Almodovarova teorema - Antoni Casas Ros

Neobična ljubavna priča između čoveka koji sanja o večnom venecijanskom karnevalu da bi mogao neprestano da živi pod maskom i mlade žene koja nije baš sasvim ono što izgleda. Da bi se voleli, moraju naučiti da zavire jedno drugom ispod kože, u unutrašnji svet koji svako nosi u sebi. Šokantna i nežna, njihova priča ne bi bila ono što jeste bez jednog neobičnog svedoka... „Evo, dakle, Antonija Kazasa Rosa, s perom u ruci. Ima trideset pet godina, po obrazovanju je matematičar, provodi dane na terasi svoje garsonjere u Đenovi, s pogledom na krovove grada umesto pejzaža. Šta taj čovek radi? Meditira o vrlinama i lepoti neizvesnosti, njutnovskim teorijama o gravitaciji i privlačnosti tela, mašta o tome da pretvori svet u jednačinu. I evo ga već kako zamišlja svoj slučajni susret sa Almodovarom koji odlučuje da snimi film o njegovom životu, o nesreći u kojoj je izgubio lice, o nežnoj i putenoj ljubavi koju upravo započinje s Lizom, mladom ženom sa očima boje tamnog vulkanskog stakla. Neočekivano, u ovoj priči dodiruju se i mešaju junakov glas, knjiga koju je naumio da napiše, scenario španskog reditelja i neki drugi nivoi pripovedanja, kao rezultat uspomena iz detinjstva, bajke ili sna.“ Natali Krom, Telerama „Kometa koja proleće nebeskim prostranstvom – ovo je knjiga-šok.“ Marijan Pajo, Ekspres „Čudesan tekst romanopisca bez lica. Posle nekoliko strana, knjiga nas ščepa, obavije i besramno se poigra našom slobodom...“ Patrik Kešišijan, Mond „Niko ne može da ostane netaknut posle čitanja ove knjige. Niko!“ Žozef-Mase Skaron, Marian „Pisac je begunac koji sanja o tome da bude uhvaćen, piše Antonio Kazas Ros. Biće svakako mnogo onih koji će trčati za njim!“ Livr hebdo

Mojoj majci


„U središtu praznine, postoji jedna druga svetkovina.“

ROBERTO HUAROZ


Trajanje živi samo u obliku jednog slučaja1


Zamišljam da je čitav kosmos sastavljen od neobičnih prekida. Pomorandža bi se mimoilazila s jednačinom, drvo s leptirom, nosorog sa igračicom flamenka, a ja bih, sa svojim razigranim, rasutim kvarkovima uživao u tim nenadanim susretima. Za bestežinska tela nema umora. Zglobovi ostaju savitljivi. Videli bismo otmene starce kako se zaljubljuju u fetus koji bi se kolebao, još uvek androgin. Prilike za susrete bi se umnožavale do beskonačnosti. Sve to bi moglo stati u jednačinu. Mogao bih da napišem delo u kome bih ismevao najosnovnije socijalne, političke i međuljudske principe: „O kolebljivosti tela“. Avantura, ona prava! Celokupna psihološka problematika bila bi dovedena u pitanje. Nakazni egocentrični stav bi eksplodirao. Od same nemogućnosti da se stvori veza koja bi trajala duže od hiljaditog dela sekunde svaka bi veza postala lagana poput albatrosovog pera. Bića bi konačno znala da nema samoće, zadataka, sudbine, prošlosti ni budućnosti. Prekid osećanja i želja, polni organi bi se naslađivali time da ih uvek okružuje trajanje. Filozofi bi se jednostavno izražavali, što nije njihova specijalnost! Ah! Ta jednostavnost kakvu malo ko poznaje, filozofi i oni ostali, a kojoj ja težim! Bio bi to u neku ruku matematički raj. Eto na šta trošim svoje vreme. Ta vrsta sanjarenja me ushićuje u najvećoj mogućoj meri. Dešava mi se da na svojoj terasi potpuno okrenutoj ka jugu, s pogledom na đenovsku luku, provedem sedam ili osam sati bez ijednog pokreta, osim kretnje ruke koja prinosi i odlaže bocu konjaka.
Noćas sam se probudio oko tri sata ujutru obuzet srećom koju nikada ranije nisam osetio. Takvu sreću je osetio Njutn kada je jabuka pala i on tako slučajno otkrio privlačnu silu Zemlje: počeću da pišem autobiografiju jedne duše a ne autobiografiju tela. Čini se da Njutn nikada nije pričao o toj epizodi s jabukom – bez sumnje ju je iskovao Volter, ali nije ni važno. Zemljina privlačnost, privlačnost koju svako telo ima nad svakim drugim telom, slučajni susreti predmeta, automobil koji se sudario s drvetom, na primer, čine ono što mi je preokrenulo život.
Već petnaest godina me niko nije video. Da biste imali život, potrebno vam je lice. Moje je uništio jedan udes i sve je stalo te noći kada mi je bilo dvadeset godina. Moj prvi susret s Njutnom. Od tada sam počeo da čitam, strasno, jer nisam imao bogzna šta drugo da radim. Od Vita nove do Divljih detektiva, nisam propustio nijedno autobiografsko delo. Ona predstavljaju značajan deo moje biblioteke prenatrpane latinoameričkim, španskim, katalonskim romanom. Nemam ništa protiv pesnika. Huaroza stvarno obožavam. Već nekoliko godina mnogo maštam o tome da pišem, kao da želim da se u svojoj biblioteci udenem između dve knjige, između Kazanove i Selina, ali me je sujeverje u tome sprečilo. Čovek bez lica je neodređena zamenica.
Čini se da je autobiografija priča o jednom ispunjenom životu. Sled postupaka. Izmeštanje tela kroz prostor-vreme. Pustolovine, zločini, radosti, patnje i kraj. Moj pravi život počinje od kraja. Dvadeset godina se ne računa kada ne znamo da će sve tu stati. Međutim, nemam nameru da napišem prvi roman da bih pričao o svojim ljubavima, svojim nestalnim strepnjama, svom nemiru, pijanim noćima. Bolje je onda čitati o životu Džeksona Poloka ili o Njutnu. Pišem samo da bih razumeo kako

se neka druga svetkovina može naći u središtu praznine.
U početku sam verovao lekarima. Ali rekonstruktivna hirurgija nije uspela da ukloni kubistički izgled mog lica. Pikaso bi me omrznuo jer sam negacija njegovog izuma. Skoro da možemo poverovati da me je i on sreo na stanici u Perpinjanu – po Daliju, centru univerzuma. Ja sam pomerena slika koja bi mogla da podseća na lice. Od nesreće, niko me – izuzev dece, čija je opčinjenost čudovištima dobro poznata – nije gledao duže od tri sekunde.
Kada su se kola te noći zabila u platan, Sandra je umrla. Njena koža je poslednja koja je dodirnula moju, a njen pogled, poslednji zaljubljeni pogled, ono zbog čega su mi se zenice raširile. Upravo je bila skinula sigurnosni pojas kako bi mogla da mi spusti glavu na bedro, kada se isprečio jelen, hipnotisan svetlima kao što sam ja bio hipnotisan njegovim mitskim izgledom. Auto je naglo promenio pravac i to je bilo fatalno. Bili smo pijani, upravo smo se vraćali s proslave povodom moje diplome iz matematike. Kada sam se probudio iz kome, počeo je novi život. Dugo iskustvo samoće, i to sve zbog jelena koji je istrčao iz šume dok mu je iz nozdrva izbijala para.
Imao sam sve što mi treba da bih bio uspešan. Moji profesori su mi predviđali najsjajniju budućnost jer sam imao prirodni dar i matematiku, što mi je omogućavalo da ponekad dosegnem nivo razumevanja daleko iznad fakultetske diplome. Danas dajem časove matematike preko interneta i obavljam sitne računovodstvene poslove. To mi omogućava da živim i da ne namećem svoje lice.
Tog jutra, 4. septembra, počeo je moj novi život. Jedno od mojih retkih zadovoljstava dotada su bile česte selidbe. Otkrivanje novog grada. Živeo sam u Barseloni, Nici, Napulju, a danas živim u Đenovi. Moj otac je rođen u Kataloniji. Majka mi je iz Pijemonta. Moj odlazak ka jugu je genetski. Jedan element je dovoljan: miris, krajolik, zvuk, da bih se osetio kao kod kuće. Majka je bila profesor matematike, otac inženjer. Nisu uspeli da reše svoju životnu jednačinu. Strast nije uspela da nadjača njihovo političko razmimoilaženje. Majka mi se vratila u Torino, otac u Perpinjan. Ja moram da gledam u more, beskraj, velike putničke brodove.
Živim blizu luke. Ali trebalo bi da živim u Veneciji. Tamo bih skoro preko cele godine mogao da nosim masku. Ljudi bi me smatrali čudakom, videli bi u meni nekoga ko se prepustio karnevalskom ludilu i ko to ludilo produžava sve dok mu se karnevalska maska ne raspadne od kiše. Sećam se da sam na televiziji video emisiju u kojoj je Aragon imao belu masku. Uvek sam bio zadivljen tim spojem lakomislenosti i hrabrosti.
Sve što imam, osim knjiga, može stati u jedan kofer. Kada mi se odeća pohaba, ja je bacim i kupim novu. Kada se selim, iznajmim mali kamion koji se preobrazi u biblioteku. Mogao sam da budem švercer. Niko ništa ne sme da me pita niti da mi se obrati. Moji đaci me prate i ne znajući da se neprestano selim. Danas težim većoj lakomislenosti. Kada bih mogao da ostavim svoju biblioteku nekoj ustanovi, da odem srca laganog poput mojih kofera! Naredna etapa nemaštine.
Kada nestane potreba za posedovanjem nekog bića, predmeti gube emotivnu vrednost. Imam ih ipak nekoliko: fotografije kada sam bio dete i mladić – lep, setan pogled onoga koji, čini se, već ne veruje u svet što mu se tka, taj svet odakle je nepredviđeno proteran. Ta tužna prava linija više ne postoji kada se posmatra more, čija se kriva vidi golim okom. Možda je to razlog moje vezanosti za široka vodena prostranstva i za nebo. Moj otac je bio prava linija, moja majka kriva.
Stari bakarni durbin, kupljen u nekoj prodavnici u luci, najvažniji je komad mog blaga. Uvek sam zahvaljivao nebesima što nisam izgubio neko čulo. Možda je to moja sreća. Kada ne možemo ništa da učinimo, osetljivost se povećava i otvara jedan novi prostor, manje precizan, u kome možemo osećati, isprobati, videti i sanjati, naslađujući se mudima bika, najvarvarskijim jelom na svetu, a i

Katalonac smatra svojom čašću da ih s uživanjem proba.

Osećam se prijatno u svojim odelima. Elegantna su. Dva tamna odela, dobro skrojena. Dva para cipela, jedne udobne za duge šetnje. Nosim košulju i kravatu čak i kada sam sam. Kod mene nema nijednog ogledala, naučio sam da se brijem na dodir i primoran sam da posmatram svet sa svoje terase na krovu. Ponekad se prošetam noću, pogotovu zimi kada mi šešir i šal kojima pokrivam lice – dragoceni predmeti – omogućavaju da ostanem relativno neprimećen. Ponekad uđem u neki bar. Pijanci me gledaju netremice, nesigurni u zamagljenom prostoru koji halucinacije uzrokovane alkoholom deli od objektivne stvarnosti. Ali moje omiljeno mesto je ipak bioskop. Slobodan sam da tamo budem telo u koje niko ne bulji i da osetim toplotu ljudi, sasvim okrenutih ka platnu odakle iskrsavaju snovi. Volim i muziku, jednoličnu i opsedajuću.
Pijem više nego što bi trebalo, s vremena na vreme u svakom slučaju, ali najviše leti. Moj otac je bio alkoholičar, nosim to u krvi. Hirurzi kažu da je to usporilo zarastanje rana. Surfujem po internetu, i tamo započinjem idile koje nikuda ne vode. Potreba da osvajam još me nije napustila, ali ne mogu da pošaljem ni svoju sliku ni svoj opis. Te razmene su dirljive. Draž jezika se oslobađa i ponekad ishoduje nekim žestokim trenucima. Često sam sanjao da ću jednog dana nekoj ženi otkriti da sam nakaza, da će ona doći da me vidi, da će smeti da me gleda i da me voli. Ali razumem 'strah i gađenje, mada se sva lica jednog dana raspadaju. Ne znam postoje li ljudska bića oslobođena urođenog, podsvesnog straha od gledanja u nekoga ko je, čini se, već u grobu.
U gimnaziji sam imao prijatelja s deformitetom. Izgledao je kao da mu je telo mučio neki frankistički mučitelj ili srednjovekovni inkvizitor. I pored toga, imao je šarma, i njegovo lice nije ostavljalo studentkinje ravnodušnim. Oženio se, dobio decu. Čini se da je samo nepostojanje lica nepodnošljivo.
S njim sam mogao da govorim o svojoj patnji. Shvatao je. Otkad su nam se životi razišli, nedostaje mi. Danas predaje na jednom belgijskom univerzitetu. Pričao mi je o izvrsnom hirurgu koji bi mogao da učini nešto za mene, pre svega za moj užasni nos, ali prethodna iskustva su mi zauvek odagnala želju da bilo šta pokušam. Moj prijatelj mi je čak rekao da volim svoju usamljenost i da nisam dovoljno hrabar. Pogođen njegovom pronicljivošću, danas mislim da je bio u pravu. Postoji izvesna doza ugodnosti u toj mojoj samoći, ili možda još gore – oholosti, navike. Mrzim tu reč. Niko ne može zaista da razume. Međutim, pomisao na samoubistvo me nikada nije opsedala. Pomislio sam na to samo jedanput. Čak sam bio kupio i oružje kad je posle osam meseci dopisivanja s jednom devojkom sve naglo prekinuto jer nisam želeo da se sretnemo. Stid što joj neću ništa reći bio je najjači. Čitanje i smrt. Eto kako sam gledao na to.
Često mislim na Pedra Almodovara. Ne znam zašto, ali zamišljam ga za deset ili petnaest godina, ostarelog, umornog od opisivanja svog sveta, kako potpuno razočaran luta gradom u potrazi za nečim novim. Sreo sam ga jedanput u Barseloni; bio je okružen ljudima i nije me video, ali te noći sam postao siguran da ću jednog dana biti junak nekog njegovog filma. Imao bi tu širinu pogleda o kome sanjam, koji prepoznajemo kroz beznađe i snagu njegovih likova. A ja bih bio tu, ispred neumoljivog oka njegove kamere dok priča priču o tom nevidljivom čoveku. Sigurno je maštao o Velsu kada je bio mladić. Ili o Bogartu koji skida zavoje pošto je sebi napravio novo lice kako bi pobegao od pravde i kako bi, uz podršku Lorin Bekol, dokazao svoju nevinost. Prvih pola sata film prikazuje svet kakvim ga vidi Bogart, koji je tu subjektivna kamera. Onda on skida zavoje pred ogledalom, otkriva sebe, dodiruje lice u toj magičnoj sceni filma Noćni prolaznici Delmera Dejvsa.
Almodovar mi piše scenario. Snima žestoku borbu senke jedne žene, sačinjene od vatre i krvi,

koju malo-pomalo ljubav bezobličnog preobražava. Video sam sve njegove filmove. Znam da sam njegovo poslednje ostvarenje, mada na neki način već postojim. Moje lice bi se videlo kroz njegovo. Shvatilo bi se kako forme bačene u kosmos postaju atomi. Svaki atom bi onda bio sam sebi dovoljan. Bila bi to zona zvezdanog zadovoljstva u kome bi svi mogli da učestvuju.
Osim toga, svaka harmonija je neostvarljiva. Kupamo se u užasu. U ovom trenutku, moja sreća zavisi od činjenice da sam umakao atomskoj masi koju nazivamo telo. Fizičari još uvek nisu nanjušili niti isprobali osetljivost jednog atoma. Ja je dodirujem u trenutku dok pišem ove redove. To je čarolija misli odstranjena iz privremenih mešavina, iz svih onih tela koja, čini se, ne znaju da predstavljaju najizraženiji vrh iluzije. Moja sklonost ka slikarstvu proizilazi takođe iz činjenice da su slikari dovoljno dugo gledali telo da bi znali kako ono ne postoji. Pisci su prinuđeni na realizam, jer oni iz svojih torbi vade mentalne slike, dok slikar ima predivno pravo da čini nasilje nad našom uobraziljom.
Držim svoju paletu u ruci i slikam ovu knjigu. Ne osećam prinudu realizma. Znam da slikari mogu da objasne prostor samo jednom bojom, ponekad čak udarcem noža u površinu. Almodovar je slikar.
On i ja hodamo uskim ulicama Đenove, kuda promiču najlepši transseksualci na svetu. Delimo tu očaranost. Kakvo je to kockanje varati hromozome i izmisliti sebi pol kojim će se privlačili muškarci! Oni nude iskustvo tog međuprostora, jer se i sami kolebaju. Oduvek sam maštao o tome da vodim ljubav s nekim od njih. Ne s onim operisanim, već s onim koji bi bio dovoljno alhemičar u njutnovskom smislu reči da bi pružio iluziju o postojanju organa ravnodušnog prema tome kako ga zovu. Princip nesigurnosti je mnogo uzbudljiviji od svake definisane realnosti.
Almodovar me ne bi šminkao. Snimao bi me takvog kakav jesam, s ružičastim ožiljcima koje bi prelazi nevidljivih kadrova brižljivo ispisivali. Hoda s malo napora. Moram ga povesti u beskonačnost.
– Pedro, pratiš li me?
– Hajde da sednemo u ovu baštu. Imam prvih deset strana scenarija.
– Šta ti smeta?
– Jelen... Ne vidim ga... Možeš li da mi ga opišeš?
– Rogovi su mu bili poput korena iščupanog stabla.
– Aha... dobro... sada ga vidim.
– Hoćeš da ga staviš na početak?
– Ne, baš nas briga za hronologiju. Jelen je važan element. Kada Liza prvi put otkrije tvoje lice, hoću da jelen bude u toj prostoriji. Biće malo obojen. U ružičasto, možda... On je kao mitska ličnost... Nalaziće se na špici.
– Uvek piješ vodu?
– Da, kad radim.
Dižemo pogled. Jedan mladi transseksualac nam pokazuje jezik. Lep, vrlo ružičast i treperav jezik. Pedro ga gleda širom otvorenih očiju.
– Zoveš se?
– Liza.
– To je stvarno ona, osećao sam je da dolazi. Slažeš li se?
– A tvoja omiljena glumica, Bibi Andersen?
– Sada sanjamo. Ova devojka me inspiriše, to je najvažnije.
– Liza, da li bi spavala s mojim drugarom?

Almodovar vadi gomilu novčanica iz farmerki i pruža ih Lizi, koja me čudno gleda. Uzima novac. Ona zapravo ne okleva. Nešto se drugo dešava. Ona komunicira s mojim pogledom. Traži prostranstvo u mojim zenicama.

Gravitacija koja se prostire do kružne putanje Meseca

Liza me dovodi u sobu koja je nalik ružičastoj i zelenoj bomboni; puna je ogledala. Skida mi šešir, šal, stavlja ih na jelenske rogove, spušta me na krevet i posmatra me. Mogu da čitam uzbuđenost koja joj se širi pogledom, ali i u njenim mišićima koji lagano podrhtavaju. To je vrsta rituala ili provere. Posmatra me kao što se posmatra slika ili uznemirujuća fotografija. Njena očaranost me tera na pomisao da ona ne vidi ljudsko biće nego nedostatak oblika, prazninu koja pokušava da ostavi iluziju maske. Konformizam je što želimo da neko lice prati izvesnu skladnost kao da ne prepoznajemo da su grom i oblaci neodvojivi od neba. Onda primiče desnu ruku, koja lebdi iznad moje glave, i spušta je. Osećam toplinu pre nego što me je dodirnula – punačka ruka kratkih prstiju, nežne kože. Liza mi miluje lice.
Problem je što većini tipova nedostaju oči. One su poput izloga pre nego što se u njih nešto stavi, jedan otvor koji te ne privlači. Tvoje oči su kao dragulj u izlogu postavljenom somotom, naš, onaj crni kamen, sjajan, ponekad zlatan, koji obožavam.
Vulkansko tamno staklo?
Upravo to. Ja osim očiju ne vidim mnogo toga, znaš... Ipak, postoji i to – kaže ona bacajući kratak pogled ka mom udu. – U onoj sam uličici svake večeri od jedanaest uveče do pet ujutru ili u onom kafeu dole. Volela bih da dođeš da me vidiš svakog dana i poklanjaš mi svoje dragulje, moći ćemo da pričamo, provedemo neko lepo vreme zajedno. Radiš?
– Preko interneta.
– I ja. Idi pogledaj moj sajt – kaže mi ona, vadeći jednu karticu iz svog majušnog šorca i stavljući je u džep moje košulje.
– Ako me budeš dovoljno dugo posmatrala, svakog dana, mislim da će se moje lice preobraziti. Mislim da je to moguće. Gledam na to kao na tananu hirurgiju. Ništa nije utvrđeno, sve se u vasioni kreće, oblici su prolazni. Čim skreneš pogled, oni se menjaju. Normalno, niko nikoga ne bi trebalo da prepozna. Mnogo posmatram lica drugih ljudi i primetio sam da se svake noći odvija nešto poput tajanstvenog procesa zbog kojeg se sve neosetno pomera. To zavisi od raspoloženja, od osećanja, snova, ali niko to stvarno ne zna. Upravo ta nepromenljivost, koju svako misli da ima, lagano tka tu iluziju. To je ono što izjeda svet. To je primarna sila. Svako vodi računa o svojoj nepromenljivosti i održava je kod drugih. Na kraju, ono što očekujemo jeste da budeš uvek ista. Ti, ti si svesno razbila tu povezanost, a ja nesrećnim slučajem.
– Tvoja koža je tako nežna, malo svetlija, vidi se da ne izlaziš često. Moraš da izlaziš, mili moj, moraš da se šetaš. Jednog dana, povešću te na more u jedno malo selo, vrlo daleko odavde.
– Šetao sam noću Barselonom, pored luke i duž obale, što sam mogao bliže talasima, ali pazeći pri tom da se ne približim previše parovima koji su ležali na pesku. Isprepadao sam nekoliko njih.
– Ja ću ti pokazati jedno mesto gde nema svetla. Vidiš mesec i zvezde. Kada sam tužna, idem tamo u mislima i plačem satima, ponekad u vodi, možeš li da zamisliš! Nikada nisam uspela da

podignem nivo mora ni za milimetar. To nije ozbiljna patnja!
– Jedna suza je dovoljna da podigne nivo mora. To se ne može izmeriti, ali je moguće.
–Sa svim suzama na svetu, trebalo bi da postoje samo ostrva, a devet desetina sveta bi moralo biti pod vodom!
– Mi smo na ostrvima, ti i ja to znamo. Ako niko ne zaustavi potop, udavićemo se.
– Morali bismo sagraditi brod.
– Čemu ako ne bi više bilo luka?
– Živeli bismo na brodu, pušili bismo turske cigarete, pili, pevali tužne pesme koje su ljudi izmislili.
– Znaš ih mnogo?
– Jedna drugarica me zove „muza tužnih pesama“.
– Hoćeš li mi otpevati jednu?
Liza svojim lepim, promuklim glasom pušača poče da izgovara, jednu po jednu, reči Vinisijusa de Moraisa. Poljubac od jednog minuta pretvara se u večnost. Nepotrebne smrti. Očaj tela koje ne može prestati da podrhtava, čak ni u patnji. Jedna suštinska blagost koja prolazi kroz sve slojeve kože i mišića da bi stigla do tajanstvenog prostora unutra, tog mora u kome plutaju organi.
– Tu sam...
– Možemo ući u tvoju kožu, otvoreno je. Kada dodirujem muškarce, uvek imam utisak da klizim po površini. Ništa nije klizavije od muškarca.
Liza me zasmejava. Sedimo na krevetu, pušimo tursku cigaretu od koje mi je muka. Osećam talase na koži.
– Hoćeš li čašu likera od zelene jabuke? To je moja droga.
Pijemo. Liza mi pokazuje sliku svog ljubavnika. Krupan čovek s velikim stomakom drži harpun na koji je nabodena hobotnica. Nekakav civilizovani Neptun.
– On je kuvar i sprema stvarno divne morske specijalitete. Ako hoćeš, jedno veče možemo na večeru kod njega; on je veoma ljubomoran, ne voli da me kara bilo ko. Ali s tobom... sve će biti u redu, ličiš na nevinašce.
Iznenada, setio sam se Sandrinog glasa kada smo prvi put razgovarali telefonom; bio je prilično dubok i treperav. Vodili smo čudan razgovor o tome da naša tela mogu da lebde u postoru i da se u njemu spajaju. Ona me je naučila galaktičkim osobinama moje telesnosti koja je mogla da deluje izvan okvira telesnog. Jaka želja je bila dovoljna da nas spoji. Koža bi mi se odvajala i odlazila daleko sve dok ne bi dodirnula njenu. Posle bi jedno nazvalo ono drugo i proveravali bismo da li je do zvezdanog spajanja zaista došlo. Pričali bismo o detaljima, na primer da je ona najpre osetila moje usne na svom ramenu, a potom da moj stomak dodiruje njen. Moj desni obraz bi ovlaš dodimuo njen obraz. A onda bi osetila svu težinu mog tela kojoj bi se otvorila. Uvek bismo se u svemu složili.
I sama mašta ne prestaje da ovlaš dodiruje predmete i da se s njima sreće u prostoru, kao da je svaki oblik izmišljotina koju je savest zadužena da održava. Pri tom, iz ogromne sujete, ljudski rod smatra da samo on ima savest. Ja sam video kako me neke jednačine posmatraju. Osetio sam oblutke kako pokušavaju da stupe u dodir, uzdrhtao u polutami koja me je obavijala i čuvala me poput širokog vunenog kaputa u ledenoj noći.
Zbog nemogućnosti ili teškoće da komuniciram s ljudima, postao sam preosetljiv. Shvatio sam da moj mozak čuva ulaz u tajnu kao dobro dresiran pitbul. Od tada ostavljam polje otvoreno za istraživanje. Za mene nauka nije ograničena na funkcionisanje mozga. Ona uključuje celo telo i, kada

proučavam matematičare, fizičare, osećam onaj deo koji je odvojen od mentalnog kako bdi i naglo dolazi da oplodi uobrazilju. Obožavam neproverljivo ili bar sve ono što ostaje u domenu pretpostavke, u očekivanju blistavog uma. Matematika nije samo egzaktna nauka, i to je ono što me fascinira. Voleo bih da u jednačinu stavim želju, kreativnost, smelost, strah, neustrašivost, samoću. Vidim amfiteatar pun pasioniranih studenata koji pokušavaju da reše teoremu požude. Posmatram požudna tela koja bi u sebi, u svom mesu, u svojim ćelijama oslobođenim precizne težine, našla ključ zagonetke. Voleo bih da jednog dana Fildsova medalja, u matematici ekvivalent Nobelove nagrade, bude dodeljena onome ko bi rešio jednačinu požude, ludila ili jednačinu stvaralačkog čina. Da bi se nešto promenilo, kako bismo se oslobodili božjeg suda, kao što je to govorio Arto. Ukoliko bi matematika zaposela zvezdano polje, otkrića više ne bi bila ograničena. Ponekad pišem jednačine kao što i kompozitor baca note na papir, jednu iza druge, kao što čovek koji popločava ulicu iseca svoj komad granita i on nalazi mesto bez najmanjcg oštećenja.
Ponekad sanjam da miris neke žene s kojom sam se mimoišao u mraku neke uličice postaje jednačina u prostoru i prodire u moje srce. A večeras, zahvaljujući Almodovaru, jedna jednačina je rođena.
Neko me posmatrao, neko me dodirnuo, reči su mi kliznule pod kožu. Liza, ja živim!

Tanani duh istražuje najskrivenije kutke grube materije

Moj otac je mislio da nauka otkriva postojanje Boga, moja majka se, kao potpuni ateista, tome smejala. Za mene, taj problem nije ni postojao. To je povlastica ateiste drugog kolena, da celu tu priču smatra jednostavno apsurdnom. Bog je prihvatljiv na planu čiste kreativnosti. Izmišljotina straha. Moj otac je za desnicu, moja majka za levicu. Reći da je moj otac desničar jeste eufemizam. I mada to ne priznaje, on je fašista. Falangista koji se jedva pokajao. Iz svake njegove reči izbija frankizam. Jednog dana smo išli na pijacu, moj otac i ja, i sreli smo jednu spodobu čije je lice u meni odmah izazvalo užas, i pre nego što sam saznao ko je. Fasciniran njegovim električnim i ledenim izgledom, netremice sam ga posmatrao. To je tom čoveku privuklo pažnju, što je konačno primetio i moj otac. Stao je, nasmejao se, raširio ruke prema nama. Otac ga je prepoznao. Osetio sam da je želeo da ga izbegne, ali čovek se brzo približio, prijateljski ga zagrlio. Ostao sam nepomičan.
– Sećaš se? – upita čovek.
Moj otac se oslobodio njegovog zagrljaja, ostao da ćuti, uzeo me za ruku kao da je želeo da me odvede daleko.
– Esteban, tvoj šef! Ala smo ih stisnuli, one crvene! Otac je prebledeo i bezbojnim glasom rekao:
– Ludi ste! Ja vas ne poznajem!
Tog dana, svet se srušio. Znao sam ko su crveni. Moja majka je i komunista, vatrena, Italijanka. Da nije bila tako mlada, bila bi partizanka. Znam da je u jednom trenutku napustila mog oca da bi se vratila u Italiju. Ne razumem zašto se vratila, da bih se ja rodio?
U kolima, moj se otac nervozno smejao.
– Svuda ima ludaka! Jesi li video onog kretena?
– Tata! On zna kako se zovemo!
– Svi me znaju... Znaš, srećem se s mnogim ljudima.
Zanemeo sam. Zamislio sam svog oca kako učestvuje u mučenjima koje je moja majka ponekad opisivala u njihovim svađama. Mladi momci i devojke, pogubljeni, nestali, unakaženi.
– Nemoj samo da pričaš majci o ovome, je l’ jasno? Imamo već dovoljno teškoća.
Nisam mu odgovorio. Nisam više bio tu. Mislio sam na nebesko prostranstvo. Leteo sam. Gledao sam odsjaj vode pod suncem. Bio sam galeb koji visoko leti. Ponekad bi nešto probilo nebo. Ogroman gavran i njegov užasan krik, kao pojačan, koji bi se iznenada pretvarao u govor:
– Fašistički sin! Fašistički sin! Fašistički sin!
Sutradan, čim je moj otac izašao, počeo sam da ridam u majčinom zagrljaju. Ispričao sam joj događaj s pijace. Plakala je zajedno sa mnom.
– Nadala sam se da to nikada nećeš saznati, ali istina na kraju uvek izađe na videlo. Bio je to suviše veliki teret za mene. Ispričala bih ti sve to kasnije, kada budeš imao dovoljno godina da razumeš.

Sećam se da sam izgovorio ovu rečenicu:
– Neću nikada imati dovoljno godina da razumem. Ne želim više da ga vidim. Odlazim iz ove kuće. Otići ću brodom! Nestaću!
Majka me je pogledala vrlo ozbiljno, kao da je to bio najintenzivniji trenutak u njenom životu. Pripremila je dva kofera. Napisala jedno pismo. Sat vremena kasnije, bili smo u vozu za Torino. Oca sam ponovo video tek posle nesreće. Moje lice je još bilo u zavojima. Bio sam pun morfijuma i ne sećam se ničega drugog osim jednog nejasnog lica i reči koje je neprekidno ponavljao:
– Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti, da ću moći da ti objasnim, kao muškarac muškarcu.
Pomislio sam da to dobro opisuje fašizam. Ta priča između dva muškarca. Priča u kojoj su žene bile nevine mada su neke od njih dozvolile da ih ščepa mašina smrti. Kao jedan veliki sanduk u kome su isprepletani svi ljudski snovi, sva veličina, umetnost u svoj svojoj celovitosti, nauka i filozofija. Kasnije, kada sam bio student, počeo sam da istražujem o fašističkim i nacističkim umetnicima i došao sam do zaključka da ideologija koja proizvodi takvu umetnost zaslužuje da se prema njoj odnose kao prema fašističkoj. To bi moglo biti jedino merilo. Bilo bi dovoljno. Moje kolege su mi suprotstavljale Drijea i Selina. Pročitao sam ih. Nikada ih nisam voleo. Možda iz pogrešnih razloga.
Otišao sam da vidim oca dok je ležao na samrtničkoj postelji. Nisam mogao dozvoliti da umre s tom ogromnom ranom. Slušao sam njegove argumente. Bilo mu je tada šesnaest godina. Jedan stariji drugar ga je povukao za sobom. Nisam želeo da se raspravljam. Ja bih s dvanaest godina odabrao drugu stranu. Zadržao sam to za sebe. Mislim da je najviše žalio što je otkriven i što nas je izgubio. Nije se nikada ponovo oženio. Živeo je sam, ali verovatno nedovoljno dugo da bi imao jasnu sliku užasa. Onda sam ga zagrlio i snažna osećanja su nas obuzela i rekao sam mu da mu opraštam. Osetio sam da ga oslobađam velikog tereta. Bez toga ne bi mogao da umre. Dva dana kasnije je otišao, ali znam da nešto možemo oprostiti samo onima koje nikada više nećemo videti. Oproštaj ponekad ne trpi blizinu.
Dok sam izlazio iz bolnice, proživeo sam ponovo celu scenu s pijace, s istom tačnošću, istom snagom i s panoramskom vizijom koja mi je najpre promakla. Gledao sam čoveka, svog oca i sebe kao da sam Bog i shvatio sam zašto u velikoj patnji panoramska vizija može stvoriti iluziju Boga. To je skoro pitanje geometrije. Navikli smo da obitavamo u jednom telu i da imamo samo viziju koja se iz tog tela širi; ali ako nas neka divota, .neka velika patnja pomeri u prostom, pojavljuje se Bog. Ono što nazivamo preobraćenjem mora biti rezultat tih pomeranja. Nedostatak vazduha, nedostatak beskraja, nedostatak perspektive koju održava ego u obliku pacova. On vuče konce. On pokreće strah. On nas čuva od svih preteranosti. Naučnici, filozofi i smrtnici stvaraju, izmišljaju kada pomoću misli ili intuicije umaknu od ograničenosti tela. To mi je otkrila smrt moga oca.
Od tada izmičem pacovu, njegovim malim hladnim i krvoločnim očima koje u senci čekaju na i najmanje podrhtavanje supstance da bi nas razorile do stepena užasa. Pacov je životinjski fetiš fašiste, njegov brat sa samog dna; svaki ima po jednog pacova u džepu. Drugi nose grlicu, lava, slona. Moja životinja fetiš je ćelija koja čini telo, vidim je polimorfnu, jer može da uzme oblik svake životinje, od jednoćelijskog planktona do mitskog zmaja.
Kod planktona volim to što pluta između dva sveta i istovremeno pliva i u vodi i u svetlosti. To je bez sumnje najskladniji život, život kome težim. Jedan tako divan život da san čak i nema potrebe da ga dodirne. Život oslobođen napetosti. Život kao melodija poklonjena načelu neizvesnosti. Život koji se naglo prekida, kroz proždiranje. Jedna savršena putanja: svetlost, voda, ples i kraj.
Najpre smo se smestili blizu Torina, u malom mestu gde su živeli moji baka i deka. Bilo je to

najidiličnije razdoblje mog života. Nije više bilo beskrajnih svađa. Moja majka je bila opuštena, nasmejana. Po prirodi je bila duboko vezana za zemlju. Volela je brda Pijemonta. Svakog dana smo se šetali uz reku, zbog koje mi se činilo da hodamo rajem. Upravo su na obali te mirne reke Nemci ubili mog dedu i još trojicu partizana. Nisam mogao da zamislim štektanje mitraljeza na takvom čarobnom mestu. Ali posle majčine priče brzo sam shvatio da je lepota brda upila brojna tela. Idealizam je poslužio kao hrana toj zemlji. Kasnije, dok sam posmatrao predele u Španiji, Francuskoj i Italiji, uvek sam razmišljao kako ne postoji nijedno mesto koje nije primilo, u svojoj jesenjoj blagosti ili u hladnoći, telo nekog mladića koji je čeznuo za životom, nosio sliku svoje verenice na srcu, razmišljao o ljudskom ludilu pre nego što ga je probio bajonet, pocepao metak, raznela granata. Svaki predeo je nosio tu ozbiljnost uprkos lepoti koju donose godišnja doba. Svaki predeo je imao svoje mrtve, obešene o stabla ili ispružene na zemlji koja se puši.
Upravo je za vreme tih šetnji matematički um putovao od tela moje majke do mog tela. Imali smo tu neobičnu vezu. Bilo je dovoljno da me ona drži za ruku ili da me stisne uz svoje velike, nežne grudi, koje je volela da pokazuje u uvek zapanjujućim izrezima. To što je pokazivala grudi bilo je kao da dokazuje svoju slobodu. Bilo je dirljivo, i miris meda koji se širio iz te ponosne mreškave mase odavao mi je rešenje matematičke zagonetke. A kada bismo se vratili, na stolu nas je uvek čekalo neko iznenađenje koje bi pripremila moja baka, provodeći dane za štednjakom. Iz njega su izlazile torte i kolači, ravioli i lazanje, i mirisi su se menjali iz sata u sat. Moje omiljeno iznenađenje je bio kolač s limunom iz bašte. A onda, dok bih ga grickao, majka mi je davala da rešim neki problem, i sve do večeri su brojevi u mojoj glavi plesali i pojavljivali se na papiru. Sećam se da sam znao da ću univerzitetsku diplomu bez teškoća dobiti – onog dana kada sam polagao – u trenutku kada se miris kore kolača s limunom raširio po dvorani koja je mirisala na mokre patike.
Malo smo pričali o mom ocu. Nije da smo se terali na ćutanje, nego nam taj razgovor nije spontano dolazio. Ostali smo osam meseci u Italiji, a onda smo se vratili u Francusku, gde je moja majka našla posao u jednoj gimnaziji. Ali uvek smo se vraćali u Italiju da tamo provedemo deo raspusta. Malo mora, malo zemlje. Idealna ravnoteža za maštanje.

Kovitlaci prema glavnim zvezdama

Ove noći, u uličicama ispunjenim blagošću, skriven u polumraku pijem čašu rashlađenog belog vina. Volim da gledam tela koja se kreću, volim da slušam razgovore, posmatram pokrete, izraze lica. Jedan par se ljubi u senci kolske kapije. Udaljeni su šest-sedam koraka od mene. Čujem njihovo ubrzano disanje. Moja koža oseća njihovu želju. Sigurno dvadesetogodišnjaci. Devojka pritisnuta uz drvenu ogradu ima dugu, kovrdžavu crnu kosu. Mladiću vidim samo leđa.
Ispijam male gutljaje i pitam se zašto je forma toliko važna. Uvek se zaljubljujemo u oblik, ali on je samo privid nečeg drugog. Zašto ne možemo da se zaljubimo u suštinu? Tešim sebe govoreći da forma otkriva suštinu i da suština voli formu. Mislim na Lizu. Na taj neobičan par koji postajemo. Šta to ona vidi kroz veo mog lica, šta oseća? Teoriju ili haos? Kompleksne sisteme? Kod nje me opčinjava upravo to, Liza je taj kompleksni sistem, ja sam haos. Kako naše suštine mogu da se sporazumevaju? Možda preko njene pripadnosti, koja nije jasno definisana. Ne znam da li podvrgla operaciji. Kao nekom čarolijom, nailazi ona.
– Bežiš od mene?
– Kano je, čekao bih još neki trenutak.
– Nisi video da dolazim?
– Mislio sam na tebe.
– Lažljivče...
– Jesam, stvarno... Sedi.
Liza je u plavoj kožnoj mini suknji. Ima duge noge i bluzica od plavog štrasa joj otkriva grudi. Nisam je juče video u tom žustrom i seksi izdanju. Naručuje martini od konobara, ljubi me u čelo i pali cigaretu.
– Pitao sam se da li si bila na operaciji.
– Volim svoju kitu. Ne želim da je uklonim.
– Voliš igru na dva polja? Liza se smeje.
– Misliš li da se možemo zaljubiti u ono što se ne vidi?
– Sve se vidi. Kada gledam tvoje oči, vidim, osećam šta se iza njih krije.
– A da nemam oči?
Mnogo šta ti nemaš, pa onda nema potrebe da skineš i oči. Mislim, s lica... Ostalo i ne izgleda tako loše...
Volim što se Liza usuđuje da mi govori o mom haosu. Drugi to uvek izbegavaju, kao da ne postojim. Čovek bez glave. Lizi je sigurno dvadeset pet godina. Malo je nadmenog držanja, lepih usana i blistavih očiju kao od zlatastog sedefa.
– Sanjala sam noćas čudan san. Pravila sam ti masku koja je bila tako savršena da niko nije mogao da je vidi. Bili smo u barci, nasred jezera, pružala sam ti masku, ti si je stavio na lice, i maska

se stopila s tvojom kožom, nestala, i najednom, sve je počelo da se mrda. Maska je oživela – kaže Liza milujući mi lice.
Čim me dodirne, osećam svu kožu svoga tela, osećam kičmu, kroz tabane mi prolaze trnci.
Ležimo na njenom ružičastom krevetu, neka brazilska pevačica čini da atomi plešu, a zvuci s ulice se mešaju sa svekolikom bezbrižnošću. Liza zna da ne želim da se svučem. Ona umire od želje da mi pokaže svoje telo. Prepoznajem to u njenom pogledu. Kolutovi dima se odmotavaju kroz narandžasto svetlo.
– Malopre si hteo da kažeš kako se možemo zaljubiti koliko god nečije telo bilo ružno? Možemo voleti nekakvu grubu maketu tela?
– To sam pitanje sebi postavljao.
– Znaš, ja vodim ljubav s maketama tela, ili sa spojevima organa koji nisu stvarno svesni da se nalaze u istoj vreći sačinjenoj od kože.
– Nikada ti nije gadno?
– U početku je bilo teško. Drugarice su mi govorile: misli na more, na pustinju, na nebo. Ja se ne tucam s nebom. Pokušala sam, ali nije mi uspelo. Zapravo, ponekad, kada sam potpuno opuštena.
– Našla si način?
– Da. Zaronim i ne gledam ništa drugo osim onoga što mi je pred očima. Ne dopada ti se moja muzika?
– Dopada mi se, ali ja volim tehno. To je muzika raspadanja koja me uvlači u sebe.
– Ja više volim šljokice, nežnost i reči koje govore o ljubavi, o strasti, o saudade.2
Polako se približavam Lizi; ona prislanja moje lice uza svoje grudi i miluje me po glavi. Mogao bih tako ostati celu večnost. Bez misli, bez nadanja, bez pokreta. Grlim je. Tako je mlada. Gipkog i mekog tela. Ne bi trebalo da koristi parfem jer njeno telo miriše na neka nepoznata mirišljava ulja. Spuštam ruku na njen stomak, provlačim je ispod uzane majice. To nije stomak muškarca. Mišići dišu, puštaju prste da dodiruju meso ispod kože. Iznad kreveta je okačen poster s egipatskim piramidama. Gledam ili naopako, što me prenosi u geometriju u kojoj je samoća konačno rastegljiva. Krutost srca je fizička. Ona se malo-pomalo uvlači kada nam nedostaje dodir neke druge kože. Već skoro petnaest dana nisam vodio ljubav.
– Hoćeš da me potopiš?
Liza mi pruža papirne maramice. Već godinama nisam plakao. Sati teku.
– Moram malo da rintam.
Hodam obalom mora, pored brodova. Moje telo je laganije. Kada sam se vratio kući, pročitao sam mejlove grickajući jabuku, pogledao nekoliko radova svojih studenata, ali večeras su mi jednačine nekako teške. Ne uspevaju da mi se uključe u svest. One klize, izlaze mi na uši. Posmatram redom sve Sandrine fotografije. Nisam preneražen, nisam uklonio osećanja, već to činim s blagošću koja njenom licu i njenom telu omogućava da izađe iz ekrana. Sandra je želela da postane fotograf. Imala je dara za to. Fotografisala je samu sebe vrlo pažljivo. Imao sam sedam stotina osam njenih i četiri stotine pet naših zajedničkih fotografija. Dovoljno da mi se blokira hard disk, tim pre što su matematički programi vrlo obimni.
Fotografije tvore film. Podesio sam tako da se svaka zadrži četiri sekunde na ekranu. To ostavlja utisak kretanja. Kada sam malo pijan, vidim kako se njeno lice pomera. Osmehuje mi se. Čak mi se desilo da sam je čuo kako se smeje.
Jednostavnim klikom mogu da usporim ritam, da zadržim neku fotografiju. Sandra je volela

nagost. Volela je da slika svaki delić svog tela. Imao sam na raspolaganju na stotine zabranjenih i prekrasnih delova. Naterala me je da joj obećam da, ako se rastanemo, nikome neću pokazati njene slike. Čitava serija uzbudljivih portreta. Sandra je imala jasnu slikarsku svest o njihovoj snazi. Znala je u kom trenutku da snima. Volela je sva tela, čak i staračka. Prijatelji su joj bili modeli. Mogla je da postane čuveni fotograf. Trebalo bi joj za to još deset godina. Nije ih imala. Zbog jednog jelena i trenutka pijanstva.
Ponekad pomislim da je ona imala više sreće. Kako bi se ponela da su uloge obmute? Možda bi izvršila samoubistvo ili bi postala veliki portretista. Dati licu dubinu koje bi njeno izgubilo. Bila je tako lepa da ne mogu da je zamislim bez lica. A da sam preživeo, da li bih mogao i dalje voleti ono što nema oblik, suštinu? Ona bi to mogla. Žene su toliko hrabrije od muškaraca, beznačajni su, oni, u svakom pogledu.

Savršenstvo beskonačnosti prostranstva jeste u njegovom prostranstvu

Deo lepote matematičkog aksioma potiče od činjenice da nije uvek moguće od njega napraviti teoremu, to jest, dokazati njegovu tačnost. To je ono što nazivamo ,,neodlučivim“. Neodlučivo je blizak drug nesigurnosti. Čim mi je majka pomogla da shvatim tu tajnu – mislim da mi je bilo petnaest godina – oslobodila je moju matematičku misao, a potom moju misao uopšte od dogmatizma vezanog za izvesnost. Počeo sam da gledam i osećam da u svemu postoji onoliko mogućnosti koliko i tačaka spajanja u mozgu koje obezbeđuju protočnost podataka i njihovo istovremeno prožimanje. Postoji oko sto milijardi tačaka spajanja. Sto milijardi mogućnosti i ponekad vidim svoje lice kao jednu od tih mogućnosti. To je veliki nauk moje majke i bez nje verovatno ne bih podneo samoću. Recimo jednostavnije da bi ona bila sterilna.
Obožavao sam te sate provedene za velikim stolom u njenoj kancelariji, u kojoj su se police savijale pod teretom knjiga, te sate kada smo bili povezani strašću prema matematici i kada mi je otkrivala, malo-pomalo, tajne tog mentalnog kosmosa. Mojoj majci je bilo mnogo važnije ono što duh matematičara čini nego kako ga iskoristiti. Čujem je kako mi ponavlja: „Prvo duh, posle tehnika sama dolazi.“ Takođe sam u tim trenucima snažne bliskosti voleo to što je moja stolica bila prilepljena uz njenu, moje telo uz njeno. Spojeni toplinom brojeva koji su plesali kroz prostor. Moja majka je obožavala tango. Često je povezivala stvari i govorila da dva tela, telo matematičara i telo matematičkog prostora, moraju biti nalik plesačima da bi postojala savršena jednačina. Kada bismo rešili neku tajnu, majka bi mi pustila ploču. Slušali bismo je sedeći jedno pored drugog na kanabetu, ponekad smo plesali. Voleo sam taj spoj tragičnosti reči i prijatnosti muzike. Voleo sam kada se svetovi dodiruju, svet najčistije apstraktnosti i svet telesnosti. Na fakultetu sam uvek bio iznenađen apsolutnom intelektualnošću većine mojih kolega. Neki među njima su išli tako daleko da su mrzeli telesno i postajali prave askete. Bili su to razumni i dosadni matematičari.
Ja sam uvek voleo svakakve ispade, kao da moje telo i moj duh ne mogu da se zadovolje tom retkom hranom koju su drugi prihvatali. Kada bi čitav svet stao, zadovoljan, ja bih nastavljao dalje.
– Evo Antonija, opet ga spopada njegovo ludilo!
Često sam slušao tu rečenicu. Jedno od tih ludila me je proslavilo i osiguralo mi uspeh kod devojaka. Bilo mi je još uvek petnaest godina. Bio sam zaljubljen u Karolinu, lepu, nepristupačnu plavušu, koja se bavila jahanjem. Devojke koje jašu uveksu nepristupačne. Možda su ohole jer uspevaju da savladaju stotine kilograma mišića i nerava. I najčešće su to bogate devojke. U školu ju je dovozio očev vozač u predivnim tamnoplavim kolima – engleske marke, mislim da je bio bentli. Slao sam joj pisma, zvao je telefonom; ona je uvek ostajala na svom pijedestalu i izgovarala rečenice tipa: „Konsultovaću svoj raspored da proverim imam li vremena za tebe.“ Sledio bih se od tog odgovora, ali bi time moja zapaljenost bila sve nepodnošljivija. Svi drugari su mi savetovali da

odustanem. Niko nikada nije uspeo da je poljubi. Ali to je bila moja prva ozbiljna strast, a bio sam Katalonac duhom i imenom. Voleo sam nadmenost njenog pogleda i to što se nije bojala da zuri u dečake dok oni ne bi spustili pogled ili pocrveneli. To je me stravično uzbuđivalo. Jednog dana, na izlazu iz škole, rekla mi je:
– Antoni, nikada me nećeš imati!
Upravo sam posle te njene izjave napravio tu ludost. Karolina je živela na nekoliko kilometara od mene. Odlučio sam da svaki put na rukama pređem to rastojanje, onoliko vikenda koliko bude potrebno. Bio sam dobar gimnastičar. Kupio sam rukavice. Imao sam svoj klub navijača, devojke i momke. Devetnaestog aprila 1987, bio je uskršnji vikend, sećam se tog datuma, krenuo sam od svoje kuće s majicom na kojoj sam napisao: „Karolina, volim te.“ I to ružičastim fluorescentnim slovima i naopako, kako bi svi mogli pročitati šta piše. Majicu sam uvukao u farmerke da mi ne bi pala preko glave. Krenuo sam. Snabdeo sam se namirnicama, obožavaocima, gomilom preneraženih dokoličara kojima su moji prijatelji objašnjavali razloge tog postupka.
Kada bih se umorio, seo bih na zemlju ili neku klupu. Povratio bih dah, uzeo malo vitamina i ohrabrenja i nastavljao. Iz vikenda u vikend, gomila je bivala sve veća. Čak su me prkazali na televiziji. Vrlo je teško hodati na rukama kada je čovek zaljubljen. Kao da krv odbija da siđe iz srca u glavu. To čudno deluje na unutrašnje organe, koji nisu navikli da plutaju naopačke. Ruke i ramena postaju bolni. Noge se odmaraju. Preko nedelje drugari su me mazali tigrovom mašću. Bio je dovoljan jedan vikend da postanem heroj.
Nijednom na tom putu nisam sreo Karolinu. Verovatno se zadovoljavala izveštajima svojih drugarica. Možda me posmatrala izdaleka. Ljudi su mi se obraćali. Policajci su me gledali dok prelazim ulicu. Jedanput su me zaustavili da bi proverili moj identitet, drugi put da bi uradih alko- test. Pitali su me da li sam pušio, da li sam uzeo neke ,,supstance“. Bio sam lud od ljubavi; to je bila moja jedina droga. Razlog ih nije zadovoljio. Svi su pričali o bolesniku koji na rukama prelazi grad. Niko nije znao moje odredište. Jedna časna sestra me je, puna zanosa, pitala idem li u Sen Žan de Kompostei. Jedan vlasnik restorana mi je predložio da nosim majicu s imenom njegovog lokala. Moglo se desiti i da me sponzorišu, možda i da učestvujem na olimpijskim igrama, ko zna? Mislim da ova disciplina još ne postoji. Pravi hod po mukama strasti. Putujuće ludilo čiji je cilj osvajanje najnadmenije kraljice lepote. Teško sam pratio nastavu. Bio mi je potreban fizioterapeut. Moji drugari su počeh da se klade. Pogodili su da ću se zaustaviti ispred kuće naslednice, porodične bogataške kuće iz XVIII veka. Očekivao sam da me dočeka na terasi, obučena u krinolinu i s lepezom u ruci. Zaboravio sam da je vikende provodila jašuući kroz šume svog konja, besnu zver među njenim nogama. Nežni predmet moje želje u dodiru sa sedlom.
Voleo sam da taj deo puta prolazim noću. Bilo je manje radozalaca, manje saobraćaja, manje izduvnih gasova. Već sam tri nedelje provodio gušeći se. Proučavao sam svoju rutu, ali je uvek bilo prokletih skutera koji su polako prolazili pored mene da bi me osmotrili. Moja majka se tome mnogo smejala. Divila se mojoj odluci. Bila je snažno vezana za strastvene osobe. Njen heroj je bio Ramanudžan, genijalni indijski matematičar.3 Sa izgledom anarhiste. Uma tako prodornog da je uspeo da zapanji svoje najčuvenije engleske kolege mada nikada nije uspeo da se upiše na Madraski univerzitet. Naučio je matematiku iz dve najosnovnije knjige i živeo je u bedi, bez pomoći državnih ustanova. Ramanudžan je crkavao od gladi i hranio se jednačinama. Počeo je 1913. godine da se dopisuje s G. H. Hardijem, profesorom na Kembridžu i vrhunskim engleskim matematičarem tog vremena. Pozvali su ga da dođe u koledž Triniti. Doktorirao je, obasipajući svoje profesore lavinom

fundamentalnih pretpostavki. Ramanudžan je postao član Kraljevskog društva pošto su za njega glasali načuveniji engleski matematičari, ali je 1920. godine prerano umro od tuberkuloze, u trideset trećoj godini, u Madrasu. Moja majka je držala njegovu fotografiju na svom stolu. Zvala ga je Če Gevarom matematike. Samo da bi nervirala mog oca, koji joj je neprestano ponavljao da je kaudiljo spasao živote hiljadama Jevreja. Nikada nije napravio savez s Nemcima i nimalo nije cenio pobornike krajnjih rešenja. Voleo je da muči i hapsi samo svoje sunarodnike i komuniste Internacionalnih brigada. Moja majka bi mu uvek odbrusila: ,,A Benito je izgradio autoputeve, kao i njegov prijatelj Adolf Hitler, a Crkva je bila spremna da obojicu kanoniše.“ Što nije značilo, to sam kasnije otkrio, da ih ubije iz topova, već da ih digne u nebesa, zajedno s golubicama koje veselo lepršaju među devicama, svecima i mučenicima. Čudna je ta sklonost Crkve ka diktaturama. Sveti savez. Franko, Hitler, Musolini, papa i svi ostali. ,,Dirljiva“ strana diktatora. Pinoče je voleo Franka i Debisija!
Čudna privlačnost, moć kakvu je moj otac imao nad mojom majkom, bila je obavijena velom tajne. Bila je deset godina mlađa od njega. Sreli su se plešući tango. Jedne večeri, pošto smo proveli nekoliko sati nad hipergeometnjskim redovima, pitanje mi je izletelo, bez razmišljanja:
– Kako si mogla da se zaljubiš u fašistu?
Moju majku obuze snažno drhtanje, koje se brzo smirilo.
– Zaljubila sam se u velikog plesača. Nisam ništa znala o njemu. Nismo mnogo razgovarali. Držao me uz sebe s takvim autoritetom i takvom nežnošću da je to potpuno potiralo svaku misao. Malo-pomalo, otkrila sam njegove stavove, ali nisam ništa znala o njegovoj aktivnoj prošlosti u Falangama. Jednog dana, dok sam nešto sređivala, pronašla sam dokumenta. Trebalo je da odem tog istog dana, ali nosila sam tebe. U to vreme nisam radila. Onda sam pokušala da sve to olako prihvatim. Razmišljala sam da je tada imao samo petnaest godina, da su na njega uticali stariji ili tigovi. U stvari, svih tih godina pokušavala sam da zaboravim, sve do onog dana kada si se vratio s pijace. Od tada to više nije bilo moguće. Shvatila sam da ne oklevaš ni sekundu, da si zaista spreman da odeš, i sve je tada postalo kristalno jasno, kao da smo tražili rešenje za neki matematički problem i da je jednog dana to rešenje iznenada iskrslo. Bio je to za mene vrlo snažan trenutak. Bila sam tako ponosna na tebe!
Time smo okončali tu temu. Možemo da hodamo na rukama. Možemo biti zaljubljeni u nekoga ko vas ne primećuje. Voleti fašistu. Između moje majke i mene je postojala takva usaglašenost da su razlike bile tek nebitan rub jednog strastvenog jezgra.

Tela su gušća kada je njihova inercija jača

Moj pravi život počinje noću. Radim šest do sedam sati dnevno. Otkako sam počeo da pišem, jedna nova stavka postaje deo mog života. Jedan raspored vremena takođe. Volim da pišem rano ujutru, pre nego što kanalizacione cevi započnu svoju muziku, kada su ulice skoro puste. Sanjam taj čudan san da stavljam svoju knjigu u jednačinu. Noćas sam je sasvim jasno video. Naslov joj je bio
„Almodovarova teorema“. Odmah sam ga prihvatio jer nemam preciznu ideju o Almodovarovoj vezi s mojim radom, osim preko Lize, za koju se čini da je izašla pravo iz nekog njegovog filma, ili zbog neizvesnosti mog postupka i moje opčinjenosti njenim androginim telom. Takođe volim činjenicu da su susret i saradnja s Almodovarom jedno veselo snoviđenje; radost nije često deo mog života, kao da mi je oduzeta zajedno s licem. Doživljavam vrlo jednostavna zadovoljstva, koja nisu rezultat mog odnosa sa svetom ljudi, nego pre odnosa koje imam s predmetima, bojama, mirisima, zvucima, dodirima, i naravno, osećam matematičku radost kada provedem sate uživajući u fraktalima.
Za ručak uvek poručujem dnevno jelo, koje mi donose iz malog restorana u prizemlju moje zgrade. Izlazim zajedno s mrakom. Ponekad mi se desi da ga čekam u fotelji, kao što se iščekuje prijateljica, dok gledam u luku. Volim velike osvetljene brodove, njihovo sporo kretanje, obrise dizalica i beskraj u kome se nebo igra s morem. Imao sam sreće što sam pronašao ovaj stančić na krovu zgrade gde imam malu terasu s drvećem i zelenim biljkama Tu leti provodim duge sate opčinjeno gledajući kretanje brodova i slušajući krik sirena. Mogu satima da sedim tu i ne radim ništa, pogleda izgubljenog u daljini. Postavio sam zvučnike.Slušam Underwater episode V ili Afeks Tvina4. Moja kada je mesto gde sanjarim i iznosim fundamentalne pretpostavke. Volim da zamišljam kuda ću se odseliti za dva-tri meseca. Postoji toliko luka koje treba istražiti. Eto! Odlučio sam, kada sledeći put budem krenuo ka jugu, otarasiću se knjiga. Lagan, neuhvatljiv. Poput ptice koja bez zaustavljanja prelazi granice. Čudno da se još niko nije dosetio da vlada nebom.
Pre nego što izađem, popijem votku. Potrebno mi je žestoko alkoholno piće da bih sišao niz svojih sedam spratova i lzašao na ulicu. To je uvek veliki ispit. Potrebno mi je najmanje pola sata lutanja da bih ušao u ritam. Kao da hodam nekim drugim svetom. U paralelnom svemiru s drugačijim zakonima, drugom fizikom, možda je to Almodovarova teorema: stepen jačine sveta podeljen mojom nemogućnošću da se s njim sretnem. Moram polako da ga pripitomljavam. Moram ovlaš da ga dodirnem, moram da skliznem po njegovoj površini, da ga ispipam kao da se radi o čudovišnoj ribi iz velikih dubina. Ne mogu da je isečem na komade i stavim je sebi u tanjir. U početku hodam uza zidove, hodam brzo i nikome ne dozvoljam da me dugo posmatra. Izbegavam previše osvetljene delove grada. Uzane uličice u luci mi odgovaraju. To je teritorija mačaka koje brzo protrčavaju, adolescenata koji smišljaju neko zlodelo, prostitutki, transseksualaca. Volim kako se te noćne ptice kreću, kao da su bez težine. Njihov lagani očaj me dira. Dodiri su neprimetni i odvijaju se skoro bez reči, ne možemo od svog jada pobeći baveći se jadom drugih. Ništa nalik okupljanjima mladih koji na trgovima i terasama menjaju svet da ne bi osetili svoju sopstvenu patnju, svoju sopstvenu samoću.

Dok hodam, razmišljam o Lizi. Moj plan puta se menja. Približavam se raskrsnici gde ona pokazuje svoje telo, obučena tako lagano da izdaleka liči na karijatidu koja mora da pridržava nevidljivi hram zadovoljstva. Osećam neobičnu privlačnost prema njoj. Osećam kako mi nešto podrhtava u stomaku, noge mi se tresu, usta mi se brzo suše. Ona se okreće u mom pravcu, kao da je osetila moj dolazak, a njene pune usne, uvećane silikonima, u mraku ocrtavaju osmeh, te iste pomalo čvrste usne koje pritiska uz moje.
– Nisam te videla juče, pomislila sam da si se uplašio.
– Ne, morao sam da završim neki posao, na to mi je otišlo pola noći.
– Znaš, možeš doći i u zoru, mogli bismo da doručkujemo zajedno. Obično ldem kod Fausta, tamo su kroasani najbolji. Hoćemo li kod mene?
Čim su se vrata zatvorila, osetio sam se sigurno u svetu sna. Nežno obojeno osvetljenje, Lizin miris, začinjen i blag, ružičasti krevet. Sve mi se čini nadrealnim. U bojama obitava fosforescentnost koja potiče iz mog pogleda. Jedan svet koji nastaje iz svoje sopstvene svetlosti.
Liza, kao da je osetila moju želju, skida odeću i pruža se pored mene. Imam osećaj da se moje srce razvuklo, da se ritam otkucaja gubi u velikom oblaku. I dalje sam obučen. Liza se osmehuje i ne pokušava ništa. Moj pogled luta njenim telom. Zadivljen sam nadmenošću njenih grudi i začuđen što na tom telu muškarca otkrivam ženstvene obline. Stomak nije previše mišićav. Bedra su široka. Ud krije između nogu da bi iluzija bila potpuna. Pubične dlake ocrtavaju nežan trougao na zlatastoj koži. Sednem da bih je bolje video. Liza mi dozvoljava da joj se u tišini divim. Obuhvata je treperav krug svetlosti. Vidim njen izgled izvan njenog izgleda. Ono što treperi oko nje, kao da joj telo nije ograničeno rubom kože. To je zadovoljstvo direktno povezano s nevidljivim što potresa moj racionalizam. Mislim da posmatram njeno telo kao što je ona gledala moje lice. U tom stanju lagane halucinacije. Moj pogled je uzbuđuje. Vidim to po postepenoj promeni oblika njenih očiju, koje se ispunjavaju mlečnom svetlošću i postaju mutnije. Zenica i sočivo višu nisu jasno razgraničeni. Diše dublje, i iznenada, dok ona lagano razdvaja noge, pojavljuje se njen uspravan ud koji podrhtava u narandžastoj svetlosti lampe na noćnom stočiću. Gladak poput mermera, glavića bledoplavog. Moj pogled s njenog uda klizi prema grudima i očima. Prelazim s jednog na drugi arhipelag. Moja očaranost ucrtava nesigurne staze na njenoj koži. Celo moje telo ulazi u stanje blagotvorne oduzetosti. Samo su mi usne poluotvorene. Njena nagost me ostavlja zapanjenog.
Sigurno sam je satima posmatrao. Ud joj se sada lagano opustio preko prepone. Najzad je zaspala. Tiho sam obuo cipele. Pokrio sam je i izašao trudeći se da što tiše zatvorim vrata.
Sigurno je šest sati ujutru. Lutam uličicama prepun nekog elektronskog nemira. Noge me nose bez napora. Moja stopala osećaju sve neravnine na pločniku. Moje ruke miluju kamen koji su druge ruke već uglačale. Fontane se slivaju kroz duboke krivulje mog stomaka. Svestan sam svojih organa, fluidnosti svoje krvi, lupanja svog srca.
Po povratku u garsonjem gledam kako se nad đenovskom lukom rađa dan. Veliki brod polako isplovljava ka daljinama. Zalivam biljke i slušam Medžik Džonsona. Love you. Love you. Love you.
Uzimam blok i nalivpero i u stanju nekakvog numeričkog ludila pokušavam da zabeležim jednačinu želje, Almodovarovu jednačinu. Zamišljam Ramanudžana koji se osmehuje u etra, njega koji je često bio nesposoban da razloži svoje munjevite pretpostavke. Ali ja ipak nastavljam. Zašto ograničiti prostor onim što nam je poznato?
Telefon zvoni. Dižem slušalicu, misleći da je moja majka, ona je ranoranilac. Jedan drhtav, nesiguran glas.

– Antoni, ti si?
– Da, a ko je to?
Jedno ime mi odmah pada na pamet.
– Karolina?
– Kako si me prepoznao? Prošlo je skoro dvadeset godina...
– Uvek se sećam onoga što sam žarko želeo i što nisam dobio.
– Srela sam Karlosa u jednom baru, ispričao mi je za tvoju strašnu nesreću i dao mi tvoj broj. Već dvadeset godina svakog dana mislim na tebe. Niko me nikada nije voleo kao ti. Bila sam čudovište prema 'tebi.
– Jesi li to i sada?
– Da. Bojim se muškaraca. Uvek sam ih se bojala.
– Glas ti je ipak nežniji.
– Nesrećna sam.
– A konji?
– I dalje jašem.
– Udala si se?
– Ne. Nijedan čovek nije mogao da me osvoji posle tebe.
– Hoćeš da kažeš da nikada nisi...
– Jesam, naravno, ali uvek sam žalila za tobom. I danas nosim tvoju sliku u svom rokovniku... Da sam te pozvala pošto si prešao čitav grad na rukama, da li bi vodio ljubav sa mnom?
– Da.
– Provela sam celu noć u ambaru, odmah pošto si došao pred moju kuću. Htela sam da te zovem.
Htela sam da ti se dam, ali moja duša je bila paralisana između želje i straha.
– A posle, zašto mi se nikada nisi obratila?
– Bojala sam se da me ne uništiš. Previše sam te volela.
– Gde živiš?
– Još uvek u istoj kući. Roditelji su mi umrli. Nasledila sam je.
– Čime se baviš?
– Prevodim pravne tekstove.
– Karlos ti je rekao za moje lice?
– Da, znam za to.
– Bio bih ti odvratan.
– Ne. Dođi da me posetiš. Hoću da vodim ljubav s tobom.
– Više ne hodam na rukama.
– Nemoj mi se podsmevati.
– Proveo sam godine razmišljajući o tvom telu, sanjao sam da te mazim, da se prevrćemo kroz svemir, da prodirem u tebe, da ti moji poljupci obrazuju drugu kožu.
– Onda dođi!
– Živim s jednim transseksualcem.
– Šta?
– Sa ženom koja ima kitu.
Nastala je duga tišina. Karolina je prekinula vezu. Nakon tog poziva sam osetio čudnu melanholiju, kao zbog svih snova koje uništi neznanje, nedostatak hrabrosti. Bile su mi potrebne dve

čaše konjaka pre spavanja, jer sam bio obuzet vizijom tog divnog Karolininog tela koje je toliko pohodilo moje noći. Sve je bilo blistavo, prozirno, glatko. Mišići njenih nogu leti su joj s uživanjem igrali ispod kože, pri svakom koraku, dok se sunčala. Njene male grudi su se njihale. Uvek su se videle. Nije nosila grudnjak i ponosnim plavim pogledom je probijala srca. Imala je nadzvučni pogled. Posle nekoliko sati sna, Karolinino telo se stopilo s Lizinim. Postala je Liza.

Delovi mozga, posebno oni najtananiji, za koje je povezan duh, u
neprekidnom su proticanju

Budim se u stanju potpune pometenosti. Moje telo ispod pokrivača sačinjeno je od neizvesnosti. Čak sam zaboravio koji pokret treba da napravim da bih ustao. Dan takođe okleva da probije debelo okno zastakljene terase. Zvuci ne jurišaju u osvajanje zgrade. Čitav kosmos okleva. Mislim kako bi bilo divno osetiti miris kafe i prepečenog hleba. Da neko bude tu. Ostaje mi samo da kupim aparat za kafu na programiranje i haj-tek toster. Osmehujem se svojoj gluposti. Možda zbog previše alkohola. Posmatram bibilioteku koja zauzima ceo slobodan prostor mojih trideset osam kvadrata. Velika pravougaona prostorija, kupatilo, otvorena kuhinja. Volim ovo mesto. Volim da lebdim iznad krovova. Volim da lebdim u svojoj odeći, u svom telu, u svojim mislima. Lebdenje zahteva prethodno opuštanje i, ispod svog pokrivača, tražim način na koji moje telo može da se prepusti tom prostoru. Vežba dostojna mačke.
Trebalo mi je sat vremena da ustanem, ali ovog jutra sam uspeo da dostignem tu lakoću. Prijatan osećaj. Prihvatam je kao poklon. Možda sam posmatranjem Lizinog tela uz sećanje na Karolinino uspeo da dotaknem nešto gipkije, nešto tečnije.
Navlačim plavi kućni ogrtač i s poslužavnikom izlazim na terasu. Čudno je ne biti uvučen u akciju, nego se prepustiti besposličenju. Brodovi spavaju u luci. Dizalice su nepomične. Kao da je danas dan sveopšteg štrajka predmeta, bića, neba i mora.
Posle nesreće, prvi hirurg je učinio najbolje što je mogao da mi dâ ljudsko lice, ali nije bio specijalista za facijalnu rekonstrukciju i jedna bolničarka mi je rekla, kada sam se probudio iz kome:
„Trebalo bi da ste srećni što ste živi.” Danas sam srećan što sam živ. Druga operacija nije uspela da stvarno popravi ono što je prva upropastila. Videla se velika razlika u dubini ožiljaka. Pre sam imao utisak da imam komade šunke na licu. Oči nisu bile povređene. Od tada je facijalna hirurgija, čini se, mnogo napredovala. Ponekad razmišljam o tome da se posavetujem s nekim, ali duboko u meni je skriven strah da bih mogao ponovo dobiti ljudsko lice, i kao da bi svi napori koje sam do sada uložio da bih sebi izmislio samotni život bili uništeni. Majka me hrabri. Volela bi da rizikujem. Ona iseca članke, čita knjige, prati emisije na tu temu i nenametljivo mi, s vremena na vreme, priča o tome. Na kraju krajeva, ne znam volim li dovoljno ovaj svet da bih pokušao da se u njega uključim. Zauzeo sam svoje mesto po cenu nadljudskih napora, ali na tom mestu ima malo ljudi.
Dok pijem kafu, razmišljam o gruboj primedbi upućenoj Karolini. „Žena koja ima kitu.“ Strah da će me neko voleti izbija kao lava iz vulkana za koji smo verovali da je ugašen. Na trenutak zamišljam da sedam na voz, dolazim pešice do njene porodične kuće. Zvonim, ona mi otvara, trčimo ka sobi, svlačimo se i vodimo ljubav. Kakva alhemija bi mogla pomoći žestokoj želji kakvu sam osećao prema njoj da pronađe žar koji sam imao sa svojih petnaest godina? Siguran sam da je još uvek lepa i poželjna. Malo ljudskija, malo nežnija. S petnaest godina nije mogla znati kakvu je pustoš napravila u

meni.
A kada bih ostao na svojoj terasi? Bez posla, bez noćnih šetnji. Bez ljubavi. Ideja me očarava. Konačan prekid svih pokušaja saradnje sa svetom. Ograničavam svemir na svoju garsonjeru, na svoje knjige, jer bih napisao neke druge. Prestajem da radim. Živim od onoga što sam uštedeo. Pišem knjigu za knjigom sve dok me moji čitaoci ne pronađu. Pisac je begunac koji sanja o tome da bude uhvaćen. Ja ostajem tu i ograničavam sebi komunikaciju na sate potrebne da se uđe u svemir nekog drugog. U tim dragocenim satima, ponavljanim do u beskonačnost, postoji ta čarobna fuzija s jednom dušom i jednim telom koje počinje da podrhtava na istoj talasnoj dužini. Životi, vizije koje nalaze svoj put jedna prema drugoj u tajanstvenom činu prepuštanja rečima okačenim u plavetnilu. To je ono čemu težim. Najzad jasna situacija. Bio bih kao i svi drugi pisci, veoma sam, a ne više kao drugi ljudi, izjedan samoćom. Bio bi to izbor.
Vrlo savesno praznim posudu u kojoj kuvam etiopsku kafu, jedem s uživanjem svoja tri tosta prekrivena finim listovima pecorina i sedim tako na starom kanabetu, ispod nadstrešnice. Sanjam. Sanjam. Sanjam. Shvatam do koje mere ispunjavam svoj život bespotrebnim postupcima, kao da bih bolje prikrio njegovu prazninu. Ne raditi ništa bilo bi najsmelije, možda jedino zbog čega bih mogao da povratim prostor. Taj beskrajni prostor sam osetio nebrojeno puta kada su me grlile Sandrine ruke, pošto bismo vodili ljubav.
Ostajali smo zagrljeni u krevetu, na podu, na pesku, u šumi, i osluškivali telo onog drugog, osluškivali smo svoje telo, osluškivali smo svet. Upravo je ta malena pažnja, koju veštačka aktivnost prikriva, ono što mi nedostaje. Čula okružena previše brojnim stimulansima malo-pomalo gube oštrinu. Potreba da se ispuni tišina, prazan prostor, da se upali svetlost dok bdijemo u svom krevetu. Svest o postojanju svih tih postupaka u ovom trenutku navire. Vraća mi se ukus detinjstva kome nije bio potreban napor da bi bio predmet posmatranja. Upravo sam tu moć počeo da gubim. Karolinin poziv je trebalo da me vrati na put jednostavnosti na kome svaki događaj nađe gde će se privezati. Ukoliko gledam luku, brodovi se ponekad pokreću, ponekad su nepomični. A onda otplovljavaju vrlo sporo. Zašto opterećivati svoju misao?
Upravo sam odlučio da kupim ogledalo za kupatilo i bacim fotografije. Suočiću se sa svojim licem. Besmisleno je gledati poslednju fotografiju snimljenu pre nesreće. Gusta crna kosa, orlovski nos, izduženo lice, bezrazložna melanholija onoga koji ne zna da živi poslednje trenutke u svom privlačnom telu. Neznanje onoga koji ne zna da će se svet prevrnuti, da će njeno telo nestati još mnogo brže od njegovog. Sandrina lepota je imala tu bezazlnost. Uvek mislimo da imamo vremena za lepotu, za želju, za strast. Nepoštovati svaku sekundu kao da je poslednja jeste propast u kojoj se ljudi zaglibe. Kada nestane krajnja neodložnost življenja, ja jednostavno gubim život. Ja sam samo gomila organa koje ljuljuška apsurdna večnost.
Koma me je poštedela toga da vidim krvavo i polomljeno Sandrino telo. Nemam nikakvu apokaliptičnu viziju njene uništene lopote. Nemam ni bilo kakav opis toga. S obzirom prema mom stanju, niko mi nije opisao šta je od nje ostalo. Nisam čak ni pokušao da je zamislim. Od nje sam mogao da imam samo poznatu sliku, savršenu, senzualnu i treperavu. Dubok, pametan pogled, graciozni udovi, lepota grudi, struka, bokova, nežnost stomaka, oblost njene prelepe zadnjice o koju sam voleo da trljam nos dok se ona smejala, harmonija leđnih mišića – bavila se plivanjem koji su se talasali kada bi se njen najintimni deo tela otvarao mom jeziku, mojoj ruci, mojim očima. Upravo te svete isečke neprestano vidim u snovima, oni me prate u besanim noćima i usamljeničkim danima.
Ponekad se pitam kako, u jednoj nagloj smrti, svest napušta telo. Da li se to odmah desi? Ili

postepeno? Postoji li lagano izmeštanje? Da li se nešto otkida? Nešto što može da vidi? Što brine? Pati? Ili je to rastavljanje od života grubo i trenutno? O tome sam godinama razmišljao. Pokušao sam da proniknem u tu tajnu istražujući deliće svoje kome. Bio sam skoro mrtav, a ipak je, ponekad, postojala kratkotrajna svest o nečijem prisustvu, nekom zvuku. Mislim da se sećam svoje majke koja me je dodirivala i pričala, bez sumnje jer je i sama bila svesna da mogu da je osetim i čujem, poput laganog oblaka, poput zaljubljene magle u hladnoj atmosferi bolničke sobe. Ali ta osećanja, te odlomke sećanja, jedva je moguće opisati. Oni su, u stvari, vrsta umirujuće rekonstrukcije stvarnosti, pokušaj da se od života i od smrti napravi nešto smisleno, jer bi postojao jedan element nas samih koji ne bi mogao da nestane onako brzo kao plućno krilo, mozak ili srce. I s tim strahom, dodirnuo sam prstom ono što pokreće sve verovanje da postoji ono posle, s one strane. Nije da zahtevam večnost, nego samo nekoliko trenutaka nežnosti pre raspadanja. Vreme potrebno da se poslednji put poljubimo, da uza se pritisnemo voljeno telo, da još jedanput posmatramo pogled koji nas je odveo na kraj sveta u onom najprisnijem i najtajanstvenijem trenutku. Upravo sam taj tako kratak trenutak želeo da mogu da uhvatim. Tu poslednju radost, sličnu raketi koja prolazi kroz stratosferu.

Oduzmimo telu gravitaciju

Ležim na krevetu. Liza stavlja gipsane trake u duboku posudu, sipa preko njih mlaku vodu, čeka nekoliko sekundi i stavlja ih jednu po jednu na moje lice. U početku je dodir svež, a onda gips počinje da se steže i odaje blagu toplotu, ali istovremeno izaziva i osećaj zategnutosti kože. Liza pažljivo prekriva celu površinu, a onda dodaje još jedan sloj, da bi maska bila jača. Moje lice nestaje u beloj noći i ostavlja mi utisak nevidljivosti. U jednom trenutku želim da me Liza celog obavije trakama. Neka završim kao mumija okačena u prostor-vremenu.
– Ah! Ovo će biti vrlo lepo, videćeš... Počinje da se suši. Za dva-tri minuta moći ću da je skinem. Mislim da dobro prianja. Imaću dobru osnovu da te ponovo stvorim, moći ću da izmišljam koristeći tvoje oblike... Znaš, oduvek sam želela da budem umetnik, da nešto pravim, oblikujem, dajem formu, ali ništa nije uzbudljivije od stvaranja lica.
Lizino oduševljenje me umiruje. Toplina struji između njenog i mog tela. Volim dodir njenih butina na koži mojih grudi. Njene pažljive ruke. Osećam njen pogled. Znam kako i gde me gleda. Kao da mogu da pratim kuda se njene oči kreću po mom telu.
– Još jedan minut i skidam ti to, mili moj!
Znam da joj je to navika, znam da svima kaže „mili moj“, ali ne mogu a da ne zadrhtim. Te reči nisam više navikao da čujem.
Najzad, ona lako odvaja masku, kao da podiže moju mrtvu kožu, moju napaćenu kožu, moju kožu prošaranu ožiljcima. Po smatram masku. Nije otvorila ni oči, ni usta, ni nozdrve.
– Vidi, liči na sneg!
– Lepo je, glatko, ujednačeno. Nedostaje samo ono što se naziva nosem.
– Imaš li sliku roditelja na kojima im se dobro vidi nos?
– Uništio sam svoje slike.
– Šta su ti napravili, pa to je nos starlete iz neke američke serije, mali peščani breg.
Ne mogu a da se ne nasmejem. Upravo je to najbolnije s drugima; gađenje i strah su toliki da se nikada ne usuđuju da naprave neku aluziju na moje lice. Liza je potpuno opuštena, govori ono što joj padne na pamet i ne pokušava da prilagodi svoje reči nekoj slici koju o meni ima. Vidi me onakvog kakav jesam, bez presuđivanja, bez distance. Patnja, bitka, samoća kroz koje je prošla odjek su onoga kroz šta sam ja prošao. Možemo neposredno da pristupimo našoj lepoti, lepoti onog drugog, a da pri tom naše opažanje ne bude uslovljeno strahom.
– Jesi li već videla operisane transseksualce?
– Jesam, imam dosta drugarica koje su to uradile. To je teška i čak opasna operacija ako se ne uradi u dobrim uslovima. I vrlo je skupa.
– Kako uspeju da naprave otvor vagine?
– Uzmu kožu s uda, prevrnu je i pretvore glavić u klitoris, posle naprave usmine od sunđerastog tkiva uda. Videla sam neke vrlo uspešne, u kojima je još bilo osetljivosti, čak su mogle da dožive

zadovoljstvo. Dobri hirurzi sačuvaju nervne završetke. Jedina nevolja je što čak i sa ženskim organom mi imamo erekciju, i to često otera mušterije. Drugi problem je što se vagina prirodno skuplja posle zarastanja i treba je održati da ostane otvorena, pomoću sonde ili kleme. Spolja zaista liči na pravu.
– Nisi nikada to poželela?
– Ne, ja volim da budem aktivna i mnogi muškarci to vole. Privlači ih muška homoseksualnost, ali ne toliko da bi to probali s muškarcem. S nama, strah se gubi. Ne osećaju se kao homići. Vide lice žene, telo žene i osećaju da nešto prodire u njih. Nemamo uopšte iste mušterije kao one operisane. Drugi su zahtevi. Dvosmisleniji. A može biti i dosta komplikacija. Opasno je, ponekad, bolno. Volim sebe ovakvu kakva sam.
– Lepa si. A grudi? Da li brzo porastu?
– Ne, treba uzimati hormone više od tri meseca pre nego što ppočnu da rastu. Onda osećaj postaje neverovatan, jer primećuješ kako ti grudi rastu. A onda, vrlo polako, hormoni ti preobražavaju lice, stas, struk ti postaje tanji, dobijaš bokove, malje nestaju, osim na licu. To je glavni problem.
– Šta onda radiš?
– Idem na lasersku epilaciju, dugotrajno je i skupo. Ali posle više ne rastu.
– A da bi imala papire da si žena?
– Teško. To su velike pravne petljancije, ali ja nemam tih muka. Samo ako želiš da imaš uobičajeno mesto u društvu. Da imaš posao, da te ljudi stvarno smatraju ženom. Prilično je lako s muškarcima, ali žene su nemilosrdnije. U stvari, bolje je krenuti od nule. Otići u neki veliki grad gde te niko ne poznaje i, ukoliko su ti papiri u redu, započinješ novi život. Ako si mlada i lepa, još je lakše. I nikome ništa ne reći. Imam drugarice koje su sasvim uspele. Ako ne naletiš na tipa koji želi decu, sve je u redu.
Ostao sam zamišljen posle ovog razgovora. Posmatram svoje lice, ravno je, bez nosne kosti. Celokupan središnji deo mog lica je od sudara ulubljen, kao i čeona kost iznad arkada. Godine kraniosakralne terapije su na tom mestu malo popunile prostor.
Liza odlaže masku na prekrivač, gleda je kao da će se iz nje naglo pojaviti ono što nedostaje da bi bila jedna uverljiva, uravnotežena celina. Leže pored mene i spušta mi svoju glavu na stomak. Milujem joj kosu, čelo. Očajnički me grli, stišće se uz mene.
– Moj život se promenio otkako te poznajem. Jesi li davno sreo Almodovara?
– Dok sam živeo u Barseloni.
– Šta je radio tamo?
– Ne znam. Izlazio je iz restorana s prijateljima.
– I tek tako si mu prišao?
– Ne, on je mene primetio. Prišao mi je.
– Nisi osetio da je bio zgađen?
– Ne, uopšte, bio je zaintrigiran, fasciniran. Seli smo na terasu nekog restorana; raspitivao se o mom životu i što sam mu više pričao o njemu, to sam sve više primećivao kako se njegova mašta pokreće. Iz minuta u minut, gubio sam svoj lični identitet i postajao jedan od njegovih likova. Svet matematike ga je opčinjavao, ali i svet pisanja. Ponovo smo se sreli sutradan. Odlučili smo da zajedno radimo na scenariju na osnovu onoga što je pročitao u mojoj knjizi, ali mi ne ide. Čekam.
– Almodovar sam piše svoja scenarija, zar ne?
– To je bila njegova ideja. Ne znam šta će od toga ispasti. Rekao je da hoće da napravi neke

probe. Da hoće da dođe kod mene sa svojim snimateljem i snimi moj svakodnevni život.
– Je l’ već dolazio?
– Nije, najpre će mi se javiti.
– Hoću da postanem zvezda, da budem deo tvoje priče, to bi bilo genijalno.
– Već si deo moje priče. Mislim da te smatra vrlo lepom. Još prve večeri mi je rekao da te možemo uključiti u projekat, ne sećaš se?
– A šta je priča?
– Ljubavna priča.
– Lepotica i zver?
– Tako nešto.
– Ali ja ću ti izmisliti lice.
– Jedva čekam da to vidim.
– Tvoj miris me podseća na veliki bazar u Istanbulu. Radila im tamo neko vreme. Bilo je vrlo surovo. Više sam volela da se vratim.
Liza mi miluje lice, ramena, grudi, stomak. Moje telo buja drhtajima.
– Jesi li gledao Lavirint strasti?
– Predivan.
– Sećaš se kada Keti i Seksilija menjaju identitet?
– Da, ona se izvlači iz incesta podmećući ocu drugaricu, koja toliko liči na nju, a on je u svakom slučaju meša sa svojom ženom.
– Često kupujem muziku iz njegovih filmova. Ubacuje pesme koje ti pomeraju utrobu.
– Ako hoćeš, možemo da odemo da pogledamo njegov poslednji film.
– Još nisam gledala Volver.
– Sutra?
– Hajdemo na predstavu u osam, a posle ćemo na večeru.
Vratio sam se kući s osećajem da lebdim. Sve je bilo suptilno i lagano. Moje telo, drugi ljudi, skuti senki i mraka, zvuci. Volim ovaj trenutak kada zora okleva da se pojavi. Kada noć nije sigurna da želi da ode. Kao da se Bog igra sprečavajući Sunce da izbije. Tek da bi video. Tek da bi se poigrao osećanjima ljudi, njihovim radostima i njihovim patnjama. U tom neodlučnom satu sve što je određeno gubi se u neizvesnosti, i to je bez sumnje ono što se meni dopada. Ivice, obrisi, crteži se rasplinjavaju. U tih nekoliko minuta gubi se oholost ljudi. Utisak da postojiš, da imaš svoje mesto, svoju ulogu, svoju sudbinu, svoj život, sve to je obuzeto tajnom. Nema moguće jednačine za sumrak.

Prostranstvo je jedno telo

Almodovar nema uglove. Njegovo telo i lice poseduju jednu dečiju oblinu kojoj protivreči mračan pogled, strastvena nestalnost. Obraća se kamermanu, traži od njega da snima pod određenim uglom dok se krećem kroz veliku prostoriju. Posmatram starinski parket, njegov sjaj i njegove svetlosmeđe tonove. Pogled kamere mi ne smeta. Čini mi se da je njeno oko pažljivije od ljudskog i znam iz iskustva da pažnja na kraju rađa očaranost. To je lagano pomeranje. Najpre izbijaju forme, um ih se dočepa, stvara poređenja a potom sud. Um se užasava svežine, jedinstvenosti trenutka, obrisa koji ne liči na nešto poznato. Uvek nas sve podseća na nešto drugo, odatle teškoća da se bude stvarno živ. Kamera nije referentna. Na nju suptilno utiče oko snimatelja, ali ta ležernost je kreativna. Ne možemo mrzeti ili prezirati ono što dugo gledamo. Sva silovitost našeg vremena, sve političko podlaštvo, potiče iz činjenice da niko nikoga ne gleda. Razlike se produbljuju, pukotine se pretvaraju u ambise u koje poniru rat i destrukcija. Ubiti je odgovor onoga koji ne gleda, i na neki način, ja sam, sam za sebe, pramčana figura nasilja. Postoje razdoblja u istoriji u kojima su diktatori najpre ubijali čudovišta, umobolnike, mislioce, umetnike, kao da bi ubili njihov pogled. Ubijamo one koji vide svet. Diktatori uvek imaju nepomičan pogled. Mogli bismo im dati tu dijagnozu već u detinjstvu, Ne mislim na nepomičan pogled usled očaranosti nekim insektom ili daždevnjakom, već na nepomične poglede onih koji u svemu vide samo sebe same, uzdignute na vrhuncu slave. Oni svi imaju paralizu zenice. Oko kamere je hladnije, ali je lišeno informacije o svom sopstvenom postojanju. Može videti druge, može videti svet. To je tajna oka rasečenog brijačem u Bunjuelovom filmu Andaluzijski pas.
Almodovar ne govori ništa, potpuno se uklapa u tihi postor, sluša moje lice, a njegov pogled je otvoren, živ, treperav. To je srce njegove okrugle glave. Sedam u fotelju ispred širokog prozora. Odatle vidim liniju horizonta koja ovog jutra nije jasno određena. Gde se završava more? Gde počinje nebo?
Oko kamere, da, ona ima samo jedno oko a mi uvek gledamo film s oba oka. Uvek prelazimo s jednog na dva. Sreća pa su egipatski Nubijci, Indijci ili Vavilonci (još jedna nesigurnost), izmislili nulu. Da bi nas izvukli iz sukoba između dvojnosti i jednosti. Postoji svet pre nule i svet posle nule.
Onda, to oko, predivno u svojoj jedinstvenosti, taj kiklop bez srca, šta vidi? Šta vidi onaj ko je lišen odbojnosti, srama, sumnje, straha i gađenja? On vidi Antonija Kazasa Rosa kako sedi u fotelji ispred svog velikog prozora. Ja, ja posmatram more i nebo, on me vidi dok ih ja posmatram. Ne pokušava da se zaustavi na nečemu poznatom. Nema nesigurnosti jer nema ni odbojnosti, ni srama, ni sumnje, ni straha, ni gađenja. Ne objašnjava ništa u vezi s malim peščanim bregom koji nasred mog lica zamenjuje nos. Ne primećuje da su nozdrve preterano velike, liče na korintsko grožđe zaboravljeno u mlakoj vodi. Dva crna tunela otvorena ka belini kože. Objektiv ne kaže: „Srećom pa ima lepu, crnu, kovrdžavu kosu!“ Ne zaustavlja se na ružičastom i uvijenom ožiljku. ,,Ah! Ali uši su skladne, lepo oblikovane, bar nešto na čemu može da se zastane!“ Ne. To oko vidi. Dodiruje svu nežnost kože koja voli svetlost, kožu gejše, nije da sam već posmatrao neku, ali sam kroz ljubav

japanskih pripovedača prema koži svojih junakinja uspeo da je dodirnem u stvarnosti. Ah! I usta su tu! Tu nema šta da se doda. Lep oblik. Treba mi samo zečja usna pa da se bacim kroz prozor. A kada skačemo, znamo kakvo smo lice imali pre skoka, ali ne i ono koje ćemo imati posle, na asfaltu. Ako vas uz to prolaznici ignorišu, niko ne pozove policiju ili pronto soccorso5, ubrzo postajemo tanki poput hartije za uvijanje cigareta, umetnuti u međuprostor između kocaka kaldrme. U mojoj ulici ima kaldrme. Nalazimo se spljošteni i, malo-pomalo, nestajemo nasumice, kada prođu kamioni za pranje ulica, sa svojim deterdžentima, đubretari sa svojim metlama. I evo, već je na redu sahrana. Ni najmanjeg komadića koji bi mogao stati u umu na kaminu, ili koji bi se mogao baciti u Sredozemno more, već prilično zagađeno, koji bi se mogao sahraniti u dvorištu pored ostataka poslednjeg psa, tibetskog, sa spljoštenom njuškom Diktatura lepote tela je potpuna i neprevaziđeno anoreksična. Ne želim da kažem da su devojke čije fotografije vidimo u časopisima previše mršave (mada to patetično jesu), već da u toj diktaturi postoji ludilo onoga koji se prepušta smrti od izgladnjivanja dok trećina sveta umire od gladi, a dve trećine od odsustva pogleda. Sva naša kultura je anoreksična, sva naša civilizacija. Naše oko je nepomično.
U tom autoportretu pokušavam nešto drugo. Pokušavam da gledam svet sve dok nam ne otkrije svoju lepotu, mada je operacija neobično utopijska. Postavljam Almodovarovu teoremu: dovoljno je dugo gledati da bi se užas pretvorio u lepotu. Kamera je sigurno uključena već dva sata i snima u blistavoj tišini mog lica. Čak nema mesta za neku melanholičnu pesmu, za Lizin smeh. Nalazimo se na početnom nivou belog slikarskog platna, bioskopskog platna, što dokazuje da su sineaste slikari koji to dobro shvataju.
Šta ostaje od naših ljubavi? Tragovi raspadnutih lica u ushićenim ili bolnim trenucima. Fragmenti, kolaži. Onda, možemo li voleti biće čije je lice već kolaž? Možemo li ga gledati dovoljno dugo da bi ljubav šiknula poput reke koja izvire u steni? Ne, to je tragična posledica Almodovarove teoreme: potrebni su nam geometrija i harmonija jer nema nikakvog zadovoljstva u uništavanju onoga što je već pretrpelo uvredu apstrakcije.
U muzejima često sede kopisti, koji se po svaku cenu trude da reprodukuju dela iz prošlosti u besmislenom pokušaju da otkriju tajnu stvaranja: ali da li je iko ikada video slikara početnika kako kopira monohromno platno jednog Klajna6? Tajna je u plavom, mada nam velikodušno daju njenu formulu. To je i diktatura lepote Mislimo da možemo da stavimo nevidljivo u jednačinu. Veliki slikari su uvek voleli čudovišta. Samo su neoklasicisti opčinjeni harmonijom. Ja zahtevam pravo na haos kao jedino područje preko koga vredi preći, a kada se čitava jedna civilizacija okrene ka
„duhovnom“, to je početak kraja i kraj je početak. Postoji u haosu nekakva neizvesna elegancija o kojoj nijedan neoklasicista ne zna ništa. Najistaknutija manifestacija haosa ispoljava se u traganju za redom, savršenstvom, harmonijom. To je takođe jedna od posledica Almodovarove teoreme: Harmonija = Haos.
Autoportret nije završen. Pažljivi čitalac je možda primetio da govorim o oku kamere koje luta preko mesečevog pejzaža mog lica, ali nešto nedostaje, jedan izuzetno važan element!
Zadnji deo glave. Tu se ocrtava harmonija. Napravio sam nekoliko svojih fotografija koje sam želeo da pošaljem budućcm izdavaču. Da li ste primetili da dobri izdavači stavljaju fotografiju pisca na četvrtu stranu od korica? Nije da su baš svi grozni. Ima i lepih pisaca... Kortasar, na primer. Postoje i svi oni inertni likovi koji se gube u magli u trenutku kada ih ugledamo.
Na tim fotografijama možete me videti kako sedim, okrenut leđima. Tamno odelo, beli okovratnik, potiljak, crna i sjajna kosa, nalik Indijanki. Ah! uši. To zapravo znači da ne želim da svog čitaoca

gledam u lice. Zamislite jednu stranu novina Liberasion ili Mond, vidite me s leđa, i s one strane novina, zajedno vidimo svet, vi i ja, i iz tog zajedničkog pogleda najzad se oslobađa lepota jer je naše oko otvoreno, ono se spušta, prestaje da leprša, najzad, ono vidi!
To je predmet svake književnosti. Koji je interes ostati u sedećem položaju poput psa od porcelana spram neke mumije? Ko je pas? Pisac ili čitalac?
Almodovar odvlači svog kamermana. Odlaze. Zauzimaju mesto neba. Vide me kao što mesec gleda svet. Imamo tu smelost da gledamo mesec. Inteligentnije sunce se okitilo nepodnošljivim sjajem. Mada sam čuo da ga neki Indusi gledaju direktno sve do razaranja oka. Peku se da bi bolje videli tamnu unutrašnjost sebe. Ja bih im suprotstavio pustolove prosvetiteljstva. Nalazimo se u jednoj epohi u kojoj nas moda tera da gledamo unutra. To je kao da pokušavamo da gledamo jetru ili slezinu naših sagovornika, ne kažem da bi bilo nezanimljivo, ali probajte da to uradite a da preskočite kožu. Ovom veku ne nedostaju idioti koji se okupljaju da bi pričali anđelima ili da bi videli božansko u sebi ili na nekom drugom mestu, ali bogovi bi, da postoje, bili mnogo zabavniji! Gledajte ih kako lepršaju iznad kupola, nestvarni betmeni, otvorenih usta, kako gutaju mušice, rode, supersonične i putničke avione prepune putnika, zadubljenih u čitanje Almodovarove teoreme, koji zauvek nestaju u utrobi haosa.
Jedanput sam video džez pevačicu koja je stajala okrenuta leđima publici. To mi se učinilo lepim. Gledao sam kako joj se leđa pokreću. Glas je izlazio iz celog tela a ne samo iz usta. Govor, reči, direktno povezani za celo telo. To nije mentalna operacija, to je mnogo fizičkiji čin. Moj stomak piše, moje noge pišu, čulna sveukupnost mog tela piše i duh je tu samo kao nekakav predajnik, prevodilac, koji izražava neobično brujanje tela. Kada se reči promole, ja se uvek iznenadim. Ponekad sam zapanjen da jedna rečenica sa svojom strukturom može da se pojavi iz jednog svemira neizrecivog drhtanja.
Voleo bih da znam španski jer mi se taj jezik čini jezgrovito tačnim. Većina mojih omiljenih pisaca se izražava na tom jeziku. Imaginarno, ta neodređena i podrhtavajuća margina koja razdvaja stvarnost od fantazmagorije jeste okean po kome oni lagano plove. Evo još jednog razloga što se ljutim na svog oca. Trebalo je da mi da ime Antoan pošto je bio deo onog pokolenja koje se stidelo svog jezika i svoje kulture. Opsednuto je odbijao da govori, pa čak i da razume, španski ili katalonski. Zapravo je moja majka zahtevala da mi da ime Antoni. Volela je zvučnost tog imena. Najčvršća veza koju je moj otac održavao sa svojom kulturom bio je, čini se, fašizam. Slava ,,vođe“,
,,kaudilja“. Oduvek sam mrzeo vođe, osim da bi me proveli kroz džungle ili preko pustinja.
Šta, dakle, nedostaje ovom autoportretu? Oči! „Imaš lepe oči, znaš...“ To su mi govorili u vreme kad sam još hodao na rukama. Moje oči se nisu promenile, one su pošteđene u svom obliku i u svojoj sposobnosti da gledaju. Ja gledam u kameru, ,,objektiv“. Da sam Almodovar, pre bih govorio da treba promeniti „subjekiiv“. Otvor irisa. Pretopljeno kroz crno. Sve te tajne koje se odvijaju pri prolasku kroz masu stakla. Mislim na onog prvog koji je probio komad kartona ili koji je video drvo projektovano na zidu sobe naopako, zahvaljujući rupi na prozorskom kapku.
To je najčistija definicija sreće, kreativnosti nastale iz oka, iz pogleda. To je ono što volim kod mangupa. Znaju da gledaju brzo i dobro. Život im od toga zavisi. Bića koja nisu u opasnosti previše su opuštena. Njihova se čula ubuđave. Zeleno-sivo preplavljuje im život. Postoji u svetovima koje volim da posećujem, u sumnjivim svetovima, jedna prodornost pogleda, blistavost, sjaj. Mislim na onu Balzakovu rečenicu iz Malog Robera7: „Sumnjivi svet sumnjivih žena“. Nalazim tu zvučnu i prikrivenu divotu i to je taj svet koji Almodovar istražuje a da se nikada ne umori. Njegov pogled na

meni, to je pogled nekoga ko zna da belo i crno nikada ne smeju dati sivo već moraju da podrhtavaju bestidno se udvarajući jedno drugom, zaprepašćeni mekoćom pokreta jezika koji uvek poništava slučajnost.

Ta stvorenja bi bila ili tela ili sasvim slična telima

Upravo smo izlazili iz bioskopa kada smo ugledali jelena. To je mala bioskopska sala u mom kraju. Ima ih još. Sedišta su malo razvaljena. Uveli miris svih snova, svih strahova, svih nadanja da će se ispričati ljubav koju su likovi upravo doživeli. Želja da naš život najzad bude veličanstven. Da se pojavi neka velika ljubav, makar nas i uništila. Upravo nam svaki film donosi takvo preuzmanje rizika. Kada izađemo iz mračne sale, uzdržavajući se da ne pustimo neku suzu, nekoliko suza nad ništavnošću našeg života, mi više ne hodamo na isti način. Svaki veliki film nas nagoni na posrtanje, ostavlja nam na trenutak ili za večnost taj planktonski, pomalo mekan osećaj da lebdimo između dve vode, Taj neodređeni osećaj da možemo najzad živeti kao heroji, da možemo da prolazimo kroz život a ne da od njega bežimo. U takvim trenucima milosti osećamo kako smo krhki, lagano dodirujemo naše neodlučno meso, dozvoljavamo snažnom maštanju o lepoti da izbije i da nas ponese. A onda se strah ocrtava. Potreba da se sačuva određeni okvir, forma, društveno ponašanje. Ja sam sve ono što veliki film osvetljava u nama, a to je ta mogućnost da slobodno delujemo. Ko nije sanjao, izlazeći s neke predstave, o tome da nestane? Da više ne vidi svoju porodicu, svoje prijatelje, da više ne odlazi na posao sutradan, da više ne bude onaj koga ceo svet poznaje. Da se preseli u neki drugi grad, i najzad, da preuzme rizik da čini zadovoljstvo samo sebi samom?
U trenutku smrti se sigurno nalazimo u istom stanju. Zamišljamo da je naš život mogao da se oslobodi tereta navika, usklađenosti s društvom, neprekidnog ponavljanja istih mehanizama odbrane. Onda dolazimo do najapsurdnijeg. Brani ti šta? Pretpostavljam da moramo biti na svojoj samrtničkoj postelji da bismo se usudili da odgovorimo. Nema šta da se brani. Napustili smo sve naše snove. Živeli smo u saglasnosti s pravilima. Tražili smo samo udobnost i, u takvom zajedljivom traganju, radost nam je pobegla. Svako umetničko delo u nama budi ono što je u biću najživlje, najsubverzivnije, najslobodnije. Patnja je snažna. Želimo da ponovo napišemo scenario svog života. U celoj egzistenciji čini se da nedostaje besmislena drama koja bi nas obavezala na život kao da treba da umremo sutra. Umrećemo sutra. Niko toga nije svestan. I upravo na filmu izranja ta svest. Još uvek nismo imali vremena da budemo heroji. Previše je ljudi koje treba zadovoljiti. Ali dođe trenutak kada ne možemo više zadovoljiti ni sebe, i tada smrt postaje tragična.
Sudbina mi je udelila dar da vrlo rano umrem da bih počeo da živim. Ubijen u svom mesu, ubijen u svom licu, ali ne i u ,,duši“ Mogu da napišem tu reč jer sam ateista. Mislim na La Metrijevu Prirodnu istoriju duše8, materijalistički tekst, ukoliko to jeste. Duša, šta je to? Taj duh koji je, kada ne ponavlja metode svoje lične bedne tragedije, sposoban da sanja? Da se provuče kao plivač između tečnih slojeva stvarnosti? Ono što mi se dopada u reči duša jeste njen neodredivi deo. Rečnici su nedovoljni na tom nivou. Vraćaju razumevanje kao lopticu za pingpong. Duh: „Princip vantelesnog života čoveka. Videti: duša. Princip telesnog života čoveka“. Ko bi rekao da ćemo tražeći jedno naići na drugo. Ta velika neodređenost kao moć verskog, koje se upliće čak i u definicije. Bio bi potreban jedan ateistički rečnik francuskog jezika, oslobođen svojih grlica, dobra i

zla. Jezik koji bi imao sjaj i oštrinu sečiva. Pisati kao što ratnik žestoko napada nebo znajući da seče reči, preseca sumnjive veze, ponovo iznosi na videlo krajnju razgolićenost bića. Neka se svako oseti nesigurnim kada na sebi nema nikakvu odeću. Onda bismo mogli da vidimo unutrašnje organe kao kada smo zaljubljeni i sanjamo da uđemo u telo onog drugog na nivou različitom od tog kakav nam omogućava seks. Ili, početi sa seksom, ali zatim ostaviti celo telo da se prepusti.
Seks bi bio vrh koplja koje bi povuklo celo biće u telo drugog bića.
Ušao sam u tebe, ušla si u mene. Putujem od tog trenutka kroz unutrašnjost tvojih prostora, plovim po tvojoj krvi, ushićen sam na svom krhkom čunu, tu su brzaci, jezera, unutrašnji okeani. Izvukao sam durbin i osmatram horizont, vidim arhipelage, brda, mračne pećine, iznutrice, ponekad rizikujem i krenem ka jednom otvoru, bacim pogled napolje i vratim se istog časa odakle sam došao. Pustolovina, velika pustolovina. Otkrivanje bezimene teritorije. Nema potrebe ići u kosmos da bi se dalo ime nekoj zvezdi. Tu, odmah pored nas, nalazi se jedna potpuno neistražena galaksija, unutrašnji pejzaž pokrenut groznicom što život konačno počinje.
To je ono što sam doživeo gledajući taj film, telo uz telo s Lizom. Možda mi nismo ono o čemu sanjaju drugi, ali mi znamo da se u nama nalazi ta zvezdana strana zato što iz sekunde u sekundu osećamo svirepost sveta. Mi smo bez zaštite, bez ruba, bez granica. Svakog se časa možemo raspasti. Već rasparčani u prostoru. Napustili smo sve snove o povezanosti.
Najčudnije je prisustvo jelena. Usred grada, u deset sati uveče, ispred bioskopa u mom kraju. Zamišljam da je prešao preko železničkih šina, račvanja autoputeva, galopom, preskačući prepreke da bi došao da ispravi štetu. Kola ga nisu povredila. Spasao sam ga. Ubio sam Sandru. Došao je da me vidi. Zamišljam da se posle buke od udarca auta o drvo vratio u šumu odakle je i došao, i da je svih ovih godina uspevao da izmakne lovcima, psima, pogledima. To je dostojanstven i mudar jelen. Ljudi izlaze iz bioskopa u onom lelujavom stanju, bez sumnje i oni vide jelena, ali ne reaguju. Zamišljam ih kako se vraćaju svojim kućama. Deca im sede ispred televizora. Tad sipaju sebi pivo.
–Deco, videli smo jelena kada smo izlazili iz bioskopa, baš tu niže!
– I mi smo ga videli na televiziji. Evo najbanalnijeg nivoa realizma.
Liza prilazi jelenu. Priča mu o veličanstvenim rogovima. On ne beži. Miluje ga po glavi, ja se divim rogovima koji oblikuju noć. Uličica je vrlo mračna. Posmatram ih, očaran, približavam se pazeći da ne napravim nagao pokret. Jelen okreće glavu ka meni. Gleda me. Vidi me. Oči su mu grumeni ćilibara u tami. Dlaka mu je topla i vlažna od lude trke. Svi njegovi mišići trepere.
Uličica se sada prazni i mi hodamo ka luci, jelen, Liza i ja. Najluđe misli mi padaju na pamet. A šta ako je to Sandrina duša? Znam, to nije baš najrazumnije za jednog ateistu. To je samo pomisao, kao što gavran preleti nebo. Nisam nikada sanjao o Sandri. Proveo sam na hiljade sati nepomičan na svom krevetu i gledao je, pričao s njom, osećao njen miris, vodio ljubav s njom. Ponekad je njeno prisustvo bilo tako snažno da sam bio začuđen što je ne zatičem kako se kupa, zamišljena i prozračna, tela uvećanog pod vodom, pogleda uprtog u neku tačku toliko udaljeniju od površine zida.
Ovde nikoga nema da snu podari oblik. Možemo uništiti planetu, ostaviti svet da bude žedan, mučiti stvorenja, iznositi i najsitnije pojedinosti o povređivanju njihovih najosnovnijih prava, možemo sakatiti organe, izbrisati lica, silovati žene i decu, vrbovati, paliti psihijatrijske azile i rehabilitacione centre, možemo vladati samovoljno, širiti fanatizam, zabranjivati, paliti knjige i filmove, osuđivati na smrt i izvršavati egzekuciju. Možemo biti predsednik i svečano spasti jednu ćurku, a pri tom odbiti pomilovanje osuđenih na električnu stolicu. Možemo ostaviti da ceo jedan

kontinent umre od side, možemo zatvoriti milione ljudi, pretvoriti svet u zatvor, ali ne možemo sprečiti jelena da prošeta gradom. Ne možemo sprečiti nijedno biće da sanja, da čuje muziku, da posmatra pticu kako poleće ili talas kako dolazi da umre na obali. Ne možemo sprečiti slikara da slika, muzičara da svira, pisca da piše. Možemo samo sprečiti da se njihova dela razvijaju, da se šire, da diraju ljude. Na neko vreme, vreme diktature, trideset, četrdeset, pedeset godina. A onda smrt oslobađa. Život ponovo izbija sve dok možemo da dišemo i popijemo malo vode. Koliko vremena još?
Prošli smo kroz četvrt prostitutki, transvestita, transseksualaca, i jelena su videli, dodirnuli, divili mu se. Jedna od njih mu je ponudila svoj dugački fosforescentni perjani okovratnik.
Seli smo na terasu nekog restorana i pojeli penne all ’arrabiata, a jelen nas je posmatrao. Bes je to što nas guši, što mene guši, bes da ne budemo slobodni da skakućemo kroz šumu, da se parimo ričući, da preziremo zakone i pravila kakva su propisali oni koji čovečanstvo žele da pretvore u ogroman zoološki vrt. Ali ako budemo iza rešetaka, ko će doći da nas gleda? Vanzemaljci, anđeli, bogovi, demoni? Ne, same životinje, tigrovi i anakonde, vilini konjici i nosorozi, žirafe, koje nas – gledajući odozgo – vide tako sićušne, večito stegnute u naša lica bez očiju, u naša tela bez surovosti, u naše misli tako hladne kao elektronska komponenta.
Malo je tesno kod mene – kaže Liza dok plaća račun.
– Onda ćemo ga povesti kod mene.
– Mogu li da spavam s tobom?
Jelen, Liza i ja smo prošli tom bučnom i veselom uličicom dok su nas kurve burno pozdravljale.
Ponekad je dovoljna sitnica da bi radost izbila.

Prostori s unutrašnje strane sveta

Jelen se bez muke uspeo do sedmog sprata. Čudi me njegovo odsustvo straha. Liza, on i ja, mi se oduvek znamo. Postoji ta opuštenost kao među starim prijateljima, nema potrebe za raspravama, prepirkama, sve teče.
Šta jeleni jedu?
Sada je sezona kestena, sigurno se time hrani u šumi. Sipali smo mu vodu u kadu. Kestenja sada ima svuda.
Naručiću nekoliko džakova. Da ga pustim na terasu?
Biće mu lepo, lišće opada s grana, malo će udisati miris šume.
Jelen se smestio na kanabetu, spustio je glavu starog filozofa na naslon, duboko uzdahnuo i zaspao, premoren svojom gradskom likom.
Liza skida odeću i baca je na pod, ja je gledam dok se šetka kroz garsonjeru, njene grudi seku vazduh poput kipa na brodskom pramcu, ona je moreplovac, njene butine se dodiruju, poput kolonada koje joj služe da bolje pokaže svoj gladak ud, lagano uzdignut i treperav u polumraku. Nismo upalili svetlo da ne bismo uplašili jelena. Liza ide ka krevetu, vidim joj oblu zadnjicu, leže.
– Dođi protrljaj svoje lice o moju zadnjicu, anđele.
Dirnut sam što mi kaže ,,anđele“ tim umiljatim glasom. Svlačim se i ležem pored nje. Osećam svoje vulkansko telo, srce mi lupa, ud mi se diže. Mazimo se, ja uzdišem, drhtim, oslobođen sam poznatog. Najzad, dodirujem onaj deo koji je slobodan, van diktature misli. Ništa mi ne prolazi kroz glavu. Osećam samo Lizinu toplu kožu, njene usne, njen jezik koji se igra mojim i njene krupne oči, još krupnije nego obično, kako me gledaju. Naši se stomaci dodiruju, naše disanje se usklađuje, naši podignuti udovi klize jedan prema drugom, jedan veliki drhtaj mi prolazi kičmom, od trtične kosti do potiljka.
Potpuno sam obuzet svim onim što njeno telo čini neodređenim, celokupnošću njenog androginog bića, snagom koja izbija iz njene želje, njenim prepuštanjem, svojom smelošću. Polako pomeram glavu od njene glave ka ramenima, ka grudima koje lagano ližem vođen laganim talasanjem njenog tela, i najzad držim u ruci njen ud koji drhti i treperi, milujem ga, gledam ga, a kada se moje usne spuste na vrh njenog uda, Liza snažno krikne.
Uzbuđuju me nežnost, glatkoća života, kucanje vena, tvrde mošnice u mojoj ruci, skoro jesenji ukus. Utoljavam glad njenom kitom pre nego što ona počne da se zadovoljava mojom, i sve godine samoće se rasprskavaju u komadiće. Najzad jedno telo uz moje telo, nečija želja uz moju. Možemo uvek sanjati, želeti nebo, tražiti u uspomenama hiljadu prekrasnih slika, ali kako zameniti žestinu jednog tela koje traži drugo?
Liza ustaje, traži nešto u svojoj torbici. Vraća se s dva prezervativa i tubom gela.
– Hoćeš li da me uzmeš?

– Da.
Prodro sam u ugodnu gipkost njene zadnjice u kojoj je nestajao moj ud, gubio sam se u njoj, gledali smo se bez prestanka. Bio je to trenutak radosne svečanosti. Začuđenosti. Nevinosti.
A kada je nešto kasnije ona prodrla u mene, osetio sam taj neverovatan ples, životinjsku lepotu tog poklona, začuđenost u njenom najsažnijem obliku. Osećaj radosnog prodiranja, jer me Liza drži na vrhu kite poput gusara koji drži svoju žrtvu nabijenu na mač i posmatraje kako umire. Jačina je drugačija, fundamentalnija, dira vrlo stare osećajne zone, stare koliko i čovek. Lepota divljaštva je tu, mada je Liza vrlo nežna. Na trenutke osećam svoj strah, svoj otpor, moj anus se steže oko njenog glavića. Ali i strah da ne izađe čini da je moja zadnjica otvorena prema noći. Hvatam je za guzove da me ne bi ostavila, guram je u sebe. Njen ritam se ubrzava. zadovoljstvo me obuzima, najzad prepuštam svoje meso, svoju utrobu i organe, protok svoje krvi, svoje nerve i mišiće najsirovijoj sreći, bez ukrasa. Svršili smo zajedno i kada je polako skliznula s mene, učinilo mi se da svi moji organi izlaze iz mene i počinju da plešu.
Iskusio sam unutrašnju lakoću. Tu lakoću osećaja, emocija, čula. Vazduh je bistriji, njegovi razgibani atomi poseduju nežnost punoglavaca, noć je veliki rezervoar punoglavaca koji podrhtavnju. Nikada nisam pre video takvu zgusnutost, takvu telesnost kosmosa.
Svaki element je tako blizu drugim elementima, sve se dodiruje, praznina nalikuje međućelijskoj muzici, ona postoji, ali je sićušna. Svet je balska dvorana u La Havani po kojoj klize čulna tela koja se trljaju do ekstaze.
Čednost je tamnica duše. Ne govorim ovde o samotničkim upražnjavanjima jer ona nikada ne mogu da proizvedu takav intenzitet dodira. Ona u sebi nose jednu apstraktnost koja sprečava hodanje kroz beskonačnost. Možemo se uvek pretvarati da smo jedno s onim drugim, ali ako ga doživljavamo kao jednu konačnu masu, jedan identitet, jedan precizan oblik, osuđeni smo na samoću. Tu nema povratka.
Ono što sam večeras osetio, naprotiv, jeste varljiva čudovišnost razlike. Postoji u telu svakoga od nas snaga onoga što se ne razlikuje od drugog, mnoštvo svetova. Komete plove isto toliko slobodno između naših kvarkova kao što se mi krećemo kroz šumu. Ako dugo hodamo, svest o hodanju postepeno nestaje i tada u stvari stabla prolaze pored nas.
Onda, u tim uslovima, kako obeležiti onog drugog? Kako ga izolovati, kako ga odrediti?
Ostali smo da ležimo, zagrljeni, u tišini. Osluškujemo naša tela. Noć nas osluškuje. Grad treperi i podrhtava s nama i još uvek osećam, vrlo duboko u sebi, Lizin ud, koji kao da želi zauvek tamo da ostane. Verovatno smo zaspali, kože zalepljene za zoru, i kada smo otvorili oči, videli smo jelena kako nas posmatra dok leži pored kreveta, nepomičan i ćutljiv, kraljevski, s dva zlatna grumena prosuta po našim telima s četiri ruke.

Zamislimo dakle da su razvejani kroz čitav svet
prazni prostori

Love is blind, čujem reči pesme dok prolazim ispod nekog otvorenog prozora; glas je pun topline. U tome je sva lepota ljubavi. Slepilo je vrlina kada nam služi da više ne komadamo onog drugog dok svaka ljubav ne postane nemoguća. Hodajući mračnim uličicama, osećam radost zbog tog slepila koje me prisiljava na ljubav. Postoji i ta suština očaja koji delimo Liza i ja. Pretrpeli smo nasilje. Bez razmišljanja, mi se prepuštamo prolaznom, bez snova o večnosti koji ošamućuju, pričaju nemoguću priču, izazivaju drame i razočarenja, strasti koje se pretvaraju u mržnju, imamo osećaj da je svaka sekunda dragocena, da ona, sama za sebe, poništava vreme.
Liza je završila masku. Nervozan sam. Odlažem. A pri tom je to nešto što me je uvek privlačilo. Maska kupljena u trgovini, čak i bela, uvek će biti nečije tuđe lice, a ja gajim taj besmisleni san da Liza može da oblikuje moje „pravo lice“, ono koje bih danas sa svoje trideset četiri godine imao, ono koje bi pretrpelo uticaje vremena.
Dva sata je ujutru, ulice pripadaju onima koji pohode mesta za zadovoljstvo i samoću. To je vreme za pozorište koje se ponavl|u iz dana u dan i vidi kako svaka senka postaje sastavni deo te ništavne tragedije. Osećam snagu ljudske žudnje, njenog straha, njene siline. Osećam te gladne poglede. Potrebu za uništavanjem To je bez sumnje osnovni ljudski poriv. Potpuno uništavanje lepote. A posle se možda možemo opustiti da bismo nešto stvorili. Vidimo to u ratovima koji se danas vode i čiji duboki cinizam otkrivamo u činjenici da su oni postali nešto poput trgovinskih transakcija. Razorimo, uništimo celu populaciju, a onda, nagli preokret, rušilac postaje ljubazni filantrop koji, s ugovorom u ruci, nudi da ponovo izgradi tu zemlju. Postojalo je vreme kada smo samo želeli da ubijemo neprijatelja, da mu otmemo stoku. utvrđenja, žene, plodnu zemlju ili očaravajuću kraljicu lepote. To se čini visoko moralnim ako poredimo s današnjom situacijom. To je kao silovati dete da bismo imali zadovoljstvo da mu vratimo nevinost.
Kada noću lutam, misli su mi crne. Posmatram vreme u kome živim očima risa. Ne vidim način da izađem iz tog skandaloznog moralizma koji čak i sam čin masovnog ubijanja skoro izjednačuje s večerom u humanitame svrhe. Više nas ništa ne može šokirati Nalazimo se u političkoj komi, u asteniji srca9. Kada mi osećanja navru, najgore je što vidim da sam i ja deo te bledunjave rulje. Na kraju krajeva, ja se samo skrivam, jedva dodirujem delove života koji se uvijaju na nebu poput usijanih bakarnih cevi.
Posmatrajući svet, očajan sam zbog onoga što vidim. Skoro da zažalim za onim što se nazivalo divljaštvo. Čini mi se prirodnijim povratak kanibalizmu, luku, maču, nego da podržavam današnje, navodno čiste ratove. Rat nije pozitivno stanje na nekom bankarskom računu.
Moja ogorčenost je neiscrpna. Ponekad pomislim da bih, da imam lice kao ceo svet, bezbrižno uživao u svemu. Na kraju krajeva, zašto bih se žalio? Vidim milione bolničkih soba s komadima tela

u agoniji, unakažene dece, izmučenih tela.
Pre nekoliko meseci sam, obuzet naglim porivima, izneo televizor na terasu i ostavio ga da kisne, umoran ne od slika smrti, nego od mrtvih slika. Tu se, zapravo, sve dešava. Postoji prenos mrtvih slika ka umirućoj savesti i, posle tog krvavog koktela, dnevnog aperitiva, sedamo za sto. U latinskim zemljama je u svakom slučaju tako. Germani, Nordijci, Amerikanci večeraju pre informacija i postaju preterano gojazni. Masnoća slika. Završavaju s varenjem u vreme kada počinju strahote.
Gospodstvenost jelena... Potražite je u nekom telu... Teško! Mislim da je vreme da se nešto popije. Večeras imam sastanak sa svojim licem i ne mogu da sretnem s tom gorčinom u dnu srca. Potrebno je nešto razumeti, učiniti. Zašto se bunimo s osamnaest godina, umereni smo u tridesetim, reciklirani sa četrdeset? Zamišljam suprotan proces; pobuna bi morala s godinama da raste, da se razvija neprestano sve dok ne postane najsnažnija komponenta starca. Ali šta rade starci? Oni ne kukaju nad sudbinom sveta, već nad svojim artritisom i drugim bolestima.
Pre neko veče video sam u jednom baru starog Kubanca kako govori o revoluciji, u koju još veruje, mada je s izvesnom uzdržanošću napominjao da ona nije do kraja izvedena. Na licu mu se mogla videti sva lepota čoveka koji nije napustio svoje snove. To mi je dalo snagu. Nije želeo Kastrovu smrt, nije priželjkivao invaziju dolara, želeo je nešto drugo, i to je jasno rekao: „Voleo bih da svakog dana mogu da kupim povrće na pijaci, voleo bih da mogu da govorim bez straha, voleo bih da više nema pesnika i muzičara u zatvorima, voleo bih da pušim kubansku cigaru, voleo bih da sankcije budu ukinute, voleo bih da se otisnem u nekoj maloj barci i umrem na mora.“
– Anđele, tako si smrknut...
– To mi se često dešava. Politički spin.
– Jesi li spreman na susret sa sobom?
– Da... Evo lutam već dva, tri sata. Mislim da mi je bilo potrebno da ispraznim svoju gorčinu, da operem svoje staro glatko marsovsko lice.
– Ništa nije nežnije od tvog lica; kada ga spustiš na moje telo, na trenutak vidim svemir kroz zidove, Mlečni put.
Liza me grli jako, ljubi me, udiše me.
– Šta je s jelenom, da li je dobro?
– Pojeo je dvanaest kilograma kestena.
– Šta ćemo s brabonjcima?
– Staviću ih u plastičnu kesu i izneti. Liza se smeje.
– Zamisli da helikopter Guardia di Finanze preleti iznad krova?
– Jelen na krovu je konceptualno nemoguć.
– Onda nema brige. Ne bih volela da ga odnesu u zoološki vrt.
– Naš jelen bi preskočio i Kineski zid.
Penjemo se ka Lizinom stanu. Vlada svečana atmosfera. Boca prošeka u vazi punoj leda, a tu je i salama. Liza je nervozna. Otvara čep na boci. Čep izleće kao raketa i razbija sijalicu na plafonjeri. Liza primiče čašu mojim usnama, osećam mehuriće, pijem nekoliko gutljaja, ona me hrani. Osećam prisustvo moje majke u ovoj prostoriji. Nismo se čuli već tri nedelje.
Lizine usne zamenjuju svežu ivicu čaše. Leže me na krevet jednostavnim pritiskom svog tela, ustaje i stavlja disk Žilbera Žila. Nežna melasa bezbrižnog srca koja me očarava. Klizim ka jednom tajanstveno zaustavljenom i teatralnom vremenu, a onda osećam Lizine ruke koje me miluju i

zatvaram oči.
Njeni lagani i topli prsti su poput suptilne maske, kao da je potreban nestvaran sloj između kože i lika koji je zamislila za mene. Ulazim tako duboko u to osećanje da jedva osećam kako mi spušta masku na lice. Osećam kao da je neka velika ptica snela moje lice, jedno glatko i mekano jaje, preko koga je dodata malo čvršća ljuska.
Maska mi dobro prianja uz lice. Oči mi otkrivaju savršeno nacrtane otvore. Osećam da me ta materija ispunjava. Neobično je i predivno osetiti dodir na nosu. Nos mi je najviše nedostajao Kada bih zrikio, ne bih video ništa. Začuđujuće. Ali sada zrikim i vidim svoj nos. Srce počinje snažno da mi kuca. Nema više pritiska na masku. Samo dve gumice mi prolaze kroz razbarušenu kosu. Karton postaje mlak, izjednačava se s temperaturom tela Osećam njegovu mekoću oko usana koje izlaze da bi poljubile noć.
Visim između dva sveta, sveta realnosti i sveta apstraktnog osećanja, kao da tražim, u tišini sobe, Lizino prisustvo i saputnike i svoje lice.
Liza ustaje, krevet se pomera, vidim je kako pali sveću u kupalilu, pored ogledala. Vraća se do kreveta, pomaže mi da ustanem i vodi me ka sveći, dostojanstvena kao mlada, držeći me blago za ruku.
Vidim sebe iz daljine, uzbuđen sam, prepoznajem se. To je moje lice, to je lice koje mogu da zamislim kao svoje. Približavam se ogledalu i otkrivam sebe i, kao Bogart, dodirujem svoje lice. Ne smeta mi to što ne dodirujem kožu, osećam je kako treperi ispod, zahvaljujući Lizinim milovanjima. Liza je masku obojila, išarala je crvenom, crnom i belom. Moje lice je slika.
Ostavlja mi vremena da se okrenem najpre na jednu, pa na drugu stranu. Vraćam se u prošlost. Poništavam kobni trenutak. Nalazim nedostajući deo svog obličja i shvatam koliko je on mešavina iluzija i stvarnosti, što smo zapravo svi mi. Koje lice može prolaziti kroz vreme a da se ne pretvori u masku? Koje lice može tvrditi da poseduje svežinu nekog prvog pogleda? Lica imaju izuzetno veliku gustinu, zbog čega izgledaju nezgrapno. Na trenutak zamišljam svet u kome bismo sretali samo maske. Na svim sastancima širom sveta, svi upravni odbori bi ličili na svečanost na kojoj nikada ne bismo videli pravo lice. Šarene maske. Zamišljam laganost, bezimenost, teškoću da se krene s manipulisanjem. Od svega bi samo oči i usta bili pravi. Morali bismo da se poljubimo da bismo saznali hoćemo li potpisati ugovor, humanitarnu povelju, da bismo saznali hoćemo li se prepustiti ljubavnim ili ratnim igrama. Ah! Samo takva neposrednost!
– Onda?
– To sam ja. To je moje lice.
U tom trenutku, Liza radi nešto čudno. Kleknula je i ljubi mi noge. Osećam njene usne na koži, na zglobovima.
– Hoćemo li napolje?
– Ako želiš.
– Ljudi moraju da te vide.
Polako silazim niz stepenice, stepenik po stepenik, i iznenada shvatam zašto mi je poljubila noge: zato da bi mogle da iznesu moje telo i moje lice na svetlost dana, jer, baš neobično, dan je. Ne znam kako je vreme prošlo.
Hodamo uličicama. Liza me vodi. Uskoro stižemo do jedne velike ulice, onakve od kakvih obično bežim, pune prodavnica i ljudi. Prolazimo kroz gomilu. Niko ne obraća pažnju na mene. Samo me jedna devojka pronicljivo gleda i čudnim pokretom dodiruje svoje čelo – blagi vanvremenski dodir

kroz skoro zeleni pogled koji se susreće s mojim.
Osvrćem se. Ona se okreće. Tako snažno stežem Lizi ruku da čujem kako joj zglobovi krckaju.

Poimanje beskraja negiranjem svih granica

Zamolio sam majku da dođe i provede nekoliko dana sa mnom. Ona obožava brodove. Čuo sam je kako se penje uz slepenice laganim korakom, laganim poput broja sedam. Ostavio sam odškrinuta vrata. Sedeo sam na terasi s jelenom, pio kafu i gledao luku. Ogroman putnički brod se udaljava, svetla po kabinama su upaljena, noć polako obavija more, sve je samo krhko i treperavo svetlo s polumesecom koji hirovito proviruje kroz oblake pa nestaje. Budući da je jelen prisvojio kanabe, izneo sam dve fotelje. Moja majka pomiluje jelena po glavi, kao da je pas, s tom lakoćom koju volim. Neobično je nikad ne iznenađuje, samo joj osrednjost smeta.
Kao i uvek kada me zagrli, osetim grč blaženstva; zapravo mi se čini da me ona, otkako sam rođen, drži uza sebe, čak i kada je daleko. Porodila se kod kuće u prisustvu babice. Da je mogla, porodila bi se sama u polju ili nekoj planini, presekla bi pupčanu vrpcu zubima, polizala posteljicu poput vučice. Ona je takva vrsta žene. Tvrda i nežna, pramajka. Bomba je mogla da padne na kuću, ona me ne bi ispustila.
Seda naspram mene. Kosa joj je seda, oko joj je još uvek blistavo. Tanane crte lica odišu inteligencijom i vatrenošću. Usta su joj tajanstvena, vrlo pokretna. Kada je pokušavala da reši neki matematički problem, sećam se da sam joj kao dete posmatrao usne koje su se neprestano micale. Razgovarala je s nevidljivim.
– Odakle je tvoj prijatelj? – upita ona sa zanimanjem.
– Pojavio se, pušeći se, pre nekoliko dana u jednoj mračnoj uličici. Pratio me. Kao da smo vekovima živeli zajedno u šumi
– Šta se dešava? Osim jelena, jesi li upoznao nekoga?
– Uskoro će doći da večera s nama.
– Kako se zove?
– Liza.
– Govorila sam ti da će se to dogoditi. Osećala sam to već nekoliko nedelja.
– Misliš li da jelen može imati nekakve veze s jelenom iz ne sreće?
– Da, trebalo mu je petnaest godina da stigne iz Perpinjana u Đenovu.
– Znaš, uvek sam imao taj čudan osećaj, čak i kada sam bio u komi, da se jelen posle sudara približio kolima, da nas je njušio, Sandru i mene. To nije tek ideja, to je osećaj. Mislim da me je prepoznao, da me je pronašao.
– Morao bi malo manje da piješ.
– Kažu da postoje psi ili mačke koji pređu celu zemlju da bi pronašli svoje gospodare.
– Mora se priznati da je gospodstven.
Jelen nas posmatra kao što stari Kinez posmatra turiste.
– Hoćeš li da spremim nešto za večeru?
– Liza će sve doneti, ali kupio sam limun, brašno i puter.

– Miriše malo na jelenski urin.
– A tek što sam oprao terasu.
– Večeraćemo unutra.
Dok moja majka sprema kolač s limunom, promiču slike srećnih trenutaka. Ona zavrće rukave i mesi testo, tri puta ga preklopi pre nego što nastavi. Limun tako jako miriše da mi se čini da osećam miris limunovog cveta.
Posle petnaestak minuta u pećnici, pomešani miris testa i šećera prelivenog limunom ispunjava prostoriju. Unosim fotelje i pijemo po čašicu malvazije. Oduvek je to obožavala.
Liza stiže pretrpana paketima i sve spušta na sto. Majka je pažljivo posmatra nekoliko sekundi, ustaje, ljubi je s puno topline. Sveće su upaljene, činije i tanjiri plešu, vino je otvoreno, lazanje su još u toploj pećnici, vitello tonato je na jednom lanjiru, carciofi su na drugom,10 a mi smo za stolom. Da bi sve bilo jasno, Liza odmerava moju majku i kaže joj svojim lepim glasom:
– Ja sam transseksualac i prostituka.
– Zar je bitno što je jelen na kanabetu, kolač u pećnici, što jedan androgin, jedna žena u godinama i jedan čovek tajanstvenog lica sede tu? Bitno je samo što smo zajedno, u ovom trenutku, i što se nešto dešava.
– Antoni mi je često pričao o vama. Je li vam rekao da sam mu napravila lice?
– Uvek je bio očaran maskama, čak i pre nesreće – kaže ona gledajući u masku, koju sam spustio na ivicu kamina.
Moja majka ustaje, prilazi, miluje masku kao da je u pitanju moje lice. Okreće se; dve suze joj klize niz obraze.
– To je Antoni, to je upravo lice kakvo bi danas imao. Mogla bih ga prepoznati čak i da je izloženo u nekom izlogu u Torinu.
– Ispalo je tako samo od sebe, jer sam ga toliko gledala, bilo je kao da se njegovo lice menja i dobija oblik koji sam mu ja odredila. Moje ruke su radile same od sebe. Činilo mi se da prisustvujem nekoj vrsti rođenja, nema u tome moje zasluge.
– To je ono što ja zovem ljubav.
U tom trenutku jelen ulazi, prilazi stolu i jednim veštim pokretom jezika počisti svu rukolu iz činije. Izgleda da mu je nedostajao zeleniš. A onda je njuškom lagano gurnuo lice moje majke i ostao da stoji nasred prostorije, gledajući nas pravo u oči.
– Na kraju krajeva, možda si u pravu, iz ovog jelena izbija nešto posebno.
– Uskoro će možda i progovoriti.
Ispijamo nekoliko boca i dobro pripiti ispraćamo noć. Jelen se, umoran, vraća na svoj kanabe a onda je, kada smo izašli da ispratimo moju majku do hotela, krenuo s nama.
– Zar ne misliš da bi trebalo da mu nađemo neki park kako bi mogao da pase travu?
– Nisam siguran da jeleni jedu travu.
Hodali smo sve do jednog vrta i jelen je, zadovoljan, veselo stao da pase. Uživao je. Ponekad bi uperio pogled ka vrhovima velikih platana i njušio vazduh.
Liza i ja sedimo na klupi i gledamo ga.
– Majka ti je divna. Mislim da sam joj draga.
– Odmah sam to video. Nisi bila ni spustila na sto stvari koje si kupila, a ona te je već prihvatila. U stvari, jedina osoba koju sam voleo, a ona nije, bila je Karolina, moja prva ljubav. Nadmena plavuša koja se bavila jahanjem.

– Lov na konjima s psima, mogla je da zabode mesarski nož u srce jelena okruženog čoporom pasa.
– Baš tako. Znaš li šta sam uradio da bih joj pokazao svoju ljubav?
– Ne...
– Prešao sam čitav grad na rukama.
– I nije bilo dovoljno?
– Ne. Zapravo jeste, ali mi nije rekla. Tek pre nedelju dana, kadu me je pozvala telefonom da bi mi rekla da je niko nije voleo kao ja. Htela je da dođem da je vidim, dvadeset godina kasnije.
– Vidiš, hod na rukama je bio dobra ideja. Uradio bi to za mene?
– Nisam više u formi. Vrlo je naporno. E onda moraš da se vratiš u formu.
Zaista je čudno videti jelena kako pase kroz noć ispunjenu mirisom eukaliptusa. Sasvim je čudno gledati ga kako pije vodu iz glavne fontane. Sasvim je čudno što jedan čovek bez lica posmatra tu scenu dok sedi pored jednog androginog bića čarobnih oblika, ali najčudnije od svega je videti Lizu kako se svlači i zaranja u fontanu. Mali policijski automobil se zaustavlja, dva krupna karabinjera izlaze iz kola i opušteno kreću ka nama. Vidim ih kako se približavaju. Ne hodaju kroz travu već idu stazama, bez sumnje da ne bi isprljali čizme.
Kada su mi prišli, pozdravili su me.
– Gospodine, poznajete li ove ljude?
– Hoćete reći ovu ženu i ovog divljeg jelena?
– Da – kaže stariji od dvojice.
Mlađi otkriva moje lice, zapanjen. U polumraku, nije ga odmah primetio. Njegovog kolegu više interesuju Lizine grudi.
– Jeste li videli mesec?
– Lep je, večeras – odgovara mladi karabinjer.
Približava se svom kolegi, pa i on posmatra Lizu, širom otvorenih očiju.
– Šefe, mislim da bi trebalo da krenemo.
– Opusti se. Ne dešava nam se često da prisustvujemo nečem neverovatnom što nije zločin.
– Mislim da smo previše pili, šefe.
– Onda ću piti svake noći.
Otišli su. Mi smo se vratili. Nešto kasnije, u Lizinim rukama: nema uhvatljivih granica između mašte i realnosti. Dremao sam naslonjen na njene grudi, razmišljajući o tome da od književnosti sve može postati treperavo kao odraz meseca na moru. Jelen je riknuo, a onda smo zaspali.

Površina nema dubinu

Almodovar mi pušta Troilov tango. Tu je muziku odabrao za špicu. Oduševljen je delovima snimljenih proba i hoće da ih uključi u film, kaže da vidi svet na mom glatkom licu. Pokazujem mu masku, i nešto podrhtava u njegovom mesečastom obrisu.
– Liza ju je napravila?
– Da.
– Ona je umetnica. Jesi li joj rekao da će imati ulogu u filmu?
– Nisam još.
– Onda ću joj ja reći. Našao sam glumce. Vrlo lepu glumicu za Sandru i mislim da hoću da i tvoja majka glumi u filmu, dobro sam osmotrio njenu fotografiju. Znaš, volim da radim u porodičnoj atmosferi. Ali postoji samo jedan problem: naslov. Za knjigu je dobar, ali hteo bih da se film zove Teorema žudnje, ako se slažeš.
– Dopada mi se.
– Razumeš, Almodovar, to sam ja, zato bi bilo nezgodno.
– Claro.
Almodovara ne drži mesto. Ide iz sobe na terasu, započinje nemi dijalog s jelenom, vraća se unutra. Večeras je malo osvežilo.
– Smršao ti je jelen.
– Jede samo kestenje i travu iz vrtova.
Pripremiću posebnu kantinu za njega. Moja pomoćnica će to preuzeti na sebe. Raspitao sam se i u vezi s bojama, da ne budu toksične. Apsolutno mora biti obojen s malo ružičaste za scene koje se odvijaju kod Lize. Što se ostalog tiče, imaće svoju lepu prirodnu boju. Ima zaista neverovatne rogove. Zajedno s njima i Lizinom kitom, lepom kao jedan Brankuši11, estetski deo filma je već obezbeđen. Preostaće samo igra svetlosti i muzike. Nisam te uznemiravao dok si pisao, ja sam pisao u isto vreme. Prvi put da dve različite priče teku ka istom ušću. Znaš, kada smo se upoznali, za mene je to bilo kao da sam se susreo s Delfskim proročištem. Odmah sam ukapirao da tu postoji neko otkrovenje. Sada mi je najhitnije da vidim tvoju majku.
– Izvodljivo je. Ona je ovde.
– Zovi je telefonom.
– Da joj kažem da dođe odmah?
– Da, tako ću vam ispričati film. Nisam pažljivo sledio potku knjige, nadam se da nećeš biti šokiran.
– Volim bioskop.
– Onda je sve u redu. Znaš, potrebno mi je da usvojim priču da bih video slike, izabrao glumce, izmislio im pokrete.
Dva sata kasnije, moja majka je tu. Almodovar je srećan kao dete.

– Vidiš, nas dvojica smo upoznali fantastične žene, to nas zbližava. Muškarci bez žena su suvi.
Neka žica im nedostaje. Kao da su sisali mleko u prahu.
– Majka te je dojila?
– Nije bilo ničeg za klopu u Španiji kada sam bio mali. Žene su pravile čuda. Bile su nerv života. Muškarci su utapali svoje očajanje. Znate, za nas je posleratno razdoblje trajalo četrdeset godina. Jedna očajna milonga12.
Popili smo dobro vino iz Pijemonta, smazali salamu i veknu hleba. Almodovar je malo ćutao, a onda je počeo da priča o filmu.
– Sve počinje s jelenom koji trči kroz šumu, preskače panjeve, preplivava baru, prolazi kroz paprat, veličanstven je u svojoj snazi. To je špica. U daljini, čuje se motor automobila koji se približava. Jelen izlazi na seoski put, zaslepljen je žutim farovima, zastaje. Cela scena je viđena kako je on vidi. Auto naglo menja pravac, farovi skreću s jelena. Čujemo zvuk automobila koji udara o platan. Jelen se približava automobilu koji se puši. Ugledamo krvava tela Laure i Antonija; čudno su zagrljeni. Laurina noga je obavijena oko Antonijevog vrata. Tada Laura u jednoj sekundi otvara oči pre nego što umre i ugleda jelena kako se naginje ka njoj i njuši je. Glava joj pada. Jelen njuši Antonija. Cut. Vrlo mračna bolnička soba. Treperenje svetala elektronskih uređaja, njihov zvuk. Ugledamo zavijeno lice, pratimo ruku, stižemo do Antonijeve šake, vidimo jednu drugu ruku koja je drži, polako idemo ka Glorijinom licu i ona jedva čujno kaže:
„Ljubavi moja, znam da me čuješ. Ostani sa mnom. Seti se Fibonačijevog niza, kao da uređuje svet tvog mozga. Misli o tome da je taj niz sastavljen sabiranjem dva prethodna broja, i tako se oni uvećavaju: jedan, dva, tri, pet, osam, trinaest, dvadeset jedan... Nastavi sam... Kora kolača s limunom je u pećnici, osećaš li miris?“
Glorija ustaje, polako se približava, vidimo njen duboki dekolte. Vadi dojke iz bluze i polako ih spušta na zamotano Antonijevo lice:
„Udiši moj miris, vrati se u život, toliko je blizu. Ne dozvoli da brojevi nestanu... Vidiš li ih kako plove po nebu, čuješ li njihovu diskretnu muziku?“ Gleda spore otkucaje pulsa na monitoru, vraća dojke u bluzu.
Kako znate da sam to uradila?
Dešavaju mi se čudne stvari dok pišem. Zamislio sam šta bi moja majka uradila. Posle toga ide fleš-bek. Vidimo Antonija u crno-belom kako prelazi grad na rukama. Pokušavao sam da pronađem dokument iz tog vremena, ali nije sačuvan. Šteta, jer bih obožavao da ga iskoristim, ali nije strašno, napravićemo novi. To je bilo u proleće 1987?
Tako je, 19. aprila, bio je uskršnji vikend. Zapravo, tog dana sam i počeo. Kamerman je došao kasnije, mislim, sledećeg vikenda.
– Glorija, da niste slučajno sačuvali neku kasetu?
– Ne, nismo imali televizor.
– A Karolina?
– Imam njen broj, ako hoćeš.
– Nikad se ne zna. Reći ću da je pozovu. Dobro... nastavljam. Scene noćne šetnje na rukama (glumac vežba) isprekidane su noćnim scenama u kojima vidimo Karolinu koja jaše svog konja u galopu. Dovoljno da se oseti udaljenost, prezir.
– Ali mislim da je strašno patila.
– Plavuše ne pate – kaže moja majka s trunkom ledenog besa.

Shvatam da je još ljuta na nju.
– Mogu li da ubacim ovu repliku u film?
– Ako želite.
– Staviću je onda baš u ovom trenutku. Cut. Bolnička soba. Bolničarka seče i skida zavoje, blago gađenje joj je na licu, ali ona je profesionalka i to vrlo brzo skriva. Antoni ustaje, ide ka ogledalu, otkriva svoje lice i jednim udarcem glave razbija ogledalo.
– Nije to uradio – kaže moja majka.
– To je film. Potom ga vidimo kako hoda kraj zidova mračnih uličica, sa šeširom i maskom na licu. Vreme prolazi. Vidimo neke aktuelne naslove: žestoke slike. Represija. One prate Antonija u noćnim šetnjama. To je sticanje znanja o samoći. Cut. Opet vidimo jelena, prelazi preko polja, reka. Promena dekora. Planine. More. Prelazi široka prostranstva i danju i noću. Druga operacija, skidanje zavoja i Antoni sebe vidi kao Pikasa, ali su ožiljci tanji nego ranije. Cut. Susret s Lizom. Mene nema u filmu. Ona se direktno pojavljuje. To je težak deo scenarija. Jelen pronalazi Antonija i prati ga. Ponovo, jelenovim očima gledamo kako se razvija odnos između Lize i Antonija, seksualna fascinacija androginog bića. Voleo bih da sve to snimim malo sirovije, jer bi izgledalo čudesnije. Jelen ne predstavlja nikakvu moralnu, filozofsku, istorijsku referencu. Za njega, vi ste dve životinje koje se pare. Zato njega uzimam za svedoka. Ne znam da li ste pro čitali roman Alžirski glasnik Hosea Karlosa Ljopa; počinje tako što je 1991. u glečerskoj pukotini negde u italijanskim Alpima pronađeno mumificirano telo. Posle analiza Instituta za sudsku medicinu iz Insbruka, otkriveno je da je mumija stara pet hiljada tri stotine godina, da je ubijena strelom koja joj je probila plućno krilo i nađena joj je sperma u anusu. Muškarci iz neolita su, čim se, imali tu slobodu koju ja danas tražim.
– Životinje se pare s mnogo više nežnosti i tananosti od ljudi Kliše je reći da se ljudi ponašaju kao životinje – kaže moja majka, blago ozlojeđeno.
– Istina je, u pravu ste, ali u očima jelena vidim da on briše sva emotivna prenemaganja, onu ljigavu stranu, što ne znači da nema nežnosti, ali hoću da pokažem nešto nesentimentalno, što pri tom nije beznadežno. Istražujem novu teritoriju. Drugi način razmatranja seksualnih odnosa. Nešto nebrušeno poput nalazišta dijamanata u crnoj steni. Smučili su mi se sentimentalna sladunjavost, obećanja o večnosti, obuzdavanje strasti, ljubavno manipulisanje što nas suštinski uvek vodi ka istoj propasti, istoj samoći. To s jedne strane predstavljaju Lizina bombonjera, ružičasti jelen, a druga strana je ono što sam prikazao na hiljade puta u svojim filmovima grub, očajnički seks. Imam sedamdeset godina, hoću da vidim nešto drugo. Tananost zasnovanu na trenutku, na mentalnoj nevinosti, na činjenici da onaj drugi uvek ostaje nepoznat. To je pravi izvor svežine.
– Divno – poletno kaže moja majka.
– Mislim da se upravo to dešava između Lize i mene.
– Mladi naraštaji ne mogu više da nastave u tom dvojstvu: sentimentalnost/ravnodušnost. Vreme je da se otvori neki treći put. Dvadeset prvi vek će biti ateističan ili ga neće biti.
Smejemo se, pijemo.
Dobro, za sada sam stigao dovde. Treba mi još nekoliko nedelja rada. Hoćemo li na večeru?
Moji ste gosti. Antoni, pozovi Lizu pre nego što ode da radi.
Utoljavamo glad giricama. Već smo u filmu. Moja majka odlazi srećna, a Liza i ja vodimo ljubav. Jelen je okrenut ka beskonačnosti. Čini se da ga je naše ludovanje zanimalo samo na početku. Možda se uželeo svoje šume?

Mislimo da prostranstvo postoji svuda gde ne vidimo tela

Jedne noći i sam na zidovima hotelske sobe pročitao sledeće reči ispisane pomoću šablona: ŽELJA MOGUĆE FORGOTTEN HOPE REMINDED NEEDED AWAITING IMAGINE SOMEHOW ALONE BEYONDE ALMOST GOING
THERE UNKNOWN. One prilično dobro sažimaju ono od čega sam u svom životu zavisan. Okvire između
kojih moja želja pokušava da izbije na nekom novom prostoru. Moj svet je ograničen, često se sudaram s uglovima. Kada životu nedostaje nešto kapitalno, lice, strast, delić razumevanja sveta, počinjemo da zamišljamo da bi, bez tog hendikepa, život bio bolji, laganiji, privlačniji. Mislim da je to varka, lenjost.
Liza je zaspala u mom naručju, mirno diše. Osećam njen stomak kako polako pritiska moj, koji se uvlači. Naša tela su cele noći ostala isprepletana. Više od seksa, upravo mi je najstrašnije nedostajao taj dodir. Svake noći sam ulazio u noć kao zaneti šetač. Kakva god da su osećanja prolazila kroz mene: radost, nada – na kraju su se sva sudarila s mojom samoćom kao preprekom. Postoji u tom životinjskom zadovoljstvu da se skupimo uz neku drugu životinju, jedno primalno zadovoljstvo. Čak i bez ljubavi, trebalo bi da postoje noćne razmene među bićima. Kafići gde bismo se skupljali da nađemo partnera uz koga bismo se te noći pribili. Internet sajt. Ostrvo izgubljeno u nekakvom Pacifiku ili na mentalnoj plaži, u plavom pesku koji bi mesec grejao, i znali bismo da nas nečija koža čeka.
Liza se okreće; sada sam priljubljen uz njena leđa, udišem njen potiljak, držim njen ud u levoj ruci sa snažnim osećajem da sam spojen sa suštinskim. Dan se rađa, čujem jelena kako snažno piša na terasi. Iznenada zahvaljujem Zemlji, kosmosu, čak i nebu što je stavio tačku na moju samoću. Ne tražim večnost. Nekolike nedelje će bez sumnje biti dovoljne da od mene naprave ljudsko biće. Posle ću otići sigurnim korakom.
Nečujno ustajem da bih spremio doručak. Kafa, tost. Dok kafa polako ističe iz aparata, otvaram koverat koji je majka ostavila. Tu je adresa jednog plastičnog hirurga iz Milana koji, kažu, čini čuda. To je pismo poslao mojoj majci:

Gospođo,
S najvećom pažnjom sam pogledao fotografiju vašeg sina koju ste mi ljubazno prosledili. Mislim da je sasvim moguće njegovom licu povratiti izgled koji bi podsećao na onaj kakav ima na slikama pre nesreće. Naravno, neophodno je da ga lično vidim i uradim detaljne analize. Očekujem, dakle, njegovu odluku, i uveravam vas da će se moja ekipa prema njemu odnositi s najvećom pažnjom.
Dok čekam tu posetu, molim vas, gospođo, primite izraze mog iskrenog poštovanja. Profesor Maksimilijano Bertolo

Liza ustaje, oblači moj plavi kućni ogrtač, staje iza mene. Pokazujem joj pismo.

– Zamisli da bude kao moja maska, ali živo... Voliš da nosiš moju masku, zar ne?
– Volim... Ali znaš, vrlo je skupo, nemam taj novac, a moja majka živi skromno od svoje penzije. A i nije samo to... Plašim se da ponovo budem neko normalan, da više nemam nikakav izgovor da živim na margini sveta.
– Mili moj, to što imaš lice dostojno da se tako nazove nije razlog da više nemaš izbor kako želiš da živiš. A ako je u pitanju novac, imam ga. Video si da vodim jednostavan život, a pri tom zarađujem između tri i pet stotina evra svake noći. Imam sasvim dovoljno da platim tvoju operaciju.
– Šta želiš da radiš s tim novcem?
– Znaš, biti kurva je kao biti balerina, ne traje dugo. Zato sam mislila da kupim specijalizovanu radnju, gde bih prodavala zavodljivu odeću za svoje drugarice i za druge. Misliš da bi išlo?
– Ako ti budeš vodila tu radnju, da.
– A s druge strane, možemo zajedno da odemo u neku zemlju gde život nije skup i tamo polako krckamo moju lovu. Videćemo.
Liza pali cigaretu i prekrstivši noge seda na ivicu kreveta. Glasno mašta:
– Zamisli vrlo jednostavnu kućicu na nekoj plaži u Meksiku ili Južnoj Americi. Pecamo, žderemo bokvicu, pirinač i crni pasulj. Nema grejanja, nema struje, nema poreza, nema kirije. Ja kupujem kuću, a ti pišeš dok ja idem na pijacu da dokupim tri-četiri stvari koje nam nedostaju. Možemo da odemo čak i u Afriku, u Senegal, to je na tri sata leta.
– Ne volim baš da se izlažem suncu, a naročito ako se budem operisao.
– Onda ću te povesti u Norvešku, na obalu nekog fjorda, koliko bude potrebno da ožiljci i otoci nestanu.
– Ozbiljno to govoriš?
– Ne mogu biti ozbiljnija. Spremna sam da sutra krenem za Milano. Hoćeš li da zakažem sastanak? Ići ću s tobom.
Doručkujemo. Pokušavam da zamislim svoje lice, izmaštano lice. Biti normalan tip koga niko ne primećuje.
– Šta voliš u svom životu?
– Činjenicu da ne moram ničemu da se prilagođavam. Osuđen sam na to da budem originalan.
– To i ja volim.
– U stvari, volim tu bliskost koju imam sam sa sobom. Znam šta se u svakom trenutku dešava. Život mi ne odvlači pažnju. Prvih godina je bilo strašno, ali sada sam se navikao... Uživam u tome... Niko nema uticaja na moj život, svaki trenutak lepote je tek slučajnost... Spreman sam da se svakog trenutka vratim na polazno polje samoće.
– A jelen?
– Šta jelen?
– Zašto je došao?
– Ne verujem u život posle smrti ni u čarobne budalaštine.
– A ipak, mi živimo s jelenom, dragi moj. Objasni mi to.
– Upravo tako, to je jedna od tih mojih sloboda, da ne moram ništa da objašnjavam. Nešto postoji. I to je dovoljno.
– Mislila sam da si naučnik.
Naučnici koji objašnjavaju poznato gube vreme. Za mene, naučnikje okrenut samo nepoznatom, to je njegova jedina opsednutost. Ako se sretneš s morskom zvezdom, ona ti neće objasniti okean.

– Ja verujem da je jelen tu da bi nam rekao nešto o našim životima.
Izlazim na terasu da bih gledao jelena, da bih pronikao u njegovu tajnu, da bih mu nemo postavljao pitanja. Vidim samo jednu uzdržanu mudrost, plemenitost koju su ljudi izgubili. Blagu dosadu koju mi ne razumemo. Strpljenje.
Ostavio mi je sasvim malo mesta na kanabetu, i sedam tu, milujem ga po glavi, između rogova i ispod njegove kineske bradice. U oku mu prepoznajem ravnodušnu blagost, koja me duboko dira. Uživam u zadovoljstvu koje donosi tišina. Razlike se čak i ne pojavljuju. U svakom slučaju, kakvih razlika može biti između čoveka i jelena? Jedan voli grad, drugi šumu. Jedan je lovac, drugi to nije. Jedan je fasciniran matematikom, drugi divljim bobicama za koje se kaže da su halucinogene. Kažu da zbog toga netremice gledaju u šetače, jer su potpuno opijeni.
Moj život je u prekidu i kada na to mislim, zar je važno imati novo lice, živeti u kolibi na obali okeana. Jedino što u meni uvek izaziva treperenje jeste pisanje. Seks je moćan, donosi plimu, zaborav, vrhunska uzbuđenja, konačno otkrivenu tišinu. Ne mislim da bih mogao bez njega. Liza mi se pridružuje, hoda terasom, zamišljena, prilazi mi.
– Onda, šta kaže?
– Njegova veličina je u njegovom ćutanju.
– Idem kući, nerviraš me.
Pustio sam Lizu da ode bez reči. U pravu je, nepodnošljiv sam. Ona mi nudi život, a ja sam se pretvorio u oklevanje. Čak ne znam ni da li samo oklevam. U stvari, ne, još nisam dostigao tačku oklevanja. U drugom sam vremenu, paralelnoj sferi gde je teško sresti me. Čak i Liza može tek nakratko da uđe na tu bezobličnu teritoriju koju ja predstavljam.
Duh se privikne na formu u toj meri da čak i ne može da zamisli prazninu. Mom duhu je sasvim prijatno u praznini. Tu se opušta, prepušta joj se, naslađuje se bezobličnim. Onda, zašto se priključiti toj igri? Zašto drugi? Ako mogu da napišem svoj život, nije li to jedinstvena privilegija? Nisam navikao da primam. To volim kod moje majke, ona zna da ne mora biti fizički prisutna. Tri susreta godišnje su mi sasvim dovoljna. Vezuju nas ponovni susreti.

Naslađivati se postupcima svojstvenim telima

Svečanost u središtu praznine, bez sumnje je taj zalet ka neimenovanom jedan sasvim čist trenutak, jedva raspakovan, prekriven svojim fosforescentnim papirom. Ali središte praznine je nedostupno, najpre zato što nema ivica, a zatim zato što svako telo zaronjeno u beskrajno može samo beskrajno da iskusi. Da je Robeto Huaroz, argentinski pesnik, još uvek živ, seo bih u brod da o tome raspravljam s njim. Divim mu se jer je njegov kompas pokazivao samo jug i jer je čitavog života hodao ka jugu. Koji to pisci pokazuju takvu divlju odlučnost?
U vrtu sam s jelenom koji pase. Pet sati je ujutru i celo moje telo misli na Huarozov predlog, vidim ga kao matematički problem, kao njutnovsku zagonetku. Gde je svetkovina u središtu praznine?
Liza se pojavljuje kao pokušaj odgovora. Tužna je i napeta. Tri dana se nismo videli.
– Svratila sam do tebe, bilo mi je potrebno da te osetim pored sebe, i pretpostavila sam da si tu.
– Samo što nisam krenuo da te tražim pre nekoliko sati.
– Poljubi me!
Poljubili smo se, a onda sam je uzeo malo divlje, dok se ona naslanjala na stablo. Bilo je nečeg očajničkog u našem zagrljaju, tražili smo barku na okeanu.
Kada smo se vratili u garsonjeru, vodila je ljubav sa mnom veoma nežno i kada je prodrla u mene, bio je dan i pustio sam najsnažniji krik u svom životu. Iz tog krika je izbijalo jedno usijano očajanje. Dolazio je iz seksualne siline, iz divnog Lizinog uda, njene nežnosti, moje tuge i nesposobnosti da dopustim da budem voljen, ali sve je to bilo neodređeno jer je moje telo drhtalo u ekstazi koja je podsećala na udarac pesnicom. Njen ud je prodirao u mene, prolazio kroz moje srce, od toga mi je mozak eksplodirao. Bio je to najjači osećaj koji mi je dat za života, uz moju nesreću. Razlika je dolazila iz činjenice što je do nesreće došlo postkoitum, u trenutku nisam ništa osetio Ostalo, ono što sam doživeo sa Sandrom, bilo je previše idilično da bih to mogao uporediti s tim razaranjem srca.
Almodovar dolazi kao vetar, tri puta. U ludilu je priprema za snimanje. Prvi put je došao da bi me obavestio kako je društvo za zaštitu životinja odbilo da dâ saglasnost da jelen bude obojen u ružičasto. Drugi put da bi mi rekao kako su probni snimci s Lizom neubedljivi i da je angažovao Bibi Andersen, svoju glumicu fetiš, da odigra tu ulogu. Treći put da bi mi potvrdio da snimanje počinje sutra.
Sutra je danas. Odlazim na mesto snimanja, jedan seoski put oivičen platanima. Tu je reno 4, kakva vernost tekstu! Upoznajem Sandru i Antonija. Sandra nije Sandra, Antoni nisam ja. Ali iznenađenje predstavlja jelen. Jelen je na točkićima, ispunjen slamom, staklenih očiju, ali može da mrda glavom i izbacuje jezik U tome je sva lepota fikcije. On nije više zaštićen, prekasno je. Naravno, životinja je draželjubiva. Glumica u jednom trenutku ustukne kada me ugleda. Antoni me posmatra kao sudski lekar. Profesionalac je, hoće sve da zna o meni. Shvatam u kojoj meri me užasavaju pitanja. Znamo kako ulazimo, ne znamo kako odatle da izađemo. Ako izlaza ima. U tom sam

trenutku shvatio da nikada neću pristati da me intervjuišu, s licem ili bez njega. Moje celo biće se nalazi u toj knjizi. Nemam ličnih priča da ispričam Ništa što bih rekao o tom Antoniju Kazasu Rosu.
Glumac navaljuje. Ja uzmičem. Na trenutak zamišljam da su kaskaderi loše pripremili nesreću, da pseudo-Sandra i pseudo-Antoni tu gube, jedan svoju kožu, drugi svoje lice. Zar to ne bi bilo savršeno? Film bi postao dokumentarac i onaj drugi bi znao šta pokušava da sazna. Svi su nervozni osim Almodovara, koji obilazi mesto snimanja kao smirena divlja zver.
– O čemu razmišljaš? – kaže glumac.
– Razmišljam o tome da ćeš se zaista slupati o taj platan i da ćeš upoznati moju unutrašnju patnju. Glumčevo lice kao da se uvlači u sebe, kao da nestaje ispod kože. On odlazi sležući ramenima.
Almodovar podešava detalje. Mesto gde stoji jelen, osvetljenje. Scena se snima noću. Tu su dva renoa 4, jedan se kreće, a jedan je već udario u platan.
Kamere su na mestu. Scena trke kroz šumu je već snimljena. Tonac je tu, uvo je naslonio na teleskopsku šipku.
– Na mesta, snimamo scenu u kolima za početak – kaže Almodovar. Par seda u auto. Almodovar objašnjava:
– Vi ste pijani i srećni. Upravo si dobio diplomu iz matematike. Sandra, ti sanjaš o svojoj narednoj fotografiji. Voziš prilično brzo, vidimo kako promiču platani. Sandra, kada to osetiš, odvezuješ sigurnosni pojas i skupivši se, spuštaš glavu na njegovu desnu butinu, levu ruku provlačiš iza njegovih leđa, dok desnu spuštaš na njegov ud. Vozite se tako, slušate tango na radiju i iznenada, Antoni, ti ugledaš jelena koji istrčava pred farove automobila. Ne vidiš odmah šta je, previše si pijan. Smeješ se, kao da si ugledao viziju. Pošto kamion vuče auto, nećeš stvarno videti jelena. Zamišljaš ga. U jednom trenutku, spuštaš desnu ruku s volana i miluješ Sandru po kosi. Hoću da vidim tvoju ruku kako joj polako prolazi kroz kosu. Pažljivo slušajte tango, važno je. Hajde, krećemo s prvim kadrom.
Počelo je. Bio sam u kamionu koji je vukao auto i to mi je pružilo osećaj da sam Bog. Za njega, da postoji, život bi morao biti kao hiljadu filmova koji se simultano prikazuju sa sivim nebom u pozadini, svaki obris bi se povinovao hirovima oblaka. Volim filmove, ali nikad nisam pretpostavljao da to može biti tako dosadno. Uvek neka sitnica ne valja. Popraviti šminku. Zvuk nije dobar. Nepredviđena zvezda padalica. Hir. Potrebno je demonsko strpljenje da bi čovek bio režiser.
Tri sata kasnije, snimanje je završeno. Prvi deo, u svakom slučaju. Posle ide kadar poslušnog jelena koji, nasred ulice, vidi kako mu kola idu u susret. Alomodovar je oduševljen. Jelen je izvrstan, spreman na sve. Odmah shvata šta se očekuje od njega.
Potom, kola skreću s puta. Uspešno. Iz prvog pokušaja. Spektakularno!
Odigrava se, najzad, i sama nesreća. Pirotehničari su tu. Malo plamena, malo dima, mnogo krvi i tango koji se, čudnovato, i dalje čuje. Radio nije uništen. Zagonetno je videti nas tu tako smrtne, mene i nju kako se podiže da bi se počešala ili da bi ponovila scenu. Almodovar voli krv.
Što se mene tiče, prisustvujem sopstvenoj agoniji. Slike se ređaju jedna za drugom, u seriji nezavisnih fleševa filma. Moje sećanje je uskladištilo te ikone.
Jelen i njegovi ogromni rogovi u noći, para koja mu kulja iz nozdrva. Jelen priznat kao jelen. Ne kao mitsko biće. Kola počinju da proklizavaju. Sandrin krik. Njen preplašen pogled. Lepota njenog lica i, Almodovar je bio u pravu, njena ruka na izbočini mojih pantalona. Svršavam. Shvatam da bismo i bez jelena nešto kasnije bili mrtvi. U trenutku kada bih zatvorio oči pri vrhuncu. Ali možda bi stvari bile drugačije. Bez platana, samo s mladim izdancima leske ili kestena koji bi usporili kola.

Sandra ne bi umrla. Prošli bismo s nekoliko modrica, slomljenim zglobom ili rebrom. Proveli bismo nedelju dana u bolnici a onda bi nas otpustili. Nastavio bih studije, postao bih matematičar, Sandra fotograf. Rastali bismo se, jedva da bismo se pozdravili pri slučajnom susretu na ulici. Ili još gore, venčanje, deca, skladan i banalan život. U svakom nepredviđenom događaju nalazi se milost koju ne prepoznajemo, ali je očigledna. Prepoznajemo je tek kasnije.
Prvi put mogu da kažem da ova nesreća poprima nekakav smisao, mada ga za Sandra uopšte nema. Umreti s dvadeset godina, iz toga se ne može izvući nikakva pouka.
Noć me je zbližila s fantomom glumice. Mislim da je nesreću doživela dovoljno snažno da bi shvatila ono što sam osećao, da bi razumela kakvu sreću ima što je živa, što može da nastavi da snima, da živi, da voli.
Sada je sve drugačije.
U zoru smo se rastali u malim grupama. Sandra mi je ponudila da me poveze kući. Najčudnije je što i ona vozi jedan svetli reno 4. Bilo mi je pomalo teško da sednem u njega. Ona je vozila Vezao sam pojas i polako smo krenuli ka luci, prelazeći preko pokretnog mosta. Bar sam se jedanput ja pomerao, ne brodovi.
Zaustavila se ispred zgrade, zaustavila motor.
– Hoćeš li da popiješ nešto toplo?
– Rado. Ne mogu da zaspim odmah posle snimanja.
Penjemo se do sedmog sprata. Nije primetila jelenske rogove, a upadljivi su iznad kanabeta. Dobio sam nešto toplo: ni toplu čokoladu, ni kafu, već njenu vrelu picu, koju mi je ponudila bez ikakvog uzdržavanja da bih joj oprostio zbog odbojnosti pokazane pri našem susretu.
Tek smo oko podne otkrili nepomično Lizino telo; ležala je gola na podu, ispred kanabeta, pod ravnodušnim pogledom jelena. Pored rake je stajala kutija lekova za smirenje koje sam koristio za ublažavanje svojih facijalnih neuralgija.
Pozvao sam pronto soccorso. Isprali su joj želudac i spasli je u poslednjem trenutku. Sandra je nestala.
Pada noć. U bolničkoj sam sobi. Držim Lizu za ruku,
– Mila moja (prvi put je tako zovem), šta te je spopalo?
– Nisam mogla da podnesem što mi je Almodovar oduzeo moju ulogu. Mislila sam da ću postati zvezda. Da ću promeniti život.
Liza je patetična. Njeno očajanje je ogromno, ali mi ne uspeva da ga u potpunosti shvatim. Možemo li ikad promeniti život? Da li nas neka odluka ili neki uspeh mogu odvesti u mesto koje inače ne bismo nikada upoznali? Još jedno mesto gde ćemo pobeći od samih sebe?
To sam konačno shvatio: šta god da se dogodi, biću sam, bez i najmanje mogućnosti da pobegnem. Imao sam tu sreću da mi samoća bude data i što sam tu samoću morao da istražim. Ni više, ni manje. Onda ću, možda, jednog dana shvatiti kako se srećemo s tom svetkovinom u središtu praznine.

To znači nije slučaj

Volim ovu terasu, ali moj život postaje previše komplikovan. Odlučio sam da nestanem. Da sve posmatram odozgo, da postanem bezličan, da postanem Bog, na neki način. Ili neka poludela kamera, odbegla iz kamermanovih ruku, koja poleće ka nebu da bi videla stvari s malo veće udaljenosti. Uvek postoji taj problem položaja međuplanetarnog prostora u romanu. Ponekad je narator unutra, ponekad pored, ponekad uzdignut, nadmašuje svoju temu i zna sve o svojoj tvorevini. Dosadno treće lice koje ovekovečuje božju presudu. Prednost prvog lica jeste što sam ja Bog i njegova negacija budući da sam ja, tamo gore, onaj koji proučava, posmatra suptilne mehanizme svojih prijatelja. Almodovar je, bez obzira što je režiser, moj lik. Liza mi u potpunosti pripada. Glumica mi je pokazala jednu od posledica A teoreme: film, možda i televizija, pretvaraju čudovište u nešto prijatno. Nema više smetnji. Nema više osuđivanja. Svet slike me u pravom smislu te reči preobraća i tvori od mene nešto poželjno. To je otkriće, posle petnaest godina apstinencije. Ukoliko moja knjiga bude objavljena i bude imala značajnog uspeha, šta tražiti više, družiću se sa svojim kolegama po peru u kafićima koji su u modi i, iznenada, moje neodređeno lice će postati zanimljivo, kanon lepote. Ima previše lepih, prijatnih, sjajnih ljudi koji jedni na druge liče. To izaziva dosadu. Zamislite samo na trenutak da se pojavim! Kakav šok! Najzad nešto radikalno novo! Ti, ti ćeš intervjuisati masku, ti ćeš ga fotografisati. Biće na naslovnim stranama. Televizije će se otimati o njega. Za tri nedelje maske će biti svuda. U svemu tome će i njegova knjiga biti zaboravljena, pa i njegovo ime. A on, u svojoj velikoj samoći, vidi kako ga obožavaju, kako mu se udvaraju. Liberasion objavljuje prekrasnu crno- belu fotografiju. To su jedine novine koje objavljuju prave fotografije. Žurno šalju najboljeg među najboljima, kralja portreta. Ko se još seća da sam napisao knjigu?
Evo šta ću izbeći time što odlazim. Vidim svet odozgo ali mene svet još uvek ne vidi. Može me videti samo kroz moje reči. Ideje se sudaraju. Osećam kako me obuzima velika tuga, kao da će Antoni Kazas Ros nestati, kao da je samo junak jednog romana, ličnost iz filma. Kao da ga niko nikada nije voleo, kao da ni on sam nikoga nije voleo. Vidite, noćne šetnje i dugi boravci s jelenom na mojoj terasi teraju me da osetim gorčinu. Moja mašta se rasplamsava. Ne znam više gde da stanem. Da su moji stari prijatelji ovde, čuo bih uobičajenu rečenicu: „Evo Antonija, bunca!“
U tome je prednost pisanja, niko ne okreće glavu, ne sleže ramenima, niko ne odlazi. Tu je samo predivna samoća, belina koja se malo-pomalo popunjava slovima i rečima, mada ponekad hartija kaže ne, opire se, odbija.
Iznenađen sam dokle sam stigao. Iznenađen što su reči pristale da se igraju sa mnom, iznenađen tim svetom na čijoj sam se ivici tako dugo zadržao, paralisan strahom. Hodao sam na rukama, proveo petnaest godina naspram nikoga, jedno androgino biće me je ugledalo, sreo sam Almodovara, ali koliko god te situacije bile divne, šta su one prema činu pisanja? Beznačajni kolutovi dima u prostoru. Dim cigarete, i ništa više.
Liza se penje uz stepenice. Čekam. Njen korak je dragačiji, kao da je bliskost sa smrću odnela

težinu, kao da su joj kosti olakšane nekom alhemijskom operacijom. Patnja deluje na masu tela. Ona ga neprestano mesi, rastapa, isteže. Izlazim iz svog sanjarenja da bih je dočekao. U rukama nosi buket crvenih ruža. Malo je nesigurna na nogama. Bleđa je nego obično i maglovita. Čak joj i glas drugačije zvuči:
–Spasao si mi život.
–Ti si meni spasla moj, ja sam samo otišao do terase pre nego što je bilo prekasno.
–Skuvaj mi kafu, hoćeš?
Dok kuvam kafu, Liza me grli. Celo njeno telo treperi uz moje. Obuzima me talas topline. Sedamo na krevet i pijemo.
–Znaš, neobično je umreti, biti tako blizu.
–Znam...
–Postoji jedan osećaj blagosti koji ne liči ni na ljubav niti na ijedno od najvažnijih osećanja iz mog života. To je kao skrenuti s toka neke reke. To je san koji stalno sanjam, bežim plivajući a reka me nosi tamo gde strah nestaje. Sanjam taj san od detinjstva.
–Jesi li srećna što si ovde?
– Da. Pre nego što sam utonula u san, zažalila sam samo jedno, a to je što nisam poslednji put vodila ljubav s tobom. Pribila sam se uz jelena, skliznula sam i nisam više imala snage da ustanem.
Svukli smo se i ja je malo-pomalo grejem svojim telom. Uvukli smo se pod prekrivač. Njen ud podrhtava uz moj stomak. Postoji u našoj neobuzdanosti jedan trenutak kada se nepomičnosti raspadaju. Dostižem ono što je bitno i nije uslovljeno, možda suštinu? Da li je možda to Huarozovo središte o kome tako često govori u svojoj opsesiji da pronađe blaženstvo kroz jezik? Osećam kako se različite kože mog bića raspadaju jedna za drugom. Geološki slojevi se tope, telo se smanjuje do te mere da lične oznake postaju sve suptilnije, sve dok ne prestanu da budu odraz jednog ega, jedne misli. Veliki strah od prepuštanja svog tela onom drugom, koji nas poseduje, od pojave side jeste jedan od uzroka zbunjenosti. Sve ostaje na površini, osobenosti nemaju priliku da se izgube. Oprez nas sprečava u tome da zaronimo u bunar bez dna. Oprezno ostajemo na površini. Takva bojažljivost drži umetnost na uzici. I sama lepota postaje obazriva. Više nemamo snage za divlja zadovoljstva. Seks je pasterizovan, bez krvi, bez sperme. Gasi se u bljutavoj samozaljubljenosti. Mada je, prema mojoj majci, jedan veliki zanos postojao pre trideset pet godina, i ja sam bez sumnje iz njega rođen. Velika sloboda. Ali po mom mišljenju, previše spojeva. Bio bi potreban jedan čist seks, da ne dozvolimo da naše misli preplavi zamagljenost. Upravo je to ograničilo eksploziju, suzilo sposobnosti. Loš spoj. Kočnica. Davno vreme, isto tako daleko kao XVIII vek bez Didroa, bez La Metrija, bez Laplasa, bez De Sada. Ali to je samo prolazno, ludilo će se vratiti. Očekujem taj talas sa svoje visoke terase Bez sumnje zato volim da živim uz more. Onda, poput strpljivog pirotehničara, postavljam eksploziv na strateškim mestima jedne zadihane kulture.
Zaspao sam, topao i treperav u Lizinom naručju, uz njene grudi. I sanjao o svom narednom romanu. Nemam nameru da se tu zaustavim! Tema na visini mojih ambicija. Ovo je samo početak. Žučna razmena argumenata, da bih video jesam li sposoban da pogubim Lagarderovu13 čizmu! Jedna tako brza razmena da čak i ne ostavlja ožiljak! Još uvek se oduševljavam! Odlazim kao kometa. Previše sanjam! Na posao, pokušaj da iznenadiš samog sebe!
Majka mi je s trunkom ponosa rekla da se nikada neću opametiti. Ni ona sama nije razumna. Uvek isti sjaj, sa sedamdeset godina, uživa u neminovnoj opasnosti, u ludilu koje donose velike strasti. Čak tvrdi da su stari revolucionari luđi od mladih. Kada se pređu sve granice, više nikoga nije potrebno

štedeti ili zadiviti. Slika potpune slobode. Predložila mi je da odem i provedem godišnji odmor u Rimu. Jedna prijateljica joj ostavlja stan na raspolaganje. Ja, koji nikada ne putujem, osim da bih se selio iz jednog mesta u drugo, gde ću se zatvoriti. Predlog je privlačan. Fontane. U Rimu bih mogao lakše da se krećem. Da se pokažem bez maske.
Liza je i dalje u mom naručju, zakačena za mene. Nikada nisam spavao duže od pet sati odjednom posle nesreće, a prestao sam i da uzimam pilule za spavanje, one mi zamagljuju duh. Jednog dana sam se prosto zapitao zašto bih spavao duže od pet sati svake noći? Volim pisce koji ne mogu da spavaju. Brzo sam izračunao. Preostaje mi četrdeset šest godina za stvaranje. Uštedim tri sata svake noći. Šezdeset sedam hiljada, osam stotina sati, dvadeset tri romana!
Na svojoj visokoj terasi, mislim na svoj život. Na trideset devet meseci koje sam proveo u ovoj garsonjeri. Poznajem sve dizalice i brodove, sve uličice, sve bioskope, najmračnije kutke ljudske duše. Osećam da me prostranstvo zove.

Verujemo da je svemir bio sferičan

Zadremao sam. Kada sam ponovo otvorio oči, ugledao sam Lizu kako prekrštenih nogu sedi na krevetu. Zrak sunca isticao je njenu lepotu spram sivila sveta. Pogled joj je blistavo nasmejan. Šolja s kafom se puši. Vreme se presijava na njenoj zlatastoj golotinji. Pokrila mi je kolena prekrivačem, gleda me, mirno. Dva koverta spuštena na moj stomak odaju mi osećaj topline. Dva pravougaonika izvesne težine.
– Možeš da biraš, ali hoću da svečano obećaš da ćeš prihvatil i ono što oni sadrže. U redu?
– Spreman sam da igram u svoj život.
– Onda, igraj!
Spustio sam ruke na oba koverta. Pokušavam da osetim nešto, ali ona su istog sastava, iste gustine, iste debljine. Ne smem da nazovem desni desnim ni levi levim. Samo dva međuplanetarna pravca. Sever i jug. Ali i to je previše. Znam svoj ukus. Onda ih nazivam brzinom i snagom da bih odao počast Njutnu. Ostavljam ova dva koncepta da lebde u mom umu i snaga izranja. Dodirujem jedan koverat.
– Otvori ga!
Ne čekam više nego ga cepam; nešto je uvijeno u fini crveni papir. Otvaram ga i u njemu nalazim dve avionske karte za Meksiko. Uzmičem. Strah mi vezuje creva, bori se sa zadovoljstvom. Shvatam u kojoj meri moj kukavičluk nije na visini mojih ambicija. Eto me tu, prestrašen idejom da ću putovati svetom. Poznajem samo tri zemlje: Španiju, Francusku i Italiju. Moja daleka putovanja su samo ona iz moje nerazmrsive samoće. Deliti Lizin život je ludost. Ona će me pokrenuti ka svetlosti a ja volim tamu.
Liza je mirna, spremna je da me odmah napusti ako oseti moju slabost. Oseća moju unutrašnju borbu. Otvaram kartu, vidim datume, moj užas se povećava. Dva meseca. Moja misao će se svakog časa prekinuti. Telo mi je napeto. Iznenada pomišljam na užasan strah koji me već hvata jer sam skoro dovršio ovaj roman. Još nekoliko strana i nastaće stravična praznina, čekanje, nada, tišina, možda.
A ja, ja sam tu, na svom krovu, čekam, iz nedelje u nedelju, i ništa se ne dešava. Možda za dva meseca, ljubazno pismo u kome mi kažu da moj tekst nije prihvaćen. Na internetu kažu da je to uobičajeni rok.
Odlučio sam. Idem za Meksiko. Odatle ću svakodnevno proveravati imejl poštu. Nadam se tamo imaju sajber kafee. A i obećao sam da ću prihvatiti svoj izbor. Snaga! Nije trenutak da se ponašam kao da nemam muda. Idemo. Tamo će uvek biti tekile, moći ću da sledim uvaženog Lovrijevog14 konzula i da se opijam lutajući ulicama malenog grada punog sombrera. Vreme će nestajati. Muzika marijača će mi se uvući u krv. Noć iguane.15 Tenesi Vilijems, čiji ću junak postati posthumno. Lepa Ava Gardner, koju će glumiti Liza, vratiće me usred napornog porođaja, usred dečijeg dranja i vodiće sa mnom ljubav dok budem pod dejstvom alkohola. A onda, tu su ajkule. Ići ću da plivam između njih, ako se uopšte sećam kako se pliva. Jedna od njih, milosrdna, preseći će me na pola i više neću

imati muka, neće biti sajber kafea, iščekivanja, izdavača.
– Misliš da tamo ima sajber kafea?
– Naravno, to je moderna zemlja.
– OK. Onda idemo. Mogu li da pogledam u drugi koverat?
– Možeš.
U istom finom crvenom papiru, dvadeset hiljada evra je vezano trakom na kojoj je flomasterom napisano: Tvoje novo lice. Ovde se više ne radi o strahu. Počinje da me obuzima panika koja se širi kao duga dok mi razum govori: nisi to izabrao. Kako mi Meksiko izgleda lepo. Šta tamo može da nam se desi? Srčani udar zbog previše začinjenih jela? Autobuska nesreća? Ujed zvečarke?
Zamišljam sebe kako u nekoj brvnari na plaži započinjem novi roman. Noćas mi je na pamet pao naslov: „Hronike poslednje revolucije“. Za dva meseca, ako povetarac bude blag, možda ću moći da ga započnem. I pre nego što budem saznao da li će prvi biti izdat.
U trenu donosim još dve odluke: čim se vratim, odlazim iz Đenove. Preseliću se u Rim. Prijateljica moje majke odlazi na godinu dana u Pariz, radi nekih istraživanja. Tu bi trebalo da provedemo odmor. Do tada će i Almodovarov film biti završen.
Ove trenutke najviše volim – kada prošlost nestaje, a neizvesnost se ocrtava i teče sporo i odlučno kao reka. Biću možda pisac. Pisac piše. Gotovo je s poslićima na nedelju dana, sa držanjem predavanja lenjivcima, s vođenjem računa proizvođačima bombona, frizerima i prodavcima hidrauličnih pumpi. Cifre postaju obično snoviđenje, više ne služe deprimirajućoj ekonomiji života. Pisac kome su izdali knjigu i koji ima bar malo uspeha trebalo bi da može da zaradi hilljadu pet stotina evra mesečno. Ne treba mi više da bih bio srećan.
– Moraćemo da idemo u kupovinu, mili moj!
– Hoćeš li sebi kupiti kolonijalni šlem i kaki odeću?
– Ne, kupiću je tebi. S tvoja dva tamna odela, brzo bi dehidrirao.
– Ali Meksikanci su vrlo elegantni i crno je njihova boja. Gledaj Karlosa Fuentesa, uvek je savršeno obučen.
– Ko je on, pevač?
– Ne, pisac.
– Široke pamučne ili lanene pantalone, svetla košulja, lagane cipele, tako te zamišljam.
– Pokušajmo. Ali trebalo bi mi i tamno odelo za veče, nikad se ne zna.
Posle nedelju dana, shvatio sam da sam neprestano bio na ulicama, usred dana i bez maske. Liza je poručivala pošto bih ja odabrao šta mi treba. Kofer, nova odeća, lekovi. Moja majka je bila srećna. Ništa joj nisam kazao za roman. Hteo bih da je iznenadim i spustim ga na njen sto kada bude izdat.
Iznenada sam pomislio: a šta ako se avion sruši. Ako se čitalac oduševi, ali nikada ne dobije odgovor jer je pisao mrtvacu: Yahoo niko. Zato odlučujem da jednu kopiju dam Almodovaru. Ako umrem, daće je na čitanje. Poslednja knjiga Antonija Kazasa Rosa, pisca koji je obećavao, ali je prerano otišao, kao Sent-Egziperi. Jednog dana, neki ronilac će otkriti moje lice na pedeset metara dubine, nešto pre nego što ribe počnu da se naslađuju njime.
– A jelen? Šta ćemo s njim?
– Oslobodićemo ga. Nećeš valjda da ga vodimo u Meksiko?
– Misliš da će biti tužan?
– Jelen ne poznaje tugu.

– Kako znaš?
– Video sam ga kada si bila skoro mrtva pored njega, nije bio tužan.
– Ali ja ga volirn. Grlio me je.
– Samo su Amerikanci sposobni da poveruju kako životinje plaču i imaju ista osećanja kao mi.
– A krokodilske suze?
– Tu se ne radi o osećanjima.
– Ja mislim da životinje imaju osećanja.
– I ja, ali previše su plemenite da bi ih prežvakavale. To je meteorit.
– Znaš da sutra polazimo, imam sredstvo protiv komaraca 1 ostalo.
– Onda ćemo večeras slaviti. Svetkovina u središtu praznine. U dvorištu. Razumeće.
Dva sata je ujutru. Liza, jelen i ja. Kupili smo mu tri kilograma rukole i ušećereno kestenje, uskoro će Božić. Ko bi pomislio da jeleni obožavaju ušećereno kestenje? Pojeo je pet kilograma. Skupo je, ali ne štedimo kada je u pitanju tako dragocen pratilac. Trebalo je videti kako mu se njuška mrdala dok je ždrao slatkiše a mi dovršavali bocu prošeka. Za nekoliko dana, biće opet u svojoj šumi. Karabinjeri su ponovo došli. Pili su s nama. Stariji sanja Lizu svake noći.
U zoru smo ostavili jelena u bašti. Verovatno je shvatio da je to naše oproštajno veče jer nije krenuo za nama. Po povratku u garsonjeru, nismo zaspali. Odsustvo jelena na kanabetu je, čini se, zauvek obeležilo prazninu tog prostora.
Avion je najzad poleteo. Provešćemo najpre nekoliko dana u Parizu, a posle letimo za Meksiko. Pariz, grad pisaca. Nisam sujeveran, ali poslaću roman odatle. Kupio sam krv-crvenu fasciklu i postavljeni koverat. Liza će poljubiti rukopis, koji će nestati u unutrašnjosti žute kutije, gde će ga neko čudovište prožderati.
Kakav čudan osećaj poleteti ka nebu! Nadlećemo luku. Liza sedi pored prozora. Iznenada, ona vikne:
– Gledaj! Gledaj!
Saginjem se prema njoj i dok avion pravi veliki zaokret iznad luke, vidimo jelena kako trči iz sve snage, preskače ograde, uličice, autoput, kuće, brzinom munje. Zaneseni smo njegovom dostojanstvenom pojavom koja brzo nestaje, ništa ga ne može zaustaviti. On je blistava manifestacija onoga što u nama uvek stremi ka nepoznatom. U tom času najzad shvatam Huarozove reči: u središtu praznine, postoji jedna druga svetkovina.

1 U naslovima poglavlja citira se Njutn – delo O gravitaciji uz delo O kretanju tela, s latinskog prevela Mari-Fransoaz Bijame i Fransoa de Gant, izdavač Galimar, 1995.
2 Port.: saudade – označava nejasnu i stalnu želju za nečim što ne postoji i što verovatno i ne može da postoji, za nečim što nije sadašnjost, već okretanje ka prošlosti ili budućnosti.
3 Srinivasa Ramanujan (1887-1920), čuveni indijski matematičar. Još je u školi pokazao neuobičajene matematičke sposobnosti. Već sa 17 godina je vodio svoja lična matematička istraživanja. Studije je nastavio u Engleskoj, na Univerzitetu u Kembridžu.
4 Aphex Twin, pseudonim Irca Ričarda Dejvida Džemsa (r. 1971). Poznat kao „najuticajnija i najinventivnija ličnost“ u savremenoj elektronskoj muzici.
5 Hitnu pomoć.
6 Yves Klein (1928-1962), francuski umetnik koga su njujorški kritičari smatrali neodadaistom, a ostali postmodernistom.
7 Le Petit Robert je poznati jednotomni rečnik francuskog jezika. Objavio ga je Pol Rober 1967.
8 Julien Offray de La Mettrie (1709-1751), francuski lekar i filozof. Branio radikalni materijalizam, a prvo filozofsko delo napisao 1745. godinc i odmah izazvao veliki skandal zbog koga je izgubio mesto lekara pri Francuskoj gardi. Knjiga je odlukom Parlamenta 1746. godine javno spaljena.
9 Slabost, nedostatak snage, nemoć.
10 Prvo je teletina s prelivom od tunjevine, a drugo su artičoke.
11 Constantin Brancuși (1876-1957), rumunski skulptor poznat po prefinjenosti i čistoj jednostavnosti dela, predvodnik modernističkih vajara.
12 Južnobrazilska igra, preteča tanga. Sama reč označava osećanja.
13 Francuski medijski konglomerat.
14 Malcolm Lowry (1909-1957), poznat po svom jedinom značajnom delu (Pod vulkanom, 1947), autobiografskom romanu o poslednjim danima očajnog alkoholičara, bivšeg britanskog konzula u Meksiku.
15 Drama Tenesija Vilijemsa iz 1948, zasnovana na kratkoj priči o bivšem svešteniku T. Lorensu Šenonu, koji je zbog bogohuljenja izbačen iz crkve i smešten na lečenje s dijagnozom nervnog sloma.

Antonio Kazas Ros rođen je u francuskoj Kataloniji 1972. godine, od majke Italijanke i oca Katalonca. Posle saobraćajne nesreće koju je doživeo prekinuo je studije matematike i povukao se u osamljenički život pišući svoj prvi roman, Almodovarova teorema.

Trenutno živi u Perpinjanu i Rimu i radi na svom narednom romanu.

Ljudi iz njegove izdavačke kuće ga nikada nisu upoznali.