Crna knjiga - Lorens Darel

„Ovo je divlja, strasna, briljantno kitnjasta i živopisna ekstravagancija; to je nepogrešivo i suštinski knjiga mladog čoveka – Darelu je bilo samo 24 kada ju je napisao – veoma opscena, energično morbidna, često zaista zabavna, puna samosažaljenja ali, iznad svega, do te mere stilski i verbalno inventivna kao što to nijedan roman mladog čoveka iz tog vremena nije ni pokušao da bude.“
Filip Tojnbi, Obzerver

Mladi Lorens Darel poslao je Henriju Mileru rukopis svog romana Crna knjiga, sa porukom: „Pročitajte i bacite u Senu.“ Bio je to roman za koji, zbog njegovih opscenih i brutalnih stranica, nijedan izdavač u Velikoj Britaniji nije hteo ni da čuje, a kamoli da ga objavi. Henri Miler prekida rad na svom romanu i prekucava na mašini četiri primerka Crne knjige. Jedan šalje T. S. Eliotu, a Darelu upućuje telegram: „Vi ste budala.“ U pismu mu kaže: „Vi ste majstor engleskog jezika.“ U drugom pismu: „Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“

Lorens Darel je poznat po knjizi Aleksandrijski kvartet za koju se pretpostavljalo da će dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Rođen je u Indiji 1912. godine. Prvi roman kojim je skrenuo pažnju na sebe, Crna knjiga, u kome se oseća veliki uticaj njegovog mentora i prijatelja Henrija Milera, objavljen je u Parizu 1938. godine.

Proveo je četiri godine kao ataše za kulturu britanske ambasade u Kairu, radio je na Rodosu, Kipru, u Beogradu i Argentini.

„Mos gus yod na

Khyl so od tung.”



„Gde ima obožavanja,

čak i pseći zub zrači svetlošću.”



(tibetanska poslovica)


Predgovor [1959]


Ovaj roman - posle otprilike 20 godina - još uvek ima posebnu važnost za mene i može i danas ostaviti utisak na čitaoca koji ga prepoznaje po onome što on jeste: napad ljutitog mladog čoveka iz tridesetih godina obema pesnicama na književnost... I pored svih njegovih nedostataka koji ga pritiskaju sa svih strana, ne mogu a da ne budem vezan za njega. To je zato što sam pišući ga prvi put čuo zvuk sopstvenog glasa, možda slab i neodlučan, ali, i pored toga, moj sopstveni. To je iskustvo koje jedan umetnik nikad ne zaboravlja - plač novorođene bebe sačinjene od slova, pravi, gotovi artikal. Crna knjiga je zaista bila pravi agon za mene, divlja bitka vođena u cilju samootkrovenja. Proistekla je sama iz sebe posle dugog perioda očajavanja i frustracije tokom kojeg sam znao da je moj rad, iako dobro osmišljen, bio zapravo derivativan. Izgledalo mi je da nikad neću otkriti sebe, svoj lični glas i viziju. U dobu od dvadeset četiri, stvari čoveku obično izgledaju crne!
Sam kvalitet ovog očajanja naveo me je da pokušam da strgnem mumijske zavoje sa sebe - okove kulture koju sam ovde simbolizovao kao „englesku smrt”; jednostavno, da bih video ima li u meni ičega vrednog iskazivanja. Želeo sam da se oslobodim, okušam u slobodnoj knjizi...
Rvao sam se s rukopisom preko godinu dana, sve dok nisam bio potpuno iscrpljen; kao i svi mladi mog doba, bio sam u mogućnosti da potražim potporu od starijih. Moli Blum i ledi Četerli već su otvorile put ka samoistraživanju dubine bića i iskrenosti, što je bilo nezamislivo za pisca Hardijevog ili Šoovog doba; Obratnice Hernija Milera tek su se pojavile na horizontu. Čitalac će razaznati uticaj Rakove obratnice u mnogim pasusima Crne knjige.
O izdavanju uopšte nisam razmišljao; u stvari, poslao sam jedinu kopiju Herniju Mileru zamolivši ga za mišljenje, s naznakom da baci tekst u Senu kada ga pročita. On to nije želeo da učini i knjiga je, zahvaljujući njegovom ohrabrenju, kasnije objavljena u Parizu u privatnom izdanju. Na moje veliko iznenađenje i radost, shvatio sam da su i drugi pored mene čuli zvuk mog pravog glasa. Bila je to prekretnica u mom životu pisca, da zadobijem pohvale od umetnika koji su mi u to vreme izgledali tako udaljeni i van domašaja - Eliota, Milera i Sirila Konelija. Kada sam se upustio u avanturu pisanja, nisam se ni nadao takvom ohrabrenju.
Naravno, knjiga je samo divlja skica duhovnog i seksualnog iscrpljivanja, ali joj ne nedostaje sopstveni autoritet, i pored nasilnosti s kojom je pisana. Ispod sloja fantazmagorije raspravlja se o pravim vrednostima, artikulisani su i oslikani pravi problemi anglosaksonske psihe. Naravno, sve to opet nema nikakve veze s čisto literarnim vrednostima, što i nije na meni da sudim. Ali, Crna knjiga mi je postavila zadatak, skrenula izvesnu pažnju na mene i podstakla me da poverujem kako sam možda pravi pisac, a ne samo vešt manipulator rečima.
Shvatio sam da će zbog surovosti i divljaštva kojima obiluje ova knjiga biti nepogodna za izdavanje u Engleskoj. Nisam priželjkivao notornost, bio sam jednostavno zadovoljan time što sam čuo zvuk sopstvenog glasa. Znao sam da će senzitivniji čitalac shvatiti da su sami ispadi u pisanju bili organski deo opisanog iskustva; i zaista, jedan prijateljski nastrojen kritičar mi je napisao: „Da, priznajem da sam bio šokiran i zgađen tu i tamo, ali sam je pročitao bez predrasuda i u svetlu glavne namere. Sirovosti tu sasvim odgovaraju i pripadaju. Nikad nisam shvatao zašto pisci ne bi uživali ista prava kod čitalaca kao i doktori. Ne očekujete nikakve nedoličnosti od doktora kada zatraži da se skinete ne bi li vas pregledao. Zašto onda pisci ne bi uživali ista prava? Što se tiče tvog romana - nema rođenja bez krvi. Porođajne muke su mi zazvučale sasvim realno; pretpostavljam da je to zato što umetnost smatram ozbiljnim poslom, a duhovno rođenje analogno fizičkom. Ne, ti se ne pretvaraš! Takav, po mom mišljenju, utisak ostavlja i knjiga.”

Lorens Darel

KNJIGA PRVA


I onda agon. Počinje. Danas duva snažan vetar s Levanta. Jutro je naišlo kao žuta magla duž rolne razvijenog filma. Iz Bivarije, na drugoj strani zapenušalog kanala, koji mogu videti s prozora, bog reke je poslao svoje ponude: blato u vidu čvrste žućkastomrke linije preko zaliva. Vetar je pokupio sve živo usput jednom mamutskom evakuacijom i sve to nabacao na nas. Ribari se žale kako ne mogu da vide ribe da bi ih proburazili harpunom. Tako su smeđe-crveni morski škorpion i oktopod sigurni od njihovih karbidnih lampi i trozubaca. Život u dubini je potpuno odsečen, veoma tajanstven iza membrane od blata. Jonsko more je u zimu ponovo utonulo u svoju pramisterioznost.
Dobovanje kiše po krovu. Ona pravi mehuriće duž pukotina na prozoru, ključa u kamenim udubinama. Jutros u zoru, od grmljavine ne možemo da spavamo, devojka pušta gramofon u tmini i nadmetanje Bahovih gudača, smolastog i srdačnog zvuka kakav samo iz žica i drveta može nastati, probija se kroz natmurene prozore. Dok je more udaralo i nadiralo ispred kuće, mi smo ležali tamo u krevetu, tmurnom kao i bilo koja tamnica, žaleći za gubitkom Mediterana. Izgubljeno, sve je izgubljeno; dozrevanje zelenih smokava, kajsija. Izgubljeno je grožđe, crno, žuto, tamnijih boja. Čak i ono nalik bledim bradavicama, delikatno, posuto pegama i melodiozno, zaboravljeno je ovog jutra, kada je naša jedina realnost levantski vetar, ubajaćen mirisom Arabije, koji komeša zaliv do blatnjave bare. Ovo je zima našeg nezadovoljstva.
Vazduh je pun fine prašine iz pustinjskih grobnica - arapskih idioma smrti - i panični svet je sasvim gotov, potpuno iskorišćen i izgubljen. Čempresi su sačinjeni od uglja: njihovi oblici istačkavaju okolinu, kao teški potezi crne četke po akvarelu koji je potpuno izgubio svoju vitalnost. Da. Zima, zima se nalazi svugde u ovim golim, iscrpljujućim simbolima.
Ovo je dan koji sam odabrao da započnem s ovim pisanjem, jer danas smo mrtvi među mrtvima; i ovo je agon za mrtve, hronika za žive. Nema drugog načina da se to opiše. Postoji korespondencija između sadašnjeg, ove utrnulosti, inercije i prošle realnosti smrti, čije je značenje simboličko, mitološko, ali takođe i realno u svojim simptomima. Kao da, ležeći ovde, u ovoj mimičkoj smrti izjutra, rekreiramo delić prošlosti i mrvicu smrti koju smo izbegli. Da, čak i ako divlje patke padaju u uskovitlanim vetrovima duž močvara Bivarije i svi elementi su van brzine, van kontrole; čak i ako more šiba čvrstu, crnu stenu na kojoj je ovo - naša kuća - sagrađeno. Korespondencija mrtvila s mrtvilom je kompletna.
Na primer, s ovim nisam mogao da započnem leti jer tokom leta sedimo jedno uz drugo kraj zida na zadnjicama i slušamo kako smokve pucaju. Sunce isuši ono što je tečno od agonije u nama, ljuljuška nas u oklopu vrućine, tako da je sve što znamo ništa, od sunca pocrnelo, egipatsko ništa. Membrana nam se spušta na oči čim ih zatvorimo i samo crni mehurići bezvoljnosti probijaju s vremena na vreme u našu svest, baš kao ključali mehurići lave na površinu. Mleko osećaja zgrušnjava se u našim venama; zajedljivost svenjuje čovečnost; vlati kose se nadižu duž skalpa ili svenjuju do mekih zlatnih dlačica duž butina. Bradavice postaju tvrde i crne na ženskim grudima, dok se smokve prže. Sise kao tamni drveni zapušači za ribarske sinove.
Pa dobro, čovek se ne može otrgnuti od takvih misli u ovakvo jutro, kada vetar puni sobu evocirajućim mirisima prašine i tek pristiglim vonjem grobnica: ustajale eksplozije praživota hladno nas zapahnjuju kao dah leproznog. Tako smo bledi i „gotovi” izjutra. Na jastuku bledo lice, prastaro kao skulpture, dok nas truli vonj krstaških pohoda zapahnjuje u vlažnim naletima.
Ovde sam video mladu devojku koja je ustala iz kreveta i na trenutak se hrabro suočila s hladnoćom. Karijatida. Plesni korak u stisku muzike. Džig sačinjen od pantomime.1 Na trenutak, leto se skoro opet rascvetalo: ljiljan, hrabrim potezom bele četke, pavana veselog pauna. Ili divlje guske koje vise preko meseca, a nevidljivi strelac odnekud posmatra, s rukom na praznom tobolcu. Ah! Ali mi ovde imamo samo nanose žutog, razmrljanog preko prozora i nečisto more i meso koje treperi u ledenom kontaktu s kostima. Tada sam znao da delimo korespondenciju smrti s godišnjim dobom i sa svim tim drugim godišnjim dobima koja me muče kada počnem da pišem o njima. Ni mumije, komadići tkiva koji se drže za kost; ni stubovi soli, ni leševi nisu nikad ni upola bili tako mrtvi kao mi danas.


שׁ



Danas za doručkom, dok jahte jure preko vode ka luci, pune rupa i željne, ja ponovo umirem malom smrću koja se večito iznova leže u hotelu Regina: duž trošnih koridora, geoloških slojeva paprati u saksijama, zidnih oplata što su ih miševi ižvakali, koje smrtni sat otkucava. Ne pitajte me kako. Ne pitajte me zašto ja, u ovom trenutku, na ovom udaljenom olujnom grčkom rtu, odabiram, za svoju prvu pravu knjigu, teatar koji nije mediteranski. Samo deo nas je ovde, u četiri vlažna zida vlažne kuće, pod naletom silnog vetra, pod kljovama kiše. Iz ove nervozne muzike dižu se oni drugi, ne manje sablasni, koji me imitiraju. Mislim na Tarkvina, koji šeta smrznutim ulicama predgrađa, sa šalom napola navučenim preko lica, bolešću koja raste unutar njega; mislim na Loba, koji se penje na svoje devojke iz predgrađa kao gladan majmun; mislim na Pereza, Čejmberlena, Gregorija, Grejs, Pitersa, Hildu. Iznad svega, mislim na ovu logiku ličnosti koju bi ovaj papir trebalo da prikaže, sa svim njenim divnim sakaćenjima.
Kada sam u Regini, ja sam ponovo mrtav. Ne u potpunoj tajanstvenosti i pasivnosti mrtvog organizma, nego mrtav u smislu male smrti. Sa sobom nosim ovaj kovčežić za igračke, sa svojim malim životinjama igračkama, Lobom, gospođicom Venabl, itd. Osvetljeni smo u znakovima novog haosa. Mi smo kao delići tkiva, drže nas u začepljenim bocama, nahranjeni smo, oprani i imamo komandu da se multipliciramo pod budnim okom naučnika. Naš svet je svet strogih granica, van kojih ne smemo da lutamo, čak ni u svojoj mašti; naša se godišnja doba menjaju bez osećaja promene. Ova egzistencija je srednjovekovna u svojoj kratkovidosti. Samo zimi, kada sneg padne, pojavi se čudno tamno svetlo na zidovima naših iznajmljenih soba. Senke u uglovima tada se tope, teku, rastvaraju se i splašnjavaju u mraku. Ovo je godišnje doba koje svi toliko mrzimo. Ovo snežno veselje, kada crvendać važno sedi na ružinim žbunovima što uokviruju napuštene bašte i kada je sanduče pretrpano božićnim čestitkama trgovaca. Sve najlepše za božićne praznike vama i vašima! (Samo napred, vi debeli, masni građani.)


שׁ



Bašte imaju mnoga ogledala koja se sijaju na navučenim roletnama u haotičnom, svenjujućem buktanju imbecilnosti. Iza svoje male pregrade Lobo leži u krevetu i, zgrčen kao fetus, zvoni za doručak. Nezemaljsko snežno svetlo širi se po zelenim platnenim roletnama. Još uvek pada. Bez sumnje, nastaviće da pada zauvek. Čovek prestane da obraća pažnju na te stvari, takva je duhovna bolest sveta. To je ambijent u kojem mi kačimo dekoracije, naduvavamo balone ili zacrnjujemo sneg pogrebom našeg najboljeg prijatelja.
Zimsko jutro. Elegija u mekoj tkanini, armiranom betonu, poštaru, Lobu, fetusu, markama od pola penija. Četiri stepeništa iznad, Tarkvin premišlja o bezgrešnom začeću dok čajnik hrče na ringli. U muzičkoj stolici za ljuljanje ja pušim i posmatram Lobove nejasne pokrete u pomrčini. Ugodno je ležati tako, dremljivo, ne usuđujući se da dodirnete hladne delove kreveta nožnim prstima. Ogledalo je namešteno tako da, kad se pridignete na jedan lakat, možete dobro osmotriti sopstveno crnomanjasto lice i odlučiti da li je noćni san osvežio njegovo visočanstvo ili ga je razvrat počeo sustizati. Tu je takođe i pitanje njegovog penisa. Zamišljeno ga katapultira na stomak dok proučava njegovu pojavu. Ne pričamo jer je ovaj trenutak svečan. On proverava svoj izgled. Njegovo lice je neka vrsta dnevnika na kojem je zapisana svaka trivijalnost svakodnevnog života. On je uveren u to. „Svaka linija ovde ili onamo, dragi moj, nos ili usta, moraju značiti nešto; kada nešto učiniš, tu je linija; jedna žena me je naučila šta znače, ali se sada ne sećam mnogo, osim linije device: dakle.” Ovo je nemoguće postići bez fonetskog sistema, njegov žargon je tako čudan. Pomrčina otiče od dima cigarete. Gospođica Venabl puderiše svoju zečju usnu u susednoj sobi. Gasni plamen svira svoj nemi džez. Sneg pada. Elegično jutro se otvara na smrznutim rekama, jezercima, očnim jabučicama, bunarima, prstima, zubima. Niko od nas nije dovoljno nalik kralju da bi proturio glavu kroz prozor i naredio mu da prestane padati. Daktil, daktil, patke idu na pijacu. Jarkocrveni poštar se probija kroz nanose snega da bi mi doneo pismo od bele dame zvane Pet. Lobo katapultira, katapultira, s nekom vrstom teškog peruanskog ritma, i razmišlja o svojim osvajanjima. Peći su naložene. Čejmberlen pušta pse na njihovo žuto jutarnje gubljenje vremena. Gorila se ceri na sebe u ogledalu, stavljajući drečavu kravatu. U njegovom mokraćnom kanalu nalazi se dvocentimetarski ledenjak koji je tamo stavio Deda Mraz ili Božić Bata. Neko će morati da se pati među izgaženim zastavicama, džinom, dimom cigara i okamenjenim razglednicama na kaminu. Zimsko jutro, dok se šunka polako topi, a Tarkvinovo lice na jastuku ponovo očvršćuje u uspavano salo. To je duboki trenutak, odložen zbog premišljanja o jučerašnjim grehovima i pripremanja današnjih. Lobo se udubio u večnu temu žene. Posebno Engleskinje u tvidu s lokotom među nogama. S uzdahom ustaje i, pipajući, traži svoju konzervu mlake vode. Iz stolice se može dedukovati čitav toaletni ritual koji izvodi: češlja se, pere zube, zateže kravatu. Veoma je prefinjen, veoma gizdav u svojoj odeći kontinentalnog kroja. Toaletni stočić mu je pretrpan pravom masom sredstava različite vrste, naslaganih uz kožom uramljene slike njegove porodice. S vremena na vreme, kada uspe da se otrgne od svog odraza u ogledalu, predahne zagledan u sliku svoje majke. Ah! Taj nejasni latinski osećaj. Njegova majka! Ali ne kaže ništa. Kada se obuče, namešta odeću i ogleda se poslednji put, radi provere. S radija je obrisana prašina. Njegova crvena kućna haljina visi na vratima. Njegove majušne cipele su poslagane duž police u sentimentalnom latinskom baletu. Njegove pantalone su ugurane u malu drvenu pregradu. Sve je čisto i uredno. Jedan pogled iza roletni ukazuje mu na stanje stvari u spoljnom svetu. Onda se vraća radiju i uključuje ga.
„Prošle noći ponovo nije došla.”
„Nemaš sreće.”
„Šta da radim, dragi moj? Šta da radim?”
Zadiže preklop džepa na kaputu i položi ruku čvrsto uz ivicu, tako da se prsti ne vide. Savija desnu nogu i odmiče palac leve noge od ostalih prstiju. To je vrsta simbolične poze u kojoj čeka Božić i koja je nagrada za sve erotske manevre izvedene te godine. Počinje da opisuje bdenje za vreme sinoćne vlage. Misli da se prehladio. I sve to zbog te male fufice. „Zamisli mene, dragi moj, sa srcem punim lorve,2 kako čekam i čekam.” Nemoguće je ne zamisliti to. Zimska noć klizi niz stepenište među milione zgužvanih jastuka, a Lobo sedi na nadgrobnoj ploči, smrznut, ali zapet kao puška, trzajući se na svaki zvuk sa sleđenog puta. Lobo koji sedi tamo sa srcem punim lorve i džepovima punim francuskih pisama. To je nešto što bi trebalo staviti na čestitke za peruanski Božić, ispod gotskih slova i okrvavljenog crvendaća. Tarkvinu se mora reći. (Ali ja ne obraćam pažnju.)
„Zamisli mene, dragi moj”, i tako dalje.
Kad god je moguće, voli da pridoda primesu sažaljenja u svoju konverzaciju jer to pruža šansu njegovim divnim crnim očima da izgledaju u najboljem svetlu: meke, vodene i lelujave od suza, izdane. U začetku ova izražajna sentimentalnost mora da je proistekla iz njegovih uobičajenih zavodničkih pobuda; ali njegov je repertoar izraza toliko veliki i u stalnoj promeni da čovek može prepoznati tek nekoliko ostataka među njegovim uobičajenim manirima. Ovo meko, prizivajuće sažaljenje jedno je od njih, ostatak erotskih istraživanja otad davno zaboravljenih, osim što su mu, naravno, ostavile brazde na licu. Ta ozbiljna mapa koju on izučava tako pomno svaki dan ne bi li se ponovo uverio kako je levi profil zaista njegova najbolja strana. S Engleskinjama je, naravno, potrebna doza zdrave muškosti da bi zadobio njihovo sažaljenje. To je otkrio. Tako on trenutno nosi svoj šešir malo nakrivljenije nego inače i pokušava da hoda korakom ragbiste s ravnim tabanima. Kasnije, kada se njegovo zaštitno bojadisanje popravi - tada će zaista i otpočeti njegova prava karijera.
Njegov doručak stiže u rukama najnovije sobarice, a ona izgleda zdravo, sirovo i pogodno. Podaruje joj svoj poluprofil sve dok ne ode. Jednog od ovih jutara biće vezana za krevet, raširenih ruku i nogu dok se kafa hladi. Ovo je, čovek priznaje fatalistički, jedan od uslova života. Radio će biti uključen sve vreme. Fiat voluntas,3 s porodicom koja pokušava da izgleda ozbiljno i mudro i malim cipelama u njihovom statičkom baletu.
Stavlja poslužavnik na koleno i počinje da jede izbirački, baš kao mačka, gurajući kašiku među svoje široke zrele usne.
„Mislim da ću”, naposletku kaže, „otići u manastir. Hoćeš li poći sa mnom? A? Zaboravimo sve ove kučke, dragi moj, i budemo sveti, sveti, sveti. U crnom.”
(Povucite roletne i pustite meko prozračno svetlo u sobu. Ona leži tamo u krevetu, među stablima jabuka i smrznutim jezerima, dugačkim i hladnim kao spavaonica. Ogromni gotski manastir među njenim nogama, itd.)
Sneg kao veliki lanac od pola do pola. Nabrajanje naših grehova, oproštaj naših grehova, poštar, autobusi, pismo s markom od pola penija unutra. Slivnici su zakrčeni prljavštinom. Autobusi razbacani. Monolog belog puta koji se spušta pokraj katoličke crkve, opštinske škole, bolnice Lok, menjačnice, poštanskog sandučeta. Tarkvin leži kao Guliver u Liliputu dok busevi jure gore-dole po njemu, njegovim kukovima i butinama. Tarkvin kao englesko ostrvo u svojim zimskim lancima, a brda kao mnogo izbeljenih bradavica.
„Ja sam katolik”, kaže Lobo s gestom čoveka koji kao da je izveo neki trik.
Iz džepa njegovog prsluka otkucao je pun sat, što je bilo dovoljno da đipi. Propustiće predavanje o armiranom betonu, a to je zlo, bar u moralnom smislu. Njegov dragi otac plaća sve račune. Pouka: poštuj oca svog i majku svoju u kožnom okviru i nauči kako da sagradiš više crkava od armiranog betona.
Skuplja svoj rukopis, svoje instrumente i beležnice i isključuje radio. „Dobro”, kaže on konačno, zaključavajući pažljivo vrata iza sebe.
Pola deset božićne sezone. Promaja je brisala dok je Lobo prolazio između kamenih stubova da bi stupio na glavnu ulicu. Šal mu leluja oko ramena. Ulice izgledaju lepo pod mrazom, a prodavnice pod dekoracijama. Jagnje je rođeno, ili će ubrzo biti. Stavljam slušalicu uz slepoočnicu pažljivo, kao da se radi o samoubistvu. S druge strane žice Marni uvlači dim iz lule i izduvava ga. Osećam kako mu se dlake na grbi ježe. Nema posla danas. Imam gadnu prehladu. Besan je: da ga tako ostave da rukovodi školom, da ga tako napuste svi sem nekolicine dobrodušnih tikvana. Jadna deca tiskaju se u učionicama, piške i prde da bi održala toplotu i gomilaju se oko livenih peći. Grbavi vratar je ozlojeđen mojom bolešću. Zvuci su nabijeni hladnim, neodređenim besom, uvređenošću, dostojanstvom, očajem. „Mislio sam da bar na vas možemo da računamo”, kaže on. U iskušenju sam da odgovorim: „Žao mi je, ali ja sam katolik.” Umesto toga, spuštam slušalicu i pogledam na sat u foajeu. Prekasno je da odem na pričest: to je jedini gest u životu koji sadrži punu kvotu ironije. Prerano je da se ode u krevet. Uvek je prekasno ili prerano da bi se uradilo bilo šta. Svejedno, kada sumnjaš, pogledaj na sat u foajeu. To i činim. Nov paragraf.
U svom malom podzemnom Hadu, iz kog može da nadgleda baštu, Piters će ležati premišljajući o sopstvenom geniju - ili masturbirati. Za njega je veliki problem da izabere ko će biti, ako će već biti genije. Leonardo je voleo porto i divlje jabuke, na primer, dok je Douson više voleo cigare. Teško je odlučiti se. Svinbern je pio ravno iz boce, a Vagner nije nosio ništa drugo do čiste svile uz kožu. Tu je i Betovenov sifilis, da li ga je zaradio ili je nasledan? Ukoliko je ovo poslednje u pitanju, onda je to stvarno previše tražiti. Iskreno, sve je to pomalo dosadno.
Da pogledamo Tarkvina očima ulagivačkog romanopisca. Već je uspeo da ispuže iz svog ugrejanog kreveta i zadigne roletne. Prizor snega mu je odvratan. Instinktivno se baca nazad i navlači pokrivač sve do obraza, pokušavajući užurbano da se ponovo ušuška u san. Ne vredi. Tada se seti sna koji je sanjao i ugodno premišlja o njemu. Devojka na obali reke. Ili dečak? Bilo bi bolje da je dečko na obrasloj obali, kritski skupljač šafrana, to je bila tema. Te još uvek neobljubljene neveste tišine. Veoma malo toga u Tarkvinovim snovima ostane nenapastvovano. Znam to jer mi priča o njima; o njima zajedno raspravljamo, proučavamo tekstove da bismo videli šta ih je prouzrokovalo i generalno psihologizujemo. Zbog njega, ne zbog mene. Četrdeset godina pobožne introspekcije podarilo mu je nos psa tragača za sopstvenim slabostima. U ovom slučaju, to je Kler, koji živi u ostavi na kraju stepeništa. Kad kažem „u ovom slučaju” samo hoću da se pretvaram kako on ne sanja. Ali to nije tačno. On retko sanja ma o kom drugom tako često ili tako vlažno kao o ovom visokom crnom majstoru plesa koji ima znanja koliko i vrabac i bezobrazan jezik. Zbog toga se jutra prijatno provode u analiziranju ove nesrećne strasti i upisivanju u taj njegov sveznajući dnevnik. Ukoliko je njegov san bio vlažan, on sebi daje pune ocene (sublimisano); ukoliko su snovi bili suvi, aridni i intelektualni, onda postane zabrinut (represivan). U vazduhu se oseća ozbiljna zabrinutost za njegov „život seksualni” (tako delikatno prerafaelovski aranžirani klinički izrazi, zar ne?). Za doručkom prearanžiramo njegovu kliničku šemu i podupiremo mu hrabrost. To je beskrajna igra šaha s njegovom psihom. Tarkvinov efektivni radni vek proveden je na leđima u ličnoj katehizaciji.4 Njegov duh se deli na dve esencije, odslikane rečima Pitanje i Odgovor; i on se kune da je potpuno iskren sa sobom, iako baš ne zna potpuno šta misli time. Kako god bilo, iskrenost i jasno razmišljanje su cilj, a sledi ih opšti uvid i fini, samopouzdani duhovni oblik.
Ali Kler, u ovakvo jutro? On je brižljivo obučen, otvara nov paket sveća i puni zidne svećnjake. Lonče je provrilo. Kler je onaj nesrećni jauk za telom dečaka u neko doba večeri ili nekoliko nažvrljanih, loše osmišljenih fraza u tom dalekom dnevniku, u koji sve mora biti uneseno pre nego što on umre. Kler? Taj pokvareni mali grubijan s izgrizenim noktima. Kler je ovaj fatalni svet koji možete da vidite ukoliko stanete na prozor. Dugačka betonska ulica, čiji je čisti beli dezen sada naružen i zamrljan gumenim usnama autobusa, otpacima i mravljim nogama. Kler je ovo jutro koje napreduje korak po korak, sumorno, bolno, kao paralitičar. Hrskavi jutarnji zvuci; jaja se prže; prepuni poslužavnici idu tamo-amo; gejziri se blago odlivaju i šikljaju, a para curi na odmorišta stepeništa; ili Lobov lik koji se udaljava i postaje sve manji na putevima. Zapravo, Kler nije ništa od toga. Kada Tarkvin razmišlja o njemu, njegovo lice je lice skrhanog statističara osiguravajućeg zavoda.
Ali ja nisam ovde da bih ga interpretirao, čak ni da ga učinim boljim. Jednostavno ga stavljam u krevet, tj. na papir, među nekoliko slučajno odabranih slogova engleskog. U domaćinskoj atmosferi, čovek jedino može pomoći sebi i nadati se najboljem. Ali Kler?
Tarkvin afektirano kucka na njegova vrata. Kućna haljina mu je egzotično nabrana na telu. Ili, jednom, kao automobilska sirena, vikne: „Kler!” i uđe. Uvek je isto. Nema odgovora. Kada su vrata već otvorena, nema šta da se radi osim da se zuri u uobičajeni nered ostave - razbacane prljave gaće i majice dekorišu goli linoleum. Prozor je otvoren a sneg napadao na krevet, pod i sto. Žigolo je sakriven.
Tarkvin poviče: „Kler!” Ni odgovora ni pokreta. U krevetu bi mogao biti leš. Zid je čvrsta masa fotografija: plesni koraci istrgnuti iz stručnih novina koji se polako mreškaju na vetru - kompletan zid baš kao da će se srušiti na njega. Tarkvin počinje da se kreće naokolo, ispitujući slike i pretvarajući se da ga interesuju. Kroz otvorena vrata izgleda kao neudata tetka koja posećuje zoološki vrt ili akademiju. Mrzi sebe, to je očigledno. Zašto se uvek ovako brine za Klera? Zašto ne može da ga ostavi na miru? Prljava mala zver! Na kraju krajeva, prljava: zato što nekako pogled na Klerovu sobu sa snegom i razbacanim gaćama predstavlja surovo buđenje iz idile, sna na obali reke u Marlouovom stilu i Narcisove delikatne kopulacije. Kao i obično, nije ga briga za sve, ali ga je briga za Klera, koji ne može dorasti književnoj reputaciji što ju je smislio za njega. Sve ovo je interesantno tihom partneru, prisnom prijatelju. Od mene se ne traži da naglasim, nagovestim ili čak priznam svoje prisustvo. Samo da postojim. Ja sam sudija koga čak nikad i ne pitaju za mišljenje. Podrazumeva se da ja patim uz Tarkvina u njegovoj užasnoj nevolji.
On nekoliko puta okrene krug po sobi, tako preciznim starešinskim korakom da se dva-tri puta skoro okliznu na snežne mrlje. Na umivaoniku je češalj, odebljao od prljavštine i masnoće iz Hilinih5 tamnih uvojaka; na držaču kraj WC šolje triler, s licem nadole; knjiga koju je pozajmio dečku prvog dana svoje kampanje za uzvišenije razmišljanje i čistiju ljubav debelo je pokrivena prašinom. Stona lampa je uključena. Hila se boji da spava u mraku. Na polici je slomljeni špric za klistir i kutija pomade. Tarkvin ispituje te stvari s gađenjem.
„Kler”, kaže on, „ustaj!”
Stalno obećava da će ovih dana zauzeti čvrst stav prema žigolu. Zato „ustaj”. Okraćala prilika se smrknuto diže iz kreveta: ponovo rođen trećeg dana. Klerovi meki crni uvojci vise sa samosvojnim plavocrnim električnim životom. Jastuk mu je umašćen. Žute kozje oči zure kroz prozor ne videći Tarkvina. Nije potpuno budan. Pogled na njegovu lepotu u prljavim čaršavima ljuti Tarkvina. Hteo bi da uzme štap i da ga dovede u red. Prilazi i staje iza mene, brecajući se: „Ustaj, nemoj biti takav lenjivac.” Nada se da će Kler pomisliti da reči dolaze od mene. Kler uzdiše, sedeći tamo, žut kao kakav potentat6 u snežnom jorganu. Podiže iz kreveta zaprljana stopala i spušta ih na pod, zamišljeno ih gledajući.
Tarkvin steže kvaku i uvežbava izlazak. Ljut je, ali i nervozan od lorve. „Sledeći put”, kaže Kler, „probudiću se i zateći te u krevetu kraj mene.” Ovo stvara svojevrsno ludilo. Tarkvin počinje da pišti. „U krevetu”, nastavlja Hila, „baš ovde u prokletom krevetu sa mnom.” U svemu ovome ja ne postojim. Jedino je običaj zahtevao moje prisustvo.
Tarkvin juri niz hodnik do svoje sobe. Kao i uvek kad hoda, sva energija kao da mu se skupila u glavi, kao čigri, propinjući ga na prste. Zaključava vrata glasno, uvredljivo. Bez reči, počinje da pravi čaj. Drhti od besa. Krupna ćelava glava mu se sija. Vidim da ipak neće moći da digne ruke od svega. Kako god bilo, čaj, šećer, kap ustajalog mleka. Sviknutost je već prilično otrcala ovu večnu psihičku krizu, pa se ne iznenađujem kad je sjurio šolju i ponovo se mašio brave. U Bogu je moja nada, mada će Đavo da vlada. Tarkvin proleće niz hodnik ka ostavi kao primadona, bademantil leprša iza njega. S treskom otvara vrata i stoji nemo, zagledan u žućkaste oči. Odlučnost da uvredi, da ozledi, da pustoši, polako zamire u njemu. U stomaku mu se smlačilo od besa i kajanja. Sada je tako pokoran, tako tužnjikav, tako pun osećaja, tako pitom, tako zaljubljen. Promena je zaprepašćujuća. Tada, kao udarac u pleksus, Klerov žuti glas: „Odlazi!” Žestoko on viče: „Odlazi odavde, jebote, i ostavi me na miru, oćeš li?”
Svet je postavljen ispred vatre kao šahovska tabla ispred kamina, tabla na kojoj osmišljavamo svoje najuzbudljivije poteze. To je samo igra. Tarkvin trči bos po sprženim kritskim stenama, dok tamnooki pastir dozvoljava sebi da bude osvojen, pobran, prekriven poljupcima. Umesto suvonjavog, ispijenog tela, on bi zapravo trebalo da ima fini, vitki torzo. I ovčju kožu. Frulu da i ne spominjem. „Nećeš me ismevati”, kaže on ozbiljno, „zato što ti na licu vidim da veruješ u ljubav. U smrt zbog ljubavi.” On drži svoj pri vrhu široki prst među nama i zamišljeno ga gledamo, kao da očekujemo da će umreti tu, vidno, među nama. „Sada Gregori nikad neće uvideti moju tačku gledišta, uopšte. Mislim da je bila prejaka i čista za njega.” U tišini srčemo hladan sneg, vruć čaj, hotel, gejzire, obolele borove, statue, žute kozje oči. I ja premišljam o Gregoriju i Grejs i o načinu na koji ih je predstavio malim, zelenim slovima. Gregori je neka vrsta šahiste, kao zeleni laufer, zapetljan sa svojim pionom, i piše tihim otrovom igrača koji je zaboravio pravila. Knjigu koja je moja tajna, u ormariću sprat niže.
„Prisustvo sebe!” Tako on počinje. „Večna svesnost sebe u materiji i psihi. Večna svesnost te senke koja mi visi iza ramena posmatrajući me kako lijem mastilo na ovaj goli papir. Kakav recept za besmrtnost! Jedno ja i drugo, kao generali blizanci, razdvojeni politikom, koji šeprtljavo vode rat. Večno, gnusno prisustvo sebe.” Mala zelena slova, kao čipka na grubim stranicama crne lude. Ko je Gregori bio, ja još uvek nisam uspeo potpuno da odgonetnem. Ova majušna podrumska sobica bila je očigledno njegova. U nekoj epohi istorije on je nestao, ostavivši za sobom nekoliko gomila pocepanog papira, latinske klasike, gramofonske ploče, šoljice za čaj. Na naslovnoj strani knjige stoji natpis, bez unesenog datuma: Gospodin Smrt Gregori. Svom najcenjenijem i najvoljenijem sebi ovo posvećujem. Zaborav je progutao ovo slučajno iseljenje, ostala je samo čudna šarena personalnost ovog toma, tako trajnog i relativno novog - jer su Tarkvin, Kler i Lobo u njemu - što nagoveštava nedavne unose. „Ne mogu biti stariji od hiljadu godina. Još ne govorim o svojoj izolaciji, a ona je šest sa tri. Izolacija kovčega. Izolacija gargojla7 postavljenog iznad uspavanog grada.”
Izolacija snega, dodao bi on da slučajno i danas okreće stranice. Izolacija u kojoj hotel premišlja, kao barokni inkubus.8


שׁ

Ovde počinje odlomak iz Gregorijevog dnevnika:


Pitanje kojim mučim sebe pitanje je ega, malog ja. Ja, sedeći ovde u ovoj zagušljivoj sobi, kao mali crvenokosi papa s kapicom, vređam sebe zelenim mastilom. Crveni patuljak, lutin,9 trol - dosada i gnusno ja!
Slatkiše slatkima. Za Loba senzualna požuda. A za novinare neizbežno žurnal. Žurnal! Zvuči kao divna digresija! Staza leži spremna, voće raste kraj živica. Ali kako je izuzetna arogancija takvog zapisa! Šta bi onda trebalo da sadrži? Pešaka koji premišlja pod suncem, aforističke uzlete ili opsežnu studiju godina kada sam mrljao čaršave? Mešavinu sve troga verovatno. Teško je reći. Nema veze. Da započnemo s Lobom. Insektima senzualna požuda. A Lobu pobeda nad ženom, jer je to ono što želi. Kažem pobeda, ali zapravo mislim na poraz do nogu: razbijanje njegovog prirodnog neprijatelja, koji ga degradira činjenicom da nosi snažni, svepokoravajući talisman vagine sa sobom. Kad bi bilo moguće izmisliti zasebnu vaginu, onu koja ima sopstveni efektivni život, tada bi Lobo bio duboki ženomrzac, siguran sam.
Uzmite u obzir njega, dok sedi tako, nagnut nad ogromnom pergamentnom mapom južnog Londona. Uzmite u obzir ljiljan. Svake nedelje, posle izvesnog predavanja, on je skida sa zida i baca se na posao sa svojim alatkama: kompasima, uglomerima, šestarom, svojim indijskim mastilom koje, kada se osuši, posjaji paralelne linije autoputeva; njegova kutija za olovke puna gumica, traka i maraka. Na crnom drvetu je drečavi kakadu. To ga podseća na Peru, mada ni sam ne ume da objasni zašto. Dok je bio dete, postojale su kutije za narandže s pticama naslikanim na njima. Verovatno je to razlog. Tek, podseća ga na Limu, onu koja sedi tamo na mapi, divnu sivu mahunu života. Lima, s papagajima i narandžama i kurvama bademastih očiju i katedralama, delikatna, delikatna. Ovo izmišljam jer, premda je u nemogućnosti da mi to izrazi, on to ipak oseća. Prašina, večna prašina duž glavnog puta, s prodavcima poređanim uz njega i fina brza kola i lerv. Lakomisleni, vrući latinski lerv s očima daždevnjaka fiksiranim na svakoga spremnog da te olakša za naprstak sperme. Zraci sunca na usnama žaluzina, ili gitare koje se nadmeću iznad Rimaka, vruće i začinjene. I natmurena zvonjava mnogih crkvenih tornjeva: Santo Domingo, San Augustin, La Mersed. On imitira njihovu zvonjavu, podižući ruku i držeći se u korak sa svojim uspomenama.
Fascinantno je posmatrati ga kako sedi tamo, tog sitnog smeđeg čoveka koji penkalom iscrtava svoju mapu; njegovi tanki devojački prsti s nežnom pokožicom pažljivo otvaraju bočice, čiste vrhove pera, stežu dršku dok se pomeraju napred da crtaju ili pišu. Lobo je toliko enigma za mene kao što to ovaj fantastični lokalitet slepih kuća i dima koje crta mora biti za njega.
Možda je opaska o insektu bila pomalo prejaka, jer nije moj posao da podižem sopstvene standarde do nivoa nepristrasnog kanona. Ali mi se čini tačna. Žena je katalizator, nesrodna je životu i svemu ostalom sem ovoj pokretačkoj potrebi koja postaje sve jača iz dana u dan. Lobo! Možda sve ovo ima veze s njegovom nostalgijom, njegovim latinskim suzama i tugovanjima. Ono čime sam zaokupljen jeste enigma, ne ovi erotski manevri, svi izvedeni u ravni snažnog, grozničavog društvenog blagostanja; ono što je Laklo činio tako živopisno. „Moj bože”, kaže on ponekad, „mislim da nikad više neću sa ženama, nikad. Zašto misterija? Nakon čega? Mrtav si, odvratan si. Smrad! Neizdrživ je. Idem niz ulicu, krepostan kao katolik, a onda vidim da žena gleda u mene i...” Njegova teška glava poginje se još niže nad mapom; zadržava vazduh u obrazima ispod zapovedničkog nosa Inke; on ćuti i pomalo je teško naći ma kakav odgovor.
Lobo za mene ima privlačnost prastare marke. Ne mogu se manuti misli o ovome malom latinskom prikanu koji sedi u svojoj sobi iz noći u noć, radeći kao sotona za svoju diplomu; i sve to vreme um mu je prošaran mislima o domu kao jastuče iglama. On to priznaje. „Tugujem za domom, dragi prijatelju. Mnogih noći u krevetu ja razmišljam o Peruu i ne mogu zaspati. Ostavljam radio uključen do ponoći. A onda skoro poludim. Ta kučka iz komšiluka. Mogao bih je ubiti kada sam sâm. Čuj. Prošle noći sam osmislio jednu prevaru za nju. Zaista. Jecao sam u noći. Bilo je tiho. Jecao sam malo glasnije. Ništa. Zajecao sam pakleno. Stvarno sam bio usamljen, to je bilo tačno, ali suze nisu bile prave. Nisam mogao da istisnem prave suze. Slušaj, čuo sam je kako pali svetlo, seda u krevetu, zuri. I dalje sam suzio. Tada ona progovara: Ko je to? Nisam znao kako da odgovorim. Nisam imao reči. Ubrzo je ugasila svetlo i legla. Ne valja. Prljava kučka. Otrčim do vrata i kucnem vrlo tiho. Kažem: To sam samo ja, gospođice Venabl. Ništa. Kuc-kuc-kuc. Ništa. Posle toga odlazim u krevet i stvarno lijem suze, natopim jastuk skroz i toliko sam besan da bih mogao da ubijem.” Oči mu se ispod garavih trepavica šire od iskrenosti. U ovakvim trenucima on postaje čist emocionalni idealista. Kao devica Marija. Jednog od ovih dana će se iseći zbog lerva, kaže on. Priznajem da nisam znao šta mu ova fraza znači do festivalske noći, kada smo u tri sata svratili u njegovu sobu na poslednju čašicu pre spavanja. Bio je poprilično pijan.
„Znaš šta radim kada me čovek naljuti?”, zapitao je. Pretražio je komodicu kraj lavaboa i pojavio se preda mnom s nožem u desnoj ruci. Bio je tako blag i prijateljski nastrojen da sam se samo na sekundu poplašio. „Vidi ovo”, reče on i preda mi ga kao dete. Bio je to ogroman nož na preklapanje, naoštren veoma.
„Isečem ga”, reče Lobo klateći se.
Uzimajući ga od mene, precizno je podelio vazduh između nas na četiri dela, iscerio se blaženo i ponovo vratio oružje na njegovo tajno mesto. Kada ovako govori, onda smera besni harakiri - ili ubistvo.
Ali, da budem potpuno iskren, Lobo nalazi da sam vrlo nezadovoljavajuća osoba. Moja skromnost ga razara. Posebno moje potpuno neznanje o ženama. On to kaže nekako ozbiljno i ljubopitljivo: „Ti, čovek od četrdeset, Englez?” Zaista, da budemo iskreni, ukoliko neko mora da bude iskren, imao sam svega nekoliko, i to nezadovoljavajućih iskustava u toj oblasti. Književne avanture s postarijim boemkama, u kojima su moje mogućnosti da uporedim Hakslijev stil s Floberovim smatrane, čak i u krevetu, važnijim od fizičkih darova; brokerova udovica; eksperimentalna avantura s eksperimentalnom slikarkom, u kojoj je, ponovo, zajednički respekt za volumetrijske proporcije Sezanovih platna bio skoro jedina veza među nama. Srodnost duša, reći ćete. Pretpostavljam da sam u tom pogledu bio potpuno zakinut dok nisam sreo Grejs. Lobo se dosađuje. Englez od četrdeset? Pa, kao da sam proveo četrdeset godina usamljen u pećini. Nema veze. Tešim se Paskalovom opaskom o trsci koja misli.
Čejmberlen nije manje jedak. Ovaj zelot kose boje kanarinca, koji živi u jednom od obližnjih stanova s mladom ženom i tri psa, provodi svoje vreme srećno nas podučavajući takvoj ezoteriji. „Seks, seks, seks”, uzvikuje on otvoreno, brižljivo modeliranim i odnegovanim stilom u duhu pisama D. H. Lorensa. „Kada ćemo naterati kopilad da shvati?”, pobratimski će on u baru, među plavim pljuvaonicima. Snažan je i ubedljiv dok stoji tako nad svojim biterom, tražeći podršku od svoje žene. „Neka je slava kuku, guzu, bedrima, za još feraruma, bestijaruma, slava materičnom toboganu i kompletnoj skali fizičke razbibrige. Zar ne mislite? A šta je s dubokim saosećanjem, nežnošću i pravom toplinom iznutra, a?”
Zaista me žulja ovaj čudni, a la Armija spasa način govora. Loš ukus. Loš ukus. Tarkvin se trza i kmeči kad god Čejmberlen započne.
„Hajde da izmislimo potpuno nov način braka da oživimo mrtve. Popijte još piva. Hajde da započnemo novu teoriju bračne kopulacije, koja će, za promenu, izjebati svet onako kako bi to trebalo. Tarkvine, uopšte me ne slušaš, proklet bio.”
Tarkvin kmeči: „O, prestani da naturaš takve smešne ideje, Čejmberlene. Ti jednostavno nećeš da priznaš tuđe razlike u temperamentu. Umukni.”
On skida penu sa svog piva jezikom koji je izgubio boju. Čejmberlen se okreće ka svojoj ženi, koja stoji i tiho dahće, kao veliki retriver: „Šta ti misliš? Reci mi.” Ona se radije osmehuje i klima glavom nego da misli. „Evo”, kaže Čejmberlen trijumfalno, „ona se slaže.”
„Sve ovo prokleto seksualno teoretisanje”, kuka Tarkvin. „Zar ne misliš, Gregori? Nek ide do vraga!”
„Zar se ne slažeš s njim?”, ruga se Čejmberlen. „E, Gregori, ti si sasvim pristojan mali prijaško, koji ima svoje sopstveno mišljenje.”
„Mladić”, kažem umorno.
„O, znam da si patrijarh po godinama, ali to je samo puka hronologija. Trebalo bi da odrasteš malo.”
„Oh, prestani, zaista”, kaže Tarkvin, akutno izmožden.
„Problem je s tobom, dragi moj”, reče Čejmberlen, „to što se još uvek boriš da prođeš kroz mrtvog mastoida. Ono što ti sada treba...”
I tako dalje. Čoveku se zgadi da transkribuje još ovakvog čavrljanja jer ono postaje zarazno posle izvesnog vremena. Njegova ličnost je dovoljno atraktivna da bi učinila svaku dogmu izvodljivom i golicavom za maštu. Što se tiče Loba, oni provode sate prepirući se o temama domaćim i erotskim. To se redovno završava nevoljom. „Čuj me, Bodlere”, kaže Čejmberlen, „popeo si se na drvo. Siđi i pogledaj oko sebe.” Kada zaista želi da prestraši Španca, on predlaže da pozovu njegovu ženu i iznesu problem pred nju. To je gnusno. Lobov osećaj viteštva grči se na samu tu pomisao. Pošto je Čejmberlen otišao, on suzno, ispod svojih sentimentalnih trepavica, kaže: „Zver, a? On je zverski. Zar nema lepše osećaje? Jadna njegova žena, kao prostitutka u njegovom domu. To je užasno, užasno. On jedino razume prostitutku, ne pravu ženu. On je užasan.” I onda niz španskih kletvi.
Magla nad baštama. Magla koja maršira dole između borova, zamućujući pogled na te nizove grčkih statua. U daljini, vozovi kopaju svoje tunele dima i zvučnog nesklada. Svetla se slabašno odražavaju na zgradama. Trgovački putnici crvenih noseva postrojavaće se u baru radi pića. Gotovo vidim kako u njihova crvena usta ispod šarenih malja na licu klizi viski, baš kao urin. Ja sedim ovde, u senci pergamentne mape, pušeći i jedući meku kožu sa svojih obraza. Uobičajeno ludilo večeri u predgrađu pritiska nas dosadom od koje beskrajno zevamo. Apatija. „Mi ne postojimo”, kaže Tarkvin. „Mi ne postojimo; mi smo fikcija.” I zapravo, ova ideja nije tako nerazumna kao što zvuči. Predveče, kada hodam pokraj niza kuća u predgrađu, posmatrajući spuštene roletne koje pozdravljaju smrt dana, bez sadruga, ako ne računamo tog opštinskog magarca poštara, zateknem se u svetu iluzija čija postavka mogu biti jedino duhovi. U foajeu veterani sede kao kameni blokovi Stounhendža pod difuznim svetlom lampi. Stare žene zaglavljene kao grozdovi kaktusa u svojim stolicama. Tajms raširen preko mrtvih, baš kao što se rublje ostavlja na žbunju da se suši. I koraci i glasovi dobuju po prašnjavim tepisima; a blede eolske sofe privlače statue. Noć. Sat zuji u svojoj staklenoj kući, a japanski ventilatori unose meki miris truleži povrća u prostoriju. Nema ništa da se radi, ničega što bi se moglo uraditi.
U boravištu koje moje telo nastanjuje tišina je ponekad tako teška da čovek ima osećaj da se s mukom probija kroz nju. Digavši pogled s knjige da bih čuo meku muziku gasne vatre koja odzvanja kroz ništavilo, iznenada postajem svestan životnih potencijala u meni koji propadaju. Volim da mislim da svako od nas sadrži mnoge živote, potencijalne živote. Poslagani su u nama, možemo li reći, kao mnogo redova sjajnog metala - železničkih šina. Dok se vozimo jednom od njih, upravljenom ka svom kraju, možemo biti svesni tih drugih linija, pored nas, kojima smo mogli putovati - i na kojima bismo i mogli da se vozimo da smo samo imali snage za promenu. Vi zevate? Ovo je jednostavno moj način da kažem da sam usamljen. Tim pokretima ja postavljam pitanje života koji vodim i nalazim da nije sasvim ispunjen. Pogađa me tiha potvrda u vidu ženskog smeha koji narušava tišinu iz sobe za poslugu. Ovih dana kritički posmatram sebe u ogledalu. Nosim svoj šešir prilično sumorno, jer njime kao da potvrđujem život koji sam odabrao. Pa ipak, ponekad noću postajem svestan, baš kao neizbežne zubobolje, društvene niti u sebi. Dragom sebi. Ovo postaje fini tekst u Sitvelovom maniru. Ali dopustite mi da malo raspravim o sebi ovim zelenim mastilom, ubudući da se niko ne trudi to da uradi rečima koje imaju više od jednog sloga. Pre svega, moje ime nije Smrt, kako bi trebalo da glasi, već Herbert. Odvratno, ljigavo, pepisovsko ime, za koje bih platio da ga promenim da sam dovoljno bogat. Smrt je deo male šarade koju konstruišem oko sebe da bi mi dani bili podnošljivi. Smrt Gregori! Kako furiozno sija ovo ime na koricama ovog toma. Pozajmljeno perje, moram priznati u ovom napadu furiozne iskrenosti. Pozajmljeno od Turnera ili Marstona.10 Nije bitno. Predstava se mora odigrati.
Moj posed je, da se spustim na Pepisov nivo, u urednom i zadovoljavajućem stanju. Moja davnašnja simpatija prema komunizmu nikad me nije sprečila da pažljivo i sigurno ulažem novac i od toga izvučem maksimum životnog stila. Ovo znači da težim luksuzu. Na primer, na hleb nisam nikada potrošio ni penija, ali povremena boca kvalitetnog vina nađe svoj put do trapa s katancem koji nazivam svojim vinskim podrumom. Knjige koje posedujem nemaju greške - fini povezi leže na polici osvetljeni plamenom iz kamina, u blagom dremanju i okruženi bogatstvom. Za razliku od većine ljudi, ja čitam ono što kupim. Ono što jedem pažljivo je odabrano. Sto ne dreči, ali ne dreči ni gost, ha-ha. Ukus i stil u svemu, kažem to sebi s uživanjem, ukusom i stilom! Pristojno ali ne i nametljivo, lepo ali bez preterivanja! Zbog toga su ta nostalgična stanja tako neshvatljiva jer, zar nisam izabrao život logike i umerenosti kao svoj sopstveni?
Čejmberlen ima običaj da kaže: „Naravno, dragi moj, tvoj sistem će morati da pukne pre ili kasnije. Ili će tvoj sistem opstati, a ti ćeš pući unutar njega. Ja sam sasvim za hodanje po konopcu i fakire i poslužavnike prepune svačega, naravno, pod uslovom da prijaju. Ti nisi. Ti hodaš po zategnutom konopcu bez sigurnosne mreže ispod njega, a to zamara. Stilito Gregori, siđi sa svog visokog trona i pojedi režanj šunke.” Sve ovo je, koliko god ofrlje rečeno, blago uznemirujuće, dok sedim tako kraj vatre, s Paskalom uvezanim u juneću kožu i čašom braonkastog šerija na stolu. Na kraju krajeva, to je tako ugađajući stil! Tako siguran, tako armiran čelikom pri konstrukciji! Tako pametan izum, tada kada je sve učinjeno i rečeno. Ali opet, šta onda kada se neko ne uklapa u sistem? To je pitanje. Pada mi na pamet taktika kojom se služi pri kraju, kada mi po običaju poželi laku noć: „Pa, laku noć”, kaže on bezobrazno. „Napravio si dobar provod.” U svemu tome ima nečega što ruši moju fasadu; manje sam siguran u sebe: u sebi se preispitujem kao školarac koji nije dobro naučio lekciju. Ali laskam sebi da to ne iskazujem ni na koji način. Ne. Moja vlast nad sobom je savršena, moje držanje skoro geološko po svojoj fiksiranosti. Bez obzira na sve, nosim svoju krunu ponosno, jer sam i sam ponosan kao Lucifer. Ali je pomalo bezosećajno od njega što se pretvara da ga moj pomodni šarm ne pogađa. Više mi se dopada njegova žena. Istina, ona reaguje na njegove migove i pokušava da me doživi kao zabavnog, ali ona oseća tu malu srž pruskog ponosa u meni. Pomalo je zastrašena, što joj ne priliči, tim osobinama koje moja kruna namerava da nagovesti. Da li da vas zamaram jednim diskursom o ženskoj intuiciji? To je tema o kojoj ne znam apsolutno ništa, što međutim ne bi trebalo da me spreči da pišem o tome. Ovde je papir, već sedam stranica je ispisano, ovde u mastilu, a ovde je i ta izolacija koja rađa mnoga moja fantastična zapažanja ispisana perom. Ako vas je dotakla moja zamornost, samo hrabro. Ovo je mogao biti roman umesto nečega tako ugodno anonimnog kao što je dnevnik.
Pričati o usamljenosti, budući da moramo pričati večeras ili trpeti tišinu sve dok ne postane nepodnošljiva: Tarkvin takođe boluje od ove bolesti, ovog geometrijskog ludila dana iz koga sledi noć iz koje sledi dan itd. Ali njegova samostudija je toliko istrajna da je on zapravo u mnogo lošijem stanju nego ja. Tarkvin se već nalazi iza paravana, nadgleda ga fatalna medicinska sestra njegovog sopstvenog ega. Njegova istraživanja ga pretvaraju u olupinu vrtoglavom brzinom. Kompleks, inhibicija, fetiš, trauma - kompletna usrana terminologija nove psihologije visi s njegovih usana, baš kao stalna cigareta u ustima strastvenog pušača. „Čovek mora istraživati sebe, zar ne? Čovek mora pokušati da svede svoj život na neku meru reda, zar ne? Šta misliš o katoličanstvu, Gregori? Ponekad imam takav osećaj posvećenosti - to je kao kada si zaljubljen, nekako silovan kontemplacijom. Zna li Lobo išta? Moram da ga pitam. Jedno vreme sam imao običaj da padam u nesvest i da imam snove ili vizije, ne znam kako bi ih ti nazvao? Sudeći po knjigama, to je izgleda trauma. Pravi napadi, kao epilepsija, šta ti kažeš? A?” I tako dalje. Teološka i psihološka terminologija utrkuju se rame uz rame, jedna nadmašujući drugu u nejasnosti. Dans Skotus i Frojd. Adler i Avgustin.
„Pretpostavljam da bi čovek trebalo da čita najbolje knjige”, kaže on beznadežno. „Čovek bi trebalo sam da okopava svoj vrt - ko je to beše rekao? Po sopstvenom ukusu i sve to. Ali ta prokleta Ilijada, Gregori, iskreno ne mogu da se uživim u nju. Takođe i slike. Hriste, gledam u njih, ali mi ne kazuju mnogo više od onoga što je na njima. Ne osećam ih.”
S vremena na vreme zahvati ga strah od sifilisa i onda požuri do bolnice da bi obavio analizu krvi. Muči ga nesigurnost Vasermanovog testa. Čovek nikad ne može biti do kraja siguran, zar ne? Stojeći go kraj kreveta, on ispituje svoje reflekse gumenim pendrekom; zatvara oči i uviđa da, kada drži stopala zajedno, ipak ne pada. Ili će šetkati tamo-ovamo, zastajući samo da ispita mikrofotografije spiroheta koje vise iznad njegovog kućnog klavira. Zašto ima tačkice na grudima? Zašto je uvek tako iscrpljen? Je li to nedostatak kalcijuma ili šta već?
Sve je moguće ovde, jer ništa nije stvarno. Oprostite mi. Barijere istraženog sveta, podele, koridori, uspomene - sjuruju se na nas u katarzi jada, kidajući nas. Ja sam kao dete ostavljeno samo u ovim koridorima, ovim avenijama uspavanih vrata između kipova, bez prijatelja i među zevajućim čizmama kao jedinom publikom. Bar jednom sam iskren s vama, ja, Smrt Gregori, majmun na štapu. Ako bi trebalo da vam pružim na uvid svoju istoriju, baš kao Lobo svoje projekte na starom pergamentu, da li biste bili u mogućnosti da bar na trenutak shvatite značaj tog čina? Sumnjam. U polju istorije svi mi delimo nebitnost oslikanih stvari. Ja imam samo ovo moje dodeljeno vreme za patnju.
Domeni istorije, onda! Magična činjenica, primamljiva i varljiva. Sve je filtrirano, limitirano, sve kroz uboge instrumente svoga ja. Sedamdeset miliona ja čiji fokus prigrljuje ove fenomene i beleži ih na površi uma. Jedinstvenost sveta bila bi inspirativna da čovek ne oseća da tu postoji neka kvaka. Kada mi je bilo devet godina, izborana bebisiterka kojoj su me ostavili na čuvanje uzviknula je: „Konji se znoje, Herberte. Gospoda perspirira. Nemoj više nikad da koristiš tu groznu reč.” Nikad neću zaboraviti tu frazu; ostaće sa mnom do smrtnoga časa - zajedno sa svom tom ostalom nekorisnom i neizbrisivom građom - poslovicama, vežbama i preduslovima mrtvog života u mrtvoj zemlji. To je, na kraju krajeva, jedna stalna stvar, nepromenljivi miljokaz na usponu. Ja sam taj što se menja; građa ostaje, kao konstantno obeležje lokaliteta. Kao i jezero viđeno iz različitih visina tokom putovanja, njegova pozicija nikad ne varira: jedino se aspekat menja u korelaciji s mojim sopstvenim mestom u predelu. Mislim da je ono što ćemo biti odlučeno za nas u prvih nekoliko godina života; ono što zadobijemo posle u smislu logike, prilagođavanja, itd., površno je: samo spoljni omotač, a to samo pogoršava našu konfuziju. Uklonite mudre, tragače za smislom. Ja sam to što jesam. Izdajničko ja ostaje. Saznanje da gospoda mogu, ukoliko žele, da imaju krila, sada me ne iznenađuje više nego što je to bilo u slučaju s tom sažetom socijalnom formulom; ili na primer, činjenica da u ribama teče crvena krv. Nikada više neću biti tako iznenađen.
Čak ni fenomen Grejs nije toliko uznemirio moj život kao taj pogled u društvene misterije. Konji se znoje, ali Grejs perspirira; vrlo delikatno na glatkoj koži, po tankim bokovima, pod majušnim pothranjenim dojkama. Tuberkulozni prsti plavih vena vlažni su i malaksali. Ali zašto sadašnje vreme? Jer Grejs više nema; nema više ulične devojke koja je sedela grleći kolena i zureći u prazan tapet. Hoćemo li pisati o njoj u gnomskom aoristu? Hoćemo li je obdariti epitafom? Ona bi ga shvatila. Nije shvatala ništa. Izgledalo je da ne čuje ništa. Mogli ste joj govoriti, pevati, igrati pred njom, a razdaljine u kojima je razmišljala ne bi se smanjile ni za milimetar.
„Hajde, Grejs, ti kučko”, neko je jednom rekao. „Pokaži znak života. Hajde, podari nam osmeh.”
Kao kod profesionalnog cirkuskog izvođača, osmeh bi se pojavio na njenom ovalnom, neutešnom licu. Veliki napor koncentracije potreban je da se mišići lica pravilno pokrenu za vreme osmeha. Zubi su joj bili sitni i čisti, s malim razmacima među njima - što je postavka koja je sugerisala urođeni sifilis. Njen tvorac je rezervisao crvenu krv za ribe i novinare. U Grejsinim venama je tekla živa, najčistiji destilat ledenih metala.
Koža joj je bila bleda i skoro prozirna. Čovek je imao utisak da bi se, kad bi joj uhvatio komad kože između palca i kažiprsta, recimo negde između kolena i članka, i trgnuo nadole, čitav epiderm sljuštio, vlažno i bez napora, baš kao natopljeni smeđi pak-papir, ogoljujući meso i kosti. Dok je sedela na našem neodgovarajućem krevetu, ja sam mnogo puta radoznalo kružio prstom duž mekih nabora njenih leđa i svetlih pršljenova - bezbojnih kamičaka - što su probijali kroz njihov prozirni pokrov. Bela krv se nikad ne zagreva (ponovo vremena!), nikad je nije ispunila prijatnom jezom i golicanjem. Mogla je biti i mrtvo meso, potpuno ravnodušno prema svetu muškaraca. Strast ju je interesovala samo u njenim najvatrenijim okončavanjima, a onda tako užareni sjaj na njenom licu, te vene koje titraju na njenim slepoočnicama, taj tako sukljajući tropski plamen koji vodi njene prste po saučesnikovim leđima, da je čovek mogao biti siguran. Ipak je, posle svega, bila živa, duboko u sebi: na temperaturi koja topi metale; tačka ključanja u centru Zemlje gde se sudaraju rude i užarena magma topi gvožđe i stenje. Bila je živa iza tog brižljivo odmerenog, odsutnog držanja.
Grejsi je bila kupljena, bez cenkanja, za obećanu šolju kafe. Sećam se, bila je to noć kada je sneg tako gusto padao oko velike katoličke crkve da je potpuno zaslepljivao. Ulica je bila pokopana. Ona se tresla obučena u tanku odeću, uz neprikladni pokrov bižuterije i karmina, koji su dekorisali njenu sitnu priliku. Na kaputu s postavom od astragana sneg joj je napravio kragnu koja se svetlucala. Pramen crne kose joj se sledio uz obraz. S nosa joj je visila kapljica koju je ušmrkavala kad bi se setila. Nije imala maramicu.
Stajala je pasivno na ulazu u predsoblje, baš kao neka životinja, dok sam joj ja brisao lice, kragnu od kaputa i zaprljanu odeću. Tada sam je poveo, pasivnu i mirnu, dole do moje sobe, navodeći je lupkanjem svog štapa. Pri grubom električnom svetlu ona je ponovo zastala, mrtvački ozbiljna, iznureno zureći u ovaj niz knjiga, ovaj natrpani sto. Tada je, izustivši prvi put nešto sopstvenom voljom, rekla: „Ovdi, gospodine?” Sitnim, grubim glasom, koji je balansirao po spoljnim ivicama razuma. Uključio sam vatru i naložio joj da priđe. Polako, poslušala me je.
Gledajući je ćutke, bio sam uzbunjen bojom koju je zadobilo njeno lice. Bila je to boja leša starog tri dana. Ispod kože se nazirala nijansa plave, koja me je podsetila na senke u snegu.
„Kako se zoveš?”
Imala je običaj da procenjuje nekog čitavu večnost pre nego što odgovori, baš kao da određuje hoće li istina biti odgovarajuće oružje za tu priliku ili ne. Oči su joj se raširile i ona je uzdahnula, blago, što se nije ticalo ničega osim njenih ličnih nedaća.
„Grejsi.”
Sneg joj je curio s poruba pohabanog kaputa. Pramen kose s njenog obraza otopio se i visio joj pored nosa. Bila je potpuno mokra i prljava.
„Bolje da smesta skineš te mokre stvari sa sebe. Tamo je bademantil. Doneću ti kafu.”
Kada sam se vratio, ona je sedela gola ispred električne vatre, privukavši kolena skroz do brade. Mišići na telu su joj se skupili od hladnoće. „Najpre malo brendija”, rekoh srdačno i, postajući u trenu brižan kao doktor, pružih joj čašicu. Premišljajući, popila je sve naiskap, a onda se okrenula, dok su joj se oči širile od topline i iznenadno crvenilo joj pokrivalo čelo. Načas je izgledalo kao da će nešto reći, ali joj je onda neka unutrašnja preokupacija iscrtala zabrinutu boru na čelu. Blago se trzajući, počela je da iskašljava deliće svojih pluća, tupo, kao životinja. Dao sam joj čistu maramicu iz fioke i posmatrao odozgo njenu povijenu glavu, pomalo iznenađen i zgađen savršenom mirnoćom njenog lica čak i u bolesti.
„Pa, ovo je malo komplikovanije. Imaš TBC.”
Podigla je pogled primenivši onaj trik s bezizražajnim crnim kolutovima u očima, kao u slepe mačke. Onda je skrenula pogled, utrnula i strpljiva.
„I, Grejs, prljava si. Moraš da se okupaš.”
Stopala su joj bila prljava, uši, nokti. Pasivno je dozvolila da bude očišćena i istrljana sunđerom; osušena, iščešljana i poprskana finom, jetkom kolonjskom vodom. Nije obraćala pažnju, nego je i dalje praktikovala tu čudnovatu odsutnost duha koju sam smatrao tako uzbudljivom. Kasnije je, obučena u moj bademantil, držala šolju kafe podižući mali prst. Onim svojim majušnim glasom dala mi je nekoliko informacija o sebi. Bilo joj je osamnaest i živela je kod kuće. Nije imala posao. Interesovao ju je Gari Kuper. Ali sve ovo bila je neka vrsta elaboracije njene unutrašnje odbojnosti. Time što sam joj dao mantil i šolju kafe na sebe sam navukao tih nekoliko socijalnih trikova koje je znala kako da izvede. Nije bila zainteresovana, tek učtiva. Za pružene usluge ona je platila u vidu tog ispruženog malog prsta i mlakog buđenja nad šoljom kafe u predgrađu. Čovek bi se uplašio da će svakog časa postati nalik gradskoj dami i oživeti onaj nelsonovski dodir tako bolan na damama iz Enirlija i Pendža.11 (Sačuvajte nas od noja.)
„Pričaj mi”, rekoh, srećan što sam se setio, „o svojoj porodici. Gde žive, kako i sve ostalo.”
To ju je zainteresovalo. Skoro da joj je i razbudilo lice; gestovi su joj postali instinktivni i živi. Jedino njene oči nisu mogle potpuno da se užive u promenu - sužavale su se, širile, s krugom crnila. Zaista, gledati u nju bilo je isto tako besmisleno kao i gledati u oko kamere.
Reče da joj familija živi u jednoj vili u Krojdonu. Otac je radio u toplani. Bio je šaljivdžija. Sva četiri brata su radila. I oni su bili šaljivdžije. Njene dve sestre su radile na telefonskoj centrali. One su zaista bile šaljivdžije. Majka je bila malo ćaknuta u glavi, a ona, Grejsi, bila je najmlađa. Majka je bila prava zabava, šta sve nije pričala! Smeh? Razbijali su se od smeha zbog nje. Na primer, nije znala šta priča. Pomalo prenaglašenih osećaja. Vrištali su zbog nje, zbog onoga što je izgovarala, posebno kad je bila malo pripita. Smeh? Urlali su. Kada bi samo mogao da ih opišeš u knjizi, bilo bi divno.
Pokušao sam da je zamislim u okrilju ove urlajuće porodice - ovo zanemareno životinjsko mladunče s glasom koji se kreće duž tanke ivice normalnosti - ali nisam uspeo. Nije u njoj bilo ničega elizabetanskog što bi nagovestilo da bi se mogla uklopiti u tu vrištavu sliku - Ćale sa svojom glinenom lulom i lancem za sat, Majka sa svojom bocom vinkarnisa. Dnevna soba preplavljena braćom i sestrama, a moždane ćelije njene majke preplavljene portom.
Otac je bio loš čovek kada je pio, rekla je naposletku. Uvek se prepirao s Albertom. Uvek nešto petljao s njom i najstarijom Idit. Jedino subotom uveče nije bio svoj, pa tako nije ni najstariji brat Ted. Znali su da to nije u redu, ali šta da se radi kada vam je to rođeni otac? Malo se nakašljala.
„Živiš li kod kuće?”
„Kada sam tamo, tamo sam”, rekla je strpljivo. „Kada se ne vratim, ne brinu. Drago im je što me nema. Pošto ne zarađujem, draže im je kad me nema, znaš?” Znao sam.
Završila je piće i spustila čašicu. Tada je odšetala do police s knjigama i ispitala naslove. Šmrcnula je, okrenula se ka meni i rekla: „Baš dosta knjiga imaš ovde.” Ali je to kazala s gestikulacijom koja je njoj bila toliko strana, tako van njenog lika, da sam bio prinuđen da se nasmejem. Zapravo je bila zavodljiva; ali, iznad svega, svakako ne po nekoj uobičajenoj formuli, nego po sjajnoj kinematografskoj formuli za hektiku. Bilo je to zadivljujuće. U takvoj pozi, s dlanom na izbačenom kuku, vitkim, prilično krhkim nogama miloske Venere - jedno koleno na drugom - ona je postala taj filmski papagaj, opasna žena. Čak se i njeno sitno lice napreglo u neki imaginarni izraz pred kamerom. Odavala ju je jedino ta grozna bezizražajnost očiju. To me je uznemiravalo; kao da se radi o varijeteu gde čuvenom komičaru nije uspelo da izazove čak ni kez kod publike.
„Prestani s tim, Grejs”, rekoh joj nelagodno. „Prestani s tim. Nisi ti glumica.”
Iznenada se postidela i zanemela, baš kao prekoreni kućni ljubimac. Njena poza je bila rasturena. Pustivši kućni ogrtač da sklizne, zapalila je cigaretu i posadila se na moje koleno; počela je da me ljubi na poslovan način, zastajkujući s vremena na vreme da izdahne oblake dima iz svojih malih, suvih usta. Oči su i dalje bile potpuno bez izraza. Poljupci su joj bili bezukusni, kao slama. „Je 1’ ti se dopadam?”, zapitala je s iznenađujućom vatrenošću - velika filmska zvezda koja je na tren ponovo ovladala svojim licem. „Je l’ ti se zbiljski dopadam?”
Od tog trenutka sevnuo je mač, deleći svet. Jarki razdel s prošlošću, koji reže kroz nerve, ćelije i arterije osećaja. Prošlost je bila amputirana, a Grejsi je jednostavno postala budućnost. Ta čudnovata zaluđenost koja ju je apsorbovala, takođe je sputavala fascinacijom njenih istraživačkih mogućnosti. Grejsi je ostala i dani su izgubili broja: tako udaljen bio je taj svet po kojem sam lutao s njom, tako sveapsorbujući njen zadnji manirizam, poslednja reč, poslednji udah.
Pošto su prva uzbuđenja okušena i ostvarena, postala je još divnija kao neka vrsta kućnog ljubimca. Njen rečnik, njene velike misli osvetlile su dane kao prolasci kometa. A čak je i u toj jadnoj mirnoći u koju je zapadala kad je bila bolesna čovek uviđao da je ona zapravo neiscrpna. Kakva je čudnovata avantura drugo ljudsko biće!
Pozvao sam Tarkvina: „Moj dragi druže, moraš doći do mojih soba u utorak i upoznati Grejsi. Priređujem malu zabavu za nju. Moraš doći. Siguran sam da ćete biti dobri prijatelji. Ona pljuje krv.”
Svi su došli. Perez, gorila sa svojim trapavim muškim hodom i divnom kravatom; Lobo koji je zorno pokazivao svoj laskavi desni profil; Kler, Tarkvin, Čejmberlen sa svojom gomilom lake muzike i džezom. Svi su seli nelagodno, prilično nalik zlim dusima, dok sam ih ja, uživajući u situaciji, ponudio pićem i pomogao Grejs da izvede svoje trikove. Bio je to surov, statičan skup, ali je ona presporo uviđala da bi to shvatila. Odigrala je domaćicu za društvo s takvom revnošću i trapavošću da bi zajecao svako kome jetra nije od granita. Čestitao sam sebi na veštini skupljanja takve kolekcije ptičica. Na njihovo uzajamno užasavanje. Da, kikotao sam se u sebi dok sam hvatao njihove poglede preko ivica čaša. Komedija smutnje. Bilo je to društvo članova pen-kluba koji, pošto su pozvani da se susretnu sa zvezdom, nailaze na običnog kritičara. Bili su skandalizovani onim što im je Grejs priredila, njenim podignutim prstom dok je ispijala čaj, njenom pričom koja je nalikovala higijenski čistom govoru glavne matrone Enirlija. (Sačuvajte nas od noja.) Kako su me samo njihove oči optuživale!
Jadna Grejs je očigledno bila užasna dosada. Malo su se opustili kada je pušten gramofon, a Čejmberlena njegova revnost nagnala da zaigra s domaćicom. Njega je njeno prisustvo najmanje pogađalo, pretpostavljam zato što je on od svih koji su se tu našli bio najprirodnija ličnost. Na primer, Perez i Lobo su održali veće u uglu i odlučili da imaju važna posla negde drugde. Lobo se pozdravio s frigidnošću kastiljanskog džentlmena koji otpušta dosadnu sobaricu. Bez imalo vaspitanja pri tome. Nije bio nimalo nalik onima koji su zaista dobro odgojeni.
Svejedno, kasnije je Kler igrao s njom i to joj se, izgleda, dopalo. Izgleda da je od svih njih samo on govorio taj tihi jezik koji joj je bio znan, koji ju je uzbudio od samog početka. U stvari, toliko su dobro igrali zajedno i toliko je bio prisan ton njihove konverzacije da se Tarkvin uzvrteo i počeo nervozno da obrće čašu u rukama.
Čejmberlen, koji nije živeo u hotelu, sledio me je do toaleta i održavao konverzaciju dok su mu se oči sjajile od uzbuđenja.
„Šta misliš o Grejsi?”
„Nije loša. A ti si se baš pokazao.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
Nos mu se naborao kada mi se nasmejao u lice. Nije bio sasvim siguran da li da bude iskren ili ne. Svejedno, rizikovao je, kao i obično.
„Ovaj tvoj prijem. Brižljivo razrađeno samoudovoljavanje. Uvek moraš da se iživiš na nekome, zar ne? Život je samo jedna duga osveta za tvoje sopstvene nedostatke.”
„Vidim, čitao si Ruse”, rekoh. Ništa više. Bilo je to izluđujuće. Naklonio sam se i poveo ga natrag u cirkus. Tarkvin se do tog trena već propisno nakvasio i bio je spreman da pođe. Kler je igrao s Grejsi u svojevrsnom socijalnom opštenju, svojevrsnoj daljinskoj kontroli. Jedva da su i govorili, ali između njih je bila prisutna svesnost, lakoća, na kojoj sam im zavideo. Kontakt.
„U redu, Grejs, odlazim”, reče dobro raspoloženi Čejmberlen, rukujući se s njom. Meni je, u prolazu, tako da samo ja čujem, tutnuo jednu reč. „Sentimentalac.” Priznajem da mi je ostala u gorkoj uspomeni.
Te večeri je Grejs podnela sav bes koji je to malo zapažanje posejalo u meni. Narednih dan-dva sve u vezi s njom izgledalo je gnusno, gnusno.
Ali sve ovo, razumljivo, samo je zapis s visina intelektualne superiornosti, baš a la Haksli. To je trik koji može da se odigra na svakome, ali ne i na sebi. Intelektualna superiornost emocionalno sterilnog. Jer ja sam zahvalan Grejsi, više nego što to mastiljave reči mogu izraziti, koliku god agoniju da ubacite u njih. Pa onda publika! Prosta činjenica da je neko znao za takve moje osećaje automatski ih je pretvorila u hladan kristal. Pretvorila ih u bes protiv moje sopstvene emocionalne slabosti. A onda i u bes protiv objekta takvog povlađivanja, objekta pod nazivom Ona. Retrospektivno gledano, dajem pojednostavljeno objašnjenje. Da li je, međutim, moguće da sam osetio nešto za to koknijevsko detence s njegovom zamornom uslužnošću, njegovom nerazumnom blagošću? Pa onda hajde brzo, brzo da izvređam i sebe i nju zbog takvog pada s visina intelektualne čistoće osećaja. Kako samo obožavamo zaraznu inteligenciju! Ali opet, osećaj, ako treba da bude interpretiran emocijom, jednostavno nije moj fah: u svakom slučaju, ako ću ikad pisati o tome. Jer loša emocija može jedino prouzrokovati užasno skičanje zaklane svinje - De Profundis je sjajan primer za to. Zbog toga zahvalimo Bogu što ne pokušavam da istisnem takav gnoj na ručno pravljen papir. Izbegavam da napišem epitaf za Grejs, ne zbog toga što ga ona ne bi razumela, već zato što se ne usuđujem.
Oklop racionalne inteligencije! Mislim da je razlog zbog koga sam voleo Grejs taj što sam s njom mogao da pobegnem od sebe. Kavez koji sam nastanjivao razvaljen je našom vezom. Ona za mene nije bila prava publika da bih je zbog toga mrzeo. Pa opet, ako bih želeo da pišem korektno, „ljubav” nije prava reč. Jer čoveku kao što sam ja nije potrebna ljubav u opšteprihvaćenom smislu. Trebalo bi da postoji neka druga reč koja bi izrazila ovo vrlo stvarno stanje. Čoveku teško ide bez ključne reči za datu situaciju. Zbog toga mi dozvolite da ostavim prazan prostor i nastavim.
Bila bi mi potrebna čitava večnost da napišem kako i zašto je Grejs došla do pisca ovih redova. Njen idiotluk! Njena neshvatljiva urbanost! Iznad svega, njena glupost! Da, zbog njene sam se gluposti osetio sigurnim unutar sopstvene dubine. Bilo je moguće da joj se predam potpuno. Moja čežnja je bila isto tako osporena mojim strahom i nepoverenjem kao što je njena bila inteligencijom. Ponekad, dok bih sedeo tamo na krevetu i igrao one glupe igre iz dečjeg vrtića s njom, pomišljao bih šta bi bilo kad bi se ona iznenada, meni naočigled, pretvorila u jednu od onih sitničavih žena iz gornjih klasa, pred kojom bi se iskazala samo moja ograničenja. Čudnovat osećaj. Ja sam se, na kraju krajeva, potpuno posvetio njoj; a ideja da se Grejs pretvori u ženskog Judu pred mojim očima bila je zastrašujuća. Zamislite samo Juliju iz Krojdona, sigurnu u svoje tačno razlikovanje svete od skaredne ljubavi, kako se pridiže iz moje sofe i šiba me! Praštavi bičevi neuobičajene romanse! (Ne. Ne. Sačuvajte nas od noja.)
Moram li, onda, priznati da je tajna naše ljubavi bila Grejsina nemerljiva glupost i moj ogromni egoizam i teror? To su bile šarke na kojima se naša veza okretala. Vidite, ne bih joj mogao reći da sam je obožavao. Ne. Moja ljubav se izražavala na vrludav, dvosmislen način. Moj jezik je postao bič kojim sam mučio ne samo sebe nego takođe i predmet mog obožavanja. Koja druga žena koja bi bila omalovažavana, šibana slogovima, kojoj bi se obraćalo sa „ti kučko”, „ti fukso” ili „ti kurvo”, ne bi prihvatila te reči takve kakve jesu? Ko bi mogao da zna da sam korišćenjem tih izraza hteo da obznanim samo svoju poniznu predaju? Samo Grejsi, naravno, dok tako sedi u uglu sofe, vrlo grande dame u mojoj šarenoj kućnoj haljini, gluva i slepa, sa uzdignutim prstom iznad šolje čaja! Ko bi drugi prihvatio očiglednu mržnju znajući da je ljubav? Niko drugi osim Grejs, moje kinematografske princeze.
Kada me je pozvao, Čejmberlen je bio šokiran surovošću koja se poput sečiva noža usecala u naše društvene odnose. On nije shvatio dubinu njene neosetljivosti. Video je samo ono što mu je izgledalo kao moja tvrdokorna surovost. Nije shvatio da bi se moj zmijski jezik smežurao u ustima da je trebalo da izgovori makar jednu reč konvencionalnog iskaza ljubavi, tipa „draga moja” ili „dušo”. Ne. Ja sam to što jesam. Ako baš hoćete, senex fornicator12 Lutin. Nanus ili pumilo. Turnerov luksuz bez sočnosti, ako vam se tako više sviđa, ali nikad konvencionalizovani ljubavnik uz gramofonsku ploču. Ali shvatam da mi čak i te čudne boje uskraćuju poznanici čiji je metod jednostavno da preokrenu romantičnu stranu medalje i izjave da je ono što vide lice cinizma. „Dragi gospodine Gregori”, kao što jednom reče jedna poznanica, „ti si takav cinik”, šta god time mislila.
Na neki način to je prilično šteta, jer Grejs u toj svojoj utrnuloj duši tupo žudi za romansom. Čežnjivo. Ponekad, kada je probudim iz transa, otkrijem da je objekat njenog udubljivanja jedino Gari Kuper. Soit.13 Postalo je imperativno podariti joj zamenu. Mnogo premišljanja na tu temu obezbedilo mi je eliksir koji izgleda da radi posao. Tri nedeljne posete bioskopu su, čini se, uklonile većinu romantičnog otrova koji bi zatrovao našu vezu; ostalo su razvodnile povremene posete Kler. On je, kako se ispostavilo, bio praktična strana naše romanse.
Subotom uveče ona s njim odlazi na igranke u Peli de Dens, sjajeći se u vulgarnoj novoj večernjoj haljini koju je obezbedila moja milosna dobrota; nakinđurena, namazana, s oreolom mirisa koji je sledi kao nevidljivi paž. Zrači, čovek bi skoro mogao reći, da to nije bilo zračenje nakarminisane posmrtne maske.
Sa mnom joj je još uvek pomalo neugodno, ali kada izađe iz stana, ona izabere koju god romantičnu boju poželi. Za vreme radne nedelje ona je bila u stadijumu leptirove lutke, a posle toga je postajala princeza Grejs, vlasnica visokog crnomanjastog partnera i ključa od spoljnih vrata. Bio bih glup da je osuđujem za to. Pa opet, boli. Mrzim to. I ponovo, zbog svoje nespretnosti u iskazivanju osećanja, ja je silim da ide, teram, u jednostavnoj nadi da će se pobuniti, odbiti ulogu i ostati kod kuće. „Ali moraš ići”, kažem čim pokaže i najmanju neodlučnost. „Kler će biti tužan. Kaže da divno igraš.” Naravno, u nadi da će se nasmejati, možda me zagrliti i ostati. Ali sve i da tražite, ne biste našli bukvalniju malu vrtirepku. Sva poslušna, ona odlazi. Da sam imao hrabrosti da joj, na primer, kažem: „Večeras moraš ostati. Ne želim da ostanem sam”, ona bi isto tako poslušno ostala; ali nisam mogao da nateram sebe da izgovorim magičnu formulu. Jadna Grejsi. Ženski bukvalista. Tamo gde bi bilo ko drugi verovatno pokušao da dedukuje šta osećam iz dvosmislenosti onoga šta kažem, Grejsi je bukvalno shvatala tekst uloge i prema njoj se i ponašala. Tako nemam nikoga drugog da krivim osim sebe.
Naravno, postoje rešenja. Ali ja sam previše stidljiva cvećka da bih ih isprobao. Mogao bih, na primer, naučiti da igram. Zapravo, ja sam i kupio mali priručnik plesnih koraka i jednom ili dvaput zaozbiljno zaigrao ispred ogledala, pitajući se da li ću moći da preuzmem Klerovo mesto u plesnoj dvorani. Avaj! Odmah vidim koliko bi fatalan bio taj pokušaj. Kakva ludost takve ideje! Jer ona ne želi partnera, već romantičnog saveznika. U fokstrotu nikad nisam bio okretan, pa se iz tog razloga ne bih nikad mogao nadati da ću istisnuti Klera. Uzmite u obzir samo našu nesrazmeru. Kler je visok, drskih mačjih očiju, s crnim uvojcima. Jednom reči, žigolo. Postavljene naramenice njegovog večernjeg sakoa svrstavaju ga u profesionalce teške kategorije. Veći od Grejs, on se zaštitnički naginje nad nju, pevušeći delove melodija u njeno uvo. Mislim da zna sve reči svih pesama. Pokreti su mu bujni - samouvereni prelet preko uglačanog podijuma. Suočen s takvom slikom u poređenju s mojim sopstvenim odrazom u ogledalu, smesta sam zgađen potpunom ispraznošću takvog pokušaja. Ne. Subotom uveče ja bukvalno sedim sam, ponovo iščitavajuči Gibona, čekajući da sat otkuca ponoć.
Ponekad Tarkvin navrati da me vidi, sav napet i nonšalantan, i sedne na ivicu stolice, u čežnjivoj priči sve dok se ne vrate. Smeta mu što ona oduzima vreme Kleru, ali se ne usuđuje da to otvoreno iskaže. Boji se, kako je to rekao, da će se zaljubiti jedno u drugo. „Zar je”, kaže on nervozno, „ne voliš dovoljno da bi uvideo tu opasnost?” Naravno, meni se utroba grči na ovu otvorenu činjenicu koju nikad nisam poželeo pobliže da ispitam. „Ljubav?” Kažem mu to odlučno, sa svojim novostečenim brikstonskim samopouzdanjem. „Ljubav, Tarkvine?” Ovo poslednje sa svom čednošću koju sam mogao da priberem. „O, to zavisi šta si mislio da kažeš tom reči.” Prizivam Nelsonov dodir i prikucavam svoju pregaču za jarbol. „Šta je ljubav?” Ne pitam to sebe, već Tarkvina. Čvrsto se distanciram od pitanja. Nisam li već obznanio svoje neznanje ostavljajući prazno mesto tamo gde je ta reč trebalo da bude? I pored toga, sada sam zloban, jer on ne bi trebalo da pokušava da dimom istera osinje gnezdo iz mog mozga. Hoćemo li ga naterati da se koprca? „Voliš li Klera?” Pitam ga otrovno. „Ljubav”, kaže on, počinjući da se trese. „Ljubav!” Ta reč pokreće neku vrstu motora u njemu. Kolena mu se razvodne i rastvaraju unutar naboranih tuba njegovih pantalona. „Dragi moj, na šta to misliš?”
Ovo je sedma prilika kako Kler posećuje Peli s Grejs. Već smo skoro pijani od klareta. Tarkvin je skoro histeričan i ja tražim pravu frazu koja bi ga naterala da se uneredi. Kad bih ga video kako se slama, razvejao bi se moj bes zbog njenog dezerterstva. Ali on izdržava. Sedimo kao par postarijih usedelica i raspravljamo o „životu”. Njegova poveravanja su blago nelagodna jer su tako nesrazmerna. Uverava me da je, kada je imao pet godina, doživeo da mu sestra svuče pantalone pred pet svojih drugarica. Tvrdi da je to uzrok njegove čudnovate psihologije. A sve to me pomalo podseća na književni izlet s jednim od braće Pois.14 „Možeš li razumeti sramotu koja mi je zagadila život?”, pita on besno. Insistira da mi čita svoj dnevnik, makar samo one značajne delove koji mu prže creva. Loša proza i još gori sentiment. Mali su uzleti i bravure koji željno čekaju nova pokolenja. Tarkvin zasniva svoje nade na besmrtnosti ovoga toma: tog hipohondarskog balavljenja!
„Vodiš li dnevnik?”, želi on da zna; i ja mu prezrivo kažem: „Ne.”
Pomalo sam zgađen svim tim, ovim njegovim otvaranjem duše, jer, tako je trivijalno. „Moramo imati razuma, ne misliš li?”, kaže on čežnjivo. „Moramo svesti svoj život na neku vrstu reda. Pokušavam vrlo uporno da dosegnem do pravog sebe. Šta ti misliš?”
U meni se javlja bes, jasan jarki bes kada razmatram Tarkvinove ekskurzije tramvajem niz jednosmernu ulicu introspekcije i psihoanalize. „To nije ništa loše”, kaže on govoreći o svojoj ljubavi za Klera; „to nije fizička privrženost. Dao sam da mi pregledaju prostatu. Potpuno je normalna. To je čisto želja za nekom emocionalnom vezom između nas. Gregori, stari druže, ti znaš kakva usamljenost može biti, bez kontakta, zar ne? Sediš sam tako iz dana u dan, zar ne?”
S klaretom je gotovo. Klimam glavom s odlučnom dobrotom medicinara i odlazim u kuhinju, gde iskopavam nešto gorkog piva. Tarkvin se linja kraj vatre.
„Još otkad sam bio u školi, osećao sam potrebu za ljubavlju. Idealnom ljubavlju, zar ne shvataš? Ja nisam nemoralan. Zakon mi ne bi mogao ništa da to poželi. Fizički, ja sam čedan kao... kao... Šta je veoma čedno? Navedi mi nešto najčednije što znaš. Da, u pravu si. Čedan kao prokleti evnuh... Ha-ha...”
Mali grč pomešanog smeha i plača. Pivo proizvodi niz zvukova različitog opsega u njegovom stomaku; regurgitacija. On pljuje u vatru.
„Usmeravao sam emocije na prijatelje, na gospodare, na bilo koga. Imao sam običaj da im pišem poeme. Znaš? A onda... O, ne znam zašto ti govorim sve ovo? Žalim zbog toga. Biće me sramota da dođem ponovo. Zašto jednom već ne naučim da umuknem i da ćutim? Zašto? Je 1’ nešto ne valja sa mnom? Šta ti misliš? Ali je taj prokleti rat okončao moje vladanje sobom. Bio sam srećan na liniji fronta. Zvuči smešno, zar ne? Ali srećniji, stari moj, nikad nisam bio. Naravno da su mi nervi bili otišli do vraga, ali odsustvo odgovornosti, samo smo čekali da nas pokolju ko ovce. Vidiš, čovek ne može da razmišlja. Moj bože, kakav je to blagoslov sedeti tamo u toj buci, žvakati blato, tresti se, u nemogućnosti da se misli. To se više nikad neće ponoviti. Sada pokušavam s muzikom, ali ne valja. Jedino mi ponekad Vagner daje osećaj, ali to nije to.”
Ah! Ali primirje za Tarkvina. Uramio je svoj sopstveni portret u tom svom sirotom dnevniku. Kakav spomenik nesvesnog humora i patosa!
Te noći kada sam mu rekao da mu je Kler bio neveran, radije nego da kažem da je Grejs bila neverna meni, on je bio za to da prebije žigola krvnički. „Svet nije dovoljno velik za nas obojicu”, priznao je, tik pred napad mučnine. U kupatilu, gde je pao na kolena, zgrabio je krajeve mog bademantila i rekao: „Pomozi mi, Gregori, za boga miloga, pomozi mi, pomozi mi.”
Pomogao sam mu da ode u krevet...


Ovde se završava odlomak iz Gregorijevog dnevnika.

שׁ



To je fragmenat nežnog ida ove knjige: tajnovita, ustreptala Gregorijeva plazma, upetljana u njegov sopstveni egoizam; upetljana u zelenu čipku pisanja. Ne nameravam da interpretiram. To je previše očekivanja od ispitivačkog ega, drugog mene, čija je funkcija da jednostavno preuzme neku vrstu hijeroglifskog diktata iz prostora, pribeleži ga, stavi interpunkciju, rediguje. Možda doda sopstveni veseli mali uvod i čitav niz varijanata.
Ako bih se osvrnuo na naše individualne i kolektivne pogrebe ovde u hotelu Regina, koji se odvijaju jedan za drugim hronologijom što nema nikakve veze s vremenom - jer umesto vremena nudi život u limbu - onda sam prisiljen da prizovem nazad sliku Loba koji uposlenih prstiju sedi nad svojom mapom, dok ga Gregori posmatra iz stolice. Uvek je Gregori taj koji ne postoji ovde, Smrt Gregori iz zelene basne. Što se tiče mape, ona je finalni simbol ovog pogroma. Noću je vidim na zidu. Ona sadrži svaki princip, svaki motiv, svaku granicu kojoj su naše smrti podanici, u kojoj su one dovedene do savršenstva. Sačinite mi grafikon propasti u kojoj se nalaze južne provincije! Tunel Lordšip lejna u kome su mi lutanja srozala noge do ogoljenih patrljaka. Dim i buka limenih kolica za gubilište u prolazu pored večnih prozora. Kišne kapi išibale su brojčanik sata na muzeju: on umire, kao bledo lice na vrhu tornja, i podseća me na smrt vremena...
Kada Gregori progovori iz tame, ja ponovo lutam po tom ludom sistemu koji nije solarni nego pakleni. Lišće odvratnog drveća koje se pruža od Grin lejnsa do Čempion Hila, gde putnici noću odlaze sa svojim torbama i koferima. Kroz Ketford, gde slepci igraju uz violine dok im vetar razvejava kapke na očima; a njihove šake su užasne kandže! Spasite me od slepih ljudi mog detinjstva! Stanite na most i dozvolite da vozila jurnu na vas! Teška čelična koplja zaranjaju između vaših nogu, a dim se podiže gore između lukova. Svi signali na semaforima postavljeni su na zeleno dok veče nastupa, dugački zraci večernje paralize nad zgradama. Lohija.15 Kuće tajne i uredne. Nema zvukova, zvukova neumoljivosti, tragedije, duboke tuge da se iskradu ispod zatvorenih žaluzina. Alke na ulaznim vratima vise iz polomljenih šarki i čekaju da ih domaćin popravi. U kuhinjama šporeti isijavaju toplotu, okruženi stalcima s vešom koji se puši. Novinski članci na zidu namešteni su pod različitim uglovima. Kamini bujaju uz iznenadno meko pucketanje. Pisma s indijskim markama na njima, Halma, Ludo, Bedeker, Stari Mur, mast od pečenja, nov nastavak radio-drame, staklenik osvetljen zelenom kišom s neba, izborani prsti koji krpe odeću za jutro... Teško je pisati to. Postoji tranzicija od tog mesta do ovog, gde ja sedim i posmatram Loba kako radi na mapi koju neće nikad završiti. Ali ona je trenutna. Veze su se prekinule ili su raznete u komade. Živim samo u svojoj mašti, a ona je bezvremena. Zbog toga je lokacija tog sveta koji pokušavam da vam iskucam na tupoj pisaćoj mašini nad Jonskim morem jedino lokacija prostora. S nekakvom sigurnošću mogao bih jedino da ga pokažem na mapi.
Od Pekama, gde deca puštaju brodiće u vodu, gde se ljubavnici igraju i lude na livadama kad padne mrak, pa do jazbina Li Grina, gde možete namirisati žbunje koje pruža lišće nagore u mrak, gubavog izgleda, izjedeno putevima i vilama. Od najudaljenijeg dela Enirlija, gde tramvajske linije zavijaju iznad divljine ruševnih nadgrobnih spomenika; Elmers Enda, lokaliteta belih panjeva u snegu; do Kristal palasa oslikanog naspram neba, s koga meko kaplje, načičkanog lampama. Lorens je znao ovaj svet. Pogledajte gore iznenada u noć. O nespretni, kruti phalloi16 vi ste oplodili svet, vi ste taoci ovih delikatnih devojaka čija su devičanstva tvrda kao i gvozdeni okviri kreveta na kojima se prevrću!
Hotel je pretrpan duhovima. Još od edvardijanskog doba niko nije obrisao prašinu sa ove statue, ovih tepiha, ovih neuništivih biljaka u saksijama. Sada zamišljam Velšanina. Morgan se, s džogerom u ruci, naginje duž ovih koridora kao da trpi nevidljive udarce. Ili, noću, posađen kraj bučnih gvozdenih bojlera, prazni svoju čašu u jednom gutljaju i zakrvavljenih očiju iskašljava priču. Morgan nađen pijan jedne noći, uvijen oko figure grčke boginje, bojažljivo uzbuđen njenom potpunom mirnoćom. Ili, u ozbiljnom tonu, dovodi se do erekcije, čisto da bi vam jasno ukazao na to šta mu je sve kateter učinio kada je imao triper. Divna sakaćenja i varvarstva Velsa, doline prepune rana, religije. I na obali njegovog sveta večni udari Atlantika, sustizanje bele pene talasa koji se lome na obali. Morganovo nasleđe je čudnovato varvarstvo, religiozni bes koji se iznenada pojavljuje u vidu nabora njegovog lica. Fasciniran sam njime jer on, u poređenju s mojom sirovom borbom protiv produžene adolescencije, pruža čvrstu i jasnu sliku velikom količinom jarkih, živih boja. Najbolje što može, on prezentuje kvalitet iskustva bez mnogo udešavanja: napregnut, pecajući iz svog rečnika reči koje se koprcaju kao oktopodi, dok sedi tamo kraj kotla bojlera, pijući i naduvavajući priču. Vidite, jedne noći sam sišao ovamo da bih zatekao vrata peći otvorena, dok se prljavi linoleum kupao u plamenovima. On je radio, go do pojasa, dok mu je tečna prašina klizila niz telo, a konture grudi i ruke mu uokvirivao plamen. Ubacivao je ispale komade uglja nazad u peć. Grudi su mu predstavljale splet malja i prljavštine. Čim me je ugledao, naglo se zadovoljno oslonio o lopatu. (Naravno, Gven. Zbog nje se već mesecima dovodio u formu.) Realnost sam naslućivao jedino kroz njegove nejasnoće. „Sišla je pre lapo sata. Ovdi. Do bojlera.” Lice mu je bilo nalik cvetu. „Došla mi je skroz gola pod aljinom. Reče mi: Želite li to, gospodine Morgane? Izazovno, ali iznenađujuće, kao. Ne znao šta reći. Tada leže ovde dole, ispred šugave vatre, govorim, bogami, istinu, gospodine, ispred vatre ovdi.” Zagrcnuo se na sopstvenu pljuvačku i iscerio. Fenomen. A onda je, okrećući se na stranu, brzo stavio rezu na vrata kotla bojlera. Veran ulozi eha, ja sam seo i čekao. Sada je bio besan, nekako mi zamerajući što sam se uopšte zainteresovao. Tada je završio strašno prirodno: „Može se reći da je bila nalik zrelom voću. Izaziva to iz vas, gospodine.” A onda je, kao pomalo zbunjen takvom književnom figurom, stao da zuri u stopala i probrbljao: „Sočna kao voće, gospodine, i to nije nikakva greška.”
Preći s ove epopeje na minorni Gregorijev mit korak je koji izgleda nerešiv, meni u svakom slučaju. Morgan jednim neprimerenim skokom doseže iza granica našeg idealizma, naše razvodnjene strasti, naše iznošene estetike. Bespomoćan sam da učinim bilo šta sem da pomerim zelenog laufera do novog paragrafa. Bespomoćan.


שׁ



Ovde počinje Gregori:


Nepodnošljiva tuga neartikulisanosti - ili sam mislio na preartikulisanost? - jer, bar reči imam. „Hriste”, reče mi jednom ona ležeći tamo pokrivena mojim telom, „kaži da me voliš, reci mi. Nikad to ne kažeš, Gregori, nikad ne kažeš. Ne valja ako mi to ne kažeš.” Dosad nikad nije proplakala; nikad nije pokušala da pređe zabranjenu teritoriju između nas. Na pola sekunde, da se pripomognem bajatom frazom, kao da mi je srce bilo slomljeno. Bol koju sam osetio kada sam uvideo da mi je skoro nadohvat ruke, željna ugodne prisnosti i nežnosti, bila je skoro fizička. Ovde, romantika će vam reći, s leve strane grudi. Iznenada sam se zapitao kako je to spavati sa mnom, propustiti otvorenu uzajamnost, sirovu ranjivost strasnog sisara: toplinu u kojoj Čejmberlen uživa: duboko saosećanje...
Argh! Ali ja sam gmizavac. Ostavite me mojoj žabljoj mirnoći. Branim svoj psihički posed kao sam Đavo. („Nikad to ne kažeš, Gregori, nikad ne kažeš.”) Jadna Grejsi i njena hroma žaba. Razdaljina nije nikad prevaljena. Čak i sada, dok stavljam ovaj elegantni ci-git17 preko njenog kovčega, ja zapravo ne žalim. Ja sam to što jesam.


Ovde završava Gregori.


שׁ



Ali tačno je ono što je rekao ranije: to je fraza koja je sada isto tako valjana za sve nas kao što je to bila za njega kada ju je napisao.
Ovde je sve moguće, a to je zato što ništa nije stvarno. Ništa. Tople učionice s njihovom postavkom malih okruglih glava, grbavac i crna kola koja u pola noći izlaze da bi srela tebe, čežnju, sati koje provodim za ovim stolom u praznoj sobi, samo s ovim dnevnikom da posvedoči o Gregorijevom životu. Gluvi telefon koji unosi tvoj miris u sobu, među ovo književno šarenilo, ove buđajuće novele, poeme, članke, statue u snegu, čiju personalnost osećam čak i u snovima. Da se bacim na tebe u elegiji frenetičnosti i osetim krugove snežnih ptica kako beže iz tvog belog zatvora, probijaju ti grudi i krenu u pohod, krenu padajući preko kamenog tela u prizmatičnim regimentama. Oprosti mi.
Srećemo se u noći u donjoj zemlji, na poslednjoj teritoriji velikog arterijskog puta. Tamo je ta figura koja će se probiti iz tame drveća i u svom veselju zaigrati pred pogledima farova. Kožne čizme oko članaka, navlažene u visokoj poljskoj travi. Vunena kozačka kapa čvrsto natučena na glavu. Kosa plavocrna, glatka, brižljivo očešljana iza ledenih usnih resica. Hladni su prsti koji kopaju za cigaretama po osvetljenoj upravljačkoj tabli; i tako bledo oslikana usta, hladna pri pozdravu kao prijateljski hladna njuška životinje. Dah prozvodi mlečnu paru u smrznutom vazduhu. Ovo je dimenzija u kojoj lutam noću, ta i dimenzija istorije. Teško da je razumno. Deca se boje da mi pogledaju u lice jer bi mogla naučiti nešto.
Mašta može opisati kontinente, ogromne vlažne močvare materije gde život nadima pluća u poslednjem grču postojanja pre nego što polako odumre, pretvarajući se u svoju večnu vrstu blata. Stvari bez duše koje lutaju kraj panjeva obraslih mahovinom, kolibrija ili pterodaktila što kriče prodorno kao sirene, gromuljica sperme što se suše u napuklinama, ili bezimenih maculae spletenih u klinč da bi stvorile svoj tip usamljenosti. Ovo je domen istorije kada deca sede ogluvela od tišine, a knjiga se prazni na sto u mnogo šarenih slika. Karbonske šume sahranjene u svom bilju i ritovima. Pitekantropi pokušavaju da upale vatru lupajući kamenom o kamen. Zov nosoroga. Enigmatski pobornik planeta kuje svoj crtež u noći. Prva varnica istorije izbijena iz kamena dok naše logorske vatre dogorevaju. Dečja lica kao bezbrojne pite sa sosom. Vode se odmrzavaju povlačeći se. Haos ledenih doba iznenada je ubačen u brzinu. Zemlja otpočinje obredna pranja. Planete se doteruju. Blato kontinenata oguljeno, izorano. Šume iščupane i izbačene u svemir kao neka iščešljana kosa. Beskonačna je migracija majmuna u malim čamcima natovarenim hranom, kožama i stvarima za decu. Ljudi s bronzom i stokom veslaju niz golfsku struju ka haosu zajedno sa svojim sisatim ženama. Oh, kako mora da je užasna usamljenost majmunskog uma kada vidi zoru kako prilazi preko polova u prizmatičnom snegu, rasprskavajući šarenilo boja. Delići ledenih bregova polako nestaju i tope se na plavim vodama okeana. Iza njih, izgubljen u praznini koja nema lokaciju, svet: ispred njih - šta? Horizont vode širi se u godišnja doba trošeći vreme. Nema ruke niti maslinove grančice koja bi ih vodila. Sneg mrzne njihove dlakave potkolenice i životinjske kože ispod kojih se zbijaju...
Takvo je, praiskonsko u svojoj usamljenosti, raspoloženje u kakvom idem da se sretnem s tobom. Istorija je neka vrsta prevare koju smišljam po čitav dan okružen decom, kada pokušavam da se pripremim za susrete s tobom. Ti sediš tamo napolju, okružena sveprisutnim obrisima okoline, a vreme ti je privezano za članak kožnim kaišem. Iza tvojih leđa, crveno i zeleno avionsko svetlo grozničavom brzinom rotira po travi. Nema nikakvog životnog cilja, osim da se pokuša stići do te usamljene upaljene cigarete u tami. Celog dana moji sopstveni pokreti teže ka tami. Ogromni, masivni manevri protiv vremena, tako da sam nalik podvodnim fotografijama ronilaca, sporim rukama razmičem debele elemente tame ka mestu susreta.
Živ sam jedino u mekom svetlucanju snega, paljenju prekidača, otežanom kašljucanju startera. Mašina se budi pod mojom cipelom, njena teška, metalna personalnost. Idemo po ubistvenim putevima, mašina posrće, cvili, vruća od menjanja brzina u onu pravu. Put se u Elmers Endu otvara kao grlo. Nervozno se pribijam na sedištu i pritiskam papučicu. Bang! Dole u predeo predgrađa, u kišu nadgrobnih spomenika. Čitava bujica njih uredno pada na jednu stranu. Napokon sam imun na opasnost. Svetla prolaze i nestaju, kao svetlucavi žuti jastuci što se bez prestanka uzvitlavaju u vazduh, uvek prekratko. Napokon je sve prošlo, naši neuspesi, naše otrcane prepirke, vreme, iluzija, noć, frenetičnost, histerija. Ja sam ovde u mraku, u metalnoj ljusci, nestajem preko lica zemlje i ovih beskonačnih puteva ka njoj.
Sve je zaboravljeno, robot od mesa s hladnim butinama i prstima od ledenjaka kojima steže volan crnih kola. Nema svrhe govoriti mi o njenoj neadekvatnosti, njenim ograničenjima; nema koristi govoriti da su njena usta kanta za pepeo, pretrpana opušcima suzdržanosti, snuždenosti, očiglednosti, zgađenosti. Priznajem to. Priznajem sve s velikim snežnim kezom. Ali nema svrhe. Ukoliko bih mogao da je nađem vlažnu i otvorenu između dva čaršava bilo gde među sedam vetrova, vi biste onda mogli da imate sve što živi i što je u agoniji između dva zemaljska pola. Ozbiljno, isključujem komandnu tablu i puštam da mi duša odjezdi napolje u mrak, gde lebdi i trese se od ledenog vazduha iznad crnih kola; moja personalnost kao da je odsečena od tela, baš kao makazama, da bi jezdila niz noćni vetar naspram bilo koje hladne zvezde. Sve teče iz mene u dugoj katarzi, lako i bez napora, izliva se u mrak, dodirnuto vazduhom. Ovo je značenje slobode. Novac mi je iscurio iz džepova, odeća mi je spala, svaki delić tkiva se oslobodio stega. Sve je kristalno bistro u ovom naporu da je dosegnem. Kola pevuše kao čigra, zamuckujući, zavijajući za uglove sa svojim ludačkim, fiksiranim očima; tepih svetla trka se duž tamnih arterijskih puteva; razdaljina se strpljivo troši. Ja sam u nekoj vrsti fanatičnih vizija, nerealnih, kreću se kroz ovaj akvarijum osećaja, nisam svestan ničega, sem krvi koja mi se razvodnjuje u venama, i sporog, bojažljivog srca.
Padamo zajedno kao figure od perja, među meku snežnu kožu stoke, zaparenu zbrku glasova i hranu koja se preživa. Nesputana crna usta sa svojim izuzetno jakim glasom. Okruženi smo prijateljskom stokom kao da se nalazimo na božićnoj čestitki, na zemlji, naša tela istresena iz odela. To je novo rođenje kada joj priđem, ogromnom gradu posađenom među njenim nogama; ili smrznuto jezero potpuno svesno avanturiste, hodočasnika, kolonizatora. Sneg mi pada u usta, u uši, na natopljenu odeću. Ovo je jedno veoma osmišljeno putovanje. Enter. Ona je postala prikaza u gumi, ni najmanja koščica neće izbeći da se ne otopi u sneg pod konstantnim trljanjem penisa. Vruća otopina pravi ostrvca sirove trave pod nama: sada svaka apstrakcija krvari na travu - smrt, život, čežnja. Tako je fatalan, ovaj čin među stokom. Mi smo ogromni kalemovi na šivaćoj mašini terora, u potpunom neznanju, i ne želeći da saznamo nešto o našem univerzumu, njegovoj mašineriji. Kada ona naiđe, ledenjaci i biseri se prazne iz njene materice na sneg. Penis kao delfin s mnogo mišića i crnim humorom, proteže se nagore da bi se susreo sa suncem. Smokvin vrh iznenada puca, otkrivajući lepljivost koja je sva ženska. Ona se grozno smeje. Kola stoje među stokom, ne manje inteligentna od nje. Poda mnom nema više personalnosti, samo kompozitni tip svih čežnji. Enter. Ne prepoznajem svoju arktičku sestru. Ispod mog srca delikatna mašinerija koja ga pokreće; moj penis uhvaćen u neumoljivi ventil, iscrtava ove oblike i linije iz mene neumorno, baš kao da je zubna pasta. Stoka je blaga i zainteresovana na džentlmenski način; kola urbana kao metalni batler. Pod mojim mišićima, uhvaćena trapezoidima i sfinkterima, jedinstvena destrukcija. Ona plače. Kičma joj se pretopila u tečnost i izvučena je iz nje. Uklonjene su joj kosti, usne joj sužene oko jezika, oči staklaste. Pod mojim ustima porumenela vagina progovara varvarskim smehom i gricka mi jezik. Sve je toplo i sirovo: spiritualna jesen koja se oseća na korupciju, premnogo smrti da bi bila ugodna. Obrok od divljači, dobro obdarenog oštrim ukusom svinje. Kakav specijalitet, delikatniji od desni beba ili malih riba. Otvori mi se jednom tako i polovi će biti izbačeni iz orbita, a nebo pasti u kovitlacu planeta. Ja sam vlasnik milion reči, šifara, mrtvih rečnika. U ovom ogromnom natkriljenju nad nama, sačinjenom od labudovog paperja, nije ostalo ništa osim smeha koji otvara nebesa: vreme poluraspada, radi na baterije. Jedem sneg i pijem tvoje suze. Stani naspram živice da bi šmrcala i puštala suze dok ti se jeza spušta niz kičmu. Odjedanput si tako divna. Tvoj strah me usrećuje. Srećan Božić vama i vašima! Ponavljam to neprestano, kao ludak. Srećan Božić vama i vašima. Iznenada trči ka meni s podignutim šakama, divljački vičući. Ogromne crne oči sa zelenim i crvenim svetlima koja rastu iz njih. Stoka se blago povlači po zelenom tepihu. Njene suze probijaju male vruće rupe u snegu. Ja sam srećan. Odsad ćeš ići s prezrelom mušmulom koja ti štrči između nogu, s matericom rasprslom kao vrh rimske smokve. Ali čak i ova brutalnost prestaje kada osetim kosti na sebi, nežne kao guma, pogodne za oblikovanje; željna cvileća životinja obučena u odeću otvara mi se, sve šire i šire, mekša od karamele, sve dok bledo nebo ne oteža od padajućeg perja, anđela, svile, a u mom stomaku se nađe nežno polomljeni mač. Ja ležim tamo sasvim skršen, razbijen kao košara polomljenih jaja, ali srećan. Ranjiv, ali ležeći kraj tebe tamo, u miru sa sobom: plime se povlače od mene, odnoseći prljavštinu i deliće stvari, otopljeni gnoj i otrov, pročišćavajući me. Ja sam u miru. Sve otpada od mene, sav moj život ispražnjen u tebe kao pun džep zamrljanih novčića. Lica sveta, Lobo i Marni, deca, Piters, kola, Grejsi, ogromna količina snega, statue, istorija, miševi, svetost. To je zauvek, kažeš to divlje, zelenim usnama, crvenim usnama, belim usnama, plavim usnama, zelenim usnama. To je zauvek. Naši životi staju kao traka bioskopskog filma. Ovo je večna mrtva priroda, u snegu, dva savijena tela, koja jedu delić ponoći i šmrcaju. Umrećemo ovde u ovoj agoniji oporavka, kraj zamrznutog jezera, grada koji leži tih među svojim okotom cvilećih, slepih crkvenih tornjeva.
Mora da se sada pozdravljaju za laku noć širom sveta. Ja govorim zbogom delu svog života, ne, delu svog tela. Iracionalno je. Ne znam šta da kažem. Ako te uzmem za ruku, biće to moja sopstvena ruka koju ću ljubiti. Ponovo akvarijum, gde je sve usporeno do tempa duboke vode. Zbogom mom sopstvenom telu pod vetrenjačom, koje kuka u dubokom snegu, nos, članak, zglob sačinjen ponovo od mrzlog gvozda. Pomozi mi. O elokventna, pravedna i moćna smrti. Lupamo se na velikom nakovnju hladnoće. Stoka je uplašena. Dozvoli da ti stavim ruku među noge radi toplote. Govori mojim prstima svojim delikatnim ustima, svojim jastukom od mesa. Ponovo sam ronilac, krećem se po fotografiji velikim, nesigurnim, razumnim pokretima ka tebi.
Rekao sam laku noć i upravio kola polako ka kući. Nemam nikakvog osećaja u šakama niti stopalima. Kao da su mi motorni centri pojedeni. Umoran.
Vrući miris benzina duž velikog arterijskog puta. Ne postoji ni delić mog života koji nije ostao tamo s tobom, tamo iza, u snegu.


שׁ

U hotelu svetla šljašte. Nepokretnost male smrti visi duž koridora. Lobo je zaključan u svojoj sobi, teška glava mu je nagnuta nad mapom. Njemu iza leđa radio svira folk džez orkestracije. S vremena na vreme, podići će pogled da bi odmorio oči na kutiji za olovke. Ne razmišljajući, utrnuo, dok se dužica svakog oka fokusira na večnosti plemena Maja radi svojeg tamnog oduška. Mirno će dozvoliti da ga mlaki urin muzike isprska, i ne obrativši pažnju. Želeo bi da plače. U susednoj sobi gospođica Venabl se rve s nesanicom. Dajal. Detektivski roman. Vruće mleko s kokosom u prahu. Šoljice čaja. Noćna lampa je natkriljuje svojom žutom membranom. Roman smara. Koliko je lako nasuti sebi prejaku dozu dajala jedne od ovih finih zimskih noći, za vreme punog meseca. Pokušava da razmišlja o Bogu. Tri sprata iznad, Kler leži u krevetu. Tarkvin stoji iznad njega i priča. Prozor je širom otvoren i sneg uleće i pada na pod. Žute oči su prezrive. Koni je ušla u njihovu dramu i postavila nov poredak stvari. Povećanje od tri funte na Klerovu nedeljnu platu; za Tarkvinovu lorvu neka vrsta unutrašnjeg gušenja, hernija. Svejedno, on se raspričao. Novi pogled na život itd. „Pričaj mi o njoj”, kaže on hrabro, dok mu nos treperi. Ova patetična poza ravnodušnosti zabavlja Klera. „Pričaj mi!” Želi da bude doveden do koprcanja, išiban, izboden detaljima. Ovih dana tako malo toga oseća, zaista. „Želim da budemo prijatelji, Kler, dragi”, kaže on stidljivo. „Reci mi sve. Poveri mi se.”
„Pa”, kaže Kler svojim promuklim glasom, mrzovoljno, „ako već moraš da znaš, ona je prljava kučka. Kada nisam tamo, koristi sveće ili vruć sapun i bocu s vodom. Znaš? To je koridor, ništa drugo, znaš? Voli ga otpozadi nedeljom jer je to podseća na njenog matorca Džozefa, znaš?”
Tarkvin mora da izađe pre nego što povrati. U svojoj sobi šeta unaokolo kao stidljiva devojčica; neće da govori ni sa kim. Kada bih imao vremena ili energije, moglo bi mi ga stvarno biti žao. Koni u tom svom na gas osvetljenom stanu, dok joj porto curi niz grlo, a krv ističe iz tela istom brzinom: krv na peškirima, zavesama, posteljini, jastuku. Krv je svugde, a njegov mali Grk Kler čisti svoje bele zube i pripomaže se iz nabrekle ručne torbe. Ili, noću, kada posle zabave prestanu da osvetljavaju i vi iznenada vidite sonatu koju je ocrtala tama. Klavir stoji tamo kao nemi bufalo, a Kler pokušava da se popne na nju na klavirskoj stolici, čudnim, nepristojnim pokretima. Tarkvin sada zaključava vrata svoje sobe svake noći da bi se osetio sigurnim od krvi. Igra se Dejvida i Džonatana sa svojim jastukom ovih dana, ali ne valja. Uopšte ne valja.
Tako je tiho ovde noću: moja soba amputirana od ostatka planete. Laboratorija zakačena u svemiru, gde sam učena inteligencija Ja, klinički Sveti duh, večito zamišljen među bocama i fetusima u rastvoru. Sećanje ima mnogo čekaonica. Signaliziran je dolazak voza za kraj svemira. Hoćemo li otrčati među ogromne nastambe da bismo sreli monstruma? Istina je da ja sada pišem svoju prvu knjigu. To je teško, jer sve mora biti uključeno: neka vrsta duhovne maršrute koja će jednom zasvagda ustanoviti roman kao model koji je već prevazišao svoj senium. Stalno sebi govorim da ovo mora biti nešto bez početka, nešto što se nikada neće završiti, što će se zaključiti tek kada dospe do svoje ponovne geneze: pa dobro, književni perpetuum mobile, koji balansira na ivici i dalje zadržavajući svoj nestabilni ekvilibrijum između života i heraldike. Sa svim patosom Tarkvinovog dnevnika ja zahtevam da sve bude uključeno. To je teško. Na primer, ne postoji kategorija nebitnosti. Sve izabrano je bitno. Ne postoje kanoni - ne bi ih ni trebalo biti. To je hipotetičko proročanstvo o kojem sanjam u ovo doba noći, sam, grizući papir, ili jednostavno čvrsto usidrim ruke sve do jutra. Poteškoće su tolike da sam u iskušenju da započnem odmah: da pokušam da pobegnem od ovog čednog seminara o literaturi u kojem sam bio zatočen toliko dugo. Sve mora biti prihvaćeno, uključujući i Tarkvina, i potom pretvoreno u građu za poemu. Tamo je, na primer, vaše telo. Ono se pridiže nad nenapisanom knjigom kao zid od snega: sastavni delovi dana završavaju u agoniji ponovnog rađanja - sem ako imate menstruaciju! Postoji čitava teritorija histerije, kada slabašno cmizdrimo bez nekog očiglednog razloga; tu je ta vlažna, prijateljska meta pod tvojom haljinom, tako misteriozna u svojoj jednostavnosti da se ne mogu otrgnuti od nje, vraćajući se svaki put do srca ove enigme kao što bi se neko mogao vratiti gnomskom stihu i naći novo značenje u snegu svaki put. Sve ovo je tako zrelo za knjigu da ne znam kako da je započnem. Ozbiljan sam. To je takva knjiga da je Gregori ne bi mogao ni zamisliti, čak i da mu je pala na pamet. Mali zeleni Sneško sedi u svojoj senci, rasterujući vrane divljim zamasima olovke. Gregori i grozno ponašanje književnosti koju je on koristio kao kloaku za svoje užase i realnosti. Čudnovati haotični akordi koji ispunjavaju knjigu. Ponovo sam je iščitavao, zbunjen nad njom i realnostima s kojima se suočava...


שׁ



Ovde Gregori počinje:


Da sam i ja gajio književne pretenzije, neću skrivati od samog sebe; a o tome da sam ih sada konačno odbacio, govori živa nonšalancija ovog žurnala, ha-ha. Svojim veoma fragmentarnim karakterom, koji čuva samo one najneformalnije izlete među mojim uspomenama. Da. U jednom času, ja sam akumulirao svaki princip, svaki kanon umetnosti, a oni su neophodni da bi se proizveo književni džentlmen. Sada ne samo što prezirem kanon, štaviše, ja sada prezirem i stvorenje: džentlmena. Ja sam gmizavac, hvala vam lepo, i još nisam tankog struka.
Tema moje jedine knjige takva je da me čak i sada ponekad primamljuje, insistira na svojoj formalnoj savršenosti u svetu bezobličnog, neotesanog mediokritetstva. Planirao sam ovaj rad kao duboku sintezu života - kao epitaf svom dobu. Njegova tema je bila provod; njegov naziv - ako mogu da budem tako smeo - URIN. Jednostavno božanski organska reč u zlatnom „žil sansu” na belom papiru. To je trebalo da bude mala knjiga, otprilike dužine Noći u Luksemburgu Remija de Gurmona. Njena jednostavnost bi ushitila tog prefinjenog književnog mačevaoca. Ali dozvolite da objasnim.
Čitao sam da je u Sibiru napravljeno piće, čijeg imena se ne sećam, koje jačinu duguje dodatku u vidu muskarina - otrova dobijenog od divne skerletne muhare. Pravi otrov za okorele pijanice. Ali i više od toga. Aktivni sastojak u smesi izdvaja se u bubrezima i odstranjuje; odlazi u fluid čije ime (previše sam prefinjen da bih to stalno ispisivao) formira naslov mog opusa. Od ovog otkrića potiče i čudnovati i očaravajući kult. Kad god se u otmenim kućama sibirskih bogataša priređuje neko feudalno slavlje, posluga se koristi otpacima njihovog provoda da bi se i sama malo proveselila. Počinjete da uviđate satanske implikacije te stvari? Verujte mi, čak i sada, ma koliki da sam olimpijac, skoro da žalim što sam odbio piće. Njegova dubina je savršena, ne ostavlja prostora za one lične autorske refleksije koje su zaslužne što je polovina objavljenih romana dosadna. Ništa od vaših nejasnih moraliziranja ili kontemplativnih transeva. Ništa osim ogoljene anatomije narativnog - golo i čisto kao zimski pejzaž. Jednostavno:
Zabava iznad - i ispod. Čovek drži zdravicu, a posluga se tajno oslobađa ponižavajućih dokaza svog konačnog otpada. Veza koja spaja dve ravni je, jednostavno, otpad. Zlatni dobici zbog kojih sluga potajno lovi noćne posude duboko su simbolični. Neću se udubljivati u njihov značaj. Ovde je vaš odgovor na sva neprivlačna uopštavanja. Karneval u akciji. Kurve i kurvarenje iznad i ispod. Na svakoj ravni takozvana akcija jednostavno je erotična formula - ljubav koju podgreva gospodar, kuvarica koju podgreva njen čovek. Isti toksin podgreva mnogostrana zadovoljstva.
Zaista, kažem sebi, zaista ću ovih dana biti ponukan da započnem s tim. Do tada, dozvolite da ponudim vašoj mašti ovu naslovnu stranu - kakve gonadne18 ekstaze sijaju ispod ovog jednostavnog simbola, kakva obećanja!


URIN

Napisao gospodin Smrt Gregori



Ovde Gregori završava.


שׁ



Tako je tiho ovde noću. Iznad svega, tako tih, ja ležim budan: esencijalno Ja, od koga očekujem odgovor na buku, na gest. Drugo, ne-ja, zamišljeno, embrionalno, nešto belo što živi iza mog lica u ogledalu, uljuljkano je negde dole, hibernira. Obilatost snega sužava mi kapke. Ne usuđujem se da spavam zbog toga što nikad ne sanjam o njoj. Umesto toga, odlazim do prozora i komuniciram sa statuama tamo napolju. Gipsani odmetnici na travi. Njihove personalnosti su savršen par u ovakvo decembarsko veče. Drveće je ispijeno. Kasni voz se vuče kroz nejasnu mesečevu izmaglicu, pod mesecom jarkog nerva boje. Pun sam iracionalnih ideja. Otići ću gore, verovatno i govoriti s Tarkvinom. Uznemiriti Loba pod izgovorom da imam neke važne vesti. Ali s obzirom na to da sam se tako kasno rastao s tobom, bilo bi to kao da nosim oklop. Povučenost u žicanoj košulji. Usamljen sam, ali ne želim nikoga da vidim. Onda možda poema? Kako bi legla jedna ulizička poema o tebi, o snegu i stadu? Penkalo je zagušeno crnim mastilom. O, elokventna, pravedna i moćna smrti, itd. Dozvolite da provarim. Dozvolite da provarim. U takvom raspoloženju klizim dole kroz drveće, preko zapuštenog jezerca, sve do garaže uokvirene travom, zastajući samo na tren da bih prebrojao osvetljene prozore. Lobo je još budan, i Kler isto. Sada ću svu noć voziti crna kola pod mesecom, u agoniji bekstva - ali ne znam od čega. Bekstvo, pod punim mesecom, dok polja putuju nekuda kraj mene, tihe farme i barake, na brzinu sklepani prastari krovovi. Smirio bih se ako bih mogao dospeti do mora. Njegovo ogromno nadimanje i razbijanje o mrtvo telo stena umirilo bi me. Ispraznio bih te u njega bez ikakve ceremonije, deo tebe koji nosim sa sobom, koji živi na meni. Izbacio bih te kao leš i vratio se osvežen u grad. Ali tu su samo ovi metalni putevi, duž kojih vrištimo svu noć sve dok se mesec ne otopi i prvosnesena jaja se ne skuvaju na snegu. Potoci su zaleđeni. Hodam pored njih po travi, sada smrznutoj pod ledenim mrazom, nalik milionima prijapskih sečiva; hodam brzo, lakog koraka, kao da žurim na neki važan sastanak. Ako nađem mrtvog crvendaća pod žbunjem, ja ga tutnem zaokupljeno u džep, kao da nemam vremena da ga proučim. Stoka se povlači od mene, blago uzbunjena, saginjući krupne glave i posmatrajući me uglovima očiju. Kada to više ne mogu da izdržim, kola se ponovo izvlače, kašljući i grmeći dole po putevima posutim snegom. Imam samilosti za ovu mlaku čeličnu ljusku kojom sam naučio da upravljam tako vešto. Uključujem i gasim svetla; dajem gas s iznenadnim uzvikom; pevam glasno kroz prozor. U devet će Justas Adams sedeti s ukuvanim suncem koje balansira na njegovoj raščupanoj glavi. Deca će šaputati i cerekati se. Marni će naduvavati svoj tulipan i cvokotati. Još jedan dan koji se otvara iz pupka mog jada: od trena kad padnemo, kao figure od perja, ravno u sneg. To ja zbog ove zore što ide dugačkim ulicama do mesta koje zovem kućom ponovo počinjem s otežanim podvodnim pokretima koji me vode ka još jednoj noći i tebi koja rasteruješ sumornost sporim, bledim rukama. Sada je sve izvodljivo jer ništa nije stvarno. Baš kao violinska žica, rastegnut sam do tačke pucanja sve do noći.
Na kraju jutro, kao groznica. Pepeljare su pune, foajei se čiste, vlasnici su ponovo uzeli svoje čizme. Vatre su upaljene. Tarkvin bosonog ide niz avenije izgorelog ugljevlja. Nemam strpljenja za dnevnik danas. Za ogoljenim borovim stolom zaklanjam se iza svojih pesnica i divljački udubljujem u čitanje zelenog rukopisa. Deca se pružaju naokolo kao more, u matericu i iza nje, kao velika bašta zasađena raznoraznim povrćem. O, Gregori, Stilito,19 provedi me kroz još jedan podvodan dan ili ću umreti.


שׁ



Ovde počinje Gregori:


Za najtoplijih dana bilo je mnogo faza bez napora, koje smo proveli isključivo zajedno i koje čine srž većine mojih uspomena. Ne stvarnih - jer, šta se ikad događa? Osim neke vrste arome, vekovima zaboravljene među stranicama knjige: nežne, delikatne vene naše avanture. Hotel je bio prazan; svi kao da su otišli odatle ili umrli. Bila je to ta smrt spoljnog sveta koja je dala aromu našoj ekskluzivnosti. Zamislite to. Čitavi dani su prolazili a da nam niko ne bi došao; nije se čulo čak ni zvonce na ulaznim vratima. Ustajali smo kasno i, dopola odeveni, provodili u predvorju ceo dan, igrajući fantastične igre jedno s drugim. Na primer, žmurke. U moju čast, žmurke u praznim hodnicima hotela. Ili lopova i žandara. Ili ludo, igru koju sam uvek prezirao.
Ili kad sam ono puzao po podu i rikao kao bik sve do iscrpljenosti dok je Grejsi izigravala matadora s crvenim bademantilom, pa sam joj naturio moje književno đubre. Moj roman, moja slova iz paklenih predela, čak i jedina moja poema, koja počinje sa: „Oblaci su moji ogromni udovi, čiji se oblik oporavlja Lenjo na krevetima zore, pa ipak, Dajte još malo silovanja.” I tako dalje. Ova bleda vežba za književnu karijeru, koja bi se, da sam išao ka njoj, na koncu završila u Abiju - ili bar u svim popularnim antologijama. A onda je tu bio moj dnevnik, mala crna knjiga u kojoj zeleno mastilo svetluca kao obilje dragulja. Jedino je Grejsi imala tu čast da joj čitam dnevnik; ona je jedina koja se usudila da signalizira ovo moje majušno pomračenje izduženim ozbiljnim licem, sa izrazom potpune zbunjenosti. Pa ipak, sedeći tamo u fotelji, nikad se nije ni pomerila, nego je slušala sa srceparajućom pažnjom svaku reč. Svaku reč. Veću ljubav nije imao niko, itd...
„Gledaj”, kažem joj. „Zašto slušaš sve ovo? Pričaj mi o sebi. Dozvoli da te obesmrtim višesložnim ukusom.”
„Ne, iskreno, Gregori, dopada mi se. Ono što shvatam. Ne shvatam baš sve, ali Rejčel...”
„Ah, dopada ti se Rejčel?”
„Jesi li bio oženjen njome?”
„Ne.”
„Je li ona bila... uličarka, neka opaka?”
„Ne. Bila je studentkinja umetnosti.”
„Je li ti dozvoljavala... ovaj... ona je bila pomalo priglupa, zar ne?”
„Otac joj je bio sapunski magnat.”
„Oho!”
„Da.”
„Ti si bio oženjen, ali ne u crkvi, je 1’?”
„Da.”
„Ostali nisu zanimljivi. Čitaj mi još o Rejčel. Kakvu odeću je nosila?”
„Obično nikakvu.”
„Zar nemaš neki opis njene odeće?”
„Nijedan. Čuj, Grejsi, zašto da slušaš sve ovo? Ispričaj mi svoj život i ja ću ga zapisati u obliku priče. To je interesantnije.”
„Ma, ajde, moj život? O čemu pričaš? Ja sam jednostavno obična. Ništa neuobičajeno, to sam ja.”
„Baš zato.”
„Ja sam loša devojka.”
„Odlično.”
„Ali nisam nikada uzimala pare za to, osim ako nisam bila potpuno švorc. Kunem se Bogom, crkladabogdaakolažem.”
„Pribeležiću to.”
Tu je bio Bob. U ova blaga jutra, kada su oblaci kao ogromni udovi umorno rašireni nakon orgazma (objava), mi pričamo o Bobu. Bob je izvor velikog jada za Grejs jer je otperjao. Bio je pošten, čestit dečko iz dobre porodice. Njegov otac je posedovao prodavnicu radio-aparata. Svidela mu se, a i on se svideo njoj. Pali su. Brak je bio na putu jer je u ono vreme, čak i pored svog oca, Grejs bila devica, potpuno edukovana filmovima gde je narandžin cvet uvek opisan kao ispravni završetak lerve. OK, rekao je on, nalikujući što je više moguće revolverašu osvajaču. OK. Ali postojali su neki uslovi koje je trebalo da ispuni pre nego što obave taj posao.
On je bio bez sredstava, ona čestita. OK. Zašto onda čekati da se nekakav keš pojavi? U čemu je bila svrha svega toga? Bob je imao običaj da kaže, onako fino mužjački, dok izduvava dim cigarete ljuljuškajući se na svojim lepo razvijenim, elastičnim listovima „Slušaj - šećeru, ostavi to meni, važi?” I Grejs bi ga nemo ostavila potpuno samog i odvažnog na teritoriji ideja. „Znam šta radim, šećeru.” Onda bi nastavio, kotrljajući svoje male plave kuglice: „Mašne bojazni. Sve će biti super. Videćeš. Da, GOSPODINE. Kažem ja.” Bio je patron Olbenija kada je imao novca; žestoki obožavalac one švedske smrti za muškarce, Grete Garbo; svirao je bendžo, ne naročito maestralno. Iznad svega, dobar biznismen. Da, GOSPODINE. Kažem ja. Subotom uveče bi je potajno pipao u nekom od brojnih bioskopa. I onda ju je jednog nedeljnog popodneva, dok je grmelo, nespretno deflorisao na terenu za golf, gde su se inače „viđali”. OK. Ili, još bolje, nije tako OK. Grejsi je malo plakala, delom zbog iznenađenja, ali uglavnom zbog bola. Ali ju je Bob ubrzo utešio lepom pričom, ugodno začinjenom revolveraškim slengom. Zar je on prevarant, zapitao je ogorčeno. Zar je bitanga? Ne. Čemu onda sva ta frka? „Kada ja kažem da je nešto OK, malac, to je OK”, naglasio je.
Sledeće subotnje popodne zateklo ju je u najbližoj besplatnoj klinici kako sedi utrnulo radi poduke o kontracepciji. Bob je bio bistar momak. Pametnjaković, znate? Na prstu je nosila, pomalo uplašeno, verenički prsten od pet šilinga. Poveći obruč od mesinga. Registrovala se kao gospođa Smit i bila inicirana u prijapske misterije. Pa, tako je Bob rešio jedan gorući problem, tj. kako da se njene bure ne razduvaju. Time je njeno stažiranje otpočelo, s opcijom devedesetogodišnjeg staža.
Ta opcija, svejedno, nije nikad sprovedena. Njihova veza se vukla oko godinu dana, s usponima i padovima. A onda je Bobu ponuđen posao trgovačkog putnika u Mančesteru, koji je on spremno prihvatio. Čak i tada je postojao prećutni sporazum da će se, ako sve ispadne u redu itd. itd., i mogućnosti budu dobre itd. itd., oni napokon uzeti. Nije ispalo tako. Nekoliko meseci kasnije dobila je pismo puno interesantnih edvardijanskih fraza (Bob je bio korisnik Penfoldovog priručnika - Uputstva džentlmenu za pisanje pisama, šest penija u bilo kojoj knjižari), kojim on opoziva sve zajedno. Mladi ljudi, počinjalo je pismo, često postupaju impulsivno, ne mareći za cenu. I onda još mnogo redova o tome kako bi džentlmen trebalo da se ponaša, kao i citati iz Otkrovenja. Pismo još čuva u svojoj torbici, zajedno s drugim, manje zanimljivim uspomenama - lepljivim karamelama, fotografijama iz filmova, karminom i jeftinim pakovanjem kondoma. Čitajući mi ga glasno, ona blago tuguje zbog sudbine kojoj ju je Bob prepustio. Glasom patuljka vilenjaka, ona mi kaže kako je Bob bio ispravan i pošten u svim novčanim pitanjima. A kakav je samo šaljivdžija bio, stalno su ga zvali na žurke. Naravno, pismo, zbog svih svojih tragičnih vesti (možda baš zbog njih), ona smatra svojevrsnim remek-delom.
Ali nema svrhe lemiti ovu staru priču na sadašnjost, osavremenjivati je. Po ovoj žegi ništa nije (bilo?) aktuelno osim fantazije koja nas je okruživala. Ogromni Nubijci na nebu i Grejsi koja obznanjuje svoj repertoar igara za dosadna popodneva. Dozvolite mi da odbacim istorijski prezent. To je nešto što izgleda prilično plitko nakon izvesnog vremena: kao i mađioničar, ja sam samosvestan, da, postoji aorist. Bio mi je u rukavu sve vreme.
Grejsi je bila moja sudbina: JE mrtva. Neka vrsta fatamorgane, ta reč koja mi je navrh jezika. Mesec od folije na previše jarkoj pozadini. Krug crnine koji zaklanja sve nove horizonte. Procep u jasnom dnevnom svetlu njenog žutog, bledunjavog, sitnog lica. OK. Ali ako bi neko trebalo da započne prepirku o opipljivoj stvarnosti, da li bi sadašnje vreme opravdalo sebe? Je li ona ta koja sedi iza mene u stolici i kašlje nad poslednjim izdanjem filmskog časopisa? Ja se ne okrećem, jer odmah znam da jeste. U krevetu, iznuren, u ugodnoj letargiji, zadovoljno trpim umor među uštirkanim čaršavima? Da. Ali samo kada sam na toj graničnoj liniji realnosti, kada svaka apstrakcija ima čvrstinu, težinu i zapreminu. Prstima mogu da podignem želju kao i ovaj mali pupoljak dojke. Mogu da je vidim, osetim. Ulazi u moje iskustvo kao elementarna nepogoda.
Grejsi i njeni veseli trikovi! Štosevi za vlažna popodneva! Vreme koje smo proveli zabadajući čiode u osigurače i zavijajući hotel u potpuni mrak. Svečano, potpuno zadovoljstvo koje smo izvukli iz onog bešćutnog crnog telefona. Posmatrati je kako sedi tamo naga, izvodeći jedan od čupavijih Bobovih štoseva na lokalnim mesarima. A pazite, ovo je rano jutro.
„Je li to mesara?”, pita ona, s veoma damskim prizvukom u glasu.
„Hm, jes’, gospoja.” Prasoliki pomoćnik briše ruke o kecelju. A onda Grejsi, zastrašujuće suptilnim glasom:
„Da li čuvate mast?”
„Mast, gospoja? (Kaži, Frede, čuvamo li mast?) Da, gospoja, čuvamo.”
I Grejsi, koja polako pada u smeh, stežući šaku čvrsto među kolenima. Tresući se sve više od suzdržanog smeha, ona pita: „Pa, koji će vam?” Klik spuštene slušalice i beskrajno mek prigušen kikot, koji je ispunjavao malu sobu. Kakva dobra sprdnja!
Nasuprot ovom biseru, nudim vam potonji, mnogo više zbunjujući snimak, igrom slučaja napravljen u trenutku kada nas je realnost konačno sustigla - ja sa crnom kapicom naručujem kedrov kovčeg veličine pet puta dva. Ci-gît. Ci-gît.


שׁ

Vama romantičarima, čija je svest uvek natkriljena njegovim lažnim vrednostima, konačna tragedija ljubavi je smrt. Nije tako. Odmah protestujem protiv ove ideje. Život je sila koja ima moć da isisa tragediju iz nas - i koliko god prevremen bio kraj, možemo biti sigurni da nije prebrz. Život je uvek završio s nama kada ga napustimo; smrt je tek estetska konvencija kojoj se sardonični pisac komada klanja. Konačni dodir koji oblikuje komad - previše je siguran i savršen da bi imao bilo kakve veze sa samim komadom. Koja knjiga nema reč kraj na poslednjoj strani? De Gurmon je u pravu kada kaže da onaj koji tuguje za Ofelijom nema estetski osećaj. Tačno. Prolivene suze ugušene su spektaklom njenog ludila. Život je završio s njom, jadnicom, pre nego što ju je smrt odvukla niz struju, natopljeni ljiljan među ljiljanima. Ostavljam Remboa da je prati niz struju do plićaka, belu paćenicu među ljiljanima, čije se belo ljiljan-lice pojavilo beznačajno ispod pramena plutajuće kose. Mašta je utrnula od šoka koji vizija njenog plutanja izaziva. Analizirajte to i videćete da je to još uvek odraz njenog ludila.
Reči. Reči. Toliko mnogo reči. Sve ovo je, naravno, u cilju da vam pružim uvid u suštinske pogodnosti Grejsine smrti; bilo je savršeno pravedno što je ležala tamo, u napregnutoj, beloj tišini, prekrivena cvećem. Na njenom licu, dok sam posmatrao kako njen prijateljski nastrojeni otac spušta poklopac, kao da se video neki napor; kao da je nemo ispitivala tišinu koja je postala njen gospodar. Lepo poređenje za mrtvu prostitutku? Ćutite! Navući ćemo na sebe Džejmsa Daglasa s njegovom nerđajućom borbenom sekirom.20
Smrt nas je sustigla u uzletu događaja, pre nego što se život zaista ustajao. Dobrano guranje... gužva... psovka u tami... i Presto!21 Lampa se lomi u komade na podu i svetla nestaje. Nudim vam Grejsi od kedrovine, s divnim dugačkim mesinganim ručkama, koje blago sijaju, i - Ofelija nije ni upola bila tako dobra - i ja tebi, duplo više.22 Ovo je pravi epitaf koji je ona sastavila u jednom od onih poslednjih pospanih momenata lucidnosti.
„Laku noć, kučko”, reče neko iz srca. „Sada spavaj i probudi se zdrava sutradan. Muka mi je od tvog žutog lica. Daj nam neki znak života.”
Svetlo je bilo isključeno. Ležala je tamo u tami, s posteljinom među svojim dugim plavičastim prstima. Znajući kakva je, ne biste očekivali da mi odgovori na izraze ljubavi, zar ne? Svetlo je bilo isključeno; inače bi Grejsi koju sam ja kreirao ležala tamo i posmatrala me čitavu večnost, bezizražajna lica i bez reči. Možda, dok stojim tamo u tami (Književnost! Književnost!), opisujem sebe kao nekog svesnog bezličnog zurenja njenih očiju. Istina je uzbudljivija od fikcije. Reći ću vam istinu.
Na časak nije bilo nikakvog zvuka. Iscrpljen, stojim na vratima, u nameri da napustim sobu. Ne očekujem ništa više. Umesto toga, smišljam desetinu hipotetičkih scena u kojima ona uviđa koliko je, unutar svog oklopa od svireposti, zapravo meko i treperavo moje esencijalno ja. Na primer, ona kaže: „Dođi ovamo, Gregori”, i nagrađuje moju poslušnost dugačkim poljupcem tamo u tami. Ili kaže: „Ne ostavljaj me, Gregori, plašim se.” Zaboga. Ovo postaje nalik filmu.
I onda, dok stojim tamo, ona se jednom promuklo zakikoće i kaže: „Isto i tebi, samo duplo više!”
Izuzetna je uteha zamisliti da je Grejsi u tih poslednjih nekoliko dana našla ključ za moje ponašanje. Želeo bih vrlo odlučno da protestujem protiv takvog gledišta. Da je ovo nekim slučajem fikcija, trebalo bi da opišem kako sam stajao tamo, da su mi se zglobovi od olakšanja rastopili kada sam video da me je najzad shvatila, da je našla perfektnu formulu za uzvraćanje.
Možda je, posle svega, istina manje uzbudljiva od fikcije. Ovo je vrhunac priče, srž našeg odnosa. „Tebi duplo više” sumiranje je svih naših razlika, epitoma naše ljubavi. Kritična tačka, kao kada, u bilo kom ruskom romanu, protagonista hrišćanin zaista ubije sekirom svoju babu, posle mnogo stranica spekulisanja oko izbora sredstva za ubistvo. Nažalost, moram se odreći svih tih zaokrugljenih književnih efekata koji bi dali ovom manikiranju mesto zasluženo mesto u mojoj istoriji. Uzmite to zdravo za gotovo. Ja jedino mogu bledo da protestujem, ali to je istina. Jedan iskreni dodir strasnog šegača koji je nedostajao od samog početka. Možda sam, posle svega, u stvari ja romantik. Grejsin epitaf i labudova pesma, u jednoj frazi, jeste: TEBI DUPLO VIŠE.
Tamo gde leži, na groblju Vest Norvud, nećete videti ništa osim golog natpisa iznad nje. Nisu mi dozvolili da na nadgrobnoj ploči napišem: „Ovde leži Grejsi koja je umrla 1927. TEBI DUPLO VIŠE.”
S konačnom preciznom banalnošću svoje klase, njen otac je naložio majstoru da ugravira na skupom mermeru ovu besmrtnu šalu: OTIŠLA JE, ALI NIJE ZABORAVLJENA.
Poslali smo je dole s rukama punim divnog cveća, raskošnog kao za filmsku zvezdu, baš kao i s ovim uzaludnim obećanjem sećanja. Ono što ta krhka, raspadajuća mahuna zahteva od ovog, mog života, jeste funta živog mesa. Plaćam, ma koliko snebivljivo, zelenom krvlju. Dozvolite da se podsetim humorističke večnosti koja je ukrala Grejsi da bi je pridodala svojoj kolekciji, dozvolite da se podsetim, dok hodam duž bazara bele masonerije, mnogih nadgrobnih ploča, do jedne grozotne grobnice, pocrnele od heruvima i svitaka pergamenata - govorim to sebi iznova i iznova: „Pravi epitaf je: TEBI DUPLO VIŠE.”


שׁ



Možda sam surov. Jedna od nesrećnih okolnosti u vezi s ličnim stilom, ličnim dnevnikom, jeste da pisac pretpostavlja čitaočevo poznavanje svih činjenica. Tada bi dnevnik, ukoliko bi bio napisan lično, bio gotovo potpuno besmislen svetu; jer, onaj ko čita ne gleda konstrukciju, narativnost, već se automatski okreće njegovim najinteresantnijim delovima. Vidite mene. U takvoj sam žurbi da završim posao pa izbrbljavam kraj pre početka. Struji kroz mene takvom brzinom pa ne mogu da razlikujem razne primese događaja po njihovom hronološkom redu. (Ja sam lažov. To je lukavstvo koje mi nalaže ovu formu.) Ili reč smrt, kao reč svršetak. Ako ste započeli Svršetak. „Umrla je da bih ja mogao živeti, itd.” To ništa ne menja. To ništa ne menja. Ako bi naslovna strana bila Svršetak, ona bi još uvek postojala, amorfna, evokativna, mošusna - beli svetleći kelpi.23
(Pomislite na Inonu24 kako pada s bele stene u more, koje klokoće preko nje kao plavi mit. Vodeni pokrov na kukovima, grudima, maloj kraljevskoj bradi. Niže, sve niže u okretanju i prevrtanju među belom kredom umrlih sipa u dubokoj vodi. Inona je smrt prevedena u iznenadni svetlosni jezik živim mitom. Inona je mrtva, živeo mit. Kobilicom broda ispisujem veliku reč Svršetak. Inona živi, kažem to trijumfalno, ona živi. Ovde mogu staviti ruke na topli bazalt i osetiti njenu lelujavu travu u ustima. Gubim konce...)
Ponavljam, čovek pretpostavlja (ukoliko mora da pribegne naloženoj normalnosti) potpuno znanje kod čitaoca; i onda jednostavno dodaje nekoliko preokreta i ukrasa - kadenca u zelenom - da bi obezbedio svoju ličnu slavu. Svi dnevnici su napisani za publiku. Onda mi, za ljubav potomstva, dozvolite da pridodam cvet ili dva Grejsinom javnom buketu. Dajte da ubacim nekoliko štoseva, sa svom priznatom taštinom - što je u stvari skromnost.
Postoji pitanje Klera, koji je, kao Blejkov stranac, došao i na brzinu ju je osvojio. Poznajući Klera, prilično dobro mogu da zamislim oblik tog zavođenja. Džin je bio temelj, romansa je predstavljala pesak, a tu je bio i fini čvrsti cement laskanja i šljokica. Koliko sam samo često viđao istu dosadnu udicu zabačenu radi neke sentimentalne gospođice. Jadnik, bio je nesrećan. Bio je neshvaćen. U njegovom životu se desila velika tragedija - čiji je izraz intenziviran džinom i balonima. Nikada ne bi otvoreno govorio o tome, čak ni pod pritiskom; ali kao što je to Grejsi jednom rekla, „piše mu na čelu!” Kažem ja! Ispod njegove maske bezbrižnosti, njegove svetlucave fasade osmeha i insinuacija, može se nazreti taj tajni jad: baš kao mrlje od vlage na inače beloj tavanici. Jadan Kler! Ljubav mu je ovo učinila. Klonulost njegove plavocrne glave to je potvrđivala. Dok je pevao tako nagnut nad partnerkom, suze bi mu došle na oči zbog potpunog patosa pesama, zgusnutog zavijanja saksofona. „Ljubav”, pevao je on meko, milujuće, „ljubav” (s pauzom posle svakog sloga) „pretvara me u Ciganina.” Sve se vrtelo oko ljubavi. A Grejsi je (ona je princeza iz predgrađa, zapamtite) igrala, gledajući napred preko njegovog ramena kao slepa mačka, znajući jedino da joj je disanje ubrzano zbog pritiska njegove ruke na kičmi.
Ponekad bi na podijumu naslonio šaku na njene grudi i povukao ih u sentimentalnoj melanholiji. Implikacija je bila ta da je zbog sopstvene tragedije postajao pomalo apstraktan - romantični sadrug, nekako na Žakovoj liniji. Jer, za Klera je čak i njegov krpeni lutak bio uvek tako blago obavijen primamljivom tugom. Pomodna melanholija je bila njegovo večernje odelo. Grejsi je bila pokorena i začarana. Pomalo pripita, ona je nekoliko puta posle igranke dozvolila Kleru da je napastvuje (osećajno, kako drugačije) u taksiju koji je obezbeđen novcem iz mog džepa. Ali sve su ovo bile blage stvari: rutinska izvedba koja se očekivala od njega u taksijima. Iskusila je to staloženo, kao da mu je skoro žena ili verenica. Tek kada je zahtevao nešto više, razvejale su joj se izmaglice i ostavile je licem u lice s veštačkom realnošću koju su kreirali. Nakon svega, tu je bio lerv. A za Grejsi je Ljubav predstavljala najveći i najnasilniji cvet Romanse.
A Kler je, vidite, nakon izvesnog vremena osetio da bi Grejs trebalo po pravu da se zaljubi u njega. To je, na kraju krajeva, bio njegov biznis, zar ne? A on je trebalo bar malo da se zaljubi u nju - dovoljno da stigne do spavaće sobe. To je ono što je proizvelo jadnu pantomimu u kojoj je meni dodeljena uloga ser Džaspera Miltraversa, baroneta, koji je držao hipoteku na Grejsin mali posed. Moje režanje je trebalo da odjekuje među njihovim ljubakanjima. Kleru je to što ima bona fide25 negativca u predstavi beskrajno pomoglo da oslobodi svoje izlive razmetljivosti. Nažalost, kada je kucnuo čas... Ali ja sam sve to predvideo.
Grejsina odanost bila je prilično jaka. Bilo bi nepošteno da mi uzme novac i napusti me zbog Klera. „Ne, ne. Igraj igru, kažem sebi. Igraj igru. Gregori je bio drugar s tobom, kažem ja, ne zaboravi.” To je bilo lepo od nje. Radilo se samo o ovom smetenom ugrizu časti koji je komplikovao mašineriju ljubavi u meri dovoljnoj da čitavu stvar učini interesantnom. Kada je Kler pesnicom lupao po obodu prozora taksija i režao da bez nje neće više moći izdržati ni sekund, ona je počela da zazire od Klera. Možda bi (jedva se usuđivala da misli na to) mogao učiniti nešto naglo. Mogao bi dići ruku na sebe. A Kler je, vrlo uvređen, doveo sebe do besa i počeo oštro da pridikuje. Nije imala petlju, to je njen problem. Nije ga dovoljno volela. Ili možda jeste? Zašto onda nije bila spremna da se odrekne svega zbog ljubavi? Traci život na malog bednika kao što je Gregori, s manje romantične ljubavi za njega nego za psa čuvara itd., itd. Grejs se osećala veoma jadno. Suočili su se jedno s drugim posle ovih izliva i ona je počela da misli da je, mora biti, zaljubljena u njega. Oprobali su svaki recept u kuvaru emocija. Neke nedelje bi Kler iznedrio komadić časti iz sebe i zaklinjao se da ona mora ostati verna meni, da neće ni pomišljati na njihovu ljubav. A Grejs bi, ćutke klimajući glavom, s teškoćom i uživanjem iscedila nekoliko odanih suza iz očiju. Često su zajedno pobuđivali svoje emocije, te male fikcije koje su predstavljale začin za sve.
Te subote uveče Kler je, vrlo pijan, bio nametljiviji, privlačniji, melanholičniji, časniji i tragičniji nego ikada pre toga. Bio je izbezumljen zbog Grejsi. Činjenica je da je sreo ćerku nekog pivara kod Pola Džonsa, a ona ga je pozvala u svoju brajtonsku vilu preko vikenda. E sada, da nije bilo ove lažne ljubavi između njega i Grejsi, on bi prihvatio: samo bi ubacio svoju partnerku u taksi i rekao laku noć. Grejsi bi se odrmusala do kuće, dok bi on preuzeo volan sportskih kola parkiranih kraj njegovog unosnog kutka u Pejl Ejlu. Ova homerska LJUBAV sve je zabrljala. Bio je besan što mora da otprati svoju Juliju kući. Grejsi mora platiti štetu. U skladu s tim, digao je u taksiju graju koja je povisila temperaturu. Grejs je bila ubeđena da nijedno od njih neće moći preživeti još jedan dan a da ne krunišu svoju strast. Najvažnije joj je postalo da i mene zapadne moja mala porcija patnje.
Sedeo sam kraj vatre kada je ušla, blago šmrcajući i sa suzama u očima. Instinktivno sam ostao nem. Nisam progovorio ni reč. Pravio sam se da ne primećujem ništa. Dok je sedala u stolicu naspram mene, obratila mi se tankim, škripavim glasom: „Zacopala sam se u nj, Gregori. Ooo, zacopala sam se.” Možda bih se i nasmejao da joj oči nisu bile tako alarmantno slepe. Pošto sam izveštačeno ozbiljno sklopio stranice Gibona, isključio sam radio i zapitao je za detalje, uz poznati osećaj smrzavanja oko abdomena. Shvatio sam da nije šala igrati ulogu u Klerovoj idiotskoj maskaradi. Tako lep i gnusan dan nisam dosad nikad doživeo. Ispričala mi je priču s dovoljno tuge. Uzbunilo me je kada je rekla: „On kaže da moram otić’ do njega večeraske il’ je s nama svršeno.” To je bio moj šlagvort. Video sam šta se od mene očekuje. Ili bes - mogao sam da je izbacim - ili pribrana reakcija kao od muža punog razumevanja. „Ukoliko misliš da voliš ovog čoveka, Emili, ja ti neću stajati na putu, nego ću se moliti Bogu da te ova trenutna zanesenost prođe i da mi se u celosti vratiš...”
U stvari, samo sam nabacio „želiš li da ideš”? Zapravo nije želela. Želela je jedino da zamisli sebe kako odlazi. Ah! Kako je dobro narušiti monotoniju porodičnosti s nekoliko prepirki, strahom, pometnjom. Pa ipak je moj ponos zahtevao glasanje o poverenju. Smešno, ali možda oprostivo. Kao što znate, Grejs je bila nalik glini. Za pola minuta sam mogao da je ubedim koliko je njena pozicija pogrešna. Ona je samo čekala da vidi koja će sila pretegnuti da bi potom jednostavno sledila njen tok. Kao i uvek utrnula, pomalo zadovoljna time što su bar jednom elementi priče odlučili da se prelome preko njene glave. Osetila je, na neki čudnovat, neobjašnjiv način, da je to tragično...
Sve bi bilo savršeno da nije bilo mog ponosa. I tih pola sekunde pauze nakon što sam je pitao da li zaista želi da ode bilo je dovoljno da se razjari profesionalni muž u meni. Naravno da sam znao da okleva samo zbog toga što nije znala želi li da ide ili ne. Nikada neće ni znati. Ali igrati se vatrom u takvom trenu... Tupo sam rekao: „Pa onda ako je tako, moraš naravno ići.” Vidite, ovim započinje moje perverzno zadovoljstvo samotorture. „Hajde onda. Presvuci se i požuri.” (Zašto nije protestovala?) Sedela je tamo sa stopalima okrenutim na unutra, bez reči. Kao da sam neka ženskica, igrao sam se vatrom ne bih li povratio pribranost. Ponovio sam: „Hajde, Grejs.” Bio je to divan osećaj, kao stajanje na ivici stene. Da li će, posle svega, otići? Tako mi boga, platiće ukoliko to učini! „Hajde više!”, povikao sam besno. „Požuri i presvuci se.”
Ustala je polako i, šmrcajući, otišla u spavaću sobu. Bila je, pretpostavljam, pomalo iznenađena što se događaji ne odvijaju kako je planirala. Mora da je imala čudnovat osećaj da gubi vlast nad njima. Eto, Gregori se ponaša neuobičajeno. Nije ni ljubomorni muž ni domaćinski prijaško pun razumevanja. Šta je?
Preobukla se u moj kimono s papagajima i vratila se da bi me zatekla kako sedim ispred vatre, zadubljen u Gibona. Iskoristio sam priliku da stavim svoju kapicu. To mi je, u svakom slučaju, dalo superiorno monaško držanje, što ju je uvek pomalo zabrinjavalo; i, kad god bi me obuzela nervoza zbog neke domaće ili strane krize, ja bih, kao što se to kaže, nakrivio svoju kapicu. Ona mi je davala neku zvaničnost i sigurnost.
„Pa dobro”, rekoh joj u srdačnom monaškom raspoloženju. „Jesi l’ spremna onda?”
„Gregori”, reče ona iznenada, „to ne bi bilo pošteno od mene. To ne bi bio ferplej.”
Ovo sam smesta omalovažio. „Pošteno, draga moja Grejs, o čemu to govoriš?” Ustajući, uzeo sam je za ruku da bih čitav blef okončao jednom zasvagda. Osetio sam malu slabost. Zajedno smo polako otišli do ulaznih vrata stana. Sada je već bila zbunjena i pomalo uplašena. Ruke su joj bile hladne pod tamnim rukavima moga kimona. Malo se trznula unazad, nadajući se da ću je u poslednjem trenu sprečiti da ode. I zaista, delom je počela da shvata da zapravo ne želi da ode. Kraj vrata sam joj pustio ruku i rekao: „Tiho sada. Pazi da te Morgan ili Čarls ne vide, ili će početi ogovaranja. Laku noć.” Blago sam je izgurao napolje, zatvorio vrata za njom i isključio svetlo. Kroz obojeni vitraž na vratima video sam je kako i dalje stoji, zuri unutra u mene, zbunjena, nevoljna da ode. A onda, stavljajući hladne šake pod miške, okrenula se i nestala.
Otišla! Na tren sam bio toliko iznenađen da sam jedva poverovao u to. I zapravo je otišla. I to u mom kimonu - konačna surovost! A onda me je zahvatila takva panika i bes da sam mogao da učinim bilo šta. Kakvim sam je samo imenima nazivao! Nabrajajući sve one vrhunske kvalitete u meni na koje je pljunula svojim sramnim činom, vratio sam se u dnevnu sobu i sipao sebi žestoki brendi. Neko mora da plati za sve ovo! Neko mora da plati! OK. Seo sam za klavir i počeo da mučim Betovena.
Te noći je pozvao Tarkvin. Sedeo je u salonu i čitao Kriterion u očekivanju da se Kler bezbedno vrati na spavanje. Želeo je da zna zašto toliko kasne. Jesu li se već vratili? Ogorčeno sam mu rekao: „Ne.” Načas sam osetio silan stid; a onda, prikupivši snagu, rekoh mu: „Da”, objašnjavajući detalje. Na njega je bio red da se postidi. Njegova uznemirenost je vredela boce brendija. Toliko je bio bedan, jadan i beznadan, da sam skoro počeo da blagosiljam događaj koji je uzrokovao sve to.
„Nije da sam ljubomoran”, reče on u jednom od svojih opširnih pokušaja da se opravda. „Nije to uopšte, kao što već znaš: prokletstvo, nisam piljar. Čitao sam Petronija i slažem se sa svakom reči. Jedinka mora biti slobodna, zar ne? Da, sipaj mi malu. Ne - HEJ! Nemoj toliko sipati. Gde sam stao? Da, sloboda. Ne prebacujem mu ljubav, Gregori. Ja sam savremen kao i ti. Hoću reći, nismo piljari, zar ne? Čitali smo Petronija i slažemo se sa svakom reči. On mora biti slobodan. Njegovu duhovnu ljubav ja želim. Pokušaj da razumeš, Gregori, pokušaj i razumej. Ti si tako samom sebi dovoljan, ti ne osećaš takve stvari. Ja sam mističniji. Pokušaj da zamisliš moju usamljenost. Od majčine smrti mi je bilo potrebno da se neko stara o meni. Bila mi je potrebna pažnja. Želim da budem duhovno voljen, to je to. Duhovno voljen. Kada bi mi se samo taj prokleti mali žigolo poverio...”
(Pomislite na Inonu među statuama dubokih voda, na hotele grčkih dubina, u meridijanima mita, okruženim delikatnim ribljim nosevima.) Ne marim, kažem sam sebi. Ne marim. Neka prekookeanci krenu nosom na jug, sekući je u rezance. „O, Bože, počuj moju molitvu”, kaže Tarkvin potajno. „O, Bože, počuj moj očaj. O, Bože...” Povraća zeleno kao da je konj. Klavir svira. Knjige svetlucaju na zidu. Inona je vaza s mnogobrojnim oslikanim igračima. Mit pretvoren u mlečnu kredu na dnu epruvete. Ovo je izolacija kukute.26 Inona! Inona! Gubim konce...
Ostatak znate.


Ovde Gregori završava.

שׁ



Senke u mastilu. Hotel s plavim senkama na snegu. Rekonvalescentno plavo tuberkuloze. Brate, ja ću biti taj čudnovato skrojeni tip. U pomrčini oni vešaju japanske svetiljke za svetkovine. U pandemonijumu sale za igru zastave klize po podu u dugačkom, razmazanom kovitlacu boja. Antikviteti prave večne piruete, oslikane u ogledalima s pozlaćenim okvirima. Džez orkestar uporno izvija svirku kroz opštu buku; i, u baražu pijanstva, naša srca kucaju, prignječena jedno uz drugo u bolu. Tama prosečena i izbeljena treperavim reflektorima u potrazi za pobednicima. Tebe, sa srebrnim ustima i đavoljim očnjacima, mogao bih rastrgnuti; stisni mi ruke pod svoje miške, sve dok se mršavo izduženo telo ne raskravi i otopi, prevaljujući se preko mene kao talas, kao osvetljeno ulje na vodi. Mutno se sećam ove noći kao one u kojoj je Lobo sedeo napolju u kišnoj bašti, pod ogoljenom nadstrešnicom, uzrokujući jecanje gospođice Venabl. Napred. Napred.
Tako je tiho ovde noću. Grobnica masonerije nas okružuje, navlači nas unutra na same sebe. Na sebe! Postajem pomalo nalik Gregoriju, koji kotrlja teško breme ega sa sobom, zatočenim. Ovde u ovim metalnim provincijama, mi smo kao mrtve mačke uzidane u kineski zid. Vetrovi okreću lice od nas u ovoj mrtvoj zemlji, ogoljenim širinama. Kažem vam da tramvaji oru svoje brazde svaki dan, ali da ništa ne rađa iz njih. U Ketfordu slepci hodaju u parovima.
U tami se kiša presijava nad okruzima. Trotoari se ponovo pretapaju u crni asfalt. U ovoj sobi je zavladalo ludilo, provocirajući Loba da završi mapu. Kler šparta po kašastoj ulici, u ogrtaču i sa šeširom, žureći na plesni sastanak. Teška magla glazira neme kupole Kristal palasa: konačne potvrde vulgarnog belega Raskinovog sveta na istoriji. U Peruu žure na ranu misu. Ulice su spržene. Seljaci stoje sa svojim vaškama, žuljevima i bademima u kapijama crkava. A njegova devojka - ah! Njegov vrući mali latinski svet sitnih crnomanjastih ljudi. Kada bi samo na sekundu mogao da je dosegne preko mape, preko bočice mastila, preko kakadua na kutiji za olovke, cigareta, prodavačica, mraza, vetra, tramvajskih linija, Engleske - kada bi samo mogao da je dosegne i umakne s njom...
Crna latinska kurvo?! Mi, sentimentalci, šaljemo svoje čežnje za tobom preko mora kao mnoštvo uskovitlanih galebova. Ali posle Dovera, mašta se iscrpljuje. Galebovi trepere, drhte, padaju, prebrisani izmaglicama...
U salonskom baru, Koni, pivareva udovica, čeka Klera. (Jedna njena kitnjasta podvezica visi iznad Lobovog kreveta - ozbiljno-šaljivi poklon jednog sladostrasnika drugom.)
Koni ima butine kao bućkalice za mleko. Usta su joj stari češalj kojem nedostaju mnogi zupci. Dok se smeje, pena joj igra na brkovima. Dok igra s Klerom, znoji se pod pazuhom kao sentimentalna foka, a uzdiše i stenje, pomalo sentimentalno, kad god se reč ljubav spomene u nekoj pesmi. Ponudite joj pivo, i ona će se pridići u stolici i zakevtati kao morski lav. Mogli biste joj postaviti čašu na nos dok sedi tako vojnički, sa zadnjicom koja se preliva preko barske stolice. Sedi na svojoj vulvi. Pogledajte je sada. Tako. Okretna glava stolice pridodata je njenoj zadnjici i probija meke nabore masti, nestaje. Čovek zamišlja toplu beskonačnu penetraciju tapacirane stolice u njenu utrobu. „Gospode, ima dobre federe”, kaže Perez. A onda se federi zatežu. Kikoćući se, ona sedi tamo na sopstvenom vratu. Njene obrve izvode ogromne lukove preko noći. Ona je, ha-ha, vesela. Tank je pun ha-ha. Ona voli topli združeni miris muškaraca u salonu, vlažnih kabanica i zulufa, bogati miris pare, donjeg rublja i pazuha. Bila je udata dvaput. Galantnosti u baru. „Oh, popijte još jedno pivo, gospođice.” I prodorni naleti mirisa mokraće iz pisoara kad god se pokretna vrata pomere. Muškarci, muškarci, muškarci - kako samo voli topli miris muškaraca u gomili! Mogla bi uzeti po muškarca u svaku ruku i balaviti ga tim svojim vlažnim ustima. Mogla bi turiti debeli prst u njihove šliceve i golicati ih. Ali Kler? On uzbuđuje tu njenu površnu stranu, onu koja želi Romansu. Oh! Ti doterani poprečni talasi njegove kose. Oh! Ti delikatni levantinski maniri (tako bolno stečeni učenjem). Kler sisa ljubičaste bombonice da bi mu dah, kada ga dune na nju, bio nalik ni manje ni više nego mednoj rosi. Ali, kako god, ni svi parfemi Arabije ne mogu izbrisati džin iz njegovog daha. On smrtno ozbiljno igra naslonjen na njene nestašne, lelujave sise, obuzet nekom vrstom motorne paralize. Dok trupka, njene goleme butine prenose pokret do sisa. Ogroman napor, kao da igraju pod vodom: prkoseći podu, zidovima, grupi na podijumu, rotirajućoj staklenoj kupoli koja rasipa treperave deliće prizmatične svetlosti po igračima. Zbog džina iz nje progovara želja. Džina i Klerovog promuklog pevušenja. On zna reči svih pesama. Ruku položenu na njenu kičmu okrenuo je dlanom upolje, uglađeno edvardijanski.
Konine oči se cakle. Otprilike poslednjih sat vremena ona se sve više smanjivala, postajući sve manja i mačkastija. U tom intervalu, uz sjurivanje piva, ona je ponovo postala dete od dvanaest godina. „Kosa skroz dovde”, ciknula je lupivši se po dupetu, „ali mi mama odsekla sve. Prljava stara krmača.” Ponovo igra, njena poveravanja su šokantna, čak i na ovakvom mestu. Smanjila se na njegovim grudima kao majušna devojčica, kao ptica koja se gnezdi na njegovoj kravati. Virka gore u njega s dahtavim osmehom, s napućenim usnama kao sitnim lascivnim pupoljkom. Oseća ga kako se tamo dole komeša, kao nešto živo. On sada u svojim pantalonama ima čvrst štap. Ona se smanjuje, topi i otkravljuje. Ah! Tako je skakutava, otekla, baš kao da joj je četrnaest, da je majušno stvorenjce!
U predvorju ona stavlja ruku na njega. „Imaš je”, kaže nervozno, kao da bi moglo da se desi da je pređe. Tamo možda nema ničega. „Imaš je, zar ne, pilence? Oho, jedva čekam.”
Posle toga će trebati da je odvede kući i razodene, sloj po sloj. Ona će ležati, kao Indijski okean koji čeka na njega - jedan ogromni iščekujući kez, i gore i dole!
Senke u mastilu i čudnovata pribranost slogova. Jorgan mi pritiska kosti teže nego dva metra zemlje. Živim sate kojima nikakva hronologija nije dozvoljena. Koje nikakav sat ne otkucava. Ukoliko bih rekao da te volim, koristio bih idiom previše okaljan da bi mogao izraziti ovu kataklizmu nerava, ovu kataraktu belog mesa i hrskavice koja otvara nove oči unutar mene. Iznenada sam otvoren kao zalistak cveta, lepljiv, pohotljiv, prijapski: visibaba ili sasa s toplih bokova Lezbosa. Demonski dan i noć koji se otvara ka suncu, ugušen sopstvenim polenom. Delikatni izdanci rastu iz mog grla. Među izuzetnim porama membrane nazire se meka vagina ruže, a iz nje visi torpedo. Dlakavi, šuškavi torpedo pčele. O, bože.
Iznad svega je tišina, izuzetna. Otišao je i poslednji voz za kraj sveta. Poslednji autobus obilazi negde oko Krojdona ili Pendža - zar je bitno? U tramvajskom terminalu stoje napušteni tramvaji, reklame na njima su zagušene zadimljenom pomrčinom. Skupljeni u koralima kao konji, čekaju jutarnje mleko. Lohiju. Komadi razduvanog papira previjaju se u snegu. Zaprljani skeleti dnevnih vesti. Nema čak ni prostitutke da razvedri izlokane ulice. Hilda je otišla. Pravi oldtajmer, jedini. Udala se za trgovačkog putnika da bi fetusu pribavila ime i status. Status! Izvanredno je koliko osećajna može biti. Avaj, jadna Hilda. Gavran željan dobre šale, Horacije. Kako je samo duvala miris piva i luka na nekoga: onaj osobiti zadah sira kojim je odisala njena odeća! Što se tiče jadnog fetusa, da je kojim slučajem mogao da progovori kroz škrge, verovatno bi, baš kao i Gregori, odsečno govorio o svojim precima. „Moje poreklo je škotsko, ako već morate znati. Pa dobro, severnjačko. Stvarno nisam siguran. U malo šta sam zaista siguran. U svakom slučaju, moja duša nosi tartan!”27
U svakom slučaju Hilda, dok se šepuri gore-dole po krevetu u svom ružičastom pamučnom kiltu - Hilda, s velikom torbom od crvenog krzna28 obešenom preko karlice! Gavran željan odlične šale! Perez bi uzeo punu šaku dlaka s ovog krzna i razigrano ih razvejao dahom. „Šta imamo ovde, Hilda? Perje, ljubavi moja?” Hilda svojim škripavim glasom, kao bas-viola, uzvikuje komande i insinuacije. Njen na gas osvetljen krevet paradno je mesto, prava kasarna; glas joj je celokupna istorija upakovana i zgruvana i stutkana u nečije uši.
Kao ispijeni pacov, živela je između paba i prodavca duvana. Po snegu bi jurila preko ulice, gegavim hodom, poginjući se pod svetlima hrčućih kola da bi sebi kupila paklo pljuga. Hilda, opušak sentimentalnih snova koje negujem! Uspomena na nju je neka vrsta samoozleđivanja, kao kada Aboridžin nanosi sebi ožiljke, utrljava iritanse u njih i ne dozvoljava da se rane zatvore sve dok konačni ornament ne postane nešto na čemu će mu čitavo pleme pozavideti.
Hilda dekoriše Njukasl. Nejasno zamišljam dokove. Hilda među lampama i kažnjenim mornarima: čitava bajkovita zemlja živih tornjeva. Napušten, ispijen pacov kraj vode. Cele noći šuškanje i trljanje tamne svile. Posađeni na širokim leđima plime, elastični tornjevi udišu i izdišu svoju panoramu. Jutro. Dete je izgubila, a ubrzo je i njen legendarni muž umro. Perez, njen jedini pravi prijatelj, dobio je nepovezano, treštavo, suzama umrljano pismo. Poema na ljubičastom papiru sa sidrom kao vodenim žigom. Još uvek ga čitamo glasno kada poželimo stari, dobri histerični smeh. Hilda i njena obilna pitekantropoidna uvijanja! Ovde, pod belim plafonom, smišljajući asortiman reči kojima bi se mogli uloviti ovi sati što su tako očigledno sigurni od mreža jezika: dok leži ovde, koju vrstu elegije može čovek da sastavi za Hildu, za Koni, za sveukupnu rulju filmskih lica čija je istorija crna knjiga? Hoćemo li oljuditi katakombu s njihovim portretima? Poslednji tramvaj je otišao. U mojim mislima, epoha od koje je ova hronika oživotvorena jeste eksplozija. Moji divni ljudi kao mnoštvo delića koji su se već razleteli u eksploziji - Hilda među njima, leti na sever ka Njukaslu kao teška bomba. Madam Ebaut je umrla 1929. od raka materice. Ja, reče vrabac, uz moj luk i tobolac. Tarkvin je umro tiho dok je sipao sebi šolju čaja; i onda se pojavio za večerom bez traga smrti na licu. Skrejs, zlatokosi sin kasira, sam tvrd i čvrst kao puna šaka plavokose gotovine, bio je proteran s jesenjeg neba da bi se družio s Ikarom. Tamo u snegu je pozdrav i zbogom za Pereza, za Loba, za Čejmberlena...
Da li sam ja anđeo sjajnih zglobova koji iscrtava njihove mikroskopske lepote u božjem mastilu? Obučeni heruvim! Vidite, ja napunim usta mastilom i izduvavam ga u mnoštvo boja na nebu. Iz te krhke strukture pada figura ili dve - a one su moje divne drage!


שׁ

U tom deliću vremena koji je subota odštampana na papiru, nad citatom iz Postanja, ja idem i nanosim sebe Čejmberlenima. U njegovom stanu čovek može da sedi vekovima a da ga niko ne primeti. Sam Čejmberlen sedi u fotelji i uštimava svoj mali ukulele. Veoma meko i nostalgično, peva sledeću pesmicu u jednoj od njenih bezbrojnih kućnih varijacija.


Dina!
Divna je njena vagina!
Jer nalik je luksuznoj jahti,
A moja Dina mi je privržena.
Vodeo-do-do itd.


Dina je njegova žena. Ona kaže „prestani s tim”. On prestane. Ona kaže „upali vatru”. On pali. „Počni da pečeš zemičke ili nikad nećemo popiti čaj.” On nemarno ostavlja roštilj-viljušku na ogradu kamina i vraća se svojoj umetnosti. Veoma polako započinje, čudnovato visokim glasom, punim nostalgije:


Dina!
Možete li mi pokazati nešto finije,
Od portabl vagine,
Koju moja Dina čuva za mene?
Vodeo-do-do itd.


Prepotopski svet u kojem mogu mirno sesti i posmatrati kako čitava povorka prolazi. Senke u mastilu, mapa, zeleni dnevnik, matematičke kupe od snega koje se protežu skroz do nebesa, čežnja, neveni koji se rascvetavaju među mojim nožnim prstima. Želim da leto napokon dođe. Zima mog nezadovoljstva produžuje se u beskonačnosti dosade, a ovaj tren je jedini pažnje vredan delić sačuvan na kalemovima vremena. Ovde, u dimu lule i među izlizanim knjigama, bez ičega osim velike tople personalnosti vatre u sobi. Zemičke narastaju na zupcima viljuške, podgrejane ugljevljem lavljeg srca. Napolju, na zaparenim travnjacima, sv. Franja trebi vaške s vrabaca. Sve je otišlo, govorim to sebi; ne može trajati. Ona je otišla u zemlju smrznutih jezera i ukrućenih živica. Hilda je napisala: „Ne vidim šta sam to učinila Bogu da ovako sa mnom postupa. Možda zato što sam bila poročna. Kada sam bila u sedmom mesecu, osetila sam u kostima da bi se nešto moglo dogoditi. Sada ga je Bog otrgao zbog mojih greha.”
I drugo pismo koje čvrsto nosim uza se, kao usahlu ruku: „Snežilo je i ja sam usamljena. Želela bih da te odsečem i nosim sa sobom gde god da idem, unutar mene. Moglo bi mi biti toplo. Ležim u krevetu i zamišljam to.”
Čejmberlen čita tu jedinu stranicu, puckajući lulu. Vraća mi je bez ikakvog komentara. Kasnije te večeri, on mi kaže: „Ljubav drugih ljudi je pomalo odvratna, zašto je to tako?”
Ili je tamo Tarkvin, u liku velikog umetnika koji uspostavlja svoju istoriju u književnim kadencama, a one i nisu tako loše kada se sve uzme u obzir. Umetnost je bolest, stalno govori. Trljajući sjajnu glavu, pročitaće prvu strofu svog velikog simfonijskog svetog pisma Pitersu. Otuda:
„Gde ću ući u trag tim svojim prvim roditeljima koji su začeli svu istoriju prvim, manjkavim kontaktom spermatozoida i jajašceta? Gde je ta manjkava placenta, prva devijacija fetusa ostavljenog da se uvija na svojoj pupčanoj vrpci u amnionskoj tečnosti. Kako će biti proslavljeni? Gde ćemo videti prvu mikroskopsku grešku u funkciji koja nam je dala svet vatre, kamena, volova, brojeva, terora - i bogova? Možda sam bio zavitlan među bedra troglodita, u matericu stišnjene tame, prirodan kao voće, mada manjkav; moja glava razobličena, moje kretenske oči stisnute ispod slatkih bolesno belih kapaka nalik ribljim; moji udovi izbačeni, a noge u iks. Siguran sam da mi je mozak bio zbrkan u svom ležištu, nadraživan pritiskom kostiju sve dok nisam počeo da se smejem, zaljuljavši glavu unazad, tešku, tešku, iz protesta što je sunce bilo mračno kao noć...”
Deset godina marljivog poliranja otišlo je da bi se oblikovao ovaj opus. Poliranje proze, naočara, velike ćelave glave. Kao polip, on sedi i čeka na aplauz. Pomalo uplašen da ga neće biti. Na kraju krajeva, deset godina... Nije potrebno ni reći, ovo je jedini postojeći deo simfonijskog svetog pisma. Pokušava da se pretvara da toga ima još, ali nema. „Još nije potpuno dorađeno”, ljubazno će vam odgovoriti ukoliko ga upitate. Ali bio je dovoljan pogled na njegove beležnice jedanput kada je bio odsutan da me ubedi kako ovaj veliki umetnik nikada ne završava ono što započne. Čak i u njegovom dnevniku ima velikih praznina. Trećeg januara, petog i devetnaestog pojavljuje se jedna ista, sublimisana misao: „Ništa vredno pažnje.”
Pa dobro, čak se i ja mučim s građom ponekad. To me dovodi do snega. Ponovo je snežilo. Ponovo! Nikad nije ni prestajalo. Kada sam bio mali, proveo sam kratko leto na moru s ujka Bobom i Vendi. Vendi! Krepko jabukovo stabalce, s mekom korom, čvrstim malim držanjem, teškim balansiranim plodovima ispod zelene majice. Vendi, kao kratki oštri ugriz u kiselu jabuku. Jarko plodno lice i usne večito vlažne od pljuvačke. Držati je dole u polju dok joj žuti kukuruz šuška preko glave i pada joj u oči. Kada ležim i rukom dodirujem meko kukuruzno polje, sklon sam da se probudim s jabukom među zubima. Vendi!
Ali ovo je snežni predeo u indigo, nubijskoj, kobaltnoplavoj, pepeljastoj sredi. Hodam tamnim ulicama s tvojim pismom u ruci. Sve što proizlazi iz mene to je neka vrsta sage kao odgovor na njega. Osećam kako mi izlazi iz tela. Toliko sam nesrećan da bih voleo da potrošim sav preostali novac na kurvu - kada bi neka mogla da se nađe. Avaj, jadna Hilda.
Eto, u ovo doba noći naišao sam na Morgana u tamnoj ulici. Krv mu je na prsluku, po rukama. U očima mu se ogleda čudnovata uzrujanost. „Desila se nesreća”, kaže oblizujući sneg s obraza. „Na stanici.” Sneg mu se skuplja na obrvama, ušima, pravi male nanose na njegovoj kragni. „Za boga miloga.” Poziva me prstom u dovratak radnje. To se desilo noćas kada je dospeo do stanice, gde je trebalo da se sretne s Gven. Iznenadna grmljavina i oblak crnog dima. Bio je potpuno užasnut tamo dole kod pruge, pretraživao je skrhane vagone pre nego što je i shvatio šta se dešava. „Ona je u redu, gospodine. Propustila je voz. Ali kakav užas, tako nešto niste nikada videli.” Žurno se prepipava u potrazi za kutijom cigareta. Jedan vagon se skroz raspao. Petoro ljudi je bukvalno isečeno na komadiće. Doktoru se smučilo. Ruke, creva i sve ostalo ležalo je razbacano po koridoru. Doktor je bio mlad. Njegovo veliko telo je nemirno, okreće se čas na ovu čas na onu stranu. Ne vraća se odmah u hotel. Želi malo prisećanja na rat i užase koje je video. „Bio sam blizu toga mnogo puta, gospodine. Ali me nikad nije ovako potreslo.” Baš je željan priče. „Gospode Bože, pomislio sam na Gven dok sam trčao niz stepenice.” Na šakama ima krvi. Pomogao im je da skupe vekne hleba, ribu i komade mesa i da ih stave u vreće. Počinjemo da hodamo dok mi ovo priča. A onda, dok hoda ogromnim koridorima na putu do kuće, on podiže pogled u bele pahuljice koje ispunjavaju enigmatski prostor između nas i meseca, i kaže, u agoniji preneraženosti:
„Komadi mesa, gospodine. Od njih nije ostalo ništa više do komadića mesa. Zapareni i vrući, istina je kao što sada hodam kraj vas.”
Ukoliko nije previše kasno, otići ću gore do Tarkvinove sobe na malo uzajamnog saučešća i jada. Ili će on sedeti za svojim malim klavirom čudnovato uspravan i vojnički krut. Baš kao da muzika radi na njemu, a ne on na njoj. Kao čovek koji trpi električni šok, on sedi i posmatra kako mu se velike šake kreću. Po pretpostavci, njegova tehnika je bez greške, ali sotonski teška (prema Gregoriju). On voli romantike, prebira po njihovim srceparajućim melodijama s rezigniranim patosom koji se ogleda u njegovim krupnim očima. Emocija kao da dopire do njega s poteškoćom, nekakvom osmozom. To je razlog zbog kojeg je njegov ukus tako emocionalan. Iz strahovitih drhtavih orgazama muzike on izvlači neko beskonačno malo lično uzbuđenje. Ostatak se jednostavno preliva preko njega. Vagner, eto, to je njegova uteha. U čoporima i jatima, teški tonovi kuljaju na njega, ispunjavajući sobu, dok on sedi ispod tog vodopada muzike, ledenog tuša. Kao cvet, njegova teška glava pluta na površini. „Vagner”, kaže bez daha, ustajući dok se muzika sliva s njega. „Vagner!” I onda kaže nasmešen: „Divno”, teško dišući od hladnoće tuša.
Takvih večeri ja sam suviše zaokupljen da bih aplaudirao maestru, pa će mi on, i ne gledajući u mene, a prisećajući se da mi je književnost glavno interesovanje, pročitati glasno nekoliko redova iz dnevnika kao neku bajalicu. Ja ću zapitati: „Šta je to?” Vrlo dobro znam šta je. „Sviđa li ti se?”, upitaće on zaigrano. „Da. Šta je to?”
A onda ćemo imati interesantnu malu sesiju čitanja naglas. Post mortem za psihu, tog delikatnog leptira koji živi iza bledih zidova njegovog abdomena. Ili će mi pročitati proslavljeno poslednje poglavlje svog izvrsnog (nenapisanog) rada o Bahu, koji se završava strahovitim epigramom: „Ostalo je na Bahu da učini matematiku humanom!” Zaista bih morao napisati još neko poglavlje ovih dana, kaže on zamišljeno, nije li tako? Naravno da se slažem. Obavezan sam da doprinesem određenim stepenom socijalizacije, jer je, na kraju krajeva, ovo njegova soba. Ne mogu da se suočim sa svojom. Ne mogu da se suočim s mrtvim knjigama, ustajalim naslagama poema, uz to i loše otkucanim, fiokama punim otpadaka. Krevet, moje obitavalište od dva metra, plafon s koga fantazije vise kao slepi miševi i ciče kao milion kritičkih olovaka. Kad bi Lobo došao da idemo u šetnju, bio bih zahvalan, stvarno ponizan, zbog njegovog društva. Ne govorim mnogo, ali lepo je imati društvo za šetnju.
U ovakvim hladnim noćima Lobo je stvarno histeričan zbog Perua koji leži tamo negde iza okeana. Govori mi o ulicama s bordelima, ugodno osvetljenim, s uključenim radijima i gitarama: bezbrojnim vratima sa špijunkama punim gladnih očiju. Tamnim ljudima koji kao mravi mile preko ulica idući na sastanke. „Tako je lako”, kaže on tugaljivo, „tako lako.” U poređenju s ovim arktičkim svetom on greje svoje ruke u Limi... Ah, Rimak koji zavija ispod mostova, marame, papagaji (prokleti ti papagaji!), porodični prijatelji, toliko mnogo beskrvnih hidalgosa:29 kompletna mašinerija tradicionalnog porodičnog života stavlja se u službu, bezgrešna. Postojala je neka porodična prijateljica koja je imala običaj da ide s njim na morsku obalu. Vrući pesak; njegovi prsti oslobađaju kremaste akorde iz gitare, teške kao mleko s romansom. Bila je tako revnosna, tako jako uzvraćala, da su njeni poljupci pržili čoveka - nagonili ga da se uvija kao glista peščara. Stoji u prozoru ispod nakrivljenog tornja božićne jelke dok mi to govori. Iza nas još nakrivljeniji toranj Palate koji se preznojava neugodnom otopinom iz miliona svojih menstrualnih čireva. Lice mu je preobraženo uspomenom na njenu toplinu. Suze su mu u očima. „Bila je tako vrela”, reče on iznenada i pruži ruku ka mom zglobu, kao da će mi njegova sopstvena toplina osećaja dočarati njenu... „Tako vruća.” Stalno ga se sećam takvog: dok tako stoji ispod nakrivljenog tornja u svom besprekornom odelu, a ulica iza kovitla nanose snega i zatrpava ulične lampe penom i prazninom. Napušteni smo u okeanu svetlosti. Lice mu je lakirano ispod ivice šešira, oči izuzetne. „Kreni sa mnom”, kaže on impulsivno. „Hajde da pobegnemo u sunce, dragi dečko, u sunce, prijatelju moj.” Zabacuje glavu kao da traga za novim planetama, novim sazvežđima. Preobražen. Njegov hod ima ugodan ritam. A onda počinje sneg, podmukla bela čađ, i sve njegovo ushićenje se gasi. Lice mu se kiseli. Nestalo je melodije iz njegovih koraka. Gust, astronomski dar iz neba puderiše nam obrve. Vetar mi je zakucao ekser kroz slepoočnice. Gušim se. Spora, kumulativna nesvest ledenog sveta gomila se na naš svet. Upućujemo se kući. Svetla iza roletni gore prigušeno, neveselo. Vosak osvetljava, plutajući u detinjoj vodi, čuvajući mrtva lica uspavanih mališana. Sneg zavija i svira duž ogromnih betonskih koridora, gušeći volju i želju. Tramvaj izviđa najudaljenije postaje na zvezdama, pronalazeći nevidljive granice. Tamo gore, Venera i Uran namiguju kao svetionici preko belih širina. Spiralna nebula širi se sve više, kao komadići zvezdane sačme. Zemlja pod nama, škripava i prastara, kao trula jabuka u zubima nestaška, endi! Pokvarena zelena jabuka, koja truli do smeđe boje šupljeg kutnjaka pod snegom. Vendi, s teškim jabukama u zelenoj majici, čvrste tople granate od grudi u snežnoj oluji razuma, ubijaju me. Ti ćeš razumeti, dok ležiš tamo među ispeglanim jezerima i poljima, ti ćeš razumeti ovaj paničan strah od razdvajanja koji očvršćava moje arterije suzama.
Nevidljivi iza ove aure, koja lupa po našim glavama kao klovnovska palica od perja, pokušavajući da nas obori, igraju se crveni džinovi i beli patuljci. Galaktička imbecilnost. To je sezona duha u kojem ideja gubi čak i značenje, svoju jarku raspoznajuću ivicu, i ponovo se vraća u svoj početni uzorak, osećaj. Reči ne valjaju. Ako bi, na primer, trebalo da umrete, to bi značilo sneg. Opipljiv, svetlostan, senka u mastilu. A vaše umiranje previše fatalno da bi uopšte doprlo do mene kada je vetar gore u drveću i čuje se smeh u tamnim kućama. Kada telefon zvoni, ja kažem sebi: smrt. Ali to ništa ne znači. Kao prelaz vruće pegle preko stolnjaka - bele tkanine vašeg lica iznenada prepeglane u neosećaj. Odabiram radije ovu reč nego neku drugu jer je u prošlosti imala najviše uticaja na mene. Sada je sama ideja uštirkana i ponovo se skrutila u belo ništa. Elastični snežni predeo i ova atmosfera koju udišemo u pluća kao zarđalu testeru, to je sve. To je sve. To je sve...
Ove apstrakcije proleću li proleću pijanim umom; i mi na planeti zujimo u svemir preko zvezda poređanih po abecednom redu: škripa Zemlje koja se kao bačeni kamen obrće u noći, kao škripa konopaca i krckanje jarbola na brodu; a imamo samo ovaj kašasti pokrov da koračamo po njemu dok idemo ka konačnom venčanju sa samoćom.
Zamara li vas beskonačno ponavljanje usamljenosti? To je jedna konstanta u našim životima. Čak i sada kada je noć prošarana senkama čija raznolikost kao da dočarava grafikon ove emocije. Oh, iza toga, znam - nekako iza toga u dimenziji koju ne mogu da zamislim, život se i dalje tetura preko poprišta koja mirišu na raskošnu povorku, herojsku, vlažnobelu, plave guše, klovnovi, soprani, gutači vatre... Ali to nikad nećemo dosegnuti.
Ovo je ono za šta mora da se zna da je za Loba ratno stanje. Žena je najzad postala fokus za svu mržnju i očaj koji kaplju neprestano, kao da se radi o triperu: u jutro crvenog poštara, u popodnevima nad zemičkama i razglednicama, u smirajima s decom koja se vraćaju iz škole - noću u njegovoj privatnoj jazbini, jedino s monotonijom gasne vatre da sugeriše kontinuitet u životu koji kao da je stao poput jeftinog sata.
Hilda je moj jedini anodin30 protiv bele leproznosti mraza. Kao luda iz tarota, ludi džoker iz špila, ja lutam kroz događaje puta. Imbecil se drži milosti vremena kao ljiljan na reci. Ja nemam postojanja, striktnog, sem kada uđem u taj memljivi sobičak, blago smrznut preko noći, gde Hilda, džinovski karfiol mojih snova, obavlja svoje poslove. Između umetnika - mene - i Hilde prostitutke, odmah se uspostavlja trenutna komunikacija. Priznajemo i poštujemo jedno drugo, ali se međusobno ne razumemo. I pored toga smo sklopili primirje. Delimo ostatke koje nam život nanosi, ostatke iz brodoloma na toj goloj obali koju pročešljavaju i drugi što poput nas grabe ostatke. Ova soba, taj krevet s četiri zida, to je Sargasko more čije plime guraju prazne konzerve ideja, čežnje, gladi oštrih ivica, nada, sudbina; kruna, truba, crkvenih pesmarica, sve to zapetljano u travama koje pipaju oko naših tela u dugim noćima. Ništa što bi sugerisalo sutra kao izvodljivu realnost osim ponoćne pesme, ukradene kroz nabrekle zupčanike roletne. Ništa što bi nam reklo da ćemo se ponovo dići trećeg dana. Tada ćemo biti načinjeni od krvi i mesa.
Posteljina je prljava. Zidovi su prljavi. Meka raskoš gasne svetlosti šapuće teme dana. Novine leže na krevetu. Oko iz ležećeg položaja, u pokušaju da ih pročita, vidi samo kako tekst promiče pored gasne vatre i izlazi kroz prozor, kao nošen finom peščanom olujom. Crni signal svetske pošasti - grozne bolesti koja traži sve više užasa, još katastrofa da bi spekla nerve. Tragedija sveta je Tarkvinova tragedija. On ništa ne oseća. Hildina tragedija je u tome što oseća i previše. Njeno veliko kravlje srce raskravljuje se na svaki povod. Neuka, trapava Lukrecija silovana je prvom emocijom s kojom dođe u dodir? Šta? Turci masakriraju jermensku decu? O, jadni mali. Njene suze ostaju u prljavim maramicama, na vrećastoj haljini, maramama, ručnoj torbi, na vlažnom torche-cul31 koji visi iza vrata toaleta. „Ti ne osećaš ništa”, kaže ona. „Ne saosećaš s njima, jadnom decom, ti malo kopile.”
„Ali, Hilda”, kažem ja, „to se desilo odavno.”
„Vest je u novinama, zar ne?”, uporna je. „Ako je u večernjim novostima, kako onda može biti zastarelo?”
Ona je zapravo čitala prvi u nizu članaka koji rekonstruišu istoriju rata. Svejedno. Predano ležim i pokušavam da zamislim jermensku decu. Nemogućno. Krf. Izbeglice. Jonsko more uvija se oko guzova ostrva. Jermenski dečaci iz hora prave čizme. Reči imaju užasan eho. Noću ona ne može da spava. „Razmišljam o toj jadnoj deci.”
Ili se kao velika pčela muva pri žutoj gasnoj svetlosti, bakćući se s kozmetikom, pogledujući postrance u ispucalo ogledalo. Meki mrtvački polen buja joj na obrazima, u kraterima njenog lica. Svaka linija nešto znači. Ovo lice konja za vuču je Biblija, Koran, lice na kojem sažeto vidim sve svoje pobede i poraze. Čitav svet mojih snova ispisan je ovim linijama i borama.
Ovih dana, iznenada sam postao mek i rastegljiv iznutra. Hilda se nadvija nad životom kao vizija jedne od onih incestualnih ljubavi koje izazivaju porodična zgražanja. Računam na nju. Ležim i puštam da čeka na mene, baš kao invalid. Konzumiran sam ovom sveobuhvatnom konzumacijom materinske ljubavi. Želim da se ovo sporo lekovito detinjstvo nastavi zauvek. Hilda je za mene stvorila zaklon od sunca, mesto gde želim da se odmaram.
Sleđenih stopala, vreme trči nizbrdo ka Božiću. Zaranjanje u krater vremena koje je haos, prapočetno rasulo. Ovaj veliki krevet je arka čežnje koja tiho pluta niz dugačke vodene koridore, niz džepove snova, kroz velove i izmaglice, čekajući golubicu. Idem ka Božiću i polako sam ponovo upravljen ka kući, ka materici. Moja suština je nestrpljiva kao fetus, slabašni zamotuljak koji treba ponovo okačiti među bedra mog roditelja. Ponovo upadam u veliki kalup ljubavnika, suncem obasjano mesto gde su sve emocije rastopljene, izmešane, staljene u leguru sveobuhvatne usamljenosti. Zadah jada koji sam po sebi može učiniti da osećam. Sve ostalo je sređeno, počišćeno - kao oni komadi zaparenog mesa koje je Morgan skupljao u vreće. Kupidonove vekne i ribe. Sada nemam ništa, nemam teret emocija, sem ove tihe okrepljujuće sveobuhvatne bolesti, ovog odvlačenja u materinstvo. Predajem se, potpuno sam uronjen u smrt. Hilda je geneza iz koje ću se ponovo roditi trećeg dana. Ako zatvorim oči, čitav svet je propao. Živim u materici kao riba u dubokom moru. Hrani me prohladna svežina krvi. Kao Hrist u mekoj torbi devičinog stomaka, ja u laganom dangubljenju čekam tren odlaska: jarki rascep, navala svetlosti, hladni vazduh kao udarac dlanom po ustima. Fenjeri, glasnici, toplo gušenje životinjske mokraće i beli dah u staji. Napustiti ovaj svet!
Pokušavam to da zamislim dok spavam. Beba udicom izvučena iz uterusa, bori se za vazduh, ošamućena, kao riba koja izvodi srebrne nimbuse32 oko glava pecaroša. Iznenadna sunčeva jara po krljuštima. Sjaj iz miliona krivih ogledala. Uzvik delirijuma i vatre. A onda se na istu ustajalu udicu stavlja mamac i ona biva zabačena u okean haosa. Isus smeđih ruku sedi tamo, inteligencija struji duž gipkog štapa do ružičastih ribljih usta. Ribe idiotski ljube udice koje ih čekaju. Svaki trzaj, svaki griz prolazi strunom kao struja do nerava smeđih ruku. On ne vidi ništa. Samo prsti osećaju tokove udaljenog života u nezamislivoj dimenziji.
Dok spavam, često se pitam nije li Hrista rodila prostitutka. Da li je priča o bezgrešnom začeću samo neka trenutna, razmetljiva književna metafora, koju pogrešno tumačimo. Simbol ribe; zrak svetlosti; glasnik: Hagiom Pneuma! Kako bi samo tolerantan svet bio kad bismo se mogli suočiti s takvom idejom. Marija i Hilda, s dahom mnogih u svojoj duši, ćupovi pretrpani bogatstvom. Hrist kakvim smo ga sačinili jeste riba: bledi intelektualni parazit koji nam je grickao džigericu čitav eon. Sin tragične, tragične majke. Meka intelektualna riba iz bajke premišlja u tišini kraj udica koje nikada neće skupiti hrabrosti da zagrize. Isus - vlažni skrotum položen na mesarskoj dasci dve hiljade godina, pod nožem...
Veliki krevet pluta pod zvezdama. Hilda - ogromno materinsko telo leži ovde. Hleb života. Njene sirove kandže kruže oko nečijih rebara, mekih kao pričešće. Sećanje ima mnoge čekaonice. Naišli smo i prošli kraj duha što se nadvija nad ovim neizmernim vodama. Sada nije ostalo nikakvog straha od haosa. Ja sam kao imbecilno dete u poseti zoološkom vrtu. Nikada neću biti srećniji jer se nikada neću oporaviti od ove meke tuberkulozne paralize, apsorpcije u majčinsku matericu. Hilda ume da teši veoma dobro.
Ili kako stavlja šešir pred velikim ogledalom. Kamin je mrtvačnica divljih bića, ispunjenih i okamenjenih u staklenim kutijama. Sove s bolnim izrazima i obrvama. Gas šišti s ornamentalnog lustera. Moj sopstveni odraz u ogledalu okrenut je naglavce između Hildinih krema za lice, kozmetike, donjeg rublja, fotografija. Obešeni čovek iz tarota! Hildina velika glava ukorenjena je u trup snažnim, kožom obraslim mišićima. Okreće se na ovu pa na onu stranu tako da se žile jasno razaznaju. Pući usta kao neka ogromna riba da bi ih namazala karminom.
U noći je sve prebrisano osim utehe ovog teškog mesa, utešnog pritiska ruke u mojoj ruci. Ja sam mališan u bolničkom krevetu: Hilda je užareno noćno svetlo koje miluje moje mrtvački ukočeno lice u snu! Paralisan. Čak je i sama strast postala ideja, izmišljotina bez veze sa mnom, svezani idiot. Ogromna plima baca nas, slepe, sebi na leđa, čežnja skuplja svoj šator a jad cveta tiho u strasti van domašaja suza. Van domašaja suza, ljuljkana u neizmernoj paralizi haosa. Noć miriše na memlu telefonske govornice. Sovine obrve projektuju veliku travestiju Koninog lica kroz mrak. Ja sam jednostavno jeftina kozmetika nanesena na usne u mraku. Obezbeđujem boju koja se ubrzo smrlja, bledi, ispira. Kao bomba, novine leže na stolici među mojim rubljem. O svete, budi plemenitiji zbog nje!
U tami, slepe, blede slike sveta projektuju se na zidu. Lobova karta. Granica koja nam je svima zabranjena za prelazak. Strast koja mi je davala krila dok sam bio surfer što uzbuđuje, dok sam jurio po tankoj kori iznad plave vode bez dna. Ranjeni galebovi za latinsku kurvu. Šta sam to naposletku postao, da je noć narasla, otekla, raspukla se u komadiće? Lice device živo sija iz svega, lice prostitutke-device iz priče, praveći bolnu grimasu pod pulsirajućom zvezdom. Jato malih riba željno čeka u njenoj utrobi da se vrata otvore kako bi pojurile u svet. Ribe znalačkog pogleda - intelektualni mučenici!
Najzad sam razapet ovde u prljavom krevetu. Sudija je sova s velikim obrvama. Najzad sam u miru, kao ludi glumac opipavam rupe od eksera. Večeras je publika bila divna. Morao sam da se poklonim sedam puta pre nego što je zavesa pala, da i ne računamo poklone čitave trupe. Preko ove drhtave, splasle materice vizije spušta se zavesa, noseći jednu ispisanu apokaliptičnu reč: Azbest. (Ukoliko me neki mistici potraže pre nego što završim, hoćete li ih samo uputiti do moje garderobe, među ukrasne trake i cveće, molim vas.)
Veliki krevet pluta među planetama. Sneg je prestao. Nebo je ponovo uobičajeno: jasno i sjajno, posuto svetlucavom strnjikom. Vazduh je neopipljivi mrtvački pokrov koji čisti naša tela; esencije balzamera natapaju nam kosti. Jadna pakovanja mekog užeglog mesa, s vinom i dimom cigareta koji nam ulazi i izlazi iz nozdrva, šta je to što bi trebalo da uradimo s dušama koje nas, prema pretpostavci, nastanjuju? Mesec je oguljen kao bilijarska kugla. Hilda plače zbog jermenske dece koja su, zapravo, njena. Hoću li joj reći da je Marija? Ne bi mi poverovala. Da se približava njeno vreme da rodi sina čovekovog? Trebalo bi izbegavati da je uzbuđujemo. Sutra će se vrata materice podići. Večeras treba lebdeti u poznatim konstelacijama i snovima. Prisustvo žene ispunjava dan. Slepa, noć se skupila do dimenzija upotrebljenog penisa - šuplje trske u kojoj se život nosi i stvara: smežuran pod zategnutim zvezdama kao prazna tuba za boju.
O svete, budi plemenitiji zbog nje!


שׁ



Vesti o našoj čudnovatoj smrti. Ovo u kategoriji epiloga, mada sneg još nije prestao.
Januar donosi prvi sirovi razdel vremena - blagi nagoveštaj robe koja počinje da buja pod snegom. Lisičje uši pod zemljom, mirisne, mirisne. Iz krečnih Inoninih grudi jonski ljiljan. Kao i obično, vreme na koje se stalno vraćam jeste duhovno. Zima je više nego kalendarska: ukopana je nevidljivo pod noktima, u zubima - u svemu što je podložno sezonskim promenama, svemu što je kalcinisano. Zima, kao figure koje oslikava senka krvnih sudova mrežnjače na golom zidu. Kažem vam da je to deo duhovne avanture, kao naš susret na snegu dok se velike arterije pružaju do Boga kao psalm; i ti, skupljena na snegu, meka pećina mesa. To je razlog zbog kojeg označavam ove stavke u podsetniku te univerzalne smrti, engleske smrti koju sam izbegao. To je usamljenički posao. Jer, za svaki dan postoji prazno mesto koje treba ispuniti. Nisam tako poduzetan kao Gregori. Jedna pomisao na tebe topi reči, runične, mantične, mistagogične, tako da čak i kada se usudim da podignem penkalo nađem da je vrh začepljen gromuljicom olova. Patim zbog tvog odsustva, ali se ne mogu pomiriti s tim. To je kao da mi fali deo kičmene moždine. Ne mogu da stojim uspravno, nego pognuto kao pekinški čovek. Sada već čitavu noć pišem...
Zimsko jutro. Sporo, bolno rođenje nečeg sirovog. Lohija. Sva od kose i žeravice. Rana preko niskih grebena oblaka. Nebeski puž je ostavio vlažan trag preko ove doline. Svi se osećaju uništeni. Soba, moj kovčeg u ogromnim senkama. U pola pet, od viskija me tako zaboli stomak da ne mogu da spavam. Navlačim zavesu i stajem pored vatre, zbunjen eksplozijom periodičnih snova u svesti, s rukama pod miškom dok posmatram kako se jutro diže. Nožni prsti hladni, nos hladan, stomak hladan.
U praznom baru pepeo vatre sada mora da je siv, a u uglu lavaboa naslagane čaše sa skorenom penom u njima. Žiga me dok se prisećam razuzdane gomile koja je stajala kraj plamena dok je zlatni urin fermentirao u njima. Fini miris raženog viskija, džina. Blago krute zelene novčanice od jedne funte. Gorki konjak koji bi zahvatio nečije grlo i kretao se venama kao igle i trnje. Jednim zlatnim nagnućem čaše našla se trnova kruna za bilo kojeg Hrista među nama. Vučenje čizama i ritmična lupa flegme u pljuvaonice...
Lobo nije ovde, otišao je u Nemačku na odmor. Od njega povremeno stigne razglednica s nekom neizbežnom opscenošću. Tarkvin je veoma zainteresovan. „Kaži mu da opiše u detalje”, kaže besno. Želi detalje. Leži u krevetu obmotan šalom i pijucka bovril. Povređen je jer Kler nije došao da ga obiđe. Ostaće u krevetu dok se žigolo ne sažali. Nedeljama ako treba...
Petog je bila oluja. Munje i gromovi su se utrkivali duž rebara Palate, bljujući vatru i potrese. Jedna žena je stradala kada je otpao crep. Razbacane škriljčane ploče s krovova klizale su se po snegu kao mali snežni razgrtači.
Šestog sam se probudio da bih uvideo da je sneg konačno pokrio svet, debelo napadavši po putevima, baštama, grobljima, igralištima. Statue nepokretne i gole, s člancima ukopanim u belom jorganu. Morgan crvenog nosa, kija gromoglasno. Velike vatre zavijaju u salonima. Svaki posetilac koji otvori ulazna vrata razašilje nalete vazduha hodnicima. Smrt se šunja uz ostale mirise koji se, nasmejani, utrkuju od jednog do drugog kraja hotela. Prodoran kao miris amonijaka, dah hladnoće razjede nam nozdrve.
Sve u svemu, nad danom visi neko čudnovato iščekivanje, baš kao da očekujem da mi se desi nešto vrlo značajno. Ili možda svetu. Brižljivo iščitavam novine, ali u njima nema ničega što bi opravdalo takav predosećaj. Nije objavljen rat. Na srednjim stranama se pojavljuje poeta prirodnjak. Sneg. Ptica i sveci. Čak ni ovo nije očekivana kataklizma. Sva stara bajanja poslužena rimovana: nikada neću shvatiti ovu zastrašujuću vrstu engleskog seoskog sentimenta, s njegovom neizbežnom promašenom rimom, koja nervira mnogo više nego kad je ne bi bilo.


Crvendać visi nad žbunom
Dragulj pod zimskom tišinom


Sve zajedno, ništa se ne dešava, a postoji snažan osećaj da se nešto desilo ili se mora desiti. Saobraćaj u rasulu. Poštar raznosi lažnu vedrinu u vidu zakasnelih čestitki i nevažeće čekove. Srećan Božić vama i vašima. Tarkvin mi neće dozvoliti da navučem njegove roletne. Kaže da zna da je dan užasan i više voli da ga provede uz svetlost sveće.


Crvendać pevuši nad žbunjem,
Poštar je obuzet gadnim kašljem.


Ali se ništa nije desilo; anticipirana Stvar me ostavlja u neizvesnosti. A onda.
U vreme čaja, dok sam u Tarkvinovoj sobi mazao tost maslacem, gutajući pljuvačku zbog pregladnelosti, iznenada mi je prišao Čarls, gluvonemi. Na maloj tabli ispisao je hijeroglif: „Telefon u prizemlju. Dama.”
Sjurujem se ogromnim hodnicima kao osuđenik. U sobi je sve tiho. Iznenada pomislim na Gregorija, ne znam zašto. Gregori tek što je izašao da se nadiše svežeg vazduha. Stavljam slušalicu na uvo i uviđam da je hladna. Iznenada govoriš tim potpuno životinjskim glasom. Grejsi leži mrtva na krevetu. Odmotava se unutar mene, tvoj glas sa svojim čudnim frigidnim tonovima, fuga snega i stoke i naša tela kao balvani na belom jorganu. Sedim ovde kao utučeno pile, osećajući kako mi se utroba rastvara i ističe niz kolena na tepih. Kažeš da ideš na odmor. Odmor! Od čega? I, iznad svega, kako, kada su sve geografske širine otekle od čežnje i nemira, a meridijani otrovani? Ovde ću ti pokazati svoje rane kao Merkatorovu projekciju.33 Novu kartografiju. Oprosti mi, nisam tako mislio. Ne može se ništa protiv snega. U sobi su četiri sveće. Da, i prvo izdanje Bodlera. Knjige? Nemoj mi slati knjigu. Čak ni „Pesmu nad pesmama”. Ne možeš zaspati s knjigom! Ne, nema utehe. Halo, čuješ li me? Ne, čak ni poeziju. Nervni centri su svi mrtvi. Pošalji mi skalpel, sjajni novi skalpel s oštrom ivicom proročanstva. Pošalji mi ubojnu sekiru, ljudskog ubicu. Zašto mi ne odgovaraš? Halo. Jesi li tamo? Onda pričaj dalje, jer ja nemam ništa da ti kažem. Ništa. Spržen sam iznutra starim prokletim masnicama. Do vraga s knjigama, čuješ li me? Ništa nisam rekao. Italijanski gradovi leže tamo osakaćeni među sveštenicima i majkom Crkvom. Prenesi moje pozdrave Kitsu. Plačeš li? Posle ovoga ću otići u krevet i naručiti činiju snega. Pritisnuću je uz lice drhtavim rukama. Kažeš da ćemo se za mesec dana sresti? Kad bih mogao poverovati u večnost kao u nekoliko listića odštampanog papira s brojevima na njima, mogao bih reći da si razumljiva. Pričaj mi. Ti govoriš, ali to je kao kad voda prska statuu. Kaži nešto oštro, odlučno. Govori kao skalpelom ili britvom. Ne, potpuno sam sam. Smeh? Ništa nisam čuo.
Baš u trenutku kada se spremaš da izbrbljaš nešto, nastaje jasan razdel, vraćam se svom maslacem namazanom tostu na gornjem spratu. Predosećaj ispunjen. Iznenada sam svestan zamora večeri, snega koji se gomila sa svojim plavim dahom; starice u svojim zatvorima pletu, mleko, jastuci za klečanje, molitvene knjige. Vatre bukte u gostinskim sobama, a starci se oblače za večeru. Tarkvin u krevetu, okružen kostima istorije, dok mu deo po deo života odumire. Nemam kome da se okrenem radi utehe.
Preko sveta je počeo da se mreška snažni nalet vetra; polovi se preturaju u plava zalepršana krila snega kao golubice. U mojoj krvi nalazi se glečer koji se polako kreće. Koža mi je ispucana i gruba kao platno.
Mogao bih tiho poludeti ovde, u ovoj sobi, kraj ovog trodnevnog leša koji sedi zamotan u šal, raspadajući se. Jednog od ovih dana ćete me naći kako palim šibice i prinosim ih ustima. Poslednji poljubac pod imelom, poslednji druidski idiom odlaska na vlažnim ustima.
„Tvoja rustična zapuštena ženturača?”, kaže Tarkvin prijazno. Pun je takta i dramatike. Prodao bi dušu za malo devojačkih poveravanja. Lažem ga, ali vidim da mi ne veruje. Nos mu treperi kao šargarepa.
Hajde, ti izmršaveli skeletu, s nosom kao brijač i jednom stopom u večnosti, natočimo negus34 do vrha, za smrt sveta, za sneg, užas beline, golubice, bludnice, muziku. Mislim na pravu zdravicu, sa smehom koji nije jeftina prevara. Ova želja je bila previše delikatno dete. Tako mi boga! Napravićemo od njega čoveka.

KNJIGA DRUGA


Kada se proleće i pojavi u ovom distriktu, zeleno je od iznenađenja. Monumentalnih šest nedelja bujanja, u kojima se male neoprezne stvari pojavljuju na svoj bespomoćan, naivan način. Ubrzo će ih izjesti čađ i metalna paraliza. Čelični čirevi koji polako rđaju u devičanstvu ruže.
Hladno vreme nas nagoni da se u mrzlim učionicama zbijamo jedni uz druge kraj gvozdenih peći. Sirova memla antracita i neopranih tela. Deca prde neprestano; a u gornjoj učionici Marni, grbavac, seda kraj vatre i širi natopljene krajeve svoje maramice šmrcajući. Dok se odižu užegla menstruozna isparenja, on će preko ramena dobaciti neku ovakvu dubokoumnost: ¿ Es este obrero quien fuma? Ili: ¿ Somos nosotros quienes hemos hablado al banquero?35 Cele zime vuče gadnu prehladu i zbog toga se svakog dana njegova natopljena maramica suši na peći. Deca ciče i prde i večno se prepiru iza njegovih leđa. Vazduh ima blagi ukus naparenih bala.
Ovo je Hanivud. Dve kuće iz predgrađa spojene u jednu, skupljene pod zastavu s grbom gosp. Justasa Adamsa Hanivuda. Unutar ovih trulih zidova od cigle u ogoljenim, neopranim sobama, deca svakodnevno paradiraju, u uzaludnom pokušaju da savladaju principe i praksu velikog biznisa. Napolju, tramvaji prolaze, drmusajući i trubeći, bombardujući prozore u njihovim labavim okvirima. Velika islužena zelena tabla okrunjena je i pobelela od golubijih govana. Oluci se uvijaju, a provodnik svetla trza kao žica na harfi pod udarima vetra.
Sve ovo je sada uobičajeno. Odgojena je familijarnost, ne toliko prezir, baš kao da je to neka vrsta nelogične ljubavi prema mestu. U nakrivljenoj sakristiji, najsvetijoj od svetih, sam Justas leži po čitav dan usnuo kao u komi. Na vratima se nalazi razglednica koja se već raspada i na kojoj je on napisao, negde pre potopa, sledeći glif: J. A. Hanivud, direktor. To znači da pre ulaska morate da pokucate da biste ga probudili. Prepotopna, paleolitska, geološka - ne postoji hronološka kvalifikacija koja potpuno tačno izražava starost ove zajednice. Ona je van svih hronologija.
Ovo je refleksija s malog stola iza vrata za kojim otaljavam posao u radno vreme. U komšiluku, iza sledećih vrata, simfonijska buka pisaćih mašina otiče preko okeana papira, dosijea, računa, objava. Takozvana nastavnica engleskog, čija usta melju kao vodenica, diktira nekoliko antologijskih komada i klasika daktilografima da ih oni svedu na Morzeovu azbuku.


Sutla i sutla i sutla Pliklada se svojim majušnim kolakom iz dana u dan


Stolovi bruje, a bočice mastila igraju. Blagi solo nosa, izduvanog u prostoriji za nastavu, gde Marni suši svoju maramicu i predaje poslovni španski. Prašina po podovima i otrovano sunčevo svetlo na prozorima. Ovo je doba kada kos otvara svoju uragansku paljbu, čitave nizove mekonosih dumdum metaka na ošamućenim poljima. Kanarinac iz kaveza u uglu završava svoje milionito istraživanje sveta i pada u san. Dosadno mu je. Proleće se prosulo kao kofa leda i mi još razmrdavamo stopala u cipelama da bismo ih utoplili. Postoji neki iracionalni problem u vezi s Kitsom, a ja se borim sa snom dok slavuji predu svilu u mojoj glavi. Sumračno jutro se otvara kao povrće u ovoj mekoj truleži u kojoj ili radimo ili spavamo. U tačno određenoj tački meditacije, kada sam već dospeo do Grčke, ili Kartagine, ili sirijskih lavova koji bljuju zlatnu prašinu, Justas će otvoriti jedno plavo oko bez kapka i reći: „Ajd’, prijaško moj. Navali na to pismo.”
„To je obavljeno.”
„Oh.” I onda će ponovo zaspati, mrzovoljno prstom zavrćući uvo; ili će ustati i važno se šetati gore-dole, tražeći s dva prsta nešto u džepu prsluka. To nešto nikada ne nalazi, dok mu vreme prolazi u muvanju i tugaljivom jadikovanju, skidanju i stavljanju naočara, zviždukanju kroz zube ili sisanju bolnog mesta na palcu. Justas je čudnovat prikan. Ukoliko on greškom prdne, pravi se da se ništa nije dogodilo. Ukoliko se to dogodi meni, on je ogorčen. „Seti se da si u koledžu s mladima, prijaško moj”, kaže kruto. Ukoliko odgovorim „al’ smo fini”, pretvaraće se da hoće da me otpusti. Ovo je zanimljivo zato što to ne može učiniti. Da sam njegov sekretar, istina je, ali naš dogovor nije zasnovan na novcu. U zamenu za moje usluge on mi dozvoljava da tri dana nedeljno učim daktilografiju. Džentlmenski dogovor. Otuda i Kits, otuda i lavovi koji bljuju zlatnu prašinu, otuda i dugotrajni ugodni dremeži u kojima je čitav svet skupljen u zrnu semenja za ptice i predat kanarincu. Od ličnog sekretara do maskote mali je korak. Od maskote do sluge...
„Opet se oseća taj vonj!”, kaže on. Pravim se da ne primećujem. Kits je bitniji. Tema neispravnog odvoda stara je koliko i Metuzalem. „Osećaš li?”
„Da.”
„To je ženska klonja ponovo.”
Blagi nanosi sira ili kozmetike ili sapuna i znoja, a onda dugotrajni zavijajući zadah tog trulog povrća. Neko će morati da ode do tog smrdljivog malog prebivališta i za nagradu otvori cisternu. („Otpušavanje ne pomaže, je 1’? Da. Da. Pozvaću vodoinstalatera da pogleda.”) To nije prvi put. Kitsova poezija, kažem to čvrto sebi dok kuckam po stolu zglobovima šaka kao Judinim kostima, produkt je njegove bolesti. Još pet godina, čak još tri godine... „Gospođica Etelred se jutros žalila da sve ostaje u šolji”, kaže Justas iznenada. „Uopšte ne mogu da smislim šta bi to mogla da bude. Uvek je ona ta koja začepi odvode. Još jednom tako, i tužiću njenog tatu i mamu.” Blagi nalet nalik prokuvanom pudingu koji guta Kitsa, Veneciju s njenim plutajućim nameštajem, Severna i onog malog nadmenog mlatikitu Šelija, iz čijih knjiga žvrljotine kuljaju kao iz raspukle bubuljice. Ili Hamlet sa svetlećim ocem? „Čuj”, kaže on, „učini to samo ovaj put. Nikad ti više neću tražiti. Samo ovaj put.”
Drago mi je, zarad ove mitologije, da je tačno u ovom trenutku Marni uzeo sebi za cilj da siđe i vidi šta se dešava, ne bi li i on doprineo ovom jutru svojom gotskom šaradom. Evo je, evo njegove pogurene grbave figure kako se gega niz stepenice. Najpre noge i telo, zakošeni, a onda i mala kvrga glave; kao kod onih figura koje nose na karnevalima u Italiji. Nos mu visi kao Notrdam u sumraku. Kao i uvek kada vidi grbavca, Justas u sebi pronalazi zlatnu žilu humora. Čovek mora to da trpi jer on je tako tašt, tako zastrašujući u svojoj taštini. Brzo, pretvaraj se da on nije deformisan, da je veliki, živahni, normalni čovek. Iskušavamo paniku nelagodnosti; svi postajemo servilni, suočeni s gigantskim egotizmom ovog malog Jevrejina sa Ist Enda. „Aha!”, viče Justas. „Znači, to si ti, zar ne, gospodine Marni?”
Marnijeva glava sedi na njegovoj grbi, konstantno uperena ka plafonu. Da bi mogao da pogleda u Justasa, on mora da upotrebi neki kompenzativni mehanizam koji ga čvrsto drži nagnutog napred, kao da je gurnut vrhom nekog nevidljivog štapa. Smeši se svojim svetlucavim samozadovoljnim osmehom, otvarajući i zatvarajući one male blede pečurke pod nosom. Sada se prijateljski cereka, čvrsto cimajući nadole krajeve svog prsluka. „Primećuješ li miris, dakle?”, urla Justas s neverovatnom razdraganošću; a Marni, naslućujući vic, zahteva da mu se objasni na koj’ miris misli. „Miris o kome govorim, gospodine. Miris koji nas je mučio čitav dan.” Marni glumata iz petnih žila, njušeći i prćeći nos, dok mu taština izbacuje slike samog sebe sad u ovoj, sad u onoj pozi. „Nisam to ja”, priznaje naposletku, „nisam taj koj’ je to učinio.” Ova dosetka izaziva Justasov duboki promukli smeh i Marnijevo čudnovato kikotanje - kao kad neko vitla štapom. Moj šlagvort. Čitavoj zabavi doprinosim skromnim, učtivim kikotom, baš kao što i dolikuje sekretaru koji nije mogao da prečuje. Obojica smo nervozni zbog Marnija.
Grbavčeva suva gromuljica kose komeša se po skalpu kao da je u zagrljaju uragana. Lice mu postaje tako nategnuto od smeha da se čovek uplaši kako će se iznenada rasprsnuti u desetak grubih fragmenata, baš kao maska od platna. Diše ravno u Justasova usta, kriveći se za stolom, deleći svoju zabavljenost s plavim čovekom koji sedi i smeje mu se, potpuno zgađen. Otprilike na svakih dvanaest kikota, Marnijevo telo prolazi kroz neku vrstu naknadnih grčeva: to je kao da posmatrate košulju koja prolazi kroz spravu za valjanje rublja. Ruke su mu široko zabačene, glava pada. A onda je redenik smeha ispucan, klik-klik-klik. Da li da nam kaže o čemu se radi - kaže on naposletku, nestašno. Hoće li? To je devojački toalet. Slede jedan drugog napolje u hodnik; Justas ga sada namerno navodi natrag, zasmevajući ga na putu do njegove sobe. I Marni se povlači učtivo i servilno, glupaveći se i kikoćući. Ponovo se baca na stepenice, trapavo kao kraba, dok ga Justas ispraća malim naletima smeha. A onda se vraća za svoj sto, psujući sebi u bradu, zgađen, ljut, ponižen. Marni! Justas sedi tamo besan zbog Marnija, u svojim malim poliranim tamnim giljama, dok mu plava kosa pada s obe strane glave.
Ljudska komedija! Božanska drama zagušene kenjare, sve to upetljano s Marnijem, malim tamnim giljama, kofom zelenog leda i kanarincem koji se, kao da je Kolumbo, svakih deset minuta upućuje na istraživanje, samo da bi svaki put završio kao ser Volter Roli.36 Avantura broda kao drvenog tela i spiritualna avantura u tornju. Ne pokušavam da vam zbrkam misli. Reč je jedino o tome da sam ja zbrkan ovim fenomenima - snegom i Marnijevim sirovim španskim tulipanom, Justasom i impotencijom ozbiljnosti. Ako sada pogledam u njega, pomalo će se postideti sećajući se svog smeha. Da mi ne bi dozvolio da to vidim, okrenuće se malom ogledalu na zidu i proučavati šupljine u zubima. Iz toaleta prokuvani puding; iz hodnika, gde raštrkano vise razbarušeni kaputi čekajući zvono, nalet mirisa, ljudskog, znojavog, okuženog jeftinim parfemom i aromom pirinča u prahu; a od Justasa žustri prdež - samo da bi pokazao kako je ravnoteža njegovog sunčanog temperamenta ponovo uspostavljena.
Nije zapravo bitno šta čovek misli - otkrio sam to iz knjiga koje sam pročitao; nije bitno čak ni šta čini. Bitno je šta jeste. Zbog toga nastaje takva konfuzija kad god se otisnem u pokušaju da započnem ovu duhovnu avanturu, jer fine logičke granice moje realnosti potpuno nestaju kada se reč uputi da ovlada njima; izgleda da tako nameravam da strpam sebe u zatvor, u tapaciranu ćeliju jezika, samo da bih otkrio kako je kompletna spoljna fasada umešana u ovaj proces. Tu je ego, plus čitav niz fantastičnih dodataka s ličnim zamenicama uz njih. Na primer, moj sto iza vrata; moje proleće, koje ispunjava moju nutrinu kašastim ledom; moj Justas takođe, moj Marni... To je pohlepni mehanizam koji namerava da proguta svet. U njemu nema paradigme nebitnosti. Sve je uključeno u ovaj lov mrežom - čovek jedne noći može da postavi zamku za jastoge, a kada sunce izađe, zatekne u njoj čitav kontinent. Hotel tiho diše u snežnoj oluji električnog svetla; ovdašnje postojanje, u kom nema ni vere, nade, ni samilosti; Lobo sedi kao neutešni peruanski crvendać kod zaključanih vrata, čekajući da mu gospođica Venabl otvori; ili Justas, koji prosejava svoje bešumne prdeže kroz gaće i na brzinu otvara prozor. (I onda, da bi zgromio ovu konfuziju realnosti, danas duva vetar s Levanta. Jutro je naišlo kao magla duž rolne razvijenog filma... Pomalo je neumereno.)
Sedeo sam za stolom kada se pojavio Om, uzrujan, sav u znoju. On predaje ekonomiju. Peševi njegovog komotnog crnog kaputa razbarušeni tuguju iza njegovih tankih leđa. Brkovi mu umorno leže na usnama. Njegov kreštavi glas je dublji za dva tona nego obično. Zamislite malog izmrljanog pingvina sa slabom kičmom i polomljenim krilima. To je Om. Za ime boga, kaže on, Justas mora nešto da učini. Jedna od devojaka urla iz petnih žila, a on ne može da prokljuvi šta nije u redu s njom. Njene ljubičaste oči pune su suza. Izgleda da je ništa ne boli, ali ona je... Justas stavlja naočare i pita gde je ona. Ispred vrata? Odmah je pošaljite unutra.
Ona je iznenada tu, prilično lepuškasta devojčica, od četrnaestak godina. Debele crvene kike i lice zgrčeno od suza. Iznenada kaže: „Krvarim, gospodine.” Čudnovata mešavina straha, posramljenosti i zbunjenosti. Krvarenje? Suze joj ponovo teku niz lice; šmrca veoma snažno. A onda, stegnutog grla, slabunjavim pokretom pokazuje na sebe i kaže: „Krvarim ovde dole, među nogama, gospodine.” I, pre nego što išta uspemo da kažemo ili uradimo, ona pada ispred stola meko i vešto kao adađo, onesvešćena. Naglo izbija pometnja, baš kao u Morisovom plesu.37 Om lupa peševima kaputa u žestokom naletu ka telefonu i poziva doktora. Justas i ja je dižemo i stavljamo na kauč. Verovatno se jadna devojčica nabola na vrh penkala ili tako nešto. Neko vreme joj trljamo ruke i Justas zove unutra nastavnicu engleskog koja pali trake smeđeg papira i trese ih devojčici ispred nosa. Čuje se šapat iz računovodstva i poneko zaviruje kroz vrata. Čitava škola je potresena iz temelja. A onda neko predlaže da se devojčica pregleda. „Da, da”, leprša Om kao baletan. „Mogla bi iskrvariti nasmrt.” Nastavnica engleskog odbija tu privilegiju iz skromnosti. Jeste da melje kao vodenica, ali je takođe i uplašena. Pored toga, ionako nikome neće moći povezano da objasni o čemu se radi, čak i da pronađe uzrok. Pa dobro, jedna od starijih devojaka pozvana je unutra, a mi muškarci se povlačimo. Za deset minuta nastavnica engleskog izlazi grimiznog lica i trči u toalet da bi se dobro isplakala. U računovodstvu šapuću: „Šta? Dobila je menstruaciju? Čemu ovolika gužva?”, itd., itd. Kada je stigao, doktor nam je saopštio novosti pompeznim grlenim medicinskim izrazima. Izgleda da je ponosan na poznavanje terminologije. Nastavnica engleskog traži dan slobodno da bi prebrodila crvenilo. Ako ne pripazi, ona će sledeća krvariti. „Nije da sam bio uplašen”, kaže Justas prezrivo. „Smešna mala Vini. Te devojke ponekad svašta izvode. Pa dobro.” Sada se smeši. Isteruje svoj bešumni smeh između zuba zajedno s dimom cigarete. Nakon antiklimaksa, temperatura je opala ispod normalne. Om stoji tamo u svom zamrljanom pingvinskom odelu i kikoće se s olakšanjem, a onda hvata gazdin pogled i postaje ponovo nalik kamenu - pasivan, izmrljan, nepokretan i veoma stidljiv. Iznenada se prisetivši, Justas seda i kaže: „Gospodine Om, gospodine.” Ljubičaste oči tonu ka zemlji dok on stoji čekajući. „Osećate li čudnovat miris, gospodine, ovde, gospodine?” Oči jurnu ka Justasu, ka meni, žmirkaju, odlutaju pogledom napolje u baštu. On ne miriše niti pomera čak ni mišić. To je baš kao da miriše svojim umom. „Ne”, kaže naposletku hrapavim glasom. „Ne, gospodine.”
Pitanje prokuvanog pudinga! Ili Severn koji u kavezu za ptice pluta među nameštajem u Veneciji. Da je bilo po mom izboru, odbacio bih krunisanje u Petrarkinom stilu - zbog dana moje smrti, a i zbog toga što žene imaju tumore. (Ovo je duhovna avantura, ne memoari vodoinstalatera.) „Učini to, molim te”, kaže Justas, „učini mi to ovaj put i obećavam da je to i poslednji.” Om je otkasao kroz dvorišna vrata do svog stola u kabinetu za ekonomiju. Neizbežno će neko morati da ode do te male rupe i za nagradu otvori poklopac cisterne da bi odvod mogao da se otpuši. Justas sedi tamo nagnut napred, zabrinut i napet - baš kao da može da čuje kako se govna polako nagomilavaju. „Hajde”, kumi me on meko, jadno.
Na kraju uzimam poučnu knjigu i povlačim se u ovaj mali toalet, nalik tanku, ispod prašnjavog stepeništa. Zidovi odišu divnom vlagom. Prijatno je prohladno. Preko visokog prozora sam u direktnoj komunikaciji s madam Ebaut i njenim nepravilnim glagolima. „Cela passe toute croyance”,38 iznenada otmeno izjavljuje u moje uvo. Pitanje je postavljeno. Zvuci su sasvim šuplji i rezonantni. Otmena stara žena s mnogo prstenja i obuzetošću u očima; tajanstvenost aromatičnih stvari, lišća, paprati pod tišinama nalik snegu. Zamišljam elegantni profil na prozoru, utopljen u sopstvenu privatnost. Sve je mirno kada deca uđu u njenu sobu. Nema bune, nema mržnje, nema histerija. U letnja popodneva to je kao san, vreme polako protiče kroz učionicu, vetar zanosi roletne koje tačkicama svetlosti obasipaju vratove i ruke devojaka. Prašina na prozorima i tramvaji koji se provlače, senke preko prozora koje prolaze sinematskom kratkoćom. Na podijumu, ona je sklopila šake i tiho priča sebi, umorna do granice sna. Ne voli da mi pomaže da čitam francuske stihove; to joj ometa misli, ometa ovo smireno popodne i ulazak i izlazak daha iz njenih usta. U četiri će uzdahnuti i raspustiti nas, blagoslovena olakšanjem; pričvrstiće dugačkim iglama svoj stari crni šešir na glavu, spustiti knjige u kožnu torbu i poći prikupljajući haljinu kao balerina. Dole niz tamne stepenice do sunca, vrelim trotoarom kraj poljane za igru gde drveće šuška zajedno.
U toaletu ja zatvaram knjigu, kao i uvek uznemiren refleksijom unutrašnje distanciranosti madam Ebaut; kvalitativna superiornost aristokratije koja budi trgovca u Justasu i umiruje decu bez izgovorene reči. Pomalo sam sentimentalan prema njoj dok razmišljam o visokoj crnoj kraljici koja gazi novu travu igrališta, prolazi kraj Grin lejna kao dah spokoja u svojim nabreklim, zakrpljenim cipelama; višnje kapaju s njenog šešira pozdravljajući beli glog i šipak, kao i sve one nove stvari koje pupe i stvrdnjavaju se duž Raskin Mejnora. Prolazi kraj logičkih kriketaša kao predosećaj apsolutne smrti, zasenjujući njihovog anđela belog svojom crnom šuškavom odećom i tišinom. Previše je realna, ta drama koju ona nudi ovoj običnoj, prilično zloj i otrcanoj realnosti. Ponekad, dok sedim za drvenim stolom posmatrajući njeno lice koje se ukrućuje od razmišljanja, imam osećaj nametanja, penetracije kroz fasadu zaokupljenosti koja nas deli. Ali ovaj proces se uvek brzo prekida. Ona je svesna da u meni čuči potencijalni nezvan gost. Kada me uhvati, lice joj se razlije u taj savršeni lenji osmeh, a ja sam posramljen jer je moja zainteresovanost tako očigledna. Zbunjuje me osmeh, cvet koji se otvara nagore iz njenog grla... Madam Ebaut kao crna letnja hipnoza koja dominira odeljenjem! Pokušavam da dostignem gotovo dimenzionalni kvalitet njene različitosti od ostalih, jer mogli bismo biti formula - isto odeljenje prelazi iz jedne učionice u drugu, od nastavnika do nastavnika. Nastavnik kao katalizator koji nas menja. Razmišljam o Marniju i unutrašnjoj mržnji koja ga povezuje s učenicima. Marni je ostatak iz srednjeg veka; postoji osećaj da će jednog dana žica pući, uže se prekinuti, točak se okrenuti - tako da će celo odeljenje ustati na noge i kamenovati ga. Marnijevo lice je uvek vidno erodirano, izlokano, uokvireno taštinom, zuri u nas sa stotina odvoda katedrala, podupirača, ispupčenja; ili trči na sve četiri pred osvetničkim kamenjem rulje. Često, dok sedi u razredu, čovek oseti kako se temperaturna skala emocije iznenada podiže zbog nekog njegovog malog gesta, neke tašte opaske; oseti se kako se kosa na temenu tih trideset devojaka diže dok zure u njega. U takvim trenucima, ukoliko se usudi da se našali, smeh je tako grub i iznuđen da se čovek instinktivno trza. Ali on kao da to ne primećuje, okrećući se na ražnju svoje taštine. Kada ga zaista poteraju, bes mu umanji i ogrubi lice; nos mu se tanji, oči mu utonu u čelo. On je kao ptica. A to pobuđuje devojke. Žele da ga doteraju na rub osećaja; zanete su besom i nekom vrstom seksualne sreće. Žele da grune u plač ili zapeni. Ali iste te učenice preći će u kabinet za francuski i tamo sesti mirno kao ovčice, suočene s potpunom stoičkom pasivnošću stare dame. Madam Ebaut, koja proslavlja večno unutrašnje proleće, mada nebesa padaju; već su pala, pretpostavljam da bi neko trebalo da napiše. Nisam bio tamo tog avgustovskog popodneva u kome ju je zatražila jedna od mnogih hronologija; pa ipak sam tamo, posmatram kako se posmrtna maska smeši, sa cvetom u grlu. („Ukoliko je ovo neprecizno, to je zato što sam i sam smućen.”) Na isti način ona je ovde, ukoliko premišljam o tome među ostrvima, flautama, bobicama: među jaganjcima koji skaču do tavanice, svilenkastim bombicama proleća. Među ovim oklevajućim stranicama, ižvrljanim popravkama i crtežima. Ukoliko morate pisati, nema zaborava i nema uspomena. Jedino periodično ponavljanje odigrava se unutar poeme. Vrlo dobro, madam Ebaut u ritmu valcera, u novoj stihovnoj stopi, s kadencom smrti u njoj. Ili Marni kao daktilska elegija, prekidana duvačkim spondejima izduvavanja nosa. To nije teško objasniti. Na kaminu je sat. Kazaljke stoje na šest i petnaest, a otkucava dvanaest. Po ovim pokazateljima, znam da je tačno deset i deset.


שׁ



Najzad, leto se sklopilo oko nas kao lisica oko ruku. Jedva da ima vremena za sne. Prašina, piljevina, rđa, čađ. Od Perejda,39 grad je izrezbaren u magličava nokturna; devojke u muslinu su napolju, te doterane i nakinđurene lepotice koje grle svoj san - romansu. Neostvareni san. Čak se i drveće jede od muke, kao da je željno da podigne korenje i ode. A ja sam zatočen u asfaltnom gradu, posmatram leto kao da sam iza rešetaka. (Kao stanovnik ovog sveta, drago mi je da za vikend pobegnem iz hotela.) Noću, dok jurim uličicama kući, pitam se nije li ovo rešenje: osmosatni tajmer, podešen na nelogične intervale, koji mi govori kada da jedem, radim, spavam. To nije isključivo pitanje hrane; ja jedem, da. Štaviše, imam četrnaest sopstvenih konja zatočenih ispod haube da me prenesu kud god poželim. Pa ipak, nisam srećan. Svi putevi vode van grada; autobusi pevuše i igraju po putevima, krcati. Tanke, zakošene noge u svilenim čarapama topću kraj mene u prašini - motoristi koji idu na jug. Tako su sigurni u svoje leto, te oči iza zaštitnih naočara, čovek za upravljačem, odlučni vozač.
Tarkvin je otišao na odmor. Pronaći će ispunjenje ovih dana, kaže mi on. To je ključna reč. Ispunjenje! On leži u krevetu i razmišlja o tome. „Mislim da bi, ukoliko bih nekako mogao da budem prelomljen”, premišlja on, „to bilo dobro za mene.” Nedugo zatim, imali smo momačko veče s Pitersom i Farnolom, dvojicom ovdašnjih mladića koji su se dosađivali, i tom prilikom on se grozno napio. Noć, ukoliko je možete zamisliti - vrela letnja noć u kojoj su svi hotelski osigurači iskočili. Sedeli smo tamo pijući i paleći stare novine u kaminu. „Ponekad se osećam tako prokleto ustajalo iznutra. Pun ustajalog vazduha i mikroba. Sanjam da se gušim. Ulazim sa sekirom u sobu i tamo ležim na krevetu kao gipsani odlivak, pun prašine. Zaista. Podižem sekiru, jedan, dva, tri... Glava mi se raspucava i kotrlja na pod, lomim se napola; i soba je puna prašine, hotel, ulica, sve je prekriveno debelim slojem prašine. Tada pogledam u gips, a tamo nema ničega!” Kaćiperni mali ogovi iz predgrađa sede tamo s izrazom očigledne dosade, a Tarkvin izmamljuje saosećanje. Ukoliko kažete nešto zaista inteligentno, oni će podići čaše i odsutno piti da bi izbegli razmišljanje o onome što ste rekli. Ukoliko prdnete, provrištaće od smeha zbog vica. Pošto je sve to prošlo, dok je kolima vijugao duž mirisnih seoskih uličica, Tarkvin je iznenada uzviknuo: „Možda mi je potrebno brzine. Još brzine. Želim da duboko udahnem vazduh.” I počeo da uzvikuje: „Brže, brže, brže”, sve dok ga Kler nije napunio džinom do ušiju i pokrio ćebetom. Ispunjenje!
Sam Kler otišao je na sever da bude s majkom. Iz tog razloga je život za Tarkvina nepodnošljiv. Jednog dana misli da će otići do Salcburga na festival, sledećeg na Antibe, sledećeg na Atos. Kompromisno, odlazi u Brajton da ne bi bio više od trista kilometara udaljen od Klera. Ispraćam ga na stanicu. Izgleda bolesno i zbunjeno dok tako stoji na prozoru vagona, baš kao da ga prevoze do nekog sledećeg sveta. Usne mu drhte. Snažno steže moju ruku, bojeći se da je pusti. „Možda devojka”, kaže on. „A? Slušaj me, proklet bio, kad ti se obraćam. Možda bih mogao naći ispunjenje ukoliko se oženim, a? Devojka. Mogao bih naći devojku, šta ti misliš? Smislio sam sve to onog dana kada sam mu poželeo zbogom. Mrzim putovanja. Osećam se tako prokleto izmoždeno ovih dana. Kada bih imao decu i smirio se, a? Privlačne sile, veze domaćeg života i sve to, a?”
Voz polazi. Ne pada mi na pamet ništa što bih mu rekao. „Biće sve u redu”, kažem glupavo. „Ne brini se. Biće sve u redu.” On se naginje stežući moju ruku, ispušta je, ponovo grabi, smeši se. Razdaljina između nas se izdužuje, fluidno, kao žvakaća guma. Ne može da se oprosti od poznatog sveta. „O, bože”, šapuće, „ne želim da idem. Ne želim da idem.” I mašina vrišti. Njegovo lice se kreće po nebu kao lice same smrti. Ispunjenje!
U hotelu kiseli tepisi gnjile zajedno sa svim ostalim nameštajem, stvarnim ili imaginarnim, zaista ne bih mogao reći. Nisam više siguran u obrise realnog, tako da ljudi i žene poprimaju čudnovatu promenljivost mešajući se kao oblici i simboli u filmskom kolažu.
Pismo iz podzemnog sveta, takođe, a ono ima čudnovat prašnjav ukus kada ga čitam ovde.
„Dragi Pak”, kažeš ti, „sve je izmenjeno sada s prvim pokazateljima proleća, prvim delikatnim cvetovima. Svuda se delikatne arterije odmrzavaju, a zemlja okreće na stranu da bi se semenje probudilo u njoj. Baraka leži tiho na obodu brda, podvrgnuta disciplini dana i noći. Kada ćemo se naći?”
To me je podsetilo na Ištar,40 koja svake godine odlazi u podzemni svet, u atmosferu prašine, pepela i tišine; i na obnovu sporog vegetativnog života, na kukuruz koji raste iz Ozirisovog pupka. Kiša pljušti po ogromnim trepavicama Aprila. Engleska godišnja doba, tako nostalgična u smrti, koja obgrljavaju svoju trulež u teškoj ilovači i delikatnoj kiši! To je nešto nepoznato. Proleće pod simsom jonskog vremena, to je slika koja je progutala baraku, April, kišicu među kukuruzom; tvoje pismo me podseća na more među ostrvima, isluženim, tromim, inertnim kao teški plavi sirup. A tamo? Prašina na prozorskim okvirima, prašina na našim rukama, našim obrvama i štektanju mašina.
Noću mi Piters govori o svom geniju, poredeći ga s genijalnošću ljudi iz prošlosti i sadašnjosti. „Čovek mora biti stanovnik sveta”, kaže stidljivo, „kao Eliot, ne misliš li?” Nudim mu one delove Gregorija koji sadrže protivotrov urokljivom književnom oku i pravila za početnike: „ Knjige moraju biti sačinjene od nečijeg tkiva i nikako drugačije. Borba se ne vodi za zabeležavanje iskustva, nego za zabeležavanje sebe. Tada knjiga zapravo i ne postoji. Tu je samo moje tkivo, moja krivica, transmutovana bogzna kojom alhemijom u tih nekoliko decilitara zelenog mastila i ručno pravljeni papir. Razumej me dobro. Ono što zovemo knjigom to je idealna suština. Ona ne postoji. I, kada govorim na ovaj znalački način, nameravam da ti zamisliš rad genija koji bih mogao napisati kada bih primenio sopstvene principe. Avaj! Ja sam previše načitan da bih pokušao. Ili možda previše dobro odgojen - jer, da bi uopšte pisao, čovek mora biti ubeđen da je svaka knjiga ikad napisana sačinjena zato da bi se iz nje pozajmilo. Umetnost je u vraćanju tih dugova s kamatom. A ovo je teže nego što zvuči.”
Pa dobro, ovo nije moja briga. Gregorijeve male bitke sa svojim logičkim Ja imaju ukus užeglosti ovde, za ovim stolom iza vrata. Kada god postanem previše svestan ove kuće u predgrađu, ovog sveta predgrađa, čiji je simbol mapa koju Lobo crta i nikada je ne završava, ja napuštam pretrpanu sakristiju po kojoj Justas hoda i zvižduće, sabira, čačka zube, vuče iz lule, pogledava svoj limeni časovnik i penje se uz stepenice do sobe obeležene sa „Opšte nauke”. U njoj je jedan usamljeni stanovnik: mastiljava ličnost koja pripada jedino svetu zamišljenih slika. Crnkinja. Gospođica Smit.
Ona sedi, brižljivo odvojena od bledoputih severnjačkih đaka, iščitavajući Čoserov životopis. To je primamljivo. Prinuđen sam da se po tri-četiri puta dnevno šunjam uz stepenice do zadnjeg sprata samo da bih se uverio kako još sedi tamo, izgubljena u srednjem veku, dok joj prozor iza leđa gleda napolje, kao slepo oko na zid travnjaka. Nestvarno! Ali šta čovek da očekuje? Ne možete od nje očekivati realnost, recimo, ponedeljka, crkvenih pesmarica, pauza za ručak. Ona se ne nadmeće. Kao što sam rekao, ona pripada svetu slika. Naspram nje tamo je samo Zanzibar, mandragore, Marko Polo, El Greko i Mrtvo more. Pokušajte da je učinite stvarnom, i shvatićete da je mešate u paprikašu slika, spravljenom čupanjem mitologija Azije, deo po deo. Ona je moja veza s izgubljenim svetovima. Ona je pravo blago. Ne bih znao šta da kažem ukoliko bi otišla i lišila me tog sveta mita koji tako jasno vidim na delu kod nje.
Vidite, trenutno joj svako jutro po dva sata objašnjavam Čoserov jezik, o čemu ni sâm ne znam ništa. To je Justasov ustupak. Mora da se oseća usamljeno tamo gore, sasvim sama, kaže on: i niko drugi zapravo ne shvata tog prokletog Čosera sem mene. „I, bez zezanja s njom, prijaško moj”, dodaje on nelagodno. „Otac joj je čuveni afrički sudija.”
„Gospođice Smit”, kažem ja strogo, „jeste li svesni da će vam ovaj jezik koji učite biti potpuno beskoristan?”
Stidljivo ćuti, zasmejuljivši se iza ruke, baš kao da se stidi svojih belih zuba. To je fascinantno. Smeši se na sve, kikoćući se stidljivo u rukav. To je čist Zanzibar, tigar, tigar, koji sjajno sija,41 majmuni, pagode... sve odjedanput. Njen neprekidni kikot uvlači mi se u misli i razbija svet u paramparčad. Crnkinja u odeći jarkih boja koja se smeje u rukav iza školskog stola. Čokoladni tepisi razdraganosti zvižduću između četiri zida, pod slepim prozorom.
Gospođica Smit jako puderiše lice, svaki čas otvarajući i zatvarajući svoju pomodnu torbicu od krokodilske kože. Ljupko se poigrava svojim izgledom, baš kao nezadovoljna gazela na pojilištu. Dojke su joj velike i vise pod evropskom odećom. Kosa joj je vešto podrezana do ramena. Podseća me na one krute dekorativne živice, potkresane u neki oblik uprkos prirodnom rastu njenog pokrova. Ali to je beskorisno. Malo smeha i ja sam iznad Zanzibara, obojenih maraka, žutih ajkula, lešinara, Čosera, karmina, Prezvitera Jovana, Etiopije - krećem se u retkom vazduhu slike čiji je ona idol. Beskorisno je da joj kažem: „Video sam žene kao što si ti, izrezbarene u ebanovini i okačene na lanac od sata.”
Nasmejaće se sebi u rukav. Oči će joj zasijati. Njena crvena evro-afrička usta ponovo će početi da se smeju. Šetnja ruku podruku postaje nemoguća, uz Čosera ujutro prvog ponedeljka na svetu. Smeh prodire u nas, natapa nas, navija nas na kalemove vlažnih šaljivih makarona. Graške nubijskog znoja izbijaju iz čokoladne kože, ispuderisane u mat površinu. Gospođica Smit zauvek sedi u centru univerzuma smeha, njene velike sise rotiraju oko sopstvenih osovina - okretnih omphaloi42 pokreta. Afrički svetovi totema i traume. Kamene pustinje, životinje, arke, potopi, izrezbareni u fanatičnom riktusu43 tamnog lica, kovrdžave kose i dugačke neprekidne buke smeha pod poklopcem zuba.
Sve što može učiniti to je da se smeje u svoj rukav i puderiše tu svoju crnu njonju što štrči iz teškog šlema njene glave; kada se cereka, pritisnuta nadole, zgnječena o zvučnu kutiju, iz smeha pršte mlazovi grozomorne tame, zanzibarska oluja kao crna melasa...
Fokus koji nas toliko mnogo sve privlači centriran je, baš kao ciklon, nad seksom. Vi možete misliti da gledate u nju, u njenu pojavu, ali zapravo, dok tragate ispod njene jeftine evropske odeće, vi tragate za njenom plodnošću. Potencijalnim komešanjem i drhtanjem nečega živog pod njenom haljinom. Tim čudnovatim tokom seksa koji otkucava u teškim arterijama, brže i brže, sve dok se svet ne raznese u paramparčad, a vi ne budete ostavljeni s neodređenom vizijom tople afričke raspukline, otvorene nežno kao hirurgijom, suočeni s garavim osmehom crvenih usana... spremnim da proguta sve bele rase i njihova onemoćala načela, njihove arke, njihove maslinove grančice.
Uvek zateknem sebe kako se okrećem od stranica geografije, od flore i faune, od geoloških istraživanja, ovim studijama etosa. Verovanja i moralna načela kontinenta, odevena u uljanu tuniku čije se boje prelivaju. Uvek se okrećem onim rekama koje zauvek i uvek teku među crnim bedrima. Purgativni Zambezi koji se nikad ne smrzava, probija svoj put napred, ali teče čedno kao da je odeven u uljanu tuniku čije se boje prelivaju. Uvek se okrećem onim izuzetnim užasima, sakaćenjima i deformacijama što ispunjavaju stranice istorije kontinenta malim čirevima ludila. Nabasaćete na čudnovate crte u karakterima: lako izazivaju ludila koja se jedva naziru, kao pukotina u ledu, ali koja teku u jakoj, masivnoj reci, beskrajnoj pritoci seksa. One hrane plodonosne reke što teku između prohladnih bedara Nubijca, ukrućuju se u njegovim arterijama i beže uz džeparoški cerek niz njegov rukav. Pogledajte, ukoliko se usudite, i vidite žene s tanjirom u ustima iz basena Konga, ugodnije od pelikana. Vagine plave i rasprskavaju se u tamne cvetove. Penis se rascepljuje kao zrela banana. Semenje pršti kao milion kometa. Menstrualna katarza koja krivuda niz bedra, bojeći crne tepihe mesa slatkim mirisom, bogatim uraoom44 krvi. Svet osećaja koji dinamično bruji iza zidova trbuha. Zasečene usne vagine koje se otvaraju kao usta kita za sve Jone civilizacije. Obredi povrća. Prepucophagous,45 porodični čovek: jedač udne navlake. Sve ovo živi u vuni gospođice Smit, sasvim vidno, ali umiruće.
To je ova aura smrti koja izgleda uzbudljiva za doživljavanje, za spekulisanje, dok je tako posmatram kako sedi u ovoj sobi u potkrovlju, okružena mapama preistorijskog sveta u kojem Čoser još uvek prdi i nonšalantno mokri. Crne i bele geografske širine skupljene zajedno u jednom septičkom fokusu. Pst! Ona nije svesna bolesti čija je žrtva. Lice joj je divno među srednjovekovnim zamkovima, grbavcima, labudovima, tako da joj je čak i Tarkvin blago naklonjen. Iz svog dnevnika čita mi besmrtnu frazu u kojoj je sažeo (čistim blagim potezima kineske četke) njenu suštinu. „Kao crni tanjir je njen um, skrhan među milionima belih tanjira.” I, dok čita, ozbiljno šeta gore-dole, lupkajući se prstom po slepoočnici. „Hm. Hm. Da. Sudeći po obliku glave, ja sam čovek iznenadnih, užasnih provala besa. Hm. Hm. Mislim”, reče naposletku, „da bih se možda oženio njome, ili šta? Znaš li išta o njoj? Da li bi se udala za Engleza iz dobre familije? To bi bilo dekorativno čak i kada je nikad ne bih pojebao, ili šta?”
Sad sam se podsetio, dok sedim ovako za stolom, da sam ponekad uspevao da je ubedim da mi čita naglas. Radije Skeltonove papazjanije, koje, izgleda, nalazi zabavnijim i interesantnijim od Čosera ili Lidgejta. Zatvorite oči. Njen glas, pomalo stidljiv, izlazi promuklo iz grla, manipulišući drvenim simbolima engleskog, trujući ih čudnim distorzijama, neobičnim deljenjem stihova na stope koje pobuđuje nove nerve u glavi. Čudnovate boje sjaje u stihovima, senke ritma kao lupa doboša, šesnaestine, četvrtine tonova, šta sve ne. Sve veća i veća, čak i u ogrubelom podrigujućem svetu, raste i teče reka. Čitav Zambezi, sipan kroz jeftinu šarenu haljinu i tubu paste za zube. Nil ispražnjen kap po kap u šolju mleka.
U susedstvu Marni sedi za svojim stolom s glavom među rukama, slušajući kako mu bacili glođu kičmu. Njegova grba omekšava, opušta se, uvija, puca nadvoje i mikrobi kuljaju iz njegove cvrkutave kičme. On se bori protiv svog anđela tame. To nije dobro. Seća se žene u vlažnoj sobi, antracita, magle, prljavog veša, francuskih pisama zamazanih džemom, futrola i mašinerije. Prinuđen je da stane na noge, prinuđen da se otetura do toaleta i stoji ukrućeno nad šoljom, grozničavo drkajući dok oseća kako mu se dah sve više ubrzava, meci osećaja ga rešetaju od glave do pete. Drži penis podalje od sebe, kao krompir koji pere u sudoperi. Kasnije je prinuđen da nasloni glavu na hladan zid. Majušni krikovi besa i gađenja izlaze iz njega. Proklet je. Pažljivo se zakopčava i penje uz stepenice. Boji se. Anđeo tame se nadvija nad njim. Otvara knjigu o knjigovodstvu. Umiruje ga kabalistički ritual matematike. Razjašnjava sebi problem, silovito pokrećući usne, sve vreme svestan sukube koja se nadvija nad njim. „Da”, šapuće on žurno, „da, razumem to. Da.”
Tužbalica za mrtvog vrapca kotrlja se preko planete kao točak, vezujući se naizmenično za delove Engleske i Afrike: natkriljavanje svetova. Zamislite Čosera podmazanog ispljuvcima, uvaljanog u rezbarije i brašno, repe, ukrašene stubove, nojeva jaja, toteme; nošenom nizvodno u čamcu na vesla između aligatora koji dremaju s nosevima tik iznad matice; promešanog velikim palcem nilskog konja i posluženog uz lupu doboša i pseća govna u feudalnom dvorcu, pod baldahinima uz svetlost sveća ili rogoza.
Kažem vam, kad ona čita, svet se seli u dimenziju čistog osećaja. Njena ogromna usta kreću se gore-dole po stranicama, zbrkana jezikom kao opijena pčela, stvarajući tako još i više jasno sukobljenih modulacija, hrčućih ritmova, tetiva, rezova, krtola; duvački... I ispod svega toga, taj opsesivni tok reke.
Ja sedim ovde zatvorenih očiju, posmatrajući kako mi reči prolaze kroz maštu, svaki slog predstavljen je bojom. Vidljive beleške nabacanih slika, tema i protivtema, pomešanih u ludu fugu. Sve cure ka tom početnom centru egzodusa ispod šarene haljine. Sipan sam u zamku za izgubljene rase i, zajedno sa slogovima, prštim kao mehurići u sudoperi. Preklop omotnice pao mi je na oči; ja sam voljan, pokoran, bolan. Dok se upućujem dole u tamu, ponovo mi rastu škrge i električni rep. Penis mi postaje modar, otiče i iz njega ispada mozak. Naposletku sam kroz rešetku pao u reku, presekao sve veze iza sebe, slobodan da plivam u kalupu, crnom tanjiru, ne znajući ništa. Bledo osećam natapanje sočnog sosa po mojim krljuštima, sporog korumpiranog delirijuma ponovnog rođenja. Poslužen sam. Ošamućen, u blesku logike ovog poslednjeg trenutka, propitujem se žustro. Je li ovo amuzija, afazija, agrafija, aleksija, abulija? Ovo je život.


שׁ

Ili noću, u otvorenim kolima, pod mlečnim sjajem neba, priznajem svoje grehe i premišljam o logosu s preuranjenom zrelošću adolescentskog očajanja. Imam osećaj umiranja, od vrha nožnih prstiju nagore, osećaj da sam konzumiran kao asfodel u kasnoj sezoni. Te žene iz centra podsećaju me na tebe. Uvijanja kurve iznenada će ozariti tvoje lice za mene, s tim čvrstim, zakošenim, kao dijamant nemilosrdnim očima. Leto je kao odvod, začepljen prljavštinom i okrvavljenim tepisima. Ovaj sto je propovedaonica s koje ću zaraziti svet svojim očajanjem. Finansijska kontrola je tu, zabija prijateljska klešta u zastarelu mašineriju škole. Justas je otpočeo svoj duel sa mnom. Ukoliko prvi stigne ujutro, staviće svaki račun, formular, priznanicu, poslovnu knjigu na moj sto i osloboditi sebe krivice. U vreme ručka, kada ode, ja ću usmeriti čitav tovar nazad na njegov sto. Ova igra će se nastaviti sve dok kontrolor Peti ne uleprša unutra da sredi stvari, razbarušene kose iza ušiju i s nosom koji krvari. Posle toga nema šta da se radi osim da se sedi i sluša kako se Justas tuži na ženinu plodnost. „Samo okačim pantalone na krevet”, kaže on tugaljivo, „i ona je ponovo spremna. To nije logično. Ne znam šta se desi. Odistinski ne.”
A onda, potpuno van ove ustaljene rutine, ovog prosejavanja računa i kandidata, od Tarkvina stiže telegram u kome me moli da ga dočekam na stanici. Nalazim ga u vagonu prve klase, uvijenog u ćebe, s mekim šeširom navučenim na oči. Lice mu je bezizražajno, bespolno, s čudnovatim okamenjenim značenjem arapskog koda. Kruto se kreće naokolo, skupljajući prtljag i praveći se da me ne primećuje. Kada mu se obratim, ne odgovara. Kao duhovi, zajedno izlazimo do parkiranih kola.
Iznenada postajem svestan da nešto nije u redu. Vidim mu lice uokvireno naspram talasastog gvozdenog krova, naspram sveprisutne čađi i pare, dok lokomotive njište kao priplodna kobila. Postavljeno je u nepomičan studen izraz, baš kao da je izgubio kontrolu nad mišićima. Uvija ćebe oko sebe i seda, premišljajući. Kola ulaze u saobraćajnu traku. Ne kažem ništa. Upravo će mi tim svojim nervoznim, skamenjenim glasom reći o čemu se radi. Sada. Usne mu se rasklapaju, ali ćutke okreće glavu u stranu. Njegov koščati obraz blago se ocrtava naspram osvetljenih radnji. Tada progovara ojađeno, preklapajući svoje devičanske usne oko reči, baš kao da okleva da ih pusti da mu pobegnu. „Imao sam ženu”, kaže on okrećući glavu. Tišina. Obuzet sam vožnjom. On namešta ćebe i kašlje. Tada sa smrtnom bezličnošću ponovo počinje da govori. Zbog tako ledene distanciranosti mogao bi da posluži za definiciju u rečniku. „Imao sam pogrešnu ideju”, kaže on. „Ona je legla i namestila noge kao kompase. Ali, naravno, ti znaš? Znaš li? Oblik slova M. Nikad u životu nisam video nešto tako opsceno. Trese se od smeha. „Uhvati te i nekako se začepi njime.” Blago se nakašlje i sedi tamo, uspravan i bled, obavijen ćebetom, kao da je primio elektrošok. Zavijamo duž dugačkih osvetljenih ulica na putu ka kući i sve vreme on sedi tako kraj mene, šapućući i mrmljajući tiho. „Završio sam”, kaže on sebi. „Svršeno. Dosta mi je. Kraj. Odsad pa nadalje biće drugačije.” Oči mu posmatraju sopstveni odraz na šoferšajbni čudnovatim podnadulim pogledom oktopoda. Da ne bih razmišljao, vozim što je brže moguće. Prokletstvo je ponovo tu, nostalgična panika ovih provincija, koja ubija ove ljude. A tu je i Tarkvin, koji izgleda kao da krvari nasmrt ispod ćebeta.
Stižemo, i on sa istom unezverenom sluđenošću posmatra nosača kako odvezuje njegove torbe i nosi ih gore. U svojoj sobi on smesta leže na krevet i zatvara oči. Vazduh je težak. Prozori ostaju zatvoreni. Sve je isto. Ništa nije dirnuto. Japanske grafike, mikrofotografije spiroheta, crveni bolnički račun, polica s lulama pitoreskno čeka uz svoje netaknute lule od ružinog drveta. Prašina na policama s knjigama, na Isidoru Dikasu, Hujsmansu, Rolfu, Dousonu, Poupu, Strejčiju, itd. Njegova američka rođaka štrči iz svog okvira kao guska i priziva mi u sećanje glas koji sam jednom čuo preko telefona. „Kaži mu da ne preteruje toliko. Postaće moralni gubavac ovih dana.” Glas blagajnice novog kontinenta. Njegovi dnevnici leže na polici, čekaju otkrovenje, kinesko mastilo, rimski brojevi, gotsko pismo. Šta li će napisati?
„Ti ne možeš razumeti moju smrt”, kaže on naposletku. „Za tebe je jebanje jebanje. Emotivno si još uvek mladi orač. Otvori moj kofer, hoćeš li? U donjem levom uglu ćeš pronaći kolonjsku vodu.” Poslušam ga. On natapa maramicu mirisom i pritiska je o čelo, dok ja sav bedan sedim na stolici pokušavajući da pročitam imena s folija na polici s muzikom. Svetlo je veoma prigušeno, sija s klavira u uglu.
„Kler se vratio”, kažem ja.
„Koliko imaš godina?”
„Dvadeset dve.”
Iznenada, čudnovat grč potresa krevet. Federi počinju da odskaču. Ustajem uzbunjen i vidim da leš na krevetu jeca. Usta mu vise, drhte, uvijena u stranu u iskrivljeni cerek. Maramica pokriva sve osim usta, a iz njih dolazi ovaj neobuzdani, bolni lelek.
U trenu vidim kako se šire crvena usta gospođice Smit, kako joj smeh curi niz rukave. Humor curi iz vlažnog osmeha crnčuge kao reka gongova koji se prelivaju preko nas u okeanu nesklada - sve dok se ponovo ne zakoprcamo u pogrom izgubljenih kontinenata.
Uplašen, bežim napolje u hodnik. Sve je tiho, posvećena tišina engleske nedeljne večeri. Trpim neku vrstu bezumne histerije. Izvodim čitav niz besmislenih radnji, bez razloga, osim tog jednog da ne smem da mislim. Okružuje me hotel svojim mravljim životom, svojim hodnicima, dremljivom salom za bilijar.
Otvaram knjigu i vidim te kako stojiš tamo napolju kao išibana kučka među jabukovim drvećem. To nije dovoljno dobro, moj divni ide. Na naslovnoj strani je Sapfo koja meditira ispod strahovitih očiju noćnog neba, more koje se odbija od bele stene i srebrni jahači koji galopiraju prema Kritu. Okreni svoje lice prema zidu mora i poslušaj bučna pluća mora ispod stena. Mesec puzi preko toplih crepova i kompletan grčki svet skupljen je u jedan jedini čvor agonije na levoj strani grudi. Noć se kreće na jednu, a more na drugu stranu, telo je njihovim kretanjem pokidano nadvoje. Ili to Grejsi u svojoj engleskoj sobi slepi kao ovčarski pas među uštirkanim kragnama? Grejsi i Sapfo dele poslednji zadivljujući skok u istoriju. Voda ih preklapa. Netaktično more u mnogim srebrnim muževima gazi po belom mesu ispod stena, diše među statuama i horom. Zbogom.
U svojoj sobi Lobo sedi na krevetu u svom elegantnom kontinentalnom smokingu i čeka da sat otkuca. Da bi poboljšao tehniku, on radi na sebi pred ogledalom. „Radi”, tako on to zove. „Radi” ženu. Oči mu se povećavaju i sužavaju registrujući svaki mig između orijentalnog erotizma i čistog delirijuma. Ja sedim u stolici, a on mi se ne obraća. Obuzet je svojom divnom umetnošću: razapet ovom tehnikom kojom se služi iza svoje maske pohotnog majanskog kibicera.
„Tarkvin”, kaže on naposletku odsutno, „kaže da sam bio cicisbeism.46 Hotdog,47 a?” Pušta da mu suze teku niz obraze kao otopljeni puter. On hoda po toj praznini s iskrivljenim prstima i glađu za ženama. Duboko u sebi, nikad nije zadovoljan. Tu je uvek ova panična glad koja se završava nekom vrstom grozničave histerije ili brutalnošću. „Kada odvojim ženu”, rekao je Perez jednom, „kada je namestim i uđem u nju - ja sam kod kuće.” Ali Lobo nikad nije kod kuće. Materica je njegova meta, ali je on promašuje. Nešto uvek zasmeta, pismo, račun, kalkulacija, napad plača, krv, nadrilek, strah. On zauvek sedi unutar bodljikave žice, planirajući apokalipse koje propadaju; nove detonacije koje se gase kada fitilj dogori do baruta. Ogledalo beleži njegov očaj. A ja sedim ovde grizući nokte, pokušavajući da ne razmišljam o Tarkvinu. Toliko je mnogo njegove agonije u mom vrtu. Kada progovori, trudim se da ne razumem. Trudim se da se ne mešam u proces, mašineriju očaja. Trudim se da ne čitam ništa osim stvarnih reči zelenog dnevnika, bez indirektnog, sugerisanog, dodatnog značenja. To nije moje, kažem sebi, nije moje. Imam druge probleme. Pa ipak, ne mogu da isteram iz glave pojedinosti tog izleta u Brajton. Besciljnost. Spori stagnirajući časovi očaja koji su usledili nakon Tarkvinovog iskustva. To ga čini pomalo histeričnim. Išao je svuda da pokuša da izbaci iz glave misli, na igranke, u muzeje, pozorišta. U bioskopu je pomislio da je možda uspeo. „A onda mi je na um pala jedna od mojih ideja. Tamo su bili svi ti ljudi, ustajali, vašljivi, oznojeni, brojni. I iznenada sam pomislio na milione vilica punih trulih kutnjaka oko mene, na truleće meso njihovih tela: kažem ti da je tamo moralo biti bar nekoliko stotina drhtavih tuba govana položenih oko mene!”
Njegova žestina je zastrašujuća. Paralizovan je. Ne može da govori. Ne može da se pokrene. Suze su mu se zgusnule u ustima, grlo mu je puno stenja. Dok govori, odlazi do lavaboa, pušta vodu i počinje da pljuje i pljuje, baš kao da nikad neće prestati.
Noću, kada ga posmatram kako sedi za klavirom svirajući svom mozgu, znam da nije ludilo to što se računa, suštinski računa. To je otkucavanje smrtnog sata koje me podseća na istinsku fokusnu sepsu. Možda smrt, crv koji ostavlja svoju sluz preko ove sobe, ovih knjiga, ovog klavira. Sam sam tako mali, tako potpuno nesposoban da izložim čak i svoje duhove da bih mogao da preuzmem odgovornost za njegove. Zato je tako teško da pišem o njemu - podrazumeva se da iscrtavam scenario sopstvenog očaja kad ga vidim kako stoji kraj belog lavaboa gde pljuje li pljuje. I, u nekom manjem stepenu, to je isto tako tačno za Loba, za Pereza, za sve te antičke manijake koji žive kao paraziti na mojim tabanima. Eto zašto se ponekad uplašim da ću poludeti. U sekundi doživim zaslepljujuće prisećanje na sve što znam, verujem, sumnjam, najdublje poštujem, obožavam: tvoje lice, njegovo lice, lobanju u ogledalu, hulju, dvorsku ludu, budalu - i bojim se.
Ova zamisao ti možda i nije nepoznata. Nekako sam dosegao do savršene orijentacije. Nedelja sledi nedelju kao bezbrojna raspeća, a ja uopšte nemam osećaj napretka. Kiša pada dvanaeste noći godine koja je već postala prastara, kiša u vidu dugačkog niza brijača koji se otvaraju. Smlaćuje useve, siluje voćnjak gde jabukovo drveće stoji kao Kaliban; gde ti bez sumnje ležiš s matericom punom ilovače dok ti cveće dodiruje bradavice na grudima. Ništa ne prelazi preko arene razmazanih brda osim lovočuvara u somotu s optočenom čeličnom sačmarom. Ovde je uvek stara godina: stara godina - „bezuba slepa stara kučka!” Tela mudraca seju suštinu svog čina na jabuke i žito i jabukovaču; zeleni okruzi podignuti ka meni kao usta moje devojke. Crkve dostojanstvene među grobljima obraslim lišajevima. In memoriam; na travi mermerni patrljci, kao usta puna trulih zuba.
Ovih dana mi smo divlji: pijana, bludna, opasna gomila, besciljna kao ludaci, utrkujemo se s magijom od mesta do mesta, tonemo i smešimo se među umirućim bocama. Smej se i svet će se smejati s tobom, pati i patićeš sam. Skupljam tvoje lice kao čašu brendija i pijem svečano, usta, oči, kosu, nos, usne, očnjake, ušne školjke, jamice na obrazima, tikove - sve u gutljaju. Sutra - šta je to? Danas je tu amputirani centar u kojem je sva aktivnost posvećena sebi. Sutra će mi svež vazduh šibati po licu, deca će cičati, biće papira, mastila, otaljanog posla koji ne znači ništa. Madam Ebaut koja steže svoje odbrambene mišiće oko te kvake u svojoj materici. Ali večeras mi je oprošteno i na neki paralizovan način sam slobodan. Mogu da ovlažim usne pljuvačkom i zasijam kao ljudožder. Mogu da te zagušim slikama, a one su samo slika tebe; mogu da se nasmešim među svećama i bocama koje imaju taj ukus peska. Mogu da bauljam po sopstvenoj bljuvotini i proždirem sopstveni izmet. Mogu umreti - ili spavati.
Stranu po stranu i ovaj noćnik biva završen. Slike. Oblaci. Senke u mastilu. Iskreno, ne znam šta radim. Tu je i gospođica Smit, ona i usred leta nosi muf koji su izjeli moljci, i Lobo u svom elegantnom odelu s diskretnim prugama. Idu na jedan dan u Kenterberi. Blagosloveni bili, deco moja. Iza zaslona oltara, nad njih se nadnosi ogromni varvarin pun jeke, opatija sa svojim plavosivim, kao zub belim, kao kajmak žutim. U ovoj auri preistorije on je pokušao da je poljubi. Iznenada, ona je stala kao u mestu ukopana, okrenute glave, skamenjena. On izbacuje nekoliko peruanskih uzdaha i ljubi njene prste. Nenadano, ona počinje da šišti. Usta su joj otvorena i jarkocrvena. Naleti guščije pljuvačke na sve strane. Zatečena je nevidljivim prolećem. Žurno izlaze i odlaze u čajdžinicu. On se boji da je luda. Na putu do kuće ona se sve vreme neprestano smeje, dodirujući ušima svoja ramena, ova crna guska koja pljuje u sopstvenu ručnu torbu. Noću on u tupoj zbunjenosti sedi u svojoj sobi pitajući se zašto se smejala. Zašto? „Je li ona devica, dragi moj?” Izuzetno je zainteresovan, besan, uvređen, kiseo, zbunjen, željan... Vidim kako namerava da je pridoda svom albumu. Radi zabave, govorim mu nekoliko laži. „Devica!” kažem s finom indignacijom. „Kako to misliš - devica?” Dobro je posmatrati kako se interesovanje, likovanje cede s njegovog lica kao voda iz kade. Usta su mu otvorena. Sve se uliva u njih, cedeći se. U tom slučaju, kaže, pokušavala je da napravi budalu od njega. Možeš li da zamisliš? Crnkinja stoji u opatiji, nasmejani logaritam, leprša krilima i smeje se. Bah!
Noću, verovatno, ukoliko ne bude bilo ničeg drugog da se radi, poseta lešu koji nastanjuje Tarkvinov čajnozeleni bademantil. Pijuckamo bovril s gospodskim uživanjem, baš kao dve usedelice, ili igramo karte na zelenom stolu na preklapanje.
„Zahvalan si, kažeš, što ti je data moć da razmišljaš, da odmeravaš, da analiziraš?”, pita naš junak u brižljivo simuliranom iznenađenju. „Zahvaljuješ mi na smrti koju emitujem? Uveravam te, prijaško moj”, i tako dalje. Prihvatam ove mrvice ponizno. Poniznost i božanstvenost - zar one nisu isto? Uteha! Hrabrost! Jednog dana, kad porasteš, imaćeš medvedića da se igraš s njim.
„Tvoja nevolja je u tome što si mlad. Tvoje ideje su eonske - ti vidiš lažne zore koje rude na sve strane. Ti se stvarno i nadaš. Sve dok ne izbaciš platonski otrov iz svog sistema ti ne možeš zapravo otpočeti. Pre svega, prestani da zamišljaš bezgrešnog Hrista. Hleb mora postati hleb, ni više ni manje. Ovaj čaj ima ukus mokraće, zar ne? Ne, na tebe je red. Premišljaj o svetu koji te je stvorio, dragi moj, i vidi kako stojiš.”
Na ovo nema odgovora osim tog da ja ne znam ništa o svetu koji me je stvorio. Ništa. Ja sam neka vrsta perforirane trake kroz koju život gura svoju otrcanu smešu. Šta je napisano na njoj ne mogu da kažem. Možda ljubavno pismo, ili izveštaj o gladi, ili poema, ili opis nove bolesti.
„Dragi Pak”, kažeš ti, „gost je došao nenajavljeno, tako da se bojim da kuća nije spremna za njega. Proleće. Kraj jezera možeš čuti žabe kako se pare, što zvuči kao kada se dva uglačana oblutka trljaju jedan o drugi. Umiru od brojnosti, vene su im pune krvi. Dobro je kada zajedno legnemo da bismo se sećali kako je smrt svuda oko nas, u oblacima, u jezeru, u šumi gde je leto privezano lancima kao slepac. Smrt čini našu ljubav zrelom, smrt žita. Tako je gorko kada smo zajedno, ali je, kao i so, stvarno neophodno. Smrt je divna disciplina. Razumeš li me? Laku noć.”
Više se ne bojiš. Proleće je tvoj saveznik. Godišnje doba koje pravilno razumeš, odgovor u tvojim kostima. Ali sada kada je slepčevo leto polomilo svoj zarđali lanac i oslobodilo se - šta sada? Hoćemo li sačiniti neke fine alkejske poeme da bismo neutralisali ovu prašinu, ovu telesnu groznicu?
Dragi Alane. Ponovo sam sam. Ova knjiga nije objava puta, nego svađa sa sudbinom i zato je neophodno da ti to razumeš. U velikoj meri odgovorno je leto - da i ne pominjem malu smrt. Večeras sam razmišljao o onim letnjim danima u senci samostana. Oni kao da pripadaju drugom svetu - svetu oblika koji uključuje boje kao što su toplina, samilost, ljubav, itd. Čitav uspavani platonski princip koji je, u svojoj suštini, Engleska - srž i kost Engleske. Ovo su vrlo neophodne oproštajne reči, ne samo Engleskoj nego, ukoliko ti se tako više sviđa, čitavom svetu. To će te povrediti, ali je istina. Pregledao sam svoj račun - račun koji je izgledao tako prepun i otežao od nove gotovine - i našao jedva poneki novčić koji će zazvečati kako treba na stolu. Nije se imalo šta drugo uraditi nego isprazniti novčanik u prašinu i ponovo poći na put; ovog puta bez dramatike, bez heroizma - da i ne spominjem vakcine. Čudnovato je prisetiti se da se ova odluka oblikovala onog popodneva kada smo stajali u južnom tornju samostana, prkoseći vetru, bez daha, likujući kao morske ptice. Sve je to bilo ostrvo, tada reprezentovano u tom tvom nasmejanom, kao makazama isečenom profilu - s nosom grabljivca iz srednjeg veka, divljakom koji peva u tvojoj krvi, muzikom koju si skupio u tim svojim nervoznim prstima i izvodio lud od sopstvenog entuzijazma. Ka jugu, kao zeleno srce što otkucava, pružale su se ravnice ka izmaglici. Mit izložen vremenu na potpornim gredama, krhke kičme prozora natkriljenih grbovima, potporni zidovi koji lete u večnost detinjaste istorije. Bili smo visoko tamo gore, kao muve, nad saksonskom rekom, posmatrali smo kako obrijane glave krstare puteljcima u meditaciji. Iracionalne misli i osećaji obuzimali su me larmajući kao galebovi, smrtno ozbiljni. U to doba počeo sam da nazirem jednačinu koja mi se konačno urezala u mozgu ovde, nad Jonskim morem. To nas je iskušavao đavo, vizijama gradova koji su mi ponuđeni s ogromnog planinskog vrha. Đavo! Šta bi moglo biti verodostojnije od toga da bi trebalo sam da budeš Crni Svetac lično - svemu vičan, dugonosi, proračunati gad kakav već jesi! Nudio si mi, na svoj izokolni način, čitavu Englesku - dvorske zabave, viole, labudove, izmaglice, prokletstvo, magle: nudio si mi srednjovekovnu smrt u kojoj bih mogao živeti zauvek, zagušen polenom brevijara, noktuarija, bestijarija: raspodelu svile i kolica za gubilište, estetskih konja i razorenih opatija. Lament za Didonu48 koja stvara tako duboke ponore emocija u mom mozgu da padam na kolena i srce mi je pokidano na komadiće. Šuma otvara svoje ledene oči, nerođeno jutro sveta, rosa u pokrivaču, drveće zagušeno perjem. Veliki orkestar promuklo peva hvalospeve među svojim mravima, skupljajući se i razilazeći u ritmu mora. Vruć dodir zimske kiše zaslepljuje nas od jedne do druge pohabane obale. Ili Pet, koja tiho ludi među iščašenim tornjevima Oksforda. Tvoja soba, s gramofonom koji kao pokidana materica prazni Betovena na nas. Ovo je svet koji je bio sadržan u našim ekstravagantnim naletima, našem smehu, našim suzama, našim poemama. Zato želim, kada ti kažem da sam ga odbacio, da jasno shvatiš uslove tog odbacivanja. To je Engleska koju nameravam da ubijem, jer kad joj jednom zasvagda zadam smrtni udarac, ja je mogu i oživeti! Ovo nije razmetljivi paradoks, nego nešto što sam iskusio, nešto što sam trpeo. Razumej me. To nije tako teško. Galebovi ponovo kruže u svom blagom teroru, vrane su nemirne. U sumraku dole oni pale sveće i počinju meke elegantne religijske litanije. To je apokaliptični čas između neba i zemlje. Visimo nad majušnim, klečećim gradom, dok zvon počinje. Pod našim nogama toranj se drma na svaki udar večernjeg zvona. Voz u odlasku brekće, duž brda, u prošlost. Odluka je doneta. Nisam više smekšan suzama niti sumnjama. Postao sam čvrst kao bronzana medalja. Koliko me je koštalo da održim ovaj užasni ekvilibrijum, da postanem odgovoran samo sebi za to što jesam - to nije najvažnije. Važno je ovo: ukoliko uspem, a uspeću, onda ću postati, na neki način, prvi Englez. Kažem ti ovo u poverenju, jer posle toga, kada s velikom borbom bude gotovo, i čitava psiha naše nacije - našeg sveta - bude ponovo vraćena u brzinu, biće dosta vremena za razumevanje, analiziranje, pitanje. Ali tvoje razumevanje je vredno baš sada, dok borba još traje. To je sve što mogu da kažem. S te retke geografske širine, koju nosim sa sobom ma kuda krenuo, pod ekvator ili nad polove, pišem ti ove oproštajne reči i pozdrav. S ljubavlju tvoj, Hamletovo malo kumče.


שׁ



Smrtna vlaga se ponovo prikrada. U jesen povremeno uspevamo da pobegnemo, kao krtice, na vazduh pri površini, i onda da premišljamo o istrebljenju koje se nadvilo nad Englesku. To je uglavnom zato da bi se omogućilo Tarkvinu da napiše svoju muzičku poemu: Za Englesku. On hrabro učestvuje, kaže mi, u smrti pod štitom: smrti za koju se kune da se deblja od samih naših kostiju. „Idi nekud u provinciju”, kaže mi, „i sve mi opiši kada se vratiš.” On sam ne želi to da vidi; srećniji je u gradu. To je razlog zbog kojeg si pored mene ponovo, rada slatkim posebnostima ostrvskog prokletstva, topla pri zglobovima i kolenu, članku i laktu...
Kukuruzna polja se svijaju od niti puta u prašnjavim garnizonima, nagnuta, otežala, teška u klipu. Utonule među njih skoro kao podmornice, među baštama, divne seoske kuće s bubama u drvetu, crkvama sa zašiljenim prozorima, zrelim štalama. Kuće u tjudorskom stilu ižvrljane puzavicama; livade i polja u ožuteloj boji, buđ-zelenoj i ljubičastoj, pri dodiru prstiju blago se talasaju. Ne, ja sam tih i ozbiljan. Sve je tu izloženo kao stranica iz Gregorijevog dnevnika. Vidite, s jedne strane penkalo počinje da grize, i vi na kraju imate dugačku brazdu na papiru - zelenu brazdu. Prsti vuku polako kao par volova. Ispod zelenog zuba zeleni oblici postaju živi, protežu ruke i gledaju naokolo. Na ovaj način je sve stvoreno.
Ponovo se prisećam okolnosti našeg rastanka: tamo kalendar leži s polomljenom pozadinom, nudeći beskraj zadimljenih večeri. Indirektno želi životni vek skupljen i potrošen u roku od nekoliko nedelja, i nada mu se. A sada, tako to izgleda, nemam više nada - samo prihvatanje. Držim usta zatvorena jer bi mi vilica otpala kada bih pokušao da progovorim.
Ponovo u dugim večerima šetam s Čejmberlenom: prolaz za kamenim prolazom otvara se pred nama sve dok ne budemo prinuđeni da se radi svežeg vazduha i ličnog pogleda na drveće okrenemo ka kapijama parka. Inače zurim u portrete elizabetanaca u galeriji, dok moj partner odlučno priča o Lorensu i njegovoj prepotopskoj ludnici. („Bla-bla Lorens? Previše odlučno eonski, dragi moj. Tarkvin.”)
Veslanje po jezeru u izmaglici; ili u vrelim noćima posmatranja senki kako prolaze i vraćaju se na zidove Hildine spavaće sobe, kako posle njihovog prolaska ponovo sine lavabo, police s tornjevima, obešeni čovek u ogledalu. Sjaj farova svenjuje njeno golo telo. Konačan susret s tobom za stolom u kafeu, dodiri prstiju, sa srcem ugruvanim i oteklim od očaja. Dugotrajni ubodni talasi rastanka pod avionskim svetlom. Zelena usta se penju uz moj svet kao baklja što prži tkivo, kost i hrskavicu, i zaviruju među moje zategnute nerve, uništavajući me. Hildin nožni palac, ostatak od sinoćne zabave, izložen je nad štanglom kreveta da bi trulio kroz večnost, baš kao glava izdajice na londonskom mostu. Ili Perez koji cvili na stolu među studentima dok mlaz teče kao sirće u njegov anus. (Rableova kletva: dabogda ti vatra svetog Antonija spržila guzno crevo.) Nalazi urina postaju mlečni, bacajući svoje bele končiće. Kateter ubrzava, radi sve jače. Čejmberlenovo pijano lice, opčinjeno mitom koji on stvara oko sebe, nestrpljivo pita za novu knjigu otkrovenja.
Zbog svega toga sam postao malo ozbiljniji, pomalo lud, zbog toga što smo konačno ponovo zajedno, skupljeni u ovoj pokretnoj ljusci od čelika. Postoji granica za smeh ili čak i uobičajene teme. Pomalo sam ponosan što tako vladam sobom. Ubrzo ću reći nešto i ti ćeš mi reći sve - čitavu drhtavu sagu tvog života - života koji je tek otpočeo. Počećeš da postavljaš ona ludačka pitanja, gde sam bio, šta sam radio, šta sam video, zašto te tako gledam, gde će se sve ovo završiti? Ukoliko sam iskren s tobom sada, ukoliko odajem utisak iskrenosti, to je zato što želim nešto od tebe. U sebi jecam zbog svoje generacije. U svojoj svesti razvijam legendu da bih preneo ludilo koje nas je stvorilo u nepoštenju, izmeštenosti, prestupu. Mi smo materična generacija. Mrtvorođeni. Kao slepi kučići, tražimo put nazad u matericu, pokušavamo da izbrišemo spoznaju o svojoj mrtvorođenosti novim, sjajnijim, neiskvarenijim događajem. Izbačeni smo iz uterusa slepi i bez srži i bauljamo nazad u njega u histeričnoj regresiji panike. Vidi, kao životinja kopam ustima po tvom krilu. Lupam po vratima materice. Vrištim za povratkom. Skupio bih se kao crv i nekim čudom otpuzao nazad da mogu, ugurao bih se u tvoj jednjak radi sigurnosti, bilo gde, bilo kako. Ovo je bar pošteno. Nemoj me optuživati. Kada poludim i strgnem odeću s tvog drhtavog tela, kada ti grizem bradavice i stenjem, to je ta pokajnička polusmrt koju dovršavam. Toliko je neophodno i tugaljivo jebati te tako, kada si kao prevrnuti madrac; kada su ti usta lepljiva, hladna i vlažna od zvezda i tvoja meka pička odiše somotni, mošusni polen na zemlju. Tada kao da su čak i brda, drveće, gradovi bačeni u meki, savršeno određeni fokus za mene. Oprošteni su mi gresi. Odbacio sam potporni rov: zid materice stoji između mene i sveta. Neka ubacuju sonde, neka ih ubacuju. Neka osluškuju zidove stomaka, neka uključe reflektore na vaginu, ja sam suguran. Sve moje divljaštvo, svi moji naleti, sve je to zbačeno u paketić semena, ispražnjenog u ovo razjapljeno grlo od svile. Sada sam povratio vlast nad sobom, sada sam zapovedan kao kikirez, sada sam surov. Ja sam monstrum o kome si mi govorila. Pa dobro. Okreni glavu. Stojim među drvećem u košulji i pušim. Gnušam te se jer ne razumeš moju slabost iako vidiš njene simptome. A onda ćeš ponovo okrenuti glavu ka meni, s tim glupavim očima punim nerazumevanja, i upitati zašto sam uradio ovo, šta me je nagnalo da učinim ovo, itd. Usta ti vise na šarkama, lice ti se presijava od znoja, pljuvačke i suza. Odlučno te tresem, zgađen svojom ljubavlju prema tebi. Gladan sam, kažem ti. Da, kada se ponašam na ovako bezdušan način, to je zbog toga što želim da te iskoristim - ili možda zato što je vreme za čaj. Izaberi sama. Da, ako te nisam zarazio sifilisom, biće to pravo čudo. U kolima mi pogled iznenada padne na taj geološki čekić. Ponela si ga sa sobom da bi obavila malo posla na terenu? Sada se smejem kao da će mi se svest pomutiti. Čitava zemlja čeka na tvoj čekić, da oslušneš dubine! Rad na terenu! Dobro raspoloženje mi se smesta vraća, ja sam bez krivice, slobodan, najbolji od prijatelja. A to te zbunjuje. Ne možeš da shvatiš. Monstrumu u meni nema ni traga - ni najmanjeg traga. Pokušavaš da izdržiš, da budeš oštra, distancirana, rezervisana, kisela, ali ja te prožimam, prenosim ti zarazu. Naginjem se nad tobom, i u jednom dahu ispunjavam sve arterije u tvom telu psalmima. Tresemo se od naleta histeričnog jecanja. Kola se drmaju s jedne na drugu stranu. Čitava zemlja jezdi gore-dole među tvojim grudima u divnoj tuzi. Toliko smo srećni da nam se suze slivaju niz lice. Sada si se potpuno predala, zarobljena si, pregažena i pokorna, i, da se moje ruke prestanu tresti, ja bih ti zapalio cigaretu, govorio bih pribrano; visio bih na tvojim ustima kao polomljena vilica... Kako je tanka linija između ljubavi i ubistva!
Silazimo s glavnog puta kod Benberija i idemo pošljunčanim drumovima, beskonačno vijugavim i punim rupa. Avenija kestena skriva stari mlin. Grbavi most od crvene cigle. Dok ga prevaljujemo, bešumno kao što se prikrada proleće, jasno čujemo lupu točka koja se spušta do bas romorenja, da bi zatim prestala, isključena, zagušena. Više ne pričamo, osim jezikom delovanja. Živice su oživele od insekata, vidljivih izdanaka cveća.
Kola iznenada postaju nezgrapni ostatak iz drugog sveta. Preglacijalna monstruoznost sa svojim znojavim zadahom petroleja i vrućih injekcija nafte u vazduh tako čist. Odbacujemo ih u rupi odakle je iskopavan šljunak i istrčavamo zajedno, ruku podruku, spontano, niz padine kraj Vojvode od Kamberlanda. Da, nizbrdo u nekoj vrsti užurbane nimfolepsije,49 dok nam trava šiba kraj članaka, oblaci nas zaglušuju, a udaljeni toranj katedrale se izdiže kao da će nas probosti. Sedam vetrova dobovalo je dok smo dolazili. Sada su utihli. Uši su nam na pozoru, uvrnute u male školjke pažnje, ali dolina ne nudi nikakve zvuke. Leži tamo kao igračka.
Preobraženi smo, rascepljeni i olakšani. Prodrli smo kroz spoljne kapije i ušli u novinu Tarkvinove živopisne smrti. Teško je poverovati, tako da to i ne spominjem. Ukoliko razumeš basnu koju ova zemlja kreira oko nas a da ne pribegava lažnom sentimentu, onda ti treba čestitati. Jer smo iznenada postali nalik grbovima ovde gde se sunčev sjaj poigrava kao grandiozni lavovi i reka teče kao čist okovratnik među zelenilom. Užurbano bivstvovanje među ogradama, recimo u baletskoj igri krajolika, među kućama u stilu epohe kralja Džordža, do krvi izloženim vremenu, među kratkovidim paunovima i lepršavom okačenom posteljinom. Tada pomišljam na ono što me konačno dovodi zgađenosti nad energijom koju smo potrošili, nad strašću, suzama - da bismo stvorili ovu muziku koju nam on svira jedne zimske večeri. Tarkvin zauzima interesantnu pozu dok u rukama drži potpisan priručnik smrti.
Za Englesku je trebalo da bude sažetak svih časova koje smo proveli zajedno u elegiji. U dekorisanom svetu, zbunjenom banalnošću, suzama i prebacivanjima, trebalo bi u prvi plan da stave sliku u muzici: kao što izbledele fotografije ili sasušeni listovi u knjizi mogu iznenaditi svojim evokacijama.
Te noći, sklupčan kraj vatre, slušajući tonsku poemu, njene melodijske izlive, njene padove u patos, shvatio sam kako nije uspeo da prevede svoju legendu o smrti. Smrt pod štitom postala je smrt vagnerovskog labuda: romantični slatkiš - ono što je pokušao da izbegne. Klavir je bio pun galvanskih balerina koje su padale uz pljeskanje paperjastog istrebljenja oko njega. Gušavi labud peva Vagnera, dupetom drži takt, usta su mu puna paste za zube. Ali stvarno - smrt, ako vam se tako više sviđa (ova apstrahovanja me zamaraju), prokletstvo koje je video da se nadvilo nad Englesku, koje smo mi nanjušili i tačno ga izvestili - to je promašio. Pretpostavljam da to nikad neće biti u mogućnosti da kreira, jer je i sam previše deo te deklinacije. A mrtva usta ne govore. Ali kada vidim materijal, sirovu rudu koja čeka nadohvat ruke, rasprsnute deliće sveta skupljene i spremne za umetnika - onda sam posramljen. Kada ne bi bilo drugih stvari koje treba uraditi, pokušao bih i sam. Čista pedanterija, kako se pokazalo, posvećena silovanju pod trešnjom i mirisu sperme; i to nerazumevanje u tvojim očima. Magija, kažeš ti, bilo je magično? Prošlost je uvek magična. Pohrani mi slike u somotsku kutiju, među pisma s trakom oko njih. Ukoliko me krene, hoćeš li mi držati kantu ispod glave da ispovraćam engleštinu - sve slike?
Dok su deca tiha, ja sedim i premišljam o sirovoj magmi koju smo straćili na Tarkvina. Manufaktura smrti, moliću lepo, s nekoliko hromatskih pokreta i trzaja. Kada bih mogao da pišem, skupio bih puna usta kao kost suvih violina, grubih kao šmirgl-papir, i onda iz njihove monotone algebre iskonstruisao temu. Suvo kontrapunktalno škripanje močvarnih žaba. Ništa ne bi smelo da pobegne, ništa. Svaki nabor korteksa motora preveden u ovo svenulo, smežurano, kao zmija suvo gudlanje. Svaka vijuga mozga prepletena s muzikom...
(Samostan gde srednji vek secka drva. Ogroman čovek rožnatih ruku s bradom do pupka i smehom kao severac. Kosti koje s poteškoćom rukuju naboranim mesom, kao da su u rukavicama. Presavijene prikaze u kripti na kitnjastim podovima i među prastarim kostima, jecaju i znoje se između hladnih zidova kao paralitici u agoniji za pokretom. Jezu, Jezu, u bogatom napevu koji puzi uz zidove, stavljajući nevidljive prstenove oko stubova, sve dok setni lukovi ne odgovore, u polifoniji eha - „Jezu, Jezu” i hor se ne protrese od jecaja - pobledelih badema - i sveće se pogase i Stvar hoda.
U mrtvačnici lampe razmazuju hrom duž zidova, tu ples mrtvih grabi ljude za gležnjeve ili nevidljiva ruka sprečava dovod vazduha u njihova pluća. Srednji vek drži svoju lampu da bismo mi videli; pribrani Noje, siguran u svojoj Arki spasenja. Na ovom mestu on može da se smeje bez straha, a severac mu duva u nozdrve i iz njih. Ovde ima dovoljno materijala da se sastavi sto poeta, stotinu hiljada kabinetskih ministara, desetica kurvi, otkos makroa, velika kolekcija dama, skup zviždovki, likovanje ševa, iskrena ljubav kornjača, žamor zeba, bežanija noći, ponos lavova, prinčevska država, juriš kurata, razboritost vikara, preobilje kaluđerica. Kada su kapije noću zaključane i samostan spava, ta prilika silazi sa zida i počinje da ih sklapa, bezbrojna tela, pogrešne ruke, pogrešne noge, pogrešna vilica i kičma (uz istresanje zmija iz njih)... Ali šta mari? Uvek zamišljam Šilerove divne zube kako se cere na lampe, s glavom okrenutom na ovu ili onu stranu na najprijateljskiji način. Trbuhozborčev idiotluk, ali bez trzaja na napetim kostima lica.
U samostanu pijemo oproštajna piva, razređena ali dobra, i pozdravljamo se sa svima unaokolo. Veliki osećaj spokoja među zašiljenim zgradama, ocrtanim na nebu; pored mene Noje nešto petlja s ključevima. Napolju na putu kola čekaju.)
Nas troje smo zajedno zgrbljeni na prednjim sedištima kola i Lobo iznenada progovara, nekako panično, o smrti i ženama. Kako se nikad ne bi mogao oženiti. Kada je bio u školi, istorija ga je prestrašila, nije mogao da misli niti govori. A kada mu je umrla sestra, otrčao je niz put do Huanite i pao na krevet, tresući se, sve dok ona nije stavila ruku na njega i izvukla paniku. Oboje su drhtali kada su dospeli u auru smrti, potpunog jada bespokretnosti. Dvostruke automobilske svetlosti vijugaju ka Londonu; i nas troje, zgrbljeni nad mašinom kao veštice nad kotlom, dok brda nestaju u daljini, a rupe podlokavaju put. Nov par svetala naišao je ni iz čega da bi nas susreo, dok smo mi sve vreme pričali sujeverno o Ponsu de Leonu50 kako leži tamo dole u nekakvoj koralnoj pećini, s morskim puževima u očnim dupljama i oklopom izjedenim od vode; i novom svetu koji se otvara iz njegovog pupka kao iz razreza u materici čovečanstva. I sva so iz Mrtvog mora ne bi ga mogla izbrisati ili opozvati poduhvat koji ga je uzrokovao; i na neki način sve ovo - njegove ideje o Pacifiku koji pada među dine i oklope i koplja i svetlomrke crvendaće; i skelet Ponsa de Leona, odeven u vodu, mesa raspršenog, s lobanjom kao kavezom za rakove samce, sve ovo, kažem, kao da je bilo nekako povezano s mrtvačnicom i gomilama zbunjenih kostiju koje su ležale u slagalicama svuda naokolo. Zašto, ne bih mogao reći. Ali tom svojom posetom pretvorili smo sve smrti u stvarne. Uvid u njih uključivao je svaki primer prestanka rada ljudske mašine. Gde je on video Ponsa de Leona, meni su bili vidni ti milioni drugih, zbunjenih majmunolikih ljudi kako šutkaju komade mesa ili rokću ispod memorijalnog granita. Duboke vode Mediterana pršte od kostiju mornara i ribara. Komešanje zastavica koje se lelujaju iz grla Grka. Kontinenti koji se pridižu na udar čekića moga kompanjona, poslušni kao slonovi, u želji da zbiju plutajuću gomilu tela u odgovarajuću smesu. Sva ova ogromna energija leži iza njegovog legendarnog glasa; kao neka ogromna fabrika hartije koja usisava reciklažu, stare trake ćilima ili ulične nanose, planeta nas omekšava u perut, meša, izravnava i reže neosećajne sudove u pogodnosti, a onda iz vrtloga proizvodi i kreira beskrajnu traku toalet-papira, kupona, cvetova maka,51 salveta, kartonskih kutija, celofana. „Zašto uopšte želimo da živimo?” pita on nervozno. Razmišlja o dobu koje vidim: otpacima koji odlaze u mlin i bivaju pretvoreni u simbol smrti dvadesetog veka. Beskorisno je. Smrt nas uzima jednog po jednog. Šta je to što ostavljamo svojoj deci, itd? Kada je Huanita rodila prvo dete, bila je preobražena, otekla od zadovoljstva i patnje. Postala je kao životinja. Nikom nije htela da se proda. „Pripada njemu, znate? Sve što imam pripada njemu. Moj Huan. Da si se oženio mnome i da je dete bilo tvoje, podelila bih ga s tobom.” Ovo mi govori s tragičnom tugom. Posle toga je visio oko njenog obitavališta. U trenucima kada je mogao da bude nasamo s njom, pokušao bi da napipa njene grudi, a ona bi ga s gađenjem divljački zbacila. Dete! El hombre que ha hecho esto,52 itd. itd. Ponekad noću do njega ponovo dopre njen miris i onda bi mogao da se ubije. To me je podsetilo na Marnija u sobi iznad, kako ponavlja iznova i iznova, tim pridavljenim gospodskim glasom: esta hoy mas enferma,53 ili neki sličan orakularni glif čije značenje žudim da znam. Ili Justas koji pred ogledalom cedi bubuljice pre nego što ode kući na ručak. U suprotnom, kaže on, njegova žena će to učiniti umesto njega. Staklo je prekriveno malim iscedima gnoja koji se stvrdnjavaju i koje će on izgrebati noktom kada smanje vidljivost u ogledalu. Sve ovo je izmešano sa slikom fabrike hartije i planete koja nas ubija i onda reinkarnira kao kašaste otpatke. Alamort, alamort.
Ali čak je i Pons de Leon bledeo kada smo se te večeri nas trojica umornih putnika ušunjali među pretrpane klupe opatije, umorni od samoistraživanja - starog sveta u sebi - i stajali, lica okrenutih na jednu stranu, kao slepi stvorovi, pod divljim saglasjem muzike svirane na dirkama crkvenih orgulja. A s propovedaonice poruga jednog glasa, udebljalog i zaokrugljenog od prakse, intoniranja, večnog intoniranja sve dok nam se u duši ne smuči i ona počne da se odmotava pod čistom presijom pompe. Svetlo, visoko tamo gore, gde vitki stubovi podupiru jedan drugi, fosilizovani labudovi što padaju pod uglovima i u vidu končića: sada cikcak, sada bočno, sada osvetljeni, uvijeni, viseći, nagnuti: O Jezu, Jezu, i to je dovoljno da se kripta oznoji i jesenji petolisti lepršaju među grobovima. Naš slatki beli hor drži se svake note kao sinhronizovani leševi u plesu pod vešalima. Razbijeni talasi zvuka, zgnječeni kao parfem preko jadnih ofucanih stvorova koji se ušunjavaju ovamo kao pacovi, da bi zagrizli i zagrcnuli se na otrovani mamac. Pehar za pričešće natopljen crvenim morem bakterija koje se sumorno šunjaju od usta do usta; nafora koja se lepi za nepce kao želatin. I iznad svega ovoga buka, buka koja se roji od krovne do zaobljene grede, od grede do zavrtnja i navrtke, pa ponovo od grede do zavrtnja i navrtke i nazad do grede, huka korala; sve dok saosećajni metal ne zacvili duž propovedaonice i čitava se katakomba ne zakosi, otimajući se, vrveći od naših vapećih duša željnih utočišta, ka rupi bez dna gde bela Stvar pere noge među ljiljanima - a papski katamiti54 se klanjaju i počinju da zuje kao obadi...
Crnkinja mi steže ruku, užasnuta ovakvim varvarstvima, baš kao dete. Svetlo s krsta sija kao žig na Lobu, u njegovim očima, na njegovom čelu. Odsvuda smo okruženi insektima u belom. Anselm stoji pred licem Božjim u svojoj pozi razigranog borca, dok mu velike šake rade kao klipovi, vilica mu je kao kod lošeg glumca, oči kao čisti šrapneli u svojim crnim orbitama, Anselm očišćen od tripera i pića, u srčanoj borbi svim silama među mantijama. Nije bitno. Huanita je prebrzo istrošila svu slast, zubi su joj ispali, oči otekle. On je užasnut mogućnošću da će crnkinja razumeti ono što govorimo, ali ona je u prevelikom strahu od nafore; uši su joj povinute unazad kao kod malog hrta. Bojim se da će svakog časa nagrnuti ka vratima. Ionako se nikad ne bi oženio njome, pa tako nije ni bitno. U ime Oca, Sina i Svetog duha. Da, to je bila jedina neprilika s kojom su se susreli. On zapravo nikada nije mario za nju, baš kao ni ona za njega. Radilo se samo o tome da je bila prisutna prilikom svake krize u njegovom životu, pa je tako posle izvesnog vremena izgledalo kao da je se nikad neće moći osloboditi. Čovek nikad nije oslobođen sopstvene prošlosti. Amin. Postala je, identifikacijom, sve, Lima, mrtva sestra, panika, prevare; i sada joj se među severnjačkim ruinama ponovo okrenuo, u regresiji, cvileći za njom - kao dete. Amin.
Posle toga, kada izađemo kroz velika vrata, to je kao da se noć raspukla u tamnom voću, toliko je neizmerna i jedra, toliko tiha i neuznemirena. Tada znam da nema više pitanja koja treba postavljati, da nema mesta sumnji u vezi s naforom. Sve je sprano rekom lica sa zlatnih vrata, rekom brada, crkvenjaka, kurve, članova hora, nestašnih devojaka, zapuštenih žena, lopova i besposličara. Svetlo curi napolje na plave nadgrobne ploče. Posvećene uspomeni Lorensa Lucifera, koji je umro ovog dana avgusta. Prinesite svecu ili svetu vodicu. Ja sam kvrgava kičma od kamena, govorim mnogim grozničavim lišajevima, udaljeni sam prah u zaštitnom omotaču od mlakog olova, van domašaja jamba ili fuge. U suštini, čitavo pitanje je u prihvatanju, depersonalizaciji sebe, društva koje je neko prisvojio. To nije samo pitanje umetnosti nego i pitanje života. Dotaknuti ste, promenjeni, preobraženi ovom orijentacijom. Ko god da je bio vaš prethodnik, kakva god da je vaša istorija, to mi više nije bitno. Ne mogu više da cvilim kada tvoja glava padne kao čekić na beli jastuk. Čudnovate dogodovštine kostiju i sintaksa mišića i hrskavice postoje u odnosu s nečim što više nije istorija niti ideali.
„Lezi i umri, krhki šlemu od prašine”, napisao sam jednom; i, umirući na taj način, ti si bila Sapfo, ti si bila Beatriče, uvijala si se kao latica u egipatskoj večeri. Smrt među grobnicama. Smrt kao šibanje solju i nesklad zimskog mora onog prvog dana čežnje. Da, ozbiljan sam. Ono što si sad najmanji je moguć imenitelj, u agoniji držana čitav jedan sat u mengelama mojih kostiju i krvi. Veruj mi, nisam uzeo ništa od tebe; ili još bolje, time što sam ti oduzeo sve - sve nebitno, zbunjujuće, istorijsko - pretvorio sam te u tako nepodnošljiv bol da bih, čak i kada bih samo pokušao da ga izgovorim, poludeo. Taj deo onoga što ostaje, kada su Kupidonove vekne i ribe skupljene, čuvam uvek u sebi kao rezervu snage. Potrebno mi je da bude živ. Ne mogu da ga uništim tako što ću ga opisati - i uništim sebe u obrascu zaraznih slogova za otupeli svet. Nikad, obećavam ti, nikad. Toliko pripada životu. Amin.


שׁ

Kada bubnjevi zadobuju i neprozirno svetlo zatreperi na noćnom nebu, ja ponovo postajem dete u obnovljenoj istoriji. Ja per se Ja, Lorens Lucifer. U mojim snovima postoji samo jedan mogući protagonista. Krećem se po scenografiji sveta na bešumnim točkovima; neko me drži za ruku, ali ko, to ne bih znao. O per se O. U mekom fermentirajućem zelenilu Himalaja otac Pol cepka svoj jedrenjak iz panjeva deodara; brda dišu sneg na napuštena igrališta, tibetanska panika pred zimom. Prevoji se presijavaju od večne zlovolje, dok se reka kreće u mekim nanosima leda ili zgrušava u zeleni somot. Na visokom putu lame prolaze, uvijajući svoje aluminijumske volane u šapama i mrmljajući; u mekoj paprati brda otisci medveđe šape. A na utrostručenim padinama nižih brda sneg se skuplja u oblacima i prvi sumorni karavani kotrljaju se preko ravnice da ih susretnu. Obučeni u odela od grubog sukna, Butanci se bogobojažljivo zbijaju u svojim ovčijim kožama među raznobojnim kartama na raznolikim stepenicama crkava. Sam kukam za Everestom. Negde tamo iznad, večno zavijen u plavetnilo, leži zabranjeni grad, presijavajući se kao kamen. Lasa, gde se oglašavaju dugačke trube i đavoli skaču jedan po jedan s litica. Pružam ruke i padam u sneg; oblaci se skupljaju, lavina silazi niz padinu u togi, razbacujući nadurene kamenčine. Vetar nanosi žamor praznih reči koje prolaze pored mene kao razvejani otpaci. Sve je to skopčano u snu o Lasi i poslato dole u reku među led i zmije. Za mene ne ostaje ništa osim gluvonemih slogova jezika koji tek treba da naučim. Sveštenici diriguju grmljavinom litanija. U palati nižu svoje brojanice i smeše se psećim osmehom. Padine se grče od zastavica; i konji od obojenog papira galopiraju preko litice, odrezani makazama koje daju život, razvejani u trenu kada su kreirani. Zakasneli putnik skuplja ogrtač pod miškama i buši svojim dahom rupu u uraganu. Antilope tračaju i drhte, oči im suze, bedra su im ukrućena od vetra; a čovek baca grumenje putera u svoj čaj i guta pilulu svete balege.
Ja stojim na prozoru i posmatram kako se skuplja oluja. Svetlo je tako glatko i treperavo da osvetljava sobu čudnovato zadržanim odsjajem zelenog, kao u akvarijumu, a ja koji stojim ovde, na tepihu od trava i klizave stene, čekajući. Razmišljam o Tarkvinovoj muzici, i uviđam da ona od sveg ovog straha i previranja nije zabeležila ništa. Od muzike mi zahtevamo svoj kompletan život ukoliko treba da nas pokrene: svaku modulaciju sna, očaja, ljubavi, žudnje. To je prošlost i budućnost, prvo rasprskavanje života i taj budući silazak u grobnicu; Ištarin silazak među zemljom zamrljane ruže; ulazak u komoru kosmosa; prvi udar u materici i dugotrajni elegantni grč prestanka, zatišja statusa.
Sutra će zemlja biti natopljena, iscrpljena i ponovo rođena iz ovog orgazma vode; korenje žbunja iskislo i potpuno sočno. Penis pokopan i blagosloven, tone nazad u hibernaciju, uvijen i dremljiv kao glavni koren biljke. Oživljeni zidovi pičke, uokvireni jorganima i membranama od biljnih sokova, smole, naprstka, pečuraka, žita. Ići ćemo zajedno među stokom po zaparenoj zemlji, kraj reke, i oživeti legendu o nevenu koju je Tarkvin propustio. To neće biti teško ukoliko budemo praktikovali poniznost. Poniznost od korena nagore, sveuništavajuću, sveproždiruću, svestrasnu. Ukoliko imamo rana, pokazaćemo ih.
Jutros to je Čoser. Sledimo hodočasnikov put na jug. Potrebno je podsetiti crnkinju kako sam prinuđen da izađem ovamo s tobom, da okusim preistorijski svet i osvrnem se na njegov smrtni trzaj; jer u toj ustajaloj sobi, s mapama na slepom zidu, ja sam bio impregniran podacima o epohi koja je tema ove kontemplacije. Zagušen sam time. Mislim na doba pergamenata od kože i grubog mastila, na strpljiv, divan rad, tako kompletan i formalan unutar granica koje je sam postavio. Prve prese koje, stenjući, izbacuju svoju bogatu crnu rudu literature. Kekston, Malori - jednostavno lukavstvo dece bez oca. Žičasti papir koji miriše na svećnjake i lepak. Horovi se uvijaju od goblina navodno svešteničkih. Trolisno, petolisno i čitavo telo upravnog gotskosivog u tornjevima koji teže nekom važnom cilju. Nove kovanice i komična silovanja. Ukrašene drške i divne žene u kojima raste sifilom. Zeleni Kralj privezan napuštenom baržom za grudi svoje majke. Treći nosevi izrezbareni na nasmejanim licima dvorskog grbavca. Labudovi koji lete unazad i molitvene knjige s obiljem heraldičkih životinja. Sve ove divne stvari cirkulišu u venama crnkinje trujući je. U redu je uništiti istoriju koju sam prinuđen da iskusim, u potpunosti. Ali iza svega toga je slika fabrike papira, velikih brda papirne smeše, beskrajnih kalemova srži i otpadaka i tkanine, istkanih u dnevne novine, higijenske peškire, toaletni papir i papir za upijanje. Ja sam ponovo na visokom tornju među morskim galebovima i oblikujem odluku kada posmatram kako se ove divne stvari spiraju u kanalizaciju. Negde je veza prekinuta i mi lutamo među neverovatnim maglinama, u regionu svesti koji je tako hladan, tako proređen, da želimo da kriknemo glasno za toplinom. Region gde su isceliteljske mitologije tako eterizovane da otplutaju van domašaja pre nego što ih um može zgrabiti i upotrebiti kao gorivo. Ovo je prava Ničija Zemlja, nakrcana obiljem i svetlucavim čelikom, gde srce vrišti za samilošću, gde se utroba grči na miris novca, mnoštva, masturbacije; gde su tople misli, osećaji, užici zakržljali još u povoju, sprženi i ugušeni. Efemera! Između Golgote i klanice gde se po čitav dan ne čuje ništa osim uplašene cike svinja. Nema konačnog mira; nikakvo šilo, bodež niti metak ne mogu ga doneti. Igranka traje, večno traje.
Te večeri sam bio tako siguran u doba koje leži iza svega ovoga, u novu dimenziju, novo biće - naslućeno saznanje. Video sam obrijane glave kako se kreću stazama u Krajstčerču, tamo gde saksonska reka šepavo vuče krhotine leda čitave zime; u doba mira video sam rumenog opata kako u predvečerje silazi da u ledenoj reci peca pastrmke, dok svetla skaču jedno po jedno ka visokim prozorima.
Protekle noći mi je Morgan, sedeći kraj kotla, pričao o prihvatilištu gde je radio kao čuvar. Huanita se šunjala hodnicima, s kosom u očima i satarom koja joj se presijavala u rukama. Lobo je pušio i tiho cvileo. Dogovorili su randevu u podnožju brda. Bio je to njegov poslednji pokušaj da je namami. Silovaće je tamo i napuniti joj usta peskom. Nije još bio potpuno siguran da li da je potom i ubije ili ne. Ali kada se našla tamo, s detetom na ruci, vašljiva, gladna, zacrvenelih očiju i kože od vražje vrućine, čitav fokus normalnosti ponovo se uspostavio u deliću sekunde. Znao je da je njegova slabost prejaka da bi ga ikad učinila ubicom. Uzeo joj je dete i zakopao ga do pojasa u topli rastresiti pesak da ne može pobeći. I ona je odmah shvatila šta joj se sprema i počela da beži od njega, stenjući kao da je bodu nožem. Sustizao ju je, ubistveno likujući, skoro ju je dosegao - kada se ona iznenada bacila na tlo kao životinja i, skupivši šaku peska, zabila ga sveg ispod svoje otrcane haljine; ispunila je njime pičku i ležala iscrpljena, stenjući, potpuno bez reči, čekajući na sukob kao ptica. Bio je tako zatečen ovim gestom da je počeo da kuka, da larma, protestuje, viče. A sve to vreme ona je samo ležala tamo, bez ijedne reči. Iscrpeo je svaki gest, svaku pretnju, svaku senku osećaja između ludila i smrti, a ona mu i dalje nije odgovorala. Naposletku je morao da ode i ostavi je da leži tako, skupljena kao lopta, u iščekivanju. Nema. Užasnuta. Pobedonosna.
Šta je istorija pored ove odmotavajuće realnosti koju mi Lobo nudi uz emociju i cigarete? Nastupanje kroz utrobu prosjaka. Kada te slušam, glava mi je prepuna slika, čitavi izgubljeni svetovi teku niz taj uski kolosek ka apsolutnom; istorija je iznenada porinuta kao drednot,55 kao mit, predskazanje, objašnjenje, glif, začarani heksametar, daktil, pastorala. Svet očajnički želi da bude ponovo uspostavljen, ali mi mu nudimo samo regresiju - bekstvo iz geometrijske mišolovke koja je zapravo samo privremena. To nije samo pitanje povratka mitu. Mit će nam se sam vratiti. To je smisao ovog kišnog jutra; to je ono što mi se obraća, među svojim poliranim komponentama grada, doline i farme. U takvim trenucima mogu vam zasigurno reći da je ovo rascep, kataklizma, spuštanje zavese na svet. Nov jezik, novo božanstvo, novo neumitno povlađivanje nametnuto s neba. Ne, oni nam se već neopaženo prikradaju. Forme umiru, zastarevaju, odlaze na stranu. Svi čuvaju, antikvar je uplašen. Učenjak je postao šifra - epicena, srednji rod - s opremom književnog kritičara. Svi plutaju u Sargaskom moru napretka, obavijeni i zapetljani u travu, upetljani u krljušt riba, biblije i klozetske šolje, izmet i turbine, loptice za badminton. U opatiji još uvek obeležavaju mesta u crkvenim pesmaricama, nesvesni činjenice da ćemo sutra zaboraviti kako se čita; u bolnici klešta pucaju na šavovima deteta; u vikend izdanjima novina veliki ljudi postaju zlobni, pišaju unazad javnosti u usta i pričaju o lepo oblikovanoj, opstaloj lepoti tradicije. U Londonu igraju oko Volpola, Faberovi pesnici56 obeležavaju vreme i otpočinju milenijum serijama elegantnih satira, lezbijke onanišu uz ciku naputerisane sperme i buka satare je izgubljena u nervoznom orgazmu milion spisateljica romana. U Rimu papski nuncije objavljuje upotrebu penkala u onim slučajevima kad penis zakaže. U Kalkuti crna pohara luta s iznenađenjem u očima, dodirujući nedodirljivo i jedući nejestivo. U Getu su ulice polivene sokom, a trotoari klizavi od očiju bakalara. U Lisabonu postoje žene neiscrpne kao Indijski okean, koje leže raširenih nogu, posmatrajući kako ekspresni voz hita ka njima na svojim metalnim šinama. Sa Islanda se Erik Crveni otiskuje poslednji put sa svojim tovarom koža, žita, šahovskih figura, jabukovače i bodljikavih prasadi. Sve se to spira ka ludilu dotad neviđenom. Sami jeretici su užasnuti i grade sebi Arke od olupina mašte, vešaju svoju utrobu kao jedra; oni pokušavaju da pobegnu, radije birajući ono što je štedro nego da prihvate fermentovano ovde, gde život bloboće uz penušavi rapsodijski idiotluk sode iz sifona, gde se kontinenti krune komad po komad uz sve slabiju poviku: Jezu, Jezu iz gotskih kitova - prigušenih povika Jona. Neumoljiv, vodeni pupak sveta traži sve. Sargasko more trava i puzavica, gde se mudri, deca svetla, siromašni duhom, aseptični intelekti, razni, racionalni, mogu skupiti i udružiti mozgove u strujanju atoma. I nijedan nimbus nije ozlojeđen, nijedno pogrebno slovo. Jedino more usisava svoj danak u vidu boca jabukovače, opušaka, sendviča, dnevnih novina i imperijalnog izmeta. A hrkanje vernih ubistveno je kao metronom...


שׁ



U hotelu se starci oblače za poslednju večeru. Gospodin Nikolas leži u kadi, lickajući brke i igrajući se sa sobom, dok pazitelj okreće slavinu s hladnom vodom da bi ga rashladio. Pojaviće se, krut, nadmen, legendaran, kicoški obučen, s karanfilom u reveru. Pazitelj će ga nahraniti i čuvati stare dame od njegovih sramnih dobacivanja. Posle toga će sedeti u salonu, uspravno, zureći u zid, kao da ga prevoze preko Stiksa, vodeći bespokretne bitke u svojoj lobanji. Kada poštar zakuca i lobanje zveketavo pregledaju poštansko sanduče, on će se probuditi i uz cviljenje biti odveden u svoju sobu. Večeras nakon čega sledi sutra, nakon čega sledi večeras. Da bih izbegao konačni datum, ja nalazim pribežište u knjigama, fotografijama, u uspomenama na tebe.
Ništa nije tema osim ovog majmunskog kaveza za starije ljude i fantastične usamljenosti koja mi govori da postojim. Sedim po čitave dane u bljuvotini slika, oživljavajući svaki tvoj gest, svaku pozu, svaku opasku. U ustajaloj biblioteci proždirem gomile papira s rečima na njima. Sirijus, Pseća zvezda koja se rađa u psećim danima; Knjiga Kelsa57 i meka irska usta koja oblikuju rukopis, itd. Tarkvin dijagnostikuje ovo oboljenje kao strah: „Nisi jak kao ja, dragi moj. Pogledaj me. Mislio bi da sam krhak, zar ne? Pa ipak, izdržavam najgore psihičke krize a da se ne slomim: a tu si ti, sasvim zdrav i jak, nesposoban da nosiš svoj krst bez borbe protiv njega. Budi stoik, moj druškane, stoik.” Pa dobro, prokleto bilo, ja to i jesam. U svakom slučaju dajem sve od sebe. U utorak sam kasno po podne potražio Hildu i zatekao je kako sedi kraj prozora medu viktorijanskim reliktima, u pokušaju da piše ukrštenim perom od penkala. Pored nje na stolu leži formular za Poslednju volju i testament. Veče pada, a mastila nestaje. „Slušaj, mače”, kaže ona iznenada, „bolje požuri i uradi test krvi, jer sam konačno zglajzala.” Stojim tamo gledajući je u oči u sleđenoj zbunjenosti. Iznenada postajem svestan napora koji je učinila, ogromnog strpljenja koje ju je nagnalo za ovaj sto. Ruka joj drhti dok piše, ali oči su joj potpuno mirne. Na stranu je, kaže, stavila pedeset funti za oporuku. Želi da to radi deteta dobije njena sestra u Linkolnu; to je sestra koja ju je izbacila iz kuće. „Za svaki slučaj”, kaže ona, misleći svaku reč, „to je samo za svaki slučaj, znaš? Ali ja sam zdrava za moje godine. Nema šanse da ga ugasim još neko vreme.” Nije uplašena, samo utrnula. Nevidljiva kriza ju je iznenada smekšala. Vrlo je blaga. Sarkom, sarkom... proleće mi kroz glavu.
Noć je vruća od prašine. Ne mogu da smislim šta da radim, kuda da odem. Posle večne šetnje po ulicama ogoljenim do kostiju, svraćam do Čejmberlena. Pas skače i liže mi ruke. Ona je sama, sedi i čita u fotelji. Čejmberlen je otišao na neki muzički festival ili tako nešto na severu i neće se vratiti do sutra. „Imala sam osećaj da ćeš doći”, kaže ona. Dugo sedimo u memljivom stančiću i ne razgovaramo. Nešto se dešava: iz vrućeg letnjeg mirovanja, letargije, nekakva odluka se oblikuje u nama. Pokušavam da ne razmišljam. U tom trenutku ona isključuje svetlo i uključuje radio. Simfonija odzvanja kroz sobu. Sedim tamo u tami, tresem se, očekujući ni sam ne znam šta. Tama kao katran i glasna muzika. Tada pružim ruke i dodirnem je. Ona stoji ispred mene u mraku, a kad je dodirnem, meko pada u fotelju, drhtavo dišući. Lobanja i ukrštene kosti polako se spuštaju na pola koplja. „Nećeš ništa reći, je l’ da?”, šapuće ona. „Za ime boga, nećeš, zar ne?” Obećavam joj iskreno, iskušavajući efekte podrugljivog osmeha u tami. Ispunjen sam dubokim umorom i gađenjem. Prolazim kroz to, da, ali s ovim nagrizajućim jadom gađenja. Ne znam zašto. Čitava soba miriše na Čejmberlena. Zagušen sam njegovim mošusom. Njegove knjige, njegov krevet, njegovi psi... Čak i kada u tami cvili kao luda (poludela), tako sam napet da joj na silu stavljam ruku preko usta. Grudi joj se tresu od suza. To je divni, satirični balet koji izvodimo zajedno, kao divne krastače; motiv je mržnja, na neki opskurni način. Pretpostavljam da je uteha i nežnost ono za čim teži - ali to jednostavno nemam. Ni mrvice. „Iskoristio si me”, šapuće ona uzrujano. „Hajde onda, šta čekaš, što ne odeš? Dobio si što si hteo. Odlazi, odlazi, ostavi me na miru.” Počela je da lupka po meni šakama dok joj nisam zalepio jednu oštru preko obraza. Sada je toliko smešno da osećam potrebu da se cerekam. Ovako se prepirati, cepajući krevet na komadiće. Dugo ležimo jedno pored drugog u tišini. Vazduh je vreo i nabijen umorom. Muči me pomisao na Čejmberlena - ovo mesto je tako ispunjeno njegovom ličnošću. Čak i ona, šta god da radi, kao da nosi njegovu oznaku na sebi, kao što će i papir zadržati vodeni žig još dugo pošto se stvrdne u pepeo. Radio svira u susednoj sobi, psi meko cvile. Ne znaju kako da se izbore s ovom situacijom, baš kao ni mi. Ukoliko ispružim ruke i utešim je, to je kao da milujem Čejmberlena; nju jebati je kao akt sodomije s njim. Konačno to više ne mogu izdržati. Ustajem u mraku i tiho se oblačim. Ona se ne miče. Odlazim u drugu sobu, palim svetlo i gasim radio. Onda oklevam. Da li da se vratim i oprostim? Toliko sam preplavljen nežnošću da se okrećem i otvaram vrata. Ona leži tamo potpuno mirna, zureći staklastim očima u plafon. Počinjem da se izvinjavam, sedajući kraj nje na krevet, ali ona ne odgovara. Ukoliko pokušam da joj dodirnem lice, odvraća ga. „Hajde”, kaže naposletku tihim glasom. „Nestani odavde.”
Sedim tamo ćutke, zureći u pod. Ne želim da je napustim ovako, bez nečega, nekog čina prijateljstva. Oboje smo obuzeti ovom sporoprožimajućom mržnjom letnje noći. Kola napolju jure po asfaltu, pale se prve ulične svetiljke. „Slušaj”, kažem ja. „Hajde sa mnom na večeru. Hajde da izvršimo obdukciju ovoga. Ne želim da te povredim, iskreno.” Ona okreće lice ka meni, svetlo iz susedne sobe oštro ga obasjava; tvrdi beli električni sjaj topi se preko njenih obrisa. Oči su joj utonule u čelo; koža joj je prilično otečena, usta imaju omalovažavajući izraz. Vidim da mi ne veruje. Ali toliko je jada ispisano u izrazima njenog lica da ponavljam što sam rekao, ovaj put blaže. Žao mi je nje. Kad joj ovako gledam u lice, kao da gledam u Mesec kroz teleskop prvi put: tu su krateri, svetlo koje se igra na kontinentima, presahli okeani, pustinje. Da se nisam tako raznežio, ostavio bih je i otišao kući. Dok god ne moram da je dodirnem... Ona kaže: „Prezirem te”, ne iz nekog stvarnog ubeđenja, već zbog toga što još nije sigurna da li da mi veruje ili ne. „Stvarno nema nikakve potrebe”, kažem joj. „Obuci se sada i hajde da večeramo.”
Izlazimo iz stana zajedno, kao najbolji prijatelji, i ulazimo u autobus za sever. Zajednička večera nas je umnogome vratila uobičajenim mestima. Posle toga, dok smo odvojeni zajedno šetali u tami među kurvama i uličnim svetiljkama i policajcima, ona reče: „Ti znaš da ja zapravo i nisam htela. Zato sam te i mrzela, znaš? To je bilo nešto što sam morala da uradim; osećala sam nekako kao da sam mrtva ovih dana, od kukova nagore. Sada sam ponovo srećna. Hvala ti što nisi otišao. Bilo bi mi grozno. Sada mi je drago što si bio ti, a ne neko drugi.”
Iznova uspostavivši ravnotežu, pošli smo kući autobusom, jedva progovarajući, ali s prijatnim osećajem, kao da smo stari ljubavnici. Ovo je tema za ogovaranje: kasnije je u momentu slabosti poverena Tarkvinu. Njegovo iznenađenje i ushićenje bilo je veliko. „Čejmberlen!”, neprestano je ponavljao, kao da je ostvario neki ogroman lični trijumf nad njim. „Bože moj, a nju su jebali sve vreme! Stuprum in oestris, ha ha, stuprum in oestris.”58 Govorio je to dok je gurao čokolade u usta i cerekao se.
Sve ovo je izbegavanje prave bolesti, bolesti koju jarkim bojama pokušavam da nacrtam u knjigama. Celog dana hodam po muzejima, u inspekciji relikata naše istorije, brižljivo izloženih i etiketiranih studioznim rukama. Noću meditiram o količinama čistog zlata koje tako nemarno držimo u staklenim vitrinama, nesvesni da ova ista užegla stvar truli u našim arterijama. Moguće je održati vitalnost vekova u boci s etiketom koja će ukazati na njen odavno izgubljeni identitet! Moja istorija i moja sadašnjica zbrkane su zbog smrti koju vidim skupljenu oko sebe, ovde vilica, tamo butna kost, ovde svadbeni prsten, tamo pijuk. Ne mogu živeti jer me tela mojih predaka u raspadanju prate iza svakog ugla. Oni ne žive u svom mitu, nego mrtvuju, utičući na moje umiranje, ne življenje. To što je svaka naša radnja tako podložna greškama, tako puna ekstrema, to je zbog toga što su hipereterični univerzumi koji bi trebalo da žive u nama - mrtvi, u vitrini. Umesto da nas othranjuju, oni su sudije našeg poraza, naše propasti i pada.
Krug je potpun. Stavili smo svoje mitove u podrum i moramo ponovo početi gradnju novim alatkama, novim jezikom.
Morgan mi je prošle noći pričao kako je svojim prstima iscedio mlohavu matericu i pokopao to u dvorištu. Mali Petar, caričina ćerka, imao je glavu kao dinja s bolesnim, ribljim kapcima mikrocefaloznog idiota. To je bio idiot visokog porekla, koji je bio u izbeglištvu mnogo više nego što je ona mogla i da pomisli: ne samo iz Rusije nego i iz ostatka sveta. Ona je provela čitav dan ispisujući olovkom po zidovima, stolu, podu, svoj pokušaj da, kako je rekla, sastavi istoriju svoje rase. A o istoriji je znala sve što je vredelo znati. Mogla je potpuno razumljivo da objasni bolesti normanskih barona na tapiseriji. Strela ga je pogodila u oko, a on ju je čupao, baš kao da se zakucala u drvo. Mislila je na Harolda. Čitava saga je bila napisana na podu. Ona me podseća na divni simbol naše taktike: pravi savremeni stručnjak za mitove koji po stolu, zidovima i podu žvrlja pogrešnim krajem penkala. Normani su uzimali svoje žene nežno, rekla mu je, bez obzira na oklop, vrlo nežno i aristokratski. Onjušili bi ih tiho, kao što pas ispituje voće; tada bi ih vrlo nežno grizli, sve dok sok ne bi potekao. To ga je nagnalo da je pribije uza zid i nokautira. Vrednost ovih iskustava je u tome što on ne žali ni zbog čega. On sam je uvek deo fenomena koji ga zbunjuje. „Možeš li zamisliti”, uvek me pita, „da ja to radim? Možeš li zamisliti da ja poverujem u tako nešto?”
Kada pomislim na Tibet, koji leži tamo među snežnim kraterima, Golgotu mrtvih rasa, Minou, Japan koji se otvara kao paunov rep ili Etiopiju, gde se lampe tamno ljuljaju nad lokvama krvi - tada znam da mit koji tako teško visi nad nama nije mrtav. Polako se vraća u fokus, njegova snaga se obnavlja; kud god se pokrenemo, udaramo na njegove oblike - prožimanja i difuzije toliko ogromne da ne postoji ni stopa zemlje bez njegove neodoljive magije. Kopajte gde god hoćete oko kratera ovog bojnog polja i vaš ašov će naići na zlato. Zemlja je zakrčena njime, pretrpana, otežala kao zreli grozdovi, čeka neko kancerozno proleće da oslobodi ovo odbačeno i smežurano đubre u eksploziju ludog bujanja svuda oko nas. Ono teče u vodi iz slavine; ono se skrućuje i množi u stubićima vode u drveću; prožima ambare, ima ga u semenju s kukuruznog polja. Svugde je. Lopata puna kostiju otkriće Kecalkoatlove hramove i užase koji se roje u njima; kadu iz koje je pesnik Nezahualkojotl motrio preko mladog sveta. Grobnice u kojima su čak i mumije mrtve i kruto čekaju na uskrsnuće. Pećine s prepoznatljivim bizonom koji igra u njima; čovek iz Orinjaka59 koji zamače prst u elektricitet u pokušaju da ustanovi odbegli fenomen heraldičkog univerzuma; pekinško čudo, doba kamena, litosa, litosa, litosa. Ekstatični majmuni i dinosaur od četrdeset stopa sa zuboboljom. Patrola ozbiljnih mamuta između kamenih doba. Sabljasti tigar menja svoj jelovnik; otisci vraninih nogu na krčazima. Minos. Vizantija koja jednolično cveta na Atosu u tradiciji tako formalnoj da joj je pedeset godina ubilo novinu, a posle hiljadu i dvesta još možete da je namirišete, kao sardine koje su se ukvarile u konzervi. Vera, uvek mi govoriš, čovek jednostavno mora imati veru - ali u kojoj meri, ili možda snažnu volju, ali koliko je toga potrebno da bi se ovi relikti pristojno sahranili? A ionako, kada kažeš „vera”, kako da znam da to nije jedan od onih odumrlih idealizama pod čijom zastavom odlaziš u krstaške pohode? Ukoliko sam stranac, to je samo zato što pokušavam da prihvatim svet, a ne da poričem njegovu sveukupnost; ili da gradim na rasklimatanoj armaturi etike. Na ovu temu se nisam svađao samo s tobom nego i s Alanom, Pitersom, Lobom. Nastaviću da se svađam sve dok moja sopstvena pozicija ne prestane da bude hipotetička i ne postane definitivna. A onda život: dani su previše prazni, a noći predugačke. Kako da provedem ostatak svojih dana ovde sada kada sam ubeđen da je život zapravo mašta?
Noću sanjam. To je čudnovat osećaj. Ubijam sve oko sebe, vekove koje sam posetio, epohe koje sam istrpeo, hodočašća koja sam preduzimao - usamljeniji nego što bi ijedan Jevrejin mogao biti, usamljeniji po rasi. Odustajem i dopuštam da sve prođe kroz mene, od bronzanog doba do doba demona. Jašem na talasu do visine milion svetlosnih talasa, jezdeći nad kičmama topova, sklapajući skelete starog sistema da bih ih ispitao i zatim ponovo uništio. Ova sirova aktivnost ostavila me je samog u obilju slika, tako ogoljenih po vrednosti da bi me čak i sam čin njihovog zapisivanja doveo do iscrpljivanja: filter, pentagram, nekromantija. Blaga lica astrologa koji mapiraju planete. Ogoljena jednačina Dobra i Zla nošena kao konop za vešanje kriminalaca. Opne se grče od malih rogatih prikana - morskih ćurana, ježeva i krastavaca i nilskih somova. U mašti sledim mit kud god nagrne, u Toskanu, Spartu; gde ga još i sad možete videti kako živi u krutim zelenim svećama čempresa, izuvijanom srebru Vizanta. Mantije s krutim pokrovom apostola, dragulja i fosila. Metamorfne brade koje se naziru na krečnjačkoj steni. To je oblik bekstva. Poistovećujem se sa svakim i svima koji su izbegli smrt radi živopisne istorije. Kažem sebi da sam vanzemaljac, stranac, endomorfni sa Marsa. Kažem ovo ne zato što sam usamljen, nego zato što znam da će se to i obistiniti ranije ili kasnije. Ustanovljujem svoje porodično stablo pohlepno kao svaki domaćin iz predgrađa, grabeći izgubljene ljude, tirane, pisce koji su jeli bičeve i disali škorpije. U najgrđem ekstremu takođe i braću među pećinama, troglodite, ljude s kičmom od zelenog štapa, ubistvene slogove koji nisu bili reči nego izgovorene akcije. U takvim trenucima mogao bih biti Bog zbog svega što mi svet čini. Da mi je glava malo veća, usvojio bih kapicu kao Gregorijevu i osećaj za jezik ravan Tarkvinovom osećaju za klavirski metod. („Dodir?”, kažem mu ja. „Da. Tako delikatan, moj dragi Tarkvine, da je skoro rektalan!” Nudim mi brendi pre nego što uspe i da se trgne. Gregori.)
Pa dobro, preko noći zaključujem da od toga nema koristi. Bekstvo je beskrajna tema naše kontemplacije, bekstvo, bekstvo. Grad lupa oko mene kao fetus, hrom, čelik, turbine, guma, dimnjaci. Noći su ošamućene od magle, a vozovi jure kao ludi. Posle dvanaest javlja se otprilike neki mir u kojem počinjem svoja putovanja kroz Vreme: jedini lek, jedini specifičan. Lutam od kuće do kuće Zodijaka ili kratko putujem dole do apstrakcije koja može umiriti nerve i raširiti osećaj prijatnosti duž kičme. Svet govori van mene, u noći, svetao od njuški ispovraćanog čelika i dimnjaka. Novi svet čiji je izbor da davi nežni plamen psihe. Čejmberlen pita za mitologiju: bez novih mitologija, ne, hvala, mi smo obloženi protiv mita. Arterije su se skrutile od mašinerije, kičma se otvara kao kišobran. Preko fatalnog panteona paničnog sveta, tako iracionalno ojađenog - ne zbog sebe samog, nego zato što nemamo sopstveni panteon, klizi figura Mikija Mausa, manijaka s cilindrom i gumenom karlicom, bezbrižnog kao gonokoka u venama bogatih. Zato što kažem sebi da te obožavam, zato što kada se jebemo, takve živopisne apstrakcije kao da nam iskaču iz tela, zbog toga bih želeo da ti ponudim tradicionalni hepiend. Ali to ne valja. Znam to kada čujem veliki hor običnih ljudi koji pevaju nostalgične beznadežne pesme o hepiendu. Nema koristi. Nema izlaza. Mastiljavi razrez među nogama gospođice Smit govori mi istu priču kao i ti dok čvrsto ležiš na zemlji kao pas ili leopard, ranjiva. Udaljenoj kao Mesečevi krateri, kao tamno crvenilo sunčevih pega, mogu ti samo reći da se tvoja plodnost pogoršava dok sediš tamo, pušeći ili čitajući novine; ona pada u limb svih ovih divnih beskorisnih stvari protiv kojih se borim u pokušaju da ih se oslobodim: da bih se obnovio i vratio se kao nova gnoza.
Ovo je refleksija one noći kada je Tarkvin sedeo za klavijaturom kao duh; i muzika - muzika koja je tekla kao žuč u male pozorne uši - bila je tako užegla od istine da sam se gotovo stideo da te pogledam. Tada sam znao da je sve zajedno bilo lažno - legenda koju Tarkvin pokušava da kreira, mit za koji Čejmberlen očekuje da će svaki čas progovoriti iz njegovog stomaka kao đavo. Strmoglavi silazak je tako nasilan da većina nas još nije svesna da se krećemo, toliko je sveobuhvatna iluzija nepokretnosti. Odakle ovaj novi mit dolazi? Gde je velika herojska figura po kojoj treba da bude oblikovan? Putevi tonu sve dublje u močvaru, budućnost postaje sve veći teret; prošlost je uklonjena kao gangrenozno tkivo. Gde i šta je avatar60 - džin ili patuljak? Gde je sterilizovani uzor nove epohe - medicinar i Sveti duh u jednom? Budi strpljiv, budi strpljiv, viče Čejmberlen. Još nekoliko bolnica, manje radnih sati, više vremena za potragu za uzvišenijim. Najpre moramo da raskrčimo zemljište. (On slavi svoju sopstvenu grozničavost u vrtlogu fantazija.) Vrata bolnice Lok su zelena. Vrata prenatalne hirurgije su bela. Ponovo zeleno za vrata ginekološko-akušerske klinike. Fetus je izbačen kao izmet iz beskrajno rastegnutog crvenog gumenog grlića materice. Dajte da udahnem, umirem za vazduhom. Maska je veoma blizu usta. Isfiltrirajte moju hranu kroz placentu i posmatrajte kako je moja majka posle proždire. Čejmberlen kaže da moramo raskrčiti zemljište. Čejmberlen kaže da moramo biti humaniji. Moramo voleti sami sebe. Pre svega, moramo istrebiti političare koji truju čovečanstvo, čije su duše kao vrhovi starih čizama. Veoma prigodno. Moramo očistiti put za pojavu Mikija Mausa, a on će stići sa svojim nevidljivim penisom, koji nikad ne sme da povuče ili cimne. Čejmberlen kaže: kastrirajte ljude koji znaju previše i koji su premaleni; ne mešajte kulturnog čoveka s onim koji je tek dobro informisan. Zgrabite bogatstva strasnog života. Čejmberlen kaže da se moramo ponovo roditi. Tarkvin kaže da smo svi mrtvorođeni. Prijatelji, Rimljani, Zemljaci, postoje fiziolozi koji nisu verovali da himen postoji; a ovde imamo ribare koji se stide da potpuno goli protrče kroz ulov ribe! Ništa ne ostaje osim frakture, šizme, ludila. Imprimis,61 Lorens Lucifer, Ja per se Ja, stojim u visokoj kuli nad mnogim delikatnim okruzima, osećajući kako se arterije mojih udova ukrućuju od plača i tugovanja. Mi koji sedimo napolju u mraku, velika neorganizovana grupa stvaralaca, znamo zasigurno da nas truje sopstvena osetljivost. Urastajuća cista ljubavi koju se ne usuđujemo da ponudimo svetu. To je virus iz koga novo mučeništvo izbija: ogoljavanje tela, nit po nit, žigosanje i pročišćavanje duše. Prisećam se Hildine velike tamnocrvene vulve kao pretrpane pijace; veliki odvod je zagušen krvlju i papirom i opušcima i moramo ga prihvatiti pre nego što nastavimo. Veliki svetleći simbol pičke koji meko odaje svetlost kroz istoriju kao Sveti gral, kao geneza postojanja, udobni bezbrižni jastuk života. Hilda leži tamo kao Tibet, svetluca u svojoj okrepljujućoj tajnovitosti među snegom obloženim kraterima i draguljima. (Toliko je malo nas s ubistvenim darom ljubavi, toliko malo.) Ni u onoj muzici koju je Tarkvin sačinio, kako kaže, za nas, nije bilo ljubavi; nije bilo čak ni mržnje - tog simptoma ljubavi. Samo ovog strašnog iscrpljivanja, smrtnog gubitka, odstupanja duše pred istinom. Tada ti nisam ništa rekao, jer se nisam mogao setiti ničega što bih ti mogao reći; da sam počeo da govorim, možda nikad ne bih ni prestao. Pomislio sam na Morgana, dole kod kotlova, s tragovima katetera na njemu; na madam Ebaut i miris njene materice; Loba koji jeca nad nožem; Gregorija koji stoji pred streljačkim vodom, suočen sa zelenim kuršumima reči: pomislio sam na nas kako tog dana lutamo pored reke, između elegijskih cvetova ljutića, obuzeti snovima tako trivijalnim i jasnim da nismo imali predstavu o prokletstvu koje se s nebesa spuštalo na nas kao pokrov od čađi. Da, kada sam rekao da smo postali nalik grbovima, mislio sam na našminkani pogrom koji i dalje bez prestanka brkaš sa životom. Zemlja je bila živa na način na koji je karta za igru živa. Ulazimo u fikciju i sve ovo su tek rekviziti baleta, oznake klovnova ili labudova koji se šepure ispred neke prestilizovane pozadine. Zato je ovaj zapis morao postati balet i priglupo ga oponašati: ne emociju ličnosti, već teatar ideja. Mi, ukoliko još uvek imamo „nas”, kao projekcija ideje bačene pod reflektore da bismo se vrteli i preznojavali kao japanski miš koji pleše...
Tišina! Pali smo kao kipovi na travu, oteklih nogu, opijeni suncem, slepi. Tvoje lice mi pada na rame kao latica, iz njega se reči prazne napolje u tišinu. Nema više kontinuiteta u priči, samo tople gole statue pod haljinom. Nalik grbovima? Vreme je uklonjeno, baš kao što nevidljiva ruka u mrtvačnici uklanja dah mrtvih. Kao što i pčela visi, meko leluja nad cvetom, a onda zaranja među usne, dlakavi torpedo, tako i prsti njihovog jedinstvenog sna logike slede tupu krivinu statue nadole, vlažne, do konačnog završetka sna. Nežno vaše telo izlazi i visi nad lakiranom rekom: slika koja nije isprana niti odnesena strujom među Ofelije. Kažu da volimo samo sopstveni odraz u licima drugih, kao što i stoka pije iz svog odraza u reci. Heraldički Narcis s tvog lica napokon je nešto naučio. Pravo značenje čednosti je znanje.
Dugačke vodene površine teku kroz nas kao semenje ili koplja. Evo i divne larve koja se skrutila u naboru ruke, nadgledana oblakom iznenađenog kukuruza. Muzika? Šta ima muzika s ovim trenutkom u starom svetu? Ništa. Mi smo kao mrtvi. Smrt, ali nešto je ostalo, a to ulazi i izlazi iz nozdrva, spira se s grla u mekom talasu nevidljivog pepela; ovde je nešto što prigušuje sveće u crkvama, nepostojano - mehurići ili spore ili dim. Imaš tri para usana meko nameštenih jedne iznad drugih. Tu bi se nešto takvo kao poljubac otopilo, padajući iz jedne u drugu delikatnu dimenziju osećaja; učtivo lice u svom iznenađenju ne može imati ulogu u tome. Čudnovata je pomisao da mi koji smo tu na igraćoj karti, zaustavljeni zauvek u isključivom sećanju čežnje, sada delimo „nekrobiozu” (Tarkvin) doba. Tako je lako juriti kroz materijalne stvari i zavaravati se. Topla si i zrela pod svetlucavom haljinom. Ulazio sam u tebe tiho, bez groznice. Kiša dobuje po lišću; tamna reka teče u tvoju glavu. Trenutna vizija potonule devojke, butina izvijenih lučno unazad, upetljane u plutajuću travu i alge. Sada sam s tobom do balčaka, Ekskalibur zariven u toplo meso kamena, gurajući, otvara nove kontinente, nove vidike osećaja. Neumoljivi penis ukrućen žanje po polju sprženog kukuruza. Drveće povija glave uhvaćene vetrom. Reka je ledena. Ljutići sijaju li sijaju, a do nas dolazi miris smrvljenog nevena. Sada jecaš od uživanja i sve je sprano ovim zdušnim, srećnim jecanjem. Reka je zbrisala prašinu, međusobne optužbe, otrcane fraze, agonije. Uhvaćeni smo u razboj osećaja, istkani u vodu, u kamen, u biljku ovom akcijom. Osovina sveta se koleba, drhti, a onda počinje da ubrzava u nervoznijoj rotaciji: namotani smo sa stenjem i brdima i dimnjacima. Sve je to tako bez napora; toplo stenjanje u množini - i dugotrajna stanka u ulasku, prekid, plutanje do luke, kuće. Materica je ispražnjena kao kofa mošusa u tišinu. Reka teče. Ljutići sijaju li sijaju.
Sada kada je s našom slučajnom separacijom završeno, ja šetam ponekad i po nekoliko dana u auri života koji nosiš pod svojom haljinom. Trljam vrat o to kao mačka. Ljubim to. To je kao mali zbunjujući centar tame, magije, među danima i putevima previše olako shvaćenim. To je samo jedan od razloga zbog kojeg sam prišao klaviru, zgrabio Tarkvinovu partituru i bacio je u vatru. Hajde da jednom i zasvagda završimo sa svim tim. Hajde da zaustavimo sve te leševe koji tako piju svoj sopstveni gnoj. Umoran sam od Tarkvina, koji sedi tamo u svojim gumenim rukavicama, svirajući mlitave modulacije muzike. Ako je ovo epitom engleske smrti, onda mogu da sačinim bolji: kao sudija, neko ko nadgleda, ne kao učesnik. U slučaju da uvidim kako će sve ovo biti previše teško opravdati, to će biti zato što sam previše mlad, bedan i zato što samo tražim način da se izvučem. „Moja partitura”, ječi Tarkvin. „Moja divna partitura, ti mali vandalu.” Posle toga se ništa nije moglo učiniti osim potonuti u fotelju i duriti se. Mogao bih ubiti za iznenađeni izraz na tvom licu. No compris ? Ne govoriti engleski, je l’? Pa dobro, govorimo letonski. „Jeb? Šta je jeb?”, sećam se kako si rekao. Sada i ti imaš isti zbunjeni izraz na licu. OK onda, poričem sve to, povlačim, svaki delić toga: kukuruz, lišće, reku. Možeš uzeti muziku i nabiti je u taj svoj čmarni dušnik...


שׁ



Ali vi ste povratili meso: u crna kola ubauljavamo kao rudari, oznojeni i ošamućeni. Potpuna tišina nad mostom, kao dijalog Svetog duha. Noć se zgušnjava.
Tamo poznati svet trči ka tom igralištu od betona gde svetla bujaju. Okači se na moje umorne ruke. Bleda linija odslikava lice na prozoru. Vučeni smo ka kući na dugačkoj niti muzike, u besmisleni cirkus naseljen fanaticima, pešovanima i crkvenjacima. Vidi! Vozovi jure napolje u noć. Svet krvari vozove. Meki barovi s manijačkim džezom dahću s ulaznih vrata. Lica ljudi su veliki iscereni disk koji se okreće besmisleno kao gramofonska ploča. Kupole naslagane nad našim glavama. Nasmejani brkovi u barovima srču obilnu penu s čaša. Jeste li videli Anselma kako izlazi iz bolnice Lok, podignute kragne, navučenog šešira, tajanstven i prerušen?
Reklame se zagrevaju da ožive. Zaokrugljeni Škot pije kišu krigli i namiguje. Anselm je nestao niz ulicu, zadubljen u skrivanje. U baru se ređaju kraj valova. Dođi, sešćemo u kafe nad šoljama kafe i izjesti jedno drugo živo. Zglobovi ti sijaju kada ih dotaknem. Gore čudnovato belo: istopljene niti. Oči lude i besmislene, okreću se tamo i ovamo, goreći u svojim malim kalupima. Postoji li temperaturna karta da zabeleži uspone i padove ove groznice? U šupljoj stanici Hilda čeka, kao da je u groznici, da se otvore vrata i njen čovek izađe iz voza. Mašine cvile i sada je među njenim nogama vatra jer se signali pale. Ubrzo, Morgan će skupljati komade, zaparene. Za to vreme pokušajmo zaboraviti kako se bacili gomilaju i pužu po Kemden Taunu. Milioni crvenookih lešinara. Evo, prožderite mi prst po prst. Prsti od naputerisanog tosta imaju ukus pepela. U našim telima se izvodi drama, ali koja - ne bih znao reći. Bes je izobličio to tvoje belo lice, koje će naposletku završiti u suzama. Uzmi moju maramicu. Kada plačeš, nos ti se povlači nazad u lobanju kao tetiva na luku. Suze pršte niotkuda. Usta ti se krive od prekora. Oči su kao kameni kristali. Ne moram da te udarim da bi suze grunule. Ovo je početak moje moći. Kolena su mi opuštena, članci okupani tvojom krvlju. Oprosti mi, uživao sam u tome zaista mnogo.
Muzika nas je naposletku dovela nazad, do samih vrata hotela. Tarkvin sedi sa svojim rukama grabljivice i topi klavir do melase pod znakom svingujuće spirohete. Hajde da otvorimo lepu debelu venu i relaksiramo se u kadi, posmatrajući mlazove krvi kako nam se zadržavaju na rebrima. Još možeš čuti kola kako škripe po crnom putu napolju? Poštarevu zvonjavu u praznoj kući? Žice koje bruje od vesti iz svog sveta? Domaćice koje kuljaju ispod roletni? Sledimo ih kao psi, Lobo i ja. Slane kučke! Oko jedanaest one vise kraj poštanskih sandučića u papučama. Da, kao što Tarkvin kaže, jedina pisma koja one, izgleda, šalju jesu francuska pisma. Subotom možete videti Pereza kako u hladovini stoji naslonjen na zid, kao pas. Utorkom ga možete videti na sve četiri, na stolu među bolničkom elitom u gumenim rukavicama, gde cvili kao pas. Sve ovo je pomalo udaljeno od tvog belog uspavanog lica, bilo da ležim na tvojim grudima kao uspavani zmaj ili te jezikom teram u jezu, zaista nije toliko bitno. Priznaj to. Kada pogledaš u moje oči, zar te ne užasava koliko je malo značenja u njima? Mikroskop s duplim okularom ne nudi ništa osim tvog umanjenog odraza u zenici.
„Ovo je novi početak”, kaže Tarkvin. „Sve dosad, ja sam bauljao, nisam znao svoj smer. Sada je sve potpuno drugačije.”
On je otkrio da je homoseksualan. Pošto je proučio svoj dnevnik, pošto su mu karte bačene, pošto mu je čitano iz dlana, prostata ispipana i kvrge na njegovoj velikoj ćelavoj glavi rastumačene.
„Odsad pa nadalje sve će biti drugačije. Spavaću s kim želim i neću dopustiti svom uslovljenom ja da se meša. Završio sam s moralom, nije li tako? Ja sam to što jesam i sve te stvari. Čovek mora biti dovoljno hrabar i suočiti se sa sobom, je l’? Zahvalan što je Nauka to omogućila. Dozvoliću svojoj ženskoj polovini da se pokaže u punom svetlu. Nesputano, šta kažeš?”
Kupio je sebi nekoliko jeftinih pudera i krema za lice, stavio je lažni zub tamo gde mu je očnjak falio, čak se pita da li perika... Pa dobro, mi ga ne obeshrabrujemo. Postoji nešto zastrašujuće u ideji o paradiranju mršavog, dvopolnog čoveka s malo rumenila na obrazima, lakim dodirom krejona i umetnim zubom po sopstvenoj sobi. To je početak dezintegracije koju je najavljivao toliko dugo. Nimfa kida svoje povoje. Igranka je počela! Već je naučio nekoliko konvencionalnih gestova rukom, nekoliko ćuranskih pokreta glavom i ramenima. Gega se dole na večeru veoma lepo ovih dana.
„Redigovaću ne samo svoja načela već i intelektualni život. Od sad pa nadalje opštiću samo s velikim čistim umovima kao što su Strejči, Mari i Euklid.”
Ali što se tiče fizičkog opštenja, ne može naći nikoga ko bi mu pomogao. Nedelja ujutro je jedini slobodan termin koji dobija njegov redar iz bioskopa Balhem. On beznadežno leži na krevetu i sumorno lupka palčevima po prekrivaču.
„Recimo, zašto ti ne bi pokušao”, pita on, „zašto ne bi pokušao da budeš gej? Kako znaš da ti to nije potrebno? Ne slušaj tog prokletog ženskaroša Loba. On je budala. Vidi, misliš li da bi to uništilo naš odnos ukoliko bih ti popušio?”
Na ovu ponudu, gramofon začuđeno staje. On uzdiše i opipava glavu, zamišljajući obilnu gomilu kose koju bi mogao zabaciti, dragi moj.
„Imao sam divnog policajca u utorak. Hajde. Zašto mi ne dozvoliš? Zatvori oči i nećeš znati da se išta dogodilo. To će biti kao neka vrsta potvrđivanja. Hajde. Hriste! Ima li ovde ikoga s mudima?”
A opet, ima trenutaka kada je izgubljen u raspoloženjima punim kontemplacije, koja traju danima. U njima on, kako kaže, prikuplja nov fenomen. Postao je ogromno skladište naučnih formula, istorijskih podataka, hijeroglifa, runa, dogmi. Njegove police s knjigama postale su biblioteka knjige za koju kaže da bi mogao poželeti da je napiše jednog dana.
„Jednog od ovih dana otvoriću lepu debelu sočnu venu, leći u kadu i otpočeti knjigu. Ne. Ne znam o čemu će biti. Mislim velika knjiga nove filozofije. Moje filozofije, šta? Ne. Nisam se potrudio da je razradim. Sve će se ukazati kada jednom započnem. Ponekad mi noću sve ideje jasno dođu i počnem da ih zapisujem, ali onda pomislim... Jebi ga, kakva je korist ionako od svega toga? I odem da spavam. I onda sledećeg dana moram da se obrijem ili me ljubavnik pozove ili tako nešto. Ispada da nikad nemam vremena.”
On trpi, kako kaže, od širenja momenta. Uvek je tamo i uvek je isti i šta god da radi, on nikad nema vremena da napiše išta osim nejasnih beležaka u svom dnevniku.
„Sreda. Povalio Dikija kao i obično. Triput za noć je previše. Smatram da je Sen-Bev bogohulio kada je rekao: La prostate c’est une amygdale dont je ne vois pas la nécessité.”62 Takođe, ovih dana deo vremena provodi u Londonu, zanimajući se za književni život svog doba, onako kako ga prikazuju gušave lepotice Ulice Šarlot i vinopije ravnih grudi iz taverne Ficroj. Povremeno dovodi nekog od ovih konvencionalno dvopolnih genija kući sa sobom. Tobi je jedan od njegovih ulova. Prema nama, jednostavnim provincijalcima, on ima stav zdravog nipodaštavanja, s obzirom na to da je jedini među nama čuo za Hopkinsa. Kao kritičar, stvara ime, kultivisao je analitički stil dovoljno krotak da bi bio brutalan, i nepogrešivi osećaj za literarna prepucavanja. On stoji ispred vatre kao mlada muva i trlja šake. Govore nešto o novom časopisu. Da, Tarkvin mora sarađivati; biće potpuno posvećeno studiji genija s obzirom na njegovu prostatu. Klod će ubaciti nekoliko svojih fotostudija velikih Nubijaca. Siril će doprineti svojim crtežima ukoliko bude mogao da ubedi ruku da se ne trese. Sam Tobi će napasti sve što mu je u vidokrugu. A Tarkvin će napisati esej o motivu bičevanja u modernoj poeziji. „Obezbedio bih ti mesta”, kaže heroj, „da samo tvoj rad nije tako nezreo. U trenutku kada naletiš na ženu, ti počinješ da se ponašaš kao sobarica. Tebi treba više - šta ono beše? - o čemu je ona Luisova knjiga? A da, gruba muška čednost mišljenja, ili tako nešto. Emocija je vulgarna, dragi moj.”
Lobo je veoma impresioniran ovim pripremama. S pažnjom sedi, nakrivivši glavu, i sluša kako Tobi deklamuje poeziju. Nekako je došao na ideju da će časopis biti opscen: „Hoće li biti pun vrućih stvari?” Tarkvin je veoma nasekiran zbog njega.
Neko vreme izgleda kao da je momenat koji se širi postao sat koji se širi. Tarkvin je kupio pisaću mašinu i našao sebi zanimaciju. Zbog toga je srećniji. Takođe, kao što to on kaže, lepo je sretati nove ljude i tako postepeno imati sve više ljudi za imanje, dragi moj. Ruž mu se pomalo razmrljao, toliko je zadubljen u svoju novu profesiju. Kupio je periku i lornjon, ali je previše stidljiv da bi ih koristio, mada mi činimo sve da ga ohrabrimo. Periku nosi samo kada piše. To je neka vrsta simbola njegove umetničke personalnosti, novog čoveka koji se promolio, „čvrst i čist kao statua”, iz starog strašila sumnji, strahova i pokajništva. Izgleda zastrašujuće grozno dok sedi za mašinom, a bledo lice mu je stegnuto u čvor pod previše savršenom talasastom kosom.
Leto se nakupilo kao lavina. Sedim u fotelji posmatrajući Tarkvinove zaposlene prste, zaposednute užasavajućom napetošću, a zašto, ne znam. U svesti sastavljam poslednju volju i testament, aranžiram distribuciju svojih nekoliko knjiga i poema i planiram poslednji oproštaj u tušu crvene boje. U ime Belzebuba, Amin. Imprimis, Ja Lorens Lucifer zaveštavam svoju dušu paklu i svoje telo zemlji među svima vama. Podelite me podjednako, ali sa što je moguće više prepirke, molim se za to. I biće bolje da se obratite zakonu zbog mene. ... Ovo je prašnjavi zapis svih testamenata. Ili možda: Ja, Lorens Lucifer, bolestan u duši, ali ne i u telu, u savršenom zdravlju i lošoj uspomeni, sastavljam i naređujem da moja poslednja volja i testament budu neopozivi dok god pokvarenjaštvo tlači svet. Senke se skupljaju u mastionici, boje se rotiraju na licima mojih dragih, Loba i Morgana, Anselma, Farnola, Gudvina, Pitersa, Skrejsija, Marnija...
Još nisam siguran da li je ono što me čeka postskriptum ili preludijum. Nisam siguran šta ova boja sadrži, uplašen sam lica koje će se pojaviti ukoliko započnem s pisanjem. Tarkvin mi reče da vam kažem kako je srećan. Seksualno zreo, dragi moji, i ispunjen. Koliko dugo će to trajati ne mogu da predvidim. Ali mi se nadamo, dragi čitaoče, zar ne?
Rekavši ovo, on je otišao u svoje rastopljeno kraljevstvo, vetar se digao, sedište stolice je otpalo, prepisivao je pao ravno na nos. I ovde je kraj bezopasne poduke.


שׁ

Dani su nekako divno nestalni. Sada jedemo i spavamo bezbrižno, kao da smo na putu i očekujemo da će brod svakog časa navratiti u luku. Dijagram se ponovo iskrivio u bol koji je tako lako moguće zameniti za uživanje. Leto se ponovo povlači i, zaglavljene kao monolite, ostavlja nas u blatu. Ovo je poslednji fatalni grč pre nego što telo i duša budu prinuđeni da se vrate u svoje jesenje forme: poslednji izliv krvi. Mogu da namirišem mrzlu metafiziku zime koja se približava. Granice plime naših starih filozofija naši su konstantni sadruzi. Ali iz njih se nema šta crpsti. „Prostorom se univerzum obuhvata i guta me kao atom; mišlju, ja to obuhvatam.” U prihvatilištima oni pletu li pletu, baš kao da i oni mogu da namirišu kratkotrajnu sezonu. U školi za slepe moje telo je izloženo na stolu za pisanje, dok tupi prsti potajno kruže po njemu kao mravi. Pritiskaju očnu jabučicu, opipavaju rebro i butnu kost, podižu i ispuštaju sedatizovani penis. U potkrovlju tuš bruji i zuji milione potencijalnih ličnosti u emajliranu kofu. Oči putnika okrenute su unutra, postajući bledo svesne vidljivog haosa, gomile đubreta duše. Problem personalnosti raste kao smrad u vazduhu, inficirajući grad čovekovom suštinskom usamljenošću. Rebro do rebra, lice u lice sa savršenom heraldičkom personalnošću koja se budi u našim očima, tako da čak i ljubavnici drhte, zgađeni užasom i prazninom. Vazduh je zamagljen od stočnog zadaha. Okolne propovedaonice eruptiraju od svežeg useva maksima. Gospode! Zar ne možete namirisati pogrom koji se udiše kroz pukotine ličnosti? Ludilo je u vazduhu. „Ja jebem i jebem i jebem”, kaže Perez, s mrežom arterija koje pijano stoje u njegovoj kičmi, „i ne pomaže. Osećam da ne mogu da im učinim dovoljno. Žene! Popišaj, poseri se na njih, pusti im krv.” Koščata prilika našeg prijatelja na krevetu zaražena je divljaštvom. Bojim se da će jedne noći ubiti Hildu, ali ludilo je zarazno. Sada, kada se sezona završava, polako se gušimo, spušteni kao pristojne roletne u mrtvim kućama. U bolnicama grozničavo rade da bi leševi ostali sveži. Vesele mumije stoje u dnevnim sobama Amerikanaca. Bela ambulantna kola lepršaju od kuće do kuće, natopljena krvlju. Klovn zadiže nogavicu i pušta oblak lažne grube kose da spadne. Kreveti škripe u milionima iznajmljenih soba, pretrpani besmrtnošću. Beli princip tela polako je otopljen, omekšan u pasivnost. Čejmberlenovo lice je crveno od groznice. Glasno i sve glasnije, on priča o ponovnom rođenju: tek zato da ne bi čuo mrtvačka kola kako prilaze vratima i korake uz stepenice. Morgan sunđerom i hladnom vodom pere uredno poslagane udove, brije zaraslu bradu, secka crni žbun i nokte. Gde je starica koja se bacila na telo i zgrabila penis? Izido,63 gde si? Zar ona nikada nije čula za ukrućivanje? Sve je moglo postati krajnje neugodno. Ploča će biti odabrana sa ukusom, da, s citatom iz Biblije...
Okreni lice na drugu stranu, umoran sam od gledanja u njega. Raširi noge i pusti me da budem usisan u krvotok, da pljuštim iz aorte u jednostavnom otkucaju srca. Iscrpljen sam. Nemoj mi se obraćati jer ne možeš ništa pametno reći. Začuti i funkcioniši, ti ustajala gromado. Da li bi bila srećna ako bih krenuo brijačem na tvoju karotidu i pokazao ti gnezdo mehura i cevčica koji gnusno nastanjuju tvoje belo grlo? „Tvoja poezija”, kaže ona u pismu, „divlja je i neformirana. Koncentriši se na stil. I ne mogu da razumem kako možeš istovremeno i voleti i mrzeti istu ženu.”
Hajde da priznamo iskreno, a onda leto umire. Hajde, krenućemo, ruku pod ruku, osvetljenim ulicama i skrenuti ka vratima bioskopa. Dozvoliću ti da mi kupiš kartu od funte i tri penija. U kakvu smo samo finu plišanu matericu pobegli zajedno, ti i ja. Da, stigli smo na vreme za rođenje bučnog fetusa. Zamisli da posteljica ima osvetljene zidove i kvaziegipatske freske na njima. Klitoris možemo poslati po led. Kakav fin jak miris peperminta. Ali s plišanim zidovima materice ne mogu da izađem na kraj. Tako su ugodni, tako domaći. Divna materična zemlja prigušene svetlosti, gde možemo da pozdravimo žderačicu muškaraca Končitu i zajedno se znojimo. Gospode, kako samo ta devojka jede svoje ljubavnike! Hajde da se pretvaramo da sam ja tvoj ljubavnik, draga; hajde, sažvaći me dobro nadole. Žvaći svaku mrvicu trideset dva puta. Kao teška mačka, ona jede svoje teškaše teškaški. Posisajte mi krv, drage moje, to je samo mastilo. Hriste! Ukoliko nastaviš s tim poljupcima bez jezika, ja ću poludeti...
„Želja je veliki problem”, kaže Čejmberlen. „Pravi je oprost čuti one kazuiste, koji greše u vezi s tim, je l’ da? Centralna tačka života je seks.”
Čujem kako mastilo teče u venama gospođice Smit. Baterije koje se troše ispod jeftine haljine.
Ručna torba od imitacije krokodilske kože postaje sve teža za podizanje. Problem želje polako nas razdire.
Opsednut sam strahom od snega. Budeći se ujutro, pritrčavam prozoru, mada znam da je to smešno, da vidim da li je noću padao. Luda geometrija statua kao da predoseća zimu. Duh crnih kola me proganja, ocrtava se na mesecu. Krv na podovima klanica još se nije zgusnula. Zima našeg nezadovoljstva je odložena; tako sam van sebe od apatije i samosažaljenja, moj divni kljunaru, da kada stojim ovde pored kreveta i posmatram tvoja stopala kako dosežu do plafona, imam osećaj da sam bomba: eksplozija pretrpanog sveta koja doseže dole do tebe da bi te prekrila iverjem, fragmentima, trnjem, pepelom, opiljcima. Takva je hitnost u vazduhu koji dišemo da sam na samoj ivici da prsnem i zatrpam sobu gipsanim prikazama... saletanja, saučešća, uteha, želja. Učestvujem u dezintegraciji ličnosti, kaže mi on. Duša ulazi u delirični sizigijum.64 Hilda, kao veliki Mesec, i ti, čiji kancerozni zglobovi pobele pri svetlosti uličnih lampi voltažom koja tek treba da bude naučno opisana.
Oprostite mi na nepreciznosti,65 ali ovo je kao da se pakujem da krenem na dug put. Hilda leži otvorena kao prtljažnik u uglu sobe. Tu ima prostora za sve, gramofon, ploče, mali klavir, mikroskop, regenerator rasta kose, sedam kompleta čiste odeće, rukopise, pisaću mašinu, rečnik, vojničke čizme, klizaljke, šilo za led, zaštitni šlem, nož u koricama, štap za pecanje i poslednju knjigu po izboru književnog udruženja. Ima tu čak mesta i za malog Boga, ukoliko ga uvijete u platno. S ovakvim obeležjima da me uvere u moju sasvim jedinstvenu i unikatnu personalnost, ja silazim u crveni tunel da bih počeo putovanje. Radi pojednostavljivanja, odsad ću biti Jona. S Hildom kao kitom, postoje sasvim izvesne implikacije u biblijskoj priči koje su dosad potpuno zanemarivane. Vrlo dobro! S tim znalačkim pogledom kakav uvek zamišljam da spermatozoidi imaju na licu, ja kliznem dole do materice, noseći svoje potrepštine sa sobom. Sve je sređeno, biću okružen zidovima. Materica, onda, grobnica za jednoga! Plišani zidovi, naravno, takođe i dobro opremljena kuća. Sve gospodske potrepštine jedne kulturne sove. Šeri-brendi u burencetu, Pikaso na zidu iznad klavira i polica s najklimavijim starolatinskim piscima, poučnim i dobrim. Upravo će pozvati balzamer. To će biti Morgan, obučen kao Deda Mraz; najoštrijim od svojih kuhinjskih noževa otvoriće zid abdomena i izvući creva, izlečiti ih, uviti u pakete od smeđeg papira, obeležiti - i vratiti natrag. Za to vreme, ja ću biti spran grožđanim sokom. Mozak će mi kukom biti izvučen kroz nos, a kranijum ispunjen žvakaćom gumom. Tada ću biti spreman da učestvujem u večnosti, sedeći u stolici, s dobrim Ezrom u svom krilu. Tada ću biti u pravom raspoloženju da se opustim uz Kavalkantija. Za sve to vreme napolju će trajati radovi. Biću potpuno uzidan... Ali šta ja to pričam? Ja jesam uzidan! Tamo, kraj vrata, leži šilo za led, zaštitni šlem i klizaljke. Da sam to ranije znao, nikad ih ne bih poneo. Uvek isti slučaj. Potpuno su beskorisni. Za stvar kao što je motocikl nikad se nije čulo u ovom ograničenom plišanom svetu. U njemu ima mesta samo za jedno - čistu misao! Čak i sećanje pomalo bledi. Ubrzo u njemu neće biti prošlosti. Već sam zaboravio lice madam Ebaut: znam samo da nosi (nosila je?) tumor sa sobom kao ručnu granatu. Grejsi, Čejmberlen?... Čudnovata procesija simbola preko svesti. Više ne znam šta oni znače. Beskorisno je ispitivati moje tamničare - mumije koje uokviruju koridor, krilatog gospodina krute brade koji čuva policu s knjigama. Oni žive u dimenziji misli koja je prostor. Da bi govorili, morali bi nastanjivati vreme. Ubrzo, ja ću takođe izgubiti moć govora u vremenu. Osećam tešku masu varvarskih reči koja se gomila na mestu mog mozga, umirući od želje za upotrebom: crvi velikog rečnika koji se međusobno proždiru u želji za moždanim tkivom od koga žive.
Vazduh koji dišem čist je i sterilan, podseća na onaj iz podzemne železnice. Hrane me kroz zid, u njega je usađena neka vrsta filtera. Jednom u svaka dva sata naleti sintetička hrana, koja se uliva u mene a da i ne primetim. Srećan sam jer sam ništa, a to je ideja koju je pomalo teško izraziti. Ovaj mali plišani svet nameće mi rutinu koju poštujem. Fanatično sam joj posvećen. Između obroka sedim i premišljam. Nekako mi knjige nisu više interesantne jer zaboravljam kako se čita. Sedim s rukama preko očiju i osećam kako mi talasi prolaze kroz telo. Šta govore, još ne mogu da kažem. To je potpuno nepoznat jezik i deluje u dimenziji osećajnosti koju dosad nisam uspeo da razvijem. Ponekad krenem u malu šetnju gore-dole po sobi, ponavljajući samom sebi sopstveno ime. Apsolutno mrtvilo litografija na zidovima ne stvara mi više depresiju. Uzdigao sam se iznad revolucije, takoreći van domašaja Boga. Na tren mi se javio tvrdokorni nerv u grudima i naložio mi da uzmem sekiru za led i probijem se kroz crveni zid, ali sam mu se odupro. Toliko sam zapravo srećan u svojoj slabosti. Čak ne žalim ni za Paterom. Moji izrezbareni tamničari kruto čekaju da im se obratim na njihovom jeziku. Moram da požurim i naučim gramatiku talasa, čudnovatu sintaksu što protiče između njih kao struja. Postoji neka vrhovna logika iza ovakvog života koju osećam, ali ne shvatam. Koncentrisati se, onda, moram se koncentrisati. Da ne osećam kako me sve vreme nešto guši, bilo bi sve lakše.
Što se tiče kita, spoljnog univerzuma koji je bio Hilda (ime sada obraslo lišajevima, prebrisano sunđerom, ispucalo, potamnelo od starosti), bogzna gde se vrti sada, u kakvoj logaritamskoj vodi, nad polovima, dok joj repna peraja bleskaju plavo skoro do Meseca. Bogzna kakve dubokovodne gljivice rastu među njenim perajama, kakvi ledeni bregovi dobuju po spoljnim zidovima mog zatvora. Jona, ponavljam sebi, tiho, uporno. To je jedina reč koja je preostala od mrtvih vokabulara. Jedini zvuk koji se usuđujem da upotrebim u ovom crvenom balonu, tu gde sam nastanjen prostorom. Postao je moj JAH. Na čudnoj pokretačkoj sili ovog zvuka, preostaloj od potopljenih jezika, ja ću oblikovati kontemplativni mit. Nukleus, sebe. Pričekajte malo i postaće obrastao lišajevima legendi, skoren u draguljima i parabolama, fosilizovan, filterisan, smrvljen, okupan sporama, pretvoren u biljku više nego carstva, prekriven snegom božanstava, Konx Ompax. Ne pitajte me nikad za preciznu geografsku širinu i dužinu neba. Udaljeno je kao i veliki kit što se valja okeanom, ma kojim okeanom. Ne postoji jezik, čak ni novi prostorni jezik koji će doneti pravdu ovoj usamljenosti. Udaljenom Joni, zatvorenom u ovom opremljenom mehuru nošenom od jednog do drugog žutog kontinenta, preko mapa žutih kao novčić, delta, močvara, zelenih pojaseva plodnosti.
Ja sedim ovde, redovno hranjen i, siguran u interpretaciju sveta fenomena u vezi sa mnom, odsutno čerupam materiju na komade. Imam knjigu u rukama, ali više ne znam koju. Nema ničega osim ove crvene izmaglice koja se diže s mojih nožnih članaka i zagušuje me. Vrlo retko, čini mi se da čujem odbeglu buku iz starog sveta, stvarnu ili zamišljenu, ne pitam. Nema realnosti. Samo fenomeni. Predajem ih vama kako se pojave: lupu doboša, nakarminisana lica lutaka, moju ljubav koja krvari iz usta, dečji pištolj, petarde, nenadano jarčevo lice Pana koje ciči u crvenoj izmaglici, paket francuskih pisama, kantu za đubre, pseću krv, daždevnjake, nasečeno meso, dugmad za šlic, mošus, ljiljane, loga. Fenomeni u izmaglici isparene krvi. Na trenutke se čini da se crveni zidovi kreću u polje, postajući sve veći. Svejedno, nemam osećaj promene ili postajanja. Samo kritične težine postojanja, BIVSTVA! Nema sumnje da se negde po Arktiku crni kit, Hilda, poigrava i uvija, pušeći se s vlažnih nozdrva, s cvetom iza oba uva.
Ovo mora biti kraj, terminal. Čekam zauvek u prostoru. Vreme je to što ubija čoveka. Prostor je trajniji nego što logika pretpostavlja. Da sam pomislio kako ću se ponovo roditi, počeo bih da cvilim, da se durim; zamislite napuštanje ove plišom obložene niše u večnosti? Drugi svet? Ne budite smešni. Kao što se kaže za fetus da je rekao: „Toliko dugo sam ovde da osećam kako sam nekako vezan za mesto.” Konx Ompax. Što se manje kaže o tome, to bolje. Da sam pokušao i preveo ovu egzistenciju u lakše shvatljivu terminologiju, mogao bih reći da je ova sreća, u kojoj sam ništa, jednostavno isključenje postojanja: ulazak u BIVSTVO! Ta se jednačina ne da lako izvesti, čak ni arapskim brojevima. Dovoljno je da vam s ove odskočne daske kažem kako moram učiniti konačni, pakleno visok skok u božanstvenost, s telom pripremljenim da jezdi vremenom veselo kao čep...
Kit zaslepljeno juri preko mapa, prelazeći ih pokretom repa, a mali Jona sedi zaključan u kabini bez makar malog prozorčića kroz koji bi se mogao pozabaviti zamišljenim svetovima. Dosad sam, naravno, već zaslepljen krvlju. Jedina mi je zabava meko hodanje po zidovima, dok ponavljam sopstveno ime i tiho se kikoćem. Srećan sam. Toliko velike misli prolaze kroz žvakaću gumu u mojoj glavi da težim da ih sačuvam, ali nigde nema ni parčeta papira. Nožem urezujem nekoliko na zidovima, ali to je zamoran posao. Čizme su mi pune krvi. Konačna slika preprostornog sveta minula je ispred mene i otišla. To je bilo poslednje srede - da, puna sreda novog Zodijaka. Bila je to heraldička vizija gospođice Smit, koja je svirala na muzičkom sunđeru, dok je desno od nje suncem obasjani čovek pišao čvrst mlaz zlatnih kovanica na zid. Simptomatično za dezintegraciju??? A zašto, do đavola, ne? I poslednji nerv u mom telu je dirnut. Predao sam se, savio. U tvojim molitvama moji će gresi možda zapamćeni biti. Možda će negde kit izroniti sa ustima punim sažvakanih prekookeanaca, vodenih ljiljana, kruna, oktopoda, velikih klavira i jastučića za igle. Ko zna?
Ali, što se manje kaže o tome, to bolje. Konx Ompax. Ćutanje je zlato i ja se tome klanjam.

KNJIGA TREĆA


Veliko je pitanje, onda, delovanje, savršenstvo nečijeg delovanja. Ovaj nas problem proždire u ovim dugim zimskim mesečinama: problem s kojim se ličnost bori i ponekad kao da procvetava; izneti na vidno distorzije, senke, odslikane negative s unutrašnjeg fluksa. U samom sebi ja nisam potpun. Postoji toliko pukotina na čeliku kroz koje spoljni oblici stvari prodiru, proždirući kroz naprsline kao rđa. Beskonačni duel sa sopstvenom anonimnošću ono je što slabi čoveka. Da vidimo šta Gregori kaže:


שׁ



Ovde počinje odlomak iz Gregorijevog dnevnika:
Moja mašta je postala ogromna skladišna soba ideja. Nema dogme čiji odjek ne postoji u meni. Sve ih priznajem. Nema potrebe za kretanjem jer ne mogu pobeći. Sedim ovde kraj vatre s otvorenom knjigom u krilu i radiom uključenim na najjače i pokušavam da ustanovim svoj identitet - taj mit koji po pretpostavci postoji iza komešanja reči u mom mozgu. Ovaj zeleni dnevnik, otpočet kao neka vrsta dvosmislene književne fanfaronade, iznenada je skrenuo nagore na grafikonu emocija. Postao mi je neophodan. De Profundis, itd. itd. Ali ja ne verujem u Boga. Istrpeo sam mnoge zamišljene stvari sedeći ovde sa svojom malom knjigom, sam i uplašen da ne napravim budalu od sebe. Napisao sam na stotine tragičnih uloga koje nikad neću biti u mogućnosti da odglumim. Nikad neću izraziti ništa. Žalite me, rođen sam tup. Smrt, taj najmilosrdniji pisac emocionalnih scena, nije uspela da mi osmisli čak ni malu ulogu bez teksta koju ne bih bio previše nervozan da odigram. Smejte se ukoliko želite. Otkad je umrla, ne podnosim tamu. Ne podnosim večno samopreispitivanje svojih dela. Ne podnosim nametljivost meseca koji luta kao prazna lobanja i pogađa me svešću o samom sebi. Ja, taj gost za prezrenje koga nosam na leđima, kao što starac nosi more. Vidite, u meni nema, nikad nije bilo i nikada neće biti ni trunke spontanosti. Moja dela nisu određena vetrom, olujom, bilo kojim nesebičnim prirodnim duhom, nego tim pokretačkim aparatom koji nosim u limenoj kutiji pod prslukom. Ja sam insekt. Večeras sam se svukao pred ogledalom i vrlo pažljivo ispitao svoje telo, s prezirom koji ne mogu preneti na papir. Rebra vise kao gajde! Male noge, blago zakrivljene; mlitave grudi, stomak, grudna kost! Ja sam beskrajno van mode, beskrajno polovan. Polovni klavir na buvljoj pijaci bolje izgleda od mojih zuba. Što se tiče očiju, kakav akvarijum ribljih prekora pod njihovim lukovima!
Sudbina je promenjena njenom smrću. Pa ipak, ne obuzima mene ona u ovim zimskim noćima. Uvek sam to ja za kojim žalim, sopstvenu smrt oplakujem. Razmišljam o njoj kao zavisnik o drogi. Možda je Grejsi bila taj jedini spontani čin u mom životu. Pun grešaka, da. U cikcak, pun erozije, ali ipak spontani čin sam po sebi. Da li smo, onda, tako precizni? Dozvolite mi da upotrebim frazu koju će čak i kritičari razumeti. Grejsi me je, dakle, izvela iz mog uobičajenog sebe. Unutar nje, unutar njenog sopstvenog neznanja, ja sam stvorio skoro novu ličnost za sebe. Oporavljao sam se. „Ne mož’ čovek da te pozna otkad sam s tobom”, primetila je jednom. „Uvek si mi bio malko stidan, Gregori. Sad ko da više nisi isti čovek.” Nisam bio svestan da će doći do ovoga, konačnog iscrpljivanja bića.
Naposletku sam pogledao u sebe, iskreno, kao što nikad ranije nisam, kao što neću nikad više. Pogledao sam unutar sebe, kao što to Epiktet nalaže, da bih video toplo svetlo sopstvenog genija, da bih bio zadovoljen njime, ispunjen. Ali sve što otkrivam su ove čudnovate konture bola, ova maska izgubljenih Gregorija koji žive svoje podvodne živote iza vodnjikavih plavih očiju u ogledalu. Nema kontrolnog punkta na kraju vremena koji mi može još nauditi. Povukao sam liniju preko papira. Završeno je. Po pretpostavci u meni je već trebalo da postoji autonomija. Tepao sam sebi tom idejom, debljao sam se od nje. Pod istragom meseca i vrućeg džeza bio sam prinuđen da priznam da je sve to bilo lažirano. Nema u tome ničega što će mi govoriti u prilog. Samo ove čudnovate konture bola paradiraju preko papira pod škripavim vrhom mog nalivpera. „Neguj svoju bol”, reče Čejmberlen. „Dobro je biti slomljen, nemoćan. Neka suze teku ukoliko žele.” Ja sam čep. Gomila histeričnih kablova sedi ovde. Ne terajte me da ponavljam kako nije ona ta za kojom prvenstveno žalim. Moja bolest je egocentrična i samim tim smrtna. Ja žalim zbog tog savršenog čina koju neću imati vremena da izvedem. Rođen s jezikom vezanim u čvor.
Protekle noći, dok sam išao hotelskim hodnicima, naišao sam na vrata koja nisu bila potpuno zatvorena. Zaglavljena u njima, bela i potpuno koščata, bila je ruka s burmom.
Ovo me je smesta podsetilo na moj brak s Grejs - i fantastičnu donkihoteriju ideje. „Misliš li to odistinski, drugar?”, zapitala me je dišući čudnovato brzo, kao i inače kada je bila iznenađena. Odgovor na pitanje koje nameravate da mi postavite jeste, jednostavno, ponos. Shvatio sam to dok sam prošle noći zurio u erodirani žuti prsten od zlata. Moj prijatelj Tarkvin mi je s cerekom rekao: „Gubiš reputaciju, dragi moj. Potpuno otvoreno živeti ovde s prostitutkom. Priča kruži po celom hotelu.” Tada sam znao da je s igrom gotovo. Engleska je zemlja gde se reč „sloboda” koristi bez cinizma. Po zakonu, čovek je slobodan. Ali po opštem mišljenju, on je kreten. Na mestu kao što je Regina nema zakona, samo javno mnjenje. Dajem vam sliku gospođe Džuniper koja se žali upravnici jednog jesenjeg popodneva. Kakva šteta što niste mogli da upoznate damu. Devičanstvo kovanih novčića koje je kao lisicama držalo njenog muža vojnika u divljinama Indije dvadeset godina. Otkako je on umro, nju u životu jedino zanima, kao što to kaže odgovarajuća fraza Čejmberlenove žene, da vadi mast svima na vidiku. Skoro da se domogla moje.
Tarkvin je naišao s vestima jedne noći i, slušajući njegovo viđenje prepirke koja se ticala nas, bio sam iznenađen sopstvenim fantastičnim besom. Čak ni vaške, na kraju krajeva, ne love jedna drugu. Anonimno je izglasana i stavljena u promet peticija koju je trebalo potpisati. Moji gresi su bili toliko dobro poznati i tolike težine da nije bilo mogućno da čovek odmah ne shvati na koga se papir odnosi.
Prišli su i Tarkvinu radi njegovog potpisa, te im ga je on i dao - i zbog te je činjenice pomalo osećao krivicu. Čejmberlen je učinio što je mogao da pomogne. Pomoć se sastojala u tome što je posle večere nahrupio u salon i izrekao sledeće reči, svojim najindigniranijim tonom: „Upravo sam čuo za ovaj skandalozni pokušaj i zgađen sam jeftinim ponašanjem svih vas starih kučki. Vama, gospođo Džuniper, zapravo treba papski bik.”66 Prirodno, ovo je više bilo usporavanje razvoja situacije nego pomoć. Njegovu ženu je na ulici uvredila gospođa Feliks, koja je jasno stavila do znanja na čijoj strani je Isus u ovom zamornom sukobu. Povrh svega toga, postojala je zebnja da će Grejsi dobiti nov napad i morati na neko vreme da legne. Tarkvin je čuo gospođu Robins kako u salonu objavljuje da Grejsi boluje od neke neznane bolesti. Sve ovo, naravno, jedva se moglo progutati. Čak i kada je doktor rekao da ne može više da se stara o njoj iz straha da ne izgubi unosan izvor prihoda, ja se nisam mogao setiti nijedne poražavajuće opaske. Skamenio sam se. Sama Grejsi je briznula u plač, savila rep među noge i rekla da moramo ili da se oboje iselimo ili da me ona napusti. Tačno ovaj trenutak mi je konačno prelio čašu. Neću da me neko ometa. Neću da budem dodirnut nečistim. Neću. U raspoloženju u kojem je tako lako počiniti ubistvo, rekao sam joj da mora da se uda za mene. U tom trenu je rekla ono: „Misliš li to odistinski, drugar?”
Kakav su gnjavež lojalnosti. „Naravno, ludo mala.”
„Gregori, nisam bila dobra cura”, reče ona, „i bila bi’ ti grozna gospođa, da. Ali ako me baš ono zapravo hoćeš, probaću.”
„Hoću li te?” Iz nekog razloga bio sam besan i pun prezira. Tada sam shvatio da se mala šarada mora odigrati kako treba. Bio je to previše deo njenog društvenog vaspitanja da bi shvatila koliko je smešno. Slepa tačka. Ali šteta naneta meni, mom ponosu... Eto vidite, čak ni ovo nije bilo nesebično. Prokleta odgovornost naših života! Uvek delovanje kao odgovor na spoljne sile. Nikad čista, neuslovljena akcija, što je tema taoističke meditacije.
I tako, ceremonija je svečano obavljena, ukoliko može da se upotrebi taj izraz. Zapisničar je bio ćelav. Svedoci su bili Lobo i Čejmberlen. Dan je bio hladan. Grejsi je neprestano kašljala. Prijem se sastojao od šolje čaja u majušnom stanu gde je Čejmberlen snovao svoje spletke. Prinudna zvaničnost i svečanost svih, same ceremonije, jednostavno su bili jadni. Jedino je Čejmberlen bio veseo i održao zdravicu pocrveneloj mladi kratkim govorom. Grejsi, od koje se očekivao odgovor, reče: „O ne, ne mogu, obaška ne. Svi ste vi bili vrlo dobri prema nama, zar ne, Gregori?”
Odgovorio sam s udaljenih ledenih predela. I čuo sopstveni majušni glas kako kaže: „Da, draga.” Moj ponos je bio konačno ranjen. Pobeda je pripala ovim dobrodušnim tikvanima koji su pokušavali da budu tako uslužni i veseli, je l’ da. Učini im po volji, je l’ da. Pokušavaj da se pretvaraš kako se ništa nije dogodilo. Neka odbace gard, je l’ da. Odšetao sam kući gologlav. Usledila je večera u mom stanu (našem stanu), gde je popijena velika količina vina; tada je Kler dozvolio Tarkvinu da mu napuni čašu; tada je Grejsi postala alarmantno predusretljiva domaćica i nudila goste: „O, popijte još jednu čašu, hoćete li, gospodine Čejmberlene?”
Pošto su otišli i posuđe se nagomilalo za pranje, Grejsi je ušla u dnevnu sobu i izjavila: „Ovo je ono što ja zovem mnogo cugerskog sporta.”
Da li da još opisujem kakav je promašaj bilo sve to? Sve sam to lepo okončao Grejsinim umiranjem u maloj spavaćoj sobi. Sve je bilo izvrsno isplanirano, zar ne? Zvonjava telefona. To pola sekunde večnosti kada je svetlo bilo uključeno i Grejsi ležala tamo zureći u plafon. Da, sve je bilo postavljeno. Sve do poslednje sitnice: spori odlazak do ulaznih vrata, tamo gde sneg gusto leži; meke lampe. Stubovi kapije okupani belinom; živice precizno potkresane, kao ugalj crna tama spram belih krošanja. Penjući se da udahnem svežeg vazduha, nameravao sam da to sprovedem. Stajao sam drhteći pred kapijom da bih se olakšao, dok je moj život ležao preda mnom, ispisan na snegu. Laži, sve laži. Moja bolest je bolest kepeca. Da bih učinio sebe verodostojnim, prinuđen sam na neku vrstu samopreuveličavanja delovanja, misli. Prinuđen sam da nadmašim realnost.
To je razlog zbog kojeg je Grejsi bila tako divna. Tako odgovarajuće odslikana za vas u zelenom mastilu, tako vešto oblikovana za tragediju. Izreći pravu istinu bilo bi kao preseći sopstveno grlo. Nije tako umrla. Ali sa svakim redom koji dodam sve sam nevoljniji da dovršim posao. Harakiri. Duboko uvrnut nož - ali ne u dubinama saosećanja. U dubinama ponosa. Da sam mogao da dosegnem do čira koji mi je trovao život, dirao bih ga vrhom pera sve dok crna žuč i gnoj ne pokuljaju napolje. Žalite me, rođen sam mrtav.
Ali nema mesta za vrsnu ironiju s kojom sam dosad tretirao temu, a ona je moja skoro jedina literarna vrlina. Mesec sija po ovim stranama. Vaš omiljeni sarkastičar nikad se nije ovako pržio na roštilju ponosa kao ja. Zeleni vodoskok koji počinje od ovog pera zatrovan je na izvoru. Lažna ironija; maska koja se pečenjem skorila na istinskoj međuigri mišića lica. Bože, naći reči koje će gristi, ravno do čistog, željnog izvora odakle teče savršeno delovanje. Ovo konačno pročišćavanje tema je mojih celonoćnih meditacija. Pokušavam, verujte mi, pokušavam. Kada radio prestaje s programom, ja se anesteziram, anesteziram svoje suštinsko ja, i posmatram kako moje telo odnose u operacionu salu. Amfiteatar je prepun zastupnika. Pod veoma bledim lukovima vidim kako se tkanina širi. Odgurali su me na velikim mekim kolicima do pozicije s koje ću se najbolje videti. Strogi beli automatoni paradiraju s neophodnom aparaturom. Moje maskirano lice naginje se nad mojim telom, odabira instrument i počinje. Dugački beskrvni rez na obeleženom mestu. Zvuk kao da brijač seče svilu. Tiho šištanje i zapljuskivanje, i maskarada pokreta među belim prilikama, uposlenim poput mrava. Odvodi su polako, bešumno ispunjeni krvlju. Odbačene jetre, bubrezi, komadi obojenih creva padaju ispod prekrivača i pljuskaju u emajliranu posudu. Žuti omotač od mesa, koji je moj stomak, postaje čak još mlitaviji, prazniji. Kažem vam da ovo traje cele noći, svake noći. Otvoren sam i temeljno istražen. Utroba mi je ispražnjena. Besciljno je. Ne valja. Danas sam još uvek ono što sam bio juče ili prekjuče. Nema svrhe.
Ovde sam, uvek hoću da kažem, uzmite me i otvorite. Nudi se nagrada onome ko može da pronađe suštinskog Herberta Gregorija, alijas Smrt. Ova zamuckivanja me izdaju, ali nema veze. Ja pišem za publiku prokletih. Neka ovo postane delić superiorne kartografije. Dajte da s olakšanjem budem položen i da me detaljno ispitaju profesionalni studenti geologije duše. Znate, sloj po sloj, sve do najdelikatnijih lamela. Od trpljenja sam se, dragi moji, pretvorio u mermer. Na meni ćete naći ispisane sve one simptome naprezanja koji se viđaju na licima starih glumaca. Nema odstupanja od magnetskog severa domišljatosti. Slobodno me dodirnite, apsolutno nema naelektrisanja. Posmatrajte, potpuno sam metamorfičan, od mene otpadaju dugačke trule ljuspe.
Ponekad zamišljam da to nisam ja, ne zapravo ja, taj u kome očitavam ove simptome raspadanja. To moj svet umire u meni, sa mnom, u meni. Izgleda kao da ovih dana čudnovate melodije provejavaju u ovoj snegom obasjanoj radnoj sobi.
Grejsi, kada si umrla, kada si zaista umrla, možeš li zamisliti kako je trebalo da ja, okrećući se od tvog iznurenog lišća s poznatim vragolastim osmehom, stisnem šake u intenzivnom bolu? Ne za tebe! Ne zbog tvog oprosta, nego zbog mog? Ti jadni bledi simptomu sveta, jesi li znao da je otrcana maska tuge skrivala veliki bezdušni strah i bes koji je tvoja smrt nagnala na mene? Nisi mogla znati da sam, odstupajući od tvojih mrtvih usta kao od akta žigosanja, zapravo odstupao od sebe - beskrajnosti praznine mog Ja koje je još uvek imalo vremena da priča, da priča o uobičajenim stvarima na uobičajenim mestima.
Ne, kažem sebi, pusti je na miru. Ne razmišljaj o njoj. Ona je samo zalog u ovoj filozofskoj igri koju igraš i koja će te naposletku ubiti. Pusti je na miru. Akcenat nije na uobičajenom gubitku tela, podsmevanju kući, stopama na stepeništu, toplom telu u toplom krevetu; to je gubitak embriona Gregorija koji je rođen u njoj i koji je ona odnela sa sobom u smrt. Bila je trudna sa mnom. Bio sam nemiran u materici. Kakvo pravo imate vi ili bilo ko da sudite o mojoj tuzi, ne za njom, već za nepopravljivim gubitkom moje klice? Prava bitka nije bila između nas, nego u meni. Nju ostavite na miru. Smrt je samo jedna od onih matematičkih konstanti čiju vrednost moramo prihvatiti kao približnu - do desete decimale. Imala je običaj da mi kaže, pošto smo se uzeli: „Gregori, nismo baš drugari, zar ne? ’Oću reći, ne volimo iste stvari, je l’? Ne marim za većinu starih knjiga kao ti, a ti ne mariš za bejzbol bacače i Garija Kupera i sve. Je l’? Ej, odgovaraj svojoj gospođi kad ti se obraća da ti ne bi zalepila jednu.”
„Ne, baš i ne marimo, zar ne?”
„Onda, ajde ovako.” Ovo ozbiljnim tonom. „Ako budeš išao do Palija jednom nedeljno sa mnom, ja ću pročitati po jednu dobru knjigu svake nedelje i tako profitirati. Nisam baš mentalni teškaš, ali brzo skontavam, zar ne?”
Da se nisam prehranjivao preko nje, ova ideja ne bi zazvučala tako zastrašujuće. Znači, trebalo je da ustanovimo srodnosti među nama? Trebalo je da ja naučim rumbu, a ona da profitira od Gibona? Možda i od Voltera ili Batlera. (Samo sam želeo da znate koliko sam načitan.)
Šarm ovog malog ogovaranja jeste u njegovoj potpunosti. Potpunosti privida? Proces je, avaj, prejednostavan. Uzmite misao iz njenog konteksta i možete joj pridati značenje kakvo god vam je po volji. Vidite, kada se Grejsi udala za mene, bilo je to kao da je umrla za mene. Metamorfoza je bila alarmantna. Dok god sam bio nepouzdani, prilično čudni i nezavisni ljubavnik, uvek je postojala i dobra doza neizvesnosti da začini jelo. Uvek je postojao glavni kuvar, u stvari - vaš sluga ponizni. Ali ekonomska zavisnost o mužu osobi kao što je Grejs znači potpunu društvenu nezavisnost. Ona je neodgovorna, konačno usidrena komadom odštampanog papira i s nekoliko neubedljivih reči koje je promrmljao ćelavi čovek. Zbog toga je slobodna. To je otpočelo čim su gosti sa svadbe otišli: kritička analiza stana i brižljiva procena njegovih ograničenja. „Sve ćemo to srediti”, reče ona, „pa će izgledati lepo kao kutijica kada tvoji prijatelji dođu. Želim jako da poradim za tebe, Gregori.” Tako je počelo. Dajem vam svoju potpunu saglasnost da to shvatite kao šaljivu dosetku. Bili su tu neki čudnovati dodaci mom brižljivo odabranom nameštaju. Grozomorni bambusovi stočići s točkovima, zavese od perli. Moja divna sofa nazvana je neelegantnom; sugerisano je da bi je trebalo pokriti crvenim damastom, s kićankama. „Moramo srediti dnevnu sobu cakum-pakum”, primetila je jednom ili dvaput, i ja sam prepoznao nov ton u njenom glasu. U njemu je oživljavao ton matrona s Pendža. Teško je priznati da sam počeo da je prezirem. Prezirao sam je zato što sam bio zaljubljen u običnu, neopterećenu Grejs koja nije bila sigurna ni u šta; i koja je samo iz poslušnosti održavala svoj nesigurni stisak oko mojih osećanja. Kao stranac, ona je bila za uzor. Kao žena nije uradila ništa osim što je nabacala ružni nameštaj, pridonela raspoloženju s nekoliko prigodnih aforizama (starog kova) i u meni izazivala zlovolju. Ukoliko je to počelo s dnevnom sobom, moglo se jedino završiti s mojim prijateljima. Tarkvin je trebalo da bude polako odbačen. „Nekako je ženskast”, primetila je. „Ne sviđa mi se to. Viđala sam takve i ranije. On je derpe.” Sledeći je bio Kler. Ne bih rekao da mi je ikad bio prijatelj. Ali, sada kada je bila udata matrona vredna poštovanja, besnela je pri pomisli na njega. Smetao joj je. Lobo i Perez su prošli smotru. Imali su tako divne manire. Ali Kler bi još mogao pokušati da uzdrma ekonomsku stabilnost braka ponovnim pokušajem oživljavanja njihove ljubavi. On je trebalo da bude isečen iz korena.
Bilo je prepirki, da. Bilo je cepanja kockastih jastučića za sofu, ćudljivog razbijanja kineskog porcelana kojim je moja izabranica oivičila police za knjige. Ali, na svoj užas, shvatio sam da se ona više ne da primiriti tako lako. Žena mi je i, tako mi boga, pružiće mi ono najbolje, hteo ja to ili ne. I svi oni divni nesporazumi na kojima je naša ljubav bila izgrađena sada su se ispoljili i doprineli zastrašujućim domaćim burama. Dok bih pokušavao da objasnim, svojom uobičajenom školskom preciznošću, šta to tačno ona sada radi, razjarila bi naletom šmrcanja i optužbom: „Pokušavaš od mene da napraviš malu faćkalicu, ništa drugo. Misliš da nisam dovoljno dostojna za tvoju ženu jer ne govorim pravilno. Kažem ti, Gregori, činim šta mogu, nije li tako?” Ukoliko bih ukazao da to uopšte nije poenta, ona bi procvilela: „Ti samo želiš prostitutku za upotrebu. Ne želiš da pokušam da ti pružim dom.” Bang! Još jedan komad kineskog porcelana s Totenhem kort rouda. Sve je ovo bilo nepodnošljivo tragično, nepodnošljivo komično. Međutim, istinski kobna za naše odnose bila je kosmografija našeg društvenog života, koja se polako menjala. Ništa ne daje čoveku veštinu tumačenja tako kao ponos. Laskam sebi kako se mogu igrati društvenog astrologa kao i bilo ko drugi - možda kao Prust? Brz pogled, podizanje kažiprsta, stav pred ogledalom, lako razumljiva reč - sve to gradi postavku sveta u kojem sam i previše kod kuće. Sve ovo, naravno, samo je lep način da se kaže kako naš brak nije bio uspešan. Čitav poduhvat je poduzet radi odbrane od prava individue. Trebalo je da se završi mojim otuđenjem od svih koji su me podržali u tome. Sjajno obojenih delića koji su formirali mozaik naših života - i tako dalje.
U početku, možemo to tako reći, Grejsi je bila dodatak menažeriji. Bila je zabavna jer nije bilo znakova ozbiljnosti s moje strane. Imala je određeni šik; kao što bi ga, mogli biste reći, moglo imati majmunče ljubimac ukoliko bi ga neki genije iz Ulice Šarlot nosio na levom ramenu. Bio je to slučaj tipa: „Dođite da upoznate Gregorija. Tako je originalan, dragi moji. On ima dresiranu ženu.” Tako nešto. Čim je sobarica postala matrona, čitav ugao gledanja se promenio. Nisam više ja bio taj koji sve zna. Bila je to Grejsi. Ja sam bio jadni mali Gregori. A ni ona sama nije bila toliko sveznajuća koliko dosadna i smešna. Njena prenemaganja, njeno sveznanje, njeni priglupi mali klišei. Bilo je nemoguće, zapravo, da ljudi dođu i uživaju u mom društvu a da ne budu prinuđeni da prođu kroz ultraurbanu diskusiju na kojoj je Grejsi insistirala.
Pa onda, kako je samo taj bambusov nameštaj smetao! Ali ja bih i cicom namestio stan samo da bih je sprečio da truje izvore naše veze. Čejmberlen je bio užasnut njenom bezosećajnom i potpuno damskom pribranošću. „Kakva mala Magdalena”, opazio je ne oklevajući, kao i uvek, da izgovori najveće i potpuno neugodne istine. „Jednog dana ona će reći: ’Za vas sam Gregorijeva gospođa, mladiću.’ Ozbiljno, Gregori, gde će taj tramvaj stati?” Možete li zamisliti da sam rekao: „Mislim da je kratkovido, mladiću, da očekujete od mene da kritikujem sopstvenu ženu.”
Posle toga nas Čejmberlenovi gotovo više nisu ni pozivali. Čovek se navikne da bude zaista sam. Svejedno, nedostajali su mi naši razgovori, večna pitanja čežnje, braka, itd.
Naravno, povremeno su postojali međuzvezdani prostori. Kada je bila bolesna, slaba kao mače, bilo je ređih trenutaka u kojima bi naši životi ponovo buknuli plamenom, u crvenim oblicima prave vatre i nežnosti. Strast buja na suzama i samoprekoru. Ali kontaktu je nedostajalo snage; bio je to nesigurni prelazak sa ostrva na ostrvo preko ogromnih vodenih površina. Nad našim svetom stalno se nadvijala pribeleška bolesti, sa svojim nepredvidljivim pokretima gore-dole po karti. Da, to je moj svet umirao, vidim to sada u retrospektivi; propadao je u tamu i smrt. Bez ikakvog osećanja čekali smo na poslednji grč materije, poslednji drhtavi dah iz pluća, jarki mlaz krvi, opuštanje prstiju i kolena.
Sve bih dao da je bilo ovako kao što sam opisao. Uprkos svim mojim defektima, potencijalna emocija je tu, morate priznati. To je trebalo da bude besmislica s elegantnim naslovom i geslom za epilog. Grejsi je umrla baš u času kad više nisam imao nikakvih osećanja koja bih utrošio na nju: sumornog izgleda, okružena bolničarkama i bezdušnim uštirkanim bluzama, u sanatorijumu u Bornmutu. Kakve su misli naposletku prošle kroz tu blesavu malu glavu niko ne može znati. U sobi je sve bilo nepomično, osim zloslutnog kretanja mora. Izmaglica i kiša sikću po betoniranom šetalištu kraj mora. U tišini čujete talase kako vam pročešljavaju misli, spirajući ih i usisavajući one nečiste pri povratku. Čak ni pomodna otupelost, uveravam vas. Ošamućen kao zvonce. Rigor je namestio izubijano lice moje male faćkalice u hristovski kez čiste imbecilnosti. U svojoj mašti, ja sam pao na leš i odigrao čitavu scenu iz grčke tragedije. U sobi nije bilo znakova života sem zvukova gigantskog mora koje je lizalo stakla i mojih misli u njihovoj herojskoj mimici. Čitavog života sam to radio - zamišljao svoje postupke. Nikada ih nisam i odigrao. Upravo je katarza čistog delovanja to o čemu je sada tako bolno i neizbežno razmišljati. Vudu lutka! Svakog dana ja probadam svoju kopiju, ali ništa se ne dešava.
(Opsednut sam zamišljenom trivijalnošću svega ovoga. Je li ovo samo još jedan tik rođen iz nedostatka samouverenosti? Brinem li se, ovde, lično, dok stojim na teritoriji sopstvene duše, za književno stvaralaštvo?)
Istorija je nauka koja u sebi nema nimalo otrova realnosti. Vaš protagonista, vaš hor, vaša publika: ništa na pozornici nema više personalnosti od starog špila karata. Ali autobiografija je nešto potpuno različito: ukoliko si iskren, to je stalna, bolna kinoza. Ukoliko si neiskren, večni strah.
Ponovo sam iščitavao ove strane; pomalo iscrpljen i zgađen zbog načina na koji sebe vrebam; pomalo užasnut kricima koji se uzdižu s njih. Uspomene De Profundis!
Otkad sam se vratio iz Bornmuta - sam, sama reč kao da zvoni - imam sve vreme sveta za sebe. Ne viđam nikoga, osim povremeno Tarkvina, povremeno Morgana. Nema šta da se radi, ničega što bi se moglo raditi. Pa ipak, ovo je laž, zato što je ovo vreme bilo najkritičnije u mom životu; najvažnije, bar što se tiče donošenja odluka, za koje znam. Bilo mi je drago što sam sam, što mogu da revidiram ogromni katalog misli i dela koji su se rodili u meni. Telo mi je ovde, kao velika neiskorišćena biblioteka za koju se niko nije zanimao godinama. Najednom svestan pohabanih tomova oko sebe, indeksiram ih, procenjujući mentalni i duhovni kalibar njihovog prvobitnog kolekcionara. To je zastrašujući posao. Ovde Ela Viler Vilkoks, tamo Frojd... nadalje Almanah Starog Mura, Bedeker. Ali gde je Crna knjiga - to skladište neizbrušenih dragulja kreacije? Pipam po policama, slep.
Ovo je mojih četrdeset dana u divljini. Bilo je vremena za reviziju, komentare, objašnjenja. Fiat voluntas. Na rukopisu ću nacrtati Feniksa s perjem u plamenu; pravi je podvig heraldike insistirati na večnoj čežnji u meni - priznati i dobiti oprost. Za to vreme, lutam kroz svoju privatnu divljinu, grla suvog kao barut, pevušeći Te Deum67 i zavideći svakome. Da, mesaru, pekaru, časnoj sestri i svečaru. Kelneru koji mi donosi obroke i stoji kao drveni kip s kriglom piva u šapi. Čak i Tarkvinu, koji ne vodi bitku sa Svetim duhom, nego sa sopstvenom slabošću.
Pa onda, Grejsin otac. Njemu stvarno treba zavideti. Moj telegram ga je doveo sledećeg dana. Mali, mišićav, s finom asketskom glavom kakve se viđaju na renesansnim freskama: šlem od sitnih finih kostiju, zaravnjenih ka slepoočnicama. Reči su mu bile zgrčene i izvrnute, izgledalo je, od niza bisernih veštačkih zuba kroz koje je trebalo da prođu. Njegovo prvo promuklo pitanje dok je silazio iz voza bilo je: „Je li još uvek sveža?” Dok smo prilazili taksiju koji nas je čekao, objasnio sam mu da jeste. Ćutke je koračao kraj mene, nekim čudnovatim razigranim korakom, baš kao da ga ne pokreću toliko mišići, već eksplozija u svakom stopalu dok dodiruje zemlju. U taksiju je odmotao svoj umrljani sivi šal i izvadio staru aluminijumsku kutiju s cigaretama. Pušili smo u tišini. „Nisam poveo njenu staru”, rekao je naposletku; „pomalo je čudna, znaš. Aha, pomalo čudna.”
Uz potpunu tišinu nadležnih sprovedeni smo u sobicu gde je ona ležala, zabavljena, kao neki opsceni cvet iščupan iz podzemnog sveta.
Otac joj se primakao s nizom bešumnih eksplozija. „Moram reći”, primetio je, „da su dobro obavili posao. Dobar posao.” Tap-tap-tap, lupkali su njegovi nokti po drvetu. Da, nije bilo sumnje. Prvoklasan posao. Kao da premišlja o nekom konačnom gestu, okrenuo se ka meni, a onda zastao i zauzeo svoj uobičajeni nonšalantni stav. Nekako sam bio uplašen da će se rukovati sa mnom iznad tela i pohvaliti me zbog načina na koji sam sve zajedno obavio. Zurio je dole svojim pomnim, pomalo zakrvavljenim očima.
Ali u trenutku kada je zadigao prekrivku i počeo pobliže da je ispituje, kao da mi se koplje žarilo s leve strane; bilo je neke čudnovatosti u njegovoj pozi, koju nisam mogao tačno da odredim, ali zbog koje sam se nekako osetio kao da se namećem, gotovo kao uljez u neprijatnoj dirljivosti lične porodične scene. Sa osećanjem duboke nelagodnosti, okrenuo sam se prozoru i zapalio cigaretu. Sve je to bilo izuzetno neukusno - Grejsi koja je, tako lako odustavši od svoje duše, ležala tamo tako bleda; i ova mala kvrga od čoveka koja je ispipavala svojim tupim radničkim prstima njeno telo, baš kao da dodiruje mermer, ispitujući njegovu glatkoću. Nema pokreta u sobi, samo pokreti mora. Polako sam se gušio u dimu sopstvene cigarete kada se okrenuo i rekao, odlučno: „U redu, to je to.”
Ako je i bilo nekakvih ličnih misli zaključanih u toj njegovoj koščatoj lobanji, ja ih nisam mogao ni nazreti. Za smeštaj se pobrinuo, kako je sam rekao, u hotelu Kaledonija, strogom i divljem, na kraju ulice. Posle učtivog pozdrava, okrenuo se i ostavio me da zurim za njim niz dugačku, od kiše sjajnu ulicu. Sve do ranog jutra hodao sam gore-dole po mračnoj prostoriji, pokušavajući da razaberem te deliće impulsa, emocija koje su me naterale da premišljam i prekrile realnost maglom. Ništa nije odzvanjalo u mojoj svesti osim nasrtanja talasa na beton, romorenja kiše po mojim ustima. A njen otac? Više nego ikad enigma: samodovoljan, hermetizovan, vodootporan; zaključan u tišini pod iznošenim mantilom i zamazanim šalom; ispod finog sloja kostiju lobanje. Čovek bi mogao da se zaleće u njegovu ličnost ponovo i ponovo, čitavim nizom propitivanja, intimiziranja, različitih pokušaja, a stabilnost njegove pozicije bila bi nepromenjena. Iznad svega ovoga, kao sam nalet i zamah tamnog mora, postojalo je tužno priznanje mog neuspeha da pomešam realno i nerealno, mog neuspeha da učinim maštu životnom. Tek tada sam mogao da zajecam: za samim sobom.
Okrećući se od groba i zakoračivši tim svojim eksplozivnim hodom, on reče, bez ikakve vidne emocije: „U redu, šta se tu može.” Ali je uzdah iz njegovih grudi izrazio mnogo više nego što će on ikad biti u mogućnosti da izgovori.
Pozdravili smo se na natopljenom gradskom trgu, nekako oklevajući da se razdvojimo. Mora da uhvati voz, reče. Nije bilo vremena čak ni za piće u Plagu. Mislim da se bojao bilo kakve prisnosti. Tako je otišao umotan vlažnim šalom ka stanici, kao mali majstor plesa.
Retrospektiva! Retrospektiva! Kakva sam košnica uspomena ja postao. Bilo je vremena, u ovoj divljini, da se promisli o svemu: opravdati mane i pogreške, popraviti razmimoilaženja sa sudbinom. Iznad svega, doneti veliku odluku. Biti ili ne biti bilo je pitanje previše dugo. Odlučan sam u nameri da odgovor bude negativan.
Idući ulicama Bornmuta, naišao sam na mnoga lica koja je trebalo da znam, mnoga mesta kojih bi trebalo da se sećam, mnogo plesnjivih kuća koje je moja suština posetila u trećem kosmosu. (Metafizika je poslednje pribežište glumca.) Drveće, oblici, dim cigarete u mraku - sloj po sloj uspomena položen je preko mog mrtvog tela; nadleću i krešte žalobno kao galebovi preko nerava. Voli me, šapućem, voli me i uzmi me od mene. Ne želim dar slobode - postala je zatvor. Noću mi more udara u slepoočnice kao čekić. Svetla kola preleću preko zidova spavaće sobe. Postao sam stanovnik ličnog pandemonijuma. Na brdu, u bašti skrivenoj granjem, bila je kuća u kojoj sam živeo kao dete. Moja majka živi tamo čitavu večnost među okrunjenim statuama i zakorovljenim stazama. „Herberte, hoćeš li ikad počiniti greh?” Belo okruglo lice žene iznad mene i moj sopstveni glas: „Nikad, majko.” Imala je običaj da kaže: „Mi smo pravi drugari, zar ne, dragi? Znam i najmanju misao koja ti prođe kroz glavu.” Od te opaske počinje moj život, čvrsta neprekinuta linija zavisnosti - u kući, za vreme školovanja, na univerzitetu. Iza rešetaka, spokojno nesvestan potopa napolju.
Smatrajte me, imao sam običaj da kažem svetu, prosečnim Englezom. Nikad nisam napustio školu i ponosan sam na to. Nosim svoje devičanstvo i svoje samozadovoljstvo na uzici oko vrata.
Hoću li sve to ocrtati introspektivnom preciznošću? Ja nisam Poui. Hoću li istražiti svoj svetlucavi književni život? Pa, ja sam s omalovažavanjem pisao o Šekspiru u jednom naprednom prikazu - a onda se vratio kući svom čuvaru čist kao sneg iza svojih naočara s rožnatim okvirom. Kritički sam odbacio Paskala, Molinosa i Ronsara dok sam stajao za šankom u pabu Red lajon. Jednom sam čak održao predavanje o seksualnim odstupanjima D. H. Lorensa publici sastavljenoj od otrovnica učenih kao ja. Kako će se sve to odraziti na mene u konačnoj proceni? „Rođen si da pljuješ na osetljive stvari”, rekao je jednom Čejmberlen u nastupu besa. I dodao, kad je mene obuzeo nalet kikotanja: „Zato jer si naučio kako da pljuješ na sebe.”
Avaj! U ovom ličnom limbu iz kojeg ispisujem svoj fragmentarni dnevnik, vidim da je ovo zapažanje vrlo tačno. Nije svet toliko zatrovan koliko ljudi u njemu. To moj svet umire zato što ja umirem - od nedopustivog trovanja mozga. Žalite me, itd.
Ove noći su vrlo duge. Sedim ovde u laboratoriji koju sam sačinio od sopstvenog ega i osluškujem poznate zvukove, nekad tuđinske, a sad domaće. U dva su kotlovi potpaljeni. Pravim sebi čaj, palim cigaretu, zevam, zakoračim, prisetim se anegdote s Lobom i nasmejem se. U svakom trenu sam svestan sebe kao glumca pred praznim gledalištem, s kritičkim sobom kao jedinom publikom. Dramatizujem svoj poslednji scenski potez, dajem mu studioznost, smirenost. Imam večnu iluziju da me neko posmatra; da me vidi publika pred kojom moram da pazim da se ne slomim. Kasni vozovi romore prema snežnim predelima, preko brda, dolina, kroz tamnoplave obrise okoline. Sam sam, ali u duši ne više nego što sam i pre bio. Sada kada je mesec otišao, mogu da stojim kraj prozora posmatrajući zvezdu treće magnitude. Glumatam do bola. Kikoćem se i češem glavu. Prinosim čašu usnama pokretom stare usedelice. Licida je mrtav, mrtav pre roka. U uglu leži gramofon s dugačkom vitkom trubom. Odabiram najdirljivije ploče „majstorovog” Op. 61 i puštam ih jednu za drugom, onoliko brzo koliko se gramofonski disk može rotirati. Violina zavija kao mačka, naglo prasne, potmulo bruji i treperi. Strašan vic. „Violina u praznoj kući, udaljena u svojim meditacijama kao duh.” To sam jednom napisao. Sada piški kao vombat, zavija i skiči, trza se i peni. Ja ležim ovde u stolici i, kikoćući se sebi, puštam da se neskladi igraju sa mnom kao mlazevi iz creva. Likujem u bolu tog treperavog ćemaneta. Metaforički, ja pljujem na Betovena. Mentalno, fizički, iz samih dubina duše, ja pljujem na njegov jad. Hteo bih da uzmem svu tu muziku, bacim je u kamin i popišam se na nju... Kada postane nepodnošljivo, da odem, pogledam se u ogledalu i stojim tamo u svojoj raskošnoj kućnoj haljini s polomljenom pločom u ruci. Gađenje me trezni. Palim cigaretu, sležem ramenima u beskrajnom preziru i sedam za sto da bih dodao ovaj pasus koji ste upravo pročitali.
Jutros mi je dolazio Perez. Pomalo je ljut na sebe zato što me je zapostavio. Mada kaže da se tek vratio iz unutrašnjosti, to je laž jer tu je već nedelju dana. „Žena?”, peckam ga u šali. To nam je skoro jedina tema konverzacije. On skreće razgovor. Lobo se prehladio. Leži u krevetu po ceo dan, kao crni đavolak, svirajući svoju veliku optočenu gitaru. Perez se pita kako da me uteši u mojoj tuzi. Pomalo je zgađen što uopšte mora da iskaže saosećanje zbog gubitka nekog kao što je Grejsi. Takođe i pomalo prezriv prema meni jer sam se spetljao s jednom takvom. Vidim mu to u očima. Naposletku, nekako izbrbljava: „Ovaj, Gregori, žao mi je što čujem...”
„Da?”, pitam ja, željan malo njegove krvi.
„Grejsi... tvoja žena... upravo sam čuo”, mrmlja on posramljena lica. „Žao mi je zbog tvog gubitka.”
Kada je otišao, vratio sam se klaviru, sipao čašicu šerija i seo da sviram Mocarta. Prsti mi kao dizalica odižu akorde iz mekih belih tipki, kao da su otežali, prezreli grozdovi. Muzika me uvija u ektoplazmu emocija. Zaista, ako mi oprostite neskromnost, ja sam izvođač velikog kalibra. Zamišljam kako mi se suze slivaju niz lice, na prste, na skupocenu slonovaču. Utroba ističe iz mene kao voda iz slavine. Postao sam figura od natopljenog kartona. Note buše rupe u meni, gušeći me u kuršumima zvuka. Mocart steže moju jetru i kljuca mi jezik kao detlić...
Isto je kada sednem da pišem. Unutrašnje dubine moje mašte očitavaju se u bujnom zamahu pera.
Stalna mi je namera da postanem sam papir po kome pišem. Avaj! Ritam je jadno neujednačen. Od mog mozga, kao motora, dolazi prvi trzaj koji se uz lupu prenosi dalje. Bang-bang-bang - sve do kraja. Zubi se tresu, kičma mi zvecka. Veoma polako i ukrućeno krećemo, puf-puf-puf. Penkalo škripi na svakoj raskrsnici. U smrtnom sam strahu od sudara. Svi signali su protiv mene... Žalite me, itd.
Svejedno, nije ostalo još mnogo. Odluka je stvorena. Sedim ovde, u jutru konačnog ponedeljka na svetu, s penkalom u ruci, i premišljam o onim beskrajima osećaja koje bih želeo da izrazim. Nema ničega u Jeremijinim tužbalicama68 što bi dodirnulo ovo užasno tanko cičanje za koje bih želeo da se podigne s papira i zaguši vas. Ovaj moj jetki, oštri rukopis - neka bude sipan u vaše uši, kao najprijatniji od svih koroziva, sve dok vam mozak ne pozeleni, postane kancerogen, azotan...
Kroz tesnac groznice - umreti kraj ovih moreuza! Ovde nema ničeg što prevazilazi marginalnost. Evo, uzmite me i pokidajte na komadiće. Razodenite me, kaput, prsluk, košulju, pantalone - deo po deo. Ponovo stojim go pred ogledalom, zbunjen mesom koje smeta. Veliki problem je kako stići do organskog korena problema. Kako locirati i dijagnostikovati. Evo, širim svoje genealoško stablo pred vama. Porodično stablo mora sadržati neke tragove predačkog zagađenja. Papir se crni od malih majmunastih Gregorija koji se penju s kockastih bedara svojih roditelja. Jedni drugima na glavama kao akrobate, s tim da oni više guraju one niže dole u istoriju. Na odskočnim daskama naših mrtvih duša, itd. Je li vam ovo dosadno? Onda mi se pridružite da uz čašicu šerija razgledamo lascivne crteže. Stavite neki džez. Hajde da se zagrlimo. Hajde da se kockamo mojim veštačkim zubima... Tarkvin je započeo roman o Isusovom životu. Uzbuđen je sopstvenom plodnošću. Silazi i čita mi šta je napisao. „Pretvorio sam ga u ženu”, kikoće se on. „Znaš onaj deo u vrtu? Ona tamo jeca na travi, tako delikatna i drhtava da je Jovan dirnut. Obilazi je, ne znajući ni sam tačno šta radi. Potpuno je slomljena i mlitava, kao zgnječena ptica. A? Je li dobro tako? Kao zgnječena ptica. Nesvesno, stavlja ruku ispod njenog ogrtača i oseti velike teške lopte njenih grudi. Lopte, Gregori. Lopte! Okreće je i defloriše dok ona tako leži i preklinje ga da to ne čini. A? Veoma meko i jako on prodire. A? Kao ledi Četerli. Jovan zajahuje ljubu Izraela dok ona jeca za palim gradovima? Bože moj, zar ne misliš da u tome ima mnogo strasti? Jovan prodire u mrtvu pticu kao spori, teški bojni brod? A? I sav taj užasni, razdirući jad njene duše, njene suze i sve to, pretvoreno u najbolnije, izmučeno, užasno, bogohulno uživanje?” Sav se trese i grize nokte. A onda obojica prasnemo u grohotan smeh; obuzeti smo; ležimo tamo i urlamo sve dok nam se skoro ne smuči. Njemu suze teku niz lice...
Odsutno, na tepihu dnevne sobe, ja stvaram divljinu, pustinje, kamene useve, trn. U beskrajima, daleko, ja vidim sebe, okrvavljenih stopala, kako posrćem pod suncem. Tarkvin priča, cvili, protestuje. Mogao bih da podignem čašu i prospem mu šeri u bledo, ćosavo lice. „Nije stvar u seksu”, ponavlja stalno, napola sebi. „Ima to veze sa mnom”, to je monolog koji bi trebalo da odslušam. Oči su mu pune suza. Nakašljava se iznad pića i guta. Muzika me guši. Gudalo prelazi preko mojih nerava. Kakvo užasno pomazanje za suze u mom abdomenu!
„Nije stvar u seksu”, kaže on, largeto. Patnja žica šalje mi sitne bolne probade kroz zube. Klarinet. Delikatna varijacija. O fagot zreo kao porto, višnje, cigare, mahagoni, crna žuč. „Dugo sam smatrao da jeste. Ali to mi se samo gadi - čak i s njim. Čuj, pozajmili smo Darelova kola i otišli van Londona. Zamisli nas zaključane na zadnjem sedištu, O Hriste, buzerujući se kao par jarčeva. Pomislio sam da mi je srce slomljeno. Bilo mi je muka i muka. To me je i navelo na pomisao da napišem sve ono o Isusu.”
Violina u pustoj kući, udaljena u svojim meditacijama kao duh. Tako tihi solo glas koji se obraća kreaciji. Mogao je doći samo iz ludnice. Tiho sipljenje bezlične akcije. Makaze koje seckaju moždane niti tiho, tiho, u potaji. I onda ova muzika koja se kao čelik u belom usijanju smešta po kalupu mojih ušiju, stvrdnjavajući se, presijavajući. Ohlađene varijacije izvađene i poređane kao niz plavih i srebrnih igraćih karata. Niz asova. Muzika za slušanje, otkud zvuči tako tužno? Centri recepcije se tresu kao pihtije. O bože, nema suza za ovo ludilo, samo suve oči, suv jezik, suvo grlo i sasušeni skrotum.
„Usnio sam san prošle noći.” Largeto. Dugačka gorka iziritiranost i probadanje u jetri. „Bio sam u mesari. Potpuno go, dragi moj. Moj skrotum je bio žuta kožna kesa. Od one vrste koju su bogati trgovci nosili za pojasom. Znaš. Viđao si srednjovekovne slike. Pa dobro, pri vrhu je bila vezana trakom. Odvezao sam je i pogledao unutra. Bila je puna sasušenih smeđih semenki. Pre nego što sam stigao da je zavežem, nešto me je podiglo i s bolnim treskom bacilo na tezgu. I sve semenke su ispale i pokuljale na pod. Toliko sam se uplašio da sam se probudio misleći na trenutak kako sam se upišao u krevet.”
Porodično stablo visi na zidu pored rvača. Moja jadna tetka Džejn imala je krvavi mladež. Henri, treći brat od strica koji je zgrnuo bogatstvo od imanja, bio je gromuljica od čoveka, s rumenim obrazima i žbunovima paperja iza ušiju. Prsluk bi mu se otvorio kao vrata da bi vam se pokazalo kako ga pokreće sat. Tik-tok, tik-tok... Lice mu je bilo relikt iz dinastije Sung. Tako delikatna zelena patina! Moja majka ga je nosila oko vrata. Tik-tok, tik-tok, beli puls koji joj je Henri davao.
Stara Fani šeta ulicama Bornmuta; i mlada Fani, koja me je ubila na Crnoj Steni, iznad Brajtona. Bože, meke usne i kosa i šake. Tako su delikatni bili naši prvi neiskusni pokušaji ljubavi. Skupi je na dlanovima, tako meko da joj puder ne spadne i oseti njeno treperenje. Te čudnovate oči boje zelenog kamena, kao kod ždrebeta. I topla opuštena usta. Nagnuto telo na dugačkim lepim nogama, elegantnim i nesigurnim, baš kao kod ždrebeta. Duge zašiljene grudi koje bi se čvrsto sudarale s vama dok bi joj morske ptice izletale iz kose, tiho zviždeći, a plima stala lizati preko bedara. Šta god da je pravedno, šta god da je čisto, šta god da je divno, šta god da je dostojno: ukoliko će biti ikakve vrline i ukoliko će biti ikakve hvale, razmišljaj o tome. Lice mi je meko postavljeno između planina i studen lednik klizi ka njemu, topeći mi se u ustima i nozdrvama. „Herberte, lažeš li?”
„Ne, majko.” Majko božja, majko jada, Isusova majko, majko čovekova. Afrodita na brzom doratu, dok joj se menstrualna krv u talasu sliva do gležnjeva. Stara Fani, s činijom permanganata i obučena u gomilu starih prljavih krpa. „Herberte, hoćeš li služiti Bogu?” Meko dok beli vrat otkucava nad molitvenom pesmaricom, tik-tok, tik-tok, beli puls koji joj je Henri davao. Jesam li mogao ispasti zaparen iz ovih bedara? Stoka mi diše u lice, a njen dah je mnogo ugodniji od kravljeg, neću je izdati. Spasi me, osvoj me, otvori me, imaj me. Ja sam poklon koji niko ne želi. Lezbija, dozvoli da budem tvoj vrabac.
U redu, onda, predajem se. Nije dobro pokušavati da to sakrijem. Bojim se tih jednostavnih stvari, žudnje, raznih zvukova noći, krvi i udaraca biča, zveketa novca, bljuvanja semena, deteta, jagnjeta, orla, leproznog - bojim se svega toga. Bojim se velikih, jednostavnih stvari.
Stara Fani je imala običaj da kaže na onaj svoj promukli način: „Čemu se stideti, mladi gospodaru? Crveneti zbog moje krvi? Blagosloven bio, svi mi imamo krv.” I previše elegantna i smrtonosna Rejčel: „Nemaš izraženu želju, dragi moj. A to je ono što zanima većinu muškaraca.” Gotovo da možete da je zamislite zaključanu u staklenoj kutiji na Totenhem kort roudu, dok sav svet posmatra kako ih menja. Tresem se kao pogođeni brod kada se suočim s ovakvim stvarima. Fani je, takođe, imala krv. To je bilo pravilo. Daždevnjačku krv. Ne bih se iznenadio da ju je i Tarkvin imao. Ali činija permanganata klizi ka meni i grabi me za vrat. „Herberte, hvali Boga.” „Neka Njemu bude sva slava, majko.” Tuk-tuk-tuk. U kecelji, moj otac kreše ornamente na grobnicama. Tok-tok-tok i izmrvljeni kamen kruni se pod čelikom. Napravio je tri grobnice, najveću za sebe (In Memoriam), pa manju za nju (tik-tok, tik-tok, beli puls koji joj je Henri davao) i najmanju (Hicjacet69). Nikad mu nije palo na pamet da bih ja mogao odrasti. U staklenoj bašti, potajno kao leopard, on sedi i svira Mocarta, među paprati, biljkama u saksijama, arabeskama i fosilima. Nikada ga više neću sresti. Užasna rezonancija ovih akorda dopire do mene, deset sentimentalnih belih šargarepa moje majke. O bože, prazan sam iznutra kao prvobitni haos. Moje gestove galebovi prenose preko sivog mora. Fani i moja majka i deset sentimentalnih šargarepa položenih u moje pamćenje da se suše i polako pretvaraju u prah, ne bi li dale čudnovatu nostalgičnu aromu. Život se odvija u meni kao prazan kalem. Postao sam ploča koja se ne sluša. Poklopac je spušten, ali ja večno rotiram u tami. Fani, ne treba mi ništa osim tvog lica prostitutke, tvojih kosmatih obrva, tvog đavoljeg treperenja dok te kao goluba stežem uz grudi. Ti pripadaš slikovnici, skoro punom mesecu, grobnicama, špilu žandara. Posuda tvog lica postaje posuda neba. Bio sam ti dužan jedan psalm, ali, sedeći majci na kolenu, kućevno bled, propisno odeven, s uštirkanom kragnom, nisam mogao da ga izustim.
„Sve je to mrtvo, shvataš li?” Tarkvin stoji preda mnom i viče pred upaljenim kaminom. Svetlost mu treperi na nepcu, na užarenim kutnjacima. „Sve je to iskorišćeno i umrlo. Otišlo. Ne možemo nazad. Shvataš li, Gregori? To je sada prošlost.”
Nakrivio je glavu da bi ponovo čuo bubnjeve. A onda opet viče, onim svojim visokim glasom. Nos mu štrči kao uvijeni palac. „Bože moj, kako retko uviđamo vreme. Čuješ li me? A? A protiče kroz nas sve vreme. Žurimo kroz njega, a da i ne shvatamo.” A onda ponovo, cvileći. „Gregori, kuda to ideš? Molim te, reci mi, oćeš? Moram da znam. Ne mogu da ostanem ovde sam, bez ikoga kome bih se poverio. Je l’?”
Sedimo u dnevnoj sobi među gomilom kutija. Čitav sam dan spaljivao skuplje knjige u kaminu. U vazduhu se još oseća zadah svinjske kože. Toliko o mom pokopanom talentu. Neka tamo i ostane. Zalupiću poklopac preko njega. Tarkvin ponovo govori. Izvinite me. Moram zbog potomstva da transkribujem ono što kaže. „Je li nešto pošlo naopako? Možeš li bar jednom da mi se poveriš? Pomisli na intimne stvari koje sam ti dosad poverio. Lične, lične stvari koje nikom živom ne bih rekao. Gregori, kuda to ideš? Ne možeš tek tako otići. Reci mi.”
Šta da odgovorim? „Idem, dragi moj Torkvatuse, da se oženim Kejt. Postaću šankerkin odomaćeni odgušivač cevi. Kejt bi ti se svidela da je upoznaš. Za pojasom nosi debeli gumeni otpušivač.” Kikoćem se i dok pišem ovo i dok mu čitam, slog po slog.
„O, uozbilji se i prestani da se glupiraš. Dovoljno si se sprdao večeras. Reci mi. Zaista.”
„Već sam ti rekao.”
Dugačka pauza. Broj te do dvadeset.
„Pa dobro, ako nećeš da mi kažeš, naduriću se.”
„Vidi ovako. Sve ću to staviti na papir kao delo domaće fikcije i dati ti da pročitaš kada odem. S mojom adresom u levom donjem uglu, kraj otiska mog prstena. Onog s falusom na njemu. Šta kažeš na to?”
Zasvirao je svog Vagnera na klaviru. Tevtonski vlažni snovi. Na trenutak se osećam kao da bih mogao da mu zarijem ovo penkalo u leđa dok sedi tamo i svira. Njegova beživotnost je takva satira moje sopstvene. A onda se iznenada prebacuje na Mocartovu čvrstu svetlucavu travestiju. Nebrušeni jarosni dijamant koji grebe po prozorskim staklima. Fani kao duh hoda duž stene, od vrata do bedara odevena u golubijesivo. Vetrom pritisnuta uz telo, tkanina joj visi i treperi oko grudi. Ona leži tamo kao kamena figura u zaboravljenoj pustinji, tako ugodno ocrtana naspram dina. Takva nežnost u bedrima, takvo slepilo zahteva da bude prizvano muzikom ili zelenim slovima. Oči su mi olovne kugle. Odjedanput se u mom mozgu stvorio most od stakla. Hodam po njemu pažljivo iz straha da ga ne polomim. Kolena su mi od pleksiglasa. Bojim se nje. Krv mi curi u meki pesak dok kraj nje klečim. Vruće, vruće kao lava među lukovima karlice. Tarkvin svira medulla obbligato. Sećam se plavih naprslina u Grejsinoj iskeženosti. Rigor mortis. Najugodniji od svih zakona. Svi ćemo se mi zadnji smejati. Kada više ne bude ničega da ispuni rupu između mog napuklog srca i najbliže zvezde, ja ću još imati božanski gest, epikurejsku pozu.
„Ta šankerica, je li stvarna?”, pita Tarkvin, onako uzgred. „Ili je to još jedna sprdnja? Nešto si pun toga. Sve ove spaljene knjige. A? Daj mi svoje knjige. Prodaću ih i priuštiti Lobu ženu. Sebi ću kupiti nov šešir i nešto muzike. A?”
„Pogrešno si protumačio gest.”
Imali smo običaj da uveče razgovaramo. To ti ništa ne znači? Ne čudim se. Bio je to moj svet. Imali smo običaj da šetamo zajedno u svetosti, prokleto bilo tvoje lice lišeno razumevanja. Ukoliko je tada uopšte bilo strasti na zemlji, onda smo je potpuno iscrpli. Otada nije ostalo ništa. Gospođa Osveta imala je običaj da peva „moja duša je kao cvetak”. I sedeli smo zaneseno isprepletenih prstiju, s očima tako iskrenim i zelenim kao oči mog konjića za ljuljanje. Blizu je ta fino izvajana glava, delikatna kao moj divni konjić za ljuljanje, s meko zasečenim usnama, kao dva istovetna delfina.
Gde su lanjski snegovi? Hvala vam, gospođo Osveto, to je bilo divno. Ali gde je Fani, Grejsi, stara Fani...? Keze se, pretpostavljam. Trio češirskih mačaka. Ili se sve stopilo u jedan suštinski kez? Smežurani kez Lao Cea ukazao se na zastrašujućem licu smrti. Iznenada je se prisećam kako, uz muziku, trči ka meni nudeći zglobove svojih ruku. Bio sam kao drhtavo ćemane dok nije stavila hladnu šapu svoje ruke na mene i umirila žice.
Danas sam primetio kako se ćelavi deo širi. Znakovi vremena. Ćelavost koja se širi po mom beskrvnom skalpu kao crveno mastilo na papiru za upijanje. Sastavio sam svoju poslednju volju i testament. U ogledalu moje oči kao da sijaju, pretvorene u hladno čeličnoplavo. To je kao gledanje u podmazanu puščanu cev.
Zelenim očima nudim nostalgični nalet plača, konjića za ljuljanje, buket cveća, pesmaricu, moj pečat s delfinima i bilo koje od zaveštanja sumnjive vrednosti.
Ko se prvi nasmeši zadnji se smeje. Fiat voluntas. Kao što je bilo u početku, tako je i sada i uvek će biti, keženje bez kraja. Amin.
„Nepravedan si”, kaže Čejmberlen, kosa mu pada u oči, zubi mu sijaju. „Strast ne buja kao biljke u saksiji.”
שׁ

Čuo je da odlazim, pa je u naletu topline naišao da se oprosti. Sada sam besan jer sam mu rekao sve o Kejt. Rekao o maloj tajni zbog koje sam se kikotao i bio veoma zadovoljan sobom poslednjih nedelja. Uvideo sam da ne mogu sakriti činjenice pred njegovom zaraznom toplinom... Tako mi je prirodno bilo da priznam blagu diskreditaciju - jer Kejt nije bila ništa drugo nego blaga diskreditacija - pa sam iz tog razloga besan. „Ne zanima mene strast”, kažem.
„Žao mi je”, kaže on, s nekom čudno tihom poniznošću, što mu nikako ne nalikuje. „Pretpostavljam da nismo svi isti.” Dok odlazi, pomalo sentimentalno kaže: „Ukoliko budeš bio raspoložen, napiši mi poneki redak, hoćeš li?”
Klimam glavom. Strmina stepenica ga na momenat zaustavlja. „Predomislićeš se”, kaže. „Imam osećaj da hoćeš. Zdravo.”
Pa dobro, vraćam se za sto radi konačne revizije. Ovaj dnevnik mora biti završen pre nego što odem.
U iskušenju sam da malo pišem o svom ocu, kako stoji u transu sat za satom u svojoj radionici, potpuno zanet poslom, kao kalem šivaće mašine, obuzet stvaralačkin pokretima. Ali nema ničega živog u ovoj retrospektivi. Verovatno je samo iluzija živa. U stvarnosti, međutim, kakvo užasno galvansko trzanje! To je bolest sveta. Ravnoteža, kao ono što samo po sebi čini delovanje živim, kao ono što stvara izvanredna dela, izgubljena je. Sada je tu samo iluzija delovanja. Brže, vičemo mi, brže. Posle izvesnog vremena iluzija delovanja je izgubljena, osećaj je otupljen, a na scenu stupa poslednja umrtvljenost duše. Ja to u smrti učestvujem.
Pa dobro, sve je u redu, ili još bolje, u neredu. Hodnik je zakrčen cepanicama. Među njima nema nijednog umetnički ili estetski vrednog komada, ali izgledaju veoma kalorično. Ognjište je zatrpano pepelom.
Morgan mi donosi večeru s izrazom tamničara i onda tiho odlazi zalupivši vratima. Očekujem da će Tarkvin pozvati, ali on me ne zove. Pa dobro. Kameni zidovi ne čine zatvor, pa ću zato jesti hladnu svinjetinu i razbiti svetlo pivo na pramcu Vikinga što odlazi. Pa ipak, prigovaram, ovo mesto ima atmosferu klanice. Ovo je moj svadbeni doručak. Posle njega, oni će doći s rukama na leđima, posramljenih lica, kao mesari u radnoj odeći, i reći mi da ustanem i okrenem se. Osetiću kako mi sputavaju ruke. Uzdahnuvši od olakšanja, dozvoliću da me povedu napolje, poslušnu ovcu, u susednu sobicu gde TO stoji. Tamo ću biti okupan u krvi Jagnjeta, zagušen i nadugo zagnjuren, stopala prvo, u apsolutno. Neka iseku moj pocrneli jezik, moju nagorelu jetru i stave ih u turšiju za muzej. Dozvolite da vam kažem nešto o Kejt, nešto trezveno koliko to odgovara osuđenom čoveku. Kao prvo, vrlo sam srećan. Izručio sam svoje odluke kao sitninu i odatle odabrao jedan čist nov novčić od šest penija. Kejt je najvašljiviji, najuskogrudiji, najtuplji i najobezvređeniji novčić od šest penija koji je ikad izašao iz kovačnice. Ne dozvolite mi da utičem na ovu gorčinu. Nije prava.
Kada razmišljam o Kejt, tup sam i pasivan kao vo. To je zapravo jedino rešenje, jedini izlaz. U Bornmutu, dok sam išao ulicama, a kiša izduživala svetla i kuće, čitav oblik moje budućnosti pridigao se i zagušio me. U opštinskoj biblioteci iznenada sam shvatio da sedim i ispred sebe držim otvorenu knjigu o okeanografiji. Tražio sam logos. Privuklo me je lignjino lice. Kasnije, u ugodnom malom separeu u baru Kejtino lice bilo je lice lignje koje sam video na naslovnoj strani onog toma.
Upustili smo se u razgovor na baš otmen način. Nagazila mi je nogu i rekla da joj je žao. Gurnuo sam joj čašu na zube i rekao da mi je žao. „Izgleda da smo večeras dobro cugnuli”, primetila je. Kada sam se složio, nastavila je s raznoraznim otrcanim opaskama o vremenu, itd. „Hoćeš li se duže zadržati?”, pitala je. „Došao si na terevenku?” Objasnih da sam u gradu jer mi je umrla žena i ona me smesta preuze u svoje ruke. Majčinski. Bilo je to zamorno, ali ugodno. S obzirom na to da je bila udovica, osećala se kompetentnom da se nosi s bolom odraslog čoveka. Zajedno smo išli da gledamo filmove, i pomalo flertovali. Ovo, navodila me je da shvatim, svi udovci rade. Osete se tako usamljeno. Ona je bila mala sveznalica. „Ne brini, pilence”, reče tapšući me po butini, „neću te ukrasti.”
„Ne zovi me pilence.”
„Važi, pilence.”
Znala je sve o muškarcima. Bila je udata za jednog. Ali njena čast se neće srozati nekakvim skarednostima van braka. „Ajd’”, reče ona pomodnim izrazom gurnuvši mi ruku. „Mani se te zezancije. Ja nisam od tih.”
„O, ali jesi, Kejti. Baš si prava. Nikad dosad nisam video neku takvu.” Nikad nije mogla da pogodi podsmevam joj li se ili ne. Svejedno, zbog načina na koji je razmišljala, njoj to nije bilo verovatno. Ja sam prosto takav, imala je običaj da se kikoće. Volim da je začikujem. Šireći one svoje oštre oči, prinela bi lice blizu mome i kikotala se. U njoj bi smesta oživela raspoložena lignja.
Nalazite li da je Kejt pomalo zagonetna? Evo, stavljam njenu fotografiju pred vas. Izvežbana mala lukavica s čeljusti grabljivca i samouverenim jezikom. Na prvi pogled se vidi da zna da razlikuje dobro od zla. Još uvek ste zbunjeni? Objasniću. Izabrao sam Grejsi jer je bila, kao što to žene umeju da budu, izuzetna. S Kejt sam primenio metod potpuno u trendu s piscima bestselera. Odabrao sam je zato što je bila najprosečnija ličnost koju sam mogao da pronađem. Da je nisam sreo, morao bih da odem u banku. Kejt je utočište za kojim sam toliko dugo žudeo. Kada sam video njenu malu kuću, s groznim jeftinim nameštajem, linoleumom na podovima, svetlucavim jastucima, rekao sam sebi: Napokon kod kuće. Dok sam sedeo u papučama ispod gravire u čeliku Holmana Hanta, osećajući kako mi prigušeni izdanci plamena s gasne vatre suše nogavice, rekao sam sebi: Ovo je moje utočište. Posle svega, pokopaću sebe pored radio-aparata, pod tepih. Kejt će dvoriti moju dušu rolatom od mesa i s dva komada povrća i onda me ostaviti mojoj ličnoj bici s Bogom. To je smrtonosno tačno. Kejt je manastir u koji ću biti interniran. Nemam ništa da joj kažem, ništa što nam je srodno. Odustao sam od svih onih detinjastih nadrilekova i amajlija uz koje sam se toliko dugo nadao da ću naći spasenje. Pst, kažem sebi, odsad ću živeti svoj život u tajnosti. Prepotopnoj tajnosti. Niko neće tražiti ništa od mene u ovoj privatnoj ludnici. Kejti je muž dao toliko malo da od mene ne očekuje ništa. Orgazam, na primer. Ona ne zna šta je to, nikad ga nije iskusila. Dobro ću se postarati da tako i ostane. Negde duboko, ona oseća nezadovoljstvo muškarcima, tim prljavim grubijanima. To će obezbediti sveti jaz između naših zvezda. Ona leži ispod jedne, s tim belim, bolnim hrišćanskim licem i bakće se stoički s tom nedostojnijom stranom čitave stvari. U duši mi je lakše kada to vidim. Ne moram se bojati nikakvih upadica, grčenja ruku ili utrobe.
Sutra ću otići do oca, onim u četiri i petnaest. Na stanici će me dočekati. Vidim sve to, osećam u ustima božju hranu. Zadimljena uličica s gvozdenim obručima oko sumornih kaveza. Dom! Segment natopljene trave ispred staklenika. Jedna bolesna patuljasta jabuka. Sešćemo u kuhinju kraj kamina da zajedno večeramo - ona vrlo vickasta i frivolna i čvrsta kao zvono. Strugaćemo noževima guste braonkaste ostatke pudinga iz lonca i mazati ga na hleb.
„Sve čisto i pošteno”, to je njen moto. Ona veoma veruje u ravnopravnost polova. Plaćaće za sebe ma kuda da ide, čak i u bioskopu.
Neće se postavljati pitanje ličnosti jer je ona i previše dama. Nikada neću biti usamljen jer neće biti spasa od usamljenosti. Čejmberlen je imao običaj da kaže: „Oslobodi metafizičku zver, Gregori. Hajde, pusti sav bes napolje.” Umoran sam od kulta unutrašnjeg pročišćenja. Umoran, potpuno iscrpljen i zgađen u duši. Sve te pobožne rešenosti istopile su se u meni. Da postoji organizovana religija dovoljno snažna da me zgrabi, rado bih je prigrlio. Postoji nešto u meni, znam, što mora biti odstranjeno, kao mrtvi mastoid. Ali ja se neću potruditi da se borim za to. Borba je previše grozna, ta unutrašnja ekstrakcija naših mrtvih ja, kao džinovskih gnojnih kutnjaka, previše je, previše bolna. Pusti, i trpi bolest dok ide svojim tokom. Odsad pa nadalje, ruke su mi prekrštene na grudima. Neka mi trava raste pod jezikom, među zubima, neka se kraste formiraju na mojim očnim jabučicama, neka gnojne ciste pršte među prstima na stopalima, ni prstom neću maknuti.
Ovo je silazak prema grobnici. Vreme je bilo, u celini gledano, veoma pristojno. Nad južnom obalom Irske nadvio se pojas pritiska, ali ko još mari za to? Umereno oblačno do vedro glasi vremenska prognoza, sa slabim lokalnim pljuskovima i senzacionalnim kolebanjima cene zlatnih poluga. Trgovina svinjetinom ide veoma dobro. Pod vodstvom novog trenera, endokrine žlezde počele su trening ranije ove godine. Njihovo prolazno vreme od Hamersmita do Patnija već se prepolovilo. Očekuje se da će ove godine bez ikakvih teškoća odneti trofej u kriketu. Posle dvanaestog čitanja, s dvanaest glasova više, usvojen je predlog zakona za distribuciju više mleka vrednijim članovima parlamenta. Gospodin Boldvin se složio. Iako su izgledi za predstojeću godinu više nego dobri, ipak se očekuje da će svakako uslediti lošiji period. Deonice padaju zbog nedavne erupcije planine Rotmer, ali nade rastu. Skorašnja iskopavanja u Flit stritu obustavljena su zbog prskanja malih količina otrova. Svejedno, posao se nastavlja kao i obično, s blagim drhtavicama.
Kažu mi da Lobu loše ide. Zaljubio se i to mu je bolno. Kada je bio u inostranstvu, upoznao je jednu Nemicu, pneumatičnu tevtonsku frau, od one voli-me-ili-ostavi vrste, koja ga je vrtela oko prsta i dala mu nekoliko razloga da lupa glavu. Po čitavu noć on oplakuje svoje grehe. „Nisam bio anđeo”, kaže prevrćući bolnim, otečenim očima. Pomišlja da prereže vene. Želi da se oženi njom, ali kako? Takav okoreli, leprozni mali kurvolovac kakav je on - može li se on oženiti finom čistokrvnom plavušom sklonom mornarima? Ukoliko bude saznala za njegove podvige, otići će u manastir. A onda će i on morati u manastir da bi izjednačio rezultat. A ako se oženi njome, kako da se drži podalje od prostitutki i poletnih amaterki? One su mu u krvi. „Ja sam prljava mala pijavica”, kaže on divlje lupajući se po butini. „Bio sam čisti katolik sve dok me ta žena nije uzela pod svoje. Otada sam žedan... kao žeđ, razumeš?” Razumem. Kako da ne, njegova obudovela prijateljica naučila ga je mnogim rafinmanima. Imala je običaj da kaže: „Bolje je ostati u cipelama kada radiš ono. Bolje je s cipelama i dugačkim crnim čarapama.”
U svojoj trenutnoj, raskošnoj dosadi sedim i smejem se Lobu kroz rešetke. Kakav je to mali majmun. Više me ne zabavljaju ni njegove budalaštine. Tarkvin može biti zabavan kada kuka i cvili, ali Lobo - ne, tu sam zauvek ostavio mikroskop na stranu.
Osećam kako me, dok pišem, točkovi voza lupaju po glavi ritmom svog obrtanja. Onaj u četiri i petnaest nosi me ka kući i papučama, gasnoj vatri, novinama, ostacima pudinga, tekstu na zidu. I Kejt koja me čeka, doterana i jeftino namirisana u svom šortsu iz Marksa i Spensera. Sređena, s prekrivenim borama, kao jeftin komad aromatičnog sapuna. Stajaćemo zajedno pred božjim izaslanikom i učestvovati u dostojnoj maloj službi za legalizaciju bračne sreće. Draga Kejt, kao platnena lutka u krevetu s belim stoičkim licem, dok izoštrava želju za surovošću u svom potpuno novom mužiću. I svi ti tragični sukobi, dosade, očaji, samozavaravanja, sve će to spasti s mene kada uđem u svoj zatvor. Prisustvo Boga. Fantastična nula do koje ću svesti uslove života i tako naći sreću. Spori postepeni silazak u tišinu, u otupelost. Zašto se bojimo modernog sveta? Zašto se bojimo da postanemo insekti? Lepši cilj mi je nezamisliv. Ulice raja nisu lepše nego autoputevi mravinjaka. Božjom voljom postaću beli mrav. Imaću samo svoja radna zaduženja i ništa više. Neka gnezdo preuzme moje odgovornosti. Umoran sam od njih.
To je značenje polomljenih gravira u kaminu. Razbacanih knjiga. Velikih crvenih ploča. Iz tog krša sam, ipak, spasao neke određene stvari koje imaju smrt u sebi. Njih ću dati Tarkvinu da pomogne svojoj bolesti da ga ubije. Da bih posejao korov još većeg ludila u toj njegovoj krckavoj, jajastoj glavi. Bilo šta s pravom truleži u sebi, pravu zelenu gangrenu. Mir na zemlji i dobra volja među ljudima. Ali ja govorim o tome kako se ljudi ponašaju. Ja sam u stisku ove spore, gnojne mržnje koja se i dalje održala u provinciji, posađena u naše nervne centre. Nit po nit, prodrla je u nas. Hoću li ipak uspeti da izbegnem njene krajnosti - silovanje, haos, ubistvo, žudnju - to tek ostaje da se vidi. Ponekad mi se čini da su ovi uski zglobovi koji se pokreću zglobovi ubice.
Ja, Smrt Gregori, božjom milošću, zdrav u duši i telu, sastavljam ovu poslednju volju i testament na sledeći način i u sledećoj formi, opozivajući sve one dosad sačinjene.
Zaveštanja su brižljivo odmerena. Čoveku od pera zaveštavam svoj dah da bi oplodio diskusije, ali takođe i da ohladi svoju palentu. Damama piscima i sobaricama svoj jezik. Zadržao je još nešto malo domaće soli. Poeziji novo odelo. Svešteniku Judin poljubac mog kosmičkog ja. Zalagaoničaru svoje raspeće. Tarkvinu stare manžetne, a Lobu izrabljena kontraceptivna sredstva s najboljim željama. Engleskoj naciji ostavljam stare cipele izlizanog lica i miris na stepeništu. Ukoliko žele moje srce da ga sahrane u Opatiji pored Bena Džonsona,70 mogu da se posluže. Bogu posvećujem svoju glinenu lulu, primerak Dejli ekspresa i isteklu sezonsku kartu. Majci nudim svoju neizbrisivu dušu. Nikad nije zaista napustila njeno staranje. Fani svoje nove zube i bocu sredstva za kosu koje nije upalilo. Mom ocu primerak Puste zemlje i poljubac u njegovo nerazumno, zbunjeno lice. Spremačici ostavljam sve knjige u kojima se čovekova duša razvija kroz jad i tugu. Neće ih razumeti. Mladim pesnicima nudim svoj seks, s obzirom na to da ne mogu bolje iskoristiti sopstveni. Novinarima svoj glas da im pomogne u posvećenosti. Kučićima svoju čovečnost. Bestselerima i ostalima što žive od đubreta moj smeh u sniženom E i iseckane komadiće noktiju s nogu. Vladi moj izmet, koji će joj možda oprobati osećaj za humor. Kritičarima ono što zaslužuju; a publici njihove kritičare.
Grejsi zaveštavam sledeće: uzorak moje jetre, embrion istrgnut iz materice, molitvenik, čajni ples, tamnog partnera, ljubav u magli, strast i izrugivanje, smeh galebova, očne kapke, koprive, burmut i kaluđericu u beloj odori da sunđerom briše njene ispijene butine kada padne noć. A sada je vreme da se dâ dugo odsustvo mastilu i papiru i svim onim čudno toplim gestovima dobre volje koje je iskvarila žuč i uništili ih ljudi s licem stoke. Proročanski, moje zamišljeno ja projektuje ovaj ogromni sarkastični kez preko napetog kosmosa. Ponovo vidim muškarce i žene kako se, izražajno pokrećući ruke, meko kreću preko dna potopljenih okeana uma. Meko i zastrašujuće u svojoj bezglasnosti. Čudnovato nemi pokreti biljaka pod vodom, među bezbrižnim sipama i stiskavim oktopodima i šumama drveća koje gestikulira. Ono što sam imao da ponudim dao sam rado. Ono što je ostalo, to je moje privatno vlasništvo.
Najdražima od svih bogova dajem dugački topli dar akcije. Meni nije koristila.
Kada me pronađu u ponoć, sedeću ovde i posmatrati kako se smeh kruti i kruni zajedno s pepelom u kaminu. To im neće teško pasti. Metla i lopatica biće sasvim dovoljne. Blago ću se rasejati u deliće kada me budu stavljali u kante otužnog zveketa. Belešku i testament smrti u životu: životu u smrti.
Ovim zamornim stranama, koje ću spaliti pre nego što odem, nudim dar života i stvarnost mašte: boje milosti i ljubavi bez gorčine. Namočeno parče da ubije crva koji se deblja u njima. Nekoliko zrna poštenja. I među većim lepotama, poslednji, feniksovski čin otkrovenja u ovom gvozdenom kaminu.
A meni samom? Nudim samo iskrivljeni cerek krastače i šarenu kapu da pokrijem svoju golotinju. Treba mi i jedno i drugo. Amin.
Ovde završava Gregori.

Nema vesti - ama baš nikakvih. Leto je najzad otišlo uz tišinu gudala, a sada čekamo prve gvozdene najave zime, prvi sirovi dah iz Tatarske. Konstelacije su izložene na nebu kao uzorci leptira na pribadačama, oštre i zlovoljne. Srp i Blizanci, Plejade i Pseća zvezda - Sirijus. Sada noć izdiše puna pluća arktičkog vazduha na naša tela. U hotelskim baštama već se smrzla luda gestikulacija statua. Prvi lanci se navlače preko mesa putnika dok se zemlja naginje na svom putu. Prekookeanci odlaze u noć, topli i melodični od osvetljenja. A u dugačkim plavim prostorima noći čudnovata predosećanja smrti zastaju u mirnom vazduhu, lelujaju se i raspršuju. Osvetnički čas kada se čak i glasovi ljubavnika pretvaraju u paru, kada se hladna tela u hladnim krevetima grbe kao lukovi i skrućuju; u trenutku kada je napušten na napuštenom doku, muž žvrlja dopisnicu svojoj ćerki, a kandže u rukavicama slepog čoveka iščitavaju, bolno, Brajevom azbukom. Ovo je zatišje, ledeni limbo između godišnjih doba, između novog i starog ja, između smrti i rođenja. Nebo je lirično od zvezda, ali nema vesti.
Navratite do Vitlejema. Oni će moći zasigurno da vam kažu hoće li nešto biti rođeno iz ovog nesklada elemenata ili je naredba otišla dalje; da li je ovo period pre rođenja ili posle smrti.
To je poseban trenutak kada penkalo visi nagnuto nad papirom, s apsolutnom frazom na vrhu pera. Frazom koja neće biti napisana.
Ali dogovorili smo se o prekidu vatre za ovih nekoliko dana limba. Sačinili smo primirje u ličnom i beskonačnom ratu koji je s nama već toliko dugo. Učvršćujemo arterije za poslednji krug, pobedu ili poraz. Tarkvin je, naravno, šmugnuo u svoju ćeliju i zaključao vrata za sobom. „Dobro sam se ušančio”, frflja on, „protiv ružnog vremena. Hiberniraću.” Ali meni se čini da zaključana vrata ne mogu da zadrže ovu zimu. Ona postoji ne samo na božićnim i novogodišnjim čestitkama, nego i u individualnom ja, u samim kostima protagonista. Nisu se samo prsti na rukama umrtvili. Kakva je to zamišljena emanacija koja kao da nam je pretvorila krv u sirće? Ne znam. Sama srž spekulacije pretvorila se u ledenu flegmu. Zvučni Brigadirov podvaljak postao je purpuran. Žeđ je skrutila zglobove kurata. A bolne kosti besmrtne gospođe Džuniper krčkaju dok hoda gore-dole po užarenom salonu.
„Kada ne bih bio tako lojalan”, premišlja Tarkvin, „bilo bi lepo potpuno se skloniti od zime. Izvaditi stakleno oko, odšrafiti noge, ruke. Skinuti periku, zube, srebrnu pločicu iz glave, cevi iz anusa i abdomena i samo se uvući u krevet i čekati leto. Pod kraj proleća mogao bih ponovo da se ofarbam i počistim, pa onda da izađem u avgustu kao kasni šafran. Kako bi to bilo divno.” Po čitav dan sumorna saobraćajna gužva prolazi ispod prozora. Tarkvin likuje u mraku, iza navučenih roletni. Leži ispod pokrova, opipavajući rupe od eksera na stopalima i šakama. Na stolu leži i skuplja prašinu njegov poslednji prozni napor, još svež od pisaće mašine. Započinje, poprilično zastrašujuće, u iščašenom maniru ranih nadrealista:
Sobaričine usmine trzaju se kao što se trza samo lavor sapunjave vode i dečak uličar koji vragolasto igra školice. Nikad, kažem sebi, nikad. Pridižući se, uključujem gas i meko gasno svetlo pali podmetnutu sobaričinu kosu. Evo, napuni lulu. Hoćemo li pušiti papir za upijanje dok nam nos krvari?
Pravi eksperimente s razlomljenom strukturom, priznaje mi hladno, iako ga ovih dana ništa ne zanima. To je zbog toga što nikako ne može da utopli stopala. „Istrljaj mi prste, hoćeš li?”, kaže on pružajući raskošno stopalo ka meni. „Ali me nemoj uzbuditi, ma šta radio.”
U apatiji dugačkih večeri napuštamo Lobov sobičak, tu gde duh gitarskih akorda kao da zauvek odzvanja, i puštamo sebe napolje kroz velika osvetljena vrata, u snegom obasjani predeo. To je kao uranjanje u hladnu vodu, od koje čovek tako utrne da jedva može da diše ili da progovori. Tarkvin ide pored nas kao ispijeni automaton, izdišući dugačke zavijorene trake pare, kao konj, kukajući kroz zube. Španac zateže šal preko usta prigušujući glas. Baš je histeričan zbog one Nemice i potpuno je izgubio vlast nad sobom. Ne može da jede, ne može da spava, ništa, do đavola, ne može da uradi a da ne brizne u plač. Od toga postajem veoma utučen. Tarkvin je oduševljen ovakvim ispoljavanjima. Nalazi da su izuzetno zabavna. Ovih dana, ukoliko želim da ga prebacim preko kućnog praga, treba samo da mu predložim šetnju s Lobom.
Prešli smo krajnje granice mape u tami ovih noći, preko ogoljenih belih ulica, dugačkih avenija punih radnji s prigušenim svetlom, tramvajskih šina, napuštenih parkova. U duši mi je jad za kakav nisam znao pre, prava stratosfera osećanja, gde kao da ništa nije preostalo osim utešne surovosti ili fizičke boli. U tami će Lobo iznenada početi priču o svojoj Nemici, groznim zavetima koje su dali, o tome kako su pomešali krv i čitavom tom nerazumljivom varvarskom brbljanju koje mu se mota po glavi kao pijavica. Najmanji gest, ton reči zaokupljaće ga čitav sat dok nam bude opisivao, premišljao, pa čak i glumio, na onaj svoj maleni, čudnovati i ljupki način. A onda će, iznenada, zastajući u mestu kao da će povratiti, naglo zajecati uz pravu tiradu na lošem španskom. Iz očiju mu naviru krupne suze. Tarkvin počinje da se smeje, a ja sam prinuđen da ojađeno ponavljam: „Lobo, za ime boga, hoćeš li se pribrati?” On se naslanja na ogradu i uvija šal oko lica. Trese se od velikih, sočnih jecaja. Tarkvin radoznalo posmatra dok ja pokušavam da ga navedem da pođemo dalje. „Ostavi me na miru”, kaže on gunđavo, kao dete. Kada sam ga uhvatio za rame, okrenuo se i nasrnuo na mene kao da će me udariti u zube. „Ti to ne osećaš”, kaže besno, „jad kakav ja osećam ti ne poznaješ.” Obrazi mu podrhtavaju. Navrh nosa mu drhturi jedna suza. Pomalo zgađen, počinjem da ga molim. Oči mu se cakle od besa: „Kažeš da patiš zbog devojke koju poznaješ, ali ja ti kažem to je GOVNO. Tu reč ti i ne razumeš...” Tarkvin se tiho trese uz ogradu. Osećam da bih ga mogao ubiti. Sneg ponovo počinje. Lobo stoji tamo kao manijak, iščekujući da stanem u odbranu svoje sposobnosti za patnju. Mrzi me što nisam sposoban da mu se pridružim u divljem izlivu osećanja. Onda se okreće i ponovo počinje da baulja ulicom. Sledimo ga poizdalje, dajući mu vremena da se ohladi. Tarkvin je ushićen. „Vidi vraga”, smejulji se on veselo, „vidi ti vraga. Stopala su mi napokon topla. Kako tvoja?”
U bledo osvetljenoj sobi, sedamo na pod i posmatramo Pereza kako podiže veliku, živu gitaru da bi zapevala u njegovim rukama. Krupnu glavu podigao je ka tavanici dok peva s nekom divnom psećom histerijom. Čudnovato je divan. I dok pogledom hvata Loba kraj gasne vatre, s rukama na ušima, on iznenada uzvikuje, na svom besprekornom engleskom: „Pati, za ime boga” Azarijuse, i budi srećan. Ukoliko još uopšte možeš da patiš.” I, zagrcnuvši se od uživanja, razjapi čeljust i zapeva s užasnom ostrašćenošću, pri čemu izgleda čudnovato čist, čudnovato svež, kao tek iskovan novčić.
Tarkvin leži na operacionom stolu. Mraz mu se skupio oko usta. Još uvek ne oseća ništa, još se nije otopio ispod kariranog jorgana. „Daj mi malo brendija”, kaže i pada nazad kao ovisnik o opijumu, da bi sanjao o Mediteranu i tamnoputim dečacima s kojima bi trebalo da skuplja šafran iznad Knososa.
U uglu kraj kamina, Čejmberlen se skoro histerično smeje nad novim časopisom. Obasjan plamenom vatre, on s uživanjem okreće stranice dok tako čuči, ispruživši ruku u stranu. Tarkvin se pretvara da ga to uopšte ne dotiče dok leži tamo zatvorenih očiju. Mali naleti smeha izazivaju mu elektrošokove: „Dragi moj matori”, kaže Čejmberlen naposletku, naginjući se ka njemu u tami, „dragi moj matori. Ovo nije mogao napisati čovek nego teška mašinerija. Mašinerija, Tarkvine!” Tarkvin neodređeno grguće. Brada mu se topi i polako teče niz kućnu haljinu ka krevetu. Soba je puna veštačkog zevanja. „Hodi”, kaže Čejmberlen, egzercirajući svoje šok-trupe. „Hodi. Dragi moj prijaško. Hodi!”
Svi sedimo tamo sleđeni od apatije. Čejmberlen šalje poglede po sobi u potrazi za odobravanjem. Niko ga ne zarezuje. Tarkvin kroz nos mrmlja nešto o „opipljivoj književnoj sposobnosti”. „Ne dovodi se njihova sposobnost u pitanje ni na trenutak”, urla Čejmberlen, „nego njihovo postojanje.” Dopola se pridigavši, on zastaje kao da ga je pogodilo neočekivano nadahnuće. Skrećemo poglede i padamo u svoje uglove, pospano i mrmljavo. Prošla su već dva dana od proslave ovog ili onog sveca, a mi smo i dalje grogi od slavljenja. Gramofon neiscrpno prazni u sobu ploču za pločom koje nabacuje novi mehanizam za okretanje; Tarkvin ga je tek kupio. Bah nabacuje dugačku uzicu kontrapunkta, ali ja sam previše iscrpljen da bih se uhvatio na mamac. Soba je puna te uzice. Ulazi vam u usta i izlazi iz anusa u jednom dugačkom odmotaju. Mrmljajući i tresući se, dremamo u vlažnoj sobi, kao ovisnici o drogi.
Prisećam se beskraja zadimljenih večeri, tada proživljenih i otada zaboravljenih, dimova iz lule što su visili u ustajalom vazduhu sobe za bilijar. I belog lica koje je predlagalo aksiome, dogme, imputirajući sopstvenim rečima da se nagnu nad udarac; i naduvanih simbola naše apstrakcije, ljubavi, smrti, itd., koji se susreću i ukrštaju u tom svom besmislenom sudaranju. Čejmberlenova bolest je bolest pseće ogrlice. Van prihvaćene etičke barijere on se zatiče suočen sa sopstvenom anonimnošću i nije sposoban da izdrži njen pogled. Njegova retorika, njegova stampeda, njegovi izlivi ne predstavljaju ništa sem pokušaj ponovnog zbijanja u okvire. A to što on uviđa ovakvo stanje samo izaziva sve više napora, više pare, više energije. Gregoriju se divim, mada ga ne razumem tako dobro. Njegov izbor je bila zamka jer nije mogao da podnese stratosferu. Čejmberlen bi želeo da ponese sopstveni kavez i namesti ga u napuštenoj stratosferi života. On nije ništa drugo nego duhovni kolonizator, kome je divljina nešto nedopustivo sve dok se ne kultiviše, oreže, transformiše u repliku doma. On ne poštuje potpunost njenih zakona. Primeniće svoje. Za takvog čoveka reč „egzil” nema nikakvo značenje. On nikada neće biti stanovnik tog ličnog pandemonijuma u koji je Gregori jednom zavirio pre nego što je zatvorio poklopac. Tama koju i sam počinjem da nastanjujem, da gradim za sebe nešto nepodesno na ovim severnim stenovitim liticama jonskog ostrva (možda, ko to može reći, čak i interpretirano lupom ovih metalnih dirki po papiru koji držite pred očima).
U ovom pozorištu na kocki je sve ili ništa. Lično si heroj, klovn, hor; nema statista i nema dublera da prihvate opasnosti. Ali, što je još užasnije, u neprestanom cviljenju korala, uz reči, reči, reči koje prskaju s krutih usta maski, čovek najzad postaje svestan identiteta publike. To je moje sopstveno lice koje se u reduplikacijama neprestano odsijava ka meni s kamenog amfiteatra... U ogledalu nema nikakvog simptoma: uzmite me, treba da sam prihvaćen ili odbijen; ne shvaćen, nego iskušen; ne dirnut, nego vrelo vrline; ne hrišćanin, nego obožavalac Boga u ljudima. Ne raspitujte se za bezazlenu masku, kažem, neću vam reći ništa.
Ovih vlažnih zimskih dana prva klica je posejana u mene, dok ležimo uza zid, drhteći kao narkomani; klica koju ću poneti na jug sa sobom; ona kojom u ovom činu altruizma učim da vladam. Borba je bila skoro srednjovekovna. Dugačke zimske noći, ležanje dok more po celu noć nanosi snove, zapljuskujući, zauvek zapljuskujući i uvlačeći se u misli, pročišćavajući, isceljujući, uništavajući. Ovo pisanje je, onda, projekcija moje bitke sa zmajem koji je osporio moj ulazak među heraldičko baronstvo. Za mene je, u svakom slučaju, ona bila odsudna jer sam iznenada sazreo u njoj. Bez prestanka padam prema zapadu, ulazeći u region pneumatskog dara! U geografsku širinu gde čak ni pojas za spasavanje ne pomaže, a batiskaf filozofa grči se od smeha.
Pa ipak, na drugom kraju teleskopa kroz koji vidim projektovanu sopstvenu pigmejsku istoriju, za mene uvek stoji Čejmberlenovo belo lice, sa svojim potpunim nerazumevanjem kao tek maskom idealnih ubeđenja i zavaravanja, što, gladna novosti iz sveta koji nikakve novosti nema da ponudi, visi nad zapuštenim bilijarskim stolom. Leto je najzad palo, uz neme naklone. Ostalo, zima na primer, toliko je deo nas da nismo u mogućnosti da je razdvojimo - da je razlikujemo od naših ostalih bolesti. Prazna scena na kojoj se briljantno glupiramo pred publikom sastavljenom od zvezda. Balet ljudskih bića ukrućenih na našim kukama, u blagom njihanju, kao smrznute polutke.
Hilda leži u Vitlejemu, mrtva pijana. Ova zima je zanimljiva za nju, prekaljenu takmičarku kakva već jeste. Izgubila je oba jajnika. Sezona iz tog razloga nije više zatvorena, već otvorena. Nema više velikog emajliranog lavora kraj kreveta koji pliva u kondomima i karbolnoj kiselini. Lavor kome je Perez jednom posvetio odu plodnosti. Lavor na čiju ivicu je Lobo naslanjao namučeno čelo dok je povraćao. Divljina je dovoljan raj. I na velikom pastuvskom licu ima novih oznaka, novih „polja” iskustva, koja iskazuju da borba ponovo počinje. Glagol „jebati” postao je sinoniman s glagolom „biti”. To je kao da ovaj čin predstavlja jedini dokaz postojanja koji nam je još preostao. Zurim u uvećanu zenicu levog oka starog pastuva koji, dolazeći u velikom stilu niz plišani koridor oivičen stolicama, prepričava ubistvene detalje briljantne histerotomije. Kroz sve ovo prolazim zapušenih ušiju. Tek kada gitara zapeva pod Perezovim prstima, prisećam se svega. Loba u stavu jarca. Sa srednjovekovnom žvrljotinom u gaćama. Ili Pereza koji se iznenada pridiže iz žbunja, pijan kao čep, ogroman pri mesečini, s velikim zvonom što mu odzvanja ispod košulje.
Penis kita na primer! Ili knjigama obloženi zidovi Tarkvinove sobe. Posvuda knjige o patologiji ludila. Kako je moguće da budemo ludi, a opet tako svetački mirni, s rukama kao praznim rukavicama prekrštenim u krilu? To je stalno čudo. Mimo ovog narkomanskog drhtanja, formira se Hildino lice, apokaliptički ovalno kao činija nebesa i skerletno kao zmaj. Ili Koni koja se okreće na stranu da bi je plima sprala. Indijski okean široko postavljen pred Klera i njegova delikatna levantska figura koja se naginje nad nju, bledu i uplašenu. Na primer, okretanje na stranu, uz veliki nalet pene, prštanje polova pod njihovim velikim ženskim repnim perajama. Koni i Hilda. Mrtva kitova mast u haosu arktičkih svetala, bućka se i stenje, sve dok se bledo levantsko lice ne razbije na deliće i zavrti se niz kovitlac ždrela vira. A na pitanje: „Ko vas je upoznao?”, Tarkvin sada daje odgovor: „Moja majka.” Ovo je izuzetno važno. Zid je obložen knjigama koje jedva da su i otvarane. „Knjiga je”, kaže Čejmberlen, „svedočanstvo neuspešnog delanja. Umesto toga ću živeti.”
Ili E1 Grekov svet, zadimljen, slabo osvetljen, kao radijum. (Mirno odaberi, mirno odaberi, ali mene ostavi na miru. Geologija nema terminologiju za ove raspukline, škriljac, ispupčenja, izbočine. Odaberi.)
Ili deo iz Gregorijevog dnevnika koji se nisam usuđivao da citiram. („Šta da radim? Šta da radim? U meni nema akcije. Sama sperma koja izlazi iz mog penisa nije ništa. Nije to vrlina koja izlazi iz mene, nego smrtni gubitak za telo, psihu, volju. Vitalnost otiče iz mene kao gnoj i nema dovoljno snažnog iskaza bola koji bi to izrazio. Hoću li proći prstima kroz kosu? Hoću li nositi kez ludaka oko lica kao šal?”)
U napuštenoj sobi za bilijar, gde džepovi stola vise kao poharani skrotumi, Lobo igra ples Inka, potpuno go. Zastaje na vrhovima prstiju, zvižduće kao carić i uz kikot šunja se iza zavese. Čejmberlen govori o Engleskoj, puritanskom Ocu sveta. Njegovo lice je lice istrošene vojvotkinje. Stara vavilonska kurva, Engleska, islužena, očišćena od drobi, s bolešću koja joj topi oči u dupljama. A onda se Lobo ponovo pojavljuje ispred zavese s erekcijom skoro duplo većom nego što je on sam i svi mi zastajemo preneraženi. Slavimo drugi Hristov dolazak mamutskom žurkom. Raženi viski, kondomi i čitav niz živopisnih kurvi finog rečnika s Vest Enda. Popi i Etel su se već pobile s Koni. A Kler, koji je pokušao da se umeša, zadobio je udarac po glavi napunjenom torbicom koji mu je skoro otkinuo uvo. Popi je čist lakmus. Uronite je u urin i ona će pocrveneti kao mak, pospana, staklastog pogleda, otupela kao neki seljačina. I onda je intervenisao muški sindikat. Ipak je, na kraju krajeva, drugi dan razvrata i želimo malo muške privatnosti. Zbog toga u sobi za bilijar preuređujemo kosmos po novoj šemi, dok se žene prepiru u toaletima i čupaju jedna drugoj kosu. Toliko o kosmosu.
Čejmberlen i ja gradimo upadljivu strukturu novog idealizma nad bilijarskim stolom: idealizma još prokletijeg, još histeričnijeg, još razornijeg od bilo kojeg dosad poznatog. Da to već nisam otpisao iz svog sistema, ja bih bio mrtvo slovo na papiru umesto ove makaronske poeme projektovane da probije srednje uvo i oplodi kranijume mudrih. Dosta. Čovek ne treba nikad da piše o dostignuću jer ništa nije konačno postignuto, nikad. To je trauma ideala. Na bezvremensko delovanje moram da se koncentrišem ovde, sada: ovaj papir, ovo penkalo, ovaj kontrapunkt duž kojeg mimičari prenose, ritmom pogrebnog koraka, leš Teme. Toliko dugo sam ih držao u sebi, okretali su se kao molitveni točak.71 Kao veliki zavitlani ringišpil lica. Konj cinoberskih nozdrva, jednorog koji se ljušti, zmaj koji izdiše acetilen. Stalno bivam prinuđen da zastanem i divim se nepodesnosti naseljavanja jonskih predela takvom baletskom trupom; kao da je, pri jasnoj vodenastoj mesečini neke noći, dok pastiri u laguni na frulama sviraju spore, žuborave, zgrušnjavajuće četvrtinke, jato heraldičkih riba trebalo da izroni ispod kuće i munjevito se rasporedi po papiru, preko police s knjigama, naslikane seljanke na zidu, brodova na tepihu i moje žene usnule u fotelji... Lobo, s kljunom sabljarke, izvodi vodene akrobacije pod albanskim snegovima! Veoma je čudnovato.
Možda je upravo naša usamljenost ovde, na ogoljenom stenju obale, moju vezu s ovim temama dovoljno istanjila preko pene, kamenih udubljenja s vodom, malog hrama u obliku svetionika gde sveta Barbara na drvetu večno premišlja nad polomljenom lampom i prosutim petrolejom - možda upravo ona pretvara ovu vezu u ljubav: čak i ljubav za Tarkvina - udovoljavanje - što je veoma prijateljski. Skačući u vreme za čaj s najniže stene u zelenu vodu, iznenada se prisećam da Tarkvin, u svom kućnom ogrtaču, piše pismo svom ljubavniku, a ono počinje sa: „Dragi, dragi Dik”; ili ispod vode, bolno plivajući s plovnim kožicama na šakama i stopalima, vidim Čejmberlenovo telo, s ranama od metaka i svim ostalim, dovučeno pod rečno osvetljenje, kako proslavlja samoubistvo kog se previše bojao da bi ga ikad izvršio. On je često s nama: ujutro, kada jedra klize prema Kritu, crvena, žuta, zelena; mnogih popodneva, kada s Teodorom igra stare igre na pustim stenama; noću, kada apokalipsa mesečevog izlaska izaziva nelagodnost u grlu i usamljeni ribolovci pale pupoljke plamena i isplovljavaju; kada čovek i žena plivaju ispod kuće bešumno kao psi, tiho pričajući, krećući se ka otvorenom moru.
Sedeći ovde, na proročanskoj crnoj steni, gde Jonsko more prilazi i dodiruje obalu, potajno kao šapa plave mačke, video sam desetak puta kako Čejmberlen podiže taj revolver do usta, samo da bi ga ponovo spustio. Video sam više nego ikada modernu bolest kako se nadnosi nad svetom izvan ovog mora, stene, vode: užasnu dezintegraciju akcije pod groznim pritiskom ideala; bolest sveta koja je svakog dana sve više nalik Hamletovom viđenju, bolest usled koje je Gregori zabeležio preostale dane života, svoju smrt. Bolest koja... Veoma pažljivo ispitujem svoje lice u ogledalu, opipavam izubijanu glavu, konsultujem se s potopljenim orbitama. Nije prvi put u istoriji da se stvorio procep između ljudi i njihovih stvaralaca - umetnika. Ali jaz nikad nije bio tako ogroman, tako nepremostiv. Stvaralac, tako užasno izranavljen i izobličen, postao je publika umesto da bude glavni glumac. On ne može ništa da učini. U podzemnom Hadu svoje ličnosti, na vlažnim močvarama gde bujaju veliki gnojni ljiljani i makovi, obmane se okupljaju i vrzmaju, okužene. Isceljujuća vrlina pretvara se u crnu žuč, u otrov, u rđu. To se mračno doba ponovo otvara. Silazimo, u vrhovnom Plesu smrti, ka konačnom kraju, uz poslednje miropomazanje violina. Ovo je silazak u grobnicu koji je Gregori iskusio kao deo celine. „Gotovo. Sve je gotovo. Shvatam to sada dok živim ovde na zelenom tepihu i dok živim tamo u ogledalu. Toliko je duboko to ubeđenje da me ništa ne bi moglo razuveriti. Ja sam mali čovek koji stari, oćelavio na temenu, sa sezonskom kartom za spasenje, na kojoj čak nije ostao ni otisak prstiju. Šta da radim? Raspadam se, delikatni zigon72 mog mozga je otvoren. Rđam, kolena mi rđaju, plombe u zubima, proteza u mojoj vilici rđa. Kada bih samo bio dovoljno Rimljanin da posedujem mač, videli bismo neka fina skončavanja ovog oboljenja. Avaj! Jesu li to ostali samo mrtvi da sahrane mrtve? To nije pitanje trenutka, nego svih vremena. To je moja večna tema, mene, Gregorija Stilite, razorenog problemima ličnog čina.”
U predvečerje mojih tibetanskih uspomena sedim uz lampu pokraj kreveta i čitam ove redove iznova i iznova. Nekada su mogli da me dotaknu. Ali u ovom fatalnom trećem činu, ovoj poslednjoj pokladnoj predstavi, za koju su papir i reči neprikladni, jedva da imam mesta za osećanja; ne baš tako, ali kao da su mi se umrtvili svi vitalni centri. Postao sam marioneta, bez ikakve sopstvene volje. Kada sam s Tarkvinom, delim njegovu smrt, s Lobom njegove predrasude, s Čejmberlenom ideale. Što se mene tiče, padam u potpunu anonimnost. Prihvatam sve i ne ispitujem ništa. Mrtav, na neki čudan način. Osakaćen u korenu. A u meni zagušujući jad koji povezujem s njenim telom, mada znam da je to nepravedno. U ovim dugim noćima sedim kao insekt nad svojim knjigama, ili šetam dugačkim hladnim ulicama, potresen mučeničkom neodlučnošću i manijom čiji uzrok ne mogu da istražim. Noću se budim sa suzama na licu, da li od smeha ili tuge, ne bih znao reći. Tibet se nadvija kao Sfinga nad obnovljenim detinjstvom koje mi snovi nude: krateri krcati dragim kamenjem; brda što se zakrivljuju u vrtoglave cvetove snega; zora koja se otvara kao narandžasto-crveni kišobran nad Lasom; jak i crni medved kao jedini svedoci tog ogromnog vidika u vremenu; manastiri udaljeni kao zvezde na brdima; u ovoj zakrčenoj engleskoj sobi sve je to palo na mene s patosom izvan domašaja mastila. Pa dobro, ja sam jedan iz generacije koju bih voleo da ubijem. Ne mogu pobeći. To se dešava kada se rodite s erekcijom i onda budete odbačeni u korpu kao mrtav; možda moramo da završimo na vešalima, pod polugama unajmljenih mesara, sa istom erekcijom u smrti koju smo poznavali pri rođenju. Ima mnogo toga što treba učiniti - a što je posao dostojan čoveka; i kada bi postojala i najmanja šansa da budem shvaćen, ja bih počeo. Evo, ovde imam ditiramb, ovde, upravo u ovoj sobi, na drugoj polici sleva. Izgleda da nedostaje jedino vera publike. Sledio sam klicu akcije sve do poeme, a to je poema koju bih hteo da ugradim u ličnost: da utisnem trajnu prostornu heraldiku preko lične akcije kao zažareni Kainov žig. Oprostite na oholosti. Nisam čak ni magistar umetnosti. Naprosto, bastardno dete društvenih nauka. Ne postoji etiketa po kojoj bih se razlikovao. Uviđam to kada pričam s nekim kao što je Bazen (doktor Bazen), taj glupi idiot koji nema nikakvog pojma o značenju reči „terapija”. Njegov univerzum se sastoji od čeonog režnja, malog mozga, temenog dela; da i ne spominjem srednji mozak i produženu moždinu. Bilo koji fenomen van ovog domena - zbunjuje ga. Čak i jednostavni fenomen kao što je to Morgan, na primer. Jutros smo ga sreli u salonu, obučenog u plavo vuneno odelo i u velikim škripavim smeđim cipelama. Ima slobodan dan, objasnio nam je, pa vodi Gven gore na Vest End. „Hoćeš li se oženiti njome?”, predložio sam mu, jer mi se to učinilo zabavno, na šta on postade veoma razgovorljiv i poverljiv, što je veoma neuobičajeno za njega. „Brak?”, kaže on saginjući se ka nama na sofi. „Pa, uvek sam govorio da to nije za mene, gospodine, ali ako ona to želi, ako - pa dobro, ne želim da je razočaram.” A onda, naginjući se nad nama, čak još poverljivije, zasvetli kao svetionik i prošapće: „Ona je tako dobra, gospodine, da bih joj mogo pojesti govno, gospodine.” Na to je Bazen skoro pao na pod. Kada je Morgan otišao, on poče besno da objašnjava koliko je samo odvratan taj čovek, a tek način na koji razgovara s gostima! Razbacivati se svojim seksualnim perverzijama tako... „Ali možda nije perverzija”, kažem blago. „Možda je to samo stilska figura.” Bazen se kruto nakašljava i odgovara svojim naj-Harli strit manirom: „Rekao bih da mi zvuči kao čeoni režanj!” U početku beše reč; reč je bila Bazen; a Bazen je bio idiot. Što se tiče Morgana, još malo iskrenosti s njegove strane i izgubiće posao. Ideja!
Pa dobro, kad pomislim na ove slučajeve dok sedim noću među knjigama, svestan statua i snega napolju, svi oni imaju oreol ogromne trivijalnosti. Lobo koji se žali da njegova poslednja žena neprestano prdi dok su u krevetu, a to mu izaziva „gađenje”; Perez što svojim savršenim dementiranim engleskim govori o Eni, tako lepoj, a nema zube u ustima - samo dva meka reda desni. Prvi šok ljubljenja i otkrivanja da je sve mesnato. Kakvo iskustvo, ponavlja on, za englesko Nedeljno popodne!
Nedeljno popodne! Roletne navučene, sneg pada, radnje zatvorene. Užasne kadence kasnih autobusa pod ledenim mesecom. Milion kilometara dosade čvrsto razvučenih po zemlji sedmim danom nedelje. Razvrat i tetanus čvrsto zaključani u mrzlim spavaćim sobama sirotinje, kraj tapeta, kineskih komoda, ramova slika. Izbavi nas od slepaca Ketforda. Sastajemo se u ovim mrzlim spavaćim sobama, ali to je susret sablasti, tako obuzetih svojim ličnim pandemonijumima. Prozorske lajsne vise kruto, kao da su smrznute. Vatre su upaljene, ugasle, ponovo upaljene. Sneg kao mnoštvo brijača otvara letargiju u nama. Ovih dana čak ni poslednje etape Tarkvinove bolesti ne izgledaju nimalo značajno. Kada živne, ili bar izgleda tako, kada zabaci glavu i sačini mačkasti epigram, nema se šta uraditi nego odgovoriti: „Ćiju-ći.” Ovo ga razjaruje. Pričam mu o Morganovom razgovoru s Bazenom, na šta mu je skoro pripala muka. „Ostavi me”, kaže on kruto, „s obzirom na to da ne deliš nikakve pristojne osećaje na tu temu. Fuj! Gven, ta mala klošarka koja miriše na ustajalu mokraću i mast iz odvoda! Kakva idila, dragi moj, ne znam odakle ti snage da se ceriš?”
Cerim se jer ne osećam ništa. Odlažem presudu na sve jer tako malo toga postoji. Udavili su me ovi dani što prolaze kraj mene, ljudska bića koja sam prinuđen da srećem. Ništa, ništa preko ovih površina pod snegom i ledom, ove arktičke sezone, osim povremenih ispada besa, povremenih napada plača.
U sumornoj galeriji slika iznenada naleteh na Čejmberlena. On sedi ispod izbledelog Neta Filda, razbarušen, neuredan, jadan. Prisećam se da ga nema već puna tri dana; niko nije znao kuda je nestao niti zašto. Nešto se govorilo o tome pre neki dan u Lobovoj sobi, ali nisam na to obraćao mnogo pažnje. Mitologija predgrađa počela je da me zamara. A sada sam čistom srećom naleteo u ovoj napuštenoj galeriji na njega, oznojenog i spalog s nogu od zamora. Tiho mu prilazim, pribojavajući se da bi mogao pokušati da mi umakne. Lice mu je prastaro i pospano; kosa bez sjaja; oči su mu okružene velikim podočnjacima koji rastu. Kad me tek spazi, ne pokušava čak ni da progovori, a kamoli da mi pobegne. Sedimo jedan pored drugog i zurimo u snežne bašte, zatrpane živice, ledenice na olucima. Naposletku kaže da je hodao čitav dan, a noć prespavao po parkovima. Po takvom vremenu! Mora da je i posao izgubio. Čitav teatar mu je prolazio kroz glavu kao rolna filma: on sam je umirao, bio uzvišen, plakao, podizao revolver. Sve lažno, lažno, lažno. Priznaje to promuklo. Što se tiče njegove žene, sam bog zna šta radi. „Prezirem je”, kaže, „ali je raskid užasno bolan. Ne možeš to razumeti ako nisi živeo sa ženom, stari moj. Obožavam je.” I tako dalje. Polako sve izlazi - njihove svađe, njena postepeno sve veća apatija. Gotovo je pribran dok priča, prsti mu se čvrsto stežu. „To nije potpuno teatar. Osećam da sam polulud. Kada bih imao snage da poludim, bilo bi to divno, mislim na odgovornost. Ne bih imao ništa sa samim sobom. To bi me oslobodilo. Ali eto mene, odgovornog za sopstveni život, vidiš li, prokleto bilo? Kriv sam, svestan - i ne znam šta da radim.”
Njegovo čudno, umorom uokvireno lice cepa slogove. „Odsad za mene nema više teorija. Zajebi iluzije i busanja u grudi. Odsad pa nadalje postoje samo ljudi.” Ustaje i kreće. A onda se vraća. „Čuj, da ne znaš slučajno gde je Gregori?”
„Nikad ga nisam video”, kažem.
Okreće se i lako strči niz stepenice, nalik faunu, graciozno, u sneg, usput podižući kragnu kaputa. S kapije se krišom osvrće ka meni i onda potrči. I kao iznenada ja, suočen s raspadom tog sveta, krvarim u sneg. Preko ovih jadranskih predela Čejmberlen trči slep, lako i bešumno preko snega ka svom kraju. Čudno, iskrivljeno svetlo na zidovima Lobove sobe, po seoskim imanjima, na smrznutim kupolama, jezerskoj zemlji gde ti ležiš. Šta je sav ovaj jad prema jadu brda, ogromnoj agoniji kiše, otopljavanja, novih plodova zakopanih u zemlji? Postoji duh van svih nas koji utiče na mene, mami me da se pridružim njegovom jadu, njegovoj patnji. Ne znam kako to da nazovem. Otvaram knjigu bilo gde, po bilo kakvom vremenu i počinjem da čitam jer ne želim da me zaokuplja ta stvar, ta...
Smrt. Smrt kostiju, tkiva, bedra, butne kosti. U istom dubokom snegu ja godinu dana kasnije na Marbl Arču nalećem na lice nalik Čejmberlenovom kako na sva usta priča s drvenog pulta. Užasno nategnuto vikanje u sopstvenoj praznini, i napolje - zapravo napolje - razigrani, razgestikulirani lider novih masa. Novi stilovi u arhitekturi duše, nova promena srca. Da, ali ideal za ideal. Kompenzativna akcija za akciju. U toj otrcanoj areni, okružen vašljivim, vlažnim, zamorenim, smrznutim ljudima Vesele Engleske, govornik im je ponudio Englesku koja je idealno Vesela. Požurili smo u sneg, previše zaokupljeni jedni drugima da bismo se bavili plavim kljunastim licem: satirom koji je vodio u zatočeništvo svojom crvenom uzengijom. „Hoće li srp i čekić primetiti nekoliko suza i obožavanih boca?”
Od ovoga do onog drugog cirkusa, gde Tarkvin naginje vitku vinsku čašu i rezbari sebi Panove frule. Hajde da pobegnemo zajedno, ti i ja, govori on stalno. Ne moramo se pokretati. Pogledaj, ovde je Knosos, pod plavim kraterima planina. Ovde je Mendevilov svet. Ovde je kameno doba duše, ćutljivo kao mamut. Ovde je Egipćanin koji s dlanovima okrenutim upolje meko igra i slavi Boga. Etrurac koji koracima utire svoje delikatne nevidljive ritmove u zemlju. Bekstvo! (U kartonskoj kutijici nad kaminom on čuva, umotane u pamuk, kamen iz bubrega i komadić suve braon pupčane vrpce!)
„Fizički svet”, kaže Tarkvin, odmeravajući ozbiljno svoj skrotum desnom rukom. „Uzmi, na primer, fizički svet.” Desnom rukom on ozbiljno odmerava fizički svet. U redu, onda. Uzmimo fizički svet. Ne naplaćuje se. Suočavamo se s tim jadnim primerkom, modernim fizičarem, i otkrivamo tu ofucanu cirkusku životinju koju poseduje, skrivenu u tamnijim zabitima metafizičkog kaveza. Vašljivi, snuždeni američki lav tvrde stolice, bez ijednog zdravog prdeža u sebi. „Potkožnom injekcijom prolaktina može se kod miša izazvati majčinski instinkt”, kaže Tarkvin odmeravajući sidro naposletku. „Ovo potiskuje tvoj sistem vrednosti. A sada uzmi u obzir talamus. Oni baš izvode neke divne trikove s tim. Ili Bejkot, koji puni creva vaši krvlju zaraženom tifusom. Dragi moj, kako mi ozbiljno možeš reći da li dah Svetog duha dolazi iz pupka, grupe mišića pri korenu palca, dlana ili pete, debelog creva, kuka ili ušne školjke?”
Evo ovde Tarkvina, veoma uzbuđenog novom jeresi, kako on to zove dok ozbiljno odmerava svoj skrotum u desnoj ruci. Hajde, kažem živahno, odvoj žumance od belanca. U holu imam fini novi krst od kedrovine za tebe. Nudim ti ga besplatno. Zameni ga za ovu mrtvu preokupaciju s komponentama fizičkog sveta. Sada već gotovo čitav dan vodimo dvoboj zbog ove teme i, iskreno da kažem, postaje zamorno. Tarkvin se toliko dugo zavaravao svojom „mentalnom superiornošću” nada mnom, da je tužan što bežim iz njegovog stiska. „Smešan si ti mali prikan”, kaže ležeći na krevetu dok mu ja masiram prste na nogama i sipam vruću kafu. „Pretpostavljam da me ne razumeš. Nedostaje ti vere, to je u pitanju. Diki je bio ovde prošle noći i rekao to isto.” Diki, naravno, ima mozak daždevnjaka i pojavu haringe, tako da je takvu ideju potrebno objasniti. „On kaže da si nadmen.”
Ovo me boli; jer, na kraju krajeva, samo je moja bedna poniznost stvorila kod Tarkvina ovaj nadmoćni stav koji on glorifikuje kao superiornost.
„Ne, ne, ti me ne razumeš, zaista”, uporan je naš heroj. „Ti vidiš samo fasadu: ispod toga leže ogromne rezerve snage koje izdržavaju krizu za krizom. Da nije tako, ja bi već trebalo da sam mrtav.”
Povlačim se i sedam za sto, čitajući neke od poslednjih ljubavnih stihova koji se legu iz njegovog novog životnog stila. „Plima čežnje, dragi moj”, kaže mi Tarkvin. „Sigurno je da u meni postoji lirski nerv.”
Nema vesti. Dan za danom, mi se slamamo, smaramo u smekšani sud materije, dan za danom svet postaje sve manje integralan, manje celina; ujedno, i manje čist. Ovo je ledeno doba komponenata.
Noću dopunjavam gorivo i odlazim na neizmerne puteve otkrovenja, osmišljavajući prelaz preko ledenih polja, zemlje polarizovanog svetla gde je sve ludost i fenjeri, a Gang duše teče između crnih peščanih obala. Na istočnim obalama brodovi, usidreni, tiho plutaju. Sneg ih zatrpava i mrzne im jedrenu užad. Sve vrste novih jezika kao da ulaze u moj doseg: naučne formule, rune, iracionalni brojevi; ja sam kaca tako krcata polomljenim, haotičnim materijalom da će biti pravo čudo ukoliko išta ikada bude ponovo sastavilo ovu sirovu magmu, detritus, gabro,73 u jedinstvenu organsku celinu - čak i knjiga. Ali najzad prepoznajem glad, žudnju iza svega ovoga. To nije žeđ za ljubavlju, novcem ili seksom, nego žudnja za životom. Kašasta komora čežnje, uglavnom vrsta manije, ljubav - u kojoj sam ne igraš skoro nikakvu ulogu. Obraćam vam se sada kao što se obraćam mesecu, anoia ili sordes.74 Na putovanjima se zbunjujem nad našim odnosom, našim zajedničkim delima, našim povremenim jadima; i uviđam da su uvek izvan glavnog toka ovog principa, ove progresivne demencije, u kojoj ja praznog uma pružam, zauvek pružam povijene ruke ka nedodirljivom apsolutu. To je tema putovanja, bilo da gradovi promiču kraj mene pod mesecom ili sam za svojim stolom od borovine u poslovnoj školi. Tula, konačna Tula. Postoji mesto za silazak - tibetansko seoce, zaglavljeno kao odskočna daska u planinskim obroncima. Tamo nema prijatelja da nas isprate: naše zastave, naši slogani, naš heroizam - ovde takve stvari ne shvataju. Ovdašnji živalj ima druge kriterije. Iza nas se prevoji otvaraju kao cvetovi pod izlazećim suncem, delikatne kapije nepoznate unutrašnjosti zemlje, Joni sveta,75 oranž žuta, oranž žuta, nepodnošljivo usamljena. Je li putovanje u množini ili sam jedini? Na to se pitanje može odgovoriti samo na osmatračnicama. Verovatno ću se okrenuti i naći senku kraj sebe. Nikakve suze ne mogu istopiti sneg niti umiriti zlovolju belih vrhova. Ne mogu prizvati nikakvu pomoć osim idiotskog škripanja molitvenog točka. Meko se krećemo niz bele padine, neodoljivo kao lavina, ka poslednjoj tankoj granici telesnosti. Sada nemamo ništa zajedničko osim odeće i jezika. Ostalo su sveštenici pokrali kao poklone od Boga. Led pod našim giljama zavija i škripi, ubistven kao džoger. Ovo je veliki trenutak koji sam planirao toliko dugo. Kako li će se završiti?
Opozvan sam s ove ekskurzije kucanjem na vrata. Čejmberlen. „Šta misliš?”, kaže on bacivši svoj šešir na čiviluk potezom matadora. „Trudna je.” Sedamo na sofu i on praska od smeha, pokazujući svaki zub u glavi. Tada neko vreme sedi i histerično šmrca, tapšući me po kolenu i govoreći o jutarnjim mučninama, večernjim mučninama i ponoćnim ritanjima u stomaku. Sav je rastrojen, ali ispunjen nekakvom fanatičnom srećom. „Izgleda mi da je sve sređeno. Bože! Kakve smo budale napravili od sebe. Kroz toliku agoniju sam prošao zbog prokletog fetusa od deset centimetara. Usput, dobio sam izvanredan posao, godišnje dvesta više. Sad sam završio s mistikom i svim tim stvarima, mogu da ti kažem...” Planira divnu egzistenciju u predgrađu, s kosilicom i staklenikom, to mi je jasno. Imam tek toliko volje da mu promrmljam svoja čestitanja. Dete će biti mrtvorođeno, znam, ali mi nije dozvoljeno da mu to kažem. Pokušavam da ga vidim ne kao čoveka nego kao deo aktivnog sveta - sveta koji pokušavam ovde da stvorim: mislim na sneg, slepi, gadni sneg poput ogromnih nanosa mekih igala, i na otupele hotelske krevete u koje moji drugi mirni odlaze noću, očekujući da izvuku iz njih udobnost, koju ne dobijaju. Lobo i Tarkvin se suočavaju preko vatre, zemički, kontrapunkta Trećeg brandenburškog. Dva odvojena kontinenta. Latinska Amerika kao raspeće nad krevetom ili kao tanki zlatni lanac oko njegovog kosmatog sitnog zgloba. Redovi raznobojnih cipela u njihovom baletu. Perez, najelegantniji besposličar na pet kontinenata, u kojem se svi jezici mešaju i postaju pristupačni, sve žene postaju jedinstveni arhetip. Morgan, komični đavolak iz pakla koji raspaljuje božje kotlove. Bazen, Farnol i Piters koji polako skončavaju u šalitri. Ili Tarkvin, dok mu velika gramatičarska glava treperi kao plamičak sveće; njegova velika bela stopala smrznuta u krznenim papučama: učesnik u Evropskoj Smrti, i dalje nerazumljivoj većini Evropljana. Ili Perez na svojim velikim okretnim stopalima, sparinguje Morganu ispred kotlova u ponoć. „Pazi, usmeri udarce. Ne zaboravljaj na to”, kaže on; i Morgan s mukom drži to na umu, tegobno, kao pas. Ali kada krv natopi meku kožu njegovih rukavica; krv koja u dugačkom talasu teče preko Perezovih usana i brade; krv koja obeleži svako mesto gde pogodi svog čoveka; tada kontrole nestaje i u Morganu se budi mesar. Skoro vidno svetlo, kao sveće koje sijaju ispod kože. A vazduh je zasićen njihovim izmešanim, popadalim, izubijanim, zadihanim telima.
Ili čak gospođica Smit, ukoliko želite: nošena na štangli ispred plemena, pa opet posađena u uglu kola, dok se kikotala na Lobove galanterije. Kako zaranja u svoju ručnu torbicu da bi uzela još pudera koji joj s lica teče u krilo. Kako razgovara s Justasom Adamsom sasvim prigušenim glasom. Uplašena od Marnija. I, iznad svega, kako ozbiljno bifla Čoserove opscenosti iz pribeleški. Neshvatljivo, neshvatljivo.
Ima u ovome mnogo čega što je u vezi sa smrću; verovatno previše, jer previše sam i uložio u Tarkvinove polovne ideale. Za njega je zapravo smrt - Bastardna smrt, ukoliko želite, ili Smrt pod štitom - zaista smrt do krajnjih granica; ali što se nas tiče, pa, mi smo još uvek tako puni života. Zato nas ovaj crkveni oprost užasava. Tvoje šake dok se okreću upolje da bi uzletele, na primer; delovanje pčele, drveta, naramak perja koje je moj brat ubio prošle zime iz puške. Svojim delovanjem sve to živi u izuzetnoj opipljivosti, zaista živi. Ispod kosti živahne grančice čempresa, kljun šljuke, u izmaglini trube patke koje doleću nad puške. Ili usnulo, i prsti položeni na tvoje lice i kosa koja se spira ispod kuće u dugačkom pljusku, more kose diše pod prozorima, nad našim snovima, u noć. Ukoliko uopšte ima ikakve strasti u ovom što je napisano, bilo gde, to je zato što ja stvaram smrt u kojoj sam skoro uzeo udela. Pobrkao sam je sa sopstvenom svojinom. Sada znam, prvi put, gde stojim. Mi smo ništa ukoliko ne uspemo da razmenimo jalovinu zemaljske smrti; ukoliko ne možemo da prikažemo svoj ček u banci i za svoju dnevnu smrt primimo iznos u dobrim čistim zlatnicima - vizije, vrućinu, vodu, kipove u parku, sneg na brdima. Užasno delovanje čula. Mrtva bankovna poluga umiranja unovčavana u čistim kovanicama dan za danom i svaka mrvica prekinutog tkiva isceljena za nas; ovom ljubavlju, možda, ovom zimskom kometom, poemom, gazdaricom, školovanjem, Zarijcima76 ili oblikom Meksika. Bitka sa zmajem me je zatrovala. Sada, dan za danom, svakim novim danom sve više osećam kontinente koji teku mojim venama, reke, okeane uravnotežene u kupi moga pupka. Više se ne bojim ove heraldike. Predao sam joj se potpuno.
„Dođi”, kaže stari Tarkvin, uplašen da ne ostane sam u dimenziji koju je otpočeo da nastanjuje. „Dođi da deliš ovo sa mnom. Vladaćemo trenutnim svetom. Bićemo kraljevi svega što istražimo. Pogledaj. U ovoj sobi imam skupljeno sveukupno ljudsko i ezoterično znanje, sve odštampano na papiru. Da li bi uopšte trebalo da se pomaljamo napolje da bismo ispitali očiglednu realnost? Suštinska istina leži u nama. Dođi.”
Ali ja sam već previše zaokupljen pojedinostima putovanja da bih mu uopšte odgovorio. Ponekad pokušavam da mu objasnim šta osećam, ali sve bez uspeha. „Zašto se kretati?”, zahteva on odgovor indignirano. „Šta ima tako loše u mom intelektualnom stavu, dok sedim u lotos pozi? To je vakuumirano, dragi moj.”
Dakle, sasvim dovoljno neshvatljivo, odlučio sam da idem svojim prokletim putem, razumeo on to ili ne. Zašao sam u personalnost spoljnih stvari i delim njihove uticaje. Kližem se duž granica dnevnih trivijalnosti kao duh, opažajući ih, ali se i suzdržavajući od njih. Postoje takve stvari kao što je banket Biciklističkog kluba Sidenam, na primer, o kojima bih pisao da nisam ovoliko umoran. Tu je Hanivuds i sporno pitanje odvoda. Tu je Marni, koji govori o ženidbi; i čitav niz drugih podataka za koje nema mesta. Tu je Justas, koji, kako kaže, „silazi u dolinu senki”, s obzirom na to da je njegova žena rodila četvrto. Tu su takođe i incestuozne ceremonije na Ostrvima začina, crnče od metar i po s izvrnutim usnama i rase koje izumiru na Islandu zbog rahitisa kičme... Iznad svega, tu je putovanje. Postalo mi je toliko realno da sam razvio neku vrstu izvrdavanja kada odbijam pozive. „Ako budem ovde”, kažem, „voleo bih da dođem u utorak.” Ili: „Utorak? Ne bih mogao...” Itd., itd. Ubrzo ću morati da bar za vikend odem do Šerbura da bih zadovoljio prijatelje. Svi se brižno raspituju: „Da vidimo - ti odlaziš, zar ne?” Ili: „Uzgred, kada si ono rekao da ideš?” Otpočeću prvog lepog prolećnog dana. Maj će me zateći kako praćen vetrovima žurno idem na jug, u smeru potrage - možda pogrešnom. Postoji samo metod pokušaja i pogreške na putovanju kao što je ovo, a putokaza nema. Kraj je negde čak iza Etiopije ili Tibeta: u zemlji gde je Bog žuti čovek, stari filozof koji premišlja nad svojim abakusom.
Ovo se u svetlosti Nedeljnog popodneva mora čitati znalački. Nedeljom imamo lepu prijateljsku partijicu u Hildinoj spavaćoj sobi, za bambusovim stolom na tri noge. Radio je uključen na najjače i povremeno preko njega dobijamo divno neskladne stvari. Devetu simfoniju, na primer, ili ariju za četkicu za zube. Niko se zbog toga ne brine, čak ni Piters, koji se oseća pozvanim da svima predočava svoje poznavanje umetnosti, čak i uprkos tome što nema ukusa za nju. „Ah!”, reći će vično! „Bah.” Zbunjen je kada mu se smejemo. Zamislite to. Ta ustajala soba s Devetom simfonijom koja se razvlači i Kler koji puši svoje namirisane cigarete i lakira nokte; i ispunjene sove na kaminu, s takvim prokletim kritičkim i omalovažavajućim izgledom da čovek zajeca od histerije. Hilda nam, u grimiznoj flanelskoj spavaćici, sipa blagi čaj i gubi novčiće na ajncu. Ili Lobo, koji se prekrsti na svaki štih koji dobije. Kažem vam da je to slika za Španski almanah.


שׁ

Gore, u dugačkoj sobi s pogledom na Jadransko more, gde plima nadolazi ravno iz Afrike, ležiš ti. Lice ti je čisto kao voda. Meko nameštena na mesečini kao zaboravljena pustinja, ti ležiš, živiš i umireš s uljuljkanim, sistolno-dijastolnim pokretima, dok se talasi u silnim grčevima bacaju na obalu. Dira nas ovaj čas, ovaj zaostali mesečev sjaj, Plejade što se kotrljaju preko tvog dramatičnog sapfizma, ogromni oblaci, talas što se lomi o obalu, kaluđer koji cvokoće u svojoj ćeliji okružen svećama, delfini koji se prevrću i lice, belo lice slepo okrenuto ka Africi, poput hodočasnika zaslepljenog snom. Ništa više. U ovoj mrtvoj noći, pod mrtvim grčkim mitom, ja ti konačno kažem da to nije smrt. To je život u svojoj ukupnosti iz koje čovek izvlači ovaj užasni sistem ljubavi, stvaranja, gubitka. Na Kipru ispod drveća, u Atini, na Siciliji, isti dugački pročišćavajući plimni talasi spiraju se preko statua, odora, očiju šćućurenih filozofa koji su izdržali suočavanje sa istinom. Crkve su okrutele od brada i sveća koje proslavljaju crnu misu duše dok ona ulazi u svoju apsolutnu samoću. U katedralama pod morem mi koračamo između zakorovljenih redova i osluškujemo skladnu zvonjavu zvona što vekovima klobuča u vodi, među tovarima žita i prosa, grožđica i voća: delikatesa koje nećete naći ni na jednom tovarnom listu. Navratite do Vitlejema. Oni će moći zasigurno da vam kažu da li je nešto rođeno iz ovog nesklada elemenata i da li je izdata naredba; da li je ovo period pre rođenja ili posle smrti! Iz te praznine u kojoj san leži, sklupčan i fatalan kao zmaj, ja magijom nadnosim ovih nekoliko komada religije nad telo koje leži tiho kao smrt, isto tako prostrano. Ućutkana, na novoj temperaturi, baš kao da je ispod čaše, ta tamna sveća torza završava se tupim oblucima, nožnim prstima. Ili kosa, kao meki krevet od dišućeg ugljena položenog na ostrva, koji se uvija u mekim eksplozijama na obalama. Napolju, na plaži, starice po jakom vetru čiste morsku travu. Čuješ li reči u vrištanju maslina, u dramatičnom svijanju čempresa? Kao gamad, kaluđeri s cilindrima zbijaju se na bogosluženju na Atosu, prolaze poznate litanije, neutešno. Šta to znači, ovaj jezik, ovaj glas podignut do krova kao debeli panj zvuka, ove vulgarne ukrasne sveće? U Engleskoj postoji starac koji hrani labudove i polako sagoreva. Pesnici slave njegovu jednostavnost. Šta ovo znači? Da je on stari Tibetanac s nosom kao kolačićem, koji hrani divlje labudove pod grčkim ostrvima, oni bi sa žaljenjem osudili nesklad sveta.
A onda je tu taj trenutak kada ulazim u sobu u samu zoru. Ti si živa. Mnogo toga ima da se kaže, ali jutro je tako svečano, dim logorske vatre rasplinut je na delove, led na jezercetu kao oltarska odežda, jutro... Prvo dugo zatišje, kao dah koji plivač naglo uvlači pre nego što skoči u ledenu reku. Postoje velika topla mesta u poljskoj travi gde stoka leži. Rosno je. Crni ti je pulover još raširen na levom ramenu kao sofa na zelenom polju. Rosno je. Duboki miris spaljenog zamka na brdu. Toliko toga treba reći, a nema načina za to. Čujem kako puzavica gmiže uz zidove. Sunce sija na kašici, tostu, na tvom jeziku. Pilići idu na pijacu, mrzovoljno i gunđavo. Neko cepka drva za vatru. Miran sam kao jutarnje kobasice na poslužavniku. Nož seče, sunce napreduje uzbrdo i mi ponovo možemo da govorimo, polako i bez naglašavanja. Spomenuta je Italija. U sobi su četiri dogorele sveće. Da, i prvo izdanje Bodlera. Tvoj glas izaziva čudnovate reakcije u čoveku: kost u bedrima, mastoid, nervi grla, tkivo cevanice. Ne mogu zasigurno da kažem, ali bi trebalo da dobijem pismo za dan-dva. Hajde da prošetamo ćutke dok se doba bliži kraju, popušimo lulu kraj kapije, pogledamo kako napreduju ljiljani. U kućici da pregledamo račune, odaberemo knjigu, dremnemo kraj vatre, ili da, kada dođe vreme za krevet, upalimo sveće i zasviramo na klaviru. Svejedno je, jer ovo je deo iz neke druge knjige, značajan tek zbog toga što je spomenut Tarkvin. Nad vatrom i krstaškim ognjištem, u dimu lula, Tarkvin je spomenut. Čudna je to besmrtnost što se ostvaruje ovde, u ovoj kućici potopljenoj cvećem, pod svetlucavim naslovima knjiga. Beležim to sada samo da bih se ponovo uverio da nikad nismo zaboravljeni. Uvek se dešava čudno ostvarivanje uspomena, nad celim svetom, čak i svim vremenom, sve dok se rečnici u kojima ste stvoreni ne raspadnu i ne obnove se.
Između te podmorničke kućice i ovog fanatičnog jadranskog pejzaža, gde plime nadiru noseći nas pokretačkom silom svog hitanja ka istoriji, tu je postavljen zaliv. Ogromniji, neistraženiji nego dubine Atlantika. U tom zalivu su razigrane, kao u igri senki, figure o kojima stalno govorim. Njihove senke leže preko papira. Jahte krstare, čamci se kotrljaju; povremeno sivi ratni brod klizi preko prozora, ali su senke neprolazne. Delfini besposlice u trapavim četama, mešajući se u sliku, zatrpavajući je. Minosova poslanstva i Krićanke u plavom, ali mi ne zaboravljamo, mi ne zaboravljamo, mi ne zaboravljamo. Uprkos ogromnom moru, koje se komeša gore-dole, napadajući, simulirajući, odašiljući paletu svojih boja pod kuću koja stoji kao bela arka na crnoj steni. Između tridesete paralele severno i južno od ekvatora, kao veliki kolibri, nebeskoplava, a na jug od tridesetog stepena geografske širine - duboki tamni indigo. Pod užasnim vatrama antarktičkog kruga nesputana i zastrašujuća maslinastozelena; uvek ta stara dadilja Posejdon, koji neguje svoje mrtve kao medved, uliva se u razvaljene komore prekookeanaca i s manijačkom ljubavlju razdire tela mornara. Ovo je element kome ćemo biti predati u konačnom času, uljuljkani, izgnječeni, omekšani i naliveni. Opruženi zamotuljci, koje će izneti nogama napred, umotane u platno, ispoređene. A onda, u dugačkom padu, dodir s vodom, udar kao kamen, među neodlučne planktone i pljosnate ribe koje pružaju egzotične oči na plutajućim pipcima; gde glavate ulješure žvaću puna usta sipa i šunjaju se kao bardski Tenisoni, mrmljajući sebi u bradu.
Hodi, govorim uvek Tarkvinu. Još postoje novi univerzumi koje treba nastaniti, ukoliko imaš autentičnu bolest i hrabrost. Hodi, spusti se sa mnom do granica svetlosne zone. Hajde da sagradimo od osetljivih tela ove rase sumraka te naše nove sisteme o kojima pričamo po čitav dan. Srednjedubinska, kratkovida, optička, hoćemo li proćerdati eone na ovaj problem, uz malo lične propagande usput? Na sto pedeset metara ribe kao srebrni meci. Ispod same lepljive obale fenomeni kao što su porpite i ijantine77 dimnoplave u vodi. Na četiristo pedeset smeđecrvene, žućkaste, boje vina. Ljubičasto meso pteropoda, poročno, poročno, poročno. Evo filozofske realnosti čija terminologija tamo leži, potpuna ali neiskorištena. Dođi, ti pantljičaro bele jetre, bacimo se na posao. Problem je kako uništiti fatalnu pasivnost planktona i dati mu vrline nektona; sposobnost da se kreće u vremenu i protiv plime. Ne interesujem se za bentos,78 jedače blata, proždirače govana i njihovo potomstvo. Moramo se koncentrisati samo na one koji imaju priliku za spasenje. (Hilda, veliki punački kit, na primer. Video sam je izvučenu na obalu i isečenu od brade do pupka. Stomaka tako natrpanog ljuskarima da su postavili skele da bi radili na njoj.) Hilda je, čovek to uviđa, ispunila primarni zakon na svoj način. Ona ima baroknu plemenitost jer je njen dar potpun. Živi sa svojim velikim oteklim sisama pritisnutim naspram vremena u vekovečnom zanosu služenja. A sada, u zimu našeg nezadovoljstva, ona je dala sve što je imala siromašnima. Gledajte je. Sedi tamo mirno i pije čaj, bez jedne cipele. Nozdrve su joj usečene kao prastari brodski otvori za sidra. Čovek očekuje da iz njih svakog časa zazvekeće lanac i - pljas! - usidri je u njenoj sopstvenoj šoljici čaja. Ravnodušno, Kler secka pohabane rubove rukava njenim makazama. A Piters tužno sedi na krevetu i želi da je mrtav. Piters? Lepo odeveni tupan, još svež iz škole. Takve voštane figure stvorile su Englezima reputaciju koja ih prati u inostranstvu. Pročitao je sve što lepo odeven čovek treba da pročita. Ima izvanredno držanje pred pripadnicima iste klase. Čovek bi mogao pomisliti da bi on, čak i kada bi kopao nos cigaretom iz sopstvenih usta, još uvek izgledao kao gospodski, stari, pravoverni Englez, čist, othranjen na bočicu, itd. U sumornoj vrtoglavici Nedeljnog popodneva mi izvodimo bespokretni almanah zajedno. Delimo s obojenim stvarima gubitak ličnosti dok sedimo ovde u ovom egzotičnom, na gas osvetljenom rasadniku, među sovama i kozmetikom Hilda koju znam nije s nama, jer već ulazi u onaj treći okean, pripremljen za nju. Prelazi Zodijak novog univerzuma sama, pionirski, avanturistički, kao neko ko prednjači: od kuće do kuće, velike turbine je odguraju od blatnjavih obala. Upravljajući sve dublje nadole taj svoj kljun grabljivice, ona prelazi pojas fukoida, laminarije, zostere79 prema ponornim dubinama koje nisu označene ni na kakvim kartama. Da, iza teritorija tih udaljenih plemena koja žive samo u iluminisanim imenima: raznih zglavkara, gastropoda, bodljokožaca, mekušaca, krinoida, polipa - daleko iza njih u onaj region iz kojeg ćemo dobiti novi mit.
Pokušaj, uvek govorim tom žućkastom idiotu, pokušaj. Nema se šta izgubiti. Sva nada na svetu je ovde, između mojih nogu, između zglobova mojih prstiju, u oku, jetri, bedrima. Pokušaj i postani simbol neuspeha, ali pokušaj. Beskorisno je. On nema čak ni hrabrost Gregorijeve smrti: tog čudnovatog samoubistva. Gregori se upucao namrtvo zelenim penkalom. U ovoj mitologiji, tako fragmentarnoj, s toliko mnogo izražajnih upadica i osećanja, Gregori je skoro potpuno simbol. Bilo je to galantno samoubistvo. Ali Tarkvin? On vidno truli, slab, izbledeo, u neku vrstu samo njemu svojstvene, od gnoja pijane senilnosti. Kakav se samo zadah oseća iz njegovog raspadajućeg kranijuma ovih dana! Prinuđen sam da stojim blizu otvorenog prozora da bih govorio s njim. On je živi simbol gospodina Valdemara, koji se galvanski grči u nekoj vrsti samosvojnog, raštimovanog života. Šta je on, šta smo svi mi? Uopšte ne mogu to jasno da iskažem. Ponekad mozgam nad ovim stranicama, pokušavajući da im rešim ovu zagonetku raznih ličnosti, ali sam uvek previše u njima samima da bih jasno video. Bojim se, takođe, da ispitujem previše izbliza sopstveni simbol ovde, zajedno sa svim ovim, jer nekako mi izgleda stran. Pomalo zastrašujući. Šta ja to radim s ovom bučnom mašinom i ovim stranicama lanenog papira? To je svojevrsna zamka iz koje ne mogu da umaknem, čak ni da se ustrelim namrtvo rečima kao Gregori, ili kao što je bar rekao da jeste. Kada pomislim na ovo, previše sam uplašen da bih pisao dalje. Gvozdena šipka pritiska iza mojih očiju. Osećaj nekakve tanke niti u mozgu, nekog vlakna, nekog unutrašnjeg fitilja, zategnutog do tačke pucanja. Bojim se da će pući i zaslepiti me. To je trenutak kada ustajem u panici, prilazim tamo gde ti sediš, radeći ili štrikajući, i stavljam ruke na tvoje ruke. A onda se kroz tren ili dva moja hrabrost obnavlja i ja se vraćam stranicama okrećući ih, polako ih iščitavajući, čudeći se: ponovo sam u toj menažeriji, vičem na Tarkvina ili sledim Hildu na ogromnim putovanjima od kratera do kratera, dok proždire ljuskare. S Lobom sam dok se kotrlja u kanalu na plavoj prodavačici i cijuče u kopulaciji kao žaba. Ili slušam Čejmberlena dok mi čita sonete i šmrče kao školarka. Ili je tu Perez, koji miluje svoj izubijani penis i predaje ga nehajno Hildi, kao što bi neko predao kartu na konačnoj stanici. Bez uzdaha i bez reči, predaje svoju kartu i na kolenima ulazi u katedralu. Ili izbledela Koni među prljavom posteljinom, koprca se i mokri sve dok joj krv ne poteče u čizme, a oči joj postanu bezizražajne kao ručne torbice. Sve to je tamo, večno se okreće i okreće, kao neka rableovska vrteška.


A onda si tu ti. Ti čekaš iza lica i znakova koji zbunjuju. Bledi hijeroglif nažvrljan preko ovih lica, ovih kitova, simbola, ideograma. Pričaš mi s drveća duhom drveća: delikatna ljudska koro eukaliptusa, ti živiš među zelenim srpovima. U krevetu to je drvo koje izrasta iz skrotuma, zagušujući me, puneći mekim pipcima i cvetovima moje ruke, moje grlo, kolena. Ja sam strašilo ispunjeno drvećem koje raste nagore kroz mene. Kada govorim o tebi, grlo mi je ispucalo kao kora, a jezik mi je meka trula preslađena ilovača borovnice.


Pokrivam te svojim telom i čitavi univerzumi se otvaraju tiho za mene, kao vrata u neočekivanu baštu. Iznenada sam budan i stojim u tebi kao kula, govorim s elementima, patuljcima, delikatnom nebulom, cirkusom koji raste na tebi i guši me svojim runom. Ponesen sam kroz tebe kao bujica, kao kuga, vrenjem agonije za koju nema krsta, nema rupa od eksera, nema poslednjeg čina, nema agonije u vrtu.
U stomaku, kukovima, velikoj katedrali vagine, ti me pratiš u stopu, krećući se od kipa do kipa, tražeći svoju posmrtnu masku. U plodovoj vodi, u srži, u tamnoj pički, ti živiš, u fetusu zaglavljenom u grliću materice. U ključnim kostima, u korenu stopala, kiselom anusu. Nisu to reči koje bujaju u meni kada vidim rafije kako se veru uz tvoje telo; nisu to reči kao prsti položeni na tvoje lice, pa ipak: ta delikatna pakovanja mesa i kostiju. Ne reči nego rečnik koji prolazi kroz nas oboje kao more, proždirući. Bezimeno, paralisano pevanje u kičmi. Unutrašnja masa, crnja od svetogrđa. Igra vlakana po koži, novo delanje, tema sveža kao seme, agonija, osveta, univerzum! Bože, spasi znamenje, ja sam taj koji je odabran da interpretira ove frenetične slogove što se izdižu između nas, apokaliptični, zaslepljujući, prodorni. Ovde su biseri koji su bili njegove oči. Posežem kroz tebe kao pijan čovek kroz univerzum od milion metara dubine, ali to je teško. Upetljan sam u tvoje meso. Korake mi otežavaju bezbrojni mumijski zavoji oko mog mesa, delikatno pucanje membrana, drhtave duplje iz kojih su oči iščupane. Teško je znati smer mog kretanja. Nemam igle. Samo ovo pakovanje agonija koje užasnuto odstupaju kao što utroba beži od hirurgovih prstiju dok prodiru. Žalite me, rođen sam star. Ne mrtav, nego star. Ne mrtav, nego star. Neverovatno prastar i mučenik nasledne natrulosti.


Sve što izlazi iz mene predeo je u kojem si ti sve, drvo, pčela, cvet, tost, so; ti si čvrsti prašnik ljutića, grčkog asfodela, čašica nervoznog govora. Ova stara umiruća venecijanska utvrda, zastave, vojnici kao divlji zumbuli, tvoj su predeo, topla letnja uretritična sluz, fina sluz ili zimski medved koji liže svoje zatočenike, bebe ajkule. Dušo, ne stavljam ja to tvoje ukrase ovde dole, tvoje meke lelujave čemprese, epitrahilj, katedrale, zaveštanja, kosti mrtvih svetaca, nego ovo novo gospodstvo čiji jezik zapisujem po diktatu, i ne sačekavši čak da vidim možemo li ga dešifrovati uz pomoć poznatog hijeroglifa!


Na tom poslednjem zimskom banketu, među svećama u tišini, pričamo o Rimu, o poeziji, o sirotom Džoniju Kitsu koji bljuje slavuje - te noći, s potpunom bezbednom aurom engleske smrti oko nas, u ambijentu sveća, poklada, kućica, posuđa od kalaja, video sam da ti je lice sasvim kao u Jude. Klavir je nabacivao Betovena i najednom je bilo kao da se deset smešnih prstiju otvara poput kišobrana otežalih od simfonije. Soba je bila katedrala, masivna, zakrčena. A pogled na lica izražajan kao i niz senki na tavanici. Koni je uzvraćala pridošlicama poglede drsko kao ogledalo. Lobo, Perez, Anselm, Grejsi - društvo šaroliko kao zbirka maraka. Tarkvin s poljupcem Jude utisnutim na ulegnutim obrazima, osmehuje se egipatskim osmehom. Tarkvin sedi tamo kao prazna grobnica, šupalj, šupalj, čak su i mikrobi mrtvi u njemu. U tom trenutku sam znao da je ciklus gotov za njega. Točak je okrenuo pun krug. Odsad pa nadalje on će se raspadati kao odbačeni cvet. Sedi po čitav dan sam, uvijen u ćebad, strah ga je da hoda, kostiju tako krtih; strah ga je da priča, jezika tako suvog; strah ga je da mokri jer tako se opari ustajalim urinom. Gramofon svira od jutra do večeri, ali ga on ne čuje. Ukoliko odem da vidim kako je, zatičem ga kako sedi uvijen u ćebad sa slatkim osmehom na licu. „Stavi ploču za smejanje”, kaže on. „Na polici je.” Ovo je zastrašujuće. Ovu ludu ploču već svi znaju napamet. Ludački pokušaji da se svira saksofon, prekidani naletima užasnog, usiljenog smeha. Ženska cika, kao da im neko golica jajnike. I zastrašujuća muška rika. Samo bi svet koji je poludeo mogao napraviti nešto ovako. Pušta to možda četrdeset puta na dan, sedeći umotan u ćebad, praznih očiju uprtih u crni otvor instrumenta, dok mu se koža drži samo na kostima kao u vrapca: čudnovati nategnuti osmeh kojim odgovara na užasno cičanje i riku. Ovo je oproštaj s njim pre nego što ga odnesu. U ogromnim ustajalim hodnicima hotela, među polomljenim kipovima i slikama Partenona, Tarkvin. Tako je razrađen ovaj simbol, Tarkvin novog rečnika, da sam skoro u iskušenju da pokušam da sačinim njegov kratki sažetak: a la roman. Da postignem da bude dovoljno razumljiv književnim kritičarima. Ali ne mogu. Jednostavno ne znam kako da ga, do đavola, razrešim. Kao što ne mogu da „objasnim” novi mit koji sam bez sumnje na pragu da stvorim, niti dvoglavog orla ili simbol ribe. Jednostavno sam skupio komadiće i ponudio vam ih na tanjiru: na drugima je da odluče kada se eksplozija desila. Na tom poslednjem ludačkom banketu ja sam bio na pragu otkrovenja, mislim, ali nisam siguran. Ti si mi stajala na putu sa maskom lotosa i narukvicama koje su ti grizle ruke. S pola pažnje slušao sam krčkanje klavira; jer Koni je gutala penis u nizu žednih gutljaja. Tamo si bila tačno ti i ovaj plodni rečnik koji je isticao iz tebe, bogat, sočan, evokativan kao mošus.


Delići drame naišli su mi na različitim mestima, na velikim prekookeancima koji su upravili nos ka jugu, u vozovima, između urednih jarbola jedrenjaka: svi su se spajali i tekli u meni nagore kroz trube i ovce i igranke. Mislio sam da sam shvatio. Ali, počinjući ovaj čin s papirom, mogu jedino zasigurno reći da nisam odgovoran. To je čista transkripcija.


Evo, dovoljno je realna pozornica na kojoj obnavljam ovu hroniku engleske smrti. Tu je Bah koji svira u urlicima vetra, probadajućim naletima kiše. Tu si ti u igri i milioni tebe koji istrajavaju u materiji, ehu, jecanju, plaču, likovanju, cvetnom prahu, smaragdu, Italiji, mesecu, žilama stene. Ovde je gola kadenca mesa, i ti koja trčiš ka zaključenju jeseni, bezlična i melanholična, ili divljački tinjaš na plaži. Ti radiš u svim delovima tela, u tamnom oknu vagine, krčkaš monotonu istoriju, prišivaš kontinente u kojima sam ja rasparač; u prašnjavim sandalama ili bosih stopala. Nametnuto mi je da o tebi uvek pišem u gnomskom aoristu. Jer, ovo je novi rečnik koji učim s lakoćom. Počinjem svoju agoniju u bašti i tu je i previše reči i previše stvari koje treba pretočiti u reči. U fantastičnom proscenijumu ega, kada počnem svoj monolog, neću odabrati onako kako je Gregori odabrao. Biti ili ne biti. U tvom je domenu Jude da odabereš za mene. Pitanje je rešeno. Umetnost ne sme više postojati da bi opisala čoveka, već da bi prizvala Boga. To je na licu ovog haosa nad kojim premišljam. I na licu istog haosa, preko lica ovih mojih groznih mima, oslikan je tvoj bledi glif. Bela iluzija kostiju i tkiva, čvrstih jagodica postavljenih u mekom tkivu mesa, napućenih usta, meke bezvilične glave zmije, usana finih kao biskvit. Žena u mraku i, kada mačevi rastu iz Konstantinopolja, mermernog, karijatidnog, pupa80 mesa raste između kostiju, podižući ih s kuka, kao neodoljivi kvasac. Brda dremaju s vrhovima tvojih prstiju položenim na njih: osetljiva čašica kuka kao parče zemlje koje drži naše more, tiho ispred kuće. Sve to umire u meni u ovom kobnom predelu, tvoj rudnik među aktivnim stvarima, kamen, srča, jezik, meteori, puter. Ništa osim prevrtljivog tela, našeg suštinskog izdajice, koje me guši svojim polenima. Hrči, ti zimsko more, ovde nema ničega više nego što mi sedam grozničavih elemenata može ponuditi: više od fantazije trećeg okeana, što zaranja svoju četkicu u istopljene boje, koje cure ka vrućoj magmi stvari. Još. Još.
Jutro je. Rođen u praznoj kući, bez Zodijaka, omrešćen ribom, promenljivog raspoloženja, prepreden, trajan u strasti. Dečak u Arki na crnoj steni. Grčka leži mrtva među hrastovim lišćem, golim kompostom, merdes, pod prozorom, načičkana jedrima. Nema ničega u ovom ogromnom krevetu od dva metra osim pokretanja božjih trepavica, finih kao talk; ili tople lepljive smole koja curi sa usana drveća. Između tvojih nogu curi žumance koje diše, trajno, večno, ogromno Sada.
Ovako se to završava.

1 Džig (engl. gigue) vrsta igre. (Prim. prev.)
2 Lorv i lerv (engl. love) - izrazi koje autor koristi za reč ljubav. (Prim. prev.)
3 Fiat voluntas (lat.) - od volje ti, neka bude želja tvoja. (Prim. prev.)
4 Katehizacija - poučavanje veri u obliku pitanja i odgovora. (Prim. prev.)
5 Hila je sin kralja Teodamanta i nimfe Menodike, lepi prijatelj Heraklov; na putu s Argonautima za Kolhidu izašao je na obalu Mizije po vodu i tu su ga ugrabile vodene nimfe. (Prim. prev.)
6 Potentat (nlat. potentatus) - onaj u čijim je rukama sila i vlast, samodržac, apsolutni vladar, car, kralj, knez. (Prim. prev.)
7 Gargojli - kameni monstrumi, obično u vidu groteskne ljudske ili životinjske figure, služe za odvod vode s krovova crkava, itd. (Prim. prev.)
8 Inkubus - inkuba, muški zli duh za koga se ranije verovalo da održava seksualne odnose s usnulim ženama. Ženski zli duh je sukubus ili sukuba, kako se to zove kod nas. (Prim. prev.)
9 Fr.: lutin - nestaško, vragolan, obešenjak. (Prim. prev.)
10 Cyril Tourneur (1575?-1626) i John Marston (1575?-1634) - engleski pisci pozorišnih komada. (Prim. prev.)
11 Delovi Londona, u jugoistočnom području grada. (Prim. prev.)
12 Lat.: senex - vremešni; engl.: fornicator - razvratnik. (Prim. prev.)
13 Fr.: soit - neka bude!, (pa) dobro! (Prim. prev.)
14 John Cowper Powys (1872-1963), romanopisac; Theodor Francis (1875-1953), pisac alegorijskih romana; i Llewelyn (1884-1939), esejista. (Prim. prev.)
15 Lat.: materična sluz. (Prim. prev.)
16 Gr.: phallos - muški ud. (Prim. prev.)
17 Fr.: ci-git - natpis na grobu, ovde počiva. (Prim. prev.)
18 Polne žlezde. (Prim. prev.)
19 Stiliti (grč. stylos) - stolpnici, hrišćanske askete u V veku koji su veći deo života provodili na platformi visokih stubova. (Prim. prev.)
20 Ovo ime (James Douglas) nosio je čitav niz ratobornih škotskih erlova u XIV veku. Jedna grana porodice bila je čak poznata kao Crveni Daglasi. (Prim. prev.)
21 Ital.: presto - vrlo brzo. (Prim. prev.)
22 With Knobs on - engleski arhaični sleng, koristi se kada neku ljutitu opasku treba pojačati. (Prim. prev.)
23 Kelpi (mit.) - vodeni vilenjak u obliku konja koji davi druga bića. (Prim. prev.)
24 Kći Kadma i Harmonije, žena kralja Atamanta, navukla je na sebe Herin gnev jer je odgajila malog Dionisa, Zevsovo vanbračno čedo. Boginja zato nagna Atamanta u ludilo, a Inona se bežeći od pomahnitalog muža baci u more, gde je Posejdon na Dionisovu molbu pretvori u božanstvo. Mit ima i druge verzije, ali se Darel očito poziva na ovu. (Prim. prev.)
25 Lat.: bona fide - dobronamerno, u dobroj nameri (učiniti, kazati). (Prim. prev.)
26 Kukuta (bot.) - otrovna biljka sitnih belih cvetova; takođe i otrov koji se od nje pravi. (Prim. prev.)
27 Tartan - škotsko karirano sukno, s karakterističnim uzorkom za svaki klan. (Prim. prev.)
28 Torba koja se nosi na prednjem delu kilta kao deo gorštačke nošnje. (Prim. prev.)
29 Šp.: hidalgo - plemić, vlastelin, titula nižeg plemstva u Španiji. (Prim. prev.)
30 Sredstvo za smirenje i ublažavanje bolova. (Prim. prev.)
31 Fr.: torche-cul - klozetski papir, krpa. (Prim. prev.)
32 Lat.: nimbus - prstenasti sjaj oko glave svetitelja, svetiteljski venac (krug) oko glave, oreol; fig. sjaj koji okružuje neku istaknutu, veliku ličnost, veliki ugled. (Prim. prev.)
33 Metod crtanja mapa sveta. (Prim. prev.)
34 Negus - piće od vina, vruće vode i limunovog soka, zaslađeno i začinjeno, nazvano po pukovniku Fransisu Negusu, koji ga je izmislio. (Prim. prev.)
35 Šp.: Ovo je radnik koji puši? Mi smo oni što smo pričali s bankarom? (Prim. prev.)
36 Sir Walter Raleigh (1552?-1618), dvoranin, moreplovac, kolonizator, pisac poezije, memoara i istorije sveta; miljenik Elizabete I. Istraživao je Gvajanu, kolonizovao Virdžiniju i doneo duvan i krompir u Evropu. Džejms I ga je optužio za izdaju, zatim oslobodio radi novog pohoda u Gvajanu, posle čijeg neuspeha ga je pogubio. (Prim. prev.)
37 Engl.: Morris dance - stara engleska narodna igra koju tradicionalno izvode ljudi obučeni u naročitu nošnju, pri čemu nose trake, zvonca i štapove. (Prim. prev.)
38 Fr.: To prevazilazi svako ubeđenje. (Prim. prev.)
39 Misli se na deo grada. (Prim. prev.)
40 Astarta, feničanska boginja Meseca i neba, ljubavi i plodnosti; kod starih Asiraca naziva se Ištar, kod Jevreja Atoret. (Prim. prev.)
41 Parafraza prvog stiha pesme Tigar Vilijema Blejka, koji izvorno glasi: „Tiger! Tiger! Burning bright...” (Prim. prev.)
42 Grč.: omphalos - pupak; centralna tačka; okrugli kamen u Apolonovom hramu u Delfima, koji su stari Grci držali za centar sveta. (Prim. prev.)
43 Lat.: rictus - razjapljenost usta, širom otvorena usta. (Prim. prev.)
44 Urao - mineral, domaće ime za karbonat sode nađen na dnu nekih jezera u Meksiku. (Prim. prev.)
45 Lat.: praeputium - kapica na muškom udu; phago - žderonja, izelica. (Prim. prev.)
46 It.: cicisbeo - ljubavnik udate žene. (Prim. prev.)
47 Engl.: hotdog - piščeva igra reči: pohotljivo, zagorelo pseto. (Prim. prev.)
48 U rimskoj mitologiji kraljica Kartagine. (Prim. prev.)
49 Nimfolepsija - 1. u prastaro doba, stanje frenetičnosti za koje se veruje da je obuzimalo svakog čoveka pri pogledu na nimfu: 2. nasilno emotivno stanje proisteklo iz osujećenog idealizma. (Prim. prev.)
50 Juan Ponce de Leon (1460-1521), španski istraživač koji je plovio s Kolumbom na njegovom drugom putovanju i istraživao Floridu tragajući za legendarnim Izvorom mladosti. (Prim. prev.)
51 Za Britance mak predstavlja vojnike koji su izginuli u dva svetska rata (posebno u Prvom), jer su ti cvetovi rasli na poljima Francuske, gde su mnogi vojnici bili pokopani. Početkom novembra, kako se bliži Dan sećanja (često zvan i Dan maka), mnogi ljudi kupuju crvene cvetove maka od papira u znak sećanja na poginule. (Prim. prev.)
52 Šp.: Čovek koji je ovo učinio. (Prim. prev.)
53 Šp.: ona je danas vrlo bolesna. (Prim. prev.)
54 Dečaci korišćeni u pederastiji. (Prim. prev.)
55 Vrsta bojnog broda s početka XX veka. (Prim. prev.)
56 Misli se na izdavačku kuću Faber i Faber, u kojoj je T. S. Eliot bio urednik i čiji su pesnici obeležili to vreme. (Prim. prev.)
57 Ilustrovano jevanđelje iz VIII veka, prepisano u manastiru irskog grada Kelsa. (Prim. prev.)
58 Lat.: raspomamljeni blud. (Prim. prev.)
59 Orinjak, selo u južnoj Francuskoj, u čijim su pećinama pronađeni artefakti s kraja paleolita, za koji su karakteristična kamena oruđa za rezbarenje kostiju i slonovače; za Orinjak se vezuju i prvi crteži po pećinama zapadne Evrope. (Prim. prev.)
60 Avatar (sanskrt.) - 1. Pojavljivanje hinduističkog božanstva, posebno Višne, u ljudskom ili životinjskom obliku; 2. Reinkarnacija poznatog bića; 3. Preobražavanje, promena, najčešće nagore. (Prim. prev.)
61 Lat.: na prvom mestu. (Prim. prev.)
62 Fr.: Prostata je žlezda za koju mislim da nije neophodna. (Prim. prev.)
63 Izida - najvažnija egipatska boginja prirode, Ozirisova sestra i žena. (Prim. prev.)
64 Tačke na Mesečevoj putanji u kojima se on nalazi na istoj pravoj sa Zemljom i Suncem. (Prim. prev.)
65 Ovo je ponovljeni regresijski motiv s kojim kao da se sve završava: još jedna alegorija povratku u matericu. (Prim. aut.)
66 Igra reči; na engl.: papal bull - papska bula, dok bull znači bik. (Prim. prev.)
67 Lat.: Te deum laudamus - Tebe boga hvalimo - svečano blagodarenje (u katoličkoj crkvi). (Prim. prev.)
68 Misli se na starozavetnog proroka Jeremiju koji oplakuje razaranje Jerusalima. (Prim. prev.)
69 Lat.: Ovde leži. (Prim. prev.)
70 Engleski dramaturg i poeta (1572-1637). (Prim. prev.)
71 Bubanj na okretanje sa ispisanim molitvama, koji tibetanski budisti koriste kao brojanicu za molitve. (Prim. prev.)
72 Grč.: zigo - upareno, u paru. (Prim. prev.)
73 Lat.: detritus - oblutak, šljunak, istrošen kamen, proizvodi raspadanja, rušenja; ital.: gabro - krupnozrna eruptivna stena, tamnozelene boje. (Prim. prev.)
74 Prljava ili smrdljiva materija koja se vezuje ili skuplja na telima ljudi ili životinja. (Prim. prev.)
75 Figura ili simbol ženskog generativnog organa kao objekt obožavanja kod Hindusa. (Prim. prev.)
76 Žitelji Zarije - starog kraljevstva, a potom emirata na tlu današnje Nigerije. (Prim. prev.)
77 Vrste morske faune; prvo su planktoni, a drugo morske larve. (Prim. prev.)
78 Flora i fauna dubokog mora. (Prim. prev.)
79 U okeanografiji - dubine do kojih rastu određene vrste morskih trava. (Prim. prev.)
80 Lutka (Chrysalis) - treći, poslednji stadijum u razvoju insekta. (Prim. prev.)