji divno u ovo doba godine. Tamo, pomislih. Sada! Zagledao sam se duboko u njegove smeđe oči.
– Nećeš možda sa mnom?
Pogledao me je blago zbunjen. Bilo je kao da razmišlja šta je ovo. Rekao sam:
– Ima nešto što bih ti veoma rado pokazao. On se glasno nasmeja. Onda reče:
– A šta bi to moglo biti? Opet sam stavio prst na usta:
– To moraš da vidiš, Frank.
S obzirom na to šta smo imali nameru da pokažemo jedan drugome stanje je bilo 1:1.
Frank je pogledao na sat, i opet stao da se vrpolji na stolici.
– Možda ipak ne bih mogao – reče. – U pitanju su i vreme i budžet. Osetio sam da je zagrizao udicu.
– Za budžet ću se ja pobrinuti – rekoh. – To uopšte nije problem. On reče:
– Istinu govoreći, nameravao sam da otputujem kući preko Barselone. Samo moram prvo da telefoniram, znaš kako je... to sam stalno odgađao.
– Onda možeš da učiniš i jedno i drugo – uveravao sam ga. – Prvo dan ili dva u Sevilji, a onda možeš da odletiš preko Barselone za Oslo. USevilji će ti možda sunce obezbediti i prikladnu boju. Takve se stvari zapažaju.
Norvežanin je naručio pivo i duboko se zamislio. Dok je tako sedeo, gotovo neobavezno nabacih:
– Mogu ti obećati da se nećeš razočarati. Mislim čak da ćeš biti zapanjen.
Na licu mu se pojavi čuđenje koje je sigurno imalo veze s tim kako sam ga oponašao.
Rekao sam:
– Ili možda shvataš na šta ciljam?
On se široko nasmeši, ali samo odmahnu glavom. Rekao sam:
– To je stvarno zadivljujući pogled. Začudilo bi me da to ne uđe u tvoju životnu priču kao nešto najlepše što si video.
On sleže ramenima, i sada, sada se skoro odlučio.
– Kad si mislio da putuješ?
– Sutra pre podne. AVE vozovi idu skoro svakog sata. A u vozu ćemo ručati. On je malo otezao:
– Možda to i nije loša ideja. Nikada nisam bio u Sevilji. Ali, naravno, ne mogu da prihvatim da ti platiš moje troškove.
– Naravno da možeš. Bilo bi mi to ne samo zadovoljstvo već bi lako moglo da se pretvori u dragoceni research.
On se opet onako glasno nasmejao, tipičnim skandinavskim smehom. Onda reče:
– Nadam se da ne zamišljaš da ja budem predmet istraživanja. Zapalih cigaretu. I rekoh:
– Ne brini. Mogli bismo da pričamo o gmizavcima i sličnim stvarima ili o ugroženim vrstama u Okeaniji. Ima mnogo stvari koje bi trebalo da obnovim.
– Naravno. Samo pitaj.
Ostali smo u baru još neko vreme te noći, i još smo tada uspeli da se prilično zakopamo u evolucionu biologiju. Osim toga, čuo sam celu priču o tragičnoj nesreći koja je njihovu kći koštala života.
Nekoliko sati kasnije sedeli smo u vozu za Sevilju. Osećao sam da je to igra sa visokim ulogom, i nije da se nisam pomalo osećao uhvaćenim u svoju sopstvenu mrežu.
Kada je voz stao u Kordobi, on se iznenada uspravio i lupio po čelu kao da je nešto zaboravio.
– Pa ja ti nisam pokazao one slike! – uzviknuo je.
Ali odbio je da mi kaže o kojim je slikama reč. Samo je ponavljao da mora i sam da ih vidi.
*

Rezervisao sam tri sobe u Hotelu Doña Maria, a kad se Frank zapitao zašto su naručene tri sobe, objasnio sam mu da sam jednu sobu rezervisao za prijatelja koji će se pojaviti kasnije tokom večeri. Međutim, sasvim siguran da će mi trebati i treća soba, nisam bio. Rekao sam da ću mu večeras pokazati nešto što on nikada neće zaboraviti. Tako smo imali dovoljno vremena da pogledamo glavni grad Andaluzije.
Odveo sam ga u katedralu i u Patio de los Naranjos, a dok smo prolazili između pravih redova drveta pomorandži koja su se u to doba godine povijala pod zrelim plodovima, Frank je ispričao da mu je Laura poslala fotografiju retkog goluba sa narandžastim grudima koju je snimila na Taveuniju. To me je zabavljalo, jer on nije ništa znao o onome šta sam napisao o njihovoj maloj romansi na Fidžiju.
Popeli smo se do La Giralde, koja je prvobitno izgrađena kao minaret pre nego što je dograđena i pretvorena u crkveni toranj. Odatle se pružao moćan pogled na beli grad sa obe strane reke Gvadalkivir. Prešli smo preko trga Plaza Virgen de los Reyes s dugim nizovima fijakera i ušli u Alkazarove vrtove sa njihovim rashlađujućim bazenima i fontanama. Svuda su rasle palme, i bilo je pomalo neobično razmišljati o tome da Frank i ja opet zajedno šetamo u jednom vrtu sa palmama. Bilo je skoro kao da smo se vratili u Maravu.
Pošto smo prokrstarili najstarijim delovima parka, prošli smo kroz kapiju Puerta del Privilegio i gledali ispod nas romantičnu Jardin de los Poetas sa dva bazena ograđena metrima visokom živicom. Frank je iznenada zastao i uzdahnuo:
– Ovde je tako... neverovatno lepo.
Video sam da su mu se u uglovima očiju pojavile suze i spustio sam jednu ruku na njegovo rame. Možda ga je pogodio Stendalov sindrom, pomislio sam, jer je sada trljao oči. I možda je rekao da bi prikrio svoje duhovno uzbuđenje:
– Mislim da sam imao jedan déjù-vu doživljaj.
Popeli smo se do platforme za posmatranje i seli na klupu na pošljunčanom trgu ispred kapije Puerta de Marchena. Bilo je veoma toplo, i ja sam otišao u jedan kafe i kupio nam nešto za piće.
Nakon nekog vremena dogodilo se nešto čudno, i s jedne tačke gledišta ovde je sve i počelo – mada je s niza drugih tačaka gledišta sve počelo ispred jednog vrtića u Oslu, na malenom aerodromu na Taveuniju, jednom od Fidžijanskih ostrva, na mostu preko Tormesa, između nekih prljavih lučkih šupa u Marselju, u Barrio Triana na zapadnoj obali reke Gvadalkivir, u luci u Kadizu pre više od dve stotine godina ili na seoskom imanju Duquesa de Alba u Sanlúcar de Barameda – da i ne pominjem ono što će se kasnije tokom večeri dogoditi u Sevilji. Sjedne nadređene tačke gledišta, a za mene i najvažnije, bilo bi ispravno vratiti se unazad sve do devona kada su se prvi vodozemci ispentrali na kopno svojim primitivnim ali, ah, tako avangardnim nogama. Mada, zašto ne otići do velikog praska pre petnaest milijardi godina kad su stvoreni prostor i vreme? Nekada su svi počeci bili u jednom zgusnutom jezgru neeksplodirane tvoračke sile.
Ono što se dogodilo, bilo je sledeće: iznenada je jedan maleni patuljak projurio kroz Puerta de Marchena. Nosio je čudnu odeću, i izgledalo je kao da je stigao pravo sa nekog karnevala. Sada je odlučno stao i netremice zurio u nas. Sekundu nakon toga izvukao je fotoaparat i snimio nas nekoliko puta, prvo mene, a onda Franka.
– Da li si video? – uzviknuo je Frank.
Patuljak se okrenuo i pola minuta kasnije zurio je u nas kroz jedan otvor na platformi za posmatranje. I odatle je okrenuo fotoaparat i škljocnuo par slika.
– Zar to nije čudan momak? – reče Frank.
– Usvakom slučaju je to čudno ponašanje – primetih.
Ali Norvežanin se nije zadovoljio time, naglo je ustao sa klupe i odlučno krenuo prema patuljku. Kroz otvore u zidu video sam kako je otrčao preko Puerta del Privilegio, a kada se nekoliko minuta kasnije vratio, samo je raširio ruke:
– On kao da je propao u zemlju.
Bilo je pola pet, i Alkazar je uskoro trebalo da se zatvori. Opet smo izašli na Plaza Virgin de los Reyes i zašli u uske sokake u staroj jevrejskoj četvrti Santa Cruz gde smo zagledali u prohladna patija i uživali u simfoniji balkona i držača za cveće od kovanog gvožđa. Bio sam tu pre samo nedelju dana i mogao sam da ispričam Franku da su rešetke od kovanog gvožđa ispred svih prozora imale dve svrhe. S jedne strane, trebalo je da omoguće i pogled i uvid i tako doprinesu otvorenijem društvu, što bi možda moglo da spreči kriminal, ali istovremeno su uvek bile zaključane i time garantovale i bezbednost. U starim danima su mlade device mogle da sede iza rešetaka od kovanog gvožđa, a prosci su često satima stajali ispred i šaputali nežne reči svojim izabranicama, ali ukoliko bi se požuda zbiljski javila, morali su da “jedu gvožđe”. U toplom delu godine još uvek se veliki deo života odigrava po patijima, objasnio sam, a kada sunce prži, oko celog se otvorenog trga navuče zavesa.
Popili smo po pivo na Plaza de la Alianya i divili se bugenviliji koja je skoro prekrivala jednu od fasada. Iza fasade se dizala jedna ponosna palma, a iza palme smo mogli da nazremo La Giraldu. Kao i svi trgovi u staroj jevrejskoj četvrti i ovaj je bio okrunjen drvećem pomorandži.
Sat kasnije smo otišli do Plaza Doña Elvira s njegovim elegantnim klupama od keramike, a odatle sam povukao Franka u tesni sokak “Susona”. Rekao sam da hoću da mu pokažem tajnu Santa Cruza. Izašli smo na jedan trgić koji je prvobitno bio zatvoreni patio, i tu sam mogao da pokažem na jednu keramičku ploču koja prikazuje lobanju. Keramička ploča je bila učvršćena na zid iznad jednog prozora, a ispod lobanje je pisalo “SUSONA”.
– Je li to tajna Santa Cruza? – upitao je Norvežanin. Klimnuo sam glavom:
– Susona je bila jedna jevrejska devojka koja je živela u petnaestom stoleću – ispričao sam. – U tajnosti je bila dragana jednog hrišćanskog mladića, i ubrzo je Susona saznala da njena sopstvena porodica planira krvavu pobunu protiv vodećih hrišćana u gradu. Među onima koje je trebalo ubiti, bio je i Susonin dragan, i zato je otišla do njega i upozorila ga na zaveru. Rezultat je bio da je njen otac osuđen na smrt, a samu Susonu je kasnije njen dragan izneverio. Kada je umrla nakon jednog jadnog života, zatražila je u testamentu da joj se glava odvoji od tela i okači ispred kuće u kojoj je stanovala, kao primer za sramotu. Tu je njena lobanja visila sve do u osamnaesto stoleće, a kasnije je na isto mesto pričvršćena keramička ploča.
Na trgu su bila dva drveta pomorandže, i sada je Frank upitao da li znam kako se po jednom pomorandžinom drvetu može videti da li nosi slatke ili gorke plodove. Kako nisam mogao da odgovorim na to, on je otkinuo jedan list sa drveta i pokazao kako ispod samog lista ima na dršci još jedan uzan list; dakle, da to drvo nosi gorak plod.
Popeli smo se do Plaza de los Venerables gde je u svoje vreme postojala bolnica za penzionisane sveštenike. Uz trg su bila dva restorana, a na samom trgu su rasla dva pomorandžina drveta. Tu smo seli za jedan od baštenskih stolova i popili po čašu manzanile pre nego što smo naručili večeru. Opet smo stali da razgovaramo o razvoju života na Zemlji, i mislim da je Frank započeo razgovor, možda da bi mi uzvratio za onaj novac koji sam investirao u put do Sevilje. Veliki deo onoga o čemu smo razgovarali te večeri, zaista mi je koristilo kasnije. Tu mi je i ispričao o tuateri na Novom Zelandu.
Mislio sam da je čista sreća što sam u Madridu sreo Franka. Ali sada je predstojala odlučujuća bitka jer se bližilo devet sati. Pošto sam platio račun, proveo sam Franka kroz tesne sokake i izveo ga na Plaza Santa Cruz. Pokazao sam mu koliko smo blizu visokog zida koji nas razdvaja od Alkazarovih vrtova, a posebno od Jardin de los Poetas.
– Mislim da ti imaš povez na očima – rekao sam.
Nije odmah razumeo, i ja sam ga zamolio da dobro pogleda oko sebe. On je prstom pokazao na veliki krst od kovanog gvožđa na sred trga, a ja sam mu ispričao o Francuzima koji su spalili staru crkvu koja je nekada stajala ovde i u svoje vreme dala ime i trgu i gradskoj četvrti. Obišli smo krug i po oko trga koji je ovenčavao barokni krst. Onda je on iznenada nešto ugledao. Pogledao je u mene s iskrom u očima i šmugnuo u flamenko tablao Los Gallos.
– U poslednje vreme razmišljao sam skoro samo o tim Gojinim slikama – naglo reče dok se hvatao za čelo. – Sasvim sam zaboravio da je ona bila jedna od čuvenih plesačica flamenka iz Sevilje!
Šaljivo ga lupin po ramenu.
– To će biti veselo! – reče on, ali nisam bio baš toliko siguran da li će mu vreme dati za pravo.
*

Izuzev jedne grupe Japanaca u flamenko baru nije bilo mnogo ljudi, i mi smo seli za jedan sto koji sam rezervisao sasvim uz scenu. Naručili smo svako po čašu brendija, a Frank nije rekao ni reč, samo je dizao čašu i sa očekivanjem nazdravljao.
Ubrzo je počeo šou. Prvo su tri muškarca u crnim pantalonama i belim košuljama sišli niz stepenice sa galerije s druge strane lokala. Prošli su između posmatrača i zauzeli svoje mesto na podijumu. Jedan od njih je imao gitaru, ona druga dvojica nisu imali druge instrumente sem svojih bolnih grla i pentadaktilne ritmičke instrumente svojih šaka. Gitarista je počeo da svira, a ona dvojica da tapšu i puckaju prstima.
Onda se pojavila ona, graciozna i silna kao boginja. Ana je sišla na scenu niz jedne spiralne stepenice uz žestok aplauz Japanaca, oni su naravno znali ko je ona, i u dobroj meri zbog nje su i prešli dugi put od Tokija, Kjota i Osake. Ana je nosila crvenu haljinu, ružičast svileni šal i jarkocrvene cipele. Crna kosa joj je bila vezana u konjski rep, a za njega je bila učvršćena jedna ruža.
– Ana! – prošaputao je Frank dok je ona silazila na scenu. Klimnuh glavom:
– Ana Maria Maya.
– Ona se tako zove? Opet klimnuh glavom.
– Maya?
– Pssst!
Ana je počela da pleše uz svirku gitare i intenzivno tapšanje. To je bio žestok ples, i sa uvežbanijom koreografijom nego prošle nedelje. Video sam oštar kontrast između oštrog i usredsređenog izraza lica i mekih pokreta ruku, da i ne govorim o elegantnom plesu prstima koji je me je podsetio na indijski hramski ples koji sam jedanput doživeo u Orisi.
Onda je sledilo još nekoliko tačaka, uz učešće i drugih plesača, ali velika zvezda te večeri je bila Ana Marija Maja. Ana je plesala rukama i šakama, stopalima i prstima, stomakom i kukovima. Ona je bila ponosna, ona je bila stroga, ona je bila koketna i ona je bila ponizna. Ponajviše sam hteo da u Sevilji Franku pokažem Anu. Hteo sam da mu pokažem raskošno slavlje elastičnih udova postanimalnog kičmenjaka. To je pravodozemac trebalo da vidi, pomislio sam, sada čukununučad plešu flamenko u Sevilji, a za to su potrebni svi udovi tetrapoda, svi mišići i pršljenovi, i sve koordinatne sinapse mozga. Ali kako bi prvi vodozemci mogli znati ka čemu su se uputili kad su u polutami devona ništa ne sluteći tabanali kroz paprati prečicama na putu ka svojim periodičnim ljubavnim susretima kraj obraslih jezeraca i bara. Mi smo bili svedoci jednog ponosnog, uzdignutog i egzibicionističkog pobedničkog plesa, a Protoamfibija i Protoamfibijus su mogli imati puno razloga da se raduju svim onim punoglavcima koji će uskoro ispuniti Paprat-jezero i Rastavić-baru, jer tu nisu rasipali svoje seme zaludu. Ali mi nismo videli samo jedan pobednički ples, mi smo gledali i smrtni ples jednog prolaznog kičmenjaka, jer ubrzo se pevalo duboko i promuklo s puno reči o ljubavi i smrti, izdaji i tlačenju.
I onda je došla pauza. Nakon aplauza Ana je sa ostatkom ansambla otišla na galeriju, ali sada je Hose došao do našeg stola. U rukama je nosio jednu malenu bebu, a Frank je razrogačio oči. Dete je imalo tek dva-tri meseca. Pre nego što je čestito pozdravio Hosea, Frank je pogledao dete i konačno u Hosea.
– Je li... tvoje? – promucao je.
Hose ponosno klimnu glavom i široko se nasmeši.
– To je Manuel – reče on i sede za sto. Ubrzo je došla i Ana i sela.
– Tako je lepo videti te, Frank! Ovo je veliko iznenađenje. Norvežanin je bio zaprepašćen.
– Koliko je star? – reče on, a izgledalo je kao da je pitanje upućeno njemu jednako koliko i ponosnim roditeljima.
– Deset nedelja – odgovori Ana. Biolog je počeo da broji na prste:
– Da li ste znali za to na Taveuniju?
Nije stigao odgovor na to pitanje, jer je u lokal ušla jedna elegantna žena sa velikom torbom preko ramena i uputila se pravo našem stolu. To je bila Vera. Zaokrugljen stomak je nedvosmisleno pokazivao da je ostalo samo još dva meseca do kraja trudnoće.
– Vera?
Po drugi put toga dana Frank se uhvatio za glavu zbunjenog izraza. Možda je opet na sebe navukao jedan déjù-vu, u svakom slučaju nije mu bilo prvi put da vidi Veru sa velikim stomakom.
Vera se nagnula i prislonila mu obraz uz obraz u čast ponovnog susreta. Rekao sam:
– Imao sam zapisano njeno ime u bloku sve od povratka sa Fidžija. I onda sam je pozvao nekoliko puta iz Madrida nakon našeg susreta juče popodne. Mislio sam da bismo mogli da se sretnemo svih petoro. Dobro, šestoro. Ili sedmoro. Pozvao sam je u Sevilju tek nočas.
Znao sam da Frank nije video Veru otkako su se sreli u Salamanki. Sada mu je pogled više puta pao na njen veliki stomak, a kada bi sklonio oči sa Vere, mogao sam da naslutim tešku tugu u njegovom pogledu. On se s mukom borio da sačuva prividnu vedrinu kada se obratio Veri klimnuvši glavom prema njenom stomaku.
– Neka je sa srećom – rekao je krotko.
Nekoliko sekundi kasnije okrenuo se prema meni i pogledao me u oči prekornim pogledom. Nisam mogao da budem siguran da li zato što sam u Sevilju pozvao buduću majku ili zato što sam to tajio od njega.
Vera se stidljivo smešila i nije se baš najbolje osećala u tom trenutku. Pomalo me je bolelo pošto sam ja bio odgovoran što se ona tu našla. Ona nije uspela ni da odgovori na Frankovu čestitku, jer opet su gitarista i dva utegnuta cantaores sišli sa galerije, prošli kroz salu i popeli se na scenu. Tek kada su seli, sama kraljica flamenka je sišla na scenu. Sišla je niz spiralne stepenice kao neka diva ex machina.
Vera je sedela između Franka i mene i naizmenično nas posmatrala pre nego što je prošaputala:
– Mora da sam je negde već srela.
Uprkos duševnom stanju u kome se Frank nalazio, nije se mogao uzdržati od osmeha. Podigao je pogled u mene, i obojica smo sigurno mislili na to kako smo se u Maravuu mučili i pokušavali da se prisetimo gde smo Anu već videli.
On je pogledao u Veru, i sada, tek sada je rekao:
– Pomisli na Prado.
– Na Prado?
– Dobro, na Goju.
Sada je Vera zakolutala očima. Rekla je toliko glasno da sam se uplašio da će se čuti sve do scene:
– ”La Maja Desnuda!”
I Frank i ja smo ponosno klimnuli glavom, kao da smo nas dvojica zajedno izveli to umetničko delo da opet oživimo Gojin legendama okruženi model. Dakle, ipak nije trebalo da me vodi u Prado.
– Ona apsolutno potpuno liči! – šaputala je Vera uzbuđeno.
– Psst! – rekoh ja, i onda je ples nanovo počeo.
*

Kad je predstava završena sat i po kasnije, bilo je pola dva. Ali je onda postavljen jedan veliki sto sa tapasom i manzanilom kod bara. Tako su se Ana i Hose držali u pozadini, dok smo Frank i Vera i ja iskoristili priliku da napravimo nužan rezime. Osećao sam odgovornost za ono što sam priredio i, osim toga, računao sam da će možda biti potreban predsedavajući.
– Ne morate sada da se ustručavate zbog mene – rekoh. – Inače, jedini sam koji poznaje pozadinu svega i to sa obe strane. To se uvek tako događa kada odrasli ljudi nisu u stanju da razgovaraju jedni s drugima.
Oni su oboje bili nervozni kao da stoje pred strogim direktorom škole pošto su pozvani na razgovor zbog svega što su učinili u poslednje vreme. Ne poričem da sam pomalo uživao u situaciji u kojoj sam se našao.
– U tome si možda u pravu – rekao je Frank.
On opet klimnu glavom prema Verinom stomaku.
– Ima samo nekoliko nedelja kako smo razgovarali telefonom, i to je čak bio veoma prijatan razgovor. Mislim da si mogla da mi nagovestiš da si trudna.
Ona se sada veoma uozbiljila.
– Bila sam kukavica – priznade ona. – Nisam se usudila.
On baci pogled na mene pre nego što opet pogleda u nju. Onda reče:
– Pretpostavljam da to dete ima nekog oca.
– Frank...
– Osim toga, vreme razdvajanja od stola i postelje je isteklo. I onda je sve u redu, mislim. Možeš opet da se udaš.
Ona je zbunjeno zurila u mene, ali nisam želeo da joj pomognem, sada su mogli i sami da se snađu. Samo sam strogo klimnuo glavom prema njoj.
Uzela je Franka za ruku, ali ju je on odmah povukao, a ona je pogledom zamolila za milost dok je dizala glavu k njemu i rekla:
– To je tvoje dete, Frank.
Nekoliko trenutaka je imao boju lica koja je mogla da podseti na Aninu kada se ono srušila preko stola za doručkom na Taveuniju. Onda su mu obrazi pocrveneli i počeo je nešto teže da diše, skoro sam mogao da čujem kako mu krvni pritisak raste, i nekoliko sekundi sam se bojao da će je ošamariti. Onda je odlučno rekao:
– To je potpuno nemoguće. Ona odmahnu glavom.
– Umeš li da brojiš? – reče ona.
– Ali... ti se šališ!
Stigli su otprilike dotle kada sam mahnuo kelneru i pobrinuo se da se Franku posluži još jedan brendi. Trebalo ga je smiriti. Sada je Vera počela bolje da kontroliše stvar.
– Nadam se da nisi zaboravio da smo bili zajedno one noći u Salamanki. Toliko crnog vina nisi popio.
On se okrete k meni i reče:
– Zar te zaista ne mrzi da sediš i slušaš sve ovo?
– Ne mrzi me – odgovorih jednostavno. Ona nastavi:
– Ne, nisam se usuđivala da ti to ispričam, Frank. Svečano smo obećali jedno drugome da nećemo obnoviti naš zajednički život. I onda smo ostali da stojimo ispred vrata moje sobe u hotelu, jer trebalo je ili da ti odeš u svoju sopstvenu sobu ili da uđeš kod mene. Zar se ne sećaš? I lepo smo se složili da to što smo nazvali intermecom neće biti početak nekog obnovljenog zajedničkog života. Jer mi smo sasvim okončali naš odnos.
– Tako smo bar rekli – priznao je Frank.
– Onda sam i ja rekla da te noći nema problema sa preventivnim sredstvima. To je bio nekako najsigurniji dan u mesecu. A kada sam ja uprkos svemu ostala trudna, naravno da sam pomislila na Sonju. Nisam uopšte bila u nedoumici da li ću izneti trudnoću. Bila sam spremna da budem samohrana majka, i naravno da bih te obavestila odmah posle porođaja. Ali morala sam da čekam, može nešto da krene naopačke, i ovaj put, mislila sam... Htela sam da tebi prepustim odluku u kojoj meri želiš da budeš sa detetom, a to, to i dalje mislim.
Frank je pokušao da sakrije da plače.
– Samo nastavi – zamolio je.
– Onda me je telefonom pozvao Džon Spuk, koji je rekao da je bio s tobom na Fidžiju i da te je sasvim neočekivano sreo u Madridu. Rekao je da bi ovaj vikend verovatno trebalo da provedete u Sevilji, i onda me je pozvao na nešto što je nazvao “izvedbu flamenka stoleća”. Uzgred budi rečeno, te reči su mu tačne, ona je jednostavno potpuno fantastična. Pomislila sam da je to možda prilika da ti sve objasnim. To je bilo juče popodne, ali me je on onda pozvao usred noći, i to samo da potvrdi da si ti stvarno na putu za Sevilju. On je naručio jednu avionsku kartu koju sam mogla da podignem na aerodromu u Barseloni. Osim toga, rekao je da misli da me ti još uvek voliš. Onda me je divno izribao zbog svega što smo učinili nakon onoga što se desilo u Oslu.
Kako on ipak nije odmah odgovorio, ona je rekla: – Možeš li da mi oprostiš, Frank? Moje stanje te ni na šta ne obavezuje, mislim. Ali da li možeš da oprostiš?
– Koliko ostaješ u gradu? – upitao je.
– Ne znam. Na karti piše nedelja 15.30. A ti?
– Ne znam. Možda do ponedeljka.
Dakle, ipak im je bio potreban posrednik. Rekao sam:
– Vi ćete ostati ovde u gradu podjednako dugo, a onda ćete utvrditi da li ćete prvo da otputujete u Oslo ili u Barselonu. Ako ne, onda želim da mi nadoknadite sve moje troškove. Ne igram se radnje.
Više nismo uspeli da kažemo o toj stvari, jer su nas sada bučno pozvali za sto na kome su bili postavljeni tanjiri i čaše, tapas i manzanila. Međutim primetio sam da je Frank desnu šaku spustio na Verin veliki stomak i da je ona svoju šaku spustila na njegovu.
Pomislio sam na nešto što je Ana, prema Frankovom pismu rekla u automobilu u povratku sa datumske granice u Maravuu: “U tmini nadutih stomaka u svakom trenutku pliva nekoliko miliona čaura potpuno nove svesti sveta. Bespomoćni vilenjaci bivaju jedan po jedan istisnuti napolje kad sazru i budu spremni da dišu. Još uvek ne mogu da uzmu nikakvu drugačiju hranu sem slatkastog vilenjačkog mleka koje struji iz para mekih pupoljaka vilenjačkog mesa.”
Bilo je još nešto što mi je upalo u oči. Dok smo sedeli u vrtu s palmama u Maravuu i svi se izjašnjavali o tome u šta verujemo, Ana je rekla da ona veruje u neku stvarnost van ove. Rekla je: “Možda ćemo se jednog dana opet sresti na nekom drugom mestu i sećati se ovoga kao jednog sna.” Ali možda bih mogao sebi da dozvolim pesničku slobodu da pustim Franka da nakiti tu izjavu u dugome pismu Veri. Jer opet smo se svi skupili, a Ana nije bila mrtva.
Tokom noći se popilo mnogo manzanile, i osvežene su mnoge uspomene sa Fidžija. Sada smo još imali nekoga kome se sve moglo ispričati, a Vera je želela da sasluša sve nas. Od srca se smejala kada smo joj pričali o Bilu i Lauri, ali sam propustio da je obavestim kako su Frank i Laura pokupili jednu flašu crnog vina kada su napustili zabavu i otišli ka Frankovoj kolibi.
Ana i Hose su otputovali na Taveuni da pripreme jedan televizijski program o 21. stoleću, a jedan od snimaka je trebalo da bude urađen na datumskoj granici na Fidžiju. Program je odavno bio i napravljen i pušten, a Hose je Franku dao jednu video kasetu sa programom. Ana je ponosno dodala da program sa Fidžija sadrži i jedan kratak intervju sa Frankom u kome on govori o biološkoj raznovrsnosti i o pretnjama starim staništima u Okeaniji.
Frank i ja smo ispričali da smo obojica imali snažno osećanje da smo Anu videli pre nego što smo je sreli na Taveuniju.
– Oh, budite dobri! – nasmejala se Ana. Sakrila je lice u šake i rekla:
– Vi pojma nemate koliko često to čujem.
Ispričao sam kako sam preko interneta za svega nekoliko minuta pronašao kristalno jasne slike Gojine maje. Osim toga, iskopao sam i podosta građe o poznatoj bailaora Ani Mariji Maji.
– I onda si gurnuo prst Ani u čelo i tako joj indirektno stavio na znanje da si na internetu našao članak o njoj – rekao je Hose. – Povezao sam s tim da ste počeli da razgovarate o tome da ste je negde već ranije sreli, jer to ste činili iz sve snage, a ja znam koliko Ana mrzi kada je prepoznaju, bilo kao bailaoru bilo kao Gojinu maju. Zar nisi čak počeo da o Ani govoriš kao o “remek-delu”? Tada smo bili na Fidžiju, dakle na Fidžiju, čoveče! I internet može biti zloupotrebljen.
– Da li ste znali da je Ana trudna? – opet je upitao Frank. Oboje su odmahnuli glavom.
– Ali možda se zato iznenada onesvestila i pala na sto za doručkom? Odgovorio je Hose:
– Da, to smo tek kasnije shvatili. Bio sam preplašen kada joj je pozlilo. Pomislio sam da je Ana dobila anafilaktički šok, jer uvek je bila alergična na ubode insekata. Nisam mislio baš jasno, ali sam pomislio da bi joj jedan šamar možda stimulisao proizvodnju adrenalina.
Tako se razgovor kretao napred-nazad, i na sto su stalno donošene nove flaše. Frank je čak suočen s time da je raširio prste da bi video Anu kako se kupa naga u vodopadu Bouma.
– Tek sam tada shvatio da sam već bio video samo tvoje lice – ubeđivao je.
– Inače ne smatram se nekim voajerom. Ana se nasmejala:
– Koju nedelju kasnije još više sam ličila na Gojinu maju.
Rastali smo se tek oko četiri, i ja sam morao da Franka i Anu sprovedeni kroz tesne ulice u Santa Cruzu do Hotela Doña Maria. Kada smo stali pred noćnog portira, rekao je da se nije pojavio nikakav hotelski gost za onu treću naručenu sobu. Frank i Vera su stajali nekoliko sekundi i gledali se, i možda su razmišljali kako su stajali i odmeravali jednu sličnu situaciju ispred jedne hotelske sobe u Salamanki pre tri četvrtine trudnoće. A onda su se oboje nasmejali.
– Mislim da smo nam ne nedostaje soba – rekoh – ali možda možeš da mi nađeš jednu suprugu?
Poslednje što sam rekao Franku i Veri pre nego što smo se rastali te noći, bilo je da imam jednu ofucanu razglednicu sa slikom Sagrada Familia kod kuće na pisaćem stolu u Krojdonu, i da ću se setiti da je pošaljem nekom prilikom.
*

Sunce je bilo visoko nad andaluzijskim glavnim gradom, i mi smo bili kao neka velika porodica kada smo sledećeg prepodneva krenuli u dugu šetnju. Ana i Hose su došli po nas u hotel Doña Maria sa Manuelom u dečijim kolicima sa crvenim i crnim prugama, i ubrzo smo išli preko Plaza Virgen de los Reyes, pokraj Archivo de Indias do Puerta Jerez i dalje do Paseo de las Delicias koja jedno vreme prati Gvadalkivir pre nego što nas uvodi u park Maria Luisa, najveću od mnogih zelenih oaza Sevilje. Park je prvobitno 1893. godine poklonila gradu princeza Maria Luisa, a kasnije je pretvoren u okvir velike ibero-američke izložbe 1929. godine. Svojim lavirintom staza i prolaza, nadstrešnicama i paviljonima, pećinama i veštačkim bregovima, cvećem i žbunjem, senovitim gajevima i mnogo hiljada drveta Maria Lusia je danas jedan od najbujnijih parkova Evrope.
Između svih paviljona posebno smo primetili meksički paviljon inspirisan Majama. Hose je ispričao da je posle Svetske izložbe korišćen kao porodilište, a i novopečena i buduća majka su to prokomentarisale sa zanimanjem. Frank je odvratio da je “maja” pojam i među Indijancima i među Indijcima, mada tu naravno nema nikakvog jezičkog srodstva. Hose je smatrao da je to površno zapažanje i odgovorio da španska reč “flamenko” znači i flamingo, a da ne postoji nikakvo etimološko srodstvo. Ana i Hose su ispričali da su jedanput putovali kao hodočasnici u Saintes Maries-de-la-Mer gde je Ana plesala flamenko na jednom velikom aranžmanu za Cigane iz cele Evrope. Osim toga, u Kamargi je doživela da vidi sve flamingoe iz delte Rone.
Otišli smo do trga Plaza de America ispred arheološkog muzeja. Ceo trg su preplavili beli golubovi, i Ana je kupila jednu kesu semenja za ptice. Ubrzo je nestala u lepetavom roju belih naslednika dinosaurusa, a Frank je opet ispričao o slici endemskog goluba sa narandžastim grudima koju je Laura uspela da snimi.
Sa Plaza de America ušli smo u sam park. Ana i Hose su na smenu gurali kolica, a Frank i Vera su posmatrali jedno drugo mnogo više nego što su bili u stanju da sami zapaze, jer Frank je sve vreme gledao u Veru kada bi ona gledala na drugu stranu, a Vera je skoro uvek gledala u Franka kada bi on gledao u dečija kolica ili bacao pogled na Anu i Hosea. Jedino su izbegavali da jedno drugo pogledaju u oči.
Naveo sam Anu i Hosea da ispričaju ponešto o korenima flamenka u Andaluziji. Pričali su i o El Planeti i o čuvenom aficionadu po imenu Serafín Estébanez Calderón koji je dobio nadimak El Solitario, dakle “usamljenik”. U knjizi Andaluzijske priče iz sredine prošlog stoleća on je dao niz živih opisa flamenko sredina u tadašnjoj Sevilji, a naročito u priči Un baile en Triana ili “Jedna zabava u Trianu”. El Solitario bi se s pravom mogao nazvati prvim flamenkologom.
– El Planeta i El Solitario? – ponovi Frank.
Ana klimnu glavom kao iskusni poznavalac, a Frank je, očigledno vešt u povezivanju stvari, rekao:
– Pomislio sam na Lauru. Ona je stalno čitala knjigu Lonely Planet.
– Zadivljujuće – priznade Hose, i sada se predade.
Ostali smo ispred jednog plakata koji je pokazivao ptice koje žive u parku, i mislim da je Frank pomenuo da smo videli jednog čudnog patuljka u Alkazarovim vrtovima.
Ana se široko nasmeši:
– On stanuje onde – reče.
– Stanuje onde?
– Tako se bar priča. Trči unaokolo po parku i polaroidom snima turiste, a onda im fotografije prodaje na izlazu po astronomski visokim cenama.
Kažu da stanuje u Galena del Grutesco. On operiše u tim vrtovima otkad pamtim, i niko ne zna koliko ima godina.
Izašli smo na trg Plaza de España koji je sagrađen za ibero-američku izložbu.Trg oblikovan kao polumesec bio je oivičen kanalima sa mostovima inspirisanim Venecijom i jednom velikom polukružnom palatom koja je sagrađena za Svetsku izložbu da predstavlja špansku industriju i zanatstvo. Veličanstvena građevina okrenuta suncu i Gvadalkiviru, ima u prednjem delu prema trgu četiri kolonade, svaku sa trinaest dvostrukih stubova.
Prešli smo preko jednog od mostova, a Ana i Hose su nas odveli prema levoj kolonadi gde su nam pokazali kako su ispod balustrade napravljeni detaljima bogati porcelanski mozaici koji ilustruju najvažnija istorijska zbivanja u svakoj od španskih provincija, kao i kartu i grb svake provincije. Hose je ispričao da Spanija ima pedeset provincija i još dva španska grada sa samoupravom, Seutu i Melilu u Maroku.
– To je 52 – reče Frank. – Tačno onoliko koliko ima izbornih okruga za House of
Representatives na Fidžiju.
Ta igra asocijacija između Franka i Hosea je postala pravi sport, i Hose je odgovorio:
– Ili onoliko koliko ima u jednom špilu karata. Skroz smo vas samleli. Imao sam razloga da doživim kao posebno duhovito to što je prvo rečeno tako mnogo o reči maya a zatim o broju 52. I naravno da sam mislio da sam ih sve prevazišao kada sam rekao:
– Ili kao stari majanski kalendar. Astronomska godina je imala 365 dana, ali su imali i jednu ritualnu od 260 dana. Da bi ta računica mogla da se ostvari, kalendar je imao ciklus od 52 godine.
Ana me je pogledala, i još jedanput sam se osećao kao da se gledam sa Gojinom majom.
– Sada izvodiš – rekla je. Ali ja odmahnuh glavom:
– Pedeset dve astronomske godine imaju 18.980 dana, a kada to podeliš sa brojem od 260 dana u kalendaru svetkovina, dobijaš 73 ritualne godine. Inače, tih 260 dana je bilo podeljeno na 13 meseci.
Pošto smo već počeli da pričamo o kalendarima i računanju vremena, a kako sam ja imao reč, nastavio sam:
– Sigurno se sećate kako su na Fidžiju počeli da planiraju smenu milenijuma?
– Pa zato smo i bili onde – primetio je Hose. – Izuzev Antarktika i jednog parčenceta Sibira, Fidži je jedino mesto na kopnu koje preseca 180. meridijan. Fidži je jedino mesto na zemaljskoj kugli gde možeš da iz jednoga dana pređeš u drugi a da ti ne treba zimska obuća.
Strpljivo klimnuh glavom:
– Ali vi možda niste čuli poslednje novosti? Hose odmahnu glavom, a ja sada rekoh:
– Zbog niza pitanja vezanih za datumsku granicu, letnje vreme i vreme izlaska sunca, odvijalo se žestoko takmičenje između više pacifičkih ostrva o tome ko pvi ulazi u 2000. godinu. Sad, samo Taveuni i još nekoliko fidžijanskih ostrva leže na 180. meridijanu, a da bi prestigao Tongu i maleno ostrvo Little Pitt Island Fidži je od ove godine uveo letnje vreme. Pre nekoliko nedelja su po prvi put navili satove jedan sat unapred. Ali to nije sve...
– Pa onda nastavi! – zahtevao je Frank. – Nadam se da nećeš reći da su sagradili jedan luksuzni hotel na datumskoj granici?
Rekao sam:
– Ne baš sasvim. Ali na 180. meridijanu – tamo gde je Ana intervjuisala Franka o ugroženim životinjskim vrstama u Okeaniji – podići će se jedan “Millenium Monument”. Ko bude želeo moći će u njega da stavi vremensku kapsulu koja će se otvoriti tek kroz hiljadu godina. Samo treba da napiše pozdrav četvrtom milenijumu i stavi taj pozdrav u jednu staklenu kapsulu. Kapsula se onda stavlja u jednu rupu u jednoj cigli, koja se zatim zapečati i uzida na svoje mesto kao deo spomenika. Čitava stvar ne košta više od pet stotina dolara po vremenskoj kapsuli, a postoji zadužbina koja je na sebe preuzela da održava zid sledećih hiljadu godina. Osim toga, garantuje se da će vremenska kapsula biti otvorena na svečanoj ceremoniji prvog dana nove 3000. godine.
– Ne znam da li mi nešto leži na srcu – reče Hose. – Ima mnogo dotle. A ti?
– Razmišljao sam da li da tu smestim jedan manifest iz XX stoleća – rekoh.
– Jedan manifest? – upita Hose. – Politički manifest? Odmahnuh glavom. Onda rekoh:
– Napisao sam neku vrstu referata sa tropskog susreta na vrhu koji smo priredili u Maravu Plantation Resortu. Zar ne mislite da smo dužni Fidžiju da za nama ostavimo neki mali rezime?
Oni se nasmejaše.
Ana je ispričala da su španske provincije predstavljene abecednim redom od Alave do Saragose, i dok smo se približavali kolonadi, ona je pokazala na balustradu i nabrojala:
– Álava, Albacete, Alicante, Almería, Ávila... Prekinula ju je Vera.
– Začeta sam u Almeriji – izjavila je. – Moji roditelji smatraju da sam začeta u jednom malom gradu koji se zove Vera. I onda su mi dali ime po tome gradu.
I onda odjuri do karte Almerije i pokaza na grad po imenu Vera. Kada smo stajali ispred karte Alave, Ana je pogledala u Hosea i rekla:
– Mogu li da otkrijem jednu tajnu?
Setio sam se kako ju je Hose uvek obodravao da ne odgovori na neka pitanja koja smo joj postavljali dok smo bili zajedno na Taveuniju. Sada je samo slegao ramenima i time označio da ona više nema štipaljku na ustima. Ona reče:
– Mi ovamo dolazimo skoro svake nedelje. I onda smo tokom godina izmislili po jednu pričicu za svaku provinciju u Španiji. Kad smo na putu, pokušavamo da se setimo svih priča tačno po redu. Ili izmišljamo neke sasvim nove.
Frank i ja se pogledasmo s razumevanjem. I ono večito mrmljanje između to dvoje Španaca je najzad dobilo svoje objašnjenje. Nisam razumeo šta su govorili, zato mi je Frank ponajviše i bio potreban kao tumač i posrednik, što je bila funkcija o kojoj on na svu sreću još uvek ništa nije znao.
Počeli smo da laganim koracima hodamo pored svih španskih provincija. Ana i Hose su pokazivali na porcelanske mozaike i kazivali po jednu kratku bajku, jedno predanje ili neku anegdotu za svaku provinciju kraj koje bismo prošli.
Sada su se Frank i Vera smenjivali u guranju kolica sa Manuelom. Razmišljao sam o tome da jedan meteorit nije pogodio Zemlju pre šezdeset pet miliona godina, danas bi oni možda gurali jedna kolica sa jajetom, jer dinoidi bi naravno na kraju krajeva smislili točak.
Kada smo stigli do Zamore na suprotnoj strani trga, oboje su zajedno gurali kolica, ali tek kada smo stali pred Saragosu i kad je Hose počeo da priča o lepoj katedrali Nuestra Señora del Pilar sa svim Gojinim fresko slikama, oni su skupili hrabrost. Dok su predavali dečija kolica Ani, uhvatili su se za ruke i pogledali se u oči odlučnim pogledom. Tu je polukrug bio kompletan. Drugi polukrug je bilo Frankovo pismo Veri. Nikada nije postojala namera da se ta dva polukruga sastave u jedan celoviti krug. Pa ja nisam računao da ću sresti Franka u Rotundi hotela Palace. A kada je već bilo učinjeno, to mi je obezbedilo gomilu briga, mada mi je to dalo i mnoge nove ideje.
Jedanput je Hose upitao kako ide sa knjigom za koju sam počeo da prikupljam beleške kada smo se susreli na Fidžiju, a ja sam opet podigao jedan prst i stavio ga na usne i zakleo se da nikada ne govorim o onome na čemu radim.
– Samo sam pitao kako ide – ponovio je Hose.
Pošto su svi pogledi bili upereni u mene, shvatio sam nerazumnost u tome da su se ovde svi otvorili jedni drugima, ali da na neki način samo ja nisam imao ništa da dodam otkako smo se videli poslednji put. Neki su uspeli čak da dodaju i dva sasvim nova građanina sveta.
Rekao sam:
– Ima i jedna autentična priča, i jedna koja je izmišljena. A ja ne znam koja je od te dve priče fantastičnija. Možda zato što se one na neki način prepliću. One su kao kokoška i jaje. Bez autentične priče ne bi nastala ni fantastična, a bez fantastične priče istinita priča bi bila sasvim nezamisliva. Osim toga, nemoguće je reći gde te dve priče počinju i gde završavaju. Jer nije samo početak ono što određuje kraj. I kraj određuje početak. O tome smo već razgovarali. Aplauz velikom prasku je došao tek petnaest milijardi godina nakon što je puklo.
– Ali o čemu je reč u te dve priče? – htela je Vera da zna. Dobro sam razmislio. Onda rekoh:
– Reč je o kičmenjacima. Frank razrogači oči:
– O kičmenjacima? Klimnuh glavom:
– Reč je o sinapsidima, a posebno o poslednjem izdanku stabla, to će reći o postanimalnim primatima. I ja sam sam jedno takvo čudno stvorenje, a uspeo sam da dostignem čak 65 godina. Čudno je razmišljati o tome da potičem od jedne malene rovčice koja je ovde živela pre šezdeset pet miliona godina, ili, ako hoćete, od jednog vodozemca koji je živeo pre trista šezdeset pet miliona godina. Ali dobro, dobro! Mada smo možda još uvek učaureni.
Poklonih se prvo kolicima sa Manuelom, a onda Verinom stomaku. I rekoh:
– Jer ogromna štafeta roda još uvek nije završena. I dalje će se, moji prijatelji, putovati, putovaće se daleko od nas, i putovaće se veoma daleko. A kamo nas to dugo putovanje vodi, suviše je rano reći.
Ana je ćuteći klimala glavom, a ja sam imao osećanje da se ona možda baš neće baciti na roman čim izađe. A možda je to i svejedno.
UFrankovom pismu Veri, bilo je četiri puta trinaest fotografija sa Taveunija, a na svakoj slici je Ana napisala manifest koji su stalno deklamovali. Dok smo išli od jednog do drugog kraja trga Plaza de España – i prelazili ceo taj dugi put od Alave do Saragose – pokušavao sam da u sebi čitam ono čega sam se sećao od manifesta, a sa jednom rečenicom za svaki od španskih gradova. Palo mi je u oči da je Hose morao da se seti da precizira da je manifest bio napisan da se deli između dva životna druga, jer onaj ko nema čiju ruku da drži, skoro da ne može da izdrži samu perspektivu koju manifest razvija.
Frank više nije bio toliko potišten kao kada smo razgovarali u vrtu s palmama u Maravu Plantation Resortu. Zamišljao sam da mu je sad možda postalo malo lakše da nosi teret izgubljene večnosti. On u svakom slučaju više nije bio sasvim sam na putu u susret kosmičkoj noći. Imao je nekoga da s njime ide tim teškim putem. I dalje je bio anđeo u nevolji, ali nevolja uči anđele bez krila da vole.
Oprostili smo se na Plaza de España. Ana i Hose je trebalo da idu kući sa Manuelom, a Frank i Vera su priznali da im je ostatak vikenda u Sevilji potreban da ga provedu samo jedno s drugim.
Tako sam ja prepušten samome sebi. Osećao sam se vezanim za svakog od mojih mladih prijatelja, i to u većoj meri nego što je iko od njih bio u stanju da shvati.
*

Pre nego što sam otputovao AVE vozom za Madrid, i dalje avionom za Getvik, prošetao sam do Gvadalkivira, prešao na drugu obalu preko mosta Puente San Telmo i odjedanput se našao ispred crkve Santa Ana u Triani. Crkvene dveri su bile otvorene, a sada je mene pogodilo intenzivno osećanje déjù-vu doživljaja.
Dok sam stajao na trgu ispred okeržute parohijske crkve, počelo je da se skuplja mnogo ljudi obučenih u crno. Shvatio sam da će se održati neka zadušna misa, a kada su ušli u crkvu, ja sam krenuo za njima. Nisam shvatio baš mnogo od onoga što je sveštenik rekao, ali je bilo jasno da je jedna mlada žena napustila svet, jer sam jasno mogao da prepoznam roditelje i supruga preminule.
Dok je sveštenik držao službu, morao sam da se zapitam ko je to otrgnut od svojih, zašto je ona otrgnuta – i da li to što se dogodilo može na neki način biti moja krivica.
Dok smo ustajali i izlazili iz crkve, primetio sam patuljka iz Alkazarovih vrtova. Dok smo izlazili kroz crkvene dveri, pogledao je u mene i namignuo mi. Pomislio sam da me možda poznaje od prethodnog dana, i ne sećam se da li sam i ja njemu namignuo, ali mi je onda mahnuo levim kažiprstom da mu priđem i tako me malo odvukao od ostatka pratnje. On je zavukao šaku u jedan od unutrašnjih džepova na svojoj jakni, izvukao gomilicu fotografija u boji i pružio mi jednu od njih. To je bila moja sopstvena slika kako sedim ispred kapije Puerta de Marchena u Alkazarovim vrtovima. Nervozno sam preturao po džepovima tražeći nešto novca da mu dam, ali je to patuljak odlučno odbio i samo rekao: “De nada, de nada!” Srdačno sam se zahvalio, ali pre nego što sam čestito i pogledao patuljka, i on i svi drugi ljudi su nestali.
Dugo sam ostao na trgu ispred crkve Santa Ana i proučavao svoju sopstvenu sliku. Video sam samo ono što sam znao, i to ono što sam sve vreme znao. Video sam jednog ožalošćenog primata, i nisam mogao da nađem nikakvo smirenje u neutešnom pogledu koji je zurio u mene. Tako je na kraju postalo jasno da roman koji sam počeo da pišem nije ni o Franku i Veri niti o Ani i Hoseu. U njemu se radi o Šili i kartama za njen pasijans. U njemu se radi i o meni samome.
Skoro instinktivno sam okrenuo fotografiju koju sam upravo dobio – na čijoj poleđini je patuljak napisao nešto crvenom pisaljkom. Tu je pisalo: Čovek je možda jedino živo biće u celom svemiru koje ima univerzalnu svest. Onda očuvati životnu sredinu na ovoj planeti nije samo globalna odgovornost. To je kosmička odgovornost. Jednom se pomrčina može opet spustiti. A Duh Božiji ne lebdi više iznad voda.

Manifest




1

Postoji jedan svet. Po zakonu verovatnoće to se graniči s nemogućim. Bilo bi lakše poverovati da nema ničega. Tada se ni u kom slučaju ne bi našao niko da pita zašto nešto ne postoji.


2

Neopterećenom pogledu svet izgleda ne samo kao neverovatan događaj, već i kao konstantno opterećenje za razum. Naravno, ukoliko uopšte postoji nekakav razum, ako postoji nekakav neutralan razum. Tako zvuči glas iznutra. Tako zvuči Džokerov glas.


3

Glas sada i ovde artikulišu naslednici vodozemaca. Njega iskašljavaju bratići kopnenih guštera u džungli na asfaltu. Pitanje potomaka krznom pokrivenih sisara jeste da li postoji neki razum van ove besramne čaure koja samo raste i raste na sve strane.


4

Pitanje je: Kolika je verovatnoća da nešto nastane ni iz čega? Ili, naravno, obratno, kolike su šanse da nešto može večno opstati? I bez obzira na sve: Da li je moguće proračunati koliko je bila velika šansa da se kosmička materija jednoga dana zaista probudi u svest o samoj sebi?


5

Ali još niko nije zaboravio veliki prasak. Od tada neprekidno vlada ćutanje, i sve što postoji odmiče se jedno od drugoga. Još uvek je moguće naleteti na neki mesec. Ili na neku kometu. Ne očekuj samo da će te susresti prijateljsko dovikivanje. Na nebu se ne štampaju podsetnice.


6

U početku je bio veliki prasak, a otada je prošlo mnogo vremena. Ovde ću samo podsetiti na ekstra tačku ove večeri. Još uvek se mogu dobiti karte. Da capo tačka se ukratko sastoji od toga da je stvorena publika za predstavu. Bez publike koja tapše u bilo kojim okolnostima bi bilo nerazumno opisivati događaj kao predstavu. Još uvek ima mesta na sedištima.


7

Ko je mogao da se raduje kosmičkom vatrometu dok su redovi sedišta u svemiru bili ispunjeni ničim drugim do ledom i plamenom? Ko je mogao da pogodi da će prvi smeoni vodozemac ne samo izmileti jedan maleni korak iz oseke, već da će i preći veliki korak dalje na dugom putu ka ponosnom pregledu primata nad početkom toga istog puta? Aplauz velikom prasku je došao tek petnaest milijardi godina nakon što je puklo.


8

Naravno da se mora priznati da je stvaranje čitavog jednog sveta veoma zaslužan poduhvat. Mada bi trebalo da izazove još više poštovanja ako je čitav jedan svet bio u stanju da stvori samoga sebe. I obratno: puko iskustvo toga da si stvoren nije ništa prema silini osećanja da si samoga sebe stvorio ni iz čega i da tako stojiš na sopstvenim nogama.


9

Džoker zna da raste, on to oseća u rukama i nogama, oseća da on nije nešto što on samo zamišlja. On oseća da u antropomorfnoj životinjskoj gubici rastu gleđ i slonova kost. Oseća pod kućnim mantilom lakoću rebara primata, i oseća sigurni takt pulsa koji sad bije i upumpava krv u telo.


10

Ne treba se čuditi što se Gospod, kako se priča, trgao i povukao korak ili dva, kad je oblikovao muškarca od zemljinog praha i udahnuo mu život, i tako načinio od njega živo biće. Ali ono što najviše iznenađuje u tome činu jeste to što se Adam nije začudio.


11

Džoker se kreće među šećernim vilenjacima u obliku jednog primata. On gleda na par nepoznatih ruku, prelazi šakom preko jednog obraza koji ne poznaje, hvata se za čelo i zna da se onde unutra kao duh javlja zagonetka jastva, plazma duše, žele spoznaje. Bliže jezgru stvari on ne stiže. Njemu se čini da mora biti transplantirani mozak. On dakle nije više ono što jeste.


12

Kroz svet se provlači čežnja. Što je nešto veće i silnije, utoliko se dubljim oseća nedostatak razrešenja. Ko osluškuje šta nedostaje zrncu peska? Ko svoje uvo okreće čežnji jedne vaške? Kad ničega ne bi bilo, nikome ništa ne bi nedostajalo.


13

Mi nosimo jednu dušu koju ne znamo i ona nosi nas. Kada se zagonetka postavi a ne bude rešena, dolazi red na nas. Kada slike iz snova same sebe uštinu za ruku a ne probude se, to smo onda mi. Jer mi smo zagonetka koju niko ne odgoneta. Mi smo bajka zatvorena u sopstvenu sliku. Mi smo ti koji idu, a ne stižu do razjašnjenja.


1

Ili da uzmemo prvo ovu. Ima nešto što podiže jedno uvo i širom otvara oči. Iz jezika plamena, iz teške prasupe, nagore kroz hodnike pećine, i gore, gore preko horizonata stepske zemlje.


2

Tajanstveni put ne ide ka unutra, već ka napolje, ne u lavirint, već iz lavirinta. Tajanstveni put je krenuo iz ledenih vodoničnih maglina, rotirajućih spiralnih prstiju i eksplodirajućih supernovâ. Poslednja etapa je tkanje samokonstruisanih makromolekula.


3

Paučina tajne roda se proteže od mikroslagalice pračorbe do vidovitih košljoriba i avangardnih vodozemaca. Štafetnu palicu su dalje pažljivo nosili gmizavci koji legu jaja, akrobatski polumajmuni i neraspoloženi čovekoliki majmuni. Da li se negde daleko pozadi u mozgu gmizavaca krilo ultralatentno samorazumevanje. Da li se ponekad događalo da neki preterani čovekoliki majmun oseti uspavljujuću slutnju samog generalnog plana?


4

Kao začarana magla pregled se diže, kroz maglu, gore iznad magle. Slavljeni brat neandertalca se hvata za čelo i zna da iza čeonih kostiju primata pliva meka masa mozga, autopilot razvojnog puta, jastuk za sudar festivala proteina između stvari i misli.


5

Proboj se događa u cerebralnom cirkuskom manježu tetrapoda. Tu se podnose izveštaji o poslednjim trijumfima roda. U nervnim ćelijama toplokrvnih kičmenjaka puštaju se da puknu prvi čepovi na flašama šampanjca. Postmoderni primati dostižu na kraju veliki pregled. I ne užasavaju se! Svemir posmatra samoga sebe u širokokutnom objektivu.


6

Kičmenjak se naglo okreće unazad i posmatra zagonetni rep roda u retrospektivnoj slici u ogledalu noći svetlosne godine. Tek sad je tajanstveni put stigao do svoga cilja, a cilj je bila svest o dugome putu ka cilju. Ne može se ništa drugo sem da se tapše rukama, ekstremitetima koji se mogu navesti u sadržaju naslednog novčanika vrste.


7

Slon se naravno stidi zato što su se njegovi praoci iznenada uputili na beskrajan slepi put. Veća čast ostaje polumajmunima. On je možda delovao glupavo ali mu je u svakom slučaju smisao za smer bio u redu. Ne vode svi putevi ka Džokeru.


8

Od riba i gmizavaca i malenih slatkih rovčica taj šik primat je nasledio par pristojnih očiju sa dubinskim vidom. Daleki naslednici košljoriba proučavaju bekstvo galaksija kroz svemir i znaju da je bilo potrebno nekoliko milijardi godina da se izoštri pogled. Makromolekuli su uglačali sočiva. Hiperintegrisani proteini i aminokiseline fokusiraju pogled.


9

U jabuci oka eksplodiraju vid i uvid, stvoreno delo i naknadno razmišljanje. Janusovi plodovi su čarobna okretna vrata u kojima se stvaralački duh sam sreće sa onim što je stvoreno. Ono oko koje posmatra svemir, jeste svemirovo sopstveno oko.


10

Vilenjaci nisu virtuelni, oni su kičmenjaci. Oni su riblja ikra, žablja jaja, mutirana mladunčad gmizavaca.
Vilenjaci su pentadaktilne vertebrate, oni su bezrepi primati koji su se spustili sa drveća na udarima bez daha nakon prastarog udara paukom.


11

Vilenjaci ne dolaze spolja, već iznutra. Oni su mikroinspirisana paučina požudnih pauka DNA. Oni su hiperdiferencirane kolonije ćelija. Oni nisu fantasy. Ali jesu bajkoviti, konkretna bajka.


12

Živom planetom trenutno upravlja nekoliko milijardi hiperindividualnih životinja gospodara. Svi primerci potiču iz istog zaliva u okeanu i iz istog trbuha jedne iste latimerije. Nikada se nije dogodilo da su dva primerka ista. Još se nije dogodilo da su dva vilenjaka stigla na potpuno istu planetu.


13

Džoker stoji na kraju tajanstvenog puta. On zna da nosi stari prtljag, ne u torbi, već u svakoj ćeliji tela. On vidi kako planeta nastavlja da naduvava svoje umetničke DNA skulpture po unutarnjim mikroinspirisanim ciljevima. Ko je slon godine? Ko je noj godine? Ko je u ovome trenutku najpoznatiji primat na svetu?


1

Vilenjaci su sada u bajci, ali su oni ono za šta ne postoji reć.
Da li bi bajka bila stvarno bajka ako bi mogla da vidi samu sebe?
Da li bi svakodnevnica bila scoop ako bi se stalno muvala unaokolo i objašnjavala sama sebe?


2

Vilenjaci su u svakom trenutku više živi nego što su razumni, više bajkoviti nego verodostojni, mističniji nego što su u stanju da shvate svojim ograničenim razumom. Kao što ošamućeni bumbari zuje od cveta do cveta nekog pospanog avgustovskog popodneva, lepe se vilenjaci šećerne sezone za svoja urbana staništa u svemiru. Samo je Džoker uspeo da se otrgne.


3

Vilenjaci usmeravaju svoje radio teleskope prema dalekim maglinama na periferiji introvertne bajke. Ali maštovito se ne može shvatiti iznutra, a vilenjaci su insajderi. Vilenjaci žive u svom sopstvenom svetu. Oni su učaureni u ontološko gravitaciono polje te zagonetke. Oni su ti koji postoje, a za to ne postoji nikakvo razumevanje, samo rastojanje.


4

Na visini od pedeset hiljada stopa daleki rođaci riba udobno zavaljeni posmatraju sva svetla iz Ivičinih i Maričinih kuća. I kada bi struje nestalo, oni bi nastavili da tapkaju u polumraku. I kada bi se sve sijalice ugasile, nad tlom bi se dizala aura.


5

Rano je izjutra u Zemlji vilenjaka, i još uvek skoro sasvim mračno, mada stotine hiljada unutarnjih svetala svetli na niskom plamenu pre nego što se uključe električne sijalice. Šećerni vilenjaci su počeli da se migolje iz svojih flegmatičnih snova, ali moždane ćelije i dalje prikazuju film jedne drugima. Film je u sali i posmatra samoga sebe na platnu.


6

Vilenjaci pokušavaju da misle misli koje su toliko teške da nisu u stanju da ih misle. Ali ne uspevaju. Slike sa filmskog platna ne iskaču u bioskopsku salu i bacaju se na prikazivača filma. Samo Džoker uspeva da nade put do sedišta u sali.


7

Vilenjaci igraju svoje hiperimprovizovane uloge u magičnom pozorištu civilizacije. Svako od njih se toliko uživljava u ulogu da predstava nikada nema neku publiku. Nema onih koji su nepozvani, nema nikakvih prekornih pogleda. Samo se džoker povlači korak nazad.


8

Vilenjačka majka stoji ispred ogledala i kontroliše svoju svetlu kosu koja se talasa niz krhka ramena. Ona smatra da je najlepši ženski primat na svetu. Po podu mile vilenjačka deca s rukama punim sitnih šarenih plastičnih kocki. Vilenjački otac leži na divanu s glavom ispod jednih ružičastih novina. On veruje da je svakodnevica solidna.


9

Eonima nakon što je Sunce postalo crveni džin još uvek se u zvezdanoj maglini mogu uhvatiti neki raštrkani radio signali. Antonio, da li si obukao košulju? Odmah dođi mami! Ima još samo četiri nedelje do Božića.


10

U tmini nadutih stomaka u svakom trenutku pliva nekoliko miliona čaura potpuno nove svesti sveta. Bespomoćni vilenjaci bivaju jedan po jedan istisnuti napolje kad sazru i budu spremni da dišu. Još uvek ne mogu da uzmu nikakvu drugačiju hranu sem slatkastog vilenjačkog mleka koje struji iz para mekih pupoljaka vilenjačkog mesa.


11

Kandi dečak u plavom kombinezonu je da ga pojedeš od milja. Vilenjačka mama ga gleda kako se ljulja na jednoj dasci koja je učvršćena parom debelih konopaca koji vise sa jedne grane velike kruške. Ona tako vodi računa sa popodnevnim iskrama s velike lomače čuda. Ona ima pun pregled svega što postoji u malenom vrtu, ali je slepa za bengalsku vatru koja povezuje sve vrtove.


12

Dama herc je svoj sopstveni cvet. Kada treba da ukrasi svoju dnevnu sobu ili sretne onoga koga voli, ubere samu sebe. U suštini poprilična veština, ona zna da je jedna retka vrsta. Lale cepte od želje da i one to učine. Ivančice je zavidljivo posmatraju. Ljiljani se ponizno klanjaju.


13

Kada umremo – kao kada je scena ovekovečena na filmskoj traci i kulise su sklonjene i spaljene – mi smo fantomi u uspomenama naših potomaka na nas. Tada smo aveti, dragi, tada smo mit. Ali još uvek smo jedno kod drugog, još uvek smo prošlost zajedno, mi smo daleka prošlost. Pod kupolom mitske prošlosti još uvek čujem tvoj glas.


1

Džoker se neumorno muva među vilenjacima kao špijun u bajci. On ima svoje mišljenje, ali nema kome da podnese izveštaj. Samo je Džoker ono što on vidi. Samo Džoker vidi ono što on jeste.


2

Šta misle vilenjaci dok se rađaju iz tajni snova i dolaze potpuno oblikovani u jedan novi dan? Šta statistika kaže o tome? Džoker je taj koji postavlja to pitanje. On sam se trgne podjednako začuđen svaki put kada se to čudo dogodi. On sebe hvata u tome kao u nekom hokus-pokusu koji je sam izveo. On tako slavi jutro postanja. On tako pozdravlja postanje jutra.


3

Džoker se budi iz nepovezanih snova u postojanje s kožom i kostima. On hita da uzbere bobice noći pre nego što ih dan učini prezrelim. Stvar je ili sada ili nikada. Stvar je sada i nikada više. Džoker uviđa da ne može dvaput ustati iz istog kreveta.


4

Džoker je mehanička lutka koja se raspada svake noći. Kada se probudi, skuplja ruke i noge i sastavlja ih tako da lutka opet bude kao juče. Koliko je bilo ruku? Koliko nogu? I onda jedna glava s par očiju i ušiju pre nego što može da ustane.


5

Džoker se budi u jednom organskom tvrdom disku na jastuku za pod glavu. On oseća kako pokušava da se iskobelja na obalu novog dana iz tople struje polusvarenih priviđenja. Koja nuklearna sila pali mozgove vilenjaka? Koje turbine pokreću vatromet svesti? Koja atomska sila povezuje moždane ćelije duše?


6

On oseća da lebdi u praznom prostoru. Ne može da nastavi tek tako. Zar nije zaslužio da ode korak dalje? Džoker čini neke prkosne pokrete ispred garderobnog ogledala, pokušava da od blizanca duše iznudi jedan pogled pun uvida.


7

Iznenada sedi u sedlu smrtonosnog jahanja od alfe do omege. On se ne seća da je uzjahao konja, ali sad oseća ždrepce postojanja kako galopiraju pod njim i mistične sile koje ga podižu prema vratolomnom zaustavljanju.


8

Džoker je tako pun preduslova da se u jednom jedinom opijenom trenutku oseća neizmemo robusnim. Sa koliko mnogo pokolenja može da računa počev od prve deobe ćelije? Koliko mnogo porođaja može da računa od prvog sisara? Vreme je za velike brojeve. Zar nije uveliko krenuo sa pripremom toga prepodnevnog umovanja još kada je prva riba plućašica probila ogledalo vode? I onda malena luda odjedanput oseti neizlečivu vrtoglavicu. On je bogat preduslovima. Ali on nema nikakvu budućnost. On je bogat prošlošću. Ali on nije ništa posle toga.


9

Džoker je anđeo u nevolji. Uzrok tome je jedan sudbonosni nesporazum zbog koga se anđeo preobukao u telo od krvi i mesa. On je samo želeo da nekoliko kosmičkih sekundi deli životne uslove primata, ali je povukao nebeske lestve za sobom. Ako mu se sada ništa ne dogodi, biološki sat otkucava sve brže, i biće prekasno da se vrati na nebo.


10

Vrata za izlazak iz bajke su širom otvorena. Neko bi naravno trebalo da obavesti o tome, ali nema vlasti kojima bi se moglo prijaviti. Džokera neumoljivo vuče ka hladnoj promaji svega što ne postoji napolju. On briše jednu suzu, ne on sada čestito plače. Tako se krhki šaljivdžija oprašta na svoj setan način. On zna da nema mesta za cenjkanje. On zna da se svet više nikada neće vratiti.


11

Džoker je samo upola u svetu vilenjaka. On zna da će otputovati, dakle on je sredio svoje račune. On zna da će sasvim otići, dakle on je već upola odsutan. On dolazi iz svega što jeste i nigde ne putuje. Kada stigne, ne može čak ni da sanja da se vrati. On će u zemlju u kojoj ne postoji čak ni san.


12

Što je Džoker bliži večnom uništenju, utoliko jasnije vidi životinju koja ga sreće u ogledalu kada se probudi u jednom novom danu. Ne nalazi nikakvo pomirenje u neutešnom pogledu tužnog primata. Vidi jednu začaranu žabu, jednu žabu nakon metamorfoze, jednog deformisanog guštera. To je kraj sveta, misli on. Dugi put razvoja tu se naglo prekida.


13

Potrebno je nekoliko milijardi godina da se stvori čovek. A treba samo nekoliko sekundi da se umre.